Dragan B.

Perović: Mirotočivost, po Bogumilu monahu

– śedočenje iz prve ruke, biografa i pratioca Svetog Save, o lažnom mirotočenju i drugim
„čudesima“ korišćenjim za pravljenje kulta Nemanjića-
-kako „otvoriše Nemanju te ga napuniše mirom za trojicu“-
-„narod ište sveca kao lebca“-
-zavjera Rusa i Grka protiv Nemanjića-
-ne mare sveti oci za Božje zapovijesti-
Dođu tako neka vremena… Na koncu, ipak vidite da nemate pravo ćutati, bez obzira koliko ste zgađeni
i zgroženi onim što se dešava oko vas. Opominju vas na to i riječi stvaralaca iz davnih vremena. Veliki
pjesnik Dante kaže: „Najmračnija mjesta u paklu namijenjena su onima koji se drže po strani u
vremenima moralne krize.“ Pakao je danas u glavama i izjavama mnogih savremenika, tako da od toga
nemamo straha. Ni od upravnika toga odjeljenja, Sotone i njegovih pratilaca. Kad smo već kod Dantea,
samo da napomenemo za one koji nemaju strpljenja da mnogo čitaju ili su zauzeti bavljenjem
politikom – izdajnike domovine smjestio je u deveti krug pakla! No, to je tema za drugu priliku.
Sada da se vratimo na povod za ovaj tekst. Formalno, to je tumačenje jedne riječi i njenog značenja, sa
njenom upotrebom u recikliranju prošlosti. Prije neki dan povraćena je u javnost stara riječ
mirotočivost, mirotočivi. Upotrijebljena je kao atribut uz ime prepodobnog svetog Simeona, sa mirskim
imenom Nemanja. Dobar razlog da je razmotrimo i analiziramo i postavimo izvještaje sa „lica mjesta“,
iz kojih će se viđeti kako je na prijevaran način, mitom, krđama i ubistvima, pravljena raška država i sa
njom kult vladajuće porodice, kojima je skoro svima lijepljena i titula „sveti“.
Poznata je stara izreka „da riječ gađa dalje od puške“. Tako se i stara duma mirotočiv našla u arsenalu
oružja koje razni specijalci i specijalisti upotrebljavaju da bi potirali crnogorsku duhovnost, njenu
milenijumsku istoriju i ime crnogorsko. Koristi se svaki povod da Crnogorci ostanu zarobljeni u tuđim
i izmišljenim mitovima. Uz obilatu zloupotrebu vjerskih ośećanja, posebno su agilni u tome crkveni
žreci, sa kojima se diriguje iz Beogradske patrijaršije. Nema dana da oni, imajući u vidu našu kulturnu i
nacionalnu baštinu, ne ruše osmu i devetu Božju zapovijest. Mitomanija može biti i bolest, a jedini lijek,
mada vrlo bolan i težak, za tamo njih, jeste istina. Zato se ona mora otkrivati i ne možete ostati po
strani i nijemi na sva svojatanja i prekrajanja našeg nasljeđa, pogotovu kada dolaze od zlotočivih i
zloustih popova.
Sada malo faktografije oko pomenutih pojmova:
Da se mnogo ne pametuje, uz ono odavno poznato, možemo se poslužiti tumačenjem riječi miro i
mirotočiv kod onih koji su to fino opisali, kao na primjer Milan Vujaklija[1], Nives Opačić[2] i drugi.
Saznajemo da je miro (gr. μύρον – mirisavo ulje) u pravosl. crkvi: osvećeno mirisavo ulje („sveto
miro“), koje se kuva od mirisavih tvari i koje poglavar crkve osvećuje na Veliki četvrtak; služi za „sv.
Tajnu miropomazanja!, radi darova sv. Duha. Da se ne bi miješalo sa značenjem riječi mir – latinski
pax, odnosno izvedenice miriti, što bi značilo pacere, iz upotrebe je nestao glagol miriti, sa izvedenim
pridjevom miran, koje je zamijenio izraz mirisan. „U narječjima koja su ostala izvan baze za standardni
jezik za nešto što miriše kaže se da diši (*dyhĕti, dahnuti, disati). Od duše do mirisa, barem kao
metafore, nije dalek put. Složenice kao mirodikanje, mirotočac, mirotočan, mirotočiv više ne rabimo,
ali neka ostane barem zapisano da se te riječi vezuju uz mir, miris, a ne uz pax (poput mirotvorca).”[3]
Danas se u široj upotrebi nalazi izvedenica mirođija, najviše u smislu začinjskih biljaka, a u prenosnom
značenju za one koji se u sve miješaju. I da ne zaboravimo, „da je za širenje riječi mir u značenju
mirisa zaslužna Crkva, gdje je mira u starih crkvenih pisaca bila mirisava mast.
Mironosnica ili muronosnica (mir = mur) bila je žena koja je nosila muru (smirnu). To su kao dar nosili
djetetu Isusu i kraljevi / mudraci s istoka (mir, zlato, tamjan)”[4].
Drugi termin o kojem dajemo malo informacija je sv. Simeon, tj. Nemanja:
Riječ je o Stefanu Nemanji, raškom županu, rodonačelniku dinastije Nemanjića. Nemanja je rođen u
Zeti, u mjestu Ribnici, blizu Spuža (pretvaranje turske utvrde Depedeken iz XV vijeka u „Nemanjin
grad“ u Podgorici, nema vezi ni sa istorijskim faktima ni sa ovim tekstom, pa ga nećemo razrađivati).
Po rođenu, Nemanja je kršten kao katolik. Njegovi biografi nastojali su svim silama da njegovo
porijeklo povežu sa Rimom i papama i napravljena je legenda da vodi „poreklo“ od Likinija mučenika.
U stvari, taj na koga se pozivaju, istorijski je postojao kao Likinije mučitelj, tj. rimski car Licinije, 312-
324. g.n.e, koji se u ime Rima proslavio progonom i mučenjem hrišćana. Vrativši se u Rašku Nemanja
je prevratom, uz pomoć vizantijskog cara Manojla, preuzeo prijesto velikih župana Raške. Kad je
ojačao, počeo je da napada okolne zemlje i širi svoju upravu. Bio je nemilosrdan u progonu bogumila
(babuna ili patarena) i u rušenju gradova. Posebno se na njegovom udaru našla Zeta, u kojoj se rodio i
prvi put krstio. Većina objektivnih srpskih istoričara piše da je „Nemanja okupirao Zetu“ i razvalio sve
gradove po njoj, razurio i uništio sve tragove prethodnih dinastija i ostavio samo Kotor da u njemu
stoluje. Nemanja je prvi primjer kako Crna Gora nema sreće sa dobjeglicama koje primi i da im
utočište, jer bi je i neki savremeni „popili u čašu vode“, da im može biti. Sa rušenjem je išlo lakše nego
sa uvođenjem njihove varijante pravoslavlja u Zetu. Tako su njegovi namjesnici, odnosno sin Vukan,
koji je dobio Zetu na upravu, njom vladao kao katolik. Uostalom, drugi Nemanjin sin, Stefan
Prvovenčani (titula „prvovenčani“ dodijeljena mu je kao prvom srpskom krunisanom-ovjenčanom
kralju), krunu je dobio od pape. Da su, počem, Zećani/Crnogorci i u to doba bili Srbi, onda Stefan ne
bio bio „prvo“ već deseto ili jedanaesto vjenčani (okrunjeni), jer je u Duklji, tj. Zeti, tj. Crnoj Gori,
prije njega bilo desetak kraljeva. Uostalom, predanje o Nemanji podgrijavano je od njegovih sinova,
koji su o njemu pisali kao da prije njega ničega nije bilo, dok u srpskim rodoslovima Nemanja stoji
uvijek prvi u nizu vladara.
I treći termin za koji ćemo dati osnovne napomene, radi lakšeg praćenja teksta koji donosimo u
nastavku je naziv bogumili.
Bogumilstvo je vjerska gnosistička sekta, koja je svoje djelovanje počela na teritoriji današnje
Makedonije i Bugarske, odatle se šireći na okolne države, sve do Rusije i Engleske. Osnov bogumilske
etike je poštovanje života i povratak izvornom hrišćanstvu. Borili su se protiv crkvene hijerarhije. Bili
su protiv ubijanja, a bogumilska etika odbacivala je svaku laž. Pošto su dosta bili ojačali u
Raškoj/Srbiji, Stefan Nemanja je 1186. godine sazvao crkveno-državni sabor protiv bogumila u Raškoj.
Njihovo učenje osuđeno je kao jeres čije je pominjanje zabranjeno. Njihovom poglavaru je „urezan
jezik u grlu njegovu” i mnoge vjerske starešine su spaljene na lomači. Utočište su našli u Bosni, kod
Bana Kulina, đe su osnovali i „Crkvu bosansku“. Poznati su još pod nazivom babuni (pretežno u Srbiji),
patareni i katari (Francuska). Svi njihovi spisi su nemilice uništavani, tako da direktnih tragova ima
vrlo malo sačuvanih. Pretpostavlja se da je jedan od rijetkih, autentičnih izvora, o bogumilskom učenju
i o vremenu kada su bogumili proganjani, čije izvode ođe donosimo, „Žitije Savino od Bogumila
Monaha“.

Bogumil monah, o Žitiju Savinom sa citatima

Prijevod knjige „Žitije Savino od Bogumila Monaha“ napravio je, daleke 1935-1936.
godine svještenik srpske pravoslavne crkve, Vojislav P. Popović, arhijerejski namjesnik belopalanački.
Knjigu je objavio u Nišu, 1939. Naslov knjige izgleda ovako:
ЖИТИЈЕ САВИНО ЗАБРАЊЕНО
ОД ЗА
БОГУМИЛА МОНАХА ШТАМПУ!
приредио и превео
са старословенског:
В. П. Поповић
арх. намесник белопаланачки
Штампарија „Св. Цар Константин“
Ниш, 1939. година
U gornjem desnom uglu bio je okrugli znak sa tekstom unutra da je „Zabranjeno za štampu“. Smatralo
se Žitije izgubljenim, ali je nakon mnogo godina tri primjerka te knjige našao i ponovo štampao (na
koricama jednog izdanja njegove knjige piše: Reprint!?) Dragan Jovanović, poznati ekolog i publicista,
inače unuk belopalanačkog arhijerejskog namjesnika koji je preveo original. Knjiga je objavljena u
Beogradu, 1995. godine[5]. Recenziju i preporuku za štampu napisao je Ivan Đurić, jedan od vrsnih
srpskih intelektualaca. Priređivač, D. Jovanović, u uvodu je napisao: „Jer dok se ne otvori priča o
nemanjićkim progonima bogumila u Srbiji u 12. veku ništa se ne može objasniti, ni shvatiti što nam se
to, do dan danas, dešava na Balkanu. Od Nemanje pa do ovog tekućeg rata. To su znali Andrić, Krleža,
pa i Broz i, u jednom trenutku, ranih pedesetih godina, hteli da otvore tu bogumilski temu. Ali, nešto ih
je omelo… Vatikan, masoni ili neko sasvim treći? To će ostati jedna od najvećih balkanskih tajni.“
Ali, zahvaljujući tekstu koji je pred nama, nije ostala tajna kako je Nemanja, za koga Bogumil kaže
da je „smrtosejac i svom i tuđem narodu“, postao svetac i mirotočitelj, kojim su se sve trikovima i
gnusnim radnjama služili njegovi potomci i on sam, da učvrste vlast i podstaknu širenje kulta.
Ivan Đurić, čija je recenzija i preporuka za štampu data na kraju knjige, naglašava: „Ono što sledi jeste
pristup istoričara – praktičara. Prvo što mi u tom svojstvu dolikuje, zaključak je da spis, nezavisno od
namera njegovog sačinitelja predstavlja svedočanstvo (znači – izvor)za proučavanje i potonje bolje
razumevanje našeg vremena, naše uže i šire civilizacije, naših nacionalnih i generacijskuh muka i
zabluda… Kao pravi dualista i jeretik, on je pokazao da verovanje isključivo u jednu ideju bez priziva
vodi u ćorsokak i nasilje… Bogumilovo protivljenje dogmi i vaspostavljenoj narodnoj i državnoj misli,
znači, ne dolazi od ateiste ni od srbofoba već od iskrenog hrišćanina paganina.“[6] Smatrajući da
istoriju čine sami događaj, ali i śećanje na taj događaj i kasnija priča i interpretacija onoga što se zbilo,
Đurić ostavlja prostora da je priređivač/pisac mogao praviti intervencije na tekstu. Mislimo da ima
osnova da se to razmotri, što ne umanjuje vrijednost ove knjige. Uostalom, Ivan Đurić je to posebno
istakao: „Dragan Jovanović je dobro postupio ostavljajući Bogumilov spis, koji bi se pre mogao nazvati
njegovom ličnom ispovešću, uglavnom neredigovan. Jezički posmatrano, najveća vrednost toga žitija
sadržana je u doslednom korišćenju dva dijalekta, oba poreklom sa Suve planine, ali jednog iz prvih
decenija XIII i drugog iz poslednjih decenija XX veka, oplemenjenih i pismenim srpskim govorom
upravo u onoj meri u kojoj je to Bogumilu dolikovalo.“[7]
Bogumil monah, spasavajući glavu, odlazi na Svetu Goru. Majka ga je savjetovala da je najbolji način
da se osveti Nemanjićima, koji su mu ubili oca, da zapiše i za potomstvo i istoriju ostavi śedočenje o
njihovim nepočinstvima i zlodjelima. Na skoro tri stotine stranica pred nas izranja jedno vrijeme, način
dolaska i očuvanja vlasti u Savin vakat, crkvene moći i dileme Monaha o misiji koju vrši. Pošto smo
odlučili da se ođe pozabavimo „mirotočenjem“ Nemanjinim, to ćemo za neku drugu priliku ostaviti sve
ono što je Bogumil monah prenio iz razgovora sa Savom i Savina razmišljanja o državi i crkvi.
Posebno su zanimljiva i poglavlja o roždeniju Savinu, Savinoj ljubavi sa „mladicom ugarskom“, koja
mu „skroz zavrte pamet i mrak mu skinu sa očiju“[8], kupovini krune sa Istoka, u Nikeji, za Stefana
(Prvovenčanog, tj. i Drugovenčanog) i usput, za sve pare, autokefalnosti crkve, Savinoj deci itd.
Žitije Savino počinje molitvom Bogumila monaha:
„Oče, blagoslovi i pomiluj, da ovo žitije sročim po pravdi i kako jeste, očisti me, otče naš, da iz mene
blagodatno očišćenog poteče reč čista kao telo Gospoda i da kazujem onako kako je bilo. A bilo je da
Nemanja silnik i krvnik rodu svom i narodu beše, i da na krvi uze presto i sozdade državu i crkvu, a da
ga i u prvom i u drugom podupiraše sin mu Sava o kome zbori ovo žitije.
Neka mi Gospod posvedoči kad kazujem da ne beše Savinih čudesa, podizanja raslabljeni i
vaskrsavanje mrtvih, te njegovo utišavanje bure na pučini a i mirotočenja iz groba Nemanjina, a što
sve napisa Domentijan koji nikakva srama pred Bogom i pred ljudima ne imaše, a monašku rizu nosaše.
Neka na njegovu dušu sročeno mu žitije bude, neka uz pomoć Božju i promisao Njegovu bude sramno
kroz sve vekove pisanije Domentijanovo u ovom našem narodu raškom. A Gospod moj neki mi oprosti i
za ono što rekoh za tog Domentijana, a neka se smiluje na mene što Savu ne poredim s Isusom, ni oca
mu sa carem Davidom i Mojsijem, neka mi oprosti što žitije ovo ne krasih ni rečima starozavetnim, ni
novozavetnim, što Savi u usta neću da mećem ni reči Solomonove, ni proroka Isaije, a ni Isusove. To
neka rade drugi žitijepisci i greh neka je na njine duše, a greh neka je i na dušu Savinu i Nemanjinu što
se o toliko verne muževe ogrešiše a i otačestvo naše, što će da se vidi podalje.“
Poslije ove molitve, prenosimo izvode koji se odnose na dvije sahrane Nemanjine, balsamovanje,
neuspjelo mirotočenje za četrdesnicu, sa ponovnim punjenjem mira kao „mješine s vinom“,
mirotočenjem za godišnjicu, pa trećim, kada je izvršena hokejaški rečeno „leteća izmjena“ i u Studenici
zamijenjen Nemanja „svježijim lešom“, koji je mogao više mira da primi, do Savina zamonašenja
mrtvog brata i mrtvaca koji predaje krunu nasljednicima itd:
(Str. 5) A to što se zboraše da kao planina golem beše laž je golema. Jer, Vizantinci to zborahu da kažu
kako je veliki i silen njihov neprijatelj, a udvorice Nemanjine da kažu kako silnog gospodara služe. Nu,
Nemanja bi omanjeg rasta, oniža a zdepast i volujskog vrata. A oko mu bi više latinski modro i mutno
nego li plavo i slovensko, a od latinskog popa i kršten beše.
(Str. 9)„Otac mi umni Vojislav vide da Nemanja osnažen lozom grčkom više ne drži do bugarski
ustanici: „Nego sine, jedini, u Svetu goru da bežiš, da glavu mladu zalud ne izgubiš. Tamo da se
zamonašiš i našu veru bogumilski, što ista je kao naša staroslovenska, da širiš i knjige bogumilske da
prepisuješ. Na vjeki vjekov da se zna: ko besmo mi, a ko Nemanja i njegovi…
(Str. 10) I primiv postrig i rizu uzeh monaško ime Teofil, što po serbski jeste Bogumil, a Strahinja mi
mirsko ime bi.
(Str. 44) Na sam Dmitrovdan dojde u Vatoped monah studenički i donese pismo koje kazuje da, evo,
Nemanja za jednu sedmicu sas golem tovar zlata i crkvene sasude zlatne i sve drugo što ide. Pa nam taj
Pajsije studenički kaza kako episkop raški Kalinik Grk ne samo što postriže Nemanju u Simeona nego
ga rukopoloži za Velikoshimnika (najviši stepen monaštva – prim. D. B. P); častoljubiv u mirjanstvu
ostade Nemanja takav i u monaštvu svom kratkom… Tako onaj što do juče ruke vazda od krvi imaše,
zadobi najviši čin monaški pošto u Raškoj sve beše nemanjićko; od episkopa Kalinika pa do mrava
poslednjega.
(Str. 60) Tako u Nemanjinom času presmrtnom u Hilandar se stekoše i do stotine monaha, a među
njima behu i mladi bogumili iz Zografa bugarskog, a pojaviše se škopci ili beli anđeli kako se nazivahu
zbog svoje besputenosti, a dođoše iz Pantelejmon ruski… I opseti se Sava ko mu posla nove bogumile,
a ko škopce: ili Rusi ili Grci ili smuta i zavera bi zajednička, a sve samo ktitori hilandarski da se pobiju
i u bratstvo hilandarsko da prevladaju Rusi i Grci i da ga povrate nekako za
sebe. (Str. 61)
Ubrzo potom dođe vreme, Nemanja, zvani brat Simeon, da se predstavlja Bogu… „Pa sade, sine moj,
prostri mi asuru i daj mi kamen pod glavu da stavim i proživim bar zadnje dne kao prost monah“, kaza
stari samodržac koji za šest dana htede svetac da postane. Jer toliko na asuri požive. A zverstva i
krvoprolića ovog velikoshimnika zanemoćalog mogu li da se zaborave? I što za njegove vladavine
serbski živalj se prepolovi, i što Vlasi i drugi inoplemenici sve poviše imaše u zemlji Raškoj..? I opet ću;
može li da se zaboravi besovsko Nemanjino umorstvo muževa najboljih? I paljenje knjiga svetih i
božanskih i što vera bogumilska ne zažive? No, tu su Domentijan i njemu slični bedni hagiografi da
ukrase žitija vlastodržaca i njihovo delo Sotonsko da poravnjaju sa božanskim, i da pokoljena naša
serbska čitaju sasvim drugo od onoga što stvarno bi… (Str. 62) Kad se čas
smrti Nemanjine sasvim približi, a Sava se zatvori kod Nemanje u kelije i ne puštaše nikoga da tamo
uđe. A kad svanu dan objavi otac da mu je umro, pa onda dozvoli da se uđe u keliju pokojnog Simeona.
A ovaj se povrati u život pa reče: „Vsakoje dihanije da hvalit Gospoda“, pa zagledavši se u ikonu
prinesenu ispusti dušu. A vazduh se ispuni mirisima umilnim i bogougodnim i tu se odmah domislih
zašto Sava ne htede nikog da primi u keliju očevu; jer ga mirisima istočnim spremaše za sveca još od
časa predsmrtnog. I Nemanja požive tako u Hilandaru osam meseci, a dan smrtni beše mu trinaesti
fevruar, a godina 6708 (1200. godina – prim. D. B. P).
Kad ostadosmo nasamo ne izdržah Savu da ne pitujem: „To li oca za sveca pripremaš kad ga namaza
sa svi oni mirisi istočni?“ a on će: „Lukav si, Bogumile, kad odmah
pogodi!“ Pa ću opet: „A što
narod serbski ako podbuniš kad čuju ko im svetac postade?“
„E, ovde omaši, Bogumile; jer narod ište sveca kao lebca pošto hristijanskog dosad ne imaše. A ovi
stari u narodu kad izumru, što još staru veru drže, pa kad prođe još pedeset leta i agiografi Nemanjino
žitije kad nakite ko će da zna da svetac Simeon beše krvnik Nemanja“, reče Sava te mi zatvori
usta…
Nego počeše goleme pripreme za ukop Nemanjin, i odmah razumeh da Sava nešto golemo sprema sa
lešinom oca mu i mučno mi od toga bi.
(Str. 63) A šta Sava smeraše sa telo Nemanjino? Pošto duša starčeva Sotoni otide i raspade se umesto
Bogu u visine da se vine, Sava htede bar telo da mu ovekoveči. Pa nađe vični monasi svetogorski među
Ivircima što tajnu valsamovanja znađahu, pa u bolnicu hilandarsku ovi na rabotu se dadoše. Utrobu
pokojnikovu kvarljivu izvadiše tako što mu truplo sa strane, porebarke otvoriše, a krivim gvožđem kroz
nos izvukoše mu mozak i svu tečnost iz lobanje. I kad izvadiše iznutricu, pa drob Nemanjin bolesan i
požuteo poznaše da je trovan i da zato život mu se hilandarski skrati. A ko ga trovaše; da li u Vatoped
dok beše dve godinice ili ovde u Hilandar do dana poslednjeg? Pa se tu Sava uzvrpolji jer i on već od
drob poboljevaše i poče da duma: i njega li truju, pitaše se
mučenik.
„U Kareju, u Kareju moram da begam“, kaza mi na uvo niko da ne čuje.
Nego oni što otvoriše telo Nemanjino ne završiše rabotu satrapsku kako treba. Jer, imahu samo
domaće ulje kedrovo, pa još ga i ne staviše kolko treba te mirotočenje Simeonovo nikako, po ukopu, ne
počinjaše zbog čega Sava jako se rastuži i posla zlato grdno za stiraks, smole i valsami, sve to u
Aleksandriju da se kupi, a bez čega dobro miro ne može da se napravi niti Nemanja krvnik, ne može
Simeon mirotočivi da postane.
I ležaše, bogami, Nemanja skoro celu godinicu u sarkofag kameni a miro iz njega niti poteče niti ono
(64) sarkofag Nemanjin beše težak i ukrašen kao onaj u koji Isus, tri dana, po raspeću se odmaraše i
rane vidaše pre nego što opet stade na noge…
I jedan dan, pomnim, čatih sa Savom ono mesto gde Plotin gnostike grdi, a stigoše u Hilandar monasi
u Aleksandriju poslati i donesoše stiraksi valsami aleksandrijski za lešinu Nemanjinu koja poče da se
oseća. Onda Sava sve ovako udesi; jednu noć tajno izvadiše Nemanju iz groba kamenoga pa ga
otvoriše opet i staviše u njega skupi valsam aleksandrijski. I (65) spravljenim, ponajviše od stiraksa iz
Aleksandrije, onda vratiše Nemanju u sarkofag. Pa Sava onda
pozva prota karejskog, na godišnji pomen ocu mu Simeonu. A svi bogumili i škopci udalji u kelije
bolničke i u pirgovi i manastirići drugi da se neko ne izlane za stiraks aleksandrijski što je u Nemanji.
No, proču se i bez toga da lešinu Nemanjinu ponovo puniše ne bi li miro isteklo bar na godišnjicu kad
ne hte na četrdeset dana da procuri i sveca od Nemanje načini.
I dođe mnoštvi zvanih i nezvanih, i, manastir hilandarski postade tesan, a crkva hilandarska bi
ukrašena svakojakom blagolepnošću, a i kameni grob Nemanjin beše svetlo udešen. I sve bi spremno za
večernju službu koju zdušno otpojaše prot karejski i igumani svetogorski, a na grobu kamenom
Nemanjinom. No, miro ne poteče i pored tolikih psalma opojnih jer oni satrapi monasi, opet na Savinu
žalost golemu, ne urediše kako treba miro iz Nemanju da poteče. Jal neki škopac, jal bogumil nešto
opet smuti. Pa pošto mirotočenja opet ne bi,
Sava odvede silne goste manastirske na večeru obilnu i vino hilandarsko, a posle tako najedene i
napijene, na počinak željni. A kad večeraše i počinuše, Sava će prota karejskog u crkvu, pa mu reče da
će on svu noć sa svojom bratijom na serbskom da moli, a prota i njegovi na jutrenju neka na grčkom,
službu služe. Pa pred protom zaključa crkvu, a u njoj beše sarkofag sa Nemanjom i predade starešini
karejskom ključ kao da ne bi bila neka prevara sa mirotočenjem iz pokojnika. I prot uze ključ pa ode na
počinak, a neznajuć da u crkvu iza oltara njenog, ostadoše oni satrapi pa još jednom otvoriše Nemanju
te ga napuniše mirom za trojicu i tako preteraše. A dok oni u ovu se rabotu dadoše, Savin glas
molitveni iz kelije se raznosaše. I oni od gostiju, što ne zaspaše, mogahu do zore da slušaju kako poje
sas bratiju serbsku i to po serbski što mnogom (66) gostu hilandarskom ne bi po volji. Te oni
malobrojni što serbski razabirahu čuše i molitvu Savinu koja Boga moljaše da usliši molbu njegovu i
da iz kosti isušenih, očevih iskipi miro te da se otac Simeon proslavii na nebu i na zemlji, kao prvi
serbski svetac. A dok Sava ovo sav uznesen pojaše satrapi rabotu završiše, samo što sade miro iz
Nemanje poče poviše da se viri i u crkvu oko groba napravi se kao jezerce. I to Grci i ostali Svetogorci
i zatekoše jutrom kad prot cerkvu za jutrenje otključa. Pa neki se još ne dosetiše šta je, a neki se,
bogami, i dosetiše, ali se napraviše da
nisu. I zajedno sa protom
karejskim složiše se svi igumani svetogorski da se Nemanja proglasi za sveca, za Simeona Miotočivog i
da se pisuje žitije njegovo. I tako Sava sprovede naum svoj a samo on znađaše kolika beše cena za
prvog serbskog sveca. Jer, mnoge manastire od gusara srušene on obnovi i monahe otkupi, a u Lavri i
Kareji zvanoj Orahovici, mnoge poklone i darove dade još za života Nemanjinog, a i posle. Pa rekoh
sebe, a i Savi: „Ako Nemanja svetac postade, onda veri hristijanskoj među Srbima mora da je kraj, niti
ona u njih će da zaživi kako treba. Jer sa Nemanjom kao svecem loše smo kršteni...“
Pošto je konačno i uz dobro punjenje Nemanja mirotočio, to je dalo Savi podstreka da nastavi sa
drugim akcijama. Preskočićemo priče o Belim Srbljima[9] i Nemanjićima Anadolcima i nastaviti sa
sljedećim mirotočenjem:
(Str. 80) „Bogumile, nameran sam oca mi Nemanju da uzdignem među Božije ugodnike, ta da bude i tu
vidan i od Rašana bude prvi učesnik carstva nebeskog.“
(Str. 81) Savo, brate, nemoj to žitije da pisujem, a ti ga se okani ako Boga znadeš. Jer, znaš otac ti
kakav beše i da ne zaslužuje žitije svetačko, ni lik svetački u cerkvi hilandarskoj da se živopiše.
(Str. 92) Ni ne osvanusmo pošteno, a pronese se glas Hilandarom da dolazi prot karejski Domentije te
stiže i Nikolja episkop jerisoski, pa u dva dana rukopoložiše Savu i za sveštenika i za đakona. Sve to ne
beše po zakonu cerkvenom jer još mu ne beše trideseta nego dvadeset i osma… Jer mira tu nema, na
vjeki vjekov. Sotona se u Srblji naseli, Savo, jer rđavo smo kršteni. I Sotona nam priđe serdcu koliko i
Isus i tako će da bude dok je serbskog roda i poroda. Ne primismo Isusa kako treba i kao da ne
prevlada On nego Sotona u nama, to ti je…
(Str. 93) „A ti zboriš kao da nisi serbskog roda, Bogumile?“ Tu Savi ovo odgovorih: „Prvo sam
bogumil, a posle sam Srbljak, a, daj Bože, da nisam ovo drugo!“ „Ti daleko otide, Bogumile, brate
slatki!“ „I braća tvoja i otac ti daleko otidoše i od serbski narod stoku načiniše pa uz taj narod mi se
više ne pristaje i Srblji bolje da se zatru što pobrže jer vreme im je izbrojano.“
(Str. 98 – 99) Pa mu rekoh, pervo, da sve nemanjićko jeste mi strano i tuđe jer Nemanjići samo za
ratovanje i za žudnju vlastodržačku znaju, a za narod uopšte ne mare i drže ga za svoje vlasništvo kao
stoku, šume i livade da su. I da Nemanjići nisu ni Srblji nego da su iz Bakarnog gumna maloazijskog,
od Anadola romejskog.
Nemanjino dvojstvo i zabrana Vidova dana

(Str. 103) Glava četrnaesta (O godišnjem pomenu Svetog Simeona i o tome kako se udesi da poteče
miro iz njegovih moštiju, u cerkvi Studenici).
Moram prvo da kazujem kako prođe druga sahrana Nemanjina koju Sava priredi u Studenici za oca
mu i velikog župana pokojšeg. Koliko sahrana hilandarska bi monaška, toliko ova beše vlastodržačka. I
ta raskoš, i taj plač toliki, ne vide se skoro u Raškoj. Jer, narod takav ti je, kao stado ovaca pa kad
ostane napušteno i od pastira najlošijeg, a ono žali za njim i bleji uplašeno, Bože mi prosti! Tako bi i
kad se Nemanja mrtav u Rašku vrati; narod ostavljaše rabotu poljsku i na put iskačaše, te na kolena
vladara mrtvog da pozdravi i sit se, od muke nemanjićke, isplaka. Zaboravi narod serbski zlodela
Nemanjina i oplakivaše krvnika svog kao rod najmiliji. Nego tu se ništa ne može… Narod ne može da
se menja…
Da kažem ovde i ovo: Sava više za života ništa (Str. 104) považno ne napisa, kao da ga stiže Božja
kazna za žitije Nemanjino nakaradno u koje obmanu sav narod serbski što će kroz vekove nastupajuće
za Mojsija serbskog da čita…
Ubrzo po mirenju braće u Studenici, približi se dan u kojem će da bude godišnji pomen velikog župana
i monaha Simeona, zapamćenog po zlu u narodu bogumilskom i staroveračkom ali i hristijanskom. I
pođe glas da će ovaj Nemanja u krvi ogrezao, a za sveca proglašen, za godišnji pomen svoj da mirotoči.
A u ovo ne poverova ni narod, ni ona vlastela što tajno primaše veru bogumilsku.
Sava i brat mu Stefan samodržac znađahu da narod ne veruje u mirotočenje Simeonovo hilandarsko,
pa htedoše narodu prostom i vlasteli pritajeno bogumilskoj da dokažu kako je Nemanjićima vlast od
Boga data te da će Nemanja opet da mirotoči i to na godišnji
pomen.
Sve ovo mi Sava poveri noć uoči pomena Nemanjina i tu ću: „Znači, istina je glasine što zbore da
mirotočenje se podmeće?“
A Sava će: „Istina je, jer narod serbski mora da ima Mojsija svog i ne vidiš li da ga
ište“
Tu se ućutah jer opet mi dođe u pamet materin zavet da budem pritajen uz Nemanjiće i da se posle
pismenom osvetim.
(Str. 106) Ne prođe mnogo, a jedan pritajeni bogumil, iz pratnje hilandarske Savine, zakuca mi na
vrata da mi javi kako u cerkvi studeničkoj većma spremaju mirotočenje Nemanjino od aromata što iz
Hilandara nosimo. I otidoh do cerkve, u taj čas ponoćni, da vidim očima ovim kako monaška braća
hristijanska veliku prevaru svome narodu za jutrenje spremaju… U cerkvi studeničkoj imah šta da
vidim: monasi hilandarski, vični veštini valsamovanja grdno se bejahu dali na rabotu. Kameni grob
Nemanjin, od zlata vredniji, beše već otvoren, a Nemanjino telo opet otvarahu pa vadiše iz njega smole
i trave i stavljahu u njega stiraks skupoceni od koga se pravi najbolji miro, i dodavahu još cimet, mirhu
i tamjan i druge aromatike. A tako mi Boga staviše i kamfora. I tako mirisaše Nemanjina lešina kao da
je telo kakvog bogougodnika zemaljskog, a ne krvnika velikog, pa mu još i palmino vino staviše i ušiše
ga kao skupocenu mešinu vinsku, ali namestiše tako da za jutrenje kada Sava liturgiju započne počne i
miro da teče iz Nemanje. Takvog, miomirisima napunjenog vratiše ga u kameni grob i poklopiše ga
pločom belom. I sve to pod nadzorom Savinim pripraviše, pa kad sve bi pripravno, naredi Sava da se
udara u bilo, da se skupljaju zvanice i narod zvan i nezvan…
(Str. 107) Nego po svetini beše već pošao glas da će mirotočenje da se desi. No, niko glasno se ne
usudi da pomene ovu mutnu rabotu Savinu. Jerbo, tome glava ne bi još dugo na ramenima bila pa da je
i od roda visokog… Kad služba svečana za pomen Nemanjin se završi, Sava
uđe sam u oltar pa prinese božanstvenu službu za oca svojega: A sve plačem i suzama. A to beše znak
za onog pritajenog hilandarca što veštinu valsamovanja znađaše, da pusti miro iz trupla Nemanjina. I
kao što na Veliku Subotu na grobu Isusovom jerusalimskom udesi pa oganj božanstveni se razgori ni iz
čega tako sada i ovde, u Studenici, poteče miro iz sarkofaga kamenoga pa se sva cerkva studenička
ispuni, odjedared, jakim i prijatnim miomirisima. I mnogi što od radosti, što od straha božijeg počeše
da plaču i ridaju, a neke žene i u besvest kao pokošene padahu; što od jakog mirisa, što od tiskanja
silnog koje nasta jer i oni pred cerkvom što se gnječahu htedoše unutra pobliže mirotočenju čudesnom
da budu u koje, jadni, poverovaše. Pa nasta takav užas i ludilo kakav samo uspaničena svetina može da
napravi i mnogi u strahu za život svoj vikahu: „Gospodi pomiluj! Gospodi pomiluj!“
A Sava, koji udesi, ovaj silni metež, da ljudi kao stoka u cerkvi se gaze, taj Nemanjić moj, kao razbesni
se, pa se izdra iz oltara na svetinu, ali i na brata vlastodržca i njegove, da se umire, reče im; jerbo
svetu liturgiju od njihove kukumavke ne može da skonča. Pa se umiri, nekako, svetina u cerkvi
stešnjena i utihnu lelek, a od Save i svetog žrtvenika kao izvor voda oticaše miro ka puku opčinjenom. I
opet nasta smuta i pometnja, ali potišja, a samodržac Stefan i njegovi se saginjahu i u zlatne i srebrene
posude, unapred pripravne, uzimahu miro; a oni bez posuda svoje haljine i odeždu natapahu. Tek tada
istupi Sava iz oltara, a oko mu se, bože me prosti, sijaše kao kod sumanutoga, pa (Str. 108) kako koga
pogleda, a ovaj tako obaraše glavu ka zemlji ili u stranu i takav, sav kao zamajan, Sava priđe grobu
očevu pa stade da škropi mirom prvo brata Stefana, potom svoje Hilandarce od kojih se izmakoh da ih
ne remetim u njiovoj raboti poganoj, a i da se ne poškropim mirom lažnim. Kad podmiri mirom
uvažene, Sava krenu po cerkvi sve prisutne da pomazuje i stiže do mene, a ruka mu ostade na čas u
vazduhu, kao malo zadrhta, i, pogled strašan urokljivi mu se malo smete. No, sabra se brzo pa me
pomaza mirom sotonskim i kaza tiho: „Bog te blagoslovio!“ Tu ga ošinuh prekornim pogledom a u
ruku mu celivah po zakonu cerkvenom.
Tako arhimandrit moj obiđe svu cerkvu i pomaza vaskoliki svet koji jadan hitaše domu svom, dečici i
bolesnima da ih mirom Nemanjinim isceljuje. A ne razbole li taj Nemanja Rašku i sve zemlje serbske?
Pa mi dođe da zaurlam i Savu da razobličim i Nemanjino mirotočenje, obnoći spravljeno od vešti
satrapi; nego, razumna sila me zaustavi. Jer, koja bi polza od toga bila? Svetina bi me raskinula, a da
Stefanova krvnika mač ne bi ni stigao do vrata mojega. Toliko beše dejstvo Savino na svetinu okupljenu
što od silne nevolje zemaljske dođe na godišnji pomen tiraninu svom; od njega mrtvog pomoć da ište.
(Str. 114) A to što Nemanja dva puta je kršten, po istočnom i zapadniom obredu i što je dvaput
sahranjen u Hilandaru i Studenici, Sava to dvojstvo proglasi u žitije za nekakav božanski znak, umesto
da se sa time ne razmeće. Jer, ni jedno ni drugo dvojstvo Nemanjino za pohvalu nije. Pa onda Sava na
jedno mesto zapisa da otac mu se zamonaši što ga Bog pozva, a na drugo mesto kazuje da uze rizu na
sebe zaradi silne ljubavi za sina mu Rastka. Pa oca krsti pastirom, a sebe čas jagnjetom zabludelim,
čas sinom bludnim pomešanim sa svinjama: A posle opet za sebe kazuje da je grlica pustinoljubna, a
ne rajska ptica kako ga Stefan u povelji nazivaše. Te će na kraju za sebe da kaže da je jagnje
izgubljeno pa nađeno, pa više ne znah kako da gledam na arhimandrita mog: jal je jagnje, jal rajska
ptica, jal nešto treće… (Str.
114) Sava i nadalje tvrd beše u naredbi: „Vidov dan nije više nikakav praznik a zaradi praznovanja
vidovdanskog može i glava sa ramena da padne. Pa ako ti, starče, mužima tvojim ne naložiš u šumu po
građu da idu, a onda će pratnja moja oružana silom da ih natera!“ No, starac još tvrđi beše pa uzvrati
da nema te sile zemaljske, pa i nemanjićke, koja će muže njegove na Vidov dan na rabotu bilo kakvu da
nagoni. Pa još kaza i ovo: „A tebe, Savo dete, sram neka je, što po Vidov danu i veri slavjanskoj i
dedovskoj gaziš! I pomniš li, ti dete nemanjićko, kako je ime oca Nemanjinog?“ Sava kaza: „Zavida, a
dobi ga po starom bogu Vidu.“ Tu ga starac poklopi: „Ondak nemoj, dete Savo, dedovinu da
zaboravljaš i po njoj gaziš nego priđi sa tvojim ljudima za naše trpeze svečane. Ili ste vi Nemanjići
zaista od Bakarnog gumna maloazijskog kad ni Vida ne poštujete?“
Glava sedamnaesta
(Str. 132) A sade o onome što još mora da se zabeleži. Prođe godina cela od Savina povratka u Svetu
Goru, a iz zemlje serbske počeše da stižu glasine kako ne samo novovenčani kralj Stefan nego i narod
traži Savu da im se vrati… Ali narod, jadan; zašto li ga prizivaše? E to mi jasno ne beše. Jer, koje
dobro narod vide od Save; ono što Nemanja krvavo započe, Sava sas Stefanom nastavi i dovrši… Nego
može da bude da narod Savu zaiska radi ovoga: kad ono Stefan ne posluša brata i uze rimsku krunu,
ispade kao Sava gubitnik da je, čim se onako vrati u Svetu Goru. A narod serbski gubitnike ljubi pa im
se okreće, pa se tako okrenu i na Savinu stranu. I zaboravi narod da gubitnici i mučenici isti su kao i
vlastodržci po sujeti ljudskoj i vlastodržačkoj, samo što jedni hoće rizom, i pastirskim štapom da kalpe;
a ovi drugi mačem i žezlom… I tako počeše mnoga čuda Savina u narodu da se izmišljaju. Javljaše se
mnogi što ih kao arhimandrit dodirom svojim izleči, a i oni iz kojih zli dusi istera. Pa Sava poče da se
uzdiže u narodu…
(Str. 136) Što više Studenici se primicasmo, a narod nas uz drum sačekivaše i svašta pituvaše, a najviše
o Savi pošto se rašču odakle dolazimo. A ovo će da pituju ponajviše: da li Sava i u Svetoj Gori sveta
čuda tvori? Jer, čuše kako po moru tamošnjem hodi i ribarima mreže ribom puni. A drugi će da zbore
kako videše Savu da svaku noć nad Raškom doleće i bdi nad njom do zore, sve od Sotone i Dajboga
čuvajući je. A treći dočuše da se već vazneo na nebo i Isusu gore sedi s desne
strane. I zagledasmo se s
Ilarionom i vidim oće sve te glasine da potvrdi, pa ga pretekoh. I rekoh kako je Sava živo i zdravo, da
ga drob malko muči i sa snom da je slabo, te da se sprema za Nikeju, drugu krunu kralju Stefanu da
donese. A ne posvedočih za čuda
Savina… (Str. 137) Služba
Ilarionova i mirotočenje Nemanjino beše zakazano, po zapovesti Savinoj na Petrovdan, pa nama
putnicima ostade još dva dana da se odmorimo i otpočinemo. A mnogo sveta pristizaše, mladeži
naročito. Tako uoči Petrovdana skovitla me neka mladež radoznala jer čuše da sam Bogumil. Pituvaše
me sve što naučiše i za Savu i za Isusa, a Boga mi, čuše svašta i za Petra ribara jer ta mladež odnekud
znađaše i za jevanđelja gnostička.
Kad videh da nemam kud, da mladež niti mogu niti smem da lažem, reših sve da im kažem što me pituju.
Tu im rekoh da taj Sveti Petar od sutra što se slavi, i, u čiju čast Nemanjino miro lažno će da poteče,
beše kao što se zna, ribar iz Kapernauma Galilejskog, pa se odmetnu sa Isusom i braćom mu i
postadoše Isusu nešto kao pratnja oružana. Jer, taj Petar zilot beše, što će reći da imaše kratki mač, pa
po Jerusalimu mnoga ubistva zilotska se zbiše što okrenu Jevreje protiv Isusa. Jer od tih ubistava
fariseja i sadukeja polze nemaše, nego rimski ćesar samo još više narod stezaše. A najviši zločin Petrov
beše što po nalogu Isusovom ubi Jovana
Krstitelja… (Str. 138) E,
sada detca, znate i zašto toliko Jovan Krstitelj kod bogumila se slavi jer, preko bogumila, dođe do
naroda ova krvava istina i da Jovan čistiji i viši je od Isusa, svoga bratučeda a da ovaj Isus se uprlja
krvlju Jovanovom pošto dve mesije u jednom narodu ne mogu da (Str. 139)
budu. A detca ovde se upiljiše u mene pa
mogoh još svašta da ih lažem. Nego, ne hteh; jer mladež kad varaš i zaluđuješ njina kletva stigne te u
grob… Pa zato morah i ovo da zborim: „A i da znate i ovo: mirotočenje Nemanjino, što će da bude,
lažno je jer, evo, ovaj starac Ilarion iz Svete Gore stiraks donese i noćas će kao kakav vrač miro da
napravi, sas njim Nemanju kao vinsku mešinu da napuni.“
A mladež se zblanu u mene kao u čudo i ni zbor ne prozbori pa se tako raziđoše, a ovaj najumniji zakle
ih na moje oči da ovu priču što čuše za Isusa i Jovana Krstitelja, ali i za Nemanju, da je šire, ali za živu
glavu da ne kazuju od koga je
čuše. A i ja, nišči, ovde
molim da mi se oprosti što žitije Savino opisujem, a muku moju i veru bogumilsku propovedam i još
Isusa usput razobličujem koji izneveri nauku Budinu i svrza sas ziloti
galilejski.
No; zapisah što zapisah, pa neka mi Gospod sudi, a i onaj što će ovo da čati… No stiže me jedna misao
hrabra: „Dobro de, Bogumile, ti poseja danaske među dvorsku mladež istini i o Isusu i o Krstitelju, a i
Nemanju razobliči, i ta istina odsale ima da se množi po zemljama serbskim. Pa nije li onda posao
sejača okončan, a žito neka raste i drugi neka ga žanje kako je Gospod udesio.“ I smiri me nekako.
Posve smiren povukoh se u keliju mou da pod svećom voštani-(Str. 140) com zapišem sve ovo što se
sluči, a Ilarion otide u cerkvu; Nemanju iz groba kamenog da vadi i da ga puni sas miro spravljeno. A
posle još čujem da miro u drugog pokojnika staviše u sarkofag Nemanjin, samo za sutrašnji dan, jer da
je tako mirotočenje zgodnije. I s jutra
kad svanu Petrovdan i kad Ilarion privede službu kraju i pročita poslanicu Savinu u kojoj bratu
Stefanu poručivaše da se okrene Istoku i odande krunu da primi, poteče miro kao kakav potok šumski.
A Stefan samodržac, koji beše ratnik silan i vešt, i, koji svu noć u cerkvi kao sveća slavska odstoja,
poče kao dete da plače nad grobom očevim a u kojem ovaj, u taj čas ne beše. Pa se predomišljah; da li
ovaj samodržac rida što zna da otac mu više nije u grobu ili uistinu veruje u ovo mirotočenje što poteče
od poslanice Savine? A umalo ne zaboravih da kažem da miro ne isticaše samo iz groba kamenoga
nego i iz svetih slika prečasnoga, a svi, videvši ovo, i užasom i radošću obuzeti sa suzama prizivahu:
„Gospodi pomiliuj!“ I u posudama miro sakupljahu za svoje bolesne kod kuće, a i za sebe. Ilarion sve
prisutne pomaza, a među njima i onu mladež s kojom razgovor imah, a ta detca davahu mi migove i
znakove potajne da ne pomislim da veruju u mirotočenje. Nego među detcom beše i jedno devojče
visokog roda, od čijeg oka mi krv moja monaška u glavu udaraše, pa sve gledah da se sklanjam od tog
deteta; da na sebe ni gnev Božji, ni gnev nemanjićki ne
navlačim.
Da kažem još i ovo; Stefan sve prisutne na gozbu slavsku pozva i obilatom trpezom i darovima ih sve
obdari. Ilarionu dade grdno zlato za Savu i put Savin nikejski, odakle kruna istočna treba da se
zdobavi. I Stefan lažne suze proli i vide se da znađaše da Nemanjino mirotočenje lažno je i zašto se
udesi. Ovde mi dođoše reči Jezeklija, proroka starozavetnog: „Pade, pade Vavilone (Str. 141)
Veliki!“ a dumah na skoru propast Rasa i serbske zemlje jer na laži i kurvarstvu svakom sazdano bi
kraljevstvo serbsko…
Glava IX
(Str. 161) Nego da skratim, dođe vreme i za Rašku da se ide pa Stefan otposla brzo pismo da ne može
od postelje da ustane nego sinove svoje šalje Savi ka grčkom kraju, strica po krvi da sačekaju i
bezbedno do Raške sprovedu…
Kako sve više u serbske zemlje ulazismo, a narod rabotu u polju ostavljaše i radosno na put trčaše da
pozdravi i da se pokloni arhiepiskopu cerkve serbske i hristijanske u koju, ako ćemo po pravdi, niti
mnogo hođaše niti u nju verovaše. Pa videh, a to je;
da (Str. 162) narod uistinu je kao
stoka što vazda ište vođu jal ti harizmu što grčka je reč, a kakvih sve poviše u naš govor ima. A da je
samo govor nego i mnogo više od toga grčkog se useli na dvoru raškom i okolo njega. No jedno mora
da se kaže ovde: vrativ se iz Nikeje, sa krunom i žezlom arhiepiskopskom, Sava serbske zemlje najviše
uznese kao državu. A kad na takvu visinu se stigne onda samo padanje i posrtanje sleduje, a što će
Sava sas oči svoe da gleda, a i mi, nišči, pored njega. Nikad Srblji neće takvu državu da imaju. Ako je
to neka sreća…

Glava XX
(Str. 168) A dođe i taj dan Žitča da se završi i da se sija kao palata carska i Sabor da se zakaže. Te se
pojavi Stefan na Spasovdan sa pratnjom veselom, ali i sa ono oko tužno i modro, a usna mu beše više
modra nego crvena, isisana od toliko ženskinje. Pa Sava prvo održa besedu jarosnu i dugopamtljivu
koju ovako zapisah: „Znadoste i čuste ranije o prvom i drugom bežanju mom od vas, a u pustinju
svetogorsku. A vas radi saplemenici moji i ostavih svetu i slatku pustinju moju, Svetu Goru, te dođoh
ovde, duše vaše da očistim od svakojakih zala svetovnih, što se oko dvora sjatiše sa sviju strana, a
ponajviše sa grčke. Prezreh dušu moju, duša vaših radi i izložih se anatemi Hristovoj da vas spasem
grčkog sotone jer mi bliži smo Izrailćanima nego Grcima i ovima drugima što su oko nas. Mi smo,
braćo moja, pleme izrailjsko i zagubljeno ovde u Raškoj među ovi inoplemenici svakakvi. Jer, da nije
tako zašto uzeh ime Save Jerusalimskog što u snu mi se javi i naloži mi to da uradim zboreći mi:
saplemenici smo iz Mojsijeva naroda.“ Na
ovo uzdasi se čuše na Saboru, mada neki se prišaptavahu da Sava je za bolnicu duševnu ili kakav časni
dom za zanemoćale, a ne za stolicu arhiepiskopsku. No, Sava beše kao na sedmom nebu a i narod
okupljeni… I posle kad prođe neko (Str. 169) vreme, pituvah Savu; uistinu li misli da smo pleme
izrailjsko i da on, Sava, Isusovu snagu ima? A on mi kaza da nekiput uistinu tako zamišlja i čuvstvuje
da je od Bakarnog gumna maloazijskog. Nego
da se vratim Saboru i da kažem šta se posle zbi. Posle besede one harizmatske, služeći liturgiju sa svim
episkopima i mnogi sveštenici, Sava dozva brata Stefana u žrtvenik sveti i uze venac za njega određen,
pa blagoslovivši molitvama brata, venča ga vencem i opasa bagrenicom i pomaza mirom te nazva
serbskim kraljem. A svi vikahu: „Neka bude! Neka bude!“

Glava XXII (Monašenje samrtnog Stefana, te venčavanje Radoslava sas dve krune…)
(Str. 184) Stefan Prvovenčani umiraše pa dozivaše brata Savu da ga zamonaši, da bude monah makar i
na časak predsmrtni. Tu se Sava zaplaka, pa produma: „Bože, što ga ne zamonaših kad me moljaše..?
Smiluj se i na mene te naredi anđelu tvom da dušu brata mojega još ne uzima, dok ne dođem k njemu.
Molim te, Gospode, da ga nađem i zateknem živa i zamonašim
ga..!“ (Str. 185) Kad kao aveti hrupismo na
dvor Stefanov, a ovaj već mrtav na odru ležaše, a okružen rodbinom što ga oplakivaše. Te Sava kao
kakav razbojnik grunu među njih, pa ih rastera i poče da zbori tiho neke tajne reči što kao dete od
vračare stare čuh, a što beše molitva paganska naša za mrtve da se probude. No, Stefan već mnogo se
beše ohladio i krut već bi, pa Sava ne uspe dušu da mu vrati u telo što na nos mu izađe i jadna, jošte tu
beše iznad glave Stefanove pa ko imaše duhovno oko, on mogaše da je vidi. A kome beše pospano oko
ovo duševno, e, taj ništa ne
vide. Savu mnogo
ojadi što bratu život ne povrati i što ga ne zamonaši i zavet mu ispuni. Te od jada velika s uma da siđe,
pa diže mrtvog brata na ruke i poče da viče: „Ne plačite više! Jer, ne umre još kralj vaš nego samo
spava!“ I okrenu se mrtvom bratu i poče da mu govori: „Ustani gospodine moj, i govori mi!“ A
mrtvome Stefanu oči se baš ne zatvoriše kad umre pa se činjaše kao da gleda i da ožive i zavikahu:
„Gospode pomiluj!“ Onda Sava
položi opet mrtvog brata na odar pa ga blagoslovi i dada mu ime monaško Simon umesto mirsko Stefan.
Potom privede k njemu sina mu starejšeg Radoslava i zapovedi mrtvom bratu da ovom svom sinu preda
kraljevstvo. A Radoslav reče mrtvom ocu: „Ja vlašću skiptar, a ti molitvama blagoslov!“ I celiva
mrtvog zamonašenog oca, a Sava još udostoji mrtvog Stefana da primi strašne i užasne tajne Isusova
pričešća. I ne beše toga bogohuljenja i skaradnosti koju Nemanjići radi očuvanja vlasti ne bi učinili te
tako i ono monašenje mrtvog kralja što se zbi. A i krunisanje Radoslava sa dve krune, rimskom i
nikejskom što je protivprirodno kao žena sa dva muža da se venča. I, Domentijan i njegovi ne napisaše
ni za rimsku krunu ni za monašenje mrtvog Stefana pa zato te, molim, Gospode, čuvaj ovo žitije od
uhode i Sotone, a i mene, ako možeš. A ako se dvoumiš ko ti je preči onda spašavaj pisuvanje moe, a
glava neka mi ide.
Sačuvao je monah Bogumil glavu, a pisanje njegovo je preživjelo i našlo put do onih koji hoće da ga
pročitaju. Zanimljivo je da u Savinom žitiju ima dosta mjesta, izraza, koji su kasnije ušli u narod ili ih
zvanična crkva koristi. Po tome se vidi da su znali za ovu Bogumilovu pisaniju, ali su u dobrom maniru
rodonačelnika to prepravljali i prilagođavali svojim interesima. Na jednom mjestu možemo prepoznati
jednu rečenicu koja se kao varirani stih pojavljuje i kod Njegoša. Pišući o putovanju preko mora za
Jerusalim, Bogumil monah prenosi razgovor sa Savom:
(Str. 198/199) Tu će Arsenije da kaže kako ovo ostvro Krit osta od goleme zemlje što potonu u more od
davnina, a po kojoj onaj grčki Platon, htede državu da stvori a u kojoj mudraci će da upravljaju,
vojskovođe i vojnici da ratuju, a ostali zemlju da obrađuju, a kraljeva i careva da nema. A Sava će:
„Zato i potonu ta država; jer gde može zemlja bez kralja i cara? Mada kad vidiš ova naša serbska
državica i sas dve krune kraljevske isto će da propadne. I od nje će da ostane samo ostrvce. O, velikaši
moji jadni, što državu serbsku razdrobiste!“
Monah Bogumil, Strahinja iz okoline Niša, ispunivši roditeljski amanet, ovom je knjigom razdrobio
mitove o svetosti i podvižništvu Nemanjića, koji su ipak bili u skladu sa svojim vremenom i sa dobrim
političkim nervom, vješto se koristili svim situacijama koje su im omogućavale učvršćivanje vlasti i
držanje naroda u pokornosti.
Da neko hoće da ponovo štampa ovo štivo i mi bismo ga sa zadovoljstvom preporučili.
U Nikšiću, 5. III ‘17.

Sveti Sava, s katoličkom tonzurom na glavi,

Mileševa

[1] Milan Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd, 1961, str. 581.
[2]Nives Opačić, Mir i vonj, Vijenac, Književni list za umjetnost, kulturu i znanost, Godište XXIII, br.
523, 20. III 2014, MH, Zagreb, Kolumna http://www.matica.hr/vijenac/523/Mir%20i%20vonj%20/
[3] Isto
[4] Isto
[5] Dragan Jovanović – Žitije Savino od Bogumila monaha – Integralni tekst – Cicero, Beograd, 1995.
[6] Isto, str. 316 – 318.
[7] Isto, str. 319.
[8] Žitije Savino, str. 4.
[9] Žitije Savino, str. 78.