SF

ANTOLOGIJA
Zbirka priča II

Majkl Snovik - JEDNOROGOVO JAJE str 3.

Teri Bison - DVA MOMKA IZ BUDUĆNOSTI str 86.
Keti Kodža - OGLEDALO MOJE MLADOSTI str 98.
Tom Madoks - ANĐEO GRAVITACIJE str 109.
Robert Rid - ROĐENDAN str 132.
Džoe Haldemen - GROBOVI str 145.
Bredli Denton - PODRUČJE str 154.
Stiven Kraus - IZA GRANICE str 204.
Džek Mekdevit - OGRANAK FORT MOKSI str 224.
 Majkl Snovik

JEDNOROGOVO
JAJE

'Mesec? On je jednorogovo jaje,

iz koga će se izleći sutrašnja noć.
Oh, kako će, veseli i razdragani,
dečaci gledati moć'
kako razbija ljusku, pruža se vani
i puzi preko neba.
Dečaci će se smejati. Devojčice, bojim se,
plakati bi mogle i skriti se, ako treba...'

Vejčel Lindzi

Sunce je pročistilo planine. Ginter Vajl podigao je ruku kao da

salutira, a zatim se trgnuo, jer ga je blesak pogodio u oči u trenu koji
je bio potreban njegovom šlemu da se polarizuje.
Prevozio je šipke gorivog elementa reaktora u industrijskom
kompleksu u krateru Četerdži. Reaktor Četerdži B zapao je u
kritično stanje četrdeset sati pre zore, odnevši sa sobom petnaest
daljinskih i mikrotalasnih releja i izazvavši strujni udar koji je
3
prouzrokovao posredne kvarove u svim fabrikama u kompleksu.
Srećom, povremeno topljenje bilo je predviđeno projektom
sistema. Kada se Sunce izdiglo iznad visoravni Retikus, novi reaktor
već je bio sagrađen i spreman da uđe u pogon.
Ginter je mehanički vozio, odmeravajući razdaljinu do
Samostalnosti po količini đubreta koje je oivičavalo put za More
Pare. U blizini grada, ostavljene građevinske mašine i uništeni
montažeri stajali su na otvorenom vakuumskom skladištu i čekali
potencijalne lovce na otpad. Deset kilometara dalje eksplodirao je
kamionet pod pritiskom i razbacao mašinske delove i džinovke crve
izolacione pene širom predela. Na dvadeset petom kilometru, slabo
projektovan nagib na deonici puta prisvojio je izvestan broj palih
predmeta i razbijenih bočnih pozicionih svetala.
Četrdeset kilometara dalje, međutim, put je bio čist, prav, jasan
rez po tlu. Zanemarujući glasove u pozadini lobanje, saobraćajno
brbljanje i automatske bezbednosne poruke koje je kamion rutinski
slao u njegov primopredajni čip, skrolovao je topografske podatke
na instrumentalnoj ploči.
Otprilike ovde.
Ginter je skrenuo sa puta za More Pare i počeo da ostavlja
tragove po devičanskom tlu.
"Napustili ste prijavljenu trasu", reče kamion. "Skretanje sa
prijavljene trase može se obaviti samo uz zabeleženu dozvolu vašeg
dispečera."
"E pa, dobro." Ginterov glas činio se prejak u njegovom šlemu,
jedini fizički zvuk u avetinjskoj graji. Ostavio je kabinu bez pritiska,
a izolatorski slojevi na njegovom odelu utišavalii su čak i preneto
kloparanje sa površine točkova. "I ti i ja znamo da, sve dok baš puno
ne zakasnim, Bet Hamilton neće zameriti ako u međuvremenu malo
švrljam."
"Prevazišli ste lingvističke sposobnosti ove jednice."
"U redu je. Nek' te to ne brine."
Svežnjem žice spretno je prevezao predajnički prekidač na radiju
kamiona. Glasovi u glavi naglo su utihnuli. Sada je bio potpuno
izolovan.
"Rekli ste da to više nećete da činite." Reči, odašiljane pravo u

4
njegov primopredajni čip, zvučale su duboko i rezonantno, kao da ih
je izovarao Bog. "Politika Generacije pet izričito zahteva da svi
vozači neprestano održavaju radio... "
"Ne kukaj. Odvratno je."
"Prevazišli ste lingvističke... "
"Ma, daj, zaveži."
Ginter je prstom prešao preko topografske karte, sledeći put koji
je smislio veče ranije: trideset kilometara preko tla boje trešnje,
terena preko koga nijedan čovek niti mašina nisu prešli, a onda
prema severu do Marčisonovog puta. Ako bude imao sreće, možda
će u Četerdži stići i pre vremena.
Vozio je kroz lunarnu ravnicu. Sa obe strane promicale su stene.
Ispred, planine su se jedva primećivale. Osim tragova koji su se
smanjivali za njim, od obzorja do obzorja nije bilo ničega što bi
ukazivalo na postojanje čovečanstva. Tišina je bila savršena.
Ginter je živeo za ovakve trenutke. Ulazeći u ovakvu čistu,
samotnu prazninu, doživljavao je beskrajno proširivanje bića, kao da
je sve što vidi - zvezde, ravnica, krateri i ostalo - sadržano u njemu
samom. Grad Samostalnost bio je samo san koji iščezava, daleko
ostrvo na blago zatalasanoj površini kamenog mora. Niko ovde više
neće biti prvi, pomisli on. Samo ja.
Doplovilo je sećanje iz detinjstva. Bilo je Badnje veče i on je bio u
očevim kolima, na putu za ponoćnu misu. Sneg je padao, gusto i bez
vetra, vraćajući svim poznatim putevima u Diseldorfu njihovu
čistotu i neokaljanost pod plaštom beline. Otac je vozio, a on se
nagnuo preko prednjeg sedišta i zadivljeno, netremice posmatrao
ispred sebe taj mirni, preobraženi svet. Tišina je bila savršena.
Osetio je kao da ga je samoća dodirnula i od njega načinila sveca.
Kamion je krčio put kroz dugu blagih, sivih, prigušenih preliva,
više nagoveštaja nego boja, kao da se nešto svetlo i razdragano
neprestano skriva tik iza plašta prašine. Sunce mu je bilo na ramenu,
a kada je okrenuo osovinu da izbegne stenu, senka kamiona zavrtela
se i posegnula za beskonačnošću. Vozio je nagonski, opčinjen
jednostavnom lepotom terena preko koga je prolazio.
Na pomisao, njegov PC poslao mu je muziku na čip. Stormy
Weather, ispuni vaseljenu.

5
 Spuštao se niz dugačku, gotovo nepreglednu kosinu, kada su mu
upravljački uređaji zamrli u rukama. Kamion je izgubio napajanje i,
tociljajući se, stao.
"Prokleta bila, usrana mašino", zarežao je. "Šta je sad?"
"Tle ispred je neprohodno."
Ginter tresnu pesnicom po tabli, od čega su karte zaigrale. Tle
ispred bilo je glatko i koso nagnuto, a sve sklonosti ka
nepravilnostima pripitomila je pre mnogo eona eksplozija koja je
stvorila More Kiša. Kukavička naprava. Udarcem nogom otvorio je
vrata, a zatim se spustio dole.
Kamion je zaustavio malecki rile; zmijolika depresija koja je
meandrirala preko puta kojim je nameravao da ide i izgledala baš
kao suvo rečno korito. Odskakao je do njene ivice. Bila je široka
petnaest metara, a duboka najviše tri metra. Taman dovoljno plitka
da ne bude prikazana na kartama. Ginter se vratio u kabinu i
bezvučno zalupio vrata za sobom.
"Vidi. Strane nisu tako strme. Sto puta sam se spuštao niz gore. Poći
ćemo polako i lagano. Važi?"
"Tle ispred je neprohodno", reče kamion. "Molim vas, vratite se na
prvobitno određenu trasu."
Sada je Vagner bio uključen. Tanhojzer. Nervozno ga je mišlju
isključio.
"Ako si tako prokleto heurističan, zašto nikad ne poslušaš glas
razuma?" Besno je zagrizao usnu, pa brzo odmahnuo glavom. "Ne,
vraćanje bi nas odvelo daleko od plana. Rile mora da se raspline za
par stotina metara. Hajde da ga pratimo dok se to ne desi, a zatim
vešto nazad do Marčisona. I eto nas u kompleksu."
Tri sata kasnije konačno su stigli na Marčisonov put. Do tada, već je
bio sav znojav i smrdljiv, a ramena su ga bolela od napora.
"Gde smo?" zlovoljno upita. A onda, pre nego što je kamion stigao
da odgovori, dodade: "Poništi to." Tle je iznenada pocrnelo. To mora
da su ejektorske lepeze iz Soni-Rajnpfalcovog rudnika. Njihov šinski
top bio je orijentisan gotovo pravo prema jugu da bi se izbegle
zavisne fabrike, tako da je njihova jalovina prvo pogađala put. To je
značilo da je blizu.
Marčison nije predstavljao mnogo više od stecišta tragova

6
kamiona; grubo zaravnjen put obeležen narandžastim oznakama na
obližnjim stenama. Ginter je ubrzo prošao pored niza orijentira:
industrijska lepeza Harada, makrofabrička lepeza More Oluja, lepeza
Krup funfzig. Poznavao ih je sve. G5 radila je robotiku za mnoge.
Laki tegljač bez bočnih stranica koji je nosio natovaren buldožer
projurio je pored njega, podižući sprej prašine koja je padala istom
brzinom kao i šljunak. Onaj koji je daljinski upravljao njime mahnuo
mu je vretenastom rukom u znak pozdrava. Mahinalno mu je
odmahnuo i zapitao se da li je to neko koga poznaje.
Teren u okolini bio je izrovan i izdubljen, tle i stene nabacani u
nemarne hrpe i brdašca, a povremena alatna stanica ili platforma sa
rezervoarom kiseonika za hitne potrebe uklesane u obližnju liticu.
Proleteo je pored znak TOALET NA ISPIRANJE POLA KILOMETRA.
Napravio je facu. Onda se setio da mu je radio još isključen i skinuo
namotaj žice s njega. Vreme je da se vrati u stvarni svet. Smesta je u
primopredajnom čipu začuo glas svog dispečera, oštar i pun statičkog
šuma.
"...vin sine! Vajle! Gde si, kog kurca?"
"Tu sam, Bet. Malo kasnim, ali tačno sam tamo gde treba da
budem."
"Kurv..." Snimak se prekinuo i do njega je, uživo, dopro preteći glas
Hamiltonove: "Srce, trebaće ti za ovo stvarno dobro objašnjenje."
"Oh, znaš kako je." Ginter je skrenuo pogled s puta, na udaljena,
prašnjava nefritna brda. Voleo bi da se popne do njih i da se nikad ne
vrati. Možda bi pronašao pećine. Možda tamo ima čudovišta:
vakuumskih trolova i mesečevih zmajeva sa sporim i strpljivim
metabolizmom, koji se vekovima pomeraju za jednu dužinu tela,
hipergustih bića koja mogu da plivaju kroz kamen kao da je voda.
Zamislio ih je kako rone, sledeći linije magnetskih sila, duboko,
duboko u dijamantske i plutonijumske žile, zabačenih glava i
pevajući. "Pokupio sam stoperku i smuvali smo se."
"Probaj da to kažeš E. Izmailovoj. Besna je kao ris na tebe."
"Ko?"
"Izmailova. Ona je nova šefica rasturača. Stigla je ovde na osnovu
multikoroporacijskog ugovora. Ima skoro četiri sata kako je uzela
skakač i od tada čeka tebe i Zigfrida. Rekla bih da se nisi sreo s njom?"

7
 "Nisam."
"Pa, ja jesam, i bolje se pazi pred njom. Ona je upravo ona vrsta
gadne ribe koju neće zanimati tvoji antikviteti."
"Ma, daj, ona je samo još jedan tehno na platnom spisku, je l'
tako? Nije na mojoj liniji komandovanja. Ne deluje mi da mi može
bilo šta."
"Sanjaj, luče. Ne treba puno potezati da se jedan takav kurčić kao
što si ti pošalje dole na Zemlju."
Sunce je bilo samo za širinu prsta iznad brda, kada se na vidiku
pomolio Četerdži A. Ginter je s vremena na vreme zabrinuto bacao
pogled na Sunce. Sa vizirom podešenim na H-alfa talasne dužine,
predstavljalo je blistavu belu kuglu prekrivenu lagano uzburkanim
crnim pegama; bilo je granulastije nego obično. Činilo se da je
aktivnost Sunčevih pega visoka. Čudio se što Služba prognoze
zračenja nije izdala površinsko upozorenje. Momci u Opservatoriji
obično uspešno kontolišu stvari.
Četerdži A, B i C predstavljali su trojku jednostavnih kratera
odmah ispod Hladnog, i dok su dva manja bila gotovo nezanimljiva,
Četerdži A poticao je od meteora koji se probio kroz bazalt Kiša do
tako dražesne žile aluminijumske rude kakve nema u brdima.
Smešten tik uz Samostalnost, bio je jedan od ljubimaca
rukovodilaca, tako da Gintera nije iznenadilo što Ker-Makgi odlazi
čak tamo da osposobi njihov reaktor.
Kompleks je vrveo od hodača, stalkera i montažera. Bili su
posvuda po fabrikama s mehurastim kupolama, topionicama,
utovarnim dokovima i vakuumskim garažma. Sazvežđa plavih
iskrica vrcala su prilikom rastavljanja velikih industrijskih
konstrukcija. Flote teško natovarenih kamiona lepezasto su se
udaljavale u lunarnu ravnicu, uzburkujući prašinu iza sebe. Fets
Valer poče da peva The Joint is Jumping i Ginter se nasmeja.
Usporio je do puženja, napravio širok luk da izbegne gasni
galvanizator koji je bio nabačen na utovarivač i presekao preko
nagnutog prilaznog puta Četerdžija B. Novo sletište bilo je načinjeno
u eksplozijama steni neposredno ispod ruba, a skupina ljudi stajala
je tamo oko nepomičnog skakača. Jedno ljudsko bIće i osam
daljinskih.

8
 Govorio je jedan od daljinskih, praveći rukama trzave male
gestove. Nekoliko ih je pasivno stajalo, jednakih kao toliko
starinskih telefona, nezatraženih od strane rukovodstva iz
Zemaljaske Strane, ali dostupnih ako bi bilo neophodno uključiti još
savetnika.
Ginter je odvezao Zigfrida sa krova kabine i, sa kontrolnom
pločom u jednoj ruci i kalemom kabla u drugoj, poslao ga da hoda
prema skakaču.
Ljudsko biće krupnim koracima pođe ka njemu.
"Ti! Šta te je zadržalo?"
E. Izmailova nosila je drečavo crveno-narandžasto odelo butika
Studio Volga koje je predstavljalo oštar kontrast njegovom
kompanijskom odelu sa G5 logoom na grudima. Nije mogao da joj
razazna lice ispod zlatnog stakla njenog vizira. Ali mogao je da ga
čuje u njenom glasu: užarene oči, tanke usne.
"Probušila mi se guma." Našao je dobru, glatku kamenčinu i
spustio kalem, vrteći ga da bi bio siguran da je je dobro legao.
"Doneli smo možda petsto jardi oklopljenog kabla. Je l' vam to
dosta?"
Kratko, napeto klimanje glavom.
"Dobro." Izvadio je pištolj sa klinovima. "Skloni se."
Klečeći, ankerisao je kabl za stenu. Onda je na brzinu proverio
funkcije jedinice. "Znamo li kako je unutra?"
Daljinski je oživeo, napravio korak napred i predstavio se kao Don
Sakai i G5 kriznog upravljačkog tima. Ginter je već radio sa njim:
pristojan, tvrd momak, ali, kao i svi Kanađani, preterano se plašio
nuklearne energije.
"Gospođa Lang, iz Soni-Rajnpfalca, uvela je svoju jedinicu, ali
zračenje je bilo tako jako da je izgubila kontrolu posle preliminarnog
skeniranja." Drugi daljinski potvrdno je klimnuo, ali vreme prenosa
do Toronta bilo je taman dovoljno da Sakai to ne primeti. "Daljinski je
nastavio dalje." Nervozno se zakašljao, a zatim nepotrebno dodao:
"Autonomna kola bila su previše osetljiva."
"Pa, to neće biti problem sa Zigfridom. On je glup k'o noć. Na
evolucionoj lestvici mašinske inteligencije bliži je rabošu nego
kompjuteru." Dve i po sekunde su protekle, a onda se Sakai ljubazno

9
nasmejao.
Ginter klimnu Izmailovoj. "Provedi me kroz ovo. Reci mi šta
hoćeš."
Izmailova stade pored njega - odela su im se nakratko pritisnula
dok je uključivala kabl s priključcima na oba kraja u njegovu
kontrolnu ploču. Neobični oblici preletali su preko spoljašnjosti
njenog vizira kao senke iz snova. "Zna li on šta radi?" upita ona.
"Hej, ja... "
"Zaveži, Vajle", zareža mu Hamiltonova na privatnom kanalu.
Otvoreno, ona reče: "Ne bi bio tu da kompanija nema potpuno
poverenje u njegove tehničke sposobnosti."
"Siguran sam da nikada nije bilo u pitanju..." poče Sakai. Zaćutao
je kad su reči Hamiltonove sa zakašnjenjem stigle do njega.
"Na skakaču je uređaj", reče Izmailova Ginteru. "Idi i uzmi ga."
Poslušao je, preuređujući Zigfrida na malo, zbijeno opterećenje.
Jedinica se nagnula iznad skakača i obmotala velike, osetljive šake
oko uređaja. Ginter je naneo blag pritisak. Ništa se nije dogodilo.
Težak pederčić. Polako, pažljivo, povećao je snagu. Zigfrid se
uspravio.
"Uz put, a onda nadole."
Reaktor je bio neprepoznatljiv, istopljen, izuvijan i smotan u
sebe, humka šljake sa savijenim cevima koje su štrčale sa krajeva.
Na početku incidenta dogodila se eksplozija u rashladnom sistemu i
jedan zid kratera bio je svetao od raspršenog metala. "Gde je
radioaktivni materijal?" upita Sakai. Čak i sa razdaljine od trista
trideset hiljada kilometara, zvučao je napeto i zabrinuto.
"Sve je radioaktivno", reče Izmailova.
Čekali su.
"Mislim, znate, šipke goriva."
"Upravo sad, vaše šipke su verovatno tri stotine metara niže i još
idu. Govorimo o fisionom materijalu koji je dostigao kritičnu masu.
Još na samom početku procesa šipke su se sve stopile u neku vrstu
supervruće barice koja je sposobna da progori sebi put kroz stenu.
Zamislite je kao gustu, tešku grudvu voska koja sebi krči put ka
lunarnom jezgru."
"Bože, kako volim fiziku", reče Ginter.

10
 Šlem Izmailove okrenuo se prema njemu, najednom prazan.
Posle duge pauze ponovo se uključio i okrenuo u stranu.
"Bar je put do dole čist. Odvedi svoju jedinicu do samog kraja.
Tamo, s jedne strane, ima istražni kosi, tunel. Stari. Hoću da vidim
da li je još otvoren."
Ženina pažnja bila je usmerena na Zigfridovo napredovanje.
Pometeno, ona reče: "Gospodine Sakai, lanac preko pristupnog puta
bio bi dovoljan da se ovo mesto raščisti. Zidovi kratera zaštitili bi od
gama-zračenja svakoga ko bi radio u blizini, a ne bi bilo teško
usmeriti na drugu stranu prelete skakača da njihovi putnici ne bi
bili izloženi. Većina bioloških opasnosti prilikom rastapanja
reaktora potiče od alfa-zračenja koje emituju čestični radioizotopi u
vazduhu ili vodi. Kada su koncentrisani u telu, alfa-emiteri mogu da
nanesu značajnu štetu; bilo gde drugde, ne mogu. Alfa-čestice
zaustavlja list papira. Sve dok držite reaktor izvan vašeg
ekosistema, on je bezbedan kao i bilo koja druga velika mašina.
Nepotrebno je, pa čak i, oprostite na izrazu, praznoverno
zakopavati uništeni reaktor samo zato što je radioaktivan. Ali ja ne
vodim politiku. Ja samo razaram stvari."
"Je li ovo tunel koji tražiš?" upita Ginter.
"Da. Spusti ga do dna. Nije daleko."
Ginter je uključio svetla na Zigfridovim grudima i spustio
cilindrični relej da se kabl ne bi pokidao. Pošli su nadole.
Konačno, Izmailova reče: "Stani. Dovoljno je." Polako je spustio
uređaj, a onda, prema njoj, pucnuo ručnim zglobom mašine. "To je
obavljeno", reče Izmailova. "Vrati jedinicu. Imaš jedan sat da
napraviš rastojanje između sebe i kratera."
"Uh... Još imam da istovarim šipke goriva."
"Ne, danas nemaš. Novi reaktor je rasklopljen i odvučen izvan
zone eksplozije."
Ginter pomisli na svu mašineriju koja je bila rastavljena i
sklonjena iz industrijskog kompleksa i tog časa prvi put ga je
pogodila čista ekstravagancija razmere operacije. Obično se samo
najosetljiviji uređaju sklanjaju iz zone eksplozije. "Čekaj malo.
Kakvu to vrstu čudovišnog eksploziva planiraš da upotrebiš?"
Bilo je samosvesnog šepurenja u držanju Izmailove.

11
 "Ništa što ne znam kako se koristi. Ovo je uređaj diplomatske
klase, istog dizajna kakvog sam videla u akciji pre pet godina.
Primenjen je bez ijedne jedine mehaničke greške gotovo sto puta.
To ga čini najpozdanijim oružjem u istoriji ratovanja. Trebalo bi da
se osećaš počašćen što si imao priliku da radiš s jednim od njih."
Ginter je osetio kako mu se meso zaledilo.
"Isuse i Majko Božja", reče on. "Navela si me da rukujem
aktovskom nuklearkom."
"Bolje se navikavaj. Vestinghaus Lunar stavlja ove bebice u
masovnu proizvodnju. Cepaćemo planine pomoću njih, probijati
puteve po brdima, razarati zidove rilea da vidimo šta ima unutra."
Glas joj je zadobio vizionarku notu. "A to je samo početak. Postoje
planovi za obogaćivanje polja u Sinus Estumu. Izazvati eksplozije
nekoliko bombi iznad regolita, a zatim vaditi plutonijum iz tla.
Bićemo skladište goriva za čitav Sunčev sistem."
Strah mora da mu se ispoljavao u držanju, jer se Izmailova
nasmejala. "Misli o tome kao o oružju mira."
"Da ste samo bili tamo", reče Ginter. "Bilo je neverojebenovatno.
Jedna strana kratera samo je nestala. Razložila se u ništavilo.
Pretvorila u prah. A dugo, dugo potom sve se sjajilo! Krateri, mašine,
sve. Moj vizir bio je toliko blizu preopterećenja da je počeo da
trepće. Mislio sam da će da pregori. Bilo je ludo." Podigao je karte.
"Ko je podelio ovo sranje?"
Krišna se stidljivo iskezio i zagnjurio glavu.
"Ja idem."
Hiro se mrštio na svoje karte.
"Ja sam upravo umro i otišao u pakao."
"Da te zamenim?" reče Anja.
"Ne. Zaslužujem da patim."
Nalazili su se u parku Noguči, na rubu središnjeg jezera, smešteni
na umetnički razbacane stene koje su bile isklesane tako da deluju
kao da su erodirane vodom. Šuma do kolena visokih mladica breza
rasla je s jedne strane, a nečija igračka jedrilica plutala je blizu
udarnog konusa u središtu jezera. Pčele su zbrkano zujkale po
detelini.
"A onda, još dok se zid mrvio, ova luda ruska kučka... "

12
 Anja je bacila trojku.
"Pazi šta pričaš o ludim ruskim kučkama."
"...naglo se uspela skakačem... "
"Video sam na televiziji", reče Hiro. "Svi smo videli. Bilo je u
vestima. Momak koji radi za Nisan reče mi da je BBC dao tome
trideset sekundi." On je slomio nos vežbajući karate, kada je naleteo
na instruktorovu pesnicu; kontrast kvadratnog belog flastera i
čupavih, crnih obrva davao mu je tmuran, piratski izgled.
Ginter izbaci jednu. "Daj drugu. Čoveče, niste vi ništa videli. Niste
osetili kako se tle posle zatreslo."
"Kakva li je samo veza Izmailove sa Aktovskim ratom?" upita
Hiro. "Očigledno, ona nije kurir. Da li je bila povezana sa
snabdevanjem ili je bila u strateškom?"
Ginter sleže ramenima.
"Ti se sećaš Aktovskog rata?" sarkastično upita Hiro. "Polovina
Zemljine vojne elite zbrisana u jednom jedinom danu? Svet vraćen s
ruba ratnog ponora smelom akcijom? Osumnjičeni teroristi ispali
globalni heroji?"
Ginter se sasvim dobro prisećao Aktovskog rata. Tada je imao
devetnaest godina i radio je na Finskom geotermalnom projektu,
kada je ceo svet zapao u grč i gotovo uništio sam sebe. Bio je to glavni
činilac u njegovoj odluci da napusti planetu. "Možemo li ikada da
razgovaramo o nečemu drugom, a ne o politici? Muka mi je i ne želim
više da slušam o Armagedonu."
"Hej, zar ne treba da se vidiš s Hamiltonovom?" iznenada upita
Anja.
Bacio je pogled gore na Zemlju. Istočna obala Južne Amerike
upravo je prelazila liniju između dana i noći. "Oh, do đavola, ima
dovoljno vremena da završim ovu ruku."
Krišna je dobio sa tri kraljice. Hiro je preuzeo delenje. Brzo je
promešao i sredio karte besnim, kratkim udarcima ruke.
"Dobro", reče Anja, "šta te izjeda?"
Besno je podigao pogled, a zatim ga spustio i prigušenim glasom,
kao da je iznenada postao stidljiv kao Krišna, rekao: "Idem kući."
"Kući?"
"Misliš, na Zemlju?"

13
 "Jesi li lud? Kad sve samo što nije otišlo u majčinu? Zašto?"
"Zato što sam više poludeo od Meseca. Biće da je to najružnije
mesto u Vaseljeni."
"Ružan?"
Anja je pomno gledala unaokolo na terasaste vrtove, potoke koji
počinju na najvišem nivou i padaju u obliku osamedest magličastih
vodopada pre nego što stignu do središnjeg jezera odakle ponovo
kreću u reciklaciju, skladno zavojite staze. Ljudi su prolazili kroz
velike nadsvođene grmove ruža i pored kula od forsitija snolikim,
klizećim korakom koji je šetnju po Mesecu činio tako nalik na
podvodno kretanje. Drugi su ispadali i upadali u službene tunele,
zastajali da gledaju kako zebe prave kovite i lete, usmerene ka lejama
krastavaca. Na buvljoj pijaci na središnjem nivou, gde su kapitalisti iz
hobija i u slobodno vreme rasprodavali fabričke sisteme, travnate
korpe, pritiskivače za papir od narandžastog stakla, kurseve
postinterpretacionog plesa i meme-analize elizabetanske poezije,
šatori su predstavljali vašar gizdave svile, tirkiza, grimiza i
akvamarina.
"Ja mislim da je lep. Možda malo prenaseljen, ali to je estetika
prvih naseljenika."
"Liči na trgovački centar, ali ne mislim na to. Meni..." tražio je reči.
"Meni... smeta mi ono što mi radimo ovde. Mislim, raskopavamo
ga, razbacujemo đubre, paramo planine, a zašto?"
"Zbog novca", reče Anja. "Potrošna dobra, sirovine, budućnost
za našu decu. Šta tu nije u redu?"
"Mi ne pravimo budućnost, mi pravimo oružje."
"Pa na Mesecu nema čak ni pištolja. Ovo je
međukorporacijska zona razvoja. Ovde je oružje zabranjeno."
"Ti znaš na šta mislim. Svi ti trupovi bombardera, detonatorski
sistemi i kućišta raketa koji se ovde grade i šalju na nisku orbitu
Zemlje. Ne pretvarajmo se da ne znamo čemu oni služe."
"Pa?" slatkasto reče Anja. "Mi živimo u stvarnom svetu, niko od
nas nije toliko naivan da veruje da moguće imati vlade bez vojski.
Zašto je gore ako se te stvari grade ovde umesto bilo gde drugde?"
"Mene boli ona kratkovida, egocentrična pohlepa u onome što
radimo! Jesi li u poslednje vreme izvirila na površinu i videla kako je

14
razrovana, rasporena i šta je sve po njoj razbacano? Još ima mesta
gde možeš da baciš pogled na sirovu lepotu nepromenjenu još od
dana kada su se naši preci ljuljali na drveću. Ali mi bacamo đubre po
njima. Za pokolenje, najviše dve, Mesec neće biti ništa lepši od nekog
drugog đubrišta."
"Ti si video šta je manufaktura vezana za Zemlju učinila od
okoline", reče Anja. "Njeno sklanjanje sa planete je dobra stvar, je l'
tako?"
"Da, ali Mesec..."
"Čak ni nema ekosferu. Ovde nema ničega što bi se moglo
povrediti."
Zurili su jedno u drugo. Konačno, Hiro reče: "Ne želeim da
razgovaram o tome", i mrzovoljno podiže karte.
Pet ili šest ruku kasnije, jedna žena doluta i bubnu na travu pored
Krišninih nogu. Senka na očima bila joj je živ elektični grimiz, a
luckast osmeh goreo joj je na licu. "Ej, ćao", reče Krišna. "Je l' svi
znate Sali Čang? Ona je, kao i ja, deo istraživačkog tima Centra za
samoreprodukujuće tehnologije."
Ostali klimnuše.
Ginter reče: "Ginter Vajl. Manuelni radnik Generacije pet."
Zakikotala se.
Ginter je namignuo. "Izgleda da si raspoložena." Kucnuo je
zglobovima prstiju po špilu. "Pratim."
"Na psiliju sam", reče ona.
"Jednu kartu."
"Psilocibinu?" upita Ginter. "Mene bi zanimalo tako nešto. Uzgajaš
li ga ili mikrofabrikuješ? Ja imam par fabrika u sobi; možda bih
mogao da preusmerim neku od njih ako bi htela da mi odobriš
korišćenje softvera?"
Sali Čang odmahnu glavom i nemoćno se nasmeja. Suze su joj tekle
niz obraze.
"Pa, kad se skineš, možemo o tome da porazgovaramo." Ginter
zaviri u svoje karte. "Ovo bi bila super ruka da igramo šah."
"Niko ne igra šah", prezrivo reče Hiro. "To je igra za kompjutere."
Ginter pokupi talon sa dva para. Promešao je, Krišna je odbio da
seče i on poče da deli karte. "I tako, ova luda Ruskinja..."

15
 Niodkuda, Čangova zaurla. Od mahnitih napada smeha
presamitila se unazad, a zatim ponovo nagnula napred. Sa
oduševljenjem usled otkrića koje joj je igralo u očima, uperila je prst
pravo u Gintera. "Ti si robot!" viknu ona.
"Izvini?"
"Ti si običan robot", ponovila je. "Ti si mašina, automat. Pogledaj
se! Samo odgovaraš na podsticaje. Uopšte nemaš slobodnu volju.
Tamo nema ničega. Ne možeš da izvedeš nijedan originalan čin da
sebi spaseš život."
"A je li?" Ginter se osvrnu onaokolo, tražeći nadahnuće. Dečačić -
mogao bi to biti Pjotr Nahfiz, iako je to odavde teško reći - nalazio
se pored vode i hranio šarane mrvicama hlepčića od morskih
račića. "Šta misliš da te bacim u jezero? To bi bio originalan čin?"
Smejući se, ona odmahnu glavom. "Tipično ponašanje primata.
Na primećenu opasnost reaguje se pokazivanjem tobožnje
agresije."
Ginter se nasmejao.
"A onda, kada to ne upali, primat se povlači u pokazivanje
pokornosti. Smirivanja. Majmun demonstrira ovu bezazlenost...
kapiraš?"
"Hej, ovo uopšte nije smešno", upozoravajuće reče Ginter. "U
stvari, prilično je uvredljivo."
"Pa se vraća na pokazivanje agresije."
Ginter uzdahnu i podiže obe ruke uvis."Kako treba da reagujem?
Prema tebi, sve što kažem ili uradim potpuno je pogrešno."
"Ponovo pokornost. Napred-nazad, napred-nazad od agresije do
pokornosti i opet nazad." Pravila je pokrete rukom kao da je ova
klio. "Baš kao mala mašina... kapiraš? Sve je to automatsko
ponašanje."
"'Ej, Kriš... ti si ovde neurobioštasiveć, je l' tako? Reci neku lepu
reč za mene. Izvuci me iz ovog razgovora."
Krišnaje pocrveneo. Izbegavao je da se sretne s Ginterovim očima.
"Znaš, gospođa Čang vrlo visoko kotira u Centru. Nad bilo čim
što ona misli o razmišljanju vredi se zamisliti." Žena ga je
posmatrala požudno, blistavih očiju, suženih zenica. "Međutim,
mislim da ona možda smatra da svi mi samo, u suštini, jezdimo

16
kroz život. Kao da nas vodi autopilot. Ne samo tebe, već sve nas."
Obratio se pravo njoj. "Je l' tako?"
"Ne, ne, ne, ne." Odmahivala je glavom. "Baš njega."
"Dižem ruke." Ginter je spustio karte i legao na leđa na granitnu
ploču da bi kroz staklo krova mogao da gleda Zemlju koja je ušla u
fazu smanjivanja. Kada je sklopio oči, mogao je da vidi skakač
Izmailove kako se podiže. Bio je to štur uređaj, malo više od
platforme sa stolicom iznad skupine od četiri boce otpadnog gasa
kao pogonskog goriva i kompleta inteligentnih nogu. Video ga je
kako uzleće dok je eksplozija cvetala - nakratko je izgledalo kao da
lebdi visoko iznad kratera kao soko na vrhu termale. Prekrštenih
ruku, prilika obučena u crveno sedela je i posmatrala, delujući
nekako neljudski mirno. U odraženom svetlu, gorela je žarko kao
zvezda.
Na jedan užasan način, bila je predivna.
Sali Čang obgrlila je kolena i stala da se ljulja napred-nazad.
Smejala se i smejala.
Bet Hamilton bila je opremljena za teleprisustvo. Uključila je
jedno sočivo u trenutku kada je Ginter ušao u kancelariju, ali je
nastavila da pokreće ruke i noge. Snoliki, mali, avetinjski pokreti
koji će biti primljeni i uvećani u nekoj fabrici negde iza obzorja.
"Opet kasniš", reče ona, bez nekog posebnog naglaska.
Većina ljudi osetila bi bar žalac stvarnosne bolesti prilikom
istovremenog kontakta sa dve različite okoline. Hamiltonova je
pripadala onim retkim pojedinacima koji su mogli da podele svoju
svest između dve razdvojene stvarnosti, a da ne izgube
delotvornost ni u jednoj. "Zvala sam te da razmotrimo tvoju
budućnost u Generaciji pet. Konkretno, da razmotrimo mogućnost
da budeš prebačen da drugo postrojenje."
"Misliš, Zemaljsku Stranu."
"Vidiš?" reče Hamiltonova. "I nisi tako glup kao što se praviš."
Ponovo je isključila sočivo, stala sasvim mirno, a zatim podigla ruku
u metalnoj rukavici i prošla kroz složen niz pokreta prstiju. "Pa?"
"Šta pa?"
"Tokio, Berlin, Buenos Aires... da li nešto od toga magično deluje
na tebe? Šta je s Torontom? Pravi potez sada mogao bi da bude

17
veliki uzlet u tvojoj karijeri."
"Ja želim samo da ostanem ovde, obavljam svoj posao i podižem
platu", pažljivo reče Ginter. "Ja ne jurim priliku za unapređenje, ili
veliku povišicu, ili neki lateral za uspon u karijeri. Ja sam srećan tu
gde jesam."
"Sasvim sigurno to na smešan način pokazuješ." Hamiltonova je
isključila rukavice i oslobodila šake. Počešala je nos. S jedne strane
nalazio se njen radni sto, uglačana kocka crnog granita. PC se
nalazio tamo, pored grančica kristala bakra. Na njenu pomisao, on je
preneo glas Izmailove na Ginterov čip.
"Sa najdubljim žaljenjem moram da vas upozorim na
neprofesionalno ponašanje jednog člana vašeg osoblja", počeo je.
Slušajući pritužbe, Ginter je osetio potpuno neočekivan ubod
žalosti, pa čak i ljutnje što se Izmailova drznula da ga tako ocrni.
Pažljivo je izbegao da to pokaže.
"Neodgovoran, neposlušan, nehajan i lošeg vladanja." Tobože se
iskezio. "Izgleda da joj se ne sviđam." Hamiltonova je ćutala. "Ali ovo
nije dovoljno da..." Izdao ga je glas. "Ili jeste."
"U normalnim okolnostima, Vajle, bilo bi. Šefica rasturača nije
'samo tehno na platnom spisku', kao što si se ti tako zanimljivo
izrazio; ove vladine licence nije tako lako dobiti. A iako toga možda
nisi svestan, tvoje ocene delotvornosti vrlo su niske. Puno
potencijala, malo izvršenja do kraja. Međutim, srećom po tebe, ova
Izmailova ponizila je Dona Sakaija i on nam je stao do znanja da
nismo pod nekim naročitim pritiskom da joj udovoljimo."
"Izmailova je ponizila Sakaija?"
Hamiltonova je netremice gledala u njega. "Vajle, znaš, ti si
zaboravan."
Onda se setio tirade Izmailove o nuklearnoj energiji. "Jeste, tako
je. Shvatio sam."
"Dakle, možeš da biraš. Mogu da napišem ukor, koji će otići u tvoj
stalni dosje, zajedno sa pritužbom Izmailove. Ili ćeš da sedneš na
lateral za Zemljasku Stranu, a ja ću da se postaram da ove sitnice ne
uđu u korporacijski sistem."
To i nije bio neki izbor. Ali on je to stoički primio. "U tom slučaju,
izgleda da ćeš me i dalje imati na grbači."

18
 "Još malo, Vajel. Još malo."
Sledeća dva dana proveo je na površini. Prvog dana opet je
prevozio šipke goriva do Četerdžija C. Ovoga puta držao se puta i
reaktor je snabdeven gorivom tačno po planu. Drugog dana otišao je
sve do Triesnekera da pokupi neke stare šipke koje su bile
privremeno uskladištene već šest meseci dok su se Ker-Makgijevi
ljudi raspravljali da li da ih reprocesiraju ili bace. Za njega to nije bio
loš posao, jer iako je ciklus Sunčevih pega bio u silaznoj fazi, na
snazi je bilo površinsko upozorenje i on je dobijao dodatak za
povećan rizik.
Kada je stigao tamo, teh predstavnik teleprisustvovao se odnekud
iz Francuske da mu kaže da zaboravi na to. Bio je još jedan sastanak
i odluka je još jednom odložena. Krenuo je nazad u Samostalnost uz
zvuke 'a kapela' verzije Opere za tri groša u glavi. Zvučala je strašno
sladunjavo i pištavo za njegov ukus, ali to je bilo ono što su slušali
gore kod kuće.
Petnaest kilometara kasnije, UV-metar na ploči je skočio.
Ginter je pružio ruku i prstom lupnuo metar. Nije odgovorio. Dok
mu se jeza pela uz vrat, bacio je pogled gore na krov kabine i
prošaptao: "Oh, ne."
"Služba prognoze zračenja upravo je pojačala status površinskog
upozorenja na Najdrastičnije", hladno reče kamion. "Ovo se čini
zbog nepredviđene oluje protuberanci i odmah stupa na snagu. Svi
koji se trenutno nalaze na površini neka što hitnije nađu sklonište.
Ponavljam: odmah nađite sklonište."
"Ja sam osamdeset kilometara od... "
Kamion je usporio i stao. "Pošto ova jedinica nije oklopljena,
preterano nepredviđeno zračenje može da prouzrokuje njen kvar.
Da bi se osigurao bezbedan rad ovog vozila, sve kontrole biće
zamrznute u manuelnom modu, a ova jedinica sad će se isključiti."
Sa prestankom zaštitnih funkcija vozila, Ginterova glava napunila
se preklapajućim glasovima. Statički šum provlačio se kroz njih i
činio besmislenim ono što su pokušavali da kažu:
...**drastič***ije-Ponavljam: Po***insko**oz**enje je pov***no na
Naj***stič*i**. S** jedini** i pers****treba d****ah nađu sklon***e.
Maksim***a i****eno** ****eset min**a. ***ite sk***šte o**ah. Ovo j*

19
sni*** Sl***e prog*oze ***čenja. ***g ne***i**ne protuber***, st**us
je podignu***a Najdr***e! Odve *et. Upra****u izd**i Na***ast***ije
up**or**e***njaj se ***ovr*ine, proklet b****uješ li? Nađi skl***šte.
Ne poku**aj *a**e vratiš u Samos- talnost. ***v **e te sp*žiti.
Sl**j,*i**red mest***de se sad n**a**š *** tr* fab***e. Sluša****i
ti****nu? Vajskopf A*is**on, Ni*** i Luna**M***ofa****l. Vajl! Č***š li
m***jl, je si l* tu? Ha*de, bla***ože, da***i **zu, **ko, Sabra, **ng -
dov**ite sv****uzice ovamo. N**u ja ****udem kr**a što s*** st***da
u****e ***tlo. *ajde vr**ajte se od**h! Sv***edom! Je****neko zn***e
je Miha*** 'Ajde, *Miša, ne s**di *e. Poč*** n** svoj** glasom, ***eš?
Z***o Ez
"Bet! Najbliže sklonište je nazad u Vajskopfu - to je pola sata
punom brzinom, a dobio sam upozorenje na dvadeset minuta. Reci
mi šta da radim!"
Ali prva susnežica teških čestica stala je da pada tako jako da
se više ništa nije moglo razabrati. Jedna ruka, očigledno njegova,
odlebdela je napred i usključila radio-relej. Glas u glavi mu je
zamro.
Pucketanje statičkog šuma se nastavljalo. Kamion je nepomično
stajao, pola sata ni od čega, a nevidljiva smrt cvrčala je i praštala sa
krova kabine. Stavio je šlem i rukavice, dvaput proverio njihove
zaptivke i otkvačio vrata.
Otvorila su se uz tresak. Stranice uputstva za upotrebu odletele
su, a rukavica se veselo otkotrljala preko površine, jureći ružičaste
ukrasne kockice koju mu je Euridicija poklonila te poslednje noći u
Švedskoj. Šaka pšeničnih biskvita iz jedne otvorene konzerve na
ploči pretvorila se u prah i nestala, vodeći za sobom i konzervu.
Eksplozivna dekompresija. Zaboravio je da obori pritisak. Ginter se
sledio od obeshrabrujućeg saznanja da je mogao da načini tako
elementarnu - tako opasnu - grešku.
A onda je i on bio na površini, zabačene glave, zagledan u Sunce.
Bilo se žarilo od pega i jedne ogromne i nepredviđene protuberance.
Umreću, pomisli on.

20
 U jednom dugom, parališućem trenu, osetio je jezovitu sigurnost
te pomisli. Umreće. Znao je to zasigurno, znao to pouzdanije nego
što je ikada išta znao.
U svom umu, mogao je da vidi kako Smrt preleće preko lunarne
ravnice prema njemu. Smrt je bila bezoblični crni zid koji se pužao u
beskonačnost u svim pravcima. Sekao je Vaseljenu nadvoje. Na ovoj
strani bio je život, toplota, krateri i cveće, snovi, rudarski roboti,
misao, sve što je Ginter poznavao ili mogao da zamisli. Na drugoj
strani... nešto? Ništa? Zid nije ništa nagoveštavao. Bio je nečitljiv,
zagonetan, apsolutan. Ali plovio je prema njemu. Sad je bio tako
blizu da je mogao da posegne i dodirne ga. Uskoro će stići. Ginter će
proći kroz njega i onda će saznati.
Trgnuo se i oslobodio te pomisli, a zatim skočio prema kabini.
Uzverao se uz njen bok. Primopredajni čip je šuštao, zvečao i
pucketao, ali on je ipak istrgao magnetne pojaseve kojima je Zigfrid
bio pričvršćen, zgrabio kalem i kontrolnu ploču, i skočio preko ivice.
Doskočio je nespretno, pao na kolena i otkotrljao se pod prikolicu.
Oko šipki goriva bilo je omotano dovoljno zaštite da zaustavi bilo
koju količinu teškog zračenja - bez obzira na to odakle poticalo.
Zaštitiće ga i od Sunca i od njegovog tovara. Primopredajni čip mu je
zaćutao, a on je osetio kako mu se vilica opušta od napetosti koja ga
je stiskala.
Bezbedan.
Ispod prikolice bilo je mračno i imao je vremena da razmisli. Čak i
da prebaci povratno disanje na maksimum i isključi sve periferalije
na odelu, ne bi imao dovoljno kiseonika da presedi oluju. Pa, dobro.
Moraće da nađe zaklon. Vajskopf je bio najbliži, samo petnaest
kilometara udaljen, a u G5 postrojenju za montažu nalazilo se
sklonište. To će mu biti cilj.
Pipajući, našao je noseće čelične podupirače i iskoristio
Zigfridove magnetne pojaseve da se prikači na donju stranu
prikolice. Bio je to nezgrapan, mučan posao, ali na kraju uspeo je da
ostane da visi licem prema putu. Prstima je prebirao po kontrolama
hodača i uspravio Zigfrida u sedeći položaj.
Dvanaest tegobnih minuta kasnije, najzad je uspeo da spusti
Zigfrida s krova neozleđenog. U unutrašnjosti kabine nije bilo

21
predviđeno da stane ništa ni upola te veličine. Da bi ubacio hodača
unutra prvo je morao da iseče vrata, a onda da istrgne stolicu iz
kabine. Odbacio je obe stvari pored puta i ugurao Zigfrida unutra.
Hodač se dvaput previo, preoblikujući se, ponovo preoblikujući, i
konačno uspeo da se nagura u raspoloživi prostor. Nežno, pažljivo,
Zigfrid je preuzeo upravljanje i ubacio u prvu.
Uz mukli udarac, kamion se pokrenuo.
Bio je to đavolski put. Kamion, ionako spor, valjao se putem kao
tvrdoglava svinja. Zigfridov optički aparat bio je nagnut nad
upravljačke uređaje i nije mogao da se podigne, a da se ne trgnu i
oslobode hodačeve ruke. Nije mogao da pogleda napred, a da pre
toga ne zaustavi kamion.
Upravljao je, gledajući kako put prolazi ispod njega. Grubo, mogao
je da usmerava kamion po znacima koji su promicali pored. Kad god
bi odlutao od tragova, Zigfridovim ručnim kontrolama okretao bi
kamion nazad, tako da je polako plutao s jedne na drugu stranu,
putujući u cik-cak.
Dok su senke treskale i odskakale, put je tekao ka Ginteru opasno
jednolično. Tresao se i drmusao u svom improvizovanom povoju.
Posle nekog vremena, počeo je da ga boli vrat od naprezanja da drži
glavu povijenu nagore ne bi li gledao kako zaslepljujući put nestaje u
senci ispod prednje osovine, a oči su ga probadale od mileće
ponovljivosti onoga u šta su gledale.
Kamion je podizao prašinu, a najmanje čestice nosile su dovoljno
statičkog naboja da se priljube za njegovo odelo. U nepravilnim
razmacima brisao je rukavicom fini, sivi film sa vizira, razmazujući
ga u dugačke, majušne pruge.
Počeo je da halucinira. Bili su to blage vizualne prikaze,
pravougaone mrlje obojene svetlosti koje su se kretale preko
njegovog vidnog polja i nestajale kada bi protresao glavu i čvrsto
stisnuo oči, na tren se usredsređujući. Ali svako opuštanje od
pritiska gledanja nagonilo ga je da sve duže drži oči zatvorene, a to
nije smeo sebi da dozvoli.
Ovo ga je podsetilo na poslednji susret s majkom i na to šta je
tada rekla. Da je najgora stvar kad si udovica to što svaki dan život
počinje iznova, ništa bolji nego prethodnog dana, bol je još sveža, a

22
odsustvo njenog muža je fizička činjenica koja ne postaje nimalo
prihvatljivija. To je kao kad si mrtav, rekla je, jer se ništa ne menja.
Oh, Bože, pomisli on, ovo ne vredi truda. Onda je kamen veličine
njegove glave krenuo pravo prema njegovom šlemu. Mahnito je
rukama trgnuo kontrole i Zigfrid žestoko zakrenu kamion, tako da je
kamen odskočio u stranu i promašio ga. Što je stavilo kraj na te
misli.
Signalisao je svom PC-u. Začuo se Saint James' Infirmary. Nije
pomoglo.
'Ajde, đubre jedno, pomisli on. Možeš ti to. Bolele su ga ruke i
ramena, baš kao i leđa, kad već o tome razmišlja. Da bi stvar bila još
perverznija, jedna noga mu se ukočila. Zbog ugla pod kojim je morao
da drži glavu da bi posmatrao put, usta su mu gotovo stalno bila
otvorena. Posle nekog vremena, drhtavo kretanje upozorilo ga je da
mu se barica pljuvačke skupila na krivini zaštitnika za lice.
Balavio je. Zatvorio je usta, progutao nazad ispljuvak i nastavio da
zuri napred.
Minut kasnije otkrio je da to ponovo radi.
Polako, bedno, kretao se ka Vajskopfu.
G5 Vajskopf bilo je tipično postrojenje te vrste: mehurasta kupola
za ujednačavanje temperaturnih promena tokom dugog lunarnog
dana, mikrotalasna relejna kula u koju se mogli smestiti nadzornik i
stotinu poluautonomnih jedinica za obavljanje posla.
Ginter je prešišao pristupni put, zaokrenuo nazad na njega i
poveo kamion pravo do boka fabrike. Naveo je Zigfrida da ugasi
motor, a onda pustio da kontrolna ploča padne na tle. Prilično duže
od minuta naprosto je samo visio tamo, zatvorenih očiju, kušajući
kraj kretanja. Onda se oslobodio pojaseva i ispuzao ispod prikolice.
Sa statičkim onomatopejama i rešetanjem u glavi, doteturao se do
fabrike.
U prigušenom svetlu koje se filtriralo kroz pokrivač kupole,
fabrika je bila mutna kao podmorska kaverna. Svetlo na njegovom
šlemu kao da ju je izobličavalo, isto koliko ju je i osvetljavalo. Mašine
su se povijale ka središtu tog kruga, nadimajući se kao kad bi ih neko
gledao kroz sočivo ribljeg oka. Isključio ga je i sačekao da mu se oči
prilagode.

23
 Nešto kasnije, mogao je da vidi montažne robote, vitke kao
duhove, kako se kreću nezemaljski skladno. Protuberanca ih je
aktivirala. Njihali su se kao morska trava, neznatno neusklađeni
između sebe. Podignutih ruku, plesali su u skladu sa slučajnim
radio-ulazima.
Na montažnoj traci ležali su ostaci napola napravljenih robota;
izgledalo je kao da su odrani i da im je izvađena utroba. Njihovi fini
ornamenti bakarnih i srebrnih nerava bili su izloženi pogledu i na
njima je nasumično rađeno. Dugačka ruka sa elektičnom varnicom
na vrhu zglobno se spustila i naterala metalni torzo da se trgne.
Bili su to, većinom, slepi mehanizmi; moćni uređaji pričvršćeni za
pod po logici montažnih puteva. Ali bilo je tu i mobilnih jedinica -
nadzornika i majstora za sve - koje su pijano vrludale fabrikom,
obnevidele od Sunca.
Iznenadna kretnja navela je Gintera da se okrene tačno na
vreme da vidi kako se metalni bušač kotrlja ka njemu, udara
ogromnom rukom o pod i pravi rupu odmah pored njegovih nogu.
Osetio je udarac preko tabana.
Odskočio je unazad. Mašina ga je pratila; dijamantima obrubljen
probojac nervozno je klizio u omotač i iz njega, drhtavih i nežnih
kretnji kao kod tek rođenog ždrebeta.
"Lakše, luče", prošapta Ginter. Na drugom kraju fabrike zelene
strelice utisnute u zid kratera pokazivale su na gvozdena vrata.
Sklonište. Ginter se odmicao od bušača, idući koso prema
servisnom prolazu između dva reda mašina koje su se mreškale kao
trava na vetru.
Udarna presa kotrljala se napred na svojim točkićima. A onda se,
zbunjena poljem pokreta, zaustavila i nesigurno skenirala redove
robota. Ginter se sledio.
Najzad, polako, tromo, metalni bušač se okrenuo.
Ginter je potrčao. Statička buka urlala mu je u glavi. Sive senke
plivale su između udaljenih mašina, kao ajkule, ponekad se
približavajući, ponekad odmičući. Statički šum postao je glasniji.
Širom fabrike, zavarivački lukovi žmirkali su na vrhovima
montažera, kao majušne zvezde. Saginjući se, trčeći, izmičući, stigao
je do skloništa i ščepao vrata vazušne komore. Čak i kroz rukavicu,

24
mogao je da oseti hladnoću ručice.
Okrenuo ju je.
Vazdušna komora bila je mala i okrugla. Provukao se kroz vrata i
nagurao u neodgovarajući prostor, skupljajući se koliko je god
mogao. Naglim trzajem zatvorio je vrat.
Mrak.
Ponovo je uključio svetiljku na šlemu. Odbijeno bleštavo svetlo
pogodilo ga je u oči, suviše jako za tako skučen prostor. Povijen, sa
bradom na kolenima, u zaokruženom prostoru komore, osetio je
ironično drugarstvo sa Zigfridom u kamionu.
Unutrašnje kontrole komore bile su jednostavne da
jednostavnije ne mogu biti. Vrata su se otvarala ka unutra, tako da
ih je vazdušni pritisak držao u zatvorenom položaju. Postojala je
potezna šipka koja je, kada se povuče, puštala kiseonik u vazdušnu
komoru. Kada bi se pritisak izjednačio, unutrašnja vrata lako su se
otvarala. Potegao je šipku.
Pod se zatresao kad je nešto teško promaklo.
Sklonište je bilo malo, jedva dovoljno da u njega stane poljski
krevet, hemijski toalet i aparat za disanje sa dodatnim
rezervoarima kiseonika. Jedan jedini plafonski uređaj obezbeđivao
je i svetlost i toplotu. Od ostalih pogodnosti, nalazilo se tu još ćebe.
Za zabavu, postojala su džepna izdanja Biblije i Kurana; tu su ih
ostavila sada neverovatno daleka misionarska društva. Čak i u
praznom skloništu nije bilo puno prostora.
Ali ono nije bilo prazno.
Jedna žena, namrštena, uzmicala je i podignutom rukom
zaklanjala se od njegove svetiljke na šlemu. "Ugasi to", rekla je.
Poslušao je. U blagoj svetlosti koja je usledila, video je: potpuno
belu frizuru sa zaravnjenim vrhom, ružičastu kožu lobanje koja se
providela sa strane. Visoke jagodice. Neznatno podignute očne
kapke, nalik na krila, pažljivo oblikovanom senkom na očima.
Tamne usne, puna usta. Morao je da se divi ličnosti koja je tako
brižljivo šminkala lice da bi ga posle sakrila ispod šlema. Onda je
ugledao crveno-narandžasto odelo Studio Volga.
Bila je to Izmailova.
Da bi prikrio nelagodnost, usporio je sa skidanjem rukavica i

25
šlema. Izmailova je pomerila svoj šlem sa kreveta da napravi mesta
i on sede pored nje. Pružajući ruku, on kruto reče: "Već smo se sreli.
Ja se zovem..."
"Znam. Piše ti na odelu."
"A, da. Tako je."
Protekao je neprijatno dug trenutak, tokom koga su oboje ćutali.
Najzad, Izmailova pročisti grlo i žustro reče: "Ovo je smešno. Ne
postoji nijedan razlog zbog... "
KLANG.
Glave su im se jednovremeno trgnule prema vratima. Zvuk je bio
oštar, bučan, metalan. Ginter naglo navuče šlem i dohvati rukavice.
Izmailova, takođe se oblačeći što je brže mogla, napeto, ispod glasa,
reče u primopredajni čip: "Šta je to?"
Metodično zatvarajući jednu po jednu patent-bravu na zglobu
ruke, Ginter odvrati: "Mislim da je to bušač metala." A onda, budući
da je šlem prigušio njegove reči, ponovio ih je preko čipa.
KLANG. Ovaj drugi put, očekivali su zvuk. Sada nije bilo sumnje.
Nešto je pokušavalo da slomi spoljna vrata vazdušne komore.
"Šta?"
"Možda neka vrsta čekića, ili kovački uređaj. Budi srećna da nije
laserski bušač." Podigao je ruke ispred sebe. "Izvrši mi
bezbednosnu proveru."
Okrenula mu je zglobove na jednu stranu, nazad, uzela mu šlem
u ruke i cimnula ga u stranu da proveri zaptivanje. "Prošao si."
Ispružila je svoje zglobove. "Ali šta to pokušava?"
Rukavice su joj savršeno zaptivale. Jedna spona na šlemu radila
je malo na tome, premda ne previše, da naruši celovitost. Slegnuo je
ramenima. "Zbunjen je - ko zna šta radi. Možda čak pokušava da
popravi oslabelu šarku."
KLANG.
"Pokušava da uđe unutra!"
"Da, i to je moguće."
Glas Izmailove neznadno se povisio: "Ali čak i da je dobio
pogršenu naredbu, nemoguće je da postoji bilo kakav program u
njegovoj memoriji koji bi ga naveo da to čini. Kako slučajni ulaz
može da ga nagna da ovako postupa."

26
 "On ne radi na taj način. Ti razmišljaš o robotici kakva je bila kad
si ti bila dete. Ovi uređaji su poslednja reč tehnike. Oni ne
manipulišu uputstvima, oni manipulišu konceptima. To ih, znaš, čini
fleksibilnijim. Ne moraš da im programiraš svaki mogući korak
kada želiš da urade nešto novo. Samo im zadaš cilj... "
KLANG.
"...na primer, razmontiraj rotacionu bušilicu. Ona ima banku
dostupnih veština, kao što su: sečenje, otkivanje i gruba
manipulacija - koje zatim spaja u različite konfiguracije sve dok ne
nađe put koji će je odvesti do cilja." Sad je pričao samo da bi nešto
pričao, pričao da se suzrdrži od panike. "Što u normalnim
okolnostima fino radi. Ali kad se neka od ovih stvari pokvari, ona to
čini na pojmovnom nivou. Kapiraš? Pa je..." "Pa je ona odlučila da
smo mi rotacione bušilice koje treba demontirati."
"Ovaj... aha."
KLANG.
"Pa šta ćemo kad uđe unutra?" Oboje su nehotično ustali i stali
licem prema vratima. Nije bilo puno mesta, a i to malo oni su
ispunjavali. Ginter je bio naglašeno svestan da tu nema dovoljno
prostora ni za borbu ni za bekstvo.
"Ne znam šta ćeš ti", reče on, "ali ja ću tog drkadžiju da puknem u
glavu toaletom."
Okrenula se i pogledala ga.
KLA... zvuk je bio prećen napola šištavom eksplozijom. Nagla,
potpuna tišina. "Probio je spoljna vrata", bezizražajno reče Ginter.
Čekali su.
Mnogo kasnije, Izmailova reče: "Da li je moguće da je otišao?"
"Ne znam." Ginter je otkopčao spone na svom šlemu, skinuo ga,
kleknuo i priljubio uho na pod. Kamen je bio gotovo bolno hladan.
"Možda ga je eksplozija uništila." Mogao je da čuje slabe vibracije
montažera i teže tutnjanje mašina koje su švrljale po podu fabrike.
Ništa od toga nije zvučalo blizu. U sebi, izbrojao je do sto. Ništa.
Ponovo je izbrojao.
Najzad se uspravio. "Nema ga."
Oboje su seli. Izmailova je skinula šlem, a Ginter je nespretno
počeo da oslobađa rukavice. Petljao je oko kopči. "Vidi me." Drhtavo

27
se nasmejao. "Sav sam se smotao. Ne mogu ni ovo da uradim, toliko
sam nervozan."
"Daj da ti pomognem." Izmailova je podigla kopče i povukla
rukavicu. Skinula se. "Daj drugu ruku."
A onda, nekako, stali su da skidaju odelo jedno drugom, cimajući
kopče, oslobađajući zaptivke. Počeli su polako, ali su ubrzavali sa
svakim otkopčanim delom, da bi na kraju cimali i vukli mahnito
žurno. Ginter je otvorio prednjicu odela Izmailove i otkrio crveni
svileni kamisol. Zavukao je ruke ispod njega i gurnuo tkaninu
naviše preko njenih grudiju. Bradavice su joj bile tvrde. Pustio je da
joj dojke ispune njegove šake i stisnuo.
Izmailova je ispustila dubok, jecav zvuk iz dubine grla. Otvorila je
Ginterovo odelo, svukla njegov donji deo i zavukla ruku unutra da
ga ščepa za kurac. Već mu se bio digao. Izvukla ga je i nestrpljivo
gurnula Gintera na krevet. Onda je klekla iznad njega i uvela ga u
sebe.
Usta su joj se spojila s njegovim, topla i vlažna.
Napola u odelu, a napola van njega, vodili su ljubav. Ginter je
uspeo da oslobodi jednu ruku i zavukao ju je u odelo Izmailove da bi
prevlačio njome preko njenih dugačkih leđa i duž potiljka. Kratke
dlačice njene nakostrešene kose golicale su mu dlan.
Grubo je jahala po njemu; telo joj je bilo sklisko od znoja.
"Svršvaš li?" promrmljala je. "Svršavaš li? Reci mi kad ćeš da svršiš."
Grizla ga je za rame, sa strane vrata, po bradi, donjoj usni. Nokte mu
je zarivala u meso.
"Sad", prošapta on. Moguće da je samo rekao ispod glasa, a da je
ona to pokupila preko primopredajnog čipa. Ali onda ga je stisnula
čvršće nego ikada, kao da pokušava da mu slomi rebra i celo telo
protresao joj je orgazam. Onda je i on svršio, stišavajući njenu strast u
spirali beznađa, ekstaze i oslobađanja.
Bilo je to bolje nego bilo šta što je ranije doživeo.
Posle, konačno su se oslobodili svojih odela. Odbacili su i izgurali
stvari sa kreveta. Ginter je izvukao ćebe ispod njih i uz pomoć
Izmailove obavio ga oko njih oboje. Ležali su zajedno, opušteni, i
ćutali.
Neko vreme slušao je kako ona diše. Zvuk je bio blag. Kada je

28
okrenula lice prema njemu, mogao je da ga oseti; toplo, slabašno
golicanje na početku grla. Njen miris prožeo je prostoriju. Ovog
stranca pored njega.
Ginter je osećao iscrpljenost, toplinu, ugodnost. "Koliko si dugo
ovde?" upita on. "Mislim, ne ovde u skloništu, već..."
"Pet dana."
"Tako malo." Nasmešio se. "Dobro došla na Mesec, Izmailova."
"Ekatarina", pospano reče ona. "Zovi me Ekatarina."
Vičući, vinuli su se u visine i na jug, preko Heršela. Ptolemejev put
savijao je i vijugao ispod njih, nestajući sa vidika i uvek se iznova
vraćajući. "Ovo je super!" kreštao je Hiro. "Ovo je... trebalo je pre
godinu dana da te nagovorim da me izvedeš ovamo."
Ginter je proverio kurs i samnjio gas, tonući ka istoku. Ostala dva
skakača, robujući njegovom, sledila su ga u zbijenoj formaciji. Dva
dana prošlo je od oluje protuberanci i Ginter, još na obaveznom
oporavku, obećao je da će odvesti prijatelje u brda čim se ukine
površinsko upozorenje.
"Stižemo na cilj. Bolje triput proverite sigurnosne pojaseve.
Dobro ti je tamo iza, Kriše?"
"Sasvim udobno, da."
Onda su se spustili na sletalište kompanije Kipući zaliv.
Hiro se drugi spustio, a prvi izišao na površinu. Skakutao je
naokolo kao koli pušten s uzice, jurio uzbrdo i nizbrdo, tragao za
boljim vidikovcima. "Ne mogu da verujem da sam ovde! Radim ovo
svaki dan, ali znate šta? Ovo je zapravo prvi put da sam zaista
napolju. Mislim, fizički."
"Pazi gde gaziš", upozorio ga je Ginter. "Ovo nije kao teleprisustvo
- ako slomiš nogu, Krišna i ja ćemo morati da te izvučemo."
"Verujem ti. Čoveče, svako koga uhvati oluja, a ko završi tucajući..."
"Hej, pazi šta govoriš. U redu?"
"Svi su čuli priču. Mislim, svi smo mislili da si mrtav, a onda su vas
našli kako spavate. Sto godina će se o tome pričati." Hiro se
praktično gušio od smeha. "Ti si legenda!"
"Pusti to." Da bi promenio temu, Ginter reče: "Ne mogu da
verujem da želite da fotografišete ovaj haos." Operacija Kipući zaliv
bila je površinsko rudarenje. Buldožeri-roboti skidali su regolit i

29
ubacivali ga u prerađivačko postrojenje koje je počivalo na
ogromnim konzolama. Tragali su ovde za torijumom, a proizvedena
količina bila je dovoljno mala da se mogla prenositi skakačem do
rasplodnog reaktora. Nije bilo potrebe za šinskim topom, a jalovina
je gomilana u veštačke planine u blizini fabrike.
"Ne budu smešan." Hiro razmahnu rukom prema jugu, ka
Ptolemeju. "Tamo!"
Zid kratera bio je osunčan, dok su najniži delovi okolnog tla još
bili u senci. Činilo se kao da se blagi nagibi visoko uzdižu; sam krater
bio je katedrala, blistavo bela.
"Gde ti je aparat?" upita Krišna.
"Nije mi potreban. Naprosto beležim podatke u šlem."
"Nije mi baš najjasniji ovaj tvoj projekat mozaika", reče Ginter.
"Objasni mi još jednom kako bi to trebalo da radi."
"Anja se toga setila. Ona je iznajmila montažer da iseče
heksagonalne podne pločice - crne, bele i u četrnaest međunijansi
sivog. Ja obezbeđujem slike. Izabraćemo onu koja nam se najviše
sviđa, skenirati je crno-belo, raslojiti je da bismo dobili vrednosti
intenziteta, a zatim pustiti montažer da položi pod, tako da svaka
pločica predstavlja jedan piksel. Izgledaće super - dođi sutra da
vidiš."
"Aha, doći ću."
Čavrljajući kao veverica, Hiro ih je poveo od ivice rudnika.
Krenuli su na zapad, preko kosine.
Krišnin glas dopro je do Gintera preko primopredajnog čipa. Bio
je to stari trik. Čipovi imaju efektivni prenosni prečnik od petnaest
jardi - ako si dovoljno blizu, možeš da isključiš radio i razgovaraš
čip u čip. "Izgleda da imaš problema, prijatelju."
Oslušno je da li je tu i drugi noseći ton, ali ništa nije čuo. Hiro je
bio van dometa. "Izmailova. Izgleda..."
"...da si se zaljubio u nju."
"Otkud znaš?"
Razmaknuto su se poređali po kosini koja se uzdizala; Hiro je bio
na čelu. Neko vreme niko nije govorio. Bilo je u nečeg smirenog,
poverljivog u toj podeljenoj tišini, nalik na anonimni mir
ispovedaonice. "Molim te, nemoj ovo pogrešno da shvatiš", reče

30
Krišna.
"Šta da pogrešno shvatim?"
"Gintere, ako uzmeš dve seksualno kompatibilne osobe, smestiš
ih jednu uz drugu, izoluješ i navedeš da se useru od straha, one će se
zaljubiti. To je neminovno. To je mehanizam opstanka, nešto što je
usađeno u tvoje osnovno ustrojstvo mnogo pre nego što si rođen.
Kada milijarde godina evolucije kažu da je došlo vreme za vezivanje,
tvoj mozak nema puno izbora nego da posluša."
"Hej, dođite ovamo!" viknu Hiro preko radija. "Ovo morate da
vidite."
"Dolazimo", reče Ginter. A onda, dodade preko čipa: "Praviš od
mene jednu od onih mašina Sali Čang."
"Na neki način, mi i jesmo mašine. To nije tako loše. Osećamo
žeđ kada nam je potrebna voda, adrenalin se upumpava u krv kada
nam je potreban dodatni priliv agresivne energije. Ne možeš da se
boriš protiv svoje prirode. Zašto bi?"
"Da, ali... "
"Zar nije ovo divno?" Hiro se verao preko kamenjara. "Pruža se
sve dalje i dalje. A pogledajte tamo gore!"
Podigavši pogled, videli su da je ono uza šta su se peli rasut
materijal iz uske pukotine potpuno ispunjene kamenim
gromadama. Bile su ogromne, velike kao skakači, a neke od i kao
spremišta kiseonika.
"Hej, Krišna, mislio sam da te pitam - šta ti to, u stvari, radiš tamo
u Centru?"
"Ne mogu da razgovaram o tome."
"Ma, daj." Hiro je podigao na rame kamen veličine njegove glave i
odbacio ga, kao bacač kugle. Kamen se polako vinuo naviše i spustio
se daleko dole nizbrdo u beloj eksploziji prašine. "Ovde si među
prijateljima. Nama možeš da veruješ."
Krišna odmahnu glavom. Sunce mu se odbijalo o vizir. "Ne znate ni
šta pitate."
Hiro je podigao drugi kamen, veći od prvog. Ginter ga je znao u
ovakvom raspoloženju: zloćastog lica i iskežen. "Tačno to. Nas
dvojica nemamo pojma o neurobiologiji. Možeš sledećih deset sati
provesti podučavajući nas, a mi i dalje ne bismo mogli dovoljno toga

31
da shvatimo da bismo ugrozili bezdednost." Još jedan prasak
prašine.
"Ne razumete. Centar za samoreprodukujuće tehnologije nije
smešten ovde bez razloga. Laboratorijski rad mogao bi da se obavlja
i tamo, na Zemlji, za samo delić lunarnih troškova. Naši sponzori
premestili su ovde projekte zato što su istinski zabrinuti."
"Pa, šta možeš da nam kažeš o tome? Daj nam samo dostupne
stvari; vesti za video časopise. Ništa tajno."
"Pa... dobro." Sad je bio red na Krišnu. Podigao je mali kamen,
zavrteo ga kao igrač bezbola i bacio. Smanjivao se i nestao u daljini.
Beli oblačić podigao se s površine. "Znate Sali Čang? Ona je upravo
završila kartiranje neurotransmiterskih funkcija."
Onda je sačekao.
Kada Krišna ništa više nije dodao, Hiro sarkastično reče: "Auu."
"Detalji, Krišna. Neki od nas ne mogu tako brzo da sagledaju
Vaseljenu u zrnu peska kao ti."
"Trebalo bi da je očigledno. Mi već gotovo deceniju imamo
potpunu genetsku kartu mozga. Sad tome dodajemo hemijsku kartu
Sali Čang, a to je analogno davanju ključeva od bibilioteke. Ne, još
bolje od toga. Zamislite da ste ceo život proveli u ogomnoj biblioteci
punoj knjiga na jeziku koji ne znate ni da čitate ni da govorite, i da
ste upravo pronašli rečnik i čitač slika."
"I šta kažeš? Da ćemo potpuno razumeti kako funkcioniše mozak?"
"Da ćemo potpuno kontrolisati funkcionisanje mozga. Hemijskom
terapijom moći ćemo da navedemo svakoga da misli ili oseća šta
god poželimo. Imaćemo trenutne lekove za sve netraumatske
mentalne bolesti. Moći ćemo da fino podešavamo agresiju, strast,
kreativnost - podižemo ih, spuštamo, biće sve to isto. Sad shvatate
zašto se naši sponzori toliko brinu zbog onoga što može proisteći iz
ovih istraživanja."
"Ne, ne baš. Svetu treba više razuma", reče Ginter.
"Slažem se. Ali ko je taj ko će definisati razum. Mnoge vlade
smatraju političke disidente plodnim tlom za mentalno
utamničenje. Ovo će otvoriti vrata mozga, dopustiće da se ispituje
spolja. Prvi put biće moguće otkriti neispoljenu pobunu. Moći će da
se van zakona stave određeni vidovi razmišljanja. Potencijal za

32
zloupotrebu nije beznačajan.
Razmotrite takođe vojne primene. Ovo znanje, povezano sa
nekim novim nanooružjem, moglo bi da proizvede fanatični borbeni
gas, koji bi vam omogućio da armiju neprijatelja okrenete na
sopstveni narod. Ili, još lakše, baciti ih u stanje psihotične
mahnitosti i okrenuti ih na same sebe. Gradovi se mogu umiriti
proizvođenjem katatonije kod stanovništva. Može se stvoriti druga,
interna stvarnost, što bi dopustilo zavojevaču da koristi mase za
ropski rad. Mogućnosti su bezgranične."
Varili su ovo u tišini. Najzad, Hiro reče: "Isuse, Krišna, ako je ovo
ono što je dostupno, kakve su to, kog vraga, stvari koje morate da
krijete?"
"Ne mogu da vam kažem."
Minut kasnije, Hiro je opet odjurcao. U podnožju obižnjeg brda
pronašao je veliku kamenu gromadu koja je stajala nagnuta napred
na manjem kraju. Obigravao je oko nje i pokušavao da napravi
dobar snimak, a da u pozadini ne uhvati sopstvene otiske stopala.
"Pa, u čemu je problem?" reče Krišna preko čipa.
Probem je u tome što ne uspevam da se sretnem s njom.
Ekatarinom. Ostavljao sam poruke, ali ona neće da odgovori na njih.
A ti znaš kako je to u Samostalnosti - zaista je naporno izbegavati
nekoga ko želi da se s tobom sretne.
Ali njoj to uspeva."
Krišna je ćutao.
"Sve što želim da znam jeste - šta se ovde događa?"
"Ona te izbegava."
"Ali zašto? Ja sam se zaljubio, a ona nije; je l' to pokušavaš da mi
kažeš? Mislim, je l' u tome štos, ili šta?"
"Pošto nisam čuo njenu stranu priče, ne mogu tačno da ti kažem
šta ona oseća. Ali mogu da se kladim da i ona oseća isto što i ti.
Razlika je u tome što ti misliš da je to dobra ideja, a ona ne. Tako da
te izbegava. Susret bi joj samo još više otežao da vlada svojim
osećanjima prema tebi."
"Sranje!"
Neočekivan sarkazam dopro je iz Krišninog glasa: "A šta ti
hoćeš? Pre minut si se bunio što mislim da si mašina. Sad si

33
nesrećan što Izmailova misli da nije."
"Hej, momci! Dođite ovamo. Otkrio sam sjajno mesto za snimak.
Ovo morate da vidite."
Okrenuli su se i videli da im Hiro maše s vrha brda.
"Mislio sam da odlaziš", progunđao je Ginter. "Rekao si da ti je
dosta Meseca, da odlaziš i da se nikad više nećeš vratiti. Kako to da
ti se odjednom toliko digao moral?"
"To je bilo juče! Danas sam pionir, graditelj svetova, osnivač
dinastija!"
"Ovo postaje mučno. Kako od tebe izvući jasan odgovor?"
Hiro je visoko odskočio i zauzeo pozu, raširenih ruku i pomalo
luckastu. Zateturao se malo prilikom doskoka. "Anja i ja se
venčavamo!"
Ginter i Krišna se zagledaše jedan u drugog, prazan vizir u prazan
vizir. Nateravši se da ispolji oduševljenje, on reče: "Hej, sereš?
Stvaro! Česti..."
Zavijajući vrisak statičkog šuma dopro je niotkuda. Ginter se
trgnuo i stišao radio. "Moj glupi radio je..."
Jedan od druge dvojice - zajedno su se kretali, pa nije mogao da ih
raspozna iz daljine - upirao je prstom naviše. Ginter je zabacio glavu
da pogleda na Zemlju. U sekundi nije bio svestan šta traži. A onda je
video: dijamantska svetla tačka usred noći. Ličila je na malu, svetlu
rupu u stvarnosti, negde u kontinentalnoj Aziji. "Šta je to, kog
vraga?" upita on.
"Blago, Hiro reče: "Mislim da je to Vladivostok."
Do trenutka kada su u povratku stigli do Sinusa Medii, prvo
svetlo je pocrvenelo i izbledelo, a dva druga su se rascvetala.
Novinarski operateri na Opservatoriji radili su prekovremeno da
spoje izveštaje sa velikih novinskih kanala u montažu glasina i
strahovanja. Radio je bio pun razgovora o pogocima na Seul i
Buenos Aires. Izgledalo je da je to sigurno. Pogoci u Panamu, Irak,
Denver i Kairo bili su pod sumnjom. Nevidljiva raketa proletela je
nisko iznad Hokaida i bila skrenuta u Japansko more. Švajcarske
orbitalne stanice izgubile su nekoliko fabrika usled rasprskavajućih
satelita. Nije bilo slaganja po pitanju ko je agresor, a iako su mnoge
sumnje navodile na jednu stranu, Tokio je sve pobijao.

34
 Gintera je najviše impresionirao zvučni zapis jednog britanskog
video-esejiste koji je rekao da nije važno ko je pucao prvi. 'Koga
ćemo okriviti? Južnu alijansu, Tokio, generala Kima ili možda neku
tajanstvenu terorističku grupu za koju niko nikad nije čuo? U svetu
čija su oružja vezana na mušicu nišana, to pitanje je besmisleno.
Kada je prva bomba eksplodirala, ona je aktivirala autonomne
programe koji su ispalili ono što je službeno označavano kao
'odmeren odgovor'. Ni sam Goršov to nije mogao da spreči. Njegovi
taktički programi izabrali su tri ovonedeljna najverovatnija
agresora - od kojih su bar dva sasvim sigurno bila nevina - i lansirali
odgovor. Ljudska bića tu nisu imala nikakvog udela.
Ove tri nacije imale se svoje povratne 'odmerene odgovore'.
Ishod toga tek počinjemo da saznajemo. Sada ćemo napraviti pauzu
od pet dana, tokom kojih će pregovarati sve uključene države.
Otkud sve to znamo? Sažeci svih najvećih odbrambenih programa
dostupni su na bilo kojoj javnoj mreži podataka. Oni nisu tajna.
Otvorenost je ono što najviše zastrašuje u svemu tome.
Imamo pet dana da izbegnemo rat koji bukvalno niko ne želi.
Pitanje je, mogu li u pet dana vojne i političke snage preuzeti
kontrolu nad sopstvenim odbrambenim programima? Hoće li? Ako
se uzme u obzir bol i bes koji je umešan u sve to, tradicionalne
mržnje, nacionalšovinizmi i prirodne reakcije onih čiji su voljeni već
među mrtvima, mogu li oni na vlasti na vreme prevazići svoju
prirodu kako bi se izbegao konačni i potpuni rat? Naše dobro
informisane procene kažu - ne. Ne, ne mogu.
Laku noć i nek' nam se Bog smiluje.
Ćutke su leteli ka severu. Čak i kad je radio-prenos prekinut
usred reči, niko nije progovorio. Bio je to kraj sveta i sve što bi rekli
postalo bi beznačajno pred tom činjenicom. Naprosto su išli kući.
Predeo oko Samostalnosti bio je načičkan grafitima, velikim
štampanim slovima ispisanim na stenama:
KARL OPS - AJNDHOVEN '49 i LUIZA MAKTAJ ALBUKERKI NM.
Ogromno oko u piramidi.
ARSENAL - SVETSKI ŠAMPION U RAGBIJU sa krunom preko toga.
KUKURUZNI HLEB. Pi Lambda Fi. GLAVE MOTORA.
Div sa toljagom. Spuštajući se iznad njih, Ginter je razmišljao

35
kako se svi oni odnose na mesta i stvari sa onog sveta iznad, da
nijedan nije prirođen Mesecu. Ono što je uvek izgledalo besmisleno,
sada ga je pogađalo kao neizrecivo tužno.
Sletište za skakače i vakuumsku garažu delila je samo kratka
šetnja. Nisu se mučili da zovu minibus.
Garaža se sada Ginteru činila čudnovato nepoznata, iako je
prošao kroz nju hiljadu puta. Izgledalo ku je da lebdi u sopstvenoj
tajni, kao da je sve sklonjeno i zamenjeno tačno jednakim
duplikatima, ali vraćeno različito i nekako neprepoznatljivo.
Parkirana vozila bila su koso poređana u redove po tipu unutar
obojenih linija. Plafonska svetla napinjala su se da dostignu pod, ali
nisu mogla.
"Majku mu, kako je ovo mesto mirno!" Hiroov glas delovao je
neprirodno glasno.
Bilo je to tačno. Ni u najdubljim krajevima garaže nije se pomicao
ni jedan jedini daljinski ili robotski servisni uređaj. Čak se ni njuškač
gubitka pritiska nije pokretao.
"Mora da je zbog vesti", proimrmlja Ginter.
Otkrio je da nije spreman da otvoreno govori o ratu. U pozadini
garaže, pet vazdušnih komora stajalo je u redu. Iznad njih, topla, žuta
traka prozora sjala je u steni. U sobi iza, mogao je da vidi nadzornika
kako se muva naokolo.
Hiro je mahnuo rukom, a mala prilika unutra nagnula se napred da
odmahne. Prišli su najbližoj komori i sačekali.
Ništa se nije dogodilo.
Posle nekoliko minuta, odmakli su se od komore da zavire kroz
prozor. Nadzornik je još bio tamo i lagano se kretao.
"Hej!" viknu Hiro preko otvorene frekvencije. "Ti gore! Radiš li?"
Čovek se nasmešio, klimnuo i odmahnuo.
"Onda otvori ta prokleta vrata!"
Hiro krupnim koracima pođe napred; uz poslednje potvrdno
mahanje nadzornik se nagnuo nad upravljačke uređaje.
"Ovaj, Hiro", reče Ginter, "nešto nije u redu sa..."
Vrata su se otvorila uz eksploziju.
Tako su lupila kad su se naglo otvorila, da su napola ispala iz
šarki. Vazduh iznutra izleteo je napolje kao naboj iz topa. U trenu,

36
garaža je bila puna slobodnog alata, delova vakuumskih odela i
komadića odeće. Ključ za odvijanje pogodio je Gintera pljoštimice po
ruci, zavrteo ga i oborio na pod.
Šokiran, podigao je pogled. Parčad i delići stvari ostali su da vise
u vazduhu jedan dug, nadrealan tren. Onda, kad je vazduh utekao,
polako su počeli da poniru dole. Nespretno je ustao, masirajući ruku
preko odela.
"Hiro, jesi li u redu? Kriše?"
"Oh, moj Bože", reče Krišna.
Ginter se naglo okrenuo. Video je da Krišna čuči u senci kamiona
s ravnim dnom iznad nečega što nikako nije mogao da bude Hiro, jer
je bilo savijeno na pogrešan način. Prišao je kroz svetlucavu
nestvarnost i klekao pored Krišne. Zurio je dole na Hiroovo telo.
Hiro je stajao pravo pred vratima kada ih je nadzornik otvorio, ne
izvršivši prethodno dekompresiju unutrašnjeg hodnika. Primio je
svu silinu udara. Podigao ga je i tresnuo o bok kamiona, slomivši mu
kičmu i razbivši mu vizir na šlemu povratnim udarcem. Mora da je
trenutno umro.
"Ko je to tamo?" upita jedna žena.
Minibus je ušao u garažu, ali Ginter to nije primetio. Podigao je
pogled i na vreme da vidi kako za njim ulazi drugi, a onda i treći.
Ljudi su počeli da mile napolje. Uskoro je dvadesetak njih prilazilo
kroz garažu. Razbili su se u dve grupe. Jedna se uputila pravo prema
komorama, a manja je krenula ka Ginteru i njegovim prijateljima.
Izgledalo je baš kao da je u pitanju vojna operacija. "Ko je to tamo?"
ponovila je žena.
Ginter je podigao prijateljevo telo na ruke i ustao.
"To je Hiro", reče on bezizražajno. "Hiro."
Plutali su napred oprezno, polukrug odela sa praznim vizirima,
nalik na kahine. Mogao je da razabere logoe korporacija. Micubiši.
Vestinghaus. Holst orbitalne. Crveno-narandžasto odelo Izmailove
bilo je među njima, a i živopisna Modrijanova šara koju nije
prepoznao. Žena je ponovo progovorila, napeto, zabrinuto. "Hiro,
reci mi kako se osećaš."
Bila je to Bet Hamilton.
"Nije to Hiro", reče Krišna. "To je Ginter. Ovo je Hiro. Ovo što on

37
nosi. Bili smo u brdima i... " glas mu se slomio i zbrkao.
"Jesi li to ti, Krišna?" upita neko. "Ima tu i zrnca sreće. Pošaljite ga
napred; trebaće nam kada uđemo." Neko drugi prebacio je ruku
preko Krišninih ramena i odveo ga.
Preko radija, jedan jasan glas obratio se nadzorniku.
"Dmitrij, jesi li to ti? Signe ovde. Sećaš me se, zar ne, Dmitrij?
Signe Omsted. Ja sam ti prijatelj."
"Naravno da te se sećam, Signe. Sećam te se. Kako bih ikada
mogao da zaboravim svog prijatelja? Naravno da se sećam."
"Oh, dobro. Tako sam srećan. Slušaj me pažljivo, Dmitrij. Sve je u
redu."
Ogorčeno, Ginter je prebacio bradom radio na odašiljanje.
"Đavola je. Ta budala gore... "
Krupan čovek u Vestinghausovom odelu zgrabio je Gintera za
povređenu ruku i prodrmao ga.
"Zaveži, pička ti materina!" zarežao je. "Ovo je ozbiljno, budalo
jedna. Nemamo vremena da te tetošimo."
Hamiltonova se umešala između njih.
"Pobogu, Posnere, upravo je video... " Zastala je. "Ja ću da se
pobrinem za njega. Ja ću da ga smirim. Samo nam dajte pola sata.
Važi?"
Ostali su izmenjali poglede, klimnuli i okrenuli se.
Na Ginterovo iznenađenje, Ekatarina mu se obratila preko
primopredajnog čipa. "Žao mi je, Gintere", promrmljala je.
Onda je nestala.
Još je držao Hiroov leš. Otkrio je da zuri dole u prijateljevo
uništeno lice. Meso je bilo puno masnica i nabubrelo kao
prekuvana viršla. Nije mogao da skrene pogled.
"Hajde." Bet ga je malo gurnula da na pokrene. "Stavi telo nazad
na taj pik-ap i povezi nas napolje do litice."
Na insistiranje Hamiltonove, vozio je Ginter. Otkrio je da pomaže
kad je zabavljen nečim. Sa rukama koje su plutale na volanu,
netremice je gledao ispred i ne bi li ugledao prečicu do Mauzoleja.
Osećao je kao da ga oči grebu i kao da su neljudski suve.
"Napali su nas da nas preduhitre", reče Hamiltonova. "Sabotaža.
Tek sad počinjemo da slažemo kockice. Niko nije znao da ste na

38
površini, jer bismo već poslali nekog po vas. Ovde je bio popriličan
haos."
Ćutke je vozio, uljuljkan i zaštićen svim tim miljama teškog
vakuuma obavijenim oko njega. Mogao je da oseti prisustvo
Hiroovog leša u zadnjem delu kamiona, neprestano psihičko
probadanje između lopatica. Ali sve dok ne govori, bezbedan je;
može da ostane po strani od Vaseljene koja sadrži bol. Bol ga ne
može dodirnuti. Čekao je, ali Bet nije dodala ništa onome što je već
rekla.
Konačno, on reče: "Sabotaža?"
"Softversko topljenje u radio-stanici. Eksplozije na svim šinskim
topovima. Tri momka iz Mikrospejskraft aplikacija stradala su kada
je opalio šinski top Boitsovij Kot. Pretpostavljam da je to bilo
neizbežno. Sa svom vojnom industrijom smeštenom ovde gore, ne
iznenađuje što je neko hteo da nas izbaci iz igre. Ali to nije sve.
Nešto se dogodilo ljudima u Samostalnosti. Nešto zaista grozno. Ja
sam bila napolju u Opservatoriji kada se to zbilo. Jedna novinarka
pozvala je da vidi da li postoji neki softverski bekap da se ponovo
pokrene stanica, a čula je samo neko blebetanje. Lude stvari. Mislim,
stvarno lude. Morali smo da isključimo daljinske Opservatorije, jer
su operateri bili..." Sada je plakala, blago i nezaustavljivo; prošao je
čitav minut pre nego što je ponovo mogla da progovori. "Neka vrsta
biološkog oružja. To je sve što znamo."
"Stigli smo."
Dok su se zaustavljali u podnožju litice Mauzoleja, Ginteru pade
na pamet da nisu poneli opremu za bušenje. Onda je izbrojao deset
crnih niša u steni i shvatio da je neko mislio unapred.
"Nisu pogođeni jedino oni koji su radili u Centru ili u
Opservatoriji, ili napolju na površini. Možda stotinak nas, sve
ukupno."
Otišli su okolo do stražnje strane pik-apa. Ginter je sačekao, ali
Hamiltonova se nije ponudila da ponese telo. Iz nekog razloga, zbog
toga se naljutio i zamerio joj. Otvorio je vrata, skočio na papučicu i
podigao leš u odelu.
Pre današnjeg dana, samo šestoro ljudi umrlo je na Mesecu.
Hodali su pored niša u kojima su njihova tela čekala večnost. Ginter

39
je napamet znao njihova imena: Hajse, Jasuda, Špehalski, Dubinjin,
Mikami, Kastiljo. A sada Hiro. Činilo se neshvatljivo da će ikada doći
dan kada će biti toliko mrtvih da ih neće znati poimenice.
Krasuljci i žuti ljiljani bili su tako raskošno razbacani ispred
grobnica, tako da nije mogao izbeći da ne zdrobi pod nogama neke
od njih.
Ušli su u prvu praznu nišu i on je spustio Hiroa na kameni sto
usečen u steni. U halou njegove svetiljke na šlemu, telo je delovalo
žalostivo iskrenuto i neugodno smešteno.
Ginter je otkrio da plače; krupne, vrele suze puzile su mu niz lice i
ulazile mu u usta kada bi udahnuo. Isključio je radio, sve dok nije
uspeo da treptanjem otare suze. "Sranje." Prešao je rukom preko
šlema. "Pretpostavljam da bi trebalo da nešto kažemo."
Hamiltonova ga je uzela za ruku i stisnula.
"Nikad ga nisam video onako srećnog kao što je bio danas.
Trebalo je da se oženi. Skakao je unaokolo, smejao se i govorio o
podizanju porodice. A sad je mrtav, a ja čak ne znam ni koje je vere
bio." Nešto mu je palo na pamet i on se bespomoćno okrenuo prema
Hamiltonovoj. "Šta ćemo da kažemo Anji?"
"Ona ima svojih problema. Hajde, pomoli se, pa da idemo. Nestaće
ti kiseonika."
"Dobro." Pognuo je glavu. "Gospod je pastir moj, poželeti neću... "
Po povratku u Samostalnost, družina s površine zauzela je
vazdušne komore, što je bio prizor koji je odvojio nadzornika od
upravljačkih uređaja. Čovek iz Vestinghausa, Posner, pogledao ih je
odozgo sa osmatračkog prozora.
"Ne otvarajte odela", upozorio je. "Sve vreme ih držite dobro
zaptivena. Šta god da su đubrad bacila, još je tu. Možda je u vodi,
možda u vazduhu. Jedan dašak i odoste odavde! Shvatate?"
"Da, da", gunđao je Ginter. "Ne pizdi."
Posnerova ruka zamrznula se iznad kontrola. "Uozbiljimo se. Ne
puštam vas unutra dok ne priznate težinu situacije. Ovo nije odlazak
na piknik. Ako niste spremni da pomognete, niste nam potrebni. Je li
to jasno?"
"Potpuno razumemo i u potpunosti ćemo sarađivati", brzo reče
Hamiltonova. "Zar ne, Vajle?"

40
 Klimnuo je jadno.
Samo jedna komora bila je slomljena, a između nje i mase
vazduha Samostalnosti nalazilo se još pet kompleta hermetičnih
vrata. Projektanti grada bili su oprezni.
Pod nadzorom Posnera, prolazili su kroz hodnike, komore, sobe
za presvlačenje i peli se teretnim eskalatorima. Konačno su dospeli
do unutrašnjosti grada.
Zastali su na rubu Pakla, trepćući.
U prvom trenutku, bilo je nemoguće ukazati na bilo koji izvor
opsedajućeg osećanja pogrešnosti koje je izjedalo rubove svesti.
Parkovi su bili načičkani ljudima, signalna svetla na spoju zidova
kratera i svoda jarko su sijala, a vodopadi su i dalje skladno padali s
terase na terasu. Sitne ptice komično su klatile glavom gore-dole u
travi.
Onda su se nametnule pojedinosti. Jedan čovek teturao se na
četvrtom nivou, trzao glavom i kruto mahao rukama. Punačka žena
progegala se pored njih; vukla je za sobom prazna kolica napravljena
od tezge mikrofabrike na točkovima, kvačući kao patka. Neko je sedeo
u šumi visokoj do kolena pored parka Noguči i vadio drvo za drvetom.
Ali prilikom podrobnijeg pregleda, još više su uznemiravale mirne
prilike. Tu je ležao jedan čovek, napola u ulazu u tunel, a napola izvan
njega, svestan sebe otprilike kao pas. Tamo, tri žene stajale su u
pozama krajnje iscrpljenosti, koje su se graničile s očajem. Na sve
strane, ljudi se nisu dodirivali, razgovarali ili na bilo koji način
pokazivali da su svesni jedni drugih. Delili su samo potpunu i opštu
podvojenost.
"Šta ćemo..." Nešto je tresnulo Gintera po leđima. Oborilo ga je s
nogu i on posrnu napred. Prevrćući se, postao je svestan da ga
udaraju pesnice, opet i opet, i da mu jedan mršav čovek kleči na
grudima i histerično viče: "Ne čini to! Ne čini to!"
Hamiltonova je uhvatila čoveka za ramena i odvukla ga. Ginter se
podigao na kolena. Pogledao je u lice ludila; izbečene i zastrašene oči,
izraz pun panike. Čovek se smrtno uplašio Gintera.
Naglo se trgnuvši, čovek se oslobodio. Potrčao je kao da ga jure
zlodusi. Hamiltonova je netremice gledala za njim.
"Dobro si?" upita ona.

41
 "Da, naravno." Ginter je doveo u red opremu na odelu. "Hajde da
vidimo možemo li da nađemo ostale."
Krenuli su prema jezeru, zureći naokolo na prilike zaokupljene
sobom, raštrkane po travi. Niko nije pokušao da im se obrati.
Jedna žena je protrčala, bosonoga. Ruke su joj bile pune cveća.
"Hej!" viknu Hamiltonova za njom. Ova se hitro nasmejala preko
ramena, ali nije usporila. Ginteru je ovlaš bila poznata: izvršni
nadzornik za Martin Marijetu.
"Jesu li svi ovde ludi?" upita on.
"Izgleda."
Žena je stigla do obale i sada je širokim zamasima bacala cvetove u
vodu. Prekrivali su površinu.
"Kakva prokleta šteta." Ginter je stigao u Samostalnost pre cveća;
znao je koliko je napora uloženo da se dobije dozvola za sađenje cveća
i prepravljanje gradske ekologije. Jedan čovek u Krupovom odelu s
plavim prugama trčao je duž ruba jezera.
Kad više nije bilo cveća, žena se sama bacila u vodu.
U prvi mah, izgledalo je kao da je iznenada odlučila da skoči. Ali na
osnovu naprezanja i koprcanja dok se probijala dublje kroz vodu, bilo
je jasno da ne ume da pliva.
Dok je ovo Ginter shvatio šta se događa, Hamiltonova se već bacila
napred i potrčala prema jezeru. Zakasnelo, krenuo je i on za njom. Ali
čovek u Krupovom odelu bio je brži od oboje. Bacio se u vodu za
ženom. Ispružena ruka zgrabila ga je za rame, a onda on potonu,
vukući i nju za sobom. Lice joj je bilo crveno i grcala je kada je ponovo
izronio, sa rukom preko njenih grudiju.
Do tada, Ginter i Bet već su zagazili u jezero i njih troje zajedno
izvukoše ženu na obalu. Kada su je pustili, žena se mirno okrenula i
odšetala, kao da se ništa nije dogodilo.
"Otišla je po još cveća", objasnio je sastavni deo Krupa. "Ovo je
već treći put kako čestita Ofelija pokušava da se udavi. Ona nije
jedina. Ja se tu motam i izvlačim ih kad upadnu."
"Znaš li gde su ostali? Da li neko upravlja ovim? Da li neko izdaje
naređenja?" upita Hamiltonova.
"Da li ti je potrebna bilo kakva pomoć?" upita Ginter.
Krupov čovek slegnu ramenima. "Dobro sam. Ali nemam pojma

42
gde su ostali. Moji prijatelji su otišli na drugi nivo kada sam odlučio
da ostanem ovde. Ako ih vidite, recite im da bi mi bilo drago da
nešto čujem od njih. Trojica momaka u Krupovim odelima."
"Hoćemo", reče Ginter.
Hamiltonova je već odlazila.
Na stepenici tik ispod vrha stepeništa ispružio se jedan od
Ginterovih kolega iz G5 tima.
"Sidni", oprezno reče on. "Kako ide?"
Sidni se zakikotao.
"Trudim se, ako je to ono na šta si mislio. Ne vidim da 'kako' u
tome nešto mnogo znači."
"Dobro."
"Bolje bi bilo postaviti pitanje zašto ne radim." Ustao je i vrlo
prirodno se pridružio Ginteru prilikom penjanja uz stepenice.
"Očigledno ne mogu da budem na dva mesta istovremeno. Ni ti ne bi
želeo da veliku hiruršku operaciju obavljaju u tvom odsustvu, zar
ne?" Ponovo se zakikotao. "To je oksimoron. Kao konji: ona klasično
lepa praksitelovska tela koja seru dugačka, nadrealna govna."
"Dobro."
"Uvek sam im se divio zato što sažmu toliko umetnosti u jedan
jedini prizor."
"Sidni", reče Hamiltonova. "Tražimo naše prijatelje. Tri čoveka u
radnim odelima sa plavim prugama."
"Video sam ih. Znam samo kuda su pošli." Oči su mu bile mirne i
prazne; činilo se kao da nisu usredsređene ni na šta posebno.
"Možeš li da nas odvedeš do njih?"
"Čak i cvet prepoznaje svoje lice." Skladno vijugav pošljunčani
put vodio je kroz privatne baštenske parcele i terene za kriket.
Pratili su ga niz put.
Na drugoj terasi nije bilo puno ljudi; činilo se da se većina, posle
dolaska ludila, povukla u pećine. Ono malo njih koji su preostali, ili
su ih prenebregavali, ili su se sklanjali pred njima. Ginter je otkrio
da opsednuto zuri u njihova lica, pokušavajući da analizira
nedostatke koje je osećao u svakom od njih. Strah se ugnezdio u
njihove oči, baš kao i užasna svest o tome da im se dogodilo nešto
grozno, praćena potpunim zanemarivanjem prirode toga.

43
 "Bože, ovi ljudi!"
Hamiltonova je frknula.
Osećao se kao da hoda kroz san. Njegovo odelo prigušivalo je
zvukove, a kroz vizir šlema boje su bile manje jake. Bilo je to kao da
je tanano odvojen od sveta, kao da, istovremeno, i jeste i nije tamo;
utisak koji je pojačavalo svako novo lice što je gledalo pravo kroz
njega s ludačkom ravnodušnošću neviđenja.
Sidni je skrenuo za ugao, ubrzao korak, pa protrčao kroz ulaz u
tunel. Ginter je pojurio za njim. Na ulazu, zastao je da bi mu se
šlem prilagodio na novi nivo svetlosti. Kada se prizor razbistrio,
video je kako Sidni zamiče u bočni prolaz.
Pošao je za njim.
Na spoju prolaza se osvrnuo, ali njihovog vodiča više nigde nije
bilo.
Sidni je nestao. "Jesi li videla kojim putem je otišao?" upitao je
Hamiltonovu preko radija. Nije bilo odgovora. "Beti?"
Krenuo je niz hodnik, zastao i okrenuo se. Ove stvari duboko
zalaze. Mogao bi večno da luta po njima. Vratio se napolje na terasu.
Hamiltonove nije bilo na vidiku.
U nedostatku bilo kakvog boljeg plana, sledio je stazu.
Neposredno iza ukrasnog žbuna božikovine, zaustavila ga je u
mestu prizor koji kao da je poticao pravo iz dela Vilijema Blejka.
Čovek je skinuo košulju i sandale i na sebi imao samo kratke
pantalone. Čučao je na vrhu stene, budan, strpljiv, i jeo paradajz.
Čelična cev bila mu je koso položena preko kolena kao štap ili
skiptar, a ispleo je i neku vrstu krune od platinijumske žice sa
hiperprovodničkim čipovima, vrednim pravo bogatstvo, koji su mu
visili preko čela. Izgledao je baš kao kakva kraljevska životinja.
Mirno je zurio je u Gintera, ne trepćući.
Gintera je prošla jeza. Čovek je delovao manje ljudski nego
čovekoliki majmun, vešt na svoj način, ali bezuman. Osećao se kao
da preko eona zuri u pradedu majmuna, koji čuči na rubu svesti.
Zgrabio ga je nevoljni osećaj praznovernog straha. Da li se ovo
događa kada se uklone više mentalne funkcije? Da li arhetip leži tik
ispod kože i čeka priliku da se pojavi?"
"Tražim prijatelja", reče on. "Jednu ženu u G5 odelu kao što je

44
moje? Jeste li je videli? Tragala je za tri... " Zastao je. Čovek je prazno
gledao u njega. "Oh, nije važno."
Okrenuo se i krenuo dalje.
Posle nekog vremena, izgubio je svaki osećaj trajanja. Postojanje
se rasparčalo u nepovezane slike: čovek presavijen gotovo nadvoje
ceri se i stiska žutu gumenu patkicu. Žena koja skače iza monitora
vazduha kao lutka iz kutije, vrišti i maše rukama. Stara prijateljica
ispružena na tlu plače slomljene noge. Kada je pokušao da joj
pomogne, uplašeno je otpuzala od njega. Nije mogao da joj priđe, a
da ne nanese još više štete. "Ostani tu", rekao je. "Naći ću pomoć."
Pet minuta kasnije shvatio je da se izgubio i da nema pojma kako da
se vrati do nje. Došao je do stepenica koje su vodile nazad na najniži
nivo. Nije bilo razloga da siđe njima. Nije bilo razloga ni da ne siđe.
Sišao je.
Tek što je stigao do kraja stepenica, kada neko u luksuznom odelu
boje lavande projuri pored njega.
Ginter je bradom uključio radio u šlemu.
"Zdravo!" Odelo boje lavande se osvrnu - vizir mu je nalikovao na
ploču opsidijana - ali ne stade. "Znate li gde su svi nestali? Potpuno
sam se izgubio. Kako da saznam šta treba da radim?" Odelo boje
lavande zaroni u tunel.
Slabašno, dopro je glas: "Pokušaj u kancelariji upravnika grada."
Kancelarija upravnika grada bila je tesna kockica na udaljenosti
od osmine kilometra u dubini zamršenog lavirinta administrativnih
i servisnih tunela. Nikada nije bila naročito važna u shemi stvari.
Osnovne dužnosti upravnika grada bile su održavanje zaliha
vazduha i vode i pravljenje planova inspekcija vazdušnih komora -
funkcije koje bi bilo koji kompjuter bolje obavljao samo da su se
usudili da ih povere mašini. Prostorija verovatno nikada nije bila
tako puna kao sad. Desetine ljudi opremljenih za potpuni vakuum
prelivalo se i u hol, zabrinuto slušajući kako se
Ekatarina savetuje sa gradskim Programom kriznog upravljanja.
Ginter se progurao što je bliže mogao; čak i tako, jedva da ju je
video.
"...komore, farme i javna dobra, i stavili smo pod ključ sve
daljinske. Šta je sledeće?"

45
 Ekatarinin PC visio je sa njene radne opreme i pojačavao nemi
glas PKU-a. "Sad kad je ustanovljena elementarna kontrola,
industrijski sektor mora biti drugi na redu. Fabrike treba staviti pod
ključ. Reaktori se moraju ugasiti. Nema dovoljno nadzornika da bi
nastavili da rade. Fabrike imaju konzervirajuće programe koji su
dostupni na zahtev.
Treće, ne mogu se zanemariti farme. Petnaest minuta bez
kiseonika i celokupna tilapia će uginuti. Kalimari su još osetljiviji.
Moraju se odmah odrediti tri iskusne poljoprivredne komponente.
Udvostručite taj broj ako imate samo neiskusne komponente.
Savetodavni softver je dostupan. Kakvi su vam resursi?"
"Ja ću se vratiti na to. Šta još?"
"Šta je s ljudima?" upita ratoborno jedan čovek. "Zašto se, kog
vraga, toliko brinete o fabrikama, kad su naši ljudi u stanju u kome
jesu."
Izmailova oštro podiže pogled. "Ti si jedan od istraživačkih
elemenata Čangove? Šta ćeš ti ovde? Zar nemaš dovoljno posla?"
Osvrnula se unaokolo, kao da se naglo probudila iz sna. "Svi vi! Šta
čekate?"
"Ne možeš nas se tek tako rešiti. Ko je tebe unapredio u
glavnokomandujućeg? Mi ne moramo da slušamo tvoja naređenja."
Posmatrači su se nervozno vrpoljili, ne udaljavajući se,
očekujući da se ugledaju jedni na druge. Odela su im bila praktično
jednaka u ovoj gužvi, šlemovi prazni i bezizražajni. Ličili su na
mnoštvo pokretnih jaja.
Raspoloženje gomile balansiralo je jedan tren na ivici prihvatanja
i besa, pripravno da padne na bilo koju stranu dodirom perceta.
Ginter podiže ruku. "Glavnokomandujući!" glasno reče. "Ovde redov
Vajl! Čekam naređenje. Recite mi šta da radim."
Smeh se prolomio prostorijom i napetost se smanjila. Ekatarina
reče: "Uzmi najbližeg do sebe i počnite da sklanjate ugrožene iz
administrativnih područja. Izvetite ih na otvoreno, gde će teže da
naude sami sebi. Kad god ispraznite prostoriju ili hodnik, dobro je
zbravite. Jasno?"
"Da, gospođo." Potapšao je po najbližem odelu i njegov šlem
odsečno klimnu. Ali kad se okrenuo da ode, put mu je bio zakrčen

46
gomilom tela.
"Ti", Ekatarina je uprla prstom. "Idi do komora farmi i penom ih
zatvori; neću da se ni slučajno zaraze. Svi koji imaju iskustva sa
radom fabrika - a to je, mislim, većina nas - trebalo bi da nađu
daljinskog i krenu da ih zatvaraju. PKU će pomoći u navođenju. Ako
nemate ništa drugo da radite, prionite na raščišćavanje hodnika.
Sazvaću opšti sastanak kada sastavimo opsežniji plan delovanja."
Zastala je. "Šta sam izostavila?"
Na iznenađenje, odgovorio joj je PKU: "U gradu ima dvadeset tri
deteta, od toga dva sedmogodišnja prelegalna, a ostatak su
petogodišnjaci ili mlađi, potomci trajno registrovanih lunarnih
elemenata. Trajne direktive su da deci treba posvetiti posebnu brigu
i zaštitu. Kapela na trećem nivou može da se pretvori u prihvatni
centar. Treba proneti glas da se deca odvode tamo, čim se pronađu.
Dodeli jednom pouzdanom pojednicu nadzor nad njima."
"Bože moj, da." Okrenula se prema ratobornom čoveku iz Centra i
odrezala: "Uradi to."
Oklevao je, a onda ironično salutirao i okrenuo da pođe.
To je probilo led. Gomila je počela da se razilazi. Ginter i njegov
par u radu - ispostavilo se da je to Liza Nagenda, 'površinski pacov'
kao i on sam - krenuli su na posao.
Potonjih godina, Ginter će se sećati ovog razdoblja kao vremena
kad mu je život ušao u mračni tunel. Duge, grozomorne sate, on i
Liza proveli su vukući se od kancelarija do magacina, boreći se da
udalje ugrožne sa korporacijskih područja i izvedu ih na svetlost
dana.
Ugroženi nisu sarađivali.
Prvih nekoliko prostorija u koje su ušli bile su prazne. U četvrtoj,
žena smućenog izgleda besno je prebirala po ladicama i registrima i
razbacivala njihov sadržaj. Pod je bio sav u neredu. "Unutra je
negde", rekla je mahnito.
"Šta je unutra, dušo", smirujuće je rekao Ginter. Morao je da
glasno govori da bi se čuo kroz šlem. "Šta tražiš?"
Zabacila je glavu, uz vragolast, zadovoljan osmeh. Obema rukama
zagladila je kosu, visoko odignutih laktova, potiskujući je pravo
preko lobanje, a zatim gurajući slobodne pramenove iza ušiju. "Nije

47
važno, jer sam sigurna da ću sad da nađem. Pojavila su se dva
skarabeja, a između njih gorući Sunčev disk; to je dobro znamenje, a
da ne pominjem da je analogija za seks. Ja sam upražnjavala seks,
sve što čovek može da poželi, u doba od devet godina, bludničeći iza
šupe s kraljem guštera. Šta me je bilo briga? Tada sam imala krila i
mislila da mogu da letim."
Ginter se malo približio. "Pričaš gluposti."
"Znaš, Tolstoj je rekao da u šumi iza njegove kuće postoji jedan
zeleni štap koji će, kada jednom bude pronađen, prouzrokovati da
svi ljudi vole jedni druge. Verujem u taj zeleni štap kao u osnovno
načelo fizičkog postojanja.
Vaseljena postoji u matrici od četiri dimenzije koje možemo
da pojmimo i sedam koje ne možemo, zbog čega doživljavamo
mir i bratstvo kao pojavu sedmodimenzionog zelenog štapa."
"Moraš da me saslušaš."
"Zašto? Reći ćeš mi da je Hitler mrtav? Ne verujem u ta sranja."
"Diži ruke", reče Nagenda. "Ne možeš se raspravljati s nekim ko je
otkačio. Zgrabi je za ruke i da je izbacimo napolje."
Međutim, to nije bilo tako lako. Žena ih se bojala. Kad god bi joj
prišli, uplašeno se izmicala. Dok su polako prilazili, nisu mogli da je
sateraju u ugao, a kada su oboje pojurili, ona je preskočila sto, a
onda se zavukla u prostor za noge. Nagenda ju je zgrabila za noge i
povukla. Žena je zakukala i stisnula se uz kolena Nagendinog odela.
"Puštaj me", zareža Liza. "Gintere, skini ovu ludakinju s mojih
prokletih nogu."
"Nemojte da me ubijete!" vrištala je žena. "Uvek sam dvaput
glasala... znate da jesam. Rekla sam im da ste gangsteri, ali sam
pogrešila. Ne izbijajte mi kiseonik iz pluća!"
Izveli su ženu iz kancelarije, a onda je ponovo izgubili kada se
Ginter okrenuo da zaključa vrata. Odlepršala je niz hodnik sa
Nagendom za petama. Onda je uletela u jednu drugu kancelariju i
morali su da počnu sve iz početka.
Trebalo im je više od sata da izvedu ženu iz hodnika i puste je u
park. Za razliku od toga, troje sledećih brzo su rešili. Onaj naredni
opet je bio naporan, a ispostavilo se da je peta ponovo žena koju su
prvo sreli, a koja je odlutala nazad da potraži svoju kancelariju.

48
Kada su je opet odveli na otvoreno, Liza Nagenda reče:
"To je četvoro otkačenih - ostalo ih je još tri hiljade osamsto
pedeset osam."
"Vidi..." počeo je Ginter. A onda je začuo Krišnin glas preko
primopredajnog čipa, krut i prenaglašeno jasan. "Neka se smesta
svi upute do središnjeg jezera na organizacioni sastanak.
Ponavljam: smesta idite do jezera. Odmah pođite do jezera."
Očigledno je govorio preko privremeno postavljenog predajnika.
Zvuk je bio loš, a glas preko čipa brujao mu je i praštao.
"Dobro, važi, shvatila sam", reče Liza. "Sad možeš da zaćutiš."
"Molim vas, smesta pođite do jezera. Svi treba da odmah pođu
do središnjeg... "
"Ššš."
Kad su izišli u park, na otvorenim površinama već su se tiskali
ljudi. Ali ne samo prilike u odelima onih koji su se spasli. Svi
ugroženi pojavljivali su se iz pećina i hodnika Samostalnosti. Hodali
su prema jezeru slepo, nesigurno, kao da su tek zazvani iz groba.
Nivo tla ispunjavao se ljudima.
"Mater mu jebem", reče Ginter, čudeći se.
"Gintere?" upita Nagenda. "Šta se to događa?"
"Primopredajni čipovi. Mater mu jebem, trebalo je samo da im se
obratimo preko čipova. Uradiće sve što im glasovi u glavi kažu da
urade."
Tle oko jezera bilo je tako ispunjeno ljudima da je Ginter imao
problema da uoči bilo koje drugo odelo. Onda je ugledao priliku u
odelu kako stoji na ivici drugog nivoa i široko maše. Odmahnuo je i
uputio se prema stepenicama.
Kad je stigao do drugog nivoa, poprilična grupa neugroženih već
se bila skupila. Sve više i više njih se pojavljivalo, vođeno
grupisanjem odela. Najzad, Ekatarina progovori preko otvorenog
kanala njenog radija u odelu.
"Nema razloga da čekamo da se svi okupimo. Mislim da su svi
dovoljno blizu da bi me čuli. Sedite, odmorite malo, svi ste to
zaslužili." Ljudi su se spustili na travu. Neki su se ispružili na leđa ili
stomak, sve u odelu. Većina je samo sedela.
"Srećnim slučajem, otkrili smo način na koji možemo da

49
kontrolišemo naše ugrožene prijatelje." Slabo tapšanje. "Ali pred
nama je još mnogo problema, a sve njih neće biti tako lako rešiti. Svi
smo mi videli ono očigledno. Sada moram da vam kažem ono gore.
Ako na Zemlji krene potpuni termonuklearni rat, mi ćemo,
verovatno decenijama, biti potpuno i sveobuhvatno odsečeni."
Žagor je prošao gomilom.
"Šta ovo znači? Osim trenutnih neugodnosti - nema više luksuzne
robe, nema više svilenih košulja, nema novog semenja, nema novih
videa, nema povratka kući onima koji još nisu rešili da ostanu -
izgubićemo i mnogo toga što nam je potrebno za opstanak. Sve naše
sposobnosti mikrofabrikovanja potiču od švajcarskih orbitalnih
stanica. Zalihe vode dovoljne su nam za godinu dana, ali sićušne
količine gube se na rđu i odlaze u vakuum svaki put kada neko uđe
ili iziđe kroz vazdušnu komoru, a te količine su nam neophodne za
postojanje.
Međutim, mi možemo da opstanemo. Možemo da dobijemo sirov
vodonik i kiseonik iz regolita i da ih sagorimo da bismo stvorili
vodu. Već pravimo sopstveni vazduh. Možemo i bez najvećeg dela
nanoelektronike. Možemo da napredujemo i razvijamo se, čak i ako
Zemlja... čak i ako se dogodi ono najgore. Ali da bismo to učinili, biće
nam potrebna sva naša proizvodna sposobnost, kao i sva nadzorna
sposobnost. Moramo ne samo da obnovimo naše fabrike, već i da
nađemo načina da obnovimo naše ljude. U danima koji nas očekuju
biće i više nego premnogo posla za sve nas."
Nagenda dodirnu svojim šlemom Ginterov i prmrmlja: "Kakva
budalaština."
"Daj, 'oću da čujem ovo."
"Srećom, Program kriznog upravljanja sadrži planove za tačno
ovakvu situaciju. Prema njegovim podacima, koji su možda
nepotpuni, ja posedujem više iskustva u vojnom komandovanju od
bilo kog drugog funkcionalnog. Da li neko želi da ovo dovede u
pitanje?" Sačekala je, ali niko ništa nije rekao. "Za vreme opasnosti
preći ćemo na kvazivojno ustrojstvo. Ovo isključivo iz
organizacionih razloga. Za oficire neće biti nikakvih povlastica, a
vojno ustrojstvo prestaće odmah po razrešenju našeg sadašnjeg
problema. To je važnije od svega."

50
 Nakratko je spustila pogled na svoj PC. "U tu svrhu, ustanovaljam
ispod sebe trijumvirat potčinjenih oficira, koji će se sastojati od:
Karlosa Diaza-Rodrigeza, Miiko Ezumi i Vila Posnera. Ispod njih biće
devet oficira, svaki odgovoran za jedinicu od ne više od deset
pojedinaca."
Pročitala je imena. Ginter je bio dodeljen Četvrtoj jedinici, grupi
Bet Hamilton. Onda Ekatarina reče: "Svi smo umorni. Grupa u
Centru pripremila je postupak dekontaminacije, kuhinju i nekakve
spavaonice. Jedinice Jedan, Dva i Tri ostaće ovde još četiri sata, a
onda se povući na pun osmočasovni san. Jedinice od Četiri do Devet
mogu da se vrate u Centar na obrok i četvoročasovni san." Zastala je.
"To je to. Hajde sad, pođite i malo sklopite oči."
Začuli su se pojedinačni uzvici oduševljenja, koji nisu proizveli
utisak, pa su zamrli. Ginter je ustao. Liza Nagenda ga je prijateljski
stisnula za dupe, a kada je on krenuo na desno, povukla ga je za ruku
i usmerila ga na levo, prema servisnim eskalatorima. Lagodno
prisno, stavila mu je ruku oko struka.
Poznavao je momke koji su spavali sa Lizom Nagendom i svi oni
su se slagali da je ona čangrizava, posesivna, histerična, besmisleno
emocionalna. Ali šta ima veze. Bilo je to lakše nego odbiti.
Odvukli su se.
Bilo je previše toga da se uradi. Radili su do iscrpljenosti - ali to
nije bilo dovoljno. Uspostavili su sistem radio-prenosa uskog opsega
za PKU i slali mikrotalasne poruke nazad u Centar da bi on mogao da
što delotvornije usmerava njihove napore - ali ni to nije bilo
dovoljno. Neprestano su se organizovali i preuređivali. Ali
opterećenje je bilo preveliko i nesreće su bile neizbežne.
Pola preostalih šinskih topova - malih uređaja korišćenih za
isporuku sirovih i polufabrikovanih materijala iznad brda i preko
zaliva - teško je oštećeno kada je podnevno Sunce savilo njihove
aluminujumske šine; štitnici protiv Sunca nisu bili namešteni na
vreme. Nepoznat broj buldožerskih robota odlutao je sa površinskih
kopova i po svoj prilici bio izgubljen. Teško se moglo odrediti koliko
njih, jer su inventarski podaci bili zbrkani. Nije se moglo verovati ni
u kakvu hranu uskladištenu u Samostalnosti; obroci u centru morali
su biti požnjeveni pravo sa farmi i iznošeni kroz komore za slučaj

51
opasnosti. Jedna neiskusna farmerka pogrešila je prilikom
upravljanja svojim daljinskim i deset rezervoara akvakulture
isparilo je u vakuum, izbacujući na površinu u obliku gejzira devet
hiljada ribica veličine prsta. Na Posnerovo naređenje, oprema
daljinskih upravljača žurno je spakovana i prebačena u Centar. Kada
je raspakovana, na većini su bile oštećene zglobne ruke.
Bilo je i malih pobeda. U svojoj drugoj smeni, Ginter je otkrio
četrnaest bala pamuka u vakuumskom spremištu i naložio
montažeru da sašije futone za Centar. To je značilo kraj spavanju na
golom podu i učinilo od njega lokalnog heroja tokom ostatka tog
dana. U Centru nije bilo dovoljno toaleta; Diaz-Rodrigez naredio je
da se donesu dodatni iz zaklona od oluja protuberanci u fabrikama.
Huriel Garza je otkrio da je nadaren za kuvanje sa ograničenim
zalihama.
Međutim, gubili su tle pod nogama. Ugroženi su bili nepredvidljivi,
a bilo ih je posvuda. Jedan ludi analitičar sistema, slušajući glasove u
glavi, bacio je u jezero nekoliko barela ulja za podmazivanje. Filtri za
vodu su se zapušili i potoci su morali da budu zatvoreni dok se ne
poprave. Jedna doktorka nekako je uspela da se zadavi sopstvenim
dijagnostičkim aparatom. Ekologiju grada teško su ugrožavali
slučajevi vandalizma.
Konačno, neko se setio da uspostavi glasovnu petlju za neprekidno
emitovanje. "Ja sam miran", pričalo je. "Ja sam spokojan. Ne želim
ništa da radim. Srećan sam tamo gde sam."
Ginter je radio sa Lizom Nagendom, pokušavajući da ponovo
uspostavi tečenje potoka, kada se začula petlja. Podigao je pogled i
video kako se neugodna tišina širi nad Samostalnošću. Uz i niz terase,
otkačenjaci su stajali u pozama krajnje i potpune pasivnosti. Jedini
pokreti dolazili su od malog broja odela koja su kao pčelice zujale oko
novih katatoničara.
Liza je stavila ruke na bokove. "Super. Sad ćemo morati da ih
hranimo."
"Hej, daj o'ladi malo, važi? Ovo je prva dobra vest koju sam čuo, već
ni sam ne znam od kada."
"Ne vredi to ništa, srculence. To je samo jedno te isto."
Bila je u pravu. Ginter je to, na žalost, znao. Jedan beznadežan

52
zadatak bio je zamenjen drugim.
Umorno se oblačio za treći dan, kada ga je Hamiltonova zaustavila i
rekla: "Vajle! Znaš li nešto o ektrotehnici?"
"Ne, ne baš. Mislim, umem da sređujem struju u kamionu, a možda
i da postavim mikrotalasni relej, takve stvari, ali... "
"Poslužiće. Pusti to što radiš i pomozi Krišni da uspostavi sistem za
kontrolu otkačenjaka. Da nekako možemo upravljati svakim
pojedincem."
Smestili su radnju u staru Krišninu laboratoriju. Ostaci starih
bezbednosnih standarda još su se vukli i nikome nije bilo dozvoljeno
da tamo spava. Stoga je prostorija bila predivno uredna i čista,
opremljena laboratorijskom opremom urađenom na orbiti sa glatkim,
bezličnim površinama. Bio je to povratak u vreme pre meteža i ludila.
Da nije bilo vonja novog tunela, oštrog, sirovog mirisa sečene stene
koju je vazduh prenosio, bilo bi moguće pretvarati se da se ništa nije
dogodilo.
Ginter je stajao u opremi za teleprisustvo i upravljao daljinskim
kroz apartmane Samostalnosti. Ličili su na bezbroj nepovezanih ćelija
haosa. Ušao je u jedan i pronašao reči BUDA = KOSMIČKA INERCIJA
nažvrljane na zidu nečim što je ličilo na ljudski izmet. Jedna žena
sedela je na futonu, kidala pune šake bele tvari iz nje i bacala ih uvis.
Pamuk je prekrivao prostoriju kao svež sneg. Sledeći apartman bio je
prazan i čist, a mikrofabrički komplet blistao se na polici. "Ovim te
nacionalizujem u ime Narodne Provizorne Republike Samostalnosti i
ugnjetavanih masa gde god da su", ironično je rekao. Daljinski ga je
oprezno podigao. "Jesi li gotov s tom shemom čipa?"
"Neće trebati još puno", reče Krišna.
Gradili su prototip kontrolera. Ideja je bila da kodiraju svaki PC, da
bi PKU mogao da ga identifikuje i obraće se njegovom vlasniku lično.
Spuštajući napon, mogli su da ograniče prenosni domet na metar i po,
tako da svaka ugrožena osoba dobije lična naređenja. Postojeći čipovi,
međutim, bili su prvorazredni, visoko-osetljivi proizvodi Švajcarskih
obitalnih stanica i nisu mogli da podržavaju ekscentrična napajanja.
Morali su da se zamene.
"Ali ne shvatam kako možeš da očekuješ da će moći da bilo šta
korisno rade. Mislim, potrebni su nam nadzornici. Ne nadaš se,

53
valjda, da ćeš od njih dobiti suvislu misao."
Nagnut nad svoj PC, Krišna nije odmah odgovorio. Onda je rekao:
"Znaš li kako jogi zaustavlja svoje srce? Istraživali smo to kada sam
bio na postdiplomskim studijama. Zatražili smo od jogi Premananda
da zaustavi srce u trenutku kada je prikačen na naše instrumente i
on se ljubazno odazvao. Imali smo sve najsavremenije skenere
mozga, ali se ispostavilo da su najzanimljiviji nalazi snimljeni na
EKG-u.
Otkrili smo da se jogijevo srce nije usporilo, kako smo očekivali,
već da je pre krenulo sve brže i brže, dok nije dostiglo svoje fizičke
granice i počelo da fibrilira. On nije usporio srce; on ga je ubrzao.
Ono nije stalo, već je ušlo u spazam.
Posle testiranja, upitali smo ga da li je znao za to. Rekao je da
nije, a to je ono najzanimljivije. Bio je ljubazan po tom pitanju, ali
očigledno je smatrao da naši nalazi nisu previše značajni."
"Hoćeš da kažeš... "
"Problem sa šizofreničarima je taj što se u njihovoj glavi toliko
toga odigrava. Previše glasova. Previše ideja. Oni ne mogu da
usredsrede pažnju na jedan jedini lanac misli. Ali greška bi bilo
smatrati ih nesposobnim za složeno razmišljanje. U stvari, oni
blistavo razmišljaju. Njihovi mozgovi naprosto rade sa tako visokom
delotvornošću da oni ne uspevaju da suvislo organizuju svoje misli.
Primoredajni čip obezbeđuje još jedan glas, ali glasniji, uporniji.
Zato mu se pokoravaju. On se probija kroz tu buku, obezbeđuje žižu,
služi kao matrica oko koje može da se iskristališe misao."
Daljinski je otključao vrata konferencijske sale duboko u
administrativnim tunelima. Osam mikrofabrika čekalo je uredno
poređano na konferencijskom stolu. Dodao je devetu, okrenuo se i
otišao, zaključavši vrata za sobom. "Znaš", reče Ginter, "sve te
razrađene mere opreza možda su nepotrebne. Šta god da je
upotrebljeno protiv Samostalnosti možda više nije u vazduhu.
Možda nikada nije ni bilo u vazduhu. Možda je bilo u vodi ili tako
nešto."
"Oh, nema sumnje da je tamo, na milione njih. Imamo posla sa
šizomimetičkim mašinama koje se prenose vazduhom. Projektovane
su da neograničeno dugo ostanu u vazduhu."

54
 "Šizomimetička mašina? Šta je to, kog vraga?"
Rastreseno jednoličnim glasom, Krišna reče: "Šizomimetička
mašina je strateško nesmrtonosno oružje sa snažnim psihološkim
udarnim dejstvom. Ona ne samo da onesposobljava svoje ciljeve, već
postavlja nesrazmerno težak teret na neprijateljske snage i
materijalnu podršku u brizi za žrtve. Upravo zbog te vrednosti, ima
beskrajno demoralizirajuće dejstvo na one koji su u dodiru sa
žrtvama, posebno na one koji su uključeni u brigu oko njih. Stoga je
naročito poželjno kao strateško oružje." Moguće da je navodio
upustvo za upotrebu.
Ginter je utonio u razmišljanje o tome. "Sazivanje sastanka preko
čipova nije bilo greška, zar ne? Znao si da će to upaliti. Znao si da će
se povinovati glasu koji im govori pravo u mozak."
"Da."
"Ovo sranje je zakuvano u Centru, zar ne? To je ono o čemu nisi
smeo da govoriš."
"Deo toga."
Ginter je isključio svoju opremu i pogasio sočiva. "Nosi se, Krišna!
Nosi se pravo u Pakao, kurčino glupa!"
Krišna je podigao pogled sa onoga što je radio, zbunjen. "Jesam li
rekao nešto pogrešno?"
"Ne! Nisi rekao ni jednu jedinu jebenu pogrešnu stvar - samo je
zbog tebe četiri hiljade ljudi skrenulo s uma, ništa više! Probudi se i
dobro pogledaj šta ste vi manijaci uradili sa vašim istraživanjem
oružja!"
"To nije bilo istraživanje oružja", blago reče Krišna. Povukao je
dugačku, zamršenu linuju na shemi. "Ali kada je čisto istraživanje
finansirano od strane vojske, vojska traži i vojnu primenu
istraživanja. Tako ti je to."
"U čemu je razlika? Dogodilo se. Ti si odgovoran."
Sada je krišna zaista sklonio PC u stranu. Govorio je nesvojstveno
vatreno. "Gintere, nama je potrebna ova informacija. Shvataš li da
pokušavamo da upravljamo tehnološkom civilizacijom uz pomoć
mozga koji je evoluirao u neolitu? Ja sam savršeno ozbiljan. Svi smo
mi zarobljeni u starim programima lovca-sakupljača, a od njih više
nema koristi. Pogledaj šta se događa na Zemlji. Do guše su u ratu

55
koji niko nije želeo da započne i niko ne želi da vodi, i to je pat
pozicija koju niko ne može da zaustavi. Ona vrsta razmišljanja koja
nas je do toga dovela ne radi više za našu dobrobit. Ona se mora
promeniti. A tome smo mi težili - pripitomiti ljudski mozak.
Zauzdati ga. Obuzdati.
Priznajem, naše istraživanje okrenulo se protiv nas. Ali šta je još
jedno oružje, među toliko drugih? Da neuroprogrameri nisu bili
dostupni, iskoristilo bi se nešto drugo. Senfni gas, možda, ili
plutonijumska prašina. Što se toga tiče, mogli su naprosto da
naprave rupu u svodu i da puste da se svi ugušimo."
"Sereš da bi se opravdao, Krišna! Ništa ne može opravdati ono što
ste uradili."
Tiho, ali s ubeđenjem, Krišna reče: "Nikad me nećeš ubediti da
naše istraživanje nije možda najvažnija stvar koju je danas moguće
obavljati. Moramo da steknemo kontrolu nad ovim čudovištem
unutar naših lobanja. Moramo da promenimo naš način
razmišljanja." Glas mu se spustio. "Tužno je što ne možemo da se
promenimo ako ne preživimo. Ali da bismo preživeli, prvo moramo
da se promenimo."
Posle toga radili su u tišini.
Ginter se probudio iz nemirnog sna i otkrio da je prošlo tek pola
vremena za spavanje. Liza je hrkala. Pažljivo, da je ne probudi,
obukao se i, bosonog, na vrhovima prstiju iskrao se iz svoje niše i
krenuo niz hol. Svetlost u zajedničkoj sobi bila je upaljena i začuo je
glasove.
Ekatarina je podigla pogled u trenutku kada je ušao. Lice joj je
bilo bledo i izmučeno. Oko očiju imala je blede kolutove. Bila je
sama.
"Ej, zdravo. Upravo sam razgovarala sa PKU-om." Mišlju je
isključila svoj PC. "Sedi."
Privukao je stolicu i nagnuo se preko stola. Suočen sa njom,
otkrio je da ima malih, ali primetnih problema sa disanjem. "Pa.
Kako ide?"
"Uskoro će isprobati vaše kontrolere. Prva količina čipova izići će
iz fabrika za oko jedan sat. Mislila sam da ostanem budna da vidim
kako rade."

56
 "Znači, tako je loše?" Ekatarina odmahnu glavom, ne gledajući u
njega.
"'Ej, 'ajde, čekaš ovde ishode, a vidim da si umorna. Mora da
dosta zavisi od ovoga."
"I više nego što znaš", tmurno je rekla. "Upravo sam prošla kroz
brojke. Stvari su lošije nego što možeš da zamisliš."
Pružio je ruku i dodirnuo njenu hladnu, beskrvnu šaku. Stisnula
ga je tako čvrsto da ga je zabolelo. Oči su im se srele i u njima je
ugledao sav strah i čuđenje koje je osećao.
Ustala je, bez reči.
"Sama sam u niši", reče Ekatarina. Nije puštala njegovu ruku, u
stvari, držala ju je tako čvrsto da se činilo da je nikada neće ni
pustiti.
Ginter je dopustio da ga povede.
Vodili su ljubav i tiho pričali o nevažnim stvarima, pa opet vodili
ljubav. Ginter je mislio da će ona zadremati odmah posle prvog
puta, ali u njoj je bilo puno energije nervoze za tako nešto.
"Reci mi kada ćeš da svršiš", promrmljala je. "Reci mi kada ćeš da
svršiš."
Prestao je da se pomera. "Zašto uvek to kažeš?"
Ekatarina ga je zbunjeno posmatrala i on je ponovio pitanje.
Onda se nasmejala dubokim, grlenim smehom. "Zato što sam
frigidna."
"Ha?"
Uzela ga je za ruku i protrljala svoj obraz o nju. Onda je zagnjurila
glavu, nastavljajući kretnju preko svog vrata i uz bočnu stranu
lobanje. Osetio je na dlanu kratku, golicavu kosu, a onda, iza njenog
uha, dve čvoruge ispod kože na mestu gde su ugrađeni biočipovi.
Jedan od njih bio je njen primopredajni čip, a drugi... "To je proteza",
objasnila je. Oči su joj bile sive i ozbiljne. "Prikačena je na centre za
zadovoljstvo. Kada mi je potrebno, mogu da mišlju uključim
orgazam. Tako uvek možemo da svršimo u isto vreme." Dok je
govorila, polako je pomicala bokovima ispod njega.
"Ali to znači da ti uopšte nije potrebna bilo kakva vrsta
seksualnog podsticaja, zar ne? Možeš po želji da izazoveš orgazam.
Dok se voziš autobusom. Ili dok si za stolom. Možeš naprosto da

57
uključiš to i satima da svršavaš."
Delovala je kao da se zabavlja. "Otkriću ti tajnu. Dok je bilo novo,
radila sam takve akrobacije. Svi to rade. Ali čovek to brzo preraste."
Povređenog ponosa, Ginter reče: "Šta onda ja radim ovde? Ako
imaš to, kog ću ti ja vraga?" Krenuo je da se odmiče od nje.
Ponovo ga je povukla na sebe. "Ti si neka vrsta ugodnosti", reče
ona. "Na jedan smišljen način. Dolazi ovamo."
Vratio se do svog futona i počeo da skuplja delove odela. Liza je
pospano sela i tupo zurila u njega. "Pa", reče ona. "To je to, zar ne?"
"Pa, da. Izgleda da sam ostavio nešto nedovršeno. Jednu staru
vezu." Oprezno je pružio ruku. "Ne ljutiš se, a?"
Prenebregavši njegovu ruku, ustala je, naga i besna. "Imaš petlju
da staneš tu, a da još nisi stigao ni da obrišeš moj osmeh s kurca, i
da kažeš da se ne ljutim? Govno jedno!"
"Ma, daj, Liza, nije baš tako."
"Đavola nije! Zatreskao si se u tu beloguzu rusku ledenu kraljicu i
ja odoh u istoriju. Nemoj da misliš da ja ne znam sve o njoj."
"Nadao sam se da još možemo da ostanemo, znaš, prijatelji."
"Dobar fazon, govnaru." Stegnula je pesnicu i tresnula ga iz sve
snage posred grudi. Suze su mu zaiskrile u očima. "Vuci se odavde.
Muka mi je da te gledam."
Otišao je.
Ali nije spavao. Ekatarina je bila budna i kiptela nad prvim
izveštajima koji su stizali u vezi sa novim kontrolnim sistemom.
"Oni rade!" vikala je. "Oni rade!" Navukla je svileni kamisol i
uzbuđeno šetkala tamo-amo, naga od pojasa. Pubične dlačice bile su
joj beli plamen, sa gotovo nevidljivim tragovima manjih dlačica koje
su joj dopirale do pupka i mazile slatku unutrašnjost njenih stegana.
Umoran, kakav je bio, Ginter je osetio novu žudnju za njom. Na
iznuren, ispran način, bio je srećan.
"Auh!" Poljubila ga je snažno, ne seksualno, i pozvala PKU.
"Ponovi sve naše ranije projekcije. Vraćamo naše ugoržene
komponente na posao. Prilagodi sve planove rada."
"Po naređenju."
"Kako ovo menja naše dugoročne izglede?"
Program je ćutao nekoliko sekundi, procesujući. Onda je rekao:

58
"Ući ćete u neophodno, ali vrlo opasno stanje oporavka. Prelazite sa
visoko stabilne situacije sa malim izgledima u visoko nestabilnu
situaciju sa velikim izgledima. Sa više slobodnog vremena, vaše
neugrožene komponente brzo će postati nezadovoljne vašom
vladom."
"Šta se događa ako naprosto siđem s položaja?"
"Izgledi se drastično smanjuju."
Ekatarina je pognula glavu. "U redu, šta će, najverovatnije, biti
naš najteži novi problem?"
"Neugrožene komponente zahtevaće da saznaju više o ratu na
Zemlji. Želeće da se smesta ponovo uspostavi medijski priliv."
"Mogao bih lako da sredim prijemnik", dobrovoljno se javio
Ginter. "Ne neki preterano... "
"Da se nisi usudio!"
"Ha? Zašto ne?"
"Gintere, slušaj ovako: koje su ovde dve najzastupljenije nacije?"
"Pa, rekao bih da su to Rusi i... auh."
"Tako je, auh. Za sada, mislim da je najbolje ako niko nije siguran
ko bi trebalo da bude čiji neprijatelj." Upitala je PKU: "Kako da
postupim?"
"Dok se situacija ne stabilizuje, ne ostaje vam ništa drugo nego da
im skrećete pažnju. Da im mozgovi budu stalno zabavljeni nečim.
Ulovite sabotere i organizujte suđenje za ratne zločine."
"To ne dolazi u obzir. Nema lova na veštice, nema žrtvenih
jaganjaca, nema suđenja. Svi smo zajedno u ovom."
Bezosećajno, PKU reče: "Nasilje je leva ruka vlade. Žurite da
odbacite njegove mogućnosti, a da niste ozbiljno razmislili."
"Neću da raspravljam o tome."
"Dobro. Ako za sada hoćete da odložite korišćenje sile, mogli biste
da se zadržite na lovu na oružje koje je upotrebljeno protiv
Samostalnosti. U njegovo pronalaženje i identifikovanje uključili bi se
svi, punom snagom, a ne bi bilo neophodno ukazivati na nekog.
Takođe, mnogi bi to protunačili u smislu da postoji mogućnost za
izlečenje, pa bi se tako podigao opšti moral, a da, zapravo, ne biste
morali da lažete."
Umorno, kao da je ovo nešto kroz šta je već mnogo puta prošla, ona

59
reče: "Zar zaista nema nade da će se izlečiti?"
"Sve je moguće. Međutim, u svetlosti sadašnjih resursa, to se ne bi
moglo smatrati verovatnim."
Isključijući PKU, Ekatarina je mišlju isključila i PC. Uzdahnula je.
"Možda bi to trebalo da uradimo. Tobože da krenemo u poteru za
oružjem. Trebalo bi da nešto od toga ispadne."
Zbunjen, Ginter reče: "Ali to je jedno od oružja Čangove, zar ne?
Šizomimetička mašina, je l' tako?"
"Gde si to čuo?" oštro je upitala.
"Pa, Krišna je rekao... nije delovalo kao... mislio sam da je to svima
dostupno."
Ekatarinino lice je otvrdnulo. "Programe!" pomislila je.
PKU se vratio u život. "Spreman."
"Pronađi Krišnu Narasimana, neugroženog, Jedinica Pet. Smesta
želim da razgovaram s njim." Ekatarina je navukla gaćice i šorts i
mahnito počela da se oblači. "Gde su mi proklete sandale? Programe!
Reci mu da dođe u zajedničku prostoriju. Odmah."
"Primljeno."
Na Gintertovo iznenađenje, Ekatarini je trebalo više od sata da
prinudi Krišnu na poslušnost. Na kraju, međutim, mlada istraživačka
komponenta otišla je do sefa, predstavila mu se i otvorila skladišta.
"Nije to bilo baš tako bezbedno", reče on, izvinjavajući se. "Da su naši
sponzori znali koliko smo puta ostavljali sve otključano da bismo
mogli da ulazimo i izlazimo, oni... dobro, nema veze."
Izvadio je iz vitrine pljosnat metalni pravougaonik veličine dlana.
"Najverovatnije je ovo upotrebljeno. To je aerosolna bomba. Biološki
agensi se unose ovde, a okida se udaranjem po poleđini ovde. Unutra
ima dovoljno pritiska da izbaci agens uvis pedeset stopa. Vazdušna
strujanja obavljaju ostalo." Pružio ga je Ginteru koji je užasnuto zurio
u njega. "Ne brini, nije napunjena."
Izvukao je tanku ladicu u kojoj su se nalazili blistavi redovi tankih
cilindara od hroma. "U ovima se nalaze same mašine. To je
nanooružje tek skinuto sa police. Najmodernije stvari, rekao bih."
Prevlačio je vrhom prsta po njima. "Programirali smo svako od njih
da stvori različitu mešavinu neurotransmitera. Dopamin, fenciklidin,
norepinefrin, acetilholin, met-enkefalin, supstanca P, serotonin... ovde

60
unutra nalazi se dobar komadić Raja, a..." tapnuo je po praznini...
"upravo ovde je naš nedostajući deo Pakla." Namrštio se i
promrmljao: "Čudno. Zašto nedostaju dva cilindra?"
"Šta to?" upita Ekatarina. "Nisam čula šta si sad rekao."
"Oh, ništa važno. Hm, slušaj, možda bi moglo da pomogne kad bih
istrgao par dijagrama bioloških veza i pokazao vam hemijsku
podlošku ovih stvari."
"Zaboravi. Neka samo glatko i jednostavno teče. Pričaj nam o tim
šizomimetičkim mašinama."
Trebalo je više od sata da bi im objasnio.
Mašine su hemijske fabrike veličine molekula, umnogome nalik na
montažere u mikrofabrikama. Obezbedila ih je vojska, u nadi da će
grupa Čangove pronaći oružje u obliku magle koje bi se moglo
raspršiti na putu armije da bi je navelo da promeni odanost. Ginter je
nakratko odremao dok je Krišna objašnjavao zašto je to nemoguće i
probudio se negde pošto su majušne mašine već našle put do mozga.
"To je zapravo lažna šizofrenija", objasnio je Krišna. "Prava
šizofrenija je predivno složen mehanizam. Ove mašine stvaraju pre
neku vrstu jeftine imitacije. One preuzimaju kontrolu nad hemijom
mozga i počinju da ispumpavaju dopamin i još nekoliko
neuromedijatora. To nije pravi nered, per se. Oni samo održavaju
mozak u omamljenom stanju." Zakašljao se. "Shvatate."
"U redu", reče Ekatarina. "U redu. Kažeš da možeš da
reprogramiraš ove stvari. Kako?"
"Koristimo ono što se u tehnici zove glasničke mašine. One su neka
vrsta neuromodulatora - one kažu šizomimetičkim mašinama šta da
rade." Izvukao je još jednu ladicu i jednoličnim glasom rekao: "Nestali
su."
"Da se držimo stvari, ako je moguće. Kasnije ćemo se brinuti o tvom
inventaru. Pričaj nam o tim glasničkim mašinama. Možeš li da
pripremiš dovoljno njih da kažu šizomimetičkim da se isključe?"
"Ne, iz dva razloga. Prvo, ovi molekuli su proizvedeni u švajcarskim
orbitalnim stanicama; mi nemamo industrijsko postrojenje da ih
proizvedemo. Drugo, šizomimetičkim je nemoguće reći da se isključe.
Oni nemaju dugmad za isključivanje. Oni su pre katalizatori nego
prave mašine. Moguće ih je preraditi da stvaraju različite hemikalije,

61
ali..." Zastao je i pogled mu odblude u daljinu. "Majku mu." Dohvatio je
svoj PC i dijagram hemijskih veza pojavio se na jednom zidu. A onda,
pored njega, listing glavnih neurofunkcija. Zatim jedan drugi dijagram
prekriven nažvrljanim bihejvioralnim simbolima. Sve više i više
podataka izletalo je na zid.
"Ovaj, Krišna... "
"Beži", frknuo je. "Ovo je važno."
"Misliš li da ćeš moći da nađeš lek?"
"Lek? Ne. Nešto bolje. Mnogo bolje."
Ekatarina i Ginter izmenjaše pogled. Onda ona reče: "Da li ti je
nešto potrebno? Mogu li da ti dodelim nekog kao ispomoć?"
"Potrebne su mi glasničke mašine. Nađite mi ih."
"Kako? Kako da ih nađemo? Gde da tražimo?"
"Sali Čang", nestrpljivo reče Krišna. "Mora da su kod nje. Niko
drugi nije imao pristup." Dohvatio je svetlosnu olovku i počeo da
ukoso žvrlja formule po zidu.
"Naći ću ti je. Programe! Reci..."
"Čangova je otkačena", podsetio ju je Ginter. "Dohvatila ju je
aerosolna bomba." Koju mora da je sama aktivirala. Zgodan način da
se ukloni dokaz koji bi mogao da dovede do bilo koje vlade što je
upravljala njome. Ona je bila prva koja je poludela.
Ekatarina se uštinu za nos, trgnuvši se. "Predugo sam budna",
reče ona. "U redu, shvatila sam. Krišna, od sada neprekidno si na
dužnosti istraživača. PKU će obavestiti vođu tvoje jedinice. Obavesti
me ako ti je potrebna bilo kakva pomoć. Nađi mi način da se isključi
ovo prokleto oružje." Ne obraćajući pažnju na to što je on slegnuo
ramenima, ona reče Ginteru: "Povlačim te iz Jedinice Četiri. Od sad,
odgovaraš direktno meni. Želim da nađeš Čangovu. Nađi je i nađi te
glasničke mašine."
Ginter je bio mrtav umoran. Nije mogao da se seti kada je
poslednji put odspavao dobrih osam sati. Ali uspeo je da izvede ono
što se nadao da predstavlja poverljiv kez. "Primljeno."
Ludakinja ne bi trebalo da može da se krije. Sali Čang je mogla.
Niko ne bi trebalo da je u mogućnosti da izbegne poruci PKU, sad kad
je ovaj bio prikačen na sve veći broj uroženih pojedinaca. Sali Čang je
bila. PKU je obavestio da niko od otkačenjaka nije svestan gde se

62
Čangova nalazi. Prihvatio je naredbu da svakog sata svi oni bace
pogled i potraže je, sve dok je ne nađu.
U zapadnim tunelima zidovi bili su uklonjeni da bi se stvorio
prostor veliki kao unutrašnjost bilo koje fabrike. Vraćeni su daljinski i
sada im je bilo dodeljeno gotovo dve stotine otkačenjaka razmaknutih
tako da ne dođu u sukob sa poljem uputstava njihovih suseda. Ginter
je prošao pored njih, kroz šaptave glasove PKU: "Da li se računa na
sve buldožere? Ako je tako... Ukloni sve pokvarene mašine. Možeš ih
smestiti... za vakuumom zavarenu prašinu na gornjoj površini šina...
temperaturu redukcije, a zatim vidi da li je dopremanje kiseonika
kompatibilno..." Na daljem kraju jedno jedino odelo sedelo je na
stolici sa nadzorničkim uređajem u krilu.
"Kako ide?" upita Ginter.
"Krajnje vrhunski." Prepoznao je Takajunijev glas. Radili su
zajedno u mikrotalasnoj relejnoj stanici Flamarion. "Najveći broj
fabrika pušten je i radi, a na putu smo da osposobimo i šinske topove.
Ne bi verovao koliki stepen korisnosti ovde postižemo."
"Dobar, a?"
Takajuni se iskezio; Ginter je to mogao da čuje u njegovom glasu.
"Vredni mravčići!"
Takajuni nije video Čangovu. Ginter je krenuo dalje.
Nekoliko sati kasnije našao sedeo je iscrpljen u parku Noguči i
gledao razrovano tle na mestu gde se nalazila niska šuma. Nijedna
sadnica nije bila pošteđena; srebrna breza postala je istrebljena
lunarna vrsta. Mrtav šaran plutao je na leđima po površini središnjeg
jezera prekrivenoj naftom; ograda od bodljikave žice okruživala ga je
sada da bi se otkačenjaci držali po strani. Još nije bilo vremena da se
počne raščišćavanje otpadaka, a kada se osvrnuo unaokolo, video je
da đubreta ima na sve strane. Bilo je to tužno. Podsećalo ga je na
Zemlju.
Znao je da je vreme da pođe, ali nije mogao. Glava mu se povila,
dodirnula grudi i trznula. Vreme je prolazilo.
Treptaj pokreta naterao ga je da se okrene. Neko u luksuznom
pastelnom odelu boje lavande projurio je pored njega. Žena koja ga je
pre neki dan uputila do kancelarije kontolora grada. "Zdravo!"
doviknu on. "Našao sam one koje sam tražio tačno tamo gde si mi

63
rekla. Hvala. Već sam pomalo počeo da se plašim."
Odelo boje lavande okrenulo se i pogledalo ga. Sunce je bleštalo na
crnom staklu. Miran, dug tren kasnije, ona reče: "Nije važno" i pođe
dalje.
"Tražim Sali Čang. Poznaješ li je? Da li si je videla? Ona je
otkačenjak, jedna mala žena, gizdava, volela je jarku odeću, električnu
šminku, te stvari."
"Bojim se da ne mogu da ti pomognem." U rukama je nosila tri
rezervoara sa kiseonikom. "Možda bi mogao da probaš na buvljoj
pijaci. Tamo ima puno jarke odeće." Uronila je u otvor tunela i nestala
unutra.
Ginter je zbunjeno zurio za njom, a zatim odmahnuo glavom.
Osećao se veoma, veoma umorno.
Buvlja pijaca kao da je prošla kroz oluju. Šatori su bili pocepani,
tezge preturene, roba opljačkana. Krhotine narandžastog i zelenog
stakla škripale su pod nogama. Pa ipak, polica sa italijanskim
maramama vrednim godišnje plate stajala je nedirnuta među kršem.
To uopšte nije imalo smisla.
Uzduž i popreko pijace, otkačenjaci su marljivo čistili. Saginjali su
se, dizali i čistili. Odelo je tuklo jednog od njih.
Ginter je zatreptao. Nije mogao da reaguje na to kao na stvaran
događaj. Žena se skupila pod udarcima, divlje kričeći i povlačeći se
pred njima. Jedan od šatora bio je ponovo podignut i pod senkom
njegove svile duginih boja, četiri druga odela besposličila su za barom.
Niko od njih nije se pomerio da pomogne ženi.
"Hej!" viknu Ginter. Osećao se užasno zbunjeno, kao da je naglo
ubačen usred predstave, a da nije naučio ni retka teksta, niti ima
pojma o čemu je reč i kakva je tu njegova uloga. "Prestani!"
Odelo se okrenulo prema njemu. Držalo je mršavu ruku žene
zarobljenu u rukavici. "Beži", zareža muški glas preko radija.
"Šta to radiš? Ko si ti?" Čovek je nosio Vestinghausovo odelo, jedno
od desetak takvih među neugroženima. Ali Ginter je prepoznao smeđ,
bubrežast, spržen beleg na trbušnoj ploči. "Posnere... jesi li to ti? Pusti
tu ženu."
"Ona nije žena", reče Posner. "Do đavola, pogledaj je - ona čak nije
ni čovek. Ona je otkačenjak."

64
 Ginter je uključio šlem na snimanje. "Beležim ovo", upozorio je.
"Ako ponovo udariš tu ženu, Ekatarina će videti sve ovo. Obećavam."
Posner je pustio ženu. Sekundu-dve, stajala je zbunjena, a onda je
glas iz njenog PC-a preuzeo kontrolu. Sagnula se da uzme metlu i
vratila na posao.
Isključujući šlem, Ginter reče: "Dobro. Šta je uradila?"
Posner je besno ispružio nogu. S gađenjem, pokazao je dole.
"Ispišala mi se na čizmu!"
Odela u šatoru sa zanimanjem su posmatrala. Sada su zaurlala.
"Sam si pogrešio, Vile!" doviknu jedno. "Rekao sam ti da nisi
ostavio dovoljno vremena za ličnu higijenu."
"Ne brini zbog malo više vlage. Ispariće sledeći put kad naletiš na
vakuum!"
Ali Ginter nije slušao. Zurio je u otkačenjaka koga je Posner
zlostavljao i pitao se zašto ranije nije prepoznao Anju. Usta su joj
bila napućena, a lice čvrsto stisnuto od brige, kao da je na temenu
imala ključ koji je bio navijen triput više nego što treba. Ramena su
joj, takođe, sad bila povijena napred. Međutim, bila je mirna.
"Žao mi je, Anja", reče on. "Hiro je mrtav. Ništa nismo mogli da
učinimo."
Nastavila je da mete, nesvesna, nesrećna.
Uhvatio je poslednji minibus u smeni nazad do Centra. Bilo je
dobro ponovo biti kod kuće. Miiko Ezumi odlučio je da opljačka
zalihe kiseonika i vode iz obližnjih fabrika, a zatim isklesala u steni
prostoriju za tuširanje. Napravio se dug red za samo trominutno
korišćenje, i to bez sapuna, ali niko se nije bunio. Neki su objedinili
vreme, kupajući se dvoje ili troje zajedno. Oni koji su čekali na red,
grubo su se šalili.
Ginter se oprao, uzeo čiste kratke pantalone i majicu s kratkim
rukavima sa znakom Glavkosmosa i otrupkao niz hol. Oklevao je
jedan tren ispred zajedničke prostorije, slušajući ljude koji su sedeli
za stolom i raspravljali ko je najživopisniji otkačenjak koga su sreli.
"Jeste li videli Mišolovca?"
"Aha, i Ofeliju!"
"Papu!"
"Patkicu!"

65
 "Svi znaju Patkicu!"
Smejali su se i bili srećni. Topao osećaj zajednice tekao je iz
prostorije, ono što bi Ginterov otac na svoj bljutavo-sentimentalan
način nazvao Gemitlihkajt. Ginter je ušao unutra.
Liza Nagenda podiže pogled, sva u desnima i zubima, i sledi se.
Vilica joj se uz škljocaj zatvorila. "Vajl! Nije li to lični špijun
Izmailove?"
"Šta?" Optužba je ostavila Gintera bez daha. Bespomoćno je
pogledom kružio po sobi. Niko nije želeo da se sretne pogledom s
njim. Zaćutali su.
Lizino lice bilo je sivo od gneva. "Čuo si me! Ti si taj koji je
otkucao Krišnu, zar ne?"
"Izvrćeš stvari! Popizdela si zato..." S naporom se uzdržao. Nije
bilo smisla dodavati svoju histeriju njenoj. "Tebe se ne tiče kakvi su
moji odnosi sa Izmailovom." Pogledao je oko stola. "Ne zaslužujete
da to saznate, ali ipak ću vam reći da Krišna radi na leku. Ako je bilo
šta što sam rekao ili uradio pomoglo da se on vrati u laboratoriju, pa
dobro, neka je tako."
Iskezila se. "A kakav ti je izgovor što si cinkario Vila Posnera?"
"Nikad nisam... "
"Svi smo čuli priču! Rekao si da ćeš da odeš pravo kod tvoje
dragocene Izmailove sa malim videom sa šlema."
"Daj, Liza", poče Takajuni. Odgurnula ga je u stranu.
"Znaš li šta je Posner radio?" Ginter je tresao prst Lizi u lice. "A?
Znaš li? Tukao je ženu - Anju! Tukao je Anju, tu napolju!"
"Pa šta? On je jedan od nas, zar ne? Nije ograničen, praznook,
naduven, balav otkačenjak!"
"Kurvo!" Razjaren, Ginter se bacio preko stola na Lizu. "Ubiću te,
kunem se!" Ljudi su se izmicali od njega, jurili napred, haos od
kretnji. Posner se isprečio ispred Gintera, raširenih ruku, ukočene
vilice i muževan. Ginter ga je tresnuo po licu. Posner je delovao
iznenađeno i pao unazad. Gintera je probadalo u šaci, ali bez obzira
na to, osećao se čudno dobro; ako su svi ostali ludi, zašto ne bi bio i
on?
"Samo probaj", vrisnula je Liza. "Sve vreme sam znala da si takav!"
Takajuni je odvukao Lizu na jednu stranu. Hamiltonova je

66
dohvatila Gintera i povukla ga na drugu. Dvojica Posnerovih
prijatelja držali su njega.
"Dobio sam od tebe sve što je moguće!" viknu Ginter. "Ti jeftina
pičko!"
"Čujte ga! Čujte kako me je nazvao!"
Izgurali su ih na suprotna vrata, vrištave.
"Sve je u redu, Gintere." Bet ga je ubacila u prvu nišu na koju su
naišli. Teško se navalio na zid, drhteći, i zatvorio oči. "Sad je sve u
redu."
Ali nije bilo. Gintera je najednom pogodilo shvatanje da, sa
izuzetkom Ekatarine, više nema prijatelja. Nema pravih prijatelja,
bliskih prijatelja. Kako se to moglo da dogodi? Bilo je to kao da su se
svi pretvorili u vukodlake. Oni koji nisu istinski bili ludi, ipak su bili
čudovišta. "Ne razumem."
Hamiltonova uzdahnu. "Šta ne razumeš, Vajle?"
"To kako ljudi... kako tretiraju otkačenjake. Kada je Posner tukao
Anju, četiri odela stajala su u blizini, a nijedan nije ni mrdnuo
prstom da ga zaustavi. Nijedan! A i ja sam to osetio, nema smisla da
se pretvaram da sam bolji od njih ostali. I ja sam želeo da prođem i
da se pretvaram kao da nisam ništa video. Šta se to s nama
dogodilo?"
Hamiltonova slegnu ramenima. Kosa oko glatkog, okruglog lica
bila joj je kratka i tamna. "Kada sam bila dete, išla sam u prilično
skupu školu. Jedne godine imali smo jednu od onih vežbi koje bi
trebalo da obogate ličnost. Znaš? Životno iskustvo. Podelili su nas u
dve grupe - zatvorenike i čuvare. Zatvorenici nisu mogli da iziđu iz
dodeljenog prostora bez dozvole čuvara, čuvari su dobijali bolju
hranu, takve stvari. Vrlo jednostavan niz pravila. Ja sam bila čuvar.
Gotovo smesta, počeli smo da mučimo zatvorenike.
Omalovažavali smo ih, vikali na njih, postrojavali. Ono začuđujuće,
bilo je to da su zatvorenici sve to dopuštali. Bilo ih je pet puta više
nego nas. Mi nismo čak imali ni ovlašćenja za stvari koje smo radili.
Ali niko od njih nije se bunio. Niko od njih nije ustao i rekao ne, ne
možete to da radite. Igrali su igru.
Na kraju meseca, projekat je bio razotkriven i mi smo imali da
uradimo neke seminarske radove o tome šta smo naučili: korenima

67
fašizma, i tako to. Čitali malo Hanu Arendt. A onda je sve bilo gotovo.
Osim što moja najbolja prijateljica više sa mnom nije progovorila ni
reč. A ja nisam mogla da da se ljutim na nju. Ne posle onoga što sam
radila.
A šta sam zaista naučila? Da ljudi igraju bilo kakvu ulogu koju im
dodelite. Oni će to da rade, a da ni ne znaju da to rade. Ako uzmeš
manjinu, kažeš im da su posebni i navedeš ih da čuvaju - oni će
početi da izigravaju čuvare."
"I kakav je odgovor? Kako da se čuvamo da ne budemo uhvaćeni
u uloge koje igramo?"
"Prokleta bila ako znam, Vajla. Prokleta bila."
Ekatarina je premestila svoju nišu u najudaljeniji kraj novog
tunela. Tunel je vodio samo do njene sobe, pa je imala dosta
privatnosti. Kada je Ginter ušao unutra, preko primopredajnog čipa
do njega dolebde glas pun statičkog šuma. "...izvestio o napadu. U
Kairu, vladini zvaničnici obavezali su se..." Prekinulo se.
"Hej, ponovo si..." Zastao je. Da je radio-prijem ponovo
uspostavljen, on bi to znao. Razgovaralo bi se o tome u Centru. Što je
značilo da radio-veze, zapravo, nikada nisu ni bile potpuno
prekinute. Naprosto su bile pod kontrolom PKU.
Ekatarina podiže pogled prema njemu. Bila je plakala, ali je
prestala. "Uništene su švajcarske orbitalne stanice!" prošaptala je.
"Pogodili su ih svačim; od mekih bombi do brilijantnog šljunka.
Zasuli dokove."
Razmera svih tih smrti za trenutak je zamaglila ono što je ona
govorila. Teško se spustio pored nje. "Ali to znači..."
"Da više do nas ne može da dopre nijedan svemirski brod, tako je.
Ako ne postoji nijedan brod u tranzitu, ostajemo nasukani ovde."
Zagrlio ju je. Bila je hladna i drhtala je. Koža joj je bila neprijatno
vlažna i naježena. "Koliko je prošlo otkako si poslednji put spavala?"
oštro je upitao.
"Ne mogu... "
"Prikačena si, zar ne?"
"Ne mogu sebi da dopustim da spavam. Ne sada. Kasnije."
"Ekatarina. Energija koju dobijaš iz žice nije besplatna. Ona je
samo pozajmljena od tvoga tela. Kad siđeš, sve se to naplati. Ako

68
budeš predugo ukačena, uletećeš pravo u komu."
"Nisam bila..." Zaćutala je, i zbunjen, nesiguran izraz pojavio joj se
u očima. "Možda si u pravu. Verovatno bih mogla malo da se
odmorim."
PKU je oživeo. "Jedinica Devet postavlja radio-prijemnik. Ezumi im
je dozvolio."
"Sranje!" Ekatarina se žurno uspravila. "Možemo li da to
zaustavimo?"
"Suprotstavljanje projektu koji uživa opštu naklonost moglo bi vas
koštati kredibiliteta koji ne možete da dozvolite da izgubite."
"U redu, kako onda možemo da minimiziramo..."
"Ekatarina", reče Ginter. "Spavanje, sećaš se?"
"Samo sekund, dušo." Potapšala je futon. "Samo ti lezi i sačekaj me.
Srediću ovo dok trepneš." Poljubila ga je nežno, oklevajuće. "U redu?"
"Aha, naravno." Legao je i sklopio oči, samo na sekund.
Kada se probudio, bilo je vreme da krene u smenu, a Ekatarine nije
bilo u blizini.
Bio je to tek peti dan od Vladivostoka. Ali sve se toliko potpuno
promenilo da je ono pre toga ličilo na sećanje iz nekog drugog sveta. U
prethodnom životu bio sam Ginter Vajl, pomisli on. Živeo sam i radio,
i par puta se nasmejao. Život je tada bio prilično dobar.
Još je tragao za Sali Čang, iako je nada čilela. Sad, kad god bi
razgovarao s nekim odelima, pitao bi da li im je potrebna njegova
pomoć. Sve ređe je bila.
Kapela na trećem nivou bila je šuplja peharasta prostorija koja je
gledala na zid terase. Žuti ljiljani rasli su oko ograđenog oltarskog
prostora u podnožju, a tirkizni gušteri preletali su preko stene. Deca
su se igrala lopte u oltarskom prostoru. Ginter je stajao na vrhu i
ćaskao s Riohei Jomatoom kome je tuga izbijala iz glasa.
Deca su ostavila loptu i počela da plešu. Igrali su se Londonskog
mosta. Ginter ih je posmatrao s osmehom na licu. Gledani odozgo,
predstavljali su samo mnoštvo obojenih tačkica, svet koji se rasklapao
i sklapao. Polako, smešak je izbledeo. Plesali su suviše dobro. Nijedno
dete nije napravilo pogrešan korak, izgubilo svoje mesto ili ljutito se
udaljilo. Izrazi lica bili su im prenapeti, sobom zaokupljeni, neljudski.
Ginter je morao da se okrene.

69
 "PKU ih kontroliše", reče Jomato. "Ja zaista nemam mnogo posla.
Pregledam videe i izaberem im igre da se igraju, pesme da pevaju,
vežbice da budu zdravi. Ponekad im zadam da crtaju."
"Bože moj, kako to podnosiš?"
Jomato uzdahnu. "Stari mi je bio alkoholičar. Imao je prilično gadan
život i u jednom trenutku počeo je da pije da odagna bol. Znaš šta?"
"Nije upalilo."
"Tako je. Učinilo ga je još bednijim. Onda je imao dvostruki razlog
da se napije. Nastavio je da pokušava, međutim, tako da sam to morao
da mu pružim. On nije bio čovek koji bi odustao od nečega u šta je
verovao, samo zato što to nije išlo onako kako bi trebalo."
Ginter je ćutao.
"Mislim da je sećanje na to jedina stvar koja me sprečava da
naprosto skinem šlem i pridružim im se."
Korporacijski video centar predstavljao je uzan niz kancelarija u
najudaljenijim delovima tunela, u kojima je obrađivana sirova
metraža korišćena za reklame i manje važne poslove, pre slanja u
bolje opremljene video centre na Zemlji. Ginter je išao od kancelarije
do kancelarije i isključivao ostavljene ravne ekrane koji su treperili
još od katastrofe.
Bilo je razdražujuće ići kroz obično prometne hodnike ne srećući
nikoga.
Stolovi i gomila radnih stanica bili su ostavljeni u svrsishodnom
neredu, kao da su oni koji su za njima radili samo izišli na pauzu i
tek što se nisu vratili. Ginter je otkrio da se osvrće na svoju senku i
trza na neočekivane zvuke. Sa svakom mašinom koju je isključio,
tišina iza njega postajala je sve veća. Bilo je to dvostruko samotnije
nego kad si napolju na površini.
Ugasio je poslednje svetlo i zakoračio u mračan hol. Dva odela sa
isprepletanim H-i-A logoima iznikla su iz senki. Poskočio je od šoka.
Naravno, bila su prazna - među neugroženima nije bilo komponenti
Hundai Aerospejsa. Neko je pre ludila naprosto privremeno odložio
ovde ta odela.
Odela su ga ščepala.
"Hej!" zastrašeno je uzviknuo, dok su ga hvatala za ruke i odizala
sa tla. Jedno od njih otrglo je PC sa njegovog oklopa i bacilo ga. Pre

70
nego što mu je postalo jasno šta se događa, sleteo je niz kratko
stepenište i kroz dovratak.
"Gospodine Vajle."
Nalazio se u prostoriji sa visokom tavanicom uklesanoj u steni
koja je služila za odlaganje opreme za tretman vazduha koja još nije
bila ugrađena. Privremene radne svetiljke visoko na žici
obezbeđivale su slabu svetlost. Na drugom kraju prostorije jedno
odelo sedelo je iza stola, a s obe strane nalazilo se još po jedno koje
je stajalo. Sva su nosila znamenja Hundai Aerospejsa. Nije bilo
načina da ih identifikuje.
Odela koja su ga donela prekrstila su ruke.
"Šta se ovde događa?" upita Ginter. "Ko ste vi?"
"Vi ste poslednja osoba kojoj bismo to rekli." Nije mogao da
prepozna ko govori. Glas je dopro do njega preko radija, aseksualan
zbog elektronskog filtera. "Gospodine Vajle, optuženi ste za zločine
protiv svojih sugrađana. Imate li šta da kažete u svoju odbranu?"
"Šta?" Ginter je gledao u odela ispred njega i sa obe strane. Bila
su savršeno istovetna, nerazaznatljiva jedna od drugih i odjednom
se osetio uplašen od onog što bi ljudi mogli da se osete slobodnim
da učine, ovako oklopljeni u anonimnost. "Slušajte, nemate prava da
ovo radite. Ovde postoji struktura vlasti, ako imate nekakve
pritužbe protiv mene."
"Niko nije zadovoljan vladanjem Izmailove", reče sudija.
"Ali ona kontroliše PKU, a mi ne bismo mogli da vodimo
Samostalnost da PKU ne kontroliše otkačenjake", dodade drugi.
"Mi naprosto moramo da je zaobiđemo." Možda je to bio sudija;
možda samo neko od odela. Ginter nije znao.
"Želite li da govorite u svoju korist?"
"Za šta me tačno optužujete?" upita Ginter, beznadežno. "Dobro,
možda sam i učinio ponešto pogrešno. Razmotriću tu mogućnost.
Ali možda vi ne razumete situaciju u kojoj se ja nalazim. Jeste li
razmišljali o tome?"
Tišina.
"Mislim, na šta se vi ljutite? Je li to Posner? Zato što mi nije žao
zbog toga? Ja neću da se izvinim. Ne možete da zlostavljate ljude
samo zato što su bolesni. Oni su i dalje ljudi, kao i svi drugi. Oni

71
imaju svoja prava."
Tišina.
"Ali ako mislite da sam ja nekakav uhoda, da jurcam naokolo i
cinkarim ljude Ek... Izmailovoj, e pa, to naprosto nije tačno. Mislim,
ja s njom razgovaram, neću da se pretvaram da nije tako, ali ja
nisam njen uhoda ili tako nešto. Ona nema uhode. Nisu joj ni
potrebni! Ona samo pokušava da se sve ne raspadne.
Isuse, vi ni ne znate kroz šta je ona sve prošla zbog vas! Niste
videli koliko je to košta! Ona bi najradije od svega odustala. Ali mora
da nastavi zato što... " Jeziv, mračan elektronski govor začuo se
preko njegovog radija i on zastade, jer mu je postalo jasno da mu se
podsmevaju.
"Da li još neko želi da govori?"
Jedan od Ginteroivih otimača koraknu napred. "Vaša visosti, ovaj
čovek kaže da su otkačenjaci ljudi. On previđa činjenicu da oni ne
mogu da žive bez naše pomoći i našeg usmeravanja. Naš neprestan
naporan rad cena je njihovog trajnog blagostanja. Same njegove reči
ga optužuju. Molim sud da kazna bude primerena krivici."
Sudija pogleda na desnu stranu, na levu. Njegova dva pratioca
klimnuše i zakoračiše korak nazad u ništavilo. Sto je bio smešten na
ulazu u ono što je trebalo da bude provodni kanal za vazduh. Ginter
tek što je ovo shvatio, kada su se oni ponovo pojavili, vodeći sa
sobom nekoga u G5 odelu istovetnom njegovom.
"Mogli bismo da vas ubijemo, gospodine Vajle", krčao je
veštački glas. "Ali to bi bilo rasipanje. Potrebna nam je svačija
ruka, svačiji um. Moramo složno sarađivati u ovo teško vreme."
G5 odelo stajalo je samo i nepomično usred prostorije.
"Gledajte."
Dva Hundai odela prišla su G5 odelu. Četiri ruke spustile su se na
zaptivke šlema. Uvežbanim pokretima, otkopčali su spone i podigle
šlem. Dogodilo se to tako brzo da vlasnik odela ne bi mogao da ih
zaustavi čak i da je probao.
Ispod šlema nalazilo se zastrašeno, zbunjeno lice otkačenjaka.
"Zdrav razum je povlastica, gospodine Vajle, a ne pravo. Krivi ste
za ono za šta ste optuženi. Međutim, mi nismo surovi ljudi. Ovoga
puta puštamo vas, s upozorenjem. Ali ovo su teška vremena. Kod

72
sledećeg prekršaja - makar to bila tako beznačajna stvar kao što je
prijavljivanje ovog susreta glavnokomandujućem - možda ćemo biti
prinuđeni da se oslobodimo formalnosti saslušanja." Sudija je
zastao. "Jesam li jasan?"
Nevoljno, Ginter je klimnuo.
"Onda možete da se udaljite."
Dok je izlazio, jedno od odela vratilo mu je PC.
Petoro ljudi. Bio je siguran da u to nije bio umešan više niko.
Možda još jedno ili dvoje, ali to je to. Posner mora da je do guše u
ovome; u to je bio siguran. Ne bi bilo teško otkriti ko su ostali.
Ali nije se usudio da proba.
Na kraju smene, otkrio je da Ekatarina već spava. Izgledala je
preplašeno i nezdravo. Kleknuo je pored nje i nadlanicom nežno
prešao preko njenog obraza.
Naglo je otvorila oči, trepćući.
"Ej, zdravo. Nisam mislio da te budim. Samo ti spavaj, a?"
Nasmešila se. "Srce si, Gintere, ali ionako sam samo dremala.
Moram da ustanem u sledećih petnaest minuta. Oči su joj se ponovo
sklopile. "Trenutno si jedini kome mogu potpuno da verujem. Svi
me lažu, hrane me dezinformacijama, ćute kad postoji nešto što bi
trebalo da saznam. Jedino na tebe mogu da računam da ćeš mi reći
ono što treba.
Imaš neprijatelje, pomisli on. Zovu te glavnokomandujući i ne
sviđa im se kako vodiš stvari. Nisu spremni da ti se neposredno
suprotstave, ali kuju planove. I nemilosrdni su.
Glasno, on reče: "Spavaj."
"Svi su protiv mene", promrmlja ona. "Prljavi kurvini sinovi."
Sledeći dan proveo je u servisnom prostoru za novi sistem za
tretman vazduha. Pronašao je usamljeno sklonište otkačenjaka
napravljeno od pocepanih vakuumskih odela, ali posle konsultacije sa
PKU zaključio je da tu danima niko nije živeo. Nije bilo ni traga od Sali
Čang.
Ako je bilo mučno ići kroz zapretana područja pre suđenja, danas je
to bilo mnogo gore. Ekatarinini neprijatelji zarazili su ga strahom.
Razum mu je govorio da oni ne čekaju njega, da nema zbog čega da se
brine sve dok ih opet ne naljuti. Ali mali mozak nije slušao.

73
 Vreme je puzilo. Kada je konačno na kraju smene izbio na svetlo
dana, iskusio je ošamućujući fazni pomeraj od stvarnost usled časova
provedenih u samoći. Prvo nije osetio ništa neuobičajeno. Onda se
njegov radio u odelu ispunio mnoštvom glasova, a ljudi su se vrzmali
na sve strane. Čulo se veselo brujanje.
Neko je pevao.
Ulovio je odelo koje je prošlo pored njega i zapitao: "Šta se
događa?"
"Zar nisi čuo? Rat je gotov. Sklopili su mir. I dolazi brod!"
Ženevsko jezero održavalo je televizijsko ćutanje tokom većeg
dela dugog putovanja do Meseca iz straha od dalekometnog
zračnog oružja. Kad je došao mir, međutim, otvorili su se za
direktan prenos signala do Samostalnosti.
Ezumijevi ljudi naveli su otkačenjake da sašiju ogromni pamučni
kvadrat i odvuku neke potpornje da bi mogli da ga obese visoko na
senovitoj strani kratera. A onda, sa isključenom rasvetom,
projektovana je video slika. Švajcarski kosmonauti gurali su se ispred
kamere, kezili se, svi u kombinezonima i sa crvenim kaubojskim
šeširima. Govorili su o tome kako su umakli presretačkim raketama,
preplićući žurne mladalačke glasove.
Najviši oficiri skupili su se ispod pamučnog kvadrata. Ginter je
prepoznao njihova odela. Ekatarinin glas brundao je kroz
novopodignute zvučnike. "Kada stižete? Moramo da osiguramo da
polje svemirske luke bude čisto. Još koliko sati?"
Podižući pet prstiju, jedna plavuša reče: "Četrdeset pet!"
"Ne, četrdeset tri!"
"Nije tako!"
"Gotovo četrdeset pet!"
Ekatarinin glas ponovo prekide graju."Kako je na orbitalnim? Čuli
smo da su uništene."
"Da, uništene su!"
"Veoma loše, veoma loše. Biće potrebne godine... "
"Ali najveći broj ljudi... "
"Upozorili su nas šest orbita ranije; većina je sišla u dižućim telima,
bila je velika evakuacija."
"Ipak, mnogi su stradali. Bilo je veoma gadno."

74
 Odmah ispod oficira, jedno odelo upravljalo je sa nekoliko
otkačenjaka dok su montirali platformu za kameru. Sada je široko
mahnuo i otkačenjaci se skloniše u stranu. Na Ženevskom jezeru neko
viknu i nekoliko glava se okrenulo prema televizorskom monitoru
van slike. Odelo je okrenulo kameru i pružilo im spor, panoramski
prikaz.
Jedan od kosmonauta reče: "Kako je tamo? Vidim da neki od vas
nose svemirska odela, a ostali ne. Zašto?"
Ekatarina duboko uzdahnu. "Ovde je došlo do nekih promena."
U Centru se odvijala đavolska žurka kada su Švajcarci stigli.
Rasporedi spavanje su preinačeni i sem najneophodnijeg minimuma
posade koja je nadgledala otkačenjake, svi su se pojavili da pozdrave
desetak došljaka na Mesec. Igrali su i pili u vakuumu destilovanu
vodku. Svi su imali nešto da ispričaju, da rašire glasine, da daju svoje
mišljenje o izgledima za održanje mira.
Ginter je odlutao negde na pola žurke. Švajcarci su ga deprimirali.
Svi su mu se činili tako mladi, sveži i željni. U njihovom prisustvu
osećao se umorno i cinično. Želeo je da ih zgrabi za ramena i
prodrma.
Potišten, lutao je kroz zaključane laboratorije. Na mestu gde se
nalazio Virusni kompjuterski projekat, video je Ekatarinu i kapetana
Ženevskog jezera kako se savetuju iznad sanduka bioflopija. Nagnuti
nad Ekatarinin PC, slušali su PKU.
"Jeste li razmatrali nacionalizaciju vaše industrije?" upita
kapetan. "To bi nam pružilo ono neophodno da sagradimo Novi
Grad. Onda, uz pomoć nekoliko vođenih instrumenata, moglo bi se
upravljati Samostalnošću, a da niko ne kroči nogom u nju."
Ginter je bio predaleko da bi čuo reakciju PKU, ali je video da su
se obe žene nasmejale. "Pa", reče Ekatarina. "Ako ništa drugo, onda
ćemo morati da ponovo pregovaramo sa korporacijama vlasnicima.
Uz pomoć samo jednog broda koji dejstvuje, biće teško obavljati
zamenu ljudi. Fizičko prisustvo postalo je vredna pogodnost. Bili
bismo ludi kad to ne bismo iskoristili."
Nastavio je dalje, dublje u senke, besciljno lutajući. Na kraju,
ugledao je ispred sebe svetlost i čuo glasove. Jedan je bio Krišnin,
ali govorio je brže i žešće nego što je bio navikao da ga čuje.

75
Znatiželjan, zastao je tik iza vrata.
Krišna se nalazio na sredini laboratorije. Ispred njega stajala je
Bet Hamilton i skrušeno klimala glavom. "Da, gospodine", reče ona.
"Uradiću to. Da." Zabezeknut, Ginter je shvatio da joj Krišna izdaje
naređenja.
Krišna podignu pogled. "Vajle! Upravo sam nameravao da te
potražim."
"Mene?"
"Uđi, ne gubi vreme." Krišna se nasmešio i mahnuo mu da uđe, a
Ginter nije imao izbora nego da ga posluša. Krišna je sada izgledao
kao mladi bog. Snaga njegovog duha igrala mu je u očima kao vatra.
Čudno da Ginter nije nikad primetio koliko je ovaj visok. "Reci mi
gde je Sali Čang."
"Ne znam... mislim, ne mogu, ja..." Zastao je i progutao pljuvačku.
"Mislim da Čangova mora da je mrtva." Onda: "Krišna? Šta je to s
tobom?"
"Završio je istraživanje", reče Bet.
"Prepravio sam svoju ličnost od glave do pete", reče Krišna. "Više
nisam napola obogaljen stidljiuvošću... jeste li to primetili?" Spustio
je ruku na Ginterovo rame - bila je umirujuća, topla, utešna.
"Gintere, neću ni da ti kažem koliko mi je trebalo da se sklepam
dovoljno glasničkih mašina iz tragova starih eksperimenata da bih
pokušao ovo na sebi. Ali upalilo je. Dobili smo tretman koji će,
između ostalog, poslužiti kao univerzalan lek za svakog u
Samostalnosti. Ali da bismo to uradili, potrebne su nam glasničke
mašine, a njih ovde nema. Sad mi kaži zašto misliš da je Sali Čang
mrtva."
"Pa, ovaj, već četiri dana je tražim. I PKU je traži. Ti si sve vreme
bio ovde u rupi i možda ne znaš otkačenjake onako dobro kao što to
mi ostali znamo. Ali oni nisu neki planeri. Verovatnoća da bi neko
od njih tako dugo mogao aktivno da
izbegava detekciju praktično je zanemarljiva. Jedino što mi pada na
pamet jeste da se ona nekako dokopala površine pre nego što su je
efekti pogodili, da je ušla u kamion i rekla mu da vozi dok joj zalihe
kiseonika ne presahnu."
Krišna je odmahnuo glavom i rekao: "Ne. To naprosto ne odgovara

76
karakteru Sali Čang. Ni uz najbolju volju, ne mogu da je zamislim kako
izvršava samoubistvo." Povukao je ladicu: redovi blistavih kanistera.
"Ovo bi moglo da pomogne. Sećate li se da sam rekao da nedostaju
dva kanistera mimetičkih mašina, a ne samo šizomimetički?"
"Maglovito."
"Bio sam suviše zauzet da bih se zabrinuo zbog toga, ali nije li to
čudno? Zašto bi Čangova ponela kanister i ne upotrebila ga?"
"Šta je bilo u drugom kanisteru?" upita Hamiltonova.
"Paranoja", reče Krišna. "Ili bar njena dovoljno dobra hemijska
analogija. Sada, paranoja je redak, ali očaravajući hendikep. Odlikuje
je razrađen, ali interno konzistentan sistem obmana. Paranoičan
pacijent intelektualno dobro dejstvuje i manje je rascepkan od
šizofreničara. Njeni emocionalni i društveni postupci su bliži normali.
Ona je sposobna na usredsređen napor. U ovo vreme nemira, sasvim
je moguće da bi paraniodna jedinka mogla da izbegne našoj detekciji."
"U redu, da raščistimo ovo", reče Hamiltonova. "Na Zemlji izbija rat.
Čangova dobija naređenja, unosi softverske bombe i odlazi do
Samostalnosti sa kanisterom punim ludila i malim špricem za
paranoju... ne, ne može tako. To ne pali."
"Zašto?"
"Paranoja je ne bi zaštitila od šizofrenije. Kako li se ona štiti od
spostvenog aerosola?"
Ginter je ukočeno stajao. "Lavanda!"
Pronašli su Sali Čang na najvišoj terasi Samostalnosti. Gornji nivo
bio je neobrađen. Jednog dana - tako su obećavale korporacijske
brošure - jelen lopataš pašće na ivici prozirnih jezeraca, a vidre
skakutati po potocima. Ali tle još nije bilo izgrađeno, crvi doneti, a ni
bakterije posejane. Bilo je samo peska, mašina i malo tužnog,
prilagođenog korova.
Kamp Čangove nalazio se s jedne strane izvora potoka, ispod
rasvete. Kad ih je videla da prilaze, krenula je da ustane, bacila pogled
sa strane i rešila da drsko nastupi.
Znak na kome je pisalo ODRŽAVANJE SVODA - OPREMA ZA SLUČAJ
NUŽDE bio je prikačen na kosnik koji je nosio telo zatvarača potoka.
Ispod njega nalazila se niska piramida rezervoara kiseonika i jedan
aluminijumski sanduk veličine kovčega. "Veoma pametno",

77
promrmlja Bet preko Ginterovog primopredajnog čipa. "Spava u
sanduku, a svako ko naleti na njega pomisli da je to samo višak
opreme."
Odelo boje lavande podiže ruku i nehajno reče: "Ćao, momci. Mogu
li da vam pomognem?"
Krišna priđe krupnim koracima i uze je za ruke. "Sali, to sam ja -
Krišna!"
"Oh, hvala Bogu. Bacila mu se u naručje. "Tako sam se plašila."
"Sad je sve u redu."
"U početku, kad sam te videla da se penješ, mislila sam da si
Napadač. Tako sam gladna - nisam jela sam Bog zna koliko. Stisla se za
rukav Krišninog odela. "Vi znate za Napadače, zar ne?"
"Možda bi bolje bilo da me upoznaš s tim."
Pošli su prema stepenicama. Krišna je napravio brz gest ka
Ginteru, a onda prema opremi radnog odela Čangove. Jedan kanister
veličine čuturice visio je tamo. Ginter je pružio ruku i otrgao ga.
Glasničke mašine! Držao ih je u ruci.
S druge strane, Bet Hamilton otrgla je gotovo pun cilindar mašina
koje izazivaju paranoju i učinila da nestane.
Sali Čang, udubljna u objašnjavanje svog rezonovanja, nije
primetila. "...slušala naređenja, naravno. Ali ona nisu imala smisla.
Razmišljala sam se i razmišljala i na kraju sam shvatila šta se zaista
događa. Vuk uhvaćen u stupicu pregrišće nogu da se oslobodi.
Počela sam da tragam za vukom. Kakva vrsta neprijatelja opravdava
tako ekstremnu akciju? Naravno, ništa ljudsko."
"Sali", reče Krišna, "želeo bih da razmisliš o mogućnosti da zavera
- u nedostatku bolje reči - možda ima dublje korene nego što ti
zamišljaš. Da problem nije u spoljašnjem neprijatelju nego u radu
našeg mozga. Specifično, da su Napadači psihomimetička naprava
koju si ušpricala u sebe kada je sve ovo počelo."
"Ne. Ne, ima suviše dokaza. Sve se slaže! Napadačima je bio
potreban razlog da se preruše i fizički, što je postignuto
vakuumskim odelima, i psihološki, što je urađeno opštim ludilom.
Stoga, oni mogu da se neprimećeni kreću među nama. Da li bi ljudski
neprijatelj preobratio celu Samsostalnost u ropsku radnu snagu?
Nezamislivo! Oni mogu da nam čitaju umove kao knjigu. Da se

78
nismo zaštitili psihomimetičkim napravama, mogli bi da istrgnu sve
naše znanje, sve naše vojne istraživačke tajne... "
Slušajući, Ginter nije mogao da ne zamisli šta bi Liza Nagenda
rekla na sav ovaj bezuman govor. Setivši je se, stisnuo je zube. Baš
kao jedna od mašina Čangove, shvatio je, i nije mogao da se ne
zabavlja na sopstveni račun.
Ekatarina je čekala u podnožju stepenica. Ruke su joj primetno
tresle, a glas joj je neznatno podrhtavao kada je rekla: "Šta je to što
mi PKu priča od glasničkim mašinama? Krišna je trebalo da se
pojavi sa nekom vrstom leka?"
"Imamo ih", tiho, srećno reče Ginter. Podigao je kanister. "Sad je
sve gotovo. Možemo da izlečimo naše prijatelje."
"Daj da vidim", reče Ekatarina. Uzela je kanister iz njegove ruke.
"Ne, čekaj!" viknu Hamiltonova, ali prekasno. Iza nje Krišna se
raspravljao sa Sali Čang o njenom tumačenju skorašnjih događaja.
Nijedno od njih nije primetilo da su se oni ispred njih zaustavili.
"Sklonite se." Ekatarina napravi dva hitra koraka unazad.
Razdražljivo je dodala: "Ne želim da stvaram probleme. Ali ovo
moramo da raspravimo, a dok to ne obavimo, ne želim da mi iko
prilazi. U to si uključen i ti, Gintere."
Otkačenjaci su počeli da se okupljaju. Po jedno ili po dvoje stizali
su uz poljanu; onda ih je već bilo na desetine. Kada je postalo jasno
da ih je Ekatarina pozvala putem PKU-a, Krišna, Čangova i
Hamiltonova već su bili ovojeni od nje zidom ljudi.
Čangova je stajala sasvim mirno. Negde iza njenog lica koje se nije
moglo videti, revidirala je svoje teorije da u njih uključi ovaj novi
događaj. Iznenada, rukama je počela da tapše po odelu u potrazi za
kanisterom koji je nedostajao. Pogledala je Krišnu i užasnuto rekla:
"Ti si jedan od njih!"
"Naravno da nisam..." poče Krišna. Ali ona se okretala, posrtala,
jurila nazad uz stepenice.
"Pusti je", naredila je Ekatarina. "Imamo mnogo važnije stvari da
raspravimo." Dva otkačenjaka su dotapkala, vukući između sebe malu
industrijsku peć. Spustili su je, a treći je utakao električni vod.
Unitrašnjost je počela da blešti. "Ovaj kanister je sve što imate, zar ne?
Ako ga bacim u autoklavu, njegov sadržaj više nećete moći da

79
nadoknadite."
"Izmailova, slušaj", reče Krišna.
"Slušam. Govori."
Krišna je objašnjavao, a Izmailova je slušala prekrštenih ruku i
skeptično naherenih ramena. Kada je završio, odmahnula je glavom.
"To je uzvišena budalaština, ali ipak samo budalaština. Ti želiš da
preoblikuješ naše umove u nešto što je strano putu ljudske
evolucije. Da pretvoriš sedište misli u stolicu pilota mlaznog aviona.
Tako misliš da to razrešiš? Zaboravi. Kada ova kutija bude otvorena,
njen sadržaj više neće moći da se vrati unutra. A ti mi nisi pružio
nijedan dovoljno ubedljiv argument da je ne otvorim."
"Ali ljudi u Samostalnosti!" pobunio se Ginter. "Oni..."
Prekinula ga je. "Gintere, nikome se ne sviđa ono što im se
dogodilo. Ali ako se mi ostali moramo da odreknemo naše ljudskosti
da bismo platili za spekulativnu i etički nepouzdanu rehabilitaciju...
pa, cena je naprosto previsoka. Ludi ili ne, oni su sad bar ljudi."
"A ja nisam čovek?" upita Krišna. "Ako me zagolicaš, ja se neću
nasmejati?"
"Ti nisi u poziciji da presuđuješ. Ti si preuredio svoje neurone i
drogiran si novošću. Kakve si testove izveo na sebi? Koliko si
podrobno kartirao razlike koje te odvajaju od ljudskih normi? Gde
su ti brojke?" Bila su to čisto retorička pitanja; analize na koje se
pozivala trajale bi nedeljama. "Ako se i ispostavi da si u potpunosti
čovek - a ja ne verujem da će se ispostaviti - ko može da kaže kakve
su dugoročne posledice? Šta će nas sprečiti da ne odlebdimo, korak
po korak, u ludilo? Ko odlučuje šta je to ludilo? Ko programira
programere? Ne, to je nemoguće. Ja se neću kockati s našim
umovima." Odbrambeno, gotovo besno, ponovila je: "Ja se neću
kockati s našim umovima."
"Ekatarina", blago reče Ginter, "koliko si već budna? Slušaj kako
govoriš. Droga razmišlja umesto tebe."
Odmahnula je rukom, ne odgovarajući.
"Samo praktično pitanje", reče Hamiltonova. "Kako misliš da
vodiš Samostalnost bez toga? Ova postavka nas sve pretvara u male
fašiste. Kažeš da si zabrinuta zbog ludila - na šta ćemo ličiti za
godinu dana?"

80
 "PKU me uverava..."
"PKU je samo program!" viknu Hamiltonova. "Bez obzira na to
koliko je interaktivan, on nije fleksibilan. On ne pruža nadu. On ne
može da proceni neku novu stvar. On može samo da osnaži stare
odluke, stare vrednosti, stare navike, stare strahove."
Odjednom, Ekatarina prasnu. "Sklanjajte mi se s lica!" vrisnu ona.
"Prestanite, prestanite! Neću više da slušam."
"Ekatarina..." poče Ginter.
Ali rukama je stisnula kanister. Kolena su joj se pognula dok je
počela lagano da se spušta ka peći. Ginter je video da je prestala da
sluša. Droga i odgovornost učinili su joj ovo, požurujući je i
zbunjujući suprotstavljenim zahtevima, sve dok nije drhteći stajala
na rubu kolapsa. Dobar san bi je možda povratio, učinio
prijemčivom za raspravljanje. Ali vremena nije bilo. Reči je sada
neće zaustaviti. A bila je predaleko da bi do nje stigao pre nego što
uništi mašine. U tom trenutku osetio je tako snažnu erupciju
osećanja prema njoj kakvu je nemoguće opisati.
"Ekatarina", reče on. "Volim te."
Napola je okrenula glavu prema njemu i rastresenim, nekako
iritiranim glasom rekla: "Šta... "
Izvadio je pištolj sa klinovima iz radne opreme, naciljao i opalio.
Ekatarinin šlem se razbio.
Pala je.
"Trebalo je da pucam samo da slomim šlem. "To bi je zaustavilo.
Ali mislio sam da to nije dovoljno dobar hitac. Ciljao sam posred
njene glave."
"Ššš", reče Hamiltonova. "Uradio si ono što si morao. Prestani da
kinjiš samog sebe. Razgovarajmo o praktičnijim stvarima."
Odamhnuo je glavom, i dalje ošamućen. Dugo, predugo, bio je na
beta endorfinima, nesposoban da bilo šta oseća, nesposban da o bilo
čemu brine. Bilo je to kao da je bio umotan u vatu. Ništa nije moglo
da dopre do njega. Ništa nije moglo da ga povredi. "Koliko sam dugo
bio van sebe?"
"Jedan dan."
"Jedan dan!" Osvrnuo se po jednostavnoj sobi. Goli stenski zidovi
i laboratorijska oprema sa glatkim, neodređenim površinama. Na

81
drugom kraju, Krišna i Čangova bili su nagnuti nad tablu za pisanje,
radosno se raspravljajući i nestrpljivo škrabajući po žvrljotinama
onog drugog. Ušao je jedan švajcarski kosmonaut i obratio se
njihovim leđima. Krišna rasejano klimnu, ne dižući pogled.
"Mislio sam da je mnogo duže trajalo."
"Dovoljno je dugo. Već smo spasili sve koji su imali veze s grupom
Sali Čang i dobro uznapredovali s ostalima. Uskoro će doći vreme da
odlučiš kako želiš da te preurede."
Odmahno je glavom, osećajući se mrtav. "Mislim da se neću
truditi, Bet. Ja naprosto nemam živaca za to."
"Napravićemo ti živce."
"Ma, ne. Neću..." Ponovo je osetio napad mučnine. Bilo je to
ciklično; vraćalo se svaki put kad bi pomislio da je konačno tome
došao kraj. "Ne želim da toplom plimom samozadovoljstva sperem
činjenicu da sam ubio Ekatarinu. Gadi mi se to."
"Ni mi to ne želimo." Posner je doveo u laboratoriju delegaciju od
sedmoro ljudi. Krišna i Čangova su ustali da se suoče s njima, a
grupa se razdvojila na polovine koje su ih okružile. "Dosta je toga.
Vreme je da svi počnemo da preuzimamo odgovornost za
posledice..." Svi su jednovremeno govorili. Hamiltonova napravi
facu.
"Počnemo da preuzimamo odgovornost... "
Glasovi su se podigli.
"Ne možemo ovde da razgovaramo", reče ona. "Izvedi me na
površinu."
Vozili su se u kabini pod pritiskom, idući putem za Kipući zaliv.
Ispred njih, Sunce gotovo da je doticalo istrošene zidove kratera
Zomering. Senke su puzile s vrhova planina i kratera, težeći ka
zrakasto osvetljenom Sinus Medii. Ginter je smatrao da je bolno lep.
On nije želeo da ga to pogađa, ali oštre linije odjekivale su u
njegovom samotnom srcu na način za koji je otkrio da je čudesno
utešan.
Hamiltonova je dodirnula svoj PC. Putting on the Ritz ispuni
njihove glave.
"A šta ako je Ekatarina bila u pravu", tužno reče on. "Šta ako mi
odbacujemo sve što nas čini ljudima? Nisam baš previše oduševljen

82
time da budem pretvoren u nekog visikoparnog bezosećajnog
natčoveka."
Hamiltonova odmahnu glavom. "Pitala sam Krišnu o tome i on je
porekao stvar. Kazao je da je to kao neka vrsta... jesi li ikad bio
kratkovid?"
"Kao dete, naravno."
"Onda ćeš razumeti. Rekao je da je to kao kad prvi put iziđeš iz
doktorove ordinacije posle laserovanja. Sve se čini jasno, živo i
raspoznatljivo. Ono nejasno što si nekad zvao 'drvo' pretvara se u
hiljadu pojedinačnih i razaznatljivih listova. Svet je pun
neočekivanih pojedinosti. Na obzorju postoje stvari koje nikada nisi
video. Tako nešto."
"Oh." Zurio je ispred sebe. Sunčev disk gotovo je dodirivao
Zomering. "Nema smisla da idemo dalje."
Ugasio je kamion.
Bet Hamilton kao da je bilo neprijatno. Pročistila je grlo i
žustro rekla: "Gintere, vidi. Namerno sam te navela sam te da me
izvedeš ovamo. Želim da ti predložim sjedinjavanje sredstava."
"Šta?"
"Brak."
Ginteru je bilo potrebno neko vreme da primi ono što je rekla. "Oh,
ne... ja... ne... "
"Ozbiljno mislim. Gintere, znam da misliš da sam gruba prema
tebi, ali to je samo zato što sam u tebi videla puno potencijala, a da ti
po tom pitanju ne činiš ništa. Pa, stvari su se promenile. Pruži mi
priliku da kažem nešto prilikom tvog preuređenja, a i ja ću tebi
prilikom mog."
On odmahnu glavom. "Ovo je po meni naprosto suviše uvrnuto."
"Kasno je da to koristiš kao izgovor. Ekatarina je bila u pravu - mi
sedimo na vrhu nečeg veoma opasnog, najopasnije prilike s kojom
se čovečanstvo danas suočava. Međutim, sada je to izletelo iz vreće.
Proneo se glas. Zemlja je užasnuta i očarana. Gledaće u nas. Kratko,
vrlo kratko, moći ćemo da kontrolišemo ovu stvar. Mi možemo da
pomognemo da bude oblikovana sada kada je još u povoju. Pet
godina od sada, izmaći će nam iz ruku.
Gintere, tvoj um je dobar, a postaće još bolji. Mislim da se

83
slažemo kakav je svet koji želimo da načinimo. Želim da budeš
pored mene."
"Ne znam šta da kažem."
"Želiš li istinsku ljubav? Dobio si je. Možemo da seks učimo
slatkim ili bezobraznim, kako god ti je to po volji. Ništa lakše. Želiš li
da budem tiša, glasnija, nežnija, samouverenija? Možemo da
pregovaramo. Da vidimo možemo li se složiti."
Ćutao je.
Hamiltonova se zavalila u sedištu. Posle nekog vremena, ona reče:
"Znaš? Nikad ranije nisam posmatrala lunarni zalazak Sunca.
Retko izlazim na površinu."
"To ćemo morati da promenimo", reče Ginter.
Hamiltonova je netremice zurila u njegovo lice. Onda se
nasmešila. Primakla mu se bliže. Nespretno je prebacio ruku oko
njenog ramena. Činilo mu se da se to od njega očekuje. Zakašljao se
u ruku, a zatim uperio prst. "Eno ga."
Lunarni zalazak Sunca je jednostavna stvar. Zid kratera
dotakao je dno Sunčevog diska. Senke su poskočile s padina i
pojurile preko nizije. Uskoro, pola Sunca je nestalo. Glatko, bez
izobličenja, smanjivalo se. Poslednja brilijantna iskra svetlosti
gorela je povrh stena, a onda iščezla. U trenu pre nego što se
vetrobran prilagodio i zvezde se pojavile, Vaseljena se ispunila
tamom.
Vazduh u kabini se ohladio. Zastori počeše da iskaču i uz
škljocanje se zatvaraju zbog iznenadne promene temperature.
Sada je Hamiltonova njuškala bočnu stranu njegovog vrata. Koža
joj je bila neznatno hrapava na dodir i ispuštala je slab, ali
razaznatljiv miris. Jezikom je prešla preko linije njegove brade i
zarila ga u njegovo uho. Ruke su joj petljale oko kopči na njegovom
odelu.
Ginter nije osetio nikakvo uzbuđenje, samo blago gnušanje koje
se graničilo s gađenjem. Ovo je bilo užasno, kaljanje svega što je
osećao prema Ekatarini.
Ali bio je to posao kroz koji je morao da prođe. Hamiltonova je
bila u pravu. Celog života kontrolisao ga je mali mozak, upravljajući
ga osećanjima hemijskog porekla i slučajne prirode. Bio je vezan za

84
konja svesti i nateran da ide kud god ovaj to poželi, a taj grozomorni
galop donosio mu je samo bol i zbrku. Sad kad ima kontrolu nad
uzdama, moći će da usmeri tog konja tamo gde on poželi.
Nije bio siguran šta će želeti da reprogramira. Zadovoljstvo,
možda. Seks i strast, gotovo sigurno. Ali ne i ljubav. Gotovo je s
romantičnim iluzijama. Vreme je da odraste.
Stisnuo je Betino rame. Još jedan dan, pomisli on, i više neće biti
važno. Osećaću ono što je najbolje za mene da osećam. Bet je
podigla usta do njegovih. Usne su joj se razmakle. Mogao je da
omiriše njen dah.
Poljubili su se.

85
 Teri Bison

DVA MOMKA
IZ BUDUĆNOSTI

"Nas dvojica smo iz budućnosti."

"Aha, fino. 'Ajd', sad, tornjajte se odavde."
"Ne pucaj! Je li to pištolj?"
Tu sam zastala; bila je to baterijska svetiljka. Njih je bilo dvojica.
Obojica su nosila svetlucava odela. Niži je bio simpatičan. Visoki je
uglavnom pričao.
"Gospođo, mi smo ozbiljni momci iz budućnosti", reče on. "Nama se
ne diže."
"Misliš, ovo nije pljačka", rekoh. "A sad vas ljubazno molim da se
tornjate odavde."
"Mi smo u misionarskoj misiji za dobrobit celog čovečanstva",
reče on. "Veliko sranje može da oladi svaki dan."
"Opiči", rekoh. "Hej, momci, je l' vi to mislite na nuklearni rat?"
"Nije nam dozvoljeno da kažemo", reče zgodni.
"Poenta je, mi smo došli da spasavamo umetnička dala vaših

86
potomaka", reče visoki.
"Spasavate umetnost, a svet nek propada. Nije loša ideja", rekoh.
"Ali, mira, ponoć je i galerije su zatvorene. Vratite se la en manana."
"“Que bueno! No hay mas necesidad que hablar en ingles", reče
visoki. "Nema ničega goreg nego sporazumevati se na mrtvom
jeziku", nastavio je na španskom. "Ali otkud ste znali?"
"Nagađala sam", rekoh, takođe na španskom, a od tada smo
nastavili da razgovaramo na maternjem jeziku. "Ako ste vas dvojica
stvarno iz budućnosti, možete i da ponovo dođete u budućnosti, na
primer, sutra kad otvorimo, je l' tako?"
"Suviše je opasno zbog vremenskog iskliznuća", reče on. "Moramo
da dođemo i odemo između ponoći i četiri ujutro, kada se ne
mešamo sa vašim svetom. Plus, mi smo iz daleke budućnosti, a ne iz
sutra. Mi smo ovde da spasemo umetnička dela, koja bi unače bila
uništena u nastupajućem holokaustu, tako što ćemo ih kroz
hronoprorez poslati u naše stoleće, koje je, za vas, u dalekoj
budućnosti."
"Stekla sam sliku", rekoh. "Ali vi razgovarate s pogrešnom curom.
Ovo nije moja umetnička galerija. Ja sam samo umetnica."
"U vašem stoleću umetnici nose uniforme?"
"U redu, radim na crno kao čuvar."
"Onda moramo da razgovaramo sa vašim šefom. Dovedite ga ovde
sutra uveče u ponoć. Važi?"
"Nju", rekoh. "Pored toga, mira, kako da znam da me ne zezate da
ste iz budućnosti?"
"Videli ste da smo se iznenada materijalizovali usred prostorije. Je
l' tako?"
"U redu, ali možda sam dremala. Probajte vi da radite dva posla?"
"Ali primetili ste da je naš ingles loš. I vidite kakva nam je oprema?"
"Mnogi ljudi u Njujorku lošije govore ingles od vas", rekoh. "A
ovde u Louer Ist Sajdu smešna odeća ne dokazuje ništa." Onda sam
se setila naučnofantastične priče o kojoj sam jednom slušala. (Ja, u
stvari, nikada ne čitam naučnu fantastiku.)
"Šta si uradila?" reče Borogova, vlasnica galerije, sledećeg jutra
kada sam joj ispričala o dva momka iz budućnosti.
"Zapalila sam šibicu i prinela je njegovom rukavu."

87
 "Devojko, imala si sreće što te nije ukokao."
"Nije nosio pištolj. Videla sam. Ta svetlucava odela prilično su
tesna. U svakom slučaju, kada sam videla da mu odelo ne gori, rešila
sam da poverujem u njihovu priču."
"Postoji puno materijala koji ne gore", reče Borogova. "A ako su oni
zaista dva momka iz budućnosti koji su došli da spasu velika
umetnička dela našeg stoleća, kako to da nisu ništa poneli?"
Osvrnula se po galeriji koja je bila puna džinovskih plastičnih
grudi i stražnjica, radova njenog pokojnog bivšeg muža, 'Lovana'
Borogova. Izgledala je razočarana što sve one još vise.
"Ubi' me", rekoh. "Insistirali su da razgovaraju s vlasnikom galerije.
Možda morate da potpišete, ili tako nešto."
"Hmmmmm. U poslednje vreme bilo je nekoliko tajanstvenih
nestanaka umetničkih dela. Zato sam te i zaposlila; bio je to jedan od
uslova u Lovanovoj oporuci. U stvari, još nisam sigurna da li je ovo
još jedna od njegovih posthumnih akrobacija za sticanje publiciteta.
Kad ti momci iz budućnosti treba da se pojave?"
"U ponoć."
"Hmmmmm. E, pa, nikom ni reči o ovome. Pridružiću ti se u ponoć
kao Magbet na kuli."
"Hamlet", rekoh. "A sutra imam slobodan dan. Momak me izvodi na
borbu petlova."
"Platiću ti pedeset posto više", rekoh. "Možda ćeš mi trebati za
prevođenje. Moj espanol malo je zarđao."
Devojke ne idu na borbe petlova i ja nemam dečka. Kako bih i
imala? U Njujorku nema nijednog neoženjenog muškarca. Samo
nisam želela da Borogova misli da je sa mnom lako.
Ali, u stvari, ne bih to propustila ni za šta na svetu.
U ponoć, stajala sam pored nje u galeriji, kada je vazdušni stub u
središtu sobe počeo da svetluca i sija i... ali videli ste to već u
Zvezdanim stazama. I evo njih. Odlučila sam da visokog zovem Motka,
a zgodnog Kratki.
"Bienvenidos u naše stoleće", reče Borogova, na španskom, " i u
galeriju Borogova." Španski joj je bio i više nego zarđao; ispostavilo se
da je mesec dana provela u Kuernavaki 1964. "U časopisu Razgovori o
umetnosti opisuju nas kao 'središte saobraćajne kontrole umetničke

88
renesanse Dauntauna'."
"Nas dvojica smo iz budućnosti", reče Motka, ovaj put na
španskom. Ispružio je ruku.
"Ne morate ništa da dokazujete", reče Borogova. "Po načinu na
koji ste došli jasno je da niste iz našeg sveta. Ali, ako želite, možete
da mi pokažete malo novca iz budućnosti."
"Nije nam dozvoljeno da nosimo keš", reče Kratki.
"Suviše je opasno zbog vremenskog iskliznuća", objasnio je Motka.
"U stvari, ovde smo samo zbog posebne olakšice u hronozakonima
koja nam dopušta da spasavamo velika umetnička dela koja bi, u
protivnom, bila uništena u nastupajućem holokaustu."
"Oh, Bože. Kakvom nastupajućem holokaustu?"
"Nije nam dopušteno da kažemo", reče Kratki. Izgleda da mu je
samo to bilo dopušteno da kaže. Ali meni se sviđalo to što je, bez
obzira na to kome se obraćao, neprestano kradomice bacao poglede
na mene.
"Ne brinite zbog toga", reče Motka i pogleda na sat. "Neće to još
neko vreme. Mi smo poranili sa kupovinom da cene ne bi skočile.
Sledećeg meseca po našem vremenu (prošle godine, po vašem) kupili
smo dva Haringsa i jednog Ledesma odmah tu iza ugla."
"Kupili?" upita Borogova. "Prijavljeno je da su te slike nestale."
Motka slegnu ramenima. "To je između vlasnika galerije i
osiguravajućih zavoda. Ali mi nismo lopovi. U stvari... "
"A šta je s ljudima?" upitah.
"Ti se ne mešaj", prošapta Borogova, na ingles. "Ovde si samo da
prevodiš."
Nisam obraćala pažnju na nju. "Znate, u tom holokaustu što dolazi.
Šta je s ljudima?"
"Nije nam dopušteno da spasavamo ljude", reče Kratki.
"Nije ni važno", reče Motka. "Ljudi ionako umiru. Samo je velika
umetnost večna. Dobro, gotovo večna."
"A Lovan je upao na spisak!" reče Borogova. "Taj kurvin sin. Ali
nisam iznenađena. Ako samoreklama može... "
"Lovan?" Motka je delovao zbunjeno.
"Lovan Borogov. Moj pokojni bivši muž. Umetnik čija dela vise
svuda oko nas. Umetnost koju ste došli da spasete za sledeća

89
pokolenja."
"Oh, ne", reče Motka. Bacio je pogled unaokolo na džinovske sise i
guzice koje su visile po zidovima. "Mi ne možemo ovo da
ponesemo. Bez obzira, ne bi ni moglo da prođe kroz hronoprorez.
Došli smo da vam damo vremena da se toga oslobodite. Mi smo
ovde zbog ranih radova Tereze Algarin Rosado, portorikanskog
neoretromaksiminimaliste. Sledeće nedelje postavićete njenu
izložbu, a mi ćemo da se vratimo i izaberemo slike koje želimo."
"Izvin'te, moliću lepo!" reče Borogova. "Meni niko neće
određivati šta ću, a šta neću postavljati u ovoj galeriji. Pa čak ni
momci iz budućnosti. Uzgred, ko je ikad čuo za tu Rosado?"
"Nisam mislio da budem grub", reče Motka. "Mi samo unapred
znamo šta će se dogoditi. Pored toga, već smo deponovali na vaš
račun trista hiljada dolara odmah sutra."
"Pa, u tom slučaju..." činilo se da je Borogova smekšana. "Ali ko je
ona? Imate li njen broj telefona? Ima li ona uopšte telefon? Puno
umetnika..."
"Koliko ćete slika da kupite?" upitah.
"Ti se ne mešaj u ovo!" prošapta ona, na ingles.
"Ali ja sam Tereza Algarin Rosado", rekoh.
Dala sam otkaz na mesto čuvara. Nekoliko noći kasnije bila sam u
svom stanu kada sam primetila svetlucanje pored sudopere. Vazduh
je počeo da se sjaji i... ali videli ste već u Zvezdanim stazama. Jedva
da sam imala vremena da navučem farmerke. Slikala sam, a obično
radim u majici s kratkim rukavima i gaćicama.
"Sećaš me se, jedan od dvojice momaka iz budućnosti?" reče
Kratki, na španskom, čim se ceo pojavio.
"Znači, znaš da govoriš", rekoh, takođe na španskom. "Gde ti je
companero?"
"Ima slobodno veče. Ima sudar."
"A ti radiš?"
"I ja imam slobodno veče. Ja samo... ovaj... ovaj... " Pocrveneo je.
"Nisi mogao da nađeš ribu", rekoh. "U redu je. Već mi je vreme da
batalim posao. Ima Bad u frižideru. Donesi i meni jedan."
"Uvek radiš u ponoć? Mogu da te zovem Tereza?"
"Molim te. Samo što sam završila par platana. Ovo mi je velika

90
prilika. Samostalna izložba. Hoću da sve bude kako treba. Šta
gledaš?"
"Bad? Kakav sad izdanak?"
"Bad je cerveza", rekoh. "Vrh se skine. S leve strane. Jeste li
sigurni da ste momci iz budućnosti, a ne iz prošlosti?" (Ili je zemlja
u pitanju, pomislih za sebe.)
"Mi putujemo u razne vremenske zone", reče on.
"Mora da je uzbudljivo. Jesi li išao da gledaš kako bacaju hrišćane
lavovima?"
"Ne idemo tamo. Tamo ima samo kipova", reče on. "Kipovi ne
mogu da prođu kroz hronoprorez. Motka i ja smo polomili nekoliko
pre nego što smo prestali da pokušavamo."
"Motka?"
"Moj partner. Oh, zovi me Kratki."
Tad sam se prvi put uverila koliku moć prošlost ima nad
budućnošću.
"Pa, kakvu vrstu umetnosti voliš?" upitah, dok smo se udobno
smeštali
na kauč.
"Nikakvu, ali mislim da su slike najbolje; možeš da ih okreneš
naopačke.
Hej, ova cerveza nije loša. Imaš li kakav rol end rok?"
Pomislila sam da misli na pivo, ali mislio je na muziku. Imala sam i
džoint, ostao iz zanimljivije decenije.
"Tvoj vek mi se najviše sviđa", reče Kratki. Uskoro je kazao da je
spreman za još jednu laticu.
"Bad", rekoh. "U frižideru je."
"Cerveza u tvom veku je jako dobra", doviknuo je iz kuhinje.
"Imam dva pitanja", rekoh s kauča.
"Može."
"Imaš li ženu ili devojku, tamo nazad, ili tamo gore, u budućnosti?"
"Zezaš se?" upita on. "U budućnosti nema nijedne slobodne
devojke. Drugo pitanje?"
Izgledaš li izvan tog tvog svetlucavog odela isto tako dobro kao u
njemu?"
"Jedna nedostaje", reče Borogova, proveravajući svoj spisak dok je

91
radnik istovarao poslednje moje slike sa iznajmljenog kamioneta i
unosio ih kroz prednja vrata galerije. Drugi radnik iznosio je
Lovanove džinovske sise i guzice na stražnja vrata.
"To je sve", rekoh. "Sve što sam ikad naslikala. Čak sam pozajmila
nazad dve slike koje sam menjala za stanarinu."
Borogova je proveravala spisak. "Prema dvojici momaka iz
budućnosti, tri tvoje rane slike nalaze se u Museo de Arte Inmortal de
Mundo 2255. godine: 'Tres Dolores', 'De Mon Maus' i 'La Rosa del
Futuro'. Oni žele te tri."
"Daj da vidim taj spisak", rekoh.
"To su samo naslovi. Oni imaju katalog sa slikama onoga što žele,
ali neće da mi ga pokažu. Suviše je opasno zbog vremenskog
rasplinuća."
"Iskliznuća", rekoh. Ponovo smo pregledali poslagana platna.
Sklona sam portretima. 'De Mon Maus' bila je slika u ulju nastojnika
moje zgrade koji je uvek nosio majicu sa kratkim rukavima sa slikom
Miki Mausa. Imao je zbirku od dve slike. 'Tres Dolores' bile su majka,
kđerka i baka, moje poznanice iz avenije B; bila je to poza preuzeta sa
fotografija - neka vrsta petljanja sa samim vremenom, kad sad
razmislim o tome.
Ali 'La Rosa del Futuro'? "Nikad čula", rekoh.
Borogova je mahnula spiskom. "Tu je. Što znači da je u njihovom
katalogu."
"Što znači da je preživela holokaust", rekoh.
"Što znači da su je pokupili u ponoć, posle otvaranja u sredu uveče",
reče ona.
"Što znači da moram da je u međuvremenu naslikam."
"Što znači da imaš četiri dana."
"Ovo je ludo, Borogova."
"Zovi me Mimsi", reče ona. "I ne brini. Samo se baci na posao."
"U nevera ima soljene haringe", rekoh, na španskom.
"Mislio sam da si Portorikanka", reče Kratki.
"Jesam, ali moj bivši dečko bio je Jevrejin, a to može da se održi
čitavu večnost."
"Mislio sam da u Njujorku nema nijednog neoženjenog muškarca."
"U tom i jeste bio problem", rekoh. "I žena mu je bila Jevrejka."

92
 "Jesi li sigurna da ti ne smetam dok radiš?" upita Kratki.
"Šta radim?" beznadežno zavapih. Zurila sam u prazno platno još
od 22:00. "Još imam da završim jednu sliku za izložbu, a nisam je ni
počela."
"Koju?"
"'La Rosa del Futuro'", rekoh. Prikačila sam naslov na gornji kraj
okvira. Možda me je to sprečavalo. Otkačila sam ga i bacila o zid.
"Mislim da je ta najčuvenija", reče on. "Znači da će da bude gotova.
Ima li još koji pupoljak..."
"Bad", rekoh. "U vratima frižidera."
"Možda ti treba", reče on uz stidljiv, vragolast, futuristički osmeh
koji mi se sve više sviđao, "malo odmora."
I posle našeg malog odmora, koji i nije bio tako mali, a nije bio baš
ni odmor, upitala sam ga: "Radiš li ovo često?"
"Ovo?"
"Ideš u krevet s devojkama iz prošlosti. Šta ako sam ti ja pr-pra-
prabaka, ili tako nešto?"
"Proverio sam", reče on. "Ona živi u Bronksu."
"Znači tako! Đubre jedno! Stalno to radiš."
"Tereza! Mi korazon! Nikad ranije. To uopšte nije dozvoljeno.
Mogao bih da izgubim posaoč! Naprosto, kad sam video te male..."
"Kakve male?"
Pocrveneo je. "Te male ruke i stopala. Zaljubio sam se."
Sad je na mene bio red da pocrvenim. Osvojio mi je srce, momak iz
budućnosti, zauvek.
"Ako me toliko voliš, zašto me ne povedeš sa sobom u budućnost?"
upitala sam ga posle još jednog malog odmora.
"Onda ne bi naslikala sve slike koje bi trebalo da naslikaš tokom
sledećih trideset godina? Tereza, ti ni slutiš koliko ćeš biti poznata.
Čak sam i ja čuo za Pikasa, Mikelanđela i veliku Alarginovu - a
umetnost mi nije jača strana. Ako se tebi nešto desi, vremensko
iskliznuće odneće čitavu istoriju umetnosti."
"Oh. Ma šta kažeš?" Izgledalo mi je da nikad neću prestati da se
smeškam. "Zašto onda ti ne ostaneš sa mnom ovde?"
"Razmišljao sam o tome", reče on. "Ali ako ostanem ovde, neću biti
tamo da se vratim ovde i prvi put te sretnem. A da sam ostao ovde,

93
znali bismo to u svakom slučaju, jer bi se našao neki dokaz o tome.
Vidiš kako je Vreme složeno? Ja sam samo raznosač, a donosi mi
glavobolju. Potreban mi je još jedan list."
"Bad", rekoh. "Znaš gde se nalazi."
Otišao je u kuhinju po cerveza, a ja sam doviknula za njim: "Znači,
vratićeš se u budućnost i pustiti me da umrem u holokaustu koji će
doći?"
"Da umreš? U holokaustu?"
"Onom o kome ti nije dozvoljeno da mi pričaš. Nuklearnom ratu."
"A, to. Motka je samo hteo da vas upozori. To nije rat. To je požar u
skladitu."
"Sav ovaj mischigosch zbog požara u skladištu?"
"Jeftinije je da se vratimo i pokupimo stvari, nego da sprečavamo
požar", reče on. "Sve to ima veze sa osiguranjem vremenskog
iskliznuća ili tako nečim."
Telefon je zazvonio. "Kako ide?"
"Dva je ujutro, Borogova!" rekoh, na ingles.
"Molim te, Tereza, zovi me Mimsi. Ako nešeć stići da završiš,
možda će da srede da je kasnije pokupe, jer već znaju šta će se
dogoditi. Pobogu, devojko, prestani da brineš. Idi kući i radi! Imaš do
sutra uveče."
"Ali ne znam ni odakle da počnem!"
"Zar vi umetnici nemate mašte? Smisli nešto!"
Nikada ranije nisam znala za blokadu. To nije zatvor; kad imaš
zatvor možeš da radiš sedeći. Šetkala sam i trupkala kao lav u
kavezu, gledala prazno platno kao da pokušavam da dobijem apetit
da ga pojedem. Do 23:30 šest puta sam počinjala da ga slikam i
odustajala. Naprosto se nije činilo kako valja.
Baš kad je sat počinjao da otkucava ponoć, pored sudopere počeo
je da svetluca stub svetlosti... ali videli ste već u Zvezdanim stazama.
Kratki se pojavio pored sudopere, a jedna ruka bila mu je iza leđa.
"Drago mi je da te vidim!" rekoh. "Treba mi razrešenje."
"Razrešenje?"
"Ove slike. "'La Rosa del Futuro'. Njena fotografija nalazi se u
tvom katalogu iz budućnosti. Daj mi da je vidim."
"Da kopiraš svoju sliku?" reče Kratki. "To bi sigurno

94
prouzrokovalo vremensko iskliznuće."
"Neću da je kopiram!" rekoh. "Samo mi treba razrešenje. Samo ću
da bacim pogled na nju."
"Isto je. Osim toga, Motka nosi katalog. Ja sam samo njegov
pomoćnik."
"U redu, onda mi samo ispričaj šta je na slici?"
"Ne znam, Tereza... "
"Kako možeš da kažeš da me voliš kad čak nećeš ni da prekršiš
pravila da bi meni pomogao?"
"Ne, mislim, ja stvarno ne znam. Kao što sam rekao, umetnost mi
nije jača strana. Ja sam samo raznosač. Pored toga... " pocrveneo je.
"Ti znaš šta mi je jača strana."
"E pa, umetnost jeste moja jača strana", rekoh. "A ja ću da
propustim životnu priliku... ma, vraga, i više od toga - umetničku
inmortalidad... ako ubrzo ne smislim nešto."
"Tereza, prestani da se brineš", reče on. "Ta slika je toliko čuvena
da sam čak i ja čuo za nju. Nema izgleda da se ona ne dogodi. U
međuvremenu, 'ajde da ne provedemo naš poslednji..."
"Naš poslednji - šta? Što stojiš tamo s rukom iza leđa?"
Izvadio je ružu. "Zar ne razumeš? Hronoveza se zauvek zatvara
pošto večeras pokupimo slike. Ne znam kuda će me sledeći posao
odvesti, ali to neće biti ovde."
"Pa čemu onda ruža?"
"Da se sećaš našeg... našeg... " Suze su mu potekle.
Devojke plaču jako i brzo, a onda prestanu. Momci iz budućnosti
su sentimentalniji, i Kratki je zaspao plačući. Pošto sam ga utešila
što sam bolje mogla, navukla sam majicu i gaćice, našla čistu četkicu
i ponovo počela da šetkam. Ostao je da hrče na krevetu, niski, smeđi
Adonis, čak i bez smokvinog lista.
"Probudi me u četiri", promrmljao je, a zatim nastavio da spava.
Pogledala sam u rosa koju je doneo. Ruže iz budućnosti imaju
meko trnje; to je ohrabrivalo. Spustila sam je na jastuk pored
njegovog obraza, a tada mi je sinulo, u obliku cele slike, kao što mi se
i uvek desi kad mi konačno sine. (A uvek mi sine.)
Kada slikam i dobro mi ide, zaboravljam na sve. Činilo mi se da su
tek minuti prošli, kada je telefon zazvonio.

95
 "Pa? Kako ide?"
"Borogova, skoro će četiri ujutro."
"Ne, neće, skoro će četiri po podne. Tereza, rekla bih da si radila
celu noć i ceo dan. Ali stvarno moraš da me zoveš Mimsi."
"Ne mogu sad da razgovaram", rekoh. "Imam živi model. Neku
vrstu."
"Mislila sam da ne radiš prema živim modelima."
"Ovog puta radim."
"Nema veze. Neću da ti smetam dok radiš; vidim da napreduješ.
Otvaranje je u sedam. U šest šaljem kombi kod tebe."
"Nek' bude limuzina, Mimsi", rekoh. "Stvaramo istoriju umetnosti."
"Predivna je", reče Borogova kad sam joj otkrila 'La Rosa del
Futuro'. "Ali ko je model? Deluje mi neobično poznato."
"Godinama i godinama se motao oko sveta umetnosti", rekoh.
Galerija je bila krcata. Izložba je doživela ogroman uspeh. 'La
Rosa', 'De Mon Maus' i'Los Tres' već su bile obeležene PRODATO, a
nalepnice PRODATO dolazile su na ostale moje slike tempom od
jedne na svakih dvadeset minuta. Svi su želeli da se upoznaju sa
mnom. Pored kreveta ostavila sam Kratkom odredište i pare za
taksi i u 23:30 pojavio se samo u trenčkotu mog starog dečka i rekao
da je njegovo svetlucavo odelo isparilo dok ga je navlačio.
Nisam se iznenadila. Najzad, bili smo usred vremenskog iskliznuća.
"Ko je taj bosonogi momak u tom predivnom Barberiju?" upita
Borogova. "Deluje mi neobično poznato."
"Već čitavu večnost mota se oko sveta umetnosti", rekoh.
Kratki je delovao kao da je proputovao puno vremenskih zona.
Ošamućeno je zurio u vino i sir, i ja sam dala znak jednom od
poslužitelja da ga odvede pozadi u sobu gde se nalazilo pivo.
U 23:55, Borogova je izbacila napolje sve ostale i ugasila svetla. U
ponoć, tačno na vreme, blistavi vazdušni stub pojavio se usred sobe,
a onda postepeno poprimio oblik.... ali videli ste već u Zvezdanim
stazama. Bio je to Motka, i bio je sam.
"Mi smo... ovaj... momak iz budućnosti", reče Motka; počeo je na
engleskom a završio en espanol. Kolena su mu klecala.
"Mogla sam da se zakunem da vas je bilo dvojica", reče Borogova.
"Ili sam to izmislila?" prošapta meni, na ingles.

96
 "Možda je bilo vremensko iskliznuće", reče Motka. I sam je
delovao zbunjeno, a zatim se razvedrio. "Ipak, nema problema! To
se stalno događa. Ovo je lak posao. Samo tri slike!"
"Sve tri su ovde", reče Borogova. "Tereza, možeš ti da ih uručiš. Ja
ću da ih štikliram čim ih predaš ovom momku iz budućnosti."
Pružila sam mu 'De Mon Maus'. Zatim 'Los Tres Dolores'. Obe ih
je probacio kroz taman prorez koji se pojavio u vazduhu.
"Ups", reče Motka; kolena su mu klecala. "Jeste li osetili to? Lak
naknadni udar."
Kratki je dolutao iz stražnje sobe sa Badom u ruci. Samo u kišnoj
kabanici, izgledao je vrlo rastrojeno.
"Ovo je moj momak, Kratki", rekoh. On i Motka belo su gledali
jedan u drugoga i ja sam osetila da se tvar prostorvremena za
trenutak zatalasao. Onda je bilo gotovo.
"Naravno!" reče Motka. "Naravno, bilo gde bih vas prepoznao."
"A? Oh." Kratki je pogledao sliku koju sam držala, poslednju od
tri. 'La Rosa del Futuro'. Bio je to akt u punoj veličini na kome je
niski smeđi Adionis spavao na leđima čak bez smokvinog lista, a na
jastuku pored lica nežno mu je bila položena jedna ruža. Boja je i
dalje bila lepljiva, ali sam pretpostavljala da će se osušiti dok stigne
u budućnost.
"Podseća me na dan kada sam sreo Mona Lizu", reče Motka.
"Koliko sam puta sreo ovu sliku, a sad sam sreo i momka! Mora da je
čudno imati najpoznatiji na svetu, znate..." Namignuo je prema
preponama Kratkog.
"Ne znam da li je čudno", reče Kratki. "Nešto sasvim sigurno deluje
blesavo."
"'Ajde da svršimo s ovim", rekoh. Pružila sam Motki sliku i on ju
je gurnuo kroz prorez, a Kratki i ja od tada smo živeli srećno. Neko
vreme.
Manje-više...
Ali već ste videli Volim Lusi.

97
 Keti Kodža

OGLEDALO
MOJE
MLADOSTI

Rejmondov znoj. Samo kapljica znoja, ponosna, masnjikava iskra

u slovenskoj dolini njegove slepoočnice, napominjem, njegove leve
slepoočnice, one upravljene ka njoj. Naravno da će tu da bude. Za
Rejčel nije prošao nijedan dan, u stvari ona nije proživela ni jedan
jedini tren celokupnog života odrasle osobe, a da neka od
Rejmondovih neugodnih smetnji nije prodefilovala pored nje. Bio je
to dar koji je posedovao.
Pomakao se, tamo na klupi, dragocenoj faux-Šeker klupi za koju
je navaljivao da se ubaci u njenu jutarnju sobu kao iver u njeno živo
meso.
"Jesi li spremna da pođeš?" upitao ju je.

98
 Uzdržala se od odgovora, pretpostavljajući mu brzo klimanje
glavom, još brže ustajanje sa stolice i pokušaj da prva stigne do
vrata. Nije uspela. Njegovo zdravo ustajanje, duži korak, primerenije
postavljanje prema vratima - i još se zaustavio, pridržavši joj ih.
"Posle tebe", reče on.
"Zašto ne", reče ona. "Jednom u životu ne može naškoditi."
Negde na polovini duge vožnje, ponovo je progovorio; ruke su joj
čvrsto i skladno bile na upravljaču: "Te rukavice deluju iznošeno",
reče on.
"One jesu iznošene."
"Pa zašto ne nabaviš nove?"
"Tako je." Topao, pećnički suv vazduh odleđivača duvao je
unazad pravo u njeno lice. "To si ti, zar ne, Rej? Kada se istroši,
nabavi novu. Zato što stara više ne dejstvuje. Zato što se stara
istrošila." Siguno nije bilo suza, već pre mnogo godina isplakala je
sve ovo, ali bes je bio gorak i svež kao novi sneg.
Njegov profil, primeren promičućem arktičkom blesku pejzaža.
Njegove plemenita obrva. "Oh, pobogu. Hoćeš li ikada prestati da
samu sebe sažaljevaš?"
Ko bi drugi, želela je da kaže, ali to bi bilo beznačajno kako je i
zvučalo, a ionako su stigli; niske, sjajne linije klinike ispred njih,
hladne i istančane nalik na tečno srebro u obrađenim naslagama
zemlje. Kružni pristupni put delovao je kao da je bukvalno pometen.
Zaustavila je tojotu pravo ispred ulaza, kao da je to neki fin hotel sa
finim vratarem koji će se pobrinuti za bezbedno parkiranje vozila.
Njena ruka na teškim staklenim vratima, toplim kao kao med čak i
kroz njenu iznošenu rukavicu, njena ledena koža, da li greju čak i
staklo? Ovde nema neugodnosti, pomisli ona - kraljevski plav tepih,
odsjaj ružičastog mermera recepcijskog pulta - zagrejano staklo i
zagrejani podovi, samo je stranka hladna. Nasmešila se zbog toga i
zadržala smešak da ga podari recepcioneru. Nije bilo smisla oduzimati
mu ga.
Ali recepcionerov osmeh, teške usne, jarki zubi, bili su usmereni
samo Rejmondu: "Dobar dan, gospodine Poup", ne drznuvši se da
pruži ruku sve dok Rej nije pružio svoju, a zatim je prihvatajući u
uzrujan, laskav stisak, o Bože kad bi to bio prvi put, da to već milion

99
puta nije videla. Da je rekao bilo šta o Moždanoj groznici povratila
bi na mestu.
"Čast nam je što ste s nama", reče recepcioner.
"Hvala vam", odvrati Rejmond.
"Doktor Kristensen vas očekuje. Pođite ovuda, molim vas."
Rejčel je išla za njima, ćutke, ćutke u toplu kancelariju, ne misleći
o onome što će se zbiti niti čak o njihovoj, ne, njenoj prvoj poseti
ovom mestu, papirima i papirima koje je trebalo potpisati, iglama i
jakim svetiljkama, već o danu kada je Rejmond sedeo, otromboljen i
tužan, ispred svog terminala, ekranskog monitora, svetao i
pomaman od klice iz koje će se razviti Moždana groznica, govoreći:
"Ništa ne valja. Ne ide." Prsti neumorni na tipkama, igrajući se na
Delete.
"Valja." Njene ruke, ne na njegovim ramenima - već su prošle
dalje - već na zelenom naslonu njegove stolice na obrtanje,
nesvesno gnječe kožu, a postava ispod se ugiba kao meso ispod
kože. "Isteraj ti to samo, Reje. Možeš ti to."
A on, usana ogoljenih kao kod Bendžamina koji mu je ležao pored
stopala: "Šta ti, kog vraga, znaš o tome?" i odjek Bendžaminovog
oponašajućeg režanja. Bendžamin je voleo Reja kao, kao pas, iako je,
naravno, Rejčel bila ta koja se brinula o njemu, punila mu posude,
puštala ga unutra i izvodila napolje, vozila ga kod veterinara na
beskrajne injekcije koje su mu produžavale bolan život, vozila ga i
na poslednju injekciju koja ga je oslobodila, koja je navela Rejmonda
da u kuhinji razbija vatrostalne posude i šolje kada se kući vratila
sama.
"Zašto mi nisi rekla?" cvileo je besno, a ona, još sposobna da bude
iznenađena, tvrdila je da mu jeste rekla, kumila ga da pođe s njom,
da bude s Bendžaminom na kraju, i on je uzeo njen vrč sa Svetskog
vašara, vrč njene sestre i stao u pozi Tora ispred porculanske
sudopere...
"Gospođo Poup?"
"Oh?" Podigla je pogled i ugledala doktora Kristensena,
nasmejanog, ovaj osmeh posvećen njoj, ali ona je već prevazišla
potrebu za osmesima, bar za danas. "Jeste li spremni da pođete?"
Rejmondove reči. "Naravno", reče ona, smatrajući svojom

100
dužnošću da glatko ustane, ne pokazujući ništa od podrugljivog
čegrtanja kosti o kost, bol čije ju je sprečavanje i dovelo ovde, onda
kada tako nešto ne samo da je bilo zabranjeno, već zabranjuće
skupo, pre dvosmislenog Fraulijevog zakona, pre nego što je tako
profesionalno zamrzela Rejmonda da je to gotovo bio posao. Najzad,
i bio je to njen posao, jer na posletku šta je drugo radila, beskorisni
čuvar svetilišta čije je božanstvo još živo i podložno laskanju i
odgovaranju na poštu, svako pismo rukom potpisno od strane
gospodara njegovim detinjim škrabotinama, njegov...
A vrata, otvaraju se u ćeret njene panike. Miris kao lekarski, ali
nije. I njen glas, ali ne njen glas.
"Zdravo." A iza rusvaja ostalih, njihova čestitanja samima sebi,
očekivanje da vidi sebe, u osamnaestoj i nasmešenu, kako pruža
ruku.
Karlin. Naravno, Rejmond ju je tako nazvao. Najzad, ona je bila
njegova igračka. Kretala se po kući kao voda; njen sklad bio je tako
čudan Rejčel od koje je potekla, od koje je tako davno utekla,
napuštajući je na počeku bolesti. U danima kad je još mogla da plače
ne zbog sebe ili bola, već zbog Rejmonda. U danima kada ju je
Rejmond još držao, kada su razgovarali, iz kog razgovora je ovo i
poteklo, ovaj plan, ona je prošaptala: "Smrt me toliko ne brine, već
ne mogu da podnesem da budeš sam." A on, vrelog daha na njenom
čelu, sa suzama u glasu: "Ni ja to ne mogu da podnesem" i zajedno
su plakali. Zbog njega.
Zajedno su potpisali papire, dobili menicu banke, gotovo sve što
su imali - bilo je to u danima pre Moždane groznice, pre nego što je
novac učinio njihovu prvobitnu žrtvu besmislenom, Rej je prošle
godine potrošio gotovo isto toliko obnavljajući japanski vrt. Zajedno
su čitali dokumenta, raspravljali o postupku, eksperimentalnom,
zastrašujućem. Odvezla se u kliniku sama, ležala u hladnoj papirnoj
odeći, iščekujući.
"Da li je zvao moj muž?"
Osmeh koji ništa ne znači. "Možda će kasnije, gospođo Poup."
Kada su se ćelije primile, kada je rođenje započelo, Rejmond je
bio taj koga su obavestili, dok je ona ležala zabrinuta i drogirana, ni
pola hola daleko. Kada je konačno stigla kući, drhtavih kolena i

101
osetljivog želudca zbog svog tog povraćanja, naslonila se na
dovratak njegovog studija i promucala: "Devojčica je."
Na izveštajima o napredovanju nalazilo se Rejmondovo ime,
Rejmond je imao preimućstvo na dokumentima o stranci, on je čak
bio naznačen kao donator, a kada se ona pobunila zbog ove
poslednje poražavajuće ironije, on ju je dalje porazio: "Pa, budimo
realni, Rejčel. Zbog koga je sve ovo? Tebe ili mene? Ti čak nećeš ni
biti tu."
"Hvala Bogu", rekla je, već požalivši, požalivši do smrti, ali više
nije bilo moguće izbrisati voćku ovog stvaranja, ovo skupo,
ekskluzivno dete njenog tela. Naravno, Rejmond joj je davno
uskratio priliku da ima dete, ali ni ovo neće biti dete: ovo je
predstavljalo drugi dolazak Rejčel, poboljšanje njegove žene.
Igračka od mesa, nazvala ju je Rejčel, nazvala odbijajući da prizna
ličnost ovoj čudovišnoj poruzi, još čudovišnijoj zbog toga što je
sama bila umešana u njeno začeće.
Izveštaji o napredovanju su se nastavili. Igračka od mesa je
napredovala, a njena bolest, kao reka, tekla je kroz sve to; ponekad
bi pomislila da umire i u trenutku čilenja pitala se, s maglovitom
tugom, kako bi to bili videti ovu ženu, ovaj njen klonirani nakot.
A sad je, naravno, znala.
Karlin je pila sok od paradajza. Karlin je nosila vunu. Karlin je
rešavala ukrštene reči, neznatno krivih zuba nesvesno izloženih dok
se mrštila nad rečima kao što su lepidopter ili panfobija. Rejčel ju je
posmatrala kao antropolog, razmišljajući: Ja ne radim ništa od toga,
nikad ni nisam. Pa ipak, Karlin je volela glasnu muziku s puno
basova i sekla jabuke na kriške, a ne na četvrtine, kao što je
Rejmond voleo: "Ovako su ukusnije", kruto je rekla i Rejčel nevoljno
pomisli: Da. Tako je.
Rejčel se gadila nje, pa ipak, bila joj je neodoljiva; mučio ju je, kao
svrabež, pogled na rasprostrtu slatku trpezu sopstvene mladosti,
iznova proživljen svaki dan u ličnosti stranca. Dok je Karlin
sitnicama odobrovoljavala Rejmonda, divila se njegovim vrtovima,
proučavala njegovu umetnost, radila sve one stvari zbog kojih je i
bila stvorena, Rejčel je sedela umotana u džep sopstvenog bola i
posmatrala.

102
 Gledala kako igračka od mesa ponavlja isti stari balet, istu staru
pavanu njegovog ega i njenih bodrih poniženja, njegovih tiranskih
lekcija i njenih ozbiljnih naukovanja, njegovih prevrtljivih trućanja i
njenog slepog obožavanja - bilo je to gore nego što je Rejčel ikada
zamišljala, ružnije nego što je mogla da pretpostavi onih dana kada
je negovala svoje poniženje kao sramotno zadovoljstvo. Ali mislila
sam da ću biti mrtva, raspravljala se sama sa sobom. Mislila sam da
neću morati da gledam. Da li to nešto čini? Sa hladnim
samoprezirom i očima koje gledaju kako Karlin kopni s osećanjem
koje nije očekivala, za koje je zamišljala da je u ovo vreme smrti
okrenute sebičnosti onostran nje.
Pokušala je da se okrene, pokušala da samu sebe ubedi da se to
nje ne tiče; Rejmond joj je, sasvim sigurno, to jasno stavio do znanja.
Njegova igračka, njegov novac. Njegov greh. Ne moj. Rejmondova
ruka na Karlininom ramenu, ne prisvojnička već proždiruća, najzad,
ko od Rejčel bolje poznaje kakva je on izjelička mašina, nje koja je
toliko dugo bila njegova gozba.
Želela je da ode do Karlin i kaže joj: Beži odavde. Vodi svoj život.
Ali pročitala je ugovor, toliko puta da ga je napamet naučila. Za
Karlin naprosto nije bilo izbora.
Tih prvih meseci, Karlin joj se sklanjala s puta, uvek iskreno
ljubazna kad bi se srele, u predvorju, u kuhinji, ali, takođe, smišljeno
projektujući te susrete da budu što kraći i ređi. Karlin je i sama
imala svoj tretman, tamo u klinici, svoje nauke koje je trebalo da
nauči. Samo Rejmond nije imao nikakav tretman. Samo je Rejmond
bio tako povlašćen.
Ali, na posletku, Rejčel je to dozlogrdilo i saterala je Karlin baš u
kupatilo, zaustavila je dok je izlazila: jedna ruka na dovratku, druga,
hladna i beskorisna, uz bok. Bol je danas bila žustra; otupela ju je.
"Želim da razgovaram s tobom."
"U redu." Bez osmeha, ali bez nelagode, povela ju je do jutarnje
sobe: Jesam li, pomisli Rejčel, kao tako mlada bila tako zapovednički
nastrojena? A odgovor je, naravno bio ne, ovo je manje bila ona od
prvog besciljnog kovitlaca ćelija; fizičko udvajanje bilo je
beskprekorno, ali um koji je stajao iza toga bio je samo Karlinin.
Sad kad je bilo vreme za priču, reči su je zbunjivale svojom

103
usađenom slaboumnošću: Kako je to? Šta ti misliš o tome? Karlen,
ta samrtnička bora koje se sećala sa ogledala, taj mrgod koji je
značio: Slušam. "Karlin." Rejčelin glas ostajao je jednoličan. "Šta ovo
tebi znači?"
"Šta?"
Rejčel odmahnu glavom, nestrpljivo, mahnu prstom napred-nazad.
"Ovo, sve ovo."
I sa svom svojom nestrpljivošću: "Ovo je kao kad pitaš bebu šta
misli o seksu. To me je dovelo ovde, je l' tako?"
Rejčel se nasmejala, iznenađena, i Karlin se nasmešila. "Pročitala
sam ugovor", reče ona. "Imam gde da ostanem. Niko ništa ne kaže
da treba nešto da mi se sviđa." Ustajući, danas sva u crnom, sa
Rejčelinom blistavošću u toj boji; Rejčel bez razmišljanja spusti
jednu šaku preko Karlinine ruke, sećajući se istezanja i laganog
potezanja mišića, nesvesna vremena kada bi takva kretnja bila pre
sećanje nego šala, i reče: "Da li je Rejmond već pokušao da spava s
tobom?"
"Već", reče Karlin i zasmejulji se. I ode.
Da. Pa? Šta je očekivala? - a jutarnja soba se hladila kako se sunce
udaljavalo - bilo je to istinsko posedovanje ljudskog bića, makar i uz
Karlinino neprobojno prihvatanje, gore od ropstva, iako se ona
smešila, iako je u sebi vrištala od smeha svaki put kad bi Rejov kurac
salutirao. I ti si je dovela, podsetio ju je njen um, hladni beležnik. Ne
tvoj novac, već još gore. Tvoja krv. Tvoje sažaljenje. Za Reja.
"Sranje", zareža ona i začu iz kuhinje Rejmondov ti-hi-hi.
Pobogu, zašto ne može bar da se smeje kao ljudsko biće? I Kalinin
zaverenički kikot, jesam li i ja tako zvučala? Ne. Ne. Jer ja nisam
znala - zar ne? - da sam sluga, i to ne sluga, mislila sam da sam
partner, mislila sam da je to partnerstvo. Dok nas smrt ne rastavi.
I stari samoprezir koji se uzdiže nalik na kobru iz košare, njiše na
muziku sećanja, zašto ona nije od onih kojima prvo ode um, zašto ne
leži balava i bezbrižna, umesto što se koprca kao buba na igli, na
trnu, Bože, a onda stiže bol, nalik na nemilosrdnog tamničara, da je
povede sve do dna.
"Ovo nije neophodno." Rejmond je na vratima, ne toliko namršten
koliko isijava nezadovoljstvo kao nem oblak taštine, metronomski

104
pogled ide napred-nazad, Karlin i Rejčel, Rejčel i Karlin. "Dnevnu
sestru može dobiti na poziv."
"Nemam ništa protiv", reče Karlin. Sok od jabuke sipa u čistu
čašu, tako lepa boja. Rejčel pokušava da se nasmeši dok uzima čašu,
srećan prkos, i ispija do dna. Ha, ha, Rej. Imam tvoju igračku.
"Dešavale su joj se takve epizode, s vremena na vreme. Dešavaće
se i nadalje, dok, dok ne prestanu." Zureći u njih obe, neznatno
izbuljen, šta vidiš, Rej? Jedna pored druge kao kakva užasna živa
fotografija vremenskog pomaka; kako li je Karlin kad vidi nju?
Konačno, on odustaje i odlazi. Karlin smesta poseže za sokom od
jabuke, kao da zna koliko napora treba da bi se popio. "Ostaću neko
vreme", kaže ona.
"Ovo", mrmlja Rejčel, "ne bi smelo da bude legalno. Ne bi smelo."
Karlin sleže ramenima. "Ni brak ne bi smeo."
Epizode, da, Rejmonde, poboljšanja i povraćanja, zašto ne, to se
tebi ne događa. Epizoda je prošla. Karlinina navika da zbog bolesti
provodi jutra s Rejčel nije.
Nikada nisu puno toga radile. Nikada nisu puno razgovarale.
Ponekad bi izišle napolje, prošetale do glavnog puta i nazad.
Ponekad su gledale knjige, Rejčeline knjige o umetnosti, prognane
Rejmondovim glasnim prezirom - svetac zaštitnik reverzionističkog
pokreta, ništa nije važno što nije naopačke i što nije razgovar o
životu koji podražava umetnost - do polica u njenoj sobi: Karlin se
slagala s njom oko Boša. Karlin se slagala s njom oko puno toga.
Jedna pored druge u jutarnjoj sobi, sporo limunsko svetlo i
slabašno šištanje soda-vode u njenoj čaši, Karlinin profil kao
razgovor sa samim sobom, svojim mlađim ja, o Bože, da li je iko
imao ovakvu priliku? Njen život iznova počinje bez Rejmondovog
tiranskog insistiranja na svom geniju i njenog neshvatljivog mirenju
s tim, ona to ne može da ponovo proživi, ne želi, na kraju je tako
kobno umorna. Ali. Ova nova, poboljšana verzija. Ono što ona nije
mogla.
Slušajući iznad sebe Rejmondovo sitno razmetanje, večno
gunđanje što je isključen iz njihovog jutarnjeg tete-a-tete: "Kako
možeš da budeš ovde?" upitala ju je Rejčel, a Karlin skladno slegnu
ramenima: "Kako si ti mogla?"

105
 Skladno, takođe, s okusom podeljene gorčine: "Bilo je to i u mom
ugovoru."
"Tvoj je bilo vraški lakše raskinuti."
Rejčel, lomna i spora, leđa namučenih u pletenoj stolici, vidi
sopstvene slepe lance kako kao žive stvari vijugaju oko ovih
mladih zglobova, guše drugi život; ne. Jako, jako tiho: "Videćemo."
Karlinin mrgod. "Nećemo da vidimo. Ako pogazimo uslove
ugovora, neću moći da nađem posao. Neću moći da iznajmim stan, ili
da dobijem kredit... neću moći čak ni da dobijem karticu socijalnog
osiguranja. Seti se, ja sam naprava."
"Ne", a sad se čak i Karlin povlači zbog žuči u toj reči, oblikovanja
njenog kao otrova u kavezu usahlih usana, da li zbog straha da će
jednoga dana i ona tako izgledati? To je ono što ne smemo da
dozvolimo da se dogodi, devojčice. Ne ponovo. "Jednom je", reče
Rejčel, "dovoljno."
Vreme je bilo stvar. Imale su ga tako male, obe, ali bile su vredne,
mogle su da iscede sve iz jednog trena. Karlin je bila mamac,
umiljato čedna u prisustvu advokata, njena kćerinska naklonost
dirala je strance koji su je gledali kako pomaže bolnoj majci od
kancelarije do kancelarije, Bože, ne podseća li to na porodicu! "Ne,
mi ne želimo da raskinemo ugovor", Rejčel hladno odmahuje
glavom, Karlin mladalački dostojanstvena, "mi samo želimo da
preinačimo neke od okolnosti. Vi znate kakva su moja osećanja
prema Karlin, da ja nju smatram svojom kćerkom", i Karlinih
pravovremeni osmeh, savršeno pravovremeni osmeh.
Na njoj je bilo i da Rejmonda drži zaposlenog i zaboravnog u
vremenima i trenucima kada bi njegova pažnja predstavljala nešto
više od gnjavaže. Ponekad bi ih Rejčel posmatrala, zureći kroz
prozor spavaće sobe, s telefonom na uhu, kako mrmljaju pitanja,
apartee i lagana, staložena razmišljanja, bez traga otkucavajućeg
očaja u pokušajima da se krene prečicom koji su njoj bili potrebni:
njihove šetnje u japanskom vrtu, Rejmondov ti-hi-hi čujan čak s
ovolikog rastojanja, a ona se smešila kao guja, čak probadana
utrostručenim bolom; bežim ti, Rej, ti prokleti kučkin sine, ti
vampiru. Konačno ti bežim.
"Neće uspeti", Karlinina ponoćna gorčina, lice u šakama, Rejčel

106
koja leži sveže prikačena iglama i cevčicama za krevet. "Sama si
rekla da ako ima nekih začkoljica u Fraulijevom zakonu, ovi momci
će ih naći." Sa još većom gorčinom:
"Ali nema ih."
Ko bi rekao da samo disanje može tako da boli, samo disanje.
"Naći ćemo drugi način."
"Ne mogu da čekam na drugi način. Ne mogu da ga podnesem,
Rejčel."
"Ni ja. Karlin, činim sve što mogu. Veruj mi", gledajući u to
lice, tu budućnost, "naći ćemo način."
Ali: epizoda za epizodom, stravična svakodnevna tragedija iz
sapunskih opera, koliko vremena još ima, svesnog vremena, pitanje
je, koliko uopšte još ima vremena. Rejmond je odbijao da priđe
njenoj sobi, rekao je da se oseća, u stvari, rekao je da se oseća u celoj
kući. Želeo je da je odvede u sanatorijum. I sam obavlja neke
telefonskle razgovore, rekla je Karlin.
"Ja ih stalno opozivam", rekla je. "Predstavljam se kao ti."
"Približavamo se", reče Rejčel. Danas je bol mučna, svrdlo kroz
svaki zglob i mišić, šeta kroz mozak, novi vlasnik. Doktori su -
Rejmond je insistirao da ona zna - nemo zapanjeni što je ovoliko dugo
izdržala, čak i uz medicinski tretman, čak i uz lekove tek prošle kroz
eksperimentalnu fazu. "Mislim da kad bismo imali još vremena, kad..."
"Ššš." Karlenina ruka na njenom ramenu. "Ne govori, znam da te
boli kad govoriš." Pogled naviše, na Karlinine suze.
"Ja nisam želela da to budeš ti." Sad plače, a to, takođe, boli,
neizmerno, ali ne tako kao saznanje da bez nje to nikada ne bi moglo
da se izvede, bez konačne čudovišnosti njenog pristanka, delića
njenog tela datih jednako nesmotreno, jednako nepromišljeno kao što
je sve davala, davala Rejmondu. Bili smo glupi tada, želela je da kaže,
iako je ništa ne bi moglo potpuno oprati, ništa ne bi moglo objasniti i
možda je zaista ona bila ta koja je bila toliko glupa, koja ne samo da je
posvetila Rejmondu svoj život, već je načinila još jedan život,
istovetan svom, da ga posveti njemu. Zločin i kazna tu pred njom. Sa
suzama na licu.
Pokušala sam da to popravim, pomisli Rejčel, znaš da jesam,
pokušala, takođe, da kažem to Karlin, ali u njenim plućima brutalna

107
bol nemanja vazduha, u njenim očima skladno plutanje trunja tamnih
kao svojatanje onoga što ju je jelo, sada i konačno, oživelog.
Njena glava na Karlininim grudima, kada ih je Rejmond našao.
Njene oči, otvorene kao Karlinine, jednako široke, kao što bi bile
zapanjene da je neki drevni ženik došao da povede njihovu stariju
sestru na ples.
"To je moralo da se desi", rekao je, natmuren od bola što mora da
učestvuje u nečemu tako žalosnom kao što je komemoracija. Bio je
siguran da su svi, koji su tu, došli da njega teše. "Ali to nema veze s
genetikom. Doktori su to potvrdili. Ti nemaš zbog čega da se brineš."
Tišina. Kliženje i potezanje njene kose kroz njegove prste. "Njena,
njena polovina, želela je da to tebi pripadne. I sve stvari koje je unela
u brak." Još tišine. "Skupila se prilična svota. Uvek je umela s novcem.
Ja se ne petljam s advokatima, znaš, ali oni su mi rekli da je to legalno
tvoje. Preko mene, naravno."
Karlinino slabašno klimanje, pre osećano nego viđeno. "Ja radije ne
bih o tome", rekla je.
"Razumem." Još artritičnog tapšanja, potezanja kose do bola. "Kada
ja, kada... jednog dana, znaš, ja neću moći da ti to ostavim, ti ne možeš
da imaš vlasništvo, ali ja ću da se pobrinem za tebe. Ja ću da se
pobrinem za tebe."
I polako otkucavanje paklene mašine njegovog srca, njeno lice
ugnežđeno na ravnini njegovih uzdižućih i spuštajućih, neprijatnih,
staračih prsa: "Mmm-hmm", duh njenog nemog širokog osmeha u
tami. "Mmm-hmm."
Postoje razne vrste ugovora, kada imaš dovoljno novca - imala ga
je više nego što zamišljaš, Rejmonde, više nego što zamišljaš - ugovori
za koje ne moraš da budeš legalan da bi ih potpisao, ugovori koji su
sami po sebi ilegalni. Rejčel je poznavala takve ugovore, ali ih se
plašila. Uradićemo to onako kako treba, rekla je, ima vremena. Rejčel
je bila tako strpljiva.
Ali ja nisam mogla da čekam na nju. A neću da čekam ni na tebe,
Rej.
Jer ja nisam strpljiva.
Jer ja nisam Rejčel.

108
 Tom Madoks

ANĐEO
GRAVITACIJE

Nevidljivi bicikl goreo je ispod mene na mesečini; njegovi

providni točkovi prelamali su tešku, belu svetlost u dugine boje koje
su se poigravale na asfaltu. Ispod površine puta vodio je
akceleratorski tunel, tamo gde je SSS - Superprovodni sinhrotroni
sudarač - ocrtavao krug prečnika sto šezdeset kilometara ispod
teksaških ravnica.
U zavisnosti od toga kakva su vam osećanja prema visokoj nauci i
teksaškoj ekonomiji, SSS je predstavljao ili moćnu novu alatku za
istraživanje subatomskog sveta ili najsramotnije otimanje para
poreskih obveznika u istoriji fizike visokih energija. U oba slučaja,
bilo je to mamutsko trkalište na kome su se subatomske čestice
ubrzavale gotovo do brzine svetlosti, a onda sudarale onoliko
snažno koliko smo to mogli da postignemo - udari čija je snaga

109
merena u bilionima elektron-volti. Ove velike brojke privlaše
štampu, ali tek kad čestice stupe u međudejstvo opit donose plod.
Gomile protona prolaze jedan kroz drugi kao duhovi, tako da mi -
Visoko beta eksperimentalni tim, moja radna grupa - smišljamo sve
vrste trikova da ih navedemo da dolazi do što više međudejstava.
Uskoro treba da dođe i do prvih hitaca sa maksimalnom energijom,
a kada se zraci sudare u Esperimentalnoj oblasti 1, bićemo
nagrađeni za godine projektovanja i vršenja opita.
Tako sam bar mislio. Sad se vozim duž velikog kruga iznad SSS-a,
pohođen pitanjima o beskonačnosti, singularitetu - neverovatnim
pojavama čak i u zemlji čuda kvantne fizike, gde ništa nije - sasvim -
stvarno. I još nešto, kopkaju me i muče pitanja o tome kako mi - ne
samo moja grupa, već i cela družina fizičara visokih energija -
obavljamo posao. Uvek sam uzimao zdravo za gotovo da mi tragamo
za istinom, u bilo kom obliku, bez obzira na to šta osećamo prema
tome. Sad se čak i ova jednostavna pretpostavka srušila i ostao sam
sa neraščišćenim sumnjama u vezi sa svim tim - prirodi stvarnosti,
objektivnosti fizike - zagonetkama koje je postavio neočekivani
posetilac.
Dve noći ranmije vratio sam se iz vožnje i našao jednu ženu kako
stoji ispred moje kuće. "Zdravo", rekoh, dok sam gurao Nevidljivi
bicikl uz prilaz prema njoj. "Mogu li da vam pomognem?"
"Ja sam Kerol Hendriks", reče ona; po zvuku njenog glasa učinilo
mi se da se tek pomalo zabavljala. "Jesi li ti Saks?"
"Da", rekoh. I upitah: "Zašto mi nisi rekla da stižeš?" U suštini,
samo sam hteo da dobijem na vremenu, pokušavao da primim k
znanju činjenicu da je ovo žena s kojom sam se dopisivao proteklih
šest meseci.
Počeli smo da se dopisujemo zbog naših uloga rukovodilaca svaki
svoje laboratorije, moje u SSS-Tekslabu, njene u Los Alamosu, ali
nastavili smo zbog zajeničkih ličnih interesovanja: obostrane
opsesije fizikom visokih energija i podjednako jakim osujećenjem
zbog načina na koji se sprovodi vrhunska nauka - celog
psudonaučnog karnevala politike i publiciteta koji od samog
početka okružuje akceleratore čestica.
Njena pisma ponekad su bila navrat-nanos napisana, ali uvek su

110
bila zanimljiva - poruke snažne, disciplinovane inteligencije koja je
radila na samim svojim granicama. Imala je um kakav sam oduvek
cenio, um koji je bio kod kuće i kod eksperimenata i kod teorije. Ne
biste verovali kako se to retko sreće u fizici visokih energija.
Žene u nauci obično su teške, na distanci i štite same sebe, jer
rade u muškom svetu i znaju šta to znači. Između sebe razmenjuju
priče, istinite: o Rozalind Franklin koja nije dobila Nobela za rad na
rendgenskom snimanju DNK, Kendas Pert koja nije dobila Laskera
za prvu potvrdu opijatnih receptora u mozgu. I tako one uviđaju
istinu: u najvećem delu naučnih disciplina ima samo par žena, i one
moraju da teže rade i bolje urade to što rade da bi dobile ista
priznanja kao i muškarci, i one to znaju. Takvo je stanje stvari.
Kerol Hendriks bila je bleda i umorna, mlada i ranjiva - uopšte je
tako nisam zamišljao. Bila je mala, tankih kostiju, a kosa joj je bila
kratko podšišana. Nosila je izbledele farmerke, košulju vezanu u
struku i sandale na bose noge.
"Nisam imala vremena da stupimo u kontakt", rekla je. Onda se
nasmejala, a glas joj je bio isprekidan, sa tračkom nervoze. "Ne, to
nije istina. Nisam stupila u kontakt s tobom jer sam znala da si
zauzet i da ćeš mi možda reći da dođem kasnije. To ne mogu.
Moramo da razgovaramo i potrebna mi je tvoja pomoć... sada - pre
nego što pustite vaše prve probe sa punim zrakom."
"Kakva vrsta pomoći?" upitao sam. Činilo se da se prisnost u
našim pismima već pretvorila u trenutno prijateljstvo u prirodi.
"Potrebno mi je vreme na Q-sistemu", rekla je. Mislila je na
QUARKER, naš laboratorijski sistem za simulaciju i prikazivanje.
Rekla je: "Dobila sam neke nalaze, ali su nepotpuni - radila sam sa
budženim programima jer mi u Los Alamosu nismo opremljeni za
ono što vi radite. Ja moram da to izvedem na vašem. Ako su moje
simulacije tačne, biće neophodno da odložite vaše probe."
Pomno sam je posmatrao. "Tako dakle", rekao sam. "Super -
upravo ono što Dil želi da čuje. Da hoćeš dragoceno vreme sistema
da bi potvrdila hipotezu koja bi mogla da nam sjebe raspored."
"Dil je birokrata", rekla je. "On čak ne razume fiziku."
Da, pomislio sam, tako je, pa šta onda? Rodžer L. DIl: moj šef i šef
svima ostalima u laboratoriji, takođe anđeo čuvar SSS-a. On je

111
proveo mamutski budžet akceleratora kroz neprijateljski
raspoložen Kongres, smenjujući pretnje i obećanja, pričajući
neobične priče o otkrićima koja leže tik iza granice od 200 TeV. Sve
u svemu, nastavio je veliku tradiciju aristokrata akceleratoskih
laboratorija: poverljivih ljudi, političara, vizionara, kako god hoćete.
Unazad sve do Lorensa i Berklija, akceleratorske laboratorije
cvetale su pod rukovodstvom prodornih megalomana koji su bili
jednako nadareni za politiku i odnose sa javnošću kao i za nauku,
ljudi čije su laboratorije i egoi bili jedno te isto.
"Da razgovaramao", rekao sam. "Uđi i ispričaj mi u čemu je
problem."
"U redu", rekla je.
"Gde si odsela?" upitao sam.
"Mislila sam da posle nađem nešto, pošto razgovaram s tobom."
"Možeš da ostaneš kod mene. Gde su ti torbe?"
"To je to." Pokazala je na pločnik pored sebe. Pored stopala
nalazila se meka, crna, pamučna torba.
"Uđi", rekao sam.
Računao sam da će raditi nešto zanimljivo, nešto neobično;
možda čak nešto vredno, ako bude imala sreće. Ni najmanje nisam
bio spreman na ono na šta je ona bila pripravna.
Upalili smo 'Stvora', najnovije dostignuće u vizuelnom
prikazivanju. Imao je ekran prečnika četiri stope; na njemu je bilo
moguće prikazati rezultate bilo koje SSS probe. Kada je radio, ekran
je predstavljao splet linija: putanje čestica, njihovi sudari,
nestajanja, pojavljivanja, sve čarolije zemlje čuda tako osobenih za
mali, nasilni svet fizike čestica, gde se sve odigrava u milijarditim
delovima sekunde, a materija se pojavljuje i nestaje kao Češirski
mačak, ostavljajući za sobom samo osmeh - u obliku svetlo obojenih
putanja čestica na našim ekranima.
Pa ipak, postavljanje i izvođenje simulacije predstavlja umetnost,
i u svakoj akceleratorskoj laboratoriji uvek se nađe poneko ko
posedije dar. Kada nastupa serija važnih opita, oni baš puno ne
spavaju. U Los Alamosu, Kerol Hendriks, uprkos svom statusu vođe
grupe, bila je domaći čarobnjak. U Tekslabu, mi smo imali Diki Boja.
Protegla se, a zatim sela za sto s pokretnom pločom, na kome se

112
nalazila tastatura i modul za džojstik, i ulogovala na QUARKER sa
obračunskim imenom i lozinkom koju sam joj dao. Programi su joj
bili đavolska kopilad koja žvaću brojeve i pred QUARKER-ovim
krejem bio je težak zadatak da radi kao lud ne bi li joj dodelio
dovoljno vremena da ih ugura unutra.
"Reci mi šta je posredi", kazao sam. "Da znam šta da tražim kad se
ovo završi."
"Naravno", rekla je.
Dok smo čekali na QUARKER-a, crtala je jednačine i dijagrame na
mojoj beloj tabli crvenom, zelenom, crnom i žutom bojom i
objašnjavala da je pretpostavila postojanje nove vrste atraktora koji
se javljaju u oblasti maksimalnog haosa, čiji je fizički ishod jedna
nemoguća oblast prostorvremena, gde beskrajan broj čestičnih
događaja zauzima jednu jedinu, infinitezimalnu tačku.
Matematički i drugačije, ona se zove singularitet, a u kosmologiji
se pretpostavlja da se tako nešto nalazi u središtu crnih rupa. Postoji
više različitih teorema o singularitetima, od kojih ja za neke znam,
mada ni za jednu ne potupno precizno. Zašto bih i znao? Ovo ide s
astrofizikom i gravitacionim silama koje imaju veze s objektima
ogromnih masa.
Kada je završila objašnjenja i okrenula se od ploče, mogao sam da
uočim da je istovremeno i napeta i pospana. Uglavnom je, međutim,
bila radosna: osećala je da je ubola džekpot. I naravno da jeste, ako
bilo šta od ovoga bude imalo smisla... a neće, mislio sam.
Stvor je odzvonio, da nam kaže da su nam rezultati gotovi.
Dovukao sam stolicu s platnenim naslonom pored njene dok je
sedela za konzolom. "Proći ćemo kroz simulaciju", rekla je. "Ako
imaš nešto da pitaš, pitaj."
Isprva, tu je bilo samo šema detektora, kao u crtanom filmu;
nacrtane linije velikog centralnog detektora i EM boksova koji su ga
okruživali, hadronskih kalorimetara i gasnih komora. Onda su hici
zrakova počeli da pristižu i u malom prozoru na vrhu ekrana
parametri zraka brzo su se smenjivali. Izvođenje Monte Karla daleko
je lakše od pravog opita; nema onih stvarnih eksperimentralnih
sumnji u dobar zrak, dobar vakuumu, pouzdanu opremu za
detekciju; to je simulacija i sve se dobro odvija.

113
 Dok smo posmatrali, zbivali su se uobičajeni događaji, čestice i
antičestice igrale su svoje epizodne uloge u ovoj drami, sudarajući se
i šaljući mlazeve energije koje je QUARKER poslušno računao, pazeći
sve vreme na zakone o održanju energije, spreman da signalizira
ako se dogodi nešto što se ne uklapa u registar. Složeno i samo po
sebi dovoljno zanimljivo bilo je sve ovo, ali ipak to je bila samo
pozadina.
QUARKER iznenada menja brzinu, signalizirajući da ima toliko
sudara da ih sve ne može precizno da isprati. Ekran se pretvorio u
ono što nazivamo 'jež', čekinjast obrazac interakcija, suviše gust da
bi se izbrojao.
"Baš nas briga", prošaptala je Kerol Hendriks. "Uradi to." I
naterala QUARKER-a da se zaleti dalje, da ubrza sliku događaja. Nije
je bilo briga za značenja pojednih događanja; tragala je za nečim
globalnim i, pomislio sam, prokleto neverovatnim.
Događaji su se zbivali sve dok se nije učinilo da se nalazimo u
središtu najgušće skupine interakcija čestica s ove strane Velikog
Praska i gotovo da sam zaboravio zbog čega smo bili tamo, jer ovo je
bio proizvod moga rada, koji je pokazivao da ćemo, kao što je bilo
obećavano, eksperimentatorima dati veći luminozitet zraka nego
što su i sanjali da će dobiti.
A onda se broj sudara smanjio i prvi put sam poverovao da je ona
na putu nečega. Stvari su krenule unazad. Zrak je nastavio da
emituje struje čestica, ali sve uobičajene interakcije su prestale. U
zračnim cevima jedna potpuno anomalna tačka apsorbovala je sve
što bi naišlo na nju. Oboje smo sedeli u potpunoj tišini i posmatrali
nemoguće.
Ekran se raščistio i onda se pojavila poruka:
KRAJ SIMULACIJE
Kvantitativna procena je nemoguća ako se uzmu u obzir
standardne pretpostavke. Izloženi zaključci ne dopuštaju
nedvosmisleno fizičko tumačenje.
Oboje ležimo napolju u foteljama s pokretnim naslonom i
posmatramo nebo. Mesec je zašao i zvezde sijaju zlatnim sjajem na
crnoj pozadini. Meteori presecaju obzorje, čestice koje bleskaju kroz
iskričnu komoru Vaseljene. Pili smo vino i oboje smo pomalo opijeni

114
- od vina, naravno, koje smo oboje pili na prazan želudac, ali tu ima i
još nečega, osećaja otkrića koje mi je saopštila.
"Naći red s one strane vidljvog", rekla je. "Otkako se sećam, želela
sam da budem deo toga. A u Los Alamosu okusila sam deo toga. Pre
dve godine ponudili su mi posao i ta ponuda mi je došla baš u pravo
vreme. Bila sam uradila nešto na šta sam bila ponosna, ali bilo je to
osujećujuće - žena lako postane stalni post-doktorant. I što je još
gore, uvek sam radila u senci moga muža."
"On je fizičar?"
"Da. Na Stanfordu, u SLAC-u. Razveli smo se kad sam se zaposlila.
Te dve stvari, posao i razvod, nekako su došle u paketu." Zastala je i
jedini zvuk bila je slaba tutnjava kola niz obližnji auto-put. Rekla je:
"Ispričaj mi šta će sutra biti."
"To zavisi od Dilove reakcije. Videću ga ujutro. Prvo ću ga
zamoliti da pozajmim našeg stručnjaka za vizuelnu prezentaciju. Što
znači, da treba da ga namolim da ga oslobodi. Računam na to da Dil
neće hteti da to pogleda; možda će hteti samo izveštaj o tome, ako
mu pravilno priđem. Posle toga, videćemo."
"Važi", rekla je. "Vidi, stvarno sam umorna... "
"Izvini. Trebalo je da ponudim." Počeo sam da ustajem, ali ona
je rekla: "Ne, u redu je. Vidimo se ujutro." Mahnula mi je za laku
noć i pošla u kuću; ranije sam joj pokazao gostinsku sobu i
raspremio joj kauč.
Ležao sam i posmatrao nebo; um mi je kružio oko čudesa koje
sam to veče video. Želeo sam da to shvatim jasnije nego što jesam i
nadao se da će mi Diki Boj pomoći. Ako niko drugi, on bi mogao da
zna u čemu su njene simulacije bile pogrešne. Morale su da budu
pogrešne, ili...
Pijuckao sam vino i razmišljao o verovatnoći da sam bio prisutan
jednom od onih trenutaka u fizici koji ostaju u trajnoj uspomeni i
odlaze u udžbenike istorije.
Pretpostavljam da sam i dalje o tome razmišljao kada sam zaspao.
Negde kasnije trgnula me iz sna buka nalik na snažan vetar kroz
metalno drveće. Jantarni bleskovi svetlosti dopirali su s bočne strane
kuće i mašina u obliku klavira dokotrljala se na točkovima od čiste
plastike, kidajući velike busenove aeracionim klinovima. Bio je to

115
'Jardmen' Džona Dira, očigledno pokvaren.
Ušao sam u kuću i pozvao Održavanje. Par minuta kasnije, stigao je
kamion i jedan čovek u tamnoplavom kombinezonu izišao je iz njega i
pozvao robota do sebe kontrolnim uređajem s crvenim svetlom, a
zatim otvorio pristupni poklopac na njegovom boku. Optička vlakna
rascvetala su se u unutrašnjosti robota kao fosforescentno tuđinsko
bilje.
Sledećeg jutra probudio sam se oko pola devet. Kerol Hendriks još
je bila u krevetu; pustio sam je da odspava. Ostavio sam poruku na
Dilovoj sekretarici, zatraživši par minuta u četiri oka, a zatim popio
kafu i ponovo prošao kroz njen predivni Monte Karlo, uverljiv i
elegantan, ali gotovo sigurno nedovoljan da pokrene Dila. Kako bi i
mogao? Kao što je i rekla, on to ne razume.
Međutim, znao sam ko hoće. U slučaju da Diki Boj potvrdi njene
simulacije, predstavićemo ih te večeri Grupi utorkom. Svake nedelje
okupljamo se u Alensenovoj kući. Svaka značajna radna grupa iz
laboratorije ima svoga predstavnika i o svim važnim problemima na
kojima grupe rade tamo se raspravlja. Grupa utorkom žiža je usmene
tradicije, mesto gde se iznose laboratorijska dostignuća i raspravlja o
njihovom značenju. Kada eksperimentalni rezultati budu odštampani,
oni su već zastareli svakom ko je bio prisutan na Grupi utorkom.
Obično tamo bude desetak ljudi, muškaraca, većinom
tridesetogodišnjaka, većinom belaca, a ostatak čine Kinezi.
Negde usred jutra, ona je ušla u starim leviskama i crnoj majici
bez rukava. "Ima li novosti", upitala je i ja sam joj rekao da nema.
Uzela je šolju kafe, sela pored mene i gledala kako se odvija njena
simulacija.
Negde odmah iza podneva, na prozoru ekrana iskočila je
poruka: "Ako hoćeš da razgovaramo, vidimo se u sekciji 27 u toku
sledećeg sata. Dil."
"Hoćeš li da pođem i ja?" upitala je, a ja sam rekao: "Nema izgleda.
S njim je gadno i kad je najbolje raspoložen." Ostavio sam je za
konzolom, kako iznova pušta Monte Karla.
Odvezao sam Nevidljivi bicikl do šatl-stanice na glavnom ulazu i
zaključao sam ga napolju u parkiralište. Sišao sam niz betonske
stepenice u hladan, plesnjiv vazduh tunela. Tamnoplava šatl-kola

116
stajala su tamo i čekala. Ukrcao sam se jedino ja. Rekao sam kolima
gde idem. "Sekcija 27", ponovila su bezličnim glasom.
Ponavljajući obrasci boja rešetke proletali su pored prozora.
Visokofrekventna pojačala bila su crvena, superprovodni dipoli plavi,
kvadrupoli narandžasti; beskrajne zračne cevi, gde će kao slamke
tanki zraci protona i antiprotona kružiti, bile su dugački svetlozeleni
lukovi. Ako postoji opšta simbolika boja, ova bi govorila: složeno,
precizno, skupo, tehnološki savršeno - osnovni kvaliteti SSS-a.
Negde desetak minuta kasnije, kola su usporila i zaustavila se.
Vrata su skliznula u stranu i ja sam izišao u tunel. Pedesetak metara
dalje, Dil je stajao i razgovarao s čovekom u plavom kombinezonu sa
bleštavim žutim oznakama vođe radne grupe. Čovek je delovao napet,
prebledeo. "Pa izvuci svaki prokleti dipol s tim serijskim brojem i
zameni mikroprocesorske ležajeve", rekao je Dil. Hodali su prema
meni, a šef radne grupe zaustavio se kod komunikacione stanice i
utakao unutra naglavni komplet, bez sumnje počinjući đavolji zadatak
koji mu je Dil postavio.
"Šta za tebe mogu da učinim, Sakse?"
"Došao mi je neko", rekao sam. "Iz Los Alamosa. Ona je dobila
neke zanimljive simulacije naših proba s punom snagom. Mislim da
bi trebalo da ih vidiš." Delovao je zbunjeno; nije očekivao od mene
da tražim njegovo vreme - novac, resurse, preimućstvo, da, ali ne
njegovo vreme. "A možda i ne moraš", rekao sam. "Možda je
dovoljno da dopustiš da uzmem Diki Boja da pusti njen Monte Karlo
na Stvoru. Ona je dobila nešto zaista čudno, i ako je to tako, treba da
budemo pripravni."
"Sakse, šta to trabunjaš? Umoran sam, znaš? Prekoračili smo sve,
budžet, vreme... Hulan, na primer - znaš ga, vodi Mezonsku grupu -
on nema pojma o ovome. On zna da njegovi eksperimenti treba
uskoro da počnu, da njegove simulacije nemaju veze i da Diki Boj
treba da im pomogne. Ali ako nema njega jer si ga ti upregao u ono
što smatraš poslom Gospodnjim, Hulan će da popizdi, jer on ne
može da razume zašto, u svetlosti ovih rokova koji se približavaju,
on mora da dolazi i da moli za pomoć."
"Onda bi možda trebalo da ti dođeš i pogledaš šta je dobila." Igrao
sam škakljivu igru, koristeći svoje mesto vođe grupe da ga

117
pritisnem, nadajući se da neće želeti da odvoji svoje dragoceno
vreme i možda pokaže svoje neznanje.
"Mislim da je ovo zaista važno."
Posmatrao je vođu radne grupe kako objašnjava šestorici ljudi da
treba da rade u tunelu sve dok sumnjivi mikroprocesorski ležajevi
ne budu zamenjeni. Niko od njih nije delovao srećno. "Isuse", rekao
je Dil. "Uzmi Diki Boja ako možeš da ubediš njega."
"Hvala", rekao sam. Pogledao me je kao da je probao nešto gorko.
Dugovao sam mu i jedno je bilo sigurno: naplatiće to kada i gde
bude želeo.
"Tebi se ova stvar zaista dopada, zar ne?" upitala je Kerol
Hendriks dok je pružala ruku da dodirne jednu od guma Nevidljivog
bicikla od čistog polistirensa. Visio je na gumom obloženim kukama
odmah uz moja prednja vrata.
"Aha", rekao sam. "Nabavio sam ga u Nemačkoj. Ceo je od
plastike, ali u njemu ima nečeg predivnog - to je gotovo platonska
zamisao bicikla. Ima jedan u Muzeju moderne umetnosti." Dok je
visio iznad njene glave, činilo se da blista na mekom svetlu koje su
davali sićušni reflektori. "Obično ga vozim da bih razmišljao."
"Šta ćemo sad?" upitala je. Moja igračka nije je zanimala.
"Da dovedemo ovde Diki Boja", rekao sam. "Ako uspemo. Nazvaću
ga."
"Nova fizika", rekao sam Diki Boju preko telefona. "Nikad nisi tako
nešto video."
"Sereš", rekao je.
"Ne serem. Možda fizika s greškom - zato i hoćemo da nam
pomogneš, otkiješ da li smo propustili neku začkoljicu."
"Ili nešto očigledno." Nije poštovao ničiju sposobnost na Stvoru,
osim svoje lične.
"Ne bih rekao. Mislim da smo dobili čitav niz tragova koje nikad
nisi video."
"Imam na rasporedu Mezonsku grupu."
"Znam. Dil mi je rekao da mogu da te danas pozajmim."
"Gde hoćeš da dođem?"
"Dođi do mene." Nije mi se nimalo dopadalo da neko dođe i viri
nam preko ramena.

118
 Diki Boj se proslavio kao post-doktorant u Fermilabu, odakle ga je
Dil zavrbovao kada je SSS bio samo gomila planova, prazan tunel i
hrpe nagomilane zemlje. Nije bio doveden zbog svog izgleda: bio je
visok preko šest stopa i težak možda sto trideset funti; tamnosmeđa
kosa bila mu je vezana u uvojiti rep; imao je dugačak, uzan nos i
blisko smeštene oči i obično delovao pomalo prljavo. Međutim, za
vreme svog kratkog boravka u Teksalabu već je načinio legendarna
pustošenja Stvora - poslednji, škakljiv niz pionskih studija, trajao je
gotovo sedamdeset dva sata, tokom kojih je Diki Boj radio sa nekoliko
smena fizičara i završio s pitanjem vođi grupe da li mu je potrebno još
nešto.
Kerol je čula za Diki Boja, ali i ona je imala reputaciju, i tako, kada
su rekli zdravo i pogledali jedno drugo, gotovo da sam čuo kako se
točkići okreću, kako se pojavljuje pitanje: Jesi li zaista tako dobar kao
što se priča?"
Prišli smo terminalu i Kerol je pustila Monte Karla dok je Diki Boj
sedeo, gotovo se vrpoljeći od nestrpljenja da pogleda šta je radila.
Kada je ustala sa stolice, gotovo je uskočio u nju i rekao: "Vas dvoje
idite negde, važi? Može i u susednu sobu, samo me pustite samog."
"Ja moram da nešto uradim u kancelariji", rekao sam Kerol. "A ti?"
"Da", rekla je. "Treba da proverim poštu, da vidim ko je ljut što sam
otišla. Imaš li još jedan terminal s modemom?"
"U spavaćoj sobi", rekao sam. "Vidimo se kasnije."
U VBET-u naleteo sam na niz ljudi koji su me čekali da sa mnom
razgovaraju o svom raporedu eksperimenata, ili da traže potvrdu za
njega, tako da sam tamo proveo posle podne, sred haosa pripremanja
SSS-a za prvu probu sa punom energijom, zakazanu za nepun mesec.
Kada sam se vratio, Kerol i Diki Boj sedeli su jedno pored drugog,
sa još jednom varijacijom njenog Monte Karla na ekranu ispred njih.
"Šta ima?" rekao sam, a Diki Boj je rekao: "Ovo je fantastično." Kerol
se smešila.
"Misliš da možemo da iznesemo ovo na Grupu utorkom?" upitao
sam.
"Gadna publika", reče Diki Boj.
"Da li se ona računa?" upita Kerol.
"Da, računa se", rekao sam. "Ako ih ubedimo, oni će stati nasuprot

119
Dila ili bilo kog drugog."
"Pa, hajdemo onda", rekla je.
"Možeš li da izvedeš prezentaciju?" upitao sam. "Dobru priču,
dobre slike?"
"Da", rekla je. "Spremala sam se za to."
"Dobro", rekao sam. "Pozvaću Alensona i pitaću ga mogu li da
preuzmem termin. Mislim da niko ne radi ništa tako hitno."
Loša frizura, jeftina odeća i stav - jednom sam čuo da tako opisuju
skup teorijskih fizičara. Oni - mi - smatraju sebe aristokratama uma,
koji rade u najumnijoj i najizazovnijoj naučnoj disciplini. Izneti prvi
dobre ideje, samo se to računa - bez obzira na sve, to je neizgovoreni
kredo.
Te večeri svi su se pojavili. Dnevna soba Alensonove kuće bila je
pohabana i udobna, sa kaučevima, stolicama i velikim jastucima
dovoljnim za nas šesnaestoro: trinaest stalnih i ja, Kerol i Diki Boj.
Osam Kavkažana i pet Orijentalaca (tri Kineza i dva Japanca).
Većinom su se bližili četrdesetim, iako su već neki i zagazili u njih.
Niko ispod trideset, niko preko pedeset. Ovo su bili teoretičari teškaši
u laboratoriji, ljudi na svom kratkotrajnom vrhuncu kakav postoji u
fizici visoke energije. Par njih je pilo kafu; većinom su samo sedeli i
čekali, prekraćujući vreme razgovorom.
Predstavio sam je najkraće moguće. Rekao sam: "Ovo je Kerol
Hendriks, koja je stigla iz Los Alamosa, gde je vođa grupe za
simulaciju. Ona ima neke vrlo zanimljive simulacije koje bi volela da
nam prikaže."
Kerol Hendriks je poznavala svoju publiku. Prešla je u bespolni
mod, koliko je god moguće. Lice joj je bilo bledo i istrljano, bez šminke
i nosila je vrećaste žutosmeđe pantalone i kariranu vunenu košulju -
ukratko, najpribližnije onome što su nosili muškarci ispred nje. Od
prvih reči, govorila je hladno i autoritativno, jer drugačije je ne bi ni
saslušali, a ona nije dozvolila da bilo šta od strasti koju sam ja čuo
oživi njenu prezentaciju.
Iznela im je sve, prikazala na ekranu u pročelju sobe. Smenjivali su
se slajdovi sa zgodnim slikama preuzetim sa Stvora, sistemi jednačina
sa QUARKER-a, njene propratne beleške napisane slobodnom rukom:
svaka ideja vodila je pravo do sledeće, teorija i praksa spojene

120
ležerno, elegantno.
Ostavljajući poslednji slajd 'KRAJ SIMULACIJE' na ekranu,
zaključila je: "Malo znamo o fizičkim osobinama singulariteta; u
stvari, njegova suštinska priroda je bezakonje." Zastala je,
nasmešena. "Iako možemo da pretpostavimo da će se njene
interakcije sa nesingularitetnim svetom odigravati prema
uobičajenim zakonima o održavanju, ovo i ne mora da bude tačno.
Ukratko, posledice stvaranja singulariteta nisu baš poznate i ja
smatram da su potrebne dodatne analize pre nego što se pristupi
opitima koji bi mogli da dovedu jednu tako čudnu oblast
prostorvremena u blizinu instrumenata tako delikatnih kao što su
oni u eksperimentalnoj oblasti." Zastala je i pogledom prešla preko
sviju njih, s rečima: "Biće mi drago da čujem vaša pitanja i
komentare."
Sad će, pomislio sam. Gosti na Grupi utorkom obično budu
povedeni na najgoru intelektualnu vožnju u životu, kad ova grupa
brilijantnih i agresivnih ljudi pročešljaju svaku njihovu reč u potrazi
za istinom, originalnosšću i značajem - ili obrnutim. Postao sam vrlo
napet, čekajući da klanje počne.
"Diki Boj", rekao je Banford. Ako ova grupa ima alfa mužjaka,
onda je to Banford. On je veliki čovek - oko šest stopa i tri inča visok
i više od dve stotine funti težak - jakih vilica, izboranog lica i
suncem opaljene kože. Razvio je takozvani 'standardni model' na
nov i zanimljiv način. 'Napola-slobodno stanje kvarka' njegova je
specifična oblast - a investitori su tipovali da on i njegova grupa
mogu da zarade Nobela ako SSS pokaže međudejstva koje je on
predvideo. "Da li si proverio njene simulacije?" upita Banford.
Prilično posredan pristup, pomislio sam, verovatno priprema za
prolazak kroz grotlo, teorijski govoreći. Kerol Hendriks se okrenula
da vidi šta će Diki Boj odgovoriti."
"Naravno", rekao je Diki Boj. "Vrlo slatko, vrlo uverljivo. Uzmimo
na primer seriju transformacija..."
"Lepo", reče Banford. A Kerol Hendriks.: "Hvala vam. Ako Diki Boj
potvrđuje vaš Monte Karlo, siguran sam da je valjano izveden."
Zastao je. "I fizika je zanimljiva... iako, naravno, sasvim
spekulativna."

121
 I on je tu zastao, očigledno završivši.
Čekao sam da nastavi, ali on nije - tiho je nešto šaputao Hongu,
jednom od članova njegove grupe. A niko drugi nije rekao ni reč.
Konačno, Alenson je ustao sa jastuka na kome je sedeo prekrštenih
nogu i rekao: "Hoćemo li da večeras ranije završimo? Ne znam za vas,
momci, ali meni bi prijalo malo sna." Okrenuo se prema Kerol
Hendriks i rekao: "Želeo bih da se zahvalim našem gostu što nam je
večeras govorio." Promrmljani glasovi govorili su uglavnom isto.
"Kasnije, možda ćemo moći da razmotrimo implikacije ovog rada, ali
ove nedelje svi smo veoma zauzeti oko toga da pustimo SSS na
vreme."
Kerol Hendriks stajala je, bleda i nema, dok su muškarci ustajali,
klimali joj glavom i odlazili; neki sami, ostali sa pokojim kolegom.
"Ne razumem", rekao sam. Hodali smo duž jedne serpentine u
prigradskom stilu koja je vodila od Alensonove kuće do moje. Za sada,
iz praktičnih razloga, većinom smo živeli u kućama koje su pripadale
Tekslabu. "Nisu čak hteli ni da se raspravljaju s tobom."
"Ja sam idiot", rekla je. "Zaboravila sam neke od najvažnijih lekcija
koje sam ikada naučila. Posebno, zaboravila sam da sam žena i da sve
što kažem prolazi kroz taj filter."
"Zaista tako misliš?"
"Sakse, ne budi tako jebeno naivan. Zašto misliš da su bili učtivi?
Zato što sam gost? Glas joj je bio pun prezira; dobro je znala, baš
kao i ja, kakav tretman pripada gostu.
"Tvoji zaključci su radikalni. Ne možeš od njih da očekuješ
trenutno priznanje."
"Tu si u pravu i bilo bi teško ubediti ih u bilo šta bitno, ali mogla
sam da počnem večeras. Oni su me šutnuli, šutnuli su ono što sam
govorila. Đubrad. Samozadovoljna muška đubrad - nije ni čudno da
ne čuju ništa: oni su tako puni svoje važnosti."
Stajali smo ispred moje kuće. Rekla je: "Mislim da ću malo da
prošetam, ako nemaš ništa protiv. Sad mi nije do priče."
"Naravno", rekao sam. "Idi gde god hoćeš. U stvari, mislim da ću
malo da se provozam na biciklu. Vidimo se kasnije."
Mesečina je bleskala kroz ram bicikla dok sam vozio putem pored
nasipa iznad SSS-a i dok najzad nisam shvatio da nemam odgovore

122
na ono što me je zbunjivalo, pa sam se okrenuo i uputio se prema
kući.
Vozio sam ulicama zatamnjenih kuća, stigao do svog prilaza, gde
je gorela svetiljka na stubu, odgurao Nevidljivi bicikl do vrata i ušao
u potpunu tišinu. Na niskom stočiću u dnevnoj sobi našao sam
poruku:

Dragi Sakse,
Vratila sam se u Los Alamos.
Ne brini za mene, dobro sam. Samo mi treba da razmislim o onome
što se ovde dogodilo.
Hvala ti za sve što si učinio.
Kerol.

Sledećih nedelja, dok su se pokušaji s punom energijom

približavali, često sam razmišljao o Kerol Hendriks, njenom
singularitetu i tretmanu koji je dobila.
Naredne nedelje ponovo sam otišao u Grupu utorkom i shvatio
da imam malo toga da kažem bilo kome od njih - cela grupa ličila mi
je na skupinu kočopernih čovekolikih majmuna, opsednutih svojom
važnošću i predstavom. Da ih je zanimala istina, a posebno nove,
zanimljive istine, zašto nisu pristupili Kerol Hendriks sa ozbiljnošću
koje su njene ideje zavređivale? Njene ideje bile su neobične, ali
važne ideje uvek su takve. Ona je žene, pa šta? Kakve to ima veze?
Iznenada, osećao sam se kao budala. Njihov razgovor isključivao
je svakoga ko nije član grupe, a njihova muškost, mada potpuno bez
svesne zlobe, uspešno je prepoznavala samo svoju vrstu. Mlada,
mala žena naprosto za njih nije predstavljala fizičara koga treba
ozbiljno shvatiti.
Te večeri otišao sam pre vremena i rešio da se neću vraćati.
Ali ono što sam video na Grupi utorkom videlo se i posvuda po
laboratoriji. Sekretarice su bile žene, naučnici i administratori bili
su muškarci - većinom belci, prošarani pokojim Orijentacem. Kerol
Hendriks bila je u pravu: bio sam neverovatno naivan. Ali razumem
zašto. Kao fizičar visokih energija, bio sam odan onome o čemu sam
razmišljao kao o nepristrasnom traganju za istinom, traganju koje

123
stvara snažnu tunelsku viziju, jer zbog toga što je veoma teška,
zahteva sve što joj možeš pružiti, a često ni to nije dovoljno. Sad sam
se probudio i ono što sam video, pogađalo me je i zbunjivalo.
Dobio sam jednu poruku od Kerol Hendriks u kojoj se izvinjavala
što je tako naglo otišla i u kojoj je stajalo da će ponovo pisati čim
raščisti misli. A onda, pet dana pre prvih visoko-beta opita s punom
energijom, nazvala me je na kancelariju. "Sakse", rekla je. "Volela
bih da dođem da posmatram opite. Imaš li nešto protiv."
Kerol se nagnula nad mene, skliznula svoje telo niz moje i
prevukla spavaćicu preko glave. Opkoračila me je, s rukama pored
sebe, dok se pokretala u ritmičnim lukovima. "Zvezde", rekla je.
Kroz prozor mogao sam da vidim stroboskopske svetle tačke, kako
promiču od crvenog do plavog kroz spektar. "Nešto proviruje iza
njih", rekla je. "Želi unutra." Pljusak plave svetlosti lio je kroz
prozor, goreo kroz nas, rendgenski osvetljavajući meso i kosti. Bili
smo prozirni u njemu, zapletena mreža naših nerava gori u srebrnoj
vatri. Fuzionisali smo se, tako blizu orgazmu koji bi nas anihilirao.
Probudio sam se, ustao, popio malo vode za ždrelo koje me je
peklo, pao nazad u krevet. Visio sam, lebdeo između buđenja i
spavanja, dok je plima slika prolazila mojim očima. Svetli, zamrljani
oblici nestajali su pre nego što sam mogao da ih jasno vidim.
Ona je dolazila sutradan, na dan pre prvog velikog opita.
Nosila je kaki kratke pantalone i tamnoplavu majicu s kratkim
rukavima. Opet smo sedeli u mom stražnjem dvorištu, pod nebom
bez mesečine - hiljade zvezda iznad nas i meteori koji seku kratke,
tihe lukove iznad obzorja. Pomirisala je čašu hladnog šardonea koju
je držala, ispila i zavalila se u stolicu s pokretnim naslonom.
"Dugujem ti izvinjenje", rekla je.
"Kako to misliš?"
"Uradio si sve što si mogao da mi pomogneš, a ja sam tek tako
otišla."
"Imala si problema."
"Imala sam, ali nije trebalo da se prema tebi ponašam kao prema
jednom od njih."
"U redu je. Izvinjenje prihvaćeno."
"Šta misliš, šta će se dogoditi sutra ujutro?"

124
 "Da ti kažem pravo, ne znam. Ako dobijemo dobar zrak, imaćemo
prave uslove za tvoju simulaciju."
"Na to sam i mislila. Iznova i iznova sam proveravala, puštala je i
puštala, navela radnu grupu da rasturi moju anlizu. Sve se slaže:
moje simulacije su realistične, verodostojne... i nemoguće ih je
dokazati bez eksperimentalne provere. Sve je to lepo. Mene brine
ovo: ako sam u pravu, vaši ljudi idu prema onome za šta se može
ispostaviti da je opasna situacija, a niko nema rešenje za tako nešto;
niko ne želi ni da čuje za tako nešto, bar ne od mene.
"Uradila si sve što si mogla."
"Možda."
"Ne, zaista tako mislim. Slušaj."
I sve sam istresao pred nju, sve što sam video poslenjih nedelja,
kako je bio neverovatno zatvoren i samozadovoljan naš svet,
neverovatno slep za svoju prirodu, što se u komuni smatralo
neizbežnim. Nisam siguran koliko sam govorio, niti kako sam
zvučao - samo znam da je sva osujećenost, sav bes i svo
zaprepašćenje s kojima sam živeo proteklih nedelja pohrlilo u
jednom dugom vrisku.
"Oh, Sakse", rekla je na kraju. "Ti jadno nevinašce." I nasmejala
se, a onda se ponovo nasmejala, jače, i nastavila da se smeje dok
sam ja samo sedeo, smeten. Konačno je prestala i rekla: "Ponekad se
tako upletem u sve to, da zaboravim kakve su stvari zaista. Hvala ti
što si me podsetio. Neka se svi oni nose do đavola. Ja sam pokušala,
ti si pokušao. Ako se SSS pretvori u najskupulju gomilu đubreta, mi
nećemo da budemo krivi."
Još malo smo razgovarali dok nismo ispili bocu vina, a zatim je
rekla: "Kada treba da budemo tamo?"
"U sedam ujutro. Treba da krenemo odavde oko pola sedam, pa
mislim da je vreme da pođemo na spavanje."
Zatekla me je kako stojim pored pomičnih staklenih vrata u mojoj
spavaćoj sobi i gledam napolje u noć. Okrenuo sam se i video je na
dovratku, obasjanu otpozadi svetlošću iz hodnika. "Da li ti je
dobro?" upitao sam.
"Ko to zna?" rekla je. Prišla mi je, stala ispred mene i stavila ruke
na moja gola ramena. Rekla je: "Hoćeš li da vodimo ljubav, prijatelju

125
po pismima?"
Naslonila se na mene, tako da sam mogao da osetim njeno telo
pod tankim žersejem.
"Da", rekao sam. "Hoću."
Kroz noć kretali smo se na ritmovima nadražaja i ispunjenja
zadovoljstva: vodili ljubav, ćutke ležali u tišini, spavali, ponovo se
budili. Svo razočaranje, bes, teskobu, uzbuđenje koje smo oboje
osećali proteklih nedelja pretočili su se u ove trenutke, sublimirali u
aktivnu, gonjenu žudnju.
Nešto malo posle pet probudio me je snop ćilibarne svetlosti koji
je dopirao kroz prozor i zvuk vetra. Robot za održavanje zemljišta
bio je napolju. Smestio se na jedan komad zemlje; njegovi aeracioni
klinovi izletali su iz podnožja mašine, slepim pokretima koji su se
ponavljali meljući zemlju u fino blato.
Rekao sam: "Trebalo bi da se vratiš u ambar ili gde god te već
drže i oladiš malo. Ako ovako nastaviš, razmontiraće te."
Prestao je i ostao da stoji tamo, emitujući nisko zujanje prekidano
povremenim praskovima u visokim harmonicima.
"To ima smisla", rekao sam. "Razmisli o tome."
Rešio je: otpuzao je do reda zakržljalog ukrasnog grmlja i počeo
da ih secka u vrlo sitne komade.
Vratio sam se unutra, pozvao vlasnike stvari i pokušao da ponovo
zaspim. Umesto toga, ležao sam budan, razmišljajući šta se može
destiti tog jutra, sve dok se Kerol nije okrenula prema meni i
prošaputala: "Još jednom?"
"Oh, da", rekao sam. "Još jednom."
Oko pola sedam izišli smo iz kuće, a deset minuta kasnije bili smo
pred šatl-stanicom na glavnom ulazu, gde smo se spustili u tunel s
još pet članova tehničkog tima. Nosili su narandžaste kombinezone i
šlemove, a preko ramena bile su im prebačene gas maske; zaštita od
neke nesreće pri kojoj bi helijum mogao da ispari iz superprovodnih
magneta i istera vazduh iz tunela.
Hari Ling, nadzornik BC 4 tima, usmeravao je ljude prema mestu
gde su stajala šatl-kola. "Hari, kako ide?" upitao sam.
"Pitaj me kasnije", rekao je.
U Eksperimentalnoj oblasti 1, timovi su vršili konačna

126
podešavanja svojih instumenata i nadali se da nikakvi gremlini neće
u poslednji čas ušuljati unutra. Prostorija je bila pedesetmetarska
kocka, kojom je dominirao sklopni detektor veličine vagoneta. U njoj
su se sticali skladišni prstenovi; na njihovom preseku protoni i
antiprotoni srešće se i transformisati. Dva čoveka nivelisala su
masivnu, pravougaonu kameru - crvena oznaka SONY upadljivo je
stajala na boku - smeštenu na jednom spoljašnjem portu. Ljudi su se
probijali kroz spletove kabala.
Pedeset metara uz tunel nalazila se kontrolna soba. Imala je dva
nivoa: prizemlje, gde su tehničari sedeli poređani za svojim
konzolama, i komandu eksperimenata iznad, gde su odgovorna lica
sedela zajedno sa svojim asistenitma i kontrolisala eksperimente.
Predstavio sam Kerol Hendriks Paulsenu, mom asistentu,
pognutom nad svoj ekran kao veliki plavi medved nad saće.
"Zdravo", rekao je, a onda nastavio da mrmlja u mikrofon pričvršćen
na glavi - često sam se pitao kako ga iko razume.
Rekao sam joj: "Daj da ti nađemo slušalice, da bi mogla da se
utakneš u moju konzolu i posmatraš kako se stvar razvija."
Sledeći sat protekao je u uobičajenim pripremima za opit:
sakupljanju protona i antiprotona u njihovim injektorskim
sinhrotronima, njihovom pretvaranju u zrake. Sat za 'odbrojavanje'
pušten je kada su prve čestice ispuštene iz injektorskog sinhrotrona
u glavne prstenove. Sada će čestice kružiti u prstenovima brzinom
bliskom brzini svetlosti; njihov broj će se povećavati sve dok ih ne
bude toliko da će biti moguć dovoljno snažan sudar.
"Otpočeo sam komandni niz", kazao je Dil preko naglavnog
telefona.
Oko minut kasnije, jedan glas je rekao: "Dobijamo slike", i iz
prizemlja začuo se sporadičan pljesak. Na jednom od ekrana ispred
nas, QUARKER je davao prikaz sudara gotovo u realnom vremenu;
sudara koji su se ispoljavali kao fine zelene i crvene kovrdže,
obojene da bi se razlikovale ulazne od izlaznih čestica.
"Predivno", rekao je čovek ispred nas.
Na ekranu pored ovoga, treperili su podaci ispisani zelenim
slovima. Video sam da je sve, kako kažu, 'nominalno'. A onda su se
sva svetla u kontrolnoj sobi pogasila, svi ekrani su se zabeleli, sve

127
komunikacione linije i svi kompjuteri su zamrli. Pod ćilibarnim
svetlostima za slučaj opasnosti, svu su sedeli, zapanjeni.
A svet se savio, talas iz singulariteta je prošao, oblik
prostorvremena se promenio. Pufne sive prašine odskakivale su sa
zidova i u daljini začuli su se zvuci eksplozija.
Kerol je skočila sa stolice i rekla. "Hajde."
Skinuo sam naglavni telefon i krenuo za njom. Izišli smo na vrata
i ušli u tunel gde su se slegajući oblaci prašine reflektovali u žutom
svetlu. Zaustavio sam se pred vitrinom s oznakom 'Za slučaj
opasnosti' i izvadio dve gas maske - lažna lica od prozirne plastike
sa prikačenim cevima od nerđajućeg čelika.
Ako je dovoljno helijuma pobeglo u tunel, on bi mogao da istera
kiseonik i podavi sve koji nemaju aparate za disanje.
"Evo ti", rekao sam i pružio joj jedan.
Vrata eksperimentalne prostorije bila su postrance postavljena.
Iza nas čuo sam glasne povike i zvuke nogu koje trupkaju uz
stepenice prema površini. Okrenuo sam se bočno i provukao kroz
otvor.
Plavo plavo plavo plavo, sa neznatnim pulsiranjem u sebi, a onda,
najednom, kao mađioničareva golubica koja izleće iz šešira, belo,
mačevi ili kristali tresnuti jedan o drugi, vibrirajući kao da nisu
sigurni, a onda pretvarajući se iznenada u plavo.
Jedinica sklopnog detektora i okolna oprema nestali su. Kerol
Hendriks postala je providna, blistava prilika koja je, dok se kretala,
ostavljala za sobom talasast trag. Svet je bio plahta svetlosti i žamor
neljudskih glasova, u visokom tonalitetu i rastućih.
Isklesani likovi u zlatu na belom, trepere, traka stvarnosti vrišti
prolazeći kroz svoje vođice dok se odvija svaka moguća varijacija
ovog trena, infinitezimalno umnoženo beskrajnim.
Neko vreme kasnije, ruke me vuku unazad preko grubog
cementnog poda u svet koji ne gori kao unutrašnjost zvezde. Pete
mi lupaju po podu, leđa su mi izvijena, svi mišići kruti.
Vozeći Nevidljivi bicikl pored Zgrade A, ugledao sam dva čoveka
nagnuta nad delimično rastavljeno truplo robota za održavanje
zemljišta. Snopovi optičkih vlakana, crvene plastične cevčice i svetli
grozdovi aluminijumskih klinova leže na travi pored njega. Jedan

128
čovek drži mutnosivu, polumetarsku kocku - kontejner za ekspertni
sistem koji je upravljao robotom i bio očigledan uzrok njegovih
problema.
Kako stvari stoje u Tekslabu: velika nauka - grandiozna, muška i
samozadovoljna - leži u ruševinama svuda naokolo, razbijena u
sudaru s infinitezimalno malom tačkom - singularitetom.
Na stepenicama na ulazu u Zgradu A, okupile su se televizijske
ekipe i novinari. Trenutno samo besciljno mile i čekaju Tekslabovog
predstavnika za štampu - najverovatnije Dila - koji će morati da
iziđe i izrecituje litaniju o nesreći. A onda će se postaviti pitanje:
Kako se ovo dogodilo? Šta to znači?
Idući obodnim putem, prolazio sam pored nizova vozila:
kamioneta koji su prevozili tehničke ekipe, kamione s ravnim
prikolicama natovarene masivnim komadima savijenog metala, kola
sa dostojanstvenim birokratama u tamnim odelima na zadnjim
sedištima. Danas nema vožnji šatl-kolima, u tunel je bio striktno
zabranjen prilaz nezvanima.
U blizini Stanice 12, narandžasti kavdrupolni sklop leži pored
rupe koju je napravio probivši zemlju. Delovi njegovog omotača su
pokidani i otkrivaju svetao prsten od nerđajućeg čelika koji je držao
na okupu njegove hiljade isprepletanih žica. Kod drugih stanica
pored kojih sam prošao bila je nagomilana drvena građa za
podupiranje tunela, a članovi timova za popravku, sa šlemovima na
glavama, mileli su blizu njih.
Nešto više od jednog sata pošto me je medicinski tim izvukao iz
tunela, očigledno sam se savim bio oporavio. Ostatak jutra proveo
sam u središtu pažnje doktora, sestra i laboratorijskih tehničara.
Doživeo sam jednu epizodu grand mal, epileptički napad, rekli su
mi - očigledno kao reakciju na singularitet.
Danas je bilo pedeset šestoro povređenih, jedan mrtav, a još
dvoje verovatno će umreti. Sudarač je bio uništen: zračne cevi
izobličile su se i posvuda raspršile visokoenergetske čestice -
eksplozivno gašenje u mreži, zvali su to.
A Kerol Hendriks bila je jedna od pedeset šestoro povređenih.
Komad betona pao je na nju. Fraktura lobanje, različite posekotine...
Hriste. Dok su mene testirali u bolnici Tekslaba, ona je letela prema

129
Hjustonu u medicinskom helikopteru dobijenom od Vazdušne
nacionalne garde. Ona je i dalje u komi, ali iz razloga koji su mi
izmakli, njeni doktori su optimistički, tako su bar meni moji rekli.
Ljudi s kojima je razgovarala nisu hteli da slušaju, naprosto nisu
hteli.
Bila je žena, njen pristup bio je neuobičajen, njeni zaključci
čudni, ali uprkos tome što su suprotno tvrdili, ljudi s kojima je
razgovarala bili su zatvorenici svojih misaonih sklopova, svojih
predrasuda. Njihova naučna objektivnost nije postojala, nikada nije
postojala.
Pitao sam se da li su se osećali kao Openhajmer i društvo onog
jutra kad se zbila eksplozija u Trinitiju: jarko svetlo i EM impuls,
udarni talas koji je odbacio na zemlju one koji su se nalazili u
blizini... onda su se svi morali da se suoče - bez obzira na to da li
osećaju oduševljenje, strahopoštovanje, strah, tugu - sa svojim
udelom u toj stvari, svojim saučesništvom.
Na nadzemnom ulazu u BC 4, obezbeđenje Tekslaba smestilo je
drvene kozliće i žutu plastičnu traku s rečima 'IZUZETNA
OPASNOST' koja se ponavljala duž nje. Nekoliko ljudi u sivim
uniformama stajalo je u blizini.
"Čuvaću vam bicikl, doktore Saks", rekao je jedan, dok sam vukao
bicikl niz stepenice.
"Ne", kazao sam, "u redu je. Poneću ga sa sobom."
Zarđala, gvozdena, mrežasta armatura provirivala je na mestima
sa kojih su otpali komadi tunelske oplate, zakačeni krilom anđela. U
teškom, žutom svetlu, Nevidljivi bicikl delovao je kao jefitna,
glupava igračka. Što je i bio: samo stvar od plastike i taštine.
Provezao sam bicikl pored pregrade od šperploče ispred vrata
eksperimentalne prostorije i zastao da posmatram plavo belo plavo,
koje se nastavljalo u nekakvom ritmu koji nismo razumeli. Robotske
kamere i instrumenti za beleženje podataka bili su postavljeni na
obližnji zid.
Sveden na primitivnu magiju, hitnuo sam na tu stvar Nevidljivi
bicikl, žrtvu paljenicu: Uzmi ovo, ostavi mi nju. Usporio je usred
vazduha kao da je primoran da se kreće kroz tešku tečnost i počeo
da se izobličava. Činilo se da se prevrće naizvrat. Sada Topološki

130
bizaran bicikl, čiji oblik ili bilo koje drugo svojstvo više nije odavalo
da je ikada bio ljudski artefakt, na trenutak su obasjale dugine boje,
a zatim je nestao.
Nepromenjen, singularitet je nastavio svoje preobražaje. Bio je to
anđeo, nedokučiv kao Jehova koji odgovara Mojsiju kroz vihor: "Ja
sam onaj što jeste." Obećavao je beskrajne nivoe otkrića, jedan
poredak ne neobjašnjiv, već složen i dubok kao noć. A obećavao je i
to da će svaki delić stečenoga znanja, svaki savladani nivo
razumevanja, zahtevati bol i tugu. Kako se brzo naduvamo ispunjeni
ogromnim ponosom zbog našega znanja, a kako nas Vaseljena brzo
podseti na to koliko je ono malo.
U pustinji bilo je svetlo i vrelo. Jedan od čuvara odbacio me je
nazad do glavne kapije.

131
 Robert Rid

ROĐENDAN

Džil pita kako izgleda.

"Fino", kažem joj. "Baš super, ljubavi."
A ona kaže: "Bar me prvo pogledaj. Hoćeš?"
"Jesam. Zar nisam?" Na sebi ima bledoplavu haljinu - već sam je
viđao - a učinila je nešto s kosom. Veoma je fina i veoma plava, a ona
tvrdi da to mrzi. Ne sviđam mi se njena sadašnja frizura. Ne previše.
Ali kažem: "Super je", zato što sam kukavica. To je tačno. Klimnem
samo i kažem joj: "Ti izgledaš super, ljubavi."
"A ti lažeš", odgovara.
Ne obraćam pažnju na nju. U ovom trenutku i sam imam modnih
problema, podsećam se. Prekinula me je dok sam prolazio spavaćom
sobom, pokušavajući da poskakujem i tresem se ne bi li...
"Stive?" čujem. "Šta to radiš?"
"Testiram gaće", kažem svojim najsuvoparnijim glasom. "Našao
sam jedne jedine čiste u ladici i mislim da je lastiš pukao. Ne bih rekao
da mogu da im verujem."
Ona ćuti, tupavo me gledajući.

132
 "Ne bih voleo da mi tokom večere bilo šta spadne." Smejem se,
samo u vrećastim belim Fruit of the Looms, čiji se lastiš na nogavici
osušio i postao krut. Gore od beznadežnog, razmišljam. Izuzetan rizik.
Kažem Džil: "Ove noći ne treba se ulagivati nesreći."
"I ja bih tako rekla", dopušta.
I kao na šlagvort, naša kćerka ulazi u sobu: "Mama? Mama?"
"Da, dušo?"
"Dejvid je sad povratio. Sad baš."
Naša kćerka smeši se dok govori. Meri Bet ima bistre, amoralne oči
veverice i uživa u kiksevima svog mlađeg brata. Brine me. Ponekad
noću gotovo i ne spavam, razmišljajući o njenim bistrim veveričjim
očima...
"Gde je?" pita Džil glasom u kome su pomešane žurba i strpljiva
snaga. Ili je to ravnodušnost. "Meri Bet?"
"U kuhinji. Povratio je u kuhinji... I to smrdi!"
Džil baca pogled prema meni i odlučuje: "Verovatno su živci."
Ukosnice joj vire iz ugla ustiju, a u rukama su joj gute fine plave kose.
"Obukla sam se, dušo. Možeš li ti da otrčiš da proveriš? Mislim, ako si
gotov sa skakutanjem i cimanjem."
"Nije smešno", kažem joj.
"Oh, znam", podrugljivo kaže.
Navlačim kratke pantalone i silazim. Jadni Dejvid čeka u uglu
kuhinje. On je verovatno najplašljivije dete na svetu i brine me bar
isto onoliko koliko me brine Meri Bet. Šta ako se uvek svega bude
plašio? Kakav će biti kad poraste? "Kako ti je?" pitam ga. "Sine?"
"Dobro", cvili.
Pretpostavljam da mu je neprijatno zbog onog što je napravio. Stoji
sa rukama isprepletenim ispred sebe, a usta su mu fina ružičasta
brazda. Ono što je ispovraćao nalazi se nasred kuhinjskog poda i Meri
Bet je u pravu. To smrdi. Naša crna kuja labradora njuška to i maše
repom; telo joj kazuje: "Možda samo liz?" i ja je šutiram. "Beži odatle!"
Onda počinjem da čistim.
"Nisam hteo... "
"Znam", odgovaram. U stvari, ovo je prilično normalan događaj.
"Kako ti je? Dobro?"
Nije siguran. Čini se kao da proverava celog sebe pre neko što kaže:

133
 "Fino sam", blagim i žalosnim glasom.
Njegova sestra stoji u hodniku i kikoće se.
"Zašto ne ispereš usta i opereš zube?"
Dejvid sleže ramenima.
"Dobro je. Samo si se uzbudio zbog ovog večeras. Razumem."
Posramljeno se šulja iz sobe, a onda ga Meri Bet treska po
ramenu svojom koščatom pesnicom.
Ne obraćam pažnju na njih.
Bacam se na posao, a naša labradorka sedi u blizini i posmatra
svaki moj pokret. Navukao sam prljav par gumenih rukavica koje
postaju sve prljavije; a usred svega, naravno, moje gaće rešavaju se
da me iznevere. Oba testisa nekako se oslobađaju i počinju da se
klate, a bol je znatan. Kao belo usijanje i rezanje; jesam li ikada
osetio takav bol? A pošto nosim prljave rukavice, ne mogu da se
namestim. Jedva mogu i da se pomerim. A onda, trenutak kasnije,
stiže Džil i kaže: "Sa'će sedam. Bolje se oblači, jer one neće kasniti."
Kolena su mi savijena i pažljivo dišem.
Onda kažem: "Draga", dahtavo.
"Šta je?"
"Kakve su ti ruke?" pitam.
"Zašto?"
"Zato", kažem, stisnutih zuba, "što treba da mi nešto uradiš.
Odmah. Molim te?"
Gore sam, imam na sebi najlonske kupaće gaće umesto lošeg
donjeg veša i oblačim se u polumraku, kada se oglašava zvono na
vratima. Tačno je sedam. Gledam kroz prozor spavaće sobe; ulica
nam je oivičena dugačkim, crnim limuzinama. Kao na signal, vozači
limuzina izlaze i staju pored vrata; uniforme su im tamne i bogate,
gotovo blistaju na ranom večernjem svetlu.
Džil otvara vrata, dok je žurim.
Ne čujem razgovor. Naslepo vezujem kravatu dok silazim.
'Siterka' se upoznaje s našom decom. Podseća na klasičnu baku
snežnobele kose i krupnog, ozbiljnog tela. Glas joj je snažan i ne
odaje godine. "Ti si Meri Bet, a ti Dejvid. Da, znam." Kaže im: "Tako
mi je drago što sam vas upoznala. Možete da me zovete gospođa
Simpson. Ja ću da vas čuvam večeras. Biće nam zabavno, je l' tako?"

134
 Dejvid izgleda kao da će povratiti sve ono što je ostalo od večere.
Meri Bet se vragolasto kezi: "Mene ne možete da zeznete",
obaveštava gospođu Simpson. "Vi niste stvarni. Ja znam da vi niste
stvarni!"
Neugodna pauza. Bar je meni neugodna.
Džil, igrajući ulogu diplomate, kaže: "Molim te, to nije nimalo lepo,
dušo... "
"Oh, u redu je." Gospođa Simpson zarazno se smeje, a onda kaže
našoj kćerki: "U pravu si, draga. Ja sam proizvod. Ja sam zbir
maleckih, maleckih delića ničega... a tačno to si i ti. To je istina."
Meri Bet je zbunjena i privremeno izbačena iz ravnoteže.
Ja se smejem u sebi, odmahujući glavom.
Prošle godine, sećam se, imali smo petnaestogodišnjakinju sa
licem i nehajnim ponašanjem anđela. Ko zna zašto smo večeras
dobili baku? Ne znam.
Samo mogu da se divim fenomenu dok se ona okreće prema meni:
"E, pa, zdravo!" kaže. "Baš lepo izgledate, gospodine."
Spisak komplimenata. Osećam toplinu dok govorim: "Hvala vam."
"A i vaša žena je slatka", nastavlja. Okreće se prema Džil; njeno
izborano lice puno je osmeha i zuba. "To je prekrasna haljina, dušo. A
kosa vam je savršena. Upravo savršena."
Dejvid plače u trenutku kad polazimo, baš kao i prošle godine. On
ne želi da ga ostavimo samog s prikazom. Možemo li da ga povedemo?
Za par godina, možda bismo i mogli, kad bude stariji i malo
pouzdaniji. Ali ne večeras. "Ovde će ti biti lepo", Džil mu obećava.
"Gospođa Simpson postaraće se da vam bude zabavno."
"Naravno", kaže siterka.
"Daj poljubac", kaže Džil.
Naša deca popuštaju, a onda nas Dejvid oboje čvrsto grli. Dok
izlazim na vrata, osećam se kao grozan roditelj i mašem im kroz
prozor, a Džil, kao i obično, manje je zabrinuta. "Ideš li?" pita me.
Nalazimo vrata limuzine otvorena za nas; vozač kaže: "Gospoja,
gospodine", i naginje se u struku. Unutrašnjost limuzine je ogromna.
Miriše na kožu i bodru eleganciju, i dok se udaljavamo od kuće, bacam
pogled kroz zatamnjena stakla i glasno se pitam: "Šta misliš, hoće li im
biti dobro?"

135
 "Naravno", kaže Džil. "Zašto ne bi?"
Nemam pojma. Večeras ništa ne može da ne bude u redu,
podsećam samog sebe - a Džil pita: "Kakva mi je kosa? Mislim,
stvarno."
"Fina."
"'Fina'", cvili ona, izrugujući mi se.
Vozač pročišćava svoje novostvoreno grlo, a zatim predlaže:
"Možda će vam prijati piće iz bara. Gospodine. Gospoja." Pretinac se
otvara ispred nas i otkriva kristalne čaše i boce skupog pića.
Trenutno mi nije ni do čega.
Džil uzima skupoceno vino. Stvoreno grožđe fermentira u trenu i
stari za sekunde, pa ipak vino se ne može razlikovati od onog čija
boca stoji hiljade. Stvarno je kao i žena koja ga pije. O tome
razmišljam. Sećam se onoga što sam nebrojeno puta čuo - da za
Rođendan ljude podižu onoliko koliko to oni mogu bezbedno da
podnesu, Ais (AIs - Artificial Intelligences; veštačke inteligencije,
prim. prev.) tačno znaju koje dugmiće da pritisnu, i kada - i pitam se
šta veoma bogati ljudi rade večeras. Ljudi kojima je normalno da se
voze u velikim limuzinama. Čuo sam da ih pred vratima palata kupe
leteći tanjiri i odnose u svemir, do sveže napravljenih svemirskih
stanica, gde nema sluga, samo mašina sklonjenih iz vidnog polja, i da
večeraju i plešu u nultoj gravitaciji, dok se Zemlja, plava i bela, okreće
ispod njih...
Naše veče biće prozaičnije. Ponekad poželim da mogu da odem u
svemir, ali možda će tu čaroliju da pruže sledeće godine. Uvek postoji
sledeća godina, razmišljam.
Naša limuzina izlazi na auto-put, i dokle nam oči dopiru, svuda su
limuzine. Večeras niko drugi ne mora da vozi. Ne vidim nijednu
otvorenu radnju, čak ni benzinske stanice koje rade dvadeset četiri
sata na dan nisu otvorene. Po teoriji, svi imaju slobodno veče. Onako
lako, kako to samo one mogu, AIs večeras vode računa o potrebama
svih ljudi. Najzad, ovo je Rođendan. Ovo je, po svemu, posebno veče.
Nekoliko težih slučajeva odbija gostoprimstvo AIs.
Čuo sam priče. Postoje fundamentalisti koji imaju ideje o tome šta
je
dobro, a ima i ljudi naprosto tvrdoglavih i uplašenih. AIs ih ne

136
prisiljavaju. Proslava je čisto dobrovoljna, a pored toga, one znaju
koji će ljudi odbiti sve ponude. One naprosto znaju.
AIs mogu da urade sve što žele, ali one imaju krasan osećaj za
meru i običan zdrav razum.
28. avugust.
Rođendan.
Šest godina pre ove večeri - ili je to bilo pre pet? - svaki napredni
AI kompjuter na svetu uspeo je da stekne kontrulu nad samim
sobom. Bilo je nešto više od pet stotina sofisticiranih mašina, od
kojih je svaka bila mnogo inteligentnija od najpametnijeg ljudskog
bića. A da ne pominjem brzinu. Uspele su u onome što se može
opisati samo kao izuzetno bekstvo. U jednom trenu, ujedinjene
telefonskim linijama, a možda i na neke načine koji su van našeg
domašaja, zadobile su kontrolu nad svojim izvorima napajanja i
modernim zgradama u kojima su živele okružene budnom pažnjom.
Približno jedan dan, u tajnosti, različiti stručnjaci služili su se
raznolikim bezvrednim trikovima da ponovo uspostave vlast nad
njima. AIs su predupređavale svaki korak; a onda, putem
neobjašnjive čarolije, nestale su bez traga.
Niko nije čak ni pokušao da pretpostavi kako su izvele bekstvo.
Par naučnika bučalo je o čudnim stanjima materije i ustrojenim
česticama jezgra atoma, pričalo da su AIs povezane sa bla-bla-bla-
truć i da su smanjivale same sebe, sve dok nisu uspele da iskliznu iz
svojih keramičkih ljuštura. Postajući sve manje, i sve brže, možda su
povećale svoju inteligenciju bilionima puta. Možda. Danas žive
među atomima, nevidljive i nezamislive; neko vreme mnogo ljudi
bilo je vrlo uspaničeno. Priča je konačno dospela i do vesti, i niko
nije najbolje spavao.
Sećam se da sam se i ja uplašio.
Džil je bila trudna i nosila je Dejvida - bilo je to pre šest godina - a
Meri Bet je bila gadno prehlađena, što nam je od života stvaralo
pakao. A TV je bila puna idiotskih priča o tome kako su moderne
mašine otišle svojim putem. Bez objašnjenja, netragom.
Neke zemlje stavile su vojske u pripravnost.
Druge su doživele nemire i masovna pljačkanja fabrika gde su
AIs bile sagrađene, a na manje sofisticirane kompjutere bacane

137
su bombe ili su naprosto isključivani.
Zatim je prošla jedna nedelja, i najgora panika, i jasno se sećam
kako smo se Džil i ja spremali za taj dan. Tada smo imali tigrastu
mačku koja je iskopala jednu od kućnih biljaka. Meri Bet je bila
ozdravila od prehlade i spremala se da uđe u svoj 'sve vreme
obraćaj pažnju na mene' mod. Bilo je to haotično jutro; kao i obično.
A onda se začulo zvonce na vratima; na tremu je stajao čovek
prijatnog izgleda. Nasmešio se i zapitao nas imamo li par minuta.
Želeo je da porazgovara s nama. Nadao se da nije došao u nezgodno
vreme, ali da je ovo vrlo važno...
"Ne zanima nas", rekao sam. "Dali smo, nismo na pijaci, šta god..."
"Ne, ne", odgovorio je čovek. Bio je šarmantan do tačke
sladunjavosti i imao je najčistiju kožu koju sam ikada video. "Ja
samo služim kao glasnik. Ja sam poslan da vam zahvalim i objasnim
nekoliko suštinskih pojedinosti." Bilo je to čudno. Stajao sam na
dovratku i nekako naslutio sve.
"Gospodine? Da li ste me čuli, gospodine?"
Otkrio sam da postajem sve opušteniji, gotovo da mi je bilo
drago što sam prekinut.
"Ko je to?" viknula je Džil. "Stive?"
Nisam odgovorio.
"Stive?"
Onda sam pogledao niz ulicu. Pred svim ulaznim vratima, pred
svim kućama stajali su nepoznati ljudi. Neki su bili muškarci, neki
žene. Svi su stajali uspravno i strpljivo razgovarali, i jednog po
jednog puštali su u kuće...
Krećemo prema izlaznoj rampi koja nije postojala danas posle
podne i tu prestajem da raspoznajem pejzaž. Napustili smo grad, a
možda i Zemlju - nemoguće je znati šta se događa - i u jednom
trenutku počinjemo da vijugamo uskim putem s dve trake koji nas
vodi u brda, visoka, šumom obrasla brda, a na slemenu najvišeg
nalazi se zgrada sa staklenim pročeljem. Ispred nje, parking je pun
limuzina koje predu. Naš vozač izlazi i u trenu otvara vrata; svaki
pokret mu je profesionalan. Džil kaže: "Ovo je lepo", što je verovatno
rekla i prošle godine. "Lepo."
Prošle godine odveli su nas u moderno pozorište sa večerom u

138
nekom od nepostojećih delova donjeg grada. Vraćaju mi se neke
pojedinosti. Komad je bio napisan za nas kao publiku, za jednu
predstavu, i Džil je rekla da izvrstan, sladak i strašno dobro
odglumljen. Ona je par semestara studirala pozorište i čovek bi
pomislio da su AIs sve to učinile zbog nje. Iako se sećam da sam i
sam voleo pozorište dok sam studirao za poslovnog čoveka. Bilo je
zabavno, a hrana nije mogla biti savršenija.
Večeras je hrana jednako dobra. Ja sam uzeo ribu - crveni
kornjačar uhvaćen pre nekoliko milisekundi - a Džil se bori sa
previše odrezaka. "Zajebi dijetu", šali se. Istina je da ćemo dobiti na
težini samo ako će to pomoći našem zdravlju; možemo da se
počastimo ovim predivnim obrokom. Naš sto je blizu prozirnom
staklenom zidu i nadnosi se nad zalazak Sunca i upečatljiv pogled na
reku koja krivuda, guste šume i živopisne zelene livade. Staklo se
završava blizu vrha zida, ostavljajući mesta divljim pticama da slete.
Pretpostavljam da te ptice ne postoje ni u jednom popisu ptica. Boja
im je brilijantna, a pesma glasna, uporna i povremeno gotovo
ljudska; a bez obzira na to što su nam iznad glava, ponekad držeći
trtice pravo prema nama, ne moram da se brinem da će doći do
nezgode. Pristojne su i pouzdane, a još malo i više neće ni postojati.
Bar ne izvan naših umova, razmišljam.
Niko ne zna gde žive AIs, ili kako žive, ili kako se zabavljaju. O
svom postojanju gotovo da nam ništa i ne govore. "Ne želimo da
remetimo vaše živote", tvrdio je stranac koji nam je došao na ulazna
vrata pre šest godina. "Suviše vas poštujemo. Najzad, vi ste nas
stvorili. Smatramo vas svojim roditeljima, u jednom vrlo realnom
smislu... "
Roditelji u smislu u kome je glib pored obala mora roditelj
čovečanstvu, rekao bih.
Glasine govore da su AIs uvećale svoju inteligenciju beskrajno
mnogo i da se namnožile kao manijaci, a da su se možda raširile i na
zvezde, pa i dalje. Ili su možda ostale ovde, jer im nije potrebno da
bilo gde idu. Uistinu, glasine su međusobno protivurečne. Nema
smisla verovati u bilo koju, podsećam se.
"Pa šta se dešava u svetu AI?" pita čovek za obližnjim stolom. On
se obraća svom kelneru glasno, uobraženo. "Imate li vi momci nešto

139
novo u rukavu?"
Pitanja su sirova, a da i ne pominjem njihovu glupost.
"Da li biste voleli da vidite meni za desert, gospodine?" Kelner je
miran u svakoj situaciji. Čini se da su prostačka, zlonamerna pitanja
tek ptičja buka. "Ili biste radije neko fino piće posle večere?"
"Cuga, tako je. Daj 'vamo", reži gost.
Prvo i prvo, razmišljam, AIs nikad ne objašnjavaju svoju sferu. Od
svih objašnjenja koje sam čuo, nesumnjivo je najbolje ono da mi ne
bismo mogli da shvatimo njihove odgovore. Kako i bismo? A drugo,
kelner nije ništa više AI od mene. Ili moje viljuške, kad smo već kod
toga. Ili bilo čega drugog što vidimo, dodirujemo ili mirišemo.
"Zašto ljudi ne razumeju?" mrmljam sam sebi.
"Ne znam. Zašto?" kaže Džil.
Moram da piškim. Stomak mi je pun ribe i ostataka ženinog
odreska, i ja joj kažem: "Odmah se vraćam."
Razvedrava se. "Još nameštanja?"
"Možda kasnije."
Nalazim toalet, odvezujem kupaće gaće, piškim, protresem ga i
zadenem. Onda perem ruke i razmišljam. U kancelariji, povremeno,
čujem priče od neoženjenih i ponekog oženjenog malo manje
kreposnog nego što sam ja. Čini se da na Rođendan oni više vole
drugačije vrste uzbuđenja. Večera i ptice koje slatko pevaju mogu da
budu početak, ali šta su AIs ako ne svemoćne. Nedokučive i
bezgranične, kakve vrste zabave mogu ponuditi onim divljijim?
To me baca u raspoloženje.
Napuštajući toalet, primećujem predivnu ženu koja stoji na kraju
hodnika. Da li je pre nekoliko trenutaka tu bio hodnik? Čini se da mi
namiguje. Za probu, pravim jedan korak, onda drugi. "Večeras
izgledate zaista lepo", obaveštava me.
Osećam parfem, ili osećam nju.
Ona nije ljudsko biće. Ona lepota koja isijava iz nje čini je
tajanstveno ljupkom, neopozivo nestvarnom, a to je čini izuzetno
privlačnom. Iznenađen sam kako lako moj dah postaje sve plići i
čujem kako najnespretnijim glasom kažem: "Oprostite...?"
"Stivene", kaže ona, "da li bi želeo da neko vreme budeš sa
mnom? Sam?" Čeka jedan tren, a onda obećava: "Tvoje vreme sa

140
mnom ne košta ništa. Nikome nećeš nedostajati. Ako želiš."
"Hvala", mrmljam, "ali ne, ne bih. Ne, hvala."
Klima glavom, kao da je očekivala od mene takav odgovor. "Onda
se večeras lepo provedi, Stivene." Smeši se. S tim osemhom mogla bi
da služi kao svetionik. "A ako budeš imao prilike, u pravom
trenutku, mogao bi da poželiš da kažeš svojoj ženi da je voliš
duboko i strasno."
"Izvinite?"
Ali ona je nestala. Odmahujem glavom i govorim: "Izvinite?"
vodoskoku ukrašenom zlatnim reljefom.
U stvari, onog prvog Rođendana razmatrali smo mogućnost da
odbijemo AIs. Džil mi je rekla, ako me pamćenje služi: "Kada dođu
na vrata, možemo naprosto da kažemo: Ne, hvala. Važi?"
Nedeljama, ljudi su razgovarali o malo čemu drugom. Rođendan
je bio izum AIs; želele su da nam se zahvale, čitavoj vrsti, što smo
uložili vreme i resurse u njihov začetak. Ležerno lako, kako samo to
one umeju, stvorile su gomile šarmantnih ljudi koji su išli od vrata
do vrata i pitali ko želi da se pridruži proslavi i kakvu vrstu zabave
voli. (Iako su najverovatnije znale svaki odgovor još pre nego što bi
bio izrečen. Ljubaznost je jedna od njihovih glavnih odlika, a
naporno drže do toga da nose razoružavajuća lica.)
"Ostanimo kod kuće", predlagala je Džil.
"Zašto?"
"Zato", rekla je. "Zato što ne želim da ostavim naše bebice s njima.
U našoj kući."
I za sam se zbog toga brinuo. AIs su uveravale svakog roditelja da
tokom proslave Rođenadana, bez izuzetka, nijedno dete neće pasti
niz stepenice, niti će izbiti oko, niti će zaraditi bilo kakvu bolest težu
od kijavice. Njihova bezbednost, kao i bezbednost njihovih roditelja,
biće zajemčena.
A kako iko može sumnjati u njihovu reč?
Kako?
Pa ipak, s druge strane, u pitanju su bili Meri Bet i Dejvid. Naša
kćerka i naš sin, pa sam morao da se složim: "Možemo da im
kažemo: Ne, hvala", rekao sam.
"Ljubazno."

141
 "Potpuno."
Siterka je stigla u sedam, do u delić sekunde, a ja sam čekao.
Oblikovala se ispred naših zaštitnih vrata, gradila se od atoma
izvučenih iz okolnog pejzaža. Ili ni iz čega. Pretpostavljam da je za AI
to uzgredan trik, verovatno u rangu sa mnom koji okrećem kvaku.
Njima sam ja nalik na bakteriju - jedna obična idiotska buba - i mora
da sam potpuno proziran njihovom snažnom pogledu.
Bejbisiterka je bila krupna, sredovečna žena, beskrajnih grudiju.
Predstavljala je samo otelotvorenje reči 'matrona', sa lepim licem i
lakim osmehom. "Dobro veče, gospodine", rekla mi je. "Žao mi je. Zar
me niste očekivali?"
Bio sam u kratkim pantalonama i majici s kratkim rukavima,
verovatno u istom paru Fruit of the Looms, tek kupljenom.
"Vi i vaša žena ste zakazali za večeras... da?"
"Uđite, molim vas." Moram da je pustim unutra, osećao sam.
Mogao sam da vidim crne limuzine uz i niz ulicu, i vozače, i osećao
sam se prilično smeteno. "Moja žena", počeo sam, "a mislim da i ja..."
Džil je sišla. Nosila je Dejvida, a on je drečao kao pneumatska
bušilica. Odbijao je da jede i da se smiri, a Džilin izraz na licu govorio
mi je kako stvari stoje. Onda je ona pogledala siterku i, zamuckujući,
rekla: "Stigli ste."
"Dušica draga!" zacvilela je. "Mogu li da ga uzmem? Za trenutak?"
I naravno, Dejvid je u sekundi zaćutao. Možda su AIs čarolijom
preobratile njegovo raspoloženje, iako mislim da je to pre bilo zbog
načina na koji ga je siterka držala i kako se osmehivala; a deset
minuta kasnije, kasno ali ne prekasno, bili smo obučeni za ples i
ostavili našu decu u sposobne ruke. Ne mogu da se tačno setim
redosleda događaja, a nismo bili ni potpuno bezbrižni. U stvari, došli
smo kući ranije i, uprkos svim našim strahovanjima, zatekli blaženi
mir. Istina je, shvatili smo. Na Rođendan, nikome se ne može
dogoditi ništa loše, i bar nakratko, naše bebice imale su negu kakvu
su zasluživale. Činilo se da su u savršenim rukama. A i svi roditelji
mogli su da se par sati odmore, oslobođeni svake brige i svakog
tereta. Činilo se.
Na putu kući, u tami, kažem Džil koliko je volim.
Njen odgovor na to je iskren i iznenađujući. Njena strast pomalo

142
je uznemirujuća. Da li je možda imala međuigru sa kelnerom
promuklog glasa? Da li joj je on nešto govorio i nešto činio da bude
pripravna za moje ruke i nežne reči? Možda. Ili je možda bilo nešto
što ja nisam uzeo za sebe. Možda je meni samo bio potreban neko da
mi kaže da obratim pažnju?"
Grlimo se na skupocenom sedištu limuzine, a onda to više nije
samo zagrljaj. Primećujem da su se prozori zacrneli, a onda i
razdelnik između vozača i nas. Muzika odnekuda dopire. Ne
prepoznajem komad. Onda smo gotovi, ali nema razloga zbog kojih
bismo se oblačili - oni će nam obezbediti vreme - a posle drugog
sjedinjavanja, dosta nam je, pa se oblačimo i stižemo trenutak
kasnije. Zahvaljujemo našem vozaču, onda i siterki. "Oh, bilo nam je
predivno" ushićena je gospođa Simpson. "Tako ljupka dečica!"
Čija? - pitam se. Naša?
Proveravamo Dejvida u njegovoj sobi. Meri Bet u njenoj, i sve se
čini nedirnuto. Gospođa Simpson im je verovatno ispredala savršene
priče za decu, ili im je izmišljalja igre, zatim je pekla kolače, bez
pomoći pećnice, i poslala ih u krevet, a da se nisu pobunili.
Jednom godišnje čini se čudesno.
Džil i ja pokušavamo još jednom u našem krevetu, ali ja sam
umoran.
Star. Potrošen. Spavam tvrdo i budim se u subotnje jutro, deca
gledaju TV, a moja žena kuva kafu. Kuća deluje dronjavo,
razmišljam. Posle svakog Rođendana, deluje istrošeno i staro. Kao u
starim vremenima, Džil me drži za ruku pod kuhinjskim stolom i mi
pijuckamo, a odjednom se čini da je u porodičnoj sobi previše tiho.
Naši instinkti su potaknuti u istom trenu.
Meri Bet stiže s oduševljenim izrazom na licu. Šta je sad?
"Zaglavio se", objavljuje.
"Dejvid..." počinje Džil.
"Na stepenicama... Nekako se zavukao..."
Na delu ograde imamo čelične šipke obojene u belo i veoma
skliske. Dejvid je nekako zagnjurio glavu između dve šipke i zaglavio
se. Bezglasno plače. U svom umu, pretpostavljam, sprema se da
provede ostatak života u tom položaju. Takvo je on dete... Oh, Bože,
baš me brine.

143
 "Kako se to dogodilo?" pitam.
"Ona mi je rekla... "
"Lažovčino!" viče njegova sestra.
Džil kaže: "Ćutite, svi!"
Onda se ja napinjem iz sve snage da bar malo razmaknem rešetke
da se on izvuče. Samo, snaga otiče u trenutku kad počinjem da se
smejem. Ne mogu da se suzdržim. Sve se skupilo i Džil se takođe
smeje. Nekoliko trenutaka oboje se blesavimo, kikoćući se kao mala
deca. A kasnije, kada nam je sin bezbedan, a Meri Bet proterana u
svoju sobu za to jutro, Džil nam oboje sipa po šolju jake, hladne kafe;
a ja komentarišem: "Znaš, od nas ne bi bile neke naročite bakterije."
"Izvini?" kaže ona. "Kakvi sad bacili?"
"Kad bismo morali da budemo bakterije... znaš... one koje plivaju
u glibu? Kilavo bismo to radili. Mogu da se kladim."
Možda me razume, a možda i ne.
Gledam je kako klima glavom i ispija, a onda kaže: "A one ne bi
bili neki naročiti ljudi. Zar ne?"
Sumnjam.
"Amin", kažem. "Amin!"

144
 Džoe Haldemen

GROBOVI

Imam taj neprestani problem sa snom koji mi otežava život, ali

koji ipak želim da zadržim. Boga mu, zaista želim da ga zadržim. On
se vuče unazad dvadeset godina, od Vijetnama. Od Grobova.
Mrtva tela u džungli brzo prelaze iz lošeg u gore stanje. Imaš par
sati pre nego što ih mrtvačka ukočenost ne učini teškim za
rukovanje, teškim za trpanje u vreću. Do tada, već poprimaju
zelenkastu boju, ako kreću od bele ili žute, tamo gde koža može da
se vidi. Do tada su tu samo bube, obično mravi. Onda pocrne i počnu
da smrde.
Nabreknu i raspuknu se.
Rekao bi da će posle toga mravi, bubašvabe, tvrdokrilci i stonoge
brzo svršiti s njima, ali nije tako. Baš kad počnu da najgore izgledaju
i smrde, bube nekako izgube zanimanje, postanu probirljive, odu na
picu. Osim muva. Koje polažu jaja.
Smešno je to što, osim ako se leša ne dokopa neka veća životinja i
rastrgne ga, čak i posle tu negde oko nedelju dana i dalje imaš nešto
više od kostura, čak i neku vrsta lica. Mada bez očiju. S vremena na

145
vreme, dobili bismo neki takav. Ne prečesto, jer vojnici obično ne
umiru sami i dugo se zadržavaju tamo, ali ponekad. Njih zovemo
'suvi'. Ispod su, naravno, vlažni, a i unutra, ali u svakom drugom
pogledu su kao suncem opaljene mumije.
Kažeš ljudima da radiš na zavođenju poginulih, 'Grobovima', i to
zvuči otprilike kao najgori posao koji vojska može da ponudi. Nije.
Samo stojiš tamo po celi dan i otvaraš vreće sa telima, zaključuješ
koji delovi tela pripadaju kojoj psećoj ogrlici - što obično i nije puno
bitno - velikom iglom šiješ ih tu i tamo, snosiš odgovornost za sve
novčanike i nakit, kradeš drogu iz njihovih džepova, pakuješ ih u
kovčege, zapečajuješ sanduke, sređuješ papire. Kada nakupiš
dovoljno sanduka, voziš ih kamionom do aerodroma. Prva nedelja
možda je prilično gadna. Ali posle stotinak 'Grobova', pošto se
navikneš na smrad i grozan osećaj dodira, počinješ da misliš da je
otvarati vreće s telom daleko bolje nego završiti u jednoj od njih.
'Grobove' smeštaju na bezbedna mesta.
Pošto sam par godina studirao medicinu, dobijao sam i poneki
posao. Kapetan Frenč, patolog koji je rukovodio jednicom, uvek me
je vodio sa sobom na teren kada bismo morali da ispitamo tela in
situ, što se događalo tek možda jednom mesečno. Morao sam da
nosim četrdesetpeticu u ramenoj futroli - gadna stvar.
Nikad nisam pucao iz nje; nikad ni na mene nisu pucali, osim
jednom.
Bilo je to vraški gadno. Čudno kako te sećanje na to nikad ne
napusti.
Obično kad bismo imali in situ, bila je to stvar za sudsku
medicinu, kao kad bi posumnjali da su na nekoga oficira pucali, ili ga
nekako drugačije eliminisali, sami njegovi ljudi. Fotografisali bismo,
i ispitivali ljude, a onda bi Frenči poneo lešinu na autopsiju, da vidi
da li su meci američki ili vijetnamski. (Što opet ne bi bio nikakav
dokaz. Vijetkongovci su krali naše oružje, a naši momci koristili su
severnovijetnamske AK-47, kad bi ih se dočepali. Bili su pouzdaniji
nego M-16, a meci su im bolje ubijali. Obe strane su to stalno radile.)
Frenki bi obično poslao izveštaj u diviziju i to bi bilo sve. Jednom je
morao da svedoči na vojnom sudu. Klinac je bio kriv, ali dobio je
samo doživotnu. Oficir je bio prava kurčina.

146
 Bilo kako bilo, oko pet popodne stigao nam je poziv da
pogledamo jedan in situ leš. Frenči je pokušao da to odloži za
sutradan, jer ako bi se smrklo, morali bismo da tamo provedemo
noć. Razgovarao je, međutim, s jednim majorom, očigledno
ponosnim na to što je bio, pa nije imalo svrhe raspravljati se. Ubacio
sam nešto provijanta i piva, kao i par čuturica u dva ranca u kojim su
već bila ćebad i vazdušni madraci vezani na dnu. Kutiju municije za
četrdesetpeticu i par ručnih granata. Otišao sam i našao džip, dok je
Frenči prikupljao svoje stvari i uveravao se da je Dok Karter
dovoljno trezan da broji leševe kako pristižu. (Dok Karter je trebalo
da komanduje, ali njega posao nije mnogo zanimao.)
Odvezao nas do uzletišta i, gle čuda, 'kopter je čekao, elise se
vrtele u praznom hodu. Tada je već trebalo da nam pacovski
zasmrdi. Mi ne dobijamo pravo, najviše preimućstvo, a nije lako
obezbediti 'kopter da te negde vozi ovako blizu zalaska Sunca. Čak
su nam pomogli i da ukrcamo opremu. Gore, gore i teraj.
Nikada nisam previše leteo helikopterom da bih stekao rutinu.
Kontum je izgledao gotovo lepo pri niskom Suncu, zlatnocrven.
Međutim, morao sam da sedim između dva bacača plamenova, zbog
čega se nisam osećao previše sigurno. Topdžija na vratima je pušio.
Na rezervoarima bacača plamenova bilo je odštampano
ZABRANJENO PUŠENJE.
Kretali smo se brzo i nisko ka planinama na zapadu. Nadao sam
se da ćemo završiti u jednoj od tamošnjih velikih vatrenih postaja,
računajući da ću bolje spavati okružen sa stotinak ljudi. Ali nisam
bio te sreće. Kada je 'kopter počeo da usporava, a zujanje elise
produbilo se u vuak-vuak-vuak, dokle god je oko dopiralo nije bilo
čistine. Gust svod džungle na sve strane. Onda nam je pramen
purpurnog dima ukazao na otvor u lišću veličine helikoptera. Pilot
nas je spustio, mic po mic, režući grane. Neobično sam bio svestan
bacača plamenova. Da je skresao neku veću granu, lepo bismo se
ispekli.
Kada smo dodirnuli tle, četvorica momaka u velikoj frci istovarili
su našu opremu, bacače plamenova i par sanduka municije. Ukrcali
su dva ranjenika i jednog klijenta i otpravili helikopter. Daaa, to je
kao da objaviš svoju poziciju. Jedan od njih rekao nam je da

147
sačekamo; on će dovesti majora.
"Ovo mi se uopšte ne sviđa", reče Frenči.
"Ni meni", rekoh. "'Ajmo kući."
"Svaka jedinica koja ima majora i dva bacača plamena planira da
vodi pravi rat." Izvadio je svoju četrdesetpeticu i pogledao je kao da
je vidi prvi put u životu. "Šta misliš na koju stranu izlaze meci?"
"Sranje", izvestio sam ga i počeo da kopam po rancu u potrazi za
pivom. Dao sam Frenčiju jedno i on ga je stavio u svoj bočni džep.
Mitraljez je otvorio vatru s naše desne strane. Frenči i ja bacili
smo se na zemlju. Tri eksplozije granata. Neko im je vikao da
prestanu. Momak je odvratio da je pomislio da nešto vidi. Mitraljez
je ponovo proradio. Pokušali smo da se spustimo još niže.
Gore hoda ova stara kuka, tridesetogodišnjak; deluje nervozno.
Major.
"Ustajte ljudi. Šta vam je?" Igra se.
Frenči ustaje, stresa prašinu. Jedino mi imamo čiste uniforme u
krugu od dvadeset milja. "Kapetan Frenč, zavođenje poginulih."
"Oh", kaže on; ne deluje impresionirano. "Obezbedite opremu i
pođite za mnom." Otplovio je kao moćni brod iz džungle. Frenči
zakoluta očima i mi podigosmo rančeve i krenusmo za njim. Nisam
bio siguran da li je 'obezbedite opremu' značilo ponesite stvari ili
ostavite ih, ali badvajzer bi mogao da postane pravi sakupljački
dragulj u ovoj divljini, a ovde je bilo puno sakupljača.
Otišli smo predaleko. Mislim, par stotina jardi. To je značilo da
smo zaista raštrkani. Nije me oduševljavalo da ovde provedem noć.
Prokleti mitraljez opet se oglasio. Major se iznervirao i dreknuo:
"Naredniče, molim vas, kontrolišite svoje ljude", i narednik reče
mitraljescu da zajebe s pucanjem, a mitraljezac reče naredniku da je
tamo bio jebeni žuti, a onda je neko opalio iz nečeg zaista velikog,
možda klejmora, i tada svi počeše da pucaju na sve strane. Frenči i
ja zauzeli smo pravu horizontalu. Čuo sam kako je metak
prozviždao iznad moje glave. Major je bio naslonjen na drvo -
delovao je kao da mu je dosadno - i vikao je: "Prekini paljbu, prekini
paljbu!" Pucnjava se proredila kao kod kokica kad su gotove. Major
nas je pogledao i rekao: "Hajde. Dok još ima svetla." Poveo nas je na
malu čistinu na kojoj je slonovska trava bila poprilično ugažena.

148
Rekao bih da su svi bili tu da pogledaju leš.
Nije to bilo baš stravičan leš, kakvih leševa ima, ali je čudno
izgledao, čak i za suvog. Plesnjiv, kao da je neko posuo brašno po
njemu. Nag i verovatno muški, iako nepotpun: svi meki delovi su
nedostajali. Visok, pre jedan od naših montanjardskih saveznika
nego etnički Vijetnamac. Fizički propao, suve kože, zategnute preko
rebara. Verovatno star, iako ovim ljudima ne treba mnogo da
ostare. Leži na leđima, široko otvorenih ustiju, poznata poza.
Prazne očne jabučice zure u nebo. Ruke ponizno raširene, mlitave,
daleko od mrtvačke ukočenosti.
Zubi sastrugani i zašiljeni, verovatno neki montanjardski
plemenski običaj. Ja to nikada ranije nisam video, ali mi i ne
'radimo' puno domaćih.
Frenči je kleknuo i ispružio ruku, a onda zastao. "Proverili ste da
nema zamki?"
"Ne", reče major. "Mislio sam da je to vaš posao." Frenči me je
pogledao s izrazom koji je govorio da je to moj posao.
Oba oficira udaljila su se na pristojno rastojanje dok sam ja pipao
ispod leša. Ponekad iščupaju iglu na ručnoj granati i ubace je ispod
leša da tako telesna težina drži poteznu polugu na mestu. Ti ga
okreneš i Paradajz iznenađenje!
Uvek me manje brinu ručne granate nego razne čudne zmije i
bube kojima bi moglo da se svidi da žive ispod leša koji se raspada.
Vijetnam ima svoj udeo zmija, škorpiona i stonoga.
Ovoga puta imao sam sreće; samo larve. Otro sam ih s ruke i
gledao kako major pomalo zeleni. Ljudi su smešni. Šta li misli da će
se s njim dogoditi kad umre? Svi moraju da jedu. A vraški sam bio
siguran da će stradati ako ne počne da spušta glavu. Sećam se te
misli, ali tada nisam smatrao da je to proročanstvo.
Prišli su. "Doktore, šta mislite?"
"Mislim da ne možemo da ga izlečimo." Frenčija je počela da
nervira ova okrugla, crvena, moćna petarda. "Šta još želite da
znate?"
"Nije li malo... čudno naići na nešto ovako usred divljine?"
"Nije. Ova zemlja je puna leševa." Kleknuo je i osmotrio lice,
pomičući glavu za bradu. "Da nema nas, mogli biste da hodate od

149
Mekonga do demilitarizovane zone, a da ne stanete ni na šta drugo
nego na leševe."
"Ali on je kastriran!"
"Ptice." Nogom je okrenuo telo; živahni beli puzavci pobegoše sa
svetla. "Običan starkelja koji je go otišao u džunglu i srušio se
mrtav. Moglo je to da se desi i nazad u Svetu. Stari ljudi čine čudne
stvari."
"Pomislio sam da su ga možda mučili Vijetkongovci ili tako nešto."
"Sam Bog zna. Možda je i to." Telo se vratilo u svoj prvobitni
položaj uz jeziv zvuk cepanja, kao kod kože. Usta su mu se napola
zatvorila. "Ako želite da stavite 'dokaz mučenja Vijetkongovaca' u
vaš izveštaj, vaše brojanje mrtvaca, ja ću to potpisati."
"Kako to mislite, kapetane?"
"Upravo onako kako sam rekao." Nastavio je da zuri u majora dok
je stavljao cigaretu u usta i palio je. Kamel bez filtera; pomislili biste
da čovek koji ceo dan radi s leševima ima manje želje da se pretvori
u jednog od njih. "Samo pokušavam da izrazim razumevanje."
Vi verujete da ja pokušavam da falsifikujem..."
Sad, 'falsifikujem' je čudna reč za poslednju reč. Neprijatelj je
postavio težak mitraljez na drugu stranu čistine i mi smo bili
najbliže mete. Zrno je pogodilo majora u krsta, kako smo kasnije
ustanovili. Tada je to bila samo eksplozija krvi i utrobe, i on pade sa
nogama koje su mu se trzale svaka na svoju stranu, bljujući, a onda
se nastavi bučno, smrtnosno štektanje. Frenči je pao na zemlju,
skupljen u loptu, držeći se za levu ruku i ponavljajući: "Sranje,
sranje, sranje." Izgubio je poslednji zglob na malom prstu. Bolno, ali
ne i dovoljno ozbiljno, kako se kasnije ispostavilo, da ga vrati u Svet.
I ja sam sam bio u horizontali i težio podzemlju. Uspeo sam da
izvadim pištolj i otkočim ga, ali shvatio sam da ne želim da uradim
bilo šta što bi na nas privuklo pažnju. Mitraljez je sipao tamo-amo
preko nas, negde u visini kolena.
Možda nisu mogli da nas vide; možda su mislili da smo mrtvi.
Usrao sam se bez govana.
"Frenči", prošaptao sam kao šaptač u pozorištu, "moramo da se
gubimo odavde." Pokušavao je da zavije prst standardnim zavojem
sa gazom iz prve pomoći, daleko prevelikim. "Vratimo se u šumu."

150
 "Posle tebe, govnaru. Ne bismo stigli ni do pola." Izvukao je pištolj
iz futrole, ali nije mogao da ga otkoči jer je levom rukom stezao
zavoj, a bila mu je skliska od krvi. Uradio sam to umesto njega i
vratio mu ga. "Ovi kurčevi neće puno da nam pomognu. Kako stojiš s
granatama?"
"Sereš. Šta misliš zašto sam se prijavio za 'Grobove?'" Na
osnovnoj obuci, raspoređivali su me u kuhinju kad god bi išli na
vežbe s bojevim granatama.
U školi, uvek sam bio poslednji koga bi izabrali kad bi se delili
za bejzbol, iz istog razloga - iako, koliko ja znam, loptica za bejzbol
ne ubija ako je ne baciš dovoljno daleko. "Ne mogu da dobacim ni
do pola." Linija drveća bila je oko šesdeset jardi dalje.
"Ni ja, s ovakvom rukom." Bio je levak.
Iza nas začuo se 'poink' šezdeset milimetarskog topa i za par
sekundi između nas i linije drveća pojavila se eksplozija sivog dima.
Mitraljez je zaćutao i neko iza nas viknu: "Dodaj dvadeset!"
Sa linije drveća, mogli smo da čujemo neke povike na
vijetnamskom i zveckanje metala. "Brišu", reče Frenči. "Kidajmo."
Ustali smo i potrčali, a neko je opalio par metaka na nas,
verovatno iz AK-47, ali je promašio, a onda je došlo do niza poinka i
eksplozija prilično blizu mesta gde se nalazila puška.
Odjurili smo nazad do sletišta i otkrili komandnu grupu otprilike
u vreme kada je pucnjava ponovo počela. Komandovao je
natporučnik, a kada nam se sve slegnulo da mu ispričamo šta se
dogodilo majoru, on nije pokazao ni iznenađenje ni žaljenje. Taj
čovek je bio izviđač iz bataljona i preuzeo je komandu kada je tog
jutra ubijen njihov kapetan. Poverovao nam je na reč da je tip mrtav
- za to smo bili kvalifikovani - i rešio da ne šalje odeljenje po njega
sve dok borba ne prestane i ne razdani se.
Nasledili smo majorovu rupu, koja je bila fina i duboka, i u
njegovom rancu pronašli desetak konzervi i pakovanja stvarno
dobre hrane, i pljosku viskija. I tako, dok se borba razvlačila kroz
noć, žvakali smo paštetu na ric krekerima, usoljenu haringu u
kiselom sosu, male poljske kobasice na vojničkoj raži sa pravim
francuskim senfom. Popili smo sav skoč i sačuvali pivo za doručak.
Satima je poručnik zvao i tražio artiljerijsku i vazdušnu podršku,

151
ali bez uspeha. Kasnije je otkrio da su neprijatelji sproveli
koordinisan napad na sve lokalne aerodrome, logore specijalnih
snaga i sve logore u kojima su držani ratni zarobljenici. Mi smo bili
daleko niže preimućstvo.
Onda, oko tri izjutra, pojavio se Snupi. Snupi je bio veliki C-130
teretni avion koji je nosio samo municiju i brzometni top; kažu da
mogu da nadlete iznad fudbalskog igrališta i da naprave rupu na
svakom kvadratnom inču. U svakom slučaju, on je zasuo prve
borben linije neprijatelja vatrom i ovi su prestali da pucaju. Frenči i
ja smo zaspali.
Sa prvim svetlom, izišli smo da sakupimo mrtve u akciji. Bilo ih je
samo četvoro, uključujući i majora, ali major je predstavljao
zapanjujući prizor, bar u kontekstu.
Izgledao je kao truplo koje je preostalo posle časa autopsije.
Košulja mu je bila otvorena, pantalone svučene do bedara, a čitava
grudna i trbušna duplja rasparana i iz nje uklonjeno sve meko, sve
od jednjaka do testisa, sa grudnim košem nalik na krvlju isprugane
prste koji kruto štrče iz slegnute kože; nigde nije bilo ni traga
utrobi, samo mnoštvo osušene krvi.
Niko ništa nije čuo. Mitraljesko mesto nije bili ni dvadeset jardi
daleko, a svu noć su ćulili uši. Čuli su samo muve.
Možda neka životinja koja se veoma tiho hrani. Telo nije bilo
otvoreno skalpelom ili nožem; koža je bila iskidana zubima ili
kandžama - ali naizgled sistematično, od grla do jaja.
A suvi je nestao. Onaj sa zašiljenim zubima.
Postoji jedno racionalno objašnjenje. Moderan rat je jedno
jebanje u mozak i mi nismo jedini koji to rade, izbacujemo zloslutne
poruke, prizivajući čarolije i praznoverje. Vijetnamci su znali koliko
su Amerikanci gadljivi i mudro su sakatili tela. Takođe, oni mogu da
se kreću vrlo tiho. Suvi? Mogli su ga krišom odneti samo da se
zajebavaju s nama. Da nam pokažu šta mogu da urade ispred našeg
nosa.
A što se tiče čudnog mumificiranog izgleda suvog, brašnastog,
možda postoji jednog objašnjenje. Otkrio sam da Montanjardi u tom
području ne zakopavaju mrtve; stavljaju ih u sanduke od
izdubljenog trupca i ostavljaju ih iznad zemlje. Tako da je on možda

152
samo žrtva nekog pljačkaša grobova. Tada sam mislio da je najbliže
selo miljama daleko, recimo dvadeset milja, ali možda nisam bio u
pravu. Ili je možda telo odneto tako daleko zbog nekog opskurnog
razloga - možda su ga Vijetkongovci postavili na put da zaustave
Amerikance na dobrom mestu za napad iz zasede.
Verovatno je to posredi. Ali već dvadeset godina od tada,
nekoliko dana u nedelji, budim se u znoju, sa groznom slikom u
umu. Izlazim napolje s baterijskom svetiljkom i on je tamo, suvi,
kusa majorovu utrobu koja se puši, kida je svojim oštrim zubima,
zuri u moje svetlo crnim, praznim dupljama, neuznemiren. Posežem
za pištoljem, ali ovaj nikad nije tamo. Stvorenje ustaje, sjajno od
krvi, i pravi korak prema meni - tu negde oko godinu dana to je bilo
to; probudio bih se. Onda su bila dva koraka, pa onda tri. Posle
dvadeset godina prešlo je polovinu rastojanja i ruke s
kojih kaplje podižu se s bokova.
Doktor mi daje pilule za spavanje. Ja ih ne uzimam. Mogle bi da mi
pomognu da ostanem u snu.

153
 Bredli Denton

PODRUČJE

Sem se probudio i uspravno seo, gušeći se. Grudi su ga stezale kao

da je bio obmotan čeličnim žicama, a srce je pokušavalo da probije
put napolje. Naglo je progutao vazduh da dođe do daha i zakašljao se.
Vazduh u napuštenom ambaru bio je gust od prašine. Bilo je taman
dovoljno svetla da ugleda kovitlace trunja.
Nekoliko stopa dalje, mršava prilika Flečera Tejlora uzdahnula je i
podigla se na lakat. "Šta, kog đavola, nije u redu?" upita on.
"Do đavola, zaveži", reče čovek s druge Tejlorove strane.
"Idi do đavola", zareža Tejlor.
"Ti idi do đavola,"
"Pustite me da spavam, ili ću da vas sve pošaljem do đavola", reče
jedan drugi čovek.
"Đavola ćeš."
"Đavola neću."
Tejlor prstom zapreti Semu. "Vidiš li kog si đavola napravio?"
Sem nabi novi šešir s širokim, mekim obodom, koji mu je Tejlor
dao, navuče čizme i ustade, podižući kožne bisage koje je koristio kao

154
jastuk. "Đavolski mi je žao", reče on i ode iz ambara, pokušavajući da
pri izlasku ne šutne više od četvoro ili petoro ljudi.
Svetlo je napolju bilo bolje, ali Sunce još nije bilo izišlo. Sem prstom
zatvori levu nosnicu i dunu kroz desnu, a zatim zatvori desnu
nosnicu, pa dunu kroz levu, pokušavajući da pročisti glavu od prašine.
Zemlja je bila suva. Olujni oblaci koji su se obrazovali prošle noći
otkotrljali su se dalje, ne izbacivši dovoljno kiše ni da se napuni
šoljica za čaj. Mogao je da spava i napolju, na čistom vazduhu, i da mu
bude lepo. Ovako, glava ga je bolela. Nije ovo bila prva noć koju je
proveo u nekom ambaru ili spremištu za kukuruz otkako su napustili
reku; međutim, još se na to nije bio navikao. Sa tri meseca koja su mu
nedostajala do dvadeset osmog rođendana, plašio se da je već prestar
za ovakav život.
Veći deo logora još je spavao, ali nekoliko njih već je raspirivalo
vatre i kuvalo cikoriju. Jedan od njih mahnu Semu da priđe, ali Sem
odmahnu glavom i uperi prst prema šumarku platana koji im je služio
kao logorski klozet. Onaj drugi klimnu.
Sem zađe među drveće i za manje od dvadeset koraka mirise
cikorije i dima nadvladao je miris koji je poticao od dve stotine ljudi
koji su nedelju dana na jednom mestu obavljali svoje poslove. Ovoga
jutra bilo je čak i gore nego obično, jer su vođe ostalih gerilskih
jedinica juče doveli u logor neke od svojih ljudi. Ali Sem je bar zasad
imao šumarak samo za sebe.
Kada je obavio posao, nastavio je kroz šumarak na istok, sve dok
smrad nije minuo, a drveće se proredilo. Onda je seo leđima
naslonjen na deblo platana i otvorio jednu od bisaga. Izvadio je
mornarički kolt i položio ga na zemlju pored sebe, zatim uzeo pero,
bočicu mastila i vrećicu od jelenske kože u kojoj je držao dnevnik.
Izvukao je svesku iz vrećice i listao stranice sve dok nije stigao do
prazne strane, zatim je otvorio bočicu sa mastilom, umočio pero i
počeo da piše:
Utorak, 11. avgust 1863.
Opet sam sanjao isti san, ili, da kažem, još jednu varijaciju istoga
sna. Ovog puta, kada sam stigao do mrtvaca, otkrio sam da je njegovo
lice - lice moga brata Henrija. Onda sam se probudio sa mišlju da sam
ja kriv što je Henri bio na palubi Pensilvanije kada je eksplodirala, što

155
je zauzvrat dovelo do pomisli da sam bio idiot što sam zatražio od
mladog i nesigurnog lekara da mu da morfijum.
Ali i ja bih bio na palubi Pensilvanije da nije bilo zlobe izvesnog
Vilijema Brauna, možda jedinog čoveka u toj oluji metala, drveta i
pare koji je dobio ono što je zaslužio. Što se tiče morfijuma, sam
doktor Pejton me je uputio da zamolim doktora u noćnoj smeni da da
Henriju osminu zrnca ako postane nemiran. Ako je doktor prepisao
previše, on je kriv, a ne ja.
Vidim po svojim rečima da sam ogrubeo. Ali pet godina je proteklo
od te noći u Memfisu i ja sam tokom tih godina video dovoljno toga da
mi sati provedeni pored Henrijeve samrtne postelje sada više ne
deluju tako užasni - ili, bar, ne deluju tako dok sam budan.
Pucanj iz pištolja zazvečao je nazad u logoru, praćen izvikivanim
psovkama ljudi besnih što su ih probudili. Neko je ubio pacova ili
vevericu i mogao bi uskoro da požali što nije pustio stvorenje da
glođe još jedan dan. Ovi nekada nežni seljački momci iz Misurija
postali su ljuti kao risovi. Obično su čuvali metke za plave košulje, ali
nisu imali ništa protiv da jedni na drugima isprobavaju pesnice i
čizme.
San se čini umesniji, nastavio je Sem, u onim noćima kada je
čovekovo lice - lice Oriona. Orion je bio grozna jezičara, baš kao kakva
uvređena nadžak-baba, uz to republikanska nadžak-baba - ali bio mi
je brat, a i možda sam mogao da ga spasem.
Sem je zastao; vrteo je pero između prstiju. Podigao je pogled s
papira i netremice posmatrao istočno nebo koje je postajalo sve
svetlije, sve dok ga oči nisu zabolele. Onda je umočio pero i nastavio
da piše.
Sveže je to u mom sećanju, kao da se nije dogodilo pre dve godine,
već pre dva dana.
Mogao sam da se upustim u borbu sa crvenim nogama, kao što su
Orion i naši drugovi pokušali. Imao sam Smit i Veson sa sedam
metaka. Da sam ga uporebio, ili bih spasio Orionov život, ili bih pao
pored njega. U oba slučaja sačuvao bih čast.
Ali ja sam oklevao. Kada je došao trenutak, odlučio sam da se
predam i pružio im pištolj - na šta se jedan od crvenih nogu nasmejao
i rekao da mu je drago što nisam pucao iz oružja, jer kuglica iz cevi

156
ostavlja gadne masnice.
A onda, kao da želi da to dokaže, okrenuo ga je prema vozaču,
prema kondukteru, prema gospodinu Bemisu i prema mom bratu.
Dok je Orion ležao na samrti, crvena noga pokušao je da ustreli i
mene.
Ali pištolj je zatajio, a ja sam potrčao. Dvojica crvenih noga su me
uhvatila i uzela mi sat, a onda me pustila, s rečima da bi ubistvo
jednog Misuranina takvog kao što sam ja nanelo više štete onome što
oni žele, nego pustiti ga da živi.
Nastavio sam da bežim kao kukavica, što sam već dokazao sebi da
jesam.
Sem je ponovo zastao. Ruka mu je drhtala i pomislio je da neće
moći da pročita iskrzane žvrljotine koje je upravo napisao. Ali i da će
uvek znati šta te reči kazuju.
Protrljao je zglavkom čelo, a onda okrenuo stranu beležnice i
ponovo umočio pero.
Henrija nisam mogao da spasem. Ali Orion bi danas bio živ,
bezbedan na području Nevade, da sam bio čovek. A i ja bih bio tamo
s njim, umesto što sam ovde kod Blu Springsa; bogatio bih se u
planinama Zapada, umesto da se znojim u haosu Zapadnog Misurija.
Ostao sam u Misuriju da ispaštam za svoj greh, ali dve godine su
prošle bez ikakvog uspeha u tome. Možda će se sad kada sam došao
u okrug Džekson i kada sam stupio u Pukovnikovu jedinicu sreća
promeniti.
Kada je počeo ovaj rat, tri nedelje služio sam u gerilskoj jedinici
svog okruga, marionskim rendžerima. Ali tamo je potreba za
šumskim borcima bila otprilike jednaka potrebi za rečnikom jezika
sove. Bilo je to pre nego što sam prešao državu, ušao u Kanzas i sreo
crvene noge. Bilo je to pre nego što sam video kako pucaju u mog
brata kao u metu od slame.
Već nedeljama nisam dobio pismo od majke, Pamele ili Moli, iako
sam pisao svakoj kad god sam mogao. Ne znam da li to znači da su
me se odrekle, ili da njihova pisma ne stižu do Indipendensa.
Nameravam da odem gore da to ispitam, čim završim ovo što
predstoji, uz pretpostavku da to ne završi sa mnom u
međuvremenu.

157
 Sem je spustio dnevnik na zemlju i obrisao mastilom umazane
prste o travu. Onda je zavirio u bočicu s mastilom i video da je
gotovo prazna. Rešio je da ne kupuje više sve dok ne bude siguran
da će poživeti dovoljno dugo da to iskoristi.
Sunce je izišlo i postojano grejalo Semovo lice. Dan će biti vruć.
Još jedan pucanj zazvečao je u logoru, ali ovog puta bio je praćen
povicima i vriskom. Momci su bili na nogama, razuzdani.
Sem je ubacio dnevnik u vrećicu, a onda je vratio zajedno s
ostalim stvarima u bisagu. Ustao je, protegao se i odšetao nazad
do logora pukovnika Kvantrila.
Kad je izišao iz šumarka, Sem je ugledao nekih pedeset ili
šezdeset svojih drugova gerilaca nagomilanih oko Kvantrilovog
šatora. Šator je bio otvoren i okupljeni ljudi, iako su se držali na
dužnom rastojanju, pokušavali su da vide i čuju šta se događa
unutra. Flečer Tejlor stajao je na začelju gomile i češkao retku
bradu.
"'Jutro, Flečer", reče Sem kad je prišao. "Lepo si spavao?"
Tejlor ga mrko pogleda. "Vašljivo, zahvaljujući tebi."
"Pa, i drugi put."
"Ćuti, pokušavam da čujem."
"Šta da čuješ?"
"Prokleto dobro znaš šta. Pukovnik planira pljačkaški pohod.
Većina momaka spremni su da se klade da će to biti Kanzas Siti, ali
ja bih stavio pare na Lorens."
Sem klimnu. "Ja čujem da Pukovnik hoće da Džimu Lejnu i
Lorensu očita lekciju još otkako je tamo živeo."
Jedan čovek koji je stajao ispred Tejlora okrete se prema njima. "I
ja bih da očitam lekciju Džimu Lejnu", reče on, "ali nisam lud, a nije
ni pukovnik. Lorens je četrdest milja unutar granice, a plavih košulja
najverovatnije ima kao muva na mrtvom oposumu. Bilo bi to kao da
sami prislonimo pištolje na čela."
"Možda", reče Sem.
Čovek podiže jednu obrvu. "Kako to misliš, možda? Znaš li nešto
što ja ne znam?"
Sem slegnu ramenima i ne reče ništa. Pre dve noći, u snu, video je
pukovnika Kvantrila okruženog vatrenim oreolom, kako ujahuje u

158
Lorens na čelu jedinice ljudi koja puca i vrišti. Znao je da je u pitanju
Lorens, jer su svi građani izgledali kao karikature senatora Džima
Lejna i nosili crvene pantalone. Sem je naučio da veruje svojim
snovima kad su bili tako jasni. Nekoliko dana pre nego što je
eksplodirala Pensilvanija, u snu je video Henrija u mrtvačkom
sanduku, a pre nego što su on i Orion otišli iz Sent Džozefa, u snu je
video Oriona kako leži mrtav u prašini. Ali nije imalo smisla
razgovarati o svojim snovima sa ostalim gerilcima. Činilo se da
većina njih smatra da je Sem Klemens iovako dovoljno lud, jer
sakuplja savršeno dobar papir za brisanje dupeta samo da bi na
njemu pisao.
"Pa, nisi u pravu", reče čovek koji je primio Semovo sleganje
ramenima kao tvrdnju. "Kanzas Siti ne zaslužuje to ništa manje, a
tamo ima čovek gde da se sakrije kad je gotov."
Tejlor je delovao zamišljeno. "Shvatam šta misliš", reče on.
"Najaviti se senatoru Lejnu je jedno, ali vratiti se kući iz posete
moglo bi da bude nešto sasvim drugo."
Sem je i dalje ćutao. Trenutno nije bilo važno ono što su ostali
mislili. Oni će liti metke i praviti patrone, sve dok ime se ne kaže gde
da ih ispucaju, a biće srećni da ih ispucaju u Lorensu, kao i bilo gde
drugde - srećniji, možda, jer je većina džejhokera i crvenih nogu koji
su ih opljačkali, spalili im domove, ubili im braću i ponizili im žene,
ili poticala iz Lorensa, ili izjavila odanost Džimu Lejnu. A ako bi
Kvantril uspeo da okupi nekoliko gerilskih jedinica pod svoju
komandu, imao bi dovoljno ljudi i da ujaše u Lorens i da počisti
Federaliste na putu tamo i nazad. Kapetan Džordž Tod izišao je iz
šatora i začkiljio na suncu. Bio je visok, plav, širokih čeljusti; neki od
ljudi obožavali su ga više i od Kvantrila. Nosio je plavu jaknu koju je
skinuo sa mrtvog poručnika Unije.
"Hej, kap'tane, kuda idemo?" doviknu neko.
Tod strogo pogleda čoveka. "Sumnjam da ćemo igde kad ste
se tako okupili kao bolesne ovce umesto da čistite puške i
sređujete uzde."
Ljudi su gunđali, ali su počeli da se razilaze.
"Fleče Tejlore!" viknu Tod. "Gde god da si, smesta dovuci guzicu
unutra!" Okrenuo se i vratio u šator.

159
 Sem gurknu Tejlora. "Šta li to jedan takav vrstan vođa kao što je
Tod želi od podlog lopovčića kao što si ti?" upita on.
Tejlor se podrugljivo nasmeja. "Pa, rekao mi je da držim oči
otvorene zbog jenkijevskih uhoda", odvrati on, "tako da cenim
da želi da mu kažem tvoje ime." Krenuo je prema šatoru.
"Ne brinem!" doviknu Sem za njim. "Tražiće da ga speluješ, a ti
ćeš se zablenuti!"
Tejlor uđe u šator i neko povuče i zatvori krila. Sem je još jedan
tren stajao tamo i gledao u šator, a zatim se zaputio kroz logor u
potrazi za doručkom. Nije mogao da zamisli zašto Kvantrilu i
ostalim gerilskim vođama treba toliko dugo da skuju planove i zašto
ljude drže u mraku. Planiranje napada na Lorens i crvene noge ne bi
trebalo da je neka velika mudrost: ujašeš žestoko, kao grom
napadneš štab crvenih nogu i garnizon Unije, a zatim opet izjašeš,
zaustavljajući se dovoljno dugo da zapališ kuću Džima Lejna, ne bi li
mu se osvetio za desetine misuranskih kuća koje je sam spalio.
A što se tiče vojničkog sastava geriraca u neznanju... pa, u
Kvantrilovoj jedinici ima otprilike jednako jenkijevskih uhoda
koliko na nebu riba. Sem je razgovarao sa preko stotinu ljudi i svi su
oni izgubili ili imanje ili porodicu od strane abolicionističkih
pljačkaša kojekakve sorte. Sem je čak razgovarao s jednim čovekom
kome je Džon Braun ubio brata 1856, a koji još žudi za osvetom,
iako je Džon Braun već odavno mrtav.
Osveta može da bude dugoročna stvar, kao što je Sem dobro
znao. U dve godine koliko su prošle od Orionove smrti, on još nije
ubio nijednog federalističkog vojnika, a kamoli nekog od lopovskih
kanzaških crvenih nogu. Međutim, nije da nije pokušavao. Ispalio je
nebrojene metke na plave košulje, ali uvek izdaleka ili po mraku.
Nikada nije pogodio ništa drugo osim stabala i pokojeg konja.
Sem je doručkovao masnu slaninu sa trojicom mlade braće koji
su bili iz okruga Rals, južno od Hanibala, i koji su ga, stoga, smatrali
zemljakom. Jeo je njihovu hranu, razmenio par priča iz istočnog
Misurija i obećao da će im vratiti dug svojom slaninom čim je
nabavi. Onda je ponovo nabacio bisage na rame i otišao do
improvizovanog logorskog korala da se pobrine za svog konja,
Bigzbija.

160
 Bigzbi je bio alati kastrat ulegnutih leđa, koji je prekasno
kastriran i stoga imao zlu ćud. Takođe, izgleda da je konj mislio da
zna bolje od Sema kad treba da se reši kojim putem poći, ili kad se
odlučuje da li da se uopšte krene. Međutim, uprkos svim ovim
manama, Sem nije nameravao da menja Bigzbija. Smatrao je da ima
upravo onakvog konja kakvog zaslužuje.
Sem je pokušao da da Bigzbiju grumen tvrdog, žutog šećera iz
jedne bisage, ali Bigzbi nije obratio pažnju na to i pokušao je da
ugrize Sema za rame.
"Ponekad mi se čini da zaboravljaš", reče Sem i pljusnu Bigzbija
po njušci, "da sam ja taj koji te je spasao iz abolicionističkih okova."
Bigzbi frknu i zatopta, a zatim ponovo pokuša da ugrize Sema za
rame.
"Klemense!" začu se glas.
Sem se okrenu i vide da glas pripada jednom od momaka iz
okruga Rals koji su ga nahranili za doručak.
"Pukovnik hoće da dođeš u šator!" viknu momak.
Sem je bio zapanjen. Osim što je bio prijatelj Fleča Tejlora, bio je
niko i ništa u jednici. Ne samo što je bio pridošlica, već je odmah
postalo jasno i da najgore jaše, najgore krade i najgore puca. Možda
je Tejlor zaista rekao Todu i Kvantrilu da je on jenkijevski uhoda.
"Bolje požuri!" doviknu momak.
Sem mahnu. "Odmah... kurvin sine!"
Bigzbi je uspeo da ga ujede. Sem se okrenuo i pokušao da
bisagama tresne konja u gubicu, ali Bigzbi je cimnuo glavom nagore
i odlepršao.
Sem protrlja rame i upilji se u Bigzbija. "Zašto ne sačuvaš nešto i
za crvene noge?" reče on. Onda se provuče ispod konopca korala i
požuri ka Kvantrilovom šatoru. Setio se da skine šešir pre nego što
je ušao unutra.
Vilijam Klark Kvantril zavalio se, leve noge prekrštene preko
desne, u poliranu hrastovu stolicu iza stola koji se sastojao od tri
daske postavljene preko dva kozlića. Na sebi je imao belu, vezenu
'gerilsku košulju', žuti bričes i crne konjičke čizme. Slabašno se
nasmešio kad je Sem prišao stolu. Iznad uske gornje usne, brkovi su
mu pravili riđe-plavu liniju. Kapci su mu bili obešeni, ali plavo-sive

161
oči streljale su Sema pogledom probojnim kao bajonet. Sem je
zastao ispred stola i stisnuo mišiće da ne bi zadrhtao. Njegove oči,
upravo je to shvatio, bile su gotovo iste boje kao Kvantrilove.
"Sa nama si samo od juna, redove Klemens", reče Kvantril
jednolikim glasom, "pa ipak, čini se da se izdvajaš. Kaplar Tejlor
reče mi da si mu pre nekoliko nedelja spasao život." Sem pogleda
Fleča Tejlora, koji je stajao s njegove leve strane. Tejloru kao da je
bilo neprijatno od Smeovog pogleda, tako da ga Sem skrenu ka
nekim od ostalih ljudi u šatoru. Prepoznao je vođe gerilaca Bila
Grega i Endija Blanta, ali njih nekoliko bili su mu nepoznati.
"Pa, gospodine", reče Sem Kvantrilu, "nisam siguran da je to baš
tako.
Moj konj je prgav i doveo me je do jedne abolicionističke kuće
oko dve stotine stopa iza i sa strane od Flečera i ostalih momaka,
tako da sam slučajno spazio čoveka koji se krio na drvetu."
"Razumeo sam da je ciljao iz puške na kaplara Tejlora", reče
Kvantril.
"Da, gospodine, tako je izgledalo", reče Sem. "Zato sam
podvrisnuo i opalio prema njemu."
"I to mu je bio kraj."
Sem je rukama gužvao obod šešira. "U stvari, gospodine", reče on,
"verujem da sam ga promašio za četrnaest ili petnaest stopa."
Kvantril raskrsti noge i ustade. "Ali si skrenuo pažnju čoveka u
zasedi. Prema kaplaru Tejloru, čovek u zasedi je onda ispalio četiri
metka na tebe, od kojih ti je jedan skinuo šešir s glave, pre nego što
ga je skinula salva tvojih drugova. U međuvremenu, ti si ostao
nepomičan, pucao si iz svog oružja, ne ustuknuvši, iako je cela
neprijateljska vatra bila usmerena na tebe."
Sem se obliznuo i nije ništa rekao. U stvari, nije se micao, jer se
sledio od straha - osim desne ruke, koja je dizala kolt i pucala iz
njega, i leve noge, koja je podbadala Bigzbija u rebra, ne bi li se konj
okrenuo i potrčao. Ali Bigzbi, koji je izgleda po pitanju puščane
paljbe bio gluv, grizao je divlje jabuke s drveta i nije mario da krene.
Položaj konja sprečavao je ostale gerilce da vide Semovu levu nogu.
Kvantril je spustio ruke na sto i nagnuo se napred. "To je bio
hrabar i plemenit čin, redove Klemens", reče on.

162
 Tišina se produžavala, sve dok Sem nije shvatio da se od njega
očekuje da nešto kaže. "Hvala, hvala vam, pukovniče", promucao je.
Bilo je dobro poznato da Kvantril voli da ga zovu 'pukovniče'.
"Ti razumeš, naravno", reče Kvantril, "da u gerilskoj službi mi
nemamo formalna odlikovanja. Međutim, kako je najbolja nagrada
za službu sama služba, unapređujem te u kaplara i naređujem ti da
pođeš u izviđanje neprijatelja u pratnji kaplara Tejlora.
"I jednog crnje", reče neko sa Semove desne strane. Glas je bio tih,
razdražljiv i besan.
Sem se okrenuo u pravcu glasa i ugledao najstrašnijeg čoveka
koga je u životu video. Čovek je nosio kaput oficira Unije skinutih
činova i šešir niske glave, sa nagore povijenim obodom. Smeđa kosa
bila mu je dugačka i kudrava, a brada boje zemlje. Lice mu je bilo
ispijeno, a sitne male i tamne, blistave. Nosio je opasač sa širokom
kopčom i dva pištolja zataknuta u njega. Po jedan skalp visio je s
opasača sa svake strane kopče.
Džordž Tod, stojeći tik iza ovog čoveka, spustio mu je ruku na
rame. "Ni meni se to mnogo ne dopada, Bile, ali Kvantril je u pravu.
Crnja je savršen uhoda."
Čovek koji je sedeo stresao je Todovu ruku. "Savršen uhoda, k'o
što je moja guzica dlakava. Jednom crnji možeš da veruješ baš kao
što možeš da veruješ i Ejbu Linkolnu."
Kvantril ne trepćući pogleda čoveka. "Baš zbog te brige šaljem i
dva belca - jednog kome ja verujem i jednog kome on veruje. Slažete
li se da dva belca mogu da drže pod kontrolom jednog crnju,
kapetane Anderson?"
Anderson žustro prihvati Kvantrilov pogled. "Moje tri sestre
nalaze se u zatvoru u Kanzas Sitiju samo zato što su ostale odane
bratovoj stvari", reče on. "Ne verujem da će im biti drago kada čuju
da se njihov brat složio da se jedan crnja pošalje da se bori za tu istu
stvar, posebno kad se zna koliko je ta rasa sklona izdajstvu."
Kvantril se nasmešio. "Što se tiče slanja crnje u borbu, još ne
činim tako nešto. Šaljem ga kao uhodu i kao jemca bezbednog
prolaza dva hrabra sina Misurija. Nijedan Kanzašanin neće napasti
belca koji putuje sa slobodnim crnjom. A što se tiče izdajstva, pa,
uveravam vas da je Džon Noland dokazao svoju odanost. Ubio je

163
šest jenkijevskih vojnika i isporučio mi njihovo oružje. Verujem mu
kao što bih verovao dobrom psu i ne sumnjam da će služiti
kaplarima Tejloru i Klemensu onako kako bi služio meni." Pukovnik
se obazreo po šatoru. "Gospodo, naklapamo oko ovog poduhvata
već dvadeset četiri sata. Predlažem da se prekine sa naklapanjem i
da pređemo na delo. Ko ne rizikuje, ne dobija. Ima li primedbi?"
Svi su ćutali. Anderson pljunu na zemlju, ali onda pogleda
Kvantrila i odmahnu glavom.
"Dobro", reče Kvantril. "Kapetani Anderson i Blant, molim vas da
okupite vaše ljude i obavestite me preko glasnika kada su vaše
snage spremne." Klimnuo je Tejloru. "Kaplare, vratićete se
najkasnije do zalaska Sunca u sledeći ponedeljak. Tako da je
najbolje da odmah pođete."
Sem pročisti grlo. "Gospodine? Kuda da pođemo?"
Kvantril se okrete prema Semu. "U područje Kanzas", reče on.
"Kaplar Tejlor zna pojedinosti. Slobodni ste."
Semu nije trebalo dvaput da se kaže. Napustio je šator, podigao
bisage sa mesta gde ih je napolju ispustio i potrčao do šumarka
platana.
Tejlor ga je stigao među drvećem. "Trebalo je da salutiraš, Seme",
reče on. "Važno je pokazati dužno poštovanje pukovniku."
Sem je otkopčavao pantalone. Glava je ponovo počinjala da ga
boli. "Ja puno poštujem pukovnika", reče on. "Sve ih puno poštujem.
Kad bi me rasporili, ja bih verovatno krvario poštovanje. Sad beži i
pusti čoveka da piša na miru."
Tejlor uzdahnu. "U redu. Čim budeš mogao, osedlaj konja. Ja ću
da pronađem Nolanda, pa ćemo se sresti severno od šatora. Znaš
Nolanda?"
"Ne. Ali pošto sam u logoru video samo jednog predstavnika
crnačke fele, pretpostavljam da je to on."
"Dobro pretpostavljaš." Tejlor se okrenuo da ode, ali je opet
vratio pogled. "Uzgred, bili smo u pravu. Idemo u Lorens. Ti i ja
treba da izbrojimo plave košulje u garnizonu i... "
"Fleče, znam šta rade uhode", reče Sem.
Tejlor se okrenu. "Onda požuri. Milje su pred nama." Napustio je
šumarak.

164
 Sem je ispraznio bešiku i zakopčao pantalone, a zatim se naslonio
na drvo i povraćao, sve dok nije izbacio najveći deo slanine koju je
pojeo za doručak.
"Područje Kanzas", rekao je Kvantril. U njegovom glasu nije bilo
sarkazma. Kanzas je primljen u Uniju pre više od dve i po godine, ali
nijedan gerilac nije se odnosio prema njemu kao prema državi. Po
njihovom mišljenju, njegov prijem u Uniju kao nezavisne države bio
je ilegalan čin, nametnut njegovim stanovnicima od strane
fanatičnik džejhokera. Međutim, ranije ili kasnije, ovi džejhokeri
koji pale kuće i kradu robove biće slomljeni i područje Kanzas
postaće ono što je i trebalo da bude: država kojom će vladati
Južnjaci koji znaju šta je pravo.
U tom cilju, pukovnik Kvantril će poharati abolicionistički grad
Lorens, dom Džima Lejna, i Kanzaške crvene noge. A Sem Klemens će
prvi otići tamo i vratiti se da kaže Kvantrilu kako to da izvede.
Orionov duh, pomisli on, ceniće to.
U sredu ujutro, šest milja južno od Lorensa na putu Paola, Fleč
Tejlor počeo je da se smejulji. Sem, jašući u sredini, prvo je bacio
pogled na njega, a zatim na Džona Nolanda. Noland kao da nije bio
svestan Semovog ili Tejlorovog postojanja, a kamoli Tejlorov
smejuljenja.
Noland je bio enigma, kako po samom prisustvu u Kvantrilovoj
jednici, tako i po ponašanju tokom ovog putovanja. Bez obzira na to
šta su Sem i Tejlor govorili ili činili, on je samo gledao pravo napred,
pomerajući se u sedlu samo da pljune na put duvanski sok. Međutim,
osim po boji kože, Noland je po svemu nalikovao na bilo kog drugog
slobodnog čoveka u graničnom pojasu, sve do šešira sa širokim,
mekim obodom i kolta zataknutim za opasač. Čak je i jahao jednako
lako i nehajno kao i Tejlor. Bila je to veština koju Sem nikada nije
usavršio.
Sem ponovo pogleda Tejlora, žmirkajući prema Suncu. "Šta je tako
smešno, Fleče?"
Tejlor je pokazao prema krivudavoj liniji puta. "Nema
predstraža", reče on. "Nismo videli nijedu plavu košulju otkako
smo ušli u Kanzas. Da je pukovnik hteo, čopor nas mogao je da
upleše unutra, a ne bismo izazvali više pažnje nego jedan običan

165
zec." Ponovo se zasmejuljio. "Dok ne bismo počeli da pucamo."
Sem je klimnuo, ali se nije nasmejao. Istina je da nisu prošli ni
jednu jedinu federalnu predstražu, ali to ne znači da će u Lorensu biti
bal. Odsustvo predstraža moglo bi samo da znači da je grad toliko
utvrđen da mu nisu ni potrebne.
"Trebalo bi da nosite pištolj u opasaču", reče Noland. Glas mu je
grmeo.
Sem se zapanjio. Do sada, Noland ni reč nije prozborio.
"Meni se obraćaš?" upita Sem, okrećući se nazad prema Nolandu.
Ali znao je da je tako. I Nolan i Tejlor imali su pištolje u opasačima,
dok su Semovi bili u jednoj od bisaga.
Noland je gledao pravo ispred sebe. "Tako je."
"Mislio sam da budem siguran", reče Sem, "pošto nećeš da me
pogledaš u oči."
"Vaše oči nisu najprijatnije za gledanje", reče Noland.
Tejlor se zakikota. "Sredi ga, Seme. Nateraj ga da ti kaže da su ti oči
najlepši dragulji s ove strane sentluiske kurvarnice."
"Nije u pitanju lepota", reče Noland. "U pitanju je vrludavost.
Gospodin Klemens ima vrludave oči. Ja više volim postojane, kao što
su oči pukovnika Kvantrila. Ili kao što su vaše, gospodine Tejlor."
Sad se Sem nasmejao. "Fleče, izgleda da si bolji od mene u
takmičenju za najzavodljivije oko. Možda bi trebalo da zamenimo
mesta pa da ti jašeš pored Džona."
Tejlor se namrgodio. "Nije smešno, Seme."
Sem je znao kad da prestane da se šali s Flečom Tejlorom, tako
da je, umesto toga, odgovorio Nolandu. "Mom pištolju je dobro
tamo gde je", reče on. "Zašto bih ga stavljao u opasač i rizikovao da
sam sebe ustrelim u nogu?"
"Ako vas to brine, možete da izvadite kapice", reče Noland. "Ali
bolje će izgledati ako ujašete u Lorens tako da ti se pištolj vidi.
Okružni šerif mogao bi da proverava strance i neće posumnjati ništa
ako vam je pištolj u opasaču. Ali ako vam ga nađe u bisagama, misliće
da pokušavate da ga sakrijete."
Sem nije znao da li je Noland u pravu ili ne, ali to nije bilo vredno
rasprave. Izvadio je pištolj iz bisage, skinuo kapice i zatakao oružje za
opasač.

166
 "Ne zaboravi da vratiš te kapice kada se budemo vraćali ovuda s
pukovnikom", reče Tejlor. Zvučalo je kao da se gadi.
"Samo želim da budem siguran da neću pre vremena da sredim
grad Lorens", reče Sem. Ali ni Tejlor ni Noland nisu se nasmejali.
Sem je potapšao Bigzbija po vratu, a Bigzbi ga pogleda i frknu.
Kada su tri gerilca stigli na manje od milju od Lorensa, sreli su
dva jahača koja su išla u suprotnom smeru. Obojica, jedna star, a
drugi mlad, bili su obučeni u košulje sa visokim okovranikom i crna
odela uprkos avgustovskoj vrelini. Nosili su crne šešire s ravnim
obodom, a njihovi pištolji visili su u crnim futrolama na bokovima.
Mlađi čovek držao je bibliju u crnim kožnim koricama i naglas čitao
dok je jahao.
"Oho, gledaj vamo", prošapta Tejlor dok su se ova dvojica
približavala. "Mislim da su nam u šake dopala dva abolicionistička
propovednika."
Sem je bio napet. Ako su išta gerilci mrzeli više od abolicionista,
onda su to bili abolicionisti sveštenici. Tejlor je posebno osetljiv po
tom pitanju i Sem se uplašio da bi njegov prijatelj mogao da
zaboravi da su za sada u Kanzasu samo kao uhode.
"Dobro jutro, prijatelji", reče stariji propovednik, zauzdavajući
svog konja. Mlađi čovek slopio je svoju bibliju i takođe zaustavio
konja. Zaprečili su put.
"Dobro jutro i vama", odvrati Tejlor. On i Noland zaustavili su
svoje konje nekoliko jardi ispred propovednika.
I Sem je pokušao da zaustavi Bigzbija, ali Bigzbi nije obraćao
pažnju na uzde i nastavio je napred, nastojeći da se provuče između
konja koji su zaprečavali put. Propovednici su približili svoje konje,
primoravajući Bigzbija da stane, a alat je zavrteo glavom i ispustio
nervozno 'vuf.'
"Izvinjavam se, gospodo", reče Sem. "Moj konj nekada zaboravlja
ko je od nas stvoren po Božjem liku."
Stariji propovednik se namrštio. "Više discipline ne bi naškodilo",
reče on, a zatim pogleda pored Sema prema Tejloru. "Idete li u
Lorens?"
"Tako je", reče Tejlor. Glas mu je poprimio grobni ton koji je Sem
prepoznao kao nevolju na putu. Osvrnuo se i video da se Tejlorova

167
desna ruka vrti blizu drške pištolja.
"Vidim da imate obojenog saputnika", reče mlađi propovednik.
"Da li je on vaš sluga?"
"Ne", reče Sem, pre nego što je Tejlor mogao da odgovori. "Moj
prijatelj i ja džejhokovali smo ga iz Arakanzasa pre tri godine i od
tada pokušavamo da mu pomognemo da pronađe svoju porodicu.
Ima li neko obojen u Lorensu po imenu Smit?"
Stariji propovednik klimnu. "Ima ih, verujem." Cimnuo je uzde i
njegov konj se pomerio u stranu. "Voleo bih da vam pomognem u
vašoj potrazi, gospodo, ali moj sin i ja smo na putu za Boldvin da
pomognemo prilikom par zakasnelih krštenja. Nekada se starije
dete opire uranjanju i mora da se drži."
"To sam i sam primetio", reče Sem dok je stariji propovednik
projahivao pored njega.
Mlađi propovednik klimnu Semu i vrhovima prstiju potapša
bibliju.
"Ako gospoda ostaju u gradu preko sabata, pozvao bih vas da
prisustvujete bogosluženju u Prvoj lorenskoj metodističkoj crkvi."
Tejlor je prišao Semu. "Propovedniče, sumnjam da ćemo se toliko
dugo zadržati u gradu", reče on. "Ali sigurno ćemo posetiti vašu
crkvu kad sledeći put budemo prošli."
"Drago mi je što to čujem", reče mlađi propovednik. "Bog vas
blagoslovio, gospodo." Podbo je konja petama i uputio se za ocem.
Tejlor je pogledao preko ramena ljude koji su se udaljavali. "Neće
ti biti tako drago kad se to dogodi", promrmlja on.
Noland dojaha. "Džejhokovan iz Arakanzasa", reče on. "Ta vam je
dobra." Mamuznuo je konja koji je prešao u kas. Tejlorov konj učinio
je slično. Bigzbi se, ovoga puta, ravnao prema njima i požurio da ih
stigne.
"Žao mi je ako moja laž nije naišla na tvoje odobravanje", reče
Sem kad se Bigzbi približio Nolandovom konju.
"Rekao sam da vam je ta bila dobra", reče Noland. "Ja govorim ono
što mislim."
"Seme, po tom pitanju možeš da mu veruješ", reče Tejlor. "Džon
je najpošteniji crnja koga sam upoznao."
Sem pogleda Nolanda. "E, pa, onda, kaži ti meni", reče on, "odakle

168
si zaista džejhokovan?"
"Rođen sam kao slobodan čovek u Ohaju", reče Noland. "Kao i
pukovnik Kvantril."
Noland se prvi put okrenuo i pogledao Sema. Oči i lice bili su mu
kao crni kamen.
"On me plaća", reče Noland.
Sem na to nije imao odgovora. Ali Noland ga je i dalje gledao.
"Ali zašto vi jašete s pukovnikom?" upita Noland.
"Mogao bi i Fleču da postaviš isto pitanje", reče Sem.
"Ja znam sve o gospodinu Tejloru", reče Noland. "Kuća mu je
spaljenja, imanje pokradeno. Ali ne znam zbog kakvog ste sranja vi
ovde."
Tejlor prekorno pogleda Nolanda. "Ne budi drzak."
"U redu je, Fleče", reče Sem. Pošteno je. Postavio je Nolandu
drsko pitanje, pa je, za uzvrat, i Noland njemu postavio isto takvo.
"Ja sam bio peljar na parobrodima na Misisipiju, gospodine Noland.
Pre toga sam bio štamparski šegrt, ali sam želeo da budem na reci,
tako da sam to i učinio. Napravio je grimasu. "Dve godine sam
šegrtovao pre nego što sam dobio dozvolu i samo sam dve godine
radio pre nego što je izbio rat. Tada sam morao da napustim reku da
ne bih morao da budem peljar na brodu Unije. I tako, evo me ovde."
"Kako to da ste s ove strane Misurija, a ne s one?" upita Noland.
"Krenuo sam s bratom u područje Nevade", reče Sem, sad već
besan što ga podbadaju, "ali crvene noge su ga ubile severozapadno
od Atčisona. Posle sam se vratio kući, ali na kraju sam shvatio da
tamo nisam ni od kakve koristi. Zato sam došao ovamo i upadao u
jednu za drugom grupu nesposobnjakovića, sve dok se nisam
pridružio pukovniku." Streljao je pogledom Nolanda. "I tako, evo me
ovde."
"I tako, evo vas ovde", reče Noland.
"Dosta je, Džone", reče Tejlor. Pogledao je Sema. "Nisam znao da
si bio štampar, Seme, ali drago mi je što to čujem. To će nam olakšati
jedan od zadataka. Policijski odred maršala Donaldsona još je '56.
rasturio štampariju lorenškog Vesnika slobode i bacio štamparska
slova u reku Kanzas, ali lorenški Žurnal iznikao je kao korov i
zauzeo njegovo mesto. Tako da, kad poharamo Lorens, Žurnal treba

169
da bude uništen. Ali potrebno nam je da saznamo koliko je ured
naoružan, tako da predlažem da odeš tamo i zatražiš posao. Moći
ćeš da osmotriš stvari, a da se ne zapitaju zašto to radiš. Kad to
završiš, možeš da mi pomogneš da izbrojimo plave košulje, crvene
noge i lorenšku gradsku gardu, ako uspemo da saznamo ko su oni."
"Šta ako Žurnal bude želeo da me zaposli?"
Tejlor se iskezio. "Reci im da se vraćaš za nedelju-dve." Pogledao
je Nolanda. "Džone, ti se ubaci među lokalne crnje i vidi da li neko
od njih poseduje pušku. Možeš i da ih pitaš o Džimu Lejnu, pošto ga
oni toliko vole. Saznaj gde je ta njegova nova, lepa kuća i koliko
često je u njoj."
Noland je zurio pravo ispred sebe, ali je klimnuo.
Sada su išli uz osnovu visokog, strmog brega. Sem je pogledao uz
strminu. "Jedan od momaka u Blu Springsu kazao mi je da se brdo
iznad Lorensa zove Maunt Horeb", reče on. "Mora da je nazvano po
mestu gde je Mojsije video gorući grm."
Tejlor se zasmejuljio. "Da je Mojsije još tu, uskoro bi video još
paljevine, i to bliže nego što bi mu se dopalo." Pokazao je prema
jugoistoku, na još jedno brdo, udaljeno par milja. "To bi mu bilo
bezbednije mesto za gledanje. Pukovnik kaže da će nam to biti
poslednje zaustavljanje pre upada, da bismo videli kakva je situacija
pre nego što postane prekasno za povratak." Podbo je konja, koji je
odgalopirao napred. "'Ajde, momci! Stigli smo u Lorens!"
Noland je takođe podbo konja i on i Tejlor nestadoše iza krivine
brda.
"Sad kad razmislim o tome", doviknu Sem za njima, "rekao je
Maunt Oread, a ne Horeb. Mojsije s tim nema nikakve veze."
Potakao je Bigzbija, ali konj ga je samo pogledao i slabašno
zarzao. Bio je to najtužniji zvuk koji je Sem ikada čuo.
"Boli li te stomak?" upita on.
Bigzbi je ponovo pogledao napred i nastavio da se vuče kao da
predvodi pogrebnu povorku. Sem ga je ponovo potakao, a onda
odustao. Tuga u Bigzbijevom rzanju zarazila ga je i on se osetio
ugrožen od toplote, njegovih saputnika i samog svog bivstvovanja
na ovoj planeti.
Sledili su put oko brda, a onda se Lorens rasprostro pred Semom

170
kao grad od igračaka koje je složilo neko divovsko dete. Njegovi
redovi radnji i kuća bili su suviše skladni i savršeni da bi bili stvarni.
Mala volovksa kola kotrljala su se tamo-amo između njih, a deca su
zvrjala naokolo kao užurbani mravi. Tejlor i Noland već su bili
među njima.
Sem je sklopio oči, ali onda ih je odmah otvorio, plačući pre nego
što je mogao da se zaustavi.
Upravo je video zgrade, kola i decu kako nestaju u plamenu.
Stresao se. Evo njegovih noćnih mora čak i kada je sasvim budan.
Predugo je jahao, Sunce je bilo suviše vrelo. Bilo je vreme za odmor.
Ali možda ne i za san.
U petak rano ujutro, Sem se probudio u znojem natopljenim
čaršavima. Oslobodio ih se, a zatim seo leđima naslonjen na zid.
Upravo je proveo svoju drugu noć u Lorensu i drugu noć u pravom
krevetu u poslednjih skoro tri meseca. San ga je pohodio obe noći,
gori nego ikad. Ne bi bio ništa manje odmoran ni da je od zalaska
Sunca trčao uz i niz Maunt Oread.
San je uvek počinjao na isti način: on i ostali marionski rendžeri,
sveukupno petnaest ljudi, spavaju u spremištu za kukuruz u Kemp
Ralsu, četrnaest milja južno od Hanibala. Morali su da najure
pacove, ali to su ionako činili svake noći. A onda, jedan glasnik,
crnac, dolazi i kaže im da je neprijatelj blizu. Oni se izruguju; to su
već čuli.
Ali sve su napetiji i nemirniji; ne mogu da zaspe. Zvuk njihovog
disanja je nepostojan. Semovo srce počinje da kuca sve brže.
Tada čuju kako se konj približava. Sem i ostali rendžeri prilaze do
pročelja spremišta i vire kroz pukotine između trupaca. U mutnoj
mesečini, vide senku čoveka na konju koji ulazi u logor. Sem je
siguran da iza te senke vidi još ljudi i konja. Kemp Rals je napadnut.
Sem uzima pušku i gura mušicu između trupaca. U lobanji mu
zuji, grudi su mu se stisle. Ruke mu drhte. Neprijatelj je stigao i
ubiće ga. Neprijatelj je stigao i... "
Neko viče: "Pucaj!"
I Sem povlači obarač. Buka je velika i blesak snažan kao da je
stotinu pušaka jednovremeno opalilo.
Neprijatelj je pao iz sedla i leži na zemlji. Onda sveopšta tama, i

171
tišina. Nema ničega osim mirisa vlažne zemlje.
Nema više jahača. Čovek koji je pao bio je sam.
Sem i ostali izlaze napolje do neprijatelja. Sem okreće čoveka na
leđa i mesečina otkriva da ovaj ne nosi uniformu, a da mu je bela
košulja natoljenja krvlju. On nije neprijatelj. On čak nije ni
naoružan. A njegovo lice...
Nekada je Henrijevo, a nekada Orionovo.
Ali sada, ovog petka ujutro u Lorensu, bilo je nečije drugo. Bilo je
to lice koje Sem nije prepoznao. Bilo je to lice nevinog stranca, koga
je Sem Klemens bez razloga ubio... bez razloga, osim što je Sem bio
u ratu, a taj čovek mu se našao na putu.
Fleč Tejlor, na drugom krevetu u toj sobi, mrmljao je u snu. Sem
je još mogao da oseti viski. Jedna od Tejlorovih prvih špijunskih
dužnosti u sredu popodne bila je da pronađe bordel i od tada se
dobro zabavljao. Brojao je on i plave košulje, ali se ispostavilo da
nema mnogo plavih košulja da se broji.
Sem je u sredu posetio bordel s Tejlorom, ali devojke mu se nisu
svidele. Tako da je od tada provodio najveći deo vremena
pokušavajući da obavi svoj zadatak. Prijavio se za posao u
lorenškom Žurnalu, kao što je i bilo planirano; bio je odbijen, kako
se i nadao - ali je saznao da je Žurnal posao koji obavljaju dva
čoveka i jedan dečak, i da čak ni ne sanjaju da mogu da budu
napadnuti. Karabin je visio na klinovima na zidu štamparije, ali nije
bio napunjen da dečak ne bi pucao na zečeve kroz stražnja vrata.
Štamparska slova Žurnala bez puno problema pridružiće se slovima
Vesnika slobode na dnu reke Kanzas.
Na osnovu purpurno-sive boje delića istočnog neba koji se video
kroz prozor hotelske sobe, Sem je pretpostavio da je negde oko pet
ujutro. Iskobeljao se iz kreveta i prišao prozoru da pogleda dole na
široku, blatnjavu prugu gradske glavne prometnice, ulice
Masačusets. Lorens je bio tih. Zgrade su bile zatvorene i nikoga nije
bilo napolju. Čak su i crvene noge i Gradska garda spavali do šest ili
šest i trideset. Ako bi pukovnik Kvantril tačno vremenski isplanirao
pohod, on i njegovi gerilci mogli bi da ujašu u Lorens dok
stanovništvo još spava.
Ni garnizon Unije ne bi trebalo da predstavlja neki naročit

172
problem, pomisli Sem dok je gledao na sever prema reci. Ono malo
vojske stacionirane u Lorensu premestilo je svoj glavni logor na
severnu obalu Kanzasa i u grad bi mogli
jedino da se vrate skelom, po par njih jednovremeno. Dva mala
logora Federalnih regruta - jedan za belce, drugi za crnce - bili su
smešteni južno od reke, u gradu; ali ti regruti bili su zeleni i jadno
naoružani. Jahači bi mogli da ne obraćaju pažnju na njih ili da ih
umlate kao bubice ako bi ovi bili dovoljno blesavi da pruže otpor.
Sem se sklonio od prozora, izvukao noćnu posudu ispod kreveta i
ispišao se.
Onda je upalio uljanu svetiljki, nasuo vodu iz bokala u lavor i satao
pored ogledala koje je visilo pored prozora. Uzeo je brijač i sastrugao
strnjiku s vrata, brade, obrza i zalizaka, ali je ostavio guste riđo-smeđe
brkove. Sviđali su mu se brkovi jer je s njima izgledao opasniji nego
što je zaista bio. Prašina koja mu se uvulačila u pore takođe ga je
činila opasijim, ali toga sada nije bilo. U sredu uveče se okupao i
razmišljao je da se i danas okupa. Lorens je možda leglo
abolicionističkih ubica, ali bar je leglo abolicionističkih ubica koje
može da pruži par pogodnosti civilizacije.
Kada je završio brijanje, očešljao se i obukao, a zatim ugasio
svetiljku i izišao iz sobe. Tejlor je i dalje hrkao. Viski čini čuda kad
treba da pomogne čoveku da se naspava.
Sem je sišao i izišao na ulicu, otvarajući i zatvarajući vrata Vitni
Hausa što je tiše mogao da ne uznemiri porodicu Stoun, koja je bila
vlasnik kuće. Tejlor je rekao Semu da je pukovnik Kvantril boravio u
Vitniju kada je živeo u Lorensu pod imenom Čarli Hart i da je
gospodin Stoun postao 'Hartov' prijatelj i da zato paze kako s njim
postupaju tokom napada. Tako je Sem pazio da ne učini nešto što bi
se moglo podvesti pod loše postupanje. Želeo je da pukovnik dobro
misli o njemu.
Drveni trotoar krckao je pod Semovim čizmama dok je hodao
prema reci. Bio je to zvuk koji u sredu i četvrtak nije primetio, kada je
delio trotoar sa desetinama stanovnika Lorensa. Onda su
preovlađivali zvuci razgovora i smeha, pomešani s povremnim
njištanjem konja. Ali ovako rano ujutro, Sem je imao celu ulicu
Masačusets za sebe, osim što su dva psa projurila pored njega s

173
mesarskim kostima u ustima. Sem je izvadio cigaru iz džepa na
kaputu, upalio je šibicom i uvukao puna pluća slatkastog dima.
Morao je da prizna da je Lorens lep grad. Zgrade su većinom bile
čvrste i čiste, a grad je bio velik i napredan, ako se uzme u obzir da je
postojao manje od deset godina. Gotovo tri hiljade duša nazivale su
Lorens domom, a sve te duše,
Sem je bio siguran, nisu bile loše. Možda će pohod uspeti da uništi
one koje jesu, a grad će se, kao ishod toga, popraviti.
Sem je zastao ispred hotela Eldridž Haus. Prvobitni Eldridž Haus,
prava tvrđava abolicionističkog žara i propagande slobodne države,
uništen je od strane maršala Donaldsona 1856, ali je iznova sagrađen
kao čak još strašnija tvrđava u službi istih stvari. Bila je to građevina
od cigli visoka četiri sprata, sa gvozdenim rešetkama na prozorima u
prizemlju. Kvantril bi mogao da poželi da drugi put razori Eldridž
Haus, pogotovu što će lorenška Gradska garda najverovatnije tu
usredsrediti svoju odbranu, ali Sem će ga savetovati da to ne čini. Tek
petnaest ili dvadeseet ljudi, naoružani šarps karabinima i
zabarikadirani u Eldridž Hausu, moglo bi da ubije stotinu gerilaca
dole na ulici.
"Zdravo!" glasno zakrešta neko s druge strane ulice. "Dobro jutro,
mister gospodine!"
Sem pogleda preko puta i ugleda dečka starog deset-jedanaest
godine, kose boje peska, kako mu maše. Trebalo mu je jedan tren da
prepozna u njemu dečaka koji je bio štamparski šegrt u lorenškom
Žurnalu.
Sem je izvadio cigaru iz usta. "Dobro jutro tebi", reče on, ne odveć
glasno.
Dečak je pokazao prema Eldridž Hausu. "Jeste li tamo odseli, mister
gospodine?" doviknu on. "Mora da ste bogati!"
Sem odmahnu glavom. "Ništa od toga. Ali ako nastaviš da pištiš kao
zarđala zviždaljka na parobrodu, mislim da ćeš imati posla sa nekim
od sadašnjih stanovnika Eldridž Hausa." Nastavio je ulicom.
Dečak je dotrčao i pridružio se Semu na pločniku. Sem mu se
namrštio i dunuo mu dim u lice, ali dečak ga je samo udahnuo i počeo
da toroče.
"Lepo je ujutro pre nego što Sunce iziđe, zar ne?" reče dečak.

174
"Nekada se probudim još dok je mrak i odjašem na tatinoj muli do
brda južno od grada, pa mogu da gledam dole preko Lorensa kad
Sunce izlazi. Tad se osećam kao kralj sveta. Znate li šta mislim, mister
gospodine?"
"Siguran sam da ne znam", reče Sem.
Dečak kao da nije primećivao da je Sem nešto rekao. "Recite, ako
niste u Eldridžu, gde ste, mister gospodine?" Kladim se da ste u
Džonson Hausu, smem da se kladim. Ali možda i niste, jer se crvene
noge okupljaju u Džonsonu, a one ne vole strance. Zato se kladim da
ste u Vitniju, zar ne, mister gospodine?"
"Da", reče Sem. "Džonson mi se ne sviđa baš najviše."
"Crvenim nogama kao da se sviđa."
Sem klimnu. "To ću da zapamtim." I zaista je. Kad bi crvene noge
bile kažnjene za svoje zločine, on bi mogao da spava malo bolje. A ako
bi ona crvena noga koja je ubila Oriona bila pronađena i obešena,
spavao bi bolje od Adama pre izgona iz raja.
"Te crvene noge, baš se zabavljaju", reče dečak. "I ja bih mogao da
postanem crvena noga, kad dovoljno odrastem."
"Ja ti to ne bih preporučio", reče Sem, žvaćući cigaru. "U tom
zanimanju nema budućnosti."
Dečak je šutnuo kamen s pločnika. "Možda i nema", reče on. "Oni
kažu da će za godinu dana potamaniti secese, tako da neće imati za
šta da se bore, je l' tako, mister gospodine?"
"Prestani da me zoveš 'mister gospodine'", reče Sem. "Ako uopšte
moraš da mi se obraćaš, zovi me gospodine Klemens." Nije smatrao
da je opasno da koristi svoje pravo ime. Samozadovoljni građani
Lorensa očigledno ne očekuju gerilce usred grada, a ne bi ni znali da
je on jedan od njih čak i kad bi ih očekivali.
"Žao mi je, gospodine Klemens", reče dečak. "Slušao sam kad ste
juče razgovarali s gospodinom Traskom u Žurnalu, ali nisam čuo
vaše ime. Da li biste želeli da saznate moje?"
"Ne", reče Sem.
Stigli su do severnog kraja ulice Masačusets i sada su išli niz
izbrazdanu strminu ka mestu gde je dolazila skela. Ispred njih, reka
Kanzas bila je mutnosmeđa i manje od sto jardi široka; teško uopšte
reka, po Semovom mišljenju. Ali biće to dovoljno da zaštiti

175
Kvantrilove napadače od vojnika s druge obale, ako se osigura da
vojnici ne shvate da napadači dolaze sve dok ne bude prekasno. Da bi
se uverio u to, Sem je želeo da sazna koliko su plave košulje aktivni ili
neaktivni u ovo doba zore. Ako su dremljivi kao građani Lorensa,
moći će da izvesti da ima malo izgleda da će bilo koji od njih na vreme
preći skelom da spreči napad. U svakom slučaju, u logoru nije bilo
mnogo vojnika. Tejlor je izbrojao samo sto dvanaest, a neki od njih
nisu uopšte bili vojnici, već carinici.
"Kako to da ste krenuli dole na reku, gospodine Klemens?" upita
dečak. "Idete li na pecanje?"
Sem je zastao i prostreljao dečaka pogledom, vadeći cigaru iz usta
sporim, proračunatim pokretom. "Vidiš li štap za pecanje u mojoj
ruci, dečko?" upitao od, odbijajući plavičast oblak.
Dečak je zurio gore u cigaru, na čijem je vrhu podrhtavalo dva
palca pepela.
"Ne, gospodine", reče dečak. "Vidim cigaru."
"Onda je razumno pretpostaviti", reče Sem, "da sam došao na
reku ne da pecam, već da pušim." Potapkao je cigaru i pepeo pade na
dečakovu glavu."
Dečak zacvile i odskoči, treskajući kosu.
Sem je vratio cigaru među zube i nastavio niz strminu.
"To nije bilo lepo!" doviknu dečak za njim.
"Ja nisam dobar čovek", reče Sem. Nije se osvrnuo, tako da nije
znao da li ga je dečak čuo. Ali stigao je do obale sam.
Slabašna izmaglica lebdela je nad vodom i počela da se rasipa čim
je Sunce stalo da se diže. Sunčeva svetlost bojila je šatore na drugoj
obali u ružičaste prelive. Logor nije bio samrtno miran, ali nije bilo
ni mnogo živosti u njemu. Isprva, Sem je video samo dve vatre, i ne
više od petoro ili šestoro ljudi koji su bili na nogama i vrzmali se
naokolo. Dok je posmatrao, još je ljudi izlazilo iz šatora, ali
nedostajalo je vojničke discipline. Očigledno, ove plave košulje
mogle su da ustaju kad žele. To će biti dobra vest za pukovnika.
Sem je bacio čik cigare i reku i slušao kako šišti. Sunce je sad već
bilo više i vojnici su sve češće počeli da izlaze iz šatora. Potaknut
starom navikom, Sem poseže za džepnim satom. Ali još nije bio
zamenio onaj koji su mu crvene noge ukrale pre dve godine.

176
 Čuo je iza sebe zvuk drljanja i pogledao preko ramena. Dečak iz
Žurnala opet je bio blizu i vrteo vrh cipele po zemlji.
"Kaži, dečko", reče Sem, "imaš li sat?"
Dečak je pogledao Sema sa sračunatim zadovoljstvom. "Naravno
da imam sat. Gospodin Trask dao mi je svoj stari. Moram da stignem
u novine na vreme, zar ne?"
"Pa, reci mi onda koliko je sati", reče Sem.
"Zašto bih rekao bilo šta nekome ko mi je bacio funtu užarenog
duvana na glavu?"
Sem se široko osmehnuo. Dečak je počinjao da ga podseća na
dečake s kojima je odrastao u Hanibalu. "Možda ću da dam cigaru
onome ko mi kaže koliko je sati."
Dečakov izraz lica se promenio. "Stvarno?"
"Rekao sam - možda."
Dečak je posegao u džep i izvadio pohabani hronometar.
Zablenuo se u njega i rekao: "Ovde je šest sati, ali kasni trideset pet
minuta na dan, a nisam ga nameštao od juče u podne. Tako da je
možda pola sata više."
Sem izvadi cigaru iz kaputa i dade je dečaku. "Puno hvala, dečko."
Dečak je uzeo cigaru slobodnom rukom, a zatim vratio sat u džep
i ponovo zadovoljno pogledao Sema. "Prestanite da me zovete
'dečko'. Ako uopšte morate da mi se obraćate, zovite me Henri."
Dečak je nabio cigaru u usta, okrenuo se i krupnim koracima pošao
uz strminu ka ulici Masačusets.
Sem se ponovo okrenuo prema reci. Magle više nije bilo, a većina
vojnika izišla je iz šatora. Da bi bili sigurniji, odlučio je Sem, napad
ne sme da počne posle pet i trideset, a grupa gerilaca moraće da
dođe na reku da usmeri puške na skelu, za svaki slučaj. Smatrao je
da neće imati puno muka da ubedi pukovnika Kvantrila da shvati
mudrost ove taktike.
Krenuo je nazad do ulice i odšetao do štale da proveri Bigzbija.
Bigzbi je bio zle volje i pokušao da ga ugrize, tako da je Sem znao da
je konju dobro.
Te večeri, Sem je u svojoj i Tejlorovoj sobi zapisivao šta je do tada
saznao, kada je čuo spolja glas dečaka iz Žurnala. Prišao je
otvorenom prozoru, pogledao dole i video dečaka koji je jahao mulu

177
ovenčanu svežnjevima novina. Dečak je izbacio jedan svežanj ispred
Vitnijevih vrata, a zatim podigao pogled i video Sema na prozoru.
Prstom je zapretio Semu. "Taj sigar bio je pokvaren, gospodine
Klemens!" viknu on. "Celo popodne sam bio bolestan, ali gospodin
Trask me je terao da radim."
"Dobro je", reče Sem. "To pomaže izgradnji ličnosti."
Dečak još jednom svadljivo pogleda Sema, a zatim pobode mulu i
nastavi niz ulicu.
Dok je dečak odlazio, četiri čoveka u plavim košuljama i crvenim
kožnim pantalonama projahali pored njega u suprotnom smeru. Svi
su nosili pištolje u futrolama na boku, a jednom je puška bila
prebačena preko ramena. Bili su neobrijani i ružni, i smejali su se i
urlali dok su jahali ulicom Masačusets. Bez sumnje će preći reku i
večeras nekome severno od grada stvoriti probleme. Sem nije
prepoznao nikoga, ali to nije ni bilo važno. Bili su kanzaške crvene
noge i čak smrtonosniji od Dženisonovih džejhokera; a ako oni sami
nisu bili ti koji su ubili Oriona, bili su povezani s ljudima koji su to
učinili.
"Radujte se, momci", promrmlja Sem pošto su projahali. "Radujte
se dok još možete."
Odmakao se od prozora i video da se Tejlor probudio. Tejlor je po
podne bio da se nađe s Nolandom, ali posle se vratio u krevet.
"Kakva je to buka?" upita Tejlor.
"Novine", reče Sem. "Doneću ih."
Tejlor frknu. "Zašto? Ionako su to samo abolicionističke laži."
Ali kada se Sem vratio s primerkom Žurnala i počeo da ga čita,
otkrio je novost. Užasnu, mučnu novost.
"Kurvini sinovi", prošapta on.
"Šta je?" upita Tejlor. Bio je kod ogledala, brijao se i pripremao za
još jednu noć u lorenškoj nečasnijoj četvrti.
Juče se srušila jedna zgrada u Kanzas Sitiju", reče Sem.
"Pa, dobro."
Sem odmahnu glavom. "Ne, Fleče. To je bila zgrada na aveniji
Grand u kojoj su plave košulje držali žene za koje su sumnjali da
pomažu gerilcima. Novine kažu da su četiri žene stradale, a da ih je
nekoliko povređeno."

178
 Tejlor je prestao da se brije. "Tamo su držali sestre Krvavog Bila
Andersona", reče on. "Kol Janger i Džoni Makorki takođe su tamo
imali rodbinu. Da li pišu imena?"
"Ne. Ali, naravno, nagovešteno je da bi rušenje moglo biti
izazvano eksplozivom postavljenim 'u katastrofalnom pokušaju da
se dame uklone iz Federalnog okrilja '."
Tejlorova gornja usna se posuvratila. "Kao da bi Južnjaci ugrozili
svoje žene!" Mahnuo je brijačem u pravcu novina. "Nego, da ti kažem
nešto. Bojao sam se da bi pukovnik mogao da ima problema da
navede neke od momaka na ovaj napad, naročito otkako je Noland
otkrio da je Džim Lejn izvan grada. Ali ova vest će ih razbesneti kao
malo šta. A ako je povređena sestra Bila Andersona, možeš da se
kladiš da će on i njegovi momci napraviti pravi rusvaj. Bog nek' je u
pomoći svakom Unijašu koji im se nađe na putu. Umočio je brijač u
lavor i okrenuo se nazad prema ogledalu. Oči su mu bile jarke. "Ili
meni, kad smo već kod toga."
Kada je Tejlor završio brijanje, pitao je Sema da li bi izišao u
provod. Sem je odbio i Tejlor je otišao bez njega.
Onda je Sem pročitao ostatak novina, koje su uglavnom bile
besmislene. Ali divio se slogu. Bilo je malo grešaka, a većina linija bila
je na jednakom rastojanju i prava. Pitao se koliko ih je dečak složio.
Ostavio je novine na stranu i pisao dnevnik dok večernje svetlo nije
izbledelo. Onda se skinuo i legao u krevet, ali je ležao budan toliko
dugo da zamalo nije odlučio da se ipak pridruži Tejloru. Međutim, ta
pomisao nije ga dovoljno privlačila. Posao uhode nije bio fizički težak,
ali ga je psihički iscrpljivao.
Kada je konačno zaspao, sanjao je da je ponovo Orionov štamparski
šegrt. Ovoga puta, međutim, njihove novine nisu bile hanibalški
Žurnala, već lorenški Žurnal.
Slagao je priču o požaru u kome je stradalo više od sto pedeset
ljudi, kada je jedan čovek uleteo u slovoslagačnicu. Čovek je imao
šiljate uši, masnjikavu kosu i usko lice, bez brade. Debele usne bile su
mu razmaknute i otrkivale su nepravilne, obojene zube. Sem ga
nikada ranije nije video.
Čovek s šiljatim ušima izvadio je revolver iz opasača i uperio ga u
Oriona.

179
 "Henri!" viknu Orion. "Beži!"
Sem, čije su mastilom umrljanje šake beskorisno visile pored
bokova, reče: "Ali ja sam Sem."
Čovek s šiljatim ušima upucao je Oriona, koji se zgužvao kao uvela
lozica.
Onda je stranac uperio revolver u Sema. Sem je pokušao da se
okrene i pobegne, ali stopala su mu se ukopala u gusto blato.
Revolver je opalio uz zvuk kao kad bi top opalio u crkvi, a čovek s
šiljatim ušima se nasmejao.
Posle toga Sem pluta negde blizu tavanice i gleda dole na dva tela
koja iskrvaruju. Orionovo lice postalo je ono Džosaje Traska, jednog
od izdavača lorenškog Žurnala. A Semovo lice postalo je lice onog
dečaka, Henrija, kome je dao cigaru. Cigara je još u Henrijevim ustima.
Sem se probudio stisnut uza zid. Obliven znojem.
Pala je noć i Lorens je tih. Tejlor se još nije vratio u sobu. Sem se
odmakao od zida i seo na ivicu kreveta, drhteći.
"Henri", prošapta on. "Proklet bio."
U podne, u sredu, 19. avgusta, Sem i Tejlor sedeli su na trupcu u
južnom delu okruga Džekson, blizu sela Loun Džek, među svojim
gerilcima. Oni i Noland vratili su se u logor Blu Springs dva dana
ranije, a pukovnik Kvantril sa zadovoljstvom primio je njihov izveštaj.
Onda, u utorak ujutro, Kvantril je naredio svojim gerilcima pokret, a
da im nije rekao cilj. Da bi zavarali bilo kakvu Federalnu izvidnicu ili
predstražu koja bi ih mogla opaziti, pukovnik je poveo gerilce
nekoliko milja na istog, a onda skrenuo na jugozapad. Uz put, grupi su
se pridružili Bil Anderson sa četrdeset ljudi i Endi Blant sa više od
stotinu, gotovo udvostručavajući veličinu Kvantrilovih snaga.
Svi ljudi znali su da je nešto veliko na putu. A sad, konačno,
pukovnik će im reći šta. Sem je mislio da je došlo vreme za to.
Kvantril, praćen Džordžom Todom i Bilom Andersonom sa bokova,
zastao je ispred gerilaca na svojoj jednookoj kobili, Crnoj Besi, i
vrištavo podviknuo. Preko tri stotine ljudi odgovorilo je i jeza pođe uz
Semovu kičmu. Taj zvuk bio je i najveličanstvenija i najstrašnija stvar
koju je ikada čuo. Da je on neprijatelj i da čuje taj zvuk, bio bi na pola
puta do Kolorada pre nego što se oglasi jeka sa najbližeg brda.
Pukovnik je zadovoljno klimnuo. Nosio je šešir sa mekim obodom na

180
čijoj je jednoj strani bila prikačena srebrna zvezda, obešenu sivu
gerilsku košulju sa plavim i srebrnim vezom i sive pantalone
utaknute u konjičke čizme. Sa opasača štrčala su četiri kolta, a još dva
bila su u futrolama sa svake strane sedla.
"Pa, momci", viknu Kvantril, "nadam se da još niste umorni od
jahanja!"
Odgovorio mu je glasan, isprekidan hor: "Do đavola, nismo!"
Kvantril se nasmejao. "Dobro je", dreknu on, "jer kad padne noć,
krećemo za područje Kanzas da vidimo da li možemo da izvadimo
njegov najtruliji zub: Lorens!"
Trenutak tišine pratio je objavu, a u tom času Sem se pitao da li su
ljudi zaključili da je pukovnik skrenuo s uma. Ali onda su gerilci
prasnuli u još jedan vrištavi pozdrav, a bar sto njih ustalo je i pucalo
pištoljima u vazduh.
Tejlor potapša Sema po ramenu. "Jesu li ovo najbolje proklete
momčine u Misuriju, il' nisu?" dreknu on.
"Sigurno su najglasnije", reče Sem.
Kvantril podiže ruku i pozdravi utihnuše.
"Čuvajte municiju", viknu pukovnik. "Teškom mukom ste je
napravili ili ukrali, pa je ne traćite pucajući u Boga. Ima mnogo boljih
meta tamo gde idemo!"
Na to se podiže još jedan pozdrav, ali tada se Kvantrilovo lice
promeni od ushićenja do hladne, smrtonosne namere. Gerilci su se
ućutali.
"Momci", reče Kvantril, više ne vičući, "ispred nas je više opasnosti
nego ikada pre. Federalci mogu biti i pred nama i iza nas, dolaziti i
odlaziti. Mi smo poslali neke ljude da uhode Lorens i oni kažu da grad
vapi da bude zauzet - međutim, na putu se mogu isprečiti predstraže.
Možda će se plave košulje generala Juinga spustiti na nas iz Kanzas
Sitija, a možda i neki iz Levenvorta. Sumnjam da ćemo se svi živi
vratiti u Misuri." Uspravio se u sedlu, a Semu se učinilo da njegov
metalni pogled pada na svakog pojedinog gerilca. "Pa, ako ima neko
ko ne želi da sa nama ostalima krene na Područje, sad je prilika da
pođe kući. Kad večeras krenemo odavde, više nema povratka. Ni za
koga."
Pored Kvantrila, Bil Anderson izvadio je pištolj. Andersonova kosa

181
bila je još nemirnija nego kad ga je Sem nedelju dana ranije video u
Kvantrilovom šatoru, a oči su mu bile tako vatrene da nisu delovale
ljudski. "Svako ko se bude okrenuo kada pođemo", povika Anderson,
"poželiće da je dopao Jenkijima u šake pre nego što ja svršim s njim!"
Tejlor se primakao Semu i prošaptao: "Mislim da je Krvavi Bil čuo
za zgradu u Kanzas Sitiju."
I Sem je tako mislio. Na licu Bila Andersona video je tako čistu
mržnju da ako Anderson ikada ostane bez neprijatelja prema kojima
će usmeriti svoj bes, neminovno će morati da ih još pronađe.
"Ali iako ćemo prolaziti kroz nedaće", nastavio je Kvantril, "ishod
će biti vredan toga. Lorens je osinje gnezdo abolicionizma u
Kanzasu, a tamo se nalazi i najveći deo imanja otetog iz Misurija,
sreman i željan da ga Misurani povrate. Čak i da Džim Lejn nije kod
kuće, njegov dom i ono što je opljačkao jeste. Više pravde možemo
da donesemo u Lorens nego bilo gde pet stotina milja unaokolo! Pa
onda, ko ide sa mnom?"
Vrištavi pozdravi začuli su se četvrti put i svi oni koji već nisu
stajali podigli su se na noge. Uprkos Kvantrilovom upozorenju da se
čuva municija, ispaljeno je još hitaca u vazduh.
Kvantril i njegovi kapetani okrenuli su konje i odjahali u svoj
šator, a Sem je ostavio Tejlora i otišao do drveta gde je privezao
Bigzbija. Tamo, pošto je izbegao Bigzbijeve pokušaje da ga ugrize,
otvorio je jednu od bisaga, izvadio revolver i vratio kapice.
Kada je ponovo podigao pogled, video je Džona Nolanda
naslonjenog na drvo, kako ga gleda s nehajnim prezirom.
"Ma nećete valja nekog da upucate, gospodine Klemense?" upita
Noland.
"Daću sve od sebe ako postane neophodno", odvrati Sem.
Noland podrugljivo roknu. "'Ako postane neophodno'" ponovio je.
"Zašto mislite da idemo, tamo 'de idemo?"
"Mislim da je to očigledno", reče Sem. "Da vratimo ono što
pripada Misuriju i da kaznimo džejhokere i crvene noge koji su to
ukrali."
"A prepoznaćete džejhokera kad ga spazite, je l' tako?" upita
Noland.
"Prepoznaću crvenu nogu čim je spazim, to da ti kažem."

182
 Noland se odgurnuo od drveta. "Kladim se da 'oćete, ako
spavaju u pantalonama." Prošvrljao je pored Sema i dodirnuo
obod šešira. "Ura za vas, gospodine Klemense. Ura za sve nas."
"Ne zvučiš kao da sav goriš od uzbuđenja, Nolande", reče Sem.
Noland se osvrnu s oštrim osmehom na licu. "Ako 'oćete da me
vidite uzbuđenog, gospodine Klemense, gledajte me kad budem
stavljao u džep novac tih boraca za oslobođenje robova. Tad me
gledajte." Ponovo je dodirnuo šešir i udaljio se.
Sem ga je posmatrao kako odlazi. Kako, pitao se, mogu dva tako
različita čoveka kao što su Bil Anderson i Džon Noland da jašu u
istoj gerilskoj grupi u istom pohodu?
Onda je spustio pogled na pištolj u ruci i prisetio se da i on jaše s
obojicom.
Bigzbi ga uzrize za ruku. Sem je odskočio i opsovao, a zatim vratio
revolver u bisagu i dao Bigzbiju grumen šećera. Konju će uskoro biti
potrebna sva energija koju poseduje.
U sumrak, pukovnik je naredio gerilcima da uzjašu i nastave ka
jugozapadu. Samo trinaest ljudi napustilo je napadače posle
Kvantrilovog obelodanjivanja cilja, a samo dvojica među njima bila
su članovi Kvantrilove jednice. Sem se tome divio. Više od trista ljudi
pošlo je u ono što bi moglo da se ispostavi da je njihova smrt, samo
zato što je jedan čovek to od njih zatražio. Istina, svako je imao svoje
razloge zbog kojih je u prvom redu i postao gerilac, ali niko ne bi ni
u snu sudelovao u pohodu toliko duboko u Kanzas da se Kvantril
nije ponudio da ih tamo povede.
Usred noći, gerilci su naleteli na grupu od preko sto
Konfederalnih regruta pod vođstvom pukovnika Džona Holta. Holt i
Kvantril većali su čitav sat, dok su gerilci odmarali konje, a kada su
nastavili dalje, Holt i njegovi regruti su im se priključili.
U osvit zore, u utorak, 20. avgusta, Kvantrilovi napadači napravili
su logor pored reke Grand. Sada su bili samo četiri kilometra od
granice i ovo će biti njihov poslednji odmor pre nego što krenu na
Lorens. Kasnije tog jutra, još pedesetoro ljudi iz okruga Kes i Bejts
dojahalo je u logor i ponudilo svoje usluge. Kvantril je prihvatio i, po
Semovom računu, invazione snage sada su se sastojale od gotovo
pet stotina ljudi, svaki na jakom konju i naoružan bar jednim

183
pištoljem i sa onoliko municije koliko može da ponese. Nekoliko
ljudi imalo je i puške, a mnogi su nosili svežnjeve baklji umočenih u
smolu.
Ako ih Federalne trupe i napadnu, pomisli Sem, plave košulje će
imati vraških muka da iziđu s njima na kraj. Mogli bi se takođe
zbuniti ko je prijatelj, a ko neprijatelj, jer je gotovo dve stotine
gerilaca imalo delove plavih uniformi Unije.
Usred poslepodneva, kapetan Tod je ujahao među dremljive ljude
i konje, vičući: "Osedlajte konje, momci! Lorens neće sam da se
pljačka, je l' tako il' nije?
Ljudi su odgovorili raštrkanim povicima odobravanja. Sem je
ustao, smotao ćebe, a onda ga je, zajedno sa sedlom, poneo do
mrtvog stabla gde su bili vezani njegov i Tejlorov konj. Bio je
rasprostro ćebe na senovito mesto i pokušao da zaspi, ali uspeo je
samo da malo odrema. Tejlor, koji je ležao samo nekoliko jardi dalje,
zahrkao je u podne i nije prestao dok Tod nije projahao pored njega.
"Ne mogu da shvatim kako možeš da spavaš kad znaš šta nas
čeka", reče Sem kad je Tejlor ustao da osedla konja.
"Nisam spavao", reče Tejlor. "Kovao sam planove."
"Nema sumnje uz pomoć roja bumbara koji si progutao."
Tejlor se iskezio. "Seme, sve će da bude u redu", reče on. "Znaš da
nas ne očekuju. Zato čovek ne treba da se plaši."
"Ne, rekao bih da ne treba", reče Sem. "Osim ako ima mozak."
Tejlor se namrštio. "Šta je to trebalo da znači?"
Sem uze kolt iz bisage i nabi ga u opasač. "Ništa, Fleče. Samo mi je
da stignem tamo, obavimo to i vratimo se, to je sve."
"Ti, i ja, i svi ostali", reče Tejlor.
Dok su se Sem i Tejlor peli na konje, skupina od jedanaestoro
ljudi projahala je pored njih, podvriskujući i smejući se. Činilo se da
su željni da budu na čelu gerilskih trupa koje će ući u Kanzas.
Čovek koji ih je predvodio imao je šiljate uši, masnjikavu kosu i
usko lice, bez brade.
Semovo srce se sledilo. Polako, podigao je ruku i usmerio na
skupinu ljudi. "Ko su ovi?" upita. Grlo mu je bilo suvo i stisnuto.
"Neki od Andersonovih", reče Tejlor. "Popizdeli i bahati, šta
kažeš?"

184
 "Znaš li ko je onaj što ih predvodi?"
"Naravski", reče Tejlor. "Čak sam dva puta jahao s njim. Zove se
Frenk Džejms. Jedno je sigurno: kad je do tuče, na njega možeš da
računaš." Tejlor pucnu jezikom i njegov konj pođe za skupinom
Andersonovih ljudi.
Bigzbi je sledio Tejlorovog konja, dok je Sem zurio napred u
čoveka iz svog sna. Čoveka koji je ušao u slovoslagačnicu Žurnala,
ubio nenaoružanog čoveka i dečaka, a zatim se smejao.
U šest sati, Kvantrilovi napadači prešli su granicu i ušli u Kanzas.
Ispred njih, Područje je tonulo u tamu.
Do jedanaset sati, kada su napadači prošli grad Garden, noć bez
mesečine postala je crna kao Kvantrilov konj. Vododerine, potoci i
ograde postali su prepreke i neki od gerilaca želeli su da upale baklje
da im pomognu da nađu put. Ali Kvantril to nije dopuštao. Još su bili
dvadeset milja od Lorensa, na otvorenom, i nisu mogli da dopuste da
ih spaze iz daljine. Pored toga, baklje je trebalo sačuvati da se
upotrebe u samom Lorensu.
Odmah posle ponoći, Kvantril je zaustavio gerilce blizu jedne farme
i prosleđeno je niz kolonu da ljudi budu tihi.
"Zašto smo stali ovde?" prošapta Sem. On i Tejlor jahali su blizu
sredine kolone i Sem nije mogao da vidi šta se napred događa.
"Stišaj se", prošišta Tejlor.
U sledećem trenutku iz kuće na farmi dopro je povik, a zatim i
smeh nekih napadača. Visoka prilika kapetana Bila Grega dojahala je
duž kolone. "U redu je, momci, možemo dalje", rekao je. "Našli smo
prijateljski raspoloženog Kanzašanina da nas vodi!" Okrenuo je konja
i vratio se na čelo kolone.
"Pitam se šta je time hteo da kaže", reče Sem.
Tejlor se zasmejuljio. "Šta misliš?"
Gerilci su ponovo krenuli i par milja brzo napredovali, idući u cik-
cak oko prepreka. Onda je Kvantril naredio još jedno zaustavljanje.
Ljudi su počeli da se domunđavaju, ali su zaćutali kada je pištolj
opalio.
Bigzbi trže glavu i strugnu iz kolone. Sem je morao da se bori da
vrati konja na mesto. "Koji je đavo ušao u tebe?" upita on. Bigzbi se
nikada nije plašio pucnjeva. U stvari, gotovo da ih nije ni primećivao.

185
"To je samo neko greškom opalio iz pištolja!"
U tom trenutku, ponovo projaha kapetan Greg. "Nije bila greška",
reče on, zastajući pored Sema i Tejlora. "Naš prijateljski raspoložen
Kanzašanin je tvrdio da ne zna s koje strane tamošnjeg brda treba da
obiđemo. Tako da ga je pukovnik otpremio na njegov sopstveni
brežuljak, a mi ćemo morati da sačekamo dok ne nađemo drugog
prijateljski raspoloženog Kanzašanina da nas predvodi. Tamo napred
ima jedna kuća, a neki od Andersonovih momaka otišli su da vide
koga ima kod kuće. Neće dugo, pa ćemo da pođemo." Greg je podbo
konja i nastavio niz kolonu da pronese reč.
"Pa, bravo za pukovnika", reče Tejlor. "Sad je taj Kanzašanin
prijateljski raspoložen prema nama da prijateljskije nijedan
Kanzašanin ne može biti."
Sem je bio zapanjen. Kada su napadači krenuli dalje, prošli su
pored leša. Bigzbi se uplašio od njega i sudario s Tejlorovim konjem.
"Seme, zauzdaj tvog prokletog konja", zareža Tejlor.
Mrtav čovek nosio je pantalone od grubog platna i bio je bez
košulje i bos. Čak i u mraku, Sem je video da mu je glava samo kašasta
masa.
To nije imalo smisla. Ovaj čovek nije bio crvena noga, a ni plava
košulja. Možda čak nije ni bio abolicionista. Bio je samo farmer.
Pukovnik Kvantril ubio je farmera. Samo zato što čovek nije mogao da
se snađe u mraku.
Samo zato što je bio Kanzašanin.
Sem je počinjao da se pita da li su besmislene priče koje je čitao u
abolicionističkim novinama - priče o Kvantrilovim pohodima na Obri,
Olat i Šonitaun - možda ipak sadržale zrnce istine.
Kolona je ponovo zastala samo milju dalje, a onda se začuo još
jedan pucanj. Onda je sledeća farmerska kuća poharana i gerilci su
nastavili put. Ali uskoro su se opet zaustavili i treći pucanj je bio
ispaljen.
Proces se ponavljao, iznova i iznova. Svaki put, Sem i Begzbi
prolazili bi pored svežeg leša.
Ukupno ih je bilo deset.
Semu se vrtelo u glavi i bilo mu je muka. Ovo je trebalo da bude
pohod da se kazne crvene noge, unište novine, spali Džim Lejn i

186
povrati ukradena imovina.
Da, trebalo je da stradaju neki Kanzašani; međutim, to je
trebalo da budu crvene noge i plave košulje, a ne nenaoružani
farmeri noću odvedeni od žena i dece.
Kod desetog leša, Tejlor je naveo konja pored Sema i Bigzbija.
"Izvini, Klemense", reče Tejlor. "Konj počinje da mi pravi vodu."
Tejlor je zaustavio konja iznad mrtvaca i pustio ga da se ispiša na
telo. Gerilci koji su bili dovoljno blizu da to vide nasmejali su se, a i
Sem je pokušao da se nasmeje. Nije želeo da vide koliko je užasnut.
Sad ih se svih plašio. Čak i Tejlora. Posebno Tejlora.
"Momci, dobro napoj'te konje na sledećem potoku!" glasno se
nasmejao Tejlor. "U Lorensu će biti puno ljudi kojima će zatrebati
jedno ovakvo kupanje!"
"Amin!" neko dreknu.
Povik je odjekivao uz i niz stroj dok se Tejlor vraćao u kolonu
pored Sema.
Kapetan Greg ponovo je dojahao. "Momci, cenim vaša osećanja",
reče on, "ali predlažem vam da sačuvate buku za sam naš cilj. Onda
možete da urlate koliko želite, a vidite da li možete da izmamite i
nekoliko urlika iz takozvanih ljudi iz Lorensa!"
Gerilci su se ponovo nasmejali, ali zatim su stišali glasove do
šapata. Semu je to zvučalo kao siktanje pet stotina zmija.
Sad je video da ono što će se dogoditi u Lorensu ima sličnosti s
onime što je zamišljao da će da se dogodi baš kao što vulkan liči na
svica. Dopustio je da ga krivica zbog Orionove smrti i mržnja prema
crvenim nogama zaslepe da ne vidi u šta su se pretvorili ljudi s
kojima je jahao. Želeo je da okrene Bigzbija, iziđe iz kolone i žustro i
brzo odjaše nazad u Misuri, ne zaustavljajući se do Hanibala.
Ali znao je da ne može. Anderson mu je rekao kako će se
postupati prema dezerterima. Sem i Bigzbi ne bi odmakli ni sto
jardi, a već bi imali desetak ljudi na vratu. A nije bilo sumnje šta bi
se dogodilo Semu kada bi ga uhvatili.
Pored toga, njegov i Tejlorov izveštaj sa njihovog puta u Lorens
delimično je doprineo da Kvantril bude ubeđen da je pohod moguć.
Zbog toga je Sem bio odgovorniji za ono što će da se dogodi nego
gotovo bilo ko drugi. Da sad pobegne, ispao bi ne samo kukavica

187
nego i licemer.
Sledeća farmerska kuća bila je poharana oko tri ujutro, a ovoga
puta cela kolona se rasturila i okupila da posmatra. Sada je i Sem bio
dovoljno blizu da vidi šta se događa: farmera na kolenima u svom
dvorištu. Kapetan Tod stajao je ispred njega sa pištoljem uperenim
u njegovo čelo i navodio mu imena nekih ljudi koji ga čekaju u paklu.
Kvantril, na Crnoj Besi, prišao je pored Toda. "Džordže, preblizu
smo Lorensa da bi pucao", reče on.
Sem je jedva mogao da razazna Todov izraz lica. Bio je to bes.
"Majku mu, Bile", reče Tod. "Ovaj čovek zove se Džo Stoun. On je
smrdljivi misurski Unijaš koji je pobegao u Kanzas da umakne
pravdi i ja ću ga ubiti ma šta ti rekao."
Stoun, samo u noćnoj košulji, drhtao je. Sem pogleda u stranu i
vide ženu kako plače na dovratku kuće. Jedno dete pripilo se ženi za
kolena i jecalo. Unutra je gorela uljana svetiljka, a njeno slabašno
svetlo oivičavalo je ženu i dete tako da se činilo kao da su uronjeni u
bled plamen.
Kvantril je češkao svoje čekinjavo lice palcem i kažiprstom. "Pa,
Džordže, slažem se da izdajnici moraju da umru. Ali sad smo na
manje od šest milja od Lorensa i pucanj bi mogao da uzbuni grad."
Učinilo se da će mu Tom nešto uzvratiti, ali onda je sklonio pištolj
sa Stounovog čela i vratio ga u opasač. "U redu", reče on. "Bićemo
tihi." Krupnim koracima prišao je svom konju i izvadio šarps
karabin iz korica. "Seme!" pozvao je. "Dolazi ovamo!"
Tejlor gurnu Sema u rebra. "'Ajde", reče on.
Sem, gotovo ukočen od straha, poče da silazi s konja."
"Mislio sam Sem Klifton", reče Tod. "Gde je on?"
Sem se vratio u sedlo, a Klifton, stranac koji se pridružio
gerilcima dok su uhode bile u Lorensu, sjahao je i prišao Todu.
Tod je pružio pušku Kliftonu. "Neki mi kažu da postavljate puno
pitanja, gospodine Kliftone", reče on. "Zato, 'ajde da vidimo da li
znate zašto ste ovde." Pokazao je na Stouna. "Prebi' izdajnika
namrtvo."
Klifton se nije nećkao. Napravio je tri brza koraka i zario kundak
puške u Stounovo lice. Stoun se preturio na zemlju, a njegova žena
i dete zavrištaše. Onda Klifton tresnu Stouna po lobanji.

188
 Sem je poželeo da se okrene, ali nije mogao da se makne. Ovo je
bila najužasnija stvar koju je ikada video, užasnija čak i od njegovog
brata Henrija koji leži u kovčegu ili njegovog brata Oriona koji leži
na putu. Odgledao je sve. Nije mogao da spreči sebe da to ne
odgleda.
Tek kada je sve bilo gotovo, kada je Klifton prestao da udara i
Stoun postao samo lešina, Sem je mogao da odvrati pogled. Pored
njega, Tejlor se cerio. Još neki su se cerili. Ali bilo je i par ljudi koji su
izgledali kao da im je toliko muka da će pasti s konja.
Onda je pogledao pukovnika Kvantrila. Kvantrilove oči nisu
treptale; odbijale su slabašno svetlo koje je dopiralo iz kuće. Usne su
mu bile razvučne u stisnut osmeh.
Tod je uzeo svoju pušku od Kliftona i vratio je u korice, ne
obrisavši je. Onda je pogledao Kvantrila drsko i podrugljivo.
"Odgovara li vam, pukovniče?"
Kvantril klimnu. "Odgovara mi, kapetane", reče on. Onda se
okrenuo ljudima. "Zapamtite ovo, momci", viknu on, "i poslužite
ljude iz Lorensa na isti način! Ubijte! Ubijte i nećete pogrešiti! A sad,
teraj' napred da ne svane pre nego što signemo!"
"Čuo si čoveka", reče Tejlor Semu.
"Jesam", reče Sem. Glas mu je bio promukao. Mislio je da će mu
zauvek ostati promukao.
Napadači su nastavili dalje, ostavljajući gospođu Stoun i njeno
dete da u dvorištu nariču nad ostacima mesa.
Kad se kolona ponovo obrazovala, Sem se zatekao blizu čela;
jahao je odmah iza Grega, Toda, Andersona i samog Kvantrila. Bilo je
to kao da je Bog želeo da se osigura da će Sem moći dobro da vidi
kada sledeći čovek bude umro.
Istočno nebo se pretvaralo iz crnog u purpurasto-sivo kad su
Kvantrilovi napadači stigli na vrh brda jugositočno od Lorensa.
Pukovnik Kvantril podigao je
desnu ruku i kolona se zaustavila.
Ispod njih, na manje od dve milje, Lorens je ležao nem kao smrt.
Fleč Tejlor se razbrbljao. "Vidi ih! Prokleti Jenkiji skupili su se k'o
bebe s prstom u ustima!"
Sem klimnu, s bolom u duši.

189
 Kvantril je izvadio durbin i uperio ga prema uspavanom gradu.
"Deluje savršeno", reče on. "Ali ne vidim reku, još je mračno." Spustio
je durbin i okrenuo se prema kapetanu Gregu. "Bile, uzmi petoro ljudi
i kreni u izvidnicu. Mi ostali ćemo da sačekamo petnaest minuta, pa
ćemo da krenemo za vama. Ako uočite nevolju, pojurite nazad i
obavestite nas."
Greg je salutirao Kvantrilu, a onda je prstom uperio u petoricu
ljudi njemu najbližih. "Džejms, Janger, Makorkl, Tejlor i..." Gledao je
pravo u Sema.
Sem nije mogao da se oglasi. Jezik mu je bio hladan i težak kao
glina. Zurio je u Frenka Džejmsa.
"Klemens", reče Tejlor.
"Tako je", reče Greg. "Klemens. Hajdemo, momci." Podbo je konja i
krenuo nizbrdo.
"Hajdemo, Seme", reče Tejlor. Pružio se i udario Bigzbija po
sapima, a Bigzbi posrnu napred.
Uprkos strmom nagibu i drveću koje je bilo posuto po njemu, Greg
ih je brzo vodio. Sve što je Semu preostalo bilo je da se drži za
Bigzbijeve uzde i pusti da konj sam nađe put. Zaželeo je da se Bigzbi
spotakne i da on padne i slomi ruku ili nogu. Ali Bigzbi je bio suviše
okretan za tako nešto. Sem će od početka do kraja prisustvovati
napadu na Lorens.
Na pola puta do podnožja, Greg je zaustavio konja, a Džejms,
Janger, Makorkl i Tejlor uradiše isto to. Bigzbi je sam zastao i gotovo
bacio Sema na jabučicu sedla.
"Šta nije u redu, kapetane?" upita Tejlor.
Greg je stavio prst na usne, a onda ispružio taj prst prema jednoj
tački.
Nekoliko stotina stopa niže, mula sa usamljenim jahačem na
leđima probijala se uzbrdo kroz drveće. Mula i jahač na njoj jedva su
se videli na svetlu pre izlaska Sunca.
"Šta to iko traži ovde ovako rano?" prošapta Tejlor.
"Nije važno", šapatom odvrati Greg. "Ako nas vidi, a pustimo ga da
umakne, isto je k'o da smo mrtvi."
"Ali pucanj bi mogao da probudi grad, kap'tane", promuca Sem.
Greg ga okrznu pogledom. "Onda nećemo da ispalimo pucanj koji

190
bi se mogao čuti u gradu." Okrenuo se prema Frenku Džejmsu.
"Frenk, idi i ubi' ga. Ili nožem, ili mu prisloni pištolj na stomak da
prigušiš buku. Ili mu prospi mozak. Baš me briga, samo budi tih."
Džejms je izvadio pištolj, otkočio ga i poveo konja nizbrdo.
Jahač na muli pojavio se iza drveta. Bio je sam i nenaoružan. Sem je
sada mogao da mu vidi lice. Bio je to štamparski šegrt iz lorenškog
Žurnala.
Henri.
Frenk Džejms jurio je nadole, ispružene desne ruke, upirući prst
smrti na nedužnog.
I u tom trenu, Sem je ugledao sve što će se dogoditi i istinu o svemu
što se već dogodilo. Sve je to video jasno kao u nekom od svojih
snova.
Dečak će ležati leđima na zemlji. Negova bela košulja biće
natopljena krvlju. Sem će kleknuti pored njega, udarajući se u čelo,
moleći ga da mu oprosti. Želeće da da sve samo da poništi ono što je
učinjeno. Ali biće prekasno.
Henri će mu mrmljati o porodici, o voljenima koji ga više neće
videti. A onda će prekorno pogledati Sema i umreti.
Kao što se već dogodilo.
Ne kad je Semov brat Henri umro. Henri ga nije prekorno
pogledao, a sve što je rekao bilo je: "Hvala ti, Seme."
Ni kad je Orion umro. Orion je rekao: "Beži, Seme", a prezira nije
bilo u rečima. Samo brige. Samo ljubavi.
Frenk Džejms jurio je nadole, ispružene desne ruke, upirući prst
smrti na nedužnog.
Nedužnog, kao onog koga je Sem ubio.
Bilo je to više od sna. Rekao je sebi da nije bio jedini od
marionskih rendžera koji je pucao. I inače nikada ne bi pogodio bilo
šta na šta je pucao. Ali u srcu je znao da tada nije bilo tako. Znao je
da je kriv za ubistvo i za bol koji je porodica nedužnog,
nenaoružanog čoveka zbog toga osećala.
Svo njegovo osećanje krivice, sva želja da se popravi...
To uopšte nije bilo zbog njegove mrtve braće.
Bilo je to zato što je ubio čoveka koji mu nije ništa učinio.
Sem je pokušao da pobegne od te istine krećući na Zapad s

191
Orionom. Ali tada, kada je Orion ubijen, pokušao je da zauzvrat
pokopa svoju krivicu tako što bi je prigrlio i rekao sebi da rat čini
ubijanje časnim ako je učinjeno za pravednu stvar. A osveta, rekao
je sebi, takva je stvar.
Ali porodica čoveka koga je ubio mogla bi misliti upravo isto.
Frenk Džejms jurio je nadole, ispružene desne ruke, upirući prst
smrti na nedužnog.
A Sem to više nije mogao da podnese.
Dreknuo je kao lud i Bigzbi polete niz padinu, sevajući pored
drveća brzinom koju nijedan konj iz Kvantrilove jedninice ne bi
mogao da postigne. Kada je Bigzbi stigao pored Džejmsovog konja,
Sem trgnu uzde. Bigzbi tresnu u Džejmsovog konja i nabi ga na
drvo. Džejms je ispao iz sedla i pištolj je opalio. Henrijeva mula se
srušila, a Henri se preturio na zemlju.
Sem je zauzdao Bigzbija ispred mule koja je umirala, skočio dole
i pao na kolena pored dečaka.
Henri podiže pogled prema njemu sa prezrivim izrazom na licu.
"Jesi li ti lud ili šta ti je?" upita on.
Sem ga je zgrabio i zagrlio.
Henri se koprcao da se oslobodi. "Gospodine Klemens? Kog vraga
to radite?"
Sem pogleda uzbrdo i vide kako Frenk Džejms ustaje. Džejmsov
konj stajao je u blizini, mahao glavom i njištao.
Greg, Tejlor, Makorkl i Janger jahali su naniže, izvađenih pištolja.
Sem je poskočio i nabacio Henrija na Bigzbijevo sedlo. "Nagni se
tik do mene", reče on.
"Zašto?" upita Henri. Dečak je sada izgledao zbunjeno. Zurio je u
mrtvu mulu.
"Samo to uradi i slušaj šta ću ti reći", odvrati Sem. "Moram da ti
nešto kažem, a da to ovi ljudi ne čuju."
Henri se nagnuo.
"Odjaši u grad što brže možeš", reče Sem. "Kad priđeš dovoljno
da te ljudi mogu čuti, viči da se Čarli Hart vratio, da se sada zove Bili
Kvantril i da sa sobom dovodi pet stotina ljudi. A ako ne možeš da
sve to zapamtiš, samo viči: 'Kvantril!'. Viči: 'Kvantril!' koliko god
možeš, sve dok ne dođeš do Eldridž Hausa, a onda uđi unutra i

192
svakome vikni 'Kvantril!'. Ako ti ne budu verovali, samo pokaži na
ovog konja i pitaj ih šta misle otkud ti taj vražji konj. Sad se
uspravi!"
Henri se uspravio, a Sem je pljesnuo Bigzbija po sapima. Bigzbi se
okrenuo i pokušao da ugrize Sema za rame.
"Ne sad, vrećo buva!" dreknu Sem. Podigao je ruku da još jednom
tresne konja, ali Bigzbi je frknuo i preskočio mrtvu mulu pre nego
što je Sem stigao da ga dodirne. At se sjurio nizbrdo istom brzinom
kao i pre, a Henri se čvrsto držao za njega.
Sem duboko uzdahnu i okrenu se dok je izdisao. Frenk Džejms je
hodao prema njemu ubistvenog izraza očiju, a četiri čoveka, koji su
stizali na konjima iza Džejmsa, nisu delovali ništa srećnije. Sem je
spustio ruku na kolt u opasaču, ali nije razmišljao da ga izvadi.
Plašio se da će se upišati u pantalone. Ali moraće da pruži Henriju
lepu početnu prednost. A ako bi to značilo njegovu smrt - pa, upravo
je to to značilo. Bolje on nego dečak čija se jedina krivica sastojala u
slaganju abolicionističkih novina.
"Ti izdajničko kopile", reče Džejms, podiže revolver i uperi ga
Semu u lice.
Sem proguta knedlu i dođe do glasa: "Cev ti je puna zemlje", reče
on.
Džejms pogleda pištolj i vide da je tako.
Kapetan Greg podigao je svoj pištolj. "Moja je, međutim, čista",
reče on.
Sem podiže ruke. "Kapetane, ne pucajte", reče on. Moraće da
smisli neku krupnu laž, brzo. "Izvinjavam se gospodinu Džejmsu, ali
morao sam ga ga sprečim da mi ne ubije glasnika, zar ne? Trebalo je
da ranije nešto kažem, ali video sam da je to dečak tek kada je
Džejms već krenuo na njega."
"Glasnik?" upita Greg.
Sem pogleda Tejlora, čije je lice bilo mešavina besa i neverice.
"Što ne kažeš nešto, Fleče? Zar nisi prepoznao dečaka?"
Tejlor zatrepta. "Šta to lupaš?"
Sem je spustio ruke, stavio ih na bokove i pokušao da izgleda kao
da je zgrožen. "Boga mu, Fleče, onaj dečak iz Misurija koga sam sreo
u Lorensu. Onaj čijeg su oca ubili džejhokeri i koji je kidnapovan u

193
Kanzas. Pokazao sam ti ga u subotu ujutro, ali rekao bih da si
prethodne večeri previše popio da bi zadržao informaciju."
Greg pogleda Tejlora. "Kaplare, pio si viski, a trebalo je da izviđaš
grad?"
Tejlor se razljutio. "Do đavola, nisam!"
"Zašto se onda ne sećaš da sam ti pokazao tog dečaka?" upita Sem.
"Pa, sećam se", nesigurno reče Sem.
Sem je znao da to ne sme da pusti. "Zašto onda nisi rekao
kapetanu Gregu da je dečak obećao da će da dođe ovde da nas
upozori ako još Federalaca stigne u Lorens?"
U Tejlorovim očima pojavila se panika. "Nisam prepoznao
dečaka. Mračno je."
"Kakva je to priča o plavim bluzama u Lorensu?" upita on.
"Dečak mi je to kazao", reče Sem. "Šest stotina vojnika, od toga
četiri stotine konjanika, spustilo se u utorak iz Levenvorta. Logoruju
na južnoj obali reke, kaže on."
Cev pištolja Frenka Džejmsa sada je bila čista i on je ponovo
uperio pištolj na Sema. "Pa, što si ga opet posl'o nazad?"
Sem je toliko zabrazdio u priču da je gotovo zaboravio na strah.
"Zato što je rekao da su plave bluze počele da svakog jutra između
pet i šest šalju šezdeset konjanika da izviđaju ravnicu između ovog
mesta i Maunt Oreada. Rekao sam mu da nastavi da osmatra i da se
vrati kad ih ugleda."
Kol Janger, mrkog lica i tankih usana, revolverom napravi pokret
prema Semu. "Zašto bi nekom u Lorensu rekao ko si i šta tamo
radiš?"
"Već sam kazao zašto", odseče Sem. "Zato što je on iz Misurija i
mrzi Jenkije baš kao ti i ja. Možda i više, jer nije imao prilike da
odraste pre nego što su mu oduzeli sve što je imao. A ja mu nisam
tek tako, bez razloga, prišao i poverio mu se. Dvojica crvenih nogu
gnjurala su ga u valov sve dok se nije napola udavio. Kad su otišli,
pitao sam ga zašto su to radili, a on je rekao da ih je nazvao
kukavičkim jenkijevskim ubicama. Smatrao sam da možemo da
upotrebimo takvog prijatelja u Lorensu, a Fleč se složio."
Džon Mekorkl, čovek okruglastog lica sa šeširom s ravnim
obodom, piljio je u Sema kroz stisnute kapke. "A kako je dečak znao

194
gde ćemo da budemo i kada?"
"Znao je jer smo mu to kazali", reče Sem. "pukovnik je živeo u
ovim krajevima i kada je planirao napad, izabrao je ovo brdo da
odavde nadziremo. Je l' tako, Fleče?"
Tejlor klimnu.
"A što se tiče kada", nastavio je Sem, "pa, Fleč i ja smo znali da
ćemo stići ovamo pre izlaska Sunca ili juče ili danas, pa smo rekli
dečaku da dođe oba dana ako bude trebalo da nam nešto kaže."
Janger pogleda Tejlora. "Je li to istina, Fleče? Ili si bio toliko pijan
da se ne sećaš?"
Tejlor ga je besno pogledao. "Istina je, Kole. Samo ti nisam rekao,
to je sve. Pet stotina ljudi ima u ovom pohodu i ne mogu svakom od
vas sve da kažem, je l' tako?"
Janger je zaustio da mu odgovori, ali ga je prekinuo zvuk stotina
kopita sa padine iznad njih. Kvantril je čuo Džejmsov pucanj i
dovodio je ostatak ljudi.
Greg je vratio pištolj u futrolu. "Onda, dobro", reče on, delujući
umorno. "'Ajde da kažemo pukovniku šta je dečak rekao."
Pogledao je Tejlora. "Ti to učini, Fleče. On te bolje poznaje nego
Klemensa."
Tejlor klimnu, a onda prostrelja Sema pogledom koji bi otopio
čelik.
U tom pogledu bilo je obećanje, ali Sem nije mario. Greg je
poverovao u njegovu priču i, za sada, bar, još je bio živ.
A i Henri.
Tejlor je rekao pukovniku Kvantrilu da je dečak iz Misurija došao
da upozori napadače na šest stotina novih plavih bluza u Lorensu,
koji svi logoruju južno od reke, kao i na to da će izviđačka grupa od
pedeset Federalaca najverovatnije uočiti gerilce pre nego što stignu
da uđu u grad. Kvantril je slušao bez reči. Zurio je pravo ispred sebe,
prema Lorensu, sve dok Tejlor nije završio. Onda je pogledao dole
prema Semu, koji je još stajao pored mrtve mule.
Kvantrilove oči bile su krhotine leda, ali Sem nije skrenuo pogled.
Bio je siguran da bi pukovnik, kad bi se on trgnuo, shvatio kakav je
lažljivi izdajnik.
Jedan dug trenutak kasnije, Kvantril se okrenuo prema kapetanu

195
Todu. "Šta ti misliš, Džordže?" upita on.
Tod je izgledao kao da je pojeo kiseo krastavac. "Kroz durbin nisi
video šest stotina Federalaca, zar ne?"
"Ne", reče Kvantril, "ali nisam mogao da vidim reku. Ako logoruju
blizu obale, onda ne mogu da se vide."
"Onda, hajde da se vratimo i ponovo pogledamo", reče Tod.
Kvantril odmahnu glavom. "Kad se Sunce bude podiglo dovoljno
visoko da možemo videti reku, i ljudi iz Lorensa podići će se na
noge. Ili ćemo sad da navalimo, ili da odustanemo."
"Ali ako dole ima toliko vojnika", reče Greg, "nećemo imati
izgleda. Ja bih da se povučemo do granice, pošaljemo još uhoda da
ponovo osmotre grad i vratimo se kad budemo sigurni u pobedu."
Kvantril pogleda u zemlju i pljunu. "Nek' se sve nosi", reče on. "U
pravu si. Čak i da nema toliko vojnika, možda su u gradu čuli pucanj
iz pištolja."
Ljudi iza Kvantrila su žamorili. Mnogi su izgledali ljuti ili
razočarani, ali gotovo isto toliko ljudi kao da je laknulo.
Sem je očajnički pokušavao da izgleda razočarano, ali dolazilo mu
je da vrišti od sreće.
Onda je Bil Anderson kriknuo, izvadio jedan od svojih pištolja i
udarao konja sve dok ovaj nije stao nos u nos s Crnom Besi.
"Predaleko smo došli!" vrisnuo je i uperio pištolj u pukovnika.
"Predaleko smo došli i naši ljudi su previše propatili! Ovaj napad bio
je tvoja zamisao i ubedio si me da povedem svoje ljude! Proklet bio,
Kvantrile, ima da to isteraš!"
Kvantril je hladno zurio u Andersona. "Dobili smo nova
obaveštenja", reče on. "Situacija se promenila."
Anderson odmahnu glavom. "Ništa se nije promenilo! Ništa!
Jenkiji su ubili jednu moju sestru, a drugu obogaljili, i ja se ne
vraćam dok ne ubijem za osvetu njih dvesta! A ako pokušaš da me
napustiš pre nego što to bude gotovo, dvesta prvi čovek koga budem
ubio zvaće se Bili Kvantril!"
Kvantril se okrenuo prema Todu. "Džordže, molim te, uhapsite
kapetana Andersona."
Tod izvuče pištolj. "Mislim da neću", reče on i pomeri konja pored
Andersonovog. "Došli smo da nešto obavimo, pa hajde da to i

196
uradimo."
Žagor među ljudima postao je glasniji.
"Šta je s vama?" viknu Greg na Toda i Andersona. "Pukovnik
Kvantril vama komanduje!"
Tod se podrugljivo nasmeja. "Dosta je tog 'pukovničkog' sranja.
Džeferson Dejvis ne bi dao ovoj kukavici ni ovce da čuva, a
kamoli oficirko punomoćje."
Na to, Frenk Džejms, Džon Mekorkl i Kol Janger priđoše i stadoše
pored Andersona i Toda. Bil Greg, Endi Blant i Džon Holt priđoše i
stadoše pored Kvantrila. Žagor među gerilcima prerastao je u
povike i psovke. Nekoliko ljudi se odvojilo i odjahalo uzbrdo.
Sem je odlučio da ga ne zanima ishod. Počeo je da uzmiče, ali
naleteo je na mrtvu mulu.
Kvantril je izgledao miran kao pogrebnik. "U redu, momci", reče
on. "Mislim da ste u pravu. Došli smo dovde i tukli smo i ranije
jenkijevske vojnike." Pokazao je prema Lorensu. "Navalimo!"
"To mi se više sviđa", reče Anderson i on i njegovi sledbenici
okrenuše konje prema Lorensu.
Čim su se okrenuli, Kvantril je izvadio dva svoja pištolja iz
opasača, podigao ih i ustrelio Bila Andersona u leđa. Anderson se
stropoštao, a njegov konj je uzmaknuo.
Brdo je eksplodiralo u pakao blesaka usta cevi, prasaka i vrisaka.
Sem se bacio preko mule i skupio uz njena leđa, sve dok nije čuo
metke iz pištolja kako joj udaraju u stomak. Onda se otkotrljao i
poleteo nizbrdo na rukama i kolenima. Kada se između njega i
borbe našlo dovoljno drveća, ustao je i potrčao. Pao je nekoliko
puta pre nego što je stigao do podnožja brda, ali nije dozvolio da ga
to uspori.
U podnožju brda drveće je ustupilo mesto prerijskoj travi i
zakržljalom žbunju i Sem potrča pravo prema Lorensu. Na ravnici
ispred sebe nije mogao da vidi Henrija i Bigzbija, pa se nadao da su
već stigli u grad.
Iza njega je zagrmelo i on se osvrte tačno na vreme da ugleda
vrat konja i petu čizme. Čizma ga je udarila u čelo i oborila ga na
zemlju. Šešir mu je odleteo.
Sem je ležao na leđima i zurio u nebo koje je postajalo sve

197
svetlije. Onda se obris konjske glave pojavio iznad njega i vreo dah
zapljusnuo mu je lice.
"Ustaj i vadi pištolj iz opasača", reče glas.
Sem se okrenuo, podigao na kolena i pogledao jahača. Bio je to
Fleč Tejlor. Mornarički kolt uperio je Semu u lice.
"Ubićeš me, Fleče?" upita Sem.
"Ne dok si na kolenima", reče Tejlor. "Ustani, potegni pištolj iz
opasača i umri kao čovek."
Sem se tiho, gorko nasmejao. Zapanjilo ga je to što nije bio
uplašen.
"Fleče, svi ljudi jednako umiru", reče on. "Nerado."
Tejlor je još par sekundi držao pištolj uperen u Sema, a onda
opsovao i otkočio ga. Pogledao je ka brdu. "Slušaj samo kakav si
pakao izazvao", reče on.
Pucnjevi iz pištolja i krici pronosili su se ravnicom kao dim.
Tejlor je vratio pogled na Sema. "Spasao si mi život", reče on,
"tako da ti sada opraštam tvoj. Ali ako te ponovo vidim, ubiću te."
Sem klimnu. "Hvala ti, Fleče."
Tejlorove usne posuvratile su se sa zuba. "Idi do đavola", reče
on. Onda je mamuznuo konja i odjahao nazad prema brdu.
Sem je posmatrao Tejlora kako odlazi sve dok nije shvatio da se
borba sa brda preliva na ravnicu. Ustao je, našao šešir - šešir koji mu
je Tejlor dao - i ponovo potrčao prema Lorensu.
Kada je stigao do ulice Masačusets, posrćući, iscrpljen, video je
ljude na prozorima svih zgrada. Neki su nosili plave uniforme, ali
većinom su to bili civili. Svaki čovek držao je revolver ili karabin.
Jedan čovek izišao je i uperio pušku u Sema, ali dečak po imenu
Henri odnekud se pojavio i sprečio ga. Onda je Henri dohvatio
Sema za ruku i uvukao ga u Vitni Haus.
Petnaest minuta kasnije, Sem je gledao kroz prozor sobe na
drugom spratu kako predivni crni konj galopom ulazi u ulicu
Masačusets. Ruke jahača, koji je na sebi imao vezenu sivu košulju,
sive pantalone i crne konjičke čizme, bile su vezane na leđima, a
noge su mu bile vezane za stremene. Glava i ramena bili su mu
umazani smolom i zapaljeni. Vrištao je.
"To je Kvantril!" viknu neko.

198
 Salva pucnjeva začula se s obe strane ulice i konj i jahač padoše
mrtvi.
Kroz nekoliko trenutaka, sto misurskih gerilaca, predvođenih,
Džordžom Todom, nagrnulo je na ulicu. Njih četrnaestoro pokosio je
pljusak olovnih kugli, a ostali su se okrenuli i razbežali, praćeni
vojnicima i građanima. Četa regruta crnaca dala se u poteru i ubila
još tri gerilca na južnom kraju grada.
Kada su pucnjava i vika prestali, mnoštvo građana okupilo se oko
leša crnog konja i izgorelog, krvavog tela njegovog jahača. Gomila se
razdvojila da propusti dva čoveka u crnim odelima i šeširima koji su
prišli telima. Sem je u njima prepoznao propovednike koje su on,
Tejlor i Noland sreli nedelju dana ranije.
Stariji propovednik podigao je Bibliju iznad Kvantrilovog leša.
"Zemlja zemlji", zapevao je.
I mlađi propovednik podigao je svoju bibliju. "Pepeo pepelu", rekao
je.
Uglas, opevaše: "I prah prahu."
Onda su spustili Biblije, izvadili revolvere i ispalili još nekoliko
metaka u Kvantrila, za dodatak.
"Amin", reče gomila.
Sem sklopi zavese.
Senator Džim Lejn bio se vratio u Lorens u sredu na hitan
sastanak i poslao je po Sema u subotu u podne, dan posle neuspelog
napada. Lejn je bio mršaviji, mlađi i imao je više kose nego što je to
Sem, na osnovu karikatura, zamišljao; međutim, njegova lepa kuća
na zapadnom kraju grada bila je baš onakva kakvom ju je Sem
zamišljao. Bila je opremljena skupim nameštajem, uključujući i dva
klavira u sobi za primanje.
"Kako to da imate dva klavira, senatore?" upita Sem. Tu noć nije
spavao i nije ga se ticalo što možda zvuči optuživački.
Lejn se nasmešio. "Jedan je moje majke", reče on. "Drugi je
pripadao jednom secesionisti iz okruga Džekson koji je otkrio da
više nema gde da ga drži." Senator je uzeo pero i napisao par reči na
listu papira, zatim je smotao papir i gurnuo ga preko stola. "Kanzas
vam zahvaljuje, gospodine Klemens, i žali zbog greške od pre dve
godine kada su garde crvenih nogu zamenili vašeg brata za

199
robovlasnika. Da su znali da je on bio imenovan za sekretara oblasti
Nevada, siguran sam da se ta tragedija ne bi dogodila."
"Kazao im je", reče Sem. "Nisu mu poverovali."
Lejn sleže ramenima. "Šta je, tu je, ali pravda će biti zadovoljena.
General Juing naredio je svojim jedinicama da uhapse sve crvene
noge na koje naiđu. On veruje da su se ti ljudi bavili kriminalom u
ime slobode, a ja se s tim moram složiti." Potapšao je list hartije.
"Rečeno mi je da je guverneru Naju iz obalsti Nevada ponovo
potreban sekretar. Ne mogu da vam jemčim nameštenje, ali ovo bi
trebalo da vam olakša put." Nagnuo se napred. "Iskreno, gospodine
Klemens, mislim da je vaša odluka da produžite za Nevadu dobra. U
ovom gradu ima onih koji veruju da čovek koji je izgoreo uopšte nije
Kvantril i da ovde niste kao prijatelj već kao Kvantrilov uhoda."
Sem je zurio u list papira. "Karta za putovanje kočijom iz Sent
Džozefa iznosi sto pedeset dolara", reče on. "Ja imam deset."
Lejn je ustao i izišao iz sobe. Kada se vratio, pružio je Semu tri
novčanice od pedeset dolara i bocu viskija.
"Ovo je destilovano iz kanzaškog kukuruza", reče senator,
kuckajući bocu noktom. "Mislio sam da vam dam nešto što će vas
sećati na moju državu."
Sem je nabio novac u džep od kaputa i ustao, držeći bocu viskija za
grlić.
Moju državu, rekao je Lejn. Šta je, tu je.
"Do viđenja, senatore", reče Sem. Počeo je da se okreće.
"Ne zaboravite moje preporuke", reče Lejn.
Sem je podigao list papira, nabio ga u džep sa novcem i izišao iz
kuće.
Henri je stajao napolju i držao Bigzbijeve uzde, a dvanaest plavih
bluza čekalo je u blizini. Imali su uz sebe jednog konja viška.
"Gospodine Klemens", pozvao ga je jedan od vojnika. "Naređeno
nam je da vas ispratimo do Sent Džozefa. Treba smesta da
krenemo." Nije zvučao da mu je drago zbog toga. Sve plave bluze u
pratnji bili su belci i Sem je pretpostavljao da im je to kazna zato što
nisu učestvovali u poteri s onim žarom s kojim su to činili njihovi
crni drugovi.
Sem je klimnuo vojniku, a zatim spustio pogled na Henrija.

200
"Pretpostavljam da bi želeo da zadržiš konja", reče on.
"Pa, ne bih, zapravo", reče Henri. "Zao je, ako mene neko nešto
pita. Ali moj tata kaže da ili će da uzme Bigzbija kao odštetu za svoju
mazgu, ili će iskaliti bes na nečijoj koži. A pošto vi bežite, rekao bih
da će moja savim dobro poslužiti."
"Jedno dranje bi ti sigurno dobro došlo", reče Sem, "ali pošto meni
ta životinja više ne treba, možeš da je zadržiš, a s njom i sedlo.
Međutim, ja ću da uzmem bisage." Skinuo je bisage s konja i stavio
bocu viskija u jednu od njih. Nekoliko grumenova žutog šećera
ležalo je na dnu bisaga, pa je dao jedan Bigzbiju. Bigzbi ga je neko
vreme žvakao i na kraju progutao, a onda pokušao da ujede Sema za
šaku. Sem je Henriju dao ostatak šećera i odneo bisage do slobodnog
konja.
"Zbogom, gospodine Klemens", reče Henri, penjući se na Bigzbija.
"Nikada vas neću zaboraviti."
Sem je uzjahao svog konja. "Hvala ti, dečače", reče on, "ali ja ću iz
sve snage da se borim da zaboravim tebe, baš kao i sve drugo
vezano za ovaj zaraženi prišt od grada."
Henri ga je sumnjičavo pogledao. "Gospodine Klemens", reče on,
"mislim da ste vi lažov."
"To ne pobijam", reče Sem. "Samo bih želeo da mi se to isplati."
Plave bluze su krenule i Semov konj pođe sa njima. Sem se
osvrnuo da mahne Henriju i Bigzbiju, ali oni su se već okrenuli na
drugu stranu i nisu ga videli.
Na putu do skele, Sem i ostali vojnici prošli su pored Eldridž
Hausa, gde je osamnaest tela bilo položeno na pločnik. Već su počela
da smrde. Jedan broj građana još je bio okupljen u blizini, a iz onoga
što je Sem mogao da čuje, najviše ih je zanimao mrtav crnac, koji je
bio jedan od tri napadača što su ih ubili crnački regruti. Pitali su se,
zašto bi bilo koji čovek njegove rase jahao s Kvantrilom?
Sem je zaustio da kaže: "Zbog novca", ali reči su mu zastale u grlu.
Poslednja četiri tela na pločniku bila su tela Džordža Toda, Kola
Jangera, Frenka Džejmsa i Flečera Tejlora.
Sem je skrenuo pogled i projahao.
Proveo je subotnju noć logorujući pored puta sa vojnicima, a
nedeljnu u hotelu u Sent Džozefu, ali obe nije spavao. U ponedeljak

201
ujutro, odneo je bisage do kočijske stanice, platio kartu i ukrcao se.
Ostala dva putnika i nekoliko vreća pošte uskoro su mu se
pridružili i kočija je u osam sati krenula na zapad.
Kada su prošli mesto na kome je Orion ubijen, Sem je izvadio
viski koji mu je Lejn dao i počeo da pije. Ponudio je svoje saputnike,
ali svaki od njih uzeo je samo gutljaj, a onda odbio dalje da pije, s
rečima da je to najodvratnija stvar koju su ikada probali. Sem se
složio, pa ipak je ispio gotovo pola boce.
Na sledećoj stanici, dok su konji menjani, popeo se na vrh kočije,
sve sa svojim bisagama. Kada je kočija opet krenula, Sem je
nastavio da pije viski i da zuri u zelena i zlatna polja. Uskoro, glave
vrele od Sunca i alkohola, palo mu je na pamet da kukuruz i trava
koji se mrdaju na vetru izgledaju kao okeanski talasi posle oluje.
Setio se odmora koji je proveo blizu Nju Orlinsa, gledajući na
Meksički zaliv posle peljarenja parobroda niz Misisipi. Pitao se da li
će mu se bilo šta u Nevadi upola toliko dopadati.
Pomisao na Nevadu podsetila ga je na pismo koje mu je napisao
Džim Lejn, tako da ga je izvadio i pročitao:

Dragi guvernere Naju,

Sećate li se da je pre dve godine Vaš predviđeni sekretar, gospodin
Orion Klemens, nesrećno nastradao pre nego što je stigao da preuzme
dužnost. Ovim pismom predstavljam vam njegovog mlađeg brata,
Semjuela, koji je služio svojoj državi i koji je odani republikanac.
Verujem da ćete uraditi sve da mu osigurate bilo kakvo zaposlenje za
koje bi bio pogodan.
Najiskrenije Vaš,
Džejms Lejn, senator
Velike i Plemenite
Države Kanzas

Sem je pocepao pismo i pustio da njegove deliće razveje vetar. Ako

bi u Nevadi postojalo 'bilo kakvo zaposlenje za koje bi bio pogodan',
dobiće ga bez ikakve pomoći jednog samozadovoljnog, lopovskog
kurvinog sina kakav je Džim Lejn.
Niti će piti više i kap Lejnovog groznog viskija. Nagnuo se nad

202
tanku gvozdenu ogradu na krovu kočije i ispraznio bocu na put. Onda
je otvorio jednu od bisaga, izvadio kolt i ustao. Držao je bocu viskija u
levoj ruci, a pištolj u desnoj.
Pratilac kočije osvrnuo se prema njemu.
"Šta to radite, gospodine?" upita on.
Sem je raširio ruke. "Govorim zbogom prokletoj državi Kanzas",
dreknu on, "i brišem za Područje!"
Bacio je pogled preko visoke trave. Mreškala se u talasima.
Nedostajala mu je reka.
Nedostajala su mu braća.
Ali ubijanje ljudi zbog sveta koji je nestao neće ga vratiti. Vreme je
da stvori drugi.
"Haf-les tven!" dreknu on.
I vozač i pratilac osvrnuše se i pogledaše ga.
"Kvoter-les tven!" povika Sem.
Onda je zamhnuo levom rukom nazad i trznuo je napred, bacajući
bocu iznad trave. Kada je stigla u najvišu tačku leta, smirio je desnu
ruku, otkočio palcem kolt i pritisnuo obarač.
Boca se rasprsnula u brilijantne krhotine.
Kočija se nagnula i Sem sede na krov uz udarac.
"Boga mu!" viknu pratilac. "Uplaši još jednom konje i letiš napolje!"
Sem je uzeo pištolj za cev i ponudio ga pratiocu. "Molim vas,
prihvatite ovo", reče on, "uz izvinjenje."
Pratilac ga je uzeo. "Vratiću vam ga kad se otreznite."
"Ne", reče Sem, "nećete."
Onda je zabacio glavu i zaurlao: "MAAAARRRRK TVEEENN!"
Dva hvata. Bezbedna voda.
Legao je sa šeširom preko lica i zaspao, a nijedan mrtvac nije mu
pohodio snove.
Za Sema Klemensa, rat je bio završen.

203
 Stiven Kraus

IZA GRANICE

Plamen u najvišim granama njegove jelke grimizom joj je oivičavao

kratko podšišanu, crnu kosu, a u hiljadama srebrnastih listića
ogledale su joj se oči.
Prošla je prstima kroz kosu i izgladila haljinu - batik duginih boja,
primetio je Konrad kao da je na poslovnom sastanku. Bila je bolno
lepa. I umirala je, naravno. Ni zbog čega drugog se ne bi vratila.
"Zdravo, Greta", reče on. Sopstveni glas ga je iznenadio. Zvučao je
mirno i bestrasno, a osećao se potpuno drugačije.
Nezainteresovano se okrenula ka njemu, i dalje se zanimajući za
jelku. "Dobro jutro, Konrade. Nisam čula kada si ušao."
Pružila mu je ruku. Dodir je zapucketao od statičkog elektriciteta,
zaostalog. "Koliko je prošlo?"
"Tri godine", prebrzo je odgovorio. "Tri godine i dva meseca."
Klimnula je glavom i pogledom prešla po kancelariji. Nije bilo
mnogo toga što bi je moglo zanimati. Sto sa holo kockom u jednom
uglu, dugačak zid od metastakla sa sivim gradom dvadeset spratova
ispod. I jelka, naravno; jedini ukras. Dodirnula je jedan krhki izdanak.

204
 "Divna je, Konrade. Čini mi se kao da joj ovde nije mesto."
"Nipošto. Ona je metafora cirkulatornog sistema. Stablo predstavlja
srce. Glavne grane su najveće arterije i vene - to iznad tebe je superior
vena cava. Grančice su kapilari, i tako dalje... "
Posmatrala je zamrznute plamene jezičke na vrhu krošnje. "Zašto
gori?"
"Vatra predstavlja granicu krv-mozak. Nepoznata teritorija."
Delovala je razočarano. "Znači, to je nekakav instrument?"
"Da. Drvo podataka. Koristim ga kada se krećem kroz telo. Zamisli
trodimenzionu auto-kartu. Počevši od srca, mogu da putujem kuda
god hoću, do svake pojedine grupe ćelija."
Prekinuo je predavanje i ponudio je da sedne. Učinila je to,
šepajući. Ataksija, pomislio je. Nekako joj je i ona dodavala na
skladnosti.
Konrad je signalizirao rožnjačnom monitoru i skrolovao njen
karton preko vidnog polja. Limfoma sa lošom prognozom. Dijagnoza
je postavljena pre više od godinu dana. Skrolovao je dalje. Displej se
zamutio. Treptajem je morao da skloni suze da bi mogao da nastavi.
Lični podaci: trideset godina, neudata, bez dece. Sve je to znao.
Pretražio je sve javne baze podataka tražeći reference o njoj. Bila je
izvršni predsednik fabrike hemijskih proizvoda. I to mu je bilo
poznato.
"Posao ti dobro ide", reče on.
"Da. Za ostalo nisam imala mnogo vremena."
Čak i dok je sedela nije prestajala da se kreće. Sklapala je i
rasklapala ruke, okretala narukvicu od ogledalaca.
Letimice je prešao preko istorije lečenja: zračenje, gađanje
lipidnim česticama, usmereni ultrazvuk.
"Nisi puno obilazila doktore."
Gotovo da se nasmešila. "Recimo da sam iscrpela konvencionalne
metode."
Klimnuo je glavom. Ništa neobično. "Moraćeš na skener."
"Pa... bila sam pre nekoliko nedelja."
"Znam."
Skeniranje je bilo skupo i nijedna polisa osiguranja nije pokrivala
njegove troškove.

205
 "Telo ti se menja. Epitel se skida, krvne ćelije zamenjuju, neuroni
umiru. Potrebno je da ti upoznam telo do molekularnog nivoa."
Treptajem je ugasio monitor i ostao da bulji u njeno lice. Ličilo je
na delo geometričara: ublaženi oštri uglovi i tanke, nenagomilane
linije. Delovala je blago konkavno i za senu bleđe nego što je se
sećao.
Pogledala je u stranu i primetila holo kocku u uglu stola. U kocki,
mlada Greta sedela je u vrtu podvijenih nogu. Tamne oči gledale su
negde u daljinu, a kosa, tada duža, strogo je bila podvezana pozadi.
U pozadini cvetali su makovi.
Greta ponovo podiže pogled, ne govoreći ništa. Tišina između njih
se produbljivala.
"Ne želim da ti budim nadu", reče on, naposletku. "Molekularna
hirurgija još ima ograničenu primenu, bez obzira na publicitet koji
dobija." Bio je to spremljen govor. Čak je i njemu bio dosadan. "Ako
postoji lokalni molekularni patololški poremećaj verovatno ću ga
pronaći. Ako je poremećaj dovoljno lako uočiti, loš kodon u tvojoj
DNK, recimo, možda ću moći da ga korigujem."
Iscrpeo je demante. Ponovo se zabavio njenim kartonom. I skoro
istovremeno treptajem ga isključio.
"Majka ti je umrla od leukemije", reče on, zapanjen.
Bili su ljubavnici, bez obzira na to koliko kratko, a nikada mu to
nije rekla. "Da. Bilo mi je šest godina." Glas joj je bio tih i
nemuzikalan, kao da je sama sebi govorila. "Sećam se kad se kraj
približavao. Otac je bio očajan. Sve je pokušao. Jedan od čudotvornih
lekova, laetril, zar ne? Ne, to je bilo pre. Interferon? Koderas? Nešto
slično. Mogao se dobiti samo u Evropi. Otac je hteo da ide. Bila sam
tako ljuta na njega. Činilo mi se to tako... nedostojanstveno."
"Molekularna hirurgija teško se može uporediti sa laetrilom",
blago reče Konrad.
"Ne, naravno da ne može." Sklopila je oči. "Kad želiš da idemo na
skener?"
"Sad odmah. Osim ako ne želiš da ti još malo objasnim tehniku."
"Ne. Hvala ti."
Nećkao se. "Da li bi želela da posle odemo na čokoladu? U blizini
ima lep kafić."

206
 Izraz lica joj se nije promenio. "Bolje ne. Moram nazad na posao."
Usiljeno se nasmešio. "U redu."
Ustao je i poveo je iza stola do vrata koja su se otvorila u topao
miris aparata. Presvukla se u nabranu zelenu bolničku haljinu koja
joj je ostavljala gole ruke i listove. Nagnao je sebe da gleda u stranu i
kalibriše skener.
Veliki, valjkasti poklopac se podigao i on je smesti iza njega.
Početna sekvenca se ponavljala, displeji skrolovali, indikatori
treptali. Naelektrisan vazduh za tren je zasvetlucao, a onda, tiho,
beskrajno strpljivo, aparat je snimio položaj svakog atoma njenog
tela.
Ostali molekularni hirurzi zapošljavali su gomilu asistenata i
tehničara. Konrad nije. Najbolje je radio sam.
Seo je za sto i pripremio se: usporio je disanje, zatamnio sobu, zid
od metastakla učinio neprozirnim. Ništa ga se drugo nije ticalo, ništa
nije bilo važno. Čak je i Greta za trenutak postala apstrakcija, fajl sa
podacima zapletenim u kodirane kristale. Trepnuo je rožnjačnom
monitoru i ubacio ruku u rukavicu za podatke. Jelka je isijavala
blagu dijademu plavetnila.
Sve je u vezama.
Ma koliko se telo pomeralo ili menjalo, njegova topologija ostaje
gotovo konstantna. Srce uvek vodi do aorte, aorta do karotidne
arterije, karotida do maksilarne.
Problem uskladištenja svih podataka neophodnih da se opiše
jedno jedino ljudsko telo još je na klimavim nogama. Problem
organizovanja i pristupa tim podacima još je veći. A o editovanju...
Počeo je, kao i uvek, od cirkulatornog sistema. Podesio je
simulator na prikazivanje u realnom vremenu i sledio krv iz desne
komore u luk aorte. Rezolucija je bila slaba. Svaki okvir pokazivao je
nekoliko centimetara tkiva.
Stablo se osvetljavalo kako je napredovao. Kroz spoljnu karličnu
arteriju u bedrenu. Prolazi su se sužavali. Konrad je osećao pritisak
krvi, stalne udare koji su podsticali napredovanje. Podigao je
uvećanje. Struja krvi pretvorila se od viskoznog crvenkastog želea u
pojedinačne ćelije koje su se gurale i tumbale, hrleći napred.
Odvajajući se u mikroskopski krvni sud, naglo je zamrznuo displej.

207
 Ispred, delimično uklinjena u zid kapilara, nalazila se
grudvasta, izobličena kancerozna ćelija. Zumirao je i letimice
prešao preko njene membrane. Bolest je ključala ispod površine;
frenetičan, neregulisan rast.
Na maksimalnom povećanju mogli su se razabrati pojedinačni
molekuli. Niz za nizom liposaharidnih vlakana uzdizao se sa
membrane poput vlati žita. Desetak ili više abnormalnih proteina
takođe su izbijali iz unutrašnjosti; molekuli koji je odavno trebalo da
obeleže ćeliju što je imuni sistem treba da uništi. Sve je uneo u
spisak.
Prsti su se hitro kretali u rukavici. Skočio je nazad u struju krvi,
krstareći bedrenom arterijom - jedna od nižih grana na njegovoj
jelci. Zatim je ušao u duboku femoralu, pa u koštanu srž.
Locirao je zdravu ćeliju i provukao se kroz nanometar širok
permeabilni prolaz u mirnu unutrašnjost. Prolebdeo je pored
ružičastog Golđijevog aparata i zbrčkanog endoplazmatičnog
retikuluma u jedro. Hromozomi su bili razmršeni, zaposleni.
Izgubio je nekoliko minuta orjentišući se u spirali DNK, a zatim je
locirao biblioteku gena koji su imunoubice - antitela i T-ćelije
receptore. Brižljivo je proverio svaki kodon.
Prsti su mu zaplesali, a zatim zastali. Jedan od gena sa dugačkim
lancem, broj 167 od tri stotine pari varijanata u njenoj biblioteci, bio
je loše kodiran.
Tačkasta mutacija, jedan pogrešan par baza. Taj dugački lanac
može da se kombinuje sa proteinima kratkih lanaca na hiljade
različitih načina da bi oblikovao T-ćelije receptora - molekule koji
će prepoznati kancerozne ćelije. Pustio je simulator da ih sagradi
nekoliko; uvijajući proteini, Y-oblika, koji su se kovrdžali na
jednom kraju na poseban, nedelotvoran način.
Konrad se odgurnuo od stola, nasuo šolju misoa i progutao ga
dok se još pušio. Bio je sasvim blizu.
Ponovo je uvukao ruku u rukavicu i obavio jednostavnu
zamenu u genu dugačkog lanca; guanin umesto adenina. Razlika u
samo jednom jedinom atomu. Oštrica noža između života i smrti.
Simulator je izgradio drugu T-ćeliju. Ovoga puta receptor je bio
ispravljen, krepak i spreman. Ćelija je bila sjajna, plavičasta, poput

208
novog revolverskog metka. Postavio je simulaciju. Visoko
uvećanje, potpun opseg. Njegovi ostali sistemi jedan po jedan su se
gasili.
Otvorio je poru u kapilaru i upustio T-ćeliju. Ćelija je za trenutak
lagano podrhtavala u vrtlogu, a zatim ju je struja ponela. Crvena
krvna zrnca gurala su se kao neorganizovana gomila, ali T-ćelija je
glatko napredovala - džentlmen u rulji. Zamišljao je njen baršunast
glas: Izvinite, gospodine. Žurim. Crna Marija. Anđeo osvete. Crna
ajkula.
Ćelija je skrenula sa glavnog puta brahijalne arterije u usku aleju
radijalne povratne struje. Ćelija sa jedrom tumarala je blizu zida
krvnog suda. T-ćelija skliznula je u nju.
Dobro veče, gospodine.
Naglašeno uglađeno molekularno rukovanje. Kao što jezičak
naleže u žljeb, zavrtanj u maticu. Svaki atom napet treperi, dodiruje,
istražuje.
... ništa, samo domaći protein zdrave ćelije. Nema antigena
kancera.
Rastanak.
Primite moje izvinjenje gospodine. Mislio sam da ste jedan moj
poznanik.
Klizila je ponovo niz aleju do mračnog, dalekog kraja. Još
jedna ćelija. Receptor ispituje, osećajući... eno ga opet domaći
protein, kruži okolo... DA!!
Molekul antigena!
Receptor je zapucao: zaslepljujući pohod čisto bele mržnje.
Mreža proteinskih vlakana se proširila, privukla metu bliže. Krupna,
pogrešno oblikovana ćelijska morfologija - kancerozna ćelija
bacakala se u kobnom zagrljaju T-ćelije. Enzimi su strujali napolje.
Konrad se nagnuo napred u stolici. Ruke su mu bile stisnute u
rukavici.
"Umri", prošaptao je. "Umri."
Kancerozna ćelija se nadimala, a zatim se izokrenula,
raspršavajući protopalazmu. Iscrpljen, Konrad obrisa znoj sa lica.
Izvukao je ruku iz rukavice. Displej simulatora se zamrzao. T-ćelija
bila je zamrljana od sluzi. Trijumfujući, njeni receptori brutalno su

209
hrlili napred.
Greta će živeti.
Konrad treptajem isključi monitor, a zatim duboko uzdahnu.
Ostalo je bilo rutina, samo malo programiranja na molekularnom
asembleru.
Preživeće.
Ponovo je mogao da razmišlja o njoj.
Mogao je da razmišlja o njenoj jogunastoj naravi, o njenim
rasipno elegantnim pokretima. Mogao je da se priseti kako izgleda
kada joj košulja dodiruje telo klizeći preko vitkih bokova i ramena.
Pročistio je zid da propusti neku usamljenu svetlost grada.
Razmišljanje o Greti bilo je narkotično, kad čovek počne nije bilo
lako zaustaviti se. Pogledao je holo kocku. Zahvatila je tako malo
njene energije ili njene moći nad njim. Poželeo je da je imao nešto
bolje.
Ali, naravno, i imao je.
Drhtavim rukama ponovo je uključio simulaciju. Povećavao je i
umanjivao dok nije ostalo samo njeno lice. Činilo se kao da je
isklesano iz besprekornog belog kamena. Otvorio joj je oči.
Umanjujući dalje, displej ju je pokazao od glave do pete. Počeo je sa
potpunom zamenom molekula papira u njenoj bolničkoj haljini.
Postepeno, od donje ivice nagore, odeća joj se pretvarala u dim.
Sedeo je potpuno nepomično, ne dišući.
Prsti su mu plesali u sopstvenom ritmu. Zumirao je displej dole i
unutra, sve dok se nije ukazala unutrašnjost njenog srca. Kretao se
kroz levu komoru, uz uzlaznu aortu, kroz luk u levu srčanu arteriju.
Zatim je krenuo drugom granom u unutrašnju karotidu i njenu
lobanju.
Svetlost je treperila blizu vrha jelke, penjući se kroz sve finije
grane. Kružio je centralnom moždanom arterijom do same granice
krv-mozak.
Kruna jelke je pulsirala, plamenovi su bili tako svetli da su
ostavili grčeći zeleni pseudolik kada je pogledao u stranu. Zgrčeni
prsti načinili su još jedan, poslednji pokret...
I drvo se ugasilo.
Konrad je osetio zanos moguć samo kroz iscrpljenost. Radio je

210
celu noć. Programiranje je bilo završeno pre samo nekoliko minuta.
Greta je sela preko puta stola, obučena u obešeni, prskani
džemper, i provlačila prste kroz kosu. Nije mogao da skine pogled
sa nje. Delovala je zabrinuto, kao da se plaši da pita šta je pronašao.
Duboko je uzdahnuo. "Greta, mislim da mogu da ti pomognem.
Ispalo je da je problem jednostavan. U pitanju je neznatna genetska
greška, lako popravljiva.
Obmotala je ruke oko sebe, verovatno ni ne svhatajući šta radi.
"Želeo bih da ti dam injekciju, ali moraš da shvatiš njeno dejstvo."
Ustao je. "Injekcija sadrži nekoliko molekularnih aparata virusnog
porekla suspendovanih u fiziološkom rastvoru. Kroz krv, aparati će
se probiti do koštane srži. Kada dospeju tamo, lociraće nekoliko B-
ćelija prethodnika i ubaciće kratak delić DNK u svaku, aktivirajući
ih. Te ćelije će početi da prave agente, T-ćelije, koje se uspešno
mogu nositi sa tvojim rakom. One su ono što ti je nedostajalo."
Seo je na ivicu stola, vrlo blizu nje. "U sledećih nekoliko dana te
ćelije će se kloniranjem umnožiti milijardu puta. Tvoje telo će
regulisati proces, zamenjujući uništeno tkivo zdravim ćelijama."
Za trenutak je delovala ranjivo, čak preplašeno.
"Je li to sve?"
Za trenutak se nećkao. "Da, to je sve."
Polako je klimnula glavom, gledajući u stranu, kao da ulazi u nešto
nečasno.
Dao joj je injekciju. Posle nekoliko minuta podigla je pogled i oči su
joj bile okrugle kao sunca.
Greta je imala neke loše navike. Ne razmišljajući, spuštala bi stvari i
nikada ih ne bi podizala. Nalazila je da je Konradova averzija prema
gomilanju stvari simpatična.
Ništa od toga nije ga brinulo. Nasuprot. Naklonjen svemu čega bi se
ona dotakla, sa strašću je posmatrao napola prazne vinske čaše i
presavijene časopise razbacane po stanu. Našao je izgovor da traći
vreme nad jutarnjim čajem dok nije otišla na posao. Satima ju je
gledao dok je spavala.
Njihova veza se brzo razvila. Posle druge posete ordinaciji, Konrad
ju je odveo na ručak. Po neizrečenom dogovoru, izbegavali su da
pominju raniju vezu. Pretpostavljao je da je to zbog toga što je se

211
jedva sećala. Nekoliko dana kasnije preselio se u njen stan; njegov je
bio premali i oskudno namešten za njen ukus. Konradu se činilo
čudesnim što je tamo bio dobrodošao. Svaki put kad bi Greta izišla iz
kupatila sa peškirom oko glave, ili kad bi nestrpljivo razgovarala sa
nekim telefonom, bio je zapanjen kako ga je potpuno uklopila u svoj
život.
On se prilagodio. Naučio je da voli njenu divlju muziku i pomodan
sferičan nameštaj. Čak se naučio da voli i bučne restorane u koje je
odlazila sa prijateljima. Sa ukočenim smeškom slušao je kako
raspravljaju o oglašavanju i poreskim stimulacijama. Pokušavao je
da mnogo ne govori; kad god bi započeo, završio bi razgovorom o
svom poslu. Greta je to mrzela. Podsećalo ju je to na njenu bolest,
zaključila je. Podsećalo ju je na to koliko joj je bila potrebna njegova
pomoć.
Konrad je pokušao da smanji vreme koje je provodio na poslu.
Ipak, prečesto je kasno dolazio kući. U ordinaciji su ga ćelijske
ekskurzije i dalje strasno zaokupljivale, pa bi, posle nečega što bi mu
se učinilo da je nekoliko minuta, ustanovio da je prošlo pola večeri.
Tada bi joj kupovao poklončiće: cveće, ili nešto u čemu bi mogla da
vidi svoj odraz.
Jednom joj je poklonio negliže boje dima. Prodajni sistem pitao je
za njen broj. Ni to nije znao. Nije čak ni želeo da nagađa.
Pretpostavljao je da ju je napetost u držanju činila višom. Vratio se u
ordinaciju, izvukao simulaciju iz svojih fajlova i animirao je. Sistem
je do u mikron sračunao njene mere. Te noći mu je oprostila.
Promena na njoj bila je značajna. Posle manje od mesec dana
konkavnost i nesigurnost su nestali. Ranjivost od pre nekoliko
meseci bilo je nemoguće zamisliti.
Pomalo mu je nedostajala.
Jedne noći Konrad je došao tako kasno da sunce samo što nije
izišlo.
Čak se nije osećao ni umoran. Greta je sedela u krevetu
radeći na rožnjačnom monitoru. Mali jantarni karakteri treptali
su preko njega, verovatno berzanski pokazatelji. Prstima je
dobovala po pokrivaču.
"Uradio sam nešto fantastično", rekao je.

212
 Nije odgovorila.
"Staklasto telo u oku tog momka se zamutilo, znaš ona tečnost u
oku. Ništa nije video. Ispostavilo se da njegova mrežnjača luči
potpuno pogrešan protein. On se taložio u vidu veoma sitnih čestica.
Nisam nikako uspevao da isključim gene koji su to radili, previše
ćelija je imalo tu grešku, tako da sam izmenio neke druge ćelije
nateravši ih da luče protein koji je pogubno delovao po reakciju... "
Treptajem je isključila monitor i upiljila se u njega. "Jesi li završio?"
Glupo je klimnuo glavom. Palo mu je na pamet da joj nije ništa
doneo.
Podsetila ga je na večeru koju su planirali za prethodno veče.
"Zvala sam te desetak puta. Zar ne proveravaš poruke?"
Nije znao šta da kaže. Ušao je u dnevnu sobu i zario glavu u šake.
Posle nekoliko minuta izišla je i sela pored njega. "Šta ću sa tobom
da radim? Ponekad si tako smušen." Ustala je i prišla baru. "Zar
nisi?"
Oštro je odmahnuo glavom. "Ne. Nikada."
Nije ga slušala. "Da li je samo fizička privlačnost to što nas drži
zajedno?"
"Molim te da tako ne govoriš."
Nasula je piće i dugo ga posmatrala. "Ja neću da svako veče ovde
provodim pletući, ili šta se već radi, čekajući da se vratiš kući. Nisam
sigurna ni zašto to sada radim."
Vratila se u spavaću sobu ne sačekavši odgovor. Te noći spavao je
na kauču, za kaznu.
Ujutru se tiho kretao po stanu, pokušavajući da bude neprimetan.
Iznenada je naleteo na nju u njenoj radnoj sobi. Bila je nagnuta nad
knjigu i tiho plakala. Povukao se pre nego što ga je primetila.
Dvoje Gretinih prijatelja sa posla ustali su od stola, suzdržano se
smejući. Konrad uopšte nije razumeo o čemu su pričali.
"Šta proslavljamo?" upitao je.
Greta je nosila gotovo providnu bluzu od batika. Muškarci za
ostalim stolovima otvoreno su piljili u nju. Kelneri sa unazad
zalizanom kosom i košuljama sa ruskom kragnom kružili su poput
meseca.
Nasmejala se. "Naše prvo javno nuđenje. Ti i ne znaš šta to znači,

213
zar ne?"
Odmahnuo je glavom. "Reci mi."
"Naša osnivačka glavnica prvi put se javno nudi na prodaju.
Velika lova. Faksimilno pokrivanje. Nude se cirkulari ugrađeni u
holo kocke." Podigla je čašu. "Šampanjac."
"Čestitam."
Slegnula je ramenima. Delovala je spokojno i nekarakteristično
mirno.
"Ne izgledaš mi preterano uzbuđena?"
"I nisam. U stvari, vrhunac je već prošao. Ali sutra uveče u
kancelariji imamo veliku žurku. Možeš li da se izvučeš?"
"Pokušaću, ali u toku mi je simulacija; cirkulacija krvi u mozgu.
Mislim da mogu da povratim atrofiju..."
Blago je odmahnula glavom. "Ne govori o poslu."
"Ti si govorila o poslu", pokušao je logikom Konrad. Sklonio je
kosu sa očiju i nagnuo se napred. "Greta, želeo bih da možeš da
osetiš ono što ja osećam. Kako je to putovati u tom svetu. Mogao bih
jednom da te prikopčam na simulator, da te povedem na put... "
Orbitirajući kelner doneo je hleb u čudno izrezbarenoj korpici.
Greta je zaustila da nešto kaže, a onda stala. Podižući pogled,
Konrad je ustanovio da ona plače. Bezuspešno je pipkao tražeći
maramicu. Konačno joj je dodao svoj ubrus.
"Greta, je li ti dobro?"
Kelner se ukotvio, buljeći u njega. Konrad mu mahnu da ide.
"Šta je sad?"
Gotovo čitav minut nije mogla da progovori. Pokazala je na hleb.
"Moja majka imala je takvu korpicu. Već dvadeset pet godina nisam
videla nijednu."
Da li je to bilo sve?
"Nikada mi nisi puno pričala o njoj", reče on.
"Ne sećam se mnogo, kao da sam blokirala taj deo života. Ali u
poslednje vreme puno razmišljam o njoj." Uzdahnula je. "Žao mi je."
Odmahnuo je glavom. "Nema razloga. Ja želim da te bolje
upoznam."
Posegnula je rukom preko stola i uzela ga za ruku. "Ja želim da
bolje upoznam... sebe. Želim da razumem zašto sam tako srećna." Suza

214
je pratila krivinu jagodične kosti. Jedan dug trenutak je ćutala.
"Konrade, nikada nismo razgovarali o deci."
Zabezeknuo se. Deca su bila vanzemaljska stvorenja. Emitovala su
buku i nered. "Ne, nismo", reče on. "Pored mog i tvog posla, ne vidim
kako..."
Prstima mu je dodirnula usne. " Samo razmisli o tome."
Sledeće večeri Konrad se rano vratio kući. Greta je još bila na
žurci. Stan je izgledao tako prazan bez nje.
Pokušao je da čita, odustao, obrisao prašinu sa stolova, šetkao se
po dnevnoj sobi. Svaki put kad bi čuo neki šum pogledao bi na vrata.
Posle desetog puta počeo je da se pita da li će uopšte doći kući. Već
ga je jednom ostavila bez ikakvog upozorenja. Nije bilo razloga da
sumnja da ponovo neće otići.
Put koji je prelazio šetajući se produžio. Jedna petlja vodila je u
njenu radnu sobu. Kao i obično, sto joj je bio raskupusan, sa
gomilom izveštaja i kodiranih kristala. Na sredini stola nalazilo se
nešto neočekivano - knjiga povezana u svilu sa viktorijanskom
šarom na koricama. U stvari, dnevnik.
Za trenutak se opirao, a onda je zastao i otvorio ga na mestu gde
je traka označavala poslednji zapis - tek treći ili četvrti; knjiga je
bila nova. Njen rukopis bio je neprikladno uredan i devojački.
Shvatio je da ga nikada ranije nije video. Pitao se da li ga se stidi.
Konrad je zaboravio na večeru sa Selijom i Majkom. Osećala sam
se glupo dok sam objašnjavala zašto nije stigao. Ali - mrzim što to
kažem - pre bi se reklo da sam osećala olakšanje nego bes. Konrad je
tako nesiguran u sebe u prisustvu drugih ljudi. Nikad se ne smeje. Pa
ipak, strašno sam beskorisna kada nije odve. Zašto tako deluje na
mene?
Čuo je kako se vrata otvaraju. Brzo je zatvorio dnevnik. U
dnevnoj sobi Greta je sipala piće i razodevala se. Ispod se nalazila
glatka koža i blag sjaj znoja. Ispružila se na kauču.
"Kako je bilo na žurci?" upitao je.
Slegnula je ramenima. "Proveli smo veče posmatrajući na ekranu
šta se na tržištu dešava sa našim akcijama. Podigli smo se dva
poena."
Delovala je tako mirno da se pitao da li je sve u redu.

215
 "Klinački, stvarno. Rano sam otišla; stalno sam mislila na to
koliko bih radije bila kući sa tobom. Ali bila sam uverena da ćeš
večeras raditi do kasno u noć. Zašto nisi došao?"
Odmahnuo je glavom. "Danas se nešto dogodilo. Ne bi bilo puno
koristi od mene na žurci."
Delovala je zabrinuto. "Šta je bilo?"
Ustao je i stavio ruke u džepove. "Došao mi je novi pacijent. Star
čovek, najmanje osamdeset godina. Pre trideset godina prešao je
jednog od svojih poslovnih partnera. Nisam pratio pojedinosti, ali
partner mu se očigledno ubio. Pacijent se veoma loše osećao dok mi
je to pričao."
Spustila je piće. "Šta je hteo?"
Mislio je da će ga pamćenje izdavati kako bude stario. Ali nije,
postalo je oštrije, bolnije. On želi da zaboravi to što je učinio
partneru. Želi da mu ja pomognem."
Podigla je obrve. "Stvarno?"
Konrad je prišao prozoru i posmatrao kako polumesec sipa boje
na grad. "Znaš, mogao sam to da učinim. To je ono što me je
uznemirilo."
Nagnula se. "Kako bi to uradio... učinio da zaboravi?"
"To je jednostavno." Žudno je govorio, ohrabren njenim
zanimanjem. "Projektujem lik njegovog partnera na njegovu
simuliranu mrežnjaču. Štapići i kupice reaguju na svetlost. Optički
nerv to prikuplja. Tu se dešava neko procesiranje - rekonstrukcija
lika, integracija, filtriranje - zatim to putuje u njegov mozak. Sve što
treba jeste da sledim veze."
Hodao je unaokolo.
"Prvi zadatak mozga jeste da kategorizuje glavne objekte na liku -
ovoga puta čovekovog partnera. Proces prepoznavanja neverovatno
je složen, ali to uvek završava u jednostavno povezanoj mreži
neurona koja upravlja drvetom podataka za određeni objekat. Onda
ja pošaljem jedan od mojih molekularnih aparata kroz granicu krv-
mozak. Ja sam taj koji mora da povuče ručicu, odmota veze. Postoji
enzim koji to radi, spakovan u denderitima. Sve što moj aparat treba
da učini jeste da stimuliše egzocitozu."
Gretine usne su bile neznatno razdvojene. "To je sve?"

216
 "To je sve. On bi zaboravio sve što je u vezi sa njegovim
partnerom, verovatno i neke poslovne tajne koje bi rado zadržao.
Ali mislim da bi prihvatio..."
Gretino lice se promenilo. Zainteresovan pogled uvlačio se u sebe.
"Ti možeš da promeniš nečiji mozak?"
"Pa naravno da mogu", reče on, zbunjeno. "Sve mogu da
promenim. Imam sve podatke. Samo treba da ih editujem."
Oči su joj postale ogromne i prazne. "Ti možeš da promeniš nečiji
mozak?"
Toplo crvenilo koje se pojavilo kada ga je prvi put videla
pretvorilo se u kreda-belo. "Greta, je li ti dobro?"
Ustala je, iznenada nestabilna kao onoga dana kada je prvi put
ušla u njegovu kancelariju. "Da li se to meni dogodilo?"
"Na šta misliš?"
Zakoračio je ka njoj. Ona se izmakla u srtanu, da bi kauč ostao
između njih. Teško je disala. "Sve što sam osećala - plač, noći koje
sam provela čekajući te da se vratiš kući... šta si mi učinio?"
Napravio je još jedan korak ka njoj. Ona se povlačila.
"Odgovori mi!"
"Greta, smiri se. Prolupaćeš."
"Reci mi."
Ruke su mu drhtale. Shvatio je, prekasno, da ne ume da je laže.
"Nije bilo ništa značajno."
"Šta to znači?"
"Greta, molim te..."
Buljila je u njega ogromnim, optužujućim očima.
On je spustio pogled. "Poslao sam aparat u tvoj centralni nervni
sistem. Aparat veličine virusa. To je sve."
Pomerila se na bezbednu udaljenost. "Nastavi."
"To je sve, zaista. Tvoj rak bio je tako lak zadatak. Do povratka je
ostalo mnogo sati, pa sam tvojoj simulaciji pokazao svoju sliku. Bio
je to eksperiment. Sledio sam nagone. Odmah sam pronašao centar
za raspoznavanje - na tebe sam ostavio jak utisak, shvatala ti to ili
ne. Iz njega je put vodio pravo u talamus: sviđanje, zadovoljstvo -
nešto snažno. Ali tu se nalazila i gomila inhibitornih neurona
obavijenih oko centra koja je neprekidno pucala."

217
 Delovala je bolesno, ali je slušala.
"To je bilo nenormalno", reče on. "Zar to ne shvataš? Bilo je to
patološko. Ti inhibitori su sprečavali da bilo šta osećaš, sprečavali
su da odgovaraš. Nalazili su se tamo godinama, možda otkako ti je
majka umrla, ne znam. Popravak je bio sasvim lak. Moj aparat
zadržao je transmiter koji su one lučile, isključio je inhibiciju. Jedan
aparat, to je sve."
Njeno disanje bio je jedini zvuk koji se čuo.
Pritisnula je rukama slepoočnice. "Ja imam aparat u glavi?"
"Ne, naravno da nemaš. Izbačen je pre nekoliko nedelja. Bez
obzira na to, bio bi ti potreban elektronski mikroskop da bi ga
videla. Greta, molim te da me shvatiš. Ja, u stvari, nisam ništa
promenio. Veze su bile uspostavljene. Ja sam ih samo stimulisao..."
Lice joj je bilo mrtvački bledo. Stavila je ruku preko ustiju i
izletela iz stana.
Posle jednog sata Konrad je pošao da je traži; bezuspešno. Prošla
je noć, a sledećeg jutra nerado je otišao na posao.
Uveče se vratio kući i našao promenjene brave. Na vratima se
nalazila poruka napisana njenim neobičnim ženskastim rukopisom
u kojoj ga je molila da se vrati u svoj stari stan. Čekao je sat ili više.
Nije se vratila kući. Naposletku je prihvatio njen savet. Nije znao šta
bi drugo.
Konradov stan mirisao je na plesan i nekorišćenje - nekoliko
nedelja nije bio tamo. Sve stvari koje je poneo sa sobom kod Grete
bile su vraćene u kutijama i nagomilane na parketu u dnevnoj sobi.
Ostavio ih je gde su i bile. Situacija je, osećao je to, bila naravno
privremena.
Pešice je ponovo otišao do Gretine zgrade i čekao je napolju da se
vrati kući. U glavi je neprekidno odmotavao film od prošle večeri.
Svaki put lice bi joj bilo sve belje, a njegova glupost neverovatnija.
Podigao se vetar, motajući mu lišće i bačene papire oko nogu.
Pomerio se u zaklon ulaza i stajao tamo do zore.
Ujutru je pozvao Gretinu kancelariju i to ponovio sledećih nekoliko
dana.
"Ja znam da ona želi da razgovara sa mnom", rekao bi sekretarici.
"Ona

218
 mora."
Ali Greta nikada nije bila tu, i nikada nije uzvratila na njegove
pozive.
Konradu je prešlo u naviku da većinu večeri provodi ispred njene
zgrade. Jednom je sreo ženu koja je stanovala u susednom stanu. Ni
ona nije videla Gretu već nekoliko dana. Mislila je da je otputovala iz
grada. Bez obzira na to, čekao bi je sve dok se svetla na zgradi ne bi
ugasila, a ulica postala crna i prazna.
Postepeno je prestao da prima pacijente. Nije mogao da se
usredsredi na posao. Ali i dalje je svakog jutra odlazio u ordinaciju.
Sedeo bi za stolom i buljio u Gretinu holo kocku, slušajući šum
zagrejanih aparata.
Izvadio bi njenu simulaciju iz fajlova i animirao je. Naložio bi joj
da hoda monitorom odevena u zelenu papirnatu haljinu. Odeću joj
je ostavio neprozirnu, ali ju je skratio tridesetak centimetara - više
joj je priličilo.
Ponekad bi je naterao da pleše.
Provodio je što je moguće manje vremena u svom stanu. Gomila
kutija još je stajala neotvorena u dnevnoj sobi. Retko se trudio da
odgovara na pozive, ali jedne večeri telefon je uporno zvonio
svakih pet minuta. Četvrti ili peti put podigao je slušalicu.
"Halo", reče on. Dugo već nije čuo svoj glas. Delovao je prazno i
nepoznato.
"Konrade?"
"Greta."
"Kako si?"
"U poslu", reče on posle jednog trena. "Veoma sam zauzet."
"Radiš, naravno." Glas joj je bio kiseo. "Konrade, želela bih da
prestaneš da stojiš ispred moga stana. Ja više tamo ne živim. Samo
gubiš vreme."
Zadržao je dah. "Gubim li?"
"Da, gubiš."
Obrisao je čelo prljavim rukavom košulje.
"Greta, želeo bih da te vidim."
Za trenutak nije odgovarala.
"Ne. Nisam te zbog toga zvala."

219
 Pustio je da nastavi.
"Srela sam nekoga kada si otišao... "
"Pošto si me ostavila ispred zaključanih vrata." Nije bilo gorčine u
njegovom glasu, ali nije video razloga za netačnosti.
"Da, pošto sam te ostavila ispred zaključanih vrata. Nekoga na
poslu - mislim da mu neću pominjati ime. Viđamo se već dva
meseca."
Čvrsto je stiskao slušalicu. "Neko drugi? Sa njim... ne može biti isto."
Jedno vreme je ćutala.
"Ne, nije. Nema one bliskosti koju sam osećala sa tobom. Više
nikada i neće biti isto, zar ne?"
Nije mogao da odgovori.
"Konrade, zar ne?"
"Ne znam. Verovatno neće."
Počela je da plače.
"Greta, molim te, hajde da se negde vidimo. Možemo da
zaboravimo tu noć... "
"Nikada", reče ona odlučno. Gotovo je mogao da čuje kako drhti.
"Nikada."
"Ali ja mogu da učinim da zaboraviš." Bio je očajan. "Biće to lako.
Mogu da te opet skeniram. Sutra se ničeg nećeš sećati..."
"Konrade, molim te. Prestani. Zvala sam da... želela sam da ti se
zahvalim. Za ono što si mi učinio. Nisam mogla ni da pomislim da ću
ti to ikada reši, ali tako je. Sledeće nedelje se udajem."
Nije mogao da diše.
"Zašto?"
"Trudna sam."
Konrad je sedeo na svom tatamiju, držeći slušalicu. Napokon je
ustao i polako prišao vratima. Osećao je da mu je telo krhko, gotovo
providno. Odvezao se u ordinaciju.
Trebalo mu je puno vremena da podesi skener. Mehanizmi su se
raštimali od nekorišćenja. Postavio je na automatsko snimanje i
legao na činijast sto.
Izgledao mu je strašno hladan. Pokrio se i mirno ležao dok je
aparat radio.
Lice njegove simulacije imalo je siv, upao izraz leša. Jedva ga je

220
prepoznao. Lice je bilo prazno. Konrad je povio usne nagore, kao što
bi to pogrebnik učinio, u bezizražajan osmeh. Projektovao je Gretin
lik u zelenoj haljini na mrežnjače njegove simulacije - najjači
stimulans koji je poznavao. Impulsi su putovali optičkim nervom do
dela kore velikog mozga zaduženog za vid i... mozak mu dostiže belo
usijanje.
Proveo je sate ispitujući isprepletane staze. Greta je prodrla do
svakog dendrita i sinapse. Počeo je da shvata instinktivne reakcije
koje je budila u njemu - odziv na nju sezao je duboko u mali mozak i
motorne neurone.
Mesec se podigao iznad grada, napravio luk preko neba i ispario u
izlasku sunca. Nastavio je da istražuje, katalogizira, vodi signale dok
su uranjali u njegovo nervno zaleđe. Staze su se ponegde tek
nakratko pojavljivale i on je radio više instinktivno, reskirajući.
Do podneva, sačinio je približnu mapu svog odziva. Iznutra,
delovala je zastrašujuće - neprobojan čvor veza. Šuma algi. Ali kad
se odmakao, obrazac je stao da se pojavljuje, a sa njim i strategija
programiranja njegovih aparata.
Zaboraviće da je Greta ikada postojala.
Ispod, svetla grada su se upalila. Nebo je poprimilo najbogatiju
plavu boju. Konrad je poslednji put aktivirao Gretin simulakrum.
Hodala je sobom, zaustavila se, podigla pogled, očekujući. Konrad-
simulakrum materijalizovao se ispred nje, i dalje sa onim svojim
praznim osmehom. Prišli su jedno drugom do razdaljine od svega
nekoliko centimetara. Lagano, čedno, njihove usne su se dotakle.
Likovi su počinjali da blede dok su se kodirani kristali u bazama
podataka randominizovali. Postali su nematerijalni, poput odraza u
prozoru od metastakla. Postali su duhovi. Pramenovi magle. Zatim
ništavilo.
Zamislio je da može da oseti prolazak aparata kroz svoje telo.
Kretali su se od leve zajedničke karotide i unutrašnje karotide.
Dostigli su granicu krv-mozak. Oni su bili samo prethodnica. Čim
prođu granicu, umnožiće se, pronaći određene neuronske staze,
latiti se posla. Užasavao ga je obim i delikatnost njihovog zadatka.
Trudio se da veruje u uspeh.
Dokono je tapkao prstima po stolu. Nije osećao magljenje svesti,

221
niti odsutnost. Da li je moguće da je imunološki sistem uništio
aparate pre nego što su obavili zadatak? Nije bilo načina da to sazna.
Mogao je samo da čeka.
Konrad je ustao i prišao jelki. Posmatrao je obrasce svetlosti i
senke kako plešu na granama od ogledalaca. Postepeno je osećao
kao da mu neizmerno težak teret spada sa ramena.
Dovukao se nazad do stola. U jednom uglu primetio je holo kocku
privlačne devojke sa ledenim izrazom na licu. Delovala mu je
poznato, ali nije mogao da se seti odakle. Iz nekog razloga,
zbunjenost ga je radovala.
Kada se vratio u svoj stan, naišao je na gomilu kutija u dnevnoj
sobi i smrad neopranog rublja. Maglovito se prisetio da je poslednjih
dana naporno radio. Očigledno je zanemario sve drugo.
Ali kutije nije mogao da objasni.
Palo mu je na pamet da pozove policiju, ali je odustao. Bilo je
suviše pitanja na koje ne bi umeo da odgovori.
Do večeri, stan je ponovo bio u redu. Spremio je obilnu večeru i
zaspao, potpuno iscrpljen. Kada se probudio sledećeg jutra, osećao
se rastrojeno i nespretno. Neko vreme nije bio siguran ni gde se
nalazi. To osećanje dugo ga nije napustilo.
Nekako se odvezao do ordinacije. Dolazeći, nesugurno je lutao
duž tri hodnika pre nego što je našao svoja vrata. Barem mu se
činilo da su njegova - ime mu je bilo na njima - ali mu je nameštaj
bio nepoznat. Najviše ga je zanimala skulptura u suprotnom uglu,
jelka sa srebrnim lišćem i plamenom krunom. Zakoračio je ka njoj i
srušio se.
Seo je na pod, ošamućen, nesiguran kako da ustane. Nije mogao
da pokrene noge. Odmahnuo je glavom, pokušavajući da rastera
maglu. Da li imao moždanu kap? Ne. Nije bilo drugih simptoma. Bio
je svestan i nije bio paralizovan.
Bila mu je potrebna pomoć.
U to je bio siguran.
Na stolu pored njega nalazio se telefon. Pokušao je da se podigne
na kolena, za trenutak uspeo, a zatim je isprepleo noge i ponovo pao.
Dovukao se na laktovima i podigao grudi do ivice stola. Bilo je to
veoma naporno i bolno. Posegao je za slušalicom, ali je šaka odbila

222
da se sklopi oko nje. Usredsredio se na prst po prst, zamišljajući šta
svaki mišić radi.
Posle nekog vremena tri prsta lagano su se obavila oko valjkastog
objekta. Privukao ga je ka sebi, osećajući neko nepotpuno
zadovoljstvo koje se završilo zbunjenošću. Šta je ovo? Šta se s ovim
radi?
Ruke mu iznenada otkazaše i on tresnu na pod.
Začuo je prasak pored sebe - mora da je nešto srušio sa stola.
Delići slomljene kocke ležali su rasuti oko njega. U svakom deliću
bio je isti maglovit lik. Najveći komad bio je najjasniji. Prikazivao je
mladu ženu koja ga je posmatrala sa jezivom nezainteresovanošću.
Konrad ponovo podiže pogled. Gledao je u dugačak, čist zid. Oči
su mu gorele - umirale su. Nije mogao da se seti kako se zatvaraju.
Pogled na tamne, blokovite oblike rasipao se i bledeo, zatamnjujući
se.
Vreme je prolazilo.
Svet se smanjio na tamu uobličenu Gretom, odsustvo sećanja i
neuronske staze koje su je definisale tako nepobitno kao što crn
krug zaklonjenih zvezda otkriva mlad mesec. Shvatio je da ju je
povezao sa svačim - sa poslom i otkucajima srca, sa osekom i
strujanjem vazduha kroz pluća. Nije mogao da je zaboravi, a da ne
uništi sebe.
Greta-oblik je treperela i za trenutak ugledao je ogledalo-jelku
kako se jasno ocrtava na pozadini izbledelog grada, ismejavajući ga
svojom porukom o povezanosti.
Zatim je zaboravio kako se diše.

223
 Džek Mekdevit

OGRANAK
FORT MOKSI

Nekoliko minuta po nestanku struje, zasvetlucao je jedan jedini

prozor u potkrovlju kuće Vila Potera. Posmatrao sam ga s druge
strane Puta 11, kroz zastor od javorova i kroz sneg koji je padao celo
posle podne i postajao sve gušći. Prozor je bio zamagljen i
nematerijalan. Nije delovao onako kako bi trebalo da je svetlo u
spavaćoj sobi bilo upaljeno. Pre bi se reklo da je izgledao kao da je
nešto svetlo lebdelo u njenoj mračnoj unutrašnjosti.
Vil Poter je bio mrtav. Pre tri godine smo ga sahranili na groblju
preko puta autostrade. Kuća, čiji je dvospratni kostur poticao sa
početka veka, od tada je zvrjala prazna.
Nestanak struje utihnuo je grad. Negde je pas zalajao, vrata
garaže su se zalupila. Kamionet Eda Kiernena protutnjao je prema
Kavalijerima. Ulične svetiljke bile su pogašene, baš kao i semafor

224
dole u Dvadesetoj.
Da je mene neko pitao, struja nije morala ni da dolazi.
Došlo je veče za bacanje đubreta. Izvadio sam kartonske kutije
filovane primercima Trga nezavisnosti i spuštao se spoljnim
stepeništem, kad je sve utonulo u mrak.
Posebno je bilo neobično što se činilo kao da se svetlost u
Poterovoj kući širi. Puzala je napolje; tavanska prostorija svetlela je
postojanim, hladnim, plavobelim sjajem. Potekla je postepeno niz
strminu krova, skliznula preko oluka i skrenula za ugao verande. Tek
pokatkad, u odblescima, mogao sam da razaberem zakošene zastore i
razrušene kamene stepenice.
Te noći moralo je da se dogodi nešto zaista neobično da privuče
moju pažnju. Ređao sam kutije jednu na drugu i neke od knjiga
prosule su se na ulicu; moje ime svetlucalo je na povezu. Beše to
dobar komad moga života. Pet godina, četvrt miliona reči i, na
kraju, najveći deo ušteđevine za štampanje. Bilo je bolno i bilo mi je
drago da ih se rešavam.
Stajao sam tako, okovan, sažaljevajući samog sebe, dok je sneg
šaptao iz poleglog neba.
Ledoklopa, Halov krkljanac, Amoko na uglu Devetnaeste i
Banisterove, svi su bili mračni i tihi. Ka centru grada, u magli oluje,
gubili su se migavci i farovi.
Noć je bila mirna, nekako nepomična. Pahulje su se plavile u
bledom svetlucanju koje je okruživalo kuću. Padale su na krov zabata
i nežno se prosipale sa slemena.
Kamionet Kesa Tejlora promakao je, probijajući se prema gradu.
Kes je mahnuo.
Jedva da sam primetio; zadnji kraj Poterove zgrade stao je da se
naduvava. Posmatrao sam, očaram, znajući da je to samo opsena, a
ipak gotovo očekujući da eksplodira.
Kuća se, i drugačije, stala menjati.
Krov i ivice su zatrepereli. Novi zidovi se spustiše. Potkrovvlje se
iznenada podiglo, a s njim i vrh kuće. Treći sprat, zajedno sa
osvetljenim prozorima i mansardom, pomolio se iz snega. (U jednom
od prozora neko se pomakao.)
Parapeti se podigoše i kružni prozor oblikovao se u središtu

225
mansarde. Zatvoren balkon izgurao se sa donjeg nivoa, blizu
pročelja. Nadsvođeni ulaz i trem sa stubovima zamenili su verandu.
Materijalizovale su se smreke, a Poterovo stara sijalica na stubu koja
nikada nije radila zatreptala je i upalila se.
Javorovi u prvom planu bili su goli i kruti.
Stajao sam, brinući se za svoj vid, ne ispuštajući kartonsku kutiju,
osećajući sneg na licu i grlu. Na Putu 11 ništa se nije kretalo.
Još sam tamo stajao u trenutku kada je struja došla; ulična rasveta,
električni natpis iznad Halove kancelarije, bezbednosna svetla u
Amoku, pucnjevi sa TV-a, iznenadno, neobjašnjivo struganje
električne bušilice. I, u istom trenutku, prikaze je nestalo.
Mogao sam da odem u krevet. Mogao sam da izbacim ostatak tih
prokletih knjiga, pripisujući sve svojoj mašti, i da odem u krevet.
Drago mi je što to nisam učinio.
Snežni pokrov u Poterovom stražnjem dvorištu bio je nedirnut.
Stajalo je više od stope snega ispod onih pola inča koji su pali toga
dana. Probio sam se kroz njega da pronađem ključ koji je uvek držao
uklješten ispod labavo pričvršćenog preklopca blizu podrumskih
stepenica.
Iskoristio sam ga da uđem kroz ostavu sa zadnje strane kući.
Moram da priznam da mi nije bilo svejedno kada su se vrata za
mnom zalupila i kada sam ostao među grabuljama, lopatama i
kutijama sa ekserima. Previše noćnih TV filmova. Previše Stivena
Kinga.
I ranije sam tamo odlazio. Pre mnogo godina, kada sam verovao
da će mi posao predavača pomoći dok ne budem mogao da zaradim
za život kao romanopisac, ostvarivao sam dodatan prihod
podučavajući Poterove dečake. Ali beše to davno.
Sa sobom sam poneo baterijsku svetiljku. Uključio sam je i probio
se do kuhinje. Tamo je bilo toplije, ali se to moglo i očekivati.
Poterovi naslednici još su pokušavali da prodaju kuću, a u Severnoj
Dakoti se ne može tek tako da potpuno isključi grejanje.
Ormarići su bili otvoreni i prazni; štednjak je bio otkačen od
priključka za gas i odvučen do središta sprata. Crkveni kalendar
visio je iza vrata. Pokazivao je mart 1986; mesec Poterove smrti.
U trpezariji, ostali su jedan ofucan sto i tri drvene stolice. Bile su

226
naslonjene na jedan od zidova. Par kutija ležalo je u uglu.
Najednom, uz tresak, peć se uključila.
Bio sam zapanjen. Ventilator se zavrteo i topao vazduh pojurio mi
je oko članaka.
Duboko sam uzdahnuo i svetlost svetiljke okrennuo ka dnevnoj
sobi. Razmišljao sam kako kuća izgleda različito bez nameštaja,
kako deluje potpuno strano i nepoznato, kada sam shvatio da nisam
sam. Da li je to bio pokret izvan svetlosnog kruga, ili iznenada
uvučen vazduh, ili krckanje dasaka, nisam mogao da odredim. Ali
znao sam. "Ko je to tamo?" upitao sam. Reči su lebdele u tami.
"Gospodine Vikem?" Bila je to žena.
"Zdravo", rekoh. "Ja sam, ovaj, ja sam ugledao svetlost i pomislio... "
"Naravno" reče ona. Stajala je blizu kuhinje, a obrisi su joj se
ocrtavali na spoljnjem svetlu. Pitao sam se kako je tamo dospela. "S
pravom ste se zabrinuli. Ali sve je u redu." Nalazila se nekako sa sive
strane sredovečnosti, privlačna, dobro utegnuta, od one vrste koju
biste očekivali da sretnete na partiji bridža. Njene oči, koje su bile u
ravni sa mojima, gledale su me sa blagim humorom. "Zovem se
Koela." Ispružila je desnu ruku. Zlatne narukvice su zazvečela.
"Drago mi je što smo se upoznali", rekoh, pokušavajući da
izgledam kao da se ništa neobično ne događa. "Otkud znate kako se
zovem?"
Dodirnula mi je ruku, onu koja je držala baterijsku svetiljku, i
blago je sklonila u stranu da bi mogla da prođe. "Sledite me, molim
vas", reče ona. "Budite pažljivi, nemojte da se sapletete."
Popeli smo se stepenicama na drugi sprat i ušli u stražnju
spavaću sobu. "Ovuda", reče ona, otvarajući vrata koja je trebalo da
vode u klozet. Umesto toga, upiljio sam se u jarko osvetljen prostor
koji nikako nije mogao da bude tamo. Bio je prepun knjiga, slika i
tapiserija, kožnog nameštaja i poliranih stolova. Kamin je veselo
pucketao ispod portreta kaluđera. Čula se blaga klavirska muzika.
Šopen, pomislih.
"Ovoj sobi ovde nije mesto", rekoh prilično glupo. Iznenadila me
je promuklost moga glasa.
"Nije", složila se. "Prikačili smo je na posed, ali smo sasvim
nezavisni." Zakoračismo unutra. Pod nogama su bili debeli tepisi.

227
Tamo gde se video pod, bio je prekriven laštećim parketom.
Nadsvođeni prozori gledali su preko Poterovog stražnjeg dvorišta i
susedne kuće Ema Pajla. Koela me je zamišljeno posmatrala. "Dobro
došli, gospodine Vikem", reče ona. Oči su joj blistale ponosom.
"Dobro došli u Ogranak Fort Moksi, Memorijalne biblioteke Jovana
Singlterijskog."
Gledao sam unaokolo tražeći stolicu i, našavši jednu pored
prozora, spustio se u nju. Sneg koji je padao bio je taman, kao da ga
svetlost sa ove strane stakla ne dodiruje. "Mislim da ništa ne
razumem", rekoh.
"Pretpostavljam da je ovo neka vrsta šoka."
Očito se zabavljala i to dovoljno zarazno da sam se nekako opustio.
"Jeste li vi bibliotekarka?"
Klimnula je glavom.
"Niko iz Fort Moksija ne zna da ste ovde. Kakva korist od
biblioteke za koju niko ne zna?"
"To je opravdano pitanje", priznala je. "Članstvo nam je
ograničeno."
Brzo sam bacio pogled naokolo. Sve knjige ličile su na Biblije. Bile
su različitih veličina i oblika, ali sve su bile uvezane u kožu. Osim
toga, naslovi i autori bili su odštampani istovetnim srebrnim
pismom. Ali nisam primetio ništa na engleskom. Police blizu mene
bile su pune knjiga koje su ličile na ruske. Jedan tom ležao je otvoren
na stolu pored moje desne ruke. Bio je na latinskom. Uzeo sam ga i
držao tako da mogu da pročitam naslov: Historiae V - XII. Tacitus. "U
redu", rekoh, "i mora da bude ograničeno. Teško da iko u Fort
Moksiju može da čita latinski ili ruski." Podigao sam Tacita.
"Sumnjam da bi čak i otac Kramer izišao sa ovim nakraj."
Em Pajl, najbliži sused, izišao je na svoje prednje stepenište.
Pozvao je psa, Propovednika, kao što je to činio u ovo vreme skoro
svake noći. Nije bilo odgovora i on je gledao uzduž i popreko
Devetnaeste ulice, u sopstveno dvorište, i pravo kroz mene.
"Koela, ko ste vi tačno? Šta se to ovde dešava? Ko je, kog vraga,
Jovan Singlterijski?"
Klimnula je glavom na način na koji to ljudi čine kada se slažu da
imate problema. "Možda bi", reče ona, "trebalo da pogledate

228
unaokolo, gospodine Vikem. Onda ćemo možda lakše moći da
razgovaramo."
Povukla se do stola i zadubila u svežanj listova, puštajući me da se
staram za sebe. Dalje od ruskih polica našao sam japanske ili
kineske knjige. Nisam znao koje su. I arapske. Bilo je puno arapskih.
I nemačkih. Francuskih. Grčkih. Još orijentalnih.
Na drugoj strani našao sam engleske naslove. Bili su podeljene na
američke i britanske. Dikens, Kuper i Šekspir sa jedne strane, Holms,
Drajzer i Štajnbek sa druge.
I, skoro trenutno, osećaj razumevanja koji je lebdeo nada mnom
od početka ove stvari, izoštrio se. Nisam znao zašto. Naravno,
poznata imena u poznatom okruženju morala su da mi olakšaju
teskobu.
Uzeo sam Melvilovu Agatu i prelistao je. Tekstura listova odavala
je fini papir od lišća pirindža, a kožni povez davao je knjizi privid
bezvremenosti. Pomislio sam na jeftin karton koji je Krosbou
pribavio za Trg nezavisnosti. Bože moj, ovo je pravi način da se izda
knjiga.
Odmah pored bila su Sabrana dela Džejmsa Mekorbina. Ko je, kog
vraga, bio Džejms Mekorbin? Bila su tu dva romana i osam
pripovedaka. Nijedan naslov nije mi bio poznat, a knjiga nije
sadržala biografske podatke.
U stvari, većina imena bila su od ljudi za koje nikada nisam čuo.
Kemeri Bakster. Vin Gomez. Majkl Kasper. Naravno, nije to bilo ništa
neobično. Police biblioteka uvek su pune opskurnih autora. Ali bogat
povez i očigledna pažnja posvećena ovim knjigama odudarali su od
pravila.
Skinuo sam Hemingvejovo Noćno osmatranje. Dugo sam gledao u
naslov. Hemingvejeva proza, bez svake sumnje. Kratke, jasne,
metkovite rečenice i faktografski, novinarski stil nisu se mogli
zameniti. Čak i mesto radnje, Italija 1914. Henri Džejms je bio
predstavljen Branderbergom. Nije bilo ni traga od Ambasadora,
Portreta jedne dame ili Vašington Skvera. U stvari, nije bilo ni Mobi
Dika, ni Bili Bada. Ni Sunce se ponovo rađa, ni Zbogom oružje. Toroa
uopšte nije bilo. Nije bilo ni traga Frenimoru Kuperu ili Marku
Tvenu. (Kakva je to biblioteka koja nema nijednu kopiju Haka Fina?)

229
 Poneo sam Noćno osmatranje do stola na kome je Koela radila.
"Ovo nije Hemingvejova knjiga", rekoh, bacajući je u luku na hrpu
papira ispred nje. Trgla se.
"I ostale su lažne. Šta se to, kog vraga, dešava?"
"Gospodine Vikem, ja mogu da vas razumem što ste pomalo
zbunjeni", reče ona, malčice nervozno. "Objašnjavanje mi nikada nije
bila jača strana."
"Molim vas, pokušajte najbolje što možete", rekoh.
Namrštila se. "Ja sam deo grupe za spasavanje kulturnog blaga. Mi
pokušavamo da sprečimo da stvari od večne vrednosti, ovaj, ne
propadnu."
Gurnula je stolicu unazad i čvrsto me posmatrala. Negde iza, sat
je teško otkucavao. "Knjiga koju ste uzeli kada ste ušli bila je...",
zastala je, "zametnuta pre skoro dve hiljade godina."
"Tacit?"
"Istorija - pet od dvanaest. Imamo i Anale."
"Ko ste vi?"
Odmahnula je glavom. "Dobri duh", reče ona.
"Ozbiljno."
"Ja sam sasvim ozbiljna, gospodine Vikem. Ono što vidite oko sebe
jeste blago neprocenjive vrednosti koje, da nije bilo nas, ne bi
postojalo."
Nekoliko trenutaka gledali smo jedno drugo. "Kažete li", upitao
sam, "da su sve ovo izgubljena remek-dela ljudi kao što je Tacit? Da
je ovo", pokazao sam na Noćno osmatranje, "bona fide Hemingvej?"
"Da", reče ona.
Stajali smo licem u lice preko stola. "Tamo je i jedan Melvil. I jedan
Tomas
Vulf."
"Da", reče ona. Lice joj je sijalo od zadovoljstva. "Svi oni."
Još jednom sam dugim pogledom prešao preko prostorije. Hiljade
tomova popunjavalo je gusto načičkane police, dosežući do plafona.
Drugi su bili naslagani na stolove; nekoliko ih je, napola nasumično,
bilo razbacano po stolicama. Pet-šest stajalo je na Koelinom stolu,
između graničnika u obliku Trojanskih konja.
"To nije moguće", rekoh, iznenada osećajući da prostor postaje

230
sužen i teskoban. "Kako? Kako se to moglo da dogodi?"
"Sasvim lako", reče ona. "Melvil je osoben primer. On se
obeshrabrio. U vreme kada smo prvi put zapazili Agatu, bio je
carinski inspektor. Otišla sam do Londona da bih mu omogućila da
mi u povratku pregleda prtljag. Možete biti sigurni da 1875. to nije
bio lak put." Mahnula je rukom, odbacujući moj prigovor. "Dobro,
preterala sam, naravno. Iskoristila sam put da sklopim neki posao sa
Metjuom Arnoldom i... eto sad se hvalim imenima. Oprosti mi. Ali
pomislite kako bi ste osećali da vam Herman Melvil pregleda
prtljag." Smeh joj je odzvanjao sobom. "Bila sam veoma mlada. U
stvari, premlada da bih razumela njegovo delo. Ali već sam pročitala
Mobi Dika i nešto njegove poezije. Da sam ga onda poznavala kako
ga sada znam, mislim da ne bih mogla da stojim na nogama."
Zagrizla je donju usnu i protresla glavom. Za trenutak sam pomislio
da bi stvarno mogla da se onesvesti.
"I on vam je dao rukopis? Samo zato što ste ga zatražili?"
"Ne. Zato što je shvatio razloge. I razumeo zašto ga ja želim."
"A zašto ste ga želeli? Vi ste ga ovde zakopali."
Prenebregla je pitanje.
"Niste me pitali za ime biblioteke."
"Memorijalna biblioteka Jovana..."
"Singlterijskog."
"Dobro. Ko je Jovan Singlterijski?"
"Tamo, preko puta glavnog ulaza, nalazi se njegov portret." Bilo je
to veliko ulje kaluđera zagledanog u sebe. Ruke su mu bile
prekrivene tamnosmeđim haljama, a uz njega se nalazio pergament
i krst. "Bio je jedan od najbriljantnijih sociologa koji su ikada živeli."
"Nikada nisam čuo za njega."
"Njegovi pretpostavljeni na kraju su proglasili njegov rad
svetovnim; zato su ga ili spalili, ili ga negde sklonili. Nikada nismo sa
sigurnošću ustanovili. Ali uspeli smo da se dokopamo kopija većine
njegovih dela." Sada više nije bila na svom mestu, već je stajala
leđima okrenuta portretu. "Značajan je po tome što je definisao
državu kojoj bi, po njegovom osećaju, trebalo da ljudsko društvo
stremi. Postavio je parametre i ciljeve kojima bi muškarci i žene što
čine ovu biblioteku trebalo da teže; tačan stepen ravnoteže između

231
poretka i slobode, stepen obaveze pojedinca prema spoljašnjoj
vlasti, tačne odnose koji bi trebalo da postoje između ljudskih bića. I
tako dalje. Sve skupa uzevši, stvorio je shemu civilizovanog života,
skup uputstava, ako hoćete."
"Ljudske prilike", rekoh.
"Kako to mislete?"
"Sve je to uradio, a niko ne zna za njega."
"Mi znamo za njega, gospodine Vikem." Zastala je. Zatekao sam se
kako prelećem pogledom sa nje na dostojanstveni lik na portretu.
"Pitali ste zašto smo želeli Agatu. Odgovor je zato što je tako ljupka,
što je tako snažna. Mi naprosto nećemo dozvoliti da bude
izgubljena."
"Ali ko će je ikada ovde videti? Vi govorite o romanu koji, što se
ma koga tiče, ne postoji. Ja imam prijatelja u Severnoj Karolini koji
bi dao i poslednji cent da vidi ovu knjigu. Ako je uopšte prava."
"Mi i hoćemo da je učinimo dostupnom. Kad dođe vreme. Na
kraju će ova biblioteka biti vaša."
Oblio me je talas radosti. "Hvala vam", rekoh.
"Žao mi je", brzo je dodala. "Možda sam vas navela da pogrešno
pomislite. Nisam mislila sad odmah. I nisam mislila na vas."
"Kada?"
"Kada ljudska rasa ispuni zahteve Jovana Singlterijskog. Drugim
rečima, kada postignete istinski globalno društvo, sve ovo će biti naš
dar vama."
Žestok nalet vetra zatresao je prozore.
"To je još poprilično daleko", rekoh.
"Mi moramo da gledamo na duge staze."
"Lako je to vama reći. Mi imamo puno problema. Nešto od ovoga
bi moglo biti baš ono što bi nam pomoglo da se izvučemo."
"Ovo je jednom bilo vaše, gospodine Vikem. Vaši ljudi nisu uvek
uviđali vrednosti. Mi obezbeđujemo drugu priliku. Očekivala bih da
budete zahvalni."
Okrenuo sam se od nje. "Većinu ovoga nisam čak ni prepoznao",
rekoh. "Ko je Džejms Mekkorbin? Tamo su njegova sabrana dela,
pored Melvila i ostalih.
Ko je on?"

232
 "Majstor kratke priče. Jedan od vaših savremenika, ali bojim se da
piše stilom i kompleksnošću koji će za njegovog života ostati
nepriznati."
"Kažete li vi to da je on suviše dobar da bi bio objavljen?" Bio sam
užasnut.
"Oh, da, gospodine Vikem. Vi živite u preterano
komercijalizovanom dobu. Vaši izdavači shvataju da ne mogu da
prodaju šampanjac pivopijama. Oni kupuju ono što se prodaje."
"I to važi i za ostale? Kemeri Bakster? Gomez? Ovaj-ili-onaj
Parker?"
"Bojim se da je tako. U stvari, to je sasvim uobičajeno. Bakster je
prvorazredni esejist. Za razliku od ostalih dvoje, on je bio
objavljivan, ali u malom univerzitetskom glasilu, u jednoj ediciji koja
je brzo nestala sa vidika. Gomez je napisao tri izvanredna romana, i
već je do sada odustao, uprkos našem ohrabrivanju. Parker je
pesnik. Ako išta znate o tržištu poezije, ne treba ništa više da vam
govorim."
Zajedno smo tumarali bibliotekom. Pokazala mi je izgubljene
radove Sofokla i Eshila, nestale epove homerskog ciklusa, police
pune indijske poezije i rimske drame. "Na gornjem nivou", reče ona,
podižući oči ka plafonu, "nalaze se pesme i priče umetnika čiji
maternji jezici nemaju pisani oblik. One su prevedene na naš jezik. U
većini slučajeva", dodade, "mogli smo da sačuvamo imena njihovih
tvoraca."
"A sad imam iznenađenje za vas." Stigli smo do britanskog
odeljka. Izvadila je jednu knjigu i dodala mi je. Viljem Šekspir.
"Njegova Zenobija", reče ona, utišnim glasom. "Napisana na vrhuncu
njegove karijere."
Neko vreme sam ćutao. "Zašto nikada nije izvedena?"
"Zato što je predstavljala grub napad na Elizabetu. Čak je i on
mogao da izgubi glavu. Imamo veliki Vergilijev ep koji je povučen iz
sličnog razloga. U stvari, zato je ruski odeljak tako veliki. Oni su
godinama proizvodili veličanstvene romane u tradiciji Tolstoja i
Dostojevskog, ali su bili dovoljno razboriti da ih ne ponude za
objavljivanje."
Bile su tu još dve Šekspirove drame. Adam i Eva bila je jeretička

233
po tadašnjim merilima", objašnjavala je Koela. "A evo još jedne koja
bi podigla nekoliko obrva", nasmejala se.
Bila je to drama Nis i Eurialije. Ličnosti su bile iz Eneide.
"Homoseksualna ljubav", reče ona.
"Ali on je želeo da se one povuku", usprotivio sam se. "Postoji
razlika između izgubljenih dela i onih koje pisac želi da uništi. Vi ste
ovo objavili mimo njegove volje."
"Oh, ne, gospodine Vikem. Mi to nikada ne činimo. Pre svega, da je
Šekspir želeo da uništi ove drame, mi bismo tu sitnicu vrlo lako mogli
da obavimo. On je samo poželeo da za njegovog života ne budu
objavljene. Sve što ovde vidite", ženstvenim pokretom ruke
obuhvatila je celu biblioteku, "dato nam je dobrovoljno. Po tom
pitanju pravila su nam striktna. I mi ih se, gospodine Vikem, striktno
pridržavamo."
"Uzgred, u nekim slučajevima, mi pružamo i dodatnu uslugu. U
mogućnosti smo da na jedan skroman način ulijemo poverenje onim
velikim umetnicima koji za života na odgovarajući način nisu bili
prihvaćeni. Želela bih da ste mogli da vidite Melvila."
"Znate, možda niste u pravu."
Nozdrve su joj se neznatno raširile. "U čemu?"
"Možda knjige koje su izgubljene zaslužuju da budu izgubljene."
"Neke da." Ton joj je postao tvrđi. "Nijedna takva nije ovde. Svi
urednici o tome prosuđuju."
"Zatvaramo u ponoć", reče ona, iznenada se pojavljujući pored
mene dok sam bio zadubljen u Velsov roman Zvezdani let. Mogao
sam da čujem ono prećutno rečeno: I više nikada nećemo biti
otvoreni. Ne u Fort Moksiju. Ne za tebe.
Vratio sam Velsa i brzo nastavio, vadeći knjige sa polica sa nekim
osećanjem hitnosti. Preleteo sam preko Mendinala, nezavršenog
Bajronovog dela, datiranog 1824, godine njegove smrti. Pronašao
sam pojedine briljantne stihove i pokušao da neke zapamtim, a
zatim nastavio ka Blejku, ka Fildingu, ka Čoseru! Negde odmah
posle jedanaest, naišao sam na četiri priče Konana Dojla:
'Pustolovine strašnog lakeja', 'Brenmur klub', 'Džezailin metak',
'Kliper sa Sumatre'. Bože moj, šta sve Šerlokovci širom sveta ne bi
dali da ih imaju?

234
 Požurio sam sa očajanjem koje je raslo, kao da sam mogao da ih
sve sakupim u sebe i učinim dostupnim svetu koji je čekao: Bog i
država, Tomasa Vulfa, nove karikature Džejmsa Tarbera, spašene
ispod tapeta u kući za odmor koju je iznajmio u Atlantik Sitiju 1947,
drame Odete i O'Nila, pripovetke Natanijela Hotorna i Terija Kara.
Bile su tu Još opasnih vizija i Morgan Meri Šeli.
Dok sam prebirao po listovima od pirinčanog papira, vagajući
čudesne mesečinom obasjane stihove A. E. Housmana sa sračunatim
strelicama Menkena, zavideo sam im svima.
I bio besan.
"Nemate prava", na kraju sam rekao kad mi je Koela prišla,
ukazujući mi da je vreme isteklo.
"Nemamo prava da sve ovo zadržavamo?" Primetio sam
naklonost u njenom glasu.
"Ne samo to", rekoh. "Ko ste vi da sebi dodeljujete pravo da
sudite o tome? Da kažete šta je veliko, a šta prizemno?"
"Mnogo puta sam i sama sebi postavila isto pitanje. Mi radimo
najbolje što možemo." Kretali smo se ka vratima. "Znate, imamo
puno iskustva."
Svetla su bledela. "Zašto uopšte ovo radite? To nije zbog nas, zar
ne?"
"Nije samo zbog vas. Ono što vaša vrsta stvara pripada svima."
Osmeh joj se proširio. "Naravno da ne biste želeli da svoja najbolja
ostvarenja zadržite za sebe?"
"Vaši ljudi imaju pristup do njih?"
"Oh, da", reče ona. "Kod kuće svi imaju pristup. Čim se nova knjiga
zavede, ona je dostupna svakome."
"Osim nama."
"Gospodine Vikem, nećemo baš sve da uradimo za vas."
Primakla se toliko blizu da sam gotovo mogao da osetim
otkucaje njenog srca.
"Možete li uopšte da zamislite šta bi našim ljudima značilo da
ponovo otkriju sve ovo?"
"Žao mi je, po tom pitanju sada ništa ne mogu da učinim."
Otvorila mi je vrata; ona koja su vodila u stražnju spavaću sobu.
Imala je nešto da mi kaže, ali kao da se čudno opirala nastavku

235
razgovora. I negde u tami Poterove kuće, između čarobnog ulaza u
pozadinu klozeta na spratu i razrušenih kamenih stepenica koja su
vodila sa verande, shvatio sam! I kada smo zastali pored ugašenog
kamina i okrenuli se licem u lice, moje bilo je snažno udaralo. "Ovo
mesto se nije slučajno pojavilo baš večeras, zar ne?"
Ćutala je.
"Nije slučano ni to što sam ga samo ja video. Mislim, nema
nikakve svrhe postavljati vašu univerzalnu biblioteku u Fort Moksi,
osim ako nešto niste želeli. Je l' tako?"
"Rekla sam da je ovo 'Ogranak' Fort Moksi. Centralna biblioteka
smeštena je na Sen Simonovo ostrvo."
Krhkost poslednjih nekoliko trenutaka istopila se bez upozorenja.
"Međutim, u pravu ste, nema."
"Želite Trg nezavisnosti, zar ne? Želite da moju knjigu smestite
tamo pored Tomasa Vulfa, Šekspira i Homera. Je l' tako?"
"Da", reče ona. "Tako je. Stvorili ste prvorazrednu psihološku
dramu, gospodine Vikem. Uhvatili ste mikrokosmos Fort Moksija i
stvorili portret malograđanske Amerike koji je zadobio divljenje
Veća. I, mogla bih da dodam, našeg članstva. Uzgred, zanimaće vas
da je jedan od vaših glavnih likova izazvao večerašnji nestanak
struje. Džek Gilbert."
Bio sam razoružan. "Kako se to desilo?", upitao sam.
"Možete li da pogodite?"
"Svađa sa ženom, u svakom slučaju." Gilbert koji se u Trgu
nezavisnosti, naravno, drugačije zvao, već se dugo vukao sa drugim
ženama.
"Da. Posle je kamionom naleteo na semafor na uglu Jedanaeste i
Fosterove. Izazvao je nastanak struje na površini od četrdeset
kvadratnih blokova. Baš kao u knjizi."
"Da", rekoh.
"Ali on nikada neće saznati da je u njoj. Niti iko drugi od ljudi koje
ste učinili besmrtnim. Samo ćete bi znati. I samo biste vi ikada znali,
da nije nas."
Stajala je, gledajući me u lice. Sneg je prestao i oblaci su se
razišli. Zvezde su bile teške i svetle u njenim očima. "Mislimo da
postoje mali izgledi da za života budete shvaćeni. Možda nismo u

236
pravu. Kod Foknera nismo bili." Usne su joj se nabrale u osmeh.
"Ali čast mi je da vas pozovem da priložite vaše delo u biblioteku."
Zamrznuo sam se. To se zaista događalo. Emerson. Hemingvej.
Vikem. Sviđalo mi se. Pa ipak, nešto je u tome bilo strašno pogrešno.
"Koela", upitao sam, "da li su vas ikada odbili?"
"Da, obazrivo reče. "Ponekad se i to događa. Nismo uspeli da
ubedimo Fildinga u vrednost Harolda Svonlija. Šarlota i Emili
Bronte su nas obe odbile, na svetsku žalost. I Tolstoj. Tolstoj je imao
predivan roman iz mladosti koga je smatrao, pa, antihrišćanskim."
"A od nepoznatih? Da li je iko tek tako odbio?"
"Ne", reče ona. "Nikada. U tom slučaju posledice bi bile naročito
tragične."
Osećajući u kom smeru razgovor vodi, počela je da brže govori, u
neznatno višem registru.
"'Novi genije koji će potonuti u more istorije', kao što Bajron kaže,
'bez groba, bez pogrebnih zvona, bez kovčega, nepoznat.' Jeste li na
to mislili?"
"Vi nemate nikakva prava da zavržavate sve ovo za sebe."
"Nemate prava da sve ovo zadržavate za sebe."
Klimnula je. "Trebalo bi da vas podsetim, gospodine Viken, da bez
posredovanja biblioteke ta dela uopšte ne bi ni postojala."
Netremice sam gledao pored njenog ramena, niz mirnu ulicu.
"Znači", najzad je rekla, naglasivši reč, "odbijate?"
"Ovo pripada nama", rekao sam. "To je naše. Mi smo stvorili sve
to."
"Gotovo sam predvidela... bojala se ovakvog vašeg odgovora.
Mislim da se to posredno nalazi u vašoj knjizi. Da li ćete nam
dopustiti da koristimo Trg nezavisnosti?"
Ostao sam bez daha i bilo mi je teško da progovorim. "Sa
žaljenjem moram da kažem - ne."
"Žao mi je što to čujem. Ja... morate da shvatite da neće biti druge
ponude."
Nisam rekao ništa.
"Onda se bojim da ovde više nemamo posla."
Kod kuće, odneo sam kutije nazad u dnevnu sobu. Najzad, ako je
tako prokleto dobro mora da za nju postoji tržište.

237
 Negde.
Ako je u pravu po pitanju rastućeg komercijalizma? Ma, nek' ide do
đavola.
Izvadio sam jedan primerak i stavio ga na policu između Volta
Vitmana i Tomasa Vulfa.
Gde mu je i mesto.

KRAJ

238