ONTOLOŠKI ASPEKTI SISTEMA ZASNOVANIH NA ZNANJU

I DIZAJN SAVREMENIH WEB APLIKACIJA

Prof. Dr Milorad K. Banjanin
Fakultet tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu

1. UVOD U PROBLEM-ONTOLOŠKI ASPEKT VEZA IZMEĐU ZNANJA I

TEHNOLOGIJE
U poslednjoj deceniji prošlog veka istraživački fokus u interdisciplinarnoj naučnoj
komunikaciji bio je lociran na razvoj menadžmenta znanja-(Knowledge Management-KM)-
multidisciplinarnog polja teorijskih proučavanja i razvijanja brojnih praksi zasnovanih na znanju. Polje
menadžmenta znanja, čije formiranje još nije celovito završeno, obuhvata domene znanja sa bogatom i
izazovnom materijom, sa znatnom raznovrsnošću gledišta i pozicija, sa velikim mogućnostima za
generisanje boljih individualnih, organizacionih i socijalnih performansi. Poseban značaj menadžmentu
znanja, čiji su koncepti vrlo kompleksni, višeslojni i multidisciplinarni daju sistemi bazirani na znanju.
Sistemi bazirani na znanju zahtevaju razumevanje protoka znanja, funkcija i strukture agenata
znanja, tvorevina ili artifakta i transformacija bitnih za izučavanje obrade stečenih informacija koje
zajedno čine bazu protoka znanja. Protok znanja definiše niz transformacija koje agenti vrše na
artifaktima-tvorevinama znanja za podržavanje određenih aktivnosti ili odluka. To uključuje i
premošćavanje jaza ili rascepa između konceptualnog shvatanja načina na koji znanje doprinosi
ukupnim ciljevima i praktičnih pitanja menadžmenta i inžinjeringa znanja.
U početku razvoja menadžmenta znanja, orijentacija je bila na mudrosti pojedinaca koja je
stečena kroz iskustvo i tradiciju i fokusirana je na „papirnu nauku“. Danas se, takođe, veoma
produktivno koristi mudrost pojedinaca i objektivne činjenice, ali na nove načine koji su zasnovani na
razvoju kompjuterske teorije percepcije i tehnologijama softverskog umrežavanja. Taj, novi način
upravljanja znanjem u organizacijama nije odvojena menadžment funkcija ili odvojen proces, već je
deo organizacionih procesa i tehnologija za obradu informacija, kulture učenja i organizacionih
strategija u korist njihove efikasnosti. Trenutno, rast menadžmenta znanja širi polje kontinualnog
kreiranja, pronalaženja, preoblikovanja i razvoja korporativnog znanja za pretvaranje njegovog
implicitnog (tacit) oblika u eksplicitni i obrnuto. U tom smeru razvoja posebno ubrzanje daju Web
tehnologije koje omogućavaju efektivnu, efikasnu i zadovoljstvom ispunjenu interakciju čoveka i
sistema u mrežnom okruženju. Ključnim kriterijumom takvih interakcija predstavlja se korisnički
interfejs web aplikacija.
Dizajn korisničkog interfejsa Web aplikacija uključuje planiranje, Web arhitekturu i sistemski
dizajn, sa testiranjem i obezbeđivanjem kvaliteta. Tehnološke granice koje sprečavaju razvoj Web-a
mogu se prevazići upotrebom softverskih agenata i novih jezika za semantičko opisivanje znanja za te
agente (koji još nedovoljno razumeju ljudski jezik) i sa kreiranjem i upotrebom široko prihvaćenih
standarda za strukture znanja koje se sistematizuje u ontologijama.
Opšte značenje reči ontologija potiče iz filozofije. U filozofiji se ontologija tretira kao ogranak
metafizike koji se bavi prirodom i odnosima postojanja ili egzistencije. Egzistencija se može
posmatrati sa: apsolutnog aspekta (mogućnost postojanja jednog entiteta bez obzira na to kako ga
posmatra neki drugi entitet); subjektivnog aspekta (kada se govori o prirodi i odnosima egzistencije u
kontekstu agencije kao molekularne jedinice organizacije), ili društvenog aspekta (govori se o
odnosima egzistencije u kolektivnom posmatranju mnogo agencija). Agencije su molekularne jedinice
organizacije koja je umrežena u holonske sisteme. Atomski deo agencije je agent koji može biti ljudski,
softverski i kombinovani. Zbog ljudskih agenata smisao egzistencije se može posmatrati i sa
subjektivnog gledišta, kada agencija ima ontologiju, tj. kada je njena egzistencija definisana izvesnim
entitetima i odnosima među njima, ili sa društvenog gledišta, kada dve ili više agencija mogu imati
jednu ontologiju i dogovarati se o postojanju entiteta i odnosa među njima.
Tako se ontologija definiše i kao eksplicitna specifikacija konceptualizacija, gde su
koncepti (apstraktni ili konkretni, elementarni ili kompozitni, stvarni ili izmišljeni) – obično
organizovani u taksonomije klasa, objekata ili kategorija ontološkog znanja. Razvoj veštačkih
ontologija podrazumeva njihovu standardizaciju i dizajn, a za dizajn ontologije potrebno je definisati
njene funkcije i korisnike. Primarna uloga ontologija sistema zasnovanih na znanju jeste da se ponašaju
kao medijumi za definisanje komunikacije između učesnika u mrežama znanja i zajednicama
praksi, a osnovni pristupi dizajnu ontologije mogu biti inspiracija, indukcija, dedukcija, sinteza i
saradnja, kao i njihova kombinacija.
 2. PREDMET ONTOLOGIJE I ONTOLOŠKOG INŽINJERINGA
Iz skupa mnogo definicija za ovu tematsku raspravu najprihvatljivija je Gruber-ova [Gruber,
2002] definicija ontologije: „Ontologije su dogovori o deljenim konceptualizacijama“. Deljene
konceptualizacije uključuju konceptualne okvire za modelovanje domena znanja; sadržajno-
specificirane protokole za komunikaciju između interoperabilnih agenata; i dogovore o zastupanju
pojedinačnih teorija domena. U kontekstu deljenja znanja, ontologije su predstavljene u formi
definisanja reprezentativnih rečnika.
Ontologija se sastoji od koncepata sa definicijama, njihove hijerarhijske organizacije,
odnosa između njih i aksioma kojima se formalizuju definicije i odnosi. Struktura ontologije se
definiše pomoću nekog formalnog jezika. Formalni jezici koji se koriste za predstavljanje ontologija
imaju korene zasnovane na već korišćenim metodama za predstavljanje znanja u inteligentnim
sistemima: okviri i semantičke mreže. Sa druge strane, matematička zasnovanost ontologija je vezana i
za tehnike deskriptivne logike. Pomoću tako organizovane strukture znanja nekog domena vrši se
razmena činjeničnog znanja između različitih agenata.
Podelu ontologija možemo izvršiti prema nameni, stepenu formalnosti, strukturalnom
bogatstvu i subjektu konceptualizacije:
Prema nameni:
• ontologije za predstavljanje znanja,
• ontologije zadatka (obuhvataju znanje vezano za određeni zadatak, ali je to znanje
nezavisno od domena koji definiše zadatak).
Prema stepenu formalnosti:
• visoko neformalne,
• polu-neformalne,
• polu-formalne i
• striktno formalne.
Prema strukturalnom bogatstvu:
• kontrolisane rečnike,
• rečnike sinonima,
• neformalnu ontologiju,
• formalnu ontologiju,
• formalne instance,
• okvire,
• ograničenja,
• razdvojenost.
Prema subjektu konceptualizacije:
• Ontologiju predstavljanja znanja,
• Opštu ontologiju (opšte znanje višestruko korišćeno kroz različite domene),
• Višu ontologiju (opisuje opšti koncept i obezbeđuje opšte direktive),
Više ontologije pokušavaju da obuhvate celokupnost znanja iz više domena ili u idealnom
slučaju svih domena. Inicijative poslednjih godina se baziraju na spajanju više javno dostupnih
ontologija višeg nivoa u standardne ontologije višeg nivoa (Standard Upper Ontology-SUO). Osnovni
smisao korišćenja SUO-a je razvoj novih baza znanja i baza podataka, ponovno korišćenje i integracija
sa postojećim bazama podataka i integracija specifičnih ontologija. Sistematizovanu podelu možemo
izvršiti na:
• Domensku ontologiju (obezbeđuje višestruku upotrebu u specifičnom domenu),
• Ontologiju zadatka (opisuje rečnik koji se uopšteno odnosi na zadatak),
• Domensku ontologiju zadatka (ontologija zadatka koja se može višestruko koristiti u
specifičnom domenu),
• Metodsku ontologiju (daje definicije za određeni koncept ili odnos),
• Aplikativnu ontologiju
Najčešće korišćeni model ontologije sastoji se od pet komponenata: klase, odnosi, funkcije,
formalne aksiome i instance.
• Klase su predstavljeni koncepti koji su uzeti u opširnom smislu.
• Odnosi predstavljaju tipove povezanosti između koncepata određenog domena.
 • Funkcije su specijalan tip odnosa u kome je n-ti element jedinstven za n-1 predhodnih
elemenata.
• Formalne aksiome koriste se za modeliranje rečenica koje su uvek istinite. Istovremeno,
koriste se za verifikovanje konzistentnosti same ontologije, kao i za verifikovanje
konzistentnosti znanja smeštenog u baze znanja.
• Instance, kao skupovi povezanih vrednosti atributa (osnovni koncepti za označavanje
naziva osobine, pojave ili predikata nekog objekta) se koriste za predstavljanje elemenata
ili osobina individua u ontologiji.
Ontologije su obično izražene na logici zasnovanim jezikom, tako da fina, tačna, konzistentna i
značajna razlika između klasa, instanci, odnosa, funkcija i aksioma može biti ostvarena.

Slika 1: Opšti zadaci ontološkog inženjeringa

U novije vreme razvija se posebna inžinjerska disciplina-ontološki inženjering, koja obuhvata
set aktivnosti koje se izvode tokom konceptualizacije, dizajna, implementacije i razvoja ontologije. On
pokriva teme iz filozofije, metafizike, predstavljanja znanja, razvojne metodologije, deljenja znanja i
višestruke upotrebe znanja, menadžmenta znanja, modeliranja poslova, sistematizacije domena znanja
uskladištenja informacija iz Internet-baza, standardizacije i razvoja novih metodologija, jezika, alata i
metoda kompresije podataka. Ontološki inženjering takođe pomaže da se definišu interesne oblasti,
dizajn baza znanja i omogućava integrisano sakupljanje znanja u organizacijama i u poslovnim
mrežama. Dve osnovne discipline, čije korene možemo identifikovati u ontološkom inženjeringu,
naročito u fazama konceptualizacije i specifikacije ontologija su: modeliranje i metamodeliranje. One
olakšavaju ontološkom inženjeringu realizaciju faza organizovanja procesa prikupljanja znanja,
određivanja primarnih ciljeva ontologije, građenja prvobitnih rečnika i organizovanja taksonomije.
Modeliranje u ontološkom inženjeringu obezbeđuje apstrakciju, definisanje ograničenja i tehnike
hijerarhijskog i tehničkog predstavljanja znanja. Metamodeliranje obezbeđuje skelete modela,
inteligentne alate i definisanje gradivnih blokova pojedinih hijerarhijskih struktura.

3. NEKE KARAKTERISTIKE SISTEMA BAZIRANIH NA ZNANJU I WEB

APLIKACIJA
Četiri specifične aktivnosti sa znanjem su: kreiranje znanja, prenos ili transfer znanja,
upotreba znanja i protok znanja. U analizama ovih aktivnosti razvijeni su i unapređeni razni atributi
znanja: Prvi definiše modalitete znanja: implicitno (tacitno) i eksplicitno znanje, konceptualno i
heurističko, statičko i dinamičko. Drugi atribut definiše tip znanja: deskriptivno, proceduralno ili
rezonsko (znanje rezonovanja). Ostali atributi određuju kategorijalni domen, orijentaciju,
primenljivost, nivo upravljanja, upotrebljivost, dostupnost, lokaciju, aktuelnost, merljivost,
rekurzivnost itd.
Primenu znanja karakteriše nekoliko tipova znanja uključujući:
• Deskriptivno znanje gde su uočljive različite razvojne faze – od analitičkog opisa
podatka i informacije na početku do sintetičke interpretacije rešenja problema, dizajna i
odluke na kraju deskriptivne analize,
• Proceduralno znanje, gde se preciziraju koraci za izvođenje određenog zadatka ili
procesa u primeni znanja.,
• Znanje rezonovanja, koje omogućava preciziranje smisla i formiranje stava o zaključku
koji je validan za pojedine situacije koje egzistiraju u domenu analize primenjenog znanja.
 Kategorije deskriptivnog znanja karakterišu stvarno, predviđeno (predskazano) ili misaono
stanje sveta koga čine objekti, koncepti, događaji – prošli, sadašnji, budući, ili hipotetičke situacije.
„Deskripcija može biti iskazano mišljenje o informaciji ili obaveštenju o nekom svetu“, a u konceptu
kontinuuma znanja aspekti deskriptivne prirode su podaci i informacije. Oni mogu biti interpretirani u
deskriptivnim artifaktima kao što su prognoze, problemi, rešenja, šematski planovi, ciljevi, definicije,
šeme, taksonomije, pronicljivosti, rasuđivanje, očekivanja, itd.
Deskriptivno znanje može biti stečeno opservacijom eksternih izvora (objekata sistema i
ličnosti, događaja i procesa), može biti selektovano iz internog skladišta (izvlačenjem-vađenjem ili
retriviranjem, sakupljanjem i selekcijom) i može biti generisano izvođenjem (rezultati analize) ili
otkrivanjem (prepoznavanjem obrasca, kreativnom iluminacijom). Deskriptivno znanje je poznato i kao
kontekstualno ili znanje okoline (svet je opisan kontekstom procesora tog znanja) i može biti
internalizovano (sačuvano ili interno rasprostranjeno) ili eksternalizovano, transferisano i deljeno u
interakcijama sa okolinom.
Rezonovanje podrazumeva proces primenjivanja znanja u kome se dolazi do rešenja baziranog
na interakcijama između pravila i podataka. Konekcija između situacije i zaključka/akcije može se
bazirati na logici, korelaciji, analogiji ili kauzalnosti.
Uloge unutar sistema baziranih na znanju raspoređene su u jednu od tri osnovne
komponente savremene poslovne paradigme: ljudi, tehnologija ili organizacija. Ove grupe nazivamo
individualnim agentima (ljudi), automatizovanim agentima (mašine-tehnologije) i kolektivnim
agentima (određene kombinacije prethodna dva)
Agenti su po definiciji ljudski ili veštački ili kombinovani entiteti u svetu koji komunicira,
a da bi došlo do komunikacije potrebno je da agencija koristi jednu ontologiju u društvenoj
interakciji i izrazi volju za saradnjom i komuniciranjem, budući da usamljena ili agencija koja nema
komunikaciju nema ni egzistencije. (Agencija je molekularna jedinica organizacije u čijem
funkcionisanju se koriste principi kvantne a ne Njutnove fizike. Atomske komponente agencije kao
molekularne jedinice organizacije čine agenti). Agente karakterišu ime, asocijacije (tj, agencije)
kojima pripadaju, događaji u kojima učestvuju, obaveze koje imaju i resursi sa kojima upravljaju, a
njihovo delovanje je zasnovano na znanju.
Za razumevanje agentne komunikacije u interakcionom prostoru web aplikacija je značajno
ustanoviti razliku između interakcionog prostora softverskih agenata od tradicionalnog informacionog
prostora koji popunjavaju sistemi znanja (sistemi zasnovani na znanju).
• Prvu i osnovnu razliku čini pretpostavka da će semantički markirani informacioni prostor
biti korišten od strane softverskih agenata, i da će ovi agenti moći da ekstraktuju znanje iz
ovoga prostora sa ili bez pomoći informacionih provajdera. Ovo znači da bi informacioni
prostor trebalo da ima softverskim agentima podržanu arhitekturu.
• Predstavljanje znanja: Druga osnovna razlika jeste da semantički informacioni prostor
obezbeđuje mnogo semantičke uporedivosti sa drugim informacionim prostorima, što
znači da se javlja potreba za veoma visokim stepenom standardizacije terminologije i
mogućnostima njihove interpretacije. To se može olakšati upotrebom opšteg jezika za
predstavljanje znanja koji dozvoljava konvertovanje u druge oblike jezika. Aplikacije
Semantičkog Web-a koriste standardizovani jezik za predstavljanje znanja.
• Modeliranje znanja: Web aplikacije koje podržavaju semantičke zapise moraju biti
proširene ontologijom tokom svog dizajna. U najprostijem slučaju koristi se postojeća
ontologija. U najkomplikovanijem slučaju, kreira se nova ontologija unutar posmatranog
domena i pokreće se po prvi put.
• Semantičko obeležavanje: Opredeljenje za postojeću ontologiju nalaže potrebu
struktuiranja i označavanja informacionog prostora zasnovanog na ovoj ontologiji. U
slučaju kompleksnijih aplikacija ovaj posao najčešće rade eksperti koji koriste
specijalizovan alat, na primer odgovarajuće editore za aplikativno okruženje. Za
jednostavnije aplikacije postoji mogućnost da se potrebno obeležavanje automatizuje.
• Skladištenje znanja: Informacioni prostor je karakterizovan heterogenošću podataka
(slika, grafika, teksta, audio i video fajlova). Dok su navigacioni i strukturalni elementi
dosta dobro razumljivi prilično je teško klasifikovati meta-podatke i koncepte znanja.

4. ONTOLOŠKI DIZAJN U PREDSTAVLJANJU I PERSPEKTIVA WEB APLIKACIJA

Predmet ontologije u dizajnu web aplikacija je stvaranje opšteg rečnika i jedinstvene strukture
podataka, deljenje zajedničkog razumevanja informacione strukture između ljudi i softverskih agenata i
višestruka upotreba domenskog znanja. Ontološki principi u dizajnu web aplikacija fokusiraju klase,
odnose, funkcije, formalne aksiome i instance atributa kao i strogu dekompoziciju specificiranih
resursa koji su nezavisni i bez uticaja i veza sa drugim resursima.
Osnovni principi ontološkog dizajna u Web aplikacijama mogu se opisati na sličan način kao i
principi softverskog inženjeringa i odnose se na:-jasno definisane ciljeve i zahteve, -fazni sistematski
razvoj Web aplikacija, -pažljivo planiranje ovih faza i -neprekidnu proveru čitavog razvojnog procesa.
Razvojni pravac softverskog inženjeringa, koji omogućava planiranje i ponavljanje razvojnih procesa i
olakšani nastavak evolucije Web aplikacija, sa redukovanjem troškova i minimizovanjem rizika u toku
razvoja i održavanja, a sa povećanjem kvaliteta i procenom kvaliteta rezultata svake faze, jeste Web
inženjering. Jedan od značajnih rezultata web inženjeringa je semantički web i primena ontološkog
dizajna u semantičkom web-u.
Web aplikacije predstavljaju bilo koju softversku aplikaciju koja je dostupna preko mreže
(Internet ili intranet) i koja koristi standardizovan XML sistem poruka. Web aplikacije su nezavisne od
platforme sa koje im se pristupa. Zasnivaju se na klijent/server arhitekturi, pri čemu je klijent WWW
pretraživač instaliran na bilo kojoj platformi (osnovna prednost uvedena Web-om).
Važno je shvatiti da razvoj Web aplikacija ima određene karakteristike koje ih razlikuju od
tradicionalnog softvera, informacionog sistema ili razvoja računarskih aplikacija. Web aplikacije
konstantno evoluiraju, razlikuju se po sadržaju od tradicionalnog softvera, namenjene su za upotrebu
od strane velikog, heterogenog broja anonimnih korisnika. Web danas sadrži ogromne količine
informacija stvorenih i eksploatisanih od strane različitih organizacija, zajednica i pojedinaca iz raznih
razloga. Korisnici Web-a mogu vrlo lako pristupiti tim informacijama specificirajući URL adresu ili
pretraživanjem i praćenjem linkova. Jednostavnost upotrebe je glavna prednost zašto je Web i postao
jako popularan.
Web aplikacije prerastaju u svakodnevnicu današnjeg korisnika i evoluiraju u prioritet
softverskog tržišta zato što nije potrebno manuelno ažuriranje Web aplikacije, već se to obavlja
automatski po želji korisnika. Dizajner može instalirati dodatne servise i ažurirati stare bez ikakve
intervencije korisnika. Kako sve više zavisimo od Web sistema i aplikacija, njihove performanse,
razvijenost i kvalitet postaju od ključnog značaja za privatni i poslovni život ljudi. Takođe, očekivanja
stavljena pred sisteme podataka od strane korisnika izuzetno su se povećala tokom poslednjih godina.
Kao rezultat toga i razvoj i upotreba i održavanje Web sistema postaju znatno kompleksniji i teži.

Problemi kvaliteta informacija, poteškoće u korišćenju Web sajta i pronalaženja informacija,

spor odziv sistema, greške na Web sajtu i sigurnosni problemi su sve češći u poslu dizajnera i korisnika
Web sistema. Sve ovo stvara potrebu za novim pristupom razvoju, održavanju, performansama i
skalabilnosti Web aplikacija. Sa korisničke tačke gledišta taj novi pristup se može jednostavno
prepoznati preko sledećih karakteristika prezentacija web aplikacija:
1. Jasan cilj-Prezentacija mora da odgovori na pitanje: koja je njena svrha- kome i za šta je
namenjena. To mora biti očigledno kako na prvoj stranici tako i na svim ostalim stranicama
aplikacije. Cilj Web prezentacije se u potpunosti određuje iz cilja prisustva firme na Internetu a
na osnovu toga se kreira organizacija, sadržaj i dizajn prezentacije.
2. Reprezentativna naslovna strana (home page-hp)-Pruža bitne informacije o vlasniku
prezentacije koje sa kratkom i vizuelno dopadljivom formom može zainteresovati posetioca o
onome o čemu se govori što će uticati na njega da rado pročita i nešto duži tekst. HP treba da
bude vodič kroz sadržaj i pokaže posetiocu šta sve može pronaći na sajtu i da ga motiviše da
 nastavi čitanje. Sadržaj koji se nudi, vizuelno atraktivan dizajn, brzina učitavanja i dobar
navigacioni sistem na prvoj stranici su najvažniji.
3. Dobro strukturirane organizacione celine-navigacija-Organizaciono sajt mora biti razumljiv
svakom posetiocu koji će se u zavisnosti od toga zadržati kraće ili duže u njegovom
pretraživanju. Raspored informacionih jedinica ili sekcija sajta treba da odgovara logici i
strukturi poslovanja firme, i omogućava što lakše orijentacije u predstavljenom materijalu. Sve
stranice su bogate sa linkovima koji vode do najvažnijih sekcija sajta, i obavezno do naslovne
strane. Sa aspekta položaja navigacija na stranici je horizontalna i vertikalna, a na sajtu može
postojati jedna od te dve ili obe vrste.
4. Izvanredna preglednost i jednostavnost-Dizajn sajta mora biti konzistentan, tj. prepoznatljiv
na svakoj njegovoj stranici. Prvi kontakt, impresija i utisak posetioca određuje vizuelni izgled
sajta, što ukazuje da je njegov dizajn veoma bitan (Moderan ili tradicionalan? Ozbiljan ili
prijateljski? Topao ili hladan? Dizajn sajta reflektuje identitet njegovog dizajnera).
5. Efektivna funkcionalnost-Neophodno je da se obezbedi lako dolaženje do željenih
informacija, jer posetilac na sajtu se neće dugo zadržati, ako ne uspe brzo i lako da pronađe
ono što ga zanima.
6. Evidentna sadržajna struktura orijentisana na različite potrebe posetilaca-Prezentacija
treba da zadovolji različite potrebe posetilaca koje mogu biti informativnog, edukativnog i/ili
zabavnog karaktera.
7. Proaktivna interaktivnost-Interaktivnost se ne podrazumeva sama po sebi –ona se mora
inicirati, Postiže se kvalitetnom uslugom koja podrazumeva proaktivno angažovanje posetioca
koje se može izvesti njegovim brzim prihvatanjem da odgovori na upit, i to najčešće iskreno,
zbog osećaja „anonimnosti”. Dobra strategija za privlačenje i obezbeđivanje povratka
korisnika na sajt se gradi na bazi poznavanja namera, želja i ponašanja očekivanih korisnika.
8. Prilagođena atraktivnost prema ciljnim grupama – Istraživači na Internetu su ljudi različitih
potreba, želja, geografske i socio-ekonomske pripadnosti, finansijskih mogućnosti... Zbog toga
vlasnik sajta-firma treba precizno da odredi koja je ciljna grupa (populacija) kojoj će
distribuirati informacije. Dakle, ciljne grupe (studenti, penzioneri, inženjeri, lekari, književnici,
menadžeri, profesionalni novinari, sportisti, bankari itd.) predstavljaju karakteristične
očekivane posetioce.
9. Izražena profesionalnost-Prezentacija mora vizuelno i informativno predstavljati pouzdanog i
kvalitetnog vlasnika sajta-kompaniju, što podrazumeva i izbor profesionalnog hosting servisa a
ne postavljanje sajta na besplatne hosting servise. (Kvalitetni hosting servisi omogućuju
korišćenje adresa tipa bilošta@imefirme.com).
Loš dizajn i infrastruktura su prvi pokazatelji Web aplikacije koja ne zadovoljava postavljene
zahteve. Mnogi Web sajtovi su doživeli ukidanje, pad performansi, bezbednosni proboj – rezultirajući
sa iritiranim korisnicima, lošim prihodima, padom vrednosti, lošom reputacijom, trajnim gubitkom
korisnika ili tužbama. Vrednosti akcija kompanija su nerazdvojivo postali povezani sa uspehom
kompanijskog e-komerc sajta.
Potreba korisnika za što većom izvršnom brzinom i kraćim rokovima odgovora sistema
dovode do novih oblika predstavljanja informacija. Cilj je stvoriti sistem koji će vršiti
polu/automatski unos, pretragu i povezivanje podataka da bi izlazni rezultat predstavili željene
informacije. Takav pristup kompenzira vreme koje bi korisnici utrošili na pretragu, linkovanje,
povezivanje, unos i ostale aktivnosti neophodne za izvršenje postavljenog zadatka. Web sistem koji
ispunjava prethodne ciljeve omogućava uštede vremena, novca i drugih resursa koji uvećavaju
organizacione vrednosti i naročito zadovoljstvo korisnika uz istovremeno privlačenje sve većeg broja
korisnika.
Moderne Web aplikacije funkcionišu na heterogenim i distribuiranim računarskim sistemima
koji su podržani ubrzanim razvojem bežičnih (wireless) tehnologija i prenosivih računarskih i
komunikacionih sistema i uređaja kao što su laptop i notebook računari, PDA uređaji ili mobilni
telefoni.,. Taj, novi talas mobilnih Web aplikacija se ubrzano razvija, a razvoj Web-a je povezao
mnoge razdvojene discipline kao što su mediologija ili nauka o medijima, informaciona nauka,
informacione i komunikacione tehnologije, olakšavajući kreiranje, održavanje, deljenje i upotrebu
različitih tipova informacija iz različitih izvora u bilo koje vreme. Doprinosi svake od ovih disciplina
razvoju i rastu Web-a se mogu predstaviti na sledeći način:
• Nauka o medijima i tehnologija medija obuhvataju integraciju različitih tipova medija
za skladištenje i transfer podataka, teksta, grafike, slika, audio i video prezentacija
(animacija, 3D vizuelizacija); uključujući i različite tipove interakcija i komunikacionih
kanala.
 • Informaciona nauka fokusira metode i modele organizacije informacionih jedinica,
predstavljanje, indeksiranje, zahtevanje, sakupljanje i održavanje, kao i kolaborativno i
distribuirano kreiranje sadržaja.
• Informacione i komunikacione tehnologije i mreže pokrivaju domene efikasnog i
ekonomičnog skladištenja, pretraživanja, procesiranja i prezentovanja informacija,
infrastrukture koje olakšavaju i omogućavaju transfer i deljenje podataka i informacija,
žične i bežične Internet komunikacije.
Mnoge od novih Web tehnologija i standarda su se javile poslednjih godina kao neophodna
podrška-XML, Web servisi, Semantički Web, Web inteligencija i mobilni servisi. Napredak Interneta i
Web tehnologija doveli su do procvata Web sajtova, velike različitosti aplikacija i fenomenalnog rasta
same upotrebe Web-a.
Semantički Web (Semantic Web) je projekat izrade univerzalnog medijuma za razmenu
informacija stavljanjem dokumenata sa značenjem koje računar može da procesira na World Wide
Web-u. To je apstraktno predstavljanje podataka na WWW, i predstavlja ekstenzivan nastavak
postojećeg Web-a gde je informaciji dato precizno definisano značenje i koje bolje omogućava
saradnju između računara i korisnika. Semantički Web kao koncept predstavlja i omogućava da
dostupni izvori informacija na Web-u mogu biti organizovani i korišćeni ne samo sintaksičkim ili
strukturalnim metodama već i semantičkim. On predstavlja sinergiju programa koji prikupljaju sadržaj
sa Web-a iz različitih izvora, zatim procesiraju informacije i razmenjuju rezultate sa drugim
programima. Semantički Web doprinosi efikasnom pretraživanju i time što omogućava svojom
koncepcijom poseban način predstavljanja informacija koje se na Web-u mogu posmatrati i kao
skupovi globalno povezanih online baza podataka. Da bi semantički Web funkcionisao računari treba
da imaju pristup strukturisanim kolekcijama informacija i da utvrde definisana pravila
automatizovanog upravljanja. Semantički Web ima zagarantovanu budućnost.

5. KOMPARACIJA I INTEGRACIJA SERVISA ZASNOVANIH NA SEMANTIČKO-

ONTOLOŠKIM PRINCIPIMA I TRADICIONALNIM WEB SISTEMIMA
Tradicionalne Web aplikacije su kreirane za obezbeđivanje informisanosti korisnika kroz
interakcije sa aplikacijama na način koji omogućava ne samo čitanje, već i ažuriranje osnovnog
sadržaja. Preduslov za ovo su sistemi baza podataka koji dozvoljavaju efikasno i dosledno rukovanje
povećanom količinom sadržaja u Web aplikacijama i pružaju mogućnost strukturnog pretraživanja.
Ovoj kategoriji pripadaju onlajn bankarstvo, onlajn kupovina i različiti sistem rezervacija u saobraćaju
i transportu, hotelijerstvu, turističkim agencijama i sličnim oblastima usluga.
Dok je Web prvobitno bio dizajniran kao potpuno informativan, sada se sve više razvija u
aplikativni medij (Ginge i Murugesan 2001. a, Murugesan et al. 1999.). Današnje Web aplikacije su
samostalni, kompleksni softverski sistemi koji obezbeđuju proaktivnu interaktivnost, intenzivne
protoke podataka i prilagodljivost servisa dostupnih preko različitih mobilnih sistema i uređaja. Web
aplikacije obezbeđuju sposobnost realizacije korisničkih transakcija i skladištenje podataka u
sistemima baza podataka (Kappel et al. 2002.).
Proširenje metoda dizajna Web aplikacija sa semantičkim komponentama, zahteva isticanje
razlika između „semantičke” Web aplikacije i „tradicionalnih” Web aplikacija.
Savremene Web aplikacije nastaju kao samostalni, kompleksni softverski sistemi čiji razvoj
zahteva metodološki ispravan inženjerski pristup zasnovan na softverskom inženjeringu. Taj, novi
pravac u softverskom inženjeringu, koji se po analogiji imenuje kao Web inženjering, uključuje
upotrebu sistematičnih i kvantifikovanih pristupa za postizanje specifikacija, implementacija, rada i
održavanja visoko kvalitetnih Web aplikacija. Karakteristike Web aplikacije mogu biti koncentrisane
na dokument kao iterativne, transakcione ili čak na karakteristike semantičkog Web-a. Određeni
zahtevi Web inženjeringa rezultiraju iz posebnih karakteristika Web aplikacija u oblasti samih
softverskih proizvoda, njihovog razvoja i njihove upotrebe.
Karakteristike „semantičkih“ Web aplikacija se razlikuju od karakteristika tradicionalnih
softverskih aplikacija po načinu na koji se Web koristi. Tehnologije i standardi semantičkog web-a
se u isto vreme koriste kao platforma za razvoj i kao korisnička platforma. Web aplikacije, stoga,
mogu da se definišu na sledeći način: Web aplikacija je softverski sistem zasnovan na tehnologijama i
standardima WWW konzorcijuma (World Wide Web Consortium –W3C) koji obezbeđuje specifične
Web resurse kao što su sadržaj i servisi preko korisničkog interfejsa – Web brauzera (Web
„preglednika“).
Definicija eksplicitno obuhvata tehnologije kao i interakciju korisnika. Iz toga se može
zaključiti da korisničke tehnologije, kao što su Web servisi, nisu Web aplikacije, ali mogu da budu
deo neke od njih. Osim toga, ova definicija implicira da Web sajtovi bez softverskih komponenti,
kao što su statične HTML stranice, ne predstavljaju ni jednu Web aplikaciju. Naravno, šire
definicije obuhvataju i Web servise i Web sajtove (Baresi et al. 2000.).
Web aplikacije imaju različite stepene kompleksnosti-od potpuno informativnih do potpuno
upravljivih, na pr. e-commerce aplikacija. Postoji korelacija između hronologije razvoja i
kompleksnosti. Aplikacije zasnovane na toku posla, na primer, su zasnovane na transakcijama (viši
nivoi razvoja zahtevaju prethodni razvoj manje kompleksnih kategorija). Izuzetak od tog pravila može
da postoji u nekim kategorijama (npr. portalno orijentisane aplikacije) koje su istorijski novije iako
imaju niži stepen kompleksnosti.
Web sajtovi koncentrisani na dokumenta su prethodili Web aplikacijama. Web strane su
uskladištene na Web serveru kao gotovi, npr. statični HTML dokumenti koji se šalju Web klijentu u
odgovoru na zahtev. Ove Web stranice se najčešće ažuriraju ručno korišćenjem posebnih alata.
Naročito za Web sajtove koji zahtevaju česte promene ili za sajtove sa ogromnim brojem stranica, ovo
predstavlja značajan troškovni faktor i često rezultuje zastarelim informacijama. Glavne prednosti su
jednostavnost i postojanost takvih Web sajtova i kratko vreme odgovora, kada su stranice već
uskladištene na Web serveru. Ovoj kategoriji pripada matična stranica (home page), i predstavlja
„jednostavno Web prisustvo za mala preduzeća“.
Web aplikacije zasnovane na toku posla dozvoljavaju manipulisanje tokovima poslova u ili
između različitih kompanija, državnih službi i privatnih korisnika. Vodeća snaga za ovo je
raspoloživost pogodnih Web servisa koji garantuju interoperabilnost (Weerawarana et al. 2005.). Na
samom početku primene Web je karakterisala anonimnost, a danas postoji povećan trend ka socijalnom
Web-u, gde ljudi obezbeđuju svoj identitet posebno za male zajednice ljudi sa sličnim interesovanjima.
Portalno orijentisane Web aplikacije obezbeđuju jednu pristupnu tačku za razdvajanje
potencijalno heterogenih izvora informacija i servisa (Wege 2002.). Portali, kao pristupne tačke na
Web-u su postali veoma korišteni i traženi kao centralni habovi za izrađivače brauzera, kao što su
Microsoft ili Netscape, mašinama za pretraživanje kao što je Yahoo, onlajn servisima kao što su AOL,
medija konglomeratima i drugim kompanijama.
Izuzetno bitna kategorija sveprisutnih Web aplikacija obezbeđuje prilagođeni servis bilo kada,
bilo gde i za bilo koji uređaj, olakšavajući sveprisutni pristup. Za ovu vrstu sistema je važno uzeti u
obzir ograničenja mobilnih uređaja (širina opsega, veličina ekrana, nezrelost softvera, itd.) i kontekst u
kome se Web aplikacije koriste. Postojanje današnjih Web aplikacija ovog tipa najčešće pruža veoma
ograničen oblik sveprisutnosti koji podržava samo jedan aspekt – ili personalizaciju ili servise koji
prepoznaju lokaciju ili višeplatformnu isporuku (Kappel et al. i drugi 2003.)

6. OSNOVNE KATEGORIJE DIZAJNA U SAVREMENIM WEB APLIKACIJAMA

Cilj semantičkog Weba je predstavljanje informacija na Web-u ne samo za interakciju koja
odgovara ljudima već i u obliku koji je čitljiv mašinama (Berners-Lee et al. drugi 2001.). Ovo olakšava
menadžment znanja na Web-u, posebno povezivanje i ponovnu upotrebu znanja (organizovanje
sadržaja), kao i pronalaženje novog relevantnog znanja, npr. korišćenjem preporučenih sistema. Kroz
povećano funkcionisanje na semantičkom nivou i mogućnost automatizacije zadataka (preko
softverskih agenata), veruje se da će Web postati još sveprisutniji i stoga pogodniji za svakodnevni
život.
Osnovne kategorije dizajna u savremenim web aplikacijama su informacioni i softverski dizajn
i njihova integracija koja se prepoznaje u prezentacionom, interakcionom, navigacionom i
funkcionalnom dizajnu i kontekstno orijentisanim aplikacijama.
• Informacioni dizajn predstavlja autorizovanu aktivnost koja koristi HTML jezik za
instrukcije ili tagove u tekstualnom dokumentu. Tokom vremena HTML jezik je počeo, da
pored teksta podržava i druge medije: slike, vremenski osetljive medije kao što su video i
audio strim, i hipermedije. Hipermediji su ponekad korišćeni da razdvoje HTML i
hipertekst a ponekad su, po značenju, bili slični hipertekstu. Hipertekst dokumenti se
sastoje iz čvorova, linkova i učvršćivača, mreža i ostalih skupina. Mreže određuju
koherentne čvorove i linkove i u periodu pre pojavljivanja Web-a, označavaju se kao
hipertekst dokumenti.
• Softverski dizajn: Programiranje- Programabilni Web. Prvi korak ka „dinamici“
aplikacija činile su HTML forme. Sa njihovim uvođenjem je značajno porasla uloga skript
jezika za potrebe procesiranja pretraživača i servera koji su jednostavni za upotrebu. Skript
jezici su, generalno posmatrano, bili korišćeni za kreiranje HTML stranica u letu, u
zavisnosti od inputa u HTML formi. U razvoju Jave izvršeno je uvođenje „jezika Weba“
 čija je ideja bila da pretraživači pored HTML, mogu pokrenuti i Javu. Slično kao i kod
HTML dokumenta, pod imenom Java applets su dizajnirani pomoćni kompjuterski
programi za download sa servera, a umesto statičkih dokumenata, programski korisnički
interfejs se pojavljuje na prozoru pretraživača. Fokus je na povećanju sigurnosti i
sprečavanju treće-razrednih pomoćnih kompjuterskih programa u izvršavanju neželjenih
operacija na uređajima krajnjih korisnika.
• Integrisanje informacionog i softverskog dizajna. Objektno orijentisan razvoj softvera
značajno sažima koherentne podatke i operacije koje se na njih odnose. Mreže se sastoje
od objekata, a pozivne veze između njih su dosta slične čvor-link mreži u hipertekstu. Sa
jedne strane hipertekst čvor se može razmatrati kao objekat sa metodama. Dok sa druge
strane tasteri u HTML formama obično skrivaju Java Skript metode.
• Prezentacioni dizajn. U prezentacionom dizajnu „medijski dizajneri“ definišu pogled i
donekle strukturu predstavljanja multimedijalnih sadržaja. Bazirajući se na originalnoj
ideji po kojoj je sadržaj najvažniji, klasični HTML specifikuje sadržaje zajedno sa
instrukcijama formatiranja, linkovima i programima. Suprotno tome, moderna prezentacija
dizajna prati konceptualno odvajanje sadržaja Web aplikacija i njihove prezentacije.
Sadržaj Web aplikacija rezultira kompozicijom eksplicitno razvijenih multimedijalnih
sadržaja na komponentnoj strani i implicitno definisanih sadržaja na mrežnoj strani. To
znači da dobar prezentacioni dizajn dozvoljava fleksibilnu adaptaciju prezentacije u
različitim kulturnim, tehnološkim i kontekstualnim zahtevima.
• Navigacija i orijentacija. Kao primer zadatka vezanog za navigacioni dizajn možemo
koristiti prezentacioni dizajn za navigacioni interfejs. Navigacioni interfejs može pomoći u
pronalaženju odgovora na tri važna navigaciona pitanja: (1) Gde se nalazimo? (2) Gde
smo bili? (3) Kuda možemo ići? Prezentacioni dizajn je tipičan primer zadatka u kojima je
od znanja formalnih metoda važnije i izvodljivije znanje stečeno iskustvom. Za takve
zadatke su pogodni šabloni dizajniranja. Povećani zahtevi za prezentacionim dizajnom
rezultiraju iz povećane potrebe razmatranja trenda koji se kreće ka povećanju broja Web
uređaja u dizajnu Web aplikacija. Dobra navigacija pomaže u smanjenju stresnih situacija
kod korisnika. Postiže se ispunjavanjem sledećih uslova:
a. Organizacijom navigacije-određuje se celokupna navigaciona struktura.
b. Pomoći u orijentaciji-postavljaju se pitanja kao što su „Gde se nalazim“ i „Gde sam
bio“ u interakcionim aspektima prezentacionog dizajna.
c. Postavljanjem Link- percepcija – koji sadrži činjenice povezane sa grupom linkova
za motivaciju i posledice.
• Interakcioni dizajn. Ovaj deo se bavi kontrolom toka korisničke interakcije sa Web
aplikacijama. Na mrežnoj strani je termin navigacija postao uobičajen, dok je termin
dijalog korišćen na komponentnoj strani. Centralni fokus interaktivnog dizajna je presek
vizuelnih, dinamičkih, funkcionalnih i tehničkih elemenata Web aplikacija. Njihova
glavna svrha je da kombinuju ove elemente i rešavaju konflikte među njima. Web
aplikacija se posmatra sa četiri aspekta: Korisnička interakcija-Organizacija korisničkog
interfejsa, Navigacioni dizajn“Dizajniranje predstavnika linka-učvršćivač, Dizajniranje
unutrašnjeg linka-URL. Navigacioni procesi se pokreću aktiviranjem učvršćivača u
korisničkom interfejsu. Učvršćivači oslikavaju linkove (URL u HTML) i specifikuju
kretanje navigacionih procesa tako da moraju biti jasni, koncizni i dugotrajni. Uvođenje
HML-a znači veliki korak unapred za linkove i učvršćivače. Kombinacija HML standarda
kao što su XPath, XPointer i XLink nudi infrastrukturu za uopštenu hipermedijalnu
funkcionalnost i ide izvan HTML linkova. Pored toga, za dizajnere Web aplikacija važno
je da poznaju proširene mogućnosti linkova u HML-u, a multidirekcioni linkovi se koriste
da povežu HML dokument sa nekoliko izvora.
• Povezanost tehnologije i arhitekture. Dizajn, arhitektura ili tehnologija u procesu
razvoja Web aplikacija su usko povezane. Na tu povezanost ima uticaj tranzicija sa
jednostavnih na kompleksne aktivnosti. Uticaj te tranzicije na tehnologiju, dizajn i
arhitekturu softvera ostvaruje se u funkcionalnom dizajnu i kontekstno orijentisani
aplikacijama.
• Funkcionalni dizajn je ključni dizajn komponenata i mreža koji treba da proceni i uvaži
snagu uticaja tehnoloških aspekata na razvoj Web aplikacija. On naglašava perspektivu
softverskog razvoja, što je jako bitno za poslednje kategorije Web aplikacija.
Osnovni zahtevi ovih aplikacija su u domenu skalabilnosti, tj. mogućnosti proširenja i
održavanja integriteta raspoloživih aplikacija. U uzajamnom dejstvu komponenti zapažene
su pojedine teškoće. Web aplikacije mogu normalno funkcionisati bez transakcione
 podrške, dok na pr. on-line prodavnice moraju da mapiraju mnoge faze proizvodnje (od
stvaranja konfiguracije, preko naručivanja do popravke). Navedeni postupak zahteva
transakcionu podršku, podršku toka rada i integraciju legatnih baza podataka i softverskih
sistema. Sisteme možemo integrisati na tri nivoa, označene kao podnivoi funkcionalnog
dizajna: nivo podataka, aplikacioni nivo i procesni nivo. Integracija na procesnom nivou
se obično posmatra kao najviši nivo zato što oblikuje poslovne modele nezavisno od
korišćenja infrastrukture.
• Kontekstno orijentisane aplikacije. To su aplikacije koje koriste specifično znanje
korisnika-korisnički kontekst-za optimalno uobličavanje interakcija i funkcionalnosti. U
zavisnosti od lokacije mogu se prikazati, naprimer, prilagodljive informacije o saobraćaju
ili o restoranima u korisničkom okruženju. Broj sofisticiranih varijanti je neograničen, što
u slučaju restorana podrazumeva varijante korisničkih kulinarskih zahteva, dok, naprimer
u slučaju pozicije naseljenog mesta su bitne varijante lokalne elektronske informacije o
saobraćajnim tokovima. Ovaj tip sofisticirane aplikacije zahteva rešenja veoma velikog
broja problema koji nisu samo tehničke prirode. Posebnu kategoriju problema čine
korisnički zahtevi za poverljivost kontekstno orijentisanih Web aplikacija. U tu svrhu
neophodno je razmatranje pojedinačnih situacija sa ciljem utvrđivanja mogućnosti „trećih
lica” u rekonstruisanju i zloupotrebi kontekstnog položaja korisnika.

7. LITERATURA
1. Banjanin, M. KOMUNIKACIONI INŽENJERING, Saobraćajno-tehnički fakultet Doboj,
2007.
2. Yoshinobu Kitamura, Yusuke Koji and Riichiro Mizoguchi, (2006-05-15, 23: 15) „An
Ontological Model of Device Function and its Deployment for Engineering Knowledge
Sharing”, The Institute of Scientific and Industrial Research, Osaka University, 8-1
Mihogaoka, Ibaraki, Osaka, 567-0047 Japan Available: www.ei. sanken. osaka-u.ac. jp
3. Asunción Gómez-Pérez, Mariano Fernández-López, and Oscar Corcho, (2006-06-10, 15: 16)
„Ontological Engineering: Theoretical Foundations of Ontologies”, GIST U-VR Lab
Gwangju 500-712, Korea, Available: http://uvr. gist.ac. kr
4. Matthew Horridge, Holger Knublauch, Alan Rector, Robert Stevens, Chris Wroe, (2006-06-
10, 20: 45), „A Practical Guide To Building OWL Ontologies Using The Prot´eg´e-OWL
Plugin and CO-ODE Tools”, Edition 1.0, The University Of Manchester, Stanford
University, Available: www.co-ode.org
5. Marić M“Banjanin M, Radić M.“Ontološka biblioteka telekomunikacionih i Web servisa,
TELFOR, Beograd, 2006.