13. ANTROPOLOŠKI PERIOD . DIJALEKTIKA I RETORIKA.

 5. V.p.n.e. – procvat Grčke u vojnom, ekonomskom, političkom i kulturnom periodu.

 Prelaz pitanja sa kosmosa (sveta) i bića kao bića na pitanja vezana za samog čoveka
kao čoveka.
 Više nisu u središtu kosmološka i ontološka pitanja već antropološka!
 Antropologija – disciplina koja se bavi čovekom kao ljudskim bićem (ne isključivo na
psihološkom, sociološkom i biološkom nivou).
 Na snazi su epistemološka pitanja (pitanja ljudskog saznanja), etička, pitanja morala,
obrazovanja, prava, vaspitanja, politička pitanja…
 Demokratsko uređenje polisa – politički život na trgu Agora, u narodnim
skupštinama. – pojam običajnosti (Hegel)*
 → „država u pojedincu“ – temelji se na uverenju i samosvesti pojedinca koji svojim
delovanjem snosi odgovornost za svoju egzistenciju. Dakle, nije puko navikavanje na
već postojeće običaje, zakone, već se svuda uključuju uverenja samosvesnog
pojedinca.
 → Običajnost nije prilagođavanje tradiciji, već zahtev za slobodnim delovanjem
pojedinca, koji, bez obzira na pravne ili socijalne uslovljenosti, ima pravo da shodno
vlastitom sudu, neke stavove odbaci, ili odobri, kako bi menjao postojeći svet života.
 → Država – opšti duh kulture, umetnosti, prava, politike, religije, filozofije i nauke.
 → Čovek ima svu vrednost i ozbiljuje se zahvaljujući državi.
 → Država kao stvarnost običajne ideje.
 Običajnosno jedinstvo različitih ljudskih delanja – sve sfere života (politika, moral,
religija, umetnost) objedinjeni običajnosnim duhom. – * pojam ethos-a
 Ethos = navika, običaj…(izučava moral, šta je dobro, ispravno…).
 Moralni fenomen kao novi oblik ljudskog delanja.
 Sklad između slobodnih građana i robova, vojno-političkih. – ravnoteža imanentnih
protivrečja!
 IV v.p.n.e – kriza i slom klasičnog polis ai raspadanje običajnosnog života! – novi
tokovi filozofske misli.
 Sofistička filozofija – protiv dotadašnjeg načina određenja filozofije i drugih pitanja.
 Prevrat sa objektivne istine na subjektivnu sferi posmatranja.
 Tragaju za praktičnom svrhom.
 Stariji sofisti: Protagora, Gorgija, Hipija, Prodik, Antifont.
 Mlađi sofisti: Alkidam, Trazimah, Kritija, Kalikle, Likofron, Pol.
 Reč sofist od reči sophia (mudrost) – “biti sofist, bilo je isto što i posedovati
temeljno znanje u posebnom domenu”! → učitelji mudrosti! * pojam sofist
 Kritika Sofista.
 Kod Sokrata i Ksenofonta, Platona i Aristotela!
 Sofistika – veština kojom se ono lažno čini verovatnim!
 Služe se lažima, dokazivanjima, izvrtanja misli.
 Naplaćivali su svoje usluge!
 Sofisti kao osnovači helenskog prosvetiteljstva.
 Potreba za misaonim razlozima u ljudskim odnsima i pitanjima.
 Osvešćuju potrebu da se ljudi koriste vlastitim znanjima i uverenjima.
 Sloboda misli i uverenja! – u sebi tražiti principe lepog, dobrog, vrednog…
 Retorika i dijalektika.
 Retorika (držim govor) = veština govorenja, i dijalektika (dia – logos = razgovor) =
veština raspravljanja.
 Podučavali su govorništvu ( u političkom i praktičnom životu).
 Veština raspravljanja, dokazivanja, obrazlaganja u različitim sferama života.
 Pojava razložnog mišljenja – razumsko mišljenje → zaključivanje na osnovu razloga.
 Navođenje razloga i protivrazloga u svakom stanovištu! – sledeći interes, osećaj,
iskustvo.
 Obrazovan čovek tako može sve opovrgavati ili opravdavati. – nema sigurnog oslonca
u mišljenju! (manipulacija razumom).
 Kritika sofista (Sokrat i Platon).
 Niz različitih životnih principa i stavova – nasuprot Platonu i Sokratu ( koji žele da
zasnuju misaono traganje za onim što je stalno i nepromenljivo).
 Sokrat i Platon – žele sigurne osnove razložnosti i mišljenja – iz pojma stvari!
 Sofističko znanje je prividno! – nepouzdano znanje.
 Sofisti su prvi definisali vrlinu (arete) kao znanje! * pojam vrline!
 Vrlina – intelektualizam u razboristosti, umerenosti…
 Suprotnost physis-nomos.
 Suprotnost onoga što je po prirodi sa onim što je po ljudskom ustrojstvu.
 Sukob ljudske prirode sa zakonom – Sofisti su odbacili staro verovanje o božanskom
(prirodnom) poreklu zakona.
 Physis su sveli na pojam ljudske prirode!
 ANTIFONT.
 Ljudi su jednaki po prirodi (physis), ljudski zakoni se nameću protiv prirode.
 Ljudi su po prirodi jednaki, ali zakonima tu jednakost narušavaju. *pojam physis-
nomos!
 Nomos je taj koji nas čini nejednakim. Prirodno pravo stiče se rođenjem.
 PROTAGORA (oko 481.g.p.n.e.).
 Kao bezbožnik, proteran iz Atine.
 Uveo je takmičenje u raspravljanju.
 Znanje je poistovetio sa opažanjem → relativizam znanja.
 “Čovek je mera svih stvari: onih koje jesu da jesu, i onih koje nisu, da nisu”.
 Protagora misli na pojedinačnog čoveka – “voda jeste topla s obzirom na moja čula,
i jeste hladna, s obzirom na tvoja” – relativizam stvari!
 Kakve se stvari meni čine, takve su za mene, kakvima se tebi čine, takve su za tebe.
 Čovek kao mera i kriterijum za istinu stvari! – mišljenje kao subjektivna delatnost!
 Etički relativizam – jedni smatraju dobrim nešto, što drugi smatraju lošim. → nema
opšteg dobra ni objektivne realnosti.
 Dvoznačnost Protagorinog stava.
 Da li je sadržina ono subjektivno ili objektivno?
 Subjektivno kao ono što se čini mojim interesima, namerama, a objektivno kao
traženje poslednje svrhe u svemu.
 Čovek je mera u subjektivnoj pojedinačnosti!
 GORGIJA (483.g.p.n.e.).
 Za njega se vezuju prva govornička pravila.
 Gorgijih nihilizam - dokaz da bitak ne postoji:
 a) Ništa ne postoji.
b) Ako i postoji nešto, za čoveka ne nepoznatljivo.
c) Ako je spoznatljivo, ne može se saopštiti drugima. – razlika reči i stvari.
 Nešto zamišljeno je uvek subjektivni stav!