Универзитет и Источном Сарајеву

Педагошки факултет Бијељина

ЗАВРШНИ РАД

Тема:
Школска фобија

Ментор: Студент:
доц, др Слађана Миљеновић Ивана Ристић 21/17

Бијељина, март 2022.

 Школска фобија
__________________________________________________________________________________

САДРЖАЈ

УВОД....................................................................................................................................................2
1. ЕМОЦИЈЕ.....................................................................................................................................2
1.1. ЕМОЦИЈЕ КОД ДЈЕЦЕ.......................................................................................................3
1.2. EMOCIONALNI RAZVOJ DJECE.......................................................................................4
1.2.1. РАЗВОЈ ТЕМЕЉНИХ ЕМОЦИЈА..............................................................................5
1.2.2. РАЗУМИЈЕВАЊЕ И РЕАГОВАЊЕ НА ЕМОЦИЈЕ ДРУГИХ.................................5
1.2.3. ПРИВРЖЕНОСТ..........................................................................................................6
1.2.4. ТЕМПЕРАМЕНТ..........................................................................................................7
2. СТРАХ...........................................................................................................................................7
2.1. СТРАХОВИ КОД ДЈЕЦЕ.....................................................................................................8
3. АНКСИОЗНИ ПОРЕМЕЋАЈИ....................................................................................................8
3.1. ФАКТОРИ РИЗИКА ЗА РАЗВОЈ АНКСИОЗНИХ ПОРЕМЕЋАЈА.................................9
4. УОЧАВАЊЕ АНКСИОЗНИХ ПОРЕМЕЋАЈА........................................................................11
5. ВРСТЕ АНКСИОЗНОСТИ........................................................................................................11
6. СТРАХ У ШКОЛИ. СТРАХ ОД ШКОЛЕ................................................................................12
7. ШТА ЈЕ ШКОЛСКА ФОБИЈА И КАДА СЕ ЈАВЉА..............................................................14
8. МОДЕЛИ НАСТАНКА ШКОЛСКЕ ФОБИЈЕ.........................................................................14
9. КАКО ПРЕПОЗНАТИ ШКОЛСКУ ФОБИЈУ..........................................................................15
10. ПРИМЈЕРИ ШКОЛСКЕ ФОБИЈЕ.........................................................................................17
10.1. Петар................................................................................................................................17
10.2. Сања.................................................................................................................................18
10.3. Борис................................................................................................................................18
11. КАКО ПОМОЋИ ДЈЕТЕТУ СА ШКОЛСКОМ ФОБИЈОМ...............................................19
12. ЛИЈЕЧЕЊЕ ШКОЛСКЕ ФОБИЈЕ.........................................................................................21
13. ЗАКЉУЧАК............................................................................................................................21
14. ЛИТЕРАТУРА........................................................................................................................22
 Школска фобија
__________________________________________________________________________________

УВОД
Школа, као васпитно-образовна установа, има јако важну улогу, како у
интелектуалном зако и у емоционалном и друштвеном развоју дјетета. У њој дјеца
одрастају, формирају своје личности, развијају друштвени живот, и као таква школа
мора бити сигурно мјесто за дјецу, без страха и забринутости. Дјеца у школи уче како
функционисати у сложеним друштвеним заједницама те се самим тим уче како носити
са стресним ситуацијама у животу (Лукић, П., 2020.). Полазак у школу је једна врло
стресна ситуација за свако дијете. Прелазак из једне сигурне зоне, каква је породица, у
сасвим неку непознату средину, за дјецу може да представља велики стрес и остави
посљедице на даљи дјететов развој. Код неке се дјеце због тога појављују емоционалне
потешкоће, односно узнемиреност, страх и паника везана за одлазак у школу што се
назива школском фобијом (Лукић, П., 2020.).
О важноси овог периода за развој дјетета говори и Ериксон у својој теорији
психосоцијалног развоја. Развој особина зависи од социјалних односа које особа мора
успоставити у различитим периодима свог живота. Једна од тих је и фаза усвајања
компетенције насупрот инфериорности. Она обухвата период од 6. до 11. године у
којем се школска дјеца пореде са другом дјецом, те постају свјесна својих квалитета,
али и својих слабости. Овдје важну улогу играју родитељи и наставници јер они требају
подстицати развој компетенције код дјеце, осјећај да је компетентно, јер уколико то
недостаје, то води у инфериорност, обесхрабреност и осјећај ниже вриједности.
Школска фобија је озбиљан проблем који може да утиче на развој дјетета. Ако се не
схвати озбиљност овог проблема и ако се правовремено не реагује, може остави велике
посљедице у одраслој доби. Веома је важно истраживати и бавити се овим проблемом
да би се омогућили што бољи третмани како би се дијете што прије вратило у школу.
 Школска фобија
__________________________________________________________________________________

1. ЕМОЦИЈЕ
Човјек интелектуалним процесима, опажањем, мишљењем и памћењем упознаје
свијет око себе. Истовремено, према ономе што сазнаје, човјек има позитивну или
негативну реакцију (Јерковић, И., Зотовић, М., 2010). Та реакција може да укључује
само једноставно стање пријатности или непријатности, тзв. емоционални или
афективни тон, а може да укључује сложене доживљаје, као нпр. радост, жалост или
бијес, које називамо емоцијама или осјећањима (Петз, Б., 2001).
Свака емоција укључује три компоненте: физиолошке промјене, промјене у
спољашњем понашању и субјективни доживљај емоције (Рот, Н., 2004).
Физиолошке промјене. Најважније су промјене на нивоу органа срца и крвних
суфова, процесу дисања, општег метаболизма, затим промјене у нивоу шећера у крви и
повећање или смањење отпорности организма на спољашње повреде. Све ове промјене
имају важну биолошку функцију, оне оспособљавају организам за опасност. Убрзан рад
срца, повећан доток кисеоника и шећера у крви припремају организам за дуготрано
напрезање, физичку борбу или бјежање од опасности, за евентуална рањавања и сл.
(Јерковић, И., Зотовић, М., 2010).
Промјене у спољашњем понашању представљају оно што зовемо изражавањем
емоција. Емоције се најчешће изражавају покретима лица, првенствено мишића око
очију и уста, а такође покретима тијела и промјеном гласа. Ови покрети припадају тзв.
невербалној комуникацији. Нека истраживања су показала да невербална комуникација
има на људе пет пута јачи утицај од вербалне. Постоје велике сличности у изражавању
емоција код свих људи, то нарочито важи за осноцне емоције, као што су радост,
жалост, страх, изненађење, гнијев или гађење. Неке сличности постоје измеђи човјека и
животиња, када је у питању изражавање основних емоција (Јерковић, И., Зотовић, М.,
2010).
Субјективни доживљај емоције односи се прије свега на доживљај пријатности па
због тога и говоримо о пријатним осјећањима, као што је радост, и доживљај
непријатности, као што су жалост, страх или гнијев. Субјективни доживљај такође
укључује и свијест о тјелесним промјенама које имамо при емоционалном реаговању уз
које се осјећања везују (Јерковић, И., Зотовић, М., 2010).
 Школска фобија
__________________________________________________________________________________

1.1. ЕМОЦИЈЕ КОД ДЈЕЦЕ

Тешко је уочити неке диференциране емоције код дјеце на самом рођењу, јер дијете
већину дана проведе у сну а онај мањи дио хранећи се. Али и када је будно дијете нема
способност за испољавање неких препознатљивих емоција. Временом се из узбуђења
развијају емоционалне рекације које се могу разврстати на позитивно или негативно
узбуђење. То ће помоћи мајци да види да ли је дијете задовољно или му нешто
недостаје. У првих шест мјесеци дијете развија способност диживљавања негативних
емоција, као што су гнијев или страх, а до краја прве године и изражавање задовољства,
наклоности, итд (Јерковић, И., Зотовић, М., 2010).
Поредећи емоције код дјеце и и одраслих, можемо установити неколико
упечатљивих разлика: (Смиљанић, В., 1999).
1. Дјечије емоције су површинске. То значи да дјечије емоционално доживљавање
не захвата унутрашње органе како се то дешава код одраслих. Послије изразито
узнемириујућих доживљаја, одраслима је потребно и по неколико сати да се
врате у равнотежу. Док дјеца могу лако да прелазе из једног емоционалног
стања у друго, јер тјелесно не реагују у тој мјери као одрасли.
2. Дјечије емоције су краткотрајне. Дјеца су у стању да у секунди из стања туге и
плача пређу у стање смијеха и радости.
3. Дјечије емоције су чешће него код одраслих и брзо се смјењују. У току једног
дана дјеца су у стању да у више наврата доживе низ емоција, од позитивних до
негативних, што код одраслих није могуће.
4. Иако се емоције код дјеце брзо смјењују и не захватају унутрашње органе, као
код одраслих, дјечије емоције су снажне и оне у тренутку доживљавања у
потпуности обузимају дјечију свијест.
Дјечије емоције су спонтате и једноставне, те се као такве разликују од емоција
одраслих. Дјеца не знају сакрити како се осјећају. Емоције код одраслих се тешко
заборављају и дуже трају, док код дјеце то траје много краће. Показатељ доброг
емоционалног стања дјетета су дјечија способност контролисања великог броја
емоционалних доживљаја и прикладних реакција у тим ситуацијама. Дјеца која су
овладала свјим емоционалним доживљајима сматрају се емоционално компетентним
(Аугустић, А., 2018).

1.2. EMOCIONALNI RAZVOJ DJECE

Емоције су први језик код људи. Одмах након што се дијете роди производи своју
прву емоционалну комуникацију – плач. Дијете осим што се развија физички,
моторички, спознаје свијет око себе, постепено развија и однос према себи и другима.
Емоционални одност је први дјететов однос, који се развија из наслијеђених
механизама реаговања, те се до краја шестог мјесеца живота разликује шест темељних
емоција: бијес, страх, весеље, туга, гађење и изненађење (Старц и сар., 2004).
Дијете како се емоционално развија пролази кроз нивое емоционалног изражавања,
емоционалног разумијевања, развој емпатије, развој емоција самосвијести, развој
 Школска фобија
__________________________________________________________________________________

привржености и социо-спознајни развој који укључује појам о себи, самоопис и

самовредновање, свијест о другима и саморегулација (Берк, Л., 2008).
Фројд је прву годину живота назвао оралном фазом, те је сматрао да су задовољење
дјететових потреба за храном и орална стимулација од пресудног значаја у том
раздобљу. Ериксон је прихватио Фројдово истицање важности храњења, али је и
допунио и проширио његову теорију. Сматрао је да на здрав психички развој у овом
раздобљу утиче квалитет понашања родитеља, а не да психички развој зависи о
количини хране. Психолошки конфликт тог раздообља назива се темељно повјерење
насупрот темељном неповјерењу. Дијете које ће стећи повјерење истраживаће свијет
сигурно и са повјерењем, док се дијете које неће стећи повјерење повлачи од свијета
(Берк, Л., 2008).
У другој години живота, дијете пролази кроз аналну фазу. Фројд сматра да је то
кључно раздобље за развој дјететове личности јер се у тој фази дијете одвикава од
пелена те настоји удовољити својим аналним поривима и захтјевима околине.
Конфликт који се јавља у том раздобљу назива се независност насупрот сраму и сумњи
који се рјешава када родитељи допусте дјетету самосталан избор. Темељно повјерење и
независност настају у повјерљивој, топлој, брижној родитељској околини (Берк, Л.,
2008).

1.2.1. РАЗВОЈ ТЕМЕЉНИХ ЕМОЦИЈА

У основне емоције спадају: срећа, туга, страх, љутња и изненађење. Оне су
универзалне за све људе и често су видљиве на изразима лица. Код новорођенчета је
тешко препознати знакове одређених емоција, али оне с временом постају јасније па их
је лакше уочити. Са отприлике шест мјесеци, дијете почиње испољавати тјелесне и
фацијалне експресије које се мијењају у складу са догађајима. Дјеца имитирају своје
емоције посматрајући родитеље, па тако родитељски депресивни сигнали могу озбиљно
пореметити дјететов емоционални и социјални развој (Барић, Т., 2019).
Срећу у прве двије године живота дјеца изражавају на различите начине. У првим
недјељама живота, новорођенче се смије када је сито, када спава или када се осјећа
угодно док се крајем првог мјесеца живота смије занимљивим призорима у околини. До
десете недјеље се почиње развијати социјални смијешак, док се са четири мјесеца
дијете гласно смије (Барић, Т., 2019).
Страх се у првој години живота почиње јављати када дјеца доживе непријатну
ситуацију. Страх је такође присутан и када се дјеца налазе у близини непознатих особа.
Дјеца чим проходају почињу да развијају знатижељу, али истражују само у близини
родитеља јер имају страх од одвајања (Барић, Т., 2019).
Туга је једна од три непријатне емоције. Дјрца најчешће не могу ријечима објаснити
како се осјећају, па своје осјећање показују понашањем. Најчешћи разлог туге код дјеце
су одвојеност од родитеља и туга због недостатка пажње. Важно је дјетету пружити
утјеху и сигурност (Барић, Т., 2019).
 Школска фобија
__________________________________________________________________________________

Љутња се почиње јављати од четвртог до шестог мјесеца па све до друге године

живота. Узражавање емоције љутње увијек зависи од дјететовог темпераметна те
специфичности ситуације у којој се налази. Изненађење се може дефинисати као
реакција узрокована нечим неочекиваним, новим или чудним.

1.2.2. РАЗУМИЈЕВАЊЕ И РЕАГОВАЊЕ НА ЕМОЦИЈЕ ДРУГИХ

Изражавање емоција код дјетета повезано је са његовим разумијевањем емоција. У
најранијој доби, дијете путем процеса емоционалне заразе који је аутоматски, открива
емоције других људи. Смије се док се неко други смије, плаче када види да неко други
плаче. Између седам и десет мјесеци дијете може правилно повезати емоцију са
одговарајућим изразом лица те гласом особе која говори. Дјеца почињу користити
социјално ослањање, помоћу којег траже од особе којој вјерују, емоционалне
информације у несигурним ситуацијама (Берк, Л., 2008).

1.2.3. ПРИВРЖЕНОСТ
Развој привржености је најважнији облик развоја у оквиру емоционално-социјалног
развоја дјетета. Приврженост је чврста емоционална веза између дјетета и одрасле
особе, најчешће мајке, коју дијете показује изразима среће и њежности према
родитељу, страх када се одваја од родитеља и тражењем утјехе и сигурности у загрљају
родитеља (Старц, Б., и сар. 2004).
Раздвајање дјетета и њему привржене особе доводи до страха и тјескобе и дјетета и
одрасле особе. Појачавање изражавања пеивржености дешава се од шестог до
петнаестог мјесеца и оно потпуно опада до краја треће године. Дијете може развити
здраву, сигурну приврженост или неадекватну приврженост у облику избјегавања или
опирања према родитељима (Старц, Б., и сар. 2004).
Ток развоја привржености према Васти и сарадницима, 1998. дијелимо на:
1. Фазиу претпривржености;
2. Фазу настајања привржености;
3. Фазу јасно изражене привржености;
4. Фазу реципрочног односа.
У фази претпривржености које траје од рођења до шесте недјеље дијете
препознаје глас и мирис мајке, али подједнако реагује на све особе у околини. Околини
даје различите знакове привлачења смијешак, грљење. Умирује се тако што се прими у
наручје, гледа и говори тихим гласом.
У фази настајања пеивржености које траје од шесте недјеље до шестог или осмог
мјесеца, најважнијој особи дијете почиње истазивати другачије реакције од осталих,
упућује јој више гукања и смијешак упућује родитељу, брже се умирује и престане
плакати када је у родитељској близини, али још увијек не показује страх од одвајања од
родитеља.
 Школска фобија
__________________________________________________________________________________

У фази јасно изражене привржености која траје од шестог или осмог мјесеца до
осамнаестог или двадесетчетвртог мјесеца, дијете у облику протеста показује своју
приврженост родитељу приликом одвајања или када види непознате људе. У тој фази
развија се емоција страха, успоставља се појам постојања предмета и усавршава се
кретање пузањем.
У фази реципрочног односа која траје од осамнаестог мјесеца па до двије ли три
године дијете постепено смањује протест због одвајања и већина дјеце са навршене три
године може бити привремено одвојена од родитеља. Дијете је постепено почело
разумијевати да је раздвајање привремено (Старц, Б., и сар. 2004).

1.2.4. ТЕМПЕРАМЕНТ
Дјететов темперамент има важну улогу у интеракцији дјетета и околине које су
темељ емоционалног и социјалног развоја. Темперамент је специфичност сваког дјетета
која се очитава као његова реакција на околину и способност саморегулације понашања
за које се претпоставља да је билошки, тј. насљедно одређено (Старц, Б., и сар. 2004).
Компоненете дјечијег темперамента у првој години живота према Ротхбару и
сарадницима, 2006. су: ниво активности – количина дјететових покрета руку, ногу и
тијела; смијешак и смијање – колико често дијете изражава срећу и смијех; гласање и
вокализација – количина спонтаног и реактивног гласања; незадовољство због
ограничења – количина немира, плакања и исказивања незадовољства када му нису
задовољене потребе; страшљивост – реакција неповјерења и страха на снажне или
непознате подстицаје.
Комбинације карактеристика темперамента одлучују хоће ли се дијете лакше или
теже одгајати. С обзиром на карактеристике дијете може бити лаког, тешког и опрезног
темперамента.
Дјеца лаког темперамента су она дјеца која су спремна на позитивне емоције које ће
показивати смјешком, биће дуго усресређени на садржај, брзо ће прихватити утјеху,
мањи страх и умјерен ниво активности. Родитељи таквог дјетета ће имати осјећај
велике компетенције, те ће имати опуштен став и створиће приврженост.
Дијете тешког темперамента показаће мало позитивних емоција, имаће кратку
усресређеност на садржај, имаће велики страх и велики ниво активности уз
неприхватање одлагања задовољења потреба те неће прихватити утјеху. Таква дјеца
код родитеља могу изазвати страх, напетост и осјећај одговорности јер неће стећи
утисак добрих родитељских компетенција. Могућност развоја квалитетне
привржености ће бити отежан, а све то може довести до занемаривања и злостављања
дјетета.
Дијете опрезног темперамента показује низак ниво активности, углавном показује
негативне емоције те се споро прилагођава на промјене (Старц, Б., и сар. 2004).
 Школска фобија
__________________________________________________________________________________

2. СТРАХ
Емоције утичу на човјеково осјећање, помоћу њих људи прихватају спољашње
догађаје. Све те основне емоције су видљиве искључиво по изразу лица (Берк, Л., Е.,
2008). У човјековом животу страх заузима врло важно мјесто. Страхови су група
осјећања за које је карактеристично да их човјек осјећа када процјењује да је угрожен, а
да не би могао адекватно да се супрротстави ситуацији која га угрожава (Миливојевић,
З., 2007).

2.1. СТРАХОВИ КОД ДЈЕЦЕ

Први страхови се појављују након шестог мјесеца живота. Код дојенчади је
најчешћи израз страха према непознатој особи, али не показују увијек реакцију. Дјечије
реакције зависе од темеперамента, доживљених искустава са непознатим особама и
тренутне ситуације (Берк, Л., Е., 2008). У прве двије године јавља се страх од одвајања,
страх од непознатих особа те страх од јаких звукова, а након друге године страх од
мрака, животиња, доктора, насиља, временских непогода итд. Више од 90% дјеце у
доби између друге и четрнаесте године посједује неки специфичан страх, док већи дио
њих има већи број страхова (Вулић – Протић, 2002). Утврђено је да се садржај
страхова и анксиозности мијења с временом као резултат дјететових развојних
искустава и повећаних когнитивних способности.
Прве двије године
 сепарацијски страх (5. – 7. мјесец)
 страх од непознатих особа (7. – 9. мјесец)
 страх од изненадних, јаких звукова
Страхови дјеце предшколског узраста
 страх од животиња
 страх од доктора
 страх од отмичара и лопова
 страх од временских неприлика
 страх од имагинарних бића
 ноћни страхови и море (2. – 8. година)
Страхови дјеце млађег основношколског узраста
 страх од животиња
 страх од имагинарних бића
 страх од физичких порведа, болести и смрти
 страх од школе
 страх од мрака
Страхови дјеце у доба адолесценције
 страх од физичких повреда
 страхови везани за физички изглед и личну компетентност
 страх од медицинских интервенција
 страх од социјалне неприхваћености
 страх од јавних наступа
 страх од рата и насиља
Табела 1.
 Школска фобија
__________________________________________________________________________________

3. АНКСИОЗНИ ПОРЕМЕЋАЈИ
Када говоримо о развојном процесу, уз појаву страха веже се и појам анксиозних
поремећаја. Пољак и Бегић (2016) наводе двије врсте анксиозности: физиолошку и патолошку
анксиозност. Физиолошка анксиозност има адаптивну улогу на пријетеће ситуације, док је
патолошка анксиозност обиљежена слободно обиљежена слободно плутајућим страхом који се
не веже уз стварне објекте, нити конктерне животне ситуације (Пољак, М., Бегић, Д., 2016).

Анксиозни поремећаји су веома учестали у данашњој популацији. Анксиозност је

неизбијежна у свакодневном животу, она је аутоматска рекција човјека на опасност.
Одређени ниво анксиозности у свакодневном животу је оправдан јер нас информише о
опасности, односно дјелује у ситуацијам које би нас требале забринути, и на тај начин
помаже бољој припреми за сваку ситуацију са којом се суочавамо. Основно правило за
дијагностиковање анксиозних поремећаја своди се на утврђивање симптома
анксиозности. Они представљају скуп психичких и физичких симптома који се јављају
код особа које су уплашене. Особе са анксиозним поремећајем имају симптоме
анксиозности без познавања узрока страха. Те особе и саме увиђају безразложност
страха, али га ипак осјећају. Веома је важно утврдити околности у којима се симптоми
јављају како би се могла поставити дијагноза специфичног анксиозног поремећаја.
Симптоми анксиозности, околности у којима се јављају и трајање симптома
представљају основне дијагностичке смијернице за утврђивање анксиозних поремећаја.

3.1. ФАКТОРИ РИЗИКА ЗА РАЗВОЈ АНКСИОЗНИХ ПОРЕМЕЋАЈА

 Пол – истраживања су показала да дјечаци уопшетно током дјетиндтва
показују више екстернализованих поремећаја него дјевојчице (Achenbah, и
сар. 1991). разлика у степену агресивности између дјечака и дјевојчица
евидентно је већа у доби од двије године (Prior, и сар. 1993). Graham (1979) је
утврдио да је омјер заступљености поремећаја у понашању код дјечака у
односу на дјевојчице 3:1. дјевојчице у односу на дјечаке показују већи степен
анксиозности, као и анксиозних поремећаја уопште (Achenbah, и сар. 1991).
 Старост – научници су утврдили да се анксиозност повећава са старошћу
(Achenbah, и сар. 1991). анксиозни поремећај често се јавља са заједно са
депресијом (Orvachel, 1990). како дјеца постају старија тако и степен
депресивности расте (Angold, 1988). У дјетињству дјечаци и дјевојчице у
подједнакој мјери су склони депресији. У касној адолесценцији и и одраслој
доби жене су двоструко чешће депресивне него мушкарци, при чему са
одрастањем и уласком у одраслу доб све више адолесцената постаје
депресивно (Angold, 1991).
 Особине личности – (Rende, 1993) је провео истраживање на
репрезентативном узорку који се састојао од 164 дјеце. Темперамен дјеце је
процјењиван у доби од једне и двије године, а затим поново у трећој и
четвртој години. Када је дијете напунило седам година мајка је помоћу
упитника указала на проблеме у понашање дјетета. Код дјечака
емоционалност у првој години живота објашњавала је 4%, а емоционалност у
 Школска фобија
__________________________________________________________________________________

раном дјетинству додатних 4% разлике између анксиозности и

депресивности у доби од седам година. Код дјевојчица процјена је била
успјешнија. Емоционалност у првој годинни живота објашњавала је 9%, а
емоционалност у раном дјетинству додатних 8% разлике између касније
анксиозности и депресивности. Резултати су указали да катактеристике
темперамента указују на развој потешкоћа у понашању у каснијем развоју.
 Родитељска понашања – (Grych, Fincham, 1992) указали су да су дјеца која су
изложена озбиљним и дуготрајним сукобима својих родитеља под повећаним
ризиком за развој екстернализованих поремећаја. Посебно дјечаци из таквих
породица исказују агресивност и љутњу према својим родитељима и другој
дјеци. Важан механизам који подстиче развој агресивности код дјеце је
отворено и учестало непријатељство и свађа међу родитељима.
 Психички поремећаји родитеља – истраживања су указала да су психички
поремећаји родутеља повезани с повећаним ризиком за развој емоционалних
поремећаја њихове дјеце (Bird, Canino и Rubi-Sripec, 1988). Често дјеца
показују сличну врсту поремећаја као његови родитељи. Код дјеце чији
родитељи имају анксиозни поремећај, такође је повећана вјероватноћа појаве
симптома анксиозности. (Coh и сар., 1990) утврдили су да дјеца током
интеракције са својим депресивним мајкама исказују 6,7% времена туге и
7,6% времена љутње, док дјеца недепресивних мајки током интеракције са
својом мајком исказују 0,2% времена тугу, а 0,8% времена љутњу.
 Одсуство привржености у раном дјетињству – важан фактор развоја
дјететове емоционалности је сагледавање квалитета његовог односа са
родитељима у раном дјетињству. (Bowlby, 1951) је био један од првих
научника који је указао на улогу и значај родитељске љубави за здрав
емоционални развој дјетета, тврдећи да је љубав једнако као и храна важна за
дјететов развој.
 Непријатељски однос родитеља према дјеци – резултати истраживања укзали
су да је непријатељство и критиковање дјеце од стране родитеља сигуран
показатељ психичких поремећаја у дјетињству (Stubbe и сар. 1983). (Graham,
Richman, Stevenson, 1982) интервјуисали су породице чија су дјеца била
стара три или осам година. На основу боје мајчиног гласа и садржаја њених
изјава о дјетету и током двосатног интервјуисања процијењена је њена
топлина и строгоћа. У односу на дјецу која нису имала никаквих психичких
сметњи, трогодишњаци са психичким сметњама четвероструко су чешће
имали мајку која је била критична према њима, три пута имали су мајку чија
је топлина према дјетету процијењена ниском и три пута чешће имали су
мајку која их је тукла.
 Лош социоекономски статус – истраживања су показала да је сиромаштво,
такође један од фактора који утучу на емоционално стање дјетета. (Boyle,
1991) на узорку дјеце од 4 до 16 година из Онтариа, утврдио је да
заступљеност емоционалних поремећаја међу дјецом чији родитељи су
зарађивали годишње више од 50 000 долара 14%, а међу дјецом чији су
родитељи зарађивали мање од 10 000 долара 35%.
 Школска фобија
__________________________________________________________________________________

 Искуства у дјетињству – губитак родитеља, развод брака, злостављање и

занемаривање дјеце изазива појаву анксиозних поремећаја.
 Здравствено стање – доказано је како нека медицинска стања могу повешати
ризик од паничног поремећаја. Такође, након тешких операционих захвата
може се развити анксиозни поремећај као реакција на животно угрожавајућу
ситуацију.

4. УОЧАВАЊЕ АНКСИОЗНИХ ПОРЕМЕЋАЈА

Да би се дијагностификовао анксиозни поремећај, потребно је утврдити сљедеће:
потребно је утврдити тачан број симптома; постоје ли ситуације у којима се јављају
симптоми, јављају ли се повремено без обзира на ситуације, или су константно
присутни дуже времена; постоји ли стресни догађај након којег су се јавили симптоми,
јесу ли повезани са неком физичком болести, или су посљедица нуспојава приликом
конзумирања лијекова.
Како би се одредила тежина поремећаја потребно је одредити тешкоће социјалног и
радног функционисања које особа има због симптома болести. Процјена ових тешкоћа
је веома важна за процјену радне способности. Анксиозни поремећаји се често јављају
у комбинацији па је потребно утврдити постоји ли истовремено више поремећаја (
Штркаљ Ивезић С, Фолнегоцић-Шмалц В. 2003.)

5. ВРСТЕ АНКСИОЗНОСТИ
Ријеч анксиозност најчешће можемо превести као стрепња. „У психологији и
психијатрији разликујемо три врсте страхова: Реалан страх – страх од стварноопасних
ситуација или бића, као што су страх од бијесног пса, змије, неких дивљих животиња,
земљотреса, пожара итд. Неуротски страх – ирационални или претјерани страх од
неких спољашњих објеката, као што је, на примјер, страх од затвореног простора
(клаустрофобија), претјерани страх од авиона, аутомобила итд. Анксиозност – страх
који нема извор у спољашњој ситуацији“ (Никола Рот, Славољуб Радоњић,
Психологија за други разред гимназије, 1995., 157 стр.)
Анксиозност се може манифестовати на неколико начина.
а) слободно лебдећа анксиозност – Фројд је први описао ову врсту страха. Човјека
некад без икаквог видљивог повода обузима стање страха или узнемирености. Некад се
овај облик анксиозности описује као плашљиво ишчекивање; има особа које као да
стално очекују и предвиђају да ће се десити нешто ружно и непријатно: ако треба да
путују авипном, боје се авионске несреће, узнемирава их одлазак и долазак дјетета из
школе, безначајан симптом тумаче као могући знак тешке болести, као студенти боје се
испита и очекују да ће лоше проћи иако су спремни итд. Овакве особе неки психолози и
психијатри називају анксиозним личностима ( Рот, Радоњић, 1995.). Овакве особе већ
од раног дјетињства показују своју страшљивост и разне тјелесне симптоме, као што су
 Школска фобија
__________________________________________________________________________________

знојење, црвењење, јако лупање срца, отежано дисање итд. Такође је могуће да се
овакве особине личности генетски условљене.
б) фобије – према Фројдовом психоаналитичком схватању, анксиозност се односи
на опасност од појаве потиснутих и недопустивих идеја. Када ове почну да надиру у
свијест, јавља се доживљај анксиозности. Зато се каже да анксиозност нема извора у
спољаашњој ситуацији, већ да потиче из унутрашњости наше психе. Међутим, ај страх
који потиче изнутра може да се премјести или помјери на неки спољашњи објекат, па
чпвјек почиње ирационално да се боји тог спољашњег објекта. Тако (по психоанализи)
настају фобије (Рот, Радоњић, 1995.).
в) напад анксиозности или панични напад – по Фројду, потиснути садржаји могу
изненада, без видљивих или довољних спољашњих разлога, почети да надиру у свијест.
У таквим ситуацијама човјек почиње да доживљава снажан напад страха или
анксиозности (Рот, Радоњић, 1995.). Ове врсте напада изазивају веома непријатне
тјелесе симптоме, као што су убрзано лупање срца, вртоглавице, стезање у грудима,
недостатак ваздуха итд. Тјелесни симптоми у паничном нападу јављају се нагло,
интензивни су и трају релативно кратко. Ови симптоми изазивају снажан напад панике
или страха. Напади панике и осјећање страха лако се повезују са ситуацијом у којој се
дешавају, из тог разлога могу настати различите фобије ( од улице, од затвореног
простора, од висине итд.).
г) тјелесни симптоми који су хронични (дуготрајнији) – симптоми су слични као у
паничном нападу али су знатно блажи. То су сметње у раду срца, тешкоће при дисању,
осјећај малаксалости, нестабилност на ногама, трњење руку или неког дијела тијела
итд.

6. СТРАХ У ШКОЛИ. СТРАХ ОД ШКОЛЕ

Велики број дјеце доживљава страх у школи. Мало је оне дјеце која у школи никада
није осјетила страх од испитивања, писања теста, страх од наставника или учитеља, па
чак и страх од школских другара. Страх је нормална појава која до неке мјере може
бити и икорисна у школи. Страх од лошег успјеха мотивисаће дјецу да више раде.
Страх је, ако се он појављује често и интензивно, штетна појава. Проузрокује патњу
и штетне физиолошке реакције. Страх може блокирати дијете или га збунити, тако да
оно у чколи не успије показати своје знање. Трајни школски страх је хроничан стрес
који емоционално погађа дијете. Ради њега је дијете испуњено осјећајима угрожености,
очаја, немоћи, безизлазности из тешке ситуације, оно је несрећно. Страх се може
постати сио дјечијег сна као ноћна мора. Често наруши дјететово здравље, утиче на
дијелове појединих органа, смањује отпорност и проузрокује психофизичке или
психосоматске сметње. Понекад страх задобије димензије болести – школске фобије.
Дијете се истински разболи од страха када мора у школу, и ради страха почне
изостајати из школе ( Микуш Кос А., 2005).
 Школска фобија
__________________________________________________________________________________

Микуш Кос (2005) истиче да ако желимо да разумијемо појаву страха повезаног са
школом, морамо познавати низ чинилаца који проузрокују такво стање. То су прије
свега:
- Особине дјетета,
- Оспбине дјететове породице,
- Особине школе и учитеља

Један од чинилаца који утичу на овакво стање јесте темперамент дјетета. Дјеца која
су по природи плашљива, која су врло неспретна, тешко прилагодљива дјеца чешће
доживљавају страх. Развојни чиниоци су такође нешто што утиче на дјечије страхове у
школи. Страх од поласка у први разред је чест код дјеце. Дјеца имају страх од
раздвајања од родитеља. Након неког времена првачићи се навикну на школу али нека
мање зрела дјеца која имају неугодна искуства у прошлости са раздвајањем од
родитеља, тај страх задрже дуже времена. Страх се јавља и при проблемима са учењем.
Дјеца са потешкоћама у учењу пуна су страха и несигурности. Плаше се провјеравања
знања, јер је резултат у већини случајева лош. Плаше се реакције родитеља на њихов
неуспијех, куђење учитеља као и реакцију других ученика. Такође, и учениц са
изузетно великим захтјевима према себи могу имати страхове као и дјеца са
потешкоћама у учењу. Приликом провјере знања, плаше да неће добити највећу оцјену,
као што се други плаше да ће добити најнижу оцјену. Непријатна искуства са
претходним разредом или учитељем стварају страхове дјеци. Лоше здравствено стање,
моторичка неспретност, тјелесне разлике код дјеце узрокују страх од часа физичког
васпитања и често избјегавање истог. Велики број дјеце осјећа страх од школе јер их
вршњаци не прихватају, исмијавају или чак доживљавају насиље од стране својих
вршњака ( Микуш Кос, А., 2005).

Најчешћи емоционални проблеми код дјеце јављају се због отежаних односа у

породици. То може бити губитак једног родитеља, развод и неприхватљиво понашање
родитеља. Брачни однос родитеља и однос родитеља према дјеци од великог је значаја
за емоционални развој дјетета. (Купрешак, И., 2018). „Вулић - Протић (2002) позитивне
емоције унутар породице родитељска топлина и подршка повољно ће дјеловати на
даљи емоционални раст и развој дјетета те на његову стабилност и самосталност. Вулић
- Протић (2002) наглашавају како су равнодушност, претјерана контрола и критика,
занемаривање дјетета те уопштено доминирајући став родитеља окидач за појављивање
страха и несигурности код дјеце“ (Купрешак, И., Страхови и наксиозност код школске
дјеце, 2018., 12 стр.).
Дјеца, чији родитељи кажњавају и плаше дјецу, генерализују страх од родитеља и
доживљавају страх од других људи који контролишу њихов живот, а учитељи су
свакако једни од тих. Ради неуспијеха у школи дјеца се често кажњавају, код такве
дјеце је страх од слабе оцјене у ствари страх од казне која га чека код куће. Док неки
 Школска фобија
__________________________________________________________________________________

родитељи претјерано вежу своју дјецу за себе и спрјечавају га у развоју самосталности.

Дјеца се тада одјећају сигурно само у домаћој средини, у туђој се осјећају угрожено и
зато се јавља страх од школе. Стресни и трауматични догађаји у породици у већини
случајева јако лоше утичу на дијете ( Микуш Кос, А., 2005).
Школе у којима влада војнички ред и дисциплина , побуђују у дјеци страх од школе.
Врло строг учитељ ,оже бити узрок страха код дјеце. Превелики захтјеви школе
стварају проблеме дјеци која на вријеме не рјешавају своје задатке и обавезе. Обавезе
се нагомилавају и страх се повећава. Такође, јавља се страх од друге дјеце и односи
међу њима, страх од школског особља, страх од непријатне школске околине као и
појаве које угрожавају дијете на путу до школе ( Микуш Кос, А., 2005).

7. ШТА ЈЕ ШКОЛСКА ФОБИЈА И КАДА СЕ ЈАВЉА

Школска фобија је претјерани и непримјерени учеников страх од школе. Др.
Миндољевић Дракулић (2016) истиче да у позадини настанка тог страха увијек стоји
дјететов страх од раздвајања од мајке. Школска фобија погађа једнак број дјечака и
дјевојчица. Таква дјеца се плаше одласка у школу и желе остати код куће са
родитељима. Зато се школска фобија никада не смије изједначавати са класичним
избјегавањем јер дијете или адолесцент који избјегава одлазак у школу нема страх од
одвајања и кад изостане из школе, нема потребу враћања кући, објашњава професорица
Миндољевић Дракулић (2016). Према њеним ријечима, родитељи ученика који изостају
из школе, односно који избјегавају одлазак у школу, не знају за такво понашање своје
дјеце, док ученик који има школску фобију са својим родитељима дијели своју
забринутост и родитељи знају да је због претјераног страха дијете изостало са наставе.
Страх од школе је комплексан психопатолошки феномен у чији се третман требају
укључити сви, наставници, разредни старјешина, педагог, психолог, доктор и цијела
породица. Циљ је дијете или младу особу што прије вратити у школу. Ако школска
фобија постане хронични проблем, тада је много теже дијете вратити у разред
упозорава Миндољевић Дракулић (2016).
„Школска фобија се може јавити у вртићу, основној или средњој школи, чак је
забиљежена и код студената. Према неким истраживањива чак 28% дјеце исказује неки
облик избјегавања школе у неком тренутку у животу. У свом најблажем облику
школска фобија погађа између 5 и 10% дјеце, а у најтежем облику погађа 1% дјеце“
( Параџик. Љ. и сар., 2019., 217 стр.)

8. МОДЕЛИ НАСТАНКА ШКОЛСКЕ ФОБИЈЕ

Школска фобија је сложен феномен који одликује избјегавање похађања школе што
може довести до штетних посљедица на дијете и његов развој. Школска фобија се
појављује у скоро 5% школске дјеце (Параџик и сар.,2019). Терапија укључује рад са
родитељима дјетета те са настаницима, учитељима и другим школским кадром.
 Школска фобија
__________________________________________________________________________________

Посљедице школске фобије одражавају се на велики дио дјететовог живота с тога је

важно истраживати овај феномен и утврдити јасне третмане и терапије како како би се
дијете што прије вратило у школу.
Узроци школске фобије како истичу Параџик и сарадници (2019) су хетерогени, као
што је и клиничка слика. Школска фобија је мултифакторски условљена и резултат је
интеракције генетске предиспозиције и неповољних околности у породичној, школској
и социјалној средини.
Параџик и сарадници (2019) истичу четири модела која пружају могућност
објашњења настанка школске фобије: психоаналитички, бихевиорални, когнитивни и
неуробиолошки модел.
Психоаналитички модел. Према овом моделу за настанак школске фобије одговоран
је однос мајке и дјетета. Мајка која је превише анксиозна својим понашањем узрокује
превелику овисност дјетета о њој, при чему се код дјетета ствара сепарацијски страх, а
код обоје непријатељски осјећај према овом другом. (Параџик, Љ., и сар. 2019.)
Бихевиорални модел. Према овом моделу за настанак школске фобије одговорни су
непријатни догађаји везани за школу. Дјеца се уче страху повезивањем опасног објекта
или ситуације са неутралним, након чега слиједи избјегавање објекта. Избјегавање
школе због непријатних ситуација и догађаја јача страх од школе код дјеце. (Параџик,
Љ., и сар. 2019.)
Когнитивни модел. У основи настанка школске фобије су когнитивне дисторзије, тј.
Искривљена мишљења дјеце вазана за школу. Та увјерења могу произилазити из разних
ситуација, нпр. Из ситуације у којој је дијете доживјело неуспијех (негативна оцјена),
високих очекивања родитеља (ако не успију оправдати превисока очекивања својих
родитеља), ниског самопоуздања (мислећи да нису довољно добри да се друже са
својим вршњација) и сл. Дијете у тим ситуацијама почиње да има искривљену слику о
себи: „шта ако ме учитељ прозове да исправим оцјену, нисам довољно научио, нисам
спреман.... никад ово нећу научити, глуп сам“; „родитељи ће се љур+тити на мене ако
не добијем пет, мислиће да сам лијен, а ја им нећу моћи објаснити… неће ме вољети
као прије“; „да ли ће их моје теме занимати, сигурно ће им бити глупо… испашћу
будала и смијаће ми се… баш сам чудак“ и сл. (Параџик и сар. 2019.)
Неуробиолочки модел. Односи се на генетску предиспозицију за развој анксиозних
поремећаја, те промјене у активности можданих регија одговорних за одговор
организма на опасност. (Параџик, Љ., и сар. 2019.)
Дјеца која развију школску фобију су несигурна, овисна, склона депресивном и
анксиозном реаговаљу у стресним ситуацијама.

9. КАКО ПРЕПОЗНАТИ ШКОЛСКУ ФОБИЈУ

Школска фобија се обично појављује код дјеце код које уопште не бисмо очекивали
да би жељела избјегавати обавезе у школи. На почетку дјеца почињу да изостају из
 Школска фобија
__________________________________________________________________________________

школе уз знање родитеља. Родитељи дозвољавају останак код куће, јер дјеца показују
знаке болести и јер се лоше осјећају. Понекад се деси да изостајање почиње тако да
родитељи за то не знају – истиче др Микуш Кос (2005).
Дијете развија симптоме анксиозности који се могу манифестовати кроз бол у
стомаку, мучнину, вртоглавицу, тмепературу. Због ових симптома родитељи дозволе
дјеци да остану код куће и изостану са наставе. За школску фобију је карактеристично
да се проблеми појаве најинтензивније пред одлазак у школу и престаје када дијете
утврди да га родитељи неће послати у школу. Симптоми се враћају када се „пријетња“
одласка у школу врати. Дјеца која су натјерана да иду у школу, а при томе имају
школску фобију, могу бити под велики стресом. Важно је такође уочити разлику
између неоправданог изостајања с наставе и школске фобије. За неоправдано
изостајање из школе је карактеристично да родитељ не зна и да није дозволио дјетету
изостанак, да дијете борави изван куће када није у школи, тражећи неку занимљивију
активност од погађања наставе те да је дијете незаинтересовано за наставу и школу
уопштено, а код дјеце која неоправдано изостају са наставе често је у питању и
поремећај у понашању (Параџик, Љ., и сар. 2019).
Школска фобија се јавља подједнако код оба пола, код свих нивоа социоекономског
статуса и свих нивоа интелектуалних способности дјеце. Јавља се код свих старосних
група, али чешће у доби од 5 до 7 година и од 11 до 14 година, што су најчешће
прелазни периоди за дијете (Параџик, Љ., и сар. 2019).
„За дијете са школском фобијом је, дакле, карактеристично:
- Има велики број оправданих изостанака са наставе;
- Највише изостанака је у првој половини седмице или иза празника, или
необично дуго продужава остајање код куће након обичних болести;
- Његов школски успјех у вријеме када се појаи школска фобија је добар, у школи
нема дисциплинских пробклема;
- Када изостаје са часова, дијете се обично задржава код своје куће;
- Основа за већину изостанака су тјелесне потешкоће и симптоми болести, који
имају емоционалне узроке;
- Тјелесни симптоми су најчешће изражени толико времена, док дијете не постане
сигурно да ће остати код куће“. (Микуш Кос, А., Школа и ментално здравље, 2005.,
238-239 стр.)
„Дјеца са школском фобијом изостају са наставе прије свега ради:
- Страха ради осдавања од куће или родитеља;
- Страха од догађаја у школи, прије свега ради социјалних страхова;
- Страх од пута или превоза до школе;
- Некада ради непознатог узрока страха;
 Школска фобија
__________________________________________________________________________________

- Често се узроци преплићу“. (Микуш Кос, А., Школа и ментално здравље, 2005.,
239 стр.).
„Изостанцима из школе ради школске фобије се касније придруже проблеми учења,
кију су посљедица бројних изостанака, као и додатних емоционалних проблема. Често
се појаве потешкоће у односу према учитељима, када они утврде да дијете, заправо,
није болесно и не разумије узрок дјететовог изостајања из школе. За дијете је посебно
непријатно ако у околини не наилази на разумијевање, ако у школи и код куће његово
јадање знакове болести као хистерију, хипохондрију, изигравање, измишљотине, као
свјесну манипулацију, с намјером да би избјегло школске обавезе“. (Микуш Кос, А.,
Школа и ментално здравље, 2005., 239 стр.).

10. ПРИМЈЕРИ ШКОЛСКЕ ФОБИЈЕ

10.1. Петар
„Похађа трећи разред основне школе. Вриједан је и послушан, добар је ученик. Када је
кренуо у први разред, мама га је морала прве двије седмице водити у школу. Свако
јутро је рекао да би радије остао код куће, него што би ишао у школу. Прије школе ј
еплакао и привијао се уз маму. Срећом, имао је разумну учитељицу. Мама би га довела
у разред, учитељица би га умирила и тако му је успјело преживјети школски дан.
Четрнаест дана послије, почео је долазити у школу са ученицима из разреда без маме и
више га није било страх.
У трећем разреду Петар је у новембру добио тешку грипу. Ћетрнаест дана је
ради болести остао код куће. Још осам дана иза тога, када више није имао температуру,
жалио се да је веома уморан и да не може ићи у школу. Родитељи су му вјеровали, јер
није било разлога да би мислили да жели избјећи школу. Али, када је изостајање већ
предуго трајало, родитељи су се почели бојати да не би Петар пропустио превише
школског градива. Почели су га убјеђивази нека већ једном крене у школу. У
понедељак је обећао да ће ићи. Родитељи су, као и обично, отшли на посао, мислећи да
ће Петар поћи у школу. Када су се вратили кући, утврдили су да није отишао у школу.
Правдао се да се лоше осјећа. У уторак и сриједу се ствар поновила. Родитељи и дијете
су се посвађали и сљедеће јутро је отац сачекао код куће док Петар није отишао у
школу. Петар је био врло нерасположен, плакао је и жалио се да му је зло и стварно је
лоше изгледао. Још неколико вечери је говорио како се лоше осјећа и да не зна хоће ли
ујутру ићи у школу. Пошто су родитељи инсистирали и убјеђивали га, почео је опет
редовно похађати школу, без већих очигледних проблема.
Послије полугодишта, када би морао први дан у школу након распуста, Петар је
опет остао код куће. Ноћ прије се осјећао лоше, жалио се да га боли стомак. Ујутру је
био блијед, стењао је да га боли стомак и да му се повраћа. Мајака му је дозволила да
остане код куће. Када су се родители вратили са посла, дијете је изгледало здраво и
добре воље, поподне се чак играло у дворишту. То се понављало још неколико дана.
 Школска фобија
__________________________________________________________________________________

Мајка га је одвела школском љекару, али он није утврдио никакве промјене узроковане
болешћу. Муком су га родитељи опет укључили у школу. Али, неколико дана касније, у
понедељак, болест се поновила. То јутро је, заиста, повраћао. Поново је ишао љекару,
који је видио да дј+ијете има црвено ждријело и савјетовао је да остане два дана код
куће. Послије тог посљедњег изостанка, Петра више није било могуће одвести у школу.
Тако је сад већ мјесец дана код куће.
Родитељи не знају више шта би требали да ураде. Ујутру им се чини да дијете
толико лоше изгледа, да му, једноставно, не могу наредити да устане, обуче се и оде у
школу. Питају се шта је наопако са њиховим дјететом. Распитали су се и у школи да ли
се догодило нешто непријатно. Учитељица није запазила ништа посебно. Школски
љекар је савјетовао, да због огигледно психолошки узрокованог изостајања из школе,
потраже помоћ психолога. Од тада се Петар почео лијечити од школске фобије“.
(Микуш Кос, А., Школа и ментално здравље, 2005., 235-236 стр.).

10.2. Сања
„Похађа четврти разред. Када је кренула у вртић, дуго времена је плакала. Мама
се још увјек сјећа да јој је на послу, још неколико сати након што је оставила Сању у
врићу, у ушима одјекивао дјечији плач. Приликом уписа у школу, није било посебних
проблема. Сањина учитељица је била веома љубазна и дјевојчица се брзо с њом
спријатељила. У четвртом разреду је добила другу учитељицу, добру, али строгу. Са
њом Сања није могла успоставити добар однос. Сања је одлична ученица. Врло је
амбициозна. Када добије слабију оцјену, утучена је.
На полугодишту се чинило да неће бити одлична. Зато је била јако забринута.
Десет дана прије подјеле свједочанстава, разбољела се, добила је ангину и имала
високу температуру. Иако је на дан подјеле сввједочанстава била већ здрава, није хтјела
у школу и свједочанство су јој донијеле другарице. Ипак је имала одличан успјех.
У другом полугодишту је похађала школу 14 дана, а затим опет добила
температуру. Температура је трајала десет дана. Љекари приликом прегледа нису
открили узрок за повишену температуру. Када је температура прошла, тешком муком
су је убиједили да оде у школу, али само за неколико дана. Затим је опет добила
температуру. Ради понављајуће температуре била је примљена на инфективну клинику,
али ни тамо нису успјрли утврдити узрок повишене температуре. Сања је изостала
више од сто часова. Празнине у знању су се повећале и сада су сви у бризи какав ће
бити њен школски успијех ако не буде редовно ишла у школу.
По савјету љекара инфективне клинике, долази ради сумње на школску фобију
по психолошку помоћ у ментално-хигијенску амбуланту“. ( Микуш Кос, А., Школа и
ментално здравље, 2005., 236-237 стр.)
 Школска фобија
__________________________________________________________________________________

10.3. Борис
„Похађ пети разред. Цијелу седмицу је изостао из школе, без знања родитеља.
Станује на селу подалеко од школе. Ујутру је кренуо у школу и поподне се враћао кући
у обичајено вријеме. Родитељи су сазнали да син не долази у школу када се учитељица
заинтересовала шта је са њим. Показало се да је након „одласка“ у школу проводио
вријеме у старој напуштеној згради и чекао вријеме завршетка наставе.
У задњој школској години се јако удебљао. Жалио се да га дјеца из разреда
задиркују на часу физичког васпитања и да га учитељ физичког вријеђа. Ж
Два мејеца прије описаног изостајања разболио се Борисов отац. Лијечио се у
болници. Птац сада већ иде на посао, али мајка је јако забринута, јер јој је љекар
објаснио да ће се очеово здравствено стање погоршати и да је болест неизљечива.
Школски психолог и учитељица су обишли дијете код његове куће и убјеђивали
га да крене у школу. Али, узалуд. Отац га је силом покушао угурати у ауто да би га
одвезао у школу, али му није успјело. Дијете је одбило да посјећује психолошку
установу. У другом полугодишту је било само неколико дана присутно у школи и више
није било шансе да ће успјешно завршити разред, иако је прије био добар ученик.
Школа га је, на препоруку дјечијег психијатра, који је дијагностификовао код
дјетета школску фобију, условно пустила у шести разред. На почетку сљедеће школске
године Борис је био спреман поћи у школу. Са великим разумијевањем школе, почео је
похађати шести разред. Ослободили су га физичког вапитања. Разредник му је увијек
био на располагању. Сваки дан је дјечак разговарао с а школским психологом. При
учењу му је помагао школски друг. Постепено је попунио рупе у знању. У шестом
разреду редовно иде у школу и његов школски успјех је задовољавајућ“ (Микуш Кос,
А., Школа и ментално здравље, 2005., 237 стр.).

11. КАКО ПОМОЋИ ДЈЕТЕТУ СА ШКОЛСКОМ

ФОБИЈОМ
Код многе дјеце се привремено јави потреба за избјегавањем наставе. Велики број дјеце
доживљава у школи непријатне ситуације, страх, много боље се одјећају код куће и
зато врло радо бирају изостанак са наставе. Главни разлог који је показатељ проблема
је велики број изостанака. Школска фобија што дуже траје теже је помоћи дјетету. Јако
је битно препознати школсу фобију и њене симптоме на вријеме како би лакше дијете
савладало тај страх и отпор према школи. Ту, на првом мјесту могу утицати родитељи
са учитељем као и психолог и психијатар ( Микуш Кос, А., 2005).
Уз велику дозу разумијевања одраслих за дјететово стање потребно је што прије
вратити дијете у школу. Одрасли такође морају знати да дјеца своја физичка стања и
проблеме не покрећу свјесно, него да се у њима дешавају дубоки емоционални
проблеми, који су веома моћни и узрокују поремећаје у физичким проблемима и
 Школска фобија
__________________________________________________________________________________

неспособност савладавања страха. Дијете са школском фобијом је такорећи болесно од

страха (Микуш Кос, А., 2005).
Јако је битно да дијете нема подршку родитеља у својој жељи за избјегавањем наставе
и школе. Такђе, родитељи треба да размисле о томе да ли су они можда допринјели
својим понашањем такво стање код дјетета. Велика грешка се прави ако је мајка
превише заштитнички настројена према дјетету, ако га превише веже за себе и кућу и
самим тим га ограничава у његовој самосталности. Отац би требало да размисли зашто
је дошло до таквог односа између дјетета и мајке, можда је он био физички или
душевно премало присутан у породици ( Микуш Кос, А., 2005).
Врло често су разговор и убјеђивања са дјецом недовољна. Може помоћи ако родитељ
пеари дијете у школу, да родитељ борави у школском ходнику за вријеме часова. У
неким ситуацијама, може помоћи и да један од родитеља буде директно присутан на
настави неколико дана а затим се постепено удаљавати од дјетета (Микуш Кос, А.,
2005).
Уз родитеље и школа може много помоћи истиче проф. Миндољевић Дракулић (2016).
Учитељ преба бити у свакодневном контакту са таквим дјететом, покушати разумјети
његову патњу и никако га не кривити, кажњавати или етикетирати због изостанака као
„несташно“, „размажено“, „лијено“ или „проблематично“ ( Миндољевић Даракулић, А.,
2016).
Родитељи када примјете проблем, потребно је да се обрате стручном школском кадру и
заједно са учитељем установе план дјететовог повратка у школу. У овоме сви актери
требају бити толерантни и стрпљиви. Учитељ, такође, врло може утицати на непријатне
ситуације и догађаје у школи, који доприносе школској фобији. Ако дијете има
проблем у школи, потребно је прије свега побољшати његов положај у школи, односе,
проблеме у неком предмету, учествовање у различитим активностима, тако да би се
дијете у школи осјећало мање угрожено а школа постала привлачнија. Препоручује се и
ослобађање дјетета од одређеног школског часа, за који је страх везан, на одређени
период (Микуш Кос, А., 2005).
„У току свог рада са учитељима на подручју некадашње Југославије, чула сам низ
дивних примјера како помоћи дјетету да савлада школску фобију. Наводим два
примјера: учитељ у планинској сеоској школи је најприје дозволио оцу да сједи уз
дијете у разреду, а касније му је савјетовао да остави свој сако на клупи, тако да је
дијете сједило на очевом сакоу. У другом случају, учитељица је укључила дијете са
школском фобијом у играње школе у селу. Постепено је игру приближавала школској
згради, довела игру у школско двориште, затим у школску здраду и, коначно, у разред.
У тим играма дијете са школском фобијом преузимало је измјенично улоге ученика и
улогу учитеља“ (Микуш Кос, А., Школа и ментално здравље, 2005., 240 стр.).
Такође, врло је корисно разговорати са дјететом, које има школску фобију, о томе да
сваки човјек има у одређеним околностима страх од нечега и о томе како те страхове
превазићи. Код дјетета које је превазишло своју школску фобију, могуће је да се она
поново појави након дуже болести дјетета и изостанка из школе. Тада је потребно
 Школска фобија
__________________________________________________________________________________

поновити поступак који ће помоћи у отклањању школске фобије. Школска фобија се

чешће јавља у основној школи, када је дјетету и лакше помоћи. Ако родитељи у
сарадњи са учитељем и школским прихологом или педагогом не успију ријешити
проблем, потребно је потражити помоћ у установама за ментално здравље дјеце. Код
адолесцената је овај проблем знатно већи и озбиљнији. Потребно је да родитељи
обавезно потраже стручну помоћ ( Микуш Кос, А., 2005).

12. ЛИЈЕЧЕЊЕ ШКОЛСКЕ ФОБИЈЕ

При лијечењу школске фобије потребан је мултидисциплинаран поступак који
укључује сарадњу психијатра или психолога, родитеља, учитеља, ако је потребно и
љекара и друге здравствене установе. Лијечење започиње савјетовањем и
психоедукацијом родитеља како би се упознали са поремећајем, а може обухватити
индивидуалну психотерапију, групну терапију и породичну терапију, зависно о тежини
проблема и узроцима његовог настанка. У случајевима гдје не помаже психотерапијско
лијечење, примјењују се лијекови из групе антидепресива (Параџик, Љ., и сар. 2019).
Основни циљ лијечења школске фобије је смањити прејеран страх око одласка и
боравка у школи. Веома је важно третман лијечења започети на вријеме како дијете не
би заостајало за школским градивом, губило однос са вршњацима, и добијало сву
пажњу родитеља остајањем код куће. Што дуже дијете изостаје из школе, страх од
повратка се повећава. Родитељи понекад мисле да ће промјена школе ријешити
проблем, али то још појачава дјететову анксиозност према школи. Иако дијете из
оправданих разлога и болести мора остати код куће, веома је битно одржавати
континуитет у учењу са дјететом, инсистирати да се родовно раде домаћи задаци, да се
одржавају контакти са ученицима из разреда као и са учитељем, како би се спријечило
заостајање у школском градиву. Лијечење школске фобије обично траје од неколико
седмица до неколико мјецеси (Параџик, Љ., и сар. 2019).
 Школска фобија
__________________________________________________________________________________

13. ЗАКЉУЧАК
Полазак у школу велики је корак у животу сваког дјетета. У већини случајева до
тада свако дијете већ чује о школи, од своје породице и пријатеља, и створило је свој
неки утисак о томе. Ипак, први сусрет са школом разумљиво је да у дјетету ствара
страх јер улази у ново, непознато окружење. У човјековој природи је да осјећа одређену
количину страха када се сусреће са новим ситуацијамам и догађајима.
Школска фобија је комплексна појава која може оставити штетне посљедице на
дјететов развој, те може представљати ризик за појаву других менталних проблема у
касној животној доби. Нарушени породични односи, различити фактори школског
окружења, уопштено емоционално стање и присутност психичких поремећаја, могу
довести до појаве школске фобије.
Школска фобија ремети функционмисање породице и оставља озбиљне посљедице
на школски успијех и социјалне односе ученика. Веома је важно школску фобију
разликовати од поремећаја понашања с намјерним изостајањем из школе те
асоцијалним понашањем.
Да би третман лијечења био успјешан, потребно је увидјети проблем на вријеме,
започети терапију и бити истрајан у томе. У лијечењу треба да буду укључени
родитељи, школа, учитељ, психолог или психијатар, као и друге здравствене установе,
ако је потребно.
Ученицима је потребно превентивно утицати на страх везан за школу и осигурати
окружење у коме ће се веселити, дружити и увијек са радошћу враћати у такву средину.
Одгајање дјетета засновано на емоционалној топлини, поштовању и подршци,
досљедном придржавању јасних правила понашања и ограничења. Похвале за дјецу
значе развој осећаја сигурности и самопоуздања. Подстицати ваннаставне активности,
посебно оне у којима је дијете успјешно. Дијете треба посматрати као особу, а не само
као ученика, на начин који показује интересовање за његове или њене друге
активности, а не само за активности везане за школу. Подстицати одјељенска дружења,
али не терати дијете на дружење за које није спремно.
Повремени, али не свакодневни, циљани разговар са дјететом, али и са учитељем, о
томе како се осјећа у разреду и школи. Дијете треба да учествује у куповини књига,
прибора, одјеће и обуће за школу, дајући му на тај начин што више слободе у избору и
на тај начин даје до знања да заслужује повјерење. У ситуацији када дијете не жели да
иде у школу или ако постоје симптоми страха, потребан је отворен разговор и велико
стрпљење. Јако је битно размотрити разлоге зашто дијете одбија ићи у школу, потребно
је показати велико разумијевање за њих, па чак и ако се не чине сасвим оправдани. О
дјечијим страховима је потребно разговарати са стручним слицима школе, психологом,
педагогом. Без обзира на околности потребно је развијати позитиван став према
школи, и пред дјететом никако не говорити негативно о школи, наставницима и
школским активностима.
 Школска фобија
__________________________________________________________________________________

14. ЛИТЕРАТУРА
1. Бајша-Жганец, А. (2003). Дијете и обитељ:емоционални и социјални развој.
Јастребарско: Наклада Слап.

2. Барић, Т. (2019). Емоционални развој дјетета предшколске доби. Завршни

рад, Свеучилиште у Загребу, Учитељски факултет.

3. Купречак, И. (2018). Страхови и анксиозност код школске дјеце. Дипломски

рад, Свеучилиште Јосипа Јурја Штросмајера у Осијеку, филозофски
факултет.

4. Вулић-Прторић, А. (2004). Приручник за скалу страхова и анксиозности за

ђецу и адолесценте. Јастребарско: Наклада Слап.

5. Миндољевић Дракулић, А. (2016). Школска фобија. Загреб, Медицинска

наклада Загреб и ФФ Пресс.

6. Микуш Кос, А., (2005). Школа и ментално здравље. Установа „СКУПАЈ“,

Регионални центар за психосоцијално добробит отрок, Љубљана, Словенија.

7. Миливојевић, З., 2007. Емоције. Психотерапија и разумијевање емоција.

Психополис институт д.о.о, Матице српске 14/I, Нови Сад.

8. Параџик, Љ., Зечевић, И., Кордић, А., Боричевић Маршанић, В., Ерцеговић,
Н., Карапетрић Болфан, Љ. и Шарић, Д. (2019). Школска фобија – кад страх
држи ђецу далеко од школе, уз приказ случаја и терапијског третмана.
Социјална психијатрија.

9. Пољак, М., Бегић, Д. (2016). Анксиозни поремећаји у дјеце и адолесцената.

Соц. психијат. Вол. 44, Бр. 4, стр. 310-329.

10. Рот, Н., Радоњић, С., (2002). Психологија за други разред гимназије. Завод за
уџбенике и наставна средства, Београд.

11. Сузић, Н. (2008). Емоције и афективни стилови у настави. Педагогијска

истраживања, 153-165.

12. Ћосо, Б. (2012). Страх од школе и задовољство учитељима. Напредак :

часопис за педагогијску теорију и праксу.

13. Хамфрис, Т. (2003). Самопоуздање – Кључ дјететова успјеха у школи.

Загреб: Мозаик књига.
 Школска фобија
__________________________________________________________________________________

14. Шверко, Б., Заревски, П., Сзабо, С., Кљаић, С., Колега, М., Турудић-Чуљак,
Т. (2011). Психологија: Уџбеник за гимназије. Загреб: Школска књига.

15. Achenbach, T. M., Howell, C. T., Quay, H. C., & Conners, C. K. (1991).
National survey of problems and competencies among four to sixteen year olds.
Monographs of the Society for Research in Child Development, 56 (3, Serial No.
225).

16. Angold, A. (1988). Childhood and adolescent depression: I Epidemiological and

etiological aspects. British Journal of Psychiatry, 152, 501-507.

17. Angold, A. (1991). The effects of age and sex depression ratings in children and
adolescents. Journal of the American Academy of Child and Adolescent
Psychiatry, 30, 67-74.

18. Bowlby, J. (1951). Maternal care and mental health. Geneva: World Health
Organization (textual quotes from shorter version 1953 published as Child care
and growth of love, Harmondsworth:Penguin.

19. Boyle, M. (1991). Child health in Ontario. In R. Barnhorst & L. C. Johnson (Eds.),
The state of the child in Ontario. Toronto: Universtity of Toronto Press.

20. Cohn, J. F., Campbell, S. B., Matias, R., & Hopkins, J. (1990). Face to face
interactions of postparatum depressed and nondepressed mother infant pairs at 2
months. Develompmental Psychology, 26, 15-23.

21. Graham, P. J. (1979). Epidemiological studies. In H. C. Quay & J. S. Werry

(Eds.), Psychopatological disorders of childhood. New York: Wiley.

22. Prior, M., Smart, D., Sanson, A., & Oberklaid F. (1993). Sex differences and
psychological adjustment form infancy to eight years. Journal of the American
Academy of Child and Adolesecnt Psychiatry, 32, 291-304.

23. Ruttter, M., Graham, P., Chadwick, O., & Yule, W. (1976). Adolescent turmoil:
Fact or fiction? Journal of Child Psxvhology amd Psychiatry, 17, 35-56.

24. Stubbe, D. E., Zahner, G. E. P., Goldstein, M. J., & Leckman, J. F. (1993).
Diagnostic specifity of a brief measure of expressed emotion. A community study
of children. Journal of Child Psychology and Psychiatry, 34, 139-154.
 Школска фобија
__________________________________________________________________________________