Трубадурска поезија

Витештво је у процвату у то време, али у процвату је, и то у једном посебном месту у Европи, на
југу Француске, у Прованси, тзв. провансалска, трубадурска, куртоазна поезија. Од чега потиче реч
,,куртоазно“? Та реч могла би се повезати са удварањем, а оно се дешава на дворовима. То је
courtoisie (franc.) cortesia (ital.). Корте је двор. Неки је називају дворска, а неки и витешка, али има
и име трубадурска поезија. То се дешава у време када француски језик има две своје варијанте.
Јужнофранцуски језик и данас се третира као посебан језик, који се чак учи и у школама. Он се
зове окситански. Тај окситански језик је назван тако што се на југу Француске ''да'' говорило ''ок''.
На северу Француске се говорило ''ои'' и то ''ои'' је оно што је постало данашње ''oui'' на
француском. Данте говори романски језик, ligua romana, па и латински који се говори у Европи у
позном средњем веку добија своје националне, вернакуларне, неки кажу и вулгарне варијанте. У
Окситанији на југу Француске је ''ок'', на северу ''ои'', а ''си'' у Италији и у Шпанији. Због тога се
зове окситанска. Провансалска поезија се тако зове јер настаје у Прованси на југу Француске.
Трубадурска се зове због тога што су песници били тробадорес или тробадор.Тробадор долази од
глагола trobar, а тај глагол је као француски глагол trouver, тј. пронаћи. ,,Тробар''дакле значи
пронаћи. Шта они треба да траже? Најбољи начин да се нешто искаже. Песник мора да тражи реч.
Марија Шимоповић, савремена српска песникиња која је добила награду Матице српске, каже:
,,Реч сама путује светом и не боји се, реч се собом описује, опасује, себе описује, реч себе
обликује, извикује, себе рађа, препорађа, изговара и отвара итд“. Песникова опседнутост су речи.
Наћи праву реч за нешто што је иначе тешко исказати, а љубав је неисказиво стање духа. Зато
највише има љубавне поезије. Љубав је изазов за песника. Дакле, ја се осећам тако као да не знам
како се осећам. У Сну летње ноћи када се Вратило пробуди из сна каже: ,,Осећао сам се...не знам
како сам се осећао. Био сам...не знам шта сам био“. Нико не може рећи шта је. Човек се осећа
збуњено у љубави. Човек је некад усхићен, некад уплашен, али свакако збуњен. Песник хоће то да
искаже и зато му је важан тробар. Притом они то раде не само речима, него и у музици. Они су
нека врста кантаутора, они су композитори и песници. Музика се спаја са језиком у трубадурској
поезији. Флобер, у 19. веку описује песнички, прозаистички напор јер му је свака реч била важна:
,,Писац се осећа као ловац на бисере и

5 зарони дубоко, дубоко и такав му је притисак у глави да има утисак да ће му све пући. Он мора
да издржи док дође до шкољке, да је отвори, да јој извади бисер и изрони поново“. Тако се осећа
писац кад тражи праву формулацију и мора до ње да дође. Пут није лак. Тробар је зато захтеван.
То је поетички, естетички феномен- ,,шта уопште значи стварање песничке уметности?“.
Трубадури су такав однос према језику, према тражењу најбољег начина да се нешто искаже
називали тробар. Аутори су могли бити најразличитијег друштвеног статуса. Гијом IX Аквитански је
био велики господар, веће територије од оне којом је владао француски краљ. Велики господин и
човек велике моћи. С друге стране, наићи ћемо на Бернара де Вентадура који је био слуга на
двору. Песници су најчешће везани за двор, чак је и Бернар као слуга био везан за двор, и они
обично пишу поезију која је посвећена једној идеалној госпи и то је најчешће туђа супруга и
супруга господара. Према њој се поставља у вазалски однос, што због тога што хоће да се унизи
пред њом и искаже свој идеализован однос и поштовање према њој, што зато што је често је и
био у том положају јер је могла бити супруга његовог господара. Љубав о којој пишу трубадури је
заправо љубав која се одиграва у духу, најчешће, наравно има елемената када би се могло
говорити о неким телесним аспектима те љубави и дешава се изван брака. Зашто се дешава изван
брака? Брак је био склапан као неки вид уговора, али и као уговор са Богом што би био додатни
хибрис ако би се проневерила та љубав. У овој поезији се бог углавном није помињао, зато је то
интресенантан феномен. Црква на то није гледала благонаклоно јер овде имамо усхићење духа и
екстазу која је подстакнута међуљудским односом, која је подстакнута љубављу према другом
људском бићу. Ова љубав и јесте толико усхићујућа зато што је она забрањена. Она подразумева
неко прекорачење.Брак је заштићен у друштвеном и религиозном смислу, а опет појављује се та
потреба да се препозна сродна душа и да се тој сродној души која се види као морално
супериорна, приђе тако што се љубавник усавршава у врлини. За разлику од Дантеа који ће преко
љубави према смртној жени доћи до Бога. Беатриче њега води до Бога. Он је имао жену и са њом
троје деце и има модел преузет из ове трубадурске поезије, то је тадашњи феномен. Он је
Беатриче волео, али ни на који начин они нису могли завршити у срећној љубави. Обоје су били
обећани другим суприжницима јер су породице имале такве интересе. У том смислу, постојале су
друштвене обавезе, а с друге стране оно несавладиво стање које трубадуре фасцинира.
Трубадурска поезија највише одговара ентузијастичкој поетици какву имамо у романтизму. Китс
узима наслов Алена Шатијеа који је трувер, који је настављач трубадура, са севера. Роматичари
имају ту средњовековну комбинацију, витештво и романтична љубав. Чак та романтична љубав
има везе са средњим веком јер је романтична љубав из романских, средњовековних романа.
Дакле, митови и легенде о краљу Артуру, Тристан и Изолда, а то је све време када Кретјен Де Троа
пише о Краљу Артуру, о Ланселоту, о Гвинерви, о Галахату, а то је време када паралелно настаје
трубадруска поезија. Зашто изостаје мотив мртве драге? Она је недоступна у животу, а трубадури
славе живот. Не постоји мотив мртве драге, али постоји мотив одсутне драге, или драге која не
постоји, којој се тежи, која је један идеал. Могу да пишу о мртвом господару, тужбалице.
Занимљиви су и крсташки одјеци. Драги одлази далеко, он је недоступан, а јавља се чак и
суптилна критика и раздор између тога да ли је примарна борба за оно што је божанско, или драга
особа која одлази и која напушта. Зато се црква плашина профане супституције. Човек може да
схвати: Да ли је важније да се човек бори за Бога у Јерусалиму или је важније да он буде овде, крај
блиске особе. То је протохумантистички аспекат јер се двоје људи потврђује у тој лепоти екстазе.

6 Екстаза је повезана са заносом који платоничари и неоплатоничари описују. Занос подразумева

екстазис, то није уобичајено стање бића већ подразумева једну онтолошку другост. ,,Љубав мене
издваја из света“. Свет задобија смисао који до тада нема и зато њих то фасцинира. Они сматрају
да се тежња ка љубави може сматрати основом хуманистичке етике, која за разлику од
утемељења етика у односу према Богу заправо утемељује идеализовани однос мушкарца према
жени. Та таква идеална, неисказива љубав, занос, се зове код њих фин амор. То је савршена
љубав, савршено стање духа. Говоре о неисказивој радости. Јављају се појмови као што је
,,мезура“, ,,кортезија“. Господар се често појављује као неко ко је љубоморан, али му се указује и
част. Постоји посебан жанр који се зове сирвентес. То је песма коју пева вазал господару, или
слуга господару, песник господару, њеном мужу. Чак и неки политички садржаји, као савети могу
да се јаве у сирвентесу, коментари неког чина, неке одлуке. По жонглерима могу слати поруке
господарима, у епистоларној форми. Који су још жанрови? Јутарња песма, тужбалица, канцона.
,,Канцо“ од канцона. Она има једно правило, а то је да онај број стихова и онај број строфа које
песник смисли у првој строфи, он понавља све до краја. Имамо једну строфу и тај модел строфе се
понавља одређен број пута, колико је песнику потребно и обично у последњој строфи се нешто
другачије одиграва и то је торнада. То је нека врста посвете, обраћања слушаоцима или самој
песми. На крају прве песме Гијом Аквитански каже: ,,Знам да од ове песме моје, мудрији неко
постао је“ Јавља се аутопоетички или метапоетички однос- ,,Правилно све строфе стоје ја ред им
дах“. Песник погледа песму да види шта се у њој десило ,,Јер ред им дах и мелодију још рад које
хвалим се сад“. Тенцона је као врста полемике, расправе. На почетку Новог Живота, Данте ће бити
збуњен једним својим сном и преточиће га у песму: ,,А ову своју песму сам послао свим својим
пријатељима и најбољи од мојих пријатеља одговорио ми је“. То показује тај принцип, када се
нешто жели покренути, када се пише нека расправа, онда се пишу тенцоне. Друга песма Гијома
Аквитанског из антологије интересантна је поетички. ,,Од ничег правим песме склад нити за себе
нит за град за љубав нит за живот млад јер песму ту смислих на коњу док сам тад јахао у сну“. ,,Од
ничег правим песме склад“- зашто је ово парадоксално? Зато што се остварује у једном дугачком
низу негација, а у дугом низу негација настају стихови, настаје песма, ми чујемо њену мелодију и
питамо се шта је у ствари суштина песништва. Маларме у је 19. веку за време симболизма имао
идеју да напише песму ни о чему, а то имамо овде код Гијома Аквитанског у 12. веку. Она нам
описује како настаје песма. Сваки стих је почео негацијом: нисам, не знам, не могу, а истовремено
песма се одвија за то време док он заправо негира. Ова песма говори о стваралачком процесу.
Ханс Роберт Јаус има озбиљну анализу ове песме. Он каже да нам ова песма објашњава
стваралачки процес у песништву. Прва песма Гијома Аквитанског има каратеристичан топос. Врло
често се појављује топос буђења пролећа. Дах пролећа подстиче живот. То казује и назив
Дантеовог Новог живота. Оног тренутка када сам осетио љубав, ја као да сам се поново родио.
Свако пролеће доноси то усхићење. Њима је истовремено јако лепо и они истовремено пате.
Осећање заљубљености доноси радост. Ова љубав се остварује у неостваривању. Он би волео да
га љубав погоди, чак и када би то подразумевало да пати, да нема остварења, али се жели љубав
која се остварује у неостваривању. То преовладава код Гијома Аквитанског: ,,Никоме Амор сласти
не да, ако се њему сав не преда. Још мора странца и суседа да служи, чак и према свима из свог
реда да буде благ“. Дакле, човек мора да буде добар и човек спонтано постаје добар у љубави.
Човек у љубави остварује своју најбољу могућност. Имамо разне могућности свога бића. У љубави
не постајемо само бољи

7 за особу коју волимо, већ и за све друге око нас. Љубав је безинтересно давање. Ови песници то
примећују, чак кажу да у љубави човек побеђује себе. Постиже једну врсту понизности. Хумилитас
је такође хришћанска врлина, али је врлина која је и овим песницима важна. Један арапски калиф,
на иберијском полуоструву је у то време био калифат и најмоћнији људи су писали веома сличну
поезију. У арапском свету постоји поезија која је еквивалентна овоме. Писали су углавном
филозофи, мистици, суфи. Суфи су исламски мистици који нису у потпуности правоверни, јер су
сувише слободни и слободоумни. Виде свој однос са богом као нешто посбено. Писали су овакву
поезију и о оваквој љубави. Један калиф каже: ,,Подређеност је добра за слободног човека када је
роб љубави“. Други каже: ,,Није срамота за једног суверена да се унизи пред љубављу јер
понизност у љубави је снага за још једно краљевство“. Понижење у љубави не значи нешто
изгубити, већ себе савладати и нешто добити. То су ствари о којима ови песници пишу.

Одакле је настала?

Могла је да има везе, у овом профаном делу, са неолатинском поезијом клерика луталица.
Клерици луталице су били најчешће несвршени студенти. Једног таквог имамо у лику француског
песника Франсоа Вијона, који је највећи песник француског средњег века. Били су веома
образовани, али нису нашли своје место у друштву, нису добили добили посао ни у цркви, ни у
држави, а са тим својим образовањем су могли да пишу ту поезију. Та поезија је најчешће била
написна, или делимично на латинском, делимично на народним језицима. Те песме су на ивици
ласцивности, по доживљају пролећа, обнављања живота, љубави која обнавља, усхићења
љубавног. Има сличности са овим, али она није идеализована као трубадурска љубав. То је
теорија о неолатинском пореклу. Друга теорија се тиче арапско-персијске поезије. Арапска
куртоазија је јако слична, сличан скуп тема, сличан опис љубави, заноса, љубав је стајање и
прожимање, љубав је поистовећивање и љубав никако није поседовање. Дакле, не поседовање,
не стратедија како некога победити, нити задобити некога за себе, већ како у слободи волети
друго биће. Мистичко стање, неисказива срећа, усхићење бића. Историчар исламске филозфије,
Енрико Ербема налази код једног од тих филозофа, теолога, теоретичара љубави исламских нешто
што он описује језиком савременог историчара филозофије нешто што звучи помало рогобатно,
али је суштински тачно: Љубавници се транссупстанцирају у супстанци чисте љубави. Шта би то
значило? Они излазе из себе у неко стање које је понад њихових реалних егзистенција, али ту је
суштина саме љубави. Такво схватање љубави да душа мора да изађе из тела јавља се и код
Платона. То је оно о чему Аница Савић Ребац говори. Ми у средњем веку и у хришћанству имамо
интегрисане елементе платонизма. И арапска филозофија имаће интегрисане елементе
платонизма. Заправо ће Европа преко Арапа упознати Аристотела и Платона. И постоји теорија о
катарском пореклу. То је била хришћанска секта. Једна манихејска секта у хришћанству.
Манијехско схватање света се тиче манихеизма, религије, која је настала у Персији у 3. веку нове
ере и основао је Ман. То је сукоб светлости и таме, добра и зла. Сукоб добра и зла подразумева да
се добро и зло, светлост и тама не мешају, то је дуализам који хришћанство не поседује. У
хришћанству нема те подељености. Они чак говоре о једном Богу који је створио свет и који није
могао да управља тим светом и овим другим злим Богом који заправо сада спроводи све то што у
свету постоји, а то што у свету постоји они би од тога желели да се очисте. Отуда реч катари, од
грчке речи катарза.

8 Хришћанска црква није могла да их прихвати због тог дуализма, али их је хришћанство
одбацивало и зато што су они одбацивали прокреацију, рађање. Они су први измислили облике
телесне размене који не воде ка рађању деце. Хтели су да буду савршени и да очувају своју
савршену чистоту. Негативно је и против живота, међутим, они се воле, они се усхићено
обожавају, једни друге бирају за оне који су слични у врлини. Врлина и љубав која се остварује у
неостваривању им је сличност са трубадурском поезијом. Дени де Ружмон у књизи Љубав и запад
говори о томе да он види сличности између таквог, катарског односа према свету и трубадурске
поезије. Не каже он трубадурска поезија је алегоријски исказ катарске јереси, не иде он тако
далеко, али каже, у исто време, на истој територији, 12. век, Прованса, све се дешава. Почетком
13. века Папа Иноћетије Трећи повешће Крсташки рат. То је једини Крсташки рат који је ишао ка
западу. Дакле, не да се боре против иновераца него су уништили читаве дворове у Прованси.
Данас постоје туре које воде по рушевинама тих дворова. Зна се где су била упоришта катара. Они
су им спалили све књиге па се данас о њима само нагађа. То је исти однос према свету какав су
Балкану гајили богумили, у Босни и у Бугарској. Има још једна теорија о пореклу која је сматрала
да је упориште трубадурске поезије у погрешно схваћеном Овидију. Код Овидија се ова ситуација
да љубавник треба да буде стрпљив, да треба да угађа својој драгој, пародира. Енглески
теоретичар ренесансе, Сијас Лујис је говорио да је трубадруска поезија можда погрешно схваћени
Овидије. Тамо где је римски песник ироничан, да они то схватају дословно. Друга фаза која
наступа мало касније су трувери. Они се налазе на северу француске. Међу њима је и једна жена
Кристина де Пизан, једна од ретких женских ауторки тог времена, Ален Шартје (са песмом Лепа
дама без милости коју Китс узима за основу за своју варијацију, стим што је у романтизму она
окрутнија), овај песник тражи да не буде окрутна јер то смета њеној врлини, она такође мора да
буде великодушна. Као што је песник који пише о њој великодушан, тако и она мора да буде
великодушна. У 13. веку постоји и у Немачкој, крај 12. и почетак 13. века под именом минезанг,
минезенгери. И сви феномени се везују и за те песнике. Песма ,,Љубавна радост“. ,,Љубав да ми
радост и нада, љубав нежно покрај мене лете, љубав мене издваја из света. Рад љубави занесен
сам сада, рад љубави пребивам у сети, љубав ће ми све моћи узети, част и младост (као нови
живот)“.Песник хоће да се уздизањем у врлини приближи драгој. ,,Љубављу равнам своја дела“-
љубав је мерило морала, мерило великодушности. То има везе са потоњим развојем
књижевности у Европи. У формалном, па и у идејном смислу такву љубав налазимо и у
италијанској традиицји. Најпре, у тзв. сицилијанској школи где ће настајати италијанске варијанте
ових мотива, ту ће настати први сонет. Јакопо да Лентини (Jacopo da Lentini) је аутор првог сонета.
Поред тога што се сонет тамо јавља први пут као облик, сви остали облици су провансалски. Она
није толико оригинална, оригиналније ће бити варијанте сличног односа према свету и писања
поезије у болоњској школи, и у школи долче стил нуово којој припада и Данте. То се све одиграва
у 13. веку у Италији. Данте је рођен 1265, у другој половини 13. века. Ту налазимо религиозну
књижевност поред профане лирике. Има много аскетске, мистичне, религиозне књижевности,
моралних трактата, легенди. А истовремено, у 12. веку постоје трубадурска поезија и њени одјеци
у Италији. Религиозна и мистичка књижевност и у профаној сфери романа. Кретјен Де Троа-
легенда о светом гралу, о краљу Артуту, витезовима окрулог стола, Тристану и Изолди што је једна
читава ризница митова легенди у којима се врло често говори се о љубави и

9 немогућој љубави. Љубав Ланселота и Гвинерве је љубав с препрекама, љубав прељубничка.

Гинерва је жена краља Артура, а Ланселот је витез који је у њу заљубљен. Чувен је витез Галахат
кога ћемо срести код Дантеа и Петрарке који им помаже да се та љубав оствари. Тристан иде да
испроси Изолду за свог стрица и та љубав је такође немогућа. Дакле, цео тај 12 век артикулише у
поезију феномен немогуће љубави. ,,Романтично“ потиче из романа. Филозофско-историјски се
тај прелаз од трубадура до Дантеа може се разумети код Анице Ребац. Ту се види спој платонске и
хришћанске љубави. Она показује како се у свим облицима говорења о љубави види с једне
стране нешто што смо спонтано препознали као платонизам- душа излази из тела и она је та која
је усхићена, али исто тако у ономе што је великодушност, коју смо препознали у љубави, можемо
препознати и други облик љубави, то је хришћанска љубав. У хришћанској љубави је примарна
великодушност. Она се зове агапе. Хришћанска љубав агапе подразумева ,,асцензус“, што значи
успињање, пењање. Дух се пење ка сфери која је изван тела. Агапе је и преливање, ,,ексцесус“,
када има вишка душе, када Бог може да воли сав изабрани народ, када Христ може да жртвује
себе за све грешнике. Има га више и он може да се да. То давање, то је агапе, или ,,каритас“,
милосрђе, или просто речено- љубав. Агапе је прво прослављена у химни Св. апостола Павла.
Најчувенија је 13. глава-,,Ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања и ако имам сву веру, а
љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје и предам тело своје да се сажежем, а
љубави немам. (можемо се жртвовати за славу, за интерес, али само је љубав та које неко дело
чини вредним, неки чин). ,,Љубав дуго трпи, милосрдна је, љубав не завиди, љубав се не велича,
не надима се. Не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се“. То смо мало пре видели код
Гијома Аквитанског (ја морам да будем добар, морам да служим све људе, не смем да се љутим
не само на њу, него и на друге). Наравно, он ни случајно не препричава Св. Павла, али Аница
Савић Ребац у том стању духа који подразумева антички платонизам и хришћанско агапе, види то
изражено код ових песника што ће врхунац добити код Дантеа. Чак она каже: Чак и код Св. Павла
који је хришћански писац она види претпоследње стихове ,,и тако сад видимо као кроз стакло у
загонетке, а онда ћемо лицем у лицем (то би значило- кад се попнем код Бога), када се код
Платона душа попне до идеје и када је гледа лицем у лице, то је стање екстазе. Тако и код Св.
Павла који би требало да говори да је љубав само давање, имамо платонистички моменат да је
љубав уздизање душе и разумевање. Као што Лаза Костић каже: ,,Зашто се мудрачки мозгови
муте? Од ње све видим, кроз њу све знам“. Лаза Костић кроз љубав према Ленки зна нешто.
Дакле, добија неко посебно знање, и то је платонизам. Аница Савић Ребац говори да је то нешто
што можемо препознати у периоду од 12. до 14. века и да ту видимо један амалгам платонизма и
хришћанства што нас доводи до Дантеа. Платонизам је изражен код трубадура, а врхунац досеже
код Дантеа.