Висока здравствено-санитарна школа струковних студија

-ВИСАН-

СЕМИНАРСКИ РАД

Тема: Здравствена нега код Паркинсонове болести

Предмет: Здравствена нега у неурологији

Професор: др Ненад Живковић Студент: Данијела Лазић 5-III/18

Београд,2020
 Садржај
1.Увод....................................................................................................................................................3
2.Етиологија..........................................................................................................................................3
3.Патофизиолошки механизми паркинсонизма................................................................................4
4.Клиничка слика..................................................................................................................................4
5.Дијагноза............................................................................................................................................6
6.Лечење...............................................................................................................................................7
7.Здравствена нега...............................................................................................................................8
8.Улога медицинске сестре................................................................................................................11
8.Закључак...........................................................................................................................................13
9.Литература.......................................................................................................................................14

2
 1.Увод

Паркинсонизам је клинички синдром који се карактерише тремором,

акинезијом, брадикинезијом и ригидитетом. Овај синдром може бити
изазван различитим болестима и стањима. Узроци паркинсонизма се могу
поделитти у 4 групе:

1. Примарни или идиопатски

2. Секундарни или симптоматски
3. Атипични
4. Паркинсонизам у оквиру наследних неуродегенеративних болести

Паркиносонова болест је најпознатији облик паркинсонизма. Спада у

идиопатски паркинсонизам. Паркинсонова болест је представник
екстрапирамидних обољења. Захвата читаву моторику, а неретко и
психичке функције и озбиљно ремети функционисање болесника. Болест
најчешће почиње у шестој или седмој деценији живота, али се може јавити
и знатно раније, па чак и у другој деценији (јувенилни паркинсонизам).
Подједнако погађа особе оба пола.

2.Етиологија

Етиолошки фактори који су познати су:

1. Атеросклероза
2. Траума главе
3. Енцефалитис
4. Неуролептични лекови
5. Тровање угљен-моноксидом и манганом

Ређи узроци су хидроцефалус, структурне лезије мозга (нпр. тумор,

инфаркт који захвата мезенцефалон или базалне ганглије), субдурални
хематом, Вилсонова болест и идиопатске дегенеративне болести (нпр.
стриатонигрална дегенерација, мултипла системска атрофија),итд.

3
 3.Патофизиолошки механизми паркинсонизма

Основни патолошки налаз код Паркинсонове болести је губитак

пигментних ћелија субстанције нигре, locus ceruleusa и групи
допаминегричних неурона у можданом стаблу. Губитком неурона
супстанције нигре долази до снижавања нивоа допамина у том подручју. У
нормалним условима ћелије нигро-стријатног пута на својим завршецима
излучују допамин који је инхибиторни трансмитер. Узроци који доводе до
недостатка допамина или смањења излучивања допамина могу бити
различити:

1. Примарна дегенерација овог пута (идиопатски паркинсонизам)

2. Његово накнадно оштећење атеросклерозом
3. Запаљењем
4. Траумом
5. Интоксикацијом

4.Клиничка слика

Паркинсонову болест карактерише:

1. Тремор
2. Ригидитет
3. Брадикинезија и хипокинезија
4. Постурална нестабилност

Тремор је почетни синдром код мање од две трећине болесника, док чак
20% – 30% болесника никад нема тремор у току болести. Повезивање
сваког тремора са ПБ узрокује бројне дијагностичке грешке.

Код већине болесника болест почиње постепено тремором руку у

мировању. Готово по правилу почиње асиметрично, на једној руци.
Тремор је спор и груб. Максималан је у мировању, смањује се за време
покрета а нестаје у сну. Појачава се код емоционалног узбуђења или
умора. Обично су шаке, руке и ноге најјаче захваћене. Вилица, језик, чело
и очни капци такође могу бити захваћени, али глас не.
4
Ригидитет означава повећање тонуса мишића – хипертонију, које се
манифестује и у проксиалним и у дисталним мишићима, а равномерно
захвата и агонистичке и антагонистичке мишиће. Болесници заузимају
типичан положа – семифлектирани труп са ногама савијеним у коленима и
рукама у лактовима.

Бројни болесници имају ригидитет без тремора. Како ригидитет напредује,

покрет постаје спор – брадикинезија, смањен – хипокинезија и тешко се
започиње – акинезија. Лице постаје попут маске, с отвореним устима и
смањеним трептањем – хипомимика. Говор постаје хипофоничан, с
карактеристично монотоном, муцајућом дизартријом. Хипокинезија и
смањена контрола дисталне мускулатуре узрокују микрографију (писање
ситним словима) и отежавају свакодневне животне активности.

Држање постаје погрбљено. Ход се карактерише отежаним започињањем,

смањеном брзином, кратким корацима, болесник вуче ноге и не одиже
стопала са подлоге. Потешкоће су изражене код окретања и заустављања.
У тежим случајима се јавља феномен фестинације или прогресивног
неконтролисаног убрзања кратких корака које може довести до пада.
Склоност падању према напред (пропулзија) или уназад (ретропулзија)
последица је губитка постуралних рефлекса. Изузетно ретко може доћи до
падања у страну (латеропулазија).

Компликације које могу да се јаве код Паркинсонове болести су:

 Тешкоће у процесу мишљења - ово може да се јави у каснијим

стадијумима Паркинсонове болести.
 Депресија и промене у расположењу - депресија може да се јави и у
почетку болести, као и анксиозност. Лечење може да олакша друге
симптоме Паркинсонове болести.
 Отежано гутање
 Отежано жвакање и исхрана - јавља се у касном стадијуму
Паркинсонове болести и може да доведе до неухрањености.
 Отежано спавање - оболели се често буде у току ноћи, рано се буде
или тешко се успавају.
 Проблеми са мокрењем
 Затвор

5
  Промене у крвном притиску - оболели може да осети вртоглавицу и
омаглицу када устане због наглог пада крвног притиска.
 Поремећено чуло мириса
 Замор
 Болови

5.Дијагноза

Нема лабораторијског теста или РТГ налаза који би потврдили

Паркиноснову болест. Дијагноза се поставља клинички. Узроке болести
првенствено може открити анамнеза. Анамнеза треба укључивати питања
о повреди главе, можданом удару, хидроцефалусу, лековима које
болесник узима и податке о изложености токсинима, те о симптомима или
постојању друге неуродегенеративне болести.

Иако ПБ захвата мозак, скенирањем мозга обично није могуће позитивно

идентификовати ПБ и промене које она ствара на мозгу. Ипак, CT и MR
снимање (којим се добијају снимци различитих пресека мозга) могу се
користити како би се елиминисаили други поремећаји који такође могу
доводити до симптома. Уколико снимак делује нормално, онда је могуће,
али не и дефинитивно, да је симптоме изазвала ПБ.

Слично овоме, типови скенирања мозга који се називају PET и SPECT,

којима се може визуелизовати допамин у мозгу, могу се користити ради
потпоре дијагнози ПБ и елиминисању других узрока, али овим
скенирањима није могуће доказати да особа има ПБ. Поред тога, могу
постојати неки други тестови као што су рендгенско снимање и тестови
крви, који могу помоћи да покажу да симптоми нису изазвани другим
поремећајима.

6
 6.Лечење

Циљ терапије је да оболелом омогући прихватљиву контролу симптома уз

минималне нежељене ефекте и успоравање прогресије болести. Лекови
који се примењују искључиво делују симптоматски.

Леводопа је лек првог избора. То је метаболички прекурсор допамина,

који пролази крвно–мождану баријеру и улази у базалне ганглије, где
декарбоксилацијом прелази у допамин. С обзиром на то да се велики део
леводопе претвара у допамин јетри, гастроинтестиналном тракту и другим
местима, под утицајем периферне декарбоксилазе, морале су се
примењивати велике дозе да би довољна количина доспела у мозак.
Велике дозе лека доводиле су до озбиљних нежељених ефеката као што су
мука и повраћање, невољни покрети, леукопенија и психички поремећаји.

Уведена је истовремена примена инхибитора периферне допа-

декарбоксилазе која не пролази кроз крвно-мождану баријеру. Спречава
разградњу леводопе, те се на тај начин смањује потребна доза леводопе а
нежељене дејства своде на најмању меру. Леводопа је најучинковитија у
лечењу брадикинезије и ригидности, али често смањује и тремор.

Користе се још допаминергични лекови и антихолинергични лекови.

Постоји и нова група антипаркинсоника, реверзибилни инхибитори
катехол-О-метилтрансферазе. Инхибирају разградњу допамина и стога су
корисни као додатак леводопи.

Могуће је и хируршко лечење Паркинсонове болести. Састоји се из

функционалне неурохирургије, стимулације дубоких структура и
имплантације феталних ћелија. Циљ је да се дегенерисане ћелије
супстанције нигре замене новим виталним ћелијама које ће производити
допамин.

Поред одређених лекова, да би се сачувала покретљивост, веома је важна

редовна физикална терапија. Захваљујући њој побољшава се еластичност
мишића, па и читавог тела,а самим тим и психичког стања пацијента, јер
му је омогућено да многе свакодневне послове може сам да обавља.

7
 7.Здравствена нега

Здравствена нега болесника један је од важнијих чинилаца у процесу неге

код оболелог од Паркинсонове болести, а мора бити добро испланирана и
индивидуализована (прилагођена болеснику и његовим потребама).
Здравствена нега болесника захтева холистички приступ, а усмерен је на
задовољење његових потреба, спречавање компликација, дуготрајно
очување самосталности, као и едукацију болесника и његове породице.
Планира се индивидуално за сваког болесника, а зависи од његових
проблема и потреба јер су различити код сваког болесника, а зависе и од
стадијума болести. Сестринска нега мора бити усмерена на откривање
начина који ће болеснику омогућити највиши могући ниво самосталности
и независности од других. Медицинска сестра спровођењем здравствене
неге може помоћи болеснику побољшањем квалитета живота и очувања
личне независности.

Циљеви здравствене неге су:

• побољшање физичке покретљивости и спречавање повређивања,

• задовољавање нутритивног статуса,

• спречавање опстипације,

• постизање одговарајућег психосоцијалног статуса.

Здравствена нега код:

1. Проблема са дисањем
-Медицинска сестра подстиче болесника на често дубоко дисање и коришћење
помоћне мускулатуре при дисању. Заједно са болесником изводи вежбе
дубоког дисања, како би се спречила појава пнеумоније и других
респитраторних компликација.

8
2. Проблема везаних за исхрану
-Проблеми везани за исхрану и узимање течности јавља се у облику повраћања,
дисфагије, дехидратације, проблеми у виду опстипације. Паркинсонова болест
посебно захтева правилну и уравнотежену исхрану како би се постигао
задовољавајући ниво енергије и боље дејство лекова. За адекватну исхрану
важно је одабрати разноврсне намирнице и тако задовољити свакодневне
потребе за уносом нутритивних вредности. Код болесника је присутно отежано
гутање, па му некада проблем ствара и појачана саливација, опрез је потребан
при храњењу ових болесника, нарочито при жвакању хране проверити да ли
болесник залогај држи у устима или гута. Због ослабљених рефлекса вискока је
могућност аспирације желудачног садржаја. Ако се примети губитак у телесној
тежини мора се појачати унос, уз обавезан додатак енергетских суплемената.
Пацијенту саветовати да пије довољне количине течности.
3. Проблема везаних за елеминацију
-Проблеми везани за елиминацију појављују се у облику опстипације и фекалне
инконтиненције. Важно је пацијенту сугерисати да што дуже и више остане
активан, да одвоји довољно времена за свакодневне активности, да се креће и
вежба колико здравствено стање дозвољава. Болеснику омогућити постељу
близу тоалета, обезбедити га посудом за ноћно обављање физиолошких
потреба, поштовати приватност болесника постављањем паравана. Опстипацију
регулисати променом режима исхране или евентуалним узимаљем лаксатива.
4. Проблема са околином, кретањем и положајем тела
-Потребно је архитектонски прилагодити просторије у којима борави болесник
оболео од Паркинсонове болести. Померити све баријере, намештај и сувишне
ствари са пута којим се креће болесник, да би се избегли падови и евентуалне
повреде. Не препоручује се мењање намештаја јер је болесник стекао одређену
рутину у кретању својом кућом, па и мала препрека или промена на том путу
може довести до падова. Оптимална температура куће у којој борави болесник
је 19 степени. Препоручује се ношење удобних кућних папуча које пријањају уз
ноги и не ометају корак, а при дугом стајању или кретању потребно је носити
еластичне чарапе или завоје, као и изводити нагле покрете. Код болесника код
којих је дошло до погоршања болести до те мере да су везани за кревет,
потребно је мењати положај болесника на два сата како би се избегле
компликације дуготрајног лежања.

9
5. Проблема личне хигијене
-Болеснику оболелом од Паркинсонове болести због природе саме болести,
успорености и укочености потребно је више времена за храњење, облачење,
купање. Увек је потребна и добродошла помоћ из уже околине и за најмањом
мобилности. Такође, потребно је саветовати болесника да избегава журбу и
издвоји довољно времена за извршење свакодневних активности. Препоручује
се три пута недељно купање, а туширање сваки дан због масне коже и косе и
појачаног знојења.
6. Комуникација болесника оболелог од Паркинсонове болести
-У комуникацији са болесником оболелим од Паркинсонове болести са њим
разговарати на њему разумњив начин, како са њим тако и са болесниковом
породицом. Због поремећаја у пажњи потребно је стрпљење у слушању и
разумевању болесника. Мора се увек издвојити воља и разумевање да се
болесник саслуша и чује. Препоручује се читање наглас, писање порука – којим
се вежба и одржава моторика, јер код ових болесника често долази до појаве
нечитљивог рукописа.
Често се код болесника јавља погрешно изговарање, извртање речи када
реченице губе смисао, у том случају потребно је укључити и логопеда.
Прогресијом болести комуникација постаје све оскуднија, могу се појавити
симптоми депресије, што на крају доводи до социјалне изолације болесника.
Препорука је да се такав болесник укључи у разне групе за подршку оболелим
од Паркинсонове болести које окупљају болеснике и њихове породице. Ту
болесници на једном месту срећу људе са сличним или истим проблемима,
неки од њих тек тада схватају да нису једини болесни и постају оптимистичнији,
са више елана за даље лечење. Болесници тамо плански помажу једни другима
у решавању различитих проблема, размењују искуства и корисне савете, и све то
доприноси расту самопоуздања и осећаја припадности групи.

Савети медицинске сестре које даје пацијенту оболелом од

Паркинсонове болести, а који му могу побољшати квалитет живота
односе се на:

• Редовне одласке на контролне прегледе,

• Редовно узимање прописане терапије,
• Адекватна исхрана и редовна елиминација,
• Свакодневно обављање редовних животних активности,
• Одбацивање лоших навика типа пушења и узимања алкохола,
• Редован одлазак на састанке група оболелих од Паркинсонове
болести.

10
 8.Улога медицинске сестре

Болесници оболели од Паркинсонове болести ретко су хоспитализовани

дужи временски период, обично је то за време дијагностиковања болести
и одређивања потребне терапије, на одељењу неурологије. То је
најприкладније време које медицинска сестра може искористити за
едукацију болесника у решавању постојећих проблема везаних за основну
болест, при чему га припрема за активан повратак свакодневном животу.
При томе је важно упознати болесника са многобројним последицама који
ће са прогресијом болести све више долазити до изражаја, као што су
проблеми везани за покретљивост, моторику – укоченост, тремор, губитак
равнотеже, проблеми са хигијеном и елиминацијом, пад интелектуалних
способности и др.

Обавезно се супружнику и породици скреће пажња на новонасталу

ситуацију, саветовати их и охрабрити у настојању да помогну члану
породице да задржи самосталност колико год то болест дозвољава.
Породици се мора скренути пажња да мора прилагодити простор у који се
болесник враћа. Болесника и породицу треба упознати са разним
друштвима које пружају подршку оболелим од Паркинсонове болести, али
и њиховим породицама.

Време проведено у болници такође је погодно за процену способности

таквог болесника, његових потреба, проблема и могућности, праћењем
болесника добија се увид у опште здравствено стање болесника, његове
животне навике и др. На основу тих података прави се план здравствене
неге, краткорочни и дугорочни циљеви у спровођењу здравствене неге.
Сви ти подаци уписују се у образац за план здравствене неге, који уз
отпусну листу чине медицинску документацију. Са друге стране
медицински тимови из примарне здравствене заштите ( лекар,
медицинска сестра, физиотерапеутски техничар који настављају праћење
болесника било институционално, било патронажно у кући болесника )
тиме добијају комплетан увид у болесниково здравствено стање.

11
Медицинска сестра помаже болеснику да прихвати своју болест како је не
би доживео као велики терет, указујући на различите могућности
решавања проблема помажући болеснику и његовој породици да се што
успешније носе са болести.

Први задатак медицинске сестре ја да утврди потребе за здравственом

негом болесника и то увидом у физичко, психичко и социјално стање
болесника. Добро прикупљени подаци дају увид у целокупну и тачну
промену болесниковог стања ради утврђивања степена самосталности и
његове могућности задовољења основних људских потреба. Уз
посматрање болесника важно је користити се подацима и других
медицинских служби.

Током хоспитализације медицинска сестра подстицаће болесника на

редовно одржавање личне хигијене, објасниће му начине самопомоћи и
употребу медицинских помагала. Болесник мора знати да у сваком
тренутку може затражити помоћ медицинске сестре.

Паркинсонова болест низом симптома директно нарушава квалитет

живота, али и социјалну укљученост болесника. Управо та разноликост
симптома, од којих неки посебно нарушавају узимање оброка ( проблеми
са жвакањем и гутањем ), усмеравају нас на важност праћења дигестивног
статуса. Одржавање оптималне телесне тежине може бити отежано из
неколико разлога : болесници врло често осећају нелагодност због
нередовности у јелу, појава сувоће у устима због узимања лекова чиме је
отежано узимање хране, могуће су потешкоће гутања због тремора језика
и потешкоће у обликовању залогаја. У процени дијеталног статуса
медицинска сестра прати параметре као што су телесна тежина, нуспојаве
при узимању лекова, навике у исхрани, опште стање болесника, присуство
инконтиненције, опстипације и др. Болесник се мора саветовати да за
време хране седи усправно, препоручује се узимање хране која се лакше
гута. Потребно је пратити телесну тежину, спроводити мере за спречавање
опстипације која је чест проблем код оболелих од Паркинсонове болести.

12
Потреба за помоћи је промењива – од минималне па све до потпуне
зависности од помоћи друге особе. Многи оболели одбијају чињеницу да
болују од Паркинсонове болести или нису свесни своје ситуације, па је
стога медицинска сестра неопходан учесник лечења болесника. Да би се
омогућио што квалитетнији живот, болеснику је важна прикладна помоћ и
нега за време хоспитализације, али и у кућним условима. Медицинска
сестра треба посветити пажњу психичком статусу болесника, мора знати
тумачити и болесникове невербалне поруке, мора бити спремна исказати
емпатију према болеснику и његовој породици. Болесника и породицу
потребно је мотивисати приказом позитивних примера решавања
проблема и добром едукацијом.

8.Закључак

Ова болест није смртоносна, али свакако утиче на квалитет живота. Као и
за све болести, важно је да се открије на време. Уколико се Паркинсонова
болест дијагностикује у раном стадијуму, симптоми се могу доста
смањити. Данас постоје разни лекови који садрже допамин, па се на тај
начин може надокнадити овај неуротрансмитер.

13
 9.Литература

1. http://www.consulta.rs/aktuelnosti-parkinsova-bolest-izlecenje.html
2. https://www.stetoskop.info/bolesti-nervnog-sistema-neurologija/parkinsonova-
bolest
3. http://www.msd-prirucnici.placebo.hr/msd-prirucnik/neurologija/diskinezije-i-
bolesti-malog-mozga/parkinsonova-bolest
4. https://www.movementdisorders.org/MDS-Files1/Education/Patient-
Education/Progressive-Supranuclear-Palsy-PSP/pat-Handouts-PSP-Serbian-v1.pdf
5. „Неурологија“, аутор: Проф. др Ненад Живковић, Београд 2015.год.
6. „Неуропсихијатрија“, аутор: Проф. др сци. мед. Јован Букелић, Београд 2001.год.

6.

14
15