Тамара Орловић

Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици

Филозофски факултет

Катедра за српску књижевност и језик

ЛИНГВИСТИКА И ЊЕНЕ ГРАНЕ

(Ранко Бугарски, Увод у општу лингвистику, Београд, 2003.)

Од 2003. године, када је ова књига угледала светлост дана постала је незаобилазна
литература у средњим школама и на филолошким факултетима. Циљ издавања ове књиге
био је да се читаоцима на једном месту пружи и представи лингвистика и њен предмет као
једна од незаобилазних сфера човековог интересовања, јер без општег знања о лингвистици
ми не можемо познавати и изучавати језик којим говоримо.

Пред читаоцима је једна од најбољих књига Ранка Бугарског која тежи да нас упозна
и подстакне интересовање за језичке појаве без којих не можемо бити интелектуалци.
Књига нам нуди веома широко покривно поље, зато није чудно што се писац није задржавао
и залазио у дубља испитивања појединих језичких питања, јер је желео да основне ствари
буду објашњене ваљано. Оно што се од самог почетка читања књиге може запазити јесте да
писац даје велики број примера који олакшавају учење, а највише је примера из
српскохрватског.

Писац је настојао да сваки део буде једноставно и просто објашњен како би књигу
разумели и средњошколци и студенти, јер је књига намењена њима. Наравно, постоје
делови који су сложенији и тежи за разумевање, али уз помоћ регистра термина који се
налази на крају књиге све је могуће савладати.

1
 Укратко ћемо представити шта је оно чиме се аутор бавио у књизи и које појмове је
настојао да објасни и приближи читаоцима. Основни појмови су: лингвистика и њен
предмет, функције језика, еволуција језика, типови језик, језик, култура и друштво, општа
структура језика, фонетика, фонологија, граматика, морфологија, синтакса, лексикологија,
семантика, прагматика, раслојавање. Књига је подељена на два дела, први део се бави
општим знањем о језику и култури, а други део књиге аутор посвећује граматици и њеним
гранама. Осим ових појмова, књига садржи и кратак преглед развоја лингвистике који писац
пише на крају ове књиге.

На почетку аутор нас упознаје са термином лингвистика и објашњава шта би човек

био без језика.

Лингвистика је наука о језику. Језик је вредан научног проучавања зато што

представља једно од темељних обележја људских бића: човек без језика не би био - човек.
У сваком тренутку свога свесног постојања ми смо окружени језиком и у њега уроњени.
Његовог значаја нисмо, додуше, увек ни свесни, узимајући језик као нешто што се само по
себи разуме - бар док функционише онако како смо навикли — и што се примећује тек када
се испољи у неком особитом, несвакидашњем виду. Слично је и са неким другим својствима
човека; тако на дисање обраћамо пажњу тек када се задишемо, на варење када нас заболи
стомак, а на ходање ако неко храмље или ако нормалан ход пређе у трчање. А језик
примећујемо сваки пут када наиђемо на неку непознату реч или чујемо да неко говори
замуцкујући, са страним нагласком, на дијалекту или на неком нама страном језику, или пак
при сусрету са посебно вештим говорником, односно добрим писцем на језику којим се и
ми служимо.

Сажимајући три угла гледања изложена у овој књизи, могли бисмо у најкраћем рећи
да је језик систем знакова који човеку омогућује развијен друштвени и душевни живот, и
који се остварује у општењу међу људима. Ова радна дефиниција тражи нешто детаљнија
објашњења. У њеној разради треба најпре уочити двосмисленост самог термина језик. Сви
људи имају језик, али немају сви исти језик. Зато треба разликовати језик у општем смислу
и поједине језике. Језик у општем смислу је моћ говора, способност свих људи да међусобно
опште у оквирима својих заједница путем гласовних симбола, која представља биолошко
наслеђе људске врсте. Поједини језици, као специфична остварења ове опште способности,

2
нису наслеђени нити заједнички свим људима, него се морају учити из генерације у
генерацију унутар заједница које се њима служе. Тако је језик као општа способност у
поседу свих људи, али увек у обличју неког посебног језика.

Језик је систем зато што није скуп неповезаних елемената — није, на пример, брдо
речи нагомиланих без икаквог реда — него је организована целина чији делови стоје у
одређеним међусобним односима, образујући једну структуру. У тој структури место и
улога појединих саставних делова одређени су управо односом према другим саставним
деловима и према целини.

Језик је систем знакова зато што почива на принципу симболизације, тј.

репрезентовања неког елемента стварног или имагинарног света неким елементом језика.
Разликујући средство означавања и предмет означавања, човек путем знака издваја и
именује поједине сегменте, аспекте и релације света који га окружује.

У првом одељку овог поглавља видели смо да се не зна поуздано да ли су се сви

језици развили из једног прајезика, или је језик настао независно и истовремено на више
тачака земљине кугле. Али у оба случаја сасвим је извесно да су данашњи језици потомци
језика којима су људи говорили у давна· времена. Ови далеки преци давно су изумрли као
јединствени језици, али многи од њих и даље живе у облицима говора који су се из њих
развили. Ова појава раслојавања и цепања појединих језичких целина на оси времена, као и
допунска појава укрштања и прожимања међу језицима и језичким варијететима, сведочи
нам о чињеници да је променљивост једно од темељних обележја језика.

Сви језици мењају се кроз време, на свим плановима своје структуре - у гласовима,
облицима, граматичким категоријама, синтакси, речнику, у значењима која извршавају и
начинима на које их изражавају.

Разматрајући најважнија својства језика у одељку 1.2, аутор је истакао да језик

почива на принципу симболизације, који омогућује да се елементи стварног или
имагинарног света репрезентују елементима језика.

Људи најчешће не могу непосредно да размењују предмете, још мање појмове, али
зато размењују речи или исказе који ове симболизују. (Како би општење могло изгледати
да није тако, на забаван начин је показао велики сатиричар XVIII века Џонатан Свифт у

3
епозоди „Гуливерових путовања“ о умним академицима из Лагада који су, решивши да
укину овакво посредовање речи, ходали около вукући огромне вреће са свим могућим
стварима које би по потреби вадили, покривали и размењивали).

Једно поглавље је посвећено и фонологији без које и сам језик не може да се назове
језиком. Сви људи поседују исте говорне органе, али сваки језик има свој фонолошки
систем што тај језик и чини посебним и другачијим. Аутор је настојао да појасни термин
фонеме и графикологије.

У другом делу књиге аутор се бавио питањима граматике, мофологије, синтаксе,

семантике, прагматике и олакшао учење овог предмета јер је све што је некад било у
неколико књига написано, сада је у једној.

Структура сваког језика великим делом је одређена граматичким односима који у

њој постоје. Две главне и најшири врсте граматичких односа (и којих свака има више
подврста) чине тзв. синтагматски и парадигматски односи. Синтагматски односи су односи
између јединица заједнички присутних у једном исказу, које образују низ. Парадигматски
односи су односи између у једном исказу присутних и из њега одсутних јединица, које
образују скуп. Термин синтагматски изведен је од термина синтагма, који означава
остварену комбинацију речи у неком низу, док термин парадигматски потиче од термина
парадигма, са значењем скупа сродних речи или скупа граматичких облика неке речи.
Синтагматски односи могу се замислити као ланац сачињен од јединица одређене врсте,
дакле хоризонтално, а парадигматски односи као у језику постојеће алтернативе за сваку
тачку синтагматског ланца дакле вертикално.

Реч као најнижа јединица синтаксичке структуре ступа у граматичке односе са

другим таквим јединицама, творећи конструкције на различитим степенима. Први такав
степен чине синтагме — групе од две или више јединица које ову везу исказују. Синтагме
се деле на именичке, глаголске, придевске, прилошке, предлошке. А главни делови клаузе
су субјекат и предикат. Највиша јединица синтаксе јесте реченица, а она може бити проста
или сложена. Бугарски илустрацијом помаже да боље разумемо морфосинтаксичку анализу
и даје неколико слика ради лакшег учења и разумевања.

4
 Живимо у свету знакова, а и сама наука је неки симбол или знак. На то нас упућује
и сам Бугарски у поглављу које носи назив „Семантика“. Упознаје нас са различитим
значењима семантике и њиховим међусобним односима. Долазимо до закључка да је сам
језик систем знакова, и да су све области у овој књизи повезане јединством знакова језика.

Да закључимо. – Књига „Увод у општу лингвистику“ Ранка Бугарског је стручна

литература која нам може помоћи у решавању основних језичких недоумица било да смо у
средњој школи или на универзитету. Моје мишљење је да би сваки универзитет требао да
користи ову књигу јер без општег знања о језику и фонологији ми не можемо имати сигурну
академску будућност. Ова књига од 269 страница је дала више него било која друга која се
бавила лингвистиком последњих деценија и својом сталном употребом доказује своју
вредност, али и вредност професора Ранка Бугарског који је у њој доказао своје одлично
познавање и учење о језику. Књига као једна целина која повезује све сегменте лингвистике
послужиће нам као приручник који ће олакшати учење основних појмова.