U trećoj godini je udarao po dirkama čembala, ali ne besciljno, kako to obično rade mala

deca, već pažljivo tražeći i slušajući melodiju, koja je nastajala ispod njegovih malih prstića.
Iz Salcburga odlazi na prvu truneju u šestoj godini sa ocem, poznatim violinistom i
pedagogom. Zatim slede koncerti, turneje koji su obeležili njegovo detinjstvo. Nisu to bili pravi
koncerti, otac ga je zajedno sa njegovom starijom sestrom prikazivao kao čudo od deteta. I to
kakvo! Ovo dete je očigledno moglo raditi bilo šta i bez prethodnog podučavanja. Mogao je
Mocart svirati gudačke instrumente, improvizovati i komponovati i tečno svirati bilo koji
instrument sa klavijaturom, pogoditi i ponoviti bilo koju kombinaciju tonova koje bi neko
odsvirao.
Mocart je u detinjstvu najviše svirao čembalo, klavikord i orgulje. Tek u dvadeset prvoj
godini, po dolasku u Pariz 1772. godine počinje da se interesuje za klavir. Postao je izuzetan
pijanista, ali Mocart klavir nije poznavao samo kao pijanista, već je bio fasciniran njegovom
konstrukcijom i o tome veoma mnogo znao. U jednom od mnogih pisama piše svom ocu:
Štajnovi klaviri mi odgovaraju. Kada snažno udarim, bilo da prst zadržim ili uklonim sa
dirke, zvuk odmah prestaje. Na koji god način udarim dirku, dobijam ujednačen ton,
nikada jači, slabiji, nikada ne otkaže, uvek je ravnomeran.
Mocart za mnoge teške trenutke svog detinjstva okrivljuje oca, ali nakon odlaska iz rodnog grada
počinje njihovo dugogodišnje dopisivanje.
Mocart je u Evropi bio poznat i kao virtuoz i kao kompozitor. Svi njegovi prijatelji, kompozitori i
sledbenici bili su svesni da je on najveći muzičar u Evropi.

Mocart je bio nestrpiljiv, arogantan i blago rečeno, nadmen. Nije bio prijatan kolega, retko je
imao lepu reč za druge muzičare, ali je cenio izuzetne. U sviranju i komponovanju, podučavanju,
tražio je maksimum od sebe i drugih. Nije podnosio površno podučavanje i nesavršenu tehniku.
Kada bi to primetio postajao je veoma neprijatan. U pismu ocu o jednoj mladoj pijanistkinji kaže:
Da sam je njen učitelj, isključivo bi dugo vežbala levu, zatim desnu ruku, najpre veoma
polako, dok obe njene ruke ne budu dovoljno uvežbane.
Mocart je dok je svirao, sedeo veoma mirno, naspram sredine klavira, nepomična lica. Nije
menjao tempo u ponovljenim delovima melodije. Nije voleo da se dižu ruke pri sviranju, a prste
je držao sasvim blizu klavijature. Svirao je umereno, sređeno, iako, da je želeo, mogao je svirati
brzo. Izvan svega imao je izvanredan osećaj za ritam. O tome piše ocu: Lakše je svirati u brzom
nego u sporom tempu, u teškim delovima možeš izostaviti nekoliko nota, a da niko ništa ne
primeti. Ali, da li je to onda lepa muzika? U brzom sviranju mogu leva i desna ruka
izmeniti mesta, i niko neće primetit, ali, da li je to lepo? I u čemu je uopšte veština sviranja?
U ovome, da se delo svira u tempu u kojem je napisano, sa potrebnim izrazom i ukusom,
tako da vam se čini da izvođač svira sopstvenu kompoziciju.

Poslednjih godina svoga života zdravstveni problemi su bili sve veći. Ni tada ne prestaje da
stvara. Njaegovo poslednje delo ’’Rekvijem’’ ostaje nedovršeno, a on danonoćno ima viziju da
ga neko primorava da komponuje. O tome piše: Vidim ga neprekidno preda mnom, on me
primorava, podstiče bez prekida i nagoni da to komponujem mimo svoje volje. Ako bih
pokušao da odustanem od toga posla odmor me zamara i satire više nego rad’’.

Mocart jednu trećinu svog života proveo na putovanjima i pri tom posetio 200 evropskih
gradova.

Kada  se   27  januara  1756 .  godine  u  Salcburgu  se rodio  Volfgang  Amadeus  Mocart  niko 
nije  mogao  da  sanaja  da  je  na  svet  došao  jedan  od  najvećih  muzičkih  genija  u  istoriji.
Život  kompozitora  „Male  noćne  muzike“  i  „Čarobne  frule“  do  danas  prate  legende,  pri 
tom  se  često  smeće  sa  uma  da  je  Mocart  bio  neverovatno  radan  i  je  na  radu  zasnovana
da  njegova  kompozitorska  plodnost. Mocartova  velika  strast  bilo  je  muzičko  pozorište 
iako  su  u njegovom  opusu  medju 626 dela  samo  22  opera, 
Mocart je danas jedan od najpopularnijih i najomiljenijih kompozitora. Već u ranom uzrastu,
Mocart piše izuzetno uspela muzička dela, no tek tokom putovanja u Majnhajm i Pariz
Mocartovo stvaralaštvo stiče priznanje, dok period Velikog Mocarta otpočinje sa Bečkim
godinama (1781). Volfgang Amadeus Mocart rodio se 27.01.1756. godine u Salzburgu. Njegov
otac Leopold, profe- sionalni muzičar, rano je uočio izuzetne sposobnosti svoga sina. 1768.
godine u Beču Mocart komponuje operu Bufo.

U vremenu od 1769 - 1773 Mocart i njegov otac u tri navrata putuju u Italiju, domovinu opere,
gde Mocart piše operu Lućio Silja. Tako će Mocart kao vrlo mlad stvoriti imidž lutajućeg
muzičara, koji će negovati celog života. Inspirisan Hajdnovom muzikom Mocart komponuje u
Beču šest kvarteta za žičane instrumente, a u Salzburgu dovršava četiri velike simfonije. Mocart
će ostati u Salzburgu sve do septembra 1777. godine , zatim odlazi u Pariz.

U januaru 1781. godine Mocart boravi u Minhenu, gde piše operu Indomeneo. Potom odlazi u
Beč, gde u vodećim krugovima visokog društva daje časove klavira i drži uspešne klavirske
koncerte. Zahvaljujući baronu Van Švitenu otkriva muziku Baha i Hendla i oduševljen njihovim
stvaralaštvom 1782. piše operu Otmica u Saraju i dovršava prva tri iz serije velikih klavirskih
koncerata.

Od jula do oktobra 1783. posledni put boravi u Salzburgu, gdje nastaje njegova svečana Misa u
G-molu. Sledi potom period koji je bez sumnje najsrećnija faza u Mocartovoj karijeri-bečki
period. Uporedo sa Hajdnom dovodi klasični bečki stil do savršenstva. Već 14.decembra 1784.
stupa u organizaciju slobodnih Zidara. Figarova ženidba, prva od njegovih triju velikih
italijanskih opera, dovršena je 1.maja 1786. Iste godine nastaju i dva velika kvinteta a tokom leta
1788. njegove posledne velike simfonije. Od aprila do juna 1789. Mocart provodi na putovanju
(Drezden, Lajpcig, Berlin).

1790.godine Mocart se bori sa materijalnim nedaćama i zapostavlja komponovanje, ali ubrzo

sledi prava erupcija novih dela, među kojima je i opera Čarobna flauta. Međutim Mocart je
ozbiljno bolestan i ubrzo umire, u Beču, 5.decembra 1791. Uprkos kritikama koje su pratile
njegovo stvaralaštvo, Mocartova reputacija je izuzetno velika, a desetak godina kasnije njegovo
delo će steći veliku popularnost širom Evrope

Volfgang Amadeus Mocart je rođen 1756. godine u Salcburgu. Potekao je iz veoma imućne i
muzičke porodice. Otac Leopold Mocart je bio violinista, kompozitor, koncert majstor. Radio je
kod nadbiskupa i imao je svoju školu violine. Starija sestra Marija Ana, bavila se muzičkim
zapisom, kao i sviranjem na čembalu.

Od 1762-1766. godine Mocart je sa roditeljima i sestrom išao po svetskim metropolama. Svi su

bili fascinirani Mocartovom nadarenošću, kada su ga nazvali čudo od deteta. On tad nije samo
svirao, već je i komponovao, a i slušao ostale kompozitore. Već 1768 godine postaje koncert
majstor nadbiskupovog orkestra. Sa svojih 14 godina je mogao da odsvira deonicu violine u
klavirskom triju (bez prethodnog vežbanja), da improvizuje razne varijacije i da ih kasnije ponovi,
da čuje neko delo samo jednom, a potom da ga bez greške zapiše. Jednom je čak napisao
sonatu, ali je stigao da komponuje samo deonicu za violinu. Sutradan je pomenutog violinistu
pratio bez problema, bez zapisa svoje deonice.

1777. godine Mocart kreće sa majkom Ana Marijom u Minhen, a kasnije se sele u Ausburg. Tada
pati zbog svoje velike neostvarene ljubavi prema Alojzi Veber, ćerke pozorišnog šaptača
Posle toga Mocart odlazi u Pariz i shvata da više nije dete, i da ga javnost više ne shvata
ozbiljno. Što je najgore od svega u tom periodu mu umire majka. Posle toga se vraća u Salcburg.

Zbog svađa sa tadašnjim nadbiskupom Mocart odlučuje da ostavi oca i sestru i napusti grad.
1781. godine odlazi u Beč i tada počinje polako ali sigurno njegovo propadanje.

U Beču nastaju velika muzička dela kao što su opere Figarova ženidba, Don Žuan, Čarobna frula
i druge instrumentalne kompozicije.

1782. godine se ženi Konstancom Veber (sestrom svoje nekadašnje velike ljubavi).

Prvih par godina u Beču Mocart uživa ugled u visokom društvu, da bi posle par godina počela
strašna beda. Iako je radio od jutra do mraka jedva da su mogli podmiriti sve dugove.
Tako je Mocart sve što je ranije imao morao da založi. Propadale su mu stvari, ali mu je i zdravlje
bilo sve lošije.

Jednog dana 1791. godine neko mu je tražio da napiše “Reqviem” (misu za mrtve). Mocart, pošto
je osećao da mu je smrt blizu, komentarisao je da “Reqviem” piše za sebe. Sa nepunih 36 godina
je umro u strašnoj bedi. Toga dana je besnela strašna oluja i par prijatelja, koji su hteli da ga
isprate kako dolikuje velikom muzičaru, nisu uspeli. Pošto je Mocart sahranjen u grobnici sa
ostalim siromasima, njegov grob je i dan danas ostao nepoznat.

Mocart je pisao na svim poljima muzike. Ali najviše se istakao u komponovanju opera, koje su ga
uistinu i najviše privlačile. Veliki broj Mocartovih kompozicija se izvodilo na italijanskom jeziku, što
je i jasno, jer je i on sam u jednom pismu upućenom svome ocu rekao, da bi radije pisao
francuske opere, nego nemačke, ali najradije italijanske, nego francuske i nemačke.

Do 1780.godine Mocart je napisao mnogo opera, a najznačajnije su buffe opere “La finta
semplice”,(“la finta sempliće”) “ La finta giardiniera”(“La finta đardinijera”), opere serije “
Mitridate”, (“Mitridate”) “ Lucio Silla”(“Lućo Sila” ) i pastorale “Il re pastore”(“Il re pastore”).

1780. godine nastaje “Idomeneo” (“Idomeneo”), krupan korak u stvaranju Mocartovih opera. Tad
je shvatio da je opera jedno složeno scensko delo , zaokružena celina i da će njen tok prekinuti
mali odvojeni delovi.

1782. godine se izvodi “ Otmica iz Seraja”, opera igračkog karaktera.

Par godina kasnije nastaju dela “ Loca del Cairo”(L'oka del Kairo”-guska iz Kaira),“Lo sposo
deluso”(“Lo spozo deluzo”-razočarani mladoženja) i “Der schauspieldirektor”(“Der
šaušpildirektor”) ,koja nisu baš prihvaćena u javnosti.

1786. godine se u Beču prikazuje komična opera “Figarova ženidba” na libreto (tekst) Lorenca da
Ponta, prema istoimenoj komediji francuskog pisca Bumaršea.
Posle ove opere, godinu dana kasnije 1787. u Pragu je prvi put izvedena opera “Don Žuan”( “Don
Đovani”).

Na putu ka vrhu svog dramsko-muzičkog stvaralaštva, Mocart je komponovao “Cosi fan tutte”
(“Kozi fan tute-Takve su sve”)1790.godine na libreto Lorenza da Pontea, i “La clemenza di
Tito”(“La klemenca di Tito-Titovo milosrđe”)1791. godine, na Metasijev tekst. Ovu operu je
napisao za samo 18 dana usred rada na “Čarobnoj fruli.”

Libreto za “Čarobnu frulu” sastavio je Šikaneder, koji je bio pevač, glumac, dramski pisac i
kompozitor. Iako tekst ima nedostataka, Mocartova muzika mu daje popunu dubinu, kao što je
prilagođena svim situacijama. “Čarobna frula” je napisana 1792. godine.

Pored opera u kojima se proslavio, Mocart je komponovao i instrumentalna dela. Najveći broj
pripada simfonijama, kojih je 49. Uzor mu je bio Johan Kristijan Bah i njegova “italijanska
simfonija”.
Od prve simfonije u Es-duru, koju je napisao u veoma mladim godinama, videli su se značajni
napreci doPariske simfonije u D-duru 1778. godine. U tu grupu spadaju i Hafner, Linc i Praška
simfonija. Poslednje tri simfonije su najbolje i one su napisane u Es-duru, g-mollu i u C-duru
(Jupiter simfonija).
Takođe postoji veliki br. kamernih dela (dueti, terceti, kvarteti i kvinteti), među kojima se ističu
šest kvarteta posvećenih Hajdnu.

Prvi klavirski koncert je napisan 1773. godine u D-duru, a Mocartov vrhunac je ostvaren
koncertom u Es-duru. Najznačajnija dela napisana su u periodu od 1784-1786. godine, gde
spadaju koncerti u Es i C-duru. Posle njih nastala su još samo dva: Krunidbeni koncert u D-duru i
B-dur koncert napisan1791godine. Klavirskih koncerata ima 25, od kojih su najbolji oni u D-duru,
u A-duru, a posebno u c-mollu i d-mollu.

Od duhovne muzike Mocart je ostavio dosta kompozicija iza sebe. Među njima su misa u c-mollu
(napisana 1783.godine), C-duru, kao i Krunidbena misa. Od moteta je najčuveniji” Ave verum
corpus”(“Ave verum korpus”), a najbolja duhovna kompozicija je “Reqviem”(“Rekvijem”), koju je
pisao za sebe (sam je tako smatrao jer je osećao da mu je smrt blizu).

Čuveni kompozitor, Volfgang Amadeus Mocart, rođen je 1756.g. u austrijskom gradu

Salcburgu. Za Volfganga se govorilo da je "čudo od deteta". I to ne bez razloga - u
petoj godini napisao je prve male kompozicije, a u jedanaestoj prvu operu. Njegov
otac Leopold, bio je violinista i kompozitor. Sa nepunih šest godina, Mocart je sa
ocem i sestrom počeo da putuje po Evropi i svira. Podjednako dobro je svirao i klavir
i violinu.
Bio je plodan kompozitor, puno je putovao, ali nije uspevao da se skrasi na jednom
mestu. Posle mnogo godina lutanja, 1781. nastanio se u Beču.
Godine 1787. obreo se na dvoru Jozefa II, na mestu dvorskog kompozitora.
Mocart je napisao više od šest stotina kompozicija. To su: opere "Otmica iz saraja" iz
1782. godine, "Cosě fan tutte" (Takve su sve) iz 1790, "Čarobna frula" iz 1791,
zatim 41 simfonija, brojne sonate, kao i mnoga druga dela. Njegove opere "Figarova
ženidba" (1786) i "Don Đovani" (Don žuan) (1787) već posle prvih izvođenja postigle
su izvanredan uspeh.
Svoje poslednje delo, Rekvijem, pisao je po narudžbini, za jednog plemića
("rekvijem" je misa za umrle.)
Ne završivši Rekvijem, posle teške bolesti i u nemaštini, Mocart je umro. Imao je
samo 35 godina.
Njegova porodica nije imala novca da ga sahrani na dostojan način i on je, kao i svi
siromasi tog vremena, sahranjen u nekoj od zajedničkih grobnica, bez ikakvog
obeležja.

Волфганг Амадеус Моцарт (Wolfgang Amadeus Mozart) (27. јануар, 1756 – 5.

децембар, 1791) је био један од најзначајнијих и најутицајнијих свјетских
композитора класичне музике.

Моцартова музичка вештина је била видљива чак кад је имао само пар година.
Отац му је био Леополд Моцарт, један од водећих европских наставника музике,
чија је утицајна књига Версуцх еинер грундлицхен Виолинсцхуле ("писани чланак о
основама свирања виолине") била објављена године кад је Моцарт рођен.
Моцартов отац га је научио да свира и виолину и клавир. Моцарт је брзо учио и
написао је своје прве композиције кад је био тек пет година стар.

Леополд је убрзо схватио да може зарадити много новца ако представи свог сина
Европским дворовима као чудо од детета. Мозартова старија сестра, Мариа Ана,
звана Нанер, је била вешта пијанистица и често је пратила свог брата на
Леополдевим турама. Једанпут кад је Моцарт био болестан, Леополд је изразио
више брине о губитку прихода него о добробити свог сина. Стално кретање и
хладна клима је можда допринела Моцартовој болести касније у животу.

Током формативних година, Мозарт је неколико пута путовао кроз Европу,

почевши са концертом 1762. године на двору принца Баварије у Минхену, онда у
истој години на царском двору у Бечу. Дуга концертска тура га је однела, заједно
са оцем, на дворове у Минхену, Манхајму, Паризу, Лондону, Хагу, поново у
Паризу, и онда натраг дому кроз Цирих и Минхен. Отишли су у Беч поново при
крају 1767. године и остали су ту до децембра 1768. године.

– Svaki stvaralac je enigma, ali ovaj je čudo umetnosti, čudo muzike i duha – rekao je
Trbojević. – Moj prilaz suštini Mocartove ličnosti, kao čoveku i kao stvaraocu, nije
istorijski niti muzikološki. Ljudi se često pitaju kako je neki nezgodan čovek mogao da
komponuje vrhunsku muziku. Čitajući i razmišljajući o Mocartu, svirajući njegova dela,
shvatio sam da je on bio čudno običan čovek sa svim vrlinama i manama. Govorili su da je
bio nesposoban za ovozemaljski život, da je ostao veliko dete do kraja života, da se predao
kartanju i bilijaru. Ali takav čovek bio je u stanju da stvori i nadzemaljsku muziku, muziku
bez Zemljine teže. Neposredno posle očeve smrti komponovao je vrlo veselu „Malu noćnu
muziku”, nakon gubitka ćerke darovao nam je najveličanstveniju simfoniju „Jupiter”.
Zbog toga se spekulisalo da li je bio neosetljiv čovek. Zapravo, on je bio podložan svim
osobinama i slabostima svakog običnog normalnog čoveka koji oseća bol, radost, tugu,
razočaranje. Ali u njegovoj ličnosti bujao je i taj neiscrpni izvor muzičkih i zvučnih ideja
okrenutih harmoniji i svetlosti.

Bez preškrabanih nota

On je podsetio na scenu iz filma „Amadeus” u kojoj Salijeri tajno dobija rukopis kompozicije
svog „konkurenta” i u neverici, zapanjeno gleda kako je moguće da taj rukopis u originalu nema
nijednu ispravku niti preškrabanu notu. Posle toga, Volfgang je rekao kako on u jednom trenutku
vidi celu simfoniju obasjanu sjajnom svetlošću, sa svim detaljima i pojedinostima i samo mu
ostaje da te note pribeleži. Zvuči jednostavno, lako, šmekerski i ležerno.

Za ovaj jubilej urednik filmskog programa Nebojša Popović izabrao je sledeće filmove: danas u
12 časova projekcija filma „Čarobna frula” Ingmara Bergmana u Dvorani kulturnog centra
Beograda, subota u podne rezervisana je za nemačko ostvarenje „Koga bogovi vole” (filmovana
Mocartova biografija urađena po Gebelsovoj inicijativi, režija Karl Hartl), u isto vreme u nedelju
Viderbergova „Velika ljubav Elvire Madigan”, jedna od najlepših ljubavnih priča u evropskom
filmu.

Raskošan i prebogat program koji sigurno podmiruje ukus i onih najprobirljivijih i najzahtevnijih
posetilaca pomogao je Sekretarijat za kulturu Skupštine grada Beograda, Austrijski kulturni
forum u Beogradu i Atlas Internacional.

Volfgang Amadeus Mocart

(1756-1791)

Čuveni kompozitor, Volfgang Amadeus Mocart, rođen je 1756.g. u austrijskom gradu Salcburgu.
Za Volfganga se govorilo da je "čudo od deteta". I to ne bez razloga - u petoj godini napisao je
prve male kompozicije, a u jedanaestoj prvu operu. Njegov otac Leopold, bio je violinista i
kompozitor. Sa nepunih šest godina, Mocart je sa ocem i sestrom počeo da putuje po Evropi i
svira. Podjednako dobro je svirao i klavir i violinu.
Bio je plodan kompozitor, puno je putovao, ali nije uspevao da se skrasi na jednom mestu. Posle
mnogo godina lutanja, 1781. nastanio se u Beču.
Godine 1787. obreo se na dvoru Jozefa II, na mestu dvorskog kompozitora.
Mocart je napisao više od šest stotina kompozicija. To su: opere "Otmica iz saraja" iz 1782.
godine, "Cosě fan tutte" (Takve su sve) iz 1790, "Čarobna frula" iz 1791, zatim 41 simfonija,
brojne sonate, kao i mnoga druga dela. Njegove opere "Figarova ženidba" (1786) i "Don Đovani"
(Don žuan) (1787) već posle prvih izvođenja postigle su izvanredan uspeh.
Svoje poslednje delo, Rekvijem, pisao je po narudžbini, za jednog plemića ("rekvijem" je misa za
umrle.)
Ne završivši Rekvijem, posle teške bolesti i u nemaštini, Mocart je umro. Imao je samo 35
godina.
Njegova porodica nije imala novca da ga sahrani na dostojan način i on je, kao i svi siromasi tog
vremena, sahranjen u nekoj od zajedničkih grobnica, bez ikakvog obeležja.

Za kraj: ispred slajda o D.Trbojeviću:

U svojim delima Mocart je ispričao sopstvenu životunu priču. Opisao je neprestanu

borbu i česte pobede svoje životne radosti nad trenucima velike tuge.

Nekada su ga kritikovali i hvalili, danas ga svi slave, jer bio je ispred svog vremena
tražeće od sebe uvek više.

Imao je malo učenika, jer za svoj rad tražio je visoke honorare. Znao je koliko vredi i
cenio je svoje znanje. Bio je strog nastavnik, ali i kritičar.