Садржај:

Увод...........................................................................................................................................2

Фосили.......................................................................................................................................3

Први поглед на стабло развоја човека....................................................................................4

Магловити почетак...................................................................................................................5

Australopithecus и Paranthropus..............................................................................................6

Рани Homo.................................................................................................................................9

Homo ergaster..........................................................................................................................10

Homo erectus...........................................................................................................................11

Homo sapiens...........................................................................................................................13

Homo sapiens sapiens ……………………………………………………………………….14

Закључак.................................................................................................................................16

Речник стручних термина......................................................................................................17

Литература..............................................................................................................................18

1
Увод:

Теорија еволуције повезује сав живи свет у једну велику целину. Најпре помоћу
упоредне биологије, затим преко фосила, а данас посредством генетских анализа,
развојне биологије, биогеографије, геохемије, и многих других грана - научници
проучавају настанак наше врсте почев од једноћелијских организама, истражујући
гранање дрвета живота и тражећи места где су се прапреци разних врста растали...
За многе људе еволуција је фантастична идеја, помоћу које се може сагледати
повезаност свега што постоји, и на основу које се може уочити човеково место у
општој схеми постојања. За друге, нажалост, ово је увреда - како ико може да тврди да
је човек настао од мајмуна? Ово питање се често користи као кључни аргумент у
презиру према науци и често се може чути како креационисти називају теорију
еволуције “мајмунском теоријом” или како саме научнике називају мајмунима.
   Ова реакција је поготово занимљива када се узме у обзир да основна тврдња
није тачна: људи не потичу од мајмуна, и теорија еволуције то не тврди. Еволуција
човека је много сложенија, занимљивија и дужа прича него што многи људи мисле.
   Велики део ове теме је обрађен у тексту о прелазним фосилима, који објашњава
развој живота од једноћелијског до вишећелијског, настанак и развој животиња, од
риба, преко водоземаца, амниота, синапсида...све до данашњих сисара и примата.
Додатна перспектива је дата у опису угњеждене хијерархије људске врсте. Циљ овог
текста је да обради један посебан завршни део еволуционе историје људске врсте:
развој хоминина у модерне људе.
  Пре него што почнемо да, корак по корак, разматрамо познате податке о
еволуцији човека, објаснићемо неколико основних појмова о фосилима и
палеонтологији и дати преглед општег тока развоја који је довео до модерних људи.
Након овога, позабавићемо се сваком главном врстом на путу до модерног човека и
коначно, вратићемо се на још један општи преглед, да повежемо све делове у целину.

Фосили

2
  Кости спорије труну него остатак тела, па многи људи мисле да кости трају јако
дуго истина је, међутим, да се под уобичајеним условима кости потпуно распадну у
року од неколико година. У сувим подручјима ово може трајати дуже, а у случају када
су кости заклоњене и потпуно изоловане од воде (рецимо, у каменом саркофагу), оне
могу трајати хиљадама, па и десетинама хиљада година. Неке кости наших предака су
очуване управо на овај начин, што омогућава њихову детаљну анализу. Рецимо, неке
кости Неандерталаца су тако добро очуване, да су научници из њих успели да издвоје
ДНК и да на основу поређења са узорком ДНК модерног човека оборе теорију по којој
су се Неандерталци стопили са модерним људима.
Дефинишимо две важне речи овде: Hominidi су група која укључује орангутане,
гориле, шимпанзе, бонобо и људе. Хоминини су подгрупа хоминида, потомци једне
предачке врсте која се поделила пре шест милиона година; у хоминине спадају
шимпанзе, бонобо, сви изумрли преци човека, и данашњи људи. Како и зашто су ове
групације направљене је објашњено у тексту о угњежденој хијерархији човека, а делом
и у седмом поглављу увода у еволуцију.
Ипак, кости старе више од неколико десетина хиљада година почињу да се
распадају саме од себе чак и у потпуно сувим условима и убрзо се претворе у прах.
Једини познати начин на који ове старе кости могу бити очуване јесте процес
фосилизације. У овом процесу, дубоко закопане кости бивају минерализоване
протеини костију бивају замењени неорганским минералима, који током
кристализације заузимају простор у коме се налазила кост. Овим фосил дословно
постаје парче камена у облику кости. Фосили се датирају пре свега радиометријским
методама комбинација три метода радиодатирања даје датум фосилизације на основу
кога се може одредити у ком периоду је фосилизовано биће живело.
   Археологија налаза је такође важна. Ако су фосили нађени у истом слоју као и
остаци ватре, рецимо, или остаци каменог оруђа, ти предмети се такође могу датирати
и на основу њих се може нешто научити о култури наших предака и начину њиховог
живота. Затим, ту је морфолошка анализа. Облик и положај костију, облик лобање,
запремина мозга, и многи други параметри пажљиво се мере и интерпретирају. На
основу ових мерења се успостављају параметри: како је наш предак ходао, какво му је
било држање тела, како је изгледало лице, итд.
   Коначно, на основу датирања, морфологије и археолошких налаза, научници
покушавају да реше загонетку човековог настанка. Овај посао је веома тежак и
неизвестан, мада је данас много лакши него што је био пре педесет година. Маса нових
фосилних налаза, као и унапређене, прецизније методе датирања и анализе органских
остатака, омогућили су значајан напредак.

Први поглед на стабло развоја човека

3
   Пре него што почнемо да се бавимо прегледом појединачних врста и да
систематизујемо која врста је постојала у ком периоду времена, вреди погледати пар
слика. Прво, погледајмо каква је тачно веза између људи и осталих примата:

   Као што се може видети, стабло људске врсте је веома разгранато и не наликује
директној линији која води од мајмуна до модерног човека. За опис целог стабла било
би потребно написати неколико књига; у оквиру овог текста, усредсредићемо се на
последњи део гранања, који садржи три генералне групе.
   Прву групу чине Ардипитекус и његови рођаци, о којима не знамо скоро ништа
осим да су постојали. Другу групу чине сами Аустралопитекуси, што укључује и једну
групу њихових предака, Парантропусе. Трећу групу чини генус Хомо, који обухвата
наше непосредне претке, праљуде који су говорили једни са другима и користили
алатке у својој борби за опстанак.
    Из ове слике, међутим, ствари и даље изгледају много једноставније него што
јесу, зато би било добро да погледамо још једну слику на којој се види распоред
фосила поменуте три групе кроз време:

Треба имати у виду да ова слика не показује која врста из које следи, већ само
старост фосила, и њихове најосновније особине. Погледајмо сада детаљно ове фосиле,
идући од најстаријих према најновијима.

4
Магловити почетак

Научници данас располажу значајним бројем веома потпуних фосила готово

свих корака нашег развоја од првих Аустралопитекуса до данас. Вреди показати,
међутим, шта се може закључити и из непотпуних фосила мало информације није исто
што и потпуни недостатак информација. Почнимо од три фосила који се налазе у
најранијем периоду људске еволуције:
  Први је Sahelanthropus tchadensis, који нам је познат на основу једне лобање и
неколико делимичних вилица и зуба, старих између шест и седам милиона година
(фосил је пронађен 2002. године). Лобања је типична за хоминине, са малим мозгом од
око 350 кубних центиметара (људски мозак има просечну запремину од око 1500 цм 3),
и многим другим особинама које су очигледно хомининске. Али ту је и неколико
особина типичних за људске лобање, укључујући и далеко мање очњаке него што је
уобичајено за мајмуне.
    Други је Orrorin tugenensis (пронађен 2001.), стар шест милиона година. Све
што имамо од ове врсте јесу делови костију руке и ногу, као и остаци доње вилице.
Иако је и даље очигледно веома сродан шимпанзи, Орорин је имао зубе сличне
човековим, а кости ногу указују да је, макар део времена, ходао на две уместо на
четири ноге.
  Трећи је Ardipithecus kaddaba, фосил који се састоји од неколико делића
костију вилице, неколико зуба, и делова рамена и кичме. Ове кости такође спадају у
категорију "веома сличне почетним хомининима, али са неким људским особинама."
Дакле, парчићи костију, довољни да се може видети да се ради о три различите врсте, и
да се виде неке сличности, али...шта то у ствари значи? Пре него што одговоримо на
ово питање, погледајмо још један корак.
У нешто каснијим слојевима од оног у коме су нађени бледи трагови Ardipithecus
kaddaba, нађена је група од неколико фосила једне веома сличне врсте (толико сличне
да се вероватно ради о директном потомку). Названа Ardipithecus ramidus и стара око
4,6 милиона година, ова врста је оставила трагове који укључују и један данас чувени
фосил: Арди, око 45% комплетан скелет прелазног хоминина.
     Цифра од 45% може изгледати мала, док не узмемо у обзир симетрију тела.
Рецимо, ако имамо кости леве ноге, али не и десне, то смањује комплетност фосила.
Али пошто из других фосила исте врсте (поред Ардија, имамо делимичне остатке још
девет припадника исте врсте) знамо да су лева и десна нога биле састављене од истих
костију, на основу леве ноге можемо реконструисати десну.
     Арди је имао стопало са покретним палцем, којим је могао да се хвата за гране
дрвећа као и данашње шимпанзе. Међутим, ово стопале је било делимично адаптирано
усправном ходу, као и остале кости ногу и пелвиса. Арди је био створење које се
кретало на четири ноге у дрвећу, али на две ноге по равном тлу.
Пре свега, на основу ових остатака ми знамо да је пре шест милиона година у
централној Африци постојало више различитих врста хоминина. Пошто имамо
физичке доказе тог постојања, њихове кости, ово је безпоговорна чињеница.
     Поврх тога, из ових костију јасно видимо да су нека од ових бића добар део
живота провела ходајући на две ноге. А из поређења костију Орорина и Ардија,
видимо да се ова способност хода развијала и постајала све боља и боља кроз време.

Australopithecus и Paranthropus

5
 Аустралопитекуси обухватају више врста, од којих је једна и А. afarensis, наш
највероватнији давни предак. Погледајмо за тренутак стабло развоја
Аустралопитекуса, и њихових изумрлих потомака, Парантропуса:

Аустралопитеус анаменсис је најслабије познат од свих Аустралопитекуса.

Имамо само девет некомплетних фосила старих око четири милиона година, углавном
костију ногу – довољно да знамо да то веома примитиван Аустралопитекус, да је реч о
двоножцу, и да су зуби слични људским. Али ово није довољно да извучемо дубље
закључке.
     Права прича почиње са Australopithecus afarensis, који је највероватније међу
нашим директним прецима. Ова врста нам је позната из више десетина налаза,
укључујући неколико више од 90% комплетних фосила, међу којима се налази чувена
“Луси” – преко 70% комплетан скелет женке А. афаренсис.
     Мада су креационисти више година тврдили да се због Лусиних непотпуних
ногу не може знати да ли је А. афаренсис ходао на две ноге, даљи налази (поготово
фосили нађени у Хадару, Етиопија) дефинитивно су потврдили да су ови рани
Аустралопитекуси ходали на две ноге.
     Лице афаренсиса имало је избачену вилицу, сличну вилици шимпанзе. Зуби су
били веома слични људским, са много мањим очњацима него код ранијих примерака.
Карлица је прилагођена ходању, а облик фемура (бутне кости) је такав да би
четвороножно ходање било веома непријатно за афаренсис. Запремина лобање
афаренсиса је приближно иста запремини лобање шимпанзе и мало је вероватно да је
афаренсис био знатно интелигентнији. Зашто је
тако наизглед споредан детаљ, попут ходања на
две ноге, довео до развоја тако кардиналног
својства као што је интелигенција? Сви виши
примати имају руке којима могу да хватају и
држе предмете међутим, употреба руку је веома
ограничена, пошто виши примати не могу да
ефикасно користе руке у покрету – чим треба да
потрчи, шимпанза, рецимо, мора да користи своје
руке за одупирање и равнотежу. Усправни ход је
дозволио Аустралопитекусима да држе ствари у
рукама док ходају, што им је омогућило да
развију алатке које су могли да преносе са места
на место, да држе у рукама
оружје за лов, и да
многосврсисходније
користе трагове
интелигенције коју су
имали. Врло је вероватно да
је управо овај напредак био
кључан у развоју разума
каснијих потомака афаренсиса.
     Неки креационисти и данас инсистирају да је А.
афаренсис само изумрла врста мајмуна. Таквима препоручујемо
да погледају скелет приказан на слици, који показује афаренсиса
у ходу. Мада још не човек по разуму, афаренсис је већ ходао као
човек, усправно...

6
      Од открића потпуних скелета до данас, урађено је више реконструкција
изгледа афаренсиса, од којих је једна приказана овде. При посматрању оваквих
реконструкција треба имати у виду да је општи изглед (поготово изглед вилице и
очију) вероватно тачан, али да су многи детаљи (боја коже, длакавост) пуко нагађање.

     У савршеном примеру прелазних фосила, афаренсиса је наследила много

развијенија врста позната као Australopithecus africanus. Палеонтолози су дуго
претпостављали да је афаренсис био директни предак човека; међутим, новији докази
показују да је африканус наследио афаренсиса, и да се негде код африкануса (или из
неке групе између афаренсиса и африкануса) десио велики разлаз људске врсте. Са
једне стране су се одвојили Парантхропуси, са друге стране се одвојио генус Хомо,
човек. Веза између врста се можда најлакше може видети ако упоредимо стопала и
карлице шимпанзе, африкануса, и модерног човека (Homo sapiens):

  Још занимљивије је поређење лобања афаренсиса,

африкануса и модерног човека:

Као што се може приметити, лобања је још увек далеко од људске. Запремина
мозга је сувише мала, а као што се види на лобањи Таунг детета (више од 90%
комплетног скелета бебе африкануса) очњаци су још увек били шиљати. Али, облик
лобање је већ почео да се мења и повећава, пратећи растућу интелигенцију
Аустралопитекуса.
     Овде је почела да се догађа још једна промена. Мужјаци већине примата много
су већи од женки, што је био случај и код афаренсиса (просечна тежина мужјака
афаренсиса је била око 45 кг, просечна тежина женке око 29 кг). Код африкануса, ова
разлика почиње полако да се смањује – просечан мужјак африкануса је био тежак око
41 кг, просечна тежина женке је била око 30 кг. Пре него што пређемо на наше скорије
и ближе рођаке из генуса Хомо, требало би макар бацити брз поглед на Парантропусе,

7
грану "усправно ходајућих шимпанзи" која је изумрла пре отприлике милион година...
Најранија и најмистериознија врста Парантропуса је Paranthropus aethiopicus,
од које нам је остала једна делимична лобања и неколико парцијалних фосила. Због
недостатка података, није сигурно да ли је aethiopicus био предак касније врсте
Paranthropus robustus, или је она настала директно од африкануса. Веома је вероватно,
међутим, да је трећа врста Парантропуса, Paranthropus boisei, настала од aethiopicusa.
Сви Парантропуси имају неке заједничке особине: дебела и чврсто грађена
лобања са типичном кошчатом “крестом” на врху, као и масивна вилица са великим и
снажним зубима. Запремина мозга је мало већа него код ранијих Аустралопитекуса, и
неки археолошки налази показују да је врло вероватно да су Парантропуси користили
сломљене кости као алатке за копање.

Рани Homo

Пре око 2.3 милиона година, једна група аустралопитекуса је направила велики
скок у технологији: уместо коришћења костију или камења које би успели да нађу,
припадници ове групе су почели да сами производе своје алатке. Производња алата
подразумева способност планирања: неке групе данашњих шимпанзи умеју да, када
нађу мравињак, на брзину од гране направе просту алатку за извлачење мрава из
њихових подземних тунела. Међутим, никада није виђен ниједан шимпанза како прави
такве алатке унапред, спремајући се за лов.
  Прва група праљуди која је постигла овај напредак сматра се правим почетком
генуса Хомо, истинским људима. Пре него што почнемо причу о њима, погледајмо
стабло развоја на основу свих података које имамо до данас:

8
 Прва врста откривена заједно са остацима оруђа и траговима употребе тог оруђа
јесте Homo habilis. Знатно касније су откривени трагови врсте сличне хабилису, мада
са значајним разликама у структури лобање. Ова врста је названа Homo rudolfensis,
мада још увек није сигурно да ли је реч о посебној врсти, или тек о мало другачијој
групи хабилиса. За потребе овог текста, користићемо реч “хабилис” да означимо обе
ове групе.

  На слици се види да је лобања хабилиса у неколико детаља различита од лобање

африкануса. Занимљив је први знак смањења величине вилице, и њене мање
истурености запремина мозга је само мало већа него код Аустралопитекуса. Карлица и
леђа хабилиса су боље прилагођена усправном ходању, тако да овде већ нестају сви
трагови повијености. Зуби су мањи, што указује да је хабилис јео мекшу храну –
резултат сечења хране алаткама, што је заменило кидање зубима.
Оно што је можда највећа и најважнија
разлика у односу на Аустралопитекусе уопште
није видљиво споља, већ се може приметити тек
помоћу скенирања унутрашњости лобање. Наиме,
део мозга који контролише говор, такозвано Брока
подручје, налази се испод веома специфичне
избочине на мозгу која се уклапа у одговарајуће
удубљење на лобањи. Ниједан од живих примата
нема ово удубљење, нити су га имали
Аустралопитекуси и Парантропуси – оно се први
пут јавља код хабилиса. Значи, Хомо хабилис је
1
www.wikipedia.com

9
био први предак модерног човека који је имао способност говора! Ова способност је
вероватно била прилично рудиментарна и ограничена, пошто остаци врата и везе
кичме са лобањом показују да је хабилис вероватно имао врло примитивне гласне
жице. Међутим, ова способност, када се једном појавила, релативно је брзо еволуирала,
као што ћемо видети у даљем тексту.
Први припадници рода Хомо живели су
(колико знамо) у југоисточном делу Африке.
Њихове алатке су биле веома примитивне, углавном
сачињене од камења које су ломили на такав начин
да ломљење остави оштру ивицу. Пошто су први
трагови оваквог оруђа нађени у Олдуваиу, прва
људска технологија се зове “олдованска”. Пример
једне олдованске алатке приказан је на приложеној
слици.

Homo ergaster

Последњи део људског стабла представља савршену

транзицију. Мозак полако расте, вилица постаје све мање
избачена, гласни апарат се све више развија, зуби постају све
мањи.
     Промене су толико глатке да постоји одређена доза
неслагања међу научницима у вези са тим да ли су каснији
примерци и даље део врсте Хомо ергастер, или је реч о раним
примерцима врсте Homo erectus. Добар пример ове контроверзе
је један од најкомплетнијих фосила ергастера, “Дечак из
Туркане” (на слици), кога неки сврставају у ергастере, а неки у
еректусе.
Откуд неслагање? Рани примерци ергастера имају
запремину лобање од око 700цм3 – око 150цм3 више него Хомо
хабилис. Следећи примерци ергастера којима располажемо имају
запремину мозга од око 850 цм3, додатак од још 150 цм3, који
показује наглу еволуцију интелигенције. Коначно,
најразвијенији примерци ергастера достигли су више од 900 цм 3,
што је на нивоу раних примерака Homo erectusa. Кранијални
флексус, део врата који осликава развој говорног апарата, такође
показује стални развој.
Другим речима, имамо довољно фосила да пратимо еволуцију из корака у
корак, да посматрамо како се једна врста претвара у другу што само по себи доводи до
питања на ком месту тачно треба повући линију и рећи да се ту налази граница између
две врсте…
Једини начин да стекнемо реалну слику људске еволуције јесте да посматрамо
ергастера и еректуса као један континуум. Анализа фосилних карактеристика нам
говори да је негде у току прелаза између ергастера и еректуса, можда баш у време када
је дечак из Туркане живео, дошло до следеће велике поделе људске расе. Једна група је
остала у Африци и наставила је да живи тамо до следеће велике климатске промене;
ову групу чине наши директни преци, архаични Homo sapiens (алтернативно назван

10
Homo heidelbergensis). Друга група је изашла из Африке и населила већи део јужне
Европе и Азије ова, данас изумрла група, названа је Homo erectus, усправни човек.

Homo erectus

     Homo erectus је историјски најуспешнија грана људске врсте. Наша врста,
Homo sapiens sapiens, постоји тек неких две стотине хиљада година. Први налаз ове
врсте забележен је још у 19. веку на острву Јава, па је постао познат као „јавански
човек“. Нешто касније у Кини, у близини Пекинга, откривени су остаци врсте која је
описана као „пекиншки човек“.Еректус је владао добрим делом света скоро 750 000
година.
       Од свих људских предака, Homo erectus је
најбоље познат науци – преко две стотине фосила
је нађено до данас на подручју од Шпаније до
Кине, заједно са њиховим оруђем, траговима лова,
исхране, начина живота...
На основу овог обиља археолошких података, зна
се да је еректус био много бољи ловац него
претходни људи (који су највероватније били
већином скупљачи плодова). Из развијеног мозга и трагова развијеног говорног
апарата знамо да је имао и релативно добру способност комуникације. Убојитост и
ефикасност еректуса у лову се додатно повећала пре око 1.200.000 година, када је
дошло до следећег великог скока у развоју технологије: преласка на коришћење
вулканског камена за оруђе, и израде двосеклих секира. Ова технологија се назива
ачулејска, и неки примери су приказани на слици, заједно са принципом производње
оваквих оруђа еректуси су прво грубо клесали камен уз помоћ другог, тешког и тупог
камена, па затим фино обликовали оштрицу меким “чекићем” од кости.

2
www.teorijaevolucije.com/evolucija_coveka.html

11
 Коришћење оруђа и развој алата били су плодови еректусове интелигенције,
али су такође водили ка даљем притиску за развој ове интелигенције рани примерци
еректуса имају запремину лобање од око 850 цм 3, док последњи примерци које имамо
достижу и до 1200 цм3, што се преклапа са нижим рангом запремина мозга код
модерног човека!
Како је еректус изгледао?
Његова вилица је и даље била
избаченија него вилица модерног
човека, а такође је још увек био
присутан такозвани супраорбитални
торус, типично избачено чело. Зуби
су били веома слични човековим,
али и даље већи, са већим
очњацима.
Реконструкција вероватног
изгледа еректуса је приказана на
слици.
Пре отприлике 400.000
година, еректус је направио
последњи велики скок, савладавши
употребу ватре. Међутим, управо у
овом периоду, нова врста, потомци
еректуса из Африке, почела је да се
шири кроз Европу и Азију. Хомо
сапиенс, модерни човек, коначно је
ступио на сцену. Његов долазак, уз
његову модерну технологију и већу
интелигенцију, представљао је крај еректуса. Мада је могуће да су изоловане групе
преживеле још стотинама хиљада година (можда чак и до само двадесетак хиљада
година пре наше ере), у року од сто хиљада година, нови освајачи су преузели највећи
део територија којима је еректус некада владао.

Homo sapiens

Данас постоји само једна врста генуса Хомо, и ми ту врсту зовемо “човек”. У
претходном тексту смо видели да се ова врста највероватније одвојила од еректуса
негде у току прелаза ергастер-еректус. Као што је уобичајено у еволуцији, није дуго
била реч само о једној врсти. У оквиру ове дискусије, важне су три врсте, или
подврсте: први, архаични Homo sapiens, такође познат као Homo heidelbergensis и две
12
подврсте на коју се ова оригинална врста поделила, модерне људе, Homo sapiens
sapiens, и неандерталце, Homo sapiens neanderthalensis. Ове две врсте су биле веома
блиске и генетски и морфолошки (разлике су отприлике исте величине као разлика
између паса и вукова), и постоји могућност да су се и повремено укрштале.
     Архаични сапиенси су познати на основу неких
шездесетак фосила, старих између 800 и 400 хиљада
година. Поседовали су многе особине сличне еректусу,
али знатно сличније модерним људима. Просечна
величина мозга је била око 1200 цм 3, већа него код
еректуса али мања него код модерних људи. Лобања је
постала заобљенија него код еректуса, зуби мање
изражени, и вилица увученија. Многи примерци,
поготово старији, и даље имају изражене кошчате
израслине изнад обрва, са челом нагнутим уназад. У још
једној савршеној еволутивној транзицији, разлика између еректуса и раних архаичних
сапиенса је минимална и тешко је повући линију између две врсте.
Архаични сапиенси су се поделили на две групе које су донекле постале
различите. Са једне стране су стајали наши преци и наша данашња раса. Са друге
стране били су неандерталци.
     Неандерталци су живели између 400.000 до
30.000 година п.н.е; фосилни остаци неандерталског
човека откривени су у 19. веку у Немачкој. По месту
у на коме су пронађени (долини Неандер) врста је
названа Homо neanderthalensis. Веома су добро
проучени, пошто до данас имамо преко четири
стотине њихових фосила и остатака. Били су нешто
нижи, али зато знатно шири и физички снажнији него
модерни људи. Лобање су им биле издуженије него
код модерних људи, са избаченом вилицом и
средином лица, али и даље са нагнутим челом. Доња
вилица је обично била увучена у поређењу са средином лица. Већина разлика између
неандерталаца и модерних људи била је управо у грађи лобање остале кости су
углавном исте, са изузетком рамена и необичног облика неких од костију карлице.  На
слици можете видети реконструкцију изгледа неандерталца (као и код претходних
реконструкција, боја коже, као и дужина и распоред длака су нагађање). Обратите
пажњу на дуг, пљоснат нос, нагнуто чело, и увучену вилицу. Скелети неандерталаца
често показују трагове ломљења и поновног зарастања костију, знак да је њихов живот
био веома тежак и суров. Ипак, чињеница да су људи са поломљеним костима
успевали да преживе довољно дуго да те кости зарасту, указује да су неандерталци
живели у групама у којима су чланови подржавали једни друге.
     Супротно неким раним идејама које се и даље понекад могу наћи у књигама,
неандерталци су били високо интелигентни – врло вероватно исто онолико колико и
наши преци. Од њих почиње трећа ера развоја каменог оруђа, такозвана Мустеријанска
традиција, а зна се да су били веома добри и организовани ловци који су били у стању
да ухвате многе велике и опасне звери. Живели су често у близини ивица глечера
тадашњег леденог доба, и били су веома успешни у преживљавању у таквим хладним и
оскудним условима.За разлику од наших предака, није јасно да ли су неандерталци
уопште имали традицију уметности, пошто до данас нису откривени никакви трагови
њихових слика или декорација. Међутим, постоје трагови да су веровали у живот после
смрти, пошто су фарбали своје мртве црвеним прахом, посипали их одређеним врстама

13
цвећа, и понекад сахрањивали заједно са ритуалним предметима.
     Из костију неандерталаца је још крајем прошлог века успешно изолована
митохондријална ДНК, која је затим секвенцирана и упоређена са митохондријалном
ДНК модерних људи. Показало се да су секвенце значајно различите, и да нико од
модерних људи не носи неандерталску митохондријалну ДНК (која се преноси на децу
само од мајке, и тиме представља искључиво наслеђе по женској линији). Но, у мају
2010-те, група научника (на челу са чувеним геномичарем Сванте Пабом, из института
Маркс Планк у Немачкој) је објавила грубу верзију неандерталског генома. Овај геном
је секвенциран на основу фрагмената ДНК издвојених из најбоље очуваних
неандерталских костију - велики технички успех када се узме у обзир старост истих.
Ови нови налази садрже једну велику занимљивост. Наиме, један мали број гена (око
1-4% укупног броја људских гена) је у модерним ван-Афричким популацијама
сличнији неандерталским верзијама него верзијама које су присутне у модерним
искључиво-Афричким популацијама (као што су Јоруба или Сан бушмени). Ово значи
да је могуће да су се модерни људи током селидбе из Африке у ретким случајевима
укрштали са неандерталцима, и да су неки од тих гена преостали у траговима све до
данас. За сада, анализа је сувише прелиминарна и груба да би се ишта могло рећи са
високим нивоом сигурности, али ово је једно питање на које ће будућа истраживања
моћи да дају дефинитиван одговор.

Homo sapiens sapiens

И тако смо стигли до Homo sapiens sapiens, модерног човека који се појвио пре
више од 130 000 година. У најпознатије фосилне налазе спада „кромањонски човек“,
назван по налазишту Кро-Мањон (Француска). Кромањонска култура настала је пре
око 40 000 година. Оруђе је знатно усавршено а нешто касније се јавило и пећинско
сликање.
Модеран човек има велику запремину мозга ( у просеко око 1345 цм3 ). Његово
лице је смањено у односу на укупну величину лобање, чело је високо, брада истакнута,
а надочни лукови нису изражени. Скелет је нежије грађе него код претходних врста.    
Први корак у развоју је појава двоножног ходања. Осим по овој особини, рани
аустралопитекуси нису били много различити од својих мајмуноликих предака да су
преживели до данас, људи би их вероватно сматрали усправним мајмунима. Двоножно
ходање је било најпре примитивно, али се веома брзо развило до данашњег нивоа већ
код Хомо хабилис су ноге и кичма постали практично онакви какви су и данас код
модерних људи.
     Развој мозга је био друга прича. Мада величина мозга није мерило
интелигенције, генерални раст запремине мозга јесте пратио развој оруђа и употребе
тог оруђа кроз историју, тако да неки ниво корелације постоји. Погледајмо табелу:
врста распон величине мозга (цм3) просек величине мозга (цм3)
шимпанза 300-500 -
аустралопитекуси 400-530 -
Homo habilis 500-750 631
Homo erectus 800-1250 1000
неандерталци 1300-1750 1400
модерни човек 900-2300 1345

14
     Може се видети како се мозак развијао корак по корак. Скелети и лобање
показују сличан градуални развој, савршени еволутивни прелаз од једне врсте ка
следећој.

Закључак:

Остало је још само једно питање: зашто су људи данас једини преживели
чланови наше фамилије?
     Наши даљи рођаци, шимпанзе, живе као скупљачи у џунгли, за коју су много
боље прилагођени од нас. Између људи и шимпанзи никада није постојао директан
сукоб. Али сукоб јесте постојао између раних људи и аустралопитекуса живели су на
истим подручјима, хранили су се сличном храном, и користили сличне ресурсе. Први
људи, наоружани својим новим каменим оруђем и већом интелигенцијом, су прво
потиснули аустралопитекусе, да би их затим и истребили. Овај процес није био брз –
од настанка првих људи, до нестанка задњих парантропуса је прошло скоро милион и
по година – али је био незаустављив. У неком смислу, аустралопитекусима је

15
одзвонило у тренутку када је први Homo habilis дохватио поломљени камен и
помислио “хеј, овим могу да сечем месо”.
     Са каснијим људским врстама, ситуација је мало компликованија. Постоје два
основна модела развоја: модел замене, и модел регионалног континуитета.

      По моделу замене, људи су се одвојено развијали на три континента, да би их

онда модерни Хомо сапиенс све потиснуо у свом ширењу. По моделу регионалног
континуитета, стално је постојала генетска миграција између различитих делова, тако
да је људска раса на планети еволуирала као једна велика маса.
     Истина је вероватно негде на средини, мада је нагнута ка моделу замене.
Фосилни и анатомски докази показују да је одређена количина укрштања постојала до
развоја архаичног Хомо сапиенса, али да је после тога највероватније дошло до замене
нова, интелигентнија врста је потиснула еректусе, и на крају их истребила.
     Директније доказе имамо у вези са начином на који су неандерталци нестали.
Мада постоје неки трагови укрштања неандерталаца и модерних људи (неколико
скелета модерних људи са неким неандерталским особинама), генетски докази указују
на несрећнију причу. Наиме, неке кости неандерталаца су толико добро очуване да су
научници из њих успели да извуку митохондријалну ДНК, генетски материјал који су
онда могли да упореде са истим материјалом код модерних људи. Показало се да
потомци неандерталаца нису преживели до данас у људској популацији. Другим
речима, највероватнији сценарио је да су наши преци, у свом ширењу кроз Европу,
прво потиснули па затим и истребили неандерталце.

Речник стручних термина:

Археологија – наука која се бави проучавањем материјалних остатака људског

постојања

Биогеографија – наука која проучава геграфско распрострањење живих бића

Палеонтологија – наука која се бави изучавањем фосила

16
Саркофаг – камена гробница за сахрањивање ковчега или тела умрлог

Фосили – остаци живих организама, биљака, живитиња и људи

Хоминиди – фамилија човека, која обухвата све врсте од одвајања наше линије и линије
човеколиких мајмуна од заједничког претка

Хоминоиди – група која обухвата фамилије човеколиких мајмуна и човека

Литература:

Цветковић Д. (2005) Биологија за IV разред Гимназије природно-математичког смера

Катић Т. (2003) Историја за I разред Гимназије

http://www.znanje.org

http://www.wikipedia.com

17
www.teorijaevolucije.com/evolucija_coveka.html

18