Gimnazija „Jezdimir Lović“

Sjenica

MATURSKI RAD
IZ BIOLOGIJE

Tema:

BILJNA TKIVA

Učenik:Aldin Džigal Profesor: Šemsa Mašović

Sjenica,2020.
 SADRŽAJ
Uvod……………………………………………………………………………………1
Definicija tkiva …………………………………………………………………………2
Tvorna tkiva ……………………………………………………………………………3
Vršna tvorna tkiva ……………………………………………………..3
Bočna tvorna tkiva …………………………………………………….4
Umetnuto tvorno tkivo ………………………………………………...4
Tvorna tkiva rana ……………………………………………………...4
Trajna tkiva …………………………………………………………………………...5
Parenhimsko ili osnovno tkivo………………………………………..5
Pokorična tkiva……………………………………………………………………...7
Epidermis ……………………………………………………………..7
Peridermis……………………………………………………………..8
Mrtva kora……………………………………………………………..8
Mehanička tkiva …………………………………………………………………....9
 UVOD

Carstvo biljaka (Plantae) obuhvata primarno fotoautotrofne, kopnene, sesilne organizme

rasprostranjene po celoj Zemlji. Razmnožavaju se polno - smenom generacija i
bespolno - vegetativnim putem. Telo većine predstavnika je diferencirano u vegetativne
organe: koren, stablo i listove, a kod skrivenosemenica razvijaju se i organi za polno
razmnožavanje: cvet, plod Biljke predstavljaju prve kopnene organizme u istoriji Zemlje.
Prednost kopnenih ekosistema u odnosu na vodene je obilje kiseonika u vazduhu i
mineralnih materija u zemljištu.
Međutim, najveća prepreka koju su biljke morale da savladaju prilikom osvajanja kopna
bila je opasnost od gubitka vode iz nadzemnih delova njihovih tela. Ovaj problem su
mogle uspešno da savladaju samo vrste koje su se karakterisale prisustvom ćelija sa
zadebljalim zidom i u kojima su postojale ćelije koje su olakšavale provođenje vode iz
podzemnog u nadzemni deo. Sa povećanjem efikasnosti skupova ćelija u obavljanju
posebnih funkcija razlike između njih su postepeno postajale sve veće.To znači da su
specifične osobine tkiva postajale sve izraženije. Prilagođenost biljaka životu na kopnu
je time postajala veća što im je omogućilo značajnije osvajanje do tada nenastanjenih
prostora i seme.

1
 Definicija tkiva
Tkivo se može definisati kao svaki prirodni skup ćelija istih morfoloških i funkcionalnih
osobina. Razlike u strukturi tkiva su posledica razlika u komponentama ćelija i načinima
na koje su one međusobno povezane. Najveći broj klasifikacija biljnih tkiva
podrazumeva njihovu podelu na dve grupe: tvorna i trajna tkiva. Tvorna tkiva se
nazivaju još i meristemi, a ćelije ovih tkiva se neprekidno dele. Zatim se novonastale
ćelije diferenciraju i na taj način nastaju trajna tkiva. Ćelije trajnih tkiva su svojim
oblikom i građom prilagođene za vršenje određenih funkcija.

Prvi kopneni organizmi u istoriji planete bile su biljke. Najveća prepreka koju su ti
organizmi morali da savladaju da bi koristili obilje kiseonika u vazduhu I mineralnih
materija u zemljištu, bila je opasnost od gubitka vode iz nadzemnih delova njihovog tela.
Taj problem su uspešno mogle da savladaju samo biljke čije je telo bilo pokriveno
ćelijama sa zadebljalim ćelijskim zidom i u kojima su postojale ćelije koje su,
zahvaljujući svom obliku, olakšavale sprovođenje vode iz podzemnog u nadzemni deo.
Vremenom, sa povećanjem efikasnosti skupova ćelija u obavljanju posebnih funkcija,
razlike između njih su se povećale, što znači da su specifične osobine tkiva postajale
sve izraženije. Time je i prilagođenost biljaka životu na kopnu postajala veća, što im je
omogućilo značajnije osvajanje do tada nenastanjenih kopnenih prostora.
Svako tkivo odlikuje se naročitom strukturom i funkcijom - drugačijom od ostalih tkiva.
Razlike u strukturi tkiva zasnivaju se na razlikama u komponentama ćelije i načinima na
koje su one međusobno povezane. Ta različitost je nastala u procesu prilagođavanja
billjaka životu na kopnu.
Tkivo je skup međusobno povezanih ćelija istog porekla koje obavljaju istu funkciju,
istog su oblika i slične građe.
Embrion biljnog organizma (klica) izgrađuju slične ćelije sposobne za deobu. Posle
kraćeg vremena rast klice se ograničava na vrh njenog izdanka, s jedne strane, i na vrh
korena sa druge. Tako se u klici formiraju dve u osnovi različite grupe tkiva: prva, ćelije
na vrhovima izdanaka I korena, odgovorna za rast, čijom deobom nastaju ćelije svih
drugih tkiva - tvorna ili meristemska tkiva i druga, koju izgrađuju diferencirane ćelije
koje imaju posebnu funkciju i privremeno su ili trajno izgubile sposobnost deobe – trajna
tkiva.

2
 Tvorna tkiva
Deoba ćelije predstavlja dosta složen proces koji zahteva relativno veliki utrošak
materije (energije i supstancije). Zbog toga se ćelije tvornih tkiva karakterišu visokom
metaboličkom aktivnošću. S tim u vezi su i strukturne osobine tih ćelija. Zbog čestih
deoba ćelijski zid im je tanak i celulozan (primaran), a zbog precizne koordinacije
brojnih procesa citosol je gust a u centru ćelije je postavljeno jedno krupno jedro (ređe
veći broj). U citosolu su smeštene i organele koje su svojstvene biljnim ćelijama.
Od plastida uglavnom imaju proplastide koji će kasnije po potrebi biti transformisani u
hloroplaste ili neke druge specijalizovane forme plastida. Ukoliko su prisutne vakuole
one su veoma sitne i ne nalaze se u velikom broju. Skrobna i aleuronska zrna nisu
prisutna u meristemskim ćelijama. Ćelije su međusobno tesno spojene, tako da između
njih nema intercelulara ili su oni neznatnih dimenzija. Meristemske ćelije su najčešće
parenhimske (kockastog ili prizmatičnog oblika), a ređe mogu biti i prozenhimske.
Stalno prisustvo embrionalnih zona omogućuje biljci da raste dok je živa (otvoren rast).
Prema poreklu, tvorna tkiva mogu biti primarna i sekundarna.
Primarna tvorna tkiva su ona čije su ćelije nastale direktnom deobom embrionalnih
ćelija. Sposobnost da se dele je primarna osobina ćelije ovih tkiva.
Sekundarna tvorna tkiva grade ćelije koje su sposobnost da se dele stekle naknadno
(sekundarno). Naime, u izvesnim slučajevima ćelije nekih trajnih tkiva se dediferenciraju
I stiču sposobnost da se dele. U telu biljke tvorna tkiva se nalaze na različitim mestima.
Prema položaju u biljci, tvorna tkiva mogu biti: vršna ili apikalna, bočna ili lateralna,
umetnuta ili interkalarna i tvorna tkiva rana ili traumatična.
Deoba ćelije je složen proces koji zahteva relativno veliki utrošak energije I materije pa
se zato ćelije tvornih tkiva odlikuju visokom metaboličkom aktivnošću. S tim u vezi su I
morfobiološke osobine tih ćelija: tanak primarni ćelijski zid, gusta citoplazma sa
centralno postavljenim krunim jedrom. Vacuole ovih ćelija su sitne ili ih nema, plastid su
mali I malobrojni, a skrobnih I aleuronskih zrna nema.

Vršna tvorna tkiva se nalaze na vrhovima (krajevima) izdanaka i korenova i deobom

ćelija daju ,"materijal" za rast tela u dužinu. Nastaju od ćelija klice. Na vrhu izdanka
nalazi se vegetaciona kupa izdanka sa začecima listova i novih bočnih vegetacionih
kupa. Na vrhu korena je vegetaciona kupa korena sa korenskom kapom. Ova tkiva
stvaraju ćelije čiji se proizvodi diferenciraju u nove delove izdanka i korena. Taj rast
naziva se primarni, a rezultat je primarno telo biljke.

3
Bočna tvorna tkiva se nalaze u zoni paralelnoj sa stranom- bokom stabla ili korena.
Nastaju od vegetacione kupe ili, sekundarno, od nekog trajnog tkiva. Bočna tvorna tkiva
su kambijum i felogen. Deobom i diferencijacijom ćelija kambijuma nastaju elementi
sprovodnih tkiva, a deobom i diferenciracijom felogena pokorično tkivo - periderm.
Aktivnošću kambijuma stablo i koren debljaju (dodaju se nove i nove ćelije sprovodnih
tkiva na one koje su nastale od vršnih tvornih tkiva). Debljanje dodavanjem srovodnog
tkiva na primarno nastala naziva se sekundarno debljanje. Sekundarno debljanje
uključuje I obrazovanje pokoričnog tkiva periderma, aktivnošću felogena. Zone sa
kambijumom I felogenom su cilindričnog oblika, odnosno na poprečnom preseku imaju
oblik prstena.

Umetnuto tvorno tkivo nalazi se ,,umetnuto” između trajnih tkiva. Nastaje od vršnog
tvornog tkiva ( vegetacione kupe izdanka ) tako što se grupe ćelija tvornog tkiva ne
diferenciraju u neko trajno tkivo već zadržavaju svoj prvobitni karakter. Rastom
izdanaka one bivaju odvojene od vegetacione kupe I razdvojene trajnim tkivima. Nalaze
se u čvorovima stabala nekih biljaka ( trave npr. ), pri osnovi listova koji rastu.

Tvorna tkiva rana nastaju na povređenim mestima. Ona stvaraju masu ćelija – kalus,
kojom se rana zatvara i time sprečava sušenje i prodor mikroorganizama. Kalus može
da obrazuje bilo koja živa ćelija.

4
 Trajna tkiva
Trajna tkiva su izgrađena iz diferenciranih ćelija koje su oblikom i građom prilagođene
da vrše različite funkcije i više nemaju sposobnost deobe. Potpuno diferencirane ćelije
trajnih tkiva su skoro uvek veće od meristemskih, i maju relativno manje protoplazme, a
veće vakuole. Često su ćelije trajnih tkiva mrtve, u tom slučaju obično sadrže vodu ili
vazduh. Po poreklu razlikuju se primarna i sekundarna trajna tkiva. Primarna trajna tkiva
nastaju neposredno iz prameristema, dok sekundarna trajna tkiva postaju radom
sekundarnog meristema. Na osnovu funkcije koju obavljaju u biljnom telu, trajna tkiva se
mogu svrstati u:
 Parenhimska tkiva
 Pokorična tkiva
 Mehanička tkiva
 Provodna tkiva
 Tkiva za izlučivanje

Ćelije trajnih tkiva specijalizovane su za određene funkcije. Trajna tkiva koja se sastoje
od samo jednog tipa ćelija nazivaju se prosta, a ona koja gradi više tipova ćelija su
složena.
Prosta tkiva su osnovno ili parenhimsko tkivo i mehaničko tkivo.
Složena tkiva su pokorična, sprovodna i sekreciona tkiva.

Parenhimsko ili osnovno tkivo:

Mnogoćelijske biljke niže organizacije sastavljene su samo od parenhimskih
ćelija. Parenhimska tkiva često čine osnovnu masu organa viših biljaka. Najveći deo
listova, zeljastih stabala, mladih korenova, sočnih plodova, semena izgrađeno je od
parenhima. Ova tkiva su nosioci važnih fizioloških funkcija. U njima se vrši fotosinteza,
rezervisanje materija, preko njih se i primaju materije. Parenhimske ćelije su žive,
obično su izodijametričnog oblika. Imaju tanke, elastične ćelijske zidove, izgrađene
uglavnom od celuloze. Među ćelijama parenhimskih tkiva vrlo su česti sitni ili krupniji
intercelulari. Histološki su najbliže embrionalnim ćelijama. Stoga su parenhimska tkiva
najmanje diferencirana tkiva, pa je otuda najčešći slučaj da sekundarni meristemi
postaju uglavnom dediferenciranjem ćelija parenhimskih tkiva. S obzirom na raznovrsne
uloge koje vrše, parenhimske ćelije su u izvesnoj meri diferencirane.

5
Na osnovu funkcije koje obavljaju, među parenhimskim tkivima razlikuju se:
1. Parenhim za fotosintezu ( hlorenhim),
2. Parenhim za magaciniranje,
3. Sprovodni parenhim,
4. Apsorbcioni parenhim i
5. Aerenhim

Rizodermis1 je jednoslojno tkivo koje se nalazi u određenoj zoni korena i služi za

upijanje vode i u njoj rastvorenih mineralnih materija . Ćelije rizodermisa su sa vrlo
tankim osluznjavelim zidovima, često imaju izraštaje korenske dlake. Ova tkiva vrše
upijanje vode i mineralnih materija, odnosno rastvora organskih materija. Imaju
periferan položaj na organima. Ćelije su im sa tankim zidovima, bogate citoplazmom i
sa relativno krupnim jedrima. Često su izdužene i na taj način im je povećana površina
za apsorbciju2. Često luče izvesne materije ( ugljenu kiselinu, fermente), koji povećavaju
rastvorljivost materija koje će se apsorbovati.
Rizodermis služi za apsorbciju vode i rastvorenih soli iz zemljišta. Nalazi se na površini
određenih zona korena. Sastoji se od jednog sloja ćelija. Po svom položaju bio
odgovarao epidermis stabla, pa se zbog toga ponekad naziva i epidermisom korena pa
se čak i ubraja u kožna tkiva. Međutim, njegova funkcija je potpuno suprotna. Dok
epidermis zatvara biljku prema spoljnoj sredini, rizodermis maksimalno povećava
mogućnost ulaska vode i soli iz spoljašnje sredine u biljku.
Hlorenhim je tkivo u kojem se odvija fotosinteza. Ćelije hlorenhima su tankozidne, u
njihovoj citoplazmi nalaze se hloroplasti. Hlorenhim sa brojnim međućelijskim
prostorima (intercelularima) nalazi se ispod prozračnog epidermisa. Najveća masa tog
tkiva je u listovima; manje ga ima kod mladih, zelenih stabala.
Funkcija parenhima za skladištenje je skladištenje hranljivih materija: skroba,
belančevina i masti. Nalazi se u semenima, zatim u lukovicama, krtolama, srži,
zadebljalim korenovima i slično. Ovo rezervisanje može biti dugotrajno, kao što je u
krtolama i semenima, ili kraćeg trajanja, gde se materije troše u toku istog vegetacionog
perioda. Magaciniranje vode se obično vrši u živim ćelijama, u kojima je ona vezana za
pektinske i druge materije koje jako bubre. Organske materije se magaciniraju u raznim
delovima ćelije. Tako se, na primer, šećer u korenu šećerne repe nalazi u ćelijskom
soku, skrob u plastidima (leukoplastima), belančevine, ulja u citoplazmi, hemiceluloza u
ćelijskom zidu. Ćelije za magaciniranje su krupne, obično loptaste, najčešće sa tankim
zidovima i relativno sitnim intercelularima. Trošenje rezervnih hranljivih materija vrši se
posle hidrolize (uz učešće fermenata), čime se dobijaju jedinjenja rastvorljiva u vodi,
1
Riza-koren;derma-koža.
2
Apsorbcija-upijanje,usisavanje.

6
koja se transortuju u mesta iskorišćavanja u pupoljke, u izdanke koji se razvijaju u
plodove i semena koja su u stadijumu sazrevanja.
Poseban oblik tog tkiva je aerenhim3 velikim, vazduhom napunjenim, međućelijskim
prostorima I parenhim u kojem je uskladištena voda. Parenhim u čijim je ćelijama
uskladištena voda razvijen je, na primer, u stablima kaktusa ili u mesnatim listovima
agave, aloje, čuvarkuće….

Pokorična tkiva:
Biljno tkivo je izloženo raznim uticajima, bilo da se nalazi iznad zemlje, ispod površine
zemlje ili u vodi. Posebno su nadzemni organi izloženi raznim nepovoljnim uticajima
spoljne sredine: mehaničkim povredama, naglim promenama temperature, jakoj
insolaciji, a naročito isušivanju, odnosno prekomernoj transpiraciji. Za zaštitu biljnog tela
od ovih i mnogih drugih uticaja služe kožna tkiva. Kožna tkiva se u užem smislu mogu
podeliti na tri osnovne grupe :
- Epidermis
- Peridermis
- Mrtva kora
- Epidermis

Epidermis4 ( primarno kožno tkivo) nastaje radom primarnog meristema ( protoderma) i

koji je obično sastavljen iz jednog sloja ćelija. On, s jedne strane, kao zaštitni omotač
obavija biljno telo spolja, ali, istovremeno ima važanu ulogu pri razmeni materija sa
spoljnom sredinom. Na površini velikog broja biljaka nalaze se izraštaji epidermskih
ćelija. To su dlake trihome. Zidovi ćelija epidermisa imaju zaštitnu funkciju. Ćelijski zid
na slobodnoj površini ovih ćelija sadrži masne materije kutin i ponekad vosak koji zbog
svoje hemijske prirode ograničavaju gubitak vode i sprečavaju prodor mikroorganizama.
Kutin na površini stvara deblji ili tanji sloj kutikulu. Potpuno nepropustljiv epidermis
onemogućio bi razmenu gasova, disanje, fotosintezu a time bi život biljaka bio
nemoguć. Najveću ulogu u razmeni materija sa spoljašnjom sredinom ima stomin
aparat. Stomin aparat se sastoji od: dve ćelije zatvaračice i otvora izmedju njih stome.
Ispod otvora nalazi se stamina duplja, krupan intercelular. Dakle, stomin apparat
adekvatno reguliše promet vode I gasova. Ćelije epidermisa koje se naslanjaju sa leđne
strane ćelija zatvaračica nazivaju se ćelije pomoćnice. Sve ove ćelije čine stomin aparat
koji aktivno reguliše promet vode i gasova.

3
Aer-vazdušan
4
Epidermis epi-po,na ; derma-koža,znači – pokožica.

7
 Broj stoma5 na jedinici površine, kao i raspored stoma, zavisi od vrste biljke, odnosno
od toga kojem ekološkom tipu pripada, tj. pod kakvim uslovima živi. Broj stoma se može
kretati od 10 do 1 000, a prosečno se računa da ih ima 100-300 na 1 mm2 lisne
površine. Stome se obično nalaze na naličju lista, dok ih na licu nema ili ih je manje.

Peridermis6 je pokorično tkivo koje se nalazi na površini višegodišnjih stabala i

korenova. Neposredno preuzima funkciju epidermis koji se pod pritiskom tkiva pri
debljanju ljušti i postepeno odumire. Peridermis je složeno tkivo. Glavni deo peridermisa
je pluta. Tkivo plute nastaje radom lateralnog meristema označenog kao felogen ili
plutin kambijum.
Felogen7 nastaje tako što subepidermiske parenhimske ćelije stiču sposobnost deobe.
Ćelije felogena se dele, pri čemu unutrašnja ćelija ostaje ćelija felogena dok se
spoljašnja diferencira u ćeliju plute. Plutina ćelija prvom raste a zatim se u njen zid
ugrađuje masna materija suberin. Živa tkiva koja se nalaze ispod peridermisa izolovana
su od spoljašnje sredine. Pluta prekida razmenu gasova između živih ćelija i spoljašnje
sredine, čime se otežava njihovo dosanje. Ipak, pluta nije svuda kompaktna, postoje
mesta koja su označena kao lenticele na kojima je tkivo rastresito, sa puno intercelulara
kroz koje se provetravaju biljni organi. One se mogu videti i golim okom na granama
mnogih drvenastih biljaka u vidu kvržica sočivastog oblika, koje su obično izdužene u
pravcu izduživanja stable.8

Mrtva kora : Kod mnogih drvenastih biljaka, felogen posle izvesnog vremena prestaje
sa radom. U tom slučaju dediferenciranjem ćelija, koje se nalaze znatno dublje, stvara
se novi felogen, koji će tangencijalnim deobama ka površini ponovo davati ćelije plute.
Novonastali felogen takođe će posle izvesnog vremena potpuno preći u plutu, pa se
ponovo dublje stvara felogen i tako dalje. Sva tkiva koja se nalaze iznad plute, koju
stvaraju ovi dopunski ,,felogeni’’, izumiru zbog toga što je pluta prekinula njihovu vezu
sa tkivima koji dovode hranljive materije. Na taj način stvara se omotač oko organa,
ponekad i znatne debljine koji se naziva mrtva kora. Mrtva kora ne može da prati
process debljanja stable, već se isteže, prska i delimično opada, te je zbog toga uvek
rapava. Kod nekih biljaka, mrtva kora se odbacuje pomoću posebnih ćelija- feloida.
Ćelije feloida postaju radom felogena. Postoje dve vrste feloidnih ćelija, jedne su sa
tankim, neoplutalim zidovima, a druge su sa debljim lignificiranim zidovima.

Mehanička tkiva:
5
Stoma-usta,otvor na epidermisu kroz koji se vrši razmena gasova.
6
Peri-oko ; derma-koža.
7
Felem-pluta,onaj koji stvara plutu

8
Jančić, R: Botanika farmaceutika, Službeni list SCG, Beograd, 2004.

8
Bitna odlika mehaničkih tkiva je da se sastoje od ćelija sa jako zadebljalim ćelijskoim
zidovima. Usled zadebljvananja ćelijskih zidova protoplast kod mehaničkih ćelija brzo
izumire, tako da su mehaničke ćelije u potpuno diferenciranom stanju, osim kolenhima,
mrtve ćelije. Zbog svoje karakteristične građe i rasporeda u biljnim organima (u stablima
periferno, u korenu centralno) ova tkiva daju biljkama čvrstinu i elastičnost. Postoje dve
osnovne grupe mehaničkih tkiva: kolenhim i sklerenhim.
Kolenhim je primarno mehaničko tkivo građeno od živih ćelija. Ovo tkivo je
karakteristično za mladđe organe, a obično se nalazi na periferiji, ispode epidermis ili
peridermisa.
Ćelije kolenhima su žive, širokog lumena, sadrže citoplazmu i jedro, a zidovi sui m
neravnomerno zadebljali. Prema načinu na koji ćelijski zidovi zadebljavaju, kolenhim se
deli na uglast, pločast i rastresit. Kod uglastog kolenhima zadebljanja ćelijskog zida se
javljaju u uglovima, gde se susedne ćelije dodiruju. Kod pločastog kolenhima
zadebljavaju tangencijalni zidovi, dok radijalni ostaju tanki i celulozni. Kod rastresitog
kolenhima zadebljali su samo delovi ćelijskog zida koji se nalaze prema intercelularu.
Sklerenhim se javlja u onim biljnim delovima koji su završili sa rastom. Za razliku od
kolenhimskih ćelija, sklerenhimske se odlikuju ravnomerno zadebljalim zidovima, koji su
celulozni ili češće lignifikovani, tj. odrveneli. U potpuno diferenciranom stanju
sklerenhimske ćelije su mrtve, ne sadrže protoplast i lumen ćelije je ispunjen vazduhom.
U sekundarnom, lignifikovanom ćelijskom zidu mogu se zapaziti kanalići jamica. Prema
obliku ćelija sklerenhima razlikujemo sklerenhimska vlakna i sklereide.

Sklerenhimska vlakna su uglavnom grupisana u snopiće i pružaju se u vidu vrpci kroz

stablo. Na uzdužnom preseku se vidi da su to prozenhimske ćelije, vlaknastog oblika.
Sklerenhimska vlakna obuhvataju dve vrste vlakna i to: likina vlakna i drvena vlakna.
Likina vlakna se nalaze u zoni floema i to su prozenhimske, vretenaste, jako izdužene
ćelije, koje su na oba kraja zašiljene. Potpuno diferencirana likina vlakna predstavljaju
mrtve ćelije sa zadebljalim ćelijskim zidovima. Na poprečnom preseku likina vlakna su
su poligonalnog oblika a u sredini su sa malim, kružnim ćelijskim lumenom ispunjenim
vazduhom. Zahvaljujući zadebljalim ali slabije odrvenelim ćelijskim zidovima, likina
vlakna se odlikuji elastičnošću i čvrstinom.
Drvena vlakna – takođe prozenhimske ćelije, na oba kraja zašiljene, sa jako
zadebljalim, odrvenelim ćelijskim zidovima. Za razliku od likinih vlakana drvena vlakna
su znatno kraća, zidovi su im uvek lignifikovani i nalaze se u zoni ksilema. Glavni deo
ćelije zauzima slojevit, odrveneli sekundarni ćelijski zid, često ispresecan kanalićima
jamica. Lumen ovih ćelija je u vidu uske pukotine. Sklerenhimska vlakna daju biljnim
organima elastičnost. Na primer, grane koje se savijaju pod udarima vetra, vraćaju se u
prvobitni položaj čim vetar stane.

9
Skelereidi (kamene ćelije) su cilindričnog, prizmatičnog ili izodijametričnog oblika.
Ćelijski zidovi su im ravnomerno zadebljali, jako lignifikovani i u njima se uočava jasna
slojevitost i mnogobrojne proste jamice u obliku nerazgranatih i razgranatih kanalića. U
diferencioniranom stanju ćelije sklereida su mrtve, a njihov lumen je sveden na usku
pukotinu i ispunjen je vazduhom. Skleridi grade uglavnom kompaktna tkiva, ali se
javljaju i pojedinačno i tada predstavljaju idioblaste. Postoji više sklereida i to:
brahisklereidi, makrosklereidi, osteosklereidi i astrosklereidi.
Brahisklereidi su izodijametričnog oblika, nalaze se u grupama I nasatju zadebljavanjem
ćelijskih zidova parenhimskih ćelija. Nalaze se u raznim organima: u mesnatom delu
poloda nekih biljaka, u košticama, semenjači, itd.
Makrosklereidi su izduženi sklereidi cilindričnog oblika. Nalaze se u semenjači pasulja.
Osteosklereidi su cilindrični i na jednom ili oba kraja imaju proširenja. Asteosklereidi su
sklereidi zvezdastog oblika.

Sprovodna tkiva:
Sprovodna tkiva sprovode vodu i hranljive materije kroz biljni organizam. Ona obrazuju
neprekidan sistem za sprovođenje kroz sve delove biljke, uključujući sve grančice na
stablu i sve žilice na korenu. Kao i pokoričnim tkivima, biljni organizam se i sprovodnim
tkivima prilagođava na život u kopnenoj sredini. Kod kopnenih billjaka uvek je jedan deo
tela u zemljištu (koren), a drugi u vazdušnoj sredini (izdanak), tj. stablo sa listovima. S
tim u vezi, tok materija kroz biljku odvija se uglavnom u dva smera od korena ka
listovoma i od listova ka korenu (sl. 222). Od korena ka listovima transportuje se voda i
u njoj rastvorene mineralne materije (transpiracioni tok). Od listova ka korenu je njime
se transportuju materije nastale u procesu fotosinteze. Sprovodna tkiva se sastoje od
morfološki i funkcionalno različitih elemenata koji nastaju kambijuma. Sprovodna tkiva
čine sistem od dva različita tkiva: ksilema i floema.
Sprovodni sistem kod biljaka nije zatvoren, materija ne kruži kroz telo biljke - voda sa
rastvorenim mineralnim materijama ulazi u ksilem kroz koren I sprovodi se do listova sa
čije površine isparava u atmosferu. Na tom putu, od korena do površine listova, žive
ćelije apsorbuju minerale iz vodenog rastvora I upiju i za životne procese iskoriste
izvesnu količinu vode, dok preostala voda ispari.
Sistem za sprovođenje izgrađuju specijalizovane, izdužene ćelije i ćelijske fusije. U
ksilemu su to traheidalni elementi, koji su u zrelom stanju mrtve ćelije ili fusije mrtvih
ćelija, a u floemu sitasti elementi – žive ćelije i fusije živih ćelija.
Ksilem i floem su organizovani u sprovodne snopiće kod listova, mladih stabala i
korenova ili su organizovani u cilindre kod starijih stabala i korenova.

10
Ksilem9 izgrađuju traheidalni elementi, koji transportuju vodu duž duže ose organa, i
parenhim ksilema, koji sprovodi vodu u radijalnom pravcu, i drvena vlakna, koja
doprinose mehaničkoj čvrstoһi sistema. Sprovodna tkiva ksilema sprovode vodu i
mineralne materije rastvorene u njoj od korena, gde bivaju "upumpane" u traheidalne
elemente, kroz stablo do listova.
Traheje su dugačke cevi nastale uzdužnim spajanjem ćelija. Uzdužni zidovi ćelija koje
će obrazovati traheju odrvenjavaju, a njihovi poprečni zidovi nestaju. Traheide su
izdužene ćelije najčešće sa šiljatim vrhovima. One su sastavni deo ksilema gotovo
isključivo skrivenosemenicama. Paprati I galasemenice imaju ksilem čiji su trahealni
elementi samo traheje.
Traheide je prvi opisao italijanski lekar Marčelo Malpigi (Marcello Malpighy) krajem
sedamnaestog veka. Zapazio je da su te cevčice ispunjene vazduhom i zato je smatrao
da preko njih biljka diše. Slične cevčiše postoje u telu insekata, i njima oni stvarno dišu.
Voda na svom putu kroz traheide nailazi na otpor jer prolazi kroz membrane jamica.
Otpor nije naročito veliki, ali ako je traheida dugačka Imm, svaki molekul vode koji se
kreće od korena ako je stablo ka listu, čak dugačko samo jedan metar, mora proći kroz
membrane 1000 jamica.

9
Ksilem-(ksilo-drvo)

11
Floem provodi rastvorene organske materije od mesta gde se stvaraju fotosintezom,
odnosno od lista pa do svih delova biljke.
Grade ga žive ćelije:
- sitaste cevi i
- ćelije pratilice.
Sitaste cevi nastaju od niza ćelija, na čijim se poprečnim zidovima stvaraju perforacije
(lat. perforare =probušiti), pa imaju izgled sita (otuda im i naziv). Ove ćelije su bez jedra
i imaju malo citoplazme.
Ćelije pratilice su priljubljene uz sitaste cevi i sa njima su u vezi preko otvora u bočnim
zidovima. Kroz te otvore prolaze plazmodezme (konci citoplazme koji povezuju ćelije).
Ćelije pratilice imaju jedro.

Floem i ksilem se povezuju i čine provodne snopiće. Provodni snopići mogu biti
izgrađeni samo od jedne vrste tkiva (ili ksilema ili floema) i onda su to prosti provodni
snopići. Kada sadrže i floem i ksilem onda su složeni provodni snopići. Provodni snopići
čine nervaturu listova.
Sitasti elementi su žive ćelije sa primarnim zidom. U njihovim zidovima nalaze se
mnogobrojni kanalići, koji su grupisani u takozvana sitasta polja, Postoje dva tipa
sitastih elemenata: sitaste ćelije i sitaste cevi. Sitaste ćelije su izdužene, sa zašiljenim
vrhovima; sitasta polja nalaze se uglavnom na bočnim zidovima. Ima ih u floemu svih
vIših biljaka. Sitaste cevi izgrađuju posebne, nešto izdužene ćelije - članovi, koje su
nanizane jedna na drugu. Sitasta polja članova sitaste cevi nalaze se uglavnom na
njihovim krajevima. Na poprečnim zidovima, onim kojima su dva uzastopna člana
spojena, nalaze se mnogobrojni široki kanali. Taj zid naziva se sitasta ploča, pa otuda i
potiče ime ovih elemenata. Prečnik sitastih cevi je oko 0,02 do 0,03 mm, a dugačke su
od 0,14 do 0,55mm. Sitaste cevi se nalaze samo u floemu skrivenosemenica. Pre nego
što se uključe u funkciju, elementi sitastih cevi gube jedro i leuoplaste, granica između
vakuole i citoplazme iščezava i sav živi sadržaj se sliva u jedinstvenu masu.
Rastvorene organske materije se sprovode kroz citoplazmu helija i plazmodezme.
Kompleksne funkcije šitoplazme nisu moguće bez jelra, koje je, između ostalog, i glavni
koordinator metaboličkih procesa u ćeliji. Kako su sitaste ćeelije i sitaste cevi bez jedra,
neophodnu kontrolu i koorlinaciju obavlaju ćelije koje su blisko povezane sa sitastim
elementima. Sitaste ćelije prate albuminozne ćelije, a sitaste cevi kontrolišu һelije
pratilice. Te helije su obično manje od sprovodnih i imaju villjivo jedro, gustu citoplazmu
I mnogo ribosoma. Zidovi između sprovodnih i kontrolnih ćelija sadrže mnogo složenih
kanalića. Sitasti elementi funkcionišu obično samo 3-4 godine. Stari sitasti elementi se
zatvaraju i umiru.

12
Sekretorna tkiva:
Sekretorna tkiva proizvode I izlučuju secret. Secret je proizvod koji bljka izlučuje u
spoljašnju sredinu ili sakupla u sebi.
Tkiva za izlučivanje kod biljaka mogu biti u formi pojedinačnih ćelija rasutih po drugim
tkivima (idioblasti), sekretornih cevi (mlečne cevi), sekretornih kanala i šupljina, ili
žlezdanih dlaka na površini biljnih organa. Sekret žlezdanih dlaka, obično je smeša
isparljivih komponenti - etarsko ulje. Poseban oblik sekretornih struktura su nektarnici,
koji izlučuju sladak sok, i hidatode za izlučivanje vode.

13
Slika-Tipovi kod biljnih tkiva.

14
 ZAKLJUČAK

Tvorna tkiva izgrađuju ćelije koje se dele i zatim diferenciraju u ćelije trajnih tkiva.
Prema poreklu, tvorna tkiva mogu biti primarna I sekundarna.
Primarna tvorna tkiva su tkiva čije su helije nastale direktnom deoboom embrionalnih
ćelija.
Sposobnost da se dele je primarna osobina helije ovih tkiva.
Sekundarna tvorna tkiva grade һelije koje su sposobnost da se dele stekle naknadno
(sekundarno).
Tvorna tkiva nalaze se u telu biljke na različitim mestima. Prema položaju u biljci, tvorna
tkiva mogu biti: vršna ili apikalna (vegetacione kupe izdanka i korena), bočna ili
lateralna (felogen i kambijum), umetnuta ili interkalarna i tvorna tkiva rana ili
traumatična.
Trajna tkiva koja se sastoje od samo jednog tipa ćelija, nazivaju se prosta, a ona koja
gradi više tipova ćelija su složena.

15
 Literatura

 Vizuelni rečnik botanike, NNK Internacional, Beograd, 2001.

 Jančić, R: Botanika farmaceutika, Službeni list SCG, Beograd, 2004.

 Kojić, M: Botanika, Naučna knjiga, Beograd, 1989.

 Marinković, R, Tatić, B, Blaženčić, J: Morfologija biljaka, Beograd, 1979.

 Nada Šerban, Mirko Cvijan, Radiša Jančić, Biologija za prvi razred gimnazije I
poljoprivredne škole, Beograd, 2003.

16