Dajana

Friman

BONTON ZA UBISTVO

Prevela Ana Anastasijević

Naziv originala:
Dianne Freeman - A Lady’s Guide To Etiquette And Murder
Posvećeno Elejn Friman, koja je verovala u sve nas
 PRVO POGLAVLJE

April 1899.

Crna - ne. Crna - ne. Crni krep? Oh, zaboga, nikako! Skupila sam uvredljive
haljine i bacila ih na klupu kako bi ih se moja služavka rešila, a onda sam se
zagledala u svoju garderobu. Jedna reč tačno ju je opisivala - žalost. Ni u
najmučnijim snovima nisam sanjala da ću u dvadeset sedmoj godini postati
udovica. Iako je za mene razlika između udovištva i braka bila jedva primetna.
Mada, priznajem da sam bila budalasto zaljubljena, Redži i ja se nismo
venčali iz ljubavi. Moja majka ugovorila je taj brak kad me je dovela iz Njujorka
u London. I pored toga, ljubav je u taj dogovor ipak umešala prste. Redži je
voleo moj novac, a moja majka obožavala je njegovu titulu. Kad smo se venčali,
postala sam grofica Harb. Moja porodica uživala je u toj tituli. Porodica Vin
dobila je mene, Franses Prajs, pripadnicu trećeg staleža. Pa, istina, i malo više od
milion američkih dolara.
Kao prave aristokrate, Vinovi se do dana današnjeg ponašaju kao da su
prevareni.
Preživela sam s njima celu godinu u tugovanju. Jadno, da, ali u prvo vreme
nisam ni imala želju da se pojavljujem u javnosti. Iako je samo dvoje ljudi osim
mene znalo tačne okolnosti smrti moga muža, sigurna sam da su mnogi imali
određene sumnje, jer, vidite, moj muž umro je pre nešto više od godinu dana - u
krevetu s ljubavnicom.
Na zabavi.
U našoj kući.
Divan čovek.
Posmatrala sam haljinu koju ću nositi večeras: tamne kraljevskoplave boje.
Ah, boje su se vratile u moj život. Period žalosti je završen.
Začu se kucanje i moja služavka Bridžet tiho uđe u sobu. „Spremni ste da se
presvučete za večeru, moja gospo?“ Lice joj se razvedrilo kad je ugledala haljinu
na krevetu. „Nosićete plavo?“
Nasmeših joj se. „Moj prvi iskorak u nezavisnost.“
 „Pa, ja se u potpunosti slažem s vama.“ Ona me okrenu i poče da me
raskopčava. Pod njenim veštim rukama bila sam u plavoj haljini za nekoliko
minuta - srećom, jer je veče unelo neizbežnu svežinu u sobu. Bridžet mi pruži
šal, da pokrijem skoro sasvim otkrivena ramena, i povede me do toaletnog
stočića, da mi namesti frizuru.
„Ne sećam se da sam ranije videla ovu sliku“, reče ona vadeći ukosnice i
ponovo kroteći moje kovrdže.
„Pripremam stvari za pakovanje.“ Podigla sam fotografiju s toaletnog
stočića. „Snimljena je odavno. Pre otprilike sedam godina, kad je Rouz bila
beba.“ Nasmešila sam se gledajući poznata lica. Porodični portret, na kome su i
Redžijevi roditelji. Imam i neke prijatne uspomene na ovu porodicu i zaista sam
se trudila da je ne obrukam. Nisam bila baš sasvim loša transakcija. Umereno
sam privlačna, nasledila sam očevu visinu i tamnu kosu, a majčine plave oči i
svetlu kožu. Ni brada ni nos ni zubi nisu mi istaknuti, a svakako znam da se
ponašam kao grofica. Majka me je od desete godine pripremala za to. Osim toga,
rodila sam dete. Da, Rouz je samo ćerka, ali rado bih mu rodila i naslednika, da
je Redži to hteo.
Međutim, ako se zanemare prijatne uspomene, svakodnevni život s ovom
porodicom postao je nepodnošljiv. Došlo je vreme da produžim svojim putem.
„Da li je frizura dobra, moja gospo?“
Vratih fotografiju na toaletni stočić i kratko pogledah u ogledalo. A onda i
malo duže. „Bože, napravila si pravu skulpturu.“
Bridžet skupi usta. „Nosite modernu haljinu i morate da imate modernu
frizuru koja joj odgovara.“ Ona odlučno klimnu glavom pa izjavi da je bolje da
se ne raspravljam.
„Samo, znaš… Baš je visoka.“
„Nešto malo visine daće vam na odvažnosti.“
I to je bilo uverljivo. „Hvala ti, Bridžet. Savršena je.“ Pogledah na sat na
toaletnom stočiću. „Prerano je da siđem, ali ti idi da večeraš. Ostaću ovde još
malo i odvojiću još neke stvari.“
Uz naklon, ona ode. Pogledom sam prelazila po sobi. Šta da ponesem kad se
odselim? I šta će rođaci mog pokojnog muža smatrati vlasništvom kuće? S
obzirom na to da maštam o ovom potezu čitavu godinu, neke stvari sam već
pripremila. Negde duboko plašila sam se da će samostalan život biti daleko od
mojih finansijskih mogućnosti i da ću morati da se odreknem toga kao nekakvog
budalastog sna. Samo je Bridžet znala moje planove, pošto je prošle nedelje išla
sa mnom u London; izgovorila sam se da moram da završim neki posao. Za tri
dana, koliko sam provela van kuće, videla sam se s advokatom, a on mi je
zakazao sastanke s agentima za nekretnine, koji su mi pokazali pet kuća - od
kojih četiri nisam mogla da priuštim.
Međutim, jedna je bila savršena. I upravo u tom trenutku shvatila sam da
zaista mogu to da uradim, pod pretpostavkom da uspem u borbi s prigovorima
roditelja pokojnog muža. Zaklela sam Bridžet da čuva tajnu, ali ne bi me čudilo
da mnogi od slugu to već znaju, tako da svoju odluku moram da saopštim
Grejamu i Deliji pre nego što se nekome nešto omakne.
Trepnula sam nekoliko puta. Bože mili, ovde je tako mračno. Prišla sam
noćnom stočiću i upalila parafinsku lampu. Mnogo bolje. Pod svetlošću lampe i
vatre iz kamina, soba je toplo zasijala.
Hm. Očigledno je da ću poneti lične stvari, odeću i nakit. Posmatrala sam
toaletni stočić - posrebrena četka, češalj i ogledalo, kristalne flašice i parfemi.
Vlasništvo nad njima je neosporno. Okrenula sam se i pogledala veliki krevet s
baldahinom, njegovo divno izrezbareno uzglavlje od ružinog drveta - i visoke
stranice. Nedostajaće mi, ali će pokušaj da dokažem da je moj - iako sam ga ja
platila - izazvati mnogo više muka nego što vredi. Pređoh rukom po glatkom
svilenom prekrivaču. Njega ću poneti.
U popisu me prekinuše glasovi. Neko je govorio u radnoj sobi mog devera,
koja se nalazi ispod moje sobe, i to sve glasnije i glasnije. Umirila sam se -
slušajući prigušene reči - dok sam čekala da čujem svoje ime. Evo ih! Naravno
da su razgovarali o meni. Uvek razgovaraju o meni.
Odoh do drugog kraja kreveta i savih ugao drevnog obisonskog tepiha,
otkrivši u podu rupu prečnika petnaest centimetara, koja je metalnom cevi bila
povezana s istim takvim otvorom u zidu Grejamove radne sobe. Rupe su
napravljene prilikom pokušaja da se do svake sobe u kući sprovede gasovod, ali
su radovi prekinuti kad je majstor shvatio da mu Grejam neće odmah platiti. I
hoće li mu uopšte ikad platiti. Kuća je tako ostala prohladna, ali su rupe ostale
odlične za prisluškivanje. Grejam je okačio sliku svog sina da sakrije rupu, ali
samo neznatno umanjuje kvalitet zvuka.
Bio je veliki uspeh spustiti se na kolena u mojoj uskoj haljini. Da, znam,
dama ne bi trebalo da prisluškuje tuđe razgovore, ali ja sam na to gledala kao na
samoodbranu. U proteklih godinu dana, Grejam i Delija, moj dever i njegova
supruga, iskovali su beskonačno mnogo zavera, koje su uvek podrazumevale
moj novac. Zato sam stalno prisluškivala kad bi razgovarali o meni. Upozoren
naoružan. Nagla sam se bliže rupi i šmrknula zbog ustajalog vazduha u cevi.
„Balkoni na severnom zidu se ruše, Grejame.“ Bio je to Delijin glas. „Ne
možemo da primamo goste dok ih ne popravimo.“
Grejam promrmlja nešto o žalosti, a ja zamislih kako Delija na to koluta
očima.
„Pa dobro, Grejame, da li ikad pogledaš u kalendar? Period žalosti je prošao.
Ako uskoro ne dovedemo majstore, nećemo popraviti balkone pre leta.“
Stolica zaškripa pa sam pretpostavila da je Grejam ostavio to što radi da bi se
suočio sa ženom. „Draga moja, ne možemo da priuštimo nikakve popravke. Ne
možemo da priuštimo ni goste. Ne sada. Ne ovog leta. Moraš da budeš strpljiva.“
„Neću. Ako budemo čekali da se tvoja ulaganja isplate, dvorac će se
istruliti.“
Podigla sam glavu s poda i ponovila njene reči u sebi. Istruliti? Nemoguće da
je Delija to rekla. Verovatno je šetala dok je govorila. Pa, nikad nisam smatrala
da je uređaj za prisluškivanje savršen. Pokušala sam da razaberem šta je rekla
masirajući bolno mesto na vratu. Povremeno bih se pitala da li je prisluškivanje
njihovih razgovora vredno bolova u kolenima. Čekaj! Kuća će se srušiti,
propasti. Sigurno je to rekla. Kao da već nije propala.
Ponovo sam prislonila uvo na pod i nastavila da prisluškujem razgovor. „Ona
ima novac, Grejame.“ Delija je sigurno mislila na mene. „A kad ga bude
potrošila, treba samo da traži od oca da joj da još.“
„Da, ali već sam odlučio da joj zatražim pozajmicu za nešto drugo. Neće biti
dobro da je pitamo oboje u isto vreme.“
Bože dragi, govore o meni kao da sam banka. Grejam poče da joj priča o
nekim poljoprivrednim inovacijama koje je nameravao da isproba na imanju.
Jadna Delija. Sve što je oduvek želela bilo je da bude velika dama, ali ju je
sudbina osujećivala na svakom koraku. Prvo, nije bila dovoljno bogata da se uda
za najstarijeg sina, pa je morala da se zadovolji mlađim. A onda, kad je najzad
postala grofica, stari dvorac već se raspadao, a riznica je bila gotovo prazna.
„Sigurno mogu da zatražim malo novca za kuću. Kako drugačije da je
popravimo?“
„Znaš koje je moje rešenje za to.“ Grejam je govorio toliko tiho da sam jedva
razaznavala šta kaže. To me je žalostilo, jer sam bila stvarno radoznala da čujem
kako on to planira da reši silne finansijske probleme.
„Ne pominji mi to“, odgovori Delija oštro, kao da ga odbija svakim slogom.
„Znaš šta mislim o tvom rešenju.“ Bože! Ako se Deliji to nije dopadalo,
Grejamov plan onda verovatno podrazumeva da ona ograniči svoje troškove, a
da on nastavi da ulaže sav novac u imanje.
Začula sam škripu vrata, pa korake, a onda i šuštanje suknje blizu kreveta.
 Bože, bila su to moja vrata! Podigla sam glavu i pokušala da se dignem s
poda. Umesto toga, padoh u stranu i prostreh se po podu koliko sam duga i
široka. Dženi, jedna od služavki, ispusti na krevet posteljinu koju je donela i
požuri da mi pomogne.
„Izvinite što vam smetam, moja gospo“, reče ona, pruživši mi ruku da
ustanem. „Videla sam Bridžet dole pa sam pomislila da ste već sišli na večeru.“
Kakvo poniženje! S uvom na patosu i zadnjicom u vazduhu, mora da sam
joj, kad je ušla, izgledala kao crv koji puzi po podu. Stajala sam, pokušavala da
se saberem i smislim neko opravdanje. Kad sam pogledala Dženi, videla sam da
zuri u rupu na podu. O bože! Nema načina da to objasnim. Služavka je bila
mlada, vedra i prilično brbljiva. Kako da je sprečim da svima rastrubi o ovome?
„Dženi, možda si čula govorkanja o tome da se selim u grad? Da li si
zainteresovana da pođeš sa mnom? Mogu da ti obećam dobru platu.“
Oči joj se razrogačiše dok je potvrdno klimala glavom.
„Odlično!“ Nasmeših joj se dok sam procenjivala njene kvalifikacije. Mogla
sam i gore da prođem. „Molim te, vrati tepih na mesto, a sutra ćemo razgovarati
o tome. Dotad nemoj nikome da govoriš ništa o mojim planovima.“
Dok se ona saginjala da uradi ono što joj je rečeno, oglasi se gong za večeru.
Popravila sam suknju i prišla toaletnom stočiću da proverim jesam li pokvarila
frizuru. Duboko uzdahnuh. Ovaj potez prilično će iznenaditi rodbinu mog
pokojnog muža, a verovatno će izazvati i otpor. Opet nema ništa od prijatne
porodične večere.

Delija odmah primeti moju haljinu i klimnu mi glavom u znak odobravanja dok
sam ulazila u prijemni salon, u kom se porodica, po običaju, okupljala pre
večere. „Franses, kakva divna nova haljina. Lepo je videti da si izašla iz žalosti.
Zar ne, Grejame?“ Pogledala sam preko njene glave u devera, koji je užurbano
sipao piće, odlučan da ignoriše nagoveštaje svoje supruge. Ne samo što je
završen period žalosti već sam počela i da trošim novac.
Trepnuh i ponovo pogledah Deliju. Bila je samo nekoliko centimetara niža
od mene, čemu nikad nisam prestala da se čudim, jer je njena vitka figura uvek
činila višom. Isto tako, njeno lice u obliku srca, plave lokne i uvek vidljiv osmeh
kamuflirali su borbenu prirodu. Plašila je i naše stanare i seljake, ali se takođe
postavila i kao moj saveznik kad je tek došla u porodicu i pokušavala da nađe
svoje mesto u njoj. Prilično mi se dopadala, bez obzira na njihove razgovore
koje sam potajno prisluškivala i njenu nepokolebljivu vezanost za moj novac i
ovu ogromnu staru kuću. Trudila se da izvuče najbolje u lošim okolnostima.
 „Raduje me što odobravaš.“ Stegla sam joj ruku i čekala da nam se Grejam
pridruži.
Soba za primanje bila je puna gasnih svetiljki, ali ipak prilično mračna.
Taman i težak nameštaj i već dotrajali tepisi samo su produbljivalo mrak. Tek
posle ozbiljne borbe bilo mi je dozvoljeno da promenim draperije. Sada svetlije,
danju su propuštale sunce u prostoriju, ali čim bi pao mrak, soba bi opet postala
turobna.
Grejam priđe i pruži mi čašu sa šerijem. Dok sam se okretala, primetila sam
deo skele ispred prozora, pa se zapitah da li je Delija već angažovala majstora za
balkone. Jadni Grejam.
Otresajući zabrinutost, nasmeših se deveru i jetrvi. „Plašila sam se da ću vas
šokirati time što sam prekinula žalost, ali prošlo je više od godinu dana.
Smatram da je vreme da se vratimo životu, pa sam se pozabavila nečim kad sam
prošle nedelje bila u Londonu.“
„Nečim“, kao eho ponovi Delija značajno gledajući u muža. I ja ga pogledah,
ali na njegovom bledom licu nije se videla nikakva reakcija. Nije bio
neprivlačan, ali je Redži neosporno bio najzgodniji u porodici. Grejam je bio
bleda bratovljeva kopija - kosa mu je bila boje peska, a ne plava, a bio je i
prosečne visine i građe. Međutim, što se imovine tiče, bio je mnogo odgovorniji
od Redžija i činilo se da mu je zaista stalo do svoje žene. Zbog toga je od mene
dobio visoku ocenu.
Nismo seli, već smo stajali blizu vrata, ćaskajući, čekajući zvuk drugog
gonga da se oglasi i prekine razgovor. Kad se oglasio, prešli smo u trpezariju kao
dobro dresirani psi koji reaguju na zvuk roga.
„Verujem da si primetila da se spremamo za nove radove na kući“, reče
Delija dok joj je sluga pomagao da sedne uz jedan kraj masivnog stola. On zatim
dođe do sredine stola, gde sam stajala pored svoje stolice, čekajući da priđe i
uradi isto i za mene.
„Skele uglavnom nagoveštavaju građevinske radove“ odgovorih glasno, da
bi me čuli na oba kraja stola, a onda sam slušala kako moje reči odzvanjaju,
odbijajući se o visoku i kitnjasto ukrašenu tavanicu. Kakva besmislica što tako
formalno večeramo kad nas je samo troje. Sto od mahagonija dug skoro tri
metra, upaljene sveće i vaze pune cveća bili su lepi, ali koga smo to mi, za ime
boga, pokušavali da zadivimo? „Hoće li to biti obimni radovi?“
Delija spusti ruku na grudi ispuštajući lažni žalobni uzdah. „Uvek budu veći
nego što očekujemo, ali ovako dostojanstvena i drevna građevina zahteva stalno
održavanje.“
 „Znaš, stara je više od dva veka“, dodade Grejam s drugog kraja stola.
Znala sam vrlo dobro koliko je kuća stara, a i to koliko joj je potrebno
održavanja. Nasmeših se potvrdno. Sluga poče da sipa supu pa za trenutak
prekinusmo razgovor. Čuo se jedino zvuk njegovih cipela po mermernom podu
dok je obilazio sto sa činijom.
„Pa“, nastavi Delija između zalogaja, „Grejam i ja želimo da vratimo dvorac
u prvobitno stanje.“
„U određenom trenutku, draga moja.“ Grejam pogledom prostreli svoju
suprugu. „U ovom času najhitnije je da se uloži u farmu.“ On se okrenu prema
meni. „Kao starija grofica, siguran sam da ćeš se saglasiti. Na kraju krajeva i
dalje si član ove uvažene porodice.“
Primorah sebe da se ne pogrbim čuvši svoju titulu. Starija grofica - zaista!
Još jedna beda s kojom me je Redži ostavio da se nosim.
Kad sam najzad svarila pominjanje te zlosrećne titule, shvatila sam da se oni
i dalje svađaju zbog mog novca. Kao jedini član porodice koji ga ima, naravno,
beskorisna starija grofica platiće sve. Kakav prepreden pristup! Skrenuh pogled
prema stolu s posuđem, gde je batler Kreb pripremao vino za sledeće jelo. Vrlo
je neprikladno raspravljati o finansijama pred poslugom, ali ako budem
ignorisala ove nagoveštaje, pretpostaviće da sam pristala. Imala sam nameru da
sačekam da se sluge povuku pre nego što saopštim vesti, ali mi nisu ostavili
izbor.
„Nema ničega što mi je draže nego da pomognem porodici, ali moram da
vam kažem da su moja sredstva rezervisana za druge stvari.“ Delijin uljudni
osmeh iščeznu. „Kako to misliš, draga?“
Nedelju dana izgarala sam od želje da im saopštim šta sam odlučila, a
osujećivanje njihovog perfidnog plana učinilo je da zatreperim od oduševljenja.
„Pa, imam neke vrlo važne vesti.“ Napravila sam pauzu i nekoliko puta
pogledala naizmenično u Deliju pa u Grejama. „Dok sam prošle nedelje bila u
Londonu, iznajmila sam kuću.“
Delija zinu od iznenađenja, a čuh i kako se Grejam zagrcnuo na drugom
kraju stola. Kad sam se okrenula prema njemu, brisao je usta salvetom.
Normalno je disao, dakle, dobro je. „Hoćeš da kažeš da si iznajmila kuću za
predstojeći letnji odmor?“
„Ne. Platila sam zakupninu za osamdeset godina, tako da sam morala da
potrošim mnogo, ali je moj advokat sjajan pregovarač, tako da je kuća sada
praktično moja.“ Poslednje reči skoro sam otpevala.
Grejam je zurio u mene kao da još ne razume sasvim. „Kuću, kažeš? Kuću?“
 „Da!“ Stegla sam ruke u krilu, trudeći se da sakrijem uzbuđenje, ali kad sam
malo bolje razmislila, zapitah se što to radim, pa se nagnuh prema Grejamu. „Pre
nego što bilo šta kažeš, dragi moj, znam ja da ste stoički podnosili moje
prisustvo i nikad niste dozvolili da se osećam kao da smetam. Ali vi ste sada grof
i grofica od Harlija. Ovde više nema nikakvog posla za mene, a ni razloga da
ostanem, tako da je vreme da odem. Bili ste divni svih ovih godina, ali ne želim
da vam smetam ni tren duže.“ Da te vidim sad, Grejame.
„Ali kuća! Troškovi!“
„Grejame.“ Delija ga ukori mršteći se. „Pas devant les domestiques.“[ 1]
Uronila sam u svoju supu, krijući osmeh iza mirisne pare koja se dizala iz
tanjira. Ne pred slugama. A baš zbog njih je Delija i započela ovaj razgovor. Bila
sam srećna što sam preokrenula situaciju. Nisu mogli da kažu šta stvarno osećaju
zbog mog odlaska - bar ne još.
„Ne brini za mene, Grejame. Otac mi je dao dovoljno da se skućim sa
svojom ćerkom, i to treba i da uradim. Najzad, vreme je da nastavim svoj život i
pustim i vas da nastavite svoj.“
Osmeh mi je izbledeo kad sam videla kako je Grejam pocrveneo. Bože,
zaboravila sam da ima slabo srce. Trebalo je da se setim toga pre nego što sam
mu priredila ovakav šok. Svakako nisam imala nameru da mu nanesem zlo.
Namršteno je posmatrao kako sluga sklanja tanjire za supu. Spremao se za
raspravu, ali Delijin glas prvi prekide tišinu.
„Sigurna si da je selidba u grad dobra za tebe i Rouz? Ne pitam to zato što
želim da se predomisliš, naravno.“
Naravno da nije. Na kraju krajeva, nijedna gazdarica kuće nije rada da u njoj
godinama podnosi bivšu gazdaricu. Bila sam na Delijinoj strani otkad su se ona i
Grejam doselili ovde pre godinu dana. Meni su bile potrebne godine da bih
zaslužila lojalnost osoblja u dvorcu Harli, pa su sluge oklevale da i njoj poklone
vernost. Bez obzira na to što sam mnogo puta glasno upućivala sluge i stanare na
nju, oni su još dolazili k meni s pitanjima i teškoćama. Priznajem da sam ih,
nasamo, i hrabrila da tako rade.
U njenoj glavi vodila se borba između dve suprotstavljene želje - za statusom
i novcem. Nadala sam se da će me podržati u ovom poduhvatu, jer sam znala
koliko će biti oduševljena da postane jedina grofica u rezidenciji, a samim tim i
gazdarica. Međutim, sigurno je znala da će biti mnogo teže izvlačiti novac od
mene kad ne budem blizu.
Pošto je mogla da se odluči i za jedno i za drugo, bio joj je potreban
podsticaj u pravom smeru. „Ne idem na kraj sveta, Delija. Vozom se do mene
brzo stigne. Viđaćemo se i kad vi budete dolazili na odmor u gradu.“
Sluga se naže da joj sipa glavno jelo. Pažljivo je proučavala moj nevini
smešak dok je uzimala zalogaj mesa. „Moram da priznam da sam veoma
uzbuđena zbog tebe, ali i preplašena što ću živeti sama. Nadam se da si izabrala
dobar komšiluk.“
Želela sam da skočim sa stolice i povičem od sreće. Rat možda nije gotov, ali
sam pobedila u prvoj bici. „Kuća je u Belgrejviji, u Česterovoj ulici. Daleko od
kriminalaca. Preselićemo se sledeće nedelje, odmah posle Uskrsa - ah, to me
podseti, baš bih volela da sa sobom ponesem određene delove nameštaja.“
„Naravno, želiš da u novom domu imaš poznate stvari. Daj mi spisak stvari
koje želiš, sa uputstvima, pa ću se postarati da ti ih donesu.“
Na ovo je boja Grejamovog tena prešla iz crvene u zelenu, ali više nije
protestovao. U stvari, nije rekao ništa do kraja večere, iako nije prestao da me
gleda dok smo Delija i ja nastavljale neobavezan razgovor. Imala sam neprijatan
osećaj da je ovo prošlo isuviše lako, ali u tom trenutku bila sam stvarno srećna
pa nisam marila.
 DRUGO POGLAVLJE

Daću vam mali savet - kad nameravate da pobegnete, ne upozoravajte stražare.

Volela bih da mi je neko to rekao pre nego što sam se izbrbljala. Grejam i Delija
imali su celu nedelju da porade na tome da promenim odluku da se odselim i
živim sama. Rekli su mi da ću izgubiti zaštitu porodice i da ću dovesti sebe u ko
zna kakve sve opasnosti. Svi će me izbegavati i osramotiću porodično ime.
Dame će me proglasiti lakom, a gospoda će hteti da me iskoriste.
Slušala sam te njihove argumente, ali je prava istina bila da će, ako izgube
kontrolu nada mnom, izgubiti kontrolu i nad mojim novcem. Baš zbog toga nisu
uspeli da me nagovore, niti sam se predomislila, pa je najzad osvanuo i dan
selidbe, a predveče sam se konačno obrela u svojoj kući.
Mnogo mi se dopadala. Iako je to bila najmanja kuća u kojoj sam dotad
živela, ova je pripadala meni. Smatrala sam da je vrlo udobna i pametno
projektovana, da ima sve što je čoveku potrebno. Na poslednjem spratu nalazile
su se prostrana prostorija za decu i dve spavaće sobe: jedna za Rouz, druga za
dadilju. Velika soba za primanje, trpezarija i biblioteka činile su prizemlje, a
četiri spavaće sobe sa zasebnim kupatilima prvi sprat. Kuća je imala čak i
električno osvetljenje. Vrlo moderno. I najbolje od svega, nalazila se na kraju
ulice pa je imala mnoštvo prozora, zbog čega je bila svetla i dobro provetrena. I
prilično prazna. Nedostajao je nameštaj. Osvrćući se po prijemnom salonu,
zapisivala sam šta sve treba da kupim, a taj spisak postajao je sve duži.
Nisam imala ni mnogo osoblja, a još nisam ni bila sigurna kakve su mi
stvarne potrebe. Imala sam gospođu Tompson, koja je bila nadzornica kuće i
kuvarica. Dženi, služavka iz Harlija, došla je da radi za mene zajedno s Bridžet,
mojom ličnom služavkom, kao i dadilja. Gospođa Tompson dovela je jedan par,
devojku i momka, da pomažu u kuhinji. Nisam imala ni batlera ni slugu. Da li su
mi uopšte potrebni? Možda bi bilo korisno imati nekog muškarca u kući, za teže
poslove i prenošenje stvari, ali kad god zatreba, mogla bih i da platim nekoga da
to obavi, kao što sam platila i da me presele. Vreme će pokazati.
„Da postavim zvekir na vrata, moja gospo?“
Okrenula sam se pa videh Dženi na vratima sa zvekirom u ruci i osetih pravu
vrtoglavicu zbog izvesnog novog naleta uzbuđenja. „Znam da je to šašavo“,
rekoh praveći sićušne lepršave pokrete rukama, „ali volela bih da ga sama
namestim.“
Dženi se prijateljski isceri. „Uopšte nije šašavo, moja gospo. Pošto se prvi
put useljavate u svoju kuću, to je vrlo razumljivo. I ja bih volela da to sama
uradim na svojoj kući.“ Ona me otprati u hodnik i otvori ulazna vrata. Izađosmo
napolje, a onda obe zastadosmo, kao da će se zvekir sam namestiti. Vrata su bila
sveže ofarbana tamnozeleno, da se slažu s fasadom od belog kamena. Kad sam
bolje pogledala, shvatila sam da je i kočić ofarban. Tako dakle!
Obrnuh zvekir, tražeći neko udubljenje u koje se stavlja klin, a onda čuh
korake koji se približavaju stazom.
„Opa! Izgleda da imam nove komšije!“
Pogledah preko ramena da vidim kome pripada taj niski otegnuti glas. Jao,
ne! To nije moguće!
„Gospođo Harli, kakvo iznenađenje.“
Iznenađenje je slaba reč da opiše kako sam se osetila kad sam videla
uvaženog Džordža Hejzeltona. Užasnog bi mu bila prikladnija titula. Da li me je
on to upravo nazvao komšinicom?
Pretpostavljam da je sad pravi trenutak da vam ispričam o svom odnosu s
njim u prošlosti. Samo dve osobe znale su sve pojedinosti o smrti mog muža.
Jedna od njih bila je Alisija Stouk-Vitni, naravno, dama u čijem je krevetu umro.
A druga - Džordž Hejzelton.

Redži i ja priređivali smo zabavu s organizovanim lovom na selu. Pripremili smo

zajednički spisak gostiju. Nekoliko mojih prijatelja, nekoliko njegovih, i Grejam
i Dehja. Međutim, tog dana nije bilo ničeg posebnog da bi se pamtilo, osim jake
kiše, zbog koje je reka nadošla i poplavila put, tako da je lov otkazan. Ostavljeni
bez planirane razbibrige, Redži i većina drugih muškaraca igrali su bilijar i pili
do iznemoglosti. Dok je servirana večera, Redži je već bio raspojasan i
neprijatan, pa su mnogi od nas otišli u krevet odmah posle obroka.
Nikad neću zaboraviti kako me Alisija Stouk-Vitni drmusa i budi iz sna
usred noći. Trepnula sam više puta pre nego što sam uspela da izoštrim lik figure
u beloj kućnoj haljini, koja se naginjala nad moj krevet.
„Alisija? Šta nije u redu?“ Dok sam oblačila kućni ogrtač, samo je nemo
stajala. Kad su mi se oči konačno navikle, videla sam da je prilično potresena.
Alisija je bila riđokosa devojka blede puti, pa su mi i u mraku njen crveni nos i
oči pokazivali da je plakala. Spustila sam noge preko ivice kreveta i uzela je za
ruku. „Šta je bilo, dušo?“
„Redži.“ Gledala je u mene užasnuto. „Zaista ne znam kako to da kažem.“
Zbog nečega u njenom glasu osetih jezu. „Šta se desilo Redžiju?“
„Molim vas da ostanete pribrani“, reče ona tapšući me po ruci. „I da ne
vičete.“
Ako je mislila da će me to umiriti, prešla se. Uhvatih je za ramena i snažno je
prodrmah. „ Alisija, šta se desilo?“
Usne joj se otvoriše i zatvoriše nekoliko puta. A onda progovori. „Umro je.“
Njene reči bile su kao ledeni tuš. Iako sam bila sasvim budna, nisam
uspevala da proizvedem nikakav drugi zvuk osim brektanja i nešto
neartikulisanog klokotanja, što je trebalo da znači gde i kako. Vid mi se
zamaglio. Zvonilo mi je u ušima. Sigurno sam izgledala kao da ću se onesvestiti,
pošto me je Alisija gurnula nazad na krevet i neugodno mi pritisla glavu nadole,
prema krilu. Glas joj je drhtao dok je šaputala: „Mnogo mi je žao. Mnogo.“
Bilo mi je potrebno nekoliko minuta da se saberem, ali soba je najzad
prestala da se okreće i ponovo sam bila u stanju da čujem. Podigla sam glavu,
videla da joj liju suze pa osetih prvi nagoveštaj sumnje. Zašto mi uopšte ona
saopštava tu vest? „Gde si ga našla, Alisija? Da li je neko bio s njim?“
„Franses“, zajeca ona. „Ne mogu da vam opišem koliko se užasno osećam
zbog ovoga.“ Ona šmrknu. „On je u mojoj sobi.“
Tupo sam zurila u nju ne shvatajući šta mi govori. „U tvojoj sobi?“ Ne znam
da li sam bila toliko naivna, ili zbunjena zbog šoka, tek, ona zbog zbunjenosti na
mom licu poče još jače da plače.
„Oh, bože, vi ne znate. Bio je sa mnom, Franses. Tako mi je žao.“
Nije da nisam znala da moj muž švrlja unaokolo - sa više njih - ali mi ta
činjenica nikad nije tako tresnuta pravo u lice. Niti sam mogla za tako kratko
vreme da svarim toliko suprotstavljenih osećanja - zbunjenost, strah, šok, tugu i
najzad bes. Dragi bože! U našoj kući? A onda je još imao petlju da umre u
njenom krevetu. Sledila sam se od pomisli na to. Proklet bio!
„Franses!“ Hitnost u njenom glasu vratila me je u stvarnost. „Moramo nešto
da uradimo.“
Mi? Mi moramo nešto da uradimo? Njih dvoje vladali su se kao da brak ne
znači ništa. Kako sam ja sad ponovo postala deo te slagalice? Duboko udahnuh
da se smirim. Iako to nije bilo u redu, morala sam da priznam da je u pravu.
Morale smo nešto da uradimo.
„Odvedi me tamo“, prošaputah.
Tiho smo izašle iz sobe i uputile se niz hodnik. Kućne haljine vijorile su nam
se oko nogu i po tepisima dok smo prolazile pored glavnog stepeništa i išle
prema gostinskom krilu i Alisijinoj sobi. Sačekala sam da otključa vrata. Šteta
što ih nije zaključala i malo ranije večeras, pomislih zajedljivo.
Soba je bila mračna, ali je svećnjak iz hodnika bacao zrak svetla preko
kreveta s baldahinom, na kome je Redži ležao na leđima, s jednom rukom
opuštenom preko ivice kreveta. Pošla sam prema njemu suznih očiju. Zaista je
izgledao beživotno. Uhvatila sam ga za zglob, tražeći puls. \
Ništa.
Suze su mi sve jače navirale. Trepnula sam da ih oteram i prigušila jecaj.
Dođavola! Zašto plačem? Zbog onoga što je moglo da bude? Bila sam budala,
idiot. Nikad se on ne bi promenio. Nije ni smatrao da ima razloga da se menja.
Ležao je u krevetu druge žene, i to go, pobogu!
Oh, bože! Bio je go, zar ne? Pa, valjda bi, da je mogao da bira kako će
umreti, izabrao baš to.
Okrenuh se prema Alisiji, koja je lelujala iza mene, i prošaputah: „Šta se
tačno desilo?“
„Mislim da je imao srčani udar. Pošto smo…“ Ona slegnu ramenima pa sam
pretpostavila da je pocrvenela, ako tako nešto uopšte može da pojmi. Podigoh
obrve čekajući objašnjenje.
Nastavila je tihim glasom. „Pa, pošto smo završili, zaspali smo. Prenula sam
se malopre i probala da probudim Redžija da bi se vratio u svoju sobu. Ali nisam
uspela.“ Ona podiže ruke, prisloni ih na obraze i duboko udahnu nekoliko puta,
kao da pokušava da se smiri. „Ne mogu da verujem da mi je ovo uradio.“
„Ne verujem da je namerno umro samo da bi tebi napakostio!“, prosiktah.
„Da, da, ali trebalo je da se vrati u svoj krevet. Onda ne bih morala da imam
nikakve veze s ovom katastrofom.“
Okrenuh se prema njoj u neverici. „Ja sam prevarena. Redži je mrtav.
Moraće da prođe mnogo vremena pre nego što budem prihvatila da si ti ovde
oštećena strana.“
Zgađena, okrenuh se prema vratima, ali ona me zgrabi za ruku. „Franses, ne
ostavljajte me!“ Na prigušenom svetlu videla sam kako se panično trese, pa je
zagrlih da je smirim, čudeći se što su se naše uloge tako zamenile.
Pogledala sam preko njene glave u Redžija. „Verovatno si u pravu za srčani
udar“, rekoh. „I on i Grejam imaju aritmiju, a Redži nikad nije redovno uzimao
lekove.“ A ni cigarete ni alkohol, koje je obilno konzumirao, nisu mu nikako bili
od koristi.
Udahnuvši duboko, odgurnuh Alisiju. Trebalo bi da joj zahvalim što sam se
tako razbesnela. To kao da mi je razbistrilo glavu. „Valjda ćemo saznati kad dođe
doktor, ali prvo moramo da ga prebacimo u njegovu sobu. Trebalo bi i da mu
obučemo noćnu košulju. Da je zaspao u svojoj sobi, svakako bi je obukao pre
spavanja.“
Alisija se razjuri po sobi i nađe je prebačenu preko stolice. Obe smo morale
da se posvetimo njegovom oblačenju. Ja sam sedela iza njega i uspravila ga, dok
se ona borila da mu ugura ruke u rukave. Namučile smo se jer Redži nije
sarađivao, što nije bilo iznenađujuće. Kad smo završile, srušila sam se na jastuke
da povratim dah i izborim se s još jednom navalom suza. Potom pogledah prema
Alisiji, koja je stajala pored kreveta, s rukom na jednom od stubova. Bila je
oniža i vitka. Kada sam shvatila istinu, talas zebnje prostruja kroz mene.
„Nećemo same moći da ga prenesemo. Nikad ga nećemo same odvući niz
hodnik.“
Alisija klimnu glavom u znak odobravanja. „Kome verujete?“
Pogledala me je suznih očiju. Da li je to bio strah, ili joj je stvarno bilo stalo
do Redžija? U svakom slučaju, bilo je jasno da je njoj ironija promakla. Kome
verujem? Nisam znala nikog takvog. „Pošto obe imamo koristi od toga da ovo
ostane tajna, valjda tebi moram da verujem, ali potreban nam je muškarac.“
Razmislila sam o mogućnostima koje smo imale. „Možda Formsbi, Redžijev
lični sluga?“
„Ne!“ Čak i na slabom svetlu mogla sam da vidim nemir na Alisijinom licu.
„Pa zar ne bih pozvala njega, a ne tebe, da sam mislila da mogu da mu verujem?
Ovo je prevelika stvar da bi se stavila u ruke jednom slugi. A Formsbi je sad
sluga bez gospodara. Progovoriće“, reče ona naglašavajući reči klimanjem
glavom. „Nema više razloga da se uzdržava.“
Beše to sasvim ispravan argument pa sam precrtala Formsbija sa spiska i
procenila druge mogućnosti. „Jedini čovek ovde koji ima dobar razlog da ne
progovori jeste tvoj muž.“
Ona zinu od iznenađenja. „Jesi li ti normalna?“
Pokretom je podsetih da bude tiha. „Ko je pogodniji od njega?“ Opet je
počinjala da mi ide na živce. Ona je glavni razlog što je došlo do ovoga: zašto
sad njen muž ne bi pomogao? Gurnula sam Redžija s krila i sišla s kreveta.
„Razmisli o tome. Ako neki Redžijev prijatelj sazna za ovo, to će nam večno biti
nad glavom. Dolaziće nam kad god mu bude potreban novac ili usluga. Tvoj
muž je najbolji izbor.“
Alisija nije prihvatala tu ideju. „Brak nam visi o koncu, Franses. On bi to
iskoristio kao argument da se razvedemo, a i ime tvoje porodice povlačio bi po
blatu“, dodade ona uperivši prst u mene. „Moramo da nađemo nekog drugog.“
Dragi bože! Bilo bi smešno da nije užasavajuće!
„Onda moramo da izvedemo neku čaroliju!“, besno se brecnuh na
sagovornicu. „Moramo u kući da nađemo plemenitog viteza spremnog da kao
uslugu damama prenese mrtvo telo, džentlmena čiji je integritet takav da to
nikad neće koristiti protiv nas. A postoji li uopšte jedan takav na čitavom svetu?“
Spustila sam pogled i shvatila da kršim ruke. Nateravši se da ih razdvojim,
donela sam odluku. To će biti Džordž Hejzelton, brat moje drage prijateljice
Fione. Poznavala sam ga, ali ne dobro. Došao je na ovu zabavu samo da pravi
društvo Fioni, čiji je muž bio zauzet poslom. Kad smo se ona i ja upoznale, bio
je na školovanju. Posle toga je uvek bio ili na porodičnom imanju u Hempširu ili
u inostranstvu, na poslovnom putu.
Kad sam ga konačno upoznala, pomislila sam da je tipičan gospodin iz
grada: mlađi od Redžija i njegovih prijatelja, tridesetih godina, besprekorno
odeven, visok, mračan, pa iako ne baš zgodan, s nekom prirodnom harizmom
koju bi malo žena ignorisalo. Međutim, osetila sam i nešto dobro i hrabro u
njemu - osobine koje su meni i Alisiji bile potrebne u ovom trenutku. Možda
sam mu zbog toga poklonila poverenje. Ili je to bio samo instinkt.
„Mislim da možemo da verujemo gospodinu Hejzeltonu. Samo nisam
sigurna hoće li pristati.“
Alisija ugrize usnu dok je razmišljala o mom izboru. „Ako mu veruješ,
jednostavno ćemo morati da ga ubedimo.“
Teško da smo mogle da kucamo na vrata gospodina Hejzeltona a da ne
probudimo goste u okolnim sobama, pa smo se ušunjale unutra. Pošto je
uskakanje u tuđe krevete bilo jedna od najvažnijih aktivnosti na kućnim
zabavama, u sebi se pomolih da je sam u sobi. Svetlo iz hodnika bilo je dovoljno
jako da vidim samo jedno telo u krevetu pre nego što je Alisija tiho zatvorila
vrata za nama, a soba opet utonula u mrak.
Čekale smo pored vrata dok nam se oči ne navikoše na pomrčinu, a onda
sam gurnula Alisiju laktom. Ona razrogači oči i usne joj formiraše reči: Zašto
ja?
Bože dragi, sad je našla da glumi smernost? Pokazala sam prema krevetu i
gurnula je napred.
„Dame?“
Obe poskočismo zbog ovog neočekivanog zvuka.
„Iako sam počastvovan što se otimate o mene, nešto mi govori da mi se pravi
razlog vaše posete uopšte neće svideti.“
 Sanjivi otegnuti govor dopirao je iz kreveta. Okrenuh se i videh gospodina
Hejzeltona, bolje reći - glavu, gola ramena i ruke. Ostatak njegovog tela beše
samo senoviti obris ispod pokrivača. Čelo mu je bilo namršteno od čuđenja, i ja
shvatih kako ovo njemu izgleda. Dve žene u njegovoj sobi, u spavaćicama i
otkopčanim kućnim haljinama, najverovatnije su došle po uslugu daleko
drugačiju od ove koju smo se mi spremale da tražimo.
Morala sam da ga razuverim. „Izvinite što vam prekidamo san, gospodine
Hejzeltone, ali nažalost, dogodila se tragedija. Moj muž je… preminuo…“
Nisam mogla da nastavim pošto mi se telo zgrčilo od jecaja. Zatvorila sam usta
rukom da ih prigušim, ali kasno. Zar sad? Zar nisam mogla da se uzdržim još
pola sata?
„Pripazi na nju“, naredi Hejzelton Alisiji šapatom, otkri se, pa požuri u sobu
za oblačenje.
Zagrlivši me, Alisija me odvede da sednem na krevet. „Odlično si to izvela“,
prošaputa ona. „Sada će sve uraditi za tebe.“
Okrenuh se prema njoj užasnuta. Pobogu, ako je ovo ozbiljno mislila, ona i
Redži su zaista zasluživali jedno drugo. Šok zbog njenog komentara imao je
srećan sporedni efekat, jer je prekinuo moj besmislen napad plača. Posle
nekoliko dubokih udaha, ponovo sam uspostavila kontrolu nad sobom, baš kad
se gospodin Hejzelton vratio u pantalonama, papučama i kućnom mantilu.
Saosećajno me je pogledao. „Žao mi je zbog vašeg gubitka, ledi Harli. Kako
da vam pomognem?“
Objasnila sam mu situaciju što sam delikatnije mogla, posmatrajući kako mu
brigu na licu smenjuje iznenađenje s primesom osude. Sigurna sam da je to
uglavnom bilo usmereno na Alisiju, ali je deo mogao da se odnosi i na mene.
Prava dama nikad se ne bi ne bi našla u takvoj situaciji, mada nisam imala pojma
kako sam mogla da je izbegnem. Šta god mislio o meni, bila sam zadivljena i
zahvalna što je pristao da nam pomogne da premestimo Redžijevo telo. I otad
sam osećala krivicu što sam ga uplela u moju užasnu dramu.
Zamislite sad ogorčenje koje sam osetila kad sam videla da prilazi mom
novom domu.
„Gospodine Hejzeltone? Došli ste u posetu bratu?“ Dok sam to izgovarala,
imala sam neodoljivu potrebu da negde zbrišem. Džordž Hejzelton je poslednja
osoba koju sam danas želela da vidim - ne, poslednja koju sam ikada želela da
vidim. Bila sam sigurna da se i on tako oseća.
„Bratu?“
„Vašem bratu?“ Podigoh obrve. „Grofu? Zar on ne živi u broju devetnaest?“
Klimnuh glavom prema kući preko puta. Znala sam da je on zakupio tu kuću, ali
i da je prazna, pošto grof sad živi u porodičnoj kući u Mejferu.
„Ah, tako je. Ovo jeste bila Brandonova kuća, ali mu odavno više nije
potrebna. U poslednje vreme sve češće boravim u gradu pa sam je otkupio od
njega.“
„Dakle, vi sad živite tu?“ Da li je moguće da sam iznajmila kuću preko puta
Džordža Hejzeltona?
On klimnu glavom. „Tako je. A vi ste, dakle, nova stanarka broja
osamnaest.“ Usne mu se razvukoše u blagi osmeh i ja videh nagoveštaj bora oko
njegovih zelenih očiju. Iskreni smešak? Namenjen meni? Nisam mogla da
budem sigurna u to. Baš u tome je bila teškoća s njim: nikad nisam bila sigurna.
Znala sam da mu je držanje previše uglađeno da bi me potpuno odbio. U
stvari, njegovi besprekorno dobri maniri veoma su me ometali u nekoliko prilika
kad sam ga srela posle Redžijeve smrti. Uvek je bio ljubazan i srdačan, ali da li
je iza te fasade čuvao uverenje da sam mu dužna što je morao da čisti moj nered?
I sad je jednostavno mogao da klimne glavom, ili da samo podigne šešir u
prolazu. Ali ne, prišao je do mog praga i poželeo mi dobrodošlicu u komšiluk.
Meni, ženi koja mu je nametnula premeštanje tela mrtvog muža iz ljubavničine
sobe samo da bi se izbegao skandal. Šta li ima na umu?
Naterala sam sebe da se pokrenem i uzvratila smeškom, nadajući se da ne
vidi koliko je neiskren. „Samo što smo se doselile. Spremale smo se da
ceremonijalno okačimo zvekir na vrata.“
„Naravno, naravno, samo nastavite.“ On elegantno mahnu rukom prema
vratima.
Potpuno sam zaboravila na Dženi, a pošto sam se naglo okrenula, zamalo da
je udarim teškim zvekirom u glavu, srećom, brzo se izmakla. Kad sam okačila
zvekir o vrata, i ona i gospodin Hejzelton zapljeskaše. Osetila sam se prilično
glupo, pogotovo kad sam primetila da je čovek iz radničke klase - u otrcanom
smeđem kaputu koji je odudarao od otmenog kraja - koji je prolazio trotoarom
pored moje kapije, zastao i pogledao u nas. Pošto je samo dotakao šešir i
produžio, odmah sam ga zaboravila.
„Svaka čast“, reče Hejzelton. „Drago mi je što sam vam pravio društvo u
ovoj svečanoj prilici.“ On mi pruži ruku i ja je instinktivno prihvatih. „Dobro
došli u komšiluk, ledi Harli. Ako vam bilo šta zatreba, slobodno mi se obratite.“
Da li je to bila samo moja mašta, ili je on stvarno otišao zlurado se cereći?
 TREĆE POGLAVLJE

Sledeći dan počeo je užurbano jer je žensko osoblje počelo da dovodi u red naš
novi dom. Uživala sam u radu. Uglavnom sam pretežno dopunjavala spisak
stvari koje treba kupiti - nove tapete za spavaću sobu, još malo nameštaja. Što se
tiče dečje sobe, i Rouz i ja smo se razmetale. Znala sam da će joj nedostajati
rođaci u Harliju pa sam pokušala da je uključim u ukrašavanje njenog ličnog
prostora. Dala sam dadilji slobodan dan, a Rouz i ja provele smo silne sate po
radnjama. I zaista mislim silne. Majka me nikad nije vodila sa sobom u
kupovinu kad sam bila mala. Sad znam i zašto.
Čim je Rouz shvatila da će i sama donositi odluke, razmišljala je o svakoj
sitnici kao da joj život od toga zavisi. Insistirala je na tome da vidi svaku
varijantu - ali baš svaku - pre nego što se najzad odluči za onu koju je prvu
videla. Ne znam kako sam to preživela, ali posle nekoliko sati, dok su mi noge
plamtele u modernim cipelama, stigle smo do poslednje radnje - do prodavnice
draperija.
Zaustavila sam se ispred radnje zbog nekog poznatog osećaja nelagode.
Onda pogledah levo, na ulicu punu radnji. Odmah sam ga videla; stajao je ispred
obližnje prodavnice i ležerno gledao u izlog. Bio je srednjih godina i pomalo
podsećao na kancelarijskog službenika s braon odelom i fikanim šeširom. Inače
ga ne bih primetila, ali bio je to isti čovek koga sam juče videla pred kućom. A
to je bio već treći put da ga vidim za vreme naše današnje ekspedicije.
Ako je bio u kupovini, nije mu baš išlo, jer u rukama nije nosio ni kese ni
pakete. Pa ipak, videla sam ga u svakoj radnji koju smo Rouz i ja obilazile. Da li
nas on to prati? Ovo je bio otmen trgovački centar, ali pretpostavljala sam da
lopova ima svuda. Međutim, nije izgledao kao lopov. Samo je delovao
zastrašujuće. Možda je trebalo da unajmim muškog slugu da me prati po gradu.
Otvorih vrata i ugurah Rouz unutra, osetivši se sigurnije kad su se ona
zatvorila za nama i utešena poznatim okruženjem draperija. Volela sam tu
radnju.
Prednja prostorija beše velika i otvorena, s rolnama različitih tkanina na
zidovima i deset četvrtastih stolova za izlaganje. Kupci bi se okupljali u grupama
oko svakog, iščekujući mukli udarac i šuštanje kad nova rolna udari o sto i
materijal se razmota da otkrije svoju lepotu. To je bilo opojno. Skoro sam
zaboravila na onog čudnog čoveka napolju. Skoro. Da, želela sam da udovoljim
ćerki, ali osećaću se sigurnije kad najzad dođemo kući.
Dok nam je prodavac pokazivao devetu rolnu materijala za baldahin, stopala
su mi sevala od bola, ali su sve stolice u radnji bile zauzete. Pogled mi je
nekoliko puta odlutao do izloga. Da li je onaj i dalje tamo? Morala sam da
požurim Rouz. „Tkanine su sve prave težine, draga. Ne dopadaju ti se boje?“
Ona pogleda naviše u mene, a plave okrugle oči behu joj vrlo ozbiljne. „Sve
su jednobojne.“
„Ne verujem da bi ti se šarene uklopile u sobu.“ Još jedan brz pogled prema
izlogu. „Možda da ipak dođemo drugi put?“
„Dopada mi se ono.“ Rouz pokaza na rolnu materijala iza prodavca.
Nestrpljiv da se ova prodaja završi pre zatvaranja radnje, on je donese do stola
pre nego što sam stigla da protestujem. Nisam imala nikakvu zamerku na samu
tkaninu. Materijal je bio neverovatan, izvezen scenama iz lova tako lepo da je
više ličio na tapiseriju. Ali na krevetu bi izgledao bi kao ciganska čerga.
Rouz pruži ruku i s poštovanjem pređe prstima po tkanini. „Divna je“,
prošaputa.
„Nažalost“, reče prodavac, „u ovoj rolni nema dovoljno materijala za
baldahin.“
Instinktivno sam poželela da zahvalim onome ko je već kupio materijal.
Onda se okrenuh prema Rouz, koja je, spuštenih ramena, s divljenjem
posmatrala scenu lova. Njeno razočaranje podseti me na to da meni nikad nisu
dopuštali da izaberem išta za sebe, pa čak ni moj muž. A ona zaslužuje pravo na
izbor.
„Ako ti se stvarno toliko dopada, možemo da kupimo ovo što je preostalo pa
da ga uklopimo s nekim drugim materijalom.“ Izvadila sam nebo-plavi materijal
i prislonila ga uz ovaj izvezeni. „Vidiš kako se scena ponavlja po dužini? Mogle
bismo ovde da je isečemo.“
Njen osmeh učini da zaboravim svoja jadna bolna stopala. „Možemo to da
uradimo?“
„Ako misliš da ćeš moći da spavaš s konjima koji po celu noć jurcaju oko
tvog kreveta.“
Rouz se nasmeja i uhvati me za ruku. Klimnula sam glavom prodavcu da
izmeri i odseče materijale koje smo odabrale. „Sanjaću konje“, reče ona. „Jedva
čekam da porastem pa da ih jašem u lovu.“
 Stomak mi se zgrči od pomisli na to. kov sa psima bio je vrlo opasan sport.
Ali na sreću, još je premlada za to. Biće dovoljno vremena da se svađam s njom
zbog toga u budućnosti. Zasad ću biti srećna ako povratim kontrolu nad svojim
živcima i sigurno nas dovedem kući. Međutim, zbog nogu i onog čudnog
čoveka, odlučih da se ne vraćamo peške. „Možete li da nam pozovete fijaker?“

Nisam se osvrtala kad smo izašle, već sam što brže ubacila Rouz u fijaker.
Naravno da smo stigle kući bez ikakvih uznemiravanja. Ponašala sam se kao
budala. Čovek je verovatno nezaposlen i obilazi radnje u potrazi za poslom.
Uplašila sam se sopstvene senke.
Kad smo ušle u kuću, gospođa Tompson uze moj kaput i šešir i reče da imam
posetioca. Pogledah karticu koju mi je pružila. Inspektor Delejni iz londonske
policije. Šta bi on mogao da traži od mene?
„Rouz“, rekoh ćerki, „izgleda da moram nakratko da se pozabavim jednom
obavezom. Idi gore i vidi da li se dadilja vratila iz šetnje.“
Ona poslušno pođe uz stepenice. Posmatrala sam je sve dok nije počela da se
penje na drugi sprat i tek onda se obratila gospođi Tompson. „Iz londonske
policije? Šta hoće?“
Nadzornica kuće raširi ruke, očigledno i sama zbunjena. „Nije mi rekao
razlog posete, moja gospo. Samo da očekuje da se uskoro vratite i da će vas
sačekati.“
Namrštih se. Očekivao je da se uskoro vratim? „Da li je u prijemnom
salonu?“
„Ne, gospođo. U kuhinji je. Skuvala sam mu čaj da mogu da ga držim na
oku. Da ga uvedem?“
Klimnuh glavom. „Da, radoznala sam da vidim šta to hoće.“
Moja radoznalost beše zadovoljena čim je gospođa Tompson ušla u sobu,
praćena čovekom koga sam malopre videla na ulici.
„Vi…“
„Inspektor Delejni“, reče on skinuvši šešir s glave i otkrivši čupavu prosedu
kosu. Taj stil savršeno se slagao uz njegove obrve, koje su izgledale kao da rastu
u šest različitih pravaca. Izgledao je viši nego što mi se činilo na ulici. I
impozantniji.
Gospođa Tompson izađe i zatvori vrata za sobom. Stajala sam gledajući ga,
sklopivši ruke da se ne bi tresle. „Pratili ste me danas.“
„Hteo sam da razgovaram s vama, moja gospo, ali vam nije bilo lako ući u
trag.“
 „Pa ipak, uspeli ste, nekoliko puta.“
On zaškilji na jedno oko. „Nisam mislio da ćete hteti da razgovarate o ovome
pred ćerkom.“
„Razumem. Umesto toga, naveli ste me da pomislim da nas proganjate.“
„Nije mi bila namera. Vidite, jedini razlog što sam se umešao jeste taj što ste
pobegli iz Sarija.“
„Nisam pobegla iz Sarija.“ Šta je hteo da kaže? „Jednostavno sam se
preselila u Begrejvilu.“
Pogled mu je bio čvrst. I prilično uznemirujući. „Rekli su mi samo da ste u
gradu, pa sam vas prvo potražio u dvorcu Harli. Ah, to me je podsetilo.“ On
zavuče ruku u džep kaputa i izvadi pismo iz njega, zajedljivo čitajući adresu pre
nego što mi ga pruži.
„Čudno da ni majci niste rekli da ste se preselili.“
Uzeh pismo iz njegove ruke. Zaista je bilo od moje majke i adresirano na
zamak Harli. Kakva drskost. Htela Sam da mu ponudim da sedne, ali sad će
morati da stoji dok se ne sruši od iscrpljenosti. A nadala sam se da hoće. „Zašto
je kod vas pismo adresirano na mene?“ Zaškiljila sam. „I kako ste znali da ću
uskoro doći kući?“
„Sluga koji mi je rekao gde ste se preselili zamolio me je da vam ga
donesem, kad već dolazim. Juče ste izgledali zauzeti. Kad sam došao danas, rekli
su mi da ste u kupovini, pa sam zaključio da bi verovatno bilo bolje da
razgovaramo negde van kuće.“ Usne mu se skupiše. „Manja je verovatnoća da
sluge čuju nešto.“ On prebaci težinu s noge na nogu i stavi ruke iza leđa.
„Međutim, kad sam vas video s ćerkom, rešio sam da se ipak vratim ovamo i
sačekam vas. Pretpostavio sam da se nećete dugo zadržati jer sam primetio da
vas bole noge.“
I dalje su me bolele, ali mi se nije sedelo. „Baš ste se namučili da biste se
sreli sa mnom, možda bi onda bilo najbolje da odmah kažete šta imate.“
„Izgleda da je došlo do komplikacija u slučaju vašeg pokojnog muža.“
„O bože!“ Zurila sam u čoveka.
„Možda je bolje da sednete, gospođo.“
Moj uzmak prema sofi bio je tek malo graciozniji od posrtanja, ali ne mnogo.
Njegova izjava me je zapanjila. Čekala sam nekoliko trenutaka da se saberem pa
mahnuh rukom prema stolici preko puta. On sede i izvadi malu beležnicu iz
džepa.
„Moj muž umro je pre više od godinu dana, inspektore. Šta je sad moglo da
postane složenije?“
 Delejni nije skidao pogled s mog lica. „Preispitujemo uzrok njegove smrti.“
„Uzrok smrti? Imao je srčani udar. Tako je rekao doktor koji ga je
pregledao.“
„Gilfordska policija razgovaraće i s njim.“
„Gilfordska policija?“ Nebesa, činilo se da sam bila u stanju samo da
ponavljam njegove reči. Kao papagaj. Ili idiot. „Inspektore, hoćete li, molim vas,
da počnete od početka? Zašto policiju sada, čitavu godinu kasnije, odjednom
zanima smrt mog muža?“
Inspektor pogleda u beležnicu, a onda ponovo u mene. „Bojim se da nemam
tu informaciju. Ovo nije moj slučaj, ali pošto ste vi sad u mom gradu, od mene je
zatraženo da uzmem vašu izjavu o aktivnostima u kući dvadeset četiri sata pre
smrti vašeg muža.“
Proučavala sam njegovo lice. Sve je veoma ličilo na bizarnu šalu pa sam
očekivala da svakog časa počne da se smeje. Međutim, on beše mrtav ozbiljan.
„Organizovali smo zabavu s lovom“, počeh nesigurno, pokušavajući da
prizovem u sećanje događaje od tog dana. Objasnila sam mu kako nas je vreme
nateralo da čitavu zabavu presedimo u kući. Odgovarajući na njegova pitanja,
rekla sam mu šta je bilo posluženo za večeru i koliko je otprilike hrane i pića
Redži pojeo i popio. Završila sam rekavši da je većina nas rano otišla na
spavanje. Međutim, inspektoru to nije bilo dovoljno.
„Kako je pronađeno njegovo telo?“
„Kako?“ Pogledala sam ga pravo u oči. Pogled mu beše čvrst, ali ne i
neljubazan. Očigledno je shvatao koliko mi to teško pada. Molila sam se Bogu
da ne zna zašto. Hejzelton, Alisija i ja uspeli smo da prenesemo Redžija u njegov
krevet oko šest ujutro. Pošto je uskoro trebalo da uđe sluga i založi vatru, a
odmah za njim i grofov lični sluga, odlučili smo, prilično neosetljivo po mom
mišljenju, da dopustimo da sluge nađu telo i utvrde da je mrtav.
„Bila je to služavka“, rekoh. „Ušla je da založi vatru i našla mog muža kako
leži napola ispao iz kreveta. Ona je pozvala Formsbija, Redžijevog ličnog slugu,
koji je potvrdio da je Redži mrtav i poslao moju služavku da me izvesti o tome.“
Primetila sam da mi se ruke tresu pa ih pritisnuh uz noge. Samo sam jednom
morala da ispričam tu priču i nadala sam se da sam je dobro zapamtila.
„Rekli ste da je doktor potvrdio da je vaš suprug umro od srčanog udara?“
Klimnuh glavom. „Da, Redži je ceo život imao teškoće sa srcem. Uzimao je
digitalis za srčanu aritmiju. Doktor koji ga je tog jutra pregledao zna to, on mu je
i prepisao taj lek.“
Delejni zatvori beležnicu i vrati je u džep zajedno s olovkom. „Žao mi je što
sam vam smetao, moja gospo. Poslaću izveštaj gilfordskoj policiji. Verujem da
će oni razgovarati s dotičnim doktorom i popuniti praznine u ovom slučaju.“
„O tome je reč? O popunjavanju praznina?“
„Najverovatnije“, reče on ustajući. „Osim ako nemaju razloga da sumnjaju
na ubistvo.“ Rekavši to, on klimnu glavom u znak pozdrava i izađe.
 ČETVRTO POGLAVLJE

Posle razgovora s inspektorom Delejnijem cele noći nisam mogla oka da

sklopim od brige. Da li je policija stvarno sumnjala da je Redži ubijen? Sledećeg
jutra zamolila sam Dženi da mi donese poslužavnik s doručkom u biblioteku,
gde sam napisala pismo Redžijevom doktoru, da vidim zna li on možda nešto o
tome, jer on je zaista zaključio da je Redži umro od srčanog udara. Da sam znala
nekoga u gilfordskoj policiji, obratila bih se direktno policiji, ali ovo je zasad
bilo sve što sam mogla da uradim.
Kad sam to završila, prešla sam na čitanje pošte. Pismo moje majke bilo je
na vrhu. Posle razgovora s Delejnijem, potpuno sam zaboravila na njega. U
jednom trenutku - uskoro - moraću da joj kažem šta sam uradila. Nisam gajila
nikakve nade da će ona primiti tu vest sa zadovoljstvom. Veoma se zalagala da
se udam za pripadnika plemićke porodice i sigurna sam da će smatrati da se
odlazak od njih graniči s idiotizmom. Ali sad je to gotovo. Moraće to da prihvati.
U kovertu se nalazio ček s pozamašnom sumom. Zanimljivo. Znala sam da
majka dolazi u Englesku da provede predstojeću sezonu odmora, jer je insistirala
na planu da upozna moju mlađu sestru s londonskim društvom. Očigledno, jedan
katastrofalan brak u porodici nije bio dovoljan da je obeshrabri. Pitajući se zbog
čega je poslala novac unapred, počela sam da čitam pismo.
O bože! „Pošto se približava vreme za Lilin debi, suviše sam zauzeta da
dođem s njom u Englesku, ali ona toliko insistira na tome da dođe u London da
nemam srca daje odbijem.“
Čudno, nikad nije oklevala da meni jasno kaže ne.
Nastavih da čitam. „Zato mi je palo na pamet, pošto više nisi u žalosti, da bi
mogla da predstaviš svoju sestru društvu. U svakom slučaju, biće nam potrebno
tvoje pokroviteljstvo,pa ne vidim razlog da i ja budem prisutna. Umesto toga,
prilažem ček koji će, nadam se, biti dovoljan za novu garderobu za Lili, a ostale
troškove trebalo bi da pokriješ ti. Poslala sam Lili kod tebe s tetkom Henrijetom.
Sigurna sam da se raduješ što ćeš ih videti.“ Tetka Heti? Poslala je Lili s tetkom
Heti? Nije mi smetalo to što ona dolazi u posetu. U stvari, baš suprotno. Bila je
sestra mog oca, mlađa od njega deset godina, i živela je s nama još otkad smo
bili u Akronu, kad je njoj muž umro od gripa. U to vreme još je bila mlada, ali je
odlučila da se ne udaje ponovo i da živi u našoj kući. Ostala je s nama i kad smo
se preselili u Njujork, a zahvaljujući njoj, boravak u tom gradu bio je kudikamo
podnošljiviji. Uvek je bila prijateljski nastrojena i otvorena, ali nikad nije
odustajala od manira iz malog grada, što je često brukalo moju majku, koja je
uporno pokušavala da se probije u njujorškom društvu.
Zato mi je i bilo teško da poverujem da je ona tetki Heti poverila brigu o Lili
na putovanju preko Atlantskog okeana. Heti je sklapala prijateljstva sa svima.
Bože moj! Lili je imala podjednake šanse da provede putovanje igrajući karte s
kelnerima, kao i da upoznaje one koje bi moja majka nazvala pravim prilikama.
Razmišljala sam o toj njenoj odluci. Izgleda da je majka zaista zauzeta.
U pismu je još navela ime njihovog broda i očekivani datum dolaska - za tri
dana! - i da mi i otac i ona šalju svoju bezrezervnu ljubav. Zurila sam u potpis
nekoliko minuta. Da li je ovo zaista napisala moja majka? Šta joj se dogodilo? U
moje vreme majka me je puštala da nešto samostalno radim samo dok sam
igrala. A sad me zadužuje da brinem o Lilinom debiju. I bez ikakvih strogih
uputstava o tome za kakvog čoveka bi trebalo da se uda. Ostavila je meni da to
odlučim - ili ne daj bože, da Lili sama odluči? Pošto nije bilo ni pomena o tim
detaljima, morala sam da čekam i čujem šta će mi Lili reći.
S jednim zaključkom u pismu morala sam da se složim: bila sam oduševljena
što ću videti sestru i tetku Heti. I pobogu, bolje da odmah počnem da delam.
Trebalo bi odmah da obavim neke društvene razgovore, obznanim da sam u
gradu i da će mi se uskoro pridružiti sestra i tetka. I da što pre unovčim ovaj ček.
Namazah parče hleba puterom pa otvorih drugo pismo, od mog advokata,
koji je molio da se nađemo što pre. Budući da je kancelarija gospodina Stouna
bila blizu moje banke, napisah kratko u odgovoru da mogu da dođem za jedan
sat pa ga dadoh Dženi da ga pošalje po kuhinjskom momku. Pošto je to bilo
poslednje pismo, udobnije se smestih i počeh da se spremam da uživam u
doručku, kad se začu zapovednički glas ispred vrata.
„Naravno da je kod kuće. Gde bi drugde bila u ovo vreme?“
Fiona?
Ustadoh od stola i požurih u predvorje. Visoka elegantna žena, čija je bujna
kestenjasta kosa provirivala ispod šešira s ukrasnom peruškom, uperila je svoj
prilično dugačak i uzan nos u gospođu Tompson.
„U redu je, gospođo Tompson“, rekoh prilazeći da se pozdravim s
prijateljicom. „Oduševljena sam što vas vidim, ledi Neš.“
Fiona se okrenu na zvuk mog glasa, a oči su joj sevale. „Ah, tu si.“ Prihvatih
njene ispružene ruke i povedoh je u salon.
„Jesi li ti to osvojila neke spiritualne veštine?“ upitah je dok smo se smeštale
na sofu. „Kako si, za ime boga, znala da sad živim ovde?“
„Pa i nisam, do pre nekoliko minuta, kad mi je Džordž rekao da si mu ti nova
komšinica. Kako si mogla da dozvoliš da ja za to čujem iz druge ruke?“
Odmah sam shvatila da sam napravila veliki propust. Džordž je Fionin brat, a
Fiona mi je već dugo najdraža prijateljica. Da, pisala sam joj pisma dok sam bila
zaglavljena u Harliju i rekla joj da žudim da se odvojim od Redžijeve porodice.
Međutim, kad sam platila zakup za kuću, sve se desilo tako brzo da sam
zaboravila da joj saopštim da sam to i uradila. Naravno da se osetila
zanemareno. „Stvarno mi je žao, Fi. Trebalo je da ti pošaljem poruku, ali uselila
sam se tek pre neki dan i… Reče li ti to pre pet minuta?“
„Da, spremala sam se da doručkujem s Džordžom kad je pomenuo da si se
doselila ovde, pa sam smesta došla da te vidim.“
„I ostavila ga samog za stolom?“
Ona se prigušeno zakikota, što je bilo sasvim u suprotnosti s njenom slikom
savršeno uglađene dame. Kod Fi sam volela to što je privatno umela potpuno da
zanemari damska prenemaganja. „Pa, izgleda da jesam. Samo sam ispustila tost
na tanjir i izletela napolje.“ Onda me pogleda u čudu. „Da znaš, mislim da je i
očekivao takvu reakciju. Možda mi je i saopštio tu vest baš u tom trenutku da bi
me se rešio i na miru čitao novine uz doručak.“ Odmahnu rukom u rukavici. „
Ali pusti sad Džordža. Pošto sam ovde, kaži mi, kad si postala takav avanturista?
Pričala si o prelasku u grad, ali ne mogu da poverujem da si to zaista i uradila.“
„Oh, Fi, odavno je bilo vreme da živim sama. Predugo sam se osećala kao
gost u kući koja je nekad bila moja.“ Glasno sam uzdahnula i potom utišala ton
za nekoliko nivoa. „Ja sam sad starija grofica, znaš.“
Fiona zgađeno namršti nos. „Ta titula važi samo kad ste ti i Delija na istom
mestu.“ Ona se zabrinuto osvrnu po sobi. „A ona nije ovde, zar ne?“
Zakikotah se zbog njene panike i odmahnuh glavom.
„Ko god da je smislio taj naziv, nije poštovao žene. Kao da si neka baba.“
„I to beskorisna. Delija upravlja kućom, Grejam imanjem. Nisam imala
nikakvu obavezu tamo, ništa da radim. Nisam mogla ni posete da primam, pošto
sam bila u žalosti. Čim sam mogla da napustim kuću na pristojan način, otišla
sam u grad da razgovaram s agentom za nekretnine. I evo me.“
„Bravo, devojko!“ Fiona mi stegnu ruku. „Baš je zgodno kad imaš svoj
novac.“
Ponovo se zakikotah. „Za to je zaslužan moj otac. On mi je otvorio poseban
račun, iako su Vinovi zbog toga bih silno ozlojeđeni. Vređala ih je i sama ideja
da žena ima lična sredstva - to je tako neengleski, znaš već.“
„Pa, drago mi je što je tvoj otac bio tako dalekovid i omogućio ti da u
ovakvoj situaciji budeš nezavisna.“
„Osećam se prilično opijeno, ali moram da budem pažljiva. Sredstva kojima
raspolažem su i za mene i za Rouz, tako da nećemo moći da živimo
ekstravagantno. Mada sam upravo“, stvarno nisam mogla da se uzdržim a da se
ne iscerim, „primila divan ček od majke, koji sam krenula da unovčim kad si ti
došla.“ Ustadoh i poravnah suknju. „A treba da se sastanem i s advokatom.
Moram da idem, draga moja, moći ću da stignem na vreme samo ako odmah
pozovem kočiju.“
„Nećeš da uradiš ništa slično“, reče Fiona, ustajući. „Moja kočija je na ulici.
Ostaviću te ispred advokatske kancelarije. I ja moram da završim neke poslove.
Neću se dugo zadržati, ali ako ne budeš završila dok se ne vratim, sačekaću te.“
Ona odmahnu rukom i spreči me da protestujem. „Ne, ne. Nismo se videle
mesecima, Franses. Neću te pustiti da me se tako lako oslobodiš.“
Nekoliko minuta kasnije napustile smo kuću. Dala sam adresu Fioninom
kočijašu i posle pola sata ušla u kancelariju gospodina Stouna, i dalje se
smeškajući zbog jedne od Fioninih šala.
Gospodin Stoun oduvek mi se dopadao. Bio je generacija mog oca i radio je
s njim na mom bračnom sporazumu. Kad su Redžijevi roditelji umrli, više sam
volela da radim s njim na svim pravnim pitanjima imovine nego da se
konsultujem s porodičnim advokatima. Mladi pomoćnik uvede me u Stounovu
svetlo okrečenu kancelariju s tepihom, a advokat ustade od stola da me pozdravi
s toplim smeškom na okruglom licu.
„Dobro jutro, moja gospo“, reče on, čvrsto mi stegavši ruku koju sam mu
pružila. „Hvala vam što ste tako brzo odgovorili na moju poruku. Molim vas,
sedite.“ On pokaza na dve tapacirane stolice za goste, koje su stajale s druge
strane njegovog stola. „Želite li možda čaj?“
„Ne, hvala“, odgovorih dok sam sedala. Na moje iznenađenje, on sede na
stolicu pored mene umesto na svoje mesto. Razmenismo nekoliko ljubaznosti, a
onda se on nagnu napred, zagleda se nakratko u tepih pa uzdahnu. O bože, ovaj
nema dobre vesti!
On podiže glavu i ponovo me pogleda. „Imam neke neprijatne vesti koje vas
se tiču, moja gospo. Izgleda da vaš dever misli da fondovi koje je otac namenio
vama lično pripadaju porodici Vin.“ On zastade da dopusti da malo razmislim o
tome što je rekao.
 „To me ne iznenađuje, gospodine Stoune, ali zašto je vama to privuklo
pažnju?“
„Podneo je tužbu u kojoj traži da mu vratite taj novac.“
„Šta?“ Ovo jeste bio šok. „Ne misli valjda ozbiljno?“
„Rekao bih da misli, ali pre nego što bilo šta kažem, želim najpre da vas
uverim da nema nikakve šanse da dobije na sudu. Predbračni ugovor je jasan i
taj račun je jasno namenjen isključivo za vašu ličnu upotrebu.“
Njegove reči donekle su ublažile teskobu koju sam osećala, ali sam i dalje
bila zbunjena i zaprepašćena. „Ako je to tačno, zašto onda to radi? Šta se nada
da će time postići?“
„Takve parnice traju dugo i obično postanu javne. Možda se nada da će
postići dogovor s vama kako biste izbegli neprijatnosti ili skandal.“
„Mislim da je njemu više nego meni stalo da izbegne skandal, a što se
neprijatnosti tiče, kakve bih ja neprijatnosti mogla da imam zbog toga?“ On se
nasloni i duboko udahnu kroz zube, a onda skupi usne. Osetih kako mi se čvor
vezuje u stomaku. „Samo recite, gospodine Stoune.“ On izdahnu. „Sredstva na
vašem računu biće zamrznuta dok sud ne pregleda svu relevantnu
dokumentaciju.“
Mora da mi se na licu jasno ogledalo čuđenje jer je podigao ruku pre nego
što sam uspela da odgovorim. „Odmah ću uložiti žalbu i zatražiti da sud odbaci
slučaj zbog nedostatka pravnog osnova za spor, ali možda je neće uvažiti. Vaš
dever je plemić i to ima određenu težinu.“
Da mi zamrznu račun. Na koliko? Kod kuće nisam imala mnogo novca.
Kako ću platiti nove stvari za kuću? Ili gospodina Stouna, kad već o tome
govorimo? „Kako onda mogu da tražim da bilo šta uradite u tom postupku, kad,
izgleda, nemam novca da vam platim?“
„Ali imaćete, uveravam vas. Pre ili kasnije, račun će ponovo biti u vašim
rukama. Najbolje bi bilo da uz čaj porazgovaramo o tome koje još mogućnosti
postoje.“
Za to nam nije bilo potrebno mnogo vremena, jer su postojale samo dve
mogućnosti. Kategorički sam odbila da ponudim Grejamu deo novca da povuče
tužbu. Suma na računu beše znatno umanjena nakon što sam platila zakup za
kuću - hvala bogu što je transakcija obavljena pre nego što je zamrznut - ali čak i
da imam pravo bogatstvo, nikad ne bih nagradila Grejama za ovakvo ponašanje.
Zato će gospodin Stoun uložiti žalbu, a ako to ne uspe, moraću nekako da
naučim da živim bez novca dok sud ne donese konačnu presudu. Obeshrabrujuća
perspektiva, ali pošto sam se sama u to upetljala, nisam htela da tražim od oca da
mi pomogne.
Pored policije koja istražuje Redžijevu smrt i Grejama koji mi je blokirao
račun, bila sam uverena da ne bih bila u stanju da podnesem još loših vesti. Kad
sam izašla iz zgrade i uputila se prema Fioninoj kočiji, još mi se vrtelo u glavi.
Ona mi se vedro nasmeši kad mi kočijaš otvori vrata. „U pravi čas, draga moja.“
Ali osmeh iščeznu kad mi vide lice. „Pobogu, Franses. Šta se dogodilo?“
O bože. Možda je to bio uticaj gospodina Stouna, ali trebalo bi malo da
vežbam da mi se na licu ne vidi uvek tako jasno kako se osećam, iako to u ovom
slučaju nije važno. Bio mi je potreban neko da mu se poverim, a za takvo nešto
niko nije bio bolji od Fione. Ispričala sam joj sve dok nas je kočijaš vozio punim
ulicama do Fortnama. Njeno zaprepašćenje raslo je sa svakom mojom rečju.
„Dripac! Kakva vucibatina! Hvala bogu pa ti je majka poslala ček.“
Zgrabih je za ruku dok mi se stomak grčio. „Pa ja sam potpuno zaboravila na
ček, Fiona, spasena sam. Ili skoro spasena. Od tog novca treba da kupim sestri
garderobu i pokrijem njene troškove.“
„Sećam se tvoje majke, draga. Pretpostavljam da je bila široke ruke. Od toga
ćeš moći da kupiš nameštaj i plaćaš troškove domaćinstva. Bar neko vreme.“
„Nisam pomenula taj ček gospodinu Stounu.“ Grizla sam donju usnu
razmišljajući o ovom problemu. „Kako da ga unovčim ako nemam račun?“
Fiona kucnu u mali prozor na krovu, i kad kočijaš odgovori, ona mu dade
novo odredište. „Idemo kod tebe?“, upitah zbunjeno.
„Robert bi trebalo da je još kod kuće“, odgovori Fiona misleći na svog muža.
„Ako je stanje stabilno, možda će on moći da ti unovči ček. Novac može da stavi
na naš račun, a onda da ga podigne i da tebi. Mislim da ćeš zasad sve morati da
plaćaš gotovinom.“
„To zvuči kao prevara“, rekoh grozničavo u potrazi za nekim drugim
načinom, ali nisam mogla da pronađem nijedan. „Moram da priznam, divim se
tvojoj pameti.“
Ser Robert Neš, Fionin muž, zaista beše kod kuće kad smo stigle, ali mora da
je baš polazio, pošto smo ga srele u predvorju. Osmeh ozari njegovo prijatno lice
dok me je pozdravljao, a onda se na njemu javi iznenađenje kad ga Fiona uze za
ruku i povede nazad u salon. Prigušeno se nasmejah dok sam gledala s kakvom
lakoćom moja krhka prijateljica vodi svog visokog i mnogo snažnijeg supruga
tamo gde je naumila. Kad smo mu objasnile moju situaciju, on se složi s njenim
predlogom. „Kakva vucibatina!“, zareža on. „Već si jednom izvukla tu porodicu
iz blata, a ako su sad opet potonuli, to je isključivo Grejamovo maslo!“
Krivo sedi, ali pravo govori, pomislih, ne dopustivši da to prođe. „Pa, ruku
na srce, mislim da je za to najzaslužniji Redži.“
„Ali to nikako ne može biti tvoj problem“, odgovori Fiona, skinu šešir s
umetnički nameštene frizure pa ga spusti na sto blizu vrata. „Dođi. Robert će se
postarati za tvoju nevolju, a nas dve konačno ćemo popiti čaj i nastaviti jutrošnji
razgovor.“ Fiona me povede da sednemo, a Robert ode u banku.
Nije prošlo mnogo pre nego što je čaj postigao željeni efekat, i ja sam počela
jasnije da sagledavam svoju situaciju. „Pretpostavljam da mogu da sačekam i
vidim hoće li žalba gospodina Stouna biti usvojena, a tužba odbijena, pa da onda
kažem ocu šta se dogodilo. Radije ne bih da ga petljam u ovo ako će se sve brzo
razrešiti.“
Fiona klimnu glavom. „Bojiš se da se ne razbesni.“
„Ne, plašim se da bi dopustio Grejamu da uzme novac, a meni naredio da
odustanem od kuće i da se vratim s Rouzi u Njujork. Još ne zna da sam se
preselila.“
„Stvarno bi to uradio?“ Izgledala je zabrinuto. „Ne bih volela da napustiš
Englesku.“
„Uveravam te da ni ja to ne želim. Rouz je Britanka i hoću da ovde odraste, a
ako ćemo do kraja iskreno, ne bih da živimo pod uticajem moje majke. Rouz bi
bila polirana i brušena dok ne bi postala toliko izveštačena da joj ne bi ostala
nijedna misao u glavi koja nije majčina. A što se mene tiče“, potisnuh jezu,
„nisam spremna da mi majka bira drugog muža.“
„Hm, misliš da bi bilo drugog muža?“ Fiona gricnu biskvit i podiže obrve na
nekakav komičan način. Morala sam da se nasmejem, ali ipak digoh ruku da je
prekinem.
„I ne razmišljaj o tome. Otkad znam za sebe, uvek neko kontroliše moj život:
prvo majka, zatim muž, a onda muževljeva porodica. Sad konačno imam priliku
da preuzmem kontrolu, a to mi se, iako je pomalo zastrašujuće, prilično dopada.“
„Shvatila sam suštinu, ali neka uđe u zapisnik da treba da budeš svesna da
brak s pravim čovekom može biti divan.“ Prodorno je pogledah, a ona podiže
ruke u znak predaje. „I to je sve što ću reći o toj temi. A sad, da čujem šta imaš u
planu za svoju sestru.“
„Još ništa, ali ona samo što nije stigla pa moram nešto da smislim.“ Okretala
sam šoljicu u rukama, pokušavajući da sredim misli. „Najpre, obavestiću sve da
sam u gradu i da će mi doći sestra. Sigurna sam da ćemo negde biti pozvane.“
Pogledah u prijateljicu. „Bar mislim da hoćemo. Grejam i Delija već su mi
nagovestili da se neće svima dopasti to što živim sama i da ću možda biti
uklonjena sa spiskova gostiju. Misliš li da će stvarno biti tako?“
 Fiona frknu dok je razmišljala o mojoj životnoj situaciji. „Verovatno će biti
nekoliko cepidlaka, ali ti si udovica i većina ti neće zameriti što živiš sama.
Međutim, kad ti stigne tetka, čak ni cepidlake više neće biti džangrizave. Starija
žena u tvom domaćinstvu učvrstiće ugled kuće.“
Nisam mogla a da se ne nasmejem. „Nisi ti još upoznala moju tetku.“
„Ne bi bilo važno čak ni da ti je tetka potpuna lujka.“ Ona mi pripreti
prstom. „Znaš da sam u pravu.“
I znala sam.
„Dobro, to je sređeno. Kad ti stiže sestra?“
„Prekosutra. To znači da sutra moram da obavim sve pozive.“ Počeh da
brojim na prste šta sve treba da uradim. „Moram da dovedem kuću u red. Nisam
još našla kočiju. Moram da odvedem Lili kod krojačice, a moram da dopunim i
svoj orman, da je ne obrukam. Bože, moram da završim brdo poslova“, rekoh,
odjednom osetivši veliku napetost.
„Gluposti. Sve ćemo to da sredimo očas posla. Postaraj se samo da salon
bude besprekoran, a ostatak kuće ostavi za kasnije. Svratiću sutra do tebe pa
ćemo razneti pozivnice mojom kočijom. Takođe, kasnije ove nedelje mogu obe
da vas odvedem kod modistkinje.“
Ipak, činilo mi se da posla ima dosta, ali uz Fioninu pomoć i sistematičan
pristup, moglo bi sve da se završi.
„A ne zaboravi ni Džordža.“
To me sasvim iznenadi. „Džordža?“
„Naravno. I on ima kočiju, a živi preko puta tebe, i verovatno će posećivati
iste prijeme kao i vi. A ako neće, trebalo bi.“ Ona saosećajno klimnu glavom.
„Porazgovaraću ja s njim o tome.“
„O, ne. Fiona, ne bih da se namećem tvom bratu“, rekoh suzbijajući paniku
koja me beše obuzela.
„Franses, on će biti oduševljen.“ Ona mi dramatično stegnu ruke: „I ja ću biti
oduševljena. Molim te, molim te, izvuci mog brata iz mrtvila, nek se malo
zabavi i provede. Konačno se skućio, ali ide samo na posao i u klub. Ako ga ne
izvučemo napolje, uskoro će postati matoro zakeralo.“
Od obaveze da odgovorim spasao me je Robertov povratak. Moram da
priznam da sam se osećala mnogo sigurnije s velikom svotom u torbici. U stvari,
osećala sam se sigurnije što imam novac, ali i nestrpljivo da odem i zaključam
ga. Fiona me posla kući svojom kočijom, obećavši da će doći po mene sutra u
podne.
Iako sam morala da provedem dan posećujući londonske salone, bar sam bila
zadovoljna grupom dama koje je Fiona pozvala. Trenutno smo bile na četvrtom i
poslednjem odredištu za danas - u kući ledi Kerolajn Fermont. Ostalo nas je
samo šest kako je popodne odmicalo. Kerolajn je sedela na sofi iza čajnika, sa
svojom majkom i Fionom. Ja sam sedela preko puta nje s dve druge dame. Jedna
od njih, gospođa Ričardson, obrati se Fioni. „Jeste li rekli da ste se juče sreli s
En Hejverhil? Ima li napretka u istrazi pljačke?“
„Nažalost, ne. Nisu našli ni lopova ni ukradene predmete.“
To je za mene bila vest. „Hejverhilovi su opljačkani?“
„Da, prošle nedelje“, objasni gospođa Ričardson. „Organizovali su prijem
povodom posete dostojanstvenika iz neke istočnoevropske zemlje.“ Ona zastade
i umorno uzdahnu. „Hejverhil je član Parlamenta, kao što znate. Uvek je u
nekom poslu sa strancima i stalno se zalaže za samoupravu Irske. Mislim da bi
članovi našeg Parlamenta mogli malo više da brinu o Britancima.“
„Pa, Irska nema sopstvenu samoupravu i ne bi se reklo da je fer smatrati ih
strancima“, rekoh, sigurna da gospođa Ričardson i mene smatra strankinjom,
mada nema hrabrosti da to javno kaže.
Fiona nas vrati na temu. „I, dan posle prijema shvatili su da nedostaje pet
burmutica iz kolekcije gospodina Hejverhila.“
„Pa to je strašno!“
„Jeste“, nastavi ona saosećajno klimajući glavom. „Burmutice koje su
nestale prilično su mu važne i mnogo vrede, pa su temeljno pretražili kuću i
potom pozvali policiju.“
„Ali prošlo je nedelju dana. Zar još ništa nije nađeno?“
Postavila sam pitanje Fioni, ali je gospođa Ričardson, u svom entuzijazmu,
odgovorila pre nego što je Fiona stigla da otvori usta. „Kriminaki su danas
veoma vešti i organizovani. Ne bi me čudilo da je umešan jedan ili više slugu.“
Oči joj se suziše i skoro sam mogla da vidim kako joj misli kreću u drugom
pravcu. „Nedavno ste se preselili, zar ne, ledi Harli? Nadam se da ste pažljivo
odabrali poslugu.“
Uverih je da sam veoma vodila računa dok sam razgovarala s kandidatima i
proveravala njihove preporuke. „I moje domaćinstvo i moje potrebe su
skromni“, odgovorih. „Iako to samo što se nije promenilo. Ove nedelje stižu
moja sestra i tetka i ostaju u Londonu čitavog leta.“
„Oh, dakle, izdržavaćete sestru ovog proleća“, reče Kerolajn. „Kako je to
divno od vas.“
„Divno, kažete?“ Gospođa Foster, Kerolajnina majka, imala je bolan izraz na
licu. „Udala sam četiri ćerke i u tome je divno samo to što ih nije bilo pet!“ Sve
smo se nasmejale, kao što je i očekivala. „Samo te malo zadirkujem, draga.
Nadziranje mlade devojke nije nimalo lak zadatak. Ponašanje mladih momaka
da i ne komentarišem.“
„Sigurno je da uvek ima bitangi koje treba izbegavati“, složi se Kerolajn.
„Toliko sam dugo bila van toka da više ne poznajem sve mlade momke.
Očekujem da me obavestite ako određenu gospodu treba izbegavati.“
„Vaša sestra svakako mora da upozna novog vikonta Ejnsvortija“, reče
gospođa Ričardson. Usledio je žamor odobravanja.
„Biće on najbolji ulov ove sezone.“
„Kakva vulgarna fraza, Kerolajn!“, reče njena majka.
„Ali tako istinita!“ Ona se saže prema meni. „Stari vikont umro je pre
nekoliko meseci i čula sam da je bilo vrlo teško pronaći njegovog naslednika,
bratanca koji je godinama živeo u Južnoj Africi. Novi vikont stigao je u
Englesku pre mesec dana i otad najveći deo vremena provodi na porodičnom
imanju u Kentu. Međutim, već nedelju dana je u Londonu i šuška se da traži
ženu.“
„Da li je on izvor te glasine ili njena žrtva?“
„Teško je reći je li to prazno nagvaždanje ili nečije puste želje“, reče gospođa
Ričardson zanemarivši moju šalu, „ali stoji da bi mu bilo pametno da se dobro
oženi. Biće mu potrebna dobrostojeća mlada dama i ugledna porodica, da ga
usmeravaju.“
Pomislih da je jadnom vikontu stvarno najpametnije da što pre sam izabere,
pre nego što se londonske majke umešaju da mu pomognu. „Pošto je Lili
Amerikanka, nije verovatan kandidat. Osim toga, tek joj je osamnaest, neću je
ohrabrivati da se uda za bilo koga ove godine.“
„Ah, ali može se desiti da se sama zaljubi“, reče gospođa Ričardson, „a nikad
se ne zna gde srce može da odvede mladu devojku.“
Prođe me jeza od pomisli na to da mi se sestra zaljubi u nekog nitkova ili
sebičnog švalera kakav je bio Redži. Na to da joj neki trenutni zanos može uništi
život. I slomi srce. Svi moji zaštitnički instinkti izbili su na površinu. „Ako se to
desi, budite sigurne da ću iskopati o tom mladiću sve što može da se iskopa.“
Gospođa Foster pogleda me s druge strane stola s razumevanjem. „Kao što
sam rekla, to nije nimalo lak zadatak.“
 PETO POGLAVLJE

Narednih dana mislila sam više puta na reči gospođe Foster. Kad sam se vratila
kući po podne, sačekalo me je još jedno pismo adresirano na Harli. Ovog puta
bilo je od tetke Heti; saopštila mi je da je brod pristao u Sauthemptonu i da
njihov voz stiže sledećeg dana na londonsku Železničku stanicu Viktorija.
Organizovala sam da kočijaš gospodina Hejzeltona i njegov sluga odu da ih
sačekaju - trebalo je da stignu kući taman za popodnevni čaj.
Kočija se vratila na vreme, ali dovezla je samo dve služavke i mnogo
prtljaga. Bez sestre. I bez tetke. I bez poruke za mene. Njihove služavke rekle su
mi da su dve dame rešile da idu vozom. Kakvim vozom? Koliko sam znala, nije
bilo voza od stanice do mojih vrata. Nebesa! Šta li su mislile? Da li su se sad
izgubile negde u Londonu?
Poslala sam vozača nazad na stanicu s naređenjem da potraži ženu srednjih
godina i mladu devojku koje putuju zajedno. Pošto ih godinama nisam videla,
mogla sam da mu dam samo takav opis. Sledeći sat provela sam nervozno
špartajući po salonu, u brizi da možda nisu opljačkane ili otete ili u vozu za
Škotsku, bez slugu i odeće, kad gospođa Tompson konačno uvede dve
razbarušene žene, za koje sam pretpostavila da su Lili i Heti.
Mlađa potrča prema meni i zagrli me cičeći. Svi moji strahovi sasvim
iščileše.
Jako sam grlila sestru i jedva sam verovala da mi je u naručju i da je toliko
porasla, ali mirisala je kao da mi je čistila odžake. „Dobro mi došle. Ali pobogu,
šta se desilo vama dvema?“
Lili se nasmeja i pusti me, a tetka Heti me zagrli i uštinu za obraz. „Bolje te
našle, draga moja bratanice.“
Tetka Heti malo se promenila za poslednjih deset godina. Puni obrazi malo
su joj se opustili, imala je sitne bore oko očiju, ali je bila visoka i vitka, kako
sam je se i sećala, a kosa i oči bile su joj tamne, kao očeve. Iznenađujuće, ali u
kosi još nije imala nijednu sedu.
Lili je, s druge strane, izrasla iz deteta u divnu mladu ženu. Bila je onakva
kakva mislim da je bila naša majka u njenim godinama - plavokosa, plavooka i
sitna. Suze mi navreše na oči kad sam shvatila koliko sam veliki deo njenog
života propustila. A sad, evo je, sasvim odrasla. I maltene… garava!
„Gde ste bile?“
„Išle smo u mali obilazak kad smo stigle u London.“ Lili se zakikota, a tetka
Heti se smeškala kao da se sprema da ispriča zanimljivu priču. „Ukrcale smo se
u voz Metropolitenske železnice - onaj što ide pod zemljom.“
„Sad mi je jasno zašto tako mirišete.“ Bila sam zaprepašćena. „Zašto ste to
uradile? Svakakvi ljudi se voze tim vozovima. Mogli su da vas opljačkaju, da
vas izbodu noževima ili…“
„Ali, kao što vidiš, dobro smo“, reče Heti odbacujući moju zgranutost. „Bila
je to prava avantura.“
„Koju ipak ne bih ponovila“, dodade Lili, iako sam sumnjala da je to rekla
samo da mene umiri. Ona otrese suknju, a ja nisam bila sigurna da li mi se samo
učinilo, tek, kao da je malo pepela stvarno palo po podu. „Volela bih da se
očistim, ako je moguće.“
„Naravno da je moguće.“ Odvela sam ih u njihove sobe, još pokušavajući da
povratim smirenost. Bile su na sigurnom. Nisu bile povređene. I neće to više
nikad ponoviti. Moraću da porazgovaram s tetkom Heti, da proverim planira li
još neke avanture tokom boravka.
Popela sam se do dečje sobe, da dovedem Rouz na čaj. U međuvremenu,
pošto su se Lili i Heti presvukle i osvežile, pridružio nam se i Džordž Hejzelton,
koji je hteo da se uveri da je sve prošlo kako treba u vožnji mojih rođaka od
stanice. Iako sam bila puna želje da ih imam samo za sebe, pozvala sam ga da
ostane i upoznala ga s njima. Obe žene srdačno su ga pozdravile, a onda se
okrenule prema Rouz.
„A ko je ovo?“ Lili kleknu na pod, spuštajući se tako na Rouzinu visinu.
„Ovo ne može biti Rouz! Rouz je beba!“
„Bila je beba kad ste ti i mama prošli put bile u poseti“, rekoh. „A to je bilo
pre sedam godina. Otad je napunila sedam godina. Obe ste se promenile.“
„Neverovatno!“, reče Lili. „Postala si prava devojka!“ Ona ustade gledajući
naizmenično moju ćerku i mene. „Ta tamna kosa i te divne plave oči podsećaju
me na nekoga, a ne mogu da se setim na koga.“
Rouz se nasmeši tetki. „Dadilja kaže da ličim na mamu.“
„Tako je, dušo!“ Heti se nagnu bliže Rouz, kao da joj govori u poverenju.
„Tvoja baka dolazila je da te vidi kad si rođena, i tada mi je rekla da si isti deda.“
Ona napravi užasnutu grimasu i Rouz se zakikota. „Rouz, zašto nas ne pozoveš u
salon na čaj?“
 Ušli smo u čist, ali još ne sasvim sređen salon. Moram da priznam da posle
deset godina provedenih u zamku Harli, gde su sve horizontalne površine bile
popunjene uspomenama s grofovih putovanja ili ružnim nasleđenim predmetima,
nisam mogla da se nateram da svoju novu kuću ispunim starudijama.
Svi se smestismo oko niskog stočića za čaj. Lili i ja sedosmo na stolice, Heti
i Džordž na sofu, a Rouz se vrzmala oko nas, dodajući svakome tanjir s kolačima
i biskvitima, dok sam ja sipala čaj.
Potom su oni ćaskali o Londonu, a meni pogled pade na gospodina
Hejzeltona. Dragi bože, da li bi trebalo da mu kažem da me je posetila policija?
Nisam mogla da se setim da li sam pomenula njegovo ime Delejniju. Da li će i
njega inspektor tražiti? Trebalo bi da ga upozorim.
Razgovor je utihnuo, a kad sam to shvatila, podigoh pogled i videh da svi
zure u mene. „Izvinite, izgubila sam se u planovima za Lilin debi.“
„Dobro, dok ti tražiš muža za Liii“, reče Heti, „ja nameravam da malo
izvidim kako ovde stoje stvari za tvog oca i Alonza; ono što uvek radim, znaš.“
Znala sam. Otac je bio pronicljiv investitor, a Alonzo, moj mlađi brat, išao je
njegovim stopama. Ali niko - baš niko - nije mogao da namiriše potencijalni
rudnik zlata kao moja tetka Heti, i oni nisu propuštali da poslušaju njene savete.
Iako je to bilo profitabilno za sve, uvek sam mislila da je šteta što Heti ne vodi
posao. Nažalost, i svet investicija pripada muškarcima.
„Ako ste zainteresovani za posao s metroom, mogu da vas upoznam s nekim
ključnim ljudima“, reče Džordž.
„Gospodine Hejzeltone, zar ste vi aktivni u poslovima? Oprostite mi na
neznanju, ali mislila sam da ljudi vašeg ranga ne rade.“
Hm, Lili je definitivno potrebno malo poliranja. Da je to rekla bilo kome
drugome, zgrozilo bi me njeno pitanje. Ali on se samo nasmeši. „Ne idem u
kancelariju baš svakog dana, ali pošto nisam nasledio ni porodičnu titulu ni
bogatstvo, moram da zarađujem za život. Studirao sam pravo, ali moj biznis je
mnogo zanimljiviji.“
Lili je i dalje izgledala zbunjeno pa sam joj razjasnila. „Gospodin Hejzelton
jeste grofov sin, ali u Engleskoj samo najstariji sin nasleđuje titulu i imanje.
Naravno, grof se uglavnom stara da i svi članovi porodice imaju dovoljno za
izdržavanje, ali uopšteno, oni ipak moraju sami da zarade za sve što žele više od
života.“
„Ali čime se tačno bavite?“, pritiskala ga je moja tetka. „U kom ste biznisu?“
Džordž je izgledao kao da mu je neprijatno i kao da je to previše lično
pitanje. Smišljala sam način kako da skrenem razgovor u drugom pravcu, ali on,
na moje iznenađenje, odgovori.
„Uložio sam u nekoliko kompanija“, reče on nehajno, „ali kao što sam rekao,
studirao sam pravo i sad povremeno radim na slučajevima za Krunu.“
Stvarno? To je bilo iznenađenje i za mene. Pokušala sam da zamislim
Džordža kao advokata, u odori i s belom perikom, ali nije mi uspevalo.
Možda je i bilo dobro što su moje rođake otvorene radoznale Amerikanke.
Možda ću sad saznati nešto o ovom mom poznaniku što ga sama nikad ne bih
pitala.
Lili je i dalje pokušavala da shvati koncept primogeniture. „Zato ste vi
gospodin Hejzelton, a ne lord Hejzelton? Zato što ste drugi sin?“
„I još gore od toga!“, odgovori Džordž, kome se oči ponovo zacakliše. „Ja
sam treći sin, s dvoje starije braće, a obojica pucaju od zdravlja. Predaleko sam
ja od titule.“
Zakolutala sam očima. „Za njega je pravo čudo što sam ga uopšte i pozvala u
svoj dom.“
„Veoma ste uviđavni, ledi Harli.“ Iako se nasmejao, Heti i Lili, izgleda, nisu
shvatile šalu. Da li sam ja to postala previše Britanka za svoje rođake?
„Ali ni Rouz neće naslediti titulu, pa ipak je zovu ledi Rouz?“
„Tako je“, odgovorih ja. „Uh, to je prilično komplikovano. Objasniću ti sve
kasnije ako želiš. U stvari, iznenađena sam da te majka nije driblala sve dok ne
naučiš naizust sve titule, i prihode i rente koje idu uz njih.“
Lili se mučila da sakrije osmeh. „Pokušala je ona to, nije da nije, ali moram
reći da sam bila užasan učenik.“
„Pa, izgleda da je to previše staromodno ime za tebe, malena.“ Heti nežno
povuče Rouz za pletenicu. „Zvaću te ledi Ruozbad.“ Rouz se zakikota i pogleda
u nju sa stidljivim smeškom. Videla sam da već obožava tetku Heti. U Harliju
nikad nije provodila mnogo vremena s odraslima, osim sa mnom i dadiljom.
Možda ćemo obe imati koristi od toga što je moja porodica ovde.
Kao da mi čita misli, gospodin Hejzelton spusti šoljicu na sto i ustade.
„Veoma mi je drago što sam vas upoznao, ali sad moram da vas ostavim; imam
neke porodične obaveze.“
„Nadam se da ćemo se još viđati, gospodine Hejzeltone“, reče Lili.
„Sestra mi je izričito naredila - a siguran sam da ćete i nju uskoro upoznati -
da ovog leta izlazim u društvo i uživam. Smatrajte da vam stojim na usluzi kao
pratnja za sve balove, prijeme, ručkove i izlete na koje želite da odete.“
„Ispratiću vas, gospodine Hejzeltone.“ Izašla sam s njim u predvorje, daleko
od ušiju mojih rođaka. „Nisam sigurna kako ovo da kažem, ali moram da vas
upozorim na nešto.“
Jednom rukom već se držao za kvaku, ali se okrete i upitno diže obrvu.
Nisam htela da ga držim u neizvesnosti. „Posetio me je policijski inspektor“,
rekoh. „Došao je po nalogu gilfordske policije, koja ima neka pitanja o
Redžijevoj smrti.“
On diže i drugu obrvu. „Kakva pitanja?“
„Inspektor Delejni ispitivao me je o događajima od tog dana i kako sam
saznala za Redžijevu smrt. Isto tako, sugerisao je da gilfordska policija sumnja
na zločin.“
„Dragi bože! I šta ste mu rekli?“
„U tome je problem. Kad je pomenuo da sumnjaju na ubistvo, već sam mu
bila ispričala priču koju smo smislili. Htela sam da vas upozorim na to da će
možda posetiti i vas.“
„Dobro je da znam.“ On pogleda prema salonu. „Razgovaraćemo o tome
drugi put. Zasad pokušajte da ne brinete.“ On otvori vrata i pođe, ali se onda
okrenu i nasmeši mi se. „Hvala vam što ste me upozorili.“
Zurila sam u zatvorena vrata. Da ne brinem? Nisam očekivala takvu reakciju.
Činilo mi se da uopšte nije zabrinut. Počela sam da verujem da je gospodin
Hejzelton, u stvari, vrlo zagonetan. I, moram da priznam, tako samouveren i
prilično privlačan.
Kad sam se vratila gošćama, videh da me Lili posmatra s upitno podignutim
obrvama.
„Šta je bilo?“, upitah.
Na usnama joj zatitra lukavi osmeh. „Rekla bih da je ovaj tvoj poznanik vrlo
zadovoljan što više nisi u žalosti.“
Zbog onoga što sam upravo i sama pomislila, smesta sam se osetila
usplahireno i da mi gore obrazi. Heti pogrešno protumači tu moju reakciju i
pogleda me saosećajno. „Lili, to je bilo neljubazno“, reče ona. „Jasno je da
Franses i dalje žali za preminulim suprugom.“
Lili se u tren oka stvori pored mene i kleknu uz moju stolicu u pravoj agoniji
kajanja. „Franses, strašno mi je žao. Moram da naučim da promislim pre nego
što nešto kažem.“
Utešno je potapšah po ramenu. „Nije važno, Lili. Samo si me iznenadila.“
Šta sam drugo mogla da kažem? Naročito zato što je i Rouz bila u sobi. Ne brini,
prežalila sam ja Redžija pre mnogo godina? Ili možda nešto manje lično, tipa:
nismo mi nikad bili u velikoj ljubavi. Ili čak: baš čudno što si to rekla, pošto mi
je on pomogao da premestim Redžijevo telo iz kreveta njegove ljubavnice u
njegovu sobu? Nisam volela što moram da lažem, ali šta sam drugo mogla?
„Mama je očajna što nisam u stanju da vodim učtiv razgovor.“
„Kad već pominjemo majku, zapanjena sam što i ona nije došla s vama.
Kako je to moguće?“
Heti ustade i pruži Rouz ruku. „Dok vas dve pričate o majci, možda bi ledi
Rouzbad htela da mi pokaže gde drži igračke.“
Rouz skoči i uze Hetinu ruku. „Imaš li i olovne vojnike?“, čula se Heti dok
su izlazile iz sobe.
Rouzin kikot odzvanjao je kućom dok su se pele u dečju sobu. Pogledala sam
upitno u Lili. „Ne možemo da razgovaramo o majci pred Rouz?“
„Tetka Heti i ja razgovarale smo o tome i ođlučile da Rouz ne treba da sluša
razgovore o porodičnim finansijama. Nikad se ne zna šta detetu može da izleti.“
„Pretpostavljam onda da je otac pretrpeo neki gubitak?“
Lili klimnu glavom. „I to, bojim se, veliki. I on i Alonzo veruju da će se
oporaviti, ali dovoljno je ozbiljno da otac ne dozvoli majci ni da priđe
londonskim i pariskim radnjama. Osim toga, otac je s namerom poslao tetku Heti
da ova sazna što više može o podzemnoj železnici.“
„Zašto kad trenutno nema kapital koji bi uložio u to?“
Lili duboko uzdahnu i zakoluta očima. „Nemoj to da kažeš tetka Heti jer će ti
odgovoriti da ne znaš ništa o novcu.“
„Bojim se da bi bila u pravu“, odgovorih uz žalosni osmeh. „Tek učim.“
„Pa, reklo bi se da tako veliki projekat uvek podrazumeva postojanje
konzorcijuma investitora. To otac pokušava da nađe, ali čak i s partnerima, neće
mu biti lako da sakupi svoj deo.“
„Onda ne razumem zašto majka nije sačekala i poslala te sledeće godine.
Imaš tek osamnaest, još jedna godina ne znači mnogo.“
Lili se naroguši. „Možda tebi ne, ali ja nikako ne bih mogla da izdržim još
jednu godinu maminih lekcija o tome kako treba da se vlada prava dama.“
Počinjala sam da vidim pravi razlog zašto je majka pustila Lili da dođe. Nije
imala naročito poslušnu učenicu u Lili. Moja sestra imala je nešto iskonski
prkosno u sebi.
„A bez obzira na finansijske probleme, otac i dalje namerava da ti obezbedi
veliki miraz?“
Ona klimnu glavom dok je uzimala zalogaj kolača.
„Onda odmah moraš da shvatiš da će biti mnogo onih koji će ti se udvarati
samo zbog miraza, i da zato moraš biti veoma pažljiva. Nemoj biti nestrpljiva da
ne bi završila s pogrešnim čovekom.“ Lili stisnu usne mršteći se, ali su joj usta
bila puna, pa nije mogla da odgovori. Iskoristih to i nastavih. „Vrlo si mlađa.
Treba da budeš strpljiva. Ako ne nađeš nikoga ove godine, nema veze.“
„Ali ne mogu da se vraćam kod majke.“
„Onda ćeš ostati sa mnom. Ako je ona tako ogorčena na tebe, kao što kažeš,
verovatno neće imati ništa protiv.“ Čim sam to izgovorila, shvatila sam da će to
biti finansijski vrlo teško ukoliko u međuvremenu ne budem dobila pristup svom
bankovnom računu. Neću moći da izdržavam još jednu osobu, a naročito ako ne
budem mogla da računam na očevu pomoć.
Lili uzviknu i baci mi se oko vrata - i beše kasno da povučem poziv. „Ti si
najbolja sestra, Franses. Želim da nađem muža, ali divno je znati da mogu da
ostanem kod tebe ako ne uspem.“
Nasmejah se uživajući u njenom entuzijazmu i odgurnuh od sebe sve svoje
brige. „Biću vrlo iznenađena ako ne nađeš nekoliko perspektivnih kandidata već
prve nedelje. Sve što želim jeste da izabereš pravog.“
Sledećeg jutra Fiona nam se pridružila za doručkom. Gospođa Tompson
uvede je u trpezariju dok je donosila jutarnju poštu. Lili, Heti i ja tek što smo
napunile tanjire. Sedele smo oko jednog kraja velikog stola za ručavanje - Heti
na čelu, a Lili i ja s obe njene strane. Fiona je odbila sve osim kafe. Predstavila
sam ih i sipala joj kafu dok je sedala pored mene. Treperila je od uzbuđenja. Bila
sam ubeđena da gori od želje da nam ispriča najnoviju intrigu.
„Imaš neke novosti, Fiona? Da čujemo.“
Lice joj se ozari i, po ko zna koji put, to me je ispunilo strahopoštovanjem.
Ta žena zaista živi za tračeve. Sreća te mi je odana. „Zaista imam vesti.“ Njen
osmeh odavao je čistu radost. „Desila se još jedna krađa.“
„Ma nemoj! Kod koga?“
„Kod Meri Česterton. Znaš da je kod nje bilo održavano muzičko veče?“
Naježih se i nehotično. „Znam, dobila sam i ja poziv, ali nažalost, nisam
mogla da odem.“
„I mi. Nastupale su obe njene ćerke, a pošto su bile glavni izvođači, sigurno
je to bilo veoma dugo veče, ako razumeš na šta mislim. Ipak, nije lepo da joj ne
izrazim podršku, pa sam posetila Meri juče - tada mi je priznala da joj je nestala
ogrlica.“
„To je užasno!“ reče Heti. „Misle da je ukradena?“
Fiona klimnu glavom. „Izgleda da Meri nije mogla da se odluči između dve
ogrlice.“ Ona me pogleda iskosa. „Znaš da ona nikad ne može da se odluči. A
kad je konačno rešila koju će nositi, gosti su već počeli da pristižu. Meri je
požurila dole da ih dočeka, a služavka je otrčala da pomogne njenim ćerkama da
se spreme. Druga ogrlica ostala je na toaletnom stočiću, ali je Meri nije našla
tamo kad je pošla na spavanje. Kad sam j e juče posetila, već su detaljno
pretražile kuću i nigde je nisu našle.“ Odmahnuvši rukom, Fiona obznani kraj
priče.
Lili, koja je sedela preko puta mene, beše spustila viljušku i piljila u Fionu
razrogačenih očiju. „Da li je bila mnogo skupa?“
„O, da. I veoma lepa. Meri je van sebe zbog tog gubitka.“
„Jesu li zvali policiju?“, upitah dok sam mazala puter na prepečeni hleb.
Fiona odmahnu glavom. „Nisu baš voljni da to rade. Boje se da bi policija
ispitivala zvanice.“
„Ako je nakit osiguran i ako hoće da naplate štetu, moraće da zaborave na
takve obzire“, umeša se tetka Fleti. „Osiguravajuće društvo tražiće zvanični
policijski zapisnik ili će, što je još neprijatnije, sprovesti istragu samo.“
„Stvarno?“ progovo rismo uglas Fiona i ja, a na to tetka Heti poče da koluta
očima i dohvati novine. Ali to je imalo smisla. Zašto bi osiguravajuće društvo
plaćalo odštete za nestale predmete ukoliko nema dokaza da su zaista nestali.
Heti verovatno sad misli da smo nas dve potpune budale.
„Bez obzira na pitanje naplate osiguranja“, rekoh dodajući šećer u kafu,
„mislim da bi trebalo da obaveste policiju o tome da je došlo do još jedne krađe.
Lopovima se mora stati na put.“
„Slažem se.“ Pošto nam je saopštila vest, Fioni je tema postala dosadna. Ona
pogleda gomilu pisama koja je stajala pored mog tanjira. „Ovo su pozivnice koje
si dobila?“
Pregledala sam koverte, izvadila tri očigledne pozivnice i pružila joj ih.
„Juče smo primile dve, ali tek za sledeću nedelju, pa Lili i ja još imamo vremena
da kupimo nove haljine.“ Pogledah ostala pisma. Još ništa od doktora, ali jedno
je definitivno bilo od advokata.
„O bože!“
„Loše vesti, Franses?“, upita Heti.
Tri para očiju posmatrala su kako lomim pečat na kovertu. „Još ne znam.“
Pregledala sam pismo od gospodina Stouna. „O bože!“, uzdahnuh ponovo i
pružih pismo Heti.
„I vas dve treba da znate.“ Masirala sam mesto iznad levog oka, gde je
počinjala da me boli glava. „Otac nije jedini koji se suočava s finansijsltim
teškoćama.“ Objasnila sam im situaciju što sam jezgrovitije mogla, pomenuvši
na kraju Fioninu pomoć. „Da nije nje, ne znam da li bih mogla da unovčim i
mamin ček. Nadala sam se da će se to brzo rešiti, ali gospodin Stoun kaže u
pismu da žalba nije uvažena. Može da se desi da mesecima neću imati pristup
novcu, možda čak i godinu dana, pa i duže.“
Lili stavi ruku preko moje. „Ali imaš majčin novac.“
„Mogu da uzmem manji deo da pokrijem osnovne troškove, ali ona je taj
novac poslala za tvoju garderobu.“
Gledala je u mene kao da sam poludela. „Ma ne budi smešna! Znam ja tačno
koliko ti je poslala. Planirala je da me vodiš i u Pariz, da kupujemo u Vortu, ali
stvarno ne vidim razlog za toliko rasipanje. Mislim da obe možemo da kupimo
sasvim lepu garderobu i za pola tih para i ovde, a nije baš da sam došla gola i
bosa.“ Ona se pruži preko stola. „I da znaš, ovim joj činiš ogromnu uslugu. Zar
ne bi trebalo da dobiješ izvesnu naknadu za to?“
„U pravu je“, ubaci se Fiona. „Ako samo pola svote potrošite na garderobu,
ostatak bi trebalo da vam bude dosta za životne troškove za otprilike četiri
meseca.“
Zapitah se kako ona to zna, a onda se setih da mi je njen muž unovčio majčin
ček. Uguših jecaj u sebi. Moj privatni život postao je kao otvorena knjiga.
„Ne premišljaj se mnogo“, složi se i Heti. „Na kraju krajeva, i Lili i ja sad
živimo ovde, tako da nećeš samo ti imati koristi od toga.“
Iako mi je mnogo značila podrška porodice, nisam mogla a da se ne sekiram
zbog činjenice da su me lišili mog novca i da ko zna koliko dugo njime neću
moći da raspolažem.
„Ipak, nešto me brine“, reče Heti. „Veruješ li ti gospođinu Stounu? On nije
advokat porodice Vin, zar ne?“
„U stvari, otac ga je unajmio. On mi je i otvorio račun i uverena sam da će se
boriti za moja prava.“
„U svakom slučaju, ne sviđa mi se pomisao da sva jaja staviš u istu korpu.
Bar još neko bi trebalo da razmotri slučaj i grofove tvrdnje. Možda naš komšija
gospodin Hejzelton?“
„Sigurna sam da bi Džordž bio vrlo rad da ti pomogne“, dodade Fiona.
„A, ne. Radije bih da to ostane među nama. Ne želim da rizikujem skandal
sad kad Lili treba da uvedemo u društvo.“
Fiona je izgledala uvređeno. „Moj Džordž je oličenje diskrecije.“
„A pravnik je“, dodade Heti. „Osećaću se bolje kad on potvrdi da Stoun sve
radi kako treba. Mogu danas da razgovaram s njim o tome, dok vi budete u
kupovini.“
„Zar nećeš s nama?“
„Bila sam jesenas u Parizu, draga moja, pa mislim da ću biti među
najmodernije obučenim damama u gradu.“
„U redu“, složih se. Istina, nerado. Ali nisam imala način da objasnim Heti
zašto ne želim da mešam Džordža u lične stvari. Osim toga, i sama sam, iz prve
ruke, znala da je veoma diskretan.
„Pošto smo to odlučile, požuri s tim doručkom“, reče Fiona. „Imamo
zakazano kod madam Selest, a pre toga treba da pregledamo vaše ormane.“

Ako je nešto moglo da mi skrene misli s neprijatnosti, bila je to kupovina, mada

je, kad bolje razmislim, to bilo pomalo budalasto, pošto sam trošila novac koji bi
trebalo da štedim. Nikad još nisam brinula zbog novca niti se pitala koliko nešto
košta. Ne smatram sebe rasipnicom, ali da budem iskrena, kako bih to i mogla da
znam? Nikad nisam ostajala bez onoga što sam želela, a sve do pre godinu dana
Redži je plaćao sve račune. Kad sam došla u London da nađem kuću, kupila sam
nekoliko novih haljina, i iako su bile prilično jednostavne, koštale su stvarno
mnogo. A potrebno mi je bar još desetak da preguram ovu sezonu, a bar i još
nekoliko balskih.
Toliko o onome da ne treba ni o čemu da brinem.
Posle nekoliko sati provedenih kod modistkinje, pošle smo u potragu za
šeširima. Fiona nam je rekla za dobru prodavnicu malo niz ulicu, pa pošto je
konačno malo otoplilo, odlučismo da prošetamo. Sporo smo napredovale jer su
retki sunčevi zraci, izgleda, izmamili sve živo napolje. Kočije su milele jer su
pešaci neprestano prelazili s jedne na drugu stranu ulice prepune radnji, i nisu se
mnogo obazirali na saobraćaj. Klimali su jedni drugima glavom i zaustavljali se
da porazgovaraju s prijateljima koje nisu videli čitave zime. Ja sam bila napolju
u društvu posle više od godinu dana, i bilo je divno utvrditi da me poznanici nisu
sasvim zaboravili. Skoro smo stigle do šeširdžijske radnje, kad iz neke
prodavnice naglo izađe jedan čovek i prepreči nam put.
„Gospodine!“, uzviknu Fiona i sve tri se ukopasmo u mestu. Gospodin se
iznenađeno okrenu i ja prepoznadoh jednog Redžijevog prijatelja.
„Lorde Kirldande“, rekoh klimnuvši glavom. Njemu se utom pridruži još
jedan gospodin, koji takođe izađe iz radnje. Oliver Kirkland mi se nikad nije
naročito dopadao, ali bio je Redžijev prijatelj pa sam sigurno zato imala izvesne
predrasude prema njemu. Nikad nije uradio ništa što me je uvredilo, osim što se
ponašao kao mladić, još neoženjen gradski momak, a imao je četrdeset godina i
bio i muž i otac.
Čovek u njegovom društvu bio je sasvim druga priča. Mlađi, oko trideset
godina rekla bih. Lepo građen, visok i širokih ramena, s tamnom kosom uredno
začešljanom unazad, tamnook, kože malo tamnije od tipičnih londonskih
bogataša i sa zaslepljujućim osmehom, koji je podelio i nama.
„Ledi Harli“, Kirklandov glas vrati moju pažnju na njega, baš na vreme da
vidim kako dodiruje šešir. Klimnuh u znak pozdrava.
„Sećate se ledi Neš, sigurna sam.“ Njih dvoje se ljubazno pozdraviše.
„Dozvolite mi da vam predstavim svoju sestru Lili Prajs, koja je došla iz
Njujorka da ovde provede predstojeći letnji odmor.“
Kirkland učini neki ljubazan komentar dok je prinosio Lilinu ruku usnama, i
ja se umalo ne zagrcnuh kad sam videla kako ova koluta očima. O bože! Moraću
da je dovedem u red. Dama nikad ne sme da pokaže takvo nestrpljenje niti da se
ruga nekome zbog kurtoazne ljubaznosti.
„Dozvolite da vam predstavim svog pratioca“, reče on. „Vikont Ejnsvorti,
koji je takođe nedavno došao u London.“
Dakle, to je taj novi vikont o kome se priča. Nije ni čudo što su sve mlađe
dame bile uzbuđene. Mlad, s titulom, zgodan. Pitala sam se da li je i bogat, ali
znala sam da je to najmanje važno. Sasvim je sigurno da će biti glavna lovina
ove sezone. On svakoj od nas poljubi ruku i izrazi zadovoljstvo što nas je
upoznao. Sve je izveo vrlo korektno i ja primetih da Lili ovog puta nije kolutala
očima. U stvari, smeškala se veoma prijatno.
Pošto smo blokirali ulaz u radnju, prolaznici su morali da silaze na ulicu da
bi nas obišli, pa smo mi rešile da produžimo, a džentlmeni nam se pridružiše.
Lili i vikont na čelu, Fiona, Kirkland i ja nekoliko koraka iza njih. Šeširdžijska
radnja bila je vrlo blizu, pa smo išli veoma polako. „Dugo poznajete vikonta
Ejnsvortija, lorde? Koliko sam razumela, mnogo godina živeo je u Južnoj
Africi.“
„Ne poznajem ga dugo. Upoznao sam ga u klubu pre nekoliko dana.
Raspitivao se za dobrog krojača pa sam ga doveo da upozna mog. Kao što ste
rekli, tek je došao u zemlju, tako da ne verujem da iko može da se pohvali da ga
dugo poznaje.“
Nisam imala vremena da dalje razmišljam o tome, jer smo stigli do odredišta.
„Mi smo se ovde zaputile, gospodo. Hvala što ste nas dopratili.“ Pošla sam uz
stepenice, a Fiona i Lili krenuše za mnom.
„Nadam se da ćemo se uskoro ponovo videti“, reče vikont. „Idete li možda
na bal kod Stouk-Vitnijevih?“
Kad se pakao bude zaledio, pomislih u sebi, ali nasmeših mu se. „Tek smo
stigle u grad, bojim se da nismo dobile pozivnicu za taj događaj.“
„Ah, to je samo zato što nisam znala da ste u gradu. Pošto sad znam, odmah
ću vam poslati pozivnicu.“
Ove reči bile su izgovorene s vrata prodavnice iza mojih leđa. Prepoznala
sam taj glas. Okrenuh se strahujući od trena kad će nam se pogledi sresti. Da, to
je bila Alisija Stouk-Vitni. Verujem da sam je već pominjala. Ljubavnicu mog
pokojnog muža.
 ŠESTO POGLAVLJE

Moja reakcija na susret s Alisijom bila je u najmanju ruku - jaka. Da sam bila
sama, odmah bih otišla, ali pošto smo imale publiku, uzdržala sam se u
pokazivanju prezira. Prvi put u mom društvenom životu potpuno sam izgubila
pribranost. Nisam videla tu ženu od Redžijeve smrti i sve emocije iz te užasne
noći ponovo me preplaviše.
Spasla me je Fiona. Uhvatila me je za ruku da me smiri, pa povela razgovor i
obavila predstavljanja. Što se Alisije tiče, ona je ignorisala moju reakciju i
ponašala se kao da smo samo dve dame koje su se slučajno srele na ulici. Pustila
sam da razgovor teče bez mene nekoliko minuta, dok se Fiona najzad, uz
ozbiljno milosrđe, ne priseti jednog izmišljenog sastanka na koji mora da ide, pa
nas tri uđosmo u njenu kočiju i odvezosmo se niz ulicu.
Sručila sam se na sedište i dozvolila da mi glava padne na meki tapacirani
naslon. Pošto je kočijašu rekla gde idemo, Fiona sede pored mene i umirujuće
me potapša po nozi. Lili se pope u kočiju i sede preko puta. Kad su kola pošla,
pogled joj je zbunjeno leteo s mene na Fionu. „Šta se to tamo dogodilo?“
I Fiona me pogleda očekujući odgovor. Kukavica kakva jesam, odlučila sam
da na trenutak ignorišem pitanje. „Jesam li ja to stvarno pristala da dođem na bal
Stouk Vitnijevih? Jesam li sasvim poludela?“
„Da, jesi, i ne, nisi“, reče Fiona odlučno klimajući glavom. „Moraš da dođeš.
Ako ni zbog čega drugog, onda da izbegneš ogovaranja.“
„Ja sam baš zbunjena“, reče Lili namršteno. „Šta to nije u redu s gospođom
Stouk-Vitni? Prebledela si čim si je ugledala, Franses.“
Nastade pauza u kojoj sam se pitala koliko brzo mogu da izmislim priču u
koju će ona poverovati. Fiona prekide tišinu. „Možda je bolje da joj kažeš pre
nego što neko drugi to uradi.“
Okrenuh se prema njoj i pogledi nam se sretoše. „Šta da joj kažem? Šta ti
znaš?“ Srce mi je lupalo. Fiona ne može da zna šta se desilo između Alisije,
Džordža i mene kad je Redži umro. A onda, trenutak pošto me je preplavila
panika, osetih olakšanje, jer sam shvatila da ona misli samo na Redžijevo
neverstvo. Nikad nismo razgovarale o tome, ali njen saosećajan pogled često
govorio da ona ima svašta da mi o mom pokojnom suprugu.
„Neka mi neko nešto kaže, eksplodiraću od radoznalosti!“
Duboko sam udahnula i uspravila se na sedištu, prekrstivši ruke u krilu. Lili
je bila tako mlada i nisam htela da je razočaram, ali će joj možda određena doza
realnosti pomoći da ne bude budala kakva sam ja bila.
„Redži i Alisija bili su bliski“, naterah sebe da kažem.
Izraz na Lilinom licu ostade nepromenjen. Divno. Moraću sad i da joj crtam.
„Bili su ljubavnici.“ Pogledah prema Fioni. „A očigledno je da su za to svi
znali.“
„Ne!“, izusti Lili. „Kako je to mogao da ti uradi? Zašto kad si deset puta
lepša od nje? I mnogo mlađa! Šta!i je mislio?“
„Dobro, dobro!“, reče Fiona stegavši mi nežno ruku. Njen mali gest i to što
je Lili tako ogorčeno reagovala zbog mene učiniše da mi navru suze. Njihovi
pokušaji da me uteše dirnuli su me u srce, ali istini za volju, kad su te reči
konačno bile izgovorene, iznenadila sam se što ne osećam nikakvu gorčinu ili
bol.
„Hvala vam obema na podršci, ali pošto se Redži trudio da bude diskretan,
nije smatrao da je potrebno da mi objasni šta ga je privuklo njoj.“
„Pa, jasno je da se slažem s tobom“, reče Lili glasom koji je drhtao od besa.
„Onda nećemo ići na njen bal. Kako se uopšte usudila da te pozove?“
„A, ne! Moraš da odeš!“, reče Fiona odlučno, spremna da pobije sve njene
buduće argumente. „Bilo je govorkanja o Alisiji i Redžiju, ali o tome se nikad
ništa ne zna pouzdano. Ako se ne pojavite, tračevi će ponovo početi da kruže
unaokolo. Ljudi će reći da je jasno zašto nisi došla. Na kraju krajeva, govorka se
da je ona bila ljubavnica tvog muža. I baš zato, ako vas vide u prijateljskim
odnosima s Alisijom, ti isti će zaključiti da su te stare glasine isprazne.“ Ona se
zavali na tapacirano sedište i odlučno klimnu glavom. „Dakle, morate da odete.“
„Ne mogu da zaključim da li to ima smisla ili ne.“ Jadna Lili. Još je bila
zgranuta.
„Žao mi je, najdraža, ali Fiona je u pravu. Tračevi su u ovom gradu kao
menice, i zato je najbolje da se čovek, ako može, što pre pobrine za njih. Treba
da se vidi da smo moja porodica i ja u prijateljskim odnosima s Alisijom.“
Lili razdraženo frknu. „Ne brinu mene ogovaranja, ti me brineš! Zašto si to
trpela?“
„Najviše zato što ni ja nisam znala zasigurno. lako sam poprilično sigurna da
mu Alisija nije bila jedina.“
„Dragi bože! Da li je to normalno? Zar gospođa Stouk-Vitni nije udata?“
 „Ne bih rekla da je normalno, draga moja“, reče Fiona, „ali nije ni
neuobičajeno. Moram ti reći da britanska aristokratija još sklapa ugovorene
brakove koji su korisni za porodice. Tako često imamo supružnike koji
jednostavno ne odgovaraju jedno drugom. Zato visoko društvo uvek žmuri kad
jedan supružnik, a naročito ako je to muž, potraži malo ljubavi van braka.“
Lili me pogleda u oči. „Da li ste ti i Redži odgovarali jedno drugom?“
„Bojim se da nismo. U prvo vreme bila sam zaslepljena - očarana u stvari, i
mislila sam da sam zaljubljena. I majka i Redži i ja želeli smo da se uklopimo.“
Namrštila sam se, zureći u ruke kojima sam ispravljala nabore na haljini, i sećala
se kako sam u to vreme bila mlada i blesava. „Redži je bio razuzdan, ali sam se
nadala da će se smiriti kad se venčamo. A on se verovatno nadao da ću mu se
pridružiti u takvom životu. Međutim, njegov glavni cilj bio je da ima nekoga da
mu finansira takav životni stil Nije prošlo mnogo pre nego što smo počeli da
živimo svako svoj život.“
Pogledah u sestru i nežno joj se nasmeših. „Žao mi je što sam ti razbila
iluzije, najdraža, ali ako hoćeš da uđeš u društvo i nađeš odgovarajućeg čoveka,
mislim da je važno da razumeš da nije sve onako kako izgleda na prvi pogled.“
„Treba da saznaš sve što možeš o svakome ko ti se udvara“, dodade Fiona pa
se okrenu prema meni. „I to treba da se uradi pre nego što se Lili zaljubi u nekog
od njih. Kad se to dogodi, više nećeš moći da je odvratiš, pa šta god loše čula o
njemu.“
„Da li je tvoja majka to tako radila?“, upitah s osmehom. Fiona i Robert i
dalje su obožavali jedno drugo.
Fiona mi uzvrati osmehom, a onda se ponovo okrenu prema Lili. „Moja
majka je htela da budem mnogo više od obične baronese, ali nije me previše
odvraćala od njega i ubrzo sam bila potpuno opijena. Imala sam ludu sreću da je
Robert baš onakav kakav se i predstavljao.“
Lili je povratila pribranost i činilo se da joj je laknulo zbog Fioninih reči.
„Dakle, bez obzira na sve marifetluke i mahinacije, postoje i srećni krajevi?“
Fiona klimnu glavom pa sve tri utonusmo u misli. Što se mene tiče, još sam
se oporavljala od panike koja me je uhvatila kad sam pomislila da Fiona sve zna.

Planirala sam da sledećeg dana povedem Lili u nekoliko poseta, međutim, pre
nego što smo izašle iz kuće, meni je stigla poseta. Nešto pre podneva, gospođa
Tompson je ušla u moju sobu i donela posetnicu inspektora Delejnija.
„Opet?“ Pokušala sam da zvučim prezrivo, iako me je ponovo uhvatila
panika. Teško da je došao da me obavesti da je sve u redu, dakle, ili je imao loše
vesti, ili nova nezgodna pitanja. Sedela sam za toaletnim stočićem dok mi je
Bridžet nameštala frizuru za šešir koji sam izabrala. Pogledah gospođu Tompson
u ogledalu. „Odvedite ga u salon, molim vas, odmah ću sići.“
„Već je tamo, moja gospo. Vaša tetka je silazila kad je došao i pobrinula se
za njega.“
O bože! Šta li će Heti pomisliti o poseti policajca?
Zaustavila sam se kod Liline sobe da joj kažem da odlažemo polazak dok ne
ispratim posetioca, a onda sišla niz stepenice. Udahnula sam duboko nekoliko
puta pre nego što sam otvorila vrata.
„Ah, evo i moje bratanice!“ Heti je sedela na sofi okrenutoj vratima. Ona
ustade kad sam ušla i pozva me da sednem pored nje. Nisam htela da ona ostane
za vreme razgovora. Potom mi je predstavila inspektora Delejnija, koji je stajao s
druge strane stočića za čaj.
„Inspektor i ja smo se već upoznali, tetka. I sigurno želi da razgovaramo
nasamo.“
„E pa, šteta, jer nemam nameru da te ostavim samu.“ Odlučno frknuvši, ona
sede nazad na sofu i podiže ruku da zaustavi proteste koje je očekivala. „Po
mom iskustvu, policajci…“
„Inspektor“, ispravi je Delejni.
Heti mu se ledeno osmehnu. „Inspektori nikad ne donose dobre vesti.“ Ona
potapša mesto pored sebe na sofi i ja se poslušno spustih pored nje. „Možda će ti
biti potrebna moja podrška.“
Pomišljala sam da joj se usprotivim, ali sam shvatila da ću, čak i da uporno
insistiram da ode, kasnije morati da joj objašnjavam zašto je dolazio. „U redu.“
Okrenuh se prema Delejniju. „Kako sad mogu da vam pomognem, inspektore?“
Delejni sede, otvori beležnicu pa okrenu nekoliko listova pre nego što me
pogleda u oči. „Gilfordska policija razgovarala je s doktorom koji je pregledao
vašeg muža posle smrti.“
Heti mi jako stegnu ruku. „Iskrsla su neka pitanja u vezi s Redžijevom
smrti“, rekoh joj, „ali inspektor prošli put nije mogao da mi kaže kakva.“
Prostrelih pogledom čoveka ispred nas.
Inspektor nije sklanjao pogled. „Mogu da vam kažem da je doktor potvrdio
da je vaš muž imao bolesno srce, koje bi, bez odgovarajućih lekova i nege,
prirodno dovelo do srčanog ušara.“
Uzdržavala sam se da pokažem osećanja. Kao što je Heti rekla, nije došao s
dobrim vestima.
„Pošto se činilo da je smrt nastupila prirodno, on tada nije zahtevao
autopsiju.“
Kroz mene prođe jeza. „Nećete valjda da kažete da će je sad tražiti?“
„Uradiće to samo ako vi to lično zahtevate.“
„Ne dolazi u obzir!“, odgovori Heti pre nego što sam uspela da otvorim usta.
Delejni ju je ignorisao i okrenuo se prema meni. „Gospođo Harli?“
„Kažete da ja moram da odlučim? Zar ne može policija da naredi da se obavi
autopsija?“
„Da ima dovoljno dokaza, mogla bi, zato pretpostavljam da ih nema.“
Zaprepašćeno sam zurila u čoveka. Da iskopamo Redžijevo telo i isečemo
ga? Religija nikad nije bila važan deo mog života, ali čak je i meni to izgledalo
kao najgora vrsta skrnavljenja. „Policija hoće da tražim autopsiju tela pokojnog
muža samo na osnovu maglovitih pitanja o uzroku njegove smrti? Ako ne
možete da mi pružite ubedljivije razloge, inspektore, moj odgovor je ne.“
Delejni zatvori beležnicu i ustade. „To je vaše pravo, moja gospo.“
„Ma hajte, inspektore. Nije reč o nerazjašnjenim okolnostima, već ste rekli
da se sumnja na ubistvo. Zašto mi otvoreno ne kažete zašto?“
„Kao što sam i pre rekao, nisu mi dali tu informaciju. Preneću im vaš
odgovor, a gilfordska policija odlučiće da li ima dovoljno dokaza da nastavi bez
vaše dozvole.“ On obema klimnu glavom. „Hvala vam na vašem vremenu,
dame. Izvinite što sam vam smetao.“
Pustila sam da sam izađe iz salona pa se okrenuh prema Heti. „Ko bi hteo da
ubije Redžija?“
Heti me je gledala u čudu. „Ne znam kako su došli do tog zaključka, ali ovaj
kao da misli da si ga ti ubila.“
„Ja? Zašto bi to mislio?“
„I ja bih to volela da znam.“ Heti ustade i ode do kredenca. Na moje
iznenađenje, otvori ga, izvadi flašu brendija i dve čaše.
„Odakle se to stvorilo?“
„Zamolila sam juče gospođu Tompson da kupi.“ Ona nasu malo u obe čaše,
donese ih do sofe pa mi pruži jednu. „I dobro je što sam to uradila. U kući uopšte
niste imale duhove, a oni su vrlo korisni u ovakvim situacijama.“
„Kad nekoga osumnjiče za ubistvo?“ Skrenuh pogled s čaše i upiljih se u
tetku, koja je potegla jedan dobar gutljaj. Nisam imala pojma da Heti pije.
„Kad neko doživi srčani udar“, objasni ona. „Hajde. Brendi odlično
okrepljuje.“
Uzeh gutljaj i shvatih da je u pravu. Pošto mi je alkohol zapekao grlo, osetih
se malo bolje.
 „Kasnije ćemo ti naći neku dekorativnu flašu za piće“, reče Heti i zavali se
na naslon sofe. „Kaži mi šta je inspektor hteo prošli put.“
„Hteo je da zna sve što se dešavalo onog dana kad je Redži umro - ko je bio
tamo, šta smo radili celog dana, šta smo jeli i pili.“
Heti klimnu glavom. „To je dobro. Možda nisi jedina osumnjičena.“
Zbog toga nisam osetila olakšanje. „Zašto bi bilo ko od nas bio osumnjičen?
Redži je umro od srčanog udara. Šta bi drugo moglo da ga ubije u snu?“
„Otrov, možda?“
Otrov? Toliko sam se naježila od te reči da protegoh još jedan gutljaj
brendija. „Dragi bože, misliš li da treba da dozvolim ekshumaciju?“
Heti iskolači oči i žestoko odmahnu glavom. „Nikako. Uopšte ne znamo da li
se njihove sumnje oslanjaju na činjenice, tako da nema razloga da mu skrnavimo
grob.“
„Ali ako ga je neko stvarno otrovao?“
Ona me umirujuće uhvati za ruku. „Draga moja, ako ga ekshumiraju i nađu
tragove otrova u njemu, kao njegova žena, bićeš glavna osumnjičena.“
„To je apsurdno! Nisam bila ni blizu njega kad je umro.“
„Ako je otrov posredi, nisi ni morala.“ Heti dovrši piće naiskap. „Nadajmo
se da policija neće naći razlog da nastavi istragu.“ Ona značajno pogleda u moju
čašu. „Popij ti to do kraja, draga.“
Lili i ja smo ipak tog dana otišle u popodnevne posete. Sreća što su mi
društvene obaveze već ušle u naviku. Verovatno bih i u snu umela da ćaskam s
ljudima. Između šoka i druge čašice brendija s tetkom Heti, radila sam sve kao
automat, ali izgleda da to niko nije primetio. Ni Lili ništa nije primetila, a
zamolila sam Heti da joj ne pominje Delejnijevu posetu.
Doduše, bila sam dovoljno prisebna da vidim da Lili uživa. Naročito u
salonu ledi Džordžijane, grofice Grafton, kod koje smo bile krajem dana. Ona je
bila mlada majka kad sam se pojavila u društvu i bila je vrlo ljubazna prema
meni. Nosila je veliki teret kao vođa u društvu i njena podrška olakšaće Lili
napredovanje. I njena ćerka će debitovati ove godine, a pošto su se ona i Lili
smesta upustile u razgovor, usmerila sam svu pažnju na Džordžijanu.
„Neverovatno je kako vreme leti, zar ne?“, primeti ona. „Čini mi se kao da je
juče bilo kad ste vi bili njihovih godina.“
„I zaslepljena svojom prvom sezonom u Londonu. Nadam se da će Lili biti
manje nalik na mene. Ne želim da joj se desi da je obori s nogu neki, neki…“
Dopustila sam da misao ostane nedovršena, tragajući za pravom reči.
„Lovac na bogatstvo?“ Džordžijana se namršti dok je završavala moju
misao.
Odgovorih joj s grimasom. „Da, sećam se. Lepo ste me upozorili na Redžija.
I sad se samo nadam da će Lili, ako se nađe u istoj situaciji, prihvatati savete
ozbiljnijih od sebe.“
Džordžijana me nije zlurado pogledala i zbog toga sam joj bila zahvalna.
Naprotiv, ona stavi ruku na moju i promeni temu. „Videla sam vašeg devera
sinoć u pozorištu.“
„Grejam je u Londonu?“
Ona klimnu glavom. „Došao je juče na neki sastanak odbora. Hoću na još
nešto da vas upozorim. Rekao mi je da nije ni najmanje zadovoljan time što
živite sami. Ne verujem da bi meni ispričao šta namerava, ako zaista namerava
da uradi nešto u vezi s tim, ali očigledno smatra da vi to treba da znate, ne vidim
drugi razlog zašto bi mi to rekao.“
Pošto ni sama nisam mogla da joj kažem šta on namerava tim povodom,
samo sam klimnula glavom i zahvalila joj za upozorenje. Zbog toga što je
policija sumnjala da je Redži ubijen, sasvim sam zaboravila na muke s
Grejamom. Dali je moguće da mi je do pre nedelju dana najveći problem u
životu bila dosada?
Posmatrala sam Lili u razgovoru s grupom dama na drugom kraju prostorije.
Izgledala je rezervisanije nego inače, ali nije delovala kao da joj je neprijatno ili
strano. Osetila sam da je bezbedno da je ostavim nasamo dok malo ne razmislim
o onome što me trenutno okupira. Ako je Redži stvarno ubijen, da li smo uništili
dokaze pomerivši njegovo telo? Da li će se zbog našeg pokušaja da izbegnemo
skandal neko izvući s ubistvom? Možda ipak treba da dozvolim da telo bude
ekshumirano. Ali šta da radim ako me optuže za ubistvo?
Meni je ta ideja bila bez ikakvog smisla, ali možda policija ne bude mislila
tako. A ako je Redži otrovan, Heti je u pravu. Nije ni bilo neophodno da budem
u njegovoj blizini neposredno pre smrti. Međutim, nisam mogla da prestanem da
mislim o tome da neko tada jeste bio blizu njega. I to veoma blizu.
 SEDMO POGLAVLJE

„Gospođa Tompson rekla mi je da vam kažem da je gospodin Hejzelton stigao,

moja gospo.“ Bridžet izađe iz garderobe s mojim rukavicama. „Čeka vas u
salonu.“
Klimnuh glavom. Nisam ni sumnjala da će Džordž stići na vreme. „Možeš li
da proveriš je li gospođica Lili spremna da siđe?“ Kad Bridžet izađe iz sobe,
okrenuh se prema Rouz, koja je trebalo da mi pomogne da se obučem, ali je sad
sedela na krevetu prekrštenih nogu i žvakala kraj pletenice. Upozoravajuće se
namrštih i ona pusti kosu.
„Mogu li ovako da prođem?“,.upitah.
„Izgledaš divno, mamice.“ Njen smešak me je zagrejao. Bila sam sigurna da
je to najiskreniji kompliment koji ću dobiti ove večeri.
„Kad ću biti dovoljno stara da se i ja doterujem i idem na balove?“
„Kada budeš dovoljno stara za lov.“ Pomilovah je po obrazu. „Znaš, ne treba
žuriti.“
Navukla sam rukavice i okrenula se prema ogledalu da još jednom proverim
da li je sve u redu. Tamni podočnjaci zbog još jedne neprospavane noći su
izbledeli. Tog jutra probudila sam se s novom odlukom. Policija će raditi kako
ona misli da treba, bez obzira na to koliko ja budem brinula zbog svega. Pošto
nemam pojma šta ih je navelo na to da posumnjaju na ubistvo, nema načina da
uradim bilo šta u vezi s tim. Kako god odluče da delaju, saznaću. Zato sam po
podne odremala, što retko radim, pokušavajući da ne mislim ni na šta osim na
Lilino uvođenje u društvo.
Odmakoh se malo od ogledala. Što se tiče moje haljine, pre tri dana je to bila
haljina za jahanje, stara dve godine. Madam Selest je zaista genije. Suzila je
tamnoplavu plišanu suknju da bude po poslednjoj modi i napravila falte koje su
se širile ispod kolena kao truba. Niz srebrnih mašni i ukrasnih čvorova kružio je
oko suknje i gornjeg dela haljine da ublaži prilično dubok dekolte.
„Ta haljina je veličanstvena!“
Okrenuh se i videh Lili na vratima - viziju u krem svilenoj haljini s plavim
ukrasima. Rouz skoči s kreveta i baci se tetki u naručje. „Kako si lepa!“
 „Baš mi se dopada ukras na kuku“, rekoh pažljivo sklanjajući Rouzine ruke s
Liline haljine, pa se nas dve odmakosmo malo da pustimo Lili da se okrene.
Laknulo mi je kad sam videla da je njen dekolte malo manji od mog.
Žudnja u Rouzinim očima beše opipljiva. „Na tebe će doći red dok trepneš,
najdraža.“ Zagrlih je. „Ali sad je vreme da ideš u krevet i sanjaš konje.“
Poljubismo je za laku noć i poslasmo kod dadilje, a onda uhvatih Lili za
ruku, pa pođosmo u prizemlje. „Haljina ti savršeno stoji, draga. Mislim da će se
svi mladići okretati za tobom.“
Sudeći po reakciji u salonu, obe smo izgledale lepo. „Pogledajte se samo,
prave ste lepotice“, primeti Heti dok sam posmatrala njenu naizgled jednostavnu
haljinu, koja je pokazivala da i dalje ima obline na pravim mestima. „Svi
slobodni muškarci u gradu motaće se oko vas.“
Džordž, elegantan kao i uvek, saže se da mi poljubi ruku. „Uveren sam da
ćete sve tri večeras morati da se branite od rojeva udvarača. Pre nego što se to
desi, mogu li da rezervišem ples sa svakom od vas?“ Posmatrala sam kako
njegov pogled putuje uz moje telo pre nego što nam se pogledi sretoše. Blagi
bože, osetih da gorim.
„Da, hvala vam.“ Lilin entuzijazam povrati mi osećaj u čulima. To je Džordž
Hejzelton, podsetih se. Između nas ne može biti ničega. Iako izgleda đavolski
zgodno večeras. Iako se u njegovom pogledu nazire vatra. „Ledi Kerolajn već je
uredila da prvi ples odigram s njenim bratom“, nastavi Lili. „Ali drugi mogu
sačuvati za vas.“
„Odlično. Hoćete li me onda vi počastvovati prvim plesom, ledi Harli?“
„Rado, gospodine Hejzeltone“, odgovorih pomalo promuklo. Dragi bože, šta
mi je? Godinama igram i flertujem s muškarcima i nikad nisam imala tako
neprijatnu reakciju. Ali ovo nije ličilo na flertovanje. Bilo je snažnije. Želela sam
da se približim i dodirnem ga, ali naravno, da sam to uradila, morala bih da se
zadavim kaišem svoje torbice. Džordž i ja imali smo neprijatnu prošlost, koja je
isključivala bilo kakvu budućnost. Iako je bio ljubazan prema meni, nikad me ne
bi posmatrao u romantičnom svetlu. I kad li sam uopšte počela da razmišljam o
njemu kao o Džordžu? Sabrah se i uzeh torbicu.
„Ako smo spremni, hajde da pođemo.“

Alisijin bal bio je veoma uspešan. Popeli smo se stepeništem do divne balske
dvorane. Sjajni lusteri visili su s tavanice, bacajući toplo svetlo na goste koji su
igrali ili razgovarali. Ukrasi, svi beli, omogućavali su damama u šarenim
haljinama da se istaknu. Muzika se nadvijala nad žagorom dvesta glasova, koji
su svi žamorili istovremeno - odličan odziv tako rano u sezoni. I kao šlag na
torti, pojavio se čak i princ od Velsa.
Iz nešto ličnijeg ugla, bila sam oduševljena što Lili uživa. Mislim da uopšte
nije sela. Pošto je igrala s Kerolajninim bratom i Džordžom, ledi Džordžijana
nas je pronašla i upoznala s još jednim mladićem koji je zatražio ples. Posle
toga, kao što je Heti i predvidela, muškarci su počeli da se roje oko nje.
Na moje iznenađenje, i ja sam imala više partnera za igru, pa je Fiona
ljubazno preuzela na sebe da pazi na Lili. Posle pola sata, shvatila sam da će
moji partneri možda to protumačiti kao da sam ponovo u igri. Kad mi je tetka
Heti namignula dok se vrtela u naručju ser Roberta, pomislih da i ona misli isto.
U dvadeset i sedmoj i dalje sam bila relativno mlada, a imam iskustvo u vođenju
velikog domaćinstva, što će svi dobrostojeći zemljoposednici smatrati
izvanrednim kvalitetom. Naravno, najveći moj kvalitet bio je bogatstvo mog oca.
Još niko ne zna da ono možda više nije tako veliko kao nekad.
Niti bilo ko od njih može da nasluti da bih uskoro mogla da budem optužena
za ubistvo svog muža. A čini mi se da bi ih to ipak rasteralo. Bez obzira na sve,
nisam bila spremna da ikome budem potencijalna mlada. Naposletku, tek sam
izvojevala svoju krhku nezavisnost. Izazivajući sebe da je zadržim, odbila sam
sledećeg neženju, izgovarajući se da moram da nađem Lili. Uradivši to, ostala
sam za trenutak sama i pogledom pretraživala gužvu. Nisam primetila da mi se
dever približava sve dok nisam čula njegov glas iza sebe.
„Dakle, odlučila si da se vratiš društvenom životu.“
Reči su bile izgovorene prijatnim tonom, ali izraz na njegovom licu nije bio
ni najmanje takav. Podrugljivo stisnutih usana i prodornog pogleda, izgledao je
zastrašujuće. Možda bih i odstupila da i sama nisam bila besna kao ris.
Zaprepastilo me je to što ima smelosti da mi se obrati, iako je pokušao da se
dočepa mog bankovnog računa. Htela sam da ga oteram, ali pošto je bio okružen
krem društvom, a mnogi su bili toliko blizu da sam osećala njihove parfeme,
nisam htela da im pružam povod za tračeve.
„Grejame.“ Na silu izustih njegovo ime i kruto klimnuh glavom. „Čujem da
ovog proleća izdržavaš i sestru.“ On stade pored mene, s rukama na leđima, tako
da smo oboje gledali parove koji su igrali. „Skupo je to, koliko se ja razumem.“
„To se tebe ni najmanje ne tiče“, odgovorih s ledenim smeškom na usnama.
„I to je prilično vulgarna tema za pristojan razgovor.“
„Na nesreću, novac je za nas postao važno pitanje.“
„Na nesreću, kažeš?“ Mučila sam se da mi glas ostane tih. „Pokušavaš da me
pokradeš. Mislim da to nije samo nesrećna okolnost, već ponašanje za svaku
osudu,“ Okrenula bih se i otišla posle toga, ali me Grejam uhvati za mišicu.
„Sva imovina koju si posedovala kad si stupila u brak pripada porodici Vin,
što znači da je pod mojom kontrolom. Nemaš pravo da trošiš ta sredstva pre
nego što se konsultuješ sa mnom.“
Ah, da sam samo mogla da ga ošamarim. „Ta sredstva su samo moja“,
prosiktah. „Tvoj advokat uskoro će te obavestiti o tome. Moj otac mi je otvorio
zaseban račun pošto uopšte nije verovao tvojoj porodici, i hvala mu na tome. S
tom tužbom uspećeš samo da odložiš ono što je neizbežno. Nećeš pobediti, mada
ti ne bi mnogo značilo ni kad bi uspeo. S troškovima koje imaš, imaćeš sreće kad
bi ti taj novac potrajao godinu dana, a Rouz i ja bismo godinama mogle pristojno
da živimo od toga.“ Dozvolila sam sebi jedan besan pogled. „Povuci tužbu i
ostavi nas na miru.“
„Naravno da te nećemo ostaviti na cedilu, draga moja sestro.“ Okrenuh glavu
na Grejamove reči i videh da nam se pridružila naša domaćica. Osetila sam kako
crvenim. Bez obzira na njegov pokušaj da prikrije našu raspravu, Alisija je
verovatno čula bar deo. Naravno, nosila je svoju masku za društvo, kao i svi mi:
učtiv smešak i sva ostala obeležja bezbrižne elite. Nije bilo moguće naslutiti
njene misli.
„Takva posvećenost porodici čini vam na čast, lorde Harli.“ Glas joj beše
mek i sladak kao krem dok je obilazila Grejama kako bi stala s moje druge
strane. „Nadam se da ćete mi oprostiti što vas prekidan, ali nadam se da ćete mi
dopustiti da vam nakratko ukradem ledi Harli.“
„Naravno“, odgovori Grejam. Naklonivši se obema, on se okrete i brzo
nestade u gužvi. Kad bi samo s njim nestao i nemir koji je za sobom ostavio.
Okrenuh se prema Alisiji.
Ona otmeno sleže ramenima. „Oprostite što sam se umešala, ali učinilo mi se
da vas dever gnjavi. Kao domaćica, moram da se pobrinem da moji gosti večeras
uživaju.“
„A ja ne uživam?“
„Izbacili ste kandže, draga, od besa. Osim toga“, ona mi uputi šarmantan
osmeh, „ne verujem da biste se preselili da ste želeli da uživate u njegovom
društvu.“
Bila sam u iskušenju da se nasmešim s njom, ali setila sam se da je to Alisija,
a ne prijatelj. Ona je bila s Redžijem u trenutku njegove smrti. Da li je moguće
da je uradila nešto da mu pomogne da umre? Namrštih se i u sećanje mi se
vratiše osećanja od prethodne noći. Njena tuga i strah bili su tako stvarni, nije
valjda to samo dobro odglumila.
 Njen smešak malo zadrhta. „Nešto nije u redu?“
Naterala sam sebe da zadržim prijatan izraz. „Samo to što sam došla ovde da
pratim sestru, a zanemarujem svoju dužnost. Moram da je nađem.“
„Da prošetamo onda?“, predloži ona. „Sigurno je tu negde.“
Nisam mogla da je odbijem. Pokazala je glavom levo i nas dve krenusmo po
obodu dvorane. Iako mi je bilo vrlo neprijatno, znala sam da bi Fiona to
odobrila. Konačno sam spazila Lili na plesnom podijumu pa naglo zastadoh.
Alisija tiho zaječa kad otpozadi neko nalete na nju.
„Oprostite, moja gospo.“ Okrenula sam se i videla vikonta Ejnsvortija kako
drži Alisijinu ruku, moleći je za oproštaj.
„Ja sam kriva, gospodine“, umešah se. „Naglo sam stala, a niste mogli da nas
zaobiđete.“
On nas obasja jednim razoružavajućim osmehom. Dragi bože, za trenutak
sam skoro prestala da dišem. U večernjem odelu izgledao je impresivno. „Samo
da vas nisam povredio, gospođo?“
„Niste“, odgovori Alisija, a u očima joj se videla glad.
Vikont produži uz naklon i čarolija se rasprši. Duboko uzdahnuh. „Ne mogu
da verujem da mu niste rekli da ste povređeni“, rekoh gledajući ga kako nestaje
u gužvi. „Možda bi onda u pokori celo veče ostao uz vas.“ Ona se okrenu prema
meni, pa videvši moj osmeh, prasnu u smeh. Oči su joj se skupile i prinela je
ustima ruku da priguši zvuk. Jedva sam uspela da ne sledim njen primer.
Nekoliko ljudi radoznalo pogledaše u nas. „Prestani“, uspeh da šapnem, „ili više
neću moći da se uzdržavam.“ Alisija se brzo povrati. „Đavolski je zgodan, zar
ne?“
„I primamljiv kao đavo“, složih se.
„Nadam se da se neće ispostaviti da je baš to.“ Ona me pogleda iskosa.
„Dvaput je već igrao s vašom sestrom.“
„Ah, bože! Potpuno sam je zanemarila. Ako smo se mi okrenule za njim,
mogu da zamislim kakav je tek utisak ostavio na nju.“ Ponovo pogledah u igrače
i videh Lili i njenog partnera u blizini. „S kim sad igra?“
Alisija se okrenu i pođe pogledom za mojim. „S Danijelom Grejsonom“,
reče glas pored mene. „Sin lorda Balimora.“ Okrenuh se da se nasmešim
Džordžu Hejzeltonu, a onda se setih ko mi stoji s druge strane. Dragi bože! Nas
troje ponovo zajedno. Šta čovek da kaže u ovakvim okolnostima? Hej, zdravo.
Jeste li vi prenosili još neko mrtvo telo nedavno?
Pogledah prema Alisiji, koja se izvila iza mene da vidi ko to govori, a onda
opet pogledah Džordža. Njegov šokirani izraz bio je skoro komičan, ali dobro
vaspitanje preuze kontrolu i on se brzo oporavi i učtivo osmehnu. Klimnuo je
glavom Alisiji, očigledno ne znajući šta da kaže.
Alisija mu se nasmeši. „Pa, ovo je baš čudno. A ja sam sasvim sigurna da sad
treba da radim nešto drugo.“ Rekavši to, ona ode, ostavljajući Džordža i mene
same.
„U pravu je, baš je bilo čudno“, rekoh ne gledajući ga.
On se približi sve dok ramenom ne dotače moje, i ja ga pogledah - na licu je
imao isti nedokučiv izraz kao i uvek. „Nas troje podelili smo prilično mračan
trenutak“, reče on. „Bilo bi čudno da možemo da ostanemo smireni kad se
sretnemo. Ipak, moje mišljenje o gospođi Stouk-Vitni se sad malo poboljšalo, jer
vidim da nije uspela da zaboravi sve to.“
Pošto smo stajali tako blizu, mogla sam da govorim slobodno, bez bojazni da
će nas neko čuti. „Inspektor Delejni ponovo je dolazio. Tražio je dozvolu da
uradi autopsiju Redžijevog tela.“
„Stvarno? To je užasan hobi, ali ko sam ja da sudim?“
Pogledah ga mrko. „Gospodine Hejzeltone, uozbiljite se. Policija je ozbiljna.
Šta ako dođu da i vas ispituju?“
„Pošto nemam ništa s njegovom smrću, nisam uopšte zabrinut. Ali shvatam
to ozbiljno. Videću šta mogu da saznam o toj istrazi.“
Odmahnuh glavom. „Molim te, ne upetljavaj se još više u to, Džordže.
Nisam smela da te uplićem u svoje probleme. Bio si ljubazan da mi pomogneš,
ali pošto sad policija to istražuje, dovela sam i tebe u nezgodnu situaciju.“
„Nisi ti kriva za svoje nevolje, Franses. Treba da budeš svesna da sam ja
retko ljubazan, ali i da mi je bilo zadovoljstvo da ti pomognem.“
To što mi se obratio prisno, taj njegov baršunast dubok glas i to kako me je
nazvao ličnim imenom, veoma me je iznenadilo. Mora da je to primetio, pošto
upitno podiže obrvu.
„Nisi primetila da si mi upravo rekla Džordže?“‘
Nisam. „Jesam li? Oprostite mi zbog te familijarnosti, gospodine
Hejzeltone.“
„A, ne. Gotova stvar, sad smo Franses i Džordž. Nema povratka.“ S tim
rečima, prinese moju ruku usnama. „Drago mi je što smo to rešili.“
Dok se okretao, stajala sam kao ukopana, zurila u njegova leđa i čudila se što
se osećam kao da predem. Možda je on to rešio, ali moja glava kao da je bila
obavijena maglom. Zatvorila sam usta i pogledala unaokolo, pitajući se da li je
neko to video. Moraću kasnije da promislim o tome, ovo zaista nije bilo mesto
za to.
 Muzika prestade i igrači počeše da napuštaju podijum. Uputila sam se prema
suprotnom kraju dvorane, gde je stajala Fiona, i stigla baš kad je gospodin
Grejson dopratio Lili. Kako su uopšte uspeli da igraju, bila je prava misterija,
pošto je on bio mnogo viši od nje. Međutim, bio je plavokos i prilično zgodan i
to je bilo dovoljno da joj privuče pažnju.
„Franses, poznaješ li lorda Grejsona?“, upita ona kad se svi okupismo.
Pocrvenela sam i taman kad sam htela da je ispravim, Grejson se umeša.
„Gospođica Prajs je zaista ljubazna što pokušava da me unapredi, ali činjenica je
da sam ja samo puki gospodin Grejson.“ On mi klimnu glavom i prijatno se
nasmeši. „Verujem da smo se sreli pre nekoliko godina, u seoskoj kući ledi Neš.“
„Ah, u pravu ste. Vi ste prijatelj ser Robertovog brata.“ Ako se dobro sećam,
napravio je nekakav incident za vreme posete, samo nisam mogla da se setim
detalja.
Primio je Lilinu grešku s humorom, i to je bio dobar znak. „Za nas
Amerikanke ni gospodin nije mačji kašalj.“
„Ah, laknulo mi je što sad znam da niste od onih Amerikanki ludih za
titulama.“
Začudih se samoj sebi kad sam se nasmejala njegovoj šali, pošto sam pre
devet godina bila upravo takva Amerikanka. „I meni je laknulo što niste okrenuli
zabunu moje sestre protiv nje.“
„To je sitna pogreška koju njen šarm potpuno poništava.“ On zatraži još
jedan ples od Lili kasnije te večeri i ode da nađe svoju sledeću partnerku za igru.
Lili se okrenu prema meni čim je gospodin Grejson otišao. „Jesi li dobro?“
Zabrinuto me je posmatrala. „Videla sam da razgovaraš s gospođom Stouk-Vitni.
Da li je bilo grozno?“
Razmislih o razgovoru koju smo malopre vodile i iznenadih se kad sam
shvatila da uopšte nije bilo grozno. „Ni najmanje. U stvari, ona me je spasla od
neprijatnog razgovora s deverom.“
Fiona s gađenjem namršti nos. „I taj zlotvor je ovde?“
„Jeste, i bio je vrlo napadan. Rekao je da mnogo trošim, ako možete da
poverujete u to.“
„Prokleta magarčina!“, prosikta Lili.
Fiona podiže obrve, a ja zinuh od iznenađenja, pa naglo okrenuh glavu da
pogledam Lili.
Ona se odbrambeno povuče korak unazad. „Pa kad jeste“, prošaputa ona.
„lako se slažem s tobom, molim te da nikad više ne izgovoriš naglas takvo
nešto, draga. Gde si to uopšte čula?“
 Lili sleže ramenima. „Od Alonza. On je jednom rekao da je Redži bio… pa
to što ne smem više da izgovaram.“
Pokušala sam da sakrijem osmeh. Bilo je dobro znati da mi je brat odan. „Pa,
istinitost te tvrdnje ne mogu da poreknem, ali kao dama ne smeš da koristiš
Aionzov rečnik.“
„Bez obzira na to što ga savršeno opisuje…“ promrmlja Fiona. Morala sam
da se zadovoljim nadom da je Lili razumela, pošto njen sledeći partner dođe da
je odvede na podijum za igru. Razmenila sam pogled s Fionom dok je par
odlazio da igra. Oči su joj radosno blistale. „Ne budi tako stroga prema sestri,
Franses. Osećala je da može slobodno da govori pred nama i meni je drago zbog
toga.“ Ona mi prijateljski steže ruku. „Provela sam veći deo večeri s njom i
mislim da su njena otvorenost i iskrenost divne. Možda će na kraju promeniti
ponašanje kad se bude više kretala u društvu; u stvari, sigurna sam da hoće, ali
nadam se da nikad neće izgubiti ovaj duh.“
„A možda će i meni pomoći da pronađem svoj.“
„Moje dame.“ Obe se okrenusmo prema ledi Džordžijani, koja je stajala iza
nas. „Izgleda“, reče ona tihim glasom, „da je londonski lopov ponovo napao.“
Fiona razrogači oči. „Kako to mislite… ovde? Sad?“
„Tako je. Nestala je narukvica Alisije Stouk-Vitni.“
„Ali to ne mora da znači da je ukradena“, odgovorila sam. „Mogla je da se
slomi kopča ili da joj spadne s ruke. Ne verujem da je lopov toliko bezobrazan
da skida nakit s nečije ruke.“
Džordžijana odmahnu glavom i nastavi tihim glasom. „Rekla je da je kopča
na narukvici bila nova i prilično čvrsta. Osim toga, već je naredila slugama da je
traže, diskretno, naravno. Ona i ja proverile smo ženske odaje za odmor, ali bez
uspeha. Upravo je otišla da se posavetuje s mužem, ali ne znam šta bi još mogla
da uradi. Ne želi da pravi cirkus dok je princ tu. A i šta bi mogla da uradi a da to
ne izgleda kao da tvrdi za nekog od svojih gostiju da je lopov?“
„Ako je narukvica zaista ukradena, onda neko od gostiju jeste lopov“, reče
Fiona sasvim razumno. „Kako može da ne uradi ništa i pusti ga da se izvuče?“
Džordžijana bespomoćno slegnu ramenima. „Da li biste vi pozvali policiju
da ispituje vaše goste? Najzad, to je mogao da bude i neko od slugu. Unajmila je
dodatno osoblje za ovo veče i sigurna sam da će svi biti ispitani pre nego što
odu.“
„Pretpostavljam da je i to moguće“, priznadoh glasno. Iako sam mislila da
nije mnogo verovatno, nekako sam se bolje osećala nego da zaključim da bi joj
neko od prijatelja i poznanika skinuo narukvicu s ruke. Mada, koliko se to
uopšte i razlikuje od onoga što meni radi moj dever Grejam?
„Alisija hoće da ovo ostane tajna pa nemojte da širite dalje, bar ne dalje od
vaše sestre, Franses.“ Pratila sam njen pogled do mesta na kojem je Lili igrala s
divnom narukvicom oko ruke. „Samo sam htela da vas upozorim, za slučaj da je
lopov još ovde.“
Nas tri stajale smo još neko vreme u neprijatnoj tišini, a onda Džordžijana
ode da nađe svoju ćerku. „Sećaš li se vremena kad su balovi za nas značili samo
zabavu?“, promrmljala sam tiho. „A sad moramo da se nosimo s pokojnim
muževima, ljubavnicama i pohlepnim rođacima, a uz svu tu muku, još i s
kradljivcem nakita. Ovo više uopšte nije zabavno, zar ne?“
 OSMO POGLAVLJE

Ostatak večeri proleteo je bez naročitih događaja. Džordžijana je bila u pravu.

Čak ni kad je princ otišao, nestala narukvica nije pomenuta. Osim što sam
šapatom brzo upozorila Lili, nisam više mislila na nju. Kad je počeo ples pred
večeru, Fiona me ohrabri da prihvatim poziv vikonta Ejnsvortija i učinim mu
čast. Moram da priznam da mi ohrabrenje uopšte nije bilo potrebno. Ejnsvorti je
bio pravo uživanje za oči, a ispostavilo se i da je vrlo ljubazan, bez proračunatog
šarma i uvežbane koketerije.
„Iznenadili ste me pozivom da odigramo baš ovaj ples“, rekoh kad smo
izveli okret u vakeru.
On se nasmeši i ja skoro zaboravih da pokrećem noge. „Zaključujete da
imam još neki razlog osim želje da igram s vama?“
„Ah, lepo rečeno. Ali da, verujem da imate još neki razlog. Čula sam da ste
već dva puta igrali s mojom sestrom, pa zato niste mogli da tražite od nje i ovaj
ples, ili da večerate s njom. Ali ako pitate mene za ples…“ Pustila sam da sam
završi rečenicu. Rumenilo koje mu je oblilo lice jasno je pokazivalo da sam u
pravu. Naterala sam ga da pocrveni! Ne, učinila sam da pocrveni jedan od
najzgodnijih muškaraca koje poznajem. Međutim, pošto njegovi rumeni obrazi
nemaju ništa s mojim šarmom, to i nije bio neki uspeh. Nekoliko trenutaka bila
sam prilično ljubomorna na Lili.
„Pripisujete mi veće zasluge nego što vredirn, grofice. Ipak, priznajem da
sam očaran vašom sestrom i želim da zatražim od vas dozvolu da je posetim.“
Muzika se završi i Ejnsvorti me povede kroz gužvu, niz stepenice na večeru,
gde je već bila prilična gužva. Za trenutak sam videla Heti u živom razgovoru s
grupom džentlmena. Dobro se snalazila pa sam ponovo usmerila pažnju na svog
pratioca.
„Da li je Lili pristala da dođete u posetu?“
„Nisam je još pitao.“ On se skrušeno nasmeši. „Dugo nisam bio u Engleskoj
i ne znam sva pravila ovdašnjeg ponašanja, te sam odlučio da budem oprezan.
Dakle, trebalo je prvo nju da pitam?“
Klimnula sam glavom prema stolu za kojim je Lili sedela s Leom
Kendrikom, poznanikom ledi Džordžijane. „Izgleda da za njihovim stolom ima
mesta, pa možete da je pitate. Ako se ona slaže, imate i moju dozvolu.“
Njegova šansa nastupila je brzo. Čim smo stigli, gospodin Kendrik je otišao
da sipa Lili hranu. Posmatrala sam je kako crveni dok je Ejnsvorti razgovarao s
njom i osećala da sam gospodinu Kendriku učinila rđavu uslugu. Nisam ga
dobro poznavala, ali izgledao je kao prijatan čovek, a pošto je bio dovoljno
pametan da za Lili sačuva ples pred večeru, zaslužio je da mu ona pokloni
pažnju za vreme večere, a ne da ga u zasenak baci lepši momak.
To ne znači da je Kendrikovom licu išta nedostajalo. Bilo je kao isklesano,
dok je Ejnsvortijevo izgledalo kao naslikano finom četkicom. Ejnsvorti je bio
visok i plećat, a Kendrik malo niži i vitkiji. Nije izgledao kao neko ko bi
smoždio Lili kad bi je zagrlio. Kakvi crni zagrljaji! Dragi bože, ala sam se
zanela!
Kendrik se vratio s dva puna tanjira i oštro pogledao Ejnsvortija. „Ledi Harli
je sigurno gladna, starče.“ Zatim sede pored Lili s druge strane i dodade joj
tanjir. Očigledno nevoljno, Ejnsvorti ustade i ode po hranu, a nas troje
započesmo razgovor.
„Ovo je vaš prvi bal ove sezone, gospođice Prajs?“
„O, da. Stigla sam pre samo nekoliko dana pa je ovo i moj prvi izlazak u
Londonu uopšte.“
„Ako nameravate da idete u pozorište, nadam se da ćete mi dopustiti da vam
budem pratilac.“ On pogleda u mene i dodade: „Obema.“ Lili zablista. „Volela
bih… volele bismo da idemo u pozorište.“
„Odlično. Ako mi dajete dozvolu da vas posetim ove nedelje, možda
možemo da izaberemo predstavu i odredimo datum.“
Zvona za uzbunu oglasiše mi se u glavi. Sumnjala sam da on ima šanse kod
Lili, a sad sam morala da brinem i o tome što prebrzo nastupa. Da odredimo
datum - ma nije valjda! Zar ne razume da takva fraza može da pokrene određene
misli?
Ejnsvorti se vrati ne sa dva nego sa tri tanjira - u trećem je nosio razne
primamljive kolače. „Baš kao što sam i sumnjao, Kendriče“, reče on dok je
sedao pored mene, a preko puta Lili, „zaboravio si na slatkiše. Gospođice Prajs,
ove jednostavno morate da probate.“
Lili, čiji je korset bio stegnut koliko i moj, napravi bolan izraz dok joj je
Ejnsvorti stavljao jedan od slatkih zalogaja u tanjir. Kendrik otvori usta da
protestuje, ali jedan gospodin nalete na naš sto i skoro obori moj tanjir na pod.
Kad se okrenuh, videh da je to gospodin Grejson.
 „Izvinite, ledi Harli.“ On ispruži ruku da umiri čašu koja se ljuljala. „Prilična
je gužva.“ Nasmešio se Lili, klimnuo glavom gospođica otišao dalje. Incident se,
na sreču, završio prekidom neprijateljstva između naših pratiiaca, pa se poveo
razgovor o uopštenijim temama. Nije prošlo mnogo pre nego što je došlo vreme
da se vratimo u balsku dvoranu. Ejnsvorti i ja bili smo baš pred stepenicama kad
me neko pozva. Okrenula sam se i videla da mi gospodin Kendrik pruža torbicu.
„Bila je na podu pored našeg stola“, reče on. „Mislim da je vaša.“
„Oh, bože! Obično nisam tako nepažljiva. Hvala vam što ste mi je doneli,
gospodine Kendriče.“

Na hladnom jutarnjem svetlu sledećeg jutra, posmatrajući kako Dženi aranžira

treći buket koji je poslao neko od Lilinih obožavalaca, shvatila sam da oni Lili
posmatraju kao bogatu američku naslednicu i da bi ona zato mogla da se nađe na
meti mnogih lovaca na blago. Morala sam lično da se uverim da su ti ljudi nešto
više od romantičnih figura - to jest da su dobar materijal za muževe - pre nego
što iko od njih osvoji Lilino srce. Pročitala sam karte: dva uvažena gospodina i
jedan plemić. Samo to bilo je dovoljno da postanem sumnjičava. Lili je bila lepa
devojka, ali morala bi da bude mnogo više od toga da bi prosečna aristokratska
majka previdela činjenicu da nema plemićke krvi. S druge strane, za plemićku
porodicu bez novca Lih bi bila idealna prilika zbog velike torbe pune američkih
dolara.
Trebalo bi da odem do Fione. Ona možda zna da li je neko od ovih za
izbegavanje.
Ipak, to će morati da sačeka. Samo što nije podne, a ja još nisam ni
doručkovala. Kada sam se iskobeljala iz kreveta pre više od sata, služavka mi je
rekla da Lili i dalje spava, ali dosad se sigurno probudila. Zaboravila sam koliko
se kasno završavaju društveni događaji. Stigle smo kući tek u tri ujutro.
Vratila sam posetnice u Lilino cveće i zaputila se u trpezariju, gde sam se
obradovala kad sam videla da su obe moje rođake ustale i doručkuju. U stvari,
samo je Lili jela. Tetka Heti je pijuckala kafu i slušala kako Lili brblja između
zalogaja.
Ona me sanjivo pogleda. „Ah, najzad si rešila da nam se pridružiš. Počela
sam da se pitam da li si odlučila da prespavaš ceo dan.“
„Ja? Ja sam odavno budna; gledala sam cveće koje je Lili dobiIa.“
„Cveće?“ Lili podiže glavu. „Za mene? Gde je?“
„U salonu.“ Jedva sam stigla da završim rečenicu, ona već skoči sa stolice i
izlete iz sobe bacivši salvetu na sto.
 „A za nas nema cveća, tetka Heti. Bojim se da sinoć nikoga nismo osvojile.“
Stegla sam je za rame u prolazu.
„Bože me sačuvaj, odavno sam ja digla ruke od toga. Ipak, sinoć sam
razgovarala s mnogim inteligentnim džentlmenima.“ Ona uze zalogaj tosta i
otvori novine ispred tanjira.
„Pa, nadam se da si im dala poneki dobar savet.“ Otišla sam do stola s
hranom da vidim čega ima. Hm, malo jaja, tost i, naravno, kafa.
„Dajem savete samo kad me pitaju“, odgovori ona prelistavajući listove,
verovatno u potrazi za berzanskim izveštajima. „Ipak, verujem da su gospoda
bila iznenađena što o poslu mogu da razgovaraju sa ženom.“
„Možda će i tebi neko doći u posetu po podne.“
Hetin sarkastičan pogled rekao mi je da se ne kladim u to. „Pa, ako vidiš da
se ponašam kao tvoja sestra, slobodno me ubij.“
„Još je ona previše mlada, tetka“, rekla sam sedajući pored nje. „I sve joj je
ovo novo. Normalno je da devojka bude uzbuđena zbog svoje prve sezone, ali
nadam se da još nije spremna da se zaljubi.“
„Drago mi je što je sinoć uživala. Nije tako dobro prolazila na balovima u
Njujorku.“
Uperih pogled u tetku Heti. „Zašto?“
„Mlada je i zanosna, ali ona i Nikerbokeri[ 2] jednostavno ne idu zajedno.
Osim toga, znaš da tvoja majka nikad ne bi ugovorila brak s nekim ko nije iz
stare ili plemićke porodice.“
Moje srce zaigra zbog Lili. Znala sam kakav je osećaj biti napolju i gledati
unutra. Pre nego što sam mogla da saznam još nešto, ona se vrati u sobu, široko
se osmehujući i noseći tri posetnice u ruci. Izmakla sam se kad mi je mahnula
njima pred očima. „Freni, vidi! Vikont Ejnsvorti poslao je cveće! I onaj fini
gospodin koji me je odveo na večeru, i Danijel Grejson!“ Ona se namršti. „Čula
sam da mu je lord Balimor otac. Hoće li on naslediti titulu?“
Probala sam da se setim koliko sinova ima lord Grejson. „Nisam sigurna da
je on najstariji sin.“
„Možemo li to nekako da saznamo?“
„Da li je važno?“ Bila sam zbunjena.
„Pa, ako postoji šansa za brak, trebalo bi da saznam o njemu sve što mogu.
Sama si to rekla.“
Videh kako tetka Heti krije lice iza novina, uzdržavajući se da ne prasne u
smeh. „Mislila sam na njihov karakter, Lili, a ne na status u društvu. Osim toga,
čini mi se da prebrzo skačeš s cveća na udaju.“ Pripretih joj šaljivo viljuškom.
„Leto u Londonu ume da bude vrlo uzbudljivo, ali nemoj da dozvoliš sebi da se
zaneseš. Niko te ne pritiska da se udaš. Nemoj ni ti da prisiljavaš sebe ili momke
koje upoznaš.“
Lili je izgledala zbunjeno. „Ali zato me je majka poslala ovamo, Franses, da
nađem muža. Moram da ga pronađem ovog proleća ili da se vratim u Njujork
kao gubitnik.“
„O, Lili, ne!“ Ovo više nije bilo zabavno. Njeno ponašanje je sve više ličilo
na moje u njenim godinama. „Mama nije ovde, a ja ti neću dozvoliti da se udaš
za prvog koji te zaprosi samo zato što je to njeno shvatanje uspeha.“
„Ali ti si baš to uradila.“
„Baš zato ti i kažem. Bila sam u potrazi za najpogodnijim mladoženjom koga
sam mogla da nađem brzo, a kad sam našla iole pristojnu priliku, mislila sam da
sam ispunila sve svoje obaveze. Ali time se ništa ne završava. To je samo
početak ostatka života, u kome se nalaziš u potpunoj vlasti nekoga ko ti je tek
nešto više od stranca.“
Lili je zurila u svoj tanjir s mrzovoljnim izrazom na licu. Kako da je nateram
da razume? „Ne treba da žuriš, samo to hoću da kažem. Jer kad se udaš,
pripadaćeš svom mužu, koji će o svemu odlučivati u tvoje ime, a pojma nemaš
koliko život može da postane bedan ako si vezana za pogrešnog čoveka.“
Ona podiže glavu i nežno me pogleda. „Tako mi je žao, Franses. U svom
uzbuđenju zaboravila sam koliko je Redži bio užasan prema tebi. Ali većina
muškaraca nije tako loša, zar ne?“
Nije tako loša? „Najdraža, Redži je bio rasipnik, i preljubnik, ali na neki
način, s obzirom na to koliko sam bila neoprezna kad sam se udala za njega,
imala sam i sreću. Uzeo je novac od miraza i onda me ostavio na miru. Nikad
nije bio surov ili nasilan, niti je pokušavao da me kontroliše.“ Pretraživala sam
mozak da bih našla odgovarajuće reči, kako bi razumela koliko je ozbiljan
zadatak pred njom. „Žena je potpuno u vlasti čoveka za kog se uda. S obzirom
na to kakve su životinje pojedini muškarci, nemoj srljati u brak kao što sam ja
uradila.“
„Dobro de.“ Heti spusti novine i pogleda u mene. „U pravu si, Lili, nisu svi
loši.“
„Naravno da nisu, tetka Heti“, požurih da se složim, i setih se da je i ona bila
srećna u braku. „Ali moraš da priznaš da je za ženu brak veliki rizik. Ja samo
želim da Lili bude sigurna da je dobro upoznala čoveka kome će reći da - i
njegovo srce i njegov karakter. Potrebno je vreme da se sazna da li će neko biti
kao tvoj muž, ili kao naš otac, ili pak kao Redži, a možda i mnogo gori.“
 Nisam bila sigurna da sam doprla do njih. Heti se mrštila. Da, možda je ona
imala divan brak, ali prema mom ličnom iskustvu, takvi su bili retki. S druge
strane, Lili je izgledala zbunjeno. „Nijedan džentlmen kog sam upoznala ne
izgleda kao zver“, reče ona.
„Svako može da bude prijatan dok traje ples“, reče Heti. „Franses je u pravu.
Moraš da provedeš malo više vremena s određenom osobom i vidiš je u mnogo
različitih situacija; tek onda možeš sa sigurnošću da utvrdiš da li je
temperamenta ili ima neku drugu karakternu osobinu s kojom ne bi mogla da
živiš. Možda bi ti se i posrećilo kad bi izabrala naslepo, ali zašto bi rizikovala u
žurbi kad je dovoljno samo malo da sačekaš da nekog bliže upoznaš.“
U sebi sam bila zahvalna Heti na podršci. „U ovoj zemlji muškarci imaju svu
moć u braku, tako da žena mora da bude još opreznija. Naročito u slučajevima
kao što su moj i Lilin, kad džentimen smatra da može da očekuje veliki miraz.“
„Hoćeš da kažeš da se interesuju za mene samo zbog očevog novca?“
Osetila sam se kao da joj uništavam snove. „Hoću da kažem da je to vrlo
realna mogućnost i da bi zato bilo mudro da budeš sumnjičava.“
Ona udahnu pa potom napravi još jedan dramatičan uzdah. Ako tako nastavi,
u sobi neće ostati mnogo kiseonika. „Pretpostavljam da si u pravu. Međutim,
postoji li neki način da se to brzo obavi? Hoću reći, da se saznaju njihove
namere. I mane.“
Nisam imala dobar odgovor. „Znam gde možemo da čujemo tračeve o njima,
bar o dvojici od njih. Ejnsvorti je ovde veoma kratko i većina ljudi ga slabo
poznaje. Možemo da počnemo tako što ćemo posetiti Fionu. Ona uvek zna sve
najsvežije tračeve, a možda će imati ideju i kako da saznamo nešto više o
vikontu Ejnsvortiju. Prilično je prepredena.“
„Mogla bi da pitaš i svog advokata“, predloži Heti sklapajući novine. „Preko
njega možeš da angažuješ i privatnog detektiva.“
Zurila sam u nju. „Misliš, nekoga ko bi ih pratio? Špijunirao? Ti to
ozbiljno?“
„Mrtva ozbiljna. Ako misliš da su to ljudi u koje bi Lili mogla da se zaljubi,
moraš da saznaš o njima sve što možeš, naročito ako smatraš da bi mogli da
imaju neiskrene namere. Tvoj otac i ja uvek angažujemo detektive pre nego što
uložimo u neku kompaniju. To ume da bude skupo, ali informacije koje tako
dobijemo budu vrednije od zlata.“
„Sjajno!“‘Lili nestrpljivo ustade. „Pošalji odmah pismo advokatu, a mi
idemo kod Fione. Želim da se ovo malo ubrza.“
Na brzinu sam napisala pismo svom advokatu, nagovestivši mu da ću možda
unajmiti privatnog detektiva da proveri kakva su izvesna tri gospodina koja se
možda udvaraju mojoj sestri - naravno, ako on smatra da bih to sad sebi
finansijski mogla da dopustim. Onda sam shvatila da bih mogla da tražim od oca
da pokrije taj trošak. Navela sam imena trojice džentlmena i završila pitanjem
ima li novosti u vezi s mojim bankovnim računom. Poslala sam poruku po
kuhinjskom momku i, posle malo više od jednog sata, Lili i ja uživale smo u
udobnoj intimi Fioninog budoara, sedeći na tapaciranim foteljama, pijuckajući
čaj i grickajući biskvite.
Fionine oči. behu ispunjene uzbuđenjem. „Šta mislite da se desilo s
Alisijinom narukvicom?“
„Njenom narukvicom?“ Bila sam toliko zaokupljena Lilinim proscima da
sam potpuno smetnula s uma ukradenu narukvicu.
„Stvarno misliš da je ukradena?“, upita Lili. „Sve mi se čini da joj je samo
ispala i da je dosad već nađena.“
Fiona je prostreli pogledom koji je govorio da joj kvari zabavu.
„Pretpostavljam da je i to nešto moguće, ali u poslednje vreme bilo je i drugih
krađa.“
„Jeste.“ Potvrdila sam. „Ali ranije su te stvari uzimane sa stolova i polica. I
ja sam sklona tome da verujem da je Alisija jednostavno izgubila narukvicu.“
Fiona stisnu usne i prostreli nas pogledom. „U redu, ali vas dve ste prave
uništavačice zabave. Očigledno niste došle ovamo da nagađamo o identitetu
lopova.“
„Ne, uopšte nismo zato došle.“ Obavestila sam je o Lilinim potencijalnim
proscima i zatražila njeno mišljenje o njima. Fiona dobroćudno dozvoli promenu
teme.
„Grejsona treba proveriti“, izjavi ona. „Bilo bi pametno biti sumnjičav.
Porodica mu je veoma stara i nema razloga da sumnjate da imaju finansijske
teškoće, ali Danijel Grejson je treći sin.“
„Da li to znači da neće ništa naslediti?“ Lili sede na ivicu fotelje, žudeći da
čuje još.
„To je samo deo nevolje“, složi se Fiona i klimnu glavom. „Mislim da je
studirao pravo, ali ništa nije uradio u toj profesiji. To me navodi na zaključak da
dobija izvesnu sumu od svog oca za izdržavanje, ali ona verovatno nije velika. I
ne bi trebalo da čudi što traži bogatu mladu. Što samo po sebi nije loše“, dodade
ona, kao da ćemo Lili ili ja protestovati. „Ali to može da baci sumnju na to gaji li
on neka osećanja prema mladi ili ne.“
 „Dakle, moguće je da samo juri miraz.“
„Prerano je da se to kaže. Budi pažljiva s njim. Uostalom, imaš još dve lepe
prilike.“ Fionino lice sijalo je od iskrenog uzbuđenja, pa se i Lili oraspoloži.
„Imam?“
„Oh, draga moja. Da, imaš. Za Kendrika će se voditi teška bitka, ali on je
vredan borbe.“ Ona spusti šoljicu sa čajem na sto i naže se prema Lili. „Porodica
mu je veoma bogata, poseduju mnoge rudnike, kako sam čula. Deda je sam
razvio posao, a njegovi sinovi proširili su ga i na druge oblasti. Otac Lea
Kendrika oženio se uvaženom Patrišom Vajting, što je bio odličan potez, a priča
se da od dece očekuje da se ožene plemkinjama.“
„Zato bitka“, rekoh ja.
Fiona klimnu glavom. „Ali to je pozitivno, draga moja Lili, jer ako ga
privlačiš, to je zbog toga što si takva kakva si, a ne zbog tvog novca.“
Lili namršti nos. „Pa, to je ohrabrujuće. Iz svega što sam videla i čula u
poslednje vreme, čini mi se da brak ima veze samo s položajem i novcem.“
„Uglavnom je reč o položaju i novcu“, reče Fiona. „Zbog toga moramo da
saznamo koliko uticaja Kendrikova porodica ima na njegove odluke.“
„Zar nam to neće kazati njegova dela?“, upitah. „ Ako se bude udvarao Lili i
ako mu ponašanje bude vredno poštovanja, možemo da zaključimo da namerava
da samostalno donese odluku.“
Fiona klimnu glavom. „U njegovom slučaju, vreme će pokazati sve.
Porodica možda neće imati primedbe sve dok ne počne ozbiljno da se udvara
Lili. A možda uopšte neće ni imati primedbe. Sad se setih da je Lilina draga
sestra grofica.“
Zakolutah očima, ali shvatila sam da je, što se toga tiče, Fiona verovatno u
pravu. Pa ipak, još nismo ni dotakle tačke koje su me najviše zanimale. „A šta je
s karakterom te gospode? Desio se neki incident kad smo Grejson i ja onomad
bili kod tebe u gostima. Sinoć nisam mogla da se setim detalja, ali sad se
prisećam da je udario bičem jednog od vaših konjušara.“
Fiona uzdahnu. „Eh, da. U pravu si. Konjušar nije zbrinuo Grejsonovog
konja posle dugog i napornog jahanja, i Grejson je pobesneo kad se vratio u štalu
i video da životinja još stoji napolju i znoji se.“
„I onda je udario konjušara?“, upita Lili.
„Pa, momak je stvarno bio nepažljiv, a Grejson vrlo zabrinut za svog konja.
Priznajem da to nije bilo lepo s njegove strane, ali budite sigurne da je konjušar
mnogo lošije prošao kad ga je posle dohvatio šef konjušnice.“
„I ja mnogo volim životinje, Fiona, ali nikad ne bih udarila dečaka zato što je
zanemario konja. Mada, ne sumnjam da bih se u nekim situacijama verovatno
jedva uzdržala. Moraš priznati da to pokazuje da Grejson ume da izgubi
kontrolu.“
Fiona otpi gutljaj čaja dok je razmišljala o tome. „Rekla bih da pokazuje, ali
bio je zaista isprovociran.“ Ona klimnu glavom Lili. „Dobro pazi na bilo kakav
znak takvih reakcija kad ti se bude udvarao. Nije lako živeti s nestrpljivim
ljudima koji imaju kratak fitilj.“
„Kendrik izgleda vrlo čestito“ rekoh.
„On je suviše okupiran poslom da bi upadao u neprilike. Nisam čula o njemu
ništa što bi ga diskreditovalo, ali pošto se valja u bogatstvu, može uvek da kupi
diskreciju.“ Ona sleže ramenima. „Možda je dosad prikrio mnogo grehova.“
„Ali to su stvari koje bi privatni detektiv mogao da otkrije.“
„Nisam očekivala da će ovo biti tako komplikovano“, reče Lili. „Počinjem
da mislim da su svi muškarci užasni, prosto ne želim da imam ništa s njima.“
„Ima i mnogo dobrih ljudi, Lili. Pogledaj lorda Neša, ili Alonza. Nevolja je u
tome što loši ljudi vešto glume dobre, pa moramo da budemo pažljive kada
biramo. I dalje mislim da je najbolji metod da budeš strpljiva i dopustiš da ti se
udvaraju ako to nameravaju. Kad budeš provela neko vreme s njima, zaključićeš
koji ti se najviše dopada, ili da ti se nijedan ne dopada.“
„Ma sviđaju mi se sva trojica“, reče ona, zaboravljajući da je tren ranije rekla
da su svi muškarci užasni. Onda se razvedri. „Još nismo razgovarale o vikontu
Ejnsvortiju.“
„Nema tu mnogo šta da se kaže“, reče Fiona. „O njemu niko ne zna mnogo,
pošto je tek stigao u London. Razgovarala sam sinoć s ledi Bredli. Ona i njen
muž proveli su neko vreme u Kimberliju u Južnoj Africi. Rekla je da ga nikad ne
bi prepoznala da joj neko nije rekao njegovo ime.“
„Kad bi ledi Bredli nosila naočari, možda bi videla mnogo više ljudi koje
poznaje“, rekoh.
„I ja to mislim. Ali posle dužeg ispitivanja, saznala sam da ga je poslednji
put videla pre devet godina, a ljudi se prilično promene kad pređu iz dvadesetih
u tridesete. Posedovao je rudnik koji ga je veoma okupirao, tako da nije
učestvovao u tamošnjim društvenim dešavanjima.“ Ona sleže ramenima. „Ipak
je on bio prilično udaljen naslednik, pa nije mogao da ima velika očekivanja.
Nije baš bio član njihovog kruga ljudi. Ali sada izgleda kao odlična prilika.“
Ona podiže pogled kad njena služavka uđe u sobu. „Kaži, Grejs.“
„Izvinite, moja gospo, ali rekli ste da vas izvestim kad se deca vrate iz
šetnje.“
 Grejs se nakloni i pođe iz sobe, a Fiona ustade i podiže ruku da je zaustavi.
„Grejs, da ne znaš nekoga ko je u službi vikonta Ejnsvortija?“ Ona uputi devojci
prijatan osmeh, nadajući se da će je ohrabriti da joj prenese tračeve koje zna.
Grejs se namršti. „Pa, ne znam lično, ali sam se pre neki dan videla s
prijateljicom koja mi je rekla da je Ejnsvortijev novi batler njen dalji rođak.“
„Da li ti je rekla nešto i o vikontu?“, izbrblja Lili pre nego što je Fiona mogla
da formuliše diskretnije pitanje.
Devojka je pogledala u svoja stopala, očigledno osećajući nelagodu zbog
razgovora u koji je uvučena. „Ne znam to, gospođice. Ako joj je i kazao ponešto
o gospodinu, ona mi to nije prenela. Ali ako smem da kažem, iako nisam pitana
o tome, moja gospo“, ona se okrenu prema meni, „izgleda da je rekao nešto o
vašoj Briđžet.“
Trepnuh. „Q mojoj Bridžet?“
„Da, moja gospo. Gospodin Barns, to je taj rođak moje prijateljice, i vaša
Bridžet su… dobri prijatelji.“
Primetila sam da okleva. Nije htela da kaže previše, ali izgleda da se Bridžet
viđala s vikontovim batlerom. Katastrofa!
Fiona otpusti služavku pa ustade, a Lili i ja ustadosmo za njom. „Hvala ti na
pomoći, Fiona. Sigurno razumeš zašto moramo da požurimo kući.“
„Da!“, podvrisnu Lili uzbuđeno. „Moramo da saznamo da li Bridžet zna
nešto o vikontu Ejnsvortiju.“
„Da, da, i to, ali važnije je da saznamo hoću li ja uskoro izgubiti služavku.“

„O, ne, moja gospo. Ne brinite o tome. Dopada mi se gospodin Barns, al’ sam ja
još mlada za brak, pa i ako se nekad udam, taj neće biti niko iz te branše. Možda
ću jednog dana poželeti da se skrasim, ali onda ću da izaberem čoveka koji želi
drugačiju budućnost, nekog ko drži gostionicu ili tome nešto slično.“
Pozvala sam Bridžet u svoju sobu čim smo stigle kući i pitala je za
Ejnsvortijevog batlera. Njene reči bile su muzika za moje uši, ali znala sam da
će, ako je pustim da nastavi, pričati do duboko u noć i obasipati me pričama o
svojoj slavnoj budućnosti. Koju sam ja u potpunosti podržavala, naravno, ali ne
baš u tom trenutku.
„Laknulo mi je što to čujem, Bridžet. Da li ti je gospodin Barns rekao nešto o
vikontu? Udvara se mojoj sestri, znaš.“ U stvari, dvojica od trojice Lilinih
udvarača dolazila su u posetu dok smo nas dve bile kod Fione, na Lilino
razočaranje i moje olakšanje. I dalje nisam verovala njenoj sposobnosti da kaže
ne u slučaju da jedan od njih iznenada postavi pitanje.
 Bridžet klimnu glavom. „Kaže da je vikont Ejnsvorti divan čovek, moja
gospo. Pošten i dobar gospodar. Ne pije mnogo, ne dolazi kući u kasne sate, kao
mnogi mladići. Pomalo je povučen, kaže Barns, al’ on misli da je to zbog toga
što nije naviko da ima sluge da rade umesto njega.“ Sasvim sam to razumela.
Sluge zapravo i upravljaju kućom, pobogu. Tu ne postoji više privatnost. Gazde
moraju da zaborave na njihovo prisustvo i obavljaju svoje poslove kao da ih
nema. A kad neko nije navikao na to, nije mu lako da ih tek tako ne primećuje.
„Hvala ti, Bridžet. Pomalo brinem zbog Lili, pošto niko ne zna bogzna šta o
vikontu.“
„Razumem, moja gospo. Ako načujem ma šta što bi moglo da ga
diskredituje, budite sigurni da ću vam kažem, al’ meni se čini ko dobar čovek.“
„Odlično!“, rekoh. „Dobro, Bridžet, večeraćemo napolju, a posle idemo do
Viderspunovih na muzičko veče.“ Nadala sam se da tamo imaju i prave
muzičare, a ne samo nečije ćerke debitantkinje.
„U redu, moja gospo. Da li hoćete da obučete plavu. haljinu?“
„Da, mislim da je odlična za tu priliku.“
„Hoćete li da nosite i svoju novu narukvicu?“
Oštro je pogledah. „Novu narukvicu?“
Bridžet uđe u garderober i vrati se s nečim sjajnim u rukama. Stomak mi se
zgrči.
„Bila je sinoć u vašoj torbici.“
Bože Svemogući! Nisam je zapazila dok joj je bila na ruci, ali sam mogla da
se kladim da je to bila ukradena Alisijina narukvica.
 DEVETO POGLAVLJE

Pošto je Bridžet otišla, neko vreme sam ostala da sedim za toaletnim stočićem,
zureći u Alisijinu narukvicu. Bila je teška i optočena safirima. Kako je dospela u
moju torbicu? Prethodne večeri provela sam neko vreme s Alisijom, ali nisam
imala pojma da li je to bilo pre ili pošto je izgubila narukvicu. Ako je bilo pre,
možda je mogla da joj sklizne s ruke i upadne u moju tašnicu? Međutim, u tom
slučaju morala bih da se zapitam šta je njena ruka tražila tamo. Da nije popustila
kopča?
Zakopčala sam narukvicu i blago povukla oba kraja, zabrinuta da ne oštetim
ovaj veoma skup komad nakita. Kopča je držala. Ugrizla sam se za usnu i
cimnula jače. Nije se otvorila. Pa naravno. Bila je to ionako blesava ideja. Čak i
da joj je narukvica spala s ruke, ostaje nejasno kako je mogla da upadne u moju
tašnu zatvorenu vrpcom. Neko, neki lopov, i to veoma vešt, smišljeno je skinuo
narukvicu s Alisijine ruke i isto tako smišljeno je stavio u moju torbicu. Ali
zašto?
Pa, kakav god bio razlog, moram što pre da vratim narukvicu Alisiji. Tek je
pet sati. Još imam vremena da odem do nje u posetu, vratim joj narukvicu,
objasnim joj, ma kako objašnjenje maglovito bilo, i vratim se kući na vreme da
se presvučem za veče.
Baš kad sam donela odluku, Bridžet zakuca i uđe u sobu. „Moja gospo, lord i
ledi Harli došli su da vas vide.“
Divno, Grejam i Delija su mi u došli posetu. Začudiia me je Grejamova
drskost da se pojavi ovde posle našeg razgovora prethodne večeri i za trenutak
sam razmišljala o tome da kažem da sam izašla. Bilo bi ne- ljubazno tako
omalovažiti Deliju, koja nije uradila ništa da me uvredi, ali će mi biti potrebni
svi dobri maniri koje je majka usadila u mene da odsedim s njima pola sata. Da
bih obezbedila da se poseta ne pretvori u još jednu raspravu o novcu, naredih
Bridžet da dovede Rouz, da se vidi sa stricem i strinom.
Ušla sam u salon lažno samouverena. „Delija. Grejame. Baš lepo što ste
došli.“ Oboje ustadoše kad sam ušla, i ja priđoh Dehji. Bila je odevena za grad -
nosila je šivenu tamnobordo haljinu i slamnati šešir sa svilenim cvetovima u istoj
boji. Ona me srdačno ovlaš poljubi u obraz.
„Nisam znala da si došla u grad s Grejamom“, primetih dok smo sedali.
Delija i ja podelile smo sofu, a Grejam je zauzeo stolicu preko puta. Bilo je malo
kasno za čaj, a pošto nisam znala šta su naumili, rešila sam da kupim sebi malo
vremena.
„Da, došla sam danas u kratku posetu majci, pa se vraćam kući za nekoliko
dana. Ona organizuje dobrotvorni skup u četvrtak, u hotelu Savoj, pa sam
odlučila da joj pomognem. Hoćeš li doći?“
Hm. Očigledno ćemo se pretvarati da je među nama sve u redu. Možda
Delija i ne zna za Grejamovu tužbu. To bi, u stvari, i imalo smisla. Ako Grejam
pobedi, neće morati da deli novac s Delijom. Ostavih za kasnije da razmotrim tu
misao. „Proveriću raspored“, rekoh. „Ako smo slobodne, sigurno ćemo doći.“
„Mi?“ Izgledala je iznenađeno. „Ah, da, tako je. Grejam mi je rekao da su ti
sestra i tetka ovde.“
„Da, moja majka želi da Lili provede letnju sezonu u Londonu, a naša tetka
Henrijeta došla je s njom. Divno je što će biti malo s nama.“
„I pomaže da tvoja situacija ovde bude prihvatljivija, pošto živiš sama.“
Kruto joj se osmehnuh.
„A kako je Rouz?“
„Odlično, ali videćeš i sama uskoro. Rekla sam da je dovedu da je vidite.“
Delijino lice dobi čežnjiv izgled. Neko bi pomislio da godinama nije videla
Rouz. „Mnogo nam nedostaje, i njenim rođacima i meni. Pitala sam se da li bi
možda volela da je povedem na selo kad pođem nazad. Grejam ostaje u gradu
zbog sednice Parlamenta. Uživala bih u njenom društvu za vreme njegovog
odsustva. Sigurna sam da joj se grad mnogo dopao, ali sad verovatno već žudi za
kućom.“
Znala sam da Delija misli dobro - bar sam joj dala priliku da tako misli - ali
me je njen komentar ipak bocnuo. „Ovo je sada Rouzin dom“, odgovorila sam.
„Da“, reče Grejam, „ali ti si sigurno veoma zauzeta društvenim aktivnostima
svoje sestre da bi imala mnogo vremena za ćerku.“
Grejamu nisam nudila nikakvu priliku. Kako se usuđuje da nagoveštava da
zanemarujem dete? Ali još dok sam uzimala vazduh da mu odgovorim, Delija ga
ukori.
„Grejame, tako je očigledno da imaš samo sinove. Rouz verovatno uživa u
pažnji rođaka i fascinirana je njihovim haljinama i frizurama. Sigurna sam da
uživa.“ Ona ponovo saosećajno pogleda u mene. „Ali ovde je sve previše
grozničavo, pa je možda najbolje da se Rouz vrati svojim navikama. Tako je
uživala da uči s momcima. A ako ćemo iskreno, vazduh u gradu nije baš zdrav
za dečja pluća.“
U tom trenutku, u sobu uđe Rouz u pratnji dadilje. Nisam imala vremena da
promislim o Delijinom predlogu pošto Rouz skoči strini u krilo - imala je puna
priča o kupovini koje je morala da joj ispriča. „Tako smo se lepo provele, strina
Delija!“
Slutila sam da Delija pokušava nekako da me izmanipuliše, mada nisam
imala pojma s kojim ciljem.
„Onda smo otišle po draperije i ja sam izabrala materijal.“
Osim ako im ovo nije bio prvi korak da me namame da se vratim kod njih.
Manipulacija ili ne, morala sam da priznam da su njene reči zvučale istinito.
„Ima izvezene konje i jahače, i lovačke pse!“
Možda nije bilo pametno prekinuti njeno učenje baš preko cele sezone, ali
zahvaljujući Grejamu, trenutno nisam mogla da priuštim guvernantu.
Njena očaranost gradom potrajaće još nedelju-dve, ali uskoro će postati
nemirna. Iako smo svakog dana išle u šetnju, Delija je bila u pravu: niko ne
može mirne savesti da tvrdi da je vazduh u Londonu zdrav.
„Onda smo otišle do Fortnama, gde sam jela najlepše čajne kolačiće.“
O bože! Na Delijinom licu videlo se da je zabavlja Rouzino oduševljenje -
nije bilo uobičajeno da sedmogodišnjaci to rade. Da li sam ja loša majka?
Uhvatih sebe kako uvrćem traku na bluzi pa naredih prstima da je puste.
„Rouz“, rekoh, „strina Delija misli da bi možda volela da odeš s njom u Harli na
nekoliko dana. Da li bi to volela?“
Osetila sam potrebu da zaplačem kad se lice moje devojčice ozari. „Moći ću
da jašem Pjera“, vrisnu ona.
Dođavola! Zamenjena sam ponijem. Tešila sam se time što nije pomenula ni
svoje rođake. U njenim godinama, verovatno nijedno ljudsko biće ne može da se
meri s ponijem. Posle još nekih konsultacija, saglasila sam se da bi bilo dobro da
se Rouz vrati s Delijom krajem ove nedelje. Neće biti ni previše daleko, podsetih
se. Harli je blizu Gilforda, vozom se brzo stiže. Mogla bih da odem da je vidim
kad god poželim. Osim toga, ne odlazi zauvek. Čim se sezona završi, vratiću
Rouz kući, a ako se Grejam i ja i dalje budemo otimali oko mog računa u banci,
možda ću zamoliti tetku Heti da plati guvernantu.
U tom trenutku konačno sam se predala te zazvonih gospođi Tompson i
zamolih je da donese čaj.
„Odmah, moja gospo. Gospodin Kendrik je došao da poseti Lili. Pošto je
salon zauzet, uvela sam ga u biblioteku dok ne proverim s vama.“
 U moju biblioteku? Valjda i nisam mogla da krivim gospođu Tompson zbog
tog postupka, pošto drugu prostoriju u kojoj bi gosti mogli da čekaju nisam ni
imala. Ali biblioteka je bila moj privatni kutak, a Kendrik je bio samo nešto
malo više od stranca. „Sigurna sam da će gospođica Lili jedva dočekati da siđe.
Javite joj da ima posetu pa donesite čaj, a ja idem po gospodina Kendrika.“
Izvinih se Grejamu i Deliji i uputih se u biblioteku, ali zastadoh na vratima
kad sam spazila Kendrika za mojim stolom. Na dlanu je držao jednu od mojih
dragocenosti - kristalni talas koji je izgledao skoro kao da je u pokretu. U dnu
talasa stajala je mala mastionica u obliku školjke, prazna - pošto sam mislila da
je suviše lepa i vredna da je napunim mastilom, a i suviše mala da se mučim
puneći je svaki čas. On ju je odmeravao pogledom znaka. Ili možda lopova.
Osetila sam peckanje sumnje.
„Moj otac je to pronašao u Parizu kad je poslednji put bio tamo“, rekoh
ulazeći u sobu.
On iznenađeno okrenu glavu. Smešak mu preobrazi izraz u čisto
oduševljenje. „Izrada je divna. Da li je to Bakara?“
Klimnula sam glavom, uzimajući mastionicu od njega i vraćajući je na sto.
Znam da nije kriv što su ga uveli ovde, ali mi je ipak smetalo što mi pretura po
stvarima. Na kraju krajeva, među nama je lopov. „Imate dobro oko.“
„Cenim ovakve predmete, i korisne i lepe za oko.“ On skrenu pogled s
mastionice na mene, a oči su mu se i dalje caklile od zadovoljstva. „Ako neko
već mora da pravi mastionice za život, zašto da od mastionice ne napravi
umetničko delo?“
„Ubeđena sam da je majstor koji je ovo napravio smatrao da pravi umetničko
delo u obliku mastionice.“
Njegov smešak nije ublažio moje sumnje. „Da niste možda prisustvovali
muzičkoj večeri kod Čestertonovih ove nedelje?“ Bože dragi, zar sam ga stvarno
to pitala?
„Jesam, u stvari, svratio sam tamo samo nakratko. Nažalost, nisam mogao da
ostanem čitave večeri. Koliko sam razumeo, pevale su Čestertonove ćerke. Zašto
pitate?“
Zašto? Da li treba da posumnjam da je čovek lopov samo zato što je držao u
rukama nešto moje? Šta to nije kako treba sa mnom? Ipak, gorela sam od želje
da znam da li je bio i na prijemu kod Hejverhila, ali nisam mogla da smislim
način da ga to pitam a da ne ispadnem smešna.
Ukradena narukvica na spratu činila je da budem previše sumnjičava. Zbog
bogatstva koje je Kendrik posedovao, nije verovatno da bi on pribegao krađi. „U
stvari, pitam se da li se vaš muzički ukus poklapa s umetničkim.“
Uzeh ga pod ruku i povedoh prema vratima. „Bojim se da ćete morati da
izdržite pravo porodično okupljanje ako hoćete da vidite Lili. Lord i ledi Harli
došli su u posetu i upravo se spremaju da popiju čaj. Lili bi trebalo da siđe
svakog časa.“
Odvedoh Kendrika u salon. Usred predstavljanja stiže Lili, a pratila ju je
Dženi, koja donese čaj. Dvoje mladih smestiše se na jedan kraj sofe i počeše da
razgovaraju, dok sam ja sipala čaj i ćaskala s Dečjom i Grejamom. To ostavi
Rouz bez nadzora. Pošto nikako nije bila stidljivo dete, ona priđe Lili i Kendriku
i prekide ih u razgovoru da bi mu nešto šapnula na uvo.
Kendrik odgovori afektirano glumeći šok. „Stvarno, već nameravaš da ideš
iz grada? Zašto, pa tek si stigla?“
Rouz sleže ramenima. „Volim selo.“
„Ali šta tamo ima lepše nego ovde? Kaži mi, šta si sve videla u Londonu?
Londonsku kulu možda, ili Muzej madam Tiso?“
„To su krvave i strašne priče“, reče Delija oteravši i samu tu ideju pokretom
ruke. „To nije za devojčice.“
Sakrila sam smešak iza šoljice s čajem i primetila kako raste interesovanje u
Rouzinim očima. Zar je Delija zaboravila da je detinjstvo provela s dva muška
rođaka? Rouz je zapravo opčinjena krvlju i strašnim pričama.
„A tu su i kraljevski dragulji“, dodade Kendrik sugestivno.
„Seti se koliko ti nedostaje Pjer, draga.“
Zurila sam u njih dvoje. Da li se oni to otimaju o moju ćerku?
„Nedostaje mi Pjer“, priznade Rouz Kendriku. „To je moj poni.“
„Aha, e, s ponijem ni londonska čuda ne mogu da se porede.“ On podiže
ruke u znak predaje. „Razumem.“
Naši gosti ostadoše u poseti skoro ceo sat. Dotad je već bilo kasno da
posetim Alisiju. U stvari, Bridžet je jedva stigla da me obuče za večeru, posle
čega smo s Fionom otišle na muzičko veče.
Domaćica je angažovala talentovanog pevača da nas zabavlja svojim
sopranom, ali ja nisam obraćala mnogo pažnje na muziku, pa ni na razgovore.
Pošto su me morile misli o Alisijinoj narukvici, nisam uspevala da usmerim
pažnju ni na šta drugo. Čak je i Fiona prestala da se trudi da me iščupa iz tog
raspoloženja.
Više puta padala sam u iskušenje da joj se poverim i zamolim je da mi
pomogne u borbi s tom neprilikom. Međutim, u sukobu s tim iskušenjem, moj
ponos je ipak pobedio. Dvaput sam bila nasamo s Fionom i preživela. U stvari,
naš poslednji razgovor bio je vrlo srdačan. Mogla sam to i sama da rešim.
Dok smo se vozile kući, dopustila sam Fioni da me prekori zbog toga što
sam čitave večeri bila rasejana. Pošto nisam imala spreman izgovor, izvukla sam
se malo iz učmalosti, da bih ispravila Lili kad je gospodina Kendrika nazvala
Keni, i obradovala se kad mi je rekla da ju je Ejnsvorti pozvao da izađu. Sutra će
doći da je odvede u vožnju. Srećnica! Napravila sam sebi podsetnik: treba da se
postaram da tetka Heti bude kod kuće sutra kada on dođe, jer će Lili biti
potrebna pratnja, a ja moram da idem da vratim narukvicu.

Imala sam dve mogućnosti za posetu Alisiji. Prvo, mogla bih da sačekam rano
popodne, prihvatljivo vreme za ranu posetu, i da se nadam da nema drugih
gostiju, ili da dođem kasnije i ostanem posle svih ako ne budem sama. Od
pomisli na to osetila sam kako mi u glavi pulsira. Druga mogućnost bila je da
odem kod nje van vremena za posetu, što znači, u bilo koje vreme pre podne, i
da se nadam da će me Alisija primiti.
Odlučila sam se za drugu varijantu i poslala joj poruku da najavim posetu.
Napisala sam da imam novosti o njenoj narukvici i pitala da li može da me primi
ovog jutra. Odgovor stiže baš kad sam se spremala da pođem.
Molim te, dođi što pre.
Bridžet me je pratila u kratkoj šetnji do Alisijine kuće na Belgrejvskom trgu.
Stavila sam narukvicu u istu tašnicu u kojoj sam je našla i čvrsto je stezala u
rukama. Na sreću, stigle smo tamo bez incidenata. Batler me je uveo u dnevnu
sobu u zadnjem delu kuće i najavio me. Do tog trenutka već sam postala toliko
nervozna da nisam ni sačekala da me pozovu, već sam ga zaobišla i otišla pravo
do Alisije. Ona ustade i nasmeši mi se u znak dobrodošlice.
„Hvala što si me primila, Alisija“, rekoh joj. „Laknulo mi je što sam te našla
kod kuće.“
„Zamisli moje olakšanje kad sam pročitala tvoju poruku. Kažeš da imaš vesti
o mojoj narukvici?“
„Imam i više od vesti“, odgovorih otvarajući torbicu. „Rekla bih da je ovo
tvoja narukvica?“ Alisija razrogači oči kad je izvadih iz tašne.
„Kako?“, jedva izusti ona, nežno uzimajući narukvicu iz moje ruke.
„E to je zaista odlično pitanje!“
Okrenuh se na taj glas iza svojih leđa i videh nikog drugog do inspektora
Delejnija. Šta, za ime boga, on radi tu? Nosio je isto ono izgužvano braon odelo i
izgledao kao da uopšte ne pripada Alisijinoj ženskoj dnevnoj sobi, punoj finog
nameštaja i neumerenih količina resica. Posmatrao me je ispod oka. Nisam bila
sigurna da li sumnjaju u mene, ali nije bilo sumnje da je to baš ta narukvica.
„Franses, ovo je inspektor Delejni iz londonske policije. Pozvala sam ga da
prijavim nestanak narukvice. Bio je ovde kad sam dobila tvoju poruku pa sam ga
zamolila da ostane.“ Ona se okrenu prema Delejniju. „Inspektore, ovo je moja
prijateljica Franses Vin, grofica od Harlija.“
Na moje veliko olakšanje, on nije rekao da se već poznajemo. Njegov naklon
beše jedva nešto više od klimanja glavom. „Gospo.“
„Inspektore.“ Beše mi potreban trenutak da se saberem, ali pošto su me oboje
posmatrali očekujući objašnjenje, morala sam da nastavim. Sedoh i duboko
uzdahnuh. „U svakom slučaju, slažem se s inspektorom. Kako se tvoja narukvica
našla kod mene - to je odlično pitanje, ali mogu samo da nagađam.“
„Stekao sam utisak da je narukvica ukradena.“ U njegovom glasu čuo se
prizvuk optužbe.
„Tako je, svi smo imali taj utisak, inspektore“, reče Alisija. „Ali zašto bi je
ledi Harli ukrala.“
On podiže obrvu. „Ali eto narukvice u njenom posedu.“
„I ja verujem da je ukradena“, dodadoh. Oboje se iznenađeno okrenuše
prema meni. Delejni se prvi pribra.
„Zar priznajete da ste je ukrali, ledi Harli?“
Prostrelih ga pogledom. „Naravno da ne.“ Objasnih zatim kako je Bridžet
našla narukvicu u mojoj torbici i svoje iznenađenje kad mi ju je juče pokazala.
„Nisam bila u prilici da ti je juče vratim, inače bih to svakako uradila. To me
je mučilo čitave večeri i u turobnom razmišljanju došla sam do zaključka da to
nikako nije bila nezgoda.“ Okrenuh se prema Alisiji. „Kopča na narukvici je
čvrsta i u savršenom stanju. Nema baš nikakvog osnova da pomislim da ti je
spala s ruke u moju torbu, koja je pritom bila čvrsto zatvorena vrpcom. Dakle,
mora da ju je neki vešt lopov otkopčao i skinuo s tvoje ruke. Verovatno neko ko
se samo očešao o tebe u prolazu. E, a posle toga“, bespomoćno slegnuh
ramenima, „ne znam šta se desilo. Možda je taj neko shvatio da si otkrila da ti je
narukvica nestala i sakrio je na prvom zgodnom mestu.“
„Ali zar u tvoju torbicu? Kako je neko mogao da je otvori bez tvog znanja?“
„Bila sam deo nekoliko grupica te večeri. Bila je velika gužva, povremeno bi
poneko naletao na mene. Torbica je takođe stajala na stolu za vreme večere, a i
za našim stolom bila je gužva. Opet kažem, ako je lopov toliko vešt da je skine s
njene ruke neprimećen, ne bi mu bilo teško da je sakrije u moju torbicu.“
Zatim se ponovo okrenuh prema Delejniju. „Dakle, inspektore, i ja verujem
da je narukvica ukradena, i mislim da ju je ukrao isti lopov kao i u dva poslednja
slučaja. Osim toga, uverena sam da je muškarac.“
Inspektor umorno uzdahnu. „Šta vas navodi na taj zaključak, moja gospo?“
Mogla sam da vidim kako gubi strpljenje. Razumljivo. Bila sam toliko
uzdrmana što sam ga ponovo videla da sam napravila cirkus od ovoga.
Jednostavno, nisam mogla a da ne primetim da me taj čovek smatra sasvim
sposobnom da ubijem svog muža. Hvala bogu, izgleda da ipak nije imao nameru
da pred Alisijom iznosi te sumnje.
Udahnuh duboko i sabrah misli. „Na sličan način desile su se i prethodne
krađe. Domaćini bi primetili da im je nešto nestalo tek ujutru posle noći s mnogo
gostiju. Opljačkano je više različitih kuća, što može da isključi poslugu.“
Delejni podiže obrvu. „Zar domaćice ne angažuju uvek dodatnu poslugu za
takve događaje?“
„Da, kad je neophodno, ali koliko ja znam, Čestertonovima je ogrlica,
vredno porodično nasleđe, nestala s toaletnog stočića gospođe Česterton tokom
muzičke večeri. Oni sigurno nisu angažovali dodatno osoblje za takav događaj.
A Hejverhilovi ne moraju da angažuju dodatnu poslugu ni za jedan događaj, jer
imaju armiju slugu, a i oni su primetili da su pokradeni posle prijema. To je bilo
nedelju dana pre incidenta kod Čestertonovih.“
Alisija klimnu glavom kao da prati moju misao. „Mi jesmo unajmili dodatnu
pomoć, ali u pravu si, to nije uvek neophodno. Ipak, reći da je lopov džentlmen
znači da to može biti jedan od stotinu pa i više londonske gospode.“
„Zar nema svaka domaćica spisak gostiju?“ upita inspektor.
„Naravno, ali ionako svi pozivaju manje-više iste ljude na okupljanja. To
teško da bi suzilo spisak sumnjivih.“
„Ali možemo da ga suzimo jer je lopov morao biti blizu obema na balu.“
Alisija i ja se pogledasmo. „Zaista, rekla bih da to može da pomogne ako obe
uspemo da se setimo s kim smo sve razgovarale te večeri“, rekoh.
„Čak ne ni čitave večeri!“, dodade Alisija ozarivši se. „Sat pre večere
razgovarala sam s ledi Marsden i ona se divila mojoj narukvici. Uoči večere je
više nije bilo. Dakle, treba samo da se prisetim s kojom gospodom sam
razgovarala između pola jedanaest i ponoći.“
„A ja sam čula da je narukvica nestala tačno pre plesa pred večeru, oko pola
dvanaest, tako da ja treba da se setim onih s kojima sam razgovarala između pola
dvanaest i vremena kad sam otišla, što je bilo oko dva.“
„Trenutak!“
Obe se okrenusmo prema inspektoru. „Da?“, reče Alisija. „Nešto nam je
promaklo?“
 Izgledao je kao da ga boli glava. „Ne, ne bih rekao da vam je išta promaklo,
ali pitam se zašto ste obe tako lako isključile dame.“
„Dame?“ Alisija odmahnu glavom. „Pa to je nešto što dama nikada ne bi
uradila. A ako je lopov aristokrata, verovatno to radi samo zbog nekakvog
uzbuđenja.“
„Ili da bi dokazao da to može da izvede“, dodadoh ja. „Čak i da ga uhvate,
objasniće da je to uradio samo da se našali ili zbog opklade.“
„I uvek bi našao nekog starog školskog druga koji bi to potvrdio.“ Uz glasno
pih! - Alisija podiže pogled prema nebu. „Muškarci će reći bilo šta za stare
školske drugove.“
„Hm“, složih se. „Ali kad bi u krađi uhvatili damu, ona bi smesta bila
potpuno upropašćena. Niko je ne bi podržao. Ne mogu ni da zamislim da bi neka
od mojih poznanica i prijateljica rizikovala svoj ugled da zaštiti lopova. A i
poznajem većinu dama koje su bile prisutne.“
Delejnijeve obrve behu spojene u debelu liniju dok nas je posmatrao
pogledom koji je jasno stavljao do znanja da je ipak on tu glavni. Možda smo
nas dve u entuzijazmu prekoračile granice.
Učini mi se da je Alisija pomislila isto. „A šta kažete na to da se malo
osvežimo dok razmatramo različite mogućnosti?“ Ona pređe preko sobe i priđe
zvoncetu kod vrata. Mladi sluga odmah uđe. Kad Alisija zatraži čaj, on se
pokloni i ode da donese posluženje.
Kad Alisija ponovo sede, obe se okrenusmo prema inspektoru, čekajući
njegovu reč. Posle nekoliko trenutaka, on usliši naša očekivanja. „Po mom
iskustvu, kad je neko očajan, pa bio muškarac ili žena, uradiće sve što misli da je
potrebno da se spase. Drugim rečima, smatram da ipak ne treba izostavljati
dame.“ On me značajno pogleda, tako da sam znala da je taj komentar upućen
meni. I dalje sam bila osumnjičena. „Nemamo nikakav čvrst dokaz ili trag u tim
krađama, pa zasad nisam rad da isključim bilo koga. Iako ste ponudile sasvim
čvrstu teoriju, ja imam još dve.“
„Slušamo vas“, rekoh na to.
„Lopov možda uopšte nije tražio sigurno mesto da sakrije narukvicu, možda
je upravo hteo da bude nađena - i to kod vas.“ Pogledao me je ispitivački. „Imate
li vi neprijatelje, ledi Harli?“
Čula sam Alisijin uzdah, ali nisam mogla da se otrgnem Delejnijevom
ispitivačkom pogiedu. Dragi bože na nebesima! Taj čovek prosipa beskrajno
mnoštvo sasvim šokantnih izjava. Prvo da je smrt mog muža možda bila ubistvo,
a sad da neko pokušava da učini da ja izgledam kao kriminalac. Pomislih na
Grejama, ali to je bilo apsurdno čak i za njega. Borba za novac je jedno, ali ovo
je nešto sasvim drugo, ovo bi bacilo ljagu na celu porodicu.
Delejni, koji me je netremice posmatrao, primeti moje oklevanje. „Ne,
inspektore. Svakako ima nekih koji me ne vole mnogo, ali ne mogu da zamislim
nikoga ko bi želeo da me žigoše kao lopova. Pomenuli ste još jednu teoriju?“
On skrenu pogled s mene na svoju beležnicu. Bila sam sigurna da mi nije
poverovao, ali je zasad bar bio voljan da to pusti tako. Ako budemo morali da
razgovaramo nasamo kasnije, a bila sam uverena će hteti, neka tako bude, jer
nisam bila spremna da raspravljam o porodičnim pitanjima pred Alisijom. On
okrenu novi list i pogleda u nas.
„Moram još malo da razmislim o njoj“, reče dvosmisleno. „Pretpostavimo
zasad da je vaša teorija tačna, ledi Harli. Ako su dame spremne, voleo bih da
zapišem imena svih onih s kojima ste se sreli u vremenu koje ste naveli.“
Sledećih pola sata, Alisija i ja lupale smo glave pokušavajući da se setimo
svakog susreta s brojnim gostima te večeri i da li smo se sreli baš u to vreme.
Inspektor Delejni hvatao je beleške i za to vreme pojeo nekoliko sendviča i
popio tri šolje čaja. Kad smo iscrple svoja sećanja, inspektor je uporedio moj i
Alisijin spisak i došao do liste od deset muškaraca i žena koji su mogli da ukradu
narukvicu od Alisije i kasnije je ubace u moju torbicu.
Dok je sluga sklanjao čaj i posluženje, Delejni saopšti listu. „Dakle, na
spisku su gospodin Hejzelton, vikont Ejnsvorti, ledi Marsden, grof od Harlija,
lord i ledi Neš, gospodin Kendrik, ledi Grafton, gospodin Grejson i gospodin
Forester. Da li se slažete s tim spiskom?“
To je zvučalo baš apsurdno. Mnogi od tih ljudi bili su mi bliski prijatelji.
Uzeh spisak od Delejnija. „Pa, Džordža Hejzeltona možete odmah izbrisati.
Slažeš li se, Alisija? Ne mogu da zamislim da bi on uradio bilo šta nepošteno. A
ledi Neš mi je najbolja prijateljica.“ Oči mi se raširiše dok sam čitala dalje.
„Bože svemogući, ovde su i sva tri Lilina prosca. Ejnsvorti, Kendrik i Grejson -
sve uvaženi mladi ljudi.“
„Ledi Harli.“ Delejnijev glas beše umoran, „pa i sumnjali ste na nekog
gospodina, to i podrazumeva da će biti jedan od uvažene gospode.“
„To je istina.“ A dvojica Lilinih prosaca sinoć su večerala sa mnom. Obojica
su imala priliku da stave narukvicu u moju torbicu. S obzirom na to koliko me je
brzo Delejni optužio za krađu, oklevala sam da mu to pomenem. Ali mora da
bude potpuno obavešten. Zato sam mu pružila tu informaciju i dodala: „Znam da
je gospodin Kendrik bio i na muzičkoj večeri kod Čestertonovih.“
Delejni zapisa to u svoju beležnicu.
 „Sigurna sam da je to samo slučajnost“, rekoh. „Ali laknulo mi je što sam
dala da ih provere.“
Mogu da kažem da sam ih iznenadila zbog načina na koji me njih dvoje
pogledaše. Čak me i sluga radoznalo pogleda pre nego što se vrati svom poslu.
„Pa, Lilino nasledstvo je poprilično, znate“, rekoh u svoju odbranu. „Hoću samo
da se uverim da im je važna ona, a ne njen novac.“
„Pa to je odličan plan!“, reče Alisija. „Odakle ti uopšte ta briljantna ideja i
gde si našla detektive?“
„Tetka mi je ispričala da moj otac uvek angažuje privatnog detektiva pre
nego što se upusti u poslovne transakcije s gospodom koju ne poznaje dobro.
Pošto ni ja ne poznajem ovu mladu gospodu, tražila sam od svog advokata da mi
pronađe nekoga od poverenja za taj zadatak.“ Okrenuh se tad inspektoru jer mi
još nešto pade na pamet. „Pretpostavljam da ne bi bilo neprikladno da podelim s
vama sve što on sazna, inspektore, pošto ćete verovatno tražiti i finansijski motiv
za ove krađe.“
„U stvari, ledi Harli, to neće biti potrebno.“ On napravi pauzu. „Vaš advokat
je mene angažovao da istražim tu mladu gospodu, samo što dosad nisam znao ko
mu je klijent.“
„Stvarno?“ Za boga miloga, izgleda da će se inspektor Delejni ukoreniti u
sve aspekte mog života. Unervozila sam se i na samu pomisao da sam
angažovala čoveka koji će me sutra-prekosutra možda osumnjičiti za ubistvo.
Moraću da razgovaram s gospodinom Stounom da nađe nekog drugog za taj
zadatak.
Kao da je izraz na mom licu naterao Delejnija da pruži objašnjenje. „Moja
žena očekuje treće dete“, reče on sležući ramenima. „Zato prihvatam privatne
poslove sa strane s vremena na vreme, kad god nam je potrebno više novca.“
„Pa, znam da ste imali malo vremena, ali jeste li saznali nešto na osnovu
čega biste nekog od njih optužili za zločin?“
„Još ništa, moja gospo, ali kao što sam rekao, tek sam počeo.“
Na kraju, zaključili smo da u tom trenutku ne može više ništa da se uradi, ali
da je napravljen dobar početak. Bila sam malo ljuta što inspektor nije prihvatio
moju garanciju za Džordža i Fionu, ali to nije bilo mnogo iznenađujuće, s
obzirom na to šta je mislio o meni. Ipak, bila sam zadovoljna našim jutarnjim
radom. Narukvica je bila vraćena vlasnici, sad sam znala i da inspektor traga za
lopovom, a i bio je dovoljno diskretan da pred Alisijom čak i ne insinuira ništa o
našim prethodnim susretima. Prošlo je podne kad smo se uputile kući. Bridžet mi
predade poruku.
 „Sluga gospođe Stouk-Vitni zamolio me je da vam dam ovo, gospođo.“
„Poruka od sluge?“ Uzeh presavijen papir od nje i otvorih ga dok smo
hodale.

Ledi Harli, imam izvesna saznanja o jednom gospodinu s vašeg

spiska. Nešto što verovatno niko nikad neće otkriti. Uveravam vas
daje ovo važno za vašu istragu. Sutra po podne sam slobodan, pa
mogu da dođem kod vas. Najbolje bi bilo da uđem na ulaz za
poslugu pa samo recite svojoj nadzornici da li želite da me vidite.

Potpisao Džejms Kepšo. Pogledah Bridžet. „Pročitala si ovo?“

Ona je gledala svuda unaokolo osim u mene. Konačno, potvrdno je klimnula
glavom. „Nije bilo zapečaćeno, moja gospo.“
„Verujem da je čuo deo mog razgovora s inspektorom pa hoće da unovči
nešto što zna, šta ti misliš?“
„Pa, kao što i sami znate, gospođo, sluge znaju mnogo o svojim
poslodavcima. Možda je radio za nekog od te gospode.“
„To i ja pretpostavljam. Možda ipak neću morati da plaćam detektiva. Ali
čudno je što se nije obratio inspektoru nego meni.“
Bridžet sleže ramenima. „Kao što rekoste, verovatno hoće da naplati
informaciju. Inspektori ne daju nagrade za obaveštenja.“
Klimnuh glavom. To je istina. Kad smo skrenule u Česterovu ulicu, videla
sam da nam gospodin Grejson ide u susret. I Bridžet ga primeti pa me pusti da
odmaknem nekoliko koraka. Nasmešila sam se dok je prilazio i skidao šešir.
„Dobar dan, gospodine Grejsone.“
„I vama, ledi Harli. Svratio sam da posetim gospođicu Prajs, ali ona opet nije
kod kuće.“ U glasu mu se osećala blaga razdražljivost.
„Očekivala vas je?“
„Pa, zapravo nije, ali nadao sam se da ću je zateći kod kuće.“
A ona bez daha čeka tvoju posetu, pomislih. Nasmeših mu se. „Pa, znate, ona
je obavezna da bude kući ako neko najavi posetu. Najbolje je da se sledeći put
najavite.“
„Hm, možda i hoću.“
Oprostismo se pa Bridžet i ja nastavismo dalje. Pitala sam se šta bi jedan
sluga mogao da zna o nekome kao što je Grejson, a onda sam se setila da je i on
naleteo na naš sto za vreme večere. Da li mi je tada torbica pala na pod? Dok
smo se pele stepenicama, još sam razmišljala o mogućnostima, kad gospođa
Tompson - koja je obično bila vrlo staložena - iznenada usplahireno otvori vrata.
„Šta se desilo, gospođo Tompson?“
„To je nečuveno, moja gospo! Nečuveno! Neko nam je provalio u kuću dok
ste bili odsutni!“
„Šta? Da li je neko povređen?“ Zamalo se nisam spotakla preko praga.
„Kako je neko mogao da provali usred bela dana?“
Gospođa Tompson uze od mene torbicu i šešir dok mi je saopštavala novosti.
„Ko god to bio, otišao je pre nego što je iko od nas shvatio šta se desilo. Dženi je
otišla da odnese ispeglane posteljine u orman i primetila nered u vašoj sobi dok
je prolazila pored nje.“
„U mojoj sobi? Neko je provalio u moju sobu?“
„Da, gospođo.“
Požurih uz stepenice da vidim kakva je šteta, pa zastadoh na vratima. „O
bože!“
Zar je to uradio samo jedan čovek? Soba je izgledala pre kao da je neka
prirodna sila protutnjala kroz nju, a ne jedna jedina osoba.
 DESETO POGLAVLJE

„Ovde je izvestan nered.“

Uputih inspektoru Delejniju pogled koji bi mu, da ga je video, rekao da mi se
ne dopada njegov sarkazam. Međutim, on je posmatrao ruine moje spavaće sobe.
Nisam nikome ništa dozvolila da takne dok on nije stigao.
„Mislim da je to preslab izraz, inspektore. Izvestan nered činilo bi nekoliko
kućnih haljina razbacanih po podu ili komadići stakla, eno tamo, od razbijenog
prozora. Možda čak i da je sadržaj mog toaletnog stočića ispražnjen na pod ili da
je sva moja odeća izbačena iz fioka u garderobi i razbacana ovde.“ Mlatarala
sam rukama dok sam pokazivala deo po deo razaranja. Primetila sam da mi je
glas postao piskav i da vičem, pa duboko udahnuh. „Ali kad se sve ovo
odjednom desi u sobi, izvestan nered ni priblžno ne opisuje pravo stanje stvari!“
„Gledajte to s pozitivne strane - ovo pruža određenu potvrdu vaše teorije o
krađi narukvice, pošto prisutni nered upućuje na to da je planirano da kod vas
bude samo privremeno.“
Morala sam da se složim. U stvari, zato sam i poslala poruku inspektoru
Delejniju čim sam videla sobu. „Nadam se da to znači da sam oslobođena
sumnje.“
On se naglo okrenu da me pogleda, upitno podignutih obrva.
„To je bila vaša druga pretpostavka, zar ne? Da sam ja ukrala narukvicu.“
Posmatrala sam kako mu se izraz menja, iznenađenje prelazi u zamišljenost,
a onda u zabavljenost. Ja pocrveneh jer u tome nisam nalazila ništa zabavno.
Najzad mi se ironično nasmeši. „Recimo da to više nije tako jaka teorija.“
„Nadam se da nije. Očigledno je lopov bio ovde i tražio narukvicu.“ Upitno
podigoh obrvu. „Ili mislite da sam sama ovo priredila da skinem sumnju sa
sebe?“
Delejni odmahnu glavom, posmatrajući nered po sobi. „Rekao bih da postoji
izvesna mogućnost da je tako, ali da ste vi inscenirali nered, ne biste napravili
ovoliku štetu - ne, ne verujem.“ On ode do razbijenog prozora, pažljivo
izbegavajući razbacane češljeve, rukavice i odeću. Prozor se otvarao prema
malom balkonu na zadnjoj strani kuće, prema bašti. „Vidim da imate pergolu za
puzavice ovde. Možda ćete želeti to da uklonite.“
„Znači, tuda lako može da se uđe“, rekoh posmatrajući ga kako ispituje
vrata. „Sve je ovo veoma zbunjujuće. Zašto bi neko pomislio da je narukvica još
kod mene? Da juče nisam bila onoliko zauzeta, Bridžet bi mi mnogo ranije
skrenula pažnju na to, a ja bih je odmah vratila. Verovala sam da je posredi
gospodin, ali sad više nisam sigurna. Pravi gospodin bi znao da će moja služavka
raspremiti moje stvari sa zabave, da će naći narukvicu, da će znati da nije moja i
da će me odmah obavestiti.“
Delejni je sad gledao preko balkona. „Možda je očekivao da ćete je zadržati.
Uprkos tome što je vas nekoliko odmah znalo da je narukvica ukradena, nisu svi
gosti bili obavešteni o tome, zar ne? Gospođa Stouk-Vitni držala je to u tajnosti.“
„Da, mislim da jeste.“ Pokušavala sam da sledim pravac njegovih misli. „
Ali zašto je lopov pomislio da, pošto nađem narukvicu u torbici, neću znati čija
je ili da je neću vratiti. Pa čak i da nisam znala ili da sam odlučila da je zadržim
dok ne saznam čija je, ne bih je ostavila u spavaćoj sobi, već bih je zaključala u
sef.“
Delejni promoli glavu kroz vrata balkona. „A jeste li proverili sef?“
„Zašto, pa narukvica nije bila u sefu?“
„Mi to znamo, ali lopov ne zna!“
Bože! Pozvala sam brzo Bridžet, dala joj ključ i poslala je da proveri sef,
iako sam čvrsto verovala da iz njega ništa ne nedostaje. Kad sam se vratila u
sobu, Delejni je ušao s balkona i tresao jednu od mojih kućnih haljina.
Zatreptah od nestrpljenja. „Imam služavke za to.“
Nije stao niti podigao pogled. Štaviše, učinilo mi se da popravlja rese na
dekolteu haljine. „Ne brinite, ledi Harli, ne pokušavam da zamenim vašu
služavku.“
Tek tad sam shvatila. „Razumem, nešto što pripada lopovu moglo je da se
zakači za neku od kućnih haljina - prsten, dugme ili nešto drugo, na osnovu čega
bi mogao da bude identifikovan.“
„To je samo mogućnost, ali bilo bi glupo ne proveriti.“
Složih se s njim pa podigoh drugu haljinu i dobro je protresoh. „Osećam se
isto i kad je reč o sefu, znate. Provaliti ovde i pretražiti sobu u potrazi za
narukvicom je jedno, ali nastaviti kroz ostatak kuće u potrazi za sefom čini mi se
suviše rizično.“
Ništa ne ispade s haljine, pa sam je prebacila preko stolice i uzela sledeću.
„Sigurno nije toliko očajan, zar ne? Dosad je bio prilično uspešan. Zar ne bi bilo
logično da odustane od narukvice i ukrade nešto drugo?“ Delejni odgovori
groktanjem, ili je to možda bilo režanje. U svakom slučaju, nisam mogla da
procenim šta taj zvuk znači. „Pa?“, pritisnuh ga.
On se okrenu s uzdahom i uputi mi pogled kakav dugo nisam videla. Beše to
Redžijev pogled, koji je koristio kad god bih postavljala previše pitanja. Obično
bi posle njega Redži ustao sa stolice i napustio prostoriju. Na svu nesreću,
inspektor nije bio plemić i nije bio slobodan da samo tako ode. Uzvratih mu
najblistavijim osmehom. „Zar je toliko teško razgovarati o tome sa mnom,
inspektore? Jutros sam vam iznela sve svoje teorije, a vi vaše stalno krijete.“
„Ima ih previše da bih ih sve izneo, gospođo. Da li je bio toliko očajan da
vam pretraži celu kuću? Ne znam. Upao je ovde i to već izgleda kao dovoljno
očajno. Ne mogu ništa određeno da kažem dok ne shvatim njegov motiv.“
„Zar nije novac motiv?“
„Ah, pa zar vi ne verujete više da je lopov džentlmen.“
Slegnuh ramenima. „I gospodi je potreban novac.“
Delejniju se kroz stisnuta usta ote kratak uzdah. On se okrenu prema meni i
stavi ruku na kuk, i dalje držeći haljinu. Osećaj straha projuri kroz mene. Da li
sam uradila nešto loše?
„Mislim da ste bili prilično rezervisani prema meni jutros“, reče on, „kad
sam pitao imate li neprijatelja. Postoji li nešto što treba da znam?“ On uspravi
stolicu toaletnog stočića i stavi je pred mene. Duboko uzdahnuh i smestih se na
nju. Delejni stade ispred mene i prekrsti ruke.
„Možda“, rekoh. „Ali ne vidim kakve to veze može da ima s ovim
zločinom.“ Podigla sam glavu i srela njegov pogled. „Brat mog pokojnog muža
u poslednje vreme mi zagorčava život. Otac mi je dao izvesnu svotu za ličnu
upotrebu kad sam se udala, odvojeno od miraza, a grof sad tvrdi da i taj novac
pripada porodici. Podneo je tužbu sudu pa mi je račun trenutno zamrznut.“
On upitno podiže obrve. „Dakle, vi trenutno nemate novca?“ Zastenjala sam
i od same pomisli da mu se mozak vraća na teoriju broj dva i moju krivicu.
„Zapravo, imam. Majka mi je nedavno poslala novac za izdržavanje sestre pa
verujem da ću izdržati s njim dok se tužba ne reši. Čak i da ne bude tako, račun
mi j e blokiran tek pre nekoliko dana, tako da nisam imala motiv za prve dve
krađe.“
Napravih pauzu, pitajući se hoću li morati da iznosim alibi, a onda se setih da
ga imam. „Nisam ni bila u Londonu do pre nedelju dana, pa nikako nisam mogla
da opljačkam Hejverhilove.“
„Hm, poslednji zločin je drugačiji, zar ne uočavate to? Vrlo je moguće da
narukvicu nije ukrao isti lopov.“
 Moja jedra ostadoše bez vetra. „Po čemu se ova krađa razlikuje?“ On raširi
ruke kao da je odgovor očigledan. „Kao prvo, nije bila uspešna. Lopov, doduše,
nije uhvaćen, ali ostao je bez narukvice. Ili je isti lopov grdno pogrešio, ili je
neko drugi došao na briljantnu ideju da ga imitira.“
„Šta je ovo, inspektore? Igra mačke i miša? Ponovo se vraćamo na teoriju da
sam ja kriva?“
„Ne, moja gospo. Ne vi. Ali da li bi to mogao da bude grof? Da li je
neosnovano pomisliti da on želi da vam uništi reputaciju i tako popravi svoje
šanse u sudskom sporu?“
Grejam? Nemoguće beše ovde prava reč. „Ne“, rekoh. „Ne mogu da
poverujem u to. Niti mogu da prihvatim da me toliko ne podnosi. On svakako
želi ono što je moje, ali nikad ne bi pokušao da mi ukalja ugled na takav način.“
Delejni nije izgledao uvereno. U njegovom pogledu ogledala se doza
sažaljenja, kao da se ja ozbiljno zavaravam. „Trebalo bi da verujete mom sudu 0
tome, inspektore. Čak i da poverujem da je grof sposoban da skuje takvu zaveru
protiv mene, pomisao na mogući skandal, koji bi uključio celu porodicu, smesta
bi ga zaustavila. Ja sam i dalje član grofovske porodice od Harlija. Bilo kakav
skandal koji bi uključio mene škodio bi i njemu.“
„Hm, osim ako je nagrada vredna rizika“, odgovori on smirenim i
samouverenim glasom.
Pogledala sam ga snuždeno. „ Ako je nagrada moj bankovni račun, to i nije
neka nagrada, uveravam vas, mom deveru treba najmanje još deset puta toliko. A
i da je Grejam hteo da pronađu narukvicu kod mene, zašto bi onda danas
provalio ovde da je povrati?“
Detektiv stisnu usne u tanku liniju dok je razmišljao o mojim rečima. Kad
me ponovo pogleda, izgledao je skoro ljubazno.
Kratko mi klimnu glavom. „Možda ste u pravu.“
Nisam sigurna zašto, ali preplavi me olakšanje zbog izvesnog prizvuka
poverenja u njegovom glasu.
„Siguran sam da se pitate“, poče on ležerno, „šta je izazvalo iznenadno
interesovanje za smrt vašeg muža.“
Promena teme izbaci me iz ravnoteže. „Ako se dobro sećam, rekli ste mi da
ne znate.“
„Recimo vam nisam rekao istinu, pošto nisam imao ovlašćenje da vam
saopštim te činjenice. Došao sam samo da postavim pitanja koja sam dobio i da
posmatram vaše reakcije.“
Nagnula sam se napred u iščekivanju. „Izgleda da su moje reakcije bile
dobre jer predosećam da se sad spremate da mi saopštite te činjenice.“
Delejni mi se strogo osmehnu. „Nisu posredi vaše reakcije, nego se zbog
razvoja događaja pitam da li ste i vi žrtva kao i vaš muž.“ Zadrhtala sam. „Redži
je stvarno ubijen?“
„Oprostite mi, gospođo.“ On podiže ruku da me smiri. „To zaista još ne
znamo.“ Okrenuvši se u stranu, prođe rukom kroz kosu, a nekoliko pramenova
ostade da štrči nagore. Kad se ponovo okrenuo prema meni, izgledao je kao da je
doneo odluku.
„Dozvolite mi da počnem iz početka. Policija često dobija mnoga anonimna
pisma. Ljudi nekad imaju informacije o nekom zločinu, znate, ali ne žele da se
petljaju u to.“ On podiže obrvu. „Pratite me?“ Klimnula sam glavom. „Rekla bih
da to mogu da razumem.“
„Gilfordska policija dobila je ove nedelje jedno takvo pismo o pokojnom
grofu. Njegov autor nagoveštava da vaš muž nije umro prirodnom smrću i da on
pretpostavlja da ste vi ubica.“
U ušima sam iznenada začula zvonjavu kad mi krv pojuri u glavu. Jedva sam
čula Delejnija kako me pita: „Da li bi vaš dever mogao da ga pošalje?“
Budalasto sam pokušavala da ustanem. Očigledno sam izgledala malo nesigurno
pošto se Delejni saže prema meni i uhvati me baš kad su me kolena izdala i kad
sam krenula da se stropoštavam na pod.
Mislim da se nisam onesvestila, jer sam mogla da vidim i čujem sve što se
događa. U stvari, mogla sam da čujem samo ono što je bilo glasnije od glasne
zvonjave u mojoj glavi. Delejni je zvao pomoć, a potom me podiže u naručje i
odnese do kreveta. U međuvremenu, slika sobe se ponovo izoštrila i shvatila sam
njegovu nameru. „Ne preko ogrtača!“, uzviknuh, ali onda u sobu ulete Bridžet i
skloni ih u stranu trenutak pre nego što me je Delejni spustio.
Tetka Heti proviri kroz vrata. „Šta se ovde dešava, pobogu?“
„Grofici je pozlilo, ali mislim da joj je dobro“, odgovori Delejni. „Da“,
potvrdih, uspravljajući se u krevetu. „Čekaj, molim te, samo da dođem do daha,
tetka Heti.“ Bridžet je zurila u moje lice dok mi je pomagala da spustim noge
pored kreveta. „Da vam donesem čaj, moja gospo?“
„Odlična ideja, Bridžet.“ A onda se setih zadatka koji sam joj malopre dala i
uhvatih je za ruke pre nego što je otišla. „Proverila. si sef?“
„O, da.“ Ona izvadi ključ iz džepa i pruži mi ga. „Sve je u najboljem redu.“
Bridžet ode po čaj, a tetka Heti priđe i uhvati me za ruku. „Ako ti je bolje, dođi i
sedi na stolicu pored stola. Biće ti lakše da tamo popiješ čaj.“ Pogledah u
Delejnija, koji je stajao blizu kreveta i izgledao pomalo posramljeno. „Izvinite
što sam vas šokirao, gospođo. To je bilo neoprezno s moje strane.“
„Šta se dogodilo u ovoj sobi?“ Heti me odvede do stolice i okrenu se prema
Delejniju. „Zašto ste vi opet ovde?“
„Ja sam poslala po njega“, rekoh pa izvestih Heti o nekoliko novih detalja
koje sam saznala o provali. Ona je bila u poseti kod gospodina Hejzeltona u
proteklih pola sata, a Lili je otišla da se provoza s Ejnsvortijem.
„Sama? Trebalo je da pođeš s njom! Šta misliš, zašto sam te pitala hoćeš li
biti ovde kad on dođe?“
„Nije sama“, objasni Heti naglašeno strpljivo. „Poslala sam Dženi s njom.
Vikont je čekao u kočiji kad smo se Lili i ja vratile iz biblioteke. Malo smo
kasnile i činilo se da su njegovi konji nestrpljivi. Dženi nam je otvorila vrata pa
sam je poslala s Lili, a ja sam unela knjige koje smo uzele. Onda sam otišla
preko puta, u posetu Hejzeltonu.“ Ona spusti drhtave ruke na kukove i nagnu se
nad mene. „A sad prestani da me zamajavaš i kaži mi zašto si se onesvestila.“
Ah, to. „Inspektor Delejni upravo me je obavestio o razlogu zašto ponovo
istražuju Redžijevu smrt. Neko je pisao policiji da sam ga ja ubila.“
„Nemoj mi reći, pismo je anonimno!“ Glas joj beše otrovan. „Razgovarali
smo baš o tome.“ Okrenuh se prema Delejniju, koji je izgledao kao da pokušava
da sakrije osmeh. „Šta policija radi kad primi takvo pismo?“
„Upravo ono što smo i uradili - pokušamo da utvrdimo ima li istine u njemu.
Kao što sam vam rekao prilikom prethodne posete, doktor ne može da zatraži
obdukciju bez vaše dozvole. Ukoliko gilfordska policija ne sakupi dovoljno
dokaza da sudskim putem zatraži autopsiju, ne postoji ništa drugo što mogu da
urade. Potrebno je mnogo više od anonimnog pisma da bi se ekshumiralo
grofovo telo. Za mene je trenutno najvažnije pitanje ko je to pismo napisao.“
„I sumnjate na mog devera?“
Heti zadrhta.
„Neko se očigledno ozbiljno trudi da uradi sve da izgledate kao krivac, bilo
da je reč o krađi ili ubistvu.“
„Mislila sam da činjenica da je ovde neko provalio isključuje mogućnost da
je hteo da narukvica bude pronađena kod mene.“
Delejni sleže ramenima. „Vi ste to isključili. Ja nisam. Razmislite o tome.
Lopov upada ovde i pravi lom. Pozovete me i tokom istrage ja pronađem
narukvicu. Bili biste uhvaćeni, kako mi to kažemo, na delu.“
Bridžet uđe, a ja sam razmišljala o njegovim rečima dok je posluživala čaj.
„Čini mi se da to nije bilo vredno ovolikog truda.“
„Ali uspelo bi da niste već vratili narukvicu.“
 Delejni odbi ponuđeni čaj i nastavi da trese moje kućne haljine, ovog puta uz
Hetinu pomoć, iako je ona, zbog svih pitanja koja je postavljala, više smetala. U
narednih dvadesetak minuta ispričala sam joj sve detalje o ukradenoj narukvici i
izvestila da je inspektor istovremeno i privatni detektiv koji proverava Liline
udvarače.
„Pobogu!“, reče ona zureći u Delejnija. „Pa zar ste vi jedini zaposleni u
londonskoj policiji?“
„Molim te, nemoj da opterećuješ Lili bilo čime od ovoga, tetka Heti.
Smatram da treba da joj kažemo za provalu, ali ne bih da se pročuje da je
narukvica bila ovde.“
„Ona zna da proveravate njene potencijalne prosce?“, upita Delejni.
Grizla sam se za usnu. „Da, ali ne zna da ih vi proveravate i zato što su na
listi mogućih osumnjičenih za krađu, što me podseti na to da sluga zaposlen kod
gospođe Stouk-Vitni tvrdi da ima informacije o jednom džentlmenu s našeg
spiska. Poslao mi je poruku preko služavke da sutra želi da se vidi sa mnom.“
Izvadih poruku iz tašnice i pružih mu je. On je pročita s podignutom obrvom.
„Voleo bih da budem tu kad dođe.“
Namrštila sam se jer mi se ta ideja nije dopala. „ Ako i vi budete ovde, neće
biti sasvim otvoren. U stvari, sasvim sam sigurna da neće, inače bi već
razgovarao o tome s vama dok ste jutros bili kod Stouk-Vitnijevih.“
„Ma taj hoće da razgovara s tobom, Franses, jer očekuje da ga nagradiš“,
reče Heti i dalje tresući haljine.
„I ja ću ga rado nagraditi za bilo kakvu važnu informaciju koju može da mi
da.“
„Uzmite u obzir da on možda ima i informacije koje vi ne želite da znate.
Možda zapravo hoće da se ova istraga okonča, pa dolazi ovamo s namerom da
vam zapreti ili da vam naudi.“
Dabome! To mi nije palo na pamet.
„Posle svega što vam se dogodilo u poslednje vreme, bili biste vrlo
neoprezni ako poklonite poverenje tom slugi. I mnogo biste rizikovali ako se
vidite nasamo s njim.“
„Cenim vaš oprez, inspektore, ali praktično gledano, možete li da dopustite
sebi da ga čekate čitavo popodne? Nije rekao u koje će tačno vreme doći. Tetka
će biti sa mnom, a i posluga će biti u blizini. Šta može da mi se desi? Obećavam
vam da ću podeliti s vama sve što bude rekao. Da li to smanjuje vašu
zabrinutost?“
„Uz sve dužno poštovanje prema vama, gospođo“, on klimnu glavom Heti,
„sluge su obično visoke i jake. Vi ne možete da joj pružite odgovarajuću zaštitu.
Iako ne mogu da izgubim čitavo popodne na to, mogu da ostavim ovde svog
pomoćnika. U stvari, planiram da postavim jednog pozornika i na ulicu, baš
zbog provale.“
Odmahnula sam glavom, ali tetka Heti progovori pre mene.
„Džordž Hejzelton!“, reče ona. „On može da nam posveti celo popodne i
sigurna sam da će drage volje pristati na to. On će biti dovoljan da zastraši slugu
ako bude pravio probleme, a neće ga sprečiti da govori otvoreno.“
Moj protest protiv tog plana prođe sasvim nezapaženo, jer su Delejni i Heti
razgovarali o tome kao da nisam prisutna. Jadni gospodin Hejzelton biće umešan
u još jedan od mojih problema.
 JEDANAESTO POGLAVLJE

„Ah, tu si.“ Bila sam iznenađena što vidim sestru zavaljenu ispod prozora u
maloj biblioteci, koju sam koristila kao kancelariju. Nekoliko slabašnih zraka
jutarnjeg sunca obasjavalo je Lilinu plavu glavu, čineći da izgleda pomalo
eterično, ali je taj sjaj u očima i osmeh imala već dva dana. Pitala sam se da li
samo uživa i zabavlja se, ili cveta mladalačka ljubav. Da li je moguće zaljubiti se
za samo nekoliko dana?
Lili je olovkom crtala po bloku. „Crtaš celog jutra?“
„Ne, samo što sam završila pismo jednoj prijateljici kod kuće, u kome sam
joj pričala kako si divna prema meni i koliko se lepo provodim.“ Ona podiže
pogled dovoljno dugo da mi pošalje jedan vedar osmeh.
Kad sam sela za svoj sto, videla sam dokaz da je Lili stvarno tu pisala.
Otvorila sam fioku u potrazi za nečim čime bih mogla da obrišem baricu mastila
na hartiji za pisanje pre nego što smočim rukav u nju. „To je divno, najdraža.
Drago mi je što vidim da uživaš.“ Izvadila sam list papira, presavila ga i
pritisnula na prosuto mastilo.
„U stvari“, nastavi ona, „dok sam joj pisala, pala mi je na pamet divna ideja.“
Lili skoči s mesta pod prozorom i izvuče stolicu s druge strane stola. „Dok se
otac malo finansijski ne oporavi, zašto ti ne bi zaradila sopstveno bogatstvo
uvodeći devojke iz Njujorka u londonsko društvo?“
To je ta divna ideja? „Pređlažeš da postanem profesionalna provodadžika?“
„Naravno da ne. Bila bi pokroviteljka i drugim mladim devojkama kao što
sam ja. Vidi kako ti dobro ide. Već mi se trojica džentlmena udvaraju, a ti si se
angažovala da saznaš da li su podobni za muževe. Sigurna sam da će me jedan
od njih ubrzo zaprositi.“
„Zvučiš veoma samouvereno.“
Lili pocrvene. „Nisam baš samouverena, ali sigurna sam da mi se ne
udvaraju zato što nemaju preča posla. Ne bi trebalo da prođe mnogo pre nego što
me bar jedan zaprosi. Zato se nadam da tvoj detektiv vredno radi.“ Shvatila sam
tad da moj detektiv trenutno radi i na drugom slučaju. Verovatno će mi danas
podneti izveštaj. „U stvari, najverovatnije ću prve informacije dobiti danas po
podne. A tebi savetujem da ne žuriš. Ne prihvataj bračnu ponudu ako nisi
sigurna da voliš čoveka.“
Lili se snuždi. „Sva trojica su veoma fina.“
„Ali ne osećaš ništa više ni prema jednom od njih?“ Oklevala je, a ja se
nagnuh preko stola i stegoh joj ruku. „Daj sebi malo vremena, Lili. S kim si juče
bila u vožnji?“
„S vikontom Ejnsvortijem. Vozili smo se kroz Hajd park njegovom
kočijom.“ Prelistavala je blok. „Skicirala sam ga juče.“ Onda okrenu crtež prema
meni, a potom okrenu sledeću stranu. „Dovde sam stigla s gospodinom
Kendrikom, ali moram ponovo da se vidim s njim kako bih se uverila da sam ga
pogodila.“
Vratih se na prvu skicu. „Crtala si ga u kočiji u pokretu?“
„Pa, ne. Stali smo, i malo šetali, i…“
„I našli neko usamljeno mesto u parku?“
Lili nabaci nevin izraz. „Nije bilo mnogo izdvojeno.“
„Lili, moraš više da paziš na svoju reputaciju. Hvala bogu što tetka Heti
danas ide s tobom. Dženi sigurno nije smatrala da treba da te savetuje.“
„Tetka Heti danas ide sa mnom? Kako da ih upoznam kad je ona pored
mene?“
„Razgovarajući s njima. A kad ih tetka Heti pritisne, verovatno ćeš saznati
još više, a ne manje.“
„Mnogo bih više volela da mi Dženi bude pratilja.“
Podigoh ruku da je prekinem. „Nećeš me nagovoriti da se predomislim.
Imam sastanak danas po podne, a Dženi ima posla. A baš i nemam višak osoblja
u kući. Kad Dženi provede dva-tri sata s tobom, neko drugi mora da uradi njen
posao. Zato ili tetka Heti, ili ostaješ kod kuće.“
„Pa, ako tako kažeš, čini mi se da će biti tetka Heti.“
Potapšah je po obrazu. „I nemoj da se duriš.“
„Ne durim se. Volim tetku Heti, stvarno. Samo što je ona tako, tako…“
„Američka?“, ponudih odgovor.
„Ma i gore od toga.“
Teatralno uzdahnuh. „Gore od toga?“
Lili me prostreli pogledom. „Moraš da priznaš da je neposrednija čak i od
većine Amerikanaca.“
„Kada žena dođe u određene godine, stekne pravo da govori šta misli.
Mnoge moje starije poznanice Britanke ponašaju se kao i ona. Kao što sam
rekla, ona će ti najbolje pomoći da upoznaš džentlmena. Uživaćeš, videćeš. Ko
te danas vodi u izlazak?“
„Gospodin Kendrik. On je pomalo tih pa si možda u pravu. Tetka Heti bi
mogla da ga malo prodrma.“
Koliko se sećam, gospodin Kendrik je i veoma pristojan, pa bi tetka Heti
njemu lako mogla da bude i malo previše, ali opet, treba dobro da upozna i
porodicu s kojom će se možda oroditi.
Lili ode da se presvuče za izlazak, a ja se prihvatih posla zbog kojeg sam i
došla u biblioteku. Gospodin Hejzelton će uskoro stići i htela sam da budem
spremna. Nisam mu ispričala za poruku koju mi je poslao sluga. Samo sam mu
poslala poruku da mi je, ako je tog popodneva slobodan, potrebna njegova
pomoć. Dok sam upisivala nekoliko priznanica u svoju knjigu računa, shvatih da
sam nervozna što ću biti s njim. Otkad smo se ponovo sreli u Londonu, bio je
uvek vrlo ljubazan, ali bih se u njegovom društvu uvek unervozila. Verovatno
zato što je znao moje mračne tajne - tajnu, u stvari. Samo je jedna, ali ogromna.
Bio je to prilično ironičan zaokret sudbine. Koliko god sam se trudila da
zaboravim tu noć, izgleda kao da sam osuđena da se stalno srećem s dvoje ljudi
koji je dele sa mnom.
Od daljeg razmišljanja spasla me je gospođa Tompson, koja me je obavestila
da je gospodin Hejzelton stigao i da ga je uvela u salon. Kad sam ušla, gledao je
u uramljenu Rouzinu fotografiju. „Verovao ili ne, tu fotografiju je napravio
Grejan.“, rekoh.
On mi se nasmeši i ja stadoh pored njega i podigoh ram, diveći se svojoj
dragoj devojčici. „To je bilo otprilike pre tri godine. Bili smo u dvorcu Harli i
Grejam je imao jedan od onih foto-aparata gospodina Istmana. Tek je bio naučio
da ga koristi i snimao je sve što je stajalo mirno. U stvari, bilo je neverovatno to
što više uopšte nismo morali dugo da stojimo.“ Okrenula sam se i pogledala u
Džordža. „Sećaš se kako je to bilo? Fotografisao si se ranije?“
On se nasmeja. „Da, sećam se. Moj školski tim za kriket, ako možeš to i da
zamisliš. Toliko dečaka su naterali da budu mirni kao bubice dok se slika
iscrtava na filmu.“
„A ova Rouzina slika napravljena je za tren oka.“
„Zapanjujuće je kakvi su sve izumi ostvareni za našeg života.“ Spustih
fotografiju i povedoh ga da sednemo na sofu. „ A evo nas sad, na pragu novog
veka. Možeš li da naslutiš šta leži ispred nas?“
Džordž odmahnu glavom. „Ponešto - da, ali očekujem i mnogo iznenađenja.
U stvari, iznenađen sam tvojim interesovanjem za mehanizaciju i pronalaske.“
„Ma hajde, molim te, pa Amerikanci su uvek zainteresovani za napredne
ideje i sledeći izum. Mene iznenađuje tvoje iznenađenje.“
„Razumem šta hoćeš da kažeš“, zaključi on cereći se. „Moram da pokušam
da te bolje upoznam; tako bih izbegao dalja iznenađenja.“
I u tom trenu naše lako prijateljstvo se izgubi. Da li on to flertuje sa mnom,
ili je to samo njegova srdačna priroda? Nisam mogla da pogodim. Tražila sam
novu temu za razgovor kad gospođa Tompson zakuca na vrata. „Gospodin
Kendrik došao je kod vas u posetu, moja gospo.“
„Kod mene? To mora da je neka greška. Zar nije došao da vodi moju sestru i
tetku u park.“
„Javiću im da je stigao, ali je izričito tražio da vidi vas.“ Ona zastade.
„Mislim da ima nešto da vam pokaže.“
Klimnuh glavom gospođi Tompson. „Uvedite ga, molim vas.“
Džordž i ja razmenili smo poglede dok je nadzornica odlazila, a umesto nje
pojavilo se nasmejano lice gospodina Kendrika. Dok smo se pozdravljali, nisam
mogla da ne primetim korpu koju je nosio. Prvo sam pomislila da je to korpa za
izlet. A onda se ona pomeri.
„Gospodine Kendriče, šta vam je to u korpi?“
„Jedan mali poklon za gospođicu Rouz.“ On skloni tkaninu s vrha korpe i
malena čupava glava izviri napije.
„Mače!“ To je bilo najslađe i najdivnije mače koje sam ikad videla. Belo s
crnim mrljama, ili možda obrnuto, ali koje god boje bilo, skoči mi u ruke čim
sam ih ispružila prema njemu i odmah mi se ugnezdi na vratu.
„Oh, dragi bože“, rekoh mazeći to drago malo biće. „Doneli ste macu za
Rouz?“
„Da. I činilo mi se mudrim da prvo vas pitam za dozvolu.“
Džordž stisnu usne dok se okretao prema Kendriku. „Pa, rekao bih da ste je
dobili.“
„Naravno da dozvoljavam.“ Malo stvorenje prelo mi je na uvo. „Rouz će biti
oduševljena. Šta vam je dalo tu ideju?“
Kendrik se zadovoljno nasmeši, ali pre nego što je stigao da odgovori, u sobu
uleteše Lili i Heti. „Ko to ima ideju?“ Lili razrogači oči. „Franses, šta ti je to na
vratu?“
Mače se sasvim opustilo. Džordž ga nežno skide s mog vrata i dade ga Lili,
koja je pružila ruke prema njemu.
„Nadao sam se da će se ledi Rouz malo više svideti život u gradu ako ima
kućnog ljubimca“, reče Kendrik milujući mače. „Čini mi se da voli životinje.“
„Baš pažljivo“, osmehnu mu se Lili. „Da ga odnesemo gore kod Rouz pre
nego što pođemo?“
„Da, molim vas. Hoćeš li i ti poći s njima, tetka Heti?“ Bila sam sigurna da
nije oduševljena, ali mi je bilo potrebno malo vremena da objasnim Džordžu
zašto sam ga zvala pre nego što se sluga pojavi.
„Ah, ovo je baš zabavno“, mrmljala je tetka Heti terajući mlade iz sobe.
„Hvala još jednom, gospodine Kendriče, za divan poklon“ rekoh dok su
odlazili. „Kakav dobrodušan mladić.“
„Upravo to i želi da pomisliš“
Moj osmeh je izbledeo dok smo se vraćali da sednemo na sofu. „Hoćeš da
kažeš da ti se ne dopada?“
„Hoću da kažem da prepoznajem damin gambit. Ti si Lilin čuvar. Ako
šarmira tebe, ti ćeš se kod Lili zauzeti za njega.“
Frknuh. „Baš si ciničan. Govoriš li to iz ličnog iskustva?“
Džordž se trudio da se ne nasmeje. „Hm, preuzimao sam povremene
sračunate rizike.“
„A zašto bi ovo bilo rizično?“
„Moglo je da se desi da ne podnosiš mačke.“
Više se nije ni trudio da sakrije osmeh i ja mu se iscerih. „Budi siguran da
neće tako iako osvojiti moju naklonost.“ Izgovorila sam te reči da se podsetim da
je Kendrik i na spisku osumnjičenih. Doduše, i Džordž je bio na njemu. Zaista
zbunjujuće.
„Dobro, verujem da se pitaš zašto sam te molila da dođeš.“
„Spreman sam za svaku dužnost koju smatraš prikladnom za mene.“
„Oh, sjajno! Skoro da poželim da postoji neki opasan podvig da proverim tu
tvrdnju, ali istina je da mi je, jednostavno, bilo potrebno samo tvoje prisustvo
ovog popodneva.“
On podiže obrve. „Nisam mogao ni da pomislim da je moje prisustvo toliko
poželjno.“
Bila sam skoro sigurna da je ipak mogao, ali odlučih da zanemarim njegov
komentar. „Očekujem posetu jednog momka, sluge Stouk-Vitnijevih. Predložio
je da se sastanemo i da želi da mi saopšti neke informacije o jednom od Lilinih
udvarača. Policijski inspektor je smatrao da nije pametno da se nađem nasamo s
njim i… Šta nije u redu?“
Džordž je zurio u mene kao da govorim stranim jezikom. „Kako si upoznala
slugu Stouk-Vitnijevih? I zašto se savetuješ s policajcem?“
„Aha. Da, moram najpre da ti saopštim novosti.“ Počela sam da objašnjavam
kako sam upoznaia slugu, a onda shvatila da moram da pomenem i ukradenu
narukvicu da bih objasnila zašto sam se našla s Alisijom i Delejnijem, kao i da
sam tom prilikom pomenula da istražujem Liline udvarače. Pokazala sam mu
poruku koju sam dobila od sluge, objasnila mu da se kod mene dogodila provala
i završila Delejnijevim protivljenjem da se nađem sama s tim čovekom.
Nisam baš uspevala da pročitam Džordžov izraz na licu dok sam mu sve to
prenosila. Pažljivo je slušao, spuštenih obrva, s dve vertikalne bore između njih.
Možda je to bila zabrinutost, užas, a možda i neverica, ili sve zajedno. „Molim
te, kaži nešto“, zavapila sam najzad.
On napući usta pa izdahnu. „Nisam bio siguran da si završila“, reče.
„Zar to nije dovoljno?“
„I više nego dovoljno! Zašto me nisi ranije zvala? Inspektor Delejni je
sasvim u pravu. Možda si u opasnosti.“
Dakle, zabrinut je. Bolje reći, čak pomalo i užasnut i u neverici, ali je
zabrinutost preovladavala. „Iskreno rečeno, nisam shvatala koliko bi to moglo
biti opasno dok mi Delejni to nije predočio.“ Bespomoćno sam slegla ramenima.
„Veoma cenim tvoju spremnost da mi pomogneš, ali šta sam mogla da tražim od
tebe? Da stražariš u mojoj kući? Nisam znala da će neko provaliti.“
Morala sam glasnije da izgovorim poslednjih nekoliko reči pošto je Džordž,
vidno uznemiren, skočio i počeo da šeta po sobi. Zatekla sam sebe kako
razgovaram s njegovim leđima. Šta je to, za ime boga?
„Džordže?“
On se okrete i vrati do mene, čela zamišljenog i namrštenog. „Ko je znao da
proveravaš udvarače tvoje sestre? Nešto u čemu sam, usput da kažem, mogao i
ja da ti pomognem.“
„Mogao si? Kako? Znaš li uopšte ko su ti mladići?“
On neobavezno odmahnu kao da se odgovor podrazumeva. „U Londonu
postoji svega desetak društvenih klubova, a sva gospoda su članovi bar jednog ili
dva. Siguran sam da sam sa svakim od pomenutih džentlmena zajedno bar u
jednom od klubova.“ Sad on siegnu ramenima. „Počneš razgovor, postaviš
nekoliko nevinih pitanja uz piće-dva i“, on pucnu prstima, „saznaš skoro sve.“
Hm, zar je stvarno tako lako? „Pa, sad ću sigurno zapamtiti da imaš
istražiteljske sposobnosti, za sledeću priliku kad mi bude bila potrebna takva
usluga.“
To mu izmami osmeh. „Misliš da će ih biti još?“
„Lili se tek predstavila društvu i smatraju je naslednicom.“
„Smatraju?“
Bože svemogući, ovom čoveku ništa ne promiče.
 „Moj otac trenutno ima određene finansijske poteškoće. Svejedno, Lilin
miraz je netaknut, mada ga svi smatraju samo avansom dok moj otac ne umre.
Osim toga“, nasmeših se na tu pomisao, „ona me nagovara da postanem
pokroviteljka i drugim devojkama iz Njujorka, pa će mi to možda preći u
naviku.“
„To mi zvuči kao prilično opasan zanat.“
„Misliš da bi neki od Lilinih udvarača mogao biti umešan u krađu? I ja se to
isto pitam.“ Odmahnula sam glavom. „Tako je. Pitao si me ko su oni.“
„Ko je još znao da ih proveravaš?“
„Niko ko bi njih obavestio o tome. Gospoda su vikont Ejnsvorti, Danijel
Grejson i Leo Kendrik. Samo su moja tetka, moj advokat i Delejni znali za
istragu.“ Napravila sam pauzu kad sam shvatila da to nije sasvim tačno. „U
stvari, i Alisija i njen sluga saznali su juče, dok sam pričala o tome. Ali to se
desilo pošto je narukvica već bila ukradena i verovatno baš kad se dešavao upad
u moju kuću, tako da ne vidim kako su oni mogli da imaju išta s tim.“
„Da li se tvoja sestra videla s nekim od njih trojice nasamo? Da li je moguće
da je ona rekla nekome od njih?“
„Da, videla se, ali ne verujem da bi rizikovala da ih uvredi time što će im reći
da ih špijunira njen privatni detektiv.“
Džordž podiže obrve dok je nastavljao da pritiska. „Ali možda joj se
omaklo?“
Sad sam ja oklevala. „Moram da priznam da je to moguće, ali sumnjam.
Kuda ovo vodi?“
„Ko god da je to uradio, imao je nešto protiv tebe još pre bala, inače ne bi
stavio narukvicu u tvoju torbicu.“
„Pobogu, Džordže“, uzdahnuh. „Sad zvučiš kao Delejni. Zašto vi, grofice?
Zašto je lopov izabrao vas? Pa, ja moram da pitam: a zašto ne ja? Na kraju
krajeva, zar nije moguće da se, jednostavno, desilo da moja torbica bude u
blizini kad je lopov rešio da sakrije ukradeni nakit?“
Džordž podiže ruku da me utiša, što me je još više razbesnelo, naročito kad
je ustao i nadvio se nad mene. „Ne, Džordže, voijna sam da priznam da postoji
mogućnost da je lopov jedan od Lilinih prosaca, iako mislim da je ona
beznačajna. Otići ću još dalje i priznaću da su sva trojica imala pristup mojoj
tašni za vreme večere. Ali teorija da je jedan od njih ukrao narukvicu, a zatim je
stavio u moju torbu samo da bi mene okrivili za krađu, potpuno je neodrživa.
Ako su zainteresovani za Lili, zašto bi izazvali skandal u njenoj porodici? Zašto
bi njenu sestru žigosali kao lopova? I zašto bi došli u moju kuću sledećeg dana
da je uzmu nazad?“ Nabrajala sam pitanja na prste. „To ima još manje smisla od
Delejnijeve teorije o Grejamu.“ Dok sam govorila, sve vreme mogla sam da
vidim da se Džordž sprema da iznese jak argument, sve dok nije čuo poslednju
tvrdnju.
On podiže obrve. „Grejam? Tvoj dever? Kakve veze on ima s ovim?“
Zastenjala sam. Zašto sam i to morala dakažem? Pogledah u Džordža. Zaškiljio
je.
„Pa, dobro sad, inspektor Delejni slaže se s tobom da sam bila namerna meta,
a on misli da je sve to Grejamovo maslo.“
Džordžov izraz smekšao je dok je sedao na sofu pored mene. „Zašto bi ti
Grejam smeštao tako?“
„I ne bi. Ja sam sigurna da ne bi. Ipak, pošto smo u pravnoj borbi oko novca
koji mi je otac ostavio…“ Ujedoh se za usnu i zastadoh. „Heti ti je već rekla za
to, zar ne?“
„Jeste, i smatram da on tu gubi i vreme i novac. Ali, molim te, nastavi.“
„Delejni misli da Grejam možda hoće da izazove skandal kako bi me
diskreditovao i time stekao prednost na sudu.“
„To zvuči malo preterano, čak i za Grejama.“
„I to nije sve.“ Zadrhtala sam od pomisli na to što moram i to da mu kažem.
„Sećaš li se da sam ti rekla da policija ponovo istražuje Redžijevu smrt?“
„Naravno.“
„Pa, Delejni mi je rekao da je policija primila anonimno pismo u kome ih
neko poziva da to urade.“
„Aha, dakle, zato su se raspitivali.“
„Da, međutim, to nije sve. U pismu optužuju mene, da sam ga ja ubila.“
On odmahnu glavom u čudu. „Stvarno imaš lošu nedelju. Da proverim da li
sam sve dobro razumeo. U poslednja dva dana, neko je stavio ukradeni nakit u
tvoju torbicu, provalio ti u kuću i optužio te za ubistvo pokojnog muža.“ On
zastade i prodorno me pogleda. „Da nisam nešto izostavio? Nema još nekih
sudskih sporova za koje mi nisi rekla?“
„Ne, rekla bih da je to sve“, odgovorila sam naježivši se. Nisam bila sigurna
da mi se dopada njegov ton. Da li je samo govorio bez uvijanja, ili me je
prekorevao? „Nisam uradila ništa da navučem ovakve nevolje sebi na vrat.“
„Naravno da nisi“, reče on nastavljajući da korača. „Samo si laka meta.
Sama i nezaštićena žena. To ti se nikad ne bi dogodilo da si u braku. Trebalo bi
pod hitno ponovo da se udaš.“
Za ime boga. „Pa to je apsurdno! Nisam bila nimalo manje ranjiva ni dok
sam bila u braku. Znaš li ti kakav je Redži bio čovek i koliku mi je zaštitu
pružao? Ako mi se ništa ovakvo nije dogodilo ranije, to je samo zato što sam bila
zaglavljena na selu, upravljajući imanjem, dok je moj muž krckao novac mog
oca uživajući u gradu. Dragi bože! Jedva sam se konačno ratosiljala njegove
porodice i njihovih dugova. Bila bih luda da sad ponovim istu grešku.“
Džordž je otišao do prozora i gledao moju malu baštu, a ja sam nalazila malo
zadovoljstvo u raspravljanju s njegovim leđima. Onda mu priđoh i stavih mu
ruku na rame, okrećući ga prema sebi. „A to što mi je neko provalio u kuću? Zar
to nije baš smešan razlog da se udam? Ako mi je potrebna sigurnost, bolje da
nabavim psa nego muža.“
Džordžove oči veselo zablistaše. Usne mu se iskriviše u smešak i on podiže
ruke u znak predaje. „Razumem šta hoćeš da kažeš. Ako si kategorički protiv
ideje o braku, onda bar prihvati moju zaštitu.“
„Tvoju? Bože dragi, Džordže, nije ti valjda ovo uvijen način da predložiš da
se nas dvoje venčamo?“
Džordž je grizao usne u pokušaju da zadrži smeh. Kako se samo usuđuje?
„Ti se to meni smeješ?“
On podiže ruku dok je pokušavao da povrati staloženost. Šta nije u redu s
njim, zaboga? „Utešno je što znam da ti nisam slomila srce.“
„Moje srce?“ Reči izleteše iz njega kao cijuk. On duboko udahnu da se smiri.
„Franses, učinila bi da se osećam kao potpuni šonjavko da se ne ponašam kao
arogantni skot!“
Primetila sam kako sam zinula od zaprepašćenja. „Jesi li me ili nisi upravo
pitao da se udam za tebe?“
„Sve dok izgledaš tako užasnuto, neću ništa da priznam. Iako ne razumem
zbog čega se tako snažno opireš toj ideji. Ti si sama, ja sam sam.“ Lagano je
prelazio prstima niz moju ruku dok je govorio, izazivajući stvarno divne
senzacije. „Zvuči kao logično rešenje.“ Zatim prinese moju ruku usnama i
poljubi je. Intuitivno sam zatvorila oči. Milostiva Majko Božja!
„Ipak“, promrmlja on dok su mu usne golicale moj zglob, „pošto si protiv te
ideje, smislio sam bolju. Ali prvo moraš da me izviniš na nekoliko minuta.“
Ruka mi pade pored tela kad je on pusti, požuri pored mene i napusti sobu.
Posle nekoliko sekundi čula sam kako se zatvaraju ulazna vrata.
 DVANAESTO POGLAVLJE

Bolja ideja? Utonuh duboko u sofu, pokušavajući da shvatim šta se upravo

desilo, kad Dženi promoli glavu kroz vrata.
„Spremala sam se da donesem čaj, moja gospo, ali čula sam vrata. Gospodin
je otišao?“
Zurila sam prazno u nju pre nego što sam se povratila. Da, čaj bi mi sad baš
dobro došao. „Izgleda da jeste, Dženi, ali bih ja svakako popila čaj.“ Ona izađe
načas i vrati se s punim poslužavnikom. „Moraću prilično da se pomučim da bih
pojela čitavu tu gozbu!“
„Verujem da gospođa Tompson misli da muškarci uvek imaju veliki apetit.“
Dženi skide čajnik s poslužavnika i stavi ga na niski stočić ispred sofe.
„Kako sad izgleda, jedan je otišao, a od drugog ni traga ni glasa.“ Bilo je
moguće da Dženi ne zna ništa o očekivanoj poseti Džejmsa Kepšoa, ali je bilo
verovatnije da jeste upoznata i s najsitnijim detaljima te priče. Njene reči to i
potvrdiše.
„Ako je gospodin Hejzelton otišao, moja gospo, hoćete li da neko drugi bude
tu s vama dok budete razgovarali s gospodinom Kepšoom?“
Moram da priznam da mi mozak nije sasvim funkcionisao kad je Džordž
otišao, ali mi se činilo da je rekao da će se vratiti. Pa ipak, nisam znala koliko će
biti odsutan. „Da. Pošalji Bridžet ovamo. Gore je, sređuje moju garderobu.“
Tek sam uzimala prvi gutljaj čaja, kad Bridžet stiže, noseći pribor za šivenje,
i pođe prema stolici u uglu sobe. Umesto da to dopustim, pokazah joj na stolicu
blizu mene. „Pošto je tvoj posao trenutno da mi praviš društvo, odmori se malo
od šivenja i popij sa mnom čaj.“
Da je to bila bilo koja druga služavka, to bi bio neobičan zahtev, ali Bridžet
je godinama bila sa mnom i već je navikla na moja čudaštva, od kojih je jedno
bilo i to što sam je zvala po imenu. Kad je tek došla kod mene, zvala sam je
prezimenom Makardl, ali sam joj pre izvesnog vremena objasnila da mi se čini
da je suviše bezlično da je tako zovem. Sećam se kako je pocrvenela zbog tog
mog zahteva, ali ne verujem da joj to smeta. Nismo imale običaj da pijemo čaj
zajedno, ali nije da nam se to nije već dešavalo - kao ni to da joj se ispovedam.
 „Bridžet“, rekoh zureći u detaljan pervaz oko plafona. „Nisam sigurna, ali
možda sam dobila bračnu ponudu.“
„Od gospodina Hejzeltona, moja gospo?“, odgovori ona sasvim zatečeno.
Zatim dodade malo šećera u šolju s čajem i srknu gutljaj. „Da li ste mu
odgovorili?“
Klimnuh glavom i naterah se da sretnem njen pogled. „Rekla sam mu da je
to smešna ideja. Da bih bila blesava da se ponovo udam.“ Zastadoh za tren
prisetivši se svoje tirade. „Gospode, rekla sam mu i da je bolje da nabavim psa
nego muža!“
Bridžet se trže. „Zvuči mi kao vrlo čudan razgovor, moja gospo.“
„U najmanju ruku. Ali pre nego što počneš da sažaljevaš gospodina
Hejzeltona, i on je rekao da ima bolju ideju.“ Pogledala sam u nju da vidim
izgleda li jednako zbunjeno kao i ja. „A onda je nestao.“
„Nestao?“
„Istrčao je iz sobe kao metak.“
Njen pogled odluta zamišljeno. „Zaista zanimljivo.“
„I sasvim izluđujuće!“
Popila sam još nekoliko gutljaja čaja, nadajući se da ću srediti misli. Ako
nije hteo da me zaprosi, čemu zavodljivo milovanje? Kao da je hteo da osetim
šta propuštam. Sve je to bilo vrlo čudno. „Bil oda to jeste bila prosidba, bilo da
nije“, razmišljala sam naglas, „više nije važno. Njegovi motivi za brak bili su
sasvim pogrešni. Hteo je da me brakom spase svih mojih muka. Misli da mi je
potrebna zaštita.“
Bridžet sa simpatijama odmahnu glavom. „Muškarci vole da štite dame, zar
ne?“
„Da, kad ne rade upravo suprotno. Na kraju krajeva, zar nas pre svega ne
štite od drugih muškaraca?“
„Gospodin Hejzelton nije takav. Ja mislim da je on dobar čovek.“
U njenim rečima osećala se određena sigurnost i to me je iznenadilo. Nisam
smatrala da Džordž nije dobar čovek, naravno, ali ona je zvučala kao da je
mnogo razmišljala o tome. „Mislim da si u pravu. Pitam se zašto onda već nije
oženjen.“
„Verovatno je zbog svog posla u Ministarstvu inostranih poslova bio veoma
zauzet.“ Zurila sam iznenađeno u Bridžet dok je srkala čaj. „Sva ta stalna
putovanja u Irsku i Francusku, znate već“, dodade ona.
„Bio? Prošlo vreme?“ Uspravih se na sofi. „Otkud ti to uopšte znaš?“ Bridžet
sleže ramenima. „Njegov sluga radi ovde već neko vreme. Voli da priča o
njihovim putovanjima i važnim sastancima. Nova vlast, međutim, nije mnogo
zainteresovana za autonomiju Irske pa je napustio službu. To jest, Blejkli bar
misli da je zbog toga otišao iz ministarstva.“ Nikad neće prestati da me
iznenađuje koliko mnogo sluge znaju o svakome u ovom gradu. Ako je Džordž
bio zadužen za bezbednost kraljevstva, zaštita jedne žene bila bi lak zadatak za
njega. Možda bih i uživala u njegovoj zaštiti. U sećanje mi se ponovo vratiše
Džordžov senzualni dodir i zavodljiv pogled. Uzdrhtala sam i od same pomisli
na njega.
U stvarnost me je vratilo kucanje i gospođa Tompson otvori vrata salona.
„Gospodin Hejzelton, moja gospo. Opet.“
Dok je Džordž ponovo žurno ulazio u sobu, lice mi se zažari. Ustala sam i
pružila ruke prema njemu u znak pozdrava i, moram da priznam, s određenom
dozom straha. Gospođa Tompson izađe, a Bridžet spusti svoju šoljicu i tacnu;
izgledalo je kao da se sprema da brzo pobegne. Iznenađenje zbog Džordžovog
povratka baš usred mojih razmišljanja o njemu kao da mi je blokiralo mozak. Da
li sam želela da Bridžet ostane ili da ode?
Prekasno. Ona se nakloni i napusti salon pre nego što sam odlučila šta da joj
naredim. Ali zašto se uopšte ponašam kao idiot? Nisam više naivna devojka, nije
mi potrebna treća osoba u sobi da bih se kontrolisala.
„Molim te, sedi.“ Pokazah mu stolicu na kojoj je Bridžet, ta izdajica, do
maločas sedela.
On ostade da stoji s ozbiljnim izrazom na licu. „Pre nego što te poslušam,
jesmo li još prijatelji?“
Prijatelji? Kakav čovek! Progutala sam razočaranje. Očigledno neće ni biti
potrebe da se kontrolišem, jer neće biti iskušenja. U redu.
„Naravno da jesmo, Džordže. Molim te, oprosti mi zbog ispada. Bio je to
bezosećajan odgovor na galantan gest. Verovatno vidiš koliko sam daleko od
ponovne udaje. Jednostavno još nisam spremna.“
On se žalostivo osmehnu. „Da, shvatio sam poruku.“
„Nadam se da možeš da mi oprostiš što sam bila tako nepristojna i da ćemo
nastaviti kao i pre. Zaista mi je stalo do tvog prijateljstva.“
„I imaš ga, ali hoću nešto drugo da ti predložim.“
Sela sam i pokazala i njemu rukom da učini isto. „Kakav predlog?“
„Neku vrstu partnerstva. Kao i ti, i ja sam zainteresovan da pronađemo
lopova.“
On zastade primetivši moj iznenađeni pogled. „Kao što sam već rekao,
povremeno radim za Krunu.“
 „Preusmerio si se potpuno na to pošto si dao otkaz u ministarstvu?“ Oči mu
se suziše. „Otkud znaš za to?“
„Tvoj sluga se vrlo ponosi tobom. Hvali se Bridžet.“
„Ah, to je sad prošlost. Sad me zovu samo po potrebi, a trenutno sam
angažovan upravo da pronađem izvesne ukradene predmete.“
„Misliš h da je i to delo kradljivca nakita? Šta je nestalo?“
„Radije ne bih da kažem šta tražim, ali te stvarčice su nestale kad i
Hejverhilove burmutice.“
„Ali gospodin Hejverhil je prijavio pljačku policiji.“
Džordž odmahnu glavom. „Naprotiv, Eni Hejverhil je zvala policiju. Ali ona
je znala samo za burmutice. Hejverhil je pobesneo kad je to čuo. Kad bi policija
saznala i za te druge stvari, upao bi u gadnu nevolju.“
„To zvuči prilično sumnjivo.“ Posmatrala sam ga iskosa. „Hejverhilu je nešto
ukradeno i on to želi nazad, ali neće da iko zna za to.“ Setih se kako se gospođa
Robinson žalila na Hejverhilove poslove sa strancima. „U šta si se to upetljao?“
Džordž se nasmeši. „Ni u šta protivzakonito, uveravam te. Hejverhil i ja smo
školski drugovi. On čini mnogo toga dobrog za svoju grofoviju i državu, a ovo bi
moglo da stavi tačku na to. Zato bih tom slugi i ja da postavim nekoliko pitanja
kad stigne. Zauzvrat ću možda moći da ti pomognem oko Redžijeve smrti. Imam
saradnika koji mi duguje uslugu pa sam trknuo kući da ga pozovem telefonom.“
Ništa drugo što je mogao da kaže ne bi brže preusmerilo moje misli. „Imaš
telefon? U svojoj kući?“
Džordž slegnu ramenima kao da je to sasvim normalno. „Povremeno ume da
bude veoma koristan.“
Napravila sam podsetnik da jednog dana zatražim da mi pokaže taj uređaj i
vratila se na temu. „A ko je taj saradnik? I šta može da uradi?“ Džordž odmahnu
glavom. „Radije ti ne bih rekao njegovo ime.“ Ljutito frknuh. „Čini mi se da mi
najradije ništa ne bi rekao. Možeš li bar da mi kažeš šta si ga zamolio da uradi?“
Nisam bila sigurna da mi se dopada pomisao na to da neki stranac sazna da sam
optužena za ubistvo, čak i kad je posredi anonimno pismo.
„Samo da pročita pismo koje je policija primila i da sazna šta nameravaju da
urade. Ako nameravaju da otvore istragu, i nas dvojica ćemo malo istražiti.“ On
se naže i uhvati me za ruku. „Mogu da garantujem za njegovu diskreciju. Ništa
neće procuriti u javnost.“
„Oduševljena sam činjenicama o tebi koje sam saznala ovog popodneva. Pa
iako ne razumem kakve ćeš ti koristi imati od ovog partnerstva, pošto mi izgleda
da ja ne radim baš ništa, neću odbiti tvoju ponudu da mi pomogneš. Inspektor
Delejni rekao je da doktor neće zahtevati autopsiju bez mog odobrenja, ali da će
policija, ako nađe dovoljno pouzdan dokaz, učiniti to i bez moje dozvole. Što se
njega tiče, mislim da Delejni počinje da shvata da je pismo napisao neko ko mi
želi zlo.“
„I sumnja da je taj neko Grejam?“
Pokušala sam da se setim šta je tačno Delejni rekao. „Ne. Pitao je da li
mislim da je Grejam sposoban da uradi tako nešto. Nije ga direktno optužio.“
Džordž je zurio negde u daljinu. „Zanimljivo“, promrmlja.
„Moram da priznam da ne mogu da zamislim ni da ga je poslao bilo ko
drugi. Misliš li da je moguće da je neko stvarno ubio Redžija? Bio je s Alisijom
kad je umro, ali zar neko nije mogao da mu da otrov mnogo ranije?“
Džordž je izgledao zamišljeno, ali sam mogla da vidim da sluša, pošto
podiže jednu obrvu i promumla: „Otrov? Sumnjam u to.“
Dala sam mu trenutak da nastavi, ali on je samo zurio kroz mene. Zašto ljudi
ne završavaju misli? „Džordže“, rekoh pokušavajući da mu privučem pažnju. On
me pogleda kao da je upravo izašao iz transa. „Zašto misliš da nije bio otrov?“
„Doktor je uveren da je Redži umro prirodnom smrću. Dovoljno je iskusan
da uoči znakove trovanja.“
Trepnuh od iznenađenja. „Kako to znaš?“
„Kad si mi rekla da ti se javila policija, otišao sam u Gilford i lično
razgovarao s njim.“
„Meni nije ni na pismo odgovorio, a s tobom je razgovarao?“
Džordž se snebivljivo nasmeši. „Rekao sam mu da ću ti ja sve preneti. Pošto
si kazala da će policija razgovarati s njim, hteo sam da stignem tamo prvi.“
„Ti si ga ubedio da ne traži autopsiju?“
Džordž odmahnu glavom. „Nije bilo potrebe. Njegova odluka zasnovana je
na njegovom čvrstom uverenju. Redži je imao slabo srce, a nije redovno pio
lekove, mnogo je pio i vrlo malo vežbao. Ukratko, doktor se čudio kako Redži
nije dobio srčani udar godinama ranije.“
„U tom slučaju, pismo je očigledno napisao neko ko želi zlo meni lično.“
„S obzirom na pismo, narukvicu i provalu, neko se baš trudi da ti smesti.
Možda ćemo saznati nešto više od sluge.“
„Ne mogu da zamislim da bi iko uložio toliki trud da me upropasti.“
Začu se kucanje na vratima i Dženi ulete u salon.
„Moja gospo“, reče ona kao bez daha. „Dođite odmah ako možete, gospođi
Tompson nije dobro.“
„Gospode, šta se desilo?“ Skočih i pođoh prema vratima na kojima je,
drhteći, stajala Dženi. Zagrlila sam je.
„Gospođa Tompson izašla je u baštu iza kuhinje i tamo je bio neki čovek.
Utrčala je unutra drhteći i plačući.“
„Gospode bože, moram da je vidim.“
Džordž pođe za nama kroz tapacirana vrata, pa niz stepenice prema kuhinji.
„Ako je neko uznemirio gospođu Tompson, treba i ja da pođem.“
„Niko nju nije uznemiravao, gospodine. Gospođa Tompson kaže da je
mrtav.“
 TRINAESTO POGLAVLJE

Odvela sam jadnu gospođu Tompson u njenu sobu, dala joj čašicu Hetinog
brendija i zamolila Dženi da bude s njom, a zatim otišla da naredim dadilji da
Rouz nipošto ne izlazi iz svoje sobe. Gospode, imaću sreću ako iko od mog
osoblja ostane sa mnom posle ovoga. Prvo provala, a sad i leš u bašti! Verovatno
svi proklinju dan kad su nogom kročili u ovu kuću.
Na sreću, Džordž je preuzeo na sebe da ispita telo i potvrdio da je jadni
čovek mrtav. Zatim s užasnutim izrazom na licu ode kući da pozove policiju.
I tako je inspektor Delejni ponovo došao u posetu. Čim je stigao, zamolio
nas je da ostanemo u kući dok on i njegovi ljudi ne pregledaju telo i okolinu.
Sipala sam malo Hetinog brendija i Džordžu, a posle nekoliko trenutaka
premišljanja, nasuh jednu čašu i sebi, pa smo tako sedeli i čekali kao na iglama.
Delejni skide šešir i klimnu glavom u znak pozdrava dok je ulazio u salon.
Predstavila sam muškarce i rukom pokazala Delejniju da sedne. Džordž i ja
sedosmo na sofu okrenuti prema njemu, željni da čujemo izveštaj.
„Možete li da nam kažete šta se dogodilo?“, upitah čim je inspektor seo.
„Prerezan mu je grkljan, moja gospo.“
„Oh, Gospode!“ Ne znam šta sam očekivala, ali pomisao na to da neko
nožem reže vrat jadnom čoveku i proliva njegovu krv po zemlji naterala mi je
žuč u grlo. Bilo mi je potrebno nekoliko sekundi da povratim kontrolu nad
sobom. Džordž mi stegnu rame i okrenu se prema Delejniju. „Kako se to
desilo?“, upita on. „Neko ga je pratio dovde i onda napao?“ Delejni odmahnu
glavom i izvadi svoju malu beležnicu. „Ili to, ili ga je čekao na vašoj baštenskoj
kapiji. Rekao bih da je prilazio vašoj kući sporednom, a ne glavnom ulicom. U
tom slučaju, morao je da prođe glavnu kapiju pre nego što skrene za ugao i
stigne do ulaza za poslugu. Na osnovu zemlje i šljunka ispred kapije,
zaključujem da je došlo do rvanja. Izgleda da je savladan, odvučen u baštu i…
pa, ostalo znate.“
Delejni je imao naviku da govori sporo, odmeravajući reči. U ovom slučaju,
neosporno se trudio da nas umiri. Bila sam mu zahvalna na tom sažetom
rezimeu, koji je, sigurna sam, bio prilagođen mojoj osetljivosti. Pod normalnim
okolnostima, mislim da bi bio deskriptivniji. Viđala sam ga mnogo češće nego
što sam želela, ali svaki put sam sve više poštovala njegove sposobnosti.
„Razgovarala sam sa služavkama pre nego što ste stigli, inspektore. Samo
njih dve bile su u kuhinji i kažu da nisu čule ništa neuobičajeno.“
„Pretpostavljam da se sve odigralo vrlo brzo.“ On pogleda u svoje beleške.
„Gospodin Kepšo verovatno nije imao vremena ni da pozove u pomoć.
Mrtvozornik je još s njim. Obaviće detaljan pregled, ali čini mi se da Kepšo nije
dugo mrtav, svakako manje od jednog sata, pa je dobro što vaša nadzornica nije
ranije izašla napolje.“
Uhvatih Džordža za ruku. „0va situacija, kakva god da je, potpuno se otrgla
kontroli.“ Okrenula sam se prema Delejniju, nadajući se da on ima odgovor.
„Gospođa Tompson je moja službenica. Pod mojom je zaštitom i ima svako
pravo da očekuje da mesto gde živi bude sigurno. Međutim, prvo je neko
provalio u moju kuću, a onda je neko zaklan u bašti iza kuće.“
„Neko je zaklan u stražnjoj bašti?“
Okrenuh se i videh da tetka Heti i Lili stoje na vratima, upravo stigle iz
vožnje po parku.
„Ne, niko nije zaklan u bašti“, reče Džordž smireno.
„Ne, jeste, jednom čoveku je prerezan grkljan u našoj bašti.“ Bilo je vreme
da prestanem da krijem sve od Lili.
Ona preblede, a zatim se sruši na stolicu pored Delejnija, kao da je noge ne
drže. „Vi ste policajac?“, upita ona.
Delejni je ustao sa stolice kad su dve žene ušle u sobu. Tad uze Lilinu
pruženu ruku u svoju veliku šaku i klimnu glavom. „Inspektore Delejni“, rekoh,
„a ovo je moja sestra Lili Prajs. Sigurna sam da se sećate gospođe Česni, moje
tetke.“ Ruku na srce, neko bi mogao da pomisli da je ovo društveno okupljanje.
„Dakle, sad se dogodilo i ubistvo?“ Tetka Heti uđe u salon staloženije pa
skide šešir i rukavice i spusti ih na sto blizu vrata. „Ko?“
„Gospodin Kepšo, sluga koga smo očekivali danas po podne.“
„Očekivali ste da vam sluga dođe u posetu?“ Lilin izraz odavao je
zbunjenost.
„Duga priča, dušo, sumnjam da inspektor ima vremena za to.“ Okrenuh se
prema Delejniju. „Ne smeta vam da one ostanu ovde? Sigurna sam da imate
pitanja za nas dvoje.“ Pokazah na sebe i Džordža.
„Imam pitanja, ledi Harli.“ On ustade nestrpljiv da završi. „Voleo bih da
razgovaram sa svakim od vas ponaosob, ali nasamo. Ako postoji mesto gde
gospodin Hejzelton i ja možemo da se povučemo, razgovarao bih prvo s njim.“
 Otpratila sam ih u biblioteku, a onda se vratila u salon da objasnim tetki Heti
i Lili šta se desilo u njihovom odsustvu. Pošto sam štitila Lili od raznih
incidenata u poslednjih nekoliko dana, morala sam da joj ispričam i za ukradenu
narukvicu i provalu.
„Svete mačke!“, uzviknu ona kad sam konačno završila. „Ništa slično se
nikad ne bi desilo kod kuće!“
„Ništa slično se dosad ni ovde nije događalo“, požurila sam da je uverim. „I
molim te, nemoj više da koristiš taj izraz. Ne znamo tačno još o čemu je reč, ali
moramo da pretpostavimo da je u vezi s jednim od tvojih džentlmena.“
„Moram da se složim, Franses“, reče tetka Heti. „Sve je počelo kad su se oni
zainteresovali za Lili.“
Da li je to istina? Pružih ruku do zaboravljene čaše s brendijem i polako
popih dobar gutljaj ne bih li sredila misli. Ovo je zvučalo kao da prebrzo
donosimo zaključke, „Lili ih je tek upoznala kad je narukvica ukradena na balu
kod Alisije. A veliko je pitanje da li su svi ovi događaji uopšte u nekoj u vezi“
„Ukradena narukvica i provala jesu, zar ne misliš?“
Potvrdno klimnuh glavom na ovo Hetino zapažanje. „Da, čvrsto verujem da
je lopov došao ovde da povrati ukradeni nakit. A tako isto sam sigurna da je
sluga dolazio da otkrije nešto o Lilinim udvaračima. Zato verujem da su
informacija koju je posedovao i njegova smrt u vezi s jednim od trojice
džentlmena.“
„Ne znaš to, Freni, a ja ne mogu da prihvatim da bi bilo ko od njih trojice
mogao biti ubica. Kako znaš da nije hteo da ti ispriča nešto o lopovu. Možda je
znao ko je on.“
Zamislila sam se nakratko nad tom mogućnošću, ali mi nije zvučala
ispravno.
„Gospodin Kepšo radi za ženu čija je narukvica ukradena“, brzo se ubacila
Heti. „Da je znao ko je lopov, rekao bi to i gospođi Stouk-Vitni.“
Ali Lili ne beše spremna da se preda bez borbe. „Onda je sluga možda načuo
još nešto o čemu ste razgovarali.“
Heti upitno pogleda. „Da li ste razgovarali o još nečemu zbog čega je mogao
da zatraži da ga primiš?“
Upinjala sam se da se setim jučerašnje scene. „Sluga je doneo poslužavnik sa
čajem dok smo razgovarali o imenima osumnjičenih. Tad sam primetila da su na
spisku sva tri tvoja udvarača. Takođe sam pomenula da sam angažovala
detektiva. Izašao je posle toga i više se nije vraćao.“
Podigoh pogled sa stočića za čaj i videh kako me Lili posmatra. Prisetila sam
se kako je kao dete bila tvrdoglava i videla u njenom izrazu trag te
bandoglavosti. „Lili, žao mi je, ali dok ne budemo znali ko je ubio tog sirotog
čoveka, ne želim da se više viđaš s tom trojicom.“
Lili skoči. „Freni, nije valjda da to ozbiljno misliš!“
Moje strpljenje se tanjilo. Tvrdoglavost je jedno, ali ovo je već budalasto.
„Lili, čovek je preklan! Treba li da te odvedem u baštu da se uveriš koliko je ovo
ozbiljno?“
Njen otpor raspade se na pomen ubijenog čoveka.
„Slažem se s tobom, draga. lako mi je i sama ta pomisao potpuno
neverovatna: da je jedan od njih trojice možda nemilosrdni ubica!“
„Ali čak i da jedan jeste, druga dvojica su ljubazna i uglađena gospoda“
„Ne sumnjam ni ja u to, ali možeš li sa sigurnošću reći koja dvojica?“ Lili se
zamisli nad tim pitanjem, ali dok sam je posmatrala kako grize usnu, s rukama
na kukovima, mogla sam da se zakunem da i dalje pokušava da smisli kako da
zaobiđe ovu zabranu. „Pa, sigurno je da nije gospodin Kendrik“, reče ona. „Bio
je s tetkom Heti i sa mnom kad se dogodilo ubistvo.“
Prstima sam masirala mesto između očiju, koje je počinjalo da pulsira.
Postalo mi je jasno zašto je majka odabrala da ostane kod kuće i meni prepusti
Lili. Ja nikad nisam bila toliko tvrdoglava. Na sreću, Heti mi priskoči u pomoć.
„Moram da se složim s Franses u vezi s ovim. Ali moramo da smislimo neki
izgovor da bismo izbegle gospodu.“
„Kako to misliš?“, upitah kad se Lili snuždeno stropošta na stolicu. „Sva tri
džentlmena zaključiće da je to čudno, a možda će se i uvrediti ako ih više ne
budemo puštale u kuću. I jedan od njih mogao bi da postane vrlo sumnjičav,
naročito ako je on i ubica. A ne želimo da pomisli da mi znamo ko je on, zar ne?
Naročito zato što još ne znamo.“
„To zvuči logično, gospođo Česni.“
Sve tri se okrenusmo i videsmo Delejnija i Džordža na vratima. Njih dvojica
uđoše u sobu. Džorđž priđe sofi i sede pored mene. Delejni je ostao da stoji, a
njegov pogled prelazio je s Lili na Heti pa na mene. „Postoji li mogućnost da
odete na selo? Dok ne otkrijemo ko je i zašto ubio gospodina Kepšoa, nećete biti
potpuno sigurne u ovoj kući.“
Misli mi odleteše prema mojoj ćerki. „Onda definitivno hoću da Rouz ode na
sigurno. A i ti, Lili.“ Ali Hetine reči od malopre, a ne prkosan pogled, učiniše da
još jednom razmislim o toj odluci.
„S druge strane, bilo bi čudno da Lili ode u ovo vreme.“ Videvši Delejnijev
upitan izraz, objasnih: „Lili se tek nedavno predstavila društvu, a letnja sezona
vrlo kratko traje. Ako ode iz Londona tako brzo, svi bi podigli obrve, a to bi
moglo da pošalje signal ubici da nešto sumnjamo.“
„Ali možemo da kažemo da se Lili razbolela i da joj je potreban svež vazduh
da se oporavi“, predloži Džordž.
„To dobro zvuči.“ Prevrtala sam tu ideju po glavi. „Delija, moja jetrva“,
dodadoh zbog Delejnija, „ponudila je da odvede Rouz nazad u Harli kad se tamo
vrati za dva dana. Mogu da je zamolim da povede i Lili, na nedelju dana ili malo
duže. Izmislićemo priču da je Lili pomalo savladalo londonsko uzbuđenje i da
žudi da se malo odmori na selu.“
Lili me je streljala pogledom preko sobe. „Teško da sam savladana, a i ne
želim da ljudi misle da ne mogu da izdržim londonski život.“
„Niko drugi neće čuti tu priču, draga, osim Delije.“ Govorila sam
saosećajnim tonom. Istinski sam osećala njeno razočaranje, ali ovog puta morala
sam da budem čvrsta. „Svima drugima reći ćemo da si se razbolela i da si zato
otišla. Zar ne idemo na neko okupljanje danas? Već večeras bi mogla da počneš
da se pretvaraš da ti nije dobro. Pomeni glavobolju ili nešto neodređeno.“
„Ali ja ne želim da se razbolim niti da se pretvaram, a ni da odem. Želim da
ostanem ovde!“
Heti je prostreli pogledom. „Jedina druga mogućnost jeste da gospodu ne
puštamo da uđu, a to ne samo što je nekulturno nego bi moglo da dovede u
opasnost i čitavo domaćinstvo.“
Bravo, Heti! - pomislih. Udri dramom protiv drame!
„Pa, vidim da onda nemam izbora“, progunđa Lili kao da je šaljemo u zatvor,
a ne u divan engleski zamak. „Ali obećavate da je to samo na nedelju dana?“
„Dok ne bude bezbedno da se vratiš“, ispravih je.
„A šta će biti s vama i gospođom Česni?“, upita Delejni.
„Ja ne mogu da odem. Ako se sećate, ja sam u pravnoj borbi sa svojim
deverom i hoću da ostanem u gradu, gde mogu da ga držim na oku. Osim toga,
želim da budem ovde i uverim se da je slučaj rešen.“ Mogla sam da vidim da se
Delejniju to ne dopada, ali teško da bi mogao da me natera da odem. „Tetka
Heti, šta ti kažeš? Trebalo bi da budemo sigurne od Lilinih udvarača sve dok je
ona na selu, ali možeš da ideš s njima ako želiš. Ipak si ti njena pratilja.“
Hetine oči nestašno zablistaše. „Verujem da će se o Lili dobro brinuti u
Harliju, mislim da sam ovde potrebnija i da mogu više da pomognem.“ Ona
odlučno klimnu glavom. „Ostajem.“
„Ovo stvarno nije fer!“ Lili je kiptela od besa.
„Lili, draga moja, te ljude ne zanimamo ni Franses ni ja. Zanimaš ih ti. Ti bi
mogla da budeš u opasnosti ako ostaneš ovde, a ja ću biti savršeno sigurna.
Jednostavno će prestati da dolaze.“
Niko osim mene i Heti nije izgledao zadovoljno tom odlukom. Lili je bila
mrzovoljna i ćutljiva. Džordž je izgledao kao da se jedva uzdržava da ne
protestuje. Delejni je mrmljao nešto nerazumljivo, a onda reče: „Pa, ako je to
rešeno, možda bismo sad, gospođo Harli, mogli i nas dvoje da porazgovaramo?“
„Naravno.“ Ustala sam i povela ga iz salona. „Tetka Heti, molim te da tražiš
da donesu svež čaj gospodinu Hejzeltonu.“ Umesto da učini tako, još dok sam
napuštala prostoriju, ona ode do kredenca s pićem.
Delejni pođe za mnom u biblioteku. Nismo seli za sto, nego na dve stolice
blizu prozora. Na njegov zahtev, ispričala sam mu sve o popodnevnim
događajima, od časa kad su Lili i Heti otišle, pa dok je Delejni došao. Prećutala
sam jedino ono o čemu smo Džordž i ja razgovarali.
Delejni je pisao beleške u svoju sveščicu dok nisam završila, a onda se vratio
nekoliko strana unazad pa uzdahnuo. „Dakle, vi i gospodin Hejzelton bili ste
zajedno kad je telo nađeno. Niste se razdvajali celo popodne?“
Spremala sam se da potvrdno odgovorim, ali onda se setih da je Džordž
izašao na neko vreme. Dragi bože! Moram li i to da kažem Delejniju? Podigoh
pogled i videh da su mu obrve upitno podignute.
„Gospodin Hejzelton je nakratko otišao do kuće. Nisam sigurna koliko se
zadržao. Možda petnaest ili dvadeset minuta.“
„U redu.“ On napisa nešto u beležnicu. „Drago mi je što sam vas pritisnuo.
Čini mi se da mi ne biste pomenuli taj detalj.“ On podiže glavu i prikova me
čvrstim pogledom. „Zaboravili ste to?“
Slegnuh ramenima. „Čini mi se da jesam, zbog sveg uzbuđenja koje je zatim
usledilo. Teško da je to iznenađujuće.“
Delejni odmahnu glavom dok je zapisivao još nekoliko reči u beležnicu.
„Jadan čovek“, promrmlja on.
„Izvinite? Mislite na gospodina Kepšoa?“
„Na Hejzeltona. Ja ne bih voleo da zaprosim ženu a da ona to čak i zaboravi
za manje od sata.“
Lice mi postade vrelo. Nisam bila sigurna da li od besa ili stida, jer sam u
tom trenutku osećala i jedno i drugo. „To nije bila prosidba! Više nesporazum!“
Delejni ponovo podiže obrve. „Stvarno? On je izjavio da vas je zaprosio.“
„Zaista?“ Inspektor se prigušeno nasmeja žudnji koja je pokuljala iz mene.
Proklet bio i on i njegova drskost! „Inspektore, ako ste već znali da je gospodin
Hejzelton otišao kući, zašto ste to uopšte pitali mene?“
 „Bilo mi je potrebno da čujem vaš odgovor.“ On se nagnu prema meni.
„Jeste li stvarno zaboravili, ledi Harli, ili ste nespretno pokušali da obezbedite
alibi gospodinu Hejzeltonu? Ili ste možda pomislili da je on vas iskoristio kao
alibi?“
„Alibi? Naravno da ne“, odgovorila sam svadljivo. „Da, zaboravila sam da je
gospodin Hejzelton odlazio! Ali nisam zaboravila njegov predlog, ako se to vas
uopšte tiče!“ Sela sam nazad na stolicu i prekrstila ruke. „Ne mogu da shvatim
zašto vam je rekao nešto tako privatno.“
Delejni nakrivi glavu. „Pitao sam ga zašto vas je ostavio samu, pošto je
upravo bio ovde da vi ne biste bili sami. Nikad se namerno ne mešam u nečiji
privatni život kad istražujem ubistvo, ali privatnost se sama meša. Ne brinite
zbog toga. Ja ne razgovaram s novinarima.“
Zurila sam u njegovo teme, slušajući kako olovka grebe papir. „Dobro, a šta
ste vi radili dok je gospodin Hejzelton bio odsutan?“
Bila sam iznenađena zbog te nagle promene u konverzaciji. „Ah, da, pa,
naručila sam čaj ranije i Dženi ga je donela baš kad je gospodin Hejzelton otišao.
Nagovestio mi je da će se vratiti, ali pošto nisam znala kada, zamolila sam Dženi
da pošalje moju služavku Bridžet u salon. Ona je bila sa ninom dok se gospodin
Hejzelton nije vratio.“
„Voleo bih da porazgovaram s njima pre nego što odem, mogu li?“
„Naravno.“ Ali nisam mogla da prestanem da kolutam očima. „Dakle, kažete
da je gospodin Hejzelton otišao svojoj kući.“
Divno! Još jednom nisam imala pojma šta mu je Džordž rekao. Nisam htela
da Delejni zna da sam rekla Džordžu za anonimno pismo, ali šta ako mu je
Džordž i to već saopštio? Odlučila sam da otkrijem što manje mogu. „Nije mi
rekao gde ide kad je otišao. Izašao je na prednja vrata i vratio se dvadesetak
minuta kasnije, a onda mi je objasnio da je išao da telefonira. Pitala sam ga da li
je moguće da ima telefon kod kuće, on mi je odgovorio da ga ima pa sam
pretpostavila da je bio kod kuće. Ako jeste, uverena sam da će vam njegovo
osoblje to potvrditi.“
„Znate li koga je zvao?“
„Ne znam“, rekoh zadovoljna što nešto mogu iskreno da odgovorim. Delejni
klimnu glavom i nastavi da piše.
„Ne sumnjate valjda da je on ubio gospodina Kepšoa?“
On na to podiže pogled. „On je na listi osumnjičenih za ukradenu
narukvicu.“
Naježih se zbog te primedbe. „Ne bi trebalo da bude.“
 „Ali jeste. I ako se sećate, njegovo ime dodali smo dok smo pravili spisak
kod gospođe Stouk-Vitni, a sluga je to mogao da čuje.“ On spusti beležnicu u
krilo i uperi olovku u mene. „Vi mislite da je Kepšo hteo da vam pruži neke
informacije o jednom od udvarača vaše sestre, ali možda je dolazio ovamo da
vam kaže nešto o gospodinu Hejzeltonu? Neko se mnogo potrudio da spreči tog
slugu da razgovara s vama. A gospodin Hejzelton znao je da Kepšo dolazi
ovamo danas po podne. I baš je zgodno nestao na oko dvadeset minuta.“
„Ali njegovo osoblje…“
„Budite uvereni da ću razgovarati i s njima. Postoji šansa da će ga potpuno
osloboditi optužbi. Uz malo sreće, možda će čak moći da mi kažu i gde je bio u
vreme provale u vašu kuću.“
„Moja tetka bila je s njim tog popodneva.“ Počinjalo je zaista da mi bude
muka od Delejnijevog stava prema Džorđžu.
„Ali mi ne znamo kad se taj zločin dogodio.“
„Nemoguće da ozbiljno sumnjate u to da mi je on provalio u kuću!“
„Sumnjam na svakog od tih desetoro sa spiska, i to sve dok se ne dokaže
suprotno.“ Mora da je primetio koliko sam pogođena time kad me je pogledao.
Zatvorio je beležnicu s olovkom unutra i ispustio vazduh pućkajući. „Istražujem
zločin, ledi Harli“, rekao je mekšim glasom. „I moram da idem tamo gde me
dokazi vode. Ne mogu da skinem nekog sa spiska samo zato što vi mislite da je
on fin čovek.“
„Ah, nemojte tako, inspektore.“
„Zar se sve ne svodi na to? Branite ga zato što vam je prijatelj. Ali koliko ga
zaista dobro poznajete? I ne zaboravite, upravo ste odbili njegovu bračnu
ponudu.“
„On je brat moje najdraže prijateljice i njegova bračna ponuda je jedan vrlo
galantan postupak. Hteo je time da me zaštiti. Zar to ne govori nešto o njegovom
karakteru?“
Delejni odmahnu glavom. „Onda se nadam da ste u pravu u vezi s njim.
Nadam se da će me dokazi odvesti u drugom smeru, ali ipak moram da istražim
sva imena s tog spiska, uključujući i Hejzeltona. Ako je nevin, ništa se neće
dogoditi.“ On ustade kao da će poći, ali se predomisli i ponovo sede.
„Ima tu još nešto, ledi FIarli“, reče on. „Ovi zločini nastavljaju da kruže oko
vas, i iako ste vi pre svega zabrinuti za ćerku i sestru, bojim se da se niste
dovoljno zabrinuli za sebe. Trebalo bi da poslušate savet svoje sestre i odete s
njima na selo.“
Odmahnuh glavom. „Grešite, inspektore. Potpuno sam svesna da sam ja u
središtu ove oluje. Zato i ne želim da ugrozim njihovu sigurnost time što ću poći
s njima.“
On klimnu glavom. „Razumem. Pa, onda vas molim da budete oprezni i da
se možda malo distancirate od gospodina Hejzeltona. Bar dok ga ne oslobodim
sumnje. Po cenu da se naljutite na mene, istaći ću još nešto što bih voleo da
pamtite u vezi s njim. Bio je u vašoj kući i kad vam je muž umro.“
Od njegovih reči prođe me jeza. „Ne mogu obe pretpostavke biti istinite u
isto vreme, inspektore. Ako verujete anonimnom pismu, onda sam ja
osumnjičena. Ako ne verujete, onda je Redži umro od srčanog udara. A opet,
sugerišete da je doživeo srčani udar zahvaljujući gospodinu Hejzeltonu?“ Trudila
sam se da zvučim opušteno koliko god sam mogla.
Delejni nakrivi glavu, što me je podsetilo na terijera. „Zanimljivo je što ste to
rekli. Srčani udar moguće je izazvati i određenim lekovima.“ On ponovo ustade.
„Vaše osoblje čeka dole da ih ispitam. Idem da razgovaram s njima, a onda idem
kod Hejzeltona, da čujem šta će mi reći njegove sluge.“
Pustih Delejnija da sam siđe u kuhinju, gde ga je čekala posluga. Ostavio me
je s više pitanja nego odgovora. Dakle, postoje lekovi koji mogu da izazovu
srčani udar? Zašto to njegov doktor nije pomenuo? Ali gde bi neko nabavio te
lekove i zašto bi, za ime sveta, želeo da Redži umre? On i ja živeli smo potpuno
odvojenim životima, tako da sam jedva poznavala i njegove prijatelje, a još
manje neprijatelje, ako ih je imao. Da li se zamerio nekom pošto je imao aferu s
njegovom ženom? Glupo pitanje! Naravno da jeste. Alisijinom mužu sigurno.
Međutim, nisam mogla da zamislim da Artur Stouk-Vitni pobesni toliko da ubije
čoveka koji spava s njegovom ženom. Odnosno, sve dok oni to čine diskretno.
Ali možda je Redži isprovocirao i nekog drugog. Nekoga ko nije toliko
tolerantan kao Artur. Odmahnula sam glavom da razbistrim misli. Razmišljanje
me nigde nije vodilo, a u glavi mi se vrtelo. Da li Redžijeva smrt ipak ima neke
veze s aktuelnim zločinima?
Zavalila sam se u stolicu i razmišljala o toj mogućnosti. Možda ako je zaista
ubijen, ali čak i u tom slučaju, opet samo možda. I nikako nisam mogla da se
nateram da počnem da verujem da Džordž ima išta s tim zločinima. Delejni mi je
savetovao da i sama sledim savet koji sam dala sestri i da odem iz grada. Setila
sam se još jednog saveta koji sam joj dala. Svaki muškarac može neko kratko
vreme da se pretvara da je dobar i da je potrebno vreme da se vidi kakav je
zaista.
 ČETRNAESTO POGLAVLJE

Sutradan ujutro pošla sam na sprat da se presvučem za modnu reviju, kad začuh
gospođu Tompson na vratima s Grejamom. Instinktivno sam stegla zube. Mogu
li da se popnem pre nego što me vidi? Pogledala sam preko ramena i videla ga
kako stoji u predvorju, gledajući pravo u mene. Prekasno.
„Dobro jutro, Grejame.“ Spustih se stepenicama u foaje. „Čemu dugujem
ovo zadovoljstvo?“
„Zdravo, Franses. Dobro izgledaš s obzirom na okolnosti.“ On klimnu
glavom prema salonu. Pošto nije imalo smisla da odbijem da razgovaram s njim,
povedoh ga unutra.
„Na koje okolnosti misliš?“ Sela sam na stolicu pored stočića za čaj.
Grejam podiže novine, na čijoj je naslovnoj strani stajao veliki naslov:
JEZIVO UBISTVO U BELGREJVIJI!
„Oh, nisam to videla!“
„Pa, pretpostavljam da je to objašnjenje zašto se ne pakuješ.“
Zbunjeno ga pogledah. „Pakujem?“
On baci novine na sto i sede na ivicu stolice pored mene, naslonivši
podlaktice na kolena i okrenuvši se prema meni. „Brutalno ubistvo dogodilo se u
ovom kraju. Sigurno ne misliš da ostaneš ovde? Možeš da se vratiš u Harli sutra
s Rouz i Delijom.“ On se zavali na stolicu kao da je to rešeno.
Bilo je upravo suprotno. Ako je Grejam mislio da može da dođe ovde i
određuje šta da radim pod izgovorom da brine za moju sigurnost, moraće
ponovo da razmisli. Da je znao da se ubistvo dogodilo u mojoj bašti, mogla bih
da razumem njegovu brigu, ali pod ovim okolnostima, njegovo ponašanje je
jednostavno bilo preterano.
„Hvala ti na brizi, ali imam nameru da ostanem ovde.“
Zurio je u mene kao da nije sasvim siguran jesam li ozbiljna. „Kakva glupa
odluka! Zar ne shvataš da si u opasnosti?“
„Ne vidim da komšije napuštaju svoje domove. Jesu li i oni svi budale?“
„Ali to nisu žene koje žive same.“
„Nisam ni ja, što me podseti - šta bih radila s tetkom i sestrom da se vratim u
Harli?“
On odmahnu rukom, odbacujući moj protest. „I one su dobrodošle.“
„A šta bih s kućom?“
On se razvedri. „Razgovarao sam s agentom za nekretnine. Kuća može da se
izda, što bi ti obezbedilo stabilna primanja dok ne rešiš da je prodaš. Mogu da se
pobrinem za to ako hoćeš.“
Zinula sam u čudu dok je govorio pa sam se naterala da zatvorim usta.
Grejam je tek jutros pročitao vest. Kako je uspeo da dospe do agenta, sastane se
s njim i sazna detalje mog zakupa pre podneva? Nemoguće. Očigledno je to
radio prethodnih nekoliko dana. Bože, on zaista misli da sam ja budala!
„To nema nikakve veze s mojom bezbednošću. Ti u stvari želiš da se vratim
u Harli da bi mogao da kontrolišeš prihod od iznajmljivanja ove kuće.“ Ustadoh
stegnutih pesnica. „Mislim da sad treba da odeš.“
I Grejam ustade. „Zapanjen sam nedostatkom tvoje zahvalnosti ovoj
porodici. Nemaš nikakav osećaj obaveze.“
„Ako to znači da zauvek treba da finansiram Vinove, milo mi je što ga
nemam.“
On pođe prema vratima, ali se zaustavi i okrenu, lica iskrivljenog od besa.
„Ti si najneprirodnija žena koju sam ikad sreo! Da znaš da se neće završiti na
ovome!“
Zurila sam u vrata koja je zalupio za sobom. Taj neumesni ispad uverio me je
da Grejam samostalno radi na tome da stekne kontrolu nad mojim sredstvima.
Delija nikako ne bi bila tako očigledna. Jedini razlog zbog kog je sam preduzeo
sve te mere bio je taj što nije nameravao da podeli moj novac s njom. A pošto su
oboje žudeli za mojim novcem zbog ličnih ciljeva, došlo je, izgleda, vreme da
kažem Grejamovoj ženi šta on radi.

Nedelja mode u Londonu između Uskrsa i Duhova, iako nije u jeku sezone, puna
je društvenih dešavanja. Mnogo ljudi dolazi u grad i događaji se često
preklapaju, pa čovek nema vremena ni da diše, a kamoli da misli. A trebalo mi je
mira sa razmišljam, ili bolje reći da planiram. Umesto da to činim, došla sam s
Heti i Lili u Savoj na čaj i dobrotvornu modnu reviju gospođe Vordington. S
druge strane, gospođa Vordington je Delijina majka, a ja sam htela da
razgovaram s Delijom, tako da sam svejedno morala da dođem.
Pijuckala sam čaj dok je još jedna mlada debitantkinja klizila po vijugavoj
pisti u vrlo smeloj večernjoj haljini. Biće to uspešan događaj. Mlade dame
morale su da plate da prodefiluju binom. Oni u publici, a bila je prilična gužva,
morali su da kupe ulaznice; kasnije će biti održana i aukcija najskupljih haljina -
i svi prihodi idu u dobrotvorne svrhe.

U međuvremenu, stiskali smo se za malim stolovima, kojih je bilo previše u

pretoploj prostoriji, smanjenoj zbog piste. Pili smo mlak čaj i jeli divne torte. Da,
sjajne torte pokvarile su moju tiradu, ali su učinile da popodne bude podnošljivo
- mada jedva. Sigurna sam da bi svi prisutni voleli da mogu da pošalju donaciju i
ostanu kod kuće, ali suština događaja bila je u ličnom prisustvu. Svi moraju da
budu viđeni i da se mešaju s društvom.
Cilj mog dolaska bio je da razgovaram s Delijom, ali mi je ona sve vreme
izmicala. Nisam mogla da je vidim u gužvi. Poslala sam svoju posetnicu iza
bine, da joj poručim da sam tu, pa sam se nadala da će nam se pridružiti posle
revije.
„Šta misliš, zašto me gospođa Vordington nije pozvala da danas budem
model?“, upita Lili. „Ovo je i moj debi. A na neki način smo šira porodica.“
„Gospođa Vordington jeste u odboru, ali nije zadužena za produkciju.“ Da je
imala bilo kakvu moć u tim dobrotvornim odborima, većina sredstava na kraju bi
završila u njenom džepu. Osim toga, gospođa Vordington bila je neumoljivi
snob. U njenoj glavi Lili nije imala dovoljno dobar pedigre da učestvuje u njenoj
reviji.
Iako je to bilo iritantno, možda je tako i bolje. Htela sam da se Lili zasad drži
malo po strani, da bi se što pre potpuno sklonila. Njena bezbednost važnija je od
popularnosti. Kad sam to zaključila, Heti me gurnu laktom sa strane. Podigla
sam pogled i videla vikonta Ejnsvortija kako se naginje nad Lilinom rukom i nju
kako crveni.
On se okrenu i klimnu glavom tetki i meni. Nije bilo moguće da obiđe oko
stola i dođe do nas. „Dobar dan, grofice. Gospođo Česni. Videle ste već nešto što
jednostavno morate imati u ormanu?“
Uputih mu svoj najblistaviji osmeh. „Ne još, lorde, iako verujem da se
očekuje da svi ponešto kupe.“
On se osvrnu po prostoriji. „To objašnjava zašto su sva gospoda ovde sa
svojim suprugama. Bojim se da će vaša jetrva biti razočarana u mene, ali
spremao sam se da šmugnem na zadnja vrata. Kad sam vas video, morao sam da
dođem i pitam da li dolazite večeras na bal Rozvelovih.“
„Da, tako je, idemo sve tri. Gospođa Rozvel je odlična domaćica, a njeni
prijemi su uvek zabavni. Sigurna sam da i vi dolazite?“
„Dolazim“, reče on klimajući glavom, a zatim uputi Lili blistavi osmeh.
„Ako već niste zauzeti, hoćete li me počastvovati prvim plesom, gospođice
Prajs?“
Lili pocrvene i pristade, a ja i Heti smo se zgledale. On ode nekoliko minuta
kasnije, a Heti uzdahnu. „Lili, ako se ti ne udaš za ovog neodoljivog vikonta,
kunem ti se da ja hoću!“ Naš smeh izazva neku stariju ženu za obližnjim stolom
da nas radoznalo pogleda, ali mi je sve to efektno popravilo raspoloženje.
Revija se uskoro završila, a nedugo zatim se i Delija probila do našeg stola.
Pošto sam joj zahvalila na divnom događaju, pokrenula sam pitanje njenog
povratka u Harli. Bila je oduševljena što će povesti Rouz sa sobom, ali vrlo
zbunjena time što će im se pridružiti i moja sestra. Posle mnogo diskusija s Heti i
Lili, smislile smo efektnu priču za njeno povlačenje iz grada, koju sad tiho
ispričah Deliji. U tom obrazloženju Lili je privukla jednog zaista nepoželjnog
udvarača. Ona se zaljubila, ali sam ja sigurna da on hoće samo njeno bogatstvo;
pošto sam uverena da je u velikim finansijskim teškoćama, sigurna sam da će
njeno jednonedeljno odsustvo učiniti da potraži novu naslednicu.
„Naravno, reći ćemo da se Lili razbolela i da je otišla s tobom da se oporavi
na čistom vazduhu. Ipak, htela sam da ti znaš istinu“, dodadoh ukrstivši prste da
poništim laž koju sam izrekla.
„Stvarno pametno od tebe, draga moja. Dabome da ne želimo da se bilo ko
dokopa bogatstva tvoje sestre“, reče ona odlučno klimajući glavom.
Pošto je to rekla s potpunim odsustvom ironije, jedino uljudno bilo je složiti
se. Delijine oči odavale su radoznalost, ali je bila suviše pristojna da pita za ime
tog džentlmena, a ja sam, priznajem, uživala u tome što ću je ostaviti da se pita.
Neka sama pokuša da sazna ime nepostojećeg Lilinog udvarača.
Sledio je teži deo. Nagnuh se bliže Deliji. „Volela bih da mogu da potrošim
nešto večeras u dobrotvorne svrhe, draga, ali Grejamova tužba mi je potpuno
blokirala račun.“
Delija nakrivi glavu i pogleda me zbunjeno.
„Zar nisi znala? Grejam je podneo tužbu zbog novca koji mi je ostavio otac.“
Slegnuh ramenima. „Ne može da ga dobije, naravno, ali mi je sud blokirao račun
do kraja parnice, pa sam sad i ja privremeno siromašna.“
Delija nije bila budala, a užas koji joj se ogledao na licu pokazao mi je šta
misli. Da, Grejam je to uradio ne rekavši joj ništa, što je značilo da nije
nameravao da joj da nijedan šiling. Osim toga, onemogućio je i njoj da od mene
dobije novac za bilo šta.
Ona spusti ruku preko moje. „Tako mi je žao, Franses. Ali ne brini.
Razgovaraću sutra s njim pre nego što odem i rešićemo tu besmislicu.“
 „To bi bilo pravo olakšanje, Delija.“
Dogovorile smo se o detaljima njihovog odlaska sutra ujutro, pa iako sam se
osećala pomalo tmurno što neću biti u društvu ćerke i sestre sledećih nedelju
dana - ako ne i duže - bila sam zadovoljna što će one biti na sigurnom. Kad smo
pošle kući, preplavila me je zahvalnosti što će tetka Heti ostati sa mnom, ali i
potreba da provedem što više vremena sa svojom devojčicom pre nego što ujutro
ode.
„Šta kažete na to da izvedemo Rouz iz kuće i odemo u šetnju po Hajd
parku?“ Ta ideja pala mi je na pamet baš kad se zaustavismo pred našom kućom.
„Divan je dan, a verujem da će Džordž rado da nam ustupi svoju kočiju na jedan
sat.“
„Trebalo bi da proveriš da li mu to odgovara“, reče Heti uozbiljivši se.
Lili je odlučila da pozove Džordža na svoju ruku i izletela iz kočije pre nego
što je vozač mogao da dođe okolo i pomogne joj. „To je odlična ideja. Vas dve
spremite Rouz, a ja ću da dovedem i gospodina Hejzeltona.“
Heti i ja izašle smo na pristojniji način. „Razumem što želiš da provedeš
vreme s devojkama“, reče mi ona spuštajući se na trotoar i okrenuvši se prema
meni, „ali treba da budeš oprezna.“
„Sumnjam da će nas pljačkaši presresti u Hajd parku usred bela dana, tetka
Heti.“
„Neće, ali ne bi bilo dobro ni da sretnete nekog od Lilinih prosaca. Ako je
jedan od njih ubica…“
„Shvatam šta hoćeš da kažeš, ali s obzirom na to da Delejni sumnja i na
Džordža, ne znam ni da li je pametno i njega pozvati s nama na izlet.“
Dok se pela stepenicama prema ulaznim vratima, Tetka Heti se naglo okrenu
prema meni. „Ne misliš valjda da on ima nešto s ovim čudnim događajima,
draga?“
Nasmešila sam se na izraz besa na njenom licu. „Naravno da ne. Nego,
uopšte nisam znala da si ti njegov strasni navijač. Otkud sad to?“
Heti se nasmeja. „Volim da mislim da u ovim godinama umem dobro da
procenim ljude. Iako ponekad pogrešim, naučila sam da je najbolje da sledim
svoje instinkte u ocenjivanju ljudi; sve dok me dokazi ne pobiju, naravno.“ Ona
me značajno pogleda. „To bi i ti trebalo da radiš, draga moja. Drži se dokaza.
Možda će te to izvesti iz ove zbrke.“
„Ja? Zar to ne treba policija da uradi?“
„Pa, ako misliš da to ima ikakve svrhe, veruj njima, draga. Tvoj život je u
pitanju, na kraju krajeva. Usput, moram da napišem nekoliko pisama pa ću
pustiti vas mlade da se zabavite, a ja ću se baciti na posao.“
Poluotvorenih usta posmatrala sam kako se penje uz stepenice. Njen
poslednji komentar zvučao je kao da to jedva odobrava. Ali da li iskreno misli da
treba sama da preuzmem istragu? Ne posedujem ni veštine ni novac za takav
zadatak. Pa ipak, dok sam se pela prema Rouzinoj sobi, osetih se čudno
razočarana sobom.

Popodne beše savršeno. Sunce je provirivalo iza tankih oblaka kao da nas
podseća da je prisutno. Duvao je lagani povetarac, ali nije bilo hladno. Trudili
smo se da zabavimo Rouz pa smo se i nas troje osetili kao deca. Izašli smo iz
Džordžove kočije i pošli u šetnju čim smo ušli u park. Rouz je cičala dok su
jahači prolazili pored nas. Ispričala je Džordžu, veoma detaljno, sve o poniju kog
je ostavila u Harliju i da jedva čeka da ga ponovo vidi. Delija je bila u pravu: za
dete ima mnogo više razonoda na selu, dok sam ja, otkad smo došle u London,
stalno imala obaveze da posećujem dešavanja, kao ovo na kom smo sad.
Pošto smo pojeli sladoled kupljen kod uličnog prodavca, odšetali smo do
jezera i gledali kako dva mladića veslaju po glatkoj površini vode u čamcima u
kojima su sedele njihove devojke. Džordž je obećao da će provozati Rouz
čamcem čim se vrati u London. Ovog puta morala je da se zadovolji šetnjom
preko mosta. Kad smo pošli u tom pravcu, Rouz uze Lili za ruku, pa sam ja
hodala pored Džordža. Taj raspored mi se dopao, pošto sam htela nešto da ga
pitam još otkad sam jutros razgovarala s Heti.
„Misliš li da će policija uspeti da reši ovaj slučaj?“
On me iznenađeno pogleda. „Misliš na to hoće li naći Kepšoovog ubicu?“
Kratko razmislih o njegovom pitanju. „Ne, mislim na čitav slučaj. Hoće li
naći ubicu? I pošto nismo uspeli da porazgovaramo s nesrećnim čovekom,
hoćemo h naći lopova koje je ukrao nakit i provalio u moju kuću? Hoću li
saznati, jednom zasvagda, da li je Redži umro prirodnom smrću? Hoće li se moj
život ikad vratiti u normalu?“
„Siguran sam da će se sve rešiti, Franses.“ On me uze za ruku u hodu i blago
je potapša. Zgrčih se. Da li me je on to upravo pomilovao po ruci? Stvarno? Oh,
pa ovo je gore i od Hetinog prezira! Jesam li na sve ostavljala utisak krhkog
cveta kome je neophodna posebna pažnja i zaštita? Da li sam to stvarno ja?
Morala sam malo da razmislim o tome. Kupila sam kuću i počela da živim
sama kako bih pokazala svoju nezavisnost. Međutim, na prvi znak nevolje,
dozvolila sam da drugi brinu o meni. Doduše, ovo nisu obične nevolje, nego
nešto što bi svakoga izbacilo iz sedla. Ali zar nije došlo vreme da preuzmem
kormilo?
Iskosa, upozoravajuće, pogledah u Džordža. „Ne podilazi mi, Džordže. Ja
sam ti sad partner. Hoću da čujem tvoje iskreno mišljenje - dobro, loše ili
ravnodušno, svejedno.“
On se okrenu i pogleda me u oči. „Dobro onda, biću iskren. Postoje dobre
šanse da pronađu Kepšoovog ubicu. Možda je on juče nekome rekao da ide kod
tebe, a policija će razgovarati s njegovim prijateljima i kolegama. Pošto se
istražuje ubistvo, ljudi će verovatno uglavnom sarađivati pa će Delejni možda
vrlo lako doći do ubice. Što se tiče ostalog, krađe i provale kod tebe - a verujem
da je te zločine učinila ista osoba - nemam mnogo nade.“
„Zašto nema?“, upitah.
Džordž je gledao pravo u mene dok je govorio, ali sad mi je okrenuo profil i
zagledao se u stazu kojom smo šetali. „Problem je što niko ne voli da razgovara
s policijom, a aristokratija može prosto i da im zalupi vrata ispred nosa. A ako
niko ne bude sarađivao, policija neće moći mnogo da učini, osim ako ne uhvati
počinioca baš na delu. Moči će privremeno da postave još nekoliko policajaca u
okolini, nadajući se da će uhvatiti čoveka kako juri niz ulicu s vazom dinastije
Ming u naručju; ali ako to brzo ne upali, rasporediće ih ubrzo na druge hitnije
zadatke.“
Uzdahnula sam. „Dakle, to je sve što možemo da očekujemo. Uostalom, ni
policija nema neograničene resurse, a sigurno rešava i mnogo ozbiljnije
slučajeve.“
„Verovatno su već zatvorili slučaj krađe kod gospođe Stouk-Vitni, pošto je
narukvica vraćena. A u tvom slučaju - ništa nije nestalo i niko nije povređen.“
On se namršti. „Ne želim da umanjujem incident, ali iz perspektive policije…“
„To znači da je na nama da ga pronađemo.“
On me pogleda iskosa. „Na nama?“
„Da, partneru moj. Ti treba da pronađeš neke ukradene predmete, a kako bih
ja drugačije saznala da li je jedan od Lilinih udvarača lopov, ili možda čak
ubica?“
„Shvatam. I šta predlažeš?“
„Možemo da počnemo tako što ćemo saznati da li je neko od njih trojice
prisustvovao drugim događanjima na kojima su se dogodile krađe. Već znam da
je gospodin Kendrik bio na muzičkoj večeri kod Čestertonovih.“
On mi uputi odobravajući pogled. „Odlično, Franses. Kako si to saznala?“
„Pitala sam ga, ali sam to uradila vrlo nespretno. Predlažem da umesto toga
proverimo s domaćicama. Na kraju krajeva, gospoda bi jednostavno mogla i da
slažu.“
„A ja bih rekao da je Delejni to već uradio. Ako možeš da se strpiš, proveriću
s njim.“
Strpljenje mi nikad nije bilo jača strana.
Sustigli smo Lili i Rouz na mostu. Rouz je stajala preblizu ograde. Nagnula
sam se prema njoj da je povučem nazad i time pokrenula pravu lančanu reakciju
u tren oka.
Stala sam na put prolazniku koji je naleteo na mene i okrenuo me postrance.
Lili vrisnu i skoči između mene i ograde, da spreči da padnem preko ivice. Dok
sam se okretala, ruka mi je i dalje bila ispružena da bih uhvatila Rouz, pa na svoj
užas udarih Lili, gurnuvši je preko ograde.
„Ne!“, vrisnula sam dok je Džordž hitro pružao ruku Lili. Smirila sam se,
okrenula prema vodi i videla Lili kako visi u vazduhu, držeći se jednom rukom
za ogradu, a drugom grčevito hvatajući Džordžovu ruku. Dragi bože!
Bio je potreban samo trenutak da se ona ponovo nađe na mostu - Džordž je
bio jak, ja sposobna, a Lili vrlo laka - ali dok sam gledala u njene prestravljene
oči, vreme kao da je stalo i činilo mi se da je nikad nećemo podići. Kad je
ponovo stala na noge, ona pade na mene brekćući, nemoćna od olakšanja. Rouz
zagrli Lili oko struka i zaplaka. Primetila sam kako se oko nas okupilo dosta
ljudi pa pogledah u Džordža. „Idemo kući.“
Odvojili smo Rouz od moje sestre i Džordž ju je uhvatio podruku, pa njih
dvoje polako pođoše prema kočiji. Uhvatila sam Rouz za ruku, pa krenusmo za
njima, odgovarajući usput na zabrinuta pitanja i uveravajući prolaznike da Lili
nije povređena, ali da se mnogo uplašila. Najzad stigosmo do kočije i pođosmo
kući, a ja sam došla u priliku da proverim istinitost te tvrdnje. Lili je izgledala
dobro, kad se sve uzme u obzir. Haljina joj je bila pocepana na mestu gde se
očešala o kameni zid, verovatno će imati i modrice, ali ništa nije bilo slomljeno,
a užas se povukao iz njenih očiju. Kad smo stigli kući, odvela sam je u krevet, a
gospođa Tompson skuvala joj je čaj kako bi lakše zaspala. Ostala sam pored nje
dok nije zadremala.

„Još nije kasno da se vratimo kući ako ti se ne ide.“ Pogledala sam iza sebe da
vidim Lilinu reakciju, ali umesto toga videla sam kako tetka Heti odmahuje
glavom, a Džordž se ogorčeno mršti. Dobro! Možda je ovo bio treći li četvrti put
da sam Lili rekla nešto slično za poslednja dva sata, ali ona je uporno insistirala
na tome da ide s nama na bal. I dok smo se peli stepenicama Rozvelovog dvorca
u Mejferu, morala sam i sama da priznam da je bilo prekasno da odustanemo.
 „Freni, uveravam te da sam sasvim dobro, a pošto je ovo moje poslednje
veče pre nego što budem proterana na selo, nameravam da se zabavljam. A sad
prestani da me gnjaviš.“
Lako je njoj bilo to da kaže, pomislila sam. Ona je samo pala preko zida i
visila držeći se prstima za ogradu iznad jezera. A ja sam morala sve to da
gledam! Ipak, popustila sam. Plan za ovo veče beše da uverimo javnost da se Lili
ne oseća najbolje i da mora da ode na selo. Po mom mišljenju, nesreća koja se
dogodila tog popodneva, a za koju su svi dosad sigurno već čuli, obezbedila je
sjajan izgovor za njeno odsustvo iz grada, čineći čitavu ovu šaradu nepotrebnom.
Bar se svima činilo da je nepotrebna, osim Lili.
Dadosmo ogrtače slugi, pozdravismo se s domaćinom i domaćicom i
stopismo se s gomilom. Nisam mogla da krivim Lili što je htela da se malo
zabavi i iskoristi svoj trenutak slave. A pošto sam ja već ovde, mogla bih da
počnem da skupljam informacije.
Ejnsvorti dođe da odvede Lili na podijum za igru, Džordž se pridruži jednoj
obližnjoj grupi, a j a zamolih tetku Heti da bude Lilina pratnja dok ja nađem
prijateljicu. „Samo ti idi“, ohrabri me ona. „Čuvaću Lilinu čednost kao da je
moja.“
Pokušala sam da ne mislim na to šta je time htela da kaže dok sam pogledom
tražila Alisiju. Najzad je spazih u jednom mračnom uglu kako ćaska s nekim
visokim i zgodnim mladićem, dovoljno mladim da joj bude - pa - premladim za
nju. Dok sam prilazila, videla sam kako joj prelazi prstom po ivici uha. Gospode,
ponašali su se previše intimno na ovako javnom mestu. Ako sam ja mogla da ih
vidim, mogli su i svi drugi.
Alisija vide da prilazim i namršti se, udaljivši se korak-dva od mladića.
„Izvinite na smetnji, molim vas“, rekoh, a onda ustuknuh pošto se mladić
okrenuo. Grejson!
„Gospodine Grejsone.“ Glas mi je bio leden, ali bes koji mi je ključao u
venama beše vruć. Kako se samo usuđuje?
Grejson zinu u čudu, ali se brzo sabra. „Ledi Harli, kakvo iznenađenje što
vas vidim ovde…“
„Očigledno.“
Alisija sakri osmeh rukom u rukavici, zabavljena njegovom nelagodnošću.
„Gospođa Stouk-Vitni imala je nešto u oku“, reče on smireno. „Zamolila me je
da joj izvadim.“
„Kako je to ljubazno od vas.“ Okrenula sam se prema Alisiji. „Kako ti je oko
sada, draga?“
 Ona zatrepta. „Mnogo bolje.“
„Dobro je. Moram načas da te ukradem.“ Uhvatila sam je za mišicu i
odvukla od pokislog Grejsona.
„Bolje da je nešto važno“, reče ona. „Očarala sam tog momka.“
„Da, primetila sam“, rekoh kroz stisnute usne. „Oprostićeš mi što mi se to ne
dopada. On je bio jedan od Lilinih udvarača i vrlo sam razočarana njegovim
ponašanjem.“
„Kako to misliš bio? Pobogu, udvarač nije isto što i muž. Sigurna sam da će
biti divan muž kad se jednom oženi.“
Pogledala sam je s gađenjem.
„U njegovu odbranu moram da kažem da sam iskoristila sve svoje
zavodničke potencijale.“
Prigušeni smeh mi se oteo i nehotice pa sam se glasno iscerila.
„Nepopravljiva si, Alisija. Ali moraš da shvatiš da nećeš dobro proći ako tako
nastaviš. U stvari, zbog načina na koji ti je Grejson milovao uvo, upravo sam ti
pomogla da ne izgubiš još neki komad nakita.“
Njeni prsti poleteše prema minđušama. Pošto se uverila se da su još na
mestu, ona stisnu usne i pogleda me iskosa. „I on je na spisku“, podsetih je.
„Ali ti ne veruješ stvarno da je on lopov, zar ne?“
„Nisam mogla da zamislim ni da je takav ženskaroš do pre nekoliko
trenutaka.“ Ona zausti da kaže nešto, ali ja nastavih. „Ali moraš biti pažljivija.
Da vas je neko drugi video, od tvoje reputacije ostali bi samo dronjci.“
Ona me uhvati pod ruku pa polako pođosmo u šetnju po obodu plesne
dvorane.
„To mi je jedino zadovoljstvo u životu“, reče ona glasom koji se graničio sa
cviljenjem. „Dobro, reci mi sad da li si stvarno htela da razgovaraš sa mnom, ili
si prišla samo da Grejsonu pokvariš zabavu?“
„Moram da razgovaram s tobom. To što sam njemu pokvarila zabavu je samo
bonus. Htela sam da se raspitam o tvom slugi.“
„Oh, jadni Džejms!“ Ona zastade i prodorno me pogleda. „Kako si čula za
to?“
„Pa ubijen je u mojoj bašti! Zar ti nisu rekli?“
„Ne!“ Dvoje pored nas se okrenuše i radoznalo nas pogledaše.
Stegla sam joj ruku dok sam im se smeškala. „Saberi se“, prosiktala sam.
„Da, naravno, ali šokirala si me. Delejni mi to nije rekao, a u novinama piše
samo da je Džejmsovo telo pronađeno u Belgrejviji. Šta je taj uopšte radio u
tvojoj kući?“
 „Čuo je pre neki dan deo našeg razgovora s inspektorom Delejnijem i dao
mojoj služavki poruku za mene. Zamolio je da se nađemo i rekao da ima neke
informacije za mene. Verujem da je znao nešto o jednom od Lilinih udvarača, ali
je ubijen pre nego što smo stigli da razgovaramo. Sad strepim da bi jedan od te
trojice džentlmena mogao biti njegov ubica.“ Alisija se zabezeknuto i užasnuto
zabuljila u mene. „Tvoje lice, Alisija! Pobogu, nasmeši se!“
Ona se u trenu sabra i nas dve klimnusmo glavom grupi poznanika dok smo
prolazile pored njih, ponašajući se kao da razmenjujemo recepte ili razgovaramo
o deci. „Znači, kažeš mi da je Džejms, moj sluga, znao ko je ukrao narukvicu i
odlučio da kaže tebi, a ne meni ili policiji?“
„Ne. Sigurna sam da bi ti on, da je znao nešto o narukvici, to i rekao,
verovatno mnogo pre nego što si pozvala policiju. Zato sam pokušala da se
prisetim o čemu smo još razgovarali dok je on bio u prostoriji i šta je mogao da
čuje, a jedino što je imalo smisla jeste moj komentar o tome da su tri gospodina
sa spiska Lilini udvarači. Nismo razgovarali ni o čemu drugom što bi moglo da
bude razlog da zatraži da vidi mene, a ne tebe.“ Alisija se namršti. „Pitam se šta
je hteo da ti kaže.“
„I ja, ali mi se čini da nikad nećemo saznati. Osim, naravno, ako ne budeš
htela da mi pomogneš?“
Oči joj se raširiše. „Kako?“
„Da li je policija dolazila da ispita tvoje sluge danas?“
„Jeste, Delejni je došao s još jednim policajcem.“
„Dobro. Verovatno je pokušavao da sazna gde je Kepšo bio pre nego što je
došao kod mene. Ubica je nekako saznao da se on uputio kod mene, pa sam
pomislila da je Džejms možda pokušao da uceni ubicu, da mu plati da mi ne bi
rekao šta zna.“
„Razumem. Misliš da je Džejms juče nekome od mog osoblja rekao gde
ide?“
„Tačno.“ Stigle smo do suprotnog kraja sobe, pa smo se okrenule i zastale,
pretvarajući se da gledamo parove na plesnom podijumu, koji su igrali Štrausov
valcer. „Znaš li s kojim je slugama Delejni razgovarao i šta su mu oni rekli?“
Alisija odmahnu glavom. „Mogu da pokušam da saznam, ali što ne pitaš
Delejnija?“
„I nameravam, ali nisam sigurna da će mi reći sve. Verovatno neće hteti da
mu se petljam u istragu. A ako možeš to da saznaš, on neće morati ni da zna da
se petljam.“
„Znao on ili ne, ti se već mešaš u njegovu istragu. Mogu li da znam zašto?“
 Uputih joj leden pogled. „Treba li opet da te podsećam na to kako se trojica
osumnjičenih za Džejmsovo ubistvo udvaraju mojoj sestri?“
„Ah, da… uh, uključujući i Grejsona. Izgleda da moramo da držimo na oku
tog momka. Dobro, shvatila sam. Imaš sva prava na te informacije.“
„Drago mi je što tako misliš, jer ima još nešto. Da li je Kepšo imao
preporuke kad se zaposlio kod vas?“
„Naravno. Hoćeš i njih da ti pribavim?“
„Ako možeš. Ne mogu da zamislim kako bi imao neke veze s bilo kojim od
Lilinih udvarača ako ranije nije radio za nekoga od njih, pa bih htela da znam
kod koga je to bilo.“
Alisija je zurila u mene s izrazom čuđenja. „Franses Vin, počinjem da te
poštujem na sasvim nov način. Imaš prilično dobar smisao da iščeprkaš
informacije. Čak ni Delejni nije tražio da pregleda preporuke Džejmsovih
prethodnih poslodavaca.“
„Hvala ti, Alisija, ljubazno od tebe što to kažeš.“ Gospode, jesam li ja to
pocrvenela? Ne sećam se kad mi je poslednji put neko rekao da imam talenat za
nešto. Da vidimo, to je bilo - nikad! Morala sam da uživam u tom osećanju za
trenutak. Uz napor, vratila sam misli na temu razgovora.
„I Delejni će možda tražiti te informacije, pa je možda najbolje da prepišem
to što imaš, a da originalna dokumenta ostanu kod tebe.“
„Naravno. Doći ćeš onda sutra kod mene?“
„Ako je to zgodno.“
„Odlično. Moraću ujutro da razgovaram s našim batlerom. On je
prisustvovao svim razgovorima koje je Delejni obavio i znaće ako mu je neko
rekao gde je Džejms otišao. Ovo je prilično uzbudljivo.“ Ona mi se saučesnički
nasmeši. „Ako mogu u još nečemu da ti pomognem, slobodno kaži.“
Oklevala sam nekoliko trenutaka. Bila je veoma kooperativna. Mogu li da joj
verujem? „Pa, ima još nešto. Interesuje me tvoje mišljenje o nečemu.“
Ona podiže obrve u iščekivanju. „Da?“
„Nisam sigurna kako da se izrazim. Pitanje je prilično škakljivo.“ Ohrabrih
se tiho u sebi. Samo uradi to. „Jesi li se ikad zapitala da li je Redži stvarno umro
prirodnom smrću? U stvari, da li si znala za nekog ko bi želeo da on umre?“
„Ali Redži je umro od srčanog udara.“
„Da, ali vidiš, nedavno su me obavestili da i izvesni lekovi mogu da izazovu
infarkt.“
Alisija razrogači oči. „Stvarno?“
„Tako su mi rekli. Ne mogu da garantujem za tačnost te informacije, ali ako
pretpostavimo da je istinita, pitam se da li znaš je li neko možda hteo - pa - da ga
ubije?“
Na moje iznenađenje, ona ostade smirena razmišljajući o pitanju. „Pa,
priznajem da sam se, kad se to dogodilo, ali samo u tom trenutku, zapitala da li
je Redži ubijen.“ Ona sleže ramenima. „A pomislila sam da si možda i ti to
uradila.“
„Ja!?!“
„Da, ali samo dok nisam shvatila da ti uopšte nisi znala za nas.“
Divno! Izgleda da je supruga uvek prva osumnjičena. „Ali nisi ti policiji
poslala pismo u kome me optužuješ za ubistvo muža, zar ne? Alisija! Pobogu,
zatvori usta!“
Ona se sabra istog trena. „Onda prestani svaki čas da me šokiraš! Hoćeš da
kažeš da je neko, a ne znaš ko, napisao pismo policiji i optužio te da si izazvala
srčani udar mužu?“
Istog momenta zažalila sam što sam se upustila s njom u raspravu o tome.
„Ne baš tim rečima, ali tako nekako. Molim te, Alisija, obećaj mi da to nećeš
nikome reći.“
„Naravno. Niko to neće čuti od mene.“
„Ne, moraš da mi se zakuneš. Ne bih to nikad ni pomenula da nisam mislila
da si bolje poznavala njegove prijatelje, a i neprijatelje, ako ih je imao. Obećaj
mi da nikome to nećeš pomenuti.“
Ona ogorčeno frknu. „Znaš li ti koliko sam ja afera imala?“
Bila sam zbunjena tom promenom teme. „Naravno da ne znam.“
„E pa, ne zna niko! Razumeš li taj nivo diskrecije?“
Pogledah je iskosa. „Pobogu, upravo sam te uhvatila u kompromitujućoj pozi
usred pune balske dvorane, i to s vrlo mladim čovekom, pa mi oprosti što
preispitujem tvoju diskreciju.“
Alisija iskrivi usta u grimasu. „Dobro, to stoji. Možda sam u poslednje
vreme postala nepažljiva. U redu. Imaš moju reč, ali bojim se da nikako ne mogu
da ti pomognem. Ne mogu da se setim nikoga ko je imao nešto protiv Redžija.
Sa svima se dobro slagao. Pa dobro, osim s Grejamom, ali mislim da to nije
neuobičajeno među braćom.“
Možda i nije, ali me je njen odgovor iznenadio. „Hm, vidiš, ja ne mogu da se
setim nekog posebnog neprijateljstva između Redžija i Grejama.“
„Pa ne bih ni ja to nazvala baš neprijateljstvom. Međutim, Redži se često
žalio da ga Grejam stalno gnjavi zbog para i da ga optužuje da živi rasipnički.“
Prezrivo sam dunula kroz nos. „Tu se potpuno slažem s njim.“ Alisija mi
stegnu ruku. „Mislim da je sad vreme da se raziđemo, pre nego što se ljudi
zapitaju šta nas je toliko okupiralo. Možemo sutra da nastavimo ovaj razgovor.“
Oči joj oduševljeno zasijaše. „I moram reći da je ovaj razgovor bio vredan
gubitka onog mladića!“
 PETNAESTO POGLAVLJE

Sledećeg jutra Heti i ja stajale smo na mom pragu i gledale kako se Delija i
devojke penju u kočiju. Odlučila sam da ne idem s njima na železničku stanicu
da ih ispratim. Već mi je bilo dovoljno teško da gledam kako odlaze s Delijom -
Lili pomirena sa sudbinom, a Rouz toliko uzbuđena da mi je to slomilo srce.
Ipak, okrenula se i dotrčala da me još jednom zagrli, držeći svoje novo mače u
rukama. Mislim da je taj zagrljaj izvela više zbog mene nego zbog sebe.
„Vratiće se one brzo, draga.“ Heti mi saosećajno stegnu ruku.
Mahala sam uzbuđeno kad je kočija krenula. „Zdravo, najdraže moje“,
šapnula sam, a onda se okrenuh prema Heti. „Verovatno sam šašava, ali ona mi
je jedino dete. A Lili mi je jedina sestra i strašno će mi nedostajati.“
Ona me zagrli i povede nazad u kuću. „Pa, sad ti preostaje samo tvoja jedina
tetka.“
Zastala sam na pragu. „Ali ti nisi moja jedina tetka.“
„Znam.“ Ona me potera napred. „Ali to zvuči mnogo dramatičnije i više je u
skladu s tvojim trenutnim raspoloženjem. Osim toga, sigurna sam da sam ti ja
najomiljenija tetka.“
„Hm“, promrmljala sam pre nego što uđoh za njom u salon. „Kao da bi ti
uopšte učestvovala u nekom takvom takmičenju. Sve mamine sestre su užasne.“
Zastadoh kad sam ugledala slikarski štafelaj umesto niskog čajnog stočića, s
parčetom papira na mestu gde bi trebalo da stoji platno. „Šta se ovde dešava?
Nameravaš da skiciraš nešto?“
Ona mi rukom pokaza da sednem na sofu. „Na neki način, upravo to ćemo da
radimo.“
„Mi?“ Sedoh na sofu. „Bojim se da si izabrala pogrešnu sestru, ja ne umem
da crtam.“
„Za ovo poseduješ upravo željene veštine, draga. Vreme je da pokušamo da
odgonetnemo šta se ovde dešava. Mislila sam da ćemo, ako se zajedno bacimo
na to i zapišemo osnovne činjenice, moći da nađemo neku logiku ili obrazac…“
„To će nas možda odvesti do zločinca. Hm, pametno.“ Odmah sam se
zagrejala za tu ideju. Zaista mi je bila omiljena tetka.
 Heti je sijala, ali se prisilila da se uozbilji. „Moramo nešto da učinimo.
Poslala si devojke na sigurno, ali ti si možda i dalje u opasnosti. Nadala sam se
da ćemo uspeti da razvijemo plan akcije.“
„Pa, ja već imam nameru da preduzmem neke korake“, rekoh ponosno, „ali
počnimo s činjenicama pa ću ti usput ispričati šta sam smislila.“ Heti uze ugljen.
„Slažem se. Idemo po redu. Znamo da neko krade vredne predmete iz kuća po
gradu.“ Ona napisa reč lopov na vrhu strane.
„Možda treba da zapišemo i šta je ukradeno“, počeh ja, ali me prekide
gospođa Tompson, koja zakuca i otvori vrata. Pre nego što je zaustila da
progovori, Fiona projuri pored nje - pera na visokom šeširu lelujala su za njom.
„Franses, ne mogu da ti kažem koliko sam povređena što me tako
zanemaruješ. Zar od Džordža da čujem kakve su ti se sve užasi desili?“ Ona sede
na sofu pored mene i pogleda me u neverici. „Kako si mogla da me ostaviš u
neznanju? Moraš da prestaneš da budeš tako tajanstvena.“
„Opet si ostavila jadnog Džordža za trpezarijskim stolom?“
Ona odbaci moju šalu pokretom ruke. „Oh, nije mu potrebno moje društvo
da bi jeo. Ja, s druge strane, moram da saznam šta se dešava.“
„Da si sinoć bila na balu kod Rozvelovih, mogla sam sve da ti ispričam.“
Fiona uzdahnu. „Imali smo već nešto planirano. Ali kako čujem, ti svakako ne bi
ni imala vremena. Koliko sam razumela, ti i Alisija Stouk-Vitni provele ste pola
večeri zajedno. Poveravaš se njoj umesto svojoj najboljoj prijateljici?“
Fiona je govorila blago, kao da me zadirkuje, ali videla sam da je stvarno
pogođena time. Nažalost, nikad mi ne bi dozvolila da se izvinim. To bi značilo
da mora da se govori o neprijatnim osećanjima, a Fiona nipošto ne bi priznala da
bilo šta može da poremeti njen spokoj.
„Pa, ako hoćeš da znaš šta se dešava, stigla si u savršen čas. Tetka Heti i ja
upravo smo htele da zapišemo sve.“ Pogledah prema Heti, koja je nestrpljivo
čekala pred štafelajem. „Mislim da će objašnjavanje situacije Fioni i nama
pomoći da razbistrimo misli.“ Okrenula sam se nazad prema prijateljici. „U
stvari, učinićeš nam veliku uslugu.“
„Pa, još jedan par očiju svakako ne može da škodi.“ Heti nikad nije bilo
potrebno mnogo nagovaranja.
Na Fioninom licu zablista osmeh. „E, onda nastavite, molim vas.“
„Dobro, spremamo se da detaljno opišemo različite provale koje su se
nedavno desile. Prva pljačka dogodila se kod Hejverhilovih pre otprilike tri
nedelje. Onda su pokrali i Čestertonove tri-četiri dana posle toga.“ Pogledala
sam u Fionu tražeći potvrdu.
 Ona odmahnu glavom. „Prijem kod Hejverhilovih bio je 5. aprila, a muzičko
veče kod Čestertonovih 13.“
Heti to zapisa. „Da li se sećate šta je ukradeno?“
Ponovo sam pogledala u Fionu. „Gospodinu Hejverhilu ukradene su
burmutice, a gospođi Česterton ogrlica.“
„Tako je, sad se sećam. Burmutice su odnete iz biblioteke, a ogrlica je uzeta
iz budoara ledi Česterton. Naš lopov je tako dosta rizikovao.“
„Naprotiv, ako je to uradio brzo, uopšte nije rizikovao.“ Fiona sleže
ramenima. „Na takvim okupljanjima ljudi često negde odu nakratko. A ko bi bio
tako neotesan da ih pita gde idu? Što se tiče ukradenih predmeta, to su male
stvari. Mogu da stanu u džep i lopov je lako mogao da napusti kuću s njima a da
to niko ne primeti.“
Ja ponovo usmerih pažnju na Heti. „Kakvu korist uopšte neko može da ima
od ukradenih stvari?“
Sve tri se zbunjeno pogledasmo. Šta neko može da uradi s ukradenim
stvarima? Naročito onima koje su jedinstvene i lako prepoznatljive.
„Pa“, razmišljala je Heti, „rekla bih da ono što je od zlata može da se pretopi
i proda, mada ne znam ko kupuje neobrađeno zlato.“
Nijedna od nas nije imala odgovor.
Ustala sam, uzela olovku od tetke Heti i nacrtala vodoravnu liniju na donjoj
trećini hartije. „Očigledno nijedna od nas ne zna odgovor na to pitanje i nigde
nećemo stići razbijajući time glavu. To je pitanje za Delejnija, a verujem da neće
biti jedino.“
Napisala sam pitanje ispod linije. „Sigurna sam da ću ga uskoro videti pa ću
preuzeti taj zadatak na sebe.“ Vratila sam olovku Heti i otišla natrag na sofu.
„Odlično“, reče ona. „Dobro, treća ukradena stvar je narukvica gospođe
Stouk-Vitni.“
„Sedamnaestog“, dodade Fiona
„To nas dovodi do liste osumnjičenih koju smo Alisija i ja napravile.“ I
Fiona i Heti iznenađeno se okrenuše prema meni. „Tako je“, reče Heti.
„Pomenula si neki spisak kad je Kepšo ubijen. O čemu je reč?“
„Kad sam vratila narukvicu Alisiji, Delejni nam je zatražio da napravimo
spisak mogućih osumnjičenih - gostiju koji su bili u Alisijinoj blizini neposredno
pre nego što je primetila da je narukvica nestala, a ubrzo posle toga i u mojoj
blizini.“
„Pa, to bi svakako trebalo da bude od pomoći. Koliko ima imena na tom
spisku?“
 „Bilo ih je deset, ali su se neki slučajno našli tu i teško da su zaista
osumnjičeni.“ Okrenuh se prema Fioni. „Na primer, i ti.“
Ona stavi ruku na grudi, a oči joj zasijaše od oduševljenja. „Ja sam
osumnjičena za krađu? Kako je to uzbudljivo!“
Heti nestrpljivo uzdahnu pa im saopštih sva imena sa spiska.
„Znali Džordž da je osumnjičen?“ Fioni je ovo očigledno bilo zabavno.
„Mislim da mu nisam rekla, ali nije ni važno. Delejni upoređuje ta imena sa
spiskom gostiju na ostala dva dešavanja, a Džordž nije bio ni na jednom od
njih.“
„Da li znate ima li neko od njih, osim Grejama, ozbiljne finansijske
teškoće?“, upita Heti.
Fiona i ja prazno smo zurile u nju. „To je teško pitanje“, rekoh. „Jedini
razlog što znam da je Grejam bez para jeste taj što smo bliski. Većina, verujem,
veruje da je on dobrostojeći. Kao što i ja mislim o svima ostalima.“
Heti klimnu glavom. „U tom slučaju, Grejam je moj glavni osumnjičeni, i to
iz dva razloga.“ Ona podiže dva prsta. „Prvo, potreban mu je novac, a drugo,
stavljajući narukvicu u tvoju tašnu, pokušao je da ti uništi ugled.“
Fiona je zbunjeno zurila u nju. „Zašto bi hteo da ti uništi reputaciju?“
„Inspektor Delejni misli da bi na taj način mogao da poveća šanse da dobije
tužbu.“
„Oh, molim te“, promrmlja Fiona, odmahnuvši rukom i odbacujući tu ideju.
„Inspektor Delejni nema pojma kako naši društveni krugovi funkcionišu. Kad bi
Grejam uništio tvoju reputaciju, uništio bi i svoju. Vi ste porodica.“
Tetka Heti nije bila voljna da odustane od svoje teorije. „Iako je došla u nju
udajom i Amerikanka je?“
Fiona odmahnu glavom. „To nije važno. I Grejam i Delija bi u tom slučaju u
društvu bili precrtani masnom farbom. Ugled je Grejamu sve, pošto para nema, a
Deliji još više, i on ga nikad ne bi urušio na taj način. Pre bi te ubio golim
rukama, ali u potaji, nego što bi ti podrivao ugled.“
Te reči me opekoše.
„Hoćeš da kažeš da bi me Grejam možda i ubio zbog mog novca?“
Ona me prostreli pogledom. „Naravno da neću. Suviše si me bukvalno
shvatila. Htela sam da kažem da su oba ta scenarija jednako neverovatna.
Grejam će pokušati da ti uzme nasledstvo sudskim putem, pa iako nekoliko ljudi
za to zna, to je privatna porodična stvar. Nikad ne bi javno povlačio porodično
ime po blatu.“
Fionin argument bio je ubedljiv, a nadala sam se da i tetka Heti počinje to da
uviđa. Grejam je veoma držao do porodičnog imena. Osim toga, od početka sam
mislila da je narukvica slučajno, a ne namerno, završila u mojoj torbici.
Pogledala sam u Heti, koja je i dalje stajala pred štafelajem.
Ona podiže ruke u predaji. „Poznajete ga bolje od mene. Ako mislite da to
nije moguće, onda možda i nije. Ali Grejam je i dalje jedini za koga znamo da
mu kome je hitno potreban novac.“
„Da, ali koliko je nama poznato“, reče Fiona. „Osim toga, možda taj lopov
krade iz nekog sasvim drugog razloga? Zbog bolesnog nagona ili jednostavno
zbog uzbuđenja? A to bi značilo da smo svih desetoro, uključujući i Džordža i
mene, i dalje osumnjičeni.“
Odmahnuh glavom. „Nijedno od vas nije bilo na prva dva događaja, i osim
ako ne želiš da priznaš da si ti lopov, Fiona, hajde da pređemo na slugu,
gospodina Kepšoa; reći ću vam i zašto sumnjam na jednog od Lilinih udvarača.“
Heti napisa Lilino ime na papiru. „Mislim da je osnovana pretpostavka da je
ubijen zato što je imao neku informaciju koju je hteo da saopšti Franses.“
„Da li je ta informacija imala ikakve veze s ukradenom narukvicom?“
„Da se radilo samo o narukvici, Kepšo bi to rekao i Alisiji. Ali čuo me je kad
sam rekla da su svi Lilini udvarači na spisku osumnjičenih. Čak sam navela i
njihova imena. Zato verujem da je došao ovamo da mi pruži neko obaveštenje o
jednom od njih, a verovatno je on i taj lopov. Kepšo je bio deo osoblja na
Alisijinom balu. Možda je i video šta se stvarno dogodilo.“
Obe žene podsmehnuše se mojoj teoriji. „Da je video lopova, rekao bi to
Alisiji“, reče Fiona. „Zar se ne sećaš da je tražila od slugu da joj pomognu u
potrazi?“
„Onda možda ta informacija nije imala veze s krađom, ali ipak verujem da je
znao nešto što bi naškodilo jednom od Lilinih prosaca, i to je nameravao da mi
kaže. Međutim, moguće je da je Kepšo pre mene posetio i čoveka o kome je reč i
ponudio mu da ćuti u zamenu za nagradu.“
Videh kako obe žene shvataju šta hoću da kažem. Fiona odmahnu glavom sa
žaljenjem. „Glup potez. Dakle, misliš da se gospodin o kome je reč sakrio u
tvojoj bašti i zadavio ga?“
„Prerezao mu je grkljan“, ispravila sam je, ali se i pokajala kad ona preblede.
Zaključila sam da nije nužno da zna sve detalje. „Delejni je ispitao Alisijine
sluge da otkrije zna li neko gde je nameravao da ode pre nego što je došao
ovamo. Alisija je pristala da se potrudi da sazna šta je Delejni čuo i da mi to
ispriča danas, kad budem otišla kod nje u posetu.“
„Odlično obavljeno, Franses.“ Tetka Heti je pisala beleške po papiru. Rekla
sam im da ću dobiti i Kepšoove preporuke od Alisije i izložila im svoju teoriju o
tome da je on radio za jednog od trojice džentlmena. Ponos u tetkinim očima
ugrejao mi je dušu.
„A ja sam mislila da ti voliš da ostaviš da se drugi brinu za tvoje probleme.
Primi moje izvinjenje, Franses. Potcenila sam te.“
„I ja“, dodade Fiona. „U svakom slučaju, nisam znala da imaš takvu moć
zapažanja. Zadivljena sam.“
„Pa, zapravo još ništa nisam otkrila. Zasad samo pokušavam da sakupim
činjenice.“
„Od nečega mora da se počne“, reče Fiona. „Pošto sam sve čula, mislim da
ne bi trebalo sama da posetiš Alisiju. Na kraju krajeva, istražuješ ubistvo. Ko
god da je ubio slugu, nosi tajnu koju očajnički hoće da sačuva. Ako shvati da si
rešena da otkriješ šta je to, možda ćeš ti biti sledeća.“
„Mnogo ti hvala što si podelila taj uvid s nama, Fiona. To pozitivno utiče na
moje samopouzdanje.“ Pogledala sam je pre nego što sam nastavila. „Ne
pokušavam da sama uhvatim zločinca. Kao što sam rekla, samo sakupljam
informacije koje ću, naravno, posle preneti inspektoru Delejniju, a istovremeno
ću spasti sestru od nepoželjnog udvarača.“
„Bilo kako bilo“, reče Heti, „ja se slažem s Fionom. Ne bi trebalo da ideš
kod Alisije sama.“
Okrenuh se prema tetki. „Stvarno? A s kim da idem?“
 ŠESNAESTO POGLAVLJE

„Moram da kažem, Fiona, da se osećam mnogo sigurnije što si sa mnom.“

Fiona se osorno nakašlja umesto odgovora dok smo izlazile iz njene kočije
ispred Alisijine kuće. „Smej mi se koliko hoćeš, ali ako nam taj užasni lopov
priđe, sigurna sam da će ti moj sluga dokazati koliko si bezbedna.“ I zaista, bila
sam prilično uverena u to dok sam posmatrala njenog slugu, pravu grdosiju od
čoveka, kako pruža naše posetnice batleru na Alisijinim vratima. Batler nas je
uveo unutra i otpratio do salona, gde ponovo zatekoh Alisiju u razgovoru s
inspektorom Delejnijem.
Nisam bila sigurna šta da mislim o toj situaciji. Htela sam da se nađem s
Delejnijem i čujem kako napreduje slučaj, a s druge strane, nisam želela da on
zna da sam se obratila Alisiji za pomoć i da njuškam njemu iza leđa. Sumnjam
da bi će mu biti drago kad to shvati, mada ne znam šta bi mogao da uradi
povodom toga.
Nema veze. Prijatno sam se nasmešila, u nadi da mu Alisija nije rekla zašto
sam došla, i klimnula glavom detektivu koji je stajao kod ulaza u prostoriju.
Predstavila sam Fionu pa smo svi seli u delu salona uređenom za poverljive
razgovore, gde smo razmenili pozdrave i uobičajene ljubaznosti. Potvrdila sam
da su moja sestra i ćerka otišle na selo i saznala da se Deiejni spremao da pođe.
„Drago mi je što sam vas zatekla, inspektore. Kako napredujete u istrazi
ubistva sirotog gospodina Kepšoa?“
„I dalje imamo mnogo posla, ledi Harli“, odgovori on ne otkrivajući ništa
konkretno.
„Tetka i ja razgovarale smo o mogućnosti da je tog mladog čoveka ubio
kradljivac nakita. I zapitale se kakvu bi korist iko mogao da ima od ukradenih
stvari kad su one tako prepoznatljive.“
„Nažalost, u gradu ima mnogo onih koji su voljni da kupe ukradene
vrednosti.“ Oči mu se suziše. „Šta vaš tačno zanima?“
Pogledah ga s nadom da izgledam baš kao da nemam nikakva posebna
interesovanja. „Pitam se da li nalaženje ukradenih dragocenosti može da bude
način da se nađe lopov?“
 Delejni se namršti. O bože!
„To je dobar način da policija pronađe lopova, ili je bar dobra polazna tačka.
Zbog toga baš to i radimo otkad je prijavljena prva krađa.“ On ustade dok je
govorio i okrenu se prema meni. „Želim da naglasim da je to nešto čime treba da
se bavi policija. Nikako građani privatno, a naročito ne dame kao što ste vi. Da li
sam bio jasan?“
Osetila sam želju da propadnem u zemlju. Taj čovek baš zna da zastraši kad
to hoće. Moje dve sagovornice izgledale su vrlo zauzete ispitivanjem noktiju na
rukama, pa od njih nisam dobila nikakvu pomoć. „Savršeno ste jasni, inspektore.
Možete da odahnete. Samo sam radoznala da li ste pronašli neki trag?“
Delejni zakoluta očima i pogleda u tavanicu. Skoro da sam mogla da čujem
kako moli boga da ga spase dosadnih žena.
Nisam dozvolila da me to pokoleba. „Da li ste uspeli da saznate je li neko s
našeg spiska prisustvovao događajima kod Hejverhila i Čestertona?“
„Detalji policijske istrage vas se ne tiču, ledi Harli.“
„U stvari, više sam zabrinuta za svoju istragu. Da li ste saznali nešto o tri
udvarača?“ Uzdržala sam se da ga podsetim da ga za to plaćam.
On priznade krivicu uz glasan uzdah. „Izvinjavam se što nisam mnogo radio
na vašoj istrazi, moja gospo. Ipak, mogu da vam kažem da su sva tri gospodina
bila na sva tri događaja. Toplo bih savetovao vašoj sestri da još ne pristaje na
udaju ni za jednoga od njih.“ Posle toga on klimnu glavom nama trima i požele
nam prijatan dan.
„Tja!“ Fiona je to izrekla s priličnim prezirom - ali ne pre nego što je Delejni
izašao iz salona. Nisam je krivila što nije progovorila dok je još mogao da nas
čuje.
„Baš tako - tja!“, složih se ja. „Dva pravca istrage koji ne vode nigde.“
„Da, ali bar znaš da se policija time bavi“, reče Alisija. „Zar stvarno
nameravaš da pokušaš da pronađeš ukradene predmete?“
Odmahnuh glavom. „Nikad nisam razmišljala tako daleko. Ali čini mi se da
bi pronalaženje tih stvari moglo da nas odvede do lopova. Međutim, trebalo je da
pretpostavim da policija to već radi.“ Uzdahnula sam zbog svoje gluposti.
„Verovatno je to, u stvari, dokaz koliki sam amater u ovome.“
„Verujem da je Delejni u pravu što se toga tiče.“ Alisijin glas beše utešan.
„Policija već zna uobičajena mesta na kojima treba tražiti ukradenu robu, a
mogu da primene i druge oblike pritiska na kupca osim pretnje.“ Odmahnuh
rukom. „Bila je to samo mogućnost. Više sam razočarana time što nismo uspeli
da eliminišemo bar jednog od Lilinih udvarača. Da li si saznala nešto od svog
batlera?“
„Imam nešto za tebe, ali nije onoliko važno koliko sam se nadala. Džejson je
pomenuo samo kako namerava da poseti starog prijatelja koga dugo nije video.“
Klonuh duhom. „I to je sve? Nije naveo ni mesto ni ime?“
„Nažalost, nije. Ali imamo razlog da verujemo da taj prijatelj živi u blizini.
Jedna od služavki pitala ga je da li će ići vozom, a on je odgovorio da nije daleko
i da će prošetati do njega.“
„Znači, taj prijatelj može biti bilo ko s našeg spiska, pa i Lilini prosci. To
nam opet ne pomaže.“
„Ne pomaže nam nikako“, insistirala je Fiona. „Taj njegov prijatelj mogao bi
biti neko od te gospode, a možda je tad krenuo i kod tebe.“
I Alisija i ja okrenusmo se prema njoj. „Pa šta me gledate, sigurno ne bi
svima razglasio da ide kod ledi Flarli da joj proda neke informacije, zar ne?
Rekao bi neodređeno da ide u posetu prijatelju. Mogao je takođe usput zaista da
poseti nekog prijatelja, koji pak nema nikakve veze s ovim.“
Morala sam da priznam da je u pravu. Kepšoov takozvani prijatelj mogao je
da bude bilo ko, pa čak i ja, ali iz nekog razloga nisam verovala da je mislio na
mene. „Alisija, da li neko zna u koje vreme je izašao iz kuće?“
„Ne sasvim precizno, ali Bradford, naš batler, kaže da je izašao pre
podneva.“
„A kod mene je stigao oko tri. Dakle, ipak je bio negde pre nego što je došao
kod mene, i to negde u blizini.“
„U nekom parku ili kafeu?“ Izraz na Alisijinom licu odražavao je čuđenje
nekoga ko se našao usred otkrovenja. „Kad bi htela nekog da ucenjuješ, zar bi
otišla na vrata žrtve i u privatnosti njene biblioteke otkrila karte; zar ne bi lako
moglo da se desi da tu, umesto da budeš isplaćena, nastradaš?“
„Ali onda bi ta takozvana žrtva morala da se svojski namuči kako bi
objasnila leš u svojoj kući.“
Tog časa pomislila sam da je Fionin ton malo zajedljiviji nego što bi trebalo,
s obzirom na okolnosti. Alisija je samo pokušavala da pomogne. Stavila sam
ruku preko njene da je zaustavim. „To je, u stvari, dobro zapažanje. Kepšo
možda nije bio mnogo zabrinut za svoju sigurnost, ali svakako je pazio da ne
privuče previše pažnje. Nije iz visokog društva, već obični sluga, pa nije mogao
tek tako da ode na vrata nekom džentlmenu i traži da razgovara s njim. Svakako
ne bez rasprave s batlerom ili slugom koji bi mu otvorio vrata.“
Obe dame klimnule su glavom u znak slaganja pa produžih: „Kepšo bi
poslao poruku, kao što ju je poslao i meni, i odredio vreme i mesto susreta. I vrlo
je verovatno da bi se osećao prijatnije na nekom javnom mestu.“
„Ako je tako, šta dalje da radimo?“, upita Fiona. „Da pitamo svakog s vašeg
spiska da li je skoro u parku vodio neki interesantan razgovor?“
Zanemarila sam tu primedbu. „Dobro, ako je Kepšo dolazio da mi proda
informaciju o nekom proscu, a verujem da jeste…“ Pogledah sagovornice tražeći
odobravanje, i one mi klimnuše glavom. „I ako je napustio Alisijinu kuću
najmanje tri sata pre nego što je stigao kod mene, onda je uzrok njegove smrti
verovatno ono što je radio u međuvremenu. Da li se sve tri slažemo u tome?“
Alisija odlučno klimnu glavom, a Fiona me pogleda preko volje. „Nastavi“,
reče ona.
„Mnogo toga mogao je da uradi za ta tri sata, ali većina njegovih aktivnosti
ne bi dovela do toga da bude ubijen kad je stigao kod mene. Zato pretpostavljam
da je to vreme proveo ucenjujući upravo osobu zbog koje je dolazio da
razgovara sa mnom. Slažemo li se i u tome?“
Ovog puta Fiona klimnu glavom, a Alisija duboko uzdahnu. „To je razumna
teorija, ali moram da te pitam da li znaš o kome ili o čemu je Džejms hteo da
razgovara s tobom?“
„Naravno da ne mogu da budem sigurna, ali verujem da je imalo veze s
jednim od Lilinih prosaca. U tom slučaju, lista osumnjičenih svodi se na ta tri
džentlmena, a s dvojicom od njih ću večeras večerati.“
Fiona iznenađeno podiže obrve. „I kako nameravaš da pokreneš tu temu?“
„Nemam baš nikakvu ideju. Ipak, moja služavka Bridžet zabavlja se s
batlerom lorda Ejnsvortija, pa mogu da je zamolim da otkrije da li je on primio
neku neuobičajenu poruku, posle čega je otišao u park.“
Alisija je preneraženo zurila u mene, a Fiona se prigušeno smejuljila. „Dame,
ja sam malo dete u tim stvarima. Tražiću od Bridžet da upotrebi svoje lukavstvo
i sazna sve što može o svemu što je vikont radio tog dana. Sve mi se čini da ću i
sama raditi isto to na večeri. Gospodin Hejzelton biće sa mnom, i uz njegovu
pomoć verujem da ću to izvesti tako da ne ispadnem potpuna budala.“
„Ne brine mene to što ćeš možda ispasti budala u njihovim očima, nego to
što zbog toga možeš i ti završiti u mrtvačnici.“
Trgla sam se od ovog mučnog komentara, ali Fiona nije popuštala: „Možda
je jedan od njih hladnokrvni ubica, Franses. Ne bi ni u kom slučaju smela da
dopustiš da takav čovek makar i posumnja da ti to znaš, ili da sumnjaš u njega,
inače rizikuješ da završiš kao jadni gospodin Kepšo.“

Krivila sam Fionu za svoju nervozu te večeri. Obično se veoma dobro snalazim
u društvu, a pošto me je majka driblala od dvanaeste godine, moje
konverzacione sposobnosti najčešće su funkcionisale bez greške.
Međutim, od straha da neoprezno ne otkrijem svoje sumnje, bila sam napeta
kao neka debitantkinja.
Odvezli smo se Džordžovom kočijom do kuće moje prijateljice ledi
Džordžijane, koja nas je pozvala na večeru. Njena ćerka takmičila se s Lili za
naklonost dvojice dostupnih neženja ove sezone: vikonta Ejnsvortija i gospodina
Danijela Grejsona. Pošto sam morala da razgovaram s obojicom, bila sam
zadovoljna što je pozvala i mene.
Upravo sam obavestila Džordža o neophodnosti tih razgovora i saznala da je
i on malo istraživao. Bio je ubeđen da gospodin Grejson živi besprekornim
životom, pošto je trenutno boravio u porodičnoj kući u Londonu, s majkom i
dvema sestrama, i bio njihov pratilac.-Nisam bila sigurna da je besprekorno
prava reč. Ispričala sam Džordžu kako sam ga videla s Alisijom prethodne
večeri, ali sam morala i da priznam da ga to ne čini lopovom ili ubicom.
Džordž još nije imao nikakva saznanja o gospodinu Kendriku, a saznao je
vrlo malo i o vikontu, osim da je ljubazan i spor u dovođenju svojih poslova u
red.
Džordž se u potpunosti slagao sa svojom sestrom da bi bilo opasno da
otkrijem svoje sumnje ijednom od njih. „Moraš vrlo oprezno da nastaviš“, reče
on. „Ako je tvoja teorija tačna, Kepšo je jednog od te trojice džentlmena
pokušao da uceni, a već posle nekoliko sati je završio mrtav. To ukazuje da je
jedan od njih to lično uradio.“
Pogledala sam u njega kroz perje koje mi je visilo sa šešira i oduprla se
nagonu da ga oduvam. „Hoćeš da kažeš: jedan od njih je hladnokrvni ubica, ili
da je moja teorija pogrešna?“
„Voleo bih da to znam sa sigurnošću. Premisa mi zvuči razumno pa ću
ponoviti to što si sama rekla - hladnokrvni ubica! Zato budi pažljiva! I postaraj
se da ja budem u blizini kad budeš razgovarala s njima.“
Dakle, možda nije bilo fer da krivim samo Fionu za svoju nervozu. Pretražila
sam pogledom salon kad smo ušli. Dvadesetak gostiju beše stiglo i svi su ćaskali
u grupama od troje-četvoro. Videla sam Grejsona pored prozora u razgovoru s
dvojicom džentlmena koje nisam poznavala. Džordž i ja pođosmo prema njima
da se ukljiičimo u razgovor.
Jedilo me je to što sam morala da razgovaram s njim posle susreta prošle
večeri, ali ništa tu nisam mogla da učinim. Gledao je nervozno prema meni dok
smo prilazili. Odlično. Zaslužio je da mu bude neprijatno. S prijatnim smeškom
ubacila sam se u razgovor pošto se Grejson zapitao hoće li pozno proleće
konačno doneti otopljavanje.
„Ne volim toplo vreme kao vi, gospodine Grejsone, pošto je malo niža
temperatura savršena za duge šetnje po parku. Vi živite blizu Grin parka, zar
ne?“
„Tako je“, složi se on s prijatnim osmehom, „ali ja više volim da jašem nego
da šetam, pa nisam skoro bio u njemu. Obično na jahanje idem u Hajd park.“
„Ah, da. I učinilo mi se da sam vas videla tamo u četvrtak po podne.“
Grejson se nasmeši i odmahnu glavom. „U parku je po podne velika gužva,
uvek jašem pre podne.“
Ukočeno mu se osmehnuh. „Ali sigurna sam da ste to bili vi. Ma nije važno,
ne treba da se osećate neprijatno što ste me ignorisali.“
„Ali sigurno ste pogrešili, ledi Harli! Kako bi iko vas mogao da ignoriše?“
Odmahnula sam rukom na taj njegov protest, kao da sve to nema veze.
„Koliko se sećam, bili ste u društvu divne mlade dame. Potpuno je razumljivo
što je sva vaša pažnja bila usmerena na nju.“
„Jedina žena koja mi privlači pažnju je vaša ljupka sestra“, reče Grejson
gledajući očajnički u svoje prijatelje i tražeći potvrdu od njih. Dva mlada
gospodina brzo se okrenuše prema drugoj grupi u blizini. „Uveravam vas da sam
u četvrtak po podne bio u Bruksu[ 3]. Sigurno ste videli nekog drugog.“
Bilo je pravo osveženje videti tog inače arogantnog čoveka kako se
preznojava, ali završila sam s njim. „Ah, ako ste bili tamo, onda sam se
prevarila.“ Pogledala sam prema Džordžu, a on mi namignu. Proveriće on ovu
mladićevu tvrdnju prvom prilikom.
Pustila sam Grejsona da ćaska sa Džordžom dok sam pogledom pretraživala
sobu. Gde je vikont, pobogu? Bila sam gotova s Grejsonom i spremna da teram
dalje. Na sreću, Džordžijanina kći Madlin baš u tom trenutku prođe blizu naše
male grupe i ja joj se vedro nasmeših.
„Madlin, šta je to s lordom Ejnsvortijem? Zar nije nameravao da dođe
večeras?“
Osmeh joj nije bio iskren i više je ličio na škrgutanje zubima. „Da, očekivali
smo ga, ali juče nam je poslao poruku da je sprečen hitnim poslom i da mnogo
žali što neće doći. Morao je da otputuje iz grada. Verujemo da je otišao na svoje
imanje u Kentu.“ Ona pogleda unaokolo pa me uze pod ruku i odvede nekoliko
koraka od Džordža i Grejsona. Odjednom sam postala majčinski brižna. „Šta je
bilo, dušo?“
„Da li je Lili dobro?“Ona se namršti kao da tera brige od sebe. „Čula sam da
je otišla na selo.“
„Uveravam te da nije ništa strašno. Malo se prehladila. Nije htela da
pokazuje crveni nos po gradu, a pošto je moja ćerka ionako odlazila u Harli, Lili
je izrazila želju da tamo provede nedelju dana s njom.“ Ohrabrujuće joj se
nasmeših. „Ali lepo od tebe što brineš za nju, draga. Hvala što si pitala.“ Mislila
sam da je to sve, ali ona se nije opuštala. „A ima li tu još nečega, draga?“
„Ledi Harli, da li je… to jest, da li je ona…“ Ona frustrirano uzdahnu. „Da li
Lili gaji neka osećanja prema vikontu Ejnsvortiju?“
Aha, dakle, o tome je reč! Bože! Kako da joj odgovorim? „Pa, nisam sigurna
da li Lili gaji neka specijalna osećanja, osim divljenja prema bilo kome od svojih
udvarača, ali ti, izgleda, ne možeš isto da kažeš za sebe?“ Madlin pocrvene kao
bulka. „Tako je zgodan“, prošaputa ona.
„Biće on isto tako zgodan i za nekoliko meseci. Daću ti isti savet kao i Lili.
Ne žuri s vezivanjem. Nadajmo se da će ga bar jedna od vas prihvatiti.“ Batler
dade znak ledi Džordžijani pa svi pređosmo u trpezariju, gde sam sela između
Džordža i jednog starijeg Džordžijaninog rođaka. Nisam čula kako se zove, ali
on je, na sreću, bio zadubljen u razgovor o lovu s lordom Graftonom, koji je
sedeo na čelu stola. A jadna žena koja je sedela između njih verovatno će biti
prisiljena da ih sluša tokom cele večere.
Okrenula sam se nalevo i videla kako Džordž zuri u mene s đavolskim
izrazom na licu. Odmah sam shvatila da sam ga stvarno zabavljala. „Počinjem da
verujem da treba da ti naplaćujem to što te ovako uveseljavam.“
„Ne smejem se tebi, Franses“, odgovori on uozbiljivši se.
„Da, smeješ mi se, samo nisam sigurna zašto. Ispitala sam Grejsona prilično
efikasno.“
„Ma bila si odlična. Grejson je bio spreman da prizna bilo šta radije nego da
ispadne uvredljiv. Sjajno obavljeno!“
Prekinuo nas je sluga koji je servirao predjelo - kraljičin potaž. Bio je sjajan.
Kad je otišao dalje, Džordž se ponovo okrenu prema meni i promeni temu.
„Sestra me je jutros još jednom napustila da bi otišla kod tebe“, primeti on.
„Ona misli da ti to namerno radiš. Znaš - kažeš joj nešto o meni samo da bi
ona odjurila i ostavila te da na miru uživaš u doručku.“
„Ha!“ Oboje pogledasmo unaokolo da vidimo da li je neko čuo ovaj uzvik.
Džordž nastavi tišim glasom: „To je odlična ideja, ali sigurno bih se i sam na
kraju toga setio. Ipak, zasad sam nevin što se tiče te optužbe. Nadam se da te nije
prekinula u doručku.“
„Oh, ne, rano smo ustale da ispratimo devojke i Deliju. Kad je Fiona došla,
tetka i ja baš smo se spremale da razmotrimo glavne činjenice koje znamo o
nedavnim kriminalnim radnjama, ne bismo li iščačkale nešto što ih povezuje.“
Njegov zainteresovani pogled rekao mi je da to smatra legitimnom akcijom.
„I, jeste li iščačkale nešto?“
„Nažalost, ne. Međutim, došle smo do novog pitanja na koje nemamo
odgovor. Potom smo Fiona i ja posetile Alisiju i tamo zatekle Delejnija. Pitala
sam ga, u nadi da će mi odgovoriti, ali je on poludeo što se mešam u policijski
posao.“
Džordž spusti kašiku i zagleda se u mene. „ A izgleda kao smiren tip. Šta si
ga tačno pitala?“
„Samo to da li bi pronalaženje ukradenih predmeta moglo da dovede do
lopova.“
„Razumem. I nisi mu dala nikakav povod da smesta posumnja da sama
nameravaš da potražiš kupca?“
„Nisam. Došao je do tog zaključka bez ikakvog podstreka s moje strane.
Jasno mi je da je taj što kupuje ukradenu robu jednako opasan kao i sam lopov. I
nisam tako blesava da idem ja da ga tražim.“ Smatrala sam da Džordž ne treba
da zna koliko sam malo ranije tog dana ispala budalasta i zaista nameravala da
lično idem da ga potražim.
„Znao sam ja da si ti pametna“, reče on vraćajući se supi. „Najbolje je taj deo
posla prepustiti policiji.“
„A da li ga oni obavljaju? I sam si rekao da je Alisijin slučaj verovatno već
zatvoren, pase s pravom pitam se da li se uopšte još bave potragom za lopovom
pošto sad moraju da rešavaju hitniji slučaj ubistva. A ja moram da saznam da li
je umešan i jedan od Lilinih udvarača. Da, saznala sam od Delejnija da su sva
trojica bila prisutna na svim događajima koji su se završili krađom. Znači, sva
trojica su i dalje osumnjičena.“
Džordž pogleda naviše, a zatim u stranu. „Možda postoji i drugi način“,
promrmlja on, skoro kao da priča sa sobom. Onda se ponovo okrenu prema meni
s osmehom na usnama. „To su bili zločini bez predumišljaja, tako da lopov
uopšte i nema kupca koji čeka robu. Prodati ukradenu robu nije lak zadatak, a
krađe se nisu dogodile davno, pa je sasvim moguće da su neki od ukradenih
predmeta još kod njega.“
„Zanimljiva mogućnost, slažem se, ali kako da utvrdimo da li je to istina?“
Njegov osmeh postade još širi. „Prepusti to meni.“
Taj iritantni čovek! Iako sam ga cele večeri obrađivala, nije mi dao nikakvo
dodatno objašnjenje, pa nisam imala izbora nego da dignem ruke i uživam u
ostatku večeri. Velike nade koje sam gajila kad sam pošla od kuće bile su sasvim
ugašene do kraja večeri.
Džordž je bio uveren da Grejson nije kriv ni za jedan zločin, a bez obzira na
moje uopšteno mišljenje o njemu, ni ja nisam imala razlog da verujem u
suprotno. Moj pokušaj da ispitam dva džentlmena i nađem vezu s jadnim
Kepšoom bio je uzaludan. Doduše, nisam radila u policiji pa nisam ni imala
pravo da ih privedem na saslušanje. Ejnsvorti nije ni bio tu. Ali njega sam možda
upravo izručila jednoj od Lilinih suparnica. Dakle, ne bih to nazvala uspešnom
večeri. Možda će Džordž imati više sreće. Pitala sam se šta li namerava.
 SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Posle sinoćnih događaja, bila sam na dobrom putu da eliminišem jednog

osumnjičenog i nadala se da će i današnji dan proći jednako uspešno. S tom
nadom ustala sam iz kreveta i pre nego što mi je Bridžet donela jutarnju kafu.
Alisija mi je ljubazno dala kopije preporuka gospodina Kepšoa, a na društvenim
stranicama Tajmsa saznala sam da su se njegovi poslednji poslodavci pre dva
dana vratili u London.
Gospodin i gospođa Rokingam, stariji bračni par, retko su napuštali kuću u
Derbiširu, pa mora da mi se sreća popravljala, jer su se pojavili baš na vreme i
boraviće dve nedelje u kući njene sestre. Dok sam im pisala poruku u kojoj sam
ih molila da me prime što pre mogu, Bridžet uđe u sobu. Kad je videla da nisam
u krevetu, počela je da se okreće unaokolo kao da sam nestala.
Podigla sam olovku u vazduh. „Ovde sam, Bridžet!“
Ona iznenađeno ispusti jedno tiho oh kad je videla da sedim za sekreterom, a
onda priđe i stavi kafu na mali sto. „Niste mogli da spavate, moja gospo?“
„Naprotiv, spavala sam vrlo dobro, samo sam se probudila rano i odlučila da
obavim nekoliko stvarčica umesto da se razvlačim po krevetu.“ Podigla sam
delikatnu porcelansku šoljicu i otpila veliki gutljaj kafe. „Ah, baš ono što mi je
bilo potrebno!“
Bridžet me zabrinuto pogleda. „Trebalo je da mi pozvonite, moja gospo.
Donela bih vam kafu i ranije.“
„Samo što sam ustala iz kreveta, Bridžet. Nije imalo smisla da te ometam za
tih nekoliko minuta koliko sam sačekala. A sad spusti taj poslužavnik, privuci
stolicu i kaži mi da li si sinoć saznala nešto od gospodina Barnsa. Vikont nije
došao na večeru, priča se da je otišao na imanje.“
„Dobro ste čuli, moja gospo.“ Bridžet spusti poslužavnik na sto pored vrata i
vrati se do mene, ali nije sela. „Otišao je vrlo iznenada. Prekjuče je otišao u klub
oko podne, kao i obično, vratio se predveče, kad se sprema za izlaske, i naredio
slugi da ga spakuje jer će ujutro ići na selo i neće se vraćati nekoliko dana.“
To se poklapalo s onim što sam znala o vikontovim potezima. Pre dva dana
srele smo ga oko dva sata na modnoj reviji. Ako je izašao iz kuće u podne,
mogao je prvo da ode u klub. Srele smo ga i na balu kod Rozvelovih te večeri.
Dotad je već znao da odlazi iz grada, ali nismo čuli ništa o tome. „Čudno da mi
Lili nije pomenula njegove planove. Možda joj ništa nije rekao. A ako nije, zašto
nije?“
Izraz na Bridžetinom licu govorio je da na to pitanje ne može da odgovori.
„Da li ti je Barns rekao nešto o Ejnsvortijevom kretanju u četvrtak - na dan
ubistva?“
Ona razrogači oči i pokri usta rukom. Dragi bože, izgledala je kao da će pasti
u nesvest. Skočih i odvedoh je do klupe u dnu kreveta, pa obe sedosmo na nju.
Bridžet je zurila u moje lice odmahujući glavom. „Mislila sam da se radi samo o
krađi nakita! Da li je vikont ubio onog jadnog čoveka u bašti?“ Ona skrenu
pogled, kršeći ruke. „Oh, jadni Barns!“
To me iznenadi. „Jadni Barns?“
„Biće mu potreban novi posao! A ako policija uhapsi njegovog lorda zbog
ubistva, Barns će ostati bez preporuka!“
Položila sam ruke preko njenih da je umirim. „Hajdemo korak po korak,
važi? Nemoj prebrzo da zaključuješ da je vikont ubica. Šta ti je Barns rekao?“
„Pa, da je lord bio razdražen što mora da napusti London. Nije pomenuo
ništa posebno za četvrtak. Barns je vrlo pronicljiv i voli da priča. Da je primetio
bilo šta čudno u ponašanju svog gospodara tog dana, rekao bi mi.“
„Dobro“, rekoh umirujućim glasom, bar se nadam da je tako zvučao. „Dakle,
četvrtak je bio običan dan. Možemo da pretpostavimo da je Ejnsvorti otišao u
klub oko podne, vratio se kući kasnije da se presvuče i izašao u planiranu posetu
za to veče.“
Bridžet klimnu glavom. „Tako je, moja gospo.“
„Tako je i petak počeo uobičajeno, a onda je iznenada rešio da mora da ode
na selo. Rekao je Barnsu da ima neke hitne poslove?“
„Pa, prvo mu nije izneo nikakve detalje, ali kad ga je Barns pitao da li ide na
svoje imanje, potvrdio je i rekao da će uzeti jutarnji voz i vratiti se za nekoliko
dana.“
„Poveo je i slugu sa sobom?“
„Ne, a to je ono što je čudno. Lord je otpustio osoblje u dvorcu pre nekoliko
nedelja, pre nego što je došao u London. Mogu da zaključim da nije očekivao da
će tamo provesti mnogo vremena, pa je ostavio samo dvoje na imanju -
kućepaziteljku i jednog slugu za teže poslove. Pitala sam Barnsa zašto nije
poveo bar svog ličnog slugu sa sobom, a on je odgovorio da je vikont i inače
takav. Donedavno je njegovo gospodstvo bilo samo običan gospodin i sam je
brinuo o sebi. Nije navikao da drugi to rade za njega.“
Razmišljala sam o svemu što mi je rekla. Ejnsvorti nije bio kod kuće kad se
odigralo ubistvo, ali je došao kući miran i očigledno nije bio krvav. Otpustio je
sve osoblje iz kuće na selu i pre nego što je stigao u Englesku. To je vrlo čudno
ponašanje, ali možda zaista nije nameravao da provodi mnogo vremena na
seoskom imanju. Ako je tako, to je bio razuman potez.
Ali zašto je onda tako iznenada odlučio da ode tamo?
„Znači, Barns ti nije rekao da je lord primio neko pismo sa sela ili da je na
neki drugi način bio obavešten da mora da ode na imanje?“
Bridžet odmahnu glavom. „Barns misli da lord razmišlja o ženidbi i da je
možda otišao na imanje da ponovo angažuje osoblje. Ali on to samo
pretpostavlja, moja gospo. Vikont mu ništa konkretno nije rekao.“ Dve misli mi
padoše na pamet. Jedna je da je to sasvim prihvatljiv razlog da Ejnsvorti ode na
selo, a druga da će me Lili ubiti ako on zaprosi Madlin umesto nje. A šta ako
zapravo hoće da se venča s Lili? Smesta me je obuzela panika. I šta ako ju je već
zaprosio, a ona pristala? Koje bi to vreme bilo bolje da se ode na selo i pripremi
domaćinstvo ako ne ovo sada?
Duboko sam udahnula da se smirim. Ne, Lili nikad ne bi zadržala tako nešto
za sebe. Gubila sam širu sliku. Morala sam da razmišljam o svemu ovome kao
nezainteresovana strana.
Jedini razlog da muškarac vratolomnom brzinom požuri u brak jeste taj što
mu je potreban novac, a ako je Ejnsvorti otpustio osoblje, to takođe ukazuje da
mu manjka para. Ali da li ta činjenica povećava šanse da on bude lopov? Ne baš.
Aristokrata sa zvučnom titulom može i bez prebijene pare godinama da živi od
kredita, dok se ne oženi. Moram svakako da upozorim Lili na to, ali kriminalno
ponašanje nije mi se uklapalo u celu tu sliku. Vikont j e verovatno nevin. Ipak,
mogla bih još nešto da proverim.
„Znaš li kom klubu pripada Ejnsvorti, Bridžet?“
Ona odmahnu glavom. „Barns ga je pomenuo. Znam da počinje na B, ali se
ne sećam celog imena.“
„I to je dovoljno. Može da bude ili Bruks ili Bodli. Pitaću gospodina
Hejzeltona da se raspita u oba da li je vikont bio tamo u četvrtak. Ako jeste,
mislim da možemo da ga skinemo sa spiska osumnjičenih.“

Posle razgovora s Bridžet, poslala sam Dženi da nađe kurira da odnese moju
poruku Rokingamovima, a onda se obukla. Napisala sam kratko pismo Rouz, da
me ne zaboravi pored sve te zabave koju navodno ima na selu. Napisala sam
kratku poruku i Lili i rekla joj da dvaput razmisli o vikontu kao o potencijalnom
mužu, pošto je novac skoro sigurno jedan od njegovih motiva za ženidbu. Mogla
sam da pošaljem poruku i Džordžu, ah reših da ga umesto toga lično posetim.
U pola jedanaest batler me je uveo u njegovu sobu za doručak. Pošto je
Džordžova kuća bila mnogo veća od moje, nisu bile nimalo slične. Moja nije ni
imala sobu za doručak, ali čim sam videla Džordžovu, poželela sam da i ja imam
takvu. Svetlost je ulazila s južne strane kroz prozore sa raskriljenim žutim
draperijama. Prosto je sijala. Kako sjajno mesto da se započne dan!
„Ova prostorija je divna“, rekoh smešeći se. Džordž ustade da me pozdravi,
pa me odvede do stolice kraj njegove, u čelu stola. „Sad znam zašto Fiona tako
često dolazi ovde na doručak.“
„Mogao bih da tvrdim da dolazi ovde zbog mog šarmantnog društva, ali
onda oboje ne bismo bili u pravu.“ On pokaza glavom prema stolu s hranom.
„Dolazi zbog ovoga.“
Okrenuh se i zapanjih zbog količine poređanih đakonija. „Sve ovo za jednog
čoveka?“
„Šta ja ne pojedem, pojede osoblje. U stvari, mislim da oni proklinju jutra
kad Fiona svrati na doručak.“ On se isceri. „Znaš da je ona oduvek pazi na
ishranu pa kod kuće za doručak imaju samo tost. Jadni Robert često ponovo
doručkuje u klubu. A kad dođe ovde, spremna je da počisti sve sa stola.“ On uze
tanjir sa stola s hranom. „Mogu li da te navedem u iskušenje da se i ti prepustiš
uživanju? Ja obično jedem sam, ali ču ti rado pripremiti tanjir.“
Nije morao dvaput da me pita. „Poslužiću se sama.“ Ustala sam, uzela tanjir
od njega i izabrala ponešto iz zaista raskošne ponude. „Pa“, reče on kad oboje
ponovo sedosmo, „zar ne rizikuješ svoju reputaciju posetom neoženjenom
muškarcu?“ On podiže obrvu. „Šta će biti ako te neko vidi na mojim vratima?“
„Kao što dobro znaš,’ nikad ne rizikujem svoju reputaciju. I nikad nisam bila
na tvom pragu. Ušunjala sam se kroz svoju zadnju baštu i ušla u tvoju. Vrata
salona bila su otvorena, a unutra je bila služavka, koja je pozvala batlera, a on
me je doveo do tebe.“ Mahnuh viljuškom kao čarobnim štapićem. „I evo me!“
Džordž uz zveket spusti svoju viljušku. „Dragi bože, mogla bi da budeš
dobar špijun.“ On se zavali u stolici i pogleda me. „Iako mi se sviđa ideja da se
šunjaš unaokolo samo da bi me videla, imam osećaj da su tvoji razlozi daleko od
romantičnih.“
Prigušeno sam se nasmejala. „Da, nažalost, u pravu si. Imam dva razloga za
dolazak, a nijedan nije romantičan. Prvi je da te pitam da li je bilo nekog
napretka u vezi s anonimnim pismom.“
 „Aha! O tome imam novosti.“ On otpi gutljaj kafe i obrisa usta maramicom.
„Moj prijatelj uspeo je da vidi pismo. Vrlo je kratko i Delejni ti ga je preneo od
reči do reči. Ukratko, piše da Redži nije umro prirodnom smrću i da policija
treba da ispita njegovu udovicu, koju je varao.“ Namrštih se. „Koju je varao?“
„Citiram.“
„Kako dramatično.“ Osetila sam kako su mi se ramena oklembesila kad sam
uzdahnula. Nisam mogla da glumim ravnodušnost. Jer jesam bila zabrinuta.
„Kaži mi i ono najgore. Šta će policija da uradi?“
On stavi ruku preko moje. „Glavu gore. Još ne dolaze da te uhapse.“
„Još?“ Strah mi sevnu duž kičme.
On mi skoro neprimetno namignu. „ A verovatno nikad i neće.“
Bio je potreban trenutak da mi njegove reči dopiru do mozga, a onda bes
zameni strah. Uštinula sam ga za ruku. Jako. On je hitro trže, uz jauk.
„Reč je o mom životu, Džordže! Prestani da se igraš sa mnom i kaži mi šta si
saznao!“
Posmatrala sam ga kako trlja ruku. „Dragi bože, to stvarno boli! Imali smo
jednu dadilju koja nam je to radila kad bismo se kao deca loše ponašali.“
„Da li je bilo efikasno?“
„Prilično.“ On se snebivljivo nasmeši. „Dobro, u redu, dobra vest je da
gilfordska policija nije našla nikakav čvrst dokaz koji bi potkrepio to pismo.
Doktor misli da je sve to glupost, grof je u Londonu i nije dostupan za
ispitivanje, a niko od lokalnih policajaca nije voljan da zakuca na vrata dvorca
Harli i pita groficu šta misli o tome. Tako da neće ni pokušavati da dobiju sudsku
dozvolu za autopsiju.“
„Gospode, kako je tvoj prijatelj sve to saznao?“
„Nekoliko piva u lokalnom pabu čini čuda.“
Olakšanje mi poteče kroz vene. „To znači da je gotovo?“
„Što se policije tiče - jeste, ali pošto je pismo nepotpisano, neće moći da
dokažu ni da je anonimna optužba lažna.“ On sleže ramenima. „Verovatno će se
o tome još neko vreme šaputati u Gilfordu.“
„To, takođe, znači da nikad nećemo saznati ko ga je napisao.“
„Pa, neko ko je znao da si ti udovica koju je varao.“
Pogledah ga s prezirom. „Meni se čini da je celo društvo znalo da me je
varao.“
„Ali pismo je poslato gilfordskoj policiji, prema tome…“ On zastade i
namršti se.
Crvenilo od šoka zapali mi kožu. „Grejam?“
 Džordž me pogleda u neverici. „Nameravao sam da predložim nezadovoljnu
služavku. Zar i sama ne tvrdiš da Grejam ne bi želeo skandal.“
„Ne, valjda je to bila samo impulsivna reakcija. Da, Grejam se gnuša
skandala, a Delija i više od njega.“ Nisam uspela da se uzdržim od prigušenog
smeha na tu pomisao. „Da je sumnjala da sam ja ubila Redžija, uradila bi sve što
je u njenoj moći da to zataška.“
„A s obzirom na to da su njih dvoje imali najviše koristi od Redžijeve smrti,
zašto bi uopšte preispitivali njegovu smrt? Pošto pismo više nije aktuelno, ne bih
se previše baktao pitanjem ko ga je napisao.“
„Slažem se. I pošto ionako imam dovoljno briga, moraću da se zadovoljim
time što više nisam osumnjičena za ubistvo.“
„Postoji li nešto što mogu da uradim da ti umanjim brige?“
Uzdahnula sam frustrirano i prepričala mu razgovor s Bridžet. „Možeš li da
proveriš da li je Ejnsvorti bio u svom klubu u četvrtak, kao i Grejson?“
„Mislim da mogu. Verovatno će biti teško utvrditi tačno vreme, ali pošto je
bio tamo nekoliko sati, postoji šansa da je igrao karte, što znači da će biti više
ljudi koji će moći da mi pomognu da utvrdim to što približnije.“
„Hvala ti, Džordže. Rizikujući da zvučim agresivno, ali hoćeš b moći to brzo
da uradiš?“
„Imam neka posla pre podne, ali trebalo bi da to mogu da završim po podne.
Ako ćeš posle biti kod kuće, mogu da svratim i ispričam ti šta sam saznao.“
Zablistala sam. „To bi bilo savršeno. Nadam se da ću danas otići u posetu
Rokingamovima, ali sumnjam da će to dugo trajati.“ On me iznenađeno pogleda,
pa sam mu objasnila njihovu vezu s gospodinom Kepšoom i kako mislim da bi
mogli da pomognu.
Moram da priznam da mi je prijao njegov zadivljeni pogled. „Stvarno si
promašila profesiju, znaš, ali šta nameravaš da uradiš s bilo kojom od
informacija koje danas dobiješ“
„Ako se ispostavi da oni znaju ko je Kepšoov prethodni poslodavac i povežu
ga s jednim od trojice osumnjičenih prosaca moje sestre, preneću to što sam čula
inspektoru Delejniju.“
„Hm. Na osnovu tog sjaja koji vidim u tvojim očima, rekao bih da bi uživala
da mu pružiš takvu informaciju.“
„I bih“, priznala sam. „On smatra da sam prilično beskorisna i prosto žudim
da mu pokažem da greši, koliko god to bilo detinjasto.“ Uzdahnula sam pa se
zavalila na naslon stolice. „Nažalost, mnogo sam manje sigurna da su oni zaista
osumnjičeni. Oboje smo prilično sigurni da gospodin Grejson nije krivac.
Dokazi, izgleda, isključuju i vikonta. To ostavlja samo gospodina Kendrika, a
nikad nisam upoznala nikoga ko manje liči na zločinca.“
Džordž nakrivi glavu i podiže obrvu. „Kažeš nažalost. Mislio sam da ćeš biti
srećna što su svi Lilini prosci eliminisani sa spiska osumnjičenih.“ Istinitost
njegovih reči me zapanji. „Dobri bože, Džordže, u pravu si. Zaista sam se nadala
da nijedan od njih nema ništa s ovim zločinom.“ Odmahnuh glavom. „Šta to,
pobogu, nije u redu sa mnom?“
On mi se blago osmehnu. „Ponela te je groznica. Uvučena si u misteriju i
želiš da je rešiš. Kad bi sva trojica bila oslobođena sumnje“, on podiže ruke s
dlanovima nagore, „šta bi onda radila?“
„Bez te trojice osumnjičenih, ostala bih da se pitam šta je Kepšo želeo da mi
kaže, a nije u vezi s Lilinim proscima.“
„Možda ipak nisi baš uverena u njihovu nevinost?“
„Možda ću biti uverena kad mi kažeš šta si sinoć otkrio“, rekoh pogledavši
ga kratko iskosa.
„Aha! Baš sam se pitao kad ćemo stići do toga.“
Ponovo sam pogledala u njega. „Ne mogu da verujem da si me naterao da te
izričito pitam. Sigurna sam da ti je jasno da umirem od radoznalosti.“
Džordž spusti viljušku i zavali se na stolicu ne skidajući pogled s mene.
„Ako ti kažem da nisam našao nikakve dokaze koji optužuju Lea Kendrika, da li
bi te to usrećilo?“
„Znaš da ne bi, zašto bi inače pitao?“
Zurio je belo u mene. Vickast čovek. „Dobro onda, da vidimo mogu li sama
da zaključim. Sinoć si istakao tri činjenice ako se dobro sećam. Prvo, nije lako
prodati ukradenu robu kad već nemaš unapred dogovorenog kupca; drugo, lopov
je krao šta god mu je bilo pri ruci, kad bi mu se ukazala prilika; i treće, da zbog
toga nema kupca koji ga čeka i da su stvari možda još kod njega.“
Iako sam samo ponovila ono što mi je Džordž već rekao, ponavljanje mi je
pomoglo da naslutim šta mu je bilo na pameti i kakve su bile njegove akcije.
„Dakle, ako lopov nije mogao da se reši ukradenih stvari, onda ih još uvek
negde krije.“ Uperih viljušku u Džordža. „To znači da si sinoć išao u lov na
lopova. Šta si uradio - provalio u iznajmljenu sobu gospodina Kendrika?“
Lice mu je još bilo kao isklesano od kamena, ali u njegovim očima videla
sam skoro neprimetan sjaj, koji mi je kazivao da sam u pravu.
Bila sam užasnuta. „Provalio si mu u stan?“
Džordž i ne trepnu. „To je bilo logično mesto za traženje. Zar ne?“
Ostala sam bez reči. Jednostavno sam zurila u njega, usta verovatno
otvorenih na prilično neprivlačan način. Bilo mi je potrebno nekoliko trenutaka
da se saberem. „Džordže, ne pokušavaš valjda da mi kažeš da si se ušunjao u
stan drugog čoveka bez njegovog znanja i dozvole? Sigurno znaš da je to
zločin.“
„Verujem da u većini slučajeva jeste, i zato je važno da čovek u tome ne
bude uhvaćen.“
I dalje sam izgledala kao riba na suvom - razrogačenih očiju i otvorenih usta.
Ko je ovaj čovek koji sedi pored mene i ovako ležerno doručkuje? „Ne mogu da
verujem da je to nešto što si naučio u Ministarstvu inostranih poslova.“
„Ali baš tamo sam to i naučio.“ On ustade, zatvori vrata pa se okrenu prema
meni i nestašno se nasmeši. „Bezbednost zemlje je u pitanju, Franses.
Povremeno sam morao da radim mnogo toga što nije baš zakonito. Iako više ne
radim za vladu, taj posao me je povezao s nekoliko ljudi na visokim položajima,
koji povremeno traže moje usluge.“
„Kao Hejverhil, na primer?“ Zaškiljih prema njemu. „Džordže, da li je ovde
reč o nekoj političkoj špijunaži?“
On se namršti. „Sumnjam. Pošto su konzervativci preuzeli vlast, već su
učinili sve što su mogli da ukaljaju ugled liberala. Krađe verovatno nemaju
nikakve veze s politikom. Ali kad bi opozicija saznala za te predmete, mogli bi
da prikažu Hejverhila u vrlo lošem svetlu.“
Pretraživala sam njegovo lice u potrazi za bilo kakvom naznakom šale. Ali ni
traga. „Dakle, da li to znači da si ovlašćen da radiš ono što je inače nezakonito?“
„To je prilično škakljiva tema. Kad mi ljudi zatraže pomoć, žele rezultate i ne
postavljaju pitanja na koji način ću ih zadovoljiti. A koliko sam spreman da
rastegnem zakonitost svojih postupaka zavisi od mene. Ako me ikad uhvate,
nikad više neću moći ovo da radim. Zato moraš da razumeš da ovo ne smeš
nikome da kažeš. Ni Fioni. Ni Lili. Niko ne sme da zna.“
I dalje sam se mučila da poverujem u to što sam čula, ali klimnuh glavom.
„Da, da, naravno. Ali zar sinoć nisi suviše rizikovao?“
„Pa i nisam. Kendrik mi je sam rekao da neće biti tu, a znam da njegov sluga
uvek u gospodarevom odsustvu ide u pab na pivo.“
Dok sam obrađivala to saznanje, procenila sam i svoja trenutna osećanja
prema njemu. Primetila sam da sam mnogo manje užasnuta, a sve više
fascinirana Džordžovim poslom. Nisam bila sigurna želim li da znam šta to
kazuje o meni. „Ako nisi našao ništa što ukazuje na gospodina Kendrika, šta
nameravaš sledeće?“
On se široko osmehnu i oči mu zasijaše. „Tu ti nastupaš.“
 „Ja?“ Ništa me nije moglo više da me zaprepasti. „Šta ja mogu da uradim?“
„Možeš da daš Bridžet slobodnu noć, ili još bolje, da je zamoliš da Barnsa
izvuče iz kuće na sat-dva.“
Zinuh od čuda. „Ejnsvorti? Njega ćeš sledećeg posetiti?“ A onda mi nešto
drugo pade na pamet. „Čekaj, otkud znaš da se Bridžet viđa s Barnsom?“
„Eh, i to je deo mog posla, draga moja, i da, hoću da posetim i vikonta.
Pitanje je - možeš li da mi pomogneš?“
Ne mogu to da objasnim, ali odjednom je moja najveća želja bila da
pomognem Džordžu u ovom misterioznom i uzbudljivom poduhvatu - pa, dobro,
i u kriminalnom. Iako to nije bio baš pravi kriminal, zar ne? On nije nameravao
da krade, već naprotiv, da pronađe ukradene predmete.
„Daću sve od sebe“, odgovorila sam. „Nisam sigurna šta da kažem Bridžet,
ali gledaću da je ozbiljno navedem da izvede Barnsa iz kuće. Kad dođeš po
podne, reći ću ti jesam li uspela.“
Pošto smo se dogovorili o svemu, ponovo sam se istim putem ušunjala nazad
u svoju kuću i tamo našla odgovor od gospođe Rokingam. Ispostavilo se da njen
muž celo popodne neće biti kod kuće, ali ona može da me primi kad god mi
odgovara. Pošto nisam imala ništa da radim, zaključila sam da je pravo vreme za
to. Beše skoro podne pa sam se presvukla, zamolila Dženi da pozove kočiju i
stigla taman na vreme za ranu posetu. Radovala sam se što i ja nešto istražujem.

Zatekla sam gospođu Rokingam u salonu kuće njene sestre u Hamiltonovoj ulici.
Na moju sreću, sestra je izašla napolje na kartanje. Nažalost, uopšte nisam
razmislila o tome kako da postavim pitanja gospođi Rokingam. Zašto sam bila
toliko glupa? Trebalo je da unapred osmislim strategiju. Dok smo se upoznavale
i razmenjivale uobičajene formalnosti, videla sam da ima šezdesetak godina, da
nije mnogo visoka, ali da je čvrste građe i da na licu ima bore nekoga ko se
smešio najveći deo svog života. Nije mi izgledala kao žena koja bi se rado
upustila u razgovor o ubistvu.
Pogrešila sam.
Odmah posle formalnih reči pozdrava, ona mi reče da je čitala o Kepšoovom
ubistvu u novinama. „U mojim godinama već sam navikla da slušam o mrtvim
ljudima, ali za mene je bilo šokantno da pročitam da je neko ubijen.“
Zaista šokantno. Ne samo zamisliti ženu iz više klase kako čita novine, nego
čuti njeno priznanje i diskutovati s njom o tome što je pročitala. Bože
svemogući! Ne samo to, već se setila i imena nekoga ko već toliko godina nije
više u njenoj službi. Odmah mi se dopala.
 „Laknulo mi je što ste to pomenuli, gospođo Rokingam. Znate, imam izvesne
razloge što želim da se taj slučaj razreši, a htela sam da započnem upravo tu
temu.“
„Zaista?“ Videla sam da se sad pita kakvu li je to ženu pozvala u kuću i
odlučila sam da malo popravim utisak. Nadala sam se da će mi Delejni oprostiti.
Ili još bolje, da za ovo nikad neće saznati.
„Da li vas je tražio inspektor Delejni otkad ste došli u grad?“
„Mene? Policijski inspektor? Ne, naravno da nije.“
„Toga sam se i bojala. Čini mi se da policija nije zainteresovana za ubistvo
gospodina Kepšoa kao što bi bila da je bio pripadnik visokog društva.“
Razočarano sam uzdahnula. „U stvari, izgleda da nisu ništa posebno ni
preduzeli, a ako nešto ne bude brzo urađeno, ubica će se možda izvući.“
Mogla sam da vidim kako joj radoznalost raste. „Zaista, i zvučite kao da
imate nekog interesa da se taj slučaj reši.“
„Imam. Moja mlađa sestra došla je da boravi u Londonu ove sezone, mada
sam je privremeno sklonila. Ima tri udvarača, a policija smatra da jedan od njih
možda ima veze s ubistvom gospodina Kepšoa.“
Gospođa Rokingam me odlučno pogleda. „Ne ulepšavajte situaciju zbog
mene, ledi Harli. Kažete da je neki džentlmen osumnjičen za Džejmsovo
ubistvo? Zašto?“
„Policija veruje da je znao nešto o tom džentlmenu, nešto što bi ga
diskreditovalo. Nažalost, ne znamo o kom od njih trojice, ako je uopšte ijedan od
njih, počinio taj zločin. Ali dok to ne saznamo, pa, oblak sumnje nadvijaće se
nad svima.“
„Naravno.“ Ona odmahnu glavom, najverovatnije se pitajući u kom pravcu
ide ovaj svet. „Nadam se da je vaša sestra daleko.“
„Biće na selu dok ne pronađu ubicu.“
„Vrlo razumno.“ Starija žena odobravajuće klimnu glavom. „Kako mislite da
ja mogu da vam pomognem?“
„Pošto mislimo da je gospodin Kepšo imao neke kompromitujuće
informacije o jednom od ta tri gospodina, razumno je verovati da su bili u
kontaktu jedan s drugim u nekom trenutku u prošlosti. Gospodin Kepšo radio je
u vašoj seoskoj kući nekoliko godina, pa ne mogu a da se ne pitam da li je neki
od njih dolazio u vaš komšiluk ili možda čak i u vaš dom za vreme njegovog
angažmana.“
„Da, da. Pratim vas, iako nisam sigurna da mogu da vam pomognem.
Džejms je bio s nama deset godina, ali nismo imali naročito bogat društveni
život za to vreme. Ne volim da mislim da se bilo šta opako događalo u mojoj
kući, ali“, ona odmahnu glavom, „pa, recite mi njihova imena.“
Poslušah je i navedoh imena gospode jedno po jedno, ali ona na svako od
njih samo odmahnu glavom. „Ne, ne poznajem nijednog. Živimo veoma
povučeno i sad mi je veoma drago zbog toga. Žao mi je, draga moja, ali bojim se
da ne mogu da vam pomognem.“
Na njenom licu videlo se da je iskreno odgovorila i da joj stvarno žao što ne
može da pomogne. Zahvalila sam joj na vremenu i izrazila želju da se ponovo
sretnemo dok je u Londonu. Zatim sam pozvala Bridžet, pa pođosmo kući.
Osećala sam se toliko razočarano da sam zaboravila da zamolim služavku
Rokingamovih da nam pozove kočiju.
Nekoliko narednih blokova razmišljala sam o tome da moji potezi dosad
uopšte nisu urodili plodom. Još nisam znala kako je Kepšo mogao da dođe u
kontakt s bilo kojim od trojice džentlmena. Činilo mi se da svi mogu biti nevini i
da sam džabe otpremila Lili iz grada. Pa dobro, ne baš džabe. Neko mi je
provalio u kuću i jedan čovek je ubijen u mojoj bašti. Jednostavno, više nisam
znala šta da uradim kako bih otkrila ko je to uradio i zašto.
„Zašto je, za ime sveta, taj mladić ubijen?“, upitah Bridžet, koja jednostavno
odmahnu glavom. Verovatno je bila nezadovoljna mojom odlukom da
prošetamo. „I šta je to hteo da mi kaže?“
Stigle smo na ugao gde počinje Hajd park. Zastala sam i pogledala levo u red
kola koja su stajala uz pločnik. Pitala sam se da li da Bridžet uzme jedna kad
osetih jak udarac otpozadi. Izgubivši ravnotežu, poletela sam prema kolovozu,
mlatarajući rukama u pokušaju da se uhvatim za nešto da ne padnem.
„Pazite, ledi Harli!“ Snažna šaka uhvati me za desnu ruku i povuče nazad na
trotoar pre nego što su dva konja prešla preko mene. Vozač viknu na mene dok je
naglo skretao u pokušaju da me izbegne, ali sve što meni beše važno bilo je to
što sam ponovo na nogama, a ne pod njegovim točkovima.
Bridžet se smesta stvori pored mene. „Dobro ste, moja gospo?“
Bio mi je potreban trenutak da shvatim da se još držim za čoveka koji me je
spasao. „Jesam“, odgovorih. Uspravih se i uzeh Bridžet pod ruku, pa pogledah u
čoveka. „Gospodine Kendriče!“
Kendrik pozva taksi, ugura nas unutra i sam se pope u kočiju. „Dozvolite mi
da vas otpratim kući“, reče on dok je Bridžet proveravala da li sam povređena.
„Baš ste me uplašili. Video sam vas na uglu i spremao sam se da vas pozdravim,
kad ste odjednom poleteli prema tim kojima. Jeste li se sapleli o nešto?“
„Izgleda. Hvala bogu što ste bili tu da me uhvatite.“
 Nisam čula njegov odgovor. Mozak mi je bio suviše zauzet ponovnim
proživljavanjem poslednjih nekoliko minuta. Neko me je gurnuo pravo pod kola.
Da Kendrik nije tako brzo reagovao, sad bih bila ozbiljno povređena, a možda i
mrtva. Možda je to bila i nezgoda, ali ta ruka na mojim leđima nije ličila na
nesrećan slučaj. Nisam mogla da zanemarim mogućnost da je neko pokušao da
me ubije.
 OSAMNAESTO POGLAVLJE

Svetlost je prodirala u sobu kroz prozore kad sam se sutradan probudila. Bridžet
je spustila kafu pored mog kreveta i otišla da raskrili zavese. Protegla sam se,
pitajući se zašto se osećam tako umorno. A onda sam se setila. Zločini - ni blizu
da budu rešeni. Neko je pokušao da me ubije. Rasprava sa Džordžom i Heti. I
jedna besana noć zbog… pa, zbog svega navedenog.
Kad mi je Bridžet pomogla da uđem u kuću juče po podne, Heti se pojavila
niotkuda i odmah počela da prigovara zbog mog izgleda. Izgleda da sam
prilikom pada izgubila šešir, pa mi je kosa bila u neredu, a jedan rukav pocepan.
Valjda joj je to kazalo da nisam bila napolju u običnoj šetnji, pogotovo pošto
smo se vratile iznajmljenom kočijom.
Ona me čvrsto uhvati pod ruku i povede u salon, iako sam samo želela da
legnem u svoj krevet. Jadni gospodin Kendrik, ostavljen u predvorju, gledao je
bespomoćno kako dve žene preuzimaju brigu o meni. Zahvalila sam mu preko
ramena i on brzo izađe.
A onda poče ispitivanje.
„Šta ti se, za ime sveta, dogodilo?“, upita ona pomažući mi da sednem na
jednu od udobnih tapaciranih stolica.
Bridžet odgovori umesto mene. „Spotakla se, gospođo, i zamalo pala na
ulicu konjima pod kopita. Gospodin Kendrik ju je u poslednji čas spasao da je ne
pregaze.“
„O, bože dragi!“ Keti je gledala čas u mene, čas u Bridžet. „Idi u kuhinju,
Bridžet, i naruči čaj. U stvari, ostani tamo i popij i ti jedan. I ti izgledaš vrlo
potreseno. Ja ću se pobrinuti za groficu.“
Bridžet klimnu glavom i požuri iz sobe. Heti stade iznad mene; podigoh
glavu i sretoh njen pogled. „Saplela se, a?“, upita ona.
„Bridžet misli da jesam. U stvari, svi to misle. Pošto ne bih mogla da
dokažem da nije tako, pa se nisam raspravljala. Samo sam htela da što pre
stignem kući.“
„Dakle, nisi se spotakla?“
„Ne.“ Pogledah u njene zabrinute oči i uspravih se na stolici. „Nema sumnje
da me je, i to vrlo jako, neka snažna ruka gurnula s leđa. Kendrik me je uhvatio
pre nego što sam pala na zemlju. Kad sam ponovo stala na noge i osvrnula se
oko sebe, bilo je već kasno da vidim ko je to bio. A niko ništa nije primetio. Ja
nisam videla nikoga koga poznajem. I koga da optužim?“ Odmahnula sam
glavom. „Bilo je sasvim beznadežno.“
Heti prisloni drhtavu ruku uz obraz dok se spuštala na stolicu pored moje.
„Da li je to mogao da bude Kendrik?“
Od odgovora me je spasla Dženi, koja uđe sa čajem. Kad je sve stavila na
sto, Heti je otpusti pa nam nasu čaj, dodajući malo brendija iz svojih zaliha, koje
su sad bile u kristalnoj flaši. Čekala je da popijemo nekoliko gutljaja u tišini,
kako bismo povratile smirenost, a onda nastavi ispitivanje.
„Kažeš da nisi prepoznala nikoga u gužvi. Koga si očekivala da vidiš?“
Mahnula sam slobodnom rukom dok sam se drugom držala za šoljicu kao
davljenik za slamku. „Ne znam, možda nekoga kome na čelu piše nitkov? To bi
mi olakšalo posao.“
„A gospodin Kendrik? Zašto je on bio tamo?“
„Dok smo se vraćali kući, rekao je da je išao na sastanak. Pošto me njegova
brza reakcija spasla, teško mi je da zamislim da me je on i gurnuo.“ Heti se
namršti. „Da li si razmotrila Grejama?“
Uzdahnula sam. Nisam želela da razmatram Grejama. „Da. Stidim se da to
priznam, ali Delejni je posadio to seme sumnje pa je Grejam bio prva osoba na
koju sam pomislila dok sam padala.“ Srela sam tetkin pogled i u njenim očima
videla zabrinutost i strah za mene. „Ali nije bio tamo, tetka Heti.“
„A da li bi morao da bude? Zar nije mogao da unajmi nekog plaćenika da te
se reši? Da učini da to izgleda kao nesreća?“
Tek što sam zaustila da odgovorim, ponovo uđe Dženi i upita da li sam kod
kuće za gospodina Hejzeltona.
Hetino zvonko da skoro nadjača moje ne, i to zbuni Dženi; ona ostade na
ulazu u salon, nesigurna šta da radi.
„Neću da me vidi ovakvu“, prosiktala sam.
Heti podiže obrve. „O, stvarno? Iako je to vrlo zanimljivo, trenutno me to ne
interesuje. Mislim da bi nam koristila njegova pomoć.“ Ona ustade sa stolice i
klimnu Dženi. „Uvedi ga, molim te.“
Dženi ipak sačeka da i ja klimnem glavom pre nego što ode po Džordža.
Besno sam pogledala u tetku. „To što sam se malo uplašila ne daje ti za pravo da
preuzmeš moje domaćinstvo.“
„Kažeš malo?“
 „Neko se uplašio?“ Džordž uđe u sobu, visok, širokih ramena, spreman da se
suoči sa svim teškoćama, i moja ljutnja prema Heti nestade. Bilo je utešno što je
on tu, a to je, na čudan način, bilo i neprijatno.
Spustila sam čaj i ustala da ga pozdravim. Borila sam se sama sa sobom da
mu se ne bacim u naručje i počnem da preklinjem da učini da sve moje nevolje
nestanu. Mora da mi se odjek te borbe video na licu. Njegov osmeh je izbledeo i
čelo mu se naboralo kad je video da sam raščupana i pocepana. „Šta se
dogodilo?“, upita on nežnim glasom.
„Neko je malopre probao da ubije Franses“, izvali Heti.
„Molim?“
„Pobogu, tetka Heti, moraš li i ti da budeš toliko dramatična?“
„Pa, ne vidim nikakav smisao u tome da to ublažavam.“
Pogledah u Džordža, koji je stajao pored moje stolice, stegnutih pesnica i s
venom na čelu koja je pulsirala. O bože!
„Neka mi jedna od vas ispriča šta se dogodilo, smesta.“
Pogledah prema tetka Heti, koja je sedala. I sama sam sela i počela sažeto da
pričam Džordžu šta se desilo tog popodneva, počevši od beskorisne posete
gospođi Rokingam i završivši Hetinom sumnjom da su Kendrik ili Grejam
odgovorni za napad na moj život. U jednom trenutku i Džordž sede na ivicu
stolice pored mene i uze me za ruku. Pogledah u naše spojene ruke i još jednom
se začudih tome koliko mi je drago što je tu. Zaboravila sam - pa, u stvari, nisam
sigurna ni da sam ikad to znala - kako je lepo imati nekoga da vas drži za ruku u
nevolji i kaže da će sve biti u redu. Kad sam pogledala Džordža u oči, bila sam
sigurna da se spremao da kaže baš to.
„Nije bio Grejam“, reče on.
Hm, ta izjava me baš i nije ugrejala.
„Kako možete biti tako sigurni?“, upita Heti namćorasto.
„Zato što sam, dok sam proveravao Ejnsvortijev alibi, naleteo na Grejama u
Bodliju pre manje od jednog sata. Nije mogao biti na dva mesta u isto vreme.“
Heti odbaci tu izjavu odmahnuvši rukom. „Franses mi je već rekla da ga nije
videla u gužvi, a kad ste vi stigli, objašnjavala sam joj da on nije ni morao lično
da bude tamo da bi bio odgovoran.“
„To je istina, rekao bih, ali Kendrik jeste bio tamo. Zašto ne on?“
„Jer ju je on spasao. Mnogo je verovatnije da je to bio Grejam.“
Džordž se namršti. „Grejam je možda ljut na nju jer mu je zavrnula slavinu,
ali on njenom smrću ništa ne dobija. Pobeda protiv nje na sudu je njegova jedina
šansa.“
 Postajala sam umorna od njihovog prepucavanja, u kome nisam učestvovala.
Da ne pominjem uznemirenost koju sam osetila kad sam čula da čovek koji bi
trebalo da mi bude podrška, brani mog devera. „Ne bih ja tako brzo odbacila
Grejama kao ti, ali nastavi; šta misliš onda, ko je to mogao da bude?“
Džordž se odmače, pusti moju ruku i prođe svojom kroz kosu. „Nažalost, ne
mogu još da imenujem krivca. Grejsonov alibi u vreme Kepšoovog ubistva je
dobar, ali iako je Ejnsvorti bio u Bodliju tog dana, nisam uspeo da saznam u koje
vreme. Dakle, on je i dalje osumnjičen, kao i Kendrik, a i dalje postoji
mogućnost da je u pitanju neko sasvim četvrti, koga nismo ni razmatrali. Ali ko
god da je, mislim da si se približila ubici. Zna da ga tražiš i hoće da te zaustavi.“
Pogledala sam prema. Heti, koja je izgledala zabrinuto zbog Džordžovih
reči, a onda opet u njega. „Ali rekla sam ti, gospođa Rokingam nije mogla da mi
pomogne.“ Podigla sam ruke s dlanovima nagore. „Nijedan moj trag nigde me
nije odveo. Nisam ni blizu da imenujem ubicu.“ On mi zapreti kažiprstom. „To ti
samo tako misliš, zato što još ne znaš koga tražiš.“
„Pa upravo sam to i rekla!“
„Počinjem da razumem.“ Hetin glas sadržao je notu trijumfa. „Nesvesno se
približavaš tome da otkriješ ko je ubica. Nema veze što nemaš nikakve dokaze,
ali ubica već misli da ih imaš.“
„Bože Svemogući! Razumem šta hoćeš da kažeš. Ubica je znao da Kepšo
dolazi da se vidi sa mnom. Takođe je znao da sam otišla kod gospođe Rokingam,
ali ne zna da od nje nisam saznala ništa.“
„Pa, zna da nisi ništa čula od Kepšoa“, naglašavala je Heti. „Postarao se da
tako bude. Ali činjenica da si posetila Rokingamove ga je, izgleda, unervozila.“
„Dakle, gospođa Rokingam ipak ima neke korisne informacije, samo joj ja
nisam postavila prava pitanja.“
Svi zaćutasmo, pitajući se koje je to pravo pitanje. Džordž prvi prekide
tišinu. „Ili nisi pitala za pravog čoveka. Možda smo se usredsredili na potpuno
pogrešne osumnjičene.“
„Ali svi smo se složili da je Kepšo nameravao da mi kaže nešto o jednom od
Lilinih udvarača.“
Džordž slegnu ramenima. „To je bila teorija, ali istini za volju, nemamo
pojma šta je taj čovek hteo da ti kaže. Međutim, ne znači da takav razlog ne
postoji zato što mi ne možemo da ga smislimo. Kendrik i Ejnsvorti i dalje su
osumnjičeni, ali Ejnsvorti nije mogao da te gurne na ulicu. A da je Kendrik to
uradio, ne bi se pomučio da te spasava. Rekla si da su njih trojica samo deo
jednog dužeg spiska. Ko je još na njemu?“
 „Gospode, nameravala sam da ti kažem, ali bi mi nešto uvek skretalo pažnju.
Spisak osumnjičenih koji su mogli da ukradu Alisijinu narukvicu. Znam da je
tvoje ime bilo na njemu, i Fionino, i imena Lilinih udvarača, ali sad ne mogu da
se setim ostalih.“
Zbog ovoga me Džordž pogleda s ogorčenim čuđenjem. „I ja sam na tom
spisku?“
Pomirljivo ga potapšah po ruci. „Samo zato što smo razgovarali jedno s
drugim u određeno vreme te večeri. I taj spisak je Delejnijev, a ne moj, pa nemoj
mene da kriviš za to.“ Džordž se ironično nasmeši. „Ali kad sam ti to
pomenula“, dodadoh, „Delejni ima sva ostala imena.“
„Odlično, pošto ovo treba da prepustimo Delejniju da rešava.“
„Šta? Pa samo što si priznao da se približavam razotkrivanju ubice.“
„Koji je pokušao da te ubije. Franses, dovodiš sebe u opasan položaj. Više ne
tražiš samo lopova. Taj čovek je ubica. Pusti Delejnija da razgovara s
Rokingamovima i odvrati pažnju tog čoveka s tebe.“
Posle pauze, Heti progovori. „Moram da se složim s gospodinom
Hejzeltonom, Freni. Ovo je postalo suviše opasno.“
Besno ošinuh pogledom svoju tetku izdajicu. „Ali ti si me naterala da nešto
preduzmem.“
„To je bilo pre nego što ti je život postao ugrožen. To sve menja. Ako
nastaviš da juriš ubicu, Rouz može ostati bez majke.“
Iako sam mislila da je strašno nepravedno mešati Rouz u ovo, morala sam da
se složim s tim da je pogrešno preuzimati takav rizik, pa se povukoh i po
kuhinjskom momku poslah poruku u Delejnijevu stanicu u Čelsiju. Došao je
nekoliko sati kasnije, pa ga nas troje obavestismo o novim događajima. Rekao je
da će ispitati gospodina Kendrika, ali se složi da krivac možda nije nijedan od tri
udvarača.
Pošto je već bilo kasno, Delejni zaključi da je bolje da poseti stariji par
ujutro, ali je postavio policajca da patrolira u njihovom kraju.
Osetih žiganje griže savesti što nisam čak ni pomislila na sigurnost
gospodina i gospođe Rokingam. Ako je neko bio spreman da me ubije zbog
informacije koju sam mogla da dobijem od njih, zašto bi oklevao da u njih ubije?
I tako, bez kriminalca da ga jurim, bez društva sestre i ćerke, koje sam
poslala na selo, i bez društvenih obaveza - na insistiranje inspektora Delejnija, a
zbog moje sigurnosti, naravno - tog jutra nisam imala šta da radim. Spavala sam
dugo, natenane doručkovala, provela previše vremena s Bridžet u doterivanju
kose i haljine, a u podne sam lutala po kući kao neki usamljeni duh, tražeći nešto
da radim. Nažalost, bila sam suviše uznemirena da bih se na bilo šta
usredsredila.
Konačno sam odlučila da se povučem u biblioteku i pokušam da zaposlim
misli čitanjem jutarnje pošte ili novina. Sela sam za svoj sto, a pogled mi je
privukao Lilin blok za crtanje. Nije bila kod mene ni deset dana, a ipak sam
snažno osećala njeno odsustvo. Smešila sam se dok sam prelistavala njene
crteže. Skicirala je svakog od svojih udvarača - i odlično ih je nacrtala.
Proučavala sam svako lice. Svi su bili mladi i zgodni. Bilo je jasno da ih je
Lili na brzinu hvatala. To nisu bili pravi portreti s poziranjem. Brzim pokretima
uhvatila je suštinu svakog. Jedan prilično ozbiljan i zamišljen, drugi vragolast, a
treći je izgledao kao da je, jednostavno, zadovoljan što je u njenom društvu; to
me je navelo da se zapitam šta su radili pre nego što je uzela olovku.
Naravno, mozak mi se odmah ponovo bacio na slučaj. Nadala sam se da
grešim i da nijedan od njih trojice nije kriv. Nijedan nije izgledao kao da bi
mogao da ubije čoveka, ali zgodno lice može da krije mnoge grehe. Sve vreme
upinjala sam se da shvatim zašto je Kepšo izabrao da meni otkrije neku
informaciju - a ne Alisiji, ili Delejniju. Iz nekog razloga, ta tri udvarača jesu bila
važna za tekuće događaje. I jedan od njih bio je veza između Kepšoa i mene.
Uzela sam blok i otišla do zadnjeg dela kuće. Kad sam ušla u Džordžovu
baštu, videla sam ga kroz prozor biblioteke i kucnula o staklo. On se iznenađeno
okrenu, ali se brzo sabra. Pokaza mi prema salonu i sačeka me na francuskim
vratima.
„Ukorio bih te što se šunjaš okolo kao zločinac, ali u ovakvim okolnostima
to je verovatno najbolji izbor. Šta te dovodi ovamo?“
Otišli smo nazad u njegovu biblioteku i ja spustih Lilin blok na njegov sto,
pa se okrenuh prema njemu. „Još sam čvrsto ubeđena da je Kepšo planirao da mi
kaže nešto o Lilinim potencijalnim proscima.“ Podigla sam ruku pre nego što je
stigao da se pobuni. „To ne mora da znači da je iko od njih Kepšoov ubica, ali on
jeste imao neke proklete informacije o jednom od njih, a bogami, i gospođa
Rokingam“ Džordž me je slušao podignute obrve.
„Misliš da te je gospođa Rokingam slagala kad ti je rekla da ne poznaje
nijednog od njih?“
Odmahnuh glavom. „Ne mislim. Ali verujem da nije shvatila da nekog od
njih zna.“ Otvorila sam blok. „Ali kad im bude videla lica, možda će se setiti.“
Posmatrala sam kako zuri u crtež i razmišlja o mom predlogu. „Lažno ime?“
„Možda, ali sasvim je moguće da se ona ne seća imena, ali će se možda setiti
lica. Treba da joj pokažemo ove crteže.“
 On me upozoravajuće pogleda. „Delejni treba da joj pokaže te crteže.
Pozvaću stanicu i ostaviću mu poruku.“
Nisam mogla a da ne zakolutam očima. „Pobogu, Džordže, ne budi naporan.
Mogu da prođu sati pre nego što Delejni primi poruku, a možda o dani dok on
dođe da uzme blok. Nameravao je da jutros poseti Rokingamove. Ako požurimo,
možda ćemo ga tamo sresti.“
„Obećala si da ćeš danas ostati kod kuće i izbegavati nevolje.“
„Da, da, znam.“ Prišla sam zvonu i pozvonila za poslugu. „Ali ako si ti sa
mnom i idemo da se vidimo s Delejnijem, gde bih mogla biti sigurnija?“
Služavka uđe pre nego što on odgovori, očigledno iznenađena što me tu vidi.
„Gospodinu Hejzeltonu potrebna je kočija, i to što pre.“ Ona se okrenu od mene
prema Džordžu, a kad joj on kratko klimnu glavom, znala sam da sam pobedila.

Na sreću, Delejni je još bio kod Rokingamovih. Nažalost, izgledalo je da se vrlo

iznervirao kad sam se tamo pojavila.
Rokingamovi su sedeli zajedno na divanu, a Delejni na stolici preko puta, s
beležnicom i olovkom u rukama. Gospođa Rokingam samo odmahnu rukom na
moje izvinjenje što ih prekidam. „Gluposti, draga moja. Rekli ste da radite s
policijom, pa sam sigurna da inspektor nema ništa protiv.“ Delejni me zbog toga
još jednom besno pogleda, a ja osetih da mi obrazi gore. Da bih se iskupila,
obratila sam se direktno njemu.
„Inspektore, donela sam neke skice Rokingamovima da ih pogledaju.“
Upitno mu pokazah otvoren blok, posmatrajući kako mu se izraz lica menja, kao
da razmišlja o nekim novim mogućnostima. Znala sam da neće tražiti
objašnjenje.
Džordž i ja sedosmo na drugi divan, između Rokingamovih i Delejnija.
Uhvatila sam Džordža za ruku i stegla je kad Delejni pružio blok gospodinu
Rokingamu. „Da li biste bili ljubazni da pogledate crteže na ove tri strane i
kažete mi ako prepoznate nekog od momaka?“
Gospođa Rokingam stavi naočari i par poče da gleda crteže s umerenim
interesovanjem, ali nisu prepoznavali nijedno lice - dok ne okrenuše i treću
stranu.
„Ah! Ovog poznajemo. Da. Ovde izgleda malo starije, ali prošlo je nekoliko
godina otkad sam ga poslednji put videla.“ Ona skinu naočare i okrete se prema
svom mužu. „Šta kažeš, Trevore, koliko je prošlo otkad je radio za nas?“
Radio za njih? Delejni, Džordž i ja netremice smo posmatrali razgovor
bračnog para.
 „Hm, nisam siguran da ga se sećam.“, reče gospodin Rokingam. „Kažeš da je
radio za nas?“
Gospođa Rokingam pruži naočari mužu i reče mu da ponovo pogleda crtež.
„To je Tomas. Sigurna sam u to. Zar ga se ne sećaš?“
Gospodin Rokingam, bar deset godina stariji od nje, namesti naočare pa
odmače malo skicu pre nego što odlučno klimnu glavom. „Aha, da. To jeste
Tomas. Kao što rekosmo, malo je stariji na ovom crtežu. Ostavio nas je pre deset
godina. Našao je posao u Južnoj Africi.“
Delejni pruži ruku i uze blok za crtanje. „Znači, ovaj čovek je radio za
vas…“
„Bio je naš sluga“, prekide ga gospođa Rokingam.
„Do pre desetak godina“, završi Delejni. „Da li je Džejms Kepšo tada takođe
radio za vas?“
„Da, jeste, ali bili su zajedno u službi svega nekoliko nedelja. U stvari,
Tomas je naučio Džejmsa svojim dužnostima pre nego što nas je napustio.“
Pamet mi se gotovo blokirala od šoka zbog tog otkrića, iako još nisam bila
sasvim sigurna šta je, u stvari, otkriveno. Na crtežu je bio Ejnsvorti. To što je on
pre deset godina bio sluga beše sasvim besmisleno, osim ako to ne znači da je
čovek koga svi znamo kao vikonta obična varalica. Ako jeste, onda ga je Kepšo
prepoznao na Alisijinom balu.
„Kažete da je otišao u Južnu Afriku kad je prestao da radi kod vas?“, upitah.
„Mislim da je bio službenik u rudniku nekog gospodina, ali ne sećam se kako
se taj zvao, ako nam je Tomas uopšte i rekao.“
Delejni sklopi beležnicu i zatvori blok za crtanje. Zatim ustade i s
poštovanjem klimnu glavom starijem paru. „Hvala vam na vremenu. Mnogo ste
nam pomogli.“
Džordž i ja takođe se pozdravismo s njima pa izađosmo za Delejnijem iz
salona. „Dozvolite nam da vas odvezemo gde god da idete, inspektore“, predloži
Džordž. „ A vi možete da nam kažete šta ste iz ovoga zaključili.“ Delejni
pristade i sve troje se popesmo u Džordžovu kočiju. Delejni dade uputstva
kočijašu, a onda se spusti na sedište naspram nas.
„Ejnsvorti, ili čovek koga znamo kao Ejnsvortija, trenutno nije u svojoj kući
u Londonu“, rekoh. „Njegove sluge kažu da je otišao na svoje seosko imanje.“
Delejni klimnu glavom. „Da, i meni su to rekli, a pošto Rokingamovi jesu u
gradu, sasvim je jasno da je želeo da ih izbegne po svaku cenu. Pa ipak, neko je
pokušao da vas ubije, pa ili je on juče ipak bio ovde, ili je unajmio nekog, ili je
pak pokušao da vam naudi neko sasvim drugi.“ Zaječah na te njegove reči. „Pa
koliko to ljudi, po vašem mišljenju, želi da me ubije, inspektore?“
Usne mu se iskriviše u osmeh. To je verovatno bio prvi put da ga vidim da se
iskreno osmehuje. „Ne znam tačan broj, moja gospo, samo želim da učinim sve
da nijedan od njih u tome ne uspe.“
„Pošto je to i moj cilj, nameravam da budem uz ledi Harli sve dok ne
otkrijete ubicu“, reče Džordž.
„Ali ako je Ejnsvorti ubio Kepšoa, onda je Kendrik nevin. Na koga još
sumnjate?“
Džordž se okrenu prema meni s ozbiljnim izrazom na licu. „Možda na
nekoga ko je bio plaćen da te prati i ko se postarao da doživiš nesreću.“
Pošto zaista nisam mogla da raspravljam o toj mogućnosti, promenih temu.
„Kako nameravate da gonite Tomasa, inspektore?“
„Nadam se da mogu da uzmem ovaj crtež, moja gospo. Precrtaćemo ga i
podeliti, da možemo da ga tražimo po gradu. Zatim moram da naredim nekome
da otkrije šta se dogodilo s pravim vikontom Ejnsvortijem. Ne izgleda mi
verovatno da je on poslao Tomasa u Englesku da se predstavlja kao on samo da
bi mogao da ostane u Južnoj Africi. Bojim se da je pravi Ejnsvorti verovatno
mrtav.“
Klimnuh glavom, uznemirena zbog te pomisli. „Ipak, da li je umro od
Tomasove ruke, ili na neki drugi način?“
„I to je dobro pitanje“, složi se Džordž, „ali bez obzira na to šta se dogodilo,
Tomas je našao način da osetno poboljša svoj život, i možda bi se i izvukao s tim
da nije bilo Kepšoa.“ On se okrete prema Delejniju. „Da li nameravate da
pošaljete nekoga na vikontovo imanje?“
„Da. Pošto ne zna da smo saznali ko je, mislim da je najverovatnije tamo i
čeka da Rokingamovi napuste London. Lično ću otići tamo prvim sledećim
vozom. Kad ga budem uhapsio i vratio u London, tada ćemo, nadam se, saznati i
šta se desilo pravom vikontu.“
Stigosmo do policijske stanice u Čelsiju. Delejni izađe iz kočije i zaduži
Džordža da pazi na mene, a mene da se čuvam nevolja.
Čim se vrata za njim zatvoriše, Džordž mi se vragolasto osmehnu i ja se
smesta upitah da li ćemo izneveriti oba Delejnijeva saveta. Sumnjičavo sam ga
pogledala. „Šta ti je na umu?“
„Da ipak treba da pretražim Ejnsvortijevu kuću.“ On me uze za ruku.
„Možeš li da daš Bridžet slobodno veče?“
Zbog svog jučerašnjeg uzbuđenja, potpuno sam zaboravila da se dogovorim
bilo šta s Bridžet, kako bih omogućila Džordžu da uveče uđe u Ejnsvortijevu
kuću. Ignorisala sam nežan stisak njegovih ruku, odupirući se bilo čemu što bi
mi odvratilo pažnju. „Ali zašto je to sad neophodno? Ako je Tomas lopov, a
verovatno jeste, policija će vratiti ukradene predmete.“
„Ah, zaboravljaš da moj klijent želi da mu ja vratim ukradene dragocenosti, a
ne policija.“
„Ah, da, naravno. Dakle, rešio si da večeras provališ u Ejnsvortijevu kuću?“
„To mi je možda jedina prilika. Čim Delejni uhapsi Ejnsvortija, policija će
zaposesti kuću.“
Nisam odmah odgovorila. Rodila mi se jedna ideja u glavi. Nisam znala baš
kako bih to mogla da izvedem, ali bilo je vredno pokušati.
Džordž je pogrešno shvatio moje oklevanje. „Neću da te ostavim bez zaštite,
Franses, iako neću biti dugo odsutan. Mogu da postavim dvojicu svojih slugu na
ulicu, da čuvaju ulaze u tvoju kuću.“
Odmahnula sam glavom da odagnam njegovu zabrinutost. „Nema potrebe,
Džordže. Poći ću s tobom.“
„A? Ne dolazi u obzir!“
Šok na njegovom licu bio je gotovo komičan, ali ja nisam bila spremna da se
smejem. „Moraš da me povedeš sa sobom. Možda si bio u pravu kad si rekao da
se ponašam grozničavo, ali nikad nisam iskusila takav osećaj svrhe kao dok sam
pokušavala da rešim ovaj zločin. A onda ste mi ti i Heti to oduzeli.“
„Ali rešila si zločin. Nabavila si ključni dokaz za policiju. Ne možeš sama da
uhapsiš Tomasa i privedeš ga pravdi. Na kraju si morala da proslediš sve
informacije Delejniju, bez obzira na to koliko si daleko dogurala. Uradila si svoj
deo.“
„Ne osećam da je još gotovo. Jasno mi je da ne mogu da izvedem Tomasa
pred lice pravde, ali i vraćanje dragocenosti koje je ukrao bila bi neka pravda.
Molim te, povedi me sa sobom, Džordže. I sam si rekao da provaljivanje u kuću
gospodina Kendrika nije bilo opasno. Zašto bi sad odjednom bilo drugačije?“
„Opasno je uvek kad se vodi novajlija.“ Džordž je i dalje držao moje ruke.
Protresao ih dok je govorio, naglašavajući izgovoreno.
„Ne možeš me odvratiti tim izgovorom. Bridžet će izvući Barnsa iz kuće, a
ostala posluga biće ili u kuhinji ili u sobama u potkrovlju.“
„Ili će obavljati neke poslove po kući.“
„Koristeći stepenice za osoblje. Neće imati pojma da smo mi tu.“ Pogledah
ga pravo u oči. „Molim te, Džordže. Mi smo partneri.“
On prvo skrenu pogled pa uzdahnu. „Siguran sam da ću zažaliti zbog
ovoga.“
 „Povešćeš me?“
„Povinovaćeš se svakom mom naređenju?“
„Bez pogovora.“
Kočija se zaustavi ispred mojih vrata i Džordž mi pusti ruke, dopustivši mi
da uzmem blok i tašnu. „Ugovori sve s Bridžet i dođi u moju baštu u ponoć.“
„U ponoć? Jesi li poludeo? Nikad ne dopuštam Bridžet da ostaje toliko
kasno.“
Džordž podiže pogled prema nebu. „Uh, nisam razmišljao o tome. Nađimo
se onda u osam.“
„Savršeno!“
 DEVETNAESTO POGLAVLJE

„Sačekaj ovde“, prošaputa Džordž kroz otvoren prozor. „Uveriću se da nema

nikoga, pa ću doći da ti pomognem da uđeš.“
Rekavši to, on nestade u mraku Ejnsvortiieve kuće, a ja ostadoh napolju u
senci. Ulica je bila stotinak metara levo od mene, konjušnice otpriiike na istoj
udaljenosti desno, a nečija kuća samo nekoliko koraka iza mojih leđa. To me je
prilično uznemiravalo. Konjušnice su bile prazne, ulica takođe - samo bi
povremeno protutnjala neka usamljena kočija. Moja crna vunena haljina za
žalost i ogrtač činili su me nevidljivom na toj udaljenosti, ali prozor kuće iza
mene bio je toliko blizu da bi me svako ko pogleda kroz njega jasno video.
Prvi put te večeri moje samopouzdanje beše ozbiljno uzdrmano i ja počeh da
preispitujem svoju odluku da se pridružim Džordžu u ovom opasnom poduhvatu.
Nisam imala teškoće da ubedim Bridžet da večera negde napolju s Barnsom.
Heti je bila oduševljena što ću provesti veče s Džordžom, pa nisam svraćala do
njenih odaja kad sam odlazila, da ne bi videla kako sam obučena. Mislila sam da
sam se odlično opremila za šunjanje po mraku.
I Džordž je bio u crnom, i kad se nađosmo u njegovoj bašti, zastao je samo
za trenutak da me pita jesam li sigurna da želim da idem s njim. Vožnja kočijom
protekla je brzo i u tišini. Džordžov vozač ostavio nas je na Južnom Odliju, blizu
Planinske ulice, jedan blok od vikontove kuće. Veče je bilo maglovito, ali ne
toliko da bi nam bio potreban kišobran. Džordž konačno progovori tek pošto mi
je pomogao da izađem iz kočije.
„Zapamti“, reče on tihim glasom, privukavši me sebi, „pristala si da slušaš
moja uputstva bez pogovora.“
Klimnula sam glavom te pođosmo peške niz Planinsku, držeći se pod ruku
kao da smo na povratku kući posle večernjeg izlaska. Osećala sam se savršeno
samouvereno, čak i vrlo uzbuđeno, dok me Džordž nije povukao sa staze u
mračni prolaz između kuća. Kad smo stali, on stavi prst na usta, otvori prozor i
uskoči unutra.
Bio je u kući tek minut-dva, ali dok sam tako stajala napolju, izložena, činilo
mi se da je prošao ceo sat. Počela sam ozbiljno da brinem kad sam videla kako
se približava prozoru. Zaustih da nešto kažem, ali ućutah, jer se prozor iza mene
otvori.
Oh, dragi bože! Nije bilo vremena da pođem kroz prozor za Džordžom, koji
je kukavički zamakao iza zida. Dok mi je srce divlje lupalo, okrenuh se prema
prozoru kuće iza sebe i videh radoznalo lice nekog malog dečaka.
„Zdravo“, prošaputa on. „Izgubila si se?“
Ah, to je prijateljski nastrojeno dete, možda šest godina staro. A pošto je u
rukama nosio nešto što je verovatno smotao iz kuhinje, sumnjala sam da će zvati
roditelje ili sluge da me oteraju. Nasmeših mu se. „Izgubila? A ne, nisam se
izgubila. Krijem se.“
„To je zabavno. I ja se krijem. Trebalo bi da budem u krevetu, ali sam
ogladneo.“ On podiže šaku punu biskvita. „Uzo sam ih iz kuhinje, al’ nisam ’teo
da mrvim u krevetu, pa sam ih doneo ovde.“ Njegov osmeh izblede. „‘Oćeš
jedan?“, upita on, očigledno u nadi da ću ja reći ne.
„Oh, ne, hvala. Ne bih da ostaneš gladan kad si se već toliko namučio da
dođeš do keksa.“
Dok je on gurao jednu od ukradenih poslastica u usta, prišla sam bliže i
oslonila se rukama na sims.
„Ti si prijateljica lorda Ejnsvortija?“ Mrvice su mi zasipale lice dok je
govorio.
„Jesam. Igramo se žmurke. Mislim da me niko neće tražiti napolju. A ti?“
„Ali ostavila si taj prozor otvoren, to bi moglo da te oda.“
Pogledala sam prozor dok je on žvakao poslednji biskvit. Okrenuh se ponovo
prema njemu s ozbiljnim izrazom na licu. „Možda je onda bolje da nađem neko
drugo mesto da se sakrijem. A ti se vrati u krevet pre nego što te neko uhvati.“
On se zabrinuto namršti i obrisa mrvice s brade. „Nećeš da me odaš, je l’
tako?“
„Ne ako odmah odeš.“
On se spusti s prozorskog okvira, tiho udarivši o pod, nasmeši se i mahnu mi,
a onda odjuri. Za trenutak sam se naslonila na zid kuće da se povratim.
Džordž promoli glavu kroz prozor. „Baš si se dobro snašla“, prošaputa.
Prišla sam Ejnsvortijevom prozoru i tek tad primetila koliko je visok. „Kako
misliš da se ja ovde popnem?“
„Ne verujem da ćeš moći“, reče on gledajući moju usku suknju. „Predlažem
da probaš da sedneš na sims, ako možeš, a ja ću te uvući unutra.“
Ispostavilo se da je to mnogo lakše reći nego učiniti, jer je ivica prozora bila
mnogo iznad moje zadnjice. Morala sam da podnesem poniženje nekoliko
neuspelih pokušaja pre nego što mi Džordž stavi ruke oko struka i šapnu na uvo:
„Kad izbrojim do tri, skoči.“
Jedan, dva, tri - i nađoh se na simsu, pa prebacih noge preko prozora. Kad
sam ponovo bila na nogama, osvrnula sam se oko sebe. Džordž je upalio gasnu
lampu i skoro sasvim smanjio jačinu. Zahvaljujući mekom sjaju, mogla sam da
vidim da smo u vikontovoj radnoj sobi. Zidovi su bili obloženi tamnim drvetom,
a iza velikog urednog stola stajala je velika zidna biblioteka. Na suprotnom zidu
visio je portret nekog Ejnsvortijevog pretka, ispod koga je bio okrugli sto s dve
stolice. Pod prozorom se nalazila niska tapacirana klupa, koja mi je pomogla pri
ulasku. Na četvrtom zidu bila su vrata i još dve slike.
„Pretraži sto“, naredi Džordž, „a ja ću potražiti sef.“
„Nisi mi rekao šta tražim“, odgovorila sam dok sam išla prema stolu.
„Da, čini mi se da više ne mogu da krijem to od tebe“, zaključi on gledajući
iza jedne od manjih slika. „Svežanj pisama. A i ključ od sefa, što bi mi mnogo
olakšalo posao. Bar bi ukazao na to da je sef u ovoj sobi. Ako budemo imali
sreće, nećemo morati da pretražujemo ostale delove kuće.“
„Već smo imali sreće što je prozor bio otvoren.“ Odmakla sam stolicu od
stola. Sa svake strane nalazile su se po tri fioke, a u sredini je bio prostor za
noge. Klekla sam, opipala stranice otvora i tu pronašla svežanj ključeva. Ustadoh
i pružih ključeve Džordžu.
„Sreća nema veze s otvorenim prozorom. Bio sam ovde danas i postarao se
da bude zatvoren, ali ne i zabravljen.“ On uze ključeve, pogleda ih i vrati mi ih.
„Dva mala su verovatno za sto. Prvo otključaj fioke, a ja ću za to vreme potražiti
bravu za treći ključ.“
Zurila sam u njega. „Već si bio u kući? Pa zašto smo onda sad ovde? Ovo je
samo farsa da me zadovoljiš?“
On me pogleda s izrazom takve neverice na licu da sam odmah shvatila
koliko mi je pitanje smešno. Podigla sam ruke u znak predaje. „Oprosti mi.
Nisam htela da kažem da si pripremio provalu da bi mene zabavio.“
On se naže preko stola prema meni, s izrazom preteranog strpljenja. „Došao
sam danas i pitao za vikonta. Barns mi je, naravno, rekao da on nije kod kuće, pa
sam tražio da mu ostavi poruku. Gledao sam kad je batler otišao po papir i
olovku - u ovu sobu. Kad me je ostavio samog da napišem poruku, ušunjao sam
se i odbravio prozor.“ Mrštio se toliko da su mu se obrve spojile. „A šta beše s
onim da ćeš slediti moja uputstva bez pitanja?“
O, bože moj, baš je naporan. „Počeće za neki čas“, rekoh otključavajući
fioke stola. „Prvo, kako misliš da tražim pisma? Kakva pisma bi Hejverhilu
mogla toliko da naškode?“
On uze ključeve i ode do druge male slike. „Nevolja je u tome ko ih je
pisao.“
U prvoj fioci zaista se nalazila hrpa pisama, ali sva su pripadala vikontu. Sva
su bila adresirana na njega ili su bila kopije njegovih pisama - izgledalo je da su
sva poslovna. Dok sam ih pregledala, postalo mi je jasno da mu posao ne ide
dobro. Kao što su Rokingamovi i rekli, bio je vlasnik rudnika u Južnoj Africi, ali
on nije bio isplativ. Veliki broj opomena ukazivao je na to da je prestao da plaća
svoje snabdevače. U nekoliko pisama pominjao se i „moj službenik, Tomas
Martin.“, i to mi je privuklo pažnju.
Dakle, Tomas je sada imao i prezime i radio je za Ejnsvortija. Sledeće pismo
sadržalo je pretnju oduzimanjem rudnika zbog neplaćenih dugova. Pismo
porodičnog advokata u kome piše da je Ejnsvortijev ujak mrtav i da je mladi
Ejnsvorti sada vikont.
Otvorila sam prvo pismo iz sledećeg svežnja - bilo je pisano drugim
rukopisom. U zaglavlju je stajalo: „Najdraži moj Gordone“, a u potpisu Kler.
Gordon je bilo Hejverhilovo ime, ali njegova žena zvala se En, a ne Kler. Mora
da su to ta kompromitujuća pisma. Ostale stranice na toj gomili behu
presavijene. Vadila sam ih iz fioke kad začuh prigušeni zvuk s druge strane sobe.
Džordž je vratio veliku sliku na zid.
„Našao si sef?“, prošaputah.
On klimnu glavom i dođe do stola. „Sef i nekoliko drangulija koje bi mogle
biti burmutice. Pisma nisam našao.“
Podigoh hrpu pisama. „Verujem da ovo tražiš.“
On uze pisma, pročita prvo i klimnu glavom. „Odlično obavljeno, Franses.“
Potom presavi papire napola i gurnu ih u džep kaputa. „Idemo sad.“
Nisam se mrdnula. „Imao je aferu. Ne mogu da verujem da mu pomažeš da
je zataška.“
Džordž obiđe oko stola i vrati ostala pisma u fioku. „Nažalost, nemamo sad
vremena da raspravljamo o tome. Ne smemo da rizikujemo da se zateknemo
ovde kad se Barns vrati. Seti se, Delejni me je zadužio da te čuvam.“ Usne mu se
iskriviše u polu osmeh. „Plašim se da će misliti da sam zanemario tu dužnost ako
nas oboje uhvate u provali.“
Proklinjala sam klauzulu „sledićeš moja uputstva bez pitanja“ dok sam
posmatrala kako zaključava sto sa svim Ejnsvortijevim i Tomasovim tajnama.
Ipak, bio je u pravu. Ne smeju ovde da nas zateknu.
Ugasili smo lampu i napustili kuću. Džordž mi je pomogao da izađem kroz
prozor i za nekoliko minuta bili smo ponovo u njegovoj kočiji, na putu kući. Ja
sam prva prekinula tišinu.
„Da li je odluka da zaštitiš Hejverhila vredna rizika koji si preduzeo?
Sumnjam da bi mu jedna ljubavna afera uništila karijeru.“
„Nije on imao nikakvu aferu, Kler Alen je njegova polusestra.“ U mračnoj
kočiji sam jedva videla kako su mu se ramena opustila. „Njegov otac je imao
aferu.“
„Kler Alen? Ona glumica? Bože blagi, pa ona je divna!“
„Jeste. Takođe je Irkinja, ili bolje reći polu-Irkinja, ali vatreni zagovornik
irskog nacionalizma. Kad bi se saznalo da mu je polusestra, ne samo što bi
njegova majka bila osramoćena već bi u pitanje bio doveden i njegov motiv za
zastupanje Irske autonomije.“
On se nasmeja zbog mog začuđenog izraza. „Ali istina je. Opozicija bi to
mogla da iskoristi protiv njega. Rekli bi da je pod uticajem Kler Alen i njenih
prijatelja. Izgubio bi sav kredibilitet, a propala bi i poslednja nada da se zakon o
irskoj autonomiji usvoji.“
„Zar ti ne misliš da je ona uticala na njega?“
„Činjenica je da postoji i da verovatno jeste. Zbog nje i on oseća Irsku kao
svoju zemlju. I zato smatra da treba da ima autonomiju.“
„Kao Amerikanka, teško mogu da zamerim tom osećanju.“ Ostatak puta
proveli smo u tišini, svako sa svojim mislima i svako, verovala sam, s osećajem
da je uspeo.

Sledećeg jutra shvatila sam da je Džordž vrlo ozbiljno shvatio zadatak da me

čuva. Pridružio nam se na doručku, koji se u mojoj kući servirao na
trpezarijskom stolu, a doneo je i svoju jutarnju poštu. „Volela bih da sam znala
da želiš društvo za doručak, Džordže. Došle bismo kod tebe.“ Heti zastade s
viljuškom punom jaja na pola puta do usta. „Zašto? Da li je doručak u vašoj kući
na neki način poseban?“
Pokazala sam mu rukom da sedne dok sam odgovarala umesto njega:
„Količina i raznovrsnost hrane su impresivni. Hoćeš li da nam se pridružiš,
Džordže? Da li ujutro piješ čaj ili kafu?“
„Kafu, hvala“, reče on i sede na kraj stola, između Heti i mene, spuštajući
fasciklu s dokumentima pored stopala.
Sipala sam mu kafu, pružila šoljicu pa gurnula mleko i šećer prema njemu.
„Doneo si i posao sa sobom?“
„Jesam. Obećao sam da te neću ispuštati iz vida dok Tomas ne bude u
zatvoru, ali nažalost, moram i nešto da završim. Valjda mogu to da obavim malo
kasnije u tvojoj biblioteci?“
„Ozbiljan si? Nameravaš i bukvalno da paziš na mene dok se Delejni ne
javi?“
On podiže obrvu. „Upravo to nameravam vrlo bukvalno. Neko ti je provalio
u kuću pre nekoliko dana, a ja, koji živim odmah tu, nisam ništa primetio.“
Zapanjilo me je kako je uspeo to da kaže a da se ne nasmeje ironiji u toj izjavi.
„Ne želim da rizikujem da se ponovo nešto dogodi. Bojim se da ćeš morati da
trpiš moje društvo, bar preko dana.“
„U redu.“ Priznajem, bila sam polaskana i zadovoljna, a osetila sam i kako
crvenim. Sakrila sam lice iza šoljice s kafom i zapitala se kad sam počela toliko
da uživam u Džordžovom društvu.
„Pošto ste oboje ovde“, reče Heti odvlačeći Džordžu pažnju s moje
zbunjenosti, „sigurno biste mogli da mi ispričate novosti o celoj ovoj zbrci. Kako
je taj čovek uspeo da glumi vikonta, i je li on vinovnik svih zločina? On je krao
dragocenosti i provalio u ovu kuću?“
Iako sam želela da podelim s njom ono malo što sam saznala o Tomasu
Martinu prošle večeri, nije bilo moguće da joj kažem kako sam došla do tih
informacija, te sam izvrdala odgovor. „Mislim da to nećemo saznati, Heti, dok
on ne bude u pritvoru. Ipak, izgleda da je radio za Ejnsvortija u Južnoj Africi, a
onda došao ovde pretvarajući se da je vikont. Verovatno je on ubio Kepšoa, jer je
ovaj znao da je on zapravo Tomas.“
„Što više mislim o tome“, reče Džordž i zavali se na naslon stolice, „sve mi
je jasnije zašto je smatrao da mora da pribegne krađi. Možda nije imao novca da
izdržava imanje - morao je da plati porez na nasleđe i isplati dugove. Čak i da je
znao da je kao vikont mogao opušteno da živi od kredita dok se ne oženi, možda
nije znao kako sve to da organizuje.“
„Ipak, ako je hteo da bude uverljiv, morao je da se oblači i ponaša u skladu s
ulogom koju je igrao“, nastavih ja. „A da bi to mogao, bio mu je potreban gotov
novac.“
„Ali šta reći o provali u ovu kuću?“, upita Heti. „Zašto bi preuzeo toliki rizik
kad je jednostavno mogao da ukrade nešto drugo?“
„Ne verujem da je ovde provalio. Došao je tog dana da vidi Lili, a morao je
da je sačeka. Sećaš se? Ti i ona otišle ste u biblioteku i trebalo je da se vratite
svakog časa.“
Setila sam se kako je Džordž bio ostavljen nasamo u Ejnsvortijevoj kući i
zamislila šta se dalje desilo, kao da sam bila tamo. „Gospođa Tompson
verovatno ga je pozvala da uđe i ostavila ga da čeka u salonu. Pošto smo svi bili
van kuće, iskoristio je taj trenutak. Bilo mu je potrebno malo vremena da se
ušunja u moju sobu i nađe torbicu. Kad je video da je prazna, postao je nepažljiv
i razbacao sve po sobi ne bi li našao narukvicu. Ako se dobro sećam, bio je na
ulici pored svojih konja kad ste se vas dve vratile kući.“
„A prozor je razbio samo da bi udesio da sve izgleda kao da je to bio
provalnik! Taj mali podlac!“ Heti je bila bešnja nego dok je mislila da je neko
provalio u kuću.
Džordž je bio glas razuma. „To je vrlo moguće, ali ni to nećemo zasigurno
znati dok ne bude uhvaćen.“
„Što će, nadam se, biti danas. Pošto nećeš ništa da jedeš, Džordže, da te
odvedem u biblioteku?“
Klimnuvši glavom Heti, Džordž podiže fasciklu, a ja uzeh pisma i oboje
pređosmo u biblioteku. „Jesi li vratio pisma Hejverhilu?“
„Jutros“, reče on.
„Odlično. Sad moram da ti kažem šta sam još sinoć otkrila.“ Uđosmo u toplu
prostoriju obloženu drvetom. „Poslovna pisma koja se odnose na Ejnsvortijev
rudnik u Južnoj Africi.“
Džordž podiže obrvu dok smo sedali na stolice preko puta stola. „Dijamanti
ili zlato?“
„Ne znam, znam samo da nije donosio prihode i da je Ejnsvorti bio u
dugovima, ali to nije najzanimljiviji deo.“
„Nastavi.“
„Pisma su bila složena po datumima, a poslednja dva bila su kopije pisama
koje je Ejnsvorti navodno poslao.“
„Navodno?“
Sećala sam se pisama, pitajući se kako da mu objasnim svoje sumnje. „Ton u
njima je drugačiji, skoro izbezumljen, i iako su potpisana Ejnsvortijevim
imenom, rukopis očigledno nije njegov.“
„Dakle, neko drugi ih je napisao. Šta misliš, zašto?“
„Ejnsvorti je bio na samrti ili možda već mrtav, i Tomas… da, usput, on ima
i prezime. Martin.“
Džordž mi klimnu glavom i nasmeši se snishodljivo, ali meni je ipak bilo
drago što sam ja saznala tu činjenicu.
„U svakom slučaju, verujem da je gospodin Martin očajnički pokušavao da
održi rudnik. Na kraju krajeva, da su poverioci saznali da je Ejnsvorti mrtav,
Martin bi ostao bez posla, verovatno i bez novca, nasukan u tuđoj zemlji.“
 Džordž odmahnu glavom. „I taj njegov napor nije uspeo?“
„Nažalost, nije. U sledećem pismu piše da će poverioci oduzeti imovinu
kompanije. Ali našla sam još jedno pismo s drugog izvora.“
„Ah, ono u kome Ejnsvortija obaveštavaju da je postao naslednik.“
„Tačno.“ Naslonila sam se na naslon i zagledala u Džordža. „Moram da
kažem da bih, da su u pitanju samo krađe i da gospodin Kepšo nije ubijen,
osetila čak i simpatiju prema Tomasu. Bio je u gadnom škripcu.“ Ovog puta
Džordžov osmeh ne beše snishodljiv. Bio je skoro tužan. „I drugi ljudi bili su u
bezizlaznim situacijama, pa se nisu okrenuli zločinu.“
„Znam to, i neću da kažem da odobravam to što je uradio, samo da ga
razumem.“
„Iako je prevrnuo tvoju spavaću sobu naglavačke?“
„Očigledno mora još da uči o finesama provale i upada na tuđi posed.“
Ustala sam sa stolice, ali i Džordž ustade za mnom i uhvati me za ruke pre nego
što sam mogla da mrdnem. „Imaš divno srce, Franses. Ovo što se dešava moglo
je da ga otvrdne, ali drago mi je što se to nije dogodilo.“
Vrelina mi se pope u obraze. „Dobro, najbolje bi bilo da obaviš to što moraš,
Džordže. Sedi za sto, a ja ću pročitati svoju poštu ovde pored prozora.“
On se nasmeši i pusti mi ruke. Sede za sto pa poče da vadi papire iz fascikle.
Ja se smestih pored prozora i otvorih prvo pismo - pozivnicu. „Ah, Florens
Karington ima zabavu povodom muževljevog rođendana sledeće nedelje.“
Džordž promumla nešto u odgovor.
„Njene zabave su uvek odlične. Nadam se da će se Lili dotad vratiti. Hoćeš li
ti ići, Džordže?“
Kad nije odgovorio, pogledala sam prema njemu i videla kako me mrko
gleda preko naočara. „Nisam znala da nosiš naočari!“
On se još više namršti. „Hoćeš li mi čitati svu svoju poštu?“
Priguših kikot. „Izvinjavam se. Nećeš me više čuti. Biću tiha kao miš.“
Potom se vratih svojoj pošti. Sledeće pismo bilo je od Lili. Uspela sam
nekako da to ne kažem glasno, pa prelomih pečat, pitajući se kako Lili provodi
vreme. Kad sam došla do polovine drugog pasusa, obuze me panika. „Bože
Svemogući!“
„To ne zvuči kao miš, Franses. Zvuči više kao da si spazila miša.“
„Džordže, ovo je strašno! Ovo je pismo od Lili i javlja mi da je Ejnsvorti u
Harliju.“
Jedan pogled na njegovo lice rekao mi je da je užasnut koliko i ja. Obišao je
oko stola i stvorio se pored mene istog časa. „Kad je to napisala? Da li on to
boravi u Harliju?“
Pogledala sam u pismo koje mi je bilo u ruci. „Ne, u Gilfordu je, u krčmi
Beli konj. Piše: Ima nekog posla u Gilfordu i svratio je da nas pozdravi. Znam
da ne želiš da se viđam s njim, ali Delija ga je pozvala na večeru večeras.“
Pismo je napisano juče.
Srce mi je divlje tuklo kad sam pogledala u Džordža. „Dali je stvarno imao
nekakav posao u Gilfordu?“
„Verujem da je otišao tamo kako bi zaprosio tvoju sestru. On još nema pojma
da sad znamo ko je i šta je sve uradio, i možda smatra da bi s njenim bogatstvom
mogao da nastavi da živi kao vikont.“
„Šta da radimo?“
„Idem odmah kući da pozovem policiju i saznam gde je Delejni. Ako je već
otišao u Kent, možda mogu da pozovu gilfordsku policiju da oni uhapse
Tomasa.“
Otpratila sam ga do vrata, a onda otišla u salon, odakle me je pozvala tetka
Heti. Objasnila sam joj situaciju, a onda smo obe sedele u napetoj tišini, čekajući
Džordžov povratak. Još više sam klonula duhom zbog izraza koji je imao na licu
kad nam se pridružio.
„Šta su rekli? Šta mogu da urade?“
On uzdahnu. „Delejni je jutros otišao ranim vozom za Kent, na Ejnsvortijevo
imanje blizu Mejdstona. Mogu da pošalju poruku toj stanici, ali im se Delejni
dosad sigurno već javio i otišao da traži Tomasa. Sad moraju da pronađu
Delejnija. Biće im potrebno vreme za to i vreme da ga pošalju vozom u Gilford.
U međuvremenu će pozvati stanicu u Gilfordu i upozoriti ih da postoji nalog za
hapšenje Tomasa Martina, koji se izdaje na ime vikonta Ejnsvortija, s nadom da
će ga oni privesti pre nego što Delejni stigne.“
„Oni se nadaju? Zar im se ne žuri da uhapse ubicu?“
Džordž odmahnu glavom. „Imaju samo okvirni opis čoveka. I verovatno žele
da sačekaju Delejnija da ga prepozna, da ne uhapse pogrešnog aristokratu.“
Pa to je smešno! „Mi možemo da ga identifikujemo. Pobogu, možemo mi da
odemo u Gilford.“
„Predložio sam im to.“
„I“
„I pored toga, možda će rešiti da čekaju Delejnija i nalog.“
Obuze me strah. „A koliko će druga odeljenja ozbiljno tražiti Delejnija? Ili
će jednostavno sačekati da se on pojavi u jednoj od te dve stanice?“
On podiže ruku da me zaustavi. „Nije ni važno. Idem u Kent da nađem
Delejnija. Proverio sam vozni red pošto sam razgovarao s policijom. Sledeći voz
polazi za sat. Uz malo sreće, naći ću ga i dovesti u Gilford do sutra ujutro.“
„Onda Heti i ja odmah idemo u Gilford.“
Džordž grmnu na mene i pre nego što sam završila rečenicu. „Ne dolazi u
obzir! On je ubica!“
„A Lili, Delija i moja ćerka to ne znaju! On posećuje Harli! Sinoć je večerao
u Harliju! Ko zna šta radi da zavrti mozak Lili! Moram da idem!“
Džordž uznemireno prođe prstima kroz kosu. „Onda ja idem s vama, a
policiji prepuštam da nađe Delejnija.“
„Ne.“
Taj jedan slog uplaši nas oboje kao metak. Oboje se okrenusmo prema Heti.
Potpuno sam zaboravila da je ona u sobi.
„Ako postoji i najmanja sumnja da će gilfordska policija odlučiti da sačeka
inspektora Delejnija, ne smemo da časimo ni časa. Morate da ga nađete. Franses
i ja idemo pravo u Gilford, da pokušamo da ih ubedimo da odmah reaguju. Ako
ne budu hteli, onda je Franses u pravu. Neko mora da upozori dame u Harliju na
opasnost u kojoj se nalaze.“
Uhvatih Džordža za ruku. „ Ako ne budemo uspele da uverimo policiju da
preduzme akciju, insistiraću na tome da nas neko otprati do Harlija, gde možemo
da zaključamo sva vrata i prozore i u bezbednosti sačekamo da Delejni stigne.
Obećavam ti da se nećemo izlagati nikakvoj opasnosti.“
Heti i ja nastavismo da obrađujemo Džordža sve dok najzad nije popustio.
Zatim je požurio da uhvati voz. Njegov kočijaš vratiće se po Heti i mene za
četrdeset pet minuta i odvešće nas na železničku stanicu. Obe smo požurile da
spakujemo najneophodnije stvari.

„Mislila sam da je putovanje vozom brzo“, promrmlja Heti kad smo konačno
sišle na peron gilfordske železničke stanice.
„To jeste istina, ali odnosi se samo na vreme kad je voz u pokretu.“ Sklonila
sam se s puta nosaču koji je gurao kolica puna sanduka i kofera. Putovanje je
bilo apsurdno dugo s obzirom na to da smo bile samo pedesetak kilometara
daleko od kuće. Ali to što smo propustile prvi voz, pa onda čekale sledeći, koji je
kasnio iz ko zna kojih razloga, potrošilo nam je strpljenje i mnogo vremena. Bilo
je skoro četiri, a tek je trebalo da nađemo prevoz do policijske stanice.
Uzeh Heti pod ruku i povedoh je kroz stanicu, pa napolje na ulicu, gde su
čekale kočije. Pošto nisam imala pojma gde je policija, zamolila sam nosača da
nam pozove taksi. Vožnja je bila toliko kratka da bismo brže stigle da smo išle
peške.
Najzad smo porazgovarale s mlađim pozornikom koji nas je, kad je čuo ime
vikonta Ejnsvortija, ostavio da sačekamo dok ne pozove nadzornika. Pitala sam
se da li su to isti oni policajci koji su do pre nekoliko dana istraživali moju
umešanost u Redžijevo ubistvo. Nisam imala mnogo vremena da se bavim time,
pošto se mladić vrati odmah s još jednim čovekom od četrdesetak godina, s
urednim brkovima i u običnom tamnom odelu, a ne u uniformi. Predstavio se
kao nadzornik Džesop i zamolio nas da uđemo u njegovu kancelariju. Kad smo
svi seli, saopštio nam je loše vesti.
„Bojim se da je vaš čovek već zbrisao“, reče on.
Te reči dopreše mi do mozga, ali ih nisam razumela. Tupo sam zurila u
njega. „Zbrisao? Sigurni ste? Jeste li proverili u Belom konju? Pitali ste
vlasnika?“
Džesop je potvrdno klimao glavom na svako pitanje. „Platio je račun,
spakovao torbe i otišao pre nekoliko sati. Prodavac karata na stanici ne seća se
da ga je video, ali njegov opis koji imamo prilično je nejasan. Moguće je,
takođe, da je kupio kartu još kad je stigao pre nekoliko dana, tako da bi dosad
mogao da bude bilo gde.“ On me ozbiljno pogleda. „Javili smo tu informaciju
stanici u Čelsiju. Kako ste vi povezani s tim čovekom?“
„Ja sam Franses Vin, a moj pokojni muž je grof od Harlija. Moja jetrva,
grofica, nalazi se u dvorcu Harli, zajedno s mojom mlađom sestrom i ćerkom.“
Ispričah mu za pismo koje sam dobila od Lili. „One nemaju pojma da je on
kriminalac, a ako nije više u Belom konju, vrlo je moguće da je sada u Harliju.“
Džesop podiže obrve. „Da li bi ga grofica pozvala da dođe tamo? Postoji li
neka veza među njima?“
Njegovo smireno držanje samo me je još više izbezumilo. Zar taj čovek nije
shvatao koliko je ovo hitno? Udahnula sam duboko da smirim glas.
„Predstavljajući se kao vikont Ejnsvorti, udvarao se mojoj sestri dok su oboje
bili u Londonu. Ne mogu da smislim nikakav drugi razlog njegovog dolaska u
Gilford, i u Harli, osim da nastavi svoj plan i venča se s Lili. One ne znaju ko je
on i smatraće da nemam nijedan razlog da ga odbijem. Grofica je lako, iz čiste
učtivosti, mogla da ga pozove da odsedne u Harliju. Molim vas, morate da
pošaljete nekoga tamo.“
Moje poslednje reči priguši jecaj. Džesop se izvini i ja iskoristih vreme do
njegovog povratka da se saberem, dok me je Heti umirujuće lupkala po ramenu.
Vratio se posle nekoliko minuta s dvojicom muškaraca u sivim odelima i
kaputima. Džesop ih predstavi kao inspektora Kolinsa i inspektora Redinga.
„Spremni su da vas otprate u Harli. Ako je naš čovek u zamku, onda još nema
pojma da ga tražimo. Ne oseća da je u opasnosti i trebalo bi da ga lako uhapse.“
Nestrpljive da pođemo, Heti i ja krenusmo prema vratima. Ali Džesop
podiže ruku da nas zaustavi. „Vaš društveni status nema važnost u ovoj stvari,
moje gospe. Dok ste s inspektorima, molim vas da se povinujete svim njihovim
uputstvima. Da li je to jasno?“
Uverismo ga da jeste i brzo pođosmo za Kolinsom i Redingom na ulicu, gde
je unajmljeni fijaker čekao da nas odveze u zamak. Nejasno sam čula da Heti
objašnjava policajcima istoriju našeg odnosa s Tomasom Martinom, dok sam
pokušavala da uverim sebe kako će sve biti u redu kad dođemo u Harli. Nije bilo
razloga da Tomas tamo prestane da se ponaša kao džentlmen. Nije bilo razloga
da postane nasilan. Nije bilo razloga da povredi bilo koga. Ipak, nisam uspevala
da se smirim.
Nemam pojma koliko je vremena prošlo pre nego što smo stigli na imanje.
Činilo mi se da su prošli sati, a ipak sam bila sigurna da smo putovali manje od
pola sata. Sumrak tek što je počeo da se spušta. Jedva sam sačekala da fijaker
stane na kraju puta pa da otvorim vrata. Jedan od inspektora, mislim da je bio
Reding, uhvati me za ruku i natera da sačekam da Kolins spusti stepenice i
pomogne mi da siđem. Kad se okrenuo da pomogne Heti, pogledala sam prema
zamloi i primetila senke skela na bočnom zidu. Zar nikad neće prestati da
popravljaju tu ogromnu ruinu? Kad smo svi četvoro bili napolju, pođosmo uz
glavno stepenište dok mi je inspektor Kolins davao uputstva.
„Ne činite ništa što bi izazvalo sumnju. Ako vidite čoveka koga tražimo u
kući, samo mu se obratite kao Ejnsvortiju, a mi ćemo onda preuzeti. Ne prilazite
mu nikako blizu i ni na koji način ga nemojte uzbuniti.“
Klimnula sam glavom baš kad se vrata otvoriše. Kreb mora da je čuo kad
smo stigli i uveo nas u predvorje, poželevši nam toplu dobrodošlicu. Svečani
izgled na njegovom licu, međutim, nije ni najmanje ublažio moju zabrinutost.
Odlučila sam da ne predstavljam svoje saputnike, već zatražih da vidim groficu
još dok smo Heti i ja pružale ogrtače slugi koji je čekao. Inspektori se nisu
skinuli.
„U salonu je, moja gospo. Najaviću vas.“
Bili smo samo nekoliko koraka iza Kreba kad je otvorio vrata salona.
Krajičkom oka videh Deliju kako skače na noge. „Ledi Harli i gosti, moja
gospo“, obznani on.
Prođoh pored njega i osvrnuh se po prostoriji. Delija je izgledala šokirano što
me vidi, a još više zbog ljudi koji uđoše u salon za mnom. Ali bila je sama.
 Požurih prema njoj. „Delija, gde je Lili?“
Usne su joj se pomerale bez glasa dok je pogledom prelazila s mene na Heti,
a onda na dva inspektora. Onda preblede.
O bože! „Delija, šta nije u redu? Gde je Lili?“ Uzeh je za ruku i odvedoh do
stolice, gde ona zaroni lice u ruke.
„Oh, Franses! Tako mi je žao! Lili je otišla s vikontom! Bojim se da su
pobegli!“
 DVADESETO POGLAVLJE

Bilo je potrebno čitavih dvadeset minuta i čaša brendija da se Delija pribere, i

još pola sata da izvučem priču iz nje. Ejnsvorti je dolazio u posetu prethodna dva
dana. Vratio se tog dana rano po podne novim automobilom i pozvao Lili u
vožnju.
„Automobilom? Ali oni su veoma skupi. Kako je, za ime sveta, uspeo da
nabavi automobil?“
Delija je zurila u mene. „Nisam to mogla da ga pitam. Dvoje mladih bili su
tako spremni da se provozaju. Nisam u tome videla ništa loše. Ali prošlo je
mnogo sati otkad su otišli i smrkava se, jedino što mogu da zamislim jeste da su
pobegli.“
„Šta vas navodi na tako drastičan zaključak?“ Hetin ton sugerisao je da ona
smatra tu ideju apsurdnom. „Automobili su veoma nepouzdani. Mnogo je
verovatnije da im se pokvario negde na putu.“
Divno. „Hvala ti na toj umirujućoj tezi, Heti.“ Okrenula sam se prema Deliji
u nameri da nastavim da je ispitujem, ali inspektor Kolins progovori prvi.
„Znate li gde je nameravao da vodi devojku, moja gospo? Ili bar u kom su
pravcu otišli?“
Delija je piljila u čoveka kao da joj se upravo obratio kauč. Onda se okrenula
prema meni, skamenjenog lica. „Ko su ovi ljudi, Franses?“
Dragi bože! Kako da joj objasnim? „Vikont Ejnsvorti nije čovek za kog se
izdaje, Delija. Ovo su inspektori iz gilfordske policije. Došli su ovamo da ga
uhapse. Posle ću ti ispričati čitavu priču, ali sad moraš da im odgovoriš na sva
pitanja, da bi uspeli da ga nađu.“
„Da ga uhapse? Zbog čega?“
„Delija!“ Jedva sam se uzdržala da je ne protresem. „On je opasan čovek i
svaki trenutak koji Lili provede s njim izlaže je sve većem riziku. Ako ti je rekao
gde namerava da ide, reci nam, za ime boga!“
„U redu!“ Delija me pogleda s povređenim dostojanstvom. „Rekao je da će
se provozati po okolini. Mislim da je poneo i korpu za izlete. Skrenuli su desno
na kraju puta, otprilike pre pet sati, i više ih nisam videla. Špartam ovom sobom
već ceo sat i pitam se da li treba da pozovem policiju. Tvoja sestra me je pošteno
zabrinula, Franses. Plašim se je li dobro i mislim da je zaista uništila reputaciju.“
Delija tužno odmahnu glavom na kraju ove izjave, ali što se mene tiče, Lilina
reputacija me sad nije je najmanje zanimala. Bila je sama u društvu ubice.
Moraju da ih pronađu. Osetih Hetinu ruku na mišici. „Nema razloga da je
povredi, Franses. Nemoj da misliš na najgore.“
Bila je u pravu. Nije bilo razloga za paniku, i sad nisam ni imala vremena za
to. Ako hoću da Lili budem od bilo kakve pomoći, moram da obuzdam strah.
Okrenula sam se inspektorima. „Ako su skrenuli desno, nisu otišli prema
železničkoj stanici i gradu. Možda je moja tetka u pravu, možda im se automobil
pokvario negde usput.“
Jedan od njih klimnu glavom. „Upalićemo lampe na kočiji i daćemo sve od
sebe da ih nađemo, moja gospo.“ Oni izađoše, a ja se okrenuh prema Deliji;
imala sam hiljadu optužbi navrh jezika, ali sam ih ugušila. Bilo bi suviše prosto
okriviti Deliju, ali iako se nije pokazala bogzna kako kao pratilja, najblaže
rečeno, zaista nije imala pojma da bi vikont mogao biti tako opasan. Njena priča
o zabrinutosti i koračanju po sobi bila je čista izmišljotina, jer sam je svojim
očima videla da veze kad smo ušli. Međutim, morala sam da se podsetim da sam
joj Lilino prisustvo nametnula.
„Iskreno mi je žao zbog Lili, Franses. Treba da znaš da joj nikad nisam želela
ništa loše.“
„Naravno da nisi, draga. No valjda sad samo treba da sačekamo da ih policija
nađe.“ Nasmeših se s više samopouzdanja nego što sam ga osećala. „Nadam se
da će se to uskoro desiti.“
„Sigurna sam da vam je Kre pripremio sobe. Pozvaću služavku da vas
odvede gore, da biste se osvežile pre večere.“
Služavka odgovori na zvono i odvede nas u dve gostinske sobe, pošto je Lili
dobila moju staru sobu. Heti me zagrli na vratima. „Nastoj da ne brineš, dušo.
Sigurna sam da će Lili biti dobro. Nema razloga da je povredi, a i ona je daleko
snalažljivija nego što ti misliš.“
Nadala sam se, više nego što sam u to verovala, da je u pravu. „Idem prvo u
dečju sobu, da vidim Rouz, pa ću doći da se presvučem za večeru.“
„Ja onda idem u svoju sobu da se malo odmorim.“ Heti mi steže prste i
raziđosmo se na njenim vratima.
Provela sam skoro ceo sat s ćerkom i bratancima, slušajući kako pričaju o
svemu što su radili prethodnih nekoliko dana, dok mi je Rouzino mače dremalo
u krilu. Ali čak i kad bi me njihovo ćaskanje nasmejalo, nisam mogla da se
oslobodim straha za Lili. Gde su ona i Tomas otišli?
I za boga miloga, šta to nije kako treba s Delijom? Na šta je uopšte mislila
kad je mogla da pusti Lili samu s vikontom - to jest Tomasom? Bilo mi je teško
da mislim o tome. Ali čak i da je plemić s titulom, Delija nije smela da im
dopusti da provedu popodne bez pratnje. I još da mi kaže da u tome nije videla
ništa loše? Da li je bila samo očajna pratilja, ili ta njena neverovatna nemarnost
beše namerna?
Razmišljala sam o tome dok su deca čavrljala oko mene, ali nisam mogla da
smislim nijedan razlog zašto bi Delija želela da upropasti Lili. Odlučila sam da
je to pitam za večerom, kad Heti bude bila u prilici da me podrži. Pre nego što
sam se vratila u svoju sobu, poljubila sam Rouz i obećala joj da ću se vratiti pre
nego što pođe na spavanje. Unela sam sveću iz hodnika i upalila parafinsku
lampu na toaletnom stočiću. „Ovde gore još nema gasa.“
Poskočih na neočekivani zvuk tog glasa. Delija je sedela na stolici pored
staklenih balkonskih vrata, a sveća je bacala sablasno svetlo na zid pored nje.
„Pobogu, Delija, prepala si me. Zašto čekaš ovde? Zakasnila sam?“
Činilo se da me nije čula. „Nema gasnih svetiljki. Sobe su hladne. Zidovi su
trošni. Jesi li primetila skele napolju kad si stigla?“
„Pa, začudilo bi me da nisu tamo“, odgovorila sam. „Izgleda mi kao da su
postale deo kuće.“ Služavka je raspakovala suknju i bluzu koju sam donela i
položila ih na krevet. Nisu bile baš prikladne za večeru, ali su bar bile čiste.
Odlučila sam da se presvučem. Delija je očigledno imala nešto da mi kaže. Pa,
neka kaže šta ima.
„Uklanjamo kamene balkone sa zapadne strane na ovom spratu i umesto njih
stavljamo ograde. Ne možemo da platimo njihovu popravku, a suviše je opasno
da se koriste.“
„To deluje kao mudra odluka“, rekoh otkopčavajući bluzu.
„Cela kuća se raspada, a mi jednostavno ne možemo da nastavimo
popravke.“
„Održavanje ovakvog doma mnogo košta.“ Skinula sam bluzu i počela da
otkopčavam suknju. „Jedino bog zna koliko sam samo ja novca potrošila na ovo
mesto. Mislim da je ceo krov morao da se popravlja čim sam se doselila.“
„Ovo nekad sjajno imanje jedino je nasleđe porodice Vin, a mi ga gubimo
deo po deo zato što ne možemo da ga održavamo.“ Glas joj beše mek, ali
ispunjen porazom.
Prestala sam da otkopčavam suknju i okrenula se prema njoj. Hoćemo li
stvarno sad da raspravljamo o finansijama? „Delija, saosećam s tobom, ali ni ja
više nemam novca.“
„Šteta što nisi mogla da obuzdaš Redžija. Donela si veliki novac u porodicu,
a Redži ga je spiskao pre nego što sam uspela da ga sprečim.“
U stvari, nije ga baš sav spiskao, ali nisam htela sad da cepidlačim. I on je
veliki deo novca potrošio na prokletu ruinu. Dok sam zakopčavala bluzu, drugi
deo njene izjave zagolica mi svest. „Kako misliš - pre nego što si ga sprečila?
Kad je Redži prestao da troši novac?“
Ona se nasmeši. „Pa, svakako je prestao da ga troši kad je umro, zar ne?“
„Delija! To je tako užasno da se kaže. Redži je bio nemaran i neodgovoran,
slažem se, ali nisi valjda želela da umre zbog toga.“
„Oh, uradila sam ja i mnogo više nego što sam želela njegovu smrt. Možda
sada već i znaš, postarala sam se da uzme vrlo veliku dozu svog leka za srce.“
Odmahnula sam glavom, zbunjena. „ Ali doživeo je srčani udar. Kako bi
njegov lek to mogao da izazove?“
Ona sleže ramenima. „Tako što ga je on retko uzimao, a ja sam mu dala
trostruku dozu.“
Prsti mi se ukočiše na dugmetima bluze. „Nisi valjda!“ Jedva sam znala šta
govorim, ali morala sam da izgovorim bilo šta što bi negiralo ono što je upravo
priznavala.
„Neko je morao da ga zaustavi.“ Ona se nagnu napred u stolici i uperi prst u
mene. „A ti nisi imala nikakvu kontrolu nad njim. Pobogu, nikad i nije bio ovde
s tobom. Teško da mogu da verujem da ti nedostaje.“
„Bio mi je muž!“
„Koji je sve vreme provodio s tuđim ženama. Bio je užasan muž i nedostojan
grof. Trebalo je da bude čuvar Harlija, ali je dozvolio da imanje i kuća propadnu,
jer je novac rasipao na sve strane.“
Ona ustade sa stolice i pođe prema meni - bes joj je iskrivio lice u grimasu.
„Nikad nije mario za titulu i nikad ga nije bilo briga za Harli. Kad se oženio
tobom, ponadala sam se da će konačno postati odgovorniji, ali umesto toga,
potrošio je tvoj miraz na provode.“
Osetih da mi je lice mokro i shvatih da plačem, jer me je pogodio užas koji
su izazivale njene reči. „Zašto mi to govoriš? Čuvala si tu tajnu toliko dugo,
zašto me sada mučiš time?“
Ona uzdahnu. Videla sam kako bes napušta njeno telo, ne kao da se opustila,
nego se, jednostavno, smirila. Lice joj beše bezizražajno. „Zato što se plašim da
ćemo ponovo morati da zavučemo ruku duboko u džepove tvoje porodice i hoću
da znaš koliko smo očajni. Neću prihvatiti ne kao odgovor.“
 Ona izvuče na videlo pištolj iza leđa, a moje srce poče da lupa kao ludo. „Za
ime boga, Delija! Skloni to! Daću Grejamu novac sa svog računa, sigurna sam
da će to pomoći.“
„To nije ni izbliza dovoljno. Ne mogu da verujem da se Grejam uopšte
mučio zbog te siće. Potrebna nam je suma koja će nas pokriti sve dok njegove
investicije ne počnu da se isplaćuju. Ili dok dečaci ne budu dovoljno stari da
nađu bogate naslednice. U suprotnom ćemo izgubiti imanje. A bez njega, nismo
ništa.“
Nisam mogla da skinem pogled s pištolja. Mahala je njime dok je govorila, a
ja sam se trzala svaki put kad bi ga uperila u mene. „Šta misliš da postigneš time
što ćeš me ubiti? Kad me ne bude bilo, nećeš više videti nijedan peni od mog
oca.“
„Oh, ne znam baš. On ne bi želeo da njegova unuka živi u siromaštvu, a
pošto će živeti ovde s nama, mislim da će tvoj otac biti spreman da joj
pomogne.“
Stomak mi se okretao. Pokreti pištolja zamaglili su mi razmišljanje. Imala
sam očajničku potrebu da razumem o čemu govori, kako bih uspela da kažem, ili
uradim, pravu stvar koja će je naterati da spusti taj prokleti pištolj. „Zašto bi
Rouz živela s vama?“
„Pa, draga, bojim se da će, bez obzira na to šta se desi između vikonta i
policije, tvoja sestra biti upropašćena. Ili će biti uhapšen u njenom društvu, ili će
ona pobeći s poznatim kriminalcem. Posle toga, nijedan sud joj neće dodeliti
starateljstvo nad malim detetom.“
Ona ponovo pođe prema meni, stajući između mene i vrata prema hodniku.
Dok je napredovala, ja sam odstupala, pomerajući se prema staklenim vratima i
balkonu iza njih. Možda će me neko čuti ako istrčim i vrisnem.
Delija je nastavila da mi objašnjava plan za vreme tog manevra. „Sigurna
sam da će tvoji roditelji pokušati da dobiju starateljstvo, ali Rouz je Britanka, a
Grejam je plemić; osim toga, povući ćemo sve veze koje imamo da ona ostane s
nama. Iako ćemo ih ohrabrivati da nastave da pomažu.“ Ona zavrte glavom.
„Žao mi je, Franses. Ovo nije ništa lično. Jednostavno, ne vidim drugi način da
se izvučemo.“
„Delija, slušaj me. Niko ne zna da si ubila Redžija.“ Podigla sam ruke,
moleći je da sačeka dok su mi reči tekle s usana. „Policija je ispitala doktora. On
je uveren da je uzrok smrti bio srčani napad.“
Delija se zbunjeno namršti. „Zašto je policija ispitivala doktora?“
„Dobili su anonimno pismo u kome sam ja optužena da sam ga ubila, ali
nisam im dozvolila da urade autopsiju. Delija, smislićemo nešto. Nabaviću
novac koji ti je potreban. Ne moraš da me ubiješ.“
Delija zinu u čudu dok je zurila u mene s bezizražajnim licem. „Ne verujem
ti“, promrmlja. „Kako je sve moglo da pođe tako po zlu?“
Da li je zaista očekivala odgovor na to pitanje? Nisam imala pojma o čemu
priča.
Ona se nesrećno nasmeja. „Nemaš pojma o čemu govorim, zar ne?“ Prvo
sam pomislila da će biti mnogo teže uzeti joj taj pištolj, ako može da mi čita
misli. A onda sam shvatila da je samo dobro protumačila potpunu zbunjenost
koja mi beše ispisana na licu. Odmahnuh glavom umesto odgovora.
„Ništa ne ide kako treba.“ Ona osujećeno raširi ruke, ali nije ispuštala pištolj.
„Redži nije bio navikao da uzima digitalis. Trebalo je da se razboli, a ne da mu
stane srce. Doktor bi posumnjao da je otrovan i ja bih tad uperila prst u tebe.“
„U mene?“, zaškripala sam.
„Tako bih se ratosiljala i tebe i njega, a Rouz bi ostala sa mnom. Ali meni
nikad ništa ne uspe!“ Kuckala se pištoljem po nozi, naglašavajući svaki slog.
Osećala sam strahopoštovanje prema toj razgoropađenoj ženi, ali moram da
kažem da nisam osećala ni trunku saosećanja. „Planirala si da ubiješ Redžija, a
onda da mene optužiš za svoj zločin?“
„Molili bismo sudije da budu milostive prema tebi“, reče ona i slegnu
ramenima. „Verovatno bi te samo smestili u ludnicu.“
Odjednom mi sve postade kristalno jasno. „Ti si napisala pismo policiji. Ti si
im rekla da provere mene - udovicu koju je muž varao!“
„I ni to mi nije uspelo!“
Mogla sam da vidim kako je ljutnja i osujećenost čine još poremećenijom, ali
me nije bilo briga. Bila sam besna; bacih se napred, spremna da je zadavim. Bez
obzira na to što je ona imala pištolj u ruci, ona se uplaši i baci na stranu, prema
balkonu.
„A onda si platila da doživim nesreću, zar ne?“
„A šta sam drugo mogla, Franses? Nisam znala da je policija reagovala na
moje pismo. Mislila sam da su ga prosto zanemarili. Kad mi je Lili rekla za
nezgodu na mostu, bilo mi je krivo što ti nisi bila na njenom mestu. A onda sam
pomislila, što da ne? Morala sam malo da se pomučim, ali sam onda u Gilfordu
pronašla čoveka koji bi sve uradio za odgovarajuću sumu. I nije postavljao
nikakva pitanja. Drago mi je što čujem da je bar pokušao.“
Mala veštica! Dok sam napredovala prema njoj, ona se povlačila. „Nesreća
bi svakako bila zgodnija. Kako misliš da objasniš to što sam ubijena?“
 Ona pogleda pištolj u svojoj ruci.
O bože! To je bilo zaista glupo pitanje! Smešeći se, ona ga uperi u mene.
„Smisliću već nešto.“
Bacih se na pod dok je pucala, a metak se zari u zid iza mene. Krećući se na
sve četiri, zabih joj se među noge i odbacih je kroz balkonska Vrata. Vrištala je
dok je padala preko ograde. Vrata se s treskom zatvoriše, jer je njena ispružena
ruka udarila u njih.
Podigla sam se s poda dok se soba oko mene okretala. Oh, bože moj, ne
smem sad da se onesvestim! Čula sam brze korake iza sebe dok sam brekćući
hvatala kvaku na vratima. Da li da ih zaključam ili da proverim šta je s njom?
Nešto beše vrlo pogrešno u načinu na koji je pala.
Otvorih vrata i zakoračih.
„Ne!“ Hetina ruka uhvati me oko struka i povuče nazad u sobu.
Odmah sam videla zašto. Sveća koja je gorela na zidu bacala je dovoljno
svetla da vidim da je na mestu gde je do maločas stajao balkon sad samo
praznina, vazduh, ništavilo. Skele su stajale s obe strane vrata, ali balkona nije
bilo. Pogledah dole, u tamu, gde se naziralo Delijino telo, skvrčeno na velikoj
hrpi kamenja.
Heti me skloni od vrata. Držala sam se čvrsto za nju dok mi je pomagala da
sednem na krevet, a u glavi mi se vrtelo. „Možda je još živa“, rekoh s nadom,
misleći na onu Deliju koju sam poznavala, i pokušavajući da nju povežem s
besomučnom osobom koja me je upravo napala. „Nije pala s velike visine.“
„Kad se malo smiriš, sići ćemo i saznaćemo.“ Ali u Hetinom glasu nije bilo
mnogo nade.
 DVADESET PRVO POGLAVLJE

Delija nije preživela pad. Visina nije bila prevelika, ali ju je ubilo to što je pala
na izlomljene komade kamena starog balkona. Pokušala sam da zaustavim suze,
govoreći sebi da j e to sudbina koju je ona namenila meni. Pa ipak, suze su neko
vreme tekle.
Heti je poslala slugu u Gilford da obavesti policiju i pošalje telegram
Grejamu. Deca su već bila u krevetu, pa smo tražile od dadilje da ih zadrži gore
ako se probude. Osetila sam kako mi se oči ponovo pune suzama kad sam
shvatila da će neko ujutro morati da kaže dečacima da im je majka mrtva.
Pre nego što je stigao policajac iz grada, Lili se vratila s jednim od
inspektora. A već sam sasvim zaboravila njihova imena. Ona mi se baci u
zagrljaj, a meni je toliko laknulo što je ponovo na sigurnom da sam skoro i
zaboravila da inspektoru kažem šta se dogodilo. Ispričala sam mu sve u
najkraćim crtama, a onda ga Heti odvede gore u sobu, gde se sve odigralo,
ostavljajući me nasamo sa sestrom.
„Bože moj, jesi li dobro?“ Ispitivala mi je lice pogledom, tražeći možda
znake nervnog sloma.
Bespomoćno sam raširila ruke. „Još se malo tresem, ali šta je bilo s tobom?
Šta se desilo s vikontom?“
Odvela me je do divana da sednem, a onda se sklupčala pored mene i stavila
mi glavu na rame. „Nisam htela da idem sama u vožnju s njim“, reče ona. „Znala
sam da ti nećeš da se viđam s njim pa mi je zasmetalo kad je došao ovde da me
traži. On i Delija su jednom ili dvaput nasamo razgovarali u radnoj sobi, ali nije
me bilo briga za to.“ Ona nabra nos. „Međutim, čudno, ali u mojoj sobi ima rupa
u podu kroz koju sam mogla da ih čujem prilično jasno.“
„Stvarno?“
Ona klimnu glavom na mom ramenu. „Delija ga je ohrabrivala da mi se
udvara.“ Ona sede i okrenu se prema meni. „Pošto ju je on molio, a ona
navaljivala, nisam nikako mogla da se izvučem, pa sam otišla u tu prokletu
vožnju.“
Napravila sam grimasu kad je opsovala, ali bila sam suviše iscrpljena da je
ispravljam.
„Odvezli smo se desetak kilometara odavde“, nastavi ona, „i pojeli ručak
koji je poneo u korpi za izlet. Onda je pokušao da napreduje u našem odnosu, a
to mi se nije dopalo. Insistirala sam na tome da me odveze kući, a onda motor
nije hteo da upali.“ Kolutala je očima i odmahnula glavom. „Pokušavao je da
popravi kola toliko dugo da sam na kraju pomislila da to namerno radi. Sunce je
tad već bilo na zalasku i bilo mi je jasno da će mi reputacija biti uništena ako tu
ostanemo cele noći.“ Nežno joj zadenuh za uvo nekoliko kovrdža ispalih iz
punđe. Sirota duša moja. „Optužila si ga da to namerava?“
„Jesam. Tada se naljutio, što je mene razbesnelo; sledeće što pamtim jeste da
sam ga tresnula flašom od šampanjca.“ Ona zastade i pogleda me grizući usnu.
„Oboje smo popili prilično šampanjca.“
„Razumem. Hvala bogu što ti nije usporio reflekse.“
„Da, izgleda da nije.“ U glasu joj se osećao prizvuk ponosa. „Uglavnom,
srušio se pored kola, a ja sam pošla kući peške. Otprilike sat kasnije, naišla su
dva inspektora u kočiji i rekla da me traže. Povezli su me pa smo se vratili da
pronađemo vikonta.“
„Da li je još bio tamo gde si ga ostavila?“
„Nije.“ Oči joj se raširiše od besa. „Što dokazuje da je motor stvarno bio
ispravan i da je samo hteo da me prevari. Možeš li da poveruješ u to?“
„Hm, rekla bih da mogu da poverujem i u to i u još štošta. Kako ste ga
našli?“
„Pošto nije bilo skretanja, nastavili smo pravo nekoliko kilometara i našli ga
parkiranog pored puta. Kola su se tu stvarno pokvarila. Trebalo je da mu vidiš
lice kad me je video s inspektorima. Mislio je da sam ih dovela da mu
pomognu.“
„Znaš da on nije pravi vikont Ejnsvorti, zar ne?“
Ona klimnu glavom, očiju širom otvorenih od čuda. „Da, inspektor Kolins
rekao mi je sve što znaju o njemu. Sumnjaš da je ubio i pravog vikonta, jelda?“
Odmahnula sam glavom. „Policija će na kraju otkriti šta se desilo pravom
vikontu, ali ne verujem da ga je Tomas ubio.“
„Ali ubio je slugu, zar ne?“
Pričala sam joj šta se sve događalo i kako su njeni crteži pomogli da se lažni
vikont identifikuje kao Kepšoov ubica, sve dok Kreb nije ušao i najavio
mrtvozornika i još jednog policajca. Heti se vratila iz moje sobe s inspektorom i
njih trojica izađoše da vide Delijino telo.
Heti sede na stolicu pored mene i položi mi ruku na koleno. „Kako se držiš,
draga?“
„Dobro, s obzirom na okolnosti, tako mi se čini.“ Protrljala sam lice rukama.
„Još pokušavam da svarim činjenicu da je Delija ubila Redžija. I da je
nameravala da ubije i mene.“
„Znam da si je smatrala prijateljicom, draga moja, ali već se ceo sat pitam da
li je ona napisala ono anonimno pismo.“
„Priznala mi je da jeste.“ Heti je slušala stisnutih usta dok sam joj pričala taj
deo priče.
Niko od nas nije mnogo spavao te noći, uz policiju koja je dolazila i odlazila,
prvo da pregleda Delijino telo, pa da uzme naše izjave o Tomasu i Deliji. Bilo je
vrlo rano ujutro kad je otišao i poslednji policajac. Heti je tiho hrkala u fotelji, a
Lili ležala sklupčana pored mene na sofi. Probudila sam obe i oterala ih gore da
odspavaju nekoliko sati. Ušuškala sam se pored Lili jer nisam mogla da se
vratim u svoju sobu.
Sledeća nedelja bila je kao mučno buđenje posle grozne noćne more. Prošlo
je nekoliko dana pre nego što sam prestala da skačem na svaki iznenadan pokret
i zvuk. Grejam je došao kući i posle dugog razgovora s njim i inspektorom,
odlučili smo da objavimo da je Delija doživela nesreću. U izveštaj neće ući to da
je pokušala da me ubije, a ja nijednom od njih nisam rekla da je priznala da je
ubila Redžija. Nema je više. Ne mogu više da je kazne, a ovako ta užasna istina
nikad neće doći do njene dece i njenih roditelja.
Pošto je ispratio inspektora, Grejam me pozva u biblioteku na piće. Oboma
nam je bilo potrebno. Između nas je nastala neka veza - više od primirja, a manje
od prijateljstva. Neka vrsta međusobnog razumevanja i poštovanja muka kroz
koje onaj drugi prolazi.
Grejam ode do bara i nasu duplu dozu pića u dve čaše. „Prodaću Harli“, reče
on.
Njegova izjava me je zapanjila. „Nisam bila upoznata s tim da možeš da
prodaš imanje. Zar zamak nije neotuđivo nasledstvo?“
„Ne svi delovi.“ On se okrenu i pruži mi čašu. „Sećaš se gde su ruševine?“
Klimnula sam glavom: „Redži i ja bili smo jednom tamo na izletu, vrlo
davno.“
On se izveštačeno nasmeši. „Zamak se prvobitno nalazio tamo i njegovi
temelji su neotuđiva baština. Ostatak imanja porodica je vekovima dokupljivala.
Prema tome, mogu da prodam veći deo imanja.“
„Uključujući i Harli?“
„Njega prvog. Poslednje što želim je da na sina prenesem prokletstvo tog
belog slona.“
„Shvatam.“ Iako nisam mogla da ga krivim zbog te odluke, u glavi mi se
vrtelo od pomisli na to koliko sam samo novca uložila u ovu kuću. Ipak, bio je u
pravu. Kuća je postala prokletstvo. Međutim, pomalo sam sumnjala da reaguje
emotivno, a ne racionalno.
„Razumem zašto želiš da se oslobodiš tog tereta i zašto nemaš želju da
ubuduće živiš ovde, ali možda ovo nije pravi čas za donošenje tako važne
odluke.“
Grejam sruči piće u jednom gutljaju i vrati čašu na sto. „Doneo sam ja tu
odluku pre skoro godinu dana. Delija i ja smo se otad skoro svakodnevno
raspravljali zbog toga. On nipošto nije htela da se odrekne ovog mesta. Dvorac
joj je bio sve.“
Okrenuo se potom prema meni smrknutog lica. „Pre dve nedelje angažovao
sam i agenta za nekretnine. Sad mi se čini da ju je to možda gurnulo preko
ivice.“
Videla sam bol u njegovim očima i poželela da nađem reči koje će mu ga
olakšati. Međutim, Delija je skliznula preko ivice mnogo pre nego što je mene
napala, ali Grejam nije smeo da sazna da mu je otrovala brata. Možda je moja
obaveza da mu to jednog dana kažem. Ali nikako danas. Danas je dovoljno bola.
Spustih ruku na njegovu mišicu i stegnuh je. „Ne smatram te odgovornim za
Delijine postupke, Grejame. Nemoj i to breme da preuzimaš na sebe.“
On trepnu nekoliko puta pre nego što mi okrenu leđa.

Vratile smo se u London dan posle sahrane, uz Grejamovo obećanje da će nam

se pridružiti za nekoliko dana i da će dovesti sinove. Bilo je dobro biti kod kuće i
spavati u svom krevetu uz uverenost da neće više biti provala.
Ta pomisao učinila je da se zapitam šta se desilo s Tomasom Martinom. Iako
je Delejni došao u Gilford da zatvorenika odvede nazad u London, nisam ga ni
videla ni čula nešto o Džordžu dok sam bila u Harliju. Moja radoznalost bila je
zadovoljena sledećeg jutra, kad je Džordž došao u posetu u Delejnijevom
društvu. Bilo je gotovo podne, ali iscrpljene od prošlonedeljnih događaja, još
smo sedele oko stola posle doručka. Morale smo sve tri da pozovemo inspektora
kako bismo ga ubedile da nam se pridruži.
Džordž, koga nije trebalo moliti, sručio se na stolicu pored moje i uzeo me za
ruku. „Oprosti mi što nisam čekao prikladnije vreme, ali morao sam da saznam
kako se držiš.“
„Dosta dobro“, odgovorih. Kasnije će biti vremena da mu potanko ispričam
sve što se desilo u Harliju. Posle svega što je učinio za mene, zaslužio je bar da
zna da je Delija ubila Redžija. Što se ostalog tiče, bila sam sigurna da će mu Heti
ili Lili već sve prepričati. Pitala sam se i hoće li me možda ponovo zaprositi.
Skrivajući smešak, okrenula sam se prema Delejniju. „Ima li novosti o
Tomasu Martinu?“
„Sve je priznao“, odgovori on sipajući kafu. „Sve se slaže s izveštajima koje
smo dobili iz Južne Afrike. Izgleda da je pravi vikont umro od tifusa nekoliko
nedelja pre nego što je stiglo obaveštenje o nasledstvu. Tomas je živeo u
vikontovom stanu i rasprodavao njegove stvari da skupi novac za povratak u
Englesku, a onda je primio pismo. Izgleda da su njih dvojica bili slične građe i
boje kose, a Tomas je bio zaglibljen u stranoj zemlji, bez posla i novca.
Ejnsvortijevi poverenici zaplenili su rudnik. Vikont je bio mrtav, kao i svi
njegovi najbliži rođaci. Imam osnova da pretpostavim da je iskušenje da se
predstavi kao on bilo preveliko.“
Razmislila sam o Tomasovoj situaciji. „Sigurno je procenio da nema šta da
izgubi, a da može da dobije sve.“
„Zamislite njegovo razočaranje kad je stigao u kancelariju vikontovog
advokata i otkrio da je riznica skoro prazna, a imanje ostavljeno u nasleđe bez
prava prodaje.“ Džordžov glas odisao je sumornom ironijom.
„Mora da je tada procenio da mu je jedini izlaz bogata nevesta“, primeti Lih
mršteći se. „A da bi imao dovoljno para dok je ne upeca, počeo je da krade sitne
stvari i da ih prodaje.“
„Što se krađa tiče, da vam nije možda rekao zašto je ostavio narukvicu u
mojoj torbi?“
Delejni potvrdno klimnu glavom. „Čuo je gospođu Stouk-Vitni kako govori
dvojici slugu da je traže i procenio da bi bilo najbolje da je se oslobodi, jer
očigledno nije znao da sluge neće pretresati goste. Kako je inače nameravao da
dođe u posetu gospođici Prajs, skovao je plan da je sutradan povrati.“
„Ako nije imao novac, kako je uspeo da kupi automobil?“, upita Heti.
„Ko ne bi prihvatio ček od vikonta?“ Delejni odmahnu glavom. „Svi su
naseli na njegovo lepo lice. Svi su poverovali u laž.“ On spusti pogled na mene.
„Osim vas, moja gospo.“
Uputih mu mrgodan pogled preko stola. „Kako to mislite?“
„Odlučili ste da ga neko proveri mnogo pre nego što su nevolje počele. Vaši
instinkti bili su nepogrešivi.“
Volela bih da su bili tako dobri i prema porodici mog pokojnog muža.
Odgurnula sam tu misao u stranu i osmehnula se gostima. „Bože, inspektore!
Vaš kompliment je zaista retka privilegija. Ali moram da priznam da je to nešto
što bi bilo koja pristojna pokroviteljka uradila za mladu damu.“
„A ne, samo najbolje među njima“, usprotivi se Lili. „I baš zato treba da
razmisliš o mom predlogu da budeš pokroviteljka i drugim mladim damama.
Iako meni nisi našla para.“
„Aha, znači da si okrenula leđa i gospodinu Kendriku, je li tako? Znaš da je
on u mojim očima pravi heroj.“
Rumenilo na njenim obrazima beše odgovor na moje pitanje.
„Pa, kad budeš pisala kući, možda možeš da pomeneš tu mogućnost svojim
prijateljicama u Njujorku. Jedna ili dve možda će rešiti da dođu naredne sezone.“
„Tek je april.“ Lukavi osmeh iskrivi joj usne. „Ni ova sezona još nije ni blizu
kraja.“
„Ne osporavam tu istinu, i kad razmislim, i Madlin je bila prilično očarana
Ejnsvortijem, možda i daleko više nego ti, čini mi se. Njenu majku bih možda
mogla da zamolim da pomene moje usluge pravim ljudima vrlo diskretno,
naravno.“ Pomislila sam na ček koji mi je majka poslala za Lilino izdržavanje.
Da li bih stvarno mogla da prokrčim sopstveni put u ovom društvu? Ili još bolje,
da li bih mogla da posvetim život spasavanju mladih dama od katastrofalnih
brakova? Nasmešila sam se toj ideji.
„Možda bih stvarno mogla da pokušam?“, rekla sam diveći se u sebi i samoj
toj mogućnosti.
Kad mi je stegao ruku, okrenula sam se prema Džordžu. „Čovek ne može a
da se ne divi nezavisnoj ženi.“
Obraze mi prekri rumenilo. Nisam još bila spremna za brak, a ni sasvim
nezavisna. Osećala sam da se nalazim negde između, ispunjena ravnomernom
mešavinom odgovornosti i slobode. Bila sam na mestu gde je sve bilo moguće.
A s ovakvim čovekom, koji živi odmah tu preko puta, u kući pored moje, ko zna
šta će se sledeće dogoditi?
 Zahvalnice

Mnogo ljudi je pomoglo da ova priča od ideje postane objavljena knjiga i

zahvalnost dugujem svima njima.
Brendi Drejk, za vreme i trud koji poklanja Pičvorsu i zato što čini da se
snovi pisaca ostvaruju.
E. B. Vileru, mom mentoru i prijatelju, zato što me je proveo kroz moj prvi
proces redigovanja.
Melisi Edvards, mom neverovatnom agentu. Veoma sam zahvalna što je u
mom timu.
Mom uredniku Džonu Skonjamilju i svima u Kenzingtonu koji su zaslužni za
to što je ova knjiga ugledala svetlo dana.
Mojim saborcima iz Pičvorsa, partnerima za pisanje i beta čitaocima,
posebno Meri Kelikoi, za podršku, hrabrenje i neprocenjivo vredne povratne
informacije.
Mom suprugu Denu, zato što me voli, veruje u mene i deli ovo putovanje sa
mnom. Ja sam srećna žena.



1)
Fr. Ne pred slugama. (Prim. prev.) ↵
2)
Stanovnike Menhetna u Njujorku nazivali su Nikerbokerima do 1898. godine. (Prim. prev.) ↵
3)
Jedan od najstarijih londonskih klubova za gospodu. (Prim. prev.) ↵