JULIA QUINN

PRVI POLJUBAC
 Poštovani čitaoče…Knjige.Club
Nekoliko godina unazad, kada sam počela da radim na knjizi
Vojvoda i ja
, stvorila sam fiktivnog kolumnistu za tračeve pod
imenom Ledi Whistledown, čijim je izvodima iz kolumne
započinjalo svako poglavlje, i iskreno mogu reći da nikada
nisam više uživala u pisanju koliko kada sam se poistovetila
sa Lady W..
Bila je sarkastična, nevaljala, perceptivna, i kada je bilo važno,
saosećajna. A kada se „povukla“ u Romancing Mister
Bridgerton nakon što je krasila stranice četiri moja romana,
osetila sam gubitak.

Dragi čitatelji,
Iznenađena sam s koliko sentimentalnosti pišem ove riječi.
Nakon jedanaest godina bilježenja vremena i događaja iz
londonskog visokog društva, pero Vaše autorice odlazi u
mirovinu.
_
Prisluškivanje na vratima, naganjanje dječaka koji dostavljaju
moje novine - to su samo sitnice koje su stigle do ušiju Vaše
autorice! U što se to pretvorilo londonsko društvo? Vaša Vas
 autorica uvjerava, najdraži čitatelji, da ona u svih jedanaest
godina svoje karijere ni jednom nije prisluškivala na vratima.
Svi tračevi u mojoj kolumni došli su do mene poštenim putem,
bez smicalica i trikova, samo uz pomoć radoznalih očiju i
ušiju.
I tako, au revoir, Londone!
Bilo mi je zadovoljstvo služiti vam.
DRUŠTVENI BILTEN LADY WHISTLEDOWN

(Gospodin Bridgerton)

Ali sa svakim zatvorenim vratima, odškrine se prozor i dobila

sam mogućnost da Ledi Whistledown „pripoveda“ antologiju.
Iskoristila sam takvu priliku, naravno, iako moram priznati da
u to vrijeme nisam znala u šta se upuštam. Četiri nove priče
su ovde lagano isprepletena.
Ja, kao autor kolumne Lady W., morala sam da pratim sve
detalje, sve do iste boje očiju i kose!
Nije bilo lako, ali sve je bilo u službi zabave.
I tako, zajedno sa Suzanne Enoch, Karen Hawkins i Mie Rian, s
oduševljenjem vam predstavljam Whistledown. Mnogo toga se
može komentarisati u Londonu tih godina, a Ledi Whistledown
je spremna kao i uvek.

Uživajte!

Julia Q.
 Za sve čitaoce, koji su previše voleli Lady W.,
ponovo je sa Vama.
I za Pavla, iako je to shvatio kao ličnu pobedu,
uspela sam da uključim Star Wars u naslov ove
knjige.
 Poglavlje 1

Najtraženija pozivnica ove nedelje izgleda da je predstojeća

večera ledi Neeley koja će se održati u utorak uveče. Lista
gostiju nije duga, niti je iznimno ekskluzivna, ali su se
priče proširile sa prošlogodišnje večere, ili, da budem
preciznija, govorilo se o meniju, i čitav London (a posebno
oni sa većim obimom) je spreman da se pridruži.
Vaš autor nije bio nagrađen pozivom i zato se mora
patiti kod kuće sa vrčem vina, veknom hleba i ovom
kolumnom, ali nažalost, ne osećajte sažaljenje, dragi
čitaoče. Za razliku od onih koji dolaze na predstojeći
gastronomski spektakl, Vaš autor ne mora slušati Ledi
Neeley!
DRUŠTVENI BILTEN LADY WHISTLEDOWN,
27. Maj 1816.

Tillie Howard je pretpostavljala da bi noć mogla postati još gora, ali po

svemu sudeći, nije mogla niti želela zamisliti kako.
 Nije želela da prisustvuje večeri gospođe Neeley, ali njeni roditelji
su insistirali, i evo je, pokušavajući da ignoriše činjenicu da je njena
domaćica - delom zastrašujuća, delom ismevana.
Ledi Neeley - imala je glas koji je zvučao poput grebanja noktima
po staklu.
Tillie je pokušavala da ignoriše zavijanje u stomaka, jer je
očekivala hranu najmanje sat vremena ranije. Na pozivnici je pisalo u
sedam uveče, tako da su Tillie i njeni roditelji, grof i grofica od
Canbya, stigli pola sata zakašnjenja, sa očekivanjem da će im servirati
večeru u osam. Ali već je bilo, skoro devet, bez ikakvog znaka da je
Ledi Neeley nameravala da najavi i pozove za večeru u skorije vreme.
Ali ono što je Tillie najviše pokušavala da ignoriše, i razlog zašto bi
se odlučila za bežanje iz sobe, kako bi ga izbegla, da je samo uspela
da shvati način kako da to učini bez izazivanja scene, bio je čovek koji
je stajao pored nje.
„Jolly boj, je... oooon“, brundao je Robert Dunlop, sa onom
veselošću koja proizilazi iz toga što je konzumirao, za samo dlačicu
više vina nego što bi trebalo. „Uvek spreman za zabavu.“
Tillie se kruto nasmešila. Govorio je o njenom bratu Harr u, koji je
umro skoro godinu dana ranije, na bojnom polju kod Waterlooa. Kada
su se ona i gospodin Dunlop predstavili, bila je uzbuđena što ga
upoznaje. Volela je Harrya očajnički i nedostajao joj je sa žestinom
koja joj je ponekad oduzimala dah. I mislila je da bi bilo divno čuti
priče o njegovim posljednjim danima od jednog od njegovih drugova
po oružju.
Osim što joj Robert Dunlop nije govorio šta bi želela da čuje.
 „Stalno je pričao o vama“, nastavio je, iako je to već rekao pre
deset minuta. „Kep…“
Tillie nije ništa odgovorila, samo je trepnula, ne želeći da ohrabri
dalje objašnjenje. Ovo se ne može dobro završiti.
Gospodin Dunlop je škiljio na nju. „ Kep , on vas je uvek opisivao
kao laktove i kolena i iskrivljene pletenice.“
Tillie nežno dodirne rukom svoj stručno spleteni šinjon. Mahinalno
je to učinila. „Kada je Harry otišao na kontinent, imala sam iskrivljene
pletenice“, reče ona, odlučivši da joj laktovi i kolena ne trebaju daljnju
polemiku.
„On vas je tako mnogo voleo“, rekao je gospodin Dunlop. Glas mu
je bio iznenađujuće mekan i promišljen, dovoljno da se Tillieu privuče
puna pažnja. Možda ne bi trebala tako brzo suditi. Robert Dunlop je
sve dobro znao.
Bio je svakako dobar u srcu, i prilično zgodan. Harry je oduvek
pisao o njemu sa ljubavlju, a čak i sada, Tillie je imala problema da
misli o njemu drugačije osim kao o „Robbieju“. Možda mu je svega
bilo preko glave. Možda je to bilo vino. Možda...
„Govorio je o tebi sjajno. Sjajno“, ponovi Robbie, verovatno zbog
dodatnog naglaska.
Tillie je samo klimnula glavom. Nedostajala joj je Harry, čak i kad
je shvatila da je ispričao otprilike hiljadi muškaraca da je ona mršava.
Robbie klimnu glavom. „Rekao je da si najbolja žena, ako se može
pogledati ispod pega.“
Tillie je počela da traži izlaz, gledajući da pobegne. Sigurno je
mogla da slaže za poderani rub haljine ili užasan kašalj u grudima.
Robbie se nagnuo da pogleda njene pege. Ili možda da odglumi smrt.
Koliko to može biti teško, doduše sigurno će završiti kao glavna vest u
sutrašnjem Whistledownu, ali Tillie je bila spremna da to uradi. Mora
da je i to bolje odovoga.
„Rekao nam je da sve što želi za tebe je da se udaš“, reče Robbi,
klimnuvši na najprijateljskiji način. „Često nas je podsećao da imaš
dobar miraz.“
To je bilo to. Njen brat je koristio svoje slobodno vreme na bojnom
polju da bi molio muškarce da je ožene, koristeći njen miraz (umesto
njen izgled, ili za ime nebesa, njeno srce) kao glavnu privlačnost.
Da nije već mrtav, verovatno bi ga ubila zbog toga.
„Moram da idem“, izvukla je ona. Robbie se osvrnuo. „Gde?“
Bilo gde. „Napolje“, reče Tillie, nadajući se da će to biti dovoljno
objašnjenje. Robbie je podigao obrvu na zbunjen način dok je pratio
njen pogled prema vratima.
„Oh“, rekao je. „Pa, pretpostavljam... Tu si!“
Tillie se okrenula da vidi ko je uspeo da povuče Robbijevu pažnju.
Visoki gospodin u istoj uniformi kao i Robbie je išao prema njima.
Osim, za razliku od Robbieja, izgledao je... Opasno.
Kosa mu je bila tamno medeno-plava, a oči su mu bile... pa, nije
mogla nikako da kaže kakve su boje sa tri metra udaljenosti, ali to
nije bilo baš važno jer je ostatak njega bio dovoljan da svaku mladu
damu učini slabom u nogama. Ramena su mu bila široka, držanje je
bilo savršeno, a lice mu je izgledalo kao da je isklesano u mermeru.
„Thompson“, rekao je Robbie. „Baš je dobro videti te.“
 Thompson, pomisli Tillie, zdušno klimnuvši glavom. Mora da je to
Peter Thompson, Harryev najbliži prijatelj. Harry ga je spomenuo u
gotovo svim porukama, ali očigledno ga nikad nije opisao, ili bi Tillie
bila pripremljena za tog grčkog boga koji je stajao pred njom.
Naravno, da ga je Harry opisivao, on bi samo slegnuo ramenima i
rekao nešto poput:
„Običan, dobar momak, pretpostavljam.“
Muškarci nikada nisu obraćali pažnju na detalje.
„Znate li gospođicu Mathildu?“ Robbie upita Petera.
„Tillie“, promrmlja on, uzimajući njezinu ponuđenu ruku i ljubeći je.
„Oprosti mi. Ne bi trebala biti tako prisan, ali Harry te je uvek tako
zvao.“
„Sve je u redu“, reče Tillie, uputivši mu svoj najslađi osmeh. „Bilo je
prilično teško ne poznati g. Dunlopa Robbija.“
„Oh, trebalo je“, reče Robbie ljubazno. „Svi me znaju.“
„Onda je Harry pisao o nama?“ Pitao je Peter.
„Sve vreme.“
„Bio vam je veoma privržen“, reče Piter. „Često je pričao o tebi.“
Tillie se trgnula. „Da, tako mi je Robbie govorio.“
„Nisam želeo da pomisli da Harry nije razmišljao o njoj“, objasnio
je Robbie. „Oh, vidi, tu je moja majka.“
I Tillie i Peter su se iznenadili iznenadnom promenom teme.
„Bolje da se sakrijem“, promrmljao je, a zatim se uglavio iza biljke
u saksiji.
 „Pronaći će ga“, reče Piter, podrugljivim osmehom koji je prešao
preko njegovih usana.
„Majke to uvek urade“, složila se Tillie. Tišina je nastupila, i Tillie je
skoro poželela da se Robbie vrati i popuni prazninu svojim
prijateljskim, iako malo neukusnim, brbljanjem. Nije znala šta da kaže
Peteru Thompsonu, šta da radi u njegovom prisustvu. I nije mogla
prestati da se pita - boginje na duši svog brata koje se sad sigurno
smeje - ako je razmišljao o njenom mirazu i veličini, i o onome što ga
je Harry isticao kao njen najsjajniji atribut.
Ali onda je rekao nešto potpuno neočekivano.
„Prepoznao sam te čim sam ušao.“
Tillie je iznenađeno trepnula. „Zaista?“
Njegove oči, koje je sada ocenila kao očaravajuću nijansu sivo-
plave, promatrale su je s intenzitetom koji ju je naterao da se
promeškolji. „Harry te je dobro opisao.“
„Nema iskrivljenih pletenica“, reče ona, nesposobna da odbaci
sarkazam iz glasa.
Peter se nasmejao na to. „Vidim da Robbie priča priče.“
„Nešto malo, zapravo.“
„Ne obraćaj previše pažnje. Svi smo razgovarali o našim sestrama,
i sasvim sam siguran da smo ih svi opisivali kakve ste bile kada ste
imale dvanaest godina.“
Tillie je u trenutku i na licu mesta odlučila da nema razloga da ga
ispravi, da joj je Harryjev opis odgovarao u mnogo kasnijem doba.
Dok su se sve njene prijateljice razvijale i menjale, zahtevajući novu,
ženskiju odeću, Tillien oblik tela ostao je nepokolebivo detinjast do
svoje šesnaeste godine. Čak i sada, bila je dečački vitka, ali imala je
nekoliko oblina, a Tillie je bila presrećna zbog svake od njih.
Sada je imala devetnaest godina, skoro dvadeset, a od Boga dosta,
više nije bila „samo laktovi i kolena“. I nikad više neće biti.
„Kako ste me prepoznali?“ Tillie upita.
Peter se osmehnuo. „Zar ne možeš pogoditi?“
Kosa. Jadna Howardova kosa. Nije bilo važno da li su joj vijugave
pletenice napravile put za elegantan šinjon. Ona i Harry i njihov stariji
brat William svi su posedovali zloglasnu crvenu Howardovu kosu. Nije
bila jagodasto plava, i nije bila tamno narandžasta. Bila je crvena, ili
narandžasta, zaista, svetli bakar koji je Tillie bila sasvim sigurna da je
uzrokovala da više od jedne osobe škilji i skrene pogled na suncu.
Njihov otac je nekako izbegao kletvu, ali se vratila sa osvetom na
njegovu decu.
„To je više od toga“, reče Piter, nije ni morala da izgovori da bi
znao šta misli. „Izgledaš u mnogo čemu kao on. Tvoja usta, mislim.
Oblik tvog lica.“
I on je to rekao tako tihim intenzitetom, sa tako uzburkanim
emocijama, da je Tillie znala da je i on voleo Harrya, da mu je
nedostajao skoro isto koliko i njoj. I to ju je nateralo na plakanje.
„Ja...“ Ali nije mogla dalje. Glas joj se slomio, i na njen užas, osetila
je kako šmrca i jeca. To ni najmanje nije bilo damski niti diskretno, to
je bio očajnički pokušaj da se ne zajeca u javnosti.
I Peter je to uvideo. Uzeo je za lakat i stručno je vodeći tako da su
joj leđa bila okrenuta gomili, izveo a onda je izvukao maramicu i
pružio joj je.
 „Hvala“, reče ona, brišući oči. „Žao mi je. Ne znam šta me je
obuzelo.“
Tuga, pomisli on, ali to nije rekao. Nema potrebe da iznese
očigledno. Oboje su ostali bez Harrya. Svi su.
„Šta vas dovodi do ledi Neeley?“ Pitao je, odlučivši da je bolje
promeniti temu.
Uputila mu je zahvalan pogled. „Moji roditelji su insistirali na tome.
Moj otac kaže da je njen šef najbolji u Londonu, i ne bi dopustio da se
ne složimo s tim. A vi?“
„Moj otac je zna“, rekao je. „Pretpostavljam da se sažalila na mene,
kad sam se skorije vratio u grad.“
Bilo je mnogo vojnika koji su primali istu vrstu milosti, pomisli
Piter. Mnogi mladići, koji su završili sa vojskom, ili će uskoro izaći,
pitajući se šta bi sada trebali da urade kad nisu držali puške i jurili u
bitku.
Neki od njegovih prijatelja su odlučili da ostanu u vojsci. To je bio
respektabilan posao za čoveka kao što je on, mlađi sin manjeg
aristokrate. Ali Peteru je bilo dosta vojnog života, dovoljno ubistva,
dovoljno smrti. Njegovi roditelji su ga ohrabrivali da uđe u
sveštenstvo, što je, u stvari, bio jedini prihvatljivi put za džentlmena sa
malim sredstvima. Njegov brat bi nasledio mali dvorac koji je išao s
baronatom; tako da ništa nije ostalo za Petera.
Ali sveštenstvo se činilo nekako pogrešnim. Neki od njegovih
prijatelja su izašli sa bojišta pronašavši veru u sebi; za Petra je bilo
suprotno, i osećao se krajnje nepodobno da vodi bilo koga na put
pravednosti.
 Ono što je zaista želeo, kada je sebi dozvolio da sanjari o tome, bilo
je da živi mirno od zemlje. Farmer džentlmen.
Zvučalo je tako... mirno. Tako potpuno za razliku od svega što je
njegov život imao u proteklih nekoliko godina.
Ali takav život je zahtevao zemlju, a zemljište je zahtevalo novac,
što je Petru nedostajalo. Imao bi malu sumu kada bi prodao svoju
proviziju i zvanično se povukao iz vojske, ali to ne bi bilo dovoljno.
Što objašnjava njegov nedavni dolazak u London. Trebala mu je
žena. Jedna sa mirazom. Ništa ekstravagantno - niti jednoj naslednici
ne bi bilo dopušteno da se uda za takvog kao on. Ne, samo mu je bila
potrebna devojka sa skromnom sumom novca. Ili još bolje, zemljištem.
Bio bi voljan da se naseli skoro svuda u Engleskoj sve dok je to
značilo slobodu i mir.
To nije izgledalo kao nedostižan cilj. Bilo je mnogo ljudi koji bi bili
srećni da ožene svoje kćeri za sina barona i odlikovanog vojnika.
Očevi pravih naslednica, devojaka s ledi poštovana
ili ispred njihovih
imena, tražili bi nešto bolje, ali za ostale, zaista bi se smatrao prilično
pristojnim ulovom.
Pogledao je Tillie Howard - Ledi Mathilda, podsetio se. Bila je baš
takva koja se ne bi udala za njega. Bogata izvan poimanja, jedina
kćerka grofa. Verovatno ne bi trebao ni da razgovara sa njom. Ljudi bi
ga nazvali lovcem na bogatstvo, i iako je to upravo ono što je on bio,
on nije želeo takvo obeležje.
Ali ona je bila Harryeva sestra i on je dao obećanje Harr u. Osim
toga, stajati ovde sa Tillie... bilo je čudno. Trebalo je da mu više
nedostaje Harry, jer je izgledala tako prokleto kao on, sve do zelenih
očiju i smešnog malog ugla pod kojim su držali glavu kada su slušali.
 Umesto toga, osećao se dobro. Čak i opušteno, kao da bi to tako
trebalo da bude, ako ne sa Harijem, onda sa tom devojkom.
Osmehnuo joj se, a ona mu se uzvratila, i nešto mu se stisnulo,
nešto čudno i lepo i...
„Ovde je!“ uzviknula je ledi Neeley.
Piter se okrenuo da vidi šta je podstaklo njihovu domaćicu da bude
glasnija od uobičajenog škripanja. Tillie je zakoračila udesno -
zaklanjao joj je pogled - i onda je samo uzdahnula: „Oh.“
Veliki, zeleni papagaj sedeo je na ramenu gospođe Neeley, i čulo se
škljocanje: „Martin! Martin!“
„Ko je Martin?“ Pitala je Tillie.
„Gospođica Martin“, ispravi je. „Njena prijateljica.“
„Martin! Martin!“
„Sakrio bih se, da sam ja ona“, promrmljao je Piter.
„Mislim da neće moći“, reče Tillie. „Lord Easterly je dodat na listu
gostiju u poslednjem trenutku, a gospođa Neeley je prisilila gospođicu
Martin da služi kako bi poravnala brojeve.“ Podigla je pogled prema
njemu, dok joj je usne prelazio vragolast osmeh. „Osim ako ne odlučite
da pobegnete pre večere, jadna gospođica Martin je zaglavila ovde do
kraja.“
Piter se trznuo kad je video kako je papagaj uzleteo s ramena ledi
Neeley i lepršao preko sobe do mršave, tamnokose žene koja je
očigledno želela da bude bilo gde, samo ne tu. Branila se od ptice, ali
stvorenje je nije ostavilo na miru.
„Jadna žena“, reče Tillie. „Nadam se da je ne kljuca.“
 „Ne“, reče Peter, zapanjeno gledajući scenu. „Mislim da je voli.“
I zaista, papagaj je mazio sirotu ženu, gugučući, „Martin, Martin“,
kao da je upravo prošao kapije raja,
„Gospođo“, molila je gospođica Martin, trljajući zakrvavljene oči.
Ali Ledi Neeley se samo nasmejala. „Sto funti sam platila za tu
pticu, a sve što on radi je da vodi ljubav s gospođicom Martin.“
Piter je pogledao Tillie, čija su usta bila stisnuta u ljutitu liniju.
„Ovo je strašno“, reče ona. „Ta ptica povređuje jadnu ženu, a ledi
Neeley ne daje ni pet para za to.“
Piter je ovo shvatio kao da je trebalo da igra viteza u sjajnom
oklopu i da spasi jadnog, opkoljenog pratioca gospođe Neeley, ali pre
nego što je mogao da napravi korak, Tillie je prešla preko sobe. Pratio
ju je sa zanimanjem, gledajući kako drži ispružen prst i ohrabruje
pticu da siđe sa ramena gospođice Martin.
„Hvala vam“, reče gospođica Martin. „Ne znam zašto se tako
ponaša. Nikada nisam imala ideju o tome.“
„Ledi Neeley bi ga trebala vratiti u kavez“, reče Tillie strogo.
Gospođica Martin ništa nije rekla. Svi su znali da se to nikada neće
dogoditi.
Tillie je krenula da vrati pticu vlasniku. „Dobro veče, ledi Neeley“,
reče ona. „Imate li prečagu za vašu pticu? Ili bismo možda trebali da
ga vratimo u njegov kavez.“
„Zar nije sladak?“ Ledi Neeley je rekla.
Tillie se samo nasmešila. Piter je grizao usnu da se ne bi smejao.
 „Tamo mu je prečaga“, rekla je Ledi Neeley, pokazujući glavom na
mesto u uglu.
„Sluge su napunile njegovo posudu semenom; biće miran tamo.“
Tillie je klimnula glavom i odnela papagaja do prečage. Naravno,
počeo je halapljivo kljucati svoju hranu.
„Mora da ste čuvali ptice“, reče Piter.
Tillie je odmahnula glavom. „Ne, ali videla sam kako ih drugi
čuvaju.“
„Ledi Mathilda!“ oglasila se Ledi Neeley.
„Bojim se da tebe zovu“, promrmljao je Piter.
Tillie mu je uputila krajnje razdražen pogled. „Da, pa, čini se da si
završio na mestu moje pratnje, tako da ćeš i ti morati poći. Da, ledi
Neeley?“ završila je, a ton joj se odmah pretvorio u čistu slatkoću i
med.
„Dođi ovamo, devojko, želim da ti pokažem nešto.“
Piter je pratio Tillie nazad preko sobe, održavajući sigurnu
udaljenost kada mu je domaćica pružila ruku.
„Sviđa ti se?“ upita ona, zazveckavši narukvicom. „Nova je.“
„Divna je“, reče Tillie. „Rubini?“
„Naravno. Crveno je. Šta bi drugo bilo?“
„Er...“
Piter se osmehnuo dok je gledao kako Tillie pokušava da zaključi
da li je pitanje bilo retoričko ili ne. Sa Ledi Neeley, nikad ne možete
biti sigurni.
 „A imam i odgovarajuću ogrlicu“, nastavila je gospođa Neeley
bezbrižno, „ali nisam htela da preterujem.“
Nagnula se napred i rekla tonom, koji bi za nekog drugog smatran
šapatom.
„Nisu svi ovde punih džepova kao mi.“
Piter se mogao zakleti da ga je pogledala, ali je odlučio da ignoriše
uvredu. Njega nije mogao da uvredi nikakav komentar Ledi Neeley; to
bi pripisalo previše važnosti njenom mišljenju.
„Mada, nosim moje naušnice!“
Tillie se nagnula i poslušno se divila naušnicama svoje domaćice,
ali onda, baš kad je ispravljala ramenima, narukvica Ledi Neeley, oko
koje je napravila tako veliku priču, skliznula je s njenog zgloba i pala
na tepih delikatnim tupim zvukom.
Kada je Ledi Neeley zavrištala od užasa, Tillie se sagnula i uzela
dragulje. „To je divan komad“, reče Tillie, zadivljeno ih gledajući pre
nego što ih je vratila vlasniku.
„Ne mogu da verujem da se to dogodilo“, rekla je Ledi Neeley.
„Možda je prevelika. Moji zglobovi su vrlo nežni, znate.“
Piter se zakašljao u ruku.
„Mogu li ga pregledati?“ upita Tillie, šutirajući ga po nozi.
„Naravno“, reče starija žena, predajući joj narukvicu. „Moje oči nisu
ono što su nekada bile.“
Skupilo se nekoliko ljudi i svi su čekali dok je Tillie škiljila i petljala
sa sjajnim zlatnim mehanizmom kopče.
 „Bojim se da ćete morati da je popravite“, konačno je rekla Tillie,
vraćajući narukvicu ledi Neeley.
„Kopča je neispravna. Sigurno će opet pasti.“
„Gluposti“, rekla je Ledi Neeley, izvukavši svoju ruku. „Gospođice
Martin!“ uzviknu ona.
Gospođica Martin je požurila do nje i zategnula narukvicu.
Ledi Neeley je ispustila „hmm“ i prinela zglob do svog lica,
pregledavši narukvicu još jednom pre nego što je spustila ruku.
„Kupila sam ovo kod Aspreya, i uveravam vas da u Londonu nema
finijeg zlatara. Ne bi mi prodali narukvicu sa neispravnom kopčom.“
„Sigurna sam da nisu imali nameru“, reče Tillie, „ali...“
Nije morala da završi. Svi su zurili u mesto na tepihu gde je
narukvica pala po drugi put.
„Definitivno kopča“, promrmlja Peter.
„Ovo je uvreda“, objavila je Ledi Neeley.
Piter se složio, pogotovo zato što su sada izgubili dragocene minute
na njenoj sjajnoj narukvici, kada je svako hteo da uđe i da večera.
Toliko trbuha je zavijalo da se nije moglo reći čiji je koji.
„Šta sad da radim sa ovim?“ Pitala je ledi Neeley, nakon što je
gospođica Martin podigla narukvicu sa tepiha i vratila je natrag.
Visok, tamnokosi muškarac koga Peter nije prepoznao doneo je
malu posudu za slatkiše. „Možda će ovo biti po volji“, rekao je,
pružajući posudu.
„Easterly“, promrmljala je gospođa Neeley, prilično zlovoljno, kao
da joj nije bilo posebno stalo da prihvati džentlmensku pomoć.
Spustila je narukvicu u posudu, a zatim je stavila na obližnju komodu.
„Tako“, reče ona, uredivši da narukvicu mogu videti. „Pretpostavljam
da joj se svako još uvek može diviti.“
„Možda bi to moglo poslužiti kao središnji deo stola dok večeramo“,
predložio je Piter.
„Hmm, da, odlična ideja, gospodine Thompson. Skoro je vreme za
večeru.“
Piter se mogao zakleti da je čuo nekoga kako šapće „ Skoro?“
„Oh, sada ćemo dobro jesti“, rekla je Ledi Neeley. „Gospođice
Martin!“
Gospođica Martin, koja je nekako uspela da se udalji nekoliko
metara od svoje družbenice, vratila se.
„Pobrini se da sve bude spremno za večeru“, rekla je Ledi Neeley.
Gospođica Martin je izašla, a zatim, uz mnoštvo uzdaha olakšanja,
zabava se preselila iz salona u blagovaonicu.
Na njegovo oduševljenje, Peter je otkrio da sedi pored Tillie.
Normalno, on se ne bi našao pored grofove kćeri, i, u stvari, sumnjao
je da bi trebao sedeti pored nje na desnoj strani, ali je sa suprotne
strane imala Robbija Dunlopa, i činilo se da je drži u razgovoru
sasvim fino.

***

Hrana je bila, kao što su najavljivali, izuzetna, a Peter je sasvim

zadovoljan stavljao jastoga u usta kad je začuo pokret na njegovoj
levoj strani, a kada se okrenuo, Tillie ga je gledala, a usne su joj se
rastvorile kao da će da izgovori njegovo ime.
Bila je divna, shvatio je. Divna na način na koji je Harry nikada
nije mogao opisati, na način na koji on, kao njen brat, nikada nije
mogao ni videti. Harry nikad ne bi mogao da vidi ženu iza devojčice,
nikada ne bi shvatio da je oblina njenog obraza molila za milovanje,
ili da kad je otvorila usta da progovori, ponekad bi prvo zastala, a
njena se usna lagano rastvorila, kao kad čekate poljubac.
Harry nikad ne bi video ništa od toga, ali Peter jeste, i to ga je
uzdrmalo do srži.
„Da li si htela nešto da me pitaš?“ pitao je, iznenađen što mu se
pojavio glas koji je zvučao sasvim uobičajeno.
„Jesam“, reče ona, „iako nisam sigurna kako... ne znam...“
Čekao je da sredi misli.
Nakon nekoliko trenutaka, ona se nagne napred, pogleda oko stola
kako bi utvrdila da li ih neko gleda i pitala: „Jeste li bili tamo?“
„Gde?“ pitao je, iako je tačno znao šta misli.
„Kada je umro“, reče ona tiho. „Bili ste tamo?“
Klimnuo je glavom. Nije to bilo sećanje koje bi rado prizvao, ali joj
je toliko dugovao.
Njena donja usna zadrhta kad je šapnula: „Je li patio?“
Peter na trenutak nije znao šta da kaže. Harry je patio. Proveo je tri
dana tako da je morao da trpi ogroman bol, obe noge su mu bile
slomljene, a desna je bila tako loše da je kost probila kožu. Možda bi i
preživeo to, možda čak ne bi ni šepao - njihov hirurg je bio prilično
vešt u postavljanju kostiju - ali onda je groznica počela, i nije prošlo
mnogo vremena pre nego što je Peter shvatio da Harry neće dobiti
ovu bitku. Dva dana kasnije bio je mrtav.
Ali kad se rastajao sa životom, bio je toliko miran da Peter nije bio
siguran da li je osećao bol ili ne, posebno sa laudanumom koji je
ukrao od svog komandanta i izlio u Harryevo grlo. I tako, kada je
konačno odgovorio na Tillieno pitanje, on je samo rekao: „Malo jeste.
Nije bilo bezbolno, ali. Mislim... na kraju... bio je sasvim miran.“
Ona klimnu glavom. „Hvala vam. Uvek sam se pitala. Uvek bih se
pitala. Drago mi je da znam.“
Vratio je svoju pažnju na svoju supu, nadajući se da će malo
jastoga, brašna i bujona moći da proteraju uspomenu na Harryevu
smrt, ali onda Tillie reče: „Trebalo bi da mi bude lakše jer je heroj, ali
mislim da nije.“
Osvrnuo se na nju, na njene oči koje su pitale.
„Svi stalno govore da moramo biti ponosni na njega“, objasnila je,
„jer je heroj, jer je umro na bojnom polju kod Waterlooa, sa bajonetom
u telu francuskog vojnika, ali mislim da to ne čini stvari lakšim. „Usne
su joj blago drhtale, vrsta čudnog, bespomoćnog osmeha, kada se
shvati da neka pitanja nemaju odgovora. „I dalje nam nedostaje isto
onoliko koliko bi i da je pao sa konja, ili zakačio ospice, ili se ugušio
sa pilećom kosti u grlu.“
Piter je osetio da su mu se usne sporo rastvorile, dok je probavljao
njene reči. „Harry je bio heroj“, čuo je sebe kako govori, i to je bila
istina. Harry se dokazao kao heroj desetak puta, hrabro se borio i više
puta spasio život drugome. Ali Harry nije umro kao heroj, ne na način
na koji je većina ljudi volela da razmišlja o tome. Harry je već bio
mrtav kad su se borili protiv Francuza u Waterloou, njegovo telo
beznadežno unakaženo u besmislenoj nesreći, zarobljeno šest sati
ispod kola za snabdevanje koje je neko pokušao popraviti. Prokleta
stvar je trebalo da bude izlomljena za ogrevna drva nedeljama ranije,
pomislio je Piter divljački, ali vojska nikada nije imala dovoljno bilo
čega, uključujući i obična teretna kola, a njegov komandant puka je
odbio da ga prijavi u mrtve.
Ali očigledno to nije bila priča o kojoj je Tillie govorila, a verovatno
ni njeni roditelji ne znaju istinu. Neko je pokušao da ublaži udarac
Harryjeve smrti oslikavajući njegove poslednje minuta jarkim crvenim
bojama na bojnom polju, u svoj svojoj užasnoj slavi.
„Harry je bio heroj“, reče Piter ponovo, jer je to istina, a odavno je
shvatio da oni koji nisu iskusili rat nikada ne mogu da shvate pravu
istinu o tome. I, ako je utešno bilo misliti da bilo koja smrt može biti
plemenitija od druge, nije nameravao da razbije iluziju.
„Bio si mu dobar prijatelj“, reče Tillie. „Drago mi je što te je imao.“
„Obećao sam mu“, izusti on. Nije nameravao da joj kaže, ali nekako
sebi nije mogao pomoći. „Obojica smo obećali, zapravo. Bilo je
nekoliko meseci prije nego što je umro, a mi smo oboje... Pa, prethodna
noć je bila strašna, a mi smo izgubili mnoge iz naših pukova.“
Nagnula se napred, širom otvorenih očiju i sjajila od suosjećanja, a
kad ju je pogledao, ugledao je ružičastu mlečnost njezine kože, laganu
prašinu pegica preko nosa - više od svega, želeo je da je poljubi.
Dobri Bože. Ovde na večeri Ledi Neeley, hteo je uhvatiti Tillie
Howard za ramena, okrenuti je sebi i poljubiti je za sve vredno što je
imao u sebi.
 Harry bi ga prokleo na licu mesta.
„Šta se desilo?“ pitala je, i reči su ga trebale naterati da se vrati u
stvarnost, podsetio se da joj je govori nešto važno, ali sve što je mogao
učiniti bilo je da gleda u njezine usne, koje nisu bile sasvim ružičaste,
već malo boje breskve, i Palo mu je na pamet da nikada, nikad ne bi
pogledao u usta žene - barem ne ovako - a da je ne poljubi.
„Gospodine Thompson?“ pozvala je. „Peter?“
„Žao mi je“, reče on, stegao je pesnice ispod stola, kao da ga bol
njegovih noktiju na njegovim dlanovima nekako može naterati da se
vrati u priču. „Obećao sam Harr u“, nastavio je. „Govorili smo o domu,
kao što smo često činili kada je to bilo posebno teško, i on vas je
spomenuo, a ja sam spomenuo moju sestru - ona ima četrnaest
godina - i obećali smo jedni drugima da ako nas nešto zadesi, mi
ćemo paziti na sestru onog drugog.
Na trenutak nije ništa učinila osim da ga pogleda, a onda je rekla:
„To je vrlo ljubazno od vas, ali ne brinite, oslobađam vas od zaveta.
Nisam devojčica, i još uvek imam brata Williama, osim toga, ne treba
mi zamena za Harrya.“
Piter je otvorio usta da progovori, a onda brzo razmisli o tome. Nije
se osećao bratski prema Tillie, i bio je sasvim siguran da to nije ono
što je Harry imao na umu kada ga je zamolio da pazi na nju.
I poslednje što je želeo je da bude njen brat.
Ali činilo se da je trenutak tražio odgovor, i Tillie ga je uistinu
gledala upitno, glava joj se nagnula u stranu kao da čeka da kaže
nešto sasvim smisleno i inteligentno ili, ako ne to, nešto što bi joj
omogućilo da ga zadirkuje.
 Zato, kada je kreštavi glas ledi Neeley prešao preko sobe, Piteru
nije smetao njegov parajući zvuk, čak i kad je rekla:
„Nestala! Moja narukvica je nestala!“
 Poglavlje 2

Najtraženija pozivnica cele nedelje, sada je događaj o kom

se najviše govori, ove nedelje. Ako je moguće da vi, dragi
čitaoče, još niste čuli vesti, Vaš autor će vam to ispričati
ovde: Gladni gosti gospođe Neeley nisu čak ni završili
svoju supu kada je otkriveno da je ukradena narukvica sa
rubinima njihove domaćice.
Postoji, naravno, neko neslaganje oko sudbine
dragocenih dragulja. Brojni gosti tvrde da je narukvica
jednostavno izgubljena, ali Ledi Neeley tvrdi da se jasno
seća večeri, a ona kaže da je to bila krađa, bez sumnje.
Očigledno, narukvica (za čiju se kopču utvrdilo da je
neispravna od strane Ledi Mathilde Howard) bila je
postavljena u posudu sa slatkišima (koju je doneo
neuhvatljivi gospodin Easterly) i postavljena je na sto u
salonu ledi Neeley. Ledi Neeley je nameravala da donese
posudu sa narukvicom u trpezariju, tako da se njeni gosti
mogu diviti njegovoj lepoti, ali u žurbi da dođu do hrane
(večera je postavljena tako kasno da su gosti izgladneli svi,
napustili dekorum i napravili ludu trku ka trpezariji),
narukvica je zaboravljena.
Kada se gospođa Neeley setila dragulja u susednoj sobi,
poslala je slugu da ih pokupi, ali se on vratio samo sa
posudom za slatkiše.
Tada je, naravno, počelo pravo uzbuđenje.
Ledi Neeley je pokušala da sve svoje goste pretraži, ali
zaista, da li iko misli da bi jedan grof od Canbyja pristao
na to da njegova osoba bude pretražena od strane
baronesinog sluge? Sugerisano je da je narukvicu ukrao
jedan sluga, ali gospođa Neeley tvrdi da ima divnu
lojalnost svojih poslušnika (koje su, sasvim očigledno,
uzvraćali osećanje), i odbila je da veruje da bi je bilo ko od
njenog osoblja, od kojih nijedan nije bio u njenoj službi
manje od pet godina, izdao na takav način.
Na kraju su svi gosti otišli u lošem raspoloženju. A
možda i najtragičnije, sva hrana - osim supe - ostala je
nepojedena. Možemo se samo nadati da je gospođa Neeley
smatrala prikladnim da ponudi večeru svojim slugama,
koje je tako revnosno branila od optužbi.
I možete biti sigurni, dragi čitaoče, da će Vaš autor
nastaviti da komentariše ovaj poslednji događaj. Da li je
 moguće da neki član londonskog društva nije ništa više od
običnog lopova? Gluposti. Čovek bi morao biti
neuobičajeno vešt da bi odneo tako vredan komad, upravo
ispod nosa ledi N…
DRUŠTVENI BILTEN LADY WHISTLEDOWN,
29. Maj 1816.

„A onda,“ deklamovao je neki bogato obučeni mladi gospodin,

govoreći tonom onoga koji je sasvim siguran da zna sve najnovije
tračeve, „prisilila je gospodina Brooksa - svog nećaka - da skine kaput
i dozvoli da ga dvojica slugu pretraže.“

„Čuo sam da ih je bilo tri.“

„To nije bilo tako“, reče Peter, stojeći na ulazu u dnevnu sobu u
Canbyju. „Bio sam tamo.“
Sedam se gospodina okrenuo prema njemu. Pet je izgledalo
uznemireno, jednom je bilo dosadno, a jednom je bilo zabavno. Što se
tiče Petera, bio je poprilično razdražen. Nije bio siguran šta je očekivao
kada je odlučio da putuje u raskošnu rezidenciju Canby u Maifairu
kako bi pozvao Tillie, ali to nije ispalo kako je planirao. Prostrani
salon je bio prepuna muškaraca i cveća, a mala kita šarenica u
njegovoj ruci bila je sasvim suvišna.
Ko bi pretpostavio da je Tillie tako popularna?
„Potpuno sam siguran“, reče prvi džentlmen, „da su bila dvojica
slugu.“
 Peter je slegnuo ramenima. Nije ga bilo mnogo briga da li tu ima
istinu ili ne. „I gospođa Mathilda je bila tamo“, rekao je. „Možete je
pitati ako mi ne verujete.“
„To je istina“, reče Tillie, smešeći se u pozdrav. „Iako je gospodin
Bruks ipak skinuo svoj kaput.“
Čovek koji je tvrdio da su trojica slugu pretražili goste okrenuo se
Petru i upitao, pomalo lukavo: „Da li si skinuo kaput?“
„Ne.“
„Gosti su se pobunili nakon što je gospodin Brooks pretražen“,
objasnila je Tillie, a zatim je promenila temu pitajući svoje okupljene
udvarače: „Da li ste se upoznali sa gospodinom Thompsonom?“
Samo su ga dvojica znala; Peter je još uvek bio nov u gradu, a
većina njegovih poznanstva bila je ograničena na školske prijatelje iz
Etona i Kembridža. Tillie je obavila neophodne razgovore, a onda je
Piter dobio osmo-najbolje mesto u sobi, pošto niko od ostalih
gospodina nije bio voljan da se preseli i dozvoli još jednu prednost u
ugađanju divnoj - i bogatoj - Ledi Mathildi.
Peter je čitao Whistledown
; znao je da se Tillie smatra najvećom
naslednicom sezone. Setio se kako je Harry rekao - vrlo često, zapravo
- da će morati da štapom tera lovce na miraz. Ali Peter do tog
trenutka nije shvatio koliko su se mladi ljudi u Londonu borili za
njenu ruku.
Bilo je mučno.
I zaista, dugovao je Harryju da osigura da muškarac kojeg bude
izabrala (ili, što je verovatnije, muškarac kojeg će njen otac izabrati za
nju) tretira sa ljubavlju i poštovanjem koje je zaslužila.
 I tako se okrenuo zadatku provere, a onda, kada je to bilo
prikladno, plašio zaljubljenu gomilu koja ga je okruživala.
Prvi gospodin je bio lak. Trebalo je samo nekoliko minuta da se
utvrdi da njegov rečnik ne dopire do trostrukih cifara, a sve što je
Peter morao da uradi je da spomene da mu je Tillie rekla da je
aktivnost u kojoj uživa iznad svega čitanje filozofskih knjiga. Udvarač
je požurio ka vratima, i Peter je odlučio da čak i ako Tillie nije
spomenula takvu sklonost prethodne noći, ostaje činjenica da je ona
svakako dovoljno inteligentna da čita filozofske sadržaje ako to
izabere, i to samo treba da diskvalifikuje one koji je ne zavređuju.
Sledeći gospodin je bio poznat Petru po pričanju. Nepopravljivi
kockar, sve što mu je bilo potrebno da se pozdravi bilo je spominjanje
predstojeće trke konja u Hide Parku. Piter je sa zadovoljstvom pomislio
da je za njim otišlo još trojica drugih. Bilo je dobro što konjska trka
nije bila izmišljena, iako će se četvorica mladića možda malo
razočarati kada budu shvatili da je Piter pogrešno zapamtio vreme
događaja, i zaista, već su sve opklade završene pre šezdeset minuta.
Aha dobro.
On se nasmešio. Imao je mnogo više zabave nego što mu se u
početku činilo.
„Gospodine Thompson,“ čuo je suvi, ženski glas u uhu, „da li Vi to
plašite udvarače moje kćeri?“
Okrenuo se prema Ledi Canby, koji ga je promatrala sa
zabavljenim izrazom, za koji joj je Peter bio neizmerno zahvalan.
Većina majki bi bila besna. „Naravno da ne“, odgovorio je. „Barem, ne
one za koje bi želela da se uda.“
 Ledi Canby samo je podigla obrve.
„Svaki čovek koji radije baca novac na trku konja nego da ostane
ovde u našem prisustvu nije vredan vaše ćerke.“
Nasmejala se, i kad je to učinila, izgledala je kao Tillie. „Dobro
rečeno, gospodine Thompson“, reče ona. „Čovek ne može biti previše
oprezan kada je majka velike naslednice.“
Piter je zastao, nesiguran da li je taj komentar trebalo da bude više
naglašen nego što bi to mogao da označava njen ton.
Da je gospođa Canby znala ko je, a jeste - odmah je prepoznala
njegovo ime kad su ih upoznali prethodne noći - onda je znala i da
ima vrlo malo od novčića uz njegovo ime.
„Obećao sam Harryju da ću paziti na nju“, reče on, a glas mu je bio
čvrst i odlučan. Nije bilo dvojbe da je nameravao da ispuni svoj zavet.
„Shvatam“, promrmlja Ledi Canby, blago podigavši glavu u stranu.
„I zato ste ovde?“
„Naravno.“ I to je i mislio. Bar je sebi rekao da to misli. Nije bilo
važno da li je proveo posljednjih šesnaest sati u maštanju o ljubljenju
Tillie Howard. Nije bila za njega.
Gledao ju je kako razgovara sa mlađim bratom Lorda Bridgertona,
škrgutavši zubima kad je shvatio da u tom čoveku nema nijedne
neugodne stvari. Bio je visok, snažan, jasno inteligentan, iz dobre
porodice i sa bogatstvom. Canbyi bi bili oduševljeni prilikom, čak i ako
bi se Tillie svodila na puku gđu.
„Veoma smo zadovoljni s njim“, rekla je Ledi Canby, pokazujući
jednim malim, elegantnim pokretom prsta prema dotičnom gospodinu.
„On je prilično talentovan umetnik, a njegova majka mi je godinama
bila bliska prijateljica.“
Piter je klimnuo glavom.
„Avaj“, reče Ledi Canby i slegne ramenima. „Bojim se da nema
razloga za nadu u tom grmu. Pretpostavljam da je on ovde samo da bi
umirio dragu Violetu, koja je počela da očajava da će ikad videti svoju
decu u braku. Čini se da Bridgerton nije spreman da se smiri, a
njegova majka veruje da je tajno opsednuta drugom ženom.
Piter se setio da se ne nasmeje.
„Tillie, draga moja“, rekla je Ledi Canby, kada joj je mladi zgodni i
uljudni gospodin Bridgerton poljubio ruku i otišao, „još nisi čavrljala s
gospodinom Thompsonom. i saznala sve o njegovom prijateljstvu sa
Harryjem.“
„Ne bih rekao sve
“, reče Piter, reči su mu izašle malo manje
prijatno i uvežbano nego što je nameravao. „Uvek je zadovoljstvo
videti vas, gospođice Mathilda.“
„Molim te“, reče Tillie, mahnuvši ljupko i poslednjem od svojih
udvarača, „moraš da me zoveš Tillie.“ Okrenula se svojoj majci. „To je
zato što me je Harry tako zvao, i očigledno je često pričao o nama dok
su bili na kontinentu.“
Gospođa Canby se tužno nasmešila na spomen imena mlađeg sina,
i ona je nekoliko puta trepnula. Oči su joj poprimile šuplji izraz i dok
Peter nije mislio da će se rasplakati, radije je mislio da želi. Odmah je
ispružio maramicu, ali ona je odmahnula glavom i odbila gest.
„Verujem da ću dovesti svog muža“, reče ona, podižući se na noge.
„Znam da bi voleo da vas upozna. Bio je negde sinoć kad smo se
upoznali, a ja... Pa, znam da bi voleo da vas upozna.“ Požurila je iz
sobe, ostavljajući vrata širom otvorena i postavljajući lakeja preko
puta hodnika.
„Otišla je da plače“, reče Tillie, ne na način da Peter oseti krivicu.
To je bilo samo objašnjenje, tužna činjenica. „Još uvek to radi, samo
manje.“
„Žao mi je“, reče on.
Ona slegne ramenima. „Izgleda da se to ne može izbeći. Za svakog
od nas. Mislim da nikada nismo ni pomislili da bi mogao umreti. Čini
se da je sada prilično glupo. To nije trebalo biti takvo iznenađenje. Šta
smo drugo trebalo da očekujemo?
Peter je odmahnuo glavom. „To uopšte nije glupo. Svi smo pomalo
mislili da smo besmrtni dok nismo videli bitku.“ Progutao je, ne želeći
da vraća sećanje. Ali jednom kada je prizvana, teško je bilo odagnati
iz misli. „Nemoguće je razumeti dok ne vidite rat.“
Tilliene usne su se blago stegnule, a Piter se zabrinuo da ju je
možda uvredio. „Ne želim da te onespokojim“, rekao je.
„Niste. Nije to. Ja sam samo... razmišljala.“ Nagnula se napred, sa
svetlucavim, novim izrazom u očima. „Hajde da ne pričamo o
Harryju“, reče ona. „Misliš li da možemo? Samo sam umorna od toga
da budem tužna.“
„Vrlo dobro“, složio se on.
Ona ga je gledala, čekajući da kaže nešto više. Ali nije. „Er, kakvo je
bilo vreme?“ konačno je pitala.
„Malo kiše“, odgovorio je, „ali ništa neuobičajeno.“
Ona klimnu glavom. „Je li bilo toplo?“
 „Ne posebno. Mada je nešto toplije nego prošle noći.“
„Da, bilo je malo hladno, zar ne? Takav je maj.“
„Razočarana?“
„Naravno. Trebalo bi da bude proleće.“
„Da.“
„Zaista.“
„Zaista.“
Rečenice od jedne reči, pomisli Tillie. Propao je bilo kakav dobar
razgovor. Sigurno
su imali nešto zajedničko osim Harryja. Peter
Thompson je bio zgodan, inteligentan i, kada ju je pogledao svojim
tamnim, teško ozbiljnim izrazom, poterao bi drhtaje pravo niz njenu
kičmu.
Nije bilo pravedno da je jedina stvar o kojoj su ikada razgovarali
naterala na plač.
Nasmejala mu se ohrabrujuće, čekajući da kaže nešto više, ali nije.
Opet se nasmešila, pročistivši grlo.
Shvatio je nagoveštaj. „Da li čitate?“ upitao.
čitam!“ ponovi ona, u neverici.
„Da li
„Ne možete li, nego da li čitate?“ pojasnio je.
„Da, naravno. Zašto?“
On slegne ramenima. „Možda sam to spomenuo jednom od
prisutne gospode ovde.“
„Možda jeste?“
„Jesam.“
 Osetila je kako joj se zubi stežu. Nije imala pojma zašto
bi trebala
biti iritirana Petrom Thompsonom, samo što jeste. Očigledno je učinio
nešto što je zaslužilo njezino nezadovoljstvo, inače ne bi sedeo tamo s
tim samozadovoljnim izrazom, pretvarajući se da pregleda svoje nokte.
„Koji gospodin?“ konačno je pitala.
Podigao je pogled, a Tillie se odupirala porivu da mu se zahvali što
je pronašla da je zanimljivija od njegove manikure.
„Mislim da je njegovo ime bilo gospodin Berbrooke“, rekao je.
Niko za koga bi htela da se uda. Najdžel Berbrook je bio dobar
momak, ali je bio i glup kao bundruk i verovatno bi se plašio pomisli
na intelektualnu ženu. Moglo bi se reći, ako bi se osećala posebno
velikodušno, da joj je Piter učinio uslugu tako što ga je oterao, ali ipak,
Tillie nije cenila njegovo uplitanje u njene poslove. „Šta ste rekli da
volim da čitam?“ pitala je, zadržavajući glas blagim.
„Er, ovo i ono. Možda filozofski tragovi.“
„Shvatam. A vi ste smatrali da je to prikladno da mu to kažete,
jer?“
„Izgledao je kao onaj koji bi bio zainteresovan“, reče on sležući
ramenima.
„I - pitam samo iz radoznalosti, zapamtite - šta se dogodilo kada
ste mu to rekli?“
Peter nije ni najmanje shvatao šta je u tome bilo pogrešno.
„Odjurio je na vrata“, promrmljao je. „Zamisli.“
Tillie je nameravala da ostane smirena. Htela je da ga ironično
pogleda pod delikatnim izdizanjem obrva. Ali ona nije bila ni približno
tako sofisticirana kao što se nadala da će biti, jer je pozitivno gledala
u njega dok je govorila: „A šta ti je dalo ideju da volim da čitam
filozofske tragove?“
„Zar ne čitaš?“
„Nije važno“, uzvrati ona. „Ne možete da idete okolo plašeći moje
prositelje.“
„Jesi li to mislila da radim?“
„Molim vas,“ narugala se ona. „Nakon što ste reklamirali moju
inteligenciju gospodinu Berbrookeu, ne pokušavajte da je sada
omalovažite.“
„Vrlo dobro“, reče on, prekrstivši ruke i gledajući je onim izrazom
koji su njen otac i stariji brat uzimali kada su mislili da je grde. „Da li
zaista želite da se založite za g. Berbrookea? Ili,“ dodao je, „jednom od
muškaraca koji su izjurili kroz vrata da se klade na trku konja?“
„Naravno da ne, ali to ne znači da želim da ih preplašiš.“
Samo ju je gledao kao da je idiot. Ili žena. Bilo je to Tillieno
iskustvo da je većina muškaraca mislila da su to jedno te isto.
„Što više ljudi dolazi da se udvara“, objasnila je, pomalo nestrpljivo,
„biće više ljudi koji će tek doći da se udvaraju.“
„Izvinite?“
„Naivan si. Većim delom. Tebe će zanimati žena samo ako je još
neko zainteresovan za nju.“
„A tvoj životni cilj je da sakupite rekordan broj udvarača u tvojoj
sobi za crtanje?“
Ton mu je bio patronizirajući, gotovo uvredljiv, a Tillie je bila tako
blizu da mu kaže da se pokupi iz kuće. Samo njegovo prijateljstvo sa
Harryjem - i činjenica da se ponašao tako iz razloga jer je mislio da je
to ono što bi Harry želeo - sprečavalo ju je da pozove batlera odmah.
„Moj cilj“, reče ona stegnutih usana, „je da pronađe muža. Ne da se
upeca, i ne da se uhvati u klopku, ne da ga odvučem do oltara, već da
se pronađe jedan, po mogućnosti onaj sa kojim bih mogla da
provedem dug i zadovoljan život. Kao praktična devojka, činilo se
samo razumnim da se sretne sa što je više moguće gospode, kako bi
moja odluka bila zasnovana na širokoj bazi znanja, a ne na tome, kao
što je mnogo mladih žena uradilo, na brzinu i prvu priliku zgrabe.“
Naslonila se, prekrstila ruke, i zagledala se u njegovom smeru.
„Imate li bilo kakvih pitanja?“
Na trenutak ju je pogledao praznim izrazom, a zatim je upitao:
„Hoćeš li da odem i dovučem ih sve nazad?“
„Ne! Oh“, dodala je, kad je videla njegov lukavi osmeh. „Ti
zadirkuješ.“
„Samo malo“, odvrati on.
Da je bio Harry, bacila bi mu jastuk. Da je bio Harry, ona bi se
smejala. Ali da je bio Harry, njene oči ne bi se zadržale na njegovim
ustima kad bi se nasmešio, a ona ne bi osetila tu čudnu toplinu u
njenoj krvi, ili ove trnce na svojoj koži.
Ali najviše od svega, da je bio Harry, ona ne bi osetila ovo užasno
razočarenje, jer Peter Thompson nije bio njen stariji brat, i posljednje
što je želela je bilo da on sebe vidi kao takvog.
Ali očigledno je to upravo činio. Obećao je Harryju da će se brinuti
o njoj, a sada ona nije ništa više od obaveze. Da li mu se dopadala?
Da li je nalazio da je zanimljiva ili zabavna? Ili je patio - u njenom
društvu samo zato što je bila Harryjeva sestra?
Bilo je nemoguće znati - i pitanja koje nikad ne bi mogla postaviti.
A ono što je zaista htela bilo je da on ode, ali to bi je označilo kao
kukavicu, a ona nije htela biti kukavica. To je ono što je dugovala
Harryju, shvatila je. Da živi svoj život sa hrabrošću i snagom kako je
on činio na kraju svog.
Suočavanje sa Peterom Thompsonom činilo se prilično jadnim
poređenjem sa Harryjevim hrabrim delima kao vojnika, ali niko nije
hteo da je pošalje da se bori za svoju zemlju, pa ako je htela da
nastavi da se bori sa svojim strahovima, to će i uraditi.
„Oprošteno ti je ovaj put“, reče ona, prekrstivši ruke u krilu.
„Jesam li se izvinio?“ razvukao je, još jednom šarajući tim sporim,
lenjim osmehom.
„Ne, ali trebalo je to da uradiš.“ Ona se nasmešila, slatko… previše
slatko. „Odgajana sam da budem dobrodušna, pa sam mislila da vam
udelim oprost iako ga nisi tražio.“
„A i primanje?“
„Naravno. Bila bih nevaspitana da nije tako.“
On se nasmejao, bogat, topao zvuk koji je iznenadio Tillie, a onda
mu je ona uzvratila smehom.
„Vrlo dobro“, reče on. „Pobedila si. Apsolutno, pozitivno,
nesumnjivo...“
„Nesumnjivo čak?“ promrmljala je oduševljeno.
„Čak i nesumnjivo“, reče on. „Pobedila si. Izvinjavam se.“
 Uzdahnula je. „Pobeda nikada nije bila tako slatka.“
„Niti bi to trebalo da bude“, reče on izvijajući obrvama. „Uveravam
vas da ne dajem izvinjenja olako.“
„Ili sa tako dobrim humorom?“ upitala je.
„Nikad sa tako dobrim humorom.“
Tillie se smeškala, pokušavajući da smisli nešto strašno duhovito
da kaže, kada je batler stigao noseći čaj. Njena majka je to sigurno
tražila, pomislila je Tillie, što je značilo da će se uskoro vratiti, što je
značilo da se njeno vreme nasamo s Peterom bliži kraju.
Trebalo je da obrati pažnju na oštro razočaranje koje je steže u
grudima. Ili lepršanje u stomaku koji se pojačavalo svaki put kad bi
ga pogledala. Jer da je znala za to, ne bi bila toliko iznenađena kada
mu je pružila šoljicu čaja, dodirnuvši se prstima, a onda ga je
pogledala, i on je pogledao u nju i oči su im se srele.
I osećala se kao da pada.
Pada... pada... pada. Topli nalet vazduha koji se nadvija nad nju,
krade joj dah, njen puls, čak i njeno srce. I kada je sve bilo gotovo -
ako je zaista bilo gotovo, a ne samo da se stišalo - mogla je samo
pomisliti da je čudo što nije ispustila šalicu.
I da li je primetio da je u tom trenutku bila kao u bunilu?
Pažljivo je usredsredila pažnju na svoju šolju, prskajući mlekom pri
sipanju vrućeg čaja. Ako je mogla da se koncentriše na svakodnevne
zadatke, ne bi morala da razmišlja o tome šta joj se upravo dogodilo.
Zato što je sumnjala da je zaista pala.
I zaljubila se.
 Sumnjala je da će to na kraju biti njen pad. Nije imala mnogo
iskustva sa muškarcima; njena prva sezona u Londonu bila je
prekinuta Harryjevom preranom smrću, a ona je proteklih godinu
dana provela skrivena u unutrašnjosti zemlje, u žalosti sa svojom
porodicom.
Ali čak i tako, mogla je reći da Peter o njoj ne misli kao o poželjnoj
ženi. Mislio je na nju kao na obavezu, kao Harryjeva mlađa sestra.
Možda čak i kao dete.
Za njega je to bilo obećanje koje se moralo održati. Ništa više ništa
manje. Izgledao je hladno i klinički, da nije bila toliko dirnuta
njegovom predanošću bratu. „Nešto nije u redu?“
Tillie je podigla pogled na zvuk Peterovog glasa i nasmešila se. Da
li nešto nije u redu? Više nego što bi ikada znao.
„Naravno da ne“, lagala je. „Zašto pitaš?“
„Nisi popila svoj čaj.“
„Više mi se dopada mlak“, improvizovala je, podižući čašu do
usana. Uzela je gutljaj, glumeći opreznost. „Tako“, rekla je vedro.
„Mnogo je bolji sada.“
Sa zanimanjem ju je posmatrao, a Tillie je gotovo uzdahnula nad
svojom zlom srećom. Ako bi neko razvio neuzvraćeni osećaj za jednog
džentlmena, učinili bi mnogo bolje da ne izabere jednog takvog očitog
inteligentnog analitičara, jer još koja od takvih njenih grešaka i
otkriće sigurno njene prave osećaje.
Što bi bilo grozno.
„Da li planirate da u petak dođete na veliki bal u Hargreavesu?“
pitala je, odlučivši da je promena teme njen najbolji način za
izvlačenje.
Potvrdio je. „Pretpostavljam da ćeš i ti ići?“
„Naravno. Tu će biti prilično gužve, sigurna sam, i ne mogu
dočekati da vidim Ledi Neeley kako stiže s narukvicom na ruci.“
„Ona ju je pronašla?“ upitao je iznenađeno.
„Ne, ali će morati, zar ne misliš? Ne mogu da zamislim nikoga na
zabavi da je pokrade. Verovatno je pala iza stola, i niko nije imao
pameti da pogleda.“
„Slažem se s tobom da je tvoja teorija najverovatnija“, reče on, ali
mu se usne malo stisnu kad je zastao i nije izgledao uveren.
„Ali?...“ rekla je.
Na trenutak nije mislila da će odgovoriti, ali onda je rekao: „Ali vi
nikada niste iskusili motiv, ledi Mathilda. Nikada ne biste mogli da
razumete očaj koji bi mogao da gurne čoveka da krade.“
Nije joj se dopalo to što ju je nazvao ledi Mathilda. Ubacio je
formalnost u razgovor za koji je mislila da to nije. Čini se da su
njegovi komentari naglasili jednostavnu činjenicu da je on bio čovek u
stvarnom svetu, a ona je bila zaštićena mlada dama.
„Naravno da ne“, reče ona, pošto nije bilo svrhe pretvarati se da joj
je život bio samo privilegovan. „Ali ipak, teško je zamisliti da neko ima
hrabrost da ukrade narukvicu na očigled svih.“
Na trenutak se nije pomaknuo, samo je zurio u nju na neugodno
procenjivani način. Tillie je stekla osećaj da misli da je ona užasno
provincijalna, ili barem naivna, i mrzila je da je njena vera u opštu
dobrotu čoveka karakterizira kao budalu.
 Ne bi trebalo da bude tako. Treba se verovati prijateljima i
susedima. I sigurno ne bi trebalo da se ismevaju zbog toga.
Ali on ju je iznenadio, i onda je samo rekao: „Verovatno ste u
pravu. Davno sam shvatio da većina misterija ima savršeno benigna i
dosadna rešenja. Ledi Neeley će najverovatnije biti ponižena zbog
svoje pogreške, pre isteka nedelje.“
„Ne misliš da sam blesava što toliko verujem u ljude?“ Upita Tillie,
zamalo se ošamarivši što tako reaguje. Ali nije mogla prestati da
postavlja pitanja ovom čoveku; nije se mogla setiti nikoga drugoga
toliko
čije joj bi mišljenje bilo važno.
On se nasmešio. „Ne. Ne slažem se sa vama. Ali prilično je lepo piti
čaj sa nekim čija vera u čovečanstvo nije nepovratno nestala.“
Mračna bol ju je preplavila i pitala se da li je i Harry promenjen
ratom. Mora da je bio, shvatila je, i nije mogla da veruje da to nikada
ranije nije razmatrala. Uvek ga je zamišljala kao starog Harryja,
veselog i razdraganog koji pravi šale pri svakoj prilici.
Ali kada je pogledala Petera Thompsona, shvatila je da iza očiju
leži senka koja nikad nije potpuno nestala.
Harry je bio uz Petrove rame tokom cijelog rata. Njegove oči su
videle iste strahote, a njegove oči bi odražavale iste senke, da nije bio
sahranjen u Belgiji.
„Tillie?“
Brzo je podigla pogled. Prećutala je duže nego što bi trebala, a Piter
ju je gledao s čudnim izrazom. „Žao mi je“, reče ona refleksno, „samo
sanjarenje.“
 Ali dok je pijuckala čaj, promatrajući ga potajno preko ruba čaše,
to nije bio Harry, razmišljala je o tome. Prvi put za godinu, napokon,
pogodila ju je spoznaja,nije bio Harry.
Bio je to Peter, i jedino što je mogla da misli je da ne bi trebalo da
ima senke iza očiju. I htela je da bude ona koja će ih zauvek ukloniti.
 Poglavlje 3

… a sada kada je Vaš autor objavio listu gostiju sa Večernje

zabave koja je prošla, Vaš autor vam nudi poslasticu, kao
ukusni lagniappe, - analizu osumnjičenih.
Gospodina Petera Thompsona mnogi ne poznaju, ali je
nadaleko poznat kao hrabar vojnik u ratu protiv
Napoleona. Visoko društvo mrzi da istaknutog ratnog
heroja stavi na spisak osumnjičenih, ali Vaš autor će biti
nepošten ako ne bude istaknuto da je gospodin Thompson
takođe prepoznat kao neko od lovaca na miraz. Od dolaska
u grad sasvim je očigledno da je u potrazi za ženom, ali
Vaš autor čvrsto veruje u davanje kredita tamo gde se
kredit zaslužuje, jer ovo je nedelo počinjeno na najniži i
najbestidniji način.
Dobro je poznato da njegov otac, lord Stoughton, ne
spada u bogatije barone, a osim toga, gospodin Thompson
je drugi sin, a kako je njegov stariji brat već smatrao
prikladnim da se razmnožava, on je tek četvrti u redu za
 titulu. Dakle, ako se gospodin Thompson nada da će živeti
na visokoj nozi, nakon što je napustio vojsku, moraće da se
oženi bogatašicom.
Ili, ako bismo nagađali, prvo što padne na um je da se
sredstva mogu pribaviti i na neki lakši način.
DRUŠTVENI BILTEN LADY WHISTLEDOWN,
31. Maj 1816.

Da je Peter znao identitet neuhvatljive Ledi Whistledown, on bi je

zadavio na licu mesta.

Lovac na miraz. Prezirao je sam izraz, doživljavao ga je kao opis

najnižih pobuda od kojih bi mu se u ustima gadilo. Prošli mesec je
proveo u Londonu ponašajući se maksimalno pažljivo, a sve kako bi se
osigurao da se takvo nešto ne primeni na njega.
Postoji razlika između muškarca koji traži ženu sa skromnim
mirazom i onoga koji je beskrupulozno zavodi da bi dobio njen novac,
a razlika se može sažeti u jednoj reči.
Čast.
To je bilo ono što ga je usmeravalo i vodilo čitavog njegovog
života, od trenutka kada ga je otac poseo u stolicu još u najranijem
detinjstvu kad je imao tek pet godina, i objasnio šta odlikuje pravog
džentlmena, i za ime Božje, Peter nije hteo da dozvoli da neki
kukavički i zlobni kolumnista blati njegovu reputaciju jednim potezom
olovke.
 Ako bi prokleta ženska imala imalo časti, pomislio je besno, ona ne
bi sramno prikrivala svoj identitet. Samo bi ludak koristio anonimnost
da bi vređao i prigovarao.
Ali on nije znao ko je Ledi Whistledown, i sumnjao je da iko zna,
svejedno se neće saznati za života, pa se morao zadovoljiti time što je
izlio svoje loše raspoloženje kod svih ostalih s kojima je stupio u
kontakt.
Što je značilo da će verovatno već sutra uveliko morati da se
izvinjava.

***

Popravio je svoju kravatu dok je prolazio prepunom dvoranom za

ples u kući ledi Hargreaves. Nije mogao odbiti ovaj poziv; To bi dalo
previše verodostojnosti rečima Ledi Whistledown. Bolje je to ignorisati
i smejati se i uzeti utešnu činjenici da on nije jedini koji je pomenut u
jutrošnjem izdanju; Ledi W. je posvetila poprilično prostora za ukupno
pet gostiju, uključujući siromašnu i jadnu gospođicu Martin, kojoj će
se dobra sreća sigurno preobratiti, jer je ona bila samo ledi Neeleyina
pratilja, a ne, kao što je već čuo od nekoga kako kaže, jedna od njih .
Pored toga, morao je da dođe večeras. On je već bio prihvatio
poziv, a osim toga, svaka mlada londonska gospođica je bila prisutna.
Nije mogao dozvoliti da zaboravi da je postojala svrha njegovog
prisustva u gradu. Nije si mogao priuštiti da završi sezonu bez zaruka;
kao što se činilo da će biti, jedva je uspeo da plati najamninu za svoju
skromnu iznajmljenu momačku sobu, severno od Oxford Streeta.
 Zamislio je da ga očevi tih mladih gospođica, udavača, večeras
mogu malo pažljivije uzeti u obzir, ali neki neće ni dozvoliti da se
njihove ćerke druže sa njim. Međutim ostati kod kuće bi, u očima
javnosti, bilo jednako priznanju krivice, a on je smatrao da bi daleko
bolje bilo ponašati se kao da se ništa nije dogodilo.
Čak i kad je želeo da besno lupi pesnicom u zid.
Najgore je bilo što je jedina osoba s kojom se apsolutno nije mogao
povezati, bila Tillie. Opšte je poznata kao najbogatija naslednica u ovoj
sezoni, a njen dobar izgled i živahna narav zaista su je činili dobrim
ulovom. Teško je bilo kome da joj se udvara a da ne bude smatran
lovcem na miraz, a ako se primeti da Peter juri za njom, nikada se
neće osloboditi etikete na svojoj reputaciji.
Ali, naravno, Tillie je bila osoba - jedina osoba - do koje mu je bilo
stalo.
Dolazila mu je u mislima, u njegovim snovima. Bila je razdragana,
smejala se, zatim je bila ozbiljna i činilo se da ga razume , da ga
umiruje svojim prisustvom. Ali želeo je još. Sve je želeo; Hteo je da joj
rasplete kosu i sazna je li joj duga kosa. Želeo je da oseti miris njene
kože i rukom pređe po liniji njenih bokova. Želeo je da pleše sa njom
bliže nego što je pristojnost dozvoljavala, i hteo je da vidi u njenu
dušu, gde nijedan drugi čovek pre nije pogledao.
Ali njegovi su snovi morali ostati to što jesu. Snovi. Grof od Canbya
nije mogao da odobri druženje između njegove jedine ćerke i mlađeg
sina barona. A ako bi ukrao Tillie, ako bi pobegli bez dozvole njene
porodice.... Pa, onda bi ona sigurno izgubila miraz, a Peter bi je osudio
na život u siromaštvu.
 To nije, Peter je suho pomislio, ono šta je Harry imao na umu kada
ga je zamolio da pazi na nju.
I tako je samo stajao pri kraju balske dvorane, pretvarajući se da
je sasvim zaokupljen čašom šampanjca i prilično se radovao što nije
bio upadljiv. Da je znao gde je Tillie, ne bi se mogao uzdržati da je ne
nadzire.
Ako bi to učinio, video bi njene oči. I ako bi se to desilo, više ne bi
mogao skinuti pogled sa nje.
Opazila bi ga, naravno, i njihove bi se oči srele, a onda bi on
morao da priđe da se pozdravi, pa bi onda možda želela da pleše....
Palo mu je palo na pamet da je napustio rat upravo da bi izbegao
patnju i mučenje.
Sada bi mogao i sam sebi čupati nokte.
Peter je suptilno prilagodio svoj položaj tako da je bio okrenut
leđima prema gužvi. Tako je sebi pribavio trenutak mira kad se
uhvatio kako gleda preko ramena.
Video je malu grupu ljudi koje je poznavao iz vojske, gde su svi,
siguran je, došli u London iz istog razloga kao i on, iako s izuzetkom
Robbieja Dunlopa, nijedan od njih nije imao peh da bude pozvan na
nesretnu večeru Ledi Neeley. A Robbie nije bio među osumnjičenima
od strane Ledi Whistledown; činilo se da je čak i ta matora vrana
znala da Robbie nema petlju da se odluči - još manje izvrši - tako
hrabru krađu.
„Ledi Whistledown te je uzela na zub“, prokomentarisao je jedan od
bivših vojnika, odmahujući glavom uz iskreno saosećanje.
 Peter je samo zarežao i odmahnuo bez reči slegnuvši ramenima.
Izgledalo mu je dovoljno dobar odgovor.
„Niko se neće sećati do naredne sedmice“, rekao je drugi. „Imaće
novi skandala o kome će pisati, a osim toga niko zaista ne misli da si
ti ukrao tu narukvicu.“
Peter se okrenuo svom prijatelju sa besnim pogledom. Nikad mu
nije palo na pamet da neko zaista može pomisliti da je lopov
. Samo se
brinuo o tome što će misliti da je lovac na miraz.
„Er, nisam to hteo tako reći“, zamucao je nesrećni momak,
ustuknuvši pred onime što je video na Peterovom licu. „Sigurna sam
da će se ispostaviti da je ta družbenica krivac. Ta sorta nikada nema
ni dve pare u džepu.“
„To nije bila gospođica Martin“, odbrusio se Peter.
„Kako znaš?“ upita jedan od ljudi. „Da li je poznaješ?“
„Da li je uopšte neko poznaje?“ pitao je neko drugi.
„To nije bila gospođica Martin“, reče Peter, tvrdog glasa. „I ispod
časti je da špekulišite o ugledu jedne žene.“
„Da, ali kako...“
„Stajao sam odmah do nje!“ - odvrati Peter. „Jadnu ženu je papagaj
potpuno satro. Nije imala priliku da uzme narukvicu. Naravno,“ dodao
je zajedljivo, „Ne znam ko će poverovati mojoj reči po tom pitanju sada
kada sam bio označen kao glavni osumnjičeni.“
Svi su se požurili da ga uvere da i dalje veruje njegovoj reči u
svakom pogledu, mada je neko bio dovoljno glup da kaže da Peter nije
glavni osumnjičeni.
 Peter ga je samo pogledao. Glavni ili ne, čini se da je veliki deo
Londona sada mislio da je možda lopov.
Dođavola.
„Dobro veče, gospodine Thompson.“
Tillie. Večeras je samo još ovo falilo.
Peter se okrenuo želeći da mu se krv nije toliko uzburkala, takvom
brzinom na puki zvuk njenog glasa. Ne bi trebalo da je vidi. Ne bi
trebalo da se raduješto je vidi.
„Lepo je videti te“, rekla je, smeškajući se kao da imaju neku tajnu.
On se istopio.
„Ledi Mathilda“, rekao je, nagnuvši se nad njenom ispruženom
rukom.
Okrenula se i pozdravila Robbieja, a zatim rekla Petru: „Možda bi
me mogao upoznati sa ostatkom svog društva?“
To je i učinio, namrštivši se, dok su se svi ponašali ko omađijani. Ili
su možda, prošlo mu je kroz glavu, omađijani njenim mirazom. Harry
nije baš bio oprezan kada je o tome govorio na kontinentu.
„Nisam mogla a da ne čujem vašu odbranu gospođice Martin“, reče
Tillie, nakon što je predstavljanje završeno. Okrenula se prema ostatku
gomile i dodala: „I ja sam bila tamo, i uveravam vas, lopov nije mogla
biti ona.“
„Šta mislite, ko je ukrao narukvicu, ledi Mathilda?“ neko je pitao.
Tilliene usne stisnule su se u deliću sekunde - dovoljno dugo što bi
bio znak nekome ko je dobro poznaje da je iznervirana. Ali niko (u
koje su spadali svi, osim Petera) nije primetio da joj je veselost na
trenutak bila pomućena, pogotovo kada je rekla, „Ne znam. Verujem
da će je naći iza stola“.
„Sigurno je Ledi Neeley već pretražila sobu“, dobaci jedan od
muškaraca.
Tillie je mahnula jednom rukom kroz vazduh, kretnjom za koju je
Petar verovao da služi da zavara ostalu gospodu u verovanju da joj
smeta da razmišlja o tako teškim pitanjima. „ Ipak, ko će ga znati…“,
rekla je uzdahnuvši.
I to je bilo to, pomislio je Peter s divljenjem. O tome niko više nije
govorio. Jedno „ipak “ i Tillie je usmerila raspravu tačno tamo gde je
želela.
Peter je pokušao da ignoriše ostatak razgovora. Uglavnom su to
bile ludosti o vremenu, kako je bilo malo hladnije nego što je to
uobičajeno za ovo doba godine, prožeto povremenom primedbom o
nečijoj odeći. Njegov izraz lica, ako je imao kontrolu nad njim, bio je
pristojno dosadan; nije hteo da izgleda preterano zainteresovan za
Tillie i ako nije laskao sebi da je glavna tema ogovaranja na balu,
ipak je video pogled ili dva upućen u njegovom smeru I onda
stavljenu ruku na usta u došaptavanju.
Ali tada se svo njegovo dobro raspoloženje pokvarile kada se Tillie
okrenuo prema njemu i rekla: „Gospodine Thompson, verujem da je
muzika započela.“
Nije bilo greške u razumevanja te izjave, pa čak i kad su ostala
gospode požurili da rezervišu sledeće plesove na njenoj plesnoj kartici,
bio je primoran da elegantnim pokretom pruži ruku i pozove je na
plesni podij.
 Bio je to valcer. To bi morao biti valcer.
I kad je Peter uzeo njezinu ruku u svoju, boreći se sa porivom da
im isprepleta prste, imao je nepogrešiv osećaj da pada sa litice.
Ili još gore, da sam skače u ponor.
Jer, pokušao je da ubedi sebe da je to strašna pogreška, da se ne
treba viđati s njom - dođavola, da ne bi trebao biti niblizu
nje, tačka -
pa zašto je onda dođavola tako srećan kad ju je držao u naručju.
A ako su tračeri želeli da ga etiketiraju kao najbestidnijeg lovca na
miraz, onda neka im bude.
Svega je to bilo vredno, samo za ovaj jedan ples.

***

Tillie je provela prvih deset minuta na Hargreavesovom velikom

balu pokušavajući da se izvuče iz ruku svojih roditelja, drugih deset je
tražila Petera Thompsona, a trećih je stajala uznjega dok je vodila
isprazan razgovor sa njegovim prijateljima.
Sljedećih deset minuta trebala je biti centar njegove pažnje makar
je to ubilo.
Još je bila malo razdražena što ga je praktički morala moliti da
igra sa njom, Ito na očevid desetak gospode. Ali imalo je malo smisla
da o tome razmišlja, sada, kada ju je držao za ruku i elegantno je
okretao preko plesnog podija.
I zašto je, pitala se, njegova ruka na njenim leđima izazivala takvu
požudu koja je dirala u samu srž njenog bića? Čovek bi pomislio da
ako bi se osećala zavedenom, za to krivila nešto u njegovim očima što
ju je, kad je posle deset minuta studioznog odvraćanja od nje, sagorelo
od trenutka kad je pogledao u nju, i oduzelo joj dah.
Ali istina je bila, da je spremna svaki oprez baciti niz vetar, i da se
borila poslednjom snagom da ne zavapi i pripije se uz njega i zamoli
da joj dodirne usne svojim, sve je to bilo zbog te ruke kojom ju je
doticao iza njenih leđa.
Možda je u pitanju bila blizina, jer tamo gde ju je doticao, odmah
iza njene kičme, kroz telo se nalazilo njeno najintimnije mesto. Možda
je u pitanju bio način na koji se osećala privučeno, kao da će svakog
trenutka izgubiti sebe, a njeno telo bi bilo pritisnuto uz njegovo, vrelo i
skandalozno i bolovalo je za nečim što nije baš razumela.
Pritisak je bio neverovatno nežan, privlačio ju je sve više ka sebi,
polako, neumoljivo... a ipak kada Tillie spusti pogled, udaljenost
između njihovih tela se nije promenila.
Ali toplota između njih je pržila.
I ona je sagorela.
„Da li sam učinila nešto da vas razljutim?“ - pitala je, očajnički
pokušavajući da svoje misli preusmeri na bilo šta drugo osim iskonske
želje koja je pretila da će je nadvladati.
„Naravno da ne“, grubo je rekao. „Zašto biste pomislili nešto tako
apsurdno?“
Slegnula je ramenima. „Izgledalo si... oh, ne znam... pomalo
distancirano, pretpostavljam. Kao da ti nije prijatno u mom društvu.“
„To je smešno“, prošaptao je, na način na koji su to činili muškarci
kada su znali da je žena u pravu, ali nisu imali nameru da to priznaju.
 Odrasla je, ipak, sa dva brata i znala je kad ne treba navaljivati, pa
je umesto toga rekla: „Bili ste sjajni kada ste branili gospođicu Martin.“
Ruka mu se stegnula oko njene, ali nažalost, samo na trenutak.
„Svako bi je branio“, rekao je.
„Ne“, polako je rekla. „Ne bih se složila. Zapravo bih rekla suprotno
i verujem da znate da sam u pravu.“
Podigla je pogled prema njemu, prkosno, čekajući da joj on
protivreči. Pametan čovek kakav je bio, oćutao je.
„Džentlmen nikada ne bi smeo omalovažavati žensku reputaciju“,
rekao je ukočeno, crveneći, a ona je shvatila da voli taj mali
nagoveštaj tvrdoglavosti, volela je kod njega da ga zapravo sramoti
njegov strogi etički kodeks.
Ili možda to nije bila kodeks koliko činjenica da ga je uhvatila u
tome. Bilo je mnogo pomodnije biti besraman razvratnik, ali Peter
nikada nije mogao biti tako okrutan.
„Ni žena ne bi smela da omalovažava džentlmenski ugled,“ tiho je
rekla Tillie. „Žao mi je zbog onoga što je napisala Ledi Whistledown. To
nije bilo u redu od nje.“
„A da li imate sluha za ogovaranje naše cenjene kolumnistice?“
„Naravno da ne, ali odobravam njene reči češće nego što sam
protiv. Međutim, ovog puta mislim da je možda prešla liniju.“
„Ona nikoga nije optuživala.“ Slegnuo je ramenima kao da ga nije
briga, ali njegov ton nije mogao da prikrije. Bio je besan - i pogodilo
ga je - pisanje tog jutra, i da je Tillie znala ko je Ledi Whistledown, on
bi je očerupao kao gusku.
Bio je to čudan, žestok osećaj, gnev koji ga je povredio.
 „Ledi Mathilda... Tillie.“
Iznenađeno je podigla pogled, nesvesna da je nestala u svojim
mislima.
Uputio joj je osmeh i bacio pogled na njihove ruke.
Pratila je njegov pogled i tek tada je shvatila da ga uhvatila za
prste kao da su vrat ledi Whistledown. „Oh!“ iznenada je pustila, a
zatim je promrmljala: „Izvini.“
„Da li imate naviku polomiti prste svojim plesnim partnerima?“
„Tek kad moram da zasučem rukave da ih nateram da me zamole
da igram“, uzvratila je.
„I eto, a mislio sam da je rat opasan“, mrmljao je.
Bila je iznenađena što se on mogao šaliti oko toga, iznenađena da
hoće. Nije bila sasvim sigurna kako da odgovori, ali tada je orkestar
završio valcer iznenađujuće živopisnim ritmom, pa je bila spašena da
ne mora da odgovori.
„Da te otpratim do roditelja?“ - upita Peter, vodeći je s plesnog
podija. „Ili vašem sledećem partneru?“
„Zapravo“, improvizovala je, „prilično sam žedna. Možda sto sa
limunadom?“ Što je, primetila je, bilo na suprotnoj strani.
„Kako želiš.“
Njihov napredak je bio spor; Tillie je držala svoj ritam netipično
spokojan, nadajući se da će im se zajedničko vreme produžiti još
minutu ili dve.
„Da li uživate u balu?“ pitala ga je.
„Delimično“, rekao je, gledajući ispred sebe.
 Ali videla je kako se ugao njegovih usta izvija.
„Jesam li ja delimično uživanje?“ pitala je hrabro.
Zastao je. „Imate li ideju šta ste upravo rekli?“
Prekasno se setila da je slušala kako braća pričaju o uživanju...
Lice joj je gorelo.
A onda, pomozi im Bog, oboje su se nasmejali.
„Nemojte nikome reći“, šapnula je, zadržavajući dah. „Roditelji će
me zatvoriti na mesec dana.“
„To bi se desilo sigurno...“
„Ledi Mathilda! Ledi Mathilda!“
Što god je Peter želeo da kaže prekinuto je kad je gospođa
Featherington, Tilliena majka i jedna od najvećih alapača društva,
dojurila pred njih, vukući sa sobom ćerku Penelope, obučenu u
prilično nesrećnu žutu nijansu.
„Ledi Mathilda“, rekla je gospođa Featherington. Zatim je, odlučno
mračnim glasom, dodala: „Gospodine Thompson.“
Tillie se spremala da ih predstavi, ali onda se setila da su gospođa
Featherington i Penelope bili prisutni na večeri kod Ledi Neeley. U
stvari, gospođa Featherington bila je jedna od nesrećnih petorki koje
je Ledi Whistledown profilisala u koloni tog jutra.
„Da li tvoji roditelji znaju gde si?“ Pitala je gospođa Featherington
Tillie.
„Izvinite?“ - upita Tillie, zatreptavši od iznenađenja. Okrenula se
Penelopi za koju je oduvek smatrala da je prilično simpatična, ako
tiha.
 Ali ako je Penelope znala o čemu se radi o njenoj majci, nije
davala nikakve naznake, osim bolnog izraza koji je naterao Tillie da
veruje da bi se, kad bi se najednom otvorila rupa na sredini dvorane,
Penelope rado uskočila u nju.
„Da li tvoji roditelji znaju gde si?“ Ponovila je gospođa
Featherington, ovaj put oštrije.
„Došli smo zajedno“, odgovori Tillie polako, „pa da, pretpostavljam
da su svesni...“
„Vratiću vas do njih“, prekinula ju je gospođa Featherington.
A onda je Tillie shvatila. „Uveravam vas“, ledena je rekla, „da me je
gospodin Thompson više nego sposoban vratiti mojim roditeljima.“
„Majko“, rekla je Penelope, uhvativši majčin rukav.
Ali gospođa Featherington nije se dala tako lako. „Devojka poput
vas,“ rekla je Tillie, „mora da se brine o svojoj reputaciji.“
„Ako govorite o kolumni Ledi Whistledown,“ rekao je Tillie, njen
glas netipično ledeni, „onda vas moram podsetiti da ste bili pomenuti i
vi, gospođo Featherington.“
Penelope je uzdahnula.
„Njene reči se mene ne tiču“, rekla je gospođa Featherington.
„Znam da nisam uzela tu narukvicu.“
„A znam da to nije ni gospodin Thompson“, uzvratila je Tillie.
„Nikad nisam rekla da jeste“, rekla je gospođa Featherington, a
zatim iznenadila Tillie okrenuvši se Petru i rekla: „Izvinjavam se ako
sam dala takve naznake. Nikada ne bih nekoga nazvala lopovom bez
dokaza.“
 Peter, koji je još uvek stojao napet uz Tillie, nije učinio ništa osim
klimanja glavom na izvinjenje. Tillie je verovala da je to sve što može
učiniti a da se ne iznervira.
„Majko“, rekla je Penelope, njen ton je sada gotovo očajan,
„Prudence je kraj vrata“, a onda uzvrati na mahanje.
Tillie je mogla videti Penelopenu sestru Prudence, a činila se da je
prilično srećna uključena u razgovor sa jednim od svojih prijatelja.
Tillie je reče sebi da narednom mogućom prilikom se sprijatelji sa
Penelope Featherington.
„Ledi Mathilda“, rekla je gospođa Featherington, potpuno
zanemarujući Penelope, „moram...“
„Majko!“ Penelope je snažno stegnula majčin rukav.
„Penelope!“ Gospođa Featherington okrenula se kćerki s
očiglednom razdraženošću. „Pokušavam da…“
„Moramo ići“, rekla je Tillie, iskoristivši trenutak kad ih je izgubila
iz vida gospođe Featherington.
„Svakako ću proslediti tvoj pozdrav mojoj majci.“
A onda, pre nego što je gospođa Featherington mogla da se odvoji
od Penelope, koja je držala pod ruku, Tillie je uspela da pobegne,
praktično vukući Petra za sobom.
Nije rekao ni reč za vreme razgovora. Tillie nije bila sasvim
sigurna je li to dobro ili loše.
„Užasno mi je žao“, rekla je kad su izašli iz dometa sluha gospođe
Featherington.
„Nisi ništa uradila“, rekao je, ali glas mu je bio krut.
 „Ne, ali dobro...“ Zaustavila se, nesigurna kako da postupi. Nije
previše želela da preuzme krivicu za gospođu Featherington, ali
uprkos tome, činilo se da nekotreba da se izvini Petru. „Niko ne bi
trebao da vas zove lopovom“, konačno je rekla. „To je neprihvatljivo.“
Osmehnuo joj se šaljivo. „Nije me zvala lopovom“, rekao je. „Zvala
me lovcem na miraz.“
„Ona, zaista?“
„Veruj mi“, rekao je, jasnim tonom zbog kojeg se osećala kao
budalasta devojka. Kako je mogla da propusti takvu podmuklo
prikrivenu optužbu? Da li zaista nije bila svesna?
„To je najbesmislenija stvar koju sam ikad čula“, promrmljala je,
podjednako braneći sebe i njega.
„Je li?“
„Naravno. Ti si poslednja osoba koja bi se oženila zbog novca.“
Peter se zaustavi i uputi tvrd pogled u njeno lice. „I do ovog
zaključka ste došli tokom tri dana našeg poznanstva?“
Usne su joj se stegnule. „Više vremena nije bilo potrebno.“ Osetio je
njene reči kao udarac, umalo je ustuknuo korak unazad od jačine
njene vere u njega. Gledala je u njega, tako odlučnim pogledom, ruke
poput štapova sa strane, a njega je uhvatila neobična potreba da je
uplaši, da je odgurne, da je podseti da su muškarci, pre svega, grešnici
i budale, i ona ne bi trebalo da veruje tako otvorenim srcem.
„Došao sam u London“, rekao joj je, promišljeno i oštro, „samo sa
ciljem da nađem nevestu.“
„Nema ničeg neobičnog u tome“, odvratila je. „Ovde sam da nađem
muža.“
 „Ja imam jedva koji cent imetka“, izjavio je.
Oči su joj se proširile.
„Ja sam lovac na miraz“, rekao je turobno.
Odmahnula je glavom. „Niste.“
„Ne možete sabrati dva do dva i očekivati da će to zbrojiti samo
tri.“
„I ne možete da govorite u tako smešnim zagonetkama i očekujete
da razumem reči koji mi kažete“, odgovorila je.
„Tillie“, rekao je uz uzdah, mrzeći sebe, da mu se zamalo
nasmejala. Bilo mu je neverovatno teško uplašiti je.
„Možda će vam trebati novac“, nastavila je, „ali to ne znači da ćete
zavesti nekoga da ga dobijete.“
„Tillie...“
„Nisi lovac na miraz“, rekla je prilično silovito, „i to ću reći svima
koji se usude iza leđa da ti govore.
I tako, morao je da izgovori. Morao je da spusti karte na sto, da joj
učini da razume realnost situacije.
„Ako želite da branite moju reputaciju,“ rekao je polako, a pomalo i
umorno, „tada ćete morati da napustite moje društvo.“
Usne su joj se od šoka razdvojile.
Slegnuo je ramenima, pokušavajući da razjasni. „Ako morate znati,
proveo sam poslednje tri nedelje prilično očajnički pokušavajući da
izbegnem da me se zove lovac na miraz“, rekao je, ne verujući da joj
govori sve ovo. „I uspeo sam prilično dobro do jutrošnjeg
Whistledowna.
 „Sve će to izbledeti“, šapnula je, ali njenom glasu je nedostajalo
ubeđenje, kao da pokušava i sama da se ubedi u to.
„Ne ako se vidi da vam udvaram.“
„Ali to je užasno.“
Ukratko, pomislio je. Ali nije bilo smisla da se to kaže.
„I ne udvarate mi se. Ispunjavate obećanje Harryju.“ Zastala je.
„Zar ne?“
„Je li to bitno?“
„Meni se čini“, promrmljala je.
„Sad kad me je Ledi Whistledown etiketirala“, rekao je, nadajući se
da se ne pita zašto je to važno za nju, „neću biti u stanju da stojim
kraj tebe, a da neko ne nagađa da sam krenuo na tvoj miraz.“
„Sada stojite pored mene“, istakla je.
Prokleto mučenje. Uzdahne. „Trebao bih da te vratim roditeljima.“
Klimnula je glavom. „Žao mi je.“
„Ne izvinjavaj se“, odvratio je. Bio je besan na sebe i ljut na Ledi
Whistledown, i ljut na celu prokleti kodeks ponašanja. Ali ne od nje.
Nikad od nje. I poslednje što je želeo bilo je njeno sažaljenje.
„Rušim ti reputaciju“, rekla je, a glas joj se utihnuo sa bespomoćno
tužnim osmehom. „To je skoro smešno.“
On ju je zbunjeno gledao.
„Mi mlade devojke smo one koje moraju da paze na svaki naš
korak“, objasnila je. „Muškarci mogu raditi sve što žele.“
 „Ne baš“, rekao je, prelazeći pogledom preko njenog ramena, kao
nožem da seče.
„Što god da je u pitanju“, rekla je, mahnuvši rukom u onom
blistavom potezu koji je tako uspešno koristila prošle večeri. „Čini se
da sam ja prepreka na vašem putu. Želiš ženu, i, eto... „Glas joj je
poigrao ko vetrić, a kad se nasmešila, osmeh nije bio potpun.
Niko to ne bi primetio, shvatio je Peter. Niko ne bi shvatio da njen
osmeh nije sasvim iskren.
Ali jeste. I slomilo mu je srce.
„Koga god da odaberete.“ nastavila je, pojačavajući taj osmeh
praznim osmehom, „izgleda da je nećete dobiti sa mnom kraj sebe,
izgleda.“
Ali ne, sasvim suprotno od razloga koji je mislila. Ako ne uspe da
pronađe ženu s Tillie Howard kraj sebe, to bi bilo samo zato što nije
mogao skinuti pogled s nje, ne bi mogao ni početi razmišljati o drugoj
ženi kad je ona bila prisutna.
„Trebala bih otići“, rekla je, a on je znao da je u pravu, ali izgleda
da se nije odlučivao da se oprosti. Izbegavao je njeno društvo upravo
iz tog razloga.
A sada kad ju je jednom i zauvek morao udaljiti od sebe, bilo je još
teže nego što je mislio.
„Prekršićeš svoje obećanje Harryju“, podsetila ga je.
Odmahnuo je glavom, iako ona nikada neće shvatiti koliko čvrsto
drži svoje obećanje. Obećao je Harryju da će je zaštititi.
Progutala je. „Moji roditelji su tamo“, reče ona, pokazujući joj levo i
iza nje.
 Klimnuo je glavom i uzeo je za ruku, okrećući je tako da mogu stići
do grofa i grofice.
I našli su se licem u lice sa Ledi Neeley.
 Poglavlje 4

Možemo se samo zapitati šta će sve isplivati na površinu

tokom večerašnjeg velikog Hargreaves bala. Vaš autor ima
saznanja da Ledi Neeley planira prisustvovati, kao i svi
glavni osumnjičeni, s mogućim izuzetkom gospođice
Martin, koja je poziv dobila samo po nahođenju same Ledi
Neeley.
Ali gospodin Thompson je potvrdio dolazak kao i g.
Brooks, gđa Featherington i Lord Easterly.
Vaš autor nalazi da može samo reći: „Neka igre počnu!“
DRUŠTVENI BILTEN LADY WHISTLEDOWN,
31. Maj 1816.

„Gospodine Thompson!“ Ledi Neeley je zakreštala. „Baš ste osoba koju

sam tražila!“

„Stvarno?“ - upitala je Tillie sa iznenađenjem, pre nego što je

mogla da se priseti da je zapravo bila prilično ozlovoljena sa Ledi
Neeley i imala je nameru da bude pristojno hladna kada se sledeći
put sretnu.
„Zaista“, oštro reče starija žena. „Besna sam jutros zbog one
kolumne u Whistledownu . Ta prokleta žena piše sve i svašta.“
„Na koji deo njenog pisanja mislite?“ - hladno je upitao Peter.
„Deo o kome ste vi lopov, naravno“, rekla je Ledi Neeley. „Svi
znamo da jurite za bogatstvom“ - prilično je očigledno pogledala Tillie
- „ali niste lopov.“
„Ledi Neeley!“ - uzviknula je Tillie, ne verujući da će i ona biti tako
nepristojna.
„I kako ste“, upita Peter, „došli do tog zaključka?“
„Znam vašeg oca,“ rekla je Ledi Neeley, „i to je dovoljno za mene.“
„Grehovi oca samo na pozitivan način?“ - suho je upitao.
„Tačno“, odvrati Ledi Neeley, potpuno ignorišući njegov ton. „Pored
toga, radije sumnjam u Easterly. Dosta je preplanuo.“
„Preplanuo?“ Tillie je uzkliknula, pokušavajući da shvati kako je to
povezano sa krađom rubina.
„I“, dodala je Ledi Neeley, prilično zvanično, „vara na kartama“.
„Lord Easterly mi se činio kao dobar čovek“, Tillie se osećala
primoranom da se uključi. Nije joj bilo dopušteno kockati se, naravno,
ali provela je dovoljno vremena u društvu da zna da je optužba za
varanje bila ozbiljna optužba, zaista. Neki bi rekli ozbiljnija od optužbe
za krađu.
Ledi Neeley se okrenula prema njoj uzimajući vazduh. „Vi ste,
draga devojko, premladi da biste znali tu priču.“
 Tillie je stisnula usne i primorala se da ne odgovori.
„Trebalo bi da ste sigurni i da imate dokaze pre nego što optužite
čoveka za krađu“, reče Peter, uspravivši se.
„Bah. Imaću sav dokaz koji mi treba kada pronađu moje dragulje u
njegovom stanu.“
„Ledi Neeley, jeste li pažljivo pretražili sobu?“ Tillie je zapitala,
željna diskusije.
„Njegovu sobu?“
„Ne, vašu. Soba za crtanje.“
„Naravno da jesam“, uzvratila je Ledi Neeley. „Misliš li da sam
budala?“
Tillie je prećutala komentar.
„Dva puta sam pretražila sobu“, izjavila je starija žena. „A onda
sam ga pretražila i treći put, samo da bih se uverila. Narukvica nije u
sobi za crtanje. To stoji kao činjenica.“
„Sigurna sam da je tako“, reče Tillie i dalje pokušavajući da ublaži
stvari. Privukli su gomilu ljudi, najmanje desetak prisutnih je pomno
pratilo, željno da čuju razgovor između Ledi Neeley i jednog od
glavnih osumnjičenih. „Ali, bilo je tako...“
„Bolje pripazi na svoje reči“, oštro je presekao Peter, a Tillie je
uzdahnula, zapanjena njegovim tonom, a zatim joj je laknulo kad je
shvatila da to nije usmereno prema njoj.
„Molim?“, reče Ledi Neeley, povlačeći ramena natrag u
iznenađenju.
 „Nisam dobro upoznat sa Lordom Easterlyem, tako da ne mogu da
se založim za njegov karakter“, rekao je Peter, „ali znam da nemate
dokaze sa kojima biste mogli da potkrepite takve tvrdnje. Gotovo da
ste debelo zabrazdili, gospođo i bilo bi dobro da ne omalovažavate
dobro džentlmenovo ime. Ili ćete možda shvatiti“, dodao je podigavši
glas, kad je ledi Neeley otvorila usta sa željom da odgovori, „da se
vaše sopstveno ime blati na taj način.“
Ledi Neeley je zasoptala, Tillie je zinula od iznenađenja, a kroz
gomilu se proneo žagor.
„Ovo će biti u sutrašnjem Whistledownu zasigurno!“ čulo se kako
je neko rekao.
„Gospodine Thompson, zaboravljate se“, reče Ledi Neeley.
„Ne“, smrknuto je rekao Peter. „To je jedna stvar koju ja nikad ne
zaboravljam.“
Nastupio je trenutak tišine, a onda, baš kad je Tillie bila sasvim
sigurna da će Ledi Neeley uzvratiti nekim otrovnim komentarom,
nasmejala se.
Smejala se. Baš na podijumu plesne dvorane, ostavljajući sve
prisutne zapanjene i u iznenađenju.
„Imate petlje, gospodine Thompson,“ rekla je. „Priznajem vam to.“
Klimnuo je glavom graciozno, što se Tillie u tim okolnostima
učinilo prilično elegantnim.
„Ne menjam svoje mišljenje o lordu Easterl u, imajte to na umu“,
rekla je. „Čak i ako nije uzeo narukvicu, grozno se ponašao prema
dragoj Sophiji. E sad,“ rekla je, menjajući temu s neverovatnom
brzinom, „gde je moj pratilac?“
 „I ona je ovde?“ Upita Tillie.
„Naravno da je ovde“, žustro je rekla Ledi Neeley. „Da je ostala kod
kuće, svi bi je smatrali lopovom.“ Okrenula se i uperila pronicljiv
pogled u Petera. „Pretpostavljam da ste i vi iz istog razloga ovde,
gospodine Thompson.“
Nije rekao ništa, ali ipak je malo sagnuo glavu.
Ledi Neeley se nasmešila - prilično zastrašujuće razvlačeći usne, a
onda se okrenula i zaurlala: „Gospođice Martin! Gospođice Martin!“
I onda je otišla, a vrh ružičaste svile je talasao iza nje, i sve što je
Tillie mogla pomisliti je da jadnoj gospođici Martin treba dati orden.
„Bili ste veličanstveni!“ Tillie je rekla Peteru. „Nikada nisam
upoznala nikoga ko bi joj se tako suprotstavio.“
„Nije to bilo ništa“, rekao je ispod glasa.
„Glupost“, rekla je. „To nije bilo ništa manje nego...“
„Tillie, tiše“, rekao je, bilo mu je očigledno neprijatno zbog stalne
pažnje ostalih okupljenih.
„Vrlo dobro“, složi se ona, „ali još nisam dobila limunadu. Da li
biste bili ljubazni da me otpratite?“
Nije mogao da je odbije, ne na direktan zahtev ispred toliko
prisutnih, a Tillie se trudila da se ne nasmeši od radosti dok ju je uzeo
za ruku i odveo natrag do stola za osveženje. Izgledao je neverovatno
zgodno u večernjoj odeći. Nije znala kada je i zašto odlučio da se
odrekne svoje vojne uniforme, ali on je još uvek imao vojničko držanje
i bio joj je pravi užitak da se osloni na njegovo rame.
 „Baš me briga šta ćeš reći“, šapne ona. „Bili ste divni, a Lord
Easterly vam duguje zahvalnost.“
„Bilo ko bi isto...“
„To niko ne bi isto, i vi to znate“, odseče Tillie. „Prestanite se stideti
svog osećaja časti. Jer smatram da je to jako privlačno.“
Lice mu je pocrvenelo toliko da je izgledalo kao da ga kravata
davi. Tillie bi se iz srca nasmejala da nije bila sasvim sigurna da će
mu biti još neprijatnije.
I shvatila je - slutila je još ranije, pre dva dana, ali sada je znala -
ona ga voli.
Bio je to neverovatan, zapanjujući osećaj, i postao je, vrlo
neočekivano, deo nje, deo koji je nedostajao. Kakva god da je bila
ranije, sada je bila sasvim drugačija. Ona nije bila takva zbog njega i
niti za njega, ali nekako je postao deo njene duše i znala je da nikad
više neće biti ista.
„Idemo napolje“, impulsivno je rekla, gurkajući se prema vratima.
Odupirao se njenom guranju, držeći joj ruku i dalje stisnutu ispod
svoje. „Tillie, znaš da to nije dobra ideja.“
„Zbog tvoje ili moje reputacije?“ zadirkivala je.
„Iz oba razloga“, odgovorio je zadirkujući, „premda bih te mogao
podsetiti da će se moja lakše oporaviti.“
A isto bi bilo i s njenom, Tillie je pomislila blago, pod uslovom da
se oženi njome. Ne da je želela da ga prisili na brak, ali ipak, bilo je
nemoguće ne razmišljati o tome, ne fantazirati ovde usred ukrašene
balske dvorane, o tome kako stoji pored njega u crkvi, ispred oltara,
svi njeni prijatelji stoje iza njih, slušajući kako izgovaraju zavete.
 „Niko neće videti“, rekla je, povlačeći ga za ruku, najjače što je
mogla, a da ne privuče pažnju. „Pored toga, gledaj, zabava se preselila
u vrt. Nismo uopšte sami.“ Peter je pratio njen pogled prema
francuskim vratima. Sasvim sigurno, nekoliko parova se okretalo
plešući, dovoljno da ničija reputacija ne bi došla u pitanje.
„Vrlo dobro“, rekao je pristajući, „ako baš insistiraš.“
Pobednički se osmehnula.
„Oh, insistiram.“
Noćni vazduh je bio hladan, ali dobrodošao nakon vreve u sali za
bal. Peter ih je tokom igre, pokušavao zadržati što bliže prema
vratima, ali Tillie ga je neprestano odvlačila prema zasenjenom delu
vrta, i iako je trebao da stoji na svom mestu i okreće je oko sebe,
shvatio je da ne može.
Vodila je ples, a on je pratio, iako je znao da je to pogrešno, ali nije
mogao ništa da učini.
„Da li zaista misliš da je neko ukrao narukvicu?“ - pitala je Tillie
trenutku kad su se naslonili na ogradu i gledali u vrt sa upaljenim
bakljama.
„Ne želim razgovarati o narukvici.“
„Vrlo dobro“, rekla je. „Ne želim razgovarati o Harryju.“ On se
nasmešio. Bilo je nečeg u njenom tonu što ga je učinilo smešnim, a
verovatno je i ona to tako doživela, jer se i ona nasmejala.
„Imamo li još šta oko čega da mogli da razgovaramo?“ upitala.
„Vremenu?“
Dala mu je nedvosmisleno podrugljiv izraz.
 „Znam da ne želiš da razgovaraš o politici ili religiji.“
„Nikako“, rekla je živahno. „Ni sada, ni ikad.“
„Vrlo dobro“, rekao je. „Onda je na tebi da predložiš temu.“
„U redu“, rekla je. „Biram igricu. Pričaj mi o svojoj ženi.“
Zagrcnuo se kao da je progutao ogromnu knedlu. „Moja supruga?“
odjeknuo je kao eho.
„Ona koju tvrdiš da tražiš“, objasnila je. „Ako bi mi rekao šta tražiš,
mogla bih ti pomoći u potrazi“
„Bi li?“
„Naravno. Rekao si da je dovoljno da ništa ne radim samo da
stojim u vašem društvu, i ti postaješ lovac na miraz, a upravo smo
proveli poslednjih trideset minuta zajedno, jedno pored drugog, a
nekoliko njih što nas je videlo su najgore tračare u Londonu. Prema
tvojoj tvrdnji, propao si za ceo naredni mesec.“ Slegnula je ramenima,
mada je pokret sakrio mekani plavi ogrtač koji je čvrsto navukla
preko ramena. „Tako da je to najmanje što mogu da pomognem.“
Dugo ju je gledao, a onda izgubivši bitku sa samim sobom, reče: „U
redu. Šta želiš da znaš?
Radosno se smešila uživajući u svojoj pobedi. „Da li treba da je
inteligentna?“
„Naravno.“
„Vrlo dobar odgovor, gospodine Thompson.“
Klimnuo je ljubazno, želeći da bude dovoljno jak da ne podlegne
trenutku. Ali više za njega nije bilo nade; nije mogao da joj odoli.
 Lupkala se kažiprstom po obrazu dok je razmišljala o pitanjima.
„Da li je saosećajna?“ upitala.
„Nadam se.“
„Dobra prema životinjama i maloj deci?“
„Dobra prema meni“, rekao je, ležerno se smeškajući. „Zar nije to
najvažnije?“
Uputila mu je oštar izraz lica i on se nasmejao, tražeći uporište
oslonivši se na ogradu. Čudna, senzualna letargija lebdela je oko
njega, i on se gubio u njoj povremeno. Možda su bili gosti na velikom
londonskom balu, ali u tom trenutku ničeg nije bilo oko njega, osim
Tillie i njenih zadirkujućih reči.
„Možda ćeš zaključiti“, reče Tillie, bacajući pogled na njega na
nadmoćan način, „da ako je inteligentna - a verujem da si to naveo
kao uslov?“
Klimnuo je glavom podstičući je da pređe na suštinu.
„… da će njena dobrota zavisiti i od tebe samog. Dobro se dobrim
vraća i sve to….“
„Možete biti sigurni“, promrmlja on, „da ću biti vrlo ljubazan prema
svojoj ženi.“
„Hoćeš?“ šapnula je. I shvatio je da je preblizu. Nije znao kako se to
dogodilo da li je to bio on ili ona, ali udaljenost između njih se
prepolovila. Stajala je blizu, preblizu. Mogao je videti svaku pegicu na
njenom nosu, uloviti svaki odsjaj treperavih baklji u njenoj kosi.
Bakarne kovrdžice bile su skupljene ispod elegantnog šifona, ali
nekoliko pramenova se oslobodilo ispod kapice i uvijalo se oko njenog
lica.
 Kosa joj je bila kovrčava, shvatio je. To nije znao. Izgledalo je
nezamislivo da on ne bi znao nešto tako jednostavno, ali nikada je
nije video. Kosa joj je uvek bila očešljana do savršenstva, svaki
pramen na svom mestu.
Do sada. A nije mogao da se suzdrži i ne pomisli da je to nekako
baš za njega.
„Kako izgleda?“
„Ko?“ pitao je rastrojeno pitajući se šta će se dogoditi ako povuče
jednu od tih kovrča. Izgledale su kao spiralice, vesele i mekane.
„Tvoja žena“, odgovori ona, zabavljajući se, glasom poput muzike.
„Nisam siguran“, rekao je. „Još je nisam upoznao.“
„Nisi?“
Odmahnuo je glavom. Bio je gotovo bez reči.
„Ali znate šta želite?“ Glas joj je sada bio mek, a onda je
kažiprstom dodirnula njegov rukav i provukla ga duž ruba kaputa od
lakta do zgloba. „Sigurno imate neku sliku u svom umu.“
„Tillie“, izustio je hrapavo, i pogledao je da li je neko video. Osetio
je njen dodir kroz tkaninu kaputa. Na terasi nije ostao niko, ali to nije
značilo da će tako i ostati.
„Tamna kosa?“ mrmljala je. „Svetla?“
„Tillie…“
„Crvena, možda?“
A onda više nije mogao da izdrži. Bio je heroj u ratu, borio se i
ubio bezbroj francuskih vojnika, više puta rizikovao život da izvuče
povređenog saborca sa vatrene linije, a ipak ga je slomila ova devojka
svojim melodičnim glasom i koketirajućim rečima. Pritisnut do
krajnjih granica, nije našao bedem ni zidove koji bi ga odbranili od
sopstvene požude.
Privukao ju je k sebi, i zavrteo, krećući se sve dok ih nije sakrio
stup.
„Ne bi se trebala igrati vatrom, Tillie.“
„Ne mogu si pomoći“, rekla je.
Ni on nije mogao. Usne su mu našle njene, i on je poljubi.
Poljubio ju je znajući da to nikad neće biti dovoljno. Poljubio ju je
znajući da možda više nikad neće imati prilike.
I poljubio ju je kako bi je iskvario za sve ostale muškarce, da bi
ostavio svoj trag, tako da kad je njen otac konačno oženi sa nekim,
ona će imati sećanje na ovaj poljubac i to će je proganjati do njenog
sudnjeg dana.
Bilo je to okrutno i sebično, ali je bilo jače od njega. Negde, duboko
u sebi, znao je da ona pripada njemu, i osetio je bol u grudima znajući
da njegova iskonska reakcija nema značaja u svetu visokog društva.
Osetio je njen uzdah na svojim usnama, tihi jecavi zvuk koji je
projurio kroz njega poput plamena. „Tillie, Tillie“, promrmlja on,
kliznuvši rukama niz luk leđa naniže. Obuhvatio ju je, a zatim je
pritisnuo uz sebe, snažno je privukavši, osećajući njeno telo kroz
debelu odeću.
„Peter!“ ona uzdahne, ali on ju je ušutkao još jednim poljupcem.
Uvijala se u njegovom naručju, a njeno telo reagovalo je na njegov
napad. Svakim pokretom njeno se telo trljalo o njegovo, a njegova
želja je postajala jača, toplija, intenzivnija, sve dok nije bio sasvim
siguran da će eksplodirati.
Trebao bi prestati. Morao je da stane. A ipak nije mogao.
Negde u sebi znao je da mu je ovo možda jedina šansa, jedini
poljubac koji će ikada dobiti sa njenih usana. I nije bio spreman da to
okonča. Ne još, sve dok je imalo još. Sve dok ne sazna kako je to
dodirivati je.
„Želim tebe“, rekao je, suhog glasa koji je odisao požudom. „U to
nikad ne sumnjaj, Tillie. Hoću da te ljubim, želim te kao vodu, kao da
želim vazduh. Želim te više od svega toga, i...“
Glas ga je izdao. Nije bilo reči. Mogao je samo da je gleda, da se
zagleda duboko u njene oči i zadrhtao je kada je ugledao odsjaj
njegove vlastite želje. Dah joj je prelazio preko usana u kratkim
dahtajima, a zatim je prstom dotaknula njegove usne i prošaptala: „Šta
si to učinio?“
Osetio je kako su mu se obrve podigle u pitanje.
„Meni“, pojasnila je. „Šta si mi uradio?“
Nije mogao da odgovori. To bi značilo obznaniti sve njegove
frustrirane snove. „Tillie“, uspeo je da kaže, ali to je bilo sve.
„Nemojte mi reći da se to nije trebalo dogoditi“, šapnula je.
Ne. Nije mogao. Znao je da je to istina, ali nije se mogao oteti
poljupcu. Mogao bi kasnije, kad je ležao u krevetu, goreo od
neispunjene potrebe, ali ne sada, ne kada je bila tako blizu, njen miris
na vetru, i toplota tela koja ga je izgarala.
„Tillie“, rekao je opet, pošto se činilo da je to jedina reč koju bi
njegove usne mogle oblikovati.
 Otvorila je usta da progovori, ali tada su oboje čuli zvuk kako se
neko približava, i shvatili su da više nisu sami na terasi. Peterovi
zaštitni nagon je proradio i povukao ju je dalje iza stuba, pritišćući
jedan prst ka usnama pokazujući joj da bude tiha.
Bio je to lord Easterly, shvatio je, koji se svađao prigušenim glasom
sa svojom ženom, koju ako je Peter tačno čuo glasine, napustio pod
tajanstvenim okolnostima nekih dvanaest godina ranije. Uneli su se
prilično u svoju dramu, i Peter se nadao da neće primetiti da imaju
društvo. Povlačio se, pokušavajući da se još dublje uvuče u senku, ali
tada … „Ou!“ Zgazio je Tillieno stopalo. Prokletstvo.
Vikont i vikontesa naglo su se okrenuli, oči su im se proširile kad
su shvatili da nisu sami.
„Dobro veče“, reče Peter kruto, pošto mu se činilo da nema drugog
izbora nego da istupi.
„Er, lepo je veče“, rekao je Easterly.
„Zaista“, Peter je odgovorio, u isto vreme kada je Tillie zacvrkutala,
„Oh, da!“
„Ledi Mathilda“, rekla je Easterlyjeva supruga. Bila je visoka,
plavuša, ona vrsta koja je izgledala uvek elegantno, ali večeras je
izgledala nervozno.
„Ledi Easterly.“ Tillie se okrenu. „Kako ste večeras?“
„Jako dobro, hvala a Vi?“
„U redu, hvala. Bio mi je malo vruće.“ Tillie je mahnula rukom kao
da ukazuje na hladan noćni zrak. „Mislila sam da će me izlazak na
svež vazduh povratiti.“
 „Ispravno razmišljanje“, reče ledi Easterly. „Osećali smo se potpuno
na isti način.“
Njen suprug je zabrundao u odobravanju.
„Er, Easterly,“ rekao je Peter, napokon poštedevši dve dame u
njihovom nategnutom malom razgovoru, „Trebao bih da te upozorim
na nešto.“
Easterly je nagnuo glavu u znak pitanja. „Ledi Neeley vas javno
optužuje za krađu.“
„Šta?“ Uzviknula je ledi Easterly.
„Javno?“ Lord Easterly je upitao, presekavši sve dodatne
komentare svoje žene.
Peter je klimnuo glavom. „Bojim se, bez ikakvih dokaza.“
„Gospodin Thompson vas je branio“, dodala je Tillie, oči su joj
svetlele. „Bio je veličanstven.“
„Tillie“, promrmlja Peter pokušavajući da učini da bude tiha.
„Hvala vam na vašem zalaganju“, rekao je Lord Easterly, nakon što
je pristojno klimnuo Tillie. „Znao sam da sumnja u mene. To je jasno
pokazala. Ali još nije otišla tako daleko da me javno optužuje.“
„Sada jeste“, reče Peter mračno. Pored njega je Tillie klimnula
glavom. „Žao mi je“, rekla je. Okrenula se prema Ledi Easterly i
dodala: „Prilično je užasna.“
Ledi Easterly klimne glavom. „Nikad ne bih prihvatila njen poziv
da nisam toliko čula za tog njenog kuvara.“
Ali njen suprug je očigledno bio nezainteresovan za kuvarsku
reputaciju. „Hvala na upozorenju“, rekao je Piteru.
 Peter je jednim kimanjem prihvatio zahvalu, a zatim rekao:
„Moram vratiti Ledi Mathildu na zabavu.“
„Možda bi moja žena bila bolja pratnja“, rekao je Lord Easterly, a
Peter je shvatio da mu na taj način uzvraća uslugu. Easterlyevi nikada
neće spomenuti da su Petra i Tillie pronašli sasvim same, a osim toga,
besprekorna reputacija Ledi Easterly osigurala bi da Tillie ne bude
predmet škakljivih komentara.
„Više ste nego korektni, gospodaru“, rekao je Peter, nežno povlačeći
Tillievu ruku i usmerivši je prema ledi Easterly. „Videćemo se sutra“,
rekao je Tillie.
„Hoćeš li doći?“ - pitala je, a on je video u njenim očima da nije
zažalila za onim što se desilo.
„Da“, rekao je, i na svoje iznenađenje, shvatio je da to misli.
 Poglavlje 5

Kako u misteriji Nestala narukvica nema novih događaja

za izveštavanje, Vaš autor se mora zadovoljiti svojom
uobičajenom temom, odnosno svakodnevnim događanjima
koja prate visoko društvo, koje je neprestanoj potrazi za
bogatstvom, ugledom i savršenim supružnikom.
Glavna tema Vašeg autora je gospodin Peter Thompson,
koji, kako su svi mogli da vide, duže od nedelju dana
najozbiljnije udvarao Ledi Mathildi Howard, jedinici grofa
od Canbyja. Par je bio prilično nerazdvojan na
Hargreavesovom velikom balu, a tokom čitave sledeće
nedelje je gospodin Thompson bio stalni gost Canby
Housea.
Takvo ponašanje može samo privući pažnju. Gospodin
Thompson poznat je kao lovac na miraz, premda mu se
treba priznati da su, sve do Mathilde, njegove novčane
težnje bile skromne i prema standardima društva bez
prigovora.
 Međutim, bogatstvo ledi Mathilde prilična je nagrada i
društvo odavno ima ustaljen običaj da se takva naslednica
udaje za ništa manje nego za grofa. S obzirom na takvu
praksu, Vaš autor daje prednost i kladi se da će se ledi
Mathilda udati za vojvodu od Ashbournea, koji je, kao što
svi znaju, poslednji preostali vojvoda u Britaniji.
Jadni gospodine Thompson.
DRUŠTVENI BILTEN LADY WHISTLEDOWN,
10. Jun 1816.

Da zaista, jadni gospodin Thompson.

Peter je proveo proteklu nedelju čas u agoniji čas u blaženstvu, a

njegovo raspoloženje je u potpunosti zavisilo od toga da li je bio u
stanju da zaboravi da je Tillie bila jedan od najbogatijih naslednica u
Britaniji, a on, mora se biti iskren, nije bio prilika za nju.
Njeni roditelji su morali da primete njegovo interesovanje za nju.
Skoro svaki dan ju je posećivao u Canby Houseu otkad je bio na
Hargreavesovom balu, ali ni jedan nije hteo da ga odvrati, jer su
takođe znali za njegovo prijateljstvo sa Harryjem. Lord nikada ne bi
zatvorio vrata prijatelju svog sina, a Ledi Canby je izgleda uživala u
njegovom prisustvu. Volela je da razgovara s njim o Harryju, čuje
priče iz njegovih poslednjih dana, posebno kada joj je Peter rekao
kako je Harry mogao nasmejati bilo koga, čak i dok je bio okružen
najgorim ratnim događanjima.
 U stvari, Peter je znao da je Ledi Canby toliko volela da čuje o
Harryju da će mu ona dopustiti da beznadežno sedi sa Tillie u
nedogled, iako mu je, kako je to očigledno bilo, najneprikladnija
perspektiva za brak.
Na kraju će doći vreme kada će Canbyevi sesti sa njim i malo
proćaskati, i Petru bi se sasvim sigurno reklo da je, divan, pošten
momak i sigurno je bio dobar prijatelj njihovog sina, ali da je to bila
sasvim druga stvar od ove, da bi bio prosac njihove ćerke.
Ali kako to vreme još nije stiglo, Peter je rešio da na najbolji način
iskoristi ovu situaciju i da uživa u onom vremenu koje mu je dato. U
tom cilju, on i Tillie su se dogovorili da se sastanu jutros u Hide Parku.
Oboje su bili pasionirani jahači, a kako se činilo da će vreme biti lepo
i da će se suce konačno pojaviti iza oblaka, nisu mogli da odole
izlasku.
visokog
Činilo se da je i ostatak društva bio istog mišljenja. Park je
bio prepun, jahači su se polako kretali zbog gužve, a dok je Peter
strpljivo čekao Tillie u blizini Serpentine, nezainteresovano je
posmatrao gomilu pitajući se da li u njihovim redovima ima još neki
zaljubljeni blesan.
Možda. Ali verovatno ne toliko zaljubljen - ili toliko glup kao on.
„Gospodine Thompson! Gospodine Thompson!“
Nasmešio se na zvuk Tillienog glasa. Uvek je pazila da mu se javno
ne obrati po imenu, ali kada su bili sami, a posebno kada je krao
poljupce, uvek je bio Peter.
Nikada ranije nije razmišljao o izboru svojih roditelja oko imena,
ali kada je Tillie počela da mu šapuće u žaru strasti, počelo je da mu
se dopada kako to zvuči, i zaključio je da je ime Peter dobro ime,
zaista.
Iznenadio se kad je video da Tillie ide peške, krećući se stazom, u
pratnji dvoje slugu, jednim muškarcem i jednom ženom.
Peter je odmah sjahao. „Ledi Mathilda“, rekao je svečano se
naklonivši. U blizini je bilo jako puno ljudi, i bilo je teško reći ko ih
može sve videti. Koliko je on znao, i sama ta nesrećna ledi
Whistledown bi mogla viriti iza nekog drveta.
Tillie je imala grimasu na licu. „Moja kobila je povredila nogu“,
objasnila je. „Nisam je htela jahati. Smeta li vam ako hodamo? Povela
sam ovog momka da se brine o tvom konju.“
Peter je predao uzde dok ga je Tillie uveravala: „John je jako dobar
sa konjima. Roscoe će biti više nego u dobrim rukama. A uz to“, doda
ona šapatom, kad su se odmakli nekoliko metara od sluga, „on i moja
sluškinja su prilično dragi jedni drugom. Verujem da na nas neće
puno obraćati pažnju.“
Peter se okrenuo prema njoj s veselim osmehom. „Mathilda
Howard, jesi li to kovala planove?“
Ona se povukla kao da je iznenađena, ali usne su joj se otvorile.
„Ni u snu ne bih lagala da se kobila povredila.“
On se nasmejao.
„Stvarno je nagnječila nogu“, rekla je Tillie.
„Tako je“, rekao je.
„I jeste tako!“ protestovala je. „Zaista. Jednostavno sam odlučio da
se prilagodim situaciji. Ne bi hteo da otkažem naš izlet, zar ne?“
Pogledala je preko ramena, prema svojoj sluškinji i konjušaru, koji su
stajali jedan pored drugog pored malog grozdastog žbuna i veselo
čavrljali.
„Mislim da neće ni primetiti ako nestanemo“, rekla je Tillie, „pod
uslovom da ne idemo daleko.“
Peter se pitao naglas. „Nestali su nestali. Ako smo van vidika, da li
je zaista važno koliko smo daleko otišli?“
„Naravno da ima“, uzvratila je Tillie. „To je stvar principa. Na kraju
krajeva, ne želim da ih dovedem u probleme, pogotovo dok oni
pružaju savršeno pokriće.“
„U redu onda“, rekao je Peter, zaključivši da ne može pratiti njenu
logiku. „Hoće li ono drvo biti odgovarajuće daleko?“ Pokazao je ka
velikom brestu, na pola puta između Rotten Rova i Serpentine Drivea.
„Tačno između dva glavna puta?“ reče ona, protrljavši nosić. „To je
loša ideja. Idemo tamo s druge strane Serpentine.“
I tako su se odmakli, samo malo iz vida Tillienih slugu, ali ne,
previše na Petrovu istovremenu radost i strepnju, iz vida svih ostalih.
Hodali su nekoliko minuta u tišini, a zatim je Tillie prilično
ležernim tonom rekla: „Čula sam jednu stvar o vama jutros.“
„Nadam se da nije nešto što ste pročitali u Whistledownu.“
„Ne“, zamišljeno je rekla, „jutros je to spomenuo jedan od mojih
udvarača.“ A onda, kako nije reagovao na njeno peckanje, dodala je:
„Kad nisi došao.“
„Teško da vas mogu svaki dan posećivati“, rekao je. „Bilo bi
primetno, a pored toga, već smo se dogovorili da se sastanemo danas
popodne.“
 „Već su zapažene vaše posete mojoj kući. Teško, mislim, da bi još
jedna više-manje privukla veću pažnju.“
Osećao je kako se smeši - lagani, lenji osmeh koji je pokrenuo
neku toplinu u njemu. „Zašto, Tillie Howard, jesi li ljubomorna?“
„Ne“, uzvratila je, „ali jesi li ti?“
„Treba li da budem?“
„Ne“, priznala je, „ali dok smo na ovoj temi, zašto bih ja trebala biti
ljubomorna?“
„Uveravam te da nemam pojma. Jutro sam proveo kod Tattersalla
gledajući konje koje ne mogu sebi da priuštim.“
„To zvuči prilično frustrirajuće“, komentirala je, „a ne želite da
znate koju sam glasinu čula?“
„Taman toliko“, razvlačio je, „koliko verujem da ćete mi je već
sigurno reći.“
Na to je spustila glavicu, a zatim rekla: „Ne obraćam pažnju na
tračeve... puno, ali čula sam da ste vi vodili pomalo neobuzdan život
kada ste se vratili u Englesku prošle godine.“
„A ko ti je to rekao?“
„Oh, niko poseban,“ rekla je, „ali nameće se pitanje...“
„Nameće se puno pitanja“, promrmlja on.
„Da li bi bilo bolje“, nastavila je, ne obazirući se na njegovo
gunđanje, „da nikad nisam čula za ovo ogovaranje?“
„Verovatno“, reče zlovoljno, „jer nije pogodno za vaše uši.“
„Ali mi svake sekunde postaje sve zanimljivije.“
 „Ne, svake sekunde postaje sve manje zanimljivo“, izjavio je, tonom
koji je značio da prekida dalju raspravu. „I zato sam i promenio način
života.“
„Zvuči poprilično uzbudljivo“, rekla je uz osmeh.
„Nije.“
„Šta se desilo?“ - upita Tillie, dokazujući još jednom zauvek da bi
bilo kakav pokušaj kojim bi ga pokušala upokoriti bio besplodan.
Prestao je da hoda, kako bi razmislio i dao joj smisleniji odgovor.
Čovek bi pomislio da je u ratu svladao veštinu sukobljavanja, ali ne,
čini se da to nije istina. Ne ovde u Hide Parku.
I ne sa Tillie.
Bilo je smešno - mogao je da ne razmišlja o Harryja veći deo
protekle nedelje. Iako je bilo razgovora sa Ledi Canby, i neizbežnog
podsećanja koji bi ga dotaklo kad god je video vojnika u uniformi, kad
god bi prepoznao senku u njegovom šupljem pogledu.
Istu senku koju je video toliko puta u ogledalu.
Ali kad je bio sa Tillie - bilo je čudno, jer je ona bila Harryjeva
sestra i tako mu je bila slična na previše načina - ali kada je bio s
njom, Harry bi bledeo. Ne nestajao potpuno, ali nije bio tu, da visi nad
njim poput nekog iskrivljenog poimanja savesti, podsećajući ga da je
živ, a Harry nije, i to se neće promeniti do kraja života.
Ali to je bilo pre nego što je upoznao Tillie…
„Kad sam se vratio u Englesku,“ rekao joj je, glasom tihim i
umornim, „nije prošlo dugo nakon Harryjeve smrti. Prolazilo je vreme
nakon smrti mnogih ljudi“, dodao je turobno, „ali Harry je bio taj čiji
sam gubitak najdublje osetio.“
 Klimnula je glavom, a on je pokušao da ne primeti kako joj se oči
cakle.
„Nisam baš siguran kako se dogodilo“, nastavio je. „Verujem da to
nisam planirao, ali činilo se da je tako nepravedno da sam živ, a on
nije, a onda sam jedne noći izašao s nekim prijateljima i odjednom
sam imao osećaj kao da moram da živim za nas obojicu.“
Živeo je kao razvratnik mesec dana. Možda i više. Nije se dobro
sećao; bio je pijaniji češće nego trezan. Kockao je novac koji nije imao,
a samo je sreća da nije stigao do prosjačkog štapa. A bilo je i žena. Ne
toliko koliko ih je moglo biti, ali više nego što je trebalo da bude, a
sada, dok je gledao Tillie, ženu za koju je bio sasvim siguran da će je
obožavati do sudnjeg dana, osećao se nečasno i postiđeno, i izgledalo
je kao da se rugao nečemu što je trebalo da bude dragoceno i
bogomdano.
„Kako si prekinuo takav život?“ Upita Tillie.
„Ne znam“, reče on slegnuvši ramenima. I zaista nije znao. Jedne
noći bio je u paklu kockanja i, u trenutku retke trezvenosti, shvatio je
da ga sav taj osećaj ‘življenja’ ne čini srećnim. Nije živeo za Harryja.
Nije čak ni živeo za sebe. Jednostavno je izbegavao svoju budućnost,
iznalazio je bilo koji razlog da ne mora da donese odluku i krene
napred. Izašao je te noći i nikada se više nije vratio. I shvatio je da je
morao biti malo razumniji u svom ponašanju nego što je bio tada. Jer
tada to nije niko pominjao. Čak ni Ledi Whistledown.
„Osećala sam se isto“, rekla je tiho, a oči su joj zadržale čudnu,
daleku mekoću, kao da sama negde drugde, u nekom drugom
vremenu.
„Kako mislite?“
 Slegnula je ramenima. „Pa, naravno, nisam se opijala i kockala, ali
nakon što smo obavešteni o tome...“ Zastala je i pročistila grlo i
skrenula pogled pre nego što je nastavila. „Neko je došao kod nas kući
da donese vest, jeste li znali to?“
Peter klimne glavom iako nije bio upućen u te detalje. Ali Harry je
bio sin jedne od najplemenitijih porodica u Engleskoj. Običaj je bio da
vojska obaveštava porodicu o njihovoj smrti ličnim dolaskom.
„Bilo je to gotovo kao da se pretvaram da je sa mnom“, rekla je
Tillie. „Pretpostavljam da jesam, zapravo. Sve što sam videla, sve što
sam učinila, pomislio bih u sebi -Šta bi Harry mislio? Ili - Oh, da,
Harry bi voleo ovaj puding. On bi pojeo obe porcije, a nijednu ne bi
ostavio za mene.“
„A jeste li jeli više ili manje?“
Trepnula je. „Molim?“
„Puding“, objasnio je Peter. „Kad si shvatili da će ti Harry pojesti
tvoj deo, jesi li pojela svoju porciju ili je ostavili?“
„Oh.“ Zaustavila se, i razmišljala o tome. „Ostavila sam ga, mislim.
Nakon nekoliko zalogaja. Nije mi se činilo ispravnim da u njemu
toliko uživam.“
Odjednom je zgrabio njenu ruku. „Idemo još malo“, rekao je,
insistirajući.
Tillie se osmehnula njegovoj žurbi i ubrzala da održi korak. Hodao
je dugim koracima a ona je trčkarala za njim trudeći se da ga
sustigne. „Gde mi to idemo?“
„Bilo gde.“
„Bilo gde?“ - zbunjeno je upitala. „U Hide parku?“
 „Bilo gde osim ovde“, odgovorio je, „sa osam stotina ljudi oko nas.“
„Osam stotina?“ Nije mogla da se ne nasmeši. „Ja vidim samo
četiri.“
„Stotina?“
„Ne samo četvoro ljudi.“
Zaustavio se i zurio u nju s nejasnim zaštitničkim izrazom.
„Oh, vrlo dobro“, priznala je, „možda i pet, ako ste voljni da ubrojite
psa Ledi Bridgerton.“
„Da li biste se trkali?“
„Sa tobom?“ - pitala je, a oči su joj se raširile od iznenađenja.
Ponašao se nikad čudnije. Ali nije joj bilo zabrinjavajuće, samo
zabavno.
„Daću vam prednost.“
„Da nadoknadim moje kraće noge?“
„Ne, zbog tvoje slabe kondicije“, rekao je provokativno.
I uspelo je. „O to nije istina.“
„Misliš da je tako?“
„Ne, znam da je tako.“
Naslonio se na drvo, prekrstivši ruke na vrlo neuobičajeno
provokativan način. „Moraćete da mi to dokažete.“
„Pred svih osam stotina gledalaca?“
Nabrao je čelo. „Vidim samo četiri. Pet sa psom.“
„Za čoveka koji ne voli da privlači pažnju, ideš po samoj ivici
upravo sada.“
 „Gluposti. Svi su više nego zaokupljeni svojim poslovima. Osim
toga, svi previše uživaju u suncu da bi nas primetili.“
Tillie se osvrnula oko sebe. Imao je pravo. Ostali ljudi u parku - a
bilo ih je znatno više od pet, mada ni približno stotine koje je on
pomenuo - smejali su se i šalili, i sve u svemu ponašali se na
najbezbrižniji način. Zbog sunca, shvatila je. Tako je moralo biti. Bilo je
tmurno čini se godinama, ali danas je bio jedan od onih savršenih
dana, plavo nebo iznad, sa sunčanim zracima tako intenzivnim da se
svaki list na svakom drveću činio jasnijim, svaki cvet obojen iz
živopisnije boje. Ako bi trebalo da se poštuju pravila - i Tillie je bila
sasvim sigurna da je tako; tako je učena od rođenja - sada se činilo da
su pravila ponašanja danas popodne suspendovala sama sebe, osim
onih koja su upravljala ponašanjem sunčanog dana.
„U redu“, rekla je razigrano. „Prihvatam vaš izazov. Kuda ćemo se
trkati?“
Peter pokaže na gomilu visokih stabala u daljini. „Do drveća tamo.“
„Bliža ili dalja?“
„Srednja“, rekao je, očigledno samo da ne bi bilo nijedno.
„A koliko prednosti dobijam?“
„Pet sekundi.“
„Merimo ili brojim u glavi?“
„Za slavu božju ženo, ti si baš cepidlaka.“
„Odrasla sam sa dva brata“, rekla je buljeći u njega. „Morala sam
biti.“
„Brojaću u glavi“, rekao je. „Ionako ću te časkom prestići.“
 Otvorila je usta, ali pre nego što je mogla bilo šta reći, on je
umešao: „ Polako Polako
. ću brojati u glavi. I ja imam brata.“
„Znam, i da li vam je ikada dozvolio da pobedite?“
„Ni jednom.“
Oči su joj se suzile. „Hoćete li mi dozvoliti da pobedim?“
Osmehnuo se polako poput mačke. „Možda.“
„Možda?“
„Zavisi.“
„Od čega?“
„Od nagradu koji ću dobiti ako izgubim.“
„Zar nagrada nije namenjena za pobedu?“
„Ne kada neko namerno pušta utrku.“
Frknula je, a zatim uzvratila: „Nećete morati puštati namerno ništa,
Peter Thompson. Vidimo se na cilju!“ A onda, pre nego što je uspeo da
se snađe, ona je potrčala, ni malo damski, brišući preko zelenog polja,
o čemu će se sigurno pričati sutradan, kada se svi prijatelji okupe na
šoljicu čaja i ogovaranja kod njene majke.
Ali tog trenutka, dok joj je sunce sjalo na licu i njen muškarac iz
snova joj je bio za petama, Tillie Howard nije ni najmanje razmišljala
o tome.
Bila je brza; Uvek je bila brza i smejala se dok je trčala, jednom
rukom zamahujući, a drugom držeći suknju nekoliko centimetara od
trave. Mogla je čuti Petera iza sebe, smejala se dok su se njegovi
koraci čuli sve bliže. Htela je da pobedi; bila je sasvim načisto s tim. Ili
će je Peter morati pobediti na fer i pošten način, ili će predati trku i o
tome joj pričati celog života, ali nju to nije mnogo zanimalo.
Pobeda je bila pobeda i upravo se Tillie osećala nepobedivom.
„Uhvati me ako možeš!“ nasmejala se, gledajući preko ramena da
bi ga podstakla da pojuri. „Nikad nećeš... Oomph!“
Dah je izleteo iz njenih grudi velikom brzinom, i pre nego što je
Tillie mogla da kaže još nešto, prostirala se po travi, zapetljana sa
onim što je bilo - hvala nebesima! - još jedna ženska osoba.
„Charlotte!“ uzdahnula je prepoznavši svoju prijateljicu Charlotte
Birling. „Tako mi je žao!“
„Šta si to radila zaboga?“ - upitala je Charlotte, nameštajući kapicu
na glavi, koja joj je odletela.
„Trkali smo se zapravo,“ promumlala je Tillie. „Nemoj reći mojoj
majci.“
„Neću morati“, odgovori Charlotte. „Ako mislite da ona to neće
saznati...“
„Znam, znam“, reče Tillie uz uzdah. „Nadam se da ću se opravdati
privremenim ludilom izazvanog suncem.“
„Ili možda privremeno slepilo izazvano suncem?“ dodade muški
glas. Tillie je podigla pogled da vidi visokog muškarca sa kosom boje
peska, koga nije poznavala. Pogledala je Charlotte koja se brzo snašla.
„Ledi Mathilda“, reče Charlotte, ustajući na noge uz neznančevu
pomoć, „ovo je grof Matson.“
Tillie je mrmljala svoj pozdrav baš dok je Peter prestizao pored nje.
„Tillie, jesi li dobro?“ Upitao je.
 „Dobro sam. Haljina mi je potpuno uništena, ali ostatak mene je još
u upotrebi.“ Prihvatila je njegovu uslužnu ruku i ustala. „Da li
poznajete gospođicom Birling?“
Peter odmahne glavom, a Tillie ih upozna. Ali kad se okrenula da
ga upozna sa grofom, klimnuo je glavom i rekao: „Matson.“
„Već se već poznajete?“ Tillie je upitala.
„Iz vojske“, dobaci Matson.
„Oh!“ Tillieine su se oči raširile. „Jeste li poznavali mog brata?
Harry Howard?“
„Bio je dobar momak“, rekao je Matson. „Svi smo ga mnogo voleli.“
„Da“, reče Tillie, „svi su voleli Harryja. Bio je tako poseban.“
Matson je klimnuo glavom. „Veoma mi je žao zbog vašeg gubitka.“
„Kao i svi mi. Zahvaljujem vam na lepim rečima.“
„Jeste li bili u istom puku?“ - upita Charlotte prelazeći pogledom s
grofa prema Peteru.
„Da, bili smo“, rekao je Matson, „mada je Thompson imao sreće da
ostane u akciji.“
„Niste bili u Waterloou?“ Upita Tillie.
„Ne. Bio sam pozvana kući iz porodičnih razloga.“
„Tako mi je žao“, promrmlja Tillie.
„Kad već govorimo o Waterloou“, upala je Charllote, „da li
nameravate da odete na rekonstrukciju bitke sledeće nedelje? Lord
Matson se upravo žalio da je propustio svu zabavu.“
„Teško bih to nazvao zabavom“, promrmlja Peter.
 „Tačno“, vedro je rekla Tillie, želeći da izbegne neprijatnu temu.
Znala je da Peter prezire veličanje rata, pa je smatrala da neće moći
da ostane pristojan prema nekome ko se zapravo žali što je propustio
takav prizor smrti i razaranja. „Prinnina rekonstrukcija! Potpuno bih
zaboravila na to. To je u Vauxhallu, zar ne?“
„Sedam dana od danas „, potvrdila je Charlotte. „Na godišnjicu
Waterlooa. Čuo sam da je Prinny izvan sebe od uzbuđenja. Mora da će
biti i vatromet.“
„Zato što želimo da ovo bude tačan prikaz rata“, odvrati Peter.
„Ili je Prinnyjeva ideja o ratu onda ispravna“, reče Matson, a
njegov ton je bio primetno hladan.
„Možda to treba oponašati puškaranje“, brzo je rekla Tillie. „Hoćete
li ići, gospodine Thompson? Rado bih cenila vašu pratnju.“
Zastao je na trenutak, a ona je apsolutno znala
da on to ne želi. Ali
čak i tako, ona nije mogla ugušiti sebičnost pa je rekla: „Molim vas.
Želim da vidim šta je Harry video.“
„Harry nije...“ Zastao je, zakašljao. „Nećete videti ono što je Harry
video.“
„Znam, ali ipak je to najbliže što bih mogla doživeti. Molim te, reci
da ćeš me pratiti.“
Usne su mu se stegnule, ali on je rekao: „Naravno.“
Zasjala je. „Hvala. Vrlo ste ljubazni od vas, posebno od...“ Prekinula
je sebe. Nije morala da obaveštava Charlotte i grofa da Peter nije želeo
da prisustvuje. Mogli su zaključiti koliko i sami, ali Tillie nije trebalo
da to naglašava.
„Pa, moramo ići“, reče Charlotte, „pre nego...“
 „Morali smo već krenuti“, glatko je rekao grof.
„Strašno mi je žao zbog trčanja“, reče Tillie, pruživši ruku i
stisnuvši Charlotteinu.
„Ne misli više o tome. Pretvaraj se da sam bila cilj, a onda si ti
stigla prva „, odgovorila je Šarlota, uzvraćajući gest.
„Odlična ideja. Trebala sam i sama to da pomislim.“
„Znao sam da ćete naći način da pobedite“, promrmlja Peter
jednom kad su Charlotte i grof otišli.
„Da li je pobeda ikada dolazila u pitanje?“ Tillie se zadirkivala.
Polako je odmahnuo glavom, pogled mu nikad nije silazio s njenog
lice. Posmatrao ju je neobičnim intenzitetom, a ona je odjednom
shvatila da joj srce kuca prebrzo, a koža joj je bridela i...
„Šta je?“ pitala je, jer ako ne progovori, bila je sasvim sigurna da
će zaboraviti da diše. Nešto se promenilo u poslednjih nekoliko
trenutaka; nešto se promenilo unutar Petera i imala je osećaj da će,
šta god to bilo, promeniti i njen život.
„Moram da vam postavim pitanje“, rekao je. Srce joj je poskočilo.
Oh, da, da, da!
Ovo bi mogla biti samo jedna stvar. Cela nedelja je išla
ka tome i Tillie je znala da njena osećanja prema ovom muškarcu
nisu jednostrana. Klimnula mu je glavom znajući da joj je srce sija u
očima.
„Ja...“ Zastao je i pročistio grlo. „Morate znati da ja mnogo brinem
za vas.“
Klimnula je glavom. „Nadala sam se da je tako“, mrmljala je.
„I verujem da mi uzvraćaš moja osećanja?“ Rekao je to kao pitanje
koje je apsurdno zazvučalo. Pa je klimnula glavom, a zatim oprezno,
neodređeno dodala: „Veoma.“
„Ali takođe moraš znati da spajanje između nas dvoje nije nešto što
bi očekivala vaša porodica, ili zaista bilo ko drugi.“
„Ne“, rekla je oprezno, ne znajući kuda ide s tim. „Ali ne vidim...“
„Molim te“, rekao je, prekinuvši je, „dozvoli mi da završim.“
Ćutala je, ali nije se osećalo srećno, a njeno raspoloženje, koje se
uzdizalo prema zvezdama, odneo je brutalan povratak na zemlju.
„Želim da me sačekaš“, rekao je.
Trepnula je, nesigurna kako da to protumači. „Kako misliš?“
„Želim te oženiti, Tillie“, rekao je, nepodnošljivo bolnim glasom. „Ali
ne mogu. Ne sada.“
„Kada?“ - šapnula je nadajući se dve nedelje, dva meseca, ili čak
dve godine. Bilo koliko samo da je odredio datum.
Ali sve što je rekao je: „Ne znam.“
I sve što je mogla učiniti je gledati u njega. I pitati se zašto. I pitati
se kada. I pitati se... pitati se...
„Tillie?“
Odmahnula je glavom.
„Tillie, ja...“
„Ne, nemoj.“
„Nemoj... šta?“
„Ne znam.“ Glas joj je bio slomljen i povređen, i zabadao se u Pitera
poput noža.
 Mogao je da kaže da ne razume šta želi. A istina je bila da ni on
nije potpuno siguran. Nikada nije nameravao da ovo bude samo
šetnja parkom; to je jednostavno bio još jedan u ovom nizu ponašanja
koji su činili njegovo udvaranje Tillie Howard, uzaludnim. Nije znao
kako bi rešio pitanje braka.
Ali, tada se bilo nešto dogodilo; nije znao šta. Gledao je u nju, a
ona se osmehnula, ili se možda nije nasmešila, već je samo
pomaknula usne u očajanju, a onda je bilo kao da ga je ustrelio Kupid,
i nekako je izgovorio, reči su došle iz nekog odvažnog, nerazumnog
kutka njegove duše. I nije se mogao zaustaviti, iako je znao da brak
nije moguć.
Ali možda to nije moralo biti nemoguće. Možda i ne baš. Postojao
je jedan način da se sve to uredi. Ako bi je samo mogao naterati da
razume..
„Treba mi vremena da stanem na noge“, pokušao je da objasni.
„Trenutno imam vrlo malo, gotovo ništa, zaista, ali jednom kada
prodam svoju proviziju, imaću malu sumu za ulaganje.“
„Šta pričaš?“ upitala je.
„Morate da sačekate nekoliko godina. Dajte mi vremena da
uvećam svoje bogatstvo pre nego što se venčamo.“
„Zašto bih to uradila?“ upitala je.
Srce mu se zastalo u grudima. „Zato što ti je stalo do mene.“
Nije odgovorila; prestao je da diše.
„Zar nije?“ šapnuo je.
„Naravno da jeste. Upravo sam ti rekla.“ Glava joj se lagano tresla,
kao da pokušava pokrenuti misli, naterati ih da se uobliče u nešto što
bi mogla da shvati. „Zašto bih čekala? Zašto se sada ne možemo
jednostavno venčati?“
Na trenutak, Peter je ostao samo da zuri. Nije shvatala. Kako nije
mogla razumeti? Sve to vreme bio je u stanju agonije, a ona to nikada
nije ni razumela zašto. „Ne mogu da vas obezbedim
“, rekao je. „To
morate znati.“
„Ne budi blesav“, rekla je s olakšanjem. „Tu je moj miraz, i...“
„Neću da živim od vašeg miraz“, odbrusio je.
„Što da ne?“
„Zato što imam neki ponos“, reče on ukočeno.
„Ali došao si u London da se venčaš zbog novca“, protestovala je.
„Sam si mi rekao.“
Čeljust mu je stegnuta u odlučnoj liniji. „Neću se venčati sa tobom
zbog novca.“
„Ali ne bi se venčao sa mnom zbog novca“, tiho je rekla. „Zar ne?“
„Naravno da ne. Tillie, znaš koliko se brinem za tebe...“
Glas joj je postajao oštriji. „Onda, nemoj da me ostavljaš da
čekam.“
„Zaslužuješ boljeg čoveka nego što ja mogu da ti ponudim.“
„Daj da ja prosudim to“, prosiktala je i shvatio da je ljuta. Ne
razdražena niti iznervirana, već potpuno besna i ljuta.
Ali bila je i naivna. Naivna kako može samo biti neko ko se nikada
nije suočio sa teškoćama. Nije znala ništa drugo osim potpunog
uživanja u visokom društvu. Nju su obožavali i hvalili, obožavali i
voleli, a nije mogla ni da zamisli da postoji svet u kojem ljudi šapuću
iza njenih leđa ili upiru prstom u nju.
I sigurno joj nikada nije palo na pamet da bi joj roditelji mogli
uskratiti sve što poželi.
njega
Ali oni bi joj to odbili, tačnije, odbili bi . Peter je bio sasvim
siguran u to. Ni na koji način joj ne bi dopustili da se uda za njega, a
sa bogatstvom kakvo trenutno imaju.
„Pa,“ napokon je rekla, tišina između njih je trajala čini se kao
večnost, „ako nećete prihvatiti moj miraz, neka bude tako. Ne treba mi
mnogo.“
„Oh, ne treba ti mnogo?“ upitao je. Nije nameravao da izgleda da
je ismeva, ali reči su tako zazvučale.
„Ne“, uzvratila je, „ne treba mi. Radije bih bila siromašna i srećna
nego bogata i jadna.“
„Tillie, nikad nisi bila ništa drugo nego bogata i srećna, pa
sumnjam da razumeš kako siromaštvo može...“
„Nemoj mi patronizirati“, upozorila je. „Možeš mi reći da grešim i
možeš me odbiti, ali ne usuđuj se da mi deliš savete kao nerazumnom
detetu.“
„Neću da tražim od tebe da živiš sa mojim primanjima“, rekao je,
naglašavajući svaki slog. „Sumnjam da je moje obećanje Harryju
uključivalo da te odvedem u siromaštvo.“
Prošaptala je. „O tome se dakle radi. Harry?“
„Koji si ti vrag...“
 „Je li to zbog toga? Neko glupo obećanje dato na samrtnom postelji
mom umirućem bratu?“
„Tillie, nemoj...“
„Ne, sada ti meni dozvoli da završim.“ Oči su joj bljeskale, a
ramena su joj se tresla, i izgledala bi veličanstveno da se njegovo srce
nije raspadalo na komade.
„Nemoj mi nikad više reći da se brineš za mene“, reče Tillie. „Da je
tako, ako si makar i počeo da razumeš moje emocije, onda bi se više
brinuli za moja osećanja nego za Harryjeva. Mrtav je, Peter. Mrtav.“
„Znam to bolje od bilo koga“, rekao je tihim glasom.
„Mislim da ti ne znaš ni ko sam ja“, rekla je, a celo telo je drhtalo
od povređenosti. „Ja sam samo Harryjeva sestra. Harryjeva glupa
sestra, za koju si dao obećanje da ćeš se brinuti.“
„Tillie...“
„Ne“, rekla je snažno. „Ne izgovaraj moje ime. Ne pričaj sa mnom
dok ne saznaš ko sam.“
Otvorio je usta, ali reči nisu izlazile. Na trenutak nisu učinili ništa
osim da se gledaju u čudnom, muklom užasu. Nisu se pomerali,
možda se nadajući da je to sve bila greška, da bi oni, ako bi ostali
samo jedan trenutak duže nepomično, sve to nestalo i bilo bi kao i do
sada.
Ali nije, naravno, i dok je Peter i dalje stajao onde, bez reči,
bespomoćan, Tillie se okrenula na peti i otišla, a njezin hod bio je
bolna kombinacija hodanja i trčanja.
Nekoliko minuta kasnije Tillien konjušar se pojavio sa Peterovim
konjem i bez reči mu je predao uzde.
 I dok ih je Peter prihvatao, nije mogao da ne primeti konačnost u
onome što se desilo, kao da mu je rečeno:Uzmi ovo i idi. Idi
.
Bio je to, sa iznenađenjem je shvatio, najgori trenutak u njegovom
životu.
 Poglavlje 6

Jadni gospodin Thompson! Jadni, siromašni gospodin

Thompson.
Sve to poprima novo značenje, zar ne?
DRUŠTVENI BILTEN LADY WHISTLEDOWN,
17. Jun 1816.

Nije trebalo da dolazi.

Peter je bio sasvim načisto zašto nije želeo da gleda rekonstrukciju

bitke kod Waterlooa; prvo, bilo je više nego dovoljno pakla, hvala vam
puno. Iako je znao da Prinnijeva verzija - koja se trenutno besnela -
neće biti naročito zastrašujuća ili tačna, učinilo mu se prilično
bolesnim da bi razumeo da se prizor tolikih smrti i razaranja pretvorio
u zabavu za dobre ljude Londona.
Zabava? Peter je odvratno odmahnuo glavom dok je posmatrao
Londončane kako se čitav životni vek smeju i vesele dok su šetali
Vauxhall Gardensom. Većina nije ni obraćala pažnju na karikiranu
bitku. Zar nisu razumeli da su muškarci umirali u Waterloou? Dobri
ljudi. Mladi ljudi.
Petnaest hiljada muškaraca. I to neprijateljske vojnike nije ni
računao.
Ali uprkos svim njegovim turobnim mislima, evo ga. Peter je platio
svoja dva šilinga i krenuo je prema vrtovima - ne obraćajući pažnju
na ovo ruglo od bitke ili efekte pri spektakularnom paljenju gasa ili
čak da se divi vatrometu, koji je, kako su mu rekli, trebao biti najbolji
koji je ikada postavljen u Britanija.
Ne, došao je da vidi Tillie. Prvobitno je trebalo da bude njen
pratioc, ali je više sumnjao da će otkazati planove samo zato što više
ne razgovaraju. Rekla mu je da treba da vidi rekonstrukciju, samo da
bi se konačno oprostila od svog brata. Tillie je bila ovde. Peter je bio
siguran u to. Ono u šta je bio manje siguran, jeste da li će je moći
pronaći. Hiljade ljudi već je ispunilo vrtove, a još stotine ih se još uvek
pristizalo. Staze su bile zakrčene masama ljudi, a Petru je palo na
pamet da ako postoji jedna stvar o ovoj noći koja bi bila tačno
predstavljanje bitke, to je bio miris.
Nedostajala je prolivena krv po poljima i umiranje, ali sigurno je
imao onaj karakterističan smrad previše ljudi koji su se gužvali na
malom prostoru.
Većina njih, pomislio je Peter dok je koračao stazom kako bi
izbegao gomilu probisveta koji su se tiskali prema njemu, i koji se
nisu kupali mesecima.
I ko je rekao da mu uniforma nedostaje posle odlaska u penziju?
 Nije znao šta bi rekao Tillie, pod pretpostavkom da ju je mogao
pronaći. Nije znao da li će išta reći. Samo je hteo da je vidi, koliko
patetično je to zvučalo. Odbijala je sva njegova nastojanja od njihove
svađe u Hide Parku pre nedelju dana. Dvaput ju je pozvao, ali oba
puta bio je obavešten da nije „kod kuće“. Njegove beleške su vraćene,
mada su bile pročitane. I na kraju, poslala je svoje pismo, jednostavno
rekavši da, ukoliko on nije spreman da joj postavi sasvim konkretno
pitanje, ne treba više da je kontaktira.
Tillie je bila nedvosmislena.
Peter je čuo glasine da je većina visokog društva planirala da se
okupi na severnoj strani livade, gde je Prinni odredio područje sa kog
bi se posmatrala bitka. Morao je da obiđe obod polja i držao se podalje
od vojnika, ne verujući da su svi posedovali dovoljno odgovornosti da
u puškama ne budu ubacili prave metke. Peter se probijao kroz gomilu
psujući ispod glasa dok je kretao ka severnoj livadi. Bio je čovek koji
je voleo brzo hodati, dugim nogama, a bitka Vauxhallu je bila njegova
verzija pakla na zemlji.
Neko mu je zgazio na nožni prst, drugi ga je ćušnuo u rame, a što
se tiče trećeg - Peter je odgurnuo ruku za koju je bio sasvim siguran
da pokušava da ga pokrade.
Konačno, nakon skoro pola sata probijanja kroz gužvu, Peter je
izbio na čistinu; Prinnijevi ljudi očigledno su izmestili sve osim
najplemenitijih gostiju, omogućivši princu nesmetan pogled na bitku.
Koja je kako se činilo ulazila u završnicu, hvala Bogu.
Prelazio je pogledom preko gomile, tražeći da vidi poznato lice i
njenu crvenu kosu.
Nije je bilo. Da li je možda odlučila da ne prisustvuje?
 Pored uha mu je puknuo top. Zadrhtao je.
Gde je dovraga bila Tillie?
Jedna poslednja eksplozija, a onda... Dobri Bože, je li to bio
Handel?
Peter je s gađenjem pogledao ulevo. Sasvim sigurno, orkestar od
stotinu ljudi uzeo je svoje instrumente i počeo da svira.
Gde je bio Tillie?
Buka je počela da se pojačava. Publika je urlala, vojnici su se
smejali, a muzika - zašto je dođavola bila muzika?
A onda ju je usred svega tog rasula ugledao i mogao se zakleti da
je sve utihnulo.
Ugledao ju je, i ništa više nije bilo važno.

***

Tillie je poželela da nije došla. Nije očekivala da će uživati u

rekonstrukciji bitke, ali mislila je da bi mogla... oh, nije znala šta bi …
možda razumela nešto. Osetila neki osećaj povezanosti sa Harryjem.
Nije svaka sestra dobila priliku da vidi rekonstrukciju mesta smrti
njenog brata.
Ali umesto toga samo je poželela da stavi pamuk u uši. Bitka je
bila preglasna, i šta više, našla se pored Roberta Dunlopa, koji je
očigledno smatrao svojom dužnošću da ponudi komentare o prizoru.
I sve što je mogla pomisliti je, to je trebao biti Peter. Trebao je Peter
biti kraj nje, Peter je trebao da joj objašnjava manevre trupa, Peter da
je upozori da prikrije uši kad bitka postane preglasna.
 Da je bila s Peterom, možda bi ga diskretno držala za ruku, a zatim
ga stisnula kad bi bitka postala previše napeta. S Peterom bi joj bilo
ugodno moliti ga da joj kaže u kojem trenutku je Harry pao.
Ali umesto nje imala je Robbieja. Robbie, koji je mislio da je ovo
velika avantura, koji se zapravo sagnuo i vikao: „Sjajno, dobra
zabava? A?“ Robbie, koji je, kad je bitka završena, čavrljao o uniformi
i konjima, a verovatno o koječemu drugom.
Bilo ga je preteško slušati. Muzika je bila glasna, i iskreno,
Robbieja je uvek bilo teško uzeti za ozbiljno.
A onda, baš kada je muzika utihnula, on se nagnuo i rekao:
„Harryju bi se ovo dopalo.“
Da li bi? Tillie to nije znala, i to joj je nekako smetalo. Harry bi bio
drugačija osoba kad bi se vratio kući iz rata i to ju je najviše bolelo da
nikad neće saznati kakav je čovek postao posljednjih dana.
Ali Robbie je imao dobre namere i imao je dobro srce, pa se Tillie
samo nasmešila i klimnula glavom.
„Šteta što je umro“, reče Robbie.
„Da“, odgovori Tillie, jer stvarno, šta je drugo mogla reći?
„Kakav besmisleni način da se ode.“
U to se ona okrenula i pogledala ga. Učinilo joj se da je to čudna
izjava za Robbieja, koji nije imao osećajnost ni tankoćutnost oko
suptilnih stvari. „Sav rat je besmislen“, polako je rekla Tillie. „Zar ne
mislite?“
„Pa, da, pretpostavljam,“ rekao je Robbie, „iako je neko morao otići
tamo i rešiti se Francuza. Mislim da ne bi, ako dozvolite, učinio taj
potez.“
 Bila je to, shvatila je Tillie, najkompleksnija rečenica koju je čula
od Robbieja, i pitala se može li u njemu imati još nečega nego se
činilo, kad odjednom... znala je .
Nije bilo da je čula nešto, a nije da je nešto videla. Umesto toga,
samo je znala da je on
tu, i sasvim sigurno, kada je pogledala udesno,
ugledala ga je.
Peter. Tik do nje. Izgledalo je zapanjujuće što ranije nije osetila
njegovo prisustvo.
„Gospodine Thompson“, reče ona hladno. Ili je barem probala da
bude hladna. Ipak je sumnjala da je uspela; samo joj je laknulo
kada
ga je videla.
Još uvek je bila besna na njega, i uopšte nije bila sigurna da želi
da razgovara sa njim, ali noćas se osećala tako čudno, i bitka je bila
neugodna, ali pogled na Petrovo svečano lice činio se kao spas.
„Upravo smo razgovarali o Harryju“, veselo je rekao Robbie.
Peter klimne glavom.
„Šteta što je propustio bitku“, nastavio je Robbie. „Mislim, sve to
vreme u vojsci, a onda propustiš glavnu bitku?“ Odmahnuo je glavom.
„Malo sramotno, zar ne mislite?“
Tillie je zbunjeno zurila u njega. „Kako to misliš, propustio je
bitku?“ Ona se upravo na vreme okrenula prema Petru i videla ga
kako ljutito odmahuje glavom prema Robbieju, koji je glasno
odgovarao: „Eer? Er?“
„Kako to misliš“, ponovio je Tillie ovaj put glasno, „propustio je
bitku?“
„Tillie“, reče Peter, „moraš shvatiti...“
 „Rekli su mi da je umro u Waterloou.“ Gledala je čas u jednog čas
u drugog i ispitivala njihova lica. „Došli su do moje kuće
. Rekli su mi
da je umro u Waterloou.“
Glas joj je postajao prodoran, uspaničen. A Peter nije znao šta da
kaže. Mogao je ubiti Robbieja; ako bi imalo smisla? „Tillie“, rekao je,
izgovarajući ponovo njeno ime, kupujući vreme.
„Kako je umro?“ ona je ustrajala. „Želim da mi kažete odmah.“
On je pogleda; počela je da se trese.
„Reci mi kako je umro.“
„Tillie, ja...“
„Reci mi...“
BOOM!
Sva trojica su skočila dok je eksplozija vatrometa siknula
dvadesetak metara dalje.
„Ovo je dobra predstava!“ Viknuo je Robbie s licem uperenim
prema nebu.
Peter pogleda prema vatrometu; bilo je nemoguće ne pogledati.
Ružičasta, plava, zelena - zvezde su eksplodirale na nebu, pucketanje,
prasak, kiša… kiša iskri je zasula vrtove.
„Peter“, rekla je Tillie, povlačeći ga za rukav, „reci mi. Reci mi
odmah.“
Peter otvori usta da progovori, znajući da bi trebao da joj posveti
punu pažnju, ali nekako nesposoban da odvrati pogled od vatrometa.
Pogledao je u nju, zatim natrag u nebo, a zatim natrag u...
„Peter!“ umalo je povikala.
 „To su bila kola“, odjednom je rekao Robbie, gledajući u nju tokom
zatišja koje je nastupilo u vatrometu.
„Pala su na njega.“
„Smrskala su ga teretna kola?“
„U stvari, vagon“, reče Robbie, ispravljajući sebe. „Bio je to...“
BOOM!
„Vau!“ Viknuo je Robbie. „Pogledaj to!“
„Peter“, molila je Tillie.
„Bilo je besmisleno“, rekao je Peter, konačno skrenuvši pogled sa
neba. „Užasna i neoprostiva glupost. Trebalo je da ih poseku u drva za
ogrev nedeljama ranije.“
„Šta se desilo?“ šapnula je. I ispričao joj je. Nije sve, nije pomenuo
svaki poslednji detalj; ovo nije bilo vreme ni mesto. Ali on je to
ukratko ispričao, dovoljno da shvati istinu. Harry je bio heroj, ali nije
umro herojskom smrću; barem ne na način na koji je Engleska
gledala na svoje junake.
To naravno nije trebalo da ima veze, ali izraz njenog lica je govorio
da jeste.
„Zašto mi nisi rekao?“ - upita ona, glas joj je bio tih i podrhtavao
je.
„Lagali ste me. Kako ste mogli lagati?“
„Tillie, ja...“
„Lagali ste me. Rekli ste mi da je umro u bici.“
„Ja nikada…“
 „Ne mogu da poverujem“, povikala je. „Kako si mogao?“
„Tillie“, očajnički je rekao. „Ja...“
BOOM!
Oboje su podigli pogled; nisu mogli da ne pogledaju.
„Ne znam zašto su vas lagali“, rekao je Peter nakon što se
eksplozija pretvorila u spiralno zelene iskre. „Nisam znao da ti ne znaš
istinu sve do večeri kod Ledi Neeley. I nisam znao šta da kažem.
Nisam...
„Ne“, rekla je zaustavljajući se. „Ne pokušavaj sad da objasniš.“
Upravo ga je zamolila da objasni. „Tillie...“
„Sutra“, ugušila se. „Pričaj sa mnom sutra. Upravo sad... ja sad...“
BOOM!
A onda, dok su odozgo padale ružičaste iskre, pokupila je suknje
rukama i besciljno trčala preko jedne čistine, tačno pored Prinnia,
odmah pored orkestra. Pravo iz njegovog života.
„Idiote!“ Peter je zarežao na Robbieja.
„A?“ Robbie je bio previše zauzet i buljio je u nebo.
„Zaboravi“, odvrati Peter. Morao je da nađe Tillie. Znao je da ga ne
želi videti, a obično bi poštovao njene želje, ali, dovraga, ovo je bio
Vauxhall Gardens, a tu su se hiljade ljudi razmileli, neki su se došli
zabavljati, ali neki su imali zle namere.
Nije bila sigurno za samu ženu, za damu, posebno onako očigledno
uznemirenu kao što je bila Tillie.
Pratio ju je preko čistine, mrmljajući izvinjenje i naleteo na jednog
od Prinnijevih čuvara. Tilliena haljina bila je srebrnkasto, bledo zelena,
gotovo eterična na bleštavom svetlu, a jednom kad su je ljudi usporili,
lako ju je pratilo. Nije mogao da je dostigne, ali barem ju je mogao
videti.
Brzo se kretala kroz vrevu, bar se činilo brže nego što je on mogao.
Bila je mala i mogla je da se provuče između ljudi, kroz koje je on
morao da sebi krči put. Udaljenost između njih rasla je, ali Peter ju je i
dalje mogao videti zahvaljujući blagom nagibu kojim su se oboje
pokušavali probiti do dole.
A onda... „Ah, dovraga“, uzdahnuo je. Krenula je prema kineskoj
pagodi. Zašto bi dođavola tamo išla? Nije imao pojma ko je još unutra,
ako je uopšte. Da ne spominjem činjenicu da je verovatno bilo više
izlaza. Bilo bi nemoguće pratiti je kad jednom uđe unutra.
„Tillie“, promrmljao je udvostručujući svoje napore da smanji
razmak između njih. Nije mogao ni pretpostaviti da li zna da je
progoni, a ipak je odabrala jedini siguran način da je izgubi.
BOOOOM!
Peter je zadrhtao. Još jedan vatromet, najverovatnije, ali ovaj je
zvučao neobično drugačije, zviždući odmah iznad glava, kao da je
uperen i leteo prenisko. Podignuo je pogled, pokušavajući da shvati šta
se dogodilo, kada...
„O moj Bože
.“ Reči su mu usahle na usnama, koje su se tresle od
užasa. Čitava istočna strana kineske pagode je pogođena i
eksplodirala je u plamenu.
„Tillie!“ zavrištao je i ako je mislio da se ranije trudio da se probije
kroz gomilu ljudi, sada je zasigurno znao. Kretao se kao luđak,
udarajući ljude, gazeći ispred sebe i laktovima probijao put u rebra,
ramena, čak i lica ljudi dok se borio da stigne do pagode.
Oko njega ljudi su se smejali i ukazivali na pagodu u plamenu,
očigledno misleći da je to deo spektakla.
Napokon je stigao do pagode, ali kada je pokušao da jurne uz
stepenice, zaustavila su ga dva velika stražara.
„Ne mož’ uđe unutra“, reče jedan od njih. „Mnogo opasno.“
„Unutra je žena“, zarežao se Peter, boreći se da se oslobodi
njihovog stiska.
„Nem’ ovde…“
„Video sam je“, zamalo je vrisnuo. „Pusti me!“
Dvojica muškaraca su se pogledala, a onda je jedan od njih
promrmljao: „To tvoj’ glava“, i pustili su ga.
Upao je u zgradu držeći maramicu preko usta da bi se zaštitio od
dima. Da li je Tillie imala maramicu? Da li je bila još živa?
Pretražio je donji sprat; punio se dimom, ali do sada se činilo da je
vatra zahvatila gornje spratove. Tillie nigde nije bilo.
Zrak se ispunio pepelom i varnicama, a pored njega je komad
grede pao na pod. Peter podigne pogled; činilo se da se strop pred
njegovim očima raspada. Još minut i on će biti mrtav. Ako je želeo da
spasi Tillie, morao bi se moliti da ona nije u nesvesti i da pokušava
izaći preko prozora, jer nije mislio da će stepenice izdržati njegovu
težinu.
Gušeći se u oštrom dimu, on je izašao na zadnja vrata, mahnito
pregledajući gornje prozore, sve vreme dok je tražio put prema
zapadnoj strani zgrade, koju još nije zahvatio plamen. „Tillie!“ vrisnuo
je, poslednji put, iako je sumnjao da će ga čuti od grmljavine vatre.
„Peter!“
Srce mu se zakucalo u grudima dok se vrteo okrećući se prema
zvuku njenog glasa, samo da bi je video kako stoji napolju, boreći se
protiv dvojice velikih muškaraca koji su je pokušavali zadržati da ne
potrči prema njemu.
„Tillie?“ Šapnuo je.
Nekako se oslobodila, a ona je dotrčala do njega, i tek je tada
izašao iz transa, ali su još uvek bili preblizu gorućoj zgradi, a za
desetak sekundi će potpuno izgoreti.
Zgrabio ju je pre nego što je mogla da ga zagrli, i povukao je ne
zaustavljajući se dok se oboje nisu našli na sigurnoj udaljenosti od
pagode.
„Šta si radio?“ povikala je i dalje ga stežući za ramena. „Zašto si
ušao u pagodi?“
„Spasavao sam te! Video sam kako trčiš...“
„Ali odmah sam istrčala...“
„Ja to nisam znao!“
Ponestalo im je reči i na trenutak niko nije progovorio, a onda je
Tillie šapnula: „Skoro da sam umrla kada sam videla da si unutra.
Videla sam te kroz prozor.“
Oči su ga i dalje pekle i suzile od dima, ali nekako, kad je u nju
pogledao, sve je bilo kristalno jasno. „Nikada se tokom celog života
nisam toliko uplašio kao kad sam video da je raketa pogodila
pagodu“, rekao je i shvatio da je to istina.
Dve godine rata, smrti, uništenja, a opet ništa nije imalo toliko
snage da ga zastraši poput misli da će je izgubiti.
I znao je - upravo tamo i u tom trenutku celim svojim bićem je
znao da ne može čekati godinu dana da se oženi s njom. Nije imao
pojma kako će naterati njene roditelje da pristanu, ali pronaći će
način. A ako ne uspe… Pa, škotsko venčanje je bilo dovoljno dobro za
puno parova pre njih.
Ali jedno je bilo sigurno. Nije se mogao suočiti sa mišlju o životu
bez nje.
„Tillie, ja...“ Bilo je toliko stvari koje je hteo da kaže. Nije znao
odakle da počne, kako da počne. Nadao se da će ona sve to videti u
njegovim očima, jer reči jednostavno nije imao. Reči nisu postojale da
bi izrazile ono što mu je bilo u srcu.
„Volim te“, šapnuo je, a čak i to nije izgledalo dovoljno. „Volim te i…“
„Tillie!“ neko je vrisnuo, i oboje su se okrenuli da vide njenu majku
kako trči prema njima većom brzinom nego što je iko - uključujući i
samu Ledi Canby - ikada sanjao da poseduje.
„Tillie, Tillie, Tillie“, grofica se neprestano ponavljala, jednom kad je
stigla do njih i umirila se tek kad je držala ćerku u zagrljaju. „Neko mi
je rekao da ste u pagodi. Neko je rekao...“
„U redu sam, mama“, uverila ju je Tillie. „Dobro sam.“
Ledi Canby se zaustavila, trepnula, a onda se okrenula prema
Peteru, promatrajući njegov umorni i raščupani izgled. „Jeste li je vi
spasili?“ upitala.
 „Sačuvala se sama“, priznao je Peter.
„Ali on je pokušao“, reče Tillie. „Uleteo je unutra da me pronađe.“
„Ja...“ Grofica se osipnula i ostala je bez reči, a onda je na kraju
samo rekla: „Hvala.“
„Nisam ništa učinio“, reče Peter.
„Mislim da jesi“, odgovorila je Ledi Canby, izvlačeći maramicu iz
njene torbice i brišući oči. „Ja...“ Osvrnula se na Tillie. „Ne mogu
izgubiti još jedno dete, Tillie. Ne mogu te izgubiti.“
„Znam, mama“, rekla je Tillie, umirujućim glasom. „Dobro sam.
Možeš videti da jesam.“
„Znam, znam, ja...“ A onda se činilo da se nešto prelomilo u njoj, jer
se odmaknula, stavila ruke na Tilliena ramenima i počela da je trese.
„Šta si mislila da radiš?“ - povikala je. „Bežati tako sama!“
„Nisam znala da će se zapaliti“, uzdahne Tillie.
„U Vauxhall Gardenu! Znate li šta se dešava sa mladim ženama na
ovakvim mestima? Idem u...“
„Ledi Canby“, reče Peter, polažući mirnu ruku na rame. „Možda
sada nije vreme...“
Ledi Canby se zaustavila i klimnula glavom, bacivši pogled oko
sebe da vidi da li je neko bio svedok njene izgubljenosti.
Ali izgleda da nisu privlačili pažnju gomilu; većina je i dalje bila
previše zauzeta gledajući kraj pagode. I doista, čak ni njih troje nisu
mogli skinuti oči sa strukture koja se konačno raspadala, rušeći se na
zemlju zahvaćena vatrenom stihijom.
„Dobri Bože“, prošapta Peter hvatajući dah.
 „Peter“, reče Tillie, šapćući njegovo ime. Bila je to samo jedna reč,
ali on je savršeno razumeo.
„Ideš kući“, strogo je rekla ledi Canby, trzajući Tillienu ruku. „Naša
kočija je pravo ispred te kapije.“
„Mama, moram da razgovaram sa gospodinom...“
„Možete sutra reći šta god želite da kažete.“ Ledi Canby je oštro
pogledala Petera. „Nije li to istina, gospodine Thompson?“
„Naravno“, rekao je. „Ali otpratiću vas do vašeg kočije.“
„To nije…“
„To je neophodno“, izjavio je Peter.
Ledi Canby je zatreptala pred njegovim čvrstim tonom, a onda je
rekla: „Pretpostavljam da jeste.“ Glas joj je bio mek, i pomalo zamišljen,
a Peter se pitao je li joj tek shvatila koliko je duboko stalo do njene
ćerke.
Odveo ih je do kočije, a zatim gledao kako nestaje iz vidokruga,
pitajući se kako će izdržati do sutra. Zaista je bilo smešno. Zamolio je
Tillie da ga čeka godinu, možda čak i dve, a sada nije mogao izdržati
ni četrnaest sati.
Okrenuo se natrag u Gardens, a zatim uzdahnuo. Nije hteo da se
vrati tamo, čak i ako je to značilo da će dužim putem stići do mesta
gde su iznajmljene kabine za goste.
„Gospodine Thompson! Peter!“
Okrenuo se i video Tillienog oca kako prolazi kroz kapiju. „Lord
Canby“, rekao je. „Ja...“
„Jeste li videli moju ženu?“ grof je ljutito prekinuo. „Ili Tillie?“
 Peter je brzo prepričao događaje večeras i uverio ga u njihovu
bezbednost, primetivši kako je stariji gospodin sa olakšanjem
odahnuo. „Nema ni dva minuta kako su otišle“, rekao je grofu.
Tillien otac se zajedljivo osmehnu. „Potpuno zaboravljajući na
mene“, rekao je. „Pretpostavljam da nemate kočiju iza ugla.“
Peter je žalosno odmahnuo glavom. „Dovezao sam se iznajmljenim
kočijama“, priznao je. Otkrio je njegov šokantan nedostatak novčanih
sredstava, ali ako grof već nije znao za stanje u Petrovom novčaniku,
saznao bi uskoro. Niko ne bi razmotrio predlog braka za svoju ćerku,
a da ne ispita finansijsku situaciju udvarača.
Grof je uzdahnuo, odmahnuvši glavom u toj situaciji. „Pa,“ rekao je,
podbočivši ruke na bokove dok je gledao ulicu. „Pretpostavljam da
nam ništa drugo ne preostaje osim pešačenja.“
„Pešačenja, gospodaru?“
Lord Canby ga je pogledao odmeravajući ga. „Jesi li za to?“
„Naravno“, brzo je rekao Peter. Bio bi to hod do Maifaira, gde su
živeli Canbyi, a potom do nekih do njegovih stanova na Portman
Skuareu, ali to nije bilo ništa u poređenju s onim što je uradio na
poluostrvu.
„Dobro. Naći ću vam kola kad stignemo u Canby House.“
Hodali su brzo, ali tiho preko mosta, zastajući samo da bi se divili
povremenim vatrometima koji još uvek eksplodirali na nebu.
„Čovek bi pomislio da bi ih do sad sve ubilo“, rekao je lord Canby,
naslonjen na stranu.
„Ili da su potpuno prestali“, oštro je rekao Peter. „Posle onoga što se
desilo s pagodom...“
 „Zaista.“
Peter je nameravao da nastavi šetnju - bio je sasvim siguran da
jeste - ali nekako je, umesto toga, izletelo: „Želim da oženim Tillie.“
Grof se okrenuo i pogledao ga pravo u oči. „Izvinite, molim?“
„Želim da se oženim vašom ćerkom.“ Eto, rekao je. Dva puta, čak.
I u najmanju ruku, grof nije izgledao spreman da skoči i da ga
ubije. „Ovo nije iznenađenje, moram reći“, mrmljao je stariji gospodin.
„I želim da joj date miraz.“
„To je, međutim...“
„Ja nisam lovac na bogatstvo“, rekao je Peter.
Jedan ugao grofove usne bio je zakrivljen - ne baš osmeh, već
nešto slično. „Ako tako nešto tvrdite, zašto se ne biste potpuno odrekli
miraza?“
„To ne bi bilo fer prema Tillie“, reče Peter, stojeći ukočeno. „Moj
ponos nije vredan njene udobnosti.“
Lord Canby je zastao na ono što je trebalo da budu najduže tri
sekunde u večnosti, a zatim je upitao: „Da li je voliš?“
„Sa svime što jesam.“
„Dobro.“ Grof klimne glavom. „Ona je tvoja. Pod uslovom da
preuzmeš ceo miraz. I da ona kaže da.“
Peter se skamenio. Nikada nije ni sanjao da bi moglo biti tako
lako. Spremio se za svađu, pomirio se sa mogućim bekstvom, ali ovo….
„Nemojte biti iznenađeni“, reče grof sa smehom. „Znate li koliko
puta nam je Harry pisao kući? Imao je svoje načine i Harry je bio
pronicljiv u proceni karaktera, a ako je rekao da nema nikoga koga bi
radije video oženjenog za Tillie, do Vas, sklon sam da verujem to.“
„To je napisao?“ Peter je šapnuo. Oči su ga zapekle, ali ovoga puta
nije bilo dima koji bi krivio za to. Samo sećanje na Harryja. U jednom
od teških trenutaka, Harry, je tražio od Petera obećanje da će se
brinuti o Tillie. Peter to nikada nije protumačio kao brak, ali možda je
to Harry imao na umu sve vreme.
„Harry te je jako voleo, sine“, rekao je lord Canby.
„I ja sam ga volela. Kao brata.“
Grof se nasmešio. „Pa, onda. Ovo sve deluje prilično prikladno, zar
ne mislite?“
Okrenuli su se i ponovo počeli hodati.
„Posetićeš Tillie ujutro?“ Upita Lord Canby dok su silazili s mosta
na severnoj obali Temze.
„To će biti prvo“, uveravao ga je Peter. „Prva stvar koju ću uraditi.“
 Poglavlje 7

Sinoćna rekonstrukcija bitke kod Waterlooa bilo je, po

Prinnisovim rečima, „sjajan uspeh“, što je nametalo pitanje
da li naš regent jednostavno nije primetio da je kineska
pagoda (od kojih u Londonu imamo svega nekoliko)
izgorela do temelja.
Priča se da su ledi Mathilda Howard i gospodin Peter
Thompson bili oboje zarobljeni unutra, mada ne (baš je
iznenađujuće, po mišljenju Vašeg autora) istovremeno.
Nijedno nije povređeno, a u intrigantnom preokretu
događaja, ledi Mathilda je otišla sa majkom, a gospodin
Thompson je otišao sa lordom Canbyjem.
Hoće li ga dočekati dobrodošlica na njihovom posedu?
Vaš se autor ne usuđuje da nagađa, već obećava da će
saopštiti samo istinu, čim postane dostupna.
DRUŠTVENI BILTEN LADY WHISTLEDOWN,
 19. jun 1816.

Bilo je mnogo tumačenja „prve stvari“, a Peter je odlučio da krene s

onom koja se odigrala u tri ujutro.

Prihvatio je ponudu lorda Canbyja o kočiji i stigao je kući mnogo

ranije, ali jednom kada je bio tamo sve što je mogao je da nestrpljivo
odbrojava minute, sve dok nije mogao ponovo da se predstavi na
pragu Canbyja i formalno pita Tillie da se uda za njega.
Nije bio nervozan; znao je da će prihvatiti. Ali bio je uzbuđen -
previše uzbuđen da spava, previše uzbuđen da jede, previše uzbuđen
da bi učinio bilo šta drugo, osim da šeta u maloj sobi svog
prebivališta, s vremena na vreme trijumfalno podižući pesnicu u
vazduh, „Da!“
Bilo je blesavo, i detinjasto, ali nije se mogao odupreti.
I upravo iz istog razloga je što se on našao pod Tilliejevim
prozorom usred noći, vešto bacajući kamenčiće u njen prozor.
Tup. Tup.
Oduvek je dobro gađao.
Tup. Dang.
Ups. Taj je verovatno bio prevelik.
Tup… „Ouu!“
Ooops. „Tillie?“
„Peter?“
„Da li sam te udario?“
 „Je li to bila cigla?“ Trljala je rame.
„Kamenče, zaista“, pojasnio je.
„Šta radiš?“
On se nacerio. „Udvaram ti se.“
Osvrnula se oko sebe, kao da bi se neko iznenada mogao pojaviti
da ga odveze u zatvor Bedlam. „Sada?“
„Tako izgleda.“
„Jesi li lud?“
Pregledao je okolo, rešetku za cveće pričvršćenu uz kuću, drvo -
bilo šta gde bi se mogao popeti. „Siđi i pusti me unutra“, rekao je.
„Sada znam da si lud.“
„Nedovoljno lud da pokušavam da se popnem uz zid“, rekao je.
„Dođi do ulaza za sluge i pusti me unutra.“
„Peter, neću...“
„Tillie.“
„Peter, moraš ići kući.“
Nakrenuo je glavu u stranu. „Verujem da ću ostati ovde dok se cela
kuća ne probudi.“
„Ne bi valjda.“
„Bih“, uveravao ju je.
Sigurno ju je impresioniralo nešto u njegovom tonu, jer je zastala
da razmotri predlog.
„Vrlo dobro“, rekla je prilično školskim učiteljskim glasom. „Silazim.
Alinemoj ni misliti da ulaziš.“
 Peter ju je samo pozdravio pre nego što je nestala u sobi, zavlačeći
ruke u džepove i zviždućući dok je obilazio do vrata za poslugu.
Život je bio dobar. Ne, bilo je više od toga.
Život je bio spektakularan.

***

Tillie je umalo pala od iznenađenja kad je ugledala Petra kako stoji

u vrtu pod prozorom. Pa, možda je bio malo preterao, ali nebesa! Šta je
mislio da radi tamo?
Pa ipak, čak i kad mu je to prigovarala, čak i kad mu je rekla da
ide kući, nije uspela da uguši vrtoglavi osećaj kad ga je videla. Peter je
bio ozbiljan i konvencionalan; nije radiotakve stvari.
Osim možda zbog nje. Učinio je to zbog nje. Je li išta moglo biti
savršenije?
Navukla je ogrtač, ali noge su joj bile bose. Želela je da se kreće što
je brže i tiše moguće. Većina slugu spavala je u gornjem delu kuće, ali
dečak iz hodnika bio je dole u blizini kuhinje, a Tillie će morati proći i
pored sobe domaćice kuće.
Nakon nekoliko minuta trčanja, stigla je do zadnjih vrata i pažljivo
okrenula ključ. Peter je stajao napolju.
„Tillie“, rekao je sa osmehom, a onda, pre nego što je imala priliku
da kaže čak i njegovo ime, on ju je uzeo u naručje i poljubio je.
„Peter“, uzdahnula je, kad ju je konačno pustio, „šta radiš ovde?“
Usne su mu prešle na njen vrat. „Kažem ti da te volim.“
 Cijelo joj se telo treslo. Rekao je to i ranije te večeri, ali ona se i
dalje oduševila kao da je prvi put.
A onda se povukao, ozbiljnog pogleda kad je rekao: „I u nadi sam
da ćeš isto reći.“
„Volim te“, šapnula je. „Da, da. Ali moram da...“
„Moram da ti objasnim“, prekinuo je, „zašto ti nisam rekao za
Harryja.“
Nije to ono što je htela da kaže; neverovatno, nije razmišljala o
Harryju. Cijelu noć nije razmišljala o njemu, otkad je videla Petra u
gorućoj pagodi.
„Voleo bih da imam bolji odgovor,“ rekao je, „ali istina je da ne
znam zašto ti to nikad nisam rekao. Pretpostavljam da nikad nije bio
pravi trenutak.“
„Ne možemo razgovarati ovde“, rekla je, iznenada svesna da još
uvek stoje na vratima. Svako ih može čuti i probuditi se. „Pođi sa
mnom“, rekla je, uzevši ga za ruku i povela ga unutra. Nije ga mogla
odvesti u svoju sobu - to se nikada ne bi smelo dogodilo. Ali bio je
jedan mali salon gore koji je bio daleko od spavaćih soba. Niko ih
neće čuti.
Nakon što su stigli u salon, okrenula se prema njemu i rekla:
„Nema veze. Razumela sam za Harryja.
„Ne“, rekao je, uzevši je u svoje ruke, „nisi.“
„Jesam. Pretpostavljam da je to bio šok.“
Podigao joj je ruke do usana.
„Ali htela bih da pitam“, šapnula je. „Da li bi mi rekao?“
 Pomilovao se, dok su joj ruke još bile lepršale između leševa. „Ne
znam“, tiho je rekao. „Pretpostavljam da bih na kraju morao.“
Morao bih. Nije baš želela to da čuje.
„Pedeset godina je dugo vremena da čuvam tajnu“, dodao je.
Pedeset godina? Podigla je pogled. Osmehnuo se.
„Peter?“ - pitala je, a glas joj je drhtao.
„Hoćeš li se udati za mene?“
Usne su joj se razdvojile. Pokušala je da klimne glavom, ali činilo
se da ništa ne može učiniti.
„Već sam pitao tvog oca.“
„Ti si…“
Peter ju je privukao bliže. „Rekao je da.“
„Ljudi će te smatrati lovcem na miraz“, šapnula je. Morala je da to
kaže; znala je da je to važno za njega.
„Hoćeš li ti tako misliti?“
Odmahnula je glavom.
Slegnuo je ramenima. „Onda ništa drugo nije važno.“ A onda, kao
da trenutak nije bio dovoljno savršen, pao je na jedno koljeno, ne
ispuštajući njenu ruku. „Tillie Howard“, rekao je, svečanim i ozbiljnim
glasom, „hoćeš li se udati za mene?“
Klimnula je glavom. Kroz suze je klimnula glavom i nekako uspela
da kaže: „Da. Oh, da!“
Ruke su mu se sklopile oko njenih ikad je ustao, ona je bila u
njegovom naručju. „Tillie“, mrmljao je, usana prislonjenih uz njeno
uvo, „usrećiću te. Obećavam ti, sa svim što jesam, ja ću te učiniti
srećnom.“
„Već jesi.“ Nasmešila se, zureći u njegovo lice, pitajući se kako je
postalo tako poznato, tako dragoceno. „Poljubi me“, impulsivno je
rekla.
Sagnuo se i spustio lagani poljubac na usne. „Trebao bih ići“, rekao
je.
„Ne, poljubi me.“
Ispustio je oštar dah. „Ne znate šta tražite.“
„Poljubi me“, ponovo je rekla. „Molim te.“
I jeste. Nije mislio da bi trebao; videla je to u njegovim očima. Ali
nije mogla sebi da pomogne. Tillie je drhtala od uzbuđenja kad su mu
usne pronašle njene, gladne i posesivne, obećavajući joj ljubav,
obećavajući joj strast.
Obećavajući sve.
Sada nije bilo povratka; znala je to. Bio je poput opsednutog
čoveka, ruke su je milovale očaravajućom intimnošću. Između njene
kože i njega je bila samo svilena spavaćica i ogrtač, a svaki je dodir
donosio uzbuđenje i toplinu.
„Odvrati me odmah“, molio je Peter. „Reci mi da odem odmah i
nateraj me da učinim ispravnu stvar.“ Ali stisnuo je još jače dok je to
izgovarao, rukama je uhvatio pozadi za obline i šokirajući je pritisnuo
uz sebe.
Tillie je samo odmahnula glavom. Želela je ovo previše. Želela je
njega previše. Probudio je nešto u njoj, nešto moćno i primitivno,
potrebu koju je bilo nemoguće objasniti ili umiriti.
 „Želim da me poljubiš, Peter“, šapnula je. „Želim i više od toga.“
On je to učinio, sa strašću koja joj je ukrala samu dušu. Ali kad se
povukao, rekao je: „Neću te sada uzeti. Ne ovde. Ne ovako.“
„Nije me briga“, zamalo je zaplakala.
„Tek kad mi budeš žena“, zakleo joj se.
„Onda za Boga miloga, još sutra nabavite posebnu dozvolu“,
odvratila je.
Pritisnuo je jedan prst na usne, a kad je pogledala njegovo lice,
shvatila je da joj se smeška. Prilično đavolski. „Neću da vodim ljubav s
tobom“, ponovio je, oči su mu sijale. „Ali ću učiniti sve drugo.“
„Peter?“ šapnula je.
Podigao je u naručje i položio je na sofu.
„Peter, šta si...?“
„Nešto za šta nikada niste čuli“, rekao je umirujući je.
„Ali...“ dahnula je. „O, nebesa! Šta to radiš?“
Njegove usne su krenule sa unutrašnje strane kolena i kretale su
se prema gore.
„Pretpostavljam da želiš ovo“, mrmljao je, vrućih usana ljubeći je
prema njezinom bedru.
„Ali…“
Naglo je podigao pogled, a osećaj da je ne ljubi više je bio
razarajući. „Da li će neko primetiti ako upropastim ovu haljinu?“
„Moju... ne“, rekla je, previše omamljena da sastavi bilo što
potpunije.
 „Dobro“, rekao je, a zatim je povukao, zanemarujući Tillien uzdah
kad je levi kaiš pukao oslobađajući prsluk koji se otvorio.
„Znaš li koliko dugo sanjam o ovom trenutku?“ promrmljao je
spuštajući poljupce sve dok mu usta nisu pronašla grudi.
„Ja... ah... ah...“ Nadala se da zaista nije očekivao neki odgovor.
Usne su mu našle bradavicu i nije imala pojma kako je to moguće, ali
zaklela bi se da je to osetila i između svojih nogu.
Ili je to možda bila njegova ruka koja ju je doticala na najintimniji
mogući način. „Peter?“ uzdahnula je.
Podigao je glavu, dovoljno dugo da je pogleda u lice i samo
promrmlja: „Rekla si nešto.“
„Ti si...“
Ako je htela da kaže više, izgubila se dok je „odlazio“ nazad, usne
su zamenile prste na njenom najintimnijem mestu. Desetine reči su joj
nagrnule u glavu, većinom su uključivali njegovo ime i izraze kao to
ne bi smeo, to ne može, ali čini se da se sve to stopilo u jedno radosno
„Oh!“ u krajnjem uživanju.
„Oh!“
„Oh!“
A onda, kada je njegov jezik učinio nešto posebno nevaljalo, „Oooh,
Peter!“
Verovatno je čuo cviljenje zadovoljstva u njenom glasu, jer je to
ponovo uradio. A onda opet i ponovo dok se nije dogodilo fantastično,
a ona je jednostavno eksplodirala ispod njega. Dahnula je, izvijajući se
u luku i ugledala zvezde.
 A što se tiče Petera, on se samo podigao i nasmešio joj se u lice,
liznuo usne i rekao:
„Oh, Tillie.“
 Epilog

Trijumf!
To je komentar Vašeg autora.
Zar nije na ovim stranicama već nagovešteno da bi se
mogao dogoditi spoj između Ledi Mathilde Howard i
gospodina Thompsona?
Obaveštenje se pojavilo i u jučerašnjem Timesu,
najavljujući njihove zaruke. A sinoć na Frobisherovu balu,
Lord i Ledi Canby zvanično su objavili sa oduševljenjem
njihovu veridbu. Ledi Mathilda je sva blistala, a što se tiče
gospodina Thompsona - Vaš Autor sa zadovoljstvom
prenosi da ga je čuo kako mumla, „Biće to kratka veridba.“
E sad, kada bi Vaš autor još samo mogao da reši
misteriju nestalih rubina…
DRUŠTVENI BILTEN LADY WHISTLEDOWN,
21. Jun 1816.3189402-2896