Mihailo Markovi itao je dve ranije verzije ovog rada i oba puta mi

dao vrlo iscrpne i podsticajne kritike primedbe o mnogim bitnim

epistemolokim pitanjima. Niz vrlo korisnih primedaba, kao i sugestija o
strukturi izlaganja pojedinih problema dobio sam od Marije Kaljevi,
asistenta Filozofskog fakulteta u Beogradu, koja mi je, sem toga, mnogo
pomogla prilikom konane redakcije knjige. No najvie zahvalnosti
dugujem svojim prijateljima Veljku Korau, Mihailu Buricu i Rudi
Supeku. Sigurno je da nema ni jednog vanijeg problema u ovoj knjizi o
kome mi nismo zajedniki u vie mahova raspravljali. Na kraju bih hteo
da se zahvalim kolektivu Univerzitetske biblioteke Svetozar Markovi"
u Beogradu, koji mi je raznovrsnim oblicima svog strunog rada znatno
olakao da doem do sve potrebne literature.
Beograd, juna 1965.

I DELOKRUG I FUNKCIJE METODOLOGIJE

Prouavanje metodologije omoguuje ire i svestranije

upoznavanje s naukom u njenoj delatnoj strani; drugim recima,
omoguuje da se vidi ta naunici rade u svom laboratoriju, kabinetu
ili na terenu, da se bolje upoznaju putevi i sredstva pomou kojih
naunici dolaze do pojedinih saznanja i da se shvati logika koja
povezuje u misaonu celinu najraznovrsnije postupke naune
delatnosti. U novijim naunim de-lima u kojima se iznose rezultati
nekih istraivanja lako je zapaziti nastojanje da se ire objasne
postupci i sredstva koji su bili upotrebljeni u istraivanju. Na taj
nain istraiva prua svojim kolegama, a i svima ostalima koji se za
njegove rezultate interesuju, podatke i o tome kako je do njih doao.
Ovo je iz vie razloga opravdano i korisno. Prvo, time se olakava
proveravanje rezultata istraivanja, a s druge strane znatno se
ubrzava prenoenje i uoptavanje pozitivnog metodolokog iskustva.
Meutim, iznoenje metodolokih iskustava steenih u pojedinim/
istraivanjima nije dovoljno za bri razvoj nauke. Za ire
razumevanje i bre uoptavanje istraivakih iskustava odreene
nauke vrlo je korisno da jedna posebna disciplina sistematski
prouava delatnu stranu nauke. To je zadatak naune metodologije.
U ovom uvodnom poglavlju raspravi jace se o predmetu
metodologije, tj. njenom delokrugu i njenim funkcijama, kao i
nainu na koji ona moe da ih ostvaruje. Ustaljena je i opravdana
praksa, da se na poetku sistematskog izlaganja neke nauke odredi
njen predmet i objasne njene veze sa drugim, naroito najsrodnijim
naunim disciplinama.
1.POLAZNA ODREDBA METODOLOGIJE
Metodologija je jedna grana logike, ili jo tanije jedan deo logike, i
optu metodologiju je uopte nemogue izdvojiti iz logike. Ova
knjiga se, meutim, ne bavi optom naunom metodologijom, nego
metodologijom jedne posebne

12
nauke sociologije koja je istovremeno i jedna od osnovnih
teorijskih drutvenih nauka. Zbog toga je ovo uvodno razmatranje
ogranieno na metodologiju sociolokih istraivanja. I tada, kao
metodologija jedne posebne nauke ona ostaje, pre svega, specijalna
logika disciplina iji je zadatak da prouava i razvija logike okvire
naunog saznanja, ali i istraivaka sredstva i postupke koje odreena
nauka, ili grupa srodnih nauka, primenjuje u svojim istraivanjima i
pomou kojih nastoji da doe do novih saznanja.
Za lake razumevanje prirode i funkcije metodologije od
kljunog je znaaja da se odmah na poetku objasni razlika izmeu
metodologije i metoda. Ta razlika se esto ne uzima dovoljno u obzir i
zbog toga dolazi do raznih nesporazuma, a neki znaajni zadaci
metodolokog prouavanja naune de-latnosti ne mogu se dovoljno
jasno postaviti.Metod je nain istraivanja koji se primenjuje u nekoj
nauci. On je nerazdvojni sastavni deo njene istraivake delatnosti.
Samo bi jedna mrtva" nauka, u kojoj su se prestala postavljati nova
pitanja, koja vie ne nastoji da usavri svoje znanje, mogla da bude bez
metoda, bez istraivakih postupaka pomou kojih treba doi do novog
saznanja. Kao takav nerazdvojan sastavni deo nauke, metod je,
prirodno, gotovo srastao sa teorijskim shvatanjima te nauke i razvija se
u najtenjem dodiru sa onim zadacima koje nauka treba da resi u jednom
periodu. tavie, osnovna shvatanja o metodu su jedan od bitnih elemenata osnovnog pojma neke nauke i imaju usled toga, pored
istraivako-operativnog i konstitutivni znaaj za .nauku. Mnoge nauke
prouavaju iste delove stvarnosti i mogu se razgraniiti samo na osnovu
svojih razliitih osnovnih saznajriih ciljeva i, u zavisnosti od toga,
razliitih istraivakih pristupa. Najbolji primer za ilustraciju ovog stava
jeste odnos izmeu opte sociologije i opte istorije.
Zbog toga to je metod najtenje srastao sa itavom naunom
aktivnou i naunom teorijom, kao i odreenim istraivakim
zadacima, nije retka pojava da u nekoj nauci postoji vie metoda i
razliita shvatanja o najrazumnijem nainu organizovanja naune
delatnosti. Ta razliita shvatanja mogu da proizilaze iz razliitih optih
teorijskih stanovita, ali i iz razliite prirode problema, naroito ako se
neka struja ili kola u nauci pone da preteno bavi odreenom vrstom
istraivakih problema.
Dobro je poznato, na primer, da se mnogobrojne drutvene
pojave ne mogu temeljitije socioloki ispitati bez najtenj eg oslanjanja
na rezultate i postupke istorijskih nauka. U tu grupu spadaju, pre svega,
sve one pojave u ijem prouavanju je neophodno da se ispitaju dui
procesi drutvenog

13
razvoja i drutvenih kretanja. Istraivaki zadaci ove vrste se ne
mogu resiti bez oslanjanja na istorijske podatke i isto-rijski
istraivaki postupak. Ima, meutim, drugih pojava u drutvenom
ivotu, koje je najsvrsishodnije ispitivati u sa-vremenim uslovima. U
istoriji se iz vie razloga teko mogu nai sva potrebna obavetenja o
raznim drutvenim pojavama iz nekog ranijeg perioda. U vreme
kada su se u prolosti deavale odreene pojave ta obavetenja nisu
fiksirana i tako pretvorena u iskustvene podatke. Pored toga, vreme
stalno unitava mnogobrojne tragove ranijeg drutvenog ivota kao i
razliite podatke o njemu, ak i onda kad se ovi nastoje ouvati, a
kasnije je gotovo nemoguno u dovoljno potpunoj meri i na
sistematski nain uspostaviti iskustvena obavetenja neophodna za
socioloko prouavanje raznih drutvenih pojava u prolosti, na
primer, u irokoj oblasti neposrednih meuli-nih odnosa. Zbog toga
se brojni socioloki problemi mogu najiscrpnije i najsistematinije
prouavati na podacima iz savre-menog drutvenog ivota,
ispitivanjem in vivo, u neposrednom toku. Prirodno da se postupci
koji se mogu i moraju primeniti kad se ispituje drutveni ivot u
savremenim uslovima znatno razlikuju od postupaka pomou kojih
se na osnovu nekih istorijskih izvora nastoji rekonstruisati neki raniji
period i neki odreeni problem u njemu. Deava se da razliita
shvatanja o optim osobinama metoda neke nauke nastaju usled
jednostranog uoptavanja iskustava steenih na pojedinim uim
podrujima njenih istraivanja. Dakle, jedan od vie potrebnih
specifinih istraivakih pristupa se poistoveti s optim metodom
odreene nauke.
Meutim, ako u nekoj nauci postoje jako razliita shvatanja
o osnovnim karakteristikama i osnovnim naelima naunog metoda,
a ne samo o najsvrsishodnijim istraivakim pristupima, to je najbolji
znak da ta nauka nije mnogo napredovala u egzaktnom pogledu. to
neka nauka postaje egzakt-nija, njena teorija dobija jedinstveniji
oblik, uspostavlja se, saglasnost meu naunicima o sve veem broju
teorijskih pitanja, poto vei broj hipotetinih teorijskih stavova
svojim viestrukim potvrivanjem postaje sve potpunije i ubedljivije
dokazan. Ujednaavanjem teorijskih shvatanja, gledita o metodu se
takoe poinju sve vie pribliavati i razlike se vie ne odnose na
opta naela metoda, a naroito ne na opte kriterije koji se
upotrebljavaju za ocenu naunosti raznih istraivakih postupaka.
Razlike ponu preteno da proistiu iz drugih izvora, a pre svega iz
razliite sadrinske prirode problema koji se u odreenom sluaju
ispituju. Ali ukoliko je nauka dostigla odreen nivo egzaktnosti,
postojee metodoloke razlike postaju manje prepreke u
meusobnom sporazu-

14

15

mevanju raznih naunih struja i uzajamnom korienju istraivakih rezultata.

U svakom sluaju, metod je vrlo tesno povezan sa celokupnom naunom
delatnosti i kao njen integralni deo on se moe razumeti samo iz tog opteg
okvira. Metodologija, pak, kao logika disciplina koja prouava metod,
razvija njegova logika naela, nastoji da sistematizuje i oceni
istraivako iskustvo jedne nauke, mnogo je samostalnija u odnosu prema
osnovnoj istraivakoj delatnosti odreene nauke. Kad ne bi bila u znatno
veoj meri samostalna prema- osnovnoj istraivakoj delatnosti nauke, ona
ne bi mogla uspeno obavljati svoju primarnu funkciju, koja se sastoji u
logiko-epistemolokoj kritici itave nauno-istraivake prakse u svim
njenim logikim, tehnikim, organizacijskim i strategijskim aspektima. Ovde
je prvi put upotrebljen pojam epistemologije, i mada se moe pretpostaviti da je
njegovo znaenje poznato, ipak ga treba objasniti, tim pre jer se radi o jednom
kljunom pojmu, koji e se esto upotrebljavati. Poznato je da u filozofiji
postoji teorija saznanja ili gnoseologija koja se bavi ispitivanjem mogunosti
saznanja objektivnog sveta ili stvarnosti, a zatim razmatra osnovna naela,
oblike i kriterije ljudskog saznanja, njegove ostvarene domete i granice.
Epistemologija je ui deo teorije saznanja. Ona se, naime, ograniava na ispitivanje naunog saznanja, a poznato je da nauka nije jedini oblik ljudskog
saznavanja, jer do ovoga dolazi i u filozofiji i u umetnosti, i u
svakodnevnom ivotu pomou onog to se naziva zdravim razumom. U tom
irem podruju ljudskog saznavanja epistemologija ispituje logike osnove,
mogunosti i osnovna naela naunog saznanja. Prema tome, epistemologija
je teorija naunog saznavanja i u tom znaenju se ovaj pojam upotrebljava u
ovoj knjizi.1)
Ve je reeno da metodologija treba da bude svestrana kritika analiza
logiko-epistemolokih osnova celokupne istra-

ivake prakse odreene nauke. To znai da ona ne prouava samo puteve i

sredstva kojima nauka, oslanjajui se na ve dostignuto znanje, nastoji da
ide dalje. Metodologija prouava i nauni sistem, tj. nain na koji su
sreena utvrena nauna znanja i nauno znaajne predpostavke. Izvor
mnogih slabosti i tekoa koje mogu da usporavaju i koe dalji razvoj
nauke moe da se nalazi u njenom sistemu; njegovim nedoslednostima i
protivrenostima koje ne odgovaraju nekim realnim protiv-renostima u
drutvu i stvarnosti uopte, nego proistiu iz nedostataka u uoptavanju i
meusobnom povezivanju onog to se ve zna o stvarnosti; ili iz
dogmatskog prihvatanja raznih inedovoljno proverenih stavova, ak i
takvih ija je neta-nost dokazana. A. zatim, metodologija posebne nauke
analizira i sve konkretne istraivake postupke i razna tehnika sredstva
koja nauka upotrebljava u svojim raznovrsnim istraivanjima.
Kasnije e se videti da se niz zadataka naune metodologije ne moe
dovoljno razumeti ako se ona poistoveti sa metodom. Ali nije neumesno ve
na samom poetku postaviti pitanje da li je ovako shvaena metodologija
korisna za nauku. O tome postoje vrlo razliita miljenja i u nauci i u filozofiji. uveni francuski naunik i filozof Anri Poenkare (H. Poincarie)
pisao je pomalo ironino poetkom ovog veka da u sociologiji ima mnogo
rasprava o metodu, a vrlo malo istraivakih rezultata. ini se. ipak, da u
tome nema nikakvog' paradoksa i da nije nita neobino to u nekoj nauci
ima mnogo raspravljanja o metodu a nesrazmerno malo istraivakih rezultata. Metodoloka raspravljanja su, naime, najpotrebnija upravo onda kad
metod, tj. istraivaka praksa odreene nauke, nije dovoljno podesan za
uspeno reavanje naunih problema. Intenzivna metodoloka misao je
najpotrebnija upravo kad u naunoj praksi iskrsnu vee tekoe, kad u njoj
nema racionalnog reda, kad postoje mnoga neraiena neslaganja. Tada
metodologija moe svojom kritikom analizom nauci najvie da pomogne.
Ovakve situacije mogu nastati iz raznih uzroka: na primer, zato to neka
nauka nema dovoljno razvijen metod kao konkretan nain istraivanja, il
zato to se zbog nekih korenitih promena u njenim teorijskim shvatanjima
moraju u novom svetlu sagledati i preoceniti dosadanja istraivaka
iskustva i uobiajena istraivaka praksa. Meutim, metodoloki problemi
mogu da se jave i onda kad se u odreenoj nauci ili u nekoj srodnoj nauci
pojave nova istraivaka sredstva, efikasnija, preciznija, uopte podesnija za
odreena ispitivanja. Tada se prilikom preuzimanja i upotrebe tih novih
sredstava obino mora ponovo razmotriti niz drugih elemenata naunog
metoda, pa ak i teorije.

') Ovo razgraniavanje gnoseologije i epistemologije e vero-vatno izazvati

otpor, naroito zato to nije obrazloeno irim objanjenjem osobenosti kojima
se nauka razlikuje od ostalih oblika saznanja. U ovo razmatranje, koje je od
kljunog znaaja za gnoseologiju, ovde se ipak ne moe ulaziti. italac e
kasnije videti da epistemoloko stanovite na kome je izgraena ova zamisao
metodologije ne odvaja kruto sociologiju niti od filozofije niti od najireg
praktinog drutvenog iskustva, poto je ona shvaena kao integralni, ali
osoben deo drutvenog saznanja. Ipak bilo bi isto toliko pogreno ne uvideti
bitne osobenosti nauke, kao i pokuati da se ona sasvim odvoji od drugih
oblika saznanja. Epistemologija je opravdana upravo kao ispitivanje
najoptijih osobenosti naunog saznanja. Treba jo napomenuti da u nemakoj
terminologiji razlika izmeu gnoseologije i epistemologije ima i sasvim jasan
terminoloki izraz (Erkenntnistheorie Wissenschaftslehre).

16

17

Ovo se moe sagledati na jednom primeru. Poznato je da je zbog velike

sloenosti i priline brzine niza drutvenih oblika i procesa opisivanje onog to
se u drutvenom ivotu deava vrlo teko i sloeno. Upravo zbog toga to esto
nismo u stanju da stvorimo u naunom pogledu dovoljno iscrpnu i dovoljno
preciznu sliku o stvarnom drutvenom ivotu, mnoga teorijska shvatanja i
pokuaji naunog objanjavanja raznih drutvenih pojava ostaju prilino
neodreeni, bez solidne iskustvene osnove i ne omoguuju pouzdanija
predvianja onog to se u odreenim uslovima moe oekivati. Razni oblici u
kojima se u drutvenim naukama od nedavna poela primenjivati statistika
teorija uzoraka znatno su proirili mogunosti preciznog opisivanja niza
drutvenih pojava, Neiz-beno se zapada u metodoloki tradicionalizam ako
se prilikom pojave nekog novog efikasnijeg istraivakog sredstva ne
pokua da se u novom svetlu sagledaju razni postojei istraivaki postupci i
oblici istraivanja. S druge strane, retko kada je neki novi istraivaki
postupak, ma koliko bio plodonosan, odmah dovoljno metodoloki prilagoen
za prouavanje razliitih sadraja. Njegovo dalje razvijanje i prilagoavanje
za-hteva obimne metodoloke napore. Naroito sloeni zadaci ove vrste
javljaju se prilikom preuzimanja nekog istraivakog postupka iz drugih
nauka. Ako se novi istraivaki postupci ne podvrgnu svestranom
metodolokom prouavanju, teko je izbei njihovu neosnovanu apsolutizaciju
i ablonske primene, koje su karakteristine crte metodolokog
pomodarstva. No, iva i aktivna metodoloka misao je potrebna i u mirnijim"
fazama razvoja neke nauke. Ako se nauka nije skamenila u nekim
tradicionalnim kalupima nego stvaralaki dela, u istraivakoj praksi stalno
iskrsavaju novi problemi koje treba metodoloki ispitati i sistematizovati
nova iskustva.
Delokrug i zadaci metodologije postade jasniji ako poe za rukom
da se bar u najoptijim crtama odrede njeni odnosi prema logici i teoriji
saznanja, zatim prema optoj teoriji odreene nauke i napokon prema
sociologiji nauke.

se logika shvati kao nastojanje da se utvrde najrazumniji mogui odnosi

izmeu ljudske misli i stvarnosti koji omoguavaju ljudskoj misli da to
adekvatni]e shvati ono to se u stvarnosti deava i time doprinese
usavravanju i proirivanju granica ljudske stvaralake prakse, postaje
sasvim razumljivo da se u temeljima svake logike nalaze izvesne ontoloke i
gnoseo-loke pretpostavke o'tome: da li stvarnost postoji nezavisno od
oveka koji pokuava da je shvati; da li je i u kojoj meri adekvatno saznanje
moguno, a zatim, na koji nain je moguno i verovatno najuspenije.
Ponekad te osnovne ontolo-ko-gnoseoloke pretpostavke logike nisu
dovoljno jasno iznete, eksplicirane, nego su sadrane u raspravljanju raznih
konkretni j ih osobina racionalnog miljenja, tj. odreenog logikog sadraja. Nesumnjivo je da je vrlo vano da polazni ontoloko-gnose-oloki
rezultati, na kojima se zasniva i logika i metodologija, budu to jasnije izneti
i obrazloeni. Jer, ako je iluzorno pokuavati da se logika i metodologija
izgrauju bez ikakvih pretpostavki o stvarnosti koja se eli saznati, i o tome
da li je to saznanje moguno, nije manje tetno te pretpostavke shvatiti na
jedan krut dogmatski nain. Kao i sve drugo u nauci, i osnovne ontoloke
pretpostavke moraju biti otvorene, pristupane stalnom posrednom
proveravanju u istraivakom radu, i usled toga sposobne za usavravanje,
dopunu, ispravljanje.
Meutim, osnovne ontoloko-gnoseoloke pretpostavke nisu
jedino podruje na kome se susreu metodologija, gnoseolog! ja i opta
logika. Njihov odnos je mnogo tenji na jednom odreenijem, uem, ali za
nauku kljunom podruju. To ue podruje na kome se metodologija i
gnoseologija najvie pri-bliuju i gde moraju stalno da sarauju, jeste
ispitivanje kriterija istinitosti saznanja i razrada naela njihovog proveravanja. Bez dovoljno odreenih i logiko-epistemoloki zasnovanih naela o
postupcima pomou kojih u nauci treba pro-veravati svaku tvrdnju, od
najelementarnijeg iskustvenog podatka do najoptijih i naj apstraktnijih
teorijskih stavova, sva raspravljanja o kriterijima istinitosti saznanja ostaju
sasvim uoptena, ak rudimentarna. U nauci nije dovoljno postii saglasnost o osnovnim kriterijima istinitog saznanja, nego se mora
nastojati da se stalno razvijaju esto vrlo sloeni postupci proveravanja koji
treba da omogue da se prilikom raspravljanja o svakom naunom stavu
moe to pouzdanije oceniti njegova istinitost. To je mnogo sloeniji
zadatak i o tom e se kasnije ire govoriti. Dalje, moderna teorija saznanja,
iako je po svom zahvatu i po svojim ambicijama svakako ira od ispitivanja
naunog saznanja, ipak preteno polazi od naunih iskustava i danas se
razvija u prvom redu na analizi

2. ODNOS METODOLOGIJE PREMA TEORIJI

I LOGICI

SAZNANJA

Odmah valja naglasiti da se ne radi o nekom krutom i odseonom

razgraniavanju ovih disciplina, nego prvenstveno u isticanju njihovog
razliitog teita i razliitog stepena op-tosti u prilaenju odreenim
zajednikim problemima. Ako

2 Socioloki metod

18

19

iskustava i tekoa koje se javljaju u razvoju nauke. Premda

pozitivistika gnoseologija u tome obino preteruje jer smatra da je
nauka jedini oblik racionalnog ljudskog saznanja, iskustvo je pokazalo
da se mnogi saznaj ni problemi mogu u mnogo iem vidu ispitati na
iskustvu nauke nego na iskustvu svakodnevnog praktinog ivota i
zdravog razuma. Zbog toga to su teoriji saznanja potrebna mnoga
sasvim odreena iskustva metodologije raznih nauka i s te strane se trai
veza i uspostavljaju tenji meusobni dodiri izmeu gnoseologije i
metodologije, obino posredstvom epistemologije.
Treba ipak naglasiti da gnoseologija i metodologija na razliit
nain prilaze osnovnom gnoseolokom pitanju: da li je saznanje uopte
moguno. Ono to je za gnoseologiju osnovni problem, tj. da li je
saznanje o stvarnosti moguno, po pravilu se u metodologiji reava
postulativno. Ko se odluio na nauna istraivanja, veruje u mogunost
objektivnog saznanja, jer ko u to ne veruje, obino se naukom ne bavi.
Zbog toga se prilikom razvijanja odreene metodoloke zamisli u veini
sluajeva postulativno prihvata, ili drukije reeno, posebno se ne
diskutuje o tome da li objektivna stvarnost postoji i da li je o njoj
moguno relativno adekvatno saznanje, nego se to ili smatra
aksiomatskom pretpostavkom, ili se ak o tome i ne govori. Na
postulativan nain, tj. bez ulaenja u neko detaljnije gnoseoloko
ispitivanje, prihvataju se obino i jo neki drugi osnovni teorijskosaznajni elementi, koji su istovremeno teorijsko-saznajne i ontoloke
prirode. Jedno takvo pitanje je, na primer, da li u stvarnosti postoji
objektivna uslovljenost i uzrona povezanost meu pojavama. Veina
naunika smatra da je utvrivanje uslovljenosti i uzronih veza meu
pojavama osnova naunog objanjenja, ili bar, kao neki pozitivisti koji
odbacuju pojam uzronosti, smatraju da se nauno objanjenje sastoji u
otkrivanju pravilnosti meu pojavama to je, esto ustvari, samo
skeptinije izraena misao o njihovoj uslovljenosti. Takoe se obino
postulativno prihvata i stav da u stvarnosti postoji odreen red, koji se
moe otkriti i objasniti, i da su zbog toga moguna, opravdana i
praktino korisna razna nauna uoptavanja. Jer svako nauno
uoptavanje se zasniva na otkrivanju nekog reda, neke pravilnosti u
odreenom delu stvarnosti. Ovo, naravno, ne znai da u savremenoj
metodologiji postoji jedinstveno shvatanje ontoloko-gnoseolokih postulata naunog metoda, nego- samo (1) da se u njoj, a naroito u
metodologijama posebnih nauka, o tim postulatima ire ne raspravlja; i
(2) da se stie utisak da preovladava prihva-tanje pomenutih postulata,
to,* naravno, ne iskljuuje razliita gledanja na konkretne metodoloke
probleme.

U zamisli metodologije koja se izlae u ovoj knjizi prilazi se

navedenim, kao i nekim drugim gnoseolokim pitanjima na
postulativan nain, tj. prihvataju se odreena gno-seoloka reenja,
bez dubljeg obrazlaganja, a teite je na raspravljanju naina i
istraivakih postupaka pomou kojih se prihvaena gnoseoloka
reenja mogu to potpunije ostvariti u sociolokim istraivanjima. A
kako je sociologija pre svega teorijska nauka, ova metodoloka
zamisao polazi od slede-e osnovne odredbe teorijske nauke prema
kojoj je ova or-ganizovano i metodino nastojanje da se doe do
objektivnog, tj. opte pristupanog i proverljivog, preciznog, opteg i
sistematskog saznanja o odreenom delu stvarnosti koji je predmet
njenih istraivanja. Svakako, teorijska nauka nije samo nastojanje s
pomenutim ciljem nego i rezultat prethodnih nastojanja. Ali, dok
naunu sistematiku i istoriju nauke interesuje prvenstveno njeno
aktualno stanje, odnosno stanje u nekom ranijem periodu,
metodologija ispituje nauku pre svega kao nastojanje, kao aktivnu
delatnost s odreenim ciljevima. Zbog toga je u osnovnoj definiciji
nauke naglaen upravo ovaj momenat.
Neke od navedenih osobina naunog saznanja, a pre svega tenja
za objektivnou i proverljivou, zatim preciznou, a u izvesnom
smislu i sistematinou vae za svaku nauku premda se
sistematinost u istorijskim, opisnim i teorijskim naukama postie,
kao to e se videti, na razliitim naelima. U teorijskim naukama se
kao bitna konstitutivna osobina javlja tenja za optim saznanjem.
Ima nauka, pre svega istorijskih, koje ne nastoje da dou do opteg
nego do konkretnog i istorijskog saznanja o odreenim pojavama. To
mogu biti i vrlo iroke pojave kao na primer: jedna istorijska epoha,
ali se ne smatra da je zadatak tih nauka da izgrauju opta saznanja,
ako se opte saznanje shvati kao teorijsko. U istorijskim kao i u
raznim primenjenim naukama se pomou opteg teorijskog naunog
znanja nastoje da analiziraju i objanjavaju izvesne konkretne pojave.
U polaznoj odredbi teorijske nauke sadrana je pretpostavka o
mogunosti objektivnog, opteg i sistematskog saznanja, a poto se
radi o sociologiji, pretpostavka se konkretizuje na saznanje o drutvu.
Razraujui veze izmeu teorije saznanja i metodologije, treba se
sasvim ukratko osvrnuti jo na neka pitanja. Ako je tano izneto
miljenje da se u nauci i naunoj metodologiji zbog prirode nauke
mora zauzeti pozitivan stav prema osnovnom gnoseolokom pitanju
o mogunosti saznanja stvarnosti, sasvim je razumljivo da su neka
stanovita, koja postoje u teoriji saznanja, u naunoj metodologiji
sasvim neprihvatljiva. Jedno od tih stanovita je, na primer,
subjektivizam. Samim

20
tim to se smatra da je nauka nastojanje da se doe do objektivnog tj.
opte pristupanog i proverljivog saznanja, iskljuuje se subjektivistiko
gledanje na prirodu saznanja. Subjektivne pretpostavke i miljenja
nekog naunika, koji ne mogu prove-riti drugi u naunom pogledu
kompetentni ljudi, u nauci nikog ne interesuju. Isto tako i stav apsolutne
skepse, stav apsolutne sumnje u svako saznanje u nauci je praktino
iskljuen, mada je naglaena metodina skepsa, to istovremeno znai
kritinost, bitna osobina naunog naina miljenja. U nauci se, naime,
nita ne prima na veru i nastoji se da se sve tvrdnje provere na to
objektivniji, a istovremeno to javniji nain. Meutim, kad teorija
saznanja raspravlja o kriterijima za utvrivanje objektivnosti i tanosti
saznanja, kad ona pokuava da oceni na kom se stupnju u tom pogledu
nalaze pojedine nauke, kad ona razmatra osnovanost raznih
istraivakih postupaka koji se primenjuju u pojedinim naukama, tada
su gno-seoloka razmatranja za metodologiju vrlo korisna i vana.
Poto je metodologija posebna logika disciplina razumljivo je da se
ona zasniva na celokupnom sadraju logike. U nju ulaze svi klasini
problemi logike kao to su, na primer: teorija pojma, definicije, suda,
zakljuka, dokaza, kao i rezultati logikih ispitivanja strukture
naunih zakona, teorija i sistema. U metodologiji se, meutim, obino
osnovni logiki problemi posebno ne raspravljaju, jer se pretpostavlja
da su oni poznati iz prethodnog prouavanja logike. Ali, sasvim je
nesumnjivo da su osnovna logika znanja neophodna prilikom
razmatranja bilo kog konkretnog metodolokog problema.
Ipak se metodologija, naroito metodologija posebne nauke, ne srne
poistovetiti sa logikom. Metodoloko prouavanje istraivake
delatnosti neke nauke se ne moe ograniiti na logiki okvir naunog
istraivanja. (1) Uporedo s tim metodologija ispituje i tzv. tehniku
istraivanja, tj. sva konkretna sredstva koja se upotrebljavaju u nauci da
bi se u odreenim logikim i teorijskim okvirima dolo do novih saznanja. Kritika analiza i uoptavanje tehnikih iskustava naunog
istraivanja ne spadaju u logiku, ali su u metodologiji neophodni. I (2)
neopravdano je zadatke metodologije svesti na ispitivanje i razvijanje
kriterija za proveravanje onog to je saznato, kao to to esto ine pisci
koji u metodologiji vide samo njene logike funkcije.2) Metodologija je
i heuristika, ona
) Svoenje uloge metodologije na logiko ispitivanje nauke i proveravanje naunih stavova i
teorija bilo je dosta raireno meu logikim pozitivistima. Vid., na pr., H. Reichenbach, Experience
and Prediction, The University of Ohicago Press, Chicago, 1952, p. 67. Slino gledite zastupa i
K. Poper (Popper) u knjizi The Poverty of Historicism, Routledge and Kegan, London, 1957, p.
135.
s

21
treba i da upuuje istraivanja u pravcima u kojima ima najvie
izgleda da e se postii nova korisna saznanja. Samo ako se usvoji
da, pored logike, metodologija ima i heuristiku funkciju, moe se
prihvatiti gledite da ona moe i treba da utie na strategiju naunih
istraivanja.") Moe se, prema tome zakljuiti da su logika
saznanja temelj metodologije, ali da u nju pored logikih ulaze i
tehniki i heuristiki elementi. Uz ove dopune moe se smatrati da
je metodologija posebne nauke osobena konkretizacija logike koja je
prilagoena uslovima odreene nauke. Pri tom se pod osobenim
uslovima neke nauke podrazumeva, pre svega, stepen njene opte
razvijenosti, osobenosti podruja stvarnosti koje ona prouava i
osobe-nost ugla pod kojim pristupa svome predmetu.
3. METODOLOGIJA I NAUNA TEORIJA
U literaturi se ee raspravlja o odnosu izmeu naune teorije i
metoda nego izmeu teorije i metodologije. Stoga se treba osvrnuti i
na ovaj odnos, tim pre jer se pojmovi teorije i metoda esto
izjednaavaju, to oteava da se odnos teorije i metoda poblie
razjasni. Tvrdi se, naime, da je jedna teorija istovremeno i metod, bez
podrobnijeg razmatranja kako iz sadraja odreene teorije nastaju
metodoloki stavovi i ideje. Jo rede se prilikom ovog
poistoveavanja teorije i metoda uzima u obzir ve pomenuta
razlika izmeu metoda, kao praktinog istraivakog iskustva i
praktinih istraivakih postupaka, i metodologije koja ta
iskustva logiko-epistemoloki analizira. Najpre e se izneti razlozi
zbog kojih je pogreno poistovetiti naunu teoriju i metod, a zatim e
se videti kako je jo manje opravdana identifikacija naune teorije i
naune metodologije. Epistemoloka analiza pokazuje da svaka
nauka raspolae odreenim veim ili manjim fondom znanja, koja se
nalaze na vrlo razliitom stepenu optosti. Elementarniji delovi toga
fonda ine naunu izvornu grau, injeniki materijal na kojem nauka
zasniva i pomou koga dokazuje svoje teorijske stavove. U fondu
naunog znanja se zatim nalaze iskustvena uoptavanja, hipoteze,
zakoni, teorije, ui teorijski sistemi, a
) Poto ovo gledite, s obzirom na dosta dugotrajno preovla-davanje uticaja neopozitivizma u
metodologiji moe izgledati ne samo neuobiajeno, ve i sasvim neosnovano, treba podsetiti
da su Dekart i drugi zaetnici moderne metodologije isticali da je ona i ars inveniendi, a ne
samo ars demonstrandi. Naglaavanje heuristikog momenta u metodologiji bilo je istovremeno
kritika sholastikog shvatanja logike. (Vid. o ovom G. Nador, L'Importance de la doctrine
heuristique de Descartes ans l'histoire de la science, Dialectica, vol. 16 (1961), NQ 1, p. 25
38.
3

22

23

u nekim naukama postoji i jedinstven teorijski sistem u koji se nastoji integrisati

svo teorijsko znanje kojim nauka raspolae. U mnogim naukama, meutim,
nema potpuno razvijenog i razraenog teorijskog sistema koji bi sjedinjavao sva
njihova injenika i teorijska znanja, nego jedino razliite najoptije teorije.
Naroito je potrebno imati na umu da se u naunom fondu odreene nauke
pored injenike grae, iskustvenih uoptavanja, zakona i teorija i
naunog sistema nalaze kao vrlo vaan za njegov elemenat i razliite naune
hipoteze koje jo nisu toliko proverene i dokazane da bi se mogle smatrati naunim zakonima ili teorijama. Ove hipotetike ideje se obino nalaze u
sreditu najivlje aktualne istraivake delatnosti. Kad su na nekom podruju
iskustveni zakoni na pouzdan nain otkriveni, i kad njihova teorijska
objanjenja ne izazivaju sumnje, dalja nauna delatnost je preteno primenjenog
karaktera. Najplodnija nova nauna istraivanja se obino kreu u onim
oblastima gde postoje neke plodne hipoteze.

nom odnosu. Stvaranje hipotetike osnovice novog istraivanja

stvaralakim prouavanjem ve poznatog znanja zahteva najveu meru
originalnosti. To je prvi korak u novom istraivanju i prva faza naunog
metoda. U metod, zatim, spada sve ono to polazei od te osnovice treba
uiniti da bi se pribavila potrebna obavetenja o stvarnosti, na osnovu
kojih se moe ispitati da li su i u kojoj meri polazne pretpostavke opravdane; ili, drugim recima, sve ono to se preduzima u istraivanju da bi se
izgradila i proanalizirala njegova iskustvena evidencija. To je drugi deo
metoda. Meutim, potpuno izvedeno istraivanje se ne zaustavlja na ovoj
drugoj fazi. Loe je za istraivaa ako se zadovolji nekim izolovanim
novim saznanjem do koga je doao u svom istraivanju. Izolovano
saznanje nema nikad veu naunu vrednost. Zbog toga se trea faza
istraivanja sastoji u nastojanju da se rezultati istraivanja na to aktivniji
nain ukljue u postojei fond znanja odreene nauke. Ovo, naravno,
nije jednostavan ili rutinski zadatak. Ukljuivanje rezultata nekog
istraivanja u fond odreene nauke se ne sastoji u katalogiziranju,
prostom dodavanju nekih novih pojedinosti postojeem znanju. Ono pretpostavlja napor da se u svetlu rezultata istraivanja sagledaju svi oni
delovi naunog fonda za koje ti rezultati mogu da budu relevantni. Neka
nova originalna saznanja mogu da dovedu u pitanje niz postojeih
naunih shvatanja, ili da omogue novu originalnu sintezu onoga to se
ranije znalo, koja se bez tih novih svojih elemenata ranije nije mogla
naslutiti ili bar nije mogla metodino izvesti. Vidi se, dakle, da je svako
razvijeno istraivanje jedno kolo, jedan ciklus u kome se, dok se trae nova
saznanja, polazi od postojeih naunih znanja, a u zakljunoj fazi nastoji
se da se dobijeni rezultati na to aktivniji nain ukljue u postojei nauni
fond. Ceo taj ciklus naunog istraivanja treba da se resi metodom. Svojim
logikim i tehnikim pravilima i heuristikim idejama metod treba da
omogui pronalaenje to adekvatnijih reenja za raznovrsne istraivake
probleme. Nauna teorija je jedan od delova postojeeg fonda naunog
znanja, njegov bitan opti deo. Ona je, nesumnjivo, jedan od najsnanijih
izvora heuristikih ideja metoda. Ali to ne opravdava poistoveavanje
teorije i metoda, poto su heuristike ideje samo jedan od njegovih
elemenata. Posredstvom ovih heuristikih ideja ostvaruje se misaona povezanost teorije i metoda, moglo bi se rei, njihovo jedinstvo Ali jedinstvo
ne znai istovetnost. Meusobni odnos teorije i metoda se ne moe
razumeti ako se ne shvate njihove razliite funkcije. Uproeno isticanje
jedinstva teorije i metoda, shvaenog u smislu njihove istovetnosti, oteava
dublje razumevanje epistemoloke strukture nauke.

Ako se sve ovo, tj. i izvorna graa i sva teorijska uoptavanja razliitog nivoa i
razliitog stepena proverenosti ukljue u nauni metod, onda se nauka svodi
na metod, a pored njega preostaje jo samo pedagoka nauna delatnost, iji je
osnovni zadatak da priprema nove naune kadrove koji treba da se na
sistematian nain obavetavaju o dostignutom stanju nauke i njenom metodu.
Koren gledita koja poistoveuju metod i teoriju u nauci i ne vide razliku
meu njima treba oigledno traiti u uoavanju velike usmeravajue uloge
postojeih naunih saznanja, i napose osnovnih teorijskih shvatanja u daljem
razvoju nauke i svakom pojedinanom istraivanju. Svako istraivanje mora
polaziti od dostignutog nivoa znanja u nekoj nauci; inae se istraiva
moe lako nai u nezavidnom poloaju da ulae velike napore da bi otkrio"
ve poznate stvari. Istraiva koji shvata logiku naunog rada nastoji da utvrdi
to je o predmetu njegovog istraivanja ve poznato da bi svojim
istraivanjem zakoraio u nepoznato, ono to se nalazi ispred linije na koju je
nauno znanje u odreenom momentu ve stiglo. Ali, premda teorijski ili uopte
poznati fond znanja na osnovu kog se izgrauje hipotetika osnovica novih
istraivanja ima izvanredan uticaj na nova istraivanja, on ipak nije deo
naunog metoda.
ta spada u nauni metod? Pre svega misaone radnje pomou kojih
naunik stvara polaznu hipotetiku osnovu svog istraivanja analizirajui
postojee nauno znanje, otkrivajui u njemu neke praznine, nereene
probleme ili izvesne nove mogunosti meusobnog povezivanja raznih
injenica i teorijskih stavova koji jo nisu sagledani u odreenom
meusob-

24

25
SASTAVNI DELOVI METODOLOGIJE

Jo manje je opravdano poistovetiti metodologiju s naunom

teorijom. Metodologija je, kao to je reeno, pre svega logikoepistemoloka kritika analiza raznih metodskih postupaka i itavog stanja
jedne nauke. Reeno je da je jedan od njenih kljunih zadataka izgradnja
kriterija na osnovu kojih se utvruju istinitost i nauna upotrebljivost
odreenih saznanja. Metodologija razvija pravila proveravanja i dokazivanja naunih stavova, jer u nauci nije dovoljno neto otkriti, ve treba i
dokazati tanost svakog novog saznanja. Od otkria do dokaza, od naune
pretpostavke do naunog znanja esto je dosta dug i naporan put. U svojoj
logikoj funkciji, a pre svega kad razrauje kriterije istinitosti i naune
upotrebljivosti pojedinih saznanja, kao i postupke proveravanja i dokazivanja,
metodologija ne moe* da bude zavisna ni od koje posebne naune teorije ma
kako ova bila opta. Jer vezivanje u ovoj njenoj funkciji za bilo koju naunu
teoriju dovodi metodologiju u stanje da osnovnu teoriju ne moe proveravati.
Usled toga ona je u vrlo nezavidnom poloaju i prilikom ispitivanja tanosti
uih saznanja. Naime, ona mora da i sva ua saznanja gleda iz perspektive
osnovne teorije, i moe dogmatski da odbacuje sve to se s tom polaznom
teorijom ne slae, po logici koju izraava poznata izreka: ukoliko se
injenice ne slau sa teorijom, utoliko gore za injenice. To je, meutim,
nenauan stav. Sud o tome da li je jedna teorija istinita ili nije moe se na
nauan nain doneti jedino metodinim ispitivanjem njenog odnosa prema
stvarnosti i putem njenog praktinog proveravanja u stvarnosti. Prilikom
izgraivanja postupaka proveravanja naunog saznanja metodologija je
stoga metateorijska logika disciplina. Ranije je reeno da i logika ima neke
osnovne ontoloke pretpostavke; ali te osnovne ontoloke pretpostavke logike
su mnogo ire i optije od pretpostavki bilo koje naune teorije.Jedna od bitnih
funkcija metodologije jeste da utie na ubrzavanje procesa integracije razliitih
teorijskih shvatanja koja postoje u nekoj nauci. Pouzdani kriteriji istinitosti i to
efikasniji postupci za proveravanje naunog saznanja su najvanija sredstva
koja metodologija moe upotrebi ti u ostvarivanju svoje nauno-integrativne
funkcije. Nema potrebe da se dokazuje da u stvaranju tih sredstava
metodologija mora postupati metateorijski.

U svakoj potpunije razvijenoj metodolokoj zamisli mogu se analitiki

izdvojiti tri glavne grupe problema: (1) logiki, (2) tehniki i (3) naunostrategijski. Treba podvui da svaka razumna metodoloka zamisao mora
ove logike, tehnike i nauno-strategijske probleme gledati u nerazdvojnom
jedinstvu. Videe se da se to esto ne uspeva postii. ta spada u logike
probleme? Sve ono to se odnosi na nain formiranja naunih pojmova i
na nain analize njihovog sadraja; zatim ispitivanje logike strukture
naunih uoptavanja, zakona, teorija; razmatranja uloge hipoteza,
njihovih raznih vrsta i tipova u naunom istraivanju; i napokon vrlo
sloeni zadaci izgradnje pravila koja treba da omogue to potpunije
proveravanje naunog saznanja. A to spada u nauno-istraivaku
tehniku? im se postavi ovo pitanje, oveku padaju na um raznolika
sredstva kojima se nauka slui da bi prikupljala isku stvene podatke;
zatim raznovrsni postupci i sredstva to se upotrebljavaju u sreivanju i
obradi prikupljenih izvornih podataka; nadalje, tehnika pravila o
organizaciji razliitih oblika istraivanja, itd.
Ali u svim fazama razvoja nauke u njenoj metodologiji ne pridaje se
podjednaka vanost logikim i tehnikim problemima. Postoje periodi u
kojima izrazito preovladava inte-resovanje za jednu oblast, dok se druge
nedovoljno razvijaju, a to moe ponekad da bude vrlo tetno. U dosadanjem
razvoju sociologije mogu se sa stanovita gledanja na ulogu i sadraj
metodologije razlikovati uglavnom tri faze. Prva faza se odnosi na proli
vek, kome istorijski pripada i itav deo naeg stolea do prvog svetskog rata.
U toj fazi su u razmatranju problema u sociologiji izrazito preovladavali
logiki problemi, dok se o tehnici malo govorilo. Kad se pogledaju
najznaajniji metodoloki radovi iz tog perioda, na primer Dirkemova
rasprava Pravila sociolokog metoda i metodoloke studije Maksa Vebera,4)
koje su takoe imale vrlo veliki uti-caj, vidi se da se u njima vrlo duboko
razmatraju razni epistemoloki i logiki problemi naunog istraivanja. O
tehnici istraivanja, meutim, govori se vrlo malo. A istovremeno u toj
svojoj fazi sociologija je raspolagala slabo razvijenim istraivakim
aparatom. Ona je u to vreme bila gotovo nesposobna za samostalno
prikupljanje originalnih izvornih podataka. So4

) M. Weber, Gesamrnelte Aufsatze zur AVissenschaftslehre J. C. B. Mohr (Paul

Siebeck) Tubingen, 1922. E. Dirkem, Pravila sociolokog metoda, Savremena kola,
Beograd, 1963.

26

27

ciolozi su tada obino stvarali svoja dela na osnovu knjiga istoriara, i

eventualno uz delimino vlastito prouavanje isto-rijskih arhivskih izvora, zatim
na osnovu etnografskih studija, raznih putopisa i objavljenih zvaninih
statistikih podataka. Do prvog svetskog rata vrlo je nerazvijena praksa
organizo-vanja sociolokih istraivanja koja samostalno prikupljaju one podatke
koji su za odreeno prouavanje neophodni. Ima takvih pokuaja, ali su oni
retki. Karakteristino je da se u metodolokim raspravama o metodu sociologije
iz tog vremena poetna iskustva steena u razvijanju vlastitih istraivakih
postupaka gotovo igtioriu, ili bar da se o njima ne vodi dovoljno rauna.
Objanjenje ove pojave nije jednostavno, tim pre to su najuticajnije
metodoloke rasprave napisali naunici koji su bili izvanredno daroviti
istraivai. Treba imati u vidu da je u to vreme konstituisanje sociologije u
posebnu nauku bilo sredini zadatak, pa je razumljivo da je to moralo uticati na
karakter metodolokih raspravljanja. Sem toga, mnoga istraivanja drutvenog
ivota, iako socioloki nesumnjivo relevantna, nisu bila vre ukljuena u
postojee teorijske okvire, to je oteavalo da se uoi znaaj njihovih
metodolokih iskustava.
Druga faza nastupa 20-tih i moglo bi se rei da pre=, ovladava sve do
sredine 50-tih godina naeg veka. Ta faza se u metodolokom pogledu moe
smatrati prirodom empiristi kog tehnicizma. U njoj se poinje da diskutuje
preteno o tehnikim pitanjima, najee o raznim sredstvima pomou kojih
sociologija moe da prikuplja izvorne podatke za svoje osobene naune potrebe.
Ima pisaca, koji su u tom periodu bili vrlo ugledni i imali veliki uticaj, a koji
doslovno tvrde: lako e se izai na kraj s problemima teorijskog korienja
podataka, najtea stvar je doi do potrebnih izvornih obavetenja.5) Bilo bi
jednostrano smatrati da su ovaj tehnicistiki zanos i moda ak opijenost
vrednou i znaajem pojedinih tehnikih sredstava za prikupljanje podataka
bili sasvim besmisleni. Bio je to pokuaj da sociologija izae iz naunog
orsokaka, koji se sastojao u tome da je ona nauka koja ima vrlo visoke
sveobuhvatne teorijske pretenzije da objanjava drutvo u njegovom totalitetu i u svim njegovim aspektima a da istovremeno nije imala razvijena
tehnika sredstva i adekvatnu organizaciju

za aktivno samostalno ispitivanje drutvenog ivota. Mogunosti aktivnog

sociolokog ispitivanja drutvenog ivota znatno su zaostajale za onim to je
u tom pogledu za svoje potrebe ve davno bila izgradila istorija, ili sa
ime su pre sociologije raspolagale ekonomske nauke. Istorija je imala
svoje arhive. Moderna statistika prikupljanja podataka o privredi bila su
daleko vie prilagoena potrebama ekonomskih nauka, nego to je
sociologija mogla da utie na okvir u kom zvanina statistika obino
prikuplja i objavljuje podatke o raznim drutvenim pojavama, kako bi
statistiki podaci bili adekvatniji za njena istraivanja. Istovremeno,
samostalne socioloke istraivake ustanove gotovo da nisu postojale.
Zanos i oduevljenje nekim isto tehnikim postupcima, koji danas izgledaju
prilino naivni, bili su posledica jednog novog stanja. Ljudi s.u poeli da
izlaze iz kabineta i doli, slikovito reeno, na sve vazduh. Nesumnjivi
uspesi postignuti na pojedinim uim podrujima sociolokog istraivanja
ubedljivo su govorili o naunoj vrednosti neposrednijeg i metodinijeg
prouavanja drutvene stvarnosti. Kada se kasnije prikau drutveni uslovi u
kojima se razvijala sociologija u ovom periodu, postae razumljivije zato su
se neka od dostignua u oblasti tehnike istraivanja preuveliavala i
jednostrano koristila.Bilo bi pogreno misliti da je navedeni stav prema tehnikim problemima samo neka nacionalna specifinost. Metodoloki
tehnicizam se rodio u Americi, ali on nije nacionalna ili drutveno-kulturna
osobina Amerike. Vrlo istaknutu ulogu u njegovom razvijanju u SAD imalo
je nekoliko evropskih naunika. A kad se nakon drugog svetskog rata, posle
jednog perioda potpune stagnacije i guenja evropske sociologije od strane
faizma, poela ponovo obnavljati iva nauna delatnost u tradicionalnim
centrima socioloke misli, u Francuskoj i Ne-makoj, pojavilo se u tim, kao i
u ostalim evropskim zemljama, vrlo slino gledanje na vanost tehnikih
problema. Knjige koje su prve decenije posle rata izazvale u naunim
krugovima tih zemalja najvee interesovanje, bili su prevodi raznih
amerikih tehnikih istraivakih prirunika ili su nastale prema njihovom
uzoru. A moe se bez preterivanja tvrditi da je i kod nas takoe u prvim
godinama oivljavanja nae socioloke delatnosti esto dolazila do izraaja
jedna izrazito teh-nicistika reakcija na ranije preteno apstraktno i
spekulativno sociologiziranje, kao drugu krajnost. Postoje i dokumenti koji
nedvosmisleno govore da su neki nai ljudi smatrali da e se resiti najvaniji
problem naunog razvoja i breg napretka nae sociologije ako se to vei
broj naunih kadrova, naroito mlaih, upozna sa tehnikom sociolokog
istraivanja. Kao svaki zanos, i ovaj je bio preterano optimistian.

) Najekstremnije je ovo gledite izneo D. Lamdberg (G. Land-berg), inae jedan od

istaknutih predstavnika neopozitivizma u sociolokoj metodologiji, u predgovoru prvog
izdanja svoje knjige Social Research, A Study in Methods in Gathering Data, koje je
izalo 1928. god. Vid. op. cit., 2nd ed., Longmans. Green and Co., New York, 1947, p.
VII IX. Osnovnu usmerenost dela jasno izraava i njegov podnaslov.

28

29

Lako je zapaziti da su u brojnim prirunicima o metodologiji sociolokih

istraivanja, koji su se pojavili u raznim zemljama u ovoj tehnicistikoj fazi,
obino vrlo iscrpno obraeni razni postupci za prikupljanje podataka; dosta je
uspeno izneto iskustvo o planiranju i izvoenju raznih oblika istraivanja; ali
su logiki problemi i kritika funkcija metodologije sasvim potisnuti u
pozadinu. Teko se oteti utisku da su neki od tih prirunika zamiljeni
prvenstveno kao inventar tehnikih istraivakih sredstava s kojima sociologija
raspolae, a ne kao sistematska i svestrana metodoloka analiza istraivake delatnosti sociologije. U ovakvoj analizi treba, naravno, tehnikim momentima
pokloniti veliku panju, ali oni dobijaju puniji smisao tek onda kad se ne
posmatraju izolovano, nego u najtenjoj povezanosti s logiko-epistemolokim
naelima nauke.8)
Trea faza u razvoju socioloke metodologije poinje sredinom 50-tih godina.
Ona je obeleena nizom vrlo zasnovanih kritika povrnosti i jednostranosti
metodolokog tehni-cizma.7) Istovremeno se javlja znatno vee interesovanje
za temeljne epistemoloke probleme sociolokog istraivanja i tenja da se
prevazie dosta uzak empirizam u kome su se u prethodnoj fazi kretala
metodoloka razmatranja. Karakteristino je da se pri tom ne zapostavljaju
tehniki problemi. Moda se najtrajnija zasluga tehnicistike faze u razvoju
socioloke metodologije ne sastoji toliko u uspenom reavanju raznih zadataka
u prikupljanju iskustvenih podataka i razvijanju pojedinih oblika istraivanja
iako su u tome postignuti nesumnjivi uspesi koliko u tome to je danas
gotovo opte usvojeno gledite da se ne moe izgraditi nauna metodologija ako
se zapostavi njena tehnika strana.

5. METODOLOGIJA I NAUNA STRATEGIJA

) Isticanje da je u ovom periodu izrazito preovladavalo interesovanje za tehnike

probleme ne znai da se u njemu nisu pojavili i radovi u kojima je odreeno
metodoloko stanovite ire epistemoloki analizirano i obrazlagano. Kao primeri takvih
radova mogu se navesti G. Lundberg, Foundations of Sociology, Macmillan, New York,
1939; F. Kaufmann, Methodologv of Social Science, Oxford Universitv Press, New
York, 1944; F. S. C. Northrop, The Logic of Science and the Humanities, Macmillan,
New York, 1947. Periodizacija istie samo osnovnu tendenciju u razvoju socioloke
metodologije.
') Sire o ovom vid. u odeljku Savremene struje u sociolokoj metodologiji", str. 146
158.

Ve time to je u metodologiju pored logiko-episte-molokih i

operativno-tehnikih ukljuen i heuristika mo-menat, zauzeto je
implicitno stanovnite o njenom odnosu prema naunoj strategiji. Ipak to
stanovite treba ire obrazloiti i uiniti odreenijim. Prvo treba objasniti
pojam naune strategije. Po analogiji sa strategijom uopte, i nauna
strategija se sastoji u odreivanju nekih kljunih, osnovnih ciljeva naune delatnosti, ije ostvarivanje zahteva dugotrajniji period i oznaava
osnovnu usmerenost naunih istraivanja. Pored utvrivanja ciljeva, u
strategiju spada i razmatranje najsvrsishod-nijih puteva i sredstava za
njihovo ostvarivanje. A u tom okviru se kao poseban zadatak istie
razmatranje najpodesnijih organizacijskih oblika, u kojima se oekuje
da e nauna delatnost uspeti da te ciljeve najverovatnije i u najveoj
meri, ostvari.Nema sumnje da nauna strategija nastaje pod naj-tenjim
uticajem izvesnih drutvenih potreba i onih drutvenih snaga koje u datom
drutvenom sistemu raspolau s najveom drutvenom moi i najveim
uticajem uopte, pa usled toga redovno i najveim uticajem na nauku. Ali,
premda praktini momenti lee u osnovi razvijanja svake naune strategije,
bilo bi pogreno i znailo bi vulgarni prakticizam ako bi se u strategijske
ciljeve nauke ukljuili samo neposredni praktini zadaci, u ijem reavanju
primena naunih saznanja treba da pomogne drutvenoj praksi. Svako
perspektivno razmatranje naune strategije ima na umu da i nauku, kao vrlo
osobenu delatnost, treba razvijati. Jer, ako se ona samo eksploatie, ako se
samo primenjuju njena saznanja, nauka vrlo brzo poinje da zaostaje za
potrebama, i zbog toga to se sama ne razvija ne moe ni da daje neke ire
rezultate. Prema tome, pored ciljeva koji se neposredno odnose na praktinu
primenu, u svakoj razumnijoj strategiji moraju postojati i teorijski ciljevi,
ije ostvarenje treba da omogui bri razvoj nauke.
Razumljivo je da razne metodoloke zamisli razliito gledaju na odnos
metodologije i naune strategije. isto logika zamisao metodologije negira
mogunost aktivnijeg uticaja metodologije na formiranje naune strategije.
Kao to je reeno, ona svodi metodologiju uglavnom na razmatranje i
unapreenje postupaka za proveravanje naunog saznanja, a gotovo potpuno
iskljuuje heuristiki momenat. Prema tom shvatanju metodologija treba,
poto nauka doe do nekih saznanja, da ta saznanja logiki ispita, da bi se
utvrdilo da li su ona istinita i kakav je njihov poloaj u nekom naunom
sistemu. Ovako

30

31

shvaena, metodologija naravno ne moe da ostvaruje neki iri uticaj na

strategijska pitanja, jer strategija se odnosi na budunost i na saznanja do
kojih tek treba doi. Obino se kao glavni razlog osporavanja
mogunosti da metodologija utie na naunu strategiju istie da je
reavanje strategijskih pitanja stvaralaki akt koji se ne moe
normirati. To je isti argumenat kojim se sa ovog stanovita uopte
osporava heuristika funkcija metodologije. Nema sumnje da je akt
otkria spontan i da se, kao uostalom sve to je stvaralako, ni akt
naunog otkria ne moe normirati. Niko ne moe nauiti kako se dolazi
do novih naunih otkria. Meutim, na metodolokom planu se moe
uspeno razmatrati da li je odreeni istraivaki pristup vie ili manje
podesan za reavanje nekog naunog zadatka. Ni jedno novo otkrie ne
pada s neba, i nije sasvim nezavisno od nekih ve postojeih znanja i
istraivakih iskustava. Stoga ako neko smatra da e bez dovoljnog
poznavanja dostignutog naunog znanja neto znaajno novo otkriti,
moe se bez obzira na njegovu bistrinu i linu darovitost opravdano
sumnjati u uspeh. Poznavanje naune teorije najsigurnije obezbeuje
povezanost novog istraivanja s postojeim naunim znanjem.
Metodologija omoguuje potpunije korienje postojeeg
istraivakog iskustva. Ovim se ne osporava da se akt naunog otkria
ne moe normirati; eli se samo istai da se metodoloki moe
razmatrati itav niz uslova pod kojim otkrie moe postati verovatnije.
Stoga, ako se naunom strategijom nauci postave odreeni ciljevi, moe
se i korisno je da se s metodolokog sta-novitva oceni da li su ti ciljevi
realistini. Nauci se, naime, mogu postaviti ciljevi koje ona nije u
stanju da resi, bilo zbog ogranienog vremena u kome se ti ciljevi
ele postii ili zbog toga to oni nisu formulisani na nain koji
odgovara istraivakom pristupu i postojeim znanjima odreene
nauke. A poto se svaka strategijska zamisao sastoji i u utvrivanju
naina i sredstava pomou kojih se oekuje da e postavljeni ciljevi
biti najlake i najpotpunije ostvareni, aktivno uee metodologije u
razradi toga dela strategijske zamisli moe pomoi da se iz irokog
registra istraivakih iskustava odreene nauke odaberu i razvijaju
ona iskustva i oblici istraivanja koji su najprikladniji za ostvarenje
strategijskih ciljeva. Uopte su meusobni uticaji teorijskih,
strategijskih i metodolokih momenata u naunom radu vrlo reciproni.
Nekad postavljanje jednog cilja i davanje velikih sredstava da bi se on u
odree-gorh roku ostvario moe znatno ubrzati razvoj teorijske misli i
metodolokog iskustva na odreenom podruju. U drugim prilikama
neko novo isto teorijsko reenje predstavlja osnovu za naglo proirenje
ili stvaranje novih oblika primene naunih saznanja. Strategijsko
usmeravanje nauke prema tim teorijskim

problemima moe, dakle, imati najiru posrednu praktinu vrednost.

Napokon, neka nova metodoloka dostignua mogu takoe da se
vrlo pozitivno odraze i u teorijskim i u prime-njenim istraivanjima.
Moe se prema tome zakljuiti da je pasivan stav metodologije
prilikom razmatranja raznih strategijskih pitanja tetan za nauku.
Pasivan stav prema naunoj strategiji, meutim, ne zastupaju u
metodologiji samo logistici. Vrlo je slino stanovite metodologa
koji u metodologiji vide samo operativnotehnike zadatke. Oni ni ne
mogu da zauzmu neki aktivniji stav u strategiji, jer smatraju da je
zadatak metodologa samo da izgrade sredstva pomou kojih e se
istraivanje izvoditi, a da odluku o tome ta e se ispitivati treba
sasvim prepustiti drugima.
6. METODOLOGIJA I SOCIOLOGIJA NAUKE
Delokrug i funkcije metodologije se, nesumnjivo, mogu odrediti i
bez posebnog razmatranja njenog odnosa prema sociologiji nauke, ili
jo konkretnije prema onom to se malo nezgrapno zove
sociologijom sociologije. Sociologija nauke, kao jedna od grana
sociologije saznanja, prouava drutvene uslove u kojima se
javlja nauka i razne uticaje drutvenih inilaca na njenu
delatnost. Reeno je da je metodologija, kao logika disciplina,
izrazito nqrmativna nauka. Nije njen zadatak da samo opisuje
nauno-istraivaku praksu. Ona prouava naunu delatnost s
osnovnim ciljem da utvrdi optimalne, tj. najbolje mogue norme za
njeno obavljanje. Kao to se logika razlikuje od psihologije
miljenja, jer normira uslove i postupke miljenja, kojim se u
saznanju uspostavlja racionalan odnos prema stvarnosti, dok
psihologija ispituje miljenje u svim oblicima u kojima se ono javlja
u realnom ivotu sa svim njegovim neracionalnostima i
nesavrenostima tako i metodologija ima pre svega zadatak da
pronalazi optimalne norme za naunu delatnost. Meutim, prilikom
stvaranja normi ne srne se nikad izgubiti iz vida stvarnost u
kojoj e se one primenjivati. Inae norme postaju utopijske.
Realistina norma se zasniva na dobrom poznavanju stvarnosti u
kojoj e biti primenjena, na otkrivanju mogunosti koje postoje
u tom delu stvarnosti i normiranju onog to se smatra najboljom
od postojeih mogunosti. Zbog toga metodologija mora da vodi
rauna o saznanjima sa kojima raspolae sociologija nauke o
uslovima u kojima nauka deluje.

32
Drutveni uslovi, pak, u kojima se razvijaju drutvene nauke i njihov
drutveni poloaj su mnogo sloeniji nego to je to sluaj kod prirodnih
nauka. Jer ako i u prirodnim nau-kama, naroito primenjenim,
vannauni momenti odreuju osnovne ciljeve naune delatnosti, i mada
od tih drutvenih uslova zavisi u krajnjoj liniji mogunost i oblik
organizacije naunog rada, ovi odnosi nauke i drutva se u drutvenim
naukama jo vie komplikuju jer su saznanja ovih nauka u mnogo
neposredni joj vezi sa drutvom i razliitim, esto suprotnim interesima
i vrlo protivurenim shvatanjima. Vrlo esto se saznanja drutvenih
nauka sukobljavaju sa onim to drutvo o sebi misli. A ta drutvo misli
samo o sebi najbolje se vidi u oblasti ideologije. U ideologiji postoje
razliiti slojevi i razliite struje u zavisnosti od razliitog drutvenog
poloaja pojedinih drutvenih grupa. Zbog toga je obino uticaj drutva
na naunu aktivnost drutvenih nauka neposredniji, esto negativan, jer
sputava, a nekad i onemoguuje nauna istraivanja raznih pojava i
odnosa, kao i objavljivanje odreenih naunih saznanja i hipoteza.
Karakter drutvenih uticaj a na nauku moe se utvrditi svestranom
sociolokom analizom naina kako se ona kao posebna drutvena
delatnost uklapa u optu organizaciju nekog drutva i njegovu kulturu.
Pored toga, sociologija nauke ispituje i unutranju organizaciju
naune delatnosti, njene institucionalne oblike i odnose, profesionalne
osobenosti ljudi koji se bave naukom, rasprostranjena shvatanja o
naunoj vrednosti raznih teorijskih stanovita i metodolokih pristupa, i
si. Opti drutveni uslovi svakako utiu i na ove ue osobine nauke, ali
se u ovim posled-njim ogleda i relativna samostalnost
institucionalizovane naune delatnosti. Za metodologiju je poznavanje
ovih neposrednih uslova i osobina nauke, kao i drutvenoprofesionalnih osobina naunih krugova, vano jer od njih dosta zavisi
objektivna mogunost primene razliitih istraivakih pristupa, kao i
sklonost naunika da se za njih opredele.
Postoji, meutim, jo jedno podruje na kome sociologija, kao
i druge drutvene nauke, dolazi u neposredan odnos s drutvom i na
kome metodologija takoe mora znati mnogo od onoga ime se bavi
ili bi trebalo da se bavi sociologija nauke. To su, naime, neposredni
drutveni odnosi koji se uspostavljaju prilikom prikupljanja raznih
podataka o drutvenom ivotu. Drutvene nauke se esto u svojim
istraivanjima slue podacima koji se u drutvu stvaraju nezavisno od
naunih potreba radi zadovoljenja raznih praktinih drutvenih potreba.
Ali u drutvenim naukama se sve ee izvorna obave-tenja
prikupljaju u neposrednom dodiru s odreenom drutvenom sredinom.
U procesu aktivnog prikupljanja izvornih poda-

33
taka nauno istraivanje se pojavljuje kao osoben, dosta sloen
drutveni proces i drutveni odnos, u kome se na jednoj strani nalazi
naunik i lica koja mu pomau u prikupljanju podataka, a na drugoj
ispitivana drutvena sredina sa svojim razliitim kolektivnim i
individualnim osobinama i razliitim konkretnim stavovima prema
sadraju onog to se u odreenom ispitivanju prouava. Da li e i
koliko neki iskustveni podaci biti tani i nauno upotrebljivi ne
zavisi samo od toga da li je istraiva primenio formalno pravilan i
korektan istraivaki postupak, nego vrlo mnogo i od toga ta o
istraivanju misle drutvene grupe i pojedinci od kojih se trae
podaci. Prilikom ispitivanja konkretnog drutvenog odnosa koji se
uspostavlja u toku istraivanja a koji od jedne do druge prilike
moe da se mnogo razlikuje sociolog-istraiva se ne moe
zadovoljiti nekim uoptenim logiko-tehnikim reenjima. On mora
znati mnogo onog s ime bi prvenstveno trebalo da se bavi sociologija nauke. Ali kako je sociologija nauke prilino nerazvijena, u
metodologiji se moraju prikupljati i prouavati iskustva ove vrste
koja se stiu u raznim istraivanjima.
7. IZVORI METODOLOKIH SAZNANJA
Na kraju razmatranja delokruga i funkcija metodologije
treba rei jo neto o tome kako metodologija ostvaruje svoje
funkcije i o najpodesnijem nainu obavetavanja o naunom
metodolokom iskustvu. Glavni i najvredniji izvor originalnih
metodolokih iskustava i saznanja su najkvalitetnija nauna
istraivanja, koja su svojom originalnou pomerila napred
istraivaku naunu praksu. Uvek je u nauci bilo mnogo ablona i
mnogo rutine. U savremenom drutvu se neobino mnogo proirio
krug ljudi koji se aktivno bave naukom i moda se usled toga
poveao udeo sasvim beznaajnih radova. Meutim, u toj poplavi
osrednjosti ima i velikih dostignua, originalnih, nauno znaajnih,
metodoloki izuzetno plodnih i korisnih. Prouavanje tih iskustava je
jedan od glavnih izvora saznanja na kojima se izgrauje
metodologija. Drugi znaajan izvor treba da bude praenje logike i
gnoseoloke misli u filozofiji. Ta dva izvora treba preporuiti
svakom ko hoe da se obavesti o stanju naune metodologije i shvati
logiku i smisao naunog istraivanja. Dobro je uzeti metodoloke
prirunike, kao udbenike i podsetnike, ali to je samo uvod, samo
prvi korak. Aliko hoe da se dublje obavesti o tome kako su nastala
znaajna Nauna ostvarenja,
treba
da upoznaje
njena
najoriginalnija

34

35

dela, klasina i savremena. O tome bi trebalo voditi vie rauna prilikom

organizacije nastave metodologije u kojoj inae moe da preo vlada
tetni prakticizam, koji nastavu svodi preteno na rutinske probleme i
stvara kod studenata pogreno ubeenje da je istraivaki rad neto
ablonsko, mehaniko, to se lako moe formalizovati. Da bi se to
izbeglo, trebalo bi da.u nastavi metodologije dobiju daleko vie mesta
svestrana metodoloka prouavanja epohalnih i uopte znaajnih
naunih istraivakih dela. Na tim primerima se najizvornije vide
originalna istraivaka reenja i postupci koji su do njih doveli.
Metodologija ipak ne moe da se u ostvarivanju svoje uloge oslanja
samo na prouavanje istraivakih iskustava do kojih se spontano dolazi
u toku prouavanja odreenih sadrin-skih problema. Ona mora da
organizuje izvesna specifino metodoloka ispitivanja. To se moe
ilustrovati s nekoliko primera. Odavno je poznato da se u raznim
oblicima ankete pojavljuje tzv. ahketarska greka, tj. greka koju u
podatke unosi odreeni prikuplja zbog nekih svojih linih osobina.
Meutim, da bi se mogli pouzdanije, gotovo eksperimentalno, utvrditi
opti uti-caj i razliiti oblici anketarske greke, neophodno je u okviru
raznih anketa organizovati specijalno metodoloko prouavanje ovog
problema. Ili jo jedan slian primer. Neposredno posma-tranje je
svakako vrlo vaan izvor originalnih saznanja o drutvu. Ali iz
psihologije je poznato da u opaanju postoje znaajne razlike. Iz
iskustva nekih teorijski i metodoloki egzaktnijih nauka nego to je
sociologija odavno je poznato da se, kad razni pojedinci koriste vrlo
precizne instrumente kao to su teleskopi, mikroskopi i dmga tehnika
sredstva za posmatranje i mere-nje, redovno pojavljuju razlike u
izvornim obavetenjima, koje nastaju zbog individualnih razlika u
opaanju. To se naziva linom jednainom posmatraa. Kad neki
istraiva alje na terenski rad grupu ljudi sa zadatkom da
posmatranjem prikupe odreene iskustvene podatke, svakako je vano
da zna njihove line jednaine. Ako hoe da neto preciznije o tome
sazna, on mora podvri tu grupu posmatraa dosta preciznom eksperimentalnom ispitivanju. O tome e se kasnije opirnije govoriti. Cilj
ovih nekoliko primera jeste da ukazu na neke probleme koji se u
metodologiji moraju ispitivati specijalnim istraivanjima, i moe se rei
da poslednjih godina ima sve vie ovakvih metodolokih ispitivanja.

II KRATAK PREGLED OSNOVNIH SHVATANJA O

SOCIOLOKOM METODU
U ovom saetom izlaganju razliitih shvatanja o epistemolokim
osnovima i teorijskim okvirima sociolokog metoda nije neophodno
iznositi sve varijante u kojima su dolazila do izraaja pojedina
osnovna stanovita. Za neposrednu svrhu ove knjige bie sasvim
dovoljno ako se ta stanovita prikau i objasne na gleditima svojih
najizrazitijih predstavnika, koji su ih, uostalom, najpotpunije izrazili.
O prirodi sociologije, ili opte teorijske nauke o drutvu, i o
osobenostima njenog metoda iskristalizovala su se dosad tri osnovna
stanovita: (1) ono koje zastupa Marks, zatim (2) pozitivistiko
stanovite koje je kroz istoriju sociologije najvie razraivano i koje
je, verovatno, najvie uticalo na njen razvoj. Svoj najsnaniji izraz
ovo stanovite je dobilo u delima Ogista Konta (A. Comte), Dona
Stjuarta Mila (J. Stuart Mili) i Emila Dirkema (Durkheim), i (3)
stanovite ija je osnovna ideja da izmeu prirodnih i drutvenih (ili
kulturnih) nauka postoje korenite epistemoloke razlike i koje u
saznavanju drutvenih pojava naroitu ulogu pridaje sposobnosti
istraivaevog uivljavanja i razumevanja. Filozofski koreni ovog
stanovita, koje je nastalo kao direktna kritika pozitivizma, nalaze se
u idejama nemakih filozofa Dil-taja (Dilthev), Vindelbanda
(Windelband) i Rikerta (Rickert). U sociologiji je ovo stanovite,
iako neto modifikovano, dolo najvie do izraaja u delu Maksa
Vebera (Weber). Pored ovih osnovnih stanovita, bilo u njihovom
okviru ili nezavisnije, javljaju se i druge epistemoloke struje. Jedna
od njih je, npr., fenomenoloka, ija se nit moe pratiti od Firkanta
(Vierkandt) do Gurvia (Gurvitch). U analizu tih manje uticajnih
struja ovde se nee ulaziti, nego e izlaganje biti ogranieno na prikaz
ideja Marksa, Konta, Mila, Dirkema i Vebera.Moe se postaviti
pitanje zato je potreban ovaj isto-rijski pregled? Pre svega zato to
se u najnovijim udbenicima ne nalaze uvek najdublje misli o
sociolokom metodu. Naroito u njima esto nije razvijen sintetian
pristup svim aspektima sociolokog metoda, koji bi bio svestrani je
epistemoloki i teorijski obrazloen. A zatim, za bolje razumevanje
savremenih metodolokih problema koji, po pravilu, nisu novi, vrlo je
ko-

37
36
risno videti na koji nain su ti isti problemi bili postavljeni ranije i koja
su sve reenja bila predlagana. Mnoga savremena metodoloka
shvatanja postaju razumljivija ako se sagledaju u istorijskoj
perspektivi.Pre izlaganja Marksovog shvatanja o metodu treba proiriti
ono to je u uvodnom poglavlju reeno o iniocima koji mogu da znatno
utiu na shvatanje o najsvrsishodnijem metodu neke nauke. Kad se na
primerima razliitih metodolokih zamisli malo detaljnije ralani od
ega sve zavise odreena gledita o sociolokom metodu, prilino se
lako uoava da ona zavise ponajpre od toga kako istraiva shvata
prirodu drutva. Polazno shvatanje prirode drutva pojedini naunik
obino izgradi ve pre poetka svojih detaljnih istraivanja, i to polazno
shvatanje drutva se moe nazvati njegovom poetnom vizijom. Ne
moe se ui u dublja prouavanja gotovo nijednog drutvenog problema, ako se prethodno nema neka celovitija vizija drutva, neko osnovno
shvatanje njegove biti i prirode. Pojedini naunik moe prosto da
preuzme neku postojeu viziju. Izrazito, pak, originalni mislioci se
odlikuju upravo time to se obino od samog poetka svoga_
stvaranja probijaju s jednom novom, originalnom vizijom drutva. U
sociologiji su dola do izraaja razliita, esto korenito suprotna
shvatanja osnovne prirode drutva. Postoje, na primer, organske teorije
koje u drutvu vide uravnoteenu spontanu celinu koja
funkcionie'slino biolokom organizmu uz veu ili manju saglasnost
svih svojih delova. Ovom organskom, esto i totalitarnom, shvatanju
drutva suprotstavlja se jedno drugo gledite koje u drutvu takoe vidi
odreeni sistem, ali smatra da se u osnovi tog sistema nalaze razni oblici
unutardrutvenih protivrenosti i sukoba izmeu pojedinih njegovih
delova. Osnovni sukobi i protivrenosti na kojima se zasniva i odrava
drutvo mogu se tumaiti na razne naine. Najee se osnovnim
smatraju sukobi drutvenih klasa ili sukobi raznih drugih drutvenih
grupa koje se obrazuju u okviru drutvene strukture. Drugu varijantu
ove konfliktne vizije drutva predstavljaju teorije koje osnovne izvore
sukoba trae u meunarodnim odnosima (sukobi izmeu nacija, rasa,
kultura). Trei osnovni tip poetne vizije drutva, vrlo rasprostranjen u
prolosti a i u savremenoj sociologiji, nalazi se u osnovi raznih
nominalistikih teorija. Socioloki nominalizam redovno ne uvia
specifinost onog to je u drutvenom ivotu izrazito drutveno, njegove
izrazito kolektivne oblike i osobine koji se ne mogu bez ostatka svesti
na osobine pojedinaca, lanova raznih kolektivnih drutvenih oblika.
Socioloki nominalisti vide u drutvu rezultantu ukrtanja osobina,
interesa i delatnosti ogromnog broja pojedinaca. Razne nominalistike
teorije razliito objanjavaju odluujue osobine pojedinaca, ali je za
socio-

loki nominalizam karakteristino da nastoji objasniti drutvo ,

nekim individualnim osobinama njegovih lanova. U svojoj teoriji
socioloki nominalizam se deli na razne psihologisticke i
biologistike varijante. Polazei od nekih osnovnih psiholokih ili
biolokih karakteristika oveka, bilo da su to njegovi nagoni ili neke
njegove uroene osobine i tenje, interesi, ideje ili vred-nosti,
nominalisti uvek na individualnom planu nastoje da nau osnovne
poluge i osnovna objajenja za sve ono to se u drutvu deava.
Razumljivo je da ovako polazno teorijsko stanovite mora znatno
uticati na itav nain istraivanja, pa i na metodoloka shvatanja
uopte.Osnovne vizije drutva se meusobno razlikuju i po
razliitom ocenjivanju znaaja pojedinih oblika drutvene delatnosti.
Poznato je, na primer, da Marks u svom inae vrlo sloenom
shvatanju drutvenog determinizma u oblasti neposredne
proizvodnje, gde se stvaraju osnovni preduslovi za opstanak drutva,
vidi osnovnu polugu itavog drutvenog razvoja. Meutim, postoje i
druga shvatanja koja drugim drutvenim delatnostima pridaju taj
prioritetni, najdublji uzroni uticaj na drutveni ivot. S ovim je
neposredno povezano i razliito shvatanje uzroka drutvenog
razvoja, kao i puteva i naina kako se on ostvaruje. Iz poetne vizije
zatim izviru problemi koji se nalaze u aritu odreene opte
teorijske zamisli ili teorijskog sistema, na koje se prvenstveno
usmeravaju istraivanja i koji tek nekoj teorijskoj zamisli daju
odreeniju fizionomiju.Na metod, zatim, utiu shvatanja o
drutvenoj ulozi nauke. I u tom pogledu ima niz meusobno vrlo
oprenih stavova. Ponekad se tvrdi da nauka prouava ono to je bilo
i to postoji u datom trenutku, a da ne moe nita da kae o budunosti; to spada u proroanstva i ideologiju. Ovo stanovite o odnosu
nauke i prakse najvie odgovara skupljakom empirizmu. Meutim,
ono donekle proizilazi iz neposredne istraivake prakse
istorijskih i uopte opisnih nauka. Ima, naime, mnogo istoriara koji
ne smatraju da je njihov zadatak da iz prouavanja ranijih dogaaja
izvlae neke optije zakljuke i da na taj nain stvarno pomau da
istorija bude magistra vitae, nego da se njihov zadatak iscrpljuje
objektivnim opisivanjem odreenih istorijskih pojedinosti. Kad neko
decenijama na taj nain shvata svoju naunu delatnost, sasvim je
razumljivo da e, kad pone da razmilja o odnosu nauke i drutvene
prakse, zauzeti stanovite da nauka o buduim kretanjima ne moe
nita da kae. Drugo gledite o drutvenoj ulozi nauke, naroito
karakteristino za razne pozitivistike struje, smatra da nauna misao
ne moe radikalnije uticati na istorijski tok ili promenu aktualnog
stanja drutva, ali da ona moe i treba da pomogne u otklanjanju
nekih pojedinanih slabosti i nedostataka u struk-

38

39

turi i organizaciji postojeeg drutva. Ovo gledite, potpuno odgovara

Kontovom, a u velikoj meri i Diirkemovom i Popero-vom (Popper) miljenju.
Nauka se shvata kao pomono sredstvo za izvoenje malih postepenih reformi,
radi poboljavanja onog to je u osnovi nuno i nepromenljivo. Vrlo je rasprostranjeno, zatim, gledite o tzv. etikoj neutralnosti nauke. Epistemoloka
osnova ovog miljenja jeste ideja o korenitoj razlici izmeu stvarnosti i.
ljudskih vrednosti, pa prema tome i izmeu injenikih (u koje spadaju i svi
teorijski) i vrednosnih sudova. Drutveni smisao teze o etikoj neutralnosti,
kao na primer i ideje Vart pour Vart u umetnosti, nije uvek isti. Ne tako retko se
pomou nje nastoji odbraniti bar neka misaona autono--mija nauke, pa
makar i po cenu ogranienja njenog delokruga. Pri tom je ponekad ovo
ogranienje vie prividno nego stvarno. Ali u savremenim uslovima se ovim
gleditem esto eli da s naunika sasvim skine svaka drutvena odgovornost.
Tvrdi se da je njegov zadatak jedino da ispituje stvarnost; da u njoj otkriva
odreene pravilnosti i da pokuava da te otkrivene pravilnosti objasni. Ali,
smatra se da nauka niti moe uticati na to u kom e se pravcu kasnije u drutvu
upotrebljavati nauna saznanja, niti da je to uopte njen zadatak. Kako e
drutvo upotrebljavati nauna saznanja to je stvar drutvene prakse, to se
naunika nita ne tie. Naunik je prema tome samo tehniki strunjak koji
moe da slui ..i bogu i avolu"; on preputa svom poslodavcu da donosi odluke
o tom to e se ispitivati, u kom pravcu i radi ega. Na poslodavca je prebaena
i sva drutvena i moralna odgovorost za ove odluke. Na kraju, postoji gledite
o izrazito kritikoj i preobraavajuoj revolucionarnoj drutvenoj ulozi
nauke. Nauka je kritika postojeeg stanja drutva i teorijsko orue za izgradnju
njegovog novog oblika. Kao to je poznato, ovo gledite je najdoslednije
zastupao Marks.U treu grupu inilaca od kojih zavise shvatanja o naunom
metodu spadaju logiko-epistemoloka shvatanja o prirodi nauke kao misaone
delatnosti. S tim u vezi postavlja se, pre svega, pitanje ime se nauka razlikuje
od nekih drugih misaonih delatnosti, u prvom redu od zdravog razuma", a
zatim od filozofije, umetnosti, religije. Zatim, da li postoje i u emu se sastoje
neke misaone, logike osobenosti pojedinih grana nauke, ili su sve nauke u
osnovi izgraene na istim logiko-epistemolokim naelima. Drugim recima, da
li je struktura prirodne stvarnosti i drutva u osnovi identina, tako da nema
potrebe da se metod istraivanja prirodnih i drutvenih pojava korenito
razlikuju, ili je, obrnuto, drutvo toliko osoben deo stvarnosti da u njegovom
prouavanju epistemoloka naela naunog prouavanja prirode nisu
primenljiva.

Prilikom razmatranja o prirodi nauke postavlja se vrlo esto i jedno drugo

optefilozofsko pitanje koje bi se moglo ovako formulisati: postoje li neke
ne samo istorijski date, ve uopte imanentne granice naunog saznanja; i
ako postoje, u kom ih pravcu treba traiti? U odgovorima na ovo pitanje
esto se osporava mogunost naune sinteze ljudskog znanja. Smatra se,
naime, da nauka moe biti izvanredno korisna u ispitivanju deliminih, jasno
omeenih problema i u stvaranju racionalne osnove za reavanje
pojedinanih praktinih zadataka, ali da se na naunim osnovama ne moe
izgraditi sinteza celokup-nog ljudskog znanja, kao ni celovit i psiholoki
ubedljiv pogled na svet. nego da je to moguno samo u okviru filozofije, ili
u okviru religiie, ili na estetiki nain u umetnosti. Pri tom se obino ide jo
dalje pa se osporava ne samo mogunost naunog pogleda na svet, nego i
svaka relevantnost naunog saznanja u tom pogledu. Smatra se da nauno
saznanje ima iskljuivo tehnoloku funkciju i da je sasvim odvojeno od
egzistencijalnih korena iz kojih izbija ovekova potreba za celovitim
pogledom na svest.U razmiljanjima o osnovnoj prirodi nauke i njenoj
drutveno-istorijskoj ulozi neminovno se postavlja i pitanje o meusobnom
odnosu racionalnog i iracionalnog u ljudskoj praksi. Mnogi tvrde da se
uopte ne moe shvatiti stvarna isto-rijska ovekova praksa ako se posmatra
samo sa stanovita nekih racionalnih potreba i racionalnih oblika naina
ponaanja; u njoj, tvrdi se, toliko dominiraju iracionalni elementi da se bez
razumevanja tih elemenata ne mogu sagledati najdublji izvori ljudskog
delanja i istorije. Iz ovog stava, pak, slede gotovo nuno dalji zakljuci, kao
na primer sledei: ako se stvarno u osnovi covekove istorijske prakse nalaze
izrazito iracionalni elementi, pitanje je da li je nauka, kao sredstvo za
razvijanje i unapreivanje tehnike prakse podesna i, gledano iz ire perspektive, uopte korisna? Njena racionalna saznanja se ipak mogu
primenjivati samo u iracionalnim optim okvirima praktinog delanja i
konani rezultat primene moe da bude samo pojaanje ruilake moi nekih
izrazito iracionalnih ljudskih poriva. I konano, na shvatanja o metodu utie
stepen razvijenosti istraivake prakse odreene nauke, a u izvesnoj meri i
istraivake sklonosti i osobenosti pojedinih najuticajnijih naunika. Ovi
naunici, tvorci kola i pravaca, vrlo esto nekim svojim individualnim
osobenostima i sklonostima slue kao uzor i daju osoben profil istraivakoj
delatnosti odreenog naunog pravca. A njihov individualni nain
istraivanja donekle zavisi i od sasvim konkretnog predznanja i obrazovanja.
Neko ko nema iru matematiku kulturu teko da e u svojim istraivanjima
ire primenjivati matematike metode i pod-sticati njihov razvoj, mada
postoje i neki obrnuti primeri. Kont

41

40
je po osnovnom obrazovanju bio matematiar, ali je bio odluan
protivnik upotrebe matematikih postupaka u prouavanju drutva.
Prema tome, mnogobrojni inioci utiu na shvatanja o metodu i mogu
da izazovi' razike. A'i. bilo bi pogeno apso-lutizovati te razlike, jer
deluju i drugi inioci, to proizilaze iz samog razvoja nauke i njenog
napredovanja, koji utiu na postepeno ujednaavanje metodolokih
gledita. Razlike meu pojedinim metodolokim pravcima stoga nisu
apsolutne. Obino se deava da su one vrlo izrazite samo u nekih
kljunim pitanjima, dok se u nizu pojedinosti manje-vie svi slau; i to
se nauka vie razvija i postaje egzaktnija, to se stvara iri domen u kom
je postignuta gotovo opta saglasnost. Danas e, na pri-mer, malo ko
osporavati vrednost raznih metodolokih postupaka i istraivakih
sredstava. Meutim, velike i une polemike nastaju kad se pree na
razmatranje njihovih najsvrsi-shodnijih oblika. Jo vee razlike postoje
u shvatanjima o epistemolokim osnovama i optim karakteristikama
sociolokog metoda.
1.OSNOVNE OSOBINE MARKSOVOG METODA
O Marksovom metodu prouavanja drutva dosta je pisano, pa ipak ne
postoii. i'i bar meni nije poznata, studija koja ga prikazuje na celovit i
nauno zadovoljavajui nain,. Protivnici su, kao to je poznato, esto
zapostavljali Marksa, dok je pristalicama izgledalo mnogo vanije da
primenjuju Marksove ideje nego da prouavaju metod kojim je on do
njih doao. Sem toga, u brojnim diskusijama o metodu u marksistikim
krugovima preteno se raspravljalo samo o nekim najop-tijim
pitanjima, kao na primer o vrednosti i osobenostima dijalektike, a sasvim
nedovoljno se svestrano epistemoloki ispitivao Marksov nain
prouavanja drutva. Ve i zbog toga su se rano pojavila razna
uproavanja i pokuaji dogmatizacije Marksovih metodolokih
shvatanja, iako su u tom pravcu delovali i dublji, izrazito drutveni
razlozi. Zbog toga tek u budunosti treba oekivati potpunije analize
Marksovog metoda, a dotle je samo Marksovo delo, u prvom redu
Kapital, gotovo jedini pouzdan izvor za zakljuivanja o tome. Ovaj
odeljak nema pretenzija da bude potpuna analiza Marksovog metoda,
nego samo da ukae na neke bitne njegove karakteristike.
Marksova teorija, svakako, nije samo teorija o kapitalizmu. U njoj su
sadrana izvesna fundamentalna gledita

o ljudskom drutvu uopte, kao i o osnovnim tokovima njegove

istorije i budueg razvoja. Ali Marks je svoju teoriju isrcpno
razradio samo za kapitalizam. Posle njegove smrti Engels se vie
puta kritiki osvrtao na razne pokuaje da se Marksova teorijska
dostignua ablonski i bez konkretnog prouavanja odreenih
istorijskih prilika primenjuju u tumaenju ranijih istorijskih perioda.
Tako na primer u poznatom pismu Konradu mitu, iz 1890. godine,
Engels pie da je Marksovo shvatanje pre svega rukovodstvo za
prouavanje drutva, a ne poluga za konstruisanje istorije, i da
celokupnu istoriju treba izuavati ponovo, ali da je u tom pogledu
malo uinjeno, jer mnogi, naroito mlai marksisti idu jednim
komotnijim putem. Bez dovoljno prouavanja opte i ekonomske
istorije, oni na osnovu nekoliko optih fraza vre razna etiketiranja i
misle da time mogu
da zamene stvarno nauno prouavanje
odreenih pojava.1) Luka u svom ranom i nesumnjivo teorijski
najznaajnijem delu Isto-irija i klasna svest ide jo dalje i smatra da
je ablonska pri-mena naela istorijskog materijalizma, izvedenih iz
prouavanja kapitalistikog oblika drutva, na ranija drutva
pogrena, tj. da se rezultati do kojih je Marks doao prouavajui
kapitalizam ne mogu ablonski primenjivati na ranija drutva. Glavni
razlog koji Luka iznosi u prilog svojoj tezi jeste da ni u jednom
ranijem drutvu pre kapitalizma privreda nije bila sama sebi cilj, nije
se oslobodila od raznih neprivrednih drutvenih inilaca i suvereno
postavila na svoje osobene imanentne zakone.2) Premda su Lukaevi
stavovi neto preterani, jer potpunu autonomiju privreda ne dostie ni
u najrazvijenijim istorijskim oblicima liberalnog kapitalizma
(teorijski privid autonomije je plod analitike apstrakcije),
fundamentalne analize kapitalizma u Komunistikom manifestu
nesumnjivo u prvi plan istiu njegove mnoge, socioloki bitne,
korenite razlike u poreenju sa svim ranijim oblicima drutva. Zbog
toga je Lukaeva kritika vulgarnog marksizma to zanemaruje te
razlike sasvim opravdana. Meutim, ako je neopravdano ablonski
prenositi rezultate do kojih se dolo u naunom prouavanju jednog
tipa drutva na druge razliite tipove, ipak je sasvim sigurno da
teorijska i metodoloka iskustva steena u prouavanju jednog
razvijenijeg tipa drutva mogu korisno posluiti u prouavanju
ostalih. To je uostalom bila jedna od osnovnih Marksovih meto1

) K. Marks, F. Engels, Izabrana dela, t. II, Kultura, Beograd, 1950, str. 474. Bilo bi
uopte zanimljivo prouiti sva mesta u. Marksovim i Engelsovim delima koja se
odnose na kritiku razliitih vulgarizacija
njihove teorije i metoda.
2

) G. Lukacs, Histoire et conscience de classe, Les Editions de Minuit, 1960, p.

26775. Ovo Lukaevo delo je jo uvek najdublja studija o bitnim filozofskim
pretpostavkama Marksovog metoda.

42

43

dolokih ideja. Ve u Uvodu u kritiku politike ekonomije, najiscrpnijem, iako nedovrenom Marksovom izlaganju vlastitog metoda,
on je izneo gledite da prouavanje odnosa i struktura razvijenijih
oblika drutvene proizvodnje omoguuje da se re-trospektivno
bolje
shvate odnosi i strukture njenih ranijih isto-rijskih oblika.3) Cilj svih
ovih uvodnih napomena jeste kritika dosta rasprostranjenog shvatanja o
mogunosti i naunoj vred-nosti ablonske primene Marksovih ideja,
to
je
redovno
popratna
pojava
njihove
vulgarne
dogmatizacije.Izlaganje Marksovih metodolokih shvatanja nailazi nesumnjivo na jednu veliku tekou. Naime, on sam ih nije nigde celovito
izloio, mada je eleo da u saetom vidu iznese svoju metodoloku
zamisao. O osnovnim karakteristikama svog metoda Marks je ipak
raspravljao u nekim svojim radovima. Pored ve pomenutog Uvoda
misli se pre svega, na predgovor za Prilog kritici politike ekonomije,
na predgovor za prvo izdanje Kapitala i pogovor za drugo nemako
izdanje Kapitala.Ali, iako je snaga Marksovog metoda naunog istraivanja drutva dola najvie do izraaja u Kapitalu, ni ovo delo, a ni
Marksov metod, ne mogu se dovoljno shvatiti ako se ne uzme u obzir
prethodni Marksov misaoni razvoj, u kom je nastala i vrlo snano se
razvila njegova poetna vizija kapitalistikog drutva. Marks je imao
vrlo odreeno shvatanje o kapitalizmu davno pre nego to je uopte
poeo da radi na Kapitalu, koje se u toku daljeg rada upotpunjavalo i
vre teorijski zasnivalo, ali se u svojoj osnovi nije menjalo. Na
osnovu objavljenih dela mogu se jasno videti etape kroz koje je prola
osnovna Marksova vizija drutva. Njeno nastajanje je ostavilo trag u tri
izuzetna vana-njegova (i Engelsova) dela: Ekonomsko-filo-zofskim
rukopisima iz 1844, Nemakoj ideologiji, napose njenom uvodnom
delu, iz 1846. i Manifestu komunistike partije iz 1848. U Manifestu je
Marksova vizija kapitalizma ve u osnovi potpuno zavrena. Da bi se
ovo dokazalo treba izneti neke osnovne karakteristike Marksove vizije
kapitalistikog drutva koje su izloene u Manifestu. A ne treba
zaboraviti da je Manifest zakljuak izveden iz brojnih njegovih i
Engelsovih prethodnih, tzv. ranih radova.Prva osobenost Marksovog
shvatanja drutva jeste uoavanje da nepomirljivi klasni sukobi i
suprotnosti lee u osnovi itavog onog dela istorije u kom postoji
klasna diferencijacija. No, Marks ve tada naroitu panju posveuje
nastanku i razvoju kapitalizma. On se nije ni izdaleka toliko bavio
ranijim ekonomskim formacijama. Prelaz iz feudalizma u kapitalizam

i zatim faze kroz koje prolazi kapitalistika formacija bili su osnovno

podruje njegovih istraivanja. Prouavanjem tog isto-rijskog perioda
on trai i otkriva mogunosti sloma kapitalizma i njegove zamene
novim drukijim drutvenim poretkom. On ukazuje na razaranje
feudalnih i ranijih patrijarhalnih veza u kapitalizmu, na naglo
iezavanje svih lokalnih i nacionalnih granica, na sve vee
potinjavanje sela uticajima grada, koje izmeu ostalog znai i
osloboenje miliona ljudi od idiotizma seoskog ivota. U razvoju
kapitalizma Marks u Manifestu ve sasvim jasno uoava osnovne
tendencije koncentracije i centralizacije sredstava za proizvodnju u
kapitalistikim rukama i politiku centralizaciju koja nuno prati
ovaj ekonomski proces. Buroazija ne moe da ivi a da neprekidno
ne revo-lucionie orua za proizvodnju, i po tome se ona radikalno
razlikuje od svih ranijih eksploatatorskih klasa, koje su se, po
Marksu, mogle odrati samo ako se jedan odreen zateeni nain
proizvodnje ouva u nepromenjenom stanju. Buroazija, meutim, po
prirodi svoje drutvene uloge u kapitalistikom sistemu ne moe da
opstane a da stalno ne razvija i ne menja orua za proizvodnju. Zbog
toga je ona za nepuno stolee svoje vladavine4 razvila proizvodne
snage vie i dalje nego itava ranija isto-rija. ) Ali, na odreenom
stepenu razvitka ona vie nije u stanju da vlada sredstvima za
proizvodnju koje je stvorila i zbog toga sistem periodino potresaju
sve dublje i tee ekonomske krize. U okviru ovog osnovnog
ekonomskog razvoja Marks objanjava klasnu polarizaciju koja
takoe postaje sve dublja i u kojoj se nalaze drutveni i politiki
uslovi sloma kapitalistikog sistema. Proletarijat, radnici pretvoreni
su u robu, u ive dodatke maina, i istovremeno su podvrgnuti
jednom sve surovijem i apsolutnijem despotizmu kapitalistike
organizacije proizvodnje u kojoj njihov rad gubi svaki trag
samostalnosti i privlanosti. Istovremeno proces koncentracije i
centralizacije sredstava za proizvodnju u sve manji broj ruku uslovi
java propadanje srednjih slojeva, ogromna veina pripadnika srednjih
slojeva popunjava redove proletarijata. Marks istie da u redove
proletarijata dolaze i neki ljudi buroaskog porekla koji postaju
njegovi ideolozi, i da oni zatim, poto su shvatili pravce drutvenog
razvoja, snano utiu na razvoj klasne proleterske svesti.5)
To je u osnovnim crtama vizija koju kasnije dugogodinje Marksovo
prouavanje kapitalizma nije ni u emu bitnom izmenilo. Moda
upravo ovde treba rei neto vie o ulozi poetne
4

) K. Marks. Prilog kritici politike ekonomije, Kultura, Beograd, 1956, str. 195-198.

)K.
Marks,
F.
Engels,
Manifest
dela, t. I, Kultura, Beograd, 1949, str. 18-19.
5
)Ibidem, str. 2425.

Komunistike

partije,

Izabrana

44
vizije u nauno istraivakom radu. Uloga poetne vizije se nedovoljno uoava
iako izgleda da je ona od neobino velikog znaaja. Bez relativno rano stvorene
poetne viziie teko je zamisliti da neki naunik moe izgraditi iru i sintetini
ju teorijsku zamisao. Nema sumnje da se osnovna vizija ne stvara bez odnosa
prema onom to u nauci ve postoji. Ali, ako nekom nauniku poe za rukom
da stvori relativno rano originalnu i plodnu poetnu viziju, vei su izgledi da e
on kasnije uspeti da je razvije u novu i originalnu naunu zamisao. Marksov
primer svakako nije usamljen dokaz.
Pre poetka rada na'Kapitalu iskristalizovalo se i Mark-sovo shvatanje odnosa
izmeu naune^misli i drutvene prakse. Nauka treba da bude kritika analiza
postojeeg da bi u njemu otkrivala one najdublje zakone razvoja, koje uopte
ne moe da shvati neko ko se konformistino odnosi prema stvarnosti. Iz
konformistinog praktinog stava prema stvarnosti na saznaj-nom planu sledi
zaustavljanje na pojavnim oblicima aktualnog drutvenog ivota i na vie ili
manje iskrivljenim predstavama koje drutvo, odnosno pojedini njegovi delovi
u datom momentu sami o sebi stvaraju. Samo zauzimanje naunog kritikog
stava prema stvarnosti omoguuje da se uoe dublje tendencije i zakoni
razvoja. Ovakav nauno kritiki stav prema stvarnosti jeste preduslov
efikasnijeg uticaja nauke na drutvenu praksu. Niena je dakle uloga izrazito
kritiko-preobraavajua. Filozofi su, kae ona uvena teza o Fojerbahu, svet
samo razliito tumaili, a radi se o tome da se on izmeni". 6)
Ponekad se, meutim, ovo naglaavanje kritiko-revo-lucionarne uloge nauke
pogreno shvata i smatra da Marks vidi u nauci samo orue politike prakse.
Marks, meutim, nikad nije gubio iz vida izrazito saznajnu prirodu nauke. On
je dobro znao da nauka, ako se zapostavi-njena osnovna saznajna funkcija,
prestaje da bude nauka u pravom smislu reci i da se pretvara u vulgarnu
apologetiku. Cilj nauke, po Marksu, moe da bude samo istina, sve potpunije i
dublje saznavanje stvarnosti. Ta saznajna uloga ne moe se niem podrediti i u
traganju za istinom nauka mora da bude i bezobzirna i dosledna^ Marks pri tom
ne misli da su to osobine tek nove revolucionarne nauke koja bi toboe, kako to
tvrde razni vulgarni tumai istorije nauke, tek s njim poinjala. One postoje
otkako postoji nauka. Upravo na osnovu ovakvog shvatanja primarno saznajne
funk6

) Treba rei da Marks u veini sluajeva kad istie kritiko-revolucionarnu ulogu

saznanja misli u prvom redu na filozofiju, kao najpotpuniji oblik ovekove
samosvesti. Trebalo bi stoga objasniti njegovo shvatanje odnosa nauke i filozofije.
Ali da Marks ne shvata nauku, a naroito drutvene nauke, kao samo praktinotehniko saznanje, ne treba posebno dokazivati.

45
cije nauke i stava pojedinih naunika prema otkrivanju istine, Marks deli
svoje prethodnike u politikoj ekonomiji na prave, 'stinske naunike i
vulgalizatore, apologete, sikofante vladajuih klasa. Najkarakteristinije u
tom pogledu je njegovo poreenje Rikardovog i Maltusovog naunog stava,
koje se vrlo retko i sasvim nedovoljno uzima u obzir prilikom razmatranja
Marksovog shvatanja nauke. Kao to je poznato, Marks je Rikarda smatrao
iednim od najveih predstavnika klasine politike ekonomije, a Maltusa
jednim od vulgarizatora buroaske ekonomske teorije. Zbog njegovog
izuzetnog znaaja za Marksovo shvatanje prirode nauke, bie malo opirnije
naveden izvorni Marksov tekst. Rikardo smatra s pravom, za svoje vreme,
kapitalistiki nain kao najkorisniji za proizvodnju uopte, kao najkorisniji
za stvaranje bogatstva. On hoe proizvodnju proizvodnje radi i to s pravom
... Rikardova bezobzirnost bila je, dakle, ne samo nauno potena, nego i
nauno obavezna za njegovo gledite. Ali mu je zato i sasvim indiferentno
da li razvijanje proizvodnih snaga ubija zemljinu svojinu ili radnike. Ako
taj napredak obezvreuje kapital industrijske buroazije, onda mu je to isto
tako dobro dolo. Ako razvitak proizvodne snage rada obezvredi postojei
stalni kapital za polovinu, ta to mari, kae Rikardo. Proizvodnost ljudskog
rada se udvostruila. Tu ima, dakle, naunog potenja. Ako je
Rikardovo shvatanje uglavnom u interesu industrijske buroazije, onda je to
samo zato to i ukoliko se njen interes podudara s interesom proizvodnje ili
proizvodnog razvitka ljudskog rada. Gde je ona s njim u suprotnosti, tu je
on isto tako bezobziran prema buroaziji kao to je on to inae prema
proletarijatu i aristrokratiji".7) Zatim sledi nekoliko Rikardovih citata,
koji, kako Marks zakljuuje, pokazuje Rikar-dovu naunu nepristrasnost,
to Marks hvali i istie, a zatim prelazi na kritiku suprotnog apologetskog
Maltusovog stava i pie: Ali Maltus, taj bednik, izvlai iz nauno datih
premisa koje je on stalno krao, samo takve zakljuke koji su prijatni i koji
koriste aristokratiji protiv buroazije, i obema protiv proletarijata. On zato
ne eli proizvodnju radi proizvodnje, nego je eli samo ukoliko ona
postojee stanje odrava ili izgrauje, ukoliko ona konvenira interesima
vladajuih klasa... A oveka koji pokuava da nauku prilagodi gleditu koje
nije uzeto iz nje same, pa ma koliko pogrena ona bila, nego je pozajmljeno
od spoljoJnjih, njoj tuih interesa, takvog oveka ja nazivam niskim"."9) A
da bi bilo jo jasnije ta je to nisko" u nauci jer je suprotno njenoj biti,
njenom pojmu, kako bi rekao Hegel. evo jo jednog Marksovog stava.
Krajnja niskost miljenja karakterie Maltusa... Niskost toga miljenja

ispoljava se i u
7

) K. Marks, Teorije o viku vrednosti, knj. II, Kultura, Beograd, 1954, str. 2723.
(Sva podvlaenja su Marksova.) 8) Ibidem, str. 275.

47
46
naunom pogledu. Prvo, u njegovom bestidnom plagijatorstvu koje je
sistematski praktikovao. Drugo, u zakljucima koje
je izvlaio iz
naunih premisa s puno obzira, a ne bez obzira.3) Prema tome,
oigledno je Marksovo gledite da bezobzirno i nepristrasno traganje za
istinom nije samo stvar linog potenja pojedinog naunika, nego
bitna imanentna osobina nauke kao ljudske delatnosti. Ko ne zauzme
taj stav, ne spada u nauku. Samo upornost nastojanja da se doe do
istine, i zatim uspeh postignut u tom pogledu, mogu da budu kriteriji
za ocenjivanje naunosti bilo kog naunika, bilo kog naunog stava i
gledita. Vulgarne Marksove pristalice i njegovi ljuti protivnici na vrlo
slian nain pokuavaju da iz Marksove teze o drutvenoj uslovljenosti
svesti izvedu zakljuak o nunoj ideolokoj ogranienosti nauke. To je
suprotno Marksovim shvatanji-ma nauke. On je vie nego iko u njegovo
vreme bio svestan ogromnog pritiska vannaunih inilaca na nauku
uopte, a napose na drutvene nauke. Ali on nikada nije smatrao da je
nauka po svojoj biti i mogunosti oblik ideologije. Naprotiv, on je
tvrdio, i to u onom klasinom predgovoru za Prilog kritici politike
ekonomije, na koji se inae svi pozivaju, da drutvene nauke mogu sa
tanou prirodnih nauka utvrditi neke osnovne ekonomske odnose i
promene u drutvu. Prirodno-nauna saznanja su, po Marksu, Jedan od
elemenata proizvodnih snaga drutva (u toku razvoja nesumnjivo sve
vaniji), pa prema tome svakako ne spadaju u ideologiju. Otuda je
Marks, iako je bio potpuno svestan da nauka, a naroito drutvena, ne
nastaje u bezvazdunom prostoru nego pod uticajem itavog niza vrlo
konkretnih drutvenih uslova od koji su neki nepovoljni za njen razvoj,
smatrao da je ona, po svojim mogunostima, ipak najsigurniji oblik
saznavanja koji je oveku dostupan, saznavanja koje je relativno
objektivno i sposobno da u postojeoj stvarnosti utvrdi razne zakonitosti
i na osnovu njih stvara odreena nauna predvianja, koja mogu da
slue kao saznajna podloga drutvene prakse.Drei se analitike sheme
o iniocima to utiu na metod nekog naunika ili naunog pravca koja
je skicirana na poetku ovog istorijskog pregleda, trebalo bi neto vie
rei i o Marksovim logiko-epistemolokim shvatanjima, tj. o naelima
njegove dijalektike. Ta shvatanja su nesumnjivo nastala u jednom vrlo
samostalnom i kritinom odnosu prema Hegelu. Odnos izmeu
Marksove i Hegelove dijalektike bio je predmet dugotrajnih i unih
sporova koji neprekidno traju. Snaan uticaj Hegela Marks nije nikad
osporavao, a Lenjin je ak
9

) Ibidem, str. 272.

smatrao da je temeljito
poznavanje Hegelove Logike preduslov za
shvatanje Kapitala.10) a u lanku O znaaju borbenog materijalizma
je pisao da redakcija i saradnici glavnog sovjetskog filozofskog
asopisa Pod zastavom marksizma treba da
budu drutvo
materijalistikih prijatelja Hegelove dijalektike".11)
Poto je oko 1848. godine Marksovo shvatanje drutva i kapitalizma
u osnovnim crtama oformljeno, moglo se oekivati da e on, kao
ovek kome nije bilo stalo samo do nauke radi nauke nego pre svega
do menjanja drutva, prestati da se dalje bavi naunim istraivanjima
i da e se posvetiti iskljuivo drutvenom i politikom radu radi
organizovanja onih drutvenih snaga, konkretno proletarijata, u
kojima je video nosioce borbe za novo drutvo. Meutim, njegova
najdublja prouavanja poinju tek kasnije. Prilog kritici politike
ekonomije izlazi 1859., a osam godina kasnije prva knjiga Kapitala.
Sve do svoje smrti (1883), Marks radi na zavravanju ovog svog
ivotnog dela. Oigledno je, dakle, koliko je Marks smatrao da je za
uspeno razvijanje revolucionarne drutvene aktivnosti vano nauno
prouavanje drutva.O Marksovom metodu istraivanja moe 12
se
samo deli-mino suditi po obliku koji je Kapital konano dobio. )
Marks, naime, sam istie da se nain izlaganja mora formalno razlikovati od naina istraivanja. Istraivanje ima da u tanine
zagospodari materijom, da analizira razline oblike razvitka i da
iznae njihov unutranji spoj. Tek kad je13 ovaj posao gotov, moi e
se stvarno kretanje izloiti kako treba". ) Dakle, de-duktivni oblik
koji je Marksova teorija dobila u njegovom najvanijem delu ne
odraava njegovo polazno stanovite, nego je zavrni rezultat
istraivanja koja su trajala nekoliko decenija. Taj deduktivni oblik je
upotrebijen radi toga to je on najprikladniji za teorijsko
sintetizovanje ogromne istorijske grae. Ovo, naravno, ne znai da
deduktivni postupci nisu bili primenjivani i u toku rada radi
razvijanja i proveravanja pojedinih delova teorije. Naprotiv, upravo
okolnost to je rano iz10

) V. I. Lenjin, Filozofske sveske, Kultura, Beograd, 1955, str. 153,

") V. I. Lenjin, Marks, Engels, Marksizm, Ogiz, Leningrad, 1946, str. 483.
m
) Meu radovima koji se specijalno bave metodom Kapitala vid. studiju H.
Grosmana (Grossmann), Promena prvobitnog plana izgradnje Marksovog Kapitala"
i njeni uzroci, u knjizi H. Grossmann, Zakon akumulacije i sloma kapitalistikog
sistema, Kultura, Beograd, 1956, str. 417439; A. Sarevi, Neke misli o metodi
Marksova Kapitala", Pogledi, 1953, br. 8, str. 57183. Niz vanih misli o
Marksovom metodu nalazi se u knjizi H. Marcuse. Reason and Revolution, Oxford
Univer-sity Press, New York, 1941.
13
) K. Marks. Kapital, Pogovor drugom izdanju, Kultura. Beograd, 1947, str. LIV
(Svi ostali citati iz Kapitala su prema ovom izdanju).

48

49

gradio dosta celovitu poetnu viziju kapitalizma omoguavala je Marksu

da u veoj meri primenjuje dedukciju radi sistematskog ralanjavanja i
razvijanja polaznog stanovita. Usled toga su, svakako, konkretna
istraivanja raznih uih problema bila vre usmerena i meusobno
povezana. U tome se i sastoji prednost plodne poetne vizije.
Za Marksova prouavanja je karakteristino da su podjednako uporno
ila u dva pravca. Prvi od njih sastojao se u briljivom i neobino
obimnom ispitivanju gotovo svih pojedinosti istorijskog razvoja
kapitalizma * njegovih, u Marksovo vreme, najrazvijenijih oblika. U tom
cilju je Marks decenijama neumorno koristio sve raspoloive izvore
podataka, a postoje obavetenja da je pokuavao da organizuje i
samostalna prikupljanja izvornih podataka. U francuskom asopisu
Revue socia-liste je aprila 1880. objavljen tekst jednog obimnog upitnika
o ivotu i optem poloaju radnika koji je svojevremeno sastavio Marks.
Pitanje je ta bi se o Marksovom nainu prikupljanja podataka i
istraivanja uopte moglo zakljuiti na osnovu potpunog uvida u
mnogobrojne njegove jo neobjavljene rukopise i pripremne materijale.
Ovaj momenat se u istraivanju ponekad isuvie naglaava. Meutim, to
je samo jedna osobina Marksovog metoda istraivanja. Nije ak ni
neophodno toliko isticati taj momenat, jer je sasvim logino da e
teoretiar Marksovog formata nastojati da sve svoje stavove to je
mogue vie zasnuje na sistematskom i metodinom prouavanju
stvarnosti. Ta tenja da se teorija zasnuje na konkretnom prouavanju
stvarnosti dolazi do izraaja i kod mislilaca daleko manjeg znaaja nego
to je Marks. Da Marks nije bio tvorac spekulativnih konstrukcija, moe
se lako uveriti svako ko paljivo proui Kapital.
Kritika analiza postojeih naunih shvatanja o kapitalizmu i o ljudskom
drutvu bila je drugi deo ogromne Mark-sove naune delatnosti. Retko
se moe nai naunik koji stvara originalnu teorijsku zamisao i
istovremeno nastoji da pomou nje toliko iroko kritiki analizira ranija
shvatanja. Ali ovo ipak nije sasvim sluajno. esto se deava da to
naunik izgrauje originalniju vlastitu teorijsku zamisao, to vie osea
potrebu da joj kritikom analizom ranijeg znanja prokri put u nauci,
Jer i u nauci ima mnogo konzervativnosti i tradicionalizma, Marks je
svoju teoriju izgraivao, kao to je poznato, prve'nstveno na osnovu
prouavanja kapitalizma u Engleskoj. On je sam izneo razloge za
ovakvu istraivaku usmerenost. Postojala su, naime, dva osnovna
razloga. (1) Englesko drutvo je u to vreme bilo najrazvijeniji oblik
kapitalizma u svetu. Kao mislilac sav usmeren na prouavanje razvoja,
Marks je prirodno morao da doe do zakljuka da odreeni tip drutva
najvie vredi prouavati u njegovom najrazvijenijem vidu, poto taj

najrazvijeniji vid pokazuje stanje u koje e s vie ili manje odstupanja

kasnije stii manje razvijenija konkretna drutva istog tipa. Sem toga,
glavne osobenosti odreenog tipa drutva mogu se potpunije i
svestranije prouavati u njegovom razvijenijem obliku.
(2) Ali ovaj istorijski momenat nije bio iskljuivi razlog Marksovog
usmeravanja na ispitivanje engleskog kapitalizma. On sam ukazuje
na jo jedan razlog koji nije teorijskog karaktera, ve spada
prvenstveno u sociologiju nauke. Naime, Marks u predgovoru prvom
izdanju Kapitala pie da je odabrao Englesku kao osnovni predmet
svojih istraivanja i zbog toga to su u Engleskoj postojali
najpovoljniji drutveni uslovi za nauno prouavanje kapitalizma.
Engleska je u njegovo vreme imala najbolju drutvenu statistiku, a
bili su pristupani i drugi izvori nauno upotrebljivih obavetenja o
privredi i o ostalim oblicima drutvenog ivota. Nemci bi se, pie
Marks, uplaili svojih prilika da imaju o svom drutvu onako kritine
izvetaje kao to su to bili izvetaji raznih parlamentarnih i drugih
istraivakih komisija Engleske. Drutvene nauke mogu tim lake i
bre da se razvijaju to je vei broj drutvenih pojava pristupaan
naunom posmatranju i kritikom ispitivanju. Sa aljenjem treba
konstatovati da razvoj socijalizma nije do sada izazvao ni izdaleka
onoliki polet u naunom istraivanju novih drutvenih oblika koji
nastaju u socijalizmu kao to je to bio sluaj sa pojavom kapitalizma,
ba zbog toga to su konkretne forme drutvene organizacije
socijalizma, naroito u staljinistikom periodu, oteavale nepristrasno
nauno prouavanje socijalistikog drutva. Ako se u naoj i nekim
drugim socijalistikim zemljama stvore povoljniji drutveni uslovi za
kritino nauno ispitivanje i svetlih i tamnih strana socijalistikog
drutva, uinie se oveanstvu jedna znaajna usluga. A i
najverovatnije je da e se do najdubljeg saznanja o socijalizmu doi
tamo gde budu najpovoljnije drutvene okolnosti za njegovo
nepristrasno nauno ispitivanje.
No i pored relativno vrlo povoljnih mogunosti da doe do raznih
podataka o drutvenom ivotu Engleske, Marks je u svom
istraivakom radu vrlo esto nailazio na tekoe zbog nepostojanja
teorijski potrebnih izvornih podataka. On nije imao sredstava a ni
objektivnih mogunosti da organizuje prikupljanje raznih podataka
koji bi bili posebno usklaeni s njegovim teorijskim ciljevima i
potrebama, nego se morao gotovo iskljuivo koristiti postojeim i
pristupanim izvorima obavetenja. A ta obavetenja, nastala iz
praktinih potreba, esto nisu odgovarala teorijskim zahtevima, i jo
manje su bila u teorijskom smislu idealna. Marks je jasno uoio i
postavio jedan krupan metodoloki problem koji iskrsava gotovo
uvek kada
4

50

51

se u naune svrhe upotrebljavaju obavetenja o drutvenom ivotu, koja

spontano nastaju u drutvenoj praksi. U jednom pismu Engelsu iz 1868.
godine on na sledei nain opisuje ovu tekou. Uostalom meni je bilo
najvanije da znam koliki je predujmljeni opticajni kapital, i.e. predujmljen
u sirovini itd. i najamnini. Ja imam dosta iskaza (tvrdnji) koje sam dobio delom od fabrikanata ili od pojedinih ekonomista. Ali svuda samo godinii
raun. avo je u tome to se praktiki interesantno i teorijski nuno u
politikoj ekonomiji ne poklapaju, tako da se, za razliku od d ugih nauka,
ak ni potrebni materijal ne moe nai." 14) Ovaj stav istovremeno pokazuje
kako se Marks kao izrazit teoretiar odnosi prema neposrednom praktinom
iskustvu.
Najhitnije osobine Marksovog metoda se ispoljavaju u nainu stvaranja
teorijske osnove za objanjenje raznovrsnih istraivakih pojava. Istraujui
osnovne odnose kapitalizma kao tipa drutveno-ekonomskog ureenja
Marks primenuje jedan izrazito apstraktno-analitiki postupak. Na dobro
poznatom mestu iz predgovora prvom izdanju Kapitala on kae da fiziari
prouavaju prirodne pojave onde gde je to najpovoljnije i organizuju
eksperimente da bi odreene procese ispitali u to iem vidu. Drutvene
nauke ne mogu eksperimentisati. Ali, ulogu eksperimenta preuzima
apstrakcija; ono to e se kasnije u nauci ponekad da zove misleni
eksperimenat. Osnovni odnosi jedne sloene stvarnosti izdvajaju se
apstrakcijom da bi se mogli analizirati u to iem vidu. Naravno, Marks je,
kao Hegelov uenik, znao da ima adekvatnih i povrnih apstrakcija; da mogunost pravilne i teorijski opravdane apstrakcije zavisi od solidnog
poznavanja ispitivanog sadraja. Samo ako se solidno poznaje predmet
istraivanja nee se pogreiti u njegovom polaznom uproavanju pomou
apstrakcije, nego e se apstrakcijom izdvojiti neke bitne osobine istraivanih
pojava, a privremeno ostaviti po strani razni pojavni oblici u kojima se
ispoljavaju ispitivani optiji i bitni odnosi.
Pre nego to se prikae u emu se sastoji Marksova polazna
analitika apstrakcija u Kapitalu, treba podvui da on ne analizira
kapitalizam sa ueg ekonomskog stanovita, kao to je to inila klasina
graanska ekonomija. Ne interesuje Marksa samo privredna efikasnost
sistema; ne ispituje on kapitalistiku privredu da bi pronaao najpodesnije
organizacijske oblike za njeno funkcionisanje. Kapitalistika privreda i
odnosi koji se u njoj uspostavljaju prouavaju se sa.ireg sociolokog i filozofsko-antropolokog stanovita. Smatrajui da odnosi u kojima

se ljudi nalaze u drutvenoj proizvodnji i privredi uopte ine osnovicu

drutva i opti okvir za razvoj i zadovoljavanje, odnosno otuenje osnovnih
ljudskih sposobnosti i potreba, Marks eli da otkrije osnovne drutvene
karakteristike sistema. Zbog toga, polazei od analize privrede, on stvara
celovitu sliku drutvenih odnosa u kapitalistikom sistemu, pa se Kapital s
pravom smatra jednim od remek-dela socioloke analize. Sa svog ireg stanovita, koje je istovremeno filozofsko-antropoloko i socioloko, Marks
kritikuje neodrivu apstrakciju o oveku kao homo oeco-nomicus-u, koji se
toboe rukovodi samo uim privrednim ciljevima, tj. jednu od osnovnih
pretpostavki graanske politike ekonomije, koja je u ekonomskim naukama
i danas vrlo rasprostranjena.Kojim postupcima Marks uproava drutvenoekonom-sku situaciju u kapitalizmu?15) Da bi mogao to dublje analizirati
osnovni drutveni odnos na kom se zasniva kapitalizam kao privredni i
drutveni poredak, on (1) pretpostavlja ist kapitalizam u kome su iezli svi
tragovi ranijih drutveno-ekonomskih sistema; zatim, (2) apstrahuje spoljne
meunarodne inioce, a pre svega neekvivalentnu razmenu na svetskom
tritu. Time je pretpostavljeno da je sistem koji prouava ne samo ist kapitalizam nego i autarkian privredni sistem. (3) Naredna je pretpostavka da je
itava razmena u okviru sistema potpuno ekvivalentna, tj. da cene svih roba,
pa i radne snage kao jedine stvaralake robe u kapitalizmu, odgovaraju
njihovim vredno-stima. (4) U itavoj prvoj knjizi Kapitala, koja u
zgusnutom vidu predstavlja itav njegov sistem, Marks se usredsreuje
samo na odnose u proizvodnji, tj. na onu oblast privrede u kojoj se stvaraju
nove vrednosti, i prouava samo odnos izmeu industrijskog kapitala i
najamnog rada. Tek kasnije, naroito u treoj knjizi, on iscrpno analizira
meusobne odnose izmeu raznih kapitalistikih grupa, koje obavljajui
razne funkcije u sistemu meusobno dele u proizvodnji stvoren
ukupni viak vrednosti. Tada se tek viak vrednosti ralanjava na svoje
razne pojavne oblike: industrijski i trgovinski profit, kamatu, zemljinu
rentu. Konano, (5) Marks apstrahuje i od uticaja vanekonomske prinude na
drutvene odnose u privredi. Meutim, iako radi ispitivanja osnovnog
drutvenog odnosa u to iem vidu upotrebljava tako mnogo apstrakcija,
Marks ipak ne moe da apstrahuje sve vanekonomske inioce. Prilikom
odreivanja vrednosti radne snage, te najznaajnije robe u kapitalizmu,
on nikad, ak ni u prvoj knjizi Kapitala, ne iskljuuje moralne inioce.
Naime, vrednost radne snage nije odreena
15

) Ovaj deo izlaganja se oslanja na Grosmanov rad naveden u prim. 12.

") K. Marks, F. Engels, Prepiska, IV knjiga. Kultura, Beograd. 1960, str. 65.

Socioloki meto

52
obimom potronih dobara koji je fizioloki neophodan za odravanje i
bioloko obnavljanje radnika, nego na visinu najamnine utie i ono
to se u nekom drutvu smatra kulturnim minimumom, dakle, neto
to nije vie isto ekonomska 16
nego i moralna veliina. Potpuno isto
vredi i za duinu radnog dana. ) Marksova misao je esto tumaena
ekonomistiki i smatralo se da je tek kasnije Engels, u poslednjoj fazi
svoga rada, unosio ispravke u njihovu osnovnu zamisao drutva koju
je pre svega Marks izgradio. Meutim, Marks ukazuje na uticaj
vaneko-nomskih inilaca i u svojoj najapstraktnijoj analizi
ekonomskih odnosa u kapitalizmu samim tim to istie da visina
najamnine, kao ekonomski izraz odnosa izmeu kapitala i najamnih
radnika, zavisi delimino i od moralnih inilaca.
U prethodnoj apstrakciji nisu sadrani osnovni drutveni preduslovi
kapitalizma kao specifinog drutveno-eko-nomskog sistema. U tom
pogledu Marks istie da kapitalizam, kao sistem zasnovan na robnoj
proizvodnji, ne moe da postoji bez visoko razvijene drutvene
podele rada. Zatim, kapitalizam, kao specifian oblik prisvajanja
vika proizvoda, ne moe da se razvije ako prethodno ne postoje
pravno slobodni radnici, koji su toliko slobodni da 'mogu iz dana u
dan prodavati svoju radnu snagu, ali koji su istovremeno lieni svih
vlastitih sredstava za proizvodnju, a time i sredstava za ivot, i usled
toga prisiljeni da svoju radnu snagu prodaju kapitalistima. Drugim
recima, kapitalistika svojina nad sredstvima za proizvodnju a time i
nad sredstvima za ivot je bitna pretpostavka kapitalistikog oblika
organizacije drutvene privrede i drutva uopte.
A ta je po Marksu cilj kapitalistikog privrednog sistema? Cilj
kapitalistike proizvodnje je stalno samooploivanje kapitala,
moguno jedino na osnovu prisvajanja vika vredno-sti. Meutim,
ono to se u svesti pojedinog kapitaliste pojavljuje kao subjektivni
cilj njegove line delatnosti u stvari je izraz nunih odnosa u sistemu.
Bez intenzivnog oploivanja i uveavanja vlastitog kapitala,
individualni kapitalist ne moe da se odri u meusobnoj
konkurentskoj borbi.
Poto su drutveni uslovi kapitalizma utvreni, postavlja se
pitanje: kako je pod pretpostavkom ekvivalentne robne razmene
moguno kapitalistiko prisvajanje vika vrednosti, tj. kako je u
uslovima ekvivalentne razmene moguna eksploatacija?
16

) Poto je iz analize procesa pretvaranja novca u kapital izveo zakljuak da je

vrednost radne snage jednaka vrednosti ivotnih namirnica potrebnih za odranje
radnika, Marks dopunjuje ovaj zakljuak tvrdnjom da je sam obim tzv. nunih
potreba proizvod istorije, te zbog toga velikim delom zavisi od kulturnog stupnja*
dotine zemlje... To znai da nasuprot ostalim robama, odreenje vrednosti radne
snage sadri izvestan istorijski i moralni elemenat" (Kapital, I knj., str. 121). O
moralnim granicama radnog dana vid. Kapital, I knj., str. 174.

53
Na to pitanje Marks odgovara analizom robe kao osnovne elije
kapitalistikog drutva. On, naime, ukazuje da je ivi rad jedini izvor
vrednosti. ivi rad prenosi na nove proizvode onaj deo vrednosti
sredstava za proizvodnju koju ova gube u svom ranijem upotrebnom
obliku, a ujedno stvara novu vrednost. Viak vrednosti je onaj deo
novostvorene vrednosti koji prelazi vrednost radne snage, tj. visinu
plaene najamnine radnicima. Vrednost radne snage je ipak u osnovi
odreena vrednou sredstava za ivot koja su neophodna za
odravanje i obnavljanje radnika. pa prema tome i itave klase
najamnih radnika koja je jedan od drutvenih preduslova postojanja
kapitalizma. Kapitalist, poto je kupio radnu snagu, moe da produi
njeno funkcio-nisanje preko vremena u kome je ona proizvela
ekvivalentnu vrednost neophodnih sredstava za ivot radnika, tj.
ekvivalentnu vrednost njihove najamnine. Proces stvaranja vika
vrednosti je samo proces rada produen preko tzv. potrebnog radnog
vremena.
Nije potrebno navoditi vie pojedinosti iz ove osnovne
analize. Dovoljno je skrenuti panju na to da Marks iz analize
osnovnih odnosa razvija sve osnovne dinamike ili razvojne
tendencije kapitalizma. Kako je stalno samooploivanje kapitala
osnovni cilj toga drutva, ostvarivanje te tenje je moguno samo
ukoliko se stalno poveava masa vika vrednosti. Ovaj se moe
poveati na dva naina. Prvim od njih se stvara tzv. apsolutni viak
vrednosti putem produavanja radnog dana. Meutim, ovaj metod
poveanja vika vrednosti nailazi na iz-vesne fizioloke i drutvene
prepreke. Zbog toga je za kapitalizam mnogo vaniji drugi nain
uveavanja vika vrednosti, stvaranje tzv. relativnog vika vrednosti
posredstvom skraivanja potrebnog radnog vremena. A da bi se
moglo skraivati potrebno radno vreme, da bi radnik mogao u sve
kraim delo-vima radnog dana da proizvede ekvivalentnu vrednost
svoje najamnine, neophodno je podizanje proizvodnosti rada. Time
Marks uvodi u analizu jedan novi momenat koji je osoben za
kapitalizam kao sistem. Vrednost proizvoda se odreuje onim
radnim vremenom koje je potrebno za njihovu proizvodnju, ali ne
individualnim, nego drutveno potrebnim radnim vremenom koje je,
u stvari, proseno radno vreme u nekom drutvu, odnosno grani
proizvodnje, u datom momentu. Dia bi se odrali na stalno
promenljivom nivou drutveno prosenog radnog vremena i po
mogunosti ili to vie ispred njega, svi pojedinani kapitalisti su
logikom sistema zainteresovani da u svojim pre-duzeima
poveavaju proizvodnost rada.
Iz perspektive ove tenje individualnog kapitaliste za
odranjem i analize osnovnih uslova u kojima je u kapitalizmu kao
sistemu moguno ostvariti taj cilj, a koji prisiljavaju svakog

54

55

pojedinanog kapitalistu da stalno poveava proizvodnost rada u

svom preduzeu, jer se inae ne moe odrati, Marks analizira
osnovne faze u razvoju organizacije kapitalistike proizvodnje:
kooperaciju, manufakturu i mainsku proizvodnju. On pokazuje ta
svaka od tih faza znai za poveanje drutvene proizvodnosti rada,
ali istovremeno, i tu je njegova veliina kao sociologa, i ta svaka od
njih znai za radnike, tj. uslove u kojima oni moraju da obavljaju
svoje proizvodne funkcije i drutvene uslove u kojima moraju da
prodaju svoju radnu snagu. U tim analizama koje su osnovni sadraj
vrlo obimnog etvrtog odeljka prve knjige Kapitala, Marks na vrlo
obimnom injeninom materijalu pokazuje osnovnu unutranju
protivrenost ovog istorijskog procesa u kome se stalno poveava
drutvena proizvodnost rada i pogorava drutveni poloaj
proizvoaa.17) Ve manufaktura zaseca u sam koren individualne
radne snage. Ona radnika pretvara u nakazu, podiui njegovu
detaljnu umenost kao u kakvom staklenom vrtu, dok mu za to
unitava itav svet proizvodnih nagona i sklonosti, kao to u
dravama La18Plate ljudi zakolju elu ivotinju da bi joj uzeli samo
kou ili loj". ) U epohi mainske proizvodnje u industriji opti polo-

ai radnika se jo vie pogorava, jer mainska industrija prinu-uie

kapitalistu, ali mu istovremeno i olakava, da uvodi u proizvodnju
sve vee mase potpuno nekvalifikovane i nezatiene radne snage,
decu i ene, i da produava radni dan samo da bi izbegao posledice
tzv. moralnog rabaenja maina, jer usled brzog tempa razvijanja
orua za proizvodnju pojedina orua moraju ispadati iz proizvodnje i
pre nego to su fiziki postala neupotrebljiva, poto su se u
meuvremenu pojavila savrenija orua. Da bi odrao korak sa
razvojem, individualni kapitalist mora stoga da razne maine
zamenjuje boljim, mnogo pre konane fizike granice upotrebe. U
sistemu kapitalistike mainske proizvodnje radnik se pretvara u deo
maine.
Marksova vrlo obimna i svestrana ispitivanja i teorijske
analize drutvenog poloaja proizvoaa, kao i drutvenog poloaja i
drutveno uslovljenih osobina kapitalista imaju za sociologiju velik
ne samo teorijski nego i metodoloki znaaj. Naime, one pokazuju
kako se na osnovu otkrivanja bitnih strukturalnih odnosa drutvenog
sistema moe dublje i s vie sistematinosti objasniti drutveni
poloaj ljudi koji u sistemu obavljaju odreene uloge iji je sadraj
odreen njegovim osnovnim odnosima. S druge strane, analiza
sistema ostaje socioloki prazna ako se ne mogu svestrano prikazati
ulo vi u kojima u raznim delovima sistema ive i deluju konkretni
ljudi. Kasnije e se pokazati da je ovo nastojanje da se svestrano
analizira drutveni poloaj konkretnog oveka u kapitalizmu
proizlazilo iz Mark-sove antropologije.
Iz analize faza kroz koje prolazi organizacija kapitalistike
proizvodnje Marks zatim izvodi nune i zakonite tendencije u
razvoju kapitalistike svojine koje se sastoje u zakonu njene sve vee
koncentracije i centralizacije. Razvoj sredstava za proizvodnju,
zahtevajui sve vei udeo postojanog kapitala u njegovoj organskoj
strukturi i sve vee organizacijske proizvodne jedinice, ini nunom
ovu istorijsku tendenciju koncentracije i centralizacije
kapitalistike
svojine. Moe se stoga tvrditi da u 23. glavi prve knjige Kapitala, u
kojoj se objanjava opti zakon kapitalistike akumulacije, postoje
svi elementi teorije imperijalizma.
Cilj ovog izlaganja nije upoznavanje s Marksovom teorijom
o kapitalizmu i njegovom razvoju, nego da objasni kako Marks,
polazei od jedne duboke i vrlo opte analitike apstrakcije, koja se
na prvi pogled znatno udaljuje od konkretnih pojava to se mogu
neposredni je zapaziti na povrini drutvenog ivota, a razvijanjem
polazne apstrakcije i njenim dopunjavanjem uticajima sve novih
inilaca stvara sintetinu, ali teorijski a ne opisno sintetinu, sliku
itavog kapitalistikog sistema

Namerno je istaknuto drutveni a ne ekonomski poloaj proizvoaa. Za

Marksa proizvoa nije fiktivni homo oeconomicus mo-tivisan samo ekonomskim
interesima nego ovek s generikim ljudskim osobinama. Zbog toga Marks nikad
nije mislio da njegov drutveni poloaj zavisi samo cd karaktera raspodele i veliine
raspoloivih materijalnih sredstava. Kao dokaz za to neka poslui sledei Marksov
zakljuak o uzrocima stalnog pogoravanja drutvenog poloaja proizvoaa u kapitalizmu: ,,U etvrtom odeljku, gde smo prouavali proizvodnju relativnog vika
vrednosti, pokazalo se: da se u okviru kapitalistikog sistema svi metodi za uveanje
drutvene proizvodne snage rada izvode na raun individualnog radnika; da se sva
sredstva za razvijanje proizvodnje izo-paavaju u sredstva za eksploatisanje
proizvoaa i gospodarenje nad njima, da ona od radnika ine bogalja, deliminog
oveka, da ga poni-zuju na obian pribor maine, da unitavaju sadrinu njegovog
rada pretvarajui mu rad u pravo muenje, da radniku duhovne snage procesa rada
ine tuim u istoj meri u kojoj se nauka prisajedinjuje tome procesu kao samostalna
snaga; da unakauju uslove u ijem okviru on radi, podvrgavajui ga za vreme
procesa rada odvratnom i sitniavom despotizmu, pretvarajui sav njegov ivot u
radno vreme i bacajui mu enu i dete pod Dagernatov toak kapitala ... Iz ovoga
izlazi da radni-kov poloaj mora biti sve gori to se kapital vie akumulira, pa ma
kako radnik bio plaen, visoko ili nisko." (K. Marks, Kapital, I knj., str. 540). Jedna
od pretpostavki ovako svestrane analize drutvenog poloaja proizvoaa u
kapitalizmu jeste Marksova filozofsko-antropoloka teorija o ovekovim generikim
osobinama i njihovom otuenju. No ova analiza je najubedljiviji dokaz da u
Kapitalu nema ekonomizma, jer Marks podvlai da drutveni poloaj ne zavisi
samo od veliine najamnine. ire o Marksovoj antropologiji vid. u mom radu Ideja
otuenja i savre-mena sociologija, u zborniku Humanizam i socijalizam, II knjiga,
Naprijed, Zagreb 1963.
18

) K. Marks, Kapital, I knjiga, str. 289.

56

57

koja je istovremeno i strukturalna i dinamika. Naime, dinamika kretanja

proizilaze nuno iz strukturalnih odnosa koji se u odreenim fazama razvoja
uspostavljaju i menjaju u toku razvoja sistema. Marks uopte ne razdvaja
strukturalno i dinamiko posmatranje i analizu. Ovaj isti nain analize on
prime-njuje i na drugim podrujima, gde vie analizira neke ire drutvene
posledice kapitalizma, a ne osnovne ekonomske odnose koji se u njemu
formiraju i njegove organizacijske oblike. Od brojnih primera ove vrste
dovoljno je navesti Marksov nain analize klasne strukture. Marks naroito u
Komunistikom manifestu., ali i u drugim svojim ranim radovima shvata
klasnu strukturu drutva na izrazito polarizovan nain. Drutvo se razbija na
dve meusobno suprotne antagonistike klase koje on esto skraeno naziva
eksploatatorima i eksploatisanima. Razna vulgarno marksistika shvatanja se
ograniavaju na ovu teorijsku polaznu viziju klasne strukture, kojom se
Marksova pro~. uavanja konkretnih istorijskih struktura drutva ne
zavravaju nego od nje samo polaze. Kad Marks sa svojom teorijskom zamisli o polarnosti klasa, koja proizilazi iz osnovnih odnosa u privredi pristupa
analizi konkretnih istorijskih drutvenih struktura, slika klasne strukture
redovno je daleko vie ralanjena. Dovoljno je podsetiti na njegove klasine
analize klasne strukture Francuske u radovima Klasne borbe u Francuskoj i
Osamnaesti brimer Luja Bonaparta, da bi se videlo kako osnovna teorijska
zamisao oklasama i klasnoj podeli drutva nije u Markso-vim rukama
nikakav ablon, nego polazna teorijska osnova za iscrpno i vrlo precizno
ispitivanje raznih klasnih oblika koji se u nekoj istorijskoj drutvenoj
strukturi mogu da jave. Pridravajui se osnovnih teorijskih stavova, Marks
traga za to veim brojem iskustvenih obavetenja da bi to preciznije i
potpunije ispitao konkretne klasne oblike odreene istorijske drutvene
strukture.Upravo neobina smelost u primeni analitikih apstraktnih
postupaka, izuzetna sposobnost i uporno nastojanje da se polazna apstraktnoanalitika saznanja dalje razrauju, konkretizuju i pretvaraju u dinamike
oblike celovitih teorijskih sinteza i, napokon, da se opte teorijsko stanovite
uspeno upotrebljava u analizi konkretnih istorijskih sluajeva, ine bitnu
osobenost Marksovog naunog metoda. Prouavanjem njegovih dela se,
stoga, moe vrlo mnogo nauiti o metodu razvijanja naune teorije, kao i o
tome kako se u istraivanju primenjuje jedna teorijska zamisao.
Smisao ovog osnovnog zakljuka o Marksovom metodu postae jasniji ako
se ukae na neke teorijske i epistemoloke probleme koji se u vezi s
Marksom esto postavljaju. Radi se o meusobno tesno povezanim
problemima apstrakcije, induk-

cije i totaliteta. Sve osnovne Marksove apstrakcije kreu se u dimenzijama

odreenih drutveno-istorijskih totaliteta, meu koiima je istorija kao
prirodno-istorijski razvoj oveanstva najiri, a kapitalizam, kao poseban
drutveno-ekonomski sistem, teorijski daleko najvie ispitan totalitet. Cilj
prethodne analize Marksovog metoda bio je da pokae kako se njegove
apstrakcije odnose na bitne, konstitutivne osobine odreenih drutvenoistorijskih totaliteta i kako treba da omogue to jasnije razlikovanje onoga
to je u tim totalitetima nuno i to se moe pro-meniti samo ako se izmeni
osnovni kvalitet totaliteta. Apstrakcija totaliteta jeste teorijska osnova za
razlikovanje ne samo bitnog od pojavnog, nunog od sluajnog, nego i za
razlikovanje stvarnog saznanja od mistifikovanog, iracionalnog privida. U
tome se sastoji tesna povezanost izmeu apstrakcije i totaliteta u Marksovoj
misli.Meutim, dugogodinji rad na Kapitalu najbolje pokazuje da
Marksove apstrakcije nisu ostale na nivou intuicija, ma koliko ove bile
duboke i izvorne, nego da su na iskustven nain dalje ispitivane, razvijane i
proveravane. Sadrajno bogatstvo Kapitala svedoi o naporu da se osnovne
apstrakcije o kapitalizmu kao totalitetu metodino povezu s najraznovrsnijim oblicima u kojima se drutveni ivot pojavljuje. Jer ako je Marks,
sledei Hegela, mogao da tvrdi da bi nauka bila nepotrebna kad bi se
pojavni oblici podudarali s biti stvari, on je isto tako bio svestan da su
apstrakcije, ako ostanu nepovezane s pojavnim oblicima stvarnosti, prazna,
sazriajno neplodna spekulacija. im se apstraktno i konkretno, bitno i
pojavno shvate u nerazdvojnoj meusobnoj povezanosti, totalitet se ne ograniava na svoju apstraktnu osnovu, njegov pojam se puni raznolikim
iskustvenim sadrajem i znatno se proiruju mogunosti objanjavanja
raznovrsnih pojava na osnovu teorijskih stavova o totalitetu. Upravo na taj
nain totalitet postaje odreenija nauna kategorija. Proirivanje saznanja o
vrlo raznovrsnom iskustvenom sadraju totaliteta zahteva primenu
raznolikih istraivakih postupaka, meu kojima znaainu ulogu dobija
indukcija.. Razvoj marksizma kao naune teorije i njegove pri-mene u
raznim drutvenim naukama pokazuje sve opasnosti uproenog shvatanja
apstrakcije i totaliteta. Opasnost dogma-tizacije i pretvaranja u praznu
spekulaciju uvek vie preti misli koja tei za apstraktnijim i ootijim
saznanjima, jer se ta misao moe lake odvojiti od paljivog prouavanja
stvarnosti, nego empiristikim idejnim pravcima. Potceniivanje saznaine
vrednosti indukcije i njeno suprotstavlianje dijalektici u nekim varijantama
marksizma ,19) kao i faktiko zapostavljanje stvar19) Vid. npr. S. Warynski, Die Wissenschaft von er Gesell-schaft, A.
Franke. Bern, 1944.

59
58
nog naunog istraivanja drutva u staljinizmu i drugim dogmatskim
strujama u marksizmu posledica su ako zanemarimo njihove
drutvene korene jednostranog shvatanja
uloge apstrakcije u nauci
i shematizovanja kategorije totaliteta.20)
Marksovo shvatanje totaliteta ne moe se, meutim, dovoljno
objasniti ako se ogranii na epistemoloke osobine ove kategorije.
Neophodno je uzeti u obzir i neke izrazito teorijske momente, a pre
svega da se kategorija totaliteta u njegovom shvatanju drutva
pojavljuje na dva razliita, moglo bi se ak rei polarna nivoa. Marks
shvata kao totalitet drutvo, svaki njegov istorijski tip. Ali i ovekpojedinac je takoe totalitet, bar u mogunosti, poto je bie s vrlo
raznolikim sposobnostima i potrebama. Otuenje, jedna od osnovnih
ideja Marksovog shvatanja oveka i drutva nastaje u odnosu izmeu
ova dva razliita totaliteta, u kome drutvo onemoguuje pojedincu
da razvija i ispolji sve svoje vrlo svestrane ljudske mogunosti koje
ga ine antropolokim totalitetom. Svi ostali drutveni oblici,
ustanove i delatnosti izmeu drutva i pojedinca kao totaliteta samo
su vie ili manje delimini, parcijalni, poto se ni u jednom od njih ne
moe potpuno ispoljiti ni drutvo ni pojedinac. Ni u jednom
Marksovom delu nije toliko vidljivo kao u Kapitalu da se u osnovi
njegove teorijske misli podjednako nalaze odreena shvatanja o oba
ova totaliteta, naroito u ve pomenutom etvrtom odeljku prve
knjige. Premda Marks objanjava sve pro-mene u razvoju
organizacija kapitalistike proizvodnje dinamikim potrebama
kapitalistikog sistema, on istovremeno pokazuje i njihove uticaje na
individualnog radnika, ne samo kao proizvoaa, nego i kao ljudski
totalitet. im se ne shvati da je u Marksovoj teoriji i ovek totalitet,
neminovni su zakljuci koji s njegovom zamisli imaju malo
zajednikog.
Iz ovoga razmatranja koje pokazuje vrlo veliku sloenost
Marksovog shvatanja drutva i naina njegovog naunog prouavanja
moe se izvesti nekoliko zakljuaka: (1) Iako po svom duhu izrazito
kritika i revolucionarna, Marksova misao po svojoj strukturi ne
naputa tlo nauke, ako se ova ne shvati u smislu neautonomne
drutvene tehnologije, nego kao jedan od oblika drutvene
samosvesti. (2) Ovaj nauni karakter se najjasnije ogleda u tenji da
se izmeu polaznih teorijskih apstrakcija i pojavnog opisa stvarnosti
uspostavi to je moguno metodiniji odnos. (3) Upravo ova
Marksova tenia objanjava zato se on u svojim istraivanjima
sluio najrazliitijim metodolokim postupcima, a ne samo nekim,
kao na primer: analitikom apstrakcijom, deduktivnim razvijanjem
polaznih po20)

Isticanje neophodnosti konkretnih istraivanja za razvijanje marksistike

sociologije jeste osnovna ideja knjige V. Koraca, Marks i savremena
sociologija, Kultura, Beograd. 1962.

stulata ili empiristiki shvaenom indukcijom. (4) Raznovrsnost

istraivakih postupaka bila je, meutim, uslovljena i vrlo
realistikim oseanjem za veliku sloenost drutva kao totaliteta, a
ne samo isto epistemolokim razlozima. A to su sledbenici i
protivnici ove neobino sloene misli obino bili u stanju da
zapaze samo neke od njenih osobina, svakako nije krivica njenog
autora.
2. POZITIVISTIKA SHVATANJA O SOCIOLOKOM METODU
Nijedan od filozofskih pravaca u evropskoj filozofiji XIX i XX v. nije imao
toliki uticaj na razvoj sociologije kao pozitivizam, iji se idejni koreni
nalaze u ranijem rczvoju evropske filozofije, a pre svega u ranijem
empirizmu. Ali pozitivizam, kao vrlo iroka i ve vie od jednog veka vrlo
uticajna idejna struja, nije jedinstven ni u shvatanju pojedinih filozofskih i
epistemolokih problema, a niti- po svom drutvenom smislu. U zavisnosti
od konkretnih istorijskih prilika u pojedinim zemljama i u pojedinim
periodima, drutveni smisao pojedinih pozitivistikih pravaca i mislilaca bio
je vrlo razliit. Ponekad su pozitivistike ideje bile zdruene s izrazito
konzervativnim graanskim politikim pokretima. Ipak, ee su se
liberalniji i uopte napredniji delovi graanstva borili pod zastavom pozitivizma za stvaranje u graanskom smislu razvijenijih, savre-menijih oblika
drutva i pozitivistikim idejama kritikovali feudalne ostatke i etatistikobirokratske pojave u odreenim drutvima. Metodologiju, meutim, ne
interesuje prvenstveno ova ira drutvena pozadina i uloga pozitivizma. Ona
je pomenuta samo da bi se upozorilo na dosta rasprostranjena vrlo uproena shvatanja uloge pozitivizma u kulturi i drutvenom ivotu prolog i ovog
veka. Dalje izlaganje se ograniava na pozitivistika shvatanja sociologije i
njenog metoda. I na tom uem planu doi e u pozitivizmu do izraaja dosta
razliita gledita, mada je zajedniko polazno stanovite prilino odreeno i
o njemu nema spora meu pozitivistima koji se bave drutvenim naukama.
To polazno stanovite sastoji se u sledeem. Jedan od osnovnih ciljeva
pozitivizma, poev od Konta pa sve do danas, bio je da se u prouavanje
drutva unese osnovna epistemoloka naela prirodnih nauka. Po miljenju
pozitivista to je jedini nain da se povea objektivnost i egzaktnost
drutvenih nauka i da se one u tom pogledu izjednae s prirodnim naukama.
Taj cilj sasvim jasno postavlja Kont i on se u pozitivizmu stalno

60
odrava. Ovo epistemoloko shvatanje se uklapa u iru idejnu perspektivu
pozitivizma i njegov program stvaranja opte sinteze naunog znanja, kao
naunog pogleda na svet i sredstva za ureenje drutva na naunim
naelima. ak i kad su kasnije u neopozitivizmu znatno oslabile ove
optimistike praktine pretenzije klasinog pozitivizma, nauka je ostala
najvaniji predmet pozitivistike filozofije, a stvaranje jedinstvenih
epistemolokih naela koja bi vaila za sve nauke jedan od njenih osnovnih
ciljeva.
O metodu sociologije pisali su mnogobrojni raniji i savremeni pozitivisti.
Uopte se moe rei da se u drugim filozofskim pravcima o ovome daleko
manje raspravljalo, nego u pozitivizmu. Jo manje su se s drugih
filozofskih stanovita pokuavali konstruktivno reavati konkretni
metodoloki problemi sociologije. esto se, naime, ili odbacivala
mogunost jedne opte teorijske nauke o drutvu ili se mislilo da se vrlo
sloene tekoe njenih istraivanja mogu resiti dogmatskim usvajanjem
nekoliko vrlo optih epistemolokih naela. Ipak je i u pozitivizmu samo
nekoliko mislilaca uspelo da svoja shvaanja o sociolokom metodu razvija
u celovite i originalne zamisli, dok su se drugi bavili samo pojedinim uim
metodolokim problemima. Najznaajnije pozitivistike zamisli o
sociolokom metodu su izgradili O. Kont, D. Stjuart Mil i E. Dirkem. S
obzirom na namenu ovog istorijskog uvoda dovoljno je izloiti
metodoloka shvatanja ovih mislilaca.
a) OGIST KONT (AUGUSTE COMTE)
Prirodno je da se sa Kontom pone izlaganje pozitivistikih shvatanja
sociolokog metoda. Obino se smatra da je Kont podjednako osniva
pozitivizma, kao filozofskog pravca, i osniva sociologije kao posebne
nauke, naroito ako se sociologija shvati kao graanska nauka o drutvu.
Ovim se Kontu, po dosta optem miljenju, pridaje vanost koju on ne
zasluuje. Mnoge, naime, filozofske ideje pozitivizma imaju prilino dugu
predistoriju, a i veina Kontovih ideja o drutvu, pa ak i ideja jedne nove
opte teorijske nauke o drutvu, nalaze se ve kod njegovog uitelja Sen
Simona (Saint-Simon). Ovim se ne eli rei da se Kont razvijao pod
iskljuivim uticajem Sen Simona. Na Konta, naroito njegovu politiku
filozofiju, su vrlo snano uticale ideje . Mestra (J. de Maistre) i drugih
ideologa tadanje francuske reakcije.1) Ali od Sen Simona je Kont pre1) Vid. o ovom H. Barth, The Idea of Orer, eh. V. A. Comte and J. de Maistre: The
System of Positivism as Theocracy. D. Reidel. Dordrecht, 1960, p. 108-43.

61
uzeo neke najkarakteristinije ideje i svoga pozitivizma i svoje sociologije.
Njegovo dalje razvijanje Sen Simonovih ideja o drutvu nije ni naroito
iscrpno i ne odlikuje se nekom veom originalnou. Ipak nema sumnje da
su Kontove ideje imale vrlo znaajnu ulogu u dugotrajnijem procesu
konstituisanja sociologije u optu teorijsku nauku o drutvu.
Pre prelaska na izlaganje Kontovih shvatanja treba pod-setiti na istorijske
karakteristike vremena u kom se on javlja, jer to moe olakati da njegova
shvatanja i njegova popularnost postanu razumljiviji. Kont svoje* osnovno
delo Teaj pozitivne filozofije poinje da predaje 1826. godine, a objavljuje
ga u celini u est knjiga izmeu 1830. i 1842. godine. Meutim, njegova
teorijska zamisao drutva nastaje u treoj deceniji XIX veka. Izlaganju
Kontovih shvatanja uzima u obzir pre svega njegovo osnovno teorijsko
delo Teaj pozitivne filozofije, i zatim njegovu Raspravu o pozitivnom
duhu, u kojoj je on u vrlo saetom obliku pokuao da objasni svoje
filozofsko stanovite.2) Poznato je da je Kont kasnije u delu Sistem
pozitivne politike. koje je u etiri knjige objavljeno izmeu 1851. i 1854.
godine, izveo niz neposrednih praktinih zakljuaka iz svoje filozofije i
pokuao da izgradi jedan sistem politike filozofije sa zadatkom da bude
teorijska osnova reformisanja graanskog drutva. Taj deo Kontove
delatnosti, iako je idejno vrlo tesno povezan s njegovim teorijskim
shvatanjima drutva, nije potrebno izlagati, poto u teorijskom, a naroito
metodolokom pogledu ne sadri nita novo.Kao to je reeno, Kontova
teorijska shvatanja nastaju u treoj deceniji prolog veka. U kulturnoistorijskom pogledu, prve decenije prolog veka su karakteristine po tome
to kritiko preispitivanje misli, koja je pripremila francusku revoluciju,
postaje jedan od glavnih problema filozofije. U pogledu odnosa prema
liberalnoj, izrazito individualistikoj predrevolu-cionarnoj graanskoj misli
mogu se prilino jasno zapaziti tri razliita stanovita. Javlja se, prvo,
odluna i vrlo borbena reakcija, iji najizrazitiji predstavnici polaze s
jasnih feudalnih osnova. U vreme Svete alijanse, tj. ujedinjavanja evropske
feudalne reakcije u nastojanju da ponovo ojaa uzdrmane ustanove
feudalnog drutva i da ih na nov nain uvrsti, ova feudalna kritika
revolucionarne graanske ideologije ima snanu zva-ninu podrku i
mnogo predstavnika u svim evropskim zemljama. U Francuskoj se kao
najtipiniji predstavnici ovakvog odnosa prema revolucionarnoj ideologiji
javljaju Mestr (de Maistre) .i Bonal (de Bonald). Niz predstavnika
nemakog
2) A. Comte, Cours de la philosophie positive, IVI t., Schlei-~> .Par.is, 1908;
Discours sur l'esprit positif, Schleicher, Pari, 1909. (favi citati su uzeti iz ovih
izdanja koja su identina s prvim.)

62
romantizma, meu kojima su najvaniji Haler (Haller) i Sa-vinji (Savignv),
osniva istorijsko-pravne kole, stoje u sutini na istom stanovitu u svojoj
kritici osnovnih ideja revolucionarne graanske ideologije. U Engleskoj se
jo ranije sa slinim idejama javlja Edmund Berk (E. Burke). Ova kritika se
svim silama trudi da dovede u sumnju sve osnovne ideje i praktinopolitika naela prosvetiteljstva. Poznato je da je kritika sred-njevekovlja,
crkve i teologije i feudalnih privilegija, bila osnovni sadraj prosvetiteljske
ideologije. Prosvetiteljstvo je u svojoj politikoj filozofiii isticalo naelo da
drutvo treba urediti prema saznanjima i kriterijumima razuma i da je
mogunost politikog uticanja na drutveni ivot radi njegovog usklaivanja
sa ovekovim potrebama vrlo velika. Ovi kritiari prosvetiteljstva zastupaju
suprotno gledite. Drutvo se razvija prema imanentnim zakonima
organskog razvoja u kojima dolaze do izraaja tradicija, obiaii. osobeni
nacionalni duh odreene naciie. Iluzoran je stoga svaki pokuaj da se
politikim i zakonodavnim merama, na osnovu pov nih i proizvoljnih
htenja, neto dublje menja u drutvu. Takvi pokuaji mogu biti samo tetni,
jer unose nered u spontani prirodni drutveni razvoj. Nasuprot neistoricnosti
prosvetiteljske misli, u ovom periodu dolazi do nevienog poleta, istorijskih
nauka. Meutim, dosta uticajna reakcionarna ideologija iri krajnje
nekritian odnos prema prolosti. Srednji vek postaje uzor i mnoge njegove
politike i verske ustanove smatraju se isto onako venim i prirodnim, kao
to je revolucionarna graanska ideologija takvim zamiljala sve ustanove i
odnose koji su omoguavali bri razvoj kapitalizma.
Druga reakcija na revolucionarnu ideologiju nastalu pre francuske
revolucije su razna socijalistika i komunistika uenja. Ne ulazei dublje u
analizu vrlo razliitih varijanti u kojima se javlja socijalistiko-komunistika
misao, treba istai da ona u veini sluajeva pokuava da iz osnovnih politikih stavova predrevolucionarne ideologije izvue dublje drutvene
zakljuke. Najbolji deo te misli dolazi do saznanja da se na formalnopravnom i isto politikom planu ne moe ostvarivati ni jednakost, ni
bratstvo, ni sloboda, ve da ti politiki ideali treba da dobiju svoju realnu
osnovicu u preureenju osnovnih ekonomskih i drutvenih odnosa.
Meutim, koliko su ideje konzervativnih mislilaca bile uticajne u prvim
decenij ama prolog veka moe se najbolje zakljuiti na osnovu uticaja koji
su one ostvarile i na neke socijalistike pisce iz toga doba. 3)
3) Vid. o ovom moj rad Socijalna utopija ranog francuskog utopizma,
predgovor za knjigu Doktrina Sen-Simona, Kultura, Beograd, 1953.

63
I, napokon, postoji vrlo snana trea struja koja trai kompromis. Najvaniji
su predstavnici te struje, koja ubrzo postaje u redovima graanstva
najuticajnija, Hegel i Kont, ma koliko se oni inae razlikovali u svojim
konkretnijim filozofskim shvatanjima. Hegel i Kont ne odbacuju ni izdaleka
sve ideje prosvetiteljstva. Ali oni nastoje da mnoge od tih ideja izmene i
modifikuju, otupljujui po pravilu njihovu borbenu otrinu, ali i nastojei da
im dadu jedno dublje istorijsko objanjenje. Reformisane i razblaene, po
svom poreklu prosvetiteljske, mnoge ideje kod Hegela i Konta vie ne slue
za radikalnije menjanje drutva nego za stabilizaciju graanskog poretka,
poto je on na politikom planu ve izvojevao osnovne pobsde. Tenja za
stabilizacijom tog poretka i nastojanje da se reformistikim metodima i
sredstvima on dalje razvija, u pojedinostima menja i usavrava, dominiraju
u ovoj treoj varijanti odnosa prema predrevolucionarnoj graanskoj
ideologiji. Razlike u Hegelovoj i Kontovoj. politikoj filozofiji mogle bi se
jednim delom objasniti razliitom istorijskom situacijom koja je u njihovo
vreme postojala u Nemakoj i Francuskoj. Ukazivanje na slinost
Hegelovog i Kontovog praktino-politikog stava ne znai da se ne uvia
razliitost njihovih filozofija.3a) Odnos prema ideologiji francuske revolucije
ima vrlo vano mesto u Kontovom sistemu. U tom odnosu se pokazuju i
mnoge bitne osobine Kontovog shvatanja drutva i drutvene uloge
sociologije i zato ga treba prikazati. Svoj stav prema pro-svetiteljstvu Kont
obrazlae optom idejom o tri stadija u razvoju drutva. Svaka epoha ima
svoje ire drutveno-istorijske osobine i svakoj od njih odgovara osoben
nain miljenja. U drutvenom pogledu teoloka epoha je vrst i stabilan
tradicionalni poredak, zasnovan na jedinstvenom sistemu teolokih dogmi i
na strogoj tradicionalnoj hijerarhiji. To je, po Kontu, mladost, drutva.
Metafizika epoha ima izrazito prelazan karakter. Ona je neophodna, ali
njen zadatak je sasvim privremen. Kritika mora razoriti tradicionalne
drutvene ustanove i teoloki nain miljenja, kad oni ponu da zastarevaju i
nisu vie u stanju da odgovore izmenjenim drutvenim prilikama, da bi
postalo moguno stvaranje novih savrenijih oblika drutvene organizacije i
novog, naunog naina miljenja. Poto metafizika epoha ima iskljuivo
kritiki zadatak, misao koja nastaje u tom periodu je jednostrana. Upravo da
bi mogla da
3a

) Vrlo zanimljiva uporena analiza Kontovog i Hegelovog shvatanja

drutva moe se. nai u studiji O. Negt, Strukturbeziehungen zwischen den
Gesellschaftslehren Comtes und Hegels, Frankfurter Beitrage zur
Soziologie, Bd. 14, Europaische Verlagsanstalt, Frankfurt am Main, 1964

64

65

bude snana kao kritika, ona mora biti izrazito ruilaka po svojoj
prirodi. Ali ona je nesposobna da organizuje, jer joj nedostaje
konstruktivni sadraj. Kont je bio duboko ubeen da je produavanje
duhovnog stanja stvorenog ruilakom metafizikom kritikom, poto
su osnovni zadaci kritike ve izvreni jer je revolucija prola, glavni
uzrok svih drutvenih poremeaja i slabosti njegovog vremena. On, u
stvari, itavu metafiziku fazu, koja dolazi do vrhunca u francuskoj
revoluciji, smatra istorijski nunim, privremenim oboljenjem
oveanstva. Evo ta on o tome pie u Raspravi o pozitivnom duhu:
Moe se, dakle, smatrati da je metafiziko stanje neka vrsta
hronine bolesti koja je prirodno sadrana u duhovnoj evoluciji,
individualnoj ili kolektivnoj, izmeu detinjstva i zrelosti".4) Nesrea je,
po Kontu, to se to stanje produava iako nema vie revolucionarnog
istorijskog zadatka. Drutvena situacija se iz-menila, vreme kritike je
prolo, treba da nastupi vreme konstruktivne izgradnje novog drutva
koja moe da se zasniva jedino na nauci. Oigledno je da Kont polazi
s drutvenog stanovita graanstva koje je izvelo revoluciju. Ta klasa
vie nije zainteresovana za bilo kakve radikalnije promene. Oblik
drutvenog ureenja koji njoj. odgovara je uspostavljen i nema
potrebe da se on dublje menja; dovoljno ga je istiti od ostataka
prolih drutava, konkretno od feudalnih i patrijarhalnih ostataka. Ali,
najvanije je stabilizovati novi oblik drutva, i zatim ga dalje
usavravati postepenim reformama. U ovom stavu prema postojeem
drutvu nalazi se dobar deo razloga zbog kojih je Kontova filozofija u
graanskoj nauci, i u graanskoj kulturi uopte, bila vrlo cenjena,
naroito kao teorijska podloga politike filozofije. Ali u tom stavu
prema postojeem ogleda se i jedna od bitnih osobina pozitivizma.5)
Teoloki stadij je vreme reda; metafiziki period apstraktnog
progresa, a u pozitivnom stadiju red i progres treba da se spoje u
trajno i nerazdvojno jedinstvo. uvena Kontova izreka ordine ad
progressum (redom ka progresu) postaje uti-cajna parola ne samo
pozitivizma nego i raznih graanskih reformistikih struja uopte.
Meutim, spajanje reda s progre-

som, postepenim i uravnoteenim, postaje moguno samo ako

pozitivni duh prodre i u naunu misao o drutvu i dovede do
konstituisanja egzaktnih drutvenih nauka. Pozitivni duh se, naime,
postepeno razvija kroz istoriju i ovladava najpre onim oblastima
ljudskog saznanja koja se odnose na prostije i jednostavnije pojave.
Kont je izgradio vrlo poznatu klasifikaciju nauka, koja u njegovoj
filozofiji nema samo sistematski ve i istorijski smisao. On je
smatrao da ta klasifikacija pokazuje i istoriju nauka i istovremeno
najvanije etape u razvoju pozitivnog duha kroz istoriju. U
klasifikaciji se nauke niu sle-deim redom: matematika,
astronomija, fizika, hernija, biologija, a u Kontovom sistemu se
konstituie i sociologija, kao poslednji lan opteg sistema nauka i
njegova kruna. Konstituisanje pozitivne naune sociologije jeste, po
Kontu, odluujui dogaaj na poetku nove pozitivne drutvene
epohe koja se, meutim, u punoj meri razvija tek poto se drutveni
ivot uredi na naunim naelima.
Po emu, se, pak, pozitivno-nauni nain miljenja razlikuje
od teolokog i metafizikog? Teoloka i metafizika misao tee za
apsolutnim znanjem,. Ta tenja se ispoljava u stalnom, iako
uzaludnom, nastojanju da se objasni poreklo svih stvari, da se otkriju
njihovi osnovni najdublji uzroci, kako eficijentni usled kojih pojave
nastaju, tako i finalni tj. zbog kojih ciljeva se odreene pojave
javljaju i razvijaju. U pogledu ovog saznajnog apsolutizma, nema
bitne razlike izmeu teolokog i metafizikog duha. Razlike se
sastoje samo u tome to se uzroci objanjavaju na drukiji nain: u
teolokom duhu nekim verskim dogmama, a u metafizikom
apstraktnim, spekulativnim idejama. No, to je miljenje neobuzdane i
nekon-trolisane mate i spekulacije koja se ne proverava, niti se
uopte moe proveriti, i koje je zbog toga neodreeno, proizvoljno i
nepraktino. Prvi korak pozitivne misli u nekoj novoj oblasti, po
Kontu, jeste naputanje ovih apsolutnih saznajnih pretenzija i
ograniavanje misli na one delove stvarnosti koji se mogu
posmatrati. Oblast stvarnosti koja je pristupana po-smatranju stalno
se iri i jedino u njoj je moguno stvarno pozitivno, tj. egzaktno,
precizno i ujedno praktino saznanje. Podreivanje mate ili
uobrazilje posmatranju, sistematsko kon-trolisanje njenih uzleta
pomou objektivnih iskustvenih podataka, ubrzo razvija svest da su
iskustvene pojave u svim oblastima stvarnosti podreene
nepromenjivim prirodnim zakonima. Osnovni cilj nauke se sastoji
upravo u otkrivanju zakona koji vladaju pojavama. Kritikujui
empirizam kao prosto gomilanje injenica, Kont zakljuuje: ,,U
zakonima pojava se stvarno sastoji nauka, kojoj injenice u
doslovnom smislu reci, ma koliko

5 A. Comte, Discours sur l'esprit positif, p. 16.

H. Markuze s pravom naglaava bazini konformizam Kontove drutvene misli. (H. Marcuse, Reason and Revolution, p. 340360.)
Ipak, konformizam je samo jedna od osobina pozitivizma kao stava
prema
stvarnosti
i
nema
svaki
konformizam
u
nauci
pozitivistiku
osnovu. Stie se utisak da se u raznim kritikama naunog konformizma
ovo neodoljivo shvata. Na primer, govori se o pozitivizmu" drutvenih

nauka u staljinizmu samo zbog njihovog krajnje konformistikog stava,

iako se u tim naukama nisu potovale osnovne norme pozitivistike
epistemologije. Izjednaen s naunim konformizmom, pojam pozitivizma
gubi svoj celovit i specifini smisao.

66

67

bile tane i brojne, pruaju uvek samo neophodan materijal".6)

Ponekad se tvrdi da je pozitivizam u celini odbacivao ideju zakona,
to je uopte uzev netano i proizvoljno. Pojedini pozi-tivisti, dodue,
izjednaavaju zakone s opisom pojava, ali ih gotovo ni jedan od
istaknutih predstavnika pozitivizma ne odbacuje. Ipak, za
pozitivizam je karakteristino znatno pojednostavljeno, esto sasvim
fenomenalistiko shvatanje zakona.
Kontovo shvatanje zakona je u tom pogledu tipian primer.
Nauni zakoni po njegovom miljenju, izraavaju samo konstantne
odnose meu pojavama, i to: (1) istovremenog postojanja ili
koegzistencije i (2) pravilnog redosleda ili sukcesije. Zbog toga Kont
ne smatra potrebnim da se otkrivaju deterministiki, ili kako se on
obino izraava, uzroni inioci zbog kojih se uspostavlja odreen
zakon. Poto zakone shvata feno-menalistiki, Kont prirodno smatra
da se oni mogu vrlo lako izvesti iz pojava u njihovoj neposrednoj
pojavnoj datosti. Nauni zakon dobija, stoga, sasvim opisno
znaenje, jer se neposredno izvodi iz pravilnosti koje su otkrivene
meu pojavama, a ne objanjava se deterministiki. Na savremeniji
nain reeno, zakoni se poistoveuju sa vrstim statistikim
korelacijama. No, upravo iskustva statistike pokazuju da ima vrlo
vrstih korelacija koje su samo privredne, a da se nikad ne moe
sigurnije znati da li je neka korelacija prividna ili je u njoj otkriven
neki stvarni deterministiki odnos pre nego to se ona analitiki
proui i teorijski objasni.
No premda je zakone shvatao fenomenalistiki, Kont je
isticao njihovu ulogu u povezivanju i sistematizaciji naunog znanja.
Otkrivanjem zakona koji vladaju u pojedinim oblastima stvarnosti,,
povezuju se u pojedinim naukama ljudska znanja o tim oblastima.
Svaka odreena nauka se u stvari sastoji u povezivanju i
objanjavanju zakona koji su otkriveni u jednoj uoj oblasti
stvarnosti. Ali Kont vrlo odluno istupa protiv redukcionistikog
shvatanja odnosa izmeu raznih podruja stvarnosti.
Da bi ovo bilo razumljivo treba ukratko objasniti u emu se
sastoji problem redukcionizma. Odavno se uvidelo da u stvarnosti
postoje razni slojevi s razliitim osobinama. Takvim vrlo irokim
slojevima stvarnosti, mogu se smatrati neiva" priroda, bioloka
oblast, psiholoke osobine ljudi, drutvo. Oigledno je da ova iroka
podruja stvarnosti imaju znaajne dsobenosti koje je potrebno
posebno prouavati. Na tome se i razvija diferencijacija nauka.
Meutim, u redukcionizmu je izraena misao da se zakoni svakog
vieg sloja mogu izvesti iz zakona sloja koji se u odreenoj
ontolokoj zamisli nalazi ispod

njega. Smatra se da su na taj nain zakoni vieg sloja dublje

objanjeni. Redukcionisti, na primer, smatraju da se bioloki zakoni
mogu izvesti iz fizikalno-hemijskih; psiholoki iz nekih osnovnih
biolokih, a drutveni zakoni iz psiholokih zakona koji odreuju
individualnu ovekovu prirodu. Redukcionizam smatra da se
izvoenjem zakona vieg podruja stvarnosti iz zakona neposredno
nieg podruja, u krajnjoj liniji itava zgrada ljudskog naunog
saznanja moe zasnovati na nekim naj-osnovnijim zakonima kakvim
se esto smatraju zakoni fizike. U neopozitivizmu bilo je jedno
vreme vrlo popularno tzv. fizi-kalistiko gledite, iji je nauni ideal
bio da se nauni zakoni svih nauka bilo posredno ili neposredno
izvedu iz zakona fizike.

") Discours sur l'esprit positif, p. 22,

Pozitivizam nikad niie bio jedinstven u stavu prema redukcionizmu.

U svim periodima se meu pozitivistima mogu nai i redukcionisti i
antiredukcionisti. Kont je izraziti protivnik redukcionizma. Mil,
njegov neto mlai savremenik, zastupa redukcionizam. Spor oko
redukcionizma se stalno obnavlja u epistemologiji i naunoj teoriji,
pa je i danas predmet vrlo ivog raspravljanja. Kont, kao protivnik
redukcionizma, smatra da je svaki od posebnih slojeva stvarnosti
toliko osoben da se njegovi zakoni ne mogu izvesti iz zakona nekog
nieg sloja. On priznaje da usled toga pozitivna nauna misao ne
moe postii onaj stepen teorijskog jedinstva kakav se prividno postie u teolokoj ili spekulativno metafizikoj teoriji, u kojima se
prividno svo ljudsko saznanje povezuje u jedinstven sistem. Ali,
mesto te prividne jedinstvenosti, pozitivna nauna misao postaje
egzaktnija, realistinija, bolje odraava stvarne razlike koje postoje
izmeu pojedinih slojeva stvarnosti. No Kont ipak smatra da je
neophodna koordinacija nauka, jer na sloene pojave koje prouavaju
odreene nauke utiu i pojave iz ostalih oblasti. Drutvo se, na
primer, razvija u prirodnoj sredini i na biopsihikim ljudskim
osobinama i mnoge pojave, odnosno mnogi odnosi drutva prema
prirodnoj sredini i poloaj oveka pojedinca u drutvu ne mogu se
u sociologiji svestranije prouiti ako se ne uzmu u obzir saznanja o
prirodi koja postoje u anorganskim naukama i koja o biopsihikim
karakteristikama oveka postoje u biologiji. Prema tome, Kont
zastupa potrebu koordinacije raznih nauka koja treba da pomogne
onim naukama koje prouavaju sloenije pojave, kako bi ih
svestranije7 objasnile. Ali ta koordinacija ne znai teorijsku integraciju
tih nauka. ) Kasnija iskustva su otkrila velike tekoe u postizanju
tenje istraivake koordi7
) Cours de la philosophie positive, t. IV, 49. lecon, Les relations
necessaires de la physique sociale avec les autres branches fondamenta-les de la
philosophie positive, p. 148282.

68
nacije razliitih nauka, koje su teorijski meusobno nedovoljno
povezane.
Pozitivni duh se, po Kontu, ogleda, pre svega, u odreenom
osnovnom stavu prema stvarnosti i nainu prouavanja iskustvenih
pojava. On se najpotpunije ispoljava u nauci, ali nije principijelno
razliit od zdravog razuma. Kont ne smatra da izmeu zdravog
razuma, izmeu praktino osmiljenog neposrednog ljudskog
iskustva i nauke postoji nepremostiva provalija. Nauka je samo
proien potpunije razvijen i sistemati-zovan zdrav razum. No Kont
se nije zadovoljio deklarativnim suprotstavljanjem pozitivnog duha
apsolutnim pretenzijama metafizike spekulacije. On je vrlo iscrpno
obrazloio osnovne karakteristike svoga shvatanja pozitivnog
prilaenja stvarnosti. Po njegovom miljenju, pozitivni duh je, pre
svega, realan i nije sklon da se zanosi bilo kakvim sanjarijama,
iluzijama i da se preputa praznom matanju. Zatim, pozitivni duh je
praktian. On nastoji da resi neke probleme koji su tesno povezani sa
praktinim ciljevima i praktinom delatnou pojedinca i drutva, a
ne rukovodi se u svojoj tenji za proirenjem saznanja sterilnom
radoznalou. Ipak Kont je protiv prakticizma i on ga kritikuje
prvenstveno kao suvie neposredno podreivanje misli odreenim
praktinim potrebama, u prvom redu materijalnim. Trea
karakteristika pozitivnog duha je tenja za sigurnim i pouzdanim
znanjem. Kont ne ceni vanost ove osobine pozitivnog duha samo sa
ueg saznajnog stanovita, nego i zbog njenih drutveno integrativnih
posledica. U itavoj Kon-tovoj sociologiji zauzima vrlo znaajno
mesto teza da misao i saznanja o prirodi i drutvu imaju ne samo
neposredno praktinu, operativnu ve i drutveno-integrativnu ulogu.
Jedinstvena shvatanja o prirodi i drutvu mogu i treba da slue kao
idejna osnova uspostavljanja moralnog jedinstva drutva. Kont
objanjava vrstinu i drutvenu stabilnost teoloke faze jedinstvenim
shvatanjima koja su postojala u tom drutvu i koja su bila van
diskusije, neprikosnovena. U savremenom drutvu treba, po
njegovom miljenju, postii istu stabilnost idejne osnove drutva, ali
drugim sredstvima, nastojanjem da se izgradi to sigurnije i pouzdano
nauno saznanje o kojem bi mogli da diskutuju samo nastrani
pojedinci, nemoralni ili intelektualno zaostali ljudi, dok za normalnog
oveka ta precizna i pouzdana znanja treba da budu oevidna i
neosporna. Ovo isticanje da su jedinstvena idejna shvatanja vaan
ele-menat psihike ravnotee pojedinca, a i duhovne i politike
harmonije drutva, nasuprot veitih sumnji, prepirki i sukoba
metafizikog perioda, pokazuje koliko je Kont nauci pridavao
integrativnu, a kasnije e se videti, i drutveno-organizatorsku ulogu.
Ideja je na prvi pogled vrlo privlana. Ali, im se o nje-

69
nom ostvarenju malo bolje razmisli, javlja se^opravdana sumnja da
naglaavanje drutveno-integrativne uloge nauke moe lako da ide na
tetu njenih saznajnih i kritikih osobina i razvija konformistiki
dogmatizam. Opravdanost ovih sumnji, bar u okviru Kontovog
shvatanja nauke, postae jo vidljivija iz daljeg izlaganja njegovih
ideja o pozitivnom duhu i nauci.
U vezi s navedenom tenjom za sigurnim znanjem Kont
istie, kao etvrtu osobinu pozitivnog duha, tenju za to veom
preciznou. Peta njegova osobina, u kojoj' se opet vidno izraava
Kontov drutveni stav, sastoji se u tome to je pozitivni duh zamiljen
kao suta suprotnost negativnom, koji je sposoban samo da razara a
ne i da stvara. Istiui da je pojam pozitivnog duha suprotan pojmu
negativnog, Kont zakljuuje: ,,U tom aspektu on (pojam pozitivnog
duha V.M.) ukazuje na jednu od najznaajnijih osobina prave
moderne filozofije pokazujui8 da ona po svojoj prirodi nije odreena
da rui, nego da organizuje". ) O ovoj prvenstveno organiza-torskoj
funkciji filozofije i nauke da organizuje Kont govori na mnogo mesta
u Teaju pozitivne filozofije. Dok prve etiri osobine razlikuju
pozitivni duh podjednako i od metafizikog i od teolokog, ova
njegova organizatorska priroda pribliava pozitivni duh teolokom, a
odvaja ga samo od metafizikog. Jedino to se u pozitivnom stadiju
drutveno-organizatorska uloga eli ostvariti na drukijoj saznaj noj
osnovi i drugim sredstvima nego u nekadanjem teolokom stadiju. U
kasnijem periodu svoje delatnosti Kont je, meutim, istakao
neophodnost jedne nove religije i verskog kulta. Napokon, kao estu
osobinu pozitivnog duha. Kont istie da on svugde tei da apsolutno
zameni relativnim. Drugim recima, Kont ovim eli da ukae na otvorenost misli prema novom iskustvu i mogunost da se u svetlu tog
novog iskustva uvek ponovo ispituju i na nov nain tumae, ukoliko
je to potrebno, prethodna znanja.
Iz ovih Kontovih odredbi pozitivnog duha se ve nazire
njegovo shvatanje osnovnih drutvenih funkcija nauke. Meutim,
njegov stav o tome postaje jasniji i razumljiviji ako se povee s
nekim osnovnim idejama njegove filozofije istorije. Kont je jedan od
najizrazitijih predstavnika jednolinijskog evo-lucionizma u shvatanju
drutvenog razvoja koji se deava po nepromenjivim zakonima. U
oceni rezultata istorijskog razvoja Kont je umereni optimist. Kroz
istoriju se ostvaruje progres jer u ovekovoj prirodi postoji stalna i
neiskorenjiva tenja za usavravanjem u fizikom, intelektualnom,
moralnom i estet8
) Discours sur l'esprit positive, p. 51. U ovoj raspravi, rezimirajui svoje
shvatanje pozitivnog duha, Kont navodi i ostale pomenute njegove osobine. (Ibid.,
p. 4953.)

70

71

skom pogledu. Usled delovanja te stalne ovekove tenje za

usavravanjem u oveanstvu sve vie preovladavaju osobine koje
oveka ine razliitim od ivotinja. Ali progres je spor i postepen, a
naroito je spor i teak moralni progres. Taj moralni progres je, opet,
najvaniji, jer od njega zavise oblik drutvene integracije i sreenost
drutva, a od ovih opet zavisi sposobnost drutva za dalji napredak.
Ljudska praksa ne moe znaajnije uticati na osnovni istorijski tok i
svako suprotno gledite je, po Kontu, voluntaristika iluzija, jedna od
tipinih zabluda metafizikog duha. Ovim se Kont neposredno
suprotstavlja revolucionarnim shvatanjima o mogunosti da se politikim delovanjem radikalno utie na menjanje oblika drutva i na
ubrzavanje njegovog razvoja. Razna utopistika shvatanja o
budunosti kao i gledita o mogunosti dubljeg uticaja na drutvo
politikim i zakonodavnim merama, po Konto vom miljenju,' samo
oteavaju stabilizaciju drutva i koe njegov stvarni napredak, jer
unose nered u drutvo.9)
Ali Kont se suprotstavlja i preteranom sudbinskom
optimizmu i potpunom drutvenom konformizmu. Sudbinski
optimizam u filozofiji istorije i politikoj filozofiji uvek prate
izrazito konformistika gledita. Ako se sve u drutvu deava po
nekim imanentnim i nepromenjivim zakonima, i ako se delovanjem
tih zakona ostvaruje idealno a istovremeno i jedino moguno stanje,
oveku ne preostaje nita drugo nego da se sloi s prilikama u
kojima ivi kao s najboljim moguim stanjem. Kont nije pristalica
apsolutnog istorijskog optimizma. Prirodni tok istorije je, po
njegovom miljenju, dosta
nesavren; on zah-teva i dozvoljava
izvesnu intervenciju ljudi.10) Nauno upoznavanje drutvenih zakona
omoguuje da ovo aktivno uticanje na drutveno stanje uspeno
ispravlja neke slabosti, neuravnoteenosti i nesklad u spontanom
drutvenom razvoju, i tako poboljava njegov prirodni tok. Meutim,
za stvarni progres sposobno je samo sreeno drutvo i zbog toga je
uvrivanje reda u aktualnom stanju drutva jedini nain da se
ubrza progres u drutvenom razvoju. Drutveni red zasniva se na
unutar drutvenoj saglasnosti tj. na izrazito.idejnim ili moralnim elementima. Spiritualistiki karakter Konto ve teorije drutva ne sastoji
se samo u tome to on osnovne faze drutvenog razvoja odreuje
prema stepenu razvoja misli, ve i u njegovom miljenju da drutvo
u svakom momentu zavisi od stepena svoje saglasnosti, a ta
saglasnost poiva na jedinstvenim ubeenjima, verovanjima i
moralnim normama. Takvo drutvo u kom postoji vrsta saglasnost
je najsposobnije za napredovanje. Sa

to- stanovita, revolucionarne potrese Kont smatra drutvenim

poremeajima, patolokim pojavama. Ideoloka pozadina ovih
stavova je sasvim oigledna. Optimalna drutvena funkcija nauke
jeste da bude to efikasnije sredstvo za stabilizaciju aktualnog
drutva i orue za izvoenje raznih deliminih i postepenih reformi.
Ako bi se htelo jednom etiketom odrediti 0vo shvatanje o drutvenoj
ulozi nauke, izgleda da bi najvie odgovarala etiketa postepeni
scijentistiki reformizam", jer je nauka glavno sredstvo za unoenje
postepenih reformi u prirodni i neizbeni tok razvoja. Kontova
shvatanja osobina pozitivnog duha i drutvene funkcije nauke
prilino su karakteristina za pozitivizam kao idejnu struju. I danas
se dosta slina gledita mogu nai na raznim stranama, ak i kad se
ljudi koji ih zastupaju subjektivno uopte ne smatraju pozitivistima.
Upravo zbog toga su Kontovo shvatanje pozitivnog duha i iz njega
izvedene drutvene funkcije nauke izloene neto opirnije.
Jedna od osnovnih teza Kontove metodologije jeste da nain
istraivanja mora biti to vie prilagoen prirodi predmeta koji se
ispituje, i da se zbog toga na apstraktno-logikom planu
teko mogu
stei neka dublja saznanja o naunom metodu.11) Logika, kao
specijalna disciplina o pravilnom i egzaktnom miljenju nema mesta
u Konto vom sistemu. Metod treba uiti u neposrednoj naunoj
delatnosti i na iskustvima raznih nauka jer svaka osnovna nauka, u
zavisnosti od osobine prirode svoga predmeta, razvija neki od
osnovnih metodolokih postupaka i pristupa. Na primer, nije
potrebno da se pravila doslednog i preciznog miljenja prouavaju u
formalnoj logici. Mnogo bolje se to moe nauiti u matematici. Ali
matematika ipak nije osnova metoda svih ostalih nauka nego samo
prvi istorijski model pozitivnog miljenja u onim oblicima u kojima
je ono prikladno za prouavanje nekih najmanje sloenih pojava,
isto kvantitativnih odnosa meu pojavama. Ovde se jo ne ispituju
sadr-ina i kvalitativne osobine nego samo kvantitativni odnosi, tj.
ono to je najjednostavnije u pojavama. Zbog toga poznavanje
matematike ima preteno propedeutiki znaaj, kao uvod u pozitivni
nain miljenja. Meutim, matematiki nain miljenja se ne moe
primenjivati u svim naukama; kao to e se videti, Kont je odluan
protivnik matematikih metoda u sociologiji. Matematiki nain
miljenja moe se, po Kontu, potpunije pri-meniti samo na vrlo
proste pojave i to uglavnom samo u naukama koje prouavaju
anorganski svet.
Pomenuto je da je svaka od osnovnih nauka iz Kontove klasifikacije
razvila ili usavrila neki od metodolokih

) Cours de la philosophie positive, t. IV, 48. lecon, p. 158164. 205-207.

) Ibidem, p. 181-183, 212-213; Discours, p. 48-49.

10

) Najiscrpniji prikaz Kontovih nauno-sistematskih i metodolokih shvatanja moe

se nai u knjizi L. Levy-Briihl. La philosophie d'Auguste Comte, F. Alcan, 1900.

72

73

metod racionalnog predvianja. Posmatranje je jedini moguni izvor

obavetenja o pojavama koje astronomija prouava, jer se u njoj ne
moe uspostaviti tenji ili aktivniji odnos izmeu istraivaa i
predmeta ispitivanja. Sve se zasniva na posmatranju prirodnog toka
pojava koji je potpuno nezavisan od istraivaa. Okolnost da se
astronomske pojave javljaju u vrlo zatvorenim i stabilnim sistemima,
omoguuje precizna predvianja. U fizici se razvija i usavrava, ak
dovodi do vrhunca, eksperimentalni metod ispitivanja; hernija
naroito razvija metod sistematskog klasifikovanja pojava; biologija
uporedni metod istraivanja. Sociologija razvija istorijski nain
prouavanja koji je ujedno njena glavna metodoloka osobenost.
Metodoloka dostignua pojedinih nauka prenose se na ostale uz
nuna prilagoavanja, jer uvek metod treba ida bude to aekvatniji
sadraju koji se pomou njega prouava.
Meutim, najvea razlika u metodolokom pogledu nalazi
se izmeu nauka o anorganskoj prirodi i biologije. Dok nauke o
anorganskom svetu ispituju svoje predmete izrazito analitiki,
nastojei da najpre utvrde elementarne estice pojava, i tek poto su
analitiki ispitale osobine tih najmanjih delova pokuavaju da ta
saznanja sintetizuju i na taj nain dou do saznanja o kompleksnijim
pojavama, biologija i sociologija moraju ii obrnutim putem. U
njima dominira ideja celine. Nita se u organizmu i u ljudskom
drutvu ne moe shvatiti ni razumeti ako se posmatra odvojeno od
opteg stanja organizma, odnosno od opteg stanja drutva. Samo iz
perspektive celine moguno je utvrditi osobine, uzroke i funkcije
delova. Ovo metodoloko naelo je izvedeno iz teorijskog shvatanja
organizma i drutva, po kome solidarnost i saglasnost delova u celini
i njihova podreenost celini podjednako karakteriu organizam i
drutvo. Prema tome, i organizam i drutvo su neto vie, neto
kvalitativno razliito od zbira svojih delova. S ovog organicistikog
stanovita, koje e se u sociologiji kasnije vrlo esto javljati u raznim
oblicima, Kont zastupa izrazito globali-stiki metodoloki pristup u
prouavanju drutva i stvarno svodi drutvo na prilino apstraktan
totalitet.12)
Kada se uzme u obzir ovo osnovno shvatanje drutva,
postaie sasvim razumljivo zato Kont odbacuje opravdanost
postojanja posebnih drutvenih nauka i tu svoju kritiku naroito
razvija na primeru politike ekonomije. On smatra da je politika
ekonomija kao posebna nauka besmislena, jer je sasvim beskorisno
prouavanje ekonomskih
pojava i ekonomskih delatnosti izolovano
od drutvene celine.13) Stvarno jedina teo-

rijska nauka o drutvu jeste sociologija. Moe se postaviti pitanje da

li je Kont samo iz isto teorijskih razloga kritikovao politiku
ekonomru kao posebnu nauku ili su podsvesno delovali i drugi
motivi. Njegova opta zamisao drutva naglaava saglasnost,
meusobnu povezanost i koordinaciju svih delova u okviru drutva, a
politika ekonomija je nauka koja je iznela najvie podataka o tome
kako u drutvu postoje vrlo razliiti, suprotni interesi i razliiti slojevi
i klase koji se razvijaju na tim osnovnim suprotnostima. Dolazilo je,
dakle, u njoj do izraaja jedno sasvim drukije stanovite. S druge
strane, klasina graanska politika ekonomija je imala izrazito
nominalistike osnovne pretpostavke, smatrajui da se privredni ivot
drutva sastoji iz ugovornih odnosa nezavisnih i slobodnih
pojedinaca. U Kontovom shvatanju drutva, meutim, pojedinac je
ista apstrakcija, dok realno postoje samo razni kolektivni drutveni
oblici. Iz organicizma,
naime, gotovo nuno sledi univerzalistiko
shvatanje drutva.14)
Opte metodoloko pravilo da drutvo treba uvek
posmatrati kao celinu vai podjednako za prouavanje dinamike, ili
drutvenog razvoja, i statike, tj. prouavanje strukturalnih preseka
drutva u nekom momentu. U prouavanju drutvenog razvoja je
beskorisno odvojeno ispitivati pojedine vrste drutvenih pojava, ve
se treba usredsrediti na prouavanje opteg razvoja drutva. Jedino se
na optoj istorijskoj osnovi moe razumeti kako su se razvijale
pojedine vrste drutvenih pojava i utvrditi mesto odreene konkretne
pojave u uoj istorijskoj seriji. Istorijske serije (Kontov izraz)
pokazuju razvojne tokove raznih ljudskih osobina i delatnosti. Kont
govori o biolokim, intelektualnim, moralnim i politikim serijama.
Meutim, razvoj svake pojedinane serije ukljuen je nerazdvojno u
opti istorijski razvoj drutva.15)
Poto je na ovaj nain odredio svoje osnovno metodoloko
stanovite, Kont izlae pojedine istraivake postupke koji treba da se
primenjuju u sociologiji. Njegova metodologija, meutim, nije
dovoljno svestrana i svodi se na prikaz postupaka za prikupljanje
podataka, dok su sasvim zapostavljeni logiki problemi naune
obrade izvornih podataka. Sociologija mora da koristi istraivake
postupke drugih nauka kad ispituje odnos drutva prema raznim
nedrutvenim pojavama. Te postupke koje sociologija preuzima od
drugih nauka Kont smatra posrednim. Neposredni postupci koje
sociologija upotrebljava u svojim istraivanjima su: (1) posmatranje,
(2) eksperiment, (3) uporedna istraivanja i, konano, (4) istorijski
metod.

I2

) Cours de la philosophie positive, t. IV, p. 170177. ,3) Ibidem, p. 185187.

14

) Vid. J. Caisenier, A. Corrrte et la sociologie economique, Cahiers internationauz

de socioloctie, vol. XXIV. 1958.
15

) Cours de la philosophie positive, t. IV, p. 238241

74

75

Svako posmatranje se mora rukovoditi nekom teorijskom idejom,

istie Kont, kritikujui skupljaki empirizam koji prikuplja podatke
bez nekih odreenih usmeravajuih naunih hipoteza.10)
Razmatrajui naine sociolokog posmatranja. on naroito eli da
pobije razne tvrdnje o tome da je objektivno posmatranje drutvenih
pojava nemoguno, jer posmatra^toboe ne moe da prema njima
zauzme objektivno stanovite, poto nije u stanju da se iz njih
izdvoji. Kont odbacuje i miljenje da se u nauci ne mogu koristiti
tzv. iskazi svedoka, tj. obavetenja dobijena od drugih posmatraa,
kad i uopte podaci o drutvu koji su nastali nezavisno od naune
delatnosti, jer se pomou njih zadovoljavaju neke praktine
drutvene potrebe.
Meutim, predmet posmatranja (tanije, predmet o kome
se prikupljaju iskustveni podaci) uvek su izvesni oblici kolektivnog
drutvenog ivota ili odreene tvorevine tog kolektivnog drutvenog
ivota; a ne pojedinci. Za pojedinca ima malo mesta u Kontovom
sociolokom sistemu, jer se smatra da je njegova uloga u drutvu
beznaajna, pa zbog toga prikupljanje podataka nije usmereno na
pojedinca, kao elementarni predmet istraivanja, nego pre svega na
kolektivne oblike drutvenog ivota i njegove kolektivne tvorevine,
na primer, jezik, obiaje, pravo, ekonomske i kulturne tekovine.
Upravo zbog toga to ne smatra da prouavanje pojedinaca,
kao elementarnih estica drutva, moe da bude od vee koristi za
sociologiju. Kont smatra da podaci u kojima pojedinci na osnovu
samoposmatranja iznose neko svoje iskustvo nemaju veu naunu
vrednost. Ovim Kontovim stavom poinje dugotrajna polemika, koja
se jo uvek s vremena na vreme ponovo rasplamsava, o tome da li su
podaci samoposmatranja nauno upotrebljivi. Kasnije, u
sistematskom izlaganju epistemolokih osnova nauke postae
razumljivije u emu se sastoji ovaj problem. Ovde je dovoljno rei,
da su pozitivisti uvek naroito isticali da svaki izvorni nauni
podatak mora da bude intersubjektivno proverljiv, to znai da ga
mogu nezavisno proveriti nauno kompetentni posmatrai. Podaci
samoposma-" tranja se ne mogu direktno intersubjektivno
proveravati, jer stanja svesti, na koje se oni odnose, moe u
neposrednom psihikom obliku opaati samo ovek u ijoj se
svesti ona pojavljuju. Drugi mogu posmatrati samo neke reperkusije
tih stanja svesti, na primer, na izrazu lica, na optem stanju organizma, u raznim spoljnim radnjama. Mnogi pozitivisti i bihej-vioristi
u psihologiji i sociologiji su eleli da iskljue neposredni prodor u
svest putem samoposmatranja kao izvor nauno upo-

trebljivih podataka i da se ogranie na prouavanje svesti na osnovu

spoljnih manifestacija ponaanja. To stanovite je dolo na i izraziti
je i najpotpunije do izraaja dvadesetih godina naeg veka u tzv.
bihejviorizmu. Meutim, kao to se vidi, diskusija , naunoj
vrednosti- podataka samoposmatranja poinje ve
s Kontom.
Ve na osnovu onoga to je reeno o njegovom shva-taniu drutva i
optem metodolokom stanovitu da se drutvo moe prouavati
samo kao celina, lako je zakljuiti da eksperiment, kao izrazito
analitiki oblik istraivanja nema veu ulogu u Kontovoj
metodologiji. Utoliko pre to Kont kritikuje izraziti ja aktivistika
gledita o mogunosti praktine primene sociolokih saznanja,
kojima je ideja eksperimentisanja uvek bila bliska. Kont je smatrao
da su u sociologiji neizvodljivi tzv. neposredni eksperimenti,
organizovani u naune svrhe, objanjavajui to pre svega velikom
sloenou drutvenih pojava. Zbog toga treba, po Kontu, koristiti
tzv. posredne eksperimente. Posrednim eksperimentima on je
smatrao pojave koje odstupaju od normalnih drutvenih stanja
koja se zasnivaju na zakonima drutvene harmonije i prirodne
filijacije, tj. postepenog progresivnog razvoja. Sve takve pojave
spadaju u drutvenu patologiju i mogu se iskoristiti kao posredni
eksperimenti. Zanimljivo ie da Kont smatra da su revolucije najizrazitiji patoloki sluajevi u drutvenom razvoju, jer predstavljaju
najdublje poremeaje u osnovnom zakonu drutvenog razvoja
kroz harmoniju
i filijaciju tj. postepeno raanje novog stanja iz
prethodnog.17) Revolucije treba prouavati, po Kontu, da bi se
spreile u budunosti, ili bar da bi se ublaile neminovne drutvene
krize. U tom pogledu je uloga sociologije slina ulozi medicinskih
nauka. Ideoloka fizionomija ovog gledita, koje je logian zakljuak
iz Kontove teorije, sasvim je jasna. Kontova sociologija je
sociologija oveanstva, a ne pojedinih naroda, pojedinih istorijskih
epoha ili pojedinih tipova drutva. U tome je ona vrlo slina
Hegelovoj filozofiji istorije. Zbog toga Kont pridaje veliku vanost
uporednim ispitivanjima, i nije u stanju da ire sagleda njihove
saznajne mogunosti. Konta su interesovali prvenstveno opti i
jedinstveni zakoni
razvoja oveanstva, a on je bio ubeen da je te
zakone otkrio 1 objasnio u svojoj teoriji o osnovnim fazama
istorijskog razboja. Uporedna istraivanja imaju zbog toga u njegovoj
metodologiji vrlo ogranienu ulogu. Ona treba da poslue za ispitivanje ranijih faza u drutvenom razvoju, i zatim pomou njih treba
da se utvrde osobeni, ali ipak drugostepeni uzroci zbog jih se
razvoj svih drutava nije kretao podjednakom brzinom

') Ibidem, p. 219-221.

") Ibidem, p. 213-214, 226.

76
po optem zajednikom razvojnom istorijskom putu. Kont je smatrao
da je drutvo u kome je on iveo najdalje odmaklo na optem
istorijskom razvojnom putu. Prouavajui samo Francusku ne bi se
mogle dovoljno konkretno upoznati ranije faze drutvenog razvoja.
Meutim, manje razvijena savremena drutva nalaze se u fazama
kroz koje su razvijena drutva ve prola, jer svako drutvo, po
Kontu, mora da proe isti put. Zbog toga se uporednim
prouavanjem drutava koja se nalaze na razliitim stupnjevima
opteg evolucionog procesa moe doi do potpunijih obavetenja o
pojedinim etapama toga procesa.
Drugi zadatak koji se moe resiti uporednim putem jeste
otkrivanje jo nedovoljno poznatih uzroka zbog kojih se sva drutva
ne razvijaju istim tempom. Kont, kao uostalom evropska
humanistika, a naroito prosvetiteljska misac uopte, polazi od ideje
o korenitom jedinstvu oveanstva. Sa tog stanovita on kritikuje
rasizam, smatrajui da je ljudska priroda u osnovi ista u svima
ljudima i da u svim ljudima postoji nagon za usavravanjem. Ali,
ipak, tempo razvoja pojedinih drutava je razliit. Postavlja se stoga
pitanje koji sporedni inioci ubrzavaju razvoj pojedinih drutava, a
koji koe i usporavaju razvoj drugih. Uporedna istraivanja treba da
proire saznanja o tim sporednim iniocima evolucije, u koje je Kont
ubrajao rasu, geografske uslove i politike prilike.18)
Napokon, glavna osobenost metoda sociologije jeste istorijsko prilaenje drutvu. Ne treba mnogo objanjavati da ovo
naglaavanje istorijskog pristupa proistie iz teorijske zamisli u kojoj
dominira ideja jednolinijskog sveopteg razvoja oveanstva. Kont
smatra da uporedna istraivanja nisu dovoljna za potpunije
osvetljavanje istorijskog razvoja oveanstva; da ona ak mogu biti
izvor velikih zabluda ako se pojave ili pojedine faze u razvoju
razliitih drutava koje se uporeuju izdvoje iz ireg istorijskog
konteksta, i usled toga izgubi iz vida osnovni redosled faza kroz koje
oveanstvo prolazi u svojoj istoriji. Na taj nain se ne moe ispitati
proces istorijske fIli-jacije, tj. kako jedna faza raa narednu. Dalja
opasnost neisto-rinog prouavanja drutva (pri tom ne treba izgubiti
iz vida da Kontov pojam istorijskog prilaenja ima najire razmere i
znai prouavanje drutva u najoptijim istorijskim konturama) jeste
preuveliavanje sluajnih i sporednih modifikacija koje se javljaju u
razvoju 19pojedinih konkretnih drutava usled uticaia sporednih
inilaca. ) Sociologiji je neophodna opta istorijska sinteza.
Istorijski metod, kao i prouavanje drutva uopte, mora da bude
glpbalan, tj. da prikazuje stanje i razvoj
') Ibidem, p. 210. ') Ibidem, p.
234.

77
celovitih drutava, a ne pojedinih njegovih uih delova i de-latnosti,
jer meu ovima postoji, kao to je reeno, tesna povezanost i
saglasnost; svi oni su vrsto integrisani u drutvu kao celini, i iz
celine crpu snagu potrebnu za svoje ostvarenje, prouavanje
pojedinih istorijskih serija ima stoga smisla samo u globalnom
okviru. Bez istorijskog pristupa i ograniena na prouavanje
savremenih 20
oblika drutvenog ivota, sociologija je kao nauka
bespomona. ) U tom pogledu se Kont prilino razlikuje od mnogih
kasnijih pozitivista, naroito pozitivista 20-tih i 30-tih godina ovoga
veka koji su pokuali da ogranie polje sociolokog prouavanja na
jedan opti oblik drutva, tzv. industrijsko drutvo, smatrajui da
preindustrijska drutva ne spadaju u sociologiju, nego da njih treba da
prouava etnologija ili socijalna antropologija.
Prilikom objanjavanja veza sociologije s ostalim na-ukama,
Kont je naroito ukazivao na znaaj biolokih saznanja o ljudskoj
prirodi i njenim zakonima. Meutim, njegov pojam biologije je
znatno iri od savremenog. Vrlo esto dolazi do nesporazuma i
zabluda kad se navode samo termini koje neki pisac upotrebljava, a
ne i konkretno znaenje koje im on daje, a koje moe odstupati od
savremenog ili uopte uobiajenog znaenja. Kont, naime, biologiju
shvata daleko ire nego to je danas uobiajeno. U biologiju on
ukljuuje sva saznanja o biopsihikim karakteristikama oveka. I ba
zato to je psiholoka saznanja uneo u biologiju, Kont moe da
eliminie psihologiju iz svoga sistema nauke. Kontov pojam biologije
mnogo vie odgovara savremenom pojmu antropologije, kao
najoptije nauke o oveku, nego biologije. Sociologiji su potrebna
bioloka saznanja jer ona slue kao osnova za proveravanje najrazliiti j ih sociolokih teorijskih zakljuaka o drutvu. Poto je
jedinstvena ljudska priroda osnovna determinanta drutvenog ivota i
istorijskog razvoja, i poto je ona u osnovi napromenlji-va, ali samo
postepeno razvija svoj imanentni sadraj, ni jedan teorijski zakljuak
o drutvu ne moe biti prihvaen ako pro-tivurei nekim osnovnim
saznanjima o ljudskoj prirodi s kojima raspolae biologija.21) Ovo
ipak ne znai da se poznavanje drutva i njegovo nauno objanjenje
mogu izvesti iz biologije. Kont 'je izrazit protivnik biologizma. to
istorijska evolucija dalje napreduje, sve vei znaaj pored biolokog
ima drutveno naslee. Svaka generacija, naime, stvara i unosi svoj
doprinos u opti fond ljudske kulture, a istorijski
nastala kultura
postaje sve znaajniji inilac daljeg razvoja.22) Ali, iako se iz
biologije
*) Ibidem, p. 236-242. 21) Ibidem, p.
250-253. ") Ibidem, p. 255.

78

79

ne mogu izvesti objanjenja drutvenih pojava, nijedno takvo

objanjenje ne srne da protivrei biolokim saznanjima o ove-kovoj
prirodi.
Primena metoda ostalih nauka u sociologiji je korisna i
potrebna kada se ispituju odnosi drutva prema prirodnoj sredini.
Pojavivi se najkasnije, kao najmlaa nauka, sociologija koristi
metodoloka iskustva starijih i razvijenih nauka. Ali i ona pozitivno
povratno utie na te nauke. Taj pozitivni povratni uticaj sociolokog
metoda na metode drugih nauka ogleda se, po Kontovom miljenju,
pre svega U proirivanju istorijskog pristupa u drugim naukama. Sve
pojave se mogu posmatrati istorijski, i sociologija podstie
primerom svoga metoda istorijski ugao gledanja u drugim
naukama, i to u onim domenima gde je on potreban i koristan.
No Kont je bio odluno protiv mehanikog prenoenja
metodolokih postupaka drugih nauka u sociologiju, i protiv
kopiranja metoda drugih nauka, samo zato to su te nauke u svojim
uim oblastima egzaktnije. On se naroito suprotstavljao unoenju
matematiko-statistikih metoda u prouavanje drutva. To je malo
neobino, ako se uzme u obzir da je po osnovnom obrazovanju bio
matematiar. Ipak, Kont nije imao nikakvog razumevanja za
matematiku i za statistiku u sociologiji, a zgraao se pri samoj
pomisli o primeni rauna vero-vatnoe u prouavanju drutva. Na
vie mesta se u Teaju pozitivne filozofije nalaze vrlo une kritike
Kondorseovih (Con-dorset) i Laplasovih (Laplace) shvatanja o
korisnosti unoenja matematikih metoda i teorije verovatnoe u
prouavanje drutvenih pojava. Sa Kontom, dakle, poinje u
sociologiji jo jedna dugotrajna polemika o granicama razumne
kvantifikacije i me-renja drutvenih pojava. P. Sorokin, jedan od
najupornijih savremenih protivnika kvantofrenije" ima u Kontu
svog dalekog preteu. No upravo ovaj Kontov odnos prema statistici
i teoriji verovatnoe bi mogao da poslui za objanjenje povezanosti
izmeu osnovne vizije drutva i shvatanja o vrednosti nekog
istraivakog pristupa i postupka. Kontov primer nije usamljen sluaj
da se organicistika vizija drutva suprotstavlja primeni statistikih
metoda, kao suvie mehanikom razbijanju organskih celina.
Na kraju, evo jo nekoliko optih kritikih primedaba, koje
se ograniavaju na Kontova shvatanja sociolokog metoda. Pri tome
se ne zaboravlja da je Kont prvi opirnije pisao o sociolokom
metodu, a oni koji su bili prvi zasluuju da im se mnogo tota
oprosti. S druge strane, Kont je mnogo uticao na pozitivistika
shvatanja o sociolokom metodu, iako ve Mil uoava niz osnovnih
nedostataka njegove metodologije. Prvi od tih nedostataka jeste
znatno pojednostavljenje metodolokog

problema. Kont, videli smo, nije smatrao da je nauka prosto

gomilanje injenica. On je isticao da svakom prikupljanju iskustvenih
podataka treba da prethodi razmatranje istraivakih ciljeva i da
svako prikupljanje treba da bude rukovoeno nekim teorijskim
naunim idejama. Njegovo vlastito prikupljanje iskustvenih
podataka, iako po obimu dosta ogranieno, bilo je vrsto ukljueno u
jednu optu socioloku ili filozofsko-istorij-sku zamisao. Meutim,
kasnije su mnogi pozitivisti prihvatali njegova metodoloka
shvatanja, a njegovu socioloku teoriju smatrali metafizikom
zabludom. A im se Kontova metodoloka shvatanja uzmu
izolovano, u njima nije teko nai izve-sna opravdanja skupijakog
empirizma. Naime, u svojim razmatranjima sociolokog metoda,
Kont je mnogo opirnije obradio postupke prikupljanja podataka
nego probleme njihovog sreivanja, analize, uoptavanja i
objanjenja utvrenih injenica. Verovatno je njegov osnovni
fenomenalistiki stav o prirodi naunih zakona uticao da shvati
analizu i teorijsko objanjenje na vrlo pojednostavljen nain, a da ne
uoi vrlo velike tekoe i u toj oblasti sociolokog metoda, koje nisu
manje od tekoa u prikupljanjupouzdanih i nauno upotrebljivih
izvornih podataka.
Zatim, usled toga to mu je izgledalo da su osnovni teorijski
problemi u sociologiji uglavnom reeni, jer on je bio ubeen da je
njegova teorija konana, da se ona moe dopunjavati ali da se nee
dublje menjati, Kont nije mogao da uoi osnovne metodoloke
prednosti nekih istraivakih postupaka za koje se inae zalagao.
Misli se, pre svega, na mogunosti i zadatke uporednog metoda. U
niegovoj metodologiji se ovaj metod sveo na utvrivanje sporednih
odstupanja pojedinih drutava od opteg toka istorijskog razvoja. Da
se esto nije radilo o sporednim odstupanjima nego o razliitim
pravcima u razvoju. Kont nije mogao da zamisli u okviru svoje
strogo jednolinijske teorije istorijskog razvoja.
ledei nedostatak Kontove metodologije vrlo je neposredno
povezan s njegovom teorijskom vizijom drutva. Drutvo je shvaeno
po analogiji sa organizmom, i momentima saglasnosti i harmonije
svih delova pridan je sasvim preteran i nerealistian znaaj. No zbog
ovog suvie apstraktnog shvatanja drutva kao totaliteta, sociologiji
su postavljeni preteno samo globalni istraivaki zadaci. Nije se u
toj prilino upro enoj i izrazito globalnoj zamisli drutva mogla
sagledati sva irina i raznovrsnost sociolokog istraivanja drutva.
Napokon, Kontovo insistiranje na drutveno-integra-tivnoj
ulozi nauke, kao osnovnoj, ne samo to nije vodilo dovoljno rauna o
prvenstveno saznajnoj prirodi nauke nego je vrlo lako moglo da
opravda u pozitivistikim krugovima jako

80

81

razvijen konformistiki stav prema vlastitom drutvu. Ako se nauci

postavi kao osnovni zadatak da slui kao sredstvo za integraciju i
organizaciju datog drutva, konformistian stav nauke i
zapostavljanje njene kritike uloge su logine posle die, a kritikopreobraavajua uloga nauke, na kojoj je Marks uvek insistirao,
odlazi u drugi plan. Kontovo shvatanje drutvene funkcije nauke,
naime, moe da slui kao opravdanje za pretvaranje nauke u potpuno
neautonomno orue drutvene prakse vladajuih slojeva.
b) JOHN STJUART MIL (J. S. MILL)

Mil zauzima istaknuto mesto u razvoju logike i naune metodologije.

U logici ga je prvenstveno interesovao problem zasnivanja drutvenih
nauka na metodolokim naelima koja bi te nauke uinila to
egzaktnijom. Dakle, ovaj opti problem pozitivizma nalazi se u
sreditu Milovih metodolokih razmiljanja. U tom pogledu se slau
mnogi tumai njegove logike, na primer, L. S. Stebing i Mihailo
Markovi.1) U ovom svom nastojanju Mil je, oslanjajui se na
tradiciju engleskog empirizma, uspeo da izgradi vrlo originalno, iako
ne sasvim do-sledno stanovite. Meutim, o originalnosti Milove
metodologije drutvenih nauka postoji i suprotno miljenje, koje je
vrlo autoritativno izneo Dirkem u svojoj raspravi Pravila sociolokog
metoda, tvrdei, dosta pristrasno, da je Mil, kao metodolog drutvenih
nauka, sasvim neoriginalan poto je samo svojom dijalektikom
briljivo ispitao ono
to je o tome rekao Kont, ne dodajui tome nita
stvarno novog".2) Iz izlaganja koje sledi videe se da je ovo
Dirkemovo gledite, najblae reene, preotro. Mil se, nesumnjivo,
oslanja na Kontove ideje i nastoji da neke njegove vrlo uoptene
stavove o metodu sociologije dalje logiki razradi i upotpuni. Ali Mil
se u nizu stvari ne slae sa Kontom, i upravo u tim neslaganjima se
ispoljavaju naj karakteristini je i najosobenije crte njegove zamisli
sociolokog metoda. On je sam ta
svoja neslaganja s Kontom izneo u
studiji Ogist Kont i pozitivizam,3) a evo u emu se ona sastoje. Prvo.
Mil smatra da je Kontovo shvatanje metodologije jednostrano. Kont,
naime, raspravlja prvenstveno i skoro iskljuJ

) L. S. Stebbing, A. Modern Introduction to Logic, Methuen and Co.,

London, 1'953, p. 332; M. Markovi, Problem indukcije i metodologije nauka kod
D. Stjuarta Mila, Zbornik filozofskog fakulteta, Beograd, knj. V1, 1960, str. 71.
2
) E. Dirkem, Pravila sociolokog metoda, Savremena kola, Beograd,
1963, str. 19.
'3) J. S. Mili. Auguste Comte et le positivisme, F. Alcan, Pari, 1903.

ivo samo o postupcima pomou kojih nauka dolazi do iskustvenih

obavetenja i novih saznanja uopte, ali ne razrauje logikoepistemoloke kriterije proveravanja njihove tanosti. Kontovoj
metodologiji nedostaje odreeniji kriterij istine, koji je neophodan i
za ispitivanje naune upotrebljivosti izvornih podataka i za
proveravanje tanosti naunih uoptavanja i teorijskih stavova.4) Po
Milu, metodologija mora podjednako da posveti panju istraivakim
postupcima za prikupljanje iskustvenih podataka i ispitivanju logike
strukture i iskustvenih uslova dokazivanja. Istraivaki postupci su
orua otkria. Meutim, u nauci nije dovoljno neto otkriti. Da bi
neko otkrie postalo trajan deo nauke, ono mora da bude i dokazano
a vrlo esto se tekoe javljaju upravo onda kad neko otkrie treba
dokazati i obrazloiti. O postupcima dokazivanja, meutim, Kont
vrlo malo govori.
Mil, zatim, ovaj opti prigovor dalje razvija i pokazuje da
Kont nije izneo nikakva odreena pravila indukcije. Kont je, kao i
veina pozitivista, izrazit induktivist. Meutim, on induktivizam
zastupa samo kao opti stav u naunom istraivanju, ali ne razmatra
logike probleme indukcije, logiku strukturu induktivnog
zakljuivanja i tekoe opravdavanja induktivnih uoptavanja.5) Po
Milovom miljenju, ta slabost je posledica Kontovog opteg
potcenjivanja specijalno logikih problema naunog metoda, poto je
on smatrao da metodologija nastaje neposredno iz istraivakog
iskustva neke nauke, bez dubljeg i kritikog logikog prouavanja
toga iskustva. Mil, pak, misli da metodologija nije samo praktino
sumiranje istraivakog iskustva nego se zasniva na njegovoj
temeljitoj i sistematskoj logikoj obradi. U ovoj Milovoj kritici
Kontovog shvatanja metodologije se po prvi put, dodue, u okviru
pozitivizma, tj. na jednom posebnom epistemolokom stanovitu,
pojavljuje spor izmeu metodolokog prakticizma i shvatanja
metodologije kao logiko-epistemoloke kritike analize naune
delatnosti. Zanimljivo je da ve Kontova metodologija ima bitnu
osobinu itavog kasnijeg metodolokog prakticizma koja se sastoji u
preovlaujuem interesovanju za postupke prikupljanja podataka.
Sledei Milov prigovor odnosi se na zapostavljanje ispitivanja uzronih odnosa meu pojavama. Poto je zakone sveo na
konstantne odnose istovremenog postojanja, odnosno redosleda,
Kont nije u stanju da razlikuje ono to Mil naziva fenomenalnim ili
pojavnim zakonima, tj. ono to se danas obino naziva iskustvenim
pravilnostima i uoptavanjima ili stabilnim stati4

) Ibidem, p. 5556.

) Ibidem, p. 56-57.

Socioloki meto

82
stikim korelacijama, od uzronih zakona. Mil, meutim, smatra da
sutek oni zakoni ija
je uzrona osnova poznata nauni zakoni u
punom smislu reci.8) Mil proiruje metodoloko znaenje ovog
prigovora time
to s punim pravom tvrdi da se samo na otkrivanju uzronih odnosa
mogu zasnovati sigurniji induktivni zakljuci, pa stoga zapostavljanje
prouavanja uzronih struktura povlai vrlo uproeno shvatanje
induktivnog postupka.7) Jer, premda nikad nema apsolutne
sigurnosti o optem vaenju bilo kog induktivnog zakljuka,
oekivanja da e oni vaiti i u novim sluajevima su tim osnovanija i
racionalnija to je vie opravdana pretpostavka da je u induktiv- nom
zakljuku otkriven uzroni odnos meu pojavama. Mil je, naime, na
optem zakonu uzronosti i principu uniformnosti prirode pokuao da
ontoloki zasnuje induktivni nain prouavanja iskustvenih pojava.
Jo tea je kritika zamerka u kojoj Mil iznosi sumnju da je Kontu
bilo
dovoljno stalo do stroijeg proveravanja naunog saznanja. Za volju
sistematinosti nauke Kont je bio
spreman da rtvuje preciznost, pa
ak i tanost pojedinih saznanja.8) S obzirom na naglaenu ideolokomoralnu drutveno-integrativnu ulogu koju je Kont namenio nauci,
ovakav njegov stav prema proveravanju saznanja je prilino
razumljiv. im se naglasi ova drutvena funkcija nauke, na
proveravanje pojedinih njenih stavova ne moe se vie gledati samo,
pa ak ni prvenstveno, sa saznajnog stanovita. Isto toliko vano, ako
ne vanije postaje pitanje da li njihovo opovrgavanje nee izazvati
drutvene poremeaje usled toga to e se, moda, razviti jedna
optija skepsa prema idejnim osnovama drutvene integracije,
naroito ako se odbaeni stavovi ne mogu odmah zameniti nekim
drugim, dovoljno ubedljivim.
Naredna Milova kritika primedba odnosi se na Kon-tovo
negiranje psihologije kao posebne drutvene nauke i naune
upotrebljivosti izvornih podataka dobijenih samoposmatra-njem.9)
Sa ovim je povezan i prigovor na Kontovo shvatanje da politika
ekonomija ne moe da bude samostalna drutvena nauka. Smisao
ovih kritikih primedbi e biti jasniji kad se izloi Milovo shvatanje
drutva, ali ve navedeni prigovori pokazuju da on, iako se oslanja
na Konta, ne zauzima prema njemu nesamostalan ueniki stav i da
ne stoji Dirkemova tvrdnja da je Mil u metodologiji bio potpuno
zavisan od Konta. Ostale primedbe se odnose na Kontovu
socioloku teoriju, pa ih nije neophodno ovde iznositi.
) Ibidem, p. 57-58.
7

)Ibidem, p. 59.
)Ibidem, p. 62-63.

)Ibidem, p. 63-67.

83
Ali poto je i pored navedenih razliitih metodolokih shvatanja i teorijskih
razlika u shvatanju drutva Mil ipak bio oduevljen Kontov pristalica, treba
najpre objasniti to je Mila oduevljavalo u Kontovom delu. Bila je to, na
prvom mestu, Kontova ubeenost da se drutvo moe nauno prouavati
podjednako kao i priroda; zatim, da se u njegovom razvoju mogu otkriti
neminovni zakoni, na osnovu ijeg poznavanja se moe predviati dalji
razvoj drutva kao i razvoj pojedinih njegovih delatnosti. I konano, Mil je
prihvatio Kontovo tumaenje da se osnovni smisao istorijskog razvoja
sastoji u postepenom ooveavanju ljudske prirode, ljudskog drutva i da je
u tom razvoju napredovanje ovekovih umnih sposobnosti odluujui
pokretaki inilac. Mil je, stoga, u Kontovoj sociologiji gledao odlino
sredstvo da se idejama klasinog engleskog liberalizma da ira nauna i
istorijska podloga. Poznato je, da je klasini liberalizam bio izrazito
antiistorian, da se zasnivao na vrlo statinoj predstavi o nepromenjivim
svojstvima ovekove prirode. Sredinom prolog. veka, kome se, pored
drugih, moe opravdano pridati epitet' veka istorizma, Mil je morao oseati
nedovoljnost antiistorijskog pokuaja zasnivanja politike filozofije i
drutvenih nauka uopte. Zbog toga se on morao radovati to je u Kontovoj
teoriji drutvenog razvoja uspeo da nae jednu dublju filozofsko-istorijsku i
socioloku osnovu za liberalistiko shvatanje drutva.
Ali, poto Mil izrasta iz jedne sasvim drukije idejne tradicije,
njegova osnovna vizija drutva se bitno razlikuje od Kontove. Kont je, pod
uticajem reakcionarne i konzervativne ideologije prvih decenija XIX veka,
bio izrazit organicist. U svom sociolokom sistemu on je stalno naglaavao
presudni uticaj drutva kao totaliteta, smatrajui da je pojedinac tim totalitetom potpuno odreen, a da je izvan njega samo ista apstrakcija. Mil je,
meutim, nastavljajui tradiciju klasinog engleskog liberalizma, shvatao
drutvo na izrazito individualistiki nain, i u teorijskom pogledu bio
socioloki nominalist. On je smatrao da je drutvo proizvod meusobnih
uticaj a pojedinaca koji ga sainjavaju, i da se osnovne pokretake snage
istorije nalaze u pojedincima. Pojedinci su arita drutvene energije; oni se
rukovode svojim raznim individualnim ciljevima; oni su u stanju da se radi
postizanja tih individualnih ciljeva udruuju, povezuju i iz toga
povezivanja nastaju razni drutveni oblici. Ali, ipak, nita se u drutvu ne
moe dublje razumeti niti objasniti ako se dovoljno ne poznaju osnovne
psihike osobine pojedinaca iz kojih drutvena delatnost crpe svoju energiju.
Spor izmeu sociolokog realizma i sociolokog nominalizma, koji se pod
raznim imenima stalno povlai kroz itavu dosadanju istoriju socioloke teorije, po prvi put se
6*

84
u susretu Konta i Mila u sociologiji jasno ispoljava. Taj spor obino
nije imao samo teorijski i metodoloki karakter, nego su se u njegovoj
pozadini krila razliita politika ubeenja.Ovo izlaganje e, meutim,
biti ogranieno na njegovu teorijsku i metodoloku stranu, poto ire
razmatranje njegovih drutvenih korena ne spada u metodologiju
nego u istoriju socioloke teorije.
Mil je na vie mesta u svom delu Sistem logike jasno
definisao jedno krajnje nominalistiko shvatanje drutva. Evo ta on o
tome kae: Zakoni drutvenih pojava jesu, i mogu da budu, samo
zakoni delovanja i strasti ljudskih bia udruenih u drutveno stanje.
Ljudi, ipak, u drutvenom stanju, jo su ljudi; njihova delovanja i
strasti su podlona zakonima individualne ljudske prirode. Ljudi se,
kada su udrueni, ne pretvaraju u neku drugu supstanciju sa razliitim
osobinama; kao to su vodonik i kiseonik razliiti od vode... Ljudska
bia u drutvu imaju samo one osobine koje se mogu izvesti i objasniti iz zakona o prirodi individualnog oveka.
U drutvenim
pojavama slaganje uzroka je sveopti zakon".10) Malo ko je u
sociologiji ovako isto i do kraja izveo sve konsekvence iz nominalistike vizije drutva, kao opteg rezultata mnogobrojnih
individualnih akcija iji se izvori nalaze u individualnoj ove-kovoj
prirodi. Iz ovog stava sasvim logino sledi dalji zakljuak da
delovanjima i oseanjima ljudskih bia u drutvu nesumnjivo
potpuno vladaju psiholoki i etoloki11) zakoni: bilo kakav uticaj
nekog uzroka na drutvene pojave vri se preko ovih zakona".12) A
itava ova zamisao sociolokog nominalizma se brani jo optijim
ontolokim stavom da ma koliko pojave bile sloene, sve ono to iz
njih sleduje i u njima
istovremeno postoji, proizlazi iz zakona
odvojenih elemenata".13) Svaka sloena drutvena pojava je, dakle,
posledica nekih osobina svojih elementarnih delova, bez ikakvih
novih kvalitativnih osobina i ikakve vee sposobnosti da menja
osnovne, najdublje osobine

10

) J. S. Mili, System of Logic, 6th edition, Longmans, Green and Co., London,
1865, vol. II, p. 464.,
n
) Etologija je Milov termin za nauku koja treba da objasni kako u odreenim
drutveno-istorijskim uslovima opte, svim ljudima zajednike, ljudske osobine
dobijaju specifian karakter. Drugim recima, dok se opta psihologija bavi
najosnovnijim univerzalnim zakonima o-vekove psihike prirode, etologija
prouava konkretnu psihologiju odreene drutvene sredine koja je nastala pod
uticajem delovanja istorijske tradicije te sredine i njenog aktuelnog stanja. Ovaj
Milov naziv se nije odrao. On je po svom smislu ipak najblii onom to se danas
naziva socijalnom psihologijom, ili to se ranije esto zvalo psihologijom naroda ili
etnopsihologijom.
12
)Ibidem, p. 485.
13

)Ibidem, p. 484.

85
svojih elemenata. Nominalizam je doveden do krajnjih konsek-venci.
U drutvu, kao posebnoj sloenoj celini, ili tanije sloenom agregatu
ili kompleksu poto pojam celine ne odgovara smislu
nominalistikog stanovita ovi primarni elementi su pojedinci,
njihove psihike i ostale osobine, kao to su to u fizici atomi. Osobine
pojedinaca su pokretake drutvene snage, dok je drutvo samo
posledica.
Osnovna Milova teza, da su psiholoki zakoni osnova svih
drutvenih zakona, jeste prirodan zakljuak iz ovog nominalistikog
shvatanja drutva. Zanimljivo je, meutim, kako Mil razvija i
opravdava ovo gledite. On, prvo, koriguje tradicionalno shvatanje,
vrlo razvijeno u klasinoj politikoj ekonomiji i u engleskom
liberalizmu uopte, da se svi drutveni zakoni mogu neposredno
izvesti iz najoptijih zakona o ljudskoj psiholokoj prirodi koji bi
vaili za sva vremena i za sva drutva. Spona izmeu opte
psihologije i sociologije kao nauke koja prouava drutvo treba da
bude etologija, iji je zadatak da prouava zakone oblikovanja
karaktera pojedinaca, drutvenog karaktera pojedinih naroda i klasa u
raznim istorijskim razdobljima. Ve je reeno da se individualni i
drutveni karakter obrazuje pod uticajem osobenih drutvenoistorijskih okolnosti, a meu najvanije okolnosti koje utiu na
modifikaciju osnovne univerzalne ljudske prirode Mil je ubrajao
razlike u obliku vladavine, u obiajima, nainu vaspitavanja, drutvenim privilegij ama koje postoje u okviru drutva i jo neke druge
drutvene uslove.
Etologija se u svojim ispitivanjima mora sluiti deduktivnim metodom, jer se obrazovanje konkretnog psiholokog karaktera pojedinaca i odreenih drutvenih kolektiva ne moe ispitivati
pomou eksperimenta. Eksperiment se, meutim, po Milu, moe u
punoj meri primeniti u optoj psihologiji, u uem smislu reci, koja
prouava osnovne elementarne osobine oveka uopte; a u stvari se te
osobine svode na neke zakone asocija-cionistike psihologije. Iz tih
optih zakona o ljudskoj prirodi koji su utvreni eksperimentalno i iz
poznavanja drutvenih prilika odreenog drutva etologija izvodi
deduktivno objanjenje konkretnog karaktera pojedinaca i kolektiva,
koji dominira u datom drutvu. Etologija, prema tome, stvara tzv.
srednje principe ljudske prirode, ono to se naziva principia media.
Ova ideja srednjih principa javlja se s prvim pokuajima da se izgrade
metodoloka naela empirizma. Ve Frensis Bekon insistira na
neophodnosti da izmeu najoptijih generalizacija i pojedinanih
pojava postoji itav niz srednjih lanova. Isti problem nalazimo i kod
Mila, koji i inae nastavlja tradiciju izgradnje induktivne logike koja
u novijoj filozofiji poinje s Bekonom. U savremenoj sociologiji se
ista ideja nalazi u poznatoj Merto-

86
novoj tezi o neophodnosti teorija srednjeg obima", koje treba da
budu prelaz izmeu prostog opisivanja pojedinanih pojava u drutvu
i irih sistematskih teorija. Stalno se, dakle, u isto-riji metodoloke
misli javljuju neki isti kljuni problemi i pokuavaju se pronai
njihova bolja reenja. Izgraujui srednje principe koji omoguuju da
se na egzaktniji nain povezu saznanja o univerzalnoj ljudskoj prirodi
s konkretnim drutvenim prilikama koje te osobine na odreen nain
modifikuju, etologija pomae da se otkloni bitan nedostatak ranije
drutvene misli koji se sastojao upravo u tome to su drutvene pojave
iz najrazliitijih drutava objanjavane samo pomou najoptijih
psiholokih zakona. To je bio Milov obraun sa tradicijom neisstorine misli XVII i XVIII veka koju je nastavljao engleski
utilitarizam u prvoj polovini XIX veka. U izvesnom smislu to je bio
njegov obraun i sa vlastitom prolou.
Drugi razlog kojim Mil opravdava neophodnost da se
sociologija zasnuje na psihologiji i njenim saznanjima jeste epistemoloke prirode. Induktivnim putem mogu se u drutvenim
pojavama otkriti samo tzv. empirijski zakoni, koji su u stvari
iskustvena uoptavanja, ali ne i uzroni zakoni. Empirijski zakoni su
otkrivene pravilnosti u odreenom polju posmatranja, ali poto je
njihova uzrona osnova nepoznata, uslovi i granice njihovog vaenja
ne mogu se utvrditi s veom sigurnou. Punu vrednost ovi zakoni
dobijaju tek kad poe za rukom da se oni deduktivnim putem izvedu
iz nekih osnovnih uzronih zakona.
Ali, svakako e se postaviti pitanje: zato se u drutvu
uzroni zakoni ne mogu otkrivati induktivnim putem? Mil smatra da
je to stoga to se s drutvom ne moe eksperimenti-sati, a ubeen je
da se postojanje neke uzrone veze moe s veom sigurnou utvrditi
i dokazati samo eksperimentalnim putem. On iznosi niz razloga koji
onemoguuju primenu eksperimenta u prouavanju drutvenih pojava
i, poto je dosta ubedljivo pokazao da eksperiment ne moe biti
vanije sredstvo, a najmanje iskljuiv nain prouavanja drutvenih
pojava, izvodi pogrean zakljuak da se uzroni odnosi u drutvu ne
mogu ispitivati ni pomou neeksperimentalnih metoda. A kako nauku
najvie interesuju saznanja o uzronim odnosima, do kojih se u
prouavanju drutva ne moe doi neposredno, postaje neophodno da
se uzrona osnova drutvenih zakona utvrdi posrednim putem, na taj
nain to e se induktivno utvrene iskustvene pravilnosti u
drutvenom ivotu naknadno deduk-tivno izvesti iz nekih osnovnih
psiholokih zakona. Mil je smatrao da se osnovni psiholoki zakoni
mogu eksperimentalno otkriti i da je na taj nain njihova uzrona
osnova pouzdano nauno utvrena.

87

Zbog toga se sociologija mora u velikoj meri oslanjati na

deduktivna zakljuivanja. Samo deduktivnim izvoenjem otkrivenih
drutvenih pravilnosti iz osnovnih psiholokih i eto-lokih zakona ona
moe dokazati i objasniti njihov uzroni karakter. Osobenost ove
dedukcije jeste da ona, zbog vrlo sloene uzrone situacije u drutvu,
mora da bude vrlo konkretna. Prilikom deduktivnog izvoenja neke
drutvene pravilnosti mora se uzeti u obzir, pored osnovnih
psiholokih zakona, itav niz drutvenih okolnosti u kojima se
ostvaruju i modifikuju relativno malobrojni osnovni zakoni ovekove
prirode. Dedukcija, prema tome, mora sadravati niz premisa, mora
biti po svom postupku vrlo sloena i vrlo konkretna. Upravo zbog
velike sloenosti i raznovrsnosti konkretnih drutveno-istorij-skih
situacija, Mil je pretpostavljao da se u drutvu mogu otkriti preteno
samo zakoni koji su tendencijske pravilnosti, a ne uniformni zakoni
koji bi se ostvarivali bez veih odstupanja u razliitim situacijama.
Isticanje deduktivnog psiholokog zasnivanja socioloke
teorije ipak nije Mila dovelo na pozicije spekulativnog izvoenja
sociolokih zakona iz apstraktnih psiholokih saznanja. Naprotiv, on
je pridavao vrlo veliki znaaj tzv. inverznom de-duktivnom postupku.
U inverznom deduktivnom zakljuivanju ne polazi se od utvrenih
najoptijih premisa nego od poznatih iskustvenih injenica, i
pokuavaju se post factum pronai opte premise pomou kojih bi se
ve poznate injenice mogle deduktivno objasniti. Inverznom
dedukcijom se, prema tome, pokuava da se otkrije teorijska veza
izmeu utvrenih iskustvenih pravilnosti i nekih, proverenih ili
hipotetikih. opHh teorijskih stavova. U Milovom shvatanju
sociolokog objanjenja to su bili stavovi o osobinama ljudske
prirode. Zbog toga to nije zapostavljao vanost i neophodnost
neposrednog induktivnog istraivanja iskustvenih drutvenih
pravilnosti, Mil je pridavao veliki znaaj statistici, kao sredstvu za
otkrivanje tzv. empirijskih zakona, bilo da njihovo otkrivanje treba da
slui za proveravanje ve deduktivno izvedenih teorijskih stavova,
bilo da jo ee bude polazna iskustvena
osnova na koju e se
prirneniti postupak inverzne dedukcije.14)
No, jo vie se vidi koliko je veliki znaaj Mil pridavao
inverznoj dedukciji iz njegovog stava prema istorijskom metodu. On
smatra da se bez istorijskog prouavanja ne mogu otkriti zakoni
istovremenog postojanja raznih drutvenih pojava u globalnim
drutvima i zakoni prema kojima jedan tip. globalnog drutva
proizilazi iz drugoga. Tek kada su istorrskim putem otkriveni
konkretno-istorijski oblici, u kojima su se
") Ibidem, p. 498-500.ioloki raetod

88
razvijala odreena drutva i odreene civilizacije oni se mogu
objanjavati inverznom dedukcijom iz osobina ljudske prirode.13)
U pogledu stepena pieciznosti sociolokih zakona, Mil je
zastupao miljenje da se iz njih mogu izvesti samo zakljuci o optim
tendencijama. ak i kad bi svi osnovni zakoni psihologije i etologije
bili poznati i dovedeni do najvieg stepena preciznosti, iz njih se ne bi
mogli izvesti zakljuci koji vae u potpunosti za svaki pojedinaan
sluaj, zbog toga jer se pojedinaan sluaj deava u vrlo sloenim i
osobenim individualnim uzronim spletovima. Iz optih zakona mogu
se izvesti samo tendencijske socioloke pravilnosti, koje, meutim, ne
iscrpljuju pojedinaan sluaj, ne objanjavaju ga u potpunosti. U
iscrpnom objanjenju pojedinanog sluaja javljaju se pored optih
stavova i ad hoc stvorene pretpostavke, dok su sva socioloka
predvianja tendencijske, statistike prirode. Mil je smatrao da je ovo
sasvim dovoljno za veinu praktinih potreba.
Pre iznoenja nekih osnovnih kritikih primedaba na Milovu
metodoloku zamisao treba se osvrnuti na njegovo shva-tanje o
nunosti postojanja posebnih drutvenih nauka. Ali kako ovo Milovo
gledite proizilazi iz njegovog opteg shvatanja globalnog drutva,
potrebno je najpre ovo ukratko objasniti. Iako je bio socioloki
nominalist, Mil se slagao s Kontom da u globalnom drutvu postoji
vrsta meusobna zavisnost i opta sa-glasnost svih njegovih
sastavnih delova. Nema drutvene pojave na koju vie ili manje ne
utie svaki drugi deo uslova istog drutva, i stoga svaki uzrok koji
utie na bilo koju drugu sa-vremenu drutvenu pojavu. Postoji,
ukratko, ono to filozofi nazivaju saglasnou, slina onoj to postoji
meu razliitim organima i funkcijama u telu oveka i savrenijih
ivotinja".16) Ipak Mil. daleko vie od Konta, shvata relativnu samostalnost pojedinih podruja drutvenog ivota i smatra da na njih,
pored preovlaujueg uticaja opteg drutvenog stanja i dostignutog
nivoa razvoja drutva, neposredno deluju i osobeni
drutveni inioci
koje je moguno i potrebno posebno prouavati.17) Poiedinana ua
podruja drutvenog ivota i osobene uzrone inioce koji u njima
deluju treba da prouavaju posebne nauke, ime se opravdava njihovo
postojanje. Mil ilu-s+rm'e SVOTP gledite iednom analogijom s
biolokim i medicinskim prouavanjem oveka. Iako opta fiziologija
prouava organizam u celini, i mada se prilikom prouavanja
pojedinih organa mora voditi rauna o organizmu kao celini, jer opte
stanje niegovog zdravlja utie na sve organe, ipak je neophodno i
specijalno prouavanje pojedinih organa. Upravo zbog toga
15
)Ibidem,
16

p. 500.
)Ibidem, p. 488-89.
") Ibidem, p. 490.

89

je korisno postojanje posebnih, ali ne i nezavisnih posebnih nauka.

tetne posledice u diferencijaciji drutvenih nauka pojavljuju se tek
onda kad one ponu da gube iz vida povezanost svog ueg podruja
sa ostalim delovima drutva i drutvom kao celinom. Tada posebne
nauke postaju neistorine i preterano apstraktne. Oigledno je da je
ova misao usmerena protiv klasine politike ekonomije, kao i protiv
onih nominalistikih shvatanja drutva uopte koja su gubila iz vida
da opte stanje drutva utie na odreen nain, tj. manje ili vie
neposredno, na sve drutvene pojave.
Poto je priznao mogunost i korisnost postojanja posebnih
nauka, Mil je morao da poblie odredi predmet sociologije, kao opte
nauke o drutvu. Ona nije, po njegovom miljenju, enciklopedija svih
naunih znanja o drutvu, koja bi nastajala prostim saimanjem
sadraja posebnih drutvenih nauka, nego nauka o optem stanju
drutva. Njen osnovni zadatak je da ispita uzroke koji odreuju opte
stanje drutva i njegov razvoj time to utiu na istovremeno
postojanje i upo-redni razvoj raznih osnovnih vrsta drutvenih pojava.
Opte stanje drutva sastoji se, po Milu, iz itavog niza meusobno
povezanih inilaca meu kojima se istiu: stepen znanja, nivo
intelektualne i moralne kulture odreenog drutva i svake njegove
klase, stanje privrede i bogatstva i nain njegove raspo-dele;
profesionalna struktura; klasna podela drutva i klasni odnosi; zatim
ono to se danas obino zove drutvenom kulturom: zajednika
verovanja i stepen njihove vrstine, estetska razvijenost ukusa; i, na
kraju, politiko-pravno ureenje: oblik vladavine, najvaniji zakoni i
drutveni obiaji. Nijednom od ovih konstitutivnih elemenata opteg
drutvenog stanja Mil ne pridaje odluujui ili bar vei uzroni uticaj
na ostale. On istie
samo da meu njima postoji saglasnost i
meusobni uticaj.18) U Milovom shvatanju drutva dolazi
najpotpunije do izraaja tzv. teorija faktora, tj. shvatanje da se drutvo
razvija pod meusobnim uticajem mnogobrojnih ravnopravnih
inilaca. Ponekad se tvrdi da je ovo shvatanje opta osobina
pozitivizma, to svakako nije tano, jer ga u sociologiji, a i drugim
naukama mnogi istaknuti pozitivisti ne prihvataju. No istovremeno
treba rei da je Milovo shvatanje drutvene uzronosti bilo vrlo uticaj
no. Nastojei da utvrdi uzroke koji dovode do razliitih optih stanja
drutva, sociologija treba da ispituje korelaciju izmeu raznih inilaca
u raznim tipovima drutva. Nisu, naime, mogune sve kombinacije
pojedinanih elemenata. Ne moe postojati jedno visoko
industrijalizovano drutvo koje je istovremeno nepismeno. Poto se
pojedini faktori nalaze u vrstim
') Ibidem, p. 504-6!

90

91

meusobnim korelacijskim vezama, sociologija treba da utvrdi najee

oblike veza u kojima se u odreenim tipovima drutva javljaju razni njihovi
elementi. I konano, sociologija treba da utvrdi zakone po kojima se jedno
stanje drutva razvija u drugo, novo, tj. da utvrdi zakone istorijske evolucije
koju Mil shvata uglavnom na Kontov nain.
Milovoj zamisli sociolokog metoda mogu se staviti mnoge
primedbe. Iznee se samo neke koje izgledaju najbitnije. U razvoju shvatanja
o metodu sociologije njegova zamisao je prvi i moda najdosledniji primer
psiholokog redukcionizma. Taj stav proizilazi iz izrazito nominalistike
osnovne vizije drutva. Drutvo se sastoji iz mase pojedinaca, a u prirodi
pojedinaca treba traiti sve osnovne inioce usled kojih se u drutvu deavaju razne pojave. Udruivanje pojedinaca ne menja njihove osnovne
individualne karakteristike i svojstva. Nema sumnje da je drutveni ivot
najtenje povezan s biopsihikim ili antropolokim osobinama ljudi. Ali se
ipak iz tih najoptijih psiholokih zakona ne mogu izvesti drutveni zakoni,
ak ni ako se izmeu najoptijih psiholokih zakona, za koje je Mil pretpostavio da su univerzalni, tj. da vae za oveka kao vrstu, i oblika drutvenog
ponaanja u konkretnim istorijskim drutvima umetnu, kao srednji lanovi,
zakoni etologije. Niz osnovnih drutvenih zakona proizilazi iz izrazito
drutvenih odnosa i samo ispitivanje tih drutvenih odnosa moe otkriti
njihove uzroke. Meutim, ak i kad bi se prihvatilo da je teorijski opravdano
redukovanje drutvenih zakona na psiholoke, Milovo opravdanje redukcije
ne bi bilo epistemoloki odrivo. Reeno je da je osnovni epistemoloki
razlog kojim Mil objanjava neophodnost redukcije tvrdnja da se drutvena
uzronost ne moe ispitati direktno. Drutveni ivot je neobino sloen i u
njemu je delovanje razliitih uzroka obino vrlo isprepletano. Ali, po Milu,
ne postoji mogunost stvaranja eksperimentalnih situacija iz kojih bi se
odstranili ostali relevantni inioci da bi se u relativno istom vidu moglo
ispitati uzrono dejstvo jednog ili nekoliko eksperimentalnih inilaca. Poto
je, po njegovom mil'je-m'u, eksperiment uopte neprimennv u prouavanju
drutva, Mil je smatrao da se o uzronim odnosima u drutvu moe zakljuivati jedino posredno, time to e se utvrene iskustvene privilnosti u
drutvenom ivotu inverznom dedukcijom dovesti u vezu sa nekim
eksperimentalno utvrenim individualno-psi-holokim zakonima. Na taj
nain postaju mnogo verovatnije pretpostavke da se u osnovi nekih
utvrenih sociolokih iskustvenih uoptavania, koje Mil obino naziva
empirijskim zakonima, stvarno krije neki uzroni odnos.
Ne uputajui se za sada u razmatranje teorijskih razloga koji govore protiv
sociolokog redukcionizma, ogranii-

emo se na osnovnu epistemoloku slabost Milovog reenja. Ona ge sastoji u

tome to je neosnovano smatrati da psiholoki i socioloki zakoni imaju
radikalno razliit epistemoloki karakter. Veina postojeih, uostalom ne
tako brojnih psiholokih zakona takoe nije utvrena eksperimentalno. I u
oblasti psihologije moe se malo eksperimentisati. Eksperiment je lake
izvodljiv prilikom prouavanja nekih elementarnih oblika psihikog ivota.
Ona oblast psihikog ivota koja, po Milovoj zamisli, stoji u
najneposrednijoj vezi sa drutvenim ivotom, tj. ispitivanje linosti i
karaktera vrlo je malo pristupana eksperimentisanju i zbog toga je
neosnovano smatrati da su u psiholokim zakonima uzroni odnosi jasno i
nedvosmisleno eksperimentalno utvreni, a da su sva saznanja o drutvu
nuno samo opisna iskustvena uoptavanja. ta vie, mnogi drutveni odnosi
mogu se preciznije utvrditi nego neki odnosi u psihikom ivotu, 1 mnoga
postojea socioloka uoptavanja imaju razvijeniju dokaznu osnovu nego
mnogobrojna uoptavanja u psihologiji, naroito socijalnoj. Dalje, Mil je bio
suvie skeptian u pogledu mogunosti otkrivanja uzronih odnosa u
drutvu. Ve i potpuno odbacivanje primene eksperimenta u prouavanju
drutva nije bilo dalekovidno, jer je u ogranienim oblicima i na nekim podrujima eksperiment izvodljiv i daje korisne naune rezultate. Ali,
eksperiment nije jedino sredstvo za utvrivanje uzronih odnosa. Postoji niz
metoda pomou kojih se u nauci ispituju uzroni odnosi na
neeksperimentalnim podacima, tj. podacima koji se odnose na stvarni tok
drutvpnog ivota u koji se radi naunog ispitivanja ne unose neke dublje
promene. Istina, prouavanje uzronih odnosa na neeksperimentalnim podacima spada meu naitee zadatke metodologije sociolokih istraivanja,
ali pozitivnih rezultata ima, ak vrlo nesumnjivih rezultata koji u svakom
sluaju pokazuju da se uzroni odnosi ne moraju otkrivati samo
eksperimentalnim putem.
U svojoj metodologiji Mil se ograniio uglavnom na razmatranje
logikih problema, i to pre svega na probleme stvaranja iskustvenih
uoptavanja i njihovog teorijskog objanjenja. U neto manjoj meri on je
posvetio panju i dokazivanju tanosti naunih objanjenja. Mil je s pravom
kritikovao Konta to je metodologiju ograniio preteno na postupke za
prikupljanje podataka. Meutim, on se opet nije uputao u ire razmatranje
velikih tekoa koje treba savladati da bi se o raznim drutvenim pojavama
prikupila nauno upotrebljiva izvorna obavetenja. Ovaj metodoloki
problem e neto kasnije, sledei Mila, pokuati da svestranije razmotri
Spenser.19) Donekle je Milovo ogranienje razumljivo, poto je on metodo19

) H. Spencer, The Study of Society, London, 1873.

92

93

logiji prilazio iskljuivo sa logikog stanovita, a nije pri tom

nastojao da logika naela povee sa tehnikim postupcima, koji
treba da omogue njihovo to potpunije ostvarivanje.

drutvu, koja bi se mogla nazvati etiko-idejnom. Pretpostavke

njegove teorije se ne odnose na neke bioloke osobine ovekove, niti
na neke osnovne psihike osobine ljudske prirode. On smatra da su
neke ideje i etike vrednosti sr drutva kao posebnog dela stvarnosti.
U drutvu zapravo stalno spontano nastaju kolektivne predstave, ideje
i moralne norme i ti idejni i etiki sadraji su preduslov normalnog
drutvenog ivota. Na njima se zasniva mogunost meusobnog
sporazumevanja ljudi, sa-radnja u raznim oblicima kolektivne
drutvene delatnosti i etika saglasnost o opravdanosti odreenog tipa
drutva. Na taj nain se u kolektivnoj svesti i njenim predstavama
kristalizuju kolektivni oblici delovanja, miljenja i oseanja. Pojedinci
usvajaju ove osnovne elemente kolektivne ili drutvene svesti putem
vaspitanja. A vaspitanje Dirkem shvata gotovo iskljuivo kao proces
socijalizacije, kojom starija generacija nastoji da uvede svoj narataj u
postojee okvire drutvenog ivota i da ga osposobi da u njemu
preuzme na j razliiti je drutveno-uslovljene i drutveno-neophodne
uloge. Osnovni zadatak socijalizacije jeste da izmeni uroenu indi vi
dualistiku i nesoci jalnu prirodu ljudi, da je obuzda i da na taj nain
ljude osposobi za normalno uee u drutvenom ivotu; a jedan od
preduslova za to jeste da ih vrsto disciplinuje.2) Ali kolektivna svest,
bez obzira to pojedine njene sadraje pojedinci usvajaju ve u
najranijoj mladosti i to tako vrsto da ih i ne oseaju kao neto tue, i
uprkos tome to ti sadraji kolektivne svesti postaju sr njiho . e line
savesti, ipak ostaje uvek nadindividualna i u odnosu na pojedince
prinudna. Dirkem nije nikad uspeo da jasno odredi ko je konkretni
nosilac nadindividualno shvaene kolektivne svesti, ali je uvek
kritikovao pokuaje da se ona objasni na psiholoki nain i da se na
taj nain umanji razlika izmeu kolektivne i individualne svesti. Ta
dva oblika svesti su po njegovom miljenju podvrgnuta sasvim
razliitim zakonima. Isto tako on je nastojao da dokae da kolektivnu
svest ne treba prouavati u njenim individualnim oblicima, tj.
ispitujui kako pojedinci shvataju pojedine njene sadraje i koliko je
sadraj kolektivne svesti zastupljen u svesti pojedinaca, nego da
kolektivnu svest treba prouavati, pre svega, u njenim kolektivnim
drutvenim manifestacijama. Glavnim kolektivnim oblicima
ispoljavanja kolektivne svesti Dirkem je smatrao pravni sistem, etika
shvatanja odreenog drutva, njegova religijska verovanja i dogme,
zatim, politika shvatanja, umetnika dela i obiaje.
Drugo sredstvo za izdvajanje drutvenih pojava iz pojedinanih oblika njihovog ispoljavanja Dirkem je video u sta-

c) EMIL DIRKEM (E. DURKHEIM)

Dirkemova metodoloka zamisao oznaava novu etapu u

razvoju pozitivistikog shvatanja o sociolokom metodu. Dir-kem se
pojavljuje kasnije; njegovo glavno metodoloko delo Pravila
sociolokog metoda
izalo je kao serija lanaka 1894., a kao knjiga
sledee godine.1) U to vreme ve postoje mnoga socioloka
istraivanja i ira istraivaka iskustva to omoguuje da se razni
metodoloki problemi konkretnije razmatraju na osnovu istraivake
prakse. S druge strane, Dirkem je bio daleko vie istraiva od Konta
i Mila i imao vrlo bogato lino istraivako iskustvo, to mu je
svakako pomoglo da dublje sagleda neka metodoloka pitanja. Ovde
se ne mogu ire analizirati svi njegovi istraivaki postupci, poto je
osnovni cilj da se prikae njegova opta zamisao sociolokog metoda.
Kao istraiva, Dirkem je ponekad iao dalje od svoje opte epistemoloko-teorijske zamisli sociolokog metoda, a u drugim sluajevima
su njegova istraivaka reenja zaostajala za vlastitim metodolokim
naelima. Ali odnos izmeu Dirkemove metodologije i vlastite
istraivake prakse je suvie sloen da bi se mogao svestranije
prikazati u okviru ovog istorijskog pregleda. No, u svakom sluaju
Dirkemova metodologija predstavlja naj-celovitiii pokuaj razrade
sociolokog metoda sa pozitivistikog stanovita.
Ve je vie puta ukazivano da teorijska shvatanja nekog
naunika ili metoologa mnogo utiu na njegova metodoloka
reenja. To se vrlo lako moe zapaziti i na Dirkemovom primeru.
Kont i Mil u ranom pozitivizmu zastupaju sasvim suprotna shvatanja
odnosa- drutvo-pojedinac. Kont je izrazit socioloki realist i
univerzalist, Mil izraziti nominalist. U ovom pogledu Dirkem je
mnogo blii Kontu. Svojim sociolo-gizmom on takoe stvara jednu
varijantu organske teorije o
*) E. Dirkem, Pravila sociolokog metoda, Savremena kola, Beograd, 1963. O
Dirkemovim metodolokim shvatanjima je vrlo mnogo pisano. Najobimnija posebna
studija jeste knjiga P. Lacombe, La Methode sociologique de Durkheim, F. Acan,
Pari, 1926. Ali i u optim studijama o Dirkemu daje se obino dosta prostora
njegovoj metodologiji. Vid. H. Alpert. E. Durkheim and his Pociology, Columbia
University Press New York. 1939: T. Parsons. The Structure of Social Action, 2nd
pr., The Free Press. Glencol. 111., 1961. Najobimnija bibliografija o Dir-kemovoj
metodologiji nalazi se u prilogu novog nemakog izdanja Pravila (H. Luchterhand
Verlag, Neuwied, 1961).

e
) E. Durkheim, Education et Sociologie, eh. I, L'Education, sa nature et
son role, F. Alcan, 1938, p. 35-73.

94

95

tistici. Statistike pravilnosti u pojavama koje na prvi pogled zavise

od isto individualnih uzroka, na primer, statistike pravilnosti u
sklapanju brakova, bez obzira to je svaki pojedini brak rezultat
odluke bar dva ljudska bia, pravilnosti u kretanju raanja, uestalosti
samoubistava i mnoge druge pravilnosti u pojavama koje na prvi
pogled zavise od sasvim individualnih uzroka bile su Dirkemu
najbolji dokaz da se u njima ispoljavaju neka nadindividualna
kolektivna stanja. injenica da se stope samoubistava u jednom
drutvu kreu iz godine u godinu na istom ili vrlo slinom nivou, da
razna drutva imaju razliite stope raanja, razvoda, kao i da se u
raznim drutvima i mnoge druge masovne pojave javljaju iz godine u
godinu s istom ili priblino istom uestalou, morala bi, po Dirkemu,
ubediti i najveeg sociolokog nominalistu da u tim masovnim
pojavama dolazi do izraaja izvesno stanje kolektivne due. A poto
statistika prilikom prikupljanja podataka o masovnim pojavama,
naroito u njihovoj daljoj obradi, nastoji da elimi-nie sve ono to je u
pojedinanoj pojavi individualno da bi dola ,do nekih kolektivnih
pokazatelja, to je ovaj postupak ini jo upotrebljivijom i gotovo
neophodnim sredstvom za prouavanje biti drutvenih pojava.
Meutim, optost nije ni jedina ni najvanija osobina
drutvenih pojava. Njihova najvanija karakteristika, njihova
diferentia specijica jeste prinudni karakter, to znai da postoje
raznovrsni oblici drutvenih sankcija pomou kojih se kanjava
odstupanje od odreenog u datom drutvu opte usvojenog naina
delovanja, miljenja i oseanja. Prinudnost drutvenih pojava Dirkem
je ujedno smatrao najboljim dokazom da se njihov koren ne nalazi u
pojedincu, jer u odnosu na pojedinca one se uvek javljaju kao
prinuda. Ponekad pojedincu koji je potpuno usvojio neke sadraje
drutvene svesti izgleda da ovi nemaju prinudni karakter. Ali, to je
samo njegova iluzija. Jedina razlika jeste to u tom sluaju drutvena
prinuda deluje iznutra jer se ovek s njom poistovetio i saiveo.
Jezgro, pak, kolektivne svesti i drutva uopte sastoji se iz osnovnih
moralnih ideja i moralnih ideala. Drutvo je pre svega skup ideja,
verovanja, oseanja svih vrsta koja se ostvaruju preko pojedinaca; i u
prvom redu tih ideja nalazi se moralni ideal koji je osnovni raison
d'etre drutva", pieDirkem u svom delu Elementarni oblici
religijskog ivota.3) Kao to se vidi, on shvata drutvo na izrazito
spiritualistiki nain, istiui pri tom u prvi plan etike momente. ini
se da ovo isticanje etikih sadraja u prvi plan postaje razumljivije
ako se uzme u obzir Dirkemova osnovna polazna antropoloka
pretpostavka o izvornoj, predrutvenoj

ovekovoj prirodi. Tu najdublju ovekovu prirodu, koja postoji pre

nego to drutvo na njega izvri odreen uticaj, Dirkem je shvatao
vrlo pesimistino; ona je antisocijalna poto je krajnje
individualistina, i drutvo mora prinudom sputati oveka da se ne
povodi za svojim linim prohtevima, 4linim asocijalnim eljama kako
bi postao koristan lan drutva. ) Upravo zbog toga to u
antropolokoj ovekovoj strukturi nije video nita drutveno, Dirkem
je morao drutvu pre svega i iznad svega dati ulogu stvaraoca
discipline i etikih vrednosti, normi i pravila. U antirusoovskoj
antitezi zlog i amoralnog oveka pojedinca i dobrog i etinog
drutva, ovakvo shvatanje prirode drutva i drutvenih pojava moe
se lake razumeti.
Drutvena se svest, meutim, javlja u razliitim oblicima i
zbog toga se pojavljuju razliiti tipovi solidarnosti na kojima su
izgraena pojedina drutva. Dirkem je razlikovao dva osnovna tipa
solidarnosti: mehaniki i organski. Ta dva tipa solidarnosti
odgovaraju dvema razliitim morfolokim strukturama drutva. Sve
se, naime, u drutvu razvija u zavisnosti od stanja drutvene
morfologije. A drutvenu morfologiju Dirkem je zamiljao dosta
uproeno. Drutvo se moe pojavljivati u vrlo uskim teritorijalnim
segmentima koji su meusobno labavo povezani. Najee se
povezuju samo zbog potreba odbrane na irem podruju ili zbog
izdravanja svoje csnovne, pre svega politike drutvene organizacije,
tj. drave, pomou poreskih mera. Inae u ekonomskom pogledu,
pojedini segmenti su gotovo autarkini, dok u njihovoj lokalnoj
drutvenoj organizaciji pre-ovladavaju plemenske i srodnike veze. U
tim uskim segmentima nema ni mogunosti a ni potrebe da se
ralanjava i razvija podela rada i postoji samo vrlo ogranien broj
zanimanja kojima se ljudi bave. Neko pleme, nerazvijeno agrarno
selo ili podruje sastavljeno od nekoliko meusobno povezanih sela,
preteno samo s jednim tipom zanimanja i slabim trinim i drugim
vezama sa irim segmentima, bez kole, koje stoga i svoju kulturu
stvara prilino samostalno i ivi uglavnom zatvoreno u vlastitim
okvirima to su oblici ove segmentarne drutvene organizacije. Toj
segmentarnoj organizaciji drutva odgovara mehanika solidarnost i
kolektivna svest, ije su gotovo sve norme strogo obavezne za
svakoga. Tu su svi jednaki i od svih se trai da se u ivotu vrsto
pridravaju svih drutvenih obiaja, koji su vrlo homogeni.
Drugi oblik drutvene organizacije nastaje kad ponu da se
lome okviri lokalnih segmenata, jer se poinju razvijati brojne
drutvene veze, ekonomske i druge, na irim podrujima. Tada se
umnoavaju saobraaj nie i putevi, rastu gradovi u

) E. Durkheim, Les Formes elementaires de la vie religieuse. F. Alcan, Pari, 1960,

p. 628.

) Vid. na primer, E. Durkheim, L'Education et sociologie, p. 50-52.

96

97

kojima se nagomilava stanovnitvo koje dolazi sa raznih strana, sve

vei broj ljudi se seli po teritoriji i dolazi do ireg razvoja podele rada.
Razvoj podele rada u kojoj se pojavljuje sve vei broj najrazliitijih
drutvenih uloga je glavni neposredni inilac koji rastvara jedinstvenu
mehaniku kolektivnu svest. Poto ljudi u drutvu preuzimaju razliite
uloge, poto se njihov ivot vie ne zatvara od roenja do smrti u
drutveno homogeno podruje s prenikom od nekoliko kilometara,
postaje neodriva krajnja uniformnost svih sadraja drutvene svesti, i
ova se funkcionalno diferencira da bi mogla odgovoriti daleko vie
izdiferenciranoj podeli rada i sloenijoj drutvenoj organ;zaciji.
Dirkem je, meutim, manje izrazit evolucionist od Konta, Mila i
Spensera. Po njegovoj teoriji, razvoj se svodi na sve veu
diferencijaciju drutva. Ali u Dirkemovoj misli je ostalo vrlo malo od
nekadanjeg evolucionistikog optimizma. Drutveni razvoj ne mora
znaiti poveanje sree i blagostanja ljudi. ta vie, sreena
nerazvijena drutva mogu u okviru svojih mogunosti u veoj meri
zadovoljavati potrebe svojih lanova nego razvijenija drutva, koja
nisu vrsto integrisana ni solidarna. Drugo, drutveni razvoj nije
apsolutno nuan; on je posledica istorijskog sticaja nekih okolnosti.
Meu okolnosti, od kojih zavisi da li e se neko drutvo razvijati ili e
i dalje ostati u segmentarnom obliku, Dirkem je ubrajao (1) poveanje
gustine stanovnitva i to ne samo mehaniko, ne samo poveanje
broja stanovnitva nego i stepen.isprepletenosti najrazliitijih drutvenih veza na irim teritorij ama, i (2) da ranija mehanika kolektivna
svest nije suvie vrsta i da ona dozvoljava odstupanja koja postaju
potrebna u novim prilikama. Ako je prethodna tradicionalna svest
suvie vrsta, usled poveane gustine stanovnitva nee doi do
razvoja novog tipa drutva, nego e se nastale tekoe reavati na neki
drugi nain; na primer, iseljavanjem vikova stanovnitva u druge
krajeve; ili e drutvo pokuati da ratom osvaja ire teritorije; ili da
stalnim gusarskim ili hajdukim pljakakim pohodima pribavlja
potrebna sredstva za opstanak poveanog stanovnitva, itd. Ali, ba
zbog toga to su tradicije toliko vrste da ne dozvoljavaju da se svest
prila-goava novim uslovima, nastalim usled poveane gustine
stanovnitva, iz ove situacije nee proizii drutveni razvoj nego e
drutvo ostati u svojim ranijim organizacijskim i kulturnim oblicima.
Ako, meutim, u odreenom drutvu ne doe do sti-canja pomenutih
okolnosti, ono se nee razvijati. Evolucionizam je, dakle, krajnje
ogranien. Jo manje Dirkem smatra da sva drutva prolaze kroz iste
razvojne faze. Kroz koje e faze proi neko drutvo i kakve e
osobenosti da stekne u svom razvoju zavisi od konkretne situacije, a
ne od univerzalne ljudske prirode kao kod Konta ili Spensera, iako
Kont i Spenser univerzalnu

ljudsku prirodu na razliit nain shvataju i prema tome razliito

tumae drutvenu evoluciju. Razmatranje istorijskog razvoja se,
dakle, s opte filozofsko-istorijske ravni prenosi na socioloku.
Razvoj je plod odreenih okolnosti. Zadatak socioloke teorije jeste
da to potpunije utvrdi njegove osnovne preduslove, a isto-rijsko je
pitanje gde su se ti preduslovi nali zajedno i gde je dolo do
drutvenog razvoja.
Nastavljajui pozitivistiku tradiciju u sociologiji, Dirkem je
u metodologiji morao da razmatra mogunost praktine primene
njenih saznanja. Iako je u tom pogledu bio daleko manji optimist od
Konta, i on je u praktinoj drutvenoj korisnosti njenih rezultata
gledao najdublji smisao bavljenja sociologijom. Ve u predgovoru
prvom izdanju knjige O podeli drutvenog rada on pie: Ali ako
nameravamo da pre svega prouavamo drutvenu stvarnost, ne sledi
da se odriemo njenog poboljavanja: smatrali bismo da naa
istraivanja ne zasluuju ni jedan as napora ako bi ona trebalo da
imaju samo spekulativni znaaj. Ako mi paljivo razdvajamo
teorijske probleme od praktinih, ne inimo to jer zanemarujemo ove
poslednje:
to je, naprotiv, da bismo se osposobili da ih bolje
resimo".5) Kao i Kont i Dirkem oekuje od sociologije integrativni
uticaj na drutvo. Ali Dirkemu je daleko vie stalo da sociologija
usled toga ne izgubi svoje primarne epistemoloke karakteristike.
Njemu su poznati esto isticani argumenti o ko-jenitoj razlici izmeu
vrednosnih i injeninih sudova. On, meutim, smatra da sociologija
moe, ne naputajui tlo isku-stveno-teorijskog prouavanja drutva,
donositi nauno zasnovane vrenosne sudove o drutvu. U
pomenutom predgovoru on tvrdi da postoji stanje 6moralnog zdravlja
koje jedino nauka moe kompetentno odrediti". ) To stanje nije
odreeno nepro-menljivom ljudskom prirodom nego isto rij ski datim
optim osobinama i stepenom razvijenosti datog drutva.
Izgraujui u Pravilima sociolokog metoda svoju ce-lovitu
zamisao sociologije i njenog metoda Dirkem se vratio na ovaj
problem. Cilj njegovih razmatranja o normalnim i patolokim
pojmovima jeste da izgradi epistemoloku osnovu praktine primene
sociolokog saznanja koja bi imala nauni karakter. Naime, nauna
intervencija u drutveni ivot, ili drugim recima nauna politika je
moguna jedino ako se nauno mogu razlikovati normalne i
patoloke drutvene pojave. U protivnom sluaju ne moe se izbei
proizvoljnost u praktinoj upotrebi pojedinih naunih rezultata.
Odmah treba rei da Dirkem nije precenjivao praktinu vrenost
postojeih sociolokih saznanja
)E.
Durkheim,
De
1926, p. XXXVIII-IX.
)Ibidem, p. XXXIX.
5

la

division

travail

social,

F.

Alcan,

Pari,

98

99

istiui skromne mogunosti naunog zasnivanja drutvene prakse. U

svojim predavanjima o pragmatizmu on je isticao
ogroman znaaj
praktine intuicije u donoenju drutvenih odluka.7)
Ispitujui mogunost zasnivanja naune drutvene patologije,
Dirkem je nastavljao neke bitne pozitivistike tradicije, a u prvom
redu za pozitivizam vrlo karakteristian konfor-mistian odnos prema
postojeoj drutvenoj stvarnosti. To se najbolje vidi u njegovoj
polaznoj i osnovnoj odredbi pojma normalnog. Normalno se
izjednaava s onim to je u odreenom drutvu proseno, a sve to od
proeka u veoj meri odstupa smatra se patolokim.8) Opravdanje za
ovo gledite se nalazi u delovanju mehanizma drutvenog odabiranja
koji dozvoljavaju da opstane samo ono to je za odreenu vrstu u
ovom sluaju za odreeno drutvo korisno. Dirkem doista ne
ostaje samo na ovoj polaznoj odredbi normalnog koja znai ist konformizam. Sasvim opisno, statistiko razlikovanje normalnih i
patolokih pojava nije dovoljno sigurno i on zahteva da se normalni
karakter prosenih pojava i teorijski objasni. Ovo je, po njegovom
miljenju, naroito potrebno u onim periodima kada se neko drutvo
nalazi u prelaznim fazama, na poetku svojih dubljih promena. Tada
prosene pojave ne moraju vie da budu normalne. Nadalje, zakljuke
o normalnosti nekih pojava, izvedene na osnovu njihove prosenosti u
jednom konkretnom drutvu treba proveravati u drugim drutvima
slinog tipa; osnovanije je, naime, smatrati normalnim opte osobine
odreenog tipa drutva, nego osobenosti koje on dobij a u pojedinanim drutvima. Ipak ovo reenje ne izgleda srenije od
polaznog stanovita. ablonski primenjeno, ono moe da sputava
razvoj naprednijih drutava u okviru nekog ireg drutvenog tipa, kao
i da vodi u apstraktno nivelisanje osobenih razlika izmeu pojedinih
drutava istog tipa koje su plod posebnih uslova njihovog razvoja i
aktualnog opstanka.
Na kraju, ali vie kao korekturu polaznog stanovita, Dirkem
pominje jedan sasvim drukiji kriterij za razlikovanje normalnih i
patolokih pojava. Iako prosene pojave moraju u svojoj osnovi biti
korisne i normalne, ipak izmeu normalnog i idealnog postoji izvesna
razlika. I pored sve vere u spontano delovanje drutvenog odabiranja,
Dirkem je morao pretpostaviti da nije sasvim sigurno da je na taj
nain uspostavljen najbolji mogui oblik raznih drutvenih pojava i da
korisnost prosenog ne treba da spreava sociologiju da traga za
optimalnim obli-

cima raznih drutvenih pojava. Ovde, dakle, pojam normalnog dobij a

novo znaenje racionalno utvrene optimalne norme. U stvari,
samo u tom znaenju je normalno opravdano suprotstaviti
patolokom; normalno, u smislu prosenog, jeste antipod izuzetnog, a
ne patolokog. Nema sumnje da zadatak praktine primene naunih
saznanja postaje mnogo sloeniji i ambiciozniji ako se pojam
normalnog izvodi iz teorijski zasnovanih optimalnih mogunosti, jer
je optimalno stanje daleko tee postii nego odravati spontano
nastalu prosenost, ali to stanovite prua daleko vie prostora za
stvaralaki konstruktivizam primehjenih nauka. U nekim svojim
analizama patolokih pojava u savre-menom drutvu, a pre svega u
kritici podele rada zasnovane na prinudi i drutvenoj anomiji, Dirkem
je polazio od ovog drugog shvatanja pojma normalnog koje
epistemoloki, meutim, nije uspeo ire da obrazloi.
Konformizam njegovih osnovnih shvatanja o prirodi
normalnih i patolokih pojava dovodio ga je do vrlo neoekivanih i
nauno neosnovanih zakljuaka. Najkarakteristiniji pri-mer jeste
gledite da je kriminal, dok se kree u granicama koje su prosene za
odreeni tip drutva, ne samo normalna, ve i drutveno korisna
pojava. U kriminal, po Dirkemu, spadaju svi postupci koji vreaju
snana oseanja kolektivne svesti,9) ali upravo zbog toga (1) ne
dozvoljava kolektivnoj svesti da se okameni i postane nesposobna za
promene koje zahteva razvoj, i (2) kanjavanje kriminalaca je
drutveni in kojim se uvruje kolektivna drutvena svest. Ovo
shvatanje se ilustruje istorijskim primerom osude Sokrata. Po
postojeem atinskom pozitivnom pravu Sokrat je kriminalac i
njegova osuda je sasvim opravdana, ali on je istovremeno vesnik
nove faze u razvoju antikog drutva i prema tome nosilac progresa.
Nije teko izneti itav niz razloga protiv ovakvog konformistikog shvatanja drutvene patologije. Dirkem je pozitivno
pravo shvatao kao izraz kolektivne svesti, tj. kao spontano
ispoljavanje volje drutvene celine; a zatim, verujui u normalnost
spontanog drutvenog razvitka, on nije smatrao da treba nauno
ispitivati razne norme pozitivnog prava da bi se utvrdilo da li su one
stvarno usmerene protiv drutveno patolokih pojava. Pravne norme,
naime, na osnovu kojih se osuuju nosioci drutvenog progresa, ljudi
kojima e to isto drutvo nekoliko decenija kasnije dizati spomenike,
jedan su od naj-tipinijih primera drutvene patologije, znak da se
drutvena organizacija toga drutva nalazi u dubokim proti
vrenostima. Zbog toga je nauno sasvim neosnovano poistovetiti
stvarne drutvene funkcije raznih oblika drutvenog ponaanja
kojima

) E. Durkheim, Pragmatisme et sociologie, J. Vrin, Pari, 1955, p. 183-84.

) E. Dirkem, Pravila sociolokog metoda, str. 6162.

) Ibidem, str. 70.

100
je esto zajedniko samo da se prema njima primenjuju krivine
sankcije. Ako sociologija nije u stanju da na osnovu teorijskih
kriterija utvruje razliite drutvene funkcije raznih vrsta pojava koje
odstupaju od datih drutvenih proeka i normi, onda je neizbean
Dirkemov paradoks: da kriminal mora biti glavni nosilac drutvenih
promena i da drutvo mora da kao kriminalce poniava one ljude koji
su najzasluniji za njegov napredak.
Nije, meutim, u pitanju samo etiki paradoks. itav se
problem mora razmatrati i sa stanovita efikasnosti odreenog tipa
drutvene organizacije i njene trajnije stabilnosti i sposobnosti za
razvoj. Teko je' verovati da e se pomou ovakvih drutvenih
mehanizama nai najefikasnija i najracionalnija re~ enja za
drutvene promene koje u toku vremena postaju neminovne. A
neracionalna reenja, izmeu ostalog, mogu da potkopavaju temelje
drutvene
stabilnosti.
Izgleda
da
je
to
racionalnije
institucionalizovanje naina svesnog unoenja raznih drutvenih
promena najsigurnija garanti ja za postizanje trajne stabilnosti
odreenog tipa drutvenog ureenja. U svakom sluaju, to je mnogo
pouzdaniji put od ukoene drutvene stabilizacije koja se postie
pomou kanjavanja svih oblika ponaanja koji odstupaju od
aktualnih drutvenih normi. Nauka, pak, koja prema aktualnim
oblicima drutvenog ivota nije, iz bilo kojih razloga, u stanju da
zauzme teorijski zasnovan kritiki stav, ne moe pruiti veu pomo
u donoenju kljunih drutvenih odluka.
Ovim su u najoptijim potezima ocrtane polazne teorijske
pretpostavke o prirodi drutva i o drutvenoj ulozi sociologije na
kojima je Dirkem izgradio svoju zamisao sociolokog metoda. O
pojedinim metodolokim pitanjima on je pisao u raznim 10svojim
delima. Meutim, u doktorskoj disertaciji o Mon-teskijeu ) i u
Pravilima sociolokog metoda njegov osnovni cilj nije bio reavanje
raznih operativnih istraivakih tekoa nego konstituisanje
sociologije u metodolokom pogledu. Poto je svojim shvatanjem
prirode drutvenih pojava hteo da dokae da postoji jedna oblast koju
moe prouavati jedino sociologija, trebalo je izneti i glavne
osobenosti njenog metoda. To je bio glavni zadatak Pravila. Ali
razmatrajui ovaj sredinji problem, Dirkem je razvio jednu vrlo
celovitu metodoloku zamisao u kojoi su vrlo proporcionalno
zastupljeni svi osnovni metodoloki problemi: (1) nain stvaranja
iskustvene naune evidencije, (2) objanjavanje utvrenih iskustvenih
odnosa i (3) dokazivanje naunih stavova.
10

) E. Durkheim, Quid Secundatus politicae scientiae instituen-dae contulerit,

Gounouilhou, Bordeaux, 1892. U francuskom prevodu A. Kiviljea (A. Cuvillier)
disertacija se nalazi u knjizi E. Durkheim, Montesquieu et Rousseau, M. Riviere,
Pari, 1953.

101
Dirkem je bio vrlo nezadovoljan optim stanjem sociologije
svoga vremena i metodolokim nivoom njenih istraivanja. Najdublji
koren tih slabosti on je video u krajnje nemetodinom odnosu
sociologa prema stvaranju iskustvene evidencije za svoja teorijska
zakljuivanja. S ovog stanovita on kritikuje apstrakt-no-spekulativni
karakter veine sociolokih radova, jak uticaj ideolokih i
prakticistikih elemenata na socioloku misao koji se ogleda u
nedovoljnoj naunoj zasnovanosti i neodreenosti mnogih
sociolokih pojmova, nekritino preuzetih iz svakodnevnog govora,
kao i veliku nesistematinost u prikupljanju neophodnih iskustvenih
obavetenja. Usled toga je injenika graa u istraivakim radovima
preteno sluila za ilustraciju odreenih teorijskih stavova, a ne kao
pouzdana osnova za njihovo stvaranje i proveravanje.
Nain stvaranja naune iskustvene evidencije je, stoga,
polazna taka Dirkemove metodoloke zamisli. Prvo njegovo pravilo
koje treba da obezbedi uspostavljanje metodinog odnosa prema
drutvenoj stvarnosti u sociolokim istraivanjima jeste da se
drutvene injenice posmatraju kao stvari".11) Smisao ovog pravila,
koje se esto pogreno tumai, jeste zahtev da se u prouavanju
drutva zauzme isti onakav stav kakav egzaktne prirodne nauke
zauzimaju prema predmetu svoga ispitivanja. S obzirom na izrazito
spiritualistiko shvatanje prirode drutvenih pojava, sasvim je
oigledno da Dirkem nije mogao za-, stupati fenomenalistiko
shvatanje naunih iskustvenih obavetenja. Vrednost podataka o
pojavnim oblicima drutvenog ivota zavisi od toga koliko su oni
podesni za otkrivanje njegovog unutranjeg kolektivno-psihikog i
idealnog sadraja. Upravo njegovo shvatanje prirode drutvenih
pojava prisiljavalo ga je da razmatra neka najsloenija pitanja
stvaranja iskustvene evidencije. Osnovne drutvene pojave, tj.
kolektivna moralna stanja ne mogu se neposredno posmatrati; o njima
se moe zakljuivati samo posredno, na osnovu podataka o raznim
oblicima ponaanja i drutvenih normi kojima se ta ponaanja nastoje
regulisati. Na primer, u knjizi O drutvenoj podeli rada Dirkem
uzima strukturu prava nekog drutva kao najpouzdaniji izraz tipa
njegove drutvene solidarnosti. A u Samoubistvu se visoke stope
samoubistva uzimaju kao pokazatelj slabosti organske solidarnosti.
Dirkemu je bila potpuno jasna ne samo neophodnost nego i
logika sociolokog prouavanja tzv. latentnih struktura. U knjizi O
podeli drutvenog rada on pie: Ali drutvena solidarnost je
potpuno moralna pojava koja se ne moe, kao takva, egzaktno
posmatrati, a naroito ne meriti. Da bi se mogla izvriti
u

) E. Dirkem, Pravila sociolokog metoda, str. 31.

102
ova klasifikacija i poreenje (tipova drutvene solidarnosti V. M.)
treba dakle unutranju injenicu koja nam izmie za-meniti spoljnom
injenicom koja je simbolizuje, i prouavati prvu pomou druge".12)
Dakle, ve teorijski razlozi nisu dozvoljavali Dirkemu da prihvati
fenomenalizam; a moe se dodati da ga on nije usvajao ni isto
epistemoloki. Cilj nauke nije, po njegovom miljenju, opisivanje i
sreivanje opaajnih podataka, nego da pomou njih otkriva uzrone
odnose i zakone koji se ne mogu zapaziti na pojavnoj ravni.
Ovakvo shvatanje odnosa izmeu neposrednih ulnih podataka i
deterministikih struktura stvarnosti koje se u nauci na osnovu tih
podataka nastoje prouavati, uticalo je da se Dirkem u razmatranju
strukture izvornog naunog obavetenja uputi u nekoliko pravaca i
anticipira bitna reenja operacio-nalnog definisanja teorijskih
pojmova, a da pri tom ne padne u jednostranosti klasinog
operacionalizma. (1) U tenji za postizanjem to vee objektivnosti
naunog prikupljanja iskustvenih podataka on istie da u prvim
fazama istraivanja u plan prikupljanja podataka mogu da uu samo
pojave koje se mogu neposredno zapaziti. Dakle, u trenutku kad tek
poinje istraivanje, kad injenice nisu jo podvrgnute nikakvoj
obradi, jedina njihova obeleja koja mogu biti dostupna jesu ona koja
su dovoljno spoljanja da bi bila neposredno vidljiva. Bez sumnje su
bitnija ona koja se nalaze dublje, njihova vrednost u pogledu
objanjavanja je via, ali ona su nepoznata u ovoj fazi nauke i mogu
biti anticipirana samo ako neka duhovna koncepcija zameni
stvarnost. Stoga,
meu prvima treba traiti predmet ove osnovne
definicije."13) Polazne, ili kako se danas obino kae operacionalne,
definicije moraju omoguavati da se po isto spoljnim znacima moe
utvrditi da li u svakom pojedinanom sluaju postoji ili ne odreena
pojava. To je, pored objektivnosti postupaka prikupljanja podataka,
bitan pred-uslov za postizanje sistematinosti iskustvene evidencije.
Ali (2) Dirkem istovremeno uvia da vrednost polaznih ili operacionalnih definicija, kao i upotrebljivost prikupljenih podataka,
zavisi od njihove teorijske adekvatnosti, tj. od toga da li izabrani
opaajni elementi ovih definicija stoje u vrstim odnosima s nekom
drutvenom pojavom koja se ne moe neposredno posmatrati. Premda
zbog svog izrazitog induktivizma nije mogao potpunije analizirati
nain obrazovanja teorijskih definicija naunih pojmova, u emu
dolaze snano do izraaja njihove deduktivne veze s naunom
teorijom, Dirkem je ukazivao na neophodnost teorijskog definisanja
naunih pojmova
12

)E. Durkheim, De la division du travail social, p. 28.

)E. Dirkem, Pravila sociolokog metoda, str. 46.

13

103
i zahtevao da se definisanje izvodi iz to ire uporedne perspektive.
Meutim, u tenji da obezbedi to veu objektivnost
iskustvenih podataka Dirkem je neopravdano suavao njihove izvore.
Istiui naelo da se elementi naunih pojmova koji slue za
prikupljanje podataka zasnivaju na opaajnim podacima, on je bio
svestan subjektivnosti opaanja i potrebe da se ono uini to
objektivnijim. Prirodne nauke su u tom cilju razvile vrlo precizne
instrumente za posmatranje i merenje s kakvima sociologija ne
raspolae. Sve je ovo epistemoloki opravdano, no neosnovan je
Dirkemov strategijski zakljuak; namesto da se zalae za to ire
razvijanje raznolikih tehnikih sredstava za usavravanje naina
prikupljanja iskustvenih podataka, on naglaava da se drutvene
pojave mogu tim objektivnije posmatrati to se vie odvoje od
individualnih oblika u kojima se ispoljavaju, jer opaaj moe da bude
objektivniji ako je predmet opaanja vie fiksiran i manje
promenljiv. Drutveni ivot, stoga, treba posmatrati u njegovim
kristalizovanim kolektivnim oblicima; ne u individualnim oblicima
ponaanja, miljenja, oseanja, nego u pravnim i moralnim propisima,
narodnim poslovicama i izrekama, kolektivnim injenicama
drutvene strukture i si. Pri tom je Dirkem, sledei Konta, naroito
odluno osporavao naunu vrednost podataka dobij enih
samoposmatra-njem, u emu e se s njim slagati i mnogi kasniji
neopozitivisti u sociologiji. Dakle, drutvene pojave treba da
posmatramo14u samim njima, nezavisno od svesnih subjekata koji ih
zamiljaju". ) Sociologija treba da pree iz
subjektivnog stadija,
koji jo nije prevazila, u objektivnu fazu".15)
Epistemoloki se ovo ograniavanje izvora upotrebljivih naunih
podataka o drutvu brani nastojanjem da se postigne to vea
objektivnost nauke. Oigledno je, meutim, da Dirkem ne bi mogao
prihvatiti ovakva reenja da ona nisu odgovarala njegovim teorijskim
shvatanjima drutva u kojima je odnos drutva i pojedinca, kolektivne
i individualne svesti bio shvaen u duhu jednostranog sociolokog
realizma. Perspektivno, ovakvo shvatanje izvora sociolokih
obavetenja bilo je vrlo nepovoljno. Ono je znatno osiromaavalo
izvorne naune podatke i inilo ih neadekvatnim za prouavanje
mnogih drutvenih pojava, koje se ispituju u savremenim uslovima, u
svome toki
Jo jedno epistemoloke naelo dolazi vidno do izraaja Dirkemovim
razmatranjima o stvaranju iskustvene naune evidencije. On se
uporno zalae za to sistematinija izvorna obavetenja, koja jedino
mogu da uklone iz sociologije aneg') Ibidem, str. 41.
) Ibidem, str. 42.

104

105

dotsku i ilustrativnu upotrebu pojedinanih iskustvenih podataka. Da

bi se ovo postiglo, neophodno je da se, poto je predmet istraivanja
jasno i nedvosmisleno operacionalno definisan, prikupljanje podataka
protegne na sve sluajeve u odreenom iskustvenom okviru na
koje se odnose definicije upotreb-ljenih naunih pojmova, i izbegne
svako proizvoljno odabiranje pojedinanih
primera, koji su obino u
skladu s nekim pred-ubeenjima.16) Pored toga, Dirkem kritikuje
izvoenje optih zakljuaka o pojedinim vrstama drutvenih pojava
na osnovu njihovog prouavanja samo u nekim tipovima drutva.
Ve je reeno da je Dirkem pridavao veliki znaaj statistici.
Izgleda da je on to inio zbog toga to ona obezbeuje onakve
izvorne podatke kakve je on najvie cenio, a i slui se postupcima
koji su odgovarali njegovom shvatanju o nainu stvaranja iskustvene
naune evidencije: (1) nastoji da definise predmet prikupljanja
podataka pomou nekih objektivnih, opaajnih obeleja, (2) pojave
obuhvata ili potpuno ili na osnovu nekog sistematskog naela izbora i
(3) dolazi do agregatskih pokazatelja koji vae za odreene skupove
pojava, a u kojima gotovo potpuno iezavaju osobenosti pojedinih
individualnih sluajeva. Dirkem je smatrao da se agregatski statistiki
pokazatelji mogu smatrati kolektivnim karakteristikama odreenih
skupova. Danas, meutim, postaje sve oiglednije da takav zakljuak
u mnogim sluajevima nije dovoljno osnovan, poto kolektivni
drutveni oblici, pored svojih agregatskih, imaju i izrazito
globalne
osobine, nezavisne od osobina svojih elementarnih delova.17)
Iako se kao teoretiar mnogo bavio problemima socio-.
lokog objanjavanja drutvenih pojava, Dirkem nije iscrpno
analizirao logiku strukturu naunog objanjavanja, nego je sva
njegova panja bila usredsreena na ispitivanje teorijskog pristupa u
kome se drutvene pojave mogu nauno objasniti. Taj pristup po
njegovom miljenju,moe da bude samo socioloki. Njegova
shvatanja naina objanjavanja drutvenih pojava najbolje pokazuju
kako je Dirkem zamiljao sociologiju i njenu teoriju, a istovremeno u
njima najoiglednije dolazi do izraaja njegovo sociologistiko i
funkcionalistiko stanovite.
Drutvene pojave nisu samo poseban deo stvarnosti u kome
vladaju posebni drutveni zakoni. Drutvo je, po Dirke-movom
miljenju, jedna vrlo izrazito autonomna sfera stvarnosti koja se kree
gotovo iskljuivo po svojim unutranjim zakonima, i na koju
nedrutveni inioci nemaju veeg uticaja. Opte stanje

drutva, koje se ogleda u osnovnim odnosima u njegovoj morfolokoj^ strukturi i karakteru njegove drutvene svesti je odluujui
inilac od kojeg zavise sve drutvene pojave. Sociolo-gizam stoga
prilikom objanjavanja drutvenih pojava zanemaruje ispitivanje
uticaja nedrutvenih inilaca, pre svega biopsihikih ovekovih
svojstava i spoljne prirodne sredine u kojoj drutvo postoji i prema
kojoj se ono stalno nalazi u aktivnom odnosu. Ovo gledite sasvim
jasno izraava osnovno pravilo sociolokog objanjenja koje glasi:
Odluujui uzrok drutvene injenice treba traiti meu prethodnim
drutvenim injenicama, a ne u stanjima pojedinane svesti".)
Pravilo nije sadrinski potpuno razvijeno, jer Dirkem, kad u drugom
delu navedenog stava eliminie nedrutvene inioce, navodi samo
psihike osobine. Potpunije, i vie u skladu s njegovim optim
shvatanjem drutvene uzronosti trebalo bi da u formulaciji osnovnog
pravila sociolokog objanjenja budu eksplicirao iskljueni i prirodni
i bioloki inioci kao izvori bilo kakvog znaajnijeg uticaja na
drutvo.
Sa ovog sociologistikog stanovita Dirkem kritikuje ne
samo -Milov psiholoki redukcionizam nego i Kontovo i Spen-serovo
objanjavanje drutvene evolucije pomou uroene o-vekove tenje
da razvija svoju prirodu (Kont), odnosno pomou tenje za sve
veom sreom ime Spenser objanjava pokretake motive
drutvenog razvoja. Sve te teorije izvode socioloke zakone iz
psiholokih, bilo da to ine eksplicitno kao Mil, ili implicitno kao
Kont i Spenser, a ne uviaju da je drutvo jedna posebna stvarnost
koja nastaje udruivanjem pojedinaca, ali koja ima svoje posebne
zakone razliite od zakona psihikog ivota pojedinaca. Grupa misli,
osea i dela, pie Dirkem, sasvim drukije nego to bi inili njeni
lanovi kada bi bili izdvojeni. .. Prema tome, svaki put kad se neka
drutvena pojava neposredno objanjava
psihikim pojavama,
izvesno je da je objanjenje pogreno".19) Ve je reeno da se
kolektivna svest namee pojedincima kao prinuda, i to sa snagom
koja ne zaostaje za otporom koji ovekovoj delatnosti pruaju
materijalni predmeti. Uzroci, meutim, kolektivnih predstava,
oseanja i stremljenja ne nalaze se u pojedincima i njihovim
svestima, nego u stanju u kom se nalazi drutvo kao celina. Samo
time to se razna drutva nalaze u najrazliitijim stanjima moe se
objasniti vrlo velika raznolikost psihikog ivota ljudi koja se zapaa
u razliitim drutvima i isto rij i, a koja se ne bi mogla objasniti
nikakvim zajednikim psihikim odlikama ljudi niti nekim
psiholokim zakonima.

16

)Ibidem, str. 46-51.

)Sire
o
odnosu
izmeu
vid. u poglavlju o merenju.
17

individualnih

kolektivnih

obeleja

') E. Dirkem, Pravila sociolokog metoda, str. 102. ')

Ibidem, str. 98.

106

107

Osnovno naelo objanjenja uzroka drutvenih pojava treba

primeniti i u prouavanju njihovih.funkcija. Dirkem smatra da
socioloko prouavanje neke drutvene pojave nije zavreno ako je
otkriven samo uzrok, usled koga je ona nastala i koji je odrava. To je
tek prvi deo objanjenja, najvaniji ali ipak poetni. Da bi neka
drutvena pojava bila socioloki objanjena treba otkriti njenu ulogu u
odreenom drutvu, ili ono to se obino naziva njenom drutvenom
funkcijom. Drutvena funkcija neke pojave se sastoji u objektivnom
odnosu koji postoji izmeu nje i drutva kao celine. Funkcija
odreene vrste pojava se odreuje po tome kakvu drutvenu potrebu
one zadovoljavaju. Sasvim bi, meutim, bilo pogreno smatrati da se
funkcija nekil\ drutvenih pojava sastoji u zadovoljenju nekih
individualnih potreba. Drutvene pojave mogu sluiti pojedincima, ali
samo posredno. Neposredno, one uvek slue drutvu. Pravilo za
objanjavanje funkcija drutvenih pojava stoga glasi: Funkciju
drutvene injenice treba 20uvek traiti u odnosu koji ona odrava s
nekim drutvenim ciljem". )
Ovo sociologistiko i funkcionalistiko stanovite postaje jo
oiglednije u sledeem pravilu koje tvrdi da prvi poetak svakog iole
znaajnijeg drutvenog
procesa treba traiti u sastavu unutranje
drutvene sredine".21) Kad ve postoje, drutvene pojave
zadovoljavaju prvenstveno neku drutvenu potrebu, pa je prirodno da
one i nastaju uglavnom samo usled izrazito globalnih drutvenih
uzroka. Unutranju drutvenu sredinu Dirkem deli na dva dela: prvo,
stvari u koje se ubrajaju sve materijalne i duhovne tvorevine nastale u
toku ranijeg drutvenog razvoja, a pre svega pravo, obiaji, umetnost,
dok drugi deo unutranje sredine ine ljudi. Aktivan inilac u pravom
smislu su samo ljudi, shvaeni kolektivno kao ljudska sredina, i
osnovni zadatak sociologije jeste da objasni kako razliite osobine
ove unutranje drutvene sredine utiu na razne drutvene pojave.
Prema tome, socioloko objanjenje uzroka drutvenih pojava i
njihovih funkcija treba uvek da pre svega uzima u obzir stanje drutva
kao celine u odreenom vremenu. To opte stanje drutva, njegova
unutranja sredina je glavno uzrono polje u kome nastaju sve
pojedinane drutvene pojave, a u tom okviru treba traiti i njihove
funkcije.
Karakteristino je da na nekim mestima u Pravilima Dirkem
gotovo sasvim potcenjuje uticaj istorijskih inilaca na aktualno stanje
drutva. On, naime, smatra da se nekom silom koja bi delovala iza
lea drutva (vis a tergo) ne moe objasniti drutvena aktivnost u
datom momentu, nego da njeno obao

) Ibidem, str. 102. S1)

Ibidem, str. 104.

janjenje treba traiti pre svega u aktualnom stanju drutva.22) I

drugo, Dirkem jako suava uzroni znaaj spoljnih inilaca, tj. uticaja
ostalih drutava. On smatra da su uticaji spoljnih inilaca na svako
konkretno drutvo ogranieni uglavnom na razvoj
drutvenih funkcija
koje slue bilo za napad ili za od-branu.23) Ti meunarodni ili
meudrutveni uticaji se, meutim, mogu gotovo sasvim zanemariti
prilikom ispitivanja ostalih drutvenih delatnosti. Ovo izrazito
aktualistiki imanentno shvatanje globalnih drutava kao gotovo
zatvorenih sistema imalo je dosta uticaia na kasniji funkcionalizam.
U ovoj ovi.A. globalno shvaenoj optedrutvenoj sredini
treba zatim razlikovati i neke posebne ili ue sredine. U tom pogledu
je Dirkem ostao, u stvari, samo na nekim i to ne najvanijim
elementima. Najvanijim uim drutvenim sredinama on je shvatao
porodicu, zatim drutveno-profesionalne grupe i njihova, udruenja i
razliite tipove naselja.
Dirkemovo shvatanje drutvene strukture je nerazvijeno i
slabo upravo zbog toga to on, smatrajui da je podela rada najvaniji
i gotovo jedini inilac drutvene diferencijacije, nije uviao da se u
okviru podele rada, a na osnovu svojine ili raspolaganja materijalnim
uslovima za obavljanje privredne i ostalih drutvenih delatnosti, u
drutvenoj strukturi stvaraju drutveni slojevi, klase, stalei, kaste kao
mnogo iri drutveni oblici od drutveno-profesionalnih grupa, i da su
upravo ti iri kolektivni oblici u drutvenoj strukturi vrlo aktivni
inioci i najznaajniji ui drutveni delovi, koji su, pored etnikih zajednica, najvie sposobni za razne samostalne oblike kolektivnog
delovanja i kulturnog stvaralatva. Zadravajui se u analizi drutvene
strukture preteno na drutveno-profesionalnim grupama, Dirkem nije
uspeo da realistinije pokae unutranju diferencijaciju opte
drutvene sredine. Isto tako on nije dovoljno uvideo koliko nekad
etniko-kulturni inioci mogu da utiu na stvaranje pojedinih uih
drutvenih grupa. Svako ko je iveo u nacionalno meovitom drutvu
u momentima kad su u njemu postojali otriji nacionalni sukobimogao je da se uveri koliko razne etniko-kulturne grupe, na primer
nacije u modernom drutvu, mogu da razviju svoju unutranju koheziju i samostalne oblike unutardrutvene delatnosti; koliko one
22

) Ibidem, str. 107109. Treba rei da ove opte formulacije o ulozi istorijskih
inilaca u sociolokom objanjavanju drutvenih pojava ne izraavaju dovoljno
adekvatno stvarno Dirkemovo gledite. Vid. G. Davy, L'Explication sociologique et
le recours a l'histoire d'apres Comte, Mili et Durkheim, Revue de metaphysique et de
morale, 54 an., Na 34; R. H. Bellah, Durkheim and Historv, American
Sociological Revieiv, v. 24 (1959), Ne 4.
23
) E. Dirkem, Pravila sociolokog metoda, str. 107.

108

109

u tim uslovima postaju znaajan drutveni okvir obrazovanja onog

to bi se uslovno moglo nazvati kolektivnom sveu, pa ak i da se
nacionalne svesti u tim uslovima toliko razlikuju i sukobljavaju da
opta kolektivna svest jedva da uopte postoji. Meutim, trajna
metodoloka tekovina Dirkemovog shvatanja sociolokog
objanjenja jeste vrsto povezivanje uzronog i funkcionalnog
objanjavanja. U kasnijem funkciona-lizmu se skoro po pravilu
smatralo da je neka drutvena pojava objanjena ako je utvrena
njena funkcija. Dirkemu je bilo sasvim jasno da aktualna funkcija
neke pojave ne objanjava njeno poreklo, jer pojava mora najpre
postojati da bi mogla da obavlja odreenu funkciju i da zbog toga
treba odvojeno ispitivati uzroke koji su proizveli neku pojavu od
funkcije koju ona, kad ve postoji, ima u odreenom drutvu.24)
Zatim, iako mu je bilo mnogo stalo do to egzaktnijeg ispitivanja
funkcija drutvenih pojava, Dirkem nije bio hiperfunkcionalist. On,
naime, nije smatrao da sve drutvene pojave moraju imati neke
funkcije, uviajui mogunost da neke pojave izgube svoje
nekadanje funkcije, a da se ipak odravaju po inerciji tradicije, kao
ukrasi iz prolosti ili kao njeni simboli; on je ak doputao
mogunost postojanja drutvenih pojava koje nikad nisu imale
posebnu funkciju. Ovo gledite da pojava ne mora odmah ieznuti s
iezavanjem njene korisne drutvene funkcije je teorijski opravdano.
Teorijski i metodoloki je jo mnogo zanimljivije da
Dirkem odnos uzroka i funkcije shvata vrlo reciprono. Funkcija
koju neka pojava obavlja moe istovremeno raati ili bar obnavljati
njen uzrok. Ako, na primer, jedan tip porodice u nekom datom
drutvu ima odreenu funkciju (u nerazvijenom drutvu porodica je,
pored ostalog, i osnovna profesionalna kola za novi narataj), onda
ona pothranjuje i obnavlja uzroke usled kojih taj tip porodice postoji.
Kad nestane prvobitna funkcija, jer se izmeni opte stanje drutva,
prestaje priliv energije koja je potrebna da bi se uzrok usled kog
odreena pojava nastaje stalno odravao u delatnom stanju.
Napokon, treba istai da je teorijski opravdano Dirkemovo
tumaenje funkcije kao objektivnog odnosa izmeu pojave i
odreenog stanja drutva. Funkcija, prema tome, ne zavisi samo od
objektivnih osobina pojave koja funkciju vri, nego se javlja kao
odnos. Najbolje se to moe videti kad se promeni opte stanje
drutva. Zbog optih promena u drutvu deava se da neka pojava
izgubi svoju nekadanju funkciju, iako se sama nije izmenila, zato
to njena ranija funkcija nije vie potrebna u novom drutvenom
stanju. Izgubila se dakle funkcija jer se izmenio objektivni

) Ibidem, str. 91.

odnos, iako su jo uvek ue shvaene objektivne osobine pojave,

koja je ranije imala neku funkciju, ostale uglavnom neprome-njene.
Dirkem je uinio vrlo velik i vrlo koristan napor u razradi metoda
uzrone analize. teta je to nije detaljnije razradio i postupke
funkcionalne analize, jer na tome planu postoje ta-koe velike
tekoe. On je bio svestan da ono to se u nekom drutvu smatra
funkcijom odreenih pojava ne mora biti njihova stvarna funkcija; da
sociologija ako se osloni na shvatanja koja u drutvu postoje o
funkciji nekih pojava, moe vrlo lako da se identifikuje s odreenom
ideologijom; da ona stoga mora ispitivati stvarne funkcije, i te
stvarne funkcije odreene vrste pojava pronalaziti otkrivanjem
objektivnih odnosa izmeu pojava i opteg stanja drutva. Ipak,
Dirkem nije sistematski razradio metod socioloke funkcionalne
analize.
U razvijanju metoda uzrone analize njegov doprinos je
daleko znaajniji i jo uvek vrlo savremen.2^) S obzirom da je
otkrivanje uzronih odnosa osnova objanjenja drutvenih pojava,
Dirkem je nastojao da ispita da li se i na koji nain moe doi do
relativno pouzdanih saznanja o drutvenoj uzro-nosti. On se slagao s
Milom u jednom: da eksperiment nije ire upotrebljiv u ovu svrhu, ali
je odluno osporavao da to znai da ne postoje drugi putevi i sredstva
za ispitivanje drutvene uzronosti. Najvaniju zamenu za
eksperiment Dirkem je video u uporednim istraivanjima. Ako se
prouavanjem nekih pojava samo u jednom drutvu ne mogu
pouzdano razdvojiti uzroci koji zajedniki na njih utiu i odvojeno
ispitivati delovanje svakoga od njih, to se moe postii ispitivanjem
tih pojava u razliitim drutvima u kojima se inioci to na njih
deluju nalaze u razliitim meusobnim odnosima, pa se na taj nain i
njihovo dejstvo moe bar delimino izolovano posmatrati. Upo-redna
istraivanja imaju daleko iri znaaj u Dirkemovoj metodologiji nego
kod Konta. Kont je smatrao da, poto je otkrio osnovne zakone
drutvenog razvoja, uporednim istraivanjima treba prouiti sporedne
inioce koji su uticali da tempo razvoja svih konkretnih drutava nije
bio podjednak. Dirkem je meutim, bio ubeen da se na uporednom
planu reavaju svi osnovni teorijski zadaci sociologije, jer se samo
uporeujui pojave u raznim drutvima moe otkriti ono to je u
njima zajedniko, kao i ono to utie da one u raznim drutvima
dobiju
25

) Ibidem, str. 11320. Meutim na razvoj metoda uzrone analize

neeksperimentalnih podataka Dirkem je daleko vie uticao svojim delom o
samoubistvu. (E. Durkheim, Le Suicide, F. Alcan, Pari, 1897.) Ovo delo se jo
uvek uzima kao jedan od uzora neeksperimentalne uzrone analize u sociologiji.
Vid. H. Hyman, Survey Design and Analy-sis, The Free Press, Glencoe, 111., 1955;
J. Madge, The Origins of Scien-tific Sociology, The Free Press, Glencoe, 111.,
1962.

110
vrlo raznolike oblike, razliitu uestalost i da se razvijaju u razliitim
pravcima. Stoga je Dirkemovo prouavanje
drutvene uzronosti
uklopljeno u uporedni istraivaki pristup.26)
Prethodno treba izneti osnovne ideje njegove uzrone
analize.27) Dirkem je smatrao da je od etiri Milova pravila za
eksperimentalno utvrivanje uzroka samo jedno metod zajednikih
promena upotrebljivo za ispitivanje drutvene uzronosti. Ako se
utvrdi da se dve vrste pojava stalno nalaze u istim odnosima i stalno
se menjaju na odreen nain, ima dovoljno razloga da se pretpostavi
da izmeu njih postoji neka uzrona veza. Polazna opisna osnova za
ispitivanje uzronih odnosa su stabilne korelacije o stanju i kretanju
odreenih vrsta pojava. Ipak je Dirkem znao da se samo na osnovu
stabilnosti korelacija ne moe zakljuiti da one izraavaju neke uzrone odnose, poto ima i prividnih korelacija, koje mogu biti vrlo
vrste, ali da ipak izmeu pojava koje su u njima dovedene u
meusobni statistiki odnos ne postoji uzrona veza. Neke od
prividnih korelacija nastaju usled toga to su obe vrste korelisanih
pojava posledica nekog zajednikog uzroka koji se, meutim, u
korelaciji ne pojavljuje. Dovoljno je navesti jedan primer, koji moda
nije najsreniji, ali je Dirkemov i lepo ilu-struje ovu njegovu ideju.
Iako je utvreno da izmeu stepena obrazovanja i uestalosti
samoubistava postoji vrlo vrsta pozitivna korelacija, tj. to je vie
obrazovanje vea je uestalost samoubistava, to ne znai da bi bilo
opravdano objanjavati ovu korelaciju kao rezultat neposrednog
uzronog uticaja obrazovanja na poveanje sklonosti ka samoubistvu.
Takvo tumaenje nije uopte odgovaralo Dirkemovom optem
shvatanju drutva. Obrazovanje, po njegovom miljenju, zahvata
preteno periferne delove linosti i zbog toga ne moe da presudno
utie na naj-osnovnije ivotne odluke, a jedna takva sudbonosna
odluka dolazi do izraaja u samoubistvu. Zbog toga je on smatrao da
su i poveanje sklonosti ka samoubistvu i poveana elja za
obrazovanjem podjednako posledice jednog zajednikog uzroka, koji
je on video u opadanju tradicionalnih shvatanja. Gubitak vere u
tradicionalna shvatanja podstie oveka da se obrazuje i da sam trai
odgovore na razna ivotna pitanja, koja za nekog ko je utonuo u
tradicionalna shvatanja nisu uopte problem. On ima reenja. A,
istovremeno, gubitak vere u tradicionalna shvatanja u drutvu, koje
nije na novi nain uspostavilo svoju moralnu integraciju, izaziva
labavljenje unutardrutvenih odnosa, koji su po Dirkemu temelj na
kome pojedinac gradi svoju drutvenu i psihiku ravnoteu. Jer, po
Dirkemu, im se
26

) E. Dirkem, Pravila sociolokog metoda, str. 12123. ") Ibidem, str. 113120.

111
ovek izoluje od drutva, on nema vie drutvenu podrku,
neophodnu svakom pojedincu; on postaje mentalno labilan i
nesposoban da se odupre teim udarcima sudbine, i usled toga vie
sklon ka samoubistvu. Ovo objanjenje zajednikog uzroka poveane
tenje za obrazovanjem i sklonosti ka samoubistvu ne mora biti
teorijski opravdano. Ono je izneto samo kao primer za ilustrovanje
metodolokog problema, koji se sastoji u tome da dve vrsto
korelisane pojave ne moraju biti u neposrednom uzronom odnosu
nego su posledice zajednikog uzroka, koji se ne nalazi u korelaciji,
zbog ega u takvom sluaju ispitivanje treba produiti da bi se otkrio
taj zajedniki uzrok.
Zatim, esto su pojave koje se nalaze u korelacijama vrlo
sloene. Na primer, poznato je da se tip naselja i uestalost
samoubistava nalaze u dosta vrstoj korelacijskoj vezi i da su po
pravilu, bar u Dirkemovo vreme, samoubistva bila vie
rasprostranjena u gradovima nego u selima. Ovakva korelacija ne
ukazuje na specifian uzrok vee uestalosti samoubistava u gradu
kao tipu naselja. Jer grad je neto vrlo sloeno: to je naselje u kom se
nalaze lica najrazliitijih zanimanja; zatim naselje s natproseno
velikim postotkom doseljenika; grad je drutvena sredina u kojoj je
anonimnost ljudi neuporedivo vea nego u naseljima tradicionalnog
tipa s malom pokretlji-vou stanovnitva, gde se svi ljudi dobro
poznaju i gde je lake drutveno kontrolisati celokupno ponaanje
pojedinaca, itd. Treba utvrditi specifino svojstvo grada kao sloene
drutvene pojave koje najvie utie na poveanje uestalosti samoubistava. Trai se, dakle, specifini uzrok preko koga grad, kao
drutvena pojava, najvie i najneposredni]e utie na poveanu
uestalost samoubistava. Dirkem je vrlo jasno uoio ovaj vaan
problem uzrone analize.
Dalje, i pored upotrebe raznovrsnih analitikih postupaka u
ispitivanju iskustvenih odnosa meu pojavama, Dirkem nije smatrao
da je osnovano pretpostaviti da se dve vrste pojava nalaze u
uzronom odnosu ako se za to ne mogu navesti i teorijski razlozi; ili,
drugim recima, ako se neka utvrena stabilna korelacija ne moe
teorijski protumaiti i objasniti sa nekog ireg stanovita, koje nije
stvoreno ad hoc, nego je u stanju da pored objanjenja te korelacije
objasni i itav niz drugih pojava. Na primer, tumaenje da grad
jednim svojim svojstvom utie na pojaanje sklonosti ka samoubistvu
moe se smatrati odrivim, samo ako je izvedeno iz nekog optijeg
teorijskog stava u kome se pomou delovanja toga svojstva
objanjava jo itav niz drugih pojava koje su drukije u gradu nego u
drugim tipovima naselja. Tek poto je neka korelacija objanjena
pomou proverenih teorijskih stavova ima vie oprav-

112

113

danja oekivanje da je u njoj izraen odreen uzroni odnos, tj. da

ona nije samo prividna.
Poto je neki korelacijski odnos svestrano razmotren, treba
uporednim istraivanjem ispitati irinu njegovog vaenja, tj. da li je
on stalan u naj razlici ti j im prilikama ili vai samo za odreena
drutva ili odreena njihova opta stanja. Metod uporednih
istraivanja u Dirkernovoj metodologiji po prvi put dobija odreeniju
fizionomiju. On, naime, jasno uoava potrebu uporednih istraivanja
s razliitim iskustvenim delo-krugom. Najui delokrug uporednih
istraivanja jeste jedno konkretno drutvo. Kad god se ispituju
masovne pojave, koje u pojedinim delovima nekog drutva znatnije
variraju, ovaj nivo poreenja je vrlo koristan. Ne mogu se uporedno
ispitivati uzroci monogamne porodice u jednom drutvu u kome je
ona jedini tip porodice. Premda i u toni drutvu mogu da postoje
odstupanja od tog tipa porodice, na primer, prostitucija, razvod braka
itd., ije je ispitivanje korisno za otkrivanje uzroka nestabilnosti
monogamne porodice, ipak u njemu nema nekog drugog tipa
porodice koji bi sluio za poreenje. Ali, niz drugih drutvenih pojava
varira u istom drutvu od jednog geografskog podruja do drugog, u
raznim nacionalnim grupama, raznim drutvenim klasama i
slojevima, razliitim tipovima naselja itd. U naunom prouavanju
takvih pojava poreenja u okviru jednog drutva su vrlo korisna.
Meutim, iako se uporednim prouavanjem u tom najuem okviru
moe'doi do mnogih znaajnih zakljuaka o uzrocima koji utiu da
se neka vrsta drutvenih pojava javlja u razliitim oblicima, s
razliitim intenzitetom i razliitom uestalou, ipak te zakljuke
treba pro-veravati na irem uporednom planu, i to najpre
istraivanjem u drugim konkretnim drutvima istog drutvenoistorijskog tipa.
Primer s prouavanjem drutvenih uslova monogamne
porodice pokazuje da ova najua poreenja nisu moguna kad se
ispituje neka drutvena ustanova koja je jedinstvena norma u
drutvenoj organizaciji odreenog drutva. U tom sluaju poetni
iskustveni delokrug uporednog prouavanja moe da bude samo vie
drutava istoga tipa. Napokon, postoji i trei, najiri, okvir u kome su
uporedna istraivanja potrebna, i koji ine sva drutva o kojima
postoje potrebni izvorni podaci, a idealno bi bilo da to budu sva
drutva koja su postojala, dakle, drutva naj razlici ti j ih tipova i u
naj razliiti j im optim uslovima. Na ovom najirem stupnju,
poreenja prestaju da budu statiko-strukturalna i prerastaju u
genetiko-istorijska. U pojedinim razvijenijim tipovima drutva
postoje razne drutvene ustanove. Mnoge od njih, ipak, nisu
iskljuivo rezultat drutvenih uslova samo onog tipa drutva u kome
postoje, nego su potpuno ili delimino nasleene iz prolosti, i samo
su u veoj ili manjoj

meri modifikovane da bi bile vie prilagoene osobenim uslovima

drutva u kome postoje. Ako se hoe objasniti razvoj takvih ustanova,
one se moraju prouavati bilo u istorijskoj razvojnoj liniji koju je
prolo nekoliko drutava istog tipa, ili uporednim prouavanjem
drutava koja se nalaze na razliitom stupnju razvoja, ali u svakom
sluaju na istorijskoj grai drutva koja su pripadala i pripadaju
razliitim tipovima. Za naj-optija genetika prouavanja su, dakle,
neophodna uporedna istraivanja u ovom najirem iskustvenom
delokrugu.
Ova Dirkemova zamisao uporednog metoda je vrlo realistina. U njoj je jasno izraena misao da. potrebna irina uporednih
istraivanja zavisi od karaktera problema i prirode ispitivanih pojava.
Osnovni Dirkemov zakljuak jeste da to je neka pojava sloenija to
je radi njenog objanjenja potrebnije ispitivati njene oblike i njen
razvoj u veem broju razliitih tipova ljudskog drutva. I zbog toga
je, po njegovom shvatanju, sociologija nuno uporedna nauka, koja se
ne moe ograniiti na prouavanje jednog odreenog drutva ili na
prouavanje jednog odreenog drutvenog tipa, na primer
industrijskog drutva. Pri kraju Pravila sociolokog metoda on
zakljuuje: Uporedna sociologija nije posebna grana sociologije, ve
je to sama sociologija,
ukoliko prestaje da bude isto opisna i tei da
shvati injenice".28) Kao to kasnije ograniavanje sociologije na
prouavanje samo razvijenih tipova drutva nema osnova u Kontovoj
ili Marksovoj zamisli, ono isto tako nema osnova ni u Dirkemovom
shvatanju sociologije. Sociologija prouava ljudsko drutvo u svim
njegovim razvojnim fazama, i samo uzimajui u obzir itav razvoj
ona moe da resi neka svoja osnovna teorijska pitanja.
U poreenju sa Kontom, Milom i Spenserom Dirkemova
metodologija, s opteg pozitivistikog stanovita, znai znaajan
napredak u razmatranju osobenosti sociolokog metoda. Ipak, u njoj
postoji niz slabosti. ini se da su glavni koreni tih slabosti (1) u
Dirkemovom prilino nekritinom prihvata-nju induktivizma kao
osnovnog metodolokog pristupa u prouavanju iskustvenih pojava.
Poznato je da su svi istaknuti pozi-tivisti prolog veka bili
induktivisti. Nisu oni mislili da e injenice same da govore, bez
teorijsko-sistematskih objanjenja. Dirkemovi istraivaki radovi
pokazuju veliku, ponekad ak preteranu, hipotetiko-deduktivnu
upotrebu teorije. Ipak, u svojim metodolokim shvatanjima o odnosu
naune teorije prema injenicama on je podlegao uticaju
induktivizma. Istiui s pravom znaaj objektivnog i sistematskog
opisa za razvoj teorije, Dirkem je uglavnom ograniio njenu funkciju
na obja28

) Ibidem, str. 123.

o
d

114

njavanje utvrenih opisnih uoptavanja. Kritiko prevazila-enje

postojeeg putem otkrivanja u njemu skrivenih optimalnih
mogunosti, pozitivizam je uvek smatrao spekulacijom" a ne
zadatkom naune teorije. U tom pogledu Dirkem je, moda, bio samo
manje iskljuiv od ostalih pozitivista.
(2) Drugi izvor slabih reenja u Dirkemovoj metodologiji su
jednostranosti teorijskog stanovita, njegov sociologizam i jo
odreenije izrazito spiritualistiko, idealistiko-etiko shva-tanje
sutine drutva. Ovo je stalno sugeriralo da se u drutvu vidi idealni
moralni totalitet, a da se nedovoljno uviaju brojne otre drutvene
suprotnosti i sukobi, usled kojih ono to je Dirkem smatrao
kolektivnom svesti nije. ni izdaleka toliko jedinstveno i nema ni
izdaleka toliki moralni autoritet kao to se njemu inilo.
Sociologizam je jo vie pojaavao ovu osnovnu slabost u tumaenju
sutine drutva time to je, u opravdanoj kritici psiholokog
redukcionizma i naglaavanju da je drutvo jedan osoben deo
stvarnosti, suvie odvajao drutvo od njegove prirodne sredine i
nedovoljno uzimao u obzir osnovne antropoloke ovekove osobine.
Te osobine postoje kao neto dato za svako konkretno drutvo. Ovo
nesumnjivo moe na njih uticati, ali antropoloke osobine takoe
aktivno povratno reaguju na drutvene uticaje. Zbog teorijskih
slabosti bila su prihvaena nezadovoljavajua metodoloka reenja
koja nisu dozvoljavala da se u punoj meri iskoristi pravilnost nekih
osnovnih metodolokih stavova.
(3) Na kraju, metodologija uvek zavisi od razvitka nauke, i
kad nauka pree odreeni stupanj svoga razvoja moraju se razvijati
nova metodoloka stanovita. Dirkem je nesumnjivo dao znaajan
doprinos optem razvoju socioloke metodologije. Uticaj njegovih
metodolokih ideja nije manji od uticaja njegove socioloke teorije.
Posle Dirkema u pozitivizmu nije nastala ni jedna celo-vitija
i znaajnija originalna metodoloka zamisao. Pozitivizam se kasnije
preteno usredsredio na razvijanje pojedinih istraivakih postupaka,
naroito postupaka za prikupljanje podataka, ali i analize. Meutim,
niko od pozitivista nije izgradio jednu tako celovitu epistemoloku
zamisao sociolokog metoda kao to su to uinili Kont i Dirkem, pa
se izlaganje razvoja pozitivistikih shvatanja o sociolokom metodu
moe zavriti s Dirkemom. Na kraju ovog poglavlja e se prikazati
karakteristini stavovi savremenog pozitivizma o nekim naunim epistemolokim problemima, ali nee biti potrebno da se u celini izlae
metodoloko stanovite nijednog pojedinanog pisca.

115

3.

OSNOVNA GLEDITA O KORENITOJ RAZLICI

METODA PRIRODNIH I DRUTVENIH NAUKA
ezdesetih i sedamdesetih godina prolog veka pozitivizam dominira
u zapadnoj evropskoj graanskoj misli i nauci i gotovo da nema
nekog drugog epistemolokog stanovita koje bi mu se tada otrije
suprotstavljalo. Meutim, poetkom 80-tih godina javlja se u
Nemakoj itav niz pisaca koji dovode u sumnju osnovne
epistemoloke teze pozitivizma, a naroito njihovu primenljivost u
naunom ispitivanju drutva. Knjiga Karl Men-gera (K. Menger)
Ispitivanja o metodi drutvenih nauka i -politike ekonomije napose i
Diltajev (Dilthev) Uvod u duhovne nauk'e, bili su neposredni povod
pokretanja diskusije o metodologiji drutvenih nauka koja je u
Nemakoj trajala decenij ama. Obe knjige pojavile su se 1883.
godine, a iste godine izlazi i poznati molerov (Schmoller) osvrt O
metodologiji dravnih i drutvenih nauka u kome se on, prikazujui
obe knjige, gotovo bez rezerve opredeljuje za Diltajevo gledite.
Godinu dana kasnije Menger odgovara moleru brourom Zablude
istorizma u nemakoj nacionalnoj ekonomiji.1) Ovim polemikama
poinje u Nemakoj dugotrajna borba oko metoda tzv.
Methodenstreit, koja s podjednakom estinom i sa sve veim brojem
uesnika traje sve do prvog svetskog rata, da bi se dvadesetih godina
obnovila i prestala, u stvari, tek dolaskom hitlerizma. Ne ulazei u
istorijski opis pojedinosti borbe oko metoda", bie navedeni samo
jo neki radovi u kojima su izneta osobena gledita s trajnijim i
dubljim uticajem.2) Godine 1894. Vindelband (Windelband) dri u
Strazburu svoj uveni rektorski govor Istorija i prirodna nauka; 1899.
izlazi prvo izdanje Rikertove (Rickert) rasprave Kulturna i prirodna
nauka, a 1902. njegova knjiga Granice prirodnog naunog
obrazovanja pojmova, u ko1
) K. Menger, Untersuchungen iiber die Methoe der Socialwissenschaften, Duncker und Humbolt, Leipzig, 1883; W. Dilthey, Ein-leitung in die
Geisteswissenschaften, Gesammelte Schriften, I. Band, B. G. Teubner, Leipzig
Berlin, 1923. G. Schmoller, Zur Methodologie der Staats-und Sozialwissenschaften,
Jahrbuch fiir Gezetzgebung, Ver-loaltung und Volkswirtschaft, VII. Jahrg., 3 Heft, S.
23958. K. Menger, Die Irrtumer des Historismus in der deutschen
Nationalokonomie, Wien, 1884.
2
) Opirniji prikaz borbe oko metoda i obimna bibliografija mogu se nai u
studiji F. N. Tenbruck, Die Genesis der Methodologie Max Webers, Kolner
Zeitschrift fiir Soziologie und Sozialpsychologie, 11 Jahrg. (1959), H. 4.

116

117

jima on dalje razvija osnovnu Vindelbandovu ideju.3) Izmeu 1903.

i
1913. objavljuje Veber svoje osnovne metodoloke rasprave.4) Na
petom i estom godinjem sastanku nemakih sociologa 1926. i 1928.
godine vodila se ponovo vrlo iroka diskusija o metodu, ali se nova,
originalna stanovita nisu pojavila. U dosta otroj polemici iznoene
su uglavnom stare i poznate teze pozitivizma i istorizma.5) Na kraju,
1930. godine izlazi metodoloka rasprava
Vernera Zombarta (W.
Sombart) Tri nacionalne ekonomije6) u kojoj se ponovo na sintetiki
nain obrazlae an-tipozitivistiko gledite o osobenom metodu
drutvenih nauka. Bez obzira na meusobna neslaganja u teorijskim i
epi-stemoloko-metodolokim pitanjima, najistaknutiji pisci koji zastupaju ideju o korenito razliitom metodu drutvenih nauka slau se
u nekoliko osnovnih stvari. Oni potpuno jednoduno odbacuju niz
osnovnih epistemolokih ideja pozitivizma. Kritika poinje (1)
osporavanjem epistemolokog shvatanja da prirodne i drutvene
nauke treba da budu jedinstvene u osnovnim-logi-ko-metodolokim
naelima, iako se zbog osobenosti svojih predmeta moraju sluiti
razliitim istraivakim postupcima. Stoga se (2) osporava da je u
cilju breg razvijanja drutvenih nauka potrebno u njima to vie
primeniti i razviti ona metodoloka shvatanja, ija je epistemoloka
vrednost prethodno proverena u prirodnim naukama. (3) Kao osnovni
razlog za ovakav stav iznosi se sumnja o mogunosti otkrivanja
zakona u drutvenom ivotu, a jo vie i odlunije se osporava da je
otkrivanje zakona osnovni nauni cilj istraivanja drutva. (4) U vezi
s tim zastupa se sasvim drukije shvatanje naina naunog
objanjavanja pojedinanih drutvenih pojava. (5) Zakljuak iz ovih
kritikih razmatranja jeste osporavanje mogunosti i vrednosti opte
teorijske nauke o drutvu iji bi osnovni.zadatak bilo otkrivanje i
teorijsko povezivanje drutvenih zakona, i koja bi usled toga mogla
da slui kao teorijska osnova istorijskih prouavanja i objanjavanja
pojedinanih pojava. Nasuprot miljenju da je neophodna jedna takva
opta teorijska nauka o drutvu, izgraena na optim epistemolokim
naelima prirodnih nauka, istie
3
) W.
Windelband,
Geschichte
und
burg, 1900; H. Rickert, Kulturwissenschaft und
B.
Mohr
(P.
Siebeck),
1899;
Die
Grenzen
Begriffsbildung, isti izdava, 1902.

Naturwissenschaft,
StrassNaturwissenschaft, J. C.
der
naturwissenschaftlichen

) Posle Veberove smrti ove rasprave su objavljene u knjizi

Gesammelte Aufsatze zur Wissenschaftlehre, J. C. B. Mohr (P. Siebeck),
Tubingen, 1922.
5
) Vid. Schriften der deutschen Gesellschaft fur Soziologie, I. Serie: Verhandlungen der deutschen Soziologentage, V i VI Band, J. C. B.
Mohr (P. Siebeck), Tubingen, 1927, 1929.
6
) W. Sombart, Die
bolt, MunchenLeipzig, 1930.

drei

NationalSkonomien,

Duncker

und

Hum-

se vrlo izrazito opisno shvatanje istorije i takva opisna istorija sa

svojim osobenim, od prirodnih nauka potpuno razliitim epistemolokim osobinama se smatra osnovnom naukom o drutvu. U
shvatanjima ove istorijke nauke, kao i njenog osobenog metoda
pojedini mislioci se meusobno razlikuju. Ali svi smatraju da samo
jedna vrlo konkretna, od prirodnih nauka po metodu i svojoj
epistemolokoj strukturi razliita istorija moe da bude najoptiji
okvir i istovremeno najcelovitiji domet u naunom prouavanju
drutva.
Nije lako nauno objasniti kulturno-istorijsku i drutvenu
situaciju u kojoj nastaje istorizam kao opte epistemo--loko
stanovite o metodu drutvenih nauka, kao i uzroke zbog kojih je on
poslednjih decenija prolog veka i sve do prvog svet-skog rata bio
najuticajnija struja u7 graanskoj nemakoj nauci. To, uostalom, i nije
zadatak ove knjige. ) Ipak treba ukazati na jo neke opte osobine
istorizma, a pre svega na njegovo osnovno shvatanje istorije.
Istorizam, kao osporavanje mogunosti teorijskog naunog znanja o
drutvu, ima u Nemakoj dugu pred-istoriju. On se pojavljuje u
nemakoj istoriografiji ve u vreme romantizma i jo vie dolazi do
izraaja u razliitim stavovima Hegela i Rankea prema prouavanju
istorije. Ali istorizam u to vreme jo nije epistemoloki zasnovan.
Istorizam kraja prolog veka izgraen je na pretpostavci da u istoriji
oveanstva nema nekog sveopteg reda i optih zakona, nego da su
svi njeni ui delovi i epohe samosvojne celine, koje se samo kao
takve mogu shvatiti. Nekad je Ranke, suprotstavljajui se Hegelovom
shva-tanju istorije kao razvojne teodiceje, u kojoj su smisao i znaaj
svake epohe odreeni njenim poloajem u jedinstvenom svetskoistorijskom procesu, pisao da se bog neposredno odnosi prema-svakoj
eposi i da ih sve smatra podjednako vrednim. Ova ista ideja o istoriji
koju ine kvalitativno razliiti, potpuno diskontinuirani delovi jeste
najdublje idejno jezgro novog istorizma. Diltaj je tu misao izrazio
sasvim jasno piui: Vekovi se u svojoj strukturi meusobno
razlikuju... Fakticitet rase, prostora, odnosa snaga, ini svugde osnovu
koja se ne moe oduhoviti. Hegelov je san da vekovi predstavljaju
stepenicu u razvoju duha.8 Prikazivanje jednog veka pretpostavlja
jasno oko za taj fakticitet". ) Osnovna odlika istO'rijskog prouavanja
jeste spo7
) O istorizmu postoji nekoliko vrlo iscrpnih studija. Vid. na pr.,
E. Troeltch, Der Historismus und seine Probleme, J. C. B. Mohr (Paul
Siebeck), Tubingen, 1922; K. Mannheim, Historismus, Arhiv fur Sozialtaissenschaft und Sozialpolitik, Bd. 50 (1924); H. Barth, Ideologie und
Wahrheit, Manesse Verlag, Ziirich, 1945; G. Lukacs, Die Zerstorung der
Vernunft, Luchterhand, Neuwied, 1962.
8
) W. Dilthey, Gesammelte
Leipzig und Berlin, 1927, S. 2878.

Schriften,

VII

Band,

B.

G.

Teubner,

118
sobnost da se shvati konkretna osobenost neke istorijske celine.
Traiti u konkretno-istorijskim celinama neke opte zakone ili neki
opti red u njihovom pojavljivanju jeste za istorizam metafiziki
besmisao. Ne individualizuje se, dakle, samo istorijski pristup u
prouavanju drutva, nego se individualizuje i sama istorija tvrdnjom
da u njoj postoji potpuni diskontinuitet. Kasniji pokuaji, nastali u
krilu istorizma, da se u istoriji utvrde neke pravilnosti uvek se kreu u
okviru pojedinih uih istorijskih celina, naroda i civilizacija. Ideja o
kulturnim krugovima kao objanjenje procesa nastanka i propadanja
pojedinih drutava i civilizacija jeste najiri teorijski zahvat moguan
sa stanovita istorizma. Ne moe se razumeti zato se istorizam tako
odluno suprotstavljao ideji teorijskog prouavanja drutva ako se ne
uzme u obzir ovo potpuno diskontinuirano shvatanje isto rije. Tada
izgleda da su osnovni razlozi epistemoloke i metodoloke prirode. U
stvari, ovi razlozi su izvedeni iz odreene filozofije istorije, iako je
veina predstavnika istorizma na recima protiv filozofije istorije.
U ovoj idejnoj klimi odvijao se proces konstituisanja sociologije u
Nemakoj na prekretnici vekova. Uslovi za njeno ukljuivanje u
zvaninu organizaciju nauka, koja je u to vreme bila istovetna s
organizacijom univerziteta, svakako nisu bili povoljni. Ovo bi se
moglo dokazati i ispitivanjem profesionalnih biografija nemakih
sociologa do prvog svetskog rata. Ali takvo ispitivanje spada vie u
sociologiju nauke nego u istorijski uvod u metodologiju sociologije.
Za razumevanje razvoja shvatanja o sociolokom metodu je daleko
vanije ispitati koliko su ideje istorizma uticale na razne zamisli
sociologije i njenog metoda. Svestranija analiza bi mogla da pokae
na nema ni jedne struje u nemakoj sociologiji koja nije vrlo ozbiljno
uzimala u obzir ideje istorizma. Na primer, Zimlov (Simmel) pokuaj
da sociologiju pretvori u nauku o apstraktnim oblicima drutvenog ivota postaje razumljiviji ako se ima na umu koliko je u nema-kim
akademskim krugovima bilo duboko ukorenj eno gledite da je
istorija jedina mogua opta drutvena nauka. Ista ova okolnost bar
delimino objanjava zato formalna struja ima u nemakoj
sociologiji relativno vei uticaj nego u bilo kojoj drugoj zemlji. Mi
emo se ipak ograniiti na ispitivanje uticaj a istorizma na
metodoloka shvatanja Maksa Vebera (Weber) iz dva razloga. (1) Na
Vebera su ideje istorizma najvie uticale poto je on sam izaao iz
istorizma, i tek u poslednjim svojim radovima donekle prevaziao
njegove okvire (2) Veberove metodoloke ideje, iako on nije stvorio
organizovanu kolu, davno su prele granice nemake sociologije i
pre bi se moglo tvrditi da njihov uticaj raste nego da opada. Veberova
metodologija se, meutim,

119
ne moe razumeti ako se bar u najoptijim crtama ne poznaju
epistemoloka shvatanja neokantovske kole, naroito H. Rikerta
(Rickert), a donekle i W. Diltaja (Dilthev).
a) WILHELM DILTAJ (W. DILTHEY)

Diltaj je istovremeno jedan od najuticajnijih predstavnika istorizma i

tzv. filozofije ivota (Lebensphilosophie). Premda su Diltajeve
epistemoloke i metodoloke ideje duboko ukorenjene u njegovoj
filozofiji, izlaganje se mora ograniiti na prikaz njegovog shvatanja
metoda drutvenih, ili kako ih on sam naziva duhovnih nauka.9)
Diltaj je prvi ire razradio istorizam kao epistemoloko stanovite u
pomenutom delu Uvod u duhovne nauke. Po uzoru na Kanta, on je
eleo da napie kritiku istorijskog uma, koja je trebalo da utvrdi
osnovne pretpostavke i granice naunog saznanja o istoriji, to u
Diltaj evo j filozofiji znai granice saznanja o oveku. Jer, ovek se
spoznaje samo u istoriji",10) ili drugim recima ,,ta je ovek kazuje
mu samo njegova istorija".11) Na istoriji Diltaj eli da izgradi svoju
filozofsku antropologiju, sr itave svoje filozofije. Uvod u duhovne
nauke bio je zamiljen kao deo jednog sistematskog epistemolokog
dela koje Diltaj nije uspeo da dovri, iako je na njemu radio nekoliko
decenija. Pored niza rasprava u kojima je razvijao svoja epistemoloko-metodoloka shvatanja, on je tek pred smrt uspeo da u relativno
celovitom obliku dopuni sadraj Uvoda u nedovrenom delu
Izgraivanje istorijskog sveta u duhovnim naukama.12) Ali, iako
stvarano u toku vie od tri decenije, Diltaj evo epistemoloko
stanovite se nije bitno menjalo. Izlaganje tog stanovita daleko vie
oteava nedovoljna odreenost nekih njegovih kljunih kategorija,
kao to su pojmovi doivljavanja, razumevanja, strukture itd. kao i
samo naznaene ideje o tome kako se zamisao moe uiniti
prikladnom za prouavanje irih istorijskih celina, kao to su epohe i
civilizacije.
9

) Sira obavetenja o Diltajevoj filozofiji mogu se nai u knjizi

O. F. Bollnow, Dilthey, Eine Einfuhrung in seine Philosophie,' B. G.
Teubner, Leipzig und Berlin, 1936; kao i u obimnom predgovoru koji
je za petu knjigu njegovih sabranih dela napisao G. Mi (Misch). (Gesammelte Schriften. V. Band, B. G. Teubner, LeipzigBerlin, 1924,
S. VIICXVII). Zanimljive analize Diltajeve epistemologije dali su Trel
i Luka u svojim knjigama navednim u primebi 7). Od novijih radova
zasluuje panju knjiga H. A. Hodges, Wilhelm Dilthev: An Introduction,
Routledge and Keean, London, 1952.
10
) W. Dilthey, Gesammelte Schriften, Bd. VII, S. 279.
") Ibid., B. VIII, S. 224.
12
) W. Dilthev, Der Aufbau der geschichtlichen Welt in den Geisteswissenschaften,
Gesammelte Schriften,. Bd. VII.

120

121

Osnovna ideja Uvoda jeste da je nauno saznanje o dru-: tvu

moguno samo u obliku konkretne istorije. Cilj je duhovnih nauka
da shvate pojedinano
i individualno u isto rij sko-drutvenoj
stvarnosti.. ."13) Sasvim je stoga razumljivo to se on vrlo odluno
suprotstavlja filozofiji istorije i sociologiji kao pokuajima da se u
istoriji otkriju i teorijski objasne neke osnovne pravilnosti i zakoni.
Dokazivanje da filozofija istorije i sociologija nisu nauke, da one
pokuavaju da rese nereiv problem i da su njihove metode
neispravne zauzima
vrlo mnogo prostora u prvom, epistemolokom
delu Uvoda.u) Poreklo filozofije istorije Diltaj trai u hrianskoj ideji
o istoriji kao teo-diceji, ostvarivanju boje promisli. Filozofija istorije
pokuava da odgonetne ovu teoloku zagonetku sluei se drugim,
metafizikim sredstvima. Sociologija Konta, Mila i Spensera je samo
novi naturalistiki oblik filozofije istorije. Ona nije manje apstraktna
od klasine filozofije istorije, ali unosi u razumeva-nje prirode
istorijskog saznanja jo jednu zabludu jer smatra da se ono moe
postii primenom metoda prirodnih nauka. U stvari, filozofija istorije
i sociologija podjednako osiromauju i shematizuju istoriju jer im
nedostaje smisao za izvornu konkretnost istorije koja se moe postii
samo isto rij skim istraivanjem. Filozofija istorije i sociologija
nemaju opravdanja ni kao pokuaj da se iz ve izvedenih uih
istorijskih sinteza izvedu neki optiji teorijski zakljuci. Svaki
pokuaj da se iz istorijske grae, kojoj su intuicija i trud istoriara ve
dali oblik umet-nike celine, izvedu
neki teorijski zakljuci, Diltaj
smatra besplodnom metafizikom.15) Vrednost istorijskih zbivanja
sastoji se u njihovoj neponovljivoj individualnosti. Panju
istoriara
najvie privlai upravo ono to prevazilazi proseno.16) Oigledno je
samo ranije pomenuto potpuno diskontinuirano shvatanje istorije
moglo da bude osnova potpunog odbacivanja teorijskog znanja o
drutvu. Naime, jedno je kritika spekulativnosti i shematinosti
filozofije istorije i socioloke teorije, a sasvim drugo tvrdnja da je o
drutvu moguno samo konkretno-istorijsko, opisno saznanje.
Zanimljivo je da u Uvodu u svojim dokazivanjima o neosnovanosti
teorijskog znanja o drutvu Diltaj gotovo podjednako kritikuje Hegela
i Konta. U kasnijim radovima on pozitivistikoj sociologiji pridaje
sve manji znaaj, dok se kritiki osvrti na Hegelovu filozofiju istorije
stalno ponavljaju i obino

suprotstavljaju
istorijskim radovima Rankea, Karlajla i drugih
istoriara.17) Izgleda da se ovo moe objasniti znatnim opadanjem
uticaja pozitivistikih ideja u Nemakoj u poslednjoj deceniji prolog
i prvoj deceniji ovog veka, usled ega je polemika s njima postajala
manje vana. Sem toga, u Hegelovom delu Diltaj je naao dublje
podsticaje. Jedan od njegovih ciljeva bio je da Hegelovom shvatanju
istorije da novo vitalistiko i iracio-nalistiko tumaenje.
Osporavanje mogunosti teorijskog znanja o drutvu na j
neposredni je utie na Diltajev stav prema sociologiji, i zbog toga je
njime poeto izlaganje njegove epistemologije. Odmah e se' videti
da on odluno zastupa tezu da se prirodne i drutvene (duhovne)
nauke korenito razlikuju. Meutim, ovo jo ne bi moralo znaiti da ne
moe postojati jedna opta teorijska drutvena nauka, razliita od
teorijskih prirodnih nauka. Ipak, shvatanje razlika izmeu prirodnih i
drutvenih nauka jeste temelj Diltajeve epistemologije i metodologije
drutvenih nauka i zbog toga se ono mora u najkraim crtama
prikazati. O ovoj razlici Diltaj raspravlja na vie mesta u Uvodu i
drugim svojim
delima, ostajui ipak uvek na svom polaznom
stanovitu.18) Diltaj redovno najvie istie razliitu prirodu iskustva
na kome se zasnivaju prirodne i drutvene nauke kao osnovnu razliku
meu njima. Priroda je oveku data kao neto spoljanje, to ostaje
pojavno, jer ovek ne moe da prodre u unutranju bit prirodnih
pojava. Prirodnim naukama celina nije poznata na poetku, one je
uspostavljaju konstruktivnim putem; izdvajanjem i kvantifi-kacijom
nekih osobina odreenih vrsta prirodnih pojava ove nauke ispituju
odnose meu tim osobinama i nastoje da ih izraze u obliku
matematikih obrazaca, a zatim da pomou teorijskih hipoteza
povezuju pojedine prirodne zakone u ire teorijske sisteme. Prirodne
nauke ne mogu razumeti prirodne pojave, nego ih samo mogu
objasniti izvodei ih iz nekih utvrenih optih zakona.
Nasuprot ovom spoljanjem odnosu prirodnih nauka prema
svom predmetu, drutvene nauke se temelje na unutranjem iskustvu,
koje je u svom izvornom obliku, po Diltaj u, intuitivno. Drutvene
injenice su oveku razumljive jer ih on moe neposredno doiveti,
osetiti, proizvesti. Dok mu je priroda uvek tua jer u njoj moe
razumeti samo ono to je nastalo kao rezultat ljudske prakse, tj. samo
ooveenu prirodu, drutvo je ove-kov svet. ivei u njemu, ovek
osea drutvo u sebi i moe doiveti naj razliiti je meusobne
odnose i reakcije, stanja i delatnosti, jednom reci sav sadraj
drutvenog ivota. Nauna

13

) W. Dilthey, Einleitung in die Gesteswissenscharten, Gesam-melte Schriften, I.

Band, S. 27.
") Ibidem, S. 86-92, 93-104, 104-112.
15
)Ibidem, S. 119.
16
)Ibidem, S. 118.

") Vid. na primer, Gesammelte Schriften, VII. Band, S. 99106. 18) Vid. na primer,
Einleitung, S. 4-14, 3539, 116-120: Gesammelte Schriften, V. Band, S. 138-153;
262-289.

122

123

saznanja o drutvu su manje precizna nego o prirodi, ali je njihova

ogromna prednost u tome to nisu fenomenalna nego se zasnivaju na
neposrednom doivljavanju i razumevanju.
Pored ovog razliitog karaktera iskustva Diltaj je, mada ne
toliko odreeno,
ukazivao i na ontoloku razliku izmeu prirode i
drutva,19) kao drugi razlog zbog ega se prirodne i drutvene nauke
moraju bitno razlikovati. U prirodi vlada mehanika uzronost, u
drutvu (svetu duha, istoriji) se javljaju sloboda, svrsishodnost i
vrednosti. Ve u Uvodu on je objanjavao da je svest o suverenoj
volji, odgovornoj za svoja dela, obino razlog to se drutvene nauke
odvajaju od prirodnih, i da su postupci slobodne volje, koji se ne
mogu objasniti prirodnom
mehanikom uzronou, pokretai razvoja
i linosti i oveanstva.20) U kasnijim radovima on jo vie naglaava
ovu razliku. ,,U istorijskom svetu ne postoji prirodnonauna uzronost, jer uzrok u smislu ove uzronosti sadri u sebi zakono-merno i
nuno proizvoenje posledica;
istorija zna samo za odnose delovanja i
trpljenja, akciie i reakcije."21) Na jednom drugom mestu, gde drutvo
(ili
duhovni
svet)
definie
kao
delatnu
povezanost
(Wirkungszusammenhang), Diltaj istie da se ono razlikuje od
uzrone povezanosti prirode po tome to se u njemu stvaraju
vrednosti i ostvaruju ciljevi, i to ne sluajno ili samo epizodino nego
stalno; jer istorijski ivot stalno stvara nova dobra i vrednosti.22 Zbog
toga mu Diltaj pripisuje imanentno-teleo-loki karakter". ) Na
osnovu ovih stavova se ipak ne bi smelo zakljuiti da Diltaj smatra da
je teleologija u istoriji ono to je kauzalitet u prirodi. Na drugim
mestima on uzgred pominje uzrone odnose u drutvu, ali nigde
sistematski ne raspravlja o drutvenoj uzronosti.
Radi boljeg razumevanja Diltajevog shvatanja metodologije
drutvenih nauka treba ukazati da on znatno proiruje pojam
saznajnog iskustva. Kritikujui intelektualizam klasine teorije
saznanja, kao i pozitivistiko odbacivanje samoposma-tranja kao
izvora saznanja, on iznosi tezu da se drutvene nauke moraju oslanjati
na celokupno ovekovo iskustvo. ,,U ilama subjekta koji saznaje to
su ga konstruisali Lok, Hjum i Kant ne tee stvarna krv, nego
razreeni sok uma kao iste misaone delatnosti. Ali mene je moje
istorijsko i psiholoko bavljenje celovitim ovekom odvelo da ga s
mnogostrukou njegovih

snaga, kao bie s voljom, oseanjima

i predstavama ... uzmem kao
osnovu i za objanjenje saznanja."23) ivot se u svojoj punoi i
raznolikosti moe shvatiti samo ivotom. Ovo je jedna od osnovnih
ideja itave Diltajeve filozofije. Zbog toga je sasvim logino da on
tvrdi da sposobnost razumevanja, kao oblik daljeg naunog razvijanja
neposrednih doivljaja u drutvenim nau-kama, stavlja u pokret
totalitet naunikovog bia, kao i da sama snaga
razuma nije dovoljna
za postizanje veih rezultata u ovim naukama.24)
Odredivi na krajnje intuicionistiki i introspektivan nain
polaznu osnovu naunog iskustva o oveku i drutvu, Diltaj je ipak
nastojao da dalji tok oblikovanja toga iskustva objek-tivizuje. Tom
cilju u njegovoj metodologiji slue pojmovi izraza i objektivacije,
razumevanja, tumaenja i hermeneutike. Iako je osnova za razume
van je ivota, doivljaj se temelji na izrazima u kojima se ivot
ispoljava. Ovo vai ve za razumevanje vlastite linosti. Samo u
vlastitim delima i u izrazu svoga iskustva moguno je potpunije
samorazumevanje. Razumevanje drugih linosti i kolektiva ostvaruje
se uvek posredstvom doivi ja-* vanj a raznovrsnih oblika u kojima
se izrazio njihov ivot. Ponovno doivljavanje, oseanje i
razumevanje tuih iskustava moguno je zbog toga to meu
linostima postoji neto zajedniko, to je delimino steeno u
njihovom zajednikom drutvenom ivotu, a delimino proizilazi iz
istovetnih antropolokih osobina oveka kao vrste. I pored svoga
izrazito diskontinuiran nog shvatanja istorije, Diltaj nije napustio
humanistiku pretpostavku o postojanju zajednikih osnovnih
antropolokih ove-kovih osobina, iako ta pretpostavka naruava
doslednost njegovog shvatanja istorije. Potpuno diskontinuirane
istorijske epohe morale bi biti gotovo hermetiki zatvorene za kasnije
neposredno ui vi ja vanj e i razumevanje.
Zadatak razumevania jeste da polazei od doivljaja uini
neposredno iskustvo objektivnijim, pouzdanijim i da pojedinane
doivljaje povee u ire smisaone celine. Ne ulazei u posebne oblike
razumevanja koji odgovaraju osobenostima razliitih drutvenih
pojava i njihovih izraza, moe se rei da se prvi zadatak razumevanja
sastoji u otkrivanju stvarnog odnosa izmeu nekog izraza i onog to
je u njemu izraeno. Pojedini izrazi mogu biti nedovoljno adekvatni
svom ivotnom sadraju, a neki mogu biti potpuno lani. Zatim treba
utvrditi znaenje pojedinanog izraza i doivljaja. Kategorija
znaenja oznaava odnos delova prema nekoj ivotnoj celini, bilo da
se radi o ivotu pojedinca, neke drutvene grupe, istorijske epohe,
kul-

19

)Pri
tom
treba
imati
naumu
osobenost
Diltajeve
terminolo
gije u kojoj se sadraj drutvenog ivota obino naziva pojmom duhov
nog sveta. Ali duhovni svet" je kod Diltaja identian sa ljudskom
istorijom, a nema uopte transcendentan karakter.
20
)Einleitung, S. 6-7, 11-12.
51
) Gesammelte Schriften, VII. Band, S. 197. **) Ibidem, S. 153.

23

) Einleitung, S. XVIII. M)
Ibidem, S. 38.

124
ture. Otkrivanje znaenja
stoga povezuje pojedinana iskustva u ire
smisaone celine.25) elo vi to nauno razumevanje irih istorijskih
celina Diltaj naziva izlaganjem ili tumaenjem. Ono pretpostavlja
posebnu linu darovitost, ak genijalnost, koje su u izvesnoj meri
potrebne ve za svako ponovno doivljavanje tuih i prolih ivotnih
iskustava. Ali iako je metod razume-vanja i tumaenja vrlo slian
umetnikom
stvaralatvu, ipak se moe usavriti njegov tehniki
postupak.26) Tom-cilju treba da slui hermeneutika i istorijska kritika
izvora uopte.
Treba, naime, rei da je Diltaj kao istoriar imao vrlo
razvijen smisao za vrednost i nain korienja istorijskih izvora, to se
iz njegovih vrlo neodreenih shvatanja logike naunog istraivanja ne
bi moglo zakljuiti. to vie izvora i to bolje analizirani izvori su, po
njegovom
miljenju,
neophodna
pretpostavka
naknadnog
doivljavanja, razume van ja i tumaenja istorijskih zbivanja. Kao
naunik, on je oseao da intuicija treba da ima dovoljno razvijenu,
iskustvenu osnovu.
Treba, zatim, istai jo jednu osobenost u Diltajevom
shvatanju istorijskog istraivanja, koja se sastoji u naglaavanju
vanosti biografskog metoda. Ova teza se provlai kroz itavo
njegovo delo, a proizilazi iz njegovog ubeenja da je ispitivanje
procesa individuacije u okviru27 irih celina jedan od osnovnih
istorijskih i filozofskih problema. ) Pojedinac je, stoga, polazna taka
istorijskih istraivanja. Beskrajno bogatstvo ivota se razvija u
individualnom postojanju pojedinanih linosti
usled njihovih odnosa
prema sredini, drugim ljudima i stvarima".28)
Ali pojedinac je u svom individualnom postojanju isto-rijsko
bie. On je odreen svojim poloajem u vremenu, prostoru i u
uzajamnom delovanju kulturnih sistema i zajednica. Posredstvom tih
zajednica on je povezan s drugim pojedincima. On se stoga ne moe
razumeti ako se ne razumeju istorijski dru-tveno-kulturni uslovi.
Radi objanjenja mogunosti razumeva-nja ovih irih istorijskih
celina koje se takoe temelji na doivljavanju, Diltaj uvodi pojam
objektivnog duha, dajui mu smisao istorijske delatne povezanosti
svih manifestacija ivota. Ova je u svakoj eposi usmerena prema
osobenim ciljevima koji predstavljaju njeno integrativno sredite.29)
Ova opta delatna povezanost se dalje ralanjava na ue kulturne
sisteme u kojima se ostvaruje neka kulturna delatnost (vaspitanje,
privreda, pravo, religija, umetnost, nauka itd.) i na oblike drutvene
orgaS6

25
) Gesammelte Schriften. VII. Band, S. 232236.
) Ibidem, S. 216-17.
27
) Einleitung, S. 33-34.
28
) Gesammelte Schriften, VII. Band, S. 134.
-") Ibid., S. 153-156.

125
nizaciie. Meutim, potpuna neodreenost ivota kao osnovne
ontoloke kategorije onemoguuje Diltaju da iznese bilo kakve
odreenije stavove o unutranjoj strukturi globalnog drutva i
odnosima izmeu njegovih delova.
Pojmovno sredstvo koje odgovara ovim kvalitativno
diskontinuiranim istorijskim totalitetima nije uctavanje u kome se
izdvaja ono to je zajedniko nizu pojedinanih sluajeva nego tip.
Samo u obliku konkretnog tipa moe se izraziti ono to je osobeno
pojedinim istorijskim celinama i njihovim uim delovima.
U Diltajevoj epistemologiji i metodologiji dola je do
izraaja jedna idejna struja istorizma. Osnovnu ideju istorizma o
nemogunosti teorijskog saznanja o drutvu i sterilnosti, pa i tetnosti
sociologije on je nastojao da dokae tezama (1) o potpunom
istorijskom diskontinuitetu, (2) o izrazito subjektivnoj osnovi
istorijskog iskustva i (3) svoenjem sintetikih oblika istorijskog
saznanja na otkrivanje smisaonih veziru razliitim oblicima
individualnog i kolektivnog delovanja i njegovim tvorevinama, to u
stvari znai potpuno odvajanje teleolokog momenta u ljudskoj
praksi od njenih deterministikih uslova.
Njegova zamisao istorije kao jedine opte nauke o drutvu
ostala je u logikom pogledu sasvim nerazvijena. Iako je, kao to je
reeno, isticao potrebu savesnog prikupljanja i temeljite kritike
istorijskih izvora, Diltaj nije uopte razradio logiko-epistemoloke
uslove naunog objanjenja. Subjektivna ubed-Ijivost istorijskih
sinteza ostala je kao jedini kriterij za prosuivanje njihove iskustvene
osnovanosti i prihvatljivosti. Istorija se na taj nain sasvim pribliila
umetnosti. rtvujui potpuno opte teorijsko saznanje o drutvu to
neposrednijem konkretnom istorijskom opisivanju njegovih razliitih
oblika, Diltaj je doveo u pitanje nauni karakter istorije.
b) NEOKANTOVCI V. VINDELBAND (WINDELBAND) I
H. RIKERT (RICKERT)

Ipak su u polemici istorizma o korenito razliitim me-todima

prirodnih i drutvenih nauka najvie uticaja imala gledita junonemake novokantovske kole, koju su predvodili V. Vindelband i H.
Rikert. Njihovi razlozi se toliko razlikuju od Diltaj evih da ih je
opravdano smatrati predstavnicima istorizma kao opte
epistemoloke struje samo zbog toga to i oni smatraju da je osnovno
saznanje o drutvu istorijske a ne teorijske prirode. Diltaj je, kao to
je ve reeno, ovu podelu izvodio iz pretpostavke da su prirodne i
duhovne pojave, a istorija se, kao tvorevina aktivnog i slobodnog
ljudskog duha, svodila

126

127

na duhovno na korenito razliit nain pristupane ovekovom

iskustvu. Novokantovci, meutim, ovu metodoloku razliku ne
objanjavaju nainom dolaenja do izvornih obavetenja o ispitivanim
pojavama, nego razliitim saznajnim interesevanjem i ciljevima. I
prirodne i duhovne pojave su podjednako iskustvene, ali oveka
jednom interesuje ono to je opte i zakonito u iskustvenim pojavama,
a drugi put ono to je u njima posebnog pojedinano, i kao takvo
neponovljivo u svojoj izvornoj originalnosti. Na toj osnovi se nauke
dele na nomotetske i idiografske. Nomotetske su one nauke iji je
prvenstveni cilj da utvrde ono to je u pojavama opte, nuno,
zakonito. Osnovni zadatak idiografskih nauka jeste da prikau
individualni karakter odreene' pojave u njenoj samosvojnosti i
izvornosti. Pri tom predmet ispitivanja moe da bude vrlo
kompleksno prirodno ili drutveno stanje, ak itava epoha. Ova
podela se samo u osnovi poklapa s podelom nauke na prirodne i
drutvene. Jer, nomotetski metod se moe primeniti i na psihike
pojave, pa ak i na neke drutvene pojave. U nekim podrujima
psihologije, dodue po Vin-delbandu manje znaajnim, primenjuju se
slini metodoloki postupci kao i u nomotetskim prirodnim naukama.
I u prouavanju nekih drutvenih pojava, prvenstveno ekonomskih,
koje su najmasovnije, takoe se upotrebljava nomotetski metod. A s
druge strane, idiografski ili istorijski metod nije potpuno iskljuen iz
prirodnih nauka. Postoje, naime i idiografske prirodne nauke, na
primer, istorija razvoja zemlje ili istorijska geologija, ili istorija
razvoja ivota na zemlji. U ovom svom obliku biologija nije
nomotetska nauka koja otkriva zakone, nego prirodna istorija.
Po svojoj logiko-epistemolokoj strukturi ove dve vrste
nauka se bitno razlikuju. U nomotetskim preovladava apstrakcija, u
idiografskim konkretna oiglednost ili slikovitost (An-schaulichkeit).
Otuda i izvesna srodnost izmeu idiografskih ili istorijskih nauka i
umetnikog stvaralatva, koje se takoe izraava prvenstveno
pomou likova. Vindelband je smatrao da poznavanje zakona, u
prvom redu psiholokih, moe biti od izvesne koristi u istorijskom
prikazivanju pojedinih dogaaja. Ali, ni jedan od ovih dogaaja se ne
moe potpuno objasniti pomou zakona. Zakon i dogaaj, kae
Vindelband, ostaju jedan pored drugog kao poslednje, nesamerljive
veliine naeg predstavljanja sveta".30) Jednom oveka interesuje
opte, i on nastoji da to opte izrazi u zakonu; drugi put ga interesuje
posebno, konkretno pojedinano, i on svoja saznanja iznosi u obliku
isto-rijskog opisivanja.

Rikert, Vindelbandov uenik, nastojao je da ovo gledite ire

epistemoloki obrazloi. On je o tome pisao u vie izdanja svojih
glavnih dela, Granice prirodno-naunog
obrazovanja pojmova i
Kulturna i prirodna nauka?1) U kasnijim izdanjima ovih dela Rikert
je stalno dopunjavao svoju argumentaciju i poneto menjao svoje
osnovno stanovite. Sledea analiza se oslanja na najranija izdanja tih
dela, zato jer su se ona pojavila pre Vebe-rovih glavnih metodolokih
studija i vrlo snano uticala na njegova gledita. Ova struja
neokantovske filozofije uticala je na shvatanja o sociolokom metodu
uglavnom preko Vebera. Uticaj drugih neokantovskih struja, koji
takoe ne treba pot-cenjivati iao je preko Georga Zimla (G. Simmel).
I Rikert smatra da se svi sadraji stvarnosti mogu prouavati
na prirodno-nauni nain. to se ljudi ipak time ne zadovoljavaju lei
u korenitoj razlici izmeu prirode i kulture. Priroda je, po Rikertu, sve
to u stvarnosti postoji nezavisno od ovekove delatnosti i stoga ljude
interesuju samo njene opte osobine. Kultura sadri sve to je stvorio
ovek, pa se stoga u osnovi svake kulturne pojave nalazi neka ljudska
vrednost.
Pojam vrednosti ima izuzetno veliku ulogu u epistemolokim
shvatanjima neokantovske kole i epistemologiji Maksa Vebera.
Pojam nije uvek najjasniji, ali pod vrednou se obino smatra jedan
izrazito praktian stav prema pojavama; u njima je izraena ocena
znaaja tih pojava za oveka, odnosno neki drutveni kolektiv, a ta
ocena utie na usmeravanje ovekovih tenji i delatnosti u odreenim
pravcima. Ono to se smatra znaajnijim i vrednijim, vie je u stanju
da podstie i pokree ljudsku delatnost, da slui kao njen dublji i
trajniji motiv. Usled toga poznavanje vrednosti kojima se neki
pojedinac ili grupa rukovode, olakava da se dublje shvati smisao
njihove delatnosti. Iz osnovnih vrednosti koje odreuju glavne ciljeve
ivotne delatnosti, izvode se druge, koje imaju ui znaaj, kao i
norme raznih oblika ponaanja pomou kojih se nastoje ostvariti
odreeni ciljevi.
Kako je svaka kulturna pojava proizvod ljudi, u njenoj
osnovi se uvek nalazi neka ljudska vrednost, radi koje je ona stvorena
i radi koje se neguje, odrava i uva. Izgubi li neka kulturna tvorevina
svoju ljudsku vrednost, ona ostaje preputena samoj sebi, zub
vremena je bre nagriza i ubrzava se proces njenog fizikog
iezavanja. Oigledno je, dakle, da se u ovoj zamisli kulturne pojave
ne svode na psihike, ve se pod tim pojmom podrazumevaju sve
tvorevine ljudske delatnosti.

30

) W. Windeband, Geschichte un Natunvissenschaft, Strass-burg, 1900,

S. 27.

31
) H. Rickert, Die Grenzen der naturwissenschaftlichen Be-griffsbildung,
J. C. B. Mohr (P. Siebeck), Tiibingen (prvo izdanje 1902. god.), Kulturwissenschaft
und Naturwissenschaft, isti izdava (prvo izdanje 1899. godine).

128

129

Po Rikertu se stoga kulturne nauke ne mogu

odvojiti od prirodnih
prema kriteriju prouavanja psihikih pojava.32)
Kulturne pojave se mogu razume ti jedino ako se utvrdi
njihova veza sa odreenim vrednostima (Wertbeziehung). Ri-kert je
stalno insistirao da je za razumevanje bilo koje kulturne pojave
neophodno ispitati u kakvom odnosu se ona nalazi prema nekoj
odreenoj vrednosti, koja je kao glavni motiv pokretala ljudsku
delatnost koja je tu pojavu stvorila. Iz ovoga se, ipak, jo ne moe
dovoljno videti koliko ideja da se kulturne pojave mogu razumeti
samo ako postane jasan njihov odnos prema vrednostima, ima
presudan uticaj na Rikertovo shvatanje epistemoloke strukture
kulturnih nauka. To postaje jasno tek kad se pokae fundamentalni
epistemoloki zakljuak koji je on izveo iz pomenutog odnosa.
Naime, Rikert smatra da se na vrednosnom odnosu izmeu kulturnih
pojava i ljudske prakse zasniva kriterij odabiranja predmeta
istraivanja kojim se rukovode drutvene nauke. Stvarnost je, po
Rikertu, beskrajno raznolika i ne moe se nikad u potpunosti saznati,
pa ak ni opisati. Da bi saznanje bilo moguno neophodan je izbor,
koji uvek uproava stvarnost. Nauke se razlikuju prema razliitim
kriterijima izbora. U prirodnim naukama 'naelo izbora se sastoji u
traenju optih osobina pojava. Na naelu optosti su izgraeni
nauni pojmovi, klasifikacije i zakoni u prirodnim naukama.
Drutvene nauke se u izboru predmeta svojih istraivanja ne mogu
rukovoditi naelom optosti, jer njih zanima upravo ono to je
posebno. Njihov cilj nisu opti pojmovi i univerzalni zakoni, ve
nastojanje da se istorijska stvarnost prikae u svojoj osobenoj individualnosti i posebnosti. S ovog stanovita Rikert33kritikuje Aristotelovo miljenje da nauka postoji samo o optem. ) Stvarnost je
priroda, kada je posmatramo u odnosu na opte, ona postaje istoriia,
kad je posmatramo da bismo u njoy utvrdili ono to je posebno. Jer
kulturni znaaj neke stvarnosti ne poiva naime na onome to joj je
zajedniko sa ostalim stvarnostima,
nego upravo na onome ime se
ona od drugih razlikuje.. ,".34) Zbog toga se prilikom prouavanja
kulturnih pojava mora obratiti panja upravo na njihova osobena i
posebna svojstva i karakteristike.
Ovo, pak ne znai da kulturne nauke interesuje sav
konkretni sadraj neke istorijske pojave, njena potpuna pojedinanost, ve samo ono po emu ona postaje individuum" u
odreenoj kulturi. Razlikovanje bitnog od nebitnog u ogromnom
bogatstvu pojavnog sveta istorije izvodi se na osnovu kulturnih
32
) H.
Rickert,
(1899), S. 25.
33
) Ibidem, S. 37-8.
M
) Ibidem, S. 45.

Kulturwissenschaft

und

Naturwissenschaft.

vrednosti. Vrednosti su naelo

izbora u drutvenim naukama kao to
je to optost u prirodnim.35) Na primer, ako je istoriar pristalica
socijalistikih ideja i socijalistikog ureenja drutva, on sa toga
vrednosnog stanovita pristupa konkretnoj grai istorije, ne sa ciljem
da u svim pojedinostima opie sve to se u istoriji zbivalo, jer je to
nemoguno, nego da istorijom bolje osvetli i vre zasnuje svoje
osnovno vrednosno stanovnite. Vrednosno stanovite je, prema
tome, osnova za odabiranje konkretnih pojava u njegovom
prouavanju istorije. Ako drugi istoriar prilazi istoriji sa nekog
drugog vrednosnog stanovita, on e je gledati na drugi nain, poto
ne postoje opti kriteriji izbora koji bi proisticali iz objektivne
strukture pojava. Pri tome, istoriar ne mora biti uopte svestan
svojih vrednosnih pretpostavki.
Ali vrednosti se u raznim drutvima razlikuju. Kako onda
obezbediti objektivnost drutvenih nauka? Ta mogunost zavisi, po
Rikertu, od toga da li se moe stvoriti jedan univerzalan i
opteprihvaen sistem vrednosti. Ukratko jedinstvo i objektivnost
kulturnih nauka zavisi od jedinstva i objektivnosti naeg pojma
kulture, a ovaj, opet, zavisi od jedinstva i objektivnosti naih
vrednovanja".36) Samo jedinstven i opteprihvaen vrednosti sistem
moe biti osnova objektivnosti drutvenih nauka i moe preuzeti u
njima onu ulogu koju u prirodnim naukama imaju opti zakoni.
Rikert ne misli da se takav vrednosni sistem moe spekulativno
iskonstruisati. On se moe postepeno izgraivati na osnovu rezultata
istorijskog prouavanja kulturnih vrednosti koje su dole do izraaja
u najrazlicitijim ljudskim drutvima, kao to se prirodno-nauni
pogled na svet postepeno razvijao u vekovnom razvoju prirodnih
nauka.37)
Sasvim je razumljivo da se iz perspektive ovakvog shvatanja
naunog prouavanja drutvenih pojava i istorije nije mogla
realistino oceniti uloga sociologije, kao opte teorijske nauke o
drutvu, u sistemu drutvenih nauka, i otuda je jasno to je Rikert u
prvom izdanju svoje rasprave Kulturna nauka i prirodna nauka pisao
da po svoj prilici 3sociologiia nee u Nemakoj nikad doi na mesto
filozofije istorije". ) Ako se dri da je u drutvu, odnosno u istoriji,
nauno zanimljivo samo ono to je posebno i pojedinano i kao takvo
osobeno za pojedine njegove oblike i istorijske periode, i smatra da to
prouavanje ne moe da se zasniva ni na kakvim optim teorijskim
saznanjima, nego da mora polaziti od odreenog vrednosnog, a to u
krajnjoj liniji uvek znai subjektivnog stava prema stvarnosti,
35
)
36
)
37

Ibidem, S. 46.
Ibidem, S. 6.
) Ibidem, S. 67-8.

38

) Ibidem, S. 69.

131

130
zaista se ne moe uvideti ni mogunost, a naroito ne neka vea
korisnost opte teorijske nauke o drutvu.
Rikertovo epistemoloko stanovite je oigledno vrlo jednostrano.
Ono nepravilno i jednostrano tumai stvarnu injenicu da se u nauci
prirodnim i drutvenim pojavama prilazi na vrlo razliite naine:
jednom da bi se otkrilo ono to ini njihove opte osobine i trajne
meusobne odnose i te opte osobine pojave objasnilo pomou optih
teorijskih stavova; a u drugim sluajevima su predmet interesovanja
pojedinane pojave i njihovi sasvim konkretni odnosi. Na primer,
jednom nas interesuju opti zakoni statike, a drugi put izgradnja
nekog mosta. Meutim, sasvim konkretan most se moe izgraditi,
ukoliko se to ne ini na osnovu isto praktinog iskustva, samo
ukoliko se poznaje itav niz zakona statike i osobina upotrebijenog
materijala, i ta opta saznanja uspeno primene u reavanju jednog
konkretnog statikog zadatka. Potpuno je ista situacija i u naunom
prouavanju drutva. Nekad se nastoje otkriti najvaniji uzroci koji su
doveli do stvaranja nekog drutvenog oblika i koji su ulo vili njegov
razvoj kroz razliite faze. Smatra se da e poznavanje tih optih
zakona omoguiti da se uspenije predvia ta e se s tim oblikom
desiti u nekim pretpostavljenim buduim uslovima. Drugi put se
koriste teorijska saznanja da bi se ostvarili neki praktini drutveni
zadaci. Meutim, nema nikakve korenite logike suprotnosti u
metodu na kome se zasniva nauni prilaz u ova dva sluaja. Razlika
je samo u tome to se u teorijskom istraivanju eli da doe do novih
optih stavova, a u drugom sluaju se ti opti stavovi p.rimenjuju u
objanjavanju ili predvianju nekog konkretnog sluaja. Ali teorijski
stavovi nastaju u prouavanju mase pojedinanih sluajeva, a
objanjenje svakog pojedinanog sluaja je osnovanije ako je
izvedeno iz proverenih saznanja o vrsti pojava kojoj on pripada.
Kasnije e se videti da opta saznanja nikad ne mogu do kraja
objasniti konkretnu pojedinanu pojavu.
Isto tako je epistemoloki sasvim neopravdano gledite da izbor
iskustvenih injenica koje nauka treba da prouava mora zavisiti od
njihovog odnosa prema postojeim drutvenim vrednostima. To
gledite otvara irom vrata subjektivizmu, saznaj nom relativizmu i
panideologizmu. Vrednost je u osnovi praktian stav, a na podruju
praktinih stavova postoje mnogo manje mogunosti ujednaavanja
gledita nego na objektivnijem saznajnom planu teorije. Teei da
otkrije i teorijski objasni postojee deterministike strukture, nauka
raspolae vrlo vrstim kriterijem za ocenu naune vrednosti pojedinih
iskustvenih obavetenja, stavova i irih teorijskih stanovita. U
oblasti praktinog ljudskog odnoenja prema stvarnosti, subjektivni^
momenti, afekti, interesi i suprotne tenje toliko snano deluju da

je stvaranje jedinstvenih vrednosnih stanovita neuporedivo tee. No,

ak i kad bi postizanje opte vrednosne saglasnosti bilo daleko lake
nego to stvarno jeste, na toj osnovi se nauka, kao prvenstveno saznaj
na delatnost, ne moe zasnivati.

4.METODOLOKA.

SHVATANJA MAKSA VEBERA

(M. WEBER)
itav ovaj kompleks epistemolokih ideja o osobenom
karakteru drutvenih nauka koje su se krajem prolog veka u
Nemakoj javljale u bezbroj varijanti znatno je uticao na Ve-berova
metodoloka shvatanja. Njegovi glavni metodoloki radovi nastali su
iz potrebe da u otrom sukobu dva sasvim oprena gledita o
drutvenim naukama krajnjeg istorizma i shvatanja da su i u
drutvenim naukama ne samo moguni,
ve i neophodni teorijski
sistemi izgradi vlastito stanovite.1) To je odgovaralo i njegovom
optem gleditu da naunik treba da se interesuje za metodologiju
upravo onda kad neka nauka zapadne u krizu", tako da se iri
nesigurnost o sutini" njenog vlastitog posla. U diskusiju o metodu
drutvenih nauka Veber je uao kao istoriar da bi tek postepeno
postajao sve vie sociolog. Njegovi prvi metodoloki radovi odnose
se na metod istorijskih nauka, a tek u studiji O nekim kategorijama
socio1
) Vie pisaca prikazuje Veberov odnos prema epistemolokim strujanjima
njegovog vremena. Najsvestranija je u tom pogledu studija A. v. Schelting, Die
logische Theorie der historischen Kulturwissenschaft von Max Weber und im
besonderen sein Begriff des Idealtvpus, Archiv Jiir Sozialivissenschaft und
Sozialpolitik, 49. Band, (1922). Vid. i T. Par-sons, The Structure of Social Action,
The Free Press, Grencoe, 1961, p. 473488; W. Wegener Die Quellen der
Wissenschaftsauffassung Max Webers und die Problematik der Werturteilsfreiheit
der Nationalokono-mie, Duncker und Humblot, Berlin, 1962, S. 59107; F. H,
Tenbruck, Die Genesis der Methodologie Max Webers, Kolner Zeltschrift filr Sozlologie und Sozialpsuchologie, 11 Jhrg., (1959), H. 4.
Najiscrpnija analiza Veberove metodologije nalazi se u knjizi A. v.
Schelting, Max Webers Wissenschaftslehre, J. C. B. Mohr (Paul Siebeck), Tiibingen,
1934, Zasluuju panju i radovi D. Henrich, Die Einheit der Wissenschaftslehre Max
Webers, J. C. B. Mohr (Paul Siebeck), Tiibingen, 1952; A. Walther, Max Weber als
Soziologe, Jahrbuch fur Soziologie, II. Band, G. Braun, Karlsruhe, 1926. M. uri,
Sociologija Maxa Webera, Matica Hrvatska, Zagreb, 1965.
Vrlo obimna bibliografija o Veberov oj metodologiji nalazi se u navedenoj
knjizi V. Vegenera.

133
132
logije razumevanja,2) objavljenoj 1913. godine, Verber izlae svoju
zamisao sociolokog metoda.
U goruem sporu izmeu nastojanja da se sve drutvene
nauke pretope u istoriju i gotovo sasvim antiistorinog shva-tanja
teorije o drutvu u nekim varijantama pozitivizma, Veber pokuava da
zauzme vrlo osoben srednji stav i da izmiri ili bar priblii ova
suprotna gledita. Zbog toga se u njegovoj metodologiji nalaze
zdruene, mada ne sasvim dosledno i koherentno, ideje iz vrlo
razliitih filozofskih izvora. Veber preuzima neke osnovne
epistemoloke ideje Diltaja i Rikerta, kao i istorijske kole u
nemakoj politikoj ekonomiji, ali ih znatno modifikuje dopunjujui
ih shvatanjima o metodu drutvenih nauka, koje su nastale u
epistemologiji koja je polazila od toga da su u svojim najhitnijim
osobinama metodi prirodnih i drutvenih nauka jedinstveni.
Veber svoja metodoloka shvatanja nije izneo u sistematskom vidu. Jedini njegov pokuaj ove vrste jeste relativno kratak
odeljak Metodoloki osnovi sociologije", objavljen kao deo uvodnog
poglavlja njegovog nedovrenog teorijsko-sistemat-skog dela
Privreda i drutvo". U tom odeljku su, meutim, samo rezimirana
gledita koja je on izneo u svojim ranijim metodolokim raspravama.
U tim raspravama, koje su veinom izrazito poleminog karaktera,
Veber je raspravljao o raznim metodolokim problemima ne trudei
se mnogo da svoju metodoloku zamisao iznese u celovitijem i
sistematskom obliku. Usled toga se u njima nalaze mnogobrojna
ponavljania, a stavovi o pojedinim problemima nisu esto dovoljno
jasni, pa ak ni istovetni. Sem toga, Veber pie vrlo tekim stilom,
koji je verovatno posledica njegovog nastojanja da svaku vaniju
misao to vie iznijansira i, u neposrednom toku izlaganja dopuni
nizom ograda, to ponekad ima upravo suprotan efekat; razuena u
mnogobrojne meandre misao postaje nedovoljno odreena i jasna, pa
je esto znatno oteano njeno jednoznano tumaenje.
U Veberovim shvatanjima metoda drutvenih nauka i
posebno sociologije preovladava nekoliko kljunih problema. Meu
tim problemima se istiu: (1) shvatanje naela izbora predmeta
istraivanja, (2) stav nauke prema kulturnim vred-nostima, (3) nain
objanjavanja drutvenih pojava i (4) pojmovna struktura idealnih
tipova i njihova uloga u istraivanju i objanjavanju drutvenih
pojava.
U svojim shvatanjima naela kojima se drutvene nauke
moraju rukovoditi prilikom odabiranja predmeta istraivanja,
2

) Uber einige Kategorien der vestehenden Soziologie, u M. Weber.

Gesammelte Aufsatze zur Wissenschaftslehre, J. C. B. Mohr (Paul Sie-beck),
Tiibingen, 1922, S. 403^450.

Veber je bio pod najneposrednijim Rikertovim uticajem. I on, naime,

smatra da ne postoje neki objektivni kriteriji po kojima bi naunik
mogao da odabere predmet svog istraivanja. Snai se pred
beskonanim bogatstvom pojava u drutvu i istoriji moe se jedino
ako se poe od nekih vrednosti. Jedino s vred-nosnog stanovita se
moe oceniti ta je u beskrajnom bogatstvu drutvene stvarnosti u
saznajnom pogledu vano i interesantno i na ta treba da se usmeri
istraivanje. S odreenog vrednosnog stanovita oveka interesuje
samo odreeni deo stvarnosti i samo odreene veze meu
iskustvenim pojavama. Odnos neke pojave prema nekoj vrednosti,
poznati Rikertov Wertbeziehung, predstavlja i po Veberovom
miljenju osnovu izbora predmeta istraivanja u beskrajno sloenoj
drutvenoj stvarnosti. Sledei Veberov stav pokazuje koliko je on
odluan u tom pogledu, kao i koliko duboke epistemoloke posledice
ima njegovo reenje. Drugim recima, pie Veber, to postaje
predmet istraivanja, i koliko daleko se istraivanje protee u
beskonanost uzronih veza, odreuju
vrednosne ideje koje vladaju
istraivaem i njegovim vremenom".3) Istraivaki problemi i vodee
teorijske ideje drutvenih nauka zavise, dakle, od vladajueg sadraja
odreene kulture. Dok je ta kultura vrsto integrisana i dok se ona
jedinstveno usvaja, osnovna vred-nosna gledita u nauci se obino
uopte ne dovode u pitanje. Ako je u nekoj kulturi osnovna vrednost
podizanje materijalnog blagostanja, i ako je sve u drutvu podreeno
tom cilju, tom kulturnom vrednosti e se, svesno ili nesvesno,
rukovoditi i nauna istraivanja. Sporedno je, naime, da li pojedini
naunik, kad bira konkretni istraivaki zadatak, shvata niegovu
povezanost s osnovnom vrednosnom usmerenou svoje kulture. Ako
je neka kultura izgraena na drukijem sistemu vrednosti, na primer
jedna izrazito tradicionalna ili ratnika kultura, u njoj se nauka moda
uopte nee pojaviti, ili se nee ire razviti izvan ueg podruja koje
je neposredno podreeno osnovnom 'cilju kulture.
Meutim, kad se pod pritiskom novog istorijskog iskustva
stane dublje menjati osnovna usmerenost neke kulture, poinje da se
iri skepsa i da se sumnja u ispravnost ranije vladajue istraivakoteorijske usmerenosti nauka. Ali, za razliku od Rikerta, koji je
smatrao da se sve kulturne vrednosti mogu integrisati u jedan
jedinstven objektivan i koherentan sistem, Veber ne veru je u
objektivnost vrednosti i mogunost stvaranja jedinstvenog i
hijerarhinog vrednosnog sistema, u kome bi se iz optijih viih
vrednosti izvodile sve konkretnije
3

) M. Weber, Die Objektivitat" sozialwissenschaftlicher und

sozialpolitischer Erkenntnis, Gesammelte Aufsatze zur Wissenschafts-lehre, S. 184.

134

135

i sve odreenije vrednosti, i u kome usled toga ne bi bilo nikakvih

protivrenosti. Stvarnost je, po Veberu iracionalna u vrednosnom
pogledu. Ljudi po nekim, u krajnjoj liniji iracionalnim ivotnim
porivima zauzimaju svoja osnovna vrednosna stanovita, a razliita
vrednosna stanovita se neminovno sukobljavaju, izmeu njih se vodi
borba na ivot i smrt, i ne postoji mogunost izmirenja i integracije.
Prema tome, ne moe postojati ni jedinstvena univerzalna i objektivna
drutvena nauka; i u nauci je neizbean izbor jednog od moguih
meusobno nepomirljivo -suprotnih vrednosnih stanovita. Postoje
razliita tumaenja ovog Veberovog stava. Po nekima on vai za sva
drutva, po drugima samo za savre-meno u kome zbog dubokih
unutranjih suprotnosti ne moe postojati jedinstvena kultura.
Meutim, bez obzira da li je u drutvenim naukama moguan
jedinstven izbor polaznog vred-nosnog stanovita, ovaj izbor je, po
Veberu, uvek neminovan, i pojedini naunik jedino moe i treba da
bude svestan kako svoga linog, tako i opteg vrednosnog stanovita
na kome je izgraena nauka kojom se on bavi.
Veber nije bio nezainteresovan kabinetski naunik. Svi koji
su ga blie poznavali istiu da je u njegovoj duboko angaovanoj
linosti bila uvek prisutna strast za politikim delova-njem.4) Iako je
samo povremeno, uglavnom pred kraj ivota, ulazio u neposredni
politiki ivot, Vebera je neprekidno muilo pitanje odnosa nauke
prema drutvenoj praksi. O tome svedoi njegovo stalno vraanje na
odnos izmeu naunog saznanja i drutvenih vrednosti. Po Veberu,
nauka iz dva osnovna razloga ne moe uticati na osnovne vrednosne
stavove. (1) Ona je izgraena na odreenom vrednosnom stanovitu i
stoga nije u stanju da ga sutinski kritiku je. (2) Iracionalnost
osnovnih vrednosnih opredeljenia jeste drugi razlog ogranienog
uticaja nauke na vrednosnom planu. injenino i teorijsko saznanje je
sasvim sporedno za te odluke. Sudbina je jedne kulturne epohe, koja
je jela sa drveta saznanja, da mora znati da smisao zbivanja u svetu ne
moemo proitati ni iz najsavrenijeg rezultata njegovog istraivanja,
ve da moramo biti u stanju da taj smisao sami stvaramo, da pogledi
na svet" ne mogu nikad biti proizvod napretka iskustvenog znanja,
i.da se, dakle, najvii ideali koji nas najsnanije pokreu, ispoljavaju
uvek samo u borbi s drugim
idealima, koji su drugima isto tako sveti
kao to su nama nai."5) A na jednom drugom mestu Veber
apodiktino

tvrdi da je uticaj saznanja na vrednosne odluke tim manji to su one

praktino vanije. U svakom sluaju sigurno je jedno: to je optiji
problem o kome se radi, a to znai: to je iri njegov znaaj za
kulturu, manje je moguno na njega jednoznano odgovoriti na
osnovu materijala iskustvenog znanja, tim vie se ukljuuju
poslednji, najliniji aksiomi vere i vrednosnih ideja".6)
Pa ipak, Veber ne smatra da je uticaj nauke na vrednosti
beznaajan. Ona moe (1) pojmovno razraditi izabrano vrednosno
stanovite i na taj nain objasniti njegov pravi smisao, pokazati ta
ono u svojim pojedinostima znai i ta treba 4a se ini da bi se neko
osnovno vrednosno stanovite do kraja oivotvorilo. (2) Nauka moe,
zatim, na podruju vrednosti da ispita objektivne mogunosti i
drutvene trokove ostvarivanja usvojenog vrednosnog stanovita. U
stvarnosti postoje odreeni uzroni odnosi i ljudska delatnost,
motivisana vrednostima, mora se, prilikom svakog pokuaja da
ostvari te vrednosti, ukljuiti u uzroni splet. Od prirode realnih
odnosa u stvarnosti, u koje spada i konkretna konstelacija drutvenih
snaga, zavisi da li je neko vrednosno stanovite ostvarijivo ili je
obina iluzija, utopija, odnosno kolike su i kakve materijalne, ljudske
i moralne rtve neophodne radi ostvarivanja nekog vrednosnog stanovita, kao i koje se druge objektivno postojee mogunosti usled
toga moraju iskljuiti. To, drugim recima, znai da nauka moe
pokazati da li je neko vrednosno stanovite ne samo ostvar-ljivo nego
i racionalno, izradom bilansa potrebnih rtava i vero-vatnih
dostignua koje treba oekivati od sprovoenja u delo odreenog
vrednosnog stanovita. Napokon, (3) nauka moe pronalaziti
racionalna sredstva za ostvarenje izabranog vrednosnog stanovita.
Poto je, na primer, doneta odluka da je osnovni cilj izgraivati
socijalizam, nauka koja ne moe dovesti u pitanje tu odluku, moe i
treba da pronalazi to racionalnija sredstva radi njenog to
razumnijeg, lakeg i potpunijeg ostvarivanja. Nauka je, prema tome, u
osnovi ipak samo instrumentalno a ne sutinski racionalno sredstvo
ovekove delatnosti. Ona ne moe svojim racionalnim metodima da
kritiki razmatra i oce-njuje osnovna praktika stanovita. Njena se
uloga svodi na razjanjavanje stvarnog smisla donetih vrednosnih
odluka i pronalaenja to racionalnijih sredstava pomou kojih se
usvojena praktina stanovita mogu to efikasnije ostvariti. Ipak, time
to ukazuje na realne mogunosti sprovoenja u delo odreenih
vrednosnih stanovita, to u njima otkriva unutranje protivrenosti
koje esto postoje u ovom podruju, nauka ipak moe

') U ovome se slau gotovo svi koji su Vebera dobro poznavali. Vid., npr.,
H. Rickert, Max Weber und seine Stellung zur Wissenschaft, Logos, Bd. XV (1926),
S. 222-237.
5
) M. Weber, Die Objektivitat" sozialwissemschaftlicher und sozialpolitischer Erkenntnis, S. 154.

) Ibidem, S. 153.

136

137

znatno 4a doprinese da praktina delatnost postane racionalnija i

uspenija.
Veber je jedan od najuticajnijih predstavnika tzv. sociologije
razumevanja (verstehende Soziologie), koja osobeno shvaenim
postupkom razumevanja eli da zameni ili bar dopuni deterministiko
objanjenje ispitivanih pojava. Razume van je i objanjenje su vrlo
razliite epistemoloke kategorije. Nauno objanjenje se zasniva na
izvoenju pojedinanih pojava iz nekih optih teorijskih stavova i
konkretnih poetnih uslova tih pojava. Ako postoji teorija o iniocima
koji utiu na nastajanje neke pojave, na primer rata, objanjenje
jednog konkretnog rata se stvara primenom teorijskih saznanja o
uzrocima ratova na istorijske uslove koji su prethodili njegovom
izbijanju. Kasnije e se videti da objanjenje pojedinane pojave ne
mora uvek biti potpuno i ak to obino nije, jer u pojedinanim
pojavama uvek ima elemenata koji se ne mogu objasniti izvoenjem
iz nekih optih stavova, ali nauka ipak tei da pomou optih stavova,
do kojih je dola ispitivanjem mase pojedinanih sluajeva iste vrste,
objanjava i svaki novi pojedinaan sluaj. Dakle, ovde je postupak
objanjenja zasnovan na nekim optim znanjima o odreenoj vrsti
pojava. Nauni zakoni i teorije su najrazvijeniji teorijski oblici tih
optih naunih saznanja o uzrocima odreenih pojava, i stoga su
glavna orua za objanjenje pojedinanih sluajeva. Pored njih je za
objanjenje pojedinanog sluaja neophodno i to tanije poznavanje
njegovih poetnih uslova.
Razumevanje je jedno sasvim drukije shvatanje pvog istog
zadatka. Ono se razvilo u epistemolokim pravcima koji su zastupali
ideju o korenitoj razlici izmeu metoda prirodnih i drutvenih nauka.
Pristalice razumevanja smatraju da opti teorijski stavovi nemaju veu
vrednost u objanjavanju drutvenih ili kulturnih pojava, nego da
nauka moe rasvetliti te pojave time to e otkriti smisao i znaenje
koji su u njima sadrani i koji ih povezuju s nekim irim kulturnoistorijskim celinama. Taj smisao i znaenje najbolje pokazuju prirodu
ljudske delatnosti koja je te pojave stvorila. Na primer, razume-vanje
nekog umetnikog dela je postignuto ,ako je shvaena umetnikova
vizija sveta, njegov stil, ako je otkriveno ta je umetnik tim svojim
delom hteo da postigne i kako se to delo uklapa u opti tok njegovog
ivota i stvaralatva, kao i u kultur-no-istorijsko stanje odreenog
vremena. Ili, tvrdi se da nikakvi opti stavovi nee pomoi u razume
van ju programa i statuta neke politike organizacije. Treba razumeti
na koji nain je ta organizacija shvatala prilike u kojima je ivela,
kakav je stav prema tim objektivnim prilikama zauzimala, koje je
ciljeve u vezi sa svojim stavom prema objektivnim prilikama i svojom

pptom ideologijom postavljala i kakve je zatim organizacijske

oblike stvarala da bi te ciljeve to efikasnije ostvarila, Razumevanje
znaenja .i smisla programa i statuta odreene drutvene
organizacije pretpostavlja, dakle, da se organizacija shvati kao deo
jedne ire smisaone celine koju predstavlja odreeno drutvo i
njegova kultura. A poto u tom pogledu opti teorijski stavovi
mnogo ne pomau, njih treba da zameni istraivaeva sposobnost
uivljavanja.
Sem toga, itav niz predstavnika istoricizma i kultu-ralizma
odluno je odbacivao svaku veu vrednost uzronog objanjavanja
drutvenih pojava. Neki su, kao na primer Ver-ner Zombart (W.
Sombart) ili kasnije Pitirim Sorokin, pridavali uzronom objanjenju
izvesnu pomonu vrednost, ali samo u objanjavanju sporednijih
elemenata ljudske drutvene delat-nosti. (Sporednijih, naravno, u
okviru date teorijske zamisli.)7) Po Zombartu i Sorokinu, osnovni
ciljevi ljudske individualne i kolektivne delatnosti mogu se samo
razumeti otkrivanjem njihovog unutranjeg smisla. Uzrono se mogu
objanjavati jedino materijalna sredstva kojima su se ljudi sluili u
nameri da te ciljeve ostvare. Veber, iako je jedan od glavnih
predstavnika . sociologije razumevanja, ne smatra da razumevanje
iskljuuje ili moe da zameni otkrivanje uzronih odnosa, nego trai
srednje reenje ovog kljunog epistemolokog problema. On razumevanju smisla i znaenja raznih oblika drutvene delatnosti pripisuje
pomonu, prvenstveno heuristinu, ulogu u njihovom naunom
objanjavanju. Nauno objanjenje se, u krajnjoj liniji, sastoji po
Veberu u otkrivanju uzronih odnosa koji uslovljavaju odreeni oblik
delo van ja. Razumevanje smisla i znaenja pojedine delatnosti moe
samo da olaka i upotpuni njeno objanjenje, ali nipoto ne moe da
zameni otkrivanje uzroka usled kojih je ta delatnost nastala.8)
U jednoj od svojih prvih metodolokih rasprava Veber se
odluno suprotstavio intuicionistikbj struji u istorizmu svojom
tezom da nije dovoljno da razumevanje drutvenih pojava bude
subjektivno ubedljivo". Subjektivna ubedljivost razumevanja i
tumaenja motiva i smisla ljudskog ponaanja ne znai da su ta
tumaenja iskustveno tana. O tanosti i iskustvenom vaenju
tumaenja moe se zakljuivati samo na osnovu nekog opteg,
Veber obino pie nomolokog, znanja o uzronim odnosima. Bez
sistematskog iskustvenog proveravanja, saznanja do
,7) W. Sombart, Noo-Soziologie, Duncker und Humblot, Berlin, 1956, S.
7593, naroito S. 9193. P. Sorokin, Social and Cultural Causa-lity, Space,
Time, Duke University Press, Durham, 1943.
8
) M. Weber, Knies und das IrrationaKtatsproblem, u Gesam-melte
Aufsatze zur Wissenschaftslehre, S. 42145, naroito S. 67137.

138

139

kojih se dolazi uivljavanjem i psiholokim analogijama, ostaju samo

pretpostavke.
Ovo ipak ne znai da razumevanje" ne ostaje jedna od
sredinih kategorija Veberove sociologije, pa je stoga potrebno neto
ire razmotriti kako on shvata ovaj pojam. Epistemoloki smisao i
opravdanje razumevanja" prilino se razlikuju u de-lima
predstavnika istorizma i kulturalizma. Jo su manje odreeni razliiti
oblici razumevanja" i konkretni istraivaki postupci u kojima bi
ono trebalo da se ostvaruje. Ako se uzme u obzir da se razumevanje
obino shvatalo kao oblik emotivnog uivljavanja u razna ljudska
stanja i motive, odnosno kao njihovo izrazito intuitivno poimanje,
pomenuta neodreenost istraivakog postupka postaje razumljiva.
Postojee razlike u odreivanju pojma razumevanja i njegovih
najpodesnijih oblika mogle bi se pokazati poreenjem Diltajevih.
Veberovih i Zom-bartovih shvatanja, ali to nije ovde neophodno.
Koliko je pojam razumevanja sredina kategorija Veberove
sociologije vidi se najbolje po tome to su pojam i delo-krug
sociologije, kao nauke, odreeni pomou njega. Sociologija (u
smislu u kome je ta vrlo neodreena re ovde shvaena) treba da
znai nauku koja hoe da interpretativno razume drutveno delovanje
i time uzrono objasni njegov tok i njegove posledice".9) Razumeti se,
pak, mogu samo oni oblici ljudskih ponaanja koji imaju neki
subjektivni smisao. Subjektivni smisao ponaanja sastoji se u tome
to lice (ili vie njih) koje se ponaa ima predstavu o odreenom cilju
i sredstvima pomou kojih smatra da se cilj moe postii.
Razumevanje smisla nekog ponaanja sastoji se u otkrivanju
subjektivno shvaenog odnosa izmeu cilja i sredstava, bilo da se
ispituju konkretni oblici u kojima se svest o tome javlja kod ljudi koji
delaju, ili, poto ta svest obino nije potpuno razvijena, da se tumai
kako bi se u nekom ponaanju morao shvatiti odnos izmeu cilja i
sredstava kad bi uesnici u potpunosti shvatili stvarni smisao svoga
ponaanja. U drutvu postoje iskustveni sadraji koji nemaju ovako
shvaen subjektivni smisao. Sociologija mora o njima voditi rauna
jer su oni esto povod, uslovi, podsticaji ili smetnje za smisaono
drutveno ponaanje, ali te pojave ne spadaju u krug njenih osnovnih
istraivanja. Ona je, naime, nauka o smisaonim oblicima ponaanja
koji se 10mogu razumeti pomou osnovnih kategorija cilja i
sredstava. )
Ovim, meutim, Veberovo shvatanje razumevanja kao i
njegovo opte metodoloko stanovite nisu dovoljno okarakte-risani.
Veber drutvo shvata na izrazito nominalistian nain,

kao rezultat delovanja pojedinaca koji ga sainjavaju. U metodologiji

se ovo nominalistiko teorijsko stanovite pretvara u izrazit
metodoloki individualizam. U prouavanju drutva osnovno je
shvatiti smisao kojim se u raznim oblicima svoga delovanja rukovode
pojedinci. Ponekad je za razne praktine potrebe korisno, ak i
neophodno, pretpostaviti da su neki drutveni oblici (na primer,
drava, udruenja, akcionarska drutva i si.) posebne individualnosti.
Ali u sociolokom smislu ti kolektivni oblici su rezultat i oblik
organizacije delovanja pojedinaca, koji jedino mogu biti nosioci
smisaono usmerenog delovanja.11) Sa stanovita ovako izrazitog
metodolokog individualizma, Veber je funkcionalnom pristupu, koji
pokuava da pojedine drutvene pojave objasni otkrivanjem njihove
uloge u drutvu kao celini, prirodno mogao priznati samo poetnu i
samo provizornu vred-nost. Po njegovom miljenju, velika prednost
drutvenih nauka sastoji se upravo u mogunosti da se razume
ponaanje pojedinaca kao elemenata drutvenih celina, dok se
prirodne nauke moraju zadovoljiti otkrivanjem funkcionalnih veza i
uzronih pravilnosti u kompleksnim pojavama, na primer izmeu
elija u organizmu, ali ne mogu razumeti njihove elemente. Veber,
dodue, dodaje da se ovo dublje, neposredni je objanjenje
plaa
hipotetinijim i fragmentarnijim karakterom saznanja.12)
Ovo opte teorijsko i metodoloko stanovite dolo je
prirodno do izraaja i u shvatanju egzistencijalnih okvira, u kojima je
moguno razumevanje. Za razliku od V. Zombarta i drugih pisaca
koji smatraju da se razumevanje moe odnositi i neposredno na razne
kolektivne oblike drutvenog ivota i apstraktni smisao razliitih
kulturnih tvorevina, Veber naglaava da se razumeti mogu samo razni
oblici smisaonog individualnog ponaanja. Delovanje, pie Veber, u
smislu smisaono razumljivog usmeravanja vlastitog ponaanja postoji
za nas uvek samo kao ponaanje jednog ili vie pojedinanih lica".13)
Iako se ovaj metodoloki individualizam provlai kroz sve
Veberove metodoloke radove, on nije nigde toliko dosledno i
celovito razvijen kao u raspravi Metodoloke osnove sociologije, koja
je za Veberovo shvatanje sociolokog metoda nesumnjivo najvanija.
Ona je najkasnije nastala, kao metodoloki uvod u njegovo teorijskosistematsko delo Privreda i drutvo. Ipak u literaturi o Veberu postoji
vrlo iv spor o tome da li ovaj metodoloki individualizam odgovara
stvarnom karakteru njegove sociologije. Kao to je poznato, Vebera
su privlaili najiri isto-rijski problemi i njegova istraivanja u
sociologiji religije sadre velianstvene panorame najveih svetskih
kultura. Pro-

") M. Weber, Methodische Grundlagen

der Soziologie, u Gesam-melte Aufsatze zur
Wissenschaftslehre, S. 503. 10) Ibidem, S. 506-7, 512-13.

") Ibidem, S. 513-15. 12)

Ibidem, S. 515-16. )
Ibidem, S. 513.

140

141

stor ne dozvoljava da se ire analizira ovaj problem. Pa ipak, treba

izneti opti utisak da se u sreditu Veberovih kulturno-istorijskih
analiza uvek nalazi ispitivanje pojedinca u odreenim istorijskim
drutveno-kulturnim uslovima. Ovi uslovi su obino vie
nagoveteni nego strukturalno prikazani, a esto se dosta
neposredno izvode iz motiva koji su opredelili individualna
ponaanja. Slino je i s veinom Veberovih teorijskih pokuaja. U
njegovim osnovnim teorijskim kategorijama, na primer idealnim
tipovima legalne vladavine, panja je takoe usred-sreena na
oblike ponaanja nosilaca odreenih politikih funkcija. Napokon,
Veber i pojam zakona, koji on obino stavlja u navodnice, ne izvodi
iz nekih globalnih ili uopte kolektivnih struktura, ve iz utvrenih
pravilnosti u ponaanju pojedinaca. Zakoni... su posmatrar.jem
potvreni tipini izgledi drutvenog delovanja koja treba oekivati
ako postoje odreeni uslovi, a koja se mogu razumeti na osnovu
tipinih motiva lica koja de-luju
i njihovog tipinog shvatanja
smisla vlastitog delovania"14). Izgleda da je upravo izraziti
nominalizam spreavao Vebera da izgradi elo viti j i pojmovnoteorijski aparat za socioloko prouavanje drutva.
Potpuno ogranieno na oblike ponaanja pojedinaca,
razumevanje se mora odnositi na psihiki sadraj raznih oblika
ponaanja. Meutim, prema razliitom karakteru ovog sadraja i
razliitim saznajnim ciljevima, Veber razlikuje nekoliko vrsta
razumevanja. On najpre deli razumevanje u dve osnovne grupe. U
prvu spada razumevanje zamiljenog smisla nekog delovanja i
otkrivanje subjektivno shvaene veze izmeu usvojenih ciljeva i
sredstava koja se upotrebljavaju radi njihovog postizanja. Ovaj se
postupak moe primeniti i kad se eli razumeti jedan izrazito
racionalni oblik ljudskog ponaanja, ali i na razumevanje iracionalnog
ponaanja, na primer afekata. Samo to se, u zavisnosti od karaktera
ispitivanog ponaanja razumevanje zasniva na razliitim psihikim
sposobnostima istraivaa. Potpuno racionalno ponaanje moe se
razumeti na isto intelektualnom . planu. Razumevanje emotivnoafektivnog ponaanja zahteva u daleko veoj meri sposobnost
uivljavanja. Tugu majke za izgubljenim jedincem sinom moe da
razume samo istraiva koji je u stanju da se uivi u ovaj afekat.
Pored ova dva, Veber po-minje i estetsko-umetniko razumevanje.15)
Drugi oblik razumevanja, u kome se psiholoko razumevanje povezuje s objanjenjem (erklarendes Verstehen) odnosi se na
motive racionalnog ili iracionalnog ponaanja. Tu se vie ne radi o
tome da se razume neposredni subjektivni smisao

nekog ponaanja, nego da se otkriju motivi koji su glavni pod-sticaj

za taj oblik ponaanja. Poto su ovi motivi i neposredni uzroci ili
povodi odreenih postupaka, razumevanjem motiva ve donekle
poinje njihovo uzrono objanjenje. Otkrivanjem motiva istraiva
ulazi u uzronu osnovu ponaanja koje ispituje, a istovremeno otkriva
i ire smisaone
veze u kojima se ono nalazi s ostalim oblicima
ponaanja.16)
Suprotstavljajui se subjekti vizmu intui cionistikog
shvatanja razumevanja, Veber se nije mogao zadovoljiti opisivanjem
psihologije razumevanja, nego je pokuao da iznese i neke norme za
ispitivanje saznajne vrednosti njegovih rezultata. Svako nauno
saznanje putem razumevanja treba da zadovolji dva uslova: (1) da
bude smisaono adekvatno i (2) uzrono adekvatno. Pri tom je
smisaona adekvatnost samo prvi korak u postizanju nauno znaajnije
uzrone adekvatnosti. Smisaono adekvatnim se smatra razumevanje
ili tumaenje nekog ponaanja iji se sastavni delovi nalaze u
meusobnoj smisaonoj vezi koja je tipina za neki uobiajeni nain
miljenja i oseanja. To je oigledno jo uvek zdravorazumsko
objanjenje ponaanja i ono u nauci ostaje samo vie ili manje
verovatna hipoteza, sve dok ne postane i u uzronom smislu
adekvatno ili tanije provereno. Razumevanje nekog redosleda
dogaaja je uzrono adekvatno samo ako se na osnovu iskustvenih
uoptavanja moe zakljuiti da postoji odreena verovatnoa da e se
oni uvek deavati na isti nain. U idealnom sluaju ova verovatnoa
dobija precizan brojani izraz. Meutim, samo u spajanju obe ove
adekvatnosti nastaje socioloko razumevanje nekog oblika ponaanja,
poto su i najuniformniji
iskustveni odnosi iji smisao nije poznat,
ipak nerazumljivi.17)
U shvatanju strukture naunog objanjenja Veber je
oigledno zastao na pola puta izmeu izrazito subjektivisti-kih
shvatanja razumevanja" i naunog objanjenja, koje se zasniva na
primeni proverenih teorijskih stavova na precizno utvrene poetne
uslove konkretnog sluaja. Ipak ne treba izgubiti iz vida da je ovo
gledite koje razumevanje smatra poetnim korakom u objanjavanju
pojava opravdano kao kritika krajnjeg metodolokog objektivizma ili
bihejviorizma, tj. gledite da sociologija ne treba da ispituje
subjektivnu stranu ljudskih postupaka, ve da ih gleda uvek samo
spolja i prouava samo u njihovim neposredno opaajnim oblicima. U
poreeniu s biheivio-rizmom, koji se u sociologiji javlja u raznolikim
oblicima, Vebe-rovo gledite koje nastoji da otkrije unutranju logiku
ljudskih ponaanja a ne zapostavlja ispitivanje drutvenog
determinizma,

14

) Ibidem, S. 519.
) Ibidem, S. 503.

15

j Ibidem, S. 508. 17)

Ibidem, S. 511-12.

142

143

svakako je potpunije. Meutim u njemu su sadrane izvesne ozbiljne

slabosti: (1) Zbog svoga nominalizma Veber je neosnovano ograniio
ispitivanje smisaonih veza u drutvu u okvir psihikog ivota
pojedinca, shvatajui donekle i sam da se tim putem ne mogu na
celovit nain otkriti sve raznovrsne smisaone veze koje postoje u
kolektivnim oblicima delovanja i drutvenoj kulturi, poto one ne
ulaze u potpunosti u iskustvo nijednog pojedinca, niti se mogu izvesti
iz zbira pojedinanih iskustava. Samo ako se pored iskustava
pojedinaca koji uestvuju u nekom obliku drutvene delatnosti uzmu
u obzir i njene objektiviza-cije njene tvorevine i drutvena
organizacija mogu se potpunije ispitati smisaone veze koje u njoj
postoje. (2) Druga slabost Veberovog shvatanja naunog objanjenja
sastoji se u tom to on u ispitivanju drutvene uzronosti nije iao dovoljno daleko. On, naime, smatra da, iako u drutvu postoje uzroni
odnosi, nauni zakoni nemaju vei epistemoloki znaaj jer su
spletovi uzronih odnosa uvek izrazito istorijski indivi-dualisani.
Veberov stav prema drutvenoj uzronosti je polu-skeptian; on ne
odbacuje uzrone odnose uopte, ali ih gleda preteno u obliku
individualne istorijske uzronosti, koja ne ostavlja mnogo mogunosti
da se utvrde neki trajniji opti zakoni. Zbog ovakvog shvatanja
drutvene uzronosti, Veber ne smatra da su nauni zakoni i opta
teorija osnovna sredstva za objanjavanje drutvenih pojava, nego ovu
ulogu u njegovoj metodologiji dobij a pojam idealnog tipa.
I u svojim shvatanjima idealnog tipa, kao osobenog sredstva
za objanjavanje drutvenih pojava Veber je traio srednje reenje
izmeu antiteorijski raspoloenog i u stvari opisnog istorizma i
apstraktne opte teorije, nedovoljno konkreti-zovane za pojedine faze
drutvenog
razvoja, pojedine tipove drutava i pojedine drutvene
oblike.18) Ve je Diltaj uveo pojam istorijskog tipa kao pogodno
sredstvo za sintetizovanje razliitih konkretno-istorijskih podataka.
Meutim, Diltajeve tipoloke konstrukcije imaju izrazito istorijski
karakter. Veber je usvojio ovu ideju, ali nije smatrao da su istorijski
tipovi jedini oblik idealnog tipa, nego samo jedna njegova varijanta,
socioloki svakako ne najznaajnija. Mogao bi se navesti niz Veberovih istorijskih idealnih tipova, na primer: atinsko drutvo, katolika
crkva, kalvinizam, privreda srednjevekovnih gradova itd. Ovi
Veberovi konkretno-istorijski idealni tipovi su donekle slini
Diltajevim, s tom razlikom to Diltaj naglaava njihovu

opisnu prirodu, dok su Veberovi istorijski idealni tipovi idealizacije.

Ni istorijski idealni tip nije pasivan odraz stvarnog istorijskog stanja;
nije ni pojam u smislu induktivnog uopta-vanja ili proek pojava u
odreenom istorijskom okviru. Istorijski idealni tipovi nastaju
isticanjem i smisaonim povezivanjem nekih osobina odreenih
istorijskih pojava. Na primer, idealni tip privrede srednjevekovnih
gradova ne pretpostavlja da su u organizaciji privrede u svakom
srednjevekovnom gradu najvanije osobine ovog naina privrede bile
potpuno razvijene. Na taj nain i istorijski idealni tip moe da slui
kao opti kriterij za poreenje stvarnog stanja s nekim njegovim
naglaenim i istaknutim specifinim osobinama.
Ali u Veberovoj metodologiji i u pokuaju stvaranja
teorijskog sistema daleko vei znaaj imaju idealni tipovi opteg
karaktera, koji se odnose na drutvene pojave koje nisu ograniene na
jedan istorijski period ili na jedno drutvo, nego se javljaju u raznim
drutvima i kulturama. U ovu vrstu spadaju, na primer, njegovi
idealni tipovi oblika legalne vladavine u kojima dolazi do izraaja
njegovo shvatanje o najosnovnijim oblicima politikog ureenja koji
se javljaju u najrazliitijim istorijskim periodima; zatim, njegov
poznati idealni tip birokratije kao sistema upravljanja; u sociologiji
religije javljaju se dva idealna tipa organizovanja religije: (1) crkva,
kao zva-nina religijska organizacija odreenog drutva i (2) sekta,
kao poluzvanina ili ak ilegalna organizacija nekih odstupaju-ih
oblika kolektivnog religijskog ivota.
Ovim univerzalnim idealnim tipovima Veber je pridavao
posebnu naunu vrednost. Videli smo da ni njegovi istorijski idealni
tipovi nisu pasivan odraz prosenog oblika odreene pojave. Ako bi
se reklo da je proseni Jugosloven visok 175 cm, taj proek ne bi
predstavljao idealni tip, poto ovaj nije odraz prosenih osobina ve
se sastoji od najhitnijih konstitutivnih osobina odreene vrste pojava.
tavie, idealni tip preuveliava te bitne osobine i na taj nain je u
izvesnom smislu idealizacija, nerealna utopija. Ali upravo kao
idealizacija i utopija, izgraena na preuveliavanom isticanju bitnih
konstitutivnih osobina odreenih vrsta pojava ili oblika ponaanja,
idealni tip je korisno sredstvo za njihovo prouavanje. On, naime,
pokazuje kako bi izgledalo neko ponaanje ili neki drutveni oblik
kada bi njihov osnovni smisao doao potpuno do izraaja. U
stvarnosti, meutim, pod uticajem raznih inilaca razni oblici
ponaanja vie ili manje odstupaju u raznim pravcima od svog
osnovnog smisla. Idealni tip, kao idealizacija istog" oblika
ponaanja slui kao standard pomou koga se moe utvrditi koliko i u
kojim pravcima od njega odstupaju pojedini konkretni

18

) Pored literature navedene u prim. x) vid. M. uri, Problemi sociolokog metodar

Savremena kola, Beograd, 1962. str. 13339; Don Martindale, Sociological Theory
and the Ideal Type, u knjizi L. Gross (ed.) Symposium on Sociological Theory. Row
Peterson and Co., Evans-ton, 111., p. 6372.

144

145

oblici odreenog ponaanja. Time se dolazi do polazne osnove za

ispitivanje uzroka pojedinih odstupanja. Osnovni postupak izgradnje
idealnih tipova sastoji se u pokuaju
da se neka drutvena delatnost
zamisli na to racionalniji nain.19) Zbog toga je Veber smatrao da je
pojam homo oeconomicus-a iz politike ekonomije, tj. pojam oveka
koji se rukovodi samo privrednim ciljevima i koji se u tenji da
ostvari te svoje ciljeve ne osvre ni na kakve emotivne, srodnicke,
patriotske ili bilo kakve druge obzire, tipian primer idealnog tipa. U
stvarnosti se, meutim, proseni kapitalist ne ponaa uvek onako kao
to se pretpostavlja da bi se morao ponaati homo oeconomicus. Ali
idealni tip ekonomskog oveka" pomae da se objasni konkretno
ponaanje odreenog kapitaliste ili kapitalistike grupe koji se
prouavaju. Naime, da bi ovek mogao da se potpuno racionalno
ponaa u jednom obliku delatnosti, u ovom sluaju privrednoj, on
mora da ima u vidu samo funkcionalne potrebe te delatnosti, mora
iskljuiti sve ostale motive, to nije uvek moguno. Ali ni to nije
dovoljno; on mora poznavati sve objektivne uslove koji su znaajni za
neku njegovu odluku. Moe neko hteti najracionalnije odluke, ali ih
ipak ne moe u svakom sluaju donositi jer su mu nepoznati neki bitni
uslovi. Pojedini kapitalist ili kapitalistika grupa ne znaju ta
nameravaju njihovi najvaniji konkurenti, pa o tom moraju stvarati
samo manje ili vie osnovane pretpostavke. Oni ne mogu da predvide
tehnoloki i privredni razvoj u blioj ili daljoj budunosti i zbog toga
ne mogu sa sigurnou da ocene da li su njihove nameravane investicije najracionalnije, iako ele da budu to racionalniji. Premda ne
opisuje to se stvarno zbiva, idealni tip homo oeconomicus-a, stvoren
kao fikcija individualnog ponaanja u odreenoj delatnosti u obliku u
kome je ona funkcionalno najracionalnija, jeste po Veberu korisno
analitiko sredstvo za prouavanje konkretnih oblika u kojima se ta
ista delatnost u stvarnosti ispo-Ijava. Na isti nain se mogu izgraditi i
idealni tipovi drugih drutvenih delatnosti, na primer vojne. Pri tom
Veber stalno istie da idealni tip, kao racionalna idealizacija, slui
samo za merenje razliitog stepena racionalnosti pojedinih ponaanja.
Oigledna je duboka razlika izmeu idealnih tipova kao racionalnih
fikcija i teorijskih pojmova u kojima su izraene neke bitne
konstitutivne osobine odreene vrste pojava, iako i ovi pojmovi nisu
opisni statistiki proeci. Ipak treba rei da ni Veber ne shvata idealne
tipove sasvim fikcionalistiki. Oni su konstrukcije odnosa koji naoj
fantaziji izgledaju dovoljno motivisani, i takoe
objektivno
moguni", adekvatni naem

nomolokom znanju".20) To znai da tipoloke fikcije ne mogu biti

potpuno proizvoljne. Njihova analitika vrednost zavisi od
osnovanosti nomolokih (drugim recima optih, teorijskih) pretpostavki. Meutim, Veberova objanjenja karaktera idealnih tipova se
stalno kolebaju izmeu instrumentalistikih fikcija i optih iskustveno
zasnovanih teorijskih pojmova.
Veber spada meu sociologe koji su kao istraivai na
najirem planu koristili uporedna istraivanja i veina njegovih
idealnih tipova je nastala bilo kao rezultat ili kao sredstvo tih
uporednih istraivanja. Na taj nain on je delimino razbio okvire
opisnog istorizma.
Ako bi se, pored ve iznetih primedbi, htelo i kritiki
osvrnuti na Veberovu metodoloku zamisao u celini, trebalo bi kao
njenu najkrupniju slabost istai gledite da izbor problema i pravci u
kojima e se oni nauno prouavati, pa ak i dubina zalaenja u
deterministike spletove zavise u nauci iskljuivo od postojeih
kulturnih vrednosti. To gledite ne uzima u obzir da u drutvenom
ivotu postoje od praktinih stanovita ili ljudskih vrednosti sasvim
nezavisne objektivne deterministike strukture. O tim strukturama
obino ve postoje neka znanja i pretpostavke. Stoga nije tano da se
nauka moe snai u beskrajnoj raznovrsnosti pojava samo na taj nain
to e a priori usvojiti jedno vrednosno stanovite. Nauka se u tom
beskrajnom mnotvu pojava snalazi i pomou svojih teorijskih
saznanja i pretpostavki i nastoji da to potpunije upozna osnovne
strukture iz kojih proizilazi prividno neiscrpno bogatstvo i raznolikost
pojava. Moe se prihvatiti da praktini stavovi vrlo snano
usmeravaju nauna istraivanja. Ali kad je jednom do-neta odluka o
njegovom predmetu, nauno istraivanje se mora rukovoditi izrazito
teorijskim kriterijima, tj. treba ispitivati stvarne uzroke pojava. Sem
toga, u nauci postoji imanentna tenja za sve irim i proverenijim
teorijskim saznanjem.
Druga slabost Veberovog shvatanja odnosa nauke prema
vrednostima sastoji se u tome to je on jako potcenio mogunost
uticaja nauke na vaee drutvene vrednosti. Ne usmeravaju samo
praktini drutveni stavovi nauna istraivanja, ve isto tako i nauna
saznanja vrlo mnogo utiu na promenu shvatanja o tome kakva je
vrednost odreenih pojava. Pre razvitka moderne bakteorologije i
epidemologije nije se mogla shvatiti velika zdravstvena vrednost
istoe. istoa i higijena uopte imale su pre toga prvenstveno
estetsku vrednost. Kad nauka doe do nekih novih saznanja o ranije
nepoznatim uzronim odnosima, menjaju se mnoge ranije predstave o
vrednosti. U

19

) M. Weber, Methodische Grundlagen der Soziologie, S. 5056. 520-23.

20

) M. Weber, Gesammelte Aufsatze zur Wissenschaftslehre, S. 192.

146

147

tome se i sastoji uticaj nauke na drutvo. Veberovo shvatanje odnosa

izmeu nauke i drutvenih vrednosti znatno ograniava ovaj uticaj
time to svodi nauku na racionalizovanje prihvaenih stanovita,
smatrajui da ova ne moe kritiki da analizira ta stanovita, u celini.
Ako je Kont precenio drutveni znaaj nauke, i usled toga bio
nedovoljno osetljiv za dublje praktine motive politike, Veber je
suvie suzio mogunost naunog uticaj a na drutvo, ne uviajui
dovoljno njene kritike i stvaralake mogunosti.
Istaknuto je da je na konkretni sadraj Veberovih metodolokih rasprava mnogo uticalo stanje u nemakoj drutvenoj
nauci i filozofiji krajem prolog i poetkom ovog veka. Moda se u
implicitnoj kritici nekih najveih jednostranosti kultura-lizma i
istorizma kao i u kritici antiistorijskih varijanti pozi-tivizma sastoji
najvaniji rezultat Veberove metodologije. Pri tome, kao,to smo to
pokuali pokazati, ne treba zaboraviti da ta kritika nije bila ni
dovoljno svestrana, a ni dovoljno dosledna. Zbog toga je ona. za
razvoj metodologije znaajnija po svojim podsticaj ima. nego po
svojim reenjima.
Napokon ni Veber, a ni drugi predstavnici tzv. sociologije
razumevanja nisu mnogo doprineli razvoju tehnikih sredstava za
istraivanje drutvenih pojava, ak ni u oblasti prikupljanja podataka
o psihikim pojavama u drutvenom ivotu, gde bi se to moglo
najvie oekivati. Oni su se, kad su bili stvarno naunici, sluili
uglavnom istoriografMm postupkom i istorijskim izvorima. A kad
su bili diletanti, izmiljali .su iz glave sisteme vrednosti i matali o
tome da razumeju neke drutvene pojave s kojima se predhodno nisu
temeljito upoznali. U svakom sluaju, iz sociologije razumevanja"
nisu doli znaajniji podsticaji za unapreenje naina prikupljanja
naunih iskustvenih podataka. Pozitivizam je u tom pogledu bio
mnogo plodniji, moda ba zbog izrazitog induktivizma i velikog
potovanja iskustvenih injenica.

novita, o kojima e biti reci, sasvim dovoljno oblikovala, i poto se

u njima na odreeni nain produavaju raniji metodoloki pravci,
najprirodnije je da se ona ovde prikau i prodiskutuju.
Ali da bi se smisao savremenih struja u sociolokoj
metodologiji mogao bolje shvatiti, potrebno je u najkraim potezima
izneti osnovne tendencije u optem razvoju sociologije pos-lednjih
decenija koje su u prilinoj meri izmenile njen nauni lik. Uzroke
ovih promena treba traiti u nekoliko prelomnih istorijskih dogaaja,
meu kojima se po svom znaaju istiu (1) uvrenje staljinizma u
SSSR-u poetkom 30-tih godina i iezavanje svake naune
delatnosti u sovjetskim teorijskim drutvenim naukama, kao i koenje
marksistike naune misli u meunarodnim razmerama; (2) krajnje
negativne posledice faistike vladavine za razvoj najpre italijanske i
nemake socio.-logije. a zatim i brutalno guenje sociologije u
okupiranim evropskim zemljama; (3) prenoenje sredita socioloke
misli iz Evrope u SAD poetkom 30-tih godina i pojaana nastojanja
amerike graanske demokratije da vie iskoristi sociologiju u
reavanju raznih sasvim neposrednih drutvenih zadataka; (4) naglo
irenje sociologije posle drugog svetskog rata u velikom broju
zemalja, u kome je, naroito u prvim fazama, izrazito preovladavao
uticaj teorijskih, metodolokih i nauno-orga-nizacijskih shvatanja
savremene amerike sociologije; i (5) nepovoljne drutvene prilike za
razvoj sociologije u socijalistikim zemljama, koje se u nekima od
njih (Jugoslavija, Poljska) poinju popravljati sredinom 50-tih
godina, u drugima tek u najnovije vreme, dok u nekima sociologija
kao nauka jo uvek ne postoji. U ovim optim drutvenoistorijskim
prilikama, upo-redo s promenama u njenoj drutvenoj funkciji i
znatnim proirenjem institucionalne osnove u visokokolskim i
specijalizo-vanim istraivakim ustanovama, u razvoju savremene
sociologije se primeuje nekoliko vrlo karakteristinih tendencija.
Savremena metodoloka gledita ili neposredno izviru iz tih
tendencija i uklapaju se u njih kao njihov integralni deo, ili vrlo
kritino reaguju na preovlaujui tok najnovijeg razvoja sociologije.
Prva i najlake uoljiva tendencija u novijem razvoju
sociologije jeste pojava i uobliavanje itavog niza posebnih
sociolokih disciplina. Do prvog svetskog rata sociologija je bila
manje-vie jedinstvena nauka. Pojedini sociolozi su prouavali vrlo
razliite drutvene pojave, ali gotovo redovno sa stanovita neke
opte socioloke teorije. Nije se, na primer, smatralo da sociolog koji
prouava porodicu treba da se specijalizuje i postane sociolog
porodice, da organizaciju rada o industriji treba da ispituje
specijalizovani industrijski sociolog. Smatralo se da svaki sociolog
treba da dobro poznaje socioloku

5.
SAVREMENE STRUJE U SOCIOLOKOJ
METODOLOGIJI
U ovom odeljku e se razmatrati neke karakteristine pojave
u sociolokoj metodologiji u poslednje tri decenije. Kao i u prikazu
ranijih shvatanja i ovde e teite biti na izlaganju osnovnih zamisli
o sociolokom metodu, a ne o njegovim logikim i tehnikim
pojedinostima. Donekle ovaj odeljak ne spada u istoriju sociolokog
metoda, ali poto su se metodoloka sta-

148

149

teoriju i da ga to osposobljava za prouavanje najraznovrsnijih

drutvenih pojava. U poslednje vreme se, meutim, pojavio itav niz
relativno samostalnih posebnih sociolokih disciplina, kao to su:
sociologija rada, porodice, grada, sela, slobodnog vremena, prava, a
moglo bi se navesti jo desetak drugih posebnih sociologija. U vezi s
ovom diferencijacijom nekada daleko celovitije nauke pojavljuje se i
jedan novi tip sociologa-speci-jaliste, koji se u toku itave svoje
naune karijere kree u jednoj ili nekoliko srodnih uih disciplina ne
interesujui se mnogo za sociologiju kao naunu celinu, a esto je
vrlo povrno oba-veten o stanju socioloke teorije i drugih
sociolokih disciplina manje srodnih s njegovom specijalnou.
Sociolog porodice se po pravilu nee mnogo interesovati za politiku
sociologiju, a neki industrijski sociolozi se, opet, nee mnogo
interesovati za sociologiju porodice. Zbog toga to su specijalizovani
istraivai vrlo skloni da se zatvore u okvir svoje ue naune grane,
esto se gubi osobenost sociolokog pristupa prilikom prouavanja
raznih drutvenih pojava. U narednom poglavlju e biti ire
objanjeno ta se podrazumeva pod osobenim sociolokim pristupom
u prouavanju drutvenih pojava. Za sada je dovoljno rei da je za
socioloki pristup najhitnije da se svaka drutvena pojava prouava iz
perspektive globalnog drutva u kome se razvila i u kome ima
odreene funkcije. Slabljenje ovog specifino sociolokog pristupa u
prouavanju pojedinih vrsta drutvenih pojava znatno oteava idejnu
i teorijsku integraciju sociologije. Ova poinje da se sve vie pretvara
u skup svojih posebnih disciplina koje nisu vre meusobno povezane nekim osnovnim teorijskim idejama.
Druga osobenost novijeg razvoja sociologije se ogleda u sve
izrazitijoj tenji za neposrednom praktinom primenom sociolokih
saznanja. Verovatno se u ovoj tenji za to nepo-srednijom
praktinou ogleda osobeni duh Amerike, ali se ona lako primeuje i
u drugim zemljama, kao to, uostalom, pragmatizam nije
karakteristian samo za ameriki nain miljenja. Ima i u prolosti
dosta primera da neka istraivaka delatnost u sociologiji nastaje
zbog toga jer se pomou nje eli najnepo-srednije uticati na reavanje
nekog praktinog problema. Kao primer neka poslue istraivanja Le
Pleove (Le Play) kole u oblasti porodice i naina ivota radnika,
koja su bila tesno povezana s praktino-politikom katolikom
akcijom; istraivanja bede u pojedinim etvrtima Londona, koja je
godinama organi-zovao arls But (Ch. Booth), imala su takoe kao
osnovni cilj preduzimanje socijalnorpolitikih mera; sve ono to su
radili engleski fabijanci, a naroito brani par S. i B. Veb, takoe je
imalo izrazito praktine ciljeve. Ni sociolozi-teoretiari u prolosti
nisu bili dezangaovani ljudi koji bi stajali daleko po

strani od kljunih drutvenih problema svoga vremena. Ali oni su bili

drutveno angaovani drukije; u svakom sluaju samostalnije nego
dananji sociolozi praktiari. Oni su bili angaovani kao
intelektualci i javni radnici, a ne kao kliniari ili socijalni radnici u
dananjem smislu reci. Smatrali su da kao naunici svoju drutvenu
ulogu i drutveni uticaj ostvaruju ako teorijski prouavaju neke
drutvene probleme i tekoe svoga drutva i na teorijskom planu
trae potpuno samostalno njihova bolja reenja. To nije sputavalo ni
originalnost njihove misli na njihovu kritinost prema drutvu u kome
su iveli. Savremeni sociolog-praktiar je, meutim, vie struni
inovnik nego intelektualac javni radnik. On se javlja u
raznovrsnim konkretnim zanimanjima: kao strunjak za line odnose
u preduzeu, kao savetodavac u branim savetovalitima i raznim
socijalnim ustanovama koje se bave problemima omladine, zatim kao
analitiar u redakcijama velikih listova, radio-televizijskih stanica,
kao struni saradnik u kazneno-popravnim domovima i si. Od
savremenog sociologa praktiara se zahteva da bez diskusije
prihvata ne samo osnovni okvir na kome je zasnovano drutvo u
kome on ivi, nego da usvaja i uu politiku koju na svom sektoru
sprovodi organizacija u kojoj je on zaposlen. Ne trai se od sociologapraktiara da razmilja o tome da li je drutvena ustanova u kojoj on
radi organizovana na najrazumniji nain, i da svojim sociolokim
analizama pronalazi neke opte drutvene uzroke slabosti i
nedostataka u njenom radu. Od njega se najee trai da, poto je
prihvatio konkretnu politiku zamisao o radu date ustanove, pomae
da se ona to efikasnije sprovede u ivot. Zbog ovakvog objektivnog
drutveno-profe-sionalnog poloaja mnogih sociologa-praktiara, oni
su vrlo nesamostalni u izboru predmeta istraivanja i nainu njegovog
ispitivanja. Prikupljaju se naj razlici ti j i podaci koji interesuju razne
naruioce za koje sociolozi-praktiari rade, a koji esto nemaju
gotovo nikakav znaaj za sociologiju kao nauku. I zatim se, kao
nauni radovi, objavljuju razni struni elaborati, koje su ovi sociolozi
morali da piu iz svoje osnovne profesionalne dunosti prema
ustanovi u kojoj rade. Pretvaranje tih elaborata u naune" radove
sastoji se u neznatnom doteriva-nju i to pre svega u terminologiji i
formalnom nainu prikazivanja rezultata. Stoga se esto beznaajnost
sadraja pokuava prikriti tehnikom virtuoznou izrade. Na vrlo
beznaajne iskustvene podatke primenjuju se prefinjena sredstva
matematike i statistike analize,' grafikog prikazivanja itd., a
trivijalni rezultati analize se zaodevaju u visokoparnu terminologiju
kako bi se stvorio bar neki privid naunosti.
Sve navedene osobine novog oblika praktinosti pojavljuju
se u naj izraziti j em vidu u raznim institutima koji zavise

150

151

od konkretnih porudbina privrednih, administrativnih i drugih

ustanova. U SAD su se potpuno komercijalizovani instituti pojavili
najpre u ispitivanju trita i javnog mnenja (Galup, Roper i dr.), ali
bez veih naunih pretenzija i priznatog poloaja u nauci. U novije
vreme se stvaraju sline ustanove s proirenim zadacima i pod
naunim nazivima, a ova praksa se iz SAD prenosi i u mnoge druge
zemlje. Borei se za sticanje naunog ugleda ove ustanove razvijaju
veliku
aktivnost da bi medo-dolokim razlozima opravdale svoj stil
rada.1)
Navedene su samo neke negativne posledice jednog oblika
praktine uloge sociologije koji je u poslednje vreme vrlo
rasprostranjen. Meutim, bilo bi jednostrano ne uvideti i pozitivne
strane njenog neposrednijeg i tenjeg povezivanja s drutvenom
praksom. One se sastoje u tome to je tenja veza sa praksom
omoguila da se o mnogim oblastima drutvenog ivota prikupi
daleko vie pouzdanih obavetenja i, mada se miljenje vulgarnog
empirizma da e prikupljene injenice same da govore pokazalo kao
iluzija, ipak jednom na pouzdan nain prikupljene injenice ostaju
kao podsticaj za teorijsku misao i kao prepreka za neobuzdano
spekulisanje. Povezivanje s drutvenom praksom je, zatim, omoguilo
da se postepeno stvara institucionalna osnova za sistematsko
socioloko prouavanja drutva. Svaka nauka nastoji da izgradi to
prikladniju institucionalnu osnovu za prikupljanje neophodnih
izvornih podataka o predmetu svojih istraivanja. ta bi bila
meteorologija bez razgranatog sistema meteorolokih stanica na
itavoj Zemlji; medicina bez najtenje veze s bolnicama, klinikama,
laboratorijama; istorij-ske nauke bez arhiva; razne prirodne nauke bez
laboratorija i drugih mogunosti za istraivanje odreenog predmeta?
Stvaranje institucionalnog sistema za prikupljanje izvornih podataka i
istraivanje uopte jeste jedan od vanih preduslova breg razvoja
svake nauke. Neposredni je povezivanje sociologije s praksom
poslednjih decenija dovelo je do breg razvijanja poetnih elemenata
institucionalnog sistema na socioloko po-smatranje i prouavanje
drutva. U nizu zemalja danas postoje u industriii, u raznim
drutvenim slubama i na raznim drugim mestima kao neki zaeci
terenskih ogranaka jednog budueg razvijenog sistema sociolokog
posmatranja koji e omoguiti da se stalno i sistematino o drutvu
prikupljaju osnovni socioloki podaci.
Trea osobenost u novijem razvoju sociologiie, na koju se
vrlo esto ukazuje i koja se obino najvie kritikuje, jeste

zapostavljanje teorije. Ipak kritike zamerke ove vrste nisu uvek

dovoljno osnovane, a ponekad su i izrazito pristrasne. Naime, mnogi
kritiari su vrlo skloni da ospore teorijski karakter ili nauni znaaj
svim teorijskim pokuajima koji se ne slau s njihovim shvatanjima.
P. Sorokin, a i" veina sovjetskih2 kritiara zapadne sociologije su lep
primer ovakve pristrasno-sti. ) Dalje, vrlo esto kritike o
nedovoljnom razvijanju i zapostavljanju teorije ne uoavaju niz
znaajnih teorijskih pokuaja koji se odnose na relativno ue
probleme, kao to su pokuaji da se teorijski objasne uticaji
drutvenih inilaca na kriminal i razne druge drutvene patoloke
pojave, teorijsko objanjavanje veza izmeu raznih drutvenih pojava
i drutvene strukture itd. Moe se tvrditi da u gotovo svim posebnim
sociolokim disciplinama ima uspenih pokuaja razvijanja novih
teorijskih problema, kao i nastojanja da se neki stari teorijski
problemi postave i rese na egzaktniji nain. Pogreno je stoga danas
traiti socioloku teoriju samo u optim sociolokim sistemima.
Ovim se, ipak, ne eli osporiti injenica da se optom
sistematskom teorijom danas u svetu bavi relativno manje sociologa
nego ranije i da u njenom razvijanju nema nekih veih dostignua.
Glavna slabost savremenih pokuaja stvaranja op-tih sociolokih
teorija sastoji se u tome to se ne nastoji dovoljno uporno, ili se bar
dovoljno ne uspeva da nove teorijske sintetike koncepcije integriu
to vie postojeeg naunog znanja o drutvu. Ne moe se stvaralaki
razvijati opta sistematska socioloka teorija, ako se ne uzima
dovoljno u obzir da je poslednjih decenija nauno poznavanje
pojedinanih drutvenih pojava znatno poraslo, i da je povezivanje
mnogobrojnih uih teorija i proverenih uoptavanja u jedinstvenu
teorijsku celinu osnovni zadatak opte socioloke teorije. U
savremenoj sociologiji ima nekoliko pokuaja da se stvore originalne
teorijske sinteze. To su, u prvom redu pokuaji francuskog sociologa
Zora Gurvia (G. Gurvitch) i vodeeg teoretiara u amerikoj sociologiji Talkota Parsonsa (T. Parsons). Meutim, Gurvievom i
Parsonsovom pokuaju se stavljaju mnoge opravdane zamerke koje se
odnose, pre svega, na preteranu apstraktnost i nedovoljnu sadrinsku
odreenost pojmovnog okvira; na nedovoljno jasno izlaganje nekih
kljunih delova teorije; zatim, na ve pomenuto nedovoljno
nastojanje da se u sistem ukljui to vie poznatih naunih saznanja o
drutvu usled ega se ovaj pretvara u prilino praznu pojmovnu
shemu. Parsonsu se pored ovih optih primedaba mogu staviti i neke
specifinije, kao na primer: da je njegova funkcionalistika teorija
vrlo statina i u konzerva-

*) Vrlo upeatljivu sliku o radu i organizaciji ove vrste amerikih

istraivakih ustanova daje Mils (W. Mills) u svoioj knjizi The Sociological
Imagination, Oxford Universitv Press, New York, 1959, naroito eh. V, The
Bureaucratic Ethos.

2
) P. Sorokin, Fas and Foibles of American Sociologv and Related
Sciences, H. Regnerv, Chicago, 1956.

152

153

tivnom smislu pristrasna; da nedovoljno uzima u obzir drutvene

injenice od kojih zavisi tempo drutvenih promena; da prenaglaava
integrativni znaaj idejnih inilaca u drutvenom ivotu, a zapostavlja
ispitivanje uzroka zbog kojih se u raznim drutvima pojavljuju
drutveni
sukobi i ispitivanje drutvenih posledica tih unutranjih
sukoba.3)
Nema sumnje da teorijska misao u savremenoj sociologiji
nije razvijena onoliko koliko bi bilo potrebno za njen bri i normalniji
nauni razvoj. Nije lako utvrditi sve uzroke vrlo spornog razvoja
socioloke teorije. Ipak se ini da su u tom pogledu najvanija sledea
dva uzroka. Prvi od njih treba traiti u izmenjenoj drutvenoj funkciji
sociologije i suvie velikom insistiranju da njena istraivanja donesu
neposrednu praktinu korist. Prakticizam je uvek i svugde ateorijski
raspoloen. A zatim postoji i jedna dosta uticajna filozofsko-epistemoloka zamisao o nauci, koja smatra da stvaranje teorijskih naunih
sistema nema vei epistemoloki znaaj i da nauka moe najbolje da
se razvija pomou egzaktnih ispitivanja odreenih uih problema koji
su najee i u praktinom pogledu najvaniji, najbitniji. Ova
filozofsko-epistemoloka antisiste-matska zamisao nauke izrasta iz
iste drutvene klime u kojoj nastaje i pomenuti nauni prakticizam, na
koji sii mnogi savre-meni sociolozi gotovo prisiljeni svojim
drutvenim poloajem. Neki karakteristini epistemoloki argumenti
ovog antisistemat-skog shvatanja sociologije bie izneti malo kasnije,
poto se prikau osnovne tendencije u metodologiji sociolokih
istraivanja.
etvrta osobenost razvoja sociologije u poslednjih nekoliko
decenija jeste dosta brz, ali i vrlo jednostran razvoj metoda
istraivanja. U uvodnom poglavlju je reeno da su u ovom periodu u
metodologiji preovladavala tehnicistika shvatanja. Ona su se dobro
uklapala u opti tok razvoja sociologije njeno postepeno
rasparavanje na meusobno teorijski slabo povezane discipline,
naglaen istraivaki prakticizam i zapostavljanje opte teorije. Jedna
od najuoljivijih osobina savremenih sociolokih istraivanja, koja
izvire iz preovlaujueg prakti-cizma, jeste njihovo ograniavanje na
aktuelne pojave. U veini istraivanja izvorna evidencija se odnosi na
vremenski interval u kome se kree iskustvo ivih ljudi. To' znai da
se ispituje

pre svega stanje odreenih pojava u vreme istraivanja, a zatim se to

stanje vremenski osvetljava najee samo onoliko koliko se o
prolosti moe saznati anketom od ljudi, na osnovu njihovog linog
iskustva, dok se izbegava dublje i kompleksni]e istorijsko ispitivanje
drutvenih i kulturnih tokova.
No i savremene drutvene pojave ispituju se obino na vrlo
parcijalan nain. Nije najgore to se veina istraivanja organizuje u
uskim iskustvenim okvirima (sasvim mali i statistiki nepouzdani
uzroci i lokalna ispitivanja), nego to se prilikom njihovog planiranja
i analize dobijenih rezultata ne prouava sistematski uticaj odreenih
globalnih drutvenih i kulturnih inilaca na ispitivane pojave. Zbog
toga neposredno prouavani iseak drutvenog ivota ostaje
nepovezan s njegovim optim stanjem i trajnijim tokovima. Drugi vid
parcijalnosti se sastoji u vrlo neravnomernom rasporedu ukupnog
broja istraivanja na razliita podruja i aspekte drutvenog ivota, pri
emu se javljaju i izrazito konjukturna kolebanja i trajnija
zapostavljanja odreenih podruja, na primer drutvene kulture.
Upravo iz konjukturnih kolebanja u temama istraivanja stie se
utisak o vatrogasnim" ili propagandnim motivima istraivake
politike.
Nasuprot ovim viestruko parcijalnim istraivanjima postoji
mali broj pokuaja da se odreene drutvene pojave na egzaktnij i
nain kompleksno proue u razmerama odreenog globalnog drutva,
a jo do pre nekoliko godina uporedna istraivanja su bila pravi
izuzeci. Na taj nain se mnogobrojne pojave ne mogu tanije
sagledati u odreenom drutvu kao celini, niti se uporednim putem
mogu objektivnije oceniti. Upravo ovo ograniavanje sociolokog
istraivanja na vlastitu zemlju, koje je delimino posledica
prakticizma a delimino ideolokih predrasuda, pojaava opasnost
etnocentrizma u sociologiji. Ne moe se utvrditi u emu se sastoje
osobenosti odreene vrste pojava koje su u nekom drutvu nastale
pod uticajem njegove specifine drutvene strukture, organizacije i
kulture, ako se uporednim putem ne ispita da li se one ne javljaju bez
tih osobenosti u drutvima s drukijim drutvenim sistemom i
drukijom kulturom. Nije teko uvideti da jednostranosti u razvoju
metodologije idu uporedo s optim tendencijama u savremenoj
sociologiji.
Pomenuto neopravdano viestruko suavanje delokruga
sociolokog prouavanja vidljivo se odraava u savremenim
shvatanjima o sociolokom metodu. Da se ne bi pomislilo da se
nedostaci u oblastima metodologije neopravdano preuveliavaju,
navee se gledite Paula Lazarsfelda, koji spada u red naunika koji
su poslednjih decenija imali nesumnjivo najvie uticaj a na razvoj
metodologije sociolokih istraivanja, pa se ne moe pretpostaviti da
je slabo obaveten ili kritizerski pri-strasan. Govorei 1959. godine
na IV svetskom sociolokom kon-

) O Gurvievoj teoriji vid. moj rad Drutvo i sociologija u delu Zora Gurvia,
pogovor za prevod njegove knjige Savremeni poziv sociologije, V. Maslea,
Sarajevo, 1965. Brojne kritike primedbe ina Parsonsovu teoriju nalaze se u knjigama
M. Black (ed.) The Social Theo-ries of Talcott Parsons, Prentice-Hall, New York,
1961. C. W. Mills, op. cit., eh. 2; R. Dahrendorf, Gesellschaft und Freiheit, E. Piper,
Miinchen, 1962.

154
gresu o stanju sociolokog metoda, Lazarsfeld je rekao i ovo:
Upravo sam dodirnuo razliku izmeu mikro- i makrosociologije koju
je pre izvesnog vremena predloio profesor Gurvi. Mislim da se. re
mikrosociologija esto upotrebljava kao pogrdan izraz. Ali..., ja sam
voljan da prihvatim taj izraz ako je upotrebljen u dovoljno irokom
smislu. Ja u pod mikrosociologijom podra-zumevati prouavanja
ljudskog ponaanja u savremenim prilikama koja upotrebljavaju
kvantitativne metode kad god je to moguno i pokuavaju
sistematizovati kvalitativne postupke gdje god su oni potrebni. Ali,
ukljuiu pod taj pojam i upo-redna istraivanja i napore da se itave
organizacije podvrgnu kvantitativnom istraivanju ...
Makrosociologija, na drugoj strani, sastoji se u naporima da se
otkriju opti zakoni koji vladaju prolim i buduim tokovima
drutvenog razvoja. Ne elim osporavati znaaj makrosociologije u
tom smislu, ali doputam da se njom ne moe baviti pomou
istraivakih postupaka o kojima u raspravljati u ovoj raspravi".4)
Lazarsfeldova podela sociologije na mikro- i makrosoci-ologiju je
prilino uproena. Izmeu prouavanja optih zakona istorijskog
razvoja drutva, to on smatra osnovnim zadatkom makrosociologije i
mikrosociologije, ak i u njegovom neuobiajeno proirenom
znaenju, nalazi se iroka oblast prouavanja globalnog drutva.
Upravo sistematsko prouavanje raznih globalnih konkretnoistorijskih drutava je glavni delokrug sociolokog istraivanja i
osnovica njenog breg razvoja kao nauke. Ali, kad istraivaka
sredstva i metodoloka naela, koja su se naglo razvila poslednjih
decenija, ne bi bila prikladna za prouavanje osnovnih drutvenoistorijskih tokova, moralo bi se zakljuiti da ona nisu dovoljno
socioloka jer izvan njihovog domaaja ostaje prouavanje teorijski
bitnih problema drutvenog razvoja. S obzirom na dinaminost
drutva, bilo bi pogreno misliti da je drutveni razvoj neka posebna
oblast socioloke teorije koja se moe mehaniki odvojiti od ostalih
delova sociologije. Svaka potpunija teorija i svako dublje socioloko
objanjavanje moraju sadravati u sebi i momenat razvoja u vremenu.
Zbog toga je krupan nedostatak ako metodologija ne uzima dovoljno
u obzir ovu teorijsku potrebu.
Ali Lazarsfeld je i u navedenom referatu kao i u svim svojim
metodolokim radovima prilazio metodolokom problemu gotovo
samo s tehnike strane. Kao jedan cd najdarovitijih predstavnika
metodolokog tehnicizma, on nikad nije pokuao da teorijskosadrinski odredi osobenost sociolokog metoda, niti da svojim esto
tehniki izvanrednim reenjima da ire epistemo-4) P. F. Lazarsfeld,
Methodological Problems in Empirical Social Research, Transactions of The IVth
Worl Congress of Sociology, vol. II, International Sociological Association,
London, 1959, p. 228.

155
loko obrazloenje. Zbog toga on i nije mogao da izgradi celovi-tiju
metodoloku zamisao. Tezu o sociologiji kao tehnikoj nauci u
savremenoj epistemologiji naj iskljui vije, ali i najdoslednije izloio
je Karl Poper (Popper) u svojim knjigama
Beda istori-izma i
Otvoreno drutvo i njegovi neprijatelji.5) Iako je prva rasprava vie
esej nego sistematska epistemoloka studija, u njoj je Poper celovitije
izneo svoju zamisao sociologije koja se u Otvorenom drutvu nije ni
u emu bitnom izmenila, ali je izloena mnogo fragmentarni je.
Poper iznosi svoja gledita u otrom protivstavu prema
protivnicima koji su nekad sasvim odreeni, na primer Platon, Hegel,
Marks, a nekad dosta proizvoljna konstrukcija, na primer istoricizam
u koji su, bez pominjanja konkretnih pisaca, svrstane najraznovrsnije
i ponekad suprotne ideje, od nekih osnovnih stavova krajnjeg
istorizma do teze o jednolinijskom zakonitom razvoju oveanstva.
Jedino to bi u tom arenilu ideja koje Poper kritikuje pod imenom
istoricizma moglo da bude zajedniko jeste shvatanje drutva kao
celine, totaliteta, u kome se na nivou celine obrazuju osnovni inioci
koji vrlo snano utiu na sve posebne drutvene pojave. S drugom
Poperovom kritikom koja tvrdi da ne moe postojati teorijska
istorija,6) to je u stvari vrlo neobian izraz za teoriju drutvenog
razvoja, i da se zbog toga ne moe predviati budui tok istori je,
sloili bi se gotovo svi pisci ije je epistemoloke poglede Poper
svrstao pod opti pojam antinaturalistikog istoricizma.7) tavie, oni
bi u prilog
te tvrdnje mogli da iznesu daleko vie argumenata od
Popera.8) Meutim, glavni cilj Poperovih knjiga nije idejno-istorijski,
on izlae ili konstruie tua stanovita samo da bi na taj nain
njegovo shvatanje o mogunosti i karakteru naunog saznanja o
drutvu postalo reljefnije.
Poperova zamisao sociologije je u stvari vrlo jednostavna.
Prva i najvanija njegova teza jeste kritika ideje da se drutvo moe
prouavati kao celina ili totalitet. Kao totalitet ono ne moe biti
predmet ni saznanja ni drutvene prakse. Ali holisti izgleda da nisu
shvatili injenicu da celine u smislu totaliteta ne mogu biti predmet
naunog prouavanja, ili bilo koje
5
) K. Popper, The Poverty of Historicism, Routledge and Kegan Paul,
London,. 1957. (Ova rasprava je prvr put objavljena 1944. i 1945. kao niz lanaka u
londonskom asopisu Economica.) The Open Societjr and its Enemies, Routledge
and Kegan Paul, London, 1945. (Poper je ovu knjigu kasnije dvaput preraivao.)
e
) K. Popper, The Poverty of Historicism, p. X, 38-39, 4145.
7
) Ibidem, p. 5-34.
8
) Poper dokazuje nepredvidljivost budue istorije na sledei
nain: na istori ju snano utie razvoj saznanja i to prvenstveno naunog,
a ovaj se ne moe predvideti racionalnim, naunim metodima (Ibidem,
P. IX-X).

156

157

druge delatnosti kao to su kontrola ili rekonstrukcija..." ) Ovo,

prema Poperu, ne shvataju ak ni oni holisti koji inae uviaju da je
nauni pristup uvek selektivan. Ali Poper na vrlo neobian nain
tumai pojam celine kao totaliteta. Po njegovom miljenju, celina kao
totalitet znai sveukupnost obeleja ili aspekata 10neke stvari naroito
svih odnosa izmeu njenih sastavnih delova". ) Ovom iscrpnom
opisnom pojmu celine, koji smatra nenaunim, on suprotstavlja
pojam strukture nekih osobina ili aspekata koji odreenu stvar ine
organizovanom celinom a ne obinom gomilom, i ilustruje ga
primerom lika (Gestalt) u psihologiji. Meutim, on ne pokazuje koji
holisti" tumae totalitet kao iscrpan i nestrukturisan opis ukupnog
sadraja drutvenog ivota, a sa druge strane pojam drutvene
strukture i njena uloga u prouavanju drutva ostaju kod Popera
sasvim neodreeni. tavie, iz njegovih objanjenja saznajnih
mogunosti i opravdanih ciljeva sociologije videe se da i drutvena
struktura ostaje izvan njenog domaaja.
Poperovo shvatanje nauke je tipian primer sinkretizma
epistemolokih ideja klasinog pozitivizma i pragmatizma. Teorijsko-sistematski karakter naunog saznanja potisnula je u njegovoj
epistemologiji pragmatistika teza da je tenja za neposrednom
praktinom primenljivou njenih rezultata osnovni podsticaj razvoja
nauke i jedino opravdanje njenog postojanja. Nauka se razvijala u
pokuajima da se rese praktini problemi onim redom kojim se oni
javljaju u ivotu i u tome se slui metodom pokuaja i greke" (trial
and error"). Jedna nauna disciplina je omeeni i konstruisani
konglomerat problema i pokuaja reenja. Stvarno postoje samo
problemi i naune tradicije".11) Doslovno shvaena, ova definicija
vie odgovara inenjerskim i lekarskim prirunicima nego traktatima
teorijske fizike, biologije ili fiziologije. Meutim, Poperovo shvatanje
sociologije kao tehnoloke drutvene nauke" sasvim je u skladu s
navedenom definicijom. Poto su svi pokuaji stvaranja teorijske
nauke o drutvu odbaeni kao istoricizam i holizam, Poperu i nije
preostalo drugo
nego da nauku o drutvu izjednai s drutvenom
tehnologijom,12) zaboravivi pri tom da meu prirodnim naukama
pored tehnikih postoje i teorijsko-sistemat-ske. Zbog toga on
naunike u drutvenim naukama (ili drutvene inenjere) poredi samo
s inenjerima i tehnikim naukama, ne pokuavajui nigde da objasni
da li u drutvenim naukama postoje naune uloge analogne ulogama
teorijskih fiziara, he9

) Ibidem, p. 78.
) Ibidem, p. 76.
") K. Popper, Die Logik er Soziahvissenschaften Kolner Zeitschrift fiir Soziologie und Sozialpsychologie, 14 Jahrg. (1962), H. 2, S. 237.
12
) K. Popper, The Poverty of Historicism, p. 5868, et passim.
10

miara, biologa itd. Upravo kao to je glavni zadatak fizikog

inenjera da projektuje maine, da ih menja i odrava, zadatak je
drutvenog inenjera da projektuje drutvene 13ustanove, da ih
rekonstruie i da rukovodi onima koje ve postoje". )
Ali nauna drutvena tehnologija omoguuje samo delimine praktine zahvate, ona je nuno tehnologija na pare"
(piecemeal social tehnologv), to je sasvim u skladu s osnovnom
tezom da drutvo kao celina, kao totalitet ne moe biti predmet ni
saznanja ni prakse. Poper je isto toliko odluno protiv ,,uto-pizma" u
praksi, kao to je protiv holizma u teoriji. Utopizam po njemu eli da
menja i razvija drutvo kao celinu", a ne samo pojedine njegove
aspekte. Stvarno se u drutvu mogu izvoditi samo delimine
promene. Poperova teza o mogunosti samo deliminih drutvenih
promena bila bi obina trivijalnost na koju se ne bi trebalo osvrtati
kad bi znaila da se praktinom akcijom ne moe u drutvu odjednom
sve izmeniti, poto je domet praktine delatnosti uvek ogranien. U
tom smislu je stvarno svaka praktina akcija delimina. Samo znaaj
raznih praktinih akcija za drutvo kao sistem ogromno se razlikuje
poto neke od tih akcija mogu da menjaju osnovne strukture sistema,
dok druge imaju sasvim ogranien uticaj na njegovo stanje. Sem toga,
pojedinane praktine akcije mogu biti vie ili manje povezane i
usklaene u optijoj i trajnijoj praktinoj politici, a drutveni
inenjer" koji radi u nekoj posebnoj oblasti moe i da ne shvata
unutranju povezanost ili protivrenosti ire drutvene prakse.
Poper oekuje da e svoenje drutvenih nauka na drutvenu
tehnologiju na pare" otkloniti mitoloke"
sadraje iz ovih nauka i
poveati racionalnost drutvene prakse.14) Racionalnost prakse Poper
ocenjuje instrumentalno kao postizanje odreenog cilja sa to manje
nepoeljnih popratnih posledica. Ne ulazei u kritiku ovog shvatanja
racionalnosti, postavlja se pitanje kako je moguno ire predvideti
posledice bilo kog oblika drutvene prakse ako je o drutvu kao celini
nemoguno racionalno saznanje? -Takva predvianja svakako nisu
moguna na osnovu meusobno nepovezanih teorijskih fragmenata.
A ako je sistematsko teorijsko nauno znanje praktino korisno, da li
13
)
14

Ibidem, p. 64-65.
) Ova Poperova ideja o demitologizovanju" sociologije njenim
pretvaranjem u tehnoloku drutvenu nauku naila je na prilino irok
odjek. ire o njenim epistemolokim izvorima i kritici vid. u raspravi
O. Negt, Zum Problem der Entmvthologisierung in der Soziologie, u
knjizi M. Horkheimer, Zeugnisse, Europaische Verlagsanstalt, Frankfurt
am Main, 1963, S. 451-472. Kao svestranija analiza Poperovog epistemo
lokog stanovita vrlo je zanimljiv rad J. Habermas, Analytische Wissenschaftstheorie und Dialektik, Ein Nachtrag zur Kontroverse zwischen
Poper und Adorno, u knjizi, M. Horkheimer, Zeugnisse, S. 473501.

158
ono moe nastati u tehnolokim drutvenim naukama koje rade samo
na pare"? Odnos izmeu osnovnih i primenjenih nauka je, svakako,
vrlo sloen, ali Poperov pokuaj da se on resi teh-nizacijom teorijskih
drutvenih nauka je sasvim neprihvatljiv, ak i sa stanovita
poveanja praktine efikasnosti naunog saznanja. Svedena na
tehnoloko sredstvo prakse i nesposobna za celovito teorijsko
sagledavanje drutva, sociologija bi izgubila relativnu samostalnost,
misaonu autonomiju i teorijsku osnovu koje su neophodne za
zauzimanje stvaralako-kritinog stava prema drutvenoj praksi, a
time i mogunost da na praksu dublje utie i ini je sutinski a ne
samo instrumentalno racionalnijom. Stalan razvoj i usavravanje
naune teorije, kao sve monijeg i pouzdanijeg sredstva za analizu
postojeeg i otkrivanje u njemu sadranih mogunosti jeste osnova za
zauzimanje stvaralako-kritikog naunog odnosa prema praksi.
Praksa se ne usavrava samo instrumentalno-tehnolokim saznanjem.
Ovo saznanje ne dopire ni do njenih osnovnih saznajnih i vrednosnih
pretpostavki. Do ovih moe da stigne samo saznanje kao samosvest,
oblik saznanja, u kome se na celovit nain pokuava odrediti smisao
individualnog i kolektivnog postojanja i objasniti njegovi istorijski
dati uslovi da bi se na osnovu toga odredili osnovni pravci i ciljevi
praktine delatnosti. Scijentistiko je preteriva-nje da se racionalna
samosvest moe osloniti samo na nauku, ali je tano da nauna
saznanja utiu na nju, i to tim vie to je nauno saznanje dublje i
celovitije. Ako se prema tome eli pomou nauke uticati da saznaj ne
pretpostavke prakse postanu racionalnije, treba razvijati nauku koja
do njih moe dopreti. Sociologija e tim vie doprineti razvoju
racionalne i stvaralake samosvesti to bude mogla da prui vie
proverenog i teorijski sistematizovanog znanja o drutvu, to bude
dublje uspevala da objasni drutvo kao najsloeniji totalitet u
stvarnosti. Pogreno bi bilo, jedino, ako bi se zbog toga potcenile i
zapostavile druge epistemoloke osobine naunog saznanja, kao to
su tenje za objektivnou, preciznou i sve veom egzaktnou.
Upravo u vezi s tim treba ponoviti da su u poslednjih
nekoliko decenija u sociologiji postignuti znaajni uspesi u razvijanju
raznih istraivakih postupaka i sredstava. Kritika prak-ticistike
tehnizacije sociologije, koja se ispoljila i u epistemo-lokometodolokom obliku, ne znai potcenjivanje tih uspeha. Naprotiv,
dalje usavravanje sociolokog metoda pretpostavlja njihovo
ukljuivanje u jednu iru optu metodoloku zamisao.

III
POJAM SOCIOLOGIJE I OSNOVNE
OSOBINE SOCIOLOKOG METODA

Svaka nauka je izgraena u okviru neke osnovne polazne

apstrakcije kojom se iz beskrajno sloene stvarnosti izdvaja odreeni
sadraj koji postaje njen predmet. Predmet nauke, meutim, nije
odreen samo skupom konkretnih pojava, nego prvenstveno nekim
njihovim osobinama i odnosima s drugim pojavama. Zbog toga iste
konkretne pojave prirodne ili drutvene prouavaju razne
nauke. Polazne apstrakcije kojima se odreuju predmeti posebnih
nauka i njihovi meusobni odnosi u optem sistemu nauka zavise od
vie momenata, od kojih su najznaajniji (1) ontoloka shvatanja o
stvarnosti i (2) praktine potrebe za naunim saznanjem odreene
vrste, pri emu se ne misli na trenutane nego strukturalno uslovljene
trajne praktine potrebe. Upravo zbog toga to su tesno povezane s
trajnim uslovima postojanja odreenog drutva, ove praktine potrebe
utiu na shvatanja o predmetu i najopti-jih teorijskih, a ne samo
primenjenih nauka. Ipak, ontoloki momenti, tj. opte filozofsko
shvatanje stvarnosti se neobino snano ispoljava u sistematizaciji
teorijskih nauka. Svaka osnovna teorijska nauka odnosi se na neko
kvalitativno osobeno ontoloke podruje.
.Ontoloko-teorijski i praktini razlozi koji utiu na
odreivanje predmeta neke nauke ve samim tim opredeljuju neke
osnovne osobine njenog metoda. Kao istraivaka praksa neke nauke,
meto uvek zavisi i od njenog sadraja i zbog toga se ne moe
odrediti samo optim logikim naelima i upotreb-ljavanim tehnikim
sredstvima. Razne nauke primenjuju u svojim istraivanjima
mnogobrojna ista tehnika sredstva, a ipak se ne slue istim metodom
upravo zbog svog razliitog predmeta koji zahteva razliito prilaenje
stvarnosti. U emu se sastoji osobenost metoda neke nauke moe se
odrediti samo ako se uzme u obzir njen predmet, ili, drugim recima,
osnovni saznajni ciljevi njenih istraivanja. Savremeni metodoloki
prakticizam je sasvim zapostavio sadrinsko odreivanje sociolokog
metoda. On obino nastoji da izbegne i termin socioloki metod,
zamenju-jui ga neodreenim pojmom drutvenih istraivanja". Ali
ovo ]e upravo primer koji potvruje tanost gledita da shvatanja

160
o metodu proizilaze iz teorijsko-sadrinskih odredbi nauke. Metodoloki tehnicizam je poseban izraz tendencije da se sociologija, kao
teorijska nauka o drutvu, zameni drutvenom tehnologijom. Dakle,
metod je sredstvo da se u naunoj praksi ostvari odreeno teorijskosadrinsko shvatanje neke nauke. Da bi se moglo oceniti u kojoj meri
je neka metodoloka zamisao odgovarala ovom cilju, neophodno je
izneti shvatanje o predmetu nauke na kome je ona izgraena.
Istovremeno, tek povezivanjem predmeta nauke s njenim metodom
pojam nauke postaje potpunije odreen. Jer, kao to je ve reeno,
nauka nije samo skup postojeih znanja, nego, pre svega, delatnost,
nastojanje da se ta znanja proire i usavre. Zbog toga e u ovom
poglavlju biti izneto shvatanje sociologije koje je sluilo kao
teorijsko-sadrinska osnova u razvijanju zamisli sociolokog metoda
koja je izloena u ovoj knjizi. italac moe sam da oceni koliko je
ovakvo shvatanje sociologije opravdano i koliko mu je adekvatna
izloena metodoloka zamisao, u svojoj celini i pojedinostima.
1.
POJAM SOCIOLOGIJE
Sociologija je teorijska nauka o ljudskom drutvu, to znai
nauka o sistemu odnosa koji u drutvu postoje, o oblicima i
delatnostima u kojima se drutveni ivot ispoljava i njegovim
raznolikim tvorevinama; a zatim o odnosima drutva prema prirodi, u
koju pored spoljnih prirodnih uslova spadaju i bioloka svojstva
oveka kao vrste, i konano nauka o drutvenom razvoju. Kao
teorijska nauka, sociologija tei da o svim ovim iskustvenim
sadrajima doe do teorijskog, tj. opteg i sistematskog saznanja. U
tome se sastoji razlika izmeu1 nje i opte istorije, poto se njihovi
iskustveni sadraji podudaraju. )
Ova polazna odredba zahteva mnogobrojna dalja objanjenja
i komentare bez kojih osobenosti sociologije kao nauke ne bi bile
dovoljno jasne. Pre svega je potrebno, da bi se izbeglo tumaenje
sociologije kao univerzalne i enciklopedijske nauke o drutvu, odmah
naglasiti da je drutvo, kao konkretno-isto-rijska celina, kao
konkretno-istorijski
sistem,
osnovni
predmet
sociolokog
prouavanja. Pojedine drutvene odnose, pojedine drutvene oblike i
delatnosti i njihove tvorevine prouavaju
J
) Da li e se smatrati da se iskustveni sadraj sociologije i istorije
podudara potpuno ili samo delimino, zavisi od toga da li se prouavanje preistorije,
tj. perioda o kome ne postoje pisani izvori, smatra zadatkom istorijskih nauka. No u
svakom sluaju taj vremenski ogroman period spada u ljudsku istoriju.

161
i druge posebne nauke drutvene, a nekad i prirodne. Na primer,
oblike i tvorevine privrednog ivota prouavaju razne ekonomske
nauke. Druge posebne drutvene oblike, delatnosti i njihove tvorevine
prouavaju druge posebne drutvene nauke, politike, pravne,
administrativne, istorijske i teorijske nauke o kulturi (npr. istorija i
teorija umetnosti). Tehnologiju, koju drutvo razvija i upotrebljava u
privredi i u ostalim delatnostima ivota, p'rouavaju s tehnoloke
strane neke prirodne nauke. Meutim, te posebne drutvene nauke
ispituju, pre svega, osobenosti pojedinih oblasti drutvenog ivota i
pojedinih drutvenih delatnosti. Bilo bi svakako pogreno smatrati da
je horizont tih nauka toliko ogranien da one ne mogu i ak ne treba
da se u svojim istraivanjima interesuju i za opte dru-tvenoistorijske uslove, koji su uticali da neka drutvena delatnost i njene
tvorevine dobiju odreen oblik i sadraj. Posebne nauke mogu da
razmatraju drutvene uslove u kojima se razvija neka posebna
drutvena delatnost, njene drutvene posledie, kao i meusobne
uticaje raznih sfera drutvenog ivota. Istorija knjievnosti i
umetnosti moe i treba, pored este-tinih analiza, da sadri i rezultate
sociolokih ispitivanja uti-caja drutvenih uslova na organizaciju
umetnike delatnosti, obrazovanje njene publike, preovlaujue teme
i oblike umet-nikih dela, kao i uticaja umetnosti na drutvo. Ne
moraju pravne nauke prouavati pozitivno pravo samo dogmatskopravnim metodom, tj. samo formalno ralanjavati i komenta-risati
pojedine pravne ustanove i nastojati da ih kodifikuju u celovitiji
pozitivno-pravni sistem. One mogu i treba da se interesuju i za
socioloke aspekte prava: njegovu funkciju u odreenom drutvu,
klasne i druge drutvene uticaje usled kojih je pozitivno pravo nekog
konkretnog drutva dobilo odreen sadraj i imalo u njemu odreenu
ulogu. Prema t~>me, posebne nauke se ne moraju ograniiti samo na
ue ispitivanja unutranjih osobenosti (oblika ponaanja, sredstava,
ciljeva i posebne organizacijske strukture) neke ue drutvene
delatnosti i njenih osobenih tvorevina, nego mogu uzimati u obzir i
njihov iri drutveni okvir, pa socioloki ugao gledanja moe i u
njima da doe do izraaja.
U stvarno postojeoj organizaciji nauka ova dva zadatka, 1)
ispitivanje osobenosti nekog ueg dela drutva ili neke posebne
drutvene delatnosti, i 2) ispitivanje odnosa izmeu tog ueg dela
drutva, odnosno posebne drutvene delatnosti i opteg stanja i
strukture drutva kao celine, obino nisu spojena, a ponekad su i
sasvim razdvojena. Zbog toga se uporedo sa raznim posebnim
drutvenim naukama razvijaju odgovarajue grane sociologije. Na
primer: pored istorije i teorije knjievnosti i umetnosti, razvija se
sociologija umetnosti; pored

162
niza pozitivno pravnih nauka, sociologija prava; pored krivinog
prava i kriminalistike, koji se na preteno tehniki nain bave
prouavanjem i suzbijanjem kriminala, razvija se krimi-nologija, koja
se obino, mada ne uvek, oslanja prvenstveno na sociologiju i iji
osnovni zadatak nije tehniko suzbijanje i represivna borba sa
kriminalom nego ispitivanje drutvenih i drugih uzroka razliitih
njegovih oblika; pored fiziologije, organizacije i ekonomike rada
razvija se sociologija rada. Teko je verovati da je ovaj paralelizam
nauka, koje prouavaju pojedine ue oblasti drutvenog ivota,
koristan. Idealno bi bilo da posebne nauke dopunjavaju svoj specifini
pristup, prilagoen za ispitivanje osobenosti odreene delatnosti ili
drutvenog oblika, sociolokim ispitivanjem mesta te delatnosti ili
drutvenog oblika u drutvu kap celini. Ali kako se ovo u naunoj
praksi vrlo retko ostvaruje, pomenutim paralelizmom posebnih
drutvenih nauka i posebnih sociolokih disciplina eli se postii ono
to bi se bolje ostvarilo sjedinjavanjem sociolokog pristupa sa
specifinim pristupom pojedinih posebnih nauka. Gde lee uzroci ove
podvojenosti naunog interesova-nja? Prvo, treba imati u vidu da se u
drutvenoj praksi esto trai samo instrumentalno, tehniko znanje o
odreenim pojavama, a ne i dublje poznavanje njihovih drutvenih
uzroka. Vrlo esto drutvo trai pravnog tehniara koji zna da
primenjuje pozitivno pravo ili da se vesto suprotstavlja raznim
oblicima kriminala, drugim recima da bude pozitivni pravnik ili
kriminalist. U profesionalnoj delatnosti, pa onda prirodno i u strunom obrazovanju ovakvih kadrova, ne insistira se da oni budu
sposobni da prouavaju drutvene posledice odreenih pravnih
ustanova, ili drutvene uzroke kriminalnih i drugih socijalnopatolokih pojava kojima se svakodnevno na tehniki nain
suprotstavljaju. Drugo, ljudska, kulturna vrednost niza drutvenih
pojava daleko prevazilazi istorijske okvire u kojima su one nastale i
zbog toga estetiki, filozofski ili kulturno-istorijski pristup ima veliku
samostalnu vrednost. Treba se podsetiti Mark-sove misli da nezavisno
od otkrivanja drutveno-istorijskih uslo-va u kojima se javila antika
helenska umetnost, ostaje mnogo sloenije pitanje: zato umetnost,
nastala u sasvim odreenim istorijskim uslovima, ima i danas gotovo
zapanjujuu estetsku vrednost i jo uvek je nedostian uzor i ideal.
Kulturna vrednost vrhunskih dostignua ljudskog stvaralatva znatno
je trajnija od istorijskih drutvenih uslova u kojima su odreena dela
nastala. A ona se ne moe objasniti bez ispitivanja imanentnih
osobina pojedinih oblika stvaralatva ime se bave posebne nauke.
esto se, meutim, pogreno zakljuuje da socioloko prouavanje
istorijskih uslova u kojima nastaju kulturne tvorevine nije uopte
znaajno.

163
Sledei razlog postojee podvojenosti izmeu sociologije i
posebnih drutvenih nauka treba traiti u tome to se specijalni
metodi raznih posebnih nauka mnogo razlikuju od sociolokog
pristupa, jer to zahteva priroda raznih pojava. U sociologiji se
uglavnom nastoji da se ispitaju i objasne veze tih pojava sa
drutvom, kao i njihovo povratno dejstvo na drutvo. Meutim,
specijalne nauke ele da ispitaju njihove osobene strukture, na
primer, osobene strukture umetnosti, prava ili nekog ueg oblika
drutvenog ivota. Socioloki nain prouavanja raznih drutvenih
pojava nije dovoljno ukljuen u struno osposobljavanje
specijalista iz odgovarajuih posebnih nauka, a esto strunjaci koji
se bave pojedinim od tih nauka pruaju jak otpor unoenju
sociolokog naina gledanja u njihovu nauku. Mnogi istoriari
umetnosti ili pravnici e s potce-njivanjem gledati na objanjavanje
drutvenih uslova koji su uticali na pojave ije unutranje
osobenosti ili tehniku stranu oni prvenstveno prouavaju. I,
napokon, socioloka saznanja i metodi se nisu podjednako i
ujednaeno razvijali u prouavam'u svih oblasti drutvenog ivota.
Pcto su se i socioloka istraivanja razvijala pod uticajem odreenih
drutvenih potreba, teorijska znanja i metodoloka iskustva
sociologije su na nekim podrujima vrlo malo razvijena, to takoe
oteava proimanje ostalih drutvenih nauka sociolokim idejama i
sociolokim uglom gledanja.
Ali, ma koliko bilo vano socioloko prouavanje pojedinih
oblasti drutvenog ivota, za razvoj sociologije je ipak najvanije
prouavanje globalnih drutava kao celovitih konkretnih istorijskih
sistema. Teorija o globalnom drutvu kao sistemu koja objanjava:
(1) meusobne odnose pojedinih orga-nizovanih ili difuznih
drutvenih delova sistema, (2) nain usklaivanja i usmeravanja
raznovrsnih drutvenih delatnosti, tj. drutvenu organizaciju pomou
koje se drutveni sistem uspostavlja, odrava, deluje, (3) uzroke i
prirodu unutardrutve-nih suprotnosti i sukoba i uslove u kojima je
moguno postizanje unutardrutvene saglasnosti, i napokon, (4)
inioce koji dovode do promena u pojedinim delovima sistema ili do
radikalnih promena u njegovoj strukturi i organizaciji, pa ak i do
njegovog raspadanja, jeste idejna sr sociologije kao nauke. Bez
takve teorije i bez stalnog usmeravanja sociologije na prouavanje
globalnog drutva kao konkretno-istorijskog sistema, sociologija
ubrzo postaje nedovoljno odreena kao nauka, i ne moe uspeno da
sjedinjava razna saznanja steena u prouavanju pojedinih delova
drutvenog sistema, bilo da se radi o prouavanju difuznih i
spontanijih kolektivnih oblika koji nastaju u okviru drutvene
strukture (drutveni slojevi, drutvene klase, stalei, kaste), ili o
vre organizovanim delovima sistema, u u*

164

165

kojima se odvijaju pojedine drutvene delatnosti drave i drugih drutvenih

organizacija u privredi, politikom ivotu i kulturi. Ako se zapostavi
prouavanje globalnog drutva kao sistema, njegove strukture, organizacije i
uzroka promena koje u njemu nastaju, sociologija gotovo neminovno tone u
vulgarni empirizam i postaje sve manje u stanju da neto dublje kae o ljudskom drutvu. Potpuno su opravdane kritike primedbe da se sociologija,
koja ne prouava globalno drutvo, ubrzo pretvara u sociologiju bez
drutva", to u stvari znai da ona gubi upravo svoje najosobenije svojstvo. 2)
Sociologija se u tom sluaju ras-parava u itav niz meusobno slabo
povezanih disciplina, koje se ne razvijaju na zajednikim teorijskim
osnovicama niti postoji mogunost da se njihovi rezultati na relativno
egzaktniji nain sintetizuju u ire teorijske celine, koje odgovaraju stvarnoj
povezanosti i meusobnoj zavisnosti raznih drutvenih oblika i delatnosti u
globalnim drutvima odreenih tipova. Bez globalnog pristupa, koji se
ponekad dosta nezgrapno naziva makrosociolo-kim nije moguan
svestraniji razvoj sociologije.
Ovo isticanje prvenstvenog znaaja ispitivanja globalnih
drutvenih sistema ostalo bi nedovoljno odreeno i obrazloeno i moglo bi
biti pogreno shvaeno ako se ne bi objasnile njegove teorijske i
metodoloke osnove. U prvom redu treba odrediti sam pojam globalnog
drutva kao sistema. Pod globalnim drutvom se podrazumeva drutveni
oblik u kome se razvijaju sve osnovne drutvene delatnosti i koje je usled
toga relativno nezavisno od drugih globalnih drutava. Naravno, ovo ne
znai da je globalno drutvo autarkino. Samo izuzetno se neko globalno
drutvo moe pribliiti stanju potpune autarkije, dok redovno svako globalno
drutvo uspostavlja raznovrsne odnose i veze s drugim drutvima. Globalno
drutvo ima, zatim, svoju relativno samostalnu osnovnu drutvenu
organizaciju, ije jezgro u razvijenijim i izdiferenciranim drutvima
predstavlja drava, zbog ega se globalno drutvo u razvijenim uslovima
najee javlja u okvirima pojedinih drava. Meutim, u globalnom drutvu
mogu postojati vie ili manje samostalni, iri ili ui teritorijalni podsistemi
sa relativnom samostalnou svojih a i pokrajinskih lokalnih optih
drutvenih organizacija.

Na aktualno stanje globalnog drutva kao sistema utiu brojni

inioci, od kojih neki predstavljaju trajne istorijske, moglo bi se rei gotovo
imanentne tokove razvoja odreenog tipa drutvenog sistema, a u drugima se
odraavaju neke izuzetne kratkotrajnije, ali za sistem esto sudbonosne
prilike (na pri-mer: meunarodne zategnutosti, ratovi i blokade, tee prirodne
nepogode, sue, velike poplave- itd.). Jedan od osnovnih teorijskih zadataka
sociologije jeste to egzaktnije ispitivanje zbog ega u globalnim drutvima
nastaju razliita opta stanja i kako se ona odraavaju u njihovoj strukturi i
organizaciji, kao i kako pod uticajem tih optih stanja dolazi u globalnom
drutvu do vrste saglasnosti i solidarnosti, odnosno ogorenih unutarsistemskih ili meunarodnih sukoba; zbog ega se u nekom drutvu u izvesnim
periodima njegovog istorijskog postojanja javlja demografski, polet, a u
drugim opadanje ili stagnacija u vitalnom razvoju stanovnitva? Dalje, zbog
kojih uzroka u nekom globalnom drutvu dolazi do naglog razvoja ili stagnacije neke za odranje i razvoj sistema vane drutvene delatnosti; usled kojih
se unutarsistemskih ili meunarodnih inilaca pojavljuju osobene crte u
drutvenoj organizaciji ili kulturi pojedinih sistema. Naroito treba naglasiti
da sociologija u prouavanju konkretnog drutva mora podjednako da vodi
rauna o onome to prodzilazi iz unutranje dinamike njegovog razvoja i o
onome to se u drutvu deava pod neposrednijim ili posrednijim uticajem
meunarodnih uslova, koji mogu ponekad presudno uticati na razne odnose u
globalnom drutvu i na vane njegove delatnosti. Drukije e se, na primer,
razvijati vojna organizacija u nekom drutvu koje usled prirodnih ili
istorijskih okolnosti nema snanog neprijatelja i nekom'dru-gom koje se
odrava u stalnom sukobu s brojnim neprijateljski raspoloenim susednim
drutvima. Razliit znaaj i uloga vojne organizacije u tim drutvima
ispoljie se zatim i u drugim oblastima njihove drutvene organizaciie i
kulture. Ovo je samo jedan primer kako se opta stanja globalnog drutva
odraavaju na ostale delove sistema, koji nisu neposredno uticali na njihov
nastanak. Prosveta, na primer, ne mora uticati na pogoravanje
meunarodnih odnosa odreenog globalnog drutva. Meutim, ako do ovih
zategnutosti doe, i ako se globalno drutvo mora staviti u stanje trajne ratne
pripravnosti, to stanje se nuno odraava i na prosvetu, kao i na ostale
drutvene delatnosti i drutvene oblike u globalnom drutvenom sistemu. Da
bi se moglo prouavati opte stanje globalnog drutva, unutranji i spoljni
inioci njegovog razvoja i sve raznovrsne posledice opteg stanja njegove
globalne strukture i organizacije na pojedinane drutvene pojave,
neophodan je pojmovni aparat koji omoguuje raslanjavanje globalnih
drutava na osnovne funkcionalne

2
) Th. W. Adorno, W. Dirks, Soziologische Exkurse, Frankfurter Beitrage
zur Soziologie, Bd. 4, Europaische Verlagsanstalt, Frankfurt am Main, 1956, S. 16,
60 et passim. I druge kritike savremenog empirizma u sociologiji ukazuju na razne
tetne posledice zapostavljanja globalnog sociolokog pristupa drutvu kao sistemu
ili totalitetu. Vid. S. Warynski, Die Wissenschaft von der Gesellschaft, A. Franke,
Bern, 1944; C. W. Mills, The Sociological Imagination, Oxford Universitv Press,
New York, 1959; R. Dahrendorf, Betrachtungen zu einigen Aspekten der deutschen
Soziologie, Kolner Zeitschrift fiir Soziologie und Sozialpsychologie, 11. Jrhg.,
(1959), H. 1, naroito S. 140-44.

166

167

delatnosti, vre organizovane oblike i difuznije delove njihove

drutvene strukture, kao i pojmovni aparat koji omoguuje ispitivanje
unutranjeg sadraja raznih delova drutvene organizacije globalnog
drutva i njihovih odnosa prema prirodnim i meunarodnim
uslovima.
Tekoe i opasnosti da se poe pogrenim putem se,
meutim, javljaju ako se u shvatanju globalnog drutva odaberu
jednostrane i pogrene osnovne teorijske pretpostavke, kojih u
sociolokoj teoriji ima dosta. Jedno takvo jednostrano shvatanje
globalnog drutva je vrlo rasprostranjeno u savreme-nom
funkcionalizmu, iako je ono vrlo staro. Savremeni funkcio-nalizam
obino gleda na globalno drutvo na' statiki i nedovoljno istorijski
nain. Ta statinost proistie iz osnovne pretpostavke funkcionalizma
da svako globalno drutvo, poto se sastoji od meusobno povezanih i
funkcionalno neophodnih delatnosti, prirodno tei da ouva svoju
ravnoteu i da odri unutranju moralnu saglasnost svojih delova.
Naravno, ova pretpostavka o ravnotei je vrlo neprikladna za
razumevanje unu-tardrutvenih sukoba koji se pojavljuju u raznim
oblicima i s razliitom otrinom u istorijskim tipovima globalnih
drutava i u razliitim uslovima postojanja konkretnih drutava. Ona
je neopravdana ak i onda ako se pojam ravnotee shvati u dinaminom pogledu, to znai da se doputa da sistem doe u stanje
unutranje nesreenosti i neravnotee, ali se ipak smatra da on
spontano nastoji da se na drugoj osnovi povrati u ravnoteni poloaj.
Ideja o drutvenoj ravnotei koja se sree u funkcionalizmu polazi od
drutva kao spontane tvorevine, dok se u osnovi stvarnih drutava
nalazi odreena struktura drutvene moi, koja proizilazi iz njegovih
osnovnih ekonomskih i politikih odnosa. Razliita drutvena mo,
kojom raspolau pojedini drutveni delovi sistema, omoguuje da
drutvena ra-spodela stvorenih vrednosti bude nesrazmerna stvarnom
drutvenom znaaju uloga pojedinih drutvenih grupa, slojeva i klasa
u sistemu. im potinjeni drutveni delovi sistema postanu
nezadovoljni svojim drutvenim poloajem, a steknu dovoljno snage
da se protiv sistema bore, oni e prirodno nastojati upravo da rue
njegovu ravnoteu da bi ili izmenili strukturu osnovnih odnosa u
sistemu, ili razbili sistem i iz njega izali. To znai da pojedini
drutveni delovi mogu u odnosu prema konkretnom globalnom
drutvu kao drutvenom sistemu biti revolucionarni ili separatistiki.
Ovom kritikom funkcionalistike ideje o drutvenoj ravnotei kao
prirodnom stanju drutvenog sistema se ne tvrdi da u istoriji nije bilo
drutava u kojima je due ili krae vjerne postojala ravnotea
izgraena na vrstoj unutar-drutvenoj saglasnosti. Ali je ipak
shvatanje o drutvenom razvoju kao o dinamikoj ravnotei, u smislu
racionalnog korienja

prirodnih i drutvenih snaga uz najmanje ruilakih unutar-drutvenih

sukoba i unitavanja stvorenih vrednosti, vie ideal za budunost nego
realistino tumaenje onoga to se do sada zbivalo u istoriji.
Ali, ako se pojedine drutvene pojave ne mogu socioloki
dovoljno objasniti bez ispitivanja njihovog poloaja i njihove uloge u
konkretnom globalnom drutvenom sistemu, ni ovaj se ne moe
dublje prouiti i razumeti bez dobrog poznavanja stanja i osobina
svojih mnogobrojnih delova. Odnos sistema i delova, na primer odnos
tipa drutva i stanja privrede, tipa drutva i tipa dravne organizacije,
tipa drutva i naina kako se u njemu obavlja socijalizacija mladog
narataja, tipa drutva i raznih grana kulture, uvek je empirijske
prirode, i uvek obostran. Opste stanje i osobine sistema utiu ni
delove, ali se i promene u delovima odraavaju na sistem. Zbog toga
se taj odnos ne moe izvesti spekulativno iz nekoliko osnovnih pretpostavki o tipu globalnog drutva. Za razumevanje odnosa izmeu
opteg stanja globalnog drutva, njegove drutvene strukture i
organizacije i pojedinih njegovih delova, izgleda da je naroito
plodonosna ideja
o meuzavisnosti i relativnoj samostalnosti delova u
okviru sistema.3) Slabost mnogih sociolokih teorija sastoji se upravo
u tome to ne prouavaju unutranje odnose u globalnim drutvima na
dovoljno iskustven nain, pa se odnos drutvenog sistema i njegovih
delova tumai vrlo upro-eno. Smatra se, naime, da se iz nekih
osnovnih karakteristika globalnog drutva mogu deduktivno, golim
umovanjem, izvesti osobine svih posebnih delatnosti u drutvu i
svakog pojedinog drutvenog oblika, na primer, pojedinog drutvenog
sloja, drutvene klase, porodice, saznanja i si. Iza zakljuivanja ove
vrste stoji vrlo sporna ontoloka pretpostavka o homolognim odnosima izmeu celine i njenih delova koji je u stvarnosti redovno mnogo
sloeniji i raznovrsniji.
Poto se smatra da je ideja o meuzavisnosti, ali i relativnoj
samostalnosti delova u okviru globalnih drutava daleko realistinija
polazna teorijska pretpostavka za socioloku analizu i od preteranog
uoptavanja nekih osnovnih osobina globalnog sistema i od
nedovoljnog uoavanja njegovog uticaja na ostale drutvene pojave,
treba je poblie obrazloiti. Pri tome e se vie isticati uzroci
relativne samostalnosti delova,
3
) Niz vrlo zanimljivih misli o ovome moe se nai u raspravi A. W.
Gouldner, Reciprocitv and Autonomy in Functional Theory, u knjizi L. Gross (ed.),
Svmposium on Sociological Theory, Row, Peterson and Co., Evanston, IH., 1959.
Pisac, izmeu ostalog, ukazuje da je ideja o meusobnoj zavisnosti i relativnoj
samostalnosti delova u globalnom drutvu odavno poznata, ali je nedovoljno teorijski
razvijena i esto se zaboravlja.

168

169

nego presudni uticaji osnovnih globalnih osobina sistema. Ovi poslednji su

ve dovoljno istaknuti osnovnom teorijsko-meto-dolokom tezom da se
socioloko prouavanje mora kretati u okviru globalnog drutva. Ideja o
relativnoj samostalnosti delo-va (1) upozorava istraivaa da u globalnom
drutvu moe postojati vie sredita drutvene moi, sa relativno
samostalnom sposobnou za delanje, drutvenu akciju. Posledice delovanja
tih sredstava na odranje sistema mogu biti vrlo razliite, u zavisnosti od
njihovog opteg drutvenog poloaja, obima relativno samostalne drutvene
moi i njihovog stava prema sistemu. U jednom sluaju ta relativno
samostalna sredita drutvene akcije mogu ubrzavati tenju integraciju nekog
podruja, na primer neke pokrajine, u sistem. U drugim sluajevima ona
mogu znatno uticati na razvoj pojedine delatnosti u sistemu, na primer,
privredne, naune ili kulturne. Ali ona mogu biti i arita unutard'utvenih
sukoba, a ponekad i centri separatistike drutvene aktivnosti. (2) Sadrinski
razliite drutvene delatnosti zahtevaju posebne uslove, osobenu organizaciju
i razliite metode opteg drutvenog usmeravanja i kontrole. Ne moe se na
isti nain organizovati i uspeno rukovoditi oruanim snagama i naukom i
nee se poveati unutranji sklad nego e se stvoriti zbrka u drutvu ako se
pokuaju potpuno na isti nain organizovati odnosi u privredi i nekim drugim
oblastima drutvenog ivota, na primer kolstvu ili javnoj administraciji; ne
mogu odnosi u dobrovoljnim i obaveznim drutvenim organizacijama biti
zasnovani na sasvim istim naelima. Nekorisno je, a i nepotrebno na isti
nain i u istoj meri stavljati pod optu drutvenu kontrolu sve oblike
drutvene delatnosti. U nekim oblastima je neophodno da drutvena kontrola
bude vra, da se suprotstavlja manjim odstupanjima od vrlo strogih
drutvenih normi; u drugim oblastima kontrola moe da ima mnogo optiji
karakter i moe, pa ak i mora, da dozvoli mnogo vie odstupanja od normi
koje ostaju samo opti proek, a sankcije se preduzimaju samo prema
otrijim oblicima odstupanja. (3) Upravo zbog toga to se pojedine drutvene
delatnosti funkcionalno razlikuju, u organizovanim drutvenim oblicima koji
se niima bave stvaraju se i razvijahu specifina saznanja i te organizacije se
staraju o podizanju svog podmlatka. U svakom razvijenom drutvu ove
profesionalne organizacije razvijaju i svoju posebnu profesionalnu ideologiju
i profesionalnu etiku koje se meusobno prilino razlikuju, ma koliko u
njima dolazila do izraaja i neka optija, zajednika ideoloka shvatanja. Na
primer, ono to se meu oficirskim kadrom svake vojske razvija kao osoben
esprit de corps, prilino se razlikuje od profesionalne etike koja se nalazi
meu privrednim rukovodiocima. Ova profesionalna ideologija i moral su, uz
raspolaganje odreenim spe-

cifinim funkcionalnim znanjima, takoe jedan od inilaca relativne

samostalnosti odreenih uih drutvenih delova. (4) Relativna samostalnost
pojedinih delova se ogleda, zatim, i na podruju meunarodnih odnosa.
Meusistemski uticaji se obino prenose bre i sa manje iskrivljavanja putem
specijalizovanih kanala, nego posredstvom difiiznih oblika meusistemskih
dodira i optenja. Ovi specijalizovani kanali meusistemskih uti-caja su
brojni i raznovrsni. Na primer, u kolstvu se strunim kanalima prenose
iskustva kolskog sistema neke druge zemlje; u umetnosti se stalno preko
granica konkretnih globalnih drutava ire nove umetnike zamisli i stilovi.
Slino je i u svim ostalim drutvenim delatnostima (nauci, privredi,
administraciji itd.). Ako se ne uzmu u obzir ovi specifini meusistematski
uticaji, i ako se stane na stanovite, koje je funkcionalizmu bilo uvek vrlo
blisko, da su sve poiave u nekom konkretnom drutvenom sistemu rezultat
iskljuivo njegovog unutranjeg razvoja, mnoge se drutvene pojave ne
mogu pravilno objasniti. Nasuprot ovom preterivanju u isticanju
samosvojnosti i gotovo apsolutne izvornosti pojedinih drutava i kultura
postoji i drugo jednostrano difuzionistiko shvatanje meusistemskih uticaja.
Po tome shvatanju u istoriji ima svega nekoliko sredita kulturnog
stvaralatva iz kojih se uticaji ire u raznim plavcima. Di-fuzionizam
odbacuje mogunost nezavisnih otkria u slinim usi ovima i injenicu da je
prihvatanje uticaja spol ja retko sasvim pasivno, poto se svaka preuzeta
tekovina mora prilagoditi osobenim uslovima konkretnog drutva i usled
toga bar u izve-snoj meri izmeniti. Meutim, specifini meusistemski
uticaji takoe pojaavaju relativnu samostalnost pojedinih delova i delatnosti
u drutvenom sistemu, kao konkretno-istoriiskoj celini.
Iz prethodne analize razliitih uzroka relativne samostalnosti
delova u globalnom drutvu moe se izvesti zakljuak da ona zavisi od dva
osnovna uzroka: (1) pojedini sloeni delovi globalnog drutva imaju gotovo
sve dimenzije drutva (privrednu osnovu, posebnu drutvenu organizaciju,
osobenu kulturu) i mogu postati samostalni nosioci drutvene akcije; (2)
posebne drutvene delatnosti su izgraene na osobenim determinizmima
koje globalno drutvo mora potovati ukoliko eli postii odreene ciljeve, a
to daje relativnu samostalnost uim drutvenim delovima koji se tim
delatnostima bave. Potpuno je empirijsko pitanje kolika je stvarna relativna
samostalnost Pojedinog dela u nekom konkretnom globalnom drutvu.
Prema tome, ideja o meusobnoj zavisnosti ali i relativnoj
samostalnosti delova u okviru drutva kao sistema uva sociologiju od
jednostranog i uproenog shvatanja drutva kao apstraktnog totaliteta.
Svakako je tee graditi celovitu socioloku teoriju o drutvu na ovom
stanovitu. Tu dedukcija ima

170

171

mnogo manje mesta i mnogo manje sigurnosti, a njeni zakljuci se

moraju stalno induktivno proveravati. Mnogo je lake utvrditi neke
osnovne karakteristike drutvenog sistema, pa iz njega deducirati sve
ostalo. Ali to je proizvoljan, i nauno neplodan postupak, jer drutvo,
a naroito savremeno, nije apstraktni totalitet, ve u zavisnosti od
razliitih inilaca i razliitih funkcija redovno ispoljava vee ili manje
osobenosti u pojedinim svojim delovima.
Meutim, analitiko ralanjavanje globalnih drutava ne
sme se zaustaviti na nivou kolektivnih, organizovanih ili di-fuznih
oblika koji nastaju u drutvenoj strukturi i organizaciji, nego treba ii
jo jedan korak dublje da bi se stiglo do pojedinaca, do konkretnih
ljudi, kao elementarnih delova svakog drutva. esto se u sociolokoj
teoriji nedovoljno razvija pojmovni aparat koji bi omoguio da se u
svakoj drutvenoj delat-nosti i u najrazliitijim drutvenim odnosima
prouavaju konkretni ljudi.4) Mnoge socioloke teorije shvataju odnos
drutvo--pojedinac vrlo jednostrano, pokuavajui da ovekovu
linost svedu bez ostatka na delovanje raznolikih drutvenih uticaja.
Razne sociologistike teorije, u koje spada i vulgarni marksizam,
sasvim potcenjuje osnovne antropoloke osobine ovekove, ili ih
smatraju asocijalnim. Istovremeno se precenjuju mogunosti
sociializaciie i noiedinci se shvataju kao mehanika koniie drutvenih
modela, koje drutvo suvereno oblikuje prema svojim potrebama,
onako kako se smatra da e oni kasnije na naj-uspeniji nain
obavljati odreene drutvene funkciie. Odnos drutvo-pojeinac je
mnogo sloeniji, i sociolokoj teoriji su neophodne teorijske
pretpostavke i tehnika sredstva da bi se u okviru sistema mogli to
svestranije prouavati drutveni uslovi ivota konkretnih ljudi.5)
Treba naroito naglasiti da iru upotrebu biografskog metoda, koji
omoguuje vrlo korektna uoptavania ako se sistematino primeni, ne
zahtevaju samo humanistiki razlozi, elja da se svestrano i
objektivno sagleda poloaj oveka u raznim delovima drutvene
strukture. Sistematskom primenom biografskog metoda se jedino
moe doi

do izvornih obavetenja za teorijsko objanjavanje raznih drutvenih

pojava i delatnosti, a naroito onih u kojima je presudnu ulogu imao
manji broj pojedinaca. Moe li se, na primer, dobiti potpuna slika o
drutvenim uslovima u kojima je nastajala neka umetnost ili nauka
bez sistematskog biografskog prouavanja ]iudi koji su je stvarali? U
osnovi isto pitanje se moe postaviti i za prouavanje raznih oblika
kriminala i drugih drutveno-patolokih pojava.
Ovo isticanje da socioloka teorija mora biti antropoloki
zasnovana i mora doi do konkretnih ljudi ne znai socioloki
nominalizam. Osnovni drutveni determinizam obrazuje se u
njegovim kolektivnim oblicima. Ali, u svim tim kolektivnim
oblicima deluju pojedinci i treba nai mogunost da se drutveni
poloaj i drutvene uloge pojedinaca to odreenije i to egzakt-nije
socioloki prouavaju.
Drutveni sistem je, dakle, vrlo sloen, vie ili manje
protivrean i dinamian globalni drutveni oblik. Ovakvo shva-tanje
globalnog drutva ini teim razvijanje socioloke teorije, jer razbiia
iluziju o mogunosti njenog deduktivnog izvoenja iz nekoliko
osnovnih osobina odreenog tipa drutva. Ali to je i mnogo
realistinija perspektiva za razvoj opte socioloke teorije, koja ovoj
prua vee izglede da uspeno povezuje i uop-tava znanja koja se o
raznim uim drutvenim oblicima i de-latnostima stiu u sociolokim
ispitivanjima ueg obima.

4
Ovo je opta slabost gotovo svih udbenika sociologije u naoj zemlji.
(Sire o ovom vid. u mom radu Ideja otuenja i savremena sociologija, u zborniku
Humanizam i socijalizam, knj. II, Naprijed, Zagreb, 1963, str. 106-15.
5
) Niz pisaca ukazuje na ovu potrebu povezivanja globalne analize
drutvenih sistema sa osobinama i poloajem pojedinaca. Mils smatra da se u tome
sastoji osnovni smisao sociologije. (Vid. C. W. Mills, The Sociological Imagination,
eh. 1. Razloge zbog kojih je u sociolokoj teoriji neophodno uzimati u obzir
ovekove antropoloke osobine vrlo ubedljivo iznosi R. Supek u svojoj raspravi
Marksizam i problemi sociolokog metoda, Pregled (Sarajevo), god. XIII (1961), br.
2, posebno str. 119-23.

2.

NEKOLIKO NEPOSREDNIH METODOLOKIH

ZADATAKA
Nesumnjivo je da sprovoenje u ivot teorijske zamisli,
prema kojoj je prouavanje globalnog drutva (1) najvaniji teorijski
cilj sociolokog istraivanja i (2) osnova za socioloko ispitivanje i
objanjavanje najrazliitijih drutvenih pojava, u savremenoj
sociologiji nailazi na vrlo velike, na prvi pogled nepremostive,
prepreke. Empirizam i metodoloki prak-ticizam su uvek opravdavali
suavanje delokruga sociolokih istraivanja tvrdnjom da se jedino
tako moe poveati njihova egzaktnost i iz sociologije postepeno
ukloniti prazni verbalizam. Osnovno naelo empirizma je uvek bilo
da vie vrede delimina i fragmentarna ali precizna i proverljiva
saznanja od celovitih i optijih ali neodreenih neproverljivih
teorijskih zahvata, koji Po miljenju empiriara spadaju vie u
socijalnu filozofiju nego u sociologiju. S obzirom na postojee stanje
opte socioloke teo-

172
rije ne moe se rei da je ovo gledite empirizma sasvim neosnovano i nerazumljivo. Njegova osnovna slabost sastoji se u
opasnosti da empListika istraivaka strategija ne ukine naunu
osobenost sociologije kao nauke o drutvu i upravo time stvori vrlo
povoljne uslove za irenje sasvim nepouzdanih iracionalnih
spekulacija o drutvu. Uostalom, istorijsko iskustvo pokazuje da je
empirizam uvek vrlo tolerantan prema spekulacijama sve dok mu
one ne smetaju na njegovom znatno suenom podrmju.
Ali, da bi se otklonila moguna zamerka da izloena
teorijska zamisao sociologije nije metodoloki ostvarijiva, treba
ukazati na glavne tekoe koje u savremenim uslovima nesumnjivo
oteavaju njeno ostvarivanje. Namerno e se obratiti vea panja na
tekoe drutveno-organizacijske nego teorijske prirode, poto su
prve stvarno vee, a sociologija ih sama ne moe otkloniti.
Prvi metodoloki preduslov ostvarivanja bilo koje teorijske
zamisli jeste mogunost sistematskog prikupljanja nauno
upotrebljivih podataka koji odgovaraju odreenoj zamisli. U irem
smislu ovo je osnovni preduslov breg opteg razvoja nauke. Nauka
koja ne uspeva da organizuje stalno prikupna-nje potrebnih izvornih
obavetenja, teko moe da se razvija brim tempom. Iz prethodno
izloene zamisli da je teorija o globalnom drutvu stoer celokupne
socioloke naune delatno-sti, organizovanje sistematskog
prikupljanja nauno upotrebljivih podataka o globalnim drutvima
postaje jedan od kljunih metodolokih zadataka. Taj zadatak nije do
sada nigde uspeno reen, i usled toga nema dovoljno pouzdanih
obavetenja ak ni o mnogim teorijski znaajnim drutvenim
odnosima i o rasporedu mnogih pojedinanih drutvenih pojava u
strukturi raznih savremenih drutava. Podaci o uestalosti i rasporedu
raznih pojava u drutvenim strukturama drutava razliitog tipa su od
presudnog znaaja za iskustveno proveravanje niza znaajnih
sociolokih teorijskih stavova i hipoteza. U nedostatku institucionalno razvijenog sistema stalnog prikupljanja podataka o
globalnim drutvima, socioloka istraivanja su se preteno organizovala ili u okviru malih, esto sasvim patuljastih uzoraka ili na
pojedinim takama sistema (u pojedinim naseljima, pre-duzeima,
drutvenim ustanovama). Iskustvo je, meutim, pokazalo da se
pomou ovakvih ispitivanja ogranienog obima ne mogu dobiti
potrebna i potpuna obavetenja o stanju drutva u celini, iako
pojedina mikroistraivanja
mogu doneti mnoga teorijski vrlo
znaajna obavetenja.6) Jer, mada se o stanju neke
6

) Svest o nepodesnosti nekih vrlo esto upotrebljavanih oblika istraivanja, kao to

su, na primer, ankete izvedene u malim, patuljastim uzorcima, za prouavanje
sloenijih i irih drutvenih oblika poinje

173
privrede ne moe zakljuivati na osnovu prouavanja pojedinanih
preduzea, ispitivanja u pojedinanim preduzeima, koja su deo opte
privredne organizacije, donose nova saznanja o nainu na koji je ta
drutvena delatnost organizovana, gde se u njoj nalaze izvori
suprotnosti i sukoba a gde se ostvaruje napredak i dolazi do odreenih
promena. Meutim, pomou ovakvih ispitivanja ne mogu se dobiti
potpuna obavetenja o stanju te drutvene delatnosti u itavom
drutvu. Bez organi-zovanja stalnog i sistematskog prikupljanja
socioloki znaajnih obavetenja o globalnim drutvima, teko je
zamisliti bri razvoj socioloke teorije i sociologije kao nauke.
Nije neophodno opirnije analizirati razne drutvene tekoe
koje u savremenim uslovima oteavaju stvaranje sistema stalnog i
sistematskog prikupljanja sociolokih podataka o globalnim
drutvima. Dobro je poznato da je meunarodna situacija stalno vrlo
zategnuta i da veo tajne obavija sve ira podruja drutvenog ivota.
Pored meunarodnih razloga, i razne unutardrutvene suprotnosti i
sukobi su uzrok to se o mnogim drutvenim pojavama ne ele ni
prikupljati nauni podaci, a jo manje se eli njihovo objavljivanje i
nauna analiza. Ostavljajui po strani te drutvene prepreke, dovoljno
je osvrnuti se na izvesne naune tekoe u stvaranju sistematskog
okvira za prikupljanje sociolokih podataka o globalnim drutvima.
Prva od tih tekoa jeste nepostojanje dovoljno razraenog
pojmovno-hipotetikog okvira za svestranije socioloko prouavanje
globalnih drutava, koji jedino moe da bude osnova za sistematsko
prikupljanje podataka o njima. Ima mnogo teorija o globalnomdrutvu, ali te teorije su dosta apstraktne, nisu na precizan nain
iskustveno protumaene, pa je teko preciznije odrediti koja su
elementarna obavetenja o drutvu neophodna da bi se mogla
proveravati neka vrlo apstraktna socioloka teorija. Na primer, koja
su sve obavetenja potrebna za shva-tanie klasa i klasnih odnosa u
Marksovoj ili u nekoj drugoj teoriji? Adekvatno iskustveno
tumaenje ili prevoenje na opera-cionalni jezik apstraktnih globalnih
teorija jeste vrlo naporan, izrazito stvaralaki rad, na koji sociolozi
nisu dovoljno pod-staknuti jer nema mnogo izgleda da e se uskoro
resiti organizacijska pitanja prikupljanja podataka. Ipak ovo nije
najtei zadatak, jer iako postoje razliita osnovna teorijska stanovita
u_ sociologiji ipak se mnoga od njih zasnivaju na nekim zajednikim
problemima i njihovo proveravanje zahteva mnoge iste
oa se iri u sociolokim krugovima u svetu. (Vid. J. Stoetzel, Les Pro-Srs
methodologiques recents en sociologie, Transactionstl of the IV<-h orld Congress of
Sociologv, v. II, International Sociological Associa- n, London, 1959, p. 258-9.

174

175

elementarne iskustvene podatke. Sporedno je, pri tom, to razne

teorije ove elementarne iskustvene podatke sreuju na razliit nain i
dovode u razliite meusobne odnose. Ukoliko se utvrdi koji su
osnovni iskustveni podaci neophodni za proveravanje i dalje
razvijanje razliitih teorijskih stanovita, moe se orga-nizovati
njihovo jedinstveno prikupljanje, a savremena main-ska obrada
podataka dozvoljava da se relativno lako i brzo elementarni podaci
sreuju i analiziraju u razliitim pravcima, prema razliitim
teorijskim pretpostavkama.
Izgleda da se na osnovu teorije drutvene strukture,
drutvene organizacije, ekoloko teritorijalnog rasporeda drutva i
njegove kulture moe izgraditi dosta elo vit pojmovno hipotetiki
okvir sistema prikupljanja i sreivanja socioloki relevantnih
podataka o globalnim drutvima. Ako se podaci o strukturi i
organizaciji drutva, njegovom ekoloko-teritorijalnom rasporedu i
kulturi dovedu u meusobne odnose, i ako se povezivanje razliitih
podataka izvede na to realistiniji nain koji odgovara drutvenoj
stvarnosti, verovatno je da e se otkriti veliki deo relativno
homogenih drutvenih polja koja postoje u nekom globalnom drutvu
i koja zatim vrlo snano utiu na naj razlici ti je oblike drutvenog
ponaanja. Ta relativno homogena drutvena polja nastaju u
globalnom drutvu pod unakrsnim delovanjem strukturalnih,
organizacijskih, ekolokih i etniko-kulturnih inilaca. Na primer,
jedno takvo drutveno polje moe da bude neko etniki homogeno
poljoprivredno podruje. U ovakvim podrujima su na odreen nain
strukturi-sani mnogobrojni drutveni i kulturni inioci, i to snano
utie na razne oblike drutvenog ponaanja. Jedno drukije drutveno
polje, manje vrsto strukturisano i homogeno, ali vrlo osobeno. su
gradske etvrti u kojima preteno ive radnici, koji su se u njih
doselili sa raznih strana, ali preteno sa sela, i nova drutvena sredina
jo nije dovoljno izgradila svoj jedinstven drutveni i kulturni stil. A
poznato je koliko je esto jedinstven i vrsto izgraen kulturni stil
nekih seoskih predela koji jo nisu snanije zahvaeni procesom
industrijalizacije. Cilj ovih dveju ilustracija jeste da olakaju
razumevanje ideje o uim drutvenim poljima u kojima se niz
drutvenih inilaca javlja zdruen na vrlo osoben nain i usled toga
dolazi do znaajnijih modifikacija razliitih oblika drutvenog
ponaanja pojedinaca i raznih drutvenih organizacija. Izrada celovite
tipologije drutvenih polja koja postoje u nekom globalnom drutvu
moe da bude rezultat jedino njegovog svestranog sociolokog prouavanja.
Ali, kao to je reeno, i pored velikih napora koje bi trebalo
uiniti na pojmovno-teorijskom planu, ti problemi ne predstavljaju
najveu smetnju u stvaranju sistema prikupljanja

sociolokih podataka o globalnim drutvima. Vee smetnje su

organizacijske prirode. Ni u jednoj zemlji jo ne postoji razvijena ili
dovoljno potpuna institucionalna osnova za prikupljanje sociolokih
podataka o globalnom drutvu. U poreenju na primer s
meteorologijom ili s nekim drugim naukama, sociologija u tom
pogledu mnogo zaostaje i nalazi se u mnogo nepovolj-nijim uslovima.
Meutim, prilikom stvaranja sistema sociolokog prikupljanja
podataka o globalnom drutvu treba, pre svega, iskoristiti sva ona
obavetenja koja nastaju nezavisno od nauke, radi zadovoljenja nekih
praktinih drutvenih potreba. Ni jedan sloeniji oblik drutvene
organizacije ne moe postojati bez stalnih obavetenja o onome to se
u organizaciji deava. Savremeno drutvo je prinueno da u naj
razliiti j im oblicima stalno prikuplja obavetenja o raznim svojim
delatnostima. Ipak je u njemu funkcija sistematskog obavetavanja
najvie usred-sreena i razvijena u zvaninoj statistici. Nema sumnje
da prilikom stvaranja sistema sociolokog posmatranja savremenog
drutva treba koristiti obavetenja zvanine statistike. Ali, ovde
nastaju razne tekoe. Okvir u kome zvanina statistika prikuplja,
sreuje i objavljuje podatke stvara se pre svega pod uticajem
praktinih potreba. Ovo ne znai da razne drutvene nauke nemaju
nikakav uticaj na zvaninu statistiku, ali je on od sasvim sporednog
znaaia. Sem toga. neke dnipe drutvene nauke vie utiu na statistiku
nego sociologija. Treba nastojati da se prilikom stvaranja programa
raznih slubi zvanine statistike teorijske potrebe sociologije uzmu u
obzir bar u onoj meri u kojoj se vodi rauna o potrebama demografije
i ekonomskih nauka. esto bi bilo dovoljno da se u programe
zvanine statistike na mnogim podrujima unesu samo neznatne
izmene, pa da podaci dobiju daleko veu vrednost za socioloko
prouavanje drutva.
Ipak, zvanina statistika ne moe biti izvor svih iskustvenih
obavetenja koja su neophodna za socioloko prouavanje globalnog
drutva. Zvanina statistika ima svoje osobene funkcije, ima u skladu
s tim odreena naela rada i svoju tradiciju. Meu strunjacima u
zvaninoj statistici, bez obzira to se oni u mnogo emu ne slau, to
su na primer neki .od njih pristalice klasinih metoda potpunog
obuhvata statistikih masa, a drugi odluno zastupaju sve iru
primenu metoda uzoraka, postoji ipak mnogo saglasnosti o tome ta
treba i moe" da ispituie zvanina statistika. Svi se gotovo
jednoduno slau da zvanina statistika treba da prikuplja osnovna
obavetenja o objektivnoj strani raznih drutvenih pojava. U njihov
subjektivni aspekat, u ispitivanje stavova, raspoloenia. javnog mnenja, kao i u ispitivanje planova i oekivanja, obino se smatra da
zvanina statistika ne treba da se uputa. Ovo ogranienje

176
domena zvanine statistike nije neopravdano. Ona deluje na naelu
obaveznog davanja obavetenja. U nauci se postupa po sasvim
drugom naelu: iskustveni podaci se prikupljaju na osnovu pune
dobrovoljnosti i niko ne sme da bude prinuen da radi naunih
potreba daje bilo kakve podatke o sebi ili drugima ako to ne eli.
Ovaj odnos dobrovoljne saradnje je mnogo povoljniji za dobijanje
nauno upotrebljivih podataka od formalnog odnosa drutvene
obaveze, a naroito je povoljniji kad se prikupljanje podataka
udaljuje od objektivne, svima vidljive, javne oblasti drutvenog
ivota i odnosi se na intimnije i privatne oblike ljudskog ivota i
iskustva.
Radi dopunjavanja izvora zvanine statistike i drugih izvora
obavetenja koje drutvo samo o sebi stvara, neophodno je stvaranje
ustanova koje bi za naune svrhe i pod najirom naunom kontrolom
na sistematski nain prikupljale obavetenja o raznim objektivnim
aspektima drutvenog ivota, o drutvenoj kulturi, o promenama koje
nastaju u pravnom poretku, o subjektivnoj, psihikoj dimenziji
drutvenog ivota, itd. Najpre u SAD, a zatim posle drugog svetskog
rata i u nekim evropskim zemljama stvorene su ustanove koje imaju
razgranatu mreu saradnika na terenu i koje se bave prikupljanjem
raznih podataka. Ali te ustanove sada posluju na komercijalnoj osnovi
i prikupljaju obavetenja onome ko moe da ih dobro plati. Poto
sociologija i druge drutvene nauke obino ne raspolau veim
finansijskim sredstvima, podaci koje prikupljaju razni instituti za
ispitivanje javnog mnjenja i trita su obino malo upotrebljivi u
naune svrhe. Treba se nadati da e kad-tad doi do razgranavanja
institucionalnog sistema prilagoenog za stalno i sistematsko
prikupljanje podataka o globalnom drutvu, jer ipak svest o
neophodnosti tog sistema postepeno sve vie prodire.
Ali, socioloka teorija se ne moe razvijati samo na podacima o savremenom drutvu, jer se ne moe izgraditi dovoljno
iroka teorija o globalnom drutvu samo prouavanjem pojedinih
njegovih savremenih oblika, ve su u tom pogledu neophodna to ira
uporedna i istorijska prouavanja. Ve je pome-nuto da je poslednjih
decenija zastoj u razvoju sociologije bio najizrazitiji upravo na
podruju uporednih istraivanja. Bilo je gotovo sasvim zapostavljeno
ispitivanje raznih drutvenih pojava u najrazliitijim drutvenim
sistemima i uslovima. Sociologija u prolosti ima izvesnu uporednu
tradiciju, ali je ona poslednjih decenija bila gotovo zamrla, i tek se
poslednjih nekoliko godina ponovo budi i oivljava. Naroito je
uporedni pristup neophodan za izradu jedne realistike tipologije
globalnih drutava. To je bilo jasno ve Aristotelu. Pored toga,
uporedna istraivanja su u sociologiji, u kojoj je mogunost
eksperimentisanja vrlo ogra-

177
niena, osnovna zamena za eksperiment, najpouzdanije sredstvo za
ispitivanje uzronih odnosa meu pojavama.
Jo je razumljivije zato su za razvoj socioloke teorije
neophodni istorijski podaci. Samo se po sebi razume da o razvoju
drutva nita odreenije ne moemo rei bez istorije. Ali i jedna
druga okolnost daje izuzetan znaaj istorijskom metodu prouavanja
u sociologiji. Iako se pojedina drutva mnogo razlikuju u stepenu
svoje otvorenosti, iako je javnost drutvenog delanja u raznim
drutvima razliita, ipak ne postoje apsolutno otvorena drutva.
Verovatno da nikad nije postojalo drutvo u kome bi se svi oblici
drutvene delatnosti mogli bez ostatka nauno prouavati u samom
svom toku, in vivo, dok se jo odvijaju odreene drutvene delatnosti.
Teko se, na primer, moe neposredno prouavati u svom toku
delovanje osnovnih sredita drutvene moi i nain donoenja
njihovih osnovnih odluka. Isto tako je gotovo nemoguno prouavati,
u toku njihovog rada, razne kljune ustanove u drutvu. Mnoge se
teorijski vrlo znaajne pojave mogu potpunije nauno prouavati tek
kad postanu istorija, to znai bar 50 godina kasnije, kad vie nema
ivih ljudi koji su ih stvarali i kad vie ne postoji odreena delatnost,
ali su se sauvali njeni tragovi. Drutvene nauke, dakle, o mnogim
sadrajima drutvenog ivota saznaju tek iz istorije. Pored toga,
kasnijim istorijskim prouavanjima one moraju proveravati koliko su
bili tani rezultati istraivanja raznih drutvenih pojava koja su
izvedena in vivo. Zbog toga se odnosi izmeu sociologije i istorije ne
ograniavaju na korienje isto-riografskih podataka za prouavanje
drutvenog razvoja, nego postaje neophodna primena istorijskih
postupaka i prilikom sociolokog prouavanja niza pojava koje je
tee prouavati u toku, dok se odreene delatnosti neposredno
odvijaju.
Kad se postavi zadatak da se izvorni socioloki podaci ne
prikupljaju samo o pojedinanim drutvenim pojavama, nego o
globalnom drutvu kao sistemu, u celini, jasnije se uoavaju mnoge
praznine i nedostaci u istraivakoj tehnici. Vrlo esto se s ponosom
istiu tehniki uspesi u prikupljanju izvornih podataka koji su
ostvareni poslednjih decenija. Ve je reeno da razvoj postupaka za
prikupljanje podataka nije u sociologiji ni izdaleka bio ravnomeran,
upravo zato to je razliita panja Poklanjana prouavanju raznih
aspekata drutvenog ivota. U budunosti e, svakako, biti potrebno
da se i tehniki postupci za prikupljanje podataka ravnomernije
razvijaju. Marksova pojela drutvenog ivota na onaj deo koji se
moe prouavati sa Preciznou prirodnih pauka i fluidnije delove
koje je dalekolz teze egzaktnije posmatrati i danas vai, i treba
nastojati da se grade i usavre postupci koji omoguuju egzaktnije
prikupSocioloki metod

178
ljanje podataka upravo o nekim fluidnij im oblastima drutvenog
ivota, naroito o raznim oblastima drutvene kulture.
Ali, da se ovo usmeravanje sociologije na prouavanje
globalnih drutava ne bi krivo razumelo, tteba ga zavriti sle-deom
napomenom. Moglo bi, naime, izgledati da insistiranje na kljunom
znaenju prouavanja globalnih drutava znai potcenjivanje vanosti
prouavanja pojedinih uih drutvenih oblasti i razvijanja tzv. teorija
sredmeg obima, ti. teorija koje nisu sintetine nego se odnose na neki
ui deo drutva. Takav zakljuak bi bio pogrean i on ne proizilazi iz
iznetog shvatanja globalnog drutva kao sloene i protivrene celine u
kojoj dolazi do izraaja ne samo meuzavisnost ve i relativna
samostalnost pojedinih delova. Jednom drugom shvatanju, koje
globalno drutvo shvata kao apstraktni totalitet, moda ne bi bila
neophodna posebna prouavanja pojedinih drutvenih delova, jer se
njihove osobine mogu mehaniki izvesti iz opteg stanja drutva i
nekih njegovih osnovnih karakteristika. Kad je, meutim, osnovna
teorijska pretpostavka da, iako globalno drutvo kao sistem osnovnih
odnosa vrlo snano utie na sve svoje delove, ipak pojedini delovi
imaju neke znaajne osobenosti i relativnu samostalnost, postaje za
realizaciju te teorijske i metodoloke zamisli neophodno da se pored
prouavanja globalnog drutva razvijaju i ua prouavanja pojedinih
njegovih delova. U teorijskom pogledu to znai da je pored opte
sintetike teorije o globalnom drutvu potrebno razvijanje i teorija
srednjeg obima koje se odnose na neke ue delove i na neke
konkretnije odnose u drutvenom sistemu. Uostalom, u razumnom
shvatanju nauno-istraivake delatnosti nema neke dublje proti
vrenosti izmeu opte teorije i uih teorija. Ta protivrenost se javlja
tek onda kad se opta teorija pretvori u prazno spekulisanje, a u prouavanjima uih problema se izgubi ira teorijska i tipino socioloka
perspektiva. U izlaganju je naroito naglaen znaaj teorije o
globalnom drutvu zato jer savremeni socioloki empirizam
zapostavlja najvie upravo ovaj nauni zadatak koji uostalom treba
shvatiti kao osnovni teorijsko-metodoloki program sociologije, a ne
kao poseban i relativno brzo ostvarljiv zadatak.

IV
EPISTEMOLOKI OSNOVI TEORIJSKE
NAUKE

Ovim poglavljem poinje izlaganje sistematskog dela

metodologije. S obzirom da metod nema nikakav samostalan cilj,
nego je sredstvo pomou koga nauka nastoji da ostvari svoje zadatke,
shvatanja o metodu su najtenje povezana sa shvatanjem prirode,
logiko-epistemolokih osobina nauke i najopti-jih zadataka koje ona
treba da ostvari u odreenom periodu. Upravo zbog toga to svaka
metodoloka zamisao zavisi od odreenog opteg gledanja na nauku,
metodologija mora da ima normativan karakter. Ona izgrauje norme
kojih se treba pridravati u istraivanju da bi se to potpunije ostvarilo
odreeno shvatanje nauke.
U ovoj knjizi e biti razmatrani preteno metodoloki
problemi teorijskih sociolokih istraivanja. Sociologija je, bez obzira
na sve iru primenu u neposrednoj drutvenoj praksi, ipak po svojoj
prirodi izrazito teorijska nauka i prilikom razmatranje njenog metoda
treba prvenstveno imati na umu one probleme koji se javljaju u
istraivanjima teorijskog karaktera. Nije neophodno ire objanjavati
metodoloke razlike koje postoje izmeu teorijskih istraivanja i
istraivanja isto opisnog karaktera, jer ova druga nemaju vei
samostalni znaaj u sociologiji. Znaajnije i aktuelnije bi bilo
raspravljanje o modifikacijama, raznih metodolokih naela i
postupaka u sociolokim istraivanjima iji osnovni ciljevi nisu
teorijskog karaktera, nego se sastoje u primeni postojeih naunih
saznanja radi reavanja nekog praktinog problema. Potpunije
razmatranje metodolokih osobenosti primenjenih sociolokih
istraivanja zahtevalo bi, meutim, posebnu raspravu. Usmeravanje
knjige na metodoloke Probleme teorijskih istraivanja viestruko je
opravdano. Pre svega, to su po svom karakteru najtea a i nauno
najznaajnija istraivanja jer treba da donesu neka nova teorijska, to
znai opsta nauna saznanja. U njima se, zatim, zahteva striktnije pridavanje svih osnovnih metodolokih naela, pa ona obino daju
najvee_ priloge i u metodolokom pogledu. Zbog toga e izlaganje
sistematskog dela metodologije poi od opte definipije konjske
nauke.

180

181

Definicija je izneta ve u uvodnom poglavlju. Sada e biti

ponovljena, a itav odeljak o epistemolokim osnovima predstavlja u
stvari njenu razradu i objanjavanje. Po definiciji, teorijska nauka je
organizovano i metodino nastojanje da se racionalno-iskustvenim
putem doe do objektivnog, pouzdanog i preciznog, opteg i
sistematskog saznanja o stvarnosti, odnosno o onom njenom delu koji
prouava neka nauka. Ve je objanjeno da nauka nije samo aktualno
nastoianie s navedenim ciljem. nego i stanje koje je rezultat
prethodnih uspenih napora, ali da metodologiju nauka interesuje
prvenstveno kao nastojanje da se postignu nova saznanja. Kao to se
vidi, definicija ukazuje na izrazito saznajnu prirodu naune delatnosti.
U njoj nema ni jednog elementa koji bi ukazivao na primenu naunog
saznanja, nema takoe nikakvih ukazivanja na objektivne uslove u
kojima se nauna delatnost obavlja i koji mogu za njen razvoj biti
manje ili vie povoljni.
Iz ove definicije teorijske nauke mogu se izvesti sva osnovna
naela naunog metoda. Prilikom reavanja bilo kog sloenijeg
metodolokog zadatka moraju se, po pravilu, uzeti u obzir-sve
osnovne karakteristike teorijske nauke. Na primer, prilikom stvaranja
plana prikupljanja podataka mora se imati na umu da su teorijskoj
nauci potrebni izvorni podaci odreene vrste, da oni moraju biti
objektivni, da treba nastojati da budu to precizniji, da se prikupljaju
u sistematskom okviru da bi se na osnovu njih mogla izvoditi neka
metodoloki pravilna uop-tavanja i doi do izvesnih sistematskih
zakljuaka. S druge strane, pojedini metodoloki postupci su najtenje
povezani uz neku od navedenih osobina teorijske nauke. Na primer,
uz naelo naune objektivnosti najtenje je povezan postupak proveravanja naunog saznanja. Naelo preciznosti, iako ima vrlo irok
direktivan znaaj u gotovo svim oblastima naunog istraivanja, ipak
se najneposrednije ispoljava u nainu definisanja pojmova i
postupcima merenja i klasifikacije izvornih podataka. Dalje, naelo
optosti i sistematinosti naunog saznanja kon-kretizuje se u
shvatanjima naunog zakona, naune teorije i naunog objanjenja.
Optost i sistematinost naunog saznanja najpotpunije se ostvaruje u
obliku naunih zakona i naunih teorija. Isto tako se tei da svako
nauno objanjenje ima to sistematiniji karakter, da bude to manje
ad hoc pretpostavka, izgraena samo za neki poseban sluaj, nego da
omogui da se obianjavani poseban sluaj sagleda iz to ireg i
optijeg teo-rijsko-sistematskog okvira.
Navedena definicija teorijske nauke uzima se kao osnovni
epistemoloki postulat metodoloeiie teorijskih nauka, a u naem
sluaju metodologije sociolokih istraivanja. To znai da iz njega
treba da proizilaze sva konkretnija naela i reenja

sadrana u izlaganoj metodolokoj zamisli. U ovoj metodolokoj

raspravi se ovaj postulat nee iscrpno obrazlagati. On se uzima kao
osnovna epistemoloka odluka. Razmatranje je ogranieno na poblie
objanjenje smisla osnovnog postulata i ukazivanje na metodoloka
naela koja iz njega proistiu. Svestrano obrazloenje osnovnog
epistemolokog postulata spada u epistemolo-giju. Meutim, ovaj
postulat, kao i svaki teorijski postulat u nauci, nije samo prazna
deklaracija. Njegova saznajna vrednost i epistemoloka opravdanost
mogu se ocenjivati analizom racionalnosti i saznaj ne efikasnosti svih
uih metodolokih naela i postupaka koji iz postulata budu izvedeni.
Moe se, svakako, postaviti pitanje da li postulativno
zasnivanje metodoloke zamisli ima neke prednosti, i ako ih ima, u
emu se one sastoje? Postulativno zasnivanje metodologije
omoguuje, pre svega, da se sva metodoloka naela i svi pojedini
metodoloki postupci logiki povezu i integriu i na taj nain olaka
njihovo dublje razumevanje. Metodoloka se zamisao, zatim, moe
doslednije izloiti ako su njeni epistemoloki osnovi jasno utvreni, i
ima manje opasnosti da e se ona svesti na niz praktinih ali
meusobno epistemoloki nedovoljno povezanih saveta i uputstava.
Dalje, postulativno zasnivanje metodologije olakava imanentnu
kritiku odreene metodoloke zamisli u celini. Poto su u postulatu
sadrana njena osnovna naela i osnovni ciljevi, moe se ispitivati da
li sva konkretna metodoloka reenja i svi konkretni istraivaki
postupci logiki proizilaze iz polaznog postulata; da li je on dovoljno
irok da bi mogao sluiti kao epistemoloki integrator postojeeg
pozitivnog metodolokog iskustva; i da li je dovoljno plodno idejno
jezgro za osmiljavanje i usavravanje toga iskustva. Istovremeno su
olakani i pokuaji kritikog prevazilaenja odreene metodoloke
zamisli. Ova transeuntna kritika se ne mora ograniiti na neslaganje s
pojedinanim metodolokim reenjima, nego, poto je izloen
postulativni okvir itave zamisli da je kritikuje u osnovi, u njenim
polaznim pretpostavkama.S tim u vezi, itaocu se verovatno odmah
namee kao jedno od osnovnih pitanja, nije li epistemoloki postulat
preirok i da li se uopte teorijska nauka moe definisati na jedinstven
nain? Iz izlaganja razvoja shvatanja o sociolokom metodu se videlo
da postoje miljenja da se izmeu prirodnih i drutvenih nauka nalazi
dubok i nepremostiv jaz i da su neminovne korenite razlike u njihovoj
logiko-epistemolokoj strukturi i osnovnim ciljevima, pa prirodno i
u njihovom metodu. Meutim, metodoloka zamisao koja se izlae u
ovoj knjizi polazi od pretpostavke da su logiko-epistemoloka naela
svih eorijskih nauka jedinstvena, i da koreni razlika, koje se
nesumnjivo vrlo lako uoavaju meu pojedinim teorijskim naukama.

182

183
nisu u logici, nego da su one posledica razliitog predmeta kojim se
bave pojedine nauke, kao i vrlo razliitog stupnja opte razvijenosti
pojedinih nauka. Odreenije reeno, ako u teorijskoj fizici ima itav
niz metodolokih reenja koja su daleko egzakt-nija od analognih
reenja u sociologiji ili drugim drutvenim naukama, to nije zbog toga
to je fizika izgraena na nekoj drugoj logici i to ima u osnovi
drukije saznajne ciljeve od sociologije i drugih teorijskih drutvenih
nauka, nego zato to je fizika kao nauka mnogo razvijenija i, s druge
strane, to prouava jednu oblast stvarnosti u kojoj je egzaktnost lake
postii. Ali, zastupanje ideje o jedinstvenosti svih teorijskih nauka
nipoto ne znai da se smatra da treba, da je korisno i da je uopte
moguno ablonski prenositi metodoloke postupke iz jedne nauke u
drugu ne vodei rauna o osobenostima njenoga predmeta, tj.
osobenostima onog dela stvarnosti koji odreena nauka prouava, i o
optem nivou razvijenosti date nauke. Svaki ablon u tom pogledu je
tetan, ponekad ak i smean. Ali, jo bi bilo tetnije ako bi se
sociologija, ili neka druga manje razvijena teorijska nauka, pokuala
ograditi od metodolokih iskustava razvijenijih nauka. Stvarno je ovo
ograivanje i nemo-guno. Izmeu pojedinih nauka uvek struje razni
uticaji. esto ti meunauni uticaji postaju izvor zabluda u nekim
naukama. Iz istorije sociologije bi se mogli navesti mnogi dobro
poznati primeri o jednostranostima mehanicistikih i biologistikih tumaenja drutva. Neke od tih jednostranosti bie pomenute u
poglavlju o uzrono-funkcionalnoj analizi. Stie se, meutim, utisak
da se u prouavanju meunaunih uticaja daleko vie uoavaju
nedostaci nego koristi. Sigurno je, naime, da su iskustva steena u
naunom prouavanju prirode vrlo mnogo u pozitivnom smislu
uticala na razvoj shvatanja o epistemolokim kriterijima naunog
prouavanja drutva. Sem toga, mogli bi se navesti mnogobrojni
primeri kako jedno uspeno teorijsko ili metodoloko reenje,
ostvareno najpre u jednoj nauci, podstie i ubrzava razvoj drugih
nauka. Evo samo jednog primera. Eksperiment se istorijski mnogo pre
i u vrlo istim oblicima razvio u naukama koje prouavaju anorganski
svet. Dugo se smatralo da se u biolokim naukama i u raznim
naukama o oveku uopte ne moe eksperimentisati. Iako se
eksperiment poinje uspeno da izvodi u psihologiji i medicini ve u
drugoj polovini prolog veka, najsnaniji podsticaj za razvoj
savremenih oblika eksperimenta u tim naukama, kao i u sociologiji,
doao je iz biologije na ijim se iskustvima poela da razvija
statistika teorija eksperimenta. Sociologija je uopte imala mnogo
koristi, bar u konanom bilansu, od prenoenja raznih tehnikih
postupaka iz drugih nauka, ak i kad je to prenoenje bilo praeno
zabludama koje su privremeno oteavale da se bolje shvati u emu je
oso-

benost sociolokog prouavanja drutva. Jedan od zadataka metodologije sastoji se upravo u tome da pomogne da se opte nauno
iskustvo svih nauka to racionalnije upotrebi u razvoju svake
pojedinane nauke i to bolje prilagodi njenim osobenim uslovima i
potrebama.
Nigde nije toliko potrebno podsetiti da se proseno istraivako iskustvo neke nauke u odreenom vremenu dosta razlikuje od
idealnih metodolokih normi, kao pre izlaganja epistemolokih
osnova naunog metoda. Retko se u prikupljanju podataka o drutvu
moe postii velika preciznost i izvorni podaci raznih naunih radova
uopte znatno zaostaju za idealnim epistemolokim normama o
osobinama izvornog naunog obavetenja. Poznato je, takoe, da
stavovi koji se u sociologiji i u raznim drugim drutvenim naukama
opravdano smatraju naunom teorijom, nemaju vrlo esto ni izdaleka
onako istu logiku strukturu i nisu u onoj meri iskustveno provereni
u kojoj se to u epistemologiji zahteva od naune teorije. Isto vredi i za
nauno objanjenje. Mnoga socioloka objanjenja, i pored svih
nastojanja da se u njima upotrebe sva poznata relevantna teorijska
saznanja, daleko su od toga da bi se zasnivala samo na svestrano
proverenim teorijskim saznanjima. U njima ima nedovoljno
proverenih hipotetikih elemenata, pa ak i improvizacija stvorenih
ad hoc za jedan konkretan sluaj. Meutim, okolnost da prosena
nauna praksa esto zaostaje za idealnim logiko-meto-dolokim
normama ne treba da zabrinjava. Ona ne protivrei normativnom
karakteru metodologije, iji zadatak nije da prosto opisuje ono to se
u nauci radi, nego da polazei od najboljih naunih iskustava
izgrauje metodoloke norme. Okolnost da se one u prosenom
istraivanju veinom samo delimino ostvaruju nije presudna za
njihovo vaenje, sve dok je opravdana pretpostavka da norme
pomau da se istraivaka praksa uini racionalnijom. Ipak, u krajnjoj
liniji na istraivakoj praksi je da donese sud da li su neke
metodoloke norme opravdane i da li se u nauci mogu ostvariti.
Posle ovih optih napomena moe se prei na razmatranje
smisla osnovnih epistemolokih naela teorijske nauke.
1.
OBJEKTIVNOST NAUNOG SAZNANJA
Obiektivnost je najoptija karakteristika svake a ne sarno
teorijske nauke. U istoj meri se trai od istorije da donosi 0"l'ektivna i
proverena saznanja, kao to se to zahteva od sociologije ili bilo koje
druge teorijske nauke.

184

185

Objektivnost ima u nauci dva aspekta. U prvom dolazi do

izraaja odreen stav prema stvarnosti, a u drugom neke osnovne
formalne osobine naunog saznanja. Objektivnost, kao stav prema
stvarnosti znai, pre svega, izrazitu tenju da se prilikom razmatranja
bilo kog problema uzimaju u obzir svi raspoloivi relevantni
iskustveni podaci, i, zatim, da se uporno traga za novim
obavetenjima, ako se smatra da bi neka jo nepoznata obavetenja iz
bilo kog razloga mogla da budu znaajna za odreeni problem.
Objektivnost, kao stav prema stvarnosti, jeste nastojanje da se stvori
to potpunija i svestranija iskustvena osnova za razvoj naune
misaone delatnosti, i spremnost da se bez ikakvih predubeenja
prihvati iskustvena oevidnost svakog novog podatka i saznanja, ma u
kakvom se oni odnosu nalazili prema onome to se ranije znalo,
oekivalo ili elelo. Objektivnost, dakle, znai otvorenost prema
stvarnosti i novim iskustvima. S formalne strane, nauna objektivnost
se ogleda u bitnoj osobenosti naunog postupka koja se sastoji u tome
da se istraivanja izvode na takav nain da ih drugi istraivai mogu
to lake ponoviti i to lake proveriti njihove rezultate. S formalnog
stanovita, nauna objektivnost se moe izjednaiti s proverljivou
naunih saznanja. U nauci nema mesta za iskustvene podatke koje
nije moguno proveravati, ili jo tanije, koje nije u stanju da
nezavisno proveri svako u naunom pogledu kompetentno lice. Sam
postupak proveravanja pri tom moe biti vie ili manje sloen, i
proveravanje vie ili manje neposredno, to zavisi od prirode
proveravanog saznanja, ali ne menja osnovno naelo.
U krajnjoj liniji, ovo vai i za sve, teorijske stavove. Treba
svakako odbaciti gledite da teorijski stavovi koji se ne mogu
proveriti na dovoljno precizan nain, ili za koje jo uopte nije
izgraen efikasan postupak proveravanja ve samim tim nemaju
nauni karakter, pa ak ni smisla. Neki od takvih stavova mogu da se
pokau kao nauno vrlo plodna nasluivanja i hipoteze. Ali tenja za
perspektivnim proveravanjem svakog teorijskog stava je bitna
osobina naunog naina miljenja. Od stepena njegove proverenosti
zavisi, uostalom, epistemoloki karakter i uloga svakog teorijskog
stava u nauci. Ukazivanjem na mogunu heuristiku vrednost
neproverenih, pa ak i u svom aktualnom obliku i aktualnim uslovima
neproverljivih stavova eli se upozoriti na potrebu pronalaenja
razumne mere u oceni naunog znaenja stvaralake inventivnosti i
metodikog proveravanja i dokazivanja. Obe ove, po svom karakteru
vrlo razliite osobine miljenja, podjednako su potrebne u nauci.
Postoje, meutim, mnoga pogrena ili bar jednostrana,
tumaenja naune objektivnosti. Jedno od njih je vrlo vulgarno jer
svodi objektivnost naunog saznanja na utvrivanje samo

onog to se moe zapaziti na pojavnoj ravni stvarnosti. To je izrazito

zdravorazumsko tumaenje objektivnosti. Tenja za ob-iektivnou
naunog saznanja nipoto ne znai da nauka u prouavanju stvarnosti
ostaje na pojavnoj ravni. Naprotiv, nauka uvek tei da prodre u neke
dublje, ali osnovnije, trajnije i opirnije strukture stvarnosti, da utvrdi
postojanje i delovanje nekih optih inilaca usled kojih se odreena
oblast stvarnosti strukturie na izvestan nain, to se neposredno, po
pravilu, ne moe posmatrati. Samo, iako ispituje neke dublje, na prvi
pogled i neposredno nevidljive inioce, nauka sve svoje zakljuke o
njima iznosi na takav nain da se oni mogu na potpuno javan nain
proveravati.
Jo ee se naelo objektivnosti naunog saznanja pogreno
tumai kao pasivno-posmatraki stav prema stvarnosti. Teza o
objektivnosti naunog saznanja, kao pre svega odreenom stavu u
toku istraivanja, nita ne govori o pobudama zbog kojih se tei za
odreenim saznanjem. Priroda pobuda zbog kojih se izvodilo neko
istraivanje ne dozvoljava da se bilo to zakljui o objektivnosti
njegovih rezultata. Ma kakve bile te pobude, istraivanje moe doneti
neka nauna saznanja samo ukoliko se u njegovom toku zauzeo
objektivan stav prema ispitivanom predmetu.
Naelo objektivnosti naunog saznanja proizilazi iz saznajnog karaktera nauke i zasniva se na najoptijem filozofskognoseolokom postulatu da stvarnost postoji nezavisno od istraivaa
i njegovih subjektivnih stavova. Meutim, ovaj postulat nije tako
jednostavan kao to u prvi mah izgleda. Nije potrebno da se na ovom
mestu ulazi u dublje filozofsko razmatranje da li je o stvarnosti
uopte moguno saznanje koje bi bilo ire od teorijskog
osmiljavanja ili umetnikog izraavanja ljudskog praktinog
iskustva, shvaenog u najirem smislu. Metodologiju drutvenih
nauka ovo pitanje interesuje s jednog ueg stanovita. Poznato je da
se u mnogim naukama samo istraivanje javlja kao inilac koji menja
stvarnost. Malo ko da nije uo Hajzen-bergov princip neodreenosti,
koji tumai injenicu da se razne pojave u fizikalnom mikrosvetu ne
mogu posmatrati a da se istraivakim postupkom ne unesu neke
promene u onaj njegov deo koji se prouava. Sam nain prouavanja
ne omoguuje da se istovremeno na dovoljno precizan nain utvrde
poloaj i brzina mikroestica. Usled toga su saznanja o mikrosvetu
uvek, bar u izvesnoj meri, odreena i prirodom istraivakog
postupka. Isti ovaj problem javlja se vrlo esto i u naunom
prouavanju drutva, a gotovo neizbeno kad se izvorna obavetenja
stvaraju u neposrednom dodiru s nekim delom drutva, bilo da se taj
dodir uspostavlja s nekim kolektivnim drutvenim oblikom ili samo
pojedincima. Kad u neku drutvenu sredinu, na primer

186
neko selo ili preduzee, koja ivi svojim ustaljenim nainom ivota
doe grupa istraivaa i u njoj provede odreeno vreme radi
prikupljanja podataka, mora se oekivati da e njen boravak i
delatnost uticati da se u izvesnom smislu izmeni oubia-jeni tok
ivota ispitivane sredine i poremeti normalna situacija koja bi
postojala kad istraivaka grupa ne bi bila prisutna.
Poto je sasvim neosporno da u sociolokim istraivanjima
primenjeni istraivaki postupak moe da izazove znaajne promene
u raznim oblicima ponaanja ljudi, jedan od metodolokih zadataka
jeste da se taj uticaj svede na najmanju mogunu meru i istovremeno
to tanije oceni. To je od kljunog znaaja za oce'nu objektivnosti i
naune upotrebljivosti izvornih podataka, iako se obino uticaj
istraivani a na prouavane pojave ne moe eliminisati, a vrlo se
teko moe preciznije oceniti. Prema tome, u neposrednoj
istraivakoj praksi saznanje o stvarnosti onakvoj kakva ona postoji
nezavisno od istraivaa pojavljuje se kao vrlo teko ostvarljiva
norma, a ne kao spontano stvorena poetna situacija.
Nije, meutim, lako postii objektivan stav prema stvarnosti.
Tradicionalna shvatanja, razne drutvene, kulturne, ue lokalne i
grupne predrasude suprotstavljaju se i oteavaju zauzimanje
objektivnog stava prema predmetu prouavanja. Pored toga, lino i
drutveno iskustvo istraivaa, ogranieno njegovim ivotnim
razvojem i drutvenim poloajem moe takoe da mu otea da
zauzme nepristrasan, objektivan stav prema odreenim drutvenim
pojavama. Istraiva, odrastao u gradu i va-spitan u odreenim
gradskim slojevima, teko e zauzeti sasvim nepristrasan i objektivan
stav u prouavanju nekog zaostalog sela. Niz pojava, koje su sasvim
normalne i prirodne u tom obliku drutvenog ivota, mogu ga svesno
ili nesvesno odbijati, pa on usled toga teko moe da ih prouava
dovoljno ili potpuno nepristrasno. Javljaju se, zatim, razni oblici
grupnih ili linih interesa. Grupni interesi, koji oteavaju zauzimanje
objektivnog stava u istraivanju, suvie su sloeni da bi se ovde mogli
svestraniie analizirati. Sem toga, obino se uzimaju u obzir samo
najiri grupni interesi, na primer klasni i nacionalni, a nedovoljno se
uvia vanost uih nauno-profesionalnih grupa, na primer kola i
pravaca, kao i individualni interesi naunika. Tipian primer je lini
interes naunika da potvrdi neku svoju teoriju ili da bar ne dozvoli da
se opovrgne neka teorija s kojom je povezan njegov razvoj i njegov
nauni ugled. Zbog toga pojedini naunik, svesno ili nesvesno, vrlo
teko moe da zauzme sasvim nepristrasan stav prema iskustvenoj
evidenciji do koje je sam doao ili koja je izneta u radovima drugih
naunika. Napokon, i rizinost ispitivanja tanosti i osnovanosti
raznih vladajuih shvatanja takoe utie da se preko izvesnih
podataka

187
nauci pree olako.1) A neobjektivnost se najee sastoji upravo u
tome to se svesno ili nesvesno ne uzimaju u obzir neki relevantni
podaci. Ono to naunik iznosi je tano, samo nije potpuno, a
izostavljanje nekih bitnih pojedinosti stvara iskrivljenu sliku stvarnog
stanja. Neobjektivan naunik obino nije prost laov i ialsifikator. On
preutkuje samo neke podatke ili ih prosto ne zapaa.
Sistematsko ispitivanje raznih smetnji, bilo drutvene ili
individualne prirode, koje oteavaju zauzimanje nepristra-snog
objektivnog stava prema stvarnosti u naunom istraivanju spada u
sociologiju i psihologiju saznanja, odnosno u sociologiju nauke.
Ispitujui drutvene uslove u kojima nastaju odreena nauna
shvatanja, sociologija saznanja otkriva uticaje raznih drutvenih
inilaca koji usmeravaju naunu misao u odreenom pravcu i
ograniavaju njen vidokrug u prouavanju odreenih problema,
inei je vie ili manje pristrasnom i neobjektivnom, bez obzira da li
su pojedini naunici toga subjektivno svesni. Na ovaj nain
sociologija saznanja omoguuje da se problem naune objektivnosti
ne shvati samo u uem psiholokom smislu, tj. kao subjektivni stav
pojedinanog naunika. Time ona istovremeno rasvetljava
najpovoljnije drutvene uslove za razvoj nauke.
Ispitivanja sociologije saznanja su u metodologiji nesumnjivo vrlo korisna. Ova treba da poznaje razne okolnosti koje
olakavaju, odnosno oteavaju zauzimanje objektivnog stava u
istraivanju, pa prema tome i nastajanje objektivnog-naunog
saznanja da bi mogla izgraivati to efikasnije norme i postupke koji
se suprotstavljaju raznim izvorima iskrivljavanja naunog saznanja.
Metodologija se, ipak, za objektivnost saznanja bori u prvom redu
odreenim normiranjem istraivakog postupka. Zbog toga ona i
posmatra objektivnost naunog saznanja pre svega iz perspektive
mogunosti i naina njegovog proveravanja. Prvi i najvaniji
preduslov objektivnosti saznanja jeste njegova proverljivost. Nije
svako proverljivo saznanje objektivno, ali svako objektivno saznanje
mora biti proverljivo; moraju postojati mogunosti da nezavisni za to
kompetentni pojedinci ispitaju
u

') Raznovrsne osobenosti koje oteavaju zauzimanje objektivnog stava u

naunom prouavanju drutva uoene su vrlo davno. S mnogo duha o njima su pisali
ve antiki pisci. Bekonova teorija ..utvara" takoe se odnosi delimino na ovaj
problem (utvare'trga i poprita). Poznato je koliko je Marks u raznim svojim
radovima, a naroito u treoj knjizi Kapitala i Teorijama o viku vrednosti ukazivao
na klasnu ogranienost saznanja. Ispitivanje raznih prepreka koje stoje na Putu
objektivnog saznanja o drutvu jeste glavna tema Spenserove knjige ktudy of
Society (eh. IVXII). U novijoj metodolokoj literaturi vid. o ovom G. Gibson, The
Logic of Social Inquiry, Routledge and Kegan Paul, '-ondon, 1960, eh. VII.

188

189

koliko nauni stavovi odgovaraju stvarnom iskustvenom sadraju na

koji se odnose. Svako saznanje koje pretenduje na objektivnost mora,
dakle, biti proverijivo; ta mogunost ne sme da bude samo apstraktna,
nego bar perspektivno realna, praktina.
O preduslovima proverljivosti naunog saznanja su postojala
i jo uvek postoje razliita gledita, a ima i suvie jednostranih
shvatanja. U nastojanjima da se obezbedi to vea objektivnost nauke
ponekad su postavljani preterano strogi zahtevi, koji bi, kada bi bili
opte usvojeni, usporavali bri i potpuniji razvoj nauke. Najvie je
sporova bilo, a oni se jo uvek s vremena na vreme obnavljaju, oko
dva problema: (1) da li se izvorni nauni podaci moraju odnositi samo
na one pojave koje mogu neposredno ulno opaati nezavisni
posmatrai, ili u nauci mogu biti upotrebljeni izvorni podaci iji
iskustveni sadraj ne mogu opaati nezavisni posmatrai nego se o
njemu mogu samo posredno da obaveste; i (2) da li su u nauci
dozvoljeni teorijski pojmovi iji se sadraj ne moe neposredno
opaati. Jedan od takvih pojmova jeste atom u fizici. Niko strukturu
atoma nije video u-uobiajenom smislu ulnog opaanja; mogu se
posma-trati mnoge pojave iz kojih se posredno izvode pretpostavke o
strukturi atoma. U sociologiji takoe postoji niz pojmova iji sadraj
niko nije video, ako se ovo shvati u smislu neposrednog ulnog
opaanja. Jedan od takvih pojmova je pojam drutvene svesti, koja je
nesumnjivo neto vrlo realno ali nema objekta na kome bi se ona
mogla neposredno posmatrati. O drutvenoj svesti se u nauci
zakljuuje na osnovu raznovrsnog sadraja psihikog ivota ljudi,
raznih oblika drutvenog ponaanja i sadraja kulturnih tvorevina. Ili,
jedan primer iz psihologije. Psihoanaliza je uvela u prouavanje
ljudske psihe pojam ne-svesnog koji se na opaajnom planu ne moe
neposredno odrediti. Ali on u odreenoj teorijskoj zamisli slui kao
pretpostavka za objanjavanje raznovrsnih ljudskih postupaka
(omake u govoru, snovi, neurotini poremeaji, struktura linosti
itd.).
Striktni objektivisti su odbacivali upotrebu svih izvornih
podataka ije sadraje ne mogu direktno posmatrati nezavisni
posmatrai. Zauzimanje ovakvog metodolokog stanovita u
sociologiji ili psihologiji ima vrlo krupne naune posledice. Ako se
ono dosledno sprovede, u tim naukama se ne sme prihvatiti ni jedan
podatak dobijen putem samoposmatranja. Ljudima su se u ivotu
deavale razne stvari i oni su ih na odreen nain doiveli i o njima
stekli odreena lina iskustva. S dosledno objekti visti kog stanovita
nema smisla da se u nauci ispituju ta subjektivna lina iskustva, i na
osnovu dobijenih iskaza izvode neki dalji nauni zakljuci. Zato?
Zato jer unutranje sadraje pojedinane svesti moe posmatrati samo
jedan

ovek. Prema tome, podaci nisu, kako se to obino kae, neposredno

intersubjektivno proverljivi. Bihejviorizam, jedan od pravaca koji je
20-tih i 30-tih godina bio u psihologiji dosta uticajan, odluno je
odbacivao svaku upotrebu podataka samoposmatranja u naunom
prouavanju ljudske psihe. Bihejvio-risti su smatrali da se o
psihikom ivotu ljudi u nauci moe zakljuivati samo na osnovu
spoljnih oblika ponaanja u koje se u manje iskljuivim varijantama
bihejviorizma ubrajalo i verbalno ponaanje, ali da se ne sme, radi
osvetljavanja spolj-njeg ponaanja, oslanjati i na iskaze ljudi o nekim
njihovim unutranjim preivljavanjima i unutranjim iskustvima. Sve
do nedavno su u epistemologiji drutvenih nauka ovakvo stanovite
uporno zastupali i neki predstavnici logikog pozitiviz-ma.2) Danas je
ono, bar u svojim ekstremnim oblicima, uglavnom naputeno, jer se
uvidelo da ono sasvim neopravdano iskljuuje iz nauke iedan vaan
izvor obavetenja o oveku i drutvu.
Dugo se u epistemologiji raspravljalo da li je u nauci
dozvoljena upotreba pojmova iji se sadraj ne moe u celini
neposredno opaajno odrediti. Moe se rei da striktni operacionalizam, koji je zastupao gledite da se svi pojmovi moraju
neposredno definisati pomou opaajnih elemenata, ima sve manje
pristalica, poto se uvia da pojmovi u nauci ine sistematsku mreu i
da se teorijski pojmovi u toj mrei nalaze na veem odstojanju od
neposrednih ulnih podataka, nego oni konkretniji
koji se sasvim
neposredno odnose na opaajni nivo stvarnosti.3) Zbog toga se
opaajni sadraj apstraktnijih teorijskih pojmova, kao to su na
primer pojmovi drutvene strukture, klase, klasne borbe, drutvene
svesti itd. moe odrediti samo posredno, na taj nain to se oni
dovode u vezi s konkret-nijim pojmovima, i tek preko ovih povezuju
s odreenim opa-ajnim podacima o stvarnosti.
Ali, nezavisno od njihovih jednostranih preterivanja, treba
shvatiti osnovnu epistemoloku pobudu ovih gledita, Bila je to
tenja za to veom objektivizacijom istraivakog postupka da bi se
iz nauke lake otklanjale razne spekulativne i neproverljive
apstrakcije, a iz njene izvorne evidencije sve to nije vrlo objektivan
iskustveni podatak. Uzroci' jednostranih zahteva lee u pogrenom
shvatanju naina kako da se resi ovaj kljuni epistemoloki problem.
(1) Precenjena je zavisnost objektivnosti saznanja od prirode
iskustvenih pojava. Svakako da razliita priroda iskustvenog sadraja
ini prikupljanje objektiv2
) ire o ovom vid. u mom lanku Posmatranje psihikih pojava u
drutvenom ivotu, Anali pravnog fakulteta u Beogradu, (1957), br- 3, str. 317-331.
3
Vrlo iscrpno objanjenje pojmovne strukture teorijske nauke "a-azi se u
knjizi H. Margenau, The Nature of Phvsical Reatity, McGraw "U, New York, 1950.

190

191

nih podataka i njihovo proveravanje lakim, odnosno teim. Tekoe

u prikupljanju nekih podataka ipak nisu dovoljan razlog da se oni
iskljue iz nauke. Ako su neki teko pristupani podaci teorijski
znaajni, epistemoloki je opravdano uloiti dalje napore u razvijanje
istraivakih postupaka, a ne zanemariti takve podatke, ili ih ak
iskljuiti iz nauke. Zatim, (2) nain proveravanja je esto shvatan
izrazito atomistino. Zbog toga se apsolutizovao znaaj neposrednog
intersubjektivnog opaanja iskustvenog sadraja svakog pojedinano
uzetog izvornog obavetenja. U stvari se proveravanje izvorne
evidencije ne izvodi samo na nivou atomizovanih izvornih podataka,
nego i u irim njihovim iskustvenim skupovima i celinama,
uporeivanjem razliitih podataka koji se odnose na istu pojavu.4)
Ipak, nezavisno od ovih jednostranih i suvie uskih shvatanja objektivnosti naunog saznanja, naelo neposredne ili posredne,
aktualne ili bar perspektivne iskustvene proverljivosti svakog
naunog podatka i stava ostaje kao jedan od ugaonih temelja
metodologije. Radi to potpunijeg ostvarivanja toga naela izgraen
je niz proceduralnih pravila koja treba da u to punijoj meri obezbede
obi ektivnost naunog saznani a. Ovde e biti pomenuta samo
najoptija pravila koja se konkretizuju u razliitim istraivakim
postuocima.
Prvo proceduralno pravilo zahteva javnost i intersub-jektivnu
prove rij ivost svakog izvornog podatka. Intersubjektiv-nu
p'overljivost treba, meutim, shvatiti u irem smislu nego to to ine
striktni metodoloki obiektivisti. Ona niie ograniena na one
sluajeve u kojima nezavisni nauno kompetentni pojedinci mogu
neposredno posmatrati pojavni iskustveni sadraj izvornog podatka.
Smatra se dovoljnim da oni mogu, primenju-jui isti postupak kojim
je prvi istraiva doao do podatka, ili neki drugi nauno adekvatan
postupak, doi do istog ili priblino slinog iskustvenog obavetenja.
Drugo proceduralno pravilo zahteva potpunu javnost svih sastavnih
delova istraivakog postupka. To znai da je neophodno izneti sve
teorijske i metodoloke pretpostavke na kojima je zasnovano
istraivanje; zatim pruiti to ira obavetenja o iskustvenom okviru u
kome je ono izvedeno, o njegovoj organizaciji i drutvenim uslovima
u kojima je obavljeno; opisati nain prikupljanja podataka, nain
njihovog sreivanja i analize; i, konano, da mora biti eksplicitna, to
znai sasvim otvorena i jasna logika struktura izvedenih zakljuaka.
Kao to se vidi, ovo drugo pravilo se odnosi na sve istraivake
radnje, poev od stvaranja plana istraivanja do analize i tumaenja
dobijenih rezultata. U raznim fazama istraivanja mogu da se
potkradu greke, na primer,

'zvorna obavetenja mogu biti prilino dobra a da ipak, zbog slabosti

u njihovom sreivanju i logikih greaka u zakljuivanju, zakljuci
ne stoje. Napokon, tree proceduralno pravilo istie neophodnost
stalne kontrole svakog naunog podatka i svakog naunog stava i
spremnost da se oni popravljaju, izfnene ili potpuno odbace ukoliko
se u svetlu novih naunih saznanja pokau kao neadekvatni ili
netani.
Ova proceduralna pravila vrlo snano utiu na sve faze
naunog istraivakog postupka, kao i na strukturu naunog sistema
u celini. Odmah e se videti da mogunost proveravanja raznih
naunih stavova zavisi u velikoj meri od karaktera irih teorijskih
struktura u koje su oni ukljueni, a ne samo od ^njihovog
neposrednog sadiaja i primene odreenih istraivakih postupaka. S
obzirom na sistematski karakter naunog saznanja, svaki pojedinani
nauni stav dobij a tim vei znaaj to je ukljuen u ire misaone
celine, teorije ili sisteme. Zbog toga je i proveravanje znaajnije ako
se njegovi rezultati ne odnose samo na proveravani stav nego i na
ostale delove naunog sistema s kojima je on na odreen nain
povezan. Ovo se, meutim, moe tim lake i u iroj meri postii to
su odnosi izmeu pojedinih delova neke teorije ili sistema odreeniji,
i to je teorija jasnije iskustveno protumaena, tj. dovoljno precizno
povezana s iskustvenim pojavama u stvarnosti. Oba ova momenta su
podjednako vana za proveravanje teorijskih stavova. Neodreeni
odnosi izmeu pojedinih delova teorije onemoguuju njeno elo vi ti
je iskustveno tumaenje koje je preduslov eg-zaktnijeg proveravanja;
proveravanje, pak, iskustvenih stavova, ije ire teorijske implikacije
nisu utvrene, mora ostati na isto opisnom nivou.
Povezivanje delova neke teorije postie se jasnim definisanjem svih njenih pojmova i ekspliciranjem njihovih meusobnih teorijskih odnosa. U zavisnosti od prirode svog sadraja i
poloaja u nekoj teoriji ili naunom sistemu, teorijski pojmovi se
znatno razlikuju u pogledu svoje optosti, apstraktnosti i kompleksnosti. Oni u teoriji ili sistemu imaju uu ili iru integrativnu
ulogu i nalaze se u posrednijem ili neposrednijem odnosu prema
iskustvenim pojavama u stvarnosti. Pojam drutvene strukture je
primer jednog vrlo apstraktnog ali istovremeno i vrlo kompleksnog
teorijskog pojma. Pojam drutvene uloge je takoe vrlo apstraktan,
ali neuporedivo manje kompleksan. Do istog zakljuka se dolazi i
poreenjem teorijsko-integrativne sposobnosti ovih pojmova, kao i
njihovog odnosa prema iskustvenim Podacima o stvarnosti.
Oigledno je da se iskustveni sadraj
Pjma drutvene uloge, bez
obzira na njegovu veliku apstrakt-nost, moe daleko neposrednije
odrediti nego iskustveni sadraj Pojma drutvene strukture. Meutim,
ako oba pojma pripa-

4
) O nainima proveravanja izvornih podataka raspravlja se ire u
poglavlju o elementima teorije naunog obavetenja.

192

193

daju istoj teoriji, njihovi odnosi moraju biti to jasniji. Isto to vai i
za ostale pojmove teorije drutvene strukture. Bez jasnih odnosa
izmeu svojih pojmova, teorija ne moe biti koherentna i celovita.
Meutim, da bi bila i proverljiva, teorija mora raspolagati
dovoljno odreenim pojmovima koji se neposredno odnose na
iskustvo o stvarnosti i koji dozvoljavaju formulisanje iskustveno
proverljivih stavova. Ovi poslednji pojmovi se nalaze na dnu
pojmovne mree neke teorije i njihova se uloga sastoji u to
egzaktnijem povezivanju sadraja teorije s iskustvom o stvarnosti. Jer
konano se ipak u neposrednom iskustvu proveravaju sva, pa i
najapstraktnija nauna saznanja. Ako je definisanje pojmova koji se
neposredno odnose na iskustvo nedovoljno precizno, ili ako
apstraktniji teorijski pojmovi nisu na dovoljno odreen nain
povezani s njima, razni nauni stavovi moraju takoe biti neodreeni
poto se ne moe jasno utvrditi iskustveni sadraj na kome ih treba
proveravati. Zbog toga proce-duralna pravila trae to jasnije
ekspliciranje teorijskih odnosa izmeu svih pojmova neke teorije i
intersubjektivnu proverlji-vost sadraja pojmova koji se
najneposrednije odnose na stvarnost. Na primer, kad se upotrebi jedan
vrlo apstraktan pojam, kao to je pojam radnike klase, mora se tano
znati ta se pod tim pojmom podrazumeva. Ako je definicija pojma
iskustveno precizna u istraivanju e se bar u najveem broju
sluajeva znati koji pojedinci na osnovu svojih zanimanja i
proizvodnih odnosa spadaju u radniku klasu ili koje drutvene
organizacije na osnovu njihove delatnosti, drutvenih odnosa i sastava
treba smatrati radnikim. Meutim, ovaj konkretni sadraj pojma
zavisi od teorijskih shvatanja klase i drutvene strukture. Razliita
teorijska shvatanja zahtevaju razliit iskustveni sadraj pojedinih
pojmova.
Zavisnost odredbi svih pojmova u nekoj teoriji od njenog
osnovnog idejnog sadraja moe se potpunije pokazati na primeru
bilo koje ire socioloke teorije. Kao primer moe opet da poslui
teorija o drutvenoj strukturi. Da bi ta teorija bila dovoljno odreena
i mogla da se upotrebljava u egzaktnijim naunim istraivanjima,
znaenja osnovnog pojma drutvene strukture i ostalih njenih
pojmova moraju biti teorijski jasna i iskustveno dovoljno odreena;
na primer, znaenje pojmova horizontalne i vertikalne drutvene
podele rada, proizvodnih odnosa, drutvene uloge, drutvenih
naknada za obavljanje odreenih uloga, znaenja pojmova glavnih
elemenata drutvenih naknada (materijalnih naknada ili dohotka,
moralnih ili drutvenog ugleda, i drutvene moi). Nadalje, za
preciznije odreivanje teorije drutvene strukture je ne manje vano
da budu jasno definisani pojmovi kolektivnih drutvenih oblika
koji

nastaju u strukturi. To su pre svega pojmovi drutveno-profesio-nalne

grupe, drutvenog sloja, klase, stalea i kaste. Poznato je da se u
strukturama razliitog tipa obrazuju razliiti kolektivni drutveni
oblici; ne javljaju se u svim drutvima kaste i stalei, ne javljaju se u
svim drutvima ni klase. Meutim, u jednoj optoj teoriji drutvene
strukture svi kolektivni oblici koji nastaju u strukturama razliitog
tipa moraju biti jasno odreeni. U optoj teoriji drutvene strukture
potrebne su precizne definicije jo niza drugih teorijskih pojmova, na
primer, drutvene svesti, drutvene saglasnosti, raznih oblika
unutardrutvenih sukoba, drutvene pokretljivosti i drutvene
udaljenosti i si. Treba, meutim, shvatiti da itava struktura
pojmovnog aparata neke teorije i odredbe svakog pojedinanog pojma
zavise od osnovnog idejnog sadraja teorije, to u ovom primeru
znai od osnovnog teorijskog shvatanja drutvene strukture, inilaca
koji utiu na njeno obrazovanje i njenih uticaja na druge drutvene
pojave. Razliite opte teorije o drutvenoj strukturi imaju razliit
pojmovni aparat, a vie ili manje se razlikuju i u odredbama veine
svojih pojmova. A svaka promena u teorijskim shvatanjima izaziva
nuno menjanje odgovarajueg dela pojmovnog aparata, pa prema
tome i sadraj onih pojmova koji se neposredno odnose na stvarnost.
Upravo izneto gledite o odluujuem uticaju teorijskih
shvatanja na pojmovni okvir naunih teorija i sistema omoguuje da
se (1) uoi uloga stvaralake teorijske misli u nauci, (2) da se problem
proveravanja sagleda u teorijsko-sistematskom okviru i (3) da se na
taj nain kritikuje empirizam koji u preusko shvaenom nainu
proveravanja naunih stavova vidi jedno od svojih osnovnih
epistemolokih uporita. Empirizam polazi od opravdane tenje da se
nauna misao to metodinije povee s podacima o stvarnosti. On
stoga naroito instistira na to veoj odreenosti pojmova koji se
neposredno odnose na iskustvo. Meutim, empirizam nedovoljno
uzima u obzir sistematinost naunog saznanja i zbog toga se (1)
malo interesu]e za veze ovih pojmova sa nekim irim u optijim
teorijskim celinama i (2) shvata povezivanje naune misli s iskustvom
na nain koji oteava stvaranje irih teorijskih uootavanja, jer je
neprikladan za prouavanje drutvenog ivota.
Obe ove osobine savremenog empirizma u sociologiji su
najizrazitije u shvatanjima tzv. operacionalizma.5) Sva pa5
) Ovde e biti iznete samo osnovne karakteristike operacio-nalizmg. U
knjizi A. C. Benjamin, Operationism, Ch. C. Thomas, Spring-"leld, IH., 1955.
nalazi se iscrpan prikaz razvoja i raznih varijanti
ope-racionalizma, kao i njegova
gledita u drutvenim naukama. O idejnim "yrrena operacionalizma i slabostima
njegove teorije znaenja vid. , Markovi, Dijalektika teorija znaenja, Nolit,
Beograd, 1961, str. 8393.

194
nja operacionalista usredsreena je na stvaranje to preciznijih
definicija pojmova koji se neposredno odnose na iskustvo. Najstriktniji operacionalisti su smatrali da ove definicije treba da se
sastoje od merila, da u svom definijensu sadre samo pojmove
opaajnog karaktera i da pored operacionalnih nisu potrebne
teorijske definicije. Inteligencija je ono to meri neki test, drutveni
poloaj je dovoljno definisan nekom lestvicom za njegovo merenje,
itd., pa stoga nisu potrebne teorijske definicije ovih pojmova koje bi
pokazivale njihov poloaj u odreenoj psiholokoj odnosno
sociolokoj teoriji.
Poto se u ovoj knjizi upotrebljava termin operacio-nalna
definicija za oznaavanje naina definisanja pojmova koji se
neposredno odnose na iskustvo o stvarnosti, treba se ukratko osvrnuti
na jednostranosti operacionalizma. (1) Ve iz dosadanjeg izlaganja
se moe zakljuiti da sadraj pojmova koji su u nekoj teoriji najblii
neposrednom iskustvu nije samostalan, nego zavisi od iskustvenog
tumaenja sadraja teorijskih pojmova koji se putem
operacionalizacije ele na dovoljno odreen nain
povezati s
iskustvom. Zbog toga je teorijska adekvatnost6) operacionalno
definisanih pojmova jedan od osnovnih preduslova njihove ire
naune upotrebljivosti. U protivnom sluaju opera-cionalni pojmovi
imaju samo isto opisnu vrenost. (2) Odnos izmeu teorijskog
sadraja optijih naunih pojmova i njihovih u osnovi adekvatnih
operacionalizacija je u drutvenim nau-kama vrlo sloen.
Operacionalno definisanje tei da bude to blie neposrednom
pojavnom nivou stvarnosti koji je, zbog izrazite istorinosti
drutvenog ivota, daleko vie izloen prome-nama, a i uopte vie
podloan uticajima osobenih uslova odreenog mesta i vremena,
nego dublji i trajniji strukturalni i dinamiki odnosi u drutvu. Strogo
i iskljuivo vezivanje teorijskog sadraja pojmova za sasvim
konkretne oblike operacionalizacije ograniava mogunost
njihove
primene u irim istorij-skim i uporednim istraivanjima.7) Priroda
drutvene stvarnosti, dakle, zahteva stvaranje razliitih, meusobno
adekvatnih operacionalizacija za iste teorijske pojmove, jer se inae
iskustvena preciznost saznanja plaa vrlo velikim ogranienjem
njihove op-tosti. to znai da se oteava postizanje jednog od bitnih
ciljeva teorijskih nauka. Kruto sproveden, operacionalizam se
pretvara
6
) U metodolokoj literaturi se za oznaavanje odnosa izmeu
teorijskih i operacionalnih definicija pojmova obino upotrebljava termin
valjanost ili ispravnost (validitv, validite, Gultigkeit). Termin teorijska
adekvatnost7 izgleda jasniji i odreeniji.
) Na ovaj momenat je vrlo ubedljivo ukazao G. Sjorberg u
raspravi Operationism and Social Kesearch, u knijizi L. Gross (ed.),
Symposium in Sociological Theory, Row, Peterson and Co., Evanston,
111., 1959, p. 603-627. Sjorberg takoe objanjava povezanost operacio
nalizma sa tehnizacijom sociologije.

195
novu varijantu opisnog istorizma, iji je negativan stav prema teoriji u
drutvenim naukarna ranije prikazan. (3) Meutim adekvatnost
operacionalizacije sadraja teorijskih pojmova, naroito optijih, je
gotovo uvek samo relativna. Ponekad se u neracionalnim definicijama
uzima samo nekoliko elemenata nekog opteg pojma koji su dovoljni
za raspoznavanje iskustvenih pojava na koje se on odnosi, ali ne i za
svestrano ispitivanje njihove prirode. Za potrebe odreenog
istraivanja ovakvo raspoznavanje moe biti dovoljno i stoga se
operacionalna definicija moe smatrati adekvatnom. Ako se, na
primer, eli ispitati samo opta raspodela jedne vrste pojava u
drutvenoj strukturi, operacionalne definicije klasa i slojeva mogu biti
daleko manje sadrajno potpune, nego ako je cilj da se proue
strukturalne i kulturne osobine drutvenih klasa i slojeva. Optije
reeno, sloeniji teorijski pojmovi ulaze u pojedina istraivanja samo
izvesnim delom svoga sadraja i usled toga se taj deo prvenstveno
operacionalizuje. Ali postoji jo jedan razlog zbog ega i sadrinski
najrazvijenije adekvatne operacionalizacije teorijskih pojmova treba
smatrati samo relativno adekvatnim. Teorijski pojmovi, naime, nisu
nepokretni. U toku vremena njihova upotreba u novim pravcima moe
dovesti do proirenja njihovog ranije poznatog ili dovoljno
eksplicitnog sadraja, to zahteva i promenu operacionalnih
definicija. iri ili ui krug neodreenosti mogao bi se utvrditi oko
svakog optijeg teorijskog pojma. (4) Napokon, izvorna obavetenja o
sadraju raznih operacionalnih pojmova se ne nalaze u istovetnom
odnosu prema stvarnosti. Ova obavetenja se ne moraju sastojati samo
od atomistiki shvaenih opaajnih elemenata, nego se meu njima
mogu nalaziti i sloeniji iskustveni kompleksi, iji odnos prema
stvarnosti ne mora uvek biti neposredan; na primer, sloeni verbalni
iskazi ispitanika koji nisu bili oevici odreenih dogaaja; slini
podaci iz sekundarnih istorijskih izvora; vrlo sloene kulturne
tvorevine itd. Osnovno je, dakle, da u teoriji budu operacionalno
definisani oni pojmovi koji se na j neposredni je odnose na iskustvo i
da definisanje bude to odreenije, ako je moguno
i pomou
standardizovanih operacija koje treba upo-trebiti u prikupljanju
iskustvenih podataka, radi to lakeg pro-veravanja. Struktura ovih
pojmova, meutim, zavisi kako od prirode iskustvenog sadraja, tako
i od postojeih mogunosti a se o njemu prikupe nauno upotrebljiva
izvorna obavetenja. Ovo podue razmatranje pojmovne strukture
nauke bilo Je neophotlno da bi se pokazala sloenost naina
proveravanja
^eorijskih naunih stavova, kao i protivrenosti koje
mogu da ,e Pojave
izmeu naela objektivnosti i proverljivosti
saznanja L ^eSve teorijske optosti. Nauna misao, naime, treba da
de vrsto povezana sa stvarnou radi to vee objektivnosti,

196

197

ali se ona usled toga ne srne utopiti u empirizam koji bi sputavao njen
teorijski zamah i tenju za optim i sistematskim, a ne samo opisnoobjektivnim saznanjem. Dosadanje razmatranje je sem toga pokazalo da se
problem objektivnosti i proverljivosti saznanja ne moe odvojiti od ostalih
epistemolokih osobina tecn rijske nauke. Nadalje, kritika operacionalizma
dozvoljava da se zadri termin operacionalnog definisanja pojmova koji su u
nekoj teoriji ili sistemu najblii neposrednom iskustvu. Poto je objanjen
presudan uticaj teorijskih zahteva na odreivanje sadraja tih pojmova,
oigledno je da se njihovo znaenje ne izvodi iz operacija koje se primenjuju
u prikupljanju iskustvenih podataka, a pri tom nije izgubljeno iz vida da
odreenost istraivakog postupka znatno olakava proveravanje jer olakava postizanje uporedivosti izvornih podataka.
U metodologiji se, meutim, esto ne uvia dovoljno koliko su
logika struktura teorije i osobine itave njene pojmovne mree vani za
objektivnost i mogunosti lakeg proveravanja naunog saznanja. Smatra se
da je za obezbeenje objektivnosti najvaniji nain prikupljanja izvornih
podataka, tj. postupci pomou kojih se ostvaruje neposredni dodir sa stvarnou. Zato su proceduralna pravila najvie konkretizovana u oblasti
prikupljanja iskustvenih podataka. Uz svako pojedinano sredstvo i svaki
optiji nain prikupljanja podataka postoje prilino razvijena, mada ne uvek i
dovoljno sistematina, metodoloka uputstva o tome kako ih treba primeniti
da bi se prikupili nauno upotrebljivi podaci i da bi se vrednost podataka
mogla to lake proveriti. Sem toga, ovim putem se nastoji postii i to je
moguno vea standardizacija postupaka za prikupljanje izvornih podataka
radi postizanja njihove meusobne uporedivosti, koja je neobino vana za
povezivanje rezultata nezavisno izvoenih istraivanja i ubrzanje razvoja
nauke. Usavravanje i objektivizacija naunih postupaka za prikupljanje
iskustvenih podataka, to je vano za svaku nauku, dobija poseban znaaj u
drutvenim naukama u kojima su uslovi istraivanja daleko sloeniji i esto
nije lako utvrditi stvarnu vrednost izvorne grae, ne samo kad se ona odnosi
na davno prole dogaaje nego i na razne savremene drutvene pojave.
Pogreno je samo smatrati da se razvojem proceduralnih pravila za prikupljanje podataka stvaraju svi preduslovi za proveravanje naunih stavova.
Razlog to se od razvoja proceduralnih pravila za prikupljanje izvornih
podataka suvie oekuje treba traiti u izrazito empiristikim epistemolokim
shvatanjima, koja gotovo redovno nedovoljno uoavaju sistematski karakter
nauke. Ne sastoji se, naime, teorijska nauka od zbira pojedinanih
iskustvenih obavetenja. Nad tom iskustvenom osnovom izdie se vie ili
manje sloena teorijska zgrada i ako pojedinana oba-

vetenja nisu vrsto povezana s teorijskom strukturom nauke, njihova

proverenost nema veeg epistemolokog znaaja, jer ona nisu relevantna za
proveravanje naunih teorija.
Najvee tekoe se javljaju upravo prilikom provera-vanja naunih
teorija. Teorijski stavovi se proveravaju ispitivanjem tanosti predvianja
koja se iz njih mogu izvesti. Ali svako predvianje ne znai i potvrdu neke
teorije. Teorija mora da to preciznije odredi uslove i nain pojavljivanja
predviene pojave da bi se moglo smatrati da je potvruju injeniki tana
predvianja. Inae bi i sluajna predvianja imala snagu naunog dokaza i
moglo bi izgledati da je teorija, koja nije u stanju da objasni neke pojave
nego ih samo predvia, epistemoloki dovoljno razvijena nauna teorija. U
istraivakoj praksi se pojedine teorije mogu proveravati bez novih
ispitivanja samo izuzetno. Neposredno iskustvo moe stvoriti dosta vrsto
subjektivno ubeenje da je neka teorija tana, Ali od neposrednog iskustva
ne treba oekivati da na dovoljno egzaktan nain pro-veri neku sloeniju
naunu teoriju.
Prilikom organizovanja istraivanja iji je osnovni zadatak da
provere tanost neke teorije javljaju se raznovrsne tekoe. Mnoge
socioloke teorije, kao i teorije u srodnim naukama, nisu dovoljno logiki
razvijene. U njima postoji itav niz pretpostavki, zakljuaka i oekivanja
koji nisu meusobno vre povezani. Sem toga, razni teorijski stavovi nisu
precizno formulisani, i itava teorija nije iskustveno na dovoljno jasan i
odreen nain protumaena, pa se ne moe dovoljno precizno odrediti ta
treba oekivati na osnovu te teorije u raznim konkretnim uslovima. Zbog
toga je pre proveravanja neke ovakve teorije obino najpre potrebno
samostalno iskustveno protumaiti njen izvorni smisao da bi se izvele
konkretni je hipoteze koje su u teoriji moda samo implicitno sadrane, a
mogu se neposredno iskustveno proveravati. Uvek se, meutim, u ovakvim
sluajevima, naroito ako se tumae sloene teorije, mora postaviti pitanje
da li je naknadno tumaenje verno, da li ono odgovara stvarnom izvornom
smislu teorije. Tekoe iji se koren nalazi u nerazraenosti pojmovnoteorijske strukture veine sociolokih teorija su, svakako, jedan od razloga
to postoji mali, ili bar relativno mali, broj uspenih proveravanja optih
sociolokih teorija.
Sada e na jednom primeru biti prikazano kako izgleda
proveravanje jedne teorijske hipoteze, koja je vaan sastavni deo ire
psihoanalitike teorije.
Sjuel (W. Sewell) je proveravao tanost psihoanalitike 5ze o
tome da vaspitanje dece u najmlaem uzrastu presudno

198

199

utie na formiranje karaktera. ) U klasinoj psihoanalizi postoji teza

da se osnovna struktura karaktera odraslog oveka stvara u najranijoj
mladosti, uglavnom u prvih pet godina ivota, poto se smatra da je
ovek tada najplastiniji i najlake prima sve uticaje, i da zbog toga
nain vaspitavanja male dece presudno utie na kasniji karakter
linosti. Meutim, ova teza nije u radovima Frojda i drugih
psihoanalitiara nigde razvijena u celo-vit teorijski oblik, nego se
javlja u mnogim tekstovima, a dopunjuje se i konkretizuje analizama
mnogobrojnih klinikih sluajeva. Zbog toga je prvi Sjuelov zadatak
bio da prouavajui mnogobrojna mesta koja se odnose na ovo
psihoanalitiko gledite razradi sistem u njemu sadranih sastavnih
hipoteza i da na to adekvatniji nain operacionalno definie
nezavisnu pro-menljivu (nain vaspitanja male dece), i zavisnu
promenljivu (strukturu linosti). Vodei rauna o tome ta se u
psihoanalizi smatra relevantnim za nain vaspitanja dece, Sjuel je
nezavisnu promenljivu ralanio na sledee elemente: 1) da li je dete
dojeno ili hranjeno pomou boce; 2) koliko je trajalo dojenje; 3) da li
je dojenje postepeno ili naglo prekinuto; 4) da li je dete hranjeno po
nekom strogo utvrenom redosledu ili prema tome kako je samo
trailo; 5) na koji nain je dete bilo privikavano na linu higijenu; da
li su se upotrebljavale fizike kazne ili je privikavanje bilo blago; 6)
nain kanjavanja uopte; 7) da li je dete spavalo sa majkom u istom
krevetu, u istoj sobi ili u drugoj prostoriji itd. A zatim je linost neto
starije dece na kojima je vrio ispitivanje takoe ralanio na 46
pokazatelja, koji se opet u psihoanalitikoj teoriji smatraju
simptomima normalne, zdrave, odnosno psihoneurotine linosti.
Poto je operacionalno ralanio nezavisnu i zavisnu
promenljivu, Sjuel je izraunao 322 proste korelacije da bi ispitivao
pojedinane veze izmeu svakog od elemenata vaspitanja dece i
svake od karakternih osobina. Rezultat je bio negativan; samo sasvim
neznatan broj korelacija bio je u skladu s oekivanjima
psihoanalitike teorije. Ipak, proveravanje se nije moglo na ovome da
zavri. Poto se radi o jednom vrlo sintetinom iskustvenom odnosu,
trebalo je ispitati da li razliiti spletovi vaspitnih postupaka nemaju
vei uticaj na formiranje linosti. Sjuel je, stoga, izraunavao jo 46
korelacija izmeu pojedinih grupa zdruenih vaspitnih postupaka i
osobina linosti. Rezultat je opet bio negativan. Dodue, izmeu
nekih kombinacija vaspitnih postupaka i nekih osobina linosti
utvrene su korelacije
8

8
) W. H. Sewell, Infant Training and Personality of the Child, American
Journal of Sociologu, vol. 58 (1952), p. 15059. Ovo istraivanje je metodoloki
opirno analizirano u knjizi H. Hyman, Survey Design and Analysis, The Free
Press, Glencoe, 111., 1955, p. 35763.

koje se kreu u pravcu oekivanja psihoanalitike teorije. Ali, poto

ova teorija posebno ne istie te pojedinane korelacije, ne moe se
smatrati da je one potvruju.
Sjuelovo ispitivanje je jedan od relativno retkih pokuaja da
se neka vrlo rasprostranjena teorijska hipoteza egzaktno proverava.
Pomenuta psihoanalitika hipoteza moe se nai na bezbroj mesta ne
samo u raznim psihijatrijskim i socijalno psiholokim udbenicima,
nego je ve ula i u svakodnevni nain miljenja. A kad se hipoteza
podvrgne objektivnijem naunom proveravanju, od nje malo to
ostaje. Za bri razvoj socioloke teorije i njeno oslobaanje od
raznovrsnog kvaziteorijskog balasta, koji je kao mora koi i vue
unazad, neophodno je to vie sistematskih proveravanja raznih
teorija i teorijskih sistema. Naravno, sistemi se mogu proveravati pre
svega ispitivanjem tanosti pojedinih delova, tj. pojedinih svojih uih
sastavnih teorija.
Doskora je u sociologiji o proveravanju naunih teorija
raspravljano samo prilino uopteno. U logikim radovima postavljani su suvie strogi zahtevi, a u istraivakoj praksi se
proveravanje ograniilo uglavnom na ispitivanje tanosti izvornih
podataka. Poslednjih godina ima vie pokuaja da se proveravanje
naunih teorija metodoloki kompleksnije razradi. U tom pogledu je
najvie uinio H. Ceterberg (Zetterberg). Po Ceterbergu, proces
proveravanja se sastoji
iz niza meusobno povezanih logikih i
iskustvenih postupaka.9)
Prvi zadatak u proveravanju jeste izrada operacionalnih
definicija koje su adekvatne teorijskim definicijama pojmova
upotrebljenih u proveravanom naunom stavu. Zatim sledi (2) ocena
teorijske adekvatnosti i pouzdanosti operacionalnih definicija.
Ispitivanje adekvatnosti operacionalnih definicija treba da utvrdi
njihov odnos prema odgovarajuim teorijskim definicijama.
Proveravanje pouzdanosti operacionalnih definicija odnosi se na
jedan drugi problem. Istaknuto je da je operacionalna definicija
definisana opaajnim sadrajem. Njena pouzdanost zavisi od toga da
li je njen opaajni sadraj dovoljno odreen i da li se o njemu mogu
odreenim istraivakim postupkom prikupiti jednoznani podaci.
Ako je, na primer, pojam radnike klase odreen spiskom konkretnih
zanimanja i proizvodnim odnosom, postavlja se pitanje da li su nazivi
tih zanimanja dovoljno jasni i nisu li izostavljeni izvesni njihovi
nazivi koji se u ivotu sreu, pa je usled toga pomou operacionalne
definicije teko prikupiti i srediti podatke. Pored ispitivanja pojmovne
jasnosti defin.'_ij8 proverava se da li je upotrebljeni postupak
9
) H. Zetterberg, On Theory and Verification in Sociology, Alqvist and
Viksell, Stockholm, 1954, p. 29-35.

200

201

prikupljanja stabilan, tj. da li on prilikom uzastopnih primena na isti

iskustveni sadraj daje istovetne podatke.
Poto su ispravnost i pouzdanost operacionalnih definicija ispitane,
izvorna teorijska hipoteza se pretvara u radnu. Radna hipoteza je, u stvari,
prevod teorijske hipoteze na ope-racionalni jezik. Teorijski pojmovi iz
izvorne hipoteze su u radnoj uzeti u svojim operacionalnim definicijama.
Potom se pristupa izboru osnovnog skupa, u kome e se
proveravanje izvoditi. Donoenje odluke o osnovnom skupu je znatno
sloenije u proveravanju teorijskih stavova nego u proveravanju opisnih
istraivanja. U ovom drugom sluaju osnovni skup je ili odreen
proveravanim istraivanjem, ili se on moe relativno lako odrediti na
teritorijalnoj ili institucionalnoj osnovi, odnosno pomou nekoliko
individualnih obeleja, na primer, ako se proverava da li lica s odreenim
obeleiima imaju i neku drugu osobinu. Proveravanje teorijskih .stavova nije
moguno ako se u osnovnom skupu ne nalaze svi uslovi u kojima teorija
pretpostavlja da vai proveravani stav. Za razliku od sasvim konkretnog
osnovnog skupa u proveravanju opisnih stavova, osnovni skup za
proveravanje teorijskih stavova moe se odrediti samo pomou tih u teoriji
sadranih uslova. Naredni, peti zadatak jeste stvaranje uzorka u okviru
osnovnog skupa, ukoliko se ispitivanje ne zasniva na potpunom obuhvatu, i
ocena njegove reprezentativnosti. S obzirom na nemogunost da se vaenje
teorijskih stavova odredi pomou konkretnog osnovnog skupa, i sam odnos
izmeu uzorka i osnovnog skupa je drukeri nego u proveravanju opisnih
stavova. Svaki sluaj u kome su sadrani pretpostavljeni uslovi vaenja
proveravanog stava moe da slui kao uzorak za proveravanje. Prilikom
oeenjivanja da li se na nekom iskustvenom materijalu moe proveravati neki
teorijski stav ispituje se stoga da li on odgovara teorijskim uslovima vaenja
stava, a ne da li je reprezentativan za neki konkretni osnovni skup. esti
korak je ispitivanje kvaliteta prikuplienih podataka, da bi se utvrdilo da li su
oni nauno upotrebljivi. I, konano, poslednja faza proveravanja se sastoji u
ispitivanju da li njegovi rezultati potvruju polaznu hipotezu.
U metodolokoj literaturi, a naroito statistikoj, ovaj vrlo sloeni
zadatak se esto znatno uproava time to se svodi na primenu testova
statistike znaajnosti. Pri tom se ne razlikuje dovoljno tzv. statistika
znaajnost razlika od teorijske. Statistiki je, naime, znaajna svaka razlika
koja se s odreenom verovatnoom ne moe pripisati sluaju. Zbog toga je
statistika znaajnost obino na pragu teorijske znaajnosti, a esto i ispod
njega. Statistiki su, naime, znaajne i vrlo male, teorijski gotovo beznaajne
razlike. Pored toga na statistiku znaajnost utie i veliina uzorka. to je
uzorak vei, manje razlike mogu

biti statistiki znaajne. Meutim, za teorijsku znaajnost neke razlike

bitna je njena apsolutna veliina.10)
Proveravanje polazne hipoteze je obino samo prvi korak na kome
se ne treba zaustaviti, nego ga treba iskoristiti kao osnovu za njeno dalje
specifikovanje bilo radi preciziranja uslova vaenja teorijskog stava ili radi
otkrivanja iskustvenih uslova u kojima se hipotezom predvien odnos
najpotpunije ispoljava. Prema tome, osnovni nauni rezultat proveravanja ne
mora biti ni potpuno odbacivanje ni prosto potvrivanje, nego dalje
razvijanje polazne hipoteze. Treba istai da paljiva analiza podataka vrlo
esto sugerie postavljanje i proveravanje novih specifinih hipoteza.
Postupak proveravanja se, stoga, ne mora ograniiti na formalistiko
ispitivanje tanosti unapred izgraenih ili preuzetih pretpostavki. Svako
nauno istraivanje trebalo bi da harmonino sjedinjava proveravanje
postojeih teorijskih pretpostavki s traganjem za novim, neoekivanim
saznanjima. Na tai se nain naibolje siedinjavaiu u naelo kumulativ-nosti i
stvaralaki karakter naunog rada. Stvaralaka tenja da se prodre u
nepoznato spaja se s proveravanjem postojeih naunih znanja i
pretpostavki. Napokon, svaka sloenija teorija sastoji se iz niza meusobno
povezanih stavova i vrednost proveravanja, pod pretpostavkom da su ona
izvedena na istom nivou egzaktnosti. poveava se ako se ona sadrinski
proiruju, tj. ako se ne proveravaju samo pojedinani, izolovani stavovi
teorije, nego itav niz stavova koji sainjavaju neku teoriju.
Iz izlaganja mera i postupaka pomou kojih se u nauci nastoji
obezbediti to vea objektivnost moe se zakljuiti da naelo objektivnosti
naunog saznanja nije neka prazna metodoloka deklaracija, kao i da se ne
oekuje da e ono biti potovano samo zahvaljujui nekim naroitim
psihikim osobinama ljudi koji se bave naukom, njihovoj izuzetnoj estitosti
i istinoljubivosti. Niko ne smatra da su u pogledu svojih moralnih osobina
naunici neto izuzetno. I oni su, kao i drugi ljudi, skloni da se povedu za
odreenim predrasudama, za svojim linim ili grupnim interesima. Up-avo
zbog toga to se u metodologiji ne pretpostavlja da su neke izuzetne etike
osobine naunika do10
) Primera koji potvruju ovo gledite moglo bi. se navesti bezbroj. U
jednom svom istraivanju dobio sam statistiki znaajnu razliku iako je koeficijent
kontingencije (C) bio manji od 0,2. (V. Mili, Socijalno poreklo uenika srednjih
kola i studenata, Statistika revija, god. IX, (1959), br. 12, str. 75.) Slian primer
statistike znaajnosti teorijski gotovo beznaajnih razlika vid. u H. Zetterberg,
Theorie, For-sehung und Praxis in der Soziologie, u R. KSnig, Handbuch der empirischen Sozialforschung, F. Enke, Stuttgart, 1962, S. 9194. ire metodoloko
razmatranje upotrebe testova statistike znaajnosti u proveravanju teorijskih
hipoteza nalazi se u knjizi M. uri. Problemi sociolokog metoda, Savremena
kola, Beograd, 1962, str. 17985.

202

voljna garantija za ostvarivanje naela objektivnosti u prouavanju

drutvene stvarnosti, insistira se na stvaranju to efikasnijih,
proceduralnih pravila koja treba da olakaju proveravanje svih
elemenata nauke, od elementarnih iskustvenih podataka do najoptijih
teorijskih stavova. I dalje, upravo zbog toga je od posebne vanosti da
ta proceduralna pravila budu to vre institucionalizovana, to znai
da se smatraju obaveznim u nastavnim i istraivakim naunim
ustanovama. Ukoliko se vei broj nastavnih i istraivakih naunih
centara rukovodi ovim proceduralnim pravilima, tj. ukoliko su ona
vre institucionalizovana, utoliko ona imaju vei uticaj na
pojedinanog naunika, jer on u tom sluaju zna da je izgubljen i
izolovan iz naune zajednice
poto u njoj gubi svaki ugled ako
proizvoljno kri ta pravila.11)
Nasuprot ovim nastojanjima da se razvijanjem to odreenijih pravila za proveravanje naunih saznanja, kao sredstava za
utvrivanje njihove istinitosti, stalno poveava objektivnost naunog
istraivanja i naunih rezultata, esto se iz sociologije saznanja izvode
zakljuci o tobonjoj principijelnoj nemogunosti objektivnog
saznanja, naroito objektivnog saznanja o drutvu. Saznanje se tumai
kao iskljuiva funkcija promenljivih drutvenih i kulturnih uslova u
kojima nastaje, pa se zakljuuje da ne postoje niti se mogu izgraditi
neki opti kriteriji njegove istinitosti. Sasvim neosnovano se
ispitivanje objektivne vrednosti saznanja zamenjuje objanjenjem
uslova koji su uticali na njegov sadraj. Na taj nain se iz nauke kao i
iz ostalih oblika saznanja iskljuuju specifino saznajni kriteriji. A da
bi se spasile od krajnjih zakliuaka koji iz ovog stanovita neminovno
vode u saznajni relativizam i agnosticizam, neke teorije ove vrste
(staljinizam kao i razne iracionalistike teorije na Zapadu su tipini
primeri) uvode u epistemologiju i naunu metodologiju neke opte
filozofsko-istorijske pretpostavke, koje su u najboljem sluaju suvie
opte da bi mogle biti efikasan kriterij za proveravanje objektivne
vrednosti raznovrsnih konkretnih naunih saznanja. Zbog stvarno
nihilistikog stava prema mogunosti objektivnog naunog saznanja,
pristalice raznih varijanti pomenutog shvatanja ne rade na usavravanju metodolokih kriterija i postupaka za proveravanje ta-nosti
naunog saznanja i usled toga je u mnogim naunim" radovima
teko povui jasniju granicu izmeu nauke i neprove-renih
pristrasnih, proizvoljnih ideja i subjektivnih elja.
n
) Slino shvatanje o znaaju nauno-institucionalnih momenata za
objektivnost naunog saznanja zastupa u vie svojih radova K. Poper ("Vid. K.
Popper, The Logic of Scientific Discovery, London, Hutchinson and Co., 1959).

203

2.
PRECIZNOST NAUNOG SAZNANJA
Nauka obino najvie impresionira laika formalnim osobinama svoje preciznosti. Kad vidi formule, grafikone, dugake
matematike izvode, on je, i kad ne razume o emu se radi, nekako
najsigurniji da ima pred sobom nauni sastav. Preciznost nije samo
formalna nego bitna osobina naunog saznanja, vrsto povezana s
njegovom objektivnou. to je neki nauni stav na precizniji nain
izraen, to je njegovo znaenje odreenije i lake ga je proveravati,
naravno ako postoje potrebni tehniki preduslovi za proveravanje.
Upravo zbog svoje vee odreenosti i lake proverljivosti precizna
saznanja imaju veu kumulativnu ulogu -u nauci. Ona se ee
ukljuuju u ire naune sinteze i koriste kao uporedni materijal u
drugim istraivanjima. I u metodolokom pogledu istraivanja s
preciznijim rezultatima imaju obino vei i trajniji uticaj.
Preciznost saznanja sastoji se u sposobnosti da se u
iskustvenim pojavama utvrde manje i tee prime ti j ive razlike koje
su ipak saznajno znaajne. Pojedinani elementi preciznijeg
saznanja odnose se na homogenije iskustvene sadraje, poto se
smanjuje unutargrupni varijabilitet, a istovremeno se mogu utvrditi
sve sitnije meugrupne razlike. S obzirom da se u stvarnosti
otkrivaju sve homogeniji delovi, odnosi izmeu njih mogu se tanije
utvrditi. Napokon, preciznost se ogleda i u poveanoj sposobnosti
da se na osnovu podataka o njihovim homogenim elementima
tanije opie jedna ili vie osobina nekih irih iskustvenih skupova.
Preciznost saznanja zavisi od niza pojmovnih, operativnih i
analitiko-sintetikih preduslova. Jasni i odreeni pojmovi, kao i
dosledne, dovoljno razuene i iscrpne klasifikacije ili adekvatna i
dovoljno osetljiva merila su prvi preduslov a se povea mogunost
preciznog utvrivanja razlika u pojavama. Sem toga, sistematski
znaaj preciznosti izvornog saznanja zavisi od toga da li je pojmovni
aparat nauke koji se neposredno odnosi na iskustvo na dovoljno
odreen nain povezan s ostalim delovima njene pojmovne mree.
Usavravanja naunog jezika u celini jeste, dakle, jedan od
preduslova poveavanja preciznosti naunog saznanja. Ali ovaj
preduslov je sasvim nedovoljan ako nauka ne raspolae s
operativno-tehnikim postupcima i sredstvima koja omoguuju da se
prikupe izvorna obavetenja koja odgovaraju strukturi upotrebljenog
pojmovnog aparata. U ovaj preduslov spadaju i svi postupci kojima
se ispituje tanost izvornih podataka, i ocenjuje obim u njima
sadranih greaka.

204

205

Dobro je poznato kakvu ulogu ima u razvoju svake nauke usavravanje

tehnikih sredstava i operativnih postupaka koji omoguuju da se povea
preciznost prikupljanja izvornih obavete-nja. Tee se shvata da ova
tehnika sredstva i operativni postupci daju precizne naune podatke tek kad
se upotrebe u dovoljno odreenom i preciznom pojmovnom okviru.
Napokon, preciznost saznanja zavisi od kvaliteta logikih, matematikostatistikih i drugih postupaka koji se primenjuju u sreivanju i daljoj obradi
izvornih podataka. U punom smislu reci preciznost saznanja se meri
preciznou njegovih konanih oblika, tj. izvedenih zakljuaka.
Oigledno je, dakle, da se direktivna uloga naela preciznosti
ispoljava u svim oblastima metodologije, jer preciznost rezultata istraivanja
zavisi od svih njegovih faza. Ima sluajeva da se nauni znaaj nekog
istraivanja sastoji samo u nekim njegovim podacima iz kojih istraiva nije
uspeo da izvede optije zakljuke, ili je u tome pogreio. Ali ovo, svakako,
nije cilj kome se tei u teorijskim istraivanjima. esto se, meutim,
epistemoloki smisao naela preciznosti neopravdano suava time to se
svodi na neke od svojih mnogobrojnih metodolokih konkretizacija, u
metodolokom tehniizmu najee na merenje i matematiko-statistike
postupke. Upravo zbog toga treba podvui da su svi aspekti preciznosti
meusobno tesno povezani i da je pogreno samo u nekom od njih videti
kon-kretizaciju ovog epistemolokog naela, tavie, odreen stepen opte
preciznosti saznanja u nekoj nauci i svakom pojedinanom istraivanju moe
se postii samo ako se ovo naelo podjednako ostvaruje u svim delovima
naune delatnosti. Gotovo je besmisleno, a u svakom sluaju ne donosi vee
plodove, ako se preciznost zahteva samo u jednoj oblasti naunog rada.
Natpro-seno visoka preciznost nekog posebnog istraivakog postupka,
kome u tom pogledu ne odgovaraju ostali postupci od kojih se istraivanje
sastoji, ne moe znaajnije uticati na konani kva-litet dobij enih rezultata.
Nema, na primer, nikakve koristi ako se na grube izvorne podatke, iji
kvalitet nije temeljito ispitan i koji nisu prethodno savesno oieni od
mnogobrojnih sluajnih ili sistematskih greaka, primene neka formalno vrlo
precizna analitika sredstva. Iz statistike je poznato da se pojedina analitika
sredstva mogu korektno upotrebiti samo na podatke odreenog nivoa
preciznosti. isto kvalitativne izvorne podatke nije korektno analizirati
pomou preciznijih mera korelacije, nego se mora zadovoljiti najprostijim
nainom ispitivanja statistike zavisnosti, tzv. koeficijentima kontingencije;
a ako se u izvornim podacima moe utvrditi samo redosled, a ne i kvantitativno izraene razlike izmeu pojedinih pojava, prilikom ispitivanja
njihovih meusobnih veza opravdano je primeniti

koeficijente korelacije ranga, tj. korelacijsko merilo koje odgovara tom

stepenu preciznosti izvornih podataka. Ukratko, svaka tenja za preciznou
jedne faze istraivakog postupka, koja nije usklaena sa onim to je
postignuto u ostalima, u stvari je formalizam. Formalizam se uopte
najee sastoji u jednostranom isticanju nekog metodolokog naela ili
postupka, i kao nesposobnost da se sve strane i sva naela naunoistraivake delatnosti sagledavaju i razvijaju kompleksno, na manje-vie
jedinstven i meusobno usklaen nain.
Prilikom razmatranja preciznosti naunog saznanja obino se
postavlja i problem njegove znaajnosti. Nauka ne tei samo za preciznim
ve i za teorijski i praktino znaajnim saznanjem. Nauno istraivanje se
rukovodi nizom epistemolokih naela, koja se ne mogu izvesti iz jednog
najoptijeg. Ponekad se, stoga, pojavljuju protivrenosti i sukobi izmeu
zahteva koji proistiu iz raznih epistemolokih naela. U konkretnim
situacijama se protivrenosti i sukobi ove vrste mogu otkloniti ili bar
ublaiti jedino istraivaevim realistinim i razumnim metodolokim
odlukama. Metodologija, meutim, treba da analizom protivrenosti, koje se
najee pojavljuju u savre-menoj fazi razvoja neke nauke, olakava
pojedinom istraivau da donosi to racionalnije odluke. U vezi s tim treba
rei da se direktivni znaaj naela preciznosti i njegov odnos prema ostalim
ciljevima istraivanja prilino razlikuju u teorijskim i pri-menjenim
naukama. Nema sumnje da u primenjenim istraivanjima ne bi bilo
opravdano da se radi preciznosti rtvuje praktina znaajnost i ne preduzme
istraivanje, koje moe relativno dobro zadovoljiti neku praktinu potrebu,
ili da se m'e-govo zavravanje otee pa se rezultati ne mogu ukljuiti u praksu u pravo vreme. U teorijskim naukama i istraivanjima nije svrsishodno
rukovoditi se samo znaajnou saznanja, a ne uzimati u obzir da nauka
esto napreduje i ini skokove u svom razvoju upravo usled toga to je
uspela da na nekom podruju podigne nivo opte preciznosti svojih
saznanja.
Ima, meutim, pokuaja da se epistemoloki znaaj naela
preciznosti umanji i potceni, i to obino sa stanovita izrazito verbalistikog
shvatanja ovih nauka i teorije. Obino se znaaj preciznosti umanjuje
osporavanjem mogunosti kvantifikacije, osuivanjem kvantofrenije" i
numerologije", ,,statistiarenja" i si. Ponekad se ak smatra da se
nemogunost kvantifikovanja osnovnih izvornih podataka javlja iz bitnih
oso-benosti kojim se drutvene pojave razlikuiu od prirodnih. Naunici koji
zastupaju ovakva shvatanja obino ne pokuavaju da u svonm vrlo unim
polemikama svestranije analiziraju epistemoloki smisao naela preciznosti.
Osvrui se uglavnom na neuspele pokuaje da se povea preciznost nekog
istraivakog

206

postupka, oni i ne pokuavaju da odgovore na osnovno pitanje: da li

je kvantifikacija neizbena da bi se postigla preciznija saznanja o
masovnim pojavama i masovnim obelejima raznih sloenih
drutvenih pojava? Naunici koji su naelno protiv kvantifikacije ipak
su u svojim istraivakim radovima prinueni da upotrebljavaju
izraze kao, na primer, vee od", manje nego", poveava se",
brim se tempom razvija", opada" i slino. Nauka tei da ove
neodreene, samo po smislu kvantitativne izraze zameni to
preciznije samerljivim veliinama. Naravno, jedno isto verbalistiko
shvatanje nauke i naune teorije ne moe imati dovoljno razumevanja
za kvantifikaciju, merenje i uopte preciziranje svih faza naunog
rada.
Tenja za to veom preciznou naunog saznanja ispoljava se i u obliku naune uzdrljivosti. Uzdrljivost u zakljuivanju,
bilo da se radi o iskustvenim uoptavanjima ili prihva-tanju nekih
hipotetikih objanjenja raznih pojava, uopte je vrlo karakteristina
osobina naunog naina miljenja, naroito u teorijskim naukama, u
kojima se prenagljivanje i brzopletost ne mogu niim opravdati. U
primenjenim naukama, naime, hitnost praktinih potreba moe
donekle opravdati improvizovana nauna reenja. Teei za to
veom preciznou saznanja naunici su u teorijskim naukama esto
skloni da ogranie svoj problem, da bi na tako ogranienom podruju
mogli dati znaajniji doprinos. Ali uzdrljivost se ne ogleda samo u
ograniavanju ciljeva istraivanja nego jo vie u temeljitosti
njihovog izvoenja. Naravno, ni preciznost ni uzdrljivost, kao ni bilo
koje drugo epistemoloko naelo, ne treba apsolutizovati i uzimati
izolovano od ostalih. Prilikom ocene znaaja bilo kog epistemolokog
naela ne srne se izgubiti iz vida da je nauna delatnost neto celovito
i da se s toga stanovita mora ocenjivati opravdanost svakog
pojedinog epistemolokog zahteva. Najrazumnija strategija u pogledu
poveanja preciznosti jeste da se tei za onim to se u datim uslovima
i na odreenom stupnju razvoja neke nauke maksimalno moe postii.
Sve idealne epistemoloke norme moraju da vode rauna o onome to
je objektivno, u odreenim uslovima i uz maksimalan napor,
ostvarljivo. Svaki pokuaj da se preko toga pree vodi u neuspeh i
zakrljavanje nauke koji se na ovom konkretnom podruju, usled
preteranih zahteva za preciznou, obino ispoljavaju u tome da se u
nauci i metodologiji pone razmiljati gotovo samo o tehnikim problemima, a osnovna teorijska i epistemoloka pitanja ponu smatrati
drugostepenim.

207
3.

STRUKTURA I EPISTEMOLOKA FUNKCIJA

NAUNOG ZAKONA
Naela objektivnosti, preciznosti i sistematinosti vae u
metodologiji svih nauka. Specifini cilj metoda teorijskih nauka jeste
opte saznanje. U tome se ogleda tenja teorijskih nauka da otkriju i
objasne red i osnovne pravilnosti to postoje u istraivanom delu
stvarnosti, kao i da to tanije utvrde sve vanije i uticajnije
deterministike inioce, usled ijeg delo-vanja se u tom delu
stvarnosti stvaraju i u toku vremena me-njaju neke vrste i vie ili
manje trajne strukture. itava struktura teorijske nauke podreena je
tenji za postizanjem to optijeg saznanja, koje istovremeno treba da
bude objektivno, to je moguno vie precizno i sistematino.
Meutim, iako je sistematinost osobina svih nauka ona se, kao to
je-ve reeno, postie na razliit nain u istorijskim, primenjenim i
teorijskim naukama. Sistematinost teorijskih nauka je izgraena
iskljuivo na temelju optosti saznanja. to je neko saznanje optije to
ima iri sistematski znaaj. Faktori mesta i vremena, kao i praktine
primene podreeni su u sistemu teorijske nauke kriteriju optosti
saznanja. Optost saznanja, svakako, dolazi do izraaja i u sistematici
istorijskih i primenjenih nauka, samo je u istorijskim podreena
prostorno-vremenskim, a u primenjenim praktinim kriterijima. Zbog
toga je optost saznanja najhitnija osobina teorijskih nauka.
Optost i sistematinost saznanja u teorijskim naukama se
vidljivo ispoljavaju u osobinama njihove pojmovne mree, ali
najpotpuniji izraz dobijaju u naunim zakonima i teorijama.
Otkrivanje i proveravanje naunih zakona, njihovo objanjavanje i
meusobno povezivanje u naunim teorijama su konani teorijski
ciljevi istraivanja ovih nauka. Ispitivanje logike strukture i
epistemoloke uloge zakona i teorija stoga najpotpunije otkriva
smisao epistemolokih naela optosti i sistematinosti i optu
strukturu teorijske nauke.
Pojmovi naunog zakona i teorije nisu jednoznani i shvataju
se na vrlo razliite naine. Ponekad su odredbe ovih pojmova vrlo
neodreene, a iz istorijskog uvoda se videlo da postoje sasvim
oprena shvatanja o ulozi zakona i teorija u drutvenim naukama.
Istovremeno-, sociologija raspolae s relativno malim brojem stavova
koji zadovoljavaju sve uslove striktnijeg logiko-epistemolokog
shvatanja naunog zakona. Mnogi socioloki zakoni su prilino
nerazvijeni, kako po svojoj logikoj strukturi tako i po stepenu svoje
iskustvene proverenosti.

208
Razmotrimo najpre logiku strukturu zakona. Pre svega treba rei
da je nauni zakon iskustven, a ne normativni stav, i da se on bitno razlikuje
od zakona u pravu ili od etikih zakona ili naela, od tzv. zakona logike, tj.
uopte od optih normativnih stavova raznih normativnih nauka. Pomenuti,
kao i svi ostali normativni stavovi su ovekove tvorevine koje su nastale da
bi se uticalo na neko ljudsko ponaanje kako bi se ono odvijalo na odreen
nain, u odreenim formama i bilo podreeno nekim ciljevima. Meutim,
stvarno ljudsko ponaanje ne mora da se zbiva po tim zakonima. Kad ono ne
bi moglo da bude i drugaije, kad se ne bi moglo razlikovati od normi, norme
ne bi imale nikakvog smisla, poto se stvaraju upravo zato da bi se u
ljudskom ponaanju ostvarila jedna od postojeih mogunosti. Zbog toga su
u drutvenim normama sadrani i razni oblici sankcija. Nauni zakon je
druge prirode; on je iskustveni stav koji izraava neku optu osobinu pojava
ili neki njihov odnos, koji nuno proizilaze iz njihove prirode i odreenih
uslova. Ljudska praksa moe uticati da se neki zakon ispoljava u drugom
pravcu nego to bi se on spontano ispoljavao, ako je u stanju da menja
deterministiku strukturu u kojoj nastaje odreeni zakon. Ovladavi nekim
iniocima odreene deterministike strukture, ljudska praksa moe da
pomou njih utie na ostale, kako bi njihov spontani odnos i tok podredila
svojim ciljevima. Samo u najirem istorijskom smislu, kao korenito menianje
osnovnih struktura drutva, ljudska praksa je u stanju i da ukida" neke
drutvene zakone. Ali svaki zakon je nuan odnos u okviru neke
deterministike strukture.12) Ovo tumaenje znatno ograniava pojam
zakona, ali dajui mu odreenije znaenje ono omoguuje da se zakon
razlikuje od drugih relativno stabilnih i optih iskustvenih odnosa i odnosa
koji postoje u razliitim formalnim strukturama. ire objanjenje znaenja
pojma nunosti zahtevalo bi iscrpno razmatranje razliitih vrsta
determinizama koji postoje u stvarnosti. Istovremeno shva-tanje zakona kao
nunog odnosa u odreenoj strukturi postavlja tee uslove dokazivanju
naunih stavova za koje se tvrdi da izraavahu neki prirodni ili drutveni
zakon, poto je nunost nekog odnosa vrlo teko dokazati. Kasnije e se
jasnije videti saznaj ne prednosti ovakvog shvatanja zakona, kao i epistemo
12
) O ontolokim i logiko-epistemolokim osobinama prirodnih i
drutvenih zakona postoji ogromna literatura. Jo uvek je jedan od najzanimljivijih
radova studija F. Eulenburg, Naturgesetze und soziale Gesetze, Archiv jiir
Sozialwissenschaft und Sozialpolitik, Bd. XXXI (1910), S. 711-78, Bd. XXXII
(1911), S. 689-780. Vid. i E. Nagel, Structure of Science, Routledge and Kegan Paul,
London, 1961, eh. IV i V; P. Gib-son, The Logic of Social Inquiry, Routledge and
Kegan Paul, London, 1980, eh. XXIII; M. Bunge, Causalitv, Harvard University
Press, Cam-bridge, Man. 1959, eh. X.

209
loki izvodi koji iz njega proistiu. Praznim dogmatskim tvrenjima da su
zakoni nuni odnosi u odreenim strukturama, a bez ukazivanja na nain
kako se postojanje ovakvih odnosa moe relativno pouzdano utvrditi, nauka
ne bi nita dobila.
Po svojoj logikoj prirodi nauni zakoni su opti iskustveni stavovi.
Oni izraavaju neku konstitutivnu osobinu pojava odreene vrste, odnosno
neki relativno stabilan i nuan odnos izmeu pojava razliitih vrsta. O
pojedinanim pojavama nauni zakon govori samo posredno, tj. samo
ukoliko su one posebni sluajevi vrsta pojava na koje se zakon odnosi.
Meutim, irina iskustvenog delokruga u kome vae pojedini zakoni vrlo je
razliita, i u sadrinskom i u vremenskom pogledu. Optiji zakoni vae za
ire vrste pojava, dok su u krajnjoj liniji, svi zakoni istorijskog karaktera. Ali
istorinost pojedinih vrsta zakona se jako razlikuje. U onim oblastima
stvarnosti gde razvoj tee vrlo sporo, prilikom formulisanja naunih zakona
gotovo se .moe zanemariti da se i ta oblast strukturalno menja u toku
vremena. Na primer, za fizikalne zakone, koji vae u trajnim uslovima
postojanja nae planete gotovo da nije potrebno uzimati u obzir okolnost da
sadanji uslovi na zemlji nisu uvek' bili i nee uvek biti takvi kao to su
danas. Deterministika struktura je na tom podruju stvarnosti vrlo stabilna.
U drugim oblastima stvarnosti, koje su podvrgnute mnogo brim
menjanjima, istorinost zakona dolazi vie do izraaja i mora se vie uzimati
u obzir. Ovo naroito vai za drutvene zakone, jer je dinamika promena i
razvoja u drutvu najizrazitija. Dovoljno je da se izmeni opti tip drutvenog
ureenja nekog drutva, pa da u njemu doe do menjanja itavog niza
zakona koji su imali ue istorijsko znaenje, tj. koji su zakoni jednog tipa
drutveno-ekonomskog ureenja. Meutim, pored zakona koji su izraziti je
ogranieni na jedan dui i krai istorijski period, u drutvu deluju i optiji
zakoni ije je vaenje u istorijskom pogledu daleko trajnije. Ali, poznavanje
samo ovih optijih zakona nije dovoljno za kompleksno prouavanje nekog
odreenog tipa drutvenog ureenja.
Druga logika osobina zakona jeste da su oni apstraktni, a ne
konkretno-opisni stavovi. Pojedinani nauni zakon izraava jedan odnos u
nekoj strukturi koja je sadrajno daleko bogatija, iako je ve pojam strukture
znatno apstraktniji od njenog konkretnog pojavnog sadraja. Nadalje, u
svakoj sloenoj strukturi ukrtaju se deterministiki inioci koji deluju u razliitim, ponekad suprotnim pravcima i s razliitom snagom. Sem toga,^
nijedna ua struktura nije izolovana od uticaja svoie okoline i na njeno
stanje, pored unutranjih, deluju i spoljni inioci. Pojavna raznolikost
stvarnosti se ne bi mogla objasniti bez sloenosti deterministikih spletova.
Otkrivanje zakona jeste ra-clanjavanje tih spletova na nune odnose izmeu
njihovih i-

210

211

nilaca. Ovi odnosi su utoliko optiji to neki inilac ima u okviru

spleta vei uticaj, i utoliko stalniji to je trajnija osnovna struktura
spleta. Reeno je da svaki zakon nastaje u nekoj strukturi. Apstraktni
karakter zakona ogleda se u izdvajanju jednog odnosa u strukturi i
pojednostavljenju strukture na one njene elemente bez kojih zakon
ne moe postojati i u kojima se on javlja u najiem vidu. A poto
irina vaenja svakog pojedinanog zakona zavisi od toga da li su
njegovi uslovi opte i trajne osobine odreene strukture, u osnovnim
zakonima se i opta deterministika struktura pojavljuje uproena
na svoje osnovne, bitne odnose. To je drugi razlog apstraktnosti
zakona. Ranije izneta Marksova apstrakcija kapitalizma jeste primer
jedne pojednostavljene opte strukture, iji se osnovni odnosi trae
dalnm apstraktno-analitikim ralanjavanjem.
Meutim otkrivanje zakona nije samostalan saznajni cilj. Oni
slue za objanjavanje konkretnih pojava. Zbog toga se zakoni nalaze
na razliitim nivoima apstrakcije. Iz najapstraktnijih osnovnih zakona
izvode se konkretniji zakoni. Uslovi vaenja ovih zakona nisu vie
samo najoptije osobine neke strukture, nego i posebniji i konkretniji
spletovi koji se u strukturi ee stvaraju. Ovi zakoni stoga mogu biti
vrlo opti, ali odvojeni od osnovnih zakona strukture oni imaju manju
saznajnu vrednost jer ostaje nerasvetlien njihov odnos prema
osnovnim determinantama strukture. S druge strane, poznavanje
ovih, pojavnoj ravni bliih zakona upotpunjava opta saznanja sadrana u osnovnim zakonima strukture time to objanjava kako se
menja uticaj glavnih deterministikih inilaca u razliitim
konkretnijim uslovima. Osobeni uslovi vaenja ovih zakona
mogu biti neki inioci koji ne proistiu iz osnovnih determi-nizama
odreene strukture i vie ili manje nezavisno od ovih utiu na neke
odnose u strukturi. Najlake se ovo uoava kad se radi o spoljnim
iniocima pod ijim se stalnim ili povremenim delovanjem nalazi
odreena struktura. Ali ovi relativno samostalni deterministiki
inioci postoje i unutar svake sloenije strukture. Samo uproeno
shvatanje determinizma nije u stanju da u sloenim strukturama nae
relativno samostalne, kvalitativno razliite delove. Za potpunije
ralanjavanje ovakvih struktura su stoga neophodni sistemi zakona
sastavljeni od zakona razliite apstraktnosti i razliite optosti.
Raznovrsne pojave u strukturi ne mogu se na dovoljno odreen nain
i potpunije objasniti samo pomou osnovnih, naj apstraktnijih zakona, dok se posebni zakoni bez poznavanja osnovnih odnosa u datoj
strukturi ne mogu meusobno povezati ni dublje objasniti. Ali svaki
nauni zakon je opti i apstraktan stav o nekom nunom odnosu;
opti, jer se pretpostavlja da vai za sve pojedinane sluajeve u
kojima postoje uslovi sadrani u njegovoj

formulaciji, a apstraktan, jer se ti uslovi izdvajaju iz konkret-nije

stvarnosti.
Napokon, svaki zakon mora biti neposredno ili posredno
iskustveno proverljiv i to je moguno odreeniji. to se preciznije
moe odrediti iskustveni sadraj svih pojmova od kojih se sastoji
formulacija zakona, i o tom sadraju prikupiti pouzdani podaci, to se
zakon moe preciznije formulisati i egzaktnije proveravati. Ako su
sve promenljive koje se javljaju u zakonu kvantifikovane, tj. ako se
pojavljuju u obliku brojanih veliina dobij enih pomou preciznih i
standardnih merila, zakon se moe izraziti u obliku matematike
funkcije. Ali ovo je krajnji, u drutvenim naukama obino samo
idealan sluaj. No, u svakom sluaju, pojmovi, koji se upotrebljavaju
u zakonu, moraju biti jasni i odreeni i stajati u to jasnijem odnosu
prema iskustvenim dogaajima i pojavama, na jednoj, i optijim
teorijskim pojmovima, na drugoj strani. Ova dvosmerna povezanost
pojmovnog okvira odreenog zakona moe se postii pomou teorijski adekvatnih i pouzdanih operacionalnih definicija. Teorijski
adekvatne operacionalne definicije omoguuju da se zakon ukljui u
iru teorijsku strukturu nauke i teorijski objasni. Pouzdanost
operacionalnih definicija, pak, obezbeuje to jedno-znaajnije
iskustveno tumaenje sadraja zakona, to je presudno za njegovo
iskustveno proveravanje.
Ve iznete opte kao i neke druge osobine naunog zakona
mogu se ilustrovati primerom sledeeg stava koji je po svom smislu
vrlo slian naunom zakonu, ali nije iskustveno jo toliko proveren da
bi se mogao smatrati naunim zakonom. Taj stav glasi: Relativni
obim prisnih neformalnih drutvenih odnosa izmeu lica koja
pripadaju raznim drutvenim slojevima obrnuto je srazmeran veliini
razlika u poloaju tih slojeva u datom sistemu drutvene strukture. U
prilog tanosti ovog stava, ili jo bolje ove teorijske pretpostavke,
govori dosta obiman iskustveni materijal, a sem toga on se moe
izvesti iz ire teorije o drutvenoj strukturi, prema kojoj ova snano
utie na drutvene okvire svih neformalnih veza meu ljudima koje
ne proizilaze neposredno iz poloaja pojedinaca u organizaciji u kojoj
se ostvaruje podela rada. Postoje i teorijska objanjenja uzroka zato
drutvena struktura utie na strukturisanje prisnih meulinih odnosa.
Lako je, meutim, zakljuiti da ovaj zakon ne spada u osnovne
zakone drutvene strukture koji se moraju odnositi na uzroke
nastajanja strukturalnih razlika, njihovo pretvaranje u kolektivne
oblike (grupe, slojeve, klase) i strukturalno uslovljene odnose meu
ovima. Zakon se odnosi na jedan oblik u kome se ispoljavaju
posledice drutvene strukture u irokoj oblasti neformalnih drutvenih
odnosa u kojoj mae postoji vie spontanosti nego u osnovnoj
drutvenoj orga1
4
*

212
nizaciji koja regulie odnose u podeli rada i sadri osnovne poluge
drutvene kontrole. Pa ipak, odnos izraen u ovom zakonu nije samo
obina posledica delovanja dubljih strukturalnih de-terminizama.
Strukturisanje neformalnih odnosa olakava stvaranje raznih osobina
kolektivnih delova drutvene strukture (osobenosti jezika, obiaji,
ivotni stil, srodnike veze itd.) i na taj nain utie na njihovo
drutveno oblikovanje i olakava njihovo kolektivno delanje.
S druge strane, izneti stav se naelno moe relativno lako
proveravati da bi se utvrdilo da li je on stvarno drutveni zakon. Za tu
svrhu je potrebna teorijski zasnovana i iskustveno pouzdana
klasifikacija drutvene slojevitosti, koja, kad se ispuni iskustvenim
podacima o odreenom drutvu, identifikuje sve ili bar najvanije
kolektivne drutvene oblike u njegovoj strukturi; zatim, merilo
uestalosti raznih oblika prisnih neformalnih odnosa i, konano,
merilo razlika u drutvenom poloaju razliitih kolektivnih oblika
(klasa, drutvenih slojeva i drutvenih grupa) u datom sistemu
drutvene strukture. Veina ovih merila ili postoje ili se mogu
izraditi. Prilino se slau gledita o tome od kojih osnovnih inilaca
zavisi poloaj u drutvenoj strukturi i stepenom njihove zastupljenosti
u odreenim klasama i slojevima drutveni poloaj ovih se moe
dosta tano utvrditi. Isto tako merenje bar najosnovnijih neformalnih i
prisnih meu-linih odnosa nije nerealistian zahtev. Na osnovu
podataka o sklapanju brakova u drutvenoj strukturi, o prijateljskim
vezama, o drutvenom sastavu raznih oblika u kojima ljudi provode
svoje slobodno vreme, na primer, o drutvenom poloaju posetilaca
raznih kafana, klubova, hotela i odmaralita u kojima se provodi
slobodno vreme i godinji odmor, mogla bi se izgraditi osnovna
iskustvena evidencija o prisnim neformalnim me-ulinim odnosima.
Postavlja se svakako pitanje ta se dobij a otkrivanjem
jednog naunog zakona? Svaki zakon, ako je dovoljno proveren,
upotpunjava saznanja o iskustvenoj strukturi u kojoj nastaje, a pored
toga omoguuje da se na osnovu podataka jedne od njegovih
promenljivih predvia druga. Ako, na primer, postoje podaci o
dohotku, funkcionalnom sadraju i drutvenom ugledu zanimanja,
kao i o stepenu drutvene moi, tj. o osnovnim iniocima od kojih
zavisi poloaj nekog drutvenog sloja u drutvenoj strukturi, na
osnovu toga se moe unapred predvideti uestalost i intenzitet
razliitih oblika neformalnih meulinih veza. S druge strane, ako se
primeti da se u neformalnim meu-linim odnosima deavaju neke
znaajnije promene, opravdano je pretpostaviti ukoliko je zakon
taan da se i u drutvenoj strukturi deavaju neke krupnije
promene.

213
Treba zatim objasniti da razliita irina vaenja pojedinih
zakona zavisi uglavnom od dva elementa: (1) od iskustvenog obima u
zakon ukljuenih pojava, jer se neki zakon moe odnositi na mnogo
iri a drugi na mnogo ui krug iskustvenih pojava; i (2) od sloenosti
deterministikog spleta u kome se zakon ostvaruje. Ideal naunog
istraivanja teorijskih prirodnih nauka jeste da otkriju najstabilnije
veze meu pojavama i zakone ije uslove vaenja nije potrebno
specifikovati. U fizici i nekim drugim prirodnim naukama su uslovi
stvarno toliko opti da se o njima ne vodi rauna i smatra se da neki
zakon podjednako vai za sve delove zemlje. U stvari, to ne mora
uvek biti sasvim tano. Na primer, gravitaciono ubrzanje se menja u
zavisnosti od udaljenosti pojedine take na zemljinoj povrini od
njenog sredita. Meutim, razlike nisu toliko znaajne da bi ih trebalo
uzeti u obzir u formulaciji zakona slobodnog padanja koji se javlja u
univerzalnoj, u izvesnom smislu idealizovanoj formulaciji. U drugim
oblastima stvarnosti deterministiki spletovi se od sluaja do sluaja
znatno vie razlikuju i stoga je teko otkriti relativno proste
univerzalne zakone. Da bi zakon bio dovoljno odreen, neophodno je
da se znatno vie specifikuju uslovi u kojima se on uspostavlja. Zbog
toga se u formulaciji zakona, pored osnovnih promenljivih, pojavljuje
vei broj tzv. relevantnih uslova. Relevantni uslov je svaki onaj iskustveni inilac koji nije sadran u osnovnom odnosu izraenom u
odreenom zakonu, ali koji moe u znaajnoj meri uticati na taj
odnos.
Na primer, pretpostavljeni zakon da je relativni obim prisnih
neformalnih drutvenih odnosa izmeu lica, koja pripadaju raznim
drutvenim slojevima, obrnuto srazmeran razlikama u poloaju tih
slojeva u datom sistemu drutvene strukture ne vai u svim uslovima.
Njegova ira primena zahteva da se specifikuje niz relevantnih
uslova. Jedna od tih specifikacija jeste da zakon vai u etniki
homogenom drutvu, jer on u svojoj osnovnoj formulaciji ne vai ili
se znaajno modifikuje u drutvu koje nije u etnikom pogledu
homogeno, ako u njemu postoje otriji etniki sukobi. Zakon u
osnovnoj formulaciji pretpostavlja da na strukturisanje prisnih
neformalnih meulinih odnosa presudno utie poloaj u drutvenoj
strukturi, to je prema postojeim znanjima uglavnom tano za etniki
homogena, kao i meovita drutva u kojima nema etnikih sukoba i u
kojima znaaj etnikih razlika uopte opada. Meutim, u etniki ili
nacionalno nehomogenom drutvu, razni kolektivni oblici u
drutvenoj strukturi nastaju pod ukrtenim delovanjem etnikih i
strukturalnih inilaca, pri emu je uticaj etnikih tim vei to su vee
etnike razlike i otrije suprotnosti. Zbog toga se u tim uslovima na
raznim nivoima strukture mogu obrazovati

214

215

uporedni drutveni slojevi i klase razliitih etnikih grupa. Na

uproen nain se drutvena struktura takvog drutva moe grafiki
prikazati na sledei, nain:

stveni odnos. S obzirom da socioloki najvaniji zakoni proizilaze iz

optih struktura globalnog drutva i da su neke osobine globalnih
drutava njihovi najvaniji relevantni uslovi, u razvijanju nekog
iskustvenog uoptavanja ili hipoteze u nauni zakon mora se koristiti
istorijsko-uporedni metod da bi se utvrdilo da li neki opti i stabilan
odnos, otkriven u jednom drutvu odreenog tipa postoji i u drugim
konkretnim drutvima istog kao i drukijeg drutveno-istorijskog tipa.
Ako je neki nauni zakon precizno formulisan i iskustveno
dovoljno proveren, izuzeci koji znatno prevazilaze granice
dozvoljenih odstupanja posledica su delovanja nekih reih
iskustvenih inilaca ili manje uobiajenih spletova relevantnih uslova
koji u postojeu formulaciju zakona nisu ukljueni. Otkrivanje
svakog vanijeg novog relevantnog uslova omoguuje preciznije
formulisanje zakona. Ono je vano ak i kad neki relevantni uslov
nee biti ukljuen u osnovnu formulaciju zakona, da se ova ne bi
nepotrebno komplikovala. Epistemoloki je opravdano priznati status
naunog zakona nekom optem iskustvenom stavu samo ako se
pomou iste teorije koja objanjava zakon mogu objasniti i otkriveni
izuzeci. Dok ovo nije moguno, opti stav treba smatrati iskustvenim
uoptavanjem, a ne zakonom. Kasnije e se videti da se prema
kriteriju svoje teorijske zasnovanosti nauni zakoni razlikuju i od
tendencijskih pravilnosti. Pored toga, prouavanjem izuzetaka iz
opteg zakona se mogu izvesti posebni zakoni ueg obima. Iz jednog
nedovoljno odreenog opteg zakona nastaje postepeno teorijski
povezan sistem zakona razliite optosti, ali s precizno utvrenim
uslovima o vaenju. Ispitivanje izuzetaka ili tzv. odstupajuih sluajeva treba stoga da bude stalna metodoloka orijentacija i stalan
zadatak u tenji da se nauni zakoni preciziraju.
Iz dosadanjeg izlaganja moe se izvesti idealna shema
naunog zakona. U formulaciju zakona treba da budu ukljuene ne
samo njegove osnovne promenljive, tj. pojave iji odreeni
meusobni odnos zakon izraava, nego i to preciznije utvreni
relevantni uslovi. U svom najuproenijem vidu nauni zakon ima
sledeu strukturu:
Vrsta pojava A u uslovima C nuno je povezana s vrstom
pojava B.
Pri tom ovo C ne mora znaiti jedan jedinstven uslov. U
sloenim deterministikim strukturama C moe da oznaava itav
splet uslova i moe se analitiki ralaniti na Ci C2 C3 C4.
Iz ove opte sheme zakona ne moe se zakljuiti kada e se i
gde zakon konkretno ostvariti. Posebno je injeniko i istorijsko
pitanje da se utvrdi u kojim se stvarnim vremensko-prostornim
uslovima pojava A nalazi u uslovima C. Zakon tvrdi

--OVDJE SLIKA-Poloene pune linije predstavljaju granice pojedinih slojeva ili klasa.
Okomito isprekidana linija oznaava etniku granicu. Kosim crtama
ispunjeni delovi ilustruju da se realni drutveni slojevi mogu
obrazovati u etnikim ili nacionalnim granicama. U uslovima velikih
etnikih razlika i otrih sukoba, zakon u svojoj osnovnoj formulaciji
vai za etnike segmente drutvene strukture, a ne strukturu uzetu u
celini. Prema tome, ako se zna da u nekom drutvu postoje etniki
sukobi, zakon se mora specifikovati jednim novim relevantnim
uslovom. Ova specifikacija, meutim, istovremeno proiruje saznajnu
vrednost zakona. Naime, to se neformalni prisni'odnosi u nekom
etniki nehomogenom drutvu strukturiu nezavisnije od etnike pripadnosti, to je opravdaniji zakljuak da se u njemu smanjuju etnike
razlike i ne samo otvoreni nego i pritajeni oblici sukoba.
Drugi uslov koji ograniava zakon u njegovoj osnovnoj
formulaciji jeste demografska potpunost drutvenih slojeva i klasa.
Demografska nepotpunost pojedinih slojeva, koja se najvie izraava
u njihovoj neujednaenoj polnoj strukturi, a moe nastati iz vie
razloga (ratni gubici, graanski rat, drutvena pokretljivost kojom u
neke slojeve dolazi nesrazmeran broj lica jednog pola, itd.), izaziva
znatne modifikacije ovog zakona, naroito u sklapanju brakova kao
jednom od najznaajnijih uih oblika njegovog ispoljavanja.
Bez ispitivanja relevantnih uslova nekog zakona ne moe se
tanije utvrditi iskustveni delokrug njegovog vaenja niti se zakon
moe preciznije formulisati. Bilo da je pretpostavka o postojanja
nekog zakona nastala na osnovu otkrivanja neke iskustvene
pravilnosti, ili da je izvedena iz neke ve postojee teorije, ona se
moe pretvoriti u nauni zakon jedino provera-vanjem u velikom
broju pojedinanih sluajeva, kao i utvrivanjem osobenih uslova
koji znaajnije modifikuju ispitivani isku-

216

217

samo da e se kad god se pojava A nae u uslovima C nuno javiti i

B. Gde e se, meutim, ovaj uzroni splet da pojavi, zakon ne kae.
Nauni zakon je zbog toga u logikom pogledu kondi-cionalan stav,
te se i izraava u kondicionalnom obliku i njegova logika shema
najee izgleda ovako:
Ako se vrsta pojava A nae u uslovima C nuno se javlja
vrsta pojava B.
Oba oblika opte sheme naunog zakona izraavaju ranije
izneto deterministiko tumaenje zakona kao nunog odnosa meu
pojavama, a ne konstantnog odnosa koegzistencije ili sukcesije, tj.
istovremenog postojanja ili redosleda. Zakon se shvata kao saznaj ni
akt kojim se naputa pojavna ravan stvarnosti i uspeva u odreenoj
meri prodreti u njenu deterministiku strukturu. Postojala su, a i danas
su vrlo rasprostranjena fenomenalistika tumaenja prirode naunog
zakona koja zakon svode na konstantan odnos izmeu pojava, a
odbacuju pretpostavku da se njime otkrivaju neki deterministiki
odnosi. Koreni ovog stanovita nalaze se u Hjumovoj (Hume) filozofiji. U istorijskom uvodu je pomenuto da je Kont na fenomena-listiki
nain shvatao nauni zakon, a slino stanovite su zastupali i mnogi
kasniji pozitivisti E. Mah (Mach), K. Pirson (Pearson) i neki logiki
pozitivisti. Fenomenalistiko shvatanje zakona ima niz slabosti, koje,
u stvari, sve proizilaze iz jedne osnovne. Iz iskustva su poznati brojni
primeri da se dve vrste pojava nalaze u stalnim odnosima, a ipak
odnos izmeu njih ne samo da nije nuan, nego ga u stvari ni nema. U
statistici se ovakve veze nazivaju prividnim korelacijama i nastoje se
analizom otkriti i eliminisati. Prividne korelacije imaju vrlo malu
analitiku i teorijsko-sistematsku vrednost. Na osnovu njih se ne
moe objasniti zato se u odreenoj oblasti uspostavljaju neki stalni
odnosi. U najboljem sluaju, jedna takva konstantna veza i prividna
korelacija moe, ako je u njoj izraen stalan vremenski redosled dveju
pojava, sluiti za predvianje, poto se pojava koja prethodi moe
uzeti kao simptom pojave koja kasnije nastupa. Ali iskustvo pokazuje
svu nesigurnost predvianja koja se zasnivaju na neobjanjenim
vezama izmeu pojava ako se one deavaju u strukturama koje se
menjaju, bilo usled unutranjeg razvoja ili to su izloene delovanju
promenljivih spoljnih uslova, ili zbog oba ova razloga. Pretpostavka o
zakonima kao nunim odnosima u stvarnosti, ne bi imala nikakav
stvarni epistemoloki znaai kad se ovi odnosi ne bi mogli razlikovati
od odnosa stabilne koincidencije i sukcesije. Ali analitikim
eliminisanjem ove vrste odnosa pretpostavka o nunom karakteru
nekog zakona jo ne bi bila dovoljno osnovana. Znatno iri znaaj ima
u tom pogledu zahtev za sistematinou zakona. Neki epistemolozi s
pravom istiu da nije opravdano

smatrati naunim zakonima iskustvena uoptavanja, bez obzira koliko

bio stabilan u njima sadran iskustveni odnos,
ako se ta uoptavanja
ne mogu ukljuiti u odreenu naunu teoriju.13) Ovaj zahtev, svakako,
ima ire epistemoloko znaenje koje se sastoji u maloj saznaj noj
vrednosti pojedinanih izolovanih iskustvenih uoptavanja. Ali
ukljuivanje nekog iskustvpnng uop-tvanja u proverenu sistematsku
teoriju jeste pored svestranog neposrednog, naroito
eksperimentalnog proveravanja najsigurnija osnova pretpostavki o
nunom karakteru u njemu sadranog odnosa. Ranije je istaknuto da
zakoni postoje samo u nekim deterministikim strukturama. Svaka
ira teorija u iskustvenim naukama odnosi se na neku ovakvu
strukturu. Pretpostavka o deterministikom karakteru nekog
nezavisno pro-verenog opteg i stalnog odnosa postaje mnogo
osnovanija ako se ovaj moe objasniti teorijom koja se odnosi na
deterministiku strukturu u kojoj se odnos javlja.
Ranije je istaknut znaaj preciznog utvrivanja relevantnih
uslova zakona kao i otkrivanja i teorijskog objanjavanja eih
deterministikih spletova u kojima se zakon osetnije modifikuje. Sada
je objanjena uloga teorijskog objanjenja neke utvrene iskustvene
pravilnosti u njenom pretvaranju u nauni zakon. Znaaj teorijskosistematskih momenata prilikom odluivanja da li se nekom optem
iskustvenom stavu moe pripisati karakter naunog zakona pokazae i
objanjenje14 razlike izmeu naunih zakona i tendencijskih
pravilnosti. ) Tendencijske pravilnosti su iskustvena uoptavanja ili
stavovi iji relevantni uslovi nisu precizno nego samo delimino
utvreni. Zbog toga se odstupanja od pravilnosti ne mogu objasniti
teorijom kojom se pravilnost pokuava objasniti. Sem toga, mnoge
tendencijske pravilnosti se u nauci pojavljuju kao isti opisni stavovi,
bez ireg naunog objanjenja. Ponekad se, na primer, govori o tzv.
zakonu sekularnog opadanja plodnosti stanovnitva u toku
industrijalizacije i urbanizacije. Na osnovu toga bi bilo por greno
zakljuiti da e u svim industrijalizovanim i vie urba-nizovanim
drutvima plodnost stanovnitva biti nia. Kao dosta grubo iskustveno
uoptavanje o optem vekovnom kretanju stanovnitva od kraja XVIII
veka pa sve do drugog svetskog rata, ova tendencijska pravilnost je u
osnovi tana. Ali, postoje brojna
ls
) M. Bunge. Kinds and Criteria of Scientific Laws, Philosophy of
Science, vol. 28 (1961), NQ 3, p. 277.
14
) Bitne epistemoloke razlike izmeu naunog zakona i tendencijske
pravilnosti analizira R. B. Braithwaite, Scientific Explanation, At Ihe Universitv
Press, Cambridge, 1953, p. 361366. K. Dibson u knjizi navedenoj u prim. 12)
upotrebljava termin tendencijska pravilnost" za zakone koji nisu uniformni, ali se
odstupanja od njih mogu teorijski objasniti. Ali ovde se radi o terminolokoj razlici.

218

219

odstupanja. Sadanja stopa plodnosti jugoslovenskog stanovnitva

nia je nego u nekim industrijski najrazvijenijim zemljama. Na
primer, amerika stopa plodnosti je via od jugoslovenske, a znatno je
via od stope plodnosti Srbije, Hrvatske i Slovenije, jer jugoslovenski
proek podiu podruja vrlo visokog nataliteta (Bosna, Makedonija,
Kosmet). Tendencijska pravilnost ovakva odstupanja ne objanjava i
zbog toga se ne moe smatrati zakonom. Postoje tendencijske
pravilnosti s vie teorijskih obrazloenja, koja su ipak nedovoljna za
sistematsko objanjenje utvrenih odstupanja. Tipian primer jeste
tzv. Ferijev zakon o obrnutoj uestalosti ubistava i samoubistava u
istom drutvu. Statistiki podaci stvarno pokazuju da je esto stopa
samoubistava via to je stopa ubistava u istom drutvu nia, ali
postoje brojna odstupanja. Ima vie pokuaja da se ova tendencijska
pravilnost teorijski oblasni. Jedan od njih je psihoanalitika teza o
uzrocima zbog kojih se agresivna raspoloenja usmeravaju
prvenstveno prema drugim licima ili prema vlastitoj
linosti; kao i da
se ovi uzroci otkriju u drutvenoj strukturi.15) Ipak ovi teorijski
pokuaji nisu u stanju da potpunije objasne odstupanja od Ferijevog
zakona, koji nesumnjivo izraava jednu vrlu snanu tendencijsku
pravilnost.
Deterministiki karakter iskustvenog odnosa koji je izraen u
zakonu, meutim, ne treba shvatiti kao jednostavan i jednoismeran
odnos uzroka i posledice. U drutvu vrlo retko postoje prosti odnosi
uzroka i posledica. I najuproenija logika shema zakona uzima u
obzir relevantne uslove zakonskog odnosa, koji su u njoj oznaeni sa
,,C", to znai da se ne radi o jednostavnom odnosu uzroka i
posledice nego o sloenijem deterministikom spletu u kome se samo
istie, kao odluujui jedan inilac (oznaen u shemi sa ,,A"). Ali, A
nije dovoljan uslov pojave B, nego samo odluujui uslov jednog
ireg spleta u kom se nuno pojavljuje B. Pored toga, u drutvu je
odnos uzroka i posledice esto vrlo reciproan; uzrok stvara
posledicu, a posledica sa svoje strane uvruje uzrok i doprinosi da
on moe ponovo da deluje u novom uzronom ciklusu. Uzajamna
zavisnost uzroka i posledice esto zahteva izrazito funkcionalno
tumaenje nunih odnosa koje smo izrazili zakonom.
U nauci se izraz zakon" upotrebljava za -raznovrsne
iskustvene stavove, pa treba razlikovati vie tipova zakona. U
logikoj i epistemolokoj literaturi postoji niz pokuaja da se izradi
tipologija naunih zakona. Osnovni cilj tih pokuaja nije sadrinskoklasifikacijski, jer se ne radi o klasifikaciji svih kon-

kretnih zakona s kojima raspolae odreena nauka, nego se tipologija

odnosi na neke osnovne epistemoloke osobine razliitih vrsta
naunih zakona. Jednu od najpoznatijih takvih tipologija izloio
je U.
Nil (W. Kneale) u svojoj knjizi Verovatnoa i indukcija.16) U novije
vreme je E. Nejgl (E. Nagel) izradio tipologiju koja je, u stvari, vrlo
slina Nilovoj17), a pojavile su se i neke vie ralanjene tipologije.18)
Ipak, Nilova tipologija dovoljno jasno ukazuje na osnovne tipove
naunih zakona.
Nil deli naune zakone u etiri osnovne grupe: u prve dve
grupe spadaju kvalitativni, a u druge dve izrazito kvantitativni
zakoni. Izmeu kvalitativnih i kvantitativnih zakona ne postoji neka
sutinska razlika. Razlika se uglavnom sastoji u tome to ili nije
pronaen nain kvantifikovanja odreenih kvaliteta, ili kvalitativno
klasifikovanje pojava potpuno zadovoljava naune potrebe. Poznato
je da svakom kvalitetu odgovara izves-na kvantitativna strana i da se
jedinstvo kvaliteta i kvantiteta izraava u pojmu mere, ali da je u
mnogim sluajevima, naroito u drutvenim naukama, teko otkriti tu
meru.
Prvu grupu kvalitativnih zakona u Nilovoj tipologiji
sainjavaju zakoni u kojima su izraene izvesne kvalitativne osobine
neke vrste pojava, a-u prvom redu uniformna, tj. stalna zdruenost
nekih njihovih osnovnih osobina. Ovi zakoni su vrlo znaajni za
sistematsko klasifikovanje pojava. Bez mnogobrojnih zakona ove
vrste ne mogu se izraditi teorijski zasnovane i sistematske
klasifikacije. Na primer, klasifikacija hemijskih elemenata ili
klasifikacija biljnih i ivotinjskih vrsta ne bi se mogle izgraditi na
teorijski zadovoljavajui nain, kad prethodno ne bi bio poznat itav
niz zakona koji otkrivaju izvesne uniformne kvalitativne osobine
odreenih vrsta pojava. Bez poznavanja zakona vrste, klasifikacija se
zasniva na sluajnim spoljanjim obelejima pojava. Kao pMmer se
esto navodi razvrstavanje kita meu ribe, a ne meu sisare, jer su
nepoznate neke njegove bitne osobine, pa se uzimaju u obzir one koje
ga u spoljanjem pogledu ine slinim ribama.
Druga vrsta kvalitativnih zakona izraava opte pravilnosti u
razvoju neke vrste pojava. Nil navodi kao jednostavan primer
dinamikih zakona redosled faza u razvoju embrija od zametka do
novog organizma sposobnog za relativno samostalno postojanje. Niz
Marksovih zakona o razvoju kapitalizma, na primer:
zakon
koncentracije i centralizacije kapitala, zakon

15

) Vid. A. F. Henry, J. F. Short, Suicide and Homicide, The Free Press,

Glencoe, 111., 1954, eh. VII, et passim.

16
) W. Kneale, Probabilitv and Induction,
Press, Cambrige, 1949, p. 6670.
17
) E. Nagel, op. cit, 73-78.
- IS) Vid. raspravu M. Bungea navedenu u prim. 13).

At

the

Clarendon

220

221

relativnog i apsolutnog osiromaenja proletarijata, zakon ten-dencijskog

opadanja prosene profitne stope spadaju u ovu vrstu zakona. Pomou njih
se, naime, pokazuju etape kroz koje prolazi jedan odreeni oblik drutvenoekonomskog ureenja, i jedna faza se pomou zakona povezuje s drugom
kao njena nuna posledica.

Da bi ovo bilo jasnije treba sasvim ukratko objasniti pojam

modela.19) Premda se u poslednje vreme vrlo esto upotrebljava, pojam
modela spada u red naunih termina s vrlo razliitim znaenjima. Modelom
se smatra (a) logiko-mate-matiki skelet neke formalizovane teorije; (b)
sredstvo da se na osnovu analogije s drugim poznatim procesima ilustruje
unutranji, nevidljivi sadraj nekog procesa; (c) matematiko-statistiki
model verovatnoe koji slui kao standard za me-renje nekih stvarnih odnosa
i procesa (na primer, matema-tiko-statistiki model savrene pokretljivosti);
(d) sredstvo za sistematsko prikupljanje podataka i kvantitativnu analizu
nekih sloenih pojava i odnosa. Verovatno bi se u literaturi mogla otkriti i
neka druga znaenja pojma modela. Kao sredstvo za utvrivanje
kvantitativnih zakona model se javlja u znaenju koje je navedeno pod (d). U
tom znaenju model je analitika shema u kojoj se neka sloena pojava ili
odnos rastavljaju na svoje osnovne sastavne defove, osnovne inioce usled
koiih nastaju, i na osnovne spoljne uslove u kojima postoje. Svi elementi
modela, bilo da se odnose na unutranje inioce ili na spoljne uslove sloene
pojave ili odnosa, moraju biti kvantitativno izraeni. Pored toga, model
sadri i osnovne pretpostavke o odnosima izmeu svojih sastavnih delova,
kao i tehnika sredstva da se ti odnosi ispituju i matematiki izrade. Ako se
raspolae teorijski adekvatnim i preciznim modelom i potrebnim podacima,
moe se ispitivati ta e se desiti sa pojavom B ne samo ako se menja
intenzitet pojave A, nego i ako se menja intenzitet ostalih relevantnih
inilaca. Model, naime, omoguuje precizno sintetizovanie mnogobroinih
razliitih iskustvenih podataka ko"u su prethodno kvantifikovani. Ipak se
ini da je nedostatak sistematskih izvornih podataka o raznim drutvenim
pojavama i odnosima najvea prepreka za kvantitativno izraavanje mnogih
sociolokih zakona.
Na kraju se treba osvrnuti jo na odnos izmeu uni-formnih i
statistikih zakona. Ako se tendencijske pravilnosti moraju jasno razlikovati
od naunih zakona, jo bi bilo pogre-niie, usled suvie striktnog shvatanja
naunog zakona, statistike zakone izjednaiti s tendencijskim
pravilnostima. Statistiki karakter dobijaju gotovo svi zakoni im se iz
niihove osnovne, izrazito apstraktne teorijske formulacije izvedu zakoni koji
se neposrednije odnose na konkretne uslove. Kao

Jo vie je relacionistiki karakter naunih zakona naglaen u druge

dve grupe izrazito kvantitativnih zakona. U prvu spadaju zakoni u kojima se
odnosi izmeu dveju ili vie vrsta pojava izraavaju u obliku matematikih
funkcija. Najobiniji zakon ove vrste jeste funkcija koja izraava odnos
izmeu visine temperature i duine ivinog stupca u termometru. Ovi zakoni
imaju vrlo veliku predviaku sposobnost. Na osnovu podataka o vrednosti
jedne od promenljivih, moe se s velikom sigurnou predviati vrednost
druge. Ovoj grupi pripada veina zakona u razvijenim teorijskim prirodnim
naukama, naroito u fizici. U drutvenim naukama ima manje zakona ove
vrste, mada se oni javljaju u nekim oblastima ekonomskih istraivanja,
naroito u oblasti potronje, i u psihologiji.
Napokon, u etvrtoj grupi zakona nalaze se tzv. prirodne numerike
konstante. Ti zakoni se, meutim, mogu shvatiti i kao specijalan sluaj
zakona iz prethodne grupe. Oni ukazuju na stalne srazmere u kojima se
pojavljuju odreeni inioci u svojim meusobnim odnosima, i zatim
numerike take u kojima se u nekom odnosu deavaju neke korenite
kvalitativne promene. Gravitacijska konstanta, brzina svetlosti, brzina zvuka
i si. spadaju u ovu vrstu zakona. U njima se kao i u nizu drugih zakona
atomske fizike pokazuje da se izvestan proces uvek javlja u konstantnom
odnosu. Dalje, itav niz zakona koji utvruju take topljenja raznih vrstih
hemijskih tela spadaju u ovu grupu.
U sociologiji ima malo kvantitativnih zakona. Pored toga to je
deterministika situacija u drutvu mnogo sloenija i izloena veim
strukturalnim profnenama nego u prirodi, formulisanje zakona ove vrste
oteavaju tri meusobno donekle povezane metodoloke tekoe: (1)
nerazraenost metoda izrade matematikih sociolokih modela, (2)
nepostojanje preciznih merila za razne iskustvene pojave i (3) objektivne
tekoe da se sistematski prikupe potrebna izvorna obavetenja. Ako nema
preciznih merila za sve iskustvene inioce koji se moraju uzeti u obzir u
formulaciji zakona, i ne postoji teorijski adekvatan matematiki model koji
omoguava sintezu brojnih podataka o sloenom deterministikom spletu u
kome odreeni zakon postaje, ne mogu se formulisati zakoni tree i etvrte
grupe koji su matematiki po svom obliku.

ls
) Nekoliko rasprava o modelima u drutvenim naukama nalaze se u knjizi
L. Gross (ed.), Svmposium on Sociological Theory, Row, Peterson and Co.,
Evanston, 111., 1959, p. 311403. U svakom od njih se nalaze i opirniji
bibliografski podaci. Vid. i H. Klages, Moglichkeiten und Grenzen des
Modelldenkens in der soziologischen Theorie, Soziale Welt, Jrg. 14 (1963), H. 2.

222

223

primer moe da poslui odnos izmeu zakona vrednosti i zakona

trinih cena u Marksovom Kapitalu. Oba zakona se odnose na
vrednosti roba i drugi proistie iz prvoga. Pa ipak zakon vrednosti je
formulisan u obliku univerzalnog stava, dok je zakon trinih cena
izrazito statistiki. Cene roba, i kad se prodaju po svojoj vrednosti,
osciliraju oko vrednosti kao oko svoje gravitacione take".20) Zakon
vrednosti je daleko apstraktniji, u njemu je izraen osnovni nuan
odnos itavog sistema, i on stoji iza trinih cena kao njihova bitna
determinanta. Ali trine cene se obrazuju u mnogo sloenijim i
promenlji-vim uslovima, usled ega zakon njihovog obrazovanja
mora imati statistiki karakter.
Mnogi epistemolozi pokuavaju da kruto razdvoje statistike
zakone i zakone koji izraavaju uniformne pravilnosti i da one prve
protumae indeterministiki, tvrdei da oni uopte ne izraavaju
nune odnose. Meutim, determinizam je zajednika ontoloka
osnova i statistikih i uniformnih zakona. Nauni zakon dobij a
statistiki oblik svoga ispoljavanja uglavnom iz sledea tri razloga.
(1) Na odreenom nivou apstrakcije ne moe se postii potpuna
homogenost promenljivih koje se javljaju u zakonu. U ranije
navedenom primeru zakona o utkaju drutvenih struktura na
neformalne odnose nezavisna promen-ljiva jeste poloaj slojeva u
drutvenoj strukturi. Ali poznato je da drutveni slojevi nisu potpuno
homogeni, i da se u gotovo svakom sloju mogu razlikovati njegovi
ui, gornji, srednji i donji delovi. Nepotpuna homogenost
promenljivih utie da pojedini sluajevi u kojima se zakon ispoljava
odstupaju vie ili manje u razliitim pravcima. Pri tom se
pretpostavlja da su poznati svi relevantni uslovi nekog zakona.
Meutim, ova pretpostavka je dosta nerealistina. (2) Gotovo je
nemoguno poznavati i uzeti u obzir sve relevantne uslove koji mogu
uticati na zakonom izraen odnos. Prilikom formulisanja zakona u nauci se nastoji da se utvrde u prvom redu najosnovniji i u datoj optoj
strukturi najstabilniji relevantni inioci, koji najvie1 utiu na ovaj
odnos i koji se najee javljaju. Ostavljajui odstupa jue sluajeve
za posebno objanjenje, ne eli se suvie komplikovati osnovna
formulacija zakona, kako .bi se mogla to lake primeniti na to irem
iskustvenom podruju. Ponekad se u tom cilju u osnovnu formulaciju
zakona ne unose neki

utvreni, ali manje znaajni i redi relevantni faktori. S druge strane, u

svim iskustvenim podrujima gde se ne moe ekspe-rimentisati, u
nauci se nikad ne moe s punom izvesnou tvrditi da su otkriveni svi
relevantni inioci koji mogu da utiu na neki zakon. U stvarnosti se
javljaju razne okolnosti koje remete idealnu pravilnost i uniformnost
zakona utvrenog odnosa. I, napokon, (3) trei uzrok statistikog
oblika ispoljavanja zakona su greke koje se gotovo neminovno
uvlae u razne faze istraivanja, odnosno u razne sluajeve primene
nekog zakona. Nauka, koja raspolae preciznijim sredstvima za
posmatranje i mere-nje, osetljivija je prema grekama. U drutvenim
naukama koje nemaju mnogo preciznih sredstava za prikupljanje
podataka, a objektivni uslovi prikupljanja su znatno sloeniji,
raznovrsne greke u podacima lake ostaju nezapaene. Dakle, zbog
vie razloga osnovna formulacija naunog zakona je obino teorijska,
a kod izrazito kvantitativnih zakona i matematika idealizacija, koja
je izvedena iz velikog broja pojedinanih rezultata to oko nje
variraju; neto slino liniji regresije u statistici. U svojoj idealizovanoj
osnovnoj formulaciji nauni zakon je idealan proek oko kog
pojedinani sluajevi variraju, ali u rasponu koji je tano odreen, a
ima dovoljno razloga da se smatra da se ova odstupanja, kao nebitna,
mogu tolerisati.
Napokon, i ovde se moe javiti dilema izmeu tenje za to
veom preciznou formulacije nekog zakona i elje da iskustveni
delokrug njegove primene bude to iri. Neracionalno je zbog
neznatnog poveanja preciznosti osnovne formulacije zakona
suavati delokrug njegovog vaenja, i teiti da se postigne neka
apstraktna uniformnost promenljivih koja je nerealistina za normalne
uslove u kojima zakon treba primenjivati. S druge strane, praktino
izmeu zakona sa velikom verovat-noom i uniformnog zakona
gotovo da nema znaajnijih razlika. tavie, mnogo je vanije da li su
zakoni teorijski dobro objanjeni i da li su svestrano ispitani ei
oblici njihovih znaajnih modifikacija.
Iz itavog razmatranja se moe zakljuiti da je zakon izrazito
apstraktno-analitiki stav. Do naunog zakona se obino dolazi na taj
nain to se najpre apstrakcijom odreeni odnos izdvoji iz
neuporedivo sloenije stvarnosti, pa zatim svestrano dalje analitiki
prouava. Premda se, putem ispitivanja relevantnih uslova vaenja
nekog zakona i njegovih specifikacija, polaznom apstrakcijom
izolovani iskustveni odnos ponovo, ali na teorijski nain povezuje sa
irim deterministikim strukturama
stvarnosti, nauni zakon ipak
ostaje izrazito apstraktan jtaY- f^og toSa on ne iscrpljuje konkretne
podave na koje se delimino odnosi. Konkretna pojava je uvek
sadrajno bogatija od zakona koji se odnosi na neku njenu bitnu
osobinu ili iri

20
) Poto je najpre izneo tri uslova u kojima se robe mogu raz-menjivati
priblino prema svojim vrednostima, Marks zakljuuje: Uzeti da se robe razliitih
oblasti proizvodnje prodaju po svojim vrednostima znai, naravno, samo to da je
njihova vrednost gravitaciona taka oko koje se njihove cene okreu i po kojoj se
njihova stalna dizanja i sputanja izravnavaju". <K. Marks, Kapital, III tom, Kultura,
Beograd, 1948, str. 137)

224

aspekt, otkrivajui pri tom neke njihove nune odnose s drugim

pojavama. Meutim, predmet saznajnog interesovanja su vrlo esto
upravo izvesne osobine pojave, radi utican ja na njihov razvoj ili
njihovo otklanjanje. Odatle potie velika praktina vrednost
poznavanja i primene pojedinanih zakona. Ako se, meutim, neka
sloena konkretna pojava eli svestranije objasniti, objanjenje se
mora zasnivati na nizu razliitih zakona, koji se odnose na njene
razliite osobine i razliite veze s ostalim podrujima stvarnosti. ire
e se o ovom govoriti-u odeljku o naunom objanjavanju.
4.

NAUNA TEORIJA

Optost i sistematinost naunog saznanja dolaze u naunim

teorijama jo vie do izraaja nego u naunim zakonima. U stvari,
nauni zakoni su samo jedna, mada neobino znaajna stepenica u
tenji za optou i sistematinoeu koja svoi zavrni oblik dobij a u
naunoj teoriji i u naunom teorijskom sistemu. Izrazi teorija" i
teorijski" upotrebljavaju se vrlo esto i u vrlo razliitim znaenjima.
U tim razliitim znaenjima pojma teorije ogleda se kako razliit
stepen razvijenosti pojedinih nauka, tako i razliita epistemoloka
shvatanja teorije i njene uloge. Izlaganje e biti ogranieno na
osnovne oblike i epistemoloke funkcije naune teorije. Ali prethodno
treba izneti najoptiju okvirnu odredbu pojma teorije. Teoriju neke
nauke sainjavaju na odreen nain povezani opti iskustveni stavovi
pomou kojih ona sreuje iskustvene podatke i objanjava iskustvene
pojave na onom podruju stvarnosti koje je predmet njenog
istraivanja.
Iz ove definicije se da zakljuiti da u naunu teoriju, u najoptijem smislu reci spadaju i nauni zakoni, kao izrazito opti
iskustveni stavovi. Konkretna struktura teorijskog znanja u nekoj
teorijskoj nauci zavisi od stepena njene opte razvijenosti, koja moe
da bude vrlo razliita. (1) Postoje najpre nauke na najniem stupnju
teorijskog razvoja u kojima se ova opta znanja sastoje iz odreenog
broja iskustvenih uoptavanja, koja su meusobno povezana raznim
vie ili manje spoljanjim kriterij umima. Nisu otkrivene neke optije
pravilnosti, dublje deterministike strukture i nema proverenih optih
teorijskih stavova na osnovu kojih bi se iskustveno znanje jedne takve
nauke moglo sistematizovati na viem teorijskom nivou. Obino se u
teorijski najmanje razvijenim naukama zaeci sistematskog,

225
teorijskog znanja sastoje uglavnom u klasifikacijskim okvirima
pomou kojih one sreuju iskustvene podatke. U biologiji, pre-XIX
veka teorija se svodila uglavnom na neka osnovna naela
klasifikovanja i opisivanja raznih biljnih i ivotinjskih vrsta. Isto rij
ski gledano, u ovakvim naukama obino postoje i vrlo opte teorijske
ideje, ija je proverenost sasvim neznatna, i koje stoga nisu naune
teorije u pravom smislu reci..
(2) Na viem stupnju teorijske razvijenosti nalaze se nauke
koje su uspele da otkriju vei broj zakona o pojedinim-osobinama
svoga iskustvenog predmeta, ali ne i da povezu te zakone i svoja ua
teorijska shvatanja u celovit teorijski sistem. Fizika, na primer, pre
teorije relativiteta i drugih novih dostignua teorijske fizike bila je, u
stvari, skup uih naunih disciplina (mehanike vrstih tela,
hidromehanike, akustike, optike, nauke o magnetizmu itd.). U svakoj
od tih uih disciplina koje se odnose na odreenu optu vrstu
fizikalnih pojava, postojali su brojni zakoni i znaajni pokuaji
njihovog teorijskog objanjenja. Ali nije bilo teorije koja bi fizikalna
znanja povezivala u jedan teorijski sistem. Moderna teorijska fizika je
uspela da svojim optim teorijama u velikoj meri ukloni nekadanje
granice izmeu svojih ranije prilino samostalnih disciplina, i da
razne pojave (toplote, magnetizma, svetlosti, elektriciteta) objanjava
pomou istih optih teorija. Na njenom primeru se vidi kako nauka
vrlo egzaktna teorijska saznanja o uim podrujima svoga predmeta
postepeno povezuje i razvija u jedinstven teorijski sistem.
(3) Na daljem viem nivou razvijenosti nalaze se nauke ija
su sva teorijska saznanja pretvorena u jedinstven teorijski sistem, a
ova integracija je izvedena na potrebnom nivou eg-zaktnosti i
preciznosti. No ni ovo nije konaan stupanj u teorijskom integrisanju
naunog saznanja. (4) Naredni stupanj sastoji se u integrisanju
celokupnog naunog znanja o prirodi, drutvu ili oveku u jedinstven
teorijski sistem. Danas postoje ozbiljni pokuaji da se klasina fizika i
klasina hernija povezu u jedinstvenu teorijsku nauku, a javlja se i niz
meudisciplina, kao na primer fizika hernija, sa zadatkom da budu
spone izmeu nekada odvojenih nauka. I u drutvenim naukama,
iako, sem moda politike ekonomije, nema ni jedne druge drutvene
nauke ija bi saznanja bila integrisana u jedinstven teorijski sistem,
postoje nastojanja da se antropoloka, socioloka, ekonomska,
socijalno-psihbloka i demografska saznanja, kao i saznanja itavog
niza drugih drutvenih nauka povezu u jedinstvenu ce-linu i na taj
nain izgradi dovoljno svestran nauni okvir za objanjavanje oveka
i ljudskog drutva, a ne samo pojedinih apstrakcijom izolovanih
njihovih osobina i aspekata.

226

227

Stepen teorijske razvijenosti neke nauke, pod pretpostavkom

da se zahteva odreen nivo iskustvene proverenosti, i preciznosti
zavisi, pre svega, od koliine i sadrinskog obima utvrenih i
proverenih iskustvenih uoptavanja i naunih zakona, koji su
neposredna osnova za razvijanje naune teorije. Ako nema dovoljno
proverenih irih i optijih iskustvenih uoptavanja i naunih zakona,
naunoj misli preti opasnost da se pretvori u vulgarni empirizam, ili
da se izgubi u apstraktnoj spekulaciji. U svakom sluaju, bez
dovoljnog broja utvrenih naunih zakona i uoptavanja teorija ne
moe biti dovoljno odreena i istovremeno sistematina.
U ovom uvodnom razmatranju pojam teorije je shvaen vrlo
iroko. Njegovo znaenje je do najvee mogune mere proireno u
oba suprotna pravca: prema sistematskom opisivanju pojava i prema
naunom teorijskom sistemu. Struktura i uloga naune teorije mogu
se, meutim najbolje objasniti logiko-episte-molokom analizom
teorije, koja nije ni nauni sistem a ni samo opte uputstvo za
sreivanje iskustvenih podataka, nego koja, polazei od odreenih
teorijskih stavova, objanjava neke utvrene iskustvene pravilnosti i
zakone. Pod teorijom se najee i podrazumevaju misaone tvorevine
ove vrste. I ovde treba odmah rei da malo koja konkretna nauna
teorija u drutvenim nau-kama ima u potpunosti razvijenu strukturu.
To e se uostalom videti i na upotrebljenom primeru teorije o
drutvenoj strukturi. Ali u logici i epistemologiji se struktura teorije
mora prouavati u to iem vidu, kakav bi imala potpuno razvijena
teorija, i iji bi sadraj bio u najveoj meri ekspliciran a ne samo imanentno sadran u odreenim stavovima.
U strukturi teorije mogu se razlikovati tri osnovna elementa:
(1) renik koji sadri definicije osnovnih pojmova koji se javljaju u
postulatima teorije; (2) odreen broj postulata teorije; (3) vei ili
manji broj teorema koje su izvedene iz postulata,
Postulati su najoptiji teorijski stavovi neke teorije, iz kojih
se mogu izvesti sve ostale njene teoreme, i ija se tanost proverava
na osnovu iz njih izvedenih zakljuaka. Renik teorije treba da sadri
definicije njenih osnovnih pojmova. Bez razvijenog renika smisao
teorije ne moe da bude dovoljno jasan i odreen, niti se ona moe
preciznije iskustveno protumaiti. Broj postulata nije ogranien, ali se
tei da on bude sveden na najmanju moguu meru. Meutim, ako je
teorija ira i pri-menjuje se za objanjavanje razliitih pojava, treba
oekivati da e broj postulata biti vei. Povezivanjem odreenih
postulata, kao i postulata sa ve izvedenim teoremama, stvaraju se
nove naune teoreme. Obino se postulati i teoreme neke teorije
oznaavaju brojevima, pa se to moe upotrebiti i za ilustraciju izvoenja teoreme. Na primer, postulat (1) i postulat (3) daju teo-

remu (2); postulat (2), postulat (4) i teorema (2) daju teoremu (5); itd.
Neke od teorema moraju biti stavovi koji se neposredno odnose na
iskustvo i na kojima se teorija proverava. Vrlo esto se kao teoreme
jedne teorije pojavljuju utvreni nauni zakoni ili hipoteze o nekom
naunom zakonu koje tek treba da budu proverene i ispitane. No
teoreme neke ire teorije mogu da budu postulati ue teorije, koja se
na taj nain ukljuuje u iru. Duina logikog niza to povezuje
postulate s teoremama koje se neposredno odnose na iskustvo, moe
da bude razliita. Ona zavisi od sloenosti odreenog podruja, ali i
od stepena teorijske razvijenosti neke nauke.21)
Ovi opti logiki stavovi o strukturi naune teorije mogu se
ilustrovati na primeru teorije o drutvenoj strukturi, koja je po svojim
intencijama vrlo iroka, ali jo uvek nema razvijenu logiku
strukturu. Teorija o drutvenoj strukturi odnosi se, pre svega, na
inioce usled kojih nastaje drutvena struktura, ali ona mora da
objanjava i uticaje drutvene strukture na vrlo razliite drutvene
pojave, poto objanjenje svakog od ovih uticaja proiruje nauna
saznanja o drutvenoj strukturi. Razvijena teorija o drutvenoj
strukturi morala bi da sadri dovoljan broj postulata da bi se njihovim
meusobnim povezivanjem mogli objasniti uticaji drutvene strukture
razliitih tipova drutva na vrlo raznovrsne pojave. Usled toga bi i
renik teorije morao da bude prilino obiman. Sledeih nekoliko primera treba da pokau kako se u razliitim pravcima moe da rava
razvijena i celovita teorija o drutvenoj strukturi, iako primeri koji e
biti navedeni ni izdaleka ne iscrpljuju njen sadraj.
Pre svega, iz postulata teorije o drutvenoj strukturi trebalo
bi da se izvode teoreme o uslovima nastanka, osobinama i
meusobnim odnosima raznih kolektivnih drutvenih oblika koji
nastaju u strukturi, na primer, teoreme koje objanjavaju usled ega
se pojavljuju drutveni slojevi; kad se srodni slojevi povezuju i
pretvaraju u klase, a kad se meutim drutvene prepreke izmeu
slojeva i klasa toliko poveavaju i granice meu njima postaju toliko
krute da se oni pretvaraju u kaste i itava struktura dobij a kastinski
karakter? Od kojih strukturalnih inilaca zavisi intenzitet sukoba i
saglasnosti u drutvu? Kako obim drutvene pokretljivosti i karakter
drutvenog odabiranja koje
21
) U sociologiji nema mnogo primera da se sadraj neke naune "nje
izloi na ovakav nain. Zasluuju panju radovi L. Gross, Theory ^onstruction in
Sociologv, u knjizi L. Gross (ed.) Svmposium on Socio-logieal Theory, eh. 17; H.
Zetterberg, Compliant Actions, Acta sociolo-gica, vol. II (1957), NQ 4, u kojima se
odreene teorije izlau na forma-"zovan hipotetiko-deduktivni nain.

229
228

se pomou nje vri utiu na osobenosti pojedinih kolektivnih

oblika u
drutvenoj strukturi i na njihove meusobne odnose?22)
Iz teorema o osnovnim kolektivnim drutvenim oblicima koji
nastaju u strukturi mogli bi se izvoditi novi stavovi da bi se objasnile
razne iskustvene pravilnosti otkrivene u tim drutvenim oblicima.
Jedna od vrlo optih takvih pravilnosti jeste i ranije pretpostavljeni
zakon o zavisnosti intenziteta neformalnih meulinih odnosa od
poloaja u strukturi.' Iz ovog optijeg zakona mogao bi se izvesti
zakon drutvene homogamije koji tvrdi da se relativno najvei deo
brakova sklapa u okviru istih slojeva, a, zatim, i da se meuslojni
brakovi sklapaju tim ee to je udaljenost izmeu slojeva manja.
Ovo je oigledno ui sluaj optijeg zakona o uspostavljanju raznih
oblika meulinih odnosa u drutvenoj strukturi. Iz osnovnih teorema
o kolektivnim drutvenim oblicima koji nastaju u strukturi mogao bi
se izvesti i itav niz drugih zakona ili pravilnosti, kao na primer
tendencija slojnog ili klasnog odvajanja u naseljima, koja ukazuje da
u razvijenijim naseljima, u kojima se nalaze vee mase stanovnitva s
razliitim poloajem u strukturi, postoji tendencija da se u uim
reonima preteni je grupiu lica koja pripadaju istom sloju ili klasi.
Na ovim primerima se vidi kako u esto vrlo dugakom lancu od
najoptije teorije do uih teorija postulati i teoreme menjaju svoja
mesta jer teorema neke ire teorije postaje postulat teorije ueg obima.
Teorema o uspostavljanju prisnih, meulinih odnosa, koja se izvodi
iz osnovnih postulata opte teorije drutvene strukture, jeste postulat
teorije o drutvenoj homogamiji, tj. o uticaju strukture na sklapanje
brakova, kao jednog od oblika meulinih odnosa. Verovatno bi se
teoreme o meulinim odnosima pojavile kao jedan od postulata
teorije o uticaju drutvene strukture na ekoloko odvajanje. Ali u uim
teorijama se pojavljuju i novi postulati, koji nisu sadrani u osnovnoj
teoriji nego postaju neophodni da bi se ona mogla primeniti na neko
posebno podruje u kome, pored inilaca koje objanjava osnovna
teorija, deluju i neki drugi.
Meutim, ovo je samo jedan teorijski niz koji bi se mogao
izvesti iz opte teorije o drutvenoj strukturi. Jedan drugi niz izvoda
mogao bi da objanjava uticaie drutvene strukture na politike
odnose i politiku organizaciju odreenog drutva.
**) Ispitivanja drutvene pokretljivosti su jo uvek zaokupljena
prvenstveno opisivanjem njenog opteg obima i razliitih pravaca. Vid. S. M. Lipset,
R. Bendix, Social Mobilitv in Industrial Societv, University of Cnlifornia Press,
Berklev and Los Angeles, 1959. U teoriji, meutim, ima niz znaajnih ali nedovoljno
proveremh hipoteza o uticaju pokretljivosti na druge drutvene pojave. Jedna od njih
je da se u drutvenim slojevima i klasama iji se poloaj -u strukturi pogorava
najee javljaju krajnje agresivna reakcionarna raspoloenja i ideologije.

Svakako da bi za takav niz teorijskih izvoda trebalo upotrebljavati i

neke druge postulate teorije o drutvenoj strukturi.
Trei niz teorema iz osnovne teorije trebalo bi da se odnosi
na objanjavanje razliite rasprostranjenosti i razliitih vrsta
kriminala i drugih drutveno patolokih pojava u raznim drutvenim
grupama i drutvenim slojevima, njihovu razliitu vidljivost na
raznim takama drutvene strukture, 23kao i pojavu strukturalno
uslovljene pristrasnosti organa gonjenja. )
Dalji niz izvoda trebalo bi da se odnosi na objanjavanje
strukturalno uslovljenih osobenosti drutvene kulture pojedinih
slojeva i klasa, kao i razlika u vaspitavanju i socijalizaciji u
pojedinim slojevima, njihovu drutvenu psihologiju i oso-benost
njihove ideologije. O svemu ovome ima dosta ispitivanja koja
nesumnjivo otkrivaju vrstu povezanost ovih i drugih pojava s
drutvenom strukturom., ali ne postoji dovoljno razvijena teorija
drutvene strukture koja bi sistematski objanjavala razne utvrene
pravilnosti.
Napokon, teorija drutvene strukture trebalo bi da bude to je
moguno vie dinamina, to znai da omoguuje objanjenje uzroka
raznih vrsta strukturalnih promena, kako endogenih, tj. promena koje
nastaju unutranjim razvojem strukture odreenog drutva, tako i
egzogenih, tj. da omoguuje predvianje promena koje se mogu
oekivati ako se drutvo s odreenom strukturom nae u osobenim
spoljnim uslovima koji proizilaze iz njegovih odnosa s ostalim
drutvima.
Navedeni primer teorije drutvene strukture pokazuje kako
se pojam teorije upotrebljava i za misaone tvorevine koje nemaju
potpunije razvijenu deduktivnu logiku strukturu, iji sadraj nije
sistematski ekspliciran i koje u celini i uim svojim delovima nisu na
dovoljno odreen nain iskustveno protumaene. Teorije ove vrste se
sastoje od niza osnovnih pretpostavki, definicija osnovnih pojmova i
prilino fragmentarnih iskustvenih saznanja iz razliitih podruja na
kojima je teorija bila primenjena. Slini bi se zakljuci morali izvesti
i iz analize logiko-epistemoloke strukture drugih vrlo irokih sociolokih teorija, kao to su na primer Marksova teorija otuenja ili
razne savremene teorije drutvene organizacije.
Reeno je da se nauna teorija zasniva na proverenim
iskustvenim uoptavanjima i naunim zakonima. Epistemoloke
a
) U sociologiji postoji niz znaajnih teorijskih pretpostavki i istraivanja o
uticaju drutvene strukture na ove pojave. Vid. R. K. Merton, Social Structure and
Anomie, u knjizi Social Theorv and Social Structure. Free Press, Glencoe, III. 1957;
E. H. Sutherland, White-Collar Crime, Drvden Press, New York, 1949; A. K. Cohen,
Delinquent Boys, Pree Press, Glencoe, 111., 1955; M. uri, Devijantno ponaanje i
drutvena struktura, Sociologija, g. III, (1961), br. 3-4.

231
230
funkcije teorije se najbolje vide na njenom odnosu prema naunim
zakonima. Osnovni zadatak teorije jeste da objanjava zakone time to ih (1)
komentarie, (2) meusobno povezuje i (3) tumai. esto se, meutim,
nedovoljno uviaju ovi razliiti aspekti teorijskog objanjavanja zakona, pa
se ono svodi samo na neki od njih, najee na postupak naveden pod (2).
Epistemoloka vanost teorijskog komentarisanja zakona i za
njihovo dublje objanjenje i za primenu u objanjavanju pojedinanih
sluajeva e se lako shvatiti ako se podseti da su zakoni izrazito apstraktni
stavovi, i da se njihove osnovne formulacije ograniavaju na bitnije i ee
relevantne uslove. Pod uticajem nekih drugih relevantnih uslova zakon se
vie ili manje modifikuje. Poznavanje ovih modifikacija je od bitnog znaaja
za ocenu stvarnog iskustvenog delokruga u kome vai neki zakon. Teorija,
kao ire saznanje o deterministikoj strukturi u kojoj se uspostavlja zakon
kao iskustveni odnos, moe da bude ovakav komentar, kojim se znatno
poveava mogunost primene apstraktnih zakona na razliite konkretne
uslove.24)
Integrativna funkcija teorije vidi se jasno iz navedenog primera
teorije o drutvenoj strukturi. Jedan od osnovnih zadataka teorije sastoji se u
sjedinjavanju naunog znanja putem povezivanja uih zakona u ire, i irih
zakona u teorije koje ih objanjavaju polazei od zajednikih postulata.
Najire teorije na taj nain postaju osnova teorijskih sistema.
Moe se postaviti pitanje: ta se dobij a teorijskim povezivanjem
zakona? Ima, naime, naunika, pa i epistemologa, koji smatraju da teorijsko
objanjavanje zakona nema veu saznajnu vrednost, nego da samo
omoguava sistematini je izlaganje zakona. Ovo gledite je pogreno.
Teorijskim povezivanjem niza zakona pojedinani zakon prestaje da bude
izolovano apstraktno-analitiko saznanje o nekom pojedinanom
iskustvenom odnosu. Njegovo povezivanje s drugim zakonima pokazuje
mesto odnosa izraenog u zakonu u odreenom uem ili irem deterministikom sistemu. Prvi korak nauke o otkrivanju deterministikih struktura
stvarnosti je apstraktno-analitiki. Ona uproava sloenu stvarnost punu
razliitih oblika, boja i zvukova. Usmera-vajui se analitiki na neke
osnovne odnose, nauka ih izoluje kako bi ih prouavala u to iem vidu.
Ali nauka ne staje na tome. Njen dalji zadatak jeste da precizno utvrena
saznanja o pojedinanim odnosima ponovo povee u novu sintezu, koja vie
nema pojavni karakter nego se zasniva na otkrivanju raznih odnosa koji
postoje u odreenom podruju stvarnosti. Povezivanjem pojedinanih
zakona u teorije koje su u stanju da ih
42

) Ovu. u epistemologiji manje uoenu funkciju teorije, dobro je objasnio

R. Braun. Vid. R. Brown, Explanation in Social Science, Routledge and Kegan Paul,
London, 1963, p. 14756.

objasne, dolazi se, dakle, do sintetikog teorijskog pogleda na odreen deo

stvarnosti.
U nekim stabilnijim i relativno prostim iskustvenim sistemima
(najtipiniji takav sistem je fizikalno podruje stvarnosti), ne mora se, u
praktinom pogledu, mnogo dobiti povezivanjem pojedinanih zakona u
neke ire teorijske celine. Zakon slobodnog padanja ne omoguuje neka
bogatija ili tanija predvianja u uslovima koji postoje na zemlji usled toga
to je objanjen teorijom gravitacije.25) Upravo na osnovu iskustava steenih
u prouavanju prostijih i stabilnijih deterministikih sistema, moglo se
razviti i postati dosta popularno gledite da je teorija u saznajnom pogledu
sterilna i da nauka nema vie ta da trai kad su na precizan nain utvreni
nauni zakoni. Meutim, u sloenijim sistemima, s izrazito razvojnom
tendencijom, teorijsko povezivanje pojedinanih zakona moe znatno
poveati mogunost strukturalnih i jo vie dinamikih predvianja. Poto se
zakoni nalaze u odreenim optim strukturama, konkretno u sociologiji u
strukturama globalnog drutva, ako se pojedinaan zakon moe dovesti u
vru vezu s ostalima, moe se s vie sigurnosti predviati to e se desiti u
drugim delovima globalnog sistema ako se na jednom njegovom mestu desi
neka promena. Na primer, poveanje drutvenog standarda zavisi od
podizanja proizvodnosti rada i postojeeg sistema raspodele. Meutim,
poveanje standarda moe da se odrazi na itavom nizu drugih pojava u
oblasti potronje, da unosi znaajne promene u nain korienja slobodnog
vremena itd., opet sa svoje strane moe da utie na druge drutvene pojave,
na primer na smanjenje razlika u ivotnom stilu izmeu pojedinih drutvenih
slojeva. to je neki drutveni proces znaajniji, to treba oekivati da e on
povlaiti obimnije promene u vie drugih oblasti drutvenog ivota. Ova
meusobna veza raznih procesa moe se bolje sagledati pomou ireg
teorijskog povezivanja razliitih zakona. No, jo vie povezivanje pojedinanih zakona poveava mogunost dinamikih predvianja. Objanjeno je
da su zakoni opti kondicionalni stavovi i da pojedinaan zakon ne kae kada
e se i gde uspostaviti odreeni ulo vi njegovog ispoljavanja, ve samo da
e se zakon ostvariti gde god budu postojali ovi uslovi. Meutim,
povezivanjem zakona istog i meusobno povezanih podruja mogu se otkriti
zakoni koji stoje u meusobnom vremenskom redosledu, ako jedan zakon
svojim delovanjem priprema uslove za ispoliavanje drugog zakona koji iz
njega dinamiki proizlazi, bilo neposredno bilo posle izvesnog vremena.
Otkrivanje vremenskog redosleda
25
) Teorijsko objanjenje omoguuje da se iz zakona izvedu tana
predvianja i u sasvim drukijim uslovima, to moe imati i praktinu vrednost, na
primer u kosmikim letovima.

233
232

razliitih zakona je osnovica za dinamike teorije. Ne moe se

izgraditi egzaktnija teorija o razvoju nekog drutvenog oblika ili
nekog tipa drutva dok nije poznat vremenski redosled zakona koji se
odnose na taj drutveni oblik, odnosno tip drutva, Sem toga,
teorijsko povezivanje zakona znatno olakava ispitivanje raznih
oblika meusobne zavisnosti i povratnog delovanja raznih procesa u
okviru nekog ireg drutvenog sistema.
Ovo su isto teorijske i praktine prednosti povezivanja
zakona odreenog podruja u teorijske sisteme. Ali, postoji i jedna
znaajna logiko-epistemoloka prednost, koja se sastoji u tome to
se u tom sluaju proces proveravanja nekog iskustvenog uoptavanja
i njegovo pretvaranje u nauni zakon znatno skrauje. Ako se
pretpostavka o nekom novom zakonu moe izvesti iz neke teorije o
ijoj tanosti govore ve brojna proveravanja, njeno proveravanje
moe da bude mnogo bre a istovremeno i pouzdanije. Ako se, na
primer, iz teorije o drutvenoj strukturi, koja je potvrena time to su
provereni mnogi zakoni koje ona objanjava, izvodi jedan novi
zakon, njegovo proveravanje je znatno jednostavnije, jer u prilog tog
zakona ide sva iskustvena evidencija koja inae potvruje teoriju. Od
proveravanja se u tom sluaju zahteva samo specijalna evidencija
kojom se zakon neposredno potvruje, naravno, pod pretpostavkom
da je on logiki pravilno izveden iz teorije.
Samim tim to pojedinane zakone povezuje u ire ce-line i
to iz optijih zakona izvodi zakone ueg obima, teorija i objanjava
zakone. Ali, ona objanjava zakone i na jedan drugi nain, nastojei
da otkrije unutranju strukturu procesa usled kojih se zakon
uspostavlja. Nauna teorija se, naime, ne moe svesti na opis, ak hi
na opis opteg i apstraktnog karaktera koji se znatno udaljuje od
pojavne ravni stvarnosti. Ona uvek ima pretenziju da objasni i ono to
nije neposredno vidljivo, ali to predstavlja unutranju sadrinu
odreenih odnosa koji su u zakonima ili u iskustvenim uoptavanjima
ve utvreni. Obino se ovaj postupak u objanjavanju zakona naziva
tumaenjem ili interpretiranjem, a vrlo esto se smatra da se tumaenje sastoji u otkrivanju tzv. mikrostrukture pojava na iji se
makroaspekt zakon odnosi. Veina optih stavova u sociologiji se
odnose na neke kolektivne drutvene oblike, klase, drutvene
organizacije, ekoloke oblike itd. i kazuju neto o raznim kolektivnim
makroaspektima tih pojava. Uzmimo na primer stavove da u
naseljima odreenog karaktera postoji vea ili manja drutvena
vidljivost raznih pojava i razliita organizacija drutvene kontrole.
esto se, meutim, smatra da je otkrivanje mikrostrukture ovih
kolektivnih pojava najbolji put za objanjenje svakog njihovog
makroaspekta i njihovih meusobnih makro-odnosa. itav niz
fizikalnih teorija su po svojoj strukturi mikro-

teorije. Polazei od nekih elementarnih estica i njihovih odnosa te

teorije nastoje da objasne ono to se zbiva u makrosvetu. Istog
karaktera je u biologiji genetika teorija naslea. Pretpostavkom o
postojanju nekih mikro-elemenata, gena, kao prenos-nika naslednih
osobina, ta teorija objanjava razne pojave u nasleivanju.
Po analogiji s ovim teorijama bilo je, a ima i danas, niz
pokuaja da se drutveni ivot i izrazito drutveni zakoni objanjavaju
pomou zakona o raznim osobinama ili delatno-stima pojedinaca.
Milovo shvatanje epistemoloke strukture sociologije jeste izrazit
primer pokuaja da se na individualno-psiholoki nivo redukuju svi
makro-zakoni o drutvenim odnosima. Meutim, i pre i posle Mila
bilo je ovakvih pokuaja (Hobsova teorija, socioloke pretpostavke
klasinog liberalizma i utilitarizma, M. Veber, Frojd, Moreno, razne
individualistike varijante savremene socioloke teorije akcije itd.).
Sve teorije ove vrste polaze od pretpostavke da makro-pojave u
oblasti drutva treba objanjavati traenjem njihovih najdubljih
uzroka u raznim individualnim osobinama pojedinaca koje se
smatraju mikroaspektom drutvenih pojava. Ali, svakako, nisu ni u
prolosti a ni danas sve socioloke teorije pripadale ovom tipu
mikro-teorija". U mnogim drugim teorijama se drutvene pojave
objanjavaju delovanjem drugih makro-pojava, na primer: razvojem
tehnologije, promenama u osnovnim drutveno-eko-nomskim
odnosima, karakterom odnosa izmeu drutva i prirodnih uslova,
geografskih i klimatskih itd. Meutim, tumaenje unutranjeg
sadraja procesa to deluje u raznim zakonima, koje ne predstavlja
uvek otkrivanje mikro-aspekta pojava, nesumnjivo je vaan elemenat
u teorijskom objanjavanju naunih zakona.
Do sada je isticano da se teorija zasniva na pouzdanim
iskustvenim uoptavanjima i proverenim naunim zakonima, i da ona
treba da omogui sistematsko sreivanje i dublje objanjavanje ve
poznatih iskustvenih saznanja. Meutim, uloga teorije se ovim ne
iscrpljuje. Njen zadatak se ne sastoji samo u tome da omoguuje
predvianja onih pojava koje u svom postojeem obliku moe da
objasni. Pored toga, teorija treba da bude i stalan izvor podsticaja za
postavljanje i uspeno rea-vanje novih pitanja. Ova osobina se
obino naziva heuristikom plodnou teorije. Na primer, teorija o
drutvenoj strukturi bi trebalo ne samo da povezuje sva saznanja o
vezama razliitih drutvenih pojava s drutvenim strukturama
odreenog tipa, nego da istovremeno bude iv izvor novih ideja o
tome u kojim pravcima treba nastaviti s ispitivanjem uticaja strukture
na ostale drutvene pojave, i da pretpostavke izvedene iz teorije budu
zatim iskustveno potvrene. Za heuristiki plodne teorije

235

234

postoji uvek najvee interesovanje u nauci, poto se one nalaze u

sreditu najivljih istraivanja. A istovremeno je naknadno
iskustveno potvrivanje pretpostavki izvedenih iz neke teorije
najubedljiviji dokaz o njenoj tanosti. Znatno se poveava ube-enje
u tanost neke teorije ako ona omogui predvianje nekih pojava za
koje se nezavisno od nje nije znalo.
Naunoj teoriji se, dakle, postavlja niz zahteva, meu kojima
su najvaniji: (1) da bude iskustveno proverljiva; (2) da bude
precizna, naravno, prema datim mogunostima i prema normama
odreene nauke; (3) da povezuje, objanjava i tumai proverena
iskustvena uoptavanja i zakone; (4) da moe biti upotrebljena za
predvianje onih pojava koje u svom postojeem obliku moe da
objasni; (5) da bude heuristiki plodna, i (6) da bude, bar
perspektivno, primenljiva u nekom obliku ljudske prakse. Tek sa
stanovita ovih osnovnih zahteva mogu se oceniti i neki drugi zahtevi
ili neka druga naela koja se esto istiu. U logikoj literaturi moe se
dosta esto nai zahtev za tzv. jednostavnou teorije. Taj zahtev je
vrlo star; postavio ga je jo u srednjem veku poznati sholastiar Okam
svojim uvenim stavom Entia.non sunt multiplicanda praeter
necessita-tem, to znai da osnovne pojmove treba svesti na
najneophod-niju meru. Zahtev za jednostavnou je povezan s
tenjom da teorijska saznanja budu jasna, to odreenija i da ih je to
lake primenjivati. Ali u ovom zahtevu dolazi do izraaja i jedno
estetsko naelo, jer kao uopte u ivotu i u teoriji jednostavnost znai
i lepotu. Meutim, nije opravdano apsolutizovati ovo naelo pre nego
to se razmotre ve izneti osnovni zahtevi, koji su, nesumnjivo, vrlo
sloeni i na koje esto jedna suvie pojednostavljena teorija nije u
stanju da odgovori. Jednostavnost prema tome nije primaran zahtev i
samostalna epistemoloka vrednost, nego samo najpoeljniji nain na
koji teorija treba da zadovolji osnovne epistemoloke zahteve.26)
Ovu dosta elementarnu analizu strukture i epistemoloke
funkcije teorije treba dopuniti razmatranjima o nainu njenog
nastajanja. Iz prethodnog izlaganja se moe zakljuiti da svaka
razvijena nauna teorija ima deduktivnu strukturu. Ova izrazito
deduktivna struktura razvijene teorije i jeste razlog mnogih pogrenih
shvatanja o njenom nastanku. Naime, sve do nedavno nisu u logici
bile dovoljno jasno uoene razlike izmeu dedukcije u formalnim
sistemima, na primer
u matematici i formalnoj logici, i deduktivne
sadrinske teorije.27) U matematikoj dedukciji ili u dedukciji u
formalnoj logici,
2e

) ire o epistemolokom znaaju naela jednostavnosti teorije vid. M.

Bunge, The Weight of Simplicitv in the Construction and Assay-ing of Scientific
Theories, Philosophy of Science, vol. 28 (1961), Na 2.
") Vid. R. B. Braitwaite, op. cit., p. 350-54.

pod pretpostavkom da je proces zakljuivanja taan, ispravnost

zakljuaka zavisi samo od polaznih aksioma. Sve dok ne doe do
pokuaja da se formalni matematiki ili logiki deduktivni modeli
primene u nekoj iskustvenoj oblasti, uopte se ne postavlja pitanje
njihove istinitosti, ve samo da li su oni logiki i matematiki
koherentni. Aksiomi se mogu izabrati proizvoljno, a koherentnost
zavisi jedino od toga da li je proces zakljuivanja bio ispravan i da li
je u zakljucima razvijeno samo ono to je prethodno bilo sadrano u
aksiomima ili postulatima. U deduktivnoj naunoj teoriji, meutim,
tanost postulata zavisi i od toga da li se potvruju iskustveni
zakljuci koji su iz njih izvedeni u onom delu stvarnosti na koji se
zakljuci odnose. Slikovito reeno, matematika dedukcija visi o
svome vrhu, o svojim izabranim aksiomima. Teorijsko-sadrinska
dedukcija se oslanja na iroku osnovu svojih zakljuaka koji se
neposredno odnose na stvarnost i od njihove tanosti zavisi
ispravnost njenoga vrha, tj. njenih teorijskih postulata. Ova zavisnost
deduktivne teorije od njene iskustvene osnove najbolje se vidi iz
sledeeg: ako se otkriju nove iskustvene pojave i novi iskustveni
odnosi koji posle iscrpnog ispitivanja pouzdanosti i ispravnosti
dobijenih podataka nisu u skladu sa teorijom, ova se mora menjati,
ispravljati, pa ak i naputati. Ali, ni najvee promene u teoriji ne
mogu da izmene ili opovrgnu iskustvene injenice koje su ranije bile
na egzaktan nain utvrene. Moe se, na primer, radikalno izmeniti
teorija o uzrocima ratova, ili, to je u stvari isto, mogu o tome
postojati razliite teorije, ali proverene injenice o istorijskim
ratovima stoje kao graa koja se mora uzimati u obzir u svim
korektnim teorijama. Promene u teorijskim shvatanjima mogu jedino
pokazati da ranija shvatanja o adekvatnoj iskustvenoj evidenciji nisu
bila dovoljno potpuna ili da su neki njihovi delovi teorijski irelevantni, ali ona ne mogu osporiti iskustvene podatke koji su prethodno
na korektan nauan nain utvreni. Ovo najbolje pokazuje koliko su u
nauci uvek u krajnjoj liniji primarne iskustvene injenice, premda,
kao to e se videti u poglavlju o teoriji naunog obavetenja, u
stvaranju izvorne evidencije teorijski momenti imaju vrlo veliku
ulogu.
Isto tako je pogreno smatrati da naune teorije, zbog toga
to su u svom razvijenom cbliku izrazito deduktivne, nastaju i
razvijaju se samo deduktivno, tj. da se uvek polazi od postulata ili
aksioma i od njih ide ka iskustvu. Ovakav put nastajanja i razvijanja
naunih teorija bio bi moguan samo pod pretpostavkom da su
polazni teorijski postulati iskljuivo intuitivne prirode, ti. da oni nisu
plodovi dugog i sistematskog iskustva o stvarnosti, nego neposredna
saznanja neeg to je jasno, oigledno i neosporno, ili sasvim
neoekivana intuitivna

236

237

poimanja najdubljih struktura stvarnosti. U stvari, teorijski postulati

su najee rezultat dugotrajnog prethodnog prouavanja stvarnosti i
nastaju kao pokuaj da se saznanje koje ve postoji u niim oblicima,
na primer u iskustvenim uoptava-njima, meusobno nepovezanim
zakonima i teorijama ueg obima sredi, povee i dalje uopti. To
znai da teorija esto nastaje i razvija se na induktivan nain. Ovaj
problem je u logici odavno poznat. Prilikom izlaganja Milovih
metodolokih shva-tanja je ukazano da Mil razlikuje dve vrste
dedukcije: dedukciju u klasinom smislu reci, koja od optih stavova
ide ka pojedinanim, i tzv. inverznu dedukciju, koja polazei od nekih
iskustvenih uoptavanja trai mogunost njihovog deduktivnog povezivanja. Neki savremeni logiari, na primer Nil, nazivaju ovaj drugi
nain nastajanja deduktivnih teorija sekundarnom indukcijom. Pod
primarnom indukcijom se podrazumevaju induktivni postupci
pomou kojih se stvaraju iskustvena uoptavanja i pojedinani
zakoni. Sekundarna indukcija, meutim, ima zadatak 28da ta
uoptavanja nieg reda povezuje u optije deduktiv-ne sisteme. )
Ovim se, naravno, ne eli umanjiti velika uloga dedukcije, ne
samo u sintetizovanju naunog znanja, nego i u razvijanju naunih
teorija. Ta uloga se najbolje vidi u onoj malo pre pomenutoj
heuristikoj plodnosti teorije. Iz neke postojee teorije se mogu na
deduktivan nain, stvaralakim kombino-vanjem njenih postulata
izvoditi mnoge nove hipoteze, koje se tek kasnije proveravaju u
iskustvu i na taj nain potvruju ili odbacuju. Svaka potvrena
hipoteza ove vrste znai proirenje naunog saznanja do kog se dolo
prvenstveno deduktiv-nim putem. No, to je neka nauka teorijski
manje razvijena, pomenuta sekundarna indukcija ima veu ulogu u
razvijanju njene teorije. Ovo treba utoliko pre naglasiti jer u logikoepi-stemolokoj literaturi postoje gledita koja sasvim osporavaju
vrednost indukcije u stvaralakom razvijanju 29teorije i svode je na
iskustveno proveravanje deduktivnih hipoteza. ) Indukcija se mora
uvek rukovoditi nekom hipotezom, ali sve hipoteze ne nastaju
deduktivnim razvijanjem postojeih naunih teorija. itav niz
hipoteza se pojavljuje kao nasluivanje problema o kome jo ne
postoje relevantna teorijska saznanja. Mnoge druge hipoteze nastaju
iz samog ivota, zbog potrebe da se reava neki zadatak koji namee
ivotna praksa, bez obzira da li je on u

nauci ranije obraivan ili nije, i da li se o njemu mogu iz postojee

teorije deduktivno izvesti dovoljno odreene pretpostavke.
Razmatranje naune teorije ne moe se u metodologiji jedne
posebne nauke iscrpsti na epistemolokoj ravni. Da li neka teorija
spada u domen jedne ili druge nauke, zavisi i od ontoloke prirode
njenih teorijskih postulata. Ve je reeno da svaka nauka nastaje na
osnovu neke naj optije polazne apstrakcije kojom se utvruje njen
iskustveni delokrug kao i osnovni ugao pod kojim ona prilazi
odreenom delu stvarnosti. Na osnovu toga se jedino moe utvrditi
da li se postulati neke naune teorije kreu u iskustvenom i
intencionalnom delokrugu odreene nauke. Prema tome, ako postoji
opta saglasnost u pogledu delokruga i osnovnog metodolokog
pristupa neke nauke, nema veih tekoa u odreivanju da li neka
teorija spada u nju ili neku drugu nauku. Ali, esto nema ove osnovne
saglasnosti. ili je ona vrlo neodreena. Sociologija je u tom pogledu
dosta karakteristian primer. Zbog toga odgovor na pitanje: koju teoriju treba smatrati sociolokom, zavisi od toga kako se odredi
delokrug sociologije i kako se shvata odnos izmeu nje i nekih drugih
nauka. O tome i u prolosti a i danas postoje u sociologiji razliita
shvatanja, mada se mnoga gledita razlikuju samo u nijansama. Stoga
shvatanje o prirodi socioloke teorije koje e biti izneto nije -prikaz
stvarnog stanja, pa ak ni preovla-irue tendencije u savremenoj
sociologiji, nego program koii se smatra najracionalnijim. Ono je
najtenje povezano s ranije iznetim shvatanjem o predmetu
sociologije i osobenostima sociolokog metoda.
Ako se sociologija shvati kao nauka o drutvu, oigledno je
da postulati sociolokih teorija, ne samo naj optije sistematske nego
i uih, moraju biti stavovi o drutvu i raznim izrazito drutvenim
odnosima, kao i stavovi o odnosima drutva prema spoljnoj prirodi i
prema bioloko-psihikoj ili antropolokoj prirodi oveka. Verovatno
e se odmah postaviti pitanje zato se odnosi drutva prema
biolokim, a jo vie prema psihikim osobinama ljudi izdvajaju u
posebnu osnovnu oblast socioloke teorije, kad je poznato da je
ovek kao vrsta proizvod svoje drutvene istorije, a i individualno je
od kolevke do groba izloen izuzetno snanom uticaju svoga poloaja
u drutvu? Pa ipak ovo izdvajanje ima niz opravdanja. Prvo, bioloki
a i psihiki razvoj oveka kao vrste, naroito njegovi nii oblici,
poinju daleko pre pojave ljudskog drutva. Zaeci biolokog i
psihikog razvoja oveka nalaze se duboko u njegovoj predrutvenoj,
ivotinjskoj istoriji. Drugo, svaki pojedinac i individualno ulazi u
drutvo s odreenim biolokim nasleem. U tom nasleu su sadrane,
svakako ne krute, ali ipak odreene mogunosti kasnijeg razvoja bar
nekih znaajnih ljudskih psihikih sposob-

28

) W. Kneale, op. cit., p. 103-6. 246-50.

") Tipian primer su hvatanja K. Popera i grupe njegovih sledbenika.
Vid. K. Popper, Logic of Scientilic Discoverv, p. 2730; isti, Conjectures and
Refutations, Basic Books, New York, London, 1962, passim.

238

239

nosti. Obino se iz injenice da je bioloko naslee znaajno za

kasniji psihiki razvoj oveka izvlae konzervativni, pa ak i
aristokratski zakljuci. Meutim, ovde izdvajanje naslea i bio-lokopsihikih osobina pojedinaca ima sasvim drugi smisao i drugi cilj.
Naslee i individualne osobine oveka se ne izdvajaju prvenstveno
zato da bi se traile i opravdavale neke nune razlike meu ljudima,
nego, upravo obrnuto, da bi se to svestranije prouavali razni
drutveni uticaji na razvoj potencijalnih ljudskih mogunosti. Izgleda,
naime, da usled negativnih drutvenih uticaja i izrazito drutvenih
ogranienja ostvarene sposobnosti mnogih ljudi znatno zaostaju za
potencijalnim sposobnostima s kojima oni dolaze na svet. Potrebno je
stoga ispitivati granice potencijalnih sposobnosti koje su sadrane u
nasleu i drutvene uslove u kojima se moe postii najvei domet u
njihovom ostvarivanju. A ako se potencijalne sposobnosti s
ostvarenim dometima ne poklapaju ili se znatno razlikuju, treba videti
koji drutveni inioci najvie utiu da se potencijalne mogunosti
ljudi ne ostvaruju. Na primer, vrlo krupan ne samo teorijski nego i
praktini zadatak jeste ispitivanje u kojoj meri odreeno drutvo
koristi intelektualni potencijal svojih lanova. Poznato je da ga razna
drutva koriste u razliitoj meri. A poto nije teko utvrditi da
odreena drutva ne koriste u dovoljnoj meri intelektualni potencijal
svojih lanova, treba ispitivati zbog ega se to deava. Upravo u
ovom smislu treba u sociologiji shvatiti Mark-sovu ideju otuenja. Ta
ideja ukazuje na potrebu stalnog pore-enja nekih osnovnih
antropolokih ovekovih osobina i mogunosti s realnim drutvenim
uslovima za njihovo ostvarivanje. Ti realni drutveni uslovi, naime,
mogu da od oveka otuuju izvesne njegove bitno ljudske
potencijalne sposobnosti, pretvarajui ga u intelektualnog bogalja i
moralnu nakazu.
Sve svoje realne oblike i delatnosti drutvo razvija u okviru
razliitih konkretno-istorijskih globalnih sistema, bez obzira to su
neki od tih sistema vrlo rudimentarni i minijaturni. Aksiomi opte
socioloke teorije moraju stoga biti teorijski stavovi u kojima su
uoptene zakonitosti postojanja .najrazliitijih istorijskih tipova
globalnih drutava, a pre svega stavovi o strukturi, organizaciji i
kulturi razliitih tipova globalnih drutava. Naravno, ako je teorija
ua, ako se odnosi samo na j.edan tip globalnih drutava, njeni
postulati mogu biti izvedeni iz uopta-vanja koja vae za taj tip
globalnih drutava, na primer za feudalno, kapitalistiko,
socijalistiko. to je teorija ira, optija, to njeni aksiomi moraju da
se zasnivaju na uoptavanju podataka o razliitim vrstama globalnih
drutava.
U podacima o organizaciji i kulturi globalnog drutva
sadran je ve i odreeni odnos drutva prema prirodnoj okolini, jer
taj odnos se ispoljava u obliku drutvene tehnologije

koja je jedan od bitnih temelja drutvene organizacije i elemenata

kulture, kao i u drugim oblastima kulture u kojima dolazi do izraaja
odnos drutvo-priroda i ovek-priroda.
Prilikom objanjavanja predmeta sociologije i osobeno-sti
sociolokog metoda naglaeno je da globalna drutva nisu apstraktni
totaliteti, ve da su vie ili manje funkcionalno i teritorijalno, a esto i
etniki-kulturno diferencirana, i, napokon, da su elementarni delovi
svakog ljudskog drutva pojedinci, konkretni ljudi. Socioloka teorija,
stoga, ne moe da bude samo apstraktna opta teorija o globalnom
drutvu, iako je opta teorija o globalnom drutvu svakako teorijsko
jezgro sociologije. Pa bi bila dovoljno sadrajna, ona mora
objanjavati specifine odnose izmeu globalnog drutva i
najrazliitijih njegovih de-lova i mora biti u stanju da to potpunije i
svestranije analizira i objanjava drutvene uslove ivota konkretnih
ljudi. To nesumnjivo znai da socioloka teorija mora sjedinjavati
ranije pomenuti makro i mikro-aspekt drutvenog ivota. Ali, slinost
izmeu razvijene socioloke teorije i mikro-teorija redukcioni-stikog
tipa, kakve postoje u nekim prirodnim naukama, samo je prividna. U
ovim poslednjim teorijama se pomou mikrostruk-tura, to znai
ponaanja nekih najsitnijih nevidljivih estica, uspeva objasniti i
fizikalna makro-struktura pojava koja se za-paa u svakodnevnom
iskustvu. Redukcionistike teorije u sociologiji stvorene su prema toj
analogiji. Pojedinac sa svojim individualnim osobinama, svojim
potrebama, nagonima, sposobnostima, tenjama, vrednostima i si.,
dobija ulogu analognu atomu, i zatim se iz mase meusobnih odnosa
pojedinaca izvodi drutvo u svim svojim oblicima i delatnostima. U
shvatanju, koje se ovde zastupa, drutvena mikro-struktura tj.
pojedinci sa svojim osobinama i neposrednim odnosima, pojavljuju se
kao sastavni deo, kao tkivo globalnog drutva. Premda mikrostruktura
ljudi s odreenim osobinama i svojim neposrednim odnosima
nije pasivan odblesak strukture, organizacije, kulture i opteg
stanja globalnog drutva, ipak se ona razvija pod preovlauju-im
uticajima globalnog drutva. Malo je, stoga, verovatno da bi se ovako
shvaena socioloka teorija i socioloki zakoni mogli re-dukovati na
psiholoku30ili bioloku teoriju, ili na bilo kakvu teoriju o oveku
pojedincu. ) Meutim, socioloka teonia bi mogla 1 trebalo bi da se
ukljui u jednu optu nauku u kojoj bi bila sjedinjena sva teorijska
znanja o oveku kao istorijskoj vrsti.
30
) ire o pokuajima i tekoama redukcionizma u sociologiji vid. M.
Brodbeck, Methodological Individualism: Definition and Reduc-tion, Philosophy of
Science, vol. 25 (1958), Na 1.

240

5.
STRUKTURA I KARAKTER NAUNOG
OBJANJENJA
Ispitivanje strukture i epistemolokih funkcija zakona i
teorija trebalo je da pokae kakve su prirode opti i sistematski
stavovi na kojima se zasniva teorijski sistem odreene nauke.
Analiza strukture i karaktera naunog objanjenja po-kazae jedan od
osnovnih naina primene tih optih stavova.31) Drugi nain primene
zakona i teorija dolazi do izraaja u naunim predvianjima. O
naunim predvianjima e se govoriti samo uzgred, koliko je
neophodno za razumevanje naunog objanjenja.
Zakoni i teorije su osnovna sredstva naunog objanjenja to
e se jasno videti iz njegove strukture. Svako razvijeno nauno
objanjenje je deterministike prirode. Ideal kome se tei u naunim
objanjenjima jeste otkrivanje neophodnih i dovoljnih uslova
nastanka pojave koju treba objasniti. Smisao ovog stava postae
jasniji poto se objasne pojmovi neophodnih i dovoljnih uslova.
(1) A je neophodan uslov pojave B, ako se B nikad ne
deava a da se prethodno ili istovremeno nije pojavilo A.
(2) A je dovoljan uslov pojave B, ako se B uvek javlja kad
se javi A.
(3) I, napokon, u treem sluaju koji predstavlja idealno
nauno objanjenje: A je neophodan i dovoljan uslov pojave B, ako
se B nikad ne pojavljuje a da se prethodno ili istovremeno nije
pojavilo A, i istovremeno se uvek javlja kad se pojavi A.
A moe biti neophodan, ali ne i dovoljan, uslov neke pojave.
To se deava uvek, kad je A sastavni deo nekog ireg
31

) O logiko-epistemolokim osobinama naunog objanjenja postoji vrlo

obimna literatura koju nije potrebno iscrpno nabrajati, poto se italac moe o njoj
ire obavestiti u svakom sistematskom epistemolokom delu. Jedno od takvih dela
jeste, npr., Neiglova knjiga navedena u prim. 12). Manje su prouene specifinosti
naunog objanjenja u drutvenim naukama. Najiscrpnija studija ove vrste jeste R.
Brown, Expla-. nation in Social Science, Routledge and Kegan Paul, London, 1963;
zanimljive su s ovog stanovita i knjige G. Gibson, The Logic of Social Inquiry,
Routledge and Kegan Paul, London, 1980. i P. Gardiner, The Nature of Historical
Explanation, Oxford University Press, London, 1952; od manjih rasprava jedna od
najpoznatijih je C. G. Hempel, P. Oppen-heim, The Logic of Explanation, u knjizi H.
Feigl, M. Brodbeck (eds.), Readings in the Philosophy of Science, Appletton-Century
Crofts, New York, 1953. U asopisu Cahiers Internationaux de Sociologie, vol. XXI
(1956) objavljeno je nekoliko radova o objanjenju u sociologiji i drugim drutvenim
naukama.

241
spleta uslova od kojih zavisi pojava B. Na primer, poznato je da je
odreeni minimum inteligencije-neophodan preduslov za postizanje
uspeha u odreenim vrstama kole. Lica koja ne poseduju taj
minimum nisu, i pored svih napora, u stanju da zavre te kole. To
znai da je odreen nivo inteligencije neophodan uslov uspeha u
nekom tipu kola. Ali, ipak, znatan broj dovoljno inteligentnih
uenika ne uspeva da zavri te kole zato to nedovoljno rade, a za
zavravanje kole je, pored bistrine, potreban i napor, sposobnost da
se istrajno ispunjavaju raznovrsni kolski zadaci. Nivo inteligencije
je, prema tome, neophodan ali ne i dovoljan uslov uspeha u koli. On
se javlja kao neophodan elemenat ireg spleta uslova. Oigledno je
stoga da u ovakvim sluajevima otkrivanje jednog neophodnog
uslova nije dovoljno za objanjenje odreene pojave.
Isto tako A moe biti dovoljan, ali ne i neophodan uslov
pojave B. Ovo se deava uvek kad postoji neki drugi uzrok pojave B
koji je nezavisan od A. Drugim recima, ako jedna pojava nastaje zbog
dva razliita, meusobno nezavisna uzroka, svaki od tih uzroka je
dovoljan uslov, tj. kad bilo koji od njih de-luje javlja se i pojava B.
Ali ni jedan od tih alternativnih uzroka nije neophodan uslov pojave
B, jer se ona javlja kad se pojavi bilo koji uzrok, a ne samo onaj koji
je oznaen simbolom A. Ovakvih sluajeva ima dosta u stvarnosti,
naroito u drutvenim naukama. Poznato je da vrlo razliiti i
nezavisni uzroni spletovi izazivaju neke oblike drutvenog
ponaanja, na primer izostajanje s posla. Svaki od tih spletova je
dovoljan, ali ne i neophodan uslov ovakvih pojava. Otkrivanje
dovoljnih uslova daje mnogo potpunije objanjenje pojedinane
pojave, nego poznavanje samo jednog neophodnog. Ali za
objanjenje neke vrste pojava, koja nije dovoljno homogena,
potrebno je poznavati razliite dovoljne uslove njenih uih podvrsta.
to je neka teorija ira i potpunija, ona e prilikom objanjavanja
odreene vrste pojava svestranije uzimati u obzir njene razliite
dovoljne uslove. Na taj nain teorija postaje primenljiva na
raznovrsnije konkretne sluajeve.
Takva razvijena teorija vrlo snano utie na nain klasifikovanja pojava. Jedno od osnovnih naela svake klasifikacije jeste
stvaranje to homogenijih grupa. Homogenost se moe postii na
raznim nivoima, ali, ako se zasniva na nekim pojavnim obelejima,
postignuta homogenost moe biti vrlo povrna, ak i samo prividna.
Mnogo dublja homogenost grupa u odreenoj klasifikaciji postie se
otkrivanjem specifinih deterministikih spletova koji predstavljaju
neophodne i dovoljne uslove odreene grupe pojava, koja je deo neke
ire vrste ili klase pojava. Ako se, na primer, pretpostavi da su bolest,
optereenost kunim poslovima, rad na sporednom zanimanju, odnosi
unutar

242

243

radnog kolektiva i si. nezavisni uzroci izostajanja s posla, o tome e

se prilikom njihovog klasifikovanja svakako voditi rauna, i nee se
smatrati da su izostanci s razliitim uzrocima stvarno ista pojava. Sve
razliite grupe izostanaka pripadaju jednoj optoj vrsti pojava,
meutim, s obzirom na specifinosti njihovih uzroka one se
posmatraju kao neto posebno. Usled toga se prilikom objanjavanja
moe uzeti u obzir ne samo ono to je relevantno za optu vrstu
pojava, nego ono to je osobeno njenim podvrstama.
Teorijski razvijenija nauka upravo zato to raspolae
odreenim saznanjima o neophodnim i dovoljnim uslovima neke
pojave moe s daleko vie sistema da usmerava opisivanje pojava.
Nestaje rasplinutosti naunog opisa pojava, i s tim povezane
neodreenosti i nesistematinosti u prikupljanju izvornih
obavetenja, nego se i prilikom traenja izvornih obavetenja i u
opisivanju ide neposrednije ka cilju. Trae se ona obavetenja za koja
se teorijski s dovoljno razloga pretpostavlja da su neophodna, jer se u
njima nalaze podaci koji su potrebni za ispitivanje inilaca koji utiu
na odreenu pojavu.
Nauna objanjenja se mogu klasifikovati prema vie
razliitih kriterija. Po logikom odnosu u kome se u objanjenjima
nalaze premise i zakljuak, ona se mogu podeliti na isto deduktivna,
ako zakljuak logiki nuno sledi iz premisa, ili probabilistika, ako
zakljuak proizilazi iz premisa samo s odreenom verovatnoom.
Zatim, objanjenja mogu biti struktural-no-funkcionalna, ako je cilj
da se otkrije poloaj i uloga neke vrste pojava u irem sistemu. Faktor
vremena dobija, meutim, sasvim drugu ulogu u genetikim
objanjenjima, iji je osnovni cilj objanjenje nastanka odreene
pojave. Po nekim shvata-njima poseban tip objanjenja su tzv.
teleoloka objanjenja u kojima se neko ponaanje objanjava
namerama i ciljevima koji se pomou njega ele postii. Kasnije e
se videti da ova teleoloka objanjenja ne mogu da zamene
deterministika. Ova Neigelova podela ne iscrpljuje sve mogunosti
klasifikovanja naunih 32objanjenja, nego samo ukazuje na neke
njihove najee tipove. )
Pojedino nauno objanjenje moe se odnositi na (1) neki
opti stav (iskustveno uoptavanje, zakon ili teoriju), i (2) na
pojedinane pojave odreene vrste. Moe se postaviti pitanje kuda u
ovakvoj podeli spada objanjavanje otkrivene statistike uestalosti
masovnih pojava. To zavisi od prirode

statistikih podataka. Ako se oni odnose na sasvim odreene sluajeve, i izraavaju neku kolektivnu osobinu pojedinanog sluaja,
moe se smatrati da se objanjava pojedinana pojava i kad se
objanjava razliita uestalost odreenih masovnih pojava u nekom
drutvu ili u nekom njegovom delu, na primer kad se objanjava
zato su u pojedinim krajevima neke zemlje stope nataliteta vrlo
razliite. Drugo je ako se u statistikom obliku pojavljuje neki odnos
izmeu dve ili vie promenljivih koji nije ogranien na pojedinane
sluajeve, na primer odnos izmeu stepena obrazovanja i
proizvodnosti rada u raznim drutvima. U tom sluaju se radi o
statistikom iskustvenom uoptavanju, a ne o statistikom opisu
pojedinanih sluajeva.
Iz onoga to je ve reeno o strukturi i epistemolokoj ulozi
naunih zakona i teorija moe se zakljuiti da se opti stavovi, tj.
zakoni i teorije, objanjavanju time to se izvode iz nekih optijih
zakona odnosno teorija, ili to se tumai unutranji sadraj procesa
usled kojeg se uspostavlja odnos to je izraen u naunom zakonu.
Vrlo esto su oba elementa naunog objanjenja nerazdvojno
zdruena. Pri tom se od teorije koja objanjava neki zakon ili ui
teorijski stav trai da bude u stanju da objasni i neke druge zakone i
teorijske stavove. U protivnom sluaju teorija ne bi raspolagala irom
iskustvenom evidencijom od one koja postoji za
objanjavani zakon,
niti bi ga povezivala u ire teorijske celine.33) Na primer, zakon
drutvene homogamije, koji je prethodno iskustvenim putem utvren,
objanjava se izvoenjem iz odreenih stavova teorije o drutvenoj
strukturi koji se odnose na drutvene klase i slojeve, a kojima se,
pored sklonosti za sklapanjem unutarklasnih, odnosno unutarslojnih
brakova mogu objasniti i druge osobine ovih drutvenih oblika.
U teorijskoj nauci je epistemoloki najvanije objanjavanje
zakona i teorija, poto se na taj nain njena opta saznanja postepeno
povezuju u sve jedinstveniji teorijski sistem. U neposrednoj
istraivakoj praksi se mnogo ee objanjavaju pojedinane pojave,
otkrivanjem njihovih neophodnih i dovoljnih uslova. Drugim recima,
pojedinana pojava se objanjava otkrivanjem njenih veza sa irim ili
uim delovima aktualne stvarnosti, kao i ispitivanjem delovanja
aktivnih posledica njene dalje ili neposrednije prolosti. Ne treba
posebno isticati da na razne drutvene pojave ne deluju samo aktualni
inioci, tj. objektivno stanje u trenutku kada se one zbivaju. Razne
osobine i oblici drutvenog ponaanja pojedinaca, kao i drutvenih
organizovanih ili difuznih oblika, rezultat su njihovog prethodnog razvoja, nastaju pod snanim uticajem u tom razvoju

32
) E. Nagel, The Structure of Science, p. 2026, kao i elo tree
poglavlje. Vid. u R. Brown, op. cit., p. 4044 et passim. Braun iscrpno klasifikuje
razna objanjenja prema karakteru iskustvenih inilaca na kojima se ona zasnivaju,
razlikujui u tom pogledu objanjenja pomou namera, sklonosti, razloga i funkcija.

33

) E. Nagel, op. cit., p. 36-37.

16

244

steenih iskustava i sklonosti. Ovi se, nesumnjivo, mogu shvatiti i kao

samo aktualni inioci. Meutim, u tenji za dubljim objanjenjem
uvek je korisno ispitati uslove njihovog obrazovanja u prolosti. Na
primer, prilikom ispitivanja aktualnih postupaka neke drutvene
organizacije treba uzeti u obzir nastajanje njene strukture i tradicije u
prolosti. Pod pritiskom novonastale situacije ove se mogu vie ili
manje menjati, ali one uvek utiu na aktualno ponaanje organizacije,
ako niim drugim a ono bar naporom koji organizacija mora uloiti
da bi izmenila neki deo svoje strukture i tradicije.
Prva pretpostavka naunog objanjenja neke pojedinane
pojave, a, kao to je reeno, to mogu biti i kolektivni skupovi
masovnih pojava, jeste taan opis njenog stanja. Ako se zanemari da
se prilikom objanjenja raznih pojava u svakodnevnom ivotu obino
ne stvara toliko sistematski i precizan opis objanjavanih pojava,
moe se rei, da na slian nain postupa i zdrav razum. I on ispituje
uslove u kojima se izvesno due ili krae vreme nalazila neka pojava,
nastojei da u njima otkrije uzroke one njene osobine, stanja ili
postupka koje eli da objasni. Prilikom otkrivanja tih uzroka zdrav
razum se oslanja na svakodnevno iskustvo i na to potpunije
neposredno poznavanje pojedinanog sluaja, a, zatim u njegovim
objanjenjima dolaze do izraaja rasprostranjena shvatanja i tradicije
odreene kulture. I pored postojanja ovih optih elemenata, bitna
osobina zdravorazumskih objanjenja jeste improvizacija; ona se
stvara za odreeni sluaj, najee zbog neke neposredne praktine
potrebe. Nauno objanjenje se radikalno razlikuje od
zdravorazumskog upravo po tome to se nastoji da ono ne bude
improvizacija, koja bi vaila samo za jedan odreen sluaj, nego da
objanjenje pojedinanih sluajeva ima u to veoj meri opti i
sistematski karakter. U naunom objanjenju se pojedinani sluajevi
izvode iz nekih optih pravilnosti, za koje je utvreno da vae za
itavu vrstu pojava kojoj oni pripadaju. Na tim optim saznanjima o
vrsti kojoj pripada pojedinani sluaj, zasniva se nauno objanjenje.
Ali, kao to je ve reeno, prilikom analize strukture naunog
zakona, ni jedan zakon ne iscrpljuje pojedinanu pojavu do kraja; ni
primena itavog niza zakona nije dovoljna da do kraja i bez ostatka
objasni konkretne individualne osobenosti pojedinanog sluaja.
Zbog toga se obino teorijsko jezgro objanjenja, koje se sastoji u
izvoenju objanjavane pojedinane pojave iz nekih optih naunih
stavova mora upotpunjavati nizom konkretnih saznanja o
pojedinanoj pojavi. Meutim, ako u nekom objanjenju ima vie
ovakvih improvizovanih dopuna i ako one preovladavaju, ono se ne
smatra razvijenim naunim objanjenjem. Neki epistemolozi
(Hempel) predlau da se ono

245

nazove skicom naunog objanjenja, upravo zato da bi se ukazalo na

njegovu potpunost.
Nauno objanjenje dobij a sistematski karakter prime-nom
naunih zakona i teorija. Svaka konkretna pojava povezana je
bezbrojnim vezama sa drugim iskustvenim pojavama. Sve te veze,
meutim, nisu podjednako znaajne za onu njenu osobinu, stanje ili
promenu koji se u odreenom sluaju ele objasniti. Nauka nastoji da
u sloenom iskustvenom kompleksu razliitih veza i odnosa u kojima
postoji ili je nastala objanjavana pojava, utvrdi njene neophodne i
dovoljne uslove pomou proverenih zakona i teorija. Pojedinana
pojava moe se smatrati posebnim sluajem nekog opteg zakona ili
teorije ako se njeni iskustveno utvreni poetni ulo vi podudaraju s
uslovima vaenja odreenog zakona ili teorije. Na primer, u
objanjavanju uzroka zbog kojih se razveo neki brak ili grupa
brakova, na njihov opis se primenjuju teorijska znanja o uzrocima
razvoda. Objanjenje je osnovano samo ako su u opisu objanjavanih
pojava, njihovim poetnim uslovima, iskustveno utvreni ulo vi
vaenja primenjenih teorijskih stavova. U objanjenje posebne pojave
moe se imati tim vee poverenje to su pri-menjeni teorijski stavovi
bolje provereni.
Poto su u teorijski razvijenom naunom objanjenju
neophodni i dovoljni uslovi objanjene pojave izvedeni iz njenih
poetnih uslova, tj. iz opisa njenog stanja i poloaja u stvarnosti, na
osnovu zakona i teorija, po svojoj logikoj strukturi takvo objanjenje
je deduktivan zakljuak, u kome su jedne premise provereni nauni
zakoni ili provereni teorijski stavovi, a druge sadre pouzdane i
precizne iskustvene podatke o poetnim uslovima objanjavane
pojave. Ponekad se nedovoljno uvia da su u zasnovanom naunom
objanjenju podjednako neophodne premise obe vrste, premda se
njihove funkcije razlikuju. Iz logike je poznato da se iz dva opta
stava ne moe izvesti pojedinaan stav. Da bi se iz optih stavova
mogao izvesti neki pojedinaan stav, mora postojati bar jedna
pojedinana premisa. U naunom objanjenju pojedinanih pojava
ova premisa sadri opis poetnih uslova objanjavane pojave. Od
teorijskih stavova zavise dubina i sistematski karakter objanjenja, jer
to se neka pojava moe ukljuiti u iri teorijski okvir, to se vie
saznaje o deterministikim strukturama u kojima ona nastaje. Zakoni
i teorije su garantija da iskustveni odnos koji se iznosi kao
objanjenje pojave nije sluajan i proizvoljan. Kad se, na primer,
uestalost odreene vrste sukoba u nekoj organizaciji objanjava
pomou nekih proverenih stavova teorije organizacije, objanjenje
nije improvizacija jer se u njemu primenjuju saznanja koja su ve
nezavisno potvrena u nizu drugih sluajeva. Upravo ova primena
nezavisno utvrenih optih sa-

246

247

znanja na konkretne sluajeve daje naunom objanjenju karakter

optosti.
Meutim, tanost objanjenja konkretnih pojava ni iz daleka
ne zavisi samo od tanosti optih stavova pomou kojih se one
objanjavaju, tj. od tanosti zakona i teorija. Nema ta-nog i
egzaktnog objanjenja ako objanjavane pojave nisu temeljito opisane
i ako u opisu njihovih poetnih uslova nisu sadrani precizni podaci o
onome to se teorijski smatra njihovim neophodnim i dovoljnim
uslovima. Samo pomou teorije, ma koliko ona bila tana, ne moe se
nita pojedinano objasniti sve dok ne postoji upotrebljiv opis
poetnih uslova konkretne pojave. Ni najbolji kliniar u nekoj oblasti
medicine ne moe dati konkretnu dijagnozu bez pregleda bolesnika,
pomou koga treba utvrditi stanje njegovog organizma. Tek kad se na
podatke dobijene pregledom i anamnezom bolesnika pri-mene
teorijska saznanja medicine, koja se odnose na odreene oblike
patologije, postaje moguna konkretna dijagnoza. Ta konkretna
dijagnoza je u stvari saeto objanjenje stanja koje je utvreno u toku
klinikog pregleda. Precizan opis poetnih uslova je, dakle,
neophodan uslov tanih objanjenja, poto su pouzdano i precizno
utvreni poetni uslovi njegov iskustveni temelj.
to se odreene pojave mogu objasniti u irem teorijskom
okviru, pod pretpostavkom da sistematinost ne ide na utrb
preciznosti, objanjenje je vre zasnovano, jer se objanjavane
pojave posmatraju u irem deterministikom spletu. Ipak, konanih
naunih objanjenja nema iz vie razloga. Prvi od niih je ontoloke
prirode. Uzroni nizovi u koiima se nalaze objanjavane pojave su
beskonani. Praktino je pitanje do koje mere prilikom objanjavanja
odreene pojave moe da bude vana njena prolost i veze s drugim
pojavama u aktualnoj situaciji. A od stupnja teorijske razvijenosti
neke nauke zavisi u kojoj se meri moe prilikom objanjavanja neke
pojave uzeti u obzir uzroni niz iji je ona kraj, i deterministiki splet
iji je ona aktualni deo. Drugi, gnoseoloki, razlog zbog koga nema
konanih objanjenja najtenje je povezan s prethodnim. Naime, ne
postoje konana teorijska saznanja i na svako objanjenje uvek je
moguno postaviti jedno novo zato". Pitanje je da li je to novo
zato" teorijski ili praktino vano, i da li spada u odreenu nauku,
ali u naelu ono je moguno kao zahtev da se dalje razvija neko
postojee objanjenje.
Iz izloene strukture naunog objanjenja moe se zakljuiti
da je za nauno objanjenje podjednako neophodno raspolagati
dovoljno odreenim i proverenim teorijskim stavovima i preciznim
opisom poetnih uslova objanjavanih pojava. Oigledno je, dakle, da
je opisivanje objanjavanih pojava bitan

elemenat objanjenja. Meutim, epistemoloki fenomenalizam

precenjuje znaaj opisa pojava u njihovom objanjavanju, pa ak
brie granicu izmeu preciznog opisa i objanjenja. Ovakvo shvatanje
prirode naunog objanjenja logiki proizilazi iz feno-rnenalizma kao
opteg epistemolokog stanovita. S obzirom da odbacuje mogunost
i potrebu da nauka otkriva neke dublje deterministike strukture
stvarnosti, fenomenalizam mora objanjenje izjednaiti s opisom.
Najdosledniji fenomenalisti stvarno smatraju da nema razlike izmeu
objanjenja i preciznog, sistematskog i to ekonominijeg opisa.
Nauka moe da kae samo kako se neto zbiva, a ne i zato. Zato"
spada u metafiziku.
O ulozi preciznog opisa poetnih uslova u objanjenju ve je
dovoljno reeno. Treba dodati da opis moe imati i znatnu
prognostiku vrednost, tj. slui kao osnova za predvianja. Neka kao
primer poslui relativno prost statistiki opis prirodnog kretanja
stanovnitva. Povezivanjem redovnih podataka o prirodnom kretanju
stanovnitva i preseljavanjima s diskontinuiranim popisnim podacima
o optim strukturama stanovnitva moe se izgraditi opisna osnova za
mnogobrojna praktino vrlo znaajna predvianja. Mogu se, na
primer, predviati budui kontigenti dece koja e odreene godine
doi u uzrast u kome poinje obavezno kolovanje i na taj nain
predvideti potrebe u kolskim mestima, nastavnim kadrovima,
teritorijalnom rasporedu kola; mogu se predviati vojni efektivi,
naroito ako se uzme u obzir jedan dosta stabilan procenat lica
nesposobnih za vojsku; zatim potrebna stambena izgradnja za
zadovoljavanje stambenih potreba novih brakova itd. Dakle, precizan
opis omoguuje niz predvianja. to neke pojave imaju stabilnije
strukture, njihov sistematski opis omoguuje pouzdanija predvianja,
ak i bez ikakvog teorijskog objanjavanja.
Meutim, ovakva predvianja ne znae da su odreene
pojave nauno objanjene. esto se, naime, misli da objanjenje i
predvianje imaju identinu logiku strukturu. Jedina razlika izmeu
objanjenja i predvianja sastojala bi se u tome to su u objanjenju i
pojave koje se objanjavaju i njihovi poetni uslovi poznati i
objanjenje dolazi post factum. U predvianjima predviena pojava
se jo nije desila, ali se njeno pojavljivanje oekuje na osnovu nekih
teorijskih pretpostavki i poznatih poetnih uslova ili njihovog
budueg razvoja. Nedostatak ovakvog shvatanja odnosa izmeu
naunog objanjenja i predvianja sastoji se u tome to sva
predvianja nemaju ovako razvijenu teorijsku osnovu. Na prvi pogled
moe izgledati paradoksalno, ali je sasvim razumljivo da se neke
teorijski slabije objanjene pojave mogu lake i tanije predviati
zato to se pojavljuju u stabilnijim deterministikim strukturama,
nego neke druge teorijski mnogo bolje objanjene pojave

248

249

koje se javljaju u otvorenijim deterministikim spletovima. Usled

toga je u ovom drugom sluaju, iako su poznati relevantni uslovi
pojava, mnogo tee predviati njihove budue poetne uslove, a
tano poznavanje poetnih uslova je podjednako vano za konkretna
predvianja i konkretna objanjenja. Bez poznavanja konkretnih
poetnih uslova predvianje moe biti samo sasvim kondicionalno i
usled toga, ukoliko se odnosi na konkretni sluaj, nepotpuno.
injenica da se neke teorijski dobro objanjene pojave vrlo
teko predviaju, mnogo tee od slabije objanjenih, nije osobenost
drutvenih nauka. Poznato je da su najstabilnija razna astronomska
predvianja, koja se vrlo esto uzimaju kao primer naune
egzaktnosti, ali se uvek ne uvia da je jedan od bitnih preduslova
ovih predvianja okolnost da se astronomske pojave deavaju u
vrsto zatvorenim prirodnim sistemima, i da nema razloga da se
oekuje da e unutranje strukture pojedinog astronomskog sistema u
dosledno vreme shvaeno u astronomskom smislu biti
znaajnije izmenjene uticajem nekog inioca izvan sistema; na primer
da e neki drugi sistem bitno uticati na promene odnosa izmeu
pojedinih planeta i Sunca u Sunevom sistemu. Zbog toga to je
sistem zatvoren, a otkriveni su zakoni koji objanjavaju putanje
raznih nebeskih tela, mogu se na osnovu tih zakona i poznavanja
aktualnog stanja sistema predviati niegova stanja u dalekoj
budunosti. Na drugoj strani, vrlo je teko tano predvideti ta e se
desiti s listom koii padne s drveta posle pet minuta, iako postoje vrlo
egzaktna relevantna nauna saznanja o tome, samo zato to nije lako
utvrditi sve poetne uslove u vrlo dinaminim uslovima ovog kretanja
(strujanja vazduha, razliiti poloaj lista u kretanju, neravnine terena
itd.). Naravno, kad bi se raspolagalo svim poetnim uslovima, i kad
bi uopte to bilo praktino vano, i ovo predvianje bi moglo, na
osnovu postojeih fizikalnih teorijskih saznania. da bude vrlo
tano.34)
Bilo bi pogreno, zbog toga to postoji izvesna nesraz-mera
izmeu naunog objanjenja i predvianja, saznajnu vrednost
pojedinih objanjenja meriti samo njihovom prognostikom
sposobnou. Jedina epistemoloki pouzdana osnova za ocenu
vrednosti objanjenja jesu irina i stepen proverenosti teorijskih
stavova na osnovu kojih se utvruju neophodni i dovoljni uslovi
objanjavanih pojava i preciznost opisa njihovih poetnih uslova.
Poto je izneta struktura naunog objanjenja, treba se
ukratko osvrnuti na osnovne argumente koji se iznose protiv
deterministikog shvatanja naunog objanjenja, i na taj nain

upotpuniti ono to je u ovome ve reeno prilikom analize

metodolokih shvatanja Maksa Vebera i nemakog istorizma.
Epistemoloki pravci koji odbacuju mogunost otkrivanja zakona u
drutvenom ivotu, i koji drutvene nauke u stvari svode na isto rij
sko opisivanje pojedinih kultura i isto rij skih epoha, logino moraju
odbacivati i objanjenje ove vrste. ak i kada ne odriu potpuno
mogunost otkrivanja zakona u drutvenom ivotu, ovi pravci pridaju
zakonima sasvim sporednu ulogu u drutvenim naukama. Smatra se
da su zakoni neophodni u objanjavanju prirode, u iju bit ovek ne
moe da prodre dok se kultura, kao delo ovekovog slobodnog
stvaralatva, moe shvatiti jedino iznutra, razumevanjem njenih
idejno-vrednosnih sadraja i uivljavanjem u psihiki ivot i istorijski
mentalitet ljudi i drutvenih zajednica koji su je stvarali. Pri tome
ekskluzivni j i zastupnici teorije razumevanja, kao zamene za deterministiko objanjenje, smatraju da se ono svodi na uivljavanje u neke
prole kulturno-istorijske sadraje, da se moe razu-meti samo ono to
se moe ponovo doiveti, i da tamo gde prestaje mogunost ponovnog
preivljavanja odreenih isto rij skih iskustava prestaje i mogunost
njihovog naunog prouavanja. U epistemolokom pogledu razna
shvatanja razumeva-nja, kao osobenog nauno-istraivakog
postupka, kojima se eli zameniti nauno objanjenje imaju niz bitnih
nedostataka. Prvi od njih sastoji se u tome to pojam razumevanja nije
nigde tano odreen, iako se pod njim podrazumevaju vrlo razliite
stvan.ss) Razumevanje moe da bude (a) utvrivanje i celovito
izlaganje stvarnog sadraja psihikog ivota lica koja su uestvovala
ili uestvuju u nekom obliku drutvenog ivota, tj. mogu se iskustveno ispitati njihove ideje, vrednosti, tenje, namere i planovi u
onom obliku u kome su ti psihiki sadraji sastavni deo odreenog
drutvenog ponaanja. U tom sluaju razumevanje ima izrazito opisnu
funkciju i nipoto ne moe da zameni nauno objasnien">e pojava,
sem ako se ne smatra da su tana saznanja o subjektivnom miljenju i
stavu ljudi koji uestvuju u nekoj drutvenoj pojavi dovoljni za njeno
nauno objam'enje. Ali. kad bi ono to ljudi misle da su uzroci
njihovog ponaanja bilo do-volino za nauno objanienje stvarnih
uzroka, izgubila bi se svaka razlika izmeu nauke i zdravog razuma,
odnosno izmeu nauke i odreenog konkretno-istorijskog oblika
drutvene ideologije. Naime, zdravorazumska i ideoloka shvatanja
pokazuju sta ljudi misle da su njihove pobude i smatraju da su stvarni
uzroci njihovih postupaka, ali je teko verovati da bi bilo ko

S4

) E. Nagel, op. bit., p. 460-461.

35
) Iscrpnija kritika razmatranja epistemolokog smisla razumevanja"
vid. u Th. Abel, The Operation Called "Verstehen", u knjizi H. Feigl. M. Brodbeck
(eds.), Readings in The Philosophy of Science, P. 677-687; Q. Gibson, op. cit., eh. V.

250
u nauci mogao misliti da poznavanje i razumevanje subjektivnih
shvatanja ljudi mogu da zameno nauno objanjenje. U stvari,
vrednost prouavanja psihikog aspekta drutvenih pojava zavisi od
toga u kojoj meri podaci o psihikom ivotu pomau da se potpunije
otkriju i shvate stvarni uzroci odreenih drutvenih pojava, a esto je
osnovni nauni zadatak upravo da se objasni kako odreeni objektivni
ulo vi utiu na nastanak i menjanje drutvene psihologije i drutvene
kulture. Sociologija kulture tei upravo da objasni usled ega se u
odreenim konkretnim drutveno-istorijskim prilikama pojavljuje neka kulturna tvorevina ili celovita kultura s odreenim sadrajem,
formom i stilom, i kako one zatim utiu na drutvo.
(b) Razumevanje, meutim, moe da se sastoji i u samostalnom tumaenju smisla raznih oblika drutvenog ponaanja,
individualnog i kolektivnog, na osnovu istraivaevog iskustva, a
samo uz manje ili vee oslanjanje na izvorne podatke o psihikim
osobinama ljudi iz odreene drutvene sredine. Kad istraiva
samostalno tumai smisao odreenog ponaanja, a ne preuzima prosto
smisao koji su svom ponaanju dali uesnici, u tako shvaenom
razumevanju" se nuno javljaju izvesne nove pretpostavke, koje nisu
sadrane u izvornim psihikim podacima i tanost razumevanja
zavisi, pored kvaliteta izvornih podataka, i od teorijske osnovanosti
pretpostavki upotrebljenih u njihovom tumaenju. U tom sluaju
mnogo je bolje da te pretpostavke proizilaze iz proverenih optih
saznanja, po mogunosti zakona i teorija, nego iz nesistematizovanog
linog iskustva pojedinog istraivaa. Na Veberovom primeru se
videlo da se ovo shvatanje razumevanja, kao samostalnog naunog
tumaenja odreenih oblika ljudskog ponaanja, ako se dosledno
razvije, prilino pribliava ranije iznetom shvatanju strukture naunog
objanjenja.
(c) U treem sluaju razumevanje moe, napokon, da bude
tumaenje sadraja, usmerenosti, logike ili estetske strukture i stila
raznih oblika drutvene kulture, na primer, tumaenje sadraja, smisla
i unutranje logike religije nekog drutva, njegove filozofije, morala,
pravnog sistema, umetnosti, politike ili profesionalne ideologije, kao
i njihovih meusobnih smi-saonih veza. Ovakva unutranja analiza
pojedinih oblasti drutvene kulture i njenog osnovnog sadraja je
socioloki nesumnjivo vrlo znaajna. Ona je jedna od neophodnih
predradnji ne samo za sociologiju kulture, nego i za najvei deo
ostalih sociolokih prouavanja. Ne moe se shvatiti neka
organizacija ako se ne poznaje i ne razume smisao njene ideologije,
njenog programa, organizacijskih naela i operativne doktrine. Pa
ipak za socioloko prouavanje organizacije to nije ni izdaleka
dovoljno. Neophodno je raspolagati nizom podataka o raznim
objektiv-

251
nim osobinama organizacije, njenoj delatnosti i uslovima u kojima je
ona nastala i u kojima deluje. Tek u tom sluaiu se mogu objasniti
drutveni uslovi i uzroci nastanka njenih idejnih, organizacijskih i
operativnih naela, kao i utvrditi u kojoj se meri ona ostvaruju u
delatnosti organizacije. Ili, drugi primer, teko je potpunije shvatiti
uzroke raznih tekoa u razvoju nekih novih oblika drutvene
delatnosti u nekom drutvu ako nije ispitano da li se norme na kojima
se zasniva taj novi oblik delatnosti ne sukobljavaju s duboko
ukorenjenim tradicionalnim shvatanjima drutvene kulture toga
drutva. Pretpostavimo da u neko nerazvijeno drutvo treba uneti
nauku, koja je nesumnjivo jedna vrlo osobena drutvena delatnost.
Da li e taj pokuaj naii na vee ili manje smetnje, zavisi, izmeu
ostalog, i od toga u kojoj se meri neke duboko ukorenjene i trajne
kulturne vrednosti toga drutva suprotstavljaju normama na kojima se
zasniva nauka. Ako fatalizam proima kulturu nekog drutva, ili ako
se u njoj ne ceni istrajan i samopregoran rad, samostalni razvoj nauke
e u njemu nailaziti na velike tekoe. Da bi se razumeli neki izvori
tih tekoa, potrebno je analizirati sadraj drutvene kulture.
Ali ipak, izolovano uzete analize sadraja i opte usmerenosti drutvene kulture ili bilo kog posebnog oblika kulturnog
stvaralatva nisu dovoljne za njihovo socioloko objanjenje, ako se
ne pretpostavi da se kultura ili neki oblik kulturnog stvaralatva
razvijaju nezavisno od opteg sklopa drutvenog ivota, po nekim
svojim vlastitim imanentnim zakonima, ili da je odreeni oblik
kulturnog stvaralatva osnovna determinanta itavog drutvenog
razvoja. Ako neko, na primer, smatra da je religija osnovni inilac
itavog drutvenog razvoja, on moe da tvrdi da je, time to je
shvatio smisao i uticaje odreene religije, otkrio najoptije uzroke
najrazliitijih drugih drutvenih pbjava. Meutim, koliko je takva ili
slina tvrdnja nauno osnovana? Poto je oigledno da se pomenuto
stanovite ne moe prihva^ titi, ispitivanje unutranieg smisla
pojedinih delatnosti i kulturnih tvorevina jeste samo jedan, mada
neophodan deo njihovog sociolokog objanjavanja koje se sastoii u
otkrivanju meusobnih odnosa pojedinanih oblasti drutvenog
ivota i njihovih veza s optim sklopom drutva u odreenom istorijskom periodu. Dakle i u ovom vidu razumevanje" je samo
predradnja za kompleksnije nauno objanjenje.
Reeno je da pojam razumevanja nije bio jasno odreen.
Druga epistemoloka slabost ovih pravaca jeste to zapostavljaju
razradu istraivakih postupaka podesnih za metodi-nije stvaranje
osnove za objanjavanje drutvenih pojava i sasvim nedovoljno
uviaju epistemoloki znaaj dokazne strane naunog objanjenja.
Sva se nada polagala, i jo uvek se polae,

253

252
u istraivaevo neposredno uivljavanje i njegovu sposobnost da intuitivno
poima odreene idejno-vrednosne kulturne komplekse, a zapostavljalo se
unapreivanje postupaka za sistematsko prikupljanje podataka i za njihovu
egzaktniju analizu. Zbog toga se i nain izlaganja u mnogim naunim
radovima koji su nastali u krilu ovog epistemolokog shvatanja znatno
pribliava umetnikoj knjievnosti. Nema u tim radovima dovoljno dokazne
snage, nema neophodne sistematske injenike dokumentacije, nema
dovoljno nastojanja da se pokae kako polazei od izvornih podataka niz
zakljuaka vodi do konanih sinte-tekih rezultata. Ali esto ima vrlo
snanog poniranja u neke osnovne karakteristike pojedinih tipova kulture.
Meutim, koliko su te, esto vrlo snane slike iskustveno osnovane, a koliko
su plod istraivaeve mate, ne moe se na osnovu tih radova ni lako ni
dovoljno zakljuiti.
Treba ipak rei da su istaknutiji predstavnici ovog pravca imali
mnogo smisla za kulturno-istorijske sinteze i svojim radovima su ukazali na
neophodnost da se u sociolokim prouavanjima raznih oblasti drutvenog
ivota primenjuiu metodi kulturnoistoriskih i drugih nauka koje ispituju
unutranju strukturu odreenih kulturnih tvorevina. Diltajevi pokuaji da
razradi epistemoloke osnove hermeneutike, kao sredstva za celovitiju
sintezu kulturnih celina, tipian su primer ovakvih nastojanje za koje veina
vrlo uticajnih struja u savremenoj sociologiji (empirizam, strukturalnofunkcionalistika i formalna kola) nisu imale dovoljno razumevania, poto
su sociologiju preteno usmeravale na prouavanje usko shvaenih objektivnih drutvenih odnosa, iskljuujui iz njenog delokruga sve-straniie
socioloko prouavanie drutvene kulture. Ipak iz po-menutih nastojanja
nisu proistekla neka ira i sistematini]a metodoloka reenja.
Iz ovog razmatranja moe se zakljuiti da pokuaj da se
deterministiki tip naunog objanjenja, zasnovan na prime-ni proverenih
optih naunih stavova na pouzdano i precizno utvrene poetne uslove
objanjavanih pojava, zameni vrlo neodreenim pojmom razumevanja" ne
moe da izdri epistemoloku kritiku. Pojedini postupci na koje su ukazivali
razni zastupnici ideje razumevanja" imaju opravdanje samo kao delovi
svestranijeg stvaranja sociolokih izvornih obavetenja ili kao predradnje
razvijenog sociolokog objanjenja. Nema sum-nje da saznanja do kojih se
moe doi putem sva tri navedena oblika razumevanja" mogu da budu
nauno znaajna obavetenja i da imaju znatnu heuristiku vrednost. Ipak se
od naunog objanjenja mora prvenstveno zahtevati dokazna snaga.
Deterministiko objanjavanje pojava se ponekad osporava s jo
jednog stanovita, time to mu se suprotstavlja teleo-

loko. Sve svesne ljudske delatnosti, pojedinane i kolektivne, motivisane su

nekim ciljevima koji se ele ostvariti. Ponekad se usled toga izvodi
zakljuak da se one ne mogu uzrono objanjavati. Smatra se, naime, da bi
se njihovim uzrokom mogao smatrati samo cilj kome ljudi tee pomou
odreene delatnosti. A, kako se cilj nalazi u budunosti, bilo bi besmisleno u
njemu videti uzrok, jer uzrok ne moe da se pojavi pre svoje posledice. Zbog
toga se smatra da se ovi izrazito svrhoviti oblici drutvene, i uopte ljudske
delatnosti mogu objanjavati jedino teleoloki. ispitivanjem veze izmeu
delatnosti i njenog cilja. U stvari se, bar u naelu, svako teleoloko
objanjenje moe pretvoriti u deterministiko. Svaka svesna $vrsishodna
akcija (prema tome teleologija se uzima samo u uem smislu svesne
delatnosti, a ne i kao tzv. nesvesna, spontana teleologija ili svrhovitost o
kojoj se esto govori u biolokim naukama) moe se dvostruko povezati sa
deterministikom strukturom onog podruja stvarnosti na kome nastaje i u
kome se odviia.36) Prvo, samo prividno je postavljeni cilj uzrok te delatnosti.
Stvarni uzrok neke svrsishodne delatnosti je splet okolnosti koji je uslovio
postavljanje cilja, i koji, zatim, odrava uporno nastojanje nekog pojedinca
ili kolektiva da ostvari postavljeni cilj. Nije program neke organizacije uzrok
njene delatnosti, nego su iskustvo te organizacije, uslovi u kojima ona ivi,
njen poloaj u odreenom drutvu itd. uzroci zbog kojih je nastao program
kao pokuaj da se jasno i celovito odrede ciljevi njenog budueg delovanja.
Izvor i motivi drutvene delatnosti mogu se, prema tome, deterministiki
objanjavati. Drugo, i svi konkretni postupci od kojih se sastoji neka
svrsishodna delatnost moraju se uklopiti u deterministiku strukturu
odreenog dela stvarnosti. Od naina kako se ta delatnost ukljuuje u tu
strukturu i od njene efikasnosti da u toj strukturi izvri neke eljene
promene, zavisi da li e postavljeni cilj biti ostvaren. Jer svaki postavljeni
cilj pretpostavlja da onaj ko ga je postavio moe u skladu s ciljem izvriti
neke promene u postojeim uslovima. Ciljeva ima realistinih i
nerealistinih, onih koji se ostvaruju i onih koii se ne ostvaruju, i postie se
neto to niko nije oekivao. Cilj, dakle, ukazuje u najboljem sluaju samo
pravac neke delatnosti i eventualno njene motive, a ne i njene stvarne
uzroke. Pomou cilja se, zbog toga, ta delatnost ne moe nauno objasniti.
Ali otkrivanje teoloke strukture neke svrsishodne delatnosti moe
biti vrlo korisno za nauna predvianja. Poznavanje ciljeva, planova i
odluka, koje u odnosu na budunost stvaraju pojedinci, kao i ire ili ue,
organizovane ili difuzne drutvene grupe, znatno upotpunjavaju iskustvenu
osnovu za
3e

) Vid. R. B. Braithwaite, op. cit., p. 328-336.

256
janjenjem iskustvenih pojava. Ako se stane na stanovite da je donoenje
vrednosnih sudova u nauci dozvoljeno, pa ak i neophodno im je u pitanju
praktina primena naunih saznanja, kakav treba da bude postupak
proveravanja takvih sudova?
Bavljenje naukom je osobena drutvena aktivnost. Kao i sve druge
aktivnosti, i nauni rad poiva na odreenim vred-nostima. Koje su
vrednosti ugraene u temelje sociologije, I ima li uopte smisla govoriti o
etiki neutralnoj" drutvenoj nauci? To su osnovna pitanja o kojima e se
raspravljati u ovom poglavlju. Po svom karakteru ova pitanja spadaju takoe
u epistemologiju, meutim, zbog svoje specifinosti ona su ipak izdvojena u
posebnu celinu. Treba istai, iako se to moglo vi-deti ve iz istorijskog
uvoda, da se u shvatanju odnosa sociologije prema etiko-kulturnim
vrednostima ogleda shvatanje njenog odnosa prema drutvenoj praksi.
Sve do poslednjih decenija XIX v. nije se gotovo uopte
postavljao problem odvajanja procesa utvrivanja i teorijskog objanjavanja
iskustvenih injenica od njihovog vrednosnog oce-njivanja. Nauka, odnosno
socijalna filozofija, iz koje su se tek krajem XVIII v. poele izdvajati
pojedine drutvene nauke (s izuzetkom istorije i pravnih nauka, koje su se
izdvojile ranije), vrila je istovremeno i jednu i drugu funkciju. Nije se
uopte pojavila teza da se utvrivanje iskustvenih injenica u
epistemolokom pogledu korenito razlikuje od njihovog ocenji-vanja, niti da
vrednosne ocene i kritike utvrenoga injeninog stanja nuno umanjuju
objektivnost naunog saznanja. Dve filozofske ideje, koje su bile uticajne u
evropskoj filozofskoj i naunoj misli o drutvu poslednjih nekoliko vekova,
omoguavale su ovakav stav prema vrednostima. Prva, znatno starija
teorija o prirodnom poretku i prirodnim pravima vodi poreklo jo iz
Antike. Druga, novija, izrazito moderna ideja o progresivnom razvoju
drutva nalazi svoje istaknute predstavnike meu mnogim
prosvetiteljima XVIII v. i u raznim varijantama dominira itavim prolim
stoleem. Obe ove ideje teorijski opravdavaju ne samo postojanje
vrednosnih sudova u nauci, ve i brisanje svake dublje epistemoloke
razlike izmeu vrednosnih sudova i teorijskih stavova kojima se objanjavaju iskustvene injenice, poto se prema tim teorijama
vrednosni sudovi zasnivaju na objanjenju injenica. Po teoriji o
prirodnom pravu, vrednosni sudovi poivaju na otkrivanju prirodnih uslova
drutvenog ivota koji se istovremeno smatraju idealnim, i na poreenju
iskustveno utvrenih prilika s idealnim prirodnim stanjem. U raznim
teorijama o drutvenom progresu, kao imanentnom zakonu istorije, kriterij
za donoenje objektivnih vrednosnih sudova jeste utvrivanje opte zakonitosti i konkretnih manifestacija drutvenog razvoja. Pozna-

257
vanje osnovnog pravca istorijskog razvoja jeste, po tim teorijama, sigurna
osnova za procenu koliko pojedini elementi drutvenog ivota datog
momenta pomau, odnosno oteavaju drutveni progres kao istorijsku
neminovnost, kao i to je u datoj kulturi ostatak prolosti a to manifestacija
novog vremena. Ovde se ne mogu opirnije analizirati tekoe koje se
pojavljuju kad se bilo ideja prirodnog prava, bilo ideja imanentnog
drutvenog progresa pokuaju upotrebiti za opravdanje pojedinih vrednosnih
sudova. Gornji shematski prikaz uinjen je samo da bi se pokazalo kako
odreena opta filozofska koncepcija o drutvu opravdava vrednosne
sudove u drutvenim naukama.
Meutim, krajem prolog i poetkom ovog veka javlja se vrlo
odluan otpor protiv pomenutih teorija i, kao jedna od njegovih
manifestacija, nastojanje da se istraivanje drutvenih nauka ogranii na
objektivno utvrivanje injeninog stanja. Ocenjivanje i kritika utvrenog
stanja u drutvu, kao i samostalno zalaganje za neke praktine drutvene
mere, ne spadaju u iskustveno drutvene nauke, ve, prema miljenju
brojnih predstavnika ovog epistemolokog shvatanja, treba da se prepuste
socijalnoj filozofiji, etici i politici. U praktinoj drutvenoj delatnosti nauka
ne moe da postavlja ciljeve, ve u najboljem sluaju da utvrdi ostvarijivost
i posledice postavljenih ciljeva, i da predlae najefikasnija sredstva i naine
za njihovo ostvarenje.
Ovo shvatanje o vrednosnoj neutralnosti drutvenih nauka ima
brojne predstavnike, naroito meu logikim poziti-vistima i vrlo velik
uticaj na epistemoloku orijentaciju drutvenih nauka u XX veku. Ipak, zbog
ogranienog prostora nee biti iznoeni razliiti argumenti s kojima se
opravdava vredno-sna neutralnost drutvenih nauka. Treba samo naglasiti da
se ova teza kritikuje s epistemolokog a ne etikog stanovita, i da njen
drutveni smisao moe biti vrlo razliit u zavisnosti od konkretnog
drutvenog poloaja nauke. Ima, naime, pokuaja da se stav o vrednosnoj
neutralnosti" objanjava, izmeu ostalog i etikom inferiornou naunika
koji ga zastupaju.2) Na taj nain se teza o vrednosnoj neutralnosti kritikuje s
vrednosnog a ne epistemolokog stanovita, to je ne samo moguno, ve u
pojedinim sluajevima, kad se radi o zloupotrebi nauke, i neophodno.
Meutim, s vrednosnog stanovita je nemoguno razmotriti osnovne
epistemoloko-metodoloke probleme odnosa sociologije prema etikokulturnim vrednostima. Ti problemi (kao na primer: da li su vrednosni
sudovi i ocene uopte spojivi s postulatima objektivnog naunog
istraivanja, to drugim rea
) S. L. Hart, The Nature and Objectivity of Ethical Jugments, Philosophy and
Phenomenological Research, vol. XV, No 3, (1955), p. 362.

n Socioloki metod

258
cima znai da li se oni mogu proveravati na iskustvenim podacima; da li je
uopte moguno istraivanje u drutvenim naukama koje no polaze od
izvesnih vrednosnih pretpostavki; na koji nain sociologija moe da stvara
objektivne kriterije za ocenjivanje etiko-kulturnih vrednosti, ako su
teorijski takvi kriteriji uopte moguni; koji su osnovni vrednosni postulati
nauke, kao osobene drutvene delatnosti, itd.) mogu se reiti jedino na
epistemolokom planu. to se pak tie etike osude stava o vrednosnoj
neutralnosti" nauke, ona je je ako se shvati kao opta osuda naunih
nastojanja ljudi koji su taj stav zastupali sasvim neumesna. Nema sumnje
da ova teza moe da slui kao opravdanje konformizma, puzalatva i
politikan-skog dodvoravanja u drutvenim naukama. Ali kao opravdanje
takvih postupaka mogu isto tako dobro sluiti i teze o drutvenoj
uslovljenosti saznanja", drutvenoj odgovornosti naunika", partijnosti"
itd. Ipak izgleda premda bi ova pretpostavka morala da se proverava
istraivanjima sociologije nauke da je ideja o vrednosnoj neutralnosti
nauke dobrim delom plod njenog drutvenog poloaja. U sredini u kojoj
slobodno istraivanje osnovnih drutvenih odnosa ne nailazi na nesavladive
drutvene prepreke, teza o naunoj neutralnosti ima malo izgleda da bude
ire prihvaena u naunim krugovima. Onde, pak, gde vannauni motivi
spreavaju ne samo iznoenje rezultata istraivanja vanijih drutvenih
odnosa, ve i toliko usmeravaju" naunu delatnost da pojedini naunik
teko moe da samostalno bira predmet svojih istraivanja, ovo shvatanje,
iako ga je epistemoloki nemoguno braniti, moe da slui kao poslednje
sredstvo za zatitu bar najogranienijih mogunosti slobodnog i
nepristrasnog bavljenja naukom. U takvim sluajevima zastupanje
vrednosne neutralnosti" moe, bar nekim naunicima, da bude opravdanje
neangaovanja za nemoralne ciljeve u koje vladajui slojevi ele da
zloupotrebe nauku. Maks Ve-ber, koji se odlikovao upravo izuzetnom
vrstinom i samostalnou etikih ubeenja, izneo je izvanredno snano
ideju da je usvajanje vrednosne neutralnosti nauke neophodno da bi se, u
uslovima drutvenog pritiska na slobodu istraivanja i pedagokog
delovanja, spasila ast i dostojanstvo naunika i nastavnika. Od
mnogobrojnih njegovih stavova o tom problemu dovoljno je navesti samo
sledei: Pred injenicom, pak, da je slobodno raspravljanje upravo
odluujuih praktino-politikih pitanja katedri trajno oduzeto, izgleda mi
da jedino odgovara dostojanstvu predstavnika nauke da ute i o onim
vrenosnim problemima o kojima im se ljubazno dozvoljava da raspravljaju".3) Na istom mestu Veber iznoenje vrednosnih sudova uslova
) M. Weber, Gesammelte Aufsatze zur Wissenschaftslehre, J. C. B.
Mohr (P. Siebeck), Tiibingen, 1922, S. 459.

259
ljava mogunou da se potpuno slobodno izraavaju sva stanovita upravo
o osnovnim vrenosnim problemima.4) Razlozi zbog kojih B. Rasi (B.
Russell) osporava mogunost naunih vrednosnih sudova su isto
epistemoloke prirode. Jer, zaista, Raslu se sve moe pre prebaciti nego da
je u komaru prve polovine naeg veka beao od osnovnih drutvenih
problema ili bio etiki neutralan".

1.
VREDNOSTI I INJENICE U NAUNOM
ISTRAIVANJU DRUTVENIH POJAVA
Od shvatanja odnosa naunog istraivanja i etiko-kulturnih
vrednosti najneposrednije zavisi istraivaka orijentacija sociologije i ostalih
nauka o oveku kao i shvatanje uloge tih nauka u drutvenom ivotu.
Osnovna teza pristalica vrednosne neutralnosti" drutvenih nauka jeste da
su svi, ili bar osnovni vrednosni stavovi i sudovi voljno-afektivne, a ne saznajne, objektivne prirode, te da bi njihovo unoenje u nauku oduzelo ovoj
njene osnovne i specifine-osobine objektivnost i nepristrasnost. Ova
opreznost i skepsa prema vrednosnim sudovima i ocenama su u nauci,
svakako, neophodni, jer u vredno-stima, poto se one neposredno odnose na
ljudske interese, htenja i namere, ima mnogo isto voljnih elemenata, i
iracionalnih, mitskih objanjenja i izgovora. Ta lavina iracionalne misli i
besmi-sla, stereotipa i predrasuda uvek preti da onemogui i ugui
objektivnu i racionalnu, a to redovno znai i kritiku, naunu misao u
istraivanju drutvenih pojava. Ali stvaranje to vrih barijera, koje treba
da spree prodiranje iracionalnog voluntarizma u nauku, ne znai da
sociologija treba da se odrekne istraivanja etiko-kulturnih vrednosti.
Nauno istraivanje moe i treba da obuhvati: (1) nastanak, delovanje i
iezavanje pojedinih vrednosti i njihovih sistema; (2) prouavanje strukture
vrednosnog sistema, kao i injenikih i teorijskih pretpostavki i argumenata
koje su u njega ukljuene; (3) prouavanje objektivnih antropolokih i
drutvenih posledica koje proizilaze iz prakse pojedinaca, drutvenih grupa i
zajednica koji se rukovode odreenim vrednostima; (4) istraivanje
verovatnih posledica koje bi u drutveni ivot unele promene u vrednostima.
Nijedan od ovih zadataka ne prelaze granice naunog istraivanja,
ak ni u najstriktnijem pozitivistikom znaenju
4
) ire o drutvenoj pozadini Veberovog shvatanja vid. F. Blum, -Max
Weber's Postulate of Freedom" from Valne Judgements, American Journal of
Sociology, voI. L (1944), Ne 1.

17*

260

ovog pojma, i teko da e iko osporavati da oni u sociologiji mogu biti s

pravom postavljeni. Meutim, u tim zadacima su implicitno sadrani: (1)
proveravanje teorija pomou kojih se opravdavaju razne etiko-kulturne
vrednosti i njihovi sistemi, i (2) nauna kritika etiko-kulturnih vrednosti,
dakle, upravo ono to pristalice teorije o vrednosnoj neutralnosti"
drutvenih nauka smatraju nemogunim. Analiza ovih epistemoloki kljunih problema pokazae da donoenje vrednosnih sudova i ocena nije u
suprotnosti s osnovnim postulatima naunog metoda. Iz te analize proizilazi
i shvatanje o stavu drutvenih nauka prema praktinim drutvenim
problemima, kao i shvatanje njihove optimalne uloge u drutvenom ivotu.
itava se, pak, zamisao zasniva na tezi da u okviru bilo koje racionalne
ljudske delatnosti a nauka je prevashodno takva delatnost ne postoji,
niti moe postojati, nepremostiv jaz izmeu injenica i vrednosti. Apsolutno
i neotklonjeno razdvajanje sveta injenica i sveta vrednosti predstavlja
gnoseoloku osnovu teze o vrednosnoj neutralnosti nauke. Pri tom treba
odmah naglasiti da se povezanost iskustvenih injenica i vrednosti nee
objanjavati nekom novom varijantom prirodno-pravne teorije, ili teorije
koja smatra a je progres u istoriji rezultat imanentne nunosti, naturalistikog ili natprirodnog karaktera. Obe vrste pomenutih teorija sadre,
naime, pretpostavke koje su iskustveno nedokazane, ili ak i nedokazive.
Namesto tih generalnih istorijsko-filozofskih zahvata, sasvim je dovoljno
pokazati razne oblike realnih veza vrednosti sa stvarnim drutvenim
ivotom.
Otuda sledi da polazna taka sociolokog, i uopte naunog
prouavanja etiko-kulturnih vrednosti nekog drutva, klase ili sloja treba da
bude to taniji opis i analiza vrednosti kojima se oni u praktinom ivotu
rukovode. Postojee vrednosti treba istraivati genetiki i strukturalno;
genetiki, da bi se stekao to potpuniji uvid u uslove u kojima su nastale
pojedine vrednosti, odnosno koji su uticali na njihovo menjanje i
iezavanje; strukturalno, pak, istraivanje vrednosnog sistema treba da pokae odnose u kojima se meusobno nalaze pojedine vrednosti, ili ire
vrednosne orijentacije, kao i u kojoj meri promene na jednoj taki
vrednosnog sistema izazivaju menjanje ostalih njegovih delova.
Samo temeljito iskustveno prouavanje nastanka, strukture, naina
prenoenja i uzroka promena vrednosnih sistema moe otkriti povezanost
vrednosti s realnim uslovima ivota i ostalim obelejima nekog drutva,
drutvene klase ili sloja, i, zatim, ukazati na relativnu ulogu vrednosti u
drutvenom zbivanju. U naunoj literaturi ima malo egzaktnijih iskustvenih

261
opisa strukture vrednosnih sistema raznih drutava, 5) a jo manje istraivanja
koja bi sadravala iscrpne podatke o nastanku i krupnijim strukturalnim
promenama u vrednosnom sistemu raznih drutava ili slojeva. Jo uvek ne
postoje precizni podaci o specifinim modifikacijama vrednosnog sistema
nekog drutva u razliitim slojevima; nema dovoljnog broja meusobno
uporedivih istraivanja sluajeva kad u istoj drutvenoj zajednici postoje
slojevi s dijametralno-suprotnim vrednosnim sistemima, ili barem suprotnim
osnovnim vrednosnim orijentacijama. Zbog nedostatka temeljitih
iskustvenih istraivanja malo to se moe pouzdano rei o raznim oblicima u
kojima se u vrednosnim sistemima pojavljuju protivrenosti i nesklad, o
uzrocima ove pojave i granicama u kojima drutveni ivot zajednice ili neke
ue drutvene grupe moe tolerisati i izdrati protivrenosti u vrednostima.
Nema pouzdanih i preciznih obavetenja ni o obimu u kome pojedinac moe
da se rukovodi meusobno nepomirljivim vrednostima, a da ipak odri
integritet svoje linosti i psihiku ravnoteu. Poseban kompleks pitanja
predstavlja mogunost uticaja na vrednosti neke drutvene zajednice ili
sloja, kao i efikasnost raznih sredstava i metoda koji se u tu svrhu mogu
upotrebiti. Zbog nedostatka brojnijih uspelih istraivanja vrednosnih
sistema, nisu razraena, a kamoli na zadovoljavajui nain reena,
mnogobrojna metodoloka pitanja ove vrste istraivanja.
Na genetiko-strukturalnim iskustvenim istraivanjima etikokulturnih vrednosti moe se jedino zasnivati njihova nauna ocena i kritika.
Ta kritika je dobrim delom sadrana ve u samom opisu i analizi nekog
vrednosnog sistema. Dovoljno je, naime, opisati njegove unutranje
protivrenosti, izneti njegove netane injenino-teorijske pretpostavke i
uporediti ih sa stvarnou, pokazati kako vrednosti, bilo da se odnose na
konane ciljeve ili konkretna sredstva, ne obezbeuju postizanje onih
rezultata koje obeavaju, pa da opis vrednosnog sistema bude dobrim delom
istovremeno i njegova kritika. .Upravo zbog toga to se u naunom
istraivanju vrednosti opis i kritika ne mogu mehaniki razdvojiti, takva
istraivanja nailaze na otar otpor u drutvenoj sredini koja veruje u
prouavane vrednosti, ili je bar zainteresovana da se one odre. Vrednosti se
smatraju svetinjama, kojima se treba diviti i oduevljavati, kojima treba
izraavati svoju privrenost i veliati ih, ali koje nije dozvoljeno
nepristrasno analizirati da bi se upoznala njihova anatomija, niti nastojati da
se to tanije utvrdi njihovo dejstvo u drutvenom ivotu, kao i ivotu
pojedinaca. Razna ideoloka
s
) Vid. Oh. Morris, Varieties of Human Value. The Chicago University
Press, Chicago, 1956; F. R. Kluckhohn, F. L. Strodtfoeck, Variations in Value
Orientations, Kow, Peterson and Co., 1961.

262
(religiozna, filozofska, etika, estetika, politika, kvazinau-na) shvatanja,
u kojima se izraavaju osnovne vrednosti nekog drutva, ostaju manje ili
vie nepristupana naunom, ispitivanju. Ovo treba naroito naglasiti, jer se
esto u radovima u kojima se osporava da nauka moe donositi vrednosne
ocene iznosi miljenje da o mogunosti iskustvenog prouavanja postojeih
vrednosti ne treba uopte diskutovati. Teorijska mogunost istraivanja
nekog sadraja nije dovoljna da omogui njegovo stvarno nauno
istraivanje. Za ovo je potrebna i drutvena mogunost. Nigde nije znaaj
ove drutvene mogunosti za razvoj naunih istraivanja vei nego kad se
radi o etiko-kulturnim vredno-stima.
Poto je objanjeno da je to egzaktnije, iskustveno istraivanje
etiko-kulturnih vrednosti.u stvarnom drutvenom ivotu polazna osnova za
njihovu naunu ocenu i kritiku, vreme je da se iznesu epistemoloka i
metodoloka naela na kojima se ove mogu zasnivati. Unapred treba
naglasiti da e se izlaganje ograniiti na iznoenje osnovnih naela, a nee
ulaziti u analizu svih tehnikih problema i tekoa ovih istraivanja na
savre-menom nivou razvijenosti sociologije. Sasvim je oigledno da se u
metodolokim raspravama mora voditi rauna i o tehnikoj mogunosti
primene svakog epistemolokog naela u neposrednoj istraivakoj praksi,
jer u protivnom opta naela ostaju samo prazne normativne deklaracije.
Ovde se, meutim, radi jedino o opravdavanju jedne opte epistemoloke
zamisli na podruju istraivanja etiko-kulturnih vrednosti. Reavanje niza
konkretnih metodoloko-tehnikih pitanja, od kojih zavisi mogunost njenog
sprovoenja u delo, mora izostati. Ali usvajanje osnovnog epistemolokog
stava mnogo, utie na razvoj naunih istraivanja, pa prema tome i na to da
li e se pomenuti metodoloko-tehniki problemi smatrati znaajnim za
nauku, i koliko e se energije i sredstava uloiti u njihovo reavanje.
Epistemoloko-metodoloka mogunost -naunog proveravanja i kritike
etiko-kulturnih vrednosti bie obrazloena analizom sledea dva,
meusobno tesno. povezana, problema: (1) mogunosti i postupka
iskustvenog proveravanja vrednosnih sudova i normativnih teorija, i (2)
naela stvaralake naune delatnosti na vrednosnom podruju.
Proveravanje vrednosnih sudova. Jedan od glavnih argumenata za
osporavanje mogunosti naunih vrednosnih sudova jeste teza da oni kao
takvi nemaju saznajnog sadraja koji bi mogao biti proveren na relevantnom
iskustvenom materijalu. Vrednosne sudove, tvrde pristalice etike
neutralnosti nauke, ima smisla shvatiti samo. kao izraze elja, htenja i tenji
pojedinaca ili drutvene .grupe koji ih zastupaju. Poto je odnos injeninih
i voljno-afektivnih elemenata u strukturi vrednosnih

263

sudova od najveeg znaaja za reenje sredinjeg problema mogunosti

naunih vrednosnih sudova jer od tog zavisi da li je moguno nauno
proveravanje tih"sudova, treba ovaj odnos poblie analizirati.
Da bi se izbegli moguni nesporazumi, naglaava se da isticanje
injeninih i saznajnih elemenata u strukturi vrednosti ne znai svoenje
vrednosti na injenino i saznajno. Taj vred-nosni intelektualizam bio bi bar
isto toliko jednostran koliko i kritikovano emotivno-voluntaristiko
stanovite. Vrednosti, kao realne injenice drutvenog ivota, nesumnjivo
sadre isto emotivna raspoloenja i voljne stavove. Njihova osnovna funkcija jeste da budu dovoljno snani i uticajni motivi praktine delatnosti ljudi.
U kojoj e meri one tu svoju funkciju efikasno ispunjavati zavisi od njihove
psiholoke uticajnosti. Da su, pak, za postizanje te psiholoke uticajnosti
izvanredno vani emotivni elementi, kao i da nema aktivnosti bez neke
voljne odluke, sa-svim je oigledno. Prema tome, socijalno-psiholoko i
socioloko istraivanje vrednosti u drutvenom ivotu ne moe da ispusti iz
vida ovu njihovu emotivno-voljnu stranu. tavie, od nje ono treba da poe,
jer neka vrednost postaje u krajnjoj liniji tek onda realan inilac u
drutvenom ivotu ako moe da utie na donoenje odluka od kojih zavisi
ljudsko ponaanje. A teko je pretpostaviti da bi to mogla uiniti vrednost
koja u ljudima ne budi nikakve dublje emotivne odzive. Onog asa kad
izgubi svoje emotivne komponente i sposobnosti da utie na volje ljudi,
vrednost postaje -stvar istorije. U istraivanju realne uticajnosti vrednosti u
drutvenom ivotu postoji u socijalnoj psihologiji i sociologiji niz nereenih
metodoloko-tehnikih pitanja. Od napretka takvih istraivanja zavisi ire
nauno poznavanje ovog vanog elementa drutvenog ivota. Za
proveravanje vrednosnih sudova, meutim, nije presudno da li u svakoj
vrednosti postoje, kao njihov neotklonjiv deo, emotivno-voljni elementi, ve
da li, pored ovih, u vrednost ulaze i izvesni saznajni sadraji koji se odnose
na iskustvene injenice, i, ako takvi sadraji postoje, u kakvom su oni
logikom odnosu prema normativnom sadraju koji proizilazi kao zakljuak
vrednosnog suda, odnosno ireg vrednosnog sistema? Mogunost
proveravanja pojedinih vrednosnih sudova i sistema zavisi od toga da li su u
njima sadrani, kao premise, odnosno kao obrazloenja, izvesni injeniki
sadraji i teorijski stavovi.
Rasi i logiki pozitivisti odbacuju ideju da injeniki elementi
mogu da slue kad dokaz tanosti nekog vrednosnog suda. Premda priznaju
da se u diskusijama o vrednostima upotrebljavaju, kao argumenti, razne
injenice, oni smatraju da se tom prilikom ne radi o dokazivanju u pravom
naunom smislu reci, ve o ubeivanju. A pri tom, naroito Rasi podvlai

264

265

da se nauno dokazivanje i ubeivanje u vrednosti potpuno razlikuju. U

knjizi Religija i nauka, Rasi tvrdi sledee: ,,U sporu da li je ovo ili ono
konano dobro ne postoji nikakva evident-nost. Lica koja se spore mogu se
jedino pozivati na svoja ose-anja i upotrebljavati ona retorika sredstva
koja e pobuditi slina oseanja u drugima." 6) Meutim, mnogi pisci koji su
se u poslednje vreme bavili ovim problemima doli su do zakljuka da
izmeu teorijskih shvatanja pojedinaca i drutvenih grupa o realnim
odnosima u drutvu i u prirodi, i normativnih shvatanja u kojima su izraene
njihove vrednosti, postoji vrlo'tesna i vidljiva povezanost. Tako, na primer,
Klakon. pie: Ne moe biti sumnje da su shvatanja nekog pojedinca ili
grupe o onome to postoji i onome to treba da bude tesno povezana...
Vrednosti su ukljuene u okvir onog to se smatra datim od prirode. Ako je
priroda ovekova shvaena kao sutinski zla, ljudima se ne nalae da se
ponaaju kao bogovi, iako se to moe od njih za-htevati ako se veruje da je
ljudska priroda sposobna za usavravanje".7) Analizirajui odnos
injeninog i normativnog u vrednostima, Klakon je istakao da su obe
komponente aktivne. Saznanja ili verovanja koja se odnose na injenice
utiu na normativna shvatanja, a vrednosti takoe, sa svoje strane, utiu na
objanjenje injenica.8) Klakon je ukazao na jo jednu vanu osobenost
odnosa normativnih i injeninih elemenata u okviru vrednosti. injenini
elementi u vrednosti ne preslikavaju stvarno postojee prilike i odnose, ve
iz njih izvode zakljuke i o onome to je u stvarnosti moguno. Kad ne bi
bilo nikakve razlike izmeu onog to postoji i onoga to je moguno,
normativni stavovi ne bi imali nikakvog smisla. Smisao norme lei upravo u
izboru i sankcionisanju jedne od postojeih mogunosti. I mnogi drugi
teoretiari zastupaju slino miljenje o odnosu injenikih i normativnih
elemenata u vrednostima. Ipak je ovu zamisao dosada najire razradio
ameriki filozof Nortrop (Northrop). Po njegovom miljenju, opta
normativna teorija neke kulture uvek se zasniva na nekoj antropolokoj
zamisli o eovekovoj prirodi, pa ak i na optoj ontolokoj koncepciji o
kosmosu. Filozofija, koja definise jednu posebnu normativnu socijalnu
teoriju ima dve prividno paradoksne osobine, da.istovremeno oznaava
jedno ,,treba" za kulturu, to unosi izbore, moralne vrednosti i ideale, i jedno
jeste" za prirodu, to omoguava verifikaciju. Do ove kombinacije onog
to treba" i onog to jeste" dolazi usled toga to se ne moe definisati neka
kulturna norma a da se ne pretpostavi i time ne propie neka spe6

) B. Russel, Religion and Science, Th. Buttenvorth, London.,

1936, p. 229.
7
) C. Kluckhohn, op. cit, p. 391-92.
8
) C. Kluckhohn, .op. cit, p. 411.

cifina filozofija, a nemoguno je definisati neku filozofiju a da se

istovremeno ne postave tvrdnje o prirodi prirodnog oveka i fizikog
kosmosa, iji je on deo i manifestacija. Poslednja osobina svake filozofske
teorije dozvoljava da ona bude nauno proverena, pozivanjem na prirodu i
prirodnog oveka. Prva osobina svake filozofske teorije dozvoljava da ona
funkcionie kao norma za drutvene i kulturne ustanove koje je stvorio
ovek i za ljudsko ponaanje".9) Svaka normativna drutvena teorija, ak i
najprimitivnijih naroda, zasniva se na odreenom shva-tanju iskustvenih
injenica. Ali, iskustveni delokrug na koji se odnose i u kome se pokazuju
tanim razne normativne teorije vrlo je razliit, pa je prema tome razliita i
njihova normativna vrednost.10) Poto je vrednosti i norme najtenje
povezao sa saznanjem i shvatanjem iskustvenih injenica, Nortrop smatra da
je verifikacija normativnih teorija moguna. Te se teorije verifikuju
posredno, proveravanjem tanosti injenikih pretpostavki na kojima su
zasnovane. Stoga se normativne teorije mogu proveravati potpuno
iskustvenim putem, nezavisno od bilo kakve ideoloke interpretacije. 11) Ali
Nortrop je uneo u postupak iskustvenog proveravanja normativnih teorija
jednu osobenost koja nije opravdana. Proveravanje normativne teorije o
drutvu se, po njegovom miljenju, ne moe sastojati u njenom pore-enju s
aktuelnim i buduim injenicama drutvenog ivota. Prema Nortropovom
miljenju, ovaj postupak bi izbrisao svaku razliku izmeu normativne i
iskustvene teorije. Normativna teorija, izraena u filozofiji neke kulture,
moe se proveravati samo njenim poreenjem s osnovnim stavovima
filozofije prirode koji su izvedeni iz prirodnih nauka. Ako se osnovne pretpostavke i postulati tih dveju filozofskih teorija podudaraju, moe se
smatrati da je normativna teorija tana. Na taj nain Nortrop smatra da je
izbegao razdvajanje sfere injenica i sfere vrednosti i normi, kao i slabosti
onih teorija koje u drutvenom ivotu indentifikuju ono to postoji" s
normom, tj. s onim to treba da bude.12)
Nortrop nije sistematski razradio ovaj svoj kriterij pro-veravanja
normativnih drutvenih teorija, niti objasnio razloge koji su ga rukovodili da
kao osnovu proveravanja odbaci rezultate naunog istraivanja drutvenog
ivota. Argument da bi se na taj nain norma izjednaila s aktuelnim
injenicama, svakako ne stoji, jer konani praktini cilj naunog istraivanja
9

) F. S. C. Northrop, The Logic of Sciences.and Humanities,

Macmillan, New York, 1953, p. 33940.
10
) Ibidem, p. 34041.
11
) Ibidem, p. 3356, et passim. 12)
Ibidem, p. 338-344.

266.

nije opis injeninog stanja, ve pronalaenje mogunosti da se to stanje

prilagodi ovekovim eljama i potrebama. Isto je tako pogreno misliti da
prebacivanje kriterija proveravanja normativnih teorija iz drutvenih u
prirodne nauke, ili ak u filozofiju prirode eo ipso obezbeuje sigurniju
zatitu od ideoloke pri-strasnosti. Istorija saznanja je puna primera o
uticajima ideolokih motiva na teorijska shvatanja prirodnih nauka, a
naroito na filozofiju prirode koja i sama, ak i kad polazi od najegzaktnijih
naunih stavova, sadri, ve zbog same prirode svakog zadatka, mnoge
neproverene, pa ak na datom nivou nauka i neprover-ljive tvrdnje, to samo
olakava uticaj vansaznajnih motiva. Veina, pak, egzaktnih teorija
prirodnih nauka nije relavantna, ili barem nije dovoljna za proveravanje
drutvenih vrednosti. Kao iskustvena osnova proveravanja normativnih
teorija ostaju prema tome, samo proverena saznanja raznih drutvenih nauka,
i uopte nauka o oveku.
U prilog shvatanju da se u vrednosnim sistemima i iz njih
izvedenim normativnim teorijama neophodno nalaze injenini elementi, kao
i da taj injenini deo nije od sporednog znaaja, ve da se na njemu redovno
zasniva opravdanje normativnih teorija, moglo bi se navesti niz konkretnih
dokaza, izvedenih iz analize raznih vrednosnih sistema. Prema shvatanju o
pore-klu svojih vrednosti i normi, vrednosni sistemi i opte normativne teorije
mogu se podeliti u naturalistike i one koje preten-duju na natprirodno
poreklo i sankciju. Sasvim je oigledno da naturalistiki sistemi mogu svoje
opravdanje traiti jedino u iskustvenom sadraju drutvenog ivota. Nauni
metod proveravanja je svakako moguan i, u naelu, potpuno dovoljan za
ispitivanie tanosti ove vrste vrednosnih sistema i normativnih teorija. Ovaj
vrednosni sistem i teorije ne sadre nikakve pretpostavke ili tvrdnje koje se ne
bi mogle dovesti u vezu s iskustvenim injenicama, ma koliko ovaj proces bio
sloen. Osnovne .pretpostavke vrednosnih sistema i normativnih teorija, koje
polaze od religijskih ubeenja, ili uopte transcendentnih metafizikih
shvatanja, svakako da nije moguno nauno proveriti. Ali i u svim takvim
sistemima mora se nuno nalaziti niz tvrdnji i objanjenja koja se odnose na
iskustvene injenice, i na koja se moe prirneniti metod naunog
proveravanja.
Ve iz dosadanjeg izlaganja se moe zakljuiti da od prirode
odnosa izmedju injenikog i normativnog u strukturi vrednosti zavisi
mogunost naunog proveravanja' vrednosnih sudova i normativnih teorija.
Zato je potrebno saeto, ali s vie preglednosti, objasniti funkciju
injenikih sadraja i njihovih teorijskih objanjenja u vrednosnim
sistemima i normativnim teorijama. Na poetku je istaknuto da vrednosti
proizilaze iz raznih ljudskih potreba, interesa, htenja i namera, kao i da ih

267

treba prouavati u tesnoj povezanosti s raznim oblicima drutvene delatnosti.

Svaka delatnost se na neki nain i pomou odreenih sredstava ukljuuje u
drutvenu i prirodnu stvarnost i u njima se susree s mnogobrojnim
deterministikim odnosima. Uspeh delatnosti zavisi od toga da li je ona u
stanju da u stvarnosti stvori neki novi, eljeni splet odnosa ili eventualno
odri postojee stanje, kao i da li e se, pod pretpostavkom da ovo bude
ostvareno, postii oekivani i eljeni efekt. Svaka racionalna ljudska
delatnost, prema tome, mora da se rukovodi saznanjima koja se odnose na
iskustvene injenice. To je osnovni razlog to saznajni, iskustveni elementi
ulaze u strukturu vrednosti i normativnih teorija. I to ne samo zato da bi ove
bile ubedljive u jednoj civilizaciji u kojoj je razvijen duh kritinosti i kult
objektivnog naunog saznanja. Svakako, ne treba potcenjivati ubei-vaku
funkciju injenikih elemenata i njihovih teorijskih objanjenja koji su
ukljueni u normativne teorije. Ali ubeivanje nije njihova najvanija
funkcija. Ukoliko slue za ubeivanje u ispravnost normativnih teorija,
iskustveni elementi mogu biti namerno falsifikovani, a njihova teorijska"
objanjenja iluzije ili sofizmi. Odnos izmeu injeninog i normativnog u
vredno-snom sistemu i optoj normativnoj teoriji moe, dakle, biti i sluajan,
a ne logiko-teorijski nuan, ali samo kad injeniki elementi imaju funkciju
ubeivanja, a ne i onda kad slue kao neophodna osnova za formulisanje
ciljeva, iznalaenje sredstava i stvaranje planova za njihovo ostvarenje.
Postavljati ciljeve, stvarati planove i odreivati sredstva za delatnost bez
nastojanja da se oni zasnivaju na proverenim saznanjima o stvarnosti, ne
samo da nije racionalno, nego nije ni normalno za oveka. Naravno, bilo bi
pogreno iz ovog zakljuiti da su injenike i teorijske pretpostavke svakog
vrednosnog sistema i opte normativne teorije u njima potpuno razvijene i
eksplicirane, a jo manje da ih ljudi, koji se u svojim praktinim postupcima
rukovode odreenim vrednostima, moraju biti uvek potpuno svesni. Ovo,
svakako, oteava, ali ne ini nemogunim proveravanje normativnih teorija,
poto se njihove implicitne injenine i teorijske pretpostavke mogu razviti, a
opravdanost izvedenih eksplikacija proveriti na saznanjima o prirodi, oveku
i drutvu, koja postoje u nauci, filozofiji, umetnosti i narodnoj mudrosti prouavanog drutva, odnosno neke drutvene klase ili sloja.
Prema tome, svaki vrednosni sistem i opta normativna teorija
moraju odgovoriti na tri pitanja koja se ukoliko normativna teorija ne eli
da izgubi racionalan odnos prema stvarnosti, a u vezi s tim i svoju
delotvornost u praktinom ivotu ne mogu zaobii, i na koje su moguni
samo injenino-teorijski odgovori. To su sledea pitanja: (1) kakve su
objektivne osobine stvarnosti u kojoj se deavaju neki ljudski postupci ili u

268
koju se ele uvesti. Pod objektivnim osobinama stvarnosti" ne
podrazumevaju se samo prilike u prirodnoj okolini i drutvu, ve i
antropoloke osobine ljudi. (2) Naredni zadatak isto teorijskog karaktera
jeste analiza onog to ljudska delatnost moe postii u objektivnim uslovima
odreene istorijske situacije. Istovremeno, otkrivanje postojeih mogunosti,
sadranih u nekoj objektivnoj situaciji, ne proizilazi neposredno iz njenog
injeninog opisa, ve zahteva najvei stepen misaonog stvaralatva.'
Upravo na torn planu je pomo nauke drutvenoj praksi najne-ophodnija i
najkorisnija. (3)' Trei oblik u kome injeniki sadraji ulaze u vrednosne
teorije je utvrivanje rezultata delatnosti koja je usklaena s nekim
vrednostima. Teite opravdanja svakog vrednosnog sistema lei upravo u
dokazivanju da iz potovanja, odnosno krenja njegovih vrednosti i normi
proizi-Iaze odreene pozitivne, odnosno negativne objektivne posledice. ak
ni najizrazitiji religijski vrednosni sistemi ne mogu iako se formalno
njihovo opravdanje ne sastoji u tome prene-brei ukazivanje na potpuno
iskustvene posledice za koje se smatra da proizilaze iz postupaka koji se
rukovode njihovim vrednostima. Naturalistiki vrednosni sistemi nemaju
drugog izvora za dokazivanje svoje ispravnosti, odranje psiholoke
uticajnosti i opravdanje sankcija, sem ukazivanja na iskustvene posledice
pridravanja, odnosno krenja svojih vrednosti i normi. Na analizi tih
posledica zasnivaju se i svi predloi da se pojedine vrednosti i norme
menjaju ili sasvim odbace, a u prelom-nim istorijskim situacijama u ivotu
nekog drutva da se kore-nito izmeni postojei vrednosni sistem.
Nauno proveravanje etiko-kulturnih vrednosti i vre-nosnih
sistema, kao i normativnih teorija kao teorijskog opravdanja postojeih
drutvenih normi, zahteva da se u svim vrednosnim problemima bilo da
se radi o egzistencijalnim pretpostavkama vrednosti, teorijskim shvatanjima
o tome to je u uslovima date stvarnosti moguno, tvrdnjama o stvarnim
posledicama neke vrednosti ili norme, ili, konano, o teorijskim
predvianjima posledice postupaka koji bi se zasnivali na drukijim
vrednostima i normama panja usmeri na objektivno utvrivanje i
teorijsko objanjavanje iskustvenih injenica. U sferi vrednosti i normi, koja
je, kao to je vie puta naglaeno, najblia neposrednim interesima ljudi i
raznih drutvenih slojeva, ovaj metod nepristrasnog ispitivanja injenica nije
uobiajen. Usled toga se javljaju mnogobrojne tekoe naunog proveravanja etiko-kulturnih vrednosti. Da bi se ove mogle proveriti
pretpostavlja se da je u odreenom drutvu dozvoljeno da se vaee, a
naroito osnovne vrednosti i norme podvrgnu naunoj analizi, to je
istorijski redak sluaj potrebno

269
ih je gotovo potpuno preformulisati, tj. s jezika moralne propo-vedi, iskrenih
ili nametenih oseanja, propagandnog ubeiva-nja i pravnih imperativa
prevesti na jezik injenica. Drugim recima, to znai da je prvi korak u
proveravanju vrednosti utvrivanje injeninih i teorijskih pretpostavki na
kojima su one stvarno izgraene. Ove pretpostavke obino nisu razvijene, te
ih je neophodno najpre logikom analizom eksplicirati, a u mnogim
sluajevima se razlikuju od onog to se u cilju ubeivanja izdaje kao
injenika osnova vrednosti. Tek poto je obavljen ovaj posao utvrivanja
injeninih i teorijskih pretpostavki neke vrednosti ili vrednosnog sistema,
ovi se mogu proveravati neposrednim ili posrednim poreenjem svojih
saznajnih pretpostavki s iskustvom. Ali proveravanje naunih teorija, naroito
optijih, takoe je vrlo sloeno; i ono se deli na vie faza i trai primenu
raznih metodskih postupaka. Glavni razlog teeg proveravanja etikokulturnih vrednosti i normativnih teorija lei u tome to se prilikom
formulisanja neke naune teorije vodi vie rauna o nunosti njenog
proveravanja i ovo nastoji olakati nainom na koji se teorija iznosi, dok su
kod normativnih teorija vie naglaene one osobine koje treba da ih uine to
uticajnijim u praktinom ivotu. Ako se u nekom drutvu pridaje vie vanosti
proveravanju vrednosti i normi na iskustvenim injenicama, to e se svakako
odraziti i na formalnim osobinama njihovog iznoenja i obrazloenja, to
olakava proces njihovog proveravanja.
Napokon, nekoliko reci o obaveznosti rezultata naunog
proveravanja etiko-kulturnih vrednosti. Svakako da se, kao i uostalom, i
kod proveravanja isto teorijskih stavova moe govoriti jedino o teorijskoj
obaveznosti. Ova proizilazi iz slaganja sa nauno usvojenim metodima
utvrivanja injenica, u datom vremenu i nainom njihovog teorijskog
objanjavanja. A poto se i metodoloki kriteriji i teorijska objanjenja u
nauci menjaju, ak ni ta teorijska obaveznost proveravanja nije apso-lutna,
ve pretpostavlja samo verovanje da su rezultati naunog proveravanja u
datim uslovima najpouzdaniji i najracionalniji. Intelektualistiku
jednostranost bi znaila tvrdnja da psiholoka uticajnost i drutvena
obaveznost vrednosti i normi zavise jedino od rezultata njihovog naunog
proveravanja. Neko moe osporavati kompetentnost nauke, njenih metoda i
objanjenja uopte. ili bar kad se radi o odreenim vrednosnim, praktikim
odlukama, i ostati pri svojim shvatanjima, kao to mnogi ljudi i danas veruju
da se Sunce okree oko Zemlje, iako nauka raspolae ubedljivim dokazima o
suprotnom. Moguan je i drugi sluaj: da neko shvati opravdanost naune
kritike nekih vrednosti, pa da ipak ne postupa u saglasnosti sa tim svojim
saznanjima. Taj

270

stav dobro izraava antika maksima: Video meliora proboque,

deteriora sequor. U svakom praktinom postupku sadran je
momenat odluke, na koju ne utiu samo saznajni, racionalni motivi.
Stvar je odluke ve i to u kojoj e se meri priznati kompetentnost
nauke da donosi sudove o etiko-kulturnim vred-nostima. No, sve te
psiholoke i drutveno-kulturne injenice nita ne govore o tom da li
se u epistemolokom smislu mogu nauno proveravati
vrednosni sudovi. ,
Naela stvaralake naune aktivnosti na vrednosnom podruju. Nauna kritika vrednosti i normativnih teorija ne samo to
je najtenje povezana sa analizom i proveravanjem postojeih
vrednosti i normi, ve je u njima dobrim delom i sadrana. Ali u
procesu iskustvenog proveravanja postojeih vrednosti naglasak je
preteno na negativnoj strani kritike. U kritici postojeeg vrednosnog
sistema nauka, meutim, moe da istupa i konstruktivno, tj. da
predlae unoenje promena u drutveni ivot koje pretpostavljaju
vee ili manje izmene postojeih vrednosti. U toj pozitivnoj kritici
vrednosti pojavljuju se novi teorijski i metodoloki problemi, koji ne
postoje, ili barem nisu tako izraziti, u proveravanju vrednosnih
sudova i normativnih teorija, te se na njih treba osvrnuti, utoliko pre
to se opravdanost aktivnih istupanja nauke na podruju vrednosti i
normi obino najvie osporava.
Najtesnja povezanost stvaralake naune aktivnosti, iji je
cilj obrazovanje novih vrednosti, sa proveravanjem vrednosti u uem
smislu ogleda se u tome to se i ova nauna aktivnost zasniva na
utvrivanju
objektivnih
posledica
postupaka,
motivisanih
urednostima, i istraivanju postojeih mogunosti za razliito
oblikovanje praktine delatnosti u datim prilikama dakle na istim
naelima kao i proveravanje vrednosti. Spro-vodenje u delo ovih
naela, meutim, zavisi od teorijskog i metodolokog nivoa
drutvenih nauka. U svakom sluaju, na dananjem stupnju razvoja
ovih nauka vrlo je teko egzaktno utvrditi rezultate pojedine
drutvene aktivnosti, odnosno njenog razliitog normativnog
oblikovanja. Vrlo je teko sa sigurnou utvrditi, na primer, kakve sve
promene unosi u drutveni ivot neka zakonodavna mera, kakve
posledice imaju razliiti pedagoki metodi vaspitanja omladine ili
razliiti metodi uticanja na javno miljenje, kakve posledice imaju
razliiti metodi odabiranja kadrova, struktura odnosa u raznim
organizacijama itd., a sline tekoe u objektivnom naunom
ocenjivanju njenih rezultata pojavljuju se prilikom odluivanja o
unoenju gotovo svake znaajnije promene u drutveni ivot. Primena
naunih, u mnogim sluajevima skoro eksperimentalnih metoda
utvrivanja posledica raznih drutvenih postupaka, koji su se u po-

271
slednje vreme poeli razvijati, jedan je od preduslova vee
racionalnosti drutvene prakse.13)
Ove tekoe su svakako jo daleko vee kad treba oce-niti
posledice vrednosnog sistema u celini, koji je ugraen u ivot neke
drutvene zajednice. Da bi se na nauan nain mogli utvrditi rezultati
celovitog sistema drutvenih odnosa, tj. odreenog naina drutvenog
ivota, neophodan je vrlo razvijen sistem opteg bilansiranja uloenih
napora i rtava s jedne, i postignutih materijalnih, kulturnih i
psiholokih rezultata s druge strane. Takve bi bilanse trebalo imati ne
samo za drutvo kao celinu, ve i za pojedine drutvene slojeve, pa ak
i pojedina zanimanja. Izrada ovakvih optih drutvenih bilansa
zahtevala bi reenje niza teorijskih problema, koji se odnose na
sastavne elemente bilansa, njihov relativni znaaj, kao i izradu bar
relativno adekvatnih i pouzdanih merila za sve elemente bilansa. Iako
jo u literaturi nema razraenih slinih drutvenih bilansa, mogu se
navesti neki elementi koje bi oni, zbog njihove vanosti u ljudskom
ivotu, morali sadravati. U drutvene bilanse bi svakako trebalo da
uu podaci koji se odnose na: (1) proizvodnost rada i podelu ivotnog
vremena na vreme neophodno za pribavljanje sredstava za ivot,
fiziki odmor i slobodno vreme; (2) ukupan dohodak, nain njegove
raspodele i ivotni nivo; (3) pro-seno trajanje ljudskog veka i
strukturu bolesti; (4) rasprostranjenost i kvalitet obrazovanja; (5)
intenzitet teorijske nauno-istraivake delatnosti i tehnike primene
naunih rezultata; (6) plodnost i drutvenu rasprostranjenost
umetnikog stvaralatva i filozofske misli; (7) karakter drutvenih
odnosa, meren stepenom drutvene udaljenosti izmeu pojedinih
delova strukture i stepenom unutardrutvene napetosti; (8) karakter
drutvenog odabiranja i vertikalne drutvene pokretljivosti; (9) obim i
oblike prinudnih mera i unitavanja ljudi, materijalnih i kulturnih
vrednosti; (10) rasprostranjenost drutveno-patolokih pojava
(pauperizam, kriminal, nervne bolesti, samoubistvo itd.); (11) stav
pojedinaca prema drutvenom poretku i njihovo subjektivno oseanje
zadovoljnosti s vlastitim drutvenim poloajem. Ovo je, prirodno,
samo skica osnovnih delova opteg drutvenog bilansa, koji bi mogao,
kao to je reeno, da slui i za analizu drutvenog poloaja pojedinih
drutvenih grupa, slojeva i klasa. Osnovna karakteristika te skice jeste
da uzima u obzir osnovna materijalna obeleja drutvenog poloaja
raznih slojeva, razvijenost dinamikih snaga u drutvenom ivotu,
karakter drutvenih odnosa, rasprostranjenost socijalno-natolokih
pojava,
13
) Pokuaj analize metodolokih problema koji se javljaju u
istraivanjima, iji je cilj da nauno utvrde rezultate raznih praktinih mera i
delatnosti. izvren je u nizu radova objavljenih u asopisu Bul-letin international des
sciences sociales UNESCO, vol. VII, (1955), Ns 3.

272

stepen ograniavanja ljudske spontanosti i unitavanja ljudi i plodova

ljudskog rada, i, konano, subjektivne psiholoke posledice drutvenog
ivota i poloaja koji u njemu zauzimaju pojedinci i razni kolektivni oblici.
Na osnovu ovakvih bilansa mogle bi se objektivno utvrivati posledice
delovanja odreenog drutvenog sistema, pa prema tome i etiko-kulturnih
vrednosti koje su u njega ugraene.
Ideji o izradi drutvenih bilansa moe se staviti vie zamerki, od
kojih su, izgleda, najozbiljnije sledee: (1) da je ve sam izbor sastavnih
delova bilansa vrednosnog karaktera, i prema tome uslovljen vrednosnim
sistemom odreene kulture, a bez objektivnog i opteljudskog vaenja, i (2)
da ne postoje pouzdana merila za merenje pojedinih komponenata ukljuenih
u bilanse, a jo manje zajedniki imenitelj na koji bi se mogle svesti
vrednosti svih komponenata, i tako uiniti meusobno uporedivim. Moe se,
na primer, tvrditi da je nemoguno na objektivan nain razreiti vrednosni
spor o tome to je vanije duina trajanja ljudskog veka ili intenzitet
zadovoljavanja izve-snih ivotnih potreba; da li treba podizati proseni nivo
obrazovanja i preduzimati druge mere sraunate na podizanje drutvenog
ivotnog nivoa, ako to dovodi do slabljenja ustaljenog tipa drutvene
integracije i slabljenja drutvene kohezije, a u vezi s tim i do porasta raznih
oblika socijalne patologije. Poznato je, na primer, da je industrijalizacija
nerazvijenih zemalja, u svim oblicima u kojima se dosad sprovodila, imala i
mnoge negativne popratne pojave, iako se moe utvrditi da su obim i znaaj
tih negativnih pojava bili prilino razliiti u raznim istorijskim sluajevima
industrijalizacije. Da li zbog tih negativnih popratnih pojava sprovoditi
industrijalizaciju ili ne? Danas je ve poznat odgovor veine savremenih
kultura na ovo pitanje, tako da ono vie i ne predstavlja dilemu. Ali razne
intervencije u drutvenom ivotu, koje izazivaju sukobljavanje raznih etikokulturnih vrednosti, stalno stvaraju mnogobrojne nove dileme.
Uspostavljanje razvijenog sistema drutvenog bilansiranja, u kome se pored
pozitivnih efekata belee i negativne posledice pojedinih mera, delatnosti i
ustanova, moe mnogo olakati da se na racionalan nain ree mnogobrojne
vrednosne dileme. Registrovanje negativnih posledica raznih oblika
drutvene delatnosti utoliko je znaajnije jer su protagonisti odreenog
shvatanja njihovih ciljeva i metoda obino vrlo skloni da vide samo
pozitivne Rezultate. Iskustvo pokazuje da mnoge tetne i neeljene
posledice, inae korisnih i neophodnih drutvenih mera, nisu neizbene, ve
da se, ako su temeljito prouene, mogu u veoj ili manjoj meri otkloniti. U
otklanjanju tih neeljenih posledica neke praktine mere i delatnosti, koje
predstavljaju minus u bilansu njenih rezultata, sastoji se racional-

273

nost drutvene prakse i glavni smisao primene nauke. Sutinska racionalnost

bilo kojeg pojedinanog praktinog postupka moe se oceniti samo sa
stanovita njegovih posledica za odreenu iru ili uu celinu i osnovnih
ciljeva koje jedino ta celina moe da ostvari. Ogranieno na ispitivanje
efikasnosti izolovano uzetih praktinih mera, ovo ocenjivanje mora ostati u
okviru instrumentalne racionalnosti. Ako su celina i njeni osnovni ciljevi
iracionalni, ova instrumentalna racionalnost im daje samo veu snagu, ne
menjajui njihov karakter. Stoga Veberova teza da su stvarnost i drutvo u
osnovi neminovno iracionalni znai, u stvari, negiranje mogunosti da se
drutveni odnosi u celini racionalno urede ili, drugim reima, negiranje
sutinski racionalne drutvene prakse. Teorijski, meutim, ova mogunost
nije iskljuena.
Ali time jo nije odgovoreno na osnovnu primedbu sadranu u
drugom prigovoru na ideju drutvenog bilansiranja, koja se sastoji u tvrdnji
da se ne mogu izgraditi objektivni kriteriji za utvrivanje relativnog znaaja
raznih vrednosti na osnovu kojih bi se one mogle porediti. Od toga, pak, da li
je moguno formirati takve objektivne kriterije za rangovanje raznih vrednosti, zavisi mogunost konstruktivne delatnosti nauke na vred-nosnom
podruju. ini se, ipak, da je stvaranje takvih objektivnih kriterija
principijelno moguno. Evo glavnih argumenata. Svakako da e nastojanje
da se izgrade objektivni kriteriji za ocenu vrednosti ostati bez uspeha ako se
poe od apsolutizovane vrednosne lestvice bilo koje kulture. Utoliko je prva
zamerka, nesumnjivo, tana. Polazna osnova treba da bude to ire uporedno prouavanje vrednosnih sistema niza kultura, sadanjih i prolih, kao i
objektivnih posledica koje su iz njih proizale u drutvenom ivotu. Samo na
osnovu uporednog prouavanja mnogobrojnih kultura i njihovih vrednosnih
sistema mogu se izvesti pouzdani zakljuci o tome: (1) to sve moe postati
ljudskom potrebom i tenjom, i na kakve su ih naine razne kulture nastojale
da zadovolje; (2) da li se meu tim potrebama ne pojavljuju neke potrebe i
tenje, kao osnovne i prioritetne, bez ijeg bar minimalnog zadovoljenja
postaje nemoguan sreen drutveni ivot i drutveni napredak; (3) kakve se
sve vrednosne lestvice pojavljuju u osnovi razliitih kultura i kakve to
posledice ima na istorijski razvoj pojedinih drutava u celini, i razvoj
pojedinih drutvenih delatnosti. Znaajna tekovina razvoja istorijskih i
etnolokih, a u poslednje vreme i sociolokih prouavanja mnogobrojnih
drutava, koja ne pripadaju evropskoj kulturi, jeste prevazilazenje bar u
teoriji uskogrudnog vrednosnog etnocentrizma, koji a priori odbacuje
svaki drukiji pokuaj oblikovanja drutvenog ivota ili pojedinih njegovih
podruja, i svaku drukiju lestvicu vrednosti od one koja postoji
18 Socioloki metod

274
u vlastitoj kulturi. Ali odbacivanje kulturnog etnocentrizma ne znai da
treba prihvatiti drugu krajnost kulturni relativizam. Smisao irokog
uporednog prouavanja kultura na ovom podruju sastoji se u utvrivanju
raznih potreba od ijeg zadovoljenja zavisi sreen drutveni ivot i
mogunost napretka, zatim u otkrivanju relativnog znaaja pojedinih potreba
i objektivnoj oceni efikasnosti razliitih naina na koje su razne kulture
pokuavale da ih zadovolje. Ovo poslednje je, meutim, direktna negacija
kulturnog relativizma, koji smatra da je svaka kultura, sa svog stanovita,
podjednako dobra, i da je, stoga, poreenje i ocenjivanje vrednosti razliitih
kultura besmisleno. Na taj nain iz isto iskustvenih istraivanja, i zasnovan
na teorijskim razlozima, u sociologiju kao iskustveno-teorijsku nauku ulazi
vrednosni kriterij normalnog i patolokog. Potrebna je samo jedna
vrednosna pretpostavka da sociologija treba u krajnjoj liniji, da slui
stvaranju drutvenih uslova u kojima e postojati, u datim optim istorijskim
uslovima, najpovoljnije mogunosti za razvoj svih pozitivnih potencijalnih
sposobnosti i zadovoljenje ivotnih potreba pojedinaca. Ova vrednosna pretpostavka, koja se moe smatrati jednim od etikih postulata drutvenih
nauka, ne protivrei niti epistemolokim osnovama niti tradiciji nauka o
oveku. Tenja da se obezbedi optimalni razvoj ljudskog organizma
pomou harmoninog razvoja i odnosa svih njegovih organa i funkcija, lei
u osnovi fiziolokih teorijskih kriterija o normalnom i patolokom. Element
idealnog, sadran u svakom pojmu o normalnom, na primer u pojmu
normalnog vida, sluha, normalnog rada srca, itd., koje upotrebljavaju
medicinske nauke (poto ti pojmovi nisu statistike srednje vrednosti
utvrenih pojava), ipak ih ne ini emotivnim, niti umanjuje objektivnost
nauke koja ih upotrebljava. Ti pojmovi nisu emotivnog karaktera jer se
zasnivaju na egzaktnom istraivanju injeninog stanja i najirem otkrivanju
u njemu sadranih mogunosti, ne sa stanovita potreba i interesa ovog ili
onog konkretnog pojedinca, drutvenog sloja, nareda ili drave, ve sa
stanovita potreba i mogunosti oveka kao vrste. Drutvena nauka iji ideal
ne bi bila tenja za istim stupnjem univerzalnosti i nepristrasnosti
normativnih drutvenih stavova, ne bi bila nastavlja najboljih tradicija
filozofske i naune misli o drutvu iz prolosti. Ali to ne bi bila ni ona nauka
koja bi smatrala da njeni normativni stavovi imaju apsolutnu vrednost i da
nisu podloni stalnom kritikom proveravanju na injenicama, a i na
njihovim savrenijim teorijskim objanjenjima. To ne bi bila ni nauka koja
bi, gubei iz vida postojee razlike u dostignutom privrednom, kulturnom i
politikom nivou u svetu, kao i razliitu tradiciju na kojoj su zasnovane
kulture raznih naroda, htela da ostvari uniformnost na podruju etikokultur-

275
nih vrednosti. Niz antropologa koji su u poslednje vreme kritiko-vali teoriju
kulturnog relativizma, tvrde da se postojanje jezgra univerzalnih etikokulturnih vrednosti moe iskustveno dokazati.14) Svaki racionalan program
naunog utvrivanja drutvenih normi, bez ijeg potovanja je normalno
odvijanje drutvenog, ivota oteano, ili ak i nemoguno, trebalo bi da
polazi od tih osnovnih vrednosti, i da u svojim neposrednim intencijama
bude minimalistiki, a ne da tei za uniformnim reenjima svih pojedinosti,
ostavljajui punu slobodu originalnom stvaralatvu u reavanju svega onoga
to prelazi granice neophodnih predu-slova sreenog i za napredak
sposobnog drutvenog ivota. U osposobljavanju nauka o oveku da sve
pouzdanije odgovaraju na pitanje to spada u pomenute neophodne
preduslove uopte, kao i u raznim konkretnim istorijskim situacijama u
kojima mogu da se nau razne drutvene zajednice, sastoji se najdublji
praktini smisao njihovog razvijanja.
Pri tom treba podvui dve stvari. Prvo, da su sociologija i ostale
nauke o oveku danas jo vrlo daleko od idealne mogunosti egzaktnog
utvrivanja optimalnih normi i oblika organizacije drutvenog ivota, kao i
od idealne sposobnosti da prue efikasna teorijska reenja za spreavanje
mnogobrojnih socijalno-patolokih pojava. Drugo, da konstruktivna
delatnost sociologije na podruju etiko-kulturnih vrednosti predstavlja
samo konkretnu manifestaciju aktivistikog i stvaralakog karaktera, koji je
bitna osobina moderne nauke. Moderna nauka, naime, nije nikad smatrala
svojim konanim ciljem opis stvarnosti i njeno kontemplativno objanjenje.
Opis i teorijska objanjenja su uvek smatrani samo temeljima na kojima e
se zasnivati poveanje moi nad objektivno postojeim prilikama i mogunost da se ove u to veoj meri prilagode ovekovim eljama i
potrebama. No, iz teorijskih saznanja o objektivnim odnosima proizilaze
odreene norme, koje se u praktinoj delatnosti moraju potovati ako se eli
njen uspean zavretak. Iz teorijskih saznanja prirodnih nauka su izvedene
vrlo striktne norme kojih se mora pridravati tehnika, agronomija, medicina.
Nesumnjivo da je zadatak sociologije da u zajednici sa drugim naukama o
oveku kao i sa filozofijom i umetnou izgrauje sistem vrednosti i normi
pomou kojih se na najracionalniji i najhumaniji nain mogu urediti
drutveni odnosi. Pomenuti etiki postulat stvaranje optimalnih
drutvenih uslova za razvoj pozitivnih ljudskih sposobnosti i zadovoljenje
ovekovih potreba nije u suprotnosti s tradicijom drugih nauka, jer se u
osnovi svake nauke kao ljudske aktivnosti takoe nalaze odreeni ideali
niti s proklamovanim namerama svih kultura, jer sve one polaze
14
) Vid. R, Linton, Universal Ethical Principles, u knjizi R. N. Anshen,
Moral Principles of Action, Harper, New York 1952 p 64560 C. Kluckhohn, op.
cit, p. 417-13.
18*

277
276

od pretpostavke da u najveoj moguoj meri, bilo uopte ili u

konkretnim istorijskim uslovima, koriste potencijalne pozitivne
mogunosti svojih pripadnika i zadovoljavaju njihove potrebe.
Sociologija moe i treba da nastoji da izgrauje sve objektivniji i
pouzdaniji kriterij za naunu ocenu ovih pretenzija, kao to su druge
nauke ve uspele da formiraju pouzdan i uticajan kriterij za ocenu i
normiranje ljudske prakse u domenu njihovih istraivanja.
Zauzimanje konstruktivnog kritikog stava prema eti-kokulturnim vrednostima jeste jedan od najvanijih preduslova za razvoj
sociologije i plodotvornost njenog uticaja u drutvenom ivotu.
Ukoliko bi sociologija prihvatala vrednosni sistem neke kulture, kao
apsolutnu pretpostavku, i ak kao osnovni regu-lativ naunog
istraivanja, kao to to, na primer, proizilazi iz Veberove zamisli,, ili bi
svoj teorijski kriterij normalnog, kao optimalno mogunog, zamenila
konformistikim, prihvatanjem postojeeg drutvenog proeka, to bi
sputavalo slobodu njenih istraivanja. Ona bi, naime, u najboljem
sluaju pomagala da se uini to racionalnijom jedna zamisao o
mogunosti ureenja drutvenog ivota, ali bi se odrekla cilja da
teorijski istrauje i otkriva bolje mogunosti. Tenja da se nauka stavi,
kao sredstvo, u slubu postojeih vrednosnih sistema, u kojima
redovno postoje iracionalni elementi i reenja zasnovana na zabludama,
znaila bi nastojanje da se sa to vie racionalnosti ostvare iracionalni
ciljevi. Vea efikasnost sredstava u tom sluaju moe da znai, u
krajnjoj liniji, veu razornost i tetnost, kao to drastino ilustruje
primer upotrebe atomske energije u ratne svrhe. Taj primer,
istovremeno, najbolje pokazuje da se u racionalnoj ljudskoj praksi
sredstvo i cilj ne mogu razmatrati
izolovano.
Upravo zato to je kritiki i konstruktivno-stvaralaki stav sociologije
na podruju etiko-kulturne vrednosti od najveeg znaaja za njen
teorijski razvoj i racionalnost praktine primene njenih rezultata,
trebalo je izneti osnovne epistemoloke argumente koji dokazuju
mogunost takvog stava. Ako bi neko postavio pitanje zato je to
insistiranje bilo potrebno, moglo bi se ukratko odgovoriti: zato da bi se
dokazalo da nije neophodno da sociologija bude misaono neautonoman
komentator drutvene prakse i proizvoa ideolokih argumenata i
propagandnih parola, niti obina tehnika disciplina u slubi drave i
drugih uticajnih drutvenih organizacija, iji je jedini zadatak da
pronalaze efikasna sredstva za uspeno sprovoenje postavljenih
ciljeva. Samo na taj nain moe se postepeno i iz drutvenih nauka
otkloniti za njihov razvoj, kao i za razvoj meunarodnih odnosa, tetna
situacija da ,,s jedne strane Pirineja vai jedna, a s druge druga nauna
istina".

3.
IMANENTNE VREDNOSTI U NAUNOM
ISTRAIVANJU
U metodolokoj raspravi se o imanentnim vrednostima
nauke, kao osobene drutvene delatnosti, moe govoriti jedino na
osnovu idealne zamisli te aktivnosti, njenog pojma, kao to bi rekao
Hegel. Korisnost takvih razmatranja sastoji se u prvom redu u tome
to se pomou njih moe bolje prosuditi koliko su pojedini konkretni
postupci u skladu sa osnovnim naelima i smislom postojanja nauke.
Zbog toga treba videti da li su izloeni stavovi o odnosu sociologije
prema etiko-kulturnim vrednostima u skladu s imanentnim
vrednostima naune delatnosti. To je utoliko potrebnije to se teza o
etikoj neutralnosti drutvenih nauka ponekad brani kao toboe
logika posledica imanentnih vrednosti na kojima se zasniva nauka.
Nepristrasno traganje za objektivnim injenicama i njihovim
teorijskim objanjavanjem, ija se tanost moe proveriti, jeste
nesumnjivo osnovni postulat naunog metoda. Samo volun-taristi i
cinici kojima nije stalo do istinitog saznanja ve do psiholoki
uticajnih sredstava ubeivanja, bez obzira na njihovu injeninu
tanost i teorijsku ispravnost, mogu osporavati gornji stav. ak i oni
teoretiari koji smatraju da su nauna saznanja apsolutno uslovljena
ivotnim poloajem i interesima drutvenih grupa, s kojima se
identifikuju njihovi autori, ne mogu iskljuiti elemenat objektivnosti i
teorijske tanosti saznanja, kao osnovni kriterij njegove naunosti.
Jedina razlika jeste to oni mogunost objektivnog saznanja
objanjavaju specifinim poloajem drutvenih klasa i slojeva ije se
subjektivni interesi u datom istio-rijskom momentu podudaraju sa
stvarnim tokom istorijskog razvoja. Ovo objanjenje, meutim, ne
govori nita o epistemolokim obelejima ispravnog naunog
saznanja, ve sadri socioloke pretpostavke o drutvenim uslovima u
kojima se ono moe pojaviti. Ali to je sasvim drugi problem. Tenja
za objektivnou, nepristrasnou i proverljivou u stvari su to tri
razliita izraza za istu stvar predstavlja imanentnu vrednost
naunog istraivanja. Ko te osobine saznanja ne ceni, tome svakako
nije mnogo stalo do razvoja nauke. Vrednost, pak, objektivnog, nepristrasnog i iskustveno proverljivog saznanja poiva na ubeenju da je
ono od najvee praktine koristi, jer poveava verovatnou uspenog
intervenisanja u realne prilike radi njihovog prilagoavanja
odreenim eljama i potrebama. Ukoliko neka kultura ili drutveni
sloj smatraju da uspeh u svojoj praktikoj aktivnosti mogu obezbediti
i nekim drugim sredstvima, na primer magijom, utoliko e oni manje
ceniti objektivno, nepristrasno

278
i proverljivo nauno saznanje. Antropoloka prouavanja pokazuju da
imanentne vrednosti naunog istraivanja zaista zauzimaju razliito mesto
na vrednosnoj lestvici raznih kultura, ali isto tako i da postoje razliiti uslovi
za razvoj nauke i njene drutvene uloge u raznim kulturama.
Vrlo je lako dokazati neodrivost pokuaja da se pozivanjem na
objektivnost i nepristrasnost, kao imanentne vrednosti naunog istraivanja,
brani teza o etikoj neutralnosti drutvenih nauka. I to iz vrlo prostog
razloga, jer je u raznim drutvenim odnosima u vrlo razliitoj meri moguno
na objektivan i nepri-strasan nain istraivati drutvene pojave i saoptavati
u javnosti postignute rezultate. Pojedine vrednosti niti nastaju, niti se mogu
odrati izolovano u nekom drutvenom sistemu, ve su u veoj ili manjoj
meri, s vie ili manje doslednosti povezane sa ostalim sadrajima njegovog
vrednosnog sistema, upravo kao to su meusobno povezane i razne
drutvene delatnosti i ustanove na koje se vrednosti odnose. Prirodno, stoga,
da ni objektivno i nepristrasno istraivanje drutvenih pojava ne moe
postojati nezavisno od ostalih vrednosti, od karaktera drutvenih odnosa, i
posebno od naina na koji je organizovan nauni ivot u nekom drutvu.
Prema tome, ako neko smatra objektivno nauno saznanje jednom od
najveih kulturnih vrednosti to je sluaj kod veine stvarnih naunika,
iako to mnogima koji nauku posmatraju spolja izgleda kao profesionalna
deformacija on nuno mora zauzimati aktivan stav prema nizu ostalih
vrednosti i stvarnih odnosa u drutvenom ivotu, koji utiu na razvoj
drutvenih nauka, bilo da ih sputavaju ili potpomau. to se vie prouavaju
optimalni drutveni uslovi za razvoj drutvenih nauka, sve vie izlazi na
videlo da dosledna primena naunog metoda na ovom podruju sadri u sebi
itav niz etikih stavova i pretpostavki, kao, na primer, naelo slobodne
diskusije svih drutvenih problema, tenju za uspostavljanjem to ire i
potpunije drutvene komunikacije otvorenim iznoenjem stvarnih motiva i
argumenata za razliite praktine stavove, potovanje dokazne vrednosti
injenica, borbu protiv predrasuda i obmana, itd. 15) U naunom istraivanju
drutvenih pojava naunik gotovo neizbeno mora zauzimati mnogobrojne
etike stavove; ima mnogo istine u tvrdnji T. Gajgera (Th. Geiger) da u
drutvenim naukama izmeu strune sposobnosti (Fachkonnen) i
profesionalne savesti (Fachgewissen) postoji vrlo tesna povezanost.10)
15
) Vrlo uspelu analizu ovih problema predstavlja lanak C. C. Bowman,
Evaluations and Values Consistent with the Scientiiic Study of Society, American
Sociological Review, vol. VIII, (1943), Ne 3.
16
) Th. Geiger, Ideologie und Wahrheit, Eine soziologische Kritik des
Denkens, Humbolt-Verlag, StuttgartWein, 1953, S. 121.

279
Prihvatanje etikog postulata da drutvene nauke treba da slue
stvaranju optimalnih drutvenih uslova za ivot i razvoj svih pojedinaca, kao
osnovne vrednosne pretpostavke kritike intervencije nauke u drutvenom
ivotu, svakako ne znai da je taj postulat imanentna vrednost naunog
istraivanja, poto su moguna, i postoje, nauna istraivanja koja se ne
zasnivaju na tom etikom postulatu. Ali zbog toga ipak veza izmeu tog
postulata i napretka drutvenih nauka nije sluajna. Rad na stvaranju sve
povoljnijih uslova za razvoj pozitivnih ljudskih sposobnosti ukljuuje u sebi
i stvaranje sve boljih uslova za razvoj nauke. Samo pomenuti humanistiki
imperativ, da bi kao etiki postulat drutvenih nauka mogao sluiti njihovom
unapreivanju, mora dobiti jedno izrazito nauno tumaenje. To drugim
recima znai da on mora poivati na svesti da ostvarivanje ovog
humanistikog ideala zavisi i od naunog saznavanja objektivnih uslova i
teorijskog otkrivanja objektivnih mogunosti; da taj ideal, kao i nauno
saznanje uopte, mora biti otvoren, pristupaan injenikim argumentima, i
pod njihovim uticajem promenljiv. No iskreno usvajanje jednog takvog
humanistikog imperativa tek daje pravi ljudski smisao i vrednost
drutvenim naukama. Ukoliko su sociologija i ostale drutvene nauke vie
stavljene u slubu nekim drugim motivima, utoliko je njihov poloaj
apsurdniji. Analogija s medicinskim naukama, koje bi smatrale da je njihov
glavni zadatak istraivanje to efikasnijih naina izazivanja raznih bolesti, ili
koje bi se u svojim tera-peutskim principima rukovodile nekim proizvoljnim
kriterijem zdravlja koji ne bi imao racionalno-injeninog opravdanja, moe
posluiti kao ilustracija apsurdnosti poloaja sociologije, koja se stavila u
slubu nekim posebnim interesima.
Problemi profesionalne etike u sociologiji jo nisu dovoljno
razraeni. Ali nema sumnje da e ciljevi kojima je neko istraivanje
stavljeno u slubu biti glavno merilo za ocenu profesionalne etinosti
istraivanja. Svest da u drutvenim naukama treba imati na umu drutvene
posledice istraivanja, pa ak i mogune zloupotrebe pojedinih naunih
saznanja, njihovom upotrebom protiv interesa drutva kao celine ili
pojedinih njegovih slojeva, postepeno prodire u sociologiju. 17) Rouz, na
primer, trai od naunika ne samo da sam ne zloupotrebljava nauku,
stavljanjem njenih otkria u slubu partikularnih interesa, ve da prilikom
izbora problema istraivanja pazi da njegove rezultate ne mogu drugi
zloupotrebi ti. Zloupotreba naunih rezultata je socioloka pojava i izlazi iz
okvira ove studije. Ali, svakako, jedan od najvanijih zadataka
profesionalne etike i strunih
1T
) Vid. o ovome interesantna razmatranja u knjizi A. M. Rose, Theory
and Method in the Social Sciences, University of Minnesota Press, Mineapolis,
1954, eh. 9.

280

organizacija jeste spreavanje i igosanje takvih zloupotreba,

naroito ukoliko ih ine naunici.
Na kraju, treba spomenuti da etiki principi ulaze i u metod
sociolokih istraivanja kad se ova odvijaju na terenu, ili su u njih na
bilo koji nain ukljueni drugi ljudi kao neposredan predmet
istraivanja. Postajui u tom sluaju drutveni odnos, istraivanje,
kao i svaki drugi drutveni odnos, ima i svoju etiku stranu. Jedan od
zadataka profesionalne etike jeste da utvrdi norme koje treba da
reguliu ovaj odnos. Ne ulazei u pojedinosti etike neposrednog
istraivanja treba istai, kao osnovna naela, (1) da odnosi izmeu
naunika i ispitivanih ljudi moraju biti zasnovani na potpuno
dobrovoljnoj osnovi (ukoliko zakonskim propisima nije utvrena
opta obaveznost davanja nekih iskustvenih podataka, kao to je to
sluaj u raznim popisima); (2) da istraivanje ne srne da nanosi
ispitivanim ljudima nikakvu tetu ili patnje; i (3) da se dobijeni
podaci smeju koristiti samo u naune svrhe i uz najveu diskreciju
koja garantuje da nee biti oteen drutveni ugled pojedinca. Slini
principi profesionalne etike postoje u medicini, i svako njihovo
krenje od strane pojedinaca nailazi na otru osudu u profesionalnim
krugovima, pa i u iroj javnosti. Ni ovde se ne tvrdi da su po-menuta
osnovna naela etike istraivanja imanentne vrednosti sociologije kao
nauke, ali pridravanje tih naela je sasvim sigurno jedan od
preduslova stvaranja meusobnog poverenja izmeu istraivaa i
ispitivane sredine, bez kojeg je nemoguno postii najpovoljnije
uslove za izvoenje istraivanja, pa ak i uopte efikasno upotrebiti
niz savremenih tehnikih sredstava za prikupljanje iskustvenih
podataka. Ali ne samo to. Pridravanje ovih naela omoguuje da
nauno istraivanje ostane moralno ista i plemenita ljudska
delatnost, to je nauka uvek bila u rukama svojih najveih
predstavnika.

VI
ISTRAIVANJE I TEORIJA

U razvoju nauke, kao i u svim drugim oblicima ljudskog

stvaralatva, postoji vrlo mnogo diskontinuiteta. Poto se nauna
misao decenijama, pa ak i vekovima kretala u jednom pravcu, nova
originalna teorijska dostignua menjaju njen osnovni smer,
prikazujui u novom svetlu smisao ranijih saznanja i verovanja. Ali
ovaj diskontinuitet nije apsolutan, a sem toga on nastaje u procesu
razvoja naunog saznanja koji je izrazito kumulativan, tj. u kome se
nova saznanja oslanjaju na ranija i nalaze s njima u nekoj smisaonoj
vezi, bilo da ih proiruju, usavravaju, ispravljaju ili odbacuju.
Kumulativnost kao opte naelo,razvoja naunog saznanja, ogleda se
u pojedinanim istraivanjima u tenjii da se ona povezu sa
postojeim naunim znanjem, koje je .u teorijskoj nauci uopteno i
sistematizovano u naucnoi teoriji. Konkretan oblik povezivanja
novog istraivanja s teorijom zavisi svakako i od opte teorijske
razvijenosti neke nauke, kao i od razvijenosti teorije koja se
neposrednije odnosi na predmet istraivanja. Dosta rasprostranjena
razliita shvatanja o nainu povezivanja pojedinanog istraivanja s
teorijom ne mogu se razumeti ako se ne uzme u obzir da na njih utie
dostignuti stepen razvijenosti neke nauke.
Ali, ako nije potrebno dokazivati da nauni znaaj svakog
pojedinanog istraivanja zavisi od njegovog doprinosa postojeem
fondu naunog znanja, to ne znai da je povezivanje novog
istraivanja s naunom teorijom, kao delom naunog fonda,
jednostavno i da se ono ostvaruje spontano. Ve prilikom
raspravljanja o proveravanju naunih teorija ukazano je na neke
tekoe u tom pogledu iji se uzroci nalaze u nedovoljnoj logikoj
izgraenosti i nepotpunoj i nedovoljno jasnoj iskustvenoj
protumaenosti raznih sociolokih teorija. Prethodna razmatranja
preovladujuih prakticistikih struja u savremenoj sociologiji
objanjavaju bar donekle i drugi uzrok esto isticanog jaza izmeu
socioloke teorije i sociolokih istraivanja. Mnoga istraivanja,
naime, nemaju uopte teorijskih ciljeva, ili su ovi sasvim neodreeni.
Zadatak mnogih istraivanja sastoji se u opisivanju nekih pojava u
konkretnim vremensko-prostor-nim uslovima, i u pojmovnim
okvirima koje diktiraju vannau-

282

ni a ne teorijski razlozi. U ovakvim istraivanjima se u najboljem

sluaju koriste neka nauna saznanja i eventualno1 naknadno se iz
njihovih rezultata izvode neki teorijski zakljuci. ) Razumljivo je da
kvantitativno gomilanje istraivanja, iji je zadatak konkretno opisne
prirode, a idejna osnova zdravorazum-ska a ne teorijski razvijena, ne
mogu doprineti razvoju socioloke teorije. Ona mogu pokazati jedino
da ispitivanja drutvenih pojava koja ne spadaju u ekonomske nauke,
istoriju, demografiju ili etnologiju jo samim tim nisu socioloka.
Ovakva, teorijski irelevantna istraivanja, naime, u veini sluajeva
uop-te ne spadaju u sociologiju. S druge strane, sasvim je neopravdano
oekivati da e se socioloka teorija bre razvijati bez istraivanja
teorijskog karaktera, bilo da su ona organizovana sa specijalno
teorijskim ciljevima ili da se iz njih, pored nepo-srednijih praktinih
ciljeva, izvode i teorijski zakljuci. Pri tom svest da su sociologiji
neophodna specijalna teorijska istraivanja nije manje opravdana od
ubeenja da se teorijske prirodne nauke ne mogu razvijati samo na
primenjenoj inenjeriji.
Postojei raskorak izmeu socioloke teorije i istraivanja
izraava se ponekad u stavu da samo istraivanja ine nauku; dok se
poloaj teorije, naroito sistematske, smatra dosta sumnjivim. U
nedavno objavljenoj knjizi D. Meda (J. Madge) Nastanak naune
sociologije analizirani su samo razni istraivaki radovi, a nije
prikazana nijedna opta socioloka teorija. Da paradoks bude jo vei.
u knjizi su prikazani samo istraivaki radovi pojedinih sociologa koji
su istovremeno bili graditelji sistema i sa stanovita tih sistema
izvodili sva svoja istraivanja. Na primer, Dirkem je u knjigu uao
kao pisac Samoubistva, iako je ono samo fragment njegovog sistema
nastao prvenstveno radi daljeg razvijanja
teorije izloene u teorijskom
delu O drutvenoj podeli rada.2 Ovo izdvajanje drutvenih"
istraivanja iz sociologije kao naune celine vrlo je vidljivo i u
metodolo1
) Moda najtipiniji primer ove vrste jesu istraivanja u oruanim
snagama SAD u II svetskom ratu iji su rezultati naknadno nauno analizirani. Vid.
Studies in Social Psychology in World War II, vol. 14, Princeton University Press,
194950;kao i R. K. Merton, P. P. Lazarsield, Studies in the Scope and Method of
"The American Soldier", The Free Press, Glencoe, 111., 1950.
2
) J. Madge, The Origins of Scientific Sociology, The Free Press, Glencoe,
HL, 1962, eh. 2. Tomas (W. J. Thomas) i Znanjenski (F. Zna-niecki) su takoe uli u
Medovu knjigu kao autori studije Poljski seljak u Evropi i Americi, iako su i oni
dali niz teorijskih radova. Pievo shvatanje naunog istraivanja odlino ilustruju
razlozi zbog kojih Vebe-rova uporedna istraivanja velikih svetskih kultura nisu
ukljuena u knjigu. Ona su samo plodan izvor podsticaja" (p. 4). Mora da ih stoga
Med smatra manje vanim za razvoj naune sociologije od Bejlsovog (R. Bales)
metoda posmatranja malih grupa, ijem je prikazu dato itavo jedno poglavlje (eh.
12).

283

giji. O tome svedoi ve i okolnost da se u veini najpoznatijih

savremenih metodolokih prirunika ne raspravlja o osobeno-stima
sociolokog metoda po kojima se on razlikuje od metoda drugih
srodnih nauka, naroito psihologije, a koje proizilaze iz sadrinski i
metodoloki odreenog iskustvenog delokruga sociologije.
Iskljuivanje teorijsko-sadrinskog i nauno-siste-matskog momenta
iz metodologije postaje jo vidljivije u pojedinim prikazima razvoja
metodolokog problema u sociologiji, koji se obino ne osvru na
rasprave iji je zadatak bio da s metodoloke strane doprinesu
naunom konstituisanju sociologije, i u kojima se jedno opte
teorijsko 3stanovite pretvaralo u vie ili manje celovitu metodoloku
zamisao. ) Sve ove pojave postaju razumljivije ako se imaju na umu
ranije iznete opte osobine savremenog sociolokog empirizma i
prakticizma. One su ovde pomenute samo da bi se imala na umu
idejna klima, u kojoj nastaju razna shvatanja o odnosu teorije i istraivanja. Isto tako ukazivanje na podvojenost jednog vida teorije i
preovladujue struje u istraivanjima ne znai da ne postoje
socioloka istraivanja sa znaajnim teorijskim doprinosima i
pokuaji stvaranja uih i irih teorija na osnovu raspoloivih
pouzdanih iskustvenih podataka.
.Ipak, niko ne smatra da pojedinano istraivanje ne treba da
bude povezano s dostignutim stanjem u nauci i njenom teorijom, i
zbog toga se odnos istraivanja prema nauci i naunoj teoriji javlja u
svakoj metodolokoj zamisli kao jedan od kljunih problema. U
ovom poglavlju e ovaj odnos biti razmatran samo u optim crtama, s
ciljem da se utvrde neka opta metodoloka naela, koja se u
pojedinim istraivanjima vrlo razliito konkretizuju u zavisnosti od
opteg tipa istraivanja i primenjenog postupka za prikupljanje iskustvenih podataka. Kasnije e se videti da se shvatanje odnosa koji
treba da se uspostavi u pojedinanom istraivanju s naunom
teorijom pretvara u krut ablon ako se ovo ne uzme dovoljno u obzir.
Dva dosta rasprostranjena jednostrana gledita o nainu
uspostavljanja veze s naunom teorijom su dosta povezana s
razliitim stupnjem teorijskog razvoja pojedinih nauka. Prvo od njih
jeste skupljaki empirizam, a drugo gledite tumai vezu novog
istraivanja s teorijom na hipotetiko-deduktivan nain,
3
) Karakteristian je prikaz ,fpreistorije empirijskog drutvenog
istraivanja" u knjizi R. Konig (red.), Handbuch der empirischen Sozial-forsehung,
F. Enke, Stuttgart, 1962, S. 1837. U njemu nije analizirano nijedno celovito
stanovite o sociolokom metodu. Marks je, na primer, pomenut samo kao sastavlja
jednog anketnog upitnika, ali nisu bolje proli ni Kont, Dirkem ili Veber. Oigledno
je, dakle, da sociologija i .,drutvena istraivanja" nisu ista stvar.

285

284

osporavajui pri tome gotovo svaki epistemoloki znaaj ostalim

logiko-metodolokim pristupima i postupcima.
Najbolje je najpre objasniti u emu se sastoji skupljaki
empirizam, koji je mnogo vie rairen nego to se obino pretpostavlja
jer se i pojavljuje u raznim oblicima. Skupljaki empirizam se zasniva
na ideji da je u nauci najvanije prikupiti iskustvene injenice, to vie
injenica, a da e se zatim relativno lako izvesti teorijski zakljuci iz
injenike grae. U skup-ljakom empirizmu dolazi do izraaja
shvatanje o spontanom povezivanju pojedinanog istraivanja sa
teorijom. Ponekad se u njemu prema teoriji pokazuje gotovo otvorena
odvratnost, jer se smatra da ona moe samo da umanji izvornu
originalnost neposrednog posmatranja i pojedinanog istraivaa.
Istovremeno proseni predstavnik skupljakog empirizma je nauno
vrlo neobrazovan. Obino on ne poznaje solidno ni jednu optu socioloku teoriju, kao ni teorijska shvatanja koja se odnose na neku uu
oblast drutvenog ivota. Njegovo znanje se sastoji u poznavanju
nekog istraivakog postupka. Nekad je u naoj nacionalnoj nauci
osnovna parola skupljakog empirizma bila da treba to vise ii na
teren", bez obzira da li je pojedini istraiva dovoljno teorijski
osposobljen za takav rad. U novije vreme odlazak na teren su zamenile
ankete, jedno vrlo nekritino shvatanje naunih mogunosti ovog
istraivakog postupka, koji se, pored toga, najee upotrebljava u
vrlo uproe-nim oblicima i po pravilu bez dobro promiljene teorijske
osnove. Smisao je, meutim, ostao isti, skupljati podatke iako teorijski
okviri i metodoloki postupci prikupljanja nisu temeljito promiljeni i
razraeni, pa makar se podaci kasnije objavili samo kao sirova
monografska graa ili ak samo kao povrno prokomentarisan
statistiki materijal. Skupljaki empirizam ima izvesno opravdanje u
ranim ili tzv. prirodno-istorijskim fazama razvoja neke nauke u kojima
su inventarisanje i kategorizacija iskustvenih pojava koje nauka treba
da prouava najprei op-ti nauno-istraivaki zadaci. U svojoj
prirodno-istorijskoj fazi, iz koje je sociologija uglavnom ve izala,
nauka jo nedovoljno poznaje svoje podruje, nepoznati su postojei
kvalitativni oblici i iskustveni raspon uestalosti pojedinih vrsta pojava.
Pre pokuaja da se razvijaju ira teorijska uoptavanja, nauka treba da
upozna i na opisan nain sredi injenice u svom iskustvenom
delokrugu. U toj fazi klasifikacijski sistemi, kakvi su na primer bili
razni klasifikacijski sistemi koji su se krajem prolog veka primenjivali
u etnografiji4i antropogeografiji, obino predstavljaju glavnu osnovu
istraivanja. ) Pojedini istraiva, s upit4

) ire o osobinama nauke u prirodno-istorijskom stadiju razvoja vid. F. S.

C. Northrop, The Logic of the Sciences and Humatnities, Macmillan, New York,
1953, eh. III.

nikom u depu, ide na teren i prema upitniku belei sve to

primeti i sazna u nekom selu ili na nekom uem podruju. Iako su
organizatori ovakvih istraivanja, na primer Jovan5 Cviji, naglaavali
da upitnike ne treba shvatiti kao gotove ablone, ) ipak je za veinu
radova ove vrste karakteristino da istraivai nisu u stanju da
aktivnije teorijski obrade prikupljene podatke, nego se zadovoljavaju
dosta shematinim opisivanjem pojava. Drugi izvor skupljakog
empirizma ne treba traiti u stepenu razvoja odreene nauke, nego u
njenom drutvenom poloaju. Skupljacki empirizam jeste gotovo
neminovna posle-dica trajnijeg preovladavanja naunog prakticizma,
u kome se svi istraivaki problemi postavljaju samo u dnevnim i
prostorno usko ogranienim okvirima, usled ega se zapostavljaju
ira uoptavanja i teorijska misao uopste. Ne treba posebno
dokazivati da je ovaj prakticizam sputavao perspektivniji razvoj
primene naunih saznanja. U poreenju s prvom, ova varijanta
skupljakog empirizma je jo manje odreena jasnim proble-matskim
i pojmovnim okvirom.
Hipotetiko-deduktivno shvatanje odnosa istraivanja i
teorije, koje izrazito precenjuje ulogu teorije u istraivanju, jeste
druga krajnost. Po Poperu (Popper), koji je verovatno najuticajniji
zastupnik ovog shvatanja u logici i metodologiji, uloga istraivanja se
svodi na proveravanje teorijskih hipoteza, koje su na deduktivan
nain izvedene iz postojee teorije. Kako, meutim, nastaju teorijska
nasluivanja i hipoteze o problemu za ije reenje ne postoji
relevantna teorija, kako se mogu objasniti ne tako retki sluajevi kad
se u toku istraivanja pod uti-cajem rezultata posmatranja promeni
njegov osnovni pravac, to znai da se ne odbacuje samo polazna
hipoteza nego se stvaraju nova uoptavanja koja se tek kasnije
suoavaju sa teorijom, hipotetiko-deduktivno gledite o vezi
istraivanja i teorije ne objanjava. Hipotetiko-deduktivno shvatanje
uloge konkretnog istraivanja ima, svakako, mnoge prednosti nad
skup-ljakim empirizmom koje proizilaze iz jasnog uoavanja
aktivne uloge teorijske misli i svakom razvijenom naunom istraiva5
) U tom pogledu je karakteristino Cvijievo pismo Petru Ko-iu u
kome on izmeu ostalog pie: Ja u Vam danas u jednom paketu ispratiti ono to
mislim da je najpotrebnije da proitate. Izvesna mesta u obeleliti, ali sve je samo
radi toga da imate okvir i da Vam budu potpuno jasni glavni pravci ispitivanja. Ali
ja bih eleo da se Vi u tom okviru sasvim samostalno kreete i da prouavate ono
to se Vama uini interesantno, a u uputstvima nije obeleeno." (M. Karanovi,
Cviji i Koi, Politika od 1. XI 1939, str. 10.) Sire o Cvijievom metodu vid. u
mom radu Socioloka koncepcija Jovana Cvijia, Knjievnost, god. XI (1956), br. 9,
10, 1112, naroito br. 11-12, str. 462^68.

287

286
nju. Ipak, ono jednostrano tumai istraivaku praksu teorijski najrazvijenijih
nauka. U tim naukama zaista veliki deo hipoteza nastaje daljom logikoteorijskom obradom postojeih teorija. Ali i u najrazvijenijim naukama je
odnos istraivanja i teorije mnogo reciproniji. I u tim naukama paljivog
istraivaa ekaju u iskustvu mnoga teorijski sasvim nepredvidljiva iznenaenja, koja mogu da usmere istraivanje u novom pravcu. Dovoljno je
navesti samo dva tipina primera koji pokazuju kako sasvim neoekivana
otkria u toku prouavanja nekog drugog naunog problema po svom znaaju
daleko prevazilaze prvobitno postavljeni cilj istraivanja. Prvi primer je
Rentgenovo otkrie zraenja, koja su kasnije dobila u nauci ime rentgeno-vih
zraka. Istraiva primeuje neobjanjive promene na fotografskim ploama u
svom laboratoriju. Ovo sasvim neoekivano zapaanje usmerava ispitivanja u
novom pravcu i dovodi do epohalnog naunog otkria. Drugi primer ove vrste
iz najnovijeg vremena jeste otkrie penicilina. Ovo nije bio unapred postavljeni cilj Flemingovih istraivanja, ve rezultat naunog prouavanja
prvobitno sasvim, neoekivanih pojava. Dakle, i u najrazvijenijoj nauci i u
istraivanjima koja se planiraju u vrlo vrsto unapred utvrenim hipotetikim
okvirima treba biti vrlo osetljiv za iznenaenja, koja se teorijski ne mogu
predvideti. Naravno ova iznenaenja moe da uoi i u punoj meri nauno
iskoristi samo visoko obrazovan istraiva, jer gljivice koje su podstakle
Fleminga da u novom pravcu usmeri istraivanja i doe do penicilina,
verovatno ne bi zbunile nekog manje obrazovanog i inventivnog istraivaa.
On bi ih mirno obrisao sa laboratorijskih posuda, ne uviajui u njima dublje
nauno znaenje. R. Merton, koji svakako nije vulgarni empiriar, vrlo
ubedljivo je pokazao veliku heuristiku ulogu paljivog i otvorenog odnosa
prema stvarnosti u toku posmatranja i u itavom toku konkretnog istraivanja,
kao i tetnost suvie krutog uokvi-ravanja istraivanja polaznim teorijskim
hipotezama.6)
Hipotetiko-deduktivno gledite o odnosu istraivanja i teorije
esto se vrlo iskljuivo zastupa u metodologiji sociolokih istraivanja,7)
dok se svi ostali tipovi istraivanja smatraju samo pripremnim. U praktinoj
primeni ovog tipa istraivanja pojavljuju se mnogobrojne slabosti. (1)
Hipotetiko-deduktivno istraivanje moe dati velike rezultate ako su hipoB

) R. K. Merton, The Bearing of Empirical Research on Socio-logieal

Theory, u knjizi Social Theory and Social Structure, The Free Press, Glencoe, 111.,
1957, p. 102108.
-. 7) Tipian primer je knjiga R. L. Ackoff, The Design of Social Research,
The University of Chicago Press, Chicago, 1953. U njoj je razraen samo tip
istraivanja u kojima se statistiki proveravaju unapred postavljene hipoteze.

teze koje e se proveravati izvedene iz neke optije teorije i meusobno

vrsto povezane. Cesto su, meutim, polazni stavovi ovakvih istraivanja
skup tvrdnji i oekivanja opisnog karaktera, a ne teorijski zasnovane
hipoteze. Takvi stavovi se mogu proveravati vie samo pojedinano nego
kao jedinstvena hipo-tetika zamisao. Usled toga je istraivanje i pored
formalno hi-potetiko-deduktivnog okvira u stvari opisnog karaktera, pri
emu je opis esto vrlo fragmentaran, a izvedeni zakljuci nemaju iri
teorijsko-sistematski karakter. Ovo naroito dolazi do izraaja kad se
rezultati proveravanja teorijski nedovoljno pro-komentariu. (2) Dalja vrlo
esta slabost ovih istraivanja jeste izrazita parcijalnost. Iz nekog ireg
teorijskog problema, koji se moe nauno ispitati samo putem nekoliko
meusobno povezanih a po svom pristupu raznolikih ispitivanja (terenski
rad, institucionalna analiza, anketa, kliniko ispitivanje i si.), izdvaja se
samo jedan iseak koji se moe ispitivati jednim postupkom, na primer
anketom ili analizom sadraja, i zakljuci se izvode na osnovu nedovoljne
iskustvene evidencije. (3) Uopte je za ovu metodoloku struju dosta
karakteristino da poistoveuje nauno istraivanje s pojedinanom akcijom
prikupljanja podataka i da pokazuje naroitu sklonost prema anketnim i
slinim statistikim ispitivanjima. Stie se utisak da se u nekim
metodolokim raspravama pojam istraivanja izjednauje s pojmom pojedinane statistike akcije. Sa formalne strane ove akcije mogu biti vrlo
prikladne za proveravanje pojedinanih hipoteza, ali su vrlo esto sasvim
nedovoljne za stvaranje sistematske iskustvene evidencije o kompleksnim
deterministikim poljima u kojima nastaju ispitivane pojave. Mogli bi se
navesti i drugi razlozi zbog kojih mnoga ispitivanja hipotetikodeduktivnog" tipa ne odgovaraju svojoj osnovnoj zamisli.
Kasnije e u poglavlju o trajnijem posmatranju kompleksnih
drutvenih pojava biti iznete osnovne karakteristike tzv. sekvencijalne
analize, kao vrlo elastinog metodolokog postupka kojim se teorijska misao
ukljuuje u dugotrajniji proces prikupljanja podataka i u toku istraivanja
razvija poetni, okvirni plan istraivanja. Meutim odmah treba istai da se
kom-binovanjem ispitivanja koja su zamiljena u do pojedinosti razvijenom* hipotetikom okviru sa sekvencijalnom analizom ne iscrpljuju svi
raznovrsni logiko-metodoloki postupci koji su neophodni u irim
teorijskim istraivanjima, u kojima se na osnovu sve iscrpnijeg i odreenijeg
opisa naizmenino sme-njuju indukcija i dedukcija, analiza i sinteza,
apstrakcija i kon-kretizacija.
Osnovno naelo povezivanja pojedinanog istraivanja s teorijom
jeste da odnos prema teoriji bude to aktivniji u. svim fazama istraivanja, a
ne samo prilikom stvaranja nje-

290
se mnogo nauiti o nainu aktivnog suoavanja vlastitih rezultata s
postojeim naunim saznanjima.
Poto je. izgraena polazna teorijsko-hipotetika skica istraivanja,
iz toga teorijskog okvira treba da slede zakljuci o idealnom istraivakom
pristupu i idealnim iskustvenim oba-vetenjima. Retko se deava da se u
nekom stvarnom istraivanju mogu primeniti nauno najadekvatniji postupci
i prikupiti idealni podaci, jer to spreavaju mnogobrojni inioci (fi-nansijska
sredstva, ogranieno vreme, nedostatak kadrova, drutvene tekoe u
prikupljanju podataka i si.). Stoga se mora zadovoljiti istraivakim
postupkom i izvornim podacima koji samo priblino odgovaraju idealnim
epistemolokim normama. Meutim, ako se ne razmilja o nauno
najkorisnijim podacima, nema solidne osnove za kritiku ocenu vrednosti
prikupljenih podataka.
Ve u ovoj fazi pripreme za istraivanje treba stvoriti to potpuniji
pregled postojeih i upotrebljivih obavetenja da bi se u ispitivanju
prikupljali samo oni novi podaci koji su stvarno neophodni, i da se ne bi
uzalud troilo i vreme i materijalna sredstva na obavetenja koja ve postoje
u literaturi, ali se istraiva nije potrudio da ih nae. Stvaranje pregleda
postojeih obavetenja je vano iz jo jednog razloga. Naelo
kumulativnosti naunog saznanja trai da se postojei i vlastiti podaci shvate
kao jedinstvena celina. O ovome se esto ne vodi rauna i smatra da u tzv.
istraivakim radovima treba iznositi i analizirati samo one podatke koje je
istraiva sam prikupio. Ne uvia se dovoljno da se povezivanjem
originalnih podataka vlastitog istraivanja s ve postojeim iskustvenim
oba-vetenjima esto moe izgraditi daleko potpunija iskustvena osnova za
prouavanje odreenog problema.
Zatim, prilikom planiranja istraivanja treba dobro razmisliti o
podesnim vremensko-prostornim okvirima ispitivanja, u kojima se neki
problem moe s manje objektivnih tekoa i bolje ispitivati. Predmet
prouavanja nije na svim takama drutvenog prostora podjednako izrazit i
ne javlja se u itavom svom teorijski znaajnom rasponu. Sem toga, u
zavisnosti od objektivnih uslova nije svako vreme podesno za istraivanje u
odreenim drutvenim sredinama. Odabiranje pogodnog vre-menskoprostornog okvira za istraivanje je stoga dosta sloeno i pretpostavlja dobro
poznavanje globalnih prilika i razliitih lokalnih uslova. Sem toga,
drutvene pojave i procese koji su izloeni veem uticaju godinjeg
drutvenog ciklusa treba prouavati u raznim godinjim dobima.

291
Zbog toga to poinju na vrlo neizgraenoj i nerazvijenoj
teorijskoj osnovi, mnoga socioloka istraivanja ostaju na elementarnoopisnom nivou, ne zato to bi to zahtevale objektivne naune tekoe, bilo
teorijske ili metodoloke prirode, nego prosto zato to njihovi planovi nisu
dovoljno razraeni.
Aktivan odnos prema teoriji je, meutim, podjednako potreban na
poetku, u itavom toku istraivanja i na njegovom kraju. Aktivan odnos
prema teoriji u toku istraivanja pomae istraivau da bolje razume ono to
se zbiva u toku istraivanja i moe bolje oceniti da li neki postupci u
prikupljanju podataka donose stvarno nauno upotrebljive podatke. Ako se
jedan nauni problem ispituje u nekoj drutvenoj sredini u nepovoljnim
uslovima, a istraiva to na vreme ne zapazi i ne uspe da nauno analizira
prirodu nepovoljnih uslova, gotovo je sigurno da e se prikupiti nedovoljno
upotrebljivi izvorni podaci. Situacija se jo vie pogorava ako istraiva,
poto u toku istraivanja nije primetio uticaj nekih negativnih uslova na
izvorna obavetenja, ni kasnije u sreivanju i obradi podataka kritikom
analizom ne otkloni bar neke njihove nedostatke. U tom sluaju su neizbeni
razni zakljuci koji iskrivljavaju stvarno stanje i stvarne odnose.
Aktivan odnos u zavrnom delu istraivanja sastoji se, pre svega, u
nastojanju da se prikupljeni rezultati to svestra-nije objasne i protumae.
Jednostrano je suoavati dobijene podatke i rezultate ispitivanja samo s
polaznim hipotezama. U svakom irem istraivanju se obino prikupi
iskustveni materijal ija svestranija analiza omoguava da se izvode teorijski
zakljuci koji su iri od polaznih hipoteza. Meutim, plan analize se esto
kruto postavlja i potencijalne saznajne mogunosti sadrane u izvornoj grai
ostaju nedovoljno iskoriene. Ruti-nerski odnos prema analizi rezultata
javlja se ponekad u prosto karikaturalnom vidu. Naime, stvarno teorijski
zasnovanog plana analize gotovo i nema, ve se prikupljeni podaci
formalistiki tabeliraju. Savremene maine za mehaniku obradu statistikih
podataka omoguavaju vrlo brzo sreivanje i tabeliranje velikih masa
statistikih obavetenja iz izvorne grae. Ako neki istraiva ili nauna
ustanova raspolau novanim sredstvima, deava se da se izrada plana
tabeliranja poveri nekom statistiaru, koji nije ire upoznat sa teorijskim
ciljevima istraivanja ukoliko ovi uopti postoje. Plan tabeliranja se u
takvim sluajevima obino svodi na ukrtanje svih elementarnih obeleja. Iz
vrlo velikog broja tabela se, meutim, ne mogu videti neki kljuni teorijski
odnosi, jer se oni mehanikim putem ne otkrivaju, nego je za to potreban
teorijski zasnovan analitiki plan.
19*

292
Obino su slabosti ove poslednje analitike i sintetike faze
istraivanja samo posledica njegove opte nedovoljne teorijske
zasnovanosti i nedovoljne metodoloke razrade njegovog postupka u
celini. I poto je neki istraiva mesecima, pa ak i godinama lutao
po terenu, ili poto je na razna anketiranja i dalju obradu anketnih
podataka potroio znaajna sredstva, on se ne tako retko nae pred
debelim fasciklama terenskih zabeleaka ili pred pozamanim
svenjevima obraenih statistikih tabela, prepunih raznih podataka
iz kojih se ili uopte ne mogu izvesti nauno znaajniji rezultati ili
bar taj istraiva nije u stanju da to uini. To je alosna konana
posledica nedovoljno jasnog shvatanja logike naunog istraivanja.

VII
ELEMENTI TEORIJE NAUNOG
OBAVETENJA

Izlaganje osnovnih epistemolokih karakteristika sociologije

kao teorijske nauke imalo je za cilj da pokae strukturu njenog
teorijskog sistema, nain njegovog stvaranja i epistemoloku ulogu
pojedinih njegovih delova. U ovom delu knjige se razmatraju
metodoloki problemi povezivanja naune teorijske misli s podacima
o stvarnosti.Jedna od najbitnijih osobina naunog miljenja jeste
upravo nastojanje da se teorijska misao na to metodiniji nain
sjedinjava sa to pouzdanijim i preciznijim iskustvenim podacima. Iz
toga dodira s iskustvom proizilaze podsticaji za dalje razvijanje
naune teorije, a istovremeno iskustvo slui kao stalna osnova za
provera-vanje svega to se u nauci smatra poznatim i utvrenim.
Samo nastojanjem da teorija bude stalno povezana sa
stvarnou moe se objasniti neprekidno i uporno unapreivanje i
usavravanje metoda i sredstava za prikupljanje iskustvenih podataka
u svakoj nauci. A svaki znaajniji -uspeh u tom pogledu stvara bolje
uslove za opti razvoj nauke.
Istorijski osvrt na razvoj sociolokog metoda je pokazao da
je nauni razvoj sociologije bio prilino dugo znatno usporen, izmeu
ostalog i zato to su se metodi samostalnog prikupljanja naunih
podataka u sociologiji sporije razvijali nego u nekim drugim
naukama. Stoga je sociologija do pre nekoliko decenija morala da se
gotovo iskljuivo slui izvorima koji nastaju u drutvenom ivotu
nezavisno od naune delatnosti, i da kao izvore koristi rezultate
drugih nauka, radove istoriara, etnografa, ekonomista. Kasnije e se
videti da bi bilo pogreno ne shvatiti vrednost i ak neophodnost
korienja podataka koji u drutvu nastaju iz isto praktinih razloga,
a ne treba podce-njivati ni naunu vrednost sociolokog tumaenja i
sintetizo-vanja podataka koje o raznim stranama drutvenog ivota
prikupe druge nauke. Sociologija, kao opta teorijska nauka, svakako,
da mora imati na umu da je socioloka sinteza naunog znanja o
drutvu jedan od njenih stalnih zadataka. Ali bilo bi tetno ako bi se
usled toga zanemarilo razvijanje izvesnih samostalnih oblika
prikupljanja podataka, koji bi bili to vie podeeni za prouavanje
odreenih specifinih sociolokih problema.

294
Nauka koja nije u stanju da razvije postupke za samostalno prikupljanje podataka, nalazi se iz vie razloga u nepovoljnom poloaju.
Pre svega, svaka nauka ima svoj odreeni ugao gledanja i malo je
verovatno da e obavetenja koja zadovoljavaju neke praktine
drutvene potrebe i potrebe neke druge nauke biti najadekvatni ja i
potpuna izvorna graa kakva je potrebna toj nauci. U istorijskom
uvodu je istaknuto kako je Marks bio sasvim svestan ove tekoe.
Sem toga, nauka koja ne razvija sredstva samostalnog prikupljanja
podataka mora se u svojim istraivanjima sluiti samo postupcima
tzv. sekundarne analize, koji se primenjuju na podatke nastale
nezavisno od odreenog istraivanja, a iz kojih se naknadno
pokuavaju izvesti neki zakljuci. Metodi sekundarne analize su
redovno u logikom pogledu slabiji od metoda koji se mogu primeniti
kada je proces prikupljanja podataka postao integralni deo
istraivanja, pa se moe lake obezbediti da se prikupe podaci koji su
neophodni za sistematsko razjanjavanje postavljenog naunog
problema.
Na irem planu se nastojanje da prikupljanje izvornih
podataka bude to tenje povezano s naunom delatnosti u ce-lini
ogleda u postepenom iezavanju uporednog postojanja srodnih
nauka, od kojih je jedna isto opisna a druga teorijska. U istoriji
nauke je vrlo esto postojao paralelizam opisnih i teorijskih nauka; na
primer, pored etnologije kao optije i teorijske nauke postoji
etnografija, kao izrazito opisna nauka, a ponekad se i folkloristika
smatra samostalnom naukom; pored politike ekonomije, kao
teorijske ekonomske nauke, postoje i nauke koje se na opisan nain
bave prouavanjem privrednog ivota pojedinih zemalja. U sociologiji
je takoe postojala podela na sociologiju i sociografiju, kao opisno
prouavanje odreenih drutava ili uih delova nekog drutva, na
primer nekog kraja, naselja i slino. Neto slino je postojalo i u
demografiji. Vladalo je, naime, jedno vreme miljenje da pored
demografije, kao teorijske nauke o stanovnitvu ukoliko se
demografija uopte moe smatrati teorijskom naukom treba da
postoji demografska statistika kao relativno samostalna opisna nauka.
Ovaj paralelizam opisnih i teorijskih nauka, koje se odnose na isto
podruje stvarnosti i u stvari zasnivaju na istim teorijskim
pretpostavkama, sve vise iezava. Uvia se da je on perspektivno
nekoristan i da je mnogo povoljnije za razvoj nauke ako se itava
organizacija prikupljanja potrebnih iskustvenih podataka na
odreenom podruju to tenje povee sa ustanovama koje se bave
razvijanjem odreene teorijske nauke. Na taj nain se smanjuje obim
rutinskog skupljanja podataka, karakteristinog za osamostaljene
opisne nauke i ire razvijaju aktivniji oblici istraivanja u kojima se
plan prikupljanja podataka

295

neposrednije zasniva na jasno teorijski odreenim pretpostavkama.

Odnos izmeu teorijske misli i iskustva postaje u tom sluaju mnogo
neposredniji i gipkiji.
Epistemoloki, ovako resenje odnosa izmeu opisa i teorije
ima znatne prednosti. Uopte ima dosta opravdanja klasifikacija
oblika istraivanja prema tome u kojoj meri se u njima uspostavlja
aktivan odnos s predmetom istraivanja. Na jednom polu takvih
klasifikacija
nalaze se najaktivniji oblici istraivanja, a na drugom
ona1 ispitivanja u kojima se koriste samo ve postojei izvori
obavetenja.Experiment je ,svakako najaktivniji oblik naunog
istraivanja uope.U njemu se stvarnost gotovo prisliljava da
odgovori na sasvim odredjena pitanja.A iroko se u naune svrhe
koriste razni arhivski materijali,na drugoj strani,kao sasvim posredan
odnos prema ispitivanoj stvarnosti.Osamostaljivanje prikupljanja
podataka u posebnu opisnu naunu disciplinu prisiljava odgovarajuu
teorijsku nauku na iru upotrebu manje aktivnih oblika istraivanja.
--------------------------------------------------------------------
Ali u poslednjih nekoliko decenija znatno su se razvili
postupci i sredstva za prikupljanje podataka o drutvu. U nekoliko
narednih poglavlja bie iznete osobine tih postupaka i sredstava, i
kritiki razmatran nain kako se oni mogu efikasno upotrebiti u
naune svrhe. Meutim, prethodno treba izloiti neke opte
epistemoloke osobine naunog obavetenja da bi se utvrdile osnovne
norme koje mora da zadovolji svaki iskustveni podatak da bi se
mogao smatrati nauno upotrebljivim. Vrlo esto se u savremenim
metodolokim prirunicima ovi osnovni problemi naunog
prikupljanja podataka sasvim povrno razmatraju, i odmah se prelazi
na pojedine posebne naine prikupljanja, na primer, posmatranje,
razne tipove
anketa, ko-rienje istorijskih podataka i si., to nije
opravdano.1) Postoje neki psnovni epistemoloki zahtevi koje mora
da zadovolji svaki poseban oblik prikupljanja podataka da bi se
mogao smatrati. naunim. esto se vrlo slini postupci primenjuju u
prikupljanju iskustvenih podataka u naune i isto praktine svrhe i
ne
1
) Izuzetak od ovog pravila su radovi H. Peak, Problems of Objective
Observation, u knjizi L. Festinger, D. Katz, Research Methods in the Behavioral
Sciences, The Dryden Press, New York. 1953, eh. VI; R. Konig, Die Beobachtung,
u knjizi R. Konig (red.), Handbuch der empirischen Sozialforschung, F. Enke,
Stuttgart, 1962, S. 107135.

297 .

296
uvia se dovoljno u emu se oni razlikuju ako se pomou njih nastoji doi do
naunih obavetenja.
Osnovne osobine izvornih iskustvenih obavetenja u nauci ispituje
teorija naunog obavetenja. Ta teorija, iako je jedan od vanih sastavnih
delova epistemologije, nije sistematski razvijena, a jo manje je
konkretizovana u oblasti sociolokog prouavanja drutva. Potpunije razvijena
teorija naunog obavetenja bi morala da obuhvata dve grupe problema. U
prvu, epistemoloku grupu spadaju problemi naunog obavetenja koji su
manje-vie istovetni za sve nauke, jer u njima dolaze do izraaja izvesne
osnovne logike i epistemoloke karakteristike naunog saznanja i od ovih
zavisne osobine naunog obavetenja. U drugu grupu spadaju pitanja koja se
odnose na sadrinu obavetenja, potrebnih nekoj nauci ili grupi srodnih nauka.
Poznato je da su svakoj nauci, u zavisnosti od njenog predmeta i opteg
teorijskog pristupa, potrebna izvesna u sadr-inskom pogledu osobena
obavetenja. Vrlo esto, na primer, ono to je o istim ekonomskim pojavama
dovoljno obavetenje za politiku ekonomiju ne zadovoljava potrebe
sociolokog izvornog obavetenja. Ipak, premda se svako izvorno nauno
obavetenje moe razmatrati s epistemolokog i teorijskog stanovita,
epistemoloki kriteriji su svakako mnogo optiji. Naroito ovo vredi za nauku
koja nije teorijski jedinstvena i u kojoj postoje dublja neslaganja o osnovnoj
ontolokoj strukturi njenog predmeta. U takvoj situaciji postizanje saglasnosti
u epistemolokim pitanjima jeste neophodan preduslov za meusobno
sporazu-mevanje i eventualno kasnije izjednaavanje teorijskih sliva-tanja. U
daljem izlaganju e stoga biti razmatrana preteno epistemoloka pitanja
naunog obavetenja u sociologiji. Razmatranje nema pretenzije da iznosi
celovitu teoriju naunog obavetenja, nego samo neke njene najvanije
elemente, prilagoene osobenim uslovima sociologije.

1.
ODNOS IZMEU PRIKUPLJANJA PODATAKA
I POSMATRANJA
Moda je najbolje poeti s jednim na prvi pogled samo
terminolokim pitanjem. Vrlo esto se svi oblici prikupljanja iskustvenih
podataka u nauci nazivaju posmatranjem. Ovo odgovara dosta ukorenjenoj
evropskoj epistemolokoj tradiciji. U evropskim metodolokim raspravama i
udbenicima se gotovo redovno pod optim pojmom posmatranja
podrazumevaju svi postupci pomou kojih nauka dolazi do svojih izvornih
obavete-

nja. Ovo shvatanje je dolo potpuno do izraaja u dva najnovija evropska

metodoloka prirunika, Divereovom (Duverger) i Kenigovom. 2) Divere,
koji je neto dosledniji od Keniga, sve oblike prikupljanja podataka naziva
tehnikama posmatranja", pa zatim govori o posmatranju na osnovu
dokumenata", o neposrednom posmatraju u koje, pored neposrednog
posmatranja u pravom smislu reci, ubraja i razne ankete i merenja. Na osnovu irine zahvata u prikupljanju podataka, Divere zatim razne oblike anketa
svrstava u intenzivno i ekstenzivno neposredno posmatranje, ali oigledno
smatra da je svaka anketa neposredno posmatranje.3) Slino je i Kenigovo
stanovite. Kenig razlikuje neposredno i posredno posmatranje, a u
posredno posmatranje ubraja: korienje raznovrsnih dokumenata,
istorijskih dokumenata, arhivskih materijala, dokumenata knjievne i
umetnike proizvodnje, tampu, film, uopte sve likovne materijale itd.".4)
Karakteristino je da Kenig u dosta iscrpnom nabrajanju raznih oblika
posrednog posmatranja nije naveo anketu, iz ega bi se moglo zakljuiti da
i on anketu ubraja u neposredno posmatranje.
Ovakvo odreivanje pojma posmatranja je suvie iroko.
Posmatranje ne moe da bude najoptiji pojam za nauno prikupljanje
iskustvenih podataka, ako se eli da pojam posmatranja bude dovoljno
odreen i ne izgubi svoj osobeni smisao neopravdanim proirenjem
njegovog izvornog znaenja. Posmatranje je, naime, samo jedan od oblika
prikupljanja podataka, ali oblik koji ima neke bitne osobenosti. U
posmatranju se pojava o kojoj se prikupljaju podaci nalazi neposredno,
potpuno ili bar delimino u ulnom opaaju posmatraa. Posmatra pojavu
na koju se podatak odnosi opaa, bilo da je vidi, bilo da je uje. Naglaeno
je da je dovoljno da pojava na koju se odnosi neki podatak dobijen
posmatranjem bude i samo delimino predmet posmatraevog ulnog
opaaja poto je ovaj vie ili manje aktivna sinteza neposrednih ulnih
utisaka, oseta i ranijih iskustava. Zbog toga se esto na osnovu samo
deliminog sadraja oseta stvara sintetian opaaj odreene pojave. Ako
ovek gleda neki poznati predmet iz raznih uglova, on ima razliito
neposredne ulne doivljaje. Meutim, njegov opaaj je ipak manje-vie
identian, jer se u opaaj ukljuuje i deo onoga to posmatra o predmetu
ve zna. Zbog toga je dovoljno imati samo izvesne ulne podatke da bi se
stvorio potpuno pouzdan opaaj o nekoj pojavi. Ali da bi se neko izvorno
obavetenje moglo smatrati
2

) M. Duverger, Methodes des sciences sociales, Presses univer-sitaires de France,

Pari, 1961; R. Ktinig, op. cit. 3) M. Duverger, op. cit., p. 93317. 4) R. Konig, op.
cit., S. 125.

298
podatkom posmatranja, pojava na koju se podatak odnosi mora bar
delimino da bude doivljena u posmatraevom neposrednom ulnom
opaanju.
Posmatranje moe da bude (1) samoposmatranje ili tzv.
introspekcija ili (2) opaanje spoljnih predmeta i pojava. Pod
samoposmatranjem se podrazumeva posmatraevo unutranje opaanje
stanja vlastite svesti, a posmatranje u uem smislu se odnosi na opaanje
spoljnih predmeta i pojava. Ova dva oblika posmatranja se u
epistemolokom pogledu prilino znaajno razlikuju. Dok u posmatranju
spoljnih predmeta nezavisni po-smatrai mogu imati sasvim sline ili ak i
identine opaaje, i na taj nain podatke jednog posmatraca o nekom
predmetu mogu nezavisno proveriti drugi posmatrai, u samoposmatranju
nema ove mogunosti, poto je ono neizbeno individualno. Niko drugi sem
lica u ijoj se svesti deavaju odreeni psihiki sadraji ne moe da
posmatra te sadraje u psihikom obliku. Zbog toga nema mogunosti
neposrednog
opaajnog
proveravanja
podataka
dobijenih
samoposmatranjem od strane potpuno nezavisnih posmatraca. Ova sklonost
se vrlo esto uzimala kao povod da se podaci dobijeni samoposmatranjem
potpuno iskljue iz nauke. O tome je ve bilo govora prilikom razmatranja
naela objektivnosti naunog saznanja. Tada je bihejvioristiki stav prema
podacima samoposmatranja odbaen, jer on u tenji za objektivnou liava
nauku izvesnih vrlo znaajnih i neophodnih podataka o ovekovom
individualnom ivotu i o nainu njegovog doivljavanja raznih drutvenih
pojava.
Svi drugi oblici prikupljanja podataka ne mogu se smatrati
posmatranjem. Izvorna obavetenja se ne zasnivaju na opaanju iskustvenih
sadraja na koje se podaci odnose od strane lica koje podatke prikuplja, nego
se, u najboljem sluaju, o tim sadrajima trae i dobijaju obavetenja od
drugih ljudi koji su ih posmatrali. Na primer, pitanja u anketi koja se odnose
na prole dogaaje ne donose podatke anketarovog posmatranja. Pomou
takvih pitanja se prikupljaju uspomene i seanja ispitanika o nekim njihovim
ranijim doivljajima i iskustvima. Iz ovog nastojanja da se jasno razgranie
podaci dobijeni nepo- srednim posmatranjem od podataka do kojih se dolo
na neki drugi nain bilo bi pogreno zakljuiti da u pogledu tanosti izmeu
ove dve vrste podataka postoji a priori bitna razlika. Podaci dobijeni raznim
postupcima mogu biti u razliitoj meri tani i nauno upotrebljivi. Ali je ipak
opravdano gledite da je verodostojnost i pouzdanost podataka dobijenih
naunim posmatranjem vea, nego podataka koji su u svom stvaranju preli
jedan dui put. U krajnjoj liniji posmatranje je izvor svakog iskustvenog
obavetenja. Samo to proces od posmatranja do

299
naunog podatka moe da bude dui, posredniji ili neposredniji, i to nije
beznaajno za njihovu saznajnu vrednost. Naroito je opravdano
pretpostaviti da posredno prikupljeni iskustveni podaci imaju manju naunu
vrednost kad ima razloga da se smatra da lice koje se uzima kao izvor
obavetenja nije toliko sposobno za metodino posmatranje i
samoposmatranje odreenih iskustvenih sadraja kao struno osposobljen i
iskusan nauni po-smatra; ili, kad se moe pretpostaviti da lica od kojih se
kasnije trae obavetenja o nekim njihovim ranijim iskustvima, nisu za
pojave na koje se traeni podaci odnose bila zainteresovana i zbog toga nisu
nastojala da se potpunije o njima obaveste. Postoji i niz drugih razloga koji
daju prednost podacima, naunog posmatranja. Dovoljno je, za sada,
podsetiti na dobro poznatu injenicu da vreme koje proe izmeu asa u
kome se steklo neko iskustvo i asa kada se o njemu trae obavetenja, usled
delovanja selektivnih mehanizama pamenja, znatno utie na potpunost i
preciznost obavetenja.
Mnogobrojni naini prikupljanja podataka koji se ne zasnivaju ma
posmatranju mogu se podeliti u dve osnovne grupe. U prvu grupu spada
prikupljanje podataka koji u drutvu nastaju nezavisno od naune delatnosti,
jer pomou njih drutvo zadovoljava neke svoje vrlo razliite praktine
potrebe. Pre svega, bez raznih obavetenja se ne mogu organizovati razliite
drutvene delatnosti. to se neka drutvena delatnost organizuje u irim
okvirima, to je za njeno obavljanje neophodnija vea koliina obavetenja, a
obino su potrebna i odreena, sistema-tinija obavetenja. Dok se neka
privredna delatnost obavlja u malim proizvodnim jedinicima, na primer
porodinim gazdinstvima, obim neophodnih obavetenja je vrlo mali.
Obavetenja se po pravilu i ne moraju prikupljati na ustaljen nain.
Meutim, kad se ta ista delatnost razvije u veim proizvodnim jedinicama, i
ove horizontalno i vertikalno povezu u irim okvirima drutva, delatnost se
ne moe normalno obavljati bez znatno veeg broja obavetenja. To isto
vai i za drutveni ivot u celini. U drutvima izrazito segmentarno
organizovanim, u kojima se najvei deo drutvenog ivota odvija u relativno
autarkinim lokalnim zajednicama, ne stvaraju se ni iz daleka tako brojna,
redovna i_ sistematska obavetenja kao u savremenim drutvima u kojima
organizacija najrazliitijih drutvenih delatnosti ima globalne,
optedrutvene razmere. Velika koliina raznovrsnih obavetenja struji
svakodnevno u oba pravca u svakoj grani drutvene organizacije, na primer,
dravnom aparatu, nekoj privrednoj grani, prosveti i si. Jedna obavetenja
idu iz centara ka lokalnim ograncima organizacije; druga iz tih lokalnih
ogranaka kreu ka centrima i izmeu ostaloga sadre obavetenja o
postignutom efektu delatnosti, o tekoama, predloge i si. Bez

300
stalnog toka obavestenja izmeu raznih organizacijskih jedinica ne moe se
organizovati ni jedna drutvena delatnost u irim oblicima. Ovo je jedan od
praktinih razloga to u drutvu stalno nastaju raznovrsna obavestenja koja
se mogu i u naunom pogledu korisno upotrebiti, naroito za razne
institucionalne analize. Vrlo esto se u sociologiji ne uzima dovoljno u obzir
injenica da se u podacima, koje neka organizacija stvara zbog svojih
unutranjih potreba, sadre korisna obavetenja o njenom radu, stanju i
unutranjim odnosima, i da ona u mnogo emu mogu biti potpunija i bolja
od obavestenja to se mogu dobiti anketnim putem, ak i od pojedinaca koji
su po svojoj funkciji najbolje i najsvestranije obaveteni o radu te
organizacije.
Drugi razlog to drutvo stalno stvara o sebi neka obavetenja treba
traiti u tome to ono ne moe trajnije postojati bez raznih oblika drutvenog
pamenja, kojim povezuje svoje sadanje delovanje s prolou, u kome
neguje i razvija svoju tradiciju, uva uspomenu na neke "dogaaje, linosti,
periode koji su u njegovoj prolosti imali vanu ulogu, kako bi se te
uspomene pretvorile u aktualnoj situaciji u delotvdrne inioce drutvene
kohezije i emotivno uticajnu podrku odreenih vred-nosti, tenji i
nastojanja. Naravno, to je drutvo manje homogeno i jedinstveno, i
drutveno pamenje je manje jedinstveno. I, zatim, u umetnosti, filozofiji,
religiji, nauci, ili u svojoj nedovoljno izdiferenciranoj narodnoj kulturi, u
kojoj su svi ovi elementi jo neralanjeni, drutvo, odnosno razni njegovi
delovi, ostavljaju tragove svoga saznanja o prirodnoj i drutvenoj stvarnosti i
svoga stava prema njima, kao i sublimisane izraze svojih tenji, koje
proizilaze iz odreenog opteg istorijskog stanja drutva, odnosno
konkretnog poloaja raznih njegovih uih de-lova. Napokon, vrlo znaajan
izvor obavetenja o drutvu su raznovrsni ostaci njegove materijalne kulture.
Niz okolnosti, dakle, utie da se u drutvu, nezavisno od nauke, stalno
stvaraju brojni podaci, koji su u naunom pogledu vrlo korisni i upotrebljivi.
U drugu grupu spadaju svi postupci prikupljanja kojima se izvorna
obavetenja stvaraju za specifino naune potrebe. Nauka postavlja
odreena pitanja bilo drutvu u celini ili nekom njegovom metodino
izabranom delu. U ovim oblicima prikupljanja itav postupak stvaranja
podataka nalazi se, ili moe da se nalazi, pod naunom kontrolom, a i
prikupljeni podaci se sreuju po naunim naelima radi odgovora na neko
nauno pitanje. Zbog toga ovaj nain prikupljanja podataka ima izvesne
nesumnjive prednosti. Izvorna obavestenja se u naelu stvaraju na nain koji
vie zadovoljava epistemoloke norme naunog obavestenja. Raznim
postupcima aktivnog prikupljanja podataka nauka podstie oblikovanje
izvesnih drutvenih iskustava u

301
skladu sa svojim potrebama, da bi time u veoj ili manjoj meri upotpunila
ostale izvore obavestenja o drutvu koja nastaju nezavisno od nje. U ovu
grupu postupaka spada i posmatranje, organizovano u naune svrhe.
Prema tome, razni postupci prikupljanja iskustvenih podataka
mogu se, prema nainu kako se dolazi do izvornih obavestenja, podeliti u
etiri grupe: (1) neposredno ili tzv. primarno iskustvo naunika, u koje ulazi
sve ono to on u svom neposrednom linom iskustvu o drutvu saznaje
samim tim to u njemu ivi. U prethodnom poglavlju je istaknuta vanost
primarnog iskustva, ali, razumljivo, ono nije ni iz daleka dovoljan izvor
obavetenja o sloenim oblicima savremenog drutva, a jo manje je
dovoljno za stvaranje sistematske iskustvene evidencije. Samo u ponekim
ispitivanjima, koja se odvijaju u vrlo uskim okvirima istraivaeve primarno
iskustvo moe da ima dominantnu ulogu. (2) U drugu grupu spadaju razni
oblici naunog posmatranja. (3) Trea grupa obuhvata sve ostale oblike
aktivnog prikupljanja podataka u kojima se izvorna obavestenja stvaraju pod
uticajem odreenih naunih zahteva i naunih potreba. Kako je posmatranje
takoe izrazito aktivan oblik prikupljanja podataka, postupci pod (2) i (3) bi
se mogli uzeti i kao jedinstvena grupa. Samo zbog svog posebnog epistemolokog statusa posmatranje je ipak izdvojeno u posebnu grupu. I (4) u
poslednju grupu spadaju postupci u kojima se kao izvorna obavetenja
upotrebljavaju podaci to nastaju u drutvu nezavisno od naunog
istraivanja, usled raznih drugih drutvenih potreba.
Ovi razliiti naini prikupljanja podataka imaju izvesne osobenosti
i tekoe, koje e se kasnije ire razmatrati. Klasifikacija osnovnih tipova
prikupljanja naunih podataka olakava
da se te osobenosti svestranije sagledaju.

2.
OPTE OSOBINE NAUNOG ISKUSTVENOG
OBAVETENJA
Poreklo naunog prikupljanja podataka nalazi se u razliitim
oblicima iskustvenog obavetavanja koji su se razvili zbog neposrednih
praktinih drutvenih potreba. Zbog toga je i moguno da se i dalje, kad ve
postoje neki specifini nauni postupci za prikupljanje podataka, u nauci
koriste i ona obavetenja to u drutvu nastaju nezavisno od nauke.
Meutim, od tih praktinih oblika obavetavanja, nauno obavetenje se razlikuje nizom svojih osobina. Meu najvanije specifine osobine

302

naunog obavetenja spadaju (1) vea planska usmerenost,

(2) njegova vea sistematinost, (3) znatno vea objektivnost i (4)
tenja za postizanjem vee preciznosti. Oigledno je da sve ove
osobine naunog obavetenja proizilaze iz osnovnih karakter ristika
nauke kao izrazito saznajne delatnosti. Prikupljanje podataka,
naime, treba da obezbedi izvorna obavetenja koja e omoguiti da se
osnovne osobine nauke u to punijoj meri i to lake ostvare. Zbog toga
je osnovni zadatak teorije naunog obavetenja da poblie odredi u
emu se sastoje njegove osobenosti. Usmerenost obavetenja. Svako
nauno prikupljanje podataka je podreeno nekom naunom cilju, i
ako se od odreenih naunih ciljeva odvoji, ono se neminovno pretvara
u besperspektivan, najee tradicionalistiki empirizam i prakti-cizam.
Upravo podreenost odreenom naunom cilju utie na plansku
usmerenost i sistematinost.naunog prikupljanja podataka. Problem
istraivanja moe proizii iz raznih izvora. On moe biti i neposredno
praktine prirode. Meutim, da bi se mogao nauno ispitati, taj
problem mora biti prethodno teorijski razraen. Iz teorijske razrade
postavljenog problema izvode se zakljuci o tome koji su iskustveni
podaci neophodni, i u kom vremensko-prostornom okviru treba da se
organizuje njihovo
prikupljanje.
Meutim, povezivanje prikupljanja podataka s postavljenim
naunim ciljevima, naroito ako su ovi na viem teorijskom nivou
a tome u nauci treba uvek teiti vrlo je sloen i teak zadatak.
Elementaran opis pojava u njihovoj neposrednoj pojavnoj datosti, tj.
onako kako one izgledaju na pojavnoj ravni, nije ni samostalan, a
jo manje konaan cilj naunog istraivanja. Videli smo da nauka tei
da polazei od pojavne ravni otkrije neke osnovne deterministike
inioce koji deluju na odreenom podruju stvarnosti; da ispita
njihovo dejstvo na razne druge pojave i da u delovanju osnovnih
inilaca otkrije neke op-te i nune pravilnosti, tj. ono t se obino
naziva naunim zakonima. Delovanje ovih osnovnih inilaca u
drutvenom ivotu, meutim, nije neposredno dato u ulnom opaaju,
a ni prost mehaniki zbir elementarnih iskustvenih obavetenja nije
dovoljan da se o tome zakljuuje. Nauna saznanja o tim osnovnim
iniocima i najstabilnijim odnosima su rezultat otkrivanja i odreenog
teorijskog objanjavanja uzrono-funkcionalne zavisnosti izmeu niza
pojava koje se mogu posmatrati. Da bi se na osnovu podataka o
raznim pojavama mogli otkriti neki dublji i trajniji odnosi,
prikupljanje podataka mora da polazi od odreenih pretpostavki o
prirodi raznih deterministikih inilaca i njihovih odnosa. Bez tih
pretpostavki ono nesigurno luta u beskrajno bogatoj pojavnoj ravni
stvarnosti.

303

Meutim, ovo nastojanje da se otkriju odreeni deterministiki odnosi u drutvu ne treba tumaiti u duhu relacio-nizma
koji, ralanjavajui stvarnost na odnose meu pojavama zapostavlja
dublje ispitivanje osobenih svojstava kvalitativno razliitih vrsta
pojava. Temeljita fenomenoloka analiza pojedinih vrsta pojava jeste
neophodan preduslov dubljeg ispitivanja njihovih meusobnih
odnosa. Neophodno je, na primer, poznavati imanentnu prirodu nauke
ili umetnosti da bi se mogli svestranije ispitati njihovi odnosi s
drutvom. Poto se prouavanjem ovih unutranjih svojstava raznih
drutvenih pojava bave druge drutvene nauke, sociologija mora
preuzimati feno-menoloke odredbe tih. pojava, da bi zatim pokazala
kako1 one nastaju i menjaju se pod uticajem odreenih drutvenih
uslova, odnosno kako deluju na razne druge drutvene pojave.
Relaciono-deterministiki
pristup se stoga mora dopuniti
fenomenolokim.5)
Nauna saznanja o kvalitativno razliitim drutvenim
pojavama, deterministikim iniocima, stanjima i odnosima u
stvarnosti izraena su u najvanijim naunim pojmovima i teorijskim
stavovima. Ti pojmovi i stavovi, bilo da su sintetikog i analitikog
karaktera, vie ili manje se udaljuju od pojavne konkretnosti
neposrednog iskustva. Kao ilustracija moe da poslui pojam
drutvene integracije. Ne postoji jedan jedinstveni neposredni opaaj
drutvene integracije. Drutvena integracija pojedinca, neke drutvene
grupe ili organizacije sastoji se u nizu njihovih odnosa u nekom irem
drutvenom obliku. Ona zavisi (1) od sposobnosti za dobro
meusobno sporazumevanje. Ako u nekom drutvu postoji grupa koja
ne zna njegov jezik, ve ta okolnost, oteavajui meusobno
sporazumevanje, stvara velike tekoe u drutvenom integrisanju te
grupe.(2) Integracija bilo pojedinca bilo neke. drutvene grupe zavisi
od njihove sposobnosti da obavljaju odreene drutvene uloge, kao i
od toga da li postoje realne mogunosti da oni preuzmu u datom
drutvu uloge za koje su sposobni. (3) Dalji inilac drutvene
integracije je moralnog karaktera i sastoji se u stepenu usvajanja i
pridravanja drutvenih normi koje reguliu razne oblike drutvenog
ponaanja. Ukoliko neki pojedinac ili neka drutvena grupa ne
pohvataju osnovne norme na kojima se zasniva neko drutvo ili neki
znaajan oblik drutvenog ponaanja, oni mogu u to drutvo biti
trajno integrisani jedino efikasnom fizikom prinudom. I napokon, (4)
sledei aspekt drutvene integracije jo vie je subjektivne prirode, a
izraen je u objektivnom oseanju pripadnosti odreenoj drutvenoj
grupi, odre6
) U vie svojih javnih istupanja, a i u privatnim razgovorima, Rudi Supek
je ubedljivo izloio potrebu da se prouavanje deterministikih, uzronofunkcionalnih odnosa dopunjuje fenomenolokom analizom osobenih struktura
raznih vrsta drutvenih pojava.

307

306
loaj u drutvenoj strukturi ljudi i profesionalnih grupa koje ga obnavljaju,
moraju se prilikom prikupljanja podataka svi ti elementi uzeti u obzir. U
ovom primeru stoga nije dovoljan podatak da je neko kova, ak nije
dovoljno ni obavetenje da je visokokvalifikovani kova, nego je potrebno
pored ta dva oba-vetenja imati i tree koje pokazuje proizvodni odnos.
Naravno, ako teorija o drutvenoj strukturi zahteva jo neka obavetenja, o
zanimanju kao drutvenoj ulozi, na primer, podatak o veliini dohotka ili o
njegovom drutvenom ugledu, prethodna tri elementa ne bi bila dovoljna.
Ovaj primer pokazuje direktivnu ulogu teorijskih kriterija u procesu
prikupljanja podataka. Ako se ti kriteriji ne zadovolje, ili bar priblino ne
ispune, prikupljena izvorna obavetenja se ne mogu uklopiti u iri nauni teorijski okvir. U navedenom primeru to znai da podaci o zanimanjima nisu
dovoljni za odreivanje poloaja ljudi i odreenih drutvenih grupa u
drutvenoj strukturi. Mnogi prikupljeni podaci se ne mogu upotrebiti u naune
svrhe, jer pojmovni okvir za prikupljanje nije bio odreen iz ire teorijske
perspektive. U praksi se ovo dosta esto deava. Klasifikacija zanimanja
kojom se slui zvanina jugoslovenska statistika, a naroito njena najoptija
varijanta u kojoj se najee objavljuju razni podaci, ne razlikuje industrijske i
zanatske radnike od privatnih zanatlija, zato to odreuje zanimanje samo
pomou jednog elementa vrste posla, ne uzimajui u obzir stepen strunosti i proizvodni odnos. Usled toga se u demografiji, a i u drugim
statistikim slubama, industrijski i zanatski radnici i privatne zanatlije
uzimaju kao neizdiferencirana masa. Ovakvi izvorni podaci, meutim, ne
osvetljavaju specifinosti zanatlija privatnika, da se i ne govori koliko je
klasifikacija neodriva sa ireg teorijskog stanovita.7)
Zbog toga to se ne ulau dovoljni napori da se pojedine teorije
preciznije iskustveno protumae i da se to odreenije utvrdi koja su
iskustvena obavetenja potrebna za njihovo proveravanje, odrava se
raskorak izmeu teorijske misli i iskustvenih istraivanja. Mnogobrojni
prikupljeni iskustveni podaci se ne mogu dovoljno upotrebiti u teorijske
svrhe. I dok se u teoriji gomilaju nedovoljno odreene i neproverene
apstrakcije, na drugoj strani sve brim tempom nastaju brda podataka zvanine statistike i drugih izvora, koje nauno malo ko analizira. Na ove
pojmovno-teorijske nedostatke treba tim pre ukazati da bi se razbila naivna
vera empirizma da je razvoj tehnikih sredstava za prikupljanje podataka
dovoljan za vre zasnivanje socioloke teorije na iskustvu. No isto tako
treba rei da ni na7

) ire o nedostacima statistike klasifikacije zanimanja vid. u mom radu

Problemi klasifikacije zanimanja u ispitivanju drutvene strukture, Statistika revija,
god. XI, (1961), br. 4.

una teorija nije plod nekontrolisane mate. Bez mate, tj. bez sposobnosti
da se na nov, originalan nain sagledaju odreene pojave i odnosi, nema
teorije. Ali samo na mati se nauka ne zasniva. U nauci teorijska misao, i
kad se kree u najviim oblastima apstrakcije, mora teiti da se stalno na to
metodi-niji nain kontrolie pomou iskustva. I tome treba dodati da mata
nije potrebna samo za stvaranje novih teorijskih pretpostavki, nego i u
pronalaenju puteva njihovog iskustvenog tumaenja i proveravanja.
Sistematinost iskustvenih obavetenja. I ova druga oso-benost
naunog obavetenja proizilazi iz njegove zavisnosti od naune teorije.
Samo veza s teorijom moe da planski usmerava sistematino prikupljanje
podataka. Ve vie puta je naglaavano da nauku ne interesuju obavetenja o
izolovano uzetim pojedinanim pojavama. Nauno objanjenje se sastoji u
otkrivanju sve irih uzrono-funkcionalnih okvira u kojima se trae uzroci i
uslovi nastanka odreenih pojava i oni dinamiki inioci pod ijim se
uticajem te pojave razvijaju i menjaju. Zbog toga je u naunom prikupljanju
podataka, pored obavetenja koja se neposredno odnose na neke pojave,
potreban i niz drugih obavetenja o uslovima u kojima one nastaju, postoje,
razvijaju se i iezavaju. Sistematskog karaktera moraju da budu i obavetenja o unutranjim strukturama kvalitativno odreenih pojava.
Prva osobina sistematinosti podataka neposredno proizlazi iz ove
naune potrebe i sastoji se u sadrinskoj potpunosti izvornih obavetenja.
Sistematini podaci treba da sadre obavetenja o svemu to se smatra
relevantnim za objanjavanje prouavanih pojava. to se, pak, smatra ili
pretpostavlja da je relevantno za objanjenje, zavisi od postojeih teorijskih
saznanja i nekih novih pretpostavki. Meutim, upravo zbog toga to se
prilikom stvaranja programa istraivanja nedovoljno razmilja o razvijanju
njegovog teorijsko-hipotetikog okvira, vrlo esto se deava da ne budu
prikupljeni svi podaci ija se rele-vantnost mogla predvideti. Naknadno
dopunjavanje podataka obino stvara znatne tekoe.
Druga osobina sistematskog prikupljanja podataka odnosi se na
utvrivanje njegovog iskustvenog delokruga. Istraiva mora biti naisto s
tim u kom iskustvenom delokrugu eli ispitati odreen problem i za koji
iskustveni delokrug eli da vae izvedena uoptavanja. U isto opisnim
istraivanjima delokrug se odreuje i prostorno i vremenski na sasvim
konkretan nain, pre svega teritorijalno, a zatim izdvajanjem odreene vrste
pojava u tom teritorijalnom okviru i odreivanjem vremenskog raspona u
kome e se kretati istraivanje. Znatno je sloenije odabiranje iskustvenog
delokruga u teorijskim istraivanjima iji cilj nije opis pojave u konkretnom
delokrugu u

308

kome se istraivanje izvodi, nego izvoenje teorijskih zakljuaka

optijeg znaaja. Ve prilikom razmatranja naina proveravanja
teorijskih stavova je istaknuto da je od presudnog znaaja da li
izabrani iskustveni okvir odgovara iskustvenim pretpostavkama
odreene teorije, odnosno teorijske hipoteze. Treba dodati da je isto
toliko vano da taj iskustveni okvir predstavlja strukturu koja u
stvarnosti esto postoji. Od prvog uslova zavisi mogunost
proveravanja teorije, od drugog irina njene primene. Ali, bez obzira
da li je istraivanje opisno ili teorijsko, prikupljanje podataka ne
moe biti sistematino ako njegov iskustveni delokrug nije utvren, i
ako, zatim, izbor pojedinanih obave-stenja u utvrenom delokrugu
nije metodian.
Vrlo esto se ne prikupljaju podaci o svim pojavama u
izabranom iskustvenom delokrugu, nego se u njemu stvaraju manji
uzorci. Ali stvaranje uzoraka mora da bude izvedeno metodino, tako
da omoguuje da se s odreenim stupnjem vero-vatnoe izvode
uopstavanja koja vae za ceo delokrug. Na rea-vanju ovog zadatka
se razvila statistika teorija uzoraka.
Trei aspekt sistematinosti naunog prikupijanja podataka
ogleda se u tenji za to veom standardizacijom. Upore-divost
podataka je moguna jedino ako su obavetenja, koja se odnose na
sadrajno iste pojave, istovetna. Odstupanja u tom pogledu mogu se
dozvoliti u granicama greke koja se ne smatra znaajnom. Ako
izvorni podaci ne zadovoljavaju ovaj uslov, ne mogu se stvarati
ispravna uoptavanja. Prva pretpostavka za to je da svi podaci koji se
razvrstavaju u jednu grupu budu to vie homogeni, Standardizacijom
postupaka prikupljanja eli se postii ova homogenost i meusobna
uporedivost izvornih obavetenja. Meutim, problem standardizacije
u ispitivanju drutvenih pojava je mnogo sloeniji nego to se
ponekad misli. esto se standardizacija shvata uproeno i pretvara u
rutinski postupak. Kao da se pretpostavlja da je dovoljno da, se nain
prikupljanja podataka formalno-tehniki standardizuje da bi se dolo
do stvarno homogenih i meusobno uporedivih podataka. Vrlo esto
ova pretpostavka nije tana. Nauno obavetenje, naime, obino
nastaje u vrlo sloenom drutvenom odnosu, u kome je primenjeni
istraivaki postupak samo jedna strana. Druga strana toga odnosa je
ponaanje sredine u kojoj se podaci prikupljaju.
Ovo naroito vai za one oblike prikupljanja podataka kad
se ljudima obraa neposredno. Tada na nastajanje svakog podatka
utiu obe strane: nauni postupak i reakcija ispitanika ili opaanika
na njega. Standardizacija koja uzima u obzir samo prvi element ovog
odnosa, tj. istraivaki postupak, moe da dovede do krajnje
nehomogenih podataka zbog toga to ponaanje ispitanika
(opaanika) nije standardizovano. Na primer,

309

moe se neko pitanje postaviti raznim ispitanicima na potpuno isti

nain, a da ono ipak, zbog njihovog razliitog obrazovanja i razliite
jezine kulture, bude vrlo razliito shvaeno. Postupak je u tom
sluaju samo formalno standardizovan, a dobijeni podaci nisu
uporedivi. Ali osnovni cilj standardizacije je jo tee postii, jer je
situacija u kojoj se prikupljanje obavlja mnogo sloenija. Jedan od
vrlo znaajnih uzroka njene sloenosti jeste razliit stav ispitanika
prema istraivanju. ovek se veinom sve-sno odnosi prema svojim
postupcima i nastoji da ih uskladi sa ciljevima koje eli postii u
odreenoj situaciji. Ova opta oso-benost ljudskog ponaanja dolazi
do izraaja i u susretu s nekim naunim prikupljanjem podataka.
Poto na odreen nain protumae smisao prikupljanja, dovodei ga u
vezu s nekim svojim potrebama i interesima, pojedinci i razne
drutvene grupe mogu da se na vrlo razliit nain odnose prema
istraivanju. Kasnije e se videti da neke od tih reakcija mogu
nepovoljno uticati na kvalitet podataka. Ve ovih nekoliko primera
pokazuju da je dobijanje homogenih, meusobno uporedivih
podataka u prouavanju oveka i drutva putem standardizacije
postupka prikupljanja mnogo sloenije nego to se ponekad misli.
Upravo zbog sloenosti uslova treba prilikom standardizacije, koja
ostaje nauni cilj i ideal, uvek voditi rauna da standardizacija bude,
pre svega, smisaona, a ne samo formalno-tehnika. Svakako, kad ima
dovoljno razloga da se smatra da e tehniki sprovedena
standardizacija obezbediti stvarno smisaono standardna obavetenja,
treba je prihvatiti bez mnogo dvoumljenja. Prikupljanje uporedivih
podataka i njihovo sreivanje su u tom sluaju mnogo olakani. Ali,
ako nema dovoljno razloga da se pretpostavi da e standardizacija
tehnikog postupka prikupljanja omoguiti smisaono standardne
podatke, ne preostaje drugo nego da se postupak prikupljanja
elastino primenjuje, i nestandardizova-nim tehnikim postupkom
pokua da postigne to veu smisaonu standardizaciju, i na taj nain
to veu homogenost i meusobnu uporedivost obavetenja. Nije
potrebno naroito isticati da je ovo daleko tei put na koji sociolog
treba da se odvai, ako nee da bude tehniar rutiner. Na primer,
ako se izvodi neka anketa u kojoj se sadrajno ista pitanja postavljaju
ljudima iz razliitih slojeva i s razliitim optim ivotnim .iskustvom,
izgleda mnogo razumnije podesiti konkretne formulacije ili bar
dopunska objanjenja stvarnom oveku koji je pred ispitivaem, nego
ih uvek postavljati na isti nain, magnetofonski, pa se nadati da e
zbog toga to je pitanje postavljeno istim glasom i istim tonom u
razliitim sluajevima i podatak biti po smislu istovetan.
Razmatranje standardizacije je u stvari ve napustilo
pojmovno-teorijski plan i prelo u oblast tehnike prikupljanja

310
podataka. Pojmovno-teorijski okvir moe biti u osnovi pravilno postavljen,
a da ipak prikupljeni podaci budu nauno neupotrebljivi, jer nisu uspeno
reeni mnogi tehniki zadaci, usted ega prikupljanje (a) nije dovoljno
prilagoeno ivotnom iskustvu odreene drutvene sredine; ili (b) se javljaju
razne jezike tekoe u drutvenom saobraaju; (c) dolazi do komplikacija u
meusobnim odnosima izmeu lica koja prikupljaju podatke i ispitivane
sredine; u nekim sluajevima (d) i zbog toga to se ne moe postii dovoljna
brzina u prikupljanju podataka o nekim pojavama koje su vrlo dinamine;
i," napokon, (e) jer su lica koja prikupljaju podatke nedovoljno struna i
nedorasla za taj zadatak.
Objektivnost i preciznost izvornih naunih podataka. Smisao
objektivnosti i. preciznosti, kao epistemolokih naela, ve je ranije
odreen. Stoga je ovde dovoljno ukazati na nain kako se u prikupljanju
podataka ostvaruje njihov direktivni uticaj.
Poto objektivnost saznanja zavisi od mogunosti nezavisnog
proveravanja, proverljiviji postupak prikupljanja izvornih podataka ima
prednost uvek kada pomou podataka treba neto dokazati. I ve pomenuto
proceduralno pravilo da se prilikom objavljivanja rezultata istraivanja
iznose sva potrebna obave--stenja o izvornim podacima i nainu kako su oni
nastali, kao i da istraiva to nepristrasnije oceni vrednost svojih izvora,
ima za cilj da olaka proveravanje.
Preciznost se mora oceniti i u formalnom i u sadrin-skom
pogledu. U formalnom, da bi se utvrdilo da li su pojmovni okvir,
istraivaki postupak prikupljanja i ostale faze istraivanja na priblino
istom nivou preciznosti; u sadrinskom pogledu ispitivanje preciznosti tei
da utvrdi obim i vrste greaka koje su sadrane u izvornoj evidenciji. Pri
tome je sadrinsko ispitivanje najtenje povezano s formalnim, poto se sve
greke posmatraju sa stanovita izabranog formalnog nivoa preciznosti,
ukoliko je prethodno ocenjeno da ovaj odgovara osnovnim ciljevima
odreenog istraivanja.
Kao to se vidi ispitivanjem preciznosti izvornih podataka utvruje
se, na izabranom nivou, njihova iskustvena tanost, koja je, pored
usmerenosti, sistematinosti i proverljivosti, jedan od neophodnih
preduslova naune upotrebljivosti iskustvene evidencije.'

311

3.
ISPITIVANJE NAUNE UPOTREBLJIVOSTI
IZVORNIH PODATAKA
Poto su odreene osnovne osobine izvornog naunog obavetenja
moe se prei na izlaganje naina ispitivanja njihove naune upotrebljivosti.
S obzirom da je nain prikupljanja izvornih podataka obino vrlo sloen i
izloen delovanju mnogobrojnih izvora greaka, ispitivanje naune
upotrebljivosti podataka nije nipoto lak zadatak. Sociolozima se esto
prebacuje da su naivni, da svako obavetenje koje dobiju u anketi ili nau u
pisanim izvorima uzimaju kao tano, bez svestranog proveravanja i ocene
njihove naune vrednosti. Zaista nije teko nai istraivae koji u svojim
radovima ne- pokazuju ni izdaleka dovoljno kritinosti prema izvorima. Ali,
postoje metodoloka naela pomou kojih se eli do krajnje mere razviti
kritinost prema izvornim obavetenjima i vrlo strogo ispitivati nauna
upotrebljivost i tanost svakog podatka. Ta naela treba poznavati ak i onda
kad se ona u pojedinom sluaju ne mogu u potpunosti sprovesti, zbog toga
da bi se bar moglo oceniti ta se uspelo postii u prikupljanju i kritikoj
analizi podataka u poreenju s idealnim epistemolokim normama. Zbog
toga je razrada postupaka pomou kojih se prouava nauna upotrebljivost i
stepen tanosti iskustvenih podataka jedan od vanih metodolokih
zadataka.
Kako je stvaranje iskustvene naune evidencije proces sastavljen
od vie faza od kojih svaka moe negativno uticati na njenu vrednost,
ispitivanje naune upotrebljivosti iskustvene evidencije mora uzeti u obzir
sve faze njenog stvaranja.
Ako se ima u vidu ono to je reeno o usmerenosti naunog
obavetenja, bie Iako razumljivo zato ispitivanje naune upotrebljivosti
izvornih podataka poinje na pojmovno-teorij-skom planu. Na tom planu se,
naime, jedino moe raspraviti pitanje da li su operacionalne definicije
pojmova to se neposredno odnose na iskustvo, a bile su upotrebljene kao
neposredni okvir za prikupljanje podataka, adekvatne teorijskim znaenjima
odreenih pojmova. Ispitivanjem adekvatnosti operacionalnih definicija
utvruje se da li je prikupljena iskustvena evidencija prikladna za ispitivanje
odreenog teorijskog problema. Za re-avanje ovog zadatka potrebna je ne
samo sposobnost pojmovne analize i znatna teorijska kultura, nego i
temeljito poznavanje konkretnih drutvenih prilika u kojima je odreeno
istraivanje izvedeno. Neka se uzme da treba operacionalno definisati pojam
rasne ili nacionalne iskljuivosti. Taj pojam se najpre rala-njava na svoje
iskustvene sadrinske komponente, Ranije je ope-

312
racionalizacija teorijskih pojmova razmatrana sa stanovita stvaranja
pojmovnog okvira za prikupljanje podataka. Sada se pojmovna analiza javlja
kao prvi stupanj ispitivanja naune upotrebljivost prikupljenih podataka. Ali
preimo na samu analizu. Jedna od prvih karakteristika grupe koja ima
osobinu rasne ili nacionalne iskljuivosti jeste zatvaranje u vlastite rasne ili
nacionalne okvire gde god je to moguno. Tenja da se grupa zatvori u svoje
okvire ispoljava se u pokuajima stvaranja zatvorenih oblika u svim granama
drutvene organizacije: zatvorenih politikih organizacija, relativno
zatvorenih privrednih organizacija, kola samo za pripadnike odreene rasne
odnosno nacionalne grupe, zatim kao nastojanje da se u masovnom
simbolinom drutvenom optenju to vie koriste iskljuivo grupni kanali
(nacionalna tampa i ostale publikacije). Tenja grupe za zatvaranjem u
svoje ue drutvene okvire izrazito se ispoljava i u neformalnim drutvenim
odnosima (branim i prijateljskim) i, konano, u tenji za teritorijalnim
izdvajanjem u veim naseljima. Ovim je ocrtana iroka oblast raznovrsnog
objektivnog ponaanja u kojoj se moe prouavati postojanje i intenzitet
nacionalne ili rasne iskljuivosti.
Nacionalna ili rasna iskljuivost se zatim redovno vrlo izrazito
ispoljava u rasprostranjenim i sugestivnim pozitivnim stereotipima o
osobinama vlastite grupe, i izrazito negativnom stereotipnom prikazivanjuosobina nekih drugih nacionalnih ili rasnih grupa. Napokon, latentno
postojanje ili otvoreno ispo-Ijavanje agresivnih raspoloenja i postupaka
prema drugim etnikim ili rasnim grupama su takoe znak da postoji rasna
ili nacionalna iskljuivost. Ovo je nekoliko bitnih elemenata pojma
nacionalne ili rasne iskljuivosti.
Prilikom ispitivanja da li su neki izvorni podaci upotrebljivi za
neku naunu svrhu uvek se najpre poredi njihov sadraj sa sadrajem
odgovarajuih teorijskih pojmova. Meutim, nije pri tome dovoljno imati u
vidu samo najoptiji teorijski sadraj nekog pojma, nego se moraju uzeti u
obzir i kon-kretniji oblici u kojima se odreeno drutveno ponaanje javlja u
sredini u kojoj se istraivanje izvodi. Srpski, hrvatski, nemaki ili maarski
ovinizam imaju vrlo slinu osnovnu strukturu. Ali konkretni sadraji u
kojima se oni ispoljavaju mogu biti vrlo razliiti. Stoga, da bi se o jednom
konkretnom obliku nacionalne iskljuivosti mogli prikupiti iskustveni
podaci, nije dovoljno da se pravilno odredi njen osnovni sadraj; neophodno
je upoznati konkretne pojavne oblike njenog ispoljavanja u odreenom drutvu. Ovo se ne moe uspeno postii bez dobrog poznavanja sredine koja se
istrauje.
U mnogim istraivanjima se, i pored svih nastojanja, ne mogu
prikupiti iskustveni podaci koji bi odgovarali idealnim

313
operacionalnim definicijama pojedinih pojmova, pa se moraju stvarati
operacionalne definicije koje se samo pribliuju teorijskom sadraju
odreenih pojmova. Na primer, drutvena struktura se moe prouavati na
podacima razliite vrednosti i razliite potpunosti. Nije opravdano odlagati
ispitivanje teorijski ili praktino znaajnog problema, zato to nema najboljih mogunih podataka. Treba iskoristiti svako raspoloivo obavetenje,
ako se pomou njega moe unaprediti postojee nauno poznavanje
odreenog problema. Ocena upotrebljivosti naunih podataka treba da ukae
u kojoj meri raspoloivi podaci odgovaraju nauno optimalnim. Nauna
kritika, meutim, uzima u obzir ne samo optimalne zahteve u pogledu
izvornih obave-tenja, nego i objektivne mogunosti da se ti zahtevi ispune
u odreenom istraivanju. Samo tada kritika moe da oceni u kojoj meri je
istraiva iskoristio postojee mogunosti. Ne treba zaboraviti da se
stvaralaka dovitljivost izrazito ispoljava i u pronalaenju naina kako da se
dobiju potrebna izvorna obavetenja to boljeg kvaliteta.
Tri faze u stvaranju iskustvene evidencije. Na pojmov-noteorijskom planu ispitivanje naune upotrebljivosti podataka moe samo da
otpone. Nauna upotrebljivost podataka zavisi i od njihove iskustvene
tanosti i preciznosti, a glavno podruje ispitivanja ovih osobina podataka
jeste analiza procesa prikupljanja, kao i svih faza kasnijeg sreivanja i
obrade izvornih obavetenja. U stvaranju iskustvene naune evidencije
mogu se razlikovati tri osnovne faze. Prva faza obuhvata prikupljanje izvornih obavetenja. U ovoj fazi nastaje izvorna graa istraivanja, koja je, po
svom sastavu, vrlo raznolika. U nekim sluajevima izvornu grau
sainjavaju popunjeni obrasci nekih statistikih ispitivanja ili anketa.
Izvorna graa nekog drugog istraivanja moe da se sastoji iz svih
zabeleaka koje su nastale za vreme dugotrajnog rada na terenu. Ona moe,
na osnovu podataka koji su nastali nezavisno od nauke, da bude odreeni
arhivski materijal, tampa i slino. Kao izvorna graa nekog sociolokog
prouavanja mogu da slue i razne publikacije, na primer leksikografska i
biografska izdanja. Pojedine zemlje imaju vrlo razvijene biografske
publikacije; ne samo poznata Ko je ko" izdanja, nego i posebne nacionalne
biografske enciklopedije, u koje se unose biografski podaci svih ljudi za
koje se smatra da su se istakli u nekoj oblasti drutvenog ivota. Pored toga,
i opte nacionalne enciklopedije su bogat izvor biografskih podataka.
Pomenute publikacije mogu biti graa za prouavanje raznih osobina
istaknutih ljudi, tzv. drutvene elite, ili bar polazna osnova za takva
prouavanja.
U drugoj fazi stvaranja iskustvene naune evidencije sistematski se
izdvajaju sasvim odreena obavetenja iz izvorne

314
grae i pretvaraju u iskustvene naune podatke. Po pravilu, naime, izvorna
graa sadri vie obavetenja nego to se u istraivanju koristi. S druge
strane, postojea obavetenja se u raznim delovima izvorne grae ne nalaze
u gotovom i dovoljno homogenom obliku to je neophodno za postizanje
njihove meusobne uporedivosti i izvoenje pravilnih uoptavanja. Zadatak
ove faze jeste da izdvoji potrebna obavetenja iz svakog pojedinanog izvora
i da pri tom postigne to veu meusobnu uporedivost podataka. Izdvajanje
iskustvenih podataka iz ire izvorne grae izvodi se pomou klasifikacija i
merila. Obim rada u ovoj fazi stvaranja iskustvene evidencije zavisi u
velikoj meri od toga na koji nain je stvorena izvorna graa. U nekim
ispitivanjima se tei da se ve prilikom stvaranja izvorne grae dobiju obavetenja u onom vidu u kome e ona biti upotrebljena u daljoj analizi, i tako
skrati posao druge faze. Tipian primer ove vrste jeste prikupljanje podataka
pomou upitnika u kome su moguni odgovori na pojedina pitanja unapred
utvreni. Zaokrua-vanjem nekog od napred utvrenih odgovora dobija se
konkretni izvorni podatak. Ovaj nain prikupljanja ini postupak njihovog
izdvajanja iz izvorne grae znatno jednostavnijim. Izdvajanje se ponekad
svodi na mehaniko kodiranje podataka, koji su ve u toku prikupljanja
definitivno oblikovani.
Pa ipak, i u ovim sluajevima moraju se u drugoj fazi stvaranja
iskustvene evidencije reavati iri i sloeniji zadaci. U prvoj fazi, prilikom
"stvaranja izvorne grae, obino se tei, naroito u ovom obliku anketiranja,
da se dobiju to elemen-tarniji podaci o odreenim pojavama.
Kombinovanjem tih elementarnih podataka u drugoj fazi stvaranja
iskustvene evidencije mogu se iz njih izvesti razna dopunska obavetenja ili
tzv. izvedena obeleja. Na primer, ako su prikupljena odvojena obavetenja
o funkcionalnom sadraju (vrsti posla) i strunoj kvalifikaciji zanimanja,
kao i o proizvodnom odnosu u kome se ona obavljaju, ova elementarna
obavetenja se mogu upotrebiti i sasvim nezavisno. Ali vrlo esto je u
drugoj fazi stvaranje iskustvene evidencije potrebno ukrstiti razna
obavetenja o pojedinim sloenim pojavama da bi se o njima dobila vernija
slika. U navedenom primeru se povezivanjem sva tri pomenuta podatka
dobija odreenije obavetenje o zanimanjima ispitanika.
U mnogim drugim sluajevima je izvedeni karakter pojedinih
obavetenja jo vie naglaen. Deava se da se u toku prikupljanja podataka
neposredno trai samo neko kljuno obavetenje o pojedinom kolektivnom
drutvenom obliku, dok se ostala naknadno izvode iz obeleja njegovih
lanova. Na primer, prilikom popisa stanovnitva dovoljno je u svakom
domainstvu, pored individualnih podataka o stanovnicima, dobiti obavetenje o srodnikim odnosima, pa se kasnije iz tih podataka

315
mogu izvesti mnogobrojna obeleja porodica: porodina struktura
domainstva, veliina porodice, njena porodina struktura (brak bez dece,
potpuna porodica, porodica majke s decom i sl.), raznovrsne drutvene
karakteristike (seljaka porodica, radni-ko-seljaka, radniko-slubenika,
nacionalno-homogena ili me-ovita, obrazovna struktura porodice i sl.), broj
zaposlenih i izdravanih lanova porodice, porodini dodatak, broj lanova
porodice koji se koluju itd. Izlaganje ovog primera je namerno ilo u
pojedinosti da bi se dobila potpunija predstava o obim-nosti i esto
kljunom znaaju obavetenja koja se mogu izvesti iz neposredno
prikupljenih podataka. Prema tome, ak i kad su prikupljana izvorna
obavetenja koja sainjavaju izvornu grau jako pribliena eljenim,
naunim podacima, u drugoj fazi stvaranja iskustvene evidencije se iz
pojedinih elementarnih podataka mogu izvesti mnoga nova dopunska
obavetenja, tako da ova faza gotovo nikad ne moe da izostane, to se
izvorna graa svestranije koristi, to je obim dalje obrade njenih sirovih podataka u ovoj fazi nuno vei.
Postoji jo jedan razlog koji ovu drugu fazu stvaranja iskustvene
evidencije ini neophodnom. U njoj se izvoenje izvornih podataka
povezuje s optom kritikom izvora. Izdvajanje podataka se pretvara u obian
rutinski posao ako se prethodno ne ispita i ne oceni upotrebljivost izvora u
celini: njegova potpunost, kompetentnost i verodostojnost, kako opta tako i
za pojedinana obavetenja. Sem toga, paljivo sagledavanje pojedinanog
izvora u celini moe da u njemu otkrije i otkloni mnoge tehnike greke,
nastale u toku prikupljanja. Opirnije e se o postupcima ispitivanja greaka
govoriti kasnije.
Dosadanje razmatranje zadataka druge faze stvaranja iskustvene
evidencije uzimalo je u obzir one oblike prikupljanja izvornih podataka u
kojima se tei da izmeu obavetenja koje se neposredno prikuplja i izvornog
naunog podatka postoji to manja razlika. U anketama i drugim statistikim
ispitivanjima se ovaj cilj obino eli postii time to se ispitanicima postavlja
niz pitanja koja sadraj traenih obavetenja ralanjavaju na to
elementarnije delove. Smatra se, naime, da ovakvo rala-njavanje olakava
ulogu ispitanika, a istovremeno omoguuje da se dobiju uporediviji podaci.
Ali ovaj pristupnije uvek metodoloki opravdan. Sasvim je, na primer,
otvoreno pitanje da li se Kamo na osnovu niza atomizovanih i mehaniki
iscepkanih obavetenja o elementima nekog stava ili miljenja moe o njima
dobiti verna predstava. esto je u tu svrhu potrebno postavljati pitanja koja
treba da podstaknu ispitanika da svoje miljenje ili stav iznese to
neposrednije i slobodnije. To zahteva da proces prikupljanja podataka bude
spontaniji, manje formalizovan. Odgovori ispitanika postaju kompleksniji i
konkretniji, pa se po svojoj

316
strukturi vie meusobno razlikuju. Usled toga postaje neophodno da se u
drugoj fazi uloi vei napor da bi se iz sasvim konkretnih odgovora izvukla
izvesna standardna obavetenja, standardni izvorni podaci. Sasvim je
razumljivo da ova druga faza stvaranja iskustvene evidencije postaje jo
sloenija i znaajnija prilikom korienja podataka koji nastaju nezavisno od
naunih potreba, kad istraiva uopte ne moe da utie na nastajanje
izvornih obavetenja nego ih samo prikuplja, i najvie to moe da postigne
jeste da stvori to potpuniju izvornu grau. Dakle, sistematsko oblikovanje
sasvim odreenih i meusobno uporedivih iskustvenih podataka iz
neodreenije i nepreglednije izvorne grae, koje je usklaeno s osnovnim
ciljevima istraivanja, jeste glavni zadatak ove faze stvaranja iskustvene evidencije. Klasifikacije i merila su osnovna sredstva pomou kojih se taj
zadatak ostvaruje.
Tek kada je ovaj deo posla obavljen, moe se pristupiti treoj fazi
stvaranja iskustvene evidencije, koja je izrazito sintetike prirode. Poto su
iz pojedinanih delova grae izvedeni izvorni podaci, treba te podatke
srediti. Najelementarniji i poetni postupak u stvaranju sintetikih oblika
iskustvene evidencije jeste prebrojavanje pojedinih vrsta iskustvenih
podataka i njihovo razvrstavanje pomou nekih klasifikacija ili merila. Na
primer, ako u izvornoj grai postoji podatak o starosti ispitanika, izraen
godinom njegovog roenja, a istraiva smatra da mu ne trebaju podaci o
starosti po goditima nego samo po petogoditima, ili ak nekim irim
grupama, on je ve u drugoj fazi iz izvesnog obavetenja izveo grupu kojoj
odreeno lice pripada. U treoj fazi stvaranja iskustvene evidencije se prebrojavaju izvorni podaci da bi se dobila starosna struktura ispitanika.
Meutim, stvaranje sistematske iskustvene evidencije zahteva i
sloenije postupke koji se sastoje u ukrtanju raznih podataka. Izdvojeno
uzeto, pojedinano obeleje ispitivanih pojava retko kada ima veu naunuvrednost, ve je dobija tek kada se povee s nekim drugim. Na primer,
prilikom prouavanja razonode eli se ispitati koliko su pojedini njeni oblici
povezani sa starosnom strukturom stanovnitva. Podatke o oblicima
razonode treba povezati s podacima o starosti, da bi se utvrdile razlike
izmeu pojedinih starosnih grupa. Ovakva ukr-tanja raznih podataka jo
uvek spadaju u iskustvenu evidenciju. Vrlo esto su ta ukrtanja mnogo
sloenija od ovog primera, jer se ukrtaju podaci o nekoliko obeleja ljudi ili
drutvenih grupa. U stvaranje iskustvene evidencije spadaju i razna opisna
uop-tavanja izvornih podataka. Jedno takvo najelementarnije opisno
uoptavanje jeste izraunavanje procentualnih struktura, stopa, indeksa,
korelacijskih odnosa koji na uopteniji i sinte-

317
tian nain pokazuju u kakvim se meusobnim odnosima nalaze dve ili vie
vrste podataka. Tek ovakva sreena i uoptena iskustvena evidencija moe
da slui kao osnova za iskustveno pro-veravanje odreenih teorijskih
pretpostavki.
Nauna iskustvena evidencija je uvek evidencija za neku naunu
pretpostavku bilo da se radi o opisnim stavovima ili teorijskim
hipotezama. Zbog toga stvaranje iskustvene evidencije a naroito njeni
konani sistematski oblici treba da budu to vise podreeni zahtevima
proveravanja i ispitivanja odreenih naunih pretpostavki. Moe se smatrati
pravilom da ni jedna tabela nije dobro uinjena ako unapred, tj. pre nego to
je ona popunjena odreenim podacima, nisu jasno utvreni njen smisao i
njeni ciljevi. To isto vai i za sve druge sintetike, oblike iskustvene
evidencije. Naravno da je ovu odreenost sintetikih oblika evidencije
moguno postii samo ako su sve faze njenog stvaranja povezane nekim
osnovnim idejama. Izvor tih ideja jeste unapred stvorena zamisao o tome
kakva je sintetika evidencija potrebna za neki istraivaki cilj.
Razumevanje meusobne veze izmeu svih faza kroz koje prolazi
stvaranje iskustvene naune evidencije neophodno je za uspeno
organizovanje prikupljanja podataka. Meutim, ono je vano i za ispitivanje
naune upotrebljivosti izvornih podataka. Ako se pretpostavi da je pojmovni
okvir u kome se stvara iskustvena evidencija uspeno usklaen s ciljevima
istraivanja, njena nauna upotrebljivost zavisi od toga koliko su uspeno
otklonjeni uticaji raznih izvora greaka koji mogu smanjiti tanost
iskustvenih podataka. Greke mogu da se pojave u svim fazama stvaranja
iskustvene evidencije, a u svakoj od tih faza deluju osobeni uzroci greaka.
Neracionalno je, stoga, mere da se spree greke i nastojanja da se one
otklone iz ve postojeih podataka, ograniiti samo na neku od faza; na primer, samo na prikupljanje izvornih obavetenja, zapostavljajui paljivu
kontrolu njihove dalje obrade i sreivanja. Kasnije e se izneti vie
pojedinosti o nainu kontrolisanja greaka u pojedinim fazama, poto se
prethodno iznesu neka opta naela otklanjanja greaka iz iskustvene
evidencije. Za sada je dovoljno istai da ispitivanje tanosti iskustvene
evidencije treba da se podjednako odnosi na sve faze njenog stvaranja.
Vrste i uzroci greaka. to odreenije i potpunije shva-tanje o
vrstama i uzrocima greaka koje se mogu pojaviti u iskustvenoj evidenciji je
od velike koristi za ocenu njene tanosti i upotrebljivosti. Na tim saznanjima
zasniva se i kontrola procesa prikupljanja podataka i ostalih faza njihove
obrade i sreivanja. Teorija greaka je stoga jedan od kljunih delova teorije
naunog obavetenja i metodologije prikupljanja podataka. Teorija greaka
nije u drutvenim naukama i sociologiji

318
dovoljno sistematski razvijena, iako su greke s kojima se prilikom stvaranja
iskustvene evidencije moraju boriti drutvene nauke mnogobrojnije i
sloenije nego greke u naunom prouavanju prirodnih pojava. Ipak postoje
brojna razmatranja raznih kljunih problema teorije greaka, a i dugotrajna
tradicija o tome kako treba otklanjati razne tekoe u stvaranju tane
iskustvene evidencije. Na primer, u istorijskoj kritici izvora izgraena su ve
dosta pouzdana, proverena i solidna naela ispitivanja verodostojnosti i
opte upotrebljivosti izvora. Zatim, u logici, naroito u oblasti stvaranja
pojmova i klasifikacija, postoje vrlo odreeni stavovi o tome kako treba
graditi pojmovne okvire za sreivanje podataka da bi se otklonile razne
greke u iskustvenoj evidenciji. Sem toga, poslednjih decenija se u
statistikoj teoriji intenzivno i s dosta uspeha prouavaju razni problemi
teorije greaka.8) No pored optih naela teorije greaka, svaki posebni nain
prikupljanja podataka zahteva da se osnovna naela konkretizuju i prilagode
njegovim osobenim uslovima.
Sistematizacija greaka, koja polazi od osobenih uzroka pojedinih
njihovih tipova, moe znatno da pomogne da se one bolje razumeju i
efikasnije spreavaju i otklanjaju. S tog stanovita se greke mogu podeliti u
nekoliko grupa. (1) U prvu grupu spadaju greke to nastaju prilikom
razrade programa istraivanja. Njihov izvor se nalazi u organizatoru
istraivanja. Pre svega, ako problemi istraivanja nisu dovoljno jasno postavljeni ili njegov problemski okvir nije pojmovno-hipotetiki dovoljno
razraen i precizno operacionalizovan ne moe se dovoljno jasno ustanoviti
koja su iskustvena obavetenja neophodna za postizanje sadrinske
potpunosti iskustvene evidencije. Drugu vrstu greaka iz ove grupe ine
razni nep lljivi postupci u odreivanju iskustvenog delokruga istraivanja i
nainu stvaranja uzorka. Zatim dolaze razne slabosti u razradi naina
prikupljanja podataka, bilo da se upotrebljavaju neki instrumenti koji nisu
prethodno ispitani i nisu dovoljno prilagoeni sredini u kojoj se pomou njih
prikupljaju podaci, ili da prikupljai podataka nisu dobro obueni i si. Sve
ove greke nastaju pre poetka prikupljanja.
(2) U drugu grupu spadaju greke to se pojavljuju u toku
prikupljanja, a koje se mogu uslovno podeliti na (a) greke iji su izvori u
licima koja prikupljaju podatke. Uzroci ove vrste greaka mogu takoe biti
razliiti; opta nestrunost tih lica za nauno prikupljanje ili samo njihova
nedovoljna pripremljenost za odreeno ispitivanje;
zatim, njihova
nesavesnost i
8
) Izvanredno je korisna u tom pogledu knjiga S. S. Zarkovich, Sampling
Methods and Censuses, vol. II, Quality o Statistical Data, FAO, Roma, 1963.

319
nepridravanje postavljenih proceduralnih pravila za prikupljanje. Na primer,
javljaju se proizvoljnosti u izboru ispitanika jer prikupljai ne ulau dovoljno
napora da uspostave dodir s onim ispitanicima koje je tee pronai. Dobro je
poznato da se lica s izvesnim svojstvima mogu lake, odnosno tee pronai
kod svojih kua. Ponekad isto objektivne okolnosti utiu da neko nema uslova
da se zadrava u svom stanu; u drugim sluajevima to proizilazi iz osobenog
ivotnog stila. Meutim, lica koja je teko nai kod njihovih kua mogu se u
ispitivanim oblicima drutvenog ponaanja znaajno razlikovati od lica s kojima je lake doi u dodir. Nesavesni anketari esto nisu dovoljno uporni u
pronalaenju lica koja je tee pronai; na mesto njih oni proizvoljno anketiraju
druga lica. Ovo moe u pojedinim istraivanjima biti uzrok znatnog
iskrivljavanja1 izvornih podataka. Nesavesnost lica koja prikupljaju podatke
moe biti uzrok jo grubljih greaka, na primer kad oni sami popunjavaju
pojedine upitnike. Poto su na osnovu ispitivanja niza sluajeva uoili neke
osnovne strukture u odgovorima, a znaju neke elementarne podatke o
odreenom ispitaniku (njegovu starost, zanimanje i kolsku spremu), pojedini
anketari ponu da veruju da mogu bez veih greaka sami popuniti njegov
upitnik. Jo ee se unose izmiljeni odgovori na pojedina pitanja iz upitnika
koja u toku razgovora sluajno nisu postavljena, ili koja su zbog njihove
delikatnosti namerno izostavljena. im popusti kontrola nad radom anketara,
mogu se oekivati ovakve greke. Kao uzroci greaka javljaju se i drugi inioci,
kao to je nepaljivo beleenje podataka ili nemogunost da se dovoljno potpuno zabelei sve ono to neki govorljiv ispitanik u pravoj bujici reci ispria,
pa se javlja ili pogreno ili nepotpuno beleenje podataka.
(b) Drugu podgrupu greaka koje nastaju u toku prikupljanja ine
greke iji su izvori u licima koja daju obavetenja, ili jo optije, greke
koje potiu iz izvora obavetenja. U naelu je, naime, sasvim sporedno da
li je neki pogrean podatak dobijen neposredno od nekog ispitanika, ili je
on uzet iz nekog dokumenta koji je nastao nezavisno od ispitivanja. I u
jednom i u drugom sluaju uzrok greke se nalazi u izvoru obavetenja.
Dobijena izvorna obavetenja mogu da ne zadovoljavaju uslove
koji se zahtevaju od naunih podataka iz vise razloga. Meutim, ti razlozi
se mogu podeliti u dve osnovne grupe. (1) U prvom sluaju dobijena
obavetenja ne zadovoljavaju naune potrebe zato to lica od kojih se trae
podaci, ili koja su izradila dokumente iz kojih se podaci preuzimaju, nisu u
stanju da ih dadu na potrebnom nivou. (2) U drugom sluaju zato jer oni
namerno, iz bilo koga razloga, ne ele da saopte odre-

320
ena obavetenja. U prvom sluaju se smatra da izvor obavetenja nije
kompetentan, tj. nije sposoban da prui obavetenja kakva su potrebna
nauci. U drugom sluaju se smatra da izvor obavetenja nije verodostojan,
pa mu se ne moe pokloniti pove-renje jer ima dovoljno razloga da se
sumnja u njegovu iskrenost i elju da iznese tane podatke. esto je vrlo
teko utvrditi stvarnu kompetentnost i oceniti verodostojnost nekog neposrednog ili posrednog izvora, ali ipak postoji za to niz pravila koja su
izgraena u dugotrajnoj naunoj praksi. Opirnije e se o njima govoriti
kasnije. Za sada je dovoljno rei da se u ispitivanju kompetentnosti i
verodostojnosti nastoji utvrditi odnos lica koje slui kao izvor obavetenja
prema njegovom iskustvenom sadraju. Pre svega, da li je to lice iskustveni
sadraj obavetenja neposredno doivelo, ili za njega na neki drugi nain
saznalo. U ovom drugom sluaju nastoji se pre prihvatanja odreenog
obavetenja saznati kojim je putevima i preko kojih posrednika obavetenje
prelo od neposrednog svedoka svog iskustvenog sadraja do ispitanika od
koga je dobij eno. Ne manje je vano da se uzme u obzir vreme koje je
prolo od kako se desio iskustveni sadraj odreenog obavetenja do trenutka kad je obavetenje oblikovano, bilo na podsticaj naunog ispitivanja
ili iz nekog drugog razloga. Usled selektivnosti pamenja i zaboravljanja,
vremenski razmak izmeu doivljaja i stvaranja podatka o njemu na osnovu
pamenja moe jako da utie na kvalitet podataka.
Prilikom ispitivanja kompetentnosti nekog izvora uzima se zatim u
obzir uloga koju je iskustveni sadraj, o kome se trae obavetenja, imao u
ivotu lica koje slui kao izvor, da li je ta uloga bila sporedna, sporadina i
beznaajna ili trajna i bitna. Seanje na ono to je imalo samo periferan
znaaj, ili to se samo s vremena na vreme deavalo a nije dublje zadiralo u
ivotni tok odreene linosti, redovno je slabije, a i opta obavetenost o
tome je redovno mnogo povrnija nego o stvarima i dogaajima koji su
neposrednije povezani s osnovnim de-latnostima i ivotnim iskustvima lica
koja slue kao izvor. Ponekad, naravno, jedan izuzetan dogaaj, ako je bio
vaan i preloman, moe da se vrlo snano usee u seanje, mada i u tom
sluaju pamenje utie na menjanje sadraja obavetenja u toku vremena. Za
ispitivanje verodostojnosti je osobito vano utvrditi emotivni odnos lica koje
daje obavetenje prema njegovom sadraju, i kakvu funkciju ima obavetenje
u njegovoj svesti, tj. ta lice koje daje obavetenje eli pomou njega postii.
Ovo naroito vai za ispitivanje naune upotrebljivosti izvora koji nastaju
nezavisno od nauke. Ali opte je metodoloko pravilo da se uvek uzima u
obzir ta ima na umu lice koje daje neko obavetenje ili je u prolosti stvorilo
neki izvor. Da li je ono to uinilo

321
zbog isto informativnih ciljeva; ili je osnovna funkcija nekog obavetenja
da se u odreenom pravcu utie na druge; da se opravda pojedinac,
drutvena grupa ili organizacija time to e se njihova delatnost prikazati u
prihvatljivom svetlu, itd. Prilikom ocene tanosti i upotrebljivosti izvornih
podataka mora se uvek ispitati da li lice od koga je podatak dobijen shvata
njegov smisao ili su njegova obavetenja isto mehanika. Napokon,
prilikom upotrebe obimnijih izvora nije dovoljno oceniti samo optu
vrednost izvora, ve se mora ispitati i specifina vrednost pojedinanih u
njemu sadranih obavetenja.
U treu grupu greaka spadaju one iji se uzroci javljaju u toku
obrade i sreivanja izvornih obavetenja, tj, u drugoj i treoj fazi stvaranja
izvorne evidencije. O njima e se govoriti kasnije, poto se prethodno ire
objasne uslovi prikupljanja naunih podataka o drutvu.

4.
NAUNO PRIKUPLJANJE PODATAKA O OVEKU
I DRUTVU KAO DRUTVENI ODNOS
Objanjenje greaka iji se uzroci nalaze u izvorima obavetenja
zahteva da se svestranije ispitaju drutveni uslovi u kojima se prikupljaju
podaci, ne samo da bi se bolje razjasnilo delovanje pojedinih izvora greaka,
nego i da bi se pokazale neke bitne osobenosti naunog prouavanja oveka
i drutva uopte. Svako aktivno prikupljanje podataka o oveku i drutvu
pretvara se u odreeni drutveni odnos. Jednu stranu toga odnosa ine lica
koja neposredno prikupljaju podatke, ali u stvari u njega ulazi itava
organizacija u kojoj se podaci prikupljaju, a drugu ine pojedinci, drutvene
grupe, organizacije ili ustanove od kojih se obavetenja trae ili na iju se
delatnost ona odnose.
Pre svakog daljeg ralanjavanja drutvenog odnosa koji nastaje u
toku prikupljanja podataka treba istai da se nauno prikupljanje podataka
moe da zasniva samo na dobrovoljnoj saradnji pojedinaca, drutvenih
grupa, ustanova i organizacija od kojih se podaci trae. Nauka nema
nikakvog prava da od bilo koga iznuuje bilo kakva obavetenja ili da do
njih dolazi putem obmane. U praktinom ivotu se primenjuju razni oblici
pritiska i drutvenih sankcija da bi se dolo do nekih obavetenja. Nauka
nema na to nikakvog prava. Svaki njen podatak i svaki oblik prikupljanja
iskustvenih obavetenja zasniva se na naelu pune dobrovoljnosti. Ve je
reeno da je to jedno od osnovnih naela naune etike. To ne znai da
dobrovoljnost u prikupljanju nau21 Socioloki metod

322

nih obavetenja nije bila krena. Najdrastiniji oblik krenja ovog

temeljnog naela naune etike su razni eksperimenti" nad
zatvorenicima u koncentracionim logorima u hitlerovskoj Nemakoj, koji su izazvali ogorenje ne samo u nauci nego i u najiroj
javnosti. Dobrovoljnost je, dakle, bitna osobina naunog prikupljanja
podataka o oveku i drutvu.
Drutveni odnos koji se uspostavlja u prikupljanju podataka
obino je dosta sloen, naroito kad se neki drutveno vani podaci
trae sasvim neposredno od ljudi. Tada je dobrovoljna iskrena
saradnja ispitivane sredine gotovo neophodna, jer od nje moe
odluujue da zavisi kvalitet podataka. Ako se od nekog ispitanika,
na primer, trae obavetenja o nekim njegovim politikim pogledima,
njegovom verskom shvatanju, ili o nekim njegovim oekivanjima i
planovima, kvalitet dobijenih podataka zavisi presudno od
ispitanikove dobrovoljne iskrene saradnje. U svim navedenim
primerima, naime, kvalitet podataka ne zavisi od obavetenosti i
uopte kompetentnosti ispitanika, nego od njegove iskrenosti i
verodostojnosti. Ako ispitiva ima dovoljno razloga da ne veruje u
postojanje ovakvog stava nekog ispitanika prema istraivanju, moda
je bolje takvog ispitanika uopte ne ispitivati.
Drutveni odnos se pojavljuje i u onim oblicima prikupljanja
podataka u kojima se koriste izvori nastali nezavisno od nauke. Da li
e neka ustanova, organizacija ili pojedinac otvoriti istraivau svoju
arhivu ili privatnu prepisku, zavisi od njihovog stava prema
istraivanju.- Oigledno je, dakle, da nain.prikupljanja ruje bitan;
osnovno je u kakvom odnosu stoje traeni podaci prema
ispitanikovom shvatanju vlastitih linih i kolektivnih interesa. Kasnije
e se videti od ega sve zavisi kako e ispitanik protumaiti taj odnos,
pa prema tome i kakav e biti njegov stav prema davanju traenih
obavetenja. Prethodno treba pokuati da se objasni zato se u svakom prikupljanju podataka o oveku i drutvu javlja odreen
drutveni odnos. Nauno prikupljanje podataka je osoben vid
simbolinog drutvenog optenja, a ovo je opet jedan od vanih
elemenata svake drutvene delatnosti. Odreena obavetenja mogu da
budu izuzetno znaajan elemenat drutvenog ugleda i drutvene moi
pojedinaca, drutvenih grupa i organizacija. Lako je razumeti koliko
za neku grupu, organizaciju ili pojedinca moe da bude vano da se
ne saznaju neka obavetenja o njima. Ne radi se uopte samo o
ponaanjima pojedinaca ili grupa koja odstupaju od drutvenih normi
i povlae drutvene sankcije. Vrlo esto je u konkurentskoj borbi na
tritu ili drugim vidovima delatnosti, koja se odvija u okviru
ustaljenih pravnih normi, za sve uesnike bitno da njihovi konkurenti
ne saznaju pre vremena za neke njihove namere i poteze. Gde god
postoji

323

ukrtanje interesa i tenja da se radi obezbeenja suprotnih ili

razliitih interesa preduzima neki praktini postupak, iznenaenje je
vaan elemenat uspeha. A da bi se iznenaenje postiglo, moraju se u
tajnosti uvati neka obavetenja. itava pijunaa je pokuaj da se
doe do onih obavetenja o protivniku koja ovaj naroito eli da
odri u tajnosti, i koja su od veeg znaaja u meusobnim odnosima.
Kad se funkcija pojedinih obavetenja razmatra sa stanovita
pojedinaca, dolazi se do vrlo slinih zakljuaka. Ugled pojedinca u
irem ili uem delu drutva moe da zavisi od toga da li su neka
obavetenja o njegovom ponaanju ili osobinama poznata. Pri tome
treba imati na umu da nijedan pojedinac nije potpuno proziran, i da
svaki ini izvesne postupke i ima shva-tanja i planova koje ne eli da
svi znaju, a nekad naroito ne eli da to zna njegov pretpostavljeni,
njegova profesionalna grupa, ena,, prijatelj, deca, itd., jer od toga
moe da zavisi njegov ugled, pa ak i poloaj u nekom drutvenom
odnosu.
Iz prethodne analize, iako je u njoj osnovni problem samo
nagoveten, moe se zakljuiti da vidljivost svih drutvenih pojava
nije podjednaka, kao i zbog ega prikupljanje naunih podataka o
raznim podrujima drutvenog ivota nailazi na razliite tekoe i
postaje moguno samo u posebnim odnosima izmeu istraivanja i
ispitivane sredine. Moe se tvrditi da nema drutva u kome bi svi
odnosi i delatnosti bili potpuno vidljivi za sve njegove lanove. Prema
stupnju vidljivosti pojedinih drutvenih pojava obino se nauna
iskustvena obavetenja dele na javna, poverljiva, tajna i privatna.9) U
prvu grupu spadaju obavetenja o javnim optepristupanim
sadrajima drutvenog ivota. Svako ko je upoznat s nainom rada
neke grane administracije zna da ona i formalno svoja obavetenja
deli na prve tri grupe (javna, poverljiva, tajna), kao i da stvara sasvim
odreena pravila za irenje tih obavetenja i kontrolisanje njihovih
izvora. Lina ili privatna obavetenja odnose se na ono to spada u
privatnu sferu ovekovog ivota. Granice ove sfere se znatno razlikuju
u raznim drutvima i kulturama, a i u raznim uim sredinama u istom
drutvu, npr. u gradu i selu, u razliitim drutvenim slojevima. Ali, ma
kako da se u pojedinim sluajevima moe suziti, privatna sfera ivota
nikad sasvim ne iezava. Intimne ovekove misli i preivljavanja
uvek ostaju njeno poslednje utoite.
Za dobijanje svih navedenih vrsta obavetenja, sem javnih,
potrebna je dobrovoljna saradnja pojedinaca, drutvenih grupa i
organizacija. Doista, ivei due u nekoj sredini
9
) Ova podela je preuzeta od amerikog socijalnog antropologa B. H.
Dankera, ali ona je vrlo bliska praktinom iskustvu. (Vid. R. H. Junker, Field
Work, Chicago University Press, Chicago, 1960, p. 3435)
21*

324

naunik moe da sazna i razne poverljive, tajne i line podatke. On

moe, zatim, na osnovu izvesnih javnih obavetenja i teorijskih
pretpostavki o vezi izmeu pojedinih oblika javnog ponaanja i
njegovih manje vidljivih oblika da zakljuuje i o ovim drugim
oblicima ponaanja. Meutim, ovi zakljuci nisu nikad sasvim
pouzdani, i nisu dovoljni za stvaranje sistematske naune evidencije.
Drutveni poloaj i mogunost razvoja sociologije, a i drugih
drutvenih nauka, u velikoj meri zavise od toga koliko je u nekom
drutvu moguno stvaranje naune evidencije o raznim delovima
drutvenog ivota. to se ova mogunost u nekom drutvu vie suava,
to su uslovi za razvoj nauke ne-povoljniji. U tim uslovima nije nita
neobino, nego sasvim normalno, da ljudi koji su zbog svojih
neposrednih drutvenih funkcija bolje obaveteni o odreenim
drutvenim procesima, mnogo vie znaju o raznim drutvenim
pojavama nego naunici koji te pojave teorijski prouavaju. Ako je u
nekom drutvu veina kljunih podataka o privredi nepristupana za
nauku, politika ekonomija i ekonomske nauke moraju biti verbalistike, i ne mogu da budu dovoljno efikasno saznajno orue za razvijanje i
unapreenje ekonomske prakse, jer nema nauke bez irokog i
metodinog dodira sa stvarnou. Samo iz knjiga i na osnovu
primarnog naunikovog iskustva ne moe se bre i svestranije razvijati
ni jedna nauka. Neophodna je to ira mogunost stvaranja sistematske
naune evidencije. Ova specifinost drutvenih nauka jeste jedan od
uzroka to se te nauke sporije razvijaju, kao i to pojedine od njih u
mnogim drutvima stvarno i ne postoje, ali se ova okolnost vrlo esto
nedovoljno jasno uvia.
Priroda drutvenog odnosa koji se uspostavlja prilikom
prikupljanja podataka zavisi od uloge koju traeni podaci imaju u
ivotu pojedinaca, drutvenih grupa i organizacija. Pode-la
obavetenja na javna, poverljiva, tajna i privatna ukazuje da se
karakter i drutveni smisao razliitih podataka bitno razlikuju i da
usled toga i njihovo prikupljanje nailazi na vrlo razliite tekoe. Dok
se podaci izrazito javnog karaktera mogu prikupiti prilino
jednostavno, jer posmatra moe bez drutvenih prepreka da vidi
njihov iskustveni sadraj, da prisustvuje dogaajima na koje se ovi
podaci odnose ili da se o njima lako naknadno obavesti postavljajui
odreena pitanja, prikupljanje svih ostalih podataka je uslovljeno
dobrovoljnim pristankom ispitivane sredine. Ova se u gotovo svakom
istraivanju pojavljuje i u institucionalnim i neformalnim kolektivnim
oblicima, a ne samo kao niz meusobno nepovezanih pojedinanih
ispitanika. Postavlja se stoga pitanje kako i pod kojim uslovima je
moguno postii dobrovoljnu saglasnost ispitivane sredine da
sarauje u istraivanju. Nekoliko optih uslova bitno utiu na

325

uspostavljanje povoljnog stava ispitivane sredine prema istraivanju,

to ne znai da se u pojedinanom sluaju ne mogu javiti i razne
druge povoljne ili nepovoljne okolnosti.
U ovom razmatranju, optih uslova povoljnih za prikupljanje
podataka pretpostavlja se da se prikupljanje kree u institucionalnim
okvirima u kojima je u datom drutvu dozvoljeno prenoenje raznih
vrsta obavetenja, tj. da se ni od koga ne trae obavetenja koja on
prema postojeim pravnim propisima ne srne da saopti. Prvi
preduslov da se u tom optem okviru uspostavi povoljan drutveni
odnos za prikupljanje podataka jeste da ispitivana drutvena sredina
smatra da je problem koji se istrauje vaan i znaajan. Ako se trae
obavetenja prema kojima su ljudi indiferentni, nije toliko bitno da li
oni istraivanje smatraju vanim. Ljudi e u tom sluaju ve iz iste
utivosti da saopte odreene podatke. Meutim, ako su traena
obavetenja znaajna za ispitanike, drutvene grupe i organizacije, od
presudnog znaaja za njihov stav prema istraivanju moe da bude da
li smatraju da je problem koji se ispituje vaan, da li ga oni sami
oseaju kao praktinu tekou i nedostatak. I, zatim, da li smatraju da
nauka moe pomoi da se pronae uspenije praktino reenje od
onog kojem se pri-begava u svakodnevnoj praksi. Ukoliko se postignu
ova dva uslova, mogu se u naunom prikupljanju podataka prebroditi
najvee tekoe. Opti ugled koji nauka uiva u nekom drutvu javlja
se kao povoljan inilac u svakom posebnom istraivanju, ako u
nekom drutvu postoji ire poverenje u nauku. to je vie
rasprostranjeno miljenje da se mnogobrojne praktine drutvene
tekoe uz njenu pomo lake otklanjaju, prikupljanje naunih
podataka nailazi na vee razumevanje i potpuniju sa-radnju. U
svakom pojedinanom sluaju drutveni uslovi su tim povoljniji to je
gledite o potrebi naunog istraivanja odreenog problema i
poverenje u nauku i konkretnog naunika ire rasprostranjeno, ne
samo u rukovodeim krugovima koji su kompetentni da daju osnovnu
dozvolu za nauno ispitivanje, nego i u irim slojevima koji e u
ispitivanju na odreen nain uestvovati. Ako postoje ova dva uslova,
drutveni odnos u prikupljanju naunih podataka je slian
prikupljanju klinikih obavetenja koja su potrebna za neke
medicinske intervencije. Bolesnik se, poto osea neku tegobu i
zdravstveni nedostatak i ima poverenje u lekara, obraa ovom za
pomo, a zna da lekar moe da mu lake pomogne ako on sam
objektivno i nepri-strasno iznese o sebi sve to lekara bude
interesovalo.
Dalji uslov koji olakava prikupljanje podataka o pojedinim
znaajnim drutvenim pitanjima jesu garantije da iz saradnje s nekim
naunim istraivanjem nee proizai nikakve tetne posledice po
lini i grupni ugled i interese lica koja ue-

326
stvuju u ispitivanju. Prva pretpostavka za to jeste sigurnost da e se podaci
koristiti na potpuno diskretan nain, koji onemoguuje identifikovanje
pojedinaca, bilo kao izvora podataka ili kao lica na koja se podaci odnose. I
ovde je situacija slina kao i u klinikom prikupljanju podataka. Bolesnik,
naroito ako pati od nekog oboljenja koje moe da ima tetne posledice za
njegov drutveni ugled, daje tane podatke o istoriji bolesti samo zato to
zna da je lekar svojom profesionalnom etikom obavezan da ta obavetenja
uva u najstroijoj diskreciji. U sociolokim ispitivanjima se, meutim,
diskrecija ne odnosi samo na pojedince, nego i na razne drutvene grupe,
drutvene organizacije, drutvene zajednice. Vrlo esto je isto toliko vano
da se na osnovu objavljenih rezultata istraivanja ne moe identifikovati
predu-zee, ustanova, dobrovoljna organizacija ili naselje u kojima je ono
izvoene. Uostalom identifikacija pojedinaca, koji u nekoj organizaciji ili
zajednici obavljaju uloge koje se ne javljaju u masovnijim razmerama,
sadrana je u identifikaciji organizacije (preduzea, ustanove i sl.) ili
zajednice.
U naoj nacionalnoj naunoj tradiciji postoji drukije gledanje na
ovaj problem. Veina monografskih radova o lokalnim zajednicama i
geografskim rejonima nastalih u Cvijievoj i Radievoj antropogeografskoj i
etnolokoj koli izraena je tako da omoguuje identifikaciju ak
pojedinanih porodica. Ali, ve i zbog toga to se toliko daleko ilo u
identifikaciji me-sta, odnosno lica, istraivanje je moralo da bude povrno.
Izabrani nain objavljivanja podataka nije dozvoljavao da se dublje
analiziraju drutvene pojave o kojima bi identifikovani podaci mogli da
budu tetni po ugled i neke neposredne interese lokalnih zajednica i
pojedinaca. Takav nain objavljivanja izvornih podataka je u stranoj nauci
uglavnom naputen, kao nepotreban i nekoristan za teorijsku nauku, i
zadrava se samo u isto opisnim monografijama.10)
Izuzetna vanost naela maksimalno diskretnog korie-nja
izvornih podataka sastoji se upravo u tome to se na taj nain mogu
najefikasnije iskljuiti iz procesa prikupljanja razni neposredni lini i grupni
interesi ispitanika, koji mogu biti najsnaniji motivi namernog iskrivljavanja
podataka. Kad se kae najefikasnije, to svakako ne znai da se ti interesi
mogu iskljuiti potpuno. Ali otklanjanje najneposrednijih linih i grupnih
interesa jeste nuna pretpostavka svakog objektivnog saznanja. Diskretno
objavljivanje izvornih podataka ni malo ne umanjuje njihovu naunu
vrednost. Teorijsku nauku ne interesuju konkretno mesto i vreme u kome se
desila neka pojava, nego njeni
10
) Gotovo sve znaajnije kompleksne studije lokalnih zajednica,
preduzea i ustanova objavljene su pod izmiljenim nazivima.

327
opti uslovi. Na primer, ako se ispituje neki drutveni sukob, sasvim je
sporedno ime mesta, a bitan je to potpuniji opis uslova u kojima je sukob
nastao, njegovih oblika i posledica. Zadatak teorijskih istraivanja jeste da
dou do nekih optih saznanja o drutvenim uslovima u kojima treba
oekivati da e izbiti slian drutveni sukob, bilo gde da se ti uslovi pojave.
Ipak, i pored svih nastojanja da se uspostave to povoljniji drutveni uslovi
za dobrovoljnu saradnju ispitivane sredine, prilikom prikupljanja izvornih
podataka esto iskrsavaju velike tekoe. Ove su naroito velike kad je
sadraj ispitivanja predmet drutvenog sukoba. Dovoljno je ak da razne
drutvene grupe, slojevi, drutvene ustanove imaju podvojen stav prema
sadraju ispitivanja, jer se u njemu ukrtaju neki njihovi suprotni interesi, pa
da u prikupljanju podataka bude vrlo teko ostvariti naelo da se podjednako
upoznaju sve perspektive i da se uju sva miljenja. Obraanje jednoj od
suprot-stavljenih strana izaziva nepoverenje drugih i vrlo esto usled toga
dolazi do odbijanja da se u istraivanju uopte sarauje, ili se to ne ini
iskreno. Ako se ima na umu da na veinu znaajnih drutvenih problema
razne drutvene grupe i slojevi gledaju iz perspektive svojih razliitih
interesa i shvatanja, lako je razumeti zato tako esto nije lako i jednostavno
uspostaviti drutvene odnose povoljne za prikupljanje izvornih podataka.
Upravo zbog velikog uticaja drutvenih inilaca, nauno
prikupljanje podataka o drutvu je posao koji zahteva i posebnu vetinu. Za
otklanjanje pojedinih tekoa ne pomau mnogo samo opta uputstva.
Istraiva mora imati mnogo takta i sposobnosti da se uivi u neposrednu
situaciju u kojoj se odvija istraivanje, i mora biti kadar da ne samo pravilno
objasni ciljeve svoga rada, nego i da u esto vrlo sloenim uslovima stekne i
sauva poverenje ljudi. Ako u tome ne uspe, prikupljanje pouzdanih i
nauno upotrebljivih podataka postaje krajnje oteano, ukoliko je uopte
izvodljivo.
Jedno od sredstava za uspostavljanje povoljnih odnosa s
ispitivanom sredinom jeste objanjavanje ciljeva istraivanja. Ove treba
najpre objasniti licima koja u ispitivanoj sredini zauzimaju kljune poloaje,
a pre svega licima koja donose osnovne politike odluke i bez ije
saglasnosti se prikupljanje podataka ne moe organizovati. Zatim, ciljeve
istraivanja treba objasniti onim ljudima u ispitivanoj sredini s ijom je
neposrednom praktinom delatnosti istraivanje najvie povezano. Na
primer, ako se ispituju neki problemi kolstva, to treba da budu ljudi koji
rukovode kolstvom, ako se ispituju neki problemi iz oblasti drutvene
patologije, organi koji se preventivno bave tim problemima (razni organi
socijalnog staranja), i or-

328

329

gani koji primenom represivnih mera nastoje da suzbijaju odreene pojave.

Objanjavanje ciljeva istraivanja se, meutim, ne zaustavlja na
ovome. Iako treba oekivati da e se iz kljunih ta-aka drutvene
organizacije obavetenja o istraivanju brzo proiriti po itavoj ispitivanoj
sredini, ipak istraiva ne treba propustiti nijednu priliku da svoje ciljeve
objasni ljudima od kojih se prikupljaju podaci, kad god se pokae da je to
potrebno. A iskustvo pokazuje da je to vrlo esto sluaj, ne samo radi
prostog obavetenja, na primer radi suzbijanja pogrenih tumaenja koja se
mogu pojaviti, nego i kao sastavni deo drutvenog ophoenja. ovek od
koga se trae podaci osea se prijatnije kad mu se i lino iznese zato su oni
potrebni i kako e se koristiti, ak i kad to ve zna iz drugih izvora.
U ispitivanjima koja due traju, a pojedina ispitivanja traju godinu
pa i vie, nije dovoljno na poetku rada uspostaviti povoljne drutvene
odnose s ispitivanom sredinom. Vrlo esto iskrsavaju razne tekoe u
odravanju jednom uspostavljenih odnosa. Dovoljno je da istraiva naini
nekoliko netak-tikih poteza, pa da se odnos sredine ili pojedinih njenih delova prema njemu lino i prema ispitivanju u celini iz temelja promeni.11)
Ali, kao to je ve napomenuto u odeljku o objektivnosti naunog
saznanja, nauno istraivanje se pretvara u drutveni odnos u jo jednom ne
manje vanom pogledu. Ono, naime, kao odreena i vrlo osobena drutvena
delatnost unosi izvesne pro-mene u normalno stanje ispitivane sredine. Ljudi
se u svom ponaanju redovno rukovode tumaenjem situacije u kojoj se
ponaanje zbiva. Stoga im shvate da se u datoj situaciji javlja jedna nova
delatnost, koja je nastala s namerom da se stvori trajna slika o nekom
njihovom ponaanju, a time u veoj ili manjoj meri o njima uopte, oni
svesno ili spontano podeavaju svoje ponaanje da bi slika to vie
odgovarala predstavi kakvu bi oni eleli da o njima imaju drugi. Ako je
prikupljanje podataka posredno, tj. iskustveni sadraji podataka se ne
posma-traju, nego se o njima trae iskazi ispitanika, ovi imaju vie
mogunosti da proizvoljno predstave razne dogaaje i pojave. Ali i
objektivno ponaanje moe takoe da se podeava u situacijama kada je
ljudima poznato da su s odreenim ciljem po-smatrani. Jedna od prednosti
pomenutog naela diskretne upotrebe podataka sastoji se upravo u tome to
se na taj nain smanjuju subjektivni motivi pretvaranja. Objanjenje da samo
iskreni podaci mogu imati naunu vrednost moe, u uslovima
11

) ire e se o ovom govoriti u narednom poglavlju o posma-tranju.

prihvatanja dobrovoljne saradnje u istraivanju, dalje poveati

upotrebljivost izvornih obavetenja. Ipak o ovoj okolnosti da samo
ispitivanje menja normalni karakter situacije unosei u nju, neke promene
mora se neobino mnogo voditi rauna i prilino je teko, ako nije uopte i
nemoguno, sasvim otkloniti i izmeriti ovaj uticaj.
Ipak postoje neka pravila, izvedena iz dosadanjeg iskustva, o
tome kako treba organizovati ispitivanje da bi ono to manje menjalo
prirodno stanje ispitivane situacije. Svakako da e se u tome vie uspeti ako
ispitivanje bude to manje nametljivo i to manje buno; ako se ono to bre
uklopi u uobiajeni ivotni ritam ispitivane sredine, bila to fabrika, selo,
neka posebna drutvena grupa i sl. Za stvaranje povoljnih uslova za
dobijanje obavetenja o normalnim reakcijama ljudi, vrlo je vano da se
prilikom prikupljanja podataka izbegava iznoenje vrednosnih sudova i
ocena. Istraiva mora imati dovoljno razumevanja i nerava da prihvati
svaki oblik ponaanja kao injenicu i da :ga sasvim hladnokrvno posmatra,
ma kako se neko ponaanje razlikovalo od njegovih linih normi. Ma kako
mu neki oblik ponaanja izgledao neprirodan, istraiva mora suzdrati
svoje subjektivne reakcije ako hoe da ga vidi u prirodnom toku, ili dobije o
njemu verne iskaze.
Sa uzdravanjem istraivaa da u toku prikupljanja podataka
ocenjuje pojedine oblike ponaanja i da po svaku cenu izbegava da iznese
svoje lino gledite o tome kako smatra da. bi trebalo da izgleda neko
ponaanje ili drutveni odnos, ne valja ipak preterivati. Vrlo esto se u
raznim metodolokim prirunicima od ispitivaa zahteva da ni u kom sluaju
ne kau svoje miljenje, nego da to na utiv nain izbegnu, ali da ipak
prikupe miljenja ispitanika. Izgleda, meutim, da u pojedinim sluajevima
dolazi do sasvim nenormalnog meuljudskog odnosa, koji. je neprikladan za
prikupljanje podataka, ako se kruto primeni ovaj zahtev. Ako od ispitanika
trai da iznese svoja intimna subjektivna gledita, ispitiva mora biti
spreman da u taj odnos ue na ravnopravnoj osnovi. Samo u takvom
meusobnom odnosu moguno je dobrovoljno i iskreno iznoenje nekih
dubljih ivotnih iskustava. To znai da je normalno da, ako ispitanik postavi
ispitivau neko slino, pitanje, ovaj odgovori s istom iskrenou kakvu
oekuje od ispitanika. Vano je samo da ispitiva pribegava iznoenju
vlastitih gledita samo kada je to neizbeno i ne ubeuje ispitanika da je
njegovo miljenje pravilno. Ispitiva treba da naglasi da nije vano ta on
misli o nekom problemu, poto je njegov cilj da prikupi objektivna
obavetenja o miljenjima raznih ljudi, ali da e on, ako ispitanik ba eli,
sasvim otvoreno izneti svoje miljenje, ne tvrdei. da je ono jedino ispravno.
Ovakav stav, ako je sasvim iskren

330

331

vrlo je povoljan za sticanje meusobnog poverenja. Bez uzajamnog

poverenja i oseanja ravnopravnosti ne moe se uspostaviti povoljan odnos
za razgovor o znaajnijim ivotnim pitanjima.
Napokon, apsolutno pridravanje naela diskrecije je neophodno
ako, se eli da ispitivanje ne stvara uzbunu u prouavanoj drutvenoj sredini.
im se istraiva ili grupa istraivaa pojave u nekom mestu ili nekom
preduzeu, oni, naroito u prvo vreme, postaju glavni predmet raznih
govorkanja. Javljaju se najrazliitija tumaenja stvarnog cilja njihovog
dolaska i njihovog rada. Budno se motre i najmanje pojedinosti iz njihovog
rada. Ako se u tim uslovima naini i manja greka, a osobito ako se u nekom
moda sasvim beznaajnom sluaju ne odre data uveravanja o diskretnom
korienju dobijenih obavetenja, ta greka se redovno preuveliava, to
moe da stvori velike smetnje i tekoe
Meutim, i pored svih navedenih i drugih tekoa, sociolozi ipak
uspevaju da prikupe upotrebljive i relativno objektivne izvorne podatke.
Zadatak metodologije jeste da objasni koliko je prikupljanje takvih podataka
sloeno, i koliko postizanje uspeha u tom pogledu moe da bude teko u
nekim ne naroito izuzetnim drutvenim prilikama. Sasvim bi, meutim,
bilo pogreno iz ukazivanja na razne tekoe u prikupljanju izvornih
podataka izvoditi skeptike zakljuke, gubiti samopouzdanje i veru u
mogunost da se dobro organizovanim radom moe stvoriti iskustvena
osnova za temeljitija nauna saznanja o raznim drutvenim pojavama. Isto
tako ne treba uoptavati iznete tekoe. Postoje drutveni uslovi u kojima je
prikupljanje podataka relativno Iako i jednostavno; bilo zato to traena
obavetenja ne predstavljaju drutvenu tajnu za bilo koji deo ispitivane
sredine, ili zato to je ova jedinstvena u svom shva-tanju da neki problem
treba reiti i da nauka moe pomoi da se pronau uspenija i perspektivnija
reenja.

5.
POSTUPCI ZA OTKRIVANJE GREAKA U
ISKUSTVENOJ EVIDENCIJI
U odeljku o ispitivanju naune upotrebljivosti izvorne evidencije
raspravljano je o optem znaaju otkrivanja i otklanjanja greaka koje se
zbog raznih uzroka mogu u njoj pojaviti. Sada e biti izneti neki opti
metodoloki postupci koji se u tu svrhu koriste. Ti opti postupci se moraju
dalje konkretizovati u zavisnosti od naina na koji se prikupljaju izvorna
obavetenja i kako se sreuje izvorna graa. Ipak ove opte postupke

treba i celovitije sagledati da bi se shvatila neophodna svestranost nastojanja

da se otklone greke iz iskustvene evidencije.
Prvi kritiki zadatak u oceni prikupljene izvorne grade sastoji se u
oceni njene potpunosti. Istraivanja u kojima se izvorna obavetenja
neposredno stvaraju razlikuju se i u ovom pogledu vrlo mnogo od onih u
kojima se prikupljaju obavetenja koja su nastala nezavisno od konkretnog
istraivanja. U prvom sluaju ispitivanje potpunosti izvorne grae se zasniva
na njenom poreenju s planom prikupljanja, i utvruje koliko ostvareni
obuhvat odgovara planiranom i u emu se sastoje utvrena odstupanja, kao i
koliko su sadrinski potpuni pojedinani izvori, na primer, anketni upitnici,
zabeleke o po-smatranju odreenih dogaaja i si.
Ocena potpunosti izvorne grae je obino znatno sloenija kad se
koriste postojei izvori obavetenja. U tom sluaju idealni plan prikupljanja
podataka ne moe biti jedini kriterij za ocenu potpunosti izvorne grae,
poto postojei izvori vrlo esto nisu potpuni i ne sadre sva, sa stanovita
odreenog istraivanja, potrebna izvorna obavetenja. Realistina ocena
postojeih izvora je stoga preduslov za ocenu mogune potpunosti iz njih
stvorene izvorne grae. Tekoa se, meutim, sastoji u tome to je vrlo teko
oceniti poznate izvore u celini, a gotovo uvek se moe oekivati da e u
budunosti oni biti upotpunjeni naknadno otkrivenim izvorima. No u
svakom sluaju nauna ocena potpunosti izvorne grae mora uzeti u obzir i
idealne potrebe odreenog istraivanja i mogunost da se one zadovolje na
osnovu raspoloivih izvora.
Sledei korak posle ocene potpunosti izvorne grae sastoji se u
imanentnoj kritikoj analizi svakog pojedinanog izvora u celini.
Pojedinani izvori se javljaju u vrlo razliitim oblicima. Jednom je to
popunjeni anketni obrazac, u drugom sluaju zabeleka o posmatranju nekog
dogaaja, u "treem neki izvorni dokument, na primer, zavrni raun nekog
predu-zea, izvetaj o radu neke organizacije i sl. Kao izvori se, zatim, mogu
pojaviti neki objavljeni nauni radovi i razni drugi materijali. Imanentna
kritika analiza izvora ima dva osnovna zadatka. (1) Ona treba da oceni
optu vrednost izvora, tj. stepen obavetenosti lica ili grupe lica koji su ga
stvorili; zatim vero-dostojnost izvora, njegovu potpunost sa stanovita
potrebnih izvornih obavetenja u datom istraivanju, kao i osobenosti nekih
uih delova pojedinog izvora. Ima izvora koji u celini ne vrede mnogo, jer
su njihovi autori slabo obaveteni o pojedinim stvarima,, ili su naivni, ili su
izvori namerno doterani da bi ulepano prikazali stvarno stanje. Meutim, i
u ovakvom izvoru mogu da se nalaze neka znaajna i korisna obavetenja.
Prema tome, u optoj imanentnoj kritici izvora treba sagledati i oce-

332
niti vrednost izvora u celini, ali i posebnu vrednost pojedinih
u njemu sadranih obavetenja. (2) Drugi zadatak imanentne kritike jeste da
otkriva unutranje protivrecnosti u izvorima. Otkrivanjem ovih unutranjih
protivrenosti imanentna kritika omoguuje da se s velikom verovatnoom
uoavaju pojedine vrste greaka. Ako se, na primer, iz vie podataka (na
primer, zanimanje, kolska sprema, brano stanje itd.) moe zakljuiti da se
neki anketni obrazac oigledno odnosi na odraslo lice, ali na pitanje o
starosti stoji da je to lice staro 5 ili 10 g|odina, moe se sa velikom
verovatnoom pretpostaviti da je podatak o starosti pogrean.
Ipak, imanentna kritika analiza ima nekoliko bitnih ogranienja,
zbog kojih ona, po pravilu, ee samo signalizira da se u nekom izvoru
verovatno nalaze pogreni podaci, nego to moe sa sigurnou da ispravlja
greke. Pre svega, imanentna kritika je nemona pred mnogobrojnim
grekama koje ne stvaraju logike protivrecnosti s ostalim obavetenjima,
kao ni sasvim neverovatne sadrinske protivrecnosti. Sem toga, protiv-reni
podaci ne moraju biti netani zato to u stvarnosti postoje razne
protivrecnosti. pa podaci koji izgledaju vrlo protivreni i neverovatni mogu
biti istiniti. Zatim, kad je utvrena nesumnjiva protivrenost izmeu
podataka, nije uvek sigurno koji podatak je ispravan a koji netaan.
Imanentna analiza izvora moe biti vrlo jednostrana ako se i ,,ispravljanje"
pojedinih podataka zasniva na shematskoj primeni nekih pravila. Pretpostavi
se, na primer, da neko ko je zavrio tehniki fakultet i ima titulu arhitekta ne
moe da bude po zanimanju pekar i da treba, ako se u nekom anketnom
upitniku nae ovakva kombinacija kolske spreme i zanimanja, ispraviti
jedan od podataka ili moda oba. Meutim, ovakve i sline retke
kombinacije mogu postojati u pojedinanim sluajevima. Zbog toga
imanentna kritika nije dovoljna za pouzdano ispravljanje mnogih greaka.
Ako se odvoji od paljivog iskustvenog proveravanja sumnjivih podataka i
izvodi ablonski, imanentna kritika moe da unosi vie, greaka u izvornu
grau nego to ih ispravlja. Deava se, naime, da tzv. logika kontrola, kako
se imanentna kritika izvora obino naziva u statistici, usled krute primene
izvesnih normi uklanja iz izvorne grae realne protivrecnosti, i na taj nain
neopravdano uniformie odreene iskustvene odnose. Ovo je naroito
nepoeljno ako su sluajevi koji jako odstupaju od nekih pravilnosti teorijski
zanimljivi. Shematska imanentna kritika uklanja naroito ove sluajeve.
Prema tome, imanentna kritika analiza izvora mora da se oslanja na
iskustveno prove-ravanje podataka koji se teko mogu prihvatiti.12)
12
) Iako je neophodnost temeljite i celovite imanentne kritike analize u
metodologiji odavno opteprihvaena, nema mnogo ispitivanja

333
Metodoloki su mnogo jae sredstvo za otkrivanje i ispravljanje
greaka razni postupci u kojima se iskustvena obavetenja uporeuju sa
drugim nezavisnim izvorima, koji se potpuno ili delimino odnose na isti
iskustveni sadraj, naroito ako se neki od tih izvora moe smatrati tanijim.
Iz sudske prakse je poznato koliku vrednost ima za utvrivanje tzv. materijalne istine suoavanje vie svedoka koji su bili oevici nekog dogaaja. U
osnovi ista logika se primenjuje i u naunom istraivanju. Kad god je
moguno, nastoji se da se radi proveravanja jednog izvora, njegova
obavetenja uporede sa obavetenjima nekog drugog nezavisnog izvora. Na
primer, u gotovo svim anketama se podatak o starosti ispitanika dobija na
osnovu njihovih izjava. Ve poreenje ovih izjava sa podacima iz nekih
linih dokumenata jeste efikasan oblik kontrole. Jo jai je postupak
poreenje izjava o starosti s podacima matinih knjiga, u koje su podaci
uneti neposredno posle raanja lica, i stoga je vea verovatnoa da je
podatak koji je tada zabeleen taniji od onog koji. je dobijen izjavom vie
decenija kasnije. Isti je sluaj kada se podaci o veliini poseda, dobijeni
putem izjava, proveravaju u katastarskim knjigama, ili izjave o dohotku radnika i slubenika u finansijskoj evidenciji njihovih preduzea ili ustanova i
evidenciji banaka. Treba samo naglasiti da se nijedan od redovnih izvora
evidencije ne moe smatrati potpuno tanim i da je ocena njegove tanosti
poseban metodoloki zadatak. U istraivakoj praksi se poreenje s
nezavisnim izvorima obavetenja nedovoljno koristi radi ispitivanja tanosti
prikupljenih izvornih obavetenja.
Posebnu vrednost ima poreenje podataka s nezavisnim izvorom,
kada se radi proveravanja specijalno stvara nezavisni izvor koji je pouzdaniji
od izvornih podataka. Najee se ovaj specijalni novi izvor stvara na taj
nain to se u okviru osnovnog uzorka koji je bio ispitan, odabere jedan
manji poduzorak i zatim podvrgava svestranijem ispitivanju pomou jaeg
pro-ceduralnog postupka za prikupljanje podataka. Na primer, u veem
osnovnom uzorku istraivanja, u kome je bilo ispitano nekoliko hiljada ljudi,
primaju se sva obavetenja na osnovu iskaza ispitanika. U kontrolnom
poduzorku, u koji je ulo moda svega 5% ispitanika, nastoji se to vie istih
obavetenja dobiti
njenog domaaja. U tom pogledu su posebno vana istraivanja S. S. Zarkovia. On
je greke u statistikoj izvornoj grai podelio u tri grupe: (a) greke koje imanentna
analiza izvora ne moe otkriti; (b) greke koje ova analiza otkriva, ali ih ne moe
ispraviti bez nekog novog sadrin-skog izvora i (c) greke koje imanentna analiza
otkriva i ispravlja. Prouavanje uestalosti greaka na materijalu Kontrole jugoslo
venskog popisa stanovnitva iz 1953. je pokazalo da su najbrojnije i najznaajnije
greke iz prve grupe. (Vid. S. S. Zarkovi, Greke popisa, Studije i analize, sv. 3,
Savezni zavod za statistiku, Beograd, 1954, str. 2327.

335

334

iz dokumenata ili posmatranjem i merenjem. Na primer, u osnovnom

istraivanju su podaci o stambenim prilikama dobi-jeni putem izjava, a u
kontrolnom poduzorku na osnovu pregleda stanova i merenja njihovih
povrina. Poto je ovim jaim proceduralnim postupkom proveren jedan deo
izvorne grae, mogu se poreenjem podataka kontrole s prvobitnim
podacima izvoditi zakljuci o optoj tanosti itave izvorne grae.
Postoje i drugi postupci za proveravanje tanosti i ispitivanje
greaka u izvornoj grai. Jedan od njih je uporedna analiza rezultata
razliitih prikupljaa. Kasnije e se videti da svaki prikuplja moe da unosi
u izvorne podatke niz osobenih netanosti i greaka, bilo zato to se ne
pridrava proceduralnih pravila ili zbog nekih svojih objektivnih
karakteristika. Sistematskim poreenjem podataka raznih prikupljaa moe
se u izvesnoj meri oceniti koliko greaka neki od njih unose u izvornu grau
zbog svojih subjektivnih ili objektivnih osobina. Naravno, i o ovome se
moe mnogo pouzdanije zakljuivati ako se ponovnim ispitivanjem
neposredno u stvarnosti proveri izvorna graa raznih prikupljaa.
Konano, bitan elemenat utvrivanja tanosti izvornih podataka
jeste ocena tzv. standardne greke ili greke ocena iz uzorka. Iz statistike
teorije je poznato da se ocene koje se na osnovu rezultata dobijenih u uzorku
stvaraju o raznim obe-lejima osnovnog skupa uvek kreu u odreenim
granicama verovatnoe, a nikad nisu apsolutno tane. Stoga je potrebno
oceniti raspon u kome se oko prave vrednosti nekog obeleja u osnovnom
skupu verovatno kreu njihove ocene izvedene iz uzorka. Meutim, ovaj
deo greke se moe matematikim putem dosta precizno utvrditi ako je
odnos izmeu uzorka i osnovnog skupa dovoljno poznat, i danas predstavlja
najmanju tekou. Niz vodeih statistiara (Deming, Kendal) ukazuju da su
mnogo vanije greke koje nastaju u procesu prikupljanja od greaka to
proizilaze neposredno iz matematike strukture uzorka. Evo ta o tome kae
Deming. ,,U okviru sadanjih mogunosti greke na osnovu uzorka su jedine
greke u pogledu kojih se nalazimo u zadovoljavajuem poloaju sa,
gledita teorijskog i eksperimentalnog saznanja."13)
Svi navedeni postupci za ispitivanje i otkrivanje greaka odnose se
na prvu fazu stvaranja iskustvene evidencije u kojoj nastaje izvorna graa.
Ali greke mogu da se jave i u druge ve faze i da usled toga konana
evidencija bude loija nego to bi na osnovu izvorne grae mogla da bude.
Zato se treba, ukratko,
13

) W. Deming, Teorija representativne metode, Savezni zavod za

statistiku, Beograd, 1952, str. 63. Vid. i K. Gales, M. G. Kendall, An Inquiry
Concerning Intervievver Variabilitv, Journal of the Royal Stati-, stical Society, vol.
CXX, ser. A, Part II, (1957).

osvrnuti i na kontrolu greaka u ovim drugim fazama. Prva pretpostavka

uspeha u drugoj fazi stvaranja iskustvene evidencije, u kojoj se iz izvornih
obavetenja izdvajaju iskustveni nauni podaci pomou nekih klasifikacija
ili merila, jeste da upo-trebljene klasifikacije i merila budu teorijski
zasnovane i pouzdane. Teorijska zasnovanost omoguuje da se iz
obavetenja koja se nalaze u izvornoj grai, obino kombinovanjem vie
pojedinanih obavetenja, izdvoje teorijski potrebni iskustveni podaci.
Pouzdanost klasifikacije i merila znai da ih razni klasifikatori mogu
relativno lako na jednoobrazan nain primenjivati. esto je dosta teko
postii ovu jedinstvenost u primeni neke klasifikacije, nekad zbog toga to
pojedine grupe u klasifikaciji nisu dovoljno jasno odreene, a nekad zbog
toga to se odreene pojave mogu u izvornoj grai nalaziti pod razliitim
imenima. Obe ove tekoe mogu se ilustrovati na primeru klasifikacije
zanimanja koja je vrlo sloena, a upotrebljava se u gotovo svim sociolokim
istraivanjima. Pre svega, u savremenom drutvu s razvijenom podelom rada
ima mnogo zanimanja i teko je izraditi klasifikaciju koja bi bila podjednako
teorijski zasnovana na svim podrujima podele rada i koja bi davala stvarno
homogene vrste zanimanja. Ova okolnost oteava stvaranje teorijski
zasnovane klasifikacije. Meutim, stvaranje pouzdane klasifikacije
zanimanja je oteano i zbog toga to se ista zanimanja esto javljaju pod vrlo
razliitim nazivima, u kojima se ispolja-vaju i lokalne osobenosti jezika.
Izrazi bravar", loser", a sigurno postoje i drugi sinonimi, oznaavaju isto
zanimanje. U drugim, takoe dosta brojnim sluajevima, pod istim nazivom
se kriju sasvim razliita zanimanja. Kad, na primer, neki knjigovoa iz
seoske zadruge koji je zavrio etiri razreda osnovne kole i iji se posao
svodi na evidentiranje nekih osnovnih podataka, napie da je knjigovoa, i
kad to isto napie knjigovoa koji obavlja analitike knjigovodstvene
poslove u nekom velikom preduzeu, iza istog naziva se kriju zanimanja vrlo
razliita po svom profesionalnom sadraju. A ipak nijedno od ovih lica nije
dalo formalno netaan podatak o svom zanimanju. Po terminologiji
zanimanja koja se upotrebljava u svakodnevnom ivotu oba lica su
knjigovoe. Samo to ta terminologija nije dovoljno precizna za nauno
klasifikovanje zanimanja. U drugim sluajevima se namerno iskrivljavaju
podaci o stvarnom zanimanju radi drutvenog i profesionalnog prestia.
Postoje razni naini da se greke ove vrste smanje i povea pouzdanost
klasifikacije. Jedan od najvanijih jeste da se prilikom prikupljanja podataka
trai vie dopunskih obavetenja o odreenim pojavama i na taj nain dobije
ira osnova za njihovo razvrstavanje. Na primer, da se pored naziva
zanimanja trai i struna kvalifikacija. Ali ovo zahteva vee materijalne
izdatke i ostaje

336
nesumnjiva injenica da je esto teko stvoriti klasifikacije koje e biti
dovoljno jasne i pouzdane i koje e obueni klasifikatori prilikom izdvajanja
iskustvenih podataka moi da upotrebljavaju na jednoobrazan nain.
U ovoj fazi stvaranja iskustvene evidencije mogu se zatim kao
izvor greaka pojaviti i neki izrazito tehniki nedostaci. Jedan od njih jeste,
na primer, nedovoljna preglednost i nedovoljna jednoobraznost kodeksa
prema kojima se brojano oznaavaju (ifriraju") izvorni podaci. Ako se
dalja obrada podataka izvodi mainski, u ovoj fazi se svaki izvorni podatak
mora pretvoriti u broj po jednom kljuu ili kodeksu. Zbog toga uz
klasifikaciju mora postojati kodeks ifara prema kome se svaka
klasifikacijska jedinica oznaava odreenim brojanim simbolom. Brojano
oznaavanje klasifikacijskih jedinica korisno je, meutim, i prilikom rune
obrade. Ono, naime, obezbeuje da e se odreeni podatak na istovetan
nain shvatiti u viekratnim upotrebama, to je naroito potrebno obezbediti
prilikom upotrebe sloenih klasifikacija koje se zasnivaju na povezivanju
nekoliko izvornih obavetenja.
Ali ako upotrebljeni kodeks nije u formalnom pogledu dovoljno
jednoobrazan, ovaj isto tehniki momenat moe biti uzrok znaajnih
greaka. Ove nastaju naroito kad se neke sline ili iste stvari razliito
oznaavaju na raznim mestima u kodeksu; na primer kad se razliito
oznaava da se neko pitanje ne odnosi na odreeno lice. Poznato je da se u
veini anketa neka pitanja ne postavljaju svim licima. Ako neki ispitanik
nije zaposlen, itav niz pitanja se na njega ne odnosi. Prilikom sreivanja
podataka ipak treba brojano oznaiti da se neki podatak ne odnosi na
odreeno lice. Ali brojana oznaka ne znai sar-inski podatak. Ako se u
kodeksu uz razna pitanja ovakvi sluajevi razliito oznaavaju, to redovno
utie na poveanje broja greaka. Isto vredi i za nain oznaavanja da je
podatak o nekom pitanju ostao nepoznat. U jugoslovenskoj statistici se ovo
obino oznaava sa 9, 99, ili 999. Ali kod pojedinih obeleja potreban je
vei broj oznaka. I ako se u kodeksu kod nekih pitanja devetka" ne upotrebi
za nepoznat odgovor, nego za neku sadrinski odreenu klasifikacijsku
jedinicu, redovno e se poveati broj greaka prilikom brojanog
oznaavanja izvornih podataka. Lica koja obavljaju brojano oznaavanje
(ifranti". koderi"), naroito u masovnijim statistikim ispitivanjima, rade
prilino rutinski i mehaniki. Ako su kod deset pitanja navikli da
nepoznato" ifruju sa 9", a kod jedanaestog devetka" znai neto drugo,
ee e po inerciji i ovde da je upotrebe u uobiajenom znaenju.
Jednoobrazno reavanje istih pitanja je, stoga, vana osobina svakog dobrog
kodeksa.

337
Ne treba zatim zaboraviti da ozbiljne greke mogu biti posledica
nejasnog ispisivanja ifara. Usled nejasnog ispisivanja ifara nula i estica
ee postaju vrlo sline, a takoe je teko razlikovati etvorku i devetku.
Nekome ko nije upuen u praktine probleme mainske obrade podataka
moe izgledati sme-no da se o ovome govori. Ali greke ove vrste mogu da
smanje vrednost izvornih podataka. Lica koja prenose brojane oznake na
kartice obino ne znaju kakav se podatak krije iza neke brojke. Sem toga,
ona nemaju vremena da uporeuju tekstualni podatak sa brojanom oznakom.
Ako ove nisu itko ispisane, broj mehanikih greaka se mora poveati. A iza
neke nejasno ispisane nule i estice, etvorke i devetke mogu da se kriju bitno
razliite stvari. Ako se ne obrati panja na ove isto mehanike izvorne
greke, smanjuje se ukupni efekat rada na eliminisanju greaka iz izvornih
podataka. Sistematska kontrola ovih greaka je tim vanija, jer to se obrada
izvornih podataka vie ualjuje od njihovog konkretnog iskustvenog sadraja,
lake se i ee deavaju besmislenije greke. Teko je pogreiti prilikom
neposrednog prikupljanja podataka od nekog lica u odreivanju nekih
njegovih sasvim oiglednih osobina, kao to je na primer pol. Neuporeivo je
lake u kasnijem brojanom oznaavanju izvornih obavetenja zameniti
brojke jedan" i ..dva" koje oznaavaju suprotne polove. Upravo zbog toga
to u kasnijim fazama obrade podataka nema vie neposrednog odnosa s pojavom na koju se podatak odnosi, treba biti vrlo oprezan prema svim na oko
sitnim tehnikim grekama. Na prvi pogled smene, one mogu uneti u
podatke i u kasnije zakljuke priline neja-snoe i zamagliti neke postojee
odnose i pravilnosti.14)
U treoj fazi stvaranja iskustvene evidencije, u kojoj nastaju njeni
sistematski oblici, najvaniji zadatak je paljivo sastavljanje svih
dokumenata koji slue kao osnova za tabelarno sreivanje podataka.
Naroito je' ovo vano kad se tabeliranje obavlja mainski. Naime, dovoljno
je da se samo malo pomeri red brojaka u pojedinim kolonama obradne
tabele, pa da maina, koja precizno ita komande, svaku greku u programu
tabeli-ranja sistematski unese u podatke. U ovoj fazi se deava takoe da se
prilikom prepisivanja podataka naine psiholoki neznatne greke koje su po
svojim posledicama fatalne. Na primer, dovoljno je da se prilikom
prepisivanja zameni predkolona i zaglavlje, pa da nastane tzv. obrnuta
tabela, koja moda prividno ima smisla, ali je iz osnova pogrena. U ovoj
fazi sintetizovanja podataka, svaka i najmanja greka moe da ima veliki
uinak. U ranijim fazama pojedinana greka ima pojedinaan uinak.
14
) Sire o metodima kontrole kvaliteta obrade podataka vid. u S. S.
Zarkovich, Sampling Methods and Censuses, vol. II, FAO, Roma, 1963, eh. XVI.

22 Socioloki metod

338
ovde, meutim, ona moe da upropasti podatke za ukupnu statistiku masu.
Stoga svi raniji napori mogu ostati bezuspeni ako se paljivo ne kontrolie
konano sreivanje podataka.
Ne ulazei u pojedinosti postupaka kojima se kontrolie stvaranje
sistematskih oblika iskustvene evidencije, dovoljno je, da bi se razumela
njihova logika, istai da je paljivo upo-reivanje tabelarnih ili na drugi
nain sistematski sreenih podataka s nekim teorijskim oekivanjima i
pretpostavkama najvaniji nain njihove kontrole. Teorijski elementi se
javljaju prilikom otkrivanja greaka i u prethodnim fazama, ali u ovoj dolaze
najvie do izraaja. Teorijski obrazovan istraiva, koji pored toga dobro
poznaje realnu situaciju u kojoj je istraivanje izvedeno i koji je paljivo
pratio ceo tok prikupljanja i sreivanja podataka, moe poreenjem njihovih
sintetikih oblika, na primer pojedinih tabela, s nekim teorijskim pretpostavkama otkriti u njima greke nastale u raznim fazama. Neke od tih
greaka postaju uoljive tek u toku analize. Takav istraiva uvek svoju
iskustvenu evidenciju poredi s onim to je o odreenom problemu u nauci
ve poznato. On je naroito kritian prema podacima koji protivree nekim
utvrenim stavovima. Ne zbog toga to bi ove dogmatski prihvatao, nego da
bi izbegao zakljuivanje na osnovu pogrenih izvornih podataka. A malo je
iskustvenih odnosa o kojima u nauci ve ne postoje vie ili manje zasnovane
pretpostavke. Stoga, kad u svojoj iskustvenoj evidenciji otkrije podatke koji
su izrazito suprotni teorijskim oekivanjima, istraiva mora biti jako
oprezan i svestrano naknadno proveravati te podatke da bi otklonio sumnju
da njihovo neslaganje s teorijskim oekivanjima nije rezultat nekih greaka.
Jer, ako se utvrdi da se neslaganje ne moe objasniti netanou podataka,
istraiva je moda na putu. da doe do nekog novog naunog otkria. Ali
bilo bi loe graditi svoje zakljuke i pokuavati da se opovrgnu utvrena
nauna gledita bez prethodnog savesnog ispitivanja kvaliteta izvorne
evidencije.
Preostaje da se razmatranje o ispitivanju greaka u iskustvenoj
evidenciji upotpuni jo s nekoliko napomena. Prva se odnosi na veliinu
greke. ta e se smatrati grekom zavisi od nivoa preciznosti koja se u
odreenom sluaju eli postii. Nivo poeljne preciznosti moe da se znatno
razlikuje od jednog do drugog istraivanja, pa ak i kod razliitih podataka u
istom istraivanju. Sva obavetenja koja se kreu u okviru izabranog i jasno
definisanog nivoa preciznosti ne predstavljaju greke, iako su moda
netana po nekom otrijem kriteriju preciznosti. Na primer, ako se smatra da
su dovoljni podaci o starosti po petogoditima, praktino se mogu
zanemariti sve greke u podacima u okviru pojedinih petogodita. U
konanom grupisanju

339
e ionako pojedinani podaci biti razvrstani po petogoditima i u isto
petogodite od 2024 godina e doi lica koja imaju 20, 21 i 24 godine.
Prema tome, u odnosu na pravu vrednost, tj. na tanu starost lica, neki
podatak moe biti netaan, ali poto se kree u okviru izabranog nivoa
preciznosti, greka se moe tole-risati. Ovo je potrebno naglasiti zato jer nije
racionalno u otklanjanju greaka silaziti ispod utvrenog nivoa preciznosti.
Kako se dopunska preciznost ne moe praktino iskoristiti, jer se klasifikacija odreenog obeleja nee ralaniti dalje od odreenog nivoa,
napor za otklanjanjem greaka koje su po svojoj veliini ispod toga nivoa
sasvim je uzaludan.
Druga se napomena odnosi na analizu uzroka greaka. Istraiva
koji se u otklanjanju greaka ne zadovoljava time to e dobiti preciznije i
pouzdanije podatke, nego hoe da izvede i metodoloka iskustva iz
ispitivanja njihove tanosti, nee se zaustaviti na utvrivanju broja, vrsta i
veliine greaka, nego e analizirati i njihove uzroke. U tu svrhu je
neophodno rala-njavanje greaka prema njihovim izvorima i prema
fazama stvaranja iskustvene evidencije u kojima se greke javljaju. Na taj
nain se dobija odreenija slika o uticaju raznovrsnih inilaca na konaan
kvalitet podataka, to je metodoloki vrlo potrebno.15)
Prilino je, naroito meu statistiarima, rasprostranjeno
jednostrano shvatanje o konanim efektima uzajamnog potiranja greaka.
esto se smatra da se onaj deo greaka koje nastaju pod uticajem isto
sluajnih uzroka meusobno potiru, jer da se u obimnijem izvornom
materijalu broj sluajnih greaka u jednom pravcu priblino izravnava s
brojem greaka u suprotnom pravcu, tako da ova vrsta greaka nema veeg
uticaja na konanu agregatsku raspodelu. Pre svega, ovo shvatanje o
automatskom potiranju greaka vai samo za greke koje su rezultat
sluajnih uzroka, a ne nastaju usled delovanja nekih sistematskih inilaca.
Moe se, na primer, smatrati da je tehnika greka koja nastaje pogrenim
brojanim oznaavanjem pola ili nekog drugog obeleja posledica sluajnih
uzroka. Ali nema nikakvog razloga da se pretpostavi da je sluajnog porekla
i greka koja se sastoji u tenji da se u odreenim uslovima umanji vlastiti
dohodak. Razumljivo je stoga da, kada na neku greku utie neki sasvim
specifian i sistematski inilac, ne treba oekivati od automatskog potiranja
greaka izravnavanje konane raspodele odreenog obeleja u ukupnoj
statistikoj masi. To, uostalom, ne proizilazi ni iz pomenutog shvatanja o
15
) Jo ne postoji sistematska teorija o uzrocima greaka u raznim fazama
stvaranja iskustvene evidencije. Zanimljivu skicu klasifikacije uzroka greaka koje
nastaju u toku prikupljanja
izvornih obavetenja izneo je S. S. Zarkovi u studiji
navedenoj u prim. 12), str. 4854.
22*

340
potiranju greaka. Ali i u tome je osnovni smisao ove kritike primedbe
ak i kad se radi o sluajnim grekama koje se u okviru ukupne mase
potiru i zbog toga znaajnije ne iskrivljuju konanu raspodelu pojedinanog
obeleja u statistikoj masi, to ipak ne znai da su ove greke eliminisane.
One se pojavljuju im se raspodela odreenog obeleja ukrsti s nekom
drugom. To e se najbolje videti na jednom vrlo prostom primeru. Moe se
smatrati da e broj pogrenih oznaka pola u izvornoj grai biti podjednako
rasporeen u oba pravca i da e se dobiti relativno tana polna struktura
stanovnitva. Izolovano uzeta raspodela po polu je prema tome u redu.
Meutim, sve greke u razvrstavanju pola se javljaju im se polna struktura
povee s nekim drugim obelejem, na primer brojem roene dece. Tada e
se ene, iji je pol pogreno izmenjen prilikom brojanog oznaavanja, koje
su ule u grupu mukaraca, pojaviti u tabeli kao mukarci koji su rodili decu.
Ovaj primer nije fiktivan; samo se ova greka, poto je vrlo uoljiva, lake
otkriva od drugih. Usled iste greke u polu dobijaju se prilikom ukrtanja
pola sa zanimanjem podaci o enama koje su toboe rudari kopai u jami,
ili svetenici. Sluajna greka kod jednog obeleja naruava celovitost podataka o jednom konkretnom sluaju, u ovom primeru o jednom odreenom
licu. Prema tome, sluajno potiranje ne smanjuje ukupan broj pogrenih
podataka koji se nalaze u izvornim podacima. to se podaci vie i dublje
analitiki koriste ukrtanjem s drugim podacima, tim vie se ispoljava uticaj
ukupne mase pogrenih podataka.
Oigledno je da se teorijski znaaj svestranog otklanjanja greaka
iz iskustvene evidencije sastoji pre svega u tome to precizniji podaci
omoguuju preciznija iskustvena uoptava-nja, kao polaznu osnovu za
otkrivanje raznih naunih zakona i proveravanje naunih teorija. Ali
otklanjanje greaka treba sagledati i s jednog konkretnijeg stanovita.
Prilikom razmatranja strukture naunog zakona naglaena je vanost
ispitivanja tzv. odstupajuih sluajeva, tj. onih sluajeva koji se izrazitije
odvajaju od opte pravilnosti, zbog toga to se u njima javlja neki osobene i
redak splet deterministikih uslova i inilaca. Ako se iskustvena evidencija
prethodno temeljito ne oisti od greaka, ne moe se s dovoljno sigurnosti
utvrditi da li odstupajui sluajevi nisu samo prividni, jer se u stvari radi o
grekama izvornih podataka. Teorijski obrazovan i iskusan istraiva se razlikuje od rutinera i po tome to prilikom analize odstupajuih sluajeva
nastoji najpre da se to sigurnije obezbedi da se iza ,,odstupajuih" sluajeva
ne krije neka greka. Ovo je tim vanije to se po broju krupne greke i
izraziti odstupajui sluajevi obino kreu u istim srazmerama. Na primer,
poznato je da postoji dosta stabilan proseni odnos izmeu starosti lica koja

341
sklapaju meusobne brakove. Ali u svakoj tabeli o starosti suprunika u
sklopljenim brakovima javljaju se odstupajui sluajevi, u kojima je razlika
izmeu starosti mua i ene znatno vea od prosene. Broj ovakvih
sluajeva nije velik. Prilikom analize ovih podataka neophodno je najpre
utvrditi da li neki od njih nisu nastali usled greaka u prikupljanju i
sreivanju podataka i da, na primer, razlika u starosti mua i ene od nekoliko decenija nije nastala usled toga to je brojka 22 pretvorena u 52.
Zatim, kao opte metodoloko pravilo, treba istai da to je
iskustvena graa nekog istraivanja manja, to sa vie panje i sa veom
strogou treba da se ispituje njena tanost. Brojano manje greke dobijaju
u maloj izvornoj grai veu teinu, jer ine veu proporciju ukupnog
materijala i mogu vie da utiu na rezultate istraivanja. Ako se raspolae sa
masovnom izvornom graom od nekoliko desetina hiljada sluajeva, jedan
ifrant koji stvara u podacima neku sistematsku greku ne mora ipak
dananese presudnu tetu ukupnoj grai, jer je njegov udeo u obradi njenoj
relativno mali. Meutim, ako su upotreb-ljena samo tri ifranta ili tri
buaice, a materijal se kree oko hiljadu sluajeva, pa neka jedno od njih
jae oteti treinu izvorne grae, to moe da bude katastrofalno.
Napokon u svakoj kontroli izvornih podataka treba biti naisto s
tim ta se u stvari ispituje; da li samo pouzdanost odreenog istraivakog
postupka, ili iskustvena tanost dobi-jenih podataka. Ponekad, naime, nain
kontrole ne odgovara postavljenom cilju. eli se utvrditi iskustvena tanost
podataka, a nain kako je kontrola organizovana omoguuje da se ispita
samo pouzdanost istraivakog postupka koja se obino odreuje stepenom
stabilnosti podataka koji su njime dobijeni. Smatra se, na primer, da je
postupak neke ankete pouzdan ako se prilikom njenog ponavljanja dobiju
isti ili slini rezultati. Na ovo se u svojoj osnovi svodi ispitivanje
pouzdanosti primenjenog postupka. Ispitivanje pouzdanosti istraivakog
postupka je, meutim, u najboljem sluaju samo deo mnogo sloenijeg
ispitivanja iskustvene tanosti podataka. Ni teorijski, a ni praktino nije
iskljueno da se u vie navrata dobiju istovetni, ali ipak vrlo netani podaci.
Ispitanik koji je u prvom ispitivanju dao netaan podatak i to pamti, moe da
i drugi put odgovori na isti nain, ali da i pored stabilnosti odgovora oba
podatka ne budu tana. Zbog toga je prilikom kontrole vrednosti iskustvenih
podataka od veeg naunog znaaja da se izgradi to sigurnija osnova za
ocenu tanosti podataka, a ne samo pouzdanosti primenjenog postupka. U tu
svrhu je u kontroli neophodno prime-niti metodoloki jai postupak od
onoga koji se proverava.

343

342

6.
POSTUPAK S IZVORNOM GRAOM
Prilikom razmatranja objektivnosti naunog saznanja istaknut je,
kao jedno od proceduralnih pravila, zahtev da nezavisni istraivai mogu
proveriti rezultate naunog istraivanja, i da nain objavljivanja rezultata
treba da to vie olaka pro-veravanje. Proveravanje rezultata naunog
istraivanja postaje znatno lake ako je sauvana itava njegova izvorna
graa i moe biti stavljena na raspoloenje nauniku koji eli da pro-veri
njegove rezultate. Zbog toga se u metodologiji postavlja zahtev da
istraiva, poto je zavrio analizu svoga izvornog materijala i objavio svoje
rezultate, preda potpunu izvornu grau istraivanja nekoj naunoj ustanovi.
U radu u kome iznosi rezultate istraivanja, pisac objanjava svoj postupak
u onoj meri koliko smatra da je dovoljno da bi struni itaoci mogli da
stvore osnovnu predstavu o naunoj vrednosti izvorne grae i zasnovanosti
njegovih, zakljuaka.
uvanje celokupnog izvornog materijala nekog istraivanja vano
je, meutim, ne samo zbog toga to olakava proveravanje. Ako je izvorna
graa obimna i kompleksna, pojedinani istraiva i pored svih nastojanja
nije u stanju da nauno iskoristi ni izdaleka sva iskustvena obavetenja koja
su sadrana u izvornoj grai. On izvornom materijalu prilazi iz odreenog
ugla i sa odreenim hipotezama zato to ga prvenstveno inte-resuju neki
problemi. Meutim, u izvornoj grai uvek ima i drugih mogunih
obavetenja i njihovih kombinacija. Zbog toga izvorna graa nekog
istraivanja moe biti vrlo korisna drugim istraivaima, koji je mogu
naknadno analizirati s drugim ciljevima. Kako je prikupljanje izvornih
podataka najskuplji deo sociolokih istraivanja, na ovaj nain se uz. iste
trokove poveava broj naunih obavetenja i ova time postaju jevtinija.
Ovaj zahtev da celokupna izvorna graa istraivanja bude pristupana
drugim naunicima odgovara uostalom vekovnoj tradiciji istorijskih
drutvenih nauka, i nema nikakvog razloga da ne postane opte prihvaena
norma u sociologiji.

7.
TEHNIKA RAZNOLIKOST I KOMPLEMENTARNOST PRIKUPLJANJA PODATAKA
U sociologiji postoje iz vie razloga bolji uslovi za stvaranje
potrebne iskustvene evidencije ako se u prikupljanju izvornih obavetenja
koriste razliiti tehniki postupci. To proi-

zilazi, pre svega, otuda to su pojave koje sociologija prouava vrlo

raznolike i sloene, a konkretni postupci za prikupljanje podataka nisu
podjednako prikladni za dobijanje nauno upotrebljivih obavetenja o svim
drutvenim pojavama. Iz nekoliko narednih poglavlja e se jasnije videti da
svaki od tih postupaka ima neke prednosti, ali i neka ogranienja, kao i da
ove osobine razliitih postupaka esto stoje u sasvim komplementarnom
odnosu. Sem toga, osobenost sociolokog teorijskog pristupa trai da se
prouavane pojave sagledaju u vrlo sloenim iskustvenim spletovima. Zbog
toga je gotovo uvek prilikom dubljeg i svestra-nijeg ispitivanja nekog
sociolokog problema korisno u prikupljanju izvornih podataka
komplementarno primeniti razliite tehnike postupke, koji se obino
meusobno dopunjuju. Na primer, kada se hoe da proui tampa, kao jedan
oblik masovnog simbolinog optenja u drutvu, treba najpre utvrditi njenu
sadrinu, tj. ispitati poruke koje se preko tampe odailju u drutvo, kao i
nain kako se to ini. U tu je svrhu neophodna analiza sadraja. Meutim, to
je tek prvi korak. Sociologiju ne interesuje samo sadraj tampe, ve i ta se
dalje deava s njenim porukama: koliko one dopiru u pojedine delove
drutva, ko ih i kako prihvata, tj. opti i specifini uticaj tampe. Za
prouavanje ovih problema obino su neophodne ankete. Ali oba ova
istraivaka postupka jo uvek nisu dovoljni za celovitiju socioloku analizu
tampe. Jer sadraj svakog lista nastaje kao rezultat delovanja redakcije, a
redakcija ima svoju unutranju organizaciju i nain rada i ukljuena je u
odreeni institucionalni sistem kao jedan od njegovih funkcionalnih
beouga. Prema tome. rad redakcije, njen poloaj i odnosi s drugim
delovima drutvenog sistema moraju se prouavati institucionalnim
metodima. Slinih pri-mera koji pokazuju kako sloenost prouavanih
pojava i raznoliki oblici njihovih odnosa s drugim drutvenim pojavama zahtevaju tehniku raznolikost i komplementarno korienje razliitih
postupaka u prikupljanju iskustvenih podataka, moglo bi se navesti vrlo
mnogo.
Meutim, komplementarna upotreba razliitih naina prikupljanja
podataka korisna je i iz jednog ueg metodolokog razloga. Sociologija i
ostale drutvene nauke ne raspolau ni iz daleka s onako preciznim
sredstvima za prikupljanje podataka kao to su neki instrumenti s kojima se
slue prirodne nauke. Sem toga, sloenost drutvenih odnosa takoe
komplikuje prikupljanja. Zbog toga se o raznim drutvenim pojavama moe
doi samo do vie ili manje preciznih, ali nikad do idealno preciznih
podataka. U tim uslovima, kada je prilina skepsa u pogledu tanosti svakog
izvora obavetenja znak naune razboritosti i opreza, postojanje nezavisnih
obavetenja dobijenih na razliit nain je vrlo veliko olakanje i moe da
bude korisno

344
za ispitivanje vrednosti pojedinih obavetenja. Ipak u komplementarnoj
upotrebi raznih postupaka za prikupljanje podataka ne tre,ba nikad
zaboraviti na posmatranje koje je, u krajnjoj instanci, temelj za ocenjivanje
vrednosti obavetenja dobijenih pomou ostalih tehnikih sredstava.
Naravno, neophodnost upotrebe raznolikih tehnikih sredstava znatno
oteava obrazovanje naunih sociolokih kadrova, jer svaki nain
prikupljanja ima svoje osobenosti. Ali zbog prirode naunih zadataka
sociologije istaknuto naelo je ipak najracionalnije. Svako apsolutizovanje
bilo kog oblika prikupljanja podataka osiromaava sociologiju i stvara
nepovoljnije uslove za njen svestraniji nauni razvoj. Ovo naravno ne znaci
da se iskustvena evidencija o pojedinom problemu ne moe, pa ak i ne
mora stvarati samo jednim postupkom, na primer korienjem istorijskih
izvora.
Napokon, u mnogim sociolokim istraivanjima potrebno je da se u
prikupljanju podataka primene i metodi drugih na- uka. Razlog je to se u tim
istraivanjima ispituju uticaji drutvenih uslova na neke pojave koje prouavaju
druge nauke, na primer na umetnost, saznanje, pravo, nervna oboljenja i sl. Pre
otkrivanja veza izmeu tih pojava i odreenih drutvenih uslova neophodno je
da se o njihovoj unutranjoj strukturi prikupe potrebna izvorna obavetenja, a
za to su najpodesniji metodi odgovarajuih posebnih nauka. Na primer, bez
estetskih kriterija i estetske i istorijsko-umetnike analize ne moe se izgraditi
nauan opis umetnosti odreenog drutva i vremena. Analiza svih posebnonaunih metoda koji se u pojedinim sociolokim istraivanjima moraju
upotrebiti ne spada, naravno, u delokrug metodologije sociolokih istraivanja.

345

VIII
POSMATRANJE

U prethodnom poglavlju posmatranje je definisano kao

prikupljanje podataka o pojavama putem njihovog neposrednog ulnog
opaanja. U svim ostalim oblicima prikupljanja podataka veza s pojavama
na koje se podaci odnose je posrednog karaktera. Ta okolnost da predmet
prouavanja, ili tanije, iskustvene pojave koje su za njega relevantne, ulaze
neposredno u ulni opaaj istraivaa i daje posmatranju poseban
epistemoloki status. Kako je put izmeu nekog sadraja u stvarnosti i iskustvenog podatka o njemu skraen do najmanje mere i lien svih posrednika,
jer se itav proces stvaranja podataka nalazi pod naunom kontrolom,
opravdano je pretpostaviti da e iskustveni podaci dobijeni naunim
posmatranjem biti taniji od podataka ije je stvaranje dugotrajnije i u kome
uestvuje vie lica bez strunih i ostalih osobina potrebnih za nauno
posmatranje. Pored ove isto epistemoloke prednosti, posmatranje ima jo
jedno nez.amenljivo preimustvo. Ono znatno proiruje istraivaevo
primarno iskustvo i olakava mu da stekne realistian utisak i oseanje
celine prouavanog predmeta, bilo da se radi o nekoj lokalnoj zajednici,
nekoj drutvenoj organizaciji, nekoj posebnoj drutvenoj delatnosti ili samo
o nekoj posebnoj vrsti drutvenih pojava. Jedino se trajnijim posmatranjem
moe dobiti celovita predstava o prirodnim, materijalnim, drutvenoorganizacijskim i kulturnim uslovima ivota neke zajednice ili neke
organizacije i o ljudima koji u njoj ive i deluju. Ti neposredni celoviti
doivljaji i predstave dobijeni posmatranjem moraju se, svakako, kasnije
analitiki ralanjavati, na razne naine iskustveno proveravati i sistematski
razvijati. Radi njihovog teorijskog objanjavanja esto je potrebno da se
stvaraju vrlo apstraktni teorijski modeli. Meutim, snaan neposredan utisak
o nekom drutvenom obliku ili procesu, ma koliko ovi bili sloeni, steen
posmatranjem prilino je sigurno jemstvo da istraiva nee u nastojanju da
ih teorijski objasni graditi ivotno nerealistike konstrukcije. to je slabija
veza izmeu teorijske misli i neposrednog istraivaevog iskustva, njegovog
neposrednog poznavanja prouavania pojava, vea je opasnost besplodnog
umovanja i proizvoljnih teorijskih konstrukcija. I u naukama, kao to je
istorija, to prouavaju neke minule pojave o kojima

346

347

se posmatranjem moe vrlo malo saznati, smatra se korisnim da istraiva

poe na lice mesta na kome su se nekad odigrali neki znaajniji dogaaji; na
primer, da vidi prirodne uslove u kojima se nekad u prolosti vodila neka
bitka, ili u kojima je pre mnogo vekova ivelo drutvo koje on prouava; to
moe pomoi istori-aru da bar u izvesnoj meri stekne neposredan utisak o
onome to je u tim uslovima bilo moguno, i uticati da on o tome ne stvara
sasvim nerealistine pretpostavke, bilo zbog nepotpunosti izvornih podataka
ili zbog nesigurnosti u njihovom sintetizo-vanju. Naravno da je oslanjanje
na posmatranje prilikom prouavanja savremenih drutvenih pojava daleko
korisnije.
Ovaj stav o vrednosti naunog posmatranja se verovatno nee
shvatiti kao odbrana vulgarnog empirizma. Mnogi veliki teoretiari bili su u
prolosti, a gotovo je sigurno da e i u budunosti, biti kabinetski ljudi, jer to
zahteva priroda velikih teorijsko-sintetikih zahvata. Velike teorijske sinteze
obino nastaju originalnom preradom postojeih elemenata naunog znanja i
njihova neposredna graa se nalazi u delima drugih naunika. Ali naunikistraiva je nesumnjivo u boljem poloaju ako se u svojim ispitivanjima, uz
ostale izvore obavetenja. moe stalno da oslanja i na posmatranje onoga to
prouava. Posmatranje, udrueno sa stvaralakom misli, stalno proiruje
istraivaevo primarno iskustvo. ivei u neposrednom dodiru s predmetom
istraivanja, bez kojeg nije moguno posmatranje, istraiva je neprekidno
sa svih strana obasut mnogobrojnim utiscima koji se pojavljuju u nekim
realnim strukturama. esto se upravo pod uticajem stalnog toka ovih utisaka
stvaraju, razvijaju ili naputaju idejne pretpostavke na kojima se zasniva
istraivanje. Meutim, posmatranje ima i neka ogranienja i tekoe i zbog
toga bi bilo pogreno apsolutizovati njegovu vred-nost. Treba stoga
pogledati i njegovu drugu stranu.
1.
OGRANIENJA I TEKOE POSMATRANJA
DRUTVENIH POJAVA
Ako se prikupljanje podataka pomou posmatranja svede na
proirivanje istraivakog primarnog iskustva, ono je sasvim nedovoljno za
stvaranje sistematske izvorne evidencije o slo-enim oblicima civilizovanog
drutvenog ivota. Prostorne i vremenske razmere savremenog drutva
toliko su velike da se o njima samo na osnovu primarnog iskustva ne moe
stvoriti potrebna sistematska nauna evidencija. ak ni najire organizovano posmatranje, u kome bi prema jedinstvenom planu uestvovali
mnogobrojni posmatrai, sistematski rasporeeni po

itavom izabranom drutvenom prostoru, nije dovoljno za stvaranje potpune

socioloke iskustvene evidencije, poto posmatranje, kao izvor iskustvenih
obavetenja, ima nekoliko imanentnih ogranienja. (1) Posmatrati se mogu
samo aktualni iskustveni sadraji, samo ono to postoji ili se zbiva u vreme
posmatranja. Upravo ova okolnost-to posmatranje nema potrebnu
vremensku dubinu znatno smanjuje njegovu vrednost u prouavanju drutvenih pojava, koje se obino mogu potpunije razumeti samo kao rezultat
dueg ili kraeg razvojnog procesa. Sadanjost je u ljudskom individualnom
i kolektivnom ivotu stalno pokretna ia u kojoj se prolost povezuje s
budunosti. Zbog toga se u aktualnom ljudskom ponaanju, koje se moe
posmatrati, redovno ukrtaju uticaji prolosti s perspektivama u kojima se
zamilja i oekuje budunost. Za razumevanje aktualnog ponaanja uvek je
korisno, a esto i neophodno poznavati njegove veze s odreenim prolim
dogaajima i njegov odnos prema zamiljenoj budunosti. O prolim
dogaajima se, meutim, ako se apstrahuju ostaci materijalne kulture i drugi
oblici u kojima su ti dogaaji .ostavili svoj trag, posmatranjem ne moe nita
saznati. Jo tee je posmatranjem stvoriti potpuniju predstavu o
perspektivama, oekivanjima, namerama i planovima za budunost. O obe
strane vremenske dimenzije, u koju je ukljuena aktualna situacija, mogu se
dobiti potrebna obavetenja na osnovu verbalnih iskaza ljudi i iz drugih vrsta
simbolikih poruka.
(2) Posmatranje je naroito prikladno za prikupljanje podataka o
spoljasnjim manifestacijama drutvenog ivota. Ali ovaj ima i svoju
unutranju ili psihiku stranu. Dobrim delom se ta psihika strana ispoljava,
kao sastavni deo raznih oblika ponaanja, u verbalnim iskazima, drugim
oblicima simbolikog izraavanja unutranjeg stanja i raspoloenja ljudi,
kao i u spolj-nim telesnim stanjima. Ipak, posmatranjem spoljnih oblika ponaanja vrlo je teko, ako nije uopte nemoguno, izgraditi potpuniju naunu
sliku psihike strane drutvenog ivota, a naroito njenih celovitijih oblika.
Istraiva moe vrlo dugo posmatrati ponaanje odreene drutvene grupe ili
odreenih pojedinaca, pa da ipak ne bude u stanju da na osnovu podataka o
spoljnim oblicima njihovog ponaanja izgradi dovoljno potpunu i konkretnu
sliku njihovog opteg pogleda na svet, nekih njihovih najintimnijih ubeenja
i verovanja, subjektivnih motiva raznih njihovih postupaka i njihovog
tumaenja smisla odreene delatnosti. O psihikim komponentama
drutvenog ponaanja je potrebno traiti obavetenja i na druge naine, i to
pre svega prouavanjem sadraja ive duhovne kulture ispitivane drutvene
sredine i neposrednim ispitivanjem odreenih sadraja psihikog ivota
pojedinaca.

348
(3) Dalje ogranienje posmatranja sastoji se u tome to je
prikupljanje podataka o duim razvojnim procesima pomou njega vrlo
sporo. Posmatranje je obavetavanje o pojavama u njihovom spontanom
toku. Izuzetno se u eksperimentu posma-traju namerno stvorene situacije.
Brzina prikupljanja podataka jednaka je brzini odvijanja odreenih procesa.
Pojedini drutveni procesi su, meutim, vrlo dugotrajni. Koliko bi trebalo
vremena da se posmatranjem izradi biografija neke linosti, ili istorijat neke
drutvene ustanove. Razvojni podaci ove vrste su u sociologiji vrlo potrebni
i esto se upotrebljavaju, samo se do njih ne dolazi posmatranjem. U jo
veoj meri ovo vai za posmatranje istorijskih razvojnih tendencija koje
imaju jo due vremenske razmere.
(4) No i prilikom prouavanja drutvenih pojava u aktualnim
uslovima posmatranje nailazi na znatne tekoe. Pre svega, ranije izneta
podela obavetenja o drutvenim pojavama na javna, poverljiva, tajna i
privatna u punoj meri vredi i za posmatranje, poto se drutvena ponaanja o
kojima su obavetenja smatraju poverljivim, tajnim ili privatnim gotovo
redovno ne mogu posmatrati ukoliko se ne dobije pristanak. Prema tome sve
to se u drutvu deava iza zatvorenih vrata" nije pristupano ni
posmatranju. Vrlo esto pojedinci" ili drutvene grupe radije pristaju da
istraivaa naknadno verno obaveste o nekim svojim ponaanjima, o kojima
obavetenja smatraju poverljivim, tajnim ili privatnim, nego da mu dozvole
da ta ponaanja posmatra in actu, tj. u njihovom toku. Neka se privatna ponaanja normalnih ljudi uopte ne mogu posmatrati, a poverljivi i tajni karakter
svih obavetenja se s vremenom smanjuje ili sasvim gubi. Ipak, ako se
istraiva nalazi u ispitivanoj sredini, on moe da doe do mnogo pouzdanijih
podataka o javnom drutvenom ponaanju, nego ako se osloni samo na
verbalne iskaze ispitanika i nezavisno od nauke nastale zapise. Ovo se u
prvom redu odnosi na sve oblike javnog ponaanja koji odstupaju od nekih
usvojenih drutvenih normi. Evo jednog primera. Ako se u nekoj sredini ili u
nekoj drutvenoj grupi smatra da decu ne treba fiziki kanjavati, ali se ove
kazne ipak upotrebljavaju, verovatno je da bi se na pitanje upueno majkama
da li udare svoju decu kada tee skrive dobilo manje potvrdnih odgovora
nego to bi se ovakvih pojava moglo zapaziti duim posmatranjem. Moglo bi
se ak desiti da neka majka, koja je u toku razgovora izjavila da svoju decu
nikad ne tue, malo kasnije pred oima istraivaa udari dete koje je poelo
da smeta u razgovoru. Dakle, obavetenja o svim oblicima javnog drutvenog
ponaanja koji odstupaju od normi pouzdanija su kad se zasnivaju na
posmatranju nego na iskazima ispitanika. Iskazi se mogu mnogo vie i lake
prilagoditi postojeoj normi, nego

349
to se pod daleko snanijim pritiskom objektivnih prilika moe s normom
uskladiti realno ponaanje. U naelu ovo se u jo veoj meri odnosi i na
ostale oblike ponaanja, samo to je ove teko posmatrati.
Prema tome ne treba preuveliavati mogunosti i vred-nost
posmatranja, niti ga odvajati od drugih naina prikupljanja iskustvenih
podataka. Odvojeno od drugih istraivakih postupaka, posmatranje je
nedovoljno za stvaranje sistematske iskustvene evidencije o sloenim
drutvenim pojavama koje se moraju prouavati na irem, podruju i u
duem vremenskom periodu. Ipak, upravo posmatranje moe i treba da bude
okosnica svih ostalih oblika prikupljanja podataka o aktualnim drutvenim
pojavama i da slui kao najsigurniji kriterij za proveravanje tanosti i
naune upotrebljivosti podataka koji se dobijaju na neki drugi nain. Sem
toga, proirujui istraivaevo primarno iskustvo, posmatranje moe da
bude neobino korisno i u kasnijoj analizi podataka. Sasvim je u drukijem
poloaju analitiar koji ima pred sobom samo tabele, ali nije imao prilike da
se neposredno upozna s iskustvenim pojavama, na koje se podaci odnose, od
drugog analitiara koji ima iste sreene podatke, ali je pored toga
posmatranjem proirio lino iskustvo.
Napokon, treba ukazati na metodoloku korisnosti paljivog i
planskog posmatranja toka masovnog statistikog prikupljanja podataka.
Organizator neke ankete, u kojoj su angaovane desetine anketara, treba da
nastoji da zajedno s uim krugom svojih saradnika sistematski posmatra ceo
tok prikupljanja podataka da bi se na raznim takama upoznao s onim to se
stvarno deava u toku ankete i mogao da oceni u kojoj meri je prikupljanje
podataka usklaeno s izraenim planom i metodolokim naelima; na
primer, koliko se razni prikupljai podataka pridravaju utvrenih
proceduralnih pravila, koliko su povoljni drutveni uslovi za prikupljanje
podataka u pojedinim mestima, itd. Ako organizator ankete i njegovi
saradnici ostanu u kancelariji za vreme dok se na terenu prikupljaju podaci,
bie im kasnije mnogo tee oceniti stvarnu vrednost podataka. Sem toga, oni
u tom sluaju proputaju mogunost da na vreme otklone razne nedostatke u
prikupljanju podataka.
2.
VRSTE SOCIOLOKOG POSMATRANJA
Posmatranje se u savremenim sociolokim istraivanjima
pojavljuje u razliitim oblicima, koji imaju razliito poreklo, pa e stoga
njihove savremene osobenosti postati jasnije ako se prethodno ukratko
objasni njihov razvoj.

352
izvodi u to standardnijim optim uslovima, koji se vie ili manje
pribliavaju eksperimentalnih situacijama.4)
To su tri glavna izvora u kojima treba traiti poreklo sa-vremenih
oblika posmatranja u sociologiji. Kad se, meutim, pogleda kako se
posmatranje klasifikuje u pojedinim metodolokim prirunicima, lako je
zapaziti da klasifikacije mnogo zavise od toga kom metodolokom pravcu
ili struji pripada neki autor, kao i koliko on poznaje ostale pravce.
U poznatom metodolokom priruniku koji su napisali M. Jahoda, M.
Doje i S. Kuk, posmatranje je podeljeno na: (1) posmatranje s
uestvovanjem ili tzv. participirajue posmatranje, (2) sistematsko
posmatranje i (3) posmatranje u eksperimentalnim uslovima. Pri tom je
karakteristino da pisci, koji su po struci socijalni psiholozi, smatraju da se
sistematsko posmatranje do sada razvilo samo u prouavanju malih grupa.
Posma-tranju s uestvovanjem oni pridaju uglavnom tzv. eksplora-tivnu
ulogu, smatrajui da ono moe da bude korisno samo u poetnim fazama
istraivanja i da moe da slui samo kao izvor podsticaja i polaznih
pretpostavki, ali da se pomou njega ne moe stvoriti sistematska iskustvena
evidencija o nekom naunom problemu.5)
Ova klasifikacija posmatranja iz vie razloga ne zadovoljava. Ona,
pre svega, mea dva sasvim razliita kriterija: (a) tip drutvenog odnosa u
kome se posmatra i (b) epistemoloki kriterij sistematinosti prikupljenih
podataka. Nije teko pokazati da su u raznim oblicima posmatranja ovi
razliiti kriteriji udrueni. Na primer, u nekim tipino eksperimentalnim
oblicima posmatranja posmatra dobija ulogu aktivnog uesnika. Eksperimentator pomou posmatraa unosi odreene podsticaje u eksperimentalnu
grupu. Posmatra, koji e biti ukljuen u eksperimentalnu grupu, dobija od
eksperimentatora odreene zadatke kako da se ponaa, da bi zatim, poto se
na odreen nain ponaao, posmatrao reakcije grupe. Kao to se vidi, ovde
je posmatranje u eksperimentalnim uslovima povezano s vrlo aktivnim
uestvovanjem. S druge strane, razni oblici posmatranja s uestvovanjem u
prouavanim drutvenim oblicima i procesima mogu u razliitoj meri doneti
sistematina iskustvena obave4
) Najpoznatiji sistem za posmatranje malih grupa izgradio je R. Bejls. (R.
Bales). Sistem je iscrpno izloen u knjizi R. F. Bales, Inter-action Process Analysis,
AddisonWesley, Cambridge, Mass., 1954. Vid. i R. Bales, Die
Interaktionsanalvse: Ein Beobachtungsverfahren zur Untersuchung kleiner Gruppen,
u knjizi R. Konig, Beobachtung und Experiment in der Sozialforschung, Verlag lur
Politik und Wirtschaft Koln, 1956, S. 148-168.
5
) M. Jahoda, M. Deutsch, S. W. Cook, Research Methods in Social
Relations, The Dryden Press, New York, 1954, vol. I, p. 133134.

353
tenja.6) Nadalje, gornja klasifikacija je nedovoljno razvijena. Iscrpnije
analize posmatranja sa uestvovanjem pokazuju da posmatra moe da bude
u razliitom odnosu prema ispitivanoj sredini, da preuzima razliite uloge.i
da se u zavisnosti od toga menja i karakter posmatranja. Prema R. Goldu (R.
Gold) i Dankeru (Junker), posmatra u posmatranju s uestvovanjem moe
da se prema posmatranoj sredini nalazi u najmanje etiri razliita odnosa. 7)
(1) On moe da bude potpuni uesnik, u kom sluaju ispitivana sredina
uopte ne zna da on u njoj ivi sa zadatkom da je posmatra; posmatraeva
stvarna funkcija je namerno prikrivena. (2) Posmatra, zatim, moe biti
uesnik posmatra. U tom sluaju on u ispitivanoj sredini preuzima neku
ulogu, koja u toj sredini normalno postoji, ali sredila zna da on pored toga
ima i odreeni posmatraki zadatak. Ovaj oblik odnosa prema posmatranoj
sredini se razlikuje od (3) odnosa u kome se posmatra javlja kao
posmatra-uesnik po tome to je u prethodnom sluaju preovladavala
praktina uloga koju je posmatra preuzeo, a u ovom uloga posmatraa koja
je takoe poznata. Kad se nalazi u poloaju posmatraa-uesnika, posmatra
moe da se slobodnije kree u ispitivanom drutvenom prostoru, poto nije
vezan uz jednu stalnu praktinu ulogu, nego moe da ih menja, nastojei da
mu razliite praktine uloge omogue to lake i potpunije posmatranje.
Zajednika osobina ova dva tipa posmatranja s uestvovanjem jeste da je
uloga posmatraa poznata ispitivanoj sredini. Napokon (4) postoji oblik
posmatranja u kojoj se posmatra nalazi u poloaju istog posmatraa. Ovaj
oblik, u kome je veza posmatraa s ispitivanom sredinom najpovrnija,
podesan je samo za posmatranje potpuno javnog ponaanja. U ovom obliku
posmatranja, posmatra se najee pojavljuje u ulozi jednog od
mnogobrojnih gledalaca, koji posmatraju ono to se sasvim javno deava u
odleenoj drutvenoj sredini. S obzirom na nepostojanje vreg i odreenijeg odnosa s posmatranom drutvenom sredinom, postavlja se pitanje da li
ovaj oblik posmatranja uopte spada u posmatranje s uestvovanjem. GoldDankerova tipologija ne ukazuje dovoljno na jedan oblik posmatranja s
uestvovanjem u kome se
6
) Treba rei da su u preraenom izdanju knjige pisci znatno izmenili
svoje ranije shvatanje posmatranja. Vid. C. Selltiz, M. Jahoda, M. Deutsch, S. W.
Cook, op. cit, rev. edit., Holt, Rinehart and Winston, Kew York, 1962, p. 200206.
7
) R. L. Gold, Roles in Sociological Field Observations, Social Forces, v.
XXXVI (1958), p. 217-223; B. H. Junker, Field Work, The University of Chicago
Press, Chicago, 1960, p. 35-38. U ovoj se knjizi nalazi vrlo obimna bibliografija
radova o posmatranju u neeksperimen-talnim uslovima.

23 Socioloki metod

354
ono esto javlja. Radi se o uestvovanju na osnovu u ispitivanoj sredini
prihvaene uloge istraivaa, koji usled toga ne mora da preuzima nikakve
druge formalne uloge sem to u toku dueg boravka stvara razne neformalne
odnose s izvesnim brojem pojedinaca i drutvenih grupa, to mu pored
prihvaene uloge istraivaa olakava da uestvuje u raznim oblicima
drutvenog ivota ispitivane sredine. Moda bi se ovaj, u istraivakoj praksi
vrlo est odnos, mogao smatrati oblikom posmatranja s uestvovanjem u
ulozi naunog posmatraa.
U toku istraivanja praktine uloge u kojima se posma-tranje
obavlja mogu se menjati i dopunjavati s ciljem da se proiri delokrug
posmatranja i ono odvija u to prirodnijim uslovima. Na primer, posmatra
koji se zaposlio kao radnik ili slubenik da bi sa to manje drutvenih
prepreka i to nepo-srednije mogao prouavati neke odnose u oblasti rada,
moe, pored te osnovne praktine uloge, da u prouavanoj sredini preuzima i
razne druge. Ako -je istraiva mlad i dobar sportist on moe da pojaa neki
fabriki sportski tim, da se angauje u kulturno-prosvetnom radu, da pomae
radnicima u pripremanju za neke strune ispite i si. Zatim, ivei trajnije u
ispitivanoj sredini on moe da stekne prijatelje i sklopi mnoga poznanstva, i
na taj nain se javlja u ulozi prijatelja, poznanika itd. Sve te razlifite uloge,
koje dopunjuju osnovnu, mogu znatno olakati po-smatranje odreenih
drutvenih odnosa i oblika ponaanja. Pomou njih se posmatra potpunije
ukljuuje u ispitivanu sredinu i, bude li od nje prihvaen, postaju mu
pristupanija obavete-nja koja sredina smatra poverljivim i tajnim. Razlozi
su sasvim jasni i razumljivi.
Posmatranje s uestvovanjem jeste nesumnjivo najtei oblik
sociolokog prikupljanja podataka. U veini sluajeva ono zahteva od
istraivaa da za izvesno vreme promeni uobiajeni nain ivota i ukljui se
u drukije drutvene prilike. Ve ovo moe da zahteva znatne napore i
liavanja. Pored toga, prikupljanje podataka putem posmatranja s aktivnijim
oblikom uestvovanja je izuzetno naporno. Istraiva, naime, stalno naporedno troi svoju radnu energiju na preuzetu drutvenu ulogu u ispitivanoj
sredini i na istraivanje (beleenje, sreivanje i analizu prikupljenih
podataka). Za ovaj vrlo obiman deo istraivakog posla preostaje mu samo
slobodno vreme. Posmatranje rada jedne grupe studenata, koji su se na
radnoj akciji nalazili u ulozi uesnika-posmatraa, pokazalo je da samo
natproseno fiziki i psihiki izdrljivi i predani ispitivai mogu trajnije
izdrati napore intenzivnog posmatranja s uestvovanjem. Moda su upravo
ove raznovrsne tekoe glavni razlog to se u svetu relativno

355
mali broj istraivaa odluuje za ovaj nain istraivanja, i pored njegovih
nesumnjivih naunih prednosti.
Pored ovih optih, svaki od navedenih oblika ili tipova
posmatranja s uestvovanjem ima svoje posebne tekoe.'Neke od njih su
izrazito etike prirode, dok su druge preteno tehnike; naime, pojedini
oblici posmatranja s uestvovanjem su u razliitoj meri podesni za
prikupljanje sistematskih izvornih podataka. Pre svega, posmatranje u ulozi
potpunog uesnika je granini sluaj naunog posmatranja i moe se u nauci
koristiti samo pod odreenim uslovima, jer se inae kri osnovno etiko
naelo naunog istraivanja prema kome se izvorni podaci mogu prikupljati
samo na osnovu dobrovoljne saradnje ispitivane sredine. U ovom obliku
posmatranja je sadrana obmana, koja se, dodue, moe na vreme otkloniti
ako se kasnije ljudima saopti prethodno u tajnosti uvana uloga posmatraa
i dobije njihov pristanak za upotrebu i objavljivanje prikupljenih podataka.
Ako se to ne uini, ovaj oblik posmatranja se mora iskljuiti iz naunih
postupaka. On je teorijski koristan (1) u eksperimentalnim ispitivanjima kad
je za ouvanje normalnosti eksperimentalne situacije presudno da se
eksperiment ne primeti i (2) kao sredstvo za prodiranje u izvesne vrlo
zatvorene drutvene grupe, koje nastoje da to vie ogranie javnost svog
delovanja, na primer, grupe kriminalaca, neke iskljuive verske sekte,
izrazito zatvorene drutvene klike, ilegalne politike grupe, grupe seksualnih
zastranjivaa i sl. U ovakve grupe je izvanredno teko ui. Da bi se odrale,
one moraju da svoje lanstvo podvrgnu vrlo strogom, reimu kontrole i stoga
nastoje da u to veoj meri kontroliu celokupan ivot svog lanstva. Zatim
ove grupe zahte-vaju vatreno krtenje" svakog svog novog lana, i postavlja
se pitanje da li istraiva koji je radi prouavanja uao u neku ovakvu grupu
moe u njoj da opstane, a da pri tom sauva svoje ljudsko dostojanstvo i
moralni integritet.
Posmatranje u ulozi potpunog uesnika moe se prime-niti i na
prouavanje nekih drutvenih organizacija koje se bave javnom, legalnom
delatnou, ak delatnou koja bi morala biti potpuno javna, ali koje ipak iz
bilo kojih razloga ne dozvoljavaju da se njihov rad nauno ispituje. Nekad
ovakva zabrana moe biti i sasvim proizvoljna; na primer kad direktor ili
upravni odbor nekog preduzea ne dozvoljavaju da se ono nauno prouava.
U takvoj situaciji, radi otklanjanja ove drutvene prepreke, istraiva se
mce zaposlili u preduzeu i ispitivati ga a da se u njemu o tome nita ne
zna. Ipak ni u tom sluaju ne treba u naune svrhe koristiti ovaj oblik
posmatranja, poto se on protivi osnovnim etikim naelima na kojima
poiva odnos nauke i prouavane sredine.

356
Meutim, posmatranje u ulozi potpunog uesnika se javlja i na jedan
sasvim drugi nain, u obliku memoarske literature. Neposredni
uesnici nekih prolih dogaaja saoptavaju javnosti mnoge
pojedinosti svog aktivnog uestvovanja u odreenim oblicima
drutvenog ivota. Ovoj memoarskoj literaturi nauka u prolosti
duguje mnoga svoja znaajna saznanja. Treba oekivati da e, s
obzirom na podizanje naune kulture raznih rukovodeih grupa u
drutvu, u budunosti memoarski radovi biti nauno jo korisniji.
Naravno, kad cilj memoara nije samoopravdanje i samouzdizanje.
Piui u naunom duhu svoje memoare ljudi iz prakse na odreen
nain ispunjavaju svoj dug prema nauci. Zahvaljujui svojoj
praktinoj funkciji oni su esto bili u daleko povoljnijem stanju od
profesionalnog naunika da posmatraju razne drutvene delatnosti,
odnose i procese u njihovom toku. Ono to naunik esto moe
prouavati samo retrospektivno, na osnovu istorijskih izvora ili
seanja neposrednih uesnika, pisac memoara je video kako nastaje.
Ali i prilikom objavljivanja mmoara javljahu se krupni etiki
problemi, naroito kad se oni objavljuju dok su jo ivi ostali
uesnici, ili dok se njihov sadraj jo smatra drutvenom tajnom.
Za profesionalne naunike su nesumnjivo najvrednija dva
druga tipa posmatranja s uestvovanjem u kojima se ono obavi i a u
ulozi uesnika posmatraa i posmatraa-uesnika. Kao to je
reeno, u oba sluaja ispitivana sredina zna za posmatranje, samo to
je u prvom tipu posmatra daleko vre vezan za neku preuzetu
praktinu ulogu. On se, na primer, zaposlio u fabrici i dobij a za to
platu. Premda je njegova istraivaka uloga poznata, posmatra ne
moe radi posmatranja nekih pojava da za vreme rada naputa svoje
radno mesto. Moglo bi se rei da je za vreme obavljanja preuzete
drutvene uloge posmatranje vezano uz utvrenu osmatranicu, koja
se ne moe po volji pomerati i menjati. Ovaj odnos je u ulozi
posmatraa-uesnika mnogo gipkiji. Posmatra ne preuzima stalno ni
jednu p-aktinu ulogu, nego na amaterskoj osnovi obavlja
razne uloge jer smatra da e biti u povoljnijim uslovima da posmatra
normalno stanje neke drutvene situacije ako se u nju ukljui kao
uesnik. Ovaj tip drutvenog odnosa u kome preovladava
posmatraka uloga daleko je podesniji za prikupljanje sistematinih
izvornih podataka. Posmatra moe da se slobodnije kree u
odreenom drutvenom prostoru i stoga se poveavaju izgledi da e
se on u odreenim trenucima nai tamo gde se u to vreme zbiva
neto znaajno za istraivanje. Sem toga, u ovom obliku posmatranja
istraiva ima vie mogunosti da belei svoja zapaanja u toku rada,
poto je manje zauzet neposrednim zadacima

357
trajno preuzete uloge. Uloga posmatraa-uesnika je. dakle,
najelastiniji oblik posmatranja s uestvovanjem
i najprikladniji za
postizanje sistematinih izvornih podataka.8)
3.

TEKOE POSTIZANJA SISTEMATINOSTI

POSMATRANJA
Miljenja koja se esto uju da je posmatranjem izvanredno
teko, ak nemoguno izgraditi sistematsku iskustvenu evidenciju za
prouavanje veine sociolokih problema svakako nisu sasvim
neosnovana. Poto je ve istaknuto naelo komplementarne upotrebe
razliitih postupaka u prikupljanju iskustvenih podataka, oigledno je
da se pretpostavlja da se posmatranjem mogu uspeno reavati samo
odreeni istraivaki zadaci. Ali, kako se isticanjem nesistematinosti
posmatranja obino opravdava ograniavanje njegove metodoloke
vrednosti, treba ire razmotriti ovaj problem da bi se pokazalo u emu
se sastoje stvarne tekoe sistematinog sociolokog posmatranja i ta
je u cilju njihovog smanjivanja ve postignuto.
Najee se metodoloka vrednost sociolokog posmatranja
suava time to se ono shvata samo kao nain proirivanja primarnog
istraivakog iskustva i kao stalan izvor ideja i naslu-ivanja. Na
poetku ovog poglavlja je naglaena vanost ove heuristike uloge
posmatranja. Ali, ako se posmatranje svede na tu ulogu, metodologija
moe da iznese samo neke sugestije o tome na koji nain sociolog
treba da posmatranjem stalno proiruje svoje lino iskustvo o drutvu.
Za sociologa je neobino vano da se kree po svim delovima
drutvenog prostora i trudi da podjednako upozna najrazliitije
drutvene slojeve i drutvene grupe; da podjednako dobro poznaje
selo kao i razne gradske slojeve; da nastoji da to bolje upozna
pokrajinske osobenosti drutvene organizacije i kulture. U cilju jo
vee konkretizacije ovog opteg naela moglo bi se rei, na primer,
da sociolog treba, bez obzira na sredstva, da putuje i prvim i drugim
razredom, i brzim meunarodnim i lokalnim prugama, jer se publika
8

) Termin posmatranja s uestvovanjem upotrebio je prvi E. C. Lindeman u

svojoj knjizi Social Discovery (1933). Vid. i J. J. Hader, ,E. C. Lineman, Dynamic
Social Research, Kegan Paul, Trench, Trub-ner, New York, 1933, p. 147161. Od
brojnih radova o ovom
obliku posmatranja treba pomenuti, pored Dankerove knjige
navedene u prim. 7), W. F. Whyte, Street Corner Society, 2nd ed., University of
Chicago Press, 1955, Appendix; F. Kluckhohn, Die Methode der teilnehmenden
Beobachtung, u knjizi R. Konig, Beobachtung und Experiment, S. 97128.

358
brzih meunarodnih i lokalnih vozova prilino razlikuje; da le-tuje
u raznim krajevima i u razliitim tipovima odmaralita (ukoliko mu
to dozvoljavaju objektivne mogunosti); studentima sociologije se
savetuje da za vreme studija upoznaju svoje kolege sa raznih
fakulteta, jer mnoge karakteristine osobine raznih drutvenoprofesionalnih grupa poinju da se oblikuju ve za vreme
studiranja, itd. itd. Naroito je, meutim, vano da sociolog stalnim
neposrednim dodirom sa stvarnou proiruje svoje primarno
iskustvo na onom podruju za koje se posebno interesuje i koje
neposrednije istrauje.
Ali, ako bi se posmatranje svelo na ovu heuristiku ulogu,
ono bi ostalo vrlo nerazvijen oblik naunog prikupljanja podataka.
Jer, kao to je ve vie puta istaknuto, u nauci nije dovoljno doi do
nekih originalnih ideja, nego te ideje, koje se obino jave kao
nasluivanja, treba i dokazati i na taj nain pretvoriti ih u nauna
otkria. Dokazivanje je neizvodljivo bez sistematskih izvornih
podataka. Zbog toga se ve prilino dugo javlja tenja da se ire
razvijaju sistematske mogunosti posmatranja, ne samo u
eksperimentalnim ili u kvazieksperimentalnim uslovima, nego da se
sistematizuje posmatranje sloenih drutvenih pojava u njihovom
prirodnom toku. Treba odmah rei da se, i pored izvesnih uspeha, u
tom pogledu manje napredovalo nego u razvijanju sistematinosti
drugih postupaka za prikupljanje podataka, a u prvom redu ankete.
Jedan od razloga je to nekoliko gotovo imanentnih osobina
posmatranja znatno oteavaju postizanje njegove sistematinosti.
(1) Prva od tih osobina sastoji se u ogranienosti opaajnog polja. Pomou simbolikog optenja, govorom i pismom,
moe se razmenjivati iskustvo koje se odnosi na prostorno i
vremenski vrlo udaljene dogaaje. U razgovoru od nekoliko asova
mogu se od nekog ispitanika dobiti najvaniji podaci iz njegove
biografije. Prikupljanja podataka pomou posmatranja se sastoji od
niza pojedinanih opaajnih delova, iji je sadraj uslovljen realnim
tokom odreenih zbivanja i upravo se tei da posmatranje to
manje menja spontani tok posmatranih
dogaaja.
(2) Proces opaanja je zatim potpuno podreen spontanom
ritmu dogaaja. U govornom optenju se moe uticati da
sagovornik donekle uskladi brzinu iznoenja svojih odgovora s
mogunostima njihovog razumevanja i beleenje. U toku r?zgovora mogu se postavljati dopunska pitanja radi razjanjenja
nejasnih delova u prethodnim ispitanikovim iskazima. E^men-tarni
opaajni delovi posmatranja, meutim, zavise potpuno od brzine
koiom se posmatrani dogaaji deavaju, a uz to su razni dogaaji
koje treba posmatrati u razliitoj meri sloeni. Obim istovremenog
opaanja razliitih iskustvenih sadraja, kao i

359
mogunost njihovog pamenja i registrovanja su ogranieni. Zbog
ogranienosti opaajnog polja i mogunosti registrovanja opaaj nih
podataka posmatranje je u praktinom ivotu uvek vrlo selektivno.
Ono se rukovodi odreenim praktinim ciljevima i potrebama. U
naunom posmatranju, koje je takoe selektivno, ograniena
mogunost opaanja ponekad ne dozvoljava da se prikupe sva
potrebna obavetenja na odreenom nivou sistematinosti i
preciznosti.
Neka se pretpostavi, na primer, da se u nekoj lokalnoj zajednici
ispituje koliko na neposredne drutvene odnose meu pojedincima
utie njihova pripadnost razliitim drutvenim slojevima a koliko
srodnike veze, i da se radi ispitivanja ovih odnosa meu omladinom
posmatra, izmeu ostalog, ponaanje na igran-kama. Ako se na nekoj
igranci nalazi omladinska grupa od oko stotinu lica ujednaenog
polnog sastava, i ako se igraju okretne igre, teko da e jedan
posmatra moi da utvrdi sastav svih parova u svakoj igri. Naravno
da podaci o sastavu parova koji zajedno igraju u pojedinim igrama
nisu ni iz daleka dovoljna opaajna osnovica o onome ta se zbiva na
igranci, a moe da bude relevantno za ispitivanje postavljenog
problema, ve bi bio koristan jo itav niz drugih podataka koji se
mogu dobiti posmatranjem. Primer pokazuje kako su u sloenoj i
dinaminoj situaciji ograniene mogunosti da se posmatranjem dce
do sistematskih izvornih obavetenja. Brzina posmatranih procesa i
njihova sloenost znatno oteavaju preciznost i sistematinost opisa
na osnovu posmatranja, i usled toga se opis esto svodi na nedovoljno
odreen opti posmatraev utisak. Pouzdanost ovakvih utisaka je
mala, tj. dva nezavisna posmatraa mogu, posmatrajui istu sloenu
pojavu, ne samo zapaziti i zapamtiti razliite pojedinosti nego i stei
razliit opti utisak. (3) Postizanje sistematinosti posmatranja
oteava, zatim, vrlo razliita pravilnost raznih drutvenih pojava. to
je neka drutvena pojava manje regularna, tee se unapred pripremiti
za njeno posmatranje i na vreme zauzeti najpogodniji poloaj. Zbog
toga neregularne i izuzetne podave najvie izmiu sistematskom
posmatranju, ak i kada spadaju u potpuno javno drutveno
ponaanje. to za sistematsko nauno posmat anie znai mogunost
blagovremenog predvianja kada e se i gde desiti odreena izuzetna
pojava i temeljita priprema za posmatranje, najbolje pokazuje primer
astronomije. Razne retke i izuzetne nebeske pojave mogu se s
velikom preciznou predvideti . i unapred se stvaraju programi
njihovog posmatranja s razliitih najpovoljnijih taaka na Zemlji. U
drutvu je mogunost predvianja raznih neregularnih i obino reih,
ali teorijski esto izuzetno znaajnih, poiava mnogo manja i one stoga
vie izmiu sistematskom sociolokom posmatranju. Mnogo je lake

361
360
predvideti, na primer, ta e se idueg dana desiti u odelenju neke
fabrike ili u nekoj koli za vreme asa, nego ta e se desiti u
slobodnom vremenu u kolskim hodnicima i dvoritu, u fabrikom
klubu, ili ta e se nekog dana desiti na etalitu, nekoj kafani ili
nekom drugom mestu u naselju. Zbog toga posmatra ne moe sa
sigurnou da oceni gde je najkorisnije da se nae u odreenom
trenutku.
Ako se vreme i mesto nekog budueg drutvenog dogaaja mogu
predvideti, moe se organizovati njegovo sistematsko posmatranje
ukoliko se raspolae potrebnim brojem posmatra-a. Neka kao primer
poslui posmatranje ponaanja metana iz , nekog prouavanog sela na
lokalnom tritu. Poto su pijani dani u susednim mestima poznati,
moe se vrlo tano posma-trati odlazak metana i zatim njihovo
ponaanje na samom tritu da bi se utvrdilo zbog ega su pojedinci
doli; koliko ih je dolo da stvarno trguje; koliko da se samo obaveste o
stanju na tritu; a koliko iz ostalih, neekonomskih drutvenih razloga,
na primer, da bi se videli s poznanicima iz drugih mesta i si. Meutim,
ne moe se predvideti kad e se u selu desiti neka prepirka ili tua, kad
e izbiti poar i si. Posmatranje ovakvih izuzetnih dogaaja moe biti
vrlo korisno jer se u njima mogu jasno ispoljiti neki latentni drutveni
odnosi. Na izrazitijim otvorenim sukobima se obino najjasnje vidi
postojea polarizacija u prouavanoj drutvenoj zajednici ili nekom
njenom uem delu. Posmatranjem poara ili neke druge opasnosti moe
se opet videti kako zajednica kolektivno priskae u pomo nekom
svom neposredno ugroenom lanu. Uopte se u mnogim izuzetnim
pojavama, naroito eruptivnim i akutnim, neki drutveni odnos i
kolektivna osobina pojavljuju s neuobiajenom snagom, i stoga se
njihovo posmatranje u takvim situacijama moe uporediti s
posmatranjem pomou poveala. Otuda potie nauna zanimljivost
izuzetnih pojava, ali i teta to one, poto veinom nisu vre
ukljuene u regularni tok drutvenog ivota, ee izmiu naunom
posmatranju jer se ne mogu blagovremeno predvideti. (4) Sve
pomenute tekoe u postizanju sistematinosti posmatranja proizilaze
iz njegovih imanentnih osobina i prirode odreenih drutvenih pojava i
drutvenih procesa. To su, dakle, tekoe objektivnog karaktera. Ali
postizanje vee sistematinosti sociolokog posmatranja oteavaju i
izvesni teorijsko-metoo-loki nedostaci, tj. tekoe naune prirode.
Ovo je metodoloki posebno vano, jer se pronalaenjem boljih
naunih re'_>nja mnogi sadanji nedostaci posmatranja mogu znatno
smanjiti. Mnogi metodoloki problemi naunog sociolokog
posmatranja su nedovoljno proueni upravo zato to se posmatranju
nije pridavao znaaj koji ono nesumnjivo zasluuje. U prvom redu
klasifikacijski sistemi za razvrstavanje podataka koji se o raznim

drutvenim pojavama mogu dobiti posmatranjem nisu dovoljno

razraeni. Operacionalne definicije pojmova pomou kojih se
prikupljaju iskustveni podaci o raznim drutvenim pojavama ee se
i pretenije zasnivaju na verbalnim obavetenjima, nego na njihovim
opaajnim pokazateljima. Druga slabost se sastoji u tome to nije
poklonjena dovoljna panja kretanju po-smatraa u vremenu i
drutvenom prostoru, koje treba da obez-bedi sistematinost
podataka. Oigledno je da se sve u sloenim drutvenim uslovima ne
moe posmatrati, ak ni kad u posmatranju uestvuje vea grupa
posmatraa. Posmatranje se, stoga, mora ograniiti na odreene
vremensko-prostorne i sadrajne iseke, ali u metodologiji
sociolokih istraivanja ima malo radova o tome kako treba stvarati
ove iseke da bi se obezbedila sistematinost prikupljenih podataka.
Naroito treba naglasiti da je za poveanje sistematinosti
posmatranja potrebno razviti metod stvaranja uzoraka u vremenu.
Ve vie puta je istaknuto da je posmatranje vrlo spor nain
prikupljanja podataka i da ono mora due da traje. Ako neki
istraiva, ispitujui godinu ili vie dana odreeno selo ili fabriku,
eli da znatan deo iskustvene evidencije izgradi pomou posmatranja,
on mora na neki nain resiti problem statistikog odreivanja toka
posmatranja kako bi sa to vie sistema stvarao iseke u itavom
jednogodinjem vremenskom rasponu. Ove kritike napomene ne
znae da nisu ostvareni izvesni znaajni uspesi u nastojanju da se
posmatranje uini sistematinijim.
4.

POKUAJ DA SE POVEA SISTEMATINOST

POSMATRANJA MALIH GRUPA
Najvie je do sada u tom pogledu postignuto u posmatranju
malih grupa i pojedinaca, koji u eksperimentalnim ili prirodnim
uslovima obavljaju odreene delatnosti. Jasno odreen predmet
posmatranja i njegove nevelike razmere olakale su pronalaenje
reenja koja poveavaju sistematinost posmatranja, jer se njegov tok
moe metodinije organizovati, a stvorene su i razne vie ili manje
sistematske klasifikacije za sreivanje dobij enih podataka. Delokrug
naune primene ove vrste posmatranja je dosta irok. Mnogobrojne u
drutvenom pogledu znaajne funkcije obavljaju razna tela koja su
po svom sastavu manje grupe. Ovakve g upe se pojavljuju kao
elementarne kolektivne jedinice u raznim granama drutvene
organizacije rada, a i mnogobrojne kljune odluke u sistemu
drutvene organizacije pripremaju i donose stalna ili privremena, radi
resa-

362

vanja nekog zadatka obrazovana, drutvena tela koja su po svojoj

veliini takoe manje grupe. Premda nain rada razliitih grupa zavisi
od osobenog karaktera njihovih zadataka, ipak razvijanje opteg
postupka pcsmatranja delatnosti malih grupa moe da znatno olaka i
unapredi njihovo piouavanje. Opti postupak se, naime, prilagoava
osobenim karakteristikama pojedinih tipova malih grupa.
Da bi italac dobio predstavu o pokuajima sistematskog
posmatranja malih grupa i pojedinaca koji obavljaju odreene
drutvene uloge, iznee se glavne osobine nekoliko poznatijih sistema.
Vie pojedinosti o tome moe se nai u literaturi koja e biti navedena.
(a) Bejlsov (Bales) sistem posmatranja malih grupa.
Najpoznatiji sistem za posmatranje delatnosti malih grupa izgradio je
ameriki sociolog Robert Bejls. Sistem je nastao9 kao rezultat
dugotrajnog eksperimentalog prouavanja malih grupa. ) On se sastoji
iz klasifikacijske sheme za razvrstavanje podataka i naina
posmatranja. U svom izvornom obliku nain posmatranja je prilagoen
eksperimentalnim uslovima, dok je klasifikacijska shema ire
primenljiva. Klasifikacijska shema prola je kroz vie faza; u nekima
od njih ona je imala znatno vei broj jedinica (ak do 85), to znai da
se morala znatno razlikovati od svog sadanjeg oblika u kome se
podaci razvrstavaju u svega 12 kategorija. (Vidi shemu).
Bejlsov sistem se zasniva na posmatranju svih oblika
ponaanja, a ne samo verbalnog, svakog pojedinog lana grupe, pri
emu se, kao to se vidi iz sheme, ponaanja razvrstavaju u 12 dosta
apstraktnih klasifikacijskih jedinica, to zm.i da se od posmatraa
zahteva znatna sposobnost tumaenja smisla razliitih oblika
ponaanja. A poto se posmatraju vrlo sitni vremenski iseci,
posmatraeva sposobnost tumaenja mora da bude udruena s vrlo
brzim reagovanjem.
Klasifikacijski sistem sa ovako uoptenim jedinicama
oigledno nema elementarno opisne ciljeve i mora polaziti od nekih
teorijskih pretpostavki o iniocima koji utiu na delatnost malih grupa
kada one treba da rese odreen zadatak. Paljivija analiza
klasifikacijske sheme e lako otkriti te pretpostavke. Zato e one biti
sasvim ukratko iznete. Pretpostavljeno je da grupa koja se nalazi pred
nekim zadatkom mora najpre nastojati da zadatak to jasnije postavi, i
zatim da razvije zajedniko vrednosno stanovite s koga e traiH
negovo reenje. U tu svrhu je potrebno imati saglasnost o ciljevima
koji se ele postii i izabrati jedan od mogunih naina njihovog
ostvariva9
) Pored radova navedenih u prim. 4), dosta podataka o razvoju Bejlsovog
sistema ima u knjizi J. Madge, The Crigins of Scientific Socio-logy, The Free Press,
Glencoe, 111., 1962, eh. 12.

363
STANDARDNA BEJLSOVA KLASIFIKACIJSKA SHEMA PONAANJA

364
365

nja. Istovremeno, da bi uspeno delovala, grupa se mora brinuti o

svojoj unutranjoj integraciji, mora nastojati da kontrolie unutranje
izvore napetosti koji bi mogli da umanje njenu sposobnost za
kolektivno delovanje i uopte nastojati da emotivna klima i meusobni
odnosi budu to povoljniji za rad.
Polazei od tih pretpostavki klasifikacijski sistem je podeljen
na dva osnovna podruja. Prvo (A i D) se odnosi na ponaanja od kojih
zavisi jedinstvenost i opta unutranja atmosfera u grupi. Bejls to
podruje naziva drutveno-emotivnim. Sva tri osnovna tipa ponaanja
ove vrste ukljuena su u shemu u pozitivnom i negativnom vidu, tj.
prema tome da li uvruju ili slabe jedinstvenost grupe i njenu
sposobnost da kolektivno reava postavljeni zadatak. Drugo podruje
(B i C) obuhvata ponaanja koja se neposredno cdnose na pronalaenje
reenja postavljenog zadataka. Podela ovog podruja na dva analogna
dela izvedena je prema tome da li se nekim ponaanjem aktivno utie
da grupa na odreen nain postavi i resi zadatak ili se njime tei
izazvati aktivniji oblik ponaanja. estolano r rala-njavanje sheme,
prikazano s njene desne strane, ide jedan ko ak dalje u odreivanju
funkcionalnog znaenja pojedinih vrsta ponaanja. Ono jo jasnije
pokazuje kako se svaki tip ponaanja uzima u dva suprotna vida.
Sadraj pojedinih klasifikacijskih grupa vidi se iz sheme. Kako se sva
ponaanja razvrstavaju na vrlo apstraktnom nivou, prema svom
osnovnom funkcionalnom smislu, a ne konkretnom sadraju,
klasifikacrska shema nije podesna za opisivanje konkretnog toka
grupne delatnosti nego samo za ispitivanje nekih unutargrupnih
odnosa. Usled toga ovom nainu posmatranja delatnosti malih grupa
preti velika opasnost od formalizma, ili bar nedovoljnog korienja
svih mogunosti da se u toku posmatranja dobiju potrebna izvorna
obavetenja.
Okolnost da se Bejlsov nain posmatranja razvio u eksperimentalnim prouavanjima malih grupa uticala je na itavu
organizaciju posmatranja. U laboratorijskim uslovima posma-tranje je
organizovano na sledei nain. Grupa od oko 10 lanova, kojoj je
postavljen odreen zadatak, rasporeena je u laboratoriju oko jednog
polukrunog stola. Nasuprot otvorenom delu stola nalazi se pregrada
koja dozvoljava vidljivost samo u jednom pravcu. U prostoriji iza
pregrade se nalaze dva posma-traa koji mogu dobro videti svakog
lana grupe. Pored toga u njoj ima mesta za izvestan broj studenata
koji radi obuavanja prate rad eksperimentalne grupe i posmatraa. Sve
to se govori u laboratoriji snima se pomou mognetofona. Lica koja
uestvuju u eksperimentu obino znaju da se njihovo ponaanje posmatra, ali se smatra da je bolje da posmatrai nisu vidljivi, jer e tako
manje uticati na delatnost grupe. Sistem beleenja po-

dataka je vrlo detaljan, gotovo mikroskopski, jer je jedinica vremena

u kojoj se belee podaci mala. Smatra se da jedan posmatra moe u
toku jednog minuta da registruje 10 do 20 pojedinanih podataka, ili
oko 800 na as. Ovako iscrpno regi-strovanje je izvodljivo jer se
upotrebljava jednostavan nain registrovanja obavetenja. Svaki od
lanova grupe oznaen je jednim brojem, a i svaka grupa ponaanja
iz klasifikacije se takoe brojano oznaava. Na taj nain je
registrovanje podataka vrlo uproeno. Sa svega tri brojke oznaava
se odreeno ponaanje, lan grupe koji se ponaa i lan grupe prema
kome je ponaanje usmereno. Ako je neko ponaanje usmereno
prema itavoj grupi, na primer neki lan neto predlae ili sugerie
itavoj grupi, grupa se oznaava takoe jednom brojkom ili slovom.
Radi daljeg olakanja naina registrovanja podataka, upotrebljavaju
se posebni aparati pomou kojih se na pokretnu traku hartije prenose
brojani znaci. Ovakav nain organizacije posmatranja i
registrovanja podataka moe se ostvariti samo u eksperimentalnim
uslovima, ali on nije neophodan. Ako se povea jedinica vremena za
registrovanje promena i belee samo podaci o celovitijim oblicima
ponaanja, koliina podataka koje treba registrovati mce se znatno
smanjiti, a da oni ne izgube mnogo od svoje analitike vrednosti.
Bejls je izgradio i okvirni nain analize podataka. Kako se
izvorni podaci prikupljaju na vrlo apstraktnom nivou, mogunosti
njihove dalje analize su dosta ograniene. Osnovno analitiko
sredstvo jeste izrada profila o ponaanju grupe kao celine i svakog
pojedinog lana. Sva ponaanja se prema shemi razvrstavaju u 12
grupa i profil grupe se dobija kad se saberu sva pojedinana
ponaanja pojedinanih vrsta i zatim pretvore u procentualnu
strukturu. Profili pojedinih grupa mogu biti vrlo razliiti. Na primer,
profil grupe koja je slono radila imae daleko manji postotak
ponaanja u grupi negativnih drutveno-emotivnih reakcija od grupe
koju su razjedala neka unutranja neslaganja i sukobi. Na isti nain se
stvara i profil ponaanja pojedinih lanova. Za analizu ovih profila su
podjednako potrebne dve procentualne strukture: (1) struktura koja
pokazuje uee pojedinih vrsta ponaanja u ukupnom ponaanju
pojedinca i (2) struktura koja pokazuje uee nekog oblika njegovog
ponaanja u ukupnom broju ponaanja iste vrste itave grupe. Na
primer, u nekoj grupi koja jma 10 lanova registrovano je na
nekoliko sastanaka ukupno 60 predloga o nainu reavanja
postavljenog problema. (Klasifikacijska jedinica br. 4 u shemi). Ako
profil nekog pojedinca pokazuje 10 ponaanja ove vrste, moe se
zakljuiti da je on pokazao natprosenu inicijativnost, poto se proek
kree oko 6. Iz ostalih obavetenja u shemi moe se zakljuiti i kako
su se ostali lanovi i grupa kao celina odno-

366

367

sili prema predlozima i sugestijama ovog lana. Na osnovu brojnih

ispitivanja raznih grupa utvrene su razne pravilnosti u njihovim
profilima, koji na odreen nain prikazuju strukturu unutargrupnih
odnosa. Te rezultate nije potrebno i-e iznositi, poto oni spadaju
u
teoriju malih grupa, a ne u nain posma-tranja njihove delatnosti.10)
(b) Sistematsko posmatranje u oblasti rada. Druga grupa
sistema za posmatranje razvila se u oblasti rada i drugih drutvenih
delatnosti. Ovi sistemi se znatno razlikuju u pogledu stepena svoje
razvijenosti. Sem toga, neki od njih se odnose uglavnom samo na
tehnoloku stranu pojedinih zanimanja. To e se videti na sledea
dva primera. vedski sociolog S. Karlson (Carlson) upotrebio je
prilikom prouavanja delatnosti direktora vedskih pred uzea vrlo
jednostavnu shemu za sreivanje podataka, dobijenih posmatranjem.
Shema ima sledeih devet grupa, koje su daleko manje apstraktne
nego Bejslove: (1) prima obavetenja, (2) sreuje obavetenja, (3)
donosi odluke, (4) potvruje ili ispravlja odluke podreenih
rukovodilaca, (5) izdaje naloge, (6) savetuje objanjava, (7)
nadgleda, (8) izvrava i (9) radi na linom usavravanju. Karlsonova
shema je vrlo jednostavan sistem za ispitivanje raspcdele radnog
vremena na razliite funkcionalne zadatke koji proizilaze iz nekog
zanimanja.
Primer mnogo detaljnije klasifikacije za sreivanje podataka
dobijenih posmatranjem nekih delatnosti, sa izrazito konkretnim
klasifikacijskim grupama, jeste Gestova (Guest) klasifikacija za
posmatranje rada industrijskih poslovoa. Ona ima 17 grupa za vrstu
rada, 8 za mesto gde se rad obavlja, 13 za nain njegovog obavljanja,
18 za dodire poslovoe s pretpostavljenima, predstavnicima
sindikata, drugim poslovoama, radnicima iz vlastite radne grupe, u
7 klasifikacijskih grupa se razvrstavaju podaci o tome ko daje
inicijativu za uspostavljanje pome-nutih meusobnih dodira, a 5
grupa se odnosi na trajanje pojedinog ponaanja. Gestov sistem
posmatranja je mikroskopskog karaktera; vremenska jedinica za
merenje trajanja ponaanja iznosi svega etvrt minuta.11)
Poto se razne klasifikacije znatno razlikuju u pogledu
apstraktnosti svojih kategorija, njihova upotreba zahteva razliitu
strunu spremu posmatraa. Ako je klasifikacija konkret-

nija, mnogo je lake registrovati odreene podatke posmatranja; u

radu s apstraktnijim klasifikacijama, meutim, posmatra mora
prethodno razvrstati opaaj ne podatke u apstraktne kategorije sheme,
to je sloeniji zadatak i trai veu strunost posmatraa. Ipak se u
primeni klasifikacija raznih vrsta postie visoka saglasnost izmeu
nezavisnih posmatraa. Koeficijenti saglasnosti se kreu oko 0,9, to
znai da se moe oekivati da e nezavisni posmatrai u 9/10
sluajeva na istovetan nain razvrstati opaajne podatke. Broj
posmatraa, potreban da bi se po nekoj klasifikacijskoj shemi mogli
sistematski prikupljati podaci, zavisi od razuenosti sistema, veliine
posmatrane .grupe, a i od duine posmatranja. Gotovo mikroskopsko
posmatranje mnogobrojnih pojedinosti u vrlo kratkim vremenskim
intervalima, i s tim povezano obimno beleenje podataka, dovede
posle izvesnog vremena do zamora posmatraa.
Kao to je ve reeno, posmatranja ove vrste mogu dobiti
iroku primenu u sociolokom prouavanju raznih institucionalizovanih oblika drutvenog ivota. Pored prouavanja naina
rada malih grupa i strukture njihovih unutranjih odnosa, to je
takee teorijski vaan zadatak, ovaj nain prikupljanja podataka
moe se korisno upotrebiti za sistematsko prouavanje procesa
pripremanja i donoenja raznih odluka. Mnogobrojne odluke se
pripremaju, donose i razrauju u telima koja su po svom sastavu
manje grupe. Posmatranjem njihovog rada moe se prouavati ko
pokree razmatranje pojedinih pitania; kako se zatim u grupi stvara
idejna osnova za donoenje odluke; ko i kako dalje razrauje
usvojenu idejnu osnovu i pretvara je u razvijenu podlogu za
organizovanje odreenih delatnosti; kako se u grupama koje rade na
nekim zajednikim odlukama usklauju suprotna gledita; kako
grupa koja trajno postoji kontro-lie izvravanje svojih odluka, i si.
Ali, u sociolokom prouavanju ovih procesa treba dobro
poznavati ceo sistem organizacije u kome se obrazuju i do-br'aju
odreene funkcije tela koja donose neke odluke ili ih struno
razrauju, odnosno kontroliu njihovo istraivanje. U razvijenijimoblicima organizacije ovaj mehanizam je obino prilino sloen i
pojedina njegova tela imaju razliite kompetencije i funkcije. Svako
cd ovih tela uestvuje u pokretanju, razradi i donoenju neke odluke
u skladu sa svojim optim i specifinim (sa stanovita odreene
odluke) kompetencijama. Cesto se deava da se odluka iznese pred
forum kon je kompetentan da je donese u svom ve gotovo
konanom obliku, na ijem je stvaranju prethodno saraivalo vie
tela. Ako bi se prouavanje ograniilo na ove odluujue forume, na
primer, rad radnikog saveta u nekom preduzeu ili saveta neke
ustanove, ostale bi nedovoljno proueno mnogobrojne faze njenog
stvaranja u ko-

10
) Postoje i drugi sistemi za posmatranje malih grupa koji su dosta slini
Bejlsovom. Vid. R. W. Heyns, A. F. Zander, Observation of Group Behaviour, u
knjizi L. Festinger, D. Katz (eds.), Research Methods in Behavioral Sciences, The
Dryden Press, New York, 1953, eh. IX.
") R. H. Guest, Categories of Fvents in Field Observation, Uy knjizi R. N.
Adams, J. J. Preis (eds.), Human Organization Research, The Dorsey Press,
Homewood, 111., 1960, eh. XVIII.

368

369

jima se obino mogu izrazitije videti razliiti interesi, grupni

odnosi i shvatanja. Opte pravilo sociolokog prouavanja ma
koje vrste malih grupa koje nisu stvorene radi eksperimentisanja, nego su nastale u stvarnom drutvenom ivotu, jeste da se
sve to se deava na njihovim sastancima ne posmatra izolovano
iz irih drutvenih uslova u kojima se grupe nalaze. Neke grupe
imaju prema tim uslovima vie a neke manje samostalnosti, ali
ni jedan nije od njih nezavisna. Izvangrupni inioci utiu na
najrazliitije naine i na sam rad grupe. Poloaj pojedinih la
nova u grupi zavisi u velikoj meri od njihovog opteg dru
tvenog poloaja, kao i poloaja u odreenoj grani drutvene
organizacije. Spremnost grupe da prihvati sugestiju nekog svog
lana zavisie esto vie od toga to i koga taj lan izvan grupe
predstavlja, nego od sadraja sugestije; naroito ako grupa u
donoenju svoje odluke nije nezavisna, ili joj je za ostvarivanje
odreene sugestije neophodna spoljna podrka i pomo. Ukratko,
ako se ne poznaje ceo institucionalni sistem u kome neka grupa
nastaje i deluje nego se njena delatnost izolovano prouava,
ostaju nezapaeni mnogi bitni socioloki inioci koji utiu na
grupu. Ovo opte pravilo vai u jo veoj meri kad je proua
vana grupa deo ili specijalizovani organ nekog organizovanog
ireg sistema.
**
Valja napomenuti da se sline klasifikacijske sheme mogu
upotrebiti kad se neka grupa prouava posredno na osnovu zapisnika;
stenografskih beleaka, magnetogramskih snimaka i si. Mora se
oekivati da e u tim sluajevima izvorna oba-vetenja biti manje
potpuna i sistematina od obavetenja dobij enih sistematskim
posmatranjem. Ipak ona mogu biti vrlo korisna za prouavanje niza
naunih problema, jer se rad mnogih znaajnih drutvenih tela ne
moe nauno posmatrati u svom toku.
Drugo podruje o kome se izvorni podaci mogu vrlo
uspeno prikupljati sistematskim posmatranjem jeste profesionalni
sadraj raznih zanimanja u podeli rada. Naravno, nisu sva zanimanja
podjednako pristupana posmatranju. to u nekom zanimanju ima
vie elemenata koji ulaze u oblast poverlji-vih i tajnih ili privatnih
drutvenih ponaanja i obavetenia. ono je manje pristupano
posmatranju. Ipak, osnovna profesionalna delatnost najveeg dela
zanimanja je javnog karaktera i sistematskim posmatranjem lica koja
ih obavljaju moe se dobiti dosta verna slika teine, sloenosti i
komplikacija koje se javljaju u raznim zanimanjima. Ali da bi ovaj
nain prouavanja doneo socioloki dublja obavetenja, posmatra
treba da dobro poznaje optedrutvene institucionalne norme, koje
vae za odreeno zanimanje, i njihove specifine konkretizacije u
odreenom tipu preduzea i ustanove. Ali pored toga vrlo je kori-

sno da posmatra zna i kako lica koja obavljaju odreena zanimanja i

njihova neposredna okolina tumae optedrutvene i ue "kolektivne
norme. Jer esto se izvorni smisao drutvenih normi i njegovo
tumaenje u odreenoj sredini dosta razlikuje. Oficijelne i
neoficijelne norme mogu se stoga nalaziti u prilinom raskoraku, a
da se to ne osea kao krenje drutvenih normi. Posmatrau koji
poznaje ove razliite normativne aspekte profesionalnog ponaanja
bie razumljiviji smisao raznih po-smatranih postupaka i ponaanja.
Sem toga, on je u tom sluaju u stanju da na cei oviti j i nain sagleda
u kakvom odnosu se nalaze normativni i faktiki sadraj posmatranih
zanimanja.
5.

NASTOJANJA DA SE SISTEMATIZUJU
KOMPLEKSNIJI OBLICI SOCIOLOKOG
POSMATRANJA
Tenja da se povea sistematinost izvornih podataka nije
ograniena na posmatranje malih grupa i vrsto institucionalizovanih oblika ponaanja pojedinaca, nego se, uporedo s tim,
javljaju pokuaji sistematizacije kompleksnijih oblika posma-tranja.
Prilikom opteg razmatranja sistematinosti izvornih podataka
istaknuta je uloga koju u tom pogledu imaju jasno postavljeni i
operacionalno razraeni teorijski ciljevi istraivanja, na osnovu kojih
se moe unapred zakljuiti koja su iskustvena obavetenja potrebna.
Meutim, u prikupljanju podataka pomou kompleksnijih oblika
posmatranja, nain povezivanja prikupljanja podataka s teorijom
mora se dosta izrazito modifiko-vati da bi se prilagodio ovom vrlo
osobenom istraivakom postupku. Razlozi e se lake razumeti ako
se najp-e iznesu dve osnovne osobine kompleksnog posmatranja. (1)
Pomou njega se obino prouava neki sloeniji drutveni oblik, na
primer. selo, gradska etvrt, preduzee, ustanova i slino, i (2)
posmatranje obino traje due vremena, poto se nastoji da se izgradi
kompleksna iskustvena evidencija o predmetu prouavanja, a ne
samo da se stekne opti utisak. Teorijski elementi, naravno, moraju
usmeravati i ovakva istraivanja; u protivnom sluaju se ne moe
izbei njihova neodreena opisna rasplinutost. Ipak, problemski
sadraj u ovim istraivanjima moe ak i mora. biti znatno manje
definitivno formulisan pre poetka prikupljanja, nego u
istraivanjima u kojima se izvorni podaci prikupljaju u kratkom
vremenskom preseku. Na primer, u anketi, gde je prikupljanje
podataka ogranieno na jedan odreeni moment, moraju se, pre nego
to ona pone, resiti svi problemi sadraja

370

i naina prikupljanja. Sistematinost iskustvene evidencije zavisi

presudno od tih pripremnih radova. Analiza, naime, poinje kad su
svi podaci ve prikupljeni i mora da se kree u njihovom okviru. U
istraivanjima koja se zasnivaju na kompleksnom posmatranju
sistematska iskustvena evidencija je rezultat dugotrajnijeg procesa u
kome se nastoji da se postepeno doe do sve obuhvatnijih i
potpunijih podataka o konkretnom sloenom drutvenom obliku koji
se prouava. Teorijska osnova istraivanja ne mora pre poetka rada
na terenu biti pretvorena u sistematski sadrinski okvir posmatranja.
Teorijski momenti ukazuju samo osnovne pravce u kojima treba
usmeriti posma-tranje. U prvom neposrednom dodiru s predmetom
istraivanja moe se o njemu stei samo opti poetni utisak, koji se
zatim u raznim pravcima proiruje u zavisnosti od istraivakih ciljeva, ali i od stanja u kome se nalazi posmatrani drutveni oblik i
promena to se u njemu deavaju u toku vremena. Ovo je sasvim u
skladu sa ranije iznetim gleditem da se posmatranje, kao poseban
oblik prikupljanja podataka, uklapa u spontani tok posmatranih
pojava.
U ovom nainu prikupljanja podataka su svakako sadrane
vrlo velike opasnosti da se ono pretvori u hroniarsko opisivanje
pojava i da se ne izgradi sistematska iskustvena evidencije za
teorijsko prouavanje nekih problema. Bitna pretpostavka postizanja
ovog drugog cilja jeste da itav tok prikupljanja podataka prati vrlo
aktivna sekvencijalna analiza. U ovim istraivanjima analiza ne
poinje poto je prethodno stvorena izvorna graa. S obzirom da
proces prikupljanja podataka traje dugo, i nuhova analiza se odvija u
etapama, u izvesnom smislu skokovito. im je istraiva stekao prvi
opti utisak o prouavanoj sredini, on treba da taj utisak svestrano
analizira da bi mogao da oceni da li je ona prikladna za prouavanje
odreenog problema i, ako jeste, kako treba organizo-vati
prikupljanje podataka u narednom periodu. I kasnije, u raznim
momentima istraivanja, istraiva mora rezimirati podatke do kojih
je ve doao da bi svaka naredna etapa prikupljanja bila to bolje
ukljuena u vremenski trajan, ali ipak smi-saono celovit tok stvaranja
iskustvene evidencije. Naroito pri tome treba podvui da se zadatak
sekvencijalne analize ne iscrpljuje poreenjem ve prikupljenih
podataka sa idealnom iskustvenom evidencijom koja je potrebna za
prouavanje problema to su formulisani pre poetka terenskog rada.
Paljivo prouavanje iskustava steenih u dugotrajnijem dodiru s
predmetom prouavanja moe da unese znatnije izmene u prvobitni
plan istraivanja, pa ak i da istraivanje usmeri u novom pravcu. Ne
sme se, naime, zaboraviti da sve konkretne drutvene sredine nisu
podjednako prikladne za prouavanje raznih naunih

371
problema. Ako se, stoga, u toku prouavanja neke sredine naie na
neki nauno zanimljiv problem ili za tu sredinu (selo, predu-zee)
karakteristian odnos ili stanje, ije prouavanje nije bilo predvieno
prvobitnim okvirnim planom istraivanja, proirenje ili ak
preorijentisanje istraivanja u novom pravcu moe da bude znaajan
doprinos sekvencijalne analize.
iri zakljuak koji se moe izvesti iz prethodnog razmatranja predstavlja kritiku uproenih shvatanja o nainu stvaranja
plana istraivanja. Prema tim shvatanjima plan istraivanja se sastoji
od sledeeg niza vremenskih sukcesivnih radnji: (1) postavljanja
problema, (2) razrade hipoteza, 13) operacio-nalizovanja hipoteza, 4)
stvaranja instrumenata za prikupljanje podataka (5) prikupljanja i
sreivanja podataka, i konano (6) analize podataka radi
proveravanja postavljenih hipoteza. Tok istraivanja u kojima se
izvorni podaci prikupljaju duim po-smatranjem ne odgovara ni
izdaleka gornjoj shemi. Naravno i u tim se istraivanjima ve na
poetku postavljaju izvesni opti ciljevi, i one polaze od nekih
teorijskih pretpostavki; ali ti ciljevi i pretpostavke slue vie kao
ideje-vodilje, nego kao do pojedinosti izgraen okvir itavog
posmatranja. Polazei od osnovnog problema i svoje opte naune
kulture, istraiva se stalno suoava s prouavanom stvarnosti i mora
rezultate tog suoavanja paljivo da analizira. U slinom se poloaju
nalazi i istoriar. I on. pre nego to pone da prouava neki istorijski
problem, nastoji da se obavesti o irim istorijskim prilikama u kojima
je postojao predmet istraivanja, kao i da se upozna s ve postojeim
naunim podacima i miljenjima o njemu. Na osnovu toga on stvara
okvirni plan svog istraivanja. Ali ovaj nije niti moe biti do
pojedinosti razraen. U toku svojih istraivanja istoriar postepeno
dolazi do novih istorijskih podataka, a svaki znaajniji novi
dokumenat moe da sugerira nove pravce u kojima treba traiti dalja
obavetenja, kako bi se postavljeni problem to potpunije i
svestranije osvetlio. Svaki novi istraivaki korak je u izvesnom
smislu uinjen u nepoznato, ali on istovremeno, po pravilu, proizilazi
iz nekih prethodnih saznanja. Samo intenzivna i stvaralaka
sekvencijalna analiza moe dugotrajno prikupljanje podataka
povezati u jedinstvenu celinu i omoguiti da se izgradi sistematska
iskustvena evidencija za ispitivani problem.
Sekvencijalna analiza je dosta zapostavljena u metodologiji
sociolokih istraivanja, moda upravo zato to se prilikom
razmatranja pojedinih metodolokih problema imaju u vidu oblici u
kojima se oni pojavljuju samo u nekim tipovima istraivanja, a
prvenstveno u anketama i drugim statistikim akcijama. Niz sugestija
o neophodnosti i korisnosti sekvencijalne analize u kompleksnijim
istraivanjima, koje se mogu nai u

372

373

radovima Vornera
(W. L. Varner), Uajta (W. F. Whyte) i drugih
istraivaa,12) ostale su gotovo neprimeene i nedovoljno metodoloki
razvijene. Tek u poslednje vreme uinjeno je nekoliko uspenih
pokuaja da se metod sekvencijalne analize u kompleksnim oblicima
posmatranja bolje proui. U 13tome se istiu radovi H. Bekera (H.
Becker) i B. Dira (B. Geer). ) Ovi pisci istiu da u dugotrajnijim i
kompleksnijim istraivanjima na osnovu posmatranja treba razlikovati
etiri faze ili etiri zadatka, koji ne slede vremenski jedan za drugim
nego se stalno meusobno prepliu. To su, prvo, odabiranje problema,
definisanje osnovnih pojmova i stvaranje indeksa za prikupljanje i
sreivanje podataka. Ve ovaj zadatak moe se samo delimino resiti
na poetku istraivanja, a pretenije se stvara u toku rada na terenu, na
osnovu upoznavanja s konkretnim prilikama. Drugi se zadatak sastoji u
ispitivanju uestalosti i raspodele raznih pojava u ispitivanoj sredini,
trei u ukljuivanju pojedinih podataka u teorijski model 14
prouavanog
sloenog drutvenog oblika, a etvrti je sinteza podataka. )
Ove tri faze se meusobno stalno dopunjavaju u itavom toku
prikupljanja podataka. Ako se eli prouiti neko selo, kao lokalna
zajednica, ili samo kako se u njemu pojavljuje neki drutveni problem,
poi e se od optih teorijskih shvatanja koja vae za lokalnu
zajednicu seoskog tipa. Ali, svako selo ima i neke svoje osobenosti. pa
se stoga opti teorijski model mora konkretizovati da bi bio
prilagoen odreenom selu koje se prouava. Vrlo razliiti modeli su
potrebni za sintetiko prouavanje sela koje je udaljeno od trita, ija
je privreda preteno naturalna, u kome globalno drutvo nije razvilo
ogranke raznih svojih ustanova (upravnih, privrednih, prosvetnih,
zdravstvenih i dr.) i ija je lokalna kultura izrazito tradicionalna, i za
prouavanje nekog drugog naselja, koji se od tradicionalnog sla
znatno razlikuje po strukturi svog stanovnitva koje velikim delom
radi izvan poljoprivrede, a zbog blizine grada gotovo itavo
stanovnitvo koristi razne njegove ustanove (na primer. deca se
koluju u gradskim kolama, koriste se gradske zdravstvene, zabavne i
druge ustanove), i usled toga se ivotni stil sela sve vie pribliava
gradskom. Konkretni model prouavane lokalne zajednice ne sme da
bude prazna apstrakcija, nego sredstvo za to precizniji opis njenog
stanja, zasnovan na nekim optim

teorijskim kriterijima. Ova neophodna konkretizacija opteg

teorijskog modela odreenog drutvenog oblika ne moe se stvoriti
unapred, nego se stvara postepeno. to se prikupi vie teorijski
relevantnih podataka o raznim aspektima prouavanog predmeta,
moe se iz njih potpunije i elastinije izvesti njegov konkretizovani
model koji e sluiti za sintetizovanje prikupljenih podataka, to je
neobino korisna predradnja za sintezu naunih rezultata
prouavanja. Ako se izgubi iz vida da u istraivanjima ove vrste
analiza treba da pone ve prvog dana boravka na terenu, i ako se rad
svede na manje-vie pasivno prikupljanje podataka, moe se desiti da
posle godinu dana istraiva raspolae s mnogo podataka, ali da je
njihova analitika vrednost neznatna, izmeu ostalog zato to oni
nisu dovoljno potpuni.
U toku prouavanja se pod utiskom iskustva koje se stie u
prouavanoj drutvenoj sredini mogu menjati pojedine polazne
pretpostavke i zakljuci prethodnih analitikih faza. Istraiva, na
primer, moe stei utisak da su odnosi izmeu raznih grupa u
prouavanoj sredini vrlo usklaeni, i zatim jedna prepirka ili
diskusija o nekom problemu na javnom sastanku, ili govorkanja i
glasine za koje sazna tek poto se bolje ukljuio u zajednicu, mogu
da mu poslue kao prozor kroz koji se mogu videti ranije neprimetni
i nenasluivani odnosi izmeu pojedinih drutvenih grupa i slojeva.
Suoen s ovakvim neoekivanim iskustvom, paljiv istraiva e
nastojati da ga u daljem radu proveri i, ako se ono pokae tanim,
dopuni novim posma-tranjima i drugim obavetenjima. Osetljivost
prema novim iskustvima, spremnost da se u njihovom svetlu ponovo
ispita osnovanost raznih ranije stvorenih zakljuaka, i sposobnost da
se pod njihovim uticajem istraivanje razvija u novim pravcima su
osobine potrebne za svestrani je korienje mogunosti sekvencijalne
analize. Ova nije samo neophodno sredstvo da se u duem
istraivanju aktivno sprovede odreena osnovna zamisao. U njoj su
moguni i skokoviti obrti.

1S

) Vid. literatura navedenu u prim. 2 i 8.

) H. S. Becker, Problems of Inference and Proof in Parti-cipant Observation,
American Sociological Revievu, vol. 23 (1958), N 6; H. S. Becker, B. Geer, Participant
Observation: The Analvsis of Quali-tative Field Data, u knjizi R. N. Adams, J. J.
Preis (eds.), op. cit,eh. VXXI.u) H. S. Becker, B. Geer, op. cit., p. 275-6.
13

U dugotrajnijem prikupljanju podataka, naroito kad je ono jae

ukljueno u spontani tok prouavanih procesa, vrlo je korisno da se s
vremena na vreme izvri pregled ve stvorene izvorne grae. U tu
svrhu se u toku sekvencijalne analize pri-menjuje tzv. kvazistatistiko
sreivanje podataka, sa ciljem da se blagovremeno otkriju postojee
praznine u izvornoj grai. Na primer, ako se izmeu ostalog,
prouavaju meusobni odnosi porodica u lokalnoj zajednici i
istraiva zna^da o njima jos nije prikupio sistematske podatke, ali,
poto ve raspolae odreenom koliinom obavetenja, on treba da ih
na kvazista-tlstiki nain sredi da bi mogao bolje videti kakvi mu
podaci najvie nedostaju. Moe se, naime, desiti da se prikupljeni

375

374
podaci vrlo neravnomerno odnose na porodice iz razliitih slojeva,
etnikih grupa ili delova naselja. Sem otkrivanja praznina u izvornoj
grai, prednost kvazistatistikog sreivanja podataka sastoji se i u tome
to unapred otkriva analitike mogunosti sadrane u strukturi izvorne
grae, pa i u tom pogledu moe ukazati na neke propuste. Kao to se
vidi, neophodan je itav niz postupaka da bi se povezivanjem teorijske
misli s prikupljanjem novih podataka u istraivanjima koja traju due
vremena stvorila sistematska iskustvena evidencija potrebna za
konanu sintezu. A analiza se povezuje ak i sa elementarnim
podacima. Kad istraiva pie zabeleku o nekom svom posma-tranju,
gotovo uvek je korisno da u nju unese, pored onog to je video ili uo, i
svoj komentar, kojim analizira smisao tog dogaaja. Ta zapaanja,
nastala u neposrednijem dodiru sa iskustvom mogu kasnije biti vrlo
korisna.
6. PRIPREMA ZA ODLAZAK NA TEREN I

USPOSTAVLJANJE POVOLJNIH DRUTVENIH

ODNOSA
Pre nego to se uputi na teren istraiva treba da se to je moguno
bolje iz raznih posrednih izvora obavesti o sredini u koju e doi. Pre
svega, da upozna opte drutveno-kul-turne karakteristike odreenog
kraja. Ako e se prouavati neko preduzee, ustanova ili neki drugi
organizovan drutveni oblik, on treba da se dobro upozna sa
pozitivnim propisima koji regu-liu njihovu delatnost. Pored toga,
istraiva treba bar donekle da upozna i prolost sredine koju e
prouavati: lokalnu istoriju kraja i sve to moe nai o istorijatu
odreenog preduzea ili ustanove. Pored naune literature i
statistikih podataka, vaan izvor obavetenja o sredini moe da
bude lokalna tampa. Prouavajui lokalnu tampu, istraiva moe
stei predstavu o tome koji su lokalni dogaaji i problemi uzbuivali
tu sredinu u blioi prolosti i saznati niz podataka o njenim vienijim
i uticajnijim ljudima. Dobro je, ako je moguno, da istraiva
upotpuni sva pomenuta obavetenja putem razgovora s ljudima koji
iz linog iskustva poznaju mesne prilike i ljude. to se bolje o svemu
ovom obavesti pre odlaska na teren, lake e mu biti da se na terenu
snae, da ne gubi vreme i da ne ini razne netaktine i nepromiljene
postupke.
Meutim, ma koliko bile vane ove pripreme, ne treba ih
produavati u nedogled, jer se ipak mnoge stvari mogu upoznati
tek na terenu. Pre svega, samo se na terenu mogu upoznati

konkretni ljudi. Ovo je od izuzetnog znaaja za prikupljanje

podataka putem posmatranja. Idealno bi bilo da istraiva-posmatra upozna sve ljude u sredini koju prouava. to bolje poznaje
irok krug lica, istraiva moe da u odreeniji drutveni okvir
postavi razne opaaj ne podatke. Ako prouava, na primer,
neposredne odnose izmeu lica koja pripadaju razliitim
profesionalnim grupama, drutvenim slojevima ili etnikim
grupama, istraiva nije u stanju da o tome neto odreenije zakljui
samo na osnovu posmatranja. Ne vredi mnogo da doe u kafanu da
bi video drutveni sastav njenih gostiju i ko s kim sedi, sve dok ne
poznaje irok krug ljudi. to vei broj ljudi poznaje, i to vie o
njima zna, istraiva je u povoljnijem poloaju da shvati ono to se
pred njegovim oima deava.
U istraivanjima ove vrste koja dugo traju vrlo je sloeno
odravanje povoljnih odnosa s prouavanom sredinom. Anketa
proe kao vetar. Poto je dobijen pristanak, ona se moe izvesti za
nekoliko dana. Nema mnogo bojazni da e se, ako je anketa paljivo
organizovana, za tako kratko vreme poremetiti na poetku
uspostavljen povoljan odnos sa sredinom. Meutim, u ovim
istraivanjima boravak na terenu traje godinu dana, a nekad i vie, ili
se obavlja u nekoliko navrata u toku vie godina. Sasvim je
normalno da se u toku vremena moe lako zaboraviti ono to je na
poetku dogovoreno i da se zbog raznih uzroka u toku rada
pogoraju istraivaevi odnosi sa sredinom. Da bi se povoljni
odnosi, poto su jednom uspostavljeni, trajno odrali, neophodno je
da istraiva bude u stalnom dodiru sa svim delovima ispitivane
drutvene sredine.
Nemoguno je navesti sve uzroke zbog kojih mogu da se
poremete uspostavljeni drutveni odnosi. Bie dovoljno navesti neke
karakteristine sluajeve. Zategnuti odnosi mogu da se pojave
izmeu istraivaa i lokalne rukovodee grupe. Rukovodea grupa je
na poetku dala pristanak i saglasila se sa uslo-vima pod kojima
istaiva moe da radi. Jedan od bitnih uslova je da on ne mora ni o
jednom pojedincu nikome nita konkretno da saoptava, nego da
iznosi samo svoja opta zapaanja o odreenom problemu ili stanju,
ali tako da se ne mogu identifi-kovati pojedinci. Ako se pod tim
uslovima ne dobije pristanak za istraivanje, naunik ne treba ni da
ga poinje. Ipak se kasnije u toku rada ee pojave napeti i
zategnuti odnosi, naroito kad se naie na nekog rukovodioca koji
nedovoljno poznaje prilike u svom delokrugu ili se zbog bilo kojeg
razloga osjea nesigurnim. Takav rukovodilac moe lako da pone
da se plai da neko na njegovom podruiu zna vie od njega.
Konkretan povod za sukob zaista nije teko nai.
Jednom uspostavljeni dobri odnosi mogu se pokvariti 1 sa
irim krugom ljudi. Razlozi i ovde mogu biti vrlo raznoliki.

376

Ako se apstrahuje od istraivaevih greaka i netaktinosti u ponaanju,

naravno prema shvatanjima prouavane sredine, jedan cd uzroka
ohlaenja u odnosima izmeu njega i raznih pojedinaca i porodica moe
da se sastoji u tome to on nije u stanju da sa njima trajno odrava
drutvene odnose u onom vidu u kome su oni uspostavljeni u toku
razgovora koji je sluio za prikupljanje nekih podataka. Vrlo esto se u
naune svrhe prikupljaju obavetenja koja ljudi u svakodnevnom ivotu
daju samo licima koja smatraju vrlo bliskim. Samim tim to je sa
istraivaem vodio ovakav razgovor, mnogi ispitanik ga ukljuuje u
krug sebi bliskih ljudi i pretpostavlja da e ovaj s njim odravati takav
odnos. Ne retko se deava da posle razgovora ispitanik sasvim
nekonvencionalno poziva istraivaa da ponovo navrati u njegovu
kuu. Iako se istraiva prema ljudima ne treba da odnosi poslovno,
ostaje injenica da on nema vremena da svraa u mnoge porodice, radi
toga de bi samo askao, poto su ga domain i ostali ukuani poeli
ubrajati u svoje prijatelje. Sa malo vie takta i napora moe se svakako
otkloniti ovaj razlog pogoranja dobrih meusobnih odnosa.
Kako, pak, treba da se vlada istraiva da bi odrao normalne i
povoljne drutvene odnose? Pored onog to je reeno o diskreciji u
upotrebi dobijenih obavetenja, treba neto rei i o njegovom optem
ponaanju. Kako je njegova istraivaka uloga poznata, nije uopte
potrebno da se on ponaa kao pro-sean lan ispitivane sredine. Ako
prouava selo, nije potrebno da se oblai u seljako odelo, da pone da
govori lokalnim dijalektom, da se u linom ivotu pridrava
higijenskih i drugih obiaja ispitivane sredine i si. On moe da se
ponaa sasvim prirodno i onako kao to se ponaa lice njegovog
drutvenog poloaja. Od presudnog je znaaja da istraiva uvek
svojim ponaanjem pokae razumevanje i potovanje prema
drutvenim normama sredine. Na primer, ako istraiva prisustvuje
nekom dogaaju, nekoj porodinoj ili javnoj sveanosti koji imaju
neke religijske popratne elemente, on ne treba da se pretvara da je
religiozan, da se krsti i si. Njegovo ponaanje treba da bude sasvim
dosledno njegovom ivotnom stavu. Sasvim je dovoljno da on pokae
potovanje odreenog obiaja, dok god taj obiaj ne predstavlja
krenje nekih osnovnih drutvenih normi. Takvim otvorenim i
doslednim dranjem stie se mnogo dublje poverenje sredine, nego
vetakim glumljenjem potpune identifikacija sa njom. Upravo
glumljenje potpune identifikacije sa sredinom koje se uostalom ne
moe trajnije prikriti moe da stvori nepoverenje ljudi i oseaj da je
istraiva neiskren i licemeran.

377

7.
POSMATRANJE I DRUGI NAINI PRIKUPLJANJA
PODATAKA
Ve iz navedenih primera se vidi da u istraivanjima, koja se
zasnivaju na duem i kompleksnom posmatranju. po-smatranje nije
jedini izvor iskustvenih obavetenja. Za istraivanja ove vrste u
najveoj meri vai ranije istaknuto naelo da prikupljanje podataka
treba da bude tehniki to raznolikije i da se zasniva na
komplementarnoj upotrebi raznih postupaka od kojih je svaki vie
podesan za prikupljanje odreenih vrsta obavetenja. Ova tehnika
raznolikost i komplementarna upotreba raznih naina prikupljanja
podataka moe se najpotpunije ostvariti upravo u ispitivanjima koja
se zasnivaju na dugotrajnijem posmatranju. Poto due vreme boravi
u ispitivanoj sredini, istraiva dolazi u dodir sa raznim izvorima
obavetenja koja u drutvu nastaju nezavisno od nauke. Ako dobije
dozvolu da koristi razne lokalne arhive, istraiva moe u optinskom
odboru, mesnoj kancelariji, preduzeima i ustanovama, u mesnim
politikim, kulturnim i drugim organizacijama, u parohijskom
(upnom) uredu itd. doi do mnogih dragocenih podataka o ivotu
prouavane sredine. Pored toga, upravo zato to due vremena boravi
na terenu, istraiva moe pored posmatranja, koje je uvek upleteno u
spontani tok dogaaja, da organizuje razna ira ili ua sistematska
prikupljanja podataka pomou razgovora. Komplementarna upotreba
razliitih sredstava za prikupljanje podataka moe, dakle, da u punoj
meri doe do izraaja.
Ali ne samo to. U istraivanjima, zbog kojih se naunik due
vremena nalazi na terenu, moe se dosta modifikovati pri-me.na
raznih drugih postupaka, kako bi se oni vie prilagodili konkretnim
uslovima i omoguila pouzdanija kontrola dobijenih obavetenja.
Neka se uzme primer da treba organizovati neku sloenu anketu, u
kojoj se ispitanicima postavlja veliki broj pitanja razliite sadrine, i
da razgovor treba da traje nekoliko sati. Svakako je manje povoljno
za prikupljanje podataka ako se ceo razgovor mora izvesti odjednom,
nego ako se on vodi u vie mahova. U prvom sluaju se u toku istog
razgovora trae obavetenja o vrlo razliitim pitanjima (na primer,
ekonomskom stanju, poreklu porodice, srodnikim odnosima i
vaspitanju dece, stavu prema raznim tradicionalnim obiajima i si.).
Na prvi Pogled bi moglo izgledati da tematska raznovrsnost moe
razgovor uiniti zanimljivim. Ali, ako se uzme u obzir da se o svim
Pitanjima eli doi do to potpunjih i tanijih obavetenja, po-

378

379

staje razumljivo da ovakav razgovor zahteva od ispitanika vrlo velik

napor. Zbog toga je u ovakvim sluajevima esto mnogo povoljnije
da se podaci o razliitim, iako meusobno povezanim sadrajima
prikupljaju u vie navrata. Ako se istraiva nalazi due vremena u
nekom selu, fabrici i si., on moe svratiti vie puta u istu kuu i
prikupljati podatke o pojpdinim uim delo-vima ankete. Ovo
viekratno dolaenje u dodir sa istim ispitanikom ili porodicom moe
i inae da bude korisno.
Naredna znaajna prednost istraivanja koja se zasnivaju na
dugotrajnijem posmatranju sastoji se u proirenim mogunostima
nepos'edne kontrole dobijenih obavetenja. U Onim oblicima
prikupljanja, kao to je na primer anketa, kad se lica koja podatke
prikupljaju vrlo kratko vreme nalaze u ispitivanoj sredini, mnogo je
tee na pouzdan nain proveriti tanost i iskrenost pojedinih
obavetenja dobijenih od ispitanika. Jo tee je ovo postii prilikom
korienja nekih ve postojeih izvora. Sva meusobna neprotivrena
i dovoljno verovatna obavetenja imaju mnogo izgleda da budu
prihvaena kao tana. Upravo, okolnost da due vreme ivi u
ispitivanoj sredini omoguuje istraivau da svestrani je utvrdi
vrednost izvornih obavetenja. On ne prikuplja na brzinu samo
verbalne iskaza ljui, da bi ih kasnije sreivao i analizirao neko drugi,
koji nikad nije video ni ispitanike ni opte prilike u kojima oni ive.
Poto je putem razgovora doao do nekih obavetenja, istraiva
nastavlja da ivi u istoj sredini. Saznajui sve vie o pojedincima,
porodicama, drutvenim grupama, on je u stanju da sve realistinije
oceni vrednost svakog pojedinanog izvornog obavetenja.
Raznovrstan i trajan neposredni dodir s predmetom istraivanja stvara,
naime, najpovoljnije uslove za korienje obavetenja iz raznih
nezavisnih izvora, kao osnovnog naela kritike izvornih podataka. Pri
tome ne treba zaboraviti da lino posmatranie predstavlja najsolidniji
oslonac u ispitivanju vrednosti ostalih obavetenja, kad god se ono, s
obzirom na prirodu podataka, moe u tu svrhu upotrebiti.15) O tome
koliko se zahvaljujui trajnijem boravku u ispitivanoj sredini moe
bolje oceniti vrednost pojedinih obavetenja postoje mnogobrojne
anegdote, ali malo sistematskih ispitivanja. A upravo su ovakva
ispitivanja potrebna za svestranije razmatranje koliko su pojedini
postupci prikladni za dobijanje nauno upotrebljivih izvornih
obavetenja.
Napokon, jedna od osobenosti dugotrajnijih terenskih
istraivanja sastoji se u tome to se o mnogim podacima, o ko-

jima se u drugim oblicima istraivanja moraju traiti verbalni iskazi,

mogu dobiti obavetenja na osnovu posmatranja. Na primer u
sociometrijskim ispitivanjima obino se na osnovu verbalnih iskaza
prouava unutranja struktura raznih drutvenih grupa. Meutim, ako
istraiva due boravi u nekom selu i po utvrenom planu dolazi u
kafanu i na druga mesta gde se ljudi ee sastaju, on moe
posmatrajui sastav drutava koja se ee okupljaju da utvrdi
postojanje pojedinih grupa u odreenom delu sela, a da o tome nikoga
ne pita. Isto tako se posmatranjem mogu dobiti vrlo korisni podaci za
zakljuivanje o ugledu pojedinih ljudi, esto mnogo pouzdaniji od
odgovarajuih verbalnih iskaza. Niz opaajnih pcdataka iz
svakodnevnog ivota moe da poslui u tu svrhu; na primer, nain
meusobnog pozdravljanja, dranje prilikom razgovora, da li se oko
nekog pojedinca redovno okuplja grupa ljudi kad se on pojavi na
nekom skupu, i si. Podaci dobijeni posmatranjem mogu da se
upotrebe i za prouavanje meuporodinih odnosa. Stanujui u jednoj
porodici, istraiva moe da posmatra njene odnose s drugim porodicama due vremena, i da o njima stvara razne zakljuke, bez
potrebe da se posebno o tome raspituje. Izneto je samo nekoliko
primera koji pokazuju kako posmatranie moe ne samo da dopunjuje,
nego ak i zameni druge postupke u prikupljanju raznih izvornih
obavetenja i pri tome povea njihovu pouzdanost, to, naravno, ne
znai da ono treba da eliminie ostale naine prikupljanja.

15

) Izgleda da je trajnost boravka u ispitivanoj sredini jedan od bitnih

preduslova za dobijanje tanih obavetenja o tee vidljivim drutvenim pojavama.
(Sire o ovom vid. R. Narroll, Data Quality Control, A New Research Teehnique, The
Free Press, Glencoe, 111., 1962.)

8. BELEENJE PODATAKA
Tanost i preciznost beleenja podataka vana je u svakom
obliku njihovog prikupljanja Ali sistem beleenja podataka ima
poseban znaaj u posmatranju, naroito kad se ovo javlja u svojim
trajnijim i kompleksnijim oblicima. U tim sluajevima posmatranje
se nuno odvija u difuznijim oblicima poto vre-mensko-prostorne
konture mnogih dogaaja nisu odseene, kao na primer u
eksperimentalnim uslovima, ili prilikom posmatranja malih grupa
koje obavljaju neku vre organizovanu delatnost. Istovremeno
proces prikupljanja podataka, uzet u ce-lini, dugo traje. Obe ove
okolnosti mogu se vrlo tetno odraziti na vrednost prikupljenih
podataka, jer izvorna graa moe postati neodreena, rasplinuta i
biti puna praznina. Ranije je objanjeno kako se pomou
sekvencijalne analize nastoji obezbediti

380

celovitost istraivanja i sistematinost njegove iskustvene evidencije.

Ovde treba istai da je za postizanje toga cilja dobar nain beleenja
podataka vrlo vano tehniko sredstvo.
Odmah treba rei da je sistematsko beleenje podataka jedan
od najnapornijih zadataka u istraivanjima koja se zasnivaju na
kompleksnom posmatranju. Neophodno je da se podaci posmatranja
to je moguno pre zabelee i odmah sreuju. Beleenje podataka,
pak, esto zahteva vrlo mnogo vremena, ponekad nekoliko puta vie
od samog posmatranja. Ako je, na primer, posmatrana moba ili neki
drugi oblik organizacije rada, neki kolektivni oblik zabave, neka
sveanost, ili neki sasvim izuzetan dogaaj, pisanje solidne i
dovoljno iscrpne zabeleke zahteva dosta vremena, a po pravilu treba
da se zavri istog ili najkasnije sledeeg dana. Ponekad usled znatnog
vremena koje zahteva beleenje i sreivanje podataka moe da se
poremeti ekonomija istraivaevog radnog vremena, i da mu
promaknu mnoge drutvene pojave koje se dese dok on u svojoj sobi
belei i sreuje podatke.
Prilikom beleenja podataka treba nastojati da se u grau
unosi to vie pojedinosti, tj. da zabeleke budu to kon-kretnije, jer
se nikad ne moe znati da li neka pojedinost, koja se b zo zaboravlja
ako se odmah ne zabelei, kasnije nee biti analitiki vrlo korisna. Iz
svake zabeleke treba da se vidi kako se dolo do odreenog
obavetenja; da li na osnovu posmatranja, bez ikakve istraivaeve
intervencije, ili nekim drugim putem, na primer postavljanjem nekog
pitanja u odreenoj situaciji. Obino izvorno obavetenje nastaje
kombinovanjem opazajnih podataka s objanjenjima koja su dali
uesnici na istraivaevu molbu. Vrlo esto ne bi bilo dobro ako bi se
istraiva pretvorio u pasivnog posmat^aa. Njega ne sme da
interesuje samo opa-ajni sadraj ponaanja, nego i kako ljudi koji se
ponaaju, kao i ostali prisutni lanovi zajednice, koji su svedoci
ponaanja, tumae niegov smisao, i kakav stav prema n;emu
zauzima'u. Poreklo pojedinih elemenata opisa nekog dogaaja ili
druge drutvene pojave treba da se jasno vidi iz zabeleke.
Uporedo sa registrovanjem izvornih podataka istraiva
treba da belei i svoje komentare. Reeno je da su ovi komentari prvi
korak u analizi podataka, i da se njihova vrednost sastoji u tome ^o
su nastali neposredno posle dogaaja. Ponekad naroito dok
istraiva jo nedovoljno poznaje ispitivanu sredinu, pojedini
komentari mogu biti sasvim pogreni, mogu ostajati na prividu i
povrini stvari. Ali i tada oni nisu sasvim beskorisni. Na osnovu
komentara, nastalih u raznim fazama istraivanja, istraiva moe
kasnije da prati svoj saznaj ni put. sve okuke i brzace kroz koje je
morao da proe da bi stigao do sa-

381
znanja koja iznosi u svome radu. Sasvim je razumljivo da se
komentari unose u izvornu grau na nain koji ih sasvim jasno
odvaja od opazajnih podataka i drugih iskustvenih obavetenja
dobijenih na bilo koji drugi nain.
Istovremeno sa beleenjem i komentarisanjem podataka
odvija se i proces njihovog klasifikovanja. U istraivanjima kompleksnog tipa moe se desiti da na poetku rada ne postoji potpuno
izg-aen klasifikacijski sistem za sreivanje svih izvornih podataka.
Ipak se i u tom sluaju mogu upotrebiti razne klasifikacije koje su u
sociologiji ve dosta odomaene i prilino odgovaraju njenoj
teorijskoj strukturi. Upotrebljeni klasifikacijski sistem moe usled
toga biti nepotpun i samo vrlo okviran, da bi postepeno postajao sve
potpuniji i odreeniji. Na primer, jedna globalna klasifikacija moe
da se odnosi na osnovne grane delatnosti koje se razvijaju u
ispitivanoj sredini, druga na njenu profesionalnu strukturu, trea na
poreklo stanovnitva itd.
Meutim, vrlo je korisno da klasifikacijski sistem bude
elastian i da omoguuje viestrano korienje pojedinih izvornih
obavetenja. Mnogi podaci mogu imati analitiku vrednost sa
razliitih stanovita. Jednom se na osnovu njih moe neto zakljuiti
o drutvenoj organizaciji zajednice, ili o organizaciji i rezultatima
neke ue delatnosti. U drugom sluaju isti podaci mogu biti korisni
za osvetljavanje neke ue drutvene grupe u zajednici. Konkretnije,
isti podaci o ekonomskoj delatnosti u prvom sluaju slue kao
obavetenja o privrednom ivotu nekog sela ili gradskog naselja.
Drugi put se pomou njih upotpunjava slika nekih uih grupa, na
primer grupe doseljenika u lokalnoj zajednici. Ako je odnos
starosedeoci-doseljenici vaan za zajednicu u celini, neophodno je da
se pomou raznih izvornih podataka mogu to potpunije prikazati obe
drutvene grupe. Stoga se mora raspolagati podacima o demografskoj
strukturi, privredi, ueu u politikom ivotu, kulturnim
karakteristikama, kolovanju dece. odseljavanju iz zajednice, itd. za
svaku grupu ponaosob. Istraiva, koji raspolae pisaom mainom,
moe da pojedine izvorne zabeleke odmah prekucava u vie
primeraka i svrstava u razne jedinice svoga klasifikacijskog sistema,
pa e se, na primer, isti ekonomski podatak o nekoj doseljenikoj
porodici nalaziti i u fascikli za grau o privredi naselja, i u drugoj
koja se odnosi na doseljeniku grupu. Ako se izvorna graa paljivo
oblikuje, s-euje i komentarie u elom toku istraivanja, to podstie
sekvencijalnu analizu koja se u ovim istraivanjima treba to vie
razviti.

382

383

9. LINA JEDNAINA POSMATRAA

Lina jednaina posmatraa je sastavni deo ireg epistemolokog problema objektivnosti naunog saznanja. Njenim,
ispitivanjem eli se to preciznije utvrditi veliina i vrste iskrivljavanja opaajnih podataka usled osobenih psihikih karakteristika
posmatraa, a donekle i njegovog psihikog stanja u asu
posmatranja. U sledeem poglavlju e se videti da se analogan
problem javlja i u drugim nainima prikupljanja podataka, na primer
u obliku anketarske greke. U astronomiji i drugim prirodnim
naukama odavno je primeeno da razni posmatrai, i kad
upotrebljavaju iste vrlo precizne instrumente za posma-tranje i
merenje, ipak dolaze do podataka koji se vie ili manje razlikuju. to
je precizniji instrument kojim se posmatraju ili mere izvorna
obavetenja, to se individualne razlike, koje pro-izilaze.iz linih
osobina posmatraa, mogu preciznije utvrditi. Zbog toga se u
astronomiji kao i u drugim
naukama linoj jed-naini posmatraa
posveuje znatna pania.18)
Lina jednaina zavisi od nekoliko psihikih osobina
posmatraa. Na nju utiu (1) brzina, preciznost i strukturne
karakteristike opaaja. Iz psihologije je poznato da opaaj nije
mehaniki zbir neposredno datih ulnih oseta, nego se u njemu
nalaze i elementi zakljuivanja na osnovu ranreg iskustva. Stoga je
razumljivo da se opaaj pojedinih posmatraa dosta razlikuje po
svojoj strukturi. Kasnije e biti prikazane neke tipine strukture
opaaja.
(2) Druga grupa inilaca od kojih zavisi lina jednaina
posmatraa sastoji se u razliitoj sposobnosti za psihiku koncentraciju u opaanju. U tom pogledu se ljudi takoe mnogo
razlikuju. Ima pojedinaca koji su u stanju da satima s podjednakom
panjom posmatraju neki relativno monoton iskustveni sadraj. A na
drugoj strani, postoie tzv. nervici ija panja stalno oscilira i koji ne
mogu ni nekoliko minuta da usredsrede svoju panju u posmatranju.
Zaokupljeni svojim unutranjim preivljavanjima, ovi ljudi esto
gledaju otvorenim oima a da
le
) O linoj jednaini posmatraa je u metodologiji raznih nauka mnogo
raspravljano. Ovde e se navesti samo neki radovi iz oblasti drutvenih nauka. Vid.
O. Morgenstern. On the Accuracy of Economic Observation, Princeton Universitv
Press. Princeton, 1950, p. 14-15: S. F. Nadel. The Founations of Social
Antbrooology, Cohen and West. London. 1953, p. 4855: O. Lewis, Controls and
Experiments in Field Work. u knjizi A-. L. Kroeber (ed.), Anthropology Today.
Uni-versity of Chicago Press, Chicago. 1953: J. W. Bennett. Individual Per-spective
in Field Work, u knjizi R. N. Adams. J. J. Preis. Human Oraa-nizations Research,
The Dorsey Press, Homewood, 111., 1960, eh. XXXII.

pri tom ipak nita odreeno ne vide. Usled stalnog kolebanja panje
podaci ovakvih posmatraa su obino diskontinuirani iseci. Oni su
esto sposobni za vrlo upeatljivo opaanje nekog kraeg dogaaja s
izrazitijim obrisima, ali, ako treba due po-smatrati neprekidan tok
nekog procesa, ovakvi posmatrai unose u podatke niz greaka.
(3) Vaan sastavni deo line jednaine su i individualne
osobine pamenja, koje dolaze vie do izraaja ako se podaci
opaanja ne mogu neposredno beleiti, to se u sociolokom
posmatranju vrlo esto deava. Neposredno beleenje podataka se
mora esto izbegavati zato to moe da narui normalnost situacije,
ili zato to odvodi panju posmatraa i oteava svestranije
posmatranje, naroito pojava koje se bre deavaju. Znatne individualne razlike u pogledu pamenja mogu se relativno lako zapaziti.
U svakoj malo veoj grupi anketara nai e se pojedinci koji izvrsno
pamte razne konkretne podatke: lina imena i prezimena, godinu
roenja, odakle je ko rodom, koliko neko domainstvo ima zemlje ili
stoke, koji mogu da sa puno pojedinosti opiu prostoriju u kojoj je
voen razgovor i si. Drugi pojedinci izvanredno pamte verbalne
karakteristike govora i mogu da repro-dukuju ne samo pojedine
izraze i fraze iz neijeg govora, nego da ak vrlo priblino zapamte
osobeno izraavanje nekog lica. Nasuprot ovima nalaze se ljudi koji
pamte samo sadraj razgovora, a vrlo slabo konkretnu fizionomiju
tueg naina izraavanja. U zavisnosti od problema koji se ispituje,
ove karakteristike pamenja mogu biti vie ili manje znaajne za
kvalitet podataka.
(4) Pored trajnih individualnih psihikih osobina na
opaanje i tanost dobijenih podataka vrlo mnogo utie i trenutano
psihiko raspoloenje. Neraspoloen, uzbuen, fiziki ili psihiki
premoren posmatra je manje sposoban za objektivno i precizno
posmatranje. Zbog toga su pojedinci ije se raspoloenje lake menja
pod uticajem momenta, tj. koji su u psihikom pogledu manje
stabilni, po pravilu manje sposobni za metodiko posmatranje. Neki
od njih mogu imati vrlo duboka zapaanja, ali vrednost njihovog
posmatranja je neujednaena usled uticaja eih promena opteg
psihikog raspoloenja.
(5) U drutvenim naukama se u linu jednainu uklju
uju i izvesne drutvene karakteristike posmatraa. Pre svega,
razliita sposobnost za uspostavljanje drutvenog dodira s dru
gim licima. Ima ljudi koji se vrlo nespretno ponaaju u susre
tima sa licima koja ne ulaze u ui krug njihovih poznanika i
za koje uspostavljanje svakog novog poznanstva predstavlja te
kou. A, s druge strane, ima ljudi kojima je uspostavljanje
novih drutvenih dodira, pa makar ovi bili i sasvim povrni,
pravo uivanje i gotovo psihika potreba. U raznim postupcima

384

385

kojima se ispituju individualne sklonosti prilikom savetovanja o

izboru zanimanja nastoje se uzeti u obzir i sposobnost za lako
drutveno optenje. Licu koje nema takve sposobnosti ne save-tuje se
da se opredeljuje za zanimanja u kojima je ona neophodna.
Sposobnost za uspostavljanje drutvenih dodira postaje element line
jednaine posmatraa, jer dobijanje podataka i njihov kvalitet zavise
od toga kakvu situaciju stvara posmatra koji se radi posmatranja
ukljuuje u neko objektivno stanje; da li on moe da se lako kree u
raznim prilikama i u razliitim sredinama i da li svojim dranjem ne
unosi u posmatrane situacije neke osobene promene.
Ali, iako je vanija i sloenija nego u prirodnim nau-kama,
lina jednaina posmatraa nije jo ni iz daleka dovoljno prouena u
sociologiji. Ima svega nekoliko eksperimentalnih radova, koji su o
linoj jednaini posmatraa dcneli prilino neosporne rezultate.
Rezultate jednog takvog ispitivanja objavio je D. Benit (J.
Bennet),17) koji je ispitivao linu jednainu veih grupa studenata
treeg stupnja koji se iskljuuju u razna istraivanja. Njegovi
rezultati su zanimljivi naroito zbog toga to pokazuju da razlike,
koje se mogu utvrditi u opaanju i pamenju, dosta snano utiu i na
kasnije vie misaone operacije u analizi i konanom sintetizovanju
podataka. Ispitivanje je izvedeno prikazivanjem nemih filmova koji
se sastoje od niza epizoda. Za vreme posmatranja filma ispitanicima
nije bilo dozvoljeno da bilo ta belee, a posle prikazivanja oni su
trebali da to tanije opiu sadraj filma. Na taj nain se kontrolie
preciznost vidnih opaaja. Ali, poto su podjednako vani i sluni
opaaji, oni su ispitivani odvojeno itanjem sastava razliite
strukture i razliitog sadraja. Odmah posle zavrenog itanja, od
ispitanika je traeno da prema seanju to tanije napisu sadraj
proitanih sastava.
Na osnovu podataka ovog ispitivanja Benit je doao do
zakljuka da u linoj jednaini preovladavaju uglavnom tri tipa.
Panja lica koja pripadaju prvom tipu, nazvanom empirijski
etnograf, usredsreena je na iscrpan opis svih pojedinosti i opis
prilino verno uva stvarni redosled pojedinih elemenata nekog
sloenog zbivanja. Drugi tip, nazvan holistikim etnografom, ima
opaaj u kome se istie stvaranje celina, i to naroito emocionalno-estetskih celina. U tim celinama dominiraju izvesne forme
i emotivni ton koji je izbijao iz nekog dogaaja. Pored toga u ovim
celovitim opaajima ima vrlo mnogo tumaenja. Ve je reeno da
opaaj nije mehaniki zbir oseta, nego i izvesno njihovo tumaenje.
Ali obim tumaenja koje se unosi u neposredni opaaj je razliit
kod razliitih tipova. Dok je opaaj

empirijskog etnografa donekle nalik na fotografsku plou, holistiki

etnograf unosi vie svoga iskustva u tumaenje neposrednog ulnog
sadraja. Trei tip, nazvan socijalni antropolog, ima opaaj u kome
preovladava interes za strukturu i sistem. Usled toga pojedinosti vrlo
brzo iezavaju i pojedini opaaji mogu biti dosta shematini, jer na
stvaranje njihovih struktura snano utiu neke posmatraeve
pretpostavke. Ova} tip posmatraa pokazuje manje sklonosti za
paljivo sagledavanje konkretne ce-line, ve naglo prelazi na
izdvajanje nekih njenih osnovnih struktura.
Pored ovih eksperimentalnih ispitivanja line jednaine
postoje i druge sugestije kako da se otkloni tetan uticaj individualnih osobina posmatraa koje mogu umanjiti objektivnost i
preciznost podataka.. Neki pisci, na primer O. Luis (O. Lewis),
naglaavaju vanost istraivacevog samoposmatrania i savesnog
voenja dnevnika rada. Posmatra treba da posmatra i sebe, da
belei svoja raspoloenja, da bi kasnije mogao bar u izvesnoj meri
da oceni koliko su njegova trenutna raspoloenja iskrivila neke
iskustvene podatke. Zatim se istie rad u grupama jer poreenje
rezultata posmatranja vie lanova grupe olakava da se na licu
mesta otklone iskrivljavanja nastala usled individualnih osobina
pojedinanih posmatraa.18)
Predlae se ponekad, ma da je to svakako manje efikasno
sredstvo za kontrolu line jednaine, da pojedino istraivanje u celini
kasnije izvode neki drugi istraivai. Ima nekoliko poznatih
sluajeva da su se rezultati ispitivanja istog naselja ili fabrike do
kojih su doli drugi istraivai znatno razlikovali od rezultata
prvobitnog istraivanja, iako nema razloga da se sumnja u estitost i
strunost prvog istraivaa. to se istraiva u prikupljanju podataka
vie oslanja na svoje primarno iskustvo, i to ga manje kontrolie
nekim objektivnijim oblicima prikupljanja sistematskih podataka,
neke njegove line karakteristike mogu vie da utiu na njegov opti
utisak o predmetu istraivanja i konane zakljuke. Ipak je
ponavljanje istraivanja u celini suvie skup, a ipak nedovoljno
precizan postupak za ispitivanje line jednaine, naroito ako
izmeu prvog i drugog istraivanja proe due vreme. Poznato je iz
iskustva kako se duboke promene u ivotu nekog sela mogu desiti u
toku 1015 godina. U takvim sluajevima je dosta teko oceniti ta
je od onog u emu se dva istraivaa razlikuju posledica njihovih
razliitih linih jednaina, shvaenih u najirem smislu reci, a ta je
nastalo zbog promenjenih drutvenih prilika.
Svaka nauka u tenji za egzaktnou nastoji uspostaviti to
je moguno neposredni]i dodir s predmetom svojih proua-

!) J. W. Bennett, op. cit., p. 435-438.

18

) O. Lewis, rad naveden u prim. ls).

386
vanja. Naroito je ovo korisno za nauku koja prouava pojave to se
zbivaju u vreme istraivanja. Razvoj raznih oblika sociolokog
posmatranja jeste jedan od preduslova uspesnog naunog izraivanja
raznih drutvenih pojava u aktualnim uslovima i u toku njihovog
zbivanja. Zbog velike raznolikosti drutvenih pojava i razliitih uslova
u kojima se one prouavaju, posma-tranje se takoe mora razvijati u
raznim oblicima. Sem toga, odvojeno od drugih naina prikupljanja
podataka, ono je nedovoljno za stvaranje iskustvene evidencije za
kompleksno socioloko prouavanje. Ali, upravo kao oblik
prikupljanja podataka u kome se mora uspostaviti trajan neposredni
odnos s predmetom istraivanja, posmatranje moe biti vrlo podesan
organizacijski okvir za upotrebu ostalih postupaka i efikasan korektiv
njihovih rezultata.

IX
RAZGOVOR I UPITNIK

Razgovor i upitnik, lako ovaj drugi svakako znatno manje,

spadaju, u najee upotrebljavana sredstva za prikupljanje izvornih
podataka u savremenim sociolokim istraivanjima. Ponekad se stie
utisak da je anketa gotovo najvaniji izvor iskustvenih obavetenja u
sociologiji, to, naravno, odmah izaziva une kritike prigovore o
tetnosti anketomanije". Kad jedan nain prikupljanja iskustvenih
podataka pone da preo-vladava u nekoj nauci, to ne moe ostati bez
irih metodolokih posledica, ne samo u oblasti prikupljanja
podataka nego i u re-avanju drugih metodolokih zadataka. Razvoj
razgovora i upit-. nika je najbolji primer. Teko se oteti utisku da u
savremenim metodolokim prirunicima shvatanja o organizaciji i
izradi plana istraivanja, kao i o nainu sreivanja i analize prikupljenih podataka nisu suvie podeena uslovima anketnih ispitivanja.
Kako su ova ispitivanja samo jedan osoben oblik prikupljanja
podataka, postoji ozbiljna opasnost da se usled toga neki kljuni
metodoloki problemi sociolokih istraivanja re-avaju na ablonski
nain. Sem toga, u istraivakoj praksi su stvoreni vrlo raznovrsni
oblici i tipovi naunog razgovora, a donekle i upitnika, od kojih su
neki posebno prilagoeni za prikupljanje odreenih vrsta podataka,
odnosno odreene uslove ispitivanja. Upotreba njihovog
neadekvatnog oblika stvara nove metodoloke slabosti. Sve su to
razlozi da se razgovor i upitnik, kao istraivaka sredstva sociolokih
istraivanja, neto ire razmotre.
Prethodno treba odrediti osnovne pojmove. Pod naunim
razgovorom (ili intervjuom) se podrazumeva svako prikupljanje
podataka putem govornog optenja, s ciljem da se dobij ena
obavetenja upotrebe u naune svrhe. Nauni razgovor se
prvenstveno tim svoiim ciljem razlikuje od drugih oblika govornog
optenja u svakodnevnom drutvenom ivotu, ili od specijalizovanih
razgovora koji su prilagoeni nekim posebnim praktinim potrebama
(na primer, od klinikog razgovora, kao jednog od dijagnostikih i
psihoterapeutskih sredstava, od saslu-savanja u istranoj i sudskoj
praksi, personalnog razgovora prijom Primanja u slubu i drugim
povodima, novinarskog intervjua i si. Ovaj osobeni cilj naunog
razgovora utie na njegove

388
oblike i nain izvoenja. Ali, kao to e se videti, neki oblici naunog
razgovora se formalno vrlo malo razlikuju od drugih razgovora, pre
svega klinikih, a zatim i spontanih razgovora iz svakodnevnog
ivota, a sadre i neke postupke karakteristine za utvrivanje
injeninih podataka pomou sasluanja u istra-no-sudskom
postupku. Meutim, karakter drutvenog odnosa se bitno
razlikuje
nauni razgovor se zasniva na naelu dobrovoljne saradnje ispitanika i
ne vodi se radi preduzimanja bilo kakvih drutvenih sankcija ili
drugih praktinih mera (te-rapeutskih, vaspitnih, savetodavnih,
administrativnih i si.) prema ispitaniku ili drugim licima. Jedini cilj
naunog razgovora jeste-dobijanje nauno korisnih i upotrebljivih
obavetenja.
Pismeni upitnik je obrazac kojim se pismenim putem trae
neka nauna obavetenja. Osnovna razlika izmeu razgovora i
pismenog upitnika jeste u dobijanju obavetenja bez po-sredstva lica
koje vodi razgovor. Inae i razgovor se najee vodi na osnovu
nekog upitnika. Radi terminoloke jasnoe, upitnik po kome se vodi
razgovor nazvae se osnovom razgovora. U formalnom pogledu
nema vee razlike izmeu pojedinih vrsta upitnika i osnova
razgovora; i pismeni upitnici i osnove razgovora mogu biti otvorenog
tipa ili vrsto strukturisani, ogranieni na nekoliko pitanja ili vrlo
iscrpni. Grupno popunjavanje upitnika u prisustvu lica koje
ispitanicima daje potrebna obavetenja i uputstva za popunjavanje,
da bi svaki od njih mogao samostalno popuniti upitnik, jeste prelazni
oblik izmeu razgovora i upitnika.
U zavisnosti od karaktera razgovora, lice koje ga vodi,
nazvae se anketarom ili ispitivaem. Pod anketom se podrazumeva
jedan odreen nain prikupljanja podataka, iri po bnv'u ispitanika,
ali sa jednostavnijim sadrajem i relativno kratkim trajanjem
prikupljanja. Dubinska" prouavanja pomou razgovora, i kad se
obavljaju na osnovu sluajnih (tj. ne-namernih uzoraka, obino se, i s
pravom, ne nazivaju anketom. Ulozi lica koje vodi razgovore ove
vrste mnogo vie odgovara pojam ispitivaa, poto ona moraju imati
znatno ire strune kvalifikacije od anketara. Lica koja odgovaraju na
pitanja, bilo usmeno ili pismeno, nazvae se ispitanicima.
1.
U EMU SE SASTOJI VREDNOST RAZGOVORA I
UPITNIKA
iroka upotreba razgovora i upitnika u savremenim sociolokim istraivanjima bila bi neshvatljiva kad oni ne bi bili vrlo
podesni za prikupljanje mnogih iskustvenih obavetenja

389
i kad ne bi imali neke prednosti nad drugim nainima prikupljanja.
Zbog toga treba objasniti u emu se sastoje te prednosti.
(1) U jednom od prethodnih poglavlja su postupci za
prikupljanje iskustvenih obavetenja podeljeni u dve osnovne grupe:
prvu sainjavaju postupci pomou kojih se prikupljaju obavetenja
koja u drutvu nastaju nezavisno od naune delat-nosti, a drugu
postupci pomou kojih se izvorna obavetenja stvaraju radi specifino
naunih potreba i ciljeva. Razgovor i upitnik spadaju u ovu drugu
grupu i uz posmatranje su njen najvaniji postupak, znatno elastiniji
od posmatranja. Ve je istaknuto da se posmatrati mogu samo
aktualni iskustveni sadraji koji su, po pravilu, nezavisni od
istraivanja. Samo izuzetno, u eksperimentima, mogu se stvarati
odreene situacije podeene za posmatranje nekih iskustvenih pojava.
Usmenim ili pismenim putem, meutim, mogu se traiti izvorna
obavetenja daleko nezavisnije od aktualnog stanja u asu
prikupljanja. S obzirom na ogranienu mogunost eksperimentisanja,
nauni razgovor i upitnik su jedno od najvanijih sredstava aktivnog
stvaranja izvornih naunih obavetenja o oveku i drutvu. Mnoga od
tih obavetenja ne bi verovatno bez naune intervencije nikad nastala,
ili se bar ne bi fiksirala u trajnijem i sistematskom obliku.
(2) Nauni razgovor i upitnik, bar u onim oblicima u
kojima se danas najee upotrebljavaju u sociologiji, razvijali su se u
tesnoj vezi sa statistikom teorijom uzorka. Mada teorija uzoraka jo
nije ni izdaleka dovoljno prilagoena svim sociolokim potrebama,
sprega izmeu razgovora i uzorka je mnopo olakala da se povea
sistematinost u prikupljanju iskustvenih obavetenja. Treba se
podsetiti da se sistematinost iskustvene evidencije sastoji od: (a)
sadrinske potpunosti obavetenja; (b) precizno utvrenog
iskustvenog delokruga za koji su na osnovu prikupljenih podataka
moguna metodoloki ispravna uoptavanja, i (c) standardizacije
procesa prikupljanja radi obezbeenja relativno homogenih i
meusobno uporedivih podataka. Jasno utvren iskustveni sadraj o
kome treba prikupiti obavetenja i jedinstvena (to ne treba shvatiti
kao jednolina) proceduralna pravila prikupljanja spadaju u
preduslove postizanja prve i tree osobine sistematinosti iskustvene
evidencije. Oba ova preduslova se nastoje ostvariti pomou osnove za
razgovor, odnosno upitnika i razradom pravila o nainu prikupljanja
podataka. Teorija uzoraka je mnogo olakala ostvarivanje druge
osobine sistematinosti, time to je omoguila da se znatno smanji
broj neophodnih pojedinanih izvornih obavetenja, a pri tom ne _
izgubi mogunost uoptavanja i prouavanja raznih varijacija
odreene vrste pojava. Sadraj izvornih obavetenja se usled
smanjivania njihovih neophodnih koliina moe znatno proiriti.
Time se ublaava ranije neophodna alternativa izmeu

390

uskog sadraja prikupljenih izvornih obavetenja na osnovu

potpunog obuhvata u irokom iskustvenom delokrugu (statistiki
popisi) i iscrpnih obavetenja u pojedinanim sluajevima. Sadraj
razgovora, izvoenih u metodino izabranom uzorku, moe da bude
vrlo irok, a uoptavanja ipak osnovana. Sem toga, smanjenje broja
neophodnih izvornih obavetenja olakava poboljanje njihovog
kvaliteta. I dok je pre nekoliko decenija u metodologiji mnogo
raspravljano o razlikama izmeu statistikih i monografskih
istraivanja, koje su se obino smatrale neotklo-njivim, razvoj i ira
primena teorije uzoraka utie da te razlike postaju sve manje.
(3) Dalja prednost razgovora i upitnika ogleda se u tome to
se sadraj na koji se podaci odnose, u pore'enju s posma-tranjem
znatno proiruje. Ranije je reeno da posmatranju nedostaje
vremenska dubina i da se zbog toga posmatrane pojave teko
ukljuuju u odreenu vremensku perspektivu. Na svaku, pak,
znaajniji oblik ponaanja ljudi ne utie samo aktualno stanje, nego i
njihovo prolo iskustvo i njihova oekivanja i planovi za budunost.
Podaci o prolim iskustvima u odnosu prema budunosti se teko
mogu dobiti posmatranjem, a oni su vrlo korisni i esto neophodni za
objanjavanje raznih drutvenih pojava. Sem toga. ranije je reeno da
je posmatranju pristupana preteno spoljanja strana ljudskog
ponaanja, a manje njegovi psihiki elementi o kojima se razgovorom
ili pismenim putem mogu dobiti znatno potpunija obavetenja. Usled
oba ova sadrinska proirenja, prikupljanje podataka pomou
razgovora moe obuhvatiti itav vremenski period na koji se odnosi
ivotno iskustvo ispitanika. Ovo, naravno, ne znai da u tom vremenskom intervalu, koji je potencijalno najpodesniji za egzaktnije
prouavanje niza drutvenih pojava, ne treba koristiti i druga sredstva
za prikupljanje podataka, ali su u njegovom okviru razgovor i upitnik
najelastinija sredstva za stvaranje sistematske iskustvene evidencije
o svim iskustvenim sadrajima koji u dovoljnoj meri ulaze u
individualno iskustvo ispitanika.
(4) Naredna prednost razgovora i upitnika sastoji se u
velikoj brzini prikupljanja podataka. Ako se tome doda da se
prilikom upotrebe jednostavnijih oblika razgovora relativno lako
mogu obuiti brojni anketari, postaje jasno zato se brzina
prikupljanja moe udruiti s velikom irinom istraivakog zahvata.
Za nekoliko dana mogu se prikupiti podaci koji se odnose na itavu
pojedinu zemlju, a potencijalno i razne zemlje. U naelu se mogu
proiriti i drutvene razmere posmatranja; ali, kako je posmatranje
znatno sporiji proces, ovo bi zahtevalo daleko vee materijalne
izdatke. Postizanje potrebne brzine prikupljanja podataka moe biti
vrlo vano prilikom prouavanja

391
dinaminijih drutvenih procesa, kao i za stvaranje preciznijih
vremenskih preseka o stanju prouavanih pojava u irim drutvenim
okvirima.
2.

TEKOE U KORICENJU PODATAKA DOBIJENIH

RAZGOVOROM I UPITNIKOM
Ali prikupljanje nauno upotrebljivih podataka putem
razgovora i upitnika, ili, drugim recima, putem govornog ili pismenog
verbalnog optenja, nailazi na niz tekoa, koje se mogu podeliti u tri
osnovne grupe: (a) epistemoloke, (b) psiholoke i (c) drutvene. U
stvarnosti se mnoge od ovih tekoa meusobno prepliu, <ali ih radi
boljeg razumevanja treba analitiki razdvojiti.
(a) Epistemoloke tekoe. U ovoj vrsti prikuplianja
podataka koriste se u naune svrhe iskustvena obavetenja do-bijena
na osnovu posmatranja i samoposmatranja ljudi koji nemaju strune
kvalifikacije za nauno posmatranje. Sposobnosti pojedinih ispitanika
u tom pogledu se u razliitoj meri pribliavaju idealnim osobinama
naunog posmatranja odreenih pojava. Strunost posmatraa je
jedan od bitnih preduslova kvaliteta izvornih obavetenja. A kako je
ona razliita kod raznih ispitanika, nastaju izvorna obavetenja
nejednake vrednosti, to nesumnjivo oteava njihovu naunu
upotrebu. Zatim, izvorno posmatranje ili samoposmatranje ispitanika
se rukovodilo svakodnevnim praktinim potrebama i nije moralo da
uzme u obzir neke nauno znaajne osobine odreenih pojava. Usled
toga granica izmeu korienja podataka to nastaju nezavisno od
nauke i njihovog aktivnog stvaranja u naune svrhe nije odsena.
Iskustvo .nastalo nezavisno od nauke je i u ovom obliku prikupljanja
izvorna osnova podataka, samo to istraivaki postupak aktivnije i
sistematino utie na izdvajanje potrebnih obavetenja iz te postojee
iskustvene osnove. Ali, ako podaci, bar potencijalno, u njoj ne
postoje, ovo nastojanie ne moe uroditi plodom. Samo u posmatranju
naunika moe se itav proces prikupljanja podataka potpuno
podrediti naunim ciljevima i kriterijima.
Treba, zatim, dodati da su pojave o kojima se trae obavetenja
mogle da imaju vrlo razliitu ulogu u ivotu poiedi-nih ispitanika; da
su pm. imali razliite mogunosti i neiednake Je ^? se niima potpunije
i objektivnije obaveste. Saznanja o razliitom ueu poiedinaca u
raznim drutvenim odnosima i procesima, kao i o njihovoj razliitoj
obavetenosti i intere-

3
9

392

393

sovanjima mogu biti socioloki vrlo znaajna. esto se, meutim, na

osnovu podataka dobijenih razgovorom ne zakljuuje o tome nego o
injenikom stanju, iako je vrednost pojedinih obavetenja u tom
pogledu, u zavisnosti od razliitog individualnog iskustva ispitanika, vrlo
nejednaka.
Posebne tekoe iskrsavaju prilikom ispitivanja iskrenosti i tanosti
podataka dobij enih putem samoposmatranja. Pre svega, zbog neobino
sloene strukture ljudskog psihikog ivota samoposmatranje nailazi na
velike prepreke i zahteva jo veu kulturu od posmatranja raznih sadraja u
spoljnem svetu. Ali ovde se ne radi toliko o tekoama pouzdanog
samoposmatranja, nego o posebnim tekoama proveravanja tanosti
njegovih podataka. Ve su ranije izneti razlozi protiv odbacivanja upotrebe
podataka samoposmatranja u nauci. Ali, tim pre treba biti naisto s
epistemolokim tekoama koje su povezane s prihva-tanjem podataka
samoposmatranja, a koje se odnose prvenstveno na njihovo proveravanje.
Obino se u naunoj upotrebljivosti podataka dobijenih samoposmatranjem
zakljuuje na osnovu nekih objektivnih oblika ponaanja odreenih lica. Ali,
korelacija izmeu subjektivno usvojenih ideala i vrednosti, stavova, tenji i
planova, i odgovarajueg objektivnog ponaanja esto nije visoka, a jo
ee nije linearna. Iskrenost i tanost podataka o unutranjem ivotu,
dobijenih samoposmatranjem, ne mora da zavisi od toga da li su odreena
unutranja stanja pratila odgovarajui oblici objektivnog ponaanja.
Pesnikova predsmrtna poruka mnogo hteo, mnogo zapoeo" ima vrlo opte
vaenje u ovekovom ivotu. Istovremeno, sociologiju ne interesuju samo
objektivna ljudska ponaanja, ve i subjektivna stanja koja su sa njima
povezana. Po pravilu, ova subjektivna stanja su takoe deo odreene
drutvene situacije. ta vie, odnos izmeu unutranjeg psihikog stanja i
objektivnog ponaanja odreuje u mnogim sluajevima karakter ponaanja.
Bez poznavanja tog odnosa ne moe se razlikovati moralno ponaanje od
ponaanja' koje je samo formalno usklaeno s moralnim i pravnim normama, ali te norme nisu njegovi motivi, a i usklaenost je esto samo
prividna. Socioloki znaajan pojam razdvojene linosti odnosi se upravo na
trajnu i duboku suprotnost izmeu izvornog ivotnog iskustva pojedinca i
njegovog spoljanjeg drutvenog ponaania.Meutim, upravo ova moguna
nepodudarnost izmeu intimnog psihikog iskustva i odgovarajuih oblika
ponaanja znatno oteava proveravanje podataka samoposmatranja. Nema
neposrednog objektivnog iskustvenog sadraja koji bi mogao da slui kao
kriterij za proveravanje tanosti iskaza samoposmatranja. Kritenj se mora
stvarati posredno, obino na osnovu teorijskog povezivanja vrlo raznovrsnih
obavetenja o ispitivanoj

linosti. Nauna upotrebljivost podataka samoposmatranja stoga u daleko

veoj meri zavisi od iskrenosti ispitanika, nego kad Se traena obavetenja
odnose na iskustveni sadraj koji mogu posmatrati nezavisni pojedinci. Ali,
upravo usled toga dobija vrlo veliki epistemoloki znaaj tekoa da se meu
podacima, dobijenim samoposmatranjem ispitanika, razlikuju iskrena i
tana obavetenja od svesnog pretvaranja, nesvesnih oblika sa-moopravdanja
i pokuaja da se nau racionalni ili drutveno prihvatljivi izgovori za
iracionalna ili nedozvoljena ponaanja, (b) Psiholoke tekoe. U ovu grupu
spada najpre razliit opti psihiki nivo individualnog iskustva ispitanika u
zavisnosti od njihove bistrine, stepena mentalne zrelosti i sreenosti,
psihikog stanja u asu prikupljanja podataka, a zatim i od stupnja
obrazovanja. Kasnije e se videti da se ova tekoa esto nastoji otkloniti na
dosta ablonski nain time to se sadraj i nain prikupljanja podataka
prilagoava vrlo nisko shvaenom proeku.
U tesnoj vezi sa razliitim psihikim nivoom individualnog iskustva stoji i
razliita sposobnost ispitanika da razumeju verbalne simbole i potpunije
verbalno izraze vlastito iskustvo. Ove razlike mogu biti zanimljiv predmet
posebnih sociolokih prouavanja, ali one stvaraju velike tekoe u
prikupljanju dovoljno potpunih i uporedivih izvornih podataka putem
razgovora i upitnika. Ve zbog manje mogunosti verbalnog izraavanja,
odreena iskustva ostaju tee pristupana nauci i postoji opasnost da se usled
toga ne uzmu u obzir prema svom stvarnom drutvenom i naunom znaaju.
Obe ove tekoe, u kojima su individualni psiholoki inioci vrlo esto
povezani s drutvenim, pojavljuju se u izrazitom vidu u irim istraivanjima
koje se odnose na razne drutvene slojeve. Ne retko se deava da se u takvim
istraivanjima u jednim slojevima ljudi podsmevaju uproenosti
istraivakog postupka, a da je u drugim slojevima taj isti pristup
nedovoljno razumljiv i preteak.
Naredna opta tekoa psihike prirode prilikom kori-scenja podataka
dobijenih razgovorom, ako se ovi odnose na neke prole dogaaje, proizilazi
iz osobina pamenja i zaboravljanja. Pamenje i zaboravljanje su izrazito
selektivni psihiki procesi; oni su ukljueni u optu strukturu linosti i igraju
u ivotu pojedinca znaajnu ulogu, koja svakako nije samo saznajnoracionalne prirode. ta e se od ranijeg iskustva ouvati u pamenju zavisi
od kasnijeg razvoja odreene linosti. tr *^a Se *Z retrosPektivnih podataka sa
vie sigurnosti moe zakljuivati o tome kako ispitanici gledaju na neke
prole dogaaje i svoia raniia iskustva nego to se u prolosti stvarno desilo.
Ve ovih nekoliko napomena pokazuju da prikupljanje podataka putem
razgovora i upitnika i njihovo kasnije kori-

394
enje treba da se zasnivaju na to solidnijoj psiholokoj osnovi.
Sistematskom prouavanju ovih problema poinje se poklanjati neto vea
panja tek u novije vreme, ali prakticizam jo uvek preovladava. 1)
(c) Drutvene tekoe. Ovaj nain prikupljanja podataka
predstavlja osoben vid simbolikog drutvenog optenja. Iz svakodnevnog
iskustva, koje je potvreno nizom istraivanja simbolikog drutvenog
optenja, poznato je da se u njemu prilikom prenoenja poruka odreenog
sadraja pojavljuju razne drutvene prepreke. Na tim saznanjima se i zasniva
pomenuta Dankerova podela obavetenja na javna, poverljiva, tajna i privatna. Pomou niza postupaka o kojima je ve bilo govora, a koji e se dalje
konkretizovati u analizi drutvenog odnosa koji se uspostavlja u razgovoru
izmeu ispitivaa (anketara) i ispitanika, nastoje se otkloniti drutvene
prepreke koje bi mogle da oteaju ili ak onemogue dobijanje nauno
upotrebljivih iskustvenih obavetenja. Druge tekoe u simbolikom,
optenju su posledica drutveno uslovljenih razlika u jeziku i sposobnosti
verbalnog istraivanja odreenog ivotnog iskustva.
Ipak treba naglasiti da ni jedna cd pomenutih tekoa nije apsolutna
i nema isti znaaj u svim konkretnim sluajevima. Znaaj pojedine tekoe u
ovom obliku prikupljanja iskustvenih podataka moe se svestranije oceniti
jedino ako je prethodno dovoljno jasno odreen sadraj i drutveni smisao
trapnih obavetenja, a zatim i da li se ova odnose na neko objektivno postojee injeniko stanje ili na subjektivno odnoenje ispitanika
nekadanje ili aktualno prema odreenim objektivnim okolnostima,
odnosno da li se pomou nekog obavetenja ne eli saznati neto o
perspektivi u kojoj ispitanik gleda na budunost. Ponekad je tee dobiti
adekvatne podatke o injenikom stanju; ne samo kad se obavetenja odnose
na davnoprole dogaaje, nego i na savremene prilike. U drugim
sluajevima, kada je objektivno injeniko stanje poznato, vrlo je sloen put
saznavanja kako se ljudi prema njimu subjektivno odnose, naroito kad se
subjektivni odnos nalazi u raskoraku sa postojeim drutvenim normama i
shvatanjima koja preovladava ju u drutvu, odnosno u raznim uim
drutvenim oblicima. Druga tekoa nastaje usled toga to znaajniji delovi
subjektivnog odnosa prema stvarnosti izviru iz dubljih, ali i manje svesnih
struktura linosti ispitanika. Ali u svakom sluaju jasno shvatanje prirode
traenih obavetenja i razumevanje realnih tekoa da se ona ') Meu sistematskim radovima o razgovoru i upitniku najvie se
raspravlja o ovim pitanjima u knjizi R. L. Kahn, Ch. F. Cannel , The Dvnamics of
Intervieiving, J. Willey, New York, 1958, ch, 2, et passvm. Vid. takode rad M.
Kaljevi, Istinitost verbalnih iskaza, Sociologija, goa. VI (1964), br. 3-4, str. 107134.

395
u konkretnim uslovima dobiju razgovorom ili upitnikom, jeste osnova za
razmatranje i reavanje niza metodolokih zadataka, radi donoenja to
razumnijih odluka.

3.
POREKLO RAZLIITIH OBLIKA RAZGOVORA
I UPITNIKA
Oba ova istraivaka sredstva javljaju se u sociolokim
istraivanjima u vrlo razliitim oblicima. Veina od tih oblika su se ve
razvili u svoje osobene socioloke varijante, ali su na njima jo primetni
tragovi razliitog porekla. Malo istorije stoga nee biti na odmet.
(1) Jedan od najstarijih izvora savremenih oblika razgovora i
upitnika jeste iskustvo statistikih popisa i drugih masovnih statistikih
ispitivanja. Klasina popisnica, ograniena na nekoliko osnovnih
demografskih, ekonomskih, prosvetnih i jo nekih drutvenih obeleja, kao
to su narodnost, dravljanstvo i veroispovest najbolje karakterie ovaj oblik
prikupljanja podataka, koji je usmeren na mali broj svima uglavnom
poznatih i razumljivih obavetenja, koja se usled toga mogu relativno lako
dobiti, i koja mogu prikupljati i lica bez posebne strune spreme posle
kratkog obuavanja. Isto naelo ograniavanja na najosnovnija obavetenja
objektivne prirode dolazi do izraaja i u radu redovnih statistikih slubi.
Neke socioloke ankete o manjem broju objektivnih obeleja vrlo su sline
po svome pristupu pomenutim klasinim statistikim akcijama. U novije
vreme ovakve ankete se organizuju i kao dopunski deo statistikih popisa.
Ako su usmerena na neke socioloki znaajne drutvene odnose i procese, na
primer bitna strukturalna obeleja ili razne oblike drutvene pokretljivosti, i
ako se izvode u velikim uzorcima, ova ispitivanja mogu biti za sociologiju
izuzetno korisna. Stoga je potcenjivanje ovih relativno prostih oblika
prikupljanja podataka koje postoji u nekim sociolokim krugovima sasvim
pogreno. Njihova vrednost zavisi od toga da li stvaraju sistematsku
evidenciju o nekim globalnim drutvenim odnosima i procesima.
(2) Drugi snaan podsticaj za razvoj savremenih oblika razgovora
i upitnika dalo je iskustvo raznih komercijalnih anketa u ispitivanju trita,
kao i elementarnih ispitivanja javnog mnjenja, a pre svega izbornog
ponaanja. U ovim ispitivanuma
- i pored-brojnih, ve poslovinih odstupanja prikupljanje podataka
pomou razgovora i upitnika najpre poelo ire povezivati sa teorijom
uzoraka. Navedena odstupanja sastojala su se u tome to se uzorci nisu
stvarali metodoloki ispravno, pa su

396

zbog nereprezentativnosti uzoraka rezultati bili vrlo pristrasni. (Na

primer. u sluajevima kad su upitnici upuivani pretplatnicima
pojedinih novina i asopisa, pretplatnicima telefona ili licima ije su
adrese bile poznate iz raznih spiskova u kojima nije bilo obuhvaeno
celokupno stanovnitvo odreenog podruja, a zakljuci su
uoptavani za ukupno stanovnitvo.) Dalja karakteristina osobina
ovog oblika prikupljanja podataka jeste tenja za to veom
ekspeditivnou, jednostavnou postupaka i za to brim dobijanjem
rezultata. To dolazi do izraaja u malom broju pitanja, koja se mogu
postaviti na kunom pragu", standardizovanom nainu postavljanja
pitanja, pretenoj upotrebi pitanja sa unapred utvrenim odgovorima,
kao i najjednostavnijih merila (Likertova skala). Ovaj nain
prikupljanja podataka bio je jedno vreme u sociolokim krugovima
vrlo popularan i vatreno zastupan.2) On se i danas i u svetu i kod nas
esto susree. Njegovo ablonsko prenoenje na ispitivanje raznih
naunih problema za koje nije dovoljno prikladan izazvalo je brojne i
vrlo otre reakcije. Veina kritiara anketo-manje" ima u vidu ovaj
oblik prikupljanja podataka putem razgovora i upitnika.
(3) Etnoloki oblici razgovora su pravi antipod komercijalnim anketama i uobiajenom nainu ispitivanja javnog mnenja.
Karakteristino je za ove razgovore da se izvode na osnovu optih,
okvirnih uputstava i podsetnika. Poto se ispitiva obino due
zadrava na terenu, razgovor je tesno povezan sa posmatranjem i
obino se izvodi na neformalan, nestandardizo-van nain, prema
konkretnim prilikama. Dalja osobenost ove istraivake tradicije jeste
izrazita nesistematinost u izboru ispitanika, uz naglaeno oslanjanje
na dobro obavetene pojedince (tzv. pametare). Ovakav nain izbora
odgovara prvenstvenom cilju mnogih etnolokih ispitivanja da utvrde
drutvenu normu neke vrste ponaanja, a ne i da ispitaju postojea
odstupanja od norme, to je neophodno za iskustveni opis ponaanja.
Kako se esto eli utvrditi neki raniji drutveni oblik ili element
kuHure. koji u aktualnim uslovima postoji vie u seanju nego u
drutvenoj praksi, oslanjanje na pametare" izgleda jo vie
opravdano.
(4) Znaajan uticaj na jedan poseban oblik razgovora koji se
upotrebljava u sociolokim istraivanjima, izvrila su iskustva
psihijatrijsko-klinike prakse. Poto su postavljanje dijagnoze i
leenje osnovni ciljevi klinikih ispitivanja, sva pa5
) Pojedini metodoloki radovi o razgovoru i upitniku imali su preteno u
vidu oblike u kojima se oni pojavljuju u anketnim ispitivanjima ovog tipa. Vid., na
primer, M. B. Parten, Survevs, Polis and Samples, Harper, New York, 1950. C. A.
Mozer, Metodi anketiranja u istraivanju drutvenih pojava, Kultura, Beograd, 1962.

397

nja je usredsreena na svestrano osvetljavanje konkretnog sluaja.

Viekratnim razgovorima nastoji se stvoriti dubinski snimak"
ispitanikove linosti u aktualnom i genetikom preseku, kao i
njegovih sadanjih i prolih ivotnih uslova. Tok razgovora je gotovo
sasvim nedirektivan, ali je uloga ispitivaa ipak izrazito aktivna,
aktivnija nego u bilo kom drugom obliku razgovora. On podstie
ispitanika na to potpuniju ispovest, pomaui mu pri tom da iznese
najneuralginije delove svoga iskustva. Smatra se da ovo, pored
ostalog, ima i terapeutski korisne posledice katarze, tj. psihikog
rastereenja i olakanja. Meutim, ako se nepaljivo vodi,
ovaj oblik
razgovora moe imati upravo suprotne posledice.3) Sem ovih
proceduralnih iskustava, iz psihijatrije, a naroito iz psihoanalize,
stalno su dolazila upozorenja o neophodnosti kritikog stava prema
iskazima ispitanika koji se odnose na motive njihovog ponaanja, kao
i sugestije kako treba otkrivati
pravi smisao pojedinih simbola koji se
pojavljuju u iskazima.4) Klinika medicinska praksa uticala je na
razvoj razgovora i posrednim putem, preko iskustva tzv. socijalnog
rada.
(5) Jedan poseban oblik razgovora, tzv. grupni razgovor,
poeo se u sociologiji primenjivati poto se prethodno pojavio u
socijalnoj psihologiji, prvenstveno u dinamikom prouavanju malih
grupa. Kao savremen oblik prikupljanja podataka, grupni razgovor se
razvio zahvaljujui, pre svega, delatnosti K. Levina (Lewin) i njegove
kole.5)
Razgovor kao sredstvo za prikupljanje izvornih obave-tenja
ima, dakle, raznoliko poreklo, a i pojavljuje se u savre-menim
sociolokim istraivanjima u vrlo razliitim oblicima, to je sasvim
razumljivo i korisno jer se pomou njega prikupljaju najraznovrsnija
iskustvena pbavetenja. Pojedini tipovi razgovora podesni su za
prikupljanje odreenih vrsta podataka, a i zahtevaju razliitu strunu
spremu anketara, odnosno ispitivaa. Odluka o najsvrsishodnijem
obliku razgovora moe se stoga doneti samo ako se uzme u obzir
priroda istraivakih ciljeva, strunost lica koja treba da ga vode,
finansijske mogunosti i vreme u kome treba prikupiti podatke. Kada
se, pak,
3
) U sociolokim istraivanjima izvan kriminologije i soci
jalne patologije ovaj oblik razgovora je najvie upotrebljavala Majova (Mayo) kola u industrijskoj sociologiji. Vid. F. J. Roethlisberger,
W. J. Dickson, Management and the Worker, Harvard Universitv Press,
Cambridge, Mass., 1947
4
) H. D. Lasswell, Contribution of Freud's Insight Interview
to the Social Science, American Journal of Sociology, vol. 45 (1939), Na 3.
, . 5) U poslednje vreme grupni razgovor nastoji da razvije Horkhajmer-Adornova kola u nemakoj sociologiji. Vid. W. Mangfold, Gegenstand
und
Methode
des
Gruppendiskussionsverfahrens,
Frankfurter
lqfinrage ZUr SoziolSie' Bd- 9> Europaische Verlagsanstalt, Frankfurt,
9
"0. Ipak ovaj oblik razgovora je do sada relativno malo upotrebljavan.

398

399

putem razgovora prikupljaju sadrajno raznovrsniji podaci a

raspolae se dovoljno strunim ispitivaima obino je najbolje
kombinovati osobine raznih tipova razgovora. Konkretnije, tada se
mogu upotrebiti jednostavna pitanja (popisnog tipa) za neke
elementarne i optepristupane injenine podatke, a pitanja sa
slobodnim odgovorima, i uz aktivno uestvovanje ispitivaa u
procesu dobijanja odgovora, slino klinikoj p.aKsi ispitivanju nekih
sloenijih drutvenih i psihikih sadraja; od ispitivaa se moe traiti
da posmatraju odreene pojave koje se mogu zapaziti za vreme
razgovora, kao i da eventualno izvedu neka merenja i si. Teorijskosadrinski ciljevi i objektivne mogunosti treba, dakle, da odluujue
utiu na izbor najpogodnijeg oblika razgovora ili pismenog upitnika.
Elementi klasifikacije savremenih oblika razgovora i
upitnika. Cilj dosadanjeg izlaganja bio je da ukae na glavne
osobenosti raznih osnovnih tipova razgovora i upitnika. U potpunijoj
klasifikaciji njihovih savremenih oblika trebalo bi uzeti u obzir jo
itav niz elemenata, a pre svega sledee: (a) obimnost sadraja
prikupljanih podataka, jer postoje razgovori sa svega nekoliko, a i sa
preko stotinu pitanja; (b) da li se traena obavetenja iskljuivo ili
preteno odnose na neki objektivni injeniki sadraj (stvarna
ponaanja ljudi i njihova objektivna obeleja, dogaaje i objektivne
drutvene pojave) ili se preteno ispituju psihika iskustva i psihike
osobine ispitanika; (c) stepen formalne standardizacije postupka; u
tom pogledu bi se na jednom kraju nalazili slobodni razgovori, iii je
sadraj odreen samo optim problemskim okvirom istraivanja, a na
drugom razgovori sastavljeni iskljuivo od pitanja s unapred utvrenim odgovorima, ije formulacije i redosled anketar ne sme ni u
emu menjati i nema pravo da postavlja dopunska pitanja radi
dobijanja potpunijih obavetenja; (d) proceduralna pravila koja se
odnose na ponaanje anketara; da li se njegova uloga svodi na
postavljanje pitanja i pasivno belezenje odgovora, ili se od njega
zahteva da u toku razgovora preduzima razne mere da bi se dobili to
upotrebljiviji podaci (na primer, pomae ispitanicima da potpuni1'e
izloe svoja gledita, ispituje uzroke protivrenosti u njihovim
iskazima, iznosi posle zavrenog razgovora svoje opte
miljenje o ispitaniku i verovatnoj vrednosti pojedinanih obavetenja
i si.); (e) stepen standardi-zovanosti uslova u kojima se razgovori
obavljaju; razgovori se mogu obavljati u istoj prostoriji, tako da je
moguno standardi-zovati neposrednu spoljnu situaciju, to je mnogo
tee postii ako se oni vode u stanovima ispitanika; s obzirom da
neposredna situacija u kojoj se razgovor obavlja moe da utie na
dobijena obavetenja, ova okolnost nije beznaajna za postizanje
meusobno uporedivih podataka; (f) napokon, razgovori mogu

biti jednokratni ili se o istom, odnosno meusobno povezanom

sadraju nekoliko puta ponavljaju (tzv. panel ispitivanja); ovaj oblik
viekratnih razgovora se najpre poeo upotrebljavati u prouavanju
javnog mnenja, a moe biti koristan
u prouavanju mnogih
kratkoronijih drutvenih promena.6)
Do sada se u metodologiji najvie raspravljalo o relativno
jednostavnim i vie strukturisanim tipovima razgovora kakvi se
obino javljaju u masovnijim anketama. To je prilino jednostran stav
ne samo prema postojeoj istraivakoj praksi, nego jo vie prema
oiglednim potrebama da se razgovor i upitnik svestranije prilagode
istraivakim zadacima sociologije. Ali u svim nastojanjima da se
razviju i usavre sloeniji oblici ovih istraivakih sredstava kako bi
se pomou njih moglo dublje prodreti u razne dimenzije drutvenog
ivota, ne bi se smeo izgubiti iz vida zahtev za sistematinim
iskustvenim podacima i velike mogunosti koje su u tom pogledu
sadrane u razgovoru i upitniku. Epistemoloki je neosnovano kruto
suprotstavljati dubinu i plodnost obavetenja njihovoj sistematinosti,
kao preduslovu za izvoenje logiki ispravnih iskustvenih uoptavanja koja su neophodna teorijskoj nauci. Poto se u metodologiji
ne sme nikad zaboraviti da u nauci postoji stalna potreba
proveravanja i dokazivanja svakog novog hipotetinog stava, svi
problemi upotrebe razgovora i upitnika e biti po-smatrani i iz
perspektive sistematinosti izvornih podataka, a ne samo njihove
heuristike plodnosti.
4.
GLAVNE FAZE IZRADE OSNOVE RAZGOVORA
Ako se pomou razgovora ili pismenog upitnika ele prikupiti sistematski iskustveni podaci, sva osnovna pitanja njihovog
sadraja, kao i proceduralnog postupka prikupljanja, moraju biti
reena pre nego to pone prikupljanje. O procedu-ralnom postupku i
organizaciji prikupljanja govorie se kasnije, postoje najpre razmotri
nain izrade osnove razgovora. Nema sumnje da je izrada osnove
razgovora najsloeniji zadatak u lzv.0<^venJu anketnih ispitivanja, u
kome se teorijski problemi najten]e povezuju s metodolokim, a
dolazi do izraaja i istra-zivaevo neposredno poznavanje drutvene
stvarnosti u kojoj se istraivanje organizuje. Izrada osnove razgovora
se sastoji
8 Sa
.
> et prikaz ove vrste anketnih istraivanja daje J. Nehne*
emn3 u3lyse von Panel-Befrangungen, U.R. Konig (red.). Handbuch der *=ipinsenen
Sozialforschung, F. Enke, Stuttgart, 1962, S. 197-208.
v

400

od nekoliko faza: (1) utvrivanja osnovnih ciljeva ankete; (2) njihove

teorijske i operacionalne razrade; (3) prilagoavanja operacionalnog
plana prikupljanja podataka ivotnom iskustvu ispitanika u
sadrinskom i jezikom pogledu; (4) odluka o formalnom obliku
razgovora (pismenog upitnika) i konanoj strukturi njegove osnove.
Iako ne spadaju neposredno u izradu osnove razgovora, podaci o
drutvenom delokrugu istraivanja (odredba osnovnog skupa, izbor
tipa i veliine uzorka, drutvene i kulturne karakteristike pojedinih
delova osnovnog skupa i si.), kao i o finansijskim i kadrovskim
mogunostima su neophodni da bi se pomenuti zadaci izrade osnove
razgovora mogli realistino resiti.
Ciljevi ankete. Ciljevi ankete proizilaze iz optih ciljeva
istraivanja i uloge koju je u njemu dobila anketa. Prilikom stvaranja
opteg plana prikupljanja podataka u raznim istraivanjima ne dolazi
dovoljno do izraaja metodoloko naelo komplementarne upotrebe
razliitih sredstava i postupaka, nego se esto, bez potrebe, svi
iskustveni podaci prikupljaju samo anketom. Ovakvo reenje u
mnogim sluajevima nije najsvrsishodnije ni s naunog ni s
neposredno praktinog stanovita." Ono se usvaja jer se nedovoljno
shvata da anketa nije podjednako podesna za prikupljanje svih
iskustvenih podataka, ta vie da se o mnogim socioloki vrlo
znaajnim pojavama anketom teko mogu dobiti zadovoljavajua
obavetenja. Na primer, bilo bi jednostrano osloniti se samo na anketu
u ispitivanju kako funkcionie radniko samoupravljanje u nekom
preduzeu. Polazne podatke o radu raznih organa radnikog
samoupravljanja treba crpsti iz zapisnika o njihovom radu, njihovih
odluka, iz dokumenata o preduzetim merama u cilju sprovoenja tih
odluka i njihovim efektima. O radu pojedinih organa treba, zatim,
razgovarati sa licima koja su njihovi lanovi ili koja su zbog svojih
drutvenih uloga o tome dobro obavetena. Masovnom anketom je
teko dobiti izvorna obavetenja potrebna za svestrani j i opis
stvarnog rada tih organa. Ali pomou nje se moe saznati ta ljudi
misle o ovim organima i njihovom radu. U sociolokoj analizi
radnikog samoupravljanja, kao osdbenog institucionalnog oblika,
korisni su i jedni i drugi podaci. Tek kad se podaci o stvarnom
delovanju pojedinih organa povezu sa podacima ankete o
individualnom ueu pojedinaca, njihovoj oba-vetenosti,
miljenjima, eljama, zahtevima, postaje jasnije de-lovanje organa
radnikog samoupravljanja u konkretnoj drutvenoj situaciji
odreenog preduzea, i razumljiviji pojedini stavovi i miljenja ljudi
izraeni u anketi. Ili, ako se prouava kulturno-prosvetni ivot neke
lokalne zajednice, nekog drutvenog sloja ili grupe, takoe je
nedovoljno i nauno nepouzdano osloniti se samo na anketu. U
prouavanoj lokalnoj zajednici

401
postoje razne drutvene ustanove i organizacije koje deluju na
kulturno-prosvetnom planu i neophodno je ispitati njihovu delatnost.
Zato samo pitati Iju le ta itaju? Zato pored toga ne prouiti
strukturu italaca i traenih knjiga u bibliotekama odreenog mesta;
zato ne analizirati prodaju knjiga i periodinih publikacija u mesnoj
knjiari; sastav aktivnog lanstva raznih amaterskih kulturnoprosvetnih- drutava, itd. Ili uzmimo da se ele ispitati meusobni
odnosi dveju etnikih ili drutvenih grupa u lokalnoj zajednici, na
primer odnosi izmeu starosedelaca i doseljenika. Mnogi bitni
podaci o tome mogu se nai u raznim postojeim izvorima
(sklopljeni brakovi u matinom uredu, podaci o manjim
.meusobnim sukobima u arhivi sudije za prekraje, podaci o
sastavu rukovodeih organa raznih drutvenih organizacija i
njihovom lanstvu i si.). Sem toga, ovi i slini podaci omoguuju da
se pojedine strane meugrupnih odnosa prouavaju u svojim
globalnijim razmerama i u duem vremenskom periodu.
O svim navedenim i slinim stvarima anketa nije najpodesniji nain prikupljanja podataka, naravno, pod pretpostavkom
da u ispitivanoj lokalnoj zajednici postoje i da su pristupani razni
redovni izvori obavetenja. esto je vrlo korisno najpre prouiti
upravo te izvore da bi se stekao uvid u opte stanje i anketa mogla
realistino postaviti. A, zatim, i da se ljudi ne bi nepotrebno, ponekad
i beskorisno uznemiravali. Prilikom donoenja odluke o konkretnim
ciljevima ankete u okviru nekog ireg istraivanja treba imati na umu
da se osobena vrednost razgovora i upitnika sastoji u tome to
omoguuju da se podaci o raznim institucionalnim i kolektivnim
oblicima drutvenog ivota na svestran i metodian nain povezu sa
podacima o ueu i poloaju pojedinaca u tim oblicima, kao i sa
podacima o posledicama delovanja raznih drutvenih inilaca na
individualnom planu. Tek ako se ovo povezivanje uspeno ostvari,
slika stvarnog tkiva pojedinih drutvenih oblika postaje odreenija, a
da istovremeno ne bude mehaniki atomizovana. Ako se usvoji ranije
izneta teza da sociologija u prouavanju drutva mora dopreti do
konkretnih ljudi, pomenuta osobenost razgovora i upitnika svakako
nije nauno beznaajna. Poseban je sluaj kad je anketa jedini izvor
iskustvenih obavetenja u nekom istraivanju, jer ima nesumnjivo
istraivakih zadataka koji se mogu resiti na ovaj nain.
Teorijska i operacionalna razrada sadraja ankete. Posto
su ciljevi i osnovni sadraj ankete utvreni, glavni zadatak ove dmge
faze u izradi osnove razgovora jeste da se postavljeni ciljevi teorijski
razrade i zatim to adekvatnije prevedu na operacionalni jezik.
Prikupljanje podataka koje nema teorijski razraene ciljeve teko da
uopte spada u teorijsku nauku. Ali
!B

Socioloki meto

403
402

teorijska razrada ciljeva neophodna je i u istraivanjima primen.ienog karaktera. Njen je zadatak da, uzimajui u obzir relevantna
teorijska saznanja odreene nauke, ralani sadraj osnovnih ciljeva
istraivanja i ukae u kojim pravcima treba da se kree, tj. koji
iskustveni odnosi treba da budu ispitani i koji su iskustveni podaci
neophodni u tu svrhu. Razraen teorijski plan ankete trebalo bi da
sadri jasan pregled osnovnih pretpostavki koje se ele ispitati. Dalja
operacionalna razrada sastoji se u sasvim odreenim ukazivanjima
kako da se istraivanje izvede. To, pre svega, znai da pojmovi svih
pretpostavljenih iskustvenih inilaca, njihovih posledica i ostalih
relevantnih uslova moraju biti teorijski i operacionalno definisani;
zatim da, ako istraivanje ima neki osnovni i jedinstveni cilj odnosno
problem, sve pojedinane hipoteze ili pretpostavke treba da budu
meusobno povezane, a ne prosto nagomilane. Ovim se ne eli rei da
kasnija analiza prikupljenih podataka mora da se kruto pridrava
polaznog hipotetinog plana istraivanja. Kad bi ovo bilo neizbeno,
tzv. sekundarne analize podataka koji su prikupljeni u neku drugu
svrhu ne bi bile mogune i korisne. Ali verovatnije je da e se
prikupiti potrebni podaci i da se prikupljanje
nee rasplinuti i postati
sasvim neodreeno ako je prethodno izgraena jasna i temeljita
njegova hipotetika osnova. Treba rei da se planovi mnogobrojnih
anketa nedovoljno teorijski razrauju. Osnovni iskustveni inioci i
obeleja raznih drutvenih odnosa i stanja se ne definiu sa ireg
teorijskog stanovita, a operacionalno se odreuju nedovoljno adekvatnim iskustvenim pokazateljima koji im, u najboljem sluaju,
samo delimino odgovaraju. Na primer, drutveni poloaj se odreuje
jednom samo visinom dohotka, drugi put samo tipom p'oizvodnog
odnosa, u treem sluaju samo nivoom strune kvalifikacije. Mnogi
odnosi i kolektivna stanja, koji mogu da budu cd bitnog znaaja za
pojedino istraivanje, kao, na primer, nain rukovoenja, moralna
integrisanost kolektiva, drutvena i kulturna asimilacija, drutvena
udaljenost i si. nedovoljno se teorijski odreuju i ralanjavaju i usled
toga prikupljanju podataka nedostaju jasne usmeravajue ideje. Ako
se tome doda da se hipotetiki okvir esto sastoji od niza meusobno
slabo povezanih i teorijski nerazvijenih i neosmilje-nih pretpostavki i
injenikih oekivanja, postaje razumljivo to kasnije sreivanje
prikupljenih podataka i analiza nemaju izrazitih arinih taaka, i to
se istraivanje zaustavlja na dosta elementarnom opisu. Ukratko,
temeljita teorijska razrada postavlienih ciljeva ankete konkretizuje
njene osnovne sadrin-ske zadatke, a operacionalizacija teorijskog
plana ukazuje na sasvim konkretan iskustveni sadraj o kome treba
prikupiti obavetenja.

Prilagoavanje operacionalnog plana ivotnom iskustvu

ispitanika. Tek poto je prethodni deo posla zavren, moe se
pristupiti neposrednijoj izradi osnove razgovora (ili upitnika). Ova se
u tom sluaju ne stvara prostim izmiljanjem pitanja koja e u anketi
biti postavljena. Svako pojedinano pitanje dobij a odreenu ulogu u
ostvarivanju osnovnog plana ankete. U ovoj fazi se," meutim, kao
najvaniji zadatak postavlja jedan sasvim novi problem: kako
operacionalni plan prikupljanja podataka prilagoditi ivotnom
iskustvu konkretnih ispitanika. Uspeh u tome pogledu zavisi od toga
da li je nain kako se prikupljaju podaci ispitanicima razumljiv i
pristupaan i da li se traena obavetenja nalaze u njihovom
ivotnom iskustvu. (Samo kad je cilj neke ankete da utvrdi okvire i
stepen obave-tenosti ispitanika, mogu se, bez rizika da ovi izgube
volju da razgovaraju ili da ponu davati sasvim besmislene i fiktivne
odgovore, ire prelaziti granice onog to se moe oekivati da je
ispitanicima poznato, odnosno onoga to oni misle da znaju i o emu
imaju vlastita miljenja.) Sve ovo je na prvi pog ed sasvim
razumljivo, ali u praksi nije uvek lako sprovesti naelo da sadraj i
nain izvoenja razgovora budu dovoljno prilagoeni ivotnom
iskustvu ispitanika i esto se u tom pogledu ine ozbiljne greke.
Najgrublje, ali dosta esto odstupanje od pomenutog naela
ogleda se u tzv. greci strunjaka, koja se javlja u dva osnovna vida.
(1) Pojedina pitanja u osnovi razgovora se formu-liu uz upotrebu
strunih izraza koje razume samo ui krug strunjaka i obrazovanijih
ljudi iako se anketa ne odnosi samo na ovakve ispitanike. Na primer,
nedavno je jedna naa ustanova htela da ispita miljenje vie radnih
kolektiva o nainu raspodele dohotka. Osnova razgovora je,
meutim, bila pretrpana raznim strunim ekonomskim terminima
koje veliki deo radnika sigurno nije mogao lako da razume. Ova vrsta
greke strunjaka" nastaje usled toga to se smatra da je u naunom
pogledu dovoljno razraen operacionalni plan ankete razumljiv
prosenom ispitaniku. (2) Dok se u prvom obliku greke strunjaka"
odreena obavetenja ne dobijaju jer se trae na nain koji^
ispitanicima nije dovoljno razumljiv, njen drugi oblik javlja se kad se
pretpostavi da proseni ispitanik zna neke stvari koje on ili uopte ne
zna, ili je njegovo znanje vrlo nepouzdano i stoga neupotrebljivo kao
izvor injeninih obavetenja o odreenim pojavama. (Na primer,
trai se podatak o grani delatnosti preduzea (ustanove) u kome
ispitanik radi, uestalosti neke Pojave u kolektivu i si.)
Ponekad se smatra da su ove greke to nastaju zbog
neprilagoenosti sadraja ankete iskustvu ispitanika opasne
amo kad se odnose na injenika obavetenja o odreenim po-

404

405

javama, a ne i kada se ispituje subjektivni odnos ispitanika prema

njima. U stvari, one su podjednako tetne u oba sluaja. Pitati za
neko miljenje, stav, nameru i si., koji ne postoje kao sadraj
iskustva, isto je toliko besmisleno kao traiti obave-stenja o
nepoznatim injenicama, odnosno postavljati nerazumljiva pitanja.
ovek stvara subjektivne stavove i miljenja samo u okviru svoga
iskustva. Ali on moe iz raznih razloga da iznosi fiktivna miljenja i
stavove, ako smatra da se to od njega trai ili da od toga zavisi
njegov ugled u oima sagovornika. Na pri-mer, neko ko se nikad nije
interesovao za neku umetnost i uop-te je ne poznaje, moe na
pitanje koji mu se od njenih pravaca najvie dopada (ako su pravci
navedeni kao mogune alternative odgovora) odgovoriti sasvim
proizvoljno. Izolovano uzet, tj. bez ocene znaaja koji odreeni stav
ima u ivotu nekog ispitanika, ovakav odgovor nema nikakvu
naunu vrednost.
Uspeh u pretvaranju operacionalnog plana ispitivanja u
konkretnu osnovu razgovora u velikoj meri zavisi od raspoloivih
optih podataka: o (1) rasprostranjenosti i oblicima prouavanih
pojava u odreenoj drutvenoj sredini, (2) o stepenu obavetenosti
ispitivane sredine i (3) to boljeg poznavanja njenog jezika. U
reavanju ovih zadataka nije dovoljna teorijska kultura istraivaa,
koja presudno utie na uspeh prethodnih faza, poto prvorazredan
znaaj dobij a istraivaevo poznavanje ispitivane sredine. Ovaj deo
izrade osnove razgovora je najmanje kabinetski posao. Mnogobrojna
reenja se moraju paljivo proveriti na terenu pre nego to osnova
razgovora dobije svoj konani oblik, a organizatoru ispitivanja su
naroito u ovoj fazi izrade osnove razgovora potrebne mnoge
osobine dobrog terenskog istraivaa.
Prilikom sprovoenja navedenih naela u svakoj anketi koja
se ne ograniava samo na odreeni drutveni sloj ili neku jo uu
drutvenu grupu iskrsavaju vrlo velike tekoe. Njihov najvaniji
izvor jeste oigledna protivrenost izmeu znatne dru-tvenokulturne i jezike raznolikosti ak i uih teritorijalnih delova drutva
i tenje za standardizacijom procesa prikupljanja podataka radi
njihove to potpunije i lake uporedivosti. Iskustva statistikih
popisa i masovnih anketa popisnog tipa pokazuju da se prilikom
prikupljanja osnovnih i optepoznatih podataka moe uspeno
primeniti standardizovan. istraivaki postupak i da je to
najrazumnije metodoloko reenje. Sasvim je drugo pitanje da li je
tenja za formalnom standardizacijom postupka najsreniji put i u
obimnijim i dubljim prouavanjima raznih problema koja se
organizuju u optedrutvenim okvirima. U dosadanjoj praksi
masovnih sociolokih anketa uglav* hom se sprovodi naelo
formalne standardizacije postupka. Trebalo bi, meutim, iscrpno
kritiki razmotriti itav niz organi*

zacijskih problema masovne ankete da bi se moglo odreenije

odgovoriti na pitanje: da li je nauno svrsishodnije da ove ankete
imaju jednoobrazan postupak ili bi bilo bolje da one budu sloena
celina, sastavljena od veeg broja posebnih ispitivanja, ali bolje
prilagoenih drutveno-kulturnim osobenostima pojedinih uih i
homogenijih drutvenih delova. U svakom sluaju, standardizacija
naina prikupljanja u razliitim optim drutveno-kulturnim uslovima,
bar u izvesnoj meri sputava iznoenje osobenog iskustva pojedinih
grupa ispitanika. Treba se uvati vrlo realne opasnosti da se to
sputavanje ne pretvori u apriornu shemu koja, kao Prokrustova
postelja, unakaava stvarno iskustvo i stvarno saznanje ne zamenjuje
formalizovanim prividom. Jezik ankete. Niz pisaca koji su ispitivali
problem jezike formulacije 7anketnih pitanja [Pejn (S. Payne),
Staufer (S. Stouffer) i drugi] ) izneli su vrlo ubedliive dokaze da su
nedostaci jezike prirode znaajan izvor razliitih greaka u dobij
enim rezultatima i da je ova strana izrade osnove za razgovor izuzetno
vana, tim pre to je iz vie razloga teko nai najsrenija jezika
reenja. Pre svega, jezik svakodnevnog govora nedovoljno je
prikladan za onako precizno optenje i spo-razumevanje kakvo je
potrebno u nauci. Mnoge njegove rei imaju viestruka, esto
nedovoljno odreena znaenja. To naroito vai za mnogobrojne
apstraktnije pojmove, koji se mogu shvatiti na vrlo razliite naine. I
ako neko odgovori kratkim odgovorom da" ili ne" na neko pitanje u
kome se nalaze pojedini apstraktni pojmovi, kao to su, na primer,
demokratija, socijalizam, sloboda, ravnopravnosti mnogi drugi, iz
tako uproe-nog odgovora se vrlo esto ne moe dovoljno pouzdano
zakljuiti ta on pod tim pojmom podrazumeva i ta stvarno znai
njegov odgovor. Sem toga u jeziku postoje mnogobrojne terii torijalne
i drutvene razlike. Ipak, niz inilaca u savremenom drutvu deluje u
pravcu ujednaavanja jezika: obavezno kolovanje, sve vea
pismenost, sve ira rasprostranjenost tampe, radija, televizije, vea
teritorijalna pokretljivost stanovnitva, itd. Prirodno je da onaj deo
stanovnitva koji se vie kree moe lake da se sporazumeva i da je u
tome manje vezan za lokalni dijalekt. Ovo se moe lako zapaziti na
selu, prilikom razgovora sa mukim i enskim stanovnitvom. Po
pravilu, ene su manje od mukaraca u stanju da se u razgovoru sa
licem koje nije iz njihovog kraja izraavaju na nain koji se pribliava
knjievnom govoru.
Upravo zbog toga da bi se smanjile tekoe i izbegle
ne
jasnosti u sporazumevanju, nastoji se da se jezik masovne
sitv Pr ' S' L' Payne- Tne Art of Askinp Questions. Princeton TJniver-ress> Princeton,
1951, p. 4-5; M. B. Parten, op. cit., p. 407.
18"

406

407

ankete to vie oslanja na tzv. jeziko jezgro, koje sainjava nekoliko

hiljada najee upotrebijavanih reci. Jeziko jezgro mnogih jezika je
prilino utvreno. Ne moe s rei da to vai i za srpskohrvatski jezik.
Razni metodi uenja stranih jezika obino tee da se savlada upravo
to jeziko jezgro, kao onaj deo leksikog fonda nekog jezika koji se
najee upotrebljava. Meutim, ako se anketa ograniava na neki
ui deo drutva, moraju se vie uzeti u obzir njegove jezike
osobenosti, bilo da se radi o nekom kraju ili omekom posebnom
drutvenom sloju; ne zato da bi se konana formulacija pitanja
pretvorila u lokalni diialekt ili argon, nego da bi se znalo koje
pojmove treba pomou sinonima ili opisno objasniti ako se oni
moraju upotrebiti.
Ali, jezik naunog ispitivanja treba sagledati sa jo nekoliko
strana. U svakom jeziku postoje, kako u njegovom leksikom
materijalu tako i u sintaksikim konstrukcijama, razliiti slojevi, koji
imaju razliite funkcije u drutvenom optenju. Neke reci i reenike
konstrukcije imaju preteno informativna znaenja; kod drugih je
naglaen emotivno-afektivni i voljno-imperativni momenat optenja,
poto se njihova uloga vie sastoji u izraavanju nekih subjektivnih
stavova, elja i htenja nego u prenoenju injenikih obavetenja. U
ovu grupu izrazito emotivno-afektivnih reci i izraza spadaju naroito
razni pozitivni i negativni stereotipi, ali i druge reci kojima se u
nekom drutvenom sloju ili kraju izraava uobiajeni emotivni stav
prema licima koja obavljaju odreene drutvene uloge, nekim
drutvenim grupama, nekim oblicima delatnosti, nekim predmetima i
dogaajima i si. O istim sadrajima se stoga mogu formulisati iskazi
razliite informativnosti, odnosno vrlo razliite emotivno-afektivne
boje i intenziteta. Mnogi eksperimenti pokazuju da ovakve razliite
formulacije pitanja dosta utiu na odgovore, to je sasvim razumljivo
izmeu ostalog i zato jer, ispitanici iz formulacije pojedinih pitanja
zakljuuju kakav stav prema odreenom problemu zauzimaju
organizatori ankete, i prema tome vie ili manje podeavaju svoje
odgovore. Pored toga, nezavisno od ovog svesnog ili nesvesnog
podeavanja odgovora, same formulacije pitanja mogu aktivirati
razliite delove ispitanikovog iskustva.
Imajui sve ovo u vidu postavlja se pitanje kakav treba da
bude jezik naunog ispitivanja? Prilikom prikupljanja injenikih
podataka nema sumnje da jezik naunog ispitivanja treba da bude
izrazito informativan. Smatra se da jezik treba da bude to vie
informativan i u ispitivanju javnog mnenja, stavova, vrednosti, dakle,
kad je osnovni cilj da se^dobiju podaci o odnosu ispitanika prema
nekim objektivnim injenicama, a ne o injenicama kao takvim.
Misli se, opravdano, da nauka svojim objektivnim stavom i u ovoj
oblasti ljudskog ivota, u

kojoj su strasti obino najvie uzavrele, i u kojoj ima manje

razumnog i trezvenog rasuivanja, moe da deluje vaspitno. Ipak,
nije sigurno da li je ovo stanovite u ispitivanju javnog mnenja i
stavova uopte uvek metodoloki najsvrsishodnije. Ponekad je neko
miljenje toliko sraslo sa odreenim stereotipima i emotivnim
simbolima, da se ono od tih emotivnih simbola teko moe odvojiti,
pa zbog toga sasvim nepristrasno, informativno formulisana pitanja
nisu dovoljan podsticaj za njegovo potpunije izraavanje. U drugim
sluajevima emotivne formulacije pitanja otklanjaju svesne konice
koje spreavaju izraavanje nekog miljenja, naroito ako je ono
izrazito nekonvencionalno, ili je njegovo ispoljavanje zatvoreno u
granicama neke drutvene grupe. U svim ovakvim sluajevima
informativnim jezikom postavljena pitanja mogu oteati dobijanje
tanih podataka o stavovima.
Ipak, ovo su izuzeci. Po pravilu jezik na kome se for-muliu pitanja u
anketi treba da bude to blii knjievnom govoru informativnog tipa.
Neophodno je da anketari poznaju lokalni govor i jezike osobenosti
pojedinih drutvenih slojeva ne samo da bi mogli objasniti
ispitanicima pojedine izraze, ve i da bi bolje razumeli smisao
dobijenih odgovora. Oigledno je da jeziki prikladno formulisanje
pitanja zahteva dosta napo' a, pa ak i eksperimentisanja, jer svaka
ozbiljnija nejasnoa mce izazvati masovne greke. Istraiva, koji se
vie kree po geografskom prostoru i kroz razne drutvene slojeve, i
usled toga bolje poznaje osobenosti jezika pojedinih drutvenih
delova, nalazi se u daleko povoljnijem poloaiu prilikom reavanja
sloenih pitanja jezike formulacije sadraja osnove razgovora.
Pored izbora podesnog leksikog materijala, razumljivost pitanja
zavisi i od toga koliko su ona jasno i nedvosmisleno postavljena.
Razumljivost se znatno olakava ako se iz-begnu suvie dugaka i
sloena pitanja, sastavljena od niza elemenata i sa mnogo
ograniavajuih uslova, pomou kojih se smisao pitanja eli uiniti
preciznijim, ali ono usled toga postaje suvie sloeno, pa tenja za
preciznou, smanjujui razumljivost, ima suprotan efekat. Zbog toga
je neko sloeno pitanje bobe razviti u nekoliko samostalnih. Jo veu
zbrku mogu da stvaraju pitanja koja su u stvari sastavljena od
nekoliko ne-razdvojenih potpitanja. Takva pitanja je neophodno
formulirali kao redosled meusobno povezanih potpitanja, a ne kao
jedno jedinstveno pitanje.
U nastojanju da se pitanja to objektivnije formuliu
otkrivena su u svojoj punoj sloenosti tzv. sugestivna pitanja.
Vrednost podataka dobijenih pomou razgovora ili upitnika mnogo
zavisi od toga da li su se uspela izbei pitanja koja su postavljena
tako da utiu na sadraj odgovora. Ovu opasnost

408

je znatno tee izbei nego to se obino misli. Sugestivno utiu na

odgovore ne samo pitanja u kojima je ve vie ili manje skriven neki
odgovor, ve i formulacije koje ispitaniku dozvoljavaju da nasluti u
kom pravcu lei tobonji pravilan odgovor. Vrlo esto se
sugestivnost moe sastojati i u izboru unapred odreenih mogunih
odgovora, pa ak i njihovom redosledu. Opasnost da izbor mogunih
alternativa bude pristrasno sugestivan naroito se poveava ako se ne
omoguuje ispitanicima da daju odgovore koji se ne mogu ukljuiti
ni u jednu od unapred utvrenih alternativa. Pored toga, treba imati
na umu da sugestivnost nekog pitanja moe da ima lanano dejstvo i
da jedno sugestivno formulisano pitanje moe da utie na odgovore i
na ostala pitanja koja su sa njim smisaono povezana. Sugestivnost
treba prema tome razmatrati u okviru osnove razgovora kao celine, a
ne samo odvojeno za svako pojedino pitanje.
Ali, od svakog pravila ima izuzetaka, pa nije udo da
miljenja u naunim krugovima nisu potpuno jedinstvena ni o ' tome
da li je u nekim sluajevima metodoloki ispravno upotrebljavati
sugestivna pitanja. Kinsi (A. Kinsev), koji je i inae imao dosta
neuobiajena shvatanja, zastupao je miljenje da su sugestivna pitanja
korisna prilikom ispitivanja ponaanja i miljenja koja izraziti je
odstupaju, od drutvenih normi.8) Kinsi je ispitivao polni ivot
Amerikanaca, a izvorne podatke je prikupljao putem razgovora koje
je sa ispitanicima najveim de-lom sam vodio, dok su manji deo
razgovora obavila dva njegova saradnika. Jedna od osobenosti
Kinsijevog naina ispitivanja jeste izrazito sugestivan nain
postavljanja svih pitanja o drutveno nedozvoljenim oblicima polnog
ponaanja. Kinsi nije ispitanike pitao da li su uopte uestvovali u
nekom normativno nedozvoljenom polnom odnosu, ve je ovo
pretpostavljao, i traio obavetenje koliko se puta to desilo. Na taj
nain je na ispitanike prenet teret da odbace tvrdnju koja je sadrana
u samom pitanju. Kinsi je smatrao da je ovaj sugestivan nain
koristan jer se aktivno suprotstavlja tenji ispitanika da sakriju neke
svoje drutveno nedozvoljene postupke. Ovo gledite je u naunoj
literaturi krajnje izuzetno, a navedeno je da bi se pokazalo da i o
ovom, na prvi pogled sasvim razumljivom metodolokom pitanju,
ima i suprotnih gledita.
Broj pitanja i njihov tip. Jedan od zadataka u izradi osnove
razgovora jeste utvrivanje broja pitanja pomou kojih e se
prikupljati obavetenja o pojedinim delovima ispitivanog sadraja.
Odluka o tome zavisi od vanosti koja se u nekom istraivanju
pridaje odreenom problemu i od njegove prirode
) A. Kinsey, W. B. Pomeroy, C. E. Martin, Sexual Behavior in the
Human Male, W. B. Saunders, Philadelphia, 1953, p. 53-54.

409
i stepena sloenosti. to su sloenije operacionalne definicije
poimova koji se odnose na iskustveni sadraj nekog problema i to je
sloeniji iskustveni splet odnosa koje treba ispitati da bi se dolo do
izvornih podataka potrebnih za njegovo prouavanje, to broj pitanja
mora da bude vei. Sa istog stanovita koie podjednako uzima u obzir
ciljeve ispitivanja, prirodu ispitivanih pojava i karakter potrebnih
obavetenja moraju se donositi odluke i o formalnom tipu pitanja; da
li ona treba da budu to vie specifina, da donesu to odreenija
obavetenja o pojedinim elementima nekog sloenog iskustvenog
sadraja ili global nij a, tj. da se pomou njih trae neka optija
obavetenja. Upotreba specifinijih pitanja, koja se odnose na
elementarne delove nekog sloenog iskustvenog sadraja, ne zahteva
od ispitanika da uoptava neka svoja iskustva. Od njega se trai da u
svojim odgovorima prui potrebne elemente za uoptavanja. Ponekad
se, meutim, eli saznati upravo kako ispitanik sam uoptava neka
svoja iskustva i njegovo opte gledite o nekoj stvari. U tim
sluajevima su korisna pitanja optijeg sadraja: Ralanjavanje
raznih sloenih i izrazito kvalitativnih celina na neke njihove
elementarne, ali to homogenije delove jeste jedan od vanih
postupaka naunog metoda kojim se nastoji poveati egzaktnost
opisivanja sloenih pojava. U naelu je ovaj pristup vrlo koristan i
treba ga prihvatiti uvek kada je moguno da se na osnovu
elementarnih obavetenja kasnije izgradi dovoljno potpuna i
realistina sinteza sloene pojave. U istraivakoj praksi se ovo vrlo
esto deava. Na primer, o ekonomskom stanju poljoprivrednih
gazdinstava se, svakako, ne bi dobili dovoljno uporedivi podaci ako
bi se postavljala samo opta i globalna pitanja. Radi dobijanja
preciznijih obavetenja o ekonomskom stanju pojedinanih
gazdinstava, taj kompleks se ralanjava na niz svojih elementarnijih
delova i trae podaci o veliini
poseda, kvalitetu zemljita,
opremljenosti gazdinstva poljoprivrednim zgradama, oruima i
spravama, veliini stonog fonda, veliini proizvodnje osnovnih
poljoprivrednih kultura, trnim vikovima i si. Ralanjavanjem obavetenja o nekoj sloenoj pojavi na njene elementarnije delove,
izbegava se da odgovori ispitanika sadre samo vie ili manje
subjektivnu globalnu ocenu, koja nije ni dovoljno precizna ni
dovoljno uporediva. Standardnija obavetenja o sastavnim de-iovima
^ekonomskog stanja gazdinstava omoguuju da se po ne-*im optim
naelima izgradi sintetika slika ekonomskog stanja svako?
pojedinanog gazdinstva i da se gazdinstva meusobno Poreuju i u
pogledu svog opteg ekonomskog stanja i u nekim svojim posebnim
privrednim karakteristikama. ... Ali u dosta rasprostranjenim
shvataniima o najprikladnim oblicima socioloke ankete ovaj
metodoloki postupak se

411
410
neopravdano apsolutizuje, pa ispitivanje, zbog nekih u stvari preteno
tehnikih razloga, nije dovoljno podesno za realistino opisivanje i
prouavanje raznih drutvenih pojava, naroito u ispitivanju
miljenja, stavova i usvojenih vrednosti. Misli se u prvom redu na
dosta raireno precenjivanje vrednosti pitanja sa unapred. utvienim
odgovorima i ankete u kojima se upotrebljavaju samo ovakva pitanja.
Ovim istraivakim postupkom se neko vrlo sloeno miljenje ili stav
ralanjavaju na niz elementarnih delova. A poto se pri tom
nedovoljno uzimaju u obzir dublje idejne pretpostavke i optiji
ivotni stav u kome pojedini ispitanici gledaju na neki problem,
mehaniko rala-njavanje esto ne omoguuje da se pouzdanije
oceni koliko je neki stav razvijen; ima li on dublju pozadinu u svesti
odreenog ispitanika; da li je on i koliko vaan za nekog ispitanika,
pa ak i da li su neki stav ili miljenje uopte aktivno prisutni u.
njegovoj svesti, ili su dobijeni odgovori rezultat neposrednog
podsticaja postavljenih pitanja. U mnogim sluajevima, dakle, u
tenji za krajnje analitikim ralanjavanjem neke^sloene pojave na
njene elemente, gube se neka bitna obavetenja o pojavi kao celini.
Posebno se treba osvrnuti na jednostranost i opasnost
anketnih ispitivanja u kojima se koriste iskljuivo ili preteno pitanja
sa unapred utvrenim odgovorima. Odgovori na ova pitanja su
krajnje skueni. Vrlo esto ispitanik moe da bira samo izmeu
pozitivne i negativne alternative, tj. da kae da li neko miljenje
prihvata ili ne prihvata, ili da se opredeljuje za jedan od nekoliko
unapred utvrenih odgovora. U ovom nainu ispitivanja uloga
ispitanika se svodi na minimum, i on moe vrlo lako davati sasvim
fiktivne odgovore a da se to zbog prirode postupaka ipak ne primeti.
Poto se njegova uloga svodi na izbor izmeu unapred utvrenih
alternativa, iza pojedinih odgovora nekog ispitanika moe da se krije
samo elja da ne pokae anketaru da o nekoj stvari nije nikada
razmiljao i da nema nikakvog stava. Psiholoki je ispitaniku lake da
se prividno opredeli za neki od unapred utv enih odgovora.
Postupak je stoga u svojoj osnovi vrlo nepouzdan. Ali i kada
odgovori nisu fiktivni, usled njihove unapred utvrene vrsto
formalizovane strukture teko se mogu prikupiti potrebna obavetenja
za ispitivanje konkretne strukture odreenog miljenja, stepena njegove razvijenosti i ire uloge u psihikom ivotu odreenog ispitanika. Zbog atomizacije izvornih obavetenja sasvim je razumljivo
to se podaci obino sintetizuju na vrlo mehaniki nain. Ove kritike
primedbe ne gube iz vida da se u bolje zamiljenim anketama ovog
tipa stvaraju grupe meusobno povezanin pitanja zatvorenog tipa
koja se odnose na neki iri problem, pa se primenom raznih merila
mogu dobiti neki sintetiki po

kazatelji o odreenim stavovima i miljenjima, kao i da se poreenjem odgovora na vie meusobno povezanih pitanja moe
utvrditi da li je ispitanikovo miljenje dosledno, ili je toliko
protivreno da ve to upozorava da u njegovim odgovorima neto nije
u redu. Na taj nain se nesumnjivo moe znatno ublaiti
nepouzdanost ovog istraivakog postupka, ali ipak ostaje injenica
da on jako oteava, i ak moe se rei onemoguuje, spontanije i
celovitije upoznavanje odreenih oblika iskustva ispitanika.
U prilog ovoj tvrdnji govori i vrlo ograniena i sporedna
uloga pitanja sa slobodnim odgovorima u anketnim ispitivanjima
ovog tipa. Uloga ovih pitanja se ponekad ograniava na to da se u
predispitivanjima utvrdi koja sve miljenja o nekoj stvari postoje u
datoj sredini, da bi se na osnovu toga mogla izgraditi realistina i
dovoljno iscrpna lista unapred utvrenih odgovora. U glavnom
ispitivanju pitanja sa slobodnim odgovorima, koja omoguuju
ispitanicima da konkretnije iznesu neko svoje miljenje, dobijaju
izrazito pomonu ulogu. Vrlo esto se grupe pitanja koja se odnose na
odreeni predmet postavljaju u vidu levka, i na dnu levka, tj. na
poetku se nalazi jedno pitanje sa slobodnim odgovorom. Posle njega
sledi unapred utvren niz pitanja sa sve specifinijim smislom i
obino unapred utvrenim odgovorima.9) U ovako vrsto unapred
utvrenom re-dosledu poetno slobodno pitanje ima sasvim sporednu
ulogu. Poto je dalji redosled levka unapred utvren, ostala pitanja ne
mogu biti dublje smisaono povezana sa sadrajem slobodnog
odgovora. Obino se na osnovu tog odgovora zakljuuje samo kojim
ispitanicima treba postavljati dab'a odreenija pitanja. Da se u ostalim
pitanjima vie uzima u obzir konkretni sadraj slobodnog odgovora,
ona ne bi mogla biti unapred utvrena. Anketarima bi se mogao samo
iscrpno objasniti smisao odreenog pitanja i dati opta uputstva kako
da postavljanjem daljih potpitanja utiu da se upotpune obavetenja
koja su sadrana u poetnom potpuno slobodnom i najvie spontanom
odgovoru ispitanika.
Premda su jednostranosti anketa u kojima se upotrebljavaju
preteno pitanja sa unapred utvrenim odgovorima, ogranienost
njihovog saznajnog dometa i esto vrlo velika nepouzdanost
dobijenih rezultata u metodologiji dosta nesumnjivo utvreni, ipak se
nailazi na miljenja koja, ne osporavajui ove nedostatke, smatraju da
su oni dovoljno nadoknaeni mnogobrojnim prednostima pitanja sa
unapred utvrenim odgovorila. Obino se kao njihove prednosti nad
pitanjima sa slobodni * "^ ^ire ovom vid- u knjizi R. Supek, Ispitivanje
javnog mnje-"ja, Naprijed, Zagreb, 1961, str. 152-153.

413
412
nim odgovorima istie: (1) da je lake obuiti anketare jer njihov rad
dobija preteno rutinski karakter; (2) da je izvoenje ankete znatno
olakano jer ispitanici ne moraju mnogo da se napreu da bi
samostalno izneli svoje iskustvo, poto je dovoljno da se samo
opredele1 za neki od unapred utvrenih odgovora; (3) da pitanja sa
unapred utvrenim odgovorima neposrednije i odreenije usmeravaju
odgovore na one iskustvene sadraje o kojima se ele dobiti
obavetenja; (4) da se skrauje rad na sreivanju i kodiranju izvorne
grae. Ali, sve te prednosti su tehnike prirode i one su epistemoloki
od drugostepenog znaaja u poreenju sa brojnim podacima koji
pokazuju da su pitanja ove vrste vrlo nepouzdana. U literaturi ima
dosta primera koji govore da samo neznatne promene u formulaciji
pitanja mogu znaajnije izmeniti rezultate, da je dovoljno izostaviti
samo jedan od mogunih alternativnih odgovora, pa da se struktura
odgovora iz osnova izmeni; kako esto i sam redosled alte-nativ-nih
odgovora moe
da izazove statistiki znaajne razlike u dobi-jenim
rezultatima.10) A, zatim, teko je sigurnije utvrditi dublji smisao koji
ispitanik pridaje nekcm svom odgovoru suenom na jedno lakonsko
da" ili ne", ili na zaokruenje broja ispod jednog cd unapred
utvrenih odgovora. ak i povezivanjem niza ovakvih podataka, o
ovome se moe samo pretpostavljati. Kad izvorna graa sadri
iscrpnije podatke o nekom miljenju i kad se na osnovu slobodnijih i
spontanijih iskaza ispitanika moe sagledati konkretna fizionomija
odreenog miljenja, ostaje manje mesta za nedoumicu ta ono
stvarno znai u ivotu odreenog pojedinca. Jednostrana i iskljuiva
primena pitanja sa unapred utvrenim odgovorima u nekom
ispitivanju jeste tipian primer istraivakog postupka koji moe vrlo
mnogo da utie na- rezultate i iskrivljava ih. to je suprotno
metodolokom naelu da treba nastojati da se to je moguno vie
smanji uticaj istraivanja na ispitivane pojave. Ovde se, meutim,
zbog vrlo krutog i formalno uokvirenog istaivakog postupka, koji
mnogo ograniava ispoljavanje neposredne spontanosti ispitanika,
moe lako desiti da podaci sa kojima se anketari vrate sa terena u
dobroj
meri zavise od onog sa im su na teren otili, tj. od strukture
upotreblienih sredstava za prikupljanje podataka.
Sve ove kritike primedbe ipak ne znae da su pitanja sa
unapred utvrenim odgovorima nauno sasvim neupotrebljiva.
Njihova, upotreba je manje rizina u sluajevima kada su iskustvo
ispitivane sredine ili neki oblik njenog ponaanja vrsto i na
dovoljno poznat nain strukturisani, pa ima dosta verovatnoe da su
alternative realistino izabrane i dovoljno iscrpne. Tada pitanja ove
vrste mogu dobiti vie mesta u nauc10

) R. Supek, op. rit, str. 101-143.

norn razgovoru, odnosno upitniku. Ali u kompleksnijem istraivanju

ona uvek ostaju samo pomono sredstvo. Uzgred reeno, i u
praktinom ivotu se ponekad postavljaju alternativna pita-m'a. Svaki
plebiscit je jedno takvo ispitivanje. Ali plebiscit ima smisla samo ako
su prethodno obe alternative iroko prodisku-tovane i ako sredina
koja. u njemu uestvuje razume njihov smisao. Zbog toga je plebiscit
zavrna faza jednog dugotrajnijeg razvoja koji vodi kristalizaciji
odreenih miljenja. Tek kad su ova potpuno iskristalisana, saeto
izneta plebiscitna alternativa ima dovoljno odreen smisao. Ali o
mnogim stvarima miljenja ljudi nisu do te mere iskristalisana da bi
se mogla iscrpsti u nekoliko poznatih mogunosti. Sem toga, plebiscit
trai samo miljenja, odnosno odluke, a nauno ispitivanje inte-resuju
i njihovi motivi, subjektivni razlozi i opravdanja, u emu razlike
mogu da budu jo ire nego u samim miljenjima i stavovima. Da bi
se to je moguno vie smanjila pristrasnost pitanja sa unapred
utvrenim odgovorima, treba nastojati da njihova lista bude to
potpunija da bi se sva miljenja, za koja se sa dovoljno razloga moe
pretpostaviti da postoje, mogla da ispolje to priblinije adekvatno. A
zatim, i pored iscrpnosti liste unapred odreenih odgovora, mora se
kod ovakvih pitanja ostaviti na~ kraju slobodan prostor za unoenje
odgovora ispitanika koji se ne opredeljuju ni za jednu od predvienih
mogunosti. Pored toga jedna od navedenih mogunosti treba da
znai da ispitanik o sadrini pitanja nita ne zna ili nema miljenja.
Bez ovih mera nema dovoljno garantija da se istraivakim
postupkom ispitanicima ne natura jedan nerealistian ablon. Isto
tako, da bi se moglo oceniti da li redosled alternativa ne utie na
odgovore, preporuljivo je da se one u razgovorima postavljaju
razliitim redosledom.
Istovremeno, treba ukazati na tekoe koje se javljaju u ispitivanju
pomou pitanja sa slobodnim odgovorima. ira primena pitanja sa
slobodnim odgovorima moe, ako nisu ispunjeni odreeni preduslovi,
dovesti do smanjenja sistematinosti i potpunosti izvornih
obavetenja, pa ak i do potpunog neu-speha ankete i ispitivanja.
Upravo ova iskustva se najee navode kao jedan od razloga za iru
upotrebu pitanja sa unapred utvrenim odgovorima. Ispitanicima je
tee da odgovaraju na slobodan nain, a da se ipak postigne isti
sadrajni obim i sistematinost obavetenja. Pitanja moraju biti
dovoljno odreena i predstavljati dovoljno snaan podsticaj za
ispoljavanje odreenog miljenja, jer se u protivnom sluaju odgovori
mogu svesti na svega nekoliko reci. Pored toga, ira upotreba pitanja
sa slobodnim odgovorima zahteva aktivan stav anketara ili ispi-ivaa.
Ni najbolja slobodna pitanja ne donose u prvom neposrednom
odgovoru ispitanika potpuna obavetenja. Ispitanik

424

ne suprotstavlja ako to pomae da lake proda neku robu. Ovakav

stav nema nikakvog opravdanja u naunim istraivanjima. Ova
polaze od naela dobrovoljnosti, ali i od toga da se na dobrovoljan
nain uspostavi iskrena saradnja. Jer ono to nauku interesuje nisu
gomile izjava, nego pre svega njihova tanost.
Otro ili strogo ispitivanje. Ovaj oblik razgovora se u naune
svrhe vrlo retko upotrebljavao. Po nainu rada ispitivaa, otro
ispitivanje je suta suprotnost neutralnom anketiranju, a s blagim
ispitivanjem ima samo izvesne slinosti. Po svojim formalnim
osobinama ono je vrlo slino sasluanju u istrano-sudskom
postupku. Bitna razlika jeste to se razgovor vodi na osnovu
prethodno dobijene dobrovoljne saglasnosti ispitanika, kao i to se na
osnovu dobijenih obavetenja ne preduzimaju nikakve drutvene
sankcije. Ali ispitanik se podvrgava vrlo strogom, moglo bi se rei ne
samo ispitivanju nego sasluavanju, u kome mu se sasvim otvoreno i
bezobzirno predoavaju sve protivrenosti u iskazima; pitanja se
postavljaju brzo; trai se od ispitanika da na njih odmah odgovara bez
dueg razmiljanja; pojedina pitanja se namerno postavljaju na
preskok, radi iznenaenja. Meutim, razgovor se prekida ako se naie
na tzv. nepopravljivo neiskrenog ispitanika i zakljui da sa njim nema
smisla razgovarati, jer on eli da prikrije neke injenice ili svoja prava
gledita. Ovaj oblik razgovora zahteva da ispitiva vrlo solidno
poznaje ispitivani problem i da bude za itavo vreme vrlo aktivan. U
tome aktivnom dranju ispitivaa sastoji se iz-vesna slinost izmeu
otrog i blagog ispitivanja. U potpuno doslednom obliku je ovaj nain
razgovora u 18naune svrhe, bar koliko je meni poznato, primenjivao
samo Kinsi. ) Ali, Kinsi je uopte bio ekscentrian ovek; on je u
svojim istraivanjima primenjivao vie postupaka koji se, najblae
reeno, znatno razlikuju od uobiajenih metodolokih shvatanja.
U ideji otrog ispitivanja sadrano je jedno racionalno jezgro
od presudne vanosti za prikupljanje naunih obavetenja putem
razgovora. Ve vie puta je isticano da su nauci potrebni verodostojni
i tani podaci, i da se na iskaze ispitanika moraju primeniti neki
postupci pomou kojih se u istrano-sudskoj praksi nastoji utvrditi
tzv. materijalna istina na osnovu iskaza optuenih i svedoka. Samo se
nain na koji se to ini u naunom prikupljanju podataka razlikuje, jer
je situacija u kojoj se razgovor organizuje bitno drukija. Ona nastaje
(1) na osnovu pune dobrovoljnosti i (2) uz dovoljno garantije da e
obavetenja biti krajnje diskretno koriena i da nee biti upotrebljena
radi preduzimanja nekih drutvenih sankcija. Ova druga okolnost
18

) Opirnije o naunom izvoenju razgovora vid. A. Kinsey i dr., op. cit.,

p. 4762.

425
Je naroito vana, jer se pomou nje nastoje eliminisati neposredni
praktini interesi ispitanika koji bi mogli uticati da ispitanik
iskrivljuje i prikriva svoja ranija miljenja ili podatke 0 nekim
injenicama. Naravno, u ivotno znaajnijim oblastima teko je, i
pored svog nastojanja, sasvim iskljuiti uticaj praktinih ispitanikovih
linih i grupnih interesa. To je jedan od razloga zbog ega je i
neophodna kasnija kritika analiza dobi-ienih obavetenja. Ali u
poreenju sa istrano-sudskim postupkom situacija je ipak bitno
drukija, pa nauka u utvrivanju verodostojnosti podataka moe
koristiti drukija sredstva nego to je postupak otrog ispitivanja.
Strogo ispitivanje u punom smislu reci moe da se eventualno primeni za prikupljanje nekih injenikih podataka, dok je ono
sasvim nepodesno za ispitivanje dubljih motiva i nekih irih psihikih
posledica odreenog ponaanja; pomou njega se u najboljem sluaju
mogu utvrditi injenice o ponaanju i o nekim svesnim psihikim
sadrajima.
Ova tipologija oblika naunog razgovora prikazuje samo
njegove osnovne tipove, dok se proceduralna pravila o ponaanju
ispitivaa i anketara obino kreu izmeu ovih krajnjih tipova,
kombinujui pojedine njihove karakteristike.
Potrebne osobine anketara. U ovom odeljku se imaju u vidu
prvenstveno anketari bez ireg strunog naunog obrazovanja iz one
oblasti u koju spada sadraj ispitivanja. Sve osobine o kojima e biti
reci potrebne su, svakako, kvalifikovanijim ispitivaima, samo to se
pretpostavlja da oni bar neke od tih osobina poseduju zahvaljujui
svom strunom obrazovanju.
Meu potrebnim osobinama anketara svakako na prvo mesto
dolazi dobro poznavanje jezika ispitivane sredine, a odmah zatim
poznavanje njenog ivotnog stila i napose u njoj uobiajenog naina
linog ophoenja. Ponekad su u tom pogledu vane i neke na oko
sitnice. Na primer, samo ako poznaje ivotni stil odreene sredine
anketar moe da oceni kad je najpogodnije potraiti ispitanike kod
kue; da li se u nekom drutvenom sloju smatra da je obavezno
unapred najaviti svoj dolazak i si. Lako i uspeno uspostavljanje
dodira s ispitanicima mnogo zavisi d toga koliko anketar poznaje
pravila ophoenja ispitivane sredine. U protivnom sluaju njegov
nastup moe ljudima izgledati neprirodan, suvie krut, ili pak
nedovoljno utiv, a anketar se, istovremeno, osea nesigurno i
nelagodno. Ova psihika napetost se teko sakriva; ona oteava
uspostavljanje povoljne kame za razgovor, a moe i sasvim
podsvesno raati podozrivost ispitanika. Prilikom odabiranja anketara
i njihovog rasporeda
-?. *. stoga nastojati da se anketari alju u
drutvene sredine clJi ivotni stil i kulturne osobenosti dobro poznaju.

416
momentu obino se moe sasvim dovoljno i na prirodniji nain
ispitati koliko su neka obavetenja iskrena i pouzdana, jvaa se
razgovor ne vodi na isto formalizovan nain, postaju gotovo sasvim
nepotrebna tzv. pitanja varke, ili pitanja za spavae", pomou kojih
se u vrsto strukturisanim razgovorima, sastavljenim od pitanja sa
unapred utvrenim odgovorima, nastoji proveriti da li neki ispitanik
ne odgovara isto mehaniki i sluajno, a da odgovori nemaju
stvarniju osnovu u njegovom iskustvu. Ponekad se naie na ispitanika
koji se brzo i lako opredeljuje za neku od predvienih mogunosti, a
da pri tom nije jasno da li on to ini iskreno i ozbiljno, ili iz utivosti,
sujete, ili da bi na dosledan nain sakrio svoje pravo gledite. Da bi se
to proverilo. ubacuju se u razgovor i neka besmislena pitanja; na
primer, pita se ta ispitiva misli o razvoju drvene metalurgije". Ako
ispitanik odgovori da smatra da je treba razvijati, moe se
pretpostaviti da je on i na neka druga pitanja odgovorio bez dubljeg
unoenja ili razumevanja. Ispitanici koji' iz bilo kojih razloga daju
fiktivne odgovore mogu se u slobodnijim razgovorima otkriti i bez
potrebe da se njihovi odgovori na ovaj nain proveravaju. Sem toga,
ovaj nain proveravanja moe biti vrlo tetan za dalji tok razgovora,
jer izaziva otpor inteligentnijih i ozbiljnih ispitanika, a poto je
saradnja izrazito dobrovolina. oni mogu odbiti da dalje uestvuju u
razgovoru.
U stvaranju redosleda pitanja i odravanja celovitosti
osnovnog toka razgovora javljaju se esto tekoe usled toga to
nauku interesuju raznovrsne veze ispitivanih pojava, na koje se u
svakodnevnom ivotu i ne pomilja. Anketar je na poetku objasnio
ispitaniku cilj svoga dolaska i razgovora. Medjutim, on kasnije pone
da postavlja neka pitanja iju vezu sa tim ciljem ispitanik nije u stanju
da shvati. To moe biti povod ispitaniko-vih sumnji u pravi cilj
razgovora, pa je ponekad potrebno i u toku razgovora posebno
objanjavati zato se postavljaju neka pitanja koja se prividno
udaljuju od osnovne teme razgovora. Kako s$ u dubljim ispitivanjima
osnovni sadraj istraivanja razmatra u razliitim vezama, to oteava
odravanje prirodne smisaone celovitosti razgovora, jedan od
zadataka stvaranja konane strukture osnove razgovora jeste da se
uspostavi to bolja veza i prelazi izmedju pojedinih njegovih
tematskih delova.
U slobodnim razgovorima uspostavljanje prirodne veze
izmeu pojedinih njegovih tematskih delova pada uglavnom na teret
anketara, i zahteva mnogo snalaljivosti i vetine. esto se u
slobodnim oblicima razgovara, naroito ako je njihov sadraj
obimniji i raznovrsniji, deava da se razgovor, polazei od jednog
spontano stvorenog teita, pre zaokrui nego to je ispitiva uspeo
da obuhvati sve njegove delove, i vrlo je teko traiti jos neka
dopunska obavetenja poto je razgovor ve dobio svoj zao-

417
krueni prirodni oblik. Uzrok nepotpunosti razgovora i nejednake
vrednosti obavetenja iz raznih njegovih delova moe da bude i umor
ispitanika. Ako se ispitiva due zadrava na terenu u ovakvim
sluajevima se razgovor moe prekinuti i nastaviti drugom prilikom.
Naravno, u jednostavnijim anketama i u onima ija je struktura
unapred utvrena standardni redo-sled razgovora odreuje njen
organizator, a anketari mogu samo izuzetno da neto u tom pogledu
menjaju. Sve ovo jo jednom pokazuje da nema gotovo nijednog
postupka koji se u raznim tipovima razgovora ne bi morao na razliit
nain organizovati i sprovoditi.
5.
IZVOENJE RAZGOVORA
Svako prikupljanje podataka putem razgovora pretvara se u
odreeni drutveni odnos, koji se u metodologiji razmatra sa
stanovita stvaranja nauno upotrebljivih obavetenja, kao osnovnog
cilja. Drutveni odnos neposredno zavisi od tri grupe inilaca: (1)
rada i raznih osobina anketara, (2) stava ispitanika prema istraivanju
i njihovih sposobnosti da daju traena obavetenja zadovoljavajueg
kvaliteta, i (3) uslova u kojima se razgovor vodi. Ove neposredne
uslove razgovora treba uvek posmatrati u sklopu optijih drutvenih
prilika u kojima se ispitivanje izvodi jer ove utiu na sve neposredne
inioce od kojih zavisi njen uspeh, a naroito na neposrednu
drutvenu situaciju koja se stvara za vreme pojedinanih razgovora. U
povoljnim optim drutvenim uslovima mnogo je lake uspostaviti
prikladne neposredne odnose u toku prikupljanja podataka. Ako su,
pak, opti uslovi nepovoljni, nikakva vetina u organizovanju ispitivanja nee biti dovoljna za otklanjanje nekih objektivnih prepreka
koje oteavaju dobijanje upotrebljivih podataka. Ali, poto ]e o
optim drutvenim uslovima ve bilo govora, ovde e se razmatrati
neposredni inioci koji utiu na prikupljanje podataka. Najprirodnije
je poeti sa ulogom i nainom rada ispitivaa ih anketara, jer
organizator istraivanja moe najvie uticati na njihov rad. Od svih
inilaca koji utiu na kvalitet
podataka prikupljenih putem razgovora,
ispitivai, odnosno anke-n> najvie su pod naunom kontrolom, i
stoga je njihov rad ajiakse organizovati u skladu sa metodolokim
V 1
naelimam;i neza
^ Cll:,evima istraivanJa- Svi ostali inioci deluju mnogo
d istraivan a
to - !T
J i ovo im se vie prilagoava nego Potreb26
aktivni e oblik
*
J
uje prema teorijsko metodolokim
Socioloki metod

414
obino ne moe sam da oceni koji sve elementi odreenog sadraja
mogu da budu zanimljivi.i znaajni u naunom pogledu. Najvaniji
zadatak ispitivaa jeste da postavljanjem potpitanja, koja polaze od
ve dobijenih obavetenja, utiu da se potrebni podaci to potpunije
prikupe. Ovakav rad je svakako daleko tei nego prosto beleenje
nekog od unapred predvienih odgovora. Ispitivanje pomou
slobodnih pitanja stoga zahteva daleko strunije ispitivae. Oni
moraju znati ne samo opte ciljeve ankete, nego i dobro razumeti
smisao svakog pojedinog pitanja; moraju, zatim, raspolagati sa
mnogo vetine u voenju razgo-. vora, jer on zahteva od ispitivaa da
budno prati njegov tok i brzo ocenjuje da li su dobijena obavetenja o
nekom sadraju dovoljna, odnosno u kom pravcu treba da se
upotpune postavljanjem novih potpitanja. Bez aktivnog dranja
ispitivaa, i bez promiljenog i razboritog postavljanja potpitanja,
ispitivanja koja se zasnivaju preteno na pitanjima sa slobodnim
odgovorima mogu da dozive neuspeh.
Na drugoj strani, krupan metodoloki problem ovih ispitivanja, u kojima svaki ispitiva ili anketar dobij a daleko vie
slobode, sastoji se u poveanoj opasnosti da se usled toga smanji
uporedivost izvornih obavetenja. Poto na svako obavete-nje u
veoj ili manjoj meri utie uzajamni odnos izmeu ispitivaa i
ispitanika, razlike u ponaanju ispitivaa mogu izazvati smanjivanje
uporedivosti podataka. Ali ovaj rizik treba primiti ako to zahteva
sadraj ispitivanja a raspolae se sa dovoljno strunim ispitivaima. U
tom sluaju pribegavanje formalnoj standardizaciji istraivakog
postupka, koje se ispoljava i u strogo strukturisanim anketama,
obino nije znak metodoloke kulture i naune savesnosti, nego pre
misaone tromosti. Ako se raspolae dovoljno strunim i savesnim
ispitivaima, koji su shvatili ciljeve ispitivanja i svoje zadatke, ist
aivaki postupak, iako nije u pojedinostima formalno
standardizovan, nee iza^ zvati vee smanjenje stvarne uporedivosti
podataka. A vie vredi doi do realistinih, sadrajnih i adekvatnih
podataka, pa makar i po cenu izvesnog smanjenja uporedivosti, nego
raspolagati podacima koji su samo formalno uporedivi, ali nemaju
dublju stvarnu sadrinu. Naravno, u anketama u kojima se prikupljaju
vrio standardna i elementarna obavetenja, koje se upravo zato mogu
relativno lako izvesti i u irim razmerama, nije potrebno da se
upotrebljava ovaj sloeniji oblik razgovora. Iskustva pokazuju da u
takvim anketama formaiizacija postupka ne samo da nije tetna, nego
je, u stvari, jedino razumno reenje. Samo, bez obzira na veliku
korisnost ovih anketa, one nisu jedini oblik prikupljanja podataka
pomou razgovora, odnosno pismenog upitnika, koji je potreban u
sociolokim istraivanjima, naravno,

415
d pretpostavkom da je jedan od naunih zadataka sociologije da
omogui dublje sagledavanje individualne dimenzije razliitih strana
drutvenog ivota.
Redosled pitanja. Poto su utvrena sva pojedinana pitanja,
dalji zadatak u izradi osnove razgovora jeste da se utvrdi njihov
redosled i konana struktura osnove razgovora kao celine. Praksa je
izgradila nekoliko naela kojih se treba pridravati prilikom stvaranja
redosleda pitanja. Prvo od njih jeste da redosled pitanja bude
psiholoki prikladan za to normalnije odvijanje razgovora i za
odravanje ispitanikove spremnosti da u njemu uestvuje. Jedno od
pravila koja treba da obezbede psiholoku prikladnost toka razgovora
jeste da on ne poinje sa tekim pitanjima, kao ni sa pitanjima koja su
ispitaniku moda neprijatna i delikatna, a i da ne zavrava sa takvim
sadrajima. Najbolje je da se ovakva pitanja nalaze oko sredine
razgovora, u njegovoj treoj etvrtini. Izgleda da je najprikladnije da
se posle uvodnih objanjenja ciljeva ispitivanja pone sa linim
podacima o ispitaniku, jer su oni u izvesnom smislu predstavljanje
ispitanika. Sem toga, lini podaci olakavaju anketaru ili ispitivau da
zauzme pravilan stav prema ispitaniku, kao i da se kritino odnosi
prema pojedinim obavete-njima koja dobije u daljem toku
razgovora.
Drugo naelo je da tok razgovora bude to loginiji. Ovo ne
znai da se razgovor mora odvijati po nekom krutom logikom
redosledu, naroito ako bi to zahtevalo da se suvie diriguje njegov
tok. Ukoliko se upotrebljava vei broj pitanja sa slobodnim
odgovorima, ne moe se izbei da odgovarajui na jedno pitanje
ispitanik uzgred kae i neto to se odnosi na pitanja koja bi trebalo
tek kasnije postaviti. Razumljivo je da, ako su u nekom slobodnom
odgovoru sadrana obavetenja koja se odnose i na neko drugo
pitanje, ovo nije potrebno posebno postavljati. U razgovorima koji
nisu na jedinstven nain strukturirani nego su vie spontani, obino se
u toku razgovora formira njegovo osnovno teite, jer ga ispitanik
sam stvara i namee. Loginost u voenju ovakvih razgovora sastoji
se u tome da anketar, polazei od tog teita, u raznim pravcima
proiruje sadraj razgovora da bi doao do svih obavetenja koja o
pojedinom sluaju treba prikupiti.
Ispreturana pitanja, koja skau sa jednog problema na drugi,
nisu podesna za ispitivaa, a na ispitanike mogu da ostave vrlo lo
utisak. Obino se ovom ispreturanom postavljanju pitanja pribegava
da bi se proverila iskrenost ispitanika. Ipak A? . a. *a * n^e naJsreniji
nain proveravanja iskrenosti. Aktivnim povezivanjem raznih
obavetenja dobijenih u toku razgovora i postavljanjem potpitanja u
sadrinski pogodnom

416
momentu obino se moe sasvim dovoljno i na prirodniji nain
ispitati koliko su neka obavetenja iskrena i pouzdana, jvaa se
razgovor ne vodi na isto formalizovan nain, postaju gotovo sasvim
nepotrebna tzv. pitanja varke, ili pitanja za spavae", pomou kojih
se u vrsto strukturisanim razgovorima, sastavljenim od pitanja sa
unapred utvrenim odgovorima, nastoji proveriti da li neki ispitanik
ne odgovara isto mehaniki i sluajno, a da odgovori nemaju
stvarniju osnovu u njegovom iskustvu. Ponekad se naie na ispitanika
koji se brzo i lako opredeljuje za neku od predvienih mogunosti, a
da pri tom nije jasno da li on to ini iskreno i ozbiljno, ili iz utivosti,
sujete, ili da bi na dosledan nain sakrio svoje pravo gledite. Da bi se
to proverilo. ubacuju se u razgovor i neka besmislena pitanja; na
primer, pita se ta ispitiva misli o razvoju drvene metalurgije". Ako
ispitanik odgovori da smatra da je treba razvijati, moe se
pretpostaviti da je on i na neka druga pitanja odgovorio bez dubljeg
unoenja ili razumevanja. Ispitanici koji' iz bilo kojih razloga daju
fiktivne odgovore mogu se u slobodnijim razgovorima otkriti i bez
potrebe da se njihovi odgovori na ovaj nain proveravaju. Sem toga,
ovaj nain proveravanja moe biti vrlo tetan za dalji tok razgovora,
jer izaziva otpor inteligentnijih i ozbiljnih ispitanika, a poto je
saradnja izrazito dobrovolina. oni mogu odbiti da dalje uestvuju u
razgovoru.
U stvaranju redosleda pitanja i odravanja celovitosti
osnovnog toka razgovora javljaju se esto tekoe usled toga to
nauku interesuju raznovrsne veze ispitivanih pojava, na koje se u
svakodnevnom ivotu i ne pomilja. Anketar je na poetku objasnio
ispitaniku cilj svoga dolaska i razgovora. Medjutim, on kasnije pone
da postavlja neka pitanja iju vezu sa tim ciljem ispitanik nije u stanju
da shvati. To moe biti povod ispitaniko-vih sumnji u pravi cilj
razgovora, pa je ponekad potrebno i u toku razgovora posebno
objanjavati zato se postavljaju neka pitanja koja se prividno
udaljuju od osnovne teme razgovora. Kako s$ u dubljim ispitivanjima
osnovni sadraj istraivanja razmatra u razliitim vezama, to oteava
odravanje prirodne smisaone celovitosti razgovora, jedan od
zadataka stvaranja konane strukture osnove razgovora jeste da se
uspostavi to bolja veza i prelazi izmedju pojedinih njegovih
tematskih delova.
U slobodnim razgovorima uspostavljanje prirodne veze
izmeu pojedinih njegovih tematskih delova pada uglavnom na teret
anketara, i zahteva mnogo snalaljivosti i vetine. esto se u
slobodnim oblicima razgovara, naroito ako je njihov sadraj
obimniji i raznovrsniji, deava da se razgovor, polazei od jednog
spontano stvorenog teita, pre zaokrui nego to je ispitiva uspeo
da obuhvati sve njegove delove, i vrlo je teko traiti jos neka
dopunska obavetenja poto je razgovor ve dobio svoj zao-

417
krueni prirodni oblik. Uzrok nepotpunosti razgovora i nejednake
vrednosti obavetenja iz raznih njegovih delova moe da bude i umor
ispitanika. Ako se ispitiva due zadrava na terenu u ovakvim
sluajevima se razgovor moe prekinuti i nastaviti drugom prilikom.
Naravno, u jednostavnijim anketama i u onima ija je struktura
unapred utvrena standardni redo-sled razgovora odreuje njen
organizator, a anketari mogu samo izuzetno da neto u tom pogledu
menjaju. Sve ovo jo jednom pokazuje da nema gotovo nijednog
postupka koji se u raznim tipovima razgovora ne bi morao na razliit
nain organizovati i sprovoditi.
5.
IZVOENJE RAZGOVORA
Svako prikupljanje podataka putem razgovora pretvara se u
odreeni drutveni odnos, koji se u metodologiji razmatra sa
stanovita stvaranja nauno upotrebljivih obavetenja, kao osnovnog
cilja. Drutveni odnos neposredno zavisi od tri grupe inilaca: (1)
rada i raznih osobina anketara, (2) stava ispitanika prema istraivanju
i njihovih sposobnosti da daju traena obavetenja zadovoljavajueg
kvaliteta, i (3) uslova u kojima se razgovor vodi. Ove neposredne
uslove razgovora treba uvek posmatrati u sklopu optijih drutvenih
prilika u kojima se ispitivanje izvodi jer ove utiu na sve neposredne
inioce od kojih zavisi njen uspeh, a naroito na neposrednu
drutvenu situaciju koja se stvara za vreme pojedinanih razgovora. U
povoljnim optim drutvenim uslovima mnogo je lake uspostaviti
prikladne neposredne odnose u toku prikupljanja podataka. Ako su,
pak, opti uslovi nepovoljni, nikakva vetina u organizovanju ispitivanja nee biti dovoljna za otklanjanje nekih objektivnih prepreka
koje oteavaju dobijanje upotrebljivih podataka. Ali, poto ]e o
optim drutvenim uslovima ve bilo govora, ovde e se razmatrati
neposredni inioci koji utiu na prikupljanje podataka. Najprirodnije
je poeti sa ulogom i nainom rada ispitivaa ih anketara, jer
organizator istraivanja moe najvie uticati na njihov rad. Od svih
inilaca koji utiu na kvalitet
po-ataka prikupljenih putem razgovora,
ispitivai, odnosno anke-n> najvie su pod naunom kontrolom, i
stoga je njihov rad ajiakse organizovati u skladu sa metodolokim
V 1
naelimam;i neza
^ Cll:,evima istraivanJa- Svi ostali inioci deluju mnogo
d istraivan a
to - !T
J i ovo im se vie prilagoava nego Potreb26
aktivni e oblik
*
J
uje prema teorijsko metodolokim
Socioloki metod

418

419
(a) RAZLIITA SHVATANJA O NAINU RADA ISPITIVAA ILI
ANKETARA

O nainu rada lica koja putem razgovora prikupljaju izvorna

nauna obavetenja postoje vrlo razliita shvatanja, koja proizilaze iz
metodolokih tradicija i iskustava nastalih u razli-itim tipovima
naunog razgovora. Ipak se u tim shvatanjima moe uoiti nekoliko
optijih gledita o proceduralnim osobinama razliitih tipova
razgovora. U svojoj tipologiji, izgraenoj na osnovu uoptavanja
dosta iroke istraivake prakse, E. ojh (E. Scheuch) iznosi tri
osnovna gledita o nainu rada ispitivaa, odnosno anketara: (1)
blago ispitivanje, (2) neutralno anketiranje i (3) otro ili strogo
ispitivanje.11) Dalje izlaganje se pridrava ove tipologije, poto je
ona dobro zasnovana. U tipologiju je uneta samo jedna terminoloka
izmena. ojh sve tipove prikupljanja podataka putem razgovora
naziva intervjuisanjem". Ovde je blagi" i otri" oblik razgovora
nazvan ispitivanjem, a neutralni" anketiranjem, jer su oni u svojim
dosledno razvijenim oblicima izrazito razliiti istraivaki postupci.
Blagi" i otri" oblik razgovora su gotovo neprimenljivi u
masovnim anketama u kojima se najee upotrebljavaju razne
varijante neutralnog" razgovora.
Blago ispitivanje. Poreklo ovog naina prikupljanja podataka pomou razgovora je u psihijatriji. Pravila blagog anketiranja
razradio je u nekoliko svojih knjiga psihijatar K. Roders (C.
Rogers), a u sociologiju su ga ire uveli E. Majo (E. Mayo) i njegova
kola. Osnovna ideja ovog naina ispitivanja jeste naglaavanje
neophodnosti da ispitiva uspostavi to prisniji odnos. sa ispitanikom
i stekne njegovo potpuno poverenje. Obino se trae obavetenja
koja treba da dublje osvetle ispitanikovu linost, a ne samo
pojedinana obavetenja o nekim njegovim miljenjima, stavovima,
objektivnim obelejima ili oblicima ponaanja. Ovakva obavetenja
mogu se dobiti samo ako se raz-' govor dovoljno prilagodi
individualnom sluaju. To ipak ne znai da blago ispitivanje ima
uvek kliniki karakter i da se pomou njega ne prouavaju i neki
opitiji problemi i ne ele dobite iskustvena obavetenja koja
omoguuju ira teorijska uoptavanja. Uloga ispitivaa, jer razgovore
ove vrste mogu da vode samo vrlo struno iskusna lica, izrazito je
aktivna, ali na jedan osoben nain. Kako se zamilja nain rada
ispitivaa pokazace sledea proceduralna pravila za razgovor, koja su
izradili Majo-ovi bliski saradnici F. Retlisberder i U. Dikson (F.
Roethlisberu

) E. K. Scheuch, Das Interview in der Sozialforschung, "U knjiz* R.

Konig (red.), op. cit, S. 152155.

i W- Dickson).12 Prvo pravilo je da anketar mora sluati ispitanika

strpljivo i prijateljski, ali istovremeno na inteligentan f kritian nain.
Pisci zatim ire objanjavaju ta ovo drugo znai. Oni istiu da svaki
podataka treba uzimati u odreenom kontekstu. Radi toga ispitiva ne
srne obraati panju samo na otvoreni sadraj razgovora, nego i na
njegov podtekst da bi mogao da shvati dublji smisao otvorenog
sadraja. On ne srne da smatra da je ono to uje ili potpuno istinita
injenica ili ista zabluda, nego je osnovno da utvrdi kako se pojedini
podatak uklapa u neki iri ivotni stav ispitanikov. To je smisao i
sledeeg uputstva da se sve to ispitanik kae u toku razgovora ne
nalazi na istom psiholokom nivou, jer sve stvari o kojima ispitanik
govori nemaju za njega jednaku vanost. Razgovor o nekim stvarima
moe da bude izraz obine utivosti, jer one imaju sasvim periferno i
uzgredno znaenje, a iza nekih obavetenja ispitanik stoji kao linost
sa odreenim iskustvom, osobenim karakterom, osnovnim linim
oekivanjima i ivotnim planovima. Prvo pravilo, dakle, polazi od
pretpostavke da je dobijanje potrebnih obavetenja vrlo
komplikovano. Prikupljanje podataka se ne sastoji u neposrednom
prihvatanju ispitanikovih iskaza. U njega je ukljuena vrlo velika
mera tumaenja stvarnog smisla koji se krije u otvorenim iskazima.
Ovo postupku daje dubinski" karakter, ali istovremeno u otrijem
obliku postavlja problem njegove pouzdanosti. U zavisnosti od svojih
razliitih teorijskih pretpostavki, razni ispitivai mogu razliito
tumaiti iste iskaze i ispitanikovo ponaanje u toku razgovora. U
drugom pravilu dolazi naroito do izraaja shvatanje da anketar mora
biti u toku razgovora vrlo aktivan. Pravilo istie da treba obraati
panju ne samo na ono to ispitanik hoe da kae, nego> i na ono to
on ne eli da kae, ili to ne moe izraziti ako mu se ne pomogne.
Uvek, meutim, postoji opasnost da aktivno dranje ispitivaa ne
ogranii ispitanikovu spontanost i da se usled toga ne otkrije
ispitanikov lini ugao gledanja, emu se upravo tei. Poto je lini
ugao ispitanika utvren, on treba da se dovede u vezu sa odreenim
drutvenim uslovima, koji imaju vie dimenzija i mogu biti
neposredniji, ui i iri. Naj-neposredniji drutveni kontekst jeste
situacija uspostavljena u toku razgovora. I, napokon, ispitiva mora
da pazi da ne padnea Pod uticaj ispitanikovih osanja. Ovo pravilo
oigledno pokazuje je poreklo ovog oblika razgovora u psihijatriji.
Prilikom uspo-avljanja odnosa meusobnog poverenja sa bolesnikom,
psihijatar
se mora uvek uvati da bolesnik, koji esto sa neobinom
a
gom i upornou zastupa svoja patoloka shvatanja, ne utie na njega.
a)

F. J. Roethlisberger, W. J. Dickon, op. cit., p. 270291.

420

Drugi deo pravila se odnosi na dranje ispitivaa prema

ispitaniku i u njima se ispoljavaju one osobenosti ovog oblika
razgovora zbog kojih je on nazvan blagim ispitivanjem. Smatra se da
ispitiva ne srne da bilo ta nareuje, niti da daje bilo kakve savete ili
moralne opomene. Ono ne srne da se prepire sa ispitanikom i treba da
govori i postavlja pitanje samo pod sledeim okolnostima; da bi
pomogao ispitaniku da izrazi neku svoju misao; da bi otklonio njegov
strah i uznemirenost koji mogu da poremete meusobni odnos i
oteaju ili ak onemogue prikupljanje podataka; da bi pohvalio
ispitanika to je tano izneo neke svoje misli ili oseanja; da bi
skrenuo razgovor na neke sadraje koji su izostavljeni ili zanemareni;
i, napokon, da bi s ispitanikom prodiskutovao neke implicitne
pretpostavke, sadrane u njegovim ranijim izjavama, ali koje nisu
dovoljno jasne, ukoliko oceni da bi ovo moglo biti korisno.
Pomou'ovog uzdrljivog, ali istovremeno vrlo aktivnog dranja
ispitivaa nastoji se da se povee spontanost razgovora sa dobijanjem
dovoljno potpunih izvornih obavetenja. Retlisberder i Dikson
smatraju da je za uspeno voenje razgovora na ovaj nain potrebno
nekoliko godina obuavanja i praktinog rada, pored opte naune
kulture i dobrog poznavanja neposrednog problema na koji se
razgovor odnosi.
Nepotrebno je objanjavati da se u masovnim anketama i sa
nedovoljno strunim anketarima ne moe uspeno primeniti ovaj
nain prikupljanja podataka. Ali, postavlja se pitanje kad je blago
ispitivanje uopte efikasno? Reeno je da je bitna oso-benost uloge
ispitivaa da podstie i usmerava tok razgovora, ali tako da se on ipak
to spontanije odvija. Ovo pretpostavlja vrlo aktivnog ispitanika. Da
li je i kada ispitanik spreman da spontano preuzme ovako aktivnu
ulogu u razgovoru? Moe se oekivati da e se ispitanik tako ponaati
u onim sluajevima kad je vrlo snano zaokupljen predmetom
razgovora. Na primer, kad se prikupljaju autobiografski podaci.
Najbolje autobiografije nastaju kad se ljudi usmeravaju samo na
najoptije sadraje pojedinih perioda ivotnog ciklusa, ali se nastoji
da oni sami
to neposrednije i spontanije iznose svoje ivotno
iskustvo.13) Povoljni su, zatim, uslovi kad se razgovor odnosi na
ivotna
13
) Autobiografski izvori, koji se stvaraju u naune svrhe, ne nastaju samo
pomou razgovora. ee su oni pisani autobiografski dokumenti kojima je naunim
uputstvom bio odreen samo najoptiji sadrinski okvir. Meutim kad se stvaraju
pomou razgovora moe se primeniti samo postupak blagog anketiranja. Opirnije o
biografskom metodu vid. L. Gottschalk, C. Kluckhohn, R. Angell, The Use of Personal Documents in Historv, Anthropologv and Sociologv, Social Science Research
Council, Bul. 53, New York, 1945; J. Dollard, Criteria for tne Life History, New
Haven, 1935; J. Szczepanski, Die biographische Me-thode, u knjizi R. Konig (red.),
op. cit, S. 551569.

421
skustva steena u nekom trajnijem i subjektivno znaajnijem obliku
ispitanikove delatnosti. Ako se sa nekim kvalifikovanim radnikom ili
strunjakom razgovara o njihovoj profesionalnoj delatnosti i
strunim iskustvima, nije potrebno a ni korisno razgovor vre
uokviriti planom koji je unapred do pojedinosti utvren. Razgovor se
odnosi na iskustva koja su trajno ukljuena u ispitanikovu linost i
dovoljni su samo opti podsticaji da on o njima iznese svoj opti stav
i mnogo konkretnih obavetenja. Razgovori ove vrste su relativno
lako izvodljivi i ako se odnose na neke dublje line tekoe, trajne
psihike ozlede, a moda i line tragedije ispitanika. Praktino
iskustvo pokazuje da se na ovaj nain moe vrlo uspeno voditi
razgovor sa razvedenim enama o uzrocima i posledicama razvoda,
naroito ako je neka ena bolnije dozi vela razvod. Tada je dovoljno
samo nekoliko optih podsticaja da se dobije prilino celovita slika o
tome ta neka ena misli da su bili uzroci njenog razvoda, kako ga je
ona doivela
i kakve je posledice razvod imao u njenom kasnijem
ivotu.14) Prema tome, blagim ispitivanjem mogu se uspeno
prikupljati podaci samo o sadrajima koji imaju dublje znaenje u
ivotu ispitanika, i o kojima oni imaju sasvim iskri-stalisana lina
gledita. Tada je razgovor ove vrste dovoljan podsticaj da krene
prava bujica reci i da se uz sasvim opta usmeravanja dobiju
potrebna obavetenja.
Drugi preduslov je da ispitiva solidno teorijski poznaje ispitivani
problem i ima dovoljno iskustva u voenju ovakvih razgovora, kako
bi, i pored sasvim nedirektivnog postupka, bio pokriven sav
iskustveni sadraj i prikupljena sva nauno potrebna obavetenja.
Sem toga, ispitivau je potrebna znatna psiholoka i socioloka
kultura, jer je njemu ostavljeno vrlo iroko polje za tumaenje
otvorenog sadraja razgovora. Uspeno ostvarivanje pravila da se
izjave ispitanika ne mogu prihvatiti u njihovom neposrednom,
otvorenom smislu, nego da treba uzeti u obzir i njihov podtekst i
sagledati ih u irem psiholokoma kontekstu i ivotnim uslovima
pretpostavlja zakljuivanja za kJ je neophodna solidna strunost,
jer inae ona mogu biti sasvim proizvoljna i dovesti u pitanje naunu
vrednost podataka. Napokon, stvaranje obimnije izvorne grae
pomou ovog oblika razgovora mora iz vie razloga due da traje.
Pre svega, teko je nai vei broj ispitivaa sa potrebnim
kvalifikacijama, a i tok prikupljanja je nuno znatno sporiji nego u
jednostavnim, tipino anketnim oblicima razgovora. Prikupljanje
obino traje mesecima, a u pojedinim istraivanjima i godinama.15)
14
) Ispitiva je bila devojka, apsolvent sociologije. . I6) Kinsi navodi da je deset
godina prikupljao izvorne
podatke svoju studiju o polnom ponaanju mukaraca.
{Vid. A. C. Kinsey i Qr-' op. cit., p. 10.)

422
Istraivaki postupak je, stoga, nepodesan za stvaranje preciznih vremenskih
preseka o optoj rasprostranjenosti odreenih po. java, ali je zato jedno od
nezamenjivih sredstava za svestrano prouavanje relativno manjeg broja
sloenih pojava odreene vrste.
Neutralno anketiranje. Ovo je najvie rasprostranjen tip razgovora
koji se javlja u svim masovnijim anketama. Meusobni odnos izmeu
anketara i ispitanika je daleko povrniji nego u blagom anketiranju i sastoji
se, po pravilu, u formalnoj utivosti. Ovo, meutim, ne mora uopte da bude
tetno, naroito kad se prikuplja samo manji broj podataka koji nemaju vei
znaaj za ispitanika. Ali, i kad se prikupljaju ira obave-tenja, meu kojima
neka mogu biti iz raznih razloga delikatna, odnos izmeu anketara i
ispitanika u ovom obliku prikupljanja je preteno poslovnog karaktera.
Anketar je, naime, lice koje po slubenoj dunosti prikuplja podatke za
drugog, za nekog istraivaa ili neku istraivaku ustanovu. On se nalazi u
ulozi posrednika izmeu ispitanika i organizatora istraivanja. Ispitanik, u
stvari, ne opti sa anketarom, nego sa organizatorom istraivanja. Zbog toga
to anketar obavlja ulogu posrednika, manje je vano da se izmeu njega i
ispitanika uspostavi prisan odnos. Sasvim je dovoljno da ispitanici steknu
poverenje u anketarovu estitost, kao i u njegovu sposobnost da obavi svoju
posredniku dunost. U metodolokoj literaturi postoji gotovo jedinstveno
miljenje da je u ovom tipu razgovora najbolje da anketar prema ispitanicima
zauzme stav utive poslovnosti, a da svaka vea prisnost moe da bude samo
tetna. Dalja oso-benost izvoenja ove vrste razgovora jeste nastojanje da
celo-kupno ponaanje anketara bude do pojedinosti odreeno jedinstvenim
proceduralnim pravilima. Pravila obino predviaju kako e anketar
objanjavati ciljeve ispitivanja, sve to e rei u toku razgovora i kako e se
ponaati prilikom odlaska. Shva-tanje o neophodnosti krajnje
formalizovanog proceduralnog postupka preovladava u organizaciji
masovnih anketa. Formalna standardizacija postupka smatra se bitnim
preduslovom dobi-janja homogenih i uporedivih masovnih izvornih
obavetenja, to je s obzirom na struni kvalitet prosenih anketara prilino
opravdano.
Ponekad se, meutim, shvatanje o poslovno-neutralnom odnosu
anketara prema ispitanicima dovodi do apsurda, i usled toga postupak
prestaje da bude upotrebljiv za prikupljanje naunih obavetenja. Evo ta
misli o idealnom dranju anketara Parten: Anketar mora uvek biti staloen i
pribran i izbegavati da pokazuje Ijutinu ili iznenaenje. On mora nastojati da
bude apsolutno neutralan, da nikad ne pokazuje nevericu, odobravanje

423
ili neodobravanje."16) Kad se u tumaenju poslovno neutralnog odnosa
izmeu anketara i ispitanika ovoliko pretera, anketar se pretvara u
magnetofon. Od njega se zahteva da ne pokae da ne veruje ni u
najbesmisleniji podatak i da ne sumnja u istinitost sasvim oigledne lai. Pri
tom je anketar, ipak, kao tehniko sredstvo za beleenje podataka manje
pouzdan od magnetofona. U naunom razgovoru je ovakav stav o ulozi
anketara potpuno neprihvatljiv. Kritinost je bitan konstitutivni elemenat
naunog odnosa prema svim izvornim obavetenjima o stvarnosti i ona se
ne sme nikad napustiti. U odnosu prema ispitanicima ovaj kritian stav
treba da se ispolji na utiv i faktian nain i s puno razumevanja. Ali, ako
anketar vidi da ga neko obmanjuje, on treba da mu na neki nain stavi do
znanja da to primeuje. Ovo je utoliko vanije, jer ako anketar ne primeti
obmanu, ili zbog odravanja dobrih odnosa sa ispitanikom na-merno utke
pree preko nje, on gubi ugled u ispitivanoj sredini. U svakoj sredini se
moe nai pojedinaca koji iz raznih razloga ele da se narugaju istraivanju,
i da pokau kako ljudi koji prikupljaju podatke nita ne znaju, kako su ih
oni uspeli da prevare". Ako im ovo stvarno poe za rukom, oni se time
hvale pred drugima, a to teti optem ugledu istraivanja.17)
U neutralnom anketiranju dolazi, dakle, do izraaja shvatanje o preteno
pasivnom, strogo formalizovanom i rutinskom dranju anketara. Na taj nain
se eli postii vie ciljeva, a pre svega to vea uporedivost podataka. Koliko
su ovi stvarno uporedivi zavisi od niza okolnosti, a ne samo od ujednaenog
ponaanja anketara. Pored toga formalizacija postupka kojim se cm pretvara
u relativno prostu rutinu omoguuje upotrebu anketara sa malim strunim
kvalifikacijama, to olakava istraivanja veeg obima. Ali, kao to je
reeno, itav postupak gubi svaki nauni smisao kad se shvatanje o
neutralnoj poslovnosti anketara dovede do apsurda. Poto je ovo shvatanje
dosta rasprostranjeno i u metodologiji nedovoljno kritiki osvetljeno, treba
ukazati da ono vodi poreklo iz komercijalnih ispitivanja trita. Poznato je da
se u trgovini uopte javlja izvetaen i ljigav odnos prodavca prema
kupcima, koji se jo vie pojaava kad se zbog potreba trgovine potroai
uznemiravaju da bi se ispitale neke njihove elje. Ljudi ne vole da budu
uznemiravani, i krajnja utivost anketara, slina ponaanju prodavca i trgovakog putnika, slui u ovim ispitivanjima kao sredstvo da se ispitanici
privole da odgovaraju na postavljena pitanja. Ponaanje anketara odgovara
optem stavu trgovine da muterija moe da kae sve to hoe, a da se
prodava nikad odlunije
I6

) M. B. Parten, op. cit., p. 340. n) A. Kinsey i dr., op. cit., p. 556.

424

ne suprotstavlja ako to pomae da lake proda neku robu. Ovakav

stav nema nikakvog opravdanja u naunim istraivanjima. Ova
polaze od naela dobrovoljnosti, ali i od toga da se na dobrovoljan
nain uspostavi iskrena saradnja. Jer ono to nauku interesuje nisu
gomile izjava, nego pre svega njihova tanost.
Otro ili strogo ispitivanje. Ovaj oblik razgovora se u naune
svrhe vrlo retko upotrebljavao. Po nainu rada ispitivaa, otro
ispitivanje je suta suprotnost neutralnom anketiranju, a s blagim
ispitivanjem ima samo izvesne slinosti. Po svojim formalnim
osobinama ono je vrlo slino sasluanju u istrano-sudskom
postupku. Bitna razlika jeste to se razgovor vodi na osnovu
prethodno dobijene dobrovoljne saglasnosti ispitanika, kao i to se na
osnovu dobijenih obavetenja ne preduzimaju nikakve drutvene
sankcije. Ali ispitanik se podvrgava vrlo strogom, moglo bi se rei ne
samo ispitivanju nego sasluavanju, u kome mu se sasvim otvoreno i
bezobzirno predoavaju sve protivrenosti u iskazima; pitanja se
postavljaju brzo; trai se od ispitanika da na njih odmah odgovara bez
dueg razmiljanja; pojedina pitanja se namerno postavljaju na
preskok, radi iznenaenja. Meutim, razgovor se prekida ako se naie
na tzv. nepopravljivo neiskrenog ispitanika i zakljui da sa njim nema
smisla razgovarati, jer on eli da prikrije neke injenice ili svoja prava
gledita. Ovaj oblik razgovora zahteva da ispitiva vrlo solidno
poznaje ispitivani problem i da bude za itavo vreme vrlo aktivan. U
tome aktivnom dranju ispitivaa sastoji se iz-vesna slinost izmeu
otrog i blagog ispitivanja. U potpuno doslednom obliku je ovaj nain
razgovora u 18naune svrhe, bar koliko je meni poznato, primenjivao
samo Kinsi. ) Ali, Kinsi je uopte bio ekscentrian ovek; on je u
svojim istraivanjima primenjivao vie postupaka koji se, najblae
reeno, znatno razlikuju od uobiajenih metodolokih shvatanja.
U ideji otrog ispitivanja sadrano je jedno racionalno jezgro
od presudne vanosti za prikupljanje naunih obavetenja putem
razgovora. Ve vie puta je isticano da su nauci potrebni verodostojni
i tani podaci, i da se na iskaze ispitanika moraju primeniti neki
postupci pomou kojih se u istrano-sudskoj praksi nastoji utvrditi
tzv. materijalna istina na osnovu iskaza optuenih i svedoka. Samo se
nain na koji se to ini u naunom prikupljanju podataka razlikuje, jer
je situacija u kojoj se razgovor organizuje bitno drukija. Ona nastaje
(1) na osnovu pune dobrovoljnosti i (2) uz dovoljno garantije da e
obavetenja biti krajnje diskretno koriena i da nee biti upotrebljena
radi preduzimanja nekih drutvenih sankcija. Ova druga okolnost
18

) Opirnije o naunom izvoenju razgovora vid. A. Kinsey i dr., op. cit.,

p. 4762.

425
e naroito vana, jer se pomou nje nastoje eliminisati neposredni
praktini interesi ispitanika koji bi mogli uticati da ispitanik
iskrivljuje i prikriva svoja ranija miljenja ili podatke 0 nekim
injenicama. Naravno, u ivotno znaajnijim oblastima teko je, i
pored svog nastojanja, sasvim iskljuiti uticaj praktinih ispitanikovih
linih i grupnih interesa. To je jedan od razloga zbog ega je i
neophodna kasnija kritika analiza dobi-ienih obavetenja. Ali u
poreenju sa istrano-sudskim postupkom situacija je ipak bitno
drukija, pa nauka u utvrivanju verodostojnosti podataka moe
koristiti drukija sredstva nego to je postupak otrog ispitivanja.
Strogo ispitivanje u punom smislu reci moe da se eventualno primeni za prikupljanje nekih injenikih podataka, dok je ono
sasvim nepodesno za ispitivanje dubljih motiva i nekih irih psihikih
posledica odreenog ponaanja; pomou njega se u najboljem sluaju
mogu utvrditi injenice o ponaanju i o nekim svesnim psihikim
sadrajima.
Ova tipologija oblika naunog razgovora prikazuje samo
njegove osnovne tipove, dok se proceduralna pravila o ponaanju
ispitivaa i anketara obino kreu izmeu ovih krajnjih tipova,
kombinujui pojedine njihove karakteristike.
Potrebne osobine anketara. U ovom odeljku se imaju u vidu
prvenstveno anketari bez ireg strunog naunog obrazovanja iz one
oblasti u koju spada sadraj ispitivanja. Sve osobine o kojima e biti
reci potrebne su, svakako, kvalifikovanijim ispitivaima, samo to se
pretpostavlja da oni bar neke od tih osobina poseduju zahvaljujui
svom strunom obrazovanju.
Meu potrebnim osobinama anketara svakako na prvo mesto
dolazi dobro poznavanje jezika ispitivane sredine, a odmah zatim
poznavanje njenog ivotnog stila i napose u njoj uobiajenog naina
linog ophoenja. Ponekad su u tom pogledu vane i neke na oko
sitnice. Na primer, samo ako poznaje ivotni stil odreene sredine
anketar moe da oceni kad je najpogodnije potraiti ispitanike kod
kue; da li se u nekom drutvenom sloju smatra da je obavezno
unapred najaviti svoj dolazak i si. Lako i uspeno uspostavljanje
dodira s ispitanicima mnogo zavisi d toga koliko anketar poznaje
pravila ophoenja ispitivane sredine. U protivnom sluaju njegov
nastup moe ljudima izgledati neprirodan, suvie krut, ili pak
nedovoljno utiv, a anketar se, istovremeno, osea nesigurno i
nelagodno. Ova psihika napetost se teko sakriva; ona oteava
uspostavljanje povoljne kame za razgovor, a moe i sasvim
podsvesno raati podozrivost ispitanika. Prilikom odabiranja anketara
i njihovog rasporeda
-?. *. stoga nastojati da se anketari alju u
drutvene sredine clJi ivotni stil i kulturne osobenosti dobro poznaju.

426
Tanost i preciznost u radu je naredna neophodna osobina
anketara. Anketari bez. ovih svojstava unose u izvornu grau mnogobrojne
greke: proputaju da postave sva pitanja, da tano zabelee sve odgovore,
ak i da razgovaraju sa svima izabranim ispitanicima, da uredno vode
evidenciju o svome radu i si. Pri tom tanost zavisi vrlo mnogo od
sposobnosti za brzo beleenje podataka. Ovo je potrebno i da bi se razgovor
mogao odvijati bez zastoja. Dobar anketar mora, ako se podaci odmah
belee, da bude u stanju da sinhronizovano deli panju na dva procesa: da
slua nove iskaze ispitanika i istovremeno belei ono to je pre toga uo.
Ovo sinhronizovanje panje mnogim . ljudima' ne polazi naroito za rukom,
a u svakom sluaju je prilino naporno. Ako se za vreme razgovora nita ne
zapisuje, ili se belee samo neke pojedinosti, tanost podataka presudno
zavisi od osobina anketarovog pamenja, o emu je ve bilo govora prilikom
razmatranja line jednaine posmatraa.
Zatim, dalja vana osobina anketara jeste izdrljivost u fizikom i
psihikom pogledu, sposobnost da ouva staloenost i mirnou i pored
veih fizikih napora, a i u psiholoki napetim i neprijatnim situacijama.
Ispitivanja rada anketara pokazuju da posle izvesnog broja razgovora dolazi
do zasienosti, i da u anketama sa obimnijim sadrajem, naroito ako se prikupljanje podataka mora brzo obaviti, nije dobro pojedinom anketaru davati
zadatak koji prelazi trideset razgovora, jer usled zasienosti opada kvalitet
njihovog rada. S druge strane, ako se u nekoj anketi ee javljaju
psiholoki napete i neprijatne situacije, zato je vrlo esto kriv organizator
istraivanja, a ne anketari. Organizator mora da oceni koja se pitanja mogu,
a koja je vrlo rizino postavljati. Za uspeh ankete je vrlo vano da li je
odluka o njenom sadraju pravilno i realistino doneta. Tim pre jer iskustvo
pokazuje da anketari najee izbegavaju postavljanje delikatnih pitanja, iz
sasvim jasnih razloga, jer ona stvaraju napetu i neprijatnu situaciju. Zbog
toga anketari radije proizvoljno popunjavaju odgovore na takva pitanja.
Znaajan poseban uslov uspenog voenja razgovora, sem u onim
sluajevima kad je rad anketara sasvim rutinske prirode, jeste da anketari
dovoljno razumeju sadraj ankete i da raspolau bar elementarnim strunim
znanjima iz oblasti u koju spadaju njeni osnovni problemi. Ovo je, pored
poznavanja oso-benosti sredine u kojoj se anketa izvodi, moda najvaniji
uslov da ona ne ostane na povrini. Ispitanici, naime, nisu podstaknuti da
iznose svoja iskustva ako primete da je anketar sasvim neupuen i da ak
nije u stanju da razume ono to mu se kae, tj. ako u anketaru vide slabog
pisara koji, zbog toga to ne razume smisao i sadraj onog to se ispituje,
iskrivljuje njihova miljenja. Jedno specijalno prouavanje rada anketara je
ubed-

427
ljivo pokazalo koliko je za uspeh ispitivanja vano da anketari dobro
poznaju njene probleme. Risman (Riesman) je ispitivao miljenja
univerzitetskih nastavnika o radu anketara koji su prethodno prikupljali
podatke o iskustvima tih nastavnika u vreme najeih Makartijevih napada,
u SAD. Mnogi profesori su se alili da anketari nisu bili u stanju da shvate i
pravilno zabelee njihove izjave, jer nisu dovoljno razumeli razne pojmove i
jer su sasvim slabo poznavali ispitivanu sredinu i neke njene reakcije. U
osnovnom istraivanju su bili angaovani stalni anketari dva instituta za
ispitivanje javnog mnenja, sa dosta praktinog iskustva, ali iz anketa
drukije vrste.19) U prethodnim znanjima anketara moe da se krije i
opasnost da oni nekim svojim predubeenjima ne utiu pristrasno na ispitanike. Ali poznavanje problema o kojima se razgovor vodi je istovremeno
preduslov za dublje i sadrajnije meusobno spo-razumevanje i kritinu
ocenu pojedinih odgovora.
(b) ISPITANIK
Ako je prilikom razrade plana nekog ispitivanja njegov sadraj
prilagoen ivotnom iskustvu ispitanika, njihova spremnost da iskreno i
savesno uestvuju u ispitivanju postaje od odluujue vanosti za uspeh
ispitivanja. Zbog toga je metodoloki vano da se zna ta moe uticati na
ovu spremnost ispitanika, kako se ona moe pojaati, odnosno kako se
ispitanici mogu snanije podstai da spremno uestvuju u ispitivanju. Svi
ranije pomenuti opti inioci od kojih zavisi odnos ispitivane sredine prema
istraivanju utiu na stav ispitanika; ali, oni se ovde ispoljavaju na
neposrednijem linom planu, a, sem toga,, javljaju se i izvesni izrazito lini
motivi, koji povoljno ili nepovoljno utiu na stav pojedinanog ispitanika.
Podjednako bi bilo jednostrano sasvim zanemariti ove izrazito line inioce,
kao i izgubiti iz vida da se oni ispoljavaju u okviru ire drutvene situacije u
kojoj se ispitivanje izvodi. Kao i u veini oblika drutvenog ponaanja i
ovde se prepliu institucionalni, ui grupni i individualni inioci. Ipak,
individualni inioci dolaze vie do izraaja u razgovoru nego u bilo kom
drugom obliku prikupljanja podataka. Odnos prema ispitivanoj sredini je u
razgovoru najvie individualisan, ne samo po postupku, kojim se obino
nastoji iskljuiti direktan uticaj neposrednih drutvenih okolnosti na iskaze
ispitanika, nego i po osnovnoj usmereno19
) D. Riesman, Some Observation on the Interviewing, u knjizi P. F.
Lazarsfeld, W. Thielens, The Academic Mind, The Free Press Glencoe, 111., 1958,
p. 305314

429
428

sti traenih obavetenja, pomou kojih se eli ostaviti upravo

individualno uee u raznim drutvenim zbivanjima i neka lina
miljenja ili stavovi ispitanika. Zbog toga individualni motivi za
uee u naunom razgovoru zasluuju posebnu panju.
Kan i Kanel (R. Kahn, Ch. Cannell) dele motive koji utiu na
ispitanike da uestvuju u razgovoru na spoljne i unutranje.20) Spoljni
motivi proizilaze iz okolnosti da ueem u razgovoru ispitanik moe
postii neki svoj cilj. Iznosei neko svoje miljenje, on moe uticati
na javno mnenje ili na donoenje nekih drutvenih odluka. U nekim
primenjenim ispitivanjima, na primer u ispitivanjima industrijske
sociologije koja se organizuju u pojedinim preduzeima, ispitanik
moe svojim ueem u razgovoru da utie na neke odluke koje imaju
za njega neposredan praktini znaaj. Ako se, na primer, ispituje
odnos izmeu poslovoa i radnika, radnici koji nisu zadovoljni sa tim
odnosom mogu iznoenjem svojih primedaba i razloga zbog ega su
nezadovoljni sa dranjem poslovoa ili tehniara uticati da se izvesni
odnosi izmene i poprave u skladu sa njihovim eljama. No u svakom
sluaju, uee u ispitivanju je za ispitanike u tim uslovima jedan od
kanala drutvene kritike, tim znaajniji ako ostali institucionalni
kanali kritike slabije funkcioniu. U ispitivanjima teorijskog
karaktera, posle kojih ne slede nikakve neposredne praktine
intervencije u ispitivanoj sredini, otpada ovaj neposredni praktini
spoljni motiv. Ali se javlja jedan drugi motiv, koji se esto ne uzima
dovoljno u obzir, a ne treba ga potcenjivati. Spremnost da se iskreno i
savesno uestvuje u razgovoru proizilazi iz ispitanikove svesti da na
taj nain svojim iskustvom pomae nauci u reavanju nekih njenih
problema. U dananjim prilikama kad nauka uiva vrlo velik i
stie sve vei ugled, kad se u nju veruje i od nje neposredno oekuje
znatno vie od njenih stvarnih aktualnih mogunosti, moda i zbog
toga to su mnoga ranija tradicionalna verovanja, naroito religijska,
izgubila svoju ubedlji-vost, pa se u nauci trai izgubljena sigurnost i
zbog toga se precenjuju njene mogunosti svest da su svojim
iskustvom pomogli nauci moe kod mnogih ispitanika da poveava
oseaj vlastite vrednosti. I u zabaenim selima moe se videti kako
ovaj motiv snano podstie ljude da s istraivaem otvoreno i vrlo
iskreno sarauju.
Unutranji motivi proMlaze iz neposredne situacije koja se
stvara u toku razgovora. to je razgovor vie usredsreen na
subjektivno vanije delove ispitanikovog linog iskustva, to
ispitiva pokazuje vie stvarnog interesovanja za to iskustvo, i
ispitanik uvia da je on u stanju da ga razume i ak da mu
20

) R. L. Kahn, Ch. F. Cannel, op. cit, p. 45-48 i elo tree poglavlje.

pomogne da ire osmisli i iskae neka svoja nedovoljno odreena

miljenja i seanja, a da ga, pri tom, ne osuuje, ne oce-niuje niti mu
se suprotstavlja, razgovor postaje prijatniji, bez obzira na bilo kakve
line ispitanikove ciljeve koji bi se nalazili van samog razgovora.
Veini ljudi je prijatan razgovor u" kome su oni, odnosno neka
njihova iskustva, u sreditu panje. A naroito je takav razgovor
prijatan ljudima koji su sticajem okolnosti manje ukljueni u
razgranate neposredne meuline odnose, koji su manje-vie
usamljeni i nemaju esto priliku da izmene neka svoja osnovna
ivotna iskustva sa nekim ko e moi da ih razume. Naravno, im se
u razgovoru dotaknu pitanja delikatnije prirode, o nekim
ispitanikovim ponaanjima ili nekim njegovim stavovima koji bi, kad
bi se za njih ire znalo, mogli da narue njegov ugled ili imaju bilo
kakve druge nepoeljne posledice, sigurnost da je obezbeena puna
anonimnost i krajnja diskretnost u korienju podataka postaje
neophodna pretpostavka ispitanikove iskrenosti.
Oseanje vanosti ispitivanog problema, prihvatanje ciljeva
istraivanja i naina na koji se ono izvodi, a zatim pove-renje u
ispitivaa ili anketara koji neposredno prikupljaju podatke su temelji
na kojima se mogu vrlo snano razviti i spoljni i unutranji motivi
iskrene i savesne saradnje. Odmah e se videti da ovo poverenje ne
zavisi samo od linih osobina ispitivaa, nego i od njegovih stvarnih
ili pretpostavljenih drutvenih svojstava. Pa ipak, ostaje injenica da i
u istim objektivnim uslovima razliiti ispitivai postiu nejednak
uspeh, i da ima ispitivaa kojima polazi za rukom da privole na
iskrenu saradnju i naj zatvoreni je, krajnje rezervisane i sumnjiave
ispitanike, to znai da individualne osobine ispitivaa nisu
beznaajne za uspostavljanje povoljnog odnosa sa ispitanicima.
(c) ISPITIVANJE KAO DRUTVENI ODNOS

Ve je reeno da neposredni odnos izmeu ispitivaa i pojedinanih

ispitanika ne nastaje nezavisno od optih i specifino lokalnih
drutvenih prilika, i da u razmatranju drutvenog odnosa koji se stvara
u pojedinanim razgovorima i njegovog uticaja na dobijena
obavetenja treba uzeti u obzir i ove okolnosti. Ukazano je da lokalne
prilike mogu biti u vrlo razliitoj meri povoljne za izvoenje nekog
istraivanja. Ova okolnost je vrlo znaajna za uspeh anketnih
ispitivanja ireg obima. Drutveni uslovi za njihovo izvoenje
pretvaraju se, u stvari, u niz lokalnih situacija. Ako se ove meusobno
znatno razlikuju, uporedivost prikupljenih podataka se moe znatno
smanjiti. Pored toga, u teritorijalno iroj anketi je tee oceniti uticaj

430
drutvenih inilaca na prikupljanje, nego kada je ovo vie loka-lizovano i
kad se istraiva due nalazi u ispitivanoj drutvenoj sredini. Anketa obino
ne traje dugo, a ako se izvodi u irem drutvenom okviru, organizator i
njegovi struni saradnici ne mogu stei neposredan uvid u lokalne drutvene
prilike svih mesta u kojima su prikupljeni podaci, nego se moraju osloniti na
utiske manje strunih anketara, to je, svakako, manje pouzdano. A bez
dovoljnih obavetenja o lokalnim prilikama teko je shvatiti karakter
neposrednog drutvenog odnosa izmeu anketara i ispitanika i njegov uticaj
na kvalitet prikupljenih obavetenja. Na ovaj neposredni odnos svakako
mogu da utiu i razne individualne drutvene karakteristike anketara i ispitanika, ali se njihov uticaj znatno menja u zavisnosti od optih i lokalnih
drutvenih prilika.
Sledei primer ilustruje ove opte stavove. Neka se pretpostavi da
se razgovorom prikupljaju obavetenja o odnosima izmeu dveju drutvenih
grupa u vie naselja i da su to grupe starosedelaca i doseljenika. Ako su
odnosi izmeu tih dveju grupa usklaeni, sasvim je irelevantno da li e
anketari i ispitanici pripadati istoj grupi. Meutim, ako su grupe u meusobnom sukobu, brojna istraivanja pokazuju da dobijena obavetenja mnogo
zavise od toga da li ih je (a) prikupljao anketar koji pripada istoj grupi kao i
ispitanici, ili (b) pripada drugoj, ili ga (c) ispitanici iz obeju grupa smatraju
neutralnim licem, jer on nije iz naselja u kome se ispituje ovaj meugrupni
odnos. Primer pokazuje da neka drutvena karakteristika anketara dobij a
razliit znaaj u odnosu sa ispitanicima u zavisnosti od stanja lokalnih
odnosa. Treba dodati da e od karaktera odnosa izmeu drutvenih grupa
kojima pripadaju anketar i ispitanici zavisiti irina uticaj a ove okolnosti na
kvalitet prikupljenih podataka. U nekim sluajevima treba oekivati da e
usled toga biti iskrivljena samo obavetenja o specifinim meugrupnim
odnosima, a u drugim da e anketari iz druge grupe nailaziti na tekoe na
mnogo irem planu.
Postoje zatim individualne osobine anketara iji uticaj na kvalitet
podataka zavisi prvenstveno od sadraja podataka, a manje je podloan
konjunkturnim oscilacijama. Takva su obe-leja, na primer, pol i starost
anketara. Gotovo je neophodno da u raznim ispitivanjima ena u odreenim
kulturnim sredinama ispitivai budu ene, jer je razlika u polu izrazita
prepreka za slobodno saoptavanje odreenog iskustva. I starost je takoe ne
samo bioloka nego i drutvena osobina. Na osnovu starosti se stvaraju
razne drutvene grupe i vrlo esto prilikom ispitivanja neke starosne grupe
ili generacije nije beznaajno da li anketari pripadaju istoj, starijoj ili mlaoj
generaciji. Izgleda da nije potrebno ire objanjavati da nema smisla slati
neisku-

431
sne

mladie da prikupljaju odreene podatke, ako se moe oekivati da e

vei broj ispitanika smatrati da anketari, zbog svoga uzrasta i nedovoljnog
ivotnog iskustva, nisu u stanju da dovoljno razumeju njihov stvarni sadraj.
Ranije se videlo da ovakvo miljenje, bez obzira da li je tano, znatno utie
na zain-teresovanost ispitanika za razgovor.
Uticaj drutvenih osobina anketara i ispitanika na tok razgovora i kvalitet
dobijenih obavetenja mora se posmatrati i sa stanovita drutvene strukture.
Niz okolnosti govori da je najlake i najpotpunije drutveno optenje i
sporazume van je izmeu lica koja se nalaze na istom nivou drutvene
strukture. Izmeu pojedinaca, koji zauzimaju sline drutvene poloaje,
stvara se najvie raznovrsnih meusobnih veza, i usled toga se oni najlake
meusobno sporazumevaju o najrazliitijim pitanjima. Vertikalno u
drutvenoj strukturi simboliko optenje nailazi uvek na vee ili manje
prepreke. Pri tome izgleda da se sva obavetenja, koja se ne odnose na
potpuno javne sadraje, nego su poverljiva, tajna ili privatna po prirodi
drutvene organizacije, lake kreu uz strukturu, nego niz nju. U prilog ove
pretpostavke govori prilino obimno iskustvo iz mnogobrojnih anketa.
Ispitanici iji je drutveni poloaj znatno vii od anketa-rovog, srazmerno
mnogo ee odbijaju da uestvuju u razgovoru nego ispitanici s niim
poloajem. U masovnijim anketama u kojima proseni anketar ima
srednjekolsko ili nepotpuno srednjekolsko obrazovanje i pripada srednjim
slubenikim drutveno-profesionalnim grupama, relativno najvie odbijaju
da uestvuju u anketi intelektualci i rukovodei kadrovi. Ponekad se deava
da lice koje nee da o sadraju ispitivanja razgovora s anketarom izjavi da je
spremno da iznese, svoja gledita neposredno istraivau, oigledno jer
smatra da samo na odreenom drutvenom nivou moe da iznosi neka svoja
iskustva. Neposredni drutveni odnos u kome se putem razgovora prikupljaju
podaci, i koji moe da utie na njihovu naunu vred-nost, nastaje, dakle, kao
rezultat delovanja niza inilaca, i objektivna vrednost prikupljenih podataka
se ne moe oceniti bez obavetenja o drutvenim uslovima u kojima su oni
prikupljani. Ali, prouavanje drutvenih uslova u kojima se prikupljaju podaci putem razgovora nije u sociologiji vano samo kao osnova za ocenu
vrednosti prikupljenih podataka. Pomou njega se niogu ispitati i razne
osobine simbolikog drutvenog optenja. Zbog toga je esto prilikom
stvaranja plana ankete korisno ek-sperirnentisati. Na primer, u ranije
pretpostavljenom sluaju da se ispituju odnosi izmeu starosedelaca i
doseljenika ne bi bilo najsrenije metodoloko reenje da se stvore dve grupe
an-jfra ^edna od starosedelaca, a druga od doseljenika), i da anketaristarosedeoci ispituju samo starosedeoce, a anketari-

432

doseljenici doseljenike. Korisnije je namerno stvoriti ukrten raspored

anketara, u kome e jedan deo anketara iz svake grupe anketirati
starosedeoce, a drugi doseljenike. Tada se kasnije moe ispitivati da li
se i u emu razlikuju podaci koje su ispi. tanici dali anketarima koji
pripadaju istoj odnosno drugoj drutvenoj grupi. Ako se utvrde vee
razlike u podacima o nekim miljenjima i stavovima, to moe biti i
teorijski znaajno, ne samo za ocenu pouzdanosti podataka, nego i za
ispitivanje odnosa izmeu tzv. javnog i ueg grupnog mnjenja i
privatnog miljenja. Ova tri sloja miljenja mogu se nalaziti u vrlo
razliitim meusobnim odnosima. Ovo je samo jedna ilustracija koja
pokazuje kako prouavanje jednog oblika aktivnog prikupljanja
podataka moe biti poseban izvor sociolokih saznanja o drutvu.21)
6.
ANKETARSKA GREKA
Prilikom razmatranja uzroka greaka ukazano je da su lica
koja prikupljaju podatke jedan od vanih njihovih izvora. Nain
ispitivanja ove vrste greaka, radi njihovog spreavanja ili naknadnog
otklanjanja, jeste stoga sastavni deo svakog metodoloki razvijenijeg
oblika prikupljanja naunih izvornih oba-vetenja. U prikupljanju
podataka razgovorom greke ispitivaa i anketara mogu biti jo
opasnije, a sem toga u mnogim sluajevima se tee otkrivaju.
Meutim, delovanje ovog izvora greaka nije podjednako ispitivano u
svim oblicima razgovora. Sistematska ispitivanja odnose se uglavnom
samo na tipino anketne oblike razgovora; saznanja o izvorima
greaka u sloenijim oblicima razgovora kliniko-dubinskog tipa su
jo uvek vrlo nesreena, iako postoji velika opasnost da, s obzirom na
manju standardizaciju ovih razgovora, individualne osobine ispitivaa
vie iskrivljuju podatke i uine ih neuporedivim. Stoga je ovaj prikaz
ogranien na tzv. anketarsku greku.22)
21
) Jo uvek nema sistematskih teorijskih analiza drutvenih odnosa koji
nastaju u prikupljanju podataka naunim razgovorom. Nekoliko lanaka objavljenih
u American Journal of Sociologu, vol. 62 (1956) NQ 2, sadre dosta zanimljivih
podataka i ideja o ovom metodolokom problemu. Vid. i A. Strauss, L. Schatzman,
Cross-Class Inter-viewing: An Analvsis of Interaction and Communicative Stvles, u
knjizi R. N. Adams, J. J. Preiss (eds.), Human Organization Research, The Dor-sey
Press, Homewood, 111., 1960, eh. XVII.
**) Pod anketarskom grekom se podrazumeva greka u odgovorima ili
zabeleenim obavetenjima koja je direktan rezultat delovanl3 anketara". (Vid. M. G.
Kendall, W. R. Buckland, A Dictionary of Stati-stical Terms, Oliver and Boyd,
London, 1957, p. 144.)

433

Ispitivanje anketarske greke ima za cilj da utvrdi obim i

vrste greaka koje anketari unose u izvornu grau usled nekih svojih
objektivnih osobina, subjektivnih shvatanja ili nekih slabosti u radu.
Mnoga istraivanja pokazuju da je anketarska greka esto toliko
velika da znatno utie na kvalitet podataka. Jedno vreme se smatralo
da su glavni izvori anketarske greke neke objektivne drutvene
osobine anketara koje se javljaju kao inilac meusobnog odnosa
izmeu njih i ispitanika, i neka njihova subjektivna svojstva,
naroito23 njihovi stavovi o odreenom pitanju o kome se prikupljaju
podaci. ) Ima podataka koji govore da obavetenja koja dobijaju
razni anketari stoje u pozitivnoj vezi sa njihovim linim gleditima o
odreenim pitanjima. Ova iskustva su bila podstrek da se svestranije
ispituje u kojoj meri anketar svojim dranjem sugestivno utie na
ispitanike i na modifikaciju njihovih odgovora. Ovi izvori anketarske greke nesumnjivo postoje i nisu beznaajni, naroito ako su
anketari manje struni, ako nisu usvojili nepristrasan profesionalni
stav u svome radu i ako je ispitivani problem izrazi-tije sporan.
Ali to nisu ni jedini a esto ni najvaniji izvori anketarske
greke.24) Postoji niz drugih okolnosti koje takoe mogu znatno da
utiu na obim greaka koje anketar unosi u podatke. To su na primer
nedostaci u izboru ispitanika i nedovoljno nastojanje da se doe u
dodir sa onim licima koje je tee pronai. Pokazalo se, zatim, da
sugestivni uticaj anketara na ispitanike ne mora da zavisi od
njegovih linih gledanja na odreen problem, nego od njegovog
pristupa. Da bi dobili pristanak ispitanika da uestvuje u razgovoru,
anketari esto zauzimaju ranije pomenuti stav trgovake ljubaznosti.
Izrazito naglaena an-ketarova ljubaznost izaziva prirodnu reakciju
ispitanika da se ponaa na isti nain, tim pre to se razgovor obino
vodi u ispitanikovoj kui. Ispitanik poinje da pazi da ne bi neim
uvredio jednog ljubaznog i finog oveka. Iako ne zna ta anketar
misli o nekim pitanjima, ispitanik stvara o tome neke pretpostavke i
ne iznosi svoje stvarno gledite ili podatke o svom stvarnom
ponaanju, nego ono to pretpostavlja da bi anketar eleo da uje,
odnosno da on smatra ispravnim ponaanjem. Ovaj oblik anketarske
greke nastaje jer se pogreno shvata ideja dobrih odnosa sa
ispitanikom. Sa naunog stanovita ovi su odnosi dobri kad
uspostavljaju meusobno poverenje i ukla23
) Vid. H. Cantrill, Gauging Public Opinion, Princeton Univer-sity
Press, Princeton,
1944, p. 113-119.
24
, .
) Najobimniji i najsvestraniji rad o anketarskoj greci jeste
Jiga H. Hyman, Interviewing in Social Research, Chicago vUniversity ress,
1954. Vid. i S. S. Zarkovich, Sampling Methods and Censuses, l- II, Quality of
Statistical Data, FAO, Roma, 1963, eh. XIII i XIV.

Socioloki metod

434

435

njaju prepreke za iskreno iznoenje podataka. U ovom sluaju dobri

odnosi" postaju sami sebi cilj i oni se nastoje odrati, ak i na tetu
kvaliteta prikupljenih podataka.
Poreklo brojnih anketarskih greaka nalazi se u nepaljivom
obavljanju anketarske dunosti. Na primer, u tome to anketar ne
postavlja sva pitanja, jer nije dovoljno pribran, to namerno izbegava
da postavi neka delikatna pitanja da ne bi izazvao munu i neprijatnu
situaciju, ili zato to smatra da zna odreene podatke. Netano i
nedovoljno potpuno beleenje odgovara, usled povrnosti ili
nesposobnosti anketara da dovoljno shvati pojedine odgovore takoe
moe biti znaajan izvor anketarske greke i osiromaenja izvornih
obavetenja. Isti smisao imaju nedostaci pamenja u onim oblicima
razgovora kad se podaci ne belee odmah.
Novija ispitivanja, koja je izveo H. Hajmen (H. Hyman) sa
svojim saradnicima, ukazala su na vanost jednog posebnog oblika
anketarske greke iji se koren nalazi u oekivanjima
i
pretpostavkama anketara o pojedinim tipovima ispitanika,25) U toku
rada anketari vrlo brzo stvore ovakva oekivanja. Naveu jedan
primer iz vlastitog iskustva. Prilikom nedavnog ispitivanja jednog
sela studenti koji su u njemu uestvovali doli su posle razgovora sa
nekoliko ljudi do zakljuka da se svi ispitivai slau u svojim
odgovorima na mnoga pitanja. Objanjavao sam da nema drutva u
kome se ljudi ne bi u mnogim stvarima manje-vie slagali. Bez te
saglasnosti drutvo se moe odravati samo na brutalan nain. Sasvim
je prirodno da e ova opta saglasnost biti izrazitija u relativno malo
izdiferenciranoj seoskoj zajednici sa snanim ostacima tradicionalne
narodne kulture. Ipak je poetni utisak studenata-ispitivaa o stepenu
kolektivne saglasnosti bio preuranjen i suvie pojednostavljivao stvarne prilike. Jer, pored u osnovi istovetnih gledita nalazili smo i
mnogobrojne razlike, koje se nisu uvek sastojale u tome to bi
pojedinci o neem imali razliit stav, nego to se neki kolektivni stav
javljao u vie ili manje razraenim individualnim oblicima. Evo
jednog sasvim konkretnog primera. Pored ostalog, ispitivano je to
seljaci misle o merinizaciji ovaca i o vred-nosti tradicionalne sorte
ovaca u poreenju sa merino-ovcama. Na poetno, opte pitanje dobij
ao se gotovo jednoduan odgovor da je domaa ovca bolja. To je bio
kolektivni stav. Meutim, kad se pitalo za razloge, individualne
razlike su jasno izlazile na videlo. Bilo je ispitanika koji su samo
ponavljali poetnu tvrdnju. Nasuprot njima, pojedini ispitanici su
mogli da odre predavanje" o prednostima domae ovce nad merino
ovcom. Stav je u osnovi isti, ali nije isto i miljenje, njegova sadrina,
nje25

) H. Hyman, op. cit., p. 83-128.

gova razvijenost. Razlike u tom pogledu nisu beznaajne. One,

pored ostalog, pokazuju ko aktivnije utie na oblikovanje i odravanje kolektivnog stava i miljenja, a ko ga samo pasivno prima,
iza ega se mogu kriti razliite stvari (nezainteresova-nost,
pokolebanost, konformizam i si.). Ali anketari esto odmah na
poetku ispitivanja izgrade neka oekivanja i neke pretpostavke o
strukturi pojedinih stavova i meusobnim vezama izmeu odgovora
na pojedina pitanja i te pretpostavke pretvore u shemu. Tada se
deava da oni sluaju jedno, a piu po svojoj shemi, ili da smatraju
da, poto su pitali i dobili odgovore na nekoliko pitanja o nekoj
stvari, dalja pitanja ne treba ni da postavljaju, jer mogu predvideti
odgovore, poto se oni u njihovoj shemi nalaze u odreenoj vezi sa
odgovorima na prethodna pitanja. Otkrivanje nekih strukturalnih
pravilnosti u sadraju odgovora moe da bude korisno, ako ini
anketara osetlji-vijim za razne protivrenosti i podstie ga da, kad
naie na neku protivrenost u odgovorima, paljivo ispituje njene
uzroke. Ali shematina oekivanja oteavaju prikupljanje stvarnih
izvornih podataka, i mogu biti znaajan izvor greaka.
Napokon, ne treba zaboraviti i na svesnu obmanu kao izvor
anketarske greke. Ponekad se, naime, deava, naroito u anketama
u kojima rad anketara nije dovoljno kontrolisan, da ovi unose
pojedine podatke u obrasce napamet, pa da ak i itave upitnike
popunjavaju proizvoljno poto su saznali samo neka objektivna
obeleja ispitanika.
7.
PISMENI UPITNIK
Pismeni upitnik, koji se alje potom ili na neki drugi nain deli
ispitanicima i na koji oni pismeno odgovaraju ima u poreenju sa
razgovorom niz osobenosti. Sa formalnog stanovita, on ima mnoge
prednosti, naroito ako se uporeuju vre strukturisani oblici
razgovora i upitnika. (1) Pomou pismenog upitnika je daleko lake
obezbediti anonimnost ispitanika i diskreciju podataka, to se u
prikupljanju podataka pomou razgovora moe samo vie ili manje
osigurati, ali se nikad ne moe apsolutno garantovati. Potpuno
strukturisani oblici pismenog upitnika u kojima ispitanik ne mora
ispisati ni jednu jedinu re, ve se popunjavanje sastoji u okruavanju
pojedinih brojki uz navedene mogune odgovore, do kraja obezbeuju
anonimnost ispitanika. (2) U pismenom upitniku nestaje brojnih individualnih posrednika u procesu prikupljanja podataka, to je
nesumnjivo prednost ako su pitanja i njihova objanjenja ispisa*

436

tanicima dovoljno jasna, jer se iskljuuje uticaj anketarske greke. A

itav proces prikupljanja podataka se u tom sluaju moe lake
potpuno standardizovati. -(3) U izvesnom smislu se pomou
pismenog upitnika smanjuju i neke drutvene tekoe u prikupljanju
podataka koje se javljaju kad anketar ima izrazito nii drutveni
poloaj od ispitanika. Jer, ovde se podaci daju neposrednije
organizatorima ankete. Ako su organizatori ankete naunici, s
obzirom da je ugled naunika u savremenom drutvu vrlo visok, ni
jedna grupa ispitanika nema izrazito vii drutveni poloaj i ugled.
(4) Napokon, upotreba pismenog upitnika moe znatno smanjiti
trokove prikupljanja podataka, naroito kad se ispitivanje izvodi na
irem geografskom podruju i upotrebljavaju uzorci sa rasprenim
rasporedom ispitanika. U ovakvim ispitivanjima su putni trokovi
anketara jedna od veih stavki u ukupnim trokovima istraivanja.
Ali pismeni upitnik ima i mnogo ogranienja i nedostataka.
Pre svega, njegova upotreba je ograniena samo na one drutvene
sredine u kojima je razvijena navika pismenog opte-nja. U sredini
koja svakodnevno u praktinom ivotu pismeno ne opti nema
nikakvog smisla traiti podatke pismenim putem. I u pismenijim
sredinama postotak lica koja odgovaraju pismenim putem je znatno
nii od postotka koji pristane da uestvuje u razgovoru. Ponovnim
slanjem upitnika moe se postotak odgovora znatnije poveati, ali on
gotovo uvek zaostaje za postotkom koji se obuhvata pomou
usmenog razgovora. Manji odziv na pismeni upitnik je istovremeno
vrlo selektivan. Ispitanici se ne odazivaju sluajno, nego su meu
onima koji odgovore natproseno zastupljena lica naroito
zainteresovana za sadraj ankete, i koja veinom imaju o njemu
izgraeno miljenje. Na osnovu ovakvih podataka ne moe se
pouzdanije zakljuivati o tome kako se na predmet ispitivanja gleda
u iroj sredini. Zatim, prilikom popunjavanja pismenog upitnika
nedostaje pomo koju anketar moe da prui ispitaniku, a koja je
esto vrlo znaajna kao podsticaj da on potpunije iznese neko svoje
miljenje ili neko injeniko obavetenje. U nekim sluajevima je
nedostatak pismenog upitnika i to to se ne moe utvrditi ko je
stvarno popunio upitnik, da li ispitanik ili neko drugi-Naroito je
velika verovatnoa da upitnik nee popuniti sami ispitanici kad se
anketiraju rukovodei kadrovi. Poznato je da oni malo piu, i da se
njihova uloga u stvaranju raznih dokumenata sastoji u davanju
osnovnih ideja i konanoj redakciji-Pisanje dokumenta se prenosi na
razne saradnike. S obzirom na uslove rada velikih organizacija ovo je
sasvim prirodno i neophodno. Ali je vrlo nepovoljno za nauno
ispitivanje, ukoliko se ele dobiti neka lina gledita rukovodilaca,
ako su upitnike
popunili njihovi lini sekretari ili neki drugi
saradnici- I u

437

drugim sluajevima, na primer u ispitivanju raznih porodinih

problema, vano je znati ko je popunio upitnik i u kakvim -uslovima.
Mnogi od nedostataka pismenog upitnika mogu se otkloniti
ako se on popunjava grupno, tj. u prisustvu lica koje rukovodi
grupnim popunjavanjem. Tada se moe utvrditi ne samo ko je i u
kakvim uslovima dao podatke, nego se moe i pomoi ispitanicima
da bolje razumeju neka pitanja i smisao traenih obavetenja.
U zakljuku treba jo jednom naglasiti da sociologija ne
raspolae boljim i elastinijim sredstvima od razgovora i upitnika za
sistematsko prikupljanje podataka potrebnih za svestrano nauno
osvetljavanje linog aspekta raznih drutvenih pojava, specifinog
linog udela pojedinaca u raznim oblicima drutvenog ivota i
njihovog subjektivnog odnosa prema vlastitom ivotnom iskustvu.
Ali, s obzirom na razliit karakter obavetenja koja su u pojedinim
sluajevima potrebna, kao i u zavisnosti od strunosti kadrova koji e
obavetenja prikupljati, raspoloivog vremena i finansijskih
sredstava, treba traiti naj-adekvatnije oblike razgovora ili upitnika.
Osnovni cilj ovog poglavlja bio je da pokae kako je lepeza tih oblika
vrlo iroka, i kako pojedini oblik razgovora, iako prikladan za
odreene ciljeve i u odreenim uslovima, moe da bude sasvim
neadekvatan za neka druga ispitivanja. Ako je pri tom zauzet naroito
kritian stav prema nekim Uproenim i strogo formalizovanim
oblicima ankete, to nije uinjeno zato to bi se potpuno odbacivala
njihova nauna vrednost, nego zato to se ini da se danas, i kod nas i
u svetu, taj oblik ankete precenjuje i upotrebljava i tamo gde ne moe
dati nauno korisnije rezultate. Treba se nadati da neko ko posle
izvesnog vremena bude analizirao nain upotrebe razgovora i upitnika
u sociologiji nee morati toliko da kritikuje ove jednostranosti.

4
3

X
UPOTREBA ISTORIOGRAFSKIH PODATAKA

Cilj ovog poglavlja jeste da iznese osnovne postupke

pomou kojih istorijske nauke dolaze do svojih izvornih podataka.
Nije neophodno ire raspravljati o tome zato su sociologiji
neophodni podaci do kojih se moe doi samo istoriografskim putem.
Sve drutvene pojave imaju svoju istorijsku stranu i to su znaajnije,
to je ova po pravilu, dublja. Zbog toga se njihovi savremeni oblici ne
mogu dovoljno nauno objasniti ako se ne poznaje njihov razvoj.
Pored toga, ve je istaknuto da se mnoge drutvene pojave ne mogu
dovoljno svestrano nauno ispitivati, in vivo, u svom ivom stanju, i
da postaju pristupane nauci tek kada se pretvore u istoriju. Ali ovo
nisu jedini razlozi zbog kojih se u sociologiji moraju poznavati i
koristiti metodoloka iskustva istorijskih nauka. Sociologija se u
svojim istraivanjima ne moe ograniiti na izvorne podatke koje
sama stvara za specijalno naune potrebe, nego mora koristiti i razne
druge izvore podataka to u drutvu nastaju nezavisno od nauke. Prilikom upotrebe ovakvih podataka u naune svrhe javlja se niz
metodolokih tekoa. Istorijske nauke se uglavnom slue podacima
koji su nastali nezavisno od kasnijeg istorijskog istraivanja. Zbog
toga su u njima najvie razvijeni i u najpotpunijem obliku dolaze do
izraaja metodoloki postupci koji odgovaraju upotrebi u naune
svrhe raznih, zbog vannaucnih razloga nastalih, podataka o drutvu.
Doista, s vremena na vreme se i u istoriji javljaju pokuaji
da se aktivnom naunom intervencijom i prema naunim kriterijima
stvori odreena istorijska graa. Ve je veliki helenski istoriar
Tukidid ispitivao mnoge ive uesnike peloponeskog rata da bi od
njih dobio neka obavetenja o pojedinim dogaajima. Ova pojava da
se u istoriji na sistematski nain od uesnika prikupljaju podaci
potrebni za obradu pojedinih istorijskih dogaaja kasnije se ee
ponavlja. Postoji, zatim, naroito u po-slednje vreme, jo jedan
pokuaj da se istorijska graa o pojedinim dogaajima sreuje u toku
njihovog zbivanja. Najee se to deava u savremenim armijama,
koje obino u svojim veim jedinicama (armijama, korpusima,
divizijama) imaju oficire koji jo u toku rata prikupljaju po
odreenom planu doku-

439
mentaciju koja e sluiti kasnijem istoriaru prilikom obrade
pojedinih dogaaja. Ali, s obzirom na itavo podruje intere-sovanja
istorijskih nauka, ovo je ipak samo jedan mali deli, onaj deo
istorijskih dogaaja koji pripada najblioj prolosti. Prouavajui
ranije periode, istorija se mora osloniti na izvore nastale nezavisno od
nauke, kao i na ve postojee njihove naune analize. Metodoloka
iskustva istorijskih nauka steena u korienju ovakvih podataka su
stoga vrlo dragocena za sociologiju. To se, na alost, nedovoljno
uvia. U veini prirunika o metodologiji sociolokih istraivanja
posveuje se vrlo mala panja problemima upotrebe istoriografskih
podataka. Tipian je u tom pogledu najnoviji nemaki Prirunik
empirijskog drutvenog istraivanja, koji je uredio R. Kenig (R.
Konig). Prirunik je vrlo obiman i ima poglavlje Drutvena istorija i
istorijska sociologija", ali u njemu se prikazuju razna strujanja u
drutvenoj i kulturnoj istoriji i istorijskoj sociologiji posled-njih
decenija, dok se gotovo uopte ne razmatraju metodoloki postupci
istorijskih istraivanja
i mogunosti primene istoriografskih metoda u
sociologiji.1) Od ostalih metodolokih prirunika jedino su u knjizi
M. Diverea (M. Duverger) Metodi drutvenih
nauka ire obraeni
problemi korienja istorijskih podataka.2) Kao pravnik po uem
obrazovanju, Divere dovoljno osea koliko se neka osnovna
saznanja o institucionalnim i globalnim oblicima drutva ne mogu
stei bez svestranog prouavanja istorijske grae. Zapostavljanje
upotrebe istorijskih podataka i svestranije analize istoriografskih
metoda su posle-dica suavanja delokruga sociologije i njenog gotovo
iskljuivog usredsreivanja na prouavanja nekih pojava u savremenom drutvu. Ali, to savremeno drutvo ima svoje korene u
prolosti i bez prouavanja tih korena mnoge se stvari u njemu ne
mogu razumeti. S druge strane, i u prouavanju sa-vremenog drutva
neka metodoloka iskustva istorijskih nauka su neophodna.
Dalje, ak i ako se sociolog ne slui istoriografskim
metodima i ne prouava samostalno na izvornim podacima razvoj
nekog procesa, on mora, hteo ne hteo, da koristi istorijske radove. Da
bi, pak, mogao solidnije oceniti vrednost pojedinih istorijskih dela,
ije podatke ili zakljuke koristi, on treba da se upozna sa postupkom
kojim se dolazi do istorijskih sinteza. Istorija prouava drutvo
posredno putem raznih izvora u kojima su ranija drutvena stanja i
razne ljudske delatnosti osta1
) G. Salomon-Delatour. Sozialgeschichte und Geschichtssozio-logie, u R. Konig
(red.). Handbuch der empirischen Sozialforschung, P. Enke, Stuttgart, 1962, S. 601-638.
2
) M. Duverger, Methodes es sciences sociales, Presses univer-sitaires de France,
Pari, 1961,-p. 95-136.

4
3
440

vile svoj trag. Po svom obimu, potpunosti i naunoj vrednosti, izvori

na osnovu kojih se prouava neki istorijski dogaaj ili period znatno
se razlikuju od jedne do druge istorijske epohe, pa ak i u raznim
konkretnim drutvima koja pripadaju istim epohama. Razne
okolnosti mogu uticati da istorijska graa o jednom drutvu bude
znatno potpunija nego graa o nekom drugom drutvu iz istog
vremenaa. Naravno da usled razliite potpunosti i razliite naune
vrednosti izvora i istorijska rekonstrukcija raznih perioda moe da se
izvede s razliitom potpu-nou i preciznou.
Meutim, s obzirom na sloenost drutveno-istorijskog
procesa, u njegovom naunom prouavanju dolaze do izraaja vrlo
raznovrsna interesovanja, to pojmu istorije, kao saznanju o prolosti,
daje vrlo raznovrsna znaenja. Saznanje o prolosti pojavljuje se u
nauci u bar tri osobena vida. (1) Ono se, pre svega, javlja kao rezultat
uspenih napora da se utvrdi inje- * niko stanje o stvarnom toku
nekih istorijskih zbivanja. Poznato Rankeovo naelo da istorija
ispituje kako se neto stvarno desilo" naglaava ovaj momenat u
naunom prouavanju prolosti, koji se moe smatrati
fundamentalnim, ali ipak ne dovoljno iscrpnim. (2) Bitna razlika
izmeu prirodnih procesa i istorije kao prirodno-istorijskog procesa
sastoji se u tome to se u istoriji pojavljuje svest o toku zbivanja, koja
se moe nalaziti u razliitom odnosu prema njihovom stvarnom
sadraju biti tom sadraju u razliitoj meri adekvatna, i biti u vrlo
nejednakom stepenu delotvoran inilac u optem toku dogaaja ali
koja je uvek sastavni deo istorijskog procesa. Ispitivanje svesti o
injenikom stanju, koja se u raznim oblicima javljala u toku
istorijskih zbivanja o aktualnim istorijskim situacijama, takoe je cilj
istorijskih istraivanja. Nijedna oblast kulturne istorije se ne moe
potpunije razviti ako se zapostavi ispitivanje odnosa izmeu svesti o
istorijsko j situaciji koja se razvila u odreenoj oblasti kulturnog
stvaralatva (umetnosti, religiji, filozofiji, nauci) i stvarnog
istorijskog stanja. Ali, odnos izmeu stvarnog sadraja istorije i svesti
koja je o njemu postojala u raznim periodima ima za istorijske nauke
jo optiji znaaj. Naime, ako se izuzmu saznanja o prirodnim
uslovima u kojima su se odigrali prouavani istorijski dogaaji i
materijalna kultura u kojoj se opredmetila neka prola drutvena
delatnost, sva ostala saznanja o prolosti moguna su jedino
posredstvom svesti koja je o njoj postojala dok je ispitivana prolost
bila iva drutvena stvarnost. Zbog toga odnos izmeu stvarnog sadraja istorijskih zbivanja i svesti koja o njima nastaje u njihovom
toku ima za nauno prouavanje prolosti najoptiji teorijski i
metodoloki znaaj. (3) Napokon, prolost ne intere-suje nauku samo
kao neto minulo, to je otilo u nepovrat

441
mrtvo, nego i kao aktivni sadraj kasnijih istorijskih stanja kome se
ona pojavljuje u obliku istorijskog pamenja prouavanih drutava i
njihovih uih klasnih i etnikih delova.
Svako potpunije nauno osvetljavanje drutvenog ivota
nekog prolog vremena mora sjediniti sva tri navedena elementa, koji
se, meutim, u istraivanjima s ogranienijim ciljevima mogu i
delimino osamostaliti. Osnovno je da se shvati da ovi razliiti
saznajni ciljevi zahtevaju modifikacije istraivakog pristupa i
razliit odnos prema pojedinim vrstama istorijskih izvora. Na primer,
izvor sasvim nepouzdan za opis nekog dogaaja ili istorijskog
perioda, moe pod odreenim uslovima imati najveu naunu
vrednost za ispitivanje jednog oblika istorijske svesti o vremenu u
kom je nastao, ili za istorijsko pamenje nekog kasnijeg doba.
Upravo zbog toga je bilo potrebno odmah na poetku izloiti
osnovne aspekte naunog prouavanja prolosti.
U potpunijem smislu reci istorijska rekonstrukcija poinje sa
pojavom pisma i pisanih izvora. Na osnovu arheolokih prouavanja
ostataka materijalne kulture moe se dosta zakljuiti o drutvenom
ivotu nekadanjih, iezlih nepismenih drutava. Neto o prolosti
savremenih nepismenih drutava kazuje i njihova ouvana usmena
tradicija. Ali, samo na osnovu ostataka materijalne kulture i usmene
tradicije ne moe se izvesti potpunija i pouzdanija rekonstrukcija
konkretnog toka istorijskih zbivanja. Samo pomou ostataka
materijalne kulture moe se vrlo malo saznati o konkretnom toku
dogaaja koji sainjavaju istoriju jednog perioda. Na prvi pogled
izgleda da se na osnovu usmene tradicije mogu o tome izvoditi iri
zakljuci. Usmena tradicija je prepuna istorijskih seanja". Ali
poznato je koliko su ta seanja nesiguran izvor za upoznavanje stvarnog toka istorijskih zbivanja. U kolektivnom drutvenom pamenju
ne preovladava saznajna, nego pre svega drutveno-inte-grativna
funkcija. Kolektivno pamenje, stoga, s prolou uvek postupa vrlo
slobodno, nastojei da je to bolje uskladi s dominantnim
savremenim nastojanjima i tenjama. Ali, ak nezavisno od ove svoje
funkcije, sadraj usmene tradicije, poto se nikad trajno ne fiksira u
preciznijem obliku, podloan je stalnim promenama u toku vremena.
Saznajna vrednost nekog
predaha, ma kako se ono vrsto upeatilo u
kolektivno pamenje, snianjuje se u toku vremena. Nije stoga udo da
se istorija u tenji za svojim naunim konstituisanjem redovno otro
sukob-ijavala sa usmenom tradicijom i to su pisani dokumenti njeni
najznaajniji izvori. Jedino u njima se mogu trajno ouvati iscrpna
obavetenja o raznim istorijskim dogaajima.
Istorijsko prouavanje se sastoji iz tri meusobna povezana osnovna
zadatka. Prvi od njih je pronalaenje izvora radi

442

443

stvaranja izvorne grae koja je neophodna za istorijsku rekonstrukciju. Pronalaenje izvora se obino naziva istorijskom heuristikom. Ono zahteva mnogo napora i predstavlja stalan zadatak.
Izvori o nekom periodu su esto rezultat istraivakog rada vie
decenija, pa ak i vekova. Drugi zadatak istorijskog prouavanja
sastoji se u kritikoj analizi izvora. Cilj kritike analize jeste da iz
svakog pojedinanog izvora izdvoje ona obave-tenja koja se mogu
smatrati istorijskim injenicama i mogu biti upotrebljena u naunoj
rekonstrukciji nekog istorijskog dogaaja ili neke prole drutvene
pojave. Treu fazu istorijskog prouavanja predstavlja sinteza
istorijskih injenica kojom se stvara rekonstrukcija nekog istorijskog
dogaaja, neke drutvene delatnosti, pojedine istorijske linosti,
pojedinog istorijskog perioda u celini, ili nekog dueg istorijskog
procesa.

vanje prirodnog kretanja stanovnitva, poreske knjige, zvanina

evidencija svojinskih odnosa i si., poto sve evidencije ove vrste
nastaju radi zadovoljenja nekih potreba postojee drutvene
organizacije. Drugu podgrupu pisanih izvora sainjava knjievnost,
nauna literatura, tampa i ostali pisani proizvodi u kojima su
obraeni pojedini sadraji drutvenog ivota, ali koji nisu nastali kao
sastavni deo odreenog procesa, nego kao pokuaj da se o nekoj
drutvenoj pojavi stvori odreena slika, iznesu neka saznanja,
miljenja i stavovi. Treu grupu izvora ine likovni izvori, u koje
spadaju svi likovni proizvodi, a ne samo oni koji imaju umetniku
vrednost. U ovu grupu spada i fotografija u svim svojim oblicima.
etvrta grupa izvora je najmlaeg datuma. To su zvuni izvori. Pored
muzike, u ovu grupu spadaju i zvuni snimci nekog istorijskog
dogaaja.

1.

2.

POJAM I VRSTE ISTORIJSKIH IZVORA

PRONALAENJE I SREIVANJE IZVORA

Kasnije e biti prikazani osnovni metodoloki postupci svake

od navedenih faza istorijskog istraivanja, ali prethodno je potrebno
objasniti pojam istorijskog izvora. U naelu svaki proizvod neke
prole delatnosti i svako neposredno ili posredno svedoanstvo o toj
delatnosti mogu biti istorijski izvor. U naj-optijoj i najgrubljoj podeli
istorijski izvori se dele u etiri grupe. U prvu spadaju materijalni
ostaci ljudske delatnosti (orua za rad i transportna sredstva, objekti
za stanovanje i sredstva za obavljanje raznih drutvenih delatnosti,
putevi i druge komunikacije, komunalni ureaji, nametaj, odea,
obua, nakit, novac, oruje i druga ratna oprema; zatim razni
materijalni drutveni simboli kao to su: grbovi, zastave, religijski
predmeti i slino); ukratko, u ovu grupu spadaju svi materijalni ostaci
ljudske delatnosti, celokupna ouvana materijalna kultura. Drugu
grupu ine pisani izvori. Ovi, po svom sadraju vrlo raznorodni,
izvori mogu se ralanjavati prema raznim sa-drinskim i formalnim
kriterijima. Za sada ih je dovoljno po-deliti na dve osnovne podgrupe.
U prvu podgrupu spadaju svi pisani dokumenti koji su nastali kao
sastavni deo nekog drutvenog procesa i neke drutvene delatnosti.
Na primer, ako se prilikom sklapanja nekog ugovora, donoenja neke
odluke, u toku neke organizovane drutvene delatnosti o tome
zvanino ili nezvanino oformi dokument (ugovor, naredba, izvetaj i
si.), takav dokument spada u ovu podgrupu pisanih izvora. U ovu
vrstu izvora spadaju i svi ustaljeni oblici registrovanja podataka o
raznim drutvenim pojavama, kao, na primer, registro-

Moderne istorijske nauke poinju s nastojanjem da se

pronalaenje, prikupljanje, sreivanje, tumaenje i objavljivanje
izvora postavi na to solidniju kritiku naunu osnovu. Radi
prikupljanja, tumaenja i sreivanja izvora razvio se itav niz
pomonih istorijskih nauka. Arheologija se, na primer, bavi pronalaenjem, sreivanjem i objanjavanjem materijalnih ostataka
drutvene kulture ranijih istorijskih perioda. Arheologija nije,
svakako, samo pomona istorijska nauka. Ona je osnovna nauka za
itavu drutvenu preistoriju, dok se u ulozi pomone istorijske nauke
javlja prilikom prouavanja ranijih istorijskih perioda. Radi
prouavanja jednog dela ostataka materijalne kulture novca
razvila se numizmatika. Prouavanjem novca moe se dosta zakljuiti
ne samo o ekonomskim prilikama odreenog vremena, nego i o
njegovoj tehnologiji. A poto je novac uvek bio u izvesnom smislu i
umetnika tvorevina, ispitujui njegove estetske karakteristike moe
se neto zakljuiti i o kulturnom nivou odreenog drutva, naroito
ako su se slabo ouvali ostali proizvodi njegove kulture. Ako se neko
drutvo u kulturnom pogledu razvija i napreduje, to dolazi do
izraaja, izmeu ostalog, i u umetnikom oblikovanju njegovog
novca.
Postoji, zatim, itav niz pomonih istorijskih disciplina koje su
neposrednije ili u irem smislu povezane s naunim korienjem
pisanih izvora. Jedna od njih je paleografija, nauka o starim pismima,
iji se zadatak sastoji u deifrovanju nerazumljivih pisama ranijih
perioda, kao i ispitivanju ranijih oblika savremenih pisama. irilica i
latinica, na primer, nisu u

444

445

srednjem veku imale svoj sadanji oblik. Ako se knjige ili rukopisi
koji su nastali krajem XVIII veka upcrede sa dananjim videe se da
su se ova pisma prilino izmenila i u ovom kraem vremenskom
razdoblju. Sem toga, u toku vremena se menjaju razne skraenice.
Bez poznavanja znaenja pojedinih skraenica ne moe se potpuno
razumeti smisao pojedinih dokumenata. Kao posebna pomona
istorijska disciplina razvila se diplomatika, koja prouava uobiajeni
nain sastavljanja dravnih dokumenata i isprava, kao i raznih drugih
javnih isprava. Ova znanja su vrlo korisna za otkrivanje falsifikata i
ispitivanje autentinosti pojedinih dokumenata. Svako vreme i svaka
administracija imaju izvesna pravila o sastavljanju dokumenata
razliitog tipa. Poznavanje ovih pravila jeste jedan od elemenata za
ispitivanje da li neki dokumenat stvarno potie iz odreene kancelarije i odreenog perioda ili je kasnije nastao falsifikat. Diplomatika
se oslanja na niz pomonih disciplina. Jedna od njih je sfragistika ili
sigilografija, koja prouava peate. Poznato je da je peat jedan od
simbola autentinosti nekog dokumenta. Bez njega dokumenat nema
punu zvaninu vrednost. Od ostalih pomonih istorijskih disciplina
treba pomenuti heraldiku, koja prouava grbove. Na taj nain se
olakava uspostavljanje geneo-lokih linija raznih feudalnih porodica,
a i utvrivanje geografskog podruja na kome su one gospodarile u
nekom periodu. Poseban znaaj za upotpunjavanje izvora iz pojedinih
istorijskih perioda ima epigrafija, koja se bavi prouavanjem natpisa
na javnim i privatnim zgradama, nadgrobnim i drugim spomenicima.
U ovim natpisima na raznim objektima sauvala su se esto vrlo
vana obavetenja o ivotu odreenog vremena, jer su nestali pisani
dokumenti izraeni na slabijem materijalu, a ostalo je samo ono to je
uklesano u kamen ili izraeno u nekom drugom trajnijem materijalu.
Deifrovanje i sreivanje epigrafskih izvora na odreenom podruju
je stoga vaan zadatak istorijske heuristike za sva ranija razdoblja.
Istorijsko prouavanje pisanih izvora oslanja se u jezikom pogledu
na saznanja istorijske filologije, koja prouava razvoj jezika. Kao
sastavni deo drutvene kulture i najznaajnije sredstvo za njeno
izraavanje i prenoenje, jezik se stalno menja. Usled toga u toku
vremena reci dobijaju nova znaenja, a i leksiki fond iz raznih
vremenskih perioda se znatno razlikuje. Poznavanje zakona razvitka
jezika i poznavanje jezika odreenog perioda je jedna od bitnih
pretpostavki za pravilno tumaenje istorijskih izvora.
U pomone istorijske naune discipline spadaju zatirn
muzeologija i arhivistika, iji je zadatak da uvaju, konzerviraju,
katalogizuju i opisuju razne istorijske izvore. Muzeologij 3 se bavi
uglavnom materijalnim ostacima, a arhivistika pia*

nim izvorima. U katalozima muzeja i arhiva, ako su potpuni i aurni,

moe se utvrditi dokle je stigla istorijska heuristika na odreenom
podruju. To je od izuzetne vanosti za svakog istoriara, jer mu
omoguuje da u svojim istraivanjima koristi svu raspoloivu
izvornu grau i ne troi uzalud vreme na ponovno otkrivanje
podataka koji su u nauci ve poznati. Sem toga, stvaranje i
objavljivanje sistematskih zbirki izvora za odreeni period je tim
lake to je bolje organizovan rad arhiva i muzeja. Nije potrebno ire
objanjavati nauni znaaj izdavanja ovakvih sistematskih zbirki
izvora u kojima su sreeni i kritiki obraeni mnogobrojni izvorni
dokumenti koji su pre toga bili rasuti po arhivima raznih zemalja, a
objavljivanjem postaju podjednako pristupani svim istoriarima koji
prouavaju odreeni period.
Razvoj ovih brojnih pomonih istorijskih disciplina pokazuje
koliko je nauno upoznavanje prolosti, naroito dalje prolosti,
sloeno. Veina ovih pomonih nauka treba da omogui to
adekvatni]e tumaenje smisla izvora, da olaka njihovo to preciznije
vremensko datiranje i lokalizaciju, tj. da utvrdi vreme i mesto
njihovog nastanka, to pouzdaniju identifikaciju lica i drutvenih tela
koja su ih sainila, odnosno po ijoj inicijativi su dokumenti nastali,
kako i zbog ega je pojedini dokumenat nastao. Razume se da u
prouavanju novije istorije nisu potrebne mnoge od navedenih
pomonih istorijskih disciplina Novijoj istoriji ne treba pomo
arheologije, paleografije, a ni istorijske filologije. Meutim, kad se
prouava dublja prolost, koja se u mnogo emu znatno razlikuje od
savremenih prilika, stvaranje nauno upotrebljive izvorne istorijske
grae postaje daleko sloenije i zahteva vrlo iroka pomona znanja.
Ve je reeno da pisani izvori imaju presudnu vanost za
prouavanje istorije, jer se pomou njih mogu ouvati neupo-redivo
bogatija obavetenja o prolosti nego samo putem ostataka
materijalne kulture i na osnovu usmene tradicije. Zbog ovog
temeljnog znaaja pisanih izvora za prouavanje istorije, metodi
istorijske kritike i korienja izvora odnose se prvenstveno na pisane
izvore, pa je dalje razmatranje ogranieno na korienje ovih izvora.
Prethodno, ipak, treba proiriti polaznu odredbu izvora objanjenjem
epistemoloki vrlo znaajne podele izvora na pri-rnarne ili
neposredne i sekundarne ili posredne. Po definiciji, istorijsko
saznavanje je posredne prirode. Iskustveni sadraj izvornih
obavetenja nije predmet istoriarevog ulnog opaanja
iposmatranja). O onome to se u istoriji dogodilo istoriar, po
Pravilu, zakljuuje na osnovu svedoanstava drugih lica, a samo
izuzetno i svoga ranijeg linog iskustva. Ali i u ovim osobenim
Novima istorijskog prouavanja nastoji se sprovesti opte epi-

446

447

stemoloko naelo da se to je moguno vie skrati put od neposrednog

ulnog opaanja odreenog iskustvenog sadraja do istorijskog izvora. Na
tom odnosu izvornog obavetenja prema neposrednom doivljavanju
odreenog istorijskog sadraja zasniva se podela izvora na primarne i
sekundarne. Primarni iH neposredni izvori su svedoanstva neposrednih
uesnika ili oevidaca odreenih dogaaja i drugih iskustvenih pojava. Svi
ostali izvori, koji nisu nastali na osnovu neposrednog opaanja ili
doivljavanja njihovih autora, nego putem obavetenja koja su na bilo koji
nain dobijena od drugih lica, smatraju se sekundarnim ili posrednim.
Istorija, naravno, koristi i ove izvore, ali se pri tom nastoji utvrditi kako su
oni nastali ispitivanjem puta koji je odreeno obavetenje prelo od
neposrednog opaanja, odnosno doivljavanja nekog iskustvenog sadraja
do izvora koji ga saoptava. Smatra se da treba oekivati da pouzdanost i
preciznost izvora opadaju ako u procesu nastajanja nekog izvora ima vie
posrednika, i ako je prolo due vreme izmeu asa u kome je posmatran
odreeni iskustveni sadraj i nastanka posrednog izvora. Oigledno je da se
radi samo o veoj verovatnoi a ne izvesnosti, jer pouzdanost i preciznost
izvornih obavetenja ne zavise samo od pomenute dve okolnosti.
Ova epistemoloki fundamentalna podela izvora nije ipak u
stvarnosti tako odsena kao to bi u prvi mah moglo izgledati. Dovoljno je
samo malo razmiljanja da se shvati da izmeu primarnih i sekundarnih
izvora postoje mnogobrojni pre-lazni oblici, kao i da o mnogim drutvenim
pojavama gotovo uopte ne mogu postojati striktno shvaeni primarni izvori,
ili bar da zbir takvih izvora ne bi predstavljao naj adekvatni je nauno
obavetenje o tim pojavama. Misli se, pre svega, na izvorna obavetenja o
sloenim drutvenim oblicima, na primer o raznim drutvenim
organizacijama ili ustanovama i mnogim drutvenim zbivanjima irih
razmera u kojima svi uesnici nisu povezani neposrednim odnosima, i koji u
celini ne ulaze u neposredno iskustvo nijednog pojedinca. Opis nekog ratnog
dogaaja koji se odigrao na velikom prostoru, ili delovanja neke
optedrutvene organizacije ne moe se zasnivati samo na sve-doanstvima
neposrednih uesnika i lanova. Zbir atomizovanih svedoanstava ne bi dao
celovitu sliku sloenog dogaaja ili delatnosti odreene organizacije. U
mehanikom povezivanju pojedinanih svedoanstava, koja mogu biti
dragocena za prouavanje individualnih iskustava i raznih neposrednih
odnosa izmeu pojedinaca, mogle bi se izgubiti upravo neke globalne,
kolektivne osobine sloenog dogaaja, odnosno organizacije-Trajniji
istorijski znaaj ovih pojava esto odluujue zavisi upravo od ovih njihovih
globalnih, kolektivnih osobina. Svi uesnici nemaju podjednake mogunosti
za sticanje iskustava o

ovim osobinama sloenih drutvenih pojava, koje se ne mogu svesti na

delatnosti i neposredne odnose pojedinanih uesnika ili uih kolektivnih
delova ire drutvene celine. Oni pojedinci koji se nalaze na kljunim
poloajima u organizaciji odreenog kolektiva, u najpovoljnijem su poloaju
da sagledaju njegovu delatnost u njenim celovitim razmerama i osnovnim
strukturama. Stvarajui sintetike oblike obavetenja, ova lica, ili organi
omoguuju bolje saglsdavanje globalnih razmera pojedinog dogaaja,
delatnosti ili organizacije. Izvetaj nekog vieg taba ili vojnog komandanta
o odreenom ratnom dogaaju, ili nekog rukovodeeg organa o radu
organizacije mogu bitno dopunjavati primarne izvore, iako te dopune nisu
nastale iskljuivo na osnovu posmatranja njihovih autora, nego nastaju
sreivanjem niza elementarnijih izvora, stvorenih od ljudi koji su mogli
potpunije sagledati odreeni sloeni dogaaj u njegovoj celini. U epistemolokom pogledu ovakav izvor je meavina primarnih i sekundarnih
elemenata. Njegova moguna velika saznajna vrednost sastoji se u tome to
su lica koja su sreivala podatke deliminih primarnih izvora raspolagala
vlastitim neposrednim i posrednim iskustvom o globalnim osobinama
odreenih pojava, koje je nedostajalo autorima deliminih primarnih izvora.
Za naunu upotrebu ovakvih sintetikih izvora svakako je vrlo povoljno ako
se raspolae to veim brojem primarnih izvora o pojedinim delovima
sloenog dogaaja. Tada se moe bolje oceniti iskustvena zasnovanost
sintetikog izvora. Ali potceniti a priori neki takav izvor zato to nije
potpuno primaran, bio bi ist formalizam.
Ponekad se, meutim, izvori dele prema drugim kriterijima. Na
primer, B. Grafenauer deli izvore po njihovom odnosu prema odreenom
iskustvenom sadraju na izvore iz prve i druge ruke. 3) Izvori iz prve ruke
odgovaraju pojmu primarnih, a izvori iz druge ruke pojmu sekundarnih
izvora. Kad bi se razlika sastojala samo u ovom, ona bi bila samo
terminoloka. No Grafenauer upotrebljava i pojmove primarni i sekundarni
izvori, ali u jednom drugom znaenju. Ova podela, po njegovom miljenju,
ne slui za oznaavanje odnosa izvora prema njegovom istorijskom
sadraju, nego pokazuje odnos izvora prema istori-caru. Primarni izvor, po
Grafenaueru, je najbolji postojei izvor o odreenom istorijskom dogaaju.
Nauka tei da primarni izvori . V4uv izvori iz prve ruke. Ali, ako su izvori iz
prve ruke nestali "i jo nisu otkriveni, najbolji sekundarni izvor (izvor iz
druge ruke") ima ulogu primarnog. Ukoliko se kasnije pronae neki
Pouzdaniji izvor, raniji primarni izvor postaje sekundaran. ini
3
) B. Grafenauer, Struktura in tehnika zgodovinske vede, Filo-zotska
fakulteta, Ljubljana, 1960, str. 252-258.

448

449

se da ovakva podela nema opravdanja. Ona, u stvari, samo na jedan

komplikovaniji nain kazuje ono to podela na primarne i
sekundarne vrlo jasno izraava, naime, da nauka nastoji da svoja
izvorna obavetenja, kad god je moguno, zasniva na neposrednom
doivljavanju i posmatranju.
3.
KRITIKA ANALIZA IZVORA
Upravo zbog toga to je u istorijskim istraivanjima odnos
prema stvarnosti posredan, kritika analiza izvornih obavetenja je
neophodnija, ali i mnogo tea nego u istraivanjirna-nekih savremnih
pojava. Sem toga, kritika analiza izvora ima u istorijskim naukama
dugu tradiciju s nesumnjivim metodolokim dostignuima, pa je
neophodno upoznati, makar samo u najoptijim crtama, njena naela i
postupke.
Uobiajeno je da se kritika analiza istorijskih izvora deli na
dva dela: (1) spoljnu kritiku, iji je osnovni zadatak da utvrdi poreklo
i autentinost izvora, i (2) unutranju kritiku, koja ispituje
verodostojnost izvora i tanost u njemu sadranih obavetenja. Ovi
uobiajeni izrazi nisu smisaono adekvatni. Odmah e se videti da se
unutranja kritika nipoto ne svodi na unutranju analizu doslednosti
izvora i da je njen najvaniji i najjai postupak poredjenje
ispitivanog izvora s nekim nezavisnim obavetenjima. Ali nema
smisla menjati ove termine poto su oni u metodologiji istorijskih
nauka gotovo opte usvojeni. Na kraju krajeva, u nauci je uvek
vanije od terminolokih reenja da li je jasno znaenje odreenih
pojmova.
Prvi korak u kritikoj analizi izvora koji nuno prethodi
spoljnoj i unutranjoj kritici jeste tumaenje njihovog stvarnog
prvobitnog smisla. Svi ostali postupci ne mogu dovesti do eljenog
cilja ako nema dovoljno garantija da je izvorni smisao pojedinog
dokumenta pravilno shvaen. Ovo je iz vie razloga esto vrlo teak
zadatak. Pre svega, usled nedovoljno odreenog i viestrukog
znaenja pojedinih izraza i menjanja njihovog znaenja u toku
vremena moguna su razliita tumaenja pojedinih tekstova. Koren
mnogih spornih pitanja i naunih poleniik3 nalazi se ponekad u tome
to se raznim kljunim izrazima pri" pisuju razliita znaenja. A i
stvarno izrazi rob", kmet", mnogi pravni termini i si. nisu imali
isto znaenje u raznim istorijskim periodima i zemljama. Od toga
kakvo se znaenje prida nekim kljunim izrazima u odreenim
izvorima mogu da zavise n^ samo vrlo razliita tumaenja opteg
smisla tih izvora, nego i

nekog istorijskog perioda u celini, naroito ako su izvori oskudni i ne

sadre dovoljno konkretnih obavetenja o odreenim pojavama.
Tumaenje izvornog smisla
istorijskih izvora naziva se
hermeneutikom ili egzegezom.4)
Hermeneutika (egzegeza) nema dovoljno pouzdanu osnovu i uvek
postoji ozbiljna opasnost da e se pretvoriti u jalov filoloki
formalizam, ako naunik koji tumai izvore, pored dobrog
poznavanja jezika odreenog perioda a nekad i specifinog jezika
nekog pisca ili neke ustanove, nije solidno obave-ten o optim
prilikama odreenog vremena, ako ne poznaje dovoljno njegovu
optu kulturu, kao i drutvenu delatnost na koju se izvor neposredno
odnosi. Teko je zamisliti da bi neko ko solidno ne poznaje opte
drutvene prilike odreenog vremena, a uz to i istoriju i teoriju prava,
mogao da svestrano i tano tumai smisao pojedinih pravnih
dokumenata iz toga vremena. Isto vai za tumaenje dokumenata
koji su nastali kao sastavni deo bilo koje druge drutvene delatnosti.
Ako istoriar ne poznaje strukturu odreene politike organizacije,
njen opti poloaj u drutvu, njenu osnovnu ideologiju i politiku
doktrinu, teko je verovati da e on moi da pravilno protumai
pojedine dokumente o njenom radu i da dublje shvati njihov izvorni
smisao. Hermeneutiko tumaenje izvornog smisla pojedinanog
izvora ili grupe srodnih izvora mora se zasnivati na odreenim
pretpostavkama o celini u koju su se uklapali dogaaji ili postupci o
kojima izvori govore. Pri tom ova celina nije samo opta istorijska
situacija, nego i posebne ue oblasti drutvenog ivota i delatnosti, sa
svojim veim ili manjim osobenostima;
na primer, privreda, politiki
ivot, pravo, umetnost, religija itd.5) Zadatak hermeneutike je
posebno sloen u onim sluajevima kad pisac nee ili ne moe da
otvoreno izrazi svoju misao, ve je iznosi vrlo zavijeno i samo
nagovetava podtekstom, sluei se tzv. ezopovskim nainom
izraavanja. U takvim tekstovima su pievo miljenja i stav vrlo
esto sadrani u aluzijama na neke savremene dogaaje. Te aluzije su
savreme-nici mogli lako razumeti, ali njihov smisao moe ostati
sasvim nejasan nauniku koji ne poznaje dovoljno dogaaje
odreenog perioda i razne difuzne i neformalne reakcije savremenika
koje
4
) Izraz egzegeza" ima i jedno ue, pogrdno znaenje. Njime em
,zn,a^ava suavanje naunog interesovanja na prepriavanje i do-ematsko
komentarisanje
nekih strogo odreenih tekstova, koji se sma-(,avin
.nePrikosnovenim, i zapostavljanje tenje da se metodinim prou-tlman;lem
stvarnosti izgrade nova, originalna saznanja. Ovde, meun
> Pojam egzegeze nema ovo znaenje.
) Mnoge zanimljive ideje o naelima istorijske hermeneutike
na]
Enttti,Se U raznim Diltajevim delima. Vid., na primer, W. Dilthev, Die Tenhm ? der
Hermeneutik, u Gesammelte Schriften, Bd. 5, B. G.
UDner
> Leipzig-Berlin, 1924, S. 316-331. -

450

se nisu uspele kristalizovati niti izraziti u brojnijim pismenim

izvorima.
O ulozi hermeneutike u naunom saznavanju prolosti voene
su u istorijskim naukama i filozofiji mnogobrojne diskusije koje nije
ni moguno ni neophodno podrobnije izlagati. Ocena uloge i
domaaja hermeneutikog postupka zavisi od dve razliite okolnosti:
(a) od prirode saznajnog cilja koji je postavljen istraivanju, i (b) od
shvatanja istorijskog procesa i njegovog naunog objanjavanja.
Hermeneutiki pristup je neophodan za celovitije razumevanje
istorijske svesti ispitivanog vremena. I ako se stane na stanovite da
je uivljavanje u neko prolo drutveno stanje, posredstvom njegove
vlastite svesti, izraene u drutvenoj kulturi, osnovni cilj istorijskog
prouavanja, hermeneutika dobij a sredinju ulogu u istorijskom
istraivanju, a naroito u sintezi njegovih rezultata. U tom sluaju
se istorijsko prouavanje, u stvari, svodi na heuristiku, ispitivanje
autentinosti izvora i hermeneutiku. Problem u kojoj je meri
samosvest ispitivanog vremena adekvatna njegovoj istorijskoj
stvarnosti, ostaje gotovo sasvim izvan domaaja ovako
zamiljenih istraivanja. Hermeneutikim metodom se, zatim, moe
utvrditi smisaoni sadraj pojedinih delatnosti i njihovih tvorevina,
na primer, organizacije privrednog i politikog ivota, prava,
knjievnosti i drugih oblika duhovne kulture. Ovo je, svakako,
znaajan zadatak. Ali, im se kao sintetiki cilj istorijskih
prouavanja postavi ukljuivanje tih delatnosti u drutveno-istorijske
celine u kojima su one postojale, i ove celine shvate na
deterministiki nain, hermeneutiki postupak postaje nedovoljan,
upravo kao to u prvom sluaju razumevanje konkretne istorijske
samosvesti nije dovoljno za nauni opis i objanjenje drutvenoistorijske stvarnosti u kojoj je samosvest nastala. Hermeneutika je,
dakle, s?mo jedna od bitnih komponenti istoriografskog postupka,
neophodna ne samo za razumevanje izvornog smisla pojedinanih
izvora nego i za opisno sintetizovanje podataka koji se odnose na ue
i ire smisaone celine u drutvenoj delatnosti, ije objanjavanje,
meutim, prevazilazi njene mogunosti.
Spoljna kritika izvora. Ispitivanje autentinosti pojedinih
izvora, to je osnovni zadatak spoljne kritike, moe se podeliti na
nekoliko uih zadataka. Najpre treba utvrditi da li je neki istorijski
izvor na zadovoljavajui nain uspostavile; Vrlo esto se nailazi
na okrnjene izvore, koji su oteeni i" iz bilo kog drugog razloga
nisu potpuni. Jedan takav nepotpun izvor se ponekad javlja u vie
varijanti, od kojih nijedna nije izvorna jer je original nestao ili jo
nije otkriven. Zadata* spoljne kritike jeste da po mogunosti
uspostavi iz\ror u njeg" vom prvobitnom obliku, ili bar da se
ovome to je mogu0

451
vie priblii. Drugi poetni zadatak spoljne kritike, sastoji se u
utvrivanju porekla izvora, bilo zato sto o tome u njemu nema
podataka ili to se identifikacijskim podacima izvora ne moe
pokloniti puno poverenje.
Uspeno reavanje ovih zadataka je od izuzetnog znaaja za
otkrivanje krivotvorenih izvora, koji se podmeu nekim linostima
ili ustanovama, kao i raznih drugih oblika falsifikata. U istoriji su se
stalno javljali apokrifni dokumenti i falsifikati.6) gto je neka vrsta
dokumenata imala u nekom periodu vei drutveni znaaj, ona je
bila izloena brojnijim pokuajima falsifikovanja. Poznato je da su
se kroz ceo srednji vek pojavljivali apokrifni verski spisi, zatim
falsifikovane povelje i si. Motivi falsifikovanja su takoe vrlo
raznovrsni. Prolost je uvek imala magino dejstvo na ljude, i
pozivanjem na nju su se esto nastojali ostvariti neki savremeni
interesi i podrati neki savre-meni zahtevi. Ne retko se u istoriji
susree jedan prividan paradoks da se pozivanjem na stare pravice i
na sasvim fiktivna istorijska prava u stvari vodi borba za nove
drutvene oblike. esto se borba za neke reforme vodi pod plastom
uspostavljanja izvornog znaenja pojedinih dokumenata (u najirem
smislu reci), koji su stekli izuzetan drutveni ugled. Na primer, Luter
i drugi voe reformacije proklamuju kao glavni cilj pokreta vraanje
izvornom smislu osnovnih hrianskih ideja. Mnoge seljake bune i
pokreti kod nas i drugih naroda su isticale zah-tev za
uspostavljanjem starih pravica". I danas se razni politiki zahtevi i
tenje pokuavaju legitimisati tobonjim istorijskim pravima na
odreenu teritoriju i slino..
Pored toga, u istoriji se vrlo esto pribegavalo falsifikatima
da bi se naruio ugled vlastitih protivnika, da bi se oni diskreditovali,
da bi se opravdalo njihovo fiziko unitenje legalnim" sredstvima.
Uzmimo jedan primer iz nae novije istorije. Na Fridjungovom
procesu u Beu pred Prvi svetski rat bilo je dokazano da su
dokumenti na osnovu kojih su se optui- -vali F. upilo, vodstvo
hrvatsko-srpske koalicije i vlada Srbije bili obini falsifikati. Cilj tih
falsifikata bio je da se u iskrivljenom svetlu prikae politika Srbije, i
da se pred domaim i meunarodnim javnim mnenjem opravdaju
otvorene agresivne mere koje su protiv nje bile pripremane. Poznato
je, zatim, da su se Hitler, a i mnogi antisemiti, pozivali na jedan
izrazito falsifi-kovani dokument, tzv. Protokole sionskih mudraca, u
kome se

452

453

tvrdilo kako snana meunarodna organizacija Jevreja kuje planove

i priprema zavere radi uspostavljanja svetske dominacije, iako je jo
poetkom ovog veka nesumnjivo dokazano da je taj dokument ist
falsifikat.
Ponekad su falsifikati istorijskih dokumenata nastajali i iz
isto trgovakih interesa. Proli vek je uopte bio doba
neverovatnog porasta interesovanja za istoriju. Nije udo to se
pojavila prava manija prikupljanja raznih istorijskih izvora. U
snobovskim krugovima bilo je naroito razvijeno intereso-vanje za
izvore koji su se odnosili na neke znaajne linosti. Javio se krug
imunih ljudi koji su smatrali da treba imati takve izvorne
dokumente u svom vlasnitvu, kao to se i tada i kasnije smatralo da
treba nabavljati najvrednije umetnike slike. U Parizu, kao i u
drugim zemljama, razvio se pravi zanat falsi-fikovanja raznih
istorijskih dokumenata. Pojavili su se iz trgovakih pobuda brojni
falsifikatori Napoleonovih memoara, kao i memoara drugih
znaajnijih linosti iz blie i dalje istorije. Tehnika falsifikovanja
istorijskih dokumenata i starog novca se usavrila gotovo do
savrenstva i trebalo je mnogo strunih napora da bi se dokazalo da
su pojedini dokumenti ili primerak novca falsifikati.
Pri tom treba imati na umu da se falsifikat ne sastoji uvek u
stvaranju potpuno novog izmiljenog dokumenta. Mnogo suptilniji
oblik falsifikovanja jeste tzv. interpolacija. U neki autentini
dokumenat se ubacuju novi stavovi, ak i samo pojedine reci koje
menjaju njegov smisao, i poto su ti umeci inte-grisani u jedan u
osnovi autentian dokumenat, ova vrsta falsifikata se tee otkriva.
Od ovih interpolacija i umetaka u tekst treba razlikovati takozvane
zabeleke na marginama, kao i za-beleke na koricama starih knjiga
iji se samostalni dodatni karakter ne prikriva, nego se jasno vidi da
njihov autor eli pomou njih da dopuni odreeni izvor, ali to ne
prikriva i ne. pripisuje svoju dopunu originalu.
Jedan osoben oblik falsifikata javlja se prilikom objavljivanja zbirki dokumenata. On se sastoji u pristrasnom skraivanju
izvornih dokumenata kojim se menja njihov stvarni smisao. Ovo
pristrasno skraivanje dokumenata je takoe falsifikat, ukoliko se u
uvodu publikacije ne objasne opta naela po kojima je skraivanje
izvedeno; ukoliko se mesta gde je izvreno neko skraivanje jasno
primedbama ne oznae i ne navede osnovni sadraj izostavljenog
dela teksta. I u naoj novijoj isto-riografiji postoje primeri
falsifikata ove vrste.7)
Poseban problem utvrivanja autentinosti dokumenata
jeste deif rovanje pseudonima. Podaci o autoru nekog dokumenta
7

) Vid. B. Grafenauer, op. cit., str. 375-76.

mogu da nedostaju iz raznih razloga. U raznim istorijskim periodima

zauzima se sasvim razliit stav prema oznaavanju individualnog
autorstva. Karakteristino je za noviji period evropske istorije da se
navodi autorsko i koautorstvo svake, ak i sasvim beznaajne
kulturne tvorevine. Nasuprot tome, postoje brojna vrhunska kulturna
dela srednjeg veka iji su autori nepoznati, jer se nije smatralo da je
vana autorova linost poto je funkcija odreenog dela bila da izrazi
neko kolektivno miljenje ili oseanje, stav neke organizacije ili
ustanove, na primer, odreenog manastira ili opatije, nekog stalea, i
si., pa je otkrivanje autorstva pojedinih dokumenata vrlo sloeno.
Zatim, u uslovima drutveno-politikog pritiska i jaih
unutardrutvenih sukoba javljaju se pseudonimi kao sredstvo line
zatite. Iz istorije drutveno-politikih teorija je poznato da je i danas
sporno ko je napisao pojedina vana dela u XVIII veku. Neizvesno
je, na primer, da li je Holbah stvarno napisao sve to mu se pripisuje,
i da li e ikad biti tano utvreno ta je sve napisao Volter?
Zbog nastojanja da se pouzdano utvrdi autentinost izvora i
otkriju apokrifni dokumenti i falsifikati razvijao se niz metodolokih
postupaka. Postoje, pre svega, tehniki postupci za utvrivanje
autentinosti izvora. Oni se oslanjaju na prouavanje vrste hartije,
mastila, njegovog hemijskog sastava koji se menja u toku vremena,
na osnovu ega se moe dosta pouzdano utvrditi bar okvirni period u
kome je dokument nastao. Zatim, ispituje se oblik pisanih ili
tampanih slova i pravopis koji se takoe menjaju, a njihovi osobeni
oblici u odreenim periodima su proueni i poznati. Ispitivanje
rukopisa i potpisa je naroito vano za utvrivanje autorstva pisanih
ili samo potpisanih dokumenata. Paljivo prouavanje rukopisa moe
da otkrije kasnije umetke (interpolacije). Pored toga se ispituje peat
koji se nalazi na dokumentu, kao i da li dokument odgovara uobiajenoj tradiciji odreene ustanove.
U drugu grupu postupaka za ispitivanje autentinosti izvora
spada prouavanje njihovog jezika, da bi se utvrdilo da li jezik nekog
dokumenta ima poznate osobine jezika odreenog vremena. Prilikom
otkrivanja apokrifnih dokumenata i falsifikata obraa se posebna
panja na to da li se u dokumentu ne nalaze neki anahronini jeziki
izrazi za koje se pouzdano zna da su se pojavili kasnije, a nisu
postojali u vreme u kome je toboe nastao neki apokrifni spis ili
falsifikat. Dalje vano sredstvo za otkrivanje falsifikata i utvrivanje
autorstva pojedinog dokumenta je tzv. semantika analiza. Jezik
svakog pisca, kao i jezik na kome se sastavljaju dokumenti raznih
ustanova "na neke stilske osobenosti. U njemu se s odreenom
uestalou Pojavljuju neke reci, neki izrazi i reenike konstrukcije.
Semantikom analizom jezika niza dela pojedinog pisca, ili niza

454
dokumenata neke ustanove, mogu se dosta precizno i kvantitativno
utvrditi njegove osnovne strukture i osobenosti. Pore enjem
poznate semantike strukture jezika odreenog pisca ili ustanove sa
semantikom strukturom ispitivanog dokumenta, moe se pouzdano
zakljuiti da li je on falsifikat ili apokrif. Semantika analiza jezika
je relativno novi postupak spoljne kritike analize izvora, ali je ona
omoguila da se rese neki gotovo vekovni sporovi oko autentinosti
pojedinih knjievnih dela i dokumenata.
Trea vrsta postupaka za utvrivanje autentinosti sastoji se
u ispitivanju konkretnog sadraja dokumenata, da bi se utvrdilo ne
pominju li se u njima neki dogaaji koji su se desili posle istorijskog
momenta koji se u dokumentu nalazi kao vreme njegovog nastanka.
Na primer, ako se u nekom dokumentu, na kome stoji da je napisan
1490. godine, nalazi podatak o otkriu Amerike, odnosno o
Kolumbovom putovanju i srenom dolasku u Indiju, to je oigledan
dokaz da dokumenat nije tano datiran, jer on nije mogao da nastane
pre 1492. godine. Na istom se naelu zasniva i ispitivanje da li se u
dokumentu ne govori o nekim predmetima, tehnikim pronalascima,
oruima i si., koji su se pojavili posle trenutka kada je dokumenat
formalno datiran.Ponekad je pouzdano i precizno datiranje, tj. to
tanije odreenje momenta kada je dokument nastao vaniie od utvrivanja njegovog neposrednog autora. Iako se datiranje nastanka
dokumenta ne srne poistovetiti sa datiranjem istorijskih dogaaja,
ipak su ova obavetenja uvek u meusobnom odnosu koji je
metodoloki neobino vaan. (1) Mnogi dokumenti nastaju u
neposrednom toku odreenih dogaaja kao njihov sastavni element,
bilo da oznaavaju poetak, ishod ili poiedinu fazu nekog procesa i
odnosa. Poznavanje momenta nastanka dokumenta se u tom sluaju
poklapa sa datiranjem odreenog dogaaja. Kao primeri ovakvih
dokumenata mogu se navesti zapovesti, nareeni a, uputstva u
pojedinim granama drutvene organizacije, proklamovanje
zakonskih i administrativnih odluka, dokumenti o raznim
ugovorima, izvetaji koji nastaju neposredno posle nekog dogaaja i
si. (2) Ali i .u onim drugim, takoe brojnim, sluajevima, kad
dokument ima naglaen retrosp^ktivni karakter, njegovo datiranje je
metodoloki vrlo znaajno. Ve ranije je istaknuto da vremensko
rastojanje izmeu momenta kada se desio iskustveni sadraj
odreenog obavetenja i momenta kada je nastalo obavetenje
redovno utie na kvalitet obavetenja-Odmah e se videti da
unutranja kritika izvora redovno nastoji da uzme u obzir ovu
okolnost. O naunom znaaju preciznog datiranja dogaaja za opis
istorijskih dogaaja oigledno nije potrebno ire govoriti. Bilo da
stvara strukturalne preseke ih

455
ispituje istorijske tokove, istorija, kao uostalom i druge drutvene
nauke, mora najpre to tanije postaviti svaku pojavu u njen stvarni
vremenski i prostorni okvir. Ali, i pored svih napora, datiranje
mnogih istorijskih izvora ostaje samo priblino. Na osnovu analize
formalnih osobina i sadraja mnogih izvora moe se zakljuiti jedino
da oni nisu mogli nastati pre niti posle odreenog momenta. (Ovo se
obino naziva terminus non ante- quem, i terminus non post quem).
Tenja da se jto preciznije datira nastanak nekog dokumenta se esto
mora zadovoljiti time to e se na to manji interval suziti vreme u
kome je dokument verovatno nastao-, ali taan moment njegovog
nastanka ostaje i dalje nepoznat.
Unutranja kritika izvora. Reeno je da je osnovni zadatak
unutranje kritike izvora ispitivanje koliko je neki izvor verodostojan
i koliko su tani u njemu sadrani podaci. Ovo je zavrna faza
kritike analize izvora, i sve prethodne faze, u stvari, treba da je
pripreme i olakaju. U sutini se unutranja kritika svodi na
ispitivanje spremnosti i sposobnosti lica koje je stvorilo izvor da kae
istinu. Ovo je nesumnjivo najsloeniji zadatak kritike analize izvora,
naroito zato to, usled izrazito posrednog naina istorijskog
saznavanja, ne postoji mogunost neposrednog suoavanja izvora sa
njegovim iskustvenim sadrajem. Unutranja kritika izvora je u jo
veoj meri izrazito stvaralaki postupak koji se ne moe svesti na
rutinsku primenu nekih pravila. Pa ipak, kao plod dugotrajnog
iskustva iskri-stalisalo se nekoliko njenih optih naela. Ali pre
izlaganja tih naela treba ukratko izneti osnovne epistemoloke
pretpostavke unutranje kritike. Njen cilj je otkrivanje stvarnog
sadraja minulog drutvenog ivota, kao i njegovih nedrutvenih
spolj-nih uslova. S obzirom na posredni karakter istorijskog saznanja
i presudnu ulogu pisanih izvora, a pre svega onih koji su nastali u
toku prouavanih istorijskih zbivanja, ovaj cilj se nastoji ostvariti
kritikom analizom svesti uesnika i savremenika tih zbivanja.
Unutranja kritika, dakle, pretpostavlja da isto-riar moe
retrospektivno vie da zna o stvarnom sadraju, uzrocima i znaaju
istorijskih dogaaja o njihovom savremeniku. Ova, na prvi pogled
svakako neobina pretpostavka je, pod odreenim uslovima,
opravdana. Nekoliko okolnosti olakavaju potpunije i dublje
retrospektivno saznanje o drutvu, (a) Isto-riaru su obino
pristupani razni izvori o istorijskim dogaajima koji u vreme kad su
se dogaaji deavali nisu zbog ograniene drutvene vidljivosti bili u
celini pristupani nijednom savremeniku. Ovo se naroito odnosi na
izvore o razliitim drutvenim sukobima i drutvenim proces'ma koje
se namerno nastojalo uiniti to manje vidljivim, (b) Zato to
prouava dogaaje retrospektivno, poto su se ve ispoljili pravci nji-

456
hovog kasnijeg razvoja i njihove posledice, istoriar moe lake od
savremenika da objektivno zakljuuje o njihovom pravom smislu i
znaaju, (c) Zahvaljujui napredovanju naunog saznanja o oveku,
istoriar moe imati adekvatnije pretpostavke o prirodi veza izmeu
raznih drutvenih pojava nego njegovi nekadanji savremenici. Treba
istai da ove pretpostavke ne utiu samo na sintetika uoptavanja o
drutvenom ivotu nego i na tumaenje mnogih elementarnih
iskustvenih podataka. Napokon, (d) zbog istorijske udaljenosti
prouavanih dogaaja, istoriar se obino nalazi pod manje otrim
pritiskom drutvenih interesa i njihovih ideolokih izraza, koji utiu
na iskrivljeno prikazivanje i objanjavanje istorijskih dogaaja. Svi
ovi preduslovi mogunosti potpunijeg i dubljeg retrospektivnog
saznanja o drutvu, od kojih vrlo mnogo zavisi uspeh unutranje
kritike izvora, ne postoje, naravno, u svim konkretnim isto-rijskim
istraivanjima u podjednakoj meri. No ove okolnosti treba imati na
umu prilikom
ocene vrednosti svake konkretne kritike analize
izvora.8)
Prelazei na konkretne postupke unutranje kritike tre-. ba
rei da je jedan od njenih prvih zadataka da pokua utvrditi da li je
autor odreenog izvora bio oevidac nekog dogaaja i u sluaju da
nije, kako je za njega saznao. Ve je objanjeno da se na ovom
kriteriju zasniva i osnovna podela izvora. Naredni zadatak, povezan
sa datiranjem nastanka izvora, jeste ocena duine vremena koje je
proteklo od dogaaja na koji se izvor odnosi do njegovg-oblikovanja.
esto se, naime, naroito u memoarskoj literaturi, ali i drugim
retrospektivnim izvorima, deava da pisac po svojem seanju ili
uspomenama pokuava da nekoliko dece-nica posle dogaaja ove
rekonstruie u svim njihovim pojedinostima. Prema ovakvim
pokuajima rekonstrukcije nauka je vrlo skeptina jer je teko ouvati
u seanju konkretne pojedinosti jednog davno prolog iskustva.
Zatim, naroito je vano ispitivati i utvrditi zbog ega je nastao neki
dokument koji se kasnije koristi kao istorijski izvor. Od prvobitne
drutvene funkcije izvora u velikoj meri zavisi njegova nauna
upotrebljivost. Izgleda da je prvobitna drutvena funkcija najbolja
osnova za klasifikaciju istorijskih izvora i da je daleko pouzdanija od
njihovih formalnih osobina. Zbog toga treba sa ovog stanovita
upotpuniti ranije iznete klasifikacije izvora koje su uzimale u obzir
samo njihov najoptiji tip (materijalni predmeti, pisani, likovni,
zvuni izvori) i osnovnu epistemoloku karakteristiku (primarni i
sekundarni izvori). Pri tom nee biti izneta iscrpna klasifikacija
izvora prema njihovoj prvobitnoj drutvenoj funkciji, nego samo
njeni osnovni elementi. Takoe
e
) Sire o ovom problemu vid. M. J. hond, Histoire et recon-stitution du
passe, Revne de VInstitut de sociologie, Bruxelles, (1963), N 4.

457
se ne mogu ire razmatrati specifine osobine pojedinih grupa
izvora, kao i njihova prikladnost za razliite istraivake ciljeve u
ispitivanju prolosti o kojima je ve bilo reci.
(1) U prvu grupu spadaju izvori koji su nastali u neposrednom toku drutvenog ivota usled donoenja neke opte
normativne odluke, na primer, donoenja nekog zakona, neke
zakonske uredbe ili administrativnog propisa, statuta, pravilnika i si.
Izolovano uzeti, izvori ove vrste govore u najboljem sluaju samo
to su htele drutvene snage koje su imale najvie uticaja na
normativne odluke, a ne i to se stvarno deavalo. Odnos izmeu
htenja i mogunosti da se ono ostvari vrlo je razliit u raznim
istorijskim situacijama. Osobena vrednost ovih izvora sastoji se u
tome to pokazuju normativne okvire opte drutvene organizacije ili
pojedinih njenih uih delova. Ali i ovde istraiva mora da bude vrlo
oprezan. Istorija je prepuna pravnog cinizma.
(2) DrUgi, vrlo brojni i neobino korisni izvori nastaju kao
zabeleke neposredno posle nekog drutvenog ina. Takve su, na
primer, zabeleke o pojedinim odlukama nekog dravnog organa,
sudske presude, poslovni ugovori. U ovu grupu izvora spadaju
redovne evidencije o raznim drutvenim pojavama; evidencija
sporova koje je razmatrao neki sud, evidencija odluka koje je donosio
neki upravni organ i si. ak i ako dokumenti ovih odluka nisu
sauvani, njihova administrativna registracija sa saetim navoenjem
sadraja, mnogo govori o delatnosti odreenog organa i o raznim
drutvenim odnosima, to su u nekom drutvu sa vie sistema,
doslednosti i tanosti voene evidencije o raznim pojavama, to
izvorna graa prua vee mogunosti za preciznija nauna
uoptavanja. Na primer, ako su ouvane uredno voene matine
knjige o raanju i umiranju, knjige o sklopljenim brakovima
stanovnitva pojedine teritorije, mogu se sa velikom preciznou
prouavati istorijski tokovi demografskog razvoja, kao i razni
etnogenetski procesi. Isto tako sreene knjige o imovinskim
odnosima su najdragoceniji izvor za ekonomsku istoriju. Ako neko
drutvo, zbog svojih neposrednih organizacijskih potreba, urednije,
obimnije i sistematini je vodi evidenciju o raznim drutvenim
dogaajima i ta se evidencija ouva, moe se izvesti potpunija
rekonstrukcija njegovog drutvenog ivota u prolosti. U tim
sluajevima rekonstrukcija se ne mora ograniiti samo na
najglobalnija drutvena zbivanja, pre svega politika, diplomatska i
vojna; ona moe pokazati stanje i razvoj drutvene strukture i
organizacije i postati u pravom smislu reci drutvena istorija. Takva
drutvena istorija, koja ne treba da izgubi smisao za dramatiku
osnovnih istorijskih tokova, najkorisnija je za sociologiju. Ona
predstavlja podjednako grau

459
458
za socioloka teorijska uoptavanja i osnovu za iskustveno proveravanje ve postojeih teorijskih pretpostavki.
(3) Posebna vrsta dokumenata nastaje kao nalog ili
uputstvo za odreenu akciju. U ovu grupu spadaju nareenja,
uputstva i direktive koje vii organi u raznim granama drutvene
organizacije upuuju niim. Kao i normativne odluke, i ovi izvori su
nedovoljna obavetenja o onome to se stvarno zbilo. Ali i oni
pokazuju namere, a da li su one ostvarene treba saznati iz drugih
izvora. Na sreu (4) ovu vrstu dokumenata dopunjava jedna druga
grupa izvora koju sainjavaju pover-ljivi interni izvetaji o delatnosti
pojedinih organa u raznim granama drutvene organizacije, (dravna
uprava, privredne organizacije, kulturno-prosvetne ustanove, crkva i
si.). Kad se zdrue ove dve vrste dokumenata (nareenja, direktive i
uputstva s poverljivim internim izvetajima o delatnosti pojedinih
organa neke organizacije), stvara se mogunost celovitog sagledavanja i onoga to se htelo i onoga to se postiglo. Podatak o
namerama je, meutim, vrlo vaan za dublje razumevanje svih
vre organizovanih oblika drutvene delatnosti.
(5) U narednu grupu spadaju javni dokumenti o nekoj
delatnosti, kojima razni dravni organi, druge drutvene ustanove ili
neka privatna tela obavetavaju o svojoj delatnosti iru javnost.
Razumljivo je da je istorijska vrednost ovih dokumenata mnogo
manja nego onih to nastaju radi neposrednih potreba crutvene
organizacije. Zatim dolaze (6) dokumenti koji slue prvenstveno radi
podsticanja na neku kolektivnu delat-nost, pomou kojih se nastoji
uticati na ljude i razne kolektive i pokrenuti ih na izvravanje nekih
zadataka. U ovu grupu spadaju razni oblici propagande. Dosta se
esto izvori ove vrste potcenjuju vie nego to zasluuju. Ne treba
naroito objanjavati njihovu vrednost za prouavanje raznih
problema sociologije saznanja. Nezavisno od toga, ovi izvori imaju
odreenu vrednost i za upoznavanje injenikog stanja. Ako se zna
kome je prvenstveno upuen odreeni propagandni sadraj, ciljevi
drutvenih snaga koje ga odailju i njihova doktrina propagandnog
uticanja, onda paljiva analiza ove vrste izvora omoguuje da se
izgrade pretpostavke o raznim objektivnim-drutvenim stanjima i
odnosima.
I, napokon, (7) postoje istorijski izvori koji su po svojoj
prvobitnoj drutvenoj funkciji prvenstveno ekspresivni. Njihov
osnovni cilj nije iznoenje nekih injenikih obavetenja, nego da
izraze odreena raspoloenja i shvatanja. U ovu grupu, pored
najveeg dela umetnosti, spadaju verski i ideoloki izvori. Naravno
da se ovi izvori u pogledu svoje sadrine, usmerenosti i stepena
racionalnosti mogu neobino razlikovati. Sem toga,

mnogi ekspresivni izvori imaju i naglaenu mobilizacijsku funkciju,

ali je ostvaruju manje odreeno nego izvori iz prethodne grupe, a i
drukijim sredstvima.
Pored ove podele istorijskih izvora prema njihovim prvobitnim drutvenim funkcijama, esto se susree i druga po-dela po
formalnim karakteristikama izvora, na primer, na dokumenta
administracije, tampu, memoare i druge line dokumente i slino.9)
Sa ireg naunog stanovita ovakva podela je manje pogodna. Jer, na
primer, u jednom istom broju novina mogu se nai obavetenja
sasvim razliitog karaktera: napise iji je osnovni zadatak da utiu na
odreene kolektivne postupke, dokumente o raznim normativnim
odlukama, ali i injenika obavetenja o raznim drutvenim
dogaajima. Ova podela izvora je korisna za organizovanje njihovog
arhivskog, muzejskog ili bibliotekog sreivanja, ali nema veu
epistemoloku vrednost.
Posle ovog okvirnog nacrta klasifikacije izvora, treba se
vratiti ponovo naelima njihove unutranje kritike. Reeno je da je
jedan od njenih zadataka da utvrdi koliko je autor izvora bio sposoban
da kae istinu. Ova sposobnost ne zavisi samo od objektivnih uslova
posmatranja odreenih pojava i posrednog obavetavanja o njima
nego i od strunosti autora izvora. Ispitivanje strunosti ovih lica je
stoga jedan od elemenata unutranje kritike. Po pravilu se, ceteris
paribus, pridaje vea vrednost izvorima iji su autori strunjaci nego
ako su ih napisali laici. Obavetenja koja je o nekoj epidemiji dao
lekar, o nekom vojnom dogaaju struno vojno lice e verovatno biti
pouzdanija od obavetenja laika, jer strunost pomae da se dublje
sagleda osobena priroda odreenog dogaaja i odreene aktivnosti.
Ali, u izvorima iji su autori struna lica redovno ima pored
opisivanja vie elemenata objanjavanja odreenih pojava. Kritika
analiza ovakvih izvora stoga zahteva veu strunost istraivaa. U
protivnom se takav izvor ne moe tano protumaiti.
Nadalje se u unutranjoj kritici redovno uzima u obzir kome
je izvor namenjen. Polazi se od pretpostavke da se moe oekivati da
e informativna vrednost izvora biti manja to je iri krug ljudi kome
je on prvobitno bio namenjen. Ova pretpostavka je iz vie razloga
dosta opravdana. (1) Ako je izvor bio namenjen uem krugu dobro
obav^tenih i struno osposobljenih ljudi, on se moe nalaziti na
viem stepenu infor-mativnosti. Ovo je od prvorazrednog zaaia kad
izvor slui za rekonstruisanje nekog injenikog stanja. (2) Zatim,
ako je izvor bio namenjen uem krugu ljudi koji su obavljali
odreene funk") Vid., na primer, L. Gottschalk, op. Cit., 86117. W. Bauer, Einfuhrtmg
in das Studium der Geschichte, Minerva, Frankfurt, 1961, S. 226-328.

460

461

ije u nekoj organizaciji, moe se oekivati da e se u njemu nalaziti i

neka obavetenja koja su u datom drutvu smatrana poverljivim i
tajnim u vreme kada je izvor nastao. Ako je, pak, izvor bio namenjen
najirim krugovima, u njemu e se nai samo javna obavetenja. Obe
okolnosti, dakle, govore u prilog izvora namenjenih uem krugu ljudi.
Iza iznete klasifikacije izvora, kao i ostalih naela unutranje
kritike oigledno stoji odreeno shvatanje o njihovoj razliitoj
naunoj upotrebljivosti. Ali ove razlike se ne smeju shvatiti u
apsolutnom smislu. Ni jedna vrsta izvora ne sadri samo gotove
istorijske injenice, i ni jedan se pojedinani izvor ne moe upotrebiti
bez prethodne kritike analize. A, s druge strane, gotovo da nema
izvora koji bi bili sasvim neupotre-bivi, naravno ako su autentini, a
ne falsifikovani. Jedno od vanih naela ispitivanja verodostojnosti i
tanosti izvora jeste da se ne uzima samo kao celina, nego da se
ispituje i vrednost njegovih pojedinih delova. Odavno se smatra da je
u kritici izvora neodrivo naelo jalsus in uno, jalsus in omnibus, to
znai, da je neki izvor netaan uopte ako je netaan u nekim
pojedinostima. Istorijska kritika nastoji da stvori sud o optoj
vrednosti izvora kao celine, ali se ne zadrava na tome, nego nastoji
da iz izvora izdvoji sve one pojedinosti kojima se moe pokloniti
poverenje. Ovo je naroito vano imati na umu jer se esto u
izvorima, koji su u celini uzev ili u nekim svojim delovima vrlo
dragoceni, nalaze krajnje naivne stvari. Na pri-mer, u mnogim
srednjevekovnim izvorima, koje su u glavnom pisali monasi, kalueri,
nalaze se razni religijski elementi, govori se o raznim udima i
drugim fantastinim stvarima koje su odgovarale shvatanjima toga
vremena. Ako bi se verodostojnost i kompetentnost izvora sudila
samo po tome, moglo bi se smatrati da oni nemaju nikakve vrednosti.
Meutim, posle uvoda koji moda predstavlja praznu
konvencionalnost odreenog vremena, izvor pone da vrlo realistiko
iznosi razne podatke o stvarnom ivotu. Mora se, dakle, pored ocene
izvora u celini, uzeti u obzir i vrednosti svakog njegovog dela, ak
svakog pojedinanog obavetenja. I kao to su retki izvori koji su
tani u svim pojedinostima, tako je malo izvora koji nemaju nikakve
vrednosti, ako su originalni, tj. ako nisu iste kopije ili prepri-avanja
nekih ve poznatih izvora.
O tome kako konkretno treba ispitivati iskrenost i ta-nost
izvora postoje razliita miljenja, ali i pokuaji da se izgrade neka
opta pravila. Na primer, Langloa i Senjobos u svom poznatom delu
Uvod u istorijska prouavanja" smatraju da prilikom ispitivanja
iskrenosti autora izvora treba uzimati u obzir niz okolnosti. U
njihovom podsetniku za analizu iskrenosti stoji da treba ispitati: (1)
da li pisac izvora nije hteo pomou

njega nekog da obmane da bi zadovoljio neki svoj lini ili grupni

interes; (2) da li se nalazio u situaciji koja ga je prisiljavala da
netano prikazuje neke injenice; (3) da li se pisac izvora rukovodio
nekim svojim simpatijama ili antipatijama prema odreenoj
drutvenoj grupi, naciji, klasi, partiji, sekti, gradu, pokrajini, ustanovi
i usled toga ih ili ulepavao ili nastojao da prikae u to crnjem
svetlu; (4) da li se u izvoru ne javljaju neki netani, izmiljeni ili
preuveliani podaci zbog line tatine ili sujete njegovog autora i
njegove tenje za samoopravdanjem ili samoisticanjem; (5) da li
pisac izvora nije hteo da se njime dopadne odreenoj publici ili bar da
ne vrea neke njene predrasude; i konano, (6) esto dolazi do
iskrivljavanja injenica zbog toga to je pisac izvora eleo da povea
njegovu upecatijivost i izraajnu vrednost, pa se u tome cilju sluio
raznim preteriva-njima (govornika, epska, dramska, lirska
iskrivljavanja). Pisci ak istiu kao pravilo da neku tvrdnju treba
smatrati tim
sumnjivijom to je ona zanimljivija sa umetnikog
stanovita.10)
Sve okolnosti koje mogu negativno uticati na iskrenost
autora izvora neposredno utiu i na njegovu tanost, jer je iskrenost
vaan preduslov tanosti. Meutim, prilikom ispitivanja tanosti
uzimaju se u obzir jo neke okolnosti, kao, na primer, uslovi u kojima
je pisac izvora mogao da posmatra izvesne iskustvene pojave i
dogaaje, panja sa kojom ih je posmatrao, njegova strunost, uzrast,
zdravstveno stanje, ranije pomenuto vremensko rastojanje izmeu
dogaaja i nastanka izvora, naroito ako se radi o memoarskoj
literaturi koju pie ovek ije je zdravlje ve oronulo i pamenje
popustilo.
Meu iniocima koji utiu na stepen tanosti i preciznosti
izvora javljaju se, meutim, pored linih osobina njihovih pisaca i
razne opte kulturne karakteristike odreenog vremena i odreene
sredine. Poznato je da su mnogi brojani podaci u izvorima pre XVIII
veka krajnje nepouzdani i obino znatno preuveliani. U izvorima se
esto nalaze toliko preuveliani brojani podaci o vojnim snagama
koje su uestvovale u raznim bitkama da tolike vojne snage ne bi
mogle da stanu na prostor u kome su se one odigrale. Pored toga
podaci o stanovnitvu, ekonomskim pojavama, uincima neke
kolektivne delatnosti takoe su esto vrlo nerealistini, jer su oseaj
za kvantitativnu stranu pojava i stepen preciznosti u izraavanju
kvantitativnih odnosa bili vrlo nerazvijeni. Sem toga, mogunost
preciznog kvantitativnog izraavanja masovnih pojava za-v.*.s* ?^v
organizacije prikupljanja podataka. Opti kulturno-isto-njski inioci
su uzrok to se u izvorima pojavljuju razna sasvim neodriva
verovanja odreenog vremena, prie o udima, o ve10
) Ch. V. Langlois, Ch. Seignobos, Introduction aux etudes nistonques,
Hachette, Pari, 1898, p. 137-145.

462

463

ticama i drugim nemogunim stvarima, kao i razne legende.

Kulturno-istorijski uslovljeni nedostaci se, naravno, javljaju i u
savremenim izvorima, a ne samo u ranijim, samo to neki njihovi
raniji oblici lake padaju u oi.
Pored ve pomenutih, jo neke osobine autora izvora mogu
negativno da utiu na tanost podataka. Vrlo esto dolazi do
iskrivljavanja podataka usled egocentrinosti uesnika-po-smatraa
koji u prikazivanju nekog sloenijeg dogaaja pridaje sasvim
nesrazmernu vanost onom njegovom iseku u kome je sam
neposredno uestvovao. U razgovorima sa bivim ratnicima esto se
moe primetiti da oni, priajui o nekom irem dogaaju, istiu da su
ba njihovi vodovi, ete ili brigade donekle u zavisnosti od nivoa
na kome su uestvovali u dogaaju bili na odluujuem pravcu,
tamo gde se desilo neto izuzetno vano za ceo dogaaj. Ovo
egocentrino preuveliavanje ireg znaaja neposredno doivljenog
iskustva moe biti sasvim nesvesno i deavati se bez nekog linog
cilja, prosto zbog toga to uesnik nije mogao da sagleda dogaaj u
iroj perspektivi, a u pamenje su mu se usekli samo lini doivljaji.
Ovo i jeste razlog to prosto sabiranje svedoanstva uesnika ne daje
punu sliku o nekom sloenom drutvenom zbivanju.
Sledei problem u ispitivanju tanosti izvora jeste otkrivanje
u njemu sadranih pogrenih anticipacija i oekivanja. Deava se da
pisac izvora tvrdi da se ve desilo neto to on s velikom sigurnou
oekuje ili strasno eli, iako se njegova oekivanja ili elje kasnije
nisu ispunili.
Naela unutranje kritike izvora se prirodno ne ograniavaju
na analizu inilaca i uslova koji mogu negativno uticati na nj;hovu
iskrenost i tanost. Nastoji se da se utvrde i uslovi koji pozitivno
deluju na saznajnu vrednost izvora. Obino se kao najvaniji takav
uslov istie da je neka pojava bila gotovo optepoznata, pa se nije
mogla sakriti.11) Pouzdanost obgvete-nja se. dakle, dovodi u
zavisnost od stepena drutvene vidljivosti njihovog realnog sadraja.
U osnovi je ovo tano. Samo ne treba izgubiti iz yida da i najjavniji
sloeni oblici ponaanja obino imaiu dimenzije koje nisu javnog
karaktera, a koje mogu da budu izuzetno znaajne za njihov nauni
opis.
Zatim se kao osobito povoljan preduslov verodostojno-sti i
tanosti izvora ponekad istie i, ini se, precenjuje da li autor izvora
zauzima nezainteresovan stav 12ravnodunog posma-traa prema
njegovom iskustvenom sadraiu. ) Ne treba zaboraviti da je veina
istorijskih izvora nastala iz praktinih potreba, a ne zbog naunih,
teorijskih razloga. U znaajnim ivot-

nim pitanjima nema ravnodunosti. Za ispitivanje verodostoj-nosti i

tanosti izvora mnogo je, stoga, vanije da li su se razliita gledita,
u kojima su dolazila do izraaja razliita mi.jenja i razliiti interesi,
u odreenoj istorijskoj situaciji mogla di fiksiraju i ouvaju u obliku
nezavisnih izvora, nego da li je pisac pojedinanog izvora bio
ravnoduan prema njegovom sadi aju. Jer u poreenju nezavisnih
izvora, u stvari, lei najvea mcgu-nost proveravanja njihove
verodostojnosti i njihove tanosti. Sem toga, to su potpunije
ouvane sve drutvene perspektive koje su postojale u nekoj
istorijskoj situaciji, ona se kasniju moe nauno tanije rekonstruisati
i bolje objasniti. Nauna saznanja o raznim znaajnim istorijskim
pojavama e, izgleda, zauvek ostati nepouzdana jer ih raspoloivi
izvori pokazuju samo iz iedne drutvene perspektive.
Najvaniji postupak za ispitivanje verodostojnosti i ta-.
nosti istorijskih podataka jeste poreenje nezavisnih izvora. Treba
nastojati da se svako pojedinano istorijsko obavetenje proveri
putem to veeg broja nezavisnih izvora. To je jedno od osnovnih
metodolokih naela unutranje kritike izvora. esto, meutim, za
ranije periode nema dovoljno nezavisnih izvora, a zatim razni izvori
su samo prividno a ne stvarno nezavisni. Drutveno optenje je vie
ili manje povezan sistem, sa posebno organizovanim sreditima u
kojima se prikupljaju i stvaraju razna obavetenja i iz kojih se zatim
odailju mnogobrojne poruke u raznim pravcima. Poruke upuene iz
nekog sredita se kasnije reprodukuju, ali se time ne stvaraju novi
nezavisni izvori ve se samo prenose, i pri tom obino u izvesnoj
rneri menjaju poruke prvobitnog izvora. Ovo se moe ilustrovati
jednim primerom iz savremenih prilika. Neka agencijska vest se
pojavljuje u nizu novina, ali njeno objavljivanje u pet razliitih
listova ne znai pet nezavisnih izvora; ono samo pokazuje institucionalizovani lanac u kom se u sistemu drutvenog opten-ia ire
vesti i obavetenja koja potiu iz istog izvora. Ista pojava, samo u
drugim institucionalnim oblicima, postojala je i u prolosti. Jedan
izvor stie popularnost i zatim se u celini ili samo u nekim
poiedinostima prepriava u drugim prividno nezavisnim izvorima.
Utisak o tobonjoj nezavisnosti izvedenih izvora jo vie se poveava
ako njihovi pisci ne navode osnovni izvor^ Zbog toga je u nastojanju
da se uporeuju nezavisni izvori pre svega neophodno utvrditi da li su
neki izvori stvarno ili samo prividno nezavisni. Ovde se opet javlja
jedan prividni paradoks, jer jedan od znakova stvarne nezavisnosti
izvora, koji se odnose na isti iskustveni sadraj, naroito ako je on
sloenije prirode, jeste meusobno razlikovanje izvora u nekim
pojedinostima. Ako se dva ili vie izvora slau u svim pojedinostima,
to je znak da oni verovatno nisu nezavisni. Postoji vie izgleda

") Ibidem, p. 158-159; L. Gottschalk, OD. Cit, 161-63. 12) Ch. V. Langlois, Ch.
Seignobos. op. cit., p. 159. L. Gottschalk, op. cit., p. 161.

464

465

da su meusobno nezavisni izvori koji se u mnogim, ili bar u nekim

znaajnim pojedinostima razlikuju, jer su njihovi autori sa razliitih
taaka i sa razliitim interesima posmatrali ili prouavali neki
dogaaj.
Drugo ne manje vano naelo ispitivanja verodostoj-nosti i
tanosti istorijskih podataka polazi od njihovog meusobnog
povezivanja. Ako razni analitiki izdvojeni podaci, kad se povezu u
neke ire strukturalne ili razvojne celine, daju sliku odreenog
istorijskog sadraja koja ne protivrei relevantnim saznanjima, to je
jedan od razloga da im se pokloni poverenje. Napokon, to se vie
razvija teorija o oveku i drutvu, i o oso-benostima drutvenog ivota
u pojedinim razvojnim etapama i istorijskim tipovima, teorijska
saznanja mogu da slue kao pouzdanije sredstvo za proveravanje
vrednosti svakog pojedinanog izvora. Nesumnjivo utvrena i
proverena nauna saznanja o prirodnim pojavama omoguuju
jednostavno i lako odbacivanje pria o raznim udima, poto se zna
da su takvi dogaaji" nemoguni. to o nekom aspektu drutvenog
ivota postoje pouzdanija i proverenija saznanja, poreenjem
odgovarajueg pojedinanog podatka sa tim saznanjima moe se sa
vie vero-vatnoe oceniti da li je pojedinani podatak taan ili
netaan. Ali, naravno, nikad ne treba preuveliavati ulogu teorije u
pro-veravanju pojedinanih podataka. Konana re u proveravanju
podataka na kraju krajeva uvek pripada preciznom utvrivanju
injenica. Ako se precizno utvrene injenice sukobljavaju sa nekom
teorijom, to ne mora da znai da su injenice netane, nego da teoriju
treba podvri novom preispitivanju. Apsolutizo-vanje dostignutog
teorijskog znanja i njegovo kruto suprotstavljanje novim precizno
utvrenim iskustvenim injenicama jeste bitna karakteristika
dogmatizma.
Oigledno je da je istorijska kritika izvora sloen i
stvaralaki nauni, a ne rutinski posao, kao i da je svestranije moe
izvoditi samo naunik koji poseduje neophodna tehnika znanja
(tehnika, ne apsolutno, nego sa stanovita osnovnog naunog cilja),
kao to je poznavanje jezika, paleografije i drugih pomonih
istorijskih nauka. Sticanje ovih neophodnih pomonih saznanja je vrlo
teko, naroito ako se prouava neki davno proli period. Za nau
nacionalnu istorijsku nauku je, na primer, vrlo nepovoljno to vrlo
malo istoriara zna solidno turski i arapski, i zbog toga jedan obiman
period nae istorije ostaje nedovoljno prouen. Ovaj primer je
naveden da bi se pokazalo kako su nekad nedostaci u tehnikim
znanjima smetnja istorijskom prouavanju odreenog perioda
prolosti. Ali, pored ovih tehnikih znanja, neophodno je iscrp.no
poznavanje istorije odreenog perioda i iroka opta nauna kultura,
ne samo istorijska ve i socioloka, ekonomska, psiholoka, pravna.
Bez

irokog teorijskog obrazovanja, naunik nije u stanju da na

sintetian nain prikae razne strane drutvenog ivota u nji
hovoj meusobnoj vezi i mora se ograniiti na faktografsko
opisivanje.
.! :
igj
Sva izneta naela istorijske kritike izvora imaju usmeravajui karakter, a stepen njihovog ostvarivanja zavisi u velikoj meri
od postojeih objektivnih uslova za istorijska prouavanja, to u
prvom redu znai od koliine i kvaliteta postojeih izvora. Vie
pisaca naglaava da se ne mogu postaviti opte vaei zahtevi u
pogledu strogosti pridravanja naela kritike izvora, koji bi bili
obavezni u prouavanju svih istorijskih perioda. Prividno se u
primeni ovih naela javlja jedan paradoks: to o nekom vremenu
postoji manje izvora i to su ovi slabiji, blai su ulo vi za njihovu
upotrebu u nauci. Lako je nai primere da o itavim vekovima u
ivotu nekog naroda nema ni jednog izvora koji bi zadovoljavao
stroije zahteve istorijske kritike, ali da se ipak koriste izvori s
oiglednim i poznatim nedostacima (apologetski pisane biografije
vladara, hro-nike sastavljene znatno posle dogaaja, pravni izvori bez
podataka o tome koliko su pojedini pravni propisi bili efikasno
ostvarivani i si.). U stvari se i ovde primenjuje opte epistemo-loko
naelo korienja najboljih postojeih a ne samo idealnih izvornih
obavetenja. Bitno je samo da raspoloivi izvori budu savesno
ocenjeni,
jer se u protivnom sluaju gubi kritiko-saznajni duh
nauke.13)
4.

NAIN PRIKUPLJANJA ISTORIJSKIH PODATAKA

I SOCIOLOGIJA
Ranije su izneti teorijski razlozi zbog kojih je potrebno da se
u sociologiji koriste razni istoriografski podaci, a isto tako i da
metodoloka iskustva istorijskih nauka mogu mnogo pomoi u
prouavanjima savremenih oblika drutvenog ivota u kojima takoe
treba koristiti razne izvore obavetenja to u drutvu nastaju
nezavisno od naune delatnosti, kako bi se izbeglo da se ovi izvori
upotrebljavaju nekritino, diletantski. Svi ovi razlozi, ipak, ne bi
morali da ubede sociologa u korisnost poznavanja metodolokih
iskustava istorijskih nauka, ukoliko on smatra da sociologija treba da
prouava samo savremene drutvene pojave i samo na osnovu
izvornih podataka stvorenih specijalno za
1S
) ire o ovom vid. J. Stengers, Unit et diversite de la critique
historique, Revue de l'Institut de sociologie, Bruxelles, (1963), Ni 4.

466

naune svrhe. Ne ponavljajui ono to je ve reeno, treba se, stoga,

osvrnuti na jo neke prednosti razmene metodolokih iskustava
istorije i sociologije u stvaranju iskustvene evidencije. Pre svega,
istorijska iskustva u naunom korienju izvora imaju iri znaaj, i
dobro je imati ih na umu i kad se upotrebljava-u izvori stvoreni u
naune svrhe. Od istorijskih nauka se moe nauiti kako se prilikom
upotrebe nekog izvora polazi od njegove celine, i najpre nastoji
oceniti njegova opta upotrebljivost, prouavanjem itavog niza
uslova u kojima je izvor nastao, ispitivanjem njegove prvobitne
drutvene funkcije, elje i sposobnosti njegovog autora da kae
istinu, itd. I tek poto je ocenjena vrednost pojedinanog izvora u
celini, prelazi se na analitiko izdvajanje pojedinih u njemu sadranih
obavetenja. Ovai nain korienja izvora je nauno mnogo
zasnovaniji cd nekih povrnih naina obrade izvora, koji su se
prilino odo-maili u savremenoj sociologiji. Vrlo esto je osnovna
izvorna graa nekog sociolokog istraivanja anketni materijal, koji
predstvlja, u stvari, masu individualnih izvora, od kojih je svaki
nastao kao rezultat jednog specifinog iskustva i usled toga ima
odreenu vrednost. Vrednost pojedinanih obavetenja koja su
sadrana u iskazima jednog ispitanika, ne moe se pouzdano oceniti
bez svestranog ispitivanja izvora u celini. To se, meutim, vrlo esto
ne ini, nego se posle povrnog opteg sreivanja pojedinanog
izvora, izvorna graa pretvara u masu pojedinanih podataka koja se
zatim statistiki analizira. Usled nedovoljno temeljitog kritikog
ispitivanja vrednosti svakog pojedinanog izvora, u statistikim
tabelama su zdrueni podaci vrlo razliite vrednosti, a esto nije ni iz
daleka iskorien sadraj iskustvenih obavetenja koja se
potencijalno nalaze u anketnoj grai. Prema tome, o nainu kritike i
korienja izvora sociologija moe mnogo vie da naui od istorije,
nego to se to poslednju\ decenija inilo.
Ali iz tenje saradnje sociologa i istoriara na podruju
kritike analize izvora mogu proizai i obostrane koristi, tj. ta
saradnja moe da bude vrlo korisna i za istoriografiju, naroito za
istoriografiju novijeg vremena, koje se uslovno moe odrediti kao
period od poetka prolog veka. U prouavanju toga perioda
metodoloki problemi korienja istorijskih izvora se javljaju u
sasvim novom obliku. Premda i u ovom periodu esto nedostaju neki
izuzetno znaajni izvori, nedostatak izvora nije vie prvorazredni
problem. Razni izvori se javljaju u tako velikim koliinama da
tradicionalni metodi njihove kritike nisu vie adekvatni. Ovi
tradicionalni metodi su se razvili pod pritiskom iskustava istorijskog
prouavanja ranijih perioda o kojima je koliina izvora mnogo
manja, praznine u njima mnogo vee i gde se, zbog relativno malog
broja izvora, moe svakom od'

467

njih prilaziti pojedinano na odreen nain. Pored toga u novijoj

istoriji javljaju se i neki sasvim novi oblici izvora. Jedain od takvih
novih izvora su statistiki podaci o najrazliitijim stranama
drutvenog ivota. Upotreba statistikih podataka zahteva osobene
postupke kritike analize. U sociologiji, ekonomskim i drugim
drutvenim naukama metodi kritike analize statistikih izvora vie
su se razvili, dok istoriari tek u poslednje vreme poinju da pokazuju
ire interesovanje za ovaj problem. Zatim, nikad u istoriji nije
postojalo toliko institucionalizovanih oblika masovnog simbolikog
optenja, jedna prava industrija stalnog proizvoenja i odailjanja
vesti i obavetenja. Svaka radio stanica i redakcija nekog veeg lista
mogla bi se shvatiti kao jedno industrijsko preduzee za neprekidno
proizvoenje raznih obavetenja. A s obzirom na dinovske razmere
institucionalizacije veine drutvenih delatnosti, na tradicionalan
istoriografski nain se ne moe izai na kraj sa savremenim
koliinama raznih dokumenata i oigledno je potrebno traiti nove
postupke njihovog sreivanja i analize. U prouavanju ogromnih
koliina poruka koje se alju u savremenom drutvu raznim kanalima
masovnog optenja, razvila se tzv. analiza sadraja, kao jedan novi
istraivaki postupak. Ali ona jo nije dovoljno prilagoena za ira
istorijska prouavanja. Ovo je samo nekoliko pri-mera koji pokazuju
da istoriar savremenog drutva moe mnogo da naui od sociologa u
pogledu adekvatnog naina stvaranja iskustvene evidencije.
Sem toga, saradnja izmeu istoriara i sociologa je korisna
na jo jednom zajednikom zadatku. Razumljivo je da se svi izvori ne
mogu uvati, a to nije ni potrebno, jer svi zapisi to nastaju u
drutvenom ivotu nemaju istorijsku vrednost. uvanje i sreivanje
istorijskih izvora pretpostavlja izvesno odabiranje. U svim
civilizovanim zemljama postoje odreena naela za odabiranje onog
to e u beskrajnom moru pisanog materijala da se uva jer se
pretpostavlja da je istorijski znaajno. Na osnovu tih naela donose se
i zakonski propisi o tome koji deo svoje arhivske grae pojedine
dravne i druge drutvene ustanove treba da trajno uvaju i posle
odreenog vremena predaju istorijskim arhivima, Meutim, to moe
da predstavlja naunu vrednost za kasnije istorijsko prouavanje
savremenog drutva, nije nimalo jednostavno utvrditi. O tome se
moe doneti razumna odluka samo na osnovu solidnog poznavaja i
teorijskog razumevanja bitnih struktura i organizacije raznih
delatnosti savremenog drutva. U ovom nastojanju da se sistematski
sauvaju dovoljni izvori o savremenom drutvu neophodna je saradnja istoriara sa sociolozima i sa naunicima iz niza drugih
drutvenih nauka.

468

469

Napokon, ne bi trebalo izgubiti iz vida da e i savre-mena

socioloka istraivanja dananjeg drutva, kao i slina istraivanja
drugih nauka, sluiti kao jedan od izvora buduim istoriarima. Bilo
bi prirodno da ona budu najsolidniji i najkompetentniji izvori u ijem
se stvaranju nastojalo da se sve injenice utvrde po najstroijim
naunim kriterijima datog vremena. Pri tome, dananja istraivanja
mogu sluiti buduim istoriarima kao graa ne samo svojim
objavljenim konanim rezultatima, nego i svojim izvornim
materijalom, ako se on sauva. Sociolog bi morao uvek prilikom
ispitivanja nekog drutvenog problema da postavi sebi pitanje: ta e,
verovatno, o tom problemu interesovati nekog budueg istoriara?
Ma koliko da se na ovo pitanje ne moe odgovoriti sa nekom veom
izvesnou, ono je vrlo opravdano, bar kao ispitivanje ima li ono
ime se ovek bavi neki trajniji smisao. Svest da svojim
istraivanjima izmeu ostalog treba da stvaraju grau kasnijim
istoriarima polako prodire meu sociologe-istraivae. Nedavno je
P. Lazarsfeld objavio jedan dosta zanimljiv lanak o tome to bi
trebalo da imaju na umu savremeni ispitivai javnog mnenja da bi
svojim rezultatima omoguili kasnijim istoriarima da svestranije
proue neke odnose u drutvenoj svesti i drutvenoj kulturi. To vai,
meutim, i za sva ostala socioloka prouavanja. No u svakom
sluaju njihovi rezultati e doi pod nemilosrdnu lupu istorijske
kritike.
5. ISTORIJSKA SINTEZA
Trei i zavrni korak istorijskog prouavanja odreenog
dogaaja, delatnosti, perioda ili nekog razvojnog istorijskog kretanja
jeste istorijska sinteza. Pre svega, treba naglasiti da se u procesu
istraivanja analiza i sinteza ne mogu razdvojiti, jer one nisu misaoni
oblici koji slede jedan za drugim nego se stalno naizmenino
smenjuju. Neke sintetike ideje, nasluivanja, pretpostavke i vizije o
celini istorijskog sadraja koji se prouava, u stvari, su rukovodee
niti dugotrajnog analitikog prouavanja raznih istorijskih izvora, iz
kojih se izdvajaju iskustveni podaci koji e omoguiti da se
neodreene i samo globalne poetne vizije razviju u konkretne
sadrajne i dovoljno odreene sinteze. Istoriar koji nije u stanju da
stvori plodne i iroke sintetike zamisli ili vizije ne moe da se
razvije dalje od istoriara-erudite. Istraivaka delatnost istoriaraerudita se svodi na otkrivanje nekih izvora, njihovo tumaenje i
komenta-risanje. I ovakvi istoriari su korisni, ali uglavnom zato to
pri-

premaju grau za naunike koji stvaraju ire istorijske sinteze, u

kojima tek napori istorijskog prouavanja dolaze do potpunijeg
izraaja. Istorijske sinteze, meutim, nema bez teorije. to sinteza
ima ire vremenske razmere i svestraniji karakter, tj. ne odnosi se na
pojedine dogaaje i strane drutvenog ivota nego na drutvo
odreenog perioda ili odreenog tipa uopte, to su neophodne ire
teorijske pretpostavke. Teorijske pretpostavka na kojima se temelji
istorijska sinteza nisu izvedene iz istorije, kao nauke u uem smislu
reci, nego se njihovo poreklo nalazi u filozofiji i raznim teorijskim
drutvenim naukama. Kad se u raznim studijama o metodu istorijskih
nauka ponu razmatrati problemi istorijske sinteze, iznose se ideje
koje po svom karakteru spadaju ili u filozofiju istorije 14ili u
sociologiju, ekonomske, pravne ili neke druge teorijske nauke. ) To
je sasvim prirodno, jer se istorijska sinteza mora oslanjati na teorijska
saznanja raznih drugih nauka. Malo je, na primer, verovatno da e
sintezu istorije prava nekog perioda uspeti da stvori istoriar koji nije
solidno pravno i socioloki obrazovan. Nemo-guno je stvoriti
sintezu u istoriji umetnosti bez svestranog poznavanja njenih
estetskih i struno-tehnikih problema, njene organizacije i
drutvenih funkcija u datom periodu. Bez ire naune kulture i
specifinog teorijskog obrazovanja u uoj oblasti koju neposredno
prouava, istoriar nema vreg kriterija za izboi konkretnog
sadraja u svom istraivanju i za objanjavanje raznih utvrenih
istorijskih injenica. Drugo je pitanje koliko jt pojedini istoriar
svestan teorijskih pretpostavki na kojima su zasnovani njegovi
sintetiki zahvati i kolike su te pretpostavke eksplicitno izraene u
njegovom delu.
Osnovne pretpostavke na kojima se grade istorijske sinteze
odnosi se na osobenu prirodu raznih drutvenih pojava: privrede,
d'ave i drutvene organizacije uopte, prava, umetnosti, religije itd.;
zatim, na ulogu pojedinih delatnosti u drutvenom iv )tu kao celini;
na karakter drutvenog determinizma, ue ili optije zakone
istorijskog razvitka; i, konano, na kompleksnu tipoloku osobenost
prouavanog istorijskog drutvenog oblika. Pri tome, teorijske
pretpostavke dobrog istoriara nisu a firiori date, krute i statine. U
toku istraivanja koje esto traje godinama one se stalno suoavaju
sa novim isto-rijskim podao ma, u tom odnosu razvijaju, menjaju i,
stapajui s istorijskom graom, sve vie konkretizuju. A poto
istoria-rev neposredan zadatak nije da razvija naunu teoriju nego
da sto dublje osvetli odreeni istorijski sadraj, on moe tokom
") J. G. Droysen, op. cit., Die Systematik, S. 188264; 345352: h. V.
Langlois, Ch. Seignobos, op. cit., p. 181306; H. Berr, Synthese i histoire, A.
Michel, Pari, 1953.

470

vremena sasvim da zaboravi prvobitne izvore nekih svojih istraivakih pretp astavki, poto su ove u njegovoj svesti potpuno
sjedinjene sa lezultatima vlastitog prouavanja, i on je subjektivno
ubeen da su one u celini nastale pod utiskom prikupljene grae.
Ovo je samo jedan primer ire pojave da ovek poto je dobro
savladao neku vetinu moe bez vee tete da zaboravi njena
formalna pravila. Opasnije je ako se teorijske pretpostavke ne
integriu sa konkretnim nauno utvrenim istorijskim podacima.
Tada one vode u shematizovanje, uproavanje, pa ak i grublje
iskrivljavanje stvarnih istorijskih zbivanja.
Ali istorijska sinteza, kao i istorijsko objanjavanje uopte, pod uslovcm da se ele izvesti na odreenom nivou egzaktnosti, nailaze na izuzetne objektivne tekoe. Osnovni uzrok tih
tekoa lei u nepotpunosti i naunoj neadekvatnosti izvornih
podataka. A ovi su nepotpuni i nauno neadekvatni iz vie razloga.
(1) Ve je u poglavlju o elementima izvornog naunog
obavetenja reeno da su razna drutva imala razliite mogunosti,
a i razliite praktine potrebe da o svom ivotu stvaraju trajnije
oblike obavetenja koja mogu sluiti kao istorijski izvor.
Nepismena i segmentarno ureena drutva nemaju ni veih
mogunosti a ni veih potreba da stvaraju sistematska obavetenja
o sebi i svojim delatnostima. Zatim, obavetenja koja su efikasno
zadovoljavala praktine potrebe nekog ranijeg drutva i teorijske
kriterije ranijih perioda, daleko su od idealnih naunih obavetenja
u savremenom smislu reci.
(2) Istorijski izvori su, zatim, nepotpuni iz jo jednog
razloga. Oni nastaju, ali i propadaju, u toku vremena. Misao naeg
narodnog pesnika da vreme gradi kule i gradove, ali da ih i
razgrauje, vai ne samo za materijalne tekovine drutvene
delatnosti, nego i za svaki drugi oblik u kome se uvaju podaci o
prolosti. Zub vremena nagriza i najsavesnije uvane izvore, bilo da
se radi o predmetima materijalne kulture, pisanim ili likovnim
izvorima. Njegovo delovanje je utoliko bre ukoliko se ne
preduzimaju aktivne mere da se pojedini izvori specijalno uvaju i
odravaju. Ali, pored ovog fizikalnog dejstva vremena, u istoriji
esto dolazi do ubrzanog masovnog unitavanja istorijskih izvora u
ratovima, unutardrutvenim sukobima, usled porobljavanja drugih
naroda, bilo namerno jer se svesno eli unititi svaki trag postojanja
nekog ranijeg drutva, ili zbog samog karaktera odreene drutvene
delatnosti. Nova istorijska zbivanja ponekad prosto briu izvore za
prouavanje dugotrajnih perioda ranijeg istorijskog razvoja, i samo
se na pojedinim mestima delovanjem sluajnih okolnosti sauvaju
njihovi delovi. Vekovima, pa ak i milenijima kasnije, fragmenti tih
izvora

471
opet sluajno ili zahvaljujui svesnom nastojanju naunikaistraivaa ponovo izbiju na svetio dana. Jo jedan vaan, izrazito
drutveni inilac utie na nepotpunost izvora. Ne retko se izvori o
vlastitom radu namerno unitavaju, kad god zapreti opasnost da e
pasti u ruke neprijatelja ili da e uopte doi u javnost pre nego to
se to eli, pre nego to njihov sadraj prestane da bude tajna.
(3) Ali nepotpunost istorijskih izvora je posledica jo jednog
vrlo opteg drutvenog uzroka. Nisu nepotpuni samo ostaci izvora
koji se o nekom istorijskom periodu ouvaju upr-kos svih
unitavanja u toku vremena. Izvori i nastaju nepotpuni. I to ne samo
zbog toga to u njima nije sadrano sve ono to bi o drutvenom
ivotu bilo zanimljivo sa naunog stanovita, nego i zbog toga to je
i ono to se u njima nalazi vie ili manje pristrasno. U klasnom
drutvu vladajue klase i ue drutvene grupe imaju daleko veu
mogunost da u istorijske izvore unesu svoj ugao gledanja, da
aktivno suzbijaju razna drukija obavetenja o tim pojavama i ona
tumaenja koja ne odgovaraju njihovim shvatanjima i njihovim
interesima. Zbog toga je poznati argumentum ex silentio, koji tvrdi
da neto o emu izvori ne govore verovatno nije ni postojalo,
izolovano uzet, najslabiji oblik istorijskog zakljuivanja.
Argumentum ex silentio ima izvesnu vrednost samo u onim
sluajevima kad postoje jaki razlozi da se pretpostavi (1) da
verovatno suprotni izvori nisu ni postojali, i (2) da su u odreenim
drutvenim uslovima takvi suprotni izvori uopte mogli da se
oforme, dobiju javan karakter i iziu iz neposrednog individualnog
iskustva i najuih i najzatvorenijih drutvenih delova.
Iz mnogih razloga, kvalitet i kvantitet izvorne istorijske
grae se znatno razlikuju od istorijskog perioda do perioda i od
zemlje do zemlje, a usled toga i iskustvena zasnovanost pojedinih
istorijskih sinteza i objanjenja ne moe da bude jednaka. Jer, tanost
sinteza zavisi od potpunosti i vrednosti njenih analitiki utvrenih
elemenata, a tanost naunog objanjenja ne zavisi samo od
ispravnosti u njemu sadranih optih stavova, nego i od mogunosti
da se tano rekonstruie objanjavani dogaaj. Ranije je reeno da se
samo iz optih teorijskih stavova, pa makar oni bili apsolutno tani,
ne moe izvesti ni jedan zakliuak koji se odnosi na pojedinaan
dogaaj. A istorijska objanjenja se uvek odnose na neke
pojedinane dogaaje, u irem ili uem smislu. Prema tome, da bi
istorijsko objanjenje bilo osnovano, pored tanosti teorije mora
postojati i mogu' nost to potpunijeg opisa odreenog dogaaja.
Ipak su stvorene istorijske sinteze izvanredne snage i dubine, kao i
sinteze vrlo irokog obima. I ovde ukazivanje na tekoe ne vodi u
skepsu. Gotovo da nema naunih problema

472
o kojima nauka ne bi mogla da u toku vremena izgradi bolja
i savrenija reenja. Velike istorijske sinteze su plod dugotrajnih
esto vekovnih istraivanja. Na primer, novije sinteze o antikoj
helenskoj i rimskoj istoriji ne bi bile uopte mogune da od renesanse
vrlo iva nauna misao nije stalno prouavala ta drutva i postepeno,
kamen po kamen, prikupljala podatke koji predstavljaju izvornu grau
savremenih sinteza. Pri tome ne treba izgubiti iz vida da svaka ira
istorijska sinteza preva-zilazi zbir pojedinano uzetih istorijskih
injenica, da ona nastaje misaonim dopunjavanjem injenica na
osnovu pretpostavki o njihovim meusobnim vezama i zakonima
koji su otkriveni u strukturi datog drutva. to je izvorna graa za
neki period oskudnija i manje potpuna, udeo ovih misaonih
dopunjavanja i pretpostavki je vei i usled toga postoji vea
opasnost da se istorijske sinteze ne pretvore u spekulativna
domiljava-nja i konstrukcije. Osnovni metodoloki zahtev koji se,
stoga, postavlja svakoj istorijskoj sintezi jeste da to potpunije pokae
svoju iskustvenu osnovu, drugim recima, da pokae svoje izvore. A
sociolozi, koji u svojim prouavanjima osnovnih zakonitosti
istorijskog razvoja moraju koristiti rezultate ovih sinteza, treba da
nastoje da se to bolje obaveste o njihovoj injeninoj osnovi. Kao
to je reeno, ova je od perioda do perioda silom prilika u razliitoj
meri potpuna.

XI ANALIZA SADRAJA
Analiza sadraja se razvila kao nain sreivanja kvantitativnih
podataka o najrazliitijim vrstama simbolikog drutvenog optenja,
koje se u nauci obino naziva drutvenom komunikacijom.1)
Simboliko optenje je neophodan sastavni deo svakog kolektivnog
oblika delatnosti. Poznato je kakvu je ulogu odigrao rad, kao jedna od
osnovnih i najstarijih kolektivnih delatnosti u razvijanju jezika,
osnovnog i najrazvijenijeg sredstva simbolikog optenja. Poto se
simboliko optenje u svojim mnogobrojnim oblicima stalno javlja u
drutvu, i poto je ono nerazdvojno povezano sa najrazliitijim
oblicima delatnosti, svako potpunije prouavanje drutva mora da
uzme u obzir i ovu njegovu dimenziju, vrlo bogatu oblicima i sa
izrazito masovnim razmerama. Analiza sadraja je nastala kao
rezultat praktinih i teorijskih potreba da se o pojedinim oblicima
drutvenog simbolikog optenja dobiju objektivniji i potpuniji
podaci. Ova tenja da se dobije tanija slika o masovnim oblicima
simbolikog optenja objanjava razvoj izrazito kvantitativnih
postupaka u analizi sadraja, pomou kojih se eli utvrditi uestalost
pojedinih elemenata i sadraja simbolikog optenja.
1.POJAM ANALIZE SADRAJA
Analiza sadraja nije jedino sredstvo za prouavanje simbolikog
drutvenog optenja. to se pomou nje eli i moe postii postae
jasnije ako se proces drutvenog optenja ralani na osnovne
sastavne delove. Svaki potpun oblik drutvenog optenja sastoji se od
tri elementa: (1) odailjaa odreene poruke, (2) primaoca poruke i
(3) sadraja poruke. Pod porukom se podrazumeva svaki simboliki
sadraj, koji ima
) Uobiajeni izraz komunikacija" zamenjen je izrazom simboliko
optenje".
1

474
odreen smisao ili bar njegov odailja to pretpostavlja, a upuen je sa
nekom namerom drugim licima. Cilj nekih poruka moe da bude
odailjaeva elja da iznese neka svoja iskustva, da uskladi svoju delatnost
sa drugima, da utie na ponaanje primaoca poruke i si. I sadraj poruka je
beskrajno raznolik u zavisnosti od oblika drutvene delatnosti i drutvenih
situacija u kojima se javlja simboliko optenje. Odailjai i primaoci poruka
u neposrednom meulinom optenju su pojedinci, ali u raznim
institucionalnim oblicima drutvenog optenja to mogu da budu i drutvene
grupe, organizovani drutveni oblici, a primaoci poruka mogu da budu itavi
narodi, a potencijalno ak itavo savremeno oveanstvo. Iako se u svakom
potpunom pojedinanom inu simbolikog optenja mogu razlikovati odailja i primalac poruke, simboliko optenje u drutvu nije gotovo nikad
jednosmeran proces. U zavisnosti od svog poloaja i uloge u nekom obliku
drutvene delatnosti, u kojoj se javlja simboliko optenje, pojedinci dobijaiu
aktivniju ili pasivniju ulogu. Ali u veini sluajeva aktivnija strana u nekom
procesu simbolikog optenja, koja se javlja kao njegov inicijator i odailje
odreene poruke, istovremeno paljivo prati reakcije individualnih ili
kolektivnih primalaca poruka. Ova saznanja na razne naine utiu na
ponaanje odailjaa poruka u narednim fazama optenja. Razvijen proces
simbolikog optenja predstavlja stoga jedno kolo u kome se odailja i
primalac naizmenino smenjuju. U neposrednom razgovoru je ovo sasvim
oigledno. Ali i u posrednom optenju, naroito kada je ono sastavni deo
neke trajne drutvene delatnosti, odailjai poruka uvek prate, a ponekad
nastoje da sistematski prikupljaju podatke o odgovorima onih kojima su
poruke bile upuene. Bez podataka o tome kako su odreene poruke
primljene, da li su shvaene, prihvaene, kakav je stav zauzet prema njima,
gotovo je nemoguno organizovati trajnije simboliko optenje. Sve ove
tvrdnje imaju u vidu potpune oblike simbolikog drutvenog optenja.
Postoje i njegovi nepotpuni oblici u kojima se odailja poruka ne interesuje
za njihovu dalju sudbinu. Ponekad on nije ni u stanju da to ini, jer vie kao
fizika linost ne postoji. Tipian primer su umetnika i kulturna dela trajne
vrednosti koja deluju kao stalan izvor poruka, iako njihovi stvaraocu ve
vekovima i mileniiima nisu ivi.
Analiza sadraja kao sredstvo za prouavanje simbolikog optenja
odnosi se. pre svega, na sadraj poruka. Na. osnovu prouavanja sadraja
poruka, koje kroz razne kanale struje u drutvu u raznim pravcima, izvode se
zakljuci o shva-tanjima, stavovima, vrednostima, namerama odailjaa
poruka; o njihovim odnosima prema drugim drutvenim grupama, organizacijama, drutvenim zajednicama unutar nekog drutva i na

475
irem meunarodnom planu. Pored toga, podaci o sadraju simbolikog
optenja koje je bilo sastavni deo odreene drutvene delatnosti i situacije
omoguuju da se o tim delatnostima i situacijama izvode razni nauni
zakljuci. Analiza sadraja, kao odreen postupak prikupljanja podataka je
ipak uglavnom sredstvo za opisivanje sadraja simbolikog optenja.
Pojedine veze simbolikog optenja sa drutvenim ivotom u irem smislu
mogu te objanjavati jedino pomou nekih sociolokih, socijal-nopsiholokih ili drugih naunih teorija. Iako je nesumnjivo izgraena na
nekim pretpostavkama ove vrste, mada vie implicitnim nego sistematski
formulisanim, analiza sadraja kao istraivaki postupak ne sadri teorijske
stavove kojima bi se objanjavali podaci o simbolikom drutvenom
optenju. Ona se uglavnom ograniava na sreivanje i sintetiko,
kvantitativno opisivanie tih podataka.
Potrebno je zatim ukazati da je analiza sadraja, kao poseban
istraivaki postupak, nedovoljna za celovito upoznavanje sistema
simbolikog drutvenog optenja. bilo to u svoiim sadanjim oblicima nije
prilagoena za pojedine vrste optenja, ili to se na neke njegove oblike
uopte teko moe primeniti. Analiza sadraja se relativno lako primenjuje
na organizovane oblike drutvenog optenja u kojima se poruke iavliaju u
vre strukturisanom vidu. Organizovani oblici drutvenog optenja
stvaraju svoje kanale koji stalno odailju odreene simbolike sadraje.
Odailjanje poruka, iako masovno po koliini i irini svoje narriene,
usredsreeno je u manjem broiu izvornih mesta, koia su esto prema raznim
kriterijima specralizovana, deluju u poznatom vremenskom ritmu i sa
prilino vrstom strukturom. Sem toga. mnogi od ovih kanala odailiu svoje
poruke u trajnije fiksiranim oblicima, na primer u obliku tampe, fotografije,
a zahvaliujui savremenim fonografskim sredstvima i zvune poruke
masovnih sredstava za simboliko optenje mogu se trajnije ouvati, to
olakava prouavanje sadraja nekog procesa simbolikog optenia i kad je
on ve odavno zavren. Ovo Je od oresudnog znaaja za analizu sadraja
koia kao istraivaki postupak ne sadri sredstva za aktivno prikupljanje
izvornih obavtenia. Ali kako se u savremenom drutvu vrlo obiman
sadraj drutvenog ootenia poiavb'uie u traino fiksiranim obli-ejma i
institucionalizovanim kanalima, delokrug primene analize sadraja je vrlo
irok. Mnogo je tee analizom sadraja pro-u?ava+i nor,rekidni tok
neposrednog simbolikog optenja izmeu Dojedinaca. koie se javlja kao
sastavni elemenat njihovih stalnih svakodnevnih odnosa i niihovog
neposrednog uea u pojedinim organizovanim oblicima drutvene
delatnosti. Na ovom nodruju analizi sadraja nedostaje potrebna izvorna
graa, koja se eventualno moe prikupiti drugim sredstvima, u

476

prvom redu razgovorom, ali je daleko tee stvoriti sistematsku grau

o ovim difuznim procesima.
Postoji, zatim, jedno drugo podruje drutvenog simbolikog
optenja koje je po svojim objektivnim karakteristikama pristupano
analizi sadraja, ali na kom ona ipak do sada nije ire upotrebljavana,
bar ne u naune svrhe. Misli se na prouavanje toka simbolikog
optenja unutar pojedinih grana drutvene organizacije, na primer,
unutar dravne administracije, u privredi, prosveti i si. Izmeu
pojedinih organizacijskih jedinica, kao lanove pojedine grane
drutvene organizacije, neprekidno struje razne poruke, od kojih je
veina, a posebno najvanije, pismenog karaktera. Sem toga, ovo
simboliko optenje je u formalnom pogledu vrlo vrsto
strukturisano, jo vre od kanala javnog masovnog optenja, to
znatno olakava primenu analize sadraja. Ipak ona jo nije ire
upotrebljavana na ovom nauno vrlo znaajnom podruju
simbolikog optenja.
Ako se ovo to je reeno o mogunostima i ogranienjima
primene analize sadraja povee sa pomenutim kolom u kome se
odvija razvijen oblik simbolikog optenja, postaje razumljivije zato
se ona uglavnom ograniavala na ispitivanje poruka koje se odailju
iz nekih institucionalizovanih sredita, a mnogo manje se ovaj deo
optenja dopunjavao prouavanjem reakcija na poruke, naroito kad
su reakcije difuzne po svojoj strukturi. Relativno je jednostavno
prouavati sadrinu nekih novina, poto se radi o jednom izvoru
poruka koji trajno deluje. Mnogo je tee doi do podataka o tome
kako razni itaoci reaguju na pojedine poruke. Ovo drugo zahteva
prethodno sloenije prikupljanje izvornih podataka, dok je o sadraju
lista dovoljno raspolagati njegovim kompletima za odreeni period.
Termin analiza sadraja ne odgovara sasvim verno ovom
istraivakom postupku. Ne ispituje se samo sadraj poruka, ve se
gotovo uvek uzima u obzir i njihov oblik, tj. ne samo ono to je
reeno, napisano, naslikano, nego i kako: da li na miran, objektivan
nain, ili je u neku poruku uneto vie emocionalnosti, vie strasti,
vie linog ili grupnog angaovanja. Odvajanje sadrine poruka od
njihovog oblika, stila i drugih osobina koje pokazuju kako su one
unete u neki oblik drutvenog optenja znailo bi gotovo uvek
njihovo znatno osiromaenje, jer se sadraj i oblik poruke nalaze u
veini sluajeva u neraskidivom jedinstvu, prilagoenom cilju koji
odailja poruke eli postii. Samo radi specijalnih analitikih
zadataka mogu se u pojedinim istraivanjima ispitivati samo sadraj
ili formalne osobine pojedinih oblika drutvenog optenja.
Posle ovih uvodnih razmatranja treba poblie odrediti pojam
analize sadraja kao posebnog istraivakog postupka, imajui pri
tom u vidu njenu upotrebu u sociologiji. Zbog razli-

477

itih oblika i razliitih ciljeva u koje se upotrebljava, dosta je tek'o na

jedinstven nain definisati analizu sadraja. B. Berelson daje
sledeu"definiciju: Analiza sadraja je istraivaka tehnika za
objektivan, sistematski2 i kvantitativan opis oevidnog sadraja
simbolikog optenja". ) Sa sociolokog stanovita, ova definicija je
iz vie razloga jednostrana. Zbog toga to se po definiciji ograniava
na oevidni ili otvoreni sadraj ispitivanih poruka, analiza sadraja bi
morala u mnogim sluajevima ostati na povrini drutvenog optenja i
esto bi prolazila pored pravog smisla i stvarnih dubljih motiva raznih
oblika simbolikog optenja. Sem toga, definicija ne sadri ni jedan
element koji bi analizi sadraja dao karakter sociolokog
istraivakog postupka. Ona ne ukazuje ni na kakve drutvene okvire
u kojima nastaju i od kojih zavise razni procesi simbolikog optenja,
to znai da definicija nije dovoljno specifina za analizu sadraja kao
socioloki istraivaki postupak. Berelson izgleda nije ni hteo da
definie njenu socioloku varijantu. Mnogo je prihvatljivija jedna
novadefinicija 2. Vandersmisana (G. Vandersmissen) koja glasi:
Pod analizom sadraja podrazumevamo u sociologiji skup istraivakih tehnika koje omoguuju objektivan, sistematski i kvantitativan opis emanacija" ljudskog ponaanja, (bilo da su one
namenjene ili ne simbolikom optenju) radi zakljuivanja o
motivima i sociolokim osobinama autora tih emanacija i izvoenja
sociolokih reakcija koje su ovi podsticaji u stanju da izazovu".3) I
ovoj definiciji se mora staviti jedna terminoloka zamerka koja se
odnosi na neodreen pojam emanacije". Emanacija znai neto to
proistie iz neke stvari, neto to iz nje zrai. Simboliko optenje nije
samo neki sporedni nuzprodukt raznih oblika drutvene delatnosti,
nego njihov integralan deo, bez koga se one ne mogu zamisliti, a jo
manje vre organi-zovati. Pored toga, mnoge drutvene delatnosti
su simbolike prirode i simboliko optenje je njihov osnovni sadraj.
U ovu grupu spadaju sve delatnosti kojima se stvara, odrava i
prenosi duhovna drutvena kultura. Ipak, prednost ove definicije jeste
sto ukazuje da je simboliko optenje rezultat odreenih drutvenih
delatnosti i nekih objektivnih drutvenih odnosa izmeu odailjaa i
primaoca poruka, i da od toga zavise njegovi konkretni sadraji i
uinci. Prouavanje sadraja simbolikog optenja se na taj nain
vre ukljuuje u odreeni drutveni okvir i usled toga istraivaki
postupak dobij a socioloki karakter, kojim se primena analize
sadraja u sociologiji razlikuje od
s

) B. Berelson, Content Analysis in Communication Research, The Free Press,

Glencoe,
111., 1952, p. 18.
3
) A. Silbermann, Systematische Inhaltsanalyse, u knjizi R. Komg (red.), Handbuch
der empirischen Sozialforschung, F. Enke, ktuttgart, 1962, S. 572.

478
njene upotrebe u druge svrhe. Analiza sadraja se koristi kao sredstvo za
ispitivanje raznih problema koji nisu socioloke prirode. Na primer, kad se
pomou nje ispituju osobine stUa nekog knjievnika, ili da li je neki tekst
razumljiv za odreene kategorije italaca, radi toga da bi se utvrdilo kako
treba pisati odreene popularne sastave i si., ta ispitivanja ne spadaju u
sociologiju. Analiza sadraja postaje socioloki postupak tek kad se
simboliko optenje, koje je neposredni predmet prouavanja, posmatra kao
jedan od elemenata odreenih drutvenih delat-nosti, odnosa i stanja.
Ipak, ovim analiza sadraja jo ne bi bila dovoljno odreena i
jasnije razgraniena od nekih drugih oblika prouavanja simbolikog
optenja. Specifino je za analizu sadraja da se sadraj simbolikog
optenja nastoji prouavati na to (1) objektivniji, (2) sistematiniji i (3), po
pravilu, kvantitativan nain. (1) Bitna pretpostavka objektivnosti ovog
postupka jeste stvaranje sistema jednoznanih kategorija, koje se upotrebljavam za razvrstavanje sadraja ispitivanog optenja. Ako se, na primer,
prouava sadraj i nain kako se kroz tampu prikazuje drutveno
samoupravljanje i raspravlja o njegovim problemima, ova opta tema se
mora ralaniti na itav niz uih kategorija. Sve ove kategorije moraju biti
dovoljno jednoznano odreene, tako da se, kad ih razni struno
osposobljeni klasifikatori pri-mene na isti sadraj, dobiju manje-vie
istovetni rezultati. (2) Sistematinost se postie na taj nain to se ne
analiziraju proizvoljni iseci odreenog oblika simbolikog optenja, nego ili
niegov celokupan sadraj, ili na metodian nain stvoreni uzorci. Na primer,
ako se hoe prouiti odreeni deo tampe u nekom drutvu (dnevni listovi,
zabavna tampa, struna, popularno-nauna tampa i si.), najpre se
identifikuju svi listovi i druge periodine publikacije koje spadaju u taj deo
tampe. Zatim e donosi odluka o uzorku listova i drugih publikacija koje e
se analizirati. Poto su ove odluke donete, stvara se uzorak sadraja koji e
biti analiziran. Odredi se postotak od ukupnog broja publikacija iz
odreenog perioda koji e biti analiziran, a datumi izlaska tih brojeva se
utvruju sluajno. U analizi itave izvorne grae primenjuje se isti
klasifikacijski okvir. Meusobno povezana ova dva postupka omoguuju,
ako je klasifikacijski okvir adekvatan, da se dobiju sistematini izvorni
podaci i da se na osnovu prouavanja izabranog uzorka izvode ira
uoptavanja. (3) Napokon, za analizu sadraja je karakteristino da se njeni
rezultati izraavaju u kvantitativnim veliinama. Uestalost pojedinih
elemenata simbolikog optenja (izraza, simbola, tema, likova) naston se
kvantitativno izmeriti, da bi se na taj nain upotpunila saznanja kvalitativne
analize prouavanog simbolikog optenja. U navedenom primeru
prouavanja kako naa

479
tampa pie o radnikom samoupravljanju, to znai da treba videti u kakvim
kvantitativnim odnosima stoje u pojedinim listovima napisi o radnikom
samoupiavljanju p^ema drugim sadrajima, koliko se pie o pojedinim
njegovim problemima, odnos izmeu iznoenja pozitivnog iskustva i
nedostataka, uestalost komentarisanja postojeih zakonskih propisa i
predloga za njihovu izmenu, itd. Svi prouavani aspekti simbolikog
optenja nastoje se to tanije kvantitativno opisati, a ne samo analizirati
kvalitativno.
Analiza sadraja u sociologiji je, dakle, istraivaki postupak kojim
se eli izgraditi sistematska iskustvena evidencija o simbolikom optenju,
kao jednom cd aspekata drutvenog ivota. Ovom tenjom za sistematskom
evidencijom, analiza sadraja se razlikuje od kompleksnog prouavanja
pojedinanih tvorevina drutvene kulture, na primer od analize pojedinanih
umetnikih dela, kao i od raznih pokuaja da se na manje-vie
'impresionistiki nain zakljuuje o duhu nekog vremena" ili naroda, o
ideologiji nekog pokreta ili njegovoj propagandi. Ne treba potcenjivati
dublje kvalitativne, a esto ni impresionistike analize ovih problema. One
mogu biti izvanredno duboke i u osnovi tane. Ali njima nedostaje dokazna
snaga sreene sistematske evidencije. ta vie, analiza sadraja treba da se
osloni na rezultate kvalitativnih analiza odreenih oblika simbolikog
optenja da bi proverila njihovu tanost, uinila ih preciznijim i ubedlji\ijim.
2.
OBLASTI PRIMENE ANALIZE SADRAJA
U svojim savremenim tehniki razvijenim oblicima analiza
sadraja se javila krajem 30-tih godina, a naroito masovne razmere je
dobila u toku prolog svetskog rata. Ali istovremeno ona je u toku drugog
svetskog rata tematski znatno ograniena. Najobimnija i najuticajnija
istraivanja usredsredila su se na prouavanje politike propagande. I ne
samo to. Poto su pome-nuta istraivanja bila najtenje povezana sa
odreenom politikom SAD, prouavana je preteno propaganda
protivnikih zemalja, u toku rata faistikih, a u posleratnim godinama
propaganda SSSR-a. Neposredni ciljevi istraivanja bili su najee
politiko-operativne, a u pojedinim sluajevima i obave-stajne prirode bez
dubljih teorijskih ciljeva, a esto i bez ire naune osnove. Ovo se moralo
negativno odraziti i na razvijanje metodoloke strane ovog postupka.
Naglaavajui ovu dominantnu tendenciju, ne gubi se iz vida da se analiza
sadraja

480

481

poela u ovom periodu sa uspehom primenjivati i na mnogim drugim

podrujima simbolikog optenja.
Meutim, ideja sistematskog prouavanja simbolikog
optenja i drutvene kulture uopte ima duu predistoriju. Ve Diltaj
je istakao potrebu da se statistikim metodom ispituje sadraj
drutvene kulture da bi se izmerio intenzitet duhovnih kretanja u
odreenom drutvu
i vremenu i utvrdili pravci glavnog interesovanja
neke civilizacije.4) U tehniki manje razvijenim i manje sistematinim
oblicima, ideja analiza sadraja se javljala i ranije. Ovde e biti
navedena samo dva karakteristina, iako po svom postupku razliita
primera. Prvo od njih je M. Ve-berovo istraivanje veza izmeu
protestantske etike i specifinih osobina evropskog kapitalizma.5)
Veber je smatrao da je protestantska etika, a naroito etika nekih
protestantskih struja, neobino pogodovala razvijanju kapitalistikog
duha i aktivno doprinela da u zapadnoj Evropi preovladaju
kapitalistiki odnosi, koji su, po Veberovom miljenju, kao elementi
postojali u raznim ranijim drutvima. Ovde nije potrebno da se
razmatra da li je tana ova mnogo diskutovana Veberova
pretpostavka, nego samo kako se on u njenom dokazivanju sluio
izmeu ostalog i osnovnom idejom analize sadraja. Poto je
analizom protestantskih dogmi i iz. njih izvedenih naela svetovne
etike pokazao njihovu vezu sa, po njegovom miljenju, bitnim osobinama zapadnoevropskog kapitalizma, Veber se nije na tome
zaustavio. On je smatrao da treba dokazati da su ta etika shva-tanja,
putem organizovane crkvene delatnosti, svakodnevno bila unoena u
najire slojeve. U protivnom sluaju, pretpostavka o irem uticaju tih
etikih shvatanja ne bi bila osnovana. Neukljuena u svakodnevno
masovno simboliko optenje, ona su mogla postojati bez veeg
drutvenog uticaja. Zbog toga je Veber ispitivao sadraj mnogih u
svoje vreme vrlo rasprostranjenih prirunika za crkvenu delatnost
protestantskih pastora s osnovnim ciljem da na taj nain proveri da li
su ovi u svom neposrednom radu sa vernicima razvijali upravo one
etike stavove za koje je on smatrao da su pogodovali razvoju
kapitalistikog duha i kapitalizma kao sistema. Veberova varijanta
primene analize sadraja nije mnogo tehniki razvijena. Iako se javlja
vie kao ideja nego kao razvijen oblik analize sadraja, Veberov
pristup je metodoloki vrlo zanimljiv. On, naime, predstavlja pokuaj
da se o sadraju jednog institucionalizovanog oblika masovnog
simbolikog optenja u prolosti (etiki uticaj crkve)

zakljuuje ne na osnovu neposrednih podataka, koji nisu ouvani,

nego posredno, analizom sadraja obaveznih uputstava za
svakodnevnu delatnost lica koja su bila organizatori ili sprovodnici
toga oblika optenja. Ovaj postupak ima vrlo irok znaaj u
istorijskim prouavanjima masovnog simbolikog optenja, jer se
ovo, sve do pojave masovne tampe, odvijalo gotovo iskljuivo u
usmenom obliku i zbog toga ostavilo malo fiksiranih podataka.
Najgrandiozniji pokuaj primene analize sadraja u
sociolokom prouavanju gotovo svih aspekata drutvene kulture
raznih drutava i perioda predstavlja Sorokinovo delo Drutvena i
kulturna dinamika.6) Moe se rei da je Sorokin pokuao da u
istraivanju najirih istorijskih razmera ostvari Diltajevu ideju o
statistikom opisivanju svih strana drutvene kulture, dopunjavajui
ih statistikim opisom raznih drugih drutvenih pojava, na primer,
ratova, revolucija i politikih prevrata. Polazei od svoje teorije o
ciklinom smenjivanju tri osnovna tipa kulture: ideacionalnog,
idealistikog i senzualnog, i smatrajui da se u osnovi svakog tipa
nalazi drukiji stav prema stvarnosti i ivotu, Sorokin je analizom
sadraja najraz-liitijih kulturnih tvorevina raznih perioda pokuao da
dokae postojanje jedinstvenog duha odreene kulture. On je, na primer, ispitivao kako se menja uestalost religiozne i svetovne tematike
u evropskoj likovnoj umetnosti i muzici, da bi dokazao kako se u toku
vremena uporedo sa promenom tipa kulture sve vie poveava uee
izrazito svetovnih tema, a da religiozne odlaze sasvim u pozadinu;
zatim, kako se uporedo sa tim u umetnosti i knjievnosti kree
uestalost asketskog, neutralnog i ero-tikog sadraja, i odnos izmeu
optimistikog i pesimistikog stava. U oblasti filozofije Sorokin je
ispitivao kretanje osnovnih ontolokih, gnoseolokih, etikih,
politiko-filozofskih i sociolokih stanovita, trudei se da pokae
kako postoji izrazit paralelizam u svim oblastima duhovne kulture
uslovljen ciklinim promenama njenog osnovnog tipa. Da bi doao do
preciznijih podataka o drutvenom uticaju pojedinih ideja i teorijskih
stanovita, Sorokin se nije ograniio na prosto prebrojavanje pisaca,
koji su ih zastupali i dela u kojima su odreena stanovita dola do
izraaja, poto bi ovo bio suvie grub i mehaniki nain
kvantifikacije. Njegovo merilo drutvene uticajnosti pojedinih
mislilaca uzima u obzir (1) koliko se pojedini mislilac pominje i citira
u delima drugih savremenih i kasnijih pisaca i u udbenicima, (2) da
li su dela toga mislioca objavljivana i prevoena i posle njegove
smrti, (3) da li je on tvorac celovitog i origi-

4
) W. Dilthey, Einleitung in die Geisteswissenschaften, Gesam-melte
Schriften, Bd. 1, B. G. Teubner, Leipzig und Berlin, 1923, S. 115.
6
) M. Weber, Die Protestantische Ethik und der Geist des Kapi-talismus, u
Gesammelte Aufsatze zur Religionssoziologie, Bd. I. J. C. B. Mohr (P. Siebeck),
Tubingen, 1947.

P. Sorokin, Social and Cultural Djmaraics, vol. 13, American Book

Company, New York, 1937.
31 Socioloki meto

482

483

nalnog filozofskog sistema, (4) da li je osniva filozofske kole i,

ako jeste, koliko je imao sledbenika, (5) koliko je o njemu napisano
monografija. Na osnovu ovih elemenata stvaran je indeks uticajnosti
pojedinih mislilaca ije se vrednosti kreu od 1 12. Time se htelo
da ideje uticajnih mislilaca dobiju veu specifinu teinu u
kvantitativnom opisu opteg stanja drutvene kulture odreenog
vremenskog perioda. U jednem ranijem radu7 ukazao sam ire na
neke nedostatke ovog Sorokinovog postupka. ) Ovde je on naveden
kao primer pokuaja da se na vrlo irokom istorijskom planu
svestrano primeni analiza sadraja radi kompleksnog prouavanja
drutvene kulture, i da se na osnovu toga izvedu odreeni zakljuci o
karakteru drutva i o tendencijama njegovog razvoja.
Novija istraivanja u kojima se primenjuje analiza sadraja
imaju obino znatno ogranienije ciljeve, ali u njima dolazi vidljivo
do izraaja tenja za veom preciznou. U tim novijim pokuajima
analiza sadraja se upotrebljava na vrlo razliite ali redovno
parcijalne probleme.8)
(1) Prvu grupu tih problema ine prouavanja raznih
kretanja u oblasti kulture. Tu spadaju ispitivanja tematskog sadraja
knjievnosti, likovnih umetnosti, filma, karakteristinog timunga"
i stava prema savremenim prilikama, prolosti i budunosti koji
preovladavaju u pojedinim granama umetnosti i odreenim
umetnikim pravcima. Najtenje je povezano sa ovim ispitivanje
drutvenih osobina i karakternih crta glavnih junaka, pozitivnih i
negativnih likova, naroito onih koji uivaju iru popularnost u
nekoj drutvenoj sredini. Rezultati ovih ispitivanja su naroito
zanimljivi kad se ona postave na uporedni plan, bilo da se poredi
sadraj umetnosti iz raznih perioda u istom drutvu ili iz istih
perioda ali u raznim drutvima.9) Ispitivanja ove vrste su neophodna
u sociologiji umetnosti.
Slino je po svojim ciljevima prouavanje tema objavljenih
radova iz raznih naunih disciplina. Kao osnova ovih prouavanja
najee se uzima sadraj uglednih i uticajnih naunih asopisa, u
kojima se najbre ispoljavaju promene u nekoj nauci. Poznato je da
se naune ideje, koje se tek posle izvesnog

vremena ire razraene pojave u obliku knjige, esto najpre iznesu u

lanku ili raspravi u nekom naunom asopisu. Sem toga, u
prikazima naunih dela u asopisima dolazi do izraaja miljenje
strune javnosti o njima. Utvrene promene u tematskom sadraju
neke nauke u odreenom periodu nastoje se povezati s njenim
izmenjenim zadacima u odreenom drutvu' usled prebacivanja
teita drutvenog interesovanja, a s druge strane se ispituje koliko
neki uticajni nauni pravci takoe doprinose da se dublje menja
tematski sadraj naunih istraivanja. Vrlo esto se u istraivanjima
ove vrste prouavanje sadraja naune delatnosti povezuje s
prouavanjem metodolokih karakteristika objavljenih radova.
U drugu grupu prouavanja raznih pojava, kretanja i
promena u drutvenoj kulturi spadaju ispitivanja tzv. masovne
kulture. Ova prouavanja pomou analize sadraja naroito olakava
okolnost to su u savremenom drutvu razni instituciona-lizovani
kanali masovnog simbolikog optenja glavni prenosioci sadraja
masovne kulture. Na osnovu analize sadraja raznih kanala masovnog
optenja, i naroito onih njegovih izvora koji imaju najiru
popularnost, u ovoj oblasti se ispituju vrlo raznovrsni problemi: poev
od opte raspodele prostora (ili vremena u radio-televizijskim
emisijama), koji je namenjen za odailjanje poruka o pojedinim
oblastima drutvenog ivota (politika pitanja, privredni ivot,
knjievno-umetniki, nauno-prosvetni, senzacionalno-kriminalni
sadraji, sport, moda, razonoda i si.), preko naina kako se pojedini
sadraji odailju, pa do prouavanja raznih fluktuacija drutvene
ideologije koje dolaze do izraaja u oblasti masovne kulture. Jedan od
uih problema iz ove oblasti jeste ispitivanje drutvenih funkcija i
linih karakteristika linosti koje razni kanali masovnog optenja najvie populariu. Nastoji se utvrditi uestalost popularizovanja
nosilaca raznih drutvenih uloga: politiara, privrednika, organizatora
drugih drutvenih delatnosti, aktivnih stvaralaca u raznim oblastima
drutvene kulture, sportista, filmskih glumaca, pevaa zabavne
muzike i si.; zatim kriteriji prema kojima se odabiraju pojedinci iz
raznih oblasti kojima e se dati iri publicitet i njihove najee
isticane line osobine i biografski podaci. S obzirom da se ove
linosti obino uzimaju kao primeri izrazitog individualnog uspeha u
sticanju drutvene afirmacije i ugleda, najee isticane line osobine
i biografski podaci su znaajni za prouavanje kako se u masovnoj
kulturi prikazuje delbvanje mehanizama drutvenog odabiranja.
Socioloki bolje zasnovana ispitivanja bilo kog oblika
kretanja i promena u oblasti drutvene kulture nastoje da sva tri
osnovna elementa simbolikog optenja (odailja poruke, primalac
poruke i njen sadraj) stave u to odreeniji drutveni

) Metasociologija Pitirima Sorokina, Knjievnost, god. (1955),

br. 12.

) Iscrpan pregled podruja i ciljeva primene analize sadraja

moe se nai u B. Berelson, op. cit.; I. de Sola Pool (ed), Trends in
Content Analysis, University of Illinois Press, Urbana, 1959.
9
) Kao vrlo zanimljiv primer uporednog ispitivanja moe se
navesti rad D. V. McGranahan, J. Wayne, A. Comparative Study of
National Characteristic, u knjizi J. G. Miller (ed.), Experiments in Social
Process, McGraw-Hill, New York, 1950, eh. 7. U radu se iznose raz
like utvrene u sadraju domaih dramskih dela koja su bila najpopu
larnija u SAD i Nemakoj - krajem dvadesetih godina.

484

okvir 4a bi se utvrdilo kako razni drutveni inioci utiu na

nastajanje, irenje i prihvatanje raznih elemenata drutvene kulture.
(2) Druga vrlo iroka oblast u kojoj je, kao to je ve reeno,
analiza sadraja bila upotrebljavana u najirim razme-rama, jeste
ispitivanje politike propagande. U ovoj oblasti je najveu teorijsku i
metodoloko-tehniku aktivnost10razvila grupa naunika okupljenih
oko H. Lasvela (H. Lassvvell). ) Iako njihovi neposredni motivi i
ciljevi najee nisu bili nauni, ova ispitivanja su ipak u izvesnom
smislu nastavljala tradiciju prouavanja ratne propagande u prvom
svetskom ratu koja su dvadesetih godina bila vrlo intenzivna i donela
dosta nauno zanimljivih rezultata. S obzirom da su bila organizovana
s neposredno praktinim ciljevima, u prvim posleratnim godinama se
kao dokaz njihove vrednosti obino najvie isticalo da je analiza
nemake i italijanske ratne propagande omoguila da se izvedu razni
zakljuci o stanju u tim zemljama i o politikim name-rama njihovih
rukovodstava. Naroito je karakteristino da su na osnovu
sistematskog prouavanja strukture i metoda Gebel-sove propagande
izvedena neka predvianja koja su se posle rata pokazala kao tana;
na primer, o tome da li Nemci raspolau nekim tajnim orujem i kada
treba oekivati da e ga pri-meniti; zatim o raspoloenju pojedinih
slojeva nemakog stanovnitva, o meusobnim odnosima Berlina i
Rima i o povezanosti nemake i italijanske propagande. Zanimljivo je
da su doneti tani zakljuci o raznim napetostima koje su postojale
izmeu Nemake i Italije, kao i da njihove propagande nisu bile
organizacijski koordinirane. S druge strane, poto su faistike zemlje,
a naroito Nemaka, stalno nastojale da u SAD preko tampe svojih
agentura propagandno deluju, analiza sadraja je upotrebljavana za
otkrivanje ovakvih pokuaja. Sistematskim poreenjem sadraja i
stavova amerikih profaistikih listova sa sadrajem opte nacistike
propagande nastojalo se utvrditi da li su neki listovi direktno zavisni
od neprijateljskih propagandnih centara. Jer, ako su se u njima
odreene teme i stavovi javljali vremenski vre sinhronizovano sa
optim tokom nemake propagande i specifinim sadrajem koji je
ona oda-iljala prema SAD, bila je opravdana pretpostavka o
zavisnosti, a u pojedinim sluajevima i organizacijskoj povezanosti
odreenih listova. Ovih nekoliko primera ilustruje neposredno praktino-politike ciljeve pomenutih istraivanja, to ne znai da na
osnovu prikupljenih podataka nisu, uglavnom posle rata, prouavani i
razni teorijski problemi politike propagande.
w
) Metodoloka shvatanja, kao i rezultati nekih istraivanja ove grupe
izloeni su u knjizi H. D. Lasswell (i dr), Language of Politics, G. W. Stewart, New
York, 1949.

485

Prouavanje propagande pomou analize sadraja moe se

po svpjim ciljevima podeliti u dve grupe: u prvu spadaju ispitivanje
nekih trajnijih ciljeva odreene propagande, dublje povezanih sa
osnovnim ideolokim stanovitem odreenih pokreta i prouavanje
strukturalnih osobina njihovih propagandnih metoda, a u drugu
ispitivanje neposrednih propagandnih ciljeva. I jedno i drugo
prouavanje se u velikoj meri zasniva na ispitivanju parola, simbola i
stereotipa, kojima se u razradi svojih osnovnih tema slui odreena
propaganda. Najee upotrebljavani simboli daju specifinu
propagandnu boju njenom sadraju, a u obliku stereotipa dolazi
vidljivo do izraaja iskrivljeno ili uproeno prikazivanje nekih bitnih
objektivnih injenica, ali ono ipak, zahvaljujui upecatijivosti
stereotipa, moe da bude psiholoki vrlo ubedljivo. Prouavanje
stereotipa je, stoga, vaan elemenat analize odreene propagande pa
ak i njenih dubljih ideolokih korena. Od brojnih ispitivanja stereotipa navee se radi ilustracije istraivanje Berelsona i altera. Ovi
pisci su ispitivali veliki broj kratkih pria koje su izmeu 1937. i
1943. godine objavljene u osam amerikih popularnih magazina sa
najveim tiraem, da bi utvrdili kako se prikazuju osobine pripadnika
raznih nacionalnih manjina, i otkrili su da se to ini na izrazito
stereotipan nain kojim se redovno ele naglasiti neke osobine koje
pojedine nacionalne manjine ine inferiornim u poreenju sa tipinim
Amerikancem. Na primer, o Italijanima se obino govorilo kroz
stereotip gangstera; stereotip Jevreja naglaavao je lukavost i
prepredenost; Irci su prikazivani kao preosetljivi, lako uvredljivi,
impulsivni ljudi, a Crnci su stereotipizirani kao smeno glupi. Do
slinih zakljuaka je dolo i jedno drugo ispitivanje likovnih
stereotipa, u kome se ispitivalo kako se u karikaturama i
fotografijama u fotomontaama prikazuju Belci i Crnci. Prema
rezultatima tog istraivanja u 80 do 90% sluajeva veliane su neke
osobine belih Amerikanaca. Oni su obino bili prikazivani kao ljudi
vieg drutvenog poloaja, dok je u slikama i karikaturama Crnaca
naglaavan stereotip sluge, tj. oveka najnieg drutvenog poloaja.
Slina ispitivanja stereotipizacije su vrena i na drugim podrujima.
Na primer, na koji nain se stereotipno pokazuje tzv. poslovni ovek,
tj. kapitalist ili menader, rukovodilac kapitalistikog preduzea;
zatim kako se stereotipiziraju nosioci nekih drugih drutvenih
funkcija.
(3) Naredna oblast u kojoj se analiza sadraja dosta
primenjivala jeste prouavanje kolskih udbenika, i to naroito
udbenika iz predmeta koji su tenje povezani sa vladajuom
ideologijom, da bi se utvrdilo kako ova utie na prikazivanje
odreenih injenica i njihovu ocenu. Najpoznatija ispitivanja ove
vrste odnose se na uporednu'analizu prikazivanja istorijskih

486

487

dogaaja u kojima su uestvovale dve ili vie zemalja. Dolo se do

vrlo ubedljivih zakljuaka da se razni istorijski dogaaji, na primer,
ameriki rat za nezavisnost, Napoleonovi ratovi, dogaaji iz prvog
svetskog rata i mnogi drugi, u amerikim, engleskim, francuskim i
nemakim kolskim udbenicima nacionalne istorije u sadrinskom
pogledu razliito prikazuju, a jo vie se razlikuju objanjenja
njihovih uzroka i stav koji se zauzima prema pojedinim dogaajima.
Po pravilu svi udbenici nastoje da u lepem svetlu, odstupajui od
injeninog stanja, prikau uee vlastitog naroda u odreenim
dogaajima. Udbenici su prouavani i iz jednog drugog aspekta,
dosta znaajnog za ispitivanje savremenosti kolstva. Ispitivano je
kojom brzinom novi znaajni rezultati naunog istraivanja i nova
teorijska shvatanja ulaze u udbenike za razne stupnjeve kola, da bi
se taj vremenski interval to je moguno vie skratio, naroito u viim
oblicima strunog obrazovanja. Poznato je da i u naj-egzaktnijim
naukama proe izvesno vreme od pojave znaajnijih naunih otkria
ili naunih teorija do njihovog ukljuivanja u univerzitetske
udbenike. Na niim nivoima kolstva ovaj vremenski razmak je
prirodno sve dui. Srodno po svom cilju je ispitivanje koja se nova
nauna dostignua populariu putem tampe, radia, televizije i razne
nauno-popularne literature, i na koji nain.
(4) Analiza sadraja ima vrlo iroku primenu u raznovrsnim
prouavanjima jezika, meu kojima se istie (a) ispitivanje stilistikih
osobina knjievnih dela i (b) ispitivanje ste-pena razumljivosti raznih
pismenih sastava. Ispitivanja pi-ve vrste dobij aj u sve iri znaaj u
istorijskim i estetikim prouavanjima knjievnosti. Ona su pomogla
da se rese razna sporna pitanja o autorstvu pojedinih knjievnih dela
iz prolosti. U prethodnom poglavlju je pomenuta vanost analize
jezika i stila isto rij skih dokumenata u sluajevima kada je njihova
autentinost sporna. Ispitivanje razumljivosti raznih pismenih ili
govornih sastava ima neposrednije praktine ciljeve. Donekle se ovaj
problem javlja i na izrazito strunom nivou. U naunim oblastima
koje se brzo razvijaju ak i strunjaci mogu naii na tekoe u
razumevanju odreenih radova u kojima su upotreb-ljeni neki novi
nauno-istraivaki postupci. Ali postizanje dovoljne razumljivosti
postaje daleko sloenije kada odreeni sastav nema strunu nego
mnogo iru funkciju u simbolikom op-tenju, poto se pomou njega
neki struni ili bar specifini sadraji ele saoptiti i objasniti irem
krugu italaca ili slualaca. Razumljivost je ispitivana u raznim
konkretnim oblicima simbolikog optenja, na primer razumljivost
sastava u novinama, u drugim kanalima masovnog simbolikog
optenja, razumlji-

vost uputstava, prirunika i udbenika u raznim tipovima kola,

popularno-naune literature i si.
Ova ispitivanja nemaju neposredniji socioloki znaaj sve
dotle dok se na osnovu njih ne izvode zakljuci o osobeno-sti jezika i
simbolikog optenja u pojedinim uim delovima drutva. Ako se
proire u tome pravcu, ova ispitivanja mogu da budu socioloki vrlo
znaajna. Jer jezik i sposobnost za simboliko optenje u pojedinim
sadrinskim oblastima i na razliitim nivoima apstraktnosti su tesno
povezani sa stepenom op-teg obrazovanja, obavljanim drutvenim
funkcijama i uom drutvenom kulturom pojedinih drutvenih slojeva
ili klasa koja je nastala kao rezultat njihovog osobenog istorijskog i
aktualnog poloaja u drutvu. Ispitivanje kako se unutardrutvene
kulturne razlike ispoljavaju u jeziku socioloki je vrlo znaajno.
Meutim, ako se razumljivost ispituje samo radi nekih uih tehnikih
ciljeva, da bi se znalo kako treba pisati sastave name-njene odreenoj
publici, ispitivanje ne donosi socioloki znaajne rezultate, nego u
najboljem sluaju neka obavetenja koja se mogu naknadno
socioloki ire protumaiti.
(5) Napokon, analiza sadraja je korisno sredstvo za
sreivanje izvornih podataka u sociolokim i drugim istraivanjima.
Do sada je ona koriena najvie za sreivanje podataka dobij enih
putem slobodnih oblika razgovora. Nauni razgovori slobodnog tipa
nemaju vrsto standardizovan oblik nego su usmereni samo optim
sadrinskim programom ispitivanja. Ovo, svakako, mnogo utie na
karakter prikupljenih izvornih podataka. Nastoji se da podaci o
svakom pojedinanom sluaju budu dovoljno konkretni. Ali usled
toga to podaci nisu ve u procesu prikupljanja standardizovani, oni
ne dozvoljavaju neposrednije izvoenje nekih optijih zakljuivanja.
Izvorna graa, raznovrsna po formi i konkretnom sadraju, mora se
najpre srediti prema nekim optim kriterijima. U tu svrhu je vrlo
korisna analiza sadraja kao klasifikacija pomou koje se iz izrazito
kvalitativnog izvornog materijala izvode uporedivi izvorni podaci.
Kad god se pomou slobodnog razgovora, ili na osnovu nekog
drugog kvalitativnog izvornog materijala, eli doi do sistematskih
kvantitativnih podataka, korisno je u sreivanju podataka primeniti
analizu sadraja.
Iako nije iscrpan, ovaj pregled oblasti u kojima se primenjuje analiza sadraja pokazuje da je delokrug njene prime-ne vrlo
irok. Mnogo je tee izneti neke opte osobine istraivanja u kojima
je ona primenjivana, a koja su imala neposrednije socioloke ciljeve.
Te osobine, uostalom, ne zavise samo, pa ak ni preteno od analize
sadraja kao istraivakog postupka, nego od opteg naunog
pristupa odreenim problemima. Ipak se moe ukazati na neke dosta
uoljive nedostatke i jednostra-

488

nosti ovih istraivanja. Pre svega, mnogi radovi u kojima je

upotrebljena analiza sadraja ostaju na isto opisnom planu.
Izdvajajui samo otvoreni sadraj pojedinih oblika simbolikog
optenja i ne povezujui ga sa irim kompleksom drutvenih odnosa u
kojima se on pojavljuje, njegovom drutvenom funkcijom i
posledicama, mnoga istraivanja ne prilaze simbolikom drutvenom
optenju dovoljno socioloki. Upravo zbog toga se prikupljeni podaci
nedovoljno koriste za prouavanje i dalje razvijanje raznih problema
sociologije kulture. Za ovo je neophodno da se odreeni oblici
simbolikog optenja razmatraju sa stanovita odnosa njihovih poruka
prema objektivnom sadraju, kao i odnosa prema drutvenim
uslovima u kojima poruke nastaju. Na primer, jedan od osnovnih
problema sociologije saznanja sastoji se u ispitivanju kako drutveni
uslovi utiu na razne osobine onih oblika simbolikog optenja koje
imaju prvenstveno saznaj ne funkcije. Ovo je, meutim, samo ui deo
optijeg odnosa izmeu drutvene kulture, drutvenog simbolikog
optenja i aktualnog stanja drutva. Simboliko opte-nje je, naime,
medij um pomou koga se sadraji kulture kako oni nastali u
prolosti, tako i oni to se stvaraju povezuju sa stvarnim
drutvenim ivotom. ivi, aktivni deo drutvene kulture mora da bude
ukljuen u aktualno drutveno simboliko optenje. Stoga se samo
sistematskim ispitivanjem simbolikog optenja moe u oblasti
kulture izvriti podela na njen isto istorijski i savremeni deo. A tek
poto se ovo uini, moe se odreenije ispitivati odnos izmeu
aktualnog drutvenog stanja i drutvene kulture, kako onog njenog
dela to se stvara u aktualnim uslovima, tako i onih sadraja kulture
koji su nastali u prolosti, ali su ukljueni u ivu savremenu kulturu.
Dok se bar priblino ne izvede ova podela u oblasti kulture, odnos
drutvo-kultura ne moe biti dovoljno odreen, a ni ispitivanja
meusobnih uticaja izmeu pojedinih delova kulture takoe nemaju
vru osnovu. Razumljivo je da istraivanja ove vrste zahtevaju vrlo
kompleksnu upotrebu analize sadraja. Ali u tom sluaju pokuaji
uoptavanja dobijenih rezultata ne moraju ostajati na nivou
konjukturno shvaenog javnog mnenja i opisa metoda rada
savremenih sredstava za masovno simboliko optenje i njihovih
uticaja, kao to se to obino deava u novije vreme. Treba zatim
naglasiti da se mogunosti analize sadraja jo uvek malo koriste za
sreivanje istoriografske izvorne grae. U prethodnom poglavlju je
ukazano da se izvori u istorijskim prouavanjima novijeg i najnovijeg
vremena moraju koristiti na drukiji nain nego prilikom
prouavanja- ranijih perioda, jer dok istoriar ranijih vremena esto
ima nedovoljno dokumenata, istoriar modernog doba ima ih na
pretek, toliko da s njima ne moe izai na kraj, i zato mora vriti neki
izbor.

489

Ako hoe da taj izbor bude metodian, on bi morao da upotrebljava

metod uzoraka. Meutim, da bi se na osnovu brojnih dokumenata
mogla izvesti ispravna uoptavanja treba prethodno na sistematian
nain izdvojiti iz njih odreene podatke. U tome bi analiza sadraja
mogla da bude neobino korisna. Izdvajanje podataka iz
istoriografskih dokumenata je analogno sreivanju podataka
dobijenih slobodnim razgovorom. Ali, istoriar ne moe da upotrebi
ni jedan-dokument a da prethodno ne ispita njegovu saznajnu
vrednost. U ispitivanjima u kojima se do sada koristila analiza
sadraja obino se nije mnogo ispitivala tanost i autentinost izvora.
To je, izgleda, jedan od razloga to profesionalni istoriari jo nisu
uvideli dovoljno njene velike tehnike mogunosti i ak njenu
neophodnost za sistematsko izdvajanje podataka iz-ogromnih koliina
dokumenata o savremenom drutvu.11)
Ali, iako nije dovoljno povezana sa iskustvima i tradicijama
istorijskih istraivanja, analiza sadraja se ponekad istie kao jedno
od glavnih sredstava za prouavanje drutva na daljinu, tj. za
prouavanje drutva o kome istraiva ne moe neposredno da
prikuplja podatke, pa ak ni da dospe u njega, prvenstveno zbog
nekih drutveno-politikih razloga. Smatra se da javni sadraj
simbolikog drutvenog optenja, koji se ispo-ljava putem tampe i
drugih masovnih kanala, sadri vrlo dra-gocena obavetenja o
drutvu. Ovo je, donekle, nesumnjivo tano. Poto je simboliko
optenje sastavni deo raznih oblika drutvene delatnosti, i onaj njegov
deo to ima najiri javni karakter svakako neto o drutvu govori. Ali
nikad ne treba izgubiti iz vida da simboliko optenje ni u jednom
drutvu nije u celini javno, kao i da se u raznim drutvima njegovi
javni, poverljivi i tajni sadraji nalaze u razliitim srazmerama i
prenose putem razliitih kanala. Svako istorijsko istraivanje je
istraivanje na daljinu". Samo je ono esto u povoljnijim prilikama
jer su bar neki izvori, koji su u vreme svoga nastajanja bili poverljivi
ili tajni, kasnije postali javni. Bez dovoljno zasnovanih pretpostavki o
odnosu izmeu sadraja potpuno javnog simbolikog optenja i
raznih drugih drutvenih pojava mogu se na osnovu javnog optenja
izvoditi vrlo neosnovani i naivni zakljuci. Evo jednog primera.
Ponekad se Lasvelova analiza kretanja prvomajskih parola CKSKP
(b) od 1918. do 1943. godine navodi kao primer kako se na osnovu
potpuno javnog sadraja mogu prouavati dublje ideoloke i politike
n
O mogunostima primene analize sadraja u biografsko-isto-rijskim
istraivanjima vid. J. A. Garraty, The Aplication of Content Analvsis to Biography
and History, u knjizi I. de Sola Pool, op. cit., eh. 6.

490

491

promene.12) Parole, meutim, vie pokazuju kako se menjalo glavno

teite neposredne drutvene akcije, a manje se iz njih moe
zakljuivati o promenama dubljih slojeva ideologije, ta-vie, u
pojedinim sluajevima bi zakljuivanje na osnovu sadraja parola o
promenama odreenog dela partijske ideologije bilo sasvim pogreno.
Neke od parola su unoene ili izostavljane iz istog spoljnopolitikog
taktikog oportuniteta. Na primer, u vreme postojanja ugovora o
nenapadanju s Hitlerom, nestaju parole protiv faizma. Zakljuivati
na osnovu toga da je dolo do ideolokih promena u stavu prema
faizmu bilo bi besmisleno. Uoptavajui smisao ovog primera treba
ukazati da gotovo svaka ili bar veina organizacija ima, pored svoje
javne propagande, i manje ili vie izgraenu svoju unutranju
ideologiju i operativnu doktrinu. U javnoj propagandi takoe postoje
trajniji slojevi, dublje povezani sa karakterom ideologije, i izrazito
konjunkturni sadraji, vrlo elastino prilagoeni nekom kratkotrajnom
i sasvim epizodnom taktikom potezu. Ne uzme li se ovo u obzir
prilikom prouavanja javnog dela simbolikog "op-tenja, neizbeni
su pogreni zakljuci i krajnje nesigurna predvianja. Primera ove
vrste ima u publicistici neobino mnogo.
3.
NAIN IZVOENJA ANALIZE SADRAJA
Vrlo razliiti ciljevi u koje se moe upotrebiti analiza
sadraja sasvim oigledno zahtevaju i raznolike tehnike postupke. U
tehnikom pogledu, analiza sadraja se kree izmeu kvantitativne
semantike na jednoj, i predmetnog registra, na drugoj strani.13)
Semantika je deo opte filologije i logike i prouava znaenje reci.
Pod predmetnim registrom se ovde podrazumeva otkrivanje samo
osnovnih sadraja nekog simbolikog optenja. U svojim najee
upotrebljavanim oblicima, analiza sadraja je blia predmetnom
registru nego kvantitativnoj semantici.
Kvantitativna semantika je statistika analiza renika i stila,
koja ide do krajnjih elemenata renika, tj. do pojedinih reci, i ispituje
uestalost pojedinih reci po njihovim morfolokim vrstama i grupama
znaenja; zatim najee kontekstualne veze izmeu pojedinih reci,
naroito onih to imaju kljunu ulogu u ispitivanom obliku
simbolikog optenja, kao to
la
) H. D. Lasswell, Trend: May Day Slogans in Soviet Rusia, 1918
1943, u knjizi H. Lasswell (i dr.), Language of Politics, eh. 10.
ls
) Na ovaj neobino irok raspon oblika analize sadraja ukazuje M.
Duverger, Methodes des sciences sociales, Presses universitaires de France, Pari,
1961, p. 136147.

su, na primer: socijalizam, kapitalizam, demokratija, jednakost,

sloboda, radnika klasa, buroazija, seljatvo. eli se utvrditi koji se
atributi i predikati najee javljaju uz te reci. Ispituje se, zatim, i
sintaksika struktura stila, duina reenica, njihova sloenost i
uobiajeni oblici meusobnog povezivanja. Kao to je ve reeno,
kvantitativno-semantika ispitivanja su socioloki vrlo korisna ako
sadre egzaktniji opis jezika pojedinih drutvenih slojeva i otkrivaju
opti leksiki fond kojim se neki sloj ili klasa slue u svakodnevnom
ivotu, kao i specijalni fond reci koji ui profesionalni delovi sloja
upotrebljavaju u meusobnom sporazumevanju u svojoj
profesionalnoj aktivnosti.. Poznato je da svaka vre organizovana
profesija, na primer. bravari, le-kari, oferi, itd., ima i svoj
profesionalni argon. Ne manje je zanimljivo ispitivanje sintaksikih
osobina jezika kojim se u govoru i pismu slue pojedini drutveni
slojevi, poto u obe ove dimenzije jezika dolaze vidljivo do izraaja
kulturne osobenosti slojeva. Druga oblast primene kvantitativne
semantike ima preteno metodoloki znaaj i sastoji se u utvrivanju
autentinosti pojedinih izvora.
Upravo zato to prilazi izvornoj grai vrlo atomistino i
sastoji se u detaljnom ralanjavanju celokupne leksike sadr-ine
simbolikog optenja, kvantitativna semantika zahteva neobino
velike napore. Na iroj izvornoj grai ona je iz vodljiva samo uz
primenu elektronskih maina u sreivanju i obradi podataka, poto se
ogromna masa pojedinanih izvornih obavete-nja ne moe runo
savladati.
Ostali oblici analize sadraja su tehniki jednostavniji jer se
upotrebljava znatno manji broj klasifikacijskih jedinica, koje su u
sadrinskom pogledu obino sloenije. esto su osnovne
klasifikacijske jedinice sa kojima operiu ovi oblici analize sadraja
pojedinane reci, ali ne kao u kvantitativnoi semantici itav leksiki
fond nego samo odreeni broj najvanijih reci, koje imaju kljunu
ulogu u odreenom simbolikom optenju. im se smanji broj reci
koje se upotrebljavaju kao samostalne klasifikacijske jedinice za
sreivanje podataka, rad na njihovom izdvajanju iz izvorne grae se
znatno smanjuje.
U osnovi svakog oblika analize sadraja nalazi se klasifikacija osnovnih jedinica sadraja. Ako se izuzme kvantitativna
semantika koja uzima u obzir itavu leksiku grau, ove osnovne
jedinice mogu biti: (1) pojedine reci,
tj. skup izabranih pojmova ili
simbola, (2) teme i (3) karakteri.14) Pored izbora osnovnih jedinica
analize, potrebno je utvrditi i odreene prirodne ili formalne celine
ispitivanog oblika simbolikog optenja koje e predstavljati
iskustveni okvir analize. Izbor
14

) B. Berelson, op. cit. p. 134-141.

492

ovih celina zavisi od prirode sadraja koji se analizira. To mogu, na

primer, da budu knjige, drame, pripovetke, filmovi, pojedine rubrike
odleenih listova, na primer, uvodnici, spoljno-poiitiki komentari,
privredna rubrika i si. Analiza sadraja se prime-njuje na kvalitativno
razliite oblike simbolikog optenja koji uz to imaju razliite
drutvene funkcije. Jedan od prvih pred-uslova njenog uspeha jeste
pravilno shvatanje osobenih struktura onog vida simbolikog optenja
kojem pripada neposredni predmet istraivanja. Sasvim je oigledno
da se bez filozofskog, naunog ili umetnikog obrazovanja ne mogu
analizirati ovi osobeni oblici simbolikog optenja. Temeljna
fenomenoloka analiza njihovih bitnih struktura jeste neophodna
pretpostavka stvaranja smisaono adekvatne kategorijalne osnove
analize sadraja.
U mnogim sluajevima pojedinana prirodna celina optenja
(novinski lanak, umetniko delo i si.) sadri jednu osnovnu poruku,
kao svoju sredinu temu sa kojom su svi ostali elementi tesno
povezani. Stoga je prvi zadatak analize da jasno utvrdi osnovnu temu
pojedine celine. Uopte je tema, tj. poruka sa odreenim smislom i
ciljem najvanija jedinica analize sadraja, bez obzira u kom se
obliku ona javljala, i koliko se osnovna tema, naroito u razvijenijim
oblicima simbolikog optenja, dalje ralanjavala i granala. Ostale
jedinice pojmovi, simboli, karakteri slue za izraavanje teme.
Ovo ne znai da je njihovo prouavanje nevano. Upotrebljeni
simboli i likovi esto vie od teme daju osoben peat odreenom
simbolikom opte-nju, odreujui njegov tip i saznajni, estetiki ili
voljno-ekspre-sivni nivo. Ali smisao odreene celine simbolikog
optenja sadran je u poruci njegove teme.
Da bi analiza sadraja mogla doneti sistematine podatke o
nekom simbolikom optenju, potrebno je da klasifi-kacijski sistem
njenih osnovnih jedinica bude to potpunije izgraen pre nego to
pone analiza. Ova klasifikacijska shema se, naravno, moe izgraditi
samo ako se prethodno dobro upozna sadraj na koji e ona biti
primenjena, i ako je sasvim jasno u kom pravcu treba da se kree
odreeno ispitivanje. Neki list moe se pomou analize sadraja
ispitivati u razliitim pravcima i s razliitim ciljem. Ali u svakom
sluaju, istraiva mora taj list dobro poznavati i imati jasno odreen
konkretni cilj svoga ispitivanja, poto oba ova elementa ulaze u
osnovu klasifikacijskog okvira analize. Jedan od osnovnih zahteva
dobrog klasifikacijskog okvira jeste da bude dovoljno iscrpan sa stanovita postavljenog cilja i ispitivanog sadraja simbolikog optenja,
tako da bude to manji broj sluajeva da neki sadraj nije moguno na
dovoljno odreen nain razvrstati. Da se ovo ne bi deavalo, potrebno
je, zatim, da klasifikacijski okvir bude

493

dovoljno odreen, tj. da sve osnovne klasifikacijske jedinice budu to

jasnije definisane.
Struktura klasifikacijskog sistema zavisi od karaktera
izabranih osnovnih jedinica. U nekim sluajevima klasifikacijski
sistem se moe sastojati iz spiska izabranih pojmova i simbola, u
drugim samo od osnovnih tema. Ali obino on predstavlja
kombinaciju vie vrsta osnovnih jedinica, na primer, tema, pojmova,
simbola, ili tema i karaktera. Bez sloenijeg klasifikacijskog sistema
nemoguna je dublja analiza, jer obino nisu dovoljni podaci o
temama koje su dole do izraaja u optenju, nego treba ispitati i kako
su one izloene, za to je potrebno da se pojmovni aparat i simboli
optenja mogu povezati sa odreenim temama. Kada je, pak, karakter
osnovna jedinica analize, najvanije jedinice klasifikacijske sheme su
karakterne crte. Prikaz, karaktera se sastoji od niza uih crta i
osobenog naina kako su one sjedinjene u nekoj linosti. Jedan, vrlo
est oblik stereotipa nastaje apsolutizovanjem i preuveliavanjem
jedne kombinacije karakternih crta.
Razvijeniji oblici analize sadraja ne zaustavljaju se na
kvantitativnom opisu sadraja poruka koje se odailju u nekom obliku
simbolikog optenja. Pored sadraja poruka, nastoji se utvrditi i
odnos odailjaa prema njima. U vezi s tim se ispituje da li se i na
koji nain porukom samo konstatuje injenino stanje: da li
pozivanjem na neki autoritet, neke injenice za koje se pretpostavlja
da su poznate, iznoenjem injeni-kih dokaza ili golim tvrdnjama,
kao i da li se iskazi o injenicama iznose kao sigurni, samo verovatni,
odnosno nedovoljno provereni. Jo vie pokazuje odnos odailjaa
prema nekoj poruci ispitivanje stava koji on zauzima prema poruci:
da li je taj stav izrazito pozitivan, negativan ili neutralan; optimistian
ili pesimistian, odluan ili kolebljiv i si.; da li se odailja poruke
poistoveuje sa njenim sadrajem, tj. smatra da je njen sadraj neto
krajnje znaajno za njega, neto od ega se on ne moe odvojiti, jer je
s njim srastao.
Drugu grupu problema predstavlja ispitivanje intenziteta
poruke, tj. stepen u njoj sadrane emotivnosti, koja treba da poruci
obezbedi jai uticaj na one kojima je upuena, njihova specifina
oseanja. Ipak, intenzitet pojedinanih poruka je esto teko
objektivisati i izmeriti na odreeniji i meusobno samerljiv nain.is)
u tom cilju se ispituju specifini simboli koji su u poruci upotrebljeni,
retorika sredstva i razni propagandni trikovi kojima se eli poveati
psiholoka ubedljivost odreene poruke i poveati njena uticajnost. O
intenzitetu pojedinih poruka moe se, donekle, zakljuivati i
posredno, na osno15

) B. Berelson, op. cit. p. 160161.

494

495

vu toga koliko se esto ona u istom ili razliitim oblicima nalazi u

ispitivanom simbolikom optenju. Poznato je da je jedan od zakona
propagande da nastoji postii eljeni efekat upornim ponavljanjem
odreenih sadraja. Pored toga, misli koje snanije zaokupljaju neku
drutvenu grupu ili organizaciju moraju se ee javljati u sistemu
njenog simbolikog optenja, pa se i stoga o intenzitetu pojedinih
poruka moe donekle zakljuivati i na osnovu uestalosti. I mesto,
odnosno vreme koje neka poruka dobij a u nekom organizovanom
sistemu optenja, takoe govori o znaaju koji joj se pridaje. Poznato
je da razna me-sta u strukturi lista, ili razni vremenski iseci dnevnog
radio-programa imaju vrlo razliitu teinu. O znaaju koji se pridaje
nekoj poruci govori takoe i njena tehnika oprema, na primer, tip
slova, likovne ilustracije, i si., koja ne slue samo za lake
razumevanje, nego treba da privuku panju i poveaju psiholoku
uticajnost pojedine poruke. Za oeenu znaaja koji odailja pridaje
nekoj poruci i njenog intenziteta mora se, dakle, uzeti u obzir vie
elemenata.
Poseban je zadatak da se utvrdi u ije ime se odailje neka
poruka. Vrlo esto, naime, onaj ko neposredno odailje neku poruku
ne ini to u svoje ime, nego u ime neke druge linosti, ustanove, ili
organizacije koja je na njega prenela kompetenciju da neku poruku
uputi. I, napokon, esto je vrlo znaajno da se utvrdi kome je poruka
upuena; da li ona ima optije zamiljenog primaoca ili je primalac
specifinije odreen.
U analizi sadraja se, kao i kod svakog drugog istraivakog
postupka, mora ispitati stepen pouzdanosti. Pouzdanost zavisi, pre
svega, od toga da li je klasifikacijski okvir dovoljno odreen i da li je
dovoljno iscrpan sa stanovita postavljenog cilja. Ovo su, meutim,
samo opti preduslovi pouzdanosti. Ona zavisi i od toga koliko su
upotrebljeni klasifikatori osposobljeni da klasifikacijsku shemu
pravilno shvate i uspeno primenjuju prema optim uputstvima. U
irim razmerama se analiza sadraja ne moe izvoditi bez veeg broja
tehnikih saradnika, kla-sifikatora. Ako je shema dovoljno odreena,
potpuna i razumljiva klasifikatorima, samo od njihove savesnosti
zavisi da li e ona biti primenjena na jedinstven nain bez brojnih
greaka.
Od najveeg znaaja za sistematinost podataka dobije-nih
analizom sadraja jeste koliko je izabrani uzorak reprezentativan za
ukupni sadraj prouavanog simbolikog optenja, poto se u
obimnijim istraivanjima ne moe analizirati itava izvorna graa.
Stvaranje reprezentativnog uzorka nije nipoto formalan postupak.
Ono se mora osloniti na postojea znanja o ukupnoj grai, na primer
o strukturi odreenog kanala (tampa) ili odreenog oblika
simbolikog optenja (knjievnost). Najee je potreban dui
vremenski uzorak da bi se delovanje

ispitivanog kanala ili oblika optenja moglo potpunije prouavati.

Sem toga, uzorak treba da omogui da svi delovi nekog kanala
simbolikog optenja, koji su znaajni za ispitivani problem, budu
obuhvaeni, i da bude poznata verovatnoa sa kojom je sadraj
pojedinog dela ispitivanog kanala uao u uzorak. Na primer, ako se
ispituje dnevna tampa, poto je stvoren uzorak listova, mora se
stvoriti uzorak dana, tj. pojedinih brojeva. U zavisnosti od ciljeva
istraivanja, uzorak se moe jo dalje stepenovati u uzorak odreenih
strana, pa ak i iseaka sa pojedinih strana. Ali, bilo kako da se
uzorak postavi, on treba da se oslania na prethodna znanja o strukturi
ispitivanog sadraja simbolikog optenja, i da postoje dovoljno
ubedljivi dokazi da uzorak ne iskrivljava ispitivani sadraj.
U zakljuku treba jo jednom podvui osnovnu ideju ovog
poglavlja. Kao sredstvo za prouavanje raznih oblika simbolikog
drutvenog optenja, analiza sadraja je vrlo vaan i neophodan
istraivaki postupak u svakom kompleksnijem prouavanju drutva.
Ali, da bi taj postupak bio po svom karakteru socioloki, ne sme se
simboliko optenje odvojiti od realnih drutvenih okvira i stanja u
kojima ono nastaje i u kojima ima odreene drutvene funkciie. Ako
u istraivanju poe za rukom da se razni tokovi simbolikog optenja
ukljue u njihove realne drutvene okvire, saznanja o simbolikom
optenju e omoguiti dublje sagledavanje i samih tih okvira. Druga
pretpostavka uspene primene analize sadraja na bilo koje podruje
simbolikog drutvenog optenja jeste temeljito poznavanje njegovih
imanentnih strukturalnih osobina. Samo se u tom sluaju moe
izgraditi dovoljno adekvatan kategorijalni sistem analize.

XII
KLASIFIKACIJA I MERENJE

U poglavlju o elementima teorije naunog obavetenja pokazano je

da u procesu prikupljanja podataka i stvaranja iskustvene evidencije postoje
tri faze: u prvoj se prikupljaju izvorna obavetenja i stvara izvorna graa; u
drugoj se iz izvorne grae izdvajaju izvorni podaci; a u treoj se, na osnovu
relativno homogenih i meusobno uporedivih podataka, stvaraju sintetiki
oblici iskustvene evidencije. Klasifikacije i merenja su osnovna pojmovna i
tehnika sredstva za izdvajanja izvornih podataka, a pored toga slue kao
pojmovni okviri sintetikih oblika iskustvene evidencije. Ve je objanjeno
da se samo pomou odreenih i preciznih kriterija iz izvorne grae mogu
izvesti homogeni i uporedivi podaci, i da je to jedan od preduslova za
stvaranje sintetikog opisa i izvoenje preciznih iskustvenih uoptavanja.
Klasifikacija i merenje podjednako slue ovom cilju. Merenje je, u stvari,
samo usavravanje i pre-ciziranje klasifikacija. Pomou merenja se mogu
izvesti razvijenije podele iskustvenog materijala i postii vea preciznost i
elastinost u njegovom korienju. Zahvaljujui merenju, veliina razlika
meu pojavama se moe tanije utvrditi, mogu se primetiti sitnije razlike
koje su jo uvek teorijski zanimljive, naroito kada se u njima ispoljavaju
prelazni oblici izmeu pojedinih optijih lanova klasifikacije, a zatim, poto
su podaci pomou merenja detaljnije ralanjeni, mogu se preciznije ispitivati razni iskustveni odnosi izmeu pojava.
Ipak, merenje ne moe da zameni kvalitativne klasifikacije kad se
neke pojave javljaju u izrazito diskretnim kvalitativnim oblicima, ili izrazito
imaju takve osobine. Pol, narodnost, brano stanje, mnogobrojne
funkcionalno razliite de-latnosti, organizacije i drugi drutveni oblici, na
primer kvalitativno odreena zanimanja, samo su nekoliko primera kvalitativno diskretnih pojava i obeleja. Pojedini optiji tipovi zanimanja, kao to
su lekari ili drutvene delatnosti, na primer privreda, mogu se dalje
ralanjavati na svoje ue specijalnosti, odnosno grane, ali svaka ua
specijalnost ili grana ostaje kvalitativno diskretna, jer pojava ima ili nema
odreenu osnovnu strukturu ili neko osnovno obeleje. U svim ovakvim
sluajevima, koji su u prouavanju drutva vrlo brojni, kvalitativne

klasifikacije su jedino sredstvo za sreivanje podataka. Ipak razlika izmeu

pojava koje ine skup diskretnih kvalitativnih lanova i pojava koje se
javljaju u kontinuiranom nizu nije od-sena. Pojedine kvalitativne osobine
mogu se u okviru istih diskretnih lanova odreenog skupa javljati u
razliitim veliinama i intenzitetima. U tim sluajevima se pojedini kvalita-?
tivni lanovi klasifikacije mogu dalje precizirati na osnovu nekih
kvantitativnih odredbi. Na primer, preduzea istog tipa mogu se
ralanjavati prema veliini na osnovu broja zaposlenih, obima proizvodnje,
vrednosti osnovnih sredstava; neko kvalitativno odreeno zanimanje, na
primer bravari ili knjigovoe, moe se poblie odrediti na osnovu stepena
strune spreme. Povezivanje diskretnih kvalitativnih obeleja sa
kvantitativnim omoguuje taniji i kompleksniji opis pojava. Ovo je samo
nekoliko momenata koji ukazuju na srodnost i meusobnu povezanost
klasifikacija i merenja. Treba se stoga najpre osvrnuti na osnovna naela
klasifikovanja.

1.
NAELA NAUNOG KLASIFIKOVANJA
Svaka nauna klasifikacija, kao uostalom i svako medio, jeste
sredstvo za otkrivanje reda meu pojavama i rezultat nastojanja da se otkriju
neke dublje osnove toga reda, kako prouavanje ne bi ostalo na povrini, na
samo spoljanjim osobinama pojava. Otuda tenja da se prilikom stvaranja
klasifikacija uzmu u obzir bitne, konstitutivne osobine odreenih pojava.
Kao sredstvo za otkrivanje reda meu pojavama, klasifikacija se stvara na
osnovu njihovih ve poznatih osobina. Ona treba da olaka sistematizovanje
postojeeg saznanja o odreenim pojavama i da slui za otkrivanje nekih
novih jo nepoznatih njihovih osobina i odnosa s drugim pojavama. Osnovni
logiki postupak kojim klasifikacija nastaje jeste deoba, kojom sfe obim
nekog optijeg pojma deli na svoje ue delove. Pojam' iji se obim deli na
svoje ue delove naziva se u logici rodom ili logikom klasom, a ui
pojmovi koji nastaju deobom nazivaju se vrstama ili logikim potklasama.
Svaka razvijena klasifikacija polazi od nekog najoptijeg pojma, koji svojim
obimom obuhvata itav iskustveni skup pojava na koje se klasifikacija odnosi. Taj najoptiji pojam od koga poinje deoba, naziva se u logici najvii
rod (summum genus). On se ralanjava na naj-optije vrste. Razne
klasifikacije imaju razliit broj stupnjeva, u zavisnosti od toga koliko je
izdiferenciran opti skup iskustvenih pojava za koji je klasifikacija
izgraena. Na primer, Li-

498

499

neova bioloka klasifikacija, koja je u svoje vreme bila jedna od

najrazvijenijih klasifikacija uopte, ima sedam stupnjeva, od kojih
svaki ima posebno ime. Kasnije je, usled potrebe jo detaljnijeg
ralanjavanja biljnih i ivotinjskih vrsta u klasifikaciju ukljueno jo
nekoliko novih stupnjeva. U drutvenim naukama postoje takoe
primeri vrlo razgranatih klasifikacija. Jedna od najrazgranatijih jeste
svakako klasifikacija zanimanja. Naa klasifikacija zanimanja je
podeljena na etiri osnovna stupnja (grupe, podgrupe, skupine i
vrste), koji u logikom pogledu nemaju na j adekvatni je nazive. Ali
nazivi nivoa nisu toliko bitni poto su oni i u mnogim drugim
klasifikacijama prilino konvencionalnog karaktera. Vanije je da,
zbog vrlo razgranate podele rada u pojedinim oblastima, postojei
broj stupnjeva stvara znatne tekoe u detaljnom ralanjavanju
zanimania.
Pojmovi roda i vrste, odnosno klase i potklase imaju u okviru
klasifikacije relativno i moe se rei formalno znaenje. Ono to je sa
stanovita vieg stupnja u klasifikaciji vrsta, postaje rod sa stanovita
narednog nieg stupnja. Na primer, metaici" su vrsta ireg roda
industrijski i zanatski radnici", a rod ue vrste bravari". Bravari"
se opet mogu ralanjavati na narednom stupnju klasifikacije na svoje
vrste. Najnia kla-sifikacijska grupa, koja se dalje ne ralanjava nego
se u nju neposredno ukljuuju pojedinane iskustvene pojave, zove se
najnia vrsta (infima species). Pojedinane pojave se klasifi-kuju na
taj nain to se ukljuuju u jednu od najniih vrsta klasifikacije, jer
samo u tom sluaju dobijaju dovoljno odreeno mesto u
klasifikacijskom sistemu. Neka se pretpostavi da treba klasifikovati
jedno odreeno zanimanje, na primer strugar na karusel strugu".
Kako su u naoj klasifikaciji najnie kla-sifikacijske jedinice skupine,
to znai da treba odrediti skupinu kojoj ovo zanimanje pripada. Ako
je skupina metalostrugari na automatskim i poluautomatskim
strugovima", u koju je ovo zanimanje razvrstano, pravilno odreena,
poloaj zanimanja je utvren u klasifikacijskom sistema kao celini.
Jer ova skupina spada u vrstu metalostrugari", podgrupu metalski
radnici" i grupu industrijski i zanatski radnici", a ova poslednja ini
jednu od osnovnih vrsta najvieg pojma zanimanja". Dok se
konkretna pojava ne ukljui u najniu klasifikacijsku jedinicu
odreenog klasifikacijskog sistema, ona nije na dovoljno precizan i
dosledan nain razvrstana.
Svaka klasifikacija treba da zadovolji izvesne logike i
teorijske zahteve. Meu logike zahteve spada (1) doslednost. U
doslednoj klasifikaciji se sve klasifikacijske grupe na svim
stupnjevima stvaraju na osnovu istog kriterija deobe, koji se obino
naziva fundamentum ili principium divisionis. Ako se

razne klasifikacijske jedinice stvaraju na osnovu razliitih kriterija,

klasifikacija nije dosledna i stvara se samo zbrka. U praksi ovo
naelo esto nije lako sprovesti, naroito ako je kriterij um deobe
apstraktne ili vrlo opte prirode i ispoljava se u razliitim pojavnim
oblicima. Klasifikacije mogu usled toga na pojavnom nivou izgledati
vrlo nedosledne, a u stvari biti sasvim dosledne, i obrnuto. Na primer,
u klasifikaciji zanimanja se obino kao kriterij javlja vrsta posla"
koja se u stvarnosti ispoljava u neobino raznolikim oblicima
konkretnog rada.
(3) Drugi logiki zahtev koji se postavlja svakoj klasifikaciji jeste da bude potpuna, to znai da zbir obima vrsta ili
potklasa na koje se ralanjava obim pojma, koji je u klasifikaciji
njihov rod ili klasa, treba da se poklapa sa obimom pojma roda,
odnosno klase. Naelo potpunosti, kao uostalom i sva druga logika
naela klasifikovanja, vai podjednako za sve stupnjeve klasifikacije.
Pri tome ne treba izgubiti iz vida da je efekat greke tim vei to je
ona uinjena na viem stupnju. Najtenje povezan sa naelom
potpunosti jeste (3) zahtev da klasifikacija bude to iscrpnija, tj. da se
u ovom ralanjavanju to manje upotrebljava tzv. rezidualne grupe,
iji je smisao nedovoljno odreen jer su one obino meavina raznorodnijih delova. Ukoliko je ovakvih grupa, koje se obino oznaavaju
razni", ostali" i si. vie, i ukoliko se u njih mora razvrstati znatan
deo konkretne izvorne grae, klasifikacija je manje iscrpna i
odreena. (4) Naredni zahtev jeste da se sve klasifikacijske grupe na
istom stupnju moraju meusobno iskljuivati. Ako se, naime,
pojedine klasifikacijske grupe na istom stupnju ne iskljuuju nego se
njihov obim delimino ukrta, postaje neizvesno u koju od njih treba
razvrstati pojedine pojave, i u takvim sluajevima razni pojedinci koji
se slue klasifikacijom razvrstavaju pojedine sluajeve prema svom
nahoenju, a ne prema jasno utvrenim optim pravilima. Napokon,
(5) posled-nji zahtev, koji nije sasvim logike prirode jer se u njemu
logiki kriteriji kombinuju sa odreenim teorijskim potrebama,
sastoji se u tenji da klasifikacija ima dovoljnu sposobnost za
razlikovanje klasifikovanih pojava ili dovoljnu diskriminacijsku
otrinu. Ve prilikom razmatranja preciznosti videlo se da nema
nekog univerzalnog standarda naune preciznosti. Stoga je zahtev za
dovoljnom diskriminacijskom sposobnou klasifikacije zadovoljen
ako je ona toliko razUena da u izvesnoj grai otkriva teorijski
znaajne razlike. Prilikom nastojanja da se postigne diskriminacijska
otrina klasifikacije mogune su greke u suprotnim pravcima. Prva
vrsta greaka nastaje kad su klasifikacijske grupe suvie nehomogene
i usled toga ostaju prikrivene neke znaajnije razlike meu pojavama,
pa se odreene pojave i odnosi ne mogu dovoljno isto prouavati.
Druga vrsta

500
greaka sastoji se u preteranom formalistikom cepkanju nekih celovitih
iskustvenih pojava, usled ega mogu ostati nezapaene neke njihove
izrazito globalne karakteristike.
Navedeni logiki zahtevi, koji bi se mogli dalje razvijati, vae za sve
klasifikacije. Ali svaka klasifikacija ima i odreeniji cilj da na nekom
podruju stvarnosti omogui dublje sagledanje postojeeg reda ili rezultata
nekog razvojnog procesa. U vezi s tim se postavljaju i teorijski zahtevi. Ve
je reeno da ima mnogo vie izgleda da e neka klasifikacija moi da bude
sredstvo za otkrivanje postojeih pravilnosti ako se zasniva na nekim
znaajnim konstitutivnim osobinama odreenih pojava. Svaka pravilnost i
red na odreenom delu stvarnosti nastaju u postojeim deterministikim
strukturama i odnosima, ili su rezultat njihovog delovanja u prolosti. to
neka klasifikacija omoguuje prodor u dublje slojeve determinizma na
odreenom podruja stvarnosti, to se pomou nje mogu otkrivati trajniji i
optiji odnosi. Zbog toga je osnovno epistemoloko naelo izrade
klasifikacija da kriteriji na kojima se one stvaraju pokazuju neku genetiku
vezu meu pojavama, ili neku njihovu bitnu i trajnu strukturalnu osobinu. U
idealnom sluaju isto-rijski zasnovane klasifikacije sjedinjuju oba ova
kriterija: genetiki kriterij nastajanja sa kriterijem bitnih aktualnih strukturalnih osobina. Ovakve klasifikacije se zasnivaju na nekim naunim
saznanjima o tome kako aktualna struktura pojava, odnosno neka njihova
bitna strukturalna osobina, proizilaze iz njihovog prethodnog razvoja.
Klasifikacije zasnovane na gene-tiko-strukturalnim kriterijima se ponekad
nazivaju prirodnim klasifikacijama. Ovakve klasifikacije se, po pravilu,
nalaze na viem nivou optosti i sistematinosti od klasifikacija koje se slue
nekim opisnim ili pragmatiko-teleolokim kriterijima. Ovo se moe
ilustrovati jednim primerom iz istorije nauke. Lineova klasifikacija stvorena
pre teorije evolucije nije u klasifikovanju biljnih i ivotinjskih vrsta mogla da
se zasniva na genetikom kriteriju, ve joj je preostajalo samo ispitivanje
njihovih aktualnih struktura, i stoga je prilikom klasifikovanja pojedinih pojava bilo tee izbei da se neke pojavne osobine smatraju njihovim bitnim
strukturalnim karakteristikama. Kasnija klasifikacija biljnih i ivotinjskih
vrsta mogla je, koristei saznanja teorije evolucije, daleko vie uzeti u obzir
genetiki momenat. Ali, iako je upotreba genetikih i strukturalnih kriterija
najvanije teorijsko naelo stvaranja klasifikacija, ove mogu nastajati i na
drugim osnovama, radi nekih uih i specifinijih teorijskih ili praktinih
ciljeva. Jedan primer ove vrste su klasifikacije na osnovu ekolokih kriterija,
tj. uzimanja u obzir ekolokih uslova u kojima se javljaju odreene pojave. U
biologiji postoje razne ekoloke klasifikacije u kojima se ivo-

501
tinje i biljke razvrstavaju, na primer, na umske insekte, na ptice koje ive u
movarama, na tropske biljke i slino. Ove klasifikacije imaju nesumnjivo
izvesnu naunu vrednost, naroito u ispitivanju rasprostranjenosti raznih
pojava. Ali, one oigledno ne mogu da budu osnovne, fundamentalne
klasifikacije, jer nisu izgraene na kriteriju s najirim sistematskim
znaajem. Druge klasifikacije, koje se vrlo mnogo upotrebljavaju u primenjenim naukama, izgraene su na pragmatiko-teleolokim kriterijima, tj.
sa stanovita neke specifine korisnosti i praktine upotrebljivosti odreenih
pojava, pa se, na primer, biljke razvrstavaju na jestive, otrovne, lekovite,
ukrasne i si.; domae ivotinje na one koje slue za rad, za ishranu,
odbranu, ukras i si. Moe se analogno tome pretpostaviti da neko
ministarstvo spoljnih poslova klasifikuje druge drave na prijateljske, neprijateljske i neutralne, i ne moe se osporiti da ovakva klasifikacija moe
imati praktinu vrednost. Ali obe navedene vrste klasifikacija se ne
zasnivaju na bitnim genetiko-strukturalnim osobinama pojava; one ne ine
klasifikacijsku osnovu teorijskog sistema neke nauke, nego su stvorene sa
mnogo ogranienij im ciljem i mogu se solidnije zasnovati ako postoje neke
osnovne, fundamentalne klasifikacije istih pojava. 1)
Da bi se razumeo nain nastajanja i uloga klasifikacija u nauci
treba imati na umu da se iste pojave mogu klasifiko-vati na vrlo mnogo
razliitih naina, u zavisnosti od toga koje su njihove osobine i veze sa
drugim pojavama u sreditu inte-resovanja. Konkretne iskustvene pojave su
redovno sloene, imaju razliite osobine i stoje u razliitim vezama sa
drugim pojavama. Za pojedinu od tih veza relevantna je, ili je od odluujueg znaaja samo neka njihova osobina. Kad se neka klasifikacija
stvara da bi se pomou nje utvrdilo postojanje i po-sledice neke specifine
veze izmeu klasifikovanih i nekih drugih pojava, klasifikacija se mora
zasnivati na onoj njihovoj
') U svakoj nauci koja prouava vrlo raznovrsne pojave, stvara- ' nje
sistematskih klasifikacija jeste jedan od najvanijih i istovremeno neobino tekih
zadataka. Naelima klasifikacije bavi se posebna nauna disciplina, taksonomija. U
sociologiji je ovaj zadatak jo uvek sasvim slabo reen. Ne samo da ne postoji
teorijski zasnovan jedinstven takso-nomski sistem za razvrstavanje drutvenih
pojava nego su ni klasifikacije
pojava na uim podrujima drutvenog ivota obino
nepotpune, . .^e Postignuta ira saglasnost o njihovoj upotrebi. S obzirom na
istorinost drutvenih pojava, razumljivo je da se sistematske klasifikacije mogu
stvarati jedino na uporedno-istorijskoj osnovi. Zbog toga, verovatno, postoji dublja
veza izmeu zapostavljanja uporednih istraivanja i nedovoljnih nastojanja da se na
sistematski nain reava takso-nomski problem. Ne treba zaboraviti da su bioloke
klasifikacije takoe nastale uporenim putem. (Sire o naelima taksomanije vid. G.
G. Simpson, Principles of Animal Taxonomy, Columbia University Press, New
York 1961.)

502
osobini koja je u toj vezi najvanija. Ali ta osobina ne mora imati
isti znaaj u drugim vezama iste vrste pojava. Stoga su za razne
istraivake ciljeve potrebne razliite klasifikacije. Pri tom se ne
isputa iz vida da su bitne strukturalne osobine odreenih pojava
redovno relevantne za najvei broj njihovih veza
s drugim pojavama.
Ovi stavovi se mogu ilustrovati na primeru klasifikacije
zanimanja, koje je izrazito sloena drutvena pojava koja deluje kao
vrlo aktivan inilac u mnogobrojnim vezama sa drugim pojavama.
Zbog toga su u nauci potrebne razliite klasifikacije zanimanja. Neke
od njih uzimaju u obzir prvenstveno funkcionalni sadraj zanimanja,
ne vodei pri tom rauna o strunosti pojedinih vrsta zanimanja koja
pripadaju istom funkcionalnom tipu, jer strunost u nekim
ispitivanjima nema veu vanost. Na primer, kad se ispituju uzroci
profesionalnih oboljenje ili neke druge osobine lica odreenih
zanimanja, a koje proizilaze iz njihovog funkcionalnog sadraja,
potrebno je, pre svega, znati u emu se sastoji funkcionalna delatnost
pojedinih zanimanja i u kakvim se uslovima ona obavljaju. Ako se,
meutim, prouava kako se u drutvenoj strukturi obrazuju razni
drutveni slojevi, funkcionalni sadraj zanimanja postaje manje
vaan, a raste znaaj njihovih drugih osobina, kao to je njihov
struni nivo, karakter proizvodnog odnosa, veliina dohotka i si., jer
ovi inioci vie od funkcionalnog sadraja zanimanja odreuju
drutvenu pripadnost pojedinih ljudi. Pojedini slojevi radnitva
stvaraju se prvenstveno na bazi razliitog strunog nivoa, jer je s tim
obino povezano razliito obrazovanje, razliito proizvodno iskustvo,
razliit dohodak, a s tim u vezi i razliit drutveni ugled i ivotni stil.
U detaljnim ispitivanjima drutvene podele rada neophodno je da se
vrlo konkretan funkcionalni karakter zanimanja povee sa nivoom
strune spreme. Navedeni primer nije neki izuzetak, nego ilustracija
este potrebe da se sloene pojave klasifikuju na vie naina. Da bi se
to pokazalo, navee se jo jedan primer. kole, kao obrazovne
ustanove i kolska sprema pojedinaca mogu se razvrstati takoe na
bar dva razliita naina, uzimajui, prvo, u obzir nivo kolovanosti
(osnovni, srednji, vii i visoki), a, drugo, vrstu strune delatnosti za
koiu odreene kole osposobljavaju. U ovom drugom sluaju opta
kategorija srednje kole" jeste sasvim nedovoljno odreena, jer je
potrebna konkretni ja podela srednjih kola na gimnazije, tehnike,
ekonomske, medicinske, kole za nastavni kadar, vojne, i si. Isto
vredi i za klasi-fikovanje individualne kolske spreme.
Prema tome, u zavisnosti od odreenih osobina sloenih
pojava koje su od odluujueg znaaja za uspostavljanje nekih
njihovih veza sa drugim pojavama moraju se razne njihove oso-

503
bine uzimati kao osnova za stvaranje specijalnih klasifikacija, to
pokazuje da se i ovde polazi od konkretnog istraivakog problema i
poznavanja prirode odreenih iskustvenih odnosa. Pri tom,
meutim, ne treba zaboraviti da je nauka izrazito siste-motvorna
delatnost i da ona nastoji stvoriti sve ire jedinstvene teorijskosistematske okvire za objanjavanje to veeg broja posebnih pojava
i problema. U taksonomiji se ova osobina nauke ispoljava kao
nastojanje da se stvore to ire upotrebljive osnovne klasifikacije
zasnovane na najhitnijim osobinama odreenih pojava.
Elementarne klasifikacije i kompleksne tipologije. U
mnogim udbenicima logike naela klasifikovanja iskustvenih
pojava se ne razmatraju dovoljno svestrano, jer se uzimaju u obzir
uglavnom osobine tzv. elementarnih klasifikacija. Ove su izrazito
analitikog karaktera i zasnivaju se na jednoj osobini ili obeleju
klasifikovanih pojava. Ponekad se ak eksplicitno postavlja zahtev
da osnova klasifikacije mora da bude samo jedna osobina. Ova
shvatanja nisu u skladu s naunim iskustvom, naroito s iskustvom i
potrebama drutvenih nauka. Elementarne jednodimenzionalne
klasifikacije su, naime, esto suvie apstraktno-analitike i
nedovoljne za razvrstavanje kompleksnih pojava, kao i za
prouavanje raznih sloenih iskustvenih odnosa. Tek ukrtanjem vie
razliitih obeleja odreenih pojava mogu se stvoriti klasifikacije
koje omoguuje dublje nauno prouavanje raznih kompleksnih
pojava i procesa. Usled toga se, pored elementarnih
jednodimenzionalnih klasifikacija, vrlo esto stvaraju i tzv.
kompleksne tipologije, koje su, u stvari, viedimenzionalne
klasifikacije. Tipologije nastaju na razne naine, ali najee
ukrtanjem nekoliko elementarnih klasifikacija, i u svojim
jedinicama tipovima zdruuju nekoliko osobina sloenih
pojava.
Izgleda da kompleksne tipologije imaju daleko vei znaaj u
naunom prouavanju drutva nego u prouavanju raznih prirodnih
pojava, upravo zbog toga to su u drutvu deterministiki spletovi i
njihovi sastavni delovi mnogo sloeniji. Priroda raznih vrsta
kompleksnih pojava i njihova uloga u sloenim deterministikim
spletovima moe se obino sagledati i preciznije utvrditi ako se na
sintetian nain uzme u obzir nekoliko njihovih meusobno
povezanih osobina. Upravo ovo se postie pomou kompleksnih
tipologija. Konkretnom zanimanju je mnogo blia tipologija koja
povezuje njegovu funkcionalnu sadrinu sa strunom spremom i
dohotkom, a za izvesne potrebe i drutvenim ugledom, nego niz
elementarnih klasifikacija koje zanimanja razvrstavaju samo prema
jednom obeleju. Naselja mnogo odreenije prikazuje kompleksna
tipologija koja se ne zasniva na samo jednoj njihovoj osobini, na pri-

504

505

mer broju stanovnika, nego pored toga uzima u obzir niz drugih
elemenata, na primer strukturu podele rada i ulogu naselja u uem ili
irem geografskom prostoru. Na taj se nain u pojedinim grupama
naselja po veliini utvruju njihovi konkretniji tipovi. Na primer,
meu naseljima srednje veliine mogu se nalaziti upravni, trgovaki i
prosvetni centri odreenih uih re-jona, jednofunkcionalna
industrijska sredita u kojima preo-vladava jedna grana industrije, ali
koja nemaju irih kulturnih i upravnih funkcija u svojoj neposrednoj
okolini, zatim polu-samostalna predgraa velikih gradova. Isto tako,
klasifikacija koja treba da izraava konkretne osobine najeih
privrednih organizacija mora da se zasniva na nekoliko njihovih
obeleja, kao to su: funkcionalni tip, tj. grana delatnosti, veliina i
svo--jinska osnova. Na taj se nain dolazi do raznih tipova privrednih
organizacija, na primer: veliko metalno industrijsko preduzee,
krojaka zadruga, mali privatni poljoprivredni posed i si. Dakle,
tipologija koja zdruuje vie obeleja moe se mnogo vie pribliiti
realnim kompleksnim pojavama, koje su upravo kao takve nosioci
odreenih bitnih osobina i uticaja. Dalja karakterisitka veine naunih
tipologija jeste da se one dele na manji broj klasifikacijskih jedinica
tipova. Pojedine kombinacije razliitih obeleja na kojima se
tipologija zasniva mogu se u stvarnosti iskljuivati. Na primer, u
naoj zemlji nije moguno privatno industrijsko preduzee. U ovoj
veoj zgusnutosti tipolokih klasifikacija se najbolje ogleda njihov
sintetiki i uoptavajui karakter. Nauna vrednost tipologija zavisi
od toga da li one adekvatno odraavaju sve postojee nauno
iskustvene komplekse na nekom podruju.
Izrada tipologija je znatno olakana ako ve postoje
elementarne klasifikacije za sve njihove dimenzije. U tom sluaju se
prilikom stvaranja tipologije moe izvesti formalno ukrtanje tih
klasifikacija, da bi se utvrdile sve apstraktno mogune kombinacije i
analizom tih apstraktnih mogunosti ispitalo koje od njih realno
postoje, odnosno koje su teorijski zanimljive. Sistematski pregled
apstraktnih mogunosti smanjuje verovat-nou da e se prevideti
neki realno postojei tip klasifikovanih kompleksnih pojava.

na precizniji nain analizirati razni njihovi odnosi, nego to se moe

pomou isto kvalitativnih klasifikacija. Merenje koje ne usavrava
kvalitativne klasifikacije jeste ist formalizam; stvaranje takvog
merila je nepotreban posao, a njegova upotreba moe da bude ak i
tetna jer stvara privid tobonje egzaktnosti. Ako se epistemoloka
uloga merenja u nauci shvati na ovaj nain, oigledno je da se ne radi
ni o kakvom oboavanju broja, ni o kakvoj numerologiji" i
kvantofreniji", nego o objektivnoj oceni mogunosti usavravanja
naunog saznanja pomou merenja. Jer, merenje je tamo gde je
izvodljivo jedno od najefikasnijih sredstava za preciziran je i
objektivizaciju naunog saznanja. Pri tom, ne treba nikad
kvantitativne podatke dobijene merenjem odvajati od kvalitativnog
prouavanja pojava.
Najoptije se pojam merenja moe odrediti na sledei nain:
merenje je oznaavanje iskustvenih pojava (kompleksnih pojava,
pojedinih njihovih osobina, odnosa ili procesa) pomou brojanih
simbola koji se merenim pojavama pridaju na osnovu precizno
utvrenih pravila. Pravila na osnovu kojih se raznim veliinama
mernih pojava pridaju odgovarajui brojani simboli su vrlo razliita.
Videe se da od toga zavise formalne i matema-tiko-statistike
osobine pojedinih tipova merila. Ali, ta pravila u svakom sluaju
moraju biti jasna, to preciznija, strogo uniformna i u svojoj primeni
to manje podlona mogunim iskrivljavanjima, pod pretpostavkom
da merilo upotrebljavaju struno osposobljena i savesna lica. I u
merenju se pojavljuje lina jed-naina lica koje ga upotrebljava, jer
pojedinci prilikom upotrebe i najpreciznijih merila unose u proces
merenja elemenat subjektivnog. Ali, to je neko merilo preciznije,
moe se tanije odrediti koliki je udeo subjektivnog u njegovoj
primeni, a ovaj udeo je kod preciznijeg merila, ako njime rukuje
struno osposobljeno i savesno lice, minimalan i ne utie znaajnije
na dobijene rezultate.
Ve iz ovih optih stavova o merenju moe se zakljuiti da je
pogreno gledite koje je 20-tih godina bilo dosta popularno da je
nauka merenja, tj. da se najvaniji deo naunog posla sastoji u
merenju. Nauna delatnost niti poinje niti se iscrpljuje merenjem,
upravo kao to se ne iscrpljuje ni klasifikovanjem pojava. Kao i
klasifikovanje, merenje je samo jedan deo nauno-istraivake
delatnosti koji ima svoje osobene zadatke, ali je najtenje povezan s
nauno-istraivakom delatnou, kao celi-nom. U tom sklopu
merenje ima tri epistemoloke funkcije: (1) opisnu, (2) pojmovnu i
(3) analitiku. Iako su ove funkcije meusobno povezane, ipak ih je
korisno ralaniti da bi se jasnije shvatio m'ihov epistemoloki
smisao.
Opisna funkcija merenja. Precizan opis pojava i njihovih
meusobnih odnosa je preduslov za izvoenje tanih uoptavanja

2. POJAM I FUNKCIJE MERENJA

Ve je reeno da je svako merenje samo manje ili vie
preciznija klasifikacija, i da je opravdano jedino ako se pomou
njega postie precizniji i objektivniji opis pojava i ako se mogu

506
i objanjavanje nekih utvrenih odnosa. Povezivanje posma-tranja sa
merenjem omoguuje da se povea preciznost i upore-divost
pojedinanih podataka, a zatim i sintetinijih oblika opisa koji se
izgrauju na tim podacima. Usled toga to se merenjem poveava
preciznost i uporedivost opisa, u nauci postoji tenja da iskustveni
podaci budu to ee izraeni u obliku vrednosti nekih standardnih
merila. Ali opisna vrednost merenja je naroito velika u teorijskim
naukama, zbog osobenog naina njihovog opisivanja iskustvenih
pojava. U opisnim naukama, u kojima preovladavaju klasifikacijski
interesi i zadaci, opisuju se preteno pojedine vrste pojava i opis se
kree uglavnom na fenomenalnom nivou. U teorijski razvijenim
naukama, teite istraivanja se pomera ka otkrivanju i objanjavanju
iskustvenih odnosa meu pojavama i opisivanje stoga dobij a
naglaen rela-cioni karakter. Teorijsku nauku ne interesuju izolovane
osobine pojedinih vrsta pojava. Pojedine osobine pojava su samo
sredstvo da bi se utvrdili neki njihovi meusobni odnosi. Ispitivanje i
objanjavanje odnosa izmeu iskustvenih pojava je glavni zadatak
teorijskih istraivanja, bilo da se ispituju (1) strukturalni odnosi
izmeu raznih osobina sloenih pojava, (2) neki odnosi izmeu
relativno nezavisnih pojava ili (3) sistem odnosa na nekom uem ili
irem podruiu stvarnosti. Ali u sva tri sluaja opis polazi od
analitikog ralanjavanja sloenih iskustvenih kompleksa, sa ciljem
da se u njima otkriju neke osnovne komponente i njihovi meusobni
odnosi. Ovo, naravno, ne znai da neke od tih komponenti ne mogu
da budu i same sloene od vie elementarnih osobina. to se za vie
komponenti ispitivanih iskustvenih kompleksa mogu izgraditi
standardizovana merila. ispitivanje njihovih raznih odnosa moe da
bude preciznije. U tenji da otkrije neke stalne opte odnose teorijska
nauka se slui apstrakt-no-analitikim postupcima,-i u svom
opisivanju pojava udaljuje se od neposredne opaaj ne konkretnosti a
usredsreuje se na neke osnovne poznate ili pretpostavljene
iskustvene inioce, njihove meusobne odnose i dejstva na ostale
pojave. Ako se raspolae merilima za ove bitne iskustvene inioce i
razliite odnose izmeu njih i drugih pojava, ispitivanje raznih odnosa
meu pojavama je znatno olakano. Teorijski opis pojava je, dakle,
nuno selektivan, i potpuna" pojavna konkretnost opisa nema
samostalan znaaj. Pojavna konkretnost opisa je korisna samo u onoj
meri u kojoj slui kao iskustvena graa za analitiki opis i za
proveravanje raznih teorijskih zakljuaka. Merenje predstavlja
formalizaciju ove nune selektivnosti naunog opisa u teorijskim
naukama, koja treba da osigura to veu uporedivost podataka.
. Radi ilustracije iznosi se skica modela za opisivanje lokalne
zajednice, tj. jednog izrazito kompleksnog drutvenog

507
oblika, koji se zasniva na nekim osnovnim strukturalnim i dinamikim odnosima u okviru zajednice. Kompleksniji opis lokalne
zajednice morao bi uzeti u obzir bar sledee elemente: (1) prirodno i
mehaniko kretanje stanovnitva, osnovne demografske strukture, kao
i obrazovnu, profesionalnu, ekonomsku nacionalnu strukturu
stanovnitva; (2) institucionalnu strukturu lokalne za-jedinice, tj.
razne ustanove i organizacije koje u njoj deluju i rezultate njihove
delatnosti; (3) odnose izmeu pojedinih kolektivnih delova strukture;
(4) podatke o stepenu moralne integracije zajednice; i (5) meusobne
odnose lokalne zajednice i njene ue i ire drutvene sredine odnosno
okoline. Ako se veina elemenata, koji treba da slue za kompleksan
opis lokalne zajednice, moe izraziti u merljivim veliinama, opis se
moe pretvoriti u strukturalno-dinamiki model u kome se mogu ispitivati razni aktualni strukturalni odnosi izmeu pojedinih njenih
delova i delatnosti i kako promene to poinju na jednom podruju
drutvenog ivota zajednice utiu tokom vremena na njene ostale
delatnosti i delove. Naravno, u ovakvom opisu kvantitativni elementi
se prepliu sa kvalitativnim. Kvalitativni elementi esto odreuju
osnovni okvir u kome se kree opis pojedinih delatnosti i odnosa u
zajednici. Podaci o njenoj drutvenoj organizaciji odnose se na
kvalitativno odreene tipove drutvenih ustanova i organizacija
(politike, upravne, privredne, prosvetne, zdravstvene, zabavne itd.).
Kvantitativni podaci o raznim procesima nastaju takoe
prebrojavanjem nekih izrazito kvalitativnih pojava, kao to su, na
primer: roenja, smrtni sluajevi, doseljenja, odseljenja, razne
kolektivne manifestacije u ivotu zajednice, kvalitativno razliiti
oblici krenja normi (pravnih i moralnih) kojima je regulisan ivot
zajednice, itd. Isticanje vanosti merenja kao sredstva za opisivanje
drutvenih pojava ne znai, prema tome, da se potcenjuju kvalitativni
elementi opisa. Ali slabost mnogih opisnih radova sastoji se upravo u
tome to im nedostaju precizni kvantitativni podaci o uestalosti
raznih pojava. Mnogobrojne teorijske analize su mogune i bez sistematskih i tanih podataka o uestalosti pojedinih pojava. I na manjem
broju sluajeva moe se stvarati tipoloka klasifikacija postojeih
oblika neke pojave i mogu graditi hipoteze o nekim niihovim
meusobnim odnosima i uzrocima. Ali ovo nije dovoljno za potpun
opis, nego moe da bude samo njegov polazni pojmovno-hipotetiki
okvir. Da bi opis bio potpun i precizan uestalost pojedinih vrsta
pojava mora biti kvantitativno izraena, tj. izmerena; na primer,
tipoloka analiza oblika odstupanja od drutvenih normi mora biti
potkrepljena podacima o broju pojedinih tipova odstupanja. Bez
preciznih kvantitativnih podataka, opis se pribliava nekontrolisanom
linom utisku istraivaa. Ovaj je ipak prinuen da iznosi razne
prividne kvanti-

508
tativne i kvazi-statistike tvrdnje, na primer da se mnogo sveta u
naselje doselilo sa svih strana, da su stambene prilike teke, ali da se
poboljavaju, da plodnost stanovnitva opada, itd. ita^ lac ovakvih
opisa ne moe da utvrdi ni koliko istraivaevi utisci verno
odraavaju stvarno stanje, ni koliko se u njegovim tvrdnjama mesa
opis injenikog stanja s njegovim shvatanjima o tome ta bi trebalo
da bude. Jer, recimo, neko moe da smatra da je plodnost
stanovnitva u lokalnoj zajednici niska zato to ne odgovara
njegovim shvatanjima o optimalnom tempu prirodnog prirataja, a da
ta njegova shvatanja nemaju optiju i objektivniju podlogu. Jo manje
se na osnovu impresionistikih opisa mogu sistematski proveravati i
"dokazati neki optiji stavovi. Dakle, opisna funkcija merenja sastoji
se u omoguavanju preciznijeg opisa sloenih pojava i raznih odnosa
izmeu razliitih vrsta pojava, kad god opis mora da sadri neke
koliinske odredbe.
Pojmovna funkcija merenja i operacionalizam. Ako se
zanemari naelni stav da li je merenje drutvenih pojava uopte
moguno i nauno korisno, verovatno da ni o jednom epistemolokom svojstvu merenja nije bilo vie spora i jednostranijih
shvatanja nego o njegovoj pojmovnoj funkciji. Ovo je, na prvi
pogled, tim neobini]e jer se gotovo svi slau da se ova funkcija
merenja sastoji u tome to je teorijski adekvatno,i pouzdano merilo
preciznija a eventualno i idealna operacionalna definicija odreenog
pojma. Ranije je pokazano da operacionalne definicije slue za
metodinije povezivanje pojmovnog aparata nauke sa iskustvom. Ovo
je od izuzetnog znaaja za usavravanje naunog jezika koje ne zavisi
samo od pravilnog reavanja semantikih i sintaksikih problema,
nego i od poveanja operativno-tehnikih mogunosti da se u nauci
doe do preciznih podataka o odreenim iskustvenim sadrajima.
Logiko-semantika analiza moe ukazati na mnoge logike
nedostatke naunog jezika, tetne uticaje vansaznajnih momenata,
predloiti bolja reenja raznih terminolokih tekoa, ali iskustvena
preciznost naunog jezika odluujue zavisi od naina na koji se u
naunim istraivanjima uspostavlja odnos prema odreenim
pojavama u stvarnosti. Znaaj pojmovne funkcije merenja sastoji se u
stvaranju tehnikih mogunosti preciznijeg povezivanja naunih
pojmova sa stvarnou.
U ovom se uglavnom slau svi epistemolozi koji pozitivno
ocenjuju nauni znaaj merila. Nesporazumi se odnose na shvatanje
na koji nain merenje ostvaruje svoju pojmovnu funkciju. Ima,
naime, pokuaja da se ta funkcija izdvoji iz celine naunoistraivake delatnosti, i da se, ovako izdvojena, znatno preceni,
ponekad toliko da se nauka gotovo izjednai s mere-njem. Ovo
precenjivanje pojmovne funkcije merenja je najvie

509
dolo do izraaja u operacionalizmu. Operacionalisti su mnogo uinili
u pogledu razvijanja tehnike merenja, ali su krivi i za mnogobrojna
lutanja. Naglaavajui da merenje ini naune pojmove objektivnijim
ijpreciznijim jer ih na jednoznaajniji nain povezuje sa iskustvom,
operacionalisti su izgubili iz vida da se iskustveni sadraj nekog
pojma ne odreuje samo njegovim preciznim povezivanjem sa
iskustvenim pojavama. Nauni pojmovi obino ne nastaju izolovano,
nego u nekoj iroj teorijskoj zamisli ili teorijskom sistemu. U toj iroj
misaonoj celini pojam dobija odreeno znaenje i smisao, a njegova
nauna vrednost i plodnost sastoje se prvenstveno" u tome koliko se
on u iroj teorijskoj zamisli ili sistemu moe upotrebi ti za ispitivanje
razliitih nauno znaajnih iskustvenih odnosa. Odvojen od neke ire
teorijske zamisli ili teorijskog sistema nauke, pojam nema veu
naunu vrednost, ma koliko bio precizan. Smisao nekog naunog
pojma postaje jasan kad se, pored njegovog neposrednog iskustvenog
sadraja, poznaju njegove veze sa ostalim pojmovima u odreenoj
nauci.
Operacionalisti su sasvim potcenili uticaj irih teorijskih
momenata i potreba na nastajanje znaenja pojedinog pojma, i
njegovo znaenje izjednaili sa postupcima operacionalizacije. Zbog
toga su oni mogli smatrati da su izradom merila za neki pojam reeni
svi problemi njegovog stvarnog znaenja. Evo ta je o tome tridesetih
godina pisao Landberg (Lundberg), jedan od najpoznatijih
predstavnika operacionalizma u sociologiji: Nijedna glupost nije u
sociologiji vie rasprostranjena od primedbe da moramo, da bismo
mogli meriti, najpre definisati, opisati ili znati" ta merimo. Ova
tvrdnja se obino smatra oiglednom injenicom koju ne treba
ispitivati. Izgleda da se gubi iz vida da je merenje jedan nain
definisanja, opisivanja i saznavanja".2) Poto je merilo shvaeno kao
najbolja, pa ak i jedina definicija predmeta merenja, Landberg i
ostali operacio^ n-alisti su smatrali da je besmisleno pitati ta se
nekim merilom meri i u kakvom odnosu rezultati toga merenja stoje
sa drugim naunim saznanjima o odreenim pojavama. Vrlo esto se,
na primer, govorilo da je inteligencija ono to meri neki test za njeno
ispitivanje. Smatralo se da nema potrebe za nekom irom definicijom
inteligencije. Isto tako se govorilo da je drutveni poloaj ono to
meri neka lestvica izgraena u tu svrhu. Ovi primeri govore da su
postojala miljenja, koja ni danas nisu sasvim iezla, da je moguno
izraditi nauno upotrebljivo merilo bez prethodne teorijske analize
predmeta merenja.
.. , e) G. Lundberg, Foundations of Sociologv, Macmillan, New York, 1939.

510

511

Ipak nije naroito teko dokazati da je operacionalistiko shvatanje

pojmovne iunkcije merenja pogreno.3) Na primer, i pored
mnogobrojnih pokuaja da se meri inteligencija, jo uvek su nereena
mnoga bitna pitanja njenog definisanja i merenja. Jedno od tih pitanja
jeste kako prilikom merenja eliminisati uticaj ranije steenog znanja i
iskustva. Ako se inteligencija definie kao sposobnost snalaenja u
novim situacijama, nesumnjivo je da je obim iskustva i steenih
znanja, koja se mogu upotrebiti u nekoj novoj situaciji, takoe jedan
od inilaca koji utiu na pronalaenje adekvatnog reenja. Pored toga,
prilikom primene testova inteligencije, naroito testova verbalnog
karaktera, javlja se i jedna druga tekoa. Jezik koji se u njima upotrebljava, i pojedini upotrebljeni pojmovi, ne moraju biti podjednako
pristupani licima razliitog obrazovanja, kao i licima odraslim u
razliitim drutvenim sredinama, pa je i ovu okolnost teko eliminisati
iz nekih merenja inteligencije kao specifine, iako po definiciji vrlo
opte psihike sposobnosti. Nadalje, prilikom ispitivanja inteligencije
postavlja se pitanje o njenom odnosu prema stvaralatvu. Poznato je
da ima vanredno bistrih ljudi, koji iz raznih razloga nemaju
stvaralakih sposobnosti. Pojam inteligencije ostaje vrlo neodreen
ako se ne razmatra u vezi s ostalim ovekovim psihikim
sposobnostima. Ako se, pak, inteligencija, ili predmet nekog drugog
merenja, analizira i definie na teorijski zadovoljavajui nain,
stvaraju se mnogo povoljniji uslovi za izradu merila, kao i za
ispitivanje njegove teorijske adekvatnosti i naune upotrebljivosti.
Traenje bilo kakvog kriterija adekvatnosti merenja znai naputanje
opera-cionalistikog stanovita da je predmet merenja onojtg_merilo
meri, tj. da se on moe odrediti jedino strukturom samog merila.
Nastanak naunih pojmova i odgovarajuih merila upravo je
suprotan operacionalistikim shvatanjima. Ne polazi se u stvaranju
naunih pojmova od gotovih merila, nego se me-rilo izgrauje za
odreen pojam na osnovu shvatanja odnosa izmeu tog pojma
iskustvnih injenica i drugih naunih pojmova. Merilo, kao i svaka
operacionalna definicija, slui za usavravanje pravila
korespondencije. Ova pravila ne utvruju sadraj pojma, nego ga
samo preciznije povezuju sa podacima o stvarnostima. Meutim,
stvaranje naunih pojmova se ni izdaleka ne iscrpljuje usavravanjem
pravila korespondencije. Najveu meru stvaralake sposobnosti
zahteva upravo pronalaenje i 3) Najiscrpnija kritika studija o

razvijanje novih, teorijski plodnih pojmova. Svaki takav pojam jeste

izraz jednog vie ili manje novog naina gledanja na neke iskustvene
pojave^i njihove iskustvene cdnose. On nastaje u sukobu novog
iskustva sa ranijim teorijskim saznanjima i pretpostavkama. Tek
poto je stvaralaki rad na odreivanju osnovnog sadraja nekog
novog pojma zavren, dolazi u prvi plan usavravanje pravila
korespondencije, operacionaiisanje pojma, eventualno stvaranjem
jednog novog merila. Ovo, naravno, ne znai da se potcenjuje uloga
merenja i njegov uticaj na teorijska shvatanja o odreenim pojavama
i na promenu teorijskih definicija pojmova. Primenom preciznijeg
merenja sadraj odreenog pojma postaje iskustveno odreeniji;
mogu se jasnije uoiti iskustveni stupnjevi u kojima se javljaju
pojave na koje se pojam odnosi; egzaktnije se mogu ispitivati razni
odnosi pojava na koje se pojam odnosi; ukratko, dolazi do novih i
preciznijih iskustvenih saznanja koja lako mogu dovesti u pitanje
opravdanost ranijih teorijskih definicija odreenog pojma.
Polazei od iznetih shvatanja uloge merenja u odreivanju
sadraja naunih pojmova, operacionalizam je prirodno naglasio
preteno tehniku stranu merenja, a zapostavio ispitivanje njegove
teorijske adekvatnosti i nauno sistematske znaajnosti. Ovo, moda,
u odreenom momentu nije bilo loe jer je uticalo na podizanje
tehnike kulture sociologa i naunika iz drugih drutvenih nauka, ali
je svoenje problema merenja na tehniku stranu prouzrokovalo i
mnoge naivnosti i nepotrebna lutanja. Epistemoloka osnova svih
jednostranosti opera-cionalizma jeste izrazito empiristiko shvatanje
nauke. Evo kako Landberg izraava i dovodi do apsurda empiristiko
shvatanje nauke: Ukoliko nauka napreduje nalazimo sve manje i
manje interesovanja za pitanja, kao na primer to" je elektricitet.
Izuzev nekih filozofa, dece i drugih vie ili manje semantiki
poremeenih lica (s naunog gledita), veina ljudi nalazi da je
dovoljno da se elektricitet definie pomou onog to on ini. On je
ono to u izvesnim uslovima ubija ljude, ini da vozovi idu, eva u
oblacima, osvetljava svetiljke,
ini da se kazaljka voltometra kree
do izvesne brojke itd."4) Kad bi nauka samo na ovaj pojavni nain
odreivala svoje pojmove i iskustvene pojave, ona nikad ne bi uspela
da stvori tako apstraktan pojam kao to je elektricitet. Treba se
znatno udaljiti od neposredne pojavne ravni da bi se dolo do ideje
da je ono to eva u oblacima i ono to pokree vozove ista prirodna
pojava. Ovo se, ostajui na opaajnom planu i zadravajui se na
ispitivanju posledica raznih pojavnih oblika elektriciteta, nikad ne bi
moglo zakljuiti. Da bi se iz niza raznovrsnih pojavnih oblika mogle

operacionalizmu, kao epistemolokom stanovitu, jeste knjiga A. G. Benjamin,

Operationism, Ch. Thomas, Springfeld, 111., 1955; vid. i C. G. Hempel,
Fundamentals of Concept Formation in Empirical Science, International
Enc^clopedio of Vnified Science, vol. II, N 7, Universitv of Chicago Press, Chicago,
1956, p. 39-50.

) G. Lundberg, op. cit., p. 62.

512

513

izvesti neke njihove zajednike osobine neophodne su, prema tome,

izvesne dublje pretpostavke o prirodi pojava. Te pretpostavke su sr
definicija teorijskih pojmova.
Analitika funkcija merenja. Ukoliko se prilikom prikupljanja izvornih obavetenja i izdvajanja izvornih podataka
upotrebljavaju precizniji postupci, mogu se u kasnijoj analizi
podataka upotrebiti jaa matematiko-statistika sredstva. U svakom
savremenom udbeniku statistike se uz prikaz matematikih osobina
nekog statistikog postupka objanjava na kakve se on izvorne
podatke moe primeniti. Sasvim je razumljivo da sredstva
matematiko-statistike analize ne mogu iz podataka izvui vie
obavetenja, nego to je prilikom stvaranja podataka u njih uneto.
Ako se u analizi primenjuju neadekvatna matematiko-statistika
sredstva, kojima ne odgovara nivo preciznosti podataka, stvara se
samo privid vee egzaktnosti. Ako se izvorni podaci stvaraju pomou
preciznijih merenja, mogu se primenom jaih matematikoanalitikih postupaka preciznije ispitati razni iskustveni odnosi. U
tome se sastoji analitika funkcija merenja.
3. VRSTE MERENJA

Mnogi nesporazumi o epistemolokoj vrednosti merenja

uopte, ili o mogunosti merenja na nekom uem podruju nastaju
zbog toga to se merenje poistoveuje s nekom svojom vrstom,
obino sa merenjem s najpreciznijim posmatrakim svojstvima i
najveim analitikim mogunostima. U stvari se pojedine vrste
merenja meusobno znatno razlikuju. Poto se apstra-huje razlika u
sadraju pojedinih merenja, merila se obino klasifikuju prema
sledeim kriterijima: (1) po nainu kako se merenje izvodi, a s tog
stanovita se merenja dele na osnovna i izvedena; (2) po formalnim
karakteristikama svojih lestvica, tj. kakve razlike lestvice utvruju
meu merenim pojavama, da li samo razlike u redosledu ili u
apsolutnim veliinama; i (3) prema kompleksnosti merenja, tj. da li su
merila prosta ili sloena.
Osnovna i izvedena merenja. Prema nainu svoga izvoenja
merenja se dele na osnovna i izvedena. U osnovnim mere-njima
metriki standard i jedinica merenja su istog kvaliteta kao i predmet
merenja, pa se merenje izvodi neposredno. Evo nekoliko primera: (a)
duina, kad se meri pomou metra; (b) merenje mase ili teine
pomou teine nekog utvrenog metrikog standarda; (c) merenje
vremena pomou nekog utvrenog vremenskog intervala, koji je
obino izgraen na osnovu nekih astronomskih ciklinih ponavljanja.
I u prouavanju dru-

tvenih pojava mogu se takoe upotrebiti neka osnovna merenja.

Primeri osnovnih merenja: merenje veliine raznih drutvenih
oblika brojem njihovih lanova; merenje dohotka nekom novanom
jedinicom, merenje trajanja odreenog drutvenog procesa u
jedinicama vremena; razna antropometrijska merenja visine, teine,
obima pojedinih delova tela, itd.
Pomou osnovnih neposrednih merenja moe se obino
postii vrlo velik stupanj preciznosti. Ta merila imaju prirodnu nultu
taku, tj. taku u kojoj merena pojava iezava, odnosno uopte ne
postoji. Osnovno u njihovoj primeni jeste da se postigne dogovor o
standardnoj jedinici merenja. Ali ak ni to nije presudno, jer ako su
standardne jedinice u raznim mernim sistemima precizno odreene,
vrednosti dobijene jednim nainom merenja mogu se pretvoriti u
adekvatne vrednosti nekog drugog naina merenja. Najvanije je da
se izabrana standardna jedinica moe kroz vreme odravati u
nepromenjenom stanju. Ovo ponekad nije lako postii. Kao primer
osnovnog merenja pome-nuto je merenje dohotka pomou novca.
Lako je shvatiti da je glavna tekoa ovog merenja stvaranje
jedinstvene jedinice merenja koja bi imala istu vrednost u raznim
vremenskim periodima, ak i ako se ta jedinica izraava u odreenoj
koliini zlata, jer se i vrednost zlata menja u toku vremena. Zbog
toga preti opasnost da se ne upotrebljava standard koji nije istovetan
u razliitim situacijama, jer nema stabilnu jedinicu. Da bi se ovo
izbeglo, potrebna su komplikovana prouavanja radi svoenja na
zajedniki imenitelj nominalnih vrednosti novca u razliitim
periodima i stvaranja relativno istovetnog standarda za merenje
dohotka ili nekih drugih ekonomskih pojava u razliitim periodima.
U svim naukama postoji relativno mali broj osnovnih
merenja. ali se ona vrlo iroko upotrebljavaju u izradi izvedenih
merila. Na primer, u veini demografskih merenja upotrebljava se
kao osnova ukupno stanovnitvo, odnosno stanovnitvo nekog ueg
dela drutva koje je dobijeno osnovnim merenjem, u stvari
prebrojavanjem. Vrednost osnovnih merenja se, meutim, u epistemologiji esto precenjivala. Smatralo se da su izvedena merila
nuno manje pouzdana i precizna, to ne mora da bude tano. Neke
pojave se mogu meriti preciznije na izveden nego na neposredan ili
osnovni nain. A posebno je vano da se one mogu meriti na
posredan nain i u uslovima u kojima je osnovno merilo^uopte
neizvodljivo. Na primer, astronomske udaljenosti se uopte ne mogu
meriti na osnovni nain, nego samo pomou izvedenih merenja.
Duina se moe meriti na razne naine: trigonometrijski, pomou
radara, zvuka se izvedenim putem mogu dobiti bre isto toliko
precizni, pa ak i precizniji, podaci nego ako se ona meri
neposredno. Veliki znaaj osnovnih me33 Socioloki metod

514

515

renja sastoji se u tome to ona slue kao osnova mnogih izvedenih

merenja i kao kriterij za proveravanje njihove tanosti. Izvedenih
merenja ima mnogo vie nego osnovnih, a u njih se ubrajaju sva
merenja u kojima se metriki standard i predmet merenja razlikuju, pa
se merenje izvodi posredno i o predmetu merenja se zakljuuje na
osnovu nekih drugih pojava. Prema nainu svoga izvoenja ova
merenja se dele na dve osnovne vrste: (a) merenja koja se izvode na
osnovu nekog zakona, tj. stabilne uzrono-funkcionalne veze izmeu
predmeta merenja i pojava pomou kojih se merenje izvodi; i (b)
merenja koja se izvode na osnovu dogovora.5)
Merenja na osnovu zakona se zasnivaju na nekom utvrenom
zakonskom odnosu izmeu predmeta merenja i neke druge pojave (ili
vie njih) za koje ve postoje standardizovana merila. Preciznost
ovih merila zavisi (1) od stabilnosti zakonske veze, i (2) od toga da li
se ona moe izraziti u obliku precizne matematike funkcije.
Najpoznatiji primer ovakvog merenja jeste merenje toplote pomou
termometra. Merenje se izvodi na osnovu zakona o rastezanju ive
pod uticajem toplote, a neposredno se meri duina ivinog stupca.
Ali, poto je poznata zakonska veza izmeu rastezanja ive i toplote,
na osnovu duine ivinog stupca mogu se donositi tani zakljuci o
toploti. U sociologiji i drugim drutvenim naukama postoje takoe
mnogobrojna merenja koja se zasnivaju na ovom naelu. Kad se, na
primer, drutveni poloaj pojedinaca meri pomou vrste i ugleda
njihovih zanimanja, visine dohotka, stepena obrazovanja, o predmetu
merenja (drutvenom poloaju) se zakliuuje posredno na osnovu
pretpostavki o postojanju uzrono-funkcionalnih veza izmeu njega i
pojava koje se neposredno mere. Na istom osnovnom naelu se
zasnivaju i mnoga druga merenja, na primer, kad se opti nivo ivota
meri prosenim trajanjem ljudskog veka i smrtnou odojadi, ili kad
se stepen drutvene integracije neke zajednice meri pomou
uestalosti i rasprostranjenosti raznih oblika kriminala i drugih
drutveno-patolokih pojava. Jedan primer merenja ove vrste u
sociologiji u kojoj je pretpostavljena zakonska veza jasno
eksplicirana jeste merenje drutvene udaljenosti izmeu pojedinih
delova drutvene strukture na osnovu uestalosti unutar generacijskih
i meugeneracijskih pomeranja izmeu tih delova. Merilo se zasniva
na sledeim pretpostavkama: (1) da to je udaljenost izmeu
pojedinih delova u drutvenoj strukturi vea, to se ona moe tee
savladati u toku aktivnog drutvenog ivota pojedinaca i izmeu
dveju generacija istih porodica; i (2) da otpor protiv drutveno nepoeljnih pravaca pokretljivosti relativno uspenije spreava
6

) C. G. Hempel, op. cit, p. 70.

pomeranja na dua nego na kraa odstojanja.6) Postoje i drugi naini

merenja 7 drutvene udaljenosti, koji polaze od raznih psiholokih
stavova. ) Tanost i preciznost merila ove vrste zavisi od vrstine i
stabilnosti uzrono-funkcionalnih veza izmeu predmeta merenja i
pojava koje se neposredno mere.
U merenju prirodnih pojava, merila na osnovu zakona imaju
iri domen upotrebe nego u drutvu u kome je deterministika
konstelacija sloenija i izloena mnogo veim istorij-skim
promenama. Zbog toga je u prouavanju drutva tee izgraditi
jednostavna i iroko primenjiva merila na osnovu zakona. Sem toga,
poto su u drutvu deterministiki odnosi sloeni i mnogostrani,
teko je nai proste uniformne uzrono-funkcionalne veze meu
pojavama. Merila se, stoga, moraiu zasnivati na veem broju
elemenata i njihovi rezultati izraavaju samo odreen odnos
verovatnoe, koji se retko kada pribliava potpunoj izvesnosti. Sve
to oteava stvaranje ire primenjivih sociolokih merila na osnovu
zakona.
Merila na osnovu dogovora ili konvencije izraavaju
matematiki odnos izmeu predmeta merenja i jedne ili vie vrsta
drugih merljivih pojava. U ovu grupu spadaju, na primer, razna
merila na osnovu kolinika, koja pokazuju kolika je relativna
uestalost odreene vrste pojava u nekoj drutvenoj sredini. Veina
demografskih stopa spada u ovu vrstu merenja. Na primer, stopa
nataliteta pokazuje koliko se dece raa u nekoj drutvenoj sredini u
toku jedne godine na hiljadu njenih stanovnika. Izmeu sastavnih
delova merila broja roenih i ukupnog stanovnitva ne postoji
neki stalan uzrono-funkcionalni odnos. Ali merila ove vrste su vrlo
iroko primen-Ijiva i korisna jer omoguuju precizna poreenja
relativne uestalosti odreenih pojava u raznim drutvenim
sredinama.
Drugu vrstu merila po dogovoru ine merenja izvedena na
osnovu podataka o unutranjoj strukturi nekih pojava. Razna
sociometrijska merila su primer ovakvih merenja. Ona se zasnivaju
na podacima o izborima koje su prema raznim kriterijima izvrili
lanovi ispitivanih grupa. Na osnovu ukupnog broja
izbora, broja
uzajamno uzvraenih i neuzvraenih izbora, broja x pojedinaca koji su
izrazito natproseno birani i onih koje niko nije birao, itd., razna
sociometrijska merila pokazuju strukturu
6

) Sire o ovom nainu merenja drutvene udaljenosti vid. G. Carlsson, Social

Mobility and Structure, Gleerup, Lund, 1958.
') Jedno od najpoznatijih merila ove vrste je Bogardusova les-tvica drutvene
udaljenosti. (Vid. E. S. Bogardus, Introduction to Social Research, Suttonhouse,
New York, 1936, p. 99-101.) Lestvica postoji u vie varijanti u kojima se neto
razlikuju pojedini njeri pokazatelji. Jedna takva varijanta nalazi se u knjizi W. J.
Goode, P. K. Hatt, Methods in Social Research, McGraw Hill, New York, 1952, p.
244.

516
unutar-grupnih odnosa, grupnu ekspanziju, koheziju, koherentnost,
integraciju, homogenost, odnosno unutranji rascep na vie
podgrupa i si.8)
U treu vrstu merenja na osnovu dogovora spadaju razna
merila koja se zasnivaju na nekom modelu verovatnoe. Me-renje
drutvene pokretljivosti na osnovu pretpostavki o savrenoj
pokretljivosti spada u merenja ove vrste. Pojam savrene
pokretljivosti ima matematiko, a ne socioloko ili etiko znaenje;
ne tvrdi se da je matematiki savrena pokretljivost savrena i u
drutvenom pogledu, ili da je ona etiki ideal. Savrena pokretljivost
pokazuje kako bi izgledala struktura drutvenih pomeranja izmeu
dveju generacija u nekoj drutvenoj strukturi pod pretpostavkom da
drutveni poloaj roditelja nema nikakvog uticaja na drutveni
poloaj njihove dece. Na pri-mer, ako je 71% stanovnika nekog
drutva poljoprivrednog porekla, na osnovu savrene pokretljivosti bi
trebalo oekivati da e 71% stanovnika u svim drutvenim slojevima
biti toga porekla. Kao to se vidi, savrena pokretljivost pretpostavlja
potpuno ravnomeran i proporcionalan raspored meugeneracijskih
pomeranja. Poreenjem stvarne meugeneracijske pokretljivosti sa
teorijski oekivanim vrednostima moe se utvrditi u kojim pravcima
stvarna pomeranja zaostaju za teorijski oekivanim, a gde je stvarna
pokretljivost vea od teorijski oekivane.9)
Ovaj nain merenja je vrlo iroko primenljiv. Na pri-mer, prilikom
ispitivanja ekoloke strukture pojedinih naselja moe se primenom
modela ravnomerne raspodele utvrditi da li i koliko odreeni
drutveni inioci ometaju ravnomeran raspored svih kategorija
stanovnitva po svim delovima naselja, i utiu na koncentraciju
stanovnitva s odreenim drutvenim karakteristikama u pojedinim
uim rejonima naselja.10) Jedna druga oblast u kojoj se merila ove
vrste takoe esto upotrebljavaju jeste ispitivanje koliko razne
drutvene osobine ljudi utiu na sklapanje brakova.11) Pojam savrene
drutvene hete-rogamije pretpostavlja da je sklapanje brakova
nezavisno od nekih drutvenih osobina suprunika, tj. da se prilikom
njiho-8) Razna sociometrika merila pokazana su u radu C. H. Proctor, C. P.
Loomis, Analysis of Sociometric Data, u knjizi M. Jahoda, M. Deutsch, S. W.
Cook, Research Methods in Social Relations, The Dryden Press, New York, 1954,
vol. II.
8
) ire o ovom vid. u mom radu Qsvrt na drutvenu pokretljivost u
Jugoslaviji, Statistika Revija, god X (1960), br. 34, u kome se nalazi
literatura o ovom nainu merenja drutvene pokretljivosti.
10
) Vid. E. Shevkv, W. Bell, Social Area Analysis, Stanford Sociological Series, Stanford University Press, Stanford, 1955.
") Vid. moje radove Sklapanje i razvod braka prema zanimanju,
Statistika revija, god. VII (1957), br. 1.; Sklapanje 1 razvod braka prema
kolskoj spremi, Sociologija, god. I (1959), br. 1.

517
vog sklapanja ne vodi rauna o profesionalnim, obrazovnim,
nacionalnim i raznim drugim drutvenim karakteristikama lica s
kojim se brak sklapa. Pretpostavka je oigledno vrlo apstraktna. Ali
kad se s ovim teorijskim modelom uporedi stvarna struktura
brakova prema zanimanju suprunika, njihovoj kolskoj spremi,
narodnosti, ranijem branom stanju, i si. moe se na osnovu
odstupanja stvarnih struktura od teorijskih oekivanja dosta
precizno izmeriti koliko pojedini drutveni inioci selektivno deluju
na izvor branih drugova.
Prilikom upotrebe raznih modela verovatnoe kao metrikih
standarda za merenje nekih drutvenih pojava od presudne je vanosti
koliko je primenjeni model verovatnoe realistian, tj. koliko on
stvarno odgovara realnim uslovima u kojima se zbivaju odreene
pojave. Ovo se moe lako objasniti na primeru sklapanja brakova.
Neka se pretpostavi da se ispituje uticaj nacionalnosti na sklapanje
brakova i u tu svrhu koristi model savrene nacionalne heterogamije,
ije su teorijski oekivane vrednosti izraunate na osnovu podataka o
globalnoj nacionalnoj strukturi lica koja su sklopila brak u itavoj
zemlji. Zakljuak da su sva odstupanja u stvarnoj strukturi brakova
prema nacionalisti suprunika od teorijski oekivanih vrednosti
modela posledica selektivnog uticaja narodnosti na izbor branog
druga moe da bude vrlo nerealistian i neosnovan. Poznato je da se
veina brakova sklapa u okviru istih naselja, a jo se vei njihov
postotak sklapa u okviru iste optine, to je sasvim prirodno, jer brak
najee nastaje kao rezultat prethodnih duih i bliskih meusobnih
odnosa. Ako u zemlji postoje velika nacionalno homogena podruja u
kojima se usled toga stvarno mogu sklapati samo homogamni
brakovi, model verovatnoe zasnovan na globalnoj nacionalnoj
strukturi itave zemlje je nerealistian za ocenu selektivnog uticaja
nacionalnosti na sklapanje brakova. On je utoliko realistiniji to je
nacionalna struktura svakog konkretnog ueg podruja, u kojima se
brakovi preteno sklapaju, slinija nacionalnoj strukturi itave
zemlje koja je uzeta kao osnova za izraunavanje teorijske raspodele.
Ako su regionalne razlike u nacionalnom sastavu velike, mnogo su
realistiniji modeli verovatnoe koji uzimaju u obzir regionalne
nacionalne strukture. Ovaj primer je samo ilustracija opteg
metodolokog naela da prilikom odluke o upotrebi nekog tehnikog
sredstva treba uvek prethodno paljivo oceniti da li je ono adekvatno
za ispitivanje odreenih pojava.
Merila prema formalnim osobinama svojih lestvica. Za
razumevanje raznih oblika merenja ova njihova podela je moda
najvanija, esto se, naime, smatraju merenjem samo merila s
najjaim formalnim karakteristikama. Ameriki psiholog Stivens
(S. Stevens) je dosta doprineo potpunijem shvatanju

518

519

prirode merenja svojom klasifikacijom razliitih tipova lestvica. U

Stivensovoj klasifikaciji lestvice se dele na: (1) 12nominalne, (2)
ordinalne, (3) intervalne i (4) lestvice kolinika. ) Ova po-dela
dozvoljava da se pojmom merenja obuhvate svi njegovi tipovi, poev
od kvalitativnih klasifikacija do merila sa najpreciznijim
kvantitativnim osobinama. Nominalna lestvica je, u stvari, drugi naziv
za kvalitativnu klasifikaciju. lanovi te lestvice su kvalitativne grupe
i merenje se sastoji13u prebrojavanju sluajeva to pripadaju odreenoj
kvalitativnoj grupi. ) Klasifikacija zanimanja, koja se sastoji od niza
kvalitativnih grupa, jedna je nominalna lestvica. Njene klasifikacijske
jedinice nisu stupnjevane prema nekom kvalitativnom obeleiu zanimanja, nego su kvalitativno diskretni lanovi. Optiji lanovi
klasifikacije se dalje ralanjavaju, ali na specifinije kvalitativne
lanove. Povezane sa prebroiavanjem pojedinanih sluajeva,
kvalitativne klasifikacije, ili nominalne lestvice, mogu biti neobino
precizna merenja, tavie jedina moguna merenja raznih pojava.
Zbog toga je pogreno to se ponekad nominalne lestvice iskljuuju iz
merenja. Ako se neka pojava javlja u diskretnim kvalitativnim
oblicima, upotreba nominalnih lestvica jeste jedino moguan nain
merenja. Ovo, svakako, ne bi bio dovoljan argumenat, jer bi se moglo
tvrditi da se takve pojave uopte ne mogu meriti. Zbog toga je mnogo
vanije pokazati da se rezultati prebrojavanja pojedinanih sluajeva,
koji su razvrstani prema nekoj nominalnoj lestvici mogu ako ova
zadovoliava sve zahteve klasifikacije pretvoriti u najpreciznije
oblike merenja. Primera bi se moglo navesti bezbroj. Neka se uzme da
je utvren broj doseljenika u nekom mestu i vreme njihovog
doseljavanja. Ve time je izmeren obim doseljavanja u apsolutnom
smislu. Delenjem broja doseljenika sa ukupnim stanovnitvom mesta
izraunava njihova srazmera, dakle, jedna nova mera. I zatim se razna
naselja mogu porediti prema srazmerama doseljenika na krajnje
egzaktan nain, idui u pogledu preciznosti poreenja toliko, daleko
koliko nam dozvoljava tanost izvornih podataka i koliko je za
odreenu svrhu potrebno. Primer pokazuje da se kad je
prebrojavanjem utvrena uestalost nekih isto kvalitativnih pojava u
odreenim kolekti-

vima, ovi mogu razvrstati na osnovu intenziteta uestalosti u isto

kvantitativan niz. A i na brojane podatke o kvalitativnim pojavama
mogu se primeniti razni statistiki postupci. Prebrojavanje udrueno
sa kvalitativnim klasifikacijama ili nominalnim lestvicama jeste,
prema tome, vaan oblik merenja.
U drugu vrstu lestvica spadaju tzv. ordinalne lestvice,
pomou kojih se utvruje samo redosled du nekog kontinuuma, ali
ne i razlike u apsolutnim veliinama. Ranije upotrebljavani nain
merenja tvrdoe pomou Mohove lestvice zasnivao se na izboru
nekoliko fizikalnih tela, od kojih svako naredno moe da zapara
prethodno. Lestvica tvrdoe ima deset stupnjeva; na najniem mestu
se nalazi talk, sa lestvinom vrednosti 1", a na najviem dijamant sa
lestvinom vrednosti 10". Lestvica, naravno, ne pretpostavlja da
postoji ista koliinska razlika u tvrdoi izmeu talka i kamene soli,
koja se u njoj nalazi na drugom mestu, i izmeu dijamanta i korunda,
koji se nalazi na devetom mestu. Lestvica, prema tome, utvruje
samo poloaj u odreenom redosledu, a ne i apsolutnu veliinu
razlika u mere-noj osobini. U sociologiji, a naroito u psihologiji,
veina merila pokazuje uglavnom redosled, a ne i apsolutne razlike
izmeu pojedinih lanova kontinuuma. Kad neko ima kolinik inteligencije 95, a neko drugi 105, razlika od 10 poena na ovom mestu
lestvice ne mora biti u koliinskom pogledu istovetna sa razlikom
izmeu dva lica iji su kolinici 125 i 135. Kolinici pokazuju
poloaj pojedinog sluaja u jednom odreenom nizu, koji nema
jednake jedinice.
Mnogo preciznije su intervalne lestvice i lestvice kolinika.
Pomou tih lestvica moe se utvrditi ne samo redosled pojava u
odreenom nizu ve i apsolutna veliina razlika. Ove lestvice imaju
jednake, ili tzv. ekvidistantne jedinice. Razlika izmeu intervalnih
lestvica i lestvica kolinika sastoji se samo u tome to lestvice
kolinika imaju i prirodnu nultu taku. Poznato je da je nulta taka
nekih lestvica izabrana konvencionalno. Na primer, nulta taka u
uobiajenom merenju toplote nije prirodna, nego je toplota na kojoj
se deava jedna fizikalna pojava izabrana ckao nulta taka. Zbog toga
nije opravdano
tvrditi da je toplota od +10 dvaput vea od toplote od
+ 20c, nego samo da je za deset stupnjeva vea. Kad je nulta taka
nekog merila prirodnog karaktera, tj. kada u njoj merena pojava
uopte ne postoji, moguna su poreenja raznih rastoja-nja na lestvici
i u apsolutnom smislu. Karakteristino je da se intervalne lestvice
obino vremenom pretvaraju u lestvice kolinika. Na primer, podaci
o toploti dobijeni uobiajenim nainom merenja mogu se izraziti i
kao vrednost lestvice kolinika, Pto ^se moe utvrditi temperatura
apsolutne nule i izgraditi lestvini niz koji polazi od teorijski
utvrene apsolutne nule.

1J
) S. S. Stevens, On the Theory of Scales of Measurement, Science, vol.
103 (1946), p. 677680; isti, Mathematics, Measurement and Psychophysics, u
knjizi S. S. Stevens (e), Handbook of Experimental Psycholoay, J. Wiley, New
York. 1951, p. 23-29. U svojim kasniiim radovima Stivens je neto proirio svoju
klasifikaciju. Vid. S. S. Stevens, Measurement. Psychophysics and Utility, u knjizi
C. W. Churchman Ph. Ratoosh (eds.), Measurement, J. Wiley, New York, 1959, eh.
2.
1S
) Miljenje da kvalitativne kvalifikacije ne mogu biti osnova merenja
zastuna i M. Djuri u knjizi Problemi sociolokog metoda, Savremena kola,
Beograd, 1962, str. 107.

520
Merenja prema stepenu sloenosti. Trea podela mere-nja
uzima u obzir stepen njihove sloenosti. Postoje merenja koja se
zasnivaju na uzrono-funkcionalnom ili konvencionalnom odnosu
dveju promenljivih, to su tzv. prosta merila, i druga merila u kojima
se itav niz inilaca dovodi u vezu sa predmetom merenja. U
prouavanju drutvenih pojava se vrlo esto moraju stvarati razna
kompleksna merila iz istih onih razloga zbog kojih se za
razvrstavanje kvalitativnih pojava moraju, pored elementarnih,
upotrebljavati kompleksne tipologije. 1) Pojedini drutveni inioci i
drutvena stanja koja se nastoje me-riti su vrlo sloeni (drutveni
poloaj, ivotni nivo, moralna integracija i slino); (2)
Deterministiki spletovi u drutvu su takoe sloeni, pojedine
uzrono-funkcionalne veze stoga nisu proste i strogo uniformne i
retko je moguno izgraditi dovoljno pouzdana merila na uzronofunkcionalnoj povezanosti predmeta merenja sa jednim drugim
iniocem. esto je radi poveanja pouzdanosti nekog prostog merila
neophodno, pored osnovnog, ukljuiti u merilo jo neke druge
inioce.
U upotrebi kompleksnih merenja moe se, meutim, pojaviti
jedna ozbiljna tekoa. Obino se tei da rezultati kompleksnih
merenja budu izraeni u jedinstvenom sintetikom indeksu, izmeu
ostalog i zato to se u tom sluaju u daljem radu lake operie s
podlacima. Meutim, upravo zbog pomenute sloenosti i raznolikosti
mogunih iskustvenih spletova, ovaj sintetiki postupak moe da
zamagli neke osobene odnose. Izraavanje rezultata kompleksnih
merenja u obliku jedinstvenog indeksa polazi od pretpostavke da
razne komponente sloenog deterministikog spleta, ije se delovanje
nastoji izraziti pomou indeksa, deluju na merenu pojavu sasvim
nezavisno. Indeksna vrednost je stoga zbir njihovih odvojeno uzetih
vrednosti. Ova pretpostavka ne mora uvek biti tana. Pojedini inioci
se u raznim spletovima mogu ponaati na razliit, a ponekad ak suprotan nain. Jedan takav primer su nekristalizovani drutveni
poloaji, tj. poloaji iji se sastavni elementi javljaju u meusobnim
odnosima koji znatnije odstupaju od drutvenih proeka.14) Tipian
nekristalizovan poloaj jeste kad lice koje obavlja neko zanimanje
ima obrazovanje znatno ispod prosenog za to zanimanje. Na primer,
kad struni, a ne politiki, rukovodilac nekog strunog tela ima manje
struno obrazovanje od ostalih strunih kadrova (tehniar struni
rukovodilac biroa u kome je zaposlen vei broj inenjera). Jedan
ovakav nekristalizovan poloaj moe u radu strunog tela, a i u ivotu
tog rukovodioca da bude uzrok raznih napetosti, sukoba, nesigurnosti
i slino,
14
) G. E. Lenski, Status Cristalization: A. Nonvertical Dimension of Social
Status, American Sociological Review, vol. 19, (1954), p. 405-413.

521
i loe je ako se usled mehanike' upotrebe kompleksnog merila
drutvenih poloaja izgube podaci o raznim nekristalizovanim
poloajima. Evo jo jednog slinog primera. Za ocenu drutvenog
poloaja uzima se u obzir niz elemenata i jedan od njih je dohodak.
Meutim, deava se da dohodak bude vrlo nesraz-meran s ostalim
elementima nekog drutvenog poloaja, ak i kolektivnog
drutvenog poloaja nekog sloja. Moe postojati, na primer, neka
grupa zanatlija ije zanimanje nema vei drutveni ugled i znaajniju
drutvenu funkciju, ali da grupa ipak sticajem okolnosti ima stvarni
dohodak znatno iznad dohotka mnogih drutveno-profesionalnih
grupa. Ako se o ovom ne vodi rauna, i vrednosti pojedinih sastavnih
delova sloenog merila prosto saberu, ova i sline anomalije, koje su
vane za razne analize drutvene strukture, mogu ostati sasvim
nezapaene. Ukratko, iste indeksne vrednosti sloenih merila mogu
biti rezultat razliitih kombinacija njihovih sastavnih delova. Stoga je
esto potrebno, pored opte indeksne vrednosti, poznavati i vrednosti
pojedinih njegovih sastavnih delova, naroito kad se pojedini delovi
ne kreu u jedinstvenom pravcu, nego su manje ili vie divergentni i
odstupaju od optih pravilnosti. Optije reeno, u opravdanom
nastojanju da se pomou merila stvore sintetiki oblici iskustvene
evidencije treba paziti da se ne izgubi analitiki neophodna
konkretnost opisa.
4.
NAIN IZRADE MERILA
Raznovrsnost oblika merenja prirodno zahteva da se u
njihovoj izradi primenjuju razliiti tehniki postupci. Ipak se u izradi
svakog merila mora resiti nekoliko optih metodolokih zadataka:
(1) to preciznije, i po mogunosti teorijski, definisati predmet
merenja; (2) pronai teorijski adekvatne i iskustveno pouzdane
iskustvene pokazatelje pomou kojih e se izvesti me-renje; (3) kad
god se upotrebljava neko sloeno merilo mora se odrediti specifina
teina svih njegovih sastavnih delova (pon-derisanje pokazatelja); i
(4) ispitati adekvatnost i iskustvena pouzdanost merila. Svi ovi
zadaci se odnose na izradu mernog instrumenta. Uspenost merenja,
meutim, ne zavisi samo od osobina merila, nego i od kvaliteta
izvornih podataka na koje se ono primenjuje, jer je bez podataka
odreenog kvaliteta me-renje neizvodljivo. Mnoga merila u
prirodnim, a i drutvenim naukama, predstavljaju jedinstvo
osobenog sredstva za prikupljanje podataka i lestvice za njihovo
merenje, a usavravanje merenja je esto rezultat napretka u nainu
prikupljanja poda-

522

523

taka. Ali, poto je o povezanosti teorijskih pretpostavki i iskustvenih

podataka ve raspravljano u prethodnim poglavljima, izlaganje se
moe ograniiti na nain izrade mernih instrumenata i ispitivanje
njihove teorijske adekvatnosti i pouzdanosti. Prilikom razmatranja
pojmovne funkcije merenja i u kritici operacionalizma izneti su
osnovni razlozi zato je neophodno da predmet merenja bude jasno, i
po mogunosti teorijski, definisan. Videli smo da nauno-sistematski
znaaj nekog merila zavisi od uloge koju u nauci ima njegov predmet,
odnosno pojam koji se na taj predmet odnosi. Ali, teorijska analiza
predmeta merenja ima iri znaaj. Na osnovu nje se ne reava samo
ta e se meriti, nego i kako e se meriti. Ovo naroitp vai za
stvaranje izvedenih merenja u kojima se o predmetu merenja
zakljuuje posredno, na osnovu njegovih veza s nekim drugim
pojavama. Predmet ove vrlo iroke grupe merenja jeste neki latentni
inilac, a pojave pomou kojih se merenje izvodi su njegovi
pokazatelji (indikatori). Adekvatnost merenja odluujue zavisi od
izbora pokazatelja i tanosti pretpostavki o njihovim vezama sa
latentnim predmetom merenja; od toga da li su izabrani pokazatelji,
ije su veze sa predmetom merenja, najstabilniji; i da li je izabran
dovoljan broj pokazatelja da bi se na osnovu njih mogli izvoditi
precizni zakljuci o latentnom predmetu merenja, ili ak i o predmetu
merenja koji nije latentan, ali se ispoljava u mnogim pojavnim
oblicima koji se svi ne mogu uzeti kao pokazatelji merila, ve treba
odabrati samo izvestan broj najosnovniiih. Osnovno naelo jeste da se
odaberu najstabilniji pokazatelji i njihov optimalan broj za merenje
itavog iskustvenog raspona u kome se pojavljuje predmet merenja.
Meutim, ponekad je o iskustvenim pojavama koje bi teorijski bile
najbolji pokazatelji, teko doi do pouzdanih obavetenja jer su one
(a) manje vidljive, (b) ili se nisu ouvala pouzdana obavetenja o
njima iz ranijih perioda, a potreban je istorijski pristup, (c) jer bi
prikupljanje podataka o njima u savremenim prilikama moglo da
naie na vee drutvene prepreke i otpore, i najzad, jer (d) o nekim
pojavama ne postoje dovoljno precizna merila i klasifikacije. Zbog
toga se kao pokazatelji moraju upotrebiti teorijski slabija, ali
istraivaki pristupanija iskustvena obavetenja. Dakle, idealni
teorijski zahtevi za izradu nekog merila ne mora da budu i praktino u
punoj meri ostvari] ivi. Ali teorijska analiza mora u svakom sluaju
da pokae u kakvom iskustvenom odnosu stoje konano izabrani
pokazatelji s predmetom odreenog merenja.
Poto je broj mogunih pokazatelja u nekim sloenim
mereniima vrlo velik, i oni se svi ne mogu ukljuiti u merilo,
odnos izmeu ukupnog broja mogunih i izabranih pokazatelja
jeste odnos izmeu osnovnog skupa i uzorka. Na osnovu manjeg

broja pokazatelja pokuava se zakljuivati o predmetu merenja u

celini. Osnovanost i preciznost ovih zakljuivanja zavisi od toga da li
je uzorak izabranih pokazatelja dovoljno reprezentativan za predmet
merenja, i to reprezentativan za sve njegove teorijski i praktino
znaajne iskustvene stupnjeve. Ovo je lako postaviti kao opti
zadatak, ali je u mnogim merenjima vrlo teko praktino ostvariti.
Iskustvo pokazuje da razna merila nemaju podjednaku sposobnost za
razlikovanje, ili podjednaku diskriminacijsku mo na raznim
delovima svoje lestvice; neka su preciznija na krajevima svojih
lestvica, gde su razlike meu pojavama izrazitije, a slabije pokazuju
razlike oko sredine, gde pojedine nijanse merene pojave neprimetnije
prelaze jedna u drugu; druga merila, opet, podbacuju upravo na
jednom od svojih krajeva, gde se predmet merenja javlja u najslabijim
ili najjaim intenzitetima.
U pridavanju razliite specifine teine, s kojom e pojedine
komponente nekog sloenog merila uticati na konane rezultate
merenja (tzv. ponderisanje), dolazi do izraaja svest da svi
upotrebljeni pokazatelji ne stoje u podjednako znaajnom odnosu sa
predmetom merenja. Na primer, u sociologiji se obino smatra da
zanimanje jae utie na drutveni poloaj nego obrazovanje; da
obrazovanje uglavnom samo u pojedinim sluajevima pojaava ili
neto umanjuje osnovni i bitni uticaj zanimanja na drutveni poloaj;
da zanimanje ima vei uticaj na drutveni poloaj od dohotka, kad
god se ono ne obavlja na osnovi privatne svoiine nad sredstvima za
proizvodnju, u kom sluaju je uz podatke o zanimanju potrebno i
obavetenje o veliini svojinske osnove zanimanja, ali da dohodak
ipak ima i nezavisan uticaj na drutveni poloaj. Ako se poe od ovih
pretpostavki uzee se u obzir, prilikom stvaranja sintetikog indeksa
drutvenog poloaja i obrazovanje i dohodak, kao uzgredni inioci,
ali e im se odrediti manje specifine teine nego zanimanju, to
znai manji uticaj na ukupnu vrednost indeksa. Specifina teina koja
se pridaje sastavnim delovima sloenog indeksa zavisi, prema tome,
od pretpostavki koliko neki pojedinani inilac utie na pojavu koja
se posredno meri pomou sloenog merila.15)
15

) U knjizi W. L. Warner, M. Mecker, K. Eells, Social Class in America, A Manual

of Procedure for the Measurement of Social Status, Science Research Associates, Inc., Chicago,
1949 prikazan je vrlo iscrpno nain izrade i proveravanja jednog sloenog merila drutvene
slojevitosti.

524

525
5.
INDIVIDUALNE I KOLEKTIVNE OSOBINE U
SOCIOLOKIM KLASIFIKACIJAMA I MERENJIMA

Odnos izmeu individualnih i kolektivnih osobina jeste

vaan problem stvaranja sociolokih klasifikacija i mere-nja. Razna
nominalistika shvatanja drutva, zatim iskustva klasine statistike,
koja je u veini svojih postupaka polazila od izolovano shvaenih
pojedinaca, kao i uticaji raznih psiholokih merenja, u kojima je
pojedinac osnovna jedinica prouavanja, doprineli su da u stvaranju
sociolokih klasifikacija i merila budu zapostavljene kolektivne
osobine raznih drutvenih oblika, i da se mnoga socioloka merenja
ogranie na merenje samo nekih izrazito individualnih osobina ljudi.
esto, pak, individualne osobine ljudi nisu dovoljne za prouavanje
mnogih drutvenih odnosa i poloaja ljudi u raznim drutvenim
oblicima i situacijama. Ne treba ire objanjavati da je sociologiji
neophodno precizno klasifikovanje i merenje raznih kolektivnih
osobina mnogobrojnih realnih drutvenih oblika i stanja, tim vie to
se u sociolokoj teoriji obino upravo te kolektivne osobine pojavljuju
kao kljuni teorijski inioci. S druge strane prilikom stvarania
klasifikacija i merila za kolektivne osobine raznih drutvenih oblika,
esto se ne uzimaju dovoljno u obzir individualne karakteristike
njihovih lanova, pomou kojih se mogu odrediti razne kolektivne
osobine. Iako je. kao to e se odmah videti, odnos izmeu
kolektivnih i individualnih osobina vrlo raznovrstan, ponekad je
dovoljno sabrati individualne osobine svih lanova nekog kolektiva
da bi se dobili potrebni izvorni podaci o nekoj njegovoj kolektivnoj
osobini. Poslednjih godina pojavilo se je nekoliko radova koji pokuavaju da ire rasvetle razliite odnose izmeu kolektivnih i
individualnih osobina. Pionirska uloga
pripada svakako P, Lazarsfeldu i grupi njegovih saradnika.16)
Najpre e se razmatrati osnovne vrste kolektivnih osobina,
koje se mogu podeliti na (1) analitike, (2) strukturalne i (3) globalne.
Moda ovi termini Lazarsfelda i Mencela (Men-zel) nisu sasvim
adekvatni, ali to nije od presudne vanosti. Osnovno je shvatiti njihov
smisao i oceniti naunu korisnost ovih distinkcija.
I6
) P. F. Lazarsfeld, H. Menzel, On the Relation between Indi-vidual and
Collective Properties, u knjizi A. Etzioni (ed.), Complex Orga-nizations, Holt.
Rinehart and Winston, New York, 1961, p. 422-^40; K. C. Selvin, W. H. Hagstrom,
The Empirical Classification of Formal Groups, American Sociological Revievo, vol.
28 (1963), No. 3; R. Bondon, Proprietes individuelles et proprietes collectives, Revue
jrancaise de sociologie, 4e an., (1963), No. 3.

(1) Analitikim osobinama odreenih drutvenih kolektiva

smatraju se one njihove osobine koje se izvode iskljuivo iz podataka
o individualnim osobinama njihovih lanova. Na primer, kad se
proseni dohodak nekog drutvenog sloja izvodi iz podataka o linom
dohotku svih lanova sloja; ili kad se. stopa sklapanja brakova nekog
grada ili nekog ueg podruja izraunava na osnovu ukupnog broja
sklopljenih brakova na njihovoj teritoriji; ili stopa nekih maloletnih
prestupa na osnovu njihovog ukupnog broja u nekoj gradskoj etvrti
ili u nekom drutvenom sloju; ili kad se stalnost stanovnitva nekog
naselja meri srazmerom doseljenika u njegovom ukupnom stanovnitvu, dobijaju se obavetenja o nekim analitikim osobinama
odreenih kolektiva.
(2) Strukturalne kolektivne osobine se ne izvode iz
izolovano uzetih individualnih obeleja lanova kolektiva, nego iz
nekih njihovih odnosa unutar kolektiva. U sociometriji postoji itav
niz merila za razne strukturalne osobine malih drutvenih grupa. Na
primer, merilo grupne ekspanzije se zasniva na tome koliko je od
mogunih pozitivnih izbora neka grupa iskoristila u toku ispitivanja.
Poznato je da se prilikom so-ciometrijskih ispitivanja broj
dozvoljenih pozitivnih i negativnih izbora moe ograniiti, time to se
od ispitanika trai da navedu, na primer, najvie dva svoja najbolja
prijatelja ili najvie tri lana grupe s kojima bi najradije neposredno
sarai-vali u nekom poslu i si. U drugim ispitivanjima broj dozvoljenih izbora nije ogranien. Ispitivane grupe ne moraju da iskoriste
sve mogunosti ako ne postoji tenja za uspostavljanjem bliih
odnosa s veim brojem ostalih lanova grupe, pa se zakljuuje da
stepen korienja mogunih izbora pokazuje grupnu ekspanziju. Ili,
smatra se da broj uzajamno uzvraenih izbora u odnosu prema
ukupnom broiu izbora koji je u grupi uinjen pokazuje grupnu
koheziju. Sledee strukturalno obe-leje, izvedeno iz odnosa izmeu
lanova grune, pokazuje da li su izbori skoncentrisani na nekoliko
zvezda", tj. nekoliko naiuticajnijih ili omiljenijih lanova, ili se
grupa razdvaja u nekoliko meusobno slabije povezanih, a ponekad
meusobno gotovo nepovezanih podgrupa ili klika. Uestalost
prijateljskih odnosa u nekom naselju, indeks anonimnosti, tj. rasprostranjenost linog nepoznavanja ljudi koji ive prostorno vrlo blisko
jedni s drugima su dalji primeri strukturalnih osobina.
(3) Globalne kolektivne osobine su neposredne osobine
kolektiva, potpuno nezavisne od individualnih obeleja njegovih
lanova, na primer, razvrstavanje naselja prema tome da u njima
postoji neka drutvena ustanova (kola, bolnica, privredno preduzee
odreenog tipa, i si.). Ili, ako se naselja raz-

526
vrstavaju prema svojoj udaljenosti od nekog veeg centra, to se vrlo
esto ini stvaranjem koncentrinih zona koje se prostiru na razliitoj
udaljenosti od centra, dobija se obavetenje o jednoj njihovoj
kolektivnoj osobini, koja je, dodue, izvedena iz njihovog
strukturalnog odnosa prema drugom naselju, ali je nezavisna od
individualnih osobina bilo kog stanovnika pojedinih naselja.
Ali ne samo "da se iz podataka o pojedinanim lanovima
nekog kolektiva i njihovim meusobnim odnosima mogu izvesti
mnoge osobine kolektiva, ve i obratno, mnogobrojne osobine
pojedinaca proizilaze iz odreenog odnosa prema nekim osobinama
kolektiva, iji su oni lanovi. Na osnovu odnosa prema kolektivnim
osobinama individualna obeleja se dele na: (1) apsolutna, (2)
relaciona, (3) uporedna i (4) kontekstualna.
(1) Apsolutna individualna obeleja su potpuno nezavisna od
bilo kakvih osobina kolektiva kome pojedinac pripada i od
meusobnih osobina pojedinaca. Na primer, starost, zanimanje, ili
obrazovanje su apsolutna individualna obeleja. Sva ostala
individualna obeleja izraavaju neki odnos prema odreenim
kolektivnim osobinama. (2) Relaciona individualna obeleja se izvode
iz nekih meusobnih odnosa pojedinca i kolektiva. Jedno takvo
relaciono obeleje je sociometrijski poloaj koji pokazuje kakav
poloaj ima pojedinac u neposrednim meuli-nim odnosima u nekoj
grupi. Neko moe po svom sociometrijskom poloaju da bude
zvezda", omiljena centralna linost odreene grupe. Neki drugi
pojedinac moe biti izolovani lan iste grupe, da ga gotovo niko ne
primeuje, da se niko iz grupe prema njemu ne odnosi ni pozitivno ni
negativno. Takav pojedinac je samo prividno lan grupe. A nekog
svog lana grupe moe vrlo aktivno da odbaci, jer se nije pokoravao
njenim normama, jer nije bio spreman da se zaloi u nekoj
zajednikoj aktivnosti grupe, jer je naneo tete ugledu grupe, i si.
Sociometrijski poloaj pojedinca, kao individualno obeleje, pokazuje
njegovo mesto u strukturi meulinih odnosa u odreenom kolektivu.
(3) Podaci o uporednim individualnim obelejima dobijaju se
poreenjem neke osobine pojedinca sa optom raspodelom iste
osobine u kolektivu u kome on ivi. Najprostije takvo obeleje jeste
najmlae dete" porodice. Ako se tvrdi da neki pojedinac, neka
porodica ili neki sloj spadaju po svome dohotku u 10% stanovnitva s
najniim dohotkom u naselju; da neki pojedinac po svom uspehu u
koli ili profesionalnom napredovanju spada u 10% onih koji su
postigli najbolji uspeh, odnosno najvie napredovali, ili u 20% onih
koji su postigli najslabiji uspeh, odnosno najmanje napredovali,
upotrebljavaju se uporedna individualna obeleja. (4) U
kontekstualnim individualnim obelejima se pojedincu pridaju neke
globalne osobine odreenog ko-

527
lektiva; na primer, stanovnik velikog grada, stanovnik etnike oaze ili
geta u nekom naselju, radnik na beskrajnoj traci, student filozofskog
fakulteta, borac Prve proleterske itd. Neko globalno obeleje
kolektiva pridaje se svakom njegovom lanu zato jer se smatra da
pripadnost tom kolektivu moe da ima iri znaaj za razne oblike
ponaanja i razne individualne osobine njegovih lanova.
Kao to se vidi, povezivanjem individualnih i kolektivnih
osobina znatno se proiruju mogunosti da se: (1) upotpuni registar
nauno korisnih individualnih i kolektivnih obeleja; (2) potpunije
prikae poloaj pojedinaca u odreenim kolektivima koji za njih
moe biti vrlo znaajan, a socioloki esto znaajniji od njihovih
apsolutnih individualnih obeleja; i (3) da se razne kolektivne
osobine odrede potpunije i preciznije, nego ako se u tu svrhu
upotrebljavaju samo globalne kolektivne osobine, ili samo zbir
individualnih obeleja njihovih lanova.
6.TEORIJSKA ADEKVATNOST I
POUZDANOST MERILA
Ispitivanje teorijske adekvatnosti i pouzdanosti jeste
metodoloki bitan deo izrade svakog merila. Prilikom razmatranja
odnosa izmeu teorijskih i operacionalnih definicija objanjeno je da
se pod teorijskom adekvatnou podrazumeva da li op<=racionalna
definicija verno izraava iskustveni sadrai odreenog pojma, koji
ovaj ima usled svoga mesta u nekom irem teorijskom okviru. Poto
je merilo jedan nain operacionalnog definisanja, ovo vai i za
njegovu adekvatnost. Prema tome, neko merilo drutvenog poloaja
je adekvatno ako njegov iskustveni sadraj odgovara teorijskom
znaenju pojma drutvenog poloaja, njegovoj upotrebi u teorijskom
objanjavanju raznih drugih drutvenih odnosa i mestu u odreenoj
teoriji o drutvenoj strukturi.
Ispitivanje adekvatnosti je dosta sloeno i u tu svrhu se
upotrebljavaju razni postupci, koji nemaju istu epistemoloku
vrednost. Obino se najvie ceni proveravanje na osnovu
prognostike vrednosti podataka dobijenih merenjem, tj. da li se na
osnovu tih podataka mogu bolje predviati neki budui dogaaji ili
osobine odreenih pojava, nego to se to moe uiniti bez merenja.
Na primer, ako neko merilo brane integracije pokae da su se
brakovi, koji su prema tom merilu ocenjeni kao vrsto integrisani,
posle kraeg vremena raspali, moe se sma-

528

529

trati da merilo nije teorijski adekvatno, jer se pretpostavlja da vre

integrisani brakovi imaju vie sposobnosti da se odre i u
nepovoljnijim prilikama. Ili, ako se prilikom primanja na posao
upotrebljavaju razni testovi da bi se pomou njih ocenilo koliko su
pojedinci po svojim sposobnostima i sklonostima prikladni za
obavljanje odreenih poslova, a zatim se pokae da lica ije je
testiranje dalo dobre rezultate postignu kasnije u praksi slabe
rezultate, budu izloeni veem broju povreda i si., to je znak da
merilo nije adekvatno.
U stvari se na istom postupku zasniva i proveravanje
adekvatnosti merila putem primene na tzv. poznate grupe, tj. grupe
ije su odreene osobine pouzdano utvrene. Ako bismo, na primer,
na ovaj nain hteli proveravati adekvatnost nekog merila brane
integracije, trebalo bi da se ono primeni (a) na lica koja su se razvela i
(b) na grupu brakova za koje postoji opte uverenje i dosta podataka
da vrlo sreeno ive i skladno obavljaju razne svoje funkcije. Merilo
iji podaci ne diferenciraju dovoljno jasno ove dve polarne grupe,
nego one dobijaju priblino iste vrednosti, nije teorijski adekvatno, ne
meri ono to se pretpostavlja da treba da meri. Ili, oigledno nije adekvatno neko merilo stava prema religiji, koje, kad se primeni na
lanove neke organizacije u ijoj ideologiji je ateizam jedan od
konstitutivnih elemenata i na stalne posetioce raznih crkvenih obreda,
nedovoljno razdvaja ove dve grupe.
U ispitivanju teorijske adekvatnosti merila upotrebljava se,
zatim, miljenje strunjaka, tj. ljudi za koje se opravdano
pretpostavlja da dobro poznaju odreene pojave i da mogu da ocene
da li merilo daje zadovoljavajue rezultate kad se upotrebi u praksi. U
metodolokom pogledu ovaj postupak ima najmanju vrednost, s
obzirom da su pojam strunjaka" i nain na koji oni treba da
ocenjuju adekvatnost merila vrlo neodreeni. U pojedinim
sluajevima jedina strunost" ovih lica sastoji se u poznavanju
odreenih pojava iz svakodnevnog praktinog iskustva, bez ikakve
ire teorijske osnove, a nain ocenjivanja merila se sastoji u
nedovoljno kontrolisanom poreenju njegovih rezultata s vlastitim
utiscima. U ovom obliku postupak je sasvim neprikladan za
ispitivanje adekvatnosti merila. Po svojoj saznaj-noj vrednosti, on se
nalazi ispod minimuma zahteva koji se moraju postaviti svakom
merilu. Merenje, koje ne daje adekvatni je, pouzdanije i preciznije
rezultate od onih to se mogu postii neposrednim praktinim
iskustvom, ne moe imati naunu vrednost.
Struna ocena rezultata merenja na osnovu svestrane analize
metodino izabranih uzoraka merenih pojava jeste odlian nain
ispitivanja adekvatnosti merila. Svako merenje, naroito merenje
kompleksnijih iskustvenih sadraja, sadri gotovo

nuno njihovo uproavanje. Kompleksna analiza merenih pojava je,

stoga, korisno sredstvo za ispitivanje da li je uproavanje na kom se
merenju zasniva opravdano*.
Ovaj nain upotrebe strunjaka ulazi kao sastavni deo i u
proveravanja na osnovu predvianja i pomou poznatih ' grupa", ali
se nekad pojavljuje i u samostalnom obliku. Na primer, za vreme
drugog svetskog rata u amerikoj vojsci se pokualo da se, prilikom
regrutovanja, eliminiu psihoneurotiari za koje se moglo oekivati da
nee izdrati ratne napore. Meutim, kako nije bilo dovoljno strunih
psihijatara koji bi mogli obaviti detaljan i svestran psihijatrijski
pregled svih regruta, pristupilo se stvaranju jedne lestvice za koju se
pretpostavljalo da e takoe da otkrije najvei deo psihoneurotiara.
Prednost ovog postupka bila je u tome to se lestvica mogla primeniti
u masovnijim razmerama lake i bre, bez angaovanja velikog broja
psihijatara. U cilju proveravanja da li je i koliko ova*, postupak
merenja adekvatan, naknadno je podvrgnut sistematskom
psihijatrijskom ispitivanju jedan uzorak lica, koja su na osnovu
lestvice ocenjena kao potencijalni ili akutni bolesnici, odnosno, kao
zdrava, a17zatim je kliniki nalaz uporeen sa rezultatima prethodnog
merenja. ) Kontrolisanje rezultata dobi-jenih merenjem putem
svestrane strune analize metodino izabranih pojedinanih sluajeva
ne bi trebalo da bude ogranieno samo na predispitivanja njegove
adekvatnosti, nego da bude stalan sastavni deo upotrebe merila.Na ovaj nain, meutim, nije lako ispitivati adekvatnost svih
merila, naroito onih iji su sadraj neke izrazito masovne pojave,
pre svega jer je ovakav postupak vrlo skup i stoga primenljiv samo u
ogranienim razmerama. Zbog toga se stvaranje kriterija, koji je
teorijski i proceduralno bolje zasnovan od proveravanog merila
to je epistemoloki bitan problem svakog proveravanja adekvatnosti
nastoji resiti izradom upo-rednih merila, od kojih se ono koje e
sluiti kao kriterij adekvatnosti neposredni je odnosi na predmet
merenja i zasniva na pouzdanijim podacima. Na primer, uobiajena
merila drutvene udaljenosti se zasnivaju na podacima o stavovima
ispitanika prema licima koja pripadaju nekom drugom drutvenom
sloju ili etnikoj grupi. Ovakva merila su svakako manje pouzdana
od jednog drugog naina merenja drutvene udaljenosti, koje je
mnogo tee izvesti jer zahteva daleko mnogobrojnija obavetenja, ali
koje se ne zasniva na stavovima nego podacima o raznim realnim
odnosima izmeu odreenih drutvenih grupa. Ako se,
1T
) Vid. S. A. Star, Screening of Psychoneourotics in the Army; Technical
Development of Tests, u knjizi S. A. Stouffer (ed.), Measure-ment and Prediction,
Princeton University Press, Princeton, 1950.

531
530
radi proveravanja jednostavnijih, ali manje osnovanih psiholokih
merila, izradi merilo koje drutvenu udaljenost meri mnogo
neposrednije i na osnovu niza realnih odnosa, pa zatim u vie
sluajeva upotrebi uporedo s jednostavnijim merenjem stavova,
stvara se vrlo pouzdana osnova za ocenjivanje adekvatnosti
jednostavnijeg merenja udaljenosti pomou stavova. U literaturi
nema mnogo primera stvaranja uporednih merila specijalno radi
ispitivanja teorijske adekvatnosti. Najpoznatiji je primer Vernerovog (Warner) proveravanja merila drutvene slojevitosti.
Osnovno merilo (indeks drutvenih karakteristika) uzima u obzir
svega nekoliko osobina pojedinaca: zanimanje, izvor dohotka, tip
kue, rejon stanovanja, o kojima je relativno lako prikupiti izvorna
obavetenja. Drugo merilo, tzv. indeks drutvene participacije,
izraeno samo radi proveravanja adekvatnosti osnovnog merila,
zasniva se na vrlo svestranim ispitivanjima drutvenog poloaja
pojedinaca i njihovih porodica.18)
Jedno od metodolokih naela u ispitivanju adekvatnosti
merila jeste kombinovana primena raznih postupaka, poto ni jedan
od njih nema aspolutnu vrednost. Pored toga, svakom obliku
proveravanja mora prethoditi pojmovna analiza predmeta merenja.
Merilo, naime, moe biti teorijski adekvatno, ali ipak imati malu
prognostiku sposobnost jer su odreena predvianja izvedena iz
teorijski neosnovanih pretpostavki.
Dok se pod adekvatnou merila podrazumeva njegov odnos
prema odreenom teorijskom sadraju, pouzdanost pokazuje odnos
izmeu neposrednog sadraja merila, kao i utvrenog proceduralnog
postupka njegove primene, i stvarnosti. Iako pojam pouzdanosti ima
vie dimenzija, obino se o pouzdanosti zakljuuje na osnovu
stabilnosti rezultata koji se dobijaju pomou merila. Smatra se da je
merilo pouzdano ako ono, kad ga struno kompetentna lica prema
utvrenim proceduralnim pravilima primene na isti iskustveni
sadraj, daje istovetne rezultate, ili tanije rezultate ija.se greka
kree u dozvoljenim granicama. Pouzdanost merila zavisi od niza
okolnosti od kojih se jedne odnose na nain prikupljanja potrebnih
izvornih obavetenja, a druge na osobine mernog instrumenta.
Prilikom ispitivanja pouzdanosti merila mora se stoga uzeti u obzir:
(a) da li je nain prikupljanja izvornih podataka dovoljno pouzdan;
(b) da li je njegova lestvica dovoljno odreena i raspolae potrebnom
diskriminacijskom sposobnou; (c) da li su procedu-ralna pravila
dovoljno jasna i iscrpna, tj. da li se odnose na sve postupke iz kojih
se sastoji proces merenja.
i8
) W. L. Warner, M. Mecker, K. Eells, op. cit. Vornerov indeks
drutvenog poloaja je iscrpno prikazan u knjizi R. Supek, Ispitivanje javnog
mnjenja, Naprijed, Zagreb, 1961, str. 341351.

Ima vie konkretnih naina ispitivanja pouzdanosti merila

koji se sastoje ili (a) u njegovoj uzastopnoj primeni na isti iskustveni
sadraj, ponekad od strane razliitih meraa, ili (b) u stvaranju dva
ekvivalentna oblika merila i njihovoj istovremenoj ili sukcesivnoj
upotrebi. Prednost jednog ili drugog postupka zavisi u prvom redu od
prirode predmeta merenja, a zatim i od njegovog procesa. Ako je
predmet merenja izloen brim promenama, i ako se moe
pretpostaviti da proces merenja znaajnije na njega utie, istovremena
primena ekvivalentnih merila je mnogo prikladnija. Ovaj se problem
esto pojavljuje prilikom merenja raznih psihikih pojava, naroito
stavova i miljenja. Razlike to se utvrde uzastopnim merenjem
pomou istog merila mogu u znaajnijoj meri biti posledica promena,
nastalih u meuvremenu, ili svesnog nastojanja ispitanika da prilikom
drugog ispitivanja budu dosledni, tj. da prema seanju daju iste
odgovore kao i prvog puta. Upravo zbog toga se za merenje stavova
esto stvaraju ekvivalentne varijante odreene lestvice, pa ak i
istovremeno primenjuju, kako bi se ibe-gao vremenski interval
izmeu uzastopnih merenja. Na primer, u lestvicama za merenje
stavova Terstonovog tipa obino se svaki lestviin stupanj odreuje
pomou dva ekvivalentna iskaza (stavke), upravo zbog toga da bi se
mogla oceniti pouzdanost lestvice putem uporedne analize rezultata
odgovora na njene ekvivalentne delove.19)
Ukoliko nema razloga da se pretpostavi da proces me-renia
moe da utie na merene pojave, naroito kad je merenje odvojeno od
prikupljanja izvornih podataka a ovi trajno fiksirani nezavisno od
merenja, nema potrebe da se zbog ispitivanja pouzdanosti
stvaraju ekvivalentna merila. U tom sluaju je osnovno ispitati da li je
merilo dovoljno jasno i odreeno i da li omoguuje da ga razliiti
merai (esto su to klasifikaton kvalitativnih podataka) primenjuju na
istovetan nain i dobi-jaju tane rezultate. Razna merenja u primeni
analize sadraja su tipian primer, poto se jednom fiksiran sadraj
simbolikog optenja ne menja, bez obzira koliko puta bio naknadno
meren. Pouzdanost svih kasnijih merenia zavisi od osobina klasifikacijske sheme i sposobnosti raznih klasifikatora da je pravilno, tj. u
skladu s proceduralnim pravilima primene.
Pored stabilnosti ponekad se, meutim, kao osobina pouzdanosti merila istie i njihova unutranja doslednost. U skalogramskoj analizi ovo je jedan od sredinih problema. Kad god
odgovori na pojedine sastavne elemente skalograma nemaju
19
) Sire o nainu izrade Terstonovih i drugih tipova socijalno
Psiholokih lestvica vid. u knjizi R. Supek, Ispitivanje javnog mnjenja. Naprijed,
1961, pogl. X, XI.
34*

532

533

vrstu unutranju strukturu, treba ispitati da li je tome uzrok to

predmet merenja uopte nije jednodimenzionalan, ili to skalogram
nije dovoljno dosledan. I neki drugi pisci, na primer T. Adorno i
njegovi saradnici, ukljuuju takoe unutranju do-slednost u pojam
pouzdanosti merila, iako u ispitivanju stavova
nisu primenjivali
skalograme nego lestvice Likertovog tipa.20) ini se ipak da
unutranja doslednost merila vie spada u njegovu teorijsku
adekvatnost. Nedosledno merilo ne moe biti adekvatno, ali moe
davati vrlo stabilne rezultate.

sloenih drutvenih pojava. Sem toga, povezivanje postojeih merila

omoguuje da se bolje uoe najvee praznine u postojeem sistemu, a
i lake nau reenja u stvaranju novih merila. (2) Od ne manjeg je
nauno-strategijskog znaaja da se prilikom stvaranja novih merila
vie razmilja kako da se odreeno merilo uini upotrebljivim na
irem uporednom planu, poto je uporedni pristup neophodan u
teorijskim prouavanjima drutva. Mnoga postojea merila suvie su
vezana za specifine uslove odreenih drutava i specifine osobine
pojedinih kultura i gotovo su neupotrebljiva na irem meunarodnom
planu, a izgleda da to nije neophodno. Napokon, (3) prilikom
stvaranja merila treba izbegavati da se ona grade ad hoc, za teorijski
sasvim neodreene sadraje i za sadraje koji se nalaze na
nedovoljnom nivou apstraktnosti, pa se zbog toga bre menjaju u toku
vremena. Na mesto toga, osnovni napori u razvijanju sociolokog
merenja trebalo bi da se usmere ka stvaranju teorijski zasno- vanih i
to ire uporedno primenjivih merila za one iskustvene inioce kojima
se pridaje vei znaaj u socilokoj teoriji.

7. ZAKLJUAK
Danas vie nije potrebno uputati se u opta razmatranja da
li je merenje drutvenih pojava moguno i nauno korisno. Postoji
gotovo opta saglasnost da je merenje, u svojim razliitim oblicima,
bitan nain usavravanja i preciziranja naunog opisa i analize
raznih drutvenih pojava, a time i sredstvo za poveanje egzaktnosti
drutvenih nauka. Osnovni metodoloki zadatak je, stoga,
usavravanje naina merenja. Uspeh u tom pogledu zavisi od niza
okolnosti, a u prvom redu od: (a) pravilnog shvatanja epistemoloke
uloge merenja, (b) razumevanja razliitih oblika u kojima se ono
javlja u zavisnosti od osobe-nosti svoga iskustvenog sadraja i (c)
nauno opravdane strategije u pogledu daljeg razvoja i usavravanja
merenja u odreenoj nauci.
Zbog toga je osnovni cilj ovog poglavlja bio da se, iznosei
metodoloke probleme merenja u sociologiji, ne ogranii na prikaz
raznih konkretnih merila, nego da objasni da je merenje integralni
deo naune aktivnosti, i da je sterilni formalizam gotovo neizbean
im se ono pone posmatrati nezavisno od teorijskih saznanja i
potreba odreene nauke. Vrednost nekog merila, naime, ne zavisi
samo od njegove preciznosti, nego i od naune znaajnosti njegovog
predmeta, a ova se moe svestrani je razmotriti i oceniti samo iz
perspektive teorijsko-sistemat-skih potreba i praktinih zadataka
odreene nauke.
Za strategiju daljeg razvijanja sociolokih merenja najvanije je (1) upornije nastojanje da se razna, do sada nedovoljno
povezana pojedinana merila, koja ve postoje u sociologiji i
drugim drutvenim naukama, povezuju u kompleksnije i teorijski
zasnovane metrike sisteme, prilagoene za ispitivanje
20
) T. W. Adorno, E. Frenkel-Brunswik, D. J. Levinson, R. N. Sanford,
The Authoratarian Personality, Harper, 1950, p. 7683.

5
3

XIII
OSNOVI UZRONO-FUNKCIONALNE
ANALIZE

Meu iskustvenim pojavama postoje razni.odnosi koji mogu

da interesuju nauku, ali su meu njima nauno najznaajniji oni u
kojima dolazi do izraaja determinizam u prouavanom delu
stvarnosti. Treba se podsetiti da je nauni zakon definisan kao opti,
nuan i konstantan odnos meu pojavama; zatim da se razvijeno
nauno objanjenje sastoji u otkrivanju neophodnih i dovoljnih uslova
objanjavanja pojava. Stoga je sasvim razumljivo da sredino mesto u
naunoj slici o stvarnosti ima otkrivanje i objanjavanje njenih
deterministikih odnosa.
Tom cilju treba da slue sve faze
istraivanja. Stvaranje pojmovno-hipotetikog okvira za prikupljanje
podataka i njihovo sreivanje mora se rukovoditi nekim hipotezama o
postojanju deterministikih odnosa meu pojavama i omoguiti da se
te hipoteze na pouzdanom izvornom materijalu to potpunije pro-vere
i dalje razvijaju. Opisivanje stvarnosti na neposredno pojavnoj ravni
nema u teorijskoj nauci, pa prema tome ni u sociologiji, samostalnu
naunu vrednost. Ono je samo iskustvena osnova za objanjavanje
pojava. Prirodno je stoga da se u svakoj nauci koja nema isto opisnoklasifikacijske zadatke naroito cene oni oblici istraivanja i
istraivaki postupci koji su po-desniji za upoznavanje dubljih slojeva
determinizma. A kako se priroda determinizma na pojedinim
podrujima stvarnosti znatno razlikuje, i jer postoje razliite
mogunosti za njihovo nauno prouavanje, razumljivo je to su
pojedine nauke razvile razliita sredstva i postupke pomou kojih
nastoje da u svoiim osobenim uslovima resavaju ovaj opti i kljuni
epistemoloki zadatak. I u sociologiji se razvio itav niz oblika
istraivanja koji su stvoreni prvenstveno s ciljem da olakaju
ispitivanje deterministikih odnosa.O njima e se opirnije
raspravljati u narednim poglavljima. Ali, pre nego to se pree na
posebne metodoloke pristupe i postupke, treba se osvrnuti na neke
osnovna karakteristike drutvenog determinizma, jer od shvatanja njegove prirode i nekih osobenosti zavisi reenje niza najopstijih
metodolokih problema, pa ak i opta ocena prikladnosti pojedinih
istraivakih pristupa. Pri toni je izlaganje usredsreeno na probleme
drutvene uzronosti. Jer, iako je kategorija uzro-

535
nosti nesumnjivo ua od optije ontoloke kategorije determinizma ili
uslovljenosti, ona se odnosi na aktivno jezgro determinizma i izvore
promena to nastaju u odreenim deterministikim strukturama. to
je determinizam u nekom podruju stvarnosti dinaminiji, izloen
brim promenama, tj. to je njegova istorinost vie naglaena,
poznavanje uzronih odnosa dobija vei nauno-teorijski znaaj; a
ukoliko se ljudska delat-nost moe pojaviti i kao aktivni inilac u
nekoj deterministikoj strukturi, i veu praktinu vrednost.
1. POJAM I OSOBENOSTI DRUTVENOG DETERMINIZMA
Poto je uzronost ui deo determinizma ili uslovljenosti, u
njenom razmatranju treba poi od aksioma determinizma. Prvi
aksiom determinizma tvrdi da ni jedna stvar ne nastaje ni iz ega niti
se pretvara u nita, to znaci da je ovaj aksiom oso-bena formulacija
zakona ouvanja materije i energije. Drugi aksiom determinizma
tvrdi da se nita
ne deava bez odreenih uslova i uzroka, proizvoljno
i nezakonito.1) Zakon se shvata kao ontoloka kategorija u smislu
opteg.i nunog odnosa, a ne kao ljudska norma, jer su uvek moguna
ponaanja koja su suprotna bilo kojoj normi to su je stvorili ljudi.
U ovoj optoj uslovljenosti ili determinizmu kategorija
uzroka ima izrazito dinamiko i specifino dejstvo. Ove osobenosti
uzronosti mogu se ukratko objasniti na sledei nain. Dinamiki
karakter uzroka proizilazi otuda to se iz nekog ireg spleta uslova,
koji su neophodni da bi se poiavila odreena stvar ili desila neka
promena, izdvajaju jedan ili nekoliko inilaca koji najaktivnije utiu
na odreenu pojavu i koji je na odreen nain proizvode, dok se ostali
inioci, koji samo omoguuju delovanje uzroka, shvataju kao opti ili
posebni uslovi. Izdvajanjem najaktivnijih inioca ije je dejstvo
odluujue za
1
) Vid. M. Bunge, Causaiitv, Harvard University Press, Cam-bridge,
Mass,, 1959, p. 2526. O drutvenom determinizmu i uzronosti postoji svega
nekoliko sistematskih studija meu kojima su najpoznatije knjige E. M. Mac Iver,
Social Causation, Ginnet Co., New York, 1942; P. Sorokin, Socio-Cultural
Causalitv, Space. Time, Duke Universitv Press, Durham, 1943; G. Gurvitch,
Determinismes sociaux et liberte humaine, Presses universitaires de France, 1955.
Gurviev prikaz Mekiverove i Sorokinove knjige objavljen je u Cahiers
internationaux de sociologie, vol. II (1947). O Sorokinovom shvatanju drutvenog
determinizma vid. i u mom: radu Metasociologija Pitirima Sorokiria, Knjievnost,
1955, br. 12.

536
odreenu pramenu daje se kategoriji uzroka izrazito dinamino znaenje.
Razlika izmeu uzroka i uslova je ipak samo relativna. Skup dovoljnih
uslova u kojima se neka pojava nuno javlja moe se s punim pravom
smatrati njenim uzrokom. Ipak izgleda da je opravdano ograniavanje
znaenja pojma uzroka na aktivne inioce u optim uslovima, naroito kad
se ispituju i objanjavaju neke promene. U isticanju dinaminog karaktera
uzroka postoji svakako opasnost da se uzrok ne poistoveti sa ontoloki i
epistemoloki neuporedivo manje znaajnom kategorijom povoda. Povod se
esto ispoljava na dramatian nain. On oznaava poetak aktivnog
odvijanja nekog procesa, ili bar njegovo vidljivo ispoljavanje, iako nema
vei uticaj na nastanak njegovih osnovnih deterministikih komponenata.
Povod obino samo olakava da neki latentno postojei uzroni inioci stupe
u otvoreniji oblik delovanja. tavie, vrlo esto dublja "analiza situacije
otkriva da povod uopte nema samostalan uzroni uticaj, nego je posledica
odreenog latentnog inioca koji ga stvara da bi sebi prokrio put.
Dinamiki karakter kategorije uzroka znai, prema tome, njegovu
sposobnost da stvara odreene promene, to pretpostavlja odreenu koliinu
nekog oblika energije.
Ve time to se iz ireg deterministikog spleta u kome se deava
odreena promena izdvajaju i smatraju uzrocima oni inioci koji imaju
izrazito dinamiko dejstvo, kategorija uzroka dobija specifino znaenje. Ali
specifinost uzroka ima koren u jo jednoj bitnoj osobini determinizma. U
optem determinizmu postoje relativno samostalna ua deterministika podruja. Pojedini uzroci deluju u okviru odreenih deterministikih spletova, u
koje spadaju svi inioci koji mogu ispoljiti bilo kakav znaajniji uticaj na
odreene pojave. vre strukturisani i trajni spletovi nazivaju se
deterministikim sistemima. Za ispitivanje uzronih odnosa je od vrlo
velikog znaaja da li su realistino utvreni okviri specifinog
deterministikog spleta ili sistema u koji su oni ukljueni, kao i koliko su ti
sistemi ve nauno proueni. Ali, poto su uzroni inioci upravo osnovni i
najdinaminiji delovi odreenih uih deterministikih sistema, njihovo
ispitivanje najvie doprinosi dubljem upoznavanju determinizma na nekom
podruju stvarnosti.
Pojedine ue oblasti stvarnosti i pojedini njihovi sastavni delovi,
meutim, mogu pripadati razliitim relativno samostalnim deterministikim
sistemima, to su neka oblast i vrsta pojava sloenije, u njima, i u uslovima
njihovog postojanja, se ukrta vie razliitih deterministikih sistema. U
drutvu, kao istorijski datom organizovanom sistemu ljudske delatnosti,
ukrtaju se svi oblici determinizma koji uopte postoje u stvarnosti:
fizikalno-hemijski, bioloki, psiholoki i drutveni u uem smislu reci. U
odnosima drutva prema neivim" nje-

537
gove prirodne sredine i u drutvenoj delatnosti u toj oblasti prirode
preovladava fizikalno-hemijski determinizam. Sva tehnologija, stvorena radi
menjanja i korienja neive prirode zasniva se na odreenim saznanjima o
fizikalno-hemijskom determinizmu i njegovom uspenom korienju za
odreene ljudske svrhe. Svako efikasno orue i tehnika u celini
predstavljaju uspehe ovekovog nastojanja da, koristei jedne prirodne sile
protiv drugih, povea svoju mo i svoju kontrolu u odreenom delu prirode.
Bioloki determinizam dolazi u drutvu do izraaja u dva donekle razliita
vida. On se javlja u ovekovim odnosima prema ivoj prirodi u kojima se
razvija jedan poseban oblik drutvene tehnologije. Pored toga, bioloki
determinizam se ispoljava u vidu mnogostranih uticaja ovekovih biolokih
osobina na drutvo i u procesu menjanja tih osobina pod uticajem drutvenog ivota. Drutvene uloge koje pojedinac preuzima u svakom drutvu
zavise i od nekih njegovih biolokih osobina, na primer, njegove starosti i
bioloke zrelosti, donekle i pola, a s druge strane, u toku istorijskog razvoja
menjaju se mnoge bioloke vrste, pa i ovek. Najsintetinije se te promene
izraavaju u progresivnom produavanju trajanja ljudskog veka, to
pokazuje kako drutveni ivot uspeva da utie na neke osnovne ovekove
bioloke osobine.
Psihiki determinizam je takoe vrlo znaajna komponenta
drutvenog determinizma, utoliko osobenija jer se u njemu javlja svest kao
specifino ljudska osobina oveka i njegove delatnosti. Sve to se odnosi na
meusobno sporazumevanje, bez kojeg nema drutvene delatnosti, ha uee
pojedinaca u toj delatnosti, individualne motive, ciljeve, planove, podlono
je nekim zakonima psihikog determinizma. Nema sumnje da konkretne
psihike osobine nastaju pod snanim uticajem drutvenih prilika, naroito
ako se njihovo delovanje posmatra u duim istorijskim razdobljima u kojima
se obrazuje odreena kulturna tradicija i drutveni mentalitet. Drutvo i
pojedini njegovi kolektivni delovi raspolau neobino snanim sredstvima
pomou kojih se razne ovekove psihike osobine mogu na odreen na in
oblikovati i razvijati u odreenim pravcima, ali se ovi uti-caji preteno
ostvaruju posredstvom specifino psihikih deter-minizama. Bioloke i
psihike osobine ovekove, uzete u svom jedinstvu, predstavljaju, u stvari,
antropoloku ovekovu prirodu, koja nastaje i menja se u toku istorije; koja
se upravo zato u raznim drutvima dosta razlikuje, zahvaljujui njihovoj
osobenoj drutvenoj organizaciji i njihovim razliitim konkretno-istorijskim
razvojnim linijama i razliitim kulturnim tradicijama. Ali bez obzira na sve
te socioloki esto vrlo znaajne razlike, ovekova antropoloka priroda je u
mnogim svojim bitnim crtama i opteljudska. I ne samo to. Upravo zato to
su

538

vrlo trajne i duboko ukorenjene u njegovoj prirodi, osnovne

antropoloke ovekove osobine su vrlo aktivne, sposobne za snano
reagovanje i na prirodne i na drutvene uslove. Pogreka raznih
sociologistikih pravaca sastojala se upravo u tome to su
pretpostavljali da je antropoloka ovekova struktura krajnje
plastina, kao od voska nainjena, i da drutvo moe da joj svakog
asa daje odreeni eljeni oblik, tj. da je potpuno oblikuje prema
svojim aktualnim potrebama. Ovo vrlo jednostrano,' a u sociologiji
dosta rasprostranjeno, shvatanje karaktera drutvenog determinizma
dovodi do raznih krupnih zabluda, ne samo u teoriji.
U oblasti drutvenog determinizma u uem smislu reci mogu
se razlikovati tri meusobno povezane sfere. U prvu od njih,
tehnoloku, spadaju orua i ostala tehnika sredstva, tehnike vetine
i znanja koja slue za obavljanje proizvodne i ostalih drutvenih
delatnosti. Druga sfera moe se nazvati dru-tveno-organizacijskom,
a sastoji se iz drutvenih odnosa koji se uspostavljaju prilikom
obavljanja raznih drutvenih delatnosti i, u vezi s tim, u
unutardrutvenoj raspodeli materijalnih i drugih vrednosti koje se u
drutvu stvaraju. U ovu oblast spada, zatim, sistem odnosa na kojima
poiva unutardrutvena kontrola pomou koje se drutvo integrie i
odrava u odreenom organizacijskom obliku. I, napokon, u ovu
drutveno-orga-nizacijsku oblast spada sistem odnosa odreenog
drutva sa drugima. Pod ovim se podrazumevaju ne samo sredstva
pomou kojih se odreeno drutvo titi od drugih i brani svoje postojanje, odnosno nastoji da se proiri na raun drugih drutava, nego i
sve ostale manje ili vie razgranate trajne i povremene veze koje se
uspostavljaju izmeu njega i ostalih drutava. Posredstvom ovih veza
s drugim drutvima u svako konkretno drutvo struje razni uticaii koji
se prilikom ispitivani a pojedinih procesa u nekom drutvu moraju
uzeti u obzir. Trea sfera drutvenog determinizma jeste kulturna. U
njoj se mogu razlikovati tri meusobno tesno povezana sloja. Prvi od
njih je drutveni saznajno-orijentacijski sistem u koji spadaju znanja i
pretpostavke o stvarnosti, kao i s njima tesno povezane vred-nosne
ocene pojedinih delova stvarnosti i delatnosti, i optiji i specifini
ciljevi delatnosti. Drugi sloj ima izrazito normativno integrativnu
funkciju; on se najtenje oslanja na institucionalne mehanizme unutar
drutvene kontrole koji su pomenuti u prethodnoj sferi, a sastoji se iz
tradicija, obiaja, etikih i pravnih normi koje treba da utiu da
drutvo, odnosno neki njegov kolektivni deo, na usklaen nain
obavlja svoje razne delatnosti i u raznim pravcima kolektivno
angauje svoje snage. Napokon, u ovoj sferi postoji i trei sloj, koji
bi se mogao nazvati drutvenim estetsko-izraajnim sistemom, u koji,
kao to ve sam izraz

539
kae, spadaju svi ovekovi pokuaji da kroz svoje shvatanje lepote
izrazi vlastito ivotno iskustvo i stvarnost u kojoj ivi. Poznato je da
je Marks vrlo esto ovu mogunost estetskog odnoenja prema
stvarnosti isticao kao jednu od bitnih ljudskih osobina ovekovih.
Sve ove oblasti i slojevi drutvenog determinizma su
meusobno povezani i izmeu njih dolazi do raznih meusobnih
uticaja. Pokuaj ralanjavanja drutvenog determinizma na njegove
osnovne sfere ima izrazito analitiki a ne opisni cilj. Ne radi se ni o
kakvom hipostaziranju bilo koje sfere i njenom odvajanju od
konkretnih ljudi, konkretnih drutvenih oblika i njihove delatnosti.
Upravo ovi realni ljudi i raznovrsni drutveni oblici su izloeni
uticaju razliitih determinizama, a istovremeno se, kao arita
energije koja proizilaze iz njihove unutranje strukture, pojavljuju sa
svojom delatnou kao aktivni inioci u raznim objektivno
postojeim deterministikim strukturama. Konkretni ljudi, konkretni
drutveni oblici i njihove delatnosti su jedini moguni egzistencijalni
okviri za ispitivanje drutvenog determinizma i drutvene uzronosti
kao njegovog najaktivnijeg dinamikog jezgra. U svakom pojedincu,
u svakom drutvenom obliku i svakoj drutvenoj delatnosti ukrtaju
se razne sfere determinizma; ljudi su u svojoj individualnoj i
kolektivnoj delatnosti integratori njihovih raznorodnih i esto vrlo
protivrenih uticaja, odnosno rtve neuspelih pokuaja ove
integracije. A integracija se izvodi na svim nivoima na kojima se
stvaraju razliiti drutveni oblici, poev od globalnog drutva do
oblika koji nastaju u neposrednim meulinim odnosima, i svake
konkretne ljudske linosti. Odvojeno od realnih ljudi i realnih
drutvenih oblika ispitivanje drutvenog determinizma i drutvene
uzronosti ne spada u sociologiju kao iskustvenu nauku. Ovo ne znai
da se drutveni determinizam moe socioloki ispitivati samo u
celini, nego samo da se prilikom prouavanja bilo kog oblika
drutvene delatnosti mora svestrano osvetliti sloena deterministika
situacija u kojoj su se nalazili pojedinci i drutveni kolektivi koji su u
njoj uestvovali i stvarali. Izolovano ispitivanje pojedinih oblasti
drutvenog ivota i pojedinih delatnosti je korisno za otkrivanje
njihovih unutranjih struktura, ali se na taj nain one ne mogu
deterministiki objasniti. Pretvoreno u prouavanje hipostaziranih
sfera drutvenog ivota i drutvene delatnosti, prouavanje
drutvenog determinizma lako postaje osoben oblik mitologije.
Analitiko izdvajanje pojedinih sfera drutvenog determinizma
korisno je, meutim, za potpunije sagledavanje njihove osobene
prirode i realistinije razumevanje izvanredne sloenosti opte
deterministike situacije u drutvu i osobenosti pojedinih uih drutvenih oblika i delatnosti.

540

541
2.

Isticanje isprepletenosti razliitih determinizama u drutvu,

naravno, ne znai da su za drutveni ivot svi oblici determinizma
podjednako znaajni. U najiroj istorijskoj perspektivi preovladava
znaaj onih elemenata deterministikog spleta koji omoguuju
odranje drutva u datim prirodnim i istorijskim uslovima i
opredeljuju raspodelu stvorenih materijalnih vred-nosti i drutvene
moi koja se u nekom drutvu razvija. Meu te najznaajnije
elemente spadaju: stepen tehnoloke razvijenosti i sistem ekonomskih
i politikih odnosa. Treba istai da uti-caj ovih inilaca preovladava
to ne znai (a) da oni imaju iskljuivo uzrono dejstvo; (b) da nisu
takoe podloni uticaju uzronih inilaca koji izviru iz drugih sfera
drutvenog ivota i ovekovih antropolokih osobina; (c) da su
nezavisni od prirodnih uslova i spoljnih uticaja drugih drutava;
konano, (d) ovi osnovni deterministiki inioci nisu svemoni. Oni
mogu uticati na razvoj neke posebne drutvene delatnosti samo posredstvom osobenih determinizama na kojima se ona zasniva. Ostali
determinizmi nisu pasivna emanacija inilaca koji na njih presudno
utiu usmeravajui ih u odreenim pravcima. U tome se i sastoji
njihova relativna samostalnost i objanjenje zato se u drutvu,
naroito razvijenijem, sve oblasti ivota i delatnosti ne razvijaju na
apstraktno paralelan nain sa razvojem deterministiki najznaajnijih
drutvenih odnosa. Objanjavajui odnos izmeu razvoja filozofije i
privrede, Engels je istakao oba ova momenta: (a) u imanentnom
razvoju sadranu relativnu samostalnost filozofije i (b) sloenost
prenoenja uzronih uticaja iz jedne oblasti drutvenog determinizma
u druge. Ali kao odreena oblast podele rada, filozofija svake epohe
ima za pretpostavku odreen misaoni materijal, koji je nasledila od
svojih prethodnika i od koga polazi. Otuda to da ekonomski zaostale
zemlje ipak mogu da vode prvu re u filozofiji... Ekonomija ne stvara
tu nita neposredno iz sebe, ali ona odreuje nain izmene i dalji
razvitak zateenog misaonog materijala, i to veim delom posredno,
poto su politiki, pravni i moralni odrazi ti koji vre najvee
neposredno dejstvo na filozofiju".2) Jedan od najsloenijih problema
ispitivanja drutvenog determinizma sastoji se upravo u
objanjavanju naina kako se uzroni uticaji prenose iz jedne
relativno samostalne oblasti determinizma u drugu.

2
) F. Engels, Pismo K. mitu, od 27. X 1890, u K. Marks, F. Engels,
Izabrana dela, t. II, Kultura, Beograd, 1950, str. 482-83. (Podvlaenja se nalaze u
izvornom tekstu).

RAZNE JEDNOSTRANOSTI U SHVATANJU

DRUTVENOG DETERMINIZMA
Osvrt na neka dosta rasprostranjena jednostrana shva-tanja
drutvenog determinizma i drutvene uzronosti olakae bolje
razumevanje njihove osobene prirode. (1) Najea jednostranost
sastoji se u apsolutizovanju neke od relativno samostalnih
deterministikih sfera i shvatanju da samo inioci koji iz nje
proizilaze uzrono utiu na drutveni ivot. Razni pravci u
sociolokoj teoriji razlikuju se meusobno pre svega po tome to su
razliitim oblastima determinizma pridali iskljuivo aktivno uzrono
znaenje. U geografskim pravcima takvo znaenje se pripisuje
spoljnoj prirodnoj sredini; u demografskim nekim osobinama
prirodnog i mehanikog kretanja stanovnitva, a pre svega njegovoj
masi i gustini; rasistiki pravci su apsolutizovali neke, najee
sasvim fiktivne, bioloke osobine pojedinih de-lova oveanstva;
razni individualno i kolektivno-psiholoki pravci iskljuivi uzroni
znaaj pridaju nekim ovekovim psihikim osobinama ili mentalitetu
konkretno-istorijskih drutava; vulgarni ekonomizam i tehnologizam
pokuavaju da ekonomske odnose, odnosno razvoj tehnologije
odvoje od povratnog uzronog dejstva ostalih drutvenih inilaca i
vrlo sloene konkret-no-istorijske situacije. Teorijske stranputice,
nastale usled ovih apsolutizacija, svedoe da, iako kvalitativno
razliiti determinizmi nemaju podjednak uzroni uticaj na drutveni
ivot u celini, ipak ni jedna oblast drutvenog ivota i drutvene
delatnosti nije samo pasivan odraz ili emanacija ije bi se osobenosti
i povratno uzrono dejstvo mogli zanemariti. Od konkretno-istorijske
situacije i opteg stupnja razvoja nekog drutva zavisi konkretnoistorijska teina uzronog uticaja inilaca to izviru iz pojedinih
oblasti njegovog ivota.
(2) Mnoge jednostranosti u shvatanju drutvenog determinizma nastaju usled njegovog mehanicistikog i biologistikog
tumaenja. Posledice ovih gledita su vrlo vidljive u savremenoj
sociologiji. U istorijskom uvodu je istaknuto da je pozitivizam
istakao kao jedno od svojih programskih epistemolokih naela
zahtev da se u ispitivanje drutva prenesu metodi i postupci prirodnih
nauka, smatrajui da e ti metodi koji su omoguili veliku egzaktnost
u prouavanju prirode dati iste rezultate u ispitivanju drutva. Premda
je netano da neki najistaknutiji predstavnici pozitivizma u
sociologiji nisu imali razumevanja za osobenosti drutvenog ivota i
nisu uviali neophodnost razvoja posebnih metoda njegovog
prouavanja, oni su ipak obino

542

zastajali na pola puta, dok je mehaniko prenoenje metodolokih

postupaka prirodnih nauka dosta karakteristino za pozi-tivizam kao
optu struju u drutvenim naukama. Ve ovo je epistemoloki
jednostrano, jer metod mora da bude prilagoen specifinim
osobinama sadraja koji se pomou njega ispituje. Obino je.
meutim, prenoenie metoda bilo posledica pokuaja da se teorije o
drutvu stvaraju po analogiji sa raznim prirodno-naunim teorijama.
Nije stoga udno da se drutveni determinizam esto tumaio, a i
danas se tumai, na nain koji mnogo vie odgovara prirodi
mehanikog ili biolokog, nego osobeno-stima mnogo sloenijeg
drutvenog determinizma i osobenom nainu uspostavljanja
uzronih odnosa u drutvu.
Evo nekoliko konkretnijih oblika u kojima se ogleda ova
jednostranost, (a) Vrlo esto se odnos uzroka i posledice shvata
iskljuivo asimetrino i ireverzibilno, to znai da se smatra da
uzroni uticaj struji samo u jednom pravcu. Posledica se shvata kao
pasivni efekt delovanja nekog uzronog inioca na odreeni objekt.
Ovaj objekt nema nikakve mogunosti da se aktivno suprotstavlja
tom delovanju, niti da znaajnije povratno utie na preovlauj ui
uzroni inilac u nekom drutvenom odnosu, (b) Druga
jednostranost, takoe mehanikog porekla, og!eda se u
prenaglaavanju znaaja spoljnih inilaca prilikom objanjavanja
raznih drutvenih pojava, dok se potcenjuje ispitivanje unutranjih
inilaca koji se takoe javljaju kao uzroci odleenog delovanja
pojedinaca i pojedinih drutvenih oblika. Delovanje ovih unutranjih
inilaca se uglavnom svodi na sposobnost za uspeno prilagoavanje.
Naturalistiko poreklo ideje o preteno pasivnom prilagoavanju na
spoljne uslove ne bi bilo teko dokazati. Prenaglaavanje uzronog
znaaja spoljnih inilaca dovodi do potcenjivanja odnosa u kojima se
kao aktivni inilac ispoljava neki oblik samoodreenja i aktivne
samode-latnosti pojedinaca, neke drutvene organizacije ili neke
difuz-nije organizovane drutvene grupe. Samodelatnost na osnovu
samoodreenja, a ne pasivnog prilagoavanja spoljnim uslovima je
moguna usled toga'to su i pojedinci i svi drutveni oblici aktivna
sredita energije i mogu da se tom energijom u izvesnoj meri
samostalno koriste, odreujui pravce i naine njenog ispo-ljavanja i
pojaavajui je raspoloivim tehnikim sredstvima. Ovo
samoodreenje i samostalnost proizilaze iz unutranje deterministike strukture pojedinca, odnosno drutvenog oblika i
njihove sposobnosti da se na osnovu samostalnog, vie ili manje
stvaralakog korienja svojih ranijih iskustava svesno i aktivno
odnose prema aktualnim uslovima. O tome koliko ovo shvatanje
uzronosti ima duboku tradiciju u prirodnim naukama Novog veka,
neto svakako govori i okolnost da se u epi-

543
stemologiji kategorija uzronosti
esto svodi na dejovanje eficijentnih spoljnih uzroka.3)
(c) Sledea jednostranost u tumaenju drutvenog determinizma ogleda se u shvatanju da izmeu poetka delovanja nekog
uzroka i pojave njegove posledice postoji ili odnos isto-vremenosti ili
samo 'kratak vremenski interval. Ovo je stvarno karakteristino za
mehaniku uzronost, gde posledica sledi odmah posle nastupanja
nekog uzroka, i iezava posle prestanka njegovog delovanja. Ve
sholastika filozofija je postavila naelo causa cessante cessat
effectum, koje odgovara ispitivanju ove vrste uzronih odnosa.
Meutim, ve u biolokoj oblasti vrlo esto nema ovakvog
neposrednog nastupanja posledice posle dejstva uzroka. Pojedini
uzroni inilac mora dugo da deluje da bi uspeo da proizvede
odreenu promenu u strukturi nekog organizma, to je esto
povezano sa slamanjem njegovog aktivnog otpora, na primer protiv
infekcije u toku perioda inkubacije. Proces izazvan delovanjem nekog
uzroka je, dakle, izvesno vreme latentan i treba da proe odreen
vremenski interval da. bi se ispoljile njegove posledice. Sem toga,
jedna od bitnih oso-benosti bioloke, a jo vie drutvene uzronosti
jeste njen naglaen kumulativni karakter. Mnoga uzrona dejstva, kad
se posmatraju u uim vremenskim intervalima, na prvi pogled su
gotovo neznaajna. Ali u strukturi organizma, odnosno nekog
drutvenog oblika i njihovom iskustvu uvaju se posledice ovog
dugotrajnog delovanja, i nagomilavanjem malih posledica kroz due
vreme nastaju odreene strukture koje, jednom oblikovane, mogu
imati vrlo trajan, velik i aktivan uticaj na ponaanje bilo pojedinca
bilo nekog drutvenog oblika. Nesumnjivo je, na primer, da su razne
bitne karakteristike linosti posledica odreenog naina njenog
vaspitanja i optih ivotnih uslova. Vaspi-tanje je dugotrajan proces;
ako se prouavanje njegovih uticaja ogranii samo na neke krae
intervale (dane, nedelje, mesece), upravo najdublje i najtrajnije
njegove posledice mogu ostati izvan domaaja istraivanja. Jer, tek
kad odreen proces vaspi-tania traie due vreme, nagomilavanjem
posledica sitnih ali stalnih vaspitnih uticaja obrazuju se neke osnovne
navike i shva-tanja koja, jednom vrsto strukturisana. mogu da
ispoljavaju svoje dejtvo u itavom kasnijem ivotu linosti. Na prvi
mah izgleda da je ovo sasvim razumljivo. Ali, u raznim pokuajima
ispitivanja drutvene uzronosti koje pretenduju na veliku egzakt3

) Na primer M. Bunge. ovako definie uzrok: Kao to je bilo uobiajeno

'od poetka moderne nauke, mi emo od sada ograniiti znaenje termina uzrok"
na eficijentni uzrok, ili spoljni pokretaki inilac, ili spoljni uticaj koji proizvodi
promenu nasuprot drugim vrstama uzroka, kao to je finalni, unutranji (ili causa
sui) itd. (M. Bunge, op. cit. p. 33).

544

545

nost gubi se iz vida ova osobenost drutvenog determinizma. Postoje, na

primer, eksperimenti pomou kojih se eli ispitati kako na neija shvatanja
utie relativno kratkotrajno izlaganje nekom uticaju. Na primer, stvori se
eksperimentalna grupa kojoj se prikazuje nekoliko filmova, a zatim se posle
izvesnog vremena nastoji utvrditi uticaj filmova na promenu nekih njenih
shvatanja. Naravno da gledanje filmova, kao kratkotrajan i epizodi-an
uticaj, ne moe da ima ire i samostalnije dejstvo, nezavisno od odreenih
struktura to su ve stvorene u prethodnom iskustvu i koje svakako na
odreen nain aktivno reaguju i na sadraj filmova. Ukoliko
eksperimentalni podsticaj uopte pree prag trajnijeg uticaj a, eksperiment
ima vrednost samo kao sredstvo za ispitivanje poiedinanih iseaka jednog
trajnog kumu-lativnog procesa. Ovaj primer ne ilustruje sve jednostranosti
koje se pojavljuju kad se prilikom ispitivanja raznih uzronih odnosa u
drutvu ne uzima u obzir vreme koje je potrebno da bi se ispoljilo dejstvo
nekog uzronog inioca. Jer, ne samo da je delovanje raznih uzronih
inilaca postepeno i kumulativno, nego ih pojedine njihove posledice mogu
due vreme nadiveti ako su dublje integrisane u neke psihike, drutvene i
kulturne strukture.
(d) Upravo usled shematskog prenoenja nekih tipinih osobina
prirodnog determinizma pojavljuje se u prouavanju drutvenog
determinizma vrlo izrazito potcenjivanje svesnog i svrsishodnog odnosa
prema stvarnosti u ovekovom individualnom i drutvenom ponaanju.
Svesna svrsishodnost je jedan od bitnih preduslova stvaralake
samodelatnosti, a ova je uvek u veoj ili manjoj meri samoodreenje, tj.
glavni uzroci delatno-sti se nalaze u nekim unutranjim osobinama i
potrebama pojedinca ili neke drutvene grune. A ako je uspeno,
samoodreenje je istovremeno sloboda. Sloboda, naime, nije negacija determinizma i uzronosti. Ona se sastoji i moe se meri ti stupnjem u kome je
moguno uspeno samoodreenje pojedinaca ili nekog kolektivnog
drutvenog oblika. Ovo, pak, zavisi od toga koliko su oni u stanju da
svojom delatnou prilagoavaju neke objektivno date uslove imanentnim,
iako istorijski nastalim. osobinama i potrebama svoje prirode i njenog
daljeg razvoja.4) Nema nikakvog ni ontolokog ni epistemolokog
opravdanja da se inioci koji izviru iz imanentnih deterministikih struktura
individualnih i kolektivnih nosilaca odreene delatnosti i njihove posledice
iskljue iz pojma uzronosti. Poreklo ovih inilaca i njihove posledice
mogu se naelno odrediti sa istim stepenom pouzdanosti kao i spoljni
uzroci. Pored toga, ono to je na jed-

noj strani nekog uzronog odnosa posledica samoodreenja i slobode,

obino se na njegovoj drugoj strani pojavljuje kao aktivni spoljni inilac.
Usled mehanistikog shvatanja drutvenog determinizma, koje potcenjuje
momenat svesti i svrsishodnog odnosa prema stvarnosti, ima dosta pokuaja,
naroito u pozitivistikoj epistemologiji, da se uzronost potpuno
suprotstavi teleologiji. Teleologija, tj. usklaivanje delatnosti sa odreenim
svesno postavljenim ciljevima, smatra se negacijom uzronosti, i stoga se
potcenjuje znaaj ispitivanja teleolokih elemenata u naunom prouavanju
drutva. Nasuprot tome spiritualistiki i in-deterministiki pravci u ime
teleologije osporavaju postojanje drutvenog determinizma. Teleologija,
meutim, nije antipod drutvenog determinizma i uzronosti, nego, naprotiv,
jedna od njihovih osobenosti. Teleoloki momenat postoji u svakoj svesno j
delatnosti koja izvire iz unutranje strukture pojedinca ili nekog drutvenog
oblika, i u kojoj dolazi do izraaja njihov pokuaj da aktivno utiu na
objektivno postojeu deterministiku situaciju u cilju njenog prilagoavanja
svojim potrebama. U odeljku o naunom objanjenju je istaknuto da uspeh
svrsishodne delatnosti zavisi od vie okolnosti, meu kojima su svakako
najvanije sledee: (1) da li je tano shvaena priroda deterministike
situacije u koju se odreena delatnost ukljuuje i (2) da li onaj ko
svrsishodno dela raspolae uzrono adekvatnim sredstvima da u datoj
objektivnoj situaciji izvede pro-mene koje su u skladu s njegovim ciljevima.
Ovaj pokuaj da se svrsishodna delatnost objasni kao jedna od bitnih
osobenosti drutvenog determinizma omoguuje da se realistinije shvati i
protumai stvarni nain uspostavljanja raznih uzronih odnosa u drutvu.
Dosledno sprovedena mehanicistika tumaenja drutvenog determinizma
svode ceo drutveni razvoj na stihijni tok dogaaja, u kome se ovek uopte
ne pojavljuje kao znaajniji svestan i stvaralaki aktivan inilac.
(3) Preteno biolokog porekla su neke druge jednostranosti u
tumaenju drutvenog determinizma. Najvulgarnije je svakako analoko
prenoenje ivotnog ciklusa organizma na razvoj ljudskih drutava i
ljudskih kultura, koje dolazi do izraaja u raznim teorijama o ciklinom
razvoju pojedinih drutava i pojedinih kultura. Jo ea druga jednostranost
mnogobrojnih organicistikih teorija sastoji se u shvatanju drutva kao
suvie jedinstvene celine koja raspolae nekim spontanim mehanizmima za
odravanje svoje ravnotee i svog obnavljanja, po^ analogiji sa
homeostatikim i regenerativnim svojstvima biolokog organizma. U
biolokom organizmu postoji tzv. homeo-stazis kojim organizam spontano
nastoji da se vrati u ravnoteu ukoliko je ova naruena delovanjem nekih
spoljnih inilaca, kao i s ovim povezani regenerativni mehanizmi koji na

4
) Na ovom mestu se ne moe ulaziti u ire filozofsko razmatranje slobode.
Oigledno je, ipak, da se njena vrednost moe oceniti samo prema delima koja nastaju u
samoodreenju.

546

547

odreen nain osveavaju i vraaju u normalno stanje ceo organizam ili

pojedini njegov iscrpljeni deo. Drutvo, meutim, nema slinih sasvim
spontanih mehanizama za uspostavljanje svoje unutranje ravnotee, nego
je ova sloena funkcija uvek manje ili vie svesno organizovana. Dalje, u
organizmu su pojedine funkcije gotovo nerazdvojno povezane s odreenim
organima i retko se u normalnim uslovima deava da istu funkciju obavljaju
razliiti organi. Obino se ovo deava samo ako je neki organ uniten ili
tee oteen. Poznato je da slepi pomou izotrenog sluha i ula pipanja
zamenjuju u veoj meri nego ostali ljudi svoju znatno smanjenu sposobnost
orijentacije u prostoru. Ipak, po pravilu, funkcije u organizmu su vrsto
srasle sa pojedinim organima. U drutvu, meutim, razni drutveni delovi
mogu obavljati iste funkcije potrebne za njegovo odranje u odreenom
obliku, poto je zamenljivost delova koji e neposredno obavljati odreenu
funkciju u drutvu neuporedivo vea nego u biolokom organizmu. Na
primer, drutvu je svakako neophodno da na odreen nain socijalizuje
svoje novo pokolenje, da mu da i opte drutveno vaspitanje i da njegovim
pojedinim grupama obezbedi specifino struno obrazovanje koje e ih
osposobiti za obavljanje sasvim odreenih drutvenih funkcija. Ali u raznim
drutvima ovu funkciju obavljaju razliite drutvene ustanove. ak i u istom
drutvu ova sloena funkcija retko kad pripada samo jednoj speci
jalizovanoj ustanovi, ve moe da se deli. Na primer, u optem drutvenom
vaspitanju novog poko-lenja uestvuju i porodica i kola i razne politike i
drutvene organizacije. U strunom vaspitanju takoe odnos izmeu porodice, redovnih kola, profesionalnih organizacija, raznih ustanova za
vaspitavanje odraslih moe biti, od sluaja do sluaja, vrlo razliit. Funkcija
prema tome ostaje, ali postoji velika mogunost stvaranja razliitih organa
pomou kojih e ona biti zadovoljena.
U ralanjavanju ovog problema treba ii jo jedan korak dalje.
Funkcija je objektivni odnos izmeu delatnosti nekog dela odreene celine i
njenog stanja, potreba i ciljeva. Funkcija ne zavisi samo od izolovano
uzetih osobina organa i njegove delatnosti nego i od pomenutih osobina
celine. Zbog toga isti organ moe u razliitim drutvima, a i u istom
ukoliko se pro-meni njegovo opte stanje, da ima sasvim suprotne funkcije.
Jedan dosta poznat primer iz socioloke teorije vrlo ubedljivo pokazuje
kako se do jednostranih zakljuaka dolazi ako se ovo nema u vidu. Dirkem
je smatrao da je religija, a u prvom redu u obliku crkve organizovana
religija, najznaajniji inilac drutvene integracije. Pri tom je izgubio iz
vida: (1) da crkva u ver-ski meovitom drutvu moe biti jedno od
sredstava njegovog razaranja; (2) da se funkcija crkve iz osnova menja u
zavisnosti

od toga da li su drutvena organizacija i vladajua kultura drutva

zasnovane na religioznim ili antireligioznim naelima, kao i da crkva ne
moe biti znaajniji, a jo manje osnovni moralni integrator u ovom drugom
sluaju. Razne organicistike jednostranosti u tumaenju drutvenog
determinizma i drutvene uzronosti imaju dugu tradiciju. U savremenoj
sociologiji one dolaze najvie do izraaja u raznim varijantama funkcionalizma, teorijsko-metodolokog pravca koji je nesumnjivo pokuao da na
sintetian nain ispituje razne sfere i delatnosti koje postoje u drutvu, ali je
pri tom obnovio neke osnovne teze ranijih organskih sociolokih teorija. 5)
Ova kritika jednostranih, po svom poreklu uglavnom
naturalistikih shvatanja, ili tanije, neshvatanja osobenog karaktera
drutvenog determinizma ne sme odvesti u drugu krajnost. A to bi se desilo
ako bi se, na primer, osporavalo da u drutvu uopte postoje i izrazito
asimetrini i ireverzibilni uzroni odnosi, u kojima sasvim preovladava
dejstvo nekog uzroka na neki objekt koji se pojavljuje kao njegova
bespomona posledica i nema praktino nikakve mogunosti da povratno
utie na odreeni uzrok; ili ako se ne bi uzelo u obzir da se u raznim
drutvenim odnosima uticaji spoljnih inilaca, tj. uslova u kojima ivi
odreeni drutveni oblik, i unutranjih inilaca, koji proizilaze iz njegove
imanentne strukture, nalaze u vrlo razliitim razmerama, to znai da je
stupanj samoodreenja vrlo promenljiva veliina. Nema takoe nikakve
sumnje da odnos izmeu u prolosti stvorenih sklonosti, navika i tradicija i
uzronog dejstva aktualnih inilaca moe u raznim situacijama da bude vrlo
razliit. Nekad je neki aktualni dogaaj samo povod da stupe u dejstvo ve
ranije vrsto formirane deterministike strukture koje su se nalazile u
latentnom stanju. Ali, nasuprot ovim sluajevima, postoje drugi kad je
dejstvo nekog aktualnog uzronog inioca gotovo nezavisno od prethodnog
iskustva. Ovo se deava naroito kad u nekoj oblasti jo nema ireg
prethodnog individualnog ili kolektivnog iskustva. Po5
) Sire o funkcionalizmu vid. u knjizi M. uri, Problemi sociolokog
metoda, Savremena kola, Beograd, gl. X. Vrlo iscrpan prikaz razvoja i raznih
varijanti funkcionalizma nalazi se u knjizi Don Mar-tindale, The Nature and Types
of Sociological Theory, Honghton Mif-flin Co., 1960, eh. 1719. Znaajan pokuaj
da se proiri i sistematizuje funkcionalistiko stanovite uinio je R. K. Merton u
raspravi Manifest and Latent Functions, u knjizi Social Theorv and Social Structure,
The Free Press, Glencoe, 111., 1957, eh. I. Funkcionalizam nije u teorijskom
pogledu jedinstven pravac i izmeu teorijskih shvatanja, npr., B. Malinovskog i T.
Parsonsa postoje znatne razlike. Jo uvek ne postoji iscrpna kritika raznih varijanti
funkcionalizma. Najzanimljivije su kritike rasprave R. Darendorfa (R. Dahrendorf),
prikupljene u njegovoj knjizi Gesellschaft und Freiheit, R. Pipper, Miinchen, 1962,
mada se one odnose preteno na Parsonovu teoriju.

549
548
greno bi bilo preceniti ulogu svesti i aktivne svrsishodne stvaralake
delatnosti i ne uoiti da se isto tradicionalistiki oblici ponaanja, koji se
rukovode ustaljenim normama i vrstim navikama pretvorenim u gotovo
uslovne reflekse, i ponaanja koja predstavljaju pokuaj da se na
originalan stvaralaki nain odnosi prema novonastaloj situaciji nalaze u
razliitim srazmerama u raznim drutvima, u zavisnosti od stepena
njihovog razvoja i njihove organizacije.
Ali, ako se u drutvenom determinizmu i uzronosti vide samo
one osobine koje ih ine slinim raznim vrstama prirodnog determinizma,
izvan vidokruga ostaju upravo neke najbitni-je njihove ljudske osobenosti,
zahvaljujui kojima se u odreenim deterministikim strukturama javljaju
nove originalne pojave, kao rezultat individualnog i kolektivnog
stvaralatva u razliitim oblastima drutvenog ivota. Drutveno
stvaralatvo, nastajanje novog i originalnog u isto rij i treba, pre svega, objanjavati, iako je ove pojave nesumnjivo tee objasniti nego razne
tradicionalne oblike ponaanja. Prilikom objanjavanja stvaralatva mora
se voditi rauna o ulozi svesti i svrsishodne delatnosti.

3.
OSNOVNI METODOLOKI PRISTUPI U PROUAVANJU
DRUTVENE UZRONOSTI
Ve je reeno da je ispitivanje uzronih veza onaj deo
determinizma koji nauku prvenstveno interesu je, a iz prethodnog izlaganja
se moe zakljuiti da se traenje specifinih i izrazito delatnih uzronih
inilaca ne moe odvojiti od svestranog prouavanja opte deterministike
strukture odreenog podruja stvarnosti. Pre izlaganja najvanijih osobina
razliitih metodolokih pristupa za prouavanje uzronih veza u drutvenom ivotu treba odreenije izneti u emu se sastoji specifini zadatak
sociolokog prouavanja drutvene uzronosti. Prethodno ralan javan je
je pokazalo da se u drutvu i njegovoj delatnosti ukrtaju gotovo svi oblici
determinizma koji postoje u stvarnosti. Oigledno je da sociologija ne
prouava, ili bar nije prvenstveno njen zadadatak da prouava sve te
determinizme. Na primer, fizikalno-hemijski i bioloki determinizam, na
kojima se zasniva drutvena tehnologija, prouavaju pre svega razne
teorijske i primenjene prirodne nauke. ovekove bioloke osobine
prouavaju ljudska biologija i antropologija, kao i razne medicinske nauke.
Psihike determinizme takoe prouava, pre svega, psihologija. ta je onda
u prouavanju drutvenog deter-

minizma specifian zadatak sociologije? (1) Najiru osnovu sociolokog

prouavanja drutvenog determinizma ini ispitivanje meusobnih odnosa
izmeu razliitih deterministikih sistema na kojima se zasniva drutvo s
ciljem da se to potpunije osvetli uloga izrazito drutvenih inilaca u tome
irem deterministikom spletu. Ovaj opti zadatak moe se zatim ralaniti
na: (2) prouavanje uticaja izrazito drutvenih inilaca na uspostavljanje
odnosa drutva prema prirodnoj okolini i njeno menjanje i korienje; (3)
prouavanje delovanja osobe-nih drutvenih inilaca, koji proizilaze iz
strukture, organizacije i kulture drutva, na oblikovanje i menjanje biolokopsihikih ljudskih osobina i povratnog dejstva ovekovih antropolokih
osobina na razne oblike drutvene delatnosti; (4) prouavanje uticaja
specifino drutvenih inilaca na opte stanje i tempo razvoja raznih tipova
drutva, kao i na razvoj pojedinih uih delatnosti. Stepen unutardrutvenih
suprotnosti, sukoba, borbi, kao i drutvene saglasnosti i moralne integracije
razlikuje se u drutvima razliitog tipa i u raznim uim vremenskim periodima njihovog postojanja; drutva razliitog tipa razvijaju se razliitim
ritmom i postoji, po Gurvievim izrazima, vreme dugog trajanja" i
eksplozivno vreme" brzih skokova, od kojih prvo dosta verno izraava
sporo odvijanje najrazliitijih drutvenih procesa u tradicionalistiki
organizovanom drutvu, dok bre i neprekidno menjanje raznih drutvenih
pojava odgovara drutvima izgraenim na razvijenijoj tehnolokoj osnovi i
drukijoj drutvenoj organizaciji. Napokon, (5) u delokrug sociolokog
prouavanja drutvenog determinizma spada ispitivanje kako unutranji,
specifino drutveni, inioci utiu na odnose izmeu raznih konkretnih
drutava, kako u pogledu drutvenog karaktera tih odnosa, tako i u pogledu
njihovog sadraja.
U prouavanju drutvenog determinizma razvila su se dva osnovna
metodoloka pristupa. Prvi od njih je analitiko ispitivanje uzronog dejstva
pojedinih inilaca na odreene drutvene pojave i stanja da bi se to tanije
utvrdila specifina teina pojedinih inilaca od kojih se sastoje neophodni i
dovoljni uslovi tih pojava i stanja. Bitna je karakteristika svih, ili bar
najveeg dela drutvenih pojava da se javljaju u vrlo sloenim iskustvenim
okolnostima. Otkrivanje neophodnih i dovoljnih uslova neke pojave
pretpostavlja njihovo izdvajanje iz ostalih iskustvenih okolnosti, koje su za
odreenu po^ javu irelevantne. Ali ovim izdvajanjem nekog
deterministikog spleta nije zavreno njegovo prouavanje. Veina
deterministikih spletova je u drutvenom ivotu sloena. Analitiko ispitivanje drutvenog determinizma se ne ograniava na otkrivanje njihovih
sastavnih elemenata koji ine neophodne i dovoljne uslove odreenih
pojava, nego nastoji da utvrdi i specifinu uz-

550

551

ronu teinu pojedinih elemenata. Tek kad je i ovo na relativno

zadovoljavajui nain utvreno, moe se pretpostaviti da su nastanak
pojave, njeno menjanje, neka njena osobina ili njeno iezavanje nauno
objanjeni. Analitiko ispitivanje drutvene uzronosti, koje se usredsreuje
na pojedine uzrone veze u drutvu, izvodi se na razne naine, koji se mogu
podeliti na eksperimentalne i neeksperimentalne. Eksperiment se razvio kao
najsnanije istraivako sredstvo za prouavanje pojedinanih uzronih
odnosa u raznim oblastima prirode. Ima pokuaja da se on primeni i u
ispitivanju drutvene uzronosti, ali ovde njegova primena nailazi na
mnogobrojne tekoe i ogranienja. Upravo zbog toga to je mogunost
eksperimentalnog ispitivanja uzronih odnosa u drutvu vrlo ograniena,
uzrona analiza neeksperimentalnih podataka dobij a naroito velik nauni
znaaj. U ovim oblicima analize pojedini deterministiki spletovi se ne
ralanjavaju operativno, nego misaonim analitikim sredstvima, na osnovu
podataka o predmetu istraivanja dobijenih bez operativnog uticanja.
Drugi pristup u prouavanju drutvenog determinizma razvio se u
obliku funkcionalne analize. U sreditu panje nije otkrivanje pojedinanih
uzronih odnosa, nego je osnovni zadatak da se kompleksno utvrde funkcije
raznih delova neke sloene drutvene celine u njenom odravanju, optem
ili nekom posebnom delovanju, menjanju, ili nestajanju. Ovde se, dakle, u
ispitivanju drutvenog determinizma polazi od nekog drutvenog oblika kao
sloene celine, koja je na odreen nain organizo-vana u ui ili iri sistem.6)
Pojedina ua sloena celina je nosilac jedne ili mnogih drutvenih delatnosti
i funkcija u nekom irem drutvenom sistemu. Meutim, da bi mogla da
deluje i da ostvaruje odreene funkcije, ona mora da bude na neki nain
organi-zovana i da zadovolji niz svojih potreba, od kojih zavisi njen
opstanak ili sposobnost da obavlja odreenu delatnost.
Vrlo esto se funkcionalna analiza pokuava odvojiti od uzrone,
pa ak i suprotstaviti uzronoj. Odnos izmeu celine, kao sloenog sistema,
i dela koji u njoj obavlja odreenu funkciju pokuava se svesti na odnos
simetrine, potpune reverzibilne meuzavisnosti: deo nastaje u okviru
celine, ali i doprinosi njenom odravanju. Nema ni mogunosti ni potrebe
da

se u njihovim meusobnim odnosima utvrdi pravac preovlau-jueg

uzronog uticaja i obim povratnog dejstva. Taj odnos se prikazuje po
analogiji sa matematikom funkcijom, u kojoj se na osnovu podataka o
jednoj promenljivoj moe predvideti vred-nost druge. Stoga se smatra da se
funkcionalni odnosi mogu utvrditi i bez poznavanja deterministikih
struktura celine, koje dolaze do izraaja u njenim odnosima s pojedinim
delovima.
Postoje, meutim, mnogobrojni razlozi zbog kojih je ovo
razdvajanje uzrone i funkcionalne analize neosnovano.7) Kao i mnogi drugi
opti pojmovi i pojam funkcije ima u nauci razna znaenja. 8) Ali ako se
funkcija ne shvati u formalno-opisnom smislu matematikog odnosa izmeu
dve ili vie pro-menljivih, ili kao apstraktan naziv za oznaavanje delatnosti
nekog sistema, nego kao realan odnos izmeu neke organizovane celine i
nekog njenog dela, ijim se ispitivanjem eli saznati kakav znaaj ima taj
deo za odreenu osobinu celine, oigledno je da nauno utvrivanje funkcija
pojedinih delova mora polaziti od nekih teorijskih pretpostavki o osnovnim
deterministikim strukturama date drutvene celine i o uzronom znaaju
pojedinih njenih delova za njeno odravanje, za njenu sposobnost da obavlja
odreenu delatnost, za neko stanje celine ili neku drugu njenu osobinu.
Privredno preduzee moe da poslui kao primer jedne takve celine koja se
sastoji iz itavog niza organi-zovanih i povezanih funkcionalnih delova.
Preduzee postaje nesposobno da obavlja neku svoju delatnost, ako odnos
izmeu njega kao celine i pojedinog njegovog dela nije na odreen nain
usklaen. Na koji nain pojedini deo mora ili moe da bude usklaen sa
celinom, da bi ova mogla da obavlja odreenu delatnost, zavisi od opte
deterministike strukture celine, spolj-nih uslova u kojima ona postoji,
prirode delatnosti i uzrone odreene uloge nekog dela u njenom obavljanju.
Na primer, ako u preduzeu ne funkcionie organ iji je osnovni zadatak
realizacija proizvoda na tritu, i preduzee ostane bez neophodnih obrtnih
sredstava ili sredstava potrebnih za razvijanje delatnosti, dolazi do
poremeaja u njemu kao celini. Ovaj odnos je

6
) Pojmovi celine i sistema nemaju istovetno znaenje, a i potiu iz
razliitih idejnih pravaca. U pojmu celine je obino vie naglaena ideja organskog
jedinstva i prirodnog", vie ili manje spontanog nastanka i razvoja. U pojmu
sistema se u prvi plan istie osobina organizovanosti koja se moe zasnivati na
razliitim osnovama i biti izgraena na razliitim naelima od kojih su neki sasvim
suprotni pojmu organske prirodne" celine. Ali, i pored ovih razlika, u daljem
izlaganju e pojmovi celina" i sistem" biti upotrebljavani naizmenino, u istom
znaenju.

7
) Na neophodnost poznavanja uzronih odnosa za dublju funk
cionalnu analizu ukazuje N. Luhman (N. Luhmann) u raspravi Funktion
und Kausalitat, Kolner Zeitschrift ftir Soziologie und Sozialpsvchologie,
Jhrg. 14, (1962), H. 4. R. Braun takoe ubedljivo pokazuje da su
funkcionasni odnosi poseban vid uzronih. (R. Brown, Explanation in
Social Science, Routledge and Kegan Paul, London, 1963, eh. IX, naro
ito p. 109-11.)
8
) O razliitim znaenjima pojma funkcije, od kojih je veina
sasvim neupotrebljiva u sadrinskoj sociolokoj funkcionalnoj analizi
vid.
M. uri, op. cit, 271275; Don Martindale, op. cit, p. 442-446.
E
- Nagel, The Structure of Science, Routledge and Kegan Paul,
!961, p 522-26.

552

553

isto uzronog karaktera. Realizacija proizvoda treba da donosi

preduzeu finansijska sredstva potrebna za obnavljanje svih inilaca
od kojih zavisi novi ciklus proizvodnje. Uzroci poremeaja, u nekoj
celini mogu biti vrlo razliiti, ali njihove posledice nisu podjednako
znaajne za celinu. Ako preduslovi postojanja i delovanja nekih
celina nisu bar relativno tano otkriveni, ne moe se sa dovoljno
razloga zakljuivati koje su funkcionalne potrebe neophodne za
njihovo odravanje, uspeno obavljanje odreene delatnosti i druge
njihove osobine.
Iz vie razloga ispitivanje funkcija treba da polazi od
osnovnih deterministikih struktura celina. (a) Deo koji obavlja neku
funkciju ne moe nastati sam od sebe. Celina, ili sistem, mora da ga
izgradi, a to je moguno samo u skladu s nekim Uzronim odnosima,
(b) Celina mora, zatim da obezbeuje potrebne uslove za opstanak i
delovanje delova koji obavljaju neke funkcije, (c) Dejstvo delafunktora na celinu zavisi, takoe, ne samo od uzronih osobina toga
dela nego i od karaktera potreba koje on treba da zadovolji u okviru
celine kao sistema. Usled toga se karakter odnosa izmeu dela i
celine (sistema) moe izmeniti iz vie razloga. Ako se primeni stanje
sistema, neki njegov deo, iako je ostao neizmenjen, moe da izgubi
svoju raniju funkciju, jer u izmenjenom stanju sistema ona vie nije
potrebna. Ali do gubitka funkcije odreenog dela dolazi i ako novo
stanje sistema trai da se u osnovi ista funkcija zadovoljava na
izmenjen nain, a raniji njen nosilac nije u stanju da ispuni te nove
zahteve. Sledei primer e ttelimino ilustrovati ove odnose.
Obrazovanje kadrova sa odreenim profesionalnim profilom za neku
drutvenu delatnost moe da ima vrlo razliite posledice za sistem, u
zavisnosti od naina na koji se ta delatnost u njemu organizuje.
Jednom formirani kadrovi s odreenim profesionalnim osobinama
mogu uticati da se delatnost unapredi, ako su neke njene slabosti bile
posledica nedostatka potrebnih kadrova, kao nosilaca odreenih
funkcija. Ali profesionalni kadrovi mogu postati i sasvim suvini ako
se u meuvremenu delatnost pone organizovati na novi nain, a
njihov profesionalna sprema ne odgovara tim uslovima i oni se ne
mogu lako i brzo profesionalno prekvalifikovati. Drugi oblik
funkcionalnih poremeaja nastaje ako kadrovi, koji nisu dovoljno
profesionalno pripremljeni za novi nain obavljanja neke delatnosti,
pruaju spontan ili organizovan otpor njenom savremenijem organizovanju. Ali okolnost da neka profesionalna grupa gubi svoju
raniju drutvenu funkciju moe postati izvor jo dubljih poremeaja
ako se njen znatniji deo uopte ne moe zaposliti. Ako ova pojava
dobije ire razmere, ili je usredsreena u uim de-lovima sistema, to
moe biti uzrok unutranje nestabilnosti sistema kao celine, ili
pojedinih njegovih delova. Primer pokazuje

da analiza usklaenih ili poremeenih funkcionalnih odnosa otkriva u

njima odreene uzrone veze izmeu sistema i njegovih delova.
Ako se ne zasniva na pretpostavkama o deterministikoj
strukturi sistema, funkcionalna analiza se (1) pretvara u prosto
opisivanje istovremeno postojeih razliitih osobina sistema. Svedena
na ovaj opisni pojavni nivo, funkcionalna analiza omoguuje
stvaranje samo isto fenomenalistikih tipologija, u kojima se na
pojavnom nivou uoptavaju neke pravilnosti u odnosima izmeu
sistema i njegovih delova. (2) Nemajui vrih osnova za ispitivanje
stvarnih funkcija raznih pojava, funkcionalnoj analizi preti opasnost
da prihvati u datom drutvu, nekom drutvenom sloju ili klasi
rasprostranjeno miljenje o njihovim funkcijama, to znai opasnost
ideologizacije, na koju su razni kritiari pojedinih varijanti
funkcionalizma opravdano ukazivali.9) (3) Ali ak i ako se
pretpostavi da je otklonjena ova opasnost i da su funkcije pojedinih
delova sistema u osnovi tano odreene, odvojena od ispitivanja
deterministikih struktura i uzronih odnosa, funkcionalna analiza nema vre epistemoloke osnove za dokazivanje tanosti svojih
pretpostavki. Dokazati da neki deo ima odreenu funkciju u datoj
celini moe se samo na osnovu utvrenih deterministikih osobina
celine. Zbog toga izgleda opravdano funkcionalnu analizu smatrati
jednim i to preteno sintetikim vidom uzrone. Polazei od
proverenih saznanja o priroda nekog celovitog sistema, ona ima
zadatak da ispita uzroni znaaj njegovih delova, njihovih delatnosti i
meusobnih odnosa za odreene osobine celine.
Moe se, sasvim opravdano, postaviti pitanje da li je i zato
neophodan ovaj sintetiki pristup u ispitivanju drutvenog
determinizma. Osnovni razlog jeste to se drutvo zasniva na
delatnosti, a za delatnost su sposobni samo pojedinci i razni formalno
ili difuzno organizovani drutveni oblici, a ne izolo-vano uzete
njihove pojedine osobine. Pojedine osobine, na primer, bistrina, opte
obrazovanje, struna sprema, svojina i si. (za pojedinca), poloaj u
podeli rada, raspodeli i drutvenoj organizaciji, veliina, ekoloki
raspored, ideologija i si. (za neki drutveni oblik) mogu biti izuzetno
znaajne za njihovo delovanje. Ali ipak nosioci delatnosti su
pojedinci i drutveni oblici, a ne njihove posebne osobine. Neka
osobina, na primer kolska sprema pojedinca, moe da se ostvari u
delatnosti samo ako on postoji kao jedinka i ako u tu svrhu angauje
odreenu koliinu svoje ivotne energije. To isto vai i za svaki drutveni oblik.
) Vid. R. K. Merton, op. cit., p. 37-46.

555

554
Ovo ne znai da su razne posebne osobine pojedinca ili nekog
drutvenog oblika neka njihova dodatna orua, koja oni mogu, ali ne moraju
upotrebi ti u svojoj delatnosti, kao ni da su sve posebne osobine podjednako
vane. Naprotiv, te osobine su deo odreene celine, a konstitutivne osobine
predstavljaju ak njena bitna neophodna svojstva, bez kojih ona nije ono to
jeste. Ali pojedine osobine dobijaju delatni karakter, pa prema tome i
sposobnost da ostvare neko uzrono dejstvo tek ako celina ili sistem, kao
neto to realno postoji, upotrebi odreenu koliinu svoje energije radi
njihovog ispoljavanja u nekom obliku delatnosti. Nosilac delatnosti, pa
prema tome i uzronog dejstva, uvek je pojedinac odnosno konkretni
drutveni oblik. A da bi ovi mogli da obavljaju svoje razne delatnosti i u
njima ispolje svoja deterministika svojstva, mora da bude zadovoljen itav
niz preduslova koji omoguuju pre svega njihovo postojanje, a zatim i koji
ih osposobljavaju za neku specifinu delatnost. Pri tom uzronofunkcionalni odnosi, izmeu niza osobina sistema, odreuju njegovo
unutranje stanje i mogu da u raznim pravcima modifikuju uzrono dejstvo
pojedinih njegovih uih osobina. Gde god se, dakle, kao arita delatnosti
javljaju sloeni iskustveni sistemi, funkcionalna analiza je neophodna
dopuna analitikog prouavanja uzronih svojstava pojedinih njihovih
osobina, koje u stvari mogu da ispolje svoje uzrono dejstvo samo
zahvaljujui privlaenju odreene energije sistema.
Funkcionalna analiza se ne primenjuje samo u prouavanju
drutva. Ona je podjednako neophodna i u prouavanju biolokih
organizama, jer i bioloki organizam nije mehaniki zbir delova, nego
njihova na odreen nain organizovana celina. Stanje te celine zavisi od
raznih specifinih funkcija pojedinih njihovih delova, a istovremeno utie
na pojedine ue osobine i delatnosti svojih delova. Funkcionalna analiza se i
u psihologiji razvila kao kritika asocijalionistikog atomizma i u raznim
pokuajima stvaranja kompleksnih teorija o linosti, nasuprot mehanikom
drobljenju psihikog ivota na razliite sposobnosti i osobine.

4.
PROBLEMI SOCIOLOKE FUNKCIONALNE
ANALIZE
Polazne teorijske pretpostavke funkcionalne analize pro-izilaze iz
postojeih saznanja o prirodi nekog drutva i osnovnih odnosa koji u tom
tipu drutva postoje izmeu raznih njegovih

delova i delatnosti, kao i o osobenostima pojedinih delova i delatnosti. Na

osnovu ovih osnovnih teorijskih pretpostavki funkcionalna analiza mora da
resi nekoliko svojih specifinih i kljunih teorijsko-metodolokih problema,
u koje spadaju: (a) odreivanje osobina i granica sistema u kojima e se
kretati analiza; (b) izbor polaznih kriterija za utvrivanje funkcionalnih
odnosa; (c) ispitivanje naina na koji se uspostavljaju funkcionalni odnosi u
sistemu i pojedinim njegovim uim oblastima; i (d) razvijanje postupka za
dokazivanje tanosti izvedenih zakljuaka. U reavanju svih ovih problema
moguna su jednostrana stanovita, a treba rei da ima i mnogo nereenih
pitanja.10)
(a) Odreivanje osobina i granica sistema. Svaki sloeni
iskustveni sistem, koji kao celina ostvaruje odreene delatnosti, moe biti
predmet funkcionalne analize. Svaki takav sistem sastoji se od veeg ili
manjeg broja delova, koji su na odreen nain meusobno povezani. Dublje
promene strukture tih odnosa izazivaju menjanje sistema, poveavaju ili
Smanjuju njegovu sposobnost za obavljanje odreene delatnosti, izazivaju
menjanje njenog kvaliteta, a u pojedinim sluajevima, kad promene zadiru u
osnovne odnose sistema, i njegovo iezavanje. Nadalje, svaki ovakav
sistem, da bi bio sposoban za trajnije delovanje, mora biti povezan s nekom
irom sredinom, jer svaki sistem koji dela gubi energiju, i mora da je na
odreen nain ponovo crpe iz okoline. Zbog toga ni jedan takav sistem nije
apsolutno i trajnije samodovoljan, nego je nuno povezan s odreenom
okolinom koju ine kako istorodni tako i raznorodni sistemi. Ako je u
pitanju neki drutveni sistem, u njegovu okolinu spada i prirodna sredina i
drugi drutveni sistemi. Funkcionalno razmatranje stoga ne srne nikad da
izdvoji prouavani sistem od ostalih s kojima se on nalazi u znaajnijim
vezama, odnosno koji se u njemu ukrtaju.11)
Pojam dela u sloenom sistemu je prazna i samo formalna
kategorija ako se poblie ne odredi. Ona postaje mnogo odreenija kad se
pojedini delovi ralane prema sadrini svojih funkcija, kao i prema tome
koliko funkcija obavljaju u irem sistemu. Po ovom drugom kriterijumu
delovi sloenih sistema
10
) Pored ve navedene Mertonove studije i L/uhmanovog rada, zanimljivi
su kao pokuaji da se sistematizuje metod funkcionalne analize radovi C. G.
Hempel, The Logic of Functional Analysis, u L. w>ss (ed.), Symposium on
Sociological Theorv, Row, Peterson and Co., tvanston, 111., 1959, eh. 9; E. Nagel,
A Formalization of Functionalism, U knjizi E. Nagel, The Logic without
Metaphvsics,
The Free Press, Glencoe, 111., 1956, eh. 10.
u
ia
) Sire o ovom vid. u R. Bastide, La Causalite externe et
causalite interne dans Texplication sociologique, Cahiers interna-"onaux de
sociologie, vol. 21 (1956).

556

557

se dele na jednofunkcionalne, koji obavljaju samo jednu, ili preteno samo

jednu funkciju, zadovoljavajui samo jednu potrebu ireg sistema, i na
viefunkcionalne, koji zadovoljavaju vie potreba. Prilikom razmatranja
pojedinih delova sistema treba gotovo uvek uzeti u obzir i nain njihove
unutranje organizacije. U tom pogledu treba razlikovati, pre svega,
formalno organizovane delove koji imaju do pojedinosti razraenu-organizacijsku shemu i pravila po kojima obavljaju svoju delatnost sve njihove
organizacijske jedinice, i difuzne delove, bez ovako vrste organizacijske
strukture. Dovoljno je uporediti, na primer,-nain na koji je organizovana
proizvodnja u nekom razvijenom preduzeu i u masi malih seoskih
gazdinstava, da bi se uvidelo u emu se sastoji ova razlika izmeu
formalno-organi-zovanog dela i dela koji je organizovan na 'difuzan nain,
iako oni obavljaju istu ili slinu funkciju. Neka grana proizvodnje koja je od
vrha do svojih elementarnih organizacijskih jedinica na jedinstven nain
organizovana, predstavlja jedan do kraja formalno organizovani deo
drutveng sistema. A masa meusobno samo preko trita povezanih
proizvoaa jeste primer difuzno organizovanog dela, koji takoe obavlja
jednu privrednu funkciju u drutvenom sistemu. Izmeu izrazito
jednofunkcio-nalnih i izrazito viefunkcionalnih delova postoji niz prelaza.
Saobraaj, pota, sudstvo i si. su tipini jednofukcionalni de-lovi. Na drugoj
strani postoji lokalna zajednica (neki grad, grupa meusobno tesno
povezanih naselja, optina), kao izrazito vie funkcionalan deo sistema, u
kome se odvija itav niz delatnosti koje mogu da imaju vei ili manji znaaj
za ire drutvene celine, a istovremeno se u lokalnoj zajednici zadovoljavaju najrazliitije potrebe njenog stanovnitva.
Treba naglasiti da je pojedinac, kao najelementarniji deo
drutvenog sistema, po svojoj prirodi i svojim mogunostima izrazito
viefunkcionalan. Po pravilu on ima niz drutvenih uloga; on je i nosilac
odreenog zanimanja, roditelj u porodici, lan raznih politikih i drugih
drutvenih organizacija i slino. Razne uloge su oblici trajnijeg uea
pojedinca u vrlo razliitim drutvenim delatnostima, a slue neposredno ili
posredno za zadovoljavanje njegovih raznolikih potreba. Marks je naroito
naglaavao da viefunkcionalnost, tj. uee pojedinca u najrazliitijim
oblastima drutvenog ivota i drutvene delatnosti, odgovara svestranoj
ovekovoj prirodi, i da svako vee ograniavanje toga uea ili njegov
neprikladan oblik vodi osakaenju ili otuivanju pojedinih ovekovih sposobnosti. I dalje, Marks je smatrao da je istorijski razvoj podele rada stvorio
nune preduslove da se delimina individua, koja je samo nosilac jedne
delimine drutvene funkcije, zameni svestrano razvijenom individuom, za
koju su razline drutvene

funkcije naini delatnosti koje ona naizmenino vri".12) Ovaj stav, koji
ukazuje na bitno viefunkcionalnu prirodu oveka pojedinca, neobino je
znaajan za funkcionalnu analizu. On moe da bude polazna osnova za
kritiku u funkcionalizmu dosta rasprostranjenog ispitivanja pojedinca samo
kao nosioca odreene drutvene funkcije, bez uzimanja u obzir da je on, bar
po svojim mogunostima, svestrano ljudsko bie.
Ve je ranije reeno da sistem mora da zadovolji neke svoje
potrebe da bi mogao da postoji i dela. Stoga je sasvim razumljivo da
pojmovi potreba i nunih preduslova postojanja sistema, odnosno neke
njegove specifine delatnosti, spadaju meu sredine kategorije
funkcionalne analize. Izmeu ovih pojmova postoji vrlo tesna veza, poto se
u minimalnim potrebama sistema ogledaju preduslovi neophodni za
odravanje i razvoj njegovih osnovnih struktura i obavljanje njegovih
osnovnih i specifinih delatnosti. Zbog toga se potrebe sistema mogu grubo
podeliti u dva osnovna dela: (1) opte potrebe, bez kojih sistem, kao celina
sposobna za delovanje, ne moe trajnije da postoji; (2) specifine potrebe,
bez ijeg zadovoljenja sistem ne moe da obavlja neku svoju specifinu
delatnost.
U teorijskom razmatranju neophodnih preduslova i potreba
sistema treba imati na umu da bioloki, a naroito drutveni sistemi
pokazuju u tom pogledu daleko veu elastinost od mehanikih. Opte je
poznato da je dovoljno da nedostaje samo jedan toki u nekom sloenom
mehanizmu, pa da ceo mehanizam stane. Potrebe biolokih organizama nisu
ni izdaleka toliko bezuslovno odreene poto oni mogu da podnesu mnogo
vee strukturalne Doremeaje. Vrlo sloen organizam moe da ivi bez svog
pojedinog organa, ak moe da ivi i bez niza organa, s potpuno oteenim
pojedinim ulima, a da se ipak odrava i do izvesne mere dela. tavie,
organizam moe vrlo aktivno reagovati na neko svoje funkcionalno
oteenje. Smanjujui njegovu sposobnost za odreenu delatnost, oteenje
moe biti podsticaj za restrukturisanje organizma, koje ga osposobljava za
neku drugu delatnost. U drutvenoj istoriji se moe nai jo vie primera ove
vrste. Da li bi, na primer, u nekoliko decenija na prekretnici XVIII i XIX
veka nastala velianstvena nemaka klasina filozofija da su bili povoljniji
uslovi za politiko reavanje nekih drugih drutvenih problema u tadanjem
nemakom drutvu? Ponekad se i organizam i drutvo mogu odrati ili bre
razviti u odreenom pravcu jedino tako to e privremeno ili trajno smanjiti
na minimum svoje potrebe, kako bi zadovoljili samo naj neophodni] e
preduslove svog postojanja. Pri tom, ovo suavanje potreba moe da bude
pri-

12

) K. Marks, Kapital, t. I, Kultura, Beograd, 1947, str. 399.

558

559

nudno ili dobrovoljno. Prinudno, kad se na primer u sarhood-brani drutvo

dobrovoljno liava itavog niza potreba, koje se u normalnim prilikama
smatraju neophodnim, da bi svu raspoloivu energiju usmerilo u
odreenom pravcu. Dobrovoljno suavanje potreba je takoe vrlo esta
pojava u istoriji. Jedan takav primer jeste ograniavanje i svoenje
potronje na neophodan minimum, pa ak i ukidanje pojedinih drutvenih
delatnosti kako bi se poveala akumulacija i obezbedila potrebna sredstva
za bri privredni razvoj, naravno ako ove odluke uz masovnu podrku
donosi organ koji je nosilac legitimne vlasti u sistemu. Usled ovakvih
ograniavanja sistem moe da privremeno ili trajno ne bude u stanju da u
punoj meri obavlja neke svoje delatnosti, ali ona omoguuju da se postigne
neki osnovni aktualni cilj.
Drugi vid elastinosti potreba sastoji se u tome to se one mogu
zadovoljavati na razliite naine i razliitim sredstvima. Ova plastinost
potreba analogna je plastinosti ponaanja koja omoguuje da se isti ciljevi
ostvare razliitim sredstvima i putevima. Na primer, u ishrani je presudna
kalorina vrednost i biohemijski sastav hrane, a daleko je manje vana
konkretna vrsta namirnica i tehnoloki proces njihove prerade. U proizvodnji je neophodna sirovinska baza, ali je sporedno da li e se ona
sastojati od prirodnih sirovina ili e se ove zamenjivati vetakim, koje
mogu biti gotovo isto tako dobre kao i prirodne. Vetaka sirovina je
tipian primer u drutvu vrlo rasprostranjene funkcionalne zamene putem
pronalaenja ili stvaranja novih ekvivalenata. Dalje, drutvena kontrola
takoe moe da se organizuje na razne naine i pomou raznih sredstava,
kao i da u raznim dolovima sistema, na primer u gradskim i seoskim
naseljima, bude razliito organizovana, ali podjednako efikasna. 13)
Ali mogunost suavanja potreba i stvaranja funkcionalnih
zamena ili ekvivalenata za zadovoljavanje neke potrebe nije neograniena,
nije jednaka u svim oblastima sistema, kao ni u svim sistemima.
Odravanje i delovanje nekog sistema u uslovima jaeg suavanja potreba
zavisi od vrstine njegove unutranje organizacije. Suavanje potreba
stavlja sistem pred poveane tekoe i, kada pree jednu istorijski datu a ne
apsolutnu taku, podstie razne centrifugalne i razorne tendencije.
Delovanje ovih tendencija koje u oteanim uslovima njegovog postojanja
naruavaju sistem, ili moda tee da ga sasvim razbiju, treba utoliko vie
oekivati to je sistem slabije moralno integrisan. Ovo pravilo vai za
drutvene sisteme na svim nivo-

ima, a ne samo za globalna drutva. Iz nekog preduzea, koje ne moe da

stvori ekonomske uslove podjednake s ekonomskim uslovima u drugim
preduzeima, najpre e odlaziti oni pojedinci koji su najslabije integrisani u
preduzee kao drutveni sistem, a ne samo kao ekonomsku ustanovu.
Mogunost pronalaenja funkcionalnih zamena ili ekvivalenata ne zavisi,
zatim, samo od objektivnih uslova, a pre svega od stepena kontrole nad
prirodom, nego i od napona stvaralakih snaga koje postoje u nekom
sistemu. Pronalaenje svake originalne zamene za neku neophodnu potrebu
je, naime, stvaralako delo.
Funkcionalna analiza u sociologiji je esto izvoena po analogiji
sa funkcionalnom analizom biolokog organizma. Iako je ve Spenser
teorijski obrazloio niz bitnih razlika izmeu drutva i organizma, mnoge
jednostranosti i greke koje se javljaju u raznim varijantama funkcionalizma
posledica su nedovoljnog uzimanja u obzir bitnih razlika izmeu organizma
i raznih drutvenih sistema. Najvanija od tih razlika sastoji se u tome to su
delovi biolokog organizma, im se izdvoje iz celine, nesposobni za bilo
kakvu samostalnu delatnost, pa ak i za ivot, dok se delovi sloenog
drutvenog sistema mogu iz njega izdvojiti i pri tome se odrati i ouvati
sposobnost za delovanje. Na ovome se zasniva daleko vea relativna
samostalnost delova u drutvu, nego u bilo kom organizmu. Odnos celine i
delova u drutvenim sistemima se esto vrlo uproeno razmatra i svodi na
odnos drutvo-pojedinac. Pojedinci su, meutim, samo elementarni delovi
svakog drutvenog sistema. Sloeni drutveni sistemi se sastoje i od izrazito
kolektivnih delova, to se obrazuju na osnovu razliitih trajnih strukturalnih
i funkcionalnih odnosa u sistemu. Na primer, delovi nekog ireg globalnog
drutvenog sistema mogu da budu itava teritorijalna podruja, drutvene
klase i slojevi, etnike grupe, organizovane grane delatnosti i si. Relativna
samostalnost delova dolazi naroito do izraaja na ovom kolektivnom nivou.
A ovi kolektivni delovi drutva imaju svoje znatno razvijene relativno
samostalne strukture i svoje posebne potrebe i interese.
Funkcionalna analiza sloenih drutvenih sistema je usled toga
daleko komplikovanija nego to je funkcionalna analiza biolokog
organizma. (1) Ona se moe, i ak mora, prime-niti na svaki relativno
samostalni deo sloenog sistema. Taj deo moe da zadovoljava odreenu
potrebu ireg sistema, u ijem se okviru javlja kao nosilac odreene
funkcije. Ali svaki posebni deo drutva, koji je istovremeno i relativno
samostalni sistem, mora zadovoljiti i niz svojih specifinih potreba da bi
mogao da postoji i da ispunjava odreenu funkciju u okviru ireg sistema.
Porodica, na primer, ima u okviru raznih irih sistema u drutvu odreene
funkcije. Ali, ona je i sama trajna drutve-

13

) Vie pisaca ukazuje na

znaaj
zamena. Vid. naroito N. Luchrnann, op. cit.

ekvivalentnih funkcionalnih

560
na grupa i ui drutveni sistem, sa nizom svojih potreba od kojih
zavisi i njen opstanak, a i uspeno obavljanje odreene funkcije. Ako
porodica u organizaciji drutva ima neku funkciju, ali nema dovoljno
snage da je na odgovarajui nain obavlja, to moe biti uzrok raznih
poremeaja i u irem sistemu, a ne samo u porodici. Usled toga to
pojedini ui delovi sistema imaju relativnu samostalnost i sloene
potrebe, iri sistem mora da se brine da se njihove potrebe zadovolje,
bar u najminimalnijem obimu. Sistem moe to da ini na vrlo
razliite naine: (a) da sam zadovoljava potrebe svojih
specijalizovanih organa, ili (b) da sam stvara opte drutvene uslove
u kojima pojedini ui delovi, koji su istovremeno njegovi organi,
mogu samostalno da zadovoljavaju svoje osnovne potrebe. Izmeu
ovih krajnosti postoje vani prelazni oblici. Izrazit primer prve vrste
jeste finansiranje upravnih ili prosvetnih organa, ako ovi poslednji ne
rade na komercijalnoj osnovi. Sistem u tom sluaju odvaja deo
materijalnih sredstava stvorenih u drugim delatnostima i stavlja ih na
raspoloenje ovim svojim organima da bi mogli normalno da
obavljaju svoje funkcije. Na sasvim drugi nain se u sistemu
obezbeuje zadovoljavanje ekonomskih potreba privrednih
organizacija. Ove treba da same svojom delatnou stvore
materijalna sredstva za zadovoljavanje svojih potreba, a zadatak
osnovne drutvene organizacije sastoji se u stvaranju optih uslova
povoljnih za razvijanje njihove privredne delat-nosti. Ali, ni
privredne organizacije ne zadovoljavaju samostalno sve svoje
potrebe. Formiranje kadrova, jedna od neophodnih potreba za
normalno funkcionisanje raznih privrednih organizacija,
organizovano je u savremenim drutvima na globalnom drutvenom
planu, a u pojedinim preduzeima eventualno samo delimino,
stipendiranjem ili organizovanjem strunog osposobljavanja u
kolektivu. Tako preduzea samo delimino zadovoljavaju svoje
kadrovske potrebe. Preteno ovaj zadatak preuzima osnovna
drutvena organizacija, a privredna preduzea uglavnom samo
pronalaze i odabiru ve obrazovane strune kadrove.
Iz dosadanjih razmatranja proizilazi sledei osnovni
metodoloki zakljuak. U sloenim sistemima, kakvo je.drutvo,
funkcionalna analiza se mora primeniti na vie nivoa. Najvii od
tih nivoa je neko konkretno globalno drutvo sa svojim
meunarodnim odnosima, a u izrazito teorijskim analizama neki
opti tip globalnog drutva, dok je najnii nivo na kome je
funkcionalna analiza neophodna,-., ovek-pojedinac u razliitim
drutvenim poloajima. Izmeu ova dva krajnja nivoa (globalnog
drutva i pojedinca) pojavljuje se niz meulanova koji odgovaraju
razliitim uim sloenim drutvenim oblicima, a koji su
istovremeno relativno samostalni delovi globalnog drutva.
\

561
Funkcionalna analiza pojedinog sistema treba da uzme u obzir sve
nivoe na kojima se u njemu pojavljuju relativno samostalni delovi.
Jednostranost mnogih varijanti funkcionalizma, povezana sa
njihovom biologistikom usmerenou, sastoji se upravo u tome to
su suvie globalne, to ispituju funkcionalne odnose uglavnom samo
sa stanovita potreba i preduslova opstanka i stabilnosti globalnog
drutva. esto se smatralo da je samo globalno drutvo sposobno da
snanije uzrono utie na svoje de-love, da ih oblikuje prema svojim
potrebama. U stvari, sposobnost za uzrono uticanje na razne
drutvene odnose je vrlo iroko rasporeena u drutvu. Izvesnu
koliinu te sposobnosti nosi u sebi i svaki pojedinac. Od stepena moi
i sposobnosti da utie na razne druge procese u svojoj okolini zavisi
intenzitet uzronog delovanja pojedinca i pojedinih uih drutvenih
oblika, koji su delovi globalnog drutva. Iz ovog suvie globalnog
pristupa drutva proizilazi druga, dosta rasprostranjena jednostranost
funkcionalizma, koja se sastoji u apstraktnom homo-lokom
shvatanju odnosa delova i celine. Poto se smatra da je globalno
drutvo nosilac gotovo itavog uzronog delovanja u svom okviru,
izvodi se zakljuak da se njegove osnovne karakteristike na istovetan
i jedinstven nain ogledaju u svim njegovim delovima bez izuzetka.
Pojedinac je samo otisak globalnog drutva, manje ili vie uspela
kopija njegove modalne linosti; takoe se smatra da svaki ui
drutveni oblik, bez obzira na svoju specifinu funkciju, sadri na
istovetan nain osnovne osobine globalnog drutva. Usled ovog
uproenog apstraktno homolokog shvatanja odnosa izmeu celine i
njenih raznih uih i specijalizovanih delova nisu se dovoljno uviale
strukturalne osobenosti pojedinih delova sistema koje proizilaze iz
specifinosti njihovih funkcija, kao ni njihove raznolike potrebe i
razliiti, ak suprotni interesi. Suvie globalan i apstraktan nain
primene funkcionalne analize ne otkriva unutranje pro-tivrenosti,
sukobe i poremeaje u globalnom drutvu do kojih dolazi zato to iz
bilo kojih razloga pojedini delovi ne mogu zadovoljiti svoje osobene
potrebe koje su, pored ostalog, neophodne da bi oni uspeno obavljali
svoje specifine delatnosti. Homoloka shema, naime, ne doputa da
se shvate relativna samostalnost i funkcionalne specifinosti14pojdinih
delova koje postoje i u okviru najvre integrisanih sistema. )
Granice sistema. Posebno pitanje u primeni funkcionalne
analize na prouavanje drutva jeste odreivanje prostornih i
vremenskih granica drutvenih sistema u kojima funkciou
) Ova homoloka shematika je vrlo izrazita u Parsonsovoj teoriji (Vid. A.
L. Baldwin, The Parsonian Theory of Personalitv, u knjizi M. Black (ed.),- The
Social Theories of Talcott Parsons, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, 1963,
naroito p. 185-189).

36 Socioloki metod

562
nalna analiza treba da se kree. Ponekad se u kritici upotrebe funkcionalne
analize u prouavanju drutva tvrdi da granice sistema u drutvu nisu
dovoljno jasne i odreene, za razliku od organizma koji se u odreenom
momentu raa i u odreenom momentu prestaje da ivi, pa su, prema tome,
vremenske granice njegovog postojanja dovoljno odsene. I prostorno se
orga~ nizam moe relativno lako odvojiti od svoje okoline. Nesumnjivo je
da granice pojedinih drutvenih sistema esto nije lako odrediti. Ali kao
to se moe utvrditi as kad se neki organizam raa, moe se utvrditi i kad je
sklopljen neki brak, kad poinje da deluje neka organizacija ili neko
preduzee. Meutim, daleko je tee utvrditi kad prestaje da postoji odreeni
drutveni sistem, jer se u toku vremena u njemu mogu desiti tako velike
promene da nije uvek lako odrediti da li se jo uvek radi o istom ili o novom
sistemu. Prilikom reavanja ovog problema treba poi od nekih teorijskih
kriterija. Sistem je isti dok ima u osnovi identinu unutranju strukturu i
organizaciju. Ako se unutranja struktura i organizacija sistema radikalno
promene, moe se smatrati da se pojavio jedan novi sistem. Sporedno je, pri
tom, da li su razni pojedinani delovi starog sistema ukljueni u novi. Kad,
na primer, usled uspene revolucionarne borbe doe do radikalne izmene
tipa organizacije i strukture globalnog drutvenog sistema u odreenoj
zemlji, nesumnjivo nastaje novi drutveni sistem, iako se on javlja u istim
teritorijalnim okvirima kao i prethodni, sa istim stanovnitvom, pa ak i s
mnogim drutvenim ustanovama starog sistema. Jer osobenost drutvenog
sistema se sastoji u njegovoj strukturi, organizaciji i njegovoj strukturalno
uslovljenoj optoj usmerenosti u odreenim pravcima. Zbog toga se ini da
u svim sluajevima, kad nije moguno da se sasvim odseno odredi trenutak
nestajanja jednog i nastanka drugog sistema, treba polaziti od toga da li su
se u njegovoj strukturi i organizaciji desile
radikalne promene.
(b) Izbor polaznih kriterija funkcionalne analize. esto se pod
funkcionalnom analizom podrazumeva ne samo statian, nego i krut, pa
ak i konzervativan postupak, jer se smatra da njen osnovni kriterij mora
da bude ideja odravanja statike ravnotee i stabilnosti odreenog
sistema. Funkcionalna analiza u biolokom svetu stvarno polazi od ove
pretpostavke, s ciljem da ispita to je sve potrebno da bi se odreeni
organizam odrao ili vratio u stanje unutranje ravnotee i stabilnosti.
Kad bi zaista ideja statike ravnotee i statike stabilnosti sistema bila
jedini moguni polazni kriterij za ispitivanje postojeih odnosa u njemu,
nauni znaaj funkcionalne analize bio bi prilino uzak, premda je
ispitivanje uslova stabilnosti sistema vrlo znaajan teorijski i praktian
problem. Praktinoj drutvenoj delat-

563
nosti potrebna su to ira i pouzdanija saznanja o tome koje su promene
mogune u sistemu, a da se bitno ne narui njegova stabilnost. U protivnom
sluaju, unoenje nekih deliminih pramena moe izazvati dublje
poremeaje u sistemu nego to su njihovi pozitivni efekti, i ono je sa
stanovita svojih ciljeva neracionalno. Ipak, ideja statike ravnotee nije
jedini kriterij kompleksne funkcionalne analize pojedinih sistema.
Ako se shvati kao sintetiko ispitivanje deterministikih struktura nekog
sistema i uzronih odnosa izmeu raznih njegovih delova, u irim uslovima
njegovog postojanja, sasvim je oigledno da se funkcionalna analiza moe
upotrebiti u razliite svrhe. Njen osnovni cilj moe da bude (1) ispitivanje
na koji nain se drutveni sistem s odreenom deterministikom strukturom
moe u postojeim spoljnim uslovima, razvijati u odreenom pravcu. Ideja
ravnotee se zadrava, ali dobij a dinamiko obeleje. eli se da osnovna
ravnotea sistema ne bude poremeena, ali da ona omoguuje menjanje
njegove strukture. (2) Polazei od shvatanja deterministike strukture
sistema i uslova u kojima on ivi, moe se kao osnovni kriterij funkcionalne
analize uzeti ispitivanje pramena koje treba uneti u sistem da bi se iz njega
otklonile neke nepoeljne aktualne osobine; na primer, da bi se eliminisalo
neto to smanjuje njegovu sposobnost da deluje u odreenom pravcu i s.
odreenim efektom. (3) Cilj funkcionalne analize moe takoe da bude
predvianje kakve promene treba oekivati u nekom sistemu ako se on nae
u izmenjenim uslovima, na primer, ako bude izloen odreenom obliku
poljnog prtiska. Da li e spoljni pritisak pojaati neke unutranje
suprotnosti u sistemu i umanjiti njegovu odbrambenu sposobnost; u kojoj e
meri odbrana sistema od poljnog pritiska zahtevati suavanje pojedinih
njegovih normalnih funkcija i kakve to posledice moe imati za obavljanje
pojedinih delatnosti i opte stanje sistema? Ovaj primer se odnosi na
ispitivanje posledica dubljeg, mada privremenog, funkcionalnog
prestrukturisanja sistema koje je izazvano spoljnim uslovima. U drugim
sluajevima prestrukturisanje sistema moe biti posledica unutranjih
inilaca. Jedan od zadataka daljeg razvoja funkcionalne analize jeste
sistematizovanje njenih mogunih polaznih kriterija. Ali ve ovih nekoliko
primera pokazuje kako se funkcionalna analiza, kao pokuaj sintetikog
sagledanja deterministikih struktura odreenog sistema i njegovih spoljnih
uslova, ne mora rukovoditi samo idejom statike ravnotee, nego se moe
koristiti za naj razlicitije teorijske i praktine ciljeve. (4) Napokon, u
funkcionalnoj analizi se ne mora polaziti od apstraktno shvaenih potreba
najireg sistema na koji se primenjuje, bilo to globalno drutvo ili neki ui
sloeni drutveni oblik. Pomou nje se neki sistem moe ispitivati

564

565

s ciljem da se utvrdi ta u njemu treba izmeniti da bi se popravio poloaj

pojedinih njegovih delova.
Ukratko, funkcionalna analiza, kao sintetian nain ispitivanja
deterministike strukture odreenog sistema, moe stvoriti pouzdaniju
saznajnu osnovu za razne praktine drutvene mere. Deterministiki
spletovi u drutvu su toliko sloeni da se gotovo nikad pomou jedne
delatnosti ne postie samo ist eljeni cilj. Praktino uplitanje u neki sloeni
deterministiki splet gotovo uvek ima i neke nepoeljne popratne posledice. Razumnost ponaanja ogleda se u nastojanju da se eljeni ciljevi
ostvare sa to manje angaovanih sredstava i da se izazove to manje
negativnih popratnih posledica. Poto od opte strukture deterministikog
sistema u koji se ukljuuje odreena delatnost zavise i mogunosti
ostvarivanja postavljenog cilja, ali i pomenute nepoeljne posledice,
pouzdana sintetika saznanja o deterministikoj strukturi globalnih
drutvenih sistema kao celina i njihovih sloenih delova nesumnjivo su najdragoceniji doprinosi nauke unapreivanju praktine delatnosti. Naravno,
sasvim je drugo pitanje u kojoj meri savremena sociologija moe
funkcionalnom analizom pruiti pouzdane saznaj ne elemente za razne
oblike drutvene prakse. Na pojedinim podrujima nauna znanja su tako
oskudna i krhka da je tenja da se izgradi dublja teorijska osnova drutvene
prakse jo uvek samo ideal i program, dok postojea socioloka saznanja
nemaju veu neposrednu praktinu vrednost. Negde, meutim, ve danas na
tim saznanjima organizovana drutvena praksa moe da izbegne razna
lutanja, iluzije i nepoeljne popratne posledice.
(c) Ispitivanje naina uspostavljanja funkcionalnih odnosa.
Pokazano je da funkcionalni odnosi izviru iz unutranje deterministike
strukture sistema kao celine i njegovih odnosa prema iroj drutvenoj i
prirodnoj okolini, i da je odnos izmeu pojave-funktora i sistema, odnosno
neke njegove osobine, u osnovi uzronog karaktera. Ali funkcionalni
odnosi se u raznim drutvenim sistemima i na raznim podrujima istog
drutva ne uspostavljaju na isti nain, iako je determinizam uvek njihova
osnova. Najvanije razlike se odnose: (1) na nain odravanja nekog (ueg
ili ireg) drutvenog sistema kao celine; (2) na shvatanja koja postoje u
odreenom drutvu o stvarnoj prirodi pojedinih uzrono-funkcionalnih
odnosa; i (3) na nain orga-nizovanja i meusobnog povezivanja razliitih
funkcionalnih delatnosti u sistemu.
Za socioloko ispitivanje naina kako se odravaju razni drutveni
sistemi sasvim su neprikladne bioloko-organske analogije. U drutvu se
javljaju novi originalni oblici odravanja sistema, kvalitativno razliiti od
biolokog homeostazisa. U sociologiji se ovo esto nije uzimalo dovoljno u
obzir. Na poetku

njenog razvoja. Kont je u sociologiji uneo ideju idejne i moralne

saglasnosti^ kao prirodnog stanja drutva, smatrajui patolokim svaki
dublji poremeaj moralne saglasnosti, koja spontano obez-beuje drutveno
jedinstvo. U neto izmenjenom vidu ovo shva-tanje, da drutvo odrava
svoje jedinstvo na spontan nain, javlja se i u Dirkemovoj teoriji o
kolektivnoj svesti kao, pre svega, moralnoj, a zatim idejnoj osnovi drutva.
A od Dirkema su ideju spontanog idejnog i moralnog jedinstva, kao osnove
na kojoj se drutvo odrava i osposobljava svoje delove za zajedniko
delovanje, preuzeli mnogi funkcionalisti. Mnogo je realistinije gledite,
koje se oslanja na Marksovu osnovnu viziju drutva, da je ono sloen sistem
sa relativno samostalnim delo-vima koji imaju razliit poloaj i u obavljanju
drutvenih delatnosti i u raspodeli raznih drutvenih vrednosti, pre svega,
ekonomskih i politikih, i usled toga raspolau razliitom koliinom
drutvene moi. Zahvaljujui neravnomernoj raspodeli drutvene moi,
moniji drutveni delovi mogu da se nametnu, da vladaju nad slabijima,
stvarajui raznovrsne mehanizme prinude koji slue za odravanje
odreenog oblika globalnog drutvenog sistema. U tim okvirima
suprotstavljanja i borbe drutvenih delova sa razliitim interesima i
razliitom drutvenom moi ne treba izgubiti iz vida istorijski uslovljene
moralne inioce. to je organizacija nekog drutva vie usklaena sa
istorijski nastalim moralnim shvatanjima o tome kako drutvo treba da bude
ureeno, to njegovo odravanje moe vie da se oslanja na unutar-drutvenu
saglasnost, a manje na fiziku prinudu. Ova okolnost je socioloki izuzetno
znaajna. Ali nikad, ak ni u sluaju najvee moralne saglasnosti, drutvena
organizacija nije savim spontana. Vie ili manje spontani mogu da budu
pojedini njeni ui delovi, u zavisnosti od prirode drutvenih odnosa na
kojima se zasnivaju.
Prilikom ispitivanja naina kako se uspostavljaju razni
funkcionalni odnosi treba uvek imati u vidu bitnu razliku izmeu prirodnog
i drutvenog determinizma. Prirodni determinizam je, bar kako oveku
izgleda, stihijan, lep, neumitan. U drutvu se stihijno delovanje
determinizma preplie s planskim, svrsishodnim menjanjem stihijnih
deterministikih odnosa i tokova pomou drugih prirodnih i drutvenih sila
koje je ovek uspeo da stavi pod svoju kontrolu. itava ljudska kultura, sve
promene koje je ovek uspeo da ostvari u prirodi i drutvu, nastale su
njegovim vie ili manje svesnim uplitanjem u razne stihijne prirodne i
drutvene procese. Ali, ovek stvara mnoge nove predmete i odnose u
prirodi i u drutvu na nain koji mu nije dovoljno jasan. esto on nije
svestan ni drutvenih funkcija raznih svojih materijalnih i duhovnih
tvorevina, nego o tome ima sasvim pogrene, iskrivljene predstave, kao to
vrlo esto

567
566
nije svestan ni stvarnih dubljih motiva raznih svojih stavova i postupaka.
Na ovom saznanju se zasniva razlikovanje tzv. otvorenih i
skrivenih funkcija.15) Otvorenim funkcijama se smatraju one to nastaju
sasvim svesno, jer se pomou njih eli postii odreen cilj, a predstave o
njihovoj ulozi u odravanju nekog sistema manje ili vie odgovaraju
njihovoj stvarnoj ulozi. Pojam skrivenih ili latentnih funkcija nije u teoriji
jo dovoljno odreen. Pod skrivenim funkcijama se podrazumevaju dve
sasvim razliite stvari. Obino se ovim pojmom oznaava da neka drutvena
sredina ne zna stvarne funkcije odreenih pojava i delatnosti i sasvim ih
pogreno tumai. Evo jednog primera koji se esto navodi u literaturi.
Primitivne poljoprivredne zajednice kad su vrlo ugroene nepovoljnim
atmosferskim prilikama, na primer suom, pribegavaju u borbi protiv njih
raznim magijsko-religij-skim postupcima. U zajednici je rasprostranjeno
miljenje da e ta sredstva izmeniti i poboljati prirodne uslove. To je,
meutim, samo prividno drutvena funkcija ovih kolektivnih obreda.
Njihova stvarna funkcija, bar po miljenju mnogih naunika, sastoji se u
tome to u oteanim ivotnim uslovima zajednica mora posvetiti mnogo
veu panju uvrivanju svoje integracije. U tom cilju treba ublaiti
poveanu nesigurnost i neizve-snost; spreiti pojaavanje unutranjih
sukoba u zajednici koji se mogu oekivati u teim ivotnim prilikama; treba,
na kraju, spreiti osipanje zajednice, njeno naputanje zbog poveanih
tekoa opstanka u njoj. U tome se sastoji stvarna funkcija kolektivnih
obreda, iako je ona nepoznata zajednici, a njihova proklamovana funkcija je
ista iluzija.16)
Meutim, ponekad se pojmu skrivene funkcije daje sasvim
drukije znaenje. Neke drutvene ustanove ne obavljaju samo one
delatnosti koje im zvanino, normativno pripadaju, ili se u svojoj delatnosti
ne pridravaju drutvenih normi i institucionalno dozvoljenih sredstava,
nego slue i kao sredstvo da se izvesne polulegalne pa ak i legalne
delatnosti lake sprovedu. O tome govori vrlo poznati Mertonov primer. 17)
On je analizirao skrivene funkcije partijskih maina vodeih politikih
stranaka u SAD i pokazao kako one odravaju razne nezvanine" odnose i
obavljaju institucionalno nedozvoljene delatnosti. Te partijske maine
finansiraju razni kapitalistiki magnati, a one se radi
I5

) Po svom poreklu ovo saznanje je prastaro. Ono lei u ko-renu prvih oblika
racionalne i kritike misli o drutvu kao znak ove-kovog buenja iz stanja potpune
utonulosti u savremene prilike. Razlika izmeu otvorenih i skrivenih funkcija je
jedna od osnovnih teza Mertonove studije navedene u prim. 5).
" lfl) Vid. R. K. Merton, op. cit., p. 64-65. ") Ibidem, p.
72-82.

uticaja na neke delove drutva povezuju sa nezvaninim predstavnicima

polusveta, pa ak i sa gangsterskim organizacijama. Sa svoje strane,
partijske maine pomau magnatima da preko institucionalnih oblika
drutvene organizacije, i mimo njih, ostvare neke svoje interese, a svoje
pristalice u polusvetu tite od pritiska drutvene kontrole. U tome se sastoji
njihova skrivena funkcija. Naravno, nema nikakve sumnje da je ljudima koji
rade u partijskim mainama sasvim jasno to ine, jer se ne radi o
nepoznavanju stvarnog smisla neoficijelnih, polule-galnih postupaka. Njihov
smisao je jasan i ljudima kojima partijska maina ini odreene usluge. Kao
to se vidi, znaenje pojma skrivene funkcije u ovom sluaju sasvim je
drukije nego u prvom.
Loe je kad u nauci jedan pojam ima razliita znaenja. Ali oba
znaenja skrivene funkcije su korisna za razumevanje naina kako se
uspostavljaju pojedini funkcionalni odnosi. Prvo znaenje skree panju na
ispitivanje u kojoj meri odreeno drutvo raspolae relativno tanim
znanjem o prirodi drutvenog determinizma, a drugo na potrebu prouavanja
kako se u njemu prikrivaju delatnosti koje naruavaju njegov zvanini
institu-cionalno-normativni poredak. Pored toga, za upoznavanje naina
kako se uspostavljaju razni funkcionalni odnosi vano je ispitivati u kojoj
meri drutvene funkcije nastaju stihijno, bez obzira da li su zakoni stihije
koja u njima dolazi do izraaja poznati. Samo saznanje zakona neke stihije
nije dovoljno da bi se njom ovladalo. Pored poznavanja zakona, kao prvog
preduslo-va efikasne kontrole, treba raspolagati i odreenom koliinom
energije koja je potrebna za menjanje toka stihijnog odvijanja odreenih
procesa. Mogu se, na primer, znati uzroci ratova, a da to ipak ne bude
dovoljno da se sprei njihovo izbijanje ako se njihovi uzroci ne mogu
otkloniti, ili kanalisati u nekim drugim manje razornim pravcima. Ova
razlika u nainu uspostavljanja funkcionalnih odnosa ne odnosi se prema
tome samo na nivo saznanja o prirodnom i drutvenom determinizmu, nego i
na stepen u kom je drutvo uspelo da njime ovlada na pojedinim podrujima
i da na tim podrujima ostvari svoje samoodreenje, sto istovremeno znai
slobodu, tj. u kojoj meri je uspelo da razne spoljne stihijne determinizme
potini svojim unutranjim, istorijski nastalim determinizmima.
(d) Dokazivanje tonosti zakljuaka funkcionalne analize.
Napokon, svaki oblik naunog istraivanja stoji pred zadatkom da dokae
tanost svojih pretpostavki i zakljuaka koje na osnovu tih pretpostavki
izvodi iz injeninog materijala. Specifini problemi dokazivanja tanosti
pojedinih pretpostavki o postojanju raznih funkcionalnih odnosa nisu u
sociologiji ni

568

XIV

izdaleka dovoljno razraeni. ) Ali, poto je funkcionalna analiza

svedena na jedan i to sintetiki oblik ispitivanja drutvenog
determinizma, oigledno je da nain dokazivanja tanosti pretpostavki o postojanju nekih funkcionalnih odnosa mora da se zasniva
na postupcima kojima se inae utvruje postojanje deterministikih
odnosa. Ovo ne znai da na ovom planu dokazivanje pojedinih
zakljuaka nije tee nego u izrazito analitikom ispitivanju
uzronosti, koje se ograniava na pojedinane uzrone odnose. U tim
istraivanjima se nastoji eliminisati sve to nije neposredno
relevantno za uspostavljanje prouavanog uzronog odnosa.
Funkcionalnom analizom se takoe ispituju i pojedinani drutveni
odnosi, ali u okviru nekog sistema kao kompleksne celine. Svakako
je u ovom kompleksnom okviru tee pokazati tanost pojedinih
pretpostavki. Ali, ma koliko ovo bilo teko, i mada e jo generacije
naunika morati da rade na usavravanju funkcionalne analize kao
istraivakog pristupa, ona je neophodna za dublje razumevanje
naina kako se u drutvu uspostavljaju razni deterministiki i uzroni
odnosi.
18

18) Vidi, N. Luhmann, op. cit, S 635-638.

EKSPERIMENT

Razmatranje posebnih oblika istraivanja koji su se razvili radi

ispitivanja drutvenog determinizma i uzronosti po-ee s
eksperimentom. Ne zato to bi on bio najznaajniji oblik ovih vrsta
istraivanja, jer je primena eksperimenta u prouavanju drutvene
uzronosti dosta ograniena, ve zato to on ima vrlo razvijenu
logiku strukturu koja se obrazovala u toku vekovne prakse prirodnih
nauka, u kojima se eksperiment pokazao kao nesumnjivo
najefikasnije sredstvo uzrone analize. Upravo nauni rezultati
dobijeni u eksperimentalnom ispitivanju raznovrsnih prirodnih
pojava bili su povod da mogunost upotrebe eksperimenata u
prouavanju drutva postane ve u prvoj polovini prologa veka
predmet ive i stalne diskusije u drutvenim naukama koja ni do
danas nije prestala. Nasuprot pre-ovlaujuim shvatanjima da
eksperiment nije primenjiv u ispitivanju drutvenog ivota, stalno su
se pojavljivali pisci koji su zastupali potrebu njegovog uvoenja u
drutvene nauke. Po-slednjih decenija poela su u socijalnoj
psihologiji i sociologiji da se izvode razna eksperimentalna i kvazieksperimentalna istraivanja, pa je diskusija o mogunosti
eksperimenta izgubila isto apstraktni karakter, poto se mora uzeti u
obzir ve postojee iskustvo istraivanja ove vrste.1)
v
) Meu najznaajnije monografske radove o primeni eksperimenta u
sociologiji spadaju: E. Greenwood: Experimental Sociology, A Study in Method,
King's Crown Press, New York,. 1945, i F. S. Chapin, Experimental Designs in
Sociological Research, Harper, New York, 1947, rev. edit., 1955. Prilino je
sistemana i neoptereena suvinim tehnikim pojedinostima i knjiga J. C.
Townsend, Introduction to Experimental Method for Psychology and the Social
Sciences, McGraw-Hill, New York, 1953. Iako se, odnosi prvenstveno na socijalnopsiholoke probleme, zbog svojih metodolokih kvaliteta zasluuje panju knjiga C.
J. Hovland, A. R. Lumsdaine, F. D. Sheffield, Experiments on Mass
Communications, Studies in Social Psychology in World War II, vol. III, Princeton
University Press, Princeton, 1949. Kao to je reeno, gotovo sva novija opta dela o
metodologiji sociologije imaju i posebna poglavlja o eksperimentalnim
istraivanjima. Meu njima treba istai ee navoena zbirna dela L. Festinger, D.
Katz (ed.), Research Methods in Behavioral Sciences, The Dryden Press, New York,
1953; C. Selltiz, M. Jahoa, M. Deutsch, S. W. Cook, Research Methods in Social
Relations, Holt, Rine-

570

571

1.
POJAM I EPISTEMOLOKA FUNKCIJA
EKSPERIMENTA
Ali pod pojmom eksperimenta se u sociologiji podrazumevaju
dosta razliite stvari, i prvo treba poblie odrediti pojam eksperimenta da bi
se moglo sigurnije oceniti da li su neka istraivanja koja se nazivaju
eksperimentalnim to zaista ili samo prividno. Najtenje je s ovim povezana i
osobena epistemoloka funkcija eksperimenta u naunom istraivanju.
Naime, ni u najeksperimentalnijim naukama nauna delatnost se ne sastoji
samo u izvoenju eksperimenata. I u tim naukama se stalno javljaju opisnoklasifikacijski zadaci, kao i potreba stvaranja irih teorijskih sinteza radi
razvijanja teorijskog sistema odreene nauke, pa i u eksperimentalnim
naukama eksperiment ima dosta specifinu ulogu. U najoptijem smislu
eksperiment se moe definisati kao nauno posmatranje u precizno'
odreenim i kontrolisanim uslovima, s ciljem da u ispitivanoj oblasti utvrdi
ili proveri postojanje i prirodu nekog pretpostavljenog uzronog odnosa.
Karakteristino je za nauni eksperiment da se njime proveravaju unapred
postavljene hipoteze o postojanju odreenog uzronog odnosa. Svojim
izrazito odreenim hipoteti-kim karakterom eksperiment se razlikuje od
slinih pokuaja u praktinom ivotu da se ispitaju posledice raznih aktivnih
intervencija na odreenom delu stvarnosti, ali koje prilikom svog izvoenja
nisu bile postavljene u vre odreen hipotetiki okvir.
Dalja bitna osobenost naunog eksperimenta jeste tenja da se
pretpostavljeni uzroni odnos ispituje u to je moguno istijem vidu. U
prethodnom poglavlju je istaknuto da su deterministiki odnosi obino
sloeni, i da je neka pojava esto po-sledica spleta itavog niza inilaca.
Eksperimenat se zasniva na ideje da se iz sloenog deterministikog spleta
izdvoji jedan uzroni inilac radi ispitivanja njegovog specifinog
dejstva^na odreenu pojavu. Onaj inilac ije se pretpostavljeno uzrono
dejstvo ispituje dobij a u eksperimentu ulogu eksperimentalnog inioca ili,
statistiki reeno, nezavisne promenljive, a pojava na kojoj se ispituje
njegovo dejstvo postaje eksperimentalni objekt ili zavisna promenljiva.
Stvaranjem eksperimentalne situacije nastoji se odnos izmeu
eksperimentalnog inioca i eksperimentalnog objekta to vie izolovati od
uticaja drugih inihart and VVinston, New York, 1962; R. Konig, Handbuch der empiri-schen
Sozialforschung, F, Enke, Stuttgart, 1962. Kao detaljan opis istraivanja
interesantna je knjiga F. Pollock-a, Gruppenexperiment, Frankfurter Beitrage zur
Soziologie, Bd. 2, Europaische Verlaganstalt, Frankfurt, 1955.

laa, za koje se moe teorijski oekivati da takoe utiu na ispitivanu

promenu eksperimentalnog objekta. Pri tom je obino unapred specifikovana
promena koja se oekuje na eksperimentalnom objektu. Eksperimentalni
objekt u eksperimentima drutvenih nauka je skup pojedinaca, neka realna
drutvena grupa ili organizacija. Pojava koja se oekuje kao rezultat
delovanja eksperimentalnog inioca je obino neka ua osobina te grupe
pojedinaca, odnosno nekog kolektivnog drutvenog oblika, na primer,
promena u nekom njihovom stavu ili obliku ponaanja, recimo promena u
stavu prema nekoj drugoj drutvenoj grupi, promena u proizvodnosti rada
grupe ili u unutargrupnoj koheziji. Ako prilikom stvaranja eksperimentalne
situacije poe za rukom da se izoluju ostali relevantni inioci, za koje se
moe pretpostaviti da takoe utiu na odreenu promenu eksperimentalnog
objekta, postaje opravdan zakljuak da su promene nastale za vreme
eksperimenta posledica delovanja eksperimentalnog inioca.
U fizikalnim i hemijskim eksperimentima ostali pretpostavljeni
relevantni inioci se, po pravilu, izoluju mehaniki, time to se iskljuuju iz
eksperimentalne situacije. Mehaniki nain stvaranja eksperimentalne
situacije je u ovim oblastima na vrhuncu. Ve u eksperimentima sa ivim
biima u biologiji ne moe se eksperimentalna situacija u tolikoj meri
uprostiti da se gotovo ogranii na elemente ispitivanog uzronog odnosa.
Opstanak organizma, biljke ili ivotinje, zahteva niz sloenih preduslova.
Ovi preduslovi predstavljaju krajnju granicu upro-avanja eksperimentalne
situacije, jer bi dalje njeno uproa-vanje onemoguilo opstanak organizma,
s kojim se eksperimen-tie. Meu ovim nunim preduslovima opstanka
organizma mogu se nalaziti razni relevantni inioci, koji se zbog toga ne
mogu kontrolisati mehanikim izolovanjem iz eksperimentalne situacije.
Mehanika izolacija relevantnih inilaca se u ovoj oblasti zamenjuje
kontrolom pomou odravanja ostalih relevantnih inilaca u nepromenjenom
stanju za itavo vreme eksperimenta. Ako se u toku eksperimenta menja
samo eksperimentalni inilac, opravdana je pretpostavka da promena na
eksperimentalnom objektu nastaje kao posledica njegovog uticaja, jer ono
to se nije promenilo u toku eksperimentalne situacije nije moglo ni da utie
na promenu. esto ni ovaj nain kontrole relevantnih inilaca nije moguno
sprovesti jer se spoljni uslovi u kojima se stvara eksperimentalna situacija ne
mogu, ili bar delimino ne mogu kontrolisati putem odravanja u
konstantnom stanju. Ovo e postati jasnije na jednom primeru. Kad agronom
izvodi neke eksperimente ne u isto laboratorijskim, nego u prirodnim
uslovima, na primer, na odreenim parcelama, jer ga interesuje kako u tim
prirodnim uslovima deluju razni inioci, niz inilaca

573
572

spoljne sredine u kojoj se stvara eksperimentalna situacija, a pre

svega atmosferski, ostaju izvan domaaja njegove kontrole. Prilikom
stvaranja eksperimentalne situacije on kontrolie kva-litet zemljita,
sve relevantne agrotehnike mere u njegovoj pripremi i obradi, seme
itd., ali atmosferske prilike ne moe menjati ni drati u konstantnom
stanju. U ovakvim sluajevima se uticaj spoljnih uslova kontrolie
stvaranjem jedne ili vie kontrolnih grupa koje su izjednaene sa
eksperimentalnom u pogledu niza relevantnih osobina, a za vreme
eksperimenta ive u istim prilikama kao i eksperimentalna grupa,
sem to se u njih ne uvodi eksperimentalni inilac. Iako
eksperimentator ne moe kontrolisati delovanje nekih' relevantnih
spoljnih uslova, poto su oni istovetni za eksperimentalnu i kontrolne
grupe, moe se pretpostaviti da oni podjednako deluju u svim
sluajevima, i da razlike koje se posle eksperimenta utvrde izmeu
eksperimentalne i kontrolnih grupa nisu posledice nekontrolisanih
uslova, nego eksperimentalnog inioca koji je delovao samo u eksperimentalnoj grupi. Na ovaj nain, tj. upotrebom izjednaenih
kontrolnih grupa, kontroliu se ne samo spoljni uslovi nego i druge
relevantne osobine eksperimentalnih grupa, koje se ne mogu ni
mehaniki izolovati ni odrati u nepromenjenom stanju u toku
eksperimenta. Kasnije e se videti da se ovaj nain kontrole
relevantnih inilaca najee primenjuje u raznim sociolokim
eksperimentima.
Klasini eksperiment je naglaavao ideju maksimalne
jednostavnosti eksperimentalne situacije i maksimalne homogenosti
eksperimentalnog objekta radi obezbeenja to vee sigurnosti u
zakljuivanju o postojanju i intenzitetu odreenog uzronog odnosa.
Smatralo se (1) da u toku eksperimenta treba pro-veravati dejstvo
samo jednog eksperimentalnog inioca, i (2) da eksperimentalni
objekt treba da bude to je moguno vie homogen. Treba imati u
vidu da se eksperiment najpre razvio u fizici i herniji, na ijem su
podruju deterministiki spletovi jednostavniji, a mogunost
mehanike izolacije eksperimentalnih situacija je neuporedivo vea.
Sem toga, zahtev za veom jednostavnosti i homogenosti u
planiranju i izvoenju eksperimenata bio je ranije povezan s
nepostojanjem preciznijih analitikih postupaka za prouavanje
diferencijalnog uticaj a vie inilaca koji deluju istovremeno.
Moderna statistika teorija eksperimenta omoguuje njihovo
izvoenje u sloenijim tipovima. U tzv. faktorijalnim
eksperimentima prouava se istovremeno uticaj nekoliko inilaca na
eksperimentalne grupe koje nisu homogene. Ovo omoguuje da se
eksperimentalna situacija vie priblii stvarnim uslovima i ire
uoptavaju dobij eni eksperimentalni rezultati. Sem toga, faktorijalni
eksperiment moe imati veu analitiku vrednost od niza prostih, ako
se ispituju sloeni uz>

roni spletovi. Treba podsetiti da se objanjenje sastoji u otkrivanju

neophodnih i dovoljnih uslova neke pojave zbog toga to ona nije
posledica samo jednog uzroka. Neto moe neophodno da prethodi
pojavi, ali da ne bude dovoljno da ona nastane. Tek kad se neki takav
neophodan uslov zdrui sa jo nekim drugim iniocima u kompleksan
uzroni splet, nastaju u stvarnosti odreene promene. Upravo zbog
toga to esto deterministiki inioci kad deluju zdrueno, imaju
kvalitativno razliito dejstvo, koje nije jednako zbiru njihovih
pojedinanih uticaj a, faktorijalni eksperimenti, u kojima se delovanje
nekih uzronih
spletova ispituje istovremeno, imaju znatnu naunu
vrednost.2)
Prilikom razmatranja od ega zavisi mogunost uspenog
eksperimentisanja na odreenom podruju stvarnosti obino se uzima
u obzir samo priroda ispitivanih pojava, ili, jo konkret-nije, samo da
li eksperimentator moe da prema odreenim naunim
pretpostavkama stvara eksperimentalne situacije i u njima slobodno,
u skladu s naunim potrebama, manipulie sa ispitivanim pojavama.
Nema sumnje da je operativna intervencija u ispitivani deo stvarnosti
jedna od bitnih osobina eksperimentalnih istraivanja, najaktivnijeg
oblika naunog prouavanja kojim se stvarnost u izvesnom smislu
prisiljava da odgovori na odreeno nauno pitanje. Ali, mada je ovaj
operativno-manipulantni momenat jedna od konstitutivnih osobina
eksperimenata, on nije jedini preduslov uspenog eksperimentisanja.
Ni najobimnije ovekove intervencije u prirodi ili drutvu jo nisu
eksperimenti. Ako se pod eksperimentom podrazumeva oblik
istraivanja koji treba da odgovori na pitanje o postojanju nekog
uzronog odnosa, vaniji od manipulisanja sa ispitivanim pojavama
jeste cilj zbog kojeg se izvodi operativna intervencija i nain kako se
ona izvodi. U eksperimentu je taj cilj otkrivanje nekog uzronog
odnosa, a nain izvoenja treba da omogui to pouzdanije zakljuke
u tom pogledu. Oigledno je da uspeh u otkrivanju ili dokazivanju
postojanja nekog uzronog odnosa ne zavisi samo od toga da li se u
stvarnosti mogu izvesti neke promene, nego i od toga koliko je ve
nauno ispitana i poznata opta deterministika struktura odreenog
podruja. Odreivanje hipoteze o postojanju nekog konkretnog
uzronog odnosa moe proizai samo iz ve postojeih saznanja o
prirodi determinizma na odreenom podruju. Ove hipoteze su
teorijska osnovica za stvaranje adekvatne eksperimentalne situacije,
prikladne za proveravanje
2
) O prednostima faktorijalnog eksperimenta nad nizom eksperimenata u
kojima se odvojeno ispituje delovanje pojedinanih inilaca nekog uzronog spleta
vid. R. A. Fisher, The Design of Experiments, Haffner Publishing Co., New York,
1951, p. 91106. Treba rei da Fier ima najvie zasluga za razvoj savremene
statistike teorije eksperimenta.

574
neke polazne hipoteze. Prethodna saznanja o deterministikim odnosima na
podruju na kome se eksperiment organizuje omoguuju da se pouzdanije
oceni to treba smatrati relevantnim iniocima, tj. to sve moe da utie na
odreenu promenu eksperimentalnog objekta, to u vezi s tim treba
kontrolisati da bi se ispitalo stvarno specifino uzrono dejstvo
eksperimentalnog inioca. Razvijenost naunog saznanja o ispitivanom
podruju jeste, dakle, takoe jedan od preduslova uspenog izvoenja
eksperimenta. to su znanja o tome ta sve moe da izazove odreenu
promenu manje pouzdana, tee je stvoriti adekvatnu eksperimentalnu
situaciju, da bi se na osnovu rezultata eksperimenata moglo s veom
sigurnosti zakljuiti da je nastala pro-mena posledica uvoenja odreenog
eksperimentalnog inioca. Ona, naime, moe da bude rezultat delovanja
drugih inilaca koji nisu kontrolisani, jer se nije pretpostavljalo da su relevantni.
Preciznost eksperimenata zavisi, zatim, od metodoloko-tehnikog
nivoa odreene nauke. Po svojoj prirodi eksperiment je vrlo dinamian
oblik istraivanja u kome se ispituju promene, koje se namerno izazivaju u
stvarnosti, a zatim on je po svojoj osnovnoj zamisli precizan oblik
istraivanja. Naravno, kao to je ve vie puta istaknuto, u metodologiji ne
valja apsolutizovati ni jedan od epistemolokih postulata. Usled toga i nema
nekog jedinstvenog kriterija o preciznosti koji bi vaio za sva podruja
naunog istraivanja. Ali, ipak, svaka nauka nastoji da eksperimentom doe
do svojih najpreciznijih saznanja o odreenim pitanjima. Preciznost
eksperimenata zavisi od toga koliko se precizno mogu utvrditi sve njegove
komponente, to znai:
(1) stanje eksperimentalnog objekta pre poetka eksperimenta;
(2) razne osobine eksperimentalne situacije u kojoj se kontroliu odreeni
relevantni inioci; (3) spoljni uslovi u kojima se nalazi eksperimentalna
situacija; (4) jaina delovanja eksperimentalnog inioca; i (5) veliina
promena na eksperimentalnom objektu koje su nastale u toku eksperimenta.
Ako se svi ovi elementi na kojima se zasniva eksperiment ne mogu
preciznije odrediti, odgovor na postavljeno pitanje, koji se dobija eksperimentom, ne moe da bude precizan i eksperimentalna saznanja se znatnije
ne razlikuju od saznanja do kojih se moe doi i neeksperimentalnim putem.
Za izvoenje preciznijih eksperimenata potrebni su odgovarajui postupci
za prikupljanje podataka, kao i precizna ili pouzdana merila za raznovrsne
iskustvene pojave koje se u eksperimentu javljaju direktno, kao kontrolisani
relevantni inioci, ili kao sastavni elementi optih uslova u kojima se on
izvodi. Kad se raspravlja o tekoama upotrebe eksperimenta u prouavanju
drutvenih pojava, obino se nedovoljno uzimaju u obzir ovi izrazito nauni
preduslovi njegovog

575
uspeha. A u sociologiji, kao i drugim drutvenim naukama, u ispunjavanju
ovih preduslova se esto pojavljuju znatne tekoe. Nema dovoljno
pouzdanih sredstava za prikupljanje podataka o mnogobrojnim iskustvenim
pojavama, ni dovoljno preciznih merila, pa i to utie da rezultati
eksperimentalnih istraivanja znatno odstupaju od poeljnog stepena
preciznosti.
Po svom postupku eksperiment je izrazito operativan oblik
analitikog ispitivanja uzronih odnosa. Operativnim karakterom svog
istraivakog postupka on se najvie razlikuje od drugih metoda ispitivanja
uzronih odnosa na osnovu neekspe-rimentalnih podataka dobijenih o toku
odreenih procesa, koji je nezavisan od naunog istraivanja. Gotovo je
sigurno da eksperiment nee nikad postati najvaniji oblik naunog prouavanja drutvene uzronosti. To je uslovljeno prirodom drutvene uzronosti,
a i drutvenim granicama koje se u eksperimenti-sanju sa ljudima ne mogu i
ne smeju prei. Pa ipak, sociolozi treba da poznaju logiku eksperimentalnih
istraivanja. Ne samo zbog toga to su ta istraivanja na ogranienim
podrujima izvodljiva, nego jo vie to u raznim drugim oblicima uzrone
analize neeksperimentalnih podataka treba imati na umu razne logike
sheme eksperimenata. esto se ostali postupci nastoje to vie pribliiti
logikoj shemi eksperimenta kao svom idealu, iako taj ideal nije u
potpunosti dostian.3) No, upravo zbog toga to niz teorijskih i drutvenih
razloga ne dozvoljavaju iru pri-menu eksperimenata u prouavanju raznih
drutvenih pojava, u razvijanju metoda ispitivanja drutvenog determinizma
i uzronosti ne treba se suvie kruto pridravati analogije sa logikom
shemom eksperimenta. Logiku eksperimenta treba poznavati, ali upravo
razlozi zbog kojih je on neprimenljiv u reavanju odreenih naunih
zadataka govore da u ispitivanju drutvene uzronosti treba traiti nove
originalne postupke i druga sredstva koja se od eksperimenta, bar u onim
oblicima u kojima se on do sada razvio, dosta razlikuju.

2.
OSVRT NA STAVOVE PREMA EKSPERIMENTU U
DRUTVENIM NAUKAMA
Reeno je da je eksperiment ve na poetku XIX veka postao
predmet stalne diskusije i polemike u drutvenim naukama. Sada e se neto
ire izneti najuticajnija gledita. Odmah se
3
) Misao da treba teiti da se razni tipovi istraivanja to vie priblie
eksperimentu zastupa S. A. Stouffer u lanku Some Observations on Study Design,
American Journal of Sociologu, vol. LV, (1950), N 4.

576

577

moe rei da je teko nai neki drugi metodoloki problem o kome bi

se toliko slagali naunici, koji su inae zastupali vrlo razliita, ak
sasvim oprena, teorijska shvatanja, kao to su se slagali da
eksperiment, u pravom smislu reci, nije primenljiv u prouavanju
drutvenih pojava. Vrlo dobro je poznato mesto iz predgovora za
prvu svesku Kapitala" gde Marks, izlaui oso-benosti svog metoda,
pie da ba zbog toga to se u prouavanju drutva ne moe
primenjivati eksperiment, analitika apstrakcija ima izuzetan znaaj u
drutvenim naukama. Apstrakcija obezbeuje misaonim sredstvima
ono to se u eksperimentu postie operativnim putem. Reeno je da
se u eksperimentu nastoji to je moguno vie izdvojiti jedan
pretpostavljeni uzroni odnos od ostalih relevantnih inilaca, kako bi
se on prouavao u to iem vidu. Istom tom cilju, misaonim
sredstvima tei apstrakcija. I pomou nje se iz jednog sloenijeg
spleta veza i odnosa u stvarnosti nastoji privremeno eliminisati itav
niz elemenata, da bi se u apstrakciji zadrali samo najosnovniji
odnosi i prouavali u to iem vidu. Kont takoe smatra da je
eksperiment u prouavanju drutva neupotrebljiv. On se javlja samo
kao tzv. prirodni eksperiment, a ovim pojmom Kont oznaava razne
poremeaje u normalnom stanju drutva, koji su po njegovom
miljenju patoloke prirode, ali mogu biti vrlo korisni za otkrivanje
osnovnih zakona drutvene statike i dinamike. Namerne
eksperimentalne intervencije u drutveni ivot, i kad bi bile mogue,
bile bi samo tetne jer bi remetile njegov spontani razvoj. Jedna od
osnovnih pretpostavki metodologije drutvenih nauka. Dona Stjuarta
Mila jeste da eksperiment nije izvodljiv u prouavanju drutva, zato
to se nigde u stvarnosti ne mogu nai dva drutva koja bi se ili u
svemu slagala, a razlikovala samo u jednoj osobini, ili koja bi se u
svemu razlikovala, a slagala samo u jednoj osobini. A usled toga to
se drutvena uzronost ne moe ispitivati neposredno, svi zakljuci o
drutvenim zakonima moraju se izvoditi posredno iz nekih
eksperimentalno utvrenih psihikih zakona. Dirkemova shvatanja o
eksperimentu nastala su pod neposrednim uticajem Kontovih i
Milovih ideja. On je takoe smatrao da eksperiment u klasinom
obliku nije primenjiv u ispitivanju drutva, ali da sociologija ima u
uporednim istraivanjima odlinu zamenu za njega. Napokon,
Veberovo gledite je vrlo slino Dirkemovom. Maks Veber je
zastupao ideju tzv. misaonog eksperimenta. Ali kad se pogleda ta on
pod tim podrazumeva, videe se da to nije eksperiment u pravom
smislu reci. Da bi se u prouavanju istorijskog razvoja nekog drutva
pravilno ocenio znaaj nekih prelomnih istorijskih dogaaja,
drutvenih odluka ili ustanova, stvaraju se odreene misaone
pretpostavke o tome kako bi taj razvojni proces tekao da se u njemu u
odreenom momentu

desilo neto to se stvarno nije dogodilo, ali se moglo desiti. Misaoni

eksperiment se, dakle, sastoji u uvoenju jedne apstraktno mogune
pretpostavke u stvarni tok nekog razvojnog procesa, da bi se na taj
nain bolje razumelo kakav su znaaj u njemu imali odreeni
dogaaji.
Kako Marks, Kont, Mili, Dirkem i Veber pripadaju najrazliitijim teorijskim pravcima u sociologiji XIX i XX veka, mora se
postaviti pitanje gde lei najdublji koren njihovog slaganja u pogledu
mogunosti eksperimentisanja u drutvenim naukama? Izgleda da
osnovni razlog ovog dosta jedinstvenog stava treba traiti u tome to
svi ovi teoretiari smatraju da se do znaajnih saznanja o drutvenom
ivotu moe doi samo ako se drutvo prouava u njegovim
globalnim oblicima. U globalnim drutvenim strukturama se
uspostavljaju osnovni drutveni odnosi, od kojih zavise i pod ijim se
uticajem menjaju i dobijaju konkretne oblike svi ostali ui odnosi i
oblici u drutvu. Na tom globalnom nivou eksperiment kao sredstvo
istraivanja stvarne nije izvodljiv; s globalnim strukturama
eksperimentie" samo istorija. Ako se iz navedenog teorijskog
stanovita izvede metodoloki zakljuak da se sva istraivanja moraju
kretati u globalnim drutvenim razmerama, miljenje o
neprimenljivosti i naunoj nekorisnosti eksperimenta postaje sasvim
razumljivo. To je opti razlog teorijske prirode. Pored ovog opteg
teorijskog razloga postojali su, svakako, i izvesni specifini razlozi
koji su uticali da pojedini teoretiari i pravci zauzmu negativan stav
prema eksperimentu. Na primer, dosta je verovatno da su organsko
shvatanje drutva, pa ak i konzervativno politiko stanovite mogli
uticati na Kontov stav prema eksperimentu, koji su kasnije prihvatili
mnogi drugi pozitivisti. Pristalice organskog shvatanja drutva su
smatrali da je drutveni razvoj spontan, i da je spontanost uslov
njegove normalnosti; da svesna intervencija moe biti korisna samo
dok se ograniava na otklanjanje pojedinanih nedostataka i slabosti
spontanog razvoja, ali da ona postaje tetna iluzija im se pokua
radikalnije uplitati u ovaj spontani tok. S toga stanovita je i
operativni zahvat u cilju istraivanja morao prirodno da izgleda
nekoristan.
Ali i suprotno miljenje o mogunosti i korisnosti eksperimenta u prouavanju drutva javlja se takoe na prelazu iz XVIII u
XIX vek; teorijski, u delima velikog matematiara i astronoma
Laplasa (Laplace), a zatim vie kao praktina zamisao i pokuaj
ostvarenja kod nekih socijalista, utopista, pre svega Furijea (Fourier).
Karakteristino je da neki socijalisti-utopisti odluno zastupaju
potrebu eksperimentisanja, to je. u skladu sa njihovim shvatanjem o
nainu izvoenja drutvenih reformi. Iz istorije socijalnih i politikih
teorija je poznato da neki socijalisti-utopisti smatraju da drutveni
preobraaj ne treba da

578
bude posledica politike borbe i revolucionarnih sukoba, nego pozitivnog
prifnera malih socijalistikih i komunistikih kolonija, koje e
eksperimentalno dokazati preimustva na nov nain ureenog drutva. Zbog
toga su Furije, kao i neki drugi socija-listi-utopisti pristalice drutvenog
eksperimentisanja. Ove njihove ideje nisu zbog raznih razloga imale veeg
uticaja na razvoj sociologije, pa ak nisu ni dovoljno metodoloki
prouene.4) Stav ovih socijalista-utopista je zanimljiv jer pokazuje da
miljenje o eksperimentu zavisi i od odreenog gledita o najpodesnijim
oblicima praktinog politikog delovanja.
Meutim, pored ovih optih razmatranja o mogunosti ili nemogunosti
primene eksperimenata u prouavanju drutvenih pojava, a esto i nezavisno
od njih, sredinom prolog veka poinju da se izvode eksperimentalna nauna
istraivanja. Najpre u psihologiji, napose u uoj njenoj oblasti koja se naziva
psihofizikom i bavi prouavanjem nekih elementarnih psihofizikih
sposobnosti ljudi: osobina raznih ulnih organa, pamenja i si. Ova
ispitivanja nisu imala neki vei uticaj na uvoenje eksperimenta u sociologiji
jer su po svom sadraju bila prilino daleko od osobenih sociolokih
problema. Tek izmeu dva rata eksperimentalna istraivanja poinju se
gotovo istovremeno ire organizovati u socijalnoj psihologiji i u sociologiji,
mada su u socijalnoj psihologiji nesumnjivo mnogobrojnija. Dva naunika
najvie utiu na razvoj eksperimentalnim istraivanjima u ovim naukama:
Stjuart apin (S. Chapin) u sociologiji i Kurt Levin (R. Lewin) u socijalnoj
psihologiji. Pored mnogih njihovih sledbenika, eksperimentalnim
ispitivanjima poinje da se bavi i iri krug naunika. Kao primer prvih sociolokih eksperimenata neka poslui istraivanje koje je u toku 193133.
godine izveo Stjuard Dod (Dodd) u Siriji. Dod je ispitivao na koji nain
odreena organizacija slube zdravstvenog prosveivanja utie na promene
shvatanja o higijeni i zdravstvenoj zatiti stanovnitva. U tu svrhu je koristio
jednu putujuu zdravstvenu kliniku, koja je dve godine periodino poseivala eksperimentalno selo. Pre poetka eksperimenta, on je naao jo tri
gotovo istovetna naselja u kojima se organizacija zdravstvene slube nije
menjala. Zatim je, posle dve godine eksperimentisanja, izveo novo snimanje
miljenja, stavova i navika o zdravstvenim problemima i uestalosti
praktinog ko-rienja savremenih oblika zdravstvene zatite u tim selima, da
bi utvrdio koliko se eksperimentalno selo razlikuje od kontrol-nih.s) Dodov
eksperiment, iako jedan od prvih, dosta je zanim4
) Na njih je skrenuo panju R. Paes (R. Pages) u svom vrlo za
nimljivom radu o sociolokom eksperimentu. (Vid. R. Pages, Das Expeririment in der Soziologie, u knjizi R. Konig, op. cit., S. 419421.)
5
) Vid. F. S. Chapin, op. cit., p. 53-57.

579
ljiv. On spada u grupu eksperimenata koji se organizuju da bi se preciznije
ispitali efekti odreenih praktinih drutvenih mera. Vrlo esto je dosta
teko oceniti stvarne efekte pojedine praktine intervencije. Primena
eksperimentalnih ispitivanja u postepenom uvoenju raznih praktinih mera
i eksperimentalno prouavanje njihovih rezultata mogu dati odreenija
saznanja o tome ta se stvarno postie nekom praktinom merom.

3.
VRSTE EKSPERIMENTALNIH I KVAZIEKSPERIMENTALNIH ISTRAIVANJA U
SOCIOLOGIJI
Eksperimentalna istraivanja se u sociologiji javljaju u razliitim
konkretnim oblicima koji se mogu razvrstati u dve osnovne grupe: (1)
laboratorijski eksperiment i (2) eksperimentalna istraivanja u prirodnim
uslovima. Ovo su eksperimentalna istraivanja u pravom smislu reci. Pored
toga se u sociologiji esto upotrebljava kao osoben oblik kvazieksperimentalnih ispitivanja, (3) tzv. prirodni eksperiment, a apin je (4)
zastupao ideju tzv. ex post facfo eksperimenta. Svaki od ovih oblika istraivanja ima posebne probleme i tekoe koje treba ukratko razmotriti.
(a) Laboratorijski eksperiment. U ovim eksperimentima se
ispitivanje izvodi u vetaki stvorenim uslovima. U granicama u kojima to
dozvoljava nauna etika, eksperimentator ima u laboratorijskim
eksperimentima vrlo veliku slobodu stvaranja eksperimentalnih situacija u
skladu sa sasvim odreenim naunim potrebama. Ni jedan oblik naunog
istraivanja nije delikatniji od eksperimenta, jer ne unosi neposredno tolike
promene u ivot ljudi, i nigde se ne mora biti toliko osetljiv prema osnovnim
naelima naune etike kao prilikom organizovanja eksperimenta. Poznato je
da su za vreme prolog svetskog rata u nacistikim koncentracionim
logorima vrena strana eksperimentisanja s ljudima, koja su kasnije
osuena kao jedan od najgorih oblika ratnih zloina. Prema tome, naela
naune etike, a pre svega naelo pune
dobrovoljnosti uesnika i
odgovornost naunika da uee u eksperimentu nee imati nikakve tetne
posledice za pojedince i drutvene grupe sa kojima eksperimentie, moraju
biti stalno na umu svakom eksperimentatoru. Laboratorijski eksperimenti se
obino izvode s manjim grupama, radi ispitivanja raznih unutargrupnih
odnosa i grupne delatnosti. Najee se ispitivanje ograniava na krae
vreme, na svega nekoliko sastanaka grupe, premda ima primera da su
laboratorijski eksperimenti trajali i due vremena (eksperimentalni
omladinski klubovi, odmaralita i slino).

580

581

Jedna od najveih tekoa ovih eksperimenata jeste po

stizanje da vetaki stvorena situacija odgovara analognoj
situaciji u stvarnom ivotu. Grupama se esto postavljaju odreeni
kolektivni zadaci i eli se postii da se one u njihovom reavanju
angauju bar priblino onoliko koliko bi se angaovale da su oni
postavljtni u stvarnom ivotu. Ali, poto je ispitanicima poznata
vetaka priroda eksperimentalne situacije, esto se ovo ne postie i
eksperiment nailazi na veliku prepreku u tzv. apatiji uesnika. Svest o
vetakom karakteru situacije utie da pojedinci i grupe kolektivno
ne pridaju eksperimentalnom iniocu onaj znaaj koji bi mu vrlo
verovatno pridavali u analognim realnim situacijama, i zbog toga
eksperimentalni inilac nema onu uzronu teinu koju istovetni
inilac ima u stvarnom ivotu. Lake je postii da se ne primeti
vetaki karakter eksperimentalne situacije i da se ona shvati kao
normalna u eksperimentima koji se obavljaju sa decom, jer je kod
dece granica izmeu realnog i vetakog, izmeu drutvenih zadataka
i igre mnogo manje odsena nego kod odraslih i zrelih ljudi.
Da bi se izbegla ova tekoa, ponekad se prikriva postojanje
eksperimenta. Ljudi se angauju za obavljanje nekog tobonjeg
stvarnog kolektivnog posla, koji se organizuje kao da treba izvriti
neki stvarni zadatak, i tek kasnije, poto se postiglo da se oni u toku
eksperimenta ponaaju kao u normalnim prilikama, otkriva se
uesnicima osnovna ideja i plan eksperimenta. Na primer, ako se eli
ispitati kako na obavljanje odreenog grupnog zadatka utie razliita
organizacija grupe, pojedinci se angauju i plate kao da obavljaju
neki redovni posao i zatim se rad organizuje na razliite naine; ili se
utie da se grupa strukturie na odreen nain, da bi se videlo kako
razliita unutranja organizacija grupe i stvaranje razliite klime u
njoj utie na brzinu, efikasnost ili neke druge
karakteristike izvravanja postavljenog kolektivnog zadatka.6) U svakom sluaju, u
laboratorijskim uslovima se ne mogu ispitivati svi problemi, a
naroito se ne mogu ispitivati u svim svojim intenzitetima. Kad se u
eksperimentalnim grupama, na primer, stvara vetaka podvojenost
da bi se videlo koliko ona utie na njihovo kolektivno delovanje,
etiki razlozi ne dozvoljavaju da se u tom pogledu ide do. one mere u
kojoj se unutranji sukobi i razdor mogu spontano da razviju u nekoj
realnoj drutvenoj grupi. Zbog toga se pojedini odnosi i pojedini
procesi u laboratorijskim eksperimentima po pravilu mogu ispitivati
samo u svojim manje intenzivnim oblicima, koji se mogu ili smeju
stvoriti zbog speci-

jalnog naunog prouavanja. S obzirom na vetaki karakter veine

laboratorijskih eksperimentalnih situacija, javlja se tekoa prilikom
prenoenja rezultata dobijenih u laboratoriju na realne drutvene
situacije. Obino se smatra da ni jedan zakljuak dobijen u
laboratoriju nema veu teorijsku vanost nego da je samo
pretpostavka koju treba dalje ispitivati, proveravati
i konkretizovati u
vie razliitih realnih drutvenih situacija.7) (b) Eksperimenti u
prirodnim uslovima. I u ovim istraivanjima, koja se izvode u realnim
uslovima, eksperimentalna situacija se stvara prema odreenim
istraivakim potrebama i eksperimentator ima kontrolu nad
eksperimentalnim iniocem. Ovakva ispitivanja su, naravno,
moguna samo ako neka drutvena ustanova koja ima drutvene
kompetencije za izvoenje odreenih pramena da saglasnost za
eksperimentisanje. Na primer, da bi se mogli izvesti odreeni
eksperimenti u oblasti organizacije rada neophodno je da se dobije
saglasnost rukovodeih organa nekog preduzea ili ustanove. to je
eksperimentator dobio veu slobodu u pogledu stvaranja
eksperimentalne situacije i manipulisanja s eksperimentalnim
iniocem, ovaj tip eksperimenta se vie pribliava laboratorijskom jer
se njegov plan moe vie prilagoditi sasvim odreenim naunim
pretpostavkama, a ima pred laboratorijskim eksperimentom veliku
prednost u tome to se izvodi u normalnim uslovima. Usled toga se
smanjuje opasnost da e se ljudi u eksperimentalnoj situaciji ponaati
izvetaeno, i postoje vei izgledi da e ponaanje, koje se ispolji u
eksperimentu, biti njihovo uobiajeno ponaanje u analognim
normalnim prilikama. Vrlo sloen metodoloki zadatak u
eksperimentima koji se obavljaju u prirodnim uslovima sastoji se u
postizanju i odravanju normalnosti situacije, to je u mnogim
sluajevima moguno samo
ako se prikrije eksperiment, ili bar
njegova osnovna zamisao1. Stoga se mora nastojati da ljudi sa kojima
se eksperimentie to to manje pomete za vreme eksperimenta. Jer,
primete li eksperiment, situacija se odmah pone tumaiti na nov
nain i ponaanje eksperimentalne grupe moe da ne odgovara ili
manje odgovara njihovom normalnom ponaanju u slinim uslovima.
O tome to znai naruavanje normalne situacije za uspeh
eksperimenta doneli su klasina saznanja Majoovi (Mayo)
eksperimenti. Elton Majo je sa svojim saradnicima vrlo mnogo
upotrebljavao eksperiment u prouavanju raznih industrijskih odnosa.
Neki njegovi eksperimenti pokazali su da se u eksperimentalnim
uslovima ponaanje ljudi moe iz osnova da izmeni ako oni shvate da
se sa njima eksperimentie. Majo je u svojim ispitivanjima posao od

6
) Lep primer jednog ovakvog eksperimenta opisan je u radu M. Zelditch,
Jr., Th. K. Hopkins, Latoratory Experiments with Organi-zations, u knjizi A. Etzioni
(e.), Complex Organizations, Holt, Rinehart and Winston, New York, 1961, p.
46478.

7
) ire o laboratorijskim eksperimentima vid. u radu L. Festin-ger,
Laboratory Experiments, u L. Festinger, D. Katz (ed.), op. cit,, eh. IV.

582

583

tada opteprihvaenih shvatanja psihofiziologije rada da razni objektivni

ulo vi u radnoj situaciji presudno utiu na proizvodnost i ispitivao je kako
utiu osvetljenje, temperatura, vlanost vazduha, raspored prekida za odmor
u toku dana i si. Pri tom je eksperimentalnu grupu izdvajao iz hale u kojoj su
radili ostali radnici, i podvrgavao je detaljnom posmatranju svojih saradnika. ta se desilo? Eksperimenti su obarali jednu za drugom sve
pretpostavke o uticaju spoljnih uslova na proizvodnost rada, jer, iako su
pogoravani objektivni uslovi neposredne radne situacije, produktivnost
eksperimentalne grupe ne samo da se nije smanjivala nego se, naprotiv,
poveavala. Ove sasvim neoekivane rezultate trebalo je objasniti. Grupa je
postala svesna da se s njom eksperimentie. Na osnovu svakodnevnog
prisustva posmatraa s kojima je uspostavila dobre odnoe, ona je bar mogla
da uvidi da joj se pridaje posebna panja. U tim uslovima se uvrstila njena
unutranja kohezija, stvorili su se novi vrlo dobri meusobni odnosi a i elja
grupe da pokae da zasluuje poklonjenu panju. Sve ovo je moralo
povoljno uticati na njenu proizvodnost. Premda nisu potvrdili polazne
hipoteze, ovi eksperimenti su bili nauno vrlo znaajni, jer su ubedljivo
pokazali kako tzv. ljudski faktor, tj. priroda unutargrupnih odnosa, na kojima
se zasniva kohezija i jedinstvenost grupe mogu da utiu na njenu kolektivnu
delatnost, kojom grupa aktivno savlauje izvesne objektivne tekoe znatno
iznad proeka, odnosno znatno vie nego ako unutargrupni inioci nisu
povoljni. To je bio teorijski rezultat eksperimenata. Njihov metodoloki
rezultat nije bio manje znaajan. Eksperimenti su pokazali da naruavanje
normalnosti eksperimentalne situacije podstie ponaanja koja se razlikuju
od ponaanja u slinim objektivnim uslovima.8) ovek se ne ponaa kao
zamore; on se u svom ponaanju ne rukovodi samo nekim isto spoljnim
osobinama objektivnih prilika, nego se prema prilikama u kojima se nalazi
odnosi aktivno, i iste spoljne karakteristike prilika mogu biti na razliit nain
protumaene. Ponaanje ljudi neposredno zavisi od njihovog tumaenja
objektivnih uslova. Ako je, stoga, cilj eksperimenta da utvrdi normalno
ponaanje ljudi u odreenim uslovima, neobino je vano da oni
eksperimentalnu situaciju protumae kao situaciju iz svakodnevnog ivota.
Upravo zato se u ovim eksperimentima eksperimentator obino ne pojavljuje

kao lice koje neposredno stvara eksperimentalnu situaciju i unosi u nju

odreene promene. On stvara plan eksperimenta a kasnije ga, prema
njegovim uputstvima, sprovode lica koja u ispitivanoj sredini imaju
odgovarajue redovne funkcije. Eksperimentator se ograniava na kontrolu
sprovoenja plana eksperimenta i posmatranje njegovog toka.
Oigledno je da u ovakvim sluajevima istraiva dobrovoljno,
radi uspeha istraivanja, preuzima na sebe veliku etiku odgovornost. I da bi
skinuo sa sebe svaku pomisao i mogunu mrlju obmane, on je duan da, po
zavrenom eksperimentu, objasni uesnicima njegove ciljeve, osnovnu
zamisao i rezultate.9)
(c) Prirodni eksperimenti. U veini sluajeva ovo nisu eksprimenti
u pravom smislu reci, nego kvazi-eksperimentalna istraivanja, to ne znaci
da se oni ne zasnivaju na jednoj vrlo plodnoj istraivakoj ideji. Prirodni
eksperimenti predstavljaju prouavanje nekog drutvenog procesa u
njegovom spontanom toku, ali na onim mestima i onim vremenskim
momentima gde i kada se odreeni proces pojavljuje u svojim najizrazitijim
oblicima. Ne postoje uvek i svugde podjednako povoljni uslovi za
prouavanje svih drutvenih pojava. Ako treba prouiti inioce to utiu, na
primer, na visoku fluktuaciju rada, najpovoljnije je da se ispituje tamo gde je
ona vrlo izrazita. Ako se ele prouiti reakcije ljudi na odreene promene
koje nastaju u njihovom ivotu, treba birati one take gde se odreena
promena najne-posrednije i vrlo izrazito deava, gde ima najakutniji
karakter, to znai da se ljudi na nju jo nisu privikli. (Kasnije e se videti da
pored tih situacija treba ispitivati i suprotne, u kojima se ispitivana pojava ili
uopte ne javlja, ili se javlja u suprotnim oblicima.),Ima niz praktino i
teorijski vrlo znaajnih pojava i procesa koje je korisno prouavati upravo na
osnovu prirodnih eksperimenata. Jedan takav primer je prouavanje raznih
po-sledica preseljavanja jedne drutvene grupe ili veeg broja pojedinaca,
koje bi poelo od njihovog spremanja za odlazak i trajalo bar dotle dok se ne
stiaju osnovni potresi izazvani preseljavanjem. Ovaj prirodni eksperiment je
podesan za prouavanje teorijski i praktino vrlo znaajnih drutvenih
promena koje nastaju kad se grupa ili pojedinci izdvoje dobrovoljno ili
protiv svoje volje iz jedne drutvene sredine i moraju da ukljue u neku
novu sredinu.10) Prouavanje procesa nastajanja

8
) O Majoovim eksperimentima postoji vrlo obimna literatura. Oni
su vrlo opirno opisani u knjizi F. J. Roethlisberger, W. J. Dickson,
Managernent and the Worker. Harvard Universitv Press, Cambridge, Mass,
1939. Metodoloka analiza ovih eksperimenata moe se nai u knjigama J.
Madge, The Tools of Social Science, Longmann, Green and Co. ; London,
1953, p. 28289; J. Madge, The Origins of Scientific Sociology, The Free
Press, Glencoe, 111., 1962, p. 171189.

9
) ire o eksperimentima u prirodnim uslovima vid. u radu J.
R. P. French, Jr., Experiments in Field Settings, u L. Festiger, D. Katz,
<ed.), op. cit., eh. III.
10) Jovan Cviji je u naoj nauci skrenuo panju na preselja
vanje stanovnitva kao prirodni eksperiment, iako nije ire razradio
metod ovog oblika istraivanja. (Vid. J. Cviji, Balkansko poluostrvo i
junoslovenske zemlje, knjiga II, G. Kon, Beograd, 1931, str. 34.)

584
jednog novog naselja koje se naglo stvara, da bi se videlo kroz koje procese
ljudi, koji u prvo vreme stanuju u novim kuama, postaju u drutvenom
pogledu jedna nova lokalna zajednica; prouavanje nastajanja nove fabrike,
da bi se ispitalo kako ona postaje novi kolektiv; prouavanje kako se jedan
ve postojei kolektiv privikava na neku znaajniju pramenu, koju u njega
unosi radikalna izmena tehnolokog procesa; a sve se ovo esto deava u
svakom razvijenijem drutvu, ali je samo nekoliko pri-mera prouavanja
raznih dinamikih drutvenih procesa, u njihovom toku, tj. metodom
prirodnog eksperimenta, u vrlo povoljnim uslovima za reavanje raznih
naunih problema. Jo dramatiniji oblik prirodnog eksperimenta je
prouavanje katastrofalnih situacija, koje spontano nastaju u ivotu nekog
ueg ili ireg drutvenog oblika, a ispitivanje reakcije razliitih drutvenih
grupa i zajednica na iznenadne katastrofalne situacije (potresi, poplava,
grad, poar veih razmera i si.) jeste i teorijski i praktino vrlo znaajno.
Ima, zatim, prirodnih eksperimenata, koji se po svom karakteru
gotovo uopte ne razlikuju od laboratorijskih, s tom razlikom to se u
laboratoriju ili prirodnim uslovima ne mogu veslaki stvori sline
eksperimentalne situacije. No, ivot ih sam stvara, i treba ih nauno koristiti.
Poznato je, na primer, da je jedno od drevnih pitanja drutvene misli, a i
savremene sociologije, u kojoj meri na opti razvoj oveka-pojedinca i njegovih raznih sposobnosti utie ono s im on dolazi na svet, tj. njegove
nasleene osobine, a u kojoj meri odreeni drutveni uslovi u kojima on
stie odreene osobine i razvija nasleene sklonosti. Razliite ocene
relativnog uticaja naslea i drutvene sredine u najirem smislu reci, od
antike misli do danas, gotovo da su neprekidno predmet sporova. Postoji
jedna situacija u kojoj se ovaj problem moe gotovo eksperimentalno
ispitati. To su oni retki, ali ipak postojei sluajevi kad se identini blizanci,
tj. deca roena iz oplodnje istog jajeta, koja imaju potpuno istovetnu
naslednu konstituciju, rano razdvoje i produ-avaju da ive u razliitim
drutvenim uslovima. Polazna situacija je u ovim sluajevima ista, i jedan
od dva inioca je izjednaen. Ako se moe nai ne obavezno u istom
momentu, nego i kroz due vreme u vie sluajeva da se zbog raznih
ivotnih razloga identini blizanci rano razdvajaju i ive u razliitim
drutvenim uslovima, uporedno ispitivanje razlika u njihovim raznim
osobinama omoguuje da se dosta precizno oceni kakvu ulogu imaju
drutveni uslovi i drutveno iskustvo u razvijanju linosti, odnosno raznih
ljudskih osobina.11)
11
) U knjizi F. Osborn, A. Preface to Eugenics, Harper, New York, 1951,
p. 85102. moe se nai prikaz rezultata niza istraivanja ove vrste.

585
Ukratko, prirodni eksperimenti su naroito povoljne konjukturne
situacije za prouavanje odreenih drutvenih pojava, i svaka dalekovidnija
istraivaka strategija nastoji da ove konjukturne situacije u to veoj meri
iskoristi. Nije ovo oso-benost samo drutvenih nauka. I druge nauke imaju
svoje konjukturne situacije i prirode. Rat je, na primer, konjukturna situacija
za hirurgiju, jer se u ratu, na alost, u ogromnim masama pojavljuju sve
mogune povrede najrazliitijih organa, pa i one to se u normalnim
uslovima vrlo retko javljaju ili se gotovo uopte ne mogu nai. Prema tome,
ta inae tragina ljudska situacija predstavlja konjukturu za nauno
prouavanje odreenih problema.
Ali u prirodnim eksperimentima su sadrane i izvesne krupne
metodoloke tekoe zbog kojih veina ovih istraivanja nisu eksperimenti u
pravom smislu reci. Iako su prilino opte, ove tekoe se ne pojavljuju u
podjednakoj meri u svim sluajevima. Prva od njih je organizacijske prirode.
Poto se esto ne zna unapred gde i kada e poeti da se razvija odreen
proces, ne mogu se na vreme izvriti sve pripreme za eksperimentalno
ispitivanje. Jedna od vrlo znaajnih priprema sastoji se u tanom snimanju
poetne situacije, koja je postojala neposredno pre nego to je u njoj poeo
da deluje inilac ije se dejstvo eli ispitati. Poetna situacija se mora
usopstavljati retrospektivno, to je uvek nepouzdanije. Dalje, vrlo esto se
prvi poeci razvoja nekog procesa teko primeuju, pa se kasni u tom
pogledu. Za organizaciju naunog istraivanja uopte, a naroito
eksperimentalnog, vrlo je povoljno ako se unapred moe utvrditi gde treba
da se organizuje posmatranje i da li se moglo temeljno pripremiti. Ova
tekoa se znatno smanjuje ako se u prirodnom eksperimentu prouavaju tok
i posledice nekog procesa koji nastaje kao rezultat namernog i planskog
unoenja odreenih promena u drutveni ivot. Istraivanje se moe mnogo
bolje pripremiti ako drutvena ustanova, koja namerava da izvodi odreene
pro-mene, na vreme saopti istraivau svoju nameru i upozna ga sa svojim
planom, tako da ovaj unapred zna neke bitne koordinate buduih situacija.
Epistemoloki je ipak mnogo znaajnija jedna druga tekoa
prirodnih eksperimenata koja je naroito izrazita kad se prouava potpuno
spontani tok odreenih drutvenih procesa. Upravo zbog te tekoe veina
prirodnih eksperimenata nema eksperimentalni karakter u pravom smislu
reci. A evo u emu se ona sastoji. Poto nedostaje mogunost operativnog
stvaranja eksperimentalne situacije, ne moe se iskljuiti, niti posredno
dovoljno efikasno kontrolisati delovanje samoizbora. U prethodnom
poglavlju je istaknuto da drutvena uzronost deluje kumulativno, kao i da
se ona javlja u obliku aktivnog samoodreenja,

586
a ne samo kao delovanje spoljnih uzroka. Jednom stvorene unutranje
strukture pojedinaca i nekog kolektivnog drutvenog oblika kasnije se
aktivno odravaju u raznim oblicima njihovog ponaanja. Ljudi sa
odreenim navikama svesno se izlazu uticaju izvesnih inilaca da bi tim
daljim izlaganjem podravali i uvrstili neku ve -postojeu svoju osobinu.
Jedan sasvim obian primer e ovaj opti stav uiniti jasnijim. Ljudi s odreenim politikim shvatanjima, odreenom ideologijom, ili odreenim
neposrednim ciljevima i interesima selektivno se odnose prema raznim
postojeim izvorima novih obavetenja. Po pravilu, oni su skloni da koriste
one izvore obavetenja koji podravaju njihovo ve izgraeno trajnije
stanovite. Oni itaju novine koje su bliske njihovom politikom stanovitu,
verskom ubeenju, umetnikom ukusu i si. Ako je neko veran pristalica
neke crkve, on e vrlo verovatno itati njena glasila, njene kalendare;
pristalica odreene politike stranke e verovatno odabrati listove koji su
pod uticajem te stranke. Dakle, ovek, drutvene grupe i organizacije se
namerno izlau jednoj novoj situaciji, a esto je i sami vrlo aktivno stvaraju
da bi podrali razvoj nekih ve oformljenih svojih osobina, koje su se obrazovale kroz due vreme. Ako neki istraiva o tome ne vodi rauna, nego
zakljuuje da neko ima odreena shvatanja o nekom pitanju zato to je proli
mesec itao neki list, esto kao uzrok moe uzeti njegovu posledicu i doi
do sasvim neosnovanih zakljuaka. ovek je moda taj list itao prolog
meseca zato to je ve imao izgraeno optije gledite iz koga logiki proizilazi ispitivano konkretnije shvatanje, i zbog toga nije itao drugi list koji o
tom istom pitanju zastupa suprotno stanovite. Ali, iako su odreene
strukture ve vrsto formirane i aktivne, to naravno, ne znaci da one nisu
podlone novim uticajima. Teorijski je zanimljivo ispitati delovanje
uzronih inilaca koji su suprotni nekim ve ustaljenim navikama. Samo da
bi se ovo moglo pouzdanije utvrditi, vrlo je korisno da eksperimentator
moe izlagati ispitanike uticaju eksperimentalnog inioca, a ne da ovo
izlaganje bude preputeno njihovom samoizbora U mnogim eksperimentima
to nije moguno.
Primer je uzet iz ispitivanja stavova, ali slinih primera se moe
nai u najrazlicitijim oblastima drutvenog ivota. Evo u emu se sastoji
tekoa eliminisanja .samoizbora u ispitivanju posledica preseljavanja. Ako
se o tome zakljuuje na osnovu poreenja raznih osobina grupe lica, koja su
nastavila da ive u odreenom naselju, i grupe lica koja su se iz njega
dobrovoljno iselila, i sve utvrene razlike pripiu uticaju preseljavanja,
zakljuak ne mora biti osnovan. Ostaje otvoreno pitanje da li neke bitne, ali
nepoznate razlike nisu uticale na samu osnovnu odluku o preseljavanju; da li
ve tom odlukom nije

587
izvrena osnovna selekcija putem samoizbora; jer su, na primer, ljudi s
otvorenijim stavom prema ivotnom iskustvu, sa vie inicijative, sa vie
sklonosti da prihvate ivotni rizik u veoj meri naputali rodni kraj, a ljudi
vre ukorenjeni u tradicionalnu kulturu svoga kraja, oprezniji i s raznim
drugim razliitim osobinama u veoj meri ostajali da ive u rodnom kraju.
Dakle, pre poetka procesa koji se smatra uzrokom utvrenih promena,
mogli su da deluju neki inioci koji su presudno uticali ko e sve izloiti
dejstvo 'Odreenog uzroka, kako bi pomou njega razvili neke svoje latentne
osobine, a ko e nastojati da ga izbegne. Kad bi eksperimentator mogao da
pomou sluajnog odabiranje obrazuje grupu odseljenika i grupu kojaostaje, uticaj samoizbora bi se mogao iskljuiti. Ali razumljivo je da on to ne
moe. Upravo zbog tekoe da se kontrolie samoizbor, mnogi prirodni
eksperimenti nisu eksperimentalna istraivanja u pravom smislu reci, nego
samo izuzetno' povoljni uslovi za prouavanje odreenih drutvenih pojava i
procesa, na mestima gde su oni najizrazitiji i najkarakteristiniji.
(d) Jo manje su eksperimentalna istraivanja apinovi ex post
facto eksperimenti.12) Oni su to samo po imenu. U stvari se radi o
razvijenom statistikom prouavanju nekih procesa poto su se oni ve
desili. U vezi sa tim se moe pomenuti da se, naroito u sociolokoj
literaturi pre drugog svetskog rata, pojam eksperimentalno istraivanje"
ee upotrebljava u suvie irokom i nespecifinom znaenju. Pod tim
pojmom se ponekad podrazumeva svako metodino i egzaktnije iskustveno
istraivanje, nasuprot izrazito spekulativnom bavljenju teorijom. Ovim se,
meutim, nita ne dobija, a gubi se iz vida osobenost eksperimenta kao
posebnog oblika istraivanja.
Pre prelaska na konkretne probleme organizovanja eksperimenata,
moe se iz dosadanjeg izlaganja izvesti opti zakljuak da je eksperimenat
operativni oblik analitikog istraivanja, specijalno izgraen za ispitivanje
pojedinanih uzronih odnosa u situacijama koje se u tu svrhu u veoj ili
manjoj meri namerno stvaraju. Tei se stvaranju takvih eksperimentalnih
situacija iz kojih je delovanje ostalih relevantnih inilaca, tj. inilaca koji
takoe mogu uticati na odreenu promenu eksperimentalnog objekta, ili
iskljueno ili se bar na dovoljno pouzdan nain moe posredno kontrolisati.
Istraivanja u kojima nedostaje ira mogunost stvaranja eksperimentalnih
situacija su obino kvazi-eksperimentalnog karaktera, to ne znai da ne
mogu biti nauno vrlo korisna.

12

) F. S. Chapin, op. cit., p. 95-134; 223-247.

588

589
4.

PLANIRANJE I IZVOENJE SOCIOLOKIH

EKSPERIMENATA
Razmatranje ovih problema e se pridravati opte logike
sheme eksperimenta, i nastojati da objasni kako se ona ostvaruje u
sociolokim eksperimentima usled osobenosti njihovog sadraja, ne
ulazei u razne modifikacije koje shema
doivljava u konkretnim
planovima pojedinih eksperimenata.13) Svi konkretni tipovi
eksperimenata polaze od njegove osnovne sheme, i u njima se u
raznim vidovima moraju reavati neki opti metodoloki problemi.
Planiranje i izvoenje eksperimenata sastoji se od etiri osnovna
zadatka: (a) izbora problema, (b) uspostavljanja ili pronalaenja
najadekvatnije eksperimentalne situacije, (c) stvaranja plana
posmatranja toka eksperimenata i (d) analize i teorijskog tumaenja
dobijenih rezultata. U okviru svakog od ovih optih zadataka moraju
se reavati razni kon-kretniji metodoloki problemi.
(a) Izbor problema. Ve je istaknuto da je kumulativnost
jedno od epistemolokih naela naunog istraivanja. Povezivanjem
svakog novog istraivanja s postojeim saznanjima o odreenom
problemu, pojedinano istraivanje se nastoji to potpunije integrisati
u zajednike napore koji se preduzimaju radi proirenja naunog
znanja. Ali ni u jednom obliku naunog istraivanja nije potrebna
toliko odreena i tesna veza sa postojeom teorijom kao u
eksperimentu. Za stvaranje plana eksperimenta nije dovoljno samo
postaviti eksperimentalnu hipotezu. Ona mora biti ukljuena u to
odreeniji okvir naunih saznanja o deterministikim odnosima na
odreenom podruju stvarnosti. Inae, ako se ne iskoriste sva
postojea nauna saznanja o prirodi deterministike situacije u kojoj
se eksperiment name-rava izvesti, smanjuje se mogunost tane
ocene relevantnosti raznih iskustvenih inilaca, koji, pored
eksperimentalnog inioca, mogu da utiu na odreenu promenu
eksperimentalnog objekta za koju se pretpostavlja da je posledica
delovanja eksperimentalnog inioca. Objanjeno je da su to
preciznija saznanja o specifinom uzronom dejstvu odreenog
eksperimentalnog inioca osnovni cilj eksperimentalnih istraivanja, i
da se zbog toga nastoje eliminisati ili kontrolisati svi ostali inioci
koji bi mogli uticati na odreenu promenu eksperimentalnog objekta.
Radi toga se plan eksperimenta zasniva na itavom nizu hipoteza,
13
) O razliitim modifikacijama plana eksperimentalnih istraivanja
italac se moe obavestiti u knjizi C. Selltiz, M. Jahoda, M. Deutsch, S. W. Cook,
op. cit, p. 103122.

od kojih se jedne odnose na karakter konkretnog uzronog odnosa

koji e biti prouavan, tj. na prirodu eksperimentalnog inioca i
eksperimentalnog objekta i unutranju strukturu uzronog odnosa, za
koji se pretpostavlja da postoji izmeu njih. Druge hipoteze se
odnose na osobine neposrednog deterministikog sistema u kome se
taj odnos nalazi i njegove veze sa irim sistemima u kojima se stvara
eksperimentalna situacija. Tree hipoteze se odnose na nain
prikupljanja podataka i na optu organizacija eksperimenta, s ciljem
da bude to vie ouvan normalni karakter eksperimentalne situacije.
Treba napomenuti da se u sociolokoj teoriji vrlo retko nalaze gotove
hipoteze koje se mogu neposredno eksperimentalno proveravati.
Obino teorijski stavovi zahtevaju dugotrajnu misaonu preradu i
konkretizaciju da bi se pretvorili u sasvim odreene eksperimentalne
hipoteze. ira nauna vrednost us-peno izvedenog eksperimenta
zavisi od teorijskog znaaja njegove hipoteze. U protivnom,
eksperiment se svodi na vetinu tehnikog manipulisanja. Tek poto je
razraena hipotetika osnova eksperimentalnog istraivanja, moe se
pristupiti uspostavljanju eksperimentalne situacije, jer hipotetika
osnova sadri direktive za njeno stvaranje ili eventualno pronalaenje.
(b) Stvaranje ili pronalaenje eksperimentalne situacije. Ve je reeno
da u eksperimentalnom ispitivanju drutvenih pojava ne postoji
mogunost maksimalnog izdvajanja prouavanog uzronog odnosa iz
ireg spleta deterministikih odnosa. Pre svega, pojedinci i drutvene
grupe, koje uestvuju u eksperimentu, obino se ne mogu pomou
mehanike kontrole trajnije izolovati iz ire drutvene sredine, ako se
hoe ouvati prirodan tok eksperimenta. Na primer, ljudi, ije se
ponaanje prouava u nekoj fabrici, nastavljaju da izvan radnog
vremena ive u istim uslovima kao i pre eksperimenta. Vea
mogunost izolovanja eksperimentalne situacije iz ire drutvene
sredine postoji samo izuzetno, na primer kad se eksperimenti
obavljaju, u zatvorima ili u nekim privremeno izolovanim drutvenim
grupama (osamljena radnika naselja, izolovani kampovi i si.). A ni
tada se eksperimentalna situacija obino ne moe potpuno izolovati od
ireg uticaja sredine, ako, na primer, u kamp stiu pota i tampa,
postoje radio i televizijski aparati. U nekim eksperimentima ak i ove
posredne veze sa irom drutvenom sredinom mogu da budu
relevantne. Zbog toga u veini sociolokih eksperimenata treba
razlikovati neposrednu eksperimentalnu situaciju, koja se manje ili
vie stvara prema planu istraivanja, od delovanja irih drutvenih
uslova, na koje ekspe-rimentator ne moe uticati. Eksperimentalna
situacija je ui deo jednog ireg deterministikog sistema, ije se
delovanje ne moe iskljuiti niti neposrednije kontrolisati.

591

590
Ali i sama eksperimentalna situacija je sloena. Pojedinci i
drutvene grupe s kojima se eksperimentie imaju niz osobina koje mogu
biti relevantne u odreenom uzronom odnosu, a koje se ne mogu mehaniki
izolovati da bi se ispitao specifini znaaj pojedine osobine.
Eksperimentalna situacija mora, zatim, naroito u istraivanjima koja se
izvode u prirodnim uslovima i due traju, da obezbedi raznovrsne
preduslove od kojih zavisi mogunost da eksperimentalna grupa opstane i
obavlja odreenu delatnost. Mnogobrojne okolnosti, dakle, utiu da je
deterministika situacija u sociolokom eksperimentu obino dosta sloena i
da se razni njeni elementi mogu samo posredno kontrolisati, to, naravno, ne
znaci da tenja za to je moguno veim uproavanjem ne ostaje
metodoloki ideal.
Kao sredstvo posredne kontrole ostalih relevantnih inilaca u
sociolokim eksperimentima se najee primenjuju tzv. kontrolne grupe.
Pored eksperimentalne grupe stvara se jedna ili vie kontrolnih grupa koje se
izjednaavaju s eksperimentalnom u svim svojim osobinama i spoljnim
uslovima koji se smatraju relevantnim za ispitivani uzroni odnos.
Nepoznati, pak, moguni relevantni inioci kontroliu se na taj nain to se
preputa sluajnom odabiranju da odlui koji e lan ujednaenog para biti
ukljuen u eksperimentalnu, a koji u kontrolnu grupu. Oekuje se da e
sluaj ove nepoznate relevantne inioce ravnomerno raspodeliti u obe
grupe.14) Ako ujednaavanje grupe uspe, jedina razlika meu njima,
znaajna za ispitivani odnos, jeste to je u eksperimentalnoj grupi delovao
eksperimentalni inilac. On se stoga moe smatrati uzrokom razlika koje se
posle eksperimenta utvrde izmeu eksperimentalne i kontrolne grupe. Ideja
kontrolnih grupa poiva na Milovom ..kanonu razlike".
Ujednaavanje grupa polazi od teorijskih pretpostavki o prirodi
odreenog uzronog odnosa i ireg deterministikog okvira u kome se on
pojavljuje. Na osnovu toga se zakljuuje to moe da bude relevantno za taj
odnos i to treba kontrolisati. Ali, s obzirom na sloenost uslova u kojima se
izvode socioloki eksperimenti, poto se eksperimentalna situacija obino ne
moe mehaniki izolovati od uticaja neposredne i ire drutvene sre-dine,
ujednaavanje grupa se mora kretati na nekoliko nivoa, i nije dovoljno, da se
ovo ogranii samo na one inioce to se neposredno pojavljuju u
eksperimentalnoj situaciji. Na primer, ako se eksperimentie sa radnim
grupama u nekom preduzeu, koje je njihova najneposrednija drutvena
sredina, potrebno je vi14
) Uvoenje sluajnog odabiranja u stvaranje eksperimentalnih i kontrolnih grupa
jeste jedna od znaajnih zasluga R. Fiera u razvijanju teorije eksperimenta.

deti da li se one u njemu nalaze u istovetnom poloaju, imaju li podjednak

uticaj na razne njegove organe, isti stav prema preduzeu kao kolektivu i sl.
Razlike u tom pogledu mogu ponekad biti znaajnije od raznih individualnih
osobina lanova grupa i neposrednih grupnih uslova rada. Meutim, na ono
to se zbiva u eksperimentalnim i kontrolnim grupama mogu vrlo snano
uticati inioci koji deluju i u njihovoj iroj drutvenoj sredini, na primer
ivotni uslovi u lokalnoj zajednici. Jedna od jednostranosti mnogih
istraivanja u industrijskoj sociologiji, sastoji se u prilino krutom odvajanju
onog to se deava unutar pre-duzea od drutvenih odnosa i prilika u
lokalnoj zajednici. Stambene prilike, udaljenost stana od mesta rada,
neformalni odnosi izmeu lanova grupe u slobodnom vremenu, stepen
njihove drutvene integracije u lokalnu zajednicu i si. mogu znatno uticati na
ponaanje grupa, u pojedinim sluajevima vie od neposrednog dejstva
eksperimentalnog inioca. Ujednaavanje, koje uzima u obzir samo
neposredne elemente eksperimentalne situacije, a ne i njene ire drutvene
uslove moe, stoga, biti nepotpuno.
Razumljivo je da se zbog sloenosti deterministike situacije i
esto nedovoljnog poznavanja relevantnih inilaca, u sociolokim
eksperimentima teko mogu postii idealni uslovi, tj. da se eksperimentalna i
kontrolna grupa meusobno razlikuju samo po tome to u eksperimentalnoj
grupi deluje eksperimentalni inilac ije je dejstvo iskljueno iz kontrolne.
Primer jednog poznatog apinovog eksperimenta e pokazati tekoe to
nastaju ako se ne vodi rauna o irim drutvenim uslovima eksperimenta.15)
Istraivanje je bilo organizovano s ciljem da se proveri u kojoj meri
stambene prilike utiu na drutveni ivot porodica. U tu svrhu je grupa
porodica preseljena iz tekih stambenih prilika u bednoj gradskoj etvrti u
bolje stambene uslove u modernoj stambenoj koloniji. Obrazovana
kontrolna grupa produila je da ivi u loim stanovima bedne etvrti.
Oigledno je da poboljanje stambenih prilika nije jedina pramena, koja je u
toku eksperimenta uneta u ivot eksperimentalne grupe, a moe biti
relevantna za njihov drutveni ivot. Njenim preseljavanjem u drukiju
gradsku etvrt promenio se i neposredni ekoloki okvir, a time i niz uslova
za drutveni ivot porodica koji su nezavisni od stambenih prilika. to je
neka osobina drutvenog ivota porodica vie uslovijena ekolokim
prilikama, to je povezivanje promene stambenih uslova s pramenom ekoloke sredine moglo manje da pokae specifini uticaj stambenih uslova. Plan
eksperimenta bi bio daleko podesniji za ispitivanje specifinog uticaja
stambenih prilika da njihovo poboljanje u
15

) F. S. Chapin, op. cit, p. 58-79.

592
eksperimentalnoj grupi nije pratila promena optih ekolokih uslova, tj. da
eksperimentalna grupa nije preseljena u drukiju gradsku etvrt.
Glavni cilj ovog podueg razmatranja jeste da skrene panju na
potrebu svestranije teorijske analize ne samo neposredne eksperimentalne
situacije nego i njenih veza sa irom drutvenom sredinom da bi grupe bile
stvarno ujednaene u pogledu osnovnih inilaca koji su relevantni za
ispitivani uzroni odnos, kao i da nain uvoenja eksperimentalnog inioca
ne bi uneo u eksperimentalnu grupu niz novih nekontrolisanih inilaca.
Ukazivanje na viedimenzionalnost determinizama u kojima se javljaju
odreeni uzroni odnosi u drutvenom ivotu ne znai da je ta
viedimenzionalnost uvek podjednako razvijena. Ima nesumnjivo odnosa
koji se obrazuju gotovo iskljuivo u pojedinim relativno samostalnim uim
deterministikim sistemima, na primer u okviru tehnoloke i drutvene
organizacije odreenog preduzea, kao i drugih sluajeva kad ira sredina na
vrlo uniforman nain utie na neki ui deterministiki sistem, pa se njeni
uticaji mogu zanemariti. Ako su ove pretpostavke osnovane, lake je postii
ujednaenost eksperimentalne i kontrolne grupe.
Ali, iako je cilj stvaranja ujednaenih eksperimentalnih i
kontrolnih grupa da se dobije to pouzdaniji odgovor o spe cifinoj teini
uzronog dejstva izabranog eksperimentalnog inioca, ujednaavanje ne
zahteva da grupe budu homogene u svim svojim relevantnim obelejima.
Ranije je reeno da se klasini eksperiment zasniva na ideji maksimalne
homogenosti eksperimentalnog objekta i maksimalne jednostavnosti
eksperimentalne situacije. Teilo se da na potpuno homogen eksperimentalni objekt utie samo jedan eksperimentalni inilac. Sloeniji oblik
eksperimentisanja, koji se naziva faktorijalnim, polazi od drukije zamisli.
Eksperimentalne grupe ne moraju biti homogene, a i eksperimentalni inilac
moe da bude sloen. Neka se pretpostavi da se ispituje kako nain
rukovoenja utie na proizvodnost grupa. Oigledno je da ova ne zavisi
samo od naina rukovoenja i da grupe treba izjednaiti u nizu drugih
relevantnih osobina, na primer, tehnikim sredstvima kojima se slue,
raznim objektivnim uslovima rada, kvalifikacijama, specifinom
proizvodnom iskustvu i sl. Ali grupe ne moraju, biti homogene u pogledu
svih tih osobina, na primer u strunoj kvalifikaciji i proizvodnom iskustvu
svojih lanova, njihovoj starosti, polu i si. Sve te osobine mogu varirati u
okviru grupa, i one se svojom unutranjom strukturom mogu sasvim
pribliiti realnoj organizaciji proizvodnih grupa odreenog tipa. Osnovno je
da se ujednaavanjem postigne da eksperimentalne i kontrolne grupe imaju
to istovetniju strukturu svih relevantnih osobina. U ovom

593
primeru to znai da grupe mogu biti sastavljene od podgrupa razliitog pola,
starosti, strune kvalifikacije i sl., ali da eksperimentalna i kontrolna grupa
imaju to sliniju strukturu svih osobina. Ponekad je neophodno da se
strukture raznih obeleja na slian nain ukrtaju, tj. da ne samo opte
strukture starosti i kvalifikacije budu istovetne u obe grupe , nego da takve
budu i starosne strukture svake pojedine kvalifikacijske grupe, jer se, na
primer, mladi i stariji kvalifikovani radnici mogu u svom strunom
obrazovanju i reakcijama na razliite naine rukovoenja znaajnije
razlikovati.
U eksperimentima ovog tipa se istovremeno ispituje mnogo
sloeniji uzroni splet. Nije naputen osnovni cilj da se utvrdi koliko
odreeni nain rukovoenja grupom utie na njenu kolektivnu proizvodnost.
Ali, taj opti odnos se specifikuje i dovodi u vezi s razliitim kvalitetima i
intenzitetima drugih inilaca koji takoe utiu na proizvodnost. Ponekad
ova specifikacija moe da bude izuzetno vana. Promena naina rukovoenja moe znatno da utie na proizvodnost kvalifikovanih radnika, jer oni u
tom obliku organizacije rukovoenja mogu vie da dou do izraaja, a da
istovremeno gotovo uopte ne utie na proizvodnost nekvalifikovanih
radnika jer ne menja znaajnije njihov poloaj u organizaciji rada, jer njima
nedostaju potrebni preduslovi da u novom nainu rukovoenja ire uestvuju. Vano je, dakle, da se u eksperimentalnoj i kontrolnoj grupi stvore
to istovetnije strukture svih relevantnih osobina koje se kontroliu, ali nije
potrebno, a esto ni korisno da one budu u svojim relevantnim osobinama
potpuno homogene. Koliko se daleko moe ii u ralanjavanju grupa, i
koliko se, na osnovu diferenciranja raznih relevantnih osobina, moe u grupama stvarati podgrupa zavisi od veliine eksperimentalne i kontrolne
grupe. to su grupe manje, njihovo ralanjivanje je vie ogranieno, jer se
vrlo brzo dolazi do toliko malih podgrupa da statistika analiza postaje
nepouzdana, pa ak i nemoguna.
Prilikom ujednaavanja eksperimentalnih i kontrolnih grupa u
sociolokim eksperimentima treba uvek imati na umu teorijsku i praktinu
potrebu da se ujednaavanje ne izvodi samo na osnovu individualnih
osobina njihovih lanova, nego da se uzmu u obzir i kolektivne osobine
grupa. U poglavlja o klasifi-kovanju i merenju je istaknuto da se mnoge
kolektivne osobine grupe ne mogu izvesti iz zbira individualnih osobina
njihovih lanova. Vrlo esto je teorijski od odluujueg znaaja neka kolektivna osobina grupe. Ne toliko, na primer, njena kvalifikacijska struktura,
koliko stepen njene slonosti, da li je ona jedinstvena ili je razaraju neki
unutranji sukobi, da li je izgradila svoje vrste grupne norme i efikasna
sredstva unutargrupne kontrole, ili je sastavljena od mnotva meusobno
slabije pove38 Socioloki metod

594
zanih pojedinaca. Ovo, naravno, ne znai da prilikom ujednaavanja grupa
ne treba uzeti u obzir i individualne osobine njenih lanova, nego da je
jednostrano ograniiti se samo na njih, to se u istraivakoj praksi esto
deava, izmeu ostalog i zato to su merila za kolektivne osobine grupa
slabije razvijena. Sem toga, esto nije lako ostvariti zahtev da se
izjednaavanje na osnovu individualnih osobina pojedinaca povee sa
kolektivnim osobinama grupe. Kolektivne osobine grupa nastaju kao
rezultat njihovog dueg postojanja. Ako se prilikom ujednaavanja grupa
uzimaju striktno u obzir individualne osobine njihovih lanova, redovno se
deava da se neke spontano nastale grupe moraju razbijati, da bi se dobile
istovetne strukture raznih individualnih osobina u eksperimentalnoj i
kontrolnoj grupi, i neki pojedinci se moraju prebacivati iz jedne grupe u
drugu, ili uopte iskljuiti iz grupa za vreme eksperimenta. Iz svakodnevnog
iskustva je, meutim, dobro poznato da svaka vea promena u sastavu grupa
redovno utie na razne njihove kolektivne osobine i stanja. Ponekad je
dovoljno da iz grupe ode nekoliko lanova koji su u njoj imali znaajniju
ulogu, pa da se stanje grupe osetno izmeni. Ali grupe imaju sposobnost da
se vrlo aktivno na nov nain strukturiu, samo je za to potrebno due ili
krae vreme. Ako izmeu obrazovanja grupa na osnovu individualnih
osobina i poetka eksperimenta proe izvesno vreme, ovi protiv-reni
zahtevi se, izgleda, mogu u prilinoj meri pomiriti.
U dosadanjim sociolokim eksperimentima preovladava
ujednaavanje grupa na osnovu individualnih osobina. Ono se obavlja ili (1)
pomou ujednaenih parova ili (2) pomou ujednaenih struktura
relevantnih obeleja. Prvi nain ujednaavanja je svakako precizniji. On se
sastoji u tome to se pronalaze po dva pojedinca sa istovetnim svim
relevantnim osobinama, na primer, istog pola, starosti i obrazovanja,
kvalifikacije, sa istim ivotnim uslovima u lokalnoj zajednici i si., i zatim
preputa sluaju da odlui koji e od njih biti ukljuen u eksperimentalnu a
koji u kontrolnu grupu. Ovaj metod ujednaavanja grupa je teko sprovesti
jer nije lako nai dovoljan broj pojedinaca koji bi bili gotovo istovetni u nizu
osobina to se smatraju relevantnim. Zato se esto mora primeniti grublji
metod ujednaavanja kojim se ne ujednaavaju pojedinani parovi, nego se
u obe grupe stvaraju sline kolektivne strukture svake pojedinane
relevantne osobine. Bez obzira to se na ovaj nain kontrolie pet ili vie
relevantnih osobina, ipak se ne postie da svakom pojedincu u
eksperimentalnoj grupi odgovara u kontrolnoj grupi pojedinac s istovetnim
individualnim osobinama. Smatra se dovoljnim da su sve relevantne osobine
eksperimentalne i kontrolne grupe priblino jednake u globalima. Poto su
ujednaene globalne strukture grupa sluaju se ostavlja samo

595
jedan mali deli odluke; naime, sluajno se odreuje samo koja e od
ujednaenih grupa biti eksperimentalna, a koja kontrolna. Glavni
metodoloki nedostatak ovog naina ujednaavanja jeste to je sluaju
ostavljena suvie mala mogunost da ujednaava ono to je moda
relevantno, ali nije nepoznato. Ranije je istaknuto da je glavni razlog to se
veina prirodnih eksperimenata ne smatra eksperimentalnim istraivanjima
u pravom smislu, upravo to se u njima ne mogu sluajnim odabiranjem
kontro-lisati nepoznati relevantni inioci i na taj nain odstraniti uticaj
aktivnog samoizbora. Meutim, ako se eksperiment izvodi s vie
eksperimentalnih i kontrolnih grupa, slabost ovog naina njihovog
ujednaavanja se znatno smanjuje.
Naredna tekoa u stvaranju eksperimentalne situacije sastoji se u
tom to je esto teko postii identinost eksperimentalnog inioca, naroito
ako eksperiment due traje, i ako se ponavlja u vie konkretnih istraivanja.
A svaki eksperiment se mora ponavljati, da bi se proverila tanost njegovih
rezultata. To je naelo eksperimentalnih istraivanja u svim naukama.
Naroito je teko postii identinost eksperimentalnog inioca ako se
pokuava eksperimentalno ispitati posledice nekih praktinih drutvenih
mera na irem planu. Pretpostavimo da su neki rukovodei drutveni organi
eksperimentalno ispitivali, na primer, odreeni oblik organizacije
kancelarijskih slubi u nekoliko izabranih ustanova, da bi utvrdili kakve e
posledice imati nameravana reorganizacija kancelarijskog poslovanja, i da
su u tom cilju uputili izabranim eksperimentalnim ustanovama jedinstvena
uputstva, prepustivi rukovodeim organima tih ustanova da prema
uputstvima sprovedu reorganizaciju. Ali, teko je postii da se u raznim
konkretnim prilikama odreeno uputstvo sprovede na isti nain, jer ga ljudi
sprovode onako kako su ga shvatili, i ponekad je ono to oni dodaju toliko
znaajno da se sprovoenje upustva u dve razliite ustanove moe prilino
razlikovati. Stoga, ako ustanove postignu razliit efekt, to ne mora biti
posledica samo razliite objektivne situacije, nego i to eksperimentalni
inilac nije bio identian. Ili, moe se uzeti jedan drugi primer koji se esto
susree u sociolokim eksperimentima. U brojnim eksperimentima s malim
grupama u industrijskoj sociologiji i drugim oblastima ispituje se kako nain
rukovoenja utie na razne osobine grupa: njihovu proizvodnost, stepen
zadovoljstva s poslom, njihovu trajniju vezanost uz odreeno preduzee ili
ustanovu, karakter neposrednih meulinih odnosa u grupi i slino. Kao
eksperimentalni inilac se u ovim istraivanjima javlja ovek, odnosno odreen oblik njegovog drutvenog ponaanja. Izabrani rukovodioci grupa se
temeljito obuavaju da bi to bolje savladali od38*

597

596
reen nain rukovoenja grupom. Ali, (1) ista shema ponaanja
ne odgovara podjednako svakoj linosti, a jo vanije je (2) da uticaj
pojedinca na grupu ne zavisi samo od opte sheme njegovog
ponaanja, nego i od itavog niza gotovo nesamerljivih osobina
njegove linosti. Mogu se dva oveka ponaati po istim pravilima i
striktno pridravati istih naela, a da jedan pri tom bude omiljen, a
drugi ostane tu grupi kojom rukovodi, to moe imati vei uticaj na
stanje u grupi nego primenjena opta shema rukovoenja. U cilju
kontrolisanja uticaj a individualnih crta rukovodilaca mogu se istim
ljudima davati sukcesivno razliita uputstva o nainu ponaanja. Ali
ostaje opet tekoa da ni najbolji glumac ne glumi sve uloge
podjednako ubedljivo. Ovi pri-meri pokazuju da je u pojedinim
konkretnim sluajevima u sociolokom eksperimentisanju teko
postii identinost eksperimentalnog inioca a ne samo dovoljnu
ujednaenost eksperimentalnih i kontrolnih grupa.
(c) Posmatranje toka eksperimenta. Naredni zadatak u
izvoenju eksperimenata jeste stvaranje plana posmatranja svega to
se u toku eksperimenta zbiva. Kad se ne bi moralo voditi rauna o
ouvanju normalnog karaktera eksperimentalne situacije, ovaj zadatak
bi bio daleko jednostavniji. Ali upravo zbog. toga eksperimentator
prilikom stvaranj a plana posmatranj a stalno plovi izmeu Scile i
Haribde potrebe da to preciznije posmatra sve to se za vreme
eksperimenta deava i nastojanja da njegovo prisustvo to manje
narui normalnost eksperimentalne situacije i u pojedinim
sluajevima ne otkrije za vreme trajanja istraivanja njegov plan.
Zbog toga se ponekad pre poetka eksperimenta ne preduzima iscrpno
snimanje poetne situacije, a naroito se izbegava prikupljanje
podataka neposredno od ispitanika. Ova opreznost se najee
preporuuje u ispitivanju raznih psihikih pojava. Na primer, ako se
pomou eksperimenta ispituje koliko e neki oblik uticaja na grupu
izmeniti neke individualne i kolektivne stavove, smatra se da nije
savetno da se neposredno pre eksperimenta detaljno ispituju poetni
stavovi. Prethodno ispitivanje moe, naroito bistrijim ispitanicima
otkriti plan eksperimenta, a ako on ne traje dugo, odgovori na
prethodno ispitivanje mogu se ouvati u pamenju 16i uticati na
odgovore koji se dobiju posle zavrenog eksperimenta. ) Oigledno
je da su zakljuci ovakvih eksperimenata uopte vrlo problematini.
Jer, ako je ve poznata okolnost da prethodno merenje moe znaajno
uticati na rezultate eksperi-meta, svakako je vrlo sumnjivo ta je
stvarno novo u njemu stvoreno: Ali nezavisno od toga, u svakom
eksperimentu se mora
16
) Iscrpna analiza ovog problema nalazi se u
Hovland, A. R. Lumsdaine, F. D. Sheffield, op. cit, p. 308328.

knjiza

C.

J.

paziti da suvino neposredno uplitanje istraivaa u eksperimentalnu

situaciju ne narui njen prirodni tok. Zbog toga u eksperimentima
koji se izvode u prirodnim uslovima, eksperimentator prenosi niz
svojih operativno-manipulativnih, a donekle i posmar trakih
funkcija na lica koja ih obavljaju u redovnom ivotu sredine u kojoj
se eksperimenat izvodi.
(d) Analiza eksperimentalnih rezultata. Analiza rezultata
eksperimenta je integralni deo njegovog plana i izvoenja. Oigledno
je da jedino ako je ceo tok eksperimenta bio paljivo posmatran, i ako
ima dovoljno razloga da se pretpostavi da se on odvijao u skladu sa
zamiljenim poetnim planom, analiza eksperimentalnih rezultata
moe da stoji na vrstim temeljima. Jer moglo se u eksperimentu
desiti neto to je bitno naruilo njegov osnovni plan i da se usled
toga na njegovim rezultatima ne moe proveravati poetna hipoteza.
Ako se, meutim, eksperiment odvijao po planu, prvi zadatak analize
jeste statistiko provera-vanje eksperimentalne hipoteze na osnovu
poreenja razlika u odreenim osobinama koje su posle eksperimenta
utvrene u eksperimentalnoj i kontrolnim grupama. Razlike se
ocenjuju pomou testova statistike znaajnosti. Ne uputajui se u
tehniku stranu ovih testova, o emu se moe nai dovoljno obavetenja u svakom boljem statistikom udbeniku, treba pod-setiti da
testovi polaze od pretpostavke da su znaajne sve razlike koje prelaze
granice u kojima se na odreenom nivou verovat-noe moe oekivati
delovanje sluaja. Vrednosti koje se kreu oko praga statistike
znaajnosti su obino najnie vrednosti koje se uopte mogu uzeti u
obzir u teorijskoj analizi. Ve prilikom razmatranja problema
proveravanja je bilo reeno da su statistiki znaajne razlike esto
suvie male da bi imale vei teorijski znaaj. Ispitivanje statistike
znaajnosti razlika je stoga samo poetni zadatak analize
eksperimentalnih rezultata, kojim se njihova analiza i tumaenje ne
iscrpljuju.
Ako je eksperimentalna hipoteza prilikom stvaranja plana
eksperimenta izvedena iz neke ire teorije, ova teorija ve sadri
izvesno njeno hipotetiko objanjenje. Ali nije dovoljno da analiza
utvrdi samo da li se konani rezultat eksperimenta slae sa teorijskim
oekivanjima. Potrebno je ispitati i da li je tok eksperimentalnih
zbivanja u skladu sa teorijskim pretpostavkama o dinamici
ispitivanog procesa. Ovo je od velikog znaaja za dublje
proveravanje teorije, poto su esto moguna podjednako ubedljiva
razliita objanjenja istog konanog rezultata. Ali, hipotetika osnova
mnogih eksperimentalnih istraivanja nije u pojedinostima teorijski
razvijena. U takvim sluajevima osnovni zadatak analize jeste da se
dobijeni rezultati ire teorijski protumae. Napokon, deava se da
eksperiment ne potvrdi polaznu hipotezu, ili da se u njemu uopte
desj. neto

598
sasvim neoekivano. Dublja teorijska analiza moe da utvrdi uzroke ovih
pojava, koje esto mogu biti nauno daleko znaajnije od nepotvrene
polazne hipoteze.
Ve je reeno da svaki eksperiment zahteva ponavljanja. Tek kad vie
nezavisnih ponavljanja daju priblino iste eksperimentalne rezultate, moe se
s veom sigurnou zakljuiti da je stvarno otkriven neki uzroni odnos. Ali,
eksperiment se mora ponavljati i zbog jednog drugog,, moda jo vanijeg,
razloga, Pokazano je da se svaki eksperiment odvija u nekim optim, ili bar
optijim, drutvenim uslovima koji se ne mogu direktno kontrolisati, nego se
u njima, pored eksperimentalne, stvaraju kontrolne grupe kako bi se
neutralisao njihov uticaj. Meutim, poto razliiti opti uslovi mogu u
razliitim pravcima da utiu na ono to se zbiva u eksperimentalnoj situaciji,
vanost ponavljanja eksperimenta sastoji se i u tome da se on izvodi u razliitim optim uslovima. Evo radi ilustracije jednog jednostavnog, ali dosta
realistikog primera. Pretpostavljeno je da se eksperimentalno ispituje kako
odreen nain materijalnog stimuliranja proizvoaa utie na njihovu
proizvodnju. Gotovo je sigurno da ni jedan oblik materijalne stimulacije
nema apsolutno znaenje, ve stoji u vezi sa optim nivoom dohotka i
ivotnog standarda odreene sredine. Ako dohodak u odreenoj sredini
pree izve-snu granicu, nova dopunska materijalna stimuliranja ne moraju
imati ni izdaleka onaj znaaj koji su imala dok je nivo dohotka bio znatno
nii, i dok je jedva omoguavao da se zadovolje najnunije ivotne potrebe.
U novim optim uslovima moe porasti relativni znaaj drugih inilaca.
Usled toga je vrlo korisno pro-veravati da li se, koliko i u kom pravcu menja
dejstvo materijalne stimulacije kao eksperimentalnog inioca u razliitim optim prilikama. Ako se ovaj i slini eksperimenti mogu izvesti na irem
meunarodnom planu, gde je moguno nai najrazli-itije opte situacije,
njihovi rezultati dobijaju optiji znaaj, jer dozvoljavaju da se svestranije
osvetli uticaj odreenog inioca i dobijeni rezultati teorijski ire protumae.
Upravo povezivanje eksperimentalnih ispitivanja, koja su po svojoj prirodi i
pristupu mikrosocioloka, s razliitim optim drutvenim uslovima
omoguuje da se eksperimentalni rezultati ne odvajaju od saznanja o
dubljim, osnovnijim drutvenim odnosima, na koje se eksperimentalnim
putem ne moe uticati, nego se samo posredno moe ispitati njihov uticaj na
ono to se deava u na-merno stvorenim eksperimentalnim situacijama.

599

5. ZAKLJUAK
Izvodei iz dosadanjeg razmatranja zakljuke o mogunosti i
vrednosti eksperimenta u sociologiji, treba pre svega rei da je on u
prouavanju drutvenih pojava ve dao nesumnjive rezultate. Mnogi procesi,
naroito oni to se odvijaju na drutvenom mikroplanu, u raznim malim
grupama postali su jasniji zahvaljujui socijalno-psiholokim i sociolokim
eksperimentalnim ispitivanjima. Ali, ipak, ne moe se oekivati da e eksperiment bilo kada moi da zameni ostale metode prouavanja drutvenog
determinizma i uzronosti. To proizilazi iz osobenog karaktera drutvene
uzronosti, kao i ogranienih mogunosti operativne naune intervencije u
drutveni ivot. U fizikalno-hemijskoj oblasti uzrono delovanje veine
inilaca ispoljava se obino vremenski neposredno, odmah posle
uspostavljanja odreenih odnosa. Ve u mnogim biolokim, a napose u
drutvenim, procesima postoji esto prilino dug vremenski period izmeu
momenta u kome je poeo da deluje neki uzroni inilac i neposrednijeg
ispoljavanja njegovih posledica. Najtenje je sa ovim povezana i druga
osobina drutvene uzronosti koja se sastoji u tome da se delovanje pojedinih
uzronih inilaca ne ispoljava jae u relativno kratkim vremenskim
intervalima u kojima se jedino moe kretati eksperimentalno, ispitivanje. U
uim intervalima, uticaj pojedinih inilaca moe biti gotovo neprimetan, a da
ipak usled njihovog kumulativnog delovanja krajnje po sledice budu izuzetno
velike. Usled toga, ako se, na primer, iz dugotrajnog procesa formiranja
linosti ispituju samo krai intervali moe se desiti da se ne uoe upravo
najznaajnije osobine procesa. Jo due traje proces nastajanja raznih
struktura u drutvenom ivotu i u oblasti drutvene kulture i drutvenog
mentaliteta. Svi ti procesi su izrazito istorijski. Na tom podruju se
eksperimentalnim putem malo ta moe otkriti. Zbog dugotrajnog delovanja
raznih procesa u kojima se ispoljava drutvena uzronost, eksperimenti bi
morali da traju neobino dugo, i trebalo bi pretpostaviti da eksperimentator
moe da stvara neke istorijske situacije. Primera radi, spomenimo da ve
neki bioloki eksperimenti traju jedan ili nekoliko vegetacijskih perioda.
Godinu i vie eksperimentator odrava odreenu eksperimentalnu situaciju,
jer samo u vegetacijskom periodu kao celini moe se potpunije ispitati
odreeni bioloki proces. Sline mogunosti eksperimentisanja u drutvenom
ivotu nee verovatno nikad postojati, i ispitivanje nastajanja dubljih
deterministikih struktura u drutvu e uvek ostati neeksperimentalno.

600
Ali eksperimentu ipak ostaje irok delokrug. Pomou njega se
mogu ispitivati posledice razliitih oblika ponaanja koji su moguni
u okviru datih, istorijski nastalih, deterministikih drutvenih
struktura. Ovo, svakako, nije jedini ali nije ni beznaajan, zadatak u
ispitivanju drutvene uzronosti. Naroito nije beznaajan u
praktinom pogledu. U or'ganizovanju svoje praktine delatnosti
drutvo se uvek kree u okviru istorijski nastalih deterministikih
struktura, i u njima trai bolje i efikasnije metode delovanja, ime
istovremeno u izvesnoj meri i menja te strukture. Kao sredstvo za
egzaktnije ispitivanje po-sledica raznih oblika delovanja u postojeim
drutvenim strukturama, eksperiment ima nesumnjivu vrednost, koja
e se gotovo sigurno stalno poveavati.
Prema tome, pokuaj da se realistino utvrdi saznajni domet
eksperimenta ne znai da se on potcenjuje. Samo treba biti naisto s
tim da se ispitivanje drutvene uzronosti ne moe ograniiti na ona
saznanja do kojih se moe doi eksperimentalnim putem, i da stoga
treba razvijati i druga analitika sredstva za njeno prouavanje na
osnovu neeksperimentalnih podataka, tj. nastavljati tradiciju koja ve
postoji u tome pogledu, i koja je naroito dola do izraaja u delima
niza velikih drutvenih mislilaca prologa veka. Neosporno je da
prilikom razvijanja ostalih metoda za ispitivanje drutvene uzronosti
treba imati na umu logiku eksperimenta, to ne znai, kao to je ve
reeno, da treba apsolutizovati njegove postojee logike sheme,
naroito sheme onih oblika u kojima se on do sada u nauci najvie
primenjivao i razvio. Jer iskustvo pokazuje da je prenoenje
eksperimenta u neku novu oblast naunih prouavanja gotovo
redovno uticalo na modifikaciju ranijih i razvoj novih njegovih oblika.
Statistiki eksperiment, upotreba kontrolnih grupa, faktorijalni plan
eksperimenta pojavljuju se onda kada se eksperiment iz oblasti
fizikalno-hemijskih prouavanja proirio na prouavanje biolokih i
psiholokih pojava, poto njegovi klasini oblici nisu u tim oblastima
davali vee rezultate. Razvijajui istraivake postupke za
prouavanje drutvene uzronosti, treba, dakle, misliti i na
eksperiment, ali i imati na umu da drutvena uzronost ima neke svoje
osobenosti koje zahtevaju vrlo osobene naine prouavanja.

XV
UZRONA ANALIZA
NEEKSPERIMENTALNIH PODATAKA

Zbog ograniene mogunosti primene eksperimenta, ispitivanje drutvene uzronosti na osnovu neeksperimentalnih
podataka ima u sociologiji i ostalim drutvenim naukama izuzetno
velik znaaj. Pod ne eksperimentalnim podacima se pod-razumevaju
nauna obavetenja o stanjima, meusobnim-odnosima i promenama
ispitivanih pojava koji nisu nastali kao rezultat eksperimentalne
naune intervencije. U pojedinim sluajevima, na primer u klinikim
ispitivanjima povezanim sa tera-peutskim uticajima, granica izmeu
eksperimentalnih i neeksperimentalnih ispitivanja nije sasvim
odsena, dok ona postaje sve jasnija i vea to se istraivanje vie
pribliava ispitivanjima istorijskog tipa u kojima su i sama izvorna
obavetenja, a ne samo njihovi realni sadraji, nastala nezavisno od
naunog istraivanja.
Uzrona analiza neeksperimentalnih podataka izvodi se
obino na statistiki nain. Ali ona se ne moe svesti na tehnike
postupke. U osnovi svakog konkretnog analitikog problema moraju
se nalaziti neke teorijske pretpostavke o prirodi odreenog uzronog
odnosa i ire deterministike situacije u kojoj se on pojavljuje.
Statistiki postupci su samo vie ili manje efikasna sredstva uzrone
analize. Iako se na problemima tzv. multivarijantne statistike
analize poslednjih decenija vrlo intenzivno radilo, ipak neki istaknuti
predstavnici teorijske statistike, na primer H. Vold (H. Wold),
smatraju da su statistiki postupci ispitivanja uzronih odnosa na
osnovu neeksperimentalnih podataka
mnogo manje razvijeni od
opisne i eksperimentalne statistike.1) Ovo miljenje izgleda sasvim
tano. Ali, istovremeno, radovi P. Lazarsfelda i njegovih saradnika u
oblasti multivarijantne analize pokazuju kako se u uzronoj analizi
neeksperimentalnih podataka mogu korisno upotrebiti vrlo jednostavna statistika sredstva. Metodoloki su ta iskustva do sada
najvie uoptena u knjizi H. Hajmena (H. Hyman) Plan i analiza
1

) H. Wold, Causal Inference from Observational Data, Journal o/ the

Royal Statistical Sodety, v. 119, Ser. A., Parit. 1(1956).

602

603

anketa.2) Upravo ta iskustva govore da je za razvijanje ovog oblika analize

vanije dalje usavravanje njene logike osnove i njeno prilagoavanje
osnovnim teorijskim problemima i uslo-vima istraivanja odreene nauke
nego stvaranje isto tehnikih statistikih postupaka i sredstava. Analitika
vrednost ve postojeih statistikih postupaka moe se znatno poveati ako
se oni upotrebe u teorijsko-metodoloki adekvatnijim istraivakim
planovima.
Cilj ovog poglavlja jeste da osvetli osnovne metodoloke
probleme uzrone analize neeksperimentalnih podataka. Najpre e biti
statistiki shematizovani pojmovi neophodnih i dovoljnih uslova, zatim e
na primeru drutvene pokretljivosti biti iz-neta opta zamisao ispitivanja
drutvene uzronosti na osnovu neeksperimentalnih podataka, i napokon e
biti prikazani i grafiki shematizovani razni analitiki problemi koji se
najee javljaju u ovakvim ispitivanjima.

1.

uoava tek poto se izmeni struktura postojeeg ireg deterministikog

sistema. Upravo zato se idealnim naunim objanjenjem smatra otkrivanje
neophodnih i dovoljnih uslova odreenih pojava, a ne samo njihovih
najvanijih uzroka.
Poto se uzrona analiza na osnovu neeksperimentalnih podataka
redovno izvodi statistiki, bie korisno da se pojam neophodnih i dovoljnih
uslova statistiki shematizuje. Izabrana shematizacija je namerno krajnje
uproena. I uslovi i posle-dice dati su dihotomno,tj. kao da postoje ili ne
postoje, bez uzimanja u obzir razliitih kvalitativnih oblika i kvantitativnih
stupnjeva. A u shemi znaci postojanje nekog uslova, B postojanje neke
posledice; ne-A i ne-B oznaavaju njihovo nepostojanje.
Pojam neophodnog uslova je ranije odreen na sledei nain: A je
neophodan uslov pojave B, ako se B nikad ne deava a da se prethodno ili
istovremeno nije pojavilo A. Statistiki se ovo moe shematizovati na
sledei nain:
B

ne-B

STATISTIKA SHEMA NEOPHODNIH I

DOVOLJNIH USLOVA
Iz ranijih razmatranja se moglo videti da se ispitivanje uzronih
odnosa kree u okviru sloenijih deterministikih sistema s ciljem da se u
njima otkriju to specifiniji aktivni, inioci. Pojedini uzroni inioci se
obino pojavljuju kao sastavni deo sloenijih neophodnih i dovoljnih uslova
odreenih pojava. Samo zbog toga to su esto sastavni elementi ovih uslova
vrlo stabilni spletovi u trajnijim deterministikim sistemima, ee se stie
utisak o monokauzalnim odnosima nego to oni stvarno postoje. Specifini
znaaj pojedinog stabilnog elementa neophodnih i dovoljnih uslova se,
stoga, ponekad jasnije
2
) H. Hyman, -Survey Design and Analvsis, The Free Press, Glencoe 111.,
1955. Pored ove knjige treba pomenuti i radove P. L. Ken-dall, P. F. Lazarsfeld,
Problems of Survey Analvsis, u knjizi R. K. Mer-ton, P. F. Lazarsfeld (eds.), Studies
in the Scope and Method of The American Soldier'\ The Free Press, Glencoe, 111.
1950; P. F. Lazarsfeld, Intrepretation of tatistical Relations as a Research
Operation, u knjizi P. F. Lazarsfeld, M. Rosenberg (eds.), The Language of Social
Research, The Free Press, Glencoe, 111., 1955; E. Dahlstrom, Causal Explanation in
Sociological Research, Acta Sociologica, vol. 2, pas 3 (1957); H. A. Simon,
Spurious Correlation: A Causal Interpretation, u knjizi H. A. Simon, Models of Man,
Social and Rational, J. Wiley, New York 1957; S. Nowak, Some Problems of Causal
Interpretation of tatistical Relationships, Phi-losophy of Science, vol. 27 (1960), N
1; R. Supek, Ispitivanje javnog mnjenja, Naprijed, Zagreb, 1961, pogl. XIIIXIV;
M. uri, Problemi sociolokog metoda, Savremena kola, Beograd, 1962, pogl.
VIII.

Shema pokazuje da e polje u kome se kolona B ukrta s redom

ne-A ostati prazno, jer se B ne javlja ako se ne pojavi A, ukoliko je A
njegov neophodan uslov. Ali, B se ne mora javiti uvek kad se javi A, ako je
A samo neophodan deo ireg deterministikog spleta u kome nastaje B.
Zbog toga u polju u kome se red A ukrta s kolonom ne-B ne stoji "O".
Treba jedino oekivati da e, to je A znaajniji uslov pojave B, njegova
prisutnost u veem broju sluajeva biti praena pojavom B, tj. da e se vie
frekvencija u prvom redu nalaziti u njegovom levom nego u desnom polju.
Pojam dovoljnog uslova odreen je ovako: A je dovoljan uslov
pojave B, ako se B uvek javlja kad se prethodno ili istovremeno pojavi A.
Njegova statistika shema izgleda ovako:
B

ne-B

Iz sheme se vidi da je prazno polje u kome se red A ukrta s

kolonom ne-B, to znai da se u svim sluajevima kad

604

605

se javlja A pojavljuje i B. Sve frekvencije prvog reda tabele nalaze se

u njegovom levom polju. Ali treba zapaziti da se O" ne nalazi u
polju u kome se kolona B ukrta s redom ne-A, to znai da nije
iskljueno da se B javi i nezavisno od A. To e se desiti u svim
sluajevima kad je B posledica drugih uzroka, nezavisnih od A.
Nauka, meutim, nastoji da na sistematski nain uzme u obzir ovu
okolnost, to je sasvim razumljivo s obzirom na epistemoloki znaaj
deterministikih odnosa. Otkrivanje razliitih nezavisnih uzroka neke
pojave stoga ili (1) dovodi do zakljuka da su one samo prividno
istovetne, a da se iza pojavne slinosti kriju razliite stvari, ili (2)
omoguuje jasnije klasifikacijsko ralanjavanje prvobitno na
jedinstven nain shvaene pojave. Pri tom se pojedine ue
klasifikacijske grupe ili tipovi stvaraju prema njihovim specifinim
uzrocima. Uproena dihotomna shema ovo ne pokazuje.
Napokon A se smatra neophodnim i dovoljnim uslovom
pojave B ako se B nikad ne pojavljuje, a da se prethodno ili
istovremeno nije pojavilo A, a istovremeno se uvek javlja kad se
pojavi B. Radi se, dakle, o spajanju oba prethodna sluaja. To e se
jasno videti i na statistikoj shemi, koja izgleda ovako:
B

ne-B

Shema pokazuje da se sve frekvencije nalaze du glavne

dijagonale. Formalno statistiki, shema prikazuje potpunu pozitivnu
statistiku korelaciju. U istoriji statistike je bilo pokuaja da se
ispitivanje uzroka, kao zastarelo, zameni otkrivanjem ko-relacijskih
veza meu pojavama. Pokuaj je pretrpeo dovoljno neuspeha da bi
bilo neophodno ire objanjavati razloge njegove epistemoloke
neosnovanosti. U stvari, utvrena statistika korelacija jeste samo
poetni opis nekog iskustvenog odnosa, iju prirodu tek treba ispitati.
Stabilnost korelacije mora biti svestrano proverena i sagledana u
svetlu to irih raspoloivih naunih saznanja o odreenom podruju
stvarnosti da bi bio nauno osnovan zakljuak da korelacija izraava
neophodne i dovoljne uslove odreenih pojava. To je osnovno naelo
uzrone analize neeksperimentalnih podataka, jer mnoge korelacije
su samo prividne. Njihova zavisna promenljiva (B" u shemi) nije
posledica pretpostavljene nezavisne promenljive (A" u shemi), nego
drugih inilaca, koji se u korelaciji ne pojavljuju.

2.
JEDAN KONKRETAN PRIMER RAZVIJANJA
UZRONE ANALIZE
Drutvena pokretljivost ije je ispitivanje uzeto kao primer
uzrone analize neeksperimentalnih podataka jeste neprekidan, vrlo
irok i sloen drutveni proces, na koji utie itav niz uzroka, a koji
takoe ima raznovrsne posledice. Upravo zbog toga on izgleda vrlo
podesan za prikazivanje raznih optih problema ispitivanja drutvene
uzronosti na osnovu neeksperimentalnih podataka. Nedostatak
mnogih metodolokih radova o ovom obliku socioloke analize
sastoji se u tome to se razni analitiki problemi i postupci izlau i
ilustruju suvie izolo-vano, na primerima koji su uzeti iz raznih
oblasti, a esto nemaju iri teorijski znaaj, niti se trai neko njihovo
dublje nauno objanjenje. Usled toga se ne dobija dovoljno celovita
slika o prirodi ispitivanja drutvenog determinizma. Moe se ak stei
utisak da je neeksperimentalna uzrona analiza rutinski posao i da se
ona moe uspeno izvoditi ako se naui desetak shema-tizovanih
analitikih postupaka. Cilj razmatranja izabranog pri-mera jeste da
povezanije iznese neke opte osobine ove vrste analize i pokae da se
ona ne moe potpunije izvoditi bez razvijenog teorijsko-hipotetikog
okvira. Pri tom e se izneti i neki injeniki podaci o drutvenoj
pokretljivosti u naoj zemlji, ali samo u onoj meri koliko je
neophodno da se prikae metodoloka zamisao.
Uzrona analiza i opis. Uzrona analiza neeksperimentalnih
podataka je najtenje povezana sa opisom ispitivanih pojava. S
obzirom da se u ovim ispitivanjima ne mogu stvarati eksperimentalne
situacije prema idealnim teorijskim potrebama, to precizniji opis
treba da zameni operativne istraivake intervencije. Zbog toga je
potrebno raspolagati pouzdanim obave-tenjima o svemu to se moe
pretpostaviti relevantnim za prouavane uzrone odnose. Bez
sadrinski dovoljno potpunih, teorijski adekvatnih i pouzdanih
iskustvenih obavetenja, uzrona analiza ne moe sistematski
proveravati svoje pretpostavke, kao to eksperimentator ne moe sa
vie sigurnosti zakljuivati o specifinom uzronom dejstvu
eksperimentalnog inioca, ako nije uspeo da efikasno kontrolie
delovanje nekih drugih teorijski relevantnih inilaca.
Opisivanje pojava i ispitivanje deterministikih veza meu
njima su u teorijskoj nauci nerazdvojno povezani. Stoga opti okvir
istraivanja treba izgraditi na to odreenijim pretpostavkama o
postojanju nekih deterministikih odnosa, kako

606

bi prikupljeni podaci omoguili da se proveri da li su te pretpostavke

tane, odnosno da se one dalje razvijaju i sistematski povezuju.
Pretpostavkama o postojanju odreenih deterministikih i uzronih
odnosa rukovode se i sve ostale faze sreivanja izvornih obavetenja.
Klasifikacije i merila se stvaraju radi otkrivanja reda u odreenom
delu stvarnosti i nauno su tim korisniji to omoguuju da se u
iem vidu sagleda delovanje nekog deterministiki znaajnog
inioca ili ispoljavanje neke njegove posledice. Jo neposrednije je
povezan s pretpostavkama o postojanju nekih deterministikih
odnosa plan stvaranja sistematskog oblika iskustvene evidencije.
Svaka tabela, sistematski pregled odreenih pojava ili neki drugi
oblik evidencije trebalo bi da imaju to odreeniju ulogu u naunom
razmatranju odreene pretpostavke. Poto mogunost analize
odreenih uzronih odnosa zavisi vrlo mnogo od karaktera
pretpostavki na kojima je izgraeno prikupljanje i sreivanje izvornih
podataka, deduk-tivni momenti imaju, nesumnjivo, vrlo veliku ulogu
u uzronoj analizi.
Ispitivanje uzronih odnosa pomou neeksperimentalnih
podataka jeste, meutim, vrlo postupno. Ono obino poinje
najoptijim opisom ispitivanog iskustvenog odnosa u odreenom
drutvenom prostoru i zatim nastoji da poetni globalni opis to vie
istana, otkrivajui znaajnije kvalitativno razliite oblike i
intenzitete u kojima se odreeni odnos pojavljuje u razliitim
posebnijim drutvenim situacijama. Ove ue drutvene situacije
predstavljaju osobene spletove uslova u kojima nastaje ispitivani
odnos. One su pogodne za ispitivanje njegovih specifinih uzroka, i
za rasvetljavanje naina na koji nastaje njegov globalni rezultat. to
su razlike u njegovim sastavnim delovima vee, podatak o
neralanjenom optem odnosu ima manju sa-znajnu vrednost, ak i
u opisnom, pogledu. Ovo postepeno rala-njavanje opisa moe se
pokazati na primeru ispitivanja drutvene pokretljivosti.
Ali prethodno treba objasniti osnovne pojmove. Drutvena
pokretljivost predstavlja individualna i kolektivna pome-ranja u
drutvenoj strukturi u toku vremena. Meu ta pomera-nja spadaju
prelazi iz klase u klasu, iz sloja u sloj, jedne dru-tveno-profesionalne
grupe u drugu. Pokretljivost se obino prouava u dva osnovna
vremenska raspona: (1) kao pomeranje u drutvenoj strukturi dveju
ili vie generacija istih porodica, tzv. meugeneracijska pokretljivost;
i (2) kao pomeranje u toku drutvene karijere pojedinaca, od
momenta njihovog stupanja u aktivni drutveni ivot do izlaska iz
njega tzv. unutargene-racijska pokretljivost. Podaci koji e biti izneti
odnose se uglavnom na meugeneracijsku pokretljivost u Jugoslaviji,
ali samo

607

izmeu dve generacije.3) Do podataka o ovom obliku pokretljivosti

se dolazi poreenjem zanimanja i nekih drugih drutvenih osobina
roditelja i njihove dece.
Najglobalniji opis drutvene pokretljivosti u Jugoslaviji,
prikazan u tabeli 1, kree se u okviru tri opte skupine zanimanja: (1)
poljoprivrednici. (2) manuelni nepoljoprivred-nici i (3) nemanuelna
zanimanja.

Tabela 1
UKUPNO
(4286)
(2773) (1648) (8707)
____________________ 49,2 ___ 31,9 _______18,9
100,0
Napomena: Brojke u zagradama su apsolutni brojevi. Ostali podaci su izneti
samo u postocima.

U svakom polju tabele nalaze se dva postotka. Postoci u

levim uglovima, koji se sabiraju du redova, pokazuju sadanju
drutvenu pripadnost lica odreenog porekla; na primer da je 63,8%
lica poljoprivrednog porekla ostalo u poljoprivredi, da ih se 25,5%
nalazi u manuelnim nepoljoprivrednim slojevima a 10,7% u
nemanuelnim. Postoci u gornjim desnim uglovima polja koji se
sabiraju niz pojedine stupce tabele, pokazuju uee lica odreenog
drutvenog porekla u sadanjem sastavu pojedinih grupa. Na primer,
postoci u treem stupcu, kazuju da je od ukupnog sadanjeg sastava
nemanuelnih slojeva 40,4% lica poljoprivrednog, 29,6% manuelnog
nepoljoprivrednog i 30,0% nemanuelnog. porekla. Postoci se mogu
podeliti u tri
3
) Objanjenje naina kako se dolo do ovih podataka, kao njihovu opirniju
analizu italac'moe nai u mom radu Osvrt na drutvenu pokretljivost u Jugoslaviji,

608
osnovne grupe. U prvu spadaju (a) postoci koji pokazuju koliko je lica
ostalo u istoj grupi kojoj su pripadali njihovi oevi i (b) postoci
samoobnavljanja koji pokazuju koliko su u sadanjem sastavu grupa
zastupljena lica koja su se u njima rodila. U tabeli se prvi postoci nalaze u
levim donjim, a postoci samoobnavljanja u desnim gornjim uglovima polja
na glavnoj dijagonali. U drugu grupu spadaju postoci odliva, koji pokazuju
relativnu uestalost pojedinih vrsta meugeneracijskih pomeranja. U svakoj
grupi postoje dva postotka odliva. Napokon, imamo postotke priliva koji
pokazuju poreklo lica koja se danas nalaze u odreenim drutvenim
slojevima. Na primer, u grupi manuelnih nepoljoprivrednika 57,3% lica je
poljoprivrednog, a 5,9% ne-manuelnog porekla, dok samoobnavljanje
pokriva 36,8% njenog sadanjeg sastava.
U analizi tab. 1. najbolje je poi od podataka u poljima du
dijagonale, koji pokazuju koliko se lica nije kretalo iz vrlo irokih grupa
kojima su pripadali svojim poreklom. Odmah se zapaa da su ti postoci u
svim grupama najvii, i svuda iznose preko 50% (poljoprivrednici 63,8%;
manuelni nepoljoprivred-nici 58,3% i u nemanuelnoj grupi 67,3%).
Uticaj nepo-kretnosti na samoobnavljanje grupa, meutim, zavisi mnogo i
od toga da li se grupa u meuvremenu poveala ili smanjila. To e najbolje
pokazati poreenje poljoprivrednika i nemanu-elne grupe. Poljoprivredna
grupa se u meuvremenu smanjivala, a nemanuelna naglo poveavala. Zbog
toga 63,8% lica koja se nisu pomerala iz poljoprivredne grupe pokriva
92,6% njenog sadanjeg sastava, dok neto vei postotak nepokretnih u
nema-nuelnoj (67,3) ne daje ni jednu treinu njenog sadanjeg sastava
(svega 30,0%).
Poto je iz oba navedena ugla sagledan obim drutvene
nepokretnosti moe se prei na ispitivanje odliva. Neto vie od 2/3 odliva iz
poljoprivredne grupe je prelazilo u manuelne nepoljoprivrednike
(industrijski i zanatski radnici, usluno i saobraajno osoblje i zanatlijeprivatnici), a manje od 1/3 u nemanuelnu grupu. Kako su u prolosti
poljoprivrednici bili najbrojnija grupa, ovaj odliv ima veliki uticaj na
obrazovanje sadanjeg sastava obe ostale grupe. Lica poljoprivrednog porekla ine 57,3% sadanje nemanuelne nepoljoprivredne grupe, a 40,4%
nemanuelne. Zanimljivo je da se i odliv iz drugih grupa deli na slian nain
(dve treine i jedna treina) samo su pojedini delovi usmereni u drugim
pravcima nego odliv iz poljoprivredne grupe. Dve treine odliva iz
manuelne nepoljoprivredne grupe nalazi se u nemanuelnoj, a jedna u
poljoprivrednoj. Dve treine odliva iz nemanuelne grupe nalazi se u
manuelnoj ne-poljoprivrednoj, a jedna u poljoprivrednoj grupi. Ovaj odliv u
poljoprivredu moe se smatrati inverznom pokretljivou, po-

609
to se kree u suprotnom pravcu od njenog osnovnog toka, koji iz
poljoprivrede preko manuelnih nepoljoprivrednih grupa vodi ka
nemanuelnim. Poljoprivredna se grupa stoga naglo smanjuje, a efekt inverze
pokretljivosti je znatno manji od svih ostalih njenih oblika.
Iz dosadanje analize, koja je potpuno opisnog karaktera, moe se
zakljuiti (1) da najvei deo lica ostaje u iroko shvaenoj grupi kojoj
pripada poreklom; (2) da samoobnavljanje ipak pokriva samo oko jedne
treine sadanjeg sastava obe nepoljoprivredne grupe (36,8% i 30,0%) zato
to su se one naglo poveavale; i (3) da se sastav poljoprivredne grupe obrazuje uglavnom putem samoobnavljanja zbog male inverzne pokretljivosti.
Ovaj poetni opis je vrlo grub. Ni jedna od njegovih grupa nije u
drutvenom pogledu dovoljno homogena, i opis ne moe zadovoljiti ire
analitike potrebe. Jedina njegova vred-nost jeste u tome to dosta jasno
pokazuje neke osnovne odnose. Zbog toga se u narednom analitikom
koraku svaka od poetnih grupa ralanjava prema onoj svojoj osobini koja
je najvanija sa stanovita drutvene pokretljivosti. Poljoprivrednici su ralanjeni prema veliini poseda, to, svakako, nije idealan pokazatelj njihove
drutveno-ekonomske diferencijacije, ali meu raspoloivim izvornim
podacima nije bilo boljeg. Obe nepoljo-, privredne grupe su ralanjene
prema stepenu kvalifikacije odnosno strune spreme, a pored toga, zanatlije
privatnici su izdvojeni iz grupe manuelnih nepoljoprivrednika, koja je
postala gotovo iskljuivo radnika. Odmah e se videti kako ralanja-vanje
polaznog opisnog okvira omoguuje da se preciznije sagledaju razlike u
pokretljivosti pojedinih drutveno-homogeni-jih delova irih grupa.
Pokretljivost lica poljoprivrednog porekla, ralanjenih prema veliini
roditeljskog poseda, prikazana je u tabeli. 2:

610
Ve letimian pogled na tab. 2 uverava da ralanjava-nje
grupe lica poljoprivrednog porekla prema veliini roditeljskog poseda
omoguuje da se otkriju4 znaajne razlike u pokretljivosti pojedinih
poljoprivrednih slojeva. ) U pogledu opte uestalosti naputanja
poljoprivrede vrlo su sline dve krajnje podgrupe, najsiromanija i
najbogatija, iz kojih je odliv vrlo visok (43,5% odnosno 40,3%), dok
je odliv iz dve srednjake grupe znatno manji (26,8% odnosno
26,6%). Meutim, struktura odliva iz dveju krajnjih, vrlo pokretljivih
grupa se dijametralno razlikuje. Svega jedna etvrtina odliva iz
najsiromanije podgrupe poljoprivrednika je odlazila u nemanuelnu
grupu, dok je u nju odlazilo vie od polovine ukupnog odliva iz grupe
sa najveim posedom. Poreenje krajnjih grupa pokazuje ovu razliku
u relativnoj uestalosti pomeranja prema manuelnoj i nemanuel-noj
nepoljoprivrednoj grupi u najjaem vidu. Ali one se pojavljuju i kao
opta tendencija, jer odnos odliva iz poljoprivrede u ove grupe postaje
sve povoljniji za nemanuelnu to se poveava veliina roditeljskog
poseda. Tab. 2 pokazuje tu tendenciju bez ijednog izuzetka. Jer 7 iako
su u dve naredne podgrupe (po-sed od 2,1 5,0 ha i 5,1 10,0 ha)
postoci odliva u nemanuelnu grupu nii nego u podgrupi sa
najmanjim posedom, daleko se vie smanjuju postoci njihovog odliva
u manuelnu nepoljopri-vrednu grupu. Tab. 2, dakle, pokazuje da i
opta uestalost odliva i njegovi osnovni pravci stoje u dosta izrazitoj
vezi sa veliinom poseda. Ta veza se, svakako, u toku vremena
menjala. Pre svega, nestale su poljoprivredne grupe sa posedom iznad
10 ha. Uslovi kolovanja su se takoe izmenili. Potrebna izvorna
obavetenja o tome dobila bi se daljim ralanjavanjem ispitanika
prema starosti.
Grupa lica manuelnog nepoljoprivrednog porekla bie neto
ire ralanjena, tj. ne samo po poreklu nego i u odnosu na njeno
samoobnavljanje, da bi se pokazale razlike koje se pojavljuju i tamo
gde poetna optija klasifikacija ne pokazuje nikakvu pokretljivost.
(Vid. tab. 3). Ralanjavanje nije idealno. Nedostaje precizniji
podatak o strunoj kvalifikaciji oca, ali ovo obavetenje namerno nije
traeno jer se smatralo da ga mnogi ispitanici ne bi mogli dati. Zato
je traen samo opti podatak o zanimanju i na osnovu njega su
izdvojena, kao nekvalifiko-vana, neka radnika zanimanja koja se po
pravilu javljaju u nekvalifikovanom obliku. Na ovaj se nain nisu
mogli izdvojiti svi nekvalifikovani radnici, i vrlo je verovatno da je
jedan deo njih ukljuen u grupu ostali radnici". Druga metodoloka
4
) U tab. 2 se nalaze i posedi od preko 20 ha, to ne treba da . iznenadi jer se podaci
odnose na posed roditelja u vreme kad su oni izdravali ispitanike, a to je u sluaju starijih lica
moglo da bude i pre 50 godina.

611

Napomena: Sve brojke oznaavaju postotke. Postoci ne daju zbir 100,0 jer je
izostavljen odliv u grupu zanatlija-privatnika.

napomena odnosi se na stvaranje grupe ostali radnici". U nju je

ukljueno, pored industrijskih i zanatskih radnika, i saobraajno
osoblje i osoblje usluga. To je uinjeno iz dva razloga: (1) u uzorku
je bilo premalo lica saobraajnog i uslunog porekla, pa statistika
analiza ne bi dala pouzdanije rezultate; (2) jo vanije je da su lica
tog porekla pokazivala gotovo identinu strukturu pokretljivosti s
najbrojnijom radnikom grupom, tako da spajanje tih podgrupa s
industrijskim i zanatskim radnicima nije povealo unutranju
nehomogenost stvorene grupe ostali radnici". Metodoloki je sasvim
neopravdano spajanje malih i statistiki neupotrebljivih grupa koje se
meusobno znatnije razlikuju. Proeci takvih nehomogenih grupa su
vetaki i imaju malu opisnu i analitiku vrednost.
Ako neke razlike u pokretljivosti grupa postoje, verovatno je
da e one doi najvie do izraaja u njenim krajnjim suprotnim
pravcima. Stoga treba najpre pogledati postotke lica poreklom iz
razliitih manuelnih nepoljoprivrednih grupa meu sadanjim
nekvalifikovanim radnicima i u grupama nemanuel-nih zanimanja.
Oni pokazuju dosta izrazite suprotne tendencije. U grupi
nekvalifikovanih radnika postoci odliva iz podgrupa ostali radnici" i
zanatlije-privatnici" su znatno nii od postotka njenog
samoobnavljanja (20,5% prema 9,4 i 5,7%). Odliv u nemanuelnu
grupu pokazuje obrnutu tendenciju; njegovi postoci se stalno
poveavaju od podgrupe nekvalifikovanog radnikog porekla, do
podgrupe zanatlijskog porekla. Odliv u nemanuelnu grupu iz prve
podgrupe iznosi 24,0%, iz druge 26,8%, a iz grupe zanatlijskog
porekla 37,1%, to pokazuje da su zanatlije u prolosti imali
najpovoljnije uslove meu svim manuelnim nepoljo-privrednim
slojevima da koluju svoj narataj i da na taj nain omogue njegov
znatno vei odliv u nemanuelne slojeve.

613
612
U inverznoj pokretljivosti, tj. povratnom, odlivu u poljoprivredu, pojavljuje sa jedna zanimljiva nepravilnost, koja se, izgleda,
moe objasniti. Inverzna pokretljivost je najvea iz podgrupe lica
nekvalifikovanih radnika (postotak odliva 19,5 prema 12,2 odnosno
15,8). S obzirom da je priliv iz poljoprivrede najjai u nekvalifikovane
radnike (tri etvrtine ovih su poljoprivrednog porekla), ovo je sasvim
razumljivo. Nepravilnost se sastoji u veem odlivu u poljoprivredu lica
zanatlijskog porekla nego iz grupe ostali radnici". Ovo je na prvi
pogled neoekivano, poto je pokazano da je odliv lica zanatlijskog
porekla u nemanuelne slojeve jai nego iz ostalih manuelnih grupa.
ini se da uzrok ovog odstupanja treba traiti u osobenom ekolokom
rasporedu zanatlija. U zavisnosti da li ive i rade na selu ili u gradu
zanatlije se meusobno vrlo mnogo razlikuju. U mnogim selima
postoje razni tradicionalni zanati, a u nedavnoj prolosti ih je bilo i
mnogo vie, iji se nosioci nisu nikad potpuno izdvojili iz
poljoprivrede. Mnogi kova, kolar, opanar, berberin i slino
istovremeno je zanatlija i poljoprivrednik. On uporedo sa zanatom radi
na vlastitom imanju, a i po svom ivotnom stilu se esto gotovo ne
razlikuje od ostalih seljaka. U uslovima postepenog odumiranja
tradicionalnog seoskog zanatstva, sasvim je prirodno da jedan deo tih
zanatlija i njihove dece trai izlaz u povratku u poljoprivredu. TJ
glavnoj radnikoj grupi ima vie nego meu zanatlijama gradskog
stanovnitva koje je raskinulo veze sa poljoprivredom. Iako znatan deo
radnitva takoe ivi na selu i u poljoprivrednim domainstvima, ipak
je to manji deo ukupnog radnitva, nego to je udeo seoskog zanatstva
u ukupnom zanatstvu. Uticaj osobenog ekolokog rasporeda izgleda
dosta verovatno objanjenje. Da li je to objanjenje tano, moglo bi se
proveriti daljim raslanja-vanjem opisa podelom lica zanatlijskog
porekla prema tipu naselja u kojima su nekad iveli njihovi roditelji.
Ispitivanje pomeranja prema kvalifikovanijim radnikim
grupama treba da pokae da li se ve utvrene razlike u suprotnim
pravcima pokretljivosti pokazuju i na ovom podruju. Pogled na
postotke porekla sadanjih grupa polukvalifikovanih, kvalifikovanih i
visokokvalifikovanih radnika pokazuje da i ovde dolazi do izraaja
ista tendencija. (1) Postoci odliva u grupu polukvalifikovanih radnika
opadaju poev od grupe lica nekvalifikovanog radnikog do
zanatlijskog porekla (11,5, prema 10,9 i 6,3), dok se u grupi
kvalifikovanih i visokokvalifikovanih radnika nalazi obrnuta
tendencija. Odliv lica nekvalifikovanog radnikog porekla je najnii
(23,5%), to je znatno nie od postotka odliva iz glavne radnike
grupe (36,9). Postotak odliva lica zanatlijskog porekla u grupu
kvalifikovanih i

visokokvalifikovanih radnika je nii (25,9), ali je on nadoknaen

njihovim veim odlivom u nemanuelne slojeve.
Prema tome, osnovni zakljuak koji se moe izvesti iz
analize pokretljivosti uih grupa manuelnog nepoljprivrednog
porekla jeste da ukoliko se poreklo kree od nekvalifikovano
radnikog prema privatno-zanatlijskom stalno rastu postoci odliva u
nemanuelne i najkvalifikovanije radnike grupe, a opada inverzna
pokretljivost prema poljoprivredi, s jednim izuzetkom u grupi lica
zanatlijskog porekla. Pretpostavljeno je da ovaj izuzetak nastaje usled
delovanja jednog specifinog inioca osobenog ekolokog
rasporeda znatnog dela zanatlija.
Nemanuelna grupa, tj. trea grupa u polaznoj klasifikaciji
nije ralanjena prema svom odlivu, kao u oba prethodna sluaja,
nego prema prilivu u njene ue delove. To znai da se nee ispitivati
kako su lica nemanuelnog porekla rasporeena u sadanjem sastavu
svih ostalih grupa, nego kako se obrazovao sadanji sastav razliitih
uih delova nemanuelne grupe. To je uinjeno iz dva razloga: (1) da
bi se pokazalo da je analiza priliva drugi aspekt prouavanja
drutvene pokretljivosti, i (2) jer je nain obrazovanja nemanuelne
grupe mnogo zanimljiviji od njenog uticaja na sastav manuelnih
grupa. Nemanuelna grupa je najmanja, pa ve i zbog toga ne moe
svojim odlivom naroito uticati na sastav druge dve vee grupe. A, s
druge strane, nemanuelna grupa se poveava najbrim tempom, to
uslovljava vrlo obiman priliv iz drugih grupa.
Tabela 4

Tabela 4 pokazuje kako se obrazovao sadanji sastav

osnovnih podgrupa nemanuelne grupe. Radi pojednostavljenja
analize poreklo je dato samo kao manuelno i nemanuelno. Osnovna
pravilnost koja se primeuje u obrazovanju podgrupa nemanuelne
grupe jeste da postotak priliva lica manuelnog porekla opada ukoliko
se poveava struna kvalifikovanost nema-nuelnih podgrupa. U
podgrupu slubenika s najniom strunom

614
spremom 84,2% lica je manuelnog porekla. Nasuprot tome, u
podgrupi slubenika sa visokom spremom ovaj postotak je skoro
upola manji i iznosi 48,9%. Ali, on je i ovde vrlo visok i iznosi skoro
polovinu sadanjeg sastava najkvalifikovanije slubenike podgrupe.
Da bi se ipak ocenio intenzitet samoobnavljanja u ovom delu
drutvene strukture, treba uzeti u obzir da 51,1% ukupnog broja
slubenika s visokom spremom, koji su nema-nuelnog porekla, potie
iz svega 8,5% ukupnog stanovnitva.
Ali i u tab. 4 nalazi se u podgrupi rukovodeih kadrova
jedan izuzetak od opte pravilnosti. Moe se, naime, pretpostaviti da
se proseni drutveni poloaj rukovodeih kadrova nalazi otprilike na
nivou strunjaka s visokom spremom. Kad bi tendencija otkrivena u
obrazovanju slubenikih pod-grupa delovala i u podgrupi
rukovodeih kadrova, struktura njenog drutvenog porekla bi morala
da bude najslinija strukturi podgrupe slubenika sa visokom
spremom. Meutim, u podgrupi rukovodeih kadrova postotak priliva
lica manuelnog porekla je osetno vei nego u podgrupi slubenika s
najviom kvalifikacijom (61,6% prema 48,9%), i mnogo je sliniji
postotku u podgrupi slubenika sa srednjom i viom spremom
(64,9%). Kako objasniti ovo odstupanje od opte pravilnosti? Pre
nego to se iznese pretpostavka o osobenom karakteru drutvenopolitikog odabiranja, koje utie na obrazovanje podgrupe rukovodeih kadrova, treba uiniti jednu metodoloku ogradu.
Statistika
klasifikacija je u razvrstavanju rukovodeih kadrova dosta
slaba.5) Pored rukovodeih kadrova, u pravom smislu reci, u ovoj
podgrupi se nalazi izvestan broj lica koja su po svojoj drutvenoj
funkciji u stvari poslovoe (rukovodioci manjih trgovakih radnji,
restorana, rukovodioci najmanjih preduzea i si.), pa je usled toga
grupa rukovodeih kadrova manje homogena, nego pojedine grupe
strunjaka. Nije poznat konkretni sastav zanimanja podgrupe
rukovodeih kadrova u analiziranoj izvornoj grai. Zbog toga se
elovanje drutveno-politikih inilaca iznosi kao hipotetiko
objanjenje ovog odstupanja od opte pravilnosti uz ovu prethodnu
metodoloku ogradu. Drutveno odabiranje rukovodeih kadrova ima
naglaen politiki karakter. A nije neverovatno da ono daje izvesnu
prednost licima manuelnog porekla, to naruava osnovnu pravilnost
u obrazovanju nemanuelnih podgrupa.
Kako je cilj itave ove analize metodoloke prirode, treba
naroito podvui vrlo irok i naelan metodoloki znaaj iznete
ograde prema izvornim podacima. Naime, kad god se na
5
) ire o nedostacima klasifikacije zanimanja, koju upotrebljava jugoslovenska
statistika, za 'prouavanje drutvene strukture vid. u mom lanku Problemi klasifikacije
zanimanja u ispitivanju drutvene strukture, Statistika revija, god. XI, (1961), br. 4.

615
osnovu raspoloivih izvornih podataka utvrdi vee odstupanje od neke
optije pravilnosti ili nekog osnovnog teorijskog oekivanja,
neophodno je najpre temeljito ispitati stvarnu naunu vrednost
podataka. Oni mogu biti netani ili teorijski neadekvatni. Upravo ovaj
drugi nedeostatak se javlja u ovom sluaju, jer operacionalna
statistika definicija grupe rukovodeih kadrova ne odgovara njenoj
teorijskoj sociolokoj definiciji. Sem . toga, ranije je naglaeno da
postoje raznovrsni izvori greaka koje se mogu uvui u iskustvenu
evidenciju u raznim fazama njenog stvaranja. Odstupanje od optije
pravilnosti moe, stoga, biti samo prividno i pojavljivati se usled
neadekvatnih i neta-nih izvornih podataka. Tek poto je otklonjena
sumnja u nedostatke iskustvene evidencije, opravdano je stvarati nove
teorijske pretpostavke da bi se pomou njih objasnilo neko odstupanje
od optije pravilnosti.
Iz dosadanje analize opisnih podataka o drutvenoj pokretljivosti moe se izvesti nekoliko optih zakljuaka: (1) to je vee
rastojanje izmeu odreenih drutveno-profesionalnih grupa u
drutvenoj strukturi, to je manja relativna uestalost meugeneracijskih
pomeranja. Dua pomeranja u drutvenoj -strukturi su uvek reda, jer
zahtevaju vei napor, odnosno ona se nastoje upornije spreciti, ako se
radi o pomeranjima u nepoeljnom pravcu. (2) Ali, zbog razliite
apsolutne veliine pojedinih grupa, ovo ne'mora znaiti da aspolutni
obim pomeranja iz neke udaljenije vee grupe ne moe da bude vrlo
velik. (3) Na pojedinim takama drutvene strukture specifini inioci
mogu modifikovati ovu osnovnu pravilnost. Analiza je otkrila dva takva
sluaja: (a) u inverznom odlivu lica zanatlijskog porekla u
poljoprivredu, to se pokualo objasniti osobenim ekolokim
rasporedom zanatlija, i (b) u veem prilivu lica manuelnog porekla u
grupu rukovodeih kadrova nego u najkvalifi-kovaniju grupu
slubenika, to se, uz jednu metodoloku ogradu, pokualo objasniti
specifinim drutveno-politikim iniocima koji deluju u ovom pravcu
drutvenog odabiranja. Ali, iako teorijski nesumnjivo zanimljiva, ova
odstupanja u apsolutnim veliinama ne remete osetnije osnovne
pravilnosti drutvene pokretljivosti.
Opis meugeneracijskih pomeranja, izveden na osnovu
postotaka, svako, nije najprecizniji. Zbog razliite veliine pojedinih
grupa postoci odliva, priliva, nepokretnosti i samoob-navljanja, nisu
najpodesniji za taniju ooenu jaine pojedinih pomeranja, odnosno
pojedinih oblika samoobnavljanja. Drutvena pokretljivost se moe
mnogo preciznije opisati pomou tzv. indeksa asocijacije. Indeks
asocijacije je kolinik izmeu uestalosti stvarnih pomeranja u
pojedinim pravcima i uestalosti istih pomeranja koju treba teorijski
oekivati pod

616

617

pretpostavkom da drutveno poreklo uopte ne utie na drutveni

poloaj naredne generacije. Formula indeksa asocijacije jeste
fpx
I ax = -----------ftx
pri emu je fpx stvarna uestalost pomeranja odreenog tipa, na
primer izmeu nekvalifikovanog radnikog porekla i vlastitog
kvalifikovanog zanimanja, a ftx je teorijska uestalost istog
pomeranja, pod pretpostavkom da je drutveni poloaj naredne
generacije nezavisan od porekla. Kad se stvarna pokretljivost
podudara sa teorijski oekivanom, indeks asocijacije dobija vrednost
1,0. Ukoliko je stvarna pokretljivost vea od teorijske indeks raste, i
u analiziranom materijalu ponekad dostie vrednost od preko 8, to
znai da je veza izmeu porekla i vlastitog zanimanja 8 puta
intenzivnija od onog to bi teorijski trebalo oekivati. Kad je stvarna
pokretljivost nia od teorijski oekivane, indeks pada i dobija
vrednosti manje od 1. Ovde se nee ulaziti u opis pokretljivosti
pomou indeksa asocijacije. On je pomenut da bi se ukazalo na
prednosti preciznijeg opisa za dalju analizu. Naime, mera odstupanja
nekog odnosa od vrednosti koja se dobija pod pretpostavkom da
izmeu njegovih promenljivih nema zavisnosti je znaajan podatak,
to je odstupanje vee, opravdanije su pretpostavke da se u njemu
ispoljava delovanje nekog uzronog inioca. Ne iznosei rezultate
dobijene pomou indeksa asocijacije, dovoljno je rei da oni ne
menjaju osnovne zakljuke koji su izvedeni na osnovu postotka,
samo to pojedini odnosi postaju jasniji, odreeniji i pravilniji.6)
Specifikacija kao sredstvo za usavravanje opisa. Prikazani
istraivaki postupak, kojim se poetni opis nekog globalnog odnosa
ralanjava da bi se videlo koliko se on razlikuje i modifikuje u
pojedinim svojim sastavnim delovirna, naziva se u metodologiji
specifikacijom. Ako su globalni podaci o pokretljivosti (a) ukupan
broj lica koja su ostala u istoj drutvenoj grupi (shvaenoj u najirem
smislu reci) kojoj pripadaju poreklom, (b) ukupan broj lica koja su iz
te grupe prela u neku drugu, zadatak specifikacije je da utvrdi koliko
se ovaj odnos razlikuje u pojedinim delovirna drutvene strukture,
kako
6
) Rezultati ove analize izneti su u radu navedenom u prim. 3 Treba napomenuti da
indeks asocijacije ima kao merilo jaine statistikih veza dosta nedostataka. Vid. o ovom moj
rad Sklapanje i razvod braka prema zanimanju, Statistika revija, god. VII (1957), br. 1, str.
3234, kao i S. Yasuda, A. Methodological Inquiry into Social Mobility, American
Sociological Review, vol. 29 (1964), No 1, p. 1620.

u pogledu razliitih postotaka lica koja iz neke drutveno-profesionalne grupe, sloja ili klase prelaze u druge, tako i u pogledu
razliitih pravaca i duina pomeranja lica razliitog porekla. Kako e
i drugi analitiki postupci uzrone analize neeksperi-mentalnih
podataka biti grafiki formalizovani, iznosi se grafika formalizacija
specifikacije. Nain formalizacije je vrlo uprosen i shematian i ima
iskljuivo mnemotehniki cilj, da olaka pamenje osnovnih
analitikih postupaka. Shema specifikacije moe se prikazati na
sledei nain:
(1)
yi '
y2

x3 ys
x4 Y4

x6

"'

Ye

I xn -------------------------------------- yn
Globalni odnos kojim opis poinje oznaen je sa X i Y.
Poto je globalni odnos utvren, on se ralanjava na svoje sastavne
delove da bi se videlo da li se on u njima razlikuje
i u kojim
pravcima. Globalni inilac X pretvara se u xl5 x2, x3, x4, x5, x6 i xn i
nastoji se utvrditi vrednost y koja odgovara njegovim uim delovirna.
U shemi je to obeleeno nizom deliminih odnosa izmeu x^ylt
x2y2, x3y3 itd. Pri tom se ne mora oekivati da e se delimini
odnosi kretati linearno, tj. da e odreenoj promeni X odgovarati u
istom pravcu promena vrednosti Y. Iako specifikacija po pravilu nije
dovoljna za dokazivanje postojanja uzronih odnosa, ona obino
polazi od nekih uzronih pretpostavki. Pretpostavljeni uzroni inilac
se obele-ava sa X, a njegova posledica sa Y. Zadatak je dalje analize
da proveri da li su ove pretpostavke bile tane. Specifikacija je prvi
korak svake uzrone analize. Njen smisao se sastoji u preciziranju
opisa. to se bolje poznaju sastavni delovi nekog sloenog
iskustvenog odnosa ili procesa koji nastaju u osobenim
deterministikim situacijama, mogu se lake izgraditi odreenije i
tanije pretpostavke o njegovim optim uzrocima i specifinim
uslovima koji ih mogu znatnije modifikovati.
U ispitivanju bilo kog sloenog iskustvenog sadraja obino
se prvo primenjuje postupak specifikacije. Kao primer moe se
navesti prouavanje uzroka samoubistava. Svakako e se najpre
utvrditi njihova opta rasprostranjenost. Opta jugo-

619

613
slovenska stopa kree se negde oko 10,5 na 100 hiljada stanovnika.
Poto je utvrena opta uestalost sarnoubistava neophodno je da se
ona specifikuje prema nizu relevantnih inilica da bi se dobio to
precizniji opis njihovog rasporeda u drutvenom prostoru, to je od
odluujueg znaaja za proveravanje pretpostavki o drutvenim
iniocima koji utiu na samoubistvo. Na primer, ve specifine stope
po polu pokazuju da se samoubistva mukaraca deavaju dvaput
ee nego samoubistva ena, to znai da opta stopa nastaje usled
slaganja dveju razliitih komponenti: znatno vie stope mukaraca, i
nie stope ena, to je za traenje njegovih uzroka vrlo vaan
podatak. Ralanjavajui dalje uestalost sarnoubistava po uim
podrujima, otkrivaju se jo daleko vee razlike. Nasuprot stope u
Sloveniji, koja spada meu najvie u Evropi, i kree se redovno preko
20, nalazi se stopa Makedonije, koja spada meu najnie evropske
stope, i kree se oko 2,7, dok su stope Srbije i Hrvatske vrlo sline i
nalaze se oko j.ugoslovenskog proseka. Specifikacija po starosti
pokazuje da uestalost sarnoubistava poev od 18-te godine stalno
raste do kraja pete decenije ivota, da bi se kasnije stabilizo-vala, ali
na vrlo visokom nivou. Ispitivanje specifinih stopa sarnoubistava
prema zanimanju, kolskoj spremi, branom stanju,
tipu naselja itd.
otkriva takoe znaajna odstupanja od opte stope.7) Poto se na ovaj
nain mnogo odreenije saznaje od ega se sastoji opta stopa
sarnoubistava, raspolae se daleko prikladnijom opisnom osnovom za
dalje prouavanje optih specifinih drutvenih inilaca koji na njega
utiu.
Specifikacija je postupan proces. Poinjui od nekog
globalnog odnosa, ona moe da ga postepeno sve vie rala-njava. U
primeru sa ispitivanjem drutvene pokretljivosti specifikacija se
zaustavlja na svom drugom stepenu. Ali, u nekoliko sluajeva se
moglo videti da bi za proveravanje pretpostavki o uzrocima nekih
pojava bilo neophodno dalje ralanjavanje odreenih odnosa (prema
starosti ispitanika, lica zanatlijskog porekla prema tipu naselja u
kojima su iveli njihovi roditelji, grupe rukovodeih kadrova na
homogenije podgrupe i si.). esto se, i pored razvijenog hipotetikog
okvira istraivanja, ne moe unapred predvideti u kojim e sve
pravcima biti potrebna specifikacija opisa. Odreenije se to moe
oceniti na osnovu temeljite analize podataka svakog njenog
prethodnog stupnja. Prilikom stvaranja planova obrade prikupljenih
podataka u mnogim istraivanjima se o ovoj nunoj postupnosti
specifikacije ne vodi dovoljno rauna, nego se plan obrade stvara
odjednom i zavrava
7
) Opirnije podatke, koji ilustruju nain izvoenja specifikacije vid. u mom radu
Samoubistva u Jugoslaviji, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 1959, br. 3-4.

pre nego to je analiza podataka uopte poela. Usled toga analiza ne

moe da bude dovoljno elastina u ispitivanju raznih pretpostavki
koje se pojave u njenom toku. A u svakoj temeljitoj analizi treba
oekivati dalje razvijanje polaznog hipotetikog okvira.
Meutim, specifikacija ima i svoje granice. One su odreene
sadrajem raspoloivih izvornih obavetenja i njihovim obimom. to
se u izvornoj grai nalaze podaci o vie osobina, relevantnih za
ispitivani problem, specifikacija moe da bude svestranija. Ne manje
je znaajan obim izvornih obavetenja. Ako su pojedini stupnjevi
specifikacije meusobno povezani, to im, daje veu analitiku
vrednost, svaki naredni korak znai dalje usitnjavanje podataka, pa se
u izvornoj grai malog obima brzo doe do granica-preko kojih dalje
ralanjavanje podataka gubi analitiki smisao, jer zbog malog broja
sluajeva zakljuci postaju vrlo nepouzdani. Ali, kao postupak za
preciziranje opisa, specifikacija je neophodna predradnja uzrone
analize neekspe-rimetntalnih podataka.
Razvijanje hipotetike osnove uzrone analize. Na primeru
ispitivanja drutvene pokretljivosti moe se zatim pokazati uloga
teorijsko-hipotetikih momenata u uzronoj analizi. Pored toga to,
kao i u svakom drugom obliku istraivanja, ove teorijske
pretpostavke usmeravaju analizu u odreenim pravcima, one njenim
zakljucima mogu dati veu sigurnost time to ih povezuju s nekim
drugim proverenim naunim saznanjima. Nije potrebno iznositi
opirniju kritiku teze da je pravilna sukcesija dveju vrsta pojava (post
hoc ergo propter hoc) jedino na osnovu ega se moe zakljuiti o
njihovoj uzronoj povezanosti. Prilikom statistike shematizacije
neophodnih i dovoljnih uslova je reeno da najstabilnija korelacija,
izolovana od ostalih pro-verenih saznanja, nije dokaz postojanja
uzronog odnosa, a prilikom obj anj a van j a strukture naunog
zakona j e istaknuta uloga teorijsko sistematskog obrazlaganja
pretpostavki o postojanju neophodnih odnosa. Sve to govori da su na
isto opisnom nivou nemoguni pouzdani zakljuci o uzronim
odnosima. Razvijanje teorijsko-hipotetinog okvira uzrone analize
jeste, dakle, neophodno i za njeno usmeravanje, i za objanjavanje
otkrivenih odnosa i za ire zasnivanje zakljuaka.
Drutvena pokretljivost je jedan od optedrutvenih procesa.
Ona nastaje pod uticajem itavog niza oAzroka koji deluju na raznim
nivoima drutvenog determinizma (globalnom, irem i uem
grupnom i individualnom). U ispitivanju drutvene uz-ronosti
sociologija treba da polazi od najosnovnijih globalnih inilaca,
nastojei da najpre utvrdi njihov uticaj na odreene pojave. Zato e
biti uinjen pokuaj da se ukae na neke globalne inioce koji utiu
na drutvenu pokretljivost. Iz iskustava ispiti-

620

vanja pokretljivosti u raznim zemljama je poznato da se pokretljivost nuno

poveava ako se vie i bre menja drutvena struktura odreene zemlje. Ve
same tehnoloke promene izazivaju veu diferencijaciju podele rada i veu
diferencijaciju drutvene strukture. Najpre e, stoga, biti izraunato koliki je
obim pokretljivosti u jugoslovenskom drutvu bio nuna posledica pramena
koje su se desile u njegovoj drutvenoj strukturi u zadnje dve ili tri decenije.
Proraun je, svakako, vrlo grub jer se uzimaju u obzir samo tri najire grupe
zanimanja, a ne i brojne promene u njihovom unutranjem sastavu. Ali,
poto je cilj ovog razmatranja iskljuivo metodoloke prirode, on sasvim
zadovoljava.
Tab. 1 omoguuje da se u osnovnim crtama ocene promene koje su
nastale u strukturi naeg drutva poslednjih decenija. U njoj se nalaze dve
strukture sadanjeg stanovnitva. Zbirni stubac pokazuje strukturu njegovog
porekla, a zbirni red strukturu prema vlastitim zanimanjima (odnosno
zanimanju izdravaoca) u 1960. godini, kad je ispitivanje izvedeno. Podaci
izraavaju promene nastale u drutvenoj strukturi i pokazuju da se znatno
smanjilo poljoprivredno stanovnitvo. Meu ispitanicima se nalazi 71,4%
lica poljoprivrednog porekla, dok poljoprivrednika prema vlastitim
zanimanjima ima svega 49,2% Vrlo slian podatak o postotku
poljoprivrednog stanovnitva u Jugoslaviji dao je i popis stanovnitva 1961.
godine. Dok se poljoprivredno stanovnitvo smanjilo, u obe nepoljoprivredne
grupe ima danas daleko vie stanovnika, koji tim grupama ne pripadaju
poreklom. Iz manuelne nepoljoprivredne grupe potie 20,1% ispitanika; u
njoj se u vreme ispitivanja nalazilo 31,9%, tj. preko 1/3 vie. Jo se vie
poveala nemanuelna grupa, kojoj po poreklu pripada 8,5% ispitanika, a po
vlastitom drutvenom poloaju 18,9%, tj. preko dva puta vie. Ali, kako je
ova grupa manja, od grupe manuelnih nepoljoprivrednika, ona se u
apsolutnom smislu, i pored znatno breg tempa poveanja, manje poveala
od manuelne nepoljoprivredne grupe.
Ovakve promene u drutvenoj strukturi nisu mogle nastati bez
odreenog obima drutvene pokretljivosti. Bez odliva iz poljoprivrede ne bi
se mogao obrazovati sadanji sastav nepo-ljoprivrednih grupa, u kojima ima
vie lica nego to im pripada poreklom. Strukturalno neophodna
pokretljivost sastoji se iz vikova sadanjeg stanovnitva u pojedinim
grupama iznad veliine stanovnitva koje vodi poreklo iz njih. Ti vikovi
mogu nastati samo prilivom iz drugih grupa. U analiziranom sluaju vikovi
iznose 11,8% u manuelnoj nepoljoprivrednoj i 10,4% u nemanuelnoj grupi,
to znai da se 22,2% ukupnog stanovnitva moralo pokrenuti da bi se
sadanja drutvena struktura mogla uspostaviti. Toliko iznosi minimalna,
strukturalno neophodna pokretljivost. Stvarna pokretljivost je via; ona
iznosi 37,0% ukup-

621
nog stanovnitva, to znai da se kretalo znatno vie stanovnitva nego to je
zbog strukturalnih premena u drutvu bilo neophodno. Stvarna pokretljivost
je ipak manja od teorijski oekivane, tj. od pokretljivosti koju bi trebalo
oekivati kad izmeu drutvenog porekla i vlastitog drutvenog poloaja ne
bi bilo nikakve veze, tj. kad poreklo ne bi uopte uticalo na kasniji drutveni
poloaj.8) Teorijski oekivana pokretljivost iznosi 56,8% ukupnog
stanovnitva. Stvarna pokretljivost se nalazi na sredini izmeu strukturalno
neophodnog minimuma i teorijskog maksimuma, poto iznosi 2/3 teorijski
oekivane a 171% strukturalno neophodne.
Promene to u toku vremena nastaju u okviru drutvene strukture
su, dakle, prvi globalni uzrok drutvene pokretljivosti. Te promene mogu
biti razliitog karaktera. II naem drutvu, na primer, one svakako nisu samo
tehnoloke prirode. Zbog oso-benosti revolucionarnih pramena, u strukturi
savremenog jugo-slovenskog drutva ne postoje razne ranije drutvene klase
i slojevi. U izvornoj grai se nalaze podaci o trgovakom poreklu, nekoliko
sluajeva industrijskog porekla, grupa ispitanika koja potie iz sloja bogatih
seljaka i si. Te klase su, odnosno drutveni slojevi, usled izmene drutvenopolitikog ureenja nestale iz savremene strukture, to je sa svoje strane,
pored tehnolokih promena, moralo uticati na pojaanje unutargeneracijskih
strujanja.
Globalni inioci utiu, zatim, na razvoj raznih pravaca drutvene
pokretljivosti time to odreene njene kanale ine vie ili manje
pristupanim raznim drutvenim slojevima. U drutvu u kome privatna
svojina nije inilac vee pokretljivosti, jer se njenim poveanjem moe u
najboljem sluaju prei iz jedne grupe poljoprivrednika u drugu, ili
poboljati poloaj u grupi zanatlija-privatnika, to oigledno nisu znaajniji
pravci drutvenih pomeranja, prvenstveni znaaj dobijaju drugi kanali. 9) Po
svojoj obimnosti svakako se na prvom mestu nalaze razne drutvene
ustanove koje omoguuju sticanje strunih kvalifikacija, potrebnih za
obavljanje raznih drutvenih funkcija. Samo se po sebi razume da se meu
njima po znaaju istiu kole, u prvom redu redovne, a zatim i oblici
obrazovanja u kojima se u toku rada stiu nova znanja i kvalifikacije za
odreena zanimanja. Ako su razni oblici kola priblino podjednako
pristupani raz8

) Treba napomenuti da pojam teorijski oekivane pokretljivosti, koja se obino

naziva savrenom", ne znai da se takva pokretljivost smatra teorijski optimalnom.
Savrena" pokretljivost je matematiko-statistiki model koji dozvoljava da se izrauna obim
pokretljivosti pod pretpostavkom da drutveno poreklo ne utie na kasniji drutveni poloaj
ljudi, tj. da je drutvena struktura sasvim otvorena.
9
) Naravno privatna svojina moe posredno uticati na meuge-neracijsku
pokretljivost time to olakava kolovanje dece.

622
nim drutvenim slojevima, treba oekivati ravnomerniju pokretljivost.
Drugi kanal je politiki. Moe se pretpostaviti da on rede deluje
nezavisno, i da se obino njegov uticaj kombinuje sa uticajem kanala
pomou kojih se stiu kvalifikacije za odreene drutvene uloge.
Uticaj politikog kanala je izrazitije naglaen samo na odreenim
pravcima pomeranja, uglavnom prema raznim rukovodeim
funkcijama. Uz ova dva osnovna i vrlo dinamina kanala javlja se,
kao popratni kanal, brana pokretljivost. Dok god muko i ensko
stanovnitvo u razliitoj meri zauzima poloaj u drutvenoj strukturi
na osnovu vlastitih zanimanja i drugih uloga u drutvenoj podeli rada,
sklapanje brakova je znaajan kanal pokretljivosti ena. Brana
pokretljivost je u odreenim uslovima nuan dopunski kanal pomou
koga se obez-beuje uravnoteen polni sastav pojedinih drutvenih
slojeva. Ovo e se lake razumeti na jednom konkretnom primeru.
Ako iz poljoprivrede odlaze u razne radnike i nemanuelne slojeve na
osnovu vlastitih zanimanja pretenije mukarci, a znatno manje ene,
bez
odgovarajue
brane
pokretljivosti
polna
struktura
nepoljoprivrednih slojeva bila bi nuno neproporcionalna i ti slojevi
se ne bi mogli obnavljati. Zbog toga mnoga seoska devojka prelazi u
radniki sloj ili u sloj slubenika (nemanue-laca), ne time to poinje
obavljati radniko ili slubeniko zanimanje, ve udajom za nekog
biveg poljoprivrednika
koji je ve profesionalnim kanalima napustio
poljoprivredu.10)
Poto su utvreni globalni inioci od kojih zavisi veliina
drutvene pokretljivosti i opisani specifini pravci, nastavlja se
ispitivanje njenih specifinih uzroka. Opti globalni uzroci koji
proizilaze iz promena u drutvenoj strukturi i promena u drutvenoj
pristupanosti raznih njenih kanala, stvaraju samo opte okvire
neophodne i mogune pokretljivosti. Ko e koristiti te mogunosti,
stvorene na globalnom planu, odreuju specifini uslovi i uzroci koje
tek treba utvrditi. Pri tom se u traganju za specifinim uzrocima
polazi od nekih osnovnih rezultata globalne analize. Jedan od tih
rezultata jeste da u svakom sloju postoji odreen postotak lica koja se
nisu pomerala izmeu dveju generacija i postotak pokretljivih lica.
Pokretljiva lica se zatim moraju podeliti prema osnovnim pravcima i
duini pomeranja. Pod osnovnim pravcima se podrazumeva uzlazna i
silazna pokretljivost, od kojih prvu ine pomeranja prema drutvenoprofesi-onalnim grupama i slojevima vee kvalifikacije, vieg
dohotka, veeg drutvenog ugleda, a najee i vee drutvene moi,
a drugi ine pomeranja u suprotnom pravcu, tj. prema zanimanjima
nie kvalifikacije, manjeg dohotka, manjeg drutvenog ugleda od
zanimanja roditelja. Duina pomeranja bilo u uzlaz10
) Sire o branoj pokretljivosti vid. u mom radu Marital Mobi-lity in YugoslaTia,
International Population Conference, 1961, Paper 72.

623
nom ili silaznom pravcu je takoe vana osobina pojedinih oblika
pokretljivosti. Oigledno je da su pomeranja u suprotnim pravcima i
vrlo razliite duine posledice razliitih uslova, i da ovu podelu treba
imati na umu prilikom ispitivanja specifinih uzroka pokretljivosti.
Na osnovu podataka o razliitoj uestalosti uzlaznih i silaznih, duih i
kraih pomeranja, na jednoj, i samoobnavljanja, na drugoj strani, u
pojedinim drutveno-profe-sionalnim grupama i slojevima moe se
najbolje oceniti i specifino delovanje uzroka drutvene pokretljivosti
u pojedinim de-lovima drutvene strukture.
Analiza globalnih inilaca drutvene pokretljivosti ukazala je
na znaaj pojedinih njenih kanala i njihove pristupanosti licima iz
razliitih slojeva. Dalja analiza treba da pokae koliko su pojedini
kanali objektivno pristupani raznim slojevima, i koliko ovi koriste
postojee mogunosti. Poto je pretpostavljeno da je kolstvo
najmasovniji kanal pokretljivosti, treba najpre poreenjem ekolokog
razmetaja raznih kola i ekolokog rasporeda drutvenih slojeva
utvrditi razliite objektivne mogunosti pohaanja kola. Jer
oigledno da je u povoljnijem poloaju da koristi odreene kole
stanovnitvo koje ivi u mestima u kojima one postoje, nego ono koje
ivi u mestima gde kola nema. Specifinim ekolokim uslovima
moe se u izvesnoj meri objasniti zato razni slojevi u razliitoj meri
koriste odreene kole. Ali, ne srne se na tome zaustaviti. Vano je
utvrditi da li i u istim objektivnim uslovima razni drutveni slojevi ne
koriste u razliitoj meri objektivne postojee mogunosti za kolovanje svoje dece. U tu svrhu moe da poslui poreenje strukture
drutvenog porekla uenika u kolama iz mesta u kojima se nalaze
kole s drutvenom strukturom stanovnitva tih mesta. Ako se
pretpostavi da u nekom mestu ima 60% manuelnog nepoljoprivrednog
stanovnitva i 40% nemanuelnog, i ako obe grupe podjednako koriste
kolske mogunosti, treba oekivati slinu strukturu drutvenog
porekla uenika. To znai, u kolama bi trebalo da bude otprilike 60%
dece manuelnog i 40% nemanuelnog porekla. Ovo ispitivanje je
naroito vano u oblasti neobaveznog kolovanja, jer su razlike u
obaveznim osnovnim kolama znatno manje. Ako se otkriju razlike
izmeu strukture stanovnitva i strukture drutvenog porekla uenika,
to znai da razliiti slojevi i u istim ekolokim uslovima u razliitoj
meri koriste odreene kole. Ali poto ekoloki uslovi nisu jedini
element objektivnih mogunosti kolovanja dece, u ispitivanju
objektivnih mogunosti razliitih slojeva bi trebalo uzeti u obzir i
veliinu dohotka po lanu porodice kako bi se utvrdilo da li postoje
razlike u korienju kola i izmeu onih porodica koje pripadaju
razliitim drutvenim slojevima, a nalaze se u slinim ekolokim i
materijalnim uslovima.

624
Naa statistika pokazuje da omladina poreklom iz razliitih
drutvenih slojeva u nejednakoj meri pohaa kole odreenog tipa. U
srednjim kolama seljaka deca ine najvei postotak ukupnog broja uenika
u uiteljskim kolama, a na univerzitetima na agronomskim, umarskim i
veterinarskim fakultetima, tj. na fakultetima koji pripremaju za zanimanja
koja su na odreen nain povezana sa poljoprivredom. Dalje, treba utvrditi
na kom prosenom nivou kolovanosti naputaju kole ue-, nici poreklom iz
razliitih slojeva.
Za ova dalja ispitivanja potrebne su nove hipoteze, jer se bez njih
ne zna u kojim pravcima istraivanje treba da se nastavi, niti kako da se
objasne razne pojave. Ovde e biti izneto nekoliko takvih hipoteza, koje se u
velikoj meri zasnivaju na objektivnim podacima o naem kolstvu. 11) Prve
hipoteze objanjavaju razliit izbor kole. Na izbor kole utie profesionalna
tradicija odreenog sloja i drutvenoprofesionalne grupe, jer olakava
profesionalno pripremanje. Zatim, postojea zanimanja su u razliitoj meri
poznata u raznim slojevima, a pre se biraju ona zanimanja ija je sadrina
poznatija jer postoji manji rizik od nepoznatog, neodreenog. Kad bi prostor
dozvoljavao, ovo bi se moglo pokazati na izboru zanimanja dece sa sela.
Napokon, dosta sloeni inioci utiu da razna zanimanja nemaju isti ugled u
svim slojevima. Na primer, najmanji postotak seljake dece se nalazi u
raznim umetnikim kolama i akademijama. I to je sasvim razumljivo.
ovek sa sela koji se 8 godina muio da koluje sina, nee biti mnogo
oduevljen ako ovaj odlui da ide na likovnu ili muziku akademiju. A u
izvesnirn gradskim krugovima ukoliko se pokae da je dete umetniki
talenat, ne samo da odlazak na neku umetniku akademiju ne nailazi na
otpor, nego se moe smatrati vrlo poeljnim. Razliit ugled pojedinih
zanimanja u raznim drutvenim slojevima, dakle, takoe utie na izbor
kole, pa, prema tome, i pravca kasnije pokretljivosti.
Druge hipoteze se odnose na prosean nivo kolovanosti na kome
se kolovanje prekida u raznim drutvenim slojevima. Kritina taka u
prosenoj tenji u pogledu kolovanja dece jeste dostizanje onog nivoa koji
je potreban za odranje istog ili slinog poloaja u drutvenoj strukturi. To
se eli postii pod svaku cenu. Ako je otac bio kvalifikovan radnik, on e
oseati kao svoj ivotni poraz ukoliko njegova deca ne postignu slian drutveni poloaj. Ako je neko imao srednju strunu spremu, on e se oseati
neprijatno, ako mu deca ne postignu isti nivo kolovanosti. Ova kritika
taka se (1) razlikuje od sloja do sloja i (2) menja u toku vremena, u
zavisnosti od promena u kolektiv11
) Vid. moj rad Socijalno poreklo uenika srednjih kola i studenata, Statistika
revija, god. IX (1959), br. 12.

625
nim osobinama sloja. Prosene ambicije idu jedan korak dalje, to znai da
su usmerene prema zanimanjima koja se u drutvenoj strukturi nalaze za
jednu stepenicu vie. Meutim, postoji znatan broj ljudi ije tenje i
ostvarenja idu znatno preko proeka vlastitog drutvenog sloja. Socioloki je
podjednako vano objasniti ne samo slojne i grupne proeke, nego i osobene
uslove u kojima pojedinici i ue grupe poreklom iz odreenih slojeva te
proeke znatnije prevazilaze..
Ali dok se grupni procesi mogu objasniti optim karakterom ue
grupne situacije, objanjavanje odstupanja zahteva da se, pored toga, uzmu u
obzir i neki izrazito individualni inioci. Ti individualni inioci su takoe
dosta sloeni. Pre svega, svako kolovanje zahteva odreene materijalne
napore; razni slojevi imaju razliite materijalne mogunosti, a pokazuju i
razliitu spremnost da te napore podnesu. Meutim, objektivne mogunosti
nisu jednake u svim pojedinanim sluajevima u nekom sloju. Neko iji
brat, sestra ili roak, koji ga pomae, ive u mestu gde postoji neka kola,
nalazi se u mnogo boljim objektivnim uslovima da pohaa tu kolu, nego
ostali pojedinci iz njegove sredine koji nemaju sline rodbinske veze.
Prilikom objanjavanja izrazitih sluajeva prelaenja grupnih proeka u
kolovanju treba uvek uzeti u obzir i razlike u nivou individualne
darovitosti. Ali, ni natprosena darovitost nije dovoljna ako nema
objektivnih uslova, i ako se ne razvije za odreeni sloj natprosena elja da
se kolovanje nastavi. Ovu natprosenu elju i upornost da se kolovanje
nastavi razvijaju porodice. Najee one to ine kad imaju izrazito darovito
dete, jer obino upravo uspeh koji je dete postiglo podstie porodicu na
nova sa-moportvovanja da bi se omoguilo njegovo dalje kolovanje.
Meutim, ima darovite dece koja ni iz daleka ne ostvare u pogledu duine
kolovanja ono to bi prema svojim sposobnostima i ostalim uslovima
mogla, jer se njihove ambicije zaustavljaju na odreenim, za dati sloj
prosenim granicama. Socioloki je vrlo vano ispitati koji specifino
individualni inioci utiu da se u pojedinim porodicama javlja za odreeni
sloj natprosena elja za kolovanjem.
Ovo razmatranje nije obuhvatilo sve to treba imati na umu
prilikom analize sistema redovnog kolovanja, kao kanala drutvene
pokretljivosti. To nije ni potrebno, jer ono nema teorijske nego metodoloke
ciljeve. Njime se eli pokazati kako se u svestranoj analizi jednog od kanala
"drutvene pokretljivosti moraju uzeti u obzir inioci koji se obrazuju i
deluju na raznim nivoima drutvenog determinizma, poev od globalnog,
ueg institucionalog, lokalno ekolokog, grupnog do isto individualnog.
Iako ti inioci, naravno, nemaju podjednak znaaj za obrazovanje odreenog
sistema kolstva, u svestranijem objanja40 Socioloki metod

626

van ju njegovog uticaja na drutvenu pokretljivost oni se moraju

uzeti u obzir.
Isprepletanost raznih nivoa drutvenog determinizma i u
ostalim kanalima pokretljivosti pokazae sledei primer. Na
drutvenu pokretljivost ne utie samo osposobljavanje za odreena
zanimanja putem redovnog kolovanja, nego i uspeh koji se postie u
toku profesionalne i aktivne drutvene delatnosti uopte. U veini
sluajeva i ova pokretljivost u toku drutvene aktivnosti zavisi od
sticanja viih strunih kvalifikacija, bez ega se vei uspeh moe
postii samo prelazom u znatno manji broj rukovodeih zanimanja.
Raspoloivi podaci o unutargeneracij-skoj ili karijernoj pokretljivosti
u Jugoslaviji pokazuju da je ova pokretljivost znatno manje obimna
od meugeneracijske, a naroito da su u njoj reda pomeranja na dua
odstojanja, to znai da je polazni drutveni poloaj, steen redovnim
kolovanjem, znaajniji inilac drutvenih pomeranja od svih inilaca
koji se javljaju u toku kasnije drutvene aktivnosti. O obimu unutargeneracijske pokretljivosti dovoljno je navesti samo jedan sintetiki
podatak. Ova pokretljivost izmeu 1939. i 1960, tj. u toku 21. godine
iznosi samo 35,0% teorijski 12
oekivane, dok meuge-neracijska iznosi
62,2%, tj. skoro dvaput vie. )
Ako se ele svestrano sagledati uzroci ovog oblika pokretljivosti, mora se pridravati iste logike kao i u prouavanju
meugeneracijske, tj. najpre utvrditi strukturalno uslovljene
objektivne mogunosti odreenih pomeranja, a zatim specifine
inioce koji utiu na to ko e i kako koristiti te mogunosti-Pri tom,
im se napusti razmatranje opteg obima unutargene-racijske
pokretljivosti, strukturalno uslovljene objektivne mogunosti se
takoe pojavljuju u vrlo razliitim stupnjevima, u zavisnosti od niza
specifinih okolnosti. Postoje zanimanja koja se u strunom pogledu
razvijaju ili su uopte vie ralanjena, i druga zanimanja koja
profesionalno stagniraju i nazaduju ili
se obavljaju uglavnom kao nekvalifikovana i polukvalifikovana.
Oigledno da je pokretljivost u toku profesionalne karijere laka u
zanimanjima prve vrste. Zatim, karijerna pokretljivost je laka ako je
manje razvijeno redovno kolstvo koje priprema kadrove za
kvalifikovanije oblike odreenog zanimanja. Na primer, do nedavno
kod nas nije bilo specijalnih upravnih, statistikih i slinih kola.
Tada je bilo lake bez posebnog kolovanja, polaganjem raznih ispita, pa ak i na osnovu priznavanja spreme steene
radom, prei iz manje kvalifikovanog u kvalifikovaniji oblik raznih
zanimanja. im se priprema za kvalifikovanije
12
) Ovaj podatak je dobijen poreenjem zanimanja 3926 ispitanika koji su
bili aktivni 1939. i 1960. u poetnoj i zavrnoj godini ovog. vremenskog intervala.
ire o unutargeneracijskoj pokretljivosti vid. u-mom radu navedenom u prim. 3), str.
217224.

627

oblike odreenog zanimanja vie prenese na kole, smanjuje se

mogunost napredovanja na osnovu uspeha u obavljanju zanimanja. I
organizacijska jedinica u kojoj se obavlja odreeno zanimanje moe
takoe da bude povoljan ili nepovoljan uslov za unutargeneracijsku
pokretljivost. Ako se zanimanje obavlja u razvijenijoj organizacijskoj
jedinici u kojoj se ono javlja u svim svojim oblicima, profesionalno
napredovanje u toku rada je obino lake, nego ako je kvalifikacijska
struktura zanimanja u organizacijskoj jedinici manje razvijena. Vrlo
znaajan element objektivnih institucionalnih mogunosti jeste da li
su u nekom preduzeu (ustanovi) ili mestu bolje ili slabije organizovani razni oblici dopunskog kolovanja koji ljudima omoguuju da
ne prekidajui redovno zaposlenje Stieu viu strunu kvalifikaciju.
Ali, ko e koristiti postojee objektivne mogunosti zavisi od
itavog niza individualnih inilaca; pre svega, od stava prema
zanimanju, zatim od prethodnog opteg i strunog obrazovanja,
starosti, optih ivotnih uslova i si. Na primer, ljudi koji ive u mestu
gde rade mogu lake pohaati razne kurseve i sticati novu strunu
spremu, nego oni koji stanuju u udaljenijim naseljima. Dalje, stariji
ljudi su manje spremni da ulau napore da bi stekli nove strune
kvalifikacije od mlaih, pred kojima je jo ceo ivot. Stav prema
zanimanju je takoe vrlo sloen. elja za sticanjem novog strunog
obrazovanja odluujue zavisi od toga kako se gleda na zanimanje: da
li samo kao na dopunski, moda ak samo privremeni izvor prihoda,
ili se u zanimanju ne vidi samo dohodak nego i mogunost stvaralakog delovanja i sredstvo line afirmacije. Na pojavu da se zanimanje
shvata samo kao sredstvo za poveanje dohotka nailazi se u naem
drutvu u raznim oblicima. Jedan od njih je radnik, jo uvek
poluseljak, koji smatra da je korisno da radi u nekoj oblinjoj fabrici
ili u rudniku da bi popravio kuu, prikupio novana sredstva za udaju
kerke i si., a nema nikakvih profesionalnih ambicija. Drugi primer je
dosta znatan broj zaposlenih ena-majki, koje takoe rade uglavnom
samo da bi obezbedile dopunski dohodak svojoj porodici. Razliit
stav prema zanimanju mora razliito uticati na spremnost da se
koriste objektivno postojee mogunosti za sticanje neke nove ire
strune spreme koja je potrebna za unutargeneracijsku pokretljivost.
Pri tom treba posebno naglasiti da se uzrona analiza u sociologiji ne
moe zaustaviti na nivou stavova ili bilo kojih drugih subjektivnih
osobina pojedinaca ili drutvenih grupa. Ma koliko da ove osobine,
jednom vrsto oblikovane, mogu biti aktivan inilac raznovrsnih
drutvenih ponaanja, osnovni zadatak njihove socioloke analize
jeste da objasni uticaj drutvenih inilaca na njihovo nastajanje,
menjanje i odravanje. Na slian nain bi se

40*

629
628
mogli ralanjavati i uticaji politikih inilaca na pokretljivost i pokazalo bi
se da su i ovde odnosi jako sloeni.
Povratni uticaji drutvene pokretljivosti. Treba se, na kraju makar
samo letimino osvrnuti na drutvenu pokretljivost i iz ovog drugog ugla.
Prilikom razmatranja osobenosti drutvenog determinizma istaknuto je da u
drutvu retko postoji jed-nosmeran odnos uzroka i posledice, i da se, stoga,
mora 'Obratiti panja na povratno dejstvo posledice. Jer, im se neka
drutvena pojava ispituje u 'duem vremenskom trajanju, obino se prvobitna posledica ve u prvom narednom vremenskom ciklusu javlja s
relativno samostalnim uzronim dejstvom. Ovo gledite, da posledica
ispoljava aktivno uzrono dejstvo, izrazito se potvruje u prouavanju
drutvene pokretljivosti. Nesumnjivo je da je drutvena pokretljivost
posledica promena koje nastaju u drutvenoj strukturi i organizaciji, ali
poto do nje doe, ona povratno utie na drutvenu strukturu i drutveni
ivot uopte. Njene posledice se ispoljavaju na raznim drutvenim nivoima:
globalnom, uem grupnom, individualnom.
Ne ulazei u pojedinosti, treba istai samo nekoliko problema koji
postoje u sociolokoj teoriji na ovom podruju. (1) Jedan od znaajnih
teorijskih problema jeste ispitivanje u kojoj meri razliit obim pokretljivosti i
razliiti kriteriji drutvenog odabiranja na kojima se ona zasniva deluju na
moralnu integraciju odreenog drutva, njegovu koheziju i jedinstvenost. (2)
Poznato je koliko arenila moe da kroz due ili krae vreme postoji u
odreenom drutvenom sloju kad se on naglo povea prilivom lica iz drugih
slojeva, kao i da je potreban dui period vremena da sloj dobije celovitija
specifina drutvena obeleja. (3) Ali, ovaj problem treba sagledati i u
suprotnom aspektu. Jaa pokretljivost utie na smanjivanje meuslojnih
razlika jer, ako je drutvena struktura otvorenija, ni jedan sloj nema
mogunosti da se zaauri u vlastiti okvir i stvara vrlo izrazito svoju osobenu
uu kulturu. (4) Ispitivanje posledica raznih oblika pokretljivosti na isto
individualnom planu postavlja takoe niz teorijskih problema u vezi sa
uticajima na razne oblike drutvenog ponaanja pojedinaca, koji se pomeraju
i koji usled toga dolaze u drukije situacije i drukije drutvene slojeve.
Teorijski je vrlo zanimljivo ispitivati u kojim se osobinama i raznim
oblicima ponaanja razlikuju nepokretna lica od onih koja su se pokretala u
raznim pravcima. (5) Napokon, ve ranije je pomenuto da postoji niz
hipoteza koje dovode u vezu s drutvenom pokretlji-vou razne pojave u
politikom ivotu i razne politike pokrete. Jedna od tih pretpostavki jeste da
je obimna silazna pokretljivost srednjih slojeva u Nemakoj znatno uticala
na nastanak i uspeh hitlerizma. Pri tom se ne porie da je hitlerizam bio
jedan oblik ouvanja kapitalistikog poretka i da su zbog toga vodei

kapitalistiki krugovi imali prema njemu blagonaklon stav i materijalno ga

pomagali. Ali, tvrdi se da su udarnu snagu hitlerizma, njegovo najborbenije
jezgro, inili oni delovi srednjih slojeva koje su poraz Nemake u prvom
svetskom ratu, posle-ratna inflacija, pokuaj demilitarizacije, nezaposlenost
itd., u drutvenom pogledu znatno pogodili i iji se poloaj u drutvenoj
strukturi vrlo pogorao i postao neizvestan. Ovde se ne tvrdi da je ova
hipoteza tana, mada ima podataka koji joj idu u prilog. Ona je izneta da bi
se videlo u kojim se sve pravcima nastoje ispitivati uzroci pokretljivosti,
koja je najpre prouavana kao posledica raznih promena u drutvenoj
strukturi. Nesumnjivo da je svaka pokretljivost najpre posledica. Bez dubljih
promena u strukturi, nema vee pokretljivosti. Ali, kad do nje doe,
pokretljivost takoe ima relativno samostalno uzrono dejstvo.
Izlaganje problema uzrone analize na jednom primeru je uinjeno
iz nekoliko razloga: (1) to se smatra da je on vrlo prikladan da se pokae da
dublje ispitivanje uzroka koji deluju na jedan optiji drutveni proces ili
odnos, mora te uzroke traiti na raznim nivoima, poev od globalnog, preko
specifino institucionalnog, ueg grupnog do individualnog. Svestranija razrada ovog sloenog istraivakog problema bi jo vie pokazala da ranije
izneta teza o razliitim, slojevima i okvirima drutvenog determinizma nije
prazna metodoloka deklaracija, ve neto to se mora imati u vidu ako se
hoe svestranije ispitati drutveni determinizam u odreenom podruju. (2)
Drugi razlog ograniavanja na jedan problem bio je da se pokae kako je
ispitivanje uzronih odnosa vrlo postupan proces i kako svaki naredni analitiki korak zahteva nove sve specifinije hipoteze. Treba se, svakako,
truditi da sve ove specifine hipoteze budu to vre povezane i da
proizilaze iz irih teorijskih stavova. Samo u tom sluaju analiza ne cepka
predmet ispitivanja na meusobno nepovezane iseke, nego celovitije
osvetljava kako na njega redovno utie vrlo sloena struktura drutvenog
determinizma. U kojoj je meri ovo moguno ostvariti zavisi, izmeu ostalog,
i od stepena razvijenosti naune teorije o predmetu istraivanja. Ali, ako
nema teorijskih mogunosti da se stvaraju nove specifinije hipoteze ili ako
neki istraiva nije sposoban za to, uzrona analiza se brzo zaustavlja, i
istraiva se nae pred masama podataka koji bez adekvatnih teorijskih
hipoteza vrlo malo kazuju. Prema tome, razvijanje i stalno preciziranje
teorijskog okvira u kome se izvodi uzrona analiza jeste jedna od bitnih
pretpostavki njenog uspeha, koja se ne moe nadoknaditi nikakvim
rutinskim analitikim postupcima. U razvijanju tih teorijskih pretpostavki
indukcija i dedukcija, analiza i sinteza se stalno dopunjavaju.

630

631
3.
FORMALIZACIJA NEKOLIKO OSNOVNIH
PROBLEMA UZRONE ANALIZE

Ma koliko pojedinaan primer mogao da bude podesan za

prikazivanje sloenosti uzrone analize, na njemu se ne mogu
objasniti svi istraivaki problemi koji se moraju reavati u
ispitivanju uzronih odnosa pomou neeksperimentalnih podataka.
Stoga je potrebno da se ti problemi prikau i sistematski. Pored
tekstualne analize pojedinih problema, oni e biti i grafiki
formalizovani, pri emu se, kao to je ve reeno, formali-zaciji ne
pridaje nikakav samostalan znaaj. Ona treba jedino da pomogne da
se lake zapamte pojedine situacije i problemi koji se esto susreu u
uzronoj analizi. Formalizacija je na-merno uproena.
Pretpostavljeno je, pre svega, da su spletovi u kojima deluju pojedini
uzroni inioci vrlo prosti i u veini shema se pojavljuju svega tri
injenice: x, koji obeleava pretpostavljeni uzroni inilac, ili, kako
se u statistici esto kae, nezavisnu promenljivu, y, kojim se
obeleava pretpostavljena posledica i z, pomou koga se nastoji
proveriti da li je poetni odnos izmeu x i y uzronog karaktera.
Uzrona analiza obino polazi od prethodno utvrenog
statistikog odnosa, kao svoje opisne osnove. Ta polazna situacija,
koja se sastoji u utvrenoj statistikoj korelaciji izmeu
x i y bie oznaena ovako: x------------------ y. Poloena linija koja
spaja pojedine simbole znai da izmeu pojava koje ovi oznaavaju
postoji statistika korelacija. Cilj uzrone analize jeste da u toj
povezanosti utvrdi pravac uzronog dejstva. Pravac uzronog dejstva
bie obeleen strelicom (
).
Jedan od kljunih problema svake uzrone analize jeste da se
utvrdi vremenski redosled u kome se javljaju inioci nekog
iskustvenog odnosa, jer uzrok, po definiciji, mora da prethodi
posledici ili da se pojavljuje istovremeno s njom. Zbog toga u svakoj
shemi uzrone analize moraju postojati bar dva vremenska momenta
(tr i t2) gde t1 prethodi t2. Analiza treba da pokae da se
pretpostavljeni uzroni inilac x javlja u t1,, a da pretpostavljena
posledica y nastupa, kasnije, u t2. Veliko uproavanje sadrano u
upotrebljenom nainu formalizacije sastoji se i u tome to je vrlo
suen vremenski raspon u kome se prikazuju uzroni odnosi. Veina
uzronih odnosa u drutvu imaju procesualan karakter i deluju kao
dugotrajnije serije. Usled toga se odreeni odnos mora prouavati u
nizu sukcesivnih vremenskih momenata, pa bi u shemi moralo, pored
t2 postojati t3, t4, t5, tn. Shema, meutim, uproava uzroni odnos
svodei ga na samo jedan vremenski ciklus u kome dolazi

do izraaja delovanje uzroka na posledicu. Izuzetno je u neke sheme

ukljuen jo jedan vremenski momenat (t3), poto se inae neki
analitiki problemi ne bi mogli prikazati.
Tree vrlo krupno uproavanje ovog naina formalizacije
sastoji se u tome to je iz analize iskljuen povratni uticaj posledice.
Prema tome, u shemama se nikad nee pojaviti znak
(<--------- >) koji obeleava da uzrok deluje na posledicu, ali i
da posledica povratno utie na njega. U stvari, kad se prouavanje
uzronih odnosa ogranii na jedan vremenski ciklus ova mogunost
otpada. Povratno dejstvo posledice moe da se pojavi tek u narednom
ciklusu, jer posledica mora prethodno biti stvorena da bi mogla
povratno da deluje na svoj uzrok. Sva ova znaajna uproavanja,
sadrana u nainu grafike formalizacije,
ne treba izgubiti iz vida
prilikom tumaenja pojedinih shema.13)
Reeno je da uzrona analiza obino polazi od neke utvrene statistike korelacije, i da se ta situacija moe predstaviti
sa x------------ y (x je statistiki povezano sa y). U tome to su
dve promenljive, koje se nalaze u nekoj statistikoj vezi, imenovane
sa x i y, ve donekle dolazi do izraaja pretpostavka koja je od njih
verovatno uzrok, a koja posledica. Zadatak dalje analize je da proveri
tanost te pretpostavke. Osnovno pravilo uzrone analize jeste da se
ni jedna statistika korelacija ili statistiki odnos ne posmatra
izolovano, nego da se u njihovoj analizi upotrebi sve raspoloivo
nauno znanje o iskustvenim pojavama na koje se korelacija odnosi,
to je ovo znanje vee i sigurnije, lake je eliminisati tzv. prividne
korelacije u kojima statistika povezanost korelisanih pojava nije
rezultat postojanja uzronih odnosa meu njima. Na osnovu
postojeih naunih znanja analiziraju se iskustveni inioci koji se
pojavljuju u polaznoj korelaciji, a sem toga se njihov meusobni
odnos, izraen u korelaciji, nastoji ukljuiti u iri deterministiki
splet u kome se pretpostavlja da on nastaje. Na osnovu toga se stvaraju odreene pretpostavke o prirodi odnosa izmeu statistiki
povezanih pojava, koje se zatim iskustveno proveravaju. Tim
proveravanjem se ispituje da li se i u kom pravcu menja odnos
izmeu x i y iz poetne korelacije kad se u analizu ukljue drugi
iskustveni inioci za koje se pretpostavlja da takoe mogu uticati na
y. U upotrebljenim shemama ovi kontrolni inioci su
13
) Pored grafikog postoje i matematiko-statistiki metodi formalizacije
problema uzrone analize, koji se mogu poveati. Vie o ovom vid. u knjizi H. Simona,
navedenoj u prim. *) kao i u lanku H. M. Blaloka (H. M. Blalock) objavljenom ti American
Antropologist, vol. 62. (1960). Grafika formalizacija koja je upotrebljena u ovoj knjizi slina
je Simonovoj i Blalokovoj. Vid. H. M. Blalock, Social Statistics, McGraw-Hill, New York,
1960, p. 337-343.

632
oznaeni sa ,,z". Lako je zapaziti da se ovde na drugi nain eli postii ono
to se u eksperimentu ostvaruje putem kontrole relevantnih inilaca. Nauno
poznavanje prirode determinizma na podruju na kome se eksperiment
izvodi odluujue utie na izbor relevantnih inilaca koji e se kontrolisati.
U uzronoj analizi, na osnovu ne eksperimentalnih podataka, prethodna
znanja imaju jo vei znaaj jer se nepoznati relevantni inioci ne mogu
kontrolisati operativnim izolovanjem ili pomou sluajnog oda--biranja koje
se primenjuje prilikom, stvaranja eksperimentalnih i kontrolnih grupa.
Koincidencija nezavisnih uporednih nizova. Prividne korelacije se
pojavljuju iz razliitih razloga. Meutim, najii oblik prividne korelacije
se javlja kad korelacija izmeu nekih pojava nastaje usled koincidencije
nezavisnih ali uporednih uzronih nizova. Ovaj oblik prividne korelacije
moe se grafiki formalizovati na sledei nain:

Shema pokazuje da je x statistiki povezano sa y, ali da izmeu

njih nema uzrone veze, nego da su x i y posledice meusobno potpuno
nezavisnih uzroka. Zato se u tj pored inioca z, koji je uzrono povezan sa y,
nalazi i od z nezavisan inilac v, koji je uzrono povezan sa x. Ako ova dva
nezavisna uzrona niza teku u istom pravcu i s priblino istim ritmom,, mogu
se dobiti vrlo vrste i trajne statistike korelacije izmeu x i y koje su sa
uzronog stanovita potpuno prividne. U stvarnosti ima neobino mnogo
nezavisnih uzronih nizova koji su vie ili manje uporedni. Ali, poto je
sasvim nesumnjivo da mnogi od njih ne stoje ni u kakvoj meusobnoj vezi,
nikom ne pada na pamet da ispituje korelacije izmeu njihovih posledica. U
istoriji nauke ima mnogo primera da se odnosima iste koincidencije
pridavalo uzrono znaenje i da je eliminisanje prividnih korelacija ove vrste
zahtevalo mnogo napora. Na primer, na osnovu korelacija o kretanju
sunanih pega i raznih drutvenih pojava stvarane su teorije koje su
astronomskim iniocima pridavale najvee uzrono znaenje u drutvenom
ivotu. Jo ee se korelacijama nastalim usled koincidencije meusobno
nepovezanih pojava pridaje uzroni karakter u svakodnevnom ivotu. to se
bolje poznaje deterministiki sistem kome pripadaju xiy, ili veze izmeu
razliitih sistema u kojima oni nastaju, lake je eliminisati neku prividnu
korelaciju koja proizi-lazi iz iste vremenske koincidencije nezavisnih
uzronih nizova. Ovo je obino najlaki sluaj eliminisanja. Treba teiti da

633
se iz dalje analize eliminiu sve korelacijske veze za koje se, prema
proverenim naunim saznanjima, moe pouzdano smatrati da nisu izraz
nekih deterministikih odnosa meu pojavama. Obino se ova eliminacija
obavi spontano, bez posebnog izraunavanja i opovrgavanja oigledno
prividnih korelacija.
Vremenski redosled pojava. Poetni zadatak uzrone analize, koji
je esto izvanredno teko resiti, sastoji se u utvrivanju vremenskog
redosleda nastupanja promenljivih x i y. Jedna od prednosti eksperimenta
sastoji se upravo u tome to se moe utvrditi as kad je u eksperimentalnu
situaciju ukljueno delovanje eksperimentalnog inioca. x. Analiza neeksperimentalnih podataka obino poinje poto je x ve delovalo, i treba utvrditi
u kom se momentu ono pojavilo, jer ako se to desilo posle y, x a priori ne
moe biti njegov uzrok. U poglavlju o eksperimentu je istaknuto da su razne
osobine pojedinaca i drutvenih grupa, oblici njihovog ponaanja, njihova
miljenja i stavovi posledice dugotrajnijeg razvoja, ali da sve faze u tim
razvojnim procesima nisu podjednako vane u uzronoj analizi. Od najvee
je vanosti da se utvrdi u kom periodu se obrazuju vrste sklonosti za
odreen oblik individualnog ili kolektivnog ponaanja. Jer, kad su odreene
sklonosti jednom izgraene, one pokazuju tendenciju aktivnog
samoodrava-nja i aktivnog uvrivanja, tako da uslovi u kojima se one
neposredno ispoljavaju ne moraju imati vei samostalni uzroni znaaj.
Meutim, esto je vrlo teko utvrditi to emu prethodi u
dugotrajnim sloenim procesima. Ovo se moe pokazati na jednom primeru.
U svakodnevnom ivotu se esto uoavaju osobene grupne karakteristike
ljudi koji obavljaju odreena zanimanja. Kae se da su profesori nervozni,
rasejani, zaboravni, da neka druga zanimanja suavaju misaoni horizont
ljudi koji ih obavljaju, ine ih krutim i neosetljivim, itd. Postoje mnogobrojni podaci o razlikama u ponaanju lica iz raznih drutvenoprofesionalnih grupa. Nauno je, svakako, znaajno objasniti poreklo tih
razlika. U vezi s tim se postavlja pitanje da li ljudi koji se opredeljuju za
razna zanimanja to ine prema nekim svojim ve postojeim sklonostima, i
opredeljenjem za odreeno zanimanje, u stvari, samo olakavaju da se te
njihove sklonosti lake i potpunije ispolje, ili dugotrajnije obavljanje
zanimanja razvija odreene nove psiholoke osobine?
Metodoloki problem sastoji se u pronalaenju naina koji e
omoguiti pouzdano utvrivanje vremenskog redosleda. Izgleda da bi
teorijski bilo najbolje sistematski kroz due vreme prouavati grupe koje
obavljaju odreeno zanimanje, poev od poetne odluke o izboru kole, jer
u koli se ve stvaraju neke bitne profesionalne karakteristike, a sem toga u
izboru kole

634

je esto sadrana osnovna odluka o izboru budueg zanimanja.

Prouavajui due vreme jednu grupu ljudi, moe se utvrditi poetno
stanje raznih njihovih psihikih osobina jo pre poetka njihovog
strunog obrazovanja i profesionalne delatnosti, kao i kasniji razvoj
tih osobina. Pored toga, mogu se prouavati lica koja u toku vremena
napuste odreeno zanimanje. Poreenjem osobina tih lica i onih to
nastavljaju da obavljaju zanimanje, i naroito onih koja postignu
najvie uspeha u njegovom obavljanju, moe se oceniti da li
odreeno zanimanje vie odgovara ljudima sa odreenim psihikim
osobinama, odnosno da li za uspeno obavljanje zanimanja nije
neophodno da se poetne osobine u odreenom pravcu menjaju. To
je dugotrajni tzv. longitudinalni nain prouavanja. Ispitivana grupa
ili organizacija, koja uestvuje u nekom procesu, prouava se due
vreme da bi se u 14samom toku ispitivale razne promene koje u meuvremenu nastaju. )
Tee je prouavati ovaj proces unazad, jer retrospek-tivna
ispitivanja treba da pou od uslova u kojima su se ljudi opredeljivali
za odreeno zanimanje. Ovaj pristup je vrlo vaan za bar priblino
eliminisanje uticaja samoizbora, tj. odluka koje proizilaze iz neke ve
oformljene, ali moda latentne osobine i sklonosti pojedinaca i
drutvenih grupa Ako se zna pod kojim se uslovima neko opredelio
za odreeno zanimanje, moe se utvrditi i ko je u tom pogledu imao
veu, a ko manju slobodu. Jer lica koja su imala veu slobodu mogla
su vie da se rukovode nekim svojim ve formiranim sklonostima;
drugi, koji su iz objektivnih razloga mogli manje da biraju, morali su
da prihvate ono to su nametali objektivni uslovi. Na primer, mnogo
vie kazuje o sklonostima pojedinaca izbor kola u mestu gde postoje
razliite kole, nego tamo gde postoji samo jedan tip kole. Ovaj
primer s izborom kole ima mnogo optiji znaaj. On pokazuje vrlo
razliite mogunosti da se razne kljune ivotne odluke donose u
skladu sa prethodno obrazovanim osobinama, sklonostima i
planovima. Momenat samoizbora, prema tome, nije apsolutan; treba
uvek pokuati da se njegove konkretne mogunosti i kasniji uticaji u
ispitivanim sluajevima to tanije utvrde. Poreenje razliitih uslova
u kojima je dolo do opredeljenja za uee u nekoj aktivnosti, ili u
kojima je uopte doneta neka odluka sa trajnijim posledicama,
moe
pomoi da se donekle kontrolie uticaj samoizbora.15)
Poto su ispitani uslovi u kojima je poeo odreeni proces,
naredni zadatak u vezi sa utvrivanjem vremenskog redo14
) O istraivanjima ove vrste vid. N. Goldfarb, Longitudinal Statistical
Analysis, The Free Press, Glencoe, 111., 1960.
15
) Opirna razmatranja naina utvrivanja vremenskog reo-sleda
promenljivih i samoizbora nalazi se u H. Hyman, op. cit., p. 193-226.

635
sleda jeste prouavanje kako se u njegovom toku menja osobina y,
to u datom primeru znai da treba prouavati odreene osobine ljudi
koji neko zanimanje obavljaju due i krae vreme. Ako se
poreenjem odreenih psihikih karakteristika lica koja obavljaju
neko zanimanje dve godine s onima koja ga obavljaju, na primer,
sedam i petnaest godina, utvrdi da se u toku vremena neka
profesionalna iskrivljavanja stalno pojaavaju, to ide u prilog
pretpostavci o uzronom uticaju zanimanja na formiranje tih osobina.
Ali, u retrospektivnim prouavanjima se u ovakvim
zakljucima esto kriju ozbiljne opasnosti. One su naroito velike
kad se posledice procesa prouavaju samo na onim pojedincima ili
grupama koji su u njemu ostali do kraja. Neka se pretpostavi da je
neko zanimanje poelo da obavlja 80 ljudi, a da ga posle 10 godina
obavlja jo samo 65 i da se prouava samo ovaj ostatak. Meutim,
onih petnaest pojedinaca, koji su u meuvremenu prestali da
obavljaju zanimanje, moda se vrlo bitno razlikuju od ovih 65 koji su
se u njemu odrali 10 godina. Ovi preostali pojedinci su, moda,
stvarno imali u veoj meri prethodno nastale sklonosti potrebne za
odravanje u tom zanimanju, dok je meu onima koji su ga napustili,
moda, bio vei broj lica kojima su te sklonosti nedostajale.
Longitudinalna prouavanja, u kome se ispitivana grupa prati kroz
itavo vreme, to znaci da se prouavaju i oni pojedinci koji
naputaju grupu, u mnogo su povoljnijim uslovima za zakljuivanje o
vremenskom redosledu.
Zatim, u duim vremenskim poreenjima javlja se jo jedna
tekoa. Ne poveava se, naime, samo duina obavljanja zanimanja,
ili, metodoloki reeno, duina izloenosti dejstvu pretpostavljenog
uzronog inioca, nego se nezavisno od toga menja i bioloka starost
ljudi, oni u drutvenom pogledu sazre-vaju i ive u razliitim optim
okolnostima. Zbog toga mnoge razlike koje se utvrde izmeu lica
koja zanimanje obavljaju dve godine i onima koja ga obavljaju 15
godina, mogu proizi-laziti otuda to su ovi za otprilike 13 godina
stariji i to su odrasli u drukijim optim drutvenim uslovima.
Trebalo bi. dakle, izolovati uticaj biolokog starenja, kao i ivota u
razliitim optim drutvenim uslovima da bi se ostatak razlika mogao
pripisati uticaju razliite duine obavljanja zanimanja.
Sem toga, kad se kao obavetenja o ranijem toku nekog
procesa retrospektivno prikupljaju izjave uesnika, nastaju nove
tekoe. Ranije je bilo reci o selektivnosti pamenja, koje ima vrlo
aktivnu funkciju u aktualnom ivotu linosti. Vrlo esto se, usled
toga, na prolost gleda kroz prizmu sadanjice. Mnogi ljudi e
ocenjivati svoj raniji profesionalni ivot na osnovu

636
637
rezultata koje su u njemu kasnije postigli. Ako su ti rezultati pozitivni, u
ruiastijem e se svetlu gledati i ranije prilike, jer ,,sve je bilo dobro to se
sreno svri", i obrnuto. Niz okolnosti, dakle, utie da su retrospektivni
podaci dosta nepouzdani za opis stvarnog toka odreenog procesa i
utvrivanje tanog vremenskog redosleda ispitivanih inilaca. Ova se
tekoa znatno smanjuje ako se tok nekog procesa rekonstruie pomou
podataka koji su nastajali u raznim njegovim fazama, na osnovu postojee
evidencije o profesionalnom ivotu ispitanika.
Poto je utvrivanje vremenskog redosleda inilaca jedan od
kljunih zadataka svake uzrone analize neeksperimen-taJnih podataka,
iznee se, kao primer kako se ovaj problem uspeno reava, jedno
istraivanje amerikog socijalnog psihologa i sociologa O. Klajnberga (O.
Klineberg).18) Mnogobrojna testiranja inteligencije crnake i bele dece u
SAD su pokazala da u verbalnoj inteligenciji meu njima postoje manje
razlike na Severu nego na Jugu, i ova pojava je razliito objanjavana. Rasistiki nastrojeni naunici pokuavali su da smanjivanje razlika u
inteligenciji na Severu objasne selektivnou preseljavanja, tezom da Jug
naputaju preteno inteligentnije crnake porodice, i da zbog toga Crnci na
Severu nisu u pogledu inteligencije reprezentativni za ukupno crnako
stanovnitvo, nego da se meu njima nalazi nesrazmerno mnogo
inteligentnijih lica. Postojala je i suprotna teza: da razvoj verbalne
inteligencije crnake dece na Severu znatno olakava njihov povoljniji
drutveni poloaj, a posebno mnogo vea pristupanost kola. Da bi na
metodian i pouzdan nain proverio tanost ovih pretpostavki, Klajnberg je
primenio vrlo zanimljiv postupak. On je ispitivao verbalnu inteligenciju
jedne grupe crnake dece u Njujorku, koja su u momentu merenja imala 12
godina, ali su se razlikovala po tome to su u Njujorku ivela razliito dugo.
Bilo je meu njima dece koja su u Njujorku ivela svega jednu godinu i dece
koja su ivela 11 godina. Ispitivanje je pokazalo da se razlike izmeu
crnake i bele dece u verbalnoj inteligenciji sve vie smanjuje to je
odreena podgrupa crnake dece due ivela u Njujorku. A poto je
vremenski period od dvanaest godina ipak relativno kratak, i nije bilo
razloga da se pretpostavi da su u pojedinim godinama bitno razliiti inioci
uticali na preseljavanje Crnaca s Juga, tj. da su se prvih godina preseljavale
preteno inteligentnije porodice a kasnije da su se odseljenici u tom pogledu
sve vie izjednaavali sa ostalim stanovnitvom, bilo je opravdano zakljuiti
da su boravak u Njujorku i nove drutvene prilike uticali na smanjenje
razlika u verbalnoj inteligenciji.
16
) Metod i rezultati Klajnberg ovih istraivanja prikazani su prema H. Hyman, op.
cit, p. 2023, 21112.

U ispitivanjima ove vrste mora se prethodno postaviti jedno drugo

pitanje: koliko je test kojim je inteligencija me-rena bio uopte adekvatan.
Meri se verbalna inteligencija, a poznato je da se jezik pojedinih drutvenih
slojeva i krajeva razlikuje i da su mnoge jezike formulacije blie deci s
odreenim ivotnim iskustvom. Ako razna pitanja u testu vie odgovaraju
ivotnom iskustvu gradske nego seoske dece, a testom se meri inteligencija i
jedne i druge dece, gradska deca se nalaze u mnogo povoljnijem poloaju jer
je test pristrasan u njihovu korist. Manje inteligentnija gradska deca mogu
dobiti vie poena, nego inteligentnija deca sa specifinijim seoskim ivotnim
iskustvom. Ali, ako se pretpostavi da je test adekvatan, Klajnbergovi rezutati
ostavljaju malo mesta za sumnju da boravak na Severu utie na smanjenje
razlika u verbalnoj inteligenciji. Klajnberg je, ipak, izgradio jo jedan
dopunski dokaz tanosti teze o uticaju nove drutvene sredine na razvoj
inteligencije dece. Ispitivao je uspeh dece u kolama na Jugu iz onih
crnakih porodica koje su se kasnije odselile na Sever, i onih koje su ostale
da ive na Jugu. Razlika u uspehu u koli nije bilo. Poto uspeh u koli stoji
u izvesnoj korelaciji s inteligencijom, ovo je jo jedan elemenat u prilog teze
da preseljavanje s Juga nije toliko selektivno da bi se odseljavanjem
inteligentnijih slojeva Crnaca moglo objasniti smanjenje razlika u
inteligenciji crnake i bele dece na Severu.
Tek poto je dovoljno ubedljivo utvren vremenski re-dosled
promenljivih, mogu se preduzeti dalji postupci uzrone analize. itav ovaj
napor da se utvrdi vremenski redosled inilaca izraava se u grafikoj shemi
kao postavljanje inilaca x i y u vreme t1 i t2- Ako se vremenski redosled
promenljivih ne moe utvrditi, analiza ostaje na poetnoj tvrdnji da je x statistiki povezano sa y (x-y). U tom sluaju moe se jedino dalje
upotpunjavati opis ispitivanih pojava.
Drugi oblik prividne korelacije. Prikazana shema iste
koincidencije samo je jedan, i to svakako najprostiji oblik prividne
korelacije. Reeno je da su u prividnoj korelaciji dve vrste pojava statistiki
povezane, ali da do povezanosti ne dolazi zbog toga to bi izmeu njih
postojao uzroni odnos. Eliminisa-nje prividnih korelacija zavisi od toga da
li dalja analiza uspeva da dokae kako prividna korelacija nastaje usred
delovanja nekog inioca, koji se u prvobitnoj korelaciji ne javlja, a od koga
zavise njene promenljive x i y. Neka se korelacija moe smatrati isto
prividnom, samo ako (1) novi inilac (z) ne utie na y i posredstvom inioca
koji je u poetnoj korelaciji obele-en sa x, i (2) ako x nema uopte
samostalan uzroni uticaj na y. Od brojnih tipova prividnih korelacija bie
formalizovan samo jedan, koji je mnogo sloeniji od iste koincidencije. On
se

638

pojavljuje kad obe promenljive prvobitne korelacije nisu uop-te

meusobno uzrono povezane, nego su posledice nekog zajednikog
uzroka, koji se ne pojavljuje u prvobitnoj korelaciji. Shematski to
izgleda ovako:

Shema pokazuje da do prvobitne statistike veze izmeu x i y

dolazi usled toga to inilac z istovremeno utie na njih. U uzronom
smislu korelacija xy je sasvim prividna. Vrlo prost primer ovog tipa
prividne korelacije, koji se vrlo esto susree u raznim udbenicima
jer je upeatljiv, poto je uzrona zavisnost x i y od jednog drugog
inioca odmah oigledna, jeste visoko pozitivna korelacija izmeu
broja roda na podruju nekog naselja i plodnosti njegovog
stanovnitva, tj. to je vei broj roda, raa se vie dece. Korelacija se
pokazuje isto prividnom kad se u nju ukljui jedan novi inilac
tip naselja (z). Ako se prvobitni odnos ukrsti s podelom naselja na
gradska i seoska, videe se da stepen urbanizacije istovremeno utie
na smanjivanje broja roda na podruju naselja i na opadanje"
plodnosti stanovnitva. Prema tome, stvarni uzrok zavisne promenljive y iz prvobitne korelacije "(plodnost stanovnitva) je jedan
trei inilac z (tip naselja), dok je statistika povezanost sa x (broj
roda) u uzronom smislu prividna. Mogao bi se navesti niz drugih
primera iz istraivake prakse koji pokazuju kako esto, kad jedan
inilac istovremeno deluje na vie pojava, dolazi do vrlo visokih
korelacija izmeu njegovih razliitih po-sledica, ali bi-bilo pogreno
te statistike veze protumaiti kao uzrone odnose.
Ukljuivanje u analizu novog inioca radi proverava-nja
poetne korelacije ne dovodi, naravno, uvek do ovako katastrofalnog
rezultata za poetnu korelaciju. Njegovo uvoenje moe samo
delimino smanjiti prvobitnu vezu, ako inilac z delimino
neposredno utie na posledicu y, a delimino posredno time to
prethodno utie na promenljivu x iz prvobitne korelacije. Kao primer
moe se uzeti podatak da razni drutveni slojevi u razliitoj meri
koriste postojee kole za vaspitavanje svoje dece. Na osnovu toga bi
se moglo najpre zakljuiti da je to neposredna posledica samo nekih
drutvenih karakteristika tih slojeva. Kad se, meutim, uzme u obzir
da su razni drutveni slojevi razliito ekoloki rasporeeni i da su im
usled toga kole u razliitoj meri pristupane, ukljuivanjem, tipa
naselja u poetnu korelaciju, ova e se verovatno smanjiti, ali nee
sasvim nestati. To znai da i u istim, ekolokim uslovima

639
razliiti slojevi ipak nejednako koriste postojee kolske mogunosti.
S druge strane, naselja razliitog tipa, kao osobeni lokalni segmenti
drutvene podele rada, utiu na razliitu ekoloku raspodelu raznih
drutveno-profesionalnih grupa i slojeva, kao i druge njihove osobine
relevantne za odnos prema y. Ukratko, tip naselja (z) utie u izvesnoj
meri direktno na x i y iz prvobitne korelacije, ali poto se i u istim
ekolokim uslovima pojavljuju meuslojne razlike u korienju kola
za obrazovanje mladog narataja, odnos xy iz prvobitne korelacije
nije prividan. Ova situacija, se moe formalizovati na sledei nain:

X oznaava drutvene slojeve, y zastupljenost dece iz pojedinih

slojeva u odreenom tipu kole, a z podelu naselja, prema tome da li
u njima postoje odreene kole. Shema jasno pokazuje da x i z
uzrono utiu na y, kao i da z to ini delimino neposredno, a
delimino preko uticaja na x.
Ukljuivanje pojedinanog uzronog odnosa u dui uzroni
niz. Od prividnih korelacija treba jasno razlikovati one sluajeve kad
se nezavisna promenljiva poetne korelacije (x) uspeva ukljuiti u
dui uzroni niz. Time se otkriva uzrok nezavisne promenljive iz
prvobitne korelacije, ali se istovremeno dokazuje da je ona
neposredni uzrok pojave y. Poetna korelacija, dakle, nije prividna.
Razmatranja epistemolokog naela sistematinosti naunog saznanja
i strukture naunog objanjenja su pokazala da nauka tei da
odreene uzrone odnose sagleda u sve irim deterministikim
spletovima, povezujui ovo s tenjom da se utvrde to specifiniji
uzroci pojedinih vrsta pojava. Radi shematskog prikazivanja ovog
analitikog sluaja mora se proiriti vremenski okvir upotrebljenog
naina formaliza-oije, time to e se u njega uvesti jo jedna
vremenska stepenica (t3). Shema ove analitike situacije izgleda
ovako:

U t1 javlja se novi inilac z. Shema pokazuje da je on uzrok

pretpostavljenog uzronog inioca x iz prvobitne korelacije, ali time
nije opovrgnut uzroni karakter ovog poslednjeg. Poetna korelacija
se pokazala tanom, ali je dobila ire obja-

641

640
njenje. Konkretnih primera ove vrste ima u istraivakoj praksi vrlo
mnogo. Na primer, niz drutvenih pojava nastaje ili se menja usled
toga to se dohodak stanovnitva poveava ili smanjuje. U tom,
sluaju pramena dohotka predstavlja x, a neke njegove-posledice y u
poetnoj korelaciji. Ako se utvrde uzroci promene dohotka (z) dobija
se odnos koji odgovara ovoj analitikoj shemi. Oigledno je da
analiza u ovakvim sluajevima ne mora uvek poeti sa odnosom xy;
ona moe poeti i sa odnosom zx.
Ispitivanje viestrukih uzronih odnosa. Shema (4) ima
izvesne slinosti s mnogo optijom shemom u kojoj se prikazuje da
pojava y, iji se uzroci ispituju, nastaje usled delova-nja vie
meusobno nezavisnih uzronih inilaca. Upotrebljeni nain
formalizacije ograniava broj nezavisnih uzronih inilaca koji
deluju na nastajanje pojave y na dva, ali njih u stvarnosti moe biti
vie. Ovo je moda najtipinija situacija u uzronoj analizi, s
obzirom, na sloenost veine deterministikih spletova u drutvu.
Delovanje vie nezavisnih uzroka moe se formalizo-vati ovako:
(6)

Glavna razlika izmeu sheme (6) i sheme (4) sastoji se u

pretpostavci da x i z nisu povezani, to znai da oni pripadaju
razliitim uim deterministikim sistemima. U, upotreb-ljenim
shemama nigde se eksplicitno ne pokazuje relativni znaaj pojedinih
uzronih inilaca, ali se on ipak preutno pretpostavlja. Smatra se,
naime, da uzrona analiza polazi od glavnog inioca, s najveim
specifinim dejstvom, i da zatim ispituje ostale, koji se obino
javljaju samo kao uslovi glavnog inioca. Zbog toga je shema (6)
adekvatna jedino ako je uzrono dej-stvo x vee od dejstva z ili bilo
kog drugog inioca koji utie- na y.
Delovanje x i z moe ii u istom ili suprotnom pravcu. Ako
oba deluju u istom pravcu, z pojaava uzrono dejstvo x. U tom
sluaju se smatra da je z povoljan uslov za x, i javlja se ono to se u
logici naziva sabiranjem uzroka. Ponekad udrueno delovanje dva ili
vie uzroka moe gotovo mnoiti njihove pojedinane specifine
uticaje. Ako je z povoljan uslov, kad se ono iskljui iz analize dolazi
do smanjenja jaine prvobitne veze x y. Meutim, z moe da deluje i
u suprotnom pravcu od x. U tom sluaju se ono smatra njegovim
nepovoljnim uslovom ili ometajuim iniocem. U sluajevima kad je
z ometajui ini-

lac, njegovim iskljuivanjem iz analize pojaava se prvobitna veza

xy.
Iz situacije prikazane u shemi (6) istraivanje moe da se
kree u dva razliita pravca. Prvi je slian analitikom postupku koji
se najee primenjuje u eksperimentima. Izolacijom ostalih inilaca,
nastoji se u to iem vidu ispitati specifino dejstvo
pretpostavljenog uzronog inioca. Na primer, neka je odnos xy
izraen u specifinim stopama razvoda brakova prema obrazovanju.
Specifine stope pokazuju da je razvod utoliko ei to je
obrazovanje vie. Ali, postavlja se pitanje da li se sve razlike u
uestalosti razvoda mogu pripisati samo obrazovanju, tj. iniocu x
poetne korelacije. Nema sumnje da x prethodi y, jer formalno
obrazovanje je veinom zavreno pre nego to je brak sklopljen.
Vremenski redosled inilaca je ovde dosta ist, bar za najveu masu
sluajeva. Meutim, poznate su neke druge okolnosti koje mogu biti
relevantne za odnos xy. Zna se, na primer, da razvod opada sa
trajanjem braka, a da se broj ljudi s viim obrazovanjem u naem drutvu poslednjih godina naglo poveava. Usled toga treba oekivati da
e u grupi brakova lica s viim obrazovanjem biti nat-proseno
mnogo mladih, nedavno sklopljenih brakova. Da bi se ispitalo koliko
ova okolnost utie na poetni odnos, razvedeni brakovi se najpre
podele u grupe jednakog trajanja (z), pa se tek potom ispituje kolike
su u ovim grupama razlike u uestalosti razvoda prema obrazovanju.
Manje razlike nego u optoj uestalosti razvoda prema obrazovanju
znak su da na uestalost razvoda utie i razliita starosna struktura
brakova lica razliitog obrazovanja, a ne samo obrazovanje. Isto tako
se zna da se opta uestalost razvoda razlikuje u naseljima razliitog
tipa, a i da se bitno razlikuje ekoloki raspored lica iz raznih grupa
obrazovanja. Stoga se u poetni odnos xy ubacuje tip na-selia, kao
novi kontrolni inilac (z-,), da bi se ispitalo da li u istim ekolokim
uslovima, na primer u velikom grau, postoje iste razlike u
uestalosti razvoda lica razliitog obrazovanja, kao kad se ovaj odnos
razmatra u globalu. Ako se razlike smanjuju, to znai da je razliita
uestalost razvoda prema obrazovanju delimino posledica toga to
razliite proporcije lica s razliitim obrazovanjem ive u. onim
ekolokim sredinama koja su sredita manje stabilnosti brakova.
Opravdano je pretpostaviti da su posledica obrazovanja samo one
razlike u uestalosti razvoda u raznim obrazovnim grupama, koje
preostanu posle kontrolisanja prvobitnog odnosa xy pomou niza
relevantnih inilaca.
Navedeni primeri pokazuju logiku analitikog ralanjavanja poetnog odnosa. Ali poznato je da mnoge pojave na-

41 Socioloki metod

642

staju kao rezultat odreenih deterministikih spletova, i da se

najee i u svojim najrazvijenijim oblicima jave kad zajedno deluje
nekoliko inilaca. Potrebno je, stoga, to tanije utvrditi konkretne
uzrone spletove u kojima se neka pojava deava sa najvie
verovatnoe. U tim sluajevima se osnovni zadatak ne sastoji u
analitikom ralanjavanju poetnog odnosa, radi ispitivanja
specifinog uzronog dejstva pojedinih inilaca, nego u otkrivanju
odreenih uzronih spletova koji s najveom vero-vatnoom
izazivaju odreene posledice. Shema ovog postupka izgleda ovako:

Ona pokazuje da ako se x nae zajedno sa dodajnim

iniocima v i z, postoji najvea verovatnoa da e usled njihovog
sloenog delovanja doi do posledice y. I ovde se pretpostavlja da x
ima najvee pojedinano uzrono dejstvo u datom spletu inilaca.
Istraivaki postupak koji odgovara shemi (6a) najvie se primenjuje
u onim sluajevima kad se uzroci ispituju analizom sluajeva u
kojima su se ve izrazito ispoljile njihove posledice, na primer, kad
se uzroci ili posledice nekog oblika drutvene pokretljivosti ispituju
svestranim prouavanjem neke grupe lica koja su promenila svoj
poloaj u drutvenoj strukturi i ispoljila odreene osobine. Posledica
je nesumnjivo utvrena, a smatra se da je njen uzrok sloen, pa se
retrospektivno nastoje utvrditi spletovi inioca koji do nje najee
dovode. Da bi se o tome moglo zakljuivati s vie-sigurnosti, korisno
je uvek, pored grupe u kojoj se y pojavilo u vrlo izrazitom obliku,
imati i jednu drugu grupu u kojoj se ne pojavljuje y, nego neto
suprotno. U datom primeru bi trebalo uporeivati grupu lica ko^a su
se drutveno pomerala i grupu lica iji se poloaj u drutvenoj
strukturi nije promenio. Poreenje ove dve suprotne grupe, ili
antipodne situacije, moe znatno olakati da se u grupi, u kojoj se
javlja ispitivana posledica, uoe njeni specifini uzroci i konkretni
deterministiki spletovi.
Ova shema je obeleena sa (6a) jer predstavlja u osnovi
takoe razvijanje sheme (6), samo u drugom, sintetikom pravcu.
Kao ilustracija je navedeno ispitivanje uzroka drutvene
pokretljivosti, a moglo bi se navesti gotovo bezbroj drugih pri-mera u
kojima se moe primeniti ovaj postupak.
Otkrivanje posrednih inilaca. Nauno ispitivanje uzronih
odnosa se ne svodi na dokazivanje da je neki odnos nuan i stabilan.
Nauka uvek, pored toga, tei da odreeni Uzroni odnos to bolje
objasni. Pored ukljuivanja neposrednog

643
objanjenja ispitivanog odnosa u ire teorijske celine, razume-vanju
njegove prirode znatno doprinosi upoznavanje njegove unutranje
strukture koja je u razvojnim procesima dinamikog karaktera. Ako
ne poe za rukom da se izgrade bar neke osnovne pretpostavke o
njegovoj unutranjoj strukturi, uzroni odnos ostaje neto spolianje,
to se ne moe shvatiti. Objanjenie unutranje strukture uzronog
odnosa je utoliko potrebnije ako teorija pretpostavlja da izmeu
delovanja odreenog uzroka i nastupanja njegovih posledica moe da
postoji dui vremenski interval. Ako se stanje u ovom meuvremenu
ne moe ukljuiti u analizu, i ako se ne moe utvrditi to se u tom
rasponu deava, uzroni odnos ostaje nejasan i problematian. Radi
toga je neophodno ispitivati proces razvitka odreenog uzronog
odnosa i otkrivati njegove glavne meulanove, tzv. posredne
inioce preko kojih prvobitni uzrok u toku vremena stvara posledicu
y. Ova analitika
operacija se obino u metodolokoj literaturi naziva
tumaenjem,17) a njen osnovni zadatak je da utvrdi preko kojih
meulanova prvobitni uzrok deluje na ispitivanu posledicu. Shema
tumaenja izgleda ovako:

Prvobitni i osnovni uzrok javlja se u t1. On vremenom

stvara odreenu osobinu (z) neke drutvene grupe, ustanove
ili pojedinca, ili ih dovodi u odreeno stanje, a ova osobina ili
stanje e kasnije neposredno izazvati posledicu y. Ta osobina
ili stanje (z) su neposredni uzrok y. Ali, poto su oni izrazito
zavisni od optijeg uzroka (x), uzrono objanjenje pojave y,
koje bi uzimalo u obzir samo z, ostalo bi na povrini. S druge
strane, ako bi se y dovodilo u vezu sa x samo direktno, unu
tranja struktura njihovog odnosa bi ostala nedovoljno rasvetljena i pretpostavka o postojanju uzronog odnosa bi vrlo teko
mogla da se iskustveno proverava. U metodolokoj literaturi se
obino navode dosta trivijalni primeri tumaenja uzronih od
nosa. Jedan od takvih primera sastoji se u sledeem. Utvrdi se
da izmeu branog stanja zaposlenih ena i uestalosti izosta
janja sa posla postoji vrsta statistika veza (x ------------- y). Kad se
posmatraju agregatski, udate zaposlene ene ee izostaju sa posla
od neudatih. Ispitivanje se nastavlja da bi se otkrio neposredni uzrok
poveanog izostajanja sa posla, koji zavisi od branog stanja. Nije
teko pretpostaviti da su to poveane porodine
17

) P. L. Kendall, P. F, Lazarsfeld, op. cit., p. 147-158;

41*

644
i kune obaveze udatih ena. Kad se zatim brano stanje ukrsti s
veliinom porodinih i kunih obaveza, obija se drukija slika.
Udate ene, koje nemaju mnogo porodinih i kunih obaveza, ne
izostaju sa posla vie od neudatih. Ali, u ukupnoj masi udatih ena
ima malo ovakvih sluajeva, dok neudate rede imaju vee porodine
obaveze. Glavni uzrok veliine obaveza je brano stanje (x), ali
uvoenjem u analizu posrednog inioca z (obaveze) njegov odnos sa
y (izostajanje sa posla) postaje jasniji. Meutim, metodoloki znaaj
ovog analitikog postupka je daleko iri. Globalni drutveni
deterministiki inioci utiu na razne drutvene pojave obino tek
posredno, i ako se ne poznaju ovi posredni lanovi, saznanja o
njihovom delovanju ostaju nepotpuna i neodreena. Na primer,
razvoj nauke u nekom drutvu svakako je odreen, pre, svega, nekim
njegovim osnovnim strukturama i stanjima. Ali uticaj ovih optih
inilaca se ostvaruje posredstvom mnogo specifinijih, kao to je na
primer organizacija naunog rada, odreena nauna politika i si. Pri
tom ovaj posredni inilac (z) nije samo pasivna posledica ve ima i
relativno samostalno dejstvo na razvoj i neke osobine nauke (y).
Pored toga, kad god se u sociologiji prilikom objanjavanja neke
pojave kao neposredni uzroni inilac uzimaju neke sklonosti,
stavovi, planovi, kolektivna tradicija i slino, ovaj uzroni inilac
treba shvatiti kao z iz sheme tumaenja, bez obzira to vie ne deluje
uzrok koji je nekad stvorio neku sklonost ili tradiciju.
Tumaenje je izrazito dinamian oblik uzrone analize. Ono
zahteva da se u ispitivanom uzronom nizu trae razni vremenski
stupnjevi. U ovom obliku analize trebalo bi, pored toga, najvie
uzimati u obzir povratno dejstvo. Posredni inioci (z) ne nastaju
samo kao pasivne posledice osnovnog inioca x preko kojih ovaj
utie na y. Na njih utiu i aktivne reakcije pojedinaca i drutvenih
grupa to su due vremena izloene delovanju nekog osnovnog
uzroka x. Usled ovog unakrsnog delovanja i samo z se u toku
vremena menja. ira primena ovog tipa ana~ lie zahteva da se uzme
u obzir vei broj vremenskih perioda u kojima se ispitivanom
procesu deavaju neke znaajnije promene.
Specifini elemenat sloenog uzronog kompleksa. Poslednja analitika operacija koja e biti formalizovana primenju-je se
onda kad analiza poinje s nekim kompleksnim iniocima, koji utiu
na odreene pojave, s ciljem da se utvrde najneposred-nije specifine
uzrone osobine tih kompleksa. Dobro su, na primer, poznate veze
izmeu tipa naselja i najrazliitijih drugih drutvenih pojava, koje u
gradskim naseljima imaju drukije oblike ili razliit intenzitet nego u
seoskim. Postavlja se pitanje ime grad, kao vrlo sloen drutveni
oblik i drutvena situacija

645
specifino utie na odreenu pojavu. Trai se, prema tome, specifina osobina nekog iskustvenog kompleksa inioca, koja najneposrednije utie na odreenu posledicu.
Ovaj oblik analize je neobino vaan, ne samo teorijski, ve
i praktino. Po pravilu se ne moe menjati u celini jedan takav
kompleksan inilac, koji ima mnogobrojne funkcije i odreeno mesto
u optoj organizaciji drutva, da bi se izbegla neka njegova
nepoeljna posledica. A istovremeno to nije ni potrebno ako on samo
nekom svojom specifinom osobinom stvara nepoeljne posledice.
Ako je poznata specifina uzrona veza u okviru ireg kompleksa,
eljeni cilj se moda moe postii pomou mnogo ogranienijih
praktinih
intervencija.
Shema
ove
analitike
operacije izgleda ovako:
Upotrebom simbola xa, xb, xc eli se istai da se radi o
bitnim konstitutivnim osobinama iskustvenog kompleksa x, ali se
trai ona njegova osobina koja najvie utie na y, jer druge mogu u
tom pogledu biti sasvim irelevantne. Ovaj problem se mora dosta
esto reavati, jer mnoga istraivanja poinju na vrlo elementarnom
pojavnom nivou, i tek kasnija analiza treba da pojedinim njihovim
iniocima da odreeniji i dublji teorijski smisao.
Ovih nekoliko shema, svakako, ne iscrpljuju sve analitike
situacije koje se ee javljaju u uzronoj analizi neekspe-rimentalnih
podataka, nego samo neke koje su do sada metodoloki vie
prouene. Treba naglasiti da se u svakoj kompleksnijoj uzronoj
analizi pojavljuju razni analitiki problemi i da se moralu koristiti
razliite analitike sheme. Ali prvi preduslov uspene analize jeste da
se sam problem pravilno postavi, to znai da se odreeni iskustveni
odnos sagleda u sveti u raspoloivih relevantnih naunih saznanja.
Bez irih teorijskih saznanja i aktivnog, nastojanja da se njihovim
suoavanjem s novim iskustvenim podacima stalno razvijaju sve
odreenije hipoteze, uzrona analiza vrlo brzo gubi dah; bez hipoteza
koje je usme-ravaju i objanjavaju rezultate pojedinih njenih faza,
analiza ostaje na nivou vie ili manje elementarnog opisa, isto
verbalnog ili statistikog.
Ve vie puta je bilo istaknuto da uspeh istraivanja zavisi
mnogo od toga koliko je jasna teorijsko-hipotetika zami-

646

sao usmeravala prikupljanje i sreivanje izvornih obavetenja. Na

kraju treba skrenuti panju na jedan momenat iz te oblasti koji tek
posle ovih konkretnih primera postaje jasniji. Uzrona analiza je po
svojoj prirodi dinamina, i u njoj se uvek javlja vremenska dimenzija.
Moraju se opisivati i istovremeni odnosi, odnosi u jednom
trenutanom preseku, ali samo na osnovu ovakvih statinih preseka
gotovo je nemoguno doi do izvornih obavetenja neophodnih za
ispitivanje uzronih odnosa. Uzronoj analizi su potrebni dinamiki
podaci, tj. ne samo podaci o stanju odreenih pojava u datom
momentu, nego i o njihovom razvoju. Idealno je kad se pomou
dugotrajnih istraivanja moe neposredno pratiti tok razvoja
ispitivanih pojava kroz due vreme. Takvih istraivanja ima, ali ona
zahtevaju vrlo iroku i skupu organizaciju, a i oteana su time to se
ljudi u meuvremenu preseljavaju i esto se kasnije ne mogu pronai,
pa se poetni uzorak usled toga osipa. Naglaeno je i to da je
retrospektivno prouavanje uzronih odnosa manje efikasno. Ali u
nedostatku boljih reenja, ono se mora primenjivati. Stoga u
prikupljanju iskustvenih obavetenja treba uvek nastojati da podaci
sadre obavetenja" o vremenskoj, razvojnoj strukturi. Ako se trae
podaci o zanimanju, bolje je pored toga traiti obavetenja i o tome
koliko se dugo zanimanje obavlja, koje je zanimanje prethodno
obavljano, kao i da li ispitanik namerava u blioj budunosti da
promeni zanimanje. Znaajna dopuna podatka da je neko stanovnik
velikog grada, jeste obavetenje kad se i iz kakvog naselja u njega
doselio. Vie puta je naglaavano da je aktualno ponaanje
pojedinaca i drutvenih grupa ia u kojoj se stalno preseca prolost
sa budunou. Ako se vie zna o onome to je prethodilo aktualnom
ponaanju, i o perspektivi u kojoj ljudi gledaju na budunost, dobija
se ira osnova za obianienje usled ega se u datim objektivnim
uslovima pojedinci i drutvene grupe ponaaju na odreen nain.
Prikupljanje podataka o razvojnim tokovima jeste, prema tome, bitan
pred-uslov ire i egzaktnije primene analitikih postupaka pomou
kojih se na osnovu neeksperimentalnih podataka nastoje otkriti
uzroni odnosi.

XVI
UPOREDNA ISTRAIVANJA

U novijoj literaturi o sociolokom metodu,"sve do pre nekoliko poslednjih godina, problemi uporednih sociolokih istraivanja
gotovo da nisu raspravljani. U veini prirunika, koji su se pojavili
krajem 40-tih i poetkom 50-tih godina i stekli znatnu meunarodnu
popularnost, ira uporedna istraivanja se . ne pominju. Neto je
drukije bilo stanje u drutvenoj antropologiji u kojoj su se, izgleda,
vie ouvale stare komparativistike tradicije. U svakom sluaju dve
poznate studije o metodu drutvene1 antropologije poklanjaju znatnu
panju uporednim istraivanjima. ) U sociologiji su poslednjih
nekoliko decenija, uporedna istraivanja bila privremeno isto tako
zanemarena, kao i ire korienje istorijskih podataka uopte. Kao to
se u novijim sociolokim istraivanjima do nedavno vrlo malo
koristila istorijska graa, tako su isto retka bila istraivanja na osnovu
irih meunarodnih poreenja. Potpuno je preovladalo ograniavanje
sociolokog prouavanja raznih drutvenih pojava na njihove
savremene oblike u odreenim zemljama. Meutim, poslednjih godina
dolazi do vidnog zaokreta i na ovom podruju. Ne samo da se ponovo
poinju uviati neophodnosti irih uporednih istraivanja raznih
drutvenih
pojava, nego se sve ee organizuju istraivanja ove
vrste.2) Ali, kako uporedna istrai1
) S. F. Nade!, The Foundations of Social Anthropology, Cohen and West, London,
1951; R. F. Spenser, Method and Perspective in Anthropology,
The
University of
Minnesota Press, Minneapolis, 1954.
2
) Ovo se jasno ogleda i u najnovijim metodolokim prirunicima u kojima se
ponovo poinje raspravljati o metodu uporednih istraivanja. Vid. M. Durverger, Methodes
des sciences sociales, Presses uni-versitaires de France, Pari, 1961, p. 37585. P. Heintz,
Interkultureller Vergleich, u knjizi R. Konig (red.) Handbuch der empirischen Sozialforschung, F. Enke, Stuttgart, S. 639649. Pored toga, u raznim naunim asopisima pojavio
se niz radova o metodolokim problemima uporednih istraivanja. Vid. O. Sjorberg. The
Ccmparative Method in the Social Sciences, Philosophy of Science, vol. 22 (1955), No. 2; H. C.
J. Duijker, S. Rokkan, Organizational Aspects of Cross-National Social Research, The Journal
of Social Issues, vol. IX (1954), X 4; S. Rokkan, Les utili-sations des enquetes par
echantillonnage dans la recherche comparative, Revue Internationale des sciences sociales,
vol. XVI, (1964), No. 1; S. M. Lipset, Problemes poses par les recherches comparatives sur la
mobilite et le development, Revue Internationale des sciences sociales, vol. XVI, (1964), No. 1.

648

649

vanja imaju dugu tradiciju, jer su se u njihovom ranijem razvoju

dosta vidljivo ispoljile prednosti, tekoe i slabosti uporednog
metoda, kao i razliiti stavovi prema njemu, treba bar letimino
prikazati istorijski razvoj uporednog metoda u sociologiji i drutvenoj antropologiji.
1.
ISTORIJSKI OSVRT
Zaeci uporednog prouavanja drutva gube se u drevnoj
prolosti. Moe se bez preterivanja tvrditi da se prvi tragovi
racionalno-kritike i naune misli o drutvu pojavljuju onog asa kad
se razne pojave u vlastitom drutvu ponu uporeivati s analognim
pojavama u drugim poznatim drutvima. Bilo je u tim poreenjima,
svakako, mnogo tesnogrude pristrasnosti. Ali, dok se vlastito drutvo
ne stane porediti s drugima, teko je prema njemu zauzeti dovoljno
samostalan i kritian stav koji lei u korenu svakog racionalnog i
naunog prouavanja drutva. Dosta je razumljivo stoga to se vrlo
rano pojavljuje i metodoloka svest o vanosti uporednih ispitivanja,
a ne samo praktini pokuaji njihovog izvoenja. Ve je Aristotelu
bilo sasvim jasno kakvu vrednost ima primena uporednih istraivanja
u prouavanju drutva. Poznato je da je on nastojao da na sistematski
nain prikupi podatke o dravnom ureenju mnogobrojnih grkih dravica, da bi na pouzdanom iskustvenom materijalu razvijao svoju
teoriju o drutvu. Iz te velike grae ouvao se samo jedan fragment,
atinski ustav. Ali vrlo je jasna Aristotelova zamisao da uporednim
putem ispita u kakvim uslovima nastaju i kakve razvojne tendencije
pokazuju razliiti oblici dravnog ureenja, a dravno ureenje je, po
njegovom shvatanju, bilo istovetno sa drutvenim ureenjem uopte.
Nije potrebno iznositi sve istorijske pojedinosti o oblicima u
kojima se javljala misao o neophodnosti uporednog prouavanja
drutva. Dovoljno je osvrnuti se na stavove prema upo-rednom
metodu koji su doli do izraaja u sociologiji i nekim srodnim
naukama u XIX veku, jer je on tada bio neobino cenjen i iroko
primenjivan u raznim naukama. Zbog toga se na metodolokim
shvatanjima i naunim iskustvima prolog veka mogu da vide
prednosti uporednog metoda, a i nedostaci
koji su neizbeni ako se
on nedovoljno metodino primeni.3)
3
) Jo nema celovitije studije o istoriji uporednog metoda u sociologiji i srodnim
naukama. Zanimljiv je, mada preteno ogranien na nemake nauke, rad F. Rothacker: Logik
und Systematik der Geistes-wissenschaften, u knjizi A. Baumler, M. Schroeter,
Handbuch der

Opta afirmacija uporednih istraivanja u drutvenim

naukama poinje u prvoj treini prologa veka u idejnoj klimi
romantizma, kada uopte dolazi do naglog oivljavanja interesa za
istoriju. Istupajui s otrom kritikom neistorinosti prosve-titeljske
ideologije, u kojoj se, kao to je istaknuto u analizi Kontove
metodologije, istorijski smisao na udan nain meao sa
konzervativnim ili reakcionarnim idejama, romantizam je dao snaan
podsticaj prouavanju istorijske prolosti i osobene tradicionalne
kulture najrazliitijih drutava, ali i optih zakona isto-rijskog razvoja
drutva i pojedinih drutvenih pojava. Pored toga, na opte
rasprostranjeni pozitivni stav prema uporednom metodu u drutvenim
naukama dosta je uticala njegova prethodna vrlo uspena primena u
biolokim naukama, a naroito u uporednoj anatomiji. Nije, 'stoga,
sluajno Kont smatrao da je razvoj uporednog metoda specifini
doprinos biolokih nauka optoj naunoj metodologiji. U drutvenim
naukama uporedni metod se najpre afirmisao u uporednoj lingvistici,
u prouavanju razvoja pojedinih grana indoevropskog jezikog
stabla, a zatim se preko uporednog prouavanja religije, mitologije,
prava, porodice, raznih obiaja, irio prema politikoj ekonomiji i
sociologiji. Ranije izneto Kontovo shvatanje uloge i vrednosti
uporednog metoda je dosta karakteristino za proli vek. Kont smatra
da je uporedni metod vaan, ali ne osnovni metod sociologije. Nien
osnovni metod je istorijski, ier je najvaniji teorijski zadatak
sociologije da utvrdi opti tok istorijskog razvoja. Meutim, uporedni
metod moe da bude vrlo koristan time to omoguuje (1) da se u
savremenim nerazvijenim drutvima prouavaju ranije faze opteg
istorijskog razvoja, i (2) da se prouavanjem osobenih karakteristika
pojedinih drutava ispita koliko na odstupanja od svetskoistorijske
razvojne linije utiu neki sporedni inioci. Uporedni metod u prolom
veku bio je uopte najtenje povezan sa evolucionizmom, obino
shvaenim na dosta uproen jednolinijski nain. Smatralo se naime,
da sva drutva prolaze gotovo istovetan razvojni put i da je osnovni
zadatak uporednih istraivanja prikupljanje podataka koji e osvetliti
bilo opti istorijski razvoj u celini, ili razvojne linije pojedinih
drutvenih pojava u oblasti drutvenog ivota, na primer, jezika,
porodice, religije, svojine, raznih obiaja i slino. Ali. poto su se o
tokovima istorijskog razvoja drutva u celini i pojedinih drutvenih
pojava donosili preuranjeni zakljuci, podaci dobijeni uporednim
istraivanjima su esto vie sluili za ilustrovanje raznih shvaPhilosophie. Abt. II, Mfinchen-Beiiin. 1927. U radu E. Ackerknecht, On
Comparative Method in Anthropology, u knjizi R. F. Spencer, op. cit, iz-neti su
samo neki opti podaci o razvoju shvatanja vrednosti uporednog metoda u socijalnoj
antropologiji.

652
na osnovu kojih bi se kasnije mogle da izvode pouzdana nauna
uoptavanja.
Ista ova tenja da se izgrade pojmovni, metodoloki i
.organizacijski okviri prikupljanja iskustvenih obavetenja za
uporedno prouavanje razvijenih drutava ispoljava se vidno i u
statistikim krugovima. Ve na meunarodnom statistikom
kongresu, koji je 1855. godine odran u Briselu, veliki belgijski
naunik i statistiar Ketle (Quetelet) zastupa dosta razvijenu zamisao
o stvaranju sistema meunarodno uporednih statistikih podataka. Od
tada, izuzev privremenih prekida za vreme velikih ratova, ne prestaje
rad na ujednaavanju naela i pojmovnih okvira nacionalnih
statistikih6 ustanova radi postizanja to vee uporedivosti statistikih
podataka. )
I u sociologiji krajem prolog veka ima vie pokuaja da se
razviju teorijski zasnovani sistemi za prikupljanje izvornih podataka.
Meu tim pokuajima treba istai nacrt holandskog sociologa
Rudolfa tajnmeca (R. Steinmetz), izloen
u studiju Klasifikacija
drutvenih tipova i kataloga naroda.6) Ta studija je istovremeno
kritika brojnih slabosti uporednih istraivanja iji je koren u
nepouzdanim i nesistematskim izvornim podacima. ..Prvi nedostatak
pie izmeu ostalog tajnmec koji zapa-njuje svakog kritinog
oveka ak i u najboljim sociolokim delima, s vrlo retkim
izuzecima, jeste nedostatak opsteg i sistematski potpunog poznavanja
njihovog itavog podruja.'. Koliko je retko da se neki sociolog,
postavljajui neki zakon za sve narode, oslanja na vie od jedne
kategorije drutva i da sa zaista naivnom otvorenou ne zanemeruje
sve ostale." Istovremeno tajnmec istie potrebu stvaranja
kvalifikacije raznih drutava prema njihovim osnovnim ekonomskim,
politikim, 7 geografskim, intelektualnim i religijskim i drugim
osobinama. ) Konano, poetkom 90-tih godina Dirkem u svojoj
raspravi Pravila sociolokog metoda svestranije razmatra
epistemoloku vred-nost uporednih istraivanja i zastupa ideju da su
ona najbolja zamena za eksperiment u ispitivanju drutvene
uzronosti.
Ali u isto vreme, kad se ine razni pokuaji da se otklone
slabosti prvih oblika uporednog metoda i uporedna istraivanja
postave na solidniju metodoloku osnovu, javljaju se i odlune
kritike uporednog metoda. Jedna od najuticajnijih kritika sadr5
) Vid. W. F. Wilcox. Development of International Statistics, u knjizi Problems in
the Collection and Comparability of International Statistics. Milbank Memorial Fund. New
York. 1949.
6
) R. Steinmetz. Classification des types sociaux et catalogue des peuples, L'Annee
sociologique, vol. III. (189899). D. 43147.
7
) ire o Stajnmecovim idejama i uticaju vid. A. J. Kobhen, The Statistical Method
in Anthrooologv, The Journal of the Royal Anthrovological Institute of Great Britain and
Ireland, vol. LXXXII, p. II, p. 129-146.

653
ana je u lanku amerikog antropologa Boasa (F. Boas) Ogranienja antropolokog uporednog metoda, koji je objavljen
1896.
godine, tj. dve godine pre pomenute tajnmecove rasprave.8) U emu
su se sastojale Boasove kritike primedbe? On nijebio u naelu protiv
uporednih istraivanja i shvatao je da su ona neophodna za izvoenje
irih teorijskih uoptavanja, ali je kri-tikovao njihovu povrnu
organizaciju, a naroito upotrebu nepouzdanih izvornih podataka. Po
Boasovom miljenju, uporednim istraivanjima treba da prethode
temeljite monografsko-istorij-ske studije pojedinih drutava i
njihovih kultura u kojima e se prouavati ne samo savremeno stanje
tih drutava i kultura nego i istorijski put kojim su se ona razvijala.
Boas je naglaavao potrebu istorijsko-genetikog pristupa, jer je
smatrao da se do u osnovi istog ili slinog stanja moe stii razliitim
putevima, Sva monografska prouavanja su, po njegovom miljenju,
trebala da budu to vie vremenski odreena i geografski lokalizovana. Ovakva istorijsko-genetika prouavanja raznih drutava treba
da omogue da se ne uporeuju samo konani rezultati drutvenih i
kulturnih procesa, nego i njihovi razliiti tokovi. Boasove ideje su
znatno podstakle razvoj monografskog pristupa u amerikoj
antropologiji. Ali u Boasovoj koli, koja je dominirala u socijalnoj
antropologiji SAD sve do sredine 30-tih godina, rezultati brojnih
monografskih prouavanja se nisu koristili u ire uporedne svrhe.
Tek 30-tih godina D. Mardok (Murdock) oivljava staru
komparativistiku ideju o stvaranju to potpunije naune izvorne
dokumentacije o ivotu najrazliitijih ljudskih drutava. Pod
njegovim rukovodstvom nastaje poznata Jelska dokumentacija, koja
po broju svojih obavetenja 9predstavlja do sada najiru izvornu grau
o ivotu raznih drutava. ) Na osnovu ove dokumentacije
su
izgraene brojne regionalne i nekoliko irih uporednih studija.1*")
Jo radikalniji otpor uporenom metodu, u socijalnoj
antropologiji pruili su neki funkcionalisti, a niroito B. Mali-novski
(B.
Malinowski),
jedan
od
najuticajnijih
predstavnika
funkcionalizma. Svi funkcionalisti. naime, nisu bili protiv uporednog
metoda. Malinovski. poreklom Poljak, razvio se kao naunik i
delovao u Engleskoj u koioj ie komparativistika tradicija bila
najdublja. On je poao od jedne metodoloki razumne
e
) F. Boas. The Limitations of the Comparative Method of Anthropology,
u knjizi F. Boas, Race, Language and Culture, MacmUlan, New York, 1948.
B
) O strukturi ove dokumentacije, poznate pod nazivom Human Research
Area Files vid. G. P. Murdock, An Outline of Cultural Materials, Yale University
Press, New Haven, 1945. (etvrto izdanje knjige je izalo 1961)
10
) Jedna od najpoznatiiih uporednih studija je G. Murdock, Social
Structure, Macmillan, 1949.

654
i korisne ideje da se kompleksna prouavanja pojedinih nerazvijenih
drutava ne mogu izvoditi isto kabinetski, na osnovu nepouzdanih izvora iz
druge i tree ruke, nego da je u tu svrhu neophodno dugotrajno terensko
istraivanje. Bilo je i pre Mali-novskog darovitih terenskih istraivaa. Ali
on je primerom svojih linih istraivanja dao neobino velik podsticaj
razvoju kompleksnih terenskih prouavanja i uticao da ona postanu mnogo
vie rasprostranjena. Meutim, metodoloka zamisao Ma-linovskog se
pretvara u vrlo jednostrano stanovite kad smatra da se na osnovu
prouavanja pojedinanih drutava mogu izvoditi iri teorijski zakljuci,
koji daleko prevazilaze okvire prouavanog drutva. Malinovski je zatim
kao i mnogi drugi funkcionalisti, zastupao gledita da treba prouavati
uglavnom aktualne drutvene oblike. Donekle se ovo zapostavljanje istorijsko-razvojnih istraivanja moe objasniti osobenim uslovima prouavanja
nepismenih drutava, u kojima ima malo pouzdanih izvora o prolosti. Ali
kad se ovaj metodoloki stav uopti, i kad se na neistorian nain prie
prouavanju drutava koja su o svojoj prolosti sauvala mnogobrojne
nauno upotrebljive podatke, on postaje krajnje jednostran.
I ovde treba napomenuti da u jugoslovenskoj nauci postoji dosta
slian razvojni put. Bogii organizuje svoja glavna ispitivanja na izrazito
uporednom planu. On alje svoj upitnik irom jugoslovenskog podruja,
ukljuujui i Bugarsku, i prikuplja podatke o pojedinim elementima
narodnog ivota, obiajnog prava, narodne kulture, ne trudei se mnogo da
ti pojedinani elementi prue celovitiju sliku o drutvenom ivotu i
osobenoj kulturi pojedinih uih geografskih podruja. Neto kasnije se
gotovo istovremeno javljaju Jovan Cviji i Antun Radi s metodoloki
identinom idejom da osnova prouavanja treba
. da bude kompleksno ispitivanje uih lokalnih drutvenih celina, koje se
ponekad sastoje i od grupe meusobno tesno povezanih naselja. Oba ova
naunika smatraju da e optne sinteze biti moguno izvesti na egzaktniji
nain tek poto niz monografija svestrano orikau ue delove podruja.
Cviji je u svnm Balkanskom Poluostrvu izneo sintezu svojih dugogodinjih
terenskih istraivanja i brojnih istraivanja svoje kole. Ali je svakako
zanimljivo da i u naoj nauci postoji dosta analogan razvoj shva-tam'a o
nainu nastajanja irih naunih sinteza, i u vezi s tim
' o odnosu izmeu monografskih i uporednih prouavanja.
Ako se paljivo razmotri smisao razliitih shvatanja o vrednosti i
najprikladnijim oblicima uporednog metoda, videe se da u polemikama
stalno iskrsava protivrenost izmeu irine uporednog zahvata i dubine
monografskog prouavanja pojedinih delova odreenog istorijskog perioda i
geografskog podruja. Doista je teko u podjednakoj meri ispuniti ova dva
zahteva i

655
izgraditi dovoljno iroku grau za obimnija poreenja koja e biti dobrog
kvaliteta. Ali, ma koliko teko bilo uskladiti ova dva zahteva, ipak u osnovi
izmeu njih nema protivrenosti. Jer uporedna zakljuivanja imaju
nesumnjivo temeljitiju osnovu ako brojna monografska prouavanja izgrade
o pojedinanim sluajevima solidnija i upotrebljivija kompleksna
obavetenja Na poetku je istaknuto da su poslednjih decenija uporedna
istraivanja bila u sociologiji sasvim zapostavljena. U metodolokom
pogledu ovu tendenciju prati nastojanje da se istraivanja izvode
intenzivnije, u smislu potpunijeg prikupljanja iskustvenih podataka o
prouavanim pojavama, i metodinije, ti. uz jau kritiku izvornih podataka i
tenju da se u veoj meri koriste izvorni podaci stvoreni za specijalne
potrebe odreenog istraivanja i uz neposredniju kontrolu istraivaa. Prema
tome, i stroiji kriteriji o naunim izvornim podacima utiu da spla-njava
tenja za proirenjem iskustvenog okvira istraivanja. Bilo bi ipak, pogreno
smatrali da samo nauni i metodoloki razlozi izazivaju suavanje
vremensko-prostornih okvira sociolokih istraivanja. Naprotiv, daleko vie
u tom pravcu deluje izme-njena drutvena funkcija sociologije. Ve je
reeno da se od sociologije, kao i od drugih drutvenih nauka, poinje vie
traiti da daju odgovore na odreena praktina pitanja, da budu to vie
neposredno praktiki upotrebljive, ak i po cenu zapostavljanja svog
teorijsko-sistematskog naunog razvoja. Pored ovog naunog prakticizma,
uporedna istraivanja savremenih drutava oteavaju i meunarcdnopolitiki odnosi.
Ograniavanje iskustvenog okvira sociolokih prouavanja ima
krupne teorijske posledice, S jedne strane, teorijska uoptavanja o raznim
drutvenim pojavama se svesno ograniavaju samo na odreeno drutvo. Na
primer, u mnogim radovima o porodici, koji nemaju isto opisne ciljeve ima
se u vidu porodica u SAD, Francuskoj ili nekoj drugoj zemlji u kojoj radi
odreeni sociolog. Ovako postupaju teorijski obrazovaniji naunici. Manje
kritini, prouavajui odreenu pojavu na jednom uem podruju, padaju u
drevnu greku mnogih koji su u prolosti prouavali drutvo, i poistoveuju
neko odreeno drutvo s drutvom uopte. pa ono to u njemu pronau
proglaavaju univerzalnim zakonom ili normom drutvenog ivota, ili bar
zakonom drutva odreenog istorijskog tipa. Zbog toga jaa etnocentrizam,
gledanje na drutvo i istoriju kroz prizmu samo vlastitog drutva, i to obino
vlastitog drutva u odreenom vremenskom periodu. A treba rei da je
uopte teko izbei opasnost da se osobenost neposredne aktuelne situacije
ne preem i neosnovano ne uopti ako se ogranie uporedno istorijski
vidici.
Poslednjih godina ponovo oivljava interese vanj e za uporedna
istraivanja. Sve vei broj naunika uvida da sociolo-

657

656
gija, kao teorijska nauka, ne moe da se zasniva na prouavanju samo
jednog drutva ili jednog tipa drutvenog ureenja, samo jedne
kulture ili jedne grupe srodnih kultura. Pored toga, nove praktine
potrebe takoe podstiu uporedna istraivanja, iako manje u
sociologiji a vie u nekim drugim drutvenim naukama, pre svega
ekonomskim. I na Istoku i na Zapadu se stvaraju razne meunarodne
ekonomske organizacije i trajniji meunarodni aranmani. Za
normalnije delovanje postojeih meunarodnih organizacija
neophodna su uporedna istraivanja raznih drutvenih pojava u nizu
zemalja. Zbog toga praktini interesi zahtevaju iroka uporedna
prouavanja narodnog dohotka, produktivnosti rada, pojedinih
kljunih privrednih grana, opte organizacije privrede politikog
ureenja, prosvete, kulture itd. U sociologiji se zbog praktinih
potreba za sada uporedna ispitivanja manje organizuju, ali ih
nesumnjivo ima sve vie. Iako se teko oteti utisku da prakticizam i s
njime povezan povrni opisni empirizam preovladavaju i u mnogim
savremenim upored-nim istraivaniima. ima dosta znakova koji
govore o njihovom ponovnom oivljavanju u sociologiji. To,
naravno, nee biti povratak na klasini uporedni metod prologa
veka. Brojni metodoloki nedostaci klasinog uporednog metoda su
dobro poznati. Sem toga, danas postoje metodoloka reenja a i tehnika sredstva koja omoguuju da se uspenije reavaju razni
problemi,
koji su u prolom veku bili gotovo nesavladive prepreke(11). Ponovno oivljavanje uporednih istraivanja treba stoga
shvatiti kao jedan od povoljnih inilaca verovatno breg teorijskog
razvoja sociologije u narednom periodu. Kakav e biti njihov bilans u
blioj buduosti, zavisie, ipak, od opteg razvoja sociologije kao
nauke.

2.
OSNOVNI ZADACI UPOREDNIH ISTRAIVANJA
Pre razmatranja zadataka koji se u ispitivanju drutva mogu
reiti samo uporednim metodom, treba poblie odrediti pojam
uporednog metoda. Nema sumnje da svako pore11
) Naroito su se poveale organizacijske mogunosti za prikupljanje podataka na
uporednom planu, kao i za njihovo sreivanje i dalju obradu. Nekoliko zanimljivih radova o
ovim problemima objavljeno je u Revue internationale des sciences sociales, vol. XVI (1964)
No. 1. Neobino teak zadatak kritikog ispitivanja izvora u irim uporednim istraivanjima
razmatra se u studiji R. Naroll, Data Quality Control, Prolegomena to a Cross-Cultural Study
of Culture Stress, The Free Press of Glencoe, New York, 1962.

enje drutvenih pojava nije uporedni metod. Poreenje kao daleko

optija misaona radnja, javlja se u svakom obliku naunog
istraivanja. Neki pisci, kao na primer O. Luis (O. Le-wis), 12
smatraju
da nije uopte opravdano govoriti o uporednom metodu( ). Ovo
miljenje se moe donekle razumeti kao kritika shvatanja da je
uporedni metod potpuno samostalan, ili ak jedini metod sociologije.
U stvari, uporedni metod je integralni sastavni deo sociolokog
metoda, neophodan za re-avanje odreenih naunih zadataka. Pre
svega treba istai da se izjednaavanjem uporednog metoda sa irim
logikim postupkom poreenja gube iz vida neke bitne osobine
uporednog metoda. Uporedni metod se moe definisati kao nastojanje
da se odreena drutvena pojava ili drutvo u nekom svom
kompleksnom obliku prouavaju u svim svojim ili bar u to
mnogobrojnijim, razliitim oblicima, koji nastaju usled razliitih
drutveno-istorijskih i prirodnih uslova. Na primer, u uporednom
prouavanju porodice nastoje se ispitati svi razliiti oblici u kojima se
ona javlja u razvoju drutva i otkriti zbog ega, tj. u zavisnosti od
kakvih optih drutvenih "uslova nastaju pojedini njeni oblici. Ova
tenja da se ispita ceo iskustveni raspon kvalitativnih oblika i
kvantitativnih stupnjeva odreene pojave, a ne optija misaona
operacija poreenja, jeste specifina osobina uporednog metoda.
Ako se ovako shvati uporedni metod, postae jasnije ta se
jedino pomou njega moe istraivati u drutvu. Zadaci uporednog
metoda se dele u dve osnovne grupe. U prvu grupu spada sistematsko
opisivanje razliitih oblika globalnih drutava i pojedinih drutvenih
pojava, a u drugu njihovo objanjavanje. Najpre treba objasniti
smisao opisnih zadataka. Uporedni metod se razvio i dao velike
naune rezultate u prirodnim naukama, naroito u biologiji i u herniji.
Samo primenom najirih uporednih postupaka mogle su nastati
sistematske klasifikacije raznih vrsta ivih bia i raznih hemijskih
elemenata. Te sistematske klasifikacije su omoguile da se srede i na
pregledan sistematski nain prikau mnogobrojni oblici i mnogobrojne varijacije raznih pojava, to je bio jedan od preduslova za
kasnije izvoenje niza nauno izuzetno vanih teorijskih zakljuaka.
Bez prethodnih klasifikacija biolokih vrsta, na primer bez Lineove
klasifikacije, teko da bi ideja evolucionog razvoja biljnih i
ivotinjskih vrsta prerasla iz nasluivanja i nedovoljno potkrepljenih
pretpostavki u razvijenu naunu teoriju. Sreena izvorna graa je
pokazivala neke prelazne oblike
12
) O. Lewis, Comparisons in Cultural Anthropology, u W. J. Thomas, Jr. (ed.),
Current Anthropologv, University of Chicago Press, Chicago, 1955, p. 259.

42 Socioloki meto

658
koji su omoguili da se odreenije sagledaju razvojne veze meu
postojeim vrstama i dokae da njihovi savremeni oblici nisu
nepromenjivi i veni, nego da su rezultat prethodnog razvoja. Jo
dramatinija otkria omoguila je sistematska klasifikacija poznatih
hemijskih elemenata u Mendeljejevom sistemu. Poznato je da su, na
osnovu praznina otkrivenih u toj klasifikaciji, izvedena razna
predvianja o postojanju nekih jo nepoznatih hemijskih elemenata,
koja su usmerila u odreenom pravcu dalja istraivanja i bila relativno
brzo potvrena, U drutvu postou jo mnogo vea raznovrsnost
pojava i bri tempo promena. Zbog toga se opti zakljuci o bilo kojoj
vrsti drutvenih pojava ne mogu zasnovati i sistematski proveriti ako
se ne upoznaju svi njeni iskustveni kvalitativni oblici, sve veliine i
intenziteti. A dinaminost raznih drutvenih pojava zahteva da se
paljivo motri-nee li se one u nekoj novoj istorijskoj situaciji javiti u
svom novom obliku i novim osobenim vezama sa drugim drutvenim
pojavama. Bez sistematske opisne osnove, sva uoptavanja moraju
ostati nemeto-dina. Ali, poznavanje itavog iskustvenog raspona
neke iskustvene pojave ne slui samo za izvoenje opisnih
uoptavanja. Ovaj raspon je dosta pouzdana opta iskustvena osnova
za oce-nu svih pojedinanih oblika odreene pojave. U prethodnom
poglavlju su izneti neki podaci o drutvenoj pokretljivosti u jugoslovenskom drutvu. Bez poznavanja podataka o pokretljivosti
drugih drutava, ne moe se sa dovoljno sigurnosti oceniti
pokretljivost naeg drutva. Preostaje samo mogunost njenog
poreenja sa nekim apstraktnim standardima, to, svakako, nije
dovoljno. Isto ovo vredi i za sve ostale pojave. Ako se, na pri-mer, ne
poznaje raspon u kome se kree plodnost stanovnitva, ne moe se
oceniti da li je plodnost stanovnitva odreenog drutva visoka,
srednja ili niska. Kad se ovaj opti raspon ne uzima dovoljno u obzir
prilikom ocenjivanja pojedinanog sluaja, postou velika opasnost da
ocena bude subjektivna i proizvoljna, da. O'Cenjujui jednu pojavu
kao visoku ili nisku, istraiva ne polazi od objektivnih elemenata
nego od nekih svojih linih ili grupnih elja. Istraiva, koji se zalae
za bri razvoj stanovnitva, moe neku stopu plodnosti smatrati
niskom, dok e ona nekom drugom istraivau, koji smatra da je bolje
da se stanovnitvo postepenije razvija, izgledati suvie visoka. Kad se,
meutim, zna da se stope nataliteta, kao najgrublje merilo plodnosti,
kreu izmeu 12 i 55, moe se objektivno oceniti svaka pojedinana
stopa. Napokon, poznavanje potpunog raspona u kome se u svojim
kvalitativnim oblicima i kvantitativnim intenzitetima javlja odreena
pojava jeste preduslov za izradu potpunih klasifikacija, koje
omoguuju razvrstavanje svih realnih oblika odreene vrste pojava.
Nauka koja prouava raz-

659
novrsne i istorijski promenljive pojave ne moe bez irokog
uporednog pristupa izgraditi potpuniji klasifikacijski sistem. Ali, iako
se iz ovog to je reeno moe videti irina i nauni znaaj opisnih
zadataka koji se u sociologiji mogu ostvariti samo uporednim
metodom, njegova puna vrednost se ne ispoljava u opisivanju, nego
prilikom objanjavanja utvrenih veza meu pojavama radi
otkrivanja njihovih optih uslova i uzroka, kao i specifinih uzroka
usled kojih se neka pojava javlja u svojim posebnim kvalitativnim
oblicima i razliitim intenzitetima. Nauno objanjavanje se zasniva
na. otkrivanju deterministikih odnosa izmeu pojava, a pre svega
onih odnosa za koje se s dovoljno' razloga moe pretpostaviti da su
uzronog karaktera. to se neki od ovakvih odnosa moe ispitivati u
vie konkretnih istorijskih situacija i dokazati da se on uvek
uspostavlja, postaje opravdanija pretpostavka da u njemu dolazi do
izraaja jedan optiji drutveni zakon. Ranije je objanjeno da je
eksperiment najsigurnije sredstvo za otkrivanje uzronih odnosa, ali i
da je njegova- upotreba u ispitivanju drutvenog ivota vrlo
ograniena. Uporedna istraivanja predstavljaju u izvesnom smislu
zamenu za eksperiment. Poto se ne mogu u drutveni ivot unositi
dublje promene radi naunog prouavanja, a jo manje se mogu
stvarati razliite opte drutvene situacije, neobino je korisno ako se
one mogu pronai na uporednom planu da bi se videlo kako razliite
opte drutvene prilike utiu na odreene pojave. Proveravanjem utvrenih iskustvenih odnosa na irem uporednom planu smanjuju se
opasnosti prenaglog uoptavanja. Jedan dosta poznat primer e
pokazati kako nedovoljno uzimanje u obzir razliitih istorijskih
prilika moe dovesti do pogrenih uoptavanja. Dirkem je u svom
delu Samoubistvo izneo, kao jedan od zakljuaka, da je katolianstvo
sposobnije od protestantizna da se suprotstavi drutvenim iniocima
koji utiu na veliku rasprostranjenost samoubistava. Iako je inae
vrlo iroko primeniivao uporedni pristup, Dirkem je izveo ovaj
zakljuak iz poreenja stopa samoubistava katolikog i
protestantskog stanovnitva u Nemakoj i na osnovu poreenja niih
stopa izrazito katolikih sredozemnih evropskih zemalja sa severnim,
preteno protestantskim zemljama. Meutim, on nije uzeo u obzir da
neke katolike, ak po svojoj istorijskoj tradiciji klerikalno katolike
zemlje, imaju vrlo visoke stope samoubistva, koje spadaju u grupu
najviih stopa uopte. Austrija je najtipiniji primer ove vrste. Da je
Dirkem temeljitije analizirao postojee austrijske podatke, morao bi
uvideti da odnoj izmeu katolike vere i samoubistava nije onako
ist kao to je na osnovu ueg materijala izgledalo. Podaci o
rasprostranjenosti samoubistava u Jugoslaviji, uz pretpostavku da
postoje jednake mogunosti slobodnog
42"

660
verskog delovanja razlitih crkava u svim njenim podrujima,
pokazuju odnos upravo suprotan Dirkemovoj pretpostavci. Slovenija,
najizrazitiji katoliki kraj u Jugoslaviji, ima najvie stope
samoubistava. Slovenakim stopama se pribliavaju samo stope
Vojvodine, koja ima sasvim drukiju versku strukturu. Dakle, i u
istim optim drutvenim uslovima katolika vera ne mora uvek da
stvara vei imunitet protiv samoubistva.
Nadalje, na uporednom planu se uvek moe nai prime-ra u
kojima se ista pojava javlja s razliitom uestalou i razliitim
intenzitetom i na taj nain prouavati vei broj ekstremnih sluajeva.
Ve je bilo reci o metodolokim preimustvima poreenja
ekstremnih sluajeva, tj. istovremenog ispitivanja us-lova u kojima
neka pojava dobija najire razmere i-najinten-zivnije oblike i uslova
gde ona moda ili uopte ne postoji ili se javlja u vrlo blagim
oblicima. Tamo gde su kontrasti u pogledu postojanja kvaliteta ili
intenziteta odreene pojave najvei, poreenje moe najverovatnije
otkriti njene opte i specifine uzroke. Poreenje ekstremnih ili
antipodnih situacija se pribliava shemi traenja neophodnih.i
dovoljnih uslova. Ranije se videlo da je u tom cilju potrebno to
ee utvrditi uslove u kojima se neto javlja i, obrnuto, u kojima se
ne pojavljuje. Kad god se ne moe eksperimentisati i prema
teorijskim kriterijima stvarati kontrastne situacije, treba ih traiti. to
se ire primeni uporedni postupak, ima vie izgleda da e se ovakve
situacije nai u realnom drutvenom ivotu.
Pri tom se uporedno istraivanje i eksperiment ne iskljuuju.
Naprotiv, ako se eksperimentalna istraivanja ukljue u uporedni
okvir, ona mogu dati znatno ire rezultate. Kao to je ve reeno, u
eksperimentu se ne mogu menjati osnovne deterministike drutvene
strukture u kojima se stvaraju odreene eksperimentalne situacije.
Moe se samo pretpostaviti da opti uslovi, na koje se ne moe
uticati, podjednako utiu na eksperimentalnu i kontrolne grupe. Usled
toga oni ne mogu biti uzrok razlike koja se posle eksperimenta utvrdi
meu grupama. Meutim, to ne znai da oni ne deluju. Ako se, stoga,
isti eksperiment organizuje u vie razliitih optih uslova, pomou
njega se mogu prouavati ne samo one ue intervencije na kojima se
zasniva stvorena eksperimentalna situacija, nego i uticaj razliitih
optih uslova na ono to se deava u istovetnim eksperimentalnim
situacijama. Dalje, na uporednom planu mogu se lake nai podesni
..prirodni" eksperimenti, tj. sluajevi kad se neki proces nalazi u onoj
fazi svoga razvoja koja je.teorijski najzanimljivija. Razumljivo je da
se u raznim drutvima to ne deava istovremeno. Povezivanje
eksperimentalnih istraivanja s uoorednim pristupom, dakle,
poveava njihovu istraivaku vrednost

661
Ako se ovom doda ranije pomenuta korisnost izvoenja
kompleksnih monografskih istraivanja u jedinstvenom uporednom
okviru, postaje sasvim oigledno kolike prednosti proizi-laze iz
komplementarnog povezivanja raznovrsnih optih istraivakih
pristupa. Ranije je istaknut znaaj komplementarne upotrebe
razliitih postupaka i sredstava za prikupljanje iskustvenih podataka.
Ova analiza komplementarnosti raznih optih istraivakih pristupa
pokazuje da je komplementarnost jedno od najoptijih naela
sociolokog metoda. Ovo se moe smatrati jednom od bitnih osobina
metodoloke zamisli koja je izloena u ovoj knjizi. Metodoloka
ideja komplementarnosti svakako je povezana sa ranije izloenim
shvatanjem drutva kao polideter-ministike celine s kvalitativno
osobenim i relativno samostalnim delovima.
3
TRI OSNOVNA NIVOA UPOREDNIH
ISTRAIVANJA
Poetna definicija uporednog metoda ima u vidu upo-redna
istraivanja najireg obima. Ali to ne znai da naunu vrednost imaju
samo univerzalna uporedna istraivanja. Ako se prihvati Dirkemova
podela; uporedna istraivanja se mogu, prema irini svoga obima,
podeliti u tri osnovne grupe: (1) istraivanja u istom drutvu, (2)
istraivanja u razliitim drutvima istog drutveno-istorijskog tipa, i
(3) sveopta poreenja koja se u naelu odnose na sva istorijski
poznata drutva. Svaki od ovih nivoa prikladan je za ispitivanje
odreenih problema.
(1) Upravo okolnost da se kao najui iskustveni okvir
uporednih istraivanja pojavljuje globalno drutvo nesumnjivo
govori da svako razvijenije socioloko istraivanje mora uzeti u obzir
delovanje globalnih inilaca na ispitivane pojave. Moglo bi se stoga
postaviti pitanje emu onda slue uporedna istraivanja u okviru
samo jednog globalnog drutva. Meutim, pojedina globalna drutva,
naroito razvijenija, nisu homogena. Razni odnosi i procesi dobijaju
specifine oblike u pojedinim delovima njihove strukture, tj. u
raznim drutvenim slojevima i klasama, u13kvalitativno razliitim
oblicima njihove drutvene organizacije, ) u razliitim uim
ekolokim sredinama, na primer gradskim i seoskim naseljima, u
pojedinim irim teritorijalnim delovima i si. Usled toga su ova
uporedna istraivanja neop15
) U knjizi A. Etzioni, A Comparative Analvsis of Complex Or-ganizations. The
Free Press, Glencoe,-111., 1961 nalazi se vrlo zanimljiv pokuaj da se izradi pojmovao
hipotetiki okvir za uporedno istraivanje raznih kvalitativno razliitih delova drutvene
organizacije.

662
hodna za objanjenje unutardrutvenih varijacija raznih pojava, na
koje pored optih deluju i osobeni ui inioci i uslovi u pojedinim
delovima drutva. Moda treba napomenuti da je jugoslovensko
drutvo, zbog osobenih istorijskih uslova razvoja u prolosti, naroito
pogodno za uporedna istraivanja. U mnogim oblastima drutvenog
ivota postoje vrlo znaajne pokrajinske razlike. One su, svakako,
manje u onim oblastima na koje savremena drutvena organizacija
moe neposrednije interve-nisati. Ali pored tih oblasti, postoje i
druge koje se razvijaju vie stihijno, i u kojima dolaze vie do
izraaja razliite isto rij -ske razvojne linije, razliita kulturna
tradicija, kao i razliite opte pokrajinske prilike. Uporedna
prouavanja u tim oblastima su znaajna ne samo teorijski, nego i za
reavanje niza praktinih drutvenih problema, utoliko vie to
pomenute dve oblasti ne postoje u drutvenom ivotu izolovano
jedna od druge.
(2) Drugi nivo na kome su uporedna istraivanja korisna
jeste prouavanje odreenih drutvenih pojava u vie konkretnih
drutava koja pripadaju istom drutveno-istorijskom tipu, na primer
istoj drutveno-ekonomskoj formaciji. Svako drutvo ima niz svojih
obaveznih institucionalnih normi, od kojih dodue postoje
odstupanja, ali ova ipak, dok je postojea organizacija drutva
stabilna, ne dovode u pitanje opti institucionalni oblik neke pojave.
Sve drutvene pojave ove vrste moraju se uporedno ispitivati i u
drugim konkretnim drutvima istog tipa, da bi se videlo da li je
odreeno normativno reenje stvarno nuna posledica osnovnih
odnosa drutvene strukture i organizacije odreenog tipa drutva, ili
je specifinost jednog posebnog drutva toga tipa, prouzrokovana
njegovim oso-benim razvojnim putem ili osobenom savremenom
situacijom. Ova istraivania ponekad nemaju samo teorijsku nego i
nepo-sredniju praktinu vrednost. Poznato je da esto postoji tendencija da se sasvim neosnovano uoptavaju i smatraju neminovnim
konkretna reenja vlastitog drutva i da se zatim smatra da su ona
apsolutno obavezna norma za sva drutva istog tipa. Napokon, (3)
postoje najoptra poreenja u kojima se uporedno prouavaju opte
osobine razliitih tipova drutva, kao i kvalitativne i kvantitativne
osobenosti i razlike pojedinih vrsta drutvenih pojava u razliitim
tipovima drutva. Oigledno je da se poreenja ove vrste mogu
egzaktnije izvoditi jedino ako su svestrano proueni pojedini tipovi
drutva.
Prihvatajui Dirkemovu podelu uporednih istraivanja, treba
izneti jednu bitnu ogradu na njegovo shvatanje. Dirkem je smatrao da
uporedna istraivanja na prva dva nivoa treba da se zadravaju na
poreenju aktualnih strukturalnih proeka, bilo optih drutvenih
struktura ili oblika odreenih drutvenih pojava u razliitim
situacijama, a da tek u svom najirem okviru

663

mogu da dobiju istorijsko-genetiki karakter. Ovo gledite nije,

izgleda, osnovano. Gde god
se primenjuje uporedni metod radi
prouavanja razliitih oblika1 odreene pojave moe se i treba, ako se
smatra da je to teorijski korisno i izvodljivo, poreenje o ispitivanja
strukturalnih stanja proiriti na prouavanje razvojnih procesa u
kojima su nastale strukturalne razlike. Prema tome, poreenje u
naelu ne treba nigde da bude ogranieno na aktualne strukture, ako
neki teorijski razlozi zahtevaju da se njihov razvoj uzme u obzir.
Naravno, esto je ovaj zahtev teko sprovesti, jer o pojedinim
drutvima i pojedinim pojavama u njima nema dovoljno upotrebljivih
istorijskih podataka.
Svaki istraiva, ako ima na umu znaaj uporednog pristupa,
moe, i kad raspolae ogranienim materijalnim sredstvima, svoje
istraivanje bar u izvesnoj meri postaviti na uporedni plan. To se,
meutim, esto ne ini i zbog toga plan istraivanja ne prua
dovoljno mogunosti za izvoenje pouzdanijih zakljuaka. Jedan od
postupaka kojim se ideja poreenja moe vrlo efikasno uvesti u plan
istraivanja manjeg obima jeste prouavanje ekstremnih sluajeva,
odnosno antipoda odreene pojave iji se uzroci ispituju. Pod
pretpostavkom da se ispituju uzroci drutvenih sukoba u industriji
nije dobro prouavati samo preduzea u kojima se sukob pojavio u
najotrijim oblicima, ve uporeo s ovim i druga preduzea u kojima
se unutarnje suprotnosti nisu razvile u jai i trajniji sukob, jer se na
taj nain stvara mogunost za pouzdanije zakljuivanje o uzrocima
raznih oblika sukoba. Ili, ako se ispituju uzroci malolet-nog
prestupnistva, prouavanjem maloletnih prestupnika iz neke gradske
etvrti u kojoj je maloletno prestupnitvo dosta rasprostranjeno, vrlo
je korisno na tom istom podruju na meto-dian nain izabrati grupu
omladinaca koji se radikalno razlikuju od maloletnih prestupnika u
pogledu svog ponaanja. Upo-rednim ispitivanjem maloletnih
prestupnika i ove grupe omladinaca stvara se vea mogunost da se
otkrije ono to je specifino za prestupnike. Dalje, vrlo esto odreeni
ekoloki inioci snano utiu na razne drutvene pojave. Mnoge
pojave se ispituju preteno u gradu, jer su one u njemu najizrazitije.
Ali, ako se ista pojava moe nai u blioj ili daljoj okolini grada, u
seoskim naseljima, bie korisno da se ona prouava i u tim drukijim
ekolokim sredinama. Jedno vrlo poznato uporedno istraivanje
R.
Redfilda (R. Redfield) izgraeno je na ove ideje.14) Redfild je
ispitivao proces menianja autohtone kulture na jednom poluostrvu
srednje Amerike. Kulturne promene su prouavane u tri naselja: (a)
najveem gradu poluostrva, b) jednom
11
) R. Redfield, The Folkculture of Yucatan, Ohicago Univer-sity
Press, Chicago, 1941.

664

, sreskom mestu, i (c) u jednom zabaenom selu. Izbor mesta polazio

je od pretpostavke da e promene autohtone kulture biti najobimnije
u glavnom gradu poluostrva, a da e ih najmanje biti u udaljenom
zabaenom seoskom naselju, da e tamo autohtona kultura jo uvek
postojati u svom gotovo netaknutom izvornom obliku. Uporedno
ispitivanje kulturnih promena u ova tri naselja, koja su se u izvesnom
smislu nalazila u tri razliite faze jednog opteg procesa, omoguuje
da se bolje sagleda unutranja dinamika procesa. Vrlo esto se i u
drugim zemljama moe u prouavanju raznih drutvenih pojava, ak
i na ogranienom geografskom podruju, primeniti isti istraivaki
pristup. Pedesetak kilometara od nekog velikog grada moe se nai
drutveni ivot koji ima mnoge osobine ranijih vekova. Ako se te
razlike uzmu u obzir, specifini uzroni inioci i unutranja struktura
mnogih procesa mogu se bolje osvetliti.
Meutim, ako bi se uporedna istraivanja ograniila samo na
to da pojedini naunici prilikom stvaranja planova svojih ispitivanja
uzimaju u obzir neke osnovne ideje uporednog metoda, ona se ne bi
mogla dovoljno razviti; istraivanja bi se izvodila od sluaja do
sluaja i ne bi donosila dovoljno sistematskih elemenata neophodnih
za globalna poreenja. Stara ideja iz prolog veka, da je za razvoj
irih uporednih istraivanja potrebno raspolagati sistemom trajnog
prikupljanja podataka o nauno najvanijim drutvenim pojavama,
kao zahtev je vrlo aktuelan i danas. Obimnija i egzaktnija uporedna
socioloka istraivanja bie znatno olakana i podstaknuta ako se
ubrza stvaranje sistema obavetenja o socioloki najvanijim
drutvenim pojavama i ukoliko jedan takav sistem bude prihvaen od
naunika koji pripadaju raznim teorijskim pravcima. A naroito je
vano da jedan takav sistematski okvir za prikupljanje podataka
prihvate statistike slube to veeg broja zemalja. U naunim
krugovima se stalno istie zahtev da bar u onim zemljama koje imaju
moderno organizovanu statistiku slubu, statistike ustanove ukljue
u program svojih istraivanja i u sistem objavljivanja podataka vie
socioloki neophodnih obavetenja i prue ih na nauno upotrebljiv
nain. Tek kad se raspolae jednim ovakvim sistemom obavetenja, i
kad se taj sistem iz godine u godinu dopunjuje novim podacima,
mogu se izvoditi egzaktnija globalna uporedna istraivanja i u sistem
objavljivanja podataka vie socioloki neop-tija uporedna ispitivanja
uih delova drutva. Svakako nije dovoljno znati da se uestalost
nekih pojava razlikuje u raznim zemljama, kao i u uim delovima
istih zemalja. Takvi podaci mogu eventualno sluiti samo kao
elementaran orjis. Meutim, kad se eli ispitati usled ega nastaju
pojedine razlike, neophodna su, pored podataka o samoj pojavi,
obavetenja o drugim

665
pojavama u odreenom drutvu, za koje se moe pretpostaviti da su
njihovi uzroci. Dakle, meunarodno usvojen sistem u koji bi se
stalno unosili nauno neophodni podaci o raznim drutvima znatno bi
olakao iri razvoj i uporednih istraivanja koja nisu globalnog
karaktera, nego su usmerena na ispitivanje uzroka odreenih
drutvenih pojava. Bez ovakve ire i stalne organizacijske osnove,
pojedinana uporedna istraivanja ne mogu da ispune zadatak
uporednog metoda u sociologiji. Dovoljno je samo uzgred rei, jer je
opte poznato, da u dananjim meunarodnim prilikama nema mnogo
nade da e se ovaj nauni zahtev uskoro potpunije ostvariti. Ipak, ne
treba izgubiti iz vida sluajeve gde se sistemi pojedinih nacionalnih
statistikih slubi meusobno pribliavaju, a posle drugog svetskog
rata je u tom pogledu uinjen prilian napredak. Dodue, vie u
ispitivanju ekonomskih nego drutvenih pojava u irem smislu reci.
Ali ove objektivne tekoe ne opravdavaju da sociolozi
skrtenih ruku ekaju bolja vremena. Na osnovu raspoloivih
podataka o naem i drugim drutvima, razna istraivanja mogu se
postaviti na mnogo iri uporedni plan nego to se to obino ini. Ako
istraiva prilikom stvaranja plana svog istraivanja nastoji da se to
potpunije obavesti o oblicima i intenzitetu u kojima se prouavana
pojava javlja u naem i u drugim drutvima, ako se potrudi da u tu
svrhu potpunije iskoristi postojee naune podatke, i ako
saoptavajui rezultate svoga istraivanja ne iznosi samo svoje
originalne podatke nego ih povee sa onim to se o odreenim
pojavama ve zna, verovat-no je da e njegovo istraivanje dati' vei
doprinos osvetljava-nju odreenog problema. Treba se samo
osloboditi sasvim pogrenog shvatanja da se istraivaki radovi
zasnivaju samo na vlastitim originalnim podacima. Nauka je stalan,
izrazito drutveni proces u kome svako novo saznanje treba da se na
aktivan, stvaralaki nain povezuje s onim to se ve znalo ili
pretpostavljalo. Upravo u toj organskoj vezi sa poznatim, novi
rezultati pojedinanog istraivanja dolaze punije do izraaja. Pritom
treba imati na umu da je zasnivanje istraivanja na uporednom planu,
ak i samo na osnovu postojeih
izvornih podataka, vrlo esto
preduslov irih teorijskih sinteza.13)

13

) Uporedna istraivanja velikih civilizacija i svetskih religija Maksa

Vebera su najbolji primer. Knjiga S. N. Eisenstadt, The Political Systems of Empires.
The Free Press of Glencoe, Macmillan, New York,' 1963, jeste primer jednog
znaajnog teorijskog istraivanja koje je izvedeno na irokom uporednom planu, na
osnovu korienja samo postojeih istorijskih izvora.

VOJIN MILI SOCIOLOKI METOD

Tehniki urednik JOVAN
NEDELJKOVlC

Korektori
VERA SPASOJEVI i ANKA TEOFBANOVI
tampa
TAMPARIJA KULTURA", BEOGRAD, MAKEDONSKA 4