Учење о Богу до кападокијских отаца

Светоотачка епоха је наследила учење о Светој Тројици од библијске епохе.

Веру у Оца и Сина и Светога Духа сваки хришћанин је морао приликом крштења
да прихвати, те стога нико није могао одбацити Свету Тројицу, а да не буде
одлучен од заједнице и да не буде изван заједнице.
Но, приликом тумачења тог светоотачког и светотројичног обрасца су
искрсле разлике и проблеми, док је он сам по себи остајао прихватљив. Нико
својим ставовима није смео нити је могао да доведе постојање Свете Тројице у
питање, а да се притом та расправа настави. Свету Тројицу нико никаквим
аргументима није могао оспорити. Али поред те сагласности о Светој Тројици, а
све већим уласком Грка у Цркву, који су са собом доносили типично јелинистичка
питања, постало је неопходно да се протумачи тај наизглед противуречан догмат.
Наиме, Јелине је занимало шта се догађа са вером у једнога Бога, ако се ми
крштавамо у Свету Тројицу. (Грци су се увек интересовали природом бића и зато
их је интересовало шта се догађа са природом Бога.)
Дакле светоотачко богословље је требало да протумачи ову веру и да уједно
одговори на питања која су се постављала у вези са Светом Тројицом:
а) Требали су да протумаче ово учење на начин који ће искључити сва тумачења
која би водила у идолопоклонство.
б) Друго што је светоотачко богословље требало да учини јесте да ту веру
тумачи на начин који ће имати значаја за културну средину те епохе. Требало је
говорити о Богу на тај начин да тај говор има смисла за људе који су том времену
припадали.
Први који су предузели посао око тумачења учења о Светој Тројици у
другом веку су били апологетски Оци. Предмет њиховог тумачења био је углавном
Логос, друго лице Свете Тројице. Они су Логоса сматрали пројекцијом и пројавом
Бога изван Њега самога. Код њих је остало нејасно да ли Христос припада сфери
створеног света или нествореног Бога, зато што су Христа увек повезивали са
стварањем света. Наиме, нејасно је зато што ако кажемо да Бог постаје Света
Тројица тек пројекцијом Логоса приликом стварања, онда се може погрешно
разумети постојање Логоса и помислити како је оно повезано са постојањем света,
а тада се поставља питање да ли би Света Тројица постојала да није било света.
Свети Теофило Антиохијски из другог века је христологију усмерио у
добром правцу, тиме што је начинио разлику између унутрашњег и усменог
(изговореног) Логоса. Он је овим желео да истакне као што су то училе и друге
апологете, да Христос заиста представља пројекцију Бога изван Њега самога, али
да је и поред тога Логос од раније постојао као унутарњи Логос. Као и ми што у
себи поседујемо реч пре него што је изговоримо, исто тако и Бог поседује Логоса
кога је приликом стварања учинио изговореним. Но ово учење оставља недоумицу
јер опет не даје одговор на питање може ли постојати унутарњи Логос који нема
свој изговорени израз јер би у супротном опет његово постојање било нераскидиво
везано са постојањем света.
 Други покушај тумачења био је модалистички (начински): Три лица Свете
Тројице се не схватају онтолошки, већ као три улоге или као три начина пројаве
истог Бога. У Староме Завету Бог се открива као Отац, у Новом као Син, а после
Вазнесења и Педесетнице у животу Цркве као Дух Свети. Ова јерес се још назива и
"савелијанство", по оснивачу ове теорије који је живео у трећем веку, Савелију.
Црква се веома одлучно супроставила савелијанству, тако да је нарочито на
Истоку, свака врста макар и прикривеног модалистичког учења изазивала
најоштрија реаговања. Апологетски Оци су већ у другом веку јасно истакли да
Света Тројица представља бројчано три Лица, а не једно лице односно монаду. Тај
број Три је смештен у сам појам Бога. Тако су свети Оци начинили велики прелаз у
разликовању појма Један, од појма Једини (Сам). Другим речима, Бог јесте Један,
али није Сам, није Једини, него је Три, заједница. Бог не представља самоћу, није
усамљен нити индивидуа. Ово разликовање битија сваког Од Лица Свете Тројице,
је довело израженог проблема тумачења догме о Светој Тројици, јер како може
нешто бити једно, а у исто време реално постојати на три начина?
Значајан помак који су апологете начиниле учењем о онтолошком постојању
Свете Тројице, никако није био последњи корак, јер су тек тада на видело изашли
још већи проблеми које је требало хитно решити. Најпре су се појавили
терминолошки проблеми: како да се протумачи, односно како и којим речима да се
искаже чињеница да Бог јесте Тројица? Тертулијан је крајем другог века, направио
терминологију којом је желео да искаже управо ту чињеницу: una substantia, tres
personae. Изразом substantia, желео је да покаже Једнину Божију, а изразом
personae желео је да покаже тројичност Бога. Овакав Тертулијанов образац је
прешао на Исток посредством учења Светог Иполита Рисмког и тамо изазвао
велике пометње.
Реч substantia Иполит преводи на грчки речју ΰπόστάσίς; реч personae
преводи као πρόσωπόν. Израз ипостас је имао онтолошки садржај, јер је показивао
основу бића, те је овим преводом показано да је Бог заиста Један, но превод речи
лице ја изазвао праве проблеме. Реч πρόσωπόν, је код старих Грка имао исто
значење са изразом позоришна маска. Онога момента када је тај израз прнесен на
свету Тројицу, одмах је дошло до опасности од савелијанизма, јер се могло
схватити да Лица не постоје реално. Са друге стране дошло је и до збрке у
терминологијама Истока и Запада, јер је реч ΰπόστάσίς, још од Оригена означавала
Лице – Личност, и зато је овај превод Светог Иполита био неприхватљив, јер је то
значило да би Запад мораи да прихвати tres substantiae.
Ови проблеми ће нарочито постати актуелни са појавом тзв. анти –
тринитарних јереси Арија и Македонија, када је одговор био неопходан, и када је
решење ових проблема нађено у учењу Отаца из Кападокије.