Домаћи задатак,

Драгомир Бурнаћ

Терминолошке несугласице између авангарде и модернизма

Док 19. век карактеришу епохе у којима углавном доминира један књижевни правац, у 20.
веку упоредо се развија неколико књижевних праваца, од којих се ни један не може
издвојити као доминантан и који би обелижио то доба. Међутим, оно што је опште
прихваћено јесте да се раздобље од 90-их година 19. века до Првог светског рата може
обележити именом модерна или модернизам. Модерна није јединствен покрет, а сам
термин модерна јавља се у Немачкој 80-година као настојање младих стваралаца да се
окрену против позитивизма у филозофији и реализма у уметности. Иако се модернизам у
свим земљама различито испољавао, постоје и неке одређене сличности које би се могле
подвести под опште одлике модернизма, а то су: бежање од стварности и окретање
унутрашњем човековом животу у потрази за субјективним „Ја“, песимизам и
индивидуализам, истицање осећања и субјективности и тражење свега новог и
ирационалног. У југословенским књижевностима модерна је значила заокрет ка Европи и
европским вредностима. Српски писци с краја 19. и почетка 20. века били су орјентсани ка
француској књижевности, док су словеначки и хрватски писци били орјентисани ка
немачкој књижевној поетици, те тако на српске писце овог доба највише утиче парнасизам
и симболизам. И сам појам модерне и модернизма је у књижевној теорији и критици 80-их
година дефинисан на два начина, па ће Томислав Решковац у прилогу критици појма
постмодерне књижевности под насловом „Модерна, авангарда, постмодернизам“,
објављеном у књижевом часопису истаћи да се модерна може посматрати као књижевна
епоха, а модернизам као начин књижевног израза тог периода, док саму разлику имеђу
модерне и авангарде не подвлачи, већ их изједначава. Што ће код каснијих критичар
ишчезнути, па ће појам модерна или модернизам бити апсолутни синоними.

Са друге стране, појам авангарде у начелу садржи особености и одлике и саме модерне,
истичући као основни принцип неслагање са задатим стањем ствари. Авангарда
представља оно што је иновативно, оригинално, експериментално, ново, прогресивно,
револуционарно – и на крају модерно.

У Речнику књижњевних термина Тање Поповић под појмом модерна се каже да су то

књижевне и уметничке тенденције које се јављају крајем 19. века у европској књижевности
и уметности, пре свега у Немачкој, појам којим се исказују одређене уметничке тежње, пре
него целовит књижевни покрет. А затим наводи да се у неким историјама српске
књижевности као и у књиж. критици код Матоша, Бараца, Палавестре, Живковића,
Деретића, Лончара, Матовића и других, модерна користи да означи књижеви период од
краја 19. века до Првог светског рата, наглашавајући да се поезија модерне често назива и
симболистичком и парнасовском, нарочито код Деретића, Палавестре и Живковића.

Под појмом модернизма наводи се да је то периодизацијски и стислки појам веома

неуједначеног и неодређеног значења, наглашавајући да се у српској и уопште
југословенској књижевности појам модернизма изједначава са појмом модерне или са
првим покретима авангарде, као што је експресионизам.

У истом речнику се под појмом авангарда наводи да је то књижевни покрет који се развија
у готово читавој Европи, азијским земљама и Америци, обухватајући по некима период
између два светска рата, од 1918. до 1939. године, а по некима почиње већ у првој деценији
20. века – 1910. године. Авангарда је означена као заједничко име различитим уметничким
струјама и покретима у првој половини 20 века или различитим -измима као што су:
футуризам, експрсионизам, кубизам, кубофутуризам, ултраизам, дадизам, надреализам,
пуризам, конструктивизам, зенитизам и други.

Већ овде се јасно види да се ова два појам аванграда и модернизам код сих аутора не
узимају са знаком једнакости. Неки, нарочито ранији критичари, сматрју их синонимима,
неки пак кажу да је модернизам виши појама у односу на авангарду, а неки сматрају да се
авангарда и модернизам терминолошки потпуно разилазе. Међу српсим критичарима и
теоретичарима по ставу надређености авангарде наспрам модернизма највише се залажу
Радован Вучковић и Гојко Тешић.

Радован Вучковић у својој књизи „Поетика српске авангарде“ између осталог каже да је
термин авангарде новијег датума и да се он користи као надпојам који обједињава
мноштво покрета насталих у периоду између 1910. и 1930. године, док су се у том периоду
дефинисали појединачни покрети са својим програмима и манифестима, данас обједињени
под термином авангарда. Вучковић истиче да је један од главних покрета ексресионизам,
који се не може схватити као универзални појам као што је авангарда, али да он у
теоријском смислу може бити и примеренији, јер је у том периоду био општеприхваћен, а
у време појаве авангардних тенденција. Док експресионизам узима као појам којим
започињу авангардне тендеције, авнгарду дефинише као свеобухватни појам који
обједињује све покрете овог раздобља, термин модерне не дефинише као правац, већ само
појам који означава појаву модерних схватања у књижевности.

Гојко Тешић у својој књизи „Српска књижевна авангарда“ каже да се новија критика
претежно одлучује за термин „експресионизам“ којим би се означили сви стваралачки
експерименти и тежње с почетка двадесетих година, истичући да се он у овој студији
определио за појам „авангарда“ наводећи – Ми смо се определили за решење које се
уклапа у контекст авангардних тенденција, а које појму „авангрде“ даје посебно обележје,
односно за резултат оних истраживања који превратничке пројекте у књижевности
обележавају појмом авангарда као надређеним појмом за све стваралачке пројекте – изме.
Дефинишући појам авангарде, Тешић касније каже да је авангарда одредница за поетски
радикализам који поништава и негира традицију и дотадашње песничке обрасце.

Јован Деретић у „Историја српске књижевности“ каже да термин модерна није

свобухватан и предлаже да термин експресионизам буде термин који ће објединити све –
изме, искључујучи из тога надреализам.
 Предраг Палавестра је раздобље од 1901. до 1941. године поделио на два дела, па
термином модернизам означава раздобље од 1901. до 1941, а појмом авангарде само
период од 1919. до 1929. године, стављајући модернизам као надређн појам авангарди.

У студији „Модернистичко приповедање“ Михајло Пантић под свеобухватним појмом

навод модернизам, а појам авангарде као „апсолутни експеримент – радикални супстрат
модернистичких принципа“.

Сличан став према појмовима модернизма и авангарде има Александар Јерков који у
својим студијама „Од модернизма до постмодерне“ и „Антологија српске прозе
постмодерног доба“ ставља модернизам као надређени појам авангарди.