PSIHOLOŠKE TEHNIKE 

su specijalizovani postupci prikupljanja, obrade i

analize podataka u psihološkom istraživanju.

1. Intervju je najstarija tehnika profesionalnog vođenja razgovora psihologa sa

određenom osobom, sa ciljem da se prikupe značajne informacije o njenoj ličnosti
(radi procene, dijagnoze ili terapije). Može biti sa unapred isplaniranim pitanjima
ili improvizovan. Iako pruža psihologu značajne informacije zbog neposrednog
(verbalnog i neverbalnog) kontakta, nedostaci intervjua su subjektivnost psihologa,
neiskrenost ispitanika i teškoće kvantifikacije odgovora.

2. Upitnik sadrži niz stavki (pitanja ili tvrdnji) u pisanoj formi i služi za dobijanje
raznovrsnih objektivnih podataka (npr. pol, starost) i subjektivnih podataka (npr.
nacionalna pripadnost, stavovi, vrednosti…). Ispitanik bi trebalo da iskreno
odgovori na pitanje ili se izjasni slaganjem sa tvrdnjom („da“ ili „ne“; ) ili
stepenom slaganja sa tvrdnom („slažem se“, „neodlučan/na sam“, „ne slažem se“).
Da bi upitnik bio upotrebljiv, pitanja moraju biti jasna, razumljiva, nedvosmislena
i nesugestivna, a ispitanik inteligentan, obrazovan i motivisan za odgovaranje.
Primere raznovrsnih psiholoških upitnika možete videti na sledećem LINKU.
3. Skala procene je instrument čija je svrha da se procenjivanje učini
objektivnijim i preciznijim pomoću numeričke ili grafičke skale. Procenjivač
mora dobro da poznaje karakteristike skale, predmet procenjivanja (npr. crtu
ličnosti), da bude motivisan, kao i da se trudi da izbegne greške u
procenjivanju (halo efekat je sklonost procenjivača da sud o osobi nesvesno
usklađuje sa opštim utiskom o toj osobi).
4. Projektivne tehnike su raznovrsne tehnike dubinskog istraživanja ličnosti,
posebno njenih nesvesnih slojeva. U njima se koriste nedovoljno strukturisani,
nejasni i višesmisleni sadržaji (da bi se isprovocirao projektivni odgovor), a
odgovori se tumače dubinskopsihološki (pronalaženje nesvesnih činilaca
svesnog ponašanja). Nedostatak ovih tehnika je odsustvo kriterijuma valjanog
tumačenja odgovora. Najpoznatije projektivne tehnike su Roršahov test (10.
karta)
i Test tematske apercepcije (TAT).

5. Test je standardizovani merni instrument kojim se izaziva i posredno meri

neka sposobnost, znanje ili osobina ličnosti. Sastavljen je od pažljivo
proverenih zadataka na koje ispitanik treba da odgovori kako najbolje zna.
Test mora imati sledeće metrijske karakteristike:

 valjanost ili validnost – da meri ono što zaista treba da meri;

 pouzdanost ili relijabilnost – u ponovljenim merenjima daje iste ili slične

podatke;

 osetljivost – meri male razlike;

 objektivnost – ocena ne zavisi od ocenjivača.

Test se mora zadavati i ocenjivati po unapred pripremljenoj proceduri, a
dobijene mere moraju biti baždarene (statističko transformisanje sirovih
rezultata u pogodniju skalu poređenja rezultata pojedinca sa rezultatima
njegove grupe).
Testovi se mogu podeliti na sledeći način:

 po predmetu: testovi znanja, sposobnosti, ličnosti (najpoznatiji su testovi

inteligencije);

 po načinu zadavanja: grupni i individualni;

 po načinu ispitivanja: verbalni i neverbalni.

Primer zadatka iz testa inteligencije Progresivne matrice:
Test Ravenove progresivne matrice možete uraditi koristeći android aplikaciju na
sledećem LINKU
Primer pitanja iz testa ličnosti Velikih 5 + 2 – 70:
 

NAUČNO ISTRAŽIVANJE je sistematsko, plansko, objektivno ispitivanje

nekog problema da bi se našao pouzdan odgovor na neko postavljeno pitanje.
Naučno istraživanje u psihologiji ima više logično povezanih faza:

1. formulisanje problema
2. određivanje cilja istraživanja,

3. postavljanje hipoteza,

4. izbor uzorka i metode istraživanja

5. obrada i tumačenje rezultata.

METODE PSIHOLOGIJE su najopštiji, ustaljeni i provereni načini
organizovanja naučnog istraživanja.

Introspekcija kao specifično psihološki metod dolaženja do činjenica

neposrednog, subjektivnog iskustva. Najjednostavniji vid introspekcije je metod
impresije. Drugi vid introspekcije je fenomenološki metod (proučava tok svesti).
Tri najopštije metode organizovanja istraživanja su:

1. Studija slučaja – metod intenzivnog proučavanja ličnosti, koji se koristi u svim

psihološkim disciplinama u kojima je u središtu istraživanja pojedinac (npr.
klinička, pedagoška, razvojna psihologija);

2. Posmatranje u prirodnim uslovima (plansko, sistematsko, objektivno):

 naturalističko (golim okom) ili uz pomoć instrumenata (štoperica, kamera,

poligraf);

 bez učešća posmatrača ili sa učešćem posmatrača.

3. Eksperiment (lat. eksperimentum – proba, opit, ogled) je metod naučnog
istraživanja u kome se namerno menja nezavisna pojava, da bi se ispitala zavisna
pojava, uz kontrolu ostalih relevantnih uslova. Rezultat eksperimenta nesumnjivo
potvrđuje postavljenu hipotezu. Prvi eksperimenti u psihologiji bili su jednostavni
laboratorijski eksperimenti u oblasti opažanja (npr. određivanje praga razlike), dok
se danas eksperiment primenjuje u ispitivanju složenih oblasti, kao što su problemi
socijalne ili psihologije ličnosti. Sledeći video prikazuje čuveni Milgramov
eksperiment u oblasti socijalne psihologije – sklonost ljudi da se pokore
naredbama autoriteta.
Eksperimentalni nacrt je plan izvođenja eksperimenta, obrade i tumačenja
rezultata, a predviđa jednu ili više eksperimentalnih grupa.
Logika eksperimentalnog nacrta sa dve paralelna grupe: ako se u jednu od
dve paralelne (ekvivalentne) grupe uvede eksperimentalni faktor (npr. nov
metod učenja), onda se dobijena razlika u efektu na rad grupe (uspeh u
učenju) može pripisati tom faktoru.