CCD senzori

CCD senzori koriste fotoelektrični (fotoefekat) u poloprovodniku za pretvaranje svetlosti u

naelektrisanje. Pod dejstvom svetlosti blizu površine poluprovodnika stvara se višak slobodnog
naelektrisanja proprcionalan intenzitetu svetlosti, koji tu ostaje zarobljen neko vreme dok se prema
utvrđenoj šemi ne transportuje van čipa i formira video signal. Sam senzor realizovan kao
poluprovodnički silicijumski čip, nalik drugim. Gornja, fotoosetljiva strana čipa direktno se lepi na
prizmu koja razdvaja R,G,B komponente svetla.

Naziv CCD - Charge-Coupled Devices, dolazi od načina pomeranja naelektrisanja kroz

poluprovodnik. Samo elektronsko kolo je anlogni pomerački registar, realizovan oko 1970 g. za sasvim
druge namene. (Registar je niz privremenih memorija čiji se sadržaj prenosi na susedni element posle
nekog fiksnog vremena). Realizovan je kao niz spregnutih kondenzatora (koji imaju osobinu da mogu
da sačuvaju naelektrisanje) kojima se prelazne oblasti preklapaju tako da se naelektrisanje može
premeštati iz jednog kondenzatora u susedni. (Električni kondenzator se može zamisliti kao ‘posuda’ u
kojoj se zadržava naelektrisanje.)

Premeštanje naelektisanja pod dejstvom napona na susednim kondenzatorima prikazano je na

slici 1. Na slici 2. je prikazan model sa četiri kontrolna napona, koji fazno pomeraju naelektrisanje iz
jednog elementa u drugi. Upravo je način trasfera (isčitavanja) naelektrisanja (elektrona) iz senzora i
sklapanje TV slike je odredilo i osnovnu podelu CCD senzora.

Slika 1.

1 2 3 4 1 2 3 4 1 2 3 4

1
2
3
4

Slika 2.
 Presek jednog CCD senzorskog elemnta prikazan je na slici 3. Relativno mali deo gornje
površine je sam senzor. Ostatak površine zauzimaju kontrolne elektrode, kanali za transfer
naelektrisanja i područja koja treba da spreče spajanje naelektrisanja iz susednih elemenata. Treba
stalno imati u vidu da su svi senzori, a to je nekoliko stotina hiljada senzora i sva prateća kola izvedeni
na istoj silicujumskoj pločici jednog istog čipa. Međusobno razdvajanje naelektrisanja stvorenog pod
dejstvom svetla i transfer naelektrisanja do izlaza ostvaruje se pomoću područja različitog potencijala,
realizovanim pomoću kontrolnih napona koji se fazno menjaju. Veličina čipa predstavlja osnovni
parameter svake kamere i danas se kreće od 2/3 inča do 1/4 inča. Zavisno od tehnologije, sam senzor
zauzima do 30% ukupne površine. Ostatak površine je nedostupan za svetlost.

Slika 3. CCD
Za vreme jedne slike (frame) (1/25 sekunde) svetlost pada na senzor i generiše naelektisanje
proporcionalno svom intenzitetu (sjajnost). Za vreme vertikalnog povratnog intervala potrebno je ovo
naelektrisanje skloniti iz senzora kako bi se mogla generisati sledeća slika. Razvijeno je tri načina
transfera, prema kojima i imamo osnovnu podelu CCD čipova. Praktično istovremeno razvijena su dva
osnovna načina (IT I FT). Interline Transfer ili skraćeno IT (ređe ILT) prebacuje naelektrisanje iz
svakog senzora u susedni elemenat vertikalnog registra. Slika 4. Elementi vertikalnog registra su po
vertikali međusobno povezani i u taktu linijske učestanosti za vreme cele sledeće slike (frame)
naelektrisanja se korak po korak, liniju po liniju premeštaju do horizonzalnog registra. Naelektrisanja iz
gornjih linija prolaze relativno dug put kroz elemente vertikalnog registra. Prilikom svakog koraka
neka mala količina naelektrisanja zaostane u prethodnom elementu. Ta mala količina se dodaje,
praktično sabere sa naelektrisanjem koje u tom koraku prolazi kroz taj element. Ova pojava može
predstavljati problem kod jako sjajnih delova slike kada se i generišu proporcionalno veće količine
naelektrisanja.
VERTIKALNI REGISTAR SENZOR

HORIZONTALNI REGISTAR IZLAZ

Slika 4. IT Transfer

2
 Za ovaj način transfera je karakterističan fenomen poznat kao razmazivanje u vertikalnom
smeru (vertical smer) ili smiring. Slika 5. Pojavljuje se kao vertikalna linija izazvana jakim
svetlosnim izvorom u slici. Tipičan primer su automobilski farovi ili slični tačkasti izvori u inače
mračnoj sceni.

Slika 5. Vertical Smear

Razmazivanje je veoma neprijatno i bilo je karakteristično za prve generacije IT CCD čipove.

Sama pojava je analogna pojavi poznatoj i kod analizatorskih cevi kao ‘leg’ ili ‘rep komete’. Pod
uticajem snažnog svetlosnog izvora generišu se elektroni i u dubini poluprovodnika daleko od površine
senzora. Slika 5. Ti elektroni nađu put do vertikalnog registra i tamo se sabiraju sa elektronima koji
prolaze kroz registar. Samo crvena svetlost koja ima veliku talasnu dužinu može da prodre tako duboko
da izazove ovu pojavu. Zato smiring i vidimo kao crvene ili narandžaste razmazane linije. Smiring je
izuzetno neprijatan i nepoželjan jer je neprirodan, veštački što posebno iritira gledaoce koji iz
sopstvenog iskustva znaju da takva pojava u prirodi ne postoji. U početku, IT čipovi su koriščeni samo
za vest, sport i slične sadržaje gde su gledaoci bili spremni da tolerišu ovakve grerške. U međuvremenu
je smiring znatno smanjen i savremene kamere sa IT senzorima su znatno proširile područje primene.
Kako je smanjenje smiringa išlo relativno sporo razvijen je i drugi značajan način transfera.

Kod Frame Transfer (FT) CCD senzora, za vreme vertikalnog povratnog intervala
naelektrisanje se iz svakog pojedinačnog elementa senzorskog polja prebacuje u po veličini isto toliko
memorijsko polje. Slika 6. Lako je uočiti da se naelektrisanje iz senzorskog polja premešta u
memorijsko tako da naelektrisanja na jednoj vertikali prolaze kroz sve usputne senzorske elemnte na toj
vertikali. I to sve za kratko vreme vertikalnog povratnog intervala. To je vreme za koje su senzori
zaklonjeni od svetlosti i svi senzorski elementi učestvuju u transferu. Ono što je dobro kod ovog načina
je činjenica da su senzori veći, na račun površine vertikalnih registara što je doprinelo većoj
pojedinačnoj osetljivosti. Naravno smiring se može pojaviti i kod FT senzora ali je ovde zbog veće
osetljivosti moguće pomoću mehaničkog šatera (Shutter) smanjiti količina svetlosti koja pada na senzor
kada je to potrebno. (Slično kao kod filmskog projektora preseče se mlaz svetla mehaničkom
preprekom. Kod filmskog projektora prepreka je u vidu ‘malteškog krsta’ a kod kamere deo sektora
zatvori put svetlosnom mlazu.) Šater (Shutter) redovno zatvara za vreme vertikalnog povratnog
intervala a po potrebi i u aktivno vreme ako je osvetljaj prevelik. U tom smislu postoji potpuna
analogija između ekspozicije kod fotoaparata i šatera kod elektronske kamere. Pored mehaničkog, šater
može biti i elektronski, što smanjuje gabarite kamere i omogućuje preciznu kontrolu ekspozicije u
širokom opsegu.

3
 SENZOR

SENZORSKO
POLJE
MEMORIJSKO
POLJE
HORIZONTALNI REGISTAR IZLAZ

Slika 6. Frame Transfer

FT senzori imaju i veću moć razlaganja (rezoluciju) od IT senzora, na račun boljeg iskorišćenja
aktivne površine. Za istu veličinu čipa, senzori su kod FT veći ali i gušće spakovani tako da ih ukupno
može biti više. Na samom početku FT senzori su bili sinonim za veću rezoluciju, mnogo više nego
veću osetljivost. To je i razumljivo ako se ima u vidu da je pojedinačna veća osetljivost svakog senzora
smanjena upotebom šatera kod velikih osvetljaja, kako bi se sprečila pojava smiringa u zajedničkom
verikalnom kanalu senzorskog i memorijskog polja. Kao evidentna prednost FT senzora ostaje veća
rezolucija. Velika mana je što se senzorski elementi ne mogu optimizirati samo za senzorsku funkciju
već se u mnogome mora voditi računa o transfer funkciji. To smanjuje ukupnu osetljivost i dinamiku.
Ovi složeni zahtevi znatno poskupljuju proizvodnju čipa tako da su FT kamere i danas sinonim za
skupu kameru. Potreba za mehaničkim šaterom je takođe doprinela iznalaženju drugih boljih rešenja.

Kao srednje rešenje, početkom devedesetih je razvijen je i treći FIT (Frame Interline
Transfer) CCD čip. Slika 7. Ideja je jasna kao i sam naziv. Iskoristiti dobre osobine dva osnovna
načina transfera. Od IT senzora je preuzet verikalni registar a od FT senzora memorijsko polje. Dobitak
se ogleda u sledećem. Za vreme vertikalnog povratnog intervala naelektrisanje se prebaci u verikalni
registar. Za vreme sledeće slike (frame) isčitava se sadržaj elemenata vertikalnog registra u memoriju a
ne kao kod IT u horizontalni registar. Sada to može uraditi znatno brže. Kod IT senzora pražnjenje
verikalnog registra trajalo je celu sledeću sliku (frame) što je stvaralo mogućnost da im se uz put
dodaju i zalutali elektroni i oni generisani duboko u poluprovodniku. Kada se brzo očisti verikalni
registar, takva mogućnost je daleko manja pa je smiring takođe smanjen.

4
 VERTIKALNI REGISTAR SENZOR

MEMORIJSKO POLJE
HORIZONTALNI REGISTAR IZLAZ

Slika 7. Frame Interline Transfer

U međuvremenu mehanički šater je zamnejen elektronskim. Vreme ekspozicije je kontrolisano

elektronski tako da su IT i FIT senzori mogli stalno da budu izloženi svetlosti što im je povećalo
osetljivost. Ispod samog senzora ugrađen je jedan pozitivno naelektrisan region u dubini
poluprovodnika. Kontrolom njegovog potencijala omogućena je rekombinacija (neutralizacija) onog
viška elektrona koji bi mogao da izazove smiring. Efekat ove tehnike HAD (Hole Accumulated
Diode) je dvojak. ‘Uhvaćen’ je višak elektrona i kao suvišan je izbačen jedan negativno naelektrisan
region (na površini senzora koji je sprečavao višak elektrona da ‘odluta’ u verikalni registar ili susedni
sensor). Taj region (Vertical Overflow Drain na slici 3.) je smanjivao aktivnu površinu senzora.

Ubrzo je na površinu čipa posebnom tehnikom dodat jedan sloj koji iznad same aktivne
površine svakog senzora formira minijatuno sabirno sočivo. Pomoću ovih mikro sočiva deo svetlosti
koji bi inače pao na neaktivni deo površine čipa usmerava na aktivni deo i dodatno poveća osetljivost.
Ovo poboljšanje je poznato kao Hyper HAD. Slika 8.

Slika 8. Hyper HAD

5
 On-Chip-Micro lens On-Chip-Micro lens

Internal Lens
Photo-
Shielding Photo-
film Shielding
Poly Poly film
Si Si Thinner
Senso V- Senso V-
r register r register Insulation
Film
Power HAD CCD Sensor Construction New CCD Sensor Construction

Slika 9. Power HAD EX CCD

Posle desetak godina tehnika mikrosočiva je unapređena dodavanjem još jednog sočiva što je
dodatno povećalo osetljivost senzora. Power HAD EX CCD Slika 9.

Opšte karakteristike CCD senzora

Od kada su potpuno istisnuli analizatorske cevi iz televizijskih kamera CCD senzori su stalno
poboljšavani i može se smatrati da su danas u jednoj zreloj fazi. Slično kao i u doba cevi i CCD senzore
proizvodi tek nekoliko svetskih proizvođača, koji u međusobnoj konkurenciju stalno poboljšavaju
karakteristike senzora, tako da danas pokrivaju prostor na tržištu od amaterskih i jetinih crno-belih
kamera za nadzor sve do kamera za televiziju visoke rezolucije (HDTV – High Definition TV). (CCD
tehnologija se koristi i u industriji, astronomiji, medicini, za bezbedenosne i vojne potrebe, mobilnim
telefonima i digitalnim fotoaparatima…)

Moć razlaganja.

Maksimalna moć razlaganja je određena brojem senzorskih elemenata u tom pravcu. Ova
karakteristika često se naziva i rezolucija pa tako imamo horizontalnu, vertikalnu i dijagonalnu
rezoluciju. Jasno je da rezolucija veoma zavisna od primenjene tehnologije. Ako u nekoj određenoj
tehnologiji želimo veću rezoluciju to znači da treba povećati broj senzorskih elemenata po horizotali ili
verikali i daleko najčešće po oba pravca. Broj elemenata koji se može smestiti na nekoj površini
limitiran je tehnološkim razlozima tako da povećanje broja elemanta obično znači prelazak na veći
CCD čip. Veći CCD čip, povlači za sobom veći optički blok (prizmu za razlaganje) a ovaj opet povlači
odgovarajući objektiv. A to znači veću kameru. Prevedeno na ekonomski jezik, povećanje CCD čipa
znači i proporcionalno povećanje cene kamere. Veličina CCD čipa se izražava u inčima (’’) i
predstavlja osnovnu karakteristiku svake kamere i kamkordera. To je ono prvo što gledamo kada iz bilo
kojih razloga biramo kameru. Veličina CCD čipa direktno utiče na cenu kamere i objektiva. Za
studijske potrebe danas je tipična veličina 2/3’’ (inča). Za kamkordere je to neka maksimalna veličina i
sve je veći broj kamkoredera sa 1/2’’ CCD čipovima. Takođe su veoma rašireni laki ili handycam
kamkoredri sa 1/3’’ čipovima. Tu je negde i donja granica profesionalnih kamkordera. Do sada je
stalno bilo reči o kamerama i kamkorderima sa tri (R,G,B) CCD čipa. Sve profesionalne CCD kamere
su sa tri čipa. (Naravno, za neprofesionalne namene razvijene su i verzije sa manjim CCD čipom, kao i
tzv. jednočipne kamere.) Ono što proizvođači navode kao veličinu CCD čipa je zapravo spoljna mera i
to dijagonala čipa. Tako da se iza 2/3’’ (skoro 17 mm) čipa ustvari krije pravougaonik od samo 13x10
mm. Od toga je još znatno manji aktivni deo senzora! Poredeći površine, uočavamo da je površina 2/3’’
čipa gotovo dva puta veća od površine 1/2’’ CCD. Sličan je odnos 1/2’’ prema 1/3’’…

6
 Međusobni odnos površina
za diagonale 1/4'' 1/3'' 1/2'' 2/3''
(uvećano 5 puta)

Cena kamkordera i objektiva u dobroj meri prate odnos površina CCD čipa.

Glavni razlog smanjenja rezolucije CCD senzora je onaj višak elektrona koji koji zaostane
prilikom transfera i dodaje se saržaju nekih drugih elemenata. Ovaj efekat najviše zavisi od načina
transfera i od primnejene tehnike neutralizacije viška elektrona. Poboljšanja na ovom polju omogućila
su primenu čipova veličine 1/2’’ i 1/3’’ u profesionalnim kamkorderima poslednjih desetak godina.

Moć razlaganja je u specifikacijama proizvođača data kao ukupan broj pixela ili efektivni broj
pixela (Effective Number of pixels) (Effective picture elements). Čipovi su dugo vremena posebno
dizajnirani za PAL a posebno za NTSC što se odmah može videti po efektivnom broju piksela.
Posebno se dizajniraju i čipovi za tzv. switchable kamere. To su kamere koje rade sa aspektom 4:3 i
16:9 a izbor je ostavljen operatoru. Čip treba da je dizajniran za rezoluciju za 16:9 aspekt a kada se
snima za standardnu TV 4:3 onda se vrednosti za pixele dobiju preračunavanjem originalnih
(decimacijom). (Recimo od 540.000 (936x575) pixela za 16:9 dobije se 440.000 (752x585) za 4:3).
Obrnut postupak je neprihvatljiv. Istina, kod jeftinijih kamkordera (handycam) primenjuje se i postupak
da se čip koji je dizajniran za 4:3 koristi i za pravljenje slike 16:9 pa čak i za HD TV (televiziju visoke
rezolucije). Tada se nedostajući pixeli dobijaju preračunavanjem postojećih (ekstrapolacija). Naravno
da se pri tome zapravo samo ostvari traženi oblik 16:9 a da je dobijena rezolucija čak i smanjena jer se
vrednost nedostajućih pixela dobija usrednjavanjem susednih!

Smearing je svakako najveći problem CCD senzora. Uzrok pojave je ona mala količina
naelektrisanja generisanog svetlošću koja se nekontrolisano kreće kroz poluprovodnik čipa. Mnogo je
truda uloženo da se smiring eliminiše odnosno smanji. Oko načina rešavanja ovog problema su se i
razvile sve tehnike transfera naelektisanja. Tek poslednjih nekoliko godina možemo smatrati da je
smiring pod kontrolom barem za profesionalne kamere. Uobičajene vrednosti za IT su -140 dB za 2/3’’
ENG kamkordere odnosno -145 dB za 2/3’’ studijske kamere i mogu se smatrati zadovoljavajuće za
SDTV.

Osetljivost je veća što je aktivna površina senzorskog elementa veća. Veličina senzora zavisi
od izabrane tehnologije i načina transfera, i na nju se u eksploataciji ne može uticati. Osetljivost takođe
raste sa vremenom ekspozicije. Nepovoljno je što se sa povećanjem ekspozicije smanjuje rezolucija.

7
Kako je ekspozicija (shutter) parameter na koji se može operativno menjati, potrebno je za svaku scenu
naći optimalnu kombinaciju osetljivosti i rezolucije.

Proizvođači tipično daju podatke za standardnu osetljivost (standard sensitivity) u veličini

otvora blende (F-stop) za standardni test. Standardni test je bela površina (karta) osvetljena (3200 K°)
sa 2000 lx (luksa) koja reflektuje 89,9% upadne svetlosti. Otvor blende se tako odredi da daje
standardni video signal. U tabeli 1. su date karakteristične vrednosti osetljivosti za razne tehnologije
elektronskih cevi i CCD čipova veličine 2/3’’.

Sensor F-stop
Power HAD EX CCD 11
Power HAD CCD 10
Hyper HAD CCD 8
HAD CCD 5.6
MOS CCD 5.0
2/3’’ Plumbikon tube 4.5
2/3’’ Satikon tube 4.0

Tabela 1.

Možda je ova tabela na najjasniji način pokazuje tehnološki napredak senzora slike. Otvor
blende 11, ili 13 koji se već pojavljuje u specifikacijama nekih proizvođača, korisniku sugeriše pre
‘skoro zatvorenu blendu’ nego blednu koju očajnički otvara da bi ostavrtio prihvatljiv TV snimak.
Podsetimo se, da sa manjim otvorom blende postižemo bolje iskorišćenje objektiva i smanjenje svih
grešaka nastalih zbog nesavršenosti sočiva.

Proizvođači gotovo redovno daju i podatke o minimalnoj osetljivosti (minimum sensitivity)

odnosno minimalnom osvetljenju (minimum illumination). Radi se o minimalnom osvetljenju, koje
je uz navedeno pojačanje) dovoljno da se ostvari standardni video signal. Ovo je prilično neprecizna
karakteristika jer uopšte ne vodi računa o povećanju šuma do kojeg redovno dolazi pri malim
osvetljajima. Podatak o minimalnom osvetljenju je više marketinška nego tehnička karakteristika.
Radovno se navodi kod amaterskih i neprofesionalnih kamkordera, gde se u isto vreme po pravilu
izostavlja podatak o standardnoj osetljivosti. Posebno zabunu može uneti podatak o pojačanju. Obično
se daje u decibelima (dB) a ponekad i uz trgovačke nazive kao Hyper gain, Super gain, DPR, lolux...
Pojačanje je čisto elektronsko pojačanje koje pojačava kako signal tako i šum. A pojačanje šuma nije
ono što korisnik najčešće želi. Treba se podsetiti da pojačanje od +6 dB (signala) znači dvostruko
povećanje signala (u voltima). Proizvođači u ovim prilikama navode maksimalno pojačanje koje ide od
+9dB, +18dB, +36dB, pa do 42 dB. Tako ogromna pojačanja koja su ostvarena isključivo elektronskim
putem istovremeno pojačavaju i šum tako da se dobija izuzetno šumna slika. Naravno da je korišćenje
takvih snimaka u pojedinim situacijama opravdano (ENG). Zahvaljujućim savremenim postupcima za
skidanje šuma od takvih snimaka se može kasnijom obradom dobiti prihvatljiva slika za pojedine
namene. Za sada takvi softveri nisu ugrađeni u kamkordere. Neki proizvođači navode i koliki je otvor
blende pri minimalnom osvetljenju. To je po pravilu i maksimalni otvor blende F1,4 ili F1,8. Uz
podatak o pojačanju tako imamo malo detaljniju predstavu o minimalnom osvetljenu potrebnom za
dobijanje manje više upotrebljive slike.

Šum. Na šum senzora utiče više tehnoloških razloga. Pre svega to je ona suvišna količina
naelektrisanja generisana unutar poluprovodnika koja se nekontrolisano kreće. Čak i njihova manja
količina, koja neće dovesti do smiringa, može pri malim osvetljajima postati vidljiva kao šum. Važno je
8
i koliko je sam poluprovodnik (silicijum) čist. I kada je sensor potpuno neosvetljen u poluprovodniku
postoje elektroni koji se kreću. Definišemo ih kao struju mraka. Njena vrednost raste sa povećanjem
temperature. Nesavršenost izrade dovodi do nejednakih karakteristika senzorskih elemenata. Može se
dogoditi da neki senzorski elementi ili neka veća grupa imaju povećan šum u odnosu na senzore u
okolini. Šum se mnogo lakše uočava na tamnim partijama nego svetlim. Pri malim osvetljajima šum
poluprovodnika i struja mraka imaju proporcionalno mnogo veći doprinos ukupnom signalu nego kada
je sensor jako osvetljen.
Savremene kamere imaju odnos signal-šum (S/N) preko 60 dB što se može smatrati kao
minimalna prihvatljiva vrednost. Za SDTV tipična vrednost je 63 dB.

Kontrast odnosno dinamika CCD senzora je kakarakteristika koju proizvođači izuzetno retko
saopštavaju. Dinamika je sa gornje strane ograničena maksimalnom količinom svetla koje senzor može
da prihvati bez vidljivih izobličenje i grešaka. Sa donje strane je ograničenje šum. Kako je dinamika
CCD senzora prilično mala u odnosu na film a istovremeno ograničena samom tehnologijom
konverzije svetlosti u naelektrisanje proizvođači radije odustaju od saopštavanja ove karakteristike.
Kada se dinamika i pojavi u specifikacijama kamere, po pravilu uključuje pored same sposobnosti
senzora i brojne korekcije video signala koje se obavljaju u DSP kao i deo strategije borbe protiv
svetlosnog preopterećenja senzora.

Bilo bi idalno da se osetljivost CCD senzora menja ravnomerno u celom dinamičkom opsegu.
Takozvana ‘siva skala’ trebalo bi da ima iste stepenice i u nivou crnog i nivou belog. Zbog same
prirode fotoelektričnog efekta i osobina poluprovodnika koji se koristi za CCD čipove karakteristika je
prilično nelinearna što se koriguje u DSP.

9
 Značaj CCD za ENG !!

Razvoj i usavršavanje CCD senzora tokom osamdesetih godina omogućilo je eksplozivan

razvoj ENG kamkordera. Smanjenje kamkordera i do tada neviđena autonomija rada na terenu za uvek
su promenili način proizvodnje vesti za TV. Nužne promene su morali da dožive i ostali segmenti
produkcije i ubrzo smo dobili specijalizovane kanale vesti na globalnom nivou. Ubrzo su elektronske
cevi nestale i iz ostalih segmenata TV produkcije uključujući i HD TV, televiziju visoke rezolucije.
Jednom dostignut standard u ENG produkciji ubrzo je osvojio i EFP (Electronic Field Produkcion) sa
gotovo identičnim kamkorderom. Danas da gotovo i nema spolja vidljive razlike između profesionalnih
kamkordera bez obzira za koji segment su dizajnirani, od ENG do kamere za snimanje igranog filma
najviše produkcije. Sve to predstavlja jedan logičan sled razvoja tehnologije CCD senzora i prateće
opreme. Ono što će sigurno ostati zapamćeno je doprinos CCD senzora razvoju ENG.

Prednosti CCD senzora

U odnosu na analizatorske elektronske cevi, koje su u najvećoj meri zaslužne za sam nastanak
TV, CCD senzori su doneli pravi tehnološki prevrat. Već prvi, u mnogome nesavršeni, CCD čipovi
doneli su smanjene veličine kamere. Takođe, znatno manja potrošnja uz znatno manje potrebne napone.
Potpuno odsustvo visokih napona. Neosetljivost na spoljno magnetno polje. Sve to je omogućilo brz
razvoj ENG kamkordera. Donelo je stabilnost rada, i toliko željenu pouzdanost. Kamkorderi sa CCD
čipovima su postali, mada po veličini manji, mnogo otporniji na potrese i udarce. A robusnost te vrste
je izuzetno važna za ENG produkciju. Čipovi, za razliku od elektronskih cevi ne zahtevaju operativno
dnevno podešavanje što je još jedna ogromna prednost u ENG produkciji.

Značajno uprošćavanje konstrukcije uz gore navedene prednosti omogućilo je veliko otvaranje

neprofesionalnog tržišta. Znatno brže nego profesionalno, tržište amaterskih kamkordera i idustrijiskih
kamera je prihvatilo CCD senzore i trenutno doživelo do tada neviđenu ekspanziju.

CCD senzori su postali osetljiviji, smanjen je šum, što je uz rezoluciju koja je bila jednaka po
celoj površini slike, omogućilo prodor u područje studijskih kamera i kamera za reportažna kola. Dugo
vremena problem je predstavljao opseg kontrasta koji je CCD senzor mogao da prenese. Ni to više nije
problem osim za najzahtevnije primene kao donekle HD TV za bioskopske filmove. Nema sumnje da
će se, pre svega poboljšanjem čistoće samog poluprovodnika, i ova karakteristika uskoro popraviti do
odgovarajućeg nivoa. (Paralelno se očekuje i značajno poboljšanje kontrasta kod video projektora, pre
svega onih za velike bioskopske sale, i poboljšanje kontrasta kod displeja (LCD, plasma) namenjenih
za kućno gledanje (Home theatar).)

Kod CCD senzora nema izobličenja karakterističnih za analizatorske cevi kao leg (efekat
komete) i bloomig (cvetanje). Takođe pamćenje senzora je minimalno što produžava vek CCD
senzora praktično na vek trajanja kamere što je kod analizatorskih cevi bilo nezamislivo. (Životni vek
analizatorskih cevi bio je nekoliko stotina do nekoliko hiljada radnih sati, nakon čega su se cevi
zamenjvale novim. Za intezivan rad u studiju to je značilo najmanje jednom godišnje. Nove cevi i
pored visoke cene nikada nisu imale kvalitet onih ugrađenih od strane proizvođača. Posle zamene
sledilo je opsežno i često mukotrpno podešavanje mnogih parametara rada cevi, što je značilo dodatno
vreme van eksploatacije. Starenje analizatorskih cevi nije ravnomerno. Najbrže stari zelena (G), ali je
za postizanje optimalnih performasi potrbno zameniti istoveremeno sve tri cevi. Za studio sa više
kamera dodatni problem je predstavljalo ujednačavanje karakteristika kamera sa cevima različite
starosti.)

10
 Zahvaljujući stabilnosti karakteristika CCD senzora tokom eksploatacije, drastično su smanjeni
troškovi periodičnog i preventivnog oržavanja celog kamernog lanca (manji naponi, digitalna kontrola,
automatsko podešavanje…). I kod ENG kamkordera održavanje je znatno uprošćeno, a pogotovo kod
neprofesionalnih kamkordera i kamera.

CCD senzori su omogućili pored standardne analize sa proredom i progresivnu analizu. Ova
mogućnost se koristi i kod reletivno jefinih kamkordera kao izvanredna mogućnost snimanja statičnih
slika (forografija), istim kamkorderom i na isti medij (traku) kao i video. Za sada je kvalitet limitiran
jer se ipak radi o kamkorderu optimiziranom za snimanje ‘žive’ slike. Još jedna mogućnost savremenih
kamera, o kojoj je već nešto bilo reči, je nezamisliva bez CCD senzora. Moguće je isti kamkoreder sa
istim senzorom jednostavno prebaciti (switch) 16:9 aspekt. Ova mogućnost je izuzetno značajna iz ugla
investicija, kao postepeni prelaz ka HD TV.

Pored smiringa o kojem je već bilo dosta reči, CCD senzori imaju još jedan ozbiljan nedostatak.
Senzorski elemnti nisu međusobno jednako osetljivi. Tako neke elemente možemo ako dodamo malo
pojačanja (+9dB) videti kao stalno svetle (bele) tačke. Obično su to detalji veličine do tri pixela.
Takođe postoje i stalno crne tačke, odnosno praktično neosetljivi pixeli. Protiv ovoga se proizvođači
bore tako što vrše selekciju proizvedenih čipova pa tako najbolji čipovi idu u najzahtevnije kamere.
Preostali čipovi završe u industrijskim i kamerama za video nadzor. Proizvođači dodatno posebnim
podešavanjem kotrolnih napona ujednačavaju osetljivost pixela mada to uvek ide na štetu dinamičkog
opsega (kontrasta). (Ukoliko stalnih tačaka ima više govorimo o efektu musavog prozora. Kao da
scenu posmatramo kroz prljav prozor. To je onaj tip grešaka, koje su posebno neprijatne jer su
statične, znači lako uočljive, a po svojoj suštini veštačke. Gledalac zna da takvi detalji ne postoje u
prirodi i da su posledica tehničke nesavršenosti, što momentalno ruši svaku iluziju. Greške sličnog
karaktera nastaju zbog nesavršenosti objektiva a tu spada i smiring)

Od spoljnih činilaca koji mogu uticati na rad kamere posebnu pažnju treba obratiti na tzv. lasere
koji se koriste kao scenski vizuelni efekti na koncertima. Koherentna svetlost koja je jako usmerena
poseduje veliku energiju i nije poželjna u objektivu kamere. Skuplji modeli imaju ugrađene određene
filtere koji deluju u području nevidljivom za ljudsko oko ali oprez nikada nije suvišan. Posebno su
rizični jeftiniji i amaterski modeli. Kako je cena CCD bloka (3 CCD čipa zalepljena na prizmu) kao
rezervnog dela, od 1/3 do 1/2 vrednosti celog kamkordera za oprez ima više nego dovoljno razloga.

CCD senzori imaju jednu prednost koja nije odmah vidljiva ali je veoma značajna kada se
pogleda ceo kamerni lanac. Sama struktura senzorskih elemenata zapravo u samom momentu
generisanja elektrona vrši i odabirnje. Potrebno je samo pažljivo sačuvati pojedinačna naelektrisanja i
pažljivo ih izneti iz senzorskog polja. Odabirnje je prvi korak digitalizacije a važno je da se
digitalizacija obavi što ranije čime se izbegava obrada analognih signala. Kod savremenih kamera DSP
(Digital Signal Processing) je prvi sledeći stepen iza CCD čipa.

11