Professional Documents
Culture Documents
Семинарски труд
Семинарски труд
ЕКОНОМСКИ ФАКУЛТЕТ
ПРЕДМЕТ:
ОСНОВИ НА МЕНАЏМЕНТ
СЕМИНАРСКА РАБОТА:
Ментор: Кандидат:
КРАТОК ИЗВАДОК...............................................................................................................................3
APSTRACT.............................................................................................................................................4
ВОВЕД (INTRODUCTION)................................................................................................................5
2. СТИЛОВИ НА ЛИДЕРСТВО.......................................................................................................9
2
КРАТОК ИЗВАДОК
3
APSTRACT
The leader is a person who has the ability to lead other people to follow him, to
do what he proposes. He knows a group of people can win over their idea, that is,
follow his decisions in accomplishing the set goal and desired and necessary
changes.
Leadership involves an approach to keeping people in the organization, based
on the influence of one person on another, regardless of formal law, that influence
can be achieved. It is the ability to create vision, inspire and create enthusiasm and
voluntary participation in achieving goals. It denotes a segment of management that
deals with people working, influencing, motivating, and coordinating with human
behavior. Effective leadership is a combination of the guides themselves, their
followers, and specific leadership-related situations.
When they are aware of their role and use it to achieve the goals of the
organization, then they talk about leadership management. Leaders are usually said
that unlike managers who "do things right, they" do things right ". The main
characteristics of the leader are: communicativeness, innovation, initiative, creativity,
visionary, flexibility, encouraging change, determination and guidance based on their
own example.
Key words: Leadership; Leadership styles; Management; Transaction
leadership; Transformation leadership; Laissez faire leadership;
4
ВОВЕД (INTRODUCTION)
1
Deming, E. (1996). Nova ekonomska nauka. Beograd: PS Grmeč – Privredni pregled.
2
Grinberg, Dž. & Baron, R. ( 1998). Ponašanje u organizacijama – razumevanje i upravljanje
ljudskom stranom rada. Beograd: Želnid.
3
Ibid.
4
Robbins, S. P. & Coulter, M. (2005). Menadžment. VIII izdanje. Beograd: Data Status.
5
на активности. Менаџерите се ориентирани на стабилност, додека лидерите ги
нагласуваат промените. Она што лидерите навистина го работат е „припрема на
организацијата за промени и помош во соочувањето со промените за време на
спроведување на истите“.5
Лидерството долго се однесувало само на извршните раководители и
менаџери. Меѓутоа во денешното – брзо променливо, конкурентно опкружување
потребни се повеќе лидери во организацијата. Накратко, што се поголеми
промените, потребно е позначително лидерство 6.
Конечно, менаџментот обезбедува остварување на планот на основа на
контрола и решавање на проблеми – со следење на резултати, формално и
неформално, со помош на извештаи, состаноци и други средства;
идентификација на отстапки; и планирање и организирање поради решавање
на проблеми. Кај лидерството, за постигнување на визијата потребно е
мотивирање и инспирирање на вработените – насочување на луѓето во
посакуваниот правец, и покрај пречките во поглед на промените, апелирајќи на
човечките потреби, вредности и емоции7.
5
Kotter, J. P. (2001). What Leaders Really Do, Harvard Business Review, Vol. 79, No.11, str.85-96.
6
Rakić, M. & Rakić, B. (2007). Lideri i menadžeri, Zbornik radova Liderstvo u zemljama tranzicije:
Ispoljene i buduće tendencije. Beograd: Fakultet za trgovinu i bankarstvo pri Univerzitetu „Braća
Karić”, str.124-121.
7
Ibid.
6
1. ЛИДЕРОТ И НЕГОВОТО КРЕАТИВНО ДЕЛУВАЊЕ
7
Во понатамошната разработка се идентификуваат и различни стилови на
водење и особини кои во тие стилови доаѓаат до израз. Така се, покрај
останатото, се зборува за демократичност, делегирање на овластувања и
поттикнување на делатна партиципација во одлучувањето и реализацијата на
поединечни работи и задачи.9
Се зборува и за активирањето на поединечни групи кои од една страна
можат да бидат носители на креативни и работни иницијативи, а од друга страна
можат во внатрешноста на себе да оформат механизми кои во полна мера ќе
ангажираат потенцијали и способности со кои членовите на групата располагаат.
Се зборува и за ориентацијата на лидерот кон членовите на групата и неговата
ориентација кон работните потфати и задачи; по себе се разбира дека овие две
ориентации се комплементарни и меѓусебно се појачуваат во синергетско
дејство. Лидерите истотака се грижат и за хармоничните односи во внатрешноста
на групата, а тие односи се лесно препознатлив своевиден предуслов за плодни
и стимулативни односи помеѓу групата како целина и самиот лидер.
2. СТИЛОВИ НА ЛИДЕРСТВО
8
настанувањето на првите човечки заедници, неговото посериозно проучување
започнало дури во XX век. Тогаш настанале првите теории за лидерството кои
се насочувале на лидерот и интеракцијата на лидерите со останатите членови
на организација. Теориите за особините тежнееле да ги одвојат особините на
личноста која ја поседуваат лидерите од оние кои тоа не се. Некои од главните
особини кои се проучувае и се споредувале се класната припадност, углед во
општеството, емоционална стабилност, комуникативност итн. Меѓутоа и покрај
бројните истражувања за утврдување на група на особини кои би во секоја
ситуација укажале на лидер, се воспоставило невозможно. Така да, самите
особини не се доволни за да се објасни ефективното лидерство. После
суштинскиот неуспех на тероиите за особините кои укажуваат на
предиспозицијата на личноста да стане ефективен лидер, се јавиле и тероиите
за однесувањето.10
Пристапот на стилот на лидерството се заснова на однесувањето на
лидерот. Ваквиот пристап се разликува од пристапот на лидерството како збир
на особини, во кој се истакнуваат личните карактеристики на лидерот, како и од
пристапот на лидерството како збир на вештини, во кој се истакнуваат
способностите на лидерот. Ова сфаќање на лидерството е фокусирано
исклучиво на она што лидерите го работат и начинот на кој делуваат.
Со поместувањето на фокусот на проучување на лидерството на стил
или однесување на лидерот и појавата на пристапот на стилот на лидерство,
истражувањата за лидерството се прошириле и на активноста на лидерот
спрема следбениците во различни контексти. Истражувачите кои го изучувале
овој пристап на стилот на лидерство, утврдиле дека лидерството се состои од
две основни видови на однесувања11:
Однесување насочено кон задачите и
Однесување насочено кон односите
Однесувањето насочено кон задачите се занимава со реализација на
целите – им помага на членовите на групата да ги остварат целите.
10
Robbins, S. P. & Coulter, M. (2005). Menadžment. VIII izdanje. Beograd: Data Status.
11
Northouse, G. P. (2007). Liderstvo: teorija i praksa. IV izdanje. Beograd: Data Status.
9
Однесувањето е насочено на односите да им помогне на подредените да се
чувствуваат попријатно лично, со другите и во ситуации во кои се наоѓаат.
Основната цел на пристапот на стилот на лидерство е да објасни како лидерите
ги комбинираат овие два видови на однесување за да влијаат на подредените и
на нивните напори да ја постигнат целта.
Спроведени се многу истражувања за пристапот на стилот на
лидерство. Некои од првите студии кои требало да се направат, се спроведени
на Државниот универзитет во Охајо во крајот 40 – тите години на минатиот
век. Во исто време друга група на истражувачи во Универзитетот во Мичиген,
спровеле серија на истражувањња во кои испитувале како лидерството
функционира во мали групи. Третата линија на истражувања ја покренале
Блејк и Мутон во раните 60 – ти, кои истражувале како менаџерите се
насочуваат на задачите и односите во организациското опкружување. 12
10
членовите на тимот ја обезбедува така што развива чувство на зависност и
несигурност кај членовите. Лидерот или водичот во лик на автократ, командува,
заповеда и работи применувајќи систем на казни и награди. Автократското
водење се применува во малите банки, со раст и развој на претпријатието овој
стил мора да се трансформира во стил на водење кој е адекватен на
ситуацијата.
Либералниот стил на водење се одликува со полна вклученост на сите
вработени, во кои лидерот има потполна доверба, а тие се чувствуваат
потполно слободни да дискутираат за сите прашања. Либералното водење се
применува во претпријатијата, независно од нивната големина, кои се
структурирани по тимови и работни групи, во кои се извршуваат сложени
работи, кои подразбираат софистицирани знаења и високо образовани луѓе,
кои не трпат ограничувања и шаблони.
Демократскиот стил на водење, за разлика од автократскиот,
карактеризира вклучување на соработникот во процесот на донесување одлуки.
Демократот, ја уважува индивидуалноста и потребата на секој член на екипата,
вклучува и планирање и организирање на активностите на групата, ја
поттикнува нивната самостојност и сл. Ваквите водичи покрај издавањето на
наредби, вложуваат труд за да го сослушаат мислењето на останатите. Со
обзир дека во овој систем на водење соработниците учествуваат односно
партиципираат во процесот на донесување одлуки, тој уште се нарекува и
партиципативно – демократско водење. Демократскиот стил на водење се
заснова на здрави меѓучовечки односи кои го обележуваат овој стил на водење.
Резултат до кој дошло е дека демократскиот стил допринесел на подобар
квалитет и квантитет на работата од останатите, а не се добиени конкретни
резултат за најефективниот стил на лидерство, бидејќи крајните резултати биле
контрадикторни во различни компании.
13
Northouse, G. P. (2007). Liderstvo: teorija i praksa. IV izdanje. Beograd: Data Status.
14
Ibid.
12
век спровеле голем број на истражувања за да го утврдат најдобриот начин на
кој лидерите би можеле да го комбинираат однесувањето насочено кон задачите
и однесувањето насочено кон односите, така да максимално да го зголемат
влијанието на овие однесувања на задоволство и перформанси на следбеникот.
Иако некои од резултатите истакнале значење дека лидерот истовремено е
ориентиран и на задачите и на односите во сите ситуации на истражување во
оваа област биле воглавно неубедливи.
14
следбеници да ги насочат своите лични интереси во правец на добросостојба на
компанијата и кои имаат способност да остварат големо влијание на групата. Тоа
се трансформациските лидери. Трансакциското и трансформациското
лидерство не се спротивни пристапи. 16
16
Robbins, S. P. & Coulter, M. (2005). Menadžment. VIII izdanje. Beograd: Data Status.
17
Rickards, T. & Moger, S. (2006). Creative Leaders: A Decade of Contributions from Creativity and
Innovation Management. Journal of Creativity and Innovation Management, 15(1), 4–18.
15
веќе знаеме дека организациската култура и клима претставуваат важни фактори
кои допринесуваат кон креативноста на вработените.
Поточно, трансформациското лидерство е последна скала на
трансакциското лидерство. Тоа произведува учинок на вработените кој ги
преминува ефектите кои би се оствариле со примена на само трансакцискиот
пристап. Трансформационото лидерство кое се однесува на луѓето кои ги
инсипирираат другите со својата визија и способност да се превземат радикални
мерки. Трансформациониот лидер дава темел на дефинирање на визијата на
организацијата, но со соработка и прифаќање од страна на сите членови на
менаџмент тимот. Овие лидери ги инспирираат своите следбеници да ги насочат
своите лични интереси во правец на добросостојба на компанијата и кои имаат
способност да остварат големо влијание на групата.
Овој стил на лидер означува „правете што сакатее“, односно од една страна
им овозможува на вработените да работат самостојно, додека од друга страна тие
не можат да бидат во можност да ги контролираат своите вработени.
Ова лидерство ги поседува следните карактеристики:
На тимот му е дадена целосна контрола над работата и роковите;
Лидерот не вклучува други луѓе за да обезбеди средства и да се советува
доколку е потребнo:
Потребата да се дадат редовни повратни информации е од суштинско
значење.
Овој стил на лидерство работи со високо мотивиран, искусен „почетен –
завршен“ персонал, каде автономноста ја зголемува мотивацијата,
продуктивноста и задоволство од работата. Тој не функционира добро со
вработените кои се сиромашни во сопствената мотивација или кои ги немаат
потребните вештини, знаење или мотивација за да работат самостојно. Овој тип
на лидерство покажува пасивна незаинтересираност за задачите и подредените
(на пр., игнорирање на проблеми или потребите на подредените). Тоа е најдобро
е опишано како отсуство на ефективно лидерство, а не како пример на
16
трансакциско лидерство
Ваквиот лидер ја употребува власта многу малку, но овој стил не е
осмислен да работи кој што сака, тоа би било неодговорно однесување. Па така,
лидерите им дозволуваат на подредените сами да постават задачи и да ги
решаваат самостојно, при што им овозможуваат голема слобода во работењето и
одлучувањето.
Се применува во компаниите каде свесноста и одговорноста е на високо
ниво, а лидерот има доверба во подредените, дека беспрекорно ќе ја завршат
секоја задача. Лидерската улога се состои во пружање на подршка, информации и
обезбедување на предуслови за реализација на задолженијата.
Стилот на лидерство на laissez-faire се избира кога се занимава со
искусни, самостојни работници. Луѓето кои ги знаат своите работни места немаат
потреба од раководители за да им кажат како да ги остварат своите цели. Лидерот
им кажува што е потребно и кога тоа мора да заврши. Тој мора да биде достапен
за прашања, но да му верува на својот искусен работник за да ја заврши работата.
17
лидерство. Националната култура игра голема улога во изборот на прав,
односно ефективен стил. Така на пример од лидерот во Кореја се очекува да
има татковски однос спрема вработените. Арапите сметаат дека лидерите кои
се љубезни и добродушни кога од нив тоа не се бара ги покажуваат своите
слабости. Во Јапонија од лидерот се очекува често да разговара со
следбениците. Во Германија на пример, лидерите се ориентирани на учинокот,
имаат малку сочуство, низок степен на ориентираност спрема тимот и висок
степен на автономија. Во Скандинавија лидерите кои издвојуваат поединци и
јавно ги пофалуваат ги доведуваат вработените во непријатна ситуација, а не
произведуваат амбиција и мотивација со своите постапки.
Успешниот лидер своите луѓе ги поттикнува да дадат врвни резултати, со
задоволство да ги извршуваат своите работи и на најдобар можен начин да
допринесат во напредување на целата организација.
Лидерот би морал да биде со цврсти и праведни ставови, јасно дефинирани
цели, да поседува спремност на простување и да биде јасно дефиниран на прагот
на толеранцијата. Одговорен и одлучен во секој момент да застане позади своите
постигнувања и неуспех.
Лидерите кои се способни да ги поттикнуваат менуваат и користат
вредностите, верувањата, и потребите на нивните следбеници во извршувањето
на задачите во кризни и динамични ситуации се големи промени, се
трансформациони лидери. Организацијата мора да поседува способности за
мобилизација на сите вработени во искористување на нивните способности и
знаења.
18
КОРИСТЕНА ЛИТЕРАТУРА (REFERENCES)
19