Римско царство

Римско царство (лат. Imperium Romanum) је

Римско царство
уо ичајени назив за римску државу после
Imperium Romanum
реформи које је спровео Октавијан Август у Senatus Populusque Romanus
последње три деценије првог века п. н. е.. (SPQR) (латински)
Предавгустовска држава се о ично назива „Сенат и народ Рима“
Римска репу лика. Иако данас поставгустовску Βασιλεία Ῥωμαίων (грчки)
римску државу називамо Римско царство, „Царство Римљана (Ромеја)“
репу лика никада није формално укинута и
репу ликанске установе, попут сената,
наставиле су да функционишу све до средњег
века.

Римско царство је управљало свим

хеленистичким државама на Средоземљу,
деловима лиског истока, северном о алом
Африке као и келтским подручјима северне
Европе, целим Балканским полуострвом и
деловима централне Европе. Последњи Застава
западноримски цар з ачен је 476. године,
међутим, царство се одржало на истоку, са
седиштем у Константинопољу. Источно царство
касније ће постати познато као Византија.
Источно римско царство (Византија) наставило
је да постоји, упркос честим кризама и нападима
на западу и истоку, све до 1453. године, кад су
Османлије освојиле Константинопољ. Касније
државе на западу као што су (Франачко
краљевство и Свето римско царство) и на
истоку (руски цареви) користили су римско
Највећи територијални обим Римског царства и његових
државнички назив све до модерног до а.
клијентских држава у време смрти цара Трајана 117. године.

Значајно наслеђе Римског царства оставило је Географија

ду ок траг у праву, архитектури, политичком Континент Европа, Азија, Африка
животу и институцијама, као и многим другим
пољима живота. Римско право остало је основа Главни град
Рим
(27. п. н. е. — 402.)
правног система велике већине Европских Медиолан
држава. (286. — 402.
као престоница Западно
римског царства)
Аугуста Тревирорум
Садржај (Запад)
Сирмијум
Принципат Равена
Успон Октавијана Августа, првог цара (402. — 476. — Запад)
Никомедија
Јулијевско-клаудијевска династија
(286. — 330. — као
Година четири цара престоница Источно
Флавијевци римског царства)

П б Константинопољ
 Пет добрих царева Константинопољ
(330. — 1453. — Исток)
Година пет царева
Династија Севера Сиракуза (663. — 669.
Исток)
Криза трећег века Никеја (1204. — 1259. —
Узроци и последице Исток)
Доба војничких царева Друштво
Доминат Службени језик латински
Диоклецијанове реформе (у званичној употреби до
610.), грчки
Тетрархија, 285. — 313.
Константин и његови наследници Религија грчко-римски
политеизам и култ
Доба сеобе народа императора пре 380.
Пропаст Западног царства, 410 — 476 године,
од 380. хришћанство
Референце
Политика
Литература
Облик државе Принципат, Доминат
Спољашње везе — Император, Октавијан Август 27. п.
Цезар, Август н. е. — 14. н.е
Трајан 98. — 117.
Принципат Константин I 306. —
337.
Теодосије I 379. —
395.
Успон Октавијана Августа, првог Ромул Августул 475.
цара — 476.
Законодавна власт Сенат
Историја
Историјско доба класична и касна
антика
(Западно и Источно
царство), средњи век
(Византија)
— Оснивање 27. п. н. е.
— Укидање 476. Западно царство,
1453. Источно царство
(Византија)
Географске и друге карактеристике
Површина
— укупно 2,750,000 km² (25. п. н.
е.)
6.500.000 km² (117.
године)
4,400,000 km² (390. н.
е.) km²
Август од Прима Порте, рани
први век нове ере Становништво 56,800,000 (25. п. н.
е.)
88.000.000 (117.
Рим је почео са анексијом провинција у III веку године)
пре нове ере, четири века пре него што ће Валута Сестерциј
достићи своју највећу територију, и у том Ауреус
Солидус
смислу, Рим је ио царство док се још њиме Номизма
владало као репу ликом.[1] Репу ликанским
Земље претходнице и наследнице
 Земље претходнице и наследнице
провинцијама управљали су конзули и претори, Римског царства
који су или иза рани на једну годину и имали
су Им еријум „право командовања“.[2] Претходнице: Наследнице:
Гомилање огатсва и војне моћи од стране Римска република Византија
неколико људи преко њихових провинцијских
положаја ио је важан фактор који је допринео трансформацији репу лике у аутократску
империју.[3] Касније, моћ императора изражена је као им еријум (од ове речи порекло воде многе
речи које означавају царство, као на пример, у Француском и Енглеском језику Empire).

Али ова реч до ија на значају тек касније у римској историји.[4]

Кад је пропала Римска репу лика (509. п. н. е. — 31. п. н. е.),

Октавијан Август, унук сестре Гаја Јулија Цезара учврстио је
свој положај по едом над јединим преосталим противником,
Марком Антонијем, у ици код Акција 31. п. н. е.

Дотадашњи су догађаји радили у његову корист: Рим је з ог

грађанског рата ио у хаосу. Осим тога, Рим није ио
спреман прихватити власт деспота.

Барокна слика Битке код Акцијума. Октавијан је званично говорио да је спасио репу лику и
Лоренцо А. Кастро, 1672. пажљиво је своје нове моћи и повластице сместио у оквире
Морнарички музеј у Гриничу, старих репу ликанских институција и принципа владавине.
Уједињено Краљевство
Октавијан је ио лукав човек. Од ио је титуле које су
римљани повезивали са монархијом. Настављено је са
из ором конзула, народни три уни наставили су да предлажу законе а сенатори су и даље
де атовали у курији. Август је ио тај који је увео принцип у коме цар контролише све крајње
одлуке, уз подршку војне силе. Прво је распустио војску и организовао из оре. Иза ран је на
највиши положај у држави, на положај конзула. Године 27. п. н. е. званично је вратио власт
римском сенату, па се понудио да се одрекне своје војне премоћи и власти над Египтом. Не само
да је Сенат од ио његову понуду, него му је препустио и Хиспанију, Галију и Сирију. Мало након
тога, Сенат му је доделио назив Августа (лат. Augustus = преузвишени).

Ипак, Август је знао да му положај конзула неће донети апсолутну моћ. Године 23. п. н. е.
одступио је с тог положаја како и стекао друга два. Као прво, иако је ио патрицијског рода узео
је овлашћења народног три уна, што му је омогућило да сазива сенат кад год хоће и одређује
предмете за расправу. Такође, тај положај му је о ез едио и неприкосновеност (лат. Sacrosantus)
односно култну недодирљивост. Свакоме ко и се усудио да му се насилно супротстави претила је
казна огова. Као друго, до ио је највиша овлашћења тј. империјум (лат. Imperium) који је у време
Репу лике припадао само конзулима и преторима. Империјум му је омогућавао да у свако до а
командује римском војском која је искључиво њему дуговала верност.

Година 23. п. н. е. о ично се рачуна као година кад је Август постао римски цар. Ипак, више је
волио грађанске титуле попут титуле ринце са сена а (лат. Princeps senatus) и „првог
грађанина“. Као цар, Август је хладнокрвно и ефикасно уредио своје царство; његове су изузетне
спосо ности великим делом заслужне што се Римско царство одржало тако дуго. Увео је
стандардизовани новац и порезе; изградио је ирократску структуру од припадника коњаничког
сталежа и осло ођеника ( ивших ро ова). Војницима је уредио начин плаћања и читав програм
повлачења из служ е после рока од двадесет година.

Био је вешт пропагандиста. До ио је подршку римских књижевника кад је постао покровитељ

песника Хорација, историчара Тита Ливија и нарочито Вергилија. Да се свиди народу, користио
је игре и посе не догађаје који су славили њега и његову породицу.
је игре и посе не догађаје који су славили њега и његову породицу.

Као апсолутни владар царства, именовао је свог наследника. Тако је вратио о ичај који је од ачен
још приликом оснивања Римске репу лике као срамотан. У почетку је то тре ало да уде Марцел,
син његове сестре, који се оженио Августовом кћери Јулију Старију. Међутим, Марцел је умро
23. п. н. е. Након Марцелове смрти Август је удао своју ћерку за Марка Агрипу, који му је главни
помоћник, нарочито у војним питањима. Из тог је рака потекло петоро деце, три сина и двије
кћери: Гај Цезар, Луције Цезар, Јулија Млађа, Агрипина Старија и Постум Агрипа (име „Постум“
значи да је дете рођено након очеве смрти). Август је усвојио своја два најстарија унука, Гаја и
Луција, чиме је постало очигледно да их он сматра својим налседницима. Показао се
широкогрудним и као очух, према Ливијиној деци из првог рака, Друзу Старијем и Ти ерију
Клаудију, након што су освојили велике делове средње Европе.

Агрипа је умро 12. п. н. е., а Ливијин син Ти ерије се развео и оженио са Агрипином удовицом и
то по Августовом налогу. Ти ерије је учествовао у Августовој три унској власти, али у рзо се
повукао на Родос, вероватно зато што је осећао да Август даје предност Гају и Луцију. Када су и
Гај и Луције умрли као младићи (4. односно 2. године после Христа, и како му је рат Друз умро
још раније (9. п. н. е.), Ти ерије је позван назад у Рим. Тада га је Октавијан Август коначно
усвојио и тако одредио за наследника.

Октавијан Август је умро 19. августа 14. године нове ере. У рзо га је сенат прогласио огом и
уврстио у пантеон римских огова. Постум Агрипа и Ти ерије су проглашени наследницима.
Постум, који је тада живео повучено, одмах је у ијен. Вероватно је Ти ерије умешан у његову
смрт.

Августова владавина портретисана је у литератури и уметности тога времена као „Златно до а“.
Август је положио темеље система који се назива принципат и који је трајао готово три века (27.
п. н. е. — 284. н. е.). Првих двеста година принципата традиционално се називају до ом Pax
Romana.

Током овог периода царство је држано на окупу помоћу учествовања у цивилном животу,
економских веза и заједничких културолошких, правних и религијских норми. По уне у
провинцијама нису иле честе, али гушене су рзо и ез милости када и се догодиле, као у
Британији и Галији.[5] Шездесет година јеврејско-римских ратова у другој половини првог века и
првој половина другог века, иле су посе не по дужини и насиљу.[6]

Јулијевско-клаудијевска династија

Ти ерије, 14. — 37. н. е.

Ти ерије је ио изузетно успешан генерал, освојио је Панонију, Далмацију и Рецију а привремено

и делове Германије, тиме успостављајући темеље северне границе царства, али је остао упамћен
као мрачан, повучен и суморан владар који заправо и није желео да постане цар. Плиније Старији
Ти ерија назива "tristissimus hominum" „најсуморнијим међу људима“.[7][8]

Ти ерије је, почетку своје владавине покушао да игра исту улогу као Август, приказујући се е
као невољног јавног служ еника, који није желео ништа више до да служи држави.[9] Дуго се
опирао да прихвати титулу принцепса али је на крају ипак прихватио моћи које му је сенат
изгласао, међутим, упорно је од ијао да прихвати титуле оца нације, императора и августа.[10]

Након смрти сина Друза Млађег, 23. године, Ти ерије је постао још повученији да и се 26.
повукао из Рима на острво Капри, препустивши администрацију царства ескрупулозном Луцију
Елију Сејану и Квинту Суторију Макрону Сејан је у Риму завео страховладу али је напослетку
Елију Сејану и Квинту Суторију Макрону. Сејан је у Риму завео страховладу, али је напослетку
погу љен з ог ковања завере против Ти ерија.

Ти ерија је наследио Гај, познатији као Калигула, једини

преживели Германиков син, иако је, према Ти еријевом
тестаменту Гај и Ти ерије Гемел — императоров унук,
тре ало да уду заједнички владари.

Према хришћанској традицији за време Ти еријеве

владавине, у провинцији Јудеји, Исус је разапет по наређењу
Понтија Пилата.

Калигула, 37. — 41.

Иако поједини историчари сумњају да је Калигула ио

умешан у Ти еријеву смрт, вероватно је да је стари цар умро
природном смрћу. Преторијански префект Макрон, играо је
кључну улогу у о ез еђивању Калигулиног престола.
Калигула је прихватио моћи принципата које му је сенат
поверио и 28. марта ушао у Рим где га је поздравила
одушевљена маса.[11] Пошто је ио син омиљеног Биста императора Тиберија, музеј
Германика, Калигула је описан као први цар коме су се у Копенхагену
дивили сви на целом свету.[12] Упркос томе, Калигулина
владавина остала је упамћена по суко у са сенатом,
мегаломанским грађевинским подухватима, његовој екстраваганцији и ројним скандалима. То је
резултовало Калигулиним у иством почетком 41. године.

Клаудије, 41. — 54.

Клаудије је ио први император кога је на престо довела подршка преторијанаца, а не сената.

Стога се Клаудије на почетку своје владавине ослањао на преторијанце. За време Клаудија,
Римско царство поново се проширило, по први пут после Августа. Провинције Тракија, Норик,
Лукија и Јудеја припојене су царству али најважније је ило освајање Британије 43. године. Сам
Клаудије довео је значајна појачања римским снагама у Британији и отпочео припреме за
офанзиву. З ог његових напора, сенат га је почаствовао тријумфом.

Након неколико неуспешних ракова, Клаудије се по четврти пут оженио својом рођаком,
Агрипином Млађом. Ускоро је усвојио и њеног сина Нерона, па су он и Клаудијев син, Британик,
проглашени за заједничке наследнике. Међутим, већина античких историчара слаже се да је
ам ициозна Агрипина отровала Клаудија да и довела свог сина Нерона на власт. Нерон је
деификовао Клаудија, али је неколико година касније наредио у иство његовог сина Британика.

Нерон, 54. — 68.

Нерон је дошао на власт са непуних седамнаест година. Прво итно се налазио под јаким утицајем
своје мајке, Агрипине, која га је и довела на престо. Упркос томе, Нерон је ускоро дошао у суко
са мајком, која није желела да се одрекне свог утицаја над њим, и често се мешала у његов
приватни живот. Нерон се ускоро осло одио Агрипининог утицаја. Временом, Неронова моћ је
порасла, осло одио се саветника и ривала за престо а сам Сенека ио је оптужен за проневеру и
везу са Агрипином, али је успео да се осло оди оптуж и. 58. године, Нерон је започео нову аферу
са Попејом Са ином, женом свог пријатеља и удућег императора, Отона. Пошто његов развод
од Октавије и рак са Попејом није ио политички изводљив док је Агрипина жива, после
неколико неуспелих покушаја, Нерон је 59. наредио њено у иство.

Упркос Нероновој контроверзној политици, Царство је у том периоду успешно ратовало против
Парћана, захваљујући одличном команданту Луцију Домицију Кор улону. Парћани су се морали
привремено одрећи Јерменије и препустити је Риму.
До по уне је дошло у Британији, и она је угушена након
велике ор е.

Другу половину Неронове владавине о ележила је царева

све већа екстраваганција и честе завере и по уне. Након
Виндексове неуспешне по уне, последња и по Нерона
погу на по уна догодила се марта 68. Гај Јулије Виндекс,
гувернер Лугдунске Галије, по унио се против Неронове
пореске политике. Луције Вергиније Руф, гувернер Горње
Германије, до ио је наређење да угуши по уну. У покушају
да придо ије подршку ван своје провинције, Виндекс је
позвао Сервија Сулпиција Гал у, гувернера Тараконске
Хиспаније да се придружи по уни и прогласи се е за
императора насупрот Нерону.

Напуштен од свих, Нерон је извршио самоу иство у вили

лизу Рима.
Мермерна биста цара Нерона
Са Нероновом смрћу, 9. јуна 68. окончала се и Јулијевско-
клаудијевска династија.[13] Након вести о његовој смрти,
Сенат је постхумно прогласио Нерона за јавног непријатеља да и задовољио Гал у (сенат је
претходно и Гал у прогласио јавним непријатељем) који је именован за новог императора.

Година четири цара

Неронова смрт увела је царство у грађански рат. Гал а, који је постао цар уз помоћ шпанских
легија, постајао је све непопуларнији и Риму з ог од ијања да даје новачене дарове војсци и з ог
дисциплине коју је наметао. Његова финансијска политика такође је изазвала незадовољство.
Почетком 69. године, трупе у Германији по униле су се и прогласиле Вителија за цара.

Гал у су у Риму у или преторијанци, који су потом прогласили за цара Отона, ившег гувернера
Лузитаније и једног од Неронових фаворита.

Пошто је Нерон и даље ио популаран међу римском масом, Отон је вратио многе од његових
сарадника. У рзо је међутим дошло до суко а са Вителијом у северној Италији. Отонове снаге
претрпеле су пораз у ици код Бедријака. Отон је извршио самоу иство, а по едничке Вителије
снаге ушле су у Рим.

Вителије је, попут Гал е, дуговао свој положај провинцијским трупама. У Риму се међутим,
његова управа показала непопуларном. Вителије је давао положаје члановима своје породице.
Већ јула 69. дошло је до нове по уне у провинцијама, овог пута, војска на истоку прогласила је
свог команданта, Тита Флавија Веспазијана за цара. Ускоро су га подржали и Илирик и Далмација
па су присталице почеле напуштати Вителија. Вителија су, на сам дан уласка Веспазијанових
трупа у Рим, у иле његове присталице да и задо иле наклоност новог императора.

Флавијевци

Веспазијан, 69. — 79.

Након хаоса грађанског рата, Веспазијан је поново ста илизовао државу и увео нови режим,
основавши нову династију. Као вешт пропагандиста, Веспазијан је кроз ам ициозне грађевинске
подухвате давао легитимет својој власти. Један од најпознатијих подухвата иће изградња
Флавијевског амфитеатра, познатог као Колосеум. Веспазијан важи за једног од најуспешнијих
римских императора, заједно са Августом и Трајаном.

Тит 79. — 81.

Тит је ио успешан војни заповедник који се посе но истакао у Првом римско-јеврејском рату и
освајању Јерусалима 70. године. Његова кратка владавина о ележена је ерупцијом Везува 79.
године која је уништила неколико градова у Напуљском заливу, Херкуланеум и Помпеју. Тит је
завршио изградњу Колосеума, коју је започео Веспазијан. Тит је умро од грознице, после само две
године владавине. Поједини антички историчари наводе да је његов рат, Домицијан, у рзао
његову смрт, али поузданост ових тврдњи није велика. Тит је деификован одмах после смрти.

Домицијан, 81. — 96.

Домицијан је провео младост и рану каријеру у сенци свог рата.

Оваква ситуације одржала се и током владавине његовог оца, Веспазијана, који је постао цар 69.
након периода познатог као Го ина че ири цара.

Док је Тит држао многе важне положаје за време очеве владавине, Домицијану су остављене
почасне функције али он није имао праву моћ.

Домицијанову владавину о ележио је рат са Дачанима и

освајања римског генерала Агриколе у Британији.
Домицијанова економска политика и еспоштед а ор а
против корупције и непотизма о ез едиле су да током
његове владавине ирократски апарат делује ефикасно као
никада раније. Међутим, Домицијан није ио популаран.
Се е је посматрао као новог Августа, ожанског владара
који води Римско царство у еру просперитета. Домицијан је
сам ио цензор и водио је рачуна у јавном моралу.

Цар је у ијен 18. септем ра 96. у дворској завери.

Домицијанова смрт о радовала је сенат и одмах након што је

Нерва проглашен за цара, изгласана је за рана сећања на
у ијеног цара. Негови новчићи и статуе су истоплљени,
његови лукови срушени а име из рисано из свих јавних
Домицијанова биста, музеј Лувр,
Париз
списа.

Његовом смрћу окончана је владавина Флавијеваца.

Пет добрих царева

Нерва, 96. — 98.

Сенат је за новог императора прогласио Нерву, дугогодишњег званичника на двору за време

Нерона и императора из дома Флавијеваца. Нерва је постао император у шездесетпетој години, и
ио је први император у дотадашњој историји кога је иза рао Сенат. Као нови владар, Нерва је
о ећао да ће о новити грађанске сло оде које су иле умањене за време Домицијанове
аутократске владавине. Нервину владавину карактеришу финансијске потешкоће и његова
неспосо ност да контролише војску По уна преторијанаца у окто ру 97 године присилила је
неспосо ност да контролише војску. По уна преторијанаца у окто ру 97. године присилила је

Нерву да усвоји наследника.[14] Биће то почетак система адопције, у коме ће император

одређивати наследника путем усвајања, систем који се показао као одлично решење у наредном
периоду.

Нерва је усвојио Трајана, младог и веома популарног генерала, као наследника. После једва
петнаест месеци проведених као император, Нерва умире природном смрћу, 27. јануара 98.
године. Трајан га је одмах наследио и деификовао.

Трајан, 98. — 117.

Трајанова владавина означава највећи територијални о им империје а Трајан је сматран једним од

нај ољих императора. Већ и пре но што је постао император, Трајан је ио познат као спосо ан
генерал са великим угледом у војсци. Као цар, највише је упамћен као војни командант и
освајању Дакије и Месопотамије.

Трајанова по еда и освајање Дакије умногоме је ојачало

царске приходе, поред огромног плена, Рим је сада
контролисао дачке руднике злата којима је управљао царски
Прокуратор из редова витезова (procurator aurariarum).

У спомен римске по еде у дачким ратовима подигнут је

Трајанов сту , на коме су за ележени најважнији догађаји и
ток рата и који пружа драгоцене податке о римском друштву
на почетку II века нове ере.

Трајан се авио пословима администрације а током овог

времена отпочео је своју преписку са Плинијем Млађим.
Једна од тема ила је и однос према хришћанима у
провинцији Понт, где је Плиније служио као гувернер.
Трајан је подигао многе знамените грађевине и Риму, међу
којима је најпознатији Трајанов форум. У овом периоду
Трајан је формализовао систем знан као Alimenta,[15]
социјални програм чији је циљ ио пружање помоћи
сирочади и сиромашној деци у Италији. Систем је
Статуа Трајана, Лондон
о ез еђивао новчана средства, храну и су венционисано
о разовање. У почетку се програм финансирао из плена
задо ијеног у дачком рату а касније из пореза на имовину и до ротворних давања.

Трајанова владавина означила је период највеће моћи царства, а Трајан је традиционално сматран
једним од нај ољих императора. По доласку новог императора сенат и га дочекивао фразом:
" у и срећнији о Ав ус а и ољи о Трајана" (лат. Sis felicior Augusto, melior Traiano). Трајан је
до ио и почасну титулу Optimus "нај ољи".

Хадријан, 117. — 138.

Пошто је ио Трајанов штићеник, Хадријан је ио нај лижи томе да наследи престо иако га
Трајан није званично усвојио што је учинио тек на самрти, и по неким изворима, на инсистирање
супруге Плотине која је подржавала Хадријана. Пошто је документ потписала сама Плотина,
могуће је да је Трајан тада већ ио мртав.

Осигуравши подршку и сената и уклонивши Лусија Квијета, популарног генерала лиског

Трајану, Хадријан је консолидовао свој положај. Одмах се посветио суз ијању јеврејске по уне а
одмах потом лично је дошао на дунавску границу царства и постарао за тамошње послове.
Хадријанова владавина највећим делом остала је мирна, за разлику од Трајанове
експанзионистичке политике, Хадријан се одлучио за
од рану постојећих граница. Оваква политика
подразумевала је подизање јаких утврђења на границама
царства. Најпознатији такав подухват јесте изградња зида на
северу данашње Енглеске, познатог као Хадријанов зид. На
Дунаву и Рајни подигнут је низ утврђења и постаја.
Хадријанова политика тежила је миру кроз демонстрацију
римске моћи која је имала да учини утисак на потенцијалне
непријатеље и одврати их од напада.

Хадријан је умро 10.

јула 138. у својој вили у
месту Баје, у 62. години.
Историчари описују
Хадријана као
најсвестранијег римског
Део Хадријановог зида, северна цара, склоног
Енглеска космополитизму. Цар је
често волео да
демонстрира своје
интелектуалне вештине а највише је ценио уметност чији је
ио велики покровитељ. Његова вила код Ти ура (данас
Тиволи, Италија) најфинији је пример александријског врта
у римској архитектури.

Сам Хадријан писао је поезију на латинском и грчком језику Мермерна биста цара Хадријана,
а написао је и детаљну ауто иографију. Хадријан, страствени Капитолски музеји, Рим
хеленофил, први је римски император после Нерона (који је
такође ио велики љу итељ грчке културе) који је носио
раду што ће следити скоро сви императори након њега, али не з ог љу ави према грчкој
култури, већ з ог постојећег тренда. Као заштитник хеленистичке културе, Хадријан је ио
упознат са делима филозофа Епиктета, Хелиодорија и Фаворина. Иако није укинуо ропство,
Хадријан је изменио правни систем да и у лажио тежак положај ро ова и за ранио је мучење.
Многи каснији историчари сматрају Хадријана мудрим и праведним владарем, Шилер га је
назвао "Првим слугом царства" а ритански историчар Едвард Ги он диви се његовим
"огромном и непресушном генију" а 1776. рекао је да је Хадријаново до а део "Најсрећнијег до а
у људској историји."

Антонин Пије и Марко Аурелије, 138. — 180.

Један од првих поступака Антонина као цара (владао од 138. до 161.) је да у еди сенат да
деификује Хадријана, што је прво итно од ијено. Његова владавине најмирнија је у историји
принципата. Нема ниједног доказа да је Антонин икада учествовао у војном походу, нити да је
уопште видео, а још мање командовао римском војском. Ипак, у Британији, Антонин је водио
агресивнију политику у односу на ону свог претходника, Хадријана, по царевим инструкцијама,
нови гувернер Британије, Квинт Лолије Ур ик, почео је инвазију са циљем освајања јужних
делова Шкотске. Задо ивши неколико значајних по еда, подигао је Антонинов зид који је
напуштен већ након двадесет година.

Антонин је управљао царством ослањајући се на гувернере провинција али и путем директне

комуникације царским писмима, од којих су неколицина јавно о јављивана. За разлику од
Хадријана Антонин је само једном напустио Италију
Хадријана, Антонин је само једном напустио Италију.

Како је царево здравље

почело да сла и, Марко
је постепено преузимао
државне дужности.
Антонин је умро 7.
марта 161. у 74. години.
Његова владавина
најдужа је после
Августове, само
неколико месеци дужа
од Ти еријеве.[16]
Антонинови
наследници, Марко
Аурелије и Луције Вер
одмах су деификовали
Антонин Пије, римски император у свог претходника.
периоду од 138. — 161.
Марко Аурелије и
Луције Вер или су Биста Марка Аурелија (владао
веома популарни. Међутим, Вер је умро од куге након 161. — 180.), музеј у Тулузу,
повратка са похода, 169. године, па је тако Аурелије остао Француска
једини цар. Владавина Марка Аурелије о ележена је скоро
непрекидним ратовањем са Германским и Сарматским
народима на Дунаву, а велики део своје владавине император је провео на граници. Током овог
похода, Марко је написао једно од својих најпознатијих дела, "Самоме се и" (Meditationes) з ог
којег је задо ио велику славу о остао у историји познат као "Цар Филозоф". Аурелује је један од
главних представнике касне стоичке школе.

Комод, 180. — 192.

Комод је ио први император у ур уру рођен, тј. рођен

за време владавине свог оца. Исто тако, Комод је ио
први император који је наследио свог иолошког оца,
још откако је Тит наследио Веспазијана 81. године. Још
у младости, Комод је пратио свог оца, Марка Аурелија,
током његовог рата на Дунаву, против Маркомана,Квада
и Јазига.

Комод је 177. године и званично проглашен за ав ус а

па је тако ио очев савладар.

Наком смрти Марка Аурелија током војне кампање на

Дунаву, Комод је остао једини цар и одмах је закључио
мир са Германима, и у Риму прославио тријумф.
Међутим, млади император показао се
незаинтересованим за државна питања, већ је живео на
својим имањима, владајући путем својих миљеника.
Ускоро је дошло до пораста корупције и немира у Комод као младић; Музеј у Келну
провинцијама, а император је показивао све већу
суровост и каприциозност. Након низа завера, Комод се
потпуно повукао из јавног живота, те је на свом имању изван рима веж ао рвање и гладијаторске
 ор е.

Комодова мегаломанија узимала је све већег маха. После једног пожара Комод се прогласио
новим Ромулом и поново основао град, преименујући га у Colonia Lucia Annia Commodiana. Сви
месеци у години преименовани су да и одговарали једном од Комодових дванаест имена: Lucius,
Aelius, Aurelius, Commodus, Augustus, Herculeus, Romanus, Exsuperatorius, Amazonius, Invictus, Felix,
Pius. Легије су до иле име Commodianae а чак је и сам сенат назван Комо ов Срећни Сена .
Његова палата и сви римљани понели су име Commodianus а дан на који су ове реформе донете
имао је да уде назван Dies Commodianus, Комо ов ан.

Комод је у ијен у дворској завери, 31. децем ра 192. а сенат је увео за рану сећања и наредио да
се сруше његове статуе и јавни натписи са његовим именом.

Година пет царева

Комодовом смрћу почео је период неста илности назван Година пет царева. Сенат је за цара
иза рао Пертинакса, префекта града Рима, али његова владавина није дуго потрајала, тек 86 дана.
Незадовољни преторијанци у или су Пертинакса, да и на аукцији понудили титулу цара ономе
ко им понуди највише новца.

Дидије Јулијан, сенатор и ивши конзул понудио је највише, па су га преторијанци поздравили

као императора и отворили капије палате. Под притиском војске, сенат је потврдио његов из ор,
али ни Јулијанова владавина није потрајала много дуже од оне његовог претходника. Његов
из ор за цара изазвао је протесте широм престонице а у провинцијама су из или немири и
тројица претендената на престо оспорила су Јулијанов из ор за цара. Песценије Нигер у Сирији,
Клодије Ал ин и Септимије Север у Панонији. Сходно договору са Ал ином, Север је марширао
према Италији. Како је ускоро до ио подршку читаве Италије, Јулијанов пад ио је неминован.
Сенат је прогласио Севера за цара и издао налог за Јулијаново погу љење. Свргнутог цара у ио је
у палати војник.

Након што је распустио преторијанску гарду, Север се окренуо ор и са претендентима. У

иткама код Кизика и Никеје по едио је снаге Песценија Нигера, а коначну по еду у грађанском
рату однео је над Клодијем Ал ином у ици код Лугдунума у Галији.

Поставши тако једини господар царства, Север је отпочео нову династију.

Династија Севера

Септимије Север, 193. — 211.

Долазака Септимија Севера на власт, означио је опоравак царства након епохе пропадања под
Комодом. Иако је Север завео војну диктатуру, уживао је популарност међу масама, пошто је
повратио ста илност и увео одлучне мере против корупције у вишим класама. Ипак, Северови
односи са сенатом увек су или затегнути, удући да је за време његове владавине погу љен
велики рој сенатора.

Последње година Северове владавине о ележио је његов поход на Каледонију (део данашње
Шкотске) у Британији. Пошто га је олест спречила да настави поход, Север је склопио мир, али
је у рзо умро у Е оракуму (данашњи Јорк, Енглеска) оставивши синове Каракалу и Гету као
заједничке владаре.

Каракала, 211. — 217.

Заједничка владавина Каракале и Гете показала се неодрживом. После само десет месеци
савладарства, Каракалини војници у или су Гету на састанку који је њихова мајка, Јулија Домна,
сазвала ради њиховог помирења. Каракала је прогласио damnatio memoriae (за рану сећања)
против свог рата.

Каракалину владавину о ележила је девалвација римског златника, раскошни грађевински

подухвати и све већи порески намети којима се издржавала војска, на чију се подршку Каракала
ослањао. Каракалин едикт из 212. године коме је свим сло одним становницима Римског царства
додељен статус римских грађана, најзначајнији је догађај у овом периоду.

Касније историја придала је велики значај каракалином едикту.

Након успешних похода против Алемана у Германији и Карпа и Јазига на Дунаву, Каракала је
напустио Рим и отишао на исток, где је планирао поход против Парћана.

На путу из Ефеса, недалеко од места Харан у данашњој јужној Турској, Каракалу је у ио један од
официра из његове личне гарде. Преторијански префект, Макрин, вероватно је стајао иза у иства,
а војска га је одмах прогласила за цара.

Елага ал и Александар Север, 218. — 235.

Макрин је уз рзо постао веома непопуларан међу војском з ог неспосо ности у рату са
Парћанима. Преживели чланови династије Севера, Јулија Меза, Јулија Соемија и Јулија Мамеја
сковале су заверу да за новог цара поставе четрнаестогодишњег сина Јулије Соемије, Елага ала.
Макрин је поражен у ици код Антиохије чиме је суко решен у Елага алову корист.

Међутим, млади и неуравнотежени цар, показао се потпуно неспосо ним, те се предао

декаденцији и поштовању римљанима непознатог и од ојног култа ога Ел-Га ала), те ио под
контролом своје мајке.

Незадовољни преторијанци у или су Елага ала и његову мајку, а за цара је проглашен његов
рођак, син Јулије Мамеје, Александар Север.

Млади Александар показао се као спосо нији и уравнотежени владар, али и он се налазио под
потпуном контролом своје мајке и аке, што је ило изузетно непопуларно у војсци. Цар је ио
приморан да гуши по уне, а дошло је до рата са Парћанима у месопотамији и њиховим
наследницима, Сасанидима. Дошло је до инвазије Германа и Сармата на Дунаву и Рајни.
Неискусни цар пожурио је на ојиште, али су га у Мајнцу, заједно са мајком, у или незадовољни
војници који су прогласили Максимина Трачанина за цара.

Смрт Александра Севера означио је пропаст династије Севера и почетак педесетогодишњег

периода познатог као Криза трећег века, у коме је Римско царство дошло на ру пропасти.

Криза трећег века

Узроци и последице

Криза трећег века, позната и као Војна анархија је период у римској историји током којег је дошло
до драстичних промена у римској држави и друштву. Ком инација неколико фактора довела је
царство на ру пропасти. Инвазије варварских племена, серија грађанских ратова, куга и
економски колапс истовремено су погодили римски свет и цивилизацију
економски колапс истовремено су погодили римски свет и цивилизацију.

Принципат, систем који је засновао Октавијан Август, током овог урног времена, престаје да
постоји. З ог нејасних закона наслеђивања долази до кризе власти. Непрекидни грађански ратови
и смене царева на престолу уносе неста илност, чиме је царство значајно осла љено.

Друго велико о ележје овог до а јесте крах новчане привреде и депопулација некада великих
градова, што је ило посе но изражено у западном делу царства. Вредност римског новца
постојано је опадала да и за време владавине императора Аурелијана (270—275) постала
потпуно езвредна. Велика инфлација доводила је до подизања цена и поскупљења основних
намирница што је пак узроковало померање становништва из градова на село. Велики трошкови
плаћања војске и расипништво појединих императора делимично је ило одговорно за овакво
стање. Још је Нерон први значајно девалвирао вредност новца да и од његовог времена, већина
царева постепено смањивала садржај племенитих метала у новцу чиме су са истом количином
злата и сре ра могли ковати више новца. З ог овога, инфлација је значајно нарасла а римска
држава нашла се у економским потешкоћама. Како су се средства смањивала, императори су
при егавали драстичном повећању пореза да и могли плаћати војску — која је ила основни
ослонац царева у овом до у — чиме се повећавао притисак на средњу класу и сиромашније
слојеве становништва. Тешки порези доводили су популацију у тежак положај те су се све чешће
сло одни људи стављали под заштиту великих земљопоседника на чијим су имањима радили.
Међутим, постепено су овиме гу или сло оду и ивали везани за земљу чиме су ударени темељи
средњовековном феудализму.

Још један важан фактор сла љења царства јесте крах унутрашње трговине. У до а принципата,
широм царства функционисала је разграната трговачка мрежа, провинције су међусо но трговале
а трговачке руте иле су ез едне и трговци су релативно лако и рзо могли да о ављају своје
послове широм империје. Грађански ратови и унутрашњи суко и учинили су путовања
несигурним и опасним а пад вредности новца доводио је до све већих потешкоћа у размени
до ара. Овакве промене најављивале су до а мањих децентрализованих месних економија —
уместо једне велике трговачке мреже из до а принципата — у средњовековној Европи.

Велики земљопоседници, удући да више нису могли сигурно извозити своја до ра, производили
су сада углавном за своје потре е. Уместо увоза хране из већих градских центара, храна је
директно гајена на сеоским имањима и дистру уирана месно. Тако су већи сеоски поседи
постајали самодовољни. З ог свега овога, месни великаши, удући да су или све независнији од
централне власти, нису више поштовали ауторитет државе и чак су пружали све већи отпор при
сакупљању пореза. Богатство се више није мерило ур аним статусом и положајима у цивилном
градском животу, већ власништвом над великим пољопривредним површинама у руралним
пределима. Шире масе становништва полако су изгу иле тешко стечене грађанске и политичке
сло оде и постајале зависне од великих земљопоседника и месног племства (колони). Средња
трговачка класа скоро је ишчезла опадањем трговине и депопулацијом градова — иако је у
источним деловима царства овакав процес ио мање изражен него на западу.

Кризу трећег века можемо посматрати као почетак дугог процеса који је од света класичне антике
водио у рани средњи век.

Доба војничких царева

Током периода од педесет година (234. — 284.) на престолу се сменило више од двадесет царева,
од којих је већина имала веома кратке владавине а многе су у или њихови војници. Овај период
карактерише велика политичка неста илност и анархија, као и све учесталији упади варварских
народа преко Рајне и Дунава, па се тако често грађански ратови унутар самог царства поклапају
са периодима најезде варварских племена
са периодима најезде варварских племена.

Већ средином трећег века, као резултат велике неста илности и честих грађанских ратова, долази
до фрагментације царства. 260. одваја се Галско царство, а десет година касније и Палмирско
царство. Цар Галијен ни после дуготрајног рата није успео да поново уједини империју, али то је
учинио Аурелијан (владао 270. — 275.), али након његовог у иства грађански ратови наставили
су се, до Диоклецијанове по еде над ривалом Карином чиме је окончано до а кризе и почео
период познат као Тетрархија.

Доминат

Диоклецијанове реформе

Долазак Диоклецијана на власт представља јасну прекретницу у римској историји. Криза трећег
века променила је римски свет. Свестан тога, Диоклецијан отпочиње са низом реформи које имају
за циљ регенерацију царства, војно, економски и политички. Како је нестало римског
принципата, нови господар царства, Диоклецијан, успоставља Доминат. Царска власт више није
врховна магистратура већ постаје аутократска и деспотска. Стари репу ликански оквир, који се
упорно одржавао током принципата, ива потпуно уклоњен Диколецијановим реформама.
Непрекидне узурпације и грађански ратови током III века, нагнали су Диколецијана да уздигне
царску власт на виши ниво. Уздижући цареву личност изнад свих осталих, Диоклецијан пре свега
жели да учврсти власт владара и спречи узурпације и политичку неста илност која је мучила
римску државу током већег дела трећег века. Тако цар постаје апсолутни господар својих
поданика, његова власт потиче директно од огова (Константин ће додатно проширити
Диколецијанов концепт и у њега ће увести хришћанство и монотеистичког Бога) и више не
зависи толико од световних фактора колико од оноземаљског. Уводи се компликовани дворски
церемонијал, по узору на источњачке дворове (пре свега Сасанидску Персију). Између осталог,
уводи се и проскинеза, као највидљивији показатељ промене карактера власти.

У политичком смислу, најважнија Диоклецијанова реформа је увођење система познатог као

Тетрархија (реч потиче из Грчког и има при лижно значење "Владавина четворице"). Царство се
дели на два дела (подела је заправо административног карактера, о е половине и даље се сматрају
деловима једне, целовите империје), источни и западни. Како се показало током кризе трећег
века, читава територија царства постала је превише велика да и успешно ила контролисана из
једног центра и да и њоме могао да влада само један владар. Стога, Диоклецијан уводи
владарски колегијум од четири владара. По један август и по један цезар. Временом, цезар и
заменио августа а колегијум и ио допуњен из ором два нова цезара.

Административно, иако је Рим остао номинална престоница, ради оље од ране царства ирају
се нове престонице. Никомедија, Диоклецијаново седиште као августа источне половине царства,
Сирмијум, седиште Галерија као цезара на истоку, Медиоланум (Милано), Максимијаново
седиште као августа запада и Августа Тревирорум (данашњи Трир у Немачкој), престоница
Константина Хлора, цезара на западу.

Тетрархија, 285. — 313.

Успон Диоклецијана на власт означио је и почетак нове епохе. Диоклецијан је изградио нови
систем управљања царством који је назван Тетрархија (грчки "владавина четворице"). Састављен
је колегијум од четири владара, два августа и два цезара. По један август, као старији цар, имао је
да влада источном и западном половином империје, уз помоћ колеге, цезара. Предвиђено је да се
августи повуку и да их замене њихови цезари док и колегијум ио попуњен из ором нова два
августи повуку и да их замене њихови цезари, док и колегијум ио попуњен из ором нова два
цезара.
У почетној фази тетрархије, Диоклецијан је владао источном половином царства, док је за августа
на западу уздигао Максимијана. Да и се успешније решили много ројни про леми широм
простране територије царства, Диоклецијан је иза рао по једног цезара на западу и истоку. На
истоку је иза ран Галерије а на западу Констанције Хлор.

Диоклецијанову владавину о ележили су суко и са Сарматима на Дунаву и Балкану, по уне у

Египту и рат са Персијом као и прогон хришћана.

Диоклецијан је а дицирао 305. године, поставши први римски цар који се до ровољно одрекао
престола. Уследили су суко и Константина, Максимијана и Максенција на западу, Лицинија и
Максимина на истоку. Константин и Лициније изашли су као по едници из серије грађанских
ратова. 324. Константин је по едио Лицинија и постао једини цар читаве империје.

Константин и његови наследници

Поставши једини цар, Константин је повратио политичку ста илност након дугачког периода
грађанских ратова. Главно о ележје овој епохи даје Константиново оснивање Цариграда 330.
године на месту грчке вароши Византион. Овиме уједно почиње и Византијска епоха, чиме се
тежиште Римског света помера са осла љеног запада на исток.[17]

У овом периоду такође долази до суд оносних догађаја и у религијском погледу. Рану
Хришћанску цркву потресале су многе контроверзе, од којих су се најжешћа ила спорења око
праве Христове природе. Желећи да сачува јединство цркве и реши ројне теолошке спорове,
Константин је 325. године сазвао са ор у Никеји који је касније ити признат као Први
васељенски са ор Хришћанске цркве. Цар је лично председавао на седницама са ора на коме је
учествовало око 300 епископа, углавном са истока.[18] На са ору је осуђено Аријево учење и
његови след еници и утврђен је Символ вере и многе друге важне одлуке за потоњи живот цркве
и њену огранизацију.

Константин је умро 334. године, у тренутку када је планирао поход против Персије.

Царство је поново подељено између Константинових синова и њихових рођака. Браћа

Константин II, Констанс Констанције II постали су заједнички цареви. Константину II су припале
западне провинције, Галија, Британија, и Хиспанија, Констанс владао над Италијом, Нориком и
Илириком, док је Констанције II имао да управља источним провинцијама Анадолијом, Сиријом,
Палестином и Египтом. Далматије је као цезар на управу до ио део Балканских провинција,
Грчку и Тракију.

Ускоро је међутим дошло до нове серије грађанских ратова у којима су значајну улогу играле
религијске разлике између царева. Константин II у ијен је након краћег суко а са ратом
Констансом, који је након тога преузео контролу над његовим провинцијама на западу. У
међувремену, Констанције је ио заузет на истоку, где је поново из ио рат између Римљана и
Персијанаца. Констанције је успешно од ио неколико већих персијских напада и на неком време
осигурао римске границе на истоку.

На западу је међутим, дошло до новог преврата када се узурпатор Магненције прогласио за цара а
његове присталице пронашле и у иле Констанса. Констанције је тако остао једини преживели
син Константина Великог и савладао Магненција у крвавој ици код Мурсе, једној од највећих у
римској историји.

Као једини цар, Констанције је успешно ратовао против Алемана али се суочио са по унама на
западу. Један од преживелих рођака Константина Великог, Јулијан, проглашен је за цара од стране
његових војника, али је Констанције умро пре него што је могао да се о рачуна са претендентом.
Јулијан је тако остао једини цар. Његова владавина остаће упамћена по покушају рестаурације
паганства као религије римског царства и покушај суз ијања Хришћанства. Као след еник
неоплатонизма, Јулијан је покушао да о нови традиционалну политеистичку, грчко-римску
религију али са мало успеха. Након кратке владавине од свега две године, Јулијан је погинуо
током похода против Персије.[19]

Доба сеобе народа

Након кратке владавине цара Јовијана, империја је подељена између раће Валентинијана и
Валенса. Валентинијан је преузео западне, а Валенс источне провинције. На западу је
Валентинијан ио приморан да води серију војних кампања против Алемана, док је на Дунаву
дошло до упада племена Сармата и Квада. Истовремено долази и до велике сео е Гота који под
притиском Хуна напуштају своја пре ивалишта и селе се на запад.[20] Готи у великим масама
прелазе Дунав и насељавају се у Тракији, прво итно са пристанком царских власти, заузетих
ратом са Персијанцима на истоку. Цар Валенс напослетку је одлучио да се о рачуна са
нападачима, пре ацивши војску са истока у Тракију.

Код Хадријанопоља (данашње Једрене) долази до велике итке између Гота и Римљана, 9. августа
378. године. Римљани су претрпели тежак пораз, а сам цар Валенс погинуо је на ојишту. Да и
нагнално Готе на повлачење са Балкана, царство је ило приморано да са њима склопи савез. Као
федерати, Готи су се о авезали да као најамници царству пружају војну помоћ. Источни Готи
насељени су у Панонији, а Западни северној Тракији.

Након смрти Валентинијана I 375. године, његов син Грацијан постао је цар на западу. Након
итке код Хадријанопоља, Грацијан је у Сирмијуму прогласио искусног генерала пореклом из
Хиспаније, Теодосија за источног цара. У религијском погледу, по први пут долази до слоге
између западног и источног царства, удући да су и Грацијан и Теодосије или след еници
православља и Никејског хришћанства.

Теодосије је већ 381. године сазвао са ор у Цариграду, да и коначно решио спор са аријанцима.
На овом са ору потврђен је Никејски Символ Вере. Само годину раније, 380., цар Теодосије је
прогласио Хришћанство за државну веру Римског царства и отпочео прогон пагана и припадника
разних јеретичких учења.

Док је на истоку дошло до ста илизације прилика, на западу долази до све већих превирања.
Германски елемент постаје све снажнији, а западних цареви све више се ослањају на германске
најамнике у војсци, што сла и њихов ауторитет. Долази до сла љења градова и градске привреде,
а римска држава при егава све већим пореским наметима да и финансирала најамнике, што
доводи до опште несигурности. Све је већи и спољни притисак, удући да ројни Германски
народи почињу сталне упаде у римске провинције, охра рени сла ошћу царевине.

Након новог суко а са Готима на Балкану, Источно царство ило је приморано да готском вођи
Алариху препусти команду над царском војском на Балкану.[21] Утицај Гота сломљен је међутим,
у великим нередима у Цариграду око 400. године када су Готи потиснути из војске.

Последње године своје владавине, Теодосије проводи у суко у са узурпатором Максимусом, који
је након у иства цара Грацијана контролисао велики део западних провинција. Након дужег
суко а, Теодосије је савладао узурпатора и ици на Сави и постао једини цар. На самртном одру,
395. године, Теодосије трајно дели царство на два дела, између своја два сина, Аркадија, који
до ија исток, и Хонорија који постаје западни цар.
Пропаст Западног царства, 410 — 476

У рзо након Теодосијеве смрти, долази до велике кризе на западу, где малолетни цар Хонорије
потпада под утицај моћног војсковође Флавија Стилохона. Већ 401. године долази до велике
инвазије Аларихових Гота на Италију, а 406. племена Вандала, Алана и Свева у великим масама
прелазе залеђену Рајну и насељавају се у западним провинцијама.

Након три опсаде и ројних преокрета, Аларих 410. пљачка Рим. Овај догађај има пре свега
сим олички значај и као такав представља значајну прекретницу у римској историји.

Референце
1. Christopher Kelly|The Roman Empire: A Very Short Introduction (Oxford University
Press2007 pp. 4ff}} Claude Nicolet, Space, Geography, and Politics in the Early Roman
Empire (University of Michigan Press, 1991, originally published in French 1988). стр. 1, 15;
T. Corey Brennan, The Praetorship in the Roman Republic (Oxford University Press) . стр.
605. et passim; Clifford Ando, "From Republic to Empire", in The Oxford Handbook of Social
Relations in the Roman World (Oxford University Press. (2000). стр. 39.–40.
2. Clifford Ando, "The Administration of the Provinces," in A Companion to the Roman Empire
(Blackwell, ). (2010). стр. 179.
3. Nicolet, Space, Geography, and Politics in the Early Roman Empire. стр. 1, 15; Olivier
Hekster and Ted Kaizer, preface to Frontiers in the Roman World. Proceedings of the Ninth
Workshop of the International Network Impact of Empire (Durham, 16–19 April 2009) (Brill,
2011), p. viii; Andrew Lintott, The Constitution of the Roman Republic (Oxford University
Press, ). (1999). стр. 114.; W. Eder, "The Augustan Principate as Binding Link," in Between
Republic and Empire (University of California Press, ). (1993). стр. 98.
4. Richardson, "Fines provinciae," in Frontiers in the Roman World. стр. 1–2
5. Boatwright, Mary T. (2000). Hadrian and the Cities of the Roman Empire. Princeton
University Press. стр. 4.
6. Yaron Z. Eliav, "Jews and Judaism 70–429 CE," in A Companion to the Roman Empire
(Blackwell, ). (2010). стр. 571.
7. Плиније Старији, Природњачка историја, 28, 5, 23 (http://penelope.uchicago.edu/Thayer/
L/Roman/Texts/Pliny_the_Elder/28*.html#v)
8. Capes 1897, стр. 71.
9. Seager 2005, стр. 44—45.
10. Светоније, Живот Дванаесторице Цезара, Тиберије (http://www.perseus.tufts.edu/hoppe
r/text?doc=Perseus%3Atext%3A1999.02,0132%3Alife%3Dtib.)
11. Светоније, Живот Дванаесторице Цезара, Калигула (http://www.perseus.tufts.edu/hoppe
r/text?doc=Perseus%3Atext%3A1999.02,0132%3Alife%3Dcal.)
12. Филон Александријски, Посланство Гају (http://II.10.)
13. Тацит, Историје (https://en.wikisource.org/wiki/The_Histories_(Tacitus)/Book_1#2)
14. Касије Дион, Историја Рима (http://penelope.uchicago.edu/Thayer/E/Roman/Texts/Cassius
_Dio/68*.html#3)
15. „Алимента” (https://web.archive.org/web/20140210160453/http://tjbuggey.ancients.info/Alim
enta.html). Архивирано из оригинала (http://tjbuggey.ancients.info/Alimenta.html) на датум
10. 02. 2014. Приступљено 8. 08. 2014.
16. Bowman, стр. 156
17. Острогорски 1969, стр. 48.
18. Први васељенски сабор (http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=%D0%9F%D1%80%
D0%B2%D0%B8_%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%B5%D1%99%D0%B5%D0%BD%D
1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%81%D0%B0%D0%B1%D0%BE%D1%80)
Православље.нет
19. Амијан Марцелин (http://penelope.uchicago.edu/Thayer/E/Roman/Texts/Ammian/25*.html)
Историја, књига 25, 15-21
20. Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета. стр. 72.
21. Острогорски 1969, стр. 74-75

Литература
Острогорски, Георгије (1969). Историја
Византије. Београд: Просвета.
Boatwright, Mary T. (2000). Hadrian and
the Cities of the Roman Empire. Princeton
University Press. стр. 4.
Bunson, Matthew (2009). Encyclopedia of
the Roman Empire (http://books.google.co
m/books?id=T5tic2VunRoC). Infobase
Publishing. ISBN 978-1-4381-1027-1.
Buckley, Emma; Dinter, Martin (2013). A
Companion to the Neronian Age (http://boo
ks.google.com/books?id=qYb3JCWUNnk
C). Wiley. ISBN 978-1-118-31659-7.
Capes, William Wolfe (1897). Roman
history: The early empire, from the
assassination of Julius Cæsar to that of
Domitian (http://books.google.com/books?i
d=_cwXAAAAIAAJ&pg=PA71).
Longmans, Green, and Co. стр. 71.

Спољашње везе
Путеви римских императора (РТС Културно-уметнички програм - Званични канал) (http
s://www.youtube.com/playlist?list=PLxbMnBfiy6iG9tb83ZuYX9Al7sNi9X6Wg)
313. (1700 година слободе хришћанства), РТС Културно-уметнички програм - Званични
канал (https://www.youtube.com/playlist?list=PLxbMnBfiy6iEfmHb_uq4jaMBlaSanaZph)

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Римско_царство&oldid=24041939”

Датум и време последње измене странице: 14. септембар 2021. у 08:59

Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство—Делити под истим условима; могући су и
додатни услови. Погледајте услове коришћења за детаље.

Политика приватности
О Википедији
Одрицање одговорности

За програмере
Статистика
Изјава о колачићима