АЛФА УНИВЕРЗИТЕТ

ФАКУЛТЕТ ЗА ФИНАНСИЈЕ, БАНКАРСТВО И РЕВИЗИЈУ

БЕОГРАД

СЕМИНАРСКИ РАД

ТЕМА: ИНОВАЦИЈЕ И ПРЕДУЗЕТНИШТВО

Професор: Студент:
Проф. др Драган Живковић Наташа Стефановић 76/18
Београд, октобар, 2020.
 САДРЖАЈ

УВОД.........................................................................................................................................3
ИНОВАЦИЈЕ И ПРЕДУЗЕТНИШТВО.......................................................................4
1. Појам предузетништва........................................................................................4
2. Предузетник - иноватор, имитатор, апликатор, (ре) алокатор........................5
3. Предузетништво - развојни ресурс за нови миленијум...................................6
4. Иновације у предузетништву.............................................................................8
5. Принципи иновације.........................................................................................10
6. Класификација иновација.................................................................................11
ЗАКЉУЧАК............................................................................................................................16
ЛИТЕРАТУРА........................................................................................................................17

2
 УВОД

У данашње време промене су више него учестале где је просто постало немогуће
да се у пословању ради са истим планом и програмом дужи низ година. Промене
генерално у свету и пословању су константне. Предузетник, као лидер има велики
изазов у тржишту, у коме су константне иновације, да и он константно ради на
иновацијама како би опстао и постепено трагао за новим и свежим тржиштима.
Предузетништво је способност предузетника, заснован на знању и иновацији, да
покрене неку активност, уз преузимање одређеног ризика у сврху постизања одређеног
циља који се односи првенствено на стварање новог тржишта.
Предузетништво има за главни циљ стварање нове вредности покретањем и
развојем нових предузећа и представља битан фактор производње, тако да је тешко
замислити развијено друштво без људи који воде и организују економски живот.
Предузетништво укључује све делатности усмерене на улагање и комбинацију
потребних ресурса, ширење на нова тржишта, стварање нових производа, нових
потрошача, нових технологија и технолошких решења. У непосредној вези са
расположивим ресурсима, јер од расположивих ресурса, људске креативности и
иновативности, зависи ниво производње одређених производа и услуга, као и ниво
задовољења људских потреба.
Иновативност увек води ка новим идејама, новим решењима, новим видовима
пословања, посебно у сектору МСП. Посебно у периоду кризе, предузетници морају да
размишљају о новим производима, новим процесима и новим начинима рада. На тај
начин се добијају нове идеје, нови послови, који самим тим доносе и нова радна места.

3
 ПРЕДУЗЕТНИШТВО И ИНОВАЦИЈЕ

1. Појам предузетништва
Предузетништво је динамичан процес повећавања богатства. Богатство стварају
појединци који преузимају значајне разлике у смислу капитала, времена и/или
посвећености каријери или додају вредност одређеном производу или услузи. Производ
и услуга може, а и не мора, бити јединствена, али предузетник својеврсно ствара
вредност комбиновањем вештина и ресурса. Дакле, предузетништво је друштвена
функција креирања и стварања нових вредности путем креативног комбиновања
пословних ресурса.
Предузетништво се испољава као спремност на предузимање иницијативе,
активирање друштвено-економских механизама и свесно излагање ризику при
претварању идеја у нове пословне подухвате. Подразумева опажање пословних шанси
и улажење у нови пословни подухват. Да би се нешто данас квалификовало као шанса
мора довести до реалног будућег стања, односно неопходно је да буде реално
достижно.
Предузетништво је процес стварања нечег новог и корисног улагањем времена и
напора, уз претпоставку постојећих финансијских, физичких и друштвених ризика, уз
коначно добијање награде материјалног карактера и личног задовољства и
независности. У том смислу предузетник представља сваку особу која ризикује, у
намери да започне нешто ново.
Наведена дефиниција предузетништва истиче четири основна аспекта: 1
 Предузетништво подразумева стварање нечег новог. Ово стварање би требало
да има вредност за предузетника и за циљну групу за коју се предмет развија.
 Предузетништво захтева предност у смислу времена и напора. Само особе
које имају искуства са предузетништвом умеју да цене време и напор које
треба уложити у стварање и покретање нечег новог.
 Награде које предузетници остварују обухватају на првом месту независност,
која доноси лично задовољство. Новчана награда игра битну улогу за
предузетнике у профитним организацијама где је за њих новац показатељ
постигнутог успеха.
 Преузимање ризика је најбитнији аспект предузетништва - стварање нечег
новог нема јасну перспективу, па је исход суштински несигурно. Несигурност
1
Авлијаш, Р., Авлијаш, Г. (2017). Предузетништво, Универзитет Сингидунум Београд, стр. 8.

4
 додатно појачавају иновације које су неопходне за праве предузетничке
акције - стварање нових производа, услуга, подухвата. Предузетници се
одлучују на акцију упркос несигурности резултата.
Дакле, предузетници одговарају на промену, али истовремено и стварају
промену кроз предузетничко деловање, које се одвија у атмосфери несигурног коначног
резултата. Предузетништво представља комплексан, мултидимензионални „оквир“,
који наглашава појединца, окружење, организацију и сам предузетнички процес.
Специфични фактори који се односе на ове четири димензије су следећи:2
 Појединац - потреба за постигнућем, тежња ка вршењу контроле, склоност ка
предузимању ризика, задовољство послом, претходно радно искуство,
родитељи предузетници, старосно доба, ниво образовања.
 Окружење - расположивост капитала, постојање искуснх предузетника,
обученост радне снаге, доступност снабдевача, купаца или нових тржишта,
утицај државе, близина високошколских установа, расположивост земљишта
или опреме, развијеност транспорта, ставови локалног становништва.
 Организација - облик организовања, партнери, стратегије, цене,
диференцирање, фокусирање.
 Предузетнички процес - откривање шансе, акомулирање ресурса,
истраживање тржишта, производња, дизајнирање организационе структуре,
одговор тржишту.

2. Предузетник - иноватор, имитатор, апликатор, (ре) алокатор

Предузетник је пре свега иноватор. Тачније, не мора бити иноватор, него онај ко
одлучује о алокацији одређених ресурса у циљу практичне реализације одређене
иновације. Иновације се сматрају специфичним инструментом предузетништва. Оне су
носиоци промена а предузетник нема никаквих предрасуда и страха према било којим
променама. Предузетник промене посматра као нешто здраво и природно. Он стално
тражи промене, одговара на њих и користи их као могућности.3
У контексту односа који предузетник има према променама могуће је направити
разлику између „проактивног“ и „реактивног“ предузетништва. „Проактивно“
прдузетништво представља активнију и креативнију варијанту предузетничког
понашања, која се базира на веровању да предузетник треба да креира промене а не

2
Авлијаш, Р., Авлијаш, Г. (2017). Предузетништво, Универзитет Сингидунум Београд, стр. 9.
3
Авлијаш, Р. (2010). Предузетништво, Универзитет Сингидунум Београд, стр. 15.

5
само да реагује на њих. „Реактивно“ предузетништво се односи на пасивнију варијанту
предузетничког понашања, која се заснива на веровању да су сви конкуренти
приближно исте снаге и да не поседују способности за неке радикалније промене, које
би их за корак одвојиле од осталих. У овом случају, пословни успех се третира као
резултат правовременог реаговања на промене, односно одговарајућег адаптирања.
Предузетник може бити иноватор, имитатор, апликатор и реалокатор. Пре свега
је лидер и креатор промена и као такав покушава да користи предузетничку стратегију
„бити прави и најбољи“. Али, имајући у виду да ова стратегија, поред највећих шанси,
носи и највеће ризике, предузетници настоје да је избегну кад год је то могуће. За
предузетништво је карактеристична и стратегија која не подразумева иновацију, већ
тзв. креативну имитацију. У овом случају чека се да неко други измисли нешто ново,
али што је ипак само приближно коначној употребној вредности иновација. Тада
креативни имитатор ступа у акцију и излази са производом који задовољава потребе
потрошача. Предузетник је, дакле, особа која одређену пословну идеју аплицира и
реализује у пркаси. Мнго је случајева када творци одређених иновација нису били и
њени апликатори. Предузетник је и (ре) апликатор јер перманетно трага за
могућностима задовољења нових тржишних потреба или задовољења неких постојећих
потреба које до сада нису на адекватан начин задовољене.4

3. Предузетништво - развојни ресурс за нови миленијум

Живимо у веома динамичном окружењу које свим пословним субјектима
поставља значајне изазове. Организације настају, остварују промене и нестају са
тржишне сцене много динамичније него што смо, пре неколико година, могли и да
замислимо. Менаџери су под перманентним притиском да се, реализујући промене,
боре са питањима производње, тржишта, дефинисања одговарајућих организационих
форми и све снажније конкуренције. Они стални раде на конципирању и
реконципирању циљева, стратегија и модела организовања и развоја, који иду у сусрет
променама и изазовима окружења.
У том контексту све је више размишљања да је предузетништво веома значајна
полуга преструктурирања економије, њен најкреативнији и најдинамичнији разојни
ресурс, а предузетници иницијатори и носиоци иновативних промена.

4
Пауновић, С. (2003). Предузетништво: од бизнис идеје до реализације, Универзитет “Браћа Карић“,
Факултет за менаџмент Београд, стр.56.

6
 Многе расправе предузетништво третирају као нешто прилично мистериозно,
као таленат, инспирацију, генијалност и уметничку форму. Често се говори о „великој“
личности која поседује урођене склоности и способности за предузетничко понашање.
Предузетници су особе које одређену идеју или концепет презентирају интересантно и
провокативно, а на указану шансу реагују инстинктивно, осећањем за тренутак и
проблем.5
Са друге стране, бројни аутори сматрају да се предузетништво може научити
или на организован начин извршити у оквиру редовних пословних активности,
потенцирајући практичну димензију и рутинско обављање предузетничких активности.
Савремени приступи у третирању предузетништва стављају у први план
најкреативније елементе предузетничког понашања, где се, предузетништво третира
као веома редак ресурс и због тога је веома скуп, тежак за копирање и без реалног
суптитута у процесу остварења стабилне и одрживе конкурентске предности на
тржишту.
Предузетници су „подскуп скупа менаџера“, и то онај најкреативнији који
поседује способност спознаје пословне шансе, тамо где многи виде нешто сасвим
бескорисно и мало. Предузетник своју формулу успеха базира на интеграцији тзв. „3
know“ фактора: know - what, know - how i know - who.
Предузетништво је пословна филозофија која је оријентисана на будућност која
је пуна пословних изазова и пословних шанси где су управо пословни изазови основа и
кључ техничко-технолошког, економског и социјалног раста и развоја. Shumpeter каже
да је основни задатак предузетника, креативна деструкција, а централна категорија
предузетништва, иновација у најширем смислу.
Предузетник стално провоцира status - quo, тражи промене и користи их као
потенцијалне пословне шансе. Промене, отелотворене у одређеним иновацијама, не
морају бити материјалне. Drucker је кроз велики број примера показао да иновације
могу да буду економске и социјалне природе. Као пример се често нводи значај појаве
куповине на кредит као револуционарног открића које је довело до потпуне
трансформације читавих националних економија. Као пример социјалних иновација,
које су иначе далеко сложеније и комплексније од технолошких и економских,
најчешће се наводи пример Јапана, који своју стратегију развоја базирао управо на
овим иновацијама са циљем да социјалне институције и установе буду „суштински“

5
Сагић, З. (2016). Иновације и предузетништво, Висока пословно - техничка школа струковних студија
Ужице, стр. 3.

7
јапанске и притом савремене. Сама болница, у свом савременом облику социјалне
иновације „посвећености“осамнаестог века, имала је већи утицај на здравствену
заштиту од било којег директног открића у медицини.
Менаџмент, тј. „корисно знање“ које човеку омогућава да први пут окупи
продуктивне људе различитих нивоа знања и стручности, да раде заједно у једној
„организацији“, представља иновацију овог века. Менаџмент је савремено друштво
претворио у нешто сасвим ново, нешто, за шта, немамо развијену ни политичку ни
социјалну теорију: друштво организација. Зато, према Drucker-u, иновација представља
специфично оруђе предузетника, средство помоћу којег они користе промену као
могућност за извршење различитих производних или услужних активности. Она се
може представити као научна дисциплина, подобна да буде научна, подобна да буде
практикована. Предузетници треба да истражују на сврсисходан начин могуће изворе
иновација, промене и њихове симптоме који означавају могућности за остварење
успешних иновација.6 Предузетници, по правилу, доносе иновацију. Оне су
специфични инструменти предузетништва. Иновација представља радњу која обдарује
ресурсе новим капацитетима за стварање богатства. Иновација, у ствари, креира ресурс.

4. Иновације у предузетништву
Предузетништво је менаџмент који подразумева сталну бригу за шансе и изазове
без обзира да ли се ради о развоју послова већ успостављене организације или о
стварању новог посла и нове организације. Предузетништво је менаџмент који
препознаје прилике и изазове, те уводи иновације као нормално природно стање, док се
„класични“ менаџмент бави одржавањем стабилног стања без поремећаја које доносе
радикалне иновације или промене .
Предузетнички менаџмент је прилаз стратегији и њеном формулисању у коме
најзначајнију улогу има јак визионар међу руководиоцима који активно истражује нове
могућности, значајно је усмерен ка расту и развоју и спреман је да донесе специфичне
одлуке којима се стратегија брзо мења.
Појавни облик прдузетништва су иновације. По друштвеној димензији оне се
дефинишу као друштвене, друштвено-техничке и чисто техничке иновације. По
степену иновативности односно промена деле се на радикалне, револуционарне,
еволутивне, тривијалне и периферне. Све су са свога аспекта значајне, јер представљају
новине у процесу, производу или производном решењу.
6
Drucker, P. (1996). Иновације и предузетништво, Грмеч Београд, стр. 35.

8
 И код дефинисања појма иновације постоје одређене тешкоће. Често није јасно
да ли неку новину сматрати иновацијом због малог или безначајног степена промене
коју је изазвала. Некада, под иновацијама се подразумева инвенција, некада сама
имагинација а често и откриће, што је сасвим различито од иновација.
Инвенција је јединствена идеја, која је само идеја и до чије је комерцијализације
врло дуг пут. Многе идеје никада неће одмакнути од досетљивости свога аутора, јер су
преране, прекасне или несхваћене. Ако, пак идеја нађе свој комерцијални пут и изазове
новине у процесу, производу или решењу и оствари значајне економске резултате, онда
је реч о иновацији.
Имагинација није чак ни идеја, већ само промишљање, својеврстан процес
духовног стваралаштва. Имагинација је процес стварања уметничких дела, која свакако
увећавају друштвено богатство једне нације, али директно не доприносе њеном
економском развоју.
Открииће је процес проналажења нечега што одавно постоји. Иновација није
откриће , никада нигде није постојала у том облику, она је оригинални акт појединца.
На основу свега напред реченог, може се под иновацијом подразумевати новост
која се умеће у постојеће стање. По карактеру и опсегу та се новост може испољити као
замена и као обнова. У сваком случају ради се о промени дотадашњег и увођењу новог,
чиме будућност прекрива постојећу стварност. Drucker однос иновације и
предузетништва описује на следећи начин: „Иновације су специфични алат
предузетништва, средство помоћу којих они експлоатишу промене као могућност за
различитим пословима или различитим услугама. Иновације су основни задатак
предузетника или менаџера. Предузетништво доноси економски успех, тако што
изазива промену могуће користи од расположивих ресурса преко повећања
продуктивности и већег профита.
Иновација обично проистиче из неке од следећих ситуација:7
 неочекивани догађај, успех или неуспех,
 неподударност претпостављеног и стварног,
 процеси или задаци који захтевају побољшања,
 промене структуре тржишта или привредне гране,
 демографске промене,
 промене значења или гледања на ствари и
 новостечено знање.
7
Авлијаш, Р. (2010). Предузетништво, Универзитет Сингидунум Београд, стр. 287.

9
 Нема предузетништва без иновација. У иверзибилним друштвеним кретањима
често се иновације и предузетништво међусобно изједначавају. То је свакако могуће,
под условом да је носилац, финансијер и реализатор иновација власник капитала, који
својом имовином сноси ризик за додатне пословне одлуке.

5. Принципи иновације
 Сврсисходна, систематска иновација започиње анализом извора нових
могућности. У зависности од контекста, извори ће у различито време имати
различиту важност. Међутим, сви извори иновативних могућности треба да
буду систематски анализирани и проучавани.
 Иновација је истовремено концептуална (мисаона) и перцептивна
(опажајућа) појава. Стога је други императив иновације - истраживање
тржишта и то непосредно на терену (иноватори морају да посматрају и
анализирају потенцијалне кориснике, да би увидели које су и какве њихове
стварне вредности, потребе и очекивања).
 Да би била ефективна, иновација мора да буде једноставна и фокусирана.
Она треба да „обавља само једну ствар“, иначе ће збуњивати људе. Уколико
није једноставна, она неће функционисати. Све што је ново, потенцијални је
извор проблема. Све ефикасне и успешне иновације су запањујуће
једноставне.
 Успешне иновације почињу од малог. Оне нису грандиозне. Оне покушавају
да ураде једну тачно одређену ставр. Боље је да иновације у почетку буду
мале, да захтевају мања улагања, мало људи у реализацији, па и мало и
ограничено тржиште, иначе неће бити довољно времена да се изврше
неопходна прилагођавања и промене, које су увек услов за успех иновације.
 Успешна иновација обично тежи лидерству. Заправо, нико не може да
предвиди да ли ће нека иновација бити велики бизнис или ће завршити као
сасвим скромно остварење. Али, чак и када су резултати умерени, успешна
иновација од почетка тежи да постане одређивач стандарда, да детерминише
правац неке нове технологије или нове гране. Дакле, ако иновција од
почетка не тежи вођству, она вероватно неће бити „довољно иновативна“. 8

8
Сагић, З. (2016). Иновације и прдузетништво, Висока пословно - техничка школа струковних студија
Ужице, стр. 15.

10
 6. Класификација иновација
Најочигледнија веза између иновација и предузетништва везује се за
Schumpetera. Узимајући у обзир природу иновације, он је идентификовао пет основних
облика „креативне деструкције“
 Развој новог производа или значајно побољшање квалитета постојећг,
 Увођење новог метода производње (нпр. иновације процеса),
 Проналажење нових извора набавке сировина или полупроизвода,
 Стварање новог типа организације (иновације у администрацији)
Ова концепција је значајно шира од уског дефинисања технолошког напретка.
Истраживања о запослености, иновацијама и расту, које је спровео ОЕЦД, показала су
да највећи број фирми, које карактерише висок раст, нису иновативне у технолошком
смислу, већ се њихове иновације огледају у маркетингу и међународној сарадњи.
Највећи број високо технолошких фирми не карактерише висок раст. Радна места се
углавном отварају у традиционалним фирмама, које карактерише низак степен
иновација и успорен раст. Једноставно, најуспешније су оне фирме чије делатности
спадају у зреле привредне гране које спроводе маркетиншке или административне
иновације, а н оне које се базирају на високим технологијама. Све ово упућује на мало
разочарење за предузетнике, јер иновације не доприносе развоју предузетништва, где се
то посебно односи на услужне фирме, за које важи да нису иновативне. Ово је дуго био
став литературе, мада у последње време многи аутори наводе значајне иновације у
услужним фирмама, нарочито организационог типа.
Треба нагласити да се пет Schumpetерovih облика иновација међусобно не
искључују. На пример, иновације процеса су често праћене променама у иновацији
радне снаге. Такође, иновација производа су често усмерене новим тржиштима или
захтевају нове методе изласка на постојеће тржиште. Због тога, није једноставно
категорисати иновације у складу са Schumpetеrovom класификацијом. Оно што је
заједничко за све типове иновација је да оне укључују одређену новост. Ипак,
иновација не значи проналазак. Проналазак је само део овог процеса, а у одређеним
случајевима може и да не буде саставни део овог процеса. Концепт иновације је више
усмерен на комерцијалну примену проналазака. Стога, иновација обухвата аспекте
креације и открића, као и аспекте ширења и примене. Оно што у сваком случају
представља јесте релативност концепта новине. Када се каже да је нешто ново,
поставља се питање за кога је та новина и у ком степену. Као пример се може узети

11
колика је примена интернета у нове сврхе иновативна с обизиром да се већ користи у
бројне сврхе.
Како би се боље разумео домен иновације, развијен је велики број једноставних
модела. Један од најчешће коришћених је приказан на следећој слици.

Слика 1. Најчешће коришћен модел иновације

Нова производна Потпуно нов

линија производ

Унапређење Ширење постојеће

постојећих
линије производа
производа

Велика

Новина
за
предузеће

Мала

Мала Новина за тржиште Велика

Извор: Авлијаш, Р. (2010). Предузетништво, Универзитет Сингидунум Београд, стр.

291.

Овај модел се често користи у истраживању степена иновативности малих

фирми, тако што су се постављала експлицитна питања да ли је предузеће увело нове
процесе или производе у одређеном временском периоду, као и то да ли су они
представљали новост за целу привредну грану или само за фирму. На овај начин

12
имплицитно се указује на постојање хијерархије иновација. Производи и процеси који
су нови за фирму, али не и за привредну грану и тржиште у суштини представљају
имитације. Супротно од тога, производи и услуге који су нови за фирму и за тржиште
уклапају се Schmooklerovu дефинцију иновација: „Када предузеће производи потпуно
нов производ или услугу или користи нов метод или инпут то представља техничку
промену. Прва компанија која је извршила ту техничку промену назива се иноватор, а
сам процес се назива иновацијом“.
У литератури се наведени степени иновација наводе као инкрементални и
потпуно нови. Иако постоје различити називи за ова два степена, постоје чврсти докази
да се предузећа која уводе потпуно нове иновације разликују од оних мање
иновативних. Ове разлике се огледају у склоности ка кооперацији, приступу изворима
финансирања, обуци запослености и успешности. Иако приказани модел разматра
излзазе, а не сам процес иновација, он без сумње доприноси бољем разумевању и
категоризацији.
Имајући у виду да иновација обухвата поступак од открића до њихове примене,
јасно је да се за њено потпуно разумевање, осим мерења излаза, мора разумети и сам
процес иновације. Из овога може да се закључи да иновација, као комерцијални
феномен, може да се прикаже као линеарни процес који почиње науком, а завршава се
продајом, или започиње препознатом потребом купаца који се касније развија у
производ који је могуће продати. Управо је ова концепција доминирала академском и
индустријском мисли, од педесетих до краја седамдесетих година прошлог века. На
овај начин иновација може да се јави као „tehnology push“ или „market pull“.9
„Tehnology push“ иновација, где нове технологије стварају нове шансе којима се
води процес приказан је на следећиј слици. „Market pull“ иновације се огледају у више
стандардизованој технологији и вођене су потребама тржишта.

Слика 2. „Tehnology push“ иновације

Научна Пројектовање и Производња Маркетинг Продаја
основа инжењеринг

Слика 3. „Market pull inovacije“

Тржишна Развој Производња Продаја

9
Авлијаш, Р. Предузетништво,
потреба Универзитет Сингидунум Београд, стр. 291.

13
 Rothwell назива ове линеарне приступе процесом иновација прве и друге
генерације и наводи да постоје систематски и емпиријски докази да су ова два модела
исувише екстремни и атипични примери општег процеса интеракције технолошких
способности, са једне стране, и потреба тржишта са друге.
Овај приступ иновацијама, као процесу комплексног механизма повратних веза,
је најбоље описан ланчаним моделом Клина и Розенберга и упареним моделом Rothwell
Zegvelda, који је приказан на следећој слици.

Слика 4. Упарени модел

Нова Тржишне и друштвене потребе

потреба

Истраживање, Производња Производња Маркетинг Тржиште

Генерисање пројектовање прототипа и продаја
идеја и развој

Нова Највиши степен развоја технологија и производње

технологија

Извор: Авлијаш, Р. (2010). Предузетништво, Универзитет Сингидунум Београд, стр.

292.

У оба ова модела иновација је приказана мрежа инер - организационих и екстер

организационих линија комуникација, која повезује различите унутрашње функције и
које омогућавају предузећу да комуницира са тржиштем и широм научном и
технолошком заједницом. Основна разлика између ових модела се односи на извор
иновативних идеја. У првом моделу проце почиње са идентификацијом тржишне
потребе, а у другом идеја настаје као резултат интеракције тржишта и технологије.
Независно од ових разлика, заједничко за ове моделе јесте билатерална интеракција и
систем повратних веза. Овај концепт иновације представља прихватљиву опцију од

14
претходних, јер укључује и тржиште и степен технолошке неизвесности. У прилог томе
константни механизам интерних и екстерних повратних веза, смањујући могућност
грешке и повећавајући брзину прихватања финалног производа или процес, у коначном
исходу доприноси успеху иновације.
Rothwell је напустио трећу генерацију и описао следеће две: четврта генерација
односно паралелни интегрисан модел (инспирисан иновационом праксом у Nissanu) и
пета генерација односно модел системске интеграције и умрежавања (са акценетом на
зависност између времена и трошкова). Независно од ова два модела, сам модел треће
генерације указује на то да иновације не могу бити ограничине на искључиво интерне
одлуке предузећа, независно од природе тржишта. Многи аутори радо наводе да
иновација постаје резултат колективне акције.

15
 ЗАКЉУЧАК

Предузетништво је прошло развојни пут од трговаца - пустолова из најранијег

периода, преко извођача који управљају великим пројектом у средњем веку, некога ко
је склапао уговор са владом за набавку одређених производа или пружање услуга у 17.
веку, онога ко користи новац и менаџмент капиталисте за реализацију подухвата у 18.
веку, до повезаности са улогом менаџера и иноватора у 20. веку. Оно се јавља у многим
областима људске делатности и подразумева разнолика понашања од којих се могу
издвојити: предузимање иницијативе, практично коришћење ресурса и прихватање
ризика.
Из овога следи да одређење предузетништва садржи три кључна аспекта:
стварање нечег новог и вредносног, преузимање разноврсних ризика и очекивање
високих материјалних и нематеријалних награда. Битним компонентама
предузетничког процеса, који требају бити међусобно усклађене, сматрају се:
предузетник, могућности, ресурси и организација, док се сам предузетнички процес
реализује почевши од идентификације и реалне процене прилика, преко детаљног
евидентирања и разраде свих релевантних аспеката подухвата у пословном плану,
затим прибављања потребних ресурса и финалним управљањем формираним
предузећима. Предузетништво је вишеструко значајно за привредни и друштвени
развој заједнице, због чега је сврсисходан труд друштвених заједница да осмисле мере
и активности којим би подстакле предузетнику активност на свом подручју.
Рзвој и комерцијализација иновација има изузетан значај за предузећа и
заједнице у целини. Своју улогу у развоју иновације према комерцијализацији може
имати влада, корпоративно предузетништво и независно предузетништво.

16
 ЛИТЕРАТУРА

1. Авлијаш, Р. (2010). Предузетништво, Универзитет Сингидунум Београд.

2. Авлијаш, Р., Авлијаш, Г. (2017). Предузетништво, Универзитет Сингидунум
Београд.
3. Drucker, P. (1996). Иновације и предузетништво, Грмеч Београд.
4. Пауновић, С. (2003). Предузетништво: од бизнис идеје до реализације,
Универзитет “Браћа Карић“, Факултет за менаџмент Београд.
5. Сагић, З. (2016). Иновације и предузетништво, Висока пословно - техничка
школа струковних студија Ужице.

17