LAPOT

Nekad –i sad
Osamdesetih godina XX veka u Japanu je snimljen film o lapotu. Film je
izazvao interesovanje, nevericu, čuđenje i zaprepašćenje. O njemu se
komentarisalo u javnosti i pisalo u štampi u svetu i kod nas. Na osnovu
takvog pisanja i komentarisanja proširilo se saznanje da je lapota kroz
istoriju bilo i kod nas, i ne samo kod nas, već i na Balkanu, Evropi i širom
sveta.
Postoje više kazivanja o načinu na koji se lapot izvršavao, surovih i manje
surovih. Odnosno, LAPOT je predstavlljao običaj ubijanja starih članova
porodice, kada oni više nisu mogli da rade i svojim radom doprinesu u
ekonomiji domaćinstva, ili u nerodnim godinama kada se teško prehranjivala
porodica.
Do današnjih dana još uvek su se zadržale priče o tragovima lapota, koje
nemaju dodira sa stvarnim događajima, ali su poprimile edukativni, poučni
karakter o moralnom pristupu prema roditeljima. Odnosno, da sve u životu
biva prema onoj narodnoj izreci: kako seješ, tako žanješ.
Kazivanja o načinu na koji se izvršavao lapot postoje u više varijanti.
Ubijanje motkom, sekirom ili na drugi način odvijao se uz izvesne rituale
kojima se opravdavao lapot i umirivala savest počinioca. Praktikovalo se da
se na glavu žrtve stavi hleb ili proja i preko nje udari maljem uz opravdanje:
„Ne ubijamo te mi, nego ovaj hleb.“ Pri čemu se dešavalo da roditelj –otac
blagosilja sina (ili pre bi se reklo, baca prokletstvo) da i sin proživi dug život
i dočeka da ga njegov sin na sličan način otera u smrt.
I u poučnim kazivanjima ima više verzija. Prema jednoj otac i sin su
starca koji je zaudarao na smrad i jedva hodao, uzeli i zakačili drvenim
kukama, dugim štapovima sa kukom, i odvukli ga u potok i tamo ostavili. Pri
povratku otac je bacio a sin zadržao svoj štap i kada je stigao kući zakačio
ispod strehe. Na očevo pitanje zašto zakačinje štap i zašto ga nije bacio, sin
je odgovorio da će sačuvati štap, jer će mu biti potreban kad bude on svog
oca odvlačio u potok. Na takve reči i odgovor otac je porazmislio i uvideo da
to šta su uradili sa starcem nije uredu i da će tako nešto i njega čekati u
budućnosti, zato je predložio sinu da vrate starca iz potoka kući i da ga
ostave da proživi sa njima. Vratili su starca nazad.
Po drugoj varijanti stare ljude su odvodili u planine i tamo ih ostavljali na
milost i nemilost planine, hladnoći, gladi i zverima. Elem, u toj priči kada je
sin natovario starca na volovska kola i s njim otišao i odvezao ga u planinu i
kada je stigao na mesto gde je procenio da ga treba ostaviti, starac je
progovorio i rekao: „Vozi i teraj zapregu još malo napred, nemoj ovde da me
ostaviš, jer ovde sam ja ostavio svog oca i tu učinio veliki greh.“ Sin je
zaustavio kola. Promislio da će i on jednog dana biti star i da ga čeka ista
sudbina. Vratio je kola i starca kući. Ovo kazivanje nije za neverovati, jer u
srednjem veku često se pominju isposnici koji su živeli po pećinama blizu
puteva i preživljavali od oskudne hrane iz prirode i samilosti putnika i
naroda. One koji bi uz Božiju pomoć i molitve proživeli više godina,
proglašavali bi za čudotvorce.
Narodno pamćenje o lapotu oblikovano je i u bajci o zlatnom kondiru, gde
nadobudni car uviđajući da stari, zbog straha da se ne razotkrije njegovo
starenje i da se ne umanji njegova vlast, odlučuje i naređuje da se stari ljudi
ubijaju. Međutim, ispostavlja se da stari ljudi poseduju mudrost i car ukida
takvu naredbu.
Pretpostavlja se da sa jačanjem državnosti i uspostavljanja zakonitosti i
uz uvećani uticaj hrišćanske crkve i njenih kanona, da je lapot prestao da se
izvodi u surovom obliku. Takođe, uspostavom katastra i vlasništva nad
nepokretnostima, stari ljudi svoje izdržavanje su obezbeđivali testamentom,
kojim bi se naslednik obavezivao na izdržavanje. Ipak, poznato je da se
starenjem umanjuju ljudske fizičke i umne sposobnosti i da ljudima opada
uticaj na društvenoj lestvici herarhije u porodici i van nje. Starima se dešava
ono što savremenim jezikom zovu MOBING. Izloženi su poruzi, ignorisanju,
zanemarivanju njihove ishrane, higijene, odevanja, uslova stanovanja i
grejanja zimi. U takvim okolnostima starima ostaje beznađe i verovanje da
će u zagrobnom životu naći spas.
Lapot kroz istoriju poprima različite vidljive i nevidljive oblike. Sa
industrijalizacijom, kada je bilo moguće da se egzistencija obezbedi radom u
fabrici ili uslugama u gradu ili na rad u inostranstvo, a ne isključivo od
obrađivanja zemlje, mlade generacije napuštaju sela i odlaze u gradove.
Apsurdno jeste, ali i to je vid novog lapota. Stare ne izvode i ne ostavljaju ih
u planine. Već obrnuto. Bekstvom mladih u gadove, stari bivaju ostavljeni
sami u svojim kućama da dotrajavaju život kao TIHI LAPOT.
Protokom vremena i mlade generacije, koje su pretežno sačinjavale
stanovništvo gradova, postaju stare. Njihova generacija koja je
penzionisana, postaje neproduktivna. Postaje teret za penzione fondove i
opterećenje za državne budžete. Vlastodršci rešenja pronalaze u produženju
radnog staža za odlazak u penziju, smanjenju penzija i umanjenju prava
penzionera na lečenje i besplatne lekove, što u neku ruku prestavlja
PRIKRIVENI LAPOT. U nekim državama započete su i rasprave o eutanaziji –
MEDICINSKI LAPOT. Takođe je indikativno da je u nekim evropskim
državama, nakon dvehiljaditih godina, došlo do velikih požara u stračkim
domovima, pri čemu je bilo na stotine stradalih. Možemo samo nagađati da li
je to išlo u korist penzionih fondova ili izdržavaoca ostarelih. O motivima
nekih sumanutih medicinskih radnika, o čijim se masovnim ubistvima koje
su činili u zdravstvenim ustanovama povremeno piše u svetskim medijima
kao o velikim skandalima, takođe se može nagađati.
U godini 2019. u Francuskoj se zbog predloga zakona o produženju
radnog staža naišlo na jak otpor stanovništva, na štrajkove i demonstracije,
tako da se odustalo od tih zakona. Međutim, ne smemo izgubiti iz vida da se
pandemija korona virusa može iskoristiti za NOVI LAPOT. Umesto
produženja radnog staža, penzionim fondovima bi odgovaralo skraćenje
života penzionera.
Da li je slučajnost što korona virus prvenstveno eliminiše stare osobe, ili
je to posledica genetski modifikovanog virusa, o čemu postoje indicije u
naučnoj javnosti. Odbacimo li ovakvu sumnju, uz uverenje da je virus dat
od Boga, pojavljuju se činjenice da su u velikom broju slučajeva pacijenti
lečeni takvim koktelima i dozama lekova koje su ubrzavale smrt pacijenata.
Uporedo sa time dešavalo se u Italiji i Španiji, a možda i još negde, da je u
nekim staračkim domovima prodrla epidemija korona virusa, pa se zbog
toga osoblje razbežalo i domovi postajali mrtvačnice. Da li penzioni fondovi
imaju štete od toga?!
Postavlja se pitanje kako će na životni vek penzionera uticati brige i mere
koje se preduzimaju navodno radi očuvanja njihovih života, ako im se pri
tome zabranjuje izlazak iz kuće (kućni pritvor) što ih onemogućava u
snabdevanju životnim namirnicama, fizičkim aktivnostima –šetnji, koja je
odobrena za kućne ljubimce –pse a starim ljudima nije dozvoljena. Za
zdrastvene tegobe preporučuje se virtuelno lečenje preko telefona a odlazak
kod lekara je otežan zbog nedefinisanog pristupa zdravstvenim ustanovama i
reduciranog javnog saobraćaja. Starim ljudima koji žive usamljeni u
predgrađima ili na selu odlazak u trgovinske radnje ili kod lekara je praktično
onemogućen, jer nisu svi oni vozači ili sposobni da voze, ili pak nemaju
svoja vozila koja bi koristili u nedostaku javnog prevoza. Navedene mere
zaštite ne obaziru se na štetne posledice koje imaju na ljudski organizam:
stres, osećaj izolovanosti –slično zatvorskoj ćeliji, fizička neaktivnost, o
čemu su lekari ranije govorili kao o štetnoj neaktivnosti, ali sada ćute.
Sezonski grip, a takođe i korona virus, javljaju se najčešće u zimskom i
prolećnom periodu zbog uslova koji im pogoduju, a to su: hladno i suvo
vreme, višečasovni boravak ljudi u zatvorenim porstorijama, nizak nivo
ultraljubičastog zračenja i slabljenje imuniteta organizma zbog manjka
vitamina De usled nedovoljnog sunčanja. Umesto da se starim ljudima
omogući da u proleće obnove svoj imunitet, šetnjom na svežem vazduhu i
suncu, branjem kopriva ili slobodnim odlaskom na pijacu gde bi se
snabdevali potrebštinama, čini se sve SUPROTNO. Zabranjuje im se izlazak i
primoravaju na čamotinju u zatvorenim prostorijama.
Onima koji misle da su penzioneri beskorisni i balast penzionim
fondovima, stići će opomena. Zbog neaktivnosti penzionera –pčelara mnoga
će pčelinja društva stradati u prolećnom periodu. Umišljeni ekolozi o tome
sada ćute. Takođe ima penzionera koji imaju svoje bašte i voćnjake.
Prema Branku Milosavljeviću: „stare ne udaraju maljem po glavi, nego
zakonom i socijalnom degradacijom“.