Preveo

Marko Mladenović
Naslov originala

Catriona Ward
THE LAST HOUSE ON NEEDLESS STREET

Copyright © Catriona Ward, 2021

Translation copyright © 2023 za srpsko izdanje, LAGUNA
Posvećeno mom sestriću Riveru Emanuelu Vordu Inoku, ž
rođenom 14. avgusta 2020.
 Ted Banerman

Danas je godišnjica Devojčice sa Sladoledom. To se dogodilo kod jezera, pre

jedanaest godina – bila je tamo, a zatim nije. Tako da je dan loš i pre nego što
otkrijem da je Ubica među nama.

Ujutru čim se probudim, Olivija mi žestoko sleti na trbuh, proizvodeći piskave

zvuke kao i inače. Ako postoji išta bolje od mačke na krevetu, ja ne znam za to.
Obasipam je pažnjom jer će nestati kasnije kada Loren bude došla. Moja ćerka i
moja mačka ne žele da budu u istoj prostoriji.
„Budan sam!”, kažem. „Na tebe je red da spremiš doručak.” Ona me pogleda
onim žutozelenim očima a onda bešumno ode. Pronađe kolut sunca, baci se na
njega i trepće ka meni. Mačke ne kapiraju šale.

Donosim novine sa stepenika na ulaznim vratima. Gradske mi se dopadaju jer

izveštavaju o retkim pticama – možeš da im pišeš ako vidiš nešto posebno, kao
što je severni treperak ili sibirski naglasak. Čak i ovako rano, mutni vazduh je
topao kao supa. Ulica kao da je još mirnija nego inače. Umukla, kao da se priseća.
Kada vidim naslovnu stranicu, prevrne mi se želudac. Eto je. Zaboravio sam
da je to danas. Ne snalazim se baš najbolje s vremenom.
Uvek stave istu fotografiju. Oči su joj krupne u senci oboda šešira, prsti stežu
štapić kao da misli da će joj ga neko možda uzeti. Kosa joj je mokra i blistava na
lobanji, kratka kao u dečaka. Kupala se, ali je niko ne obmotava frotirskim
peškirom da je obriše. To mi se ne dopada. Mogla bi da nazebe. Drugu fotografiju,
onu sa mnom, ne štampaju. Zbog toga su se uvalili u veliku nepriliku. Mada
nedovoljno veliku, ako mene pitate.
Imala je šest godina. Svi su se uznemirili. To nam ovde predstavlja problem,
pogotovo kod jezera, te se sve brzo odvijalo. Policija je pretresla kuće svih u
okrugu za koje je postojala mogućnost da povređuju decu.

Dok su oni to radili, nije mi bilo dozvoljeno da čekam unutra, te sam stajao ispred
na stepenicama. Bilo je leto, svetlo i vrelo kao površina zvezde. Kako je popodne
promicalo, koža mi je polako gorela. Slušao sam ih kako mi zavrću ružni plavi
tepih u dnevnoj sobi, kako dižu podne daske i buše mi rupu u zidu iza ormara jer
misle da zvuči šuplje. Psi su mi išli svuda po dvorištu, spavaćoj sobi, svemu. Znao
sam kakvi su to psi. U očima su imali belo drveće smrti. Dok sam stajao tamo,
došao je neki mršavko s foto-aparatom i slikao. Nije mi palo na pamet da ga
sprečim u tome.
„Bez fotke nema priče”, rekao mi je on dok je odlazio. Nisam znao šta to znači,
ali veselo mi je mahnuo na rastanku, tako da sam mahnuo i ja njemu.
„Šta je bilo, gospodine Banermane?” Detektivka je izgledala kao oposum.
Veoma umorna.
„Ništa.” Tresao sam se. Moraš da ćutiš, Mali Tedi. Zubi su mi cvokotali kao
da mi je hladno, ali bilo mi je strašno vruće.
„Dozivali ste me. I kazali ste ‘zelena’, čini mi se.”
„Sigurno sam razmišljao o jednoj priči što sam je izmislio kad sam bio dete, o
izgubljenim dečacima koji su se pretvorili u zelene stvari na jezeru.” Ona me je
pogledala. Odlično sam znao. Stalno mi upućuju takve poglede. Čvrsto sam se
držao za stablo malog hrasta u dvorištu. Drvo mi je davalo snagu. Da li je imalo
šta da se kaže? Ako i jeste, to mi je lebdelo tik preko ruba misli.
„Gospodine Banermane, da li vam je ovo jedino prebivalište? Nemate drugih
nekretnina u okolini? Lovačku kolibu, ništa slično?” Ona je obrisala znoj s gornje
usne. Briga joj je pritiskala pleća kao nakovanj.
„Ne”, kazao sam. „Ne, ne, ne.” Ona ne bi razumela za vikendicu.
Policija je naposletku otišla. Morali su jer sam čitavog popodneva bio u Seven
ilevenu i svi tako kažu. Tako kaže snimak sa sigurnosne kamere. Šta sam tamo
obično radio: sedeo sam ispred na pločniku pored kliznih vrata. Kada bi se ona
naglo otvorila i pustila ljude napolje u naletu studenog vazduha, tražio bih
bombonu. Katkad ako bi imali, oni bi mi je dali, a ponekad mi je čak kupili. Mama
bi mi se stidela da je znala, ali ja sam obožavao bombone. Nisam ni prišao ni
jezeru ni Devojčici sa Sladoledom.
Kada su najzad završili i pustili me da se vratim u kuću, svuda se osećao njihov
miris. Tragovi parfema, znoja, škripave gume i hemikalija. Uznemirio sam se što
su videli moje dragocenosti, kao što je fotografija s mamom i tatom. Fotografija
je bledela još tada, bledele su njihove crte. Oni su me ostavljali, iščezavali u
belinu. Zatim je tu bila pokvarena muzička kutija iznad kamina – mama ju je
donela iz svog dalekog zavičaja. Muzička kutija nije svirala. Pokvarila se istog
onog dana kada sam razbio matrjoške, onog dana kada se dogodilo ono s mišem.
Balerinica je bila otkinuta s držača, oborena i mrtva. Možda mi je najkrivlje bilo
zbog nje. (Zovem je Eloiz. Ne znam zašto; jednostavno liči na Eloiz.) U uvu sam
čuo mamin prelepi glas. Uzimaš mi sve, Teodore. Uzimaš, uzimaš, uzimaš.
Oni ljudi su mi gledali sve stvari svojim očima i mislima i više nisam imao
utisak da je kuća moja.
Zažmurio sam i duboko disao kako bih se smirio. Kada sam otvorio oči,
matrjoška mi se samozadovoljno smešila. Pored nje je stajala muzička kutija.
Balerina Eloiz je stajala ponosna i uspravna, savršenih ruku dignutih iznad glave.
Mama i tata su se osmehivali s fotografije. Moj prekrasni narandžasti tepih bio mi
je kao mekane pilule pod nogama.
Odmah mi je bilo bolje. Sve je bilo u redu. Bio sam kod kuće.
 Olivija mi je naletela glavom na dlan. Nasmejao sam se i uzeo je. Od toga mi
je bilo još bolje. Ali gore na tavanu, zeleni dečaci su se pomerali.

Sutradan sam izašao u novinama. Naslov je glasio PRETRAŽENA KUĆA

OSUMNJIČENOG. I tamo sam bio ja, kako stojim ispred kuće. Pretresli su oni i druge
kuće, ali iz članka se moglo zaključiti da je u pitanju samo moja i pretpostavljam
da su ti ljudi bili toliko pametni da sakriju lice. Bez fotke nema priče. Fotografiju
su stavili tik do Devojčice sa Sladoledom, što je samo po sebi bilo priča.
Na slici se nije videlo ime ulice, ali pretpostavljam da su je ljudi prepoznali.
Razbijali su mi prozore kamenjem i ciglama. Često su to radili. Čim bih zamenio
jedno okno, razbio bi ga novi kamen. Imao sam utisak da ću poludeti. To se
dogodilo toliko puta da sam odustao i zakucao šperploču na prozore. To ih je
usporilo. Nije toliko zabavno bacati kamenje kada nema šta da se razbije. Prestao
sam da izlazim preko dana. To je bilo nezgodno vreme.

***

Devojčicu sa Sladoledom – novine s njenom fotografijom, hoću reći – stavljam u

ormar ispod stepenica. Saginjem se da ih stavim na dno gomile. Tada ga ugledam
na polici, napola skrivenog iza kule novinske hartije – diktafon.
Smesta ga prepoznajem. Mamin je. Uzimam aparat s police. Čudno se osetim
kada ga dodirnem, kao da neko u blizini šapuće, tik ispod granice mog sluha.
U aparatu se već nalazi traka, delom iskorišćena – nasnimljeno je otprilike
pola jedne strane. Stara je, sa prugastom žuto-crnom etiketom. Sa njenim
izbledelim formalnim rukopisom. Beleške.
Traku ne slušam. Znam šta je na njoj. Ona je uvek naglas izgovarala svoje
beleške. Glas joj je neznatno zapinjao na suglasnicima; nije toga mogla sasvim da
se otarasi. U glasu joj se čulo more. Mama se rodila daleko, pod jednom tamnom
zvezdom.
Razmišljam: Samo ga ostavi tu, zaboravi da si ga video.

Pojeo sam kiseli krastavac i sada se osećam mnogo bolje. Na kraju krajeva, ono
se davno dogodilo. Svetlost raste i biće divan dan. Doći će ptice. Svakog jutra one
naviru iz šume i sleću mi u dvorište. Žutogrlke, kraljići, strnadice, krstokljuni,
vrapci, kosovi, divlji golubovi. Prepuno je i prelepo. Obožavam to da gledam.
Napravio sam špijunku tačno odgovarajuće veličine taman na pravom mestu na
šperploči – vidi se čitavo dvorište iza kuće. Pazim da hranilice uvek budu pune i
da ima vode. Ptice mogu da pate po ovoj vrućini.
Spremam se da pogledam napolje kao što to činim svakog dana, kada me
odjednom spopadne strah. Utroba mi ponekad zna pre glave. Ovo nije u redu.
Jutro je odveć tiho. Govorim sebi da ne budem čudak, duboko udišem i primičem
oko rupi.
 Najpre vidim šojku. Ona leži na samoj sredini travnjaka. Njen blistavi haos od
perja presijava se kao naftna mrlja. Trza se. Jedno dugo krilo gladi vazduh, goreći
od želje da poleti. Ptice izgledaju čudno kada su prizemljene. Nisu stvorene za to
da dugo budu na jednom mestu.
Ruke mi se tresu dok okrećem ključeve u tri velike brave na zadnjem ulazu.
Škljoc, škljoc, škljoc. Čak i sada zastajem da ih zaključam za sobom. Ptice leže po
čitavom dvorištu, rasejane po sprženoj travi. Trzaju se, uhvaćene bespomoćne na
nečemu što liči na komade zagasitog papira. Mnoge su mrtve, možda dvadeset
njih. Neke nisu. Izbrojim sedam srdaca što još kucaju. One brekću, uskih crnih
jezika ukočenih od bola.
Mozak mi juri kao mravi, na sve strane. Trebaju mi tri udisaja da shvatim šta
vidim. Neko je u toku noći otišao do svake hranilice i postavio lepljive zamke,
obmotao ih oko žičanih kaveza, pričvrstio ih na kugle što vise s kanapa. Kada su
ptice došle u zoru da se hrane, noge i kljunovi su im se zalepili za lepak.
U glavi mi je samo: Ubistvo, ubistvo, ubistvo... Ko bi to uradio pticama? Zatim
pomislim: Moram da raščistim. Ne smem dozvoliti da Loren vidi.
Ona prugasta ulična mačka čuči u bršljanu kod žičane ograde, napregnutih
očiju boje ćilibara.
„Beži!”, vičem. Gađam je onim što mi je najbliže pri ruci, a to je prazna
limenka piva. Limenka je promaši i udari u stub ograde, proizvodeći zvuk nalik
na dang. Mačka odlazi polako, neravnomerno hramljući na šapama, kao da je
sama to rešila.
Sakupljam žive ptice. One mi se lepe u rukama, spojene u trzavoj masi. Liče
na kakvo čudovište iz mojih noćnih mora, na sve strane noge i oči, kljunovi što
piju vazduh. Kada pokušam da ih razdvojim, perje se odvaja od kože. Ptice ne
proizvode nikakav zvuk. Možda je to najgore od svega. Ptice nisu kao ljudi. Ućute
se od bola.
Nosim ih unutra i pokušavam sve čega se setim kako bih rastvorio lepak. Ali
dovoljno mi je da probam nekoliko puta s rastvaračem kako bih video da samo
pogoršavam stvar. Ptice zatvaraju oči i dahću u isparenjima. Više ne znam šta da
radim. Ovakva slepljenost je zauvek. Ptice ne mogu da žive, ali nisu mrtve.
Razmišljam da ih udavim a zatim udarim čekićem u glavu. Sa svakom zamišlju
osećam se sve čudnije. Razmišljam da otključam ormar s laptopom. Možda
internet ima neku ideju. Ali ne mogu da smislim gde da ostavim ptice. Lepe se za
sve što pipnu.
Zatim se setim nečega što sam video na TV-u. Vredi pokušati, a sirće imamo.
Jednom rukom odsecam komad baštenskog creva. Ispod sudopere vadim veliku
plastičnu kutiju, sodu bikarbonu i belo sirće. Ptice pažljivo stavim u kutiju, koju
zapečatim, a onda proturim komad creva kroz rupu što sam je probušio na
plastičnom poklopcu. Sirće i sodu bikarbonu pomešam u kesi, koju gumicom
pričvrstim za crevo. Sada je to gasna komora. Vazduh u kutiji počinje da se menja,
a pernato trzanje se usporava. Gledam sve to, jer smrt zaslužuje svedoka. To treba
da ima čak i ptica. Ne traje dugo. Već su bile napola odustale, od vrućine i straha.
Poslednji ugine golub; njegove punačke grudi dižu se i spuštaju sve pliće, a zatim
se umire.
Ubica je i mene pretvorio u ubicu.
Leševe stavljam u đubre iza kuće. Mlitava, još topla tela, meka na dodir.
Negde u ulici počinje da radi kosilica. Vazduh polako prožima miris pokošene
trave. Ljudi se bude.
„Jesi dobro, Tede?” To je čovek kose boje soka od pomorandže. On svakog
dana vodi svog velikog psa u šumu.
Kažem: „Dobro sam, naravno.” Čovek mi gleda stopala. Shvatam da nemam
ni čarape ni cipele. Stopala su mi bela i dlakava. Jedno pokrivam drugim, ali se
zbog toga ne osetim nimalo bolje. Pas dahće i ceri mi se. Uopšteno gledano, kućni
ljubimci su bolji od svojih vlasnika. Krivo mi je zbog svih onih pasa i mačaka i
zečeva i miševa. Oni moraju da žive s ljudima i, još gore, moraju da ih vole. E
sad, Olivija nije kućni ljubimac. Ona je mnogo više od toga. (Pretpostavljam da
svako tako misli za svoju mačku.)
Kada pomislim da mi se Ubica šunja po kući u hladnom mraku, postavlja mi
zamke u dvorištu – možda čak zaviruje unutra, gleda mene, Loren i Oliviju svojim
očima mrtve bube – preskoči mi srce.

Vraćam se. Žena s čivavom stoji vrlo blizu. Njena ruka mi je na ramenu. To je
neobično. Ljudi obično ne vole da me dodiruju. Pas pod njenom rukom drhti, pilji
naokolo iskolačenim očima.
Stojim ispred kuće žene s čivavom, koja je žuta sa zelenim ukrasima. Imam
utisak da sam upravo nešto zaboravio, ili da ću svakog časa to otkriti. Uozbilji se,
govorim sebi. Ne budi čudak. Ljudi primećuju čudake. Pamte.
„... tvoje jadno stopalo”, govori žena. „Gde su ti cipele?” Poznajem taj ton.
Sitne žene žele da se staraju o krupnim muškarcima. To je zagonetka. „Moraš da
vodiš računa o sebi, Tede”, kaže ona. „Tvoja majka bi se razbolela od brige za
tebe.”
Vidim da mi stopalo curi – tamnocrvena pruga preko betona. Mora da sam
zgazio na nešto. „Jurim onu uličnu mačku”, kažem. „Jurio sam je, hoću reći. Ne
želim da mazne ptice u mom dvorištu.” (Ne pogađam uvek glagolsko vreme. Kao
da se sve uvek događa sada i ponekad zaboravim da se zapravo dogodilo onda.)
„Ta mačka je prava bruka”, kaže ona. Oči joj svetle interesovanjem. Dao sam
joj nešto drugo da oseća. „Stvorenje je napast. Trebalo bi da se grad pobrine za
ulične mačke kao što se brine za ostalu gamad.”
„Slažem se”, kažem. „Naravno.”
(Ne pamtim imena, ali imam svoje načine procenjivanja i pamćenja ljudi. Prvi
je: da li bi bili blagi prema mojoj mački? Ovu ženu ne bih pustio ni blizu Oliviji.)
„U svakom slučaju, hvala”, kažem. „Sad mi je lakše.”
„Nego šta”, kaže ona. „Dođi sutra na ledeni čaj. Napraviću keks.”
„Sutra ne mogu.”
„Pa dobro, kad god želiš. Komšije smo. Treba da pazimo jedno na drugo.”
 „I ja stalno to govorim.” Učtiv sam.
„Imaš lep osmeh, Tede, znaš? Treba češće da ga koristiš.”
Mahnem, iscerim se i otćopam, podražavajući bol koji ne osećam, manje se
oslanjajući na nogu iz koje krvarim dok se ne uverim da je ona zašla za ugao.
Žena s čivavom nije primetila da sam nestao, što je dobro. Izgubio sam
vremena, ali ne previše, čini mi se. Pločnik mi je još topao pod nogama, nije vreo.
Kosilica još zuji negde u ulici, miris pokošene trave lepljiv je i zelen u vazduhu.
Možda dva minuta. Ali to nije trebalo da se dogodi na ulici. I trebalo je da se
obujem pre nego što sam izašao iz kuće. To je bila greška.

Posečeno stopalo čistim sredstvom za dezinfekciju iz zelene plastične bočice.

Mislim da je namenjeno za podove i pultove, ne za kožu. Posle toga stopalo
izgleda mnogo gore; koža je crvena i osetljiva. Izgleda kao da bi baš bolelo kada
bih mogao to da osetim. Ali barem je posekotina sada čista. Zavijam stopalo
gazom. Po kući imam mnogo gaze i zavoja. Ovde nesreće nisu retkost.
Ruke su mi lepljive posle toga, kao da nešto prianja za njih, poput žvake ili
smrti. Sećam se kako sam negde čitao da ptice imaju vaške. Ili su to možda ribe.
I ruke perem onim za pod. Klimav sam. Pijem pilulu koju je trebalo da popijem
pre nekoliko sati.
Pre jedanaest godina na današnji dan nestala je Devojčica sa Sladoledom.
Jutros mi je neko ubio ptice. Možda ta dva događaja nemaju nikakve veze jedan
s drugim. Svet je pun svega i svačega što nema smisla. Ali možda su oni povezani.
Otkud je Ubica znao da se tolike ptice hrane u zoru u mom dvorištu? Poznaje li
ovaj kraj? Te misli mi ne prijaju.
Sastavljam spisak. Na vrhu pišem: Ubica. Spisak nije preterano dug.

Čovek kose boje soka od pomorandže

Žena s čivavom
Neki neznanac

Sisam vrh olovke. Nevolja je u tome što komšije ne poznajem baš najbolje.
Mama ih je poznavala. To je bila njena fora, da očarava ljude. Ali kad mene vide
kako nailazim, oni pređu na drugu stranu. Zaista sam ih video kako se okreću i
žurno odlaze. Tako da bi Ubica baš mogao da bude tamo negde, dve kuće niže,
da jede picu ili šta već i smeje mi se. Dodajem na spisak:

Čovek-vidra ili njegova supruga ili njihova deca

Muškarci koji zajedno žive u Plavoj kući
Žena koja miriše na krofne

To su gotovo svi ljudi u ulici.

Ne mislim stvarno da je iko od njih Ubica. Neki, poput porodice vidri, trenutno
su na odmoru.
 Naša ulica ima čudno ime. Ljudi katkad zastaju i fotografišu ulubljenu uličnu
tablu. Zatim odu, jer iza nema ničega osim šume.
Polako dodajem još jedno ime na spisak. Ted Banerman. Nikad se ne zna.
Otključavam ormar gde držim opremu za slikanje, i pažljivo sakrivam spisak
ispod stare kutije kreda koju Loren nikada ne koristi.

Ljude procenjujem na dva načina – po tome kako se odnose prema životinjama, i

po tome šta vole da jedu. Ako je nekome omiljena hrana nekakva salata, taj neko
je nesumnjivo rđava osoba. Bilo šta sa sirom, verovatno je u redu.
Još nema ni deset sati – vidim po tome kako sunce prosijava kroz špijunke na
šperploči, kako baca novčiće svetlosti po podu – a dan je već veoma loš. Zato
odlučujem da spremim sebi rani ručak. U pitanju je moj omiljeni, najbolji ručak
na svetu. Dobro, za ovo treba da uzmem spravicu za snimanje.
Jer razmišljam – zašto da ne koristim diktafon za recepte? (Mami se to ne bi
svidelo, znam. Na potiljku imam onaj vreli osećaj koji mi govori da ću svakog
časa postati nešto što je ona zvala napašću.)
Raspakujem novo pakovanje kaseta. Lepo mirišu. Stavljam jednu novu u
aparat. Kad sam bio mali, uvek sam želeo da se igram njime. Diktafon ima veliko
crveno dugme nalik klavirskoj dirci, koje glasno škljocne kada ga pritisnem. E
sad, ne znam šta da radim s maminom starom trakom, i to me uznemirava. Ne
mogu da je bacim ni da je uništim – to ne dolazi u obzir – ali ne želim da je držim
sa svojim lepim novim kasetama. Zato je vraćam u ormar ispod stepenica, gurnem
je tamo ispod novina, ispod Devojčice sa Sladoledom. Dobro, spreman!

Recept Teda Banermana za sendvič sa sirom i medom. Zagrejte ulje u tiganju dok
ne počne da se puši. Dva parčeta hleba namažite maslacem sa obe strane. Uzmite
malo čedra, ja volim onaj rezani, ali vi upotrebite šta god vam se najviše sviđa.
To je vaš ručak. Uzmite malo meda i namažite ga na oba parčeta hleba s jedne
strane. Čedar stavite na med. Na čedar stavite kolutove banane. Sada zatvorite
sendvič i pržite ga u tiganju dok neporumeni sa obe strane. Kada bude spreman,
pospite ga solju, biberom i čili sosom. Presecite ga napola. Gledajte kako sir i
med cure iz njega. Maltene ga je šteta jesti. Ha-ha – maltene.

Glas mi je grozan! Kao u kakvog uvrnutog deteta sa žabom u trbuhu. Pa dobro,

snimiću recepte, ali ih sigurno neću opet slušati osim ako ne budem morao.
Snimanja se dosetio čovek-buba. Kazao mi je da vodim „dnevnik osećanja”.
Te reči mi unose nemir. Zvučalo je jednostavno kada je to rekao. Pričaj o onome
što se događa i kako to utiče na tebe. E pa, to ne dolazi u obzir. Ali dobro je da
snimam recepte u slučaju da jednog dana nestanem i ne ostane niko ko ih pamti.
Sutra ću snimiti sendvič sa sirćetom i jagodama.
Mama je gajila određena mišljenja o hrani, ali ja je obožavam. Nekada sam
mislio da bih mogao da budem glavni kuvar, da možda vodim neki lokal za
ručavanje. Kod Teda – zamislite! Ili da pišem knjige recepata. Ništa od toga ne
mogu zbog Loren i Olivije. Ne smem da ih ostavim same.
Bilo bi dobro porazgovarati s nekim o tome. (Očito ne sa čovekom-bubom.
Vrlo je važno da čoveku-bubi ne pokažem ko sam.) Voleo bih da svoje recepte
podelim s nekim prijateljem, ali nemam nijednog.
Sedim na kauču sa sendvičem i gledam čudovišne terence. Čudovišni terenci
su sjajni. Glasni su i idu preko svega i kroz sve. Ništa ih ne zaustavlja. Sir i terenci.
Trebalo bi da budem srećan. Ali glava mi je puna perja i kljunova. Šta ako se ja
zalepim za lepljivu zamku? Šta ako bih jednostavno nestao? Nema nikoga da mi
bude svedok.
Osetim blag dodir na boku. Olivija mi gura glavu u ruku a onda mi se penje
na krilo teškim kadifenim nožicama. Okrene se još jednom pre nego što mi se
smesti na koleno. Ona uvek zna kada se uznemirim. Kauč se trese od njenog
predenja.
„Hajde, mačkice”, govorim joj. „Vreme ti je da ideš u svoj sanduk. Stiže
Loren.” Ona zažmuri a telo joj omlitavi kada se opusti. Bezmalo mi klizi kroz
ruke i prede dok je nosim u kuhinju. Dižem poklopac starog, pokvarenog
zamrzivača. Odavno je trebalo da ga se ratosiljam, ali Olivija ga obožava, sam
bog zna zašto. Kao i uvek, proveravam da li je isključen iz struje, iako godinama
ne radi. Prošle sedmice sam izbušio još nekoliko rupa na poklopcu – bojim se da
nemaju dovoljno vazduha. Teško je ubijati stvorenja, razume se, ali mnogo je teže
čuvati ih i održavati u životu. Čoveče, u to se baš razumem.

Loren i ja igramo njenu omiljenu igru. Ima mnogo pravila i podrazumeva vožnju
ružičastim biciklom kroz kuću ogromnom brzinom dok se izvikuju imena glavnih
gradova. Loren dvaput zazvoni zvoncetom za tačan odgovor, a četiri puta za
netačan. Igra je glasna, ali je nekako obrazovna pa pristajem na nju. Kada neko
pokuca na vrata, stavljam ruku na zvonce.
„Ćuti dok otvorim”, govorim. „Hoću reći tišina. Da nisi ni pisnula.” Loren
klima glavom.
To je žena s čivavom. Pas bojažljivo izviruje glavom iz njene torbe. Oči su mu
blistave i izbezumljene.
„Zvuči kao da se neko žestoko igra”, kaže ona. „Deca i treba da budu glasna,
tako ja kažem.”
„Došla mi je ćerka u posetu”, kažem. „Nije zgodan trenutak.”
„Čula sam da imaš ćerku pre nekoliko godina”, kaže žena s čivavom. „Ko mi
je rekao? E toga se ne sećam. Ali sećam se da sam čula kako imaš ćerku. Baš bih
volela da je upoznam. Komšije treba da se druže. Donela sam ti malo grožđa.
Zdravo je, ali slatko je pa ga svi vole. Grožđe vole čak i deca. Zrna su prirodne
bombone.”
„Hvala”, kažem. „Ali sada moram da idem. Ona i ja ne provodimo mnogo
vremena zajedno. I, znate, kuća mi je u neredu.”
„Kako si ti, Tede?”, pita ona. „Stvarno, kako si?”
 „Dobro sam.”
„Kako ti je majka? Volela bih da mi nešto napiše.”
„Dobro je.”
„U redu”, kaže ona jedno minut kasnije. „Valjda ćemo se videti.”
„Ej, tata!”, vikne Loren kada vrata budu sigurno zatvorena za ženom s
čivavom. „Čile!”
„Santijago!”, proderem se.
Loren vrisne i odveze se, srljajući i krivudajući oko nameštaja. Dok okreće
pedale, glasno peva pesmu koju je izmislila o mokricama1, a da nisam roditelj
nikada ne bih poverovao da mi pesma o mokricama može doneti toliku radost. Ali
ljubav to radi, poseže pravo u tebe kao ruka.
Ona iznenada stane, gume zaškripe na drvenim daskama.
„Prestani da ideš za mnom, Tede”, kaže.
„Ali igramo igru.” Obeshrabrim se. Počinje.
„Ne želim više da se igram. Odlazi, nerviraš me.”
„Izvini, mačkice”, kažem. „Ne mogu. Možda ću ti zatrebati.”
„Ne trebaš mi”, kaže ona. „I želim sama da se vozim.” Diže glas. „Želim sama
da živim u nekoj kući, i sama da jedem, i sama da gledam TV, i da više nikada
nikoga ne viđam. Želim da idem u Santijago u Čileu.”
„Znam”, kažem. „Ali deca ne mogu to sama. Mora neko odrastao da vodi
računa o njima.”
„Jednoga dana hoću”, kaže ona.
„De, de, mačkice”, kažem, najblaže što mogu. „Znaš da to ne sme nikada da
se dogodi.” Trudim se da budem što iskreniji prema njoj.
„Mrzim te, Tede.” Ma koliko puta ih ona izgovorila, reči u meni uvek izazivaju
isti osećaj: kao da me nešto udari s leđa velikom brzinom.
„Tata, ne Tede”, kažem. „I ne misliš tako.”
„Mislim”, kaže ona, glasa tankog i tihog kao u pauka. „Mrzim te.”
„Hoćemo da pojedemo malo sladoleda?” Čak i samom sebi zvučim skrušeno.
„Volela bih da se nisam ni rodila”, kaže ona i staje da okreće pedale, zvoneći
zvoncetom, vozeći tačno preko crteža koji je ranije nacrtala, crteža crne mačke sa
očima zelenim kao dragulji. Olivije.
Maločas nisam lagao; kuća je stvarno u neredu. Loren je prosula žele u kuhinji
a onda prešla biciklom pravo preko njega, ostavljajući lepljivi trag po kući. Po
čitavom kauču razbacane su slomljene bojice a na sve strane rasejani prljavi
sudovi. Jedna od omiljenih Loreninih igara jeste da vadi sve tanjire iz ormarića
jedan po jedan i da ih lizne. Zatim vikne: „Tata, svi tanjiri su prljavi.” Sada se
prevrne s bajsa na pod i počinje da se pravi da je traktor, mumla i puzi. „Dok god
je srećna”, mrmljam za sebe. Roditeljstvo.
Podnevnu pilulu pijem s vodom kada Loren natrči na mene. Voda se prospe
iz čaše na plavi tepih a pilula mi ispadne iz prstiju, odskoči, žuta tačkica u

1Vrsta kopnenih rakova koji žive na mračnim mestima punim vlage koja im je potrebna za
opstanak. (Prim. prev.)
vazduhu, i nestane. Čučnem i zavirim ispod kauča. Nigde je ne vidim. A još mi ih
i ponestaje.
„Dođavola”, govorim bez razmišljanja. „Dođavola.”
Loren počinje da vrišti. Glas joj postaje sirena koja se pojačava dok glava
samo što mi se ne rasprsne. „Ti psujes”, kuka ona. „Ti veliki, debeli, grozni
čoveče, nemoj da psuješ!”
I ja samo prasnem. Nehotice, ali prasnem. Voleo bih da kažem da me na to
nije podstaklo ono veliki, debeli, ali ne mogu. „Dosta je bilo”, vičem. „Tajm-aut,
smesta.”
„Ne.” Ona me grebe po licu, traži mi oči oštrim prstima.
„Ne možeš da se igraš ovde ako ne umeš da se ponašaš.” Uspeva mi da je
odbijem i ona na kraju prestane da se opire.
„Mislim da treba malo da odspavaš, mačkice”, govorim. Spuštam je i puštam
ploču. Šapat gramofona smiruje. Kroz vazduh prosejava lepi ženski glas. Zimska
je noć i niko nema krevet viška, niko nema bombona... trenutno se ne sećam kako
se pevačica zove. Oči su joj pune saosećanja. Kao majka je, ali majka koje ne
moraš da se plašiš.
Podižem bojice i flomastere i brojim ih. Dobro je, svi su tu.
Loren sam navikao da spava uz ovu muziku. Bila je nervozno dete a izrasta u
tešku adolescentkinju. Kako se to zove? Tvinka.2 Nekih dana, kao danas, ona
izgleda veoma mala i samo želi da vozi svoj ružičasti bicikl. Brine me ono što se
danas dogodilo. Ima mnogo razloga za brigu.
Prvi i najveći: češće odlazim. To se događa kada sam pod stresom. Šta ako
jednog dana odem i ne vratim se? Loren i Olivija bi bile same. Trebaju mi jače
pilule. Razgovaraću s čovekom-bubom. Pivo mi je hladno u ruci i sikne kao zmija
kada povučem jezičak. Iz tegle uzimam tri kisela krastavca s mirođijom, sečem ih
napola i mažem puterom od kikirikija. Hrskavo. To je najbolja grickalica i odlično
se slaže s pivom, ali ne mogu da uživam u njoj.
Druga briga: buka. Naša kuća je na kraju ulice; iza je samo šuma. A kuća levo
od naše prazna je otkad znam za sebe; novine zalepljene za unutrašnje strane
prozora požutele su i uvile se. Tako da sam s godinama postao manje oprezan.
Puštam Loren da viče i peva. O tome treba razmisliti. Čula ju je žena s čivavom.
Ispod kuhinjskog stola rasejan je crni izmet. Vratio se onaj miš. Loren još tiho
plače, ali stišava se, što je dobro. Muzika radi svoj posao. Nadam se da će izvesno
vreme spavati, a onda mogu da je probudim za večeru. Spremiću njeno omiljeno
jelo, viršle sa špagetima.
Treća briga: koliko će dugo ona voleti viršle i špagete? Koliko dugo mogu da
je štitim? Stalno treba paziti na nju. Deca su ti kao lanac oko srca ili vrata, i vuku
te na sve strane. Ona prebrzo odrasta; znam da to govore svi roditelji, ali tako je.
Smiri se, govorim sebi. Najzad, Olivija je naposletku naučila da bude
zadovoljna okolnostima. Kada je bila mače, trčala je ka vratima kad god bih ih
otvorio. Tamo napolju nikada ne bi mogla da preživi, ali ipak je trčala. Sada zna

2 Engl.: tween – dete između osam i dvanaest godina. (Prim. prev.)

da ne treba. Ono što želimo nije uvek najbolje za nas. Ako mačka može to da
nauči, može i Loren. Nadam se.

***

Dan se bliži kraju a posle večere je vreme da Loren krene.

„Zdravo, mačkice”, govorim.
„Zdravo, tata”, kaže ona.
„Vidimo se iduće sedmice.”
„Aha.” Ona se igra kaišem na rancu. Kao da ne mari, ali meni ovaj deo uvek
presedne. Postavio sam kao pravilo da joj ne pokazujem koliko sam uznemiren.
Ponovo puštam ploču. Ženin glas vijuga kroz vreli sumrak.
Kada mi je loš dan, sada i onda postaje nepouzdano. Na određenim mestima
širom kuće čujem mamin i tatin glas. Ponekad se svađaju oko toga ko će ići u
prodavnicu. Katkad se čuje kako zvoni i zuji stari telefon u predsoblju, a onda
mama razgovara sa školom, govori im da sam opet bolestan. Ponekad se probudim
na njeno dozivanje na doručak. Zvuk je potpuno jasan. Onda se spusti tišina, a ja
se setim da ih više nema. Samo bogovi znaju gde su.
Bogovi su bliže nego što biste pomislili. Žive među drvećem, ispod kore toliko
tanke da se može zagrebati i probiti noktom.
 Olivija

Kad me je Ted pozvao, bila sam zaokupljena lizanjem noge tamo gde me svrbi.
Pomislila sam: Dođavola, ovo nije zgodan trenutak. Ali čula sam onaj ton u
njegovom glasu, te sam prestala i otišla da ga potražim. Trebalo je samo da
pratim vrpcu, koja je danas raskošno blistavozlatna.
On je stajao u dnevnoj sobi. Oči su mu bile nestale. „Mačkice”, ponavljao je
iznova i iznova. Uspomene su se kretale u njemu kao gliste ispod kože. U vazduhu
je bila grmljavina. Bila je to gadna epizoda.
Naslonila sam se bokom na njega. On me je podigao drhtavim rukama. Njegov
dah mi je pravio puteve u krznu. Prela sam mu na obrazu. Vazduh je počeo da se
smiruje, elektricitet je slabio. Tedu se usporilo disanje. Trljala sam lice o njegovo.
Osećanja su mu pokuljala u mene. Bilo je bolno, ali mogla sam to da podnesem.
Mačke se ni za šta ne drže.
„Hvala, mačkice”, prošaptao je on.
Vidite? Bila sam zauzeta kada me je zvao, ali ipak sam otišla kod njega.
gospod mi je podario tu svrhu, i ja rado obavljam svoju dužnost. Odnos je vrlo
osetljiva stvar. Mora svakodnevno da se radi na njemu.
Tedica peva, žalosno. Svaku pesmu znam napamet, mala kolebanja u njenom
glasu, onu pogrešnu noticu u onoj pesmi o prerijama. Njene pesme sviraju ukrug,
danonoćno, kada Loren nije tu. Tedu kao da treba društvo. Valjda misli da se
mačka ne računa. Da naginjem tome, možda bih se uvredila. Ali svi tedovi su
potrebiti i to se ne sme shvatati lično. Govorim uopšteno. Ne poznajem nijednog
teda osim Teda. I Loren, pretpostavljam.

Pričaću od početka. Kako me je pronašao u oluji, onogdana kad nas je vrpca

spojila.
Sećam se kad sam se rodila. Nije me bilo, a onda jeste, tek tako. Izgurana sam
iz toplote u hladnoću, ritala se slabim šapicama, zamršena u vlaknima lepljive
opne. Prvi put sam osetila vazduh na krznu, prvi put otvorila usta da zaplačem.
Ona se nadvila nada mnom, velika kao nebo. Topao jezik, topla usta oko mog
vrata. Hajde, mačkice, ovde nismo bezbedne. Mamamačka. Ostale smo ostavile
u blatu. Nisu preživele prolaz. Ona topla obličja s kojima sam delila mrak svih
onih meseci, sada nepomična i na pljusku kiše. Hajde. Bila je uplašena. Videla
sam to, čak i onako mala.
Oluja mora da je trajala danima. Ne znam koliko dana. Seljakale smo se u
potrazi za toplotom, zaklonom. Oči mi još nisu bile otvorene, te se sećam mirisa i
dodira: mekog zemljanog mesta gde smo spavale, jetkog vonja pacova. Njenog
krzna na mom nosu kada bi se čvrsto sklupčala oko mene, nejasnog mirisa lišća
božikovine.
Kada su oči počele da mi se otvaraju, videla sam mutno. Kiša je lila kao
blistavi noževi. Svet je praštao i drhtao. Nikada nisam poznavala ništa drugo, te
sam mislila da je uvek oluja.
Naučila sam da stojim a zatim i da hodam, pomalo. Počela sam da shvatam
kako nešto nije u redu s mamamačkom, u njenom telu. Pokreti su joj se usporavali.
Stizalo je manje mleka.
Jedne noći sklonile smo se u jednu vododerinu. Iznad nas, na snažnom vetru,
drhtalo je i šibalo trnovo žbunje. Ona me je ugrejala i nahranila. Prela je. Zvuk
je jenjavao, njena toplota bledela. Zatim se umirila. U mene je počela da se uvlači
studen.
Začula se neka tutnjava i pojavio se zaslepljujući zrak svetlosti, ne drhtave
svetlosti s neba, već nekog žutog kruga. Nešto nalik pauku od mesa, što se
svetlucalo od kiše. Tada nisam imala reč za ruku. Ona me je obavila, podigla me
od mame.
„Šta je ovo?” Na njemu se snažno osećao miris mokre zemlje. Manžetne su mu
bile klizave od blata. U blizini je brujala neka životinja. On me je stavio u tu
životinju. Kiša je udarala po metalnom krovu kao kamenčići. Ušuškao me je,
utoplio. Ćebe je bilo žuto, sa šarom plavih leptira. Imalo je miris nekoga koga
sam poznavala, ili žudela da upoznam. Kako je to moguće? Još nikoga nisam
poznavala.
„Jadna mačkice”, kazao je on. „I ja sam sâm.” Liznula sam ga po palcu.
Tada se dogodilo. Na grudima, preko mesta gde mu je sigurno srce, sabirao
mu se prigušen beli sjaj. Sjaj je prerastao u vrpcu, koja se pružala kroz vazduh.
Vrpca mi se približavala. Veslala sam šapama i opirala se. Ali čvrsto me je držao.
Osećala sam kako mi se svetlost obavija oko vrata, povezuje me s njegovim srcem.
Nije bolelo. To nas je spojilo. Ne znam da li je i on to osetio – volim da mislim da
jeste.
Zatim me je doneo u ovu lepu toplu kuću gde stalno mogu da spavam i budem
mažena. Ako ne želim, ne moram ni da gledam spoljašnji svet! Svi prozori su
zakucani daskama. Ted je od mene napravio kućnu mačku i odonda ne moram ni
o čemu da brinem. Ovo je naša kuća, koja je samo za nas, i niko drugi ne sme da
ulazi. Osim Noćnog, razume se, i zelenih dečaka i Loren. Da budem iskrena,
mogla bih bez nekih od njih.
Valjda bi trebalo da nas opišem. Tako se to radi u pričama. Ovo je teško.
Nikada ne mogu da razlikujem tedove na TV-u. Ne znam koje su pojedinosti bitne.
Hoću reći, moj Ted je pomalo boje peska? I na licu ima površine riđeg krzna i
gušće krzno na glavi, koje je donekle tamnije nijanse, slično lakiranom drvetu.
Što se mene tiče, Ted me uvek zove „ti” ili „mačkice”. Ali zovem se Olivija.
Imam usku belu prugu na grudima, koja mi ističe krzno crno kao ugalj. Rep mi je
dugačak i tanak kao štapić. Uši su mi velike, naširoko se okreću i blago su
zašiljene. Vrlo su osetljive. Oči su mi oblika badema i zelene kao masline za
koktele. Mislim da je u redu da kažem da sam lepa.
Ponekad smo sjajan tandem, a ponekad se svađamo. To prosto tako ide. TV
kaže kako sve moraš da prihvatiš, i tedove i mačke, takve kakvi su. Ali moraš i da
imaš granice. Granice su važne.
Dosta je za sada. Osećanja veoma zamaraju.

Prenem se iz dremke, na zvuk daleke zvonjave, ili nekog visokog glasa što me
doziva.
Tresem glavom da se rasanim. Ali zvuk i dalje traje. Da li negde neko slabašno
peva? Ne dopada mi se to. IiiiiiIIIIiiiii.
Narandžasti tepih mi predivno prija na jastučićima šapa, kao da hodam po
mekim pilulicama. Boje je sunca što zalazi nad morem. Svetlost šara zidove kroz
špijunke. Zidovi su ovde smirujuće tamnocrveni. Ted i ja mislimo da je to prelepa
boja. Slažemo se u nečemu! Tamo je Tedova fotelja, kože izlizane tako da blista
na glavi i naslonima za ruke. Srebrna izolir traka pokriva rupu gde ju je ubo nožem
za meso za vreme jedne trke u motokrosu. Volim sve u vezi sa ovom sobom osim
dva predmeta što stoje na polici iznad kamina, pored muzičke kutije.
Prvi predmet koji mrzim zove se matrjoška. Ona u sebi sadrži manju verziju
sebe, pa još jednu u njoj i tako dalje. Kako je to grozno. One su zarobljenice.
Zamišljam ih kako sve vrište u mraku, nesposobne da se mrdnu i da govore. Lice
lutke je široko i belo se smeši. Kao da je veoma srećna što drži svoju decu u
zatočeništvu.
Druga stvar koju mrzim jeste fotografija povrh kamina. Roditelji, koji zure iza
stakla. Mrzim sve u vezi s njom. Ram je veliki i srebrn, krasi ga šara grožđa, cveća
i veverica. Odvratan je. Lica veverica izgledaju kao da su istopljena i pocrnela od
vatre. Kao da je neko sipao topljeno srebro preko živih stvorenja a onda ostavio
da se to ohladi. Ali najgora je fotografija u ramu. Jezero, crno i staklasto u
pozadini. Dvoje ljudi stoje na peskovitoj plaži. Njihova lica su samo rupe ni u šta.
Roditelji nisu bili fini prema Tedu. Kada god se približim fotografiji, osećam kako
me prazno cimaju njihove duše.
Međutim, muzička kutija mi se dopada. Ona ženica je istegnuta toliko
uspravno kao da se napreže ka nebesima.
IiiiIIiii. Ona visoka zvonjava ne dopire od Roditelja. Okrećem im leđa, dižem
rep i pokazujem im dupe.
Ružičasti bicikl stoji nasred poda u dnevnoj sobi, a pomoćni točkovi se
neprimetno okreću. Loren. Ona je Tedova mala tedica. Ili možda pripada nekom
drugom tedu a on samo vodi računa o njoj? Ne pamtim. Njen miris ostaje na
tepihu, na naslonu za ruku na fotelji, ali neupadljiv je. Mora da je već otišla. Dobro
je. Ali nikada ne vrati taj prokleti bajs na mesto. Ajoj. Zapravo se trudim da
govorim „prk”, a ne – kašljuc, kašljuc. Ne volim da hulim.
Kada Loren dođe u posetu, odlazim u svoj sanduk. Tamo ima mesta za moje
misli. Uvek je mračno i dobro. Sigurna sam da gospod ne bi odobrio ovo što ću
upravo reći, ali – mali tedovi su grozni. Nikad se ne zna šta će uraditi. A Loren
ima nekakav psihološki problem; nisam upoznata s pojedinostima, ali čini mi se
da to podrazumeva da je vrlo bezobrazna i glasna. Mačke su osetljive na buku. Mi
vidimo ušima i nosevima. I očima, očigledno, hoću reći.
U kuhinji moj sanduk stoji do zida. Pripijam se uvom na hladnu stranu da
oslušnem, ali ne verujem da ono zavijanje dopire odatle. Ted je ponovo naslagao
tegove na nju, pa ne mogu da uđem. Razdražuje me to. Loren je ostavila
naškrabane, neuredne žvrljotine po čitavoj tabli pored frižidera. Bla bla bla,
napisala je. Ted je Ted. Olivija je mačka. Kakva SJAJNA zapažanja. Ona će daleko
dogurati. Frižider tandrče, voda kaplje iz slavine. Ali zvonjavica u mojim ušima i
dalje traje, ne podudara se ni sa jednim od tih zvukova.
U prostoriji sa svim onim brujanjem sve je onako kao što treba da bude. Svi
ormarići su zatvoreni. Čujem kako aparati tiho predu iza zaključanih vrata.
Mobilni telefon, laptop, štampač. Svi zvuče kao da su živi i uvek imam utisak da
će mi se svakog časa obratiti, ali nikada to ne učine.
To se nastavlja, taj slabašni zvuk sličan zvonjavi ili piskavom glasu. Tu buku
ne proizvode aparati.
Penjem se na sprat. To uvek liči na svojevrsno poboljšanje. Takođe volim da
spavam na stepeniku koji je tačno na sredini stepenica. Tako imam utisak da
lebdim. Tepih je crn i dobro se utapam spram njega. Ted se ponekad saplete o
mene. Previše pije.
Dok prolazim kroz sobe, zvuk kao da se niti pojačava niti stišava, što je čudno.
Vrata za tavan zaobilazim u širokom luku. Loše mesto. Penjem se na zadnje noge
da povučem kvaku na vratima spavaće sobe. Ona onako snažno škljocnu i širom
se otvore. (Volim vrata. Naprosto ih obožavam.) Na Tedovom krevetu stoji pet ili
šest koturova izolir trake. Kupuje je na metar. Ne znam za šta je sve koristi.
Liznem traku. Lepljiva je i snažna. Ono iiiooooiii mi još tiho zvoni u uvu. Sa
nestrpljenjem veslam šapama. Umišljam li ovo, ili je zvuk neznatno metalan,
šupalj, kao da dopire iz cevi?
U kupatilu skačem da proverim slavine. Iz njih ne dopire nikakav zvuk osim
unutrašnjeg odjeka vazduha. Liznem metal i njušnem skramu što prekriva ivice
umivaonika. Ted nije preterano čist ted. Njegovo kupatilo ne liči na kupatila na
TV-u.
Otvorena su vrata kućne apoteke. Na policama stoje tube u dugim mrkim
redovima. Pomazim ih vrhom repa a onda ih malko gurnem. Tube padaju i lupaju,
a iz njihovih otvora pljušte pilule. Ružičaste, bele, plave. On ih nikada čestito ne
zatvori, jer to su sigurnosni poklopci i ne može da ih otvori kada je pijan. Pilule
su se sve pomešale na prljavim pločicama. Dve su sletele u lokvicu ostalu od
njegovog jutarnjeg tuširanja. Već krvare ružičasto u vodu. Ćušnem po podu jednu
zeleno-belu kapsulu.
IIIIioooiiii. Onaj visoki zvuk. To je poruka, znam to, i kao da je samo za mene.
Ali nema vremena da se to prokljuvi jer vreme je za nju.
Vezana sam za Teda vrpcom, i pazim na njega kao što mi je GOSPOD naredio. No
ipak imam život van njega, znate? Imam interesovanja. Pa dobro, jedno. Sada je
vreme za nju i to je veoma uzbudljivo.
Sjurim se niz stepenice i otrčim do prozora, izbegavajući ružičasti bajs, idući
drugim putem iza kauča, ostavljajući otiske šapa u prašini. Mada znam da ne
kasnim, ne mogu a da se ne uplašim da kasnim. Ali krugovi svetlosti su pod tačno
odgovarajućim uglom na zidovima. Skačem na stočić sa zelenim makrameom.
Ako stanem na zadnje noge i malčice se istegnem, taman mogu da pogledam kroz
špijunku što gleda na ulicu, kroz mali hrast. Vrpca ide za mnom u vazduhu,
blistavosrebrna.
Ostale špijunke su tedovske visine i ne mogu da ih dosegnem. Samo ovako
mogu načas da vidim spoljašnji svet. Rupa je mala, približne veličine novčića od
dvadeset pet centi. Ne vidi se mnogo; uvijeni potez hrastovog debla, neke gole
zimske grane, kroz njih pola metra pločnika. Dok gledam, sivo nebo popušta i
sneg počinje nežno da pada u tišini. Pločnik polako nestaje pod belinom, svaka
grana drveta nosi tanku crtu snega.
Ovo je sve što poznajem, ovaj novčić sveta. Smeta li mi to? Nedostaje li mi
da izlazim? Nimalo. Napolju je opasno. Dok god mogu nju da vidim, ovo mi je
dovoljno.
Nadam se da Ted neće pomeriti sto s makrameom. Bilo bi to baš nešto što bi
on mogao da uradi. Onda bih morala zaista da se naljutim, a uopšte ne volim da
se ljutim.
Ako ona ne bude došla, čekaću. Razume se, to je suština ljubavi. Strpljenje i
istrajnost. gospod me je tome naučio.
Pre nje stiže njen miris, pada kroz vazduh kao med što curi na tost. Ona izlazi
iza ugla svojim gracioznim krupnim korakom. Kako da je opišem? Prugasta je
kao prašnjavi tigrić. Njene žute oči iste su boje kao kora zrele zlatne jabuke, ili
pišaćka. Prelepe su, hoću reći. Ona je prelepa. Zastaje i isteže se, na ovu i onu
stranu, pušta duge crne kandže. Trepće dok joj pahuljice snega sleću na nos. Iz
usta joj štrči nešto srebrno, možda rep. Neka ribica poput sardine ili inćuna.
Oduvek se pitam kakav je ukus prave ribe. Ja dobijam naćose sa sirom i preostale
pileće ćuftice, ili stari goveđi vrat na popustu s police u Seven ilevenu. A kada
sam baš gladna, moram da zamolim Noćnog da lovi umesto mene. (Gnušam se
nasilja svake vrste, ali nisam ja stvorila svet, a kad moram, moram.)
Nadam se da ti je riba ukusna, ćutke govorim prugastoj mački. Šapom
milujem šperploču. Volim te. Vetar se pojačava i ječi, vazduh je pun uskovitlanog
snega i ona nestaje u blesku crne i zlatne. Predstava je gotova. GOSPOD daje, i
GOSPOD uzima.
Nakon što je vidim, obično volim samo da sednem i kratko razmislim. Ali
vratilo se ono zavijanje, sada je glasnije. Trljam se šapom po uvu dok ne bude
blistavo i bolno. To mi ne pomaže. Odakle to dopire, dođavola? Oooooiiiiooooii
nastavlja se unedogled. Kako bilo šta da uradim s tim u ušima? To je kao satić.
Još gore, jer maltene kao da je u meni i neće da stane. Pomisao mi unosi nelagodu.
Zbog čega satić zvoni? Koji je čas kucnuo? Treba mi savet.
 Obraćam se svojoj Bibliji. Pa dobro, sada je moja. Mislim da je pripadala
Tedovoj majci. Ali ona je otišla, i dok se ne bude vratila, nije mi krivo što je
koristim. Stranice su tanke i šaputave, kao sasušene latice cveća. Na korici ima
zlata, koje zapada za krajičak oka kao tajna. Ted je drži na visokom stolu u
dnevnoj sobi. Iskreno, šteta je da stoji kod njega, nikada je ne otvara. Knjiga
postaje donekle otrcana, ali na kraju krajeva, moram da se pomolim.
Skačem pored knjige. Ovaj deo je zabavan jer uvek imam utisak da ću svakog
časa spasti. Opasno drhtim u međuprostoru. Zatim guram knjigu šapom, gurkam
je preko ivice.
Ona padne na pod uz veliki prasak, ostane širom otvorena. Čekam, jer još nije
gotovo; posle nekoliko trenutaka kuća se zatrese i začuje se tutnjava u zemlji. Prvi
put kada se to dogodilo, mjauknula sam i sakrila se ispod kauča. Ali s vremenom
sam shvatila da su to njegovi znaci da radim kako treba.
Skačem na tlo, glatko slećem na sve četiri šape a GOSPOD mi upire pogled u
stih koji želi da vidim.

Ljubavi! da ljubimo jedan drugoga; jer ljubav je od Boga, i svaki koji ima
ljubav od Boga je rođen, i poznaje Boga.3

Uzdrhtim koliko je to ispravno. Volim svog Teda, svoju prugastu mačku,

svoju kuću, svoj život. Ja sam srećna mačka.
Kada naiđem na stih koji mi se sviđa, pokušam da ga zapamtim – kao onaj što
sam ga upravo navela. Ali ume da bude teško držati čitave fraze u glavi. To je kao
da preturiš čašu klikera na tvrd pod. Otkotrljaju se na sve strane u mrak.
Knjiga je zapravo samo vodič. Mislim da je GOSPOD drugačiji za mačke. Draže
mu je da se nama obraća neposredno. Mi ni na šta ne gledamo onako kao tedovi.
Smeštam se na kauč u kolut sunčeve svetlosti. Namerno okrećem leđa paloj
Bibliji, kako bi Ted znao da to nema nikakve veze sa mnom. Zavijanje je donekle
utihnulo.
E sad, zašto sam još obuzeta zlom slutnjom? Šta bi to moglo da ne valja? Stih
iz Biblije nije mogao biti pozitivniji. U svakom slučaju, štos za život je sledeći:
ako ti se ne dopada to što se događa, spavaj dok ne prestane.

3 Svi citati iz Biblije dati su prema prevodu Vuka Karadžića i Đure Daničića, izdanje
Britanskoga i inostranoga biblijskoga društva, 1952, Beograd. (Prim. prev.)
 Ted

Razmišljam kako treba da snimim neka sećanja na mamu. Tako neće nestati, čak
i ako ja budem nestao. Ne želim da ona bude zaboravljena. Međutim, veoma je
teško izabrati jedno. Većina mojih uspomena u sebi ima tajne i nije upotrebljiva.
Imam sjajnu ideju. Možda onaj dan na jezeru? U toj priči nema tajni. Isprva
ne mogu da nađem napravicu za snimanje; siguran sam da sam je poslednji put
imao u kuhinji. Naposletku, posle pretrage, pronalazim je iza kauča u dnevnoj
sobi. Čudno. Ali takav vam je moj mozak.

Dakle. Evo kako sam zavoleo ptice. Bilo je leto i otišli smo na jezero. Imao sam
šest godina i ne sećam se bogzna čega iz tog uzrasta, ali sećam se tog osećaja.
Mama je toga dana bila u tamnoplavoj haljini, svojoj omiljenoj. Ona je
lepršala na vrućem vetriću što je zviždao kroz odškrinut prozor. Kosa joj je bila
vezana, ali su se neke vlasi izvukle iz punđe. Šibale su je po vratu, koji je bio dug
i beo. Tata je vozio, a njegov šešir je bio crn planinski venac spram svetlosti.
Ležao sam na zadnjem sedištu, ritao se i gledao kako promiče nebo.
„Mogu li da dobijem macu?”, upitao sam, kao što sam katkad radio. Možda
sam mislio da je mogu iznenaditi pa da mi drugačije odgovori.
„Ne držimo životinje u kući, Tedi”, kazala je ona. „Znaš šta mislim o kućnim
ljubimcima. Okrutno je držati živa stvorenja u zatočeništvu.” Videlo se da nije
odavde. Glas joj je još imao je dva čujan prizvuk zemlje njenog oca. Nazalni zvuk
oko slova „r”. Ali pre je bilo do toga kako se držala, kao da očekuje udarac s leđa.
„Tata”, rekao sam.
„Slušaj majku.”
Na to sam složio izraz kao da plačem, ali samo za sebe. Nisam želeo da budem
napast. Gladio sam rukom vazduh i pravio se da pod njom osećam svilenkasto
krzno, tvrdu glavu sa znatiželjnim ušima. Mačku sam želeo otkad sam znao za
sebe. Mama je uvek odbijala. (Sada ne mogu a da se ne pitam da li je ona znala
nešto što ja nisam, da li je videla budućnost, kao crvenu prugu na obzorju.)
Kada smo prišli jezeru, vazduh je poprimio miris duboke vode.

Došli smo rano, ali obala je već bila prekrivena porodicama, ćebadima raširenim
kao kvadrati šahovskih tabli na belom pesku. Vodeni cvetovi4 su visili u oblacima

4 Vodeni krilati insekti koji pripadaju redu efemeroptera. (Prim. prev.)

nad blistavom površinom. Jutarnje sunce je bilo jako; svrbelo me je na koži kao
sirće.
„Ne skidaj prsluk, Tedi”, rekla je mama. Bilo je vruće, ali znao sam kako ne
treba da se raspravljam.
Igrao sam se s tatom u vodi. Mama je sedela u svojoj stolici, držala svoj plavi
svileni suncobran. Obod se mreškao na povetarcu. Ona nije čitala. Samo je
gledala kroz šumu, zemlju i vodu, nešto što niko od nas nije mogao da vidi.
Izgledala je kao da sanja, ili motri hoće li se pojaviti neki neprijatelj. Kada se
osvrnem na to, verovatno je radila i jedno i drugo.
Na tezgi za suvenire imali su male priveske za ključeve izdeljane od borovine
iz ovdašnje šume. Bili su predivni, u obliku pasa, riba i konja. Blago su se njihali,
gledali me svojim drvenim očima, dok su srebrni privesci odbleskivali svetlost.
Pretresao sam ih prstima smežuranim od vode. Našao sam je pozadi na postolju,
savršenu malu mačku koja sedi prava kao strela spojenih šapica. Rep joj je bio
upitnik, uši nežne. Drvodelja je radio s prirodnim zavojitim šarama i linijama u
drvetu kako bi se činilo da ima svileno krzno. Žudeo sam da je imam. Imao sam
utisak da smo stvoreni jedno za drugo.
Na rame mi je pala mamina ruka. „Vrati to, Tedi.”
„Ali nije prava”, kazao sam. „Samo je drvena. Mogao bih da je držim u kući.”
„Vreme je za ručak”, rekla je ona. „Hajde.”

Vezala mi je salvetu oko vrata i dala mi dve teglice s plavo-belim etiketama –

jednu s pireom od jabuka, jednu od šargarepe – i kašiku. Zamišljao sam da nas
ljudi gledaju, iako verovatno nisu. Druga deca oko nas jela su viršle i sendviče.
Mama me je videla kako gledam.
„Te stvari su pune masti i konzervansa”, kazala je. „Naš ručak je celovit u
pogledu hranljivosti. U tim teglama nalaze se svi vitamini koji su ti potrebni. I to
nije skupo.” Govorila je svojim glasom medicinske sestre, koji je bio malo dublji
od njenog uobičajenog glasa, sa skraćenijim suglasnicima. Na svom poslu u
bolnici mama je vodila računa o bolesnoj deci. Znala je o čemu govori. Tako da
s glasom medicinske sestre nije bilo rasprave. Tata je bio između dva posla. Kao
da je upao u neku mračnu prazninu iz koje nije mogao da izađe. Ćutke je jeo suve
šljive i sutlijaš. Tegle su izgledale malene u njegovim krupnim mrkim šakama.
Izvadio je termos za kafu.
Nedaleko od nas jednu bebu je hranila jedna nestrpljiva riđokosa žena. Etiketa
je bila plavo-bela. Naprasno me je spopao užas kad sam video kako beba jede isti
sutlijaš kao moj otac. „Skloni to”, rekao sam tati. „Videće neko!”
Mama me je pogledala, ali ništa nije rekla. „Završi ručak”, blago mu je
kazala.
Kada smo završili, mama je uredno odložila teglice u ručni frižider. „Znaš
odakle sam, Tedi”, rekla je.
„Iz Lokronana”, kazao sam, „koji je u Bretanji. Koja je u Francuskoj.” Znao
sam samo to. Mama nikada nije govorila o tom mestu.
 „Bio je jedan dečak u mom selu.” Gledala je preko jezera, i činilo se da se više
ne obraća meni. „Roditelji su mu umrli za vreme španske groznice. Ona je prošla
kroz Lokronan kao nož kroz maslac. Svi smo mu davali šta smo mogli. Ali ni sami
nismo imali mnogo. Spavao je u našoj staji, sa magarcem i ovcama. Ne sećam se
kako se zvao. U selu su ga zvali Pemok5 jer je spavao gde i svinje. Svakog jutra
Pemok nam je dolazio na vrata kuhinje. Dala bih mu čašu mleka i pola vekne
hleba. Ponekad sam mu davala moču od nedeljne govedine. Vraćao se svake
večeri. Davala sam mu ostatke sa stola. Lišće repe, napukla jaja. Uvek mi je triput
zahvaljivao. Trugarez, trugarez, trugarez. Nikada to ne zaboravljam. Ponekad je
bio toliko gladan da su mu se ruke tresle dok je uzimao hranu. Za tu bednu hranu
čitavog dana je radio za mog oca napolju. Godinama je to radio, a njegova
zahvalnost nikada nije bila neiskrena. Bio je zahvalan mali dečak. Znao je koliki
je srećnik.” Ustala je. „Idem da odradim svojih trideset minuta”, rekla je. Tata je
klimnuo glavom. Ona je otišla, u haljini plavoj naspram plavog neba. Mami
nikada nije bilo prevruće.
Uprkos kafi, tata je utonuo u dubok san sa šeširom na licu. E sad, on je često
spavao. Činilo se da ga svaki budan trenutak iscrpljuje. Ona riđokosa žena je
buljila u nas. Primetila je kako nas troje za ručak jedemo hranu za bebe.
Pokušavao sam da zamislim da je ona riđa jer je zadobila smrtonosne opekotine
i uskoro će umreti. Priželjkivao sam joj smrt iz sve snage, ali popodne je samo
teklo. Na suprotnoj obali jezera, tamo gde se drveće spuštalo do same ivice vode,
igrale su se zelenkastoplave patkice. Tata je hrkao. Nije trebalo da spava dok pazi
na mene.
Nedugo pre toga, na tom jezeru, nestao je jedan mali dečak. Vikendom su
ponekad onamo vodili decu iz grupnog doma. Možda ih i dalje vode. Taj dečak se
nije vratio u autobus na kraju dana. Katkad me je prijatno podilazila jeza dok
sam zamišljao šta mu se desilo. Možda je jurio neku lepu crvenu pticu, ili jelena,
dok nije izašao ljudima iz vidokruga, kod daljih delova jezera. Kada se spotakao
i pao u hladnoću, nije bilo nikoga da čuje njegove krike. Ili je lutao pod
nepreglednom zelenom nadstrešnicom šume dok mu čitav mozak nije postao zelen
a on izbledeo u prošaranu svetlost i postao nešto drugo, nešto što nije dečak. Ali
verovatno je samo stopirao nekog da ga poveze nazad u grad. Svi su govorili da
je problematičan.
„Evo, Tedi.” Mamin dodir mi je bio mekan na glavi, ali iznenadio sam se i
trznuo se kao da me je udarila. Stavila mi je nešto u ruku i posle trenutnog slepila
od sunca video sam šta je upitanju. Mačkica kao da je izvijala leđa od
zadovoljstva na mom dlanu.
Nalet radosti je bio toliko snažan da je zapravo ličio na bol. Mazio sam je
prstom. „O”, kazao sam, „maca, mačkica!”
„Dopada li ti se?” Mami se čuo osmeh u glasu.
„Mnogo”, rekao sam. „Paziću na nju najbolje što umem.” Kroz moje uživanje,
kao žila, prolazila je briga. „Da li je bila skupa?” Znao sam da smo siromašni,
kao i da ne bi trebalo to da znam.
5 Bretonski: pemoch – svinja. (Prim. prev.)
 „U redu je”, kazala je ona. „Ne brini za to, pobogu. Hoćeš li joj dati ime?”
„Zove se Olivija”, rekao sam. Meni je to ime bilo otmeno i tajanstveno, baš
odgovarajuće za drvenu mačku.
Ta mala neumerenost kao da je sve razgalila. Igrao sam se Olivijom i više me
nije bilo briga šta drugi ljudi misle o nama.
Mama je pevušila, a čak se i tata smeškao i hodao onako smešno kao što je
umeo, praveći se da se sapliće o pertle i pada u pesak.

Mama je imala pravilo da iz svakog izleta izvuče najviše što može, te smo
dangubili dok bezmalo svi drugi nisu otišli. Senke su se dužile a brda su počela
da jedu sunce. Kad smo krenuli, slepi miševi su već srljali kroz sumrak. Kola su
bila peć, sadržavala svu vrućinu dana. Pre nego što sam mogao da sednem
pozadi, tata je morao da pokrije vrela sedišta peškirom. Oliviju sam pažljivo
stavio u džep na pantalonama.
„Voziću ja”, blago je rekla mama tati. „Ti si vozio jutros. Pošteno je pošteno.”
Tata ju je dodirnuo po licu i kazao: „Ti si kraljica među ženama.”
Ona se osmehnula. U očima joj je još bio onaj pogled što se gubi u daljini.
Tek posle mnogo godina primetio sam da ona nikada ne dozvoljava tati da vozi
poslepodneva, nakon što počne da pije iz termosa za kafu i izvodi smešni hod.
Kola su tutnjala kroz nastupajuću noć a ja sam bio srećan. Sve je bilo nežno,
u meni i van mene. Samo deca mogu da osećaju takvu sigurnost; sada to znam.
Mora da sam zadremao jer je buđenje bilo kao šamar, potresno i iznanadno.
„Jesmo li stigli kući?”, pitao sam.
„Ne”, kazala je mama.
Pospano sam digao glavu i pogledao napolje. Pomoću zraka svetlosti iz
farova video sam da smo stali pored nekog zemljanog puta. Nije bilo ni ljudi ni
pločnika ni drugih kola. O vetrobran se češala ogromna paprat nalik nojevim
perima. Iza toga su bili zvuci i mirisi razgovora drveća, noćni insekti koji su
proizvodili zvuke kao tik-tik-tik.
„Jesmo li se pokvarili?”, upitao sam.
Mama se okrenula i pogledala me. „Izađi, Tedi.”
„Šta to radiš?” Ton u tatinom glasu bio je strah, mada tada nisam to mogao
da odredim. Znao sam samo da mi se on zbog toga zgadio.
„Spavaj.” Meni je kazala: „Tedi. Odmah, molim te.”
Izvan kola vazduh je bio čvrst, kao mokra vata na mom obrazu. Osećao sam
se malim u mraku koji se valjao. Ali drugi deo mog bića mislio je da je to
uzbudljivo, što sam po noći s mamom u šumi. Ona nikada ništa nije radila kao
drugi ljudi. Uzela me je za ruku i povela me od kola, od svetlosti, među drveće.
Njena bleda haljina izgledala je kao da visi u mraku. Bila je kao kakvo morsko
stvorenje što pluta po dnu okeana.
U šumi su čak i poznate stvari bile čudne. Stalno mokro lupkanje noći postalo
je ledeno kapanje u tamnici. Škripa granja drveća bila je pomeranje divovskih
krljuštavih udova. Grančice za koje bih zapeo i koje bi me povukle bile su koščati
prsti koji me grabe za rukav – prsti, možda, nečega što je nekada bilo dete, što je
zalutalo u zelenu svetlost i više se nije vratilo. Počeo je da me obuzima strah.
Stegao sam mamu za ruku. Stegla je i ona mene.
„Pokazaću ti nešto važno, Tedi.” Zvučala je obično, kao da mi govori šta mi
je toga dana stavila u sendvič, i bilo mi je bolje. Kada su mi se oči privikle, činilo
se da sve sija u polumraku, kao da u samom vazduhu ima svetlosti.
Stali smo ispod jedne ogromne jele. „Može ovde”, kazala je ona. U daljini,
kroz pucketavo granje, još se video slabašan zrak naših farova.
„Danas sam ti kupila onu mačku”, rekla je mama. Klimnuo sam glavom.
„Voliš li je?”
„Da”, rekao sam.
„Koliko?”
„Volim je više nego što volim... sladoled”, kazao sam. Nisam mogao da se
setim kako da objasnim šta osećam prema drvenoj mačkici.
„Voliš li je više nego što želiš da se tata zaposli?”, pitala je ona. „Reci istinu.”
Razmislio sam o tome. „Da”, šapnuo sam. „Volim je.”
„Znaš onu devojčicu o kojoj se brinem u bolnici, onu što ima rak? Voliš li tu
mačku više nego što želiš da ona ozdravi?”
„Ne”, rekao sam. To sigurno nije moguće. To bi značilo da sam zloban, zloban
dečak.”
Ona mi je stavila hladnjikavu ruku na rame. „Reci mi istinu”, kazala je.
Grlo mi je bilo kao da je puno noževa. Kratko sam klimnuo glavom. „Više
volim macu”, rekao sam.
„Dobro je”, rekla je ona. „Ti si iskreno dete. Sad je izvadi iz džepa. Stavi je
tamo na zemlju.”
Nežno sam je položio na potez mahovine u podnožju drveta. Jedva sam mogao
podneti da je pustim, čak i načas.
„Sad nazad u kola. Idemo kući.”Mama je pružila ruku.
Krenuo sam da podignem Oliviju, ali mamini prsti su mi bili kao lisica oko
ručnog zgloba. „Ne”, kazala je ona. „To ostaje ovde.”
„Zašto?”, prošaptao sam. Pomislio sam koliko će ona zepsti sama tu u mraku,
kako će se pokvasiti i istruliti od kiše, kako će joj veverice sažvakati lepu glavu.
„To je vežba”, rekla je mama. „Na kraju ćeš mi zahvaliti. Sve u životu je proba
za gubitak. To znaju samo pametni ljudi.”
Povukla me je nazad kroz šumu ka kolima. Svet je bio u tamnoj magli. Toliko
sam ridao da mi se činilo da će mi srce prepući u grudima.
„Hoću da osetiš koliko je to moćno”, kazala je ona. „Kada odeš od nečega što
voliš. Zar ti to ne uliva snagu?”
Približavale su se bodljikave zvezde farova i začuo sam kako su se zalupila
vrata kola. Otac je mirisao na nešto za šta sam mislio da je puding od šljiva i znoj.
Čvrsto me je uhvatio. „Kuda ste otišli?”, pitao je mamu. „Šta se događa? On
plače.” Tata mi je okretao lice levo-desno, tražio povredu.
 „Nema potrebe za histerijom”, rekla je mama s prizvukom medicinske sestre.
„Probali smo da nađemo sovu. One se gnezde ovde u blizini. Onda je ispustio
onaj privezak u obliku mačke i nismo mogli da ga nađemo u mraku. Otud suze.”
„O, mali moj”, rekao je otac. „Ništa strašno, a?” Njegove ruke me nisu tešile.
Nikada više nisam tražio macu. Govorio sam sebi da je više ne želim. Ako je
volim, možda ću morati da je ostavim u šumi. Ili će jednoga dana uginuti, što je
maltene isto.
Tako je mama počela da me priprema za svoj odlazak više godina pre nego
što je došlo do toga. Sada je bolje razumem. Sad kada sam roditelj, znam koliko
se čovek uplaši za dete. Ponekad kada razmišljam o Loren imam utisak da sam
maltene proziran od straha, kao staklena ploča.
Kada smo stigli kući, mama me je stavila u kadu i nežno mi proverila čitavo
telo. Našla mi je ogrebotinu na listu odakle mi je curilo crveno. Kožu je spojila
pomoću dva uredna šava iz svog kompleta. Da me slomi, a zatim oporavlja, iznova
i iznova – to je bila moja majka.

Mama je sutradan postavila stolove za ptice u dvorište. Okačila je šest žičanih

hranilica da privuče manje ptice. Okačila ih je na visoke motke kako veverice ne
bi mogle da kradu. Iznela je sir za hranilice na tlu, drvene kaveze pune žitarica,
plastične cevi za deljenje suncokretovih zrna, kuglice masti što su visile na
kanapu, komad kamene soli.
„Ptice su potomci divova”, kazala je mama. „Nekada su vladale Zemljom.
Kada je postalo gadno, smanjile su se i postale okretne i naučile da žive u
krošnjama drveća. Ptice su pouka iz izdržljivosti. To su prave, divlje životinje,
Tedi – bolje od priveska.”
Isprva sam se plašio da ih hranim ili da ih gledam. „Hoćeš li mi ih uzeti?”,
pitao samje.
Iznenađena, ona je rekla: „Kako bih mogla? One ne pripadaju tebi.” Uvideo
sam da mi pokazuje nešto što je bezbedno voleti.
Naravno, sve je to bilo pre onoga s mišem – pre nego što je mama počela da
me se plaši. Sada je Ubica uzeo ptice, iako je mama rekla da je to neizvodljivo.

Morao sam da stanem jer sam se uznemirio.

Sve se to dogodilo petnaest godina pre nego što je Devojčica sa Sladoledom
nestala sa iste one plaže na jezeru. Jezero, Devojčica sa Sladoledom, Ubica Ptica.
Ne volim da mislim kako je sve to povezano, ali događaji umeju da odjekuju.
Možda u toj priči ipak ima tajni. Neću više snimati uspomene. To mi se nije
dopalo.
 Di

To se dogodilo drugog dana odmora. Tata je dvaput pogrešno skrenuo dok smo
se vozili iz Portlanda, ali kada su osetili miris vode u vazduhu, znali su da su se
vratili na pravi put.
Di se najbolje seća tančina; sladoleda u Luluinoj ruci koji joj je curio
lepljivozelen na prste, kako je vukla drveni štapić po sopstvenom ljubičastom
jeziku. Imala je peska u obući, i peska u šortsu, što joj se nije sviđalo. Na
susednom ćebetu bila je još jedna devojčica približno njenog uzrasta i susreli su
im se pogledi. Druga devojčica je prevrnula očima i gurnula prst u grlo kao da
hoće da povrati. Di se zakikotala. Porodice su prava sramota.
Lulu je došla kod Di. Iskrenuli su joj se kaiševi na belim japankama. „Molim
te, pomozi, Di Di.” Obe sestre su imale oči na majku; smeđe, prošarane
blatnjavozelenom, razrogačene i crnih trepavica. Gledajući Lulu u oči, Di je
osećala ono poznato, bespomoćno odobravanje. Znala je za sebe da je slabija
verzija.
„Naravno”, kazala je Di. „Velika bebo.”
Lulu je zakreštala i udarila je po glavi, ali Di je ipak namestila kaiševe pa joj
stavila bele japanke na noge, i složila losovsku facu, a onda su opet bile drugarice.
Di ju je odvela do fontane da pije, ali Lulu se to nije svidelo jer je voda imala ukus
olovaka.
„Hajde da čitamo misli”, rekla je Lulu. To joj je bila nova zanimacija tog leta.
Prethodne godine bili su poniji.
„Važi”, kazala je Di.
Lulu se odmakla za deset koraka, da joj se šapat ne čuje. Držala je pogled
uperen u Di i stavila ruke na usta. Vatreno je šaptala u njih. „Šta sam rekla?”,
upitala je. „Jesi li išta čula?”
Di je razmislila. „Mislim da jesam”, polako je kazala.
„Šta, Di Di?” Lulu je maltene titrala od žudnje.
„Bilo je baš čudno. Samo sam stajala tamo, gledala svoja posla, a onda sam
čula tvoj glas kako mi govori pravo na uvo: ‘Ja sam prava dosadnjakovićka a moja
starija sestra Di je najbolja.’”
„Ne! Uopšte to nisam rekla!”
„Čudno”, kazala je Di. „Baš to sam čula.”
„To nije u redu!” Lulu je bila na ivici suza. „Moraš da radiš kako treba, Di
Di.”
 Di ju je zagrlila. Osetila je obličje svoje sestre, njene male kosti, njenu kožu
ugrejanu od sunca. Njen otkriven vrat pozadi, meku tamnu kosu kratku kao u
dečaka. Lulu nije podnosila da joj se ugreje glava. Ovog leta je želela da je obrije.
Njihova majka je jedva dobila tu bitku.
Di je bilo žao što ju je zadirkivala. „Samo se glupiram”, rekla je. „Probajmo
opet.” Di je stavila ruke na usta. Osećala je kako joj dlanove ispunjava njen
sopstveni topli dah. „Volim svoje nove tregerke koje sam kupila na popustu”,
prošaptala je. „Ali ne mogu da ih nosim do jeseni jer je pretoplo za tregerke.” Di
je zamišljala kako reči putuju do uva njene sestre. Potrudila se da to uradi kako
treba.
„Razmišljaš o školi plesa”, kazala je Lulu. „Sanjaš o tome i misliš da su mama
i tata surovi.”
Di je spustila ruke. „Ne, ne mislim”, polako je rekla.
„Pročitala sam ti misli”, kazala je Lulu. „Šapni mi još nešto, Di Di.”
Di je spustila usne u svoje tople ulegnute dlanove.
„Razmišljaš o Gregu na uvodnom času”, kaže Lulu. „Želiš da se ljubiš s njim
jezikom.”
„Znala sam”, rekla je Di, sve bešnja. „Čitaš mi dnevnik. Ti malo njuškalo.”
Kada bi im Lulu ispričala za to s Gregom, mama i tata bi se naljutili. Možda bi
čak preispitali njen odlazak na konzervatorijum. U septembru je trebalo da Di
krene na Pacifički.6 Ali morala je da dokaže kako ume da se ponaša. To je značilo
nema momaka, dobre ocene, poštovanje propisanog vremena za vraćanje kući i
vođenje računa o mlađoj sestri.
„Nemoj, Di Di”, kazala je Lulu. „Ne bi trebalo da vičeš na mene.” Glas joj se
podigao za oktavu i zvučala je mnogo mlađe. Znala je da je preterala.
„To je to. Vrati se kod mame i tate. Ne znam zašto uopšte pokušavam s
tobom...”
„Ne želim još da se vratim! Još sam žedna, i želim da pomazim macu.”
„Pila si vode i ovde nema nikakve mace”, rekla je Di. Ali načas joj se učinilo
da je videla crni rep nalik upitniku kako nestaje iza jedne kante za đubre. Crne
mačke navodno donose nesreću. Ili beše sreću?
Lulu je gledala sestru izbečenim očima. „Ne budi surova”, tiho je kazala.
Ćutke su išle nazad. Lulu je dala Di ruku, a Di ju je uzela zato što je unaokolo
bilo mnogo ljudi, ali držala ju je što labavije i nije uzvraćala na stezanje. Lulu je
tužno nabirala lice. Di je prijala njena povređenost. Srce joj je tuklo. Pomislila je
na dnevnik, koji je držala u podnom otvoru za ventilaciju. Svaki put bi ponovo
zašrafila ventilacionu rešetku. Lulu ga je sigurno dugo tražila. Mora da je uzela
šrafciger iz tatine kutije za alat da bi otvorila ventilacioni otvor, pročitala dnevnik,
opet zašrafila rešetku... Na tu pomisao Di je poželela da ošamari sestru, da je vidi
kako plače. Kada bi želela, Lulu bi mogla da joj upropasti život.
Di je na Pacifički želela da ide od svoje pete godine. Trebalo joj je jedanaest
godina da nagovori roditelje da pristanu. Bio je mešovit, momci i devojke. Di bi

6 Pacifički konzervatorijum izvođačkih umetnosti. (Prim. prev.)

živela u studentskom domu u školi. Kad god bi se to pomenulo, njeni roditelji bi
zračili uznemirenošću. Di je videla kako se napola nadaju da će se dogoditi nešto
što bi to sprečilo. Mora savršeno da se ponaša.
„Neću reći, Di Di”, kazala je Lulu. „Kunem se. I neću ga više čitati.” Ali Di
je vrtela glavom. Naravno da će Lulu reći, pre ili kasnije. Možda neće namerno,
ali reći će. Takva je. Di će morati da uroni dnevnik u neku nasumičnu kantu za
smeće i da kaže kako Lulu izmišlja. Nadala se da će to biti dovoljno.
Lulu se smestila u hladu suncobrana kod maminih nogu. Mama je dremala sa
časopisom privijenim na grudi. Tata je sedeo u prugastoj platnenoj stolici, čitao
knjigu i trljao se po očima. I on je bio umoran; glava mu je kljucala.
Napućenih usana, Luiu je počela da kopa koficom i lopaticom. „Našla sam lep
kamenčić”, saopštila je. „Hoćeš ga, Di Di?” Ponudila joj ga je na dlanu, zabrinutih
očiju.
Di se nije obazirala na nju. „Smem li da idem da se kupam?”, upitala je oca.
„Pola sata”, rekao je on. „Ne budeš li se do tada vratila, zovem pandure.”
„Dobro”, kazala je Di. Kada je on okrenuo leđa, zakolutala je očima čisto reda
radi, ali zapravo je bila iznenađena. Sigurno je iscrpljen. Inače joj ne bi dao da
luta bez nadzora.
„Ne tako brzo, Dilajla”, začula je ona kako joj majka dovikuje. „Povedi sestru
sa sobom.”
Di je već bila pristojno odmakla i žurila je dalje, praveći se da nije čula.
Tumarala je kroz lavirint šarene ćebadi, suncobrana za plažu i plastičnih
vetrobrana. Nije znala ni šta ni koga traži, samo da je važno da bude sama kako
bi nešto moglo da se dogodi.
Trudila se da prolazi kroz gužvu kao da je u pitanju ples. Svakom koraku koji
je prelazila davala je razlog. Na kraju polugodišta u školi baleta Di je igrala ulogu
Gusenice u Alisi u zemlji čuda. Još se seća kako su koraci, chaînés7 arabeske i
développés8 postajali nešto drugo čim bi se ona osetila kao gusenica. Tako je sada
svaki njen korak bio ples, koji je vodio ka nekoj velikoj ljubavi. Zamišljala je kako
je ljudi (momci) gledaju dok prolazi, mada nije videla da iko zaista gleda.
Zamišljala je šta oni razmišljaju. Kako joj je kosa blistava i duga, kako drugačije
izgleda od drugih devojaka, kako je zagonetna, kao da ima neku tajnu. Svojski je
to zamišljala kako joj ne bi nailazile druge misli, na primer kako ima preveliko
dupe i kako joj je brada čudnog oblika.
Pažljivo je došla do obale i sela u vlažni pesak na ivici vode. U plićaku je bila
flotila skakutave male dece s mišicama za plivanje. Dalje, kod bova, jezero je bilo
mirno, odražavalo liniju drveća i nebo u tamnom, naopakom savršenstvu. Mogla
je da zamisli čudovišta tamo, kako vrebaju tik ispod glatke zelene površine.
Vazduh je mirisao na pljeskavice na roštilju i Di je složila svoj bljak izraz.
Trenutno je bila u fazonu preziranja hrane. Činilo joj se važnim da to održava,
makar samo za sebe. Balerine ne jedu pljeskavice.
7Fr.: niz kratkih, obično brzih okreta pomoću kojih se balerina kreće po pozornici. (Prim. prev.)
8Fr.: pokret u kome balerina privlači radnu nogu kolenu druge noge i pruža je u otvorenu
poziciju. (Prim. prev.)
 „Zdravo.” Nešto se nadvijalo nad njom, bacalo dugu senku. Zatim je selo,
drljajući dupetom po pesku, i postalo ljudske veličine. Bio je to neki tip. Bio je
mršav, žutoglav. Videli su mu se vrtlozi belog losiona na bledoj koži.
„Zdravo”, kazala je Di. On je imao najmanje devetnaest godina. Naprasno je
bila svesna da joj se dlanovi znoje i da joj srce kuca bojažljivo i lagano. O čemu
će razgovarati?
„Ja sam Trevor”, rekao je i pružio joj ruku, što je bilo veoma glupavo i na šta
se Di podrugljivo nasmešila. Ali ujedno joj je i laknulo jer je on zbog toga izgledao
poznat, „lepo vaspitan”, što bi rekla njena majka.
Di je digla jednu obrvu, nešto što je tek bila naučila da radi. „Kako ide?” Nije
prihvatila njegovu ruku.
Trevor je pocrveneo. „Dobro”, rekao je, brišući ruku o šorts kao da je to
nameravao od samog početka. „Jesi li ovde sa svojima?”
Di je slegla ramenima. „Uspela sam da im zbrišem”, kazala je.
On se osmehnuo, kao da razume šalu. „Gde su?”
„Skroz tamo kod tornja za spasioca”, rekla je ona upirući prstom. „Spavali su,
a meni je bilo dosadno.”
„Tvoji roditelji?”
„I mlađa sestra.”
„Koliko ona ima godina?”
„Šest”, rekla je Di. Nije joj se više pričalo o porodici. „U koju školu ideš?”
„Na Univerzitet u Vašingtonu”, kazao je on.
„Kul.” Znači na koledžu je. „Ja idem na Pacifički”, rekla je. To je bilo gotovo
tačno.
„Kul”, kazao je on, a ona videla kako mu pogled postaje topliji od
interesovanja. Momci vole balerine, otkrila je. One su ženstvene i tajanstvene.
„Hoćemo na sladoled?”, pitao je Trevor.
Di je razmotrila, slegla ramenima, ustala i otrla pesak.
Ustao je i Trevor a zatim rekao: „Ovaj, imaš nešto na sebi. Pozadi na šortsu.”
Di je okrenula glavu da pogleda. Na belom teksasu videla se tamna mrlja. Di
je kazala: „Mora da sam sela na nešto.” Skinula je majicu i vezala je oko struka.
„Idi ti. Naći ćemo se tamo.”
Pohitala je u toalet, gde je bio red. Ljudi su sa sobom u kabinu vodili svoju
dečicu, ponekad troje odjednom, i svima im se piškilo. To se mnogo odužilo. Di
je osećala kako se sve pogoršava dok čeka. Osetila je kako joj niz unutrašnju
stranu butine puzi puž krvi. Izvukla je šaku papirnih ubrusa i obrisala se.
Naposletku je pitala krupnu, znojavu ženu ispred sebe: „Ovaj, da nemate slučajno
higijenski uložak?”
Žena se zapiljila u nju. „Ima aparat”, kazala je. „Tamo na zidu.”
Di je napustila svoje mesto u redu i otišla do aparata. Primao je samo novčiće
od dvadeset pet centi. Ona je imala dolar i nekoliko novčića od deset centi. „Ima
li neko od vas da mi razmeni dolar?”
 Neka žena sa zajapurenom bebom na ramenu rekla je: „Gde ti je mama?
Trebalo bi ona da vodi računa o tebi.”
„Ima li iko ovde da mi razmeni, molim vas?” Di je govorila zajedljivo i pomalo
ljutito, kako oni ne bi videli da je doslovno na ivici suza.
Neka žena s plavom punđom dala joj je četiri novčića od dvadeset pet centi.
Ali aparat je bio pokvaren i novčići su iznova i iznova zveckali kroz prorez.
Trepćući da suzdrži suze, Di ih je vratila ženi.
Oprala se najbolje što je mogla. Žene u redu gledale su Di kako ispira šorts u
umivaoniku. Pobogu, samo je u kupaćem kostimu kao i svi ostali. Majicu je
ostavila oko struka. Ona je sve sakrivala, tako da je to bilo u redu. Opet je stala u
red i čekala.
Kada je stigla do frižidera sa sladoledom, Trevor nije bio tamo. Sačekala je
nekoliko minuta, ali znala je da on neće doći. Možda se predugo zadržala u toaletu
pa je odustao. Ali verovatno nije hteo da kupi sladoled devojci koja ne zna ni kada
je dobila.
Majicu je ostavila na obali i zagacala u jezero, pored dečurlije s mišićima za
plivanje, do kolena, zatim do butina, zatim do struka. Odmah se osećala sigurnije
– skriveno. Na vrućini tog dana hladnjikavo jezero je bilo kao nagli zaron, šok od
koga su je podišli trnci duž kičme. Prelazila je vrhovima prstiju po izlomljenoj
odraženoj površini, koži vode. Jezero se pomeralo oko nje kao kakva spora
životinja. Išla je dublje dok joj voda nije zapljuskivala bradu a blagi talasi pretili
da joj odignu noge s kamenitog dna. Grčevi su joj maltene prijali, sada, imajući u
vidu hladnu vodu i sunce i daleku buku letnje gužve na obali, čiji je zvuk jezivo
putovao preko vode. Naprasno nije bilo važno što se onaj momak nije vratio.
Činilo joj se da joj je telo dovoljno društvo. U poslednje vreme opčinjavala su je
njegova raspoloženja. Ponašalo se na nove i iznenađujuće načine, kao drug koga
još ne poznaje dobro. I bol i zadovoljstvo imali su novo lice. Ona je bila priča koja
se pripoveda svakog trenutka. Di je zažmurila pod hladnim milovanjem jezera.
Sve se događa sada.
Po obrazu ju je češalo nešto glatko. Iznova i iznova, kao da je nestašno gura.
Di je otvorila oči. Vidno polje joj ispuniše tamnosive i crne krljušti koje su klizile.
Prestala je da diše. Zmija je telo držala neznatno ispod površine, ali glavu je držala
visoko, donekle iznad vode, kao labud. Zmija je kružila oko nje polako i
radoznalo. Verovatno ju je privukla toplota njenog tela. Koja je? Di je naterala
svoj drhtavi mozak da razmišlja. Liči na vodenu mokasinu, ali njih sigurno nema
u ovim krajevima. Druga zamisao je uporno pokušavala da joj se uvuče u glavu i
ona je morala svojski da se trudi da je spreči u tome. Zvečarka. Tada je shvatila
da iz vode levo od nje poput periskopa izranjaju još dve glave, zatim tri ili četiri.
Bila je to grupa, možda porodica. Nekoliko maloletnica, mladih odraslih zmija i
jedna zrela odrasla sa svojom starom glavom, širokim osmehom bez usana.
Koliko ih je tačno nije umela da odredi – srce joj je stalo. Pljosnata glava joj se
graciozno ustremila ka licu. Di je zažmurila i pomislila: To je to, kraj. Čekala je
igle očnjaka, otrov, da se usta iz kojih smrdi na lešine zatvore na njoj. Učinilo joj
se da je na vilici osetila paperjasti poljubac jezika. Život joj je bio grmljavina u
ušima. Trudila se da bude nepomična u gibanju vode, da ne bude ništa živo, da
bude kamen. Nešto joj se očešalo o rame u dugom milovanju.
Di nije znala koliko stoji tamo, vreme se rasteglo i urušilo. Kada je napokon
otvorila oči, voda je bila glatka i prazna. Možda su otišle. Ali možda joj se uvijaju
oko ruku i nogu, van vidokruga, pod vodom. Činilo joj se da oseća njihov dodir
svuda po telu. Počela je neobuzdano da drhti, dok joj se glava pekla na vedrom
danu. Noge su joj poklekle pa je potonula i zinula, a usta su joj se ispunila kalajem.
Okrenula se i zagacala prema obali, dok ju je voda hvatala, usporavala je do
mrtvog tempa. Još ih je osećala kako joj ovenčavaju udove.
Di je stigla do obale. S mukom je izašla iz vode i na nju se ponovo sručila
težina njenog tela. Posrnula je i pala. Prijao joj je pesak pod njom, uz bok.
Sklupčala se i plakala, neprimećena, među izgorelom decom u trku.
Di se polako i oprezno vratila kroz ćebad i suncobrane. Vazduh je bio pikantan
od šećera a pesak joj je usisavao članke. Nije imala časovnik, ali znala je da je
bila odsutna duže od pola sata. Sada joj treba samo utočište njene porodice. Majka
će joj se stresti, zakukati i zagrliti je. Lulu će izgledati istovremeno uplašeno i
uzbuđeno i neprestano će zapitkivati: Koliko zmija? Koje vrste? A otac će joj se
razbesneti, pitaće šta je kog đavola spasilac radio, a Di će uživati u toplini njegove
ljutnje, znajući da je nekome stalo do nje. To će postati priča, priča koju će svi
katkad pripovedati ispod glasa. Sećate li se kada su Di Di napale zmije? Priča će
tada živeti izvan nje, i neće joj se više lediti krv.
Još izdaleka Di je videla da su joj se roditelji izbezumili. Mama je vrištala a
tata je vikao. Tamo su bila dva spasioca, i drugi muškarci koji su govorili u radio.
Di je ustuknula. Koji blam. Samo je malko zakasnila, pobogu.
Kada se približila, čula je oca kako govori. „Zaspao sam svega na minut. Na
minut.”
Di je došla do ćebeta i sela u hladovinu. „Mama?”, rekla je. „Izvini...”
„Ćuti, Di, molim te. Tvoj otac pokušava da natera ove ljude da urade nešto.”
Njenoj majci su drhtala usta. Maskara joj je curila niz lice kao crna krv. „Lulu!”
Iznenada je ustala i opet uzviknula. Okrenule su se okolne glave. „Lulu!”, vrisnula
je ponovo majka.
„Ima kratku kosu”, ponavljao je tata iznova i iznova. „Ljudi često pomisle da
je dečak. Neće da je pusti da poraste.”
Di je shvatila dve stvari: prvo, nisu primetili koliko je bila odsutna; i drugo,
da nema Lulu. Uzdahnula je i zadenula kosu za uvo. Grčevi su već bili veoma
gadni. Osetila je kako se u njoj komešaju osećanja. Lulu opet drami. Sada niko
neće utešiti Di i ukloniti priču o zmijama.
Dok je vrelo, dugo popodne promicalo, došlo je još ljudi, i prava policija.
„Lora Volters, skraćeno Lulu”, uporno su svi govorili u radio, a zatim počeli to
da govore svima na obali, kroz veliki zvučnik na motki kod tezge za viršle. „Lora
Volters, stara šest godina, smeđa kosa, oči boje lešnika. Na sebi ima kupaći
kostim, teksas šorts i crvenu majicu na bretele.” Tek u smiraj dana, dok se park
praznio, Di je počela da shvata da toga dana neće pronaći Lulu. Trebalo joj je
mnogo više vremena da shvati da je nikada neće pronaći. Otišla je ko zna kuda,
sa ko zna kim, i nije se vratila.
Posle nekoliko sedmica, mnogo kilometara odatle, jedna porodica iz
Konektikata pronašla je belu japanku pomešanu sa svojim stvarima za plažu. Niko
nije znao kako je dospela tamo, niti čak da li je Luluina. Oprali su je u veš-mašini
sa svojom odećom.

Lulu bi sada imala sedamnaest godina. Ima, ispravila se Di. Lulu ima sedamnaest
godina.

Poslednje što je Lulu kazala Di bilo je: Našla sam lep kamenčić. Nekih dana Di
može da razmišlja samo o tom kamenčiću. Kako je izgledao? Da li je bio glatak
ili grub, siv ili crn? Da li je bio oštar i šiljat ili je ispunjavao Luluin mali dlan
svojom zaobljenom težinom? Di nikada neće znati, jer je ustala i otišla i ne
pogledavši ga.

***

Porodica Volters je ostala u Vašingtonu mesec dana, nadajući se vestima. Ali nisu
imali šta da rade, a očev šef je gubio strpljenje. Zato su se vratili u Portland. Kuća
je bila čudna bez Lulu. Di nikako nije mogla da zapamti da za večeru postavlja tri
mesta umesto četiri, a majka bi se uvek rasplakala na to.
Majka je otišla nedugo potom. Di je znala kako ona ne može da podnese da je
gleda, bledu kopiju svoje izgubljene ćerke. Ispraznila je čekovni račun i nestala.
Di nije mogla da joj zameri, mada njen otac nije delio njeno mišljenje. Zatim se
dogodilo ono drugo.

Prethodne noći sneg je padao kao pepeo s mirnog neba. Otac je sastavljao maketu
aviona dole u dnevnoj sobi. Di je osećala miris epoksi smole koji je strujao uz
stepenice. On je satima sedeo tamo, dok mu se oči ne bi zakrvavile od isparenja.
Ne bi se popeo u krevet dok se noć ne bi skoro iscrpla. Razgovaraću sutra s njim,
mislila je Di. Moram.
Kasni jedan semestar na Pacifički, ali može to da nadoknadi. Novca nema, ali
može da nađe posao, zar ne? Na kraju krajeva, ocu nije potrebna da bi sastavljao
makete aviona i zurio u mrak. Di je disala kroz grižu savesti što ju je obuzimala.
Vazduh je bio bremenit pomešanim mirisima vrućeg lepka i očaja. Ona je
pomislila: Ovo ne može da bude moj život. Ovako žive duhovi. Suze su joj tekle
vrele niz obraze.
Ujutru je Di skuvala posebnu kafu da je odnese ocu u krevet. Posebna kafa se
pravila sa onim otmenim staklenim predmetom iz San Franciska, i trebalo joj je
dugo da prokapa. Bila je gorka i zrnasta kao rečni talog i otac ju je obožavao.
Možda je svu ljubav ulagao u aparat za kafu jer su krupnije stvari bile odveć bolne.
Di je mrzela aparat za kafu jer ju je podsećao na vreme kada su svi bili zajedno.
Sipala je ključalu vodu na mlevenu kafu. Kuhinju je ispunio tamnosmeđi miris.
Ovoga jutra će razgovarati s njim, stvarno hoće.
Povukla je svoj dugi rukav i sipala malo ključale vode sebi na zapešće,
dahnuvši. Gledala je kako joj se na koži izdiže narukvica od crvenih plikova. To
joj je pomoglo. Pustila je da rukav padne i sakrije to, i stavila sve preostalo na
poslužavnik. Danas će mu reći. On će se naljutiti, to će ga povrediti. Ali ona ne
može to više da drži u sebi. Lep kamenčić.
Ušla je u očevu sobu i stavila poslužavnik na sto. Mislila je da će ga
oraspoložiti ako ga iz sna izvede miris kafe. Razmakla je zavese u beli svet. Kuće,
poštanski sandučići, kola – ivice svega bile su zaobljene od belog snega. Okrenula
se da kaže: Vidi koliko je noćas napadalo! Tada ga je videla. Telo mu je ležalo
vrlo pravo u krevetu, nepomično na zaslepljujućoj snežnoj svetlosti. Na licu je
imao izraz koji ona načas nije mogla da prepozna. Zatim ga je prepoznala kao
dobrodošlicu.
Rekli su da je imao moždani udar. Nisu rekli da ga je izazvao Luluin nestanak,
a zatim odlazak Dijine majke. Nisu ni morali. Tako da je onaj što je oteo Lulu
oteo Di i majku, a zatim i oca. Oteta je i Di. Jer koliko nje ostaje posle svega?
Oseća se kao velika, mračna, prazna soba.

Baletskog konzervatorijuma nije bilo jer nije bilo novca da se plati za njega. Nije
završila ni srednju školu. Di se zaposlila u dragstoru. Ali imala je svoj pravi posao,
a to je bilo da traži osobu koja joj je otela sestru. Svi muškarci koji su onog dana
bili na jezeru, svi oni letimični pogledi, prozivanje osumnjičenih. To je sada njen
posao.
Svake sedmice, ponekad i češće, zove telefonom umornu Karen. Umorna
Karen je detektivka zadužena za Luluin slučaj i uvek zvuči ujedno iscrpljeno i
mahnito. Ima izražajno lice; ono pokazuje svu bol koju je ona videla; svaka leđa
koja je potapšala, svaku papirnu maramicu koju je dodala, svako vrištavo lice koje
joj se unosi u lice.
Izvesno vreme ona i Di su bile bliske. Detektivka se sažalila na Di, mladu
devojku bez ikoga svog. Zovi me Karen. Govorila je Di sve i svašta kada bi joj se
ova javila. Sada samo kaže: „Radimo na tome.”
 Ted

Ne mogu uvek da tvrdim, ali ovoga puta sam prilično siguran da ću uskoro uraditi
nešto važno. Naći ću nekog prijatelja. U poslednje vreme odlazim sve češće. Ko
će da vodi računa o Loren i Oliviji ako se jednog dana ne budem vratio? Ja sam
samo jedna osoba, a to nije dovoljno.
Mama me je triput vodila u šumu. Poslednjeg puta me je poslala da se sam
vratim. Da, još je osećam pod tamnom nadstrešnicom od lišća. Ona je u svetlosti
rasejanoj po šumskom tlu. I jeste, katkad je u ormariću ispod sudopere. Ali uistinu,
od onog dana prepušten sam sam sebi.
Govorim sebi da je ovo za Loren i Oliviju, i to je tačno. Ali je i zato što ne
želim više da budem sam.

Biram trenutak kada Loren nije u blizini. Kad bi ona znala šta radim – eto, to ne
bi bilo dobro. Skidam katanac sa ormara u dnevnoj sobi gde držim laptop. Ekran
je pravougaonik avetinjske svetlosti u tamnoj sobi, nalik vratima za mrtve.
Lako je naći sajt. Ima ih na stotine. Ali šta dalje? Skrolujem. Proleću lica, oči,
imena i godine, kratki trenuci života. Pomno razmišljam o tome šta mi treba, o
tome šta bi bilo najbolje za Loren. Kažu da su žene bolji hranitelji od muškaraca.
Dakle žena, pretpostavljam. Ali to mora da bude neka veoma posebna žena koja
će razumeti naše prilike. Dve izgledaju kao da su fine. Ova, trideset osam godina,
voli da surfuje. Oči su joj plave krhotine, plave kao voda iza nje, i blage. Koža joj
je pomalo opaljena suncem i morem. Kosa joj je boje maslaca, zubi ravni i beli.
Ima veseo osmeh. Izgleda kao da joj je stalo do drugih ljudi. Druga je u svim
šumskim bojama. Mrkoj, zelenoj, crnoj. Odeća joj je prelepa i prianja za nju. Radi
u odnosima s javnošću. Karmin joj je kao crvena naftna mrlja.
Ogledala sam skinuo pre više godina jer uznemiravaju Loren. Ali ne treba mi
ogledalo da bih znao kako izgledam. Njene reči su me žacnule. Veliki, debeo.
Trbuh mi je gumena vreća. Visi kao da je privezan. Stalno se gojim. Ne mogu to
da pratim. Preturam stvari, odbijam se od dovrataka. Nisam navikao na to koliko
prostora zauzimam na svetu. Ne izlazim često pa mi je koža bleda. Loren ima
novu naviku da mi čupa šake kose tako da među smeđim pramenovima ima
blistavih bledih poteza lobanje. U kući ne držim ni žilete ni makaze i brada mi se
prosipa niz grudi. Iz nekog razloga drugačije je boje i drugačija na dodir od dlake
na mojoj glavi; riđa i gusta. Liči na lažnu bradu, na nešto što bi glumac stavio
kako bi igrao gusara. Šake i lice prekriveni su mi ogrebotinama, nokti su mi
izgrizeni do mesa. Već neko vreme nemam hrabrosti da pogledam nokte na
nogama. Ostatak mene – eto, trudim se da uopšte ne razmišljam o tome. Ovih
dana mirišem kao pečurke, na zemlju. Telo me izdaje.
Skrolujem. Negde ovde sigurno je neka prijateljica. Žene me gledaju sa
ekrana, sjajne kože, blistavih očiju. Na profilima imaju zabavna interesovanja i
vesele šale. Pokušavam da smislim kako da opišem sebe. Samohrani tata, kucam.
Obožava prirodu. Pokorava se bogovima u belom drveću... Ne. Koga ja
zavaravam?
Prošle sedmice sam otišao u Seven ileven po još piva. Bio sam malaksao pa
sam, samo načas, seo na stepenik ispred prodavnice. Možda je to bila stara navika.
Ali bio sam i umoran. Stalno sam umoran. Kad sam otvorio oči, neki tip mi je
stavljao kod nogu novčiće od dvadeset pet centi. Zarežao sam kao medved, a on
je skočio i pobegao. Novčiće sam zadržao. Ne mogu da zamislim da budem u sobi
s tim ženama.
Spremam se da zaklopim laptop kada začujem neko komešanje. Polako mi se
ježe dlačice pozadi na vratu. Ne zatvaram računar, jer ne želim da budem sam u
mraku. Imam osećaj da mi se po lobanji kreću oči. Nameštaj stoji ćutke u
nepoznatoj senci, na slabašnoj plavoj svetlosti ekrana. Ne mogu se otresti utiska
da me posmatra.
Nešto mi se uvija u stomaku. Gde sam tačno? Tiho ustajem da pogledam.
Ružni plavi tepih je tu, štrikliram. Na polici iznad kamina balerina leži kao mrtva
u ruševinama muzičke kutije. Tako da znam gde sam. Ali ko je još tu?
„Loren?” Glas mi je šapat. „Jesi li to ti?” Usledi tišina. Glupo je, znam da ona
nije ovde. „Olivija?” Ali ne, ne bi.
Mamina ruka mi je prijatno hladna na vratu, njen glas mi tih u uvu. Moraš da
ih premestiš, govori ona. Ne dozvoli da iko otkrije šta si.
„Ne želim”, govorim joj. Čak i samom sebi zvučim cmizdravo kao Loren. „To
me plaši i rastužuje. Ne teraj me.”
Mami šušte suknje, parfem joj bledi. Mada nije da je nestala – nikada to.
Možda provodi malo vremena u nekoj od uspomena što stoje po kući, u nanosima
dubokim kao sneg. Možda je sklupčana u ormariću ispod sudopere, gde držimo
galonsku teglu sirćeta. Nimalo ne volim kada je zateknem tamo, kako se ceri u
mraku, dok joj oko lica lebdi plavi organdin.
Sveža limenka je toliko hladna da mi se gotovo lepi za dlan. Glasno šišti i puca
dok se otvara, što mi donosi utehu u kući bez zvukova. I dalje skrolujem,
skrolujem ženska lica, ali mamin glas mi peva kroz glavu i to nije dobro. Odlazim
da nađem lopatu. Vreme je za odlazak na proplanak.

Vratio sam se. Snimam ovo, u slučaju da zaboravim kako sam povredio ruku.
Ponekad ne mogu nečega da se setim, a onda se uplašim.
Probudilo me je neko zujanje. Nešto mi je hodalo po usnama. Jutro je bilo
puno oblaka muva, sveže izleglih. Bilo je to kao san, ali bio sam budan. Rano
letnje sunce sijalo je u mrežama paukova krstaša rastegnutih između drveća. To
me je podsetilo na onu pesmu. „‘Dođi u moju mrežu’, reče pauk muvi.”9 Mislim
da bi trebalo da saoseća s muvom. Ali muve zapravo niko ne voli.
Ruka mi je bila iskrenuta pod nezgodnim uglom. Mislim da sam pao. Na jeziku
sam osećao gvožđe. Mora da sam ga snažno zagrizao dok sam bio obeznanjen.
Ispljunuo sam krv u podnožje planine pepela. Žrtva pticama, koje su se dozivale
u krošnjama drveća. Krv za krv. Od ubistva neće da mi dolaze u vrt. Ptice pričaju
jedne drugima za tako nešto.
Nekako sam se vratio kući. Pokušavao sam da pomerim bogove. Već skoro
godinu dana oni leže na svom počivalištu. Stvarno ne bi trebalo da na jednom
mestu ostaju duže od dva meseca – posle toga počnu da privlače ljude k sebi. Tako
da sam bio krenuo da ih iskopam. Ali šuma ima sopstvene zamisli, naročito noću.
Trebalo je to da zapamtim. Tlo je slegalo ramenima, korenje mi se okretalo pod
nogama. Ili sam možda bio previše pijan. U svakom slučaju, pao sam. Poslednje
čega se sećam jeste da mi je rame krcnulo kada se sudarilo sa zemljom.
Lice mi je izgrebano a ruka mi je prepuna crnog cveća. Neće da se ispravi.
Napravio sam povez od stare majice. Ne verujem da je slomljena. Kada se
povrediš, telo i mozak postanu čudni, čak i ako ne osećaš bol. Misli su mi trenutno
na sve strane.
Nešto ranije kada sam sišao, Olivija nije mogla da me ostavi na miru. Valjda
je bila ljubopitljiva. Lizala me je po licu. Ta mačka baš voli krv.

9Iz pesme „Pauk i muva” („The Spider and the Fly”) engleske pesnikinje Meri Hauit (Mary
Howitt, 1799-1888). (Prim. prev.)
 Olivija

„Evo, mačkice.” Ted proviri kroz vrata, crn naspram svetlosti. Nešto nije u redu
s tim kako stoji. Nekako upadne u kuću a onda se okrene da zaključa vrata, a ruke
mu se tresu. Treba mu nekoliko pokušaja da se pobrine za sve brave.
„Imao sam uvrnutu epizodu, mačkice”, govori on. Ruka mu je savijena pod
pogrešnim uglom. Zakašlje se a kroz vazduh zapleše kapljica krvi. Sleće na
narandžasti tepih i miruje, tamna kugla.
„Idi na spavanje”, kaže on i popne se.
Ližem tamnu mrlju na tepihu, upijajući blag ukus krvi. Oooooiiiiiiiii,
ooooooiii. Vratilo se ono zavijanje.

Danas kada skočim na svoje mesto za gledanje, prugasta mačka je već tamo, sedi
na onoj zapuštenoj ivici kod pločnika. Srce me zapeče kada je vidim. Predem i
udaram šapom po staklu. Krzno joj se sve nakostrešilo od studeni. Izgleda dvaput
veća. Ne obraća pažnju na mene, obazrivo njuška oko hrasta u dvorištu, potez
leda na pločniku. A onda, napokon, pogleda pravo u mene. Oči su nam prikovane.
Veličanstveno je; mogla bih da se udavim u njoj. Mislim da želi da ja prekinem
tišinu. Naravno, ja sama ne mogu da se setim ničega što bih rekla. Zato se ona
okrene i to me strašno zaboli, ali onda bude još gore. Pločnikom lagano nailazi
onaj beli mačor. Onaj veliki sa zvoncetom na ogrlici. On joj nešto govori i
pokušava da se trlja obrazom o njen. Sikćem toliko snažno da zvučim kao čajnik.
On pokušava da ostavi svoj miris na njoj, ali moja prugasta ne dâ. Izvija leđa
i oprezno se povlači iz vidnog polja. Mogla bih da zaplačem od olakšanja, koje
brzo prerasta u tugu zbog njenog odlaska. Bol je svaki put oštar i blistav kao nov
novčić.
Da vam kažem ponešto o belim mačkama. One su podmukle, one su pakosne,
i imaju inteligenciju ispod proseka. Znam da tako nešto ne bi trebalo da se govori,
da nije POLITIČKI KOREKTNO, ali to je prk istina i svi to znaju.

Naravno, sećam se svog rođenja, rekla sam već. Ali moje pravo rođenje dogodilo
se kasnije. Želite li da upoznate GOSPODA? On želi da upozna vas. Ha-ha, samo
se šalim, verovatno ne želi. U stvari, GOSPOD je prilično izbirljiv. Ne pokazuje se
svakome. Kada te on izabere, bogami znaš za to.
 Toga dana sam spoznala svoju svrhu. Svrhu imaju sve mačke, baš kao što sve
mačke mogu da postanu nevidljive i da čitaju misli (potonje nam posebno dobro
ide od ruke).
Nisam uvek bila zahvalna Tedu što me je spasao. Izvesno vreme stvarno nisam
želela da budem kućna mačka. Nakon što me je Ted doneo kući, bila sam
usamljena i često sam plakala. Nedostajale su mi moje sestrice koje su uginule
pored mene na kiši. Nedostajala mi je mamamačka, njeno glasno predenje nalik
struganju i topli bokovi. Jedva smo stigle da se upoznamo. Shvatala sam da su
one mrtve, jer videla sam kada se to dogodilo, i to je u meni ostavilo tugu tešku
kao kamen. Ali u isto vreme znala sam da one nisu mrtve. Bila sam uverena da
mogu da ih nađem samo kada bih mogla da izađem iz kuće.
Tražila sam i tražila naćine da pobegnem, ali nije ih bilo. Dvaput sam samo
potrčala pravo na vrata kada su se otvorila. Po prirodi nisam sklona planiranju.
Ted me je prijateljski podigao s poda. Zatim smo otišli na kauč pa me je mazio ili
smo se igrali komadom prediva dok nisam prestala da veslam šapama i plačem.
„Ima zlih ljudi koji bi te povredili ili pokušali da te uzmu od mene”, rekao je on.
„Zar ne želiš da ostaneš ovde sa mnom, mačkice?” I tako sam ostala. Tako da bih
na izvesno vreme zaboravila na to. Ali sreća je uvek prolazila, a onda sam se
ljutila na sebe što sam popustila Tedu, i ponovo bi me preplavila tuga.
Zato sam odlučila da je ovo taj dan, da stvarno jeste. Sve sam isplanirala; ali
moraću da izaberem baš pravi trenutak. Sve je zavisilo od toga da se svi tedovi
ponašaju tačno onako kao što su se ponašali u prošlosti. Primetila sam da je
obično tako.
Stvar je u tome da znam šta se događa napolju, iako se to ne događa ispred
moje špijunke. Ne mogu da vidim, ali mogu da čujem i nanjušim. Tako da znam
da u određeno vreme dana neki ted što miriše na štavljenu kožu i čistu kožu ide
ulicom sa svojim velikim vau-vauom. Obično zastane da ga pomazi blizu naše
kuće. Ne znam kako oni izgledaju jer ih zapravo nisam videla svojim očima, ali
sudeći po mirisu, vau-vau je veoma ružan. Smrdi na staru čarapu punu kake. Uvek
čujem kako se vau-vau uvija i cvili, kako mu zveckaju pločice dok vrcka dupetom.
Mačkama duša živi u repu, a tedovi se kriju iza svojih velikih mokrih očiju. Ali
vau-vauovi svoja najdublja osećanja drže u dupetu.
Ted mu se obraća kao da ga ovaj razume. „Ej, Majstore. Jesi dobar dečak?
Da, jesi, jesi, o da, ti veliki tupsone.” Samo što često ne kaže „tupsone”. Čujem
kako vau-vau šljapka jezikom, osećam miris ljubavi što mu izbija iz kože. To samo
dokazuje tedovu tvrdnju. Vau-vauovi su stvarno veliki kašljuc-kašljuc. Majstor bi
najviše na svetu voleo da me ubije. To mi je kazalo staro znanje, ono što nam je u
telu. Tedovima nije ostalo mnogo tog znanja, ali mačke ga imaju na tone.
Čekala sam dok nisam napamet naučila raspored. Ted svakog dana u
određeno vreme odlazi da kupi bombone i pivo. Dok se on penje uz stepenice,
vau-vau i ted ponekad prolaze ispred kuće. Katkad ga ted pozdravi, a Ted nekako
zamumla umesto odgovora.
Danas je bio taj dan i srce mi je zujalo kao kolibri, ali znala sam da će upaliti,
jednostavno sam znala.
 Tadajoš nisam bila preterano visoka. Još sam glatko mogla da prođem ispod
kauča, tako da se vrhovima ušiju ne bih ni očešala o njegovu donju stranu. Zato
sam se sakrila u stalak za kišobrane u predsoblju. Kakva beskorisna stvar! Koliko
kišobrana Ted misli da ima? U svakom slučaju, to je zgodno mesto za skrivanje.
Začula sam Tedove korake, kako zveckaju i pucketaju delići sveta što mu
pucaju pod čizmama. Bilo mi je jasno da je počeo rano. I to je bilo dobro. Ted će
biti spor. (Kada pije, vuče noge u određenom ritmu. To bezmalo liči na vrlo
jednostavan ples – možda kvadratni ples.) Čučala sam, šibala repom. Vrpca se
protezala u vazduhu iza mene. Toga dana bila je nijanse izgorele pomorandže, i
pucketala je kao vatra u ognjištu dok sam se kretala.
Sklupčala sam se u oprugu. Ted je pevao nešto ispod glasa a ključevi su
škljocali u različitim bravama. Osećao se miris spoljašnjeg sveta, njegov zemljani
sjaj. Osećao se miris vau-vaua, čiji je dah bio sličan starim slomljenim jajima.
Kada su vrata počela da se otvaraju, tamu u predsoblju poremetila je linija
svetlosti. Potrčala sam ka njima koliko su me šapice nosile. Naum mi je bio da
trčim prema hrastu u dvorištu, a posle toga, eto. Bila bih slobodna.
Proklizala sam i zaustavila se na vratima, daveći se u zaslepljujućoj svetlosti.
Nisam videla ništa živo. Svet je bio uska pukotina bolne svetlosti. Shvatila sam da
sam veći deo života provela u prigušenoj svetlosti kuće. Oči nisu mogle da mi se
nose sa suncem. Veslala sam šapama i čvrsto žmurila. Osećala sam kako me po
nosu dodiruje nepoznat ledeni vazduh. Možda mogu ovo da izvedem zatvorenih
očiju?
Vrata su se šire otvarala. Mora da je vazduh odneo moj miris napolje u svet;
veliki vau-vau je prasnuo u urlikanje. Osećala sam miris uzbuđenja koji je
odavao, predosećaj smrti. Čula sam kako mu pločice mahnito zveckaju.
Pretpostavila sam da se vau-vau propinje i skače uz stepenice. Sve se usporilo,
maltene se zaustavilo. Na toj zaslepljujućoj beloj vatri osećala sam kako mi se
primiče smrt.
Shvatila sam da je to grozan plan. Nikada ne bih stigla do drveta. Nisam ni
oči mogla da otvorim kako bih ga videla. Vau-vau je bio blizu, osećala sam mu
miris iz usta, otvorenih poput duge prljave pećine, miris trulih zuba. Osećala sam
kako mi se oko vrata širi plameni krug vatre. Bila je to vrpca, koja je cvrčala od
vreline. Brzo kao udarac bičem vrpca me je opekla i povukla duboko u bezbedne
senke kuće. Čula sam kako je Ted zalupio vrata.
Otvorila sam oči. Opet sam bila unutra – na sigurnom. Napolju, Ted je vikao.
Vau-vau je zavijao i lajao, pripijao se licem uz dno vrata. Njegov smrad je strujao
ispod, bio je svugde. Užasnula sam se sobom. Kako sam mogla da mislim da je
ovo pametno? Osećala sam koliko sam malena, svaku mršavu kost u svom telu,
koliko su mi nežne sve vene i krzno i koliko su mi lepe oči. Kako sam mogla
pomisliti da sve to stavim na kocku u svetu gde neki vau-vau može da me smaže u
jednom zalogaju?
„Ej”, vikao je Ted. „Obuzdaj svog psa.” Bio je ljut. Kada je Ted ljut, bolje ti
je da se ne zezaš s njim.
Lajanje i smrad su donekle uzmakli. Mora da je ted odvukao svog vau-vaua.
 „Ćerka mi je unutra”, kazao je Ted. „To ju je baš uplašilo. Treba da budeš
pažljiviji.”
„Izvini”, rekao je ted. „Samo voli da se igra.”
„Drži ga na povocu”, kazao je Ted.
Vau-vauov miris se povukao, stopio se s dalekim mirisom šume. Zatim je
nestao. Ted je brzo ušao. Brave su uradile škljoc, škljoc, škljoc. Bilo mi je mnogo
drago što ih čujem.
„Jadna mačkice”, rekao je on. „Uplašila si se.”
Popela sam se Tedu u ruke. Osećala sam kako se vatrena vrpca širi i obuhvata
nas u razbuktaloj materici svetlosti.
„Zato moraš da ostaneš unutra”, kazao je on. „Opasno je tamo napolju.”
Izvini, rekla sam Tedu. Nisam znala.
Naravno, on me nije razumeo. Smatrala sam da je važno da ipak to kažem.
Oko nas je blistala toplina. Bili smo u lopti tople žute vatre.
Tada sam videla Njega. Sa nama je bio i neko treći, u srcu plamena. Nije ličio
ni na šta što sam poznavala. Izgledao je kao sve. Lice mu se svakog trenutka
menjalo. Izgledao je kao žutokljuni soko, zatim kao crveni javorov list, zatim
komarac. Znala sam da je i moje lice tu unutra, negde u tom mnoštvu. Nisam
želela da ga vidim. Shvatila sam da će to biti ono poslednje. Kada poslednji put
budem udahnula, On će mi se pokazati, a Njegovo lice biće moje.
Tvoje mesto je ovde, rekao mi je GOSPOD. Čuvam te za posebnu svrhu. Morate
da se pomažete, ti i on.
Razumem, kazala sam. To sasvim ima smisla. Tedu stvarno treba mnogo
pomoći. U rasulu je.
Odonda smo dobar tandem. Čuvamo jedno drugo. Već sam prilično
ogladnela, tako da ću stati.
 Di

Bogataševe oči su duboke i plave. „Dilajla”, govori on. „Drago mi je što smo se
konačno upoznali.” Kosa mu je zaslepljujuče bela, vezana u nizak konjski rep; na
sebi ima široke pantalone i košulju od lana. Balkon mu je visoko u krošnjama
drveča, opasuje prelepu kuću, koja je od tamnocrvene kedrovine i stakla. Baš bi
na takvom mestu Di volela da živi. Vazduh miriše na sunce na živom zelenilu,
meša se sa čistim mirisom limunade u bokalu pored njih. Na njenoj površini
plutaju grančice nane. Kocke leda proizvode predivne visoke zvuke. Čim su seli,
njegova kućna pomoćnica donela ju je bez reči.
Žuti koverat stoji na stolu pored limunade. Kap kondenzacije slila se niz
hladne zidove bokala, potamnila njegov ugao vlagom. Di ne može da skine pogled
s njega, ne može da misli ni na šta drugo. Šta ako se sadržaj oštetio?
„To je jedina kopija za koju znam”, mirno govori on, prateći njen pogled.
„Čovek koji ju je uzeo umro je pre nekoliko godina od srčanog udara. Novine su
male, gradske, ne čuvaju evidenciju. Tako da je to možda jedina kopija koja
postoji.” Ne sklanja koverat od vode, a Di se prisiljava da ne posegne za njim.
„Pogledaću pa ću krenuti”, kaže ona. „Oduzela sam vam dovoljno vremena.”
On odmahuje glavom. „Možeš da je zadržiš. Ponesi je sa sobom. Trebaće ti
malo vremena nasamo.”
„Hvala vam”, kaže ona, ošamućena. „Hoću reći – hvala.”
On kaže: „Nadam se da nećeš ponoviti onaj incident iz Oregona. Tamo si se
zanela. Imala si sreće što si izbegla zatvor.”
Di se trzne. Razume se da on zna za tako nešto. Čovek iz Oregona, koji je
onog dana bio na jezeru. Umorna Karen je slučajno dala njegove podatke Di,
lokaciju njegove lovačke kolibe.
Di napamet zna statistiku. Lice koje je otelo Lulu prosečne je starosti od
dvadeset sedam godina, neoženjeno. Dotični je nezaposlen ili radi kao nestručni
fizikalac. Društveno je skrajnut. Verovatno su ga hapsili zbog nasilnih zločina.
Glavna pobuda za otmicu deteta od strane nepoznatog lica jeste – Di ne
dozvoljava sebi da dovrši tu misao. S godinama se izveštila da snagom volje
potpuno isprazni mozak.
Čovek iz Oregona je savršeno odgovarao u svakom pogledu. Di nije mogla
znati da je, kada je Lulu nestala, on bio kilometrima odande, u Hokvijamu, sa
probušenom gumom. Da ima devet svedoka za to. Čovek je nije tužio. Ali Karen
je bila uzdržana posle toga.
„Koliko?”, pita Di, gledajući čoveka u bezizražajne plave oči.
 Čovek je gleda kako ga gleda. Drhtavom rukom polako sipa čašu limunade.
Njegova krhkost je predstava. Podlaktice su mu žilave i mišićave.
„Neću novac”, kaže on. „Želim nešto drugo.”
Njoj meso počinje da hoda po kostima.
„Ne, ne.” On se smeši, popustljiv. „Vrlo je prosto. Znaš za moj hobi.
Sakupljam raznorazne retkosti. Ali najvažniji deo zbirke, njenu srž, držim u ovoj
kući. Hoću da je pogledaš. Prođi kroz nju, samo jednom.”
Di kaže: „Mogu da vam platim. Novcem.”
„Nemaš dovoljno”, blago kaže on. „Budi razumna.”
Ona pogleda vidik preko drveća, njegovu besprekornu odeću, vidi njegovo
samopouzdanje, izgrađeno novcem, i zna da je on u pravu. Ne pita zašto bi trebalo
da mu veruje, niti kako može biti sigurna da se u kovertu nalazi ono što on kaže.
Kasno je za tako nešto.
Ona klimne glavom jer nema izbora.

On je vodi u sredinu kuće. Na dnu stepenica otključava vrata od nečega što liči na
granit, ali zacelo ne može biti. Di se strese. Možda će on zaključati vrata za njom
i ostaviti je tu unutra.
Napred, čitavom dužinom kuće, proteže se duga galerija. Nema prozora.
Vazduh je hladnjikav, kontrolisan do delića stepena. Zidovi su oivičeni
izložbenim vitrinama i uramljenim fotografijama, svaka osvetljena jednim
jedinim slabim reflektorom. Ovo je njegova zbirka; muzej, kaže on. Čula je za
nju. Dobro je poznata, ako vas zanima tako nešto. Čovek nabavlja stvari kakve
većina ljudi ne može. Stvari koje niko ne bi trebalo da vidi. Sakuplja predmete
smrti. Fotografije, fiole krvi ukradene iz dokaza, pisma u šiljastom viktorijanskom
bakrorezu, deliće mrtvaca bez rodbine, deliće koje ubica nije stigao da pojede pre
nego što su ga uhvatili.
Prostorija je hodnik Dijinih noćnih mora. Svaki predmet je relikvija nečega
strašnog što je moglo da bude učinjeno Lulu. Di baci pogled na crno-bele slike na
zidu levo od nje. Brže-bolje okreće glavu.
„Moraš da gledaš”, kaže on. „Takav je dogovor.” Tačno zna šta ona oseća.
Čuje mu to u glasu.
Di hoda kroz galeriju. Svaki eksponat gleda tačno tri sekunde pre nego što
produži. Trudi se da joj u glavi bude šum. On korača pored nje, prisno blizu. Koža
mu odaje jedva primetan miris kalaja. Kao da ne diše.
Kada stigne do kraja mračnog hodnika, Di se okrene prema njemu i pruži mu
ruku. On je načas nepomičan, a njegov plavi netremični pogled još puzi svuda po
njoj, od glave do pete. Ona shvati da on trenutno sakuplja nju. Ne može se svaki
suvenir smestiti u staklenu vitrinu. Ona pomisli: Dogodiće se sada. Povratiću.
Zatim on malko klimne glavom i stavi joj koverat u ruku.
Svetlost i vazduh su zaslepljujući. Plače joj se od zahvalnosti kada vidi drveće.
Ali ništa više neće da mu dâ.
 „Pažljivo vozi”, kaže on i vrati se u svoj drveni dvorac. Uzeo je ono što je
želeo i ona ga više ne zanima. Ona polako ode do kola, usputno stavi koverat na
suvozačko sedište pored sebe. Tera sebe da se laganim tempom odveze kroz
drveće. Možda on i dalje gleda. Di se trza noga na papučici gasa, brzo diše.
Kada siđe s dugog šumovitog kolskog prilaza na drum, daje gas do daske.
Motor zaurla.

Ona pušta da je crna traka puta vodi dalje i dalje, dok šuma ne preraste u livade,
konje i staje, a oni zatim u prizemne tržne centre. Vazduh je zasićen benzinom.
Kada su između nje i onih ledenih plavih očiju bili već kilometri i kilometri, ona
stane na jednom odmorištu. Spušta glavu na volan i diše u neravnomernim
brektajima. Pored nje tutnje ogromni šleperi, potresajući u prolazu mala kola.
Zahvalna im je što prikrivaju zvuke koje ona proizvodi.
Posle dužeg vremena disanje joj se donekle uravnoteži. Di se uspravi. Vreme
je da otkrije šta je kupila. Potiskuje nalet mučnine, otvara koverat i izvlači
fotografiju.
Eto je, ona poznata slika, nedostaje joj samo naslov: PRETRAŽENA KUĆA
OSUMNJIČENOG. A eto i njega, osumnjičenog, kako zaklanja oči od sunca. Di zna
tu fotografiju. Više puta je pitala Karen za nju.
Taj čovek ima alibi, rekla je umorna Karen Di, a u pretresu njegove kuće ništa
nisu pronašli. Morali su da pređu na druge pravce istrage.
„Ali moguće je da se ljudi koji su ga videli ispred prodavnice varaju”, kazala
je Di. „Bili su navikli da ga viđaju tamo, očekivali su to. Znate, možda su prazan
prostor na pločniku popunili poznatim prizorom, iako on zapravo nije bio tamo.”
Di to razume bolje od većine ljudi.
„Postoji snimak sa sigurnosne kamere”, rekla je Karen.
„Za čitavo vreme?”, pitala je Di. „Karen, za čitavo popodne?” Karen nije
odgovorila, ali nije ni morala. Di je videla ne u njenim pogrbljenim ramenima.
Tada je Karen još davala Di informacije, pre incidenta sa čovekom iz Oregona.
Karen bi se zabrinula kad bi znala šta Di sada drži u rukama. Fotografija nije
isečena, kao što je bila za objavljivanje u novinama. Možda je posredi fotografija
samog fotografa.
Na ovoj slici pogled se širi, pokazuje sakrivene rubove prizora. Di tuče srce.
Prisiljava se da ne žuri, da sve gleda jedno po jedno; da vidi, spozna, razume.
U daljini iza kuće vidi se drveće. Gusto izraslo kao na Pacifičkom
severozapadu, zbijeno, jedno preko drugog. Tu je neka žena sa šeširom, okrenutih
leđa, koja ide pločnikom vukući dlakavog terijera na povocu. Na prozoru jedne
kuće nešto dalje vide se mala, bleda, radoznala lica. Deca.
Ono najvažnije Di vidi poslednje, kao da mozak ne može da joj prihvati uspeh
posle onolikih godina teškog neuspeha. Tabla na uglu se lepo vidi, i lako se može
pročitati. Nepotrebna ulica.
Di prvi put shvata zašto ljudi padaju u nesvest i kako dolazi do toga; kao da
joj se u mozgu upali neko belo svetlo, blesak, za kojim usledi tamni šok. Ona sada
zna gde je osumnjičeni živeo, možda čak i dalje živi. Diše plitko i brzo. To bi bilo
dovoljno, ali nije samo to.
„Bili smo tamo onog dana”, šapće Di. „Tata je pogrešno skrenuo.” Usta joj se
ispunjavaju ukusom uspomene i žvake. Sažvakala ih je najmanje trideset u toj
davnoj vožnji. Tata je vozio na jezero, ali je promašio izlaz, pa su na kraju lutali,
izgubljeni, kroz beskrajna siva predgrađa na ivici šume. Zatim su se redovi
prizemnih kuća proredili i prerasli u viktorijanske kuće koje su se ljuštile, i
pojačao se divlji zadah šume. Bile su to ulice što ne vode nikuda. Seća se kako su
prošli pored one table i kako je pomislila: Da, ova rupetina je sasvim nepotrebna.
Ulica je bila slepa, priseća se. Tata je obrisao čelo i opsovao ispod glasa, pa su se
okrenuli i vratili istim putem.
Nedugo potom ponovo su našli auto-put 101, a ime ulice se povuklo u dubine
Dijine glave, da bude odloženo sa ostalim beskorisnim informacijama – koje je
boje bila pumpadžijina uniforma kada su stali da sipaju benzin, kome se najviše
dopada u školi, ko svira bas u onom bendu.
Di načas razmatra da li bi to mogla biti slučajnost. Ali poimanje odbacuje tako
što ga snažno odgurne u glavi. To mora da je nekako povezano. Mora da jeste.
Da ih osumnjičeni nije video kako se voze u sporim zalutalim krugovima? Da
nije načas ugledao Luluino dosadom obuzeto lice na prozoru, a zatim pošao za
njima na jezero? Da li je tata uopšte razgovarao s njim? Možda je zastao da pita
osumnjičenog za smernice. Osumnjičeni onda ne bi morao da ide za njima. Znao
bi njihovo odredište, mogao je da ode pravo na jezero. Di pokušava i pokušava da
se seti gde se tata zaustavio. Ali isto kao što su određeni delovi tog dana urezani
u nju, utisnuti joj u kožu kao žig, drugi su meki i van žiže. To je ličilo na samo
još jednu slepu ulicu. Ona i Lulu su bile deca; bilo im je dosadno i vruće. Nisu
znale da je to poslednjih nekoliko trenutaka mira pre nego što grom bude rascepio
svet i zauvek sve promenio.
Razum nalaže da Di kaže policiji. Trebalo bi da se javi umornoj Karen, koja
je još zadužena za slučaj. Lulu je nestalo lice. Nikakvo telo nije pronađeno. (Di je
nekada smatrala da je nestala bolje nego mrtva, ali duge godine su je naučile da
nije tako.)
„Ovo ne bi trebalo da se događa”, rekla je jednom Karen Di. „Većina nas
čitave karijere ne mora da se nosi sa otmicom deteta od strane nepoznatog lica.
To te iscrpi, na načine koje ne možeš da predvidiš. Ponekad pomislim: zašto ovde?
Zašto ja?”
Di je kazala: „Imam jedno pitanje. Zašto ne radite svoj posao?” Karen je
pocrvenela.
„Lulu nije prva koja je nestala”, rekla je Di. „Istražila sam to. Imate pravi
problem u blizini tog jezera.” Možda je zapravo tada njihov odnos krenuo nizbrdo.
Nizbrdo ili ne, trebalo bi da joj se Di odmah javi.
Neće. Ovo je naročit poklon, samo za nju. I ona oseća ono svilenkasto-duboko
buđenje besa. Da je policija nije držala u neznanju, možda bi se pre više godina
setila kako se ulica zove i povezala to. Protraćeno, protraćeno vreme.
 Fotografija ima da oda još jednu tajnu. Di se pomno zapilji u košulju
osumnjičenog. Ona izbliza postaje zrnasta i oči joj se bune. Ali vidi da je tamo
nešto napisano, izvezeno na džepu na grudima. Za novine su to sigurno zamutili.
Di može da razazna ime. Ed ili možda Ted, Baner nešto.
Ima utisak da je zadala poslednji udarac u dugoj, dugoj tuči. Ima ime ili deo
imena, i ulicu. Di hvata sebe kako plače, što nema smisla, jer ispunjena je
žestokom sigurnošću. Samo načas, na jedan otkucaj njenog srca, Di oseti Lulu
kraj sebe. Kola se ispune mirisom tople kože, losiona za sunčanje. Mekan,
punačak obraz se očeše o njen. Di oseti miris sestrine čiste kose, bombona iz
njenih usta.
„Stižem”, kaže joj Di.
 Ted

Pravi je dan, te ujutru odlazim kod čoveka-bube. Našao sam ga u oglasima na

internetu. Ne košta kao oni redovni, te mogu sebi da priuštim jedan termin svake
dve sedmice. Termin mi je uvek veoma rano, pre nego što je iko drugi budan –
kada niko drugi ne želi da ide, pretpostavljam. Uživam u odlascima kod njega.
Pričam mu o Oliviji, i koliko je volim, i šta gledam na TV-u i koje bombone jedem
i o onim pticama u zoru. Katkad pričam čak i o mami i tati. Ne previše. Razume
se, ne pominjem ni situaciju sa Loren ni bogove. Svaku put među gluposti
ubacujem i prava pitanja. Polako se pripremam na ono krupno. Uskoro ću ga
postaviti. Ovo sa Loren se pogoršava.
Ponekad mi se čini da mi razgovor s njim čak pomogne. U svakom slučaju,
prepisao mi je pilule, koje mi nesumnjivo pomažu.
Donde mi treba četrdeset pet minuta peške, što mi pristojno ide za rukom. Nije
baš da pada kiša, ali u vazduhu visi topla trula izmaglica. Farovi bacaju plesnivi
sjaj na mokar kolovoz a gliste se migolje ružičaste i blistave na pločniku.
Ordinacija čoveka-bube nalazi se u zgradi koja liči na gomilu dečjih kocaka,
nemarno složenih. Čekaonica je prazna i veselo sedam na stolicu. Dopadaju mi se
ovakva mesta, gde si između jednog i drugog. Predsoblja, čekaonice, predvorja i
tako dalje; prostorije gde zapravo ništa ne bi trebalo da se događa. To me dosta
oslobađa pritiska i omogućava mi da razmišljam.
Vazduh snažno miriše na proizvode za čišćenje, kao hemijska imitacija cvetne
livade. U nekom trenutku u budućnosti, pretpostavljam, gotovo niko neće znati
kako miriše prava livada. Možda dotad neće ostati nijedna prava livada, a cveće
će morati da prave u laboratorijama. Tada će ga, naravno, genetički modifikovati
da miriše kao proizvodi za čišćenje, jer će misliti da tako treba, i vrtećemo se
ukrug. Takve zanimljive misli javljaju mi se u čekaonicama i na pešačkim
prelazima, ili dok stojim u redu u prodavnici.
Čovek-buba se pojavljuje i uvodi me, namešta kravatu. Mislim da mu unosim
nemir. To je do moje veličine. On to najčešće dobro krije. Ima trbuh kao okruglo
ukrasno jastuče, kakve je mama onoliko volela. Kosa mu je retka i plava. Iza
naočara oči su mu plave i bezmalo savršeno okrugle.
Očito se ne sećam kako se zove. Liči na kakvu malu prijateljski nastrojenu
smrdibubu ili jelenka. Tako da o njemu mislim kao o čoveku-bubi.
Ordinacija je svetla, pastelna, ima daleko više stolica nego što bi ovde ikada
moglo zatrebati. Sve su različitih veličina, oblika i boja. Ubacuju me u agoniju
neodlučnosti. Pitam se procenjuje li ovako čovek-buba moje raspoloženje.
Ponekad pokušavam da razmišljam kao Loren, i nagađam koju bi stolicu ona
izabrala. Ona bi ih verovatno samo razbacala po sobi.
Biram jednu ulubljenu metalnu na rasklapanje. Nadam se da će mu taj ozbiljan
izbor pokazati kako ozbiljno shvatam svoje napredovanje.
„Otpalo vam je još kose”, blago govori čovek-buba.
„Mislim da mi je mačka noću čupa.”
„A leva ruka vam je gadno modra. Šta je s tim?”
Trebalo je da obučem košulju s dugim rukavima. Nisam razmišljao.
„Bio sam na sudaru s jednom devojkom”, kažem. „Slučajno mi je prikleštila
ruku vratima kola.” Zapravo nisam još bio na sudaru, ali imam utisak da je veća
verovatnoća da se to dogodi ako to budem izgovorio, kao čini koje će me naterati
to da uradim.
„Niste imali sreće”, kaže on. „Ako se to izuzme, mislite li da je sudar dobro
prošao?”
„O, da”, kažem. „Sjajno sam se proveo. Znate, gledam novu seriju na TV-u.
Radi se o čoveku koji ubija ljude, ali samo ako to zaslužuju. Zle ljude, drugim
rečima.”
„Šta mislite da vas privlači u toj seriji?”
„Ne privlači me”, kažem. „Mislim da su to gluposti. Ne može se odrediti kakav
je neko po onome što on radi. Možeš da uradiš nešto loše čak i ako nisi loš čovek.
Loši ljudi mogu slučajno da urade nešto dobro. Hoću da kažem da se to zaista ne
može znati.” Vidim kako on uvlači vazduh da me pita još nešto, te brže-bolje
nastavljam. „A bila je i jedna druga TV serija u kojoj je neki čovek ubio mnogo
ljudi, ali onda je povredio glavu u nesreći, a kada se probudio, mislio je da je deset
godina ranije. Nije se sećao da je ubio one ljude, ni novih vrsta mobilnih telefona,
ni svoje žene. Bio je drugačija osoba od one koja je ubila one žene. Dakle, da li je
i dalje bio kriv, iako nije vladao time?”
„Imate li vi nekada utisak da ne vladate svojim postupcima?”
Oprezno, kažem u sebi.
„A ima i jedna druga serija”, nastavljam, „o psu koji govori. To mi je daleko
realnije, na izvestan način, nego moći razlikovati dobre i loše ljude. Moja mačka
ne ume zaista da govori – priznajem to. Ali uvek znam šta joj treba. To je isto kao
da govori.”
„Vaša mačka vam mnogo znači”, kaže čovek-buba.
„Ona mi je najbolja drugarica”, kažem, što je možda prva istinita izjava koju
sam mu izrekao za šest meseci koliko dolazim ovamo. Spušta se tišina, ne
neprijatna. On piše po svojoj žutoj beležnici, ali to mora da je o namirnicama ili
čemu god već, jer ja mu uistinu ništa ne dajem.
„Ali ipak se brinem za nju.” On letimice podigne glavu. „Mislim da je...”
Ustručavam se. „Mislim da mi je mačka, kako bi se reklo? Homoseksualka. Gej.
Mislim da moju mačku privlače ženke.”
„Zašto to kažete?”
„Ima jedna druga mačka koju gleda, kroz prozor. Stalno je gleda. Voli je,
jednostavno se vidi. Majka bi mi se veoma uznemirila kada bi znala da imam
mačku homoseksualku. Gajila je vrlo snažna osećanja o tome.” Vazduh načas
ispunjava miris sirćeta i ja pomislim da ću možda povratiti. Nisam hteo da kažem
ništa od toga.
„Mislite li da vaša mačka...?”
„Ne mogu više da pričam o tome”, kažem.
„E pa...”
„Ne”, kažem. „Ne, ne, ne, ne, NE.”
„Dobro”, kaže on. „Kako vam je ćerka?”
Trznem se. Loren sam pomenuo jednom usputno, slučajno. To je bila velika
greška jer on odonda nikako da se mane toga. „Mnogo vremena provodi u školi”,
govorim. „Ne viđam je često.”
„Znate, Tede, ovaj termin je vaš. Privatan je. Ovde možete da kažete sve. Neki
ljudi smatraju da je ovo jedino mesto gde stvarno mogu da se izraze. U
svakodnevnom životu može biti teško da kažemo šta mislimo ili osećamo onima
koji su nam najbliži. Taj doživljaj veoma izoluje. Osećamo se usamljeno ako
čuvamo tajnu. Zato je važno imati neko bezbedno mesto, kao što je ovo. Meni sve
možete da kažete.”
„Pa dobro”, govorim. „Ima delova mog života koje bih jednog dana voleo s
nekim da podelim. Ne s vama, ali s nekim.”
On diže obrve.
„Sinoć sam na TV-u gledao čudovišne terence, i razmišljao sam: Čudovišni
terenci su sjajni. Veliki su i glasni i zabavni. Bilo bi sjajno kada bih jednog dana
mogao da upoznam nekoga ko voli velike terence.”
„To je dobar cilj.” Oči mu se zamućuju. Izgledaju kao dva plava klikera.
Sedmicama čuvam svoje najdosadnije misli da bih ih ispričao čoveku-bubi.
Katkad treba mnogo truda da bi se smislilo dovoljno stvari da se popuni sat
vremena. Ali ono poslednje mi se naprosto spontano javilo.
„U svojoj knjizi”, kaže on, „govorim o tome kako disocijacija ume zapravo da
nas štiti...”
Sad mogu bezbedno da se isključim, te to i činim. Čovek-buba voli da govori
o svojoj knjizi. Ona nije objavljena niti bilo šta slično. Ne verujem da je uopšte
završena. Piše je otkako ga poznajem. Pretpostavljam da svi mi imamo nešto do
čega nam je stalo više nego do bilo čega drugog. Za mene su to Loren i Olivija.
Za čoveka-bubu je to njegova knjiga bez kraja.
Po isteku sata on mi daje smeđu papirnu kesu, istu kao kesa s ručkom kakvu
dete nosi u školu. Znam da su unutra četiri kutije pilula i zbog toga se osećam
mnogo bolje.

Moram da kažem da je to što radim sa čovekom-bubom prilično pametno.

Zamisao mi se javila pre nekog vremena, nedugo posle Devojčice sa Sladoledom.
Loren je već nekoliko dana imala nisku temperaturu. Želeo sam da joj nabavim
antibiotike, ali nisam znao kako. Lekar nikada ne bi razumeo naše prilike. Nadao
sam se da će se ona možda sama oporaviti, ali dani su prolazili i nije. Stanje joj se
zapravo pogoršavalo. Potražio sam na internetu i našao besplatnu kliniku na
drugoj strani grada.
„Kako si?”, pitao sam Loren. „Reci mi tačno.”
„Vruće mi je”, kazala je ona. „Bube mi puze po koži. Ne mogu da mislim.
Samo mi se spava. Umara me čak i razgovor s tobom.” Glas joj je bio malčice
promukao. Pažljivo sam slušao sve što govori. Zapisao sam to i stavio papir u
džep.
Kada se smrklo, otpešačio sam u grad do besplatne klinike.
Potrajalo je koji sat dok me nisu primili, ali to mi nije smetalo. Čekaonica je
bila prazna i donekle mirisala na mokraću. Ali bila je tišina. Smestio sam se na
neku stolicu sa svojim mislima. Kao što rekoh, katkad najbolje razmišljam u
čekaonicama.
Kada me je ona ljutita žena prozvala, izvadio sam belešku iz džepa. Triput sam
je pročitao. Nadao sam se da ću zapamtiti sve što piše u njoj. Zatim sam otišao u
radni odeljak s nekim umornim lekarom. On me je pitao za simptome koje imam.
Odgovorio sam mu hrapavim glasom, i polako. „Vruć sam”, kazao sam. „Bube
mi puze po koži. Ne mogu da mislim. Samo mi se spava. Umara me čak i razgovor
s vama.” Ponovio sam ono što je Loren rekla. Od reči do reči. I upalilo je! Prepisao
mi je antibiotike i odmor u krevetu. Otišao sam u apotekicu u susednoj zgradi,
gde su mi napravili lek po receptu. Toliko mi je laknulo da samo što nisam zaigrao
u prolazima između polica. Dok sam se vraćao, držao sam glavu gore – dozvolio
sam sebi da gledam svet oko sebe. Video sam lep neonski znak sa cvetom, tezgu
što je prodavala voće u obliku zvezda. Video sam ženu s nekim crnim kučencetom
u velikoj crvenoj torbici. Čvrsto sam držao papirnu kesu sa antibioticima.
Kada sam stigao u svoju ulicu, bio sam vrlo umoran. Prepešačio sam petnaest
kilometara ili više, do klinike i nazad. Loren sam davao antibiotike tako što bih
joj ih sakrio u hranu. Oporavila se brzo nakon toga. Moj plan je urodio plodom!
Kada je odnos sa Loren postao nezgodan, znao sam kako moram da dobijem
neke odgovore. Ne o njenom telu, već o njenoj glavi. I tako mi je palo na pamet
da odem kod čoveka-bube i pravim se da govorim o sebi, dok mu zapravo
postavljam pitanja o Loren. Isto kao onda kada sam dobio antibiotike, samo što
su ovog puta informacije lek.

***

Vraćam se. U svojoj sam ulici. Kuća preda mnom je žuta sa zelenim ukrasima.
Ponovo sam ispred kuće žene s čivavom, a u meni je isti onaj osećaj, kao da
maltene znam nešto. Kao da su mi u mozgu mravi, da marširaju svojim nožicama.
Vidim da je nešto zaheftano za telefonski stub. Odlazim da vidim, jer je obično
neka nestala mačka. Mačke mogu da izgledaju veoma sposobno i samostalno, ali
ipak im treba naša pomoć.
Ovoga puta nije mačka. Jedno lice se ponavlja na mutnoj fotokopiji u daljini,
na stubu za stubom. Treba mi trenutak pre nego što se uverim. Ona izgleda mnogo
mlađe, razume se, i s njom nema psa, ali to je žena s čivavom. Na slici se naslanja
na zid na nekom sunčanom mestu. Izgleda srećno.
Poslednji put kada su na telefonskim stubovima bili oglasi, bila je to Devojčica
sa Sladoledom.

Kada uđem, Loren me čeka.

„Gde si ti?” Prebrzo diše.
„Smiri se, mačkice. Mogla bi da se onesvestiš.” To se već događalo.
„Viđaš se s nekom ženom”, vrišti ona. „Ostavićeš me.” Ščepa me za ruku
oštrim zubima i zagrize.
Naposletku je nagovorim da spava. Pokušavam da gledam čudovišne terence,
ali iscrpljen sam od dana. Osećanja su teška.
Budim se u noći, naglo i bez daha. Osećam mrak na koži kao dodir. Trebalo
bi da gramofon stalno iznova pušta ploču, ali već je star i možda sam nešto
pogrešio. U tišini čujem kako Loren puzi po podu. Kako joj škljocaju oštri zubići.
„Ti zli čoveče”, šapće ona. „Napolje, napolje, napolje.”
Pokušavam da je smirim i smestim nazad u krevet. Ona vrisne i opet me ujede
za ruku, ovoga puta me raskrvarivši. Opire mi se, plačući, čitave noći.
Kažem: „Čak i da se viđam s nekom, i dalje bih tebe najviše voleo.”
Odmah mi je jasno da nije trebalo to da kažem.
„Viđaš se! Viđaš se!” Loren me grebe i opire mi se dok u sobu ne procuri sivo
jutro.

Dan dočekujem umoran i nagnječen. Loren spava dokasno. Vreme koristim da

unesem novosti u dnevnik. Mama mi je usadila tu naviku.
Jednog dana u sedmici pregledala je kuću od vrha do dna. Pregled se mora
obaviti dvaput, to je nedvosmisleno stavljala do znanja, zbog ljudske greške. Ništa
joj nije promicalo. Svaku trunčicu prašine, svakog pauka, svaku napuklu pločicu
– sve je beležila u svesku. Zatim je svesku davala mom tati da on to popravi u
toku sedmice. Zvala ju je dnevnik pokvarenih stvari. Njen engleski je bio gotovo
savršen; uvek bih se iznenadio kada bi promašila nijansu značenja neke reči. Tata
i ja je nikada nismo ispravljali.
Zato svake subote pred zoru nosim svesku iza kuće. Ponavljam to uveče
neposredno pre sumraka. Napravim krug oko granice imanja kako bih se uverio
da je sa ogradom sve u redu i tako dalje, a onda uđem da napravim uži krug, da
proverim ima li kakvih oštećenja na kući – labavih eksera, pacovskih i zmijskih
rupa, znakova termita i tome slično. To nije zamršeno, ali, kao što rekoh, važno
je.
Tri brave na zadnjem ulazu otvaraju se glasno. Škljoc, škljoc, škljoc. Čekam.
Nikada ne znam šta će probuditi Loren. Ali ona i dalje spava. Dan je zaslepljujući,
zemlja prepečena pod nogama, ispucala kao stara koža. Hranilice vise prazne. U
krošnjama nema vetrića, svi listovi su nepokretni i nemi na toj groznoj vrućini.
Kao da je smrt stavila prst na ulicu i prikleštila je. Ponovo zaključavam vrata za
sobom i odlazim u šupu za alat na boku kuće.
U prigratku je sveže i mračno, ispunjava ga miris rđe i ulja. Tako mirišu sve
šupe za alat, svugde. Moram da pripazim – miris je auto-put za sećanje. Kasno; u
jednom zasenjenom uglu prigratka tata stoji visok i ćutljiv. Poseže za kutijom
šrafova i smeđom bocom iza nje. Mali Tedi ga vuče za ruku. On želi da uđe u kola
i krene, ali tata mora najpre da se pobrine za mamu.
Brzo uzimam alat i izlazim, sa olakšanjem trepćući na užareno sunce.
Zaključavam šupu za alat. Ti ostani tu, tata. I ti, Mali Tedi. Ovde napolju nema
mesta za vas.
Sve vrlo jasno zapisujem u svesku. To očito nije ista sveska. Ja svoj dnevnik
pokvarenih stvari vodim u jednom starom Loreninom udžbeniku. Pišem po
mapama.
Vratio se miš u kuhinju, pažljivo pišem na svetloplavom moru nedaleko od
obale Papue Nove Gvineje. Umivaonik u kupatilu – curi slavina. Biblija opet pala
sa stola!?!? Zašto? Nejednaki nogari?!?!?!
I tako dalje. Šarke na vratima spavaće sobe škripe; treba ih podmazati.
Olabavila se šperploča na jednom prozoru u dnevnoj sobi i treba je prikucati. Sa
krova su se odvalile dve drvene daščice. To su rakuni; oni su loši za šindru. Ali
dopadaju mi se njihove vešte crne ručice.
Radim šta mogu odmah, a ostatak će doći na red ove sedmice. Loren moram
da budem i mama i tata. Volim da popravljam kuću, da zapušavam rupe kao da je
pravim da bude nepromočiva. Ništa ne može ni da uđe ni da izađe bez moje
dozvole.

Palačinke s komadićima čokolade spremne su baš kada Loren počne da se budi.

Lično nalazim da su palačinke gubljenje vremena, kao da jedeš komade vrućeg
peškira. Ali ona ih obožava.
Kažem: „Najpre pranje ruku. Ja sam radio napolju, a ti si rukama okretala
pedale na onom biciklu.” Strašno je pametna. Leži na sedištu na stomaku, a ruke
se hitro okreću. Loren ne dozvoljava da joj se išta ispreči.
„Lakše mi je rukama”, kaže ona.
Ljubim je. „Znam. I u poslednje vreme ideš baš brzo.”
Ruke peremo na sudoperi, četkom skidamo prljavštinu ispod noktiju.
Loren ćuti dok jede. Juče je bilo gadno; iscrpla se od besa. Sutra se vraća, a
zbog njenog skorog odsustva oboje smo veoma smrknuti. „Danas možemo da
radimo šta god želiš”, kažem bez razmišljanja.
Njoj se izoštrava pažnja. „Želim da idem na kampovanje.”
Osetim vreo udarac bespomoćnosti. Ne možemo na kampovanje. Loren to zna.
Zašto večito mora da me forsira? Večito cima, zakera kao jedan od onih malih
pasa biku za petama. Nije ni čudo što se razbesnim.
Ali cima me i tuga. To nije u redu. Tolika deca mogu da idu u šumu, da pale
vatre, kampuju i tako dalje. Za njih to nije ništa posebno. Možda me je rastužilo
sve ono sa Ubicom, možda je to otud i što sam sit kuće, ali kažem: „Važi. Hajdemo
na kampovanje. Krećemo u sumrak.”
„Zezaš? Stvarno, tata?”
„Naravno”, govorim. „Rekao sam šta god želiš, je l’ tako?”
Ona isijava sreću.

Stavljam nešto zaliha u ranac. Baterijsku lampu, ćebe, ceradu, energetske pločice,
flaširanu vodu, toalet-papir. Iza sebe začujem onaj suvi zvuk šuštanja sukanja. O,
ne. Čvrsto zatvaram oči.
Njena ruka mi je kao hladna glina pozadi na vratu. Ne dozvoli da iko vidi ko
si, govori mama.
„Neću”, kažem. „Samo hoću da malo počastim Loren. Samo ovo jednom,
kunem se. Pobrinuću se da više nikada to ne poželi.”
Moraš da ih premestiš.

Sunce polako zalazi za liniju drveća. Gledam kroz zapadnu špijunku, okrenutu ka
šumi. Kada svetlost bezmalo nestane, stavljam ranac na rame i gasim svetla.
„Vreme je za polazak”, kažem. „Olovke i bojice, moliću.”
Ona ih prebroji u mojoj ruci jednu po jednu, i ja ih sklonim. Sve su na broju.
„Treba li da piješ vode pre nego što krenemo? Toalet? Poslednja prilika.”
Ona odmahuje glavom. Gotovo se vidi kako odaje uzbuđenje kao niz malih
eksplozija.
„Moraš me pustiti da te nosim.” Ružičasti bicikl bi bio beskoristan na
šumskom tlu.
Ona kaže: „Šta god.”
Izlazimo na zadnji ulaz i zaključavamo vrata za sobom. Pažljivo proverim
ulicu pre nego što izađemo iz senke kuće. Kolovoz je prazan. Mušice plešu oko
zujave žute ulične svetiljke. Susedna kuća zuri svojim očima od novinske hartije.
Niže u ulici druga je priča. Prozori su podignuti, iz njih se prosipaju buka i topla
svetlost. Čujem daleki ton klavira, osećam jedva primetan miris pečenih
krmenadli.
„Mogli bismo da pokucamo na neka vrata”, govori Loren. „Da se javimo.
Možda bi nas pitali da ostanemo na večeri.”
„Mislio sam da ti se ide na kampovanje?”, kažem. „Hajde, mačkice.”
Okrećemo se onamo gde se vide obrisi drveća naspram ljubičastog neba. Hitro
prolazimo kroz drvenu kapiju i eto nas, među njima. Baterijska lampa baca širok
beskrvan zrak na stazu.
Svi znakovi grada ubrzo ostaju iza nas. Opkoljeni smo šumom. Ona se budi.
Mračni vazduh je ispunjen hukom, coktanjem i pojem. Žabe, zrikavci, slepi
miševi. Loren drhti i osećam kako se čudi. Obožavam kada mi je ovako blizu. Ne
sećam se kada mi je poslednji put dozvolila da je ovako nosim bez otpora. Ne
podnosi da bude bespomoćna.
 „Šta radiš ako neko naiđe?”, opet je pitam.
„Ćutim i puštam tebe da govoriš”, odgovara ona. „Kakav je to smrad?”
„Tvor”, odvraćam. Životinja nas izvesno vreme prati po stazi, znatiželjna,
možda. Zatim lagano ode u šumsku tamu a miris izbledi.
Ne idemo daleko, otprilike kilometar i po. Pedesetak metara od staza nalazi se
proplanak. Sakriven je stenama i gustim šipražjem i moraš da znaš kako da ga
pronađeš. Ja dobro poznajem put. Ovde žive bogovi.
U vazduhu je miris kedrovine i majčine dušice, jak kao vino. Ali drveće što
okružuje proplanak nisu ni kedrovi ni jele. To su bledi mršavi duhovi.
„Tata”, šapatom govori Loren. „Zašto je drveće belo?”
„To su papiraste breze”, kažem. „Ili bele breze. Vidi.” Oljuštim traku srebrne
kore s jednog stabla i pokažem joj je. Ona pogladi tu šaputavu površinu. Ne
govorim joj kako se zaista zovu, a zovu se kostursko drveće.
Pronalazim mesto koje mi treba na severozapadnom uglu, gde prostirem
ceradu preko zemlje, još tople od dana. Sedamo. Teram je da popije malo vode,
da pojede energetsku pločicu. Na nebu se zvezde provide kroz granje. Loren ćuti.
Znam da ih oseća. Bogove.
„Lepo je ovo”, kažem. „Ti i ja zajedno. Podseća me na ono kad si bila mala.
To su bila divna vremena.”
„Ja se ne sećam tako toga”, kaže ona. Načas se razdražim. Ona me stalno gura
od sebe. Ali ostajem smiren.
„Volim te više nego bilo koga drugog na svetu”, govorim joj. I stvarno tako
mislim. Loren je posebna. Proplanak nikada nisam pokazao nikome drugom.
„Samo želim da te sačuvam.”
Ona kaže: „Tata, ne mogu više ovako da živim. Ponekad mi se uopšte ne živi.”
Kada ponovo prodišem, govorim najobičnijim tonom koji mogu da
postignem: „Odaću ti jednu tajnu, mačkice. Ponekad svi tako misle. Katkad bude
loše, i ne vidiš budućnost pred sobom. Sve je u oblacima, kao nebo kišnog dana.
Ali život ide veoma brzo. Nikada ništa ne ostaje isto zauvek, čak ni ono loše.
Vetar će odneti oblake. Uvek ih odnese, veruj mi.”
„Ali ja nisam kao svi ostali”, kaže Loren. Glas joj je toliko oštar da bi mogao
da me iseče. „Većina ljudi bi mogla sama dovde da dopešači. Ja ne mogu. To se
neće promeniti niti će ga odneti vetar. To će zauvek ostati isto. Zar ne, Tede?”
Trznem se. Na to nema odgovora. Ne podnosim kada me oslovljava sa Tede.
„Hajde samo da gledamo zvezde, mačkice.”
„Moraš da mi dozvoliš da radim sve i svašta, tata”, govori ona. „Moraš me
pustiti da odrastem.”
„Loren”, kažem, a ljutnja u meni raste. „To nije u redu. Znam da misliš da si
zrela. Ali još se treba starati o tebi. Sećaš se šta se dogodilo u tržnom centru?”
„To je bilo pre mnogo godina. Sad je drugačije. Vidi, napolju smo, a ja sam
baš dobra.”
Ona prvi oseti nedugo potom. „Nešto me je ujelo”, kaže. U glasu joj se čuje
samo iznenađenje. Još nema straha.
 I mene nešto ubode, u nogu, dvaput u kratkom razmaku. Razume se, ja to ne
osetim, ali gledam kako se koža diže u crvenim oteklinama. Sada već puze svuda
po nama. Loren počinje da vrišti. „Šta je to? O bože, tata, šta se događa?”
„To su vatreni mravi”, govorim. „Mora da im sedimo na gnezdu.”
„Skini ih”, kaže ona. „Boli me to, skini ih s mene!”
Grabim ranac i trkom je nosim kroz drveće. Korenje i trnovo žbunje hvata me
za stopala. Kada stignemo do staze, stajem i oboje nas energično čistim. Sipam
nam vodu na otkrivene delove kože.
„Da li ti je neki ušao u odeću?”, pitam.
„Ne”, odgovara ona. „Ne verujem.” Glas joj je pun suza. „Možemo li da idemo
kući, tata?”
„Naravno, mačkice.” Čvrsto je držim do same kuće. Primećujem da nema više
“Teda”.
Ona kaže: „Kampovanje je bilo glupa ideja. Hvala što si nas izvukao odande.”
Ja kažem: „To mi je posao.”
Izmorena od svega, Loren se obeznani pre nego što stignemo do kuće. Mažem
nam ujede losionom, brižljivo pipam usnulu kožu. Njoj uz list pa do pregiba
kolena ide niz jarkocrvenih prištića, ali to je to. Pobegli smo pre nego što je nastala
ikakva prava šteta. Mladi žestoko osećaju bol, mislim, jer još ne znaju koliko
duboko on može da ide.

Jutro je i vreme je da se oprostimo. Loren me grli. „Volim te, tata.” Dah joj je
mokar na mojoj bradi. „Ne ide mi se.”
„Znam.” Na usnama osećam ukus njenih suza. Osećanje raste kao okeanski
talas. Toliko je snažno da moram da zažmurim. „Vidimo se sledeće sedmice”,
kažem. „Ne brini, mačkice. Budi dobra. Tako će vreme proleteti i vratićeš se
ovamo za tren oka.”
Na svaki njen jecaj imam utisak da me neko udara francuskim ključem.
Sedim na kauču i slušam muziku i osećam se jednostavno bedno. Posle
izvesnog vremena na nadlanici osetim najovlašniji dodir brkova. U dlan mi se
gura neka svilena glavica.
Olivija je izašla iz skrovišta i zna da mi je potrebna.

Odlazim u šumu s galonom piretrina.10 Šuma je drugačija preko dana. Na tlu leže
rasejana svetla nalik šakama bačenih zrna žitarica. Iz lišća izviri jelen,
razrogačenih tamnih očiju, zatim pobegne. Ubrzo vidim i zašto, kada se
mimoiđem sa čovekom kose boje soka od pomorandže i njegovim psom. Pas mi
se ceri kao i uvek. Seća se onog puta kada je Olivija probala da izađe. Zatim
prestignem jednu porodicu koja pešači u istim crvenim jaknama. Mislim da se
svađaju. Dečja lica su mala i ozbiljna; tata izgleda umorno. Mama prednjači
krupnim korakom kao da je sama.
10 Prirodni insekticid izolovan iz praha osušenih glavica cvetova biljke buhača. (Prim. prev.)
 Prolazim pored mesta gde bih obično sišao sa staze da odem na proplanak, pa
sednem na panj da sačekam. Oni ćutke prolaze. Otac mi klimne glavom.
Nesumnjivo se svađaju. Porodice su komplikovane.
Kada se njihove crvene jakne izgube u suncem obasjanom drveću, vraćam se
na proplanak. Cerada je još tamo. Leži izgužvana na istrulelom lišću nalik koži
kakvog mrtvog čudovišta. Mravi prilježno marširaju preko nje. Ne može da ostane
ovde. Mogla bi da privuče pažnju na ovo mesto. Uzimam dug štap i njime
sakupljam ceradu u svojevrsnu gomilu. Zatim je podignem kao kukom i ubacim
u kesu za đubre što sam je poneo sa sobom.
Pratim marševski trag mrava nazad do glavnog ulaza u njihovo gnezdo.
Bezmalo su providni na sunčevoj svetlosti, naizgled bezazlena stvorenjca. Nikada
ne biste pomislili da mogu da izazovu onoliki bol. „Izvinite”, kažem. Sipam
piretrin preko gnezda, u rupe i u kesu za đubre s ceradom.
Nisam znao hoće li gnezdo vatrenih mrava još biti ovde, u severozapadnom
uglu. Ali mislio sam da verovatno hoće. Oni su teritorijalna stvorenja. Bilo mi je
teško da slušam kako Loren jauče, da čujem kako je boli dok su je ubadali. Ali to
je bilo neophodno – ona mora da nauči.
Moram da priznam da je Loren mnogo bolje ovih dana. Nije se ponovilo ono
u tržnom centru.
Stojim na sredini proplanka, koja je istovremeno sredina šare. Tamo pada
lokva sunčeve svetlosti. Pozdravljam bogove i osećam njihovu snagu. Oni posežu
odande gde leže pod šumskim tlom. To je kao da me na razne strane vuku tanke
niti. Mama je u pravu. Čim mi ruka bude bila bolje, moram da im nađem nov dom.
Ljudi počinju da ih osećaju. Ona porodica je prišla preblizu.

***

Dok se penjem uz stepenice na ulazu, primećujem da su one prazne. Vetar je

odneo s njih lišće i tome slično. To je potpuno neprihvatljivo. Ako neko priđe
kući, treba mi da to čujem. Evo šta činim: smrvim dva novogodišnja ukrasa i
pospem ih po stepenicama. To proizvodi oštru visoku zveku koja dovoljno
upozorava na posetioce koji se približavaju. To nije opasno. Ljudi nose cipele.
Hoću reći, znam da sam ja pre neki dan izašao bos, ali ljudi mahom to ne rade. To
je naprosto činjenica.
Dok rasipam krhotine fiberglasa, krajičkom oka primećujem neko kretanje.
Okrećem se da pogledam, nadajući se da se varam. Ali ne varam se. Nestale su
novine s jednog prozora u prizemlju napuštene susedne kuće. Dok gledam, neka
bleda ruka svlači još novinske hartije, ostavljajući prozor bez poklopca kao tamno
duboko oko. Prozor se diže i neka preduzimljiva ruka istresa tiganj prašine kroz
prozor. Zatim usledi zvuk živog čišćenja metlom.
Odlazim u kuću i zaključavam ulazna vrata za sobom. Priljubljujem oko uz
špijunku što gleda na istok, prema praznoj kući. Prerasli mačji rep11 klima glavom

11 Rod biljaka iz porodice Poaceae. (Prim. prev.)

po staklu, ali i dalje imam prilično dobar pogled. Gledam kako se ispred nje
zaustavlja beli kamionet. Na njegovom boku narandžastim slovima piše Laka
selidba. Na ulazna vrata izađe neka žena, siđe niz stepenice lakim krupnim
korakom i otvori vrata prtljažnika. Ima nepromenljiv izraz oko usta. Zbog toga
izgleda starija nego što verovatno jeste. Ne izgleda kao da mnogo spava. Sa
vozačke strane kamioneta izlazi neki muškarac u mrkoj uniformi. Zajedno
uzimaju da istovaruju. Kutije, lampe, toster. Fotelju. Nema mnogo stvari.
Žena pogleda prema meni, onamo odakle vrebam. Njen pogled kao da se
probije kroz zaklon mačjeg repa u mračnu sobu gde sedim. Brzo se sagnem, mada
nema šanse da me ona vidi. Ovo ništa ne valja. Ljudi imaju oči da gledaju i uši da
slušaju, a žene gledaju i slušaju pomnije od muškaraca.
Toliko sam uznemiren da moram da odem u kuhinju da pravim bulšatove.12
Sa žalošću priznajem da ih nisam ja izmislio. Recept verovatno može da se nađe,
ali uneo sam neke sopstvene sitne promene tako da ću ovo snimati.
Posle duge pretrage pronalazim aparat ispod kreveta. Pretpostavljam da sam
ga slučajno šutnuo tamo.

Recept za Banermanove bulšatove. Skuvajte malo goveđeg bujona i začinite ga

biberom i tabasko sosom. Možete dodati kašičicu senfa. Ja volim da dodam i so
sa celerom. Zatim ubacite čašicu burbona. Ili možda dve. Trebalo bi da se doda
limunovog soka, ali ljudi koji vole limunov sok isti su oni ljudi što vole salate. Ja
ne dozvoljavam to u ovoj kući.

Popijem tri pre nego što se osetim iole bolje. Zatim popijem svoju pilulu, i dok se
opasuljim, prijatno dremam. Kao što je mama govorila, ako te nešto boli, popiješ
lek. Ako se posečeš, dobiješ šavove. Svi to znaju.
Mama mi je pripovedala priču o ankuu, bogu sa više lica koji živi na grobljima
u njenoj domovini. Baš je zastrašujuće imati više od jednog lica. Kako da znaš ko
si zaista? Kad sam bio mali, ponekad bi mi se učinilo da noću vidim ankua u
svojoj sobi, kako visi u mraku; bio je to starac s dugim nožem, sečiva odraženog
u očima. Zatim je bio rogati jelen, oštrih šiljaka miropomazanih krvlju. Zatim
zapiljena sova, nepomična kao kamen. On je bio moje čudovište. I ne sećam se
tačno šta mi je mama pričala o njemu – niti koje je delove moj mozak dodavao
preko noći. I dalje zadrhtim kada pomislim na njega. Ali danas imam Oliviju.
Kada je pomazim po krznu ili čak samo začujem kako razdraženo šiba po kući,
setim se da sam na sigurnom i da je anku daleko.
Dok tonem u san, reči čoveka-bube vrte mi se po glavi kao telegrafska traka.
Osećamo se usamljeno ako čuvamo tajnu. Čudno je to jer na jedan način veoma
sam usamljen, a na drugi imam više društva nego što mogu da podnesem.
Gotovo sam zaspao kada zvono na vratima proseče vazduh kao bušilica za
asfalt.

12 Engl.: bullshot – koktel, varijacija na bladi meri. (Prim. prev.)

 Olivija

Prk zvono zvoni, a Ted neće da ustane. Uvek se uspava nakon što se vrati iz šume.
Čujem ga kako hrče kao doboš. Evo ga opet. BRRRRRRRR. Ne, nije kao doboš.
Pre liči na testeru ili pištolj za eksere prislonjen na glavu. Hajde, ted sa
suprotstavljenim palčevima mora da se probudi i otvori vrata. Ja ne mogu, zar ne?
Ja sam mačka. Hoću reći, koji se k događa.
Jurim na sprat i hodam mu po licu dok se ne probudi. On stenje od napora dok
navlači odeću. Gazim po obrisu njegovog toplog tela na čaršavu, dok se njegovi
koraci vuku niz stepenice kao udari groma. Eto ih brave: škljoc, škljoc, škljoc. On
otvara vrata. Drugi glas govori nešto molećivo. Mislim da je u pitanju neka tedica.
Čekam puna samopouzdanja. Ted će reći toj tedici kuda da se nosi! On ne podnosi
da mu neko zvoni na vrata. Na kraju krajeva, drugi tedovi su opasni. On mi često
to govori.
Ali umesto toga, na moj užas, ON PUŠTA TEDICU UNUTRA. Vrata se zatvore i
začuje se grmljavina. Trese se čitava kuća. Tepih klizi poda mnom. Veslam
šapama i upinjem se da se uhvatim za nešto. Grede u krovu stenju i krešte, zidovi
podrhtavaju. Tkivo svega preti da se naglo pocepa.
Svet se polako sleže. Ali ja ne mogu da mrdnem sa svog mesta ispod kreveta.
Skamenila sam se od straha, srce mi tuče. Njen novi smrad ispunjava kuću,
ispunjava mi nozdrve. Liči na paljevinu i crni biber. Ova tedica me tera da previše
osećam – ko ili šta je ona?
U prizemlju tedovi razgovaraju kao da je sve u redu. Mislim da su u kuhinji.
Ne želim da ih slušam, naravno da ne želim, ali ne mogu a da ih ne čujem. Ova
tedica će živeti u prvom komšiluku. Zatim kaže nešto o stavljanju mačke u veš-
mašinu. O GOSPODE moj. Ona je prk psihopata, kao na TV-u.
Tedov glas poprima čudan prizvuk. Da li je to – interesovanje? Radost? U
svakom slučaju, grozno. Šta ako je pita da ponovo dođe? Šta ako ovo počne stalno
da se dešava? Razgovor kao da traje unedogled i ja pomislim: Čoveče, kako je
krenuo, treba jednostavno da je pita da se useli ovamo. Napokon njihovi glasovi
opet prelaze u predsoblje. On je ispraća.
Dok odlazi, tedica govori: „Ako ti ikada zatreba pomoć sa bilo čim”, i nešto o
slomljenoj ruci što baš i ne razumem.
On najzad zatvori vrata za njom.
Čoveče. To nije bilo dobro. Loše, loše, loše. Ono zavijanje stiže do visine od
koje mi se čini da će mi pući glava. Ono je bilo kršenje sveg poverenja između
nas – šta imamo ako nemamo POVERENJE? Šta ako je ona tedica ubica? Šta ako
odluči opet da dođe? NEPRIHVATLJIVO.
Ted se popne na sprat i krevet mi druželjubivo zaškripi iznad glave. Naravno,
vraća se na dremku. Doziva me, ali ja sam krajnje uznemirena i istrčavam iz
spavaće sobe. Njega to očito ne zanima, jer posle nekoliko minuta ponovo zahrče.
Šetkam po dnevnoj sobi. Špijunke mahnito bulje u mene, kao oči. Kao da ništa
nije bezbedno. Šapama mesim lepi tepih, ali čak ni to ne može da me uteši kao
inače. TOLIKO SAM UZNEMIRENA da mi ni oči ne rade kako treba. Sve izgleda kao
da je pogrešne boje, zidovi su zeleni, tepih plav.
Njemu se mora pokazati. Ovoga puta nije dovoljno da nešto razbijem.
Besno skačem s pulta, nišaneći vrata frižidera. Na kraju se zakačim šapom za
ručku i ona se otvore. Malko zapredem od zadovoljstva. Iznutra kulja hladnoća.
Po ovom vremenu frižider će se ubrzo otopiti svuda po podu. Pivo će se ugrejati.
Mleko i meso će se pokvariti. Odlično. Pogledajte moju činiju! Prazna je! Neka
vidi kako je to.
Posle toga mi bude bolje. Kada ponovo odem u dnevnu sobu, lakne mi što
vidim da su mi se oči vratile u normalu. Mogu da se sklupčam na narandžastom
tepihu i kratko dremnem, što, da budem iskrena, prk zaslužujem, posle svega što
sam preživela.
 Di

Nešto joj popusti i zakrcka pod nogom. Među lišćem i prljavštinom što prekriva
stepenice nalaze se krhotine jarkih boja. Kao da se na sve strane razbila čitava
kutija novogodišnjih ukrasa za jelku. To dodaje grozničavu primesu nestvarnog.
Di se pita hoće li znati, odmah, kada ga bude videla. Telo će mu zacelo odisati
istinom kao miris.

Zvoni na vrata trideset ili četrdeset puta. Na prozoru vidi neko kretanje, ali niko
ne otvara, i ona se zapita treba li da ode. Deo nje klone od olakšanja na tu pomisao.
Ali ona ne veruje da može opet da prolazi kroz sve ovo. Završi to, Di Di. U glavi
joj je očev glas. Njihova turobna deviza tokom onih dugih godinu dana kada su
bili samo njih dvoje, sami. Prođi kroz to, završi to, ma koliko neprijatno bilo, ma
koliko ti snažno srce lupalo noću, ma šta možda sanjala. Završi to. Ona malko
ispravi kičmu, i tada začuje kako se nešto vuče po kući. Neki slabašan piskav zvuk
– mačka, možda? Zatim uslede teži zvuci, neko teško telo što ostavlja otiske na
stepenicama, zidovima, daskama.
Škljocnu tri različite brave i vrata se odškrinu. Pojavljuju se mutne smeđe oči,
uokvirene bledim licem sa iždžigljalim dlakama. Brada mu je riđa, mnogo svetlija
od smeđeg pramena tanke kose što mu pada na čelo – nijansa je privlačna, izgleda
kao gusar, maltene samouvereno.
„Zdravo”, kaže ona.
„Šta je bilo?” Glas mu je viši nego što je očekivala.
„Ja sam tvoja nova komšinica. Di. Želela sam da kažem – eto, dobar dan, i
donela sam ti pitu ako si gladan.” Ona se trzne i odupre se porivu da kaže da je
pesnikinja, ali ne zna to. Umesto toga, pruža mu kutiju u kojoj se nalazi bundevara
van sezone koju je kupila u dragstoru. Sada vidi da na kutiji ima prašine.
„Pitu”, kaže on. Bleda ruka izmijuga i uzme pitu. Di načas očekuje da će mu
koža zacvrčati na sunčevoj svetlosti. Ne pušta vlažnu kartonsku kutiju i oni se
načas zaglave u blagom nadvlačenju konopca.
„Izvini što ti dosađujem sa ovim”, kaže ona. „Ali vodu mi neće pustiti do
popodneva. Da li bih mogla da se poslužim tvojim kupatilom? Bila je duga
vožnja.”
Oči trepnu. „Trenutno nije zgodno.”
„Znam”, kaže Di, smešeći se. „Nova komšinica je tek stigla, a već dosađuje.
Izvini. Već sam pokušala sa dve kuće u ulici, ali mislim da su svi na poslu.”
 Vrata se naglo širom otvore. Čovek ukočeno kaže: „Važi, ako budeš požurila.”
Di stupa u podzemni svet; u duboku pećinu gde usamljeni zraci svetlosti
padaju na čudne humke, nazubljene razbijene stvari. Na sve prozore zakucana je
šperploča, sa prosečenim okruglim rupama da propuštaju svetlost.
Ona virne levo od sebe, u dnevnu sobu. Kada joj se oči naviknu na tamu, vidi
da su drvene daske prošarane gomilama knjiga i starim tepisima. Na požutelim
zidovima vide se prazna mesta, gde su nekada visile slike ili ogledala. Zidovi su
tamnozeleni, kao šuma. Vidi pohabanu fotelju, televizor. Na podu se nalazi prljavi
plavi tepih koji izgleda kao da je od pilulica. Čitavo mesto miriše na smrt; ne na
trulež ili krv, već na suve kosti i prah; kao stari, odavno zaboravljeni grob. Sve
propada. Zarđala je čak i reza na jednom zadnjem prozoru. Prozorska daska je
prošarana tamnocrvenim ljuspama. Di u glavi čuje glas umorne detektivke Karen.
Haotična životna sredina. Neoženjen. Društveno skrajnut.
Iza nje se zatvaraju ulazna vrata. Čuje kako tri brave škljocaju na svoje mesto.
Polako joj se ježi svaka dlačica pozadi na vratu, jedna po jedna, bez prekida.
„Deca?”, pita ona, klimajući glavom na ružičasti bicikl, koji leži na boku.
On kaže: „Loren. Ne viđam je onoliko često koliko bih voleo.”
„To je teško”, kaže Di. Mlađi je nego što je isprva pomislila, možda u ranim
tridesetim. Pre jedanaest godina tek bi ušao u dvadesete.
„Kupatilo je kroz predsoblje”, kaže on. „Ovuda.”
„Sjajna muzika”, kaže ona, idući za njim. Pesma koja svira negde u kući novo
je iznenađenje, osećajna kantri muzika s prekrasnim glasom što peva. Vidi kako
Ted na potiljku ima gole delove lobanje, kao da su mu neke ručice iščupale kosu.
Iz nekog razloga na to je blago spopadne strah.
U kupatilu Di odvrne obe slavine. Čuje ga kako je čeka iza vrata. Kako je
uznemiren, kako diše kao životinja. Svesna je, do tančina, sopstvenog tela; svoje
kože, veoma snažne na nekim mestima, kao na petama ili žuljevitim vrhovima
prstiju, veoma tanke na drugim, kao na primer na očnim kapcima. Oseća maljice
koje joj se ježe na podlakticama, meke kugle očiju; dugačak jezik i grlo, ljubičaste
organe i mišićavo srce, koje pumpa crvenu krv kroz nju. Sada pumpa brzo. Sve
ono ranjivo, što se može slomiti ili probušiti: krv može da se prospe; kost može
da postane naprsla bela ivica; očne jabučice mogu da prsnu od pritiska dva palca.
Ona se pogleda u ogledalo, da se uveri da je zdrava i čitava, nepovređena. Ali
ogledala nema iznad umivaonika niti bilo gde drugde u tom mračnom, prljavom
kupatilu.
Ona pusti vodu, opere ruke i otvori vrata.
„Da li bih mogla da dobijem malo vode?”, pita. „Umirem od žeđi. Da li je
ovde uvek ovoliko toplo? Mislila sam da je ovo mesto poznato po kiši!” On se
okrene bez reči i s mukom ode u kuhinju.
Ona gleda unaokolo dok pije. „Loviš li? Pecaš?”
„Ne.” Časak kasnije on pita: „Zašto?”
„Mora da svašta zamrzavaš”, kaže ona, „kada ti trebaju dva frižidera.” Čini se
da je u upotrebi samo mali kombinovani frižider-zamrzivač. Drugi – stari
zamrzivač – stoji prazan i otvoren, poklopca naslonjenog na zid.
 On izgleda kao da ga je sramota. „Olivija voli da spava tamo unutra”, kaže.
„Moja mačka. Trebalo je da ga se otarasim kada se pokvario, ali donosi joj radost,
znaš? Prede li prede. Zato sam ga zadržao. Glupo je, pretpostavljam.”
Ona pogleda unutra. Unutrašnjost je obložena mekim stvarima – ćebadima i
jastucima. Na jednom jastuku vidi se dlaka – smeđa je, ili rićkastosmeđa. Ne liči
na mačju dlaku. „Živi li Olivija napolju?”, pita Di. Nigde u kuhinji ne vide se
mačje činije za hranu i vodu.
„Ne”, kaže on, uvređen. „Naravno da ne, to bi bilo opasno. Ona je kućna
mačka.”
„Obožavam mačke”, kaže Di, osmehujući se. „Ali pravi su skotovi. Pogotovo
kada ostare.”
On se nasmeje, prepadnuto zamuca. „Pretpostavljam da stvarno stari”, kaže.
„Dugo je već imam. Kad sam bio dete, želeo sam samo mačku.”
„Naša je spavala u mašini za sušenje veša”, kaže ona. „Tata je imao noćne
more od nje. Mnogo se plašio da će je pobrkati sa džemperom i...” Oponaša
obrtanje, slaže lice prestravljene mačke koja bulji kroz staklo.
On se još jednom kratko prigušeno nasmeje, a ona doda svojevrstan ples, nalik
mački koja mesi šapama po vešu što se okreće.
„Duhovita si”, kaže on. Smešak mu je kriv, škriputav, kao da ga dugo nije
koristio. „Uvek sam se plašio da će se Olivija zatvoriti unutra. Sad bar ne može
da se uguši.” Pokazuje Di rupe izbušene na poklopcu.
„Lepo”, kaže ona, prelazeći prstom po jednom ćebetu. Ono je žuto, sa šarom
plavih leptira, a na dodir je kao pačja leđa.
On zatvara poklopac zamrzivača polako ali ravnomerno, tako da ona mora da
skloni ruku. Dok on to čini, ona mu primećuje izbledele modrice na podlaktici,
oteklu šaku.
„Ej, pa ti si povređen”, kaže ona. „Kako se to desilo?”
„Zatvaraju mi se vrata kola na ruku”, kaže on. „Zatvorila su se, hoću reći. Bio
sam parkiran na nekom brdu. Makar nije slomljena, čini mi se.”
Ona složi izraz kao da se trznula. „Opkladila bih se da ipak boli. Ja sam jednom
slomila ruku. Bilo je strašno čudno, znaš, otvarati tako tegle i šta već. Jesi li
dešnjak? Ako ti zatreba pomoć, samo mi javi.”
„Ovaj”, kaže on. Ona pusti da se proistekla tišina otegne. „Čime se baviš?”,
naposletku upita on.
„Nekada sam želela da budem balerina”, govori Di. „Sad nisam ništa.” Čudno
je što je ovo prvi put da je dozvolila sebi da to naglas prizna.
On klima glavom. „Ja sam želeo da budem kuvar. Život.”
„Život”, kaže ona.

Na vratima se rukuje s njim. „Ćao, Tede.”

„Jesam li ti rekao kako se zovem?”, pita on. „Ne sećam se da jesam.”
„Piše ti na košulji.”
 „Nekada sam radio u automehaničarskoj radionici”, govori on. „Valjda sam
se navikao na košulju.” Fizički radnik ili nezaposlen.
„U svakom slučaju, hvala”, kaže Di. „Poneo si se vrlo dobrosusedski. Neću te
više gnjaviti, obećavam.”
„Uvek.” Zatim izgleda uznemireno. Brzo zaključava vrata za njom.
Škljoc, škljoc, škljoc.

Ona polako ide nazad kroz sprženo dvorište. Razume se, on je gleda kako ide. Na
leđima oseća težinu njegovog pogleda. Mora da se suspreže iz sve snage kako se
ne bi dala u trk. Susret ju je uzdrmao više neko što je očekivala. Bila je sigurna da
je on neće pustiti da uđe.
Drhtavim rukama Di zatvara za sobom svoja ulazna vrata i seda na prašnjavi
pod leđima naslonjena na njih. Trudi se da diše, da se smiri, ali kao da je telo
predala nekom drugom. Ruke joj se stežu i opuštaju. Po lobanji joj mile vrele
struje. Iz grla joj navire hrapavi brektaj. Srce joj muklo lupa u ušima. Napad
panike, neodređeno pomišlja. Moram da se priberem. Ali to je kao da tone sve
dublje u peščanu dinu; ne može tek tako da se iskobelja.
Posle dužeg vremena to popušta. Di kašlje i diše. Postaje svesna nekog jetkog
mirisa u kući, mešavine suve trave i biber drveća, pruća i smrdibuba. Priroda ulazi
u kuću gde joj nije mesto. Ona ustaje, slabašna i ranjiva, i prati miris do njegovog
izvora. Na prozoru u prašnjavoj dnevnoj sobi nedostaje jedno okno. Vetar je
naneo suvo lišće na izbrazdane daske. Ovde nešto spava. Čini joj se da nije tvor,
ali nešto jeste. Oposum ili rakun.
„Bogami ne”, šapne ona praznoj sobi. „Ovo nije soba u gostionici.” Odgura
mali ormar za knjige ispred razbijenog okna, da ga zakloni. Verovatno će morati
sama to da popravi. Njen gazda ne liči na tipa koji se bakće bilo čime. Njoj to ne
smeta. Što je više ostavlja na miru, to bolje.
Kao ogled, gleda po dnevnoj sobi, zidove mrke od starog dima od cigareta i
uglove u kojima lebdi prašina, i razmišlja: Ovo je moj dom. Na to se zapravo
malčice nasmeje. Ne može da se seti poslednjeg mesta u kojem se osećala kao
kod kuće. U ranim tinejdžerskim godinama, možda, kada je Lulu još spavala u
susednoj sobi, palca čvrsto zaključanog između napućenih usana, ispuštajući
svoje blago, prodorno hrkanje.

Iznenadi se kada otkrije da je plin povezan. Di spremi biftek, boraniju i pečeni

krompir u šištavom belom šporetu u kuhinji. Jede brzo i bez zadovoljstva. Ne
može da mari za hranu, ali vodi računa o sebi. Koliko je to važno, naučila je na
teži način. Šporet još šišti nakon što ga isključi a kuhinja neznatno miriše na plin.
Još nešto za popravku. Uradiće to sutra – ili će možda umreti preko noći. Odlučuje
da prepusti to sudbini.
Dok se spušta sumrak, Di sedi skrštenih nogu na podu u dnevnoj sobi. Noć se
uliva, sabira se u uglovima, širi se po podu kao plima. Ona gleda mrak a mrak
gleda nju. Pale se kružići na Tedovim prozorima. Kroz jedan drhture boja i pokret
– televizor, nagađa ona. Kasnije se ugase kružići u prizemlju i na nekoliko minuta
zasijaju dva meseca na spratu. Oni se gase u deset. Znači, rano na spavanje – a
nema ni TV-a ni knjige u krevetu. Ona gleda još nekoliko trenutaka. Kuća je
mračna, ali ona ne može da se otme utisku da ne miruje. U njenoj nepomičnosti
ima nečega maničnog. Ali ona i dalje gleda a ništa se ne dešava. Udovi joj se
trzaju od iscrpljenosti; mrak se okreće pred njom. Treba i ona da spava. Čeka je
dugačak put.
Kupatilo je obloženo starim belim pločicama, prošaranim mapama naprslina.
Na tavanici visi zujava neonska cev, puna leševa leptirica i muva. Ona stavlja
ćebad i jastuke u kadu. Najbezbednije mesto u slučaju zemljotresa, kao što je otac
govorio. Ionako nema krevet. Di spušta tesarski čekić pored sebe na hladne
pločice. Zatvara oči i vežba kako poseže za njim, utvrđujući mišićnu memoriju,
zamišljajući kako se upravo probudila iz sna, zamišljajući neku tamnu priliku
kako se nadvija nad njom.
Zamišlja Luluino lice, kako su izrazi leteli preko njega, kao oblaci preko
sunca.
Čita Orkanske visove. Ostale su joj svega dve stranice do kraja. Kada završi,
letimice otvori knjigu na sredini i nastavi da čita. Di čita samo tu jednu knjigu.
Voli da čita, ali nikad se ne zna šta će ti knjige uraditi, a ona ne može sebi da
priušti da bude zatečena. Ljudi u Orkanskim visovima barem razumeju da je život
grozan izbor, koji se mora praviti svakog dana. Pusti me unutra, preklinje Ketrin.
Pusti me unutra.
Kada ona ugasi svetlo, mrak je gust i potpun. Kuća diše oko nje kao osoba,
daske stenju, oslobađaju vrelinu koju su nakupile preko dana. Zvezde vire kroz
prozor. Kuća zapravo uopšte nije u gradu – gotovo da je u šumi. Ona je veoma
blizu mestu gde se ono dogodilo. Vazduh nekako čuva uspomenu na događaj.
Njegove čestice nosi vetar, one leže u zemlji, starom drveću i mahovini s koje
kaplje voda.
Snovi su joj puni sunca što peče i straha od gubitka. Roditelji joj hodaju kroz
pustinju, držeći se za ruke, pod nebom punim zvezda. Di gleda što duže može, ali
onda crvene ptice prhnu u let a nebo postane belo, a zvuk njihovih krila je slabašno
pernato grebanje. Ona se uspravi u tami, a srce joj tuče. Znoj joj curka niz leđa i
između grudi. Zvuk je izašao za njom iz sna. Ponovo dopire iz prizemlja. Di čuje
da to nisu krila, već grebanje, kao dugim ekserom po drvetu.
Dlan joj je klizav na gumenoj dršci tesarskog čekića. Šunja se u prizemlje.
Svaka daska joj škripi kao pucanj pod nogama. Grebanje se nastavlja, oštre
kandže ili nokti grabuljaju po drvetu. Di shvata da je došlo do nekog opasnog
isklizavanja između svetova. Pusti me unutra – pusti me unutra. Kroz prozore bez
zavesa u dnevnoj sobi uliva se bledo srebro. Grebanje je sada brže, uporno. Di se
učini da iza grebanja čuje još neki zvuk – on je visok, isprekidan. Jecanje, možda.
Ormar za knjige podrhtava, kao da sila iza njega raste u besu i snazi.
„Pustiću te unutra”, šapće Di. Vuče ormar u stranu. On se pomeri uz otegnut
vrisak. Ona vidi šta čuči ispred prozora, gleda unutra. Čekić pada na pod. Ona
klekne i nađe se licem u lice s njim, tim detetom srebrnobele kože prošarane na
mesečini, usta nalik crnoj višnji, očiju blistavih poput lampi, ispunjenih svetlošću
smrti, kože glave gole i izranjavljene, tamo gde su mu ptice čupale kosu iz lobanje.
„Uđi”, prošapće Di i pruži ruku.
Dete sikne na nju, natprirodnim zvukom, a Di dahne. Preplavljuje je strah,
toliko hladan da pomisli kako će joj stati srce. Detetu se otvaraju usta, ruka mu
poleti da ščepa Di za ruku, da je izvuče iz ovog sveta u drugi koji čeka. Di vidi
bele zube usađene kao biseri u snažnim vilicama. Vidi tupe, osakaćene prste. Malo
bledo lice kao da se mreška na kolebljivoj svetlosti, kao da se vidi kroz vodu.
Ona vrisne i zvuk prekine san, ili ma šta to bilo. Di vidi da na prozoru nije
mrtva devojčica. Posredi je mačka, siktavih i razjapljenih vilica, prugastog krzna
izbeljenog od mesečine. Mačka zamahuje na Di, a ona vidi da ova nema kandže
na osakaćenim šapama. Ona se odmiče, proizvodeći neki smirujući zvuk. Mačka
se okrene da pobegne, ali načas se osvrne na Di, šiljatog lica sablasnog u toj tmini.
Zatim nestaje, utapa se gipka u crni vrt.
Di sedi na petama, trese se. „Samo ulična mačka”, govori. „Ne čitaj strašne
knjige pred spavanje, a, Di Di? Nije strašno. Nema razloga za brigu.” To joj je
stara navika – da naglas govori ono što bi njen tata voleo da čuje, dok ono što
zaista oseća drži u sebi. Nema vremena da se raspadne. Ponovo pomisli na Lulu i
to urodi plodom. Cilj je smiruje. Dijino srce usporava svoje šljiskavo kucanje.
Di pogleda preko zamršenog rastinja od kog vrvi njeno dvorište. Divlje je,
neprobojno, mirisno preko noći. Svašta bi moglo da bude tamo napolju, da se
krije. Moglo bi da se prišunja kući, prozorima. A zatim da pruži dugi prst... Neke
komšije su sravnile svoja dvorišta sa zemljom, primećuje ona. Po svoj prilici kako
bi odvratili zmije i gamad od toga da se gnezde tamo. Di se strese. Tedovo dvorište
je haos kao i njeno. Ona se zagleda u nisko rastinje što divlja svuda po njegovom
vrtu. Na mesečini ono kao da se pomera, blago uvija. Obuzeta mučninom, ona
protrese glavom. Onaj dan na jezeru uzeo je od Di bezmalo sve, ali je i ostavio
nešto u njoj. To se zove ofidiofobija; ogroman strah od zmija. Di ih vidi svuda,
njihova klupka u senkama. Strah joj usporava mozak i srce do glečerskog tempa.
Ona polako spaja ruke a zatim ih prinosi usnama, pokrivajući usta kao
maskom. Šapće u dlanove, ime i pitanje, iznova i iznova. Oblaci šibaju preko
meseca, bacaju joj svetlost i senku na lice, svetlucaju na mokrom sjaju suza.

Sutradan ujutru ona se vraća na svoj položaj kod prozora u dnevnoj sobi. Sve
vreme drži navučene zavese i ne pali svetla nakon što se smrkne. Zna kako
osvetljen prozor sija kao svetionik u noći. Izgleda da to zna i Ted. Prozori
prekriveni šperpločom stvaraju utisak da se njegova kuća namerno okrenula od
nje, prema šumi.
Ona polako uči njegove navike. Ponekad on ode u šumu i ne vrati se čitave
noći, ili nekoliko. Katkada ode u grad, ali ti odlasci su uopšteno kraći, ponekad
traju svega nekoliko sati, ili veče. Nekad se vraća veoma pijan. Jednog jutra samo
stoji u dvorištu i jede nešto što liči na kiseli krastavac namazan puterom od
kikirikija. Zuri napred, belo, a vilice mu se mehanički pomeraju. U dvorištu mu
stoje stolovi za ptice i viseće hranilice, ali ptice nikada ne dolaze. Šta ptice znaju?
Sve što može ona otkriva na internetu. Ted svoja viđenja katkad šalje gradskim
novinama za kolumnu o retkim pticama. Majka mu je medicinska sestra. Veoma
je lepa, na staromodan način koji kao da je odvojen od stvari kao što su krv i meso.
Na zrnastoj fotografiji ona drži svoje svedočanstvo nežnim prstima. Okružna
medicinska sestra godine. Di se pita šta znači imati dete kao što je Ted. Voli li ga
ona još? Gde je ona?
Prvi put kada Di pokuša da prati Teda u šumu, on zastane na početku staze i
čeka u mraku. Ona ga čuje kako tamo diše. Sledi se. Sigurna je da joj on čuje srce.
Posle izvesnog vremena on proizvede zvuk kao kakva spora životinja i ode u
šumu. Ona zna da ne može za njim, ne ovoga puta. Osetio ju je tamo.
Lakne joj i preko volje. Mračna šuma kao da je puna gmizavih zmijskih
prolaza. Ona ode kući i povrati.
Posle, Di umesto toga motri na kuću. Na kraju krajeva, nije došla zbog njega.
Čeka, strpljiva. Orkanski visovi joj leže otvoreni na krilu, ali ona ih ne gleda.
Neprestano bulji u kuću, pamti svaku ljuspu boje što se ljušti sa stare drvene
oplate, svaki zarđali ekser, svaki list rastavića i maslačka što joj se njiše po
zidovima.

Posle dva dana maltene je digla ruke. Zatim, iza cvrčaka, pčela, muva, cvrkuta
vrabaca i brujanja kosilica u daljini, ona začuje nešto što liči na zveckanje
razbijanja stakla. Svako njeno tkivo napinje se prema zvuku. Da li je doprlo iz
Tedove kuće? Gotovo je sigurna da jeste. Bezmalo sasvim sigurna.
Di ustaje s poda, ukočena od dugog bdenja. Odlučuje da ode tamo. Učinilo joj
se da čuje razbijanje prozora, pomislila na provalnike, samo se ponaša
dobrosusedski... To je prirodan postupak.
Dok ona to čini, Ted nailazi ulicom. Hoda namerno pažljivo, kao neko ko je
pijan ili povređen. Nosi najlonsku kesu.
Di opet sedne, brzo. Kad ga ugleda, vid joj se muti na rubovima, dlanovi su
joj klizavi kao od ulja. Telo na strah reaguje slično kao na ljubav.
Krećući se sa onom jezivom pažnjom, Ted otvara vrata. Posle nekoliko
trenutaka začuje se zvuk smeha. Možda televizor. Kroz njega Di začuje neki
visok, jasan glas kako govori: „Ne radi mi se matematika.”
Začuje se duboka tutnjava nekog muškog glasa. To bi mogao da bude Ted. Di
se napreže. Glava je boli od napora. Potez letnjeg vazduha što stoji između kuća
sada izgleda gust i neprobojan kao testo. Neka mlada devojka počinje da peva
pesmu o mokricama. Za sve dane koliko gleda, Di nije videla nikoga osim Teda
kako dolazi i odlazi.
Preplavljuju je olakšanje i užas, toliko snažni da u ustima oseća njihov ukus
kao mulj i vodu. Potvrđeni su njen najgori strah i njena najveća nada. U toj kući
je neko dete koje ne izlazi. Za sada znaš samo to, strogo govori ona sebi. Korak
po korak, Di Di. Ali to je jače od nje. Loren, pomišlja. Lulu. Njeno ime, koje je
Lora. Lulu, Lora, Loren. Vrlo bliski zvuci, što leže bezmalo jedan na drugom.
Njoj, u tom trenutku, devojčica koja peva zvuči isto kao njena sestra. To je ta
boja, ono malo zapinjanje u glasu.
 Ted

„Ne radi mi se matematika.” Loren se duri, onako malčice izbacujući usnu, što
me izluđuje.
„Neće moći”, govorim. „I nema cmizdrenja, čuješ? Danas je dan za
matematiku i geografiju, znači nema više pevanja, eto šta radimo. Kuhinjski sto,
udžbenici – odmah, moliću.” To zvuči oštrije nego što sam nameravao. Umoran
sam i ne mogu da podnesem kada joj glas poprimi taj ton. Baš je izabrala dan.
Mnogo slabije stojim s pilulama nego što sam mislio.
„Boli me glava”, kaže ona.
„E pa, moraš prestati tako da čupaš kosu.” Ona uzima tanku smeđu vlas i
gricka njen kraj. Zatim je povuče, snažno. Već posvuda ima razređene delove na
lobanji. Najviše voli da čupa kosu. Meni, sebi. Svejedno je. „Hoćeš da te ranije
pošaljem nazad? Lepo se ponašaj, pobogu.”
„Izvini, tata.” Ona nadvija glavu nad stranicu. Verovatno ne radi matematiku,
ali makar ima toliko razuma da se pravi. Neko vreme ćutimo, a onda ona kaže:
„Tata?”
„Da?”
„Spremiću ja večeru večeras. Ti izgledaš umorno.”
„Hvala, Loren.” Moram da obrišem suzu pre nego što je ona vidi. Krivo mi je
što sam toliko mrzovoljan. Ne mogu a da se ne ponadam da ona počinje da se
zanima za hranu.

Razume se, ona napravi nered. Upotrebi sve šerpe i lonce u kuhinji, a kada im
progori dno, kuću ispuni plutast, jedak miris.
„Prestani da me gledaš, tata”, kaže. „Mogu ja to.”
Dižem ruke i povlačim se.
Testenina je tek napola skuvana a sos je vodnjikav i nema nikakav ukus. U
njemu su hladne grudvice mesa. Pojedem sve što mi da.
„Najbolja večera koju sam ikada pojeo”, govorim joj. „Hvala, mačkice.
Upotrebila si novi goveđi vrat koji sam kupio danas?”
Ona klima glavom.
„Mmmmm”, kažem. „Ti ne jedeš mnogo.”
„Nisam gladna”, odvraća ona.
„Mama je govorila: ‘Glavna kuvarica nikada nema apetita’”, kažem joj.
„Tvoja baba. Često je to govorila. Zajedno sa: ‘Nikada ne govori ženi da je luda.’”
 „Nije mi ona bila baba”, tiho kaže Loren. Ne obazirem se na to jer se danas
veoma potrudila.
Posle toga raspremam, za šta mi treba malo vremena, i smeštamo se da
provedemo mirno veče. Loren sedi na sredini kuhinjskog poda. Noć kao da je sve
toplija, a ne hladnija. Koža nam je zamagljena od znoja.
„Smem li da otvorim prozor, tata?”
„Znaš da ne smemo.” Mada bih voleo da smemo. Vazduh je čvrsta vrelina.
Ona proizvede zvuk gađenja, bljak, i skine bluzu. Potkošulja joj je prljava;
moramo da operemo malo veša ovde. Smiruje me suv zvuk markera na papiru.
Kada zvuk prestane, podignem glavu. Oko nje je more bojica, duga markera,
listom skinutih poklopaca.
„Loren!”, kažem. „Molim te, stavi poklopce. Markeri ne rastu na drveću.” Ali
ona zuri ispred sebe, staklastih očiju.
„Jesi li dobro, mačkice?” Ona ne odgovara, ali malko dahne tako da mi srce
maltene stane. Kada joj stavim ruku na čelo, ono je hladno i lepljivo, kao donja
strana nekog kamena.
„Ej”, kažem. „Hajdemo na sprat, staviću te u krevet...”
Ona zausti da odgovori, ali joj iz usta umesto toga pokulja vreli mlaz
bljuvotine. Loren i ne pokušava da izbegne nered, samo legne tu gde jeste. Kada
probam da je pomerim, izlazi nešto što ne bi trebalo. Čistim to najbolje što mogu,
hladim je vodom, pokušavam da joj dam aspirin i ibuprofen kako bih joj obuzdao
temperaturu, ali ona ih smesta povrati.
„Hajde, mačkice”, kažem, ali događa se nešto čudno. Glas počinje da mi zvuči
kao da dopire iz velike daljine. Probija me usijano koplje, prolazi mi kroz creva.
Tamo dole nešto počinje da se klobuči i gori. O bože. Spuštaju se crna i crvena.
Zajedno ležimo na podu kuhinje, stenjemo dok nam se utroba uvrće.

Loren i ja smo bolesni čitavog jednog dana i noći. Drhtimo i znojimo se. Vreme
usporava, staje i kreće, mili kao crv.
Kada to počne da popušta, dajem joj vode i neko sportsko piće koje pronalazim
u ormariću. Kasnije u toku večeri maslacem namažem slani keks i hranim je
komad po komad. Držimo se jedno za drugo.
„Skoro je vreme da pođeš”, kažem joj. Ruže su joj se malo vratile u obraze.
„Moram li?”, prošapće ona.
„Budi dobra”, kažem. „Vidimo se za nedelju dana.” Ona mi još leži u naručju.
Zatim počne da vrišti. Grebe me i opire se. Zna da lažem.
Čvrsto je držim. „Tako je najbolje”, govorim. „Molim te, mačkice, molim te,
ne opiri se.”
Ali ona se opire i ja gubim strpljenje. „Zabranjeno ti je da izlaziš iz kuće dok
ti ne budem rekao da smeš”, kažem. „Sama si kriva za to.”
Vrti mi se u glavi, utroba mi se istopila. Ali moram da znam. Gledam u đubre,
gde sam bacio goveđi vrat koji se pokvario kada sam ostavio otvorena vrata od
frižidera. U mrkom neredu migolje se beli crvi. U grlu mi navire nešto vrelo, ali
ja ga suzdržavam.
Nosim smeće napolje, što je odmah trebalo da uradim. Svet se povodi, vazduh
kao da je čvrst. Nikada mi nije bilo ovoliko muka.
Loren godinama nije probala ništa slično. Osećam se kao debil, jer mislio sam
da smo drugovi. Nije trebalo da dozvolim da se sve ovako opusti.
Ploča zagrebe po tišini. Vazduh ispunjava onaj ženski glas. Ne volim ovu
pesmu. Ima previše daira. Ali puštam je da ide.

Sve brižljivo proveravam. Nož je u visokom ormariću, gde i treba da bude.

Zaključan je katanac na ormaru s laptopom. Ali metal izgleda... bez sjaja, nekako,
kao da su njime dosta rukovali znojavi dlanovi, kao da je neko škljocao kroz
kombinacije. Volim svoju ćerku. Ali prilično sam siguran da je pokušala da otruje
nas oboje.
Kada izbrojim olovke i bojice, nedostaje jedan ružičasti marker. Još gore, kada
odem da ih zaključam u njihov ormarić, vidim kako na kutiji bojica stoji moj
spisak osumnjičenih za Ubistvo. Kada ga uzmem, vidim da je dodato još jedno
ime, bolešljivo ružičastim markerom.
Loren, piše njenim drhtavim štampanim slovima. Toga se, naravno, plašim od
samog početka.
Sklupčam se na kauču kao mokrica; crnilo me gurka po ivici vidnog polja.
Želudac mi se grči. Sigurno sam sve povratio, mora da je sada gotovo. O bože.
 Olivija

Znam da nije vreme za nju, ali ipak virim kroz svoju špijunku. Ljubav je i nada.
Sivo nebo, mestimična trava, trougao zaleđenog pločnika. Izgleda da je napolju
prilično hladno. Ovakvog dana nije tako loše biti kućna mačka.
Iza mene gori televizor. Nešto o ulicama u zoru i pešačenju. Ted ga ponekad
ostavlja upaljenog da mi pravi društvo. Katkad se aparat naprosto uključi sam.
Prilično je star. Od televizora se štošta može naučiti. Zahvalna sam i što zaglušuje
ono kreštavo zavijanje koje mi je već stalni pratilac. Iiiiiii, iiiii.
Mora da sam zadremala jer se prenem kada mi se obrati neki glas. Isprva
pomislim da je GOSPOD i brzo se uspravim. Da?
„Moramo istražiti traumu”, govori glas. „Doći do njenih korena. Vraćati se
na nju, kako bismo je pročistili.”
Zevam. Ovaj ted je ponekad na TV-u i vrlo je dosadan. Ne sviđaju mi se
njegove oči. Okrugle su, kao male plave špijunke. Uvek imam utisak da osećam
njegov miris kada je na televiziji, zbog čega mi bridi rep. On zaudara na prašinu
i prokislo mleko. Ali kako je to moguće? Tedovi na TV-u se ne mogu namirisati!
Preko dana je TV grozan. Mislim da je ovo neki javni kanal ili šta već. Volela
bih da mogu da ga promenim.
Mislim da bi trebalo da imam sopstvenu TV emisiju, i to bi zapravo bilo veoma
zabavno. Nazvala bih je Mačje priče sa Olivijom, i opisivala bih sve što sam jela
tog dana. Govorila bih o mojoj ljubavi, o njenim tigrastim očima i glatkom
koraku. Takođe bih istraživala kakvih sve vidova i kakvoća dremki ima, jer ih ima
mnogo različitih vrsta. Kratka i duboka – takvu zovem „bunar želja”. Vrlo laka
dremka, tek napola u snu, koja može trajati satima – takve zovem „skejtbordovi”.
Onakva kao kada zadremaš ispred TV-a a ide neka dobra emisija (NE ova) i
nekako upijaš radnju, ali ujedno spavaš – takve se zovu „šaptači”. Kada te neko
uspavljuje milovanjem a tutnjava tvog predenja se stapa s dubokim glasom
zemlje... za takve još nemam ime. Ali one su mnogo dobre.
U svakom slučaju, mislim da bi bilo dobro da podelim svoje iskustvo i sve
vredne misli koje imam. Pomalo, kao što upravo radim, ali u nekom vizuelnom
mediju, jer sam vrlo fotogenična.
 Ted

Loren mi mnogo nedostaje. Sad kada je početni šok prošao, znam da ona sigurno
ne može biti Ubica. Ne da ne bi to uradila, već ne bi mogla. Ona ne može da izađe
iz kuće. Kako bi nabavila zamke? Postavila ih a da ja ne znam za to? Ne, to ne
može biti Loren. Zapisala je svoje ime na spisak kako bi me uznemirila. Voli to
da radi.
Za sada ne sme da dolazi, dok ne budem prokljuvio šta ću s njom.

Dok ponovo dođe dan za čoveka-bubu, smršao sam kilograme i kilograme.

Klimav sam, ali mogu da idem ulicom a da se ne povodim. To je dobro. Imam
pitanja.

Počinjem da govorim skoro pre nego što je on zatvorio vrata.

„Počeo sam da gledam novu TV seriju”, kažem. „Odlična je.”
Čovek-buba se nakašlje. Sitničavo gura naočare uz nos. One su četvrtaste s
debelim crnim okvirima, verovatno skupe. Pitam se kakav li je njemu život, smuči
li mu se ikada da po čitav dan sluša ljude kako govore o sebi.
„Kao što sam već rekao, ako naše vreme želiš da trošiš na priče o tome šta si
gledao na televiziji – sat je tvoj. Ali...”
„Ova serija je o jednoj devojci”, govorim, „tinejdžerki koja ima izvesne, eto,
izvesne sklonosti. Hoću reći, nasilna je. Voli da povređuje ljude i životinje. Ima
majku koja je mnogo voli, a majka večito pokušava da je zaštiti i spreči je da
ubija. Jednoga dana majka je povredi tako da ne može više da hoda. Hoću reći, u
pitanju je nesreća, majka nije htela to da uradi, ali devojka je zamrzi zbog toga.
Misli da je majka to uradila namerno. Po mom mišljenju, to uopšte nije u redu. U
svakom slučaju, usled svog invaliditeta devojka mora da živi kod kuće. Majka
čitavog života pokušava da prikrije ćerkinu nasilnost, i da je zaštiti dok krije njenu
pravu prirodu.”
„Zvuči zapetljano”, kaže čovek-buba.
„Pitao sam se: da se to događa u stvarnom životu, da li bi majka mogla nešto
da uradi da ćerci bude bolje? Da je spreči da bude nasilna? Uz to, da li je to
nasledno? Hoću reći, da li ju je majka naljutila? Ili je to poteklo iznutra?”
„Priroda ili vaspitanje? To su krupna pitanja. Mislim da bi trebalo da čujem
još nešto malo o okolnostima”, kaže čovek-buba. Sada me pomno gleda, okruglim
očima zrikavca. Gotovo da vidim antene kako mu mašu iznad glave.
 „E pa, ne znam ništa drugo. Serija je tek počela, u redu?”
„Razumem”, kaže on. „Misliš li da bi pomoglo, u ovom trenutku, da
razgovaramo o tvojoj ćerci?”
„Ne!”
On me gleda. Oči su mu sada naizgled pljosnate, kao lažni novčići. „Svako u
sebi ima čudovište”, kaže. „Ako pustiš svoje da izađe, Tede, možda te neće
pojesti.”
Naprasno izgleda kao potpuno druga osoba. Neka otrovna bubetina, ne
bezopasna bubica. Ne mogu ljudski da dišem. Otkuda on zna? Bio sam veoma
oprezan.
„Nisam glup kao što misliš”, tiho govori on. „Depersonalizuješ svoju ćerku.”
„Šta to znači?”
„Preteško ti je da na nju gledaš kao na osobu, pa se s njenim osećanjima nosiš
tako što ih pripisuješ mački.”
„Ako ne možete da mi pomognete, samo kažite.” Shvatam da vičem. Duboko
udahnem. Čovek-buba me nepokolebljivo gleda, glave nakrivljene u stranu.
„Izvinite”, kažem. „To je bilo vrlo neučtivo. Neraspoložen sam. Uznemirila
me je ona glupava TV serija.”
„Ovo je bezbedno mesto na kome možeš da iskažeš ljut nju”, kaže on. „Hajde
da nastavimo.” Izgleda mali i bezopasan kao i uvek. Mora da sam ono drugo
uobrazio. To je samo čovek-buba.
Čovek-buba nastavlja da govori o traumi i sećanju, i svemu onom
uobičajenom, ali ja ne slušam. Uporno pokušavam da mu kažem kako nemam
nikakvu traumu, ali on neće da sluša. Naučio sam da ga isključim u ovakvim
trenucima.
Voleo bih da mu nisam pokazao svoju narav. Rastrojio sam se i nisam dobio
odgovore koji su mi trebali. Loren me je previše iznurila. Teško je živeti s nekim
ko pokušava da te ubije.

Oglasi su iskrzani na telefonskim stubovima, pocrneli od vremena. Lice žene s

čivavom postaje avetinjsko. Prolazim pored njene kuće ne gledajući. Bojim se da
bi i ona mogla pogledati mene. Čvrsto držim svoju malu smeđu papirnu kesu od
čoveka-bube.
 Olivija

Prozori pokazuju potpuni mrak, bez zvezda i meseca. Ted je još napolju. Koliko
već ima? Dva dana? Tri? Mislim da je to pomalo neodgovorno.
U kuhinji, živi stvorovi se tromo mrdaju u mojoj činiji. E pa, ne mogu to da
jedem. Liznem malo vode sa slavine koja curi. Nešto trčkara u zidovima. Mnogo
sam gladna.
Naravno, postoji nešto što mogu da uradim kako bih došla do hrane...
Uzdišem. Ne volim da ga puštam unutra osim ako baš ne moram. Ja sam
miroljubiva mačka. Volim poteze sunčeve svetlosti i ponekad maženje i onaj
prijatan osećaj kada oštrim kandže na stubiće ograde. Ja sam Tedova mačkica i
trudim se da ga usrećim zato što mi je GOSPOD tako rekao, i tako se to radi u
jednom odnosu, zar ne? Ne uživam u ubijanju. Ali mnogo sam gladna.
Zažmurim i smesta ga osetim. On večito čeka, sklupčan u mastiljavoj hrpi u
zabitom delu mog mozga.
Da li je sada moje vreme?, pita on.
Da, nerado kažem. Tvoje je vreme.
Ja sam Tedova mačkica, ali imam i svoju drugu prirodu. Na izvesno vreme
mogu da dozvolim da ta strana preuzme uzde. Možda svi mi negde imamo neko
divlje i tajno ja. Moje se zove Noćni.
On ustaje u jednom tečnom pokretu. Crn je, kao ja, ali bez bele pruge duž
grudi. Teško je tvrditi, jer on je deo mene, ali mislim i da je krupniji. Možda veliki
kao ris. To ima smisla. On je uspomena na ono što smo nekada bili. On je ubica.
Sada mu govorim: Lovi.
Ružičasti jezik pogladi Noćnog po oštrim belim zubima. On izlazi iz mraka
gracioznim korakom.

Budim se iz nesvesti, bljujući. Iz nekog razloga nalazim se u kupatilu. Vrata su

otvorena i vidim svetlarnik nad predsobljem. Napolju je još mrkli mrak, na istoku
se još ne rumeni.
Preda mnom na pločicama stoji gomila krvavih kostiju. Sasvim su oglodane.
Puna sam noćnog mesa. Pitam se koja je životinja bila posredi. Možda onaj miš
što stalno peva u kuhinjskim zidovima. Ili bi mogla da bude veverica. Na tavanu
ima jedno gnezdo. Ponekad ih čujem kako čavrljaju i trče po gredama. Mislim da
su to veverice, ali mogli bi da budu i duhovi. Na tavan ne idem. Tamo nema
prozora, a ja volim samo prostorije s prozorima. Noćni ne mari za tako nešto.
 Od razmišljanja o duhovima uznemirim se i osetim čudno. Nered preda mnom
više ne liči na ostatke miša. Liči na ostatke male ljudske šake.
Nešto puzi po tavanici. Zvuči preteško da bi bilo veverica. Strčim u prizemlje
što brže mogu i smeštam se u svoj lepi topli sanduk.
Ted ne zna za Noćnog – hoću reći, ne može da uoči razliku između nas. Ja to
očito ne mogu da mu objasnim, tu je jezička barijera. A i šta bih rekla? Noćni je
deo mene; mi smo dve prirode koje dele jedno telo. Valjda je to mačja fora.
Noć se proteže napred, a ja sam još gladna.
Da li je opet moje vreme?
Tvoje je vreme.
Noćni ponovo istupa, a korak mu je pun radosti.
 Ted

Plavuša pristaje. Iznenađen sam. Pomislili biste da će biti opreznija. Ali ljudi su
lakoverni, pretpostavljam. Dopisivali smo se čitave noći. Divno je upoznati
nekoga ko voli okean isto koliko i ja, piše ona. Možda nisam bio sasvim iskren u
pogledu toga, ali objasniću kada se budemo našli.
Ali kada i gde se nalazimo? Šta da obučem? Hoće li se ona stvarno pojaviti?
Pitanja naviru i odjednom je sve grozno. Pogledam svoju odeću. Košulja mi je
zaista stara. Iz automehaničarske radionice u kojoj sam nekada radio. Boja
burgunca je izbledela bezmalo u ružičastu, pamuk je mekan i ponegde tanak kao
papir. I razume se, na džepu piše moje ime. To je zgodno u slučaju da zaboravim,
ha-ha. Ali ne verujem da bi se to dopalo nekoj ženi. Farmerke su mi sive od
starosti osim tamo gde su isprskane tamnim mrljama nečega, kečapa, valjda. Na
oba kolena imam rupe, ali to ne izgleda gotivno. Sve je veoma izbledelo. Voleo
bih da budem živopisan, kao moj lepi jarkonarandžasti tepih.
Zbog žene se osećam grozno, zbog njenih plavih očiju i plave kose. Kako je
mogla ovo da mi priredi? Zašto je izabrala mene, da se nađe sa mnom? Već mogu
da zamislim njen izraz kada me bude videla. Verovatno će se samo okrenuti i
otići.
Mama i tata gledaju iz svog srebrnog rama. On je od teškog zlatarskog srebra.
Odlažem ovo, ali mislim da je vreme. Pažljivo vadim fotografiju s mamom i
tatom. Poljubim je a zatim smotam i bezbedno tutnem u dubine muzičke kutije.
Balerinica leži slomljena i mrtva u svom muzičkom mrtvačkom sanduku.

Nakon što je mama otišla, naučio sam da zalažem stvari. Srebrne kašike; tatin
džepni sat, koji je on dobio od svog tate. Sada je sve to otišlo. Po čitavoj kući ima
golih delova, praznih mesta. Ram za fotografije je poslednje što je ostalo.
Radnja je mračna u toploj prašnjavoj ulici. Tamo mi čovek daje novac za ram.
Mnogo manje nego što mi treba. Ali moraće da posluži. Volim mesta gde ljudi
ništa ne pitaju. Novčanice mi prijaju u ruci. Trudim se da ne mislim na mamino
izbledelo lice, što zuri u mrak muzičke kutije.
Idem na zapad dok ne vidim prodavnicu sa odećom u izlogu, pa uđem u nju.
Ovde ima mnogo stvari. Štapovi za pecanje, varalice, kutije za mamce, gumene
čizme, puške, meci, baterijske lampe, rešoi, šatori, filteri za vodu, žute pantalone,
zelene pantalone, crvene pantalone, plave košulje, karirane košulje, majice s
kratkim rukavima, fluorescentni prsluci, velike cipele, male cipele, smeđe čizme,
crne čizme... Samo sam bacio pogled. Srce mi prebrzo kuca. Ima previše stvari.
Ne mogu da se odlučim.
Čovek za pultom na sebi ima smeđu kariranu košulju, smeđe farmerke i
nekakvu zelenu jaknu, ali bez rukava. Ima bradu kao ja, možda čak malo izgleda
kao ja, zbog čega mi nešto padne na pamet.
„Mogu li da kupim tu odeću?” Upirem prst.
„Molim?”
Ja sam strpljiva osoba, te ponavljam.
On kaže: „Ovu na meni? Danas ti je srećan dan, sve ovo imamo u radnji.
Izgleda da mi dobro stoji, a?”
Njegova odeća mi se preterano ne dopada. Ali dok god ne moram da idem na
sudar sa svojim imenom na košulji kao da sam u vrtiću, u redu.
„Uzeću tu u kojoj ste”, govorim. „Ako samo odete da je skinete.”
Njemu se raširi vrat i suze mu se zenice. „Slušaj, druže...”
„Šalim se”, brzo kažem. „Prešao sam te, druže. Ovaj, prodajete li haljine? U
smislu, možda u različitim bojama? Možda plavoj?”
„Prodajemo opremu za prirodu”, kaže on, gledajući me dugo i pomno. Izgleda
da sam gadno uprskao. On ćutke donese odeću sa štendera. Ne čekam da je
probam; bacam dolare na pult i odlazim.

Rano stižem u lokal i sedam za šank. Levo i desno od mene sede rmpalije koje
žive od vožnje, sa kamiondžijskim kačketima ili u koži. U novoj odeći ličim na
jednog od njih, zbog čega sam i izabrao ovo mesto. Dobro je utopiti se.
Bar je odmah do auto-puta, sa dugim klupama pozadi. Imaju roštilj. Mislio
sam da će to biti dobro jer je u poslednje vreme velika vrućina. Stavili su lampice
u drveće i to je lepo. Žene vole takve stvari. Ali brzo uviđam da je ovo pogrešno
mesto za susret s njom. Večeras pada kiša – vruća nesrećna oluja s grmljavinom.
Svi su primorani da uđu. A bez klupe, tople večeri, lampica u krošnjama, ovo
mesto izgleda mnogo drugačije. Tiho je osim kada neko podrigne s vremena na
vreme. Nema muzike, fluorescentna rasveta na tavanici bolno je jarka, baca sjaj
na aluminijumske stolove prošarane praznim čašama i limenkama piva.
Linoleumski pod je klizav od tragova blatnjavih čizama. Mislio sam da će to biti
zgodno, znate, zbog atmosfere, ali sada vidim da nije lepo.
Naručujem pivo s viskijem. Iza šanka je ogledalo – još jedan razlog što sam
izabrao ovaj lokal i ovo konkretno mesto. Savršeno se vide vrata.
Ona ulazi, pravo s kiše. Smesta je prepoznajem. Izgleda isto kao na fotografiji.
Kosa žuta kao maslac, blage plave oči. Gleda unaokolo i ja još jasnije vidim lokal,
njenim očima. Ona je jedina žena ovde. Prisutan je i neki miris koji nisam
primetio. Pomalo podseća na kavez s hrčkom koji treba očistiti – ili možda mišji
kavez. (Ne. Ne pomišljaj na to.)
Ona odlazi do jednog aluminijumskog stola i seda. Znači da je optimistična,
ili možda očajna. Pitao sam se hoće li odmah otići, kada bude videla da je ne čeka
onaj tip s belim osmehom sa one stok fotografije.13 (Ne koristim sopstvenu sliku;
brzo sam izvukao tu pouku. Svoju sam našao na sajtu neke knjigovodstvene
agencije. Čovek se pravi kako potpisuje neki dokument, ali i gleda u foto-aparat i
osmehuje se velikim belim zubima.) Ona naručuje nešto od umorne konobarice.
Kiselu vodu. Optimistkinja zdravog razuma. Kosa joj pada, sakriva joj lice u
bledožutom zamahu. I na sebi ima plavu haljinu. Ponekad dođu u farmerkama ili
kariranim košuljama, što ja ne želim. Ali ova žena je postupila kako treba. Haljina
nije baš da lebdi, nije od organdina, već od neke deblje tkanine kao što je somot
ili teksas, i u čizmama je, a ne u sandalama. Ali to je dovoljno blizu.
Pažljivo sam to namestio dok smo razmenjivali poruke. Govorio sam o onom
albumu one žene, one pevačice – zove se Blue.14 Rekao sam joj da mi je to
omiljeni album. I da obožavam tu boju, jer su te boje oči moje ćerke. Kada je
razgovor između nas postao srdačniji, kazao sam joj da je to i otud što su i njene
oči te boje. Kao mirno, blago more, napisao sam. Samo sam govorio istinu,
stvarno ima lepe oči. Naravno, njoj se to svidelo.
„Zašto ne dođeš obučena u plavo kada se budemo našli?”, tada sam napisao.
„Kako bismo mogli da se prepoznamo.” Mislila je da je to sjajna ideja.
Moja flanelska košulja smeđa je i žuta. Imam zeleni kačket. Čak su mi i
farmerke smeđe. Nova odeća me svrbi, ali bar nema moje ime na sebi! Nisam
mogao podneti pomisao na to da ona uradi ono što je uradila ona prva – da uđe,
pogleda me i izađe. Zato varam. Krivo mi je zbog toga. Ali objasniću joj kada
budem otišao tamo, za koji trenutak. Isto kao što ću joj objasniti da mi zapravo
treba prijateljica, a ne devojka. Izviniću se i smejaćemo se zbog toga. Ili možda
nećemo. Glava me boli od silnog stresa.
Ona gleda u telefon. Misli da neću doći. Tačnije, da neće doći onaj muškarac
s belim zubima. Ali čeka jer još nije minulo dvadeset minuta, a neko ko kasni
uvek se čeka dvadeset minuta, to je univerzalno. I zato što nada uvek poslednja
umire. Ili možda samo hoće da se ugreje pre nego što opet bude izašla na pljusak.
Kiselu vodu pijucka kriveći lice. Obično ne pije to. Naručujem još jedno pivo s
viskijem. Još malo i vreme je da odem tamo, govorim sebi. Treba mi samo još
ovo jedno piće, za hrabrost.
Ona ustaje posle tačno trideset pet minuta. Škilji od razočaranja. Baš mi je
krivo što sam je toliko rastužio. Hoću da ustanem i da je zaustavim, ali to se
nekako ne događa. Gledam u ogledalu kako obmotava nešto plavo svileno oko
vrata. To je preusko za maramu, pre liči na traku ili kravatu. Stavlja na sto
novčanicu od pet dolara i odlazi. Pokreti su joj odlučni i hoda brzo. Izlazi na
uspravna koplja kiše.
Čim se vrata zatvore za njom, to je kao da sam oslobođen. Sipam piće u grlo,
oblačim jaknu i polazim za njom. Žao mi je što sam je onako ostavio samu,
dozvolio da me savladaju živci. Želim to da ispravim. Žurim, klizajući se po
mokrom linoleumu. Ne smem joj dozvoliti da ode. Mogu da objasnim i ona će

13 Engl.: fotografije koje se kupuju na internetu, namenski napravljene na neku temu. (Prim.
prev.)
14 Engl.: Plavi (Tužni); album Džoni Mičel. (Prim. prev.)
shvatiti, siguran sam da hoće. Oči su joj tako blage, tako plave. Zamišljam hranu
koju ću joj spremati. Spremiću joj svoj pileći kari sa čokoladom. Ne umeju svi da
ga cene, ali opkladio bih se da ona hoće.
Istrčavam na oluju.
Još je kasno popodne, ali oblaci bacaju senku na sve pa izgleda kao da je
sumrak. Kiša pogađa bare kao meci. Parkiralište je puno kamiona i kombija i
nigde je ne vidim. Zatim je ugledam, na suprotnom kraju parkirališta, kako sedi u
toplo osvetljenom mehuru svojih malih kola. Lice joj je mokro od kiše, ili plače.
Vrata na vozačkoj strani još su joj otvorena, kao da ni sada nije sasvim rešila da
krene. Namešta ono plavo oko vrata, prekopava po torbici i nalazi papirnu
maramicu. Briše lice i duva nos. Veoma sam dirnut njenim držanjem i njenom
hrabrošću. Time što je došla da se nađe sa mnom suprotstavila se životu – razume
se, život ju je udario i srušio, jer se ja nisam pojavio – ali pogledajte je. Briše lice,
sprema se da ustane. Na takvu osobu bi Olivija ili Loren mogla da se osloni.
Upravo takve osobine tražim kod prijateljice. Nekoga ko bi bio uz njih ako bih ja
nestao.
Spuštam glavu na kiši koju nosi vetar i idem ka njoj duž reda parkiranih kola.
 Di

„Rekla si da ćeš pomoći”, kaže Ted.pdf

„Molim?” Rano je nedeljno jutro, a Ted je na Dijinom pragu. Njoj počinje da
lupa srce, šljiskavo i glasno. U tom trenutku uverena je da on zna ko je ona i zašto
je došla. Saberi se, Di Di, govori ona sebi. Niko nikoga ne ubija u sivo nedeljno
jutro. Ali naravno da ubija. Ona zevne da prikrije strah, protrlja se po očima da
odagna san.
Ted se premešta s noge na nogu. Brada mu je još gušća i riđastija nego obično,
koža belja, oči sitnije i mutnije. „Rekla si da ćeš mi pomoći ako nešto ne budem
mogao da uradim, ovaj, zbog ruke. Možda nisi stvarno tako mislila.”
„Naravno”, kaže ona. „Šta treba?”
„Ova tegla”, kaže on. „Ne mogu da je otvorim.”
„Daj je ovamo.” Di snažno okreće poklopac, i on brzo popusti. U praznoj tegli
nalazi se poruka. Na njoj piše, urednim štampanim slovima: HAJDE DA IZAĐEMO
NA PIĆE.
„Ljupko”, kaže ona. Licem ne mrda dok joj mozak radi sto na sat.
„Mislio sam kao prijatelji”, brzo kaže on. „Večeras?”
„Ovaj”, kaže ona.
„Samo, često sam odsutan.”
„Je li?”, kaže Di.
„Možda ću uskoro više vremena provoditi u vikendici.”
„Koliba?”, pita Di.
„Tako nešto.”
„Gore kod jezera, pretpostavljam.” Srce joj tuče. „To je predivno mesto.”
„Ne”, kaže on. „Verovatno ga ne znaš.”
„E pa, bolje da odemo na to piće pre nego što nestaneš.”
„Naći ćemo se u onom baru na auto-putu 101”, odvraća on. „U sedam uveče?”
„Zvuči dobro”, kaže ona. „Vidimo se tamo.”
„Kul”, govori on. „Sjajno. Sajonara!” Malko posrne dok uzmiče od nje, i
zamalo što ne padne, ali u poslednjem času povrati ravnotežu.
„Eto”, kaže ona kada uđe u dnevnu sobu. „Imam sudar.”
Žutooka mačka diže glavu. Ona i Di se dobro razumeju.
Nijedna ne voli da je pipaju.
Di kaže: „To mora da bude večeras, pre nego što popravi prozor.” Zapita se
koga pokušava da uveri. Završi to.
U pola sedam, na srebrnoj svetlosti pred smiraj, Di čuči u dnevnoj sobi kod
prozora sa zatvorenim kapcima i gleda u Tedovu kuću. Na ovoj svetlosti sve kao
da je od kadife. Svet izgleda mitski i zanimljiv. Ona čeka, sa grčevima u nogama,
kada začuje kako se okreću tri brave na susednoj kući. Vrata na zadnjem ulazu
otvaraju se i zatvaraju. Brave se ponovo okreću. Tedovi koraci blede i ona začuje
kako mu se pali kamionet. Sačeka pet minuta a onda klizne uza zid, dok joj mišići
drhte. Nečujno izlazi na zadnja vrata i preskače ogradu u Tedovo dvorište.
Donekle je zaklonjena od uličice mačjim repom i slonovom travom koji
neobuzdano rastu. Ali bolje joj je da požuri. Dolazi do Tedovog prozora u dnevnoj
sobi na zadnjem delu kuće i vadi tesarski čekić iz džepa na tregerkama. Vadi
eksere iz šperploče koja pokriva prozor. Oni izlaze uz nevoljnu slabašnu škripu,
ali ploča se konačno olabavi i ona je povuče. Reza na prozoru je zarđala. Primetila
je to kada je bila u kući. On je sigurno zaboravio na to nakon što ih je zakovao.
Ona gurne prozor uvis. Ljuspice boje se rasprše kao sneg ili pepeo što pada.
Pusti me unutra – pusti me unutra. Ali sada je Di onaj duh na prozoru. Ona
prebaci nogu preko prozorske daske. Unutra je smesta obuzima osećaj da je neko
gleda. Stoji u zelenoj dnevnoj sobi, udiše prašinu i pušta da joj oči upijaju mrak.
Tedova kuća snažno miriše na supu s povrćem i stari, upotrebljeni vazduh. Da
tuga ima miris, razmišlja ona, mirisala bi ovako.
„Mac-mac”, tiho govori ona. „Jesi li tu, mačko?” Ništa se ne pomera. Trebalo
bi da ponese Tedovu mačku sa sobom kada bude otišla, razmišlja. Ovo nije život
za to jadno stvorenje. Načas ugleda blesak očiju što je posmatraju iz ugla sobe, ali
to je samo ulično svetlo što odbleskuje od neke ulubljene srebrne kutije. To je
jedina stvar na prašnjavoj polici iznad kamina. U prašini se vidi jedan prazan
potez, kao da je tu donedavno stajao ram za fotografije ili šta već.
Ona se brzo kreće; nema mnogo vremena. Kroz dnevnu sobu, kuhinju.
Zamrzivač stoji otvoren, poklopac naslonjen na zid. Koliko ona vidi, nema
podruma. Diže tepihe i gleda ispod, pažljivo gazi po daskama, traži vrata u podu.
Kreće na sprat. Tepih se zaustavlja na vrhu stepenica, odakle su samo
prašnjave daske. Di se okreće da pobočke prođe pored velikog ormara, koji je
teško izbeći u skučenom predsoblju. Zaključan je, a ona ne vidi ključ. Tavana
nema.
U spavaćoj sobi zidovi su oivičeni kesama iz prodavnice. Iz njih se prosipa
odeća. Tu je plakar s jednom slomljenom vešalicom, bez odeće. Izgleda kao da se
Ted upravo uselio, samo što nered odiše bezvremenim samopouzdanjem. Oduvek
je tu i zauvek će biti.
Krevet je razmešten, ćebe još čuva trenutak kada je bilo zbačeno nogama. Po
posteljini je rasejana šaka penija. Kada priđe, Di vidi da nisu u pitanju peniji, već
tamne kapi nečega. Ona tera sebe da to pomiriše. Staro gvožđe. Krv.
Kupatilo je kao što ga pamti, oskudno namešteno, napukao sapun, električni
brijač, razni lekovi u tubama boje ćilibara iz apoteke. Prazno mesto povrh
umivaonika gde je nekada bilo ogledalo. Trebalo je da fotografiše, pomišlja ona,
ali nije ponela ni telefon ni foto-aparat. Trudi se da zapamti što više može. Puls
joj tutnji.
 Tu je i drugo kupatilo, sa kancelarijskom stolicom i pisaćim stolom. Na kauču
stoji ružičasta ćebad a na zidu vise crteži jednoroga, promenljive umešnosti. I
ovde su ormarići zaključani, katancima s kombinacijama tri broja. Di se saginje
da ih prouči. Ovlaš dodiruje brojčanik na jednom.
U prizemlju uzdahne neka daska, a neka ruka stegne Di oko srca. Nešto
protrčkara u zidovima, a ona vrisne. To zazvuči kao dahtaj. Mišje nožice
nastavljaju da trčkaraju. Zapravo zvuče krupnije nego mišje. Možda je pacov. Ona
se naslanja na zid, razmišljajući onoliko koliko joj to gromoglasni puls
dozvoljava. Koliko će Ted čekati u baru, sam? Zamišlja ga kako dolazi kući, stoji
u mraku, gleda je. Pomišlja na njegove bezizražajne oči, snažne ručne zglobove.
Treba da krene.
Na prstima obazrivo silazi u prizemlje, očekujući da svakog časa čuje ključeve
u bravi. Dah joj zapinje u malim štucajima. Čini joj se da će možda pasti u nesvest,
ali ujedno joj se vrti u glavi od neobičnosti svega toga. Di načas spazi neko tamno
mršavo obličje koje je gleda iz ugla dnevne sobe i srce joj stane na tren.
„Mac-mac”, prošapće ona, da prekine gustu tišinu u sobi. „Jesi li videla neku
devojčicu?” Ali u uglu nema ničega osim senke i prašine. Mačka se ili odšunjala
ili nije ni bila tamo. Di odlazi do prozora i kratko promuklo krikne kada joj ružni
plavi tepih s vunenim pilulicama prokliza ispod nogu. Izlazi kuda je i ušla,
opsovavši kada udari glavom o ram, i sa olakšanjem spušta prozor, zatvarajući
kuću za sobom. Noćni vazduh je sladak i mekan, nebo što tamni je prelepo.
Ona diže šperploču drhtavim rukama. Stari ekseri su savijeni, zarđali i
neupotrebljivi. Di ih nežno vadi. Šperploču zakucava nazad na mesto ekserima iz
džepa. Oni su srebrni i oštri, pravo iz gvožđare. Zvuk je podseti na mrtvačke
sanduke i ona se protrese. Nema vremena za gubljenje usredsređenosti. Nove
eksere mora da zakuca tačno u stare rupe. Mora da požuri i da završi dok ne
prolazi niko ko bi čuo udarce ili je video kako povodeći se izlazi iz puzavice u
nastupajuću noć.
Kada se vrati kući, shvati da se trese čitavim telom, kao da ima temperaturu.
Zapravo joj je zaista zima. Upali peć na drva i čučne kraj nje, spopadnuta
grčevima i jezom. Nekada je mislila da je bolesna kada bi to počelo. Ali spoznala
je na koje joj načine telo odagnava nemir.
Lulu nije u kući. Di sada shvati da je o sestri razmišljala kao da je ova vrlo
blizu. Zamišljala ju je kako diše u blizini. Svela se na priželjkivanje da joj sestra
bude zatočena tamo. Uopšte nije u redu što je bila primorana na to. Osećanje je
kolje. Pokušava da uvede red u glavu. Ako nije tamo, Lulu je negde drugde.
„U vikendici”, šapće Di. To je odgovor, mora da jeste.
Ona sklapa ruke ispred usta i šapuće u njih, gledajući kako se toplota diže
crvena iza stakla, kako plamen raste.
Stižem, obećava.
 Olivija

Bila sam na prozoru, pogledom tražila prugastu, kada je ponovo počeo onaj zvuk.
Liči na zunzare, samo je oštriji, kao iglica u mojoj glavi. Jurcala sam kroz kuću.
Glasić je zavijao i ubadao. Pocepala sam zubima jedan jastuk na kauču a
kandžama jastuk u spavaćoj sobi. Gde je to, dođavola?

Upravo sam premotala i pustila to. Na traci se zavijanje jasno čuje. Znači da mi
nije samo u glavi. To stvarno postoji. To je svojevrsno olakšanje, a istovremeno
uopšte nije. Otkriću ja u čemu je stvar. Mislim da sam mogla biti dobra detektivka,
znate, poput onih na TV-u, jer sam veoma pažljiva i...

Upravo se dogodilo nešto najgore.

Dakle, samo sam sedela ovde, gladila se kandžom po glavi i pokušavala
češanjem da iščupam zavijanje iz ušiju, kada sam čula kako se ponavljaju
škljocaji prilikom ubadanja ključa u bravu. Škljoc. Brave na ulaznim vratima
otvarale su se jedna pojedna. Škljoc, škljoc. Pobogu, pomislila sam, ovoga puta
baš kipti od besa.
„Ej, Loren”, dozivao je. Zaprela sam i otkaskala do njega. Pomazio me je po
glavi i zagolicao po uvu. „Izvini, mačkice”, kazao je. „Zaboravio sam. Olivija.”
Čoveče, kako mu se oseća iz usta.
Nadam se da ne prilaziš nikakvom otvorenom plamenu, rekla sam mu. Tedu
uvek govorim ono što mislim. Iskrenost je važna, iako on ne razume nijednu prk
reč koju govorim.
On je krivudavo ušao, poljubio Roditelje tamo odakle su buljili iza stakla i
otišao da sedne na kauč. Oči su mu bile poluzatvorene. „Nije došla”, kazao je.
„Čekao sam sat vremena. Svi su me gledali. Običan gubitnik koji čeka u baru. U
baru”, ponovio je kao da je to najgore od svega. „Samo je tebi stalo do mene.”
Potapšao me je po glavi vlažnim dlanom. „Volim te, mačkice. Ti i ja protiv svih.
Ispalila me je. Kakav je to bezvezan potez?” Uzdahnuo je. Pitanje kao da ga je
iscrplo. Zatvorile su mu se oči. Ruka mu je pala na bok, dlana uvis i prstiju blago
savijenih kao da moli. Disanje mu se usporilo i preraslo u teško vučenje, u pluća
i napolje. Izgleda mlađi kad spava.
Iza, u predsoblju, ulazna vrata su se blago ljuljala na večernjem povetarcu.
Nije ih valjano zatvorio.
 Skočila sam dole. Vrpca je danas bila tanka, pomodno ljubičasta. Otišla sam
do vrata, osećajući kako mi se steže okoguše. Kada sam stigla do praga, još sam
mogla da dišem, ali jedva. Otvorena vrata su gorela belom svetlošću. Na glavu
mi je pala neka teška ruka. Ted me je nespretno pomilovao po ušima. Nije čvrsto
spavao.
„Ej”, rekao je. „Hoćeš napolje, mačkice? Znaš da je to opasno. Tamo je gadno
i treba da ostaneš na sigurnom. Ali ako želiš...”
Nisam htela da izađem, kazala sam. GOSPOD mi je rekao da ne izlazim, i neću.
On se nasmejao. „Najpre moramo da te ulepšamo. Da te doteramo.”
Počela sam da se povlačim od njega, poznajem to raspoloženje, ali on me je
zgrabio snažnim rukama, prikleštio me uz bok kao stega. Zaključao je vrata,
škljoc, škljoc, škljoc, zatim me odneo u kuhinju, a svet se pijano zanosio dok se
on teturao. Gurnuo je ruku u jedan visoki ormarić i izvadio nešto iz njega. Nož je
bio širok i blistav. Začulo se kako je neznatno fijuknuo kada je oštrica prosekla
vazduh. Sad sam se već snažno opirala, trudila se da ga dohvatim kandžama i
zubima.
On me je uštinuo za krzno na šiji, povukao ga uvis. Nož je proizvodio lep
mekan zvuk dok je testerisao. Vazduh je bio pun tamnih rasejanih delića mog
svilenog krzna. On je kinuo, ali je nastavio, odsecao mi komade krzna s vrata,
leđa, vrha repa. Nekako je istovremeno držao i mene i nož i hvatao pune šake
krzna. Usredsredi se kad je pijan.
Zatim je sve stalo. Ukočila se ruka što me je držala. Tedu se skamenilo lice a
oči su mu nestale. Izvukla sam mu se iz stiska, oprezno izbegavajući sečivo tamo
gde mi je lebdelo dva centimetra od kičme. Ostavila sam ga da stoji u kuhinji kao
kip, sa nožem u pesnici. Na vazduhu su lebdeli meki snopovi krzna.
Odšunjala sam se od njega. Vrpca me je pratila, sada prljavožuta i tanka kao
stara pertla.
Vazduh mi je hladan na ostriganim delovima krzna. Mogu da oprostim napade
na moje dostojanstvo, moja osećanja. GOSPOD bi tako želeo. Ali postoje granice.
Nije trebalo da se igra mojim izgledom. Neviđeno, neviđeno sam ljuta. Oprosti
mi, GOSPODE, ali on je obično sebično g-o-v-n-o. Ted mora da shvati da njegovi
postupci imaju posledice.

Odlazim u dnevnu sobu i skačem na policu s knjigama. Gurnem s nje bocu

burbona. Ona se razbije o pod u hiljade prelepih krhotina. Smrad je jak kao plin.
Suze mi oči. To me načas neprijatno podseti na nešto, nešto što sam sanjala,
možda, kako sam zatvorena na nekom mračnom mestu, i kako neki ubica sipa
kiselinu na mene... Trza mi se rep – bio to san ili neka TV serija, sećanje mi uliva
nelagodu.
Skačem na policu iznad kamina i obaram na pod onu groznu debelu čudovišnu
lutku. Ona pada uz prasak, usput prosipajući svoje bebe u vazduhu. One se
smrskaju o pod u iverje. To je pokolj. Pokušavam da srušim i fotografiju s
Roditeljima. Znam da neće ići, ali ne mogu da odolim. Ja sam optimista. Ne znam
kako ju je on tako čvrsto pričvrstio – zalepio je superlepkom? Veverice u
srebrnom ramu više no ikada liče na lobanje. To je od srebra; iznenađena sam što
ga Ted nije prodao. Možda ni on ne može da ga pomeri!
Nema veze, imam druge ideje. Bešumno se penjem u njegovu spavaću sobu i
ulazim mu u ormar, gde mu se ispišam u jednu cipelu iz svakog para.
Znam da se GOSPODU to neće dopasti, ali moram da zadovoljim pravdu.

Ted me sada doziva, ali neću da idem kod njega, iako mu je glas ispunjen crnim
šiljcima.
 Ted

Vratio sam se, snagom udarca – zadihan, kao da me je neko udario u stomak. U
jednoj stegnutoj ruci držim nož. To je onaj veliki što ga držim skrivenog u dnu
visokog ormarića u kuhinji. Niko ne zna za njega osim mene. Oštrica je široka,
uglačana do visokog sjaja. Čitavom njenom dužinom pleše siva svetlost dana a
ivica opako svetluca. Skoro sam ga naoštrio.
„Pazi, Mali Tedi, da se povrediš ne vredi”, šapćem. Rima mi mami smeh.
Počni od onoga osnovnog. Gde sam i kada sam? Gde je lako. Proveravam
dnevnu sobu. Narandžasti tepih, blistav i veseo. Balerina stoji ponosita i uspravna
na svojoj pozornici muzičke kutije. Rupe na šperploči su sivi krugovi, ispunjeni
kišom. Dobro, u redu. Kod kuće sam, dole.
Kada je malo teže. U frižideru stoji pola galona mleka, požutelog i prokislog.
Tegla kiselih krastavaca. Inače je to prazan beli prostor. U đubretu je šesnaest
praznih limenki. Znači sve sam pojeo i popio dok sam bio odsutan. Međutim,
začudo, bio sam uredan. Kuhinja je čista, Čak osećam miris izbeljivača.
„Mačkice”, dozivam. Olivija ne dolazi. Pun sam gadnih predstava. Da li je
bolesna, ili mrtva? Poslednja pomisao nosi stravičnu paniku. Teram se da polako
dišem. Opusti se. Sigurno se krije.
Ovoga puta izgubio sam više dana. Tri, nagađam. Pogledam TV. Da, skoro je
podne. Dakle, manje-više tri dana.
Idem kroz kuću, proveravam katance na ormarićima i zamrzivaču,
proveravam sve. Napravio sam malo štete dok sam bio obeznanjen. Izgrebao
narandžasti tepih, razbio mamine matrjoške u paramparčad. Kada proverim
ormar, vidim da su mi neke cipele mokre. Da li je padala kiša? Jesam li prošao
kroz neku reku ili šta već? Ili jezero, šapuće mi mozak. Odagnavam to veoma
brzo. Odlazim nešto da popijem, ali po svemu sudeći razbio sam i burbon. Nema
veze. Uzimam novu bocu i kiseli krastavac.
Dok jedem, krastavac mi ispadne. Kada se sagnem da ga podignem, vidim
kako svetluca nešto belo. Ima nešto ispod frižidera. Znam šta je to. Ne bi trebalo
da bude tu dole.
Na tavanu se čuje kako neko plače. To su zeleni dečaci. U poslednje vreme su
mirni, ali sada dižu galamu. „Umuknite!”, vičem. „Umuknite! Ne bojim vas se!”
Ali bojim se. Imam noćne more da ću se jednog dana probuditi na tavanu, okružen
zelenim dečacima i njihovim dugim prstima i da ću polako nestati, izbledeti u
zeleno. Vadim belu japanku ispod frižidera i bacam je u đubre. Svuda po njoj su
ružne uspomene, kao gljivice.
 Nož ne vraćam u visoki ormarić. Umesto toga zakopavam ga u dvorištu pod
pokrovom mraka. Nije li to divan izraz? Zvuči kao da je noć toplo ćebe, prošarano
zvezdama. Pronalazim zgodno mesto podno jednog gustiša plave zove.
Još sam prilično uznemiren te pojedem još jedan kiseli krastavac ispred TV-a
i polako se smirim. Ne mogu sada da prestanem. One žene nisu bile odgovarajuće
prijateljice za mene, pretpostavljam, ali ja nisam malodušan.
 Olivija

Ted ponovo nije tu. Iskreno, u poslednje vreme je prava skitara.

Zvuk je veoma gadan. Iiiiiiiiiiii. Glava mi je pećina zvuka. Očajnički mi treba
savet. Šapom rušim Bibliju sa stola. Ona bupne na daske i otvori se. Čekam,
žmureći. Kada usledi, tresak je toliko glasan da samo što mi ne probije uši. Kuća
kao da se trese u samom temelju. Čuje se bučno pucanje, kao da se svet ili nebo
lome. On raste i prerasta u vrisak, a ja pomišljam: Da li je ovo kraj svega? Grozno!
Zastrašujuće!
Kada konačno počne da zamire, strašno mi lakne. Kunem vam se, osećam se
kao slanik koji je upravo pregrubo korišćen. Moram načas da sednem kako bi mi
se smirio stomak.
Priginjem se. Stih koji mi zapada za oko glasi:

A Aod poteže levom rukom svojom i uze mač od desne bedrice, i satera
mu ga u trbuh. I držak uđe za mačem, i salo se sklopi za mačem, te ne može
izvući mača iz trbuha; i iziđe nečist.

E pa, da je GOSPOD uvek sve savršeno razjašnjavao, ne bi bilo potrebe za

verom, zar ne? Zavijanje se nastavlja unedogled. Bezmalo liči na pčelicu koja
zapomaže. Sa kućom danas nešto nije u redu, kao da je neko preko noći, iz
obešenjaštva, sve pomerio dva centimetra ulevo.
Neko počinje da govori u dnevnoj sobi te pretpostavim da mi je Ted ostavio
uključen TV.
„Na traumu se treba vraćati”, govori glas. „Znate kako se kaže. Jedini izlaz je
kroz nju. Zlostavljanje u detinjstvu mora se iskopati i izneti na videlo.”
Možda ono zavijanje dopire iz TV-a. Proveravala sam ga već, stotinama puta.
Ali moram nešto da uradim. Velika matrjoška bulji u mene s police iznad kamina
sa svojim bezizražajnim licem, zaobljenim telom. Izgleda srećnija no ikada što u
sebi ima zatvorene svoje male drugarice. Roditelji pilje iz svog užasnog rama
povrh kamina. Odlazite, šapćem im, ali nikada me ne poslušaju.
Kada vidim ko je na ekranu, zastajem, spuštenih ušiju. Opet on. Iskolačene
okrugle plave oči. Ozbiljno klima glavom na neko pitanje koje nisam čula. Soba
je ispunjena onim mirisom – pokvarenog mleka i prašine. Znam da je on samo
slika na ekranu, ali nekako kao da je ovde. Uredno sedam i ližem šapu. Tako se
uvek osetim bolje. Ja bih ovu emisiju mogla da radim mnogo bolje od tebe,
govorim mu. Ti nemaš harizme.
 On se osmehuje kao da mi odgovara. Posle toga mi se ne razgovara više s
njim. Ne znam zašto – nije kao da TV može da me čuje. Zar ne? Mada, miris je
prejak. Ne liči na tedovski miris, već kao da je nešto predugo stajalo van frižidera.
A zatim, iz predsoblja, začujem to. Slabašne zvuke nekoga ko stoji ispred
ulaznih vrata. Nečujno odlazim do njih. Osećam da je neko iza. Neki ted. Ne kuca,
ne zvoni. Pa šta onda radi? A smrad je svugde, uvlači se oko vrata, prodire mi u
moj osetljivi nos. To je isti miris koji je dopirao s TV-a. Ted s TV-a mi je nekako
takođe ispred kuće. Mora da je emisija snimljena unapred.
Ted diše u mesto između vrata i dovratka. Udiše dugo i blago. Mora da je lice
gurnuo pravo u pukotinu. To je kao da miriše ulazna vrata. Može li mene da
nanjuši? Ted me iznova i iznova upozorava na to koliko je napolju opasno. Mislim
da je o ovome govorio. Imam utisak da je ovo opasno. Iz dnevne sobe, sa TV-a,
zure tedove oči nalik plavim novčićima. „Svako u sebi ima čudovište”, kaže on.
Treba da budem sakrivena. Negde u mraku. Šunjam se uz stepenice i po spratu.
Iznad mene jedan od duhova na tavanu vuče dugi nokat čitavom dužinom poda i
sada se dajem u beg.
Utrčavam u Tedovu sobu i bacam se ispod kreveta. Još čujem poznatog teda
sa TV-a u prizemlju, kako jednolično govori o gadostima koje ljudi čine malim
tedovima, drži predavanje praznoj sobi. Ili on to govori kroz vrata?
Kada se zabrinem, uradim jednu od dve stvari. Pogledam u Bibliju, razbijem
nešto Tedovo, ili odem da spavam. Dobro, tri stvari. E pa, onoj Bibliji više ne
prilazim. Bilo je strašno. A matrjošku sam već jednom razbila ove sedmice, a
muzičku kutiju dvaput. Nekako mi je krivo zbog toga.
Tako da će mi trebati duga, duga dremka. Mislim i da moram da oprostim
Tedu. Zapravo ne razgovaram s njim poslednja dva dana. Ali ovo je strašan dan i
rep mi je postao čudan. Treba mi maženje.
Ne mogu da spavam. Prevrćem se i prevrćem i predem i zatvaram oči. Ali kao
da ništa nije u redu, a moj zujavi rep mi ne dozvoljava da se odmorim.
 Ted

Kada oni dođu, Olivija i ja sedimo na kauču i gledamo čudovišne terence. Pomalo
brinem za Oliviju. Izgleda napeta, što ne liči na nju. To mi unosi nemir. Olivija je
uvek dobro. U tome je štos s mačkama, zar ne? One se ni za šta ne vezuju.
Možda mi se priviđa jer mi Loren danas mnogo nedostaje. Znam da joj je bolje
tamo gde jeste, ali roditelju je vrlo teško da bude odvojen od deteta. Dozivam je,
ali ona me kažnjava i ne odgovara. To je bolno. Još gore nego bolno, to je stega
koja mi otvara srce.
Još sam veoma ljut na onu komšinicu. Nije kao da sam mislio da ćemo se
odmah sprijateljiti. Ali mislio sam da možemo makar da probamo. Pitao sam se
kako će ona izgledati u haljini. Nečemu prozračnom što joj lebdi oko članaka dok
hoda. Možda plavo. Ali sedeo sam tamo za šankom i čekao, a ona nije došla.
Izgledao sam glupo. Uopšteno gledano, potraga za prijateljicom ne ide baš
najbolje.
Prva to čuje Olivija. Izgubi se ispod kauča. Meni treba časak duže da shvatim.
Zvuk ne dopire iz TV-a – on ispunjava vazduh. Dolaze veliki motori. Možda
bageri, ili traktori? Preglasni su, preblizu. Šta traže ovde? Na ovom kraju ulice tu
su svega dve kuće a zatim šuma. Ali oni dolaze, sve su bliže. Odlazim na špijunku
da ih gledam kako tutnje pored nas, žuti kao smrt, velikih ralja sa skorenom
zemljom. Ne zaustavljaju se. Prolaze pored kuće, idu ka šumi. Neki muškarac
iskoči iz kabine i skine lance s kapije. U tom postupku ima nečega lošeg, nečeg
zvaničnog. Širom otvori kapiju kako bi mašine prošle. Zatim bager i buldožer
tutnje i brekću uzbrdo uz šumsku stazu.
Istrčavam na ulazna vrata i toliko sam uznemiren da zamalo ne zaboravim da
ih triput zaključam za sobom (ali ipak se setim). Ona komšinica i još neke komšije
stoje na pločniku, gledaju kako mašine iščezavaju u drveću sa svojim groznim
zvukom.
„Šta se događa?”, pitam je. Toliko sam zabrinut da načas zaboravljam koliko
je nevaspitana. „Ne smeju da idu tamo gore. To je rezervat prirode. Zaštićen je.”
„Prave nova odmorišta pored staze”, govori ona. „Izletište. Znaš, da bi
dolazilo više hajkera, više turista. Ej, jutros sam greškom dobila još tvoje pošte.
Hoćeš da ti je kasnije donesem?”
Ne obazirem se na nju. Trčim u šumu, prateći struganje motora. Kada ih
ugledam, pratim ih na odstojanju. Posle kilometar-dva oni skrenu sa staze i
počinju da se zabijaju u nisko rastinje. Mladice pucaju i popuštaju. To je kao da
slušam dečju vrisku. Oni cepaju zemlju manje od trideset metara od proplanka.
Danas neće stići do njega, ali sutra bi mogli. Neki muškarac u fluorescentnom
narandžastom prsluku okreće se i gleda me. Prijateljski dižem ruku, zatim se
okrećem i odlazim, trudeći se da izgledam kao normalna osoba. Zvuk me prati niz
stazu uveliko nakon što se izgubim iz vida. Ralje što proždiru šumu.
Besan sam na sebe. Znao sam – ostavio sam bogove predugo zakopane na
proplanku. Ljudi ih osećaju tamo, znali to ili ne. Ovi ih privlače kao na kanapu.
Još ne znam da li mi je ruka skroz ozdravila. Mislim da donekle jeste. Masnice su
izbledele. U svakom slučaju, nema više vremena. Moram noćas da ih premestim.

Popodne je toliko dugo da se čini kao da godine minu pre nego što sunce zađe.
Ali ono najzad zađe, ostavljajući grimizne posekotine na nebu.
Čak ni u dobroj tami više nemam osećaj da je šuma moja. Bager, buldožer i
mesto radova namirišem dobrano pre nego što ih vidim – crnu prevrnutu zemlju,
sok ubijenog drveća. Motori ćutke stoje među ruševinama kao velike žute larve.
Želim da ih povredim. Razmatrao sam to. Posao bi dobro obavio vodonik-
peroksid u rezervoaru. Ali to bi naškodilo i šumi, a to ne želim.
Na proplanku gledam belo drveće. Mnogo sam tužan. Ovo je bio dobar dom
za bogove. Ali budu li ostali, naći će ih pre ili kasnije. Možda nisam pametan u
pogledu svega, ali ovo znam – za bogove niko ne bi razumeo.
Skidam lopatu s ramena, odmotavam vreću sa alatkama i kopam. Zakopao sam
ih u svetom rasporedu, na petnaest različitih mesta. Svako mesto mi gori u glavi
kao obrazac zvezda. Nikada to ne bih mogao da zaboravim.
Nežno otirem prljavštinu sa zaobljene površine prvog boga. Zemlja iz koje ga
dižem crna je i plodna. Bogovi hrane tlo. Prinosim uvo i osluškujem. Bog šapće
tajne glasom nalik kiši. „Čuvam te u srcu”, šapćem.
Nežno ga stavim u kesu za đubre a zatim u ranac. Odlazim na sledeću stanicu.
Ona je na istoku, blizu stene što liči na prst. Ovaj je krhak. Ostavljam lopatu sa
strane i pažljivo kopam rukama. Nije zakopan duboko. Njega volim da iskopam s
vremena na vreme da ga gledam. Odmotavam najlon. Haljina mi leži u rukama,
tamnosiva na bledoj mesečini. Voleo bih da je mogu opet videti na sunčevoj
svetlosti, njenu pravu boju, tamnu teget boju okeana na fotografijama. Ali razume
se da ovo nikada ne bih mogao da radim preko dana. Brišem ruke o farmerke i
gladim tkaninu. Haljina mi govori kroz vrhove prstiju. Svaki bog čuva drugačije
uspomene i donosi sopstveno osećanje. Oči kao da su mi stegnute i blistave. Ovaj
me uvek rastuži. Ali i zasvrbi, kao od svojevrsnog uzbuđenja. „Čuvam te u srcu”,
šapćem, ali to zvuči veoma glasno.
Zatim je na redu torba za šminku, blizu sredine proplanka, levo. Nju
iskopavam što brže mogu. Puna je oštrih blistavih stvari i ima glas kao kopriva ili
sirće.
Kopam i kopam, i jedan po jedan bogovi ispunjavaju vazduh svojim glasom.
„Čuvam te u srcu”, šapćem iznova i iznova. Svaki put je kao da iznova to
proživljavam: onaj trenutak stvaranja boga, onu tugu.
Barem je proplanak prazan. Drhtim. Sada su mi svi u srcu, a džak je težak. Od
ovog dela uvek imam utisak da ću se možda rasprsnuti. Punim rupe i rasipam
ostatke po tlu dok ne izgleda kao da su bili mrmoti, ili možda zečevi. Ništa sem
prirode koja ide svojim tokom. Nežno podižem džak.
Zalazimo dublje u šumu. Drveće se završava kod jezera na zapadu, tako da
idem na drugu stranu. Čak i sada, posle svih ovih godina, ne želim da prilazim
jezeru.
Moram da nađem odgovarajuće mesto. Bogovi ne mogu da žive tek bilo gde.
Zrak moje baterijske lampe poigrava po bršljanu i suvom grmlju. Noćas je toliko
toplo da šuma kao da odaje toplotu. Ona zavojito izbija iz kedrovih stabala, odiže
se sa opalog lišća na tlu. Skidam džemper. Nad mojim golim rukama i vratom
lebde mušice i komarci, ali ne sleću. Slepi miševi kruže oko nas, obrušavaju se
toliko blizu da mi se češu o vrat mekim telima. Granje drveća odskače na moj
dodir, raščišćava prostor pred nama. Kada načas zastanem da predahnem, preko
vrha čizme mi naklonjeno klizne neka mrka zmija. Noćas sam deo šume. Ona me
drži u srcu.
Potok čujem dobrano pre nego što ga vidim, stakleno curkanje vode po
kamenu. Ne znam na koju je stranu; zvuk kao da dopire odasvud, kao što često
čini duboko u šumi. Gasim baterijsku lampu i stojim u mraku. Džak se mrda,
neudobno mu je na mojim leđima. Nešto oštro me gurne u kičmu. Bogovi su
nestrpljivi. Treba im dom. Idem kuda mi govore, kroz trnovo žbunje za koje
zapinjem. Polumesec je sada blistav; oblaci su se raščistili s neba. Bez baterijske
lampe šumu vidim u njenim noćnim bojama, graviranu u srebru u nežnim
linijama.
Napred se svetluca bleda kora drveća. Tu rastu bele breze, kostursko drveće.
Taj sam znak čekao; pronašao sam mesto.
Potok izvire iz crnog mokrog kamena, teče piskav i brz u svom uskom koritu,
nad kojim vise dugi listovi paprati. Iznad, u zidu stene, nalaze se tamne pukotine.
Svaka rupa je taman odgovarajućeg oblika i veličine da sadrži jednog boga.
Jednog po jednog guram ih u njihove nove domove. Malo se tresem dok to radim
– teško mi je da držim toliku moć u rukama.
Kada završim, na istoku rudi zora. Odmičem se i gledam svoje delo. Iza zida
stene osećam kako govori bruje, šireći svoje vitice moći. Bele breze stoje visoke
u svojim grupama, gledaju. Strašno sam umoran. Upropastim se svaki put kada
ovo uradim. Ali to mi je dužnost. Moram da vodim računa o njima. Mama mi je
to jasno stavila do znanja.
Šuma se budi. Dug je put nazad u novom danu, nazad kući i svakodnevnim
stvarima. Nosi me besna radost ptičjeg poja. „Nedostajete mi”, govorim pticama.
Ali ovde su barem bezbedne od Ubice. Bez razmišljanja prolazim pored žutih
mašina. Neka cepaju zemlju. Bogovi su na sigurnom, u svom novom domu.

Pronašao diktafon u frižideru. Ne znam... ne, neću ni da pokušavam to da

prokljuvim.

***
Nema recepta. Mislio sam kako bi možda trebalo da kažem, u slučaju da
zaboravim – premestio sam ih.
Možda ovo radim samo zato što mi se s nekim razgovara. Kad sam s bogovima,
usamljeniji sam nego kad sam sâm. Sad kada je Loren otišla, treba mi nešto da
me podseća na to ko sam. Mnogo se bojim da ću jednostavno nestati i više se neću
vratili.
Od ovoga mi nije nimalo bolje. Osećam se glupo pa ću prestati.
 Di

Svi u Nepotrebnoj ulici dobili su obaveštenje kroz vrata. Ipak, kada žute mašine
naiđu drumom kao lavovi, njoj zastane dah. Na njihovim velikim metalnim ustima
još je skorena zemlja od starih ubijanja.
Di izlazi iz kuće da gleda. Čini joj se da je to nekako bezbednije nego da ostane
unutra. U blizini stoji još dvoje komšija, oklembešenih vilica i razrogačenih očiju.
Ispred bagera izlazi neki muškarac narandžaste kose. Viče na vozača. Njegov
veliki pas napreže se i cvili te ga on hvata za ogrlicu. „Nadam se da drveće nećete
obeležavati tom neonskom bojom”, dovikuje vozaču. Upire prst u neke kante što
stoje u kabini. „Otrovna je.”
Vozač sleže ramenima i namešta tvrdi šešir.
„Ja sam šumar”, govori čovek. Pas mu nestrpljivo drhti u rukama. „To je
užasno za ekosistem.”
„Moramo nekako da ga obeležimo”, opušteno govori čovek. „Neonska boja
se ističe i danju i noću.” On klimne glavom i motor zatutnji. Bager odlazi kao
dinosaurus.
Di oseti kako je nečiji dah golica pozadi po vratu, kako joj se ježe dlačice. On
joj je toliko blizu da je, kada se okrene, uzbudljivo, zamalo ne okrzne bradom po
obrazu. Ona oseća miris njegove uznemirenosti, nalik smrvljenoj koprivi na
njegovoj koži. Ted se ljulja. Ona shvati da je veoma pijan.
„Ne”, kaže on. „Ne mogu, ne mogu to da rade.”
On kaže još nešto, a Di odgovori, ne bi znala šta. Ne čuje kroz zujanje u glavi.
Zna taj pogled, gotovo otkrivene tajne. Tedu se to vidi u očima.
Kada on potrči uzbrdo stazom za mašinama, njoj zapne dah u grlu. On trči
prema nečemu, sigurna je u to. Nečemu skrivenom u šumi. Di zna da ne može za
Tedom. Video bi je i onda bi sve bilo gotovo. Ona mora da gaji očajničku nadu
da se onome što je skriveno ne može pristupiti preko dana.
Ulazi u kuću i seda na svoje mesto, grizući donju usnu i cepajući je. Možda je
pogrešila što nije pošla za njim. Možda je propustila priliku a on upravo premešta
Lulu, vodi je u divljinu... Di gleda šumu očima što je peku.
Posle pola sata Ted se vraća u vidokrug na senovitoj stazi. Di zaboli i poskoči
srce. U svakom njegovom pokretu vidi se uznemirenost. Vrti glavom kao da je u
vatrenoj raspravi sa samim sobom. Šta god treba da se uradi, tek treba da bude
urađeno. Nije propustila. Noćas će biti akcije.
Di obuva čizme za pešačenje i prostire džempere i tamnu jaknu, stavlja vodu i
orašaste plodove u džep. Zatim sedi kao kamen i gleda Tedovu kuću. Oblaci
prolaze a sunce tone nad linijom drveća. Sve prekriva sumrak.
Kada začuje lako prepoznatljiv trostruki škljocaj brava, škripu vrata na
zadnjem ulazu, ona je spremna. Oseća pre nego što ga vidi kako napušta kuću po
mraku. Dok on prolazi ispod ulične svetiljke, ona ugleda ranac. Pun je nečega što
pupi pod neobičnim uglovima i krivinama. Alatke, pijuk, lopata? On ide drumom
u senci. Sada nema više svetala, samo blaga noć i mesec na nebu, koji blista kao
pola novčića.
Ona ga prati na odstojanju; njegova baterijska lampa vodi je kao zvezda. Kada
on zastane na ulazu u šumu i pogleda unaokolo, zastane i ona, sakrije se iza nekog
stabla. On dugo čeka, ali ona pušta da noć govori, pušta je da mu kaže da je sam.
Kada on pođe u šumu, ona krene za njim.
Kada prođu pored mesta radova, Di začuje napred kako je Ted stao. Drveće se
proređuje, možda ka nekom proplanku. Ona čučne između buldožera i bagera.
Napred, na istoku, čuje kako lopata seče zemlju. Čuje šaputanje. Stresa se. To
mora da je Ted, ali glas mu zvuči čudno, kao šuštanje lišća ili škripa živog drveta.
Hvataju je grčevi u listovima i butinama, ali ne usuđuje se da se pomeri. Ako ona
može da čuje Teda, može i on nju. Mesec se uspinje a noć kao da je sve toplija.
Savršeno vreme za zmije. Umukni, mozgu, smrknuto pomišlja Di. Šta li Ted radi?
Ona pomisli da proba da se prišunja, ali svaki zvuk je glasan kao pucanj iz puške.
Sedi i osluškuje. Vreme prolazi, ona ne zna koliko, možda sat ili više. Njegovo
šaputanje i ritmično zasecanje lopate mešaju se s noćnim zvucima šume.
Konačno se začuje zvuk čizama koje se približavaju i Di se prene. Kolebala
se na ivici sna. Na utrnulim nogama brzo otpuzi ispod bagera. Mesec je iza
koprenastog zaklona oblaka, ali vidi se dovoljno. Ted nosi nešto teško na leđima.
Na lopati u njegovoj ruci skorena je zemlja. Nešto je iskopao. Najtiše što može,
ona se s mukom osovi na noge.
Na vrhu uzbrdice na zapadu mesec blešti na mirnoj vodi. Jezero, udaljeno
manje od kilometra i po. Sat pešačenja od Tedove kuće do mesta gde je Lulu
nestala, razmišlja Di, goreći u sebi. Noćas je Ted dokazao kako brzo može da
pređe znatne razdaljine s teškim teretom. No policija ga je naprosto pustila. Ma
šta im ona rekla, verovatno će ga jednostavno opet pustiti. Oni ne mare. Lenji,
istrošeni, nestručni... Di shvata da drhti. Naslepo pruža ruku i hvata se za jednu
tanku granu da se osloni. Šuma kao da je puna šuštavih šapata. Suvog grebanja
nekog dugog trbuha što klizi po lišću. Ofidiofobija, govori ona sebi. To je sve, Di
Di. Ali sada je čak i reč kao zmija. Sklupčava joj se u ustima.
Ona pokušava da pređe sledeći korak. Pokušava da ne misli šta možda leži i
vreba na tlu ispred nje. Ovde nema zmija, odlučno ponavlja sebi. Sve zmije
spavaju pod zemljom. Više se plaše one tebe nego ti njih. Ali dah joj nailazi brzo.
Stopala su joj zavarena za zemlju. Boji se šume, toga da se izgubi u drveću, da
bude sama u mraku sa ubicom. Najviše se plaši korenja drveća, koje kao da se
trza, gledajući je uspravnim zenicama na mesečini.
 Ne budite glupe. Hodajte, naređuje ona nogama. To nisu proklete zmije. Još je
ukočena, nepokretna kao mermer. Nešto šušne u jednoj hrpi suvog lišća u blizini.
Ona bezmalo oseća kako joj se približava dugo telo. Hodaj, pomišlja, sa svom
voljom koju ima.
Napred Tedovo zaigrano svetlo zatreperi, a onda nestane među drvećem. Di
je sama sa onim što nailazi kroz mrak, šta god bilo posredi. Slabašan, neprekidan
zvuk gamizanja mišićavog tela.
Di šire otvara usta, šire, dok joj se vilica ne napregne i ne krcne. Nemo vrišti.
Okreće se i trči ka kući. Onaj šaputavi zvuk ide za njom, puzi brzo, gotovo joj za
petama.

Ona zaključava vrata i prozore. Uzima tesarski čekić u ruku i seda na svoje mesto.
Disanje joj je hrapavo u praznoj sobi. Gleda stare ambalaže od hrane i čaše od
jogurta razbacane po podu. Mravi ulaze i izlaze iz njih. Postajem kao on, pomišlja,
drhteći, gnušajući se. I ista sam onolika kukavica.

Ted se vrati kući u zoru. Otključava vrata na zadnjem ulazu. Kada uđe, ona ga
čuje kako doziva: „Mačkice.” Glas mu je opušten i prijateljski. Di sastavlja spisak
stvari za nabavku. Biće teško, mozak će joj se opirati, ali sledećeg puta kada Ted
bude otišao u šumu, ona neće podbaciti.
 Olivija

Loren ne dolazi poslednjih nekoliko sedmica. Možda je na odmoru sa svojom

mamom tedicom ili šta već? Ne znam, obično se isključim kada on govori o njoj.
Nema ružičastog bicikla izvaljenog u dnevnoj sobi kao mrtva krava, nema poruka
na tabli, nema vrištanja, nema nereda. Ova tišina, ovaj mir – milina! Divno je.
Dobro je što Loren nije ovde jer se Ted baš pustio u promet. Loren ne podnosi
kada on ide na sudare. Urla na njega. Bogo moj, ona je najneprijatnija mala
tedica.
Nema ni traga ni mirisa od onog teda s TV-a sa očima nalik mrtvim plavim
novčićima. Mislim da sam previše pustila mašti na volju. Zaista imam bujnu i
prekrasnu maštu, te ne iznenađuje da je ona malo preterala.
Sve bi bilo savršeno kada bi mi ovo zavijanje izašlo izglave. Kao da mi je
unutra zaglavljen neki predmet, kao kalajisani ekser ili nož. Illloooiiii.
Mislim da sam se dovoljno smirila da bih opet pogledala Bibliju. Malo sam
bojažljiva posle prošlog puta – kuća se snažno zatresla. Bilo je toliko strašno da
se odonda ne usuđujem. Ali ne mogu to još dugo da odlažem. GOSPODU se to ne
bi dopalo. Moram biti hrabra! Poželi mi sreću, diktafone!

Guram knjigu s police čvrsto žmureći, spremna za udar. No kada uslede, prasak i
drhtaji su daleko i duboko u zemlji. Kada se knjiga otvori, čitam šta piše na
stranici:

... ako so obljutavi, čim će se osoliti? Ona već neće biti nizašta, osim da se
prospe na polje i da je ljudi pogaze.

Sad se oseća miris soli i masti. Jurim na sprat da nađem Teda. Kao što se
moglo pretpostaviti, on je u krevetu, jede pomfrit rukom. Skačem na njega u
velikom zanosu, čvrsto mu slećem na trbuh. GOSPOD me nikada ne izneveri.
On se iznenadi. „Prepala si me, mačkice.” Ispušta ono čime se igrao drugom
rukom. To je nešto plavo, pretanko za maramu, pre nalik svilenoj kravati ili
nečemu sličnom. Smeštam mu se na stomak da predem. Ted i ja smo ovih dana
veoma srećni zajedno. Da, mislim da se sve vraća u normalu.
 Ted

Večeras je prošlost blizu. Opna vremena se nadima i napinje. U kuhinji čujem

mamu kako razgovara sa ženom s čivavom. Mama joj priča za ono s mišem.
Odatle je sve ovo počelo. Zapušim uši i pojačam TV, ali još čujem njen glas.
Sećam se svega u vezi sa onim s mišem, što je neobično. Uopšteno gledano, moje
sećanje je švajcarski sir.
Svaka učionica za uvodne časove imala je svog kućnog ljubimca. On je bio
kao maskota. Jedna učionica je imala kukuruznog smuka prepadnutog izgleda,
koji je bio mnogo gotivan, i očigledno bolji od belog miša s krvavim okicama.
Tog vikenda miša je kući trebalo da nosi dečak s mladežima, ali on u petak
nije bio u školi. Njegova majka je rekla da se prehladio, ali svi su znali da je otišao
na uklanjanje mladeža s lica. U svakom slučaju, on nije mogao da uzme miša, a
ja sam bio sledeći po abecednom redu. Sneško, tako se zvao. Miš, ne dečak.
Odneo sam Sneška kući. Morao sam krišom da ga unesem. Mama to nikada
ne bi dozvolila. Pripitomljene životinje su bile ropstvo. Onda se ono dogodilo, i
nisam ga vratio u ponedeljak.
Nisam se uvalio u nepriliku. Niko ništa nije mogao ni da uradi ni da kaže. Na
kraju krajeva, bio je to nesrećan slučaj – otkačila su se vrata kaveza. Bio sam
veoma uznemiren zbog toga, ali bilo je i drugih osećanja, koja su bila prijatnija.
Otkrio sam novi deo sebe. Sećam se pogleda u očima mog nastavnika tog
ponedeljka. U njemu je bila nova uzdržanost. On me je prozreo. Video je da sam
opasan.
Naša učionica je dobila hrčka da zameni Sneška. Nastavnik je promenio sistem
za nošenje hrčka kući za vikend – sada je bio nasumičan, izvlačio se iz kačketa.
Moje ime nekako nikada nije izašlo iz kačketa. Dotični nastavnik je naposletku
postao direktor. Tek posle mnogo godina, kada sam udario nekoga u hodniku kod
svog ormarića, ukazala mu se prilika. Ne sećam se ni koga sam to udario. Da li je
bio udarac ili šut? Ali to mi je bio treći prestup, u tome je stvar, i škola me je
izbacila. Znao sam da je onaj nastavnik čekao priliku da me izbaci još od onoga s
mišem.
Gledam kasete. Stoje u urednom nizu na polici. Pomišljam na traku koju sam
sakrio u ormaru u predsoblju. Da sam hrabriji, možda bih je poslušao. Njene
poslednje reči.
Misli su vrata kroz koja prolaze mrtvi. Sada je osećam, hladne prste što mi
hodaju uz vrat. Mama, molim te, ostavi me na miru.
 Moram da se usredsredim. Otresam ruke i okrećem dlanove ka nebu. Gledam
ruku – svaki prst, jastučasto podnožje palca, dlan suv kao štavljena koža. Duboko
udahnem za svaki deo. Ovo je nešto što mi je čovek-buba preporučio da probam,
i začudo deluje.
Otključavam ormar s laptopom i uključujem računar. Pojavljuje se fotografija
onog čoveka za pisaćim stolom, iscerenog. Uopšte ne liči na pravu sliku. Ali ako
su dovoljno usamljeni, ljudi ne mare šta je stvarnost, a šta nije. Ponovo mi je krivo
što se služim lažnom fotkom, ali kad bih se služio sopstvenom, nijedna ne bi htela
da se nađe sa mnom.
Gledam redove i redove žena. Mnogo ih je. Pretraga ne ide baš najbolje, ali
važno je ne odustati.
Možda ne radim ovo kako treba. Dosad sam se usredređivao na kosu žutu kao
maslac, plave oči i tako dalje, dok mi zapravo treba neka s kojom imam više
zajedničkog. Samohrana majka. Menjam pretragu i lica nestaju, zamenjuju ih
nova. Ova su mahom starija. Pokušavam s dva, ali čini se da su one opreznije od
žena bez dece, da slabije odgovaraju.
Najzad pronalazim jednu. Voljna je da se nađemo večeras. Odgovara brzo, u
roku od tri sekunde, za šta čak i ja znam da je greška. Previše nestrpljivo. Naći će
se sa mnom u jednom kafeu posle posla. Zapravo stvarno izgleda lepo. Ima meko
lice i testastu liniju vilice. Nije se skoro farbala, vidi joj se sedi izrastak, remeti
crnu boju bez sjaja. Kasno je, ali pokušaće da nagovori sestru da joj pričuva dete.
Ima dvanaestogodišnju ćerku.
I ja imam ćerku, kažem joj. Loren. Kako se tvoja zove?
Ona mi kaže a ja otkucam: To je lepo ime. Baš je sjajno razgovarati sa još
jednim samohranim roditeljem. Ponekad me obuzme usamljenost.
Znam!, odgovara ona. Nekih dana bih samo plakala.
Ako sestra ne može da ti čuva ćerku, mogla bi da je povedeš, govorim ženi.
Baš bih voleo da je upoznam. Mogao bih i ja da povedem Loren. (Naravno, ne
mogu da povedem Loren. Ali uvek mogu da kažem da joj nije dobro.)
Čoveče, prepun si razumevanja, kaže ona. Vidi se da si dobra osoba.
Biću u plavoj košulji, kucam. Možda bi i ti mogla da obučeš nešto plavo, kako
bih mogao da te prepoznam.
Važi, to zvuči zabavno.
Možda ne plave farmerke, jer će svi biti u njima.
Dobro...
Imaš li neku plavu haljinu?

Odavno se nisam tuširao pa to činim, pevajući prateći glas uz prelepu melodiju

koju ona žena peva. Uz to popijem još dve pilule. Ne bih ovo da zabrljam.
Pre nego što krenem, na brzaka popijem pivo. Popijem ga u jednom gutljaju,
stojeći ispred otvorenog frižidera. Na kuhinjskim pultovima vide se tragovi crnog
izmeta. Problem s mišem se pogoršava. Miševi mi ne smetaju ako mačke mogu
da izađu s njima na kraj, ali ne ovde. Katkad problemi nestanu i ako ne preduzmeš
ništa u vezi s njima. Ponekad je suprotno. Trebalo bi da izvadim dnevnik i to
zabeležim. Ali nema vremena!
Kada izađem iz kuće, triput zaključavši vrata za sobom, ulica je mračna i tiha.
Kuća žene s čivavom još je prazna. Vuče me dok prolazim pored nje, poteže me
onako čudno, kao da kuća želi da uđem, kao da kakav bog pruža vitice moći.
 Olivija

Ted je ponovo otišao. Prošli su dan i noć. Čeznem za svojim lepim mračnim
sandukom, ali on je naslagao tegove na njega. Baš je nepromišljen. Činiju sam
toliko lizala da mi jezik ima ukus metala. O, i naravno, naravno, tu je ono
zavijanje, ispunjava mi mozak. Pojačava se i smanjuje, ali u poslednje vreme
nikada ne prestaje. Katkad gotovo uobražavam da čujem reči u njemu. Trenutno
je podnošljivo. Gora je glad. Nagriza mi želudac.
Uključen je TV, nešto jezivo o nekom ubici što se prikrada nekoj devojci na
parkiralištu. Mrak je, pada kiša. Glumica koja igra devojku prilično je dobra.
Izgleda uplašeno. Ne volim takve stvari, te izlazim iz sobe. Ali to se još čuje:
trčanje, vrisci. Nadam se da će ona pobeći. Iskreno, ko gleda ovo đubre? Verujte
mi, na svetu ima raznih bolesnika. Zahvaljujem GOSPODU što moj Ted nije ni nalik
tome.
Mnogo sam gladna.

Šunjam se po kući. Vrpca lebdi za mnom. Danas je ulegla i siva, što izgleda
prikladno. Ne može da se jede. Pokušala sam. Pojela sam sve što ovde ima za jelo.
Čak sam srušila poklopac s kante za smeće, ali unutra su bile samo prljave papirne
maramice. Od one Loše večere, Ted dvaput dnevno iznosi đubre. Bilo kako bilo,
maramice sam pojela.
Patroliram po kući ne bih li nanjušila krv. Čak odlazim u radionicu u podrumu,
koja mi se preterano ne dopada jer nema prozora. Motor stoji kao kakvo blistavo
morsko stvorenje na stolarskom stolu, pod reflektorom. Zidovi su prekriveni
kutijama. Penjem se preko njih i u njih. Uglavnom su prazne ili pune starih delova.
Čak i kad sam uznemirena, od kartona pomalo predem. Moram svojski da se
potrudim kako se ne bih smestila da prijatno dremnem.
Zavlačim se ispod kauča i virim iza radijatora. Odlazim ispod Tedovog
kreveta, gde se limenke piva valjaju među gromuljicama prašine. Otvaram mu
fioke i kopam mu po čarapama, boksericama i potkošuljama. Čeprkam po dnu
ormara. Ne nalazim ništa. Nema krvi, a čak ni Loreninog mirisa.
Stajem pred vratima tavana, uspravnog i uplašenog repa. Nema nikakvog
zvuka. Prisiljavam se da priđem. Prinosim svoj osetljivi kadifeni nos pukotini
ispod vrata i dišem. Prašina, prašina i ništa drugo. Osluškujem, ali vlada tišina.
Zamišljam nepomični vazduh, debele grede što uzdišu, napuštene predmete što se
prelivaju iz kutija. Stresam se. Ima nečega užasnog u pomisli na praznu sobu u
mraku. Oooooiiiiiiii, peva u mojoj glavi. Ako GOSPOD ima svrhu za ovaj skoro
neprestani zvuk, volela bih da mi je otkrije prilično brzo.
Shvatam da nisam gledala ispod frižidera. Kao što sam i pretpostavljala, posle
dva pokušaja zakačim kandžom bajati slani keks. Bljak. Meko.
Žvaćem i u tom prašnjavom mraku načas ugledam nešto drugo. Blago kliznem
šapom, nežno puštam kandže do njihove pune dužine i posežem između čepova
za boce i mekih sivih gromuljica. Zabadam kandžu u to. U pitanju je površina
koja popušta, kandža prođe pravo kroz nju. Neko malo telo, najpre pomišljam.
Miš? Uh... Ali to nije meso, već nešto tanje i šupljikavije. Izvlačim to na svetlo.
Posredi je bela dečja japanka. Mora da je Lorenina. Loren ne može da hoda, ali
ponekad ipak voli da nosi cipele.
E pa, jaka stvar, govorim sebi, to je obična japanka. Gvožđem zasićen miris
što mi ispunjava nozdrve kazuje drugu priču. Nerado je njuškam, i eto ga na
drugoj strani. Đon je krut, prekriven sasušenim slojem neke tamnomrke tvari.
Zato pomišljam: Možda je to zapravo žele ili kečap ili šta već, možda nije krv. Ali
usta mi se ispunjavaju mirisom. Želim to da pojedem. Zavijanje postaje sve
piskavije i glasnije.
Ispuštam japanku između prednjih šapa i buljim u nju kao da tu piše neki
odgovor. To verovatno nema nikakve veze sa mnom. Loren se sigurno povredila.
Nema nimalo osećaja u nogama, gruba je prema njima. Ali ja ne mogu a da ne
pomislim na one malene kosti, i ukus koji mi Noćni ostavlja pozadi u grlu.
Razmišljam o tome koliko često on preuzima uzde u poslednje vreme – koliko
često ga puštam. Ovo je obično upravo onakva situacija u kojoj bih se obratila
GOSPODU za savet. Ali ne radim to. Trenutno, odnekud, ne želim njegovu pažnju
na sebi.
Krvi nema nigde drugde u kuhinji. Sigurna sam u to. U stvari, ona je neobično
čista. Oseća se miris izbeljivača. E sad, to je baš čudno, jer Ted nikada ne čisti.
Jesi li tu?, pitam.
Njegove oči blesnu zelene u mraku. Da li je moje vreme?
Ne.
Možda i jeste. On istupa, pomalo nestašan, pokušava da preuzme uzde.
Opirem mu se – ali iskreno, teže je no što pamtim. Da li je on ojačao?
Jesi li... Zastajem i ližem se ispod brade. Jezik mi je nekako suv i drvenast.
Jesmo li povredili Loren?
Ne, kaže Noćni, a onda se onako mračno stresem kao svaki put kada se on
nasmeje. Naravno da nismo.
Uh, dobro je. Ali moje olakšanje može biti samo kratkotrajno. Zašto je onda,
pitam Noćnog, ispod frižidera krvava japanka?
On sleže ramenima, a meni se čitava unutrašnjost mozga pomera gore-dole
kao okean. Povredila se?, ukazuje on. Deca.
Možda, kažem. Ali zašto ne dolazi u poslednje vreme?
Nije moja dužnost da ti bilo šta objašnjavam, govori on. Pitaj nekoga drugog.
Okreće se da se vrati u mrak.
 E pa, kakva si prk pomoć!, vičem za njim. Koga bi drugog trebalo da pitam,
dođavola?
Ne osećam se razuvereno. Zapravo baš naprotiv. Noćni je bio strašno jak. Ježe
mi se dlake na vratu.
Zanoseći se, Ted ulazi u kuhinju. Pale se svetla. Nisam ni shvatila da se
smrklo.
„Šta si to našla?” On uzima od mene krvavu malu japanku pa se umiri dok je
gleda. „Mislio sam da sam to bacio”, kaže. „Zašto neće da ostane bačeno? Ne
želim to ovde dole, ne želim da to gledaš.” Stavlja japanku u džep i podiže me s
poda. Dah mu je topao mlaz vazduha kroz moje krzno. Migoljim se i kreštim, ali
ne vredi.
On me stavlja u sanduk. Poklopac se spušta. Čujem ga kako slaže stvari na
njega. NIKADA to ne radi kad sam ovde unutra. Učtivo veslam šapama po zidu, jer
očito je došlo do nekakve greške. Neću moći da izađem. Ali on nastavlja. Ted me
zarobljava! Zašto bi to radio?
Veslam i veslam, ali odgovara mi tišina. Ted je otišao. Zaključao me je ovde
u mraku. Trudim se da ne paničim. Preboleće on to i pustiće me napolje.
Uostalom, ja obožavam svoj sanduk, zar ne?
Ne mogu da spavam. Malo-malo pa se trznem i probudim, uverena da je neko
ovde sa mnom. Osećam ga na boku, kako se mrda u mraku.
 Ted

Ne sećam se tačno koliko sam imao godina kada sam shvatio da mi je mama lepa.
Ne više od pet, čini mi se. Nisam to shvatio tako što sam je gledao, već iz izraza
druge dece i roditelja. Kada bi došla po mene posle škole, parkiralište je uvek bilo
puno, i svi su gledali.
Zbog toga sam imao zamršena osećanja. Bilo je očigledno da druge mame nisu
kao ona. Moja mama je imala glatku kožu i krupne oči koje te gledaju kao da vide
samo tebe. Nije nosila ni široke farmerke ni džempere. Nosila je plavu haljinu sa
suknjom što joj je šuštala oko listova kao more, ili ponekad prozirne bluze, koje
su načas otkrivale njene tople zasenjene špilje. Govorila je veoma tiho i blago,
nikada nije vikala kao druge mame. Njeni šiljati suglasnici i jednolični
samoglasnici bili su egzotični. Dičio sam se što je gledaju. Ali od tih letimičnih
pogleda bi mi i buknulo ono vrelo mestašce u stomaku. Istovremeno sam želeo i
da gledaju i da ne gledaju. Bilo je bolje nakon što sam počeo da idem autobusom.
U školi sam je branio. Ali uvek sam bio najljubomorniji kada bi se mama
vratila kući sa smene. Plašio sam se da će je potrošiti sva ona druga deca o kojoj
je vodila računa, i da za mene neće ostati ništa.
Na izvestan način, to se i dogodilo. Kada su je otpustili, bila je veoma tužna.
Radna snaga se otpuštala na sve strane, svi su to znali. Novca nije bilo. Tata mi je
rekao da ne smetam mami. Da joj treba prostora. I stvarno je nekako izgledala
umanjena. Prigušio joj se sjaj u očima. Tada sam imao možda četrnaest godina.

Žena s čivavom i mama bile su bliske. Svakog jutra, kada nisu bile u smeni, mama
bi otišla do nje. Pile bi crnu kafu, pušile virdžinija slims i razgovarale. Kada je
vreme bilo lepo, sedele su na tremu s komarnikom. Kada je bilo oblačno ili
hladno, što obično jeste, sedele su za trpezarijskim stolom dok vazduh ne bi postao
toliko gust od dima i tajni da se mogao seći nožem. Ja sam sve to znao jer bi one
ponekad vikendom izgubile pojam o vremenu pa bih morao da idem po mamu da
sprema ručak. Možda samo treba otvoriti teglice hrane za bebe, ali to je i dalje
ženski posao, govorio je tata. Tada je već mnogo pio.
Nakon što su mamu otpustili, žena s čivavom je bila besna, daleko
uznemirenija od mame. Žena s čivavom je pokušala da je nagovori da se bori. „Ti
si najbolja”, kazala je. „Baš umeš s decom. Nisu normalni što će ostati bez tebe.
To je zločin.” Njene razrogačene smeđe oči bile su lokve verovanja. Žena s
čivavom je oduvek brujala od energije. „Možeš da pišeš upravnom odboru
bolnice”, rekla je mami. „Hajde. Ne smeš to mirno da prihvatiš. Ti vrediš.”
 Tata i ja smo to ponovili. „Najbolja si, mama”, kazao sam. „Ne znaju koliko
im je dobro s tobom.”
„Jednostavno je tako”, rekla je mama onako blago. „Nesreća se prihvata
dostojanstveno.”
Moje nevolje u školi tek su bile počele, ali moji roditelji još to nisu ozbiljno
shvatali. Valjda sam se kod kuće toliko lepo ponašao da su sigurno mislili da je
to neka greška. Bio sam predusretljiv i ljubazan, ili sam se makar uvek trudio da
budem. „Izgleda da je Tedi preskočio tinejdžerski uzrast”, kazala bi mama,
milujući me po obrazu. „Imamo sreće.”
Jednog jutra žena s čivavom došla je kod nas pre nego što sam otišao u školu.
Jeo sam žitarice za kuhinjskim pultom. Mama je bila u svojoj koprenastoj plavoj
haljini što je lebdela za njom dok se kretala. Žena s čivavom smestila se na barsku
stolicu i sipala sebi tri kesice zaslađivača u kafu. Para joj je ovenčavala glavu.
Volela je da joj kafa bude vrela kao lava i ubitačno slatka. Izvadila je psa iz torbe
i stavila ga na pult. On je imao malo, glatko, tamno lice, inteligentno. Oprezno je
njuškao šolje kafe i treptao u plavoj izmaglici dima od cigareta.
„Kako možeš?”, pitala je mama. „Kako možeš da držiš to jadno stvorenje u
zarobljeništvu? Zar mu ne vidiš u očima koliko pati? Čudovišno je odgajati i držati
divlje životinje.”
„Ti si meka srca”, rekla je žena s čivavom. (Naravno, shvatam sada, to je bilo
pre čivave. Ona je tada bila žena s jazavičarom, pa ću je tako i zvati.)
Žena s jazavičarom ju je pogledala a mama je kazala: „Hajdemo u drugu sobu.
Tedi, završi onaj domaći iz matematike.”
Otišle su u dnevnu sobu i zatvorile vrata od kuhinje. Čuo sam je kako govori:
„Ne mogu da podnesem da gledam tog psa. I ne daj mu da mi sedi na presvučenim
trpezarijskim stolicama! To nije higijenski.”
Izvadio sam domaći iz matematike. Imao sam glavobolju. Čučala mi je tamo
već nekoliko dana, kao žaba krastača napred u lobanji. Piljio sam u stranicu, koja
je titrala i plivala. Bilo mi je teško da se usredsredim dok mi je mozak tako
treperio. Činilo se da sam prethodne večeri barem pokušao da rešim neke
matematičke probleme, mada se videlo i da sam većinu rešio pogrešno. Uzdahnuo
sam i izvadio gumicu. Na mahove je dopirao glas žene s jazavičarom. Kuhinjska
vrata su bila tanka borova ploča.
„Nešto smrdi”, govorila je ona. „Čitave sedmice održavaju se važni sastanci,
a juče su došli panduri. Ispituju nas sve, jednu po jednu u sobi za medicinske
sestre. Nije nam naročito zgodno. To znači da na kafu moramo u menzu. To su
čitava tri sprata dole liftom, i tri sprata ponovo gore. Ode mi cela pauza.”
„Pobogu”, kazala je mama. „O čemu li je tu reč?”
„Ne znam. Nisu još stigli do mene; idu abecednim redom. Devojke neće da
kažu. Sve su izgledale nekako uznemirene kada su izašle.”
„Znaš”, rekla je mama, „to me ne iznenađuje.”
„Ne?” Gotovo se čulo kako se žena s jazavičarom naginje napred, u
iščekivanju.
 „Razmisli o tome. Sve ono s novcem. Volela bih da znam kuda taj novac
odlazi. Oduvek vodimo isto odeljenje, sa istim budžetom. Zašto odjednom nema
dovoljno novca za sve?”
„Čoveče”, kazala je žena s jazavičarom na uvučenom dahu. „Misliš li da se u
bolnici odvija nekakva... organizovana prevara ili šta već?”
„Nije na meni da to govorim”, rekla je mama najblaže što je umela. „Ali samo
se pitam.”
Čuo sam kako žena s jazavičarom cokće jezikom. „Meni uopšte nema smisla
što su te otpustili”, kazala je. „Milion puta sam to rekla. E sad, to bi štošta
objasnilo.”
Mama nije odgovorila, a ja sam je zamišljao kako vrti glavom s blagim,
zagonetnim osmehom.
Počeo je da me obuzima nemir, nisam znao zašto. Zato sam ušao u stari
zamrzivač. Spustio sam poklopac za sobom i odmah mi je bilo bolje.

Posle toga sam izgubio malo vremena. Kada sam se vratio, još sam bio u
zamrzivaču, ili sam verovatnije opet bio tamo. Čuo sam glas žene s jazavičarom,
a iz dnevne sobe ispod kuhinjskih vrata provlačio se miris dima od cigareta.
Kuhinja je bila malo drugačija. Nije više bilo lala na prozorskoj dasci. Zidovi su
izgledali prljavije.
„To je skandal!” Mamin glas. „Gađaju se kamenjem! Razbili su sve ulične
lampe u ovoj ulici. Krivim roditelje. Deci treba disciplina.”
Otvorio sam kuhinjska vrata. Dve žene su digle glave i iznenađeno me
pogledale. Mama je bila u zelenoj bluzi i pantalonama. Kroz prozor se videlo da
je dan hladan, uokviren golim grančicama. Čupavi terijer što je sedeo pokraj žene
s jazavičarom nije bio jazavičar. Podigao je svoju smeđe-belu glavu, trepćući na
dimu od cigareta. Ona je sada bila žena s terijerom.
„Nastavi to što radiš, Tedi”, blago je kazala mama. „Nema razloga za brigu.
Dovrši prijavu za posao.” Zatvorio sam vrata i vratio se u kuhinju, gde je prijava
za automehaničarsku radionicu stajala dopola popunjena na pultu.
Nije bio isti dan i više nisam išao u školu. Izbacili su me jer sam udario onog
dečaka kod ormarića. Mama je smatrala da je ionako bolje da ostanem kod kuće.
Da joj pomažem. Nikada dotad nisam izgubio toliko vremena odjednom.
Pokušavao sam da saberem kratke bleskove sećanja što su mi svetlucali u glavi.
Imam dvadeset ili dvadeset jednu godinu, pomislio sam, mama sada radi u
obdaništu, ne u bolnici. Ali zapravo više ne radi, jer su je upravo opet otpustili,
jer su ljudi zli.
Promenu sam osećao u telu. Bio sam krupniji. U fazonu, mnogo krupniji. Ruke
i noge su mi bile teške. Na licu sam imao rićkastu dlaku. I imao sam još ožiljaka.
Osećao sam ih na leđima, kako me svrbe ispod majice.
„Meeeehiko”, govori kroz vrata žena s terijerom. „Svakodnevno ću uz doručak
piti koktel. Neki sa suncobrančićem.” Već sedmicama se raduje godišnjem
odmoru. „Onaj fini Henri ide sa mnom. Onaj što pakuje kese u Stop end gouu.
Dvadeset pet godina, šta kažeš za to?”
„Grozna si”, kaže mama. To zvuči kao kompliment i osuda u isto vreme.
Razmišljam kolika je starost dvadeset pet, a onda koliko je stara žena s terijerom.
Odvratno. Ona sigurno ima skoro četrdeset godina.
„I Silvija tako misli”, kaže žena s terijerom. Naprasno zvuči tužno. „Nikada
nisam mislila da će mi ćerka biti toliko sklona osudi kada bude porasla. Bila je
najslađa beba.”
„Ja s Tedijem imam mnogo sreće”, kaže mama, a ja sam pun ljubavi prema
njoj. „Uvek me poštuje.”
Zapitam se gde je tata, a onda se setim. Tata je otišao jer sam ga udario u
glavu. Prisećam se kako je kost pukla pod mojim zglavcima i gledam modrice na
ruci. U pitanju je jedan od brojnih trenutaka kada sam zahvalan što ne osećam bol.
On ga je osetio. Znam da je tata to zaslužio, ali moram da otkrijem zašto. Prisećam
se toga u bleskovima. Morao sam da ga udarim jer je vikao na mamu. Vređao ju
je, govorio da je luda.
„C”, govori mama, upadajući mi u misli. Gledam je, zahvalan što je tu.
„Posekao si se na taj nož, Tedi.”
Trznem se i vraćam nož u fioku. Nisam se sećao da sam ga izvadio. „U redu
je, mama.”
„Ne kockaj se zdravljem”, govori ona. „Treba to da se dezinfikuje i da dobiješ
dva šava. Doneću komplet.”
Ne, to nije bilo tada. Trenutno sam u pogrešnom sećanju. Nikada ne govori
ženi da je luda. Dodir maminih hladnjikavih ruku na mom licu i sočni zeleni miris
šume u proleće. Ne, ni to nije ispravno. Pokušavam da nađem nit tog dana.
Maltene dahćem od razdraženosti. Bilo je nešto važno u vezi s tim. Ali više ga
nema.

Drugi put kada me je mama odvela u šumu, bilo je to zbog miša Sneška. Bio sam
u dnevnoj sobi, plakao nad kavezom. Ono što je ostalo od njega ležalo je
svetlucavo u uglu. Piljevina je bila smeđa i visila je u grumenju. Mnogo krvi u
tako malom stvoru. Sećam se ukusa slina i straha. Pripijao sam na lice svoje žuto
ćebe a ono je bilo potpuno mokro; plavi leptiri su se sijali od tuge.
Podigao sam glavu, a ona je bila na vratima, ćutke me gledala. Bila je u svojoj
plavoj haljini, onoj lebdećoj što ju je zvala svojom haljinom za čaj. Nisam znao
šta da radim. Kako da objasnim?
„Ne gledaj mene”, kazao sam. „Nisam ja to uradio.”
„Jesi.”
Vrisnuo sam i zgrabio matrjošku s police iznad kamina. Gađao sam je njom.
Na sve strane razletele su se malene lutke. Sve su joj promašile glavu. Razbile su
se u krhotine o zid iza nje. Ponovo sam vrisnuo i podigao muzičku kutiju. Ali
plašio sam se ružnih osećanja što su vijugala kroz mene. Pustio sam da kutija
padne na pod. Ona se razbila duboko zveknuvši.
 „Vidi šta si uradio.” Ona je bila mirna. „Sve mi uzimaš, Teodore. Uzimaš,
uzimaš, uzimaš. Jesi li završio?”
Klimnuo sam glavom.
„Donesi neku kutiju za cipele iz mog ormara”, kazala je ona. „Najpre izvadi
cipele. Zatim istresi u kutiju sve iz kaveza.” Bilo je dobro što mi je davala tačna
uputstva. Trebala su mi, nisam mogao da razmišljam. Mozak mi je istovremeno
goreo stidom i uzbuđenjem. Jadni Sneško. Ali pronašao sam nešto duboko i tajno.
Kutiju za cipele nosio sam jednom brižljivom rukom. Za drugu me je držala
mama. Vukla me je za sobom, ne neljubazno. „Požuri sad”, kazala je. Kroz ulazna
vrata, ulicom.
„Nisi ih zaklučala”, rekao sam. „Šta ako neko uđe u kuću? Šta ako nešto
ukrade?”
„Neka ukrade”, kazala je ona. „Važni smo samo ti i ja.”
A tata?, pomislio sam, ali nisam izgovorio.
Kada smo stigli do kapije za šumu, uzmakao sam. „Ne želim da ulazim tamo.”
Ponovo sam se rasplakao. „Bojim se onog drveća.” Sećao sam se šta se dogodilo
s malom drvenom mačkom. Šta će danas od mene tražiti da ostavim za sobom?
Možda će mama morati da ostane, a ja ću biti prisiljen da se vratim sam. To je
bila najgora pomisao.
„Ne treba da se bojiš, Tedi”, rekla je ona. „Ti si strašniji od svega što živi u
ovoj šumi. Osim toga, osećaćeš se bolje kad se sklonimo s vrućine.” Stegla me je
za ruku. U drugoj ruci držala je svoje baštensko ašovče, ono s ružičastom drškom.
Išli smo stazom, koja je bila leopardovo krzno svetlosti i senke. Bila je u pravu;
tamo, u hladu drveća, stvarno mi je bilo bolje. Međutim, još mi je bilo žao. Miš
je bio veoma mali a znao sam da smo prema malim stvorenjima dužni da budemo
dobri. Zato sam ponovo zaplakao.
Stigli smo do jednog proplanka oivičenog stenama i srebrnim drvećem nalik
munjama vode ili svetlosti. Čim sam kročio u taj krug, znao sam da će se tu nešto
dogoditi. Bilo je to mesto preobražaja, gde je zid između svetova tanak. Osećalo
se to.
Mama je iskopala rupu ružičastim ašovčetom na jednom sunčanom potezu, pa
smo zakopali ono što je ostalo od miša. Kosti su bile oglodane; blistale su bezmalo
providne na mladoj travi. Kada je plodna zemlja pala na kutiju za cipele,
prekrivajući je, nešto se dogodilo. Video sam kako se promenilo ono što je nekada
bilo samo miš. Njegovi ostaci su postali dragoceni i moćni. On je sada bio deo
smrti i zemlje. Postao je bog.
Ona je sela i potapšala tlo pored sebe. Sećam se mirisa biljnog soka i njenih
ruku kada mi je obuhvatila lice. Mora da je bilo proleće. „Ti misliš da sam stroga
prema tebi”, kazala je. „Ne dopada ti se što imam pravila, i što te podsećam na
stvarnost svega. Što vodim računa o tvom zdravlju, i što ti ne dozvoljavam da
držiš kućne ljubimce i jedeš viršle kao mali Amerikanci, što ne možemo da
priuštimo lekare i što ti sama zašivam posekotine. A ja sve to ipak radim, uprkos
tvom negodovanju. Staram se o tvom zdravlju zato što mi je to dužnost. Kao što
vodim računa o tvom telu, moram ti negovati i glavu. Danas smo otkrili da si u
njoj bolestan.
Verovatno obećavaš sebi da više nikada nećeš uraditi tako nešto. Misliš da si
popustio samo ovog jednog puta... I možda će se ispostaviti da je to tačno. Ali ne
verujem. Tvoja bolest je stara, i odavno je u našoj porodici. Imao ju je moj otac –
tvoj deda. Nadala sam se da je umrla s njim. Možda sam mislila da se mogu
iskupiti za nju. Novi svet, novi život. Postala sam medicinska sestra jer sam želela
da spasavam ljudima život.”
„Šta je to? Ta bolest.”
Ona me je pogledala a zrak njene pažnje bio je kao toplo more. „Tera te da
povređuješ živa stvorenja”, kazala je. „Videla sam to one noći kada sam otišla sa
ocem na ono staro mesto, one grobove ispod iliz.15 Videla sam šta on drži tamo...”
Mama je stavila ruku na usta. Snažno je disala u dlan.
„Šta je iliz?” To je zvučalo gadno, kao ime kakvog demona.
„To znači crkva”, rekla je ona. „Iliz”, tiho je ponovila, kao da joj se jezik
priseća. Nikada je dotad nisam čuo da govori išta osim engleski. Tada sam shvatio
da postoji još jedna, senovita ona, od prošlosti – kao duh i živa osoba spojeni.
„Da li ti se sviđalo tamo?”, upitao sam. „Nedostaje li ti?”
Ona je nestrpljivo odmahnula glavom. „‘Sviđa’, ‘nedostaje’ – to su meke reči.
Takva mesta jednostavno postoje. Nije važno šta osećaš prema njima.”
„U ovoj zemlji se svi boje smrti. Ali smrt je ono što jesmo. Ona je u središtu
svega. Tako je bilo u Lokronanu. U onoj iliz anku je bio urezan na oltaru.
Ostavljali smo mu mleko kod grobova da ga pije, sa jednim od svojih mnogih lica.
Groblje je bilo srce našeg sela. Tamo smo odlazili da razgovaramo, da se
udvaramo i raspravljamo. Nije bilo ni igrališta ni parkova za decu. Umesto toga,
igrali smo se žmurke među nadgrobnim kamenjem. Život se vodio usred smrti,
rame uz rame.
Ali to dvoje umeju da budu preblizu jedno drugom. Linija između njih bledi.
I tako, kada bi noću čuli zvuke iz iliz, ljudi ništa nisu govorili jer je to tako išlo.
Kada su psi nestajali, govorili su: ‘Tako to ide.’ Smrt u životu, život u smrti. Ali
ja to nisam prihvatala.” Zastala je. „Jednog jutra Pemok, onaj dečak što je spavao
sa životinjama, nije došao na vrata po svoju čašu mleka i koru hleba. Otišla sam
da ga potražim. Nije bio u staji. U slami je bilo krvi. Tražila sam ga čitavog dana.
Nije imao nikoga kome je bilo stalo do toga šta će mu se dogoditi, osim mene.
Gledala sam po jarkovima u slučaju da su ga tamo oborila neka kola u prolazu, a
zatim u kokošinjcu u slučaju da je zaspao među onim toplim telima – i, eto, na
mnogim drugim mestima. Nisam ga našla.
Otac me je po podne zatekao u ambaru i ćušnuo me. ‘Treba da se kuva i da se
pere veš. Ne treba da dangubiš.’
‘Tražim dečaka Pemoka’, rekla sam. ‘Plašim se da mu se nešto dogodilo.’
‘ldi u kuhinju’, kazao je otac. ‘Zapostavljaš svoje obaveze. Stidim te se.’ Otac
me je pogledao. Videla sam kako mu u svakom oku gori malena sveća.

15 Bretonski: crkva. (Prim. prev.)

 Kada je izašao te noći, pošla sam za njim preko polja, u selo, na groblje, na
mesto ispod crkve. I tamo sam videla njegovu pravu prirodu.”
„Šta si videla u crkvi?”, prošaptao sam. „Šta, mama?”
„Videla sam ih u kavezima.” Nije me gledala. „Očeve kućne ljubimce. Videla
sam šta se dogodilo s Pemokom.
U nedelju sam ga javno osudila u crkvi. Ustala sam pred okupljenim vernicima
i rekla im šta je sve uradio. Rekla sam im da idu da pogledaju, ako meni ne veruju.
Nisu otišli da pogledaju. Tako sam shvatila da već znaju.” Zastala je. „Draže im
je bilo da s vremena na vreme zažmure, da izgube zalutalog psa, čak zalutalo dete.
Oduvek je tako bilo. Tako je to išlo. Ljudi koji pokolenjima žive zajedno dele
posebnu vrstu ludila. Ali kada sam naglas izrekla istinu, bili su prinuđeni da
najzad nešto preduzmu.
Te noči probudila me vatra. Bilo ih je petorica, sa maramama na licima i
bakljama u rukama. Uzeli su me iz kreveta, izvukli me napolje. Oca su vezali za
krevet. Zatim su zapalili kuću. Anku je te noći imao lice mog oca.
Pala sam na kolena i zahvaljivala im. Ali onda se sve zacrnelo. Mislim da su
me udarili u glavu. Sledeće čega se sećam jeste kako smo kloparali drumom
očevim kombijem. Još je mirisao na njegov duvan. Vozili su me kroz noć. Do
jutra smo stigli do nekog grada. ‘Ti si luda’, kazali su. ‘Pričaj svoje priče kaldrmi
i blatu. Mi dobri ljudi nemamo vremena za njih.’ A onda su me ostavili tamo, na
ulicama tog nepoznatog grada. Bez novca, bez prijatelja. Nisam ni govorila taj
jezik, samo stari jezik.”
„Zašto su to učinili?” Želeo sam da ih povredim. „To nije bilo u redu!”
„U redu!”, nasmešila se ona. „Prekinula sam ćutanje u Lokronanu. Bilo mi je
jasno zašto to rade.”
„Šta ti se desilo?”, pitao sam. „Šta si jela i gde si spavala?”
„Koristila sam ono što sam imala”, kazala je ona. „Lice, zdravlje, glavu, volju.
Imala sam malo dara za pomaganje bolesnima, i uredno sam šila. Tako da nisam
prošla onoliko loše koliko sam možda mogla. Ali svako može da šutne psa lutalicu
na ulici, a to sam bila dok tvoj otac nije prošao kroz grad. Da nije bilo njega, još
bih bila tamo. On me je doveo ovamo.
Osećala sam kako me anku prati preko okeana, preko tla, na ovu daleku obalu.
Jednom kada te vidi, on neće više da te pusti. U Lokronanu se to zna. Ovaj
takozvani novi svet zaboravio je to. Onoga dana kada mi on dođe raširenih ruku,
sa mojim licem, biću spremna.”
Nije me uznemirilo to što je ona govorila, jer bilo mi je jasno da mama nikada
ne može umreti. Strahovao sam samo za sebe. Gledao sam tu poremećenu zemlju,
pod kojom je ležao mali bog koji je nekada bio Sneško. „Šta će mi se dogoditi?”,
prošaptao sam.
„Jednoga dana, možda uskoro, ili možda kada budeš porastao, poželećeš to
ponovo da uradiš. Možda ćeš se opirati, ali na kraju ćeš se predavati žudnji, iznova
i iznova. A s vremenom ćeš zažudeti za razbibrigom većom od miša. Možda će to
biti psi, a zatim stoka, a zatim ljudi. Tako to ide – viđala sam to. Ma kako
napredovalo, to će postati sve što jesi, i postaćeš nesmotren. To će biti tvoja
propast. Jednoga dana, nakon što budeš otišao daleko, daleko van granica razuma,
oni će te uhvatiti. Policija, sudovi, zatvori. Nisi toliko pametan da bi ih izbegao.
Otkriće tvoju prirodu, povrediće te i zatvoriti. Znam da to ne bi mogao da preživiš.
Stoga moraš da se paziš. Nikada, nikada im ne smeš dozvoliti da vide ko si zaista.”
Na izvestan način laknulo mi je što to čujem. Oduvek mi se činilo da sa mnom
nešto nije u redu. Bio sam kao neki od onih crteža što sam ih preslikavao na
njenom papiru za pečenje, kada bi strip ispod iskliznuo; linije bi se nakrivile na
stranici a crtež bi postao čudovišna verzija sebe.
„Razumeš li?”, pitala je ona. Prsti su joj bili na mom obrazu, laki i hladnjikavi.
„Nikada nikome ne smeš da kažeš za ovo. Ni drugovima u školi, ni ocu. To mora
da bude samo tvoja i moja tajna.”
Klimnuo sam glavom.
„Ne plači”, rekla je mama. „Pođi sa mnom.” Povukla me je snažnom rukom.
„Kuda idemo?”
„Ne idemo nikuda. Hodamo”, kazala je ona. „Kada ti osećanja postanu suviše
jaka, moraš da dođeš u šumu i da hodaš.” U glas joj se donekle uvukao ton
medicinske sestre. „Vežbanje je dobro za duh i telo. Preporučuje se trideset
minuta svakog dana. To će ti pomoći da ovladaš sobom.”
Izvesno vreme smo ćutke koračali stazom. Mamina plava haljina letela je za
njom na povetarcu. Tu među drvećem ličila je na kakvo mitsko stvorenje.
„Kada bi znali šta si, rekli bi da si ‘lud’”, kazala je. „Gadi mi se ta reč. Obećaj
mi da nikada ni za jednu ženu nećeš reći da je luda, Teodore.”
„Obećavam”, rekao sam. „Možemo li sada kući?” Pomislio sam na Sneškove
ružičaste šapice i oči. Opet su mi navrle suze. U meni je još bilo preostalo mnogo
osećanja.
„Ne još”, kazala je mama. „Nastavljamo da hodamo dok ne prođe potreba za
plakanjem. Reći ćeš mi kada se to bude dogodilo.”
Uhvatio sam joj se za suknju i držao se za nju obema rukama dok smo išli.
Ruke su mi još bile prljave od groba koji smo iskopali. Ostavljale su tragove
prstiju na plavom organdinu. „Hvala što se ne ljutiš na mene”, rekao sam. Govorio
sam o haljini, mišu, svemu.
„Ne ljutim se”, kazala je ona, zamišljena. „Ne, ne ljutim se. Već dugo se
plašim da je to u tebi. Sada se to potvrdilo. Primećujem da sam odahnula. Ne
moram više na tebe da gledam kao na svog sina. Ne moram više u srcu da tražim
ljubav koju ne osećam.”
Tada sam zakukao a na oči su mi navrle vrele suze. „Sigurno ne misliš tako”,
rekao sam. „Molim te, ne govori to.”
„To je istina.” Sada me je pogledala. Pogled joj je bio nepristupačan i ozbiljan.
„Ti si čudovištan. Međutim, moja si odgovornost. Ja ću nastaviti da radim šta
mogu za tebe, jer to mi je dužnost, a svoje dužnosti se nikada nisam bojala. Neću
dozvoliti da za tebe govore da si ‘lud’. U ovoj zemlji, posebno, vole da se
razbacuju tom rečju kao bogatstvom.”
Strpljivo je čekala dok sam plakao. Kada su suze usporile, pružila mi je
papirnu maramicu i ruku. „Hajde”, kazala je. „Hodaj.”
 Kući se nismo vratili dok me nisu zabolele noge.

Probao sam da popravim lutke, pa čak i muzičku kutiju, pomoću superlepka i

knjige o satovima. Ni jedno ni drugo nije se dalo popraviti. Mama je zadržala
muzičku kutiju a lutke je ubacila u đubre i zauvek su nestale; još jedan deo nje
koji nikada ne mogu povratiti, još nešto što sam slomio a što se ne može popraviti.

Uporno nameravam da snimim svoj recept za sendvič sa sirćetom i jagodama, ali

trenutno nemam srca za to.
 Olivija

Najzad svetlost. Tedove ruke na meni, dižu me iz mraka. Iz usta mu se snažno

oseća na burbon.
„Ej, mačkice”, diše mi on u krzno. „Spremna da se lepo ponašaš? Nadam se.
Mnogo si mi nedostajala. Dođi da zajedno gledamo TV. Znaš šta, ja ću te maziti,
a ti predi, zar to ne zvuči dobro?”
Izmigoljim mu se iz šaka i zagrabuljam mu kandžama po licu. Sečem ga po
rukama i grudima, osećam kako se razmiču pamuk i koža, osećam kako nailazi
krv. Zatim pobegnem i sakrijem se ispod kauča.
On me doziva. „Molim te”, govori. „Izađi, mačkice.” Donosi tanjir s dva
pileća štapića i stavlja ga na sredinu sobe pored fotelje. Cvrkuće i doziva me:
„Mac-mac-mac-mac...” Pileći štapići sjajno mirišu, ali ostajem na svom mestu.
Gladna sam i žedna, ali prevladava moja ljutnja.
Osećam se kao da te više uopšte ne poznajem, govorim, mada, naravno, on
čuje samo siktanje. Naposletku odustaje, što i liči na njega. Nikada ni za šta ne
može da preuzme odgovornost.
Dok on odlazi, nešto mu ispadne iz manžetne na pantalonama. U pitanju je
nešto malo i belo, ali ne mogu sasvim da razaberem šta. To nešto odskoči, a meni
se trzne rep. Želim da pojurim za tim. Ted ne primećuje.
U kuhinji začujem onaj šuplji prasak otvaranja piva, kako mu grlo škljoca dok
pije, i njegove teške korake dok se penje uz stepenice. Gramofon drekne i oživi.
Ona tužna žena počinje da peva o plesanju, dugim otegnutim samoglasnicima. On
će sada leći u krevet, dok muzika tiho svira, i piće dok ne bude ostalo ništa za
piće.

Trenutno se krijem ispod kauča, iako me gromuljice prašine gadno golicaju po

nosu. Moram ovo da snimim.
Dakle, očigledno, morala sam da odem po ono što je ispalo Tedu iz manžetne
na pantalonama. Bilo je neodoljivo. Mačke i radoznalost i sve to, znate?
Šunjala sam se ka tome, potrbuške po podu. Miris je dopirao od njega u
talasima. Bio je to isti onaj miris što ga ližem sa šapa i vilice nakon što je Noćni
bio sa mnom. Bio je to isti onaj miris što se osećao s male bele japanke. Tada sam
znala da to ne valja, ne valja.
Uzela sam to u usta. Ispostavilo se da je posredi kvadrat papira, presavijen
toliko puta da je ličio na sitnu sačmu. Pomislila sam: Zašto bi Tedi nosio to u
pantalonama? Čudno.
 Bezbedno sam se vratila ispod kauča i polako otvorila poruku kandžom. To
zapravo nije bio papir, već parčence bele kore drveta, tanke i lepe. Ali bilo je
upotrebljeno kao papir. Videla sam da je tu neka reč, napisana ružičastim
markerom na mekoj i glatkoj površini. Skamenila sam se jer znam ta neuredna
slova. Često ih viđam na tabli u kuhinji.
To je Lorenin rukopis. Povrh reči napisane ružičastim markerom, nalik
dalekim ostrvima, nalaze se tri nepravilne mrke mrlje. Nos mi govori šta su. Mrlje
krvi.
Nekoliko puta sam odgurivala poruku i trudila se da se pravim da ne postoji.
Zatim sam je opet uzimala i čitala iznova, svakog puta se nadajući da će glasiti
nekako drugačije. Ali nije. Bila je tu, samo ta jedna reč.
Upomoć.
 Ted

Pijem burbon iz boce, nemam vremena ni za čašu ni za led. Tečnost mi teče niz
lice, oči me peku od isparenja. Katastrofa, katastrofa, katastrofa. Moram sve da
prekinem. Neko me posmatra. Ili čak hoće da mi upadne u kuću. Možda ne bih
znao da me mama nije onako dobro obučila. Propustio sam svoj prvi jutarnji krug
s dnevnikom, što pokazuje da je ona bila u pravu. Sve je izgledalo u redu. Prozori
su bili listom zatvoreni, šperploča čvrsto zakucana na njima, brodski prozorčići
čisti. Bio sam odlično raspoložen.
Zbrzao sam večernju proveru. Čekale su me neke krofne i nova boca burbona,
a u šest je na TV-u bila velika revija čudovišnih terenaca. Radovao sam se kraju
dana i malo sam iškrtario s pregledom kuće. Ko mi može zameriti? Vraćao sam
se unutra kada sam to primetio krajičkom oka.
Možda ne bih ni primetio da sunce nije upravo u tom trenutku izašlo iza
oblaka, pod tim uglom. Ali jeste, pa jesam. Bilo je tamo, svetlucalo srebrno.
Tačkica svetlosti, kapljica blistavila na šperploči umrljanoj vremenskim prilikama
što prekriva prozor u dnevnoj sobi.
Zagacao sam u gusti haos trnovog žbunja i korova što prianja za kuću. Uz sebe
sam privijao dnevnik, trudeći se da ga zaštitim. Ima li na ovoj planeti nečega što
ne želi da me izgrebe? Ali probiti se kroz to nije bilo onoliko teško kao što sam
očekivao. Neko trnje je bilo polomljeno i tužno je visilo kao da se nešto nedavno
na silu probilo kroz njega. Drugo je ležalo odlomljeno na tlu, kao da ga je neko
izgazio. U meni se probudila nelagoda.
Kada sam stigao do prozora, povukao sam šperploču, ali ona je bila
nepomična, još čvrsto zakucana. Odmakao sam se i pogledao. Nešto nije u redu,
ali šta? Onda je ponovo izašlo sunce. Odblesnulo se od glave eksera. Oni su
zasijali, svetli kao iz prodavnice.
Tada sam znao – neko je bio ovde. Došunjao se do kuće, kroz trnje, otrovni
bršljan i grmlje kupine. Pažljivo je iskopao eksere iz prozorskog rama i odigao
šperploču. A moram da pretpostavim da je posle toga digao prozor i ušao u kuću.
Kasnije je izašao, zakucao ploču nazad na mesto i otišao. Dobro je to uradio.
Možda ne bih ni znao. Ali nije se setio da ponovo zakuca stare eksere. Umesto
toga, stavio je ove blistave. Nemoguće je reći kada. Te misli su bile kao da me
neko iznova i iznova udara u vrat.
Da li me taj neko upravo gleda? Osvrnuo sam se unaokolo, ali bilo je mirno.
Negde je tutnjala kosilica za travu.
Izašao sam iz trnja i otišao ka zadnjem ulazu. Osećao sam težinu nevidljivih
očiju. Nisam trčao – premda sam želeo, želeo je to svaki moj mišić, a koža me je
svrbela od poriva da se dam u trk. Kada sam ušao, nežno sam zatvorio vrata za
sobom i zaključao brave. Škljoc, škljoc, škljoc. Ali zvuk više nije predstavljao
sigurnost. Otišao sam do prozora u dnevnoj sobi. Prstima sam tražio rezu na
njegovom vrhu. Bila mi je labava u ruci. Kada sam je okrenuo, reza je smesta
otpala u malom pljusku smeđe prašine. U nekom trenutku s prolaskom godina
metalna kuka je zarđala. Svako je mogao da uđe.
Razume se, prozore nikada ne otvaram. Zaboravio sam da se ipak otvaraju. To
je bila greška. Negde se začulo dahtanje, i shvatio sam kako dopire od mene.
Šetkao sam po dnevnoj sobi, uzaludno šutirajući plavi tepih s vunenim pilulicama.
Oduvek sam se bojao da ovaj dan može doći. Mama mi je rekla da hoće, u šumi,
posle onoga s mišem. Onog dana kada je razumela moju pravu prirodu. Oni će
doći po tebe, Tedi. Silno sam se nadao da se ona vara.
Šta je taj uljez video? Da li me je gledao? Dok sam pravio salatu s piletinom i
grožđem, ili dok sam gledao TV, ili spavao? Naravno, jedino pravo pitanje je da
li je video Loren i Oliviju? Nije moguće da jeste. Dosad bih već znao. Bilo bi
posledica.
Mama bi rekla potraži promenljivu. Komšije, policija – oni mi već godinama
ne dosađuju. Dakle, šta se promenilo?
Ona komšinica. Ona je nova. Ona je promenljiva. Nije želela da mi bude
prijateljica. Ispalila me je za sudar u baru. Zurim u njenu kuću i razmišljam.
Hteo sam da skinem Loren zabranu izlaska i da joj dozvolim da ovog vikenda
dođe kući – ali sada očito nema ništa od toga. I zasad ne sme da bude više sudara.
Nije bezbedno.
„Loren ne može da izađe da se igra”, pevam uz muziku. Zatim shvatim da je
to pomalo pakosno, pa prestanem. Bio sam veoma glup, ali odsad ću paziti.
Jedno po jedno. Najpre ću se pobrinuti za Loren, a onda ću videti za uljeza.
Možda je komšinica, možda i nije.
Učini mi se da čujem kako na ulici laje čivava i prislonim oko na špijunku da
pogledam. Možda se ona vratila! To bi bila jedna briga manje. Opet se začuje
lavež – mnogo je dublji i glasniji od čivavinog. U vidno polje ulazi čovek kose
boje soka od pomorandže, šeta svog psa u šumu. On pogleda u moju kuću i načas
kao da nam se susretnu pogledi, kao da me vidi. Ali on ne može da me vidi kroz
špijunku, govorim sebi. Zatim pomislim: On ne živi u našoj ulici, pa zašto je
stalno ovde? Da nije on Ubica Ptica, ili uljez, ili i jedno i drugo? Sedam leđima
uza zid, dok mi srce galopira. Živci mi pevaju kao udareni metal.
Burbon, samo da me smiri. Pijem ga stojeći u dvorištu, gledajući komšiničinu
kuću. Neka me vidi.
 Di

Otkako se doselila u Nepotrebnu ulicu, nije sanjala onaj ružni san. Večeras on
počinje odmah, kao odgovor na kakav dugo očekivani znak.
Di hoda pored jezera. Drveće se naginje ka njoj, baca tamne, staklaste odraze.
Vodene device ljube površinu vode, šaljući upolje blistave krugove. Nebo je bolno
ništavilo. Pesak joj je oštar pod nogama, milion krhotinica stakla. Ona krvari, ali
ne oseća bol. Ili možda u njoj ima toliko bola da ne primećuje posekotine.
Nastavlja da hoda. Di bi sve dala da stane, da se okrene, da se probudi. Ali mora
da stigne do onog drveća, onih ptica i gnezda, tako to ide. Mora to da vidi.
Bliži se linija drveća, vazduh podrhtava od siline svega. Ona sada vidi ptice,
male i lepe, munjevite pokrete boje među drvećem. One ne cvrkuću. Neme su kao
ribe u ribnjaku. Jezero se smanjuje iza nje i ona je na onom senovitom mestu ispod
drveća. Šumsko tlo je prošarano borovim iglicama. Meko je pod nogama, meko
kao zemlja sveže iskopanog groba. Na nebu ptice klize i srljaju. Di izlazi na
proplanak ispod groznog neba, a ono je tamo, ono belo drvo. To je srebrna breza,
mršava i krasna. Ona se seća da se katkad zovu i papirne breze. Čudno je kakve ti
misli nailaze u snu. Na spoju dve grane svijeno je zamršeno gnezdo. U njega sleće
neka grimizna ptica zlatnih očiju i zlatnog kljuna. Pažljivo upliće vlat suve trave
koju je donela u meku unutrašnjost gnezda gde će izleći jaja.
Di počinje da stenje. Pokušava da se probudi jer sledeći deo je najgori. Ali ne
može. Protiv njene volje nešto je privlači drvetu, gnezdu, ptici. Stavlja snoliku
ruku na snolika usta. Čak i u snu, čini se, može da oseća mučninu u želucu.
Pokušava da se okrene, da pobegne. Ali kuda god da se okrene, tu su neme
grimizne ptice što lepršaju među kosturskim drvećem, noseći u kljunovima vlati
trave koje nisu trava, oblažući gnezda kosom njene mrtve sestre.

Di se budi na blago lupkanje po obrazu, čelu, nosu. Kada otvori oči, vidi samo
krzno i brkove. Prugasta mačka je veoma blizu; nosom bezmalo dodiruje Di po
nosu. Mačka još jednom lupne Di po nosu kadifenom pesnicom, kako bi se uverila
da je Di zaista prestala da vrišti.
„Izvini, mačko”, kaže ona, a zatim se trzne. „Šta ti tražiš ovde unutra?”
Mačka seda na bedra i postojano je gleda. Mršava je i ofucana, ušiju iskidanih
od tuče. Oči su joj prigušene žutosmeđe boje. Di ne bi za nju mogla reći da je
lepa. Ali borac jeste.
Prugasta nakrivi glavu u stranu i proizvede upitno prrrp.
 „Stvarno?”, sa nevericom pita Di. Ali mačka je i dalje netremice gleda, a svi
znaju šta takav pogled znači, od mačke.
Di pronalazi konzervu tunjevine u ormariću u kuhinji. Sipa je na tanjirić.
Mačka oprezno jede, repom mešajući vazduh.
„Imaš li neko ime?”, pita Di. Mačka se ne obazire na nju. Oblizuje usne malim
ružičastim jezikom i lagano odlazi u dnevnu sobu. Di ispere tanjirić a onda pođe
za njom. To potraje samo časak, ali kada uđe u sobu, mačka se nigde ne vidi.
Otišla je.
Di zna da joj se sestra nije vratila kao šugava ulična mačka. Naravno da nije.
To bi bilo sumanuto. Ali ne može a da joj se ne čini da ju je mačka izvukla iz sna.
Da joj nekako pomaže.

Di odlazi na svoje mesto kod prozora. Svet je obasjan mutnom i tajnom svetlošću.
Ona nije sigurna da li je zora ili sumrak. Već neko vreme ne spava po uobičajenom
rasporedu. Prestaje da diše, a srce joj se uskomeša od šoka.
Ted stoji u svom dvorištu. Sa brade mu kaplje burbon. Polako diže ruku, upire
prst. Oči kao da mu se probijaju kroz senke. Di se uzvrpolji kao da je njegov
pogled dodir.
Zna da on ne može da je vidi kroz staklo, u mračnoj kući. Ali oseti kako se
strah perjano očeše o nju kao crvena ptičja krila. Sa njim nastupa i nalet prkosa.
Dolazim po tebe, ona nemo govori Tedu. I ti to osećaš.
Cikne i poskoči kada joj zazvoni telefon. Iznenadi se što je on napunjen i
uključen. Odavno ga nije koristila. Di pogleda broj. Iskrivi lice i javi se.
„Dobar dan”, kaže.
„Dilajla.” Karen zvuči još umornije nego inače. „Kako si?”
„O, znate”, kaže Di. Ne odaje ništa drugo. Tera Karen da se potrudi.
„Gde si ovih dana?”
„Stalno sam u pokretu”, kaže Di. „Ako ostanem na jednom mestu, počnem da
razmišljam.” Na to joj naviru suze. Nije htela da zaplače. Ljutito briše oči koje je
peku. Istina je klizava kao ziva. Kao da uvek nađe načina da umakne. Saberi se,
Di Di. Završi to. „Trenutno sam u Koloradu.” Čini se da je Kolorado na bezbednoj
udaljenosti odatle.
„Ako ti šta zatreba, samo mi javi.”
Reči joj se gomilaju i peku je u grlu, ali Di ih suzdržava. Karen iznova i iznova
ne uspeva da joj dâ ono jedino što joj zaista treba. Lulu.
„Kako ste vi?”, pita ona umesto toga.
„Ovde u Vašingtonu imamo toplotni talas”, kaže Karen. „Godinama nije bila
ovolika vrućina.” Od one godine kada je Lulu nestala, ali to ne govori nijedna od
njih. „U svakom slučaju, znam da ti je teško u ovo doba godine. Pomislih da se
javim.”
„Javljate mi se ili me proveravate?”, pita Di. Zna da Karen govori o onom
čoveku u Oregonu.
„Molim?”
 „Ništa. Zahvaljujem za to, Karen.”
„Razmišljam o tebi. Mogla bih se zakleti da sam te pre neki dan videla u jednoj
prodavnici u gradu. Mozak ume da prevari čoveka, a?”
„Bogami ume”, kaže Di. Srce joj jurca. „Taj deo sveta ne može da me zadrži,
Karen. Ne bih se vraćala.”
„Razumem.” Karen uzdahne. „Obećaj da ćeš mi se javiti, Di, ako ti zatreba
pomoć.”
„Obećavam.”
„Čuvaj se.” Veza se prekida.
Di se strese i prokune svoju sreću. Može li Karen da uđe u trag njenom
mobilnom telefonu? Možda, ali zašto bi? Di ništa nije skrivila.
Mora da bude opreznija. Kada bi Karen otkrila gde je ona, to bi sve
upropastilo. Nema više izlaženja preko dana. Po namirnice će ići autobusom u
grad. Šapatom se kune sebi. Kada Di ponovo pogleda kroz prozor, Ted više nije
tamo.
 Ted

Da li je uljez Ubica? Razmišljam i razmišljam, ali ne mogu to da prokljuvim.

Nisam se ovoliko plašio od onda u tržnom centru. Tada sam poslednji put bio
ovoliko blizu tome da me otkriju – da me vide onakvog kakav zaista jesam.

Loren je plakala i pokazivala mi rupe na svojim čarapama. Bila je prerasla svu

svoju odeću, a nije podnosila ono što sam joj ja birao. Koji tata može da odbije
ćerci odeću? I tako, premda sam znao da je to greška, pristao sam.
Izabrao sam jedan stariji tržni centar, neznatno dalje van grada, i otišli smo
tamo u ponedeljak po podne, u nadi da neće biti prevelika gužva. Pre nego što
smo krenuli, Loren je blia toliko uzbuđena da sam pomislio kako će se upiškiti.
Želela je da u kosi nosi raznorazne sulude ružičaste stvari, ali ja sam mislio kako
treba da postoje granice.
„Naprosto ne bih smeo da budem viđen s tobom”, rekao sam joj glasom kakve
otmene gospođe, a ona se zakikotala, što je pokazivalo koliko je lepo raspoložena,
jer se nikada ne smeje na moje šale. Nosio sam kačket, naočare za sunce i običnu
odeću neupadljivih boja. Znao sam da je taj odlazak u kupovinu kocka, i nisam
želeo da privlačimo pažnju.
Loren je bila dobro dok smo se vozili onamo, gledala je kroz prozor i pevala
za sebe, onu pesmu o mokricama. Nije bilo ničega od onih gluposti koje je ranije
pokušavala, kao na primer da zgrabi volan i upravi nas u jarak ili zid. Dozvolio
sam sebi da se nadam da će to proći kako treba.
Kada smo stigli do tržnog centra, isprva uopšte nismo mogli da ga vidimo, jer
parkiralište je bilo ogromno, a mi smo izabrali mesto na samom njegovom kraju.
Loren je bila nestrpljiva i nije htela da se vrati u kola, te smo pešačili. Razdaljina
je bila najmanje četiristo metara, a bližilo se jutro. Velika četvrtasta kutija od
zgrade povećavala se kako smo joj prilazili. Na njoj su bila otmena slova,
ogromna kao potpis kakvog diva. Loren me je vukla napred.
„Brže”, kazala je. „Hajde, tata.”
Dok smo stigli do vrata, obilno sam se znojio. Hladnjikavi vazduh i mermerni
podovi bili su olakšanje. Izabrao sam dobro mesto; maltene nije bilo nikoga
drugog. Neke ljute žene s malom decom. Muškarci izujedanog izgleda za koje se
nije činilo da tog dana imaju ikakva druga posla.
Tu je bila velika plastična tabla s mapom, i ja sam izvesno vreme stajao ispred
nje i pokušavao da shvatim plan spratova. Ali bio sam odveć uznemiren i sve se
rastvaralo u linije i boje (to je bilo pre nego što sam imao čoveka-bubu i pilule).
Loren nije bila od pomoći, bila je u rastrojstvu, zagledala se ovamo i onamo,
pokušavala sve da vidi odjednom.
Prišao sam jednoj ženi u smeđoj uniformi, sa značkom na grudima, i upitao:
„Izvinite, gde je Kontempo kažuals?”
Žena je zavrtela giavom. „Ta prodavnica se zatvorila”, kazala je. „Pre više
godina, koliko se sećam. Zašto bi vam to trebalo?”
„Ćerka mi ima trinaest godina”, rekao sam. „Želi da kupi neku odeću.”
„I tražila je Kontempo kažuals? Da nije bila u komi?”
Žena je bila veoma neljubazna te sam otišao. „Ovde nemaju tu radnju”, kazao
sam Loren.
„Nije važno”, rekla je ona. „Zar ovo nije sjajno, tata?” Govorila je glasno i
video sam kako je jedna od onih umornih majki pogledala prema nama.
„Da bi ovo upalilo, moraš da budeš pametna”, kazao sam joj. „Ne govori. Ne
odvajaj se od mene, nema nastupa besa, radi sve što ti kažem. Dogovoreno?”
Ona se osmehnula i klimnula glavom i nije rekla ni reči. Loren ima svoje
mane, ali nije tupa.
Išli smo duž izloga, gledali sve te stvari. Bilo je svašta da se vidi, čitav dan
smo mogli da provedemo tamo. Iz belih stubova izbijala je klavirska muzika i
odjekivala po mermernom podu. Negde je svirala fontana. Videlo se da se Loren
to mnogo dopada, a da budem iskren, dopadalo se i meni. Bilo je divno
jednostavno hodati zajedno unaokolo, napolju na otvorenom, kao obični otac i
ćerka. U pustom odeljku za hranu uzeo sam nam sok „orindž džulijus”. U vazduhu
su se mučno nadmetali zagoreli šećer i soja-sos. Stolovi su bili neuredni kao da
su ljudi upravo otišli, na sve strane bile su ambalaže od hamburgera, plastične
viljuške i mrvice. Ali nije bilo nikoga na vidiku.
Ušli smo u jednu praznu robnu kuću punu odjeka, gde sam izabrao neke čarape
i potkošulje. Za mene sve dosadno bele, za Loren ružičaste i žute. Potkošulje su
bile s jednorozima.
Kako bih je zabavio, počeo sam da izmišljam imena i životne priče za
službenike obuzete dosadom što su stajali za pultovima. Devojka konjskih zuba
bila je Mejbel Vordington i radila je produženo kako bi pomogla svom mlađem
bratu da ostvari svoj san i postane umetnički klizač. Tip s dva velika mladeža bio
je Monti Majls, i on je upravo stigao tamo, pravo iz svog sela u Kanadi gde se
peca kroz led.
„One dve plavuše su sestre”, kazao sam. „Bile su u dve različite hraniteljske
porodice, i upravo su se ponovo našle.”
„To mi se ne dopada”, prošaptala je Loren, nezadovoljna. „To nije lepo, tata.
Promeni to.”
„Danas ti je baš teško udovoljiti, mačkice, je li?” Pokušavao sam da smislim
nešto dobro za one dve kada me je Loren snažno povukla za ruku. Okrenuo sam
se i video kako na obližnjem štenderu vise jedne helanke. Bile su jarkoplave s
blistavim zlatnim munjama. Loren nije disala dok ih je gledala.
„Pretpostavljam da možeš da ih probaš”, rekao sam. „Mada, moraću ja s
tobom u kabinu.”
 Sve helanke na štenderu bile su premale. Beznadežno sam gledao unaokolo.
Prišle su nam one dve prodavačice. Izbliza ipak nisu preterano ličile jedna na
drugu. Samo su obe bile plavuše.
Ona viša je upitala: „Mogu li da vam pomognem?”
„Da li je ovo sve što imate na lageru?”, pitao sam.
„Mislim da jeste”, odvratila je ona.
„Jeste li sigurni?” Video sam koliko su se helanke dopale Loren i koliko će se
ona razočarati ako ne budemo mogli da ih kupimo. „Zar nemate još pozadi?”
Uputio sam joj svoj najbolji osmeh i rekao joj koji broj treba Loren. Ona niža se
podrugljivo nasmešila.
„Nešto smešno?”, upitao sam. U tom trenutku nadao sam se da je podrugljiva
devojka zaista odgojena u hraniteljskoj porodici i odvojena od sopstvene. Srećom,
Loren je odlutala pažnja nazad na helanke i nije to videla.
Viša žena nije obraćala pažnju na svoju prijateljicu i rekla je profesionalnim
tonom: „Mogu da proverim.” Primetio sam kako joj se trza levi očni kapak, u
svojevrsnom tiku. Možda je živeći s tim postala bolja osoba. Posle izvesnog
vremena vratila se sa još helanki prebačenih preko podlaktice, kao otmena
konobarica s belom salvetom. „Možda će ove poslužiti”, kazala je.
Kabina je bila izdužena i tiha, sa belim zavesama.
„Izađi, tata”, rekla je Loren kad smo se našli u kabini.
„Znaš da ne mogu to da uradim, mačkice.”
„Barem – nemoj da gledaš. MOLIM TE.” Zato sam zažmurio. Smenjivali su
se šuštanje i tišina. Zatim je ona tužno rekla: „Ne odgovaraju mi.”
„Baš mi je žao, mačkice”, kazao sam. Stvarno jeste. „Naći ćemo ti nešto
drugo.”
„Ne”, rekla je ona. „Već sam umorna. Hajdemo kući.”
Helanke smo ostavili tamo gde su ležale na podu u tužnoj gomili plavog neba
i munja. Pratili smo zelene znake za izlaz kilometrima, kako se činilo, praznih
prolaza između rafova: kožna roba, donji veš, zatim ušli u odeljak kućnog
nameštaja.
Kada smo stigli do izlaza prodavnice, začuo sam kako trče neke noge. Neko
je viknuo: „Stanite!” Kada sam se okrenuo, ona visoka plavuša trčala je ka nama
kroz izloženu dnevnu sobu.
„Izvinite”, kazala je ona. „Da li je ovo nekakva šala?” Glas joj se tresao. Kapak
joj se mahnito trzao.
„Nešto nije u redu?”, upitao sam je.
Pružila mi je šaku plavo-zlatne tkanine. „Ovo”, rekla je, i izvrnula helanke.
Imale su belu rastegljivu postavu. Loren se prema toj postavi ponela kao prema
praznom papiru. Svojim omiljenim ružičastim markerom na njoj je napisala:
Molim vi pomozite. Ted je otmicar. Zovi me Loren ali ne zovem se tako.
A ispod je nacrtala mapu do naše kuće. Bila je prilično dobra. Mora da je
pažljivo gledala dok smo se vozili.
„To nije duhovito”, kazala je žena. „Mislite li da su nestala deca za sprdnju?”
 Osećao sam kako Loren polako obuzima nemir zbog njenog vikanja, i
psovanja, te sam rekao: „Molim vas, izvinite. Ne znam kako se to dogodilo. Očito
ću platiti za njih.” Stavio sam plavoj prodavačici u ruku jednu dvadeseticu i jednu
desetku, što je bilo mnogo više od cene helanki, i uzeo ih od nje. Ona je zavrtela
glavom a usne su joj bile smrknuta crtica.
Vratili smo se preko pustog parkirališta. Sunce je već bilo visoko na nebu, i
vrelina je treperila blizu asfalta. Kada smo stigli do kola, rekao sam: „Molim te,
uđi i stavi pojas.” Loren je ćutke poslušala.
Uključio sam klimu. Hladnjikavi vazduh je počeo da mi suši znoj na čelu a ja
sam ga puštao da me smiruje. Kada sam konačno imao poverenja u sebe da
progovorim, kazao sam: „Mora da si odavno to planirala. Daj mi taj marker.”
„Ostavila sam ga u prodavnici”, rekla je Loren.
„Ne”, odgovorio sam. „Nisi.”
Ona je izvukla marker iz čarape i predala mi ga. Zatim je počela nečujno da
plače. To me je bolelo, kao da mi natače srce na ražanj. „Moraš da naučiš da tvoji
postupci nose posledice”, kazao sam.
Loren su se leđa dizala i spuštala od silovitih jecaja. Suze su joj ravnomerno
tekle niz lice. „Molim te”, rekla je. „Ne teraj me.”
Duboko sam udahnuo i kazao: „Šest meseci. Šest meseci ne smeš da dolaziš
kući.”
Loren je zacvilela. Bio je to gadan zvuk na koji su i meni navrle suze na oči.
„To je za tvoje sopstveno dobro”, rekao sam joj. „Mene to boli isto koliko i
tebe. Pokušao sam da te vaspitam kako treba. Ali podbacio sam. Jasno mi je to.
Nagrđuješ imovinu i otvoreno lažeš. Moraš da shvatiš kako ne možeš da izvodiš
takve štosove. Šta da ti je ona žena poverovala?”

Odvojenost koja je usledila bila je toliko bolna da sam pokušao da je izbrišem iz

glave. Ne govorimo o tome. Tokom tih meseci one ptice ujutru postale su mi još
veća uteha. Trebalo mi je nešto da volim.
Nakon što se to mračno vreme okončalo a Loren se vratila kući, preduzeo sam
mere predostrožnosti. Uvek triput zaključavam vrata i zaključavam laptop.
Markere uvek prebrojim pre nego što ih sklonim. Nije lako, ali čuvam je.
Loren kao da se promenila posle toga. Još je bila glasna, ali to je nekako bilo
prazno, narav mnogo mlađeg deteta. Mislio sam da mi je ćerka izvukla pouku.

***

Večeras sam veoma uznemiren te pravim toplu čokoladu s nanom.

Recept Teda Banermana za toplu čokoladu s nanom. Ugrejte mleko. Odlomite u

njega komade čokolade i istopite ih. Dodajte krema od nane, koliko god želite.
Možete dodati i burbon. Noć je, nikuda ne idete! To bi sve trebalo da se sjedini u
glatku tvar. Ako želite, unutra možete staviti i svežu iseckanu nanu. Sipajte to u
visoku čašu s drškom. Ako je nemate, može i šolja. (Ja je nemam.) Zatim na to
stavite slatku pavlaku i komadiće čokolade ili zdrobljene komadiće keksa. Da
biste ovo jeli, treba vam kašika.

Volim da ovo pravim polako, mešajući čokoladu, razmišljajući o svemu i

svačemu, što i radim kada stavim ruku u džep. Često to radim, pomišljam, a prsti
mi nailaze na neki papir. Trznuvši se, izvlačim ga. Ubica. To je spisak
osumnjičenih koji sam sastavio nakon što je neko ubio ptice. Ostavio sam ga ispod
Loreninih kreda, zaključanih gore u ormariću. Kako mi je dospeo u džep? Na
spisak, ispod Loreninog, dodato je još jedno ime. Ne prepoznajem rukopis.

Mama

E to je vrlo surova i strašna šala. Ako postoji neko ko nije mogao da ubije one
ptice, onda je to mama. Ona je umrla.
Cepam spisak i bacam ga u đubre. Više mi ne pomaže ni topla čokolada s
nanom.
 Loren

Molim vas, dođite da uhapsite Teda za ubistvo, i još štošta. U ovoj državi imaju
smrtnu kaznu, znam to. On me tera da radim domaće zadatke iz prirode i društva.
Kada budem završila, pokušaću da izbacim ovu kasetu kroz otvor za poštu.
Nadam se da će je neko pronaći.
Kada ide u šumu, Ted uvek nosi nož sa sobom. Možda ću ja to uraditi njemu,
možda će on meni. Ali ovo će se završiti u šumi, tamo gde je stavio ostale.
Ugasićemo se kao svećica, ne ostavljajući ništa osim mirnog mraka. Nekako se
radujem tome. Napravljena sam s bolom, zbog bola, od bola. Nemam nikakvu
drugu svrhu osim da umrem.
On misli da ga ne čujem kada sam ovde dole, ali čujem ga. Ili možda zaboravi
da postojim čim zatvori vrata. Pravi je krelac sa svojim glupavim receptima. Nije
on izmislio ono sa sendvičem sa sirćetom i jagodama. Čak i ja to znam, sa kanala
za kuvanje. Čula sam ga kako mački govori da će napraviti – šta? – dnevnik
osećanja. PRAVI krelac. Ali tako sam došla na ovu zamisao, te pretpostavljam da
sam imala sreće. Nisam učena, što bi se reklo, ali umem da kujem planove.
Diktafon sam našla u ormaru u predsoblju. To je jedini ormar koji on ne drži
zaključan. Valjda zato što u njemu nema ničega, samo gomile starih novina. Ali
onda sam pronašla aparat, sa trakom u sebi, i pomislila: Evo mi prilike.
Trenutno sedim ovde u mraku kako bih, ako on bude došao, mogla sve da
vratim na svoje mesto. Traka je zaista stara, sa žuto-crnom etiketom. Na njoj je
bio njen rukopis. Beleške. Nisam je slušala; znam šta je na njoj. Toplo mi je u
stomaku. Prija mi što snimam preko nje. Mada se i plašim.
Pitam se kako je biti obična osoba – ne biti večito uplašena. Možda se svi
stalno plaš... O bože, evo ga stiže...
 Olivija

Uporno pokušavam da snimim svoje misli, ali zavijanje je preglasno. Preraslo je

u vrisak. Glava kao da će mi pući. Ne mogu, jednostavno ne mogu.

Oooiiiiiooo, metal se vuče po metalu, mučenje za moj jadni mozak, moje meke
uši, moje nežne kosti... To je čekič od zvuka u mojoj lobanji. I tako, kada iza toga
počne da govori glas, isprva ga ne čujem.
„Olivija”, kaže glas. „Olivija.” To nije glasnije od leptirovih krila.
Oooooiiiiiooo.
Ima li koga? Lagano izlazim ispod kauča. Gde si?, pitam, što je jednako
beskorisno kao da se obraćam TV-u, pretpostavljam, jer svakako me doziva neki
ted, a oni ne razumeju.
„Olivija, ovamo.”
Srce mi kuca baš glasno. Na ivici sam nečega. Budem li ovo uradila, znanje o
tome nikada ne mogu da vratim. Deo mene želi da se vrati ispod kauča i okane se
toga. Ali ne mogu. To ne bi bilo u redu.
Prepoznajem glas i odakle on dopire. Nikada se nisam jače nadala da se varam.
Odlazim u svoj sanduk u kuhinji. Razume se, to nije sanduk, samo ga tako
zovem. To je onaj stari zamrzivač. Volim da spavam u njemu – mrak, tišina. Ali
Ted ponekad naslaže stvari na njega. Tegove. Kao sad.
Priljubljujem se uvom. Zavijanje je visoko kao kad neka žena peva operu. Ali
ispod toga se i dalje čuje njen glas.
„Ima li koga?”, govori ona, plačnim glasom, pukim šapatom. „Olivija?” Reči
se jedva čuju, zvuci su slabašni i tužni, ali nema spora. Zamišljam je sklupčanu u
tami, tu unutra. Čuje se kako mokro diše.
„Ljuti se što sam spremila lošu večeru”, kaže Loren, a glas joj zvuči sablasno
kroz rupe za vazduh. „Mnogo je ljut. Sećam se da se ovoliko naljutio samo posle
onoga u tržnom centru...” Dahće onako neznatno i nevoljno, što se događa kada
se ljudi umore od plakanja.
Mozak neće da mi radi kako treba, jurca kao onaj miš u zidovima. Krzno mi
se kostreši u bodlje.
Smiri se, Olivija, govorim sebi. Nekako se zaključala u zamrzivač.
Nesmotreno dete...
„Nisam se zaključala”, kaže Loren.
 Malko poskočim u vazduh. Ti me čuješ?, pitam. Razumeš mačji? O GOSPODE
moj!
„Slušaj. Ted me je zatvorio...”
Glupave li nezgode, govorim sa olakšanjem. Opkladila bih se da će se grozno
osećati kada bude shvatio... Dobro. Polako! Otići ću da ga probudim, pa može da
te pusti napolje.
„Ne, molim te, ne budi ga.” Njen glas je kao vrisak, kada bi vrisak ujedno
mogao da bude šapat. Grozan je. U sebi ima male krvave japanke i škrabotine
koje govore upomoć. Osećam kako mi se hladnoća penje uz rep, u kičmu. Loren
odaje niz snažnih kratkih dahtaja kao da pokušava da se sabere.
Ne možeš zauvek ostati tu unutra, Loren, govorim, razumno. To je moje mesto.
To je zapravo pomalo sebično od tebe. U svakom slučaju, doći će ti mama da te
traži, ili škola... Ideš li ti u školu? Izvini, zaboravila sam.
„Ne, Olivija”, šapće ona. „Misli. Molim te.” Gledam zamrzivač, koliki je.
Gledam rupe za vazduh koje mi je Ted izbušio na poklopcu. Jesu li zaista za
mene? Osećam kako se odgovor povlači kao oseka kroz debela metalna vrata,
gumeni dihtung. Saznanje mi krivuda kroz organe, meso i kosti.
Kada odeš, ti nikuda ne odlaziš, kažem. Ostaješ ovde.
„Kada ne možeš da uđeš, to znači da sam ja unutra”, kaže ona. „Pretpostavljam
da se smenjujemo.”
Zamišljam to: Loren kako ćutke leži u mraku i osluškuje dok Ted i ja idemo
svojim poslom. Nisam te videla više od mesec dana, govorim.
„Da li je toliko prošlo? Vreme luta ovde u mraku, teško je odrediti jesi li mrtva
ili nisi. Pitala sam se. Ali onda sam te čula kroz zid i pomislila: ne, nisam još...”
O, kažem. O, o.
„Već neko vreme pokušavam da razgovaram s tobom”, govori ona. „Morala
sam da nađem trenutak kada mi on ne zapuši usta previše čvrsto, kada spava a
muzika nije preglasna. Pisala sam poruke. Krišom sam ih ubacivala njemu u džep,
pantalone, svugde gde sam mogla da dohvatim... Pretpostavljam da ih nisi našla,
ali nije ni on, tako da je to dobro. Sreća što je stalno toliko pijan.”
Uzaludno veslam šapama i okrećem se ukrug. Žao mi je, baš mi je žao...
Ona uzdahne a ja začujem kako joj ono mokro zapinje u dahu. „Stalno ti je
žao”, govori, i sad više zvuči kao ona stara. „Večito pokušavaš da mu olakšaš.”
O, kako je mogao?, kažem. Da ovako zaključa rođenu ćerku...
Ona se umorno kratko nasmeje. „Odrasti, Olivija. Nisam mu ja ćerka.”
Ali zoveš ga tata.
„On mene zove mačkice kada sam dobra – znači li to da sam mačka?”
Stresam se i šibam repom. I mene zove mačkice, kažem.
„Znam”, govori ona. „Bilo je mnogo mačkica tokom godina.”
Prisećam se one noći kada me je Ted pronašao, kao mače u šumi, one noći
kada nas je vrpca povezala. Njegovih manžetni prekrivenih svežim glibom. Onog
neuhvatljivog mirisa pozadi u kolima, kao da je sedište upravo upražnjeno. Meke
tkanine, žute s plavim leptirima. Umotao me je u dečje ćebe. Pretpostavljam da je
možda trebalo da se zapitam šta on radi noću u šumi, sa blatom na manžetnama i
dečjim ćebetom.
Pitam: Koliko si dugo ovde?
„Ne znam”, odgovara ona. „Otkad sam bila mala.”
Sve ovo vreme, govorim. To je kao da se pogledaš u ogledalo i shvatiš da su
to zapravo vrata. Stvarno bih mogla da povredim Teda, mogla bih. O GOSPODE,
šapćem, kako je to strašno.
„Ne znaš ti šta je strašno.” Loren duboko udahne. „Ispričaću ti ovo jednom a
onda nikada više.”

„Nekada davno živela sam sa svojom porodicom. Toga se ne sećam preterano

dobro. Bilo je to davno i bila sam mala. Ne sećam se mnogo čega o danu kada me
je oteo, osim da je bilo toliko vruće da je jaje moglo da se isprži na pločniku.
Mislim da je moja mama to govorila, ali nisam sigurna. Ne zovem se zaista Loren.
Ne sećam se ni toga.
No sećam se kada me je doveo ovamo. Kuća mi se dopala, bila je prašnjava i
prljava, a mama mi nikada nije dozvoljavala da se igram u prašini. Dopale su mi
se špijunke na šperploči; mislila sam da su kao okrugli brodski prozorčići. To sam
i rekla, a on mi je kazao da sam veoma pametna. Rekao mi je da se zove Ted i da
će voditi računa o meni dok mi roditelji nisu tu. Nisam mislila da nešto nije u
redu. Zašto bih? To se već događalo, da me ostave s nekim, u komšiluku i tome
slično. Moji roditelji su često išli na žurke. Pre nego što će izaći te večeri, majka
mi je uvek dolazila u sobu da me poljubi za laku noć. Sećam se njenog mirisa.
Geranijumi. Zvala sam ih ‘germamijumi’. Bože, koliko sam glupa bila kao mala.
Valjda sam tako i završila ovde. O čemu sam pričala?”
Pričala si mi o onom danu kada te je Ted... oteo, govorim. Svaka reč mi je kao
komadić šljunka na jeziku.
„Da”, kaže Loren. „Toga dana je bilo toliko vruće da me je svrbeo kupaći
kostim ili donji veš ili šta već. Požalila sam se Tedu, rekla mu kako se kuvam.
Možda je tako došao na zamisao. Kazao mi je da u zamrzivaču u kuhinji ima
sladoleda, i da mogu da uđem da ga uzmem. Kuhinja je bila u neredu, gomila
neopranih tanjira u sudoperi, stara hrana iz dostave nagomilana visoko na
pultovima. Dopadalo mi se to, činilo se da on nije obična odrasla osoba.
Bio je u uglu, veliki zamrzivač s katancem. Viđala sam takve po garažama i
podrumima. Mada nikada u kuhinji. Katanac je bio otključan pa sam podigla
poklopac. Očekivala sam nalet ledenog vazduha na licu, ali on nije usledio. Tada
sam videla da je zamrzivač isključen iz zida. Osetila sam ruke ispod miški i
poletela uvis pa preko i dole u zamrzivač, na meku ćebad. Imala sam kod sebe i
sopstveno ćebe. To mi je dozvolio da zadržim. Ono je žuto s plavim leptirima.
Meko. Leptiri su sada izbledeli. Još se nisam plašila, mada je unutra mirisalo na
staru piletinu. Ali onda se poklopac spustio i bila sam sama. U tom crnilu bilo je
zvezda, nalik ubodnim ranama na nebu. Bile su to rupe za vazduh koje je on
probušio na poklopcu. Vikala sam čoveku da me pusti.
 ‘Sad si na sigurnom’, kazao je on. ‘Ovo je za tvoje dobro.’
Zapamtila sam kako se zove, i znala da su odraslima imena vrlo važna, te sam
pokušala da kažem: ‘Molim te, pusti me napolje, Tede.’ Ali tada sam se mučila
sa izgovorom slova ‘d’. Zato je to zvučalo kao ‘Teb’. A kada on nije hteo da me
pusti da izađem, pomislila sam da je to zbog toga – pogrešila sam mu ime, i to ga
je naljutilo. Trebalo mi je izvesno vreme da shvatim kako me on nikada neće
pustiti, ma kako mu izgovarala ime.
Isprva sam dugo živela u kutiji. On bi sipao vodu kroz rupe a ja bih zinula i
pila. Isto tako davao mi je bombone. Ponekad keks ili pileći štapić. Po čitav dan i
po čitavu noć puštao je muziku, veoma glasno. Onu tužnu ženu što peva. Mislila
sam da sam možda u paklu na koji su nas upozoravali na veronauci. Ali pakao je
navodno bio pun vatre, a tamo gde sam se ja nalazila, bilo je veoma vlažno i
hladno, hladnoća se uvlačila u kosti. Posle izvesnog vremena nisam više
primećivala ništa od toga, čak ni miris. Vreme je prestalo da bude linija i sravnilo
se.
Morala sam da naučim novi jezik, zbog tela i glave. Jezik kutije. To je značilo
da, umesto hodanja, samo pomeram stopala po nekoliko centimetara. To je bilo
putovanje. Umesto da skačem gore-dole ili da igram, kao što sam nekada volela
da radim, stiskala sam i opuštala pesnice. Katkad sam se grizla za jezik, da osetim
ukus krvi. Pravila sam se da je to hrana.
Ako bih dizala buku ili ritala zidove kutije, kroz rupe je stizala ključala voda.
Nisam mogla da vidim, ali znala sam da su opekotine gadne, zbog toga kako mi
se skidala koža. Pomalo kao zmijska koža. Mirisala je gadno i htela sam da umrem
koliko me je bolelo.
Jednoga dana muzika je stala. Iznad mene je došlo do eksplozije svetlosti.
Morala sam da žmurim, bilo je presvetlo, predugo sam bila u mraku. Čula sam ga
kako govori: ‘Hajde da te operemo.’
Podigao me je iz kutije. Plakala sam jer sam mislila da će biti još ključale
vode, ali ona je bila hladnjikava, iz slavine. Mislim da me je kupao dok sam stajala
u umivaoniku. Nakon toga mi je stavio nešto na opekotine da mi ublaži bol i
prekrio ih gazom.
‘Stavio sam ti drvene ploče na prozore’, kazao je. ‘Ovde je prigušena svetlost.
Možeš probati da otvoriš oči.’
Otvorila sam ih – najpre samo malčice, a zatim sam škiljila. Kuća je bila
mračna i ogromna. Sve je podrhtavalo i treslo se. Pošto sam onoliko dugo bila u
kutiji, oči su mi bile zaboravile da vide daljine.
Dao mi je sendvič – sa šunkom, sirom i paradajzom. Bilo je to prvo povrće
koje sam jela posle više sedmica i telo mi se uzbudilo zbog toga. Pre toga, u svom
starom životu, imala sam običaj da gurkam paradajz po tanjiru. Sada se smejem
na to. Dok sam ja jela, on je očistio kutiju i unutra stavio novu ćebad. Na to sam
uzdrhtala – vrištalo mi se. To je značilo da se vraćam unutra. Čim sam pojela
sendvič, on je opet pustio muziku. Onu ženu. Kako je mrzim.
‘Ulazi’, kazao je on. Odmahnula sam glavom. ‘Sve sam ti lepo namestio. Uđi.’
Kada nisam htela, sipao je na dno kutije nešto iz galonskog suda. To nešto je imalo
jedak miris koji me je štipao za grlo. ‘Čebad su sada potpuno mokra’, rekao je on.
‘Kakvo gubljenje vremena.’ Zatim me je podigao, vratio me u kutiju i zatvorio
poklopac. Nikada neću zaboraviti zvuk zatvaranja katanca, tik do mog uva. Snik,
kao oštrica kroz jabuku.
Dno zamrzivača je bilo ispunjeno sirćetom. Ono je bilo kao vatra na mojoj
opečenoj koži. Isparenja su mi zapinjala u grlu i suzile su mi oči. On je sipao još
vrele vode kroz rupe za vazduh. To je bilo gadno, mirisalo je kao da se vazduh
pretvorio u kiselinu.
‘Kada muzika svira, ti uđeš i ostaneš tamo, ćutke’, kazao je on. ‘Bez oklevanja.
Bez rasprave. U svakom trenutku kada svira, ti ostaješ unutra, tiha i dobra.’
Ne znam koliko smo puta prolazili kroz to. Valjda sam sporo učila. Na kraju
nisam baš odustala. Pre je to bilo kao da je moje telo počelo da ga sluša. Sada, ma
koliko to želela, ne mogu da izađem odavde dok muzika svira. Ne bih to mogla
da uradim ni da kuća gori.
Mogu da podnesem više od ostalih, te trajem duže nego obično”, govori Loren.
Načas joj glas ima prizvuk ponosa. „Ted kaže da je to zbog mojih psiholoških
problema. Ali to nije dovoljno da bi se preživelo. Ja želim da živim. Izaći ću
odavde, a ti ćeš mi pomoći.”
Mozak mi se vrti od svega što mi ona govori. Pokušavam da se usredsredim.
Naravno da ću pomoći, govorim. Izvući ćemo te odatle.
„E pa, moramo da probamo”, kaže ona. Zvuči krajnje odraslo i iscrpljeno.
Zbog toga sve to zvuči kao istina. Osećam to u repu, taj užas.
Na spratu u spavaćoj sobi Ted stenje. Mora da ga veoma boli glava. Krevet
zaškripi kada se on prevrne. Stopala mu bupnu na pod. Čujem ga kako se vuče,
bosonog na pločicama. Pušta tuš.
„Olivija”, muklo me doziva. „Mačkice.” Muzika se pojačava.
„Moraš da odeš kod njega”, govori Loren. „Moraš da se ponašaš uobičajeno.”
Začujem slabašan zvuk koji bi mogao da bude jecaj. Ona se svojski upinje da ga
ne ispusti.
Bešumno se penjem na sprat i ulazim u kupatilo. Para se uvija, voda tuče po
pločicama. Neke mačke ne vole vodu, znam, ali ja sam oduvek obožavala da
budem ovde. Zanimljivi mirisi, para što uokviruje vazduh nežnim pramenovima,
ukus toplih kapi iz slavine.
Ted stoji ispod vode što teče, kose spljoštene i blistave kao u foke. Voda ga
udara metalnim strelicama. Kao i uvek, on je u potkošulji i gaćama. Mokra tkanina
mu se skuplja u prozirnim naborima na njemu kao druga koža koja mu ne pristaje.
Telo mu nikada ne viđa svetlost. Ožiljci mu se provide u brazdama. Odaje
pijanstvo u talasima, maltene ga vidim kako se meša s parom.
Tražim i tražim neki znak, neki pokazatelj one velike promene što se odigrala
između nas. Ali on izgleda isto kao i inače, kao kada se vrati u prošlost i zaglavi.
„Tedi je išao na jezero s mamom i tatom”, govori, naslanjajući se čelom na
zid. Glas mu je tih i dalek. „A koka-kola je bila hladna i ledena u čaši. Led je
proizvodio muziku na obodu. A tata je kazao: ‘Ispij to, Tedi, to je dobro za tebe.’”
 On zavrće tuš, stenjući kao da ga ta radnja boli. Odlazi u spavaću sobu. Idem
za njim, gledajući pomno kao da ga nikada nisam srela. Možda i nisam. On saginje
glavu a leđa mu se dižu i spuštaju. Mislim da plače.
Sada je moj zadatak da predem i uvijam se oko njega i gurkam ga glavom dok
se ne nasmeje. Ali sada se čini da zidovi bruje i savijaju se. Kroz glavu i svuda
trčkaraju mi rđave stvari. Mržnja prema njemu preplavljuje me toliko snažno da
se pretvaram u visoki luk a krzno mi se kostreši u bodlje. Volela bih da me je
vrpca vezala za bilo koga drugog osim za njega.
Zašto radiš to Loren?, pitam ga, pitajući se hoće li odgovoriti. Dobar odgovor
ne postoji, a na one loše ne usuđujem se da pomislim.
Ali moram da budem normalna. Moram pokušati. Predem i guram mu glavu
u šaku. Hladno je svako mesto na kome nam se kože dodiruju. On pojačava
muziku.
Dakle zato me je GOSPOD zamolio da ostanem ovde, onog dana kada zamalo
nisam pobegla. Mislila sam da je to kako bih pomogla Tedu, ali zapravo je bilo
zbog Loren.
 Ted

Danas sam nekako lud. Noćas su zeleni dečaci bili glasni na tavanu. Tako da ne
iznenađuje što sam jutros nakratko otišao. Zbog stresa.
Kada sam se vratio, znao sam gde sam još pre nego što sam otvorio oči. Osećao
se miris ulice i šume, alfalta, miris truleži smeća u kantama. Dan za đubretare.
Znao sam šta ću videti kada ih budem otvorio. I stvarno sam bio tamo, kao što
sam znao da hoću, ispred žute kuće sa zelenim ukrasima, spuštenih roletni, čija
praznina kao da je odjekivala ulicom, i čitavim svetom.
Možda je žena s čivavom mrtva. Možda me njen duh uporno tera da idem do
njene kuće. Sada to zamišljam. Moje oči bezizražajne i nestale, njenu sivu,
prozirnu ruku kako me uzima za moju, vodi me do onog mesta na pločniku ispred
njene kuće, nagoni me da idem tamo iznova i iznova dok ne budem shvatio – šta?
Jedini način da se stres okonča jeste da smislim šta ću sa Loren. Zato moram
to da pitam čoveka-bubu. Trudim se da oprezno stignem do toga, ali sve izmiče
kontroli. Moram da shvatim šta je Loren. Šta su one, pretpostavljam.
U međuvremenu sam nešto odlučio: ne mogu stalno da odlažem svoj život
zbog svoje ćerke i svoje mačke. Moram s vremena na vreme da uradim nešto za
sebe, inače ću biti nesrećan, a nesrećan roditelj nije dobar roditelj.
Tako da sutra imam sudar. Nešto čemu se mogu radovati!
 Olivija

Da bih ponovo razgovarala s njom, moram da pričekam nekoliko dana. Čini se da

je Ted stalno u blizini, pije i peva uz tužne pesme. Kada veslam šapama kroz vrata
zamrzivača, ona ne odgovara.
Posle tri večeri on izađe. Zvižduće i čista mu je košulja. Vrata se zatvaraju za
njim, a tri brave škljocnu na svoje mesto. Kuda je pošao?
Brojim do sto kako bih mu dala vremena da daleko odmakne, ili da se vrati po
novčanik ili šta već. Žena na gramofonu tiho jadikuje o svom rodnom gradu.
Trčim u kuhinju i veslam po zamrzivaču.
Jesi li dobro? Uznemireno mesim šapama. Jesi li tu?
„Tu sam.” Glas joj se jedva čuje od ploče. „Da li je on stvarno otišao?”
Jeste, odgovaram. Obukao je čistu košulju. To obično znači da ima sudar.
„Otišao u lov”, kaže Loren. Ne podnosi kada on ide na sudare. Sad znam i
zašto.
Dakle, kažem, šunjajući se levo-desno. Hajde da vidimo kakve su nam
mogućnosti. Možeš li da vičeš upomoć?
„Mogu”, kaže Loren. „Ili sam nekada mogla. Ali niko nije došao. Zidovi su
debeli. Ne verujem da kroz njih prolazi mnogo zvuka. Ti imaš mačje uši, sećaš
se? Počela sam da mislim da me čak ni ti nikada nećeš čuti.”
Hm, kažem. U pravu si. Precrtaj to sa spiska.
„Koja je sledeća mogućnost?”, pita ona.
Sada se osećam grozno jer sam zapravo imala svega jednu mogućnost. To je
kraj spiska.
„Nisi ti kriva.” Loren pokušava da me uteši, a rep me zbog toga nekako najviše
zaboli. „Ponekad nije tako loše”, govori ona. „Volim svoj ružičasti bajs i mogu
da ga vozim po kući. Tu je TV. On mi daje hranu osim ako nije ljut.” Loren se
zakikoće. „Katkad me čak pušta da gledam internet. Ako sam ‘pod nadzorom’.”
Osećaji u mom grlu i repu gori su od loptice dlaka. Šta mogu da uradim?
Kukavno veslam. Oduvek mi je bilo drago što sam mačka, ali više nisam sigurna.
Da imam ruke, mogla bih da te izbavim, kažem.
„Da ja još imam stopala, mogla bih sama da izađem”, kaže Loren. „Ali ti
možeš da pomogneš, Olivija. Treba samo jedno da uradiš.”
Bilo šta, kažem joj.
„Navedi ga da smanji muziku”, kaže Loren ispod glasa. „Samo to treba da
uradiš. Ja ništa ne mogu da uradim dok svira muzika. Za to se odavno pobrinuo.
Čuješ li? Mora da bude ugašena, ili makar toliko tiha da je jedva čujem.”
 Dobro! Šta će se onda dogoditi?
Na poklopcu su naslagane gomile olovnih tegova i protivtegova, nalik
napuštenim zamkovima na nekoj jalovoj zemlji.
„Možeš da me izbaviš, Olivija. Samo uradi ono što radiš s Biblijom.”
Bilo bi dobro snimiti sve ovo u slučaju da mi se nešto dogodi. Ali ne usuđujem
se.

***

Ted gleda kako kola urlaju kroz prašinu na TV-u a nivo burbona u boci postojano
pada. Dok gleda, ostavlja uključen gramofon. Iza tutnjave motora čuje se kako
svira bendžo a ona žena peva o barovima i ljubavi. On tone u san. Burbon i
iscrpljenost pletu ruke oko njega, vuku ga ka tlu.
Zapredem i odem do njega. Ali onda zastanem i nakostreši mi se rep.
Pretvaram se u visoki luk. Kada bendžo udari, bolno mjauknem.
„Šta je bilo?” On pruža ruku ka meni.
Bendžo zazveči a ja klisnem ispod kauča.
„Prava si tupsonka”, govori on. Menja pesmu; ona prerasta u nešto žalobno
što peva onaj lepi glas. Jaučem uz muziku, što glasnije mogu.
„Tupava mačkice”, kaže on. Bendžo zazveči a ja mesim šapama uz to, uz tu
dugu nogu.
„O čoveče, zezaš?” On stiša ploču tako da su klavir i žena sopstveni duhovi
što šapću u vazduh.
Veslam. Ne izlazim.
„Ej, Olivija”, kaže on, ozlojeđen, „šta sam ti ja? Sluga?” Ali dodatno stišava
muziku. Mislim da neće biti bolje od ovoga.
Izranjam ispod kauča.
„Oh”, srdačno kaže on. „Tu si. Rešila da nas počastvuješ, je li?”
Polako počinjem da radim sve ono, onako kako znam da on voli. Kružim mu
oko članaka u osmici, predeći. On se saginje da me golica po ušima. Propinjem
se da mu se očešam glavom o lice. Načas se zapitam da li je to fora. Možda će me
sada uhvatiti za glavu i okretati je dok mi ne slomi vrat.
„Ej”, kaže on. „Mačkice.” Privrženost u njegovom glasu izaziva mi neki
isprekidan osećaj u kičmi, duž čitavog repa. On mi je poznat kao moje sopstveno
svileno krzno, ili Noćni. Mislila sam da me je on spasao. Mislila sam da smo,
bezmalo, deo jedno drugog. Na tu pomisao se ponovo zakašljem.
„Šta je bilo? Zapela ti kost ili šta već? Daj da vidim.” Nežno me diže u krilo i
razmiče mi vilice.
„Ne”, kaže. „Dobro si, mačkice.” Predem i mesim a on mi blago ide rukom
gore-dole po leđima. „Prečesto izbivam iz kuće”, kaže. „Previše vremena
provodimo razdvojeni. Biću češće kod kuće, obećavam. Počev od sada.”
Besno veslam i predem.
„Hoćeš da isključim TV?”, pita on.
 Predem glasnije. Pobeći ćemo od tebe, zaustim da kažem, a onda se
predomislim. Šta ako je on kao Loren i razume mačji? Grozna pomisao – da me
on sluša sve ovo vreme.
„Moram opet da pojačam muziku”, sanjivo govori on, ali ga ja mazim repom
ispod brade. Tačno znam šta da uradim kako bih ga smirila, oduvek sam to znala,
i njemu se zatvaraju oči, kao što sam i znala da hoće. Disanje mu postaje sporo i
ravnomerno, a brada mu pada na grudi. Časak ga gledam, tražeći šta da osećam.
Pretpostavljam da je on ovakav zbog nečega ili nekoga, ali to više nije važno.
Izgleda mnogo mlađi dok spava.

Uspela sam, kažem Loren. Spava.

„Da li je stvarno zaspao?”, pita Loren. „Da li je zaista bezbedno?”
Osluškujem. Tedovo disanje u dalekoj sobi teško je i ravnomerno. Mislim da
je sad ili nikad. Oooooiiiiiooo. Vratilo mi se ono zavijanje u glavi, nalik
pomahnitaloj osi u ušima.
Da, kažem joj. Nadam se da sam u pravu. Tresem glavom i trljam se po ušima.
Ona kaže: „Vidiš kako zamrzivač stoji blizu uz kuhinjski pult?”
Da.
„Sruši s gomile teg na vrhu. To će proizvesti malo buke, ali ne previše. Ne daj
mu da padne na pod. Zatim ga gurni sa zamrzivača na pult. Razumeš?”
Klimam glavom, zaboravljajući da me ona ne vidi. Razumem, kažem.
Prvi teg pada s gomile uz zveket. Mali je i želi da se kotrlja. Odbijam ga nazad
šapama i guram na pult. Zatim sledeći. Onaj posle njega je težak. Gurnem ga
prejako i sklizne sa zamrzivača na pod, uz olovni mukli udar od koga kao da se
zatrese ceo svet. Obe smo mirne kao smrt. Osluškujem. Teško je sa ovim
otegnutim kreštanjem u ušima. Lorenin dah drhtavo ulazi i izlazi. Ted hrče u
susednoj sobi. Još spava, kažem, malaksala od olakšanja.
Časak kasnije Loren kaže: „Nemoj ih ispustiti, važi, Olivija?”
Ne, šapćem. Neću. Posle toga sam veoma, veoma pažljiva. Poslednji teg, onaj
na dnu gomile, toliko je težak da me šape bole dok ga guram. Svaki centimetar je
mučna borba. Ali on najzad klizne na kuhinjski pult, zveknuvši o ostale.
Svi su skinuti, govorim.
„Dobro”, kaže ona. „Evo me.”
Čvrsto zatvaram oči i malčice tužno veslam. Zbog nečega se bojim. Kakva će
ona biti?
Znaš, Loren, govorim, još čvrsto žmureći, ne verujem da sam te ikada videla
u stvarnom životu. Nije li to čudno? Pretpostavljam da se nekako oduvek
smenjujemo ovde napolju!
Odgovora nema.
Čujem kako zamrzivač počinje da se otvara, polako, sa naporom, kao da se
ruka što diže poklopac trese i da je krhka. Čujem kako poklopac bupne o zid.
Začuje se mokro komešanje, uzdah. Zadah patnje i straha nailazi u talasima.
Pomišljam na mršave bele ruke nalik kandžama i kožu blistavu od ožiljaka. Na to
poželim da veslam i sklupčam se.
Daj, mačko, strogo govorim sebi. Ne otežavaj jadnoj devojci.
Otvaram oči. Zamrzivač stoji otvoren, kao mračan grob. Stajem na dve zadnje
noge i zavirujem u njegove dubine.
Prazan je.
Ooooooiiiii, ide zavijanje.
Gde si?, šapćem. Nešto opasno ne valja. Zavijanje u mojoj glavi pojačava se i
prerasta u vrisak, a ja se grebem kandžama po glavi. Zaletela bih se glavom u zid,
samo da to prestane.
„Ej, mačko”, kaže Loren, kraj mog uva. Vrištanje se pojačava. Iako čujem
sopstveno disanje, srce mi secka kao sekira po panju.
„Olivija”, kaže ona, „probaj da ne odlepiš.”
Šta je ovo, pobogu, govorim. Izgleda da ludim... Zašto ti nisi u zamrzivaču?
„Nisam ni bila tamo”, kaže ona.
Sada je osećam, nekako, njen topli obris, ili možda osećam njen miris. Ili
možda još nije izmišljena reč za čulo kojim se služim. Na samoj sam ivici da
skrenem pameću.
Loren?, pitam. Gde si ti? Šta se događa, koji k? Zašto te ne vidim? Kao – i
znam da to nije moguće, ali ipak je takav osećaj – kao da si u meni.
„Obrnuto je, Olivija”, odvraća ona. „Ti si u meni.” A sada se dogodi nešto
grozno. Telo kao da mi muca i menja se. Umesto mog prekrasnog repa i šapa,
načas osetim da su mi na kraju udova gladne ružičaste morske zvezde. Nema više
mog svilenog krzna, oči su mi sitne i slabašne...
Šta, govorim, šta... Pusti me. Ne događa se ništa od ovoga. Pusti me da se
vratim u svoj lepi sanduk...
„Pogledaj ga”, kaže ona. „To što zoveš sandukom. Istina je baš tu. Ali moraš
da odlučiš da je vidiš.”
Gledam zamrzivač, otvoreni poklopac naslonjen na zid, rupe izbušene na
poklopcu za vazduh.
„Ostavila sam ti poruku”, kaže Loren. „Ali koja mačka ume da čita? Koja
mačka ume da govori?” Kreštanje se ponovo pojačava. Oooooiiioo.
Priviđa mi se ovo, veslam. Kad bi samo ta prk buka prestala, mogla bih da
mislim...
„Jedna od nas je izmišljena”, kaže ona. „To nisam ja.”
Odlazi! Prestani! Prekini tu buku!
„Olivija”, govori ona, „pogledaj šta radiš.”
Šapa mi je ispružena, kandže puštene. Ona grabulja po zidu metalnog
zamrzivača, proizvodi vrisak nalik groznoj patnji. Iiiiiioooooiiii, moje kandže
dreče po metalu. Buka potiče od mene, od samog početka. Ali kako je to moguče?
„Dugo pokušavam da ti privučem pažnju”, kaže Loren.
Pojačava se kreštanje kandži po čeliku. Svet kao da treperi. Umesto moje šape
tu je ruka s dugim prljavim noktima, koji vuku, vuku... iiiiiiiiooooooiiii. Kandže
po metalu. Nokti po metalu, šapće neki glas a ja se zaprepastim i vrisnem, ali čak
ni to ne nadjačava škripu; ona se pojačava dok ne postane fizička stvar, zid u meni
koji se lomi uz strahovit prasak.

Vraćam se k sebi dok me Loren miluje po leđima. Ali nekako, opet, radi to iznutra.
Počinjem da plačem, da kukavno mjaučem kao mala maca.
„Pssst”, govori ona. „Nemo to ispusti, ako možeš.”
Ostavi me na miru, kažem. Čvrsto se sklupčam. Ali ona kao da je obmotana
oko mene.
„Ne mogu to da uradim”, govori. „Ti stvarno ne kapiraš, zar ne?” Opet me
mazi. „Prvi put kada sam pokušala da pobegnem”, kaže, „uzeo mi je stopala.
Slomio ih je maljem između dve daske. Drugi put kada sam pokušala, ti si mi
izašla iz mozga.
Bila sam na pola puta do vrata kada me je uhvatio za kosu. Znala sam da ću
radije umreti nego da se vratim u zamrzivač, te sam odlučila da tako i učinim. Ali
umesto toga dogodilo se nešto drugo. Otišla sam. Ne znam kako. Kao da mi je
mozak bio duboka pećina a ja bila uvučena nazad u njega. Ti si izašla iz te
praznine, i izbila napred. Mogla sam da te vidim, osećala sam šta radiš. Još sam
mogla da čujem šta on govori. Ali to je bilo kao da gledam TV. Nisam ja bila u
našem telu. Ti si. Prela si i sela mu u krilo i ponovo ga smirila. Napravljena si od
tame, da bi me spasla.”
Ne, kažem. Sećam se svog rođenja. Nije bilo tako.
„Znam priču”, govori Loren. „Mogu da vidim tvoje uspomene. Ili ono za šta
misliš da su ti uspomene. Bila si u jarku sa svojom mamamačkom...”
Da, kažem, odahnuvši što čujem nešto što prepoznajem.
„To se nikada nije dogodilo”, govori Loren. „Mozak je lukav. Kada život
postane pretežak, on zna kako da ti kaže nešto što možeš da prihvatiš. Ako te neko
ko te zove mačkicom drži u zarobljeništvu – eto, mozak će ti možda reći da si
stvarno mačkica. Možda će izmisliti priču o jednoj olujnoj noći i tome kako te je
on spasao. Ali ti se nisi rodila u šumi. Rodila si se u meni.”
To se stvarno dogodilo, govorim. Mora da jeste. Moje mrtve sestrice, kiša...
„Na izvestan način to zaista postoji”, tužno kaže ona. „U šumi su stvarno
zakopani mrtvi mačići. Ted ih je smestio tamo.”
Pomišljam na zemlju što prianja Tedu za čizme, nekih noći kada se vrati iz
šume. Mirisa kostiju na njemu. Kao da nemam dovoljno vazduha, čak ni kada
razjapim usta da dišem. Istina ima težinu. Ostavlja ti otiske stopala na mozgu.
Loren me miluje i mrmlja dok krv ne prestane da mi lupa u ušima.
Zašto si se pravila da si u zamrzivaču?
„Znala sam da mi nećeš poverovati”, kaže ona. „Morala sam naći načina da ti
pokažem da smo jedna osoba.”
O, kažem, bespomoćna. Ja sam tvoj psihološki problem.
„Nek ti ne bude krivo”, kaže ona. „Sve se poboljšalo nakon što si došla. Počeo
je redovno da te pušta napolje, da te hrani. Ti ga smiruješ. Ti si njegov kućni
ljubimac. Zamrzivač voliš. Osećaš se sigurno tamo unutra. A što si mu više radosti
unosila, to je on bivao bolji prema obema. Nema više vrele vode i sirćeta. Mene
pošalje na spavanje, a istupiš ti.”
Ja mu pomažem da nas drži ovde, govorim. Stalo mi je do njega, dozvoljavam
mu da nas mazi...
„Pobrinula si se da preživimo”, kaže Loren. Po glavi mi se razliva toplina.
„Grlim te. Osećaš li to?”
Da, govorim. Osećaj je isti kao da sam obuhvaćena rukama punim ljubavi.
Izvesno vreme sedimo i grlimo se.
U dnevnoj sobi Ted zastenje.
„Dolazi”, kaže ona. „Moram da idem. Pokušaću uskoro da se vratim.”
Nežno me dodiruje, teši me. „Otvorila si vrata između nas, Olivija. Sada će
biti drugačije.” A onda odlazi.

Nekada sam neprestano priželjkivala da Ted dođe kući. Sada samo želim da bude
van nje.
Osećam se čudno jer, iako je ovo grozna situacija, obožavam da budem u
Loreninoj blizini. Zabavno je razgovarati s njom. Razgovaramo ili se igramo ili
samo sedimo zajedno. Zaista je lepo, kao da sa sobom u nakotu ponovo imam
jedno ono mače. Pretpostavljam da Loren i jeste to. Može da stvori utisak da me
miluje ili grli, mada nam je to samo u glavi. Muzika je sprečava da koristi naše
telo. To je kao da je vezana, ali joj nisu zapušena usta, kaže ona, a ja uzdrhtim na
njen trezveni ton, jer zvuči veoma mlada, a niko ne bi trebalo da zna kako je to.

Večeras smo sklupčane zajedno na kauču u mračnoj kući. Napolju drveće širi
prste na mesečini. Vrpca je prigušeno crna, nevidljiva u noći. Ted se obeznanio,
kao da je mrtav, na spratu. Mi se sašaptavamo.
„Da još imam noge, mogle bismo da pobegnemo”, govori Loren. „Da
jednostavno trčimo.”
Vidiš li ti mene?, pitam. Ja tebe ne mogu. Volela bih da mogu. Zanima me
kako izgledaš.
„Drago mi je što ne možeš”, kaže ona. „Svašta je urađeno našem telu. Mada,
osećam te. Topla si – lepo je, kao da neko sedi pored mene.”
Pokušavam da ne mislim na telo, Lorenino telo, za koje ona tvrdi da obe
živimo u njemu. Nekako joj tek dopola verujem. Osećam svoje krzno, svoje
brkove, svoj rep. Kako je moguće da to ne postoji?
Znaš, tu je još neko, govorim. Ima nas troje. On se zove Noćni.
„Mislim da nas ima više od troje”, kaže ona. „Čujem ih ponekad, kad sam
veoma duboko dole. Trudim se da ih ne čujem. Ne volim kada mališani plaču.”
Duboko dole?
„Ima drugih nivoa. Treba da ti pokažem sve to.”
Gladi me strah, tamno pero. Uznemireno predem da odagnam osećaj.
 „Zar ne misliš, Olivija”, i ja čujem kako joj ono mokro zapinje u glasu, „da bi
bilo bolje da se nijedna od nas nije ni rodila.”
Ne, kažem ja. Mislim da imamo sreće što smo se rodile. I da smo još srećnije
što smo žive. Ali više ne znam šta znaći roditi se i biti živ. Šta sam ja? Kao da je
pogrešno sve što sam znala. Mislila sam da sam jednom videla GOSPODA. Obratio
mi se. Da li se to dogodilo?
„Nema bogova osim Tedovih bogova”, kaže ona. „Onih što ih on pravi u
šumi.” Hladno pero me i dalje gladi, uz rep, niz kičmu.
Nećemo to dozvoliti, govorim. Izbavićemo se odavde.
„Uporno to ponavljaš”, prasne ona. Načas zvuči kao stara Loren, kreštava i
neljubazna. Zatim ponovo smekša. „Šta ćeš raditi kada budemo bile slobodne? Ja
ću nositi suknju i ružičaste šnale u kosi. On mi to nikada ne dozvoljava.”
Želim da jedem pravu ribu. (U sebi, za sebe, razmišljam: Otići ću da nađem
svoju prugastu ljubav.) A tvoja porodica?, pitam Loren. Možda možeš da ih
nađeš.
Posle pauze ona kaže: „Ne želim da me vide ovakvu. Bolje je da i dalje misle
da sam mrtva.”
Ali gde ćeš živeti?
„Ovde, pretpostavljam.” Zvuči kao da to nije važno. „Mogu da se snađem bez
Teda. Želim da budem sama.”
Svakome treba neko, Loren, ozbiljno kažem. Čak i ja to znam. Neko da te mazi
i da ti govori lepe stvari i da se ponekad naljuti na tebe.
„Imam tebe.”
To je tačno, kažem, iznenađena. Nisam pomislila na to. Snažno je zagolicam
repom a ona se nasmeje. Srećom sam optimista i mislim da će nam to trebati.
Loren uzdiše kao kad se sprema da kaže nešto što mi se neće dopasti. „Moraš
ti”, govori. „Kada bude kucnuo čas. Znaš to, zar ne, Olivija? Moraš ti to da uradiš.
Ja ne mogu da se koristim telom.”
Šta da uradim? Ali znam.
Ona ne odgovara.
Neću, kažem. Ne mogu.
„Moraš”, tužno će ona. „Ili će nas Ted smestiti ispod zemlje kao ostale
mačkice.”
Razmišljam o svim onim devojčicama. Mora da su i one pevale pesme, imale
ružičaste šnale i igrale igre. Sigurno su imale porodice i kućne ljubimce i ideje, ili
su volele da plivaju, ili nisu; možda su se plašile mraka; možda su plakale kada bi
pale s bicikla. Možda su im matematika ili likovno odlično išli od ruke. Odrasle
bi da rade i druge stvari – da imaju posao i ne vole jabuke i da im dosade rođena
deca i da idu u duge vožnje kolima i čitaju knjige i slikaju slike. Kasnije bi umrle
u saobraćajnim nesrećama ili kod kuće s porodicom ili u nekom dalekom
pustinjskom ratu. Ali to se nikada neće dogoditi. Te devojčice nisu čak ni priče
koje imaju kraj. Samo su napuštene pod zemljom.
Kažem: Znam gde drži veliki nož. Misli da niko ne zna, ali ja znam.
Ona me čvrsto uhvati. „Hvala ti”, šapće, a ja osećam njen dah na krznu.
 Odjednom ne mogu podneti da čekam. Uradiću to odmah, danas, kažem.
Dosta.
Skačem na pult i stajem na zadnje noge. Otvaram ormarić. Isprva ne verujem
svojim čulima. Nije tu, govorim. Ali mora da jeste. Guram unutra nos i
pretražujem prašnjavu unutrašnjost. Ali nož je nestao.
„O.” U njenom glasu čujem duboku ranu razočaranja i učinila bih sve da joj
olakšam. „Ne brini, Olivija.”
Naći ću ga, kažem joj. Kunem se, naći ću ga...
Ona na to proizvede slabašan zvuk, a ja vidim kako pokušava da ne zaplače.
Ali osećam kako mi njene vrele suze teku kroz krzno na obrazima.
Kako mogu da ti olakšam?, šapćem joj. Učiniću sve.
Ona šmrkne. „Verovatno ne možeš”, govori. „Morala bi da se poslužiš
rukama.”
Pokušaću, šapćem, iako mi je muka na samu pomisao na to.

Ormar ispod stepenica je prašnjav i prijatno miriše na masno motorno ulje. U uglu
su naslagani prašnjavi tepisi, štos starih novina, deo usisivača, kutije eksera,
suncobran za plažu... Uši su mi raširene i na oprezu, rep dignut u iščekivanju.
Upravo ovakva mesta obožavam. Njuškam prekrasno iscurelo crno ulje što teče
po podu.
„Usredsredi se, Olivija”, kaže Loren. „Sakrila sam je ispod onih novina.”
Gurnem nos u njih i osetim miris nečega što nisu novine. Bljutavo je i glatko.
Plastika.
„To je kaseta”, kaže Loren. „Uzmi je. Ne, tako neće ići, posluži se rukama. Ti
zapravo nemaš šape.” Sve je razdraženija. „Živiš u mom telu. Mi smo devojčica.
Nismo mačka. Samo moraš to da shvatiš.”
Pokušavam da osetim svoje ruke. Ali ne mogu. Znam kakvog sam oblika.
Hodam u tananoj ravnoteži na četiri kadifene šape. Rep mi je bič ili upitnik, u
zavisnosti od raspoloženja. Oči su mi zelene kao masline za koktele, i lepa sam...
„Nemamo vremena za sve to, Olivija”, kaže Loren. „Samo je uzmi u usta. To
možeš, zar ne?”
Da! Nežno uzimam kasetu vilicama.
„Hajdemo do otvora za poštu, važi?”
Važi!
Dok prolazimo pored dnevne sobe, ugledam nešto zbog čega načas zastanem.
„Nešto nije u redu, Olivija?”, pita ona.
Da, odgovaram. Hoću reći... ne.
„Onda požuri!”
Nosom podižem preklopnik na otvoru za poštu. Metal je težak i hladan na
mom nežnom kadifenom nosu. Spoljašnji svet miriše na mraz u zoru. U oči me
udara bela svetlost.
„Izbaci kasetu na ulicu”, kaže Loren. „Najdalje što možeš.”
Cimnem glavom i bacim kasetu. Ne vidim ništa, ali čujem je kako odskoči.
 „Pala je u žbunje”, šapće Loren. U glasu joj čujem razočaranje.
Izvini, kažem. Izvini.
„Trebalo je da sleti na pločnik kako bi neko mogao da je nađe”, kaže Loren i
brizne u plač. „Kako će je tamo neko naći? Protraćila si nam priliku.”
Grozno se osećam, Loren, kažem. Stvarno!
„Ne trudiš se”, kaže ona. „Ne želiš da izađemo odavde. Dopada ti se ovde, da
budeš njegova zatočenica.”
Ne!, kažem u agoniji. Ne dopada mi se, želim da pomognem! Bilo je slučajno!
„Moraš ovo ozbiljno da shvatiš”, kaže ona. „Životi nam zavise od toga,
Olivija. Ne možeš i dalje da se praviš kako nemaš ruke. Moraš da ih koristiš...”
Znam, govorim. Zbog noža. Vežbaću. Neću opet zabrljati. Gurkam je nosom i
trljam se glavom o nju tamo gde je osećam u glavi. Ti se sada odmori, kažem joj.
Ja ću gledati. Sklupčamo se na narandžastom tepihu s vunenim pilulicama i ja
predem. Osećam je kraj sebe, u sebi. Ona duboko uzdahne a ja je osetim kako
blago tone u mirni mrak. Rep mi je ispunjen brigom. Loren nikada ne voli da priča
o onome posle, kada budemo bile slobodne. I slutim da joj nije stalo do slobode.
Još gore – da ne želi da bude živa. Ali pomoći ću joj. Čuvaću nas.
Ona ima dovoljno briga, te joj nisam to pomenula, ali upravo se desilo nešto
krajnje čudno. Dok sam maločas išla prema ulaznim vratima, sa trakom u ustima,
bacila sam pogled u dnevnu sobu. I zaklela bih se da se ovaj tepih načas pretvorio
iz narandžastog u plavi.
 Di

Di sedi kod prozora i gleda napolje u mrak. Nežno mazi prugastu mačku bez
kandži i priželjkuje da i dalje puši. „Lep kamenčić”, šapće za sebe. Mačka je oštro
pogleda. Kasno je, svi Tedovi prozori su tamni. Ali Di se plaši da zaspi. U glavu
će joj uleteti crvene ptice, sa znate već čim u kljunovima. Ili će sanjati onaj drugi
san, gde vidi majku i oca kako koračaju kroz pustinju držeći se za ruke pod
zvezdanim pokrivačem, još tražeći, još dozivajući mlađu ćerku. Ne može da se
odbrani od uspomena. One su ugnežđene jedna u drugoj. Kao one matrjoške,
pomišlja ona.
Sve je teže, to dugo čekanje, beskrajno gledanje. Nekad joj se vrišti. Nekad bi
uzela štanglu, otišla tamo i provalila vrata – i završila to. U drugim trenucima, kao
sada, samo bi ušla u kola i vozila. Zašto je ovaj grozni zadatak zapao njoj? Ali
tako je kako je. Di duguje to Lulu, i svima ostalima. Videla je one članke u
novinama, mutne kolumne osvetljene prljavim sjajem mikrofiša.16 Deca odlaze
na ono jezero i ne vraćaju se. Najmanje sedmoro-osmoro njih, tokom godina.
Deca bez porodica ili bilo koga drugog kome je stalo. Zato niko ne obraća mnogo
pažnje. U poslednje vreme nema više nestanaka. Zapravo nijedan posle Lulu – i
možda postoji razlog za to. Možda je on shvatio da mu je bolje da zadrži neko
dete nego da se izlaže opasnosti da ih otima, iznova i iznova.
Sunce izlazi kroz mlečni oblak nad drvećem. Na istoku ružičasta boja dodiruje
nebo, kao prst.
Nešto komeša vazduh ispred Tedove kuće. Iz otvora za poštu izleće neki
pravougaoni predmet i jezdi kroz vazduh. Krcne kada se odbije od dva stepenika,
zatim nečujno padne u žbunje rododendrona što izniče oko stepenica, blistavo i
zeleno. Neznatno škripeći, otvor za poštu se ponovo otvara.
Di se pale sva čula. Ona kreće ka vratima. Srce joj je toliko glasno u ušima da
ne čuje ništa drugo. Tera se da duboko diše. Ruka joj je na kvaci, okreće je, kada
začuje ono poznato šljoc, škljoc, škljoc brava.
Di se načas ukipi. Zatim odlazi do prozora. Ted izlazi na stepenice na ulazu.
Izgleda tek malo urednije nego inače. Kao da se očešljao.
Kada siđe niz stepenice, Ted baci pogled levo pa zastane i podigne nešto iz
blistavog zelenog lišća. U Di sve stane. Kasno. Šta god bilo posredi, on ga je
pronašao.
Ted se uspravi. U ruci ima malu borovu šišarku. Okreće je ovamo i onamo,
pomno je gleda na jutarnjoj svetlosti.

16 List mikrofilma na kojem je snimljeni materijal raspoređen po načelu rešetke. (Prim. prev.)
Dvadeset minuta posle njegovog odlaska Di ide do njegove kuće. Brižljivo se
pridržava plana. Zvoni na zvono. Kada niko ne otvori, podiže preklopac na otvoru
za poštu.
„Ima li koga?”, dovikuje ona u utrobu. Po licu je gladi raspoloženje kuće. To
je prašina i staro beznađe.
„Ima li koga?”, dovikuje ona opet. „Komšinica, došla sam da pomognem!”
Trebalo joj je vremena da smisli kako to da sroči. Tako da devojčica može to da
razume, ali da ujedno zvuči bezazleno svakome drugom ko sluša. Kuća diše na
nju. Ali nema nikakvog drugog zvuka. Zatim Di primakne usne otvoru i prošapće:
„Lulu?” Sačeka minut, a onda dva. Ali tišina u kući se samo pojačava.
Dan je sve svetliji. Prolazi neki tip, šeta psa. Ona ne sme da provali unutra.
Pre ili kasnije neko bi se mogao zapitati zašto se ona zadržava na Tedovim
stepenicama.
Ona izvadi baterijsku lampu, spusti se na sve četiri i brzo upuzi u rododendron.
Paučina joj prianja za lice kao ručice. Adrenalin je udara u srce. Prija joj to, oseća
se živo.
Kaseta leži napola zakopana u suvom lišću. Na njoj sedi neka buba,
ljubopitljivo maše rogovima. Di ukloni bubu i stavi kasetu u brus. Polako izlazi
unazad iz žbunja. Nalet adrenalina slabi i zima joj je. Desno od nje se nešto pomeri
kroz opalo lišće u dugoj tankoj liniji. Ona prestaje da diše i povlači se iz niskog
rastinja, bolno udarivši cevanicom o ivicu stepenika. Izbezumljeno se udara
rukama po glavi, osećajući fantomsku težinu krljuštavog tela kako se pripija i
sklupčava joj se u kosi. Trči, dahćući, do svojih ulaznih vrata.
 Ted

Konačno je dan za čoveka-bubu. Moram to da sprovedem do kraja. Moram to da

uradim zbog Loren. Ali prošlog puta nije trebalo da vičem na njega. Video sam
kako mu se u očima upalilo ono svetlo.
Šetnja mi godi. Nije prevruće. Gladim šišarkicu u džepu. Našao sam je kod
stepenica na ulazu. Obožavam borove šišarke. Imaju vrlo osobene ličnosti.

Zastajem s rukom na kvaci. Čovek-buba govori u svojoj ordinaciji. Ovo je prvi

put da ovde vidim ili čujem drugog pacijenta!
„Prokleti sitničari”, čujem kako čovek-buba govori. „Varošice.” Osećam se
čudno. Kucam kako bi on znao da sam došao. Stvarno poštujem privatnost. On
prestane da mumla i kaže: „Napred!”
Oči čoveka-bube mirne su iza njegovih naočara. U sobi nema nikoga drugog.
„Drago mi je što te vidim, Tede”, govori on. „Mislio sam da se možda nećeš
pojaviti. Vidim da imaš još ogrebotina po rukama i licu.”
„Od moje mačke”, kažem. „Proživljava teško razdoblje.” (Nokti na mom licu,
njeno vrištanje dok sam je stavljao u sanduk.)
„Dakle”, govori on. „Kako je?”
„Dobro sam”, kažem. „Pilule su dobre. Samo što mi baš brzo ponestanu.
Mislio sam da bih možda mogao da dobijem recept koji mogu iznova da
popunjavam, umesto da ih dobijam od vas.”
„Možemo da razgovaramo o povećavanju doze. Ali radije bih da pilule i dalje
dobijaš od mene. A za popunjavanje recepta bi morao da platiš. To ne želiš, zar
ne?”
„Pretpostavljam da ne”, odgovaram.
„Vodiš li dnevnik osećanja?”, pita on.
„Naravno”, učtivo govorim. „Sve je to super. Vaši saveti su mi od velike
koristi.”
„Pomaže li ti dnevnik da prepoznaš neke pokretače za traumu?”
„Eto”, kažem. „Veoma sam zabrinut za svoju mačku.”
„Svoju gej mačku.”
„Da. Stalno trese glavom i kandžama se grebe po ušima kao da u njima ima
nešto. Čini se da joj ništa ne pomaže.”
„Znači”, govori čovek-buba, „zbog toga se osećaš bespomoćno?”
„Da”, kažem. „Ne želim da ona bude u bolovima.”
 „Možeš li nešto da preduzmeš? Da li bi, na primer, mogao da je odvedeš kod
veterinara?”
„A”, kažem. „Ne. Ne verujem da bi je razumeli na klinici za životinje. Nimalo.
Ona je vrlo naročita mačka.”
„E pa”, kaže on. „Nikada nećeš znati ako ne budeš probao, hmm?”
„U stvari”, govorim, „pitam se nešto drugo.”
„Da?” On izgleda ispunjen iščekivanjem. Gotovo da mi je krivo. Odavno čeka
da mu nešto dam.
„Sećate li se one TV serije o kojoj sam vam pričao – sa majkom i ćerkom?”
On klima glavom. Olovka mu miruje. Oči su mu pljosnati plavi krugovi,
upereni u mene.
„Još je gledam. Zaplet je sve zamršeniji. Ona ljuta devojka, znate, ona što
uporno pokušava da ubije majku – e pa, ispostavlja se da ona ima još jednu...
prirodu, nekako?”
Čovek-buba se ne pomera. Pogled mu je uprt u mene. „Ume to da se dogodi”,
polako kaže. „To je retko... i ne ide kao u filmovima.”
„Ovaj film nije bio kao drugi filmovi”, kaže.
„Mislio sam da si rekao da je u pitanju TV serija.”
„To sam i hteo da kažem, TV serija. I tako, u ovoj seriji, ćerka je ponekad
devojčica – ali u izvesnim trenucima izgleda potpuno... drugačije.”
„Kao da uzde preuzme druga ličnost?”, pita on.
„Da”, odvraćam. „Kao da je u njoj dvoje ljudi.” Dve različite vrste, zapravo,
ali mislim da sam mu dovoljno rekao.
Čovek-buba kaže: „Mislim da govoriš o disocijativnom poremećaju identiteta,
ili DPI-ju.”
Disocijativni poremećaj identiteta. To zvuči kao nešto što se pokvari na TV-
u ili muzičkom stubu. Ne zvuči kao nešto što ima na veze sa Loren.
Čovek-buba me pomno gleda, i ja shvatam da mrmljam sebi u bradu. Čudno
se ponašam. Upirem u njega netremičan pogled. „To je vrlo zanimljivo.”
„To je nekada bilo poznato kao poremećaj višestruke ličnosti”, govori on.
„DPI je novi pojam – ali još ga zaista ne razumemo. Podrobno se njime bavim u
svojoj knjizi. U stvari, moglo bi se reći da čitava postavka...”
„Znači, šta razumemo?”, pitam, ne dajući mu da se raspline. Iz iskustva znam
da će, ne budem li ga sprečio, naprosto unedogled razglabati o svojoj knjizi.
„Devojka iz tvoje serije verovatno je bila podvrgnuta sistematskom
zlostavljanju, fizičkom ili emotivnom”, govori on. „Tako da joj je mozak
rasparčan. Stvorio je novu ličnost kako bi se nosio s traumom. To je prilično lepo.
Elegantno rešenje za patnju bistrog deteta.” Naginje se napred. Oči mu sijaju
ispod naočara. „Jesi li to video, u seriji? Zlostavljanje?”
„Ne znam”, kažem. „Možda mi je taj deo promakao dok sam išao po kokice.
U svakom slučaju, majka ne zna šta da preduzme. Šta bi trebalo da uradi? Po
vašem stručnom mišljenju.”
 „Postoje dve škole mišljenja o tome”, govori on. „Prva sebi postavlja za cilj
stanje poznato kao sasvest.” Vidi moj izraz pa kaže: „Terapeut bi probao da
pomogne alternativnim ličnostima, ili alterima, da nađu načina da žive u skladu
jedni s drugima.”
Zamalo se ne nasmejem naglas. Loren nikada ni sa kim ne bi mogla da živi u
skladu. „To ne bi upalilo”, govorim. „U seriji to dvoje ljudi ne znaju da su jedna
osoba.”
„Njena mašta bi se mogla naterati da radi za nju”, kaže on. „Ne mora da joj
bude prepuštena na milost i nemilost. Trebalo bi da u sebi sagradi neko mesto.
Pravu građevinu. Mnoga deca koriste zamkove, ili vile. Ali to može biti bilo šta.
Soba, staja. Velika, sa dovoljno prostora za sve. Zatim može da pozove različite
delove da se tamo bezbedno okupe. Tako mogu da se upoznaju.”
„Oni se baš ne vole”, govorim.
„Mogu da preporučim neko štivo”, kaže on. „To bi ti moglo pomoći da bolje
razumeš taj pristup.”
„Koja je druga škola mišljenja?”
„Integracija. Alteri se uključe u osnovnu ličnost. Praktično nestanu.”
„To je kao da umru.” Kao ubistvo.
On me pažljivo gleda preko naočara. „Na izvestan način”, govori. „To je dug
terapeutski proces, koji može trajati godinama. Neki lekari misle da je to najbolje
rešenje. Ne znam. Spojiti potpuno razvijene ličnosti može biti teško – nije
preporučljivo. Neki lekari smatraju da su te ličnosti, ti alteri, ravnopravni ljudi.
Da imaju život, misli. U nedostatku bolje reči, da imaju dušu. To bi bilo kao da
pokušamo da spojimo tebe i mene.”
„Ali izvodljivo je”, kažem.
„Tede”, kaže on. „Ako poznaješ – nekoga – sa tim stanjem, trebaće mu pomoć.
Mnogo pomoći. Ja bih mogao da je vodim...”
Leva ruka mu stoji u krilu. Desna ruka mu stoji dlanom na stočiću pokraj
njega, nekoliko centimetara od mobilnog telefona. Uzimam pero sa stola i igram
se njime, veoma pažljivo gledajući njegovu desnu ruku, onu blizu telefona.
Čekam ga da napravi sledeći pomak u glavi. Čekam ga da se maši za telefon.
Nadam se da neće. Začudo, postao mi je drag.
„Vrlo zanimljiva zagonetka”, sanjivo govori on, a ja vidim da se zapravo više
ne obraća meni. „To pitanje postavljam u svojoj knjizi. Od čega se jastvo sastoji?
Znaš, postoji filozofski argument da se u DPI-ju možda krije tajna postojanja. On
iznosi hipotezu da svako živo biće i predmet, svaki kamen i vlat trave, ima dušu,
i da sve te duše zajedno čine jednu jedinu svest. Da je sve živi, sastavni deo
svemira koji diše i oseća... U tom smislu svi smo alternativne ličnosti – Boga, u
suštini. Kakvo poimanje, je li?”
„Strava”, kažem. „Da li biste mi mogli reći kako se zovu te knjige, molim
vas?”, pitam najučtivije moguće. „O toj integraciji.”
„A – naravno.” On istrgne stranicu iz sveske i škraba.
„Molim te, razmisli o tome, Tede”, govori, pogleda uprtog u stranicu. „Mislim
da bi bilo veoma korisno kada bih mogao da razgovaram s njom.” Oči su mu pune
bezbednih apstrakcija. Uzbuđen je zbog toga. Pero držim sakriveno u pesnici,
stiskam ga kao bodež.
Kad bi on samo znao. Pomišljam na one mračne noći sa Loren, na njene
lepljive vlažne ruke, njene oštre zube i nokte, koji mi ostavljaju krasne belege na
koži. Pomišljam na mamu.
Vraćam se odande. Čuje se kako miševi trče u zidovima. Vrh pera mi je
zariven duboko u dlan. Zvuk nisu mišje noge, već krv, koja curi u šarama na bledi
tepih. Čovek-buba bulji. Lice mu je lišeno izraza i belo. Dok ga gledam, polako
se ispunjava užasom. Moje lice ne slaže ispravne oblike za bol, a sad je kasno da
se pravim kako ga osećam. Čovek-buba je konačno video nešto od pravog mene.
Nežno izvlačim pero odande gde mi je usađeno u dlan. Ono izađe uz slabašan
zvuk sisanja, kao lizalica između čvrstih usana. Krvarenje iz rane zaustavljam
papirnom maramicom s njegovog stola.
„Hvala”, kažem, uzimajuči mu taj papir iz prstiju. On se trudi da to ne učini,
ali uzmakne od mene. Dobro to poznajem: to povlačenje, kao da koža njegove
ruke pokušava da se krišom odmakne od moje. Tako me je majka dodirivala.
Povodeći se izlazim iz ordinacije, zalupivši vrata za sobom, i upadam u
plastičnu čekaonicu, sa vonjem sintetičkog cveća. To nije dobro prošlo. Ali sad
bar znam kako se ono zove. Zastajem na toliko da to zapišem. Disocijativni
poremećaj identiteta. Čujem kako se iza mene otvaraju vrata ordinacije i ponovo
trčim, saplićući se o prazne plastične plave stolice. Zašto ovde nikada ne čeka
niko drugi? Više nije ni važno, jer neću se vraćati.
 Olivija

Počinjem da se pitam da li je Ted bacio nož u đubre. Ili ga možda nosi sa sobom,
kuda god da ide onih dugih noći, kada se vrati kući i miriše na zemlju i stare kosti.
Razmatrale smo druge pristupe. Ali to mora da bude nož, jer je on oštar i brz.
Lorenino telo nije snažno. U kući nema ništa za jelo, ni otrovno ni drugačije. Tek
je izvukao pouku.
Ne želim ovo da govorim Loren, ali mislim da je Ted nešto naumio. Danas je
kući doneo neke nove knjige. Od naslova me žigaju brkovi. Ali mislim da su one
o nama. Trudim se da prikrijem te misli, da ih sakrijem od nje. Ona ih ne može
čuti ako ih potopim dovoljno duboko. Ponovo zahvaljujem GOSPODU što me je
zadržao ovde. Potrebna sam Loren.
„Možda mogu da napravim nož”, sumnjičavo kaže Loren. „Kao što rade na
TV-u, u zatvoru. Volela bih da ima neke hrane. To bi mi možda pomoglo da
razmišljam.”
Osećam njenu glad. Ona pojačava moju sopstvenu, produbljuje nam žiganje u
želucu. Noćni reži i trese se u našim dubokim mestima kao da zamahuju crna
krila. Teram ga nazad dole. Gladan je kao i mi ostale.
Nije tvoje vreme, govorim mu.
On gunđa, ali i dalje je odveć duboko da bih to razaznala. To je ili: Sad, sad,
sad, ili: Ne, ne, ne. Nisam sigurna šta.
Tražimo po fiokama i ormarićima. Nalazimo samo prašinu. Da bi nas
zabavljala, Loren izmišlja pesme. Najbolja je ona o jednoj mokrici. Ona je baš,
baš dobra.
Iscrpljene smo. Sklupčam se na podu ispod kauča. Vrpca leži u hrpi pored
mene. Danas je bledožuta i nežna.
Čak i kada bismo ga pronašle, nož ne bih mogla da upotrebim za Teda. Osim
onoga načas, kada je Loren srušila zid između nas, ne mogu da upravljam šakama,
glavom, rukama kao ted. Jednostavno se osećam kao mačka. A tu je još nešto.
Volela bih da nije tako, ali kada pomislim na Teda, i dalje osećam ono staro
privlačenje. Ljubav ne umire lako. Rita se i opire.
Loren kaže: „Moraš još da vežbaš, Olivija.”
Umorna sam, govorim. U glavi razmišljam: Vežbanje je ogavno i ne podnosim
ga.
„Čula sam to”, kaže ona. „Kako misliš da ćemo izaći odavde ako ne umeš da
se služiš telom, glupava mačko?”
Ponekad si veoma gruba.
 „Ja barem ne gazim svoja obećanja, Olivija. Obećala si da ćeš pokušati.”
Nesrećno veslam, jer znam da je ona u pravu.
Ona uzdahne. „Počnimo iz početka. Idi na dno stepenica. Šta vidiš?”
Vidim stepenice, nesigurno kažem. (Uvek imam utisak da su mi odgovori
pogrešni.) Vidim tepih. Ogradu, koja ide gore. Na vrhu vidim samo sprat. A ako
se okrenem, vidim ulazna vrata, stalak za kišobrane, vrata za kuhinju, u dnevnoj
sobi mali...
„Dobro”, kaže ona. „Dosta. Dakle, to ćemo nazvati ‘Noćni’. On može da vidi
šta je tamo dole, ali ništa više. Razmisli o tome. Zamisli da je on ovde na dnu
stepenica. A sada hajdemo na vrh.”
Na pretposlednjoj stepenici, pre sprata, ona me izvuče gore. „Šta vidiš?”
Vidim vrata kupatila, kažem, i Tedovu sobu i tvoju sobu i krovni prozor...
„Sve što je na spratu, jelda?”
Da.
„Ali vidiš li išta u prizemlju? Predsoblje? Ulazna vrata, stalak za kišobrane...”
Ne.
„Dakle, nazovimo to ‘Loren’. To ja mogu da vidim. Kapiraš?”
Ne baš, kažem, ali ona ne sluša.
„Ponovo siđi.”
Kada stignem tačno na pola stepenica, Loren kaže: „Stani.” Na stepeniku sam
gde volim da dremam. Ima sedam stepenika ispod i sedam iznad mene. „Šta sada
vidiš?”, pita Loren.
Još vidim ogradu, govorim. Još vidim stepenice i tepih na spratu. Kada
pogledam dole, vidim pod u predsoblju, a ako čučnem, vidim malo ulaznih vrata.
A kada pogledam gore, prema vrhu stepenica, vidim prozor, vrata kupatila i
krovni prozor na spratu.
„Znači, vidiš malo onoga što je iznad i malo onoga što je ispod. To si ti,
Olivija. Noćni na dnu, ja na spratu i ti na sredini, priključuješ nam se. Ti si vezivna
tačka. Spašće nas samo jedna osoba. Ti.”
Vrpca blista izrazito ružičastozlatno dok se nadimam od ponosa.
„Treba samo da se popneš”, kaže Loren. „Probaj.”
Ali...
„Ne mislim doslovno da se popneš”, nestrpljivo govori ona. „Hoću reći, nije
kao da išta od ovoga postoji.”
O MOJ BOŽE. KAKO TO MISL...
„Ostavi se sada toga. Ponovo.”
Stresam se. Osećam stari tepih na stepenicama, grub pod kadifenim
jastučićima mojih šapa. Volim svoje šape. Ne želim da budem ted. Želim da
budem ja.
Bojim se, kažem. Ne mogu da se pomerim, Loren.
„Pričaj sebi neku priču”, govori Loren. U glasu joj čujem da zna kako je to,
biti priklešten strahom. „Zamisli da je tamo gore nešto što istinski želiš i idi do
toga.”
 Pomišljam na GOSPODA, i njegova brojna promenljiva lica, i njegovu dobrotu.
Pokušavam da ga zamislim na spratu iznad sebe. Srce mi se ispunjava ljubavlju.
Bezmalo ga vidim, zagasitog tela i tigrastog repa. Ima zlatne oči.
Penjem se uz jedan stepenik. Zidovi oko mene načas zadrhte. Strašno mi je
muka, kao da padam s velike visine.
„Odlično”, kaže Loren, a glas joj puca od uzbuđenja. „Sjajno, Olivija.”
Pogledam GOSPODA. On se smeška. Zatim vidim da ima Tedovo lice. Zašto on
ima Tedovo lice?
Okrećem se i trčim nazad niz stepenice, uznemireno veslam. Loren
nerazgovetno viče u našoj glavi.
Ne mogu ja to, kažem Loren. Molim te, ne teraj me. Grozno je.
„Ti me ne voliš”, tužno govori Loren. „Da me voliš, stvarno bi se potrudila.”
Volim te, volim te!, kažem, malko veslajući. Nisam htela da te uznemirim.
„Već si to radila, Olivija, osećam to. Srušiš prepreku i popneš se. To se dogodi
svaki put kada srušiš Bibliju sa stola. Začuje se grmljavina, je l’ tako, i kuća se
pomera? Radiš to kada praviš svoje snimke. Sećaš se kada si otvorila vrata
frižidera? Meso se stvarno pokvarilo! Samo moraš da naučiš da to namerno radiš.”
Sećam se, ali ne razumem. Naravno da se meso pokvarilo – ostavila sam
otvorena vrata frižidera.
„Koje je boje bio tepih tog dana, Olivija?”
To me ne iznenađuje, valjda, posle svega što je preturila preko glave – Loren
je pomerila pameću.
Loren kaže: „Pretpostavljam da jesam, ali ipak pokušaj.” Čudno je kada neko
čuje šta misliš. Još se nisam navikla na to.
„Molim te.” Ona zvuči toliko tužno da se stidim sebe.
Dobro, kažem. Hoću!

***

Pokušavam iznova i iznova, ali ma koliko to želela, osećam samo svoje crno
svileno krzno i svoje četiri jastučaste šape.
Posle čitave večnosti, kako se čini, Loren kaže: „Prestani.”
Sedam na stepenice s nemalim olakšanjem i uzimam da se doterujem.
„Ti ne želiš da mi pomogneš.” Lorenin glas je pun suza.
Želim, kažem. O, Loren, želim da pomognem više nego išta. Samo – ne mogu
to da uradim.
„Ne”, tiho kaže ona. „Ne želiš.” Rep mi je čudan. Nekako je topao. Trzam
njime kako bih osetila prijatno hladan vazduh njegovom dužinom. Ali ona toplota
se pojačava. Prerasta u vrelinu.
„Mogu da te milujem”, kaže Loren. „Ali mogu i ovo.” Bol mi blista crveno
duž čitavog kičmenog stuba. Prerasta u plamenove. Rep mi se pretvara u usijani
žarač. Plačem od toga.
Molim te, prestani, Loren!
 Loren kaže: „Nije važno šta radim jednoj zamišljenoj mački.”
Molim te, boli! Bol mi titra kroz mozak, krzno, kosti.
„Ti misliš da si lepa”, kaže Loren isto onako sanjivo. „On je skinuo ogledala
– ne možeš da vidiš kakva si zaista – zato ću ti reći. Mala si, kriva, zakržljala.
Upola si manja nego što treba da budeš. Svako rebro ti štrči kao oštrica noža. Nije
ti ostalo mnogo zuba. Kosa ti raste u tankim potezima na ćelavoj glavi. Kako su
ti opekotine na licu i šakama zaceljivale, iznova i iznova, ožiljačno tkivo se toliko
zadebljalo da ti je iskrivilo lice. Povuklo ti je nos u stranu i raslo ti je preko očiju
tako da ti je jedno od njih maltene zapečaćeno ožiljcima. Misliš da se šunjaš po
kući na četiri elegantne šape. Nije tako. Puziš na sve četiri, vučeš za sobom
beskorisna slomljena stopala, kao ružna riba. Nije ni čudo što ti se ne živi u ovom
telu. Pomogla si mu da ga napravi, a posle si mu se popela u krilo i prela. Jadna
si.”
Ona zastane, pa kaže drugačijim glasom: „Oh, Olivija, izvini, molim te.”
Ja bežim, veslam od strave. Kroz mene se još valja naknadni šok od bola. Više
bole njene reči.
„Molim te”, doziva ona. „Izvini. Ponekad se jednostavno veoma razljutim.”
Znam kako da joj vratim za to što me je povredila. Znam kog se mesta plaši
više od bilo kog drugog.
Skačem u zamrzivač i kandžama se kačim za poklopac, koji navlačim na nas
uz prasak. Prekriva nas tama, dobrodošla, a ja zatvaram uši da ne čujem Loren
kako vrišti. Puštam da me uzme meko ništavilo. Odlazim u dubinu.
Koliko puta neko može da se savije pre nego što zauvek pukne? Mora se paziti
kada se ima posla s nečim slomljenim; to ponekad popusti pa slomi nešto drugo.
 Ted

Vraćam se u bar s lampicama na drveću gde sam sreo onu plavooku ženu kose
boje maslaca. Dan je topao te sedim iza lokala za dugim stolom, udišem miris
roštilja i malo mislim na nju. Odnekud dopire kantri muzika, gorštačka muzika, i
lepa je. Ovakav je sudar trebalo da imamo. Onaj pravi nije dobro prošao. Ne
razmišljaj o tome.
Oko mene ljudi idu unaokolo u grupama. Usredsređeni su, odišu energijom,
ali niko mnogo ne govori. Opet nema žena. Da budem iskren, voleo bih da mi taj
deo mozga bude isključen. Krivo mi je zbog onoga što se dogodilo sa ženom kose
boje maslaca. Dan je topao i polako mi se prikrada mir, maltene kao da sam u
nekoj čekaonici. Pijem šest ili sedam piva s viskijem. Ko broji? Kasnije ću peške
kući. „Nisam došao kolima. To bi bilo neodgovorno!” Shvatam da govorim naglas
i da me ljudi gledaju. Posle toga zabijem lice u pivo i ćutim. Uz to se sada setim
da sam pre nekog vremena prodao kamionet.
Sa sumrakom stiže još ljudi. Posle smene, pretpostavljam. Velika je gužva, ali
niko mi ne dosađuje. Polako shvatam zašto ovde nema žena – bar nije za njih. Šta
bi mama rekla kada bi me videla na ovakvom mestu? Sa gađenjem bi skupila usta.
To se protivi nauci. Stresam se. Ali mama ne može da te vidi, podsećam sebe.
Umrla je.
Ne shvatam koliko sam pijan dok ne ustanem s klupe. Lampice na drveću gore
kao komete. Mrak bruji a vreme prestaje da teče, ili možda teče toliko brzo da ga
više ne osećam. Zato i pijem, govorim sebi, da bih kontrolisao vreme i prostor.
To liči na najistinitiju misao koja mi se ikada javila. Lica se naginju i mute.
Lutam kroz lokve svetlosti i mraka, kroz unutrašnje dvorište, mimo drveta.
Tražim nešto što ne mogu da navedem. Vidim jedan zdepast prigradak naspram
neba, osvetljeni prolaz. Prođem kroz njega i nađem se u prostoriji mineralnog
mirisa s daščanim zidovima ukrašenim pisoarima. Puna je tipova koji se smeju.
Dodaju se nečim malim od ruke do ruke i pričaju priču o nekom prijatelju koji
ima konjinu. Ili jeste konjina. Ili radi konjinu.17 Ali oni onda odlaze, a ja ostajem
sam s mirnim curkanjem i golom sijalicom što se ljulja u vazduhu. Odlazim u
kabinu i zaključavam vrata rezom kako bih mogao da sedim u miru a da me niko
ne gleda. Kriva je žena kose boje maslaca, dolazak ovamo podsetio me je na nju
i zato sam uznemiren – obično sam oprezan, ovoliko pijem samo kod kuće.
Moram da odem odavde, moram da se domognem kuće. Ali ovog trena ne mogu
da shvatim kako to da uradim. Zidovi trepere.

17 Engl.: horse – hors, heroin. (Prim. prev.)

 U toalet ulaze dva čoveka. Njihovi pokreti i reči imaju krznene rubove, veoma
su pijani – to je očigledno čak i meni.
„Pripadala je mom stricu”, govori glas. „A pre toga je bila dedina. I njegovog
oca. A njegov otac ju je nosio u Severnjačkom napadačkom ratu.18 Zato je samo
vrati, čoveče. Dugmad za rukave, hoću reći dugmad za manžetne. Ne mogu da je
zamenim. I bila je crveno-zlatna, u mojim omiljenim bojama.”
„Ništa nisam uzeo od tebe”, kaže neki glas. Poznat mi je. Ton budi moje trome
sinapse. U mozgu imam neku ideju, ali kao da ne može da mi se javi. „I ti znaš da
nisam. Samo pokušavaš da mi izmamiš pare. Prozreo sam te.”
„Sedeo si pored mene za šankom”, kaže tip s dugmadi za manžetne, „skinuo
sam je samo načas. A onda je nestala. To je činjenica.”
„Ti si neuravnotežen”, kaže onaj poznati glas, saosećajno. „Jasno mi je da ne
želiš da mislim da si izgubio onu dugmad za manžetne. Želiš da okriviš nekoga.
Razumem. Ali duboko u sebi znaš da ja nisam odgovoran.”
Drugi muškarac počinje da plače. „Molim te”, kaže. „Znaš da to nije u redu.”
„Molim te, prestani da me opterećuješ svojim zabludama. Idi nađi nekog
drugog.”
Začuje se tup udarac i prasak. Neko je upravo tresnuo o pločice. Sad sam već
radoznao i osećaj se probija kroz pijanstvo. Osim toga, bezmalo sam siguran da
znam kome drugi glas pripada.
Otvaram vrata kabine a njih dvojica me pogledaju, prepadnuti. Jedan je zapeo
pesnicu, sprema se da udari drugog, koji leži na podu. Izgledaju kao prednja
korica neke knjige o braći Hardi19 ili poster za neki stari film. Ne mogu a da se ne
nasmejem.
Čovek-buba me gleda i trepće. Preko nosa mu je razmazana prljavština. Barem
se nadam da je to prljavština. „Zdravo, Tede”, kaže on.
„Ej”, kažem. Pružam mu ruku. Tip koji je izgubio dugmad za manžetne i
oborio ga na tlo već je izašao na vrata. Katkad, vrlo retko, moja veličina mi ide
naruku.
Pomažem čoveku-bubi da ustane. Leđa košulje su mu klizava i smeđa.
„Bljak”, kaže on, pomiren sa sudbinom. „Možda bi trebalo da krenem. Mislim da
će se on vratiti, možda s drugarima. Izgleda da ih ima, neobjašnjivo.”
„Naravno”, kažem. „Hajdemo.”
Drum je tunel svetlosti boje ćilibara. Ne sećam se na koju stranu mi je kuća i
izgleda da to nije preterano važno. „Šta ćemo?”, pitam.
„Meni se još pije”, kaže čovek-buba. Hodamo prema nekom osvetljenom
znaku u daljini. Kao da nam prilazi i povlači se dok mu se približavamo, ali
naposletku dospemo tamo – to je benzinska pumpa, koja prodaje pivo, te kupimo
piva od dremljivog muškarca koji pazi na prodavnicu. Zatim sednemo za sto pored
puta, kod pumpi. Mirno je. Tek s vremena na vreme prođu neka kola.
18 Engl.: War of Northern Aggression – jedan od naziva za Američki građanski rat, ovde iz ugla
Konfederacije. (Prim. prev.)
19 The Hardy Boys – likovi koji se pojavljuju u nekoliko serijala krimića za decu i tinejdžere.

(Prim. prev.)
 Dajem čoveku-bubi papirnu salvetu. „Imate nešto na licu”, govorim. On se
briše bez komentara.
„Večeras zajedno pijemo pivo”, kažem. „To je baš uvrnuto!”
„Pretpostavljam da jeste”, kaže on. „Ovako nešto očito ne bi trebalo da se
događa između terapeuta i klijenta. Hoćeš li nastaviti da dolaziš kod mene, Tede?”
„Hoću”, odvraćam. Naravno da neću.
„Odlično. Ovo sam hteo da pomenem na našem idućem terminu, ali treba da
mi daš svoju pravu adresu, znaš. Za evidenciju. Proverio sam i ona što si mi je
dao nije ni kuća. To je Seven ileven.”
„Pogrešio sam”, kažem. „Ponekad grešim brojeve.”
On odmahne rukom kao da to nije važno.
„Gde vi živite?”, pitam.
„To ne ide tako”, osorno kaže on.
„Zašto je onaj tip mislio da je njegova dugmad za manžetne kod vas?”
„Nisam siguran. Možeš li mene da zamisliš kako je kradem?”
„Ne”, kažem, jer stvarno ne mogu. „Zašto ste izabrali svoj posao? Zar nije
dosadno satima i satima slušati ljude?”
„Ponekad”, kaže on. „Ali nadam se da će uskoro postati mnogo zanimljivije.”
Izvesno vreme pijemo zajedno. Ne znam koliko dugo. Govorimo nešto, ali
posle se sve to gubi u etru. Povremeno nam farovi kola prelaze belom svetlošću
preko lica. On mi je veoma drag.
Priginje mi se. „Večeras nas je mnogo ljudi videlo kako odlazimo zajedno. Tip
na benzinskoj pumpi nas upravo gleda. Zapamtio bi te. Prilično si upečatljiv.”
„Važi”, kažem.
„Zato hajde iskreno da porazgovaramo”, kaže on. „Bar jednom. Zašto si
prestao da dolaziš kod mene?”
„Izlečili ste me”, kažem, kikoćući se.
„Opasan ti je ono štos, kada si probio ruku onim perom.”
„Valjda imam visok prag bola.”
On slabašno štucne. „Bio si prilično potresen. Otišao si u žurbi. Zato nisi
primetio da sam krenuo za tobom. Voliš da ti niko ne zaviruje u kuću, zar ne? Ali
zvuk je teže prigušiti. Dečji glasovi su veoma prodorni.”
Kroz mrak se probija jarkocrvena boja. Čovek-buba naprasno ne izgleda pijan
kao pre. U meni se začinje neki grozan osećaj.
„Ona ti nije zaista ćerka, zar ne?”, pita on. „Isto kao što ti mačka nije zaista
mačka. Mislio si da me krajnje neupadljivo navodiš na disocijativni poremećaj
identiteta. Ali ja živim od čitanja ljudi, Tede. Ne možeš me obmanuti. DPI izaziva
trauma. Zlostavljanje. Reci mi, zašto zapravo Loren – ili Olivija, ako ti je draže –
ne izlazi iz kuće?”
Teram se da se nasmejem. Da zvučim pijano i prijateljski. „Baš ste pametni”,
kažem. „Jeste li me večeras pratili u bar?”
„Baš nisam imao sreće što je onaj tip ušao u toalet”, sanjivo odvraća čovek-
buba. „Inače ne bi znao. Posmatram te već izvesno vreme.”
 Bio sam lakomislen i slep. Dozvolio sam mu da vidi ko sam.
„Vi ste mi provalili u kuću”, kažem. „Nije ona komšinica, kao što sam mislio.
Ali pogrešili ste. Zakucali ste druge eksere.”
„Nemam pojma o čemu sada govoriš”, odvraća on, a zvuči uvređeno. Da sam
malo naivniji, poverovao bih mu. „Tede, ovo je prilika. Možemo obojica da
izvučemo korist.”
„Kako?”, pitam. „Ne mogu više da vam dajem novac.”
„Može da bude novca za obojicu!”, kaže on. „Stvar je u tome”, priginje mi se
blizu, „što sam ja stvoren za više od usrane male prakse, od toga da slušam
sredovečne domaćice kako pričaju o tome da su izgubile samopoštovanje. Bio
sam najbolji u klasi, znaš? Imao sam onaj mali zastoj, istina, ali povratio sam
dozvolu, zar ne? Zaslužujem više od ovoga. U čemu je razlika između mene i onih
tipova na listama najprodavanijih knjiga? Samo u prilici.”
„Kada sam te upoznao, znao sam da sam našao nešto posebno – svoju studiju
slučaja. Mesecima sam davao one oglase za jeftinu terapiju. Moj tata je govorio:
ako dovoljno čekaš, zlo se uvek pojavi. Mislim da mi ti možeš dati ono što
zaslužujem. Ti si u srži moje knjige, Tede. Ne brini, niko nikada neće znati da si
to ti. Promeniću ti ime – u Ed Flegman ili šta već. Samo mi treba da budeš iskren
prema meni – zaista iskren.”
„Šta želite da kažem?” Voleo bih da prestane da govori. Moraću da uradim
nešto što ne volim.
„Počnimo od početka”, kaže on. „Devojka Loren, ili Olivija, kako god hoćeš
da je zoveš. Da li je ona prva?”
„Prva šta?”
„Prva tvoja ‘ćerka’”, odvraća on. Čujem navodnike oko reči. „Da li je to
ispravna reč? Ćerka? Supruga? Ili ih možda samo zoveš mačkice...”
„Mnogo ste glupi”, besno govorim. „Mislio sam da sam ja ovde glup!” Ali
dovoljno je pametan da bi bio opasan.
On zaškilji zakrvavljenim očima. „Zašto odlaziš u onaj bar, Tede?”, pita.
„Zbog svoje mačke?”
Grlim ga. „Ne pokušavajte da mi kažete šta sam ja”, šapćem mu na uvo. On
prestravljeno podrigne. Grlim ga i grlim, dahćući i stežući sve čvršće dok ne
osetim kako mu puca grudni koš a čovek-buba kao da se pretvori u vodu. Opusti
mu se ruka. Na sto padnu dva mala predmeta, odbleskujući svetlost. To su dva
dugmeta za manžetne, srebrna, sa umetnutim kamenom crvenim kao krv, jasno
blistaju pod neonom. Načas buljim u njih. „Vi ste običan lopov”, govorim mu na
uvo, stežući. „Kradete sve – čak i misli. Ne možete ni sopstvenu knjigu da
napišete.” On stenje.
Iza mene se začuje povik i neko izlazi iz radnje; dremljivi muškarac što nam
je prodao pivo.
Pustim čoveka-bubu i on se sroza na sto. Trčim preko druma u raširene ruke
šume koje mi žele dobrodošlicu. Granje me šiba po licu, posrćem, do članaka u
opalom lišću. Više puta padam, ali ne stajem, odgurujem se od klizavog šumskog
tla i trčim i trčim prema kući. Urlik se sabira, gomila mi se u grlu, ali ne puštam
ga napolje, ne još.
Ulazna vrata se zatvaraju za mnom. Zaključavam ih drhtavim rukama. Zatim
stežem pesnice pa vrištim i vrištim dok me ne zaboli grlo a glas mi promukne.
Zatim dvaput duboko udahnem. Ubacim u usta dve žute pilule i progutam ih
nasuvo. One mi se zalepe u grlu, kuckaju kao dva kamenčića. Gutam ih s mukom.
Mislim da čovek-buba nije mrtav. Moram da se molim da nije. Nema vremena za
osećanja, ni za temeljno spremanje. Moramo da idemo.
Brzo se pakujem. Vreća za spavanje, šator, upaljač. Tablete za pročišćavanje
vode, kalem žice. Sakupljam svu konzerviranu hranu u kući. Nema je mnogo.
Breskve, crni pasulj, supa. Časak piljim u nju, pa uzimam bocu burbona i dodajem
je u ranac. Guram unutra svoje najtoplije džempere. Kada napunim ranac, oblačim
dve jakne, jednu preko druge, i obuvam dva para čarapa. Biće mi pretoplo, ali
moram da obučem sve što ne mogu da spakujem. Sve pilule stavljam u džepove,
dok zveče u svojim tubama boje ćilibara. Ako je ikada trebalo biti staložen, onda
je to sada.
Zatim odem u vrt i iskopam nož. Otresem zemlju s njega i zadenem ga za
pojas.
 Olivija

Lorenin glas mi seže duboko u san. Ima oštar prizvuk panike. „Upomoć”, cedi
ona kroz zube. „Olivija, on nas vodi odavde.”
Trzam jednim uvom. U mraku oko mene vlada tišina. Sanjala sam slatku
pavlaku i bilo je veoma prijatno. Možda nisam u svom najprijemčivijem izdanju.
Molim?
„Ted”, kaže ona. „Vodi nas napolje, u šumu. Moraš da mi pomogneš.”
Oh, hladno govorim. Bojim se da sam ja samo glupava mačka. Ne mogu da
pomognem.
„Molim te”, kaže ona. „Molim te, moraš. Bojim se.” Glas joj je kao izgrebano
staklo. „Molim te, Olivija. To se upravo događa. Pretvoriće nas u bogove. Ovo
nam je poslednja prilika.”
Kažem: Ja ne postojim. Tako da to zvuči kao tvoj problem.
Ona počinje da plače, u isprekidanim nepravilnim jecajima. „Zar ne razumeš
da ćeš i sama umreti ako mene bude ubio? Ja ne želim da umrem.” Šmrče. A ja se
i preko volje malo sažalim na nju. Ona je povređeno dete. Nije stvarno mislila ono
što je rekla.
Pokušaću, polako govorim. Ali ništa ne mogu da obećam. A sad me ostavi na
miru. Moram da se usredsredim.
Kao i inače, svi se uzdaju u prk mačku. Iskreno, tedovi su prk beskorisni.

Čučim u mraku. Nadam se da će to pomoći. Sanduk je nekada predstavljao

svojevrsna vrata između Loren i mene. Možda se ona mogu opet otvoriti. Slušam
zvuk kuće – curkanje iz slavine, škripu dasaka, muvu zaglavljenu između
šperploče i stakla. Osećam miris linoleuma u kuhinji, i osveživača za vazduh koji
Ted koristi kada se seti. Puštam i uvlačim kandže. One se izvijaju napolje u
prelepim opakim šiljcima. Ne želim da nosim odvratno tedovsko odelo i da imam
ruke. Odvratno. Moram.
Dobro, mumlam. Vreme.
Gledam na sprat i pokušavam da mislim na nešto što volim. Pokušavam da
mislim na GOSPODA, a onda pokušavam da mislim na pavlaku koja mi je u snu
oblagala jezik, sva divna i bela i gusta. Ali ne mogu da se usredsredim. Rep mi
šiba a brkovi mi se trzaju. Misli su mi na sve strane.
Hajde, šapćem, zatvarajući oči.
 U glavi mi je samo Loren. Ne kako ona izgleda, jer nikada je nisam videla.
Razmišljam o tome koliko je pametna, kada je skovala ovaj plan da nas spase, i
koliko me nervira, naročito kada mi govori da sam glupava mačka.
Ništa se ne događa. Ne vredi. Dala sam sve od sebe! Stvarno bi trebalo da se
vratim u dremku. Događa se nešto ružno, i čini mi se da je najbolje da odspavam
dok to ne prođe.
Ali svaki put kada zažmurim i pokušam da utonem nazad u prijatni san, sasvim
me razbude iglice sumnje.
Stvarno sam sve probala, govorim naglas. Ne mogu da uradim ništa drugo!
Odgovara mi samo tišina. Ali osećam njegovo mišljenje. Žalosno veslam jer znam
da GOSPOD osuđuje neiskrenost.
Guram glavom i poklopac zamrzivača se diže za dva-tri centimetra. Pozdravlja
me tračak svetlosti, zaslepljuje me.
Čim izađem, čujem Loren kako vrišti. Njen glas ispunjava zidove, prolazi mi
kroz tepih pod nogama. Njen strah ulazi kroz brodske prozorčiće na šperploči, i
čujem ga kako ističe iz slavine u kuhinji. Moram da joj pomognem.
Pomisao na ulazak u Loren-džak istinski je grozna. Rep mi se koči od
odvratnosti. Gnusno! Ona glatka praseća ružičasta koža umesto mog lepog krzna.
One jezive stvari umesto šapa! Sikćem, zgranuta pred žestokom prisnošću toga.
Ali ona računa na mene. Misli, mačko.
Odlazim do Biblije. Guram je sa stola. Kada ona padne na pod uz bučan
prasak, osetim kako se kuća zatresla. To je kao odjek, samo glasnije.

Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se. Jer svaki
koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se.

Dođavola. Ponekad je razdražujuće biti u pravu. Već neko vreme u glavi mi

se oblikuje jedna zamisao. Možda sam ja samo kućna mačka, ali videla sam
mnoga lica GOSPODOVA, i znam da na svetu ima čudnovatosti. Loren misli da sve
zna, ali ne zna. Mi nismo kao stepenice. Mi smo kao ona ogavna lutka iznad
kamina. Loren i ja stajemo jedna u drugu. Kada lupneš po jednoj, to odjekuje kroz
sve njih.
Misli, misli!
Kada sam otvorila vrata frižidera, bila sam ljuta. Možda ljuća no ikada. Nisam
osećala da me vrpca povezuje s tedom. Bila sam svoja, sama.
Zato se razljućujem. Nije teško. Pomišljam na Teda i ono što je učinio Loren.
Zaista je teško razmišljati o tome. U jednom pogledu, ona je bila u pravu; da sam
zapravo glupava mačka. Verovala sam u njegove laži, nije me zanimala istina.
Samo sam želela da spavam i da budem mažena. Bila sam kukavica. Ali više ne
želim da budem kukavica. Spašću je.
Rep mi se kostreši, postaje šiljak besa. Na njegovom vrhu bukne vatra, širi mi
se dužinom repa koji se menja, u mene. To nije nalik onoj vrelini kada me je Loren
povređivala. Ovaj osećaj je moje delo. Ovo je moja vatra.
 Zidovi počinju da podrhtavaju. Ona lupa počinje daleko, a onda je svuda oko
mene. Predsoblje se trese kao loša slika na TV-u. Pod je more, njiše se.
Nečujno odlazim do ulaznih vrata, klizajući se preneražena. To što sam rešila
da budem hrabra ne znači da se ne plašim. Mnogo sam uplašena. Ono što vidim
kroz špijunku nije zaista spoljašnji svet. Sada mi je to jasno. Stresavši se, sada
vidim da tri brave nisu zaključane. Naravno, vrata su otključana. Ne moram da se
penjem na sprat, moram da izađem. I svi znaju kako se ulazi u kuću i izlazi iz nje.
Malko veslam. Zapravo nisam želela da budem u pravu. Stajem na zadnje noge i
vučem kvaku šapama. Vrata se širom otvore. Pozdravlja me beli plamen.
Zaslepljena sam; to je kao da sam u zvezdi. Vrpca je plamena linija, gori mi oko
vrata. Šta će se dogoditi? Hoću li izgoreti? Nekako se nadam da hoću. Ne znam
šta je tamo napolju.
Izlazim iz kuće. Vrpca gori vrela kao peć, opasuje me u kovačnici belog
usijanja. Svet se ljulja i prevrće. Zaslepljujuće zvezde me usisavaju u ništavilo.
Navire mi mučnina i grcam. Iz pluća mi je istisnut sav vazduh.

Zaslepljujuća belina se povlači; zvezde se skupljaju u rupice u vrelom mraku, kroz

koje na mahove vidim pokrete, boje, bledu svetlost. Mislim da je to mesečina.
Znači tako to izgleda.
Svet se ljulja kao brod na nemirnom moru. Nos mi ispunjava poznati Tedov
miris. On nas nosi na leđima, u torbi, čini mi se, ili vreći – na njoj su izbušene
rupice, za vazduh, pretpostavljam. Prevelika sam. Koža mi je otkrivena i ćosava
kao u kakve gliste. Šape su mi prerasle u duge mesnate pauke. Nos mi nije
preslatka meka kvrga, već neka grozna šiljata stvar. Najgore od svega, tamo gde
bi trebalo da mi bude rep nema ničega.
O GOSPODE. Vrpoljim se, ali ne mogu da se pomerim. Mislim da smo sputane,
možda vezane. Svuda unaokolo ima zvukova. Lišće, sove, žabe. Druge stvari za
koje ne znam kako se zovu. Sve se to odlikuje jasnoćom kakvu nikada nisam čula.
I vazduh je drugačiji. Osećam to, čak i kroz torbu. Svežiji je, nekako oštriji – i
kreće se.
Loren jeca, a ja osećam kako mi se to probija kroz nepoznate grudi, prostrani
grudni koš. Osećam kako mi naviru suze iz slabašnih okica. To je grozno baš kao
što sam i mislila.
Uspela sam, nemo joj govorim. U telu sam.
„Hvala ti, Olivija.” Ona me čvrsto stegne, a ja jednako uzvratim.
Loren, zašto se vazduh kreće, kao da je živ?
„To je vetar”, šapće ona. „To je vetar, Olivija. Napolju smo.”
O bogo moj. O bože. Načas sam odveć preplavljena osećanjima da bih
razmišljala. Zatim upitam: Gde smo?
„U šumi smo”, odgovara ona. „Osećaš li njen miris?”
Kada ona to izgovori, zapahne me i taj miris. Neverovatan je. Kao minerali,
bube, sveža voda, vruća zemlja i drveće – bože, miris drveća. Izbliza je to kao
simfonija. Nisam to mogla ni da zamislim.
 „Nož je kod njega”, kaže Loren. „Možeš li da veruješ? Zakopao ga je.”
Možda nas samo vodi u šetnju, kažem, ispunjena nadom. Možda je nož poneo
jer se plaši medveda.
„Mačkice se ne vraćaju iz šume”, kaže ona.
Posle toga ćutimo. Više od svega želim da se vratim unutra. Ali ne mogu da
ostavim Loren samu. Moram biti hrabra.

On hoda sat vremena po nezgodnom tlu. Vere se uz strme litice i gaca preko
potoka, prolazi kroz doline i prelazi preko brda. Vrlo brzo se nađemo u divljini.
On zastaje na nekom mestu što miriše na stene, gde drveće noću razgovara
među sobom, nadjačavajući zvuk tekuće vode. Iz onoga što mogu da vidim kroz
rupicu na grliću vreće, nalazimo se u plitkoj vododerini s vodopadom na kraju.
Uz mnogo šuštanja i stenjanja, Ted se ulogori. Kroz tamnu tkaninu u kojoj smo
treperi svetlost. Vatra. Iznad se čuje kako vetar miluje lišće.
Ne vidi se bogzna šta, ali oseća se prostranstvo vazduha. Kako se vetar sudara
sa oblacima. Volela bih da nisam ni otkrila istinu, kažem Loren. Napolju je
zastrašujuće. Nema zidova. Ide unedogled. Koliko daleko ide, svet?
Ona kaže: „Okrugao je, te pretpostavljam da ide dok se ne vrati do tebe.”
To je grozno, kažem. Mislim da je to nešto najgore što sam ikada čula. O,
sačuvaj me, GOSPODE...
„Usredsredi se, Olivija”, kaže ona.
Hoće li nas on pustiti iz ove torbe?, pitam. Da piškimo ili šta već?
„Ne”, odgovara ona. „Ne verujem da hoće.” Čujem kako joj mozak radi sto na
sat. „To je promena plana”, šapće. „Ništa drugo. Okrenućemo se. Prilagodićemo
se. Ima nož. Osećam ga na njegovom kuku. Znači, samo treba da ga uzmeš od
njega i da ga ubiješ. Isti plan. U stvari još bolji, jer smo bogu iza leđa i niko mu
neće priteći u pomoć. Ovaj plan može da nam posluži, vidiš?” Pitam se da li je
ona pila Tedov burbon, jer zvuči istovetno kao on kada se napije. Pretpostavljam
da se od straha može zaplitati jezikom jednako gadno kao od alkohola.
Pomišljam na telo, naše slabo, mršavo telo, na Tedovom zamašnom, na
njegovoj snazi. Vetar me gladi po krznu hladnim prstima. Udišem ga.
Istovremeno je i prastar i mlad. Pitam se da li je to poslednje što ću osetiti.
Vetar je predivan, kažem. Drago mi je što sam dobila priliku da ga osetim.
Mada bih volela da sam dobila priliku da probam pravu ribu.
„I ja bih volela da jesi”, kaže ona.
Ne mogu ja ovo, Loren. Mislila sam da mogu, ali ne mogu.
„To nije samo za nas, Olivija”, govori Loren. „To je za njega. Misliš li da on
želi da bude ovakav? Misliš li da je srećan, kao čudovište? I on je zarobljenik.
Moraš da mu pomogneš, mačko. Pomozi mu još jednom za kraj.”
O, kažem, o bože...
„Onda u redu”, kaže Loren, tiho i pomireno. „Možda neće biti tako strašno.”
Razmišljam o okruglom svetu, koji te, ako njime otputuješ dovoljno daleko,
samo vrati na isto mesto.
 Budi hrabra mačka, šapćem sebi. Zbog ovoga te je GOSPOD stavio ovde.
Duboko udahnem. Uradiću to. Uzeću nož, a onda ću ga ubiti.
„Pametna mačka”, kaže ona. Dah joj brzo nailazi. „Moraš biti brza. Imaš samo
jednu priliku.”
Znam.
Ispod, u mraku, Noćni reži. Osećam kako mu se grče snažni bokovi dok se
napinje da se oslobodi okova.
Šta te muči?, odsečno pitam. Zauzeta sam. Trenutno nemam vremena za tebe.
Njegov odgovor je urlik što mi odzvanja u ušima, potresa me niz kičmu. Moje
je vreme, moje je vreme, moje je vreme, urliče on. Ali čvrsto sam ga prikleštila;
neće se osloboditi.

Ted je uznemiren. Ne odvaja se od nas, vezanih mu na leđima. Vatra postaje vrela,

šalje crvene tačkice svetlosti kroz džak. Osećam kako mu glas tutnji dok on tiho
govori sebi.
„Mama, jesi li još tu?”
Pred zoru odluta u nemiran san. Osećam kako duboko udiše i izdiše. U miru
je. Nebo prestaje da diše.
Vidiš li nešto?, pitam.
„U levoj mu je ruci”, promrmlja ona. Posežem našom napolje. Odvratno je
služiti se rukom – kao da nosiš rukavicu od trulog mesa. Uzimam mu nož iz
opuštenog dlana. Lakši je nego što sam očekivala.
Pružam ruku oko njega i zarivam mu ga u trbuh. Vrh buši kožu uz hrskav zvuk
kao kad zagrizeš jabuku. Mislila sam da će meso biti meko, ali u Tedu je zbrka
predmeta i tekstura. Nailazim na otpor; teško je gurnuti oštricu unutra. Još je
strašnije nego što sam mogla da zamislim. Jedva čujem sebe kako plačem koliko
Ted vrišti. Zvuk istera pticu iz obližnjeg žbuna, i ona se ustremi na nebo. Volela
bih da mogu s njom.
Prvi je bol. Nervi u našem telu gore od njega. Crna tkanina spada. Loren i ja
padamo ničice na grubo šumsko tlo. Obraz nam je snažno gurnut u haos klizavog
lišća i grančica; napola smo u potoku a napola van njega; voda nam teče hladna
preko nogu. Srce nam nepravilno brekće, kao kola kojima samo što se nije zagušio
motor.
Loren?, kažem. Zašto krvarimo? Zašto ne možemo da ustanemo?
 Di

Di stavlja diktafon na sto. Nije ga bilo lako naći. Na lageru ga nema nijedna
prodavnica elektronske opreme. Naposletku je preplatila taj u jednoj prodavnici
ploča u centru.
Stavlja kasetu u njega i pušta je drhtavim prstom.
„Molim vas, dođite i uhapsite Teda za ubistvo”, govori neki uznemireni glasić.
„I još štošta. U ovoj državi imaju smrtnu kaznu, znam to...”
Snimak je kratak, traje možda minut. Di ga sluša i ne diše. Zatim premota i
presluša ga ponovo. Zatim sluša dalje, u slučaju da posle njega ima još neki
snimak. Ali tu su samo beleške neke studentkinje medicine. Žene s neznatnim
naglaskom koji Di ne može da prepozna i zvonkim glasom.
Ona se zavaljuje na naslon. To je Lulu. Starija, da. Ali Di ne može da pobrka
sestrine tonove. Sad kada je trenutak došao i ima dokaz, Di ne zna šta da radi.
Stavlja ruku na srce, koje lupa. Kao da je oteklo, spremno da pukne.
Trebalo bi da za ovo kaže umornoj Karen, da joj odnese traku. I hoće, čim
bude mogla da digne glavu iz šaka.
Spolja do nje dopre poznati zvuk. Škljoc, škljoc, škljoc.
Telo joj se naelektriše. Odlazi do zamračenog prozora. Ted je izašao u
dvorište. Načas stoji, osluškuje. Gleda unaokolo. Di ostaje nepomična kao
bandera. Nada se da će joj mesečina što se odbija od prozorskog okna sakriti obris.
Ona po svemu sudeći to i čini, jer Ted samom sebi klima glavom, i odlazi do
gustiša plave zove u koji je zarastao istočni ugao dvorišta. Kopa rukama.
Ted vadi nešto iz tla. Otresa to od zemlje, a onda ga nakratko isuče iz korica.
Dugačak lovački nož. Oštrica odbleskuje mesečinu. On zadene nož za pojas i uđe
u kuću.
Kada ponovo izađe posle nekoliko minuta, na leđima ima torbu. Polako izlazi
iz dvorišta, ide ka šumi. Dok Di gleda, torba kao da se mrda. Ona je sigurna da se
trza na slabašnoj svetlosti.
Di se razbistrava u glavi. Sve postaje hladno i tvrdo. Nema vremena za Karen.
Lulu se mora spasti – i treba se pobrinuti za jedno čudovište. Završi to, Di Di,
razmišlja ona.
Di otrči do ormara i uzme sprej fluorescentne boje, tesarski čekić i debele
čizme otporne na zmije koje je kupila za taj trenutak. Navlači duksericu s
kapuljačom, jaknu, vezuje pertle drhtavim rukama. Izlazi iz kuće i tiho zatvara
vrata za sobom, taman na vreme da bi videla Teda kako nestaje ispod drveća.
Njegova baterijska lampa pleše na noćnom vazduhu.
 Di se saginje nisko i trči za njim na bešumnim nogama. Ovoga puta je ništa
neće zaustaviti.

Petnaestak metara posle ulaska u šumu, gde se ulična rasveta još može nazreti
kroz granje, ona zastane i isprska stablo jedne bukve fluorescentnom žutom
bojom. Granje joj se češe o lice i vuče je za noge. Šuma je noću klizava, prianja.
Ona se trudi da utiša disanje.pdf
U glavi joj se neprestano vrte reči koje je čula na traci. Ništa osim mirnog
mraka. Lulu.
Ted silazi sa staze, a mesec na nebu zaklonjen je granama što se pružaju. Na
svakih petnaestak metara Di isprska neko stablo. Tedovu baterijsku lampu drži na
oku, toliko se usredsređujući na nju da se ona muti u zvezdani sjaj. Posle izvesnog
vremena oseti kako se šuma menja. Di više nije tamo gde porodice pešače. Ona
je u divljini, gde lutaju medvedi a kosti hajkera se nikada ne pronalaze.
Sašaptavanje lišća počinje da zvuči kao zvečka koju trese ševrdavi rep.
Umukni, pomišlja ona, iscrpljena. Nema nikakve PROKLETE zvečarke. Koliko je
već zatočenica straha?, zapita se. Godinama i godinama. Vreme je da bude
slobodna.
Di se oklizne na jednu blatnjavu granu. Grana joj klizne ispod noge u jednom
snažnom pokretu. U istom trenutku na nju padne zrak iz njene baterijske lampe,
tik ispred njenog desnog palca na nozi na šumskom tlu. Dijamantska šara joj je i
te kako poznata. Ono oštro, tiho zvečanje, kao kad se suvi pirinač trese u džaku.
Zmija se polako diže s gracioznošću noćne more, sprema se da udari, očiju što
odbleskuju zeleno. Dugačka je oko metar i dvadeset, mlada. Dijina baterijska
lampa mahnito poigrava po mogili od kamenja iza nje, koja joj najverovatnije
služi kao dom.
Strah joj se kao mastilo širi kroz vene. Ona vrisne, ali to zazvuči kao jedva
čujan zvižduk. Zmija se njiše. Možda je troma jer se upravo probudila, možda je
zaslepljena baterijskom lampom, ali Di tako dobije trenutak koji joj treba.
Držeći snop svetlosti uperen pravo, ona kroči napred i zamahne. Ako bude
promašila, zna da je mrtva.
Tesarski čekić uz prasak tresne zmiju u njenu tupu, zaljuljanu glavu. Na njen
drugi udarac zmija padne mlitava na šumsko tlo. Zadihana, Di se naginje nad
njom. „Eto ti”, šapće.
Ona bocne dugo telo prstom. Ono je hladnjikavo na dodir, sada mlitavo i bez
snage. Ona podigne mrtvu zmiju. Želi zauvek to da pamti. „Napraviću kaiš od
tebe”, kaže. Preplavljuje je radost. Oseća se preobraženo.
Dok ona diže mrtvu zmiju, s namerom da je stavi u džep, glava se trzne i
okrene. Di to vidi usporeno – kako je zmijska glava nasrnula i zarila joj očnjake
u podlakticu. Di oseća kako joj se usta razjapljuju u nemom vrisku. Trese rukom,
pokušava da je otkači. Trese se i dugo mlitavo telo, šibajući u podražavanju
života. Neke stvari prežive smrt. Ujed je gadno boli. Ali to nije ništa prema
užasnutosti što je stvor prikačen za nju, kao čudovištan deo nje same.
 Di napokon gurne tesarski čekić u mrtve vilice i otvori ih kao polugom.
Očnjaci su bledi i prozirni na svetlosti baterijske lampe. Ona baci iskasapljeno
telo u šumu, što dalje može. Nešto navire u njoj. Nemoj da vrisneš, govori ona
sebi. Ali to je smeh. Ona se napreže od njega, brekće od njega. Suze joj teku niz
lice. Ipak je bila zmija.
Ne gleda joj se, ali mora da pogleda. Koža oko ujeda već je otekla i promenila
boju, sada je kao modrica stara nedelju dana.
Završi to, Di Di. Još se kikoćući, ona otkine rukav na ramenu kako bi olabavila
pritisak na mesu koje se nadima. Od pomoći je deli dobrih sat vremena. Može
samo da produži, i da završi to. Napred Tedovo svetlo pleše kroz drveće.
Neverovatno je, ali susret sa zvečarkom trajao je manje od minuta. Di posrće za
njegovim svetlom.
Polako joj pripada muka. Događaju se i druge stvari. Čini joj se da drveće
postaje belje i da između stabala srljaju crvene ptice. Ona prestaje da diše i trudi
se da treptanjem odagna sliku. Ovo nije san. Ne postoji nikakvo gnezdo od ljudske
kose. Ruka joj treperi kao da ima sopstveno srce. Ona zna da, kada te ujede zmija,
ne bi trebalo da se pomeraš. Od toga se otrov širi. Kasno, pomišlja. Otrov me je
odavno sredio.
Ona prati Teda na zapad. Isključuje baterijsku lampu. Mesec je dovoljno
svetao. Ted svoju ostavlja uključenu. Mora da mu je teško da održava oslonac sa
onim silnim teretom na leđima. Možda se teret pomera, opire mu se.
Ona napipa zdravom rukom tesarski čekić u džepu. Lepljiv je od zmijske krvi
koja se suši. Ona gori; njena ljutnja skače i liže joj utrobu. Ted će platiti. Na svakih
petnaest metara ona prska novo drvo fluorescentnom žutom. Mora da veruje da
će se tuda vratiti, sa svojom sestrom.
Prati ga na što manjem odstojanju, koliko se usuđuje. Čak i tako, on joj
umakne. Svetlo mu se izgubi iz njenog vidnog polja, a zatim nestane i on. Tlo
počinje naglo da se spušta, a Di posrne, uspaniči se. Ali onda se ponovo uključi
logika. Čuje se kako negde dole teče voda. On će se verovatno zaustaviti kraj
vode. Zora nije daleko, oseća se u vazduhu. Di se nasloni na jedno klizavo stablo
i diše. Samo treba još malo da se strpi. Ne sme se izlagati opasnosti da padne u
mraku. Treba joj svitanje. Zna da neće još dugo čekati.

Zora bez sjaja boji svet bojom kalaj. Di se povodi niz stenoviti nagib ka zvuku
vode. Dolazi do ulaza u duboki kanjon. Na njegovom dnu vidi se potok, koji teče
snažan i srebrn preko stena. Pored uske vode što šiba nalazi se vreća za spavanje,
otvorena kao otromboljena vilica. Vatra na umoru šalje pramenove dima u sivi
jutarnji vazduh.
Znači, ovo je vikendica. Sad kada je kucnuo čas, Di je u svečanom
raspoloženju. Trenutak bezmalo kao da je svetinja, kraj koječega.
Oprezno, klimavo, ona silazi. Ruka joj je teška kao kamen, opterećena
otrovom. Stena kraj potoka isprskana je tamnim kapima. Krv. Ovde se nešto
dogodilo.
 Ona ide tragom zgrušane krvi u grupu breza. Tako je, pomišlja. Životinje na
samrti odlaze da se sakriju kako bi umrle same. Ali koja, Ted ili Lulu? Poznata
joj je ta slabašna prošarana svetlost drveća. Ti tihi razgovori između lišća. Ovo se
već dogodilo. Di je ušla u drveće, a kada je izašla, neko je bio mrtav. Ovaj put
prekriva onaj, kao crtež na papiru za preslikavanje. Ali naravno, onda, na jezeru,
bilo je letnje popodne. I onoga dana bili su borovi, a ne srebrne breze. Ona spušta
na te misli statički šum.
Isprva ga ne vidi, telo. Zatim načas ugleda čizmu za pešačenje, napola otkinutu
sa stopala, kako štrči iz jednog trnovog žbunja. On je raskrečen pod uglom, leži
ničice. Iz usta mu curi nešto crno. Ona pomišlja: Ona je pobegla, a on je mrtav, i
obuzima je radost. Zatim pomisli: Ali ja sam želela da ga ubijem.
Ted zastenje i prevrne se, spor kao svet koji se obrće oko svoje ose. Koža mu
je prekrivena zemljom i opalim liščem kao tamnom tetovažom. Nož mu je još
zaboden u trbuh. Oko njega u mehurićima izbija krv, ističe u blistavom potočiću.
On je vidi, a njegov izraz iznenađenja maltene je smešan. On nema pojma koliko
ga dobro ona poznaje, koliko pomno motri na njega, koliko su im sudbine
isprepletene. „Pomozi mi”, kaže. „I ti si povređena.” Gleda njenu ruku.
„Zvečarka”, odsutno kaže Di. Opčinjeno zuri u njega. Sada zna kako je zmiji
kada se primiče mišu.
„U mojoj torbi, kod potoka, hirurški lepak. Ima i komplet za prvu pomoć posle
zmijskog ujeda. Ne znam deluje li.” Njoj je predivno što je on u ovom trenutku
zabrinut za njeno blagostanje. Razume se, on misli da će mu ona pomoći –
potrebna mu je.
„Gledaću te kako umireš”, kaže ona. Gleda kako mu se po licu širi neverica.
„Zašto?”, prošapće on. Krv mu curka iz ugla usana.
„Zaslužio si to”, kaže Di. „Ne, posle onoga što si učinio, to je samo delić onoga
što zaslužuješ.” Gleda unaokolo u tamnom vazduhu. Između drveća se ne pomera
ništa drugo. „Gde je ona?”, pita Di. „Reci mi gde je i prekratiću ti muke. Pomoći
ću da privedeš ovo kraju.” Pomišlja na Lulu, samu i uplašenu pod velikim
ravnodušnim nebom. Maše mu prstom levo-desno ispred lica. On ga prati
pogledom. „Ističe ti vreme”, kaže ona. „Tik-tak.”
Ted dahće a na usnama mu se oblikuju crveni mehurići. Proizvodi neki zvuk.
To je jecaj.
„Baš ti je žao sebe”, besno kaže Di. „Za nju nisi imao viška sažaljenja.” Ustaje.
Svet se ljulja i sivi na rubovima, ali ona povrati ravnotežu. „Naći ću je.” Lulu će
doći kući i živeti s njom. Di će imati strpljenja za godine koje će joj trebati da
ozdravi. Isceliće jedna drugu. „Umri, čudovište”, kaže ona i okrene se, prema
zvuku vodopada, prema danu, gde se sunce probija zlatno kroz oblake.
Iza nje šapne glas neke devojčice: „Ne govori mu to.”
Uzbuđena, Di se okreće. Tamo nema nikoga osim nje i čoveka na samrti.
„On nije čudovište”, kaže devojčicin glas, a dopire piskav i slabašan kroz
Tedove modre usne. To je isti onaj glas snimljen na kaseti. „Morala sam da ga
ubijem – ali to je između tate i mene. Ti se ne mešaj u to.”
„Ko si ti?”, pita Di. Uši joj ispunjava lepršanje crvenih krila.
 „Loren”, odgovara devojčica kroz rmpalijina usta.
„Ne pokušavaj da me prevariš”, odsečno kaže Di. Mora da joj se priviđa, da
je to neko sporedno dejstvo otrova. „On je oteo Lulu. On otima devojčice.” To
mora da je tačno, inače se sve ruši.
„Nikada nije to uradio”, kaže devojčica. „On i ja smo deo jedno drugog.”
Svet se naginje dok Di hramlje prema Tedovom telu. „Pssst”, kaže ona. „Ćuti.
Ti ne postojiš.” Priljubi mu dlan na nos i usta. On se vrpolji i opire, petama diže
u vazduh lišće i zemlju. Ona čvrsto tu drži ruku dok se on ne umiri. Teško je reći
kroz taj nered, ali ona misli da je prestao da diše. Ustaje, umornija od smrti. Svet
sivi na ivicama. Ruka joj je blistava, pocrnela i otekla.
Povodeći se, kroz pramenove belih oblaka, ona odlazi do Tedovog ranca.
Pronalazi žutu vreću. Zmija na etiketi izvije se na nju a ona se trzne, zabezeknuta.
Uputstva joj plivaju pred očima. Podvezuje ranu i stavlja usisnu čašicu na rupe od
zuba. Tamo je koža debela i tamna. Boli je to. Ona pumpa i šupljinu ispunjava
krv. Možda su to samo puste želje, ali već joj je bolje, čvršća je na nogama,
budnija. Pumpa još dvaput, pa ustane. To će morati da bude dovoljno.
Vidi hirurški lepak tutnut u džep na rancu. Baca ga u brzi potok. „Za svaki
slučaj”, šapće. Na kraju krajeva, mrtve zvečarke i dalje ujedaju.
Pomišlja na svoju ruku na Tedovom nosu i ustima dok se on borio za vazduh.
U redu je, jer to je i zaslužio. Sve će se rešiti. A što se tiče trenutka kada je čovek
govorio glasom devojčice, to je bila samo zbunjenost izazvana otrovom. Vid joj
se muti, ali ona strpljivo traži, dok na jednom dalekom stablu ne vidi svoj žuti trag
od spreja, što označava put iz doline. Ona posrće ka njemu. Di će naći Lulu i daće
joj mesto za život, i one će biti srećne, i zajedno će tražiti kamenčiće. Ali ne na
nekom jezeru. Nikada tamo.
„Lulu”, šapće Di. „Stižem.” Tetura se kroz šumu, kroz stubove mraka i
svetlosti. Iza sebe čuje pseći lavež. Žuri dalje.
 Olivija

To nije tvoje telo, Loren. Ja sada plačem. Njegovo je. Mi živimo u Tedu.
„Da”, kaže ona sa uzdahom. „Ali ne još zadugo. Hvala bogu.”
Zašto, zašto? Veslam kao mače. Naterala si me da nas ubijem. Sve nas.
„Trebala mi je tvoja pomoć da to okončam. Nisam mogla sama.”
Mislila sam da sam mnogo pametna – ali Loren me je sasvim lako vodila ovom
stazom, do ovog trenutka, do naše smrti.
Lagala si, kažem. Sve ono što si govorila, o sirćetu i zamrzivaču...
„Sve je to bilo tačno”, kaže ona. „Mada se dogodilo i njemu i meni. Ne znaš
šta smo preživeli. Život je dugačak tunel, Olivija. Svetlost dolazi tek na kraju.”
Sada je vidim u glavi. Loren je sitna i ima krupne smeđe oči. Tačno je sve što
je govorila o svom telu. Ubico, kažem joj.
Ted negde dahće. U tome je veoma gadan zvuk, vlažni crveni zvižduk. On
diže našu ruku, odande gde je stiskala ranu na njegovom trbuhu. Svi mi gledamo
kako nam krv teče niz dlan, vrela i veoma lepljiva. Ona kaplje na tlo a tlo je upija.
Tedovo telo, naše telo, otkazuje.
O, Tede, kažem, pokušavajući da doprem do njega. Izvini, molim te. Molim te,
oprosti mi, nisam htela da te povredim...
„Ne možeš da ga povrediš”, kaže Loren, a glas joj je ujedno i šapat i vrisak.
„Mi trpimo njegov bol. Ti ga trpiš iz njegovog srca, ja ga trpim iz tela.”
Ćuti, kažem. Dovoljno si pričala. Tede, dozivam. Tede? Kako da ispravim
ovo?
On krvari iz usta, u tankoj crvenoj liniji. Zapliće jezikom, ali ja ga dobro
poznajem te razumem. „Slušaj ih”, kaže. Svuda unaokolo, u zoru, ptice pevaju u
drveću.
Vrpca je bela i meka, blista. Povezuje nas troje, od srca do srca. Zatim bela
svetlost raste, širi se po tlu, i ja naposletku vidim da vrpca zapravo ne prolazi samo
kroz nas, već i kroz drveće, ptice, travu i sve, preko čitavog sveta. Negde laje neki
veliki pas.
Sunce je izašlo. Vazduh postaje topao i zlatan. GOSPOD je ovde, preda mnom,
kao razbuktali plamen. Ima četiri nežne šape. Glas mu je tih. Mačko, kaže.
Trebalo je da štitiš. Ne mogu se naterati da pogledam GOSPODU u lice. Znam da
će, danas, ono biti moje sopstveno.
 Ted

Mutno, iznad sebe, vidim kako mi neko rukama pritiska rupu na trbuhu. Nečiji
dah mi je topao kod uva. On pritiska sve čvršće, ali krv ipak izlazi sva klizava.
On psuje za sebe. Pokušava da me izvuče iz crnila, nazad u sunčano jutro.
Mogli smo mu reći da ne vredi. Umiremo, meso nam se hladi i prerasta u glinu.
Osećamo kako se to događa, svako od nas. Krv nam nailazi u sporim naletima,
prosipa sve naše boje i misli na šumsko tlo; svaki dah je teži, sporiji, ostavlja nas
hladnije. Prekinuto je bezbedno dobovanje našeg srca; ono sada kuca kao mače
koje se igra ili loš bubanj: sve je slabije, sve nepravilnije.
Nema vremena za opraštanje, tu je samo studena nepomičnost što nam puzi
po prstima i šakama, stopalima i člancima. Puzi nam uz nogu, centimetar po
centimetar. Mališani plaču, duboko u ponoru. Oni nikada nikome ništa nisu
uradili. Nisu stigli. Blistavi plameni svet pada u tamu.
Sunce stoji u dugim prugama na krvavom šumskom tlu. Nedaleko, daleko,
cvili neki pas.
Sad ništa.
 Olivija

Vratila sam se u kuću, ne znam kako a nije ni važno. Nema vremena da odahnem
zato što ponovo imam svoje krasne uši i rep.
Zidovi popuštaju kao kad kolabiraju pluća. Gips pada u komadeškama s
tavanice. Prozori se rasprskavaju ka unutra u pljusku ledenih krhotina. Trčim da
se sakrijem ispod kauča, ali kauča nema; umesto toga, tu su ogromna mokra usta
sa slomljenim zubima. Kroz brodske prozorčiće tamo pada svetlost munja. Iz poda
se pružaju crne ruke. Vrpca mi je čvrsto oko vrata. Sada je providna, boje smrti.
Nema nikakvog mirisa, i možda upravo zato shvatam da ću umreti.
Pomišljam na ribu, i kako nikada neću znati kakvog je ukusa, i pomišljam na
svoju prelepu prugastu mačku, i kako je nikada više neću videti. Zatim pomislim
na Teda i ono što sam mu učinila, i sada stvarno plačem. Znam, kao što znam
sopstveni rep, da su ostali već umrli. Prvi put sam potpuno sama. A uskoro ću i ja
umreti.
Sada ga osećam čitavog, telo. Srce, kosti, nežne oblake nervnih završetaka,
nokte. Kako je nokat dirljiva stvar. Vidim da nije važno kojeg je telo oblika, što
nema krzno ili rep. I dalje pripada nama.
Vreme je da prestaneš da budeš mačkica, kažem sebi. Hajde, mačko. Ako
pomognem telu, možda će ostali moći da se vrate.
Ali kada pogledam, tamo gde bi trebalo da budu ulazna vrata, nalazi se
uzavrela masa blistavih oštrica. One zvižde i seku vazduh. Tuda se ne može izaći.
Onda ću probati gore. Na vrhu stepenica vidim da sprata, spavaće sobe i krova
nema više. Kuća je otvorena prema razjarenom nebu, oluji što šiba i kovitla mi se
iznad glave. Ona je od katrana i munja. Tu su vau-vauovi sa ogromnim
oklembešenim vilicama, laju. Izbezumljeno jurcaju kroz oblake, očiju nalik
vatrenim tačkama.
Krzno mi je nakostrešeno, srce mi tuče. Svako vlakno mene želi da se okrene,
da pobegne i sakrije se na neko mirno mesto, i sačeka da umre. Ali budem li to
uradila, gotovo je.
Budi hrabra, mačko. Stavljam šape na prvi stepenik, a zatim na drugi. Možda
će ovo biti u redu!
Stepenice se urušavaju uz snažan zvuk. Svuda oko mene pada šut, i tu je
prašina koja me guši i užad lepljivog crnog katrana što me peče i zaslepljuje. Kada
se prašina slegne, vidi se samo šut, cigle. Zidovi su pali, preprečili stepenice. Sve
je mirno. Zapečaćena sam unutra.
 Ne, šapćem, šibajući repom. Ne, ne, ne! Ali zatočena sam, kuća u raspadu je
moja grobnica. Gotova sam, svi smo gotovi.
Prizivam GOSPODA. On se ne odaziva.
Negde se začuje duboko komešanje i ja se trznem, nakostrešenog repa. U
najmračnijem uglu dnevne sobe Noćni kuka. Diže glavu. Uši su mu iskrzane a
duž bokova ima duboke posekotine, kao od noža. Umire, da. Ali nije mrtav. Ne
još.
Besomučno razmišljam. Ne mogu ni na sprat ni napolje, ali možda je ipak
ostalo nekuda da se ode.
Povređen, kaže on, dubokim režanjem.
Znam, kažem. Izvini. Ali treba mi tvoja pomoć. Svima nam treba. Možeš li da
me sneseš kod sebe?
On sikće, zvuk je dubok kao gejzir. Ne mogu mu zameriti. Pokušao je da me
upozori na Loren.
Molim te, kažem. Sada, više nego ikada – sada je tvoje vreme.
Noćni prilazi, više ne graciozan, već ćopajući i bolno sporo. Stoji nada mnom
i čujem kako mu dah testeriše dok udiše i izdiše. Širom otvori vilice i ja pomislim:
To je to, dokrajčiće me. Delu mog bića je drago. Ali on me umesto toga uhvati
ustima za šiju i podigne, nežan kao mamamačka.
Moje vreme, kaže on, i kuća nestaje. Vitlamo se dole, dole kroz mrak. Nešto
me strahovito tresne i sad smo na nekom potpuno drugom mestu.

Gajba Noćnog je gora nego što sam mogla da zamislim. Nema ničega osim starog,
starog mraka. Velike ravnice, prostranstva i kanjoni crnog ništavila. Jasno mi je
da ovde ne postoji nešto kao što je daljina – sve ide unedogled. Svet nije okrugao
i nikada se ne vratiš do sebe.
Evo, kaže on, spuštajući me.
Dahćem, pluća bezmalo zdrobljenih od usamljenosti. Ili to možda iz nas cure
poslednji ostaci života.
Ne, kažem. Moramo još dublje.
On ne govori ništa, ali osećam njegov strah. Ima dubokih mesta na koja ne
sme čak ni Noćni.
Hajde, kažem.
On zareži i ujede me, duboko za grlo. Krv pokulja i zaledi se u kamenom
mlazu u hladnom mrtvom vazduhu. Tela ne rade jednako ovde duboko dole.
Zarežim pa ujedem i ja njega, zubićima mu probijem obraz. On se iznenađeno
trzne. Ako siđemo, umrećemo, kaže.
Moramo da siđemo, kažem. Inače ćemo sigurno umreti.
On odmahne glavom i uhvati me za šiju pa potonemo u crnu zemlju.
To je kao da toneš u same dubine tamnog okeana. Pritisak postaje
nepodnošljiv. Noćni nas tera dublje u tamnu zemlju, mučno i promuklo dišući.
Toliko smo čvrsto priljubljeni jedno uz drugo da tela i kosti počinju da nam pucaju
a oči da nam se rasprskavaju. Krv nam se pretvara u mulj i izbija nam iz vena.
Gnječimo se, tela iskasapljenih do nazubljenih krajeva kostiju. Zatire nas težina
svega. Gnječimo se dok ne ostanu puke čestice, prašina. Nema više Olivije, i nema
više Noćnog. Molim te, mislim se, sad mora da je gotovo. Ova agonija ne može
da se nastavi. Mora da smo mrtvi. Ne osećam ga više. Ali nekako sam još tu.
Napred blesne neka svetlost, kao prva večernja zvezda. Upinjemo se ka njoj,
plačući i dahćući. Negde, Noćni digne glavu i urlikne. Začuđeno osećam kako mi
to tutnji u grudima.
Snažna sam i glatka, veliki bokovi mi se dižu i spuštaju. Gde si?, pitam. Gde
sam ja?
Nigde, odgovara on, i ovde.
Jesi li ti još Noćni?
Ne.
Ja nisam više Olivija, kažem, uverena.
Urličem i trčim ka svetlosti. Cepam mrak svojim velikim šapama, kandžama
grebem tu tačku svetlosti dok se ona ne pocepa i poraste. Borim se iz sve snage
dok ne izbijem iz tog crnila, na prugastu sunčevu svetlost. Ne mogu da se
pomerim, ležim zarobljena u hladnom i krvavom lešu na šumskom tlu, sa rukom
onog riđokosog čoveka snažno pritisnutom na ranu. Krv je toliko usporila da je
gotovo stala.
Duboko udahnem i širim se kroz telo, pružam se kroz sve njegove hladne kosti
i vene i meso. Vrati se. Probudi se.
Srce nam se jedva primetno trzne.
Prvi otkucaj je kao grmljavina, odjekne nemim telom. Još jedan, pa još jedan,
i tutnjava počinje, krv hrli kroz arterije. Dahnemo, udišemo u ogromnom uzdahu.
Telo se pali ćeliju po ćeliju, ponovo se budi. Počinje da peva od života.
 Di

Di trči u zoru. Ujed na ruci joj je nazubljena rupa, ivica smeđih od zemlje. Zna da
joj treba bolnica. Čini se da je pumpa izvukla otrov, ali moguće je da se rana
inficirala. Pokušava da ne razmišlja o tome. Važno je samo da pronađe Lulu.
Posrće kroz šumu, vidi lica u šarama svetlosti i mraka. Doziva sestru. Glas joj
je katkad glasan, katkad je suv šapat. Napred začuje neki slabašan zvuk. Možda
je kos, ili cmizdri neko dete. Di hita dalje, brže. Lulu je sigurno uplašena.
Ubica. Reč je kao zvono, odzvanja joj kroz glavu. To li je ona? Di zna da se
nikada ne sme vratiti u Nepotrebnu ulicu. Ostavila je svoje krvave tragove po
čitavoj šumi, svuda po njegovom telu. Ako nešto izađe na svetlost dana, ostalo
ide za tim. Takve su tajne, kreću se u jatima kao ptice.
Ona nastavlja da trči kroz šumu. Sve teže vidi stazu pred sobom; prošlost je
svugde, preklapa se sa svetom u zoru. Nailaze slike, i glasovi. Ona vidi konjski
rep kako leti između dva stabla, začuje svoje ime prošaptano uplašenim glasom.
Pred njom pliva lice umorne detektivke, od onog poslednjeg puta kada su
razgovarale uživo.
„Jesi li sigurna da si mi ispričala sve o onom danu, Dilajla? Bila si samo dete,
znaš. Ljudi bi razumeli.” Karenine oči su bile blage. Di joj zamalo nije rekla na
licu mesta, stvarno. Nikada nije bila bliže tome da kaže.
Razume se, Karen je bila podozriva zbog Luluine bele japanke. Žena iz toaleta
je bila sigurna da je nije greškom podigla i stavila u sopstvenu torbu. Bila je
uverena da ju je neko stavio tamo. Di je bila besna na sebe zbog toga. Ko je znao
da će žena biti tako pronicljiva?
„Ne možete ništa da dokažete”, procedila je Di kroz zube. Karenine setne,
brigom ophrvane oči išle su po njoj, bora produbljenih na ivicama, nalik
vulkanskom tlu.
„To će te izjedati sve dok ništa ne bude ostalo”, naposletku je rekla. „Veruj
mi, bolje bi bilo da izbaciš to iz sebe.” Naravno, tada im se odnos pokvario.
Di zastaje, povraća. Čuči, a mozak joj bljuje boje i uspomene. Dah joj nailazi
prebrzo. Trudi se da prizove statički šum, da njime pokrije misli što kipte u njemu.
Ali ne vredi. Vazduh miriše na hladnu vodu, kremu za sunčanje na toploj koži.

Di ide obalom jezera, dalje od svoje porodice, upravljajući se kroz lavirint

karirane ćebadi.
 Žutoglavi momak kaže: „Zdravo.” Ona vidi vrtloge belog losiona na njegovoj
bledoj koži. Kada se osmehne, dva prednja zuba mu se neznatno preklapaju. Zbog
toga izgleda divlje, zanimljivo.
„Zdravo”, kaže Di. On mora da ima najmanje osamnaest godina, verovatno je
na koledžu. Ona ga gleda kako je gleda i shvata, prvi put, da on vidi i grabljivicu
i plen. To je zamršeno i uzbudljivo. I tako, kada joj Trevor pruži ruku, ona se
podrugljivo nasmeši. Vidi kako se naglo naljutio, uvredio. Njegova bleda koža
pocrveni.
„Jesi li ovde sa svojima?” To je odmazda. On zapravo kaže: Ti si beba koja
na jezero dolazi s porodicom.
Di sleže ramenima. „Uspela sam da im zbrišem”, kaže. „Osim ovoj.”
On se osmehuje, kao da shvata šalu. „Gde su ti roditelji?”
„Skroz tamo kod tornja za spasioca”, kaže ona, upirući prst. „Svi su spavali a
meni je bilo dosadno.”
„Da li ti je ovo mlađa sestra?”
„Dotrčala je za mnom”, odvraća Di. „Nisam mogla da je zaustavim.” Obuzeta
dosadom, Lulu se ljulja na Dijinoj ruci. Govori nešto sebi ispod glasa. Škilji u
sunce, pogleda ozbiljnog i dalekog. U jednom znojavom dlanu čvrsto drži
slamnati šešir za sunce s ružičastom trakom vezanom oko njega.
„Koliko ima godina?”
„Šest”, kaže Di. „Stavi šešir inače ćeš izgoreti”, govori ona Lulu.
„Ne.” Lulu obožava svoj šešir, ali to je predmet koji treba čuvati, a ne nositi.
Sasvim ovlaš, gađenje prožme Di. Zašto ima tako razdražujuću porodicu?
Uzima šešir od sestre i grubo joj ga stavlja na glavu. Lulu se zbrčka lice.
Trevor se sagne i obrati Lulu: „Hoćemo na sladoled?”
Lulu klima glavom dvadeset ili trideset puta.
Di razmatra, sleže ramenima. Staju u red. Trevor i Di ne uzmu sladoled. Lulu
uzme čokoladu, za koju Di zna da će joj se razmazati svuda po licu i odeći, a onda
će se majka drati na obe. Ali trenutno nalazi kako ne mari za to. Trevorova ruka
visi milimetar od njene, pa se očeše o nju, prstom o prst. Nešto nailazi, u vazduhu
je kao izmaglica od vreline, kao grmljavina.
Di se ne pobuni kada ih Trevor upravi od frižidera sa sladoledom, dalje od
živopisne gužve što miriše na pljeskavice, prema drveću. Di pomišlja šta bi joj
rekli roditelji, no pobeđuje prkos. Samo ovoga puta, razmišlja, hoću da uradim
nešto sasvim svoje.
U senkama ispruganim borovim stablima njih troje idu nečujni kao tigrovi.
Prepuna plaža brzo ostaje iza njih, gubi se u tapiseriji šuštavog lišća. Ubrzo se
čuje samo kako crna voda ljubi kamenje. Oni idu po šljunkovitoj obali, preskaču
stene, pale grane, gnezda trnovog žbunja. Ćuti čak i Lulu, uzbuđena je, opsednuta
osećajem da je negde gde ne bi smela da bude. Njene bele japanke odveć su
mlitave za to grubo tlo. Ali ne žali se dok joj stopala i članci postaju ukrašeni
ogrebotinama. Žutoglavi momak diže Lulu kada ona ne može da pređe.
Di obuzima nestrpljenje. Odlučno žuri napred, vukući njega za ruku. Dolaze
do mesta gde se drveće neznatno otvara, gde borove iglice izgledaju meke i gde
nema previše trnja. U vodu štrči stena u obliku kanua. Di i momak se gledaju.
Kucnuo je čas za ono što sledi, ma šta bilo posredi.
„Hoću kući”, kaže Lulu, pesnicom se trljajući po oku. Obrazi su joj rumeni,
opaljeni suncem. Negde u senci borova izgubila je šešir.
„Ne možeš”, kaže Di sestri. „Pošla si sa mnom pa sada moraš da sačekaš. I
budeš li rekla za ovo, kazaću da lažeš. Sad idi igraj se kod jezera.” Lulu se ugrize
za usnu i izgleda kao da će možda zaplakati. Međutim ne zaplače. Zna da se Di
još ljuti na nju, te radi kako joj je rečeno.
Di se okreće prema momku. Kako se zvaše? Srce joj jurca. Zna da sve stavlja
na kocku. Lulu je prava tužibaba. Nema veze, kaže ona sebi. Ovo se stvarno
događa. Smisliće kako da ućutka sestru.
Momak joj se priginje. Nije više lice, već niz crta, divovskih i pojedinačnih.
Usne su mu vlažne i drhtave. Di se zapita: Da li je ovo francusko ljubljenje? Ima
trenutaka kratkotrajnog uzbuđenja zbog kojih se čini da će se oni svakog časa
izveštiti u tome, ali onda oboje propuste taj trenutak i to traje, usta se guraju na
usta, labava i puna pljuvačke. On se neznatno oseća na viršle. Di pomisli da možda
neće biti dobro dok se ne uradi i ono drugo, te mu stavi ruku u gornji deo svog
kupaćeg. Kupaći kostim joj je malo mokar a njegova ruka je topla. To je lepo, te
ubraja to u uspeh. Zatim njegova ruka uđe u tesne granice njenog teksas šortsa.
Pretesno je, ruka mu se zaglavi tamo, te ga ona otkopča i izmigolji se iz njega.
Načas oboje miruju, svesni da brzo zalaze u nepoznato područje. Ona se kikoće
jer je strašno čudno biti u kupaćem kostimu u šumi s momkom koji je gleda.
Di začuje nešto. Kao da je neko kašikom lupio po jajetu, samo jednom. Di
navlači šorts, doziva: „Lulu?” Odgovora nema. Di trči prema obali. Momak ide
za njom, spotičući se o farmerke.
Lulu napola leži u talasima što zapljuskuju obalu, zaronjena do struka, kao da
je pokušavala da skoči nazad na zemlju. U vodi se muti i cveta krv. Di nesvesna
uskoči, i nekako stoji, do struka u vodi, pored sestrine sitne prilike. Zvuk je bio
slabašan, ali ona mora da je silovito udarila lobanjom o stenu. Ulubljena joj je,
kao da je udarena pesnicom. Di se trudi da ne gleda taj deo.
Priljubljuje se usnama na Luluine i diše, u napola zapamćenom oponašanju
časova prve pomoći u školi. Ali misli da je kasno. Još dok Di gleda, Luluina koža
se menja. Lice joj postaje bledo i voštano. Iz kose joj cure niti krvi. One pomalo
liče na ptice u letu; onako kako deca crtaju ptice, linije na belom nebu.
Žutoglavi dečak za koga Di još ne može da se seti kako se zove počinje brzo
da diše, kao žena koja se porađa. Beži od njih, bučno se probija kroz šumu.
Di dodiruje Lulu po ruci tamo gde ona leži na sitnom pesku. Labavo stegnut
u Luluinom dlanu nalazi se tamnozeleni kamen, prošaran belim žilama. Jajastog
je oblika i glatkih površina od vode i vremena. Lep kamenčić. Di jaukne. Iz
Luluine glave cure niti sveže krvi u vodu. Tamo se rasprskavaju u grimizne
oblake.
Di su noge i ruke klizave od jezerske vode, od krvi. Opet se saginje i diše Lulu
na usta. Lulu iz grudi dopre neki zvuk. Dubok je kao škripa grane drveta.
 Ispod Luluinog tela ispuzi nešto gipko, tamna linija. Zmija se sklupča preko
Lulu i očeše Di o butine. Liči na vodenu mokasinu, ali vodenih mokasina nema u
ovim krajevima. Za njom idu male senke. Skoro izlegli mladi. Di sada vidi ubodne
rane na Luluinim oteklim člancima. Zato je pala.
Di je kamen u vodi. Oseća kako joj se tela ovlaš taru o butine. Čini se da zmije
na nju gledaju kao na deo jezera ili predela. Zatim se ona baci uvis i napolje, dižući
i raspršujući ogromnu količinu vode. Vuče se gore po toploj steni. Petnaest
centimetara od ruke sklupčana joj je veoma mala zmija. Ona otvori bela usta a
zatim oteče u jednu tamnu pukotinu u steni. Lu vrisne i beži naslepo, ostavljajući
Lulu tu gde leži, napola u vodi, napola van nje.

Di ne vidi; pred očima joj je nešto nalik oblaku muva ili uraganu. Pokušava da
trepće kako bi to odagnala, ali ne može te usporava, a zatim stane. Pozadi niz
butine uporno joj curka hladna krvava jezerska voda, a ona dahće. Misli da će
možda pasti u nesvest pa načas zastaje. Naslanja se na jedan slomljeni panj,
srebrnkast i mrtav od starosti. Kod stopala vidi samo zmije. Prestanite, zapoveda
telu i glavi. Prestanite. Ovde nema zmija. Mora da razmisli.
U glavi joj progovara novi glasić. Barem Lulu sada ne može da te tuži mami i
tati. Jeca. Kako uopšte može da pomisli nešto toliko grozno?
Mušice se alavo roje na krvi na njoj. Ona se trlja i pokušava da je skine. Ali
trese se i ostala joj je mrlja na šortsu. Umesto toga, vezuje džemper oko struka da
to što bolje sakrije. Krv, krv, razmišlja Di u magli. Sveže niti krvi. Sine joj sledeća
misao, proseče je žestoko i brzo. Lulu je još krvarila. Di je dovoljno gledala TV
da bi znala šta to znači. Ona nije mrtva.
Di se okreće i trči koliko je noge nose, nazad ka Lulu. Pluća hoće da joj puknu
od napora i vrelog vazduha. Kako je mogla onako da je ostavi? Ali Di će ispraviti
to, kune se. Ostaće uz Lulu i vrištati dok neko ne bude došao. Nije kasno. Događaji
nisu još konačni. Ali mora da požuri.
Di ima utisak da čitavog života trči i vere se i posrće nazad prema svojoj sestri.
Ali rastinje se naposletku proredi i u vidno polje uđe stena u obliku kanua. Di ide
još brže, u dugim skokovima kao zec preko ostataka na obali. Više puta pada, dere
dlanove, kolena i laktove. Ne primećuje, odguruje se od tla i trči dalje. Kada stigne
do stene, načas zastane, odveć uplašena da bi kročila na nju.
„Hajde, Di Di”, promumla ona. „Bebo.” Penje se preko stene u obliku kanua.
U njenoj senci, tamo gde bi Lulu trebalo da leži, nema ničega. Hladna voda
zapljuskuje granit. Mušice zuje iznad vode, sivi znakovi interpunkcije. Nema
Lulu, ni žive ni mrtve.
Možda ovo nije pravo mesto, govori Di sebi. Ali jeste. Na steni se vidi tanka
nit usirene krvi. U vodi poskakuje jedna bela japanka. Tada Di primeti da se na
muljevitoj ivici nalazi jedan otisak stopala. Peta se već puni smeđom jezerskom
vodom. Otisak je veliki, preveliki da bi bio Luluin, ili Dijin. Možda je onog
momka. Ali Di nekako zna da nije.
 Odnekud u blizini dopre neki poznati, domaći zvuk – Di je dovoljan trenutak
da ga prepozna u toj noćnoj mori. Upali se motor, pa radi u leru. Zalupe se vrata.
Di trči preko proplanka gde se, pre čitave večnosti, kako se čini, ljubakala sa
onim momkom. Probija se kroz šiprag i ispada na zemljani drum. Prašina se
komeša i pleše u vazduhu kao da su je nedavno digle gume. Di se učini da je načas
ugledala kako drumom nestaje branik nekih kola. Tutnjava u Dijinim ušima
maltene zaglušuje motor, njenu isprekidanu vrisku da vozač stane, stane i pusti
njenu sestru. Ali kola su otišla. Kod Dijinih nogu, u prašini, leži tamnozeleni
kamen; savršeno jajast i prošaran belim žilama.
Nedaleko kroz šipražje sunce blista na redovima hroma i stakla. Di bi dreknula
od smeha. Mislili su da su daleko od svega, ali bili su tik pored parkirališta.

U toaletu je žene gledaju s negodovanjem. Ona se naslanja na zid obložen belim

pločicama. Uz tutnjavu sušača za ruke pokušava da shvati šta se dogodilo. To je
nemoguće. Kratko se izbljuje u jedan umivaonik, i zaradi još negodovanja iz reda.
Moram nekome da kažem, pomišlja, a misao je hladna i ona trne od nje.
Zamišlja izraz na majčinom licu kada bude rekla roditeljima. Pokušava da
zamisli ton očevog glasa dok on bude pokušavao da joj oprosti.
Onaj glasić govori: Budeš li rekla, nema ništa od Pacifičke baletske
akademije. Čak i kroz strah za Lulu, Di oseća kako je polako, kao kad lava mili
po tlu, obuzima bes. Uvek su više voleli Lulu, otkako se rodila. Di je oduvek to
znala. To nije u redu. Ona zapravo ništa nije zgrešila. Ovo je stvarni život, nije
neka od onih starih knjiga u kojima se devojka ljubaka s momkom a onda neko
mora da umre jer je to toliki greh. Ona zna, duboko u sebi, da nije zgrešila
ljubakajući se sa onim momkom.
Šta uopšte može da im kaže? Di nema nikakve prave informacije. Ni kola nije
mogla da vidi kroz prašinu. Da li ih je uopšte bilo? Više nije sigurna. Možda je
Luluino telo otplutalo u jezero. Ili ga je odnela neka životinja. Medved, na primer.
Možda se Lulu probudila i vratila kod mame i tate. Da, pomišlja Di s naletom
olakšanja. To je to. Di će se vratiti kod porodice a Lulu će sedeti na ćebetu i igrati
se kamenčićima. Di će dočekati sa uvređenim izrazom, jer ju je Di ostavila samu,
kako bi radila dosadne stvari za veliku decu. Ali Di će je golicati i Lulu će joj na
kraju oprostiti. Tako da zapravo nema svrhe da govori.
Di iz šortsa, niz nogu, ispuzi novi pužić razvodnjene krvi. „Ima li neko
uložak?” Di se trudi da zvuči srdito umesto uplašeno, što jeste. Skida šorts u
toaletu pred svim onim ženama i ispira ga u umivaoniku. Pravi od toga jaku stvar,
kako bi je one zapamtile. Di je bila tu, i nigde drugde. Ne pita se zašto je to
neophodno, ako Lulu čeka s mamom i tatom. Kroz glavu joj proleti reč alibi. Ona
je odlučno odagna.
Dobila je menstruaciju, ponavlja sebi iznova i iznova. Odatle krv. To je kao
da uvežbava neki ples – pretače priču u korake. Može li navesti sebe da poveruje
u to? U glavi pažljivo sklapa dan u kome ju je žutoglavi momak ispalio za
sladoled, a Lulu uopšte nije pošla za njom u šumu.
 Jednom kada se odluka donese, sve postaje jasno. Neka žena umornog izgleda
pere ruke za susednim umivaonikom, dok njena tri deteta skaču i hvataju je za
rukave. Ženi kod nogu stoji korpa od pletenog pruća iz koje se prosipaju papirne
maramice, pločice od žitarica, kofice, ašovčići, igračke i losion za sunčanje. Di
izvadi iz džepa belu japanku i kradom je ubaci ženi u torbu, gde se ova utopi u
haos. Otići će sa ženom kući, a ona će pretpostaviti da ju je greškom uzela sa
stvarima svoje dece. To se nikada neće povezati sa Lulu. Kada bi japanku pronašli
kod stene u obliku kanua, Di zna da bi policija sprovela istragu, forenzičku, i da
bi znali da je Di bila tamo.
Dok ide nazad ka roditeljima, Di baci glatki zeleni oblutak u gusto žbunje što
obrubljuje plažu.

Di obriše nadlanicom usta i ustane. Čini joj se da je sada u drugom delu šume. On
je mračniji, gušći. Žablja trava i bršljan duboki su do kolena. Ne sme zaboraviti
da prska drveće. Po licu je očeše divovska paprat. Ona je nestrpljivo odgurne.
Zašto sve u ovom delu sveta mora da bude tako divlje i strašno?
Napred čuje korake, uplašene, neujednačene. Dete u trku.
„Lulu”, doziva ona. „Stani!”
Lulu se smeje. Di se smeši. Dobro je što se ona zabavlja. Di ne srneta da se
još malo igra šuge.

Kasnije, kada je Di stigla da razmisli, užas onoga što nije rekla smestio se u njoj
kao bolest. Sada je kasno da kažeš, govorio je onaj glasić. Poslaće te u zatvor.
Nakon što joj je majka otišla a otac umro, nije imalo svrhe da Di kaže, jer nije bio
ostao niko da joj oprosti.
Di je shvatila šta mora da uradi. Mora da nađe onoga što je oteo Lulu. Ako to
bude mogla da uradi, postoje izgledi da ponovo postane dobra osoba. Bilo je to
nešto za šta je mogla da se drži. Ali umorna Karen je uporno razrešavala ljude
krivice za Luluin nestanak. A s godinama su se mogućnosti, spisak osumnjičenih
sužavali. Di je postala očajna.
Bila je bezmalo digla ruke, do Teda.
Karen je kazala da Ted ima alibi. Di nije verovala u to. Slutila je kako Karen
pokušava da joj zametne trag, da je spreči da ponovi incident iz Oregona. Di je
znala kako mora da pripazi. Posmatraće ga. Ovoga puta će nabaviti dokaze pre
nego što nešto bude preduzela. Međutim, Di je malo požurila. Može to i da prizna.
Godišnjica ju je gurnula preko ivice. Deseti jul, svake godine, dan kada je Lulu
nestala; taj dan je uvek crna rupa za Di. Samo to može da uradi kako ne bi bila
usisana dole u mrak. Ponekad nema dovoljno snage da se odupre. Tako je bilo u
Oregonu. Gubitak je držao Di u svom crnom stisku i neko je morao da bude
kažnjen.
Pre nego što se uselila, ona je nekoliko dana posmatrala Teda. Viđala mu je
oči u rupi na šperploči, svakog jutra u zoru, kako gledaju dok sleću ptice. Videla
je koliko on pazi na hranilice, vodu. Di štošta ne zna, ali zna kako izgleda ljubav.
Tako da je znala šta joj je činiti.
Trebalo joj je da Ted oseti nešto od njene divijačke tuge. Zato je ubila one
ptice. Nije joj se dopadalo da to radi. Povraćala je dok je postavljala zamke. Ali
nije mogla da se zaustavi. Uporno je razmišljala: Jedanaest godina na danasnji
dan. Jedanaest godina koje Lulu nikada nije imala.
Posle toga je gledala kako Ted plače nad pticama. Povijenih leđa, rukama
pokrivajući lice. Osećala je tugu duboko u sebi. Grozno je što je bila primorana
to da učini.

Sada Di posrće za Lulu. Hvata se za tanke sočne grane, pridržava se za njih.

„Stani”, dovikuje. „Hajde, Lulu. Nema potrebe da se plašiš. To sam ja, Di Di.”
Nebo postaje crveno a sunce se pretvara u plamenu loptu što tone na obzorju.
Di plitko diše, a prsti su joj natekli tamo gde se stežu granu. Trepće da raščisti
tamne rubove vidnog polja.
Hajde, Di Di.
Povraća, ali nema vremena da stane. Umesto toga, Di ponovo počinje da trči,
ovoga puta još brže, graciozno krivudajući između drveća, toliko glatko šibajući
po neravnom tlu i preko palog granja da joj noge napuštaju zemlju. Leti nečujno
i brzo, probija se kroz vazduh kao strela. Čuje samo vetar i tapiseriju šumskih
zvukova: zrikavce, golubice, lišće. Zašto nisam znala da umem da letim?, pita se.
Naučiću i Lulu pa možemo svuda da letimo, da nikad ne sletimo. Možemo da
budemo zajedno i oni me neće uhvatiti. Imaću vremena da joj objasnim zašto sam
uradila ono što sam uradila.
Di ugleda Lulu na vrhu sledeće uzvišice, kao obris naspram niskog sunca.
Njenu malu priliku, šešir za sunce. Di jedva može da joj razabere bele japanke na
nogama. Hrli kroz vazduh ka njoj. Lagano se zaustavi na travnatoj uzvišici.
Lulu se okrene, a Di vidi da ova nema lice. Iz glave joj u oblaku izbijaju crvene
ptice. Di vrisne i stavi ruku na oči.
Kada se najzad usudi da pogleda, sama je u šumi. Opet je nastupila noć. Di
uplašeno gleda unaokolo. Gde je ona? Koliko dugo hoda? Pada na kolena. Čemu
je bilo sve ovo? Gde je Lulu? Gde su odgovori na koje ima pravo? Di vrištanjem
izbacuje užas i tugu. Ali njeni vrisci nisu glasniji od suvih šapata dobovanja kiše.
Obraz joj je hladan. Leži na šumskom tlu, klizavom od kiše. Ruka joj je potamnela
i otekla i teška je kao kameni blok. Umirem, pomišlja. Samo sam želela da na
svetu bude nekakve pravde.
Dok joj se vid muti i zamračuje a srce joj usporava, učini joj se da ju je neko
najovlašnije dodirnuo po glavi. Učini joj se da je nakratko osetila miris losiona za
sunčanje, tople kose, šećera. „Lulu”, pokušava da kaže. „Izvini”, ali srce prestaje
da joj kuca i Di umire.
Ono što je nekada bila Di leži daleko od svake staze. U onome što je nekada bilo
njena ruka, oteklom i crnom od otrova, još stoji sprej sa žutim lakom.
Dolaze ptice i lisice, kojoti, medvedi i pacovi. Ono što je nekada bila Di hrani
zemlju. Njene rasute kosti tonu u plodnu promenljivu crnicu. Pod raširenim
drvećem ne hoda nikakav duh. Šta je bilo, bilo je.
 Ted

Nisam mrtav, vidim to, jer se na podu sa zelenim pločicama nalazi jedna špageta.
Ono što će se dogoditi posle moje smrti može da bude dobro ili loše, ali neće biti
prosutih špageta. Beli bolnički krevet je tvrd, zidovi su pohabani, i sve miriše na
ručak. Čovek me gleda. Svetlost treperi na njegovoj kosi boje soka od
pomorandže. „Zdravo”, kaže on.
„Gde je žena?”, pitam. „Komšinica? Pominjala je devojčicu po imenu. Bila je
bolesna.” Ruka joj je izgledala kao da ju je ujela zmija. Mislim da se poslužila
kompletom iz moje torbe, ali svi znaju da ti kompleti ništa ne pomažu. Ne znam
zašto ga nosim. Sećanja su mi vrlo zbrkana, ali s komšinicom nešto nije bilo u
redu – iznutra i spolja.
„Bio si sam kad sam te pronašao”, kaže on. Čovek pilji u mene i ja piljim u
njega. Kako bi trebalo da se razgovara s nekim ko ti je spasao život?
„Kako si me pronašao?”, pitam.
„Neko je prskao mlado drveće žutom bojom. Ja sam šumar u okrugu King, i
to mi se nije dopalo. Otrovno je. Pošao sam tim tragom, da mu kažem da prestane.
Pas je nanjušio krv. To si bio ti.”

***

Dolazi lekar a čovek narandžaste kose izlazi u hodnik, gde nas ne može čuti. Lekar
je mlad, izgleda umorno.
„Izgledate bolje. Dajte da pogledamo.” On sve radi nežno. „Želim da vas
pitam za pilule koje su pronašli kod vas”, kaže.
„A”, kažem, a uznemirenost me zaogrče kao plašt. „Trebaju mi. Smiruju me.”
„E pa”, kaže on, „nisam baš siguran za to. Da li ih je lekar prepisao?”
„Da”, kažem. „Dao mi ih je u svojoj ordinaciji.”
„Ne znam gde ih je vaš lekar nabavio – ali da sam na vašem mestu, prestao
bih da ih pijem. Prestali su da ih proizvode pre desetak godina. Imaju ozbiljna
neželjena dejstva. Halucinacije, gubitak pamćenja. Neki ljudi se brzo ugoje. Rado
ću vam preporučiti zamenu.”
„O”, kažem. „Neću to moći sebi da priuštim.”
On uzdahne i sedne na krevet, što znam da ne bi trebalo da rade. Mama bi se
uzrujala. Ali on izgleda iscrpljen, te ništa ne govorim. „Teško je”, kaže. „Nema
ni dovoljno podrške ni dovoljno sredstava. Ali doneću vam obrasce. Možda imate
pravo na pomoć.” Okleva. „Ne brinu me samo lekovi. Na leđima, nogama i
rukama imate velike površine ožiljaka od opekotina. Takođe ima mnogo ožiljaka
od zašivenih rezova. To bi obično ukazivalo na česte hospitalizacije u detinjstvu.
Ali vaš zdravstveni karton to ne pokazuje. Kao da ne pokazuje nikakvu lekarsku
intervenciju.” Pogleda me i kaže: „Trebalo je da neko to primeti. Trebalo je da
neko spreči to što su vam radili.”
Nikada mi nije palo na pamet da se mama mogla sprečiti. Razmatram to. „Ne
verujem da je to neko mogao”, govorim. Ali lepo je što mu je stalo do toga.
„Mogu vam dati ime nekoga ko može podrobno da pregleda vašu anamnezu,
nekoga s kim možete da porazgovarate o onome... što se dogodilo. Nikada nije
kasno.”
On zvuči nesigurno a meni je jasno zašto. Nekada jeste kasno. Mislim da
konačno razumem razliku između sada i onda. „Možda neki drugi put”, kažem.
„Trenutno sam pomalo umoran od terapije.”
On izgleda kao da bi rekao još nešto, ali to ne čini, i toliko sam mu zahvalan
za to da naprosto zaplačem.

Čovek narandžaste kose donosi mi četkicu za zube iz prodavnice suvenira,

trenerku, majicu s kratkim rukavima i neke gaće. Pomalo mi je neprijatno što mi
je kupio gaće, ali trebaju mi. Sva moja odeća bila je upropašćena od krvi.
Lekari dolaze i daju mi nešto od čega svet zaranja ispod vode. To ućutkuje i
druge ovde unutra. Prvi put posle mnogo godina vlada tišina. Ali znam da su oni
tu. Svi mi lagano ulazimo u vreme i izlazimo iz njega.
Kroz prozor se vide visoke zgrade, kako se presijavaju na suncu. Osećam
koliko sam daleko od šume. Pitam da mi otvore prozor, ali medicinska sestra kaže
da ne može, da je toplotni talas prošao. Ovaj deo sveta vraća se svom
hladnjikavom, tamnozelenom ja. Osećam se kao da dolazim kući posle rata.
Sestre su ljubazne prema meni, zabavljam ih. Ja sam samo neki smotanko koji
se okliznuo i pao na svoj lovački nož, u šumi jednog ranog jutra.

Kada se ponovo probudim, čovek narandžaste kose je još tu. Trebalo bi da mi

bude čudno što sam u sobi s neznancem. Ali nije. On je mirna osoba.
„Kako si?”, pita.
„Bolje”, kažem. I to je tačno.
„Moram da pitam”, kaže on. „Jesi li se stvarno okliznuo na onaj nož ili nisi?
Dok sam pokušavao da zaustavim krvarenje, imao si nešto u pogledu. Izgledalo
je kao da ti možda nije žao što – znaš. Umireš.”
„Zamršeno je”, odvraćam.
„Zamršeno mi nije strano.” On skine kačket i protrlja se po glavi tako da mu
se kosa uspravi u riđim šiljcima. Izgleda iscprljeno. „Znaš šta kažu. Kada spaseš
nekome život, odgovoran si za njega.”
 Ako mu budem rekao istinu, pretpostavljam da ga više neću videti. Ali strašno
mi je dosadilo da krijem ono što jesam. Od toga su mi iscrpljeni i mozak i srce i
kosti. Mamina pravila mi nisu donela ništa dobro. Šta imam da izgubim?
Loren se uskomeša, budna.
Pitam je: „Hoćeš li ti da počneš?”
 Loren

Evo kako je to išlo, ono s mišem – kako je Ted pronašao ono mesto unutra.
Noć je bila najposebnije vreme za malog Tedija. Obožavao je da spava pored
majčine tople prilike odevene u belo. Ali pre toga, ona bi se pobrinula za njegove
povrede. To je nekada bilo jednom mesečno, možda, ali Tedi se u poslednje vreme
povređivao toliko ozbiljno i toliko često da je mama morala čitave noći da mu
zašiva posekotine. One Tedu nisu izgledale strašno, neke su bile jedva ogrebotine.
A neke posekotine su bile nevidljive vrste, uopšte ih nije ni video ni osećao. Mama
mu je govorila da su takve rane najopasnije. Te posekotine je ponovo otvarala,
čistila ih i opet zašivala.
Tedi je znao da mama mora to da radi, da je on kriv što je toliko nespretan.
Ali zazirao je od trenutka kada bi ona upalila lampu kraj postelje i namestila je
baš pod određenim uglom. Zatim bi iznela posudu. U njoj su svetlucale stvari,
makaze i skalpel. Loptice od vate, boca što je mirisala kao tatino piće. Mama bi
stavila bele rukavice nalik na kožu, a onda bi prionula na posao.
Ne verujem da me je Ted zaista voleo, pogotovo u početku. Ted je učtiv, miran
dečak. Ja sam bučna. Umem veoma da se naljutim. Bes teče kroz mene u talasima.
Ali nije moja dužnost da ga navodim da me voli. Moja dužnost je da ga štitim od
patnje. Uzimala sam deo njegovog bola – nudila se kako bismo ga delili. Nisam
bila u stanju da ga u potpunosti uklonim. Ponekad bol uopšte nije bio najgori –
bili su to zvuci. Onaj slabašni zvuk kad se rastvori koža. To mu se nimalo nije
sviđalo.
One noći kada mu se vrh skalpela susreo s leđima, ja sam istupila kao i obično
da podelim to s njim.
„Ne mrdaj, molim te, Teodore”, kazala je mama. „Veoma otežavaš ovo.”
Zatim je nastavila s diktatom, pritisnuvši crveno dugme nalik klavirskoj dirci, koje
je škljocnulo. „Treći rez”, govorila je, „površinski je, samo spoljašnji dermis.”
Ruka joj je pratila reči.
Ted je znao da je mama u pravu – da bude samo gore ako se opire. Znao je da
će ga mama, bude li neposlušan, staviti u stari zamrzivač, u kupku za dezinfekciju
od sirćeta i vrele vode. Zato se Ted trudio da pusti to da se dogodi. Trudio se da
bude dobar dečak. Ali bol i zvukovi postali su toliko gadni da se Ted bojao kako
neće moći da spreči sebe da proizvede neki zvuk – iako je znao šta će se desiti
bude li to učinio.
Ležali smo jedno pored drugog, i ja sam osećala sve njegove misli i strahove.
Bilo je teško podnositi to u isto vreme sa svim što se događalo telu.
 I Ted je to učinio, ispustio je slabašno piskavo ah, zapravo jedva ikakav zvuk.
Ali on je pao u tišinu kao oblutak u ribnjak. Oboje smo prestali da dišemo. Mama
je prestala s tim što je radila. „Oboma nam veoma otežavaš ovo”, rekla je, i otišla
da spremi kupku sa sirćetom.
Dok nas je spuštala u zamrzivač, Ted je počeo propisno da plače. Nije bio jak
kao ja.
Progutao nas je mrak. Koža nam je bila zaliv plamena. Ted je prebrzo disao i
kašljao. Znala sam da moram da ga zaštitim. Nije mogao da podnese još mnogo
toga.
„Izlazi odavde, Tede”, kazala sam. „Idi.”
„Kuda?”, upitao je on.
„Radi šta ja radim. Odlazi. Prestani da postojiš.”
„Ne mogu!” Glas mu je bio veoma visok.
Gurnula sam ga. „Odlazi, ti velika bebo.”
„Ne mogu!”
„Pa dobro, možda će mama ovoga puta preterati”, kazala sam, „i mi ćemo
umreti.” To zgodno rešenje nikada mi nije palo na pamet. „Tede! Upravo mi je
nešto sinulo!”
Ali Tedi nije više bio tu. Pronašao je svoja vrata.
 Ted

Vazduh se nekako promenio oko mene. Stajao sam kod ulaznih vrata naše kuće.
Ali nije bilo ulice, šume, hrasta. Umesto toga, sve je bilo belo kao unutrašnjost
oblaka. Nije bilo strašno. Osećao sam se sigurno. Otvorio sam vrata i kročio u
kuću, koja je bila obavijena toplim, tamnim mirom. Zaključao sam vrata za
sobom, brzo. Škljoc, škljoc, škljoc. Znao sam da mama ne može da dođe ovamo.
Vazduh se najednom ispunio zvukom predenja. Po nogama me je pogladio
meki rep. Pogledao sam dole i prestao da dišem. Nisam mogao da verujem. Zurio
sam u dva prelepa zelena oka, veličine i oblika maslina za koktele. Ona me je
posmatrala, osetljivih ušiju sumnjičavih i na oprezu. Čučnuo sam i pružio ruku
prema njoj, napola očekujući da će ispariti. Krzno joj je bilo kao svileni ugalj.
Milovao sam je, išao joj prstom po beloj pruzi na grudima.
„Zdravo, maco”, rekao sam, a ona je prela. „Zdravo, Olivija.” Ona mi je išla
oko nogu u osmici. Otišao sam u dnevnu sobu, gde je svetlo bilo žuto a kauč
mekan, i podigao je u krilo. Kuća je izgledala maltene istovetno kao ona gore –
samo je bila malo drugačija. Hladni plavi tepih koji nikada nisam podnosio tu dole
je bio narandžast, predivne tamne nijanse, kao kada sunce zimi zalazi na auto-
putu.
Dok sam sedeo na kauču i milovao Oliviju, začuo sam to. Ono dugo,
ravnomerno prolaženje daha, dok se veliki bokovi dižu i spuštaju. Nisam se plašio.
Zavirio sam u senke i ugledao njega, kako leži u velikoj hrpi, gleda me očima
sličnim lampama. Pružio sam mu ruku a Noćni je bešumno izašao iz mraka.
Tako da sam na kraju dobio svoju macu. U stvari je bilo još bolje nego što sam
se nadao, jer dobio sam dve.
I tako sam pronašao unutrašnje mesto. Tamo mogu da siđem kada poželim, ali
lakše je ako koristim zamrzivač kao vrata. Pretpostavljam da sam mogao da
uredim da unutrašnje mesto bude zamak ili vila ili šta već. Ali kako bih u zamku
ili vili znao gde se šta nalazi?

Ja sam sada Veliki Ted, ali Mali Tedi je još tu. Kada ja odem, to je zato što je on
istupio. On ne koristi lice na isti način kao što odrasli koriste svoje. Zato može da
izgleda strašan. Ali nikada nikoga ne bi povredio. Upravo je Mali Tedi podigao
plavu maramu i pokušao da je vrati onoj ženi dok je ona sedela i plakala u kolima,
na parkiralištu onog bara. Kada je videla Malog Tedija, ona je vrisnula. On je
potrčao za njom, ali ona se brzo odvezla kroz kišu.
 Loren

Ted je bio otišao, a sav onaj bol što smo ga delili naglo je prešao u mene. Nisam
znala da je telo kadro da izdrži toliko. Pokušala sam da pođem za njim, dole
unutra. Ali on mi je zaključao vrata. Pitam se da li me je odande još čuo kako
vrištim. Pretpostavijam da je mogao.

Kada je završila, mama nas je vratila u naš mali krevet. Gaza me je svrbela na
šavovima, ali znala sam kako ne treba da se češem. Soba je bila puna pokretnih
senki a ružičaste oči svetlucale su odande gde je miš gledao iz kaveza.
Plašim se, pokušala sam da kažem Tediju. Tedi nije odgovorio. Bio je duboko
na nekom lepom mestu punom crnih repova, zelenih očiju i mekih krzna. Trudila
sam se da ne zaplačem, ali to je bilo jače od mene.
Osetila sam kako Ted smekšava prema meni. „Možeš sada da spavaš, Loren”,
kazao je. „Stražariće neko drugi.”
Začula sam kako tiho hodaju velike šape kada se gore popeo Noćni. Utonula
sam u meko crnilo.

***

Ujutru me je probudilo njegovo jecanje. Ted je u kavezu pronašao krvave

Sneškove kosti. Bilo mu je mnogo žao zbog toga. „Jadni Sneško”, šaputao je
iznova i iznova. „To nije u redu.” Više je plakao zbog tog miša nego zbog nove
male železničke pruge crnih šavova što nam je išla niz leđa. Valjda nije bio tu
kada se pravila. Nije je osetio. Ja jesam, svaki šav.
Ted je znao da nije kriv Noćni. Noćni se samo povinovao svojoj prirodi. Ted
je mami rekao da je miš izašao iz kaveza i da ga je maznula neka ulična mačka.
Na izvestan način, to je bilo tačno. Naravno, mama mu nije poverovala. Odvela
je Tedija u šumu i rekla mu da krije ko je. Mislila je da je u njemu neka glad. Ted
se plašio da će ona naći načina da mu oduzme Oliviju i Noćnog. (A onda bismo
ostali samo on i ja. To nije želeo.) Zato sam je pustila da misli da je to ona stara
bolest, ona što ju je imao njen otac, onaj što je svoje kućne ljubimce držao u
grobnici ispod iliz.
Polako sam shvatala nešto što Ted nije mogao – nešto što nije dozvoljavao
sebi da zna. Svaki put kada bi misao izbila, on ju je sve snažnije gurao dole. Ona
bi ponovo izbila na površinu kao čep ili leš. Bolest je zaista bila preneta, mada ne
na Teda. Pitam se šta bi rekli stanovnici Lokronana kada biste ih pitali zašto su
prognali mamu. Možda se njihova priča razlikuje od njene. Možda bolest nije
imao njen otac.
U školi su naslutili da se u Tedu nešto promenilo. Bio je kao maska bez ikoga
iza nje. Svi su prestali da razgovaraju s njim. On nije mario za to. Sada je mogao
da uđe, sa macama. Prvi put otkad zna za sebe, kazao mi je, nije se osećao samim.
Meni, koja sam bila s njim za sve mamine popravke. Meni je to rekao.

Tedi je unutrašnju kuću počeo da zove svojom vikendicom, jer tamo dole nije bilo
ni posla ni škole. Ubrzo je otkrio kako može da je dograđuje. Nije mogao da zadrži
svoj posao u automehaničarskoj radionici u Obernu, te je napravio podrum gde je
mogao da radi na motorima. Voleo je motore. Bila je to dobra radionica, puna
alatki u blistavim kutijama i mirisa motornog ulja. U fioke je stavio bele čarape,
onakve kakve mu mama nikada nije dozvoljavala da nosi, jer je govorila da su za
devojčice. Stavio je prozor na tavanici na spratu, gde je po čitavu noć mogao da
gleda nebo, ukoliko želi, ali gde njega nije mogao da gleda niko osim meseca.
Popravio je muzičku kutiju i vratio matrjoške na policu iznad kamina. Ovde dole
može da popravi sve što razbije. Fotografija s mamom i tatom nikada se ne može
skinuti sa zida. Olivija je prošla kroz nju, radoznalo i visoko dignutog repa. On se
pobrinuo za to da ona ima zasebnu špijunku. Za nju je napolju večito zima:
Tedovo omiljeno godišnje doba.
Posle onoga sa Sneškom, Ted se pobrinuo da Noćni lovi samo dole. Stavlja
mnogo miševa u vikendicu kako bi Noćni bio zadovoljan. Ted nije želeo više
patnje.
Dodao je tavan, koji je držao zaključan. Onamo je mogao da stavi uspomene
i misli i da zatvori vrata. Neke stanovnike kuće nije voleo. One dugoprste, zelene
stvorove što su nekada bili dečaci. Plašio se da su zeleni dečaci oni što su nestali
s jezera. Ali to je bilo u redu, jer je i njih smestio na tavan. Oni su se katkad mogli
čuti noću, kako vuku koščate prste po daskama i plaču.
Što je više vremena Tedi tamo provodio, unutrašnjost je bivala sve jasnija i
podrobnija. Ubrzo je otkrio kako tamo može da ode kad god poželi. Počeo je da
gubi vreme tamo. Na TV-u je išlo sve što bi poželeo. Čak je mogao da gleda šta
se događa u gornjoj kući. Kada bi video da se događa nešto dobro, na primer da
je mama kupila sladoled, mogao je da otvori ulazna vrata i opet bi se našao tamo.
Obično bi se obreo kako leži u zamrzivaču u mraku što miriše na kiselinu, sa
rupama za vazduh koje sijaju iznad njega kao zvezde. Kako su godine prolazile,
sve ređe je išao tamo gore.
Sve češće me je ostavljao samu s mamom. Kada bi ona namestila lampu pod
onim uglom, Tedi bi sišao u vikendicu i mazio svoju macu.

Zamrzela sam tu samozadovoljnu mačku. Ted je to znao. Ponekad kada sam

pokušavala da siđem, on me je ostavljao da visim između dva mesta, u crnom
zamrzivaču što smrdi na sirće, zato što je mačka bila dole. Onda, kada bi ona
otišla, bio bi red na mene. Ako bih učinila nešto što mu se ne dopada, otkrio je da
stalno može da me drži u tami zamrzivača.
Kada smo van kuće, ne mogu do kraja da istupim osim ako mi Ted to ne
dozvoli. Mogu da radim sitnice – da naškrabam poruku, možda, na unutrašnjoj
strani helanki, ili da ga navedem da na dve sekunde izgubi pažnju. I razume se, to
mora da bude nešto što ne iziskuje upotrebu funkcionalnih nogu. Ne znam zašto
me je Tedov rastureni um napravio ovakvu, ali jeste. On mora da me nosi kroz
svet, osakaćenu i nemoćnu. Mislim da zato katkad zaboravlja da smo živi
zahvaljujući mojoj snazi.

Ted je bio veoma stidljiv i plašljiv, ili sam bar ja tako mislila. Ubrzo sam otkrila
koliko se varam.
Jednoga dana tražili smo mentol bombone u maminim fiokama. Ona nije
volela bombone, ali volela je da joj dah bude svež, te bi stavila jednu u usta na
nekoliko trenutaka a zatim je ispljunula u maramicu. Skrovište je premeštala, ali
ponekad bismo ga našli. Ma koliko gladni bili, znali smo kako treba da pojedemo
samo jednu. Mama je brojala, ali jedna mentol bombona bila je prihvatljiva
margina greške.
Mama je u fiokama držala zanimljive stvari. Staru pesmaricu s medvedima na
prednjoj korici, jednu jedinu dečju japanku. Tedi je danas bio nemaran.
Prekopavao joj je po najlonkama vlažnim rukama.
„Primetiće, Tedi”, kazala sam mu. „Pazi. Pocepaćeš ih!” On je podigao glavu
i primetila sam naš odraz u ogledalu na toaletnom stolu. Tada sam to videla, na
njegovom licu. On više nije mario. Mama će nas kazniti i rasplakati telo. Staviće
nas u veliku kutiju sa sirćetom. Ali Tedi je jednostavno mogao da siđe. Ja ću to
osetiti.
„Tede”, rekla sam. „Ti ne bi...”
On je slegao ramenima i uzeo kutiju mentol bombona odande gde je bila
uredno uvijena u kratkoj majici na bretele. Polako, sanjivo, otvorio je limenu
kutijicu i prineo je usnama. Nagnuo ju je tako da mu bombone poteku u usta. Neke
su mu se prosule sa usana i pale da se odbijaju od poda.
„Tede”, prošaptala sam. „Prestani! Mora da se šališ, ona će povrediti telo zbog
toga.”
On je istresao preostale bombone u usta, koja su već bila krcata okruglih belih
obličja. Čak i u panici osećala sam njihov ukus, usta su mi bila puna slatkoće...
Prodrmala sam se. Morala sam da ga zaustavim.
„Vrisnuću”, kazala sam. „Dovešću je.”
„Pa šta?”, rekao je on, sa ustima punim krckavih mentol bombona. „Dovedi
je. Ti ćeš to osetiti, a ne ja.”
„Ima više načina da boli, ne mora samo telo”, kazala sam. „Reći ću joj za tvoju
vikendicu, i one mačke. Ona će naći načina da se pobrine za to. Ne znam šta će to
biti, ali znaš da sam u pravu. Mama zna kako i mozgove da natera na nešto, ne
samo tela.”
 On je progunđao i zavrteo glavom prema meni u ogledalu. U ustima odjednom
nisam imala ništa. Ukusa je nestalo. On me je odsekao od svojih čula. Iznenađeno
me je gledao. Nismo znali da je to moguće.
„Možeš me sprečiti da jedem mentol bombone, ali ne možeš me sprečiti da
kažem”, rekla sam.
Ted je uzeo iglu iz jastučeta na komodi. Polako je zabio sebi njen vrh u mesnati
deo palca.
Kroz mene je proletela crvena linija vatre pa sam vrištala i ridala.
Ted je stajao ispred ogledala. Njegovo lice je imalo mamin izraz kliničkog
interesovanja. Iznova i iznova gurao je iglu do kraja. „Prestaću kada budeš
obećala”, kazao je.
Obećala sam.

Ja o životu razumem nešto što Ted nikada nije shvatio: život je previše bolan.
Niko ne može da podnese toliko nesreće. Probala sam to da mu objasnim. Gadno
je, Tedi. Mama je šašava, znaš to. Pomerila je pameću. Jednoga dana će preterati
i ubiti nas. Bolje je da izaberemo sopstveni izlaz. Ne mora stalno da nam bude
krivo. Uzmi nož, veži čvor na konopcu. Idi sakrij se u jezeru. Idi u šumu, dok sve
ne pozeleni. Blagost završetka. Tedi je pokušavao da obuzda suze, ali razume se
da nije mogao sasvim da me isključi. Mi smo dva dela celine. Ili je makar trebalo
da budemo.
Nedugo potom sam prvi put pokušala da nas ubijem. To nije bio preterano
dobar pokušaj, ali pokazao je Tediju da mu se ne umire. On je našao način da me
ućutka. Zadavao mi je toliko bola da je on prerastao u muziku, koja je krivudala
kroz vazduh. Agonija je prestajala samo kada bih napola kliznula dole, u mračni
zamrzivač, ostavljajući telo prazno. Ubrzo sam naučila da nestanem čim se
odsvira prvi ton na gitari.
Ted ne zna sve. Ja mu se još opirem. I snažnija sam nego što misli. Ponekad
kada on ode, ne dođe Mali Tedi. Dođem ja. Kada se on zatekne s nožem u ruci –
tada sam to ja, koja pokušava da uradi ono što treba.
Ali nisam bila dovoljno snažna. Ted me je isuviše čvrsto držao. Morala sam
mačku da nateram to da uradi. I tako smo došli dovde gde smo.
 Ted

Mora da je naslutila da će se uskoro sve srušiti oko nje. Policija je došla u bolnicu,
na mamin stari posao, da postavlja pitanja. Deca u obdaništu u kome je sada radila
postala su izrazito trapava. Dotad je natrapaviji bio Ted i ona je ono krupno, ono
što ostavlja tragove, čuvala za njega. Ali u poslednje vreme Ted više nije bio
dovoljan. Šili su previše dece koja nisu pala.
Mami je prethodne noći trebalo mnogo vremena da me popravi. Još sam
drhtao u naknadnom šoku. Došao sam u kuhinju po čašu vode. Mama je stajala
na prstima na stolici. U rukama je imala konopac za sušenje veša. Kišnim danima
kao što je bio taj, mama bi raširila konopac za veš u kuhinji, da joj se suše
najlonke. Ne hulahopke, to nikada ne bi obula.
„Tedi”, kazala je ona. „Visok si. Pomozi mi da stavim ovo tamo gore.
Prokletinja neće da pređe preko grede.” Bilo je čudno čuti je kako psuje tim
otmenim glasom s naglaskom. Popeo sam se na stolicu i prebacio konopac preko
poprečne grede.
„Hvala”, formalno je rekla ona. „Sad idi donesi malo sladoleda iz prodavnice.”
Pogledao sam je, prepadnut. Sladoled smo jeli jednom godišnje, na njen rođendan.
„Ali istruliće nam zubi od njega”, kazao sam.
„Molim te, ne raspravljaj se sa mnom, Teodore. Kada se budeš vratio, biće
nekih kućnih poslića za tebe. Možeš li da zapamtiš sve što ću ti sada reći? Ne
smeš to da zapisuješ. Skoro istog trena ostaću bez svesti, te neću moći da ti
ponavljam.”
„Mislim da mogu da zapamtim”, rekao sam.
„Treba mi da se otarasiš nečega. Ostaviću to ovde, u kuhinji. Ti ga moraš
odneti u šumu. Moraćeš da sačekaš da se smrkne da bi ga izneo iz kuće, jer u šumi
ništa ne sme da se zakopava.”
„Da, mama”, odgovorio sam. Ona mi je dala deset dolara, previše za sladoled.
Kada sam zatvorio za sobom ulazna vrata, čuo sam je kako govori, tiho: „Ya,
ma ankou.”20 Sve je bivalo sve čudnije.
Kupio sam sladoled od vanile. Samo je taj ukus volela. Još osećam kako su mi
vrhovi prstiju bili utrnuli tamo gde su držali čašu, vidim nežni talog leda što je
prekrivao poklopac.

20 Bretonski: Da, moj anku. (Prim. prev.)

Uđem u kuhinju i vidim je. Na izvestan način, odonda viđam samo to. Prizor mi
je u očnim kapcima. Moja majka lebdi u vazduhu, blago se njiše. Ona je jezivo
klatno. Konopac za veš škripi dok se ona pomera. Zubi je grizu za modru donju
usnu kao da su uhvaćeni u poslednjem trenutku sumnje.
Njene omiljene stvari uredno su naslagane kod njenih zaljuljanih nogu. Njena
mala torba za šminku, u koju je strpala koprenastu plavu haljinu, spavaćicu,
parfem. Njena meka torbica od jelenje kože, boje srninog trbuha. Na torbi stoji
poruka, napisana njenim formalnim bakrorezom francuske školarke. Glasi: Da se
odnese u šumu.

Morao sam da čekam do noći. Tako mi je rekla. Ali nisam želeo da je ostavim da
visi tamo. Plašio sam se da će neko pokucati na vrata i navaliti da uđe. Tada bi je
taj neko video. Nisam se plašio da ću dospeti u nepriliku. Ali ona je izgledala
krajnje izložena tamo gore, iskrivljenog modrog lica. Nisam želeo druge poglede
na njoj.
Zato sam je spustio. Bilo je teško dodirivati je. Još je bila topla. Presavio sam
je na sitno i stavio je u ormarić ispod sudopere. „Izvini”, ponavljao sam joj, iznova
i iznova. Oprao sam pod, koji je bio uneređen ispod mesta gde je ona visila.
Želeo sam da s njom pošaljem i svu njenu odeću, ali nisam mogao da nađem
njen veliki kofer. Dao sam sve od sebe tako što sam u malu torbu za šminku dodao
još dve stvari – svakodnevne stvari koje će joj možda zatrebati u šumi. Stavio sam
unutra njen komplet za šivenje. Spakovao sam Ezopove basne koje su joj stajale
kraj kreveta. Ona nikada nije mogla da zaspi bez knjige i brinuo sam se za nju, da
će ležati budna u hladnoj šumi.
Noć se spustila kao ćebe. Uprtio sam mamu i njene stvari i poneo ih u drveće.
Ona se ukočila i postala je vlažna i lepljiva. Svašta je curilo iz nje. Njoj se to
nimalo ne bi svidelo. Znao sam kako moram da je odnesem u šumu. Čim smo se
našli ispod drveća, bilo mi je bolje.
Ona kao da je bivala sve teža dok smo prolazili kroz noćnu šumu. Ja sam
dahtao i povodio se. Imao sam utisak da mi se kičma gnječi, kolena su mi klecala.
Pozdravljao sam to. Ovo i treba da bude teško putovanje.
Sahranio sam je na sredini proplanka, blizu miša Sneška. Na južnom uglu
zakopao sam njenu plavu haljinu, na zapadnom njenu omiljenu kožnu torbicu, na
istočnom njen parfem. Kada bi zemlja progutala svaku stvar, ona bi se pretvorila
u boga. Dok sam je polagao u rupu, osećao sam kako je zemlja uzima u naručje.
„Čuvam te u srcu”, šapnuo sam. Ona je počela da se preobražava. Belo drveće je
gledalo kao stotinu očiju.
Loren mi je šapnula na uvo: „Uđi. Možemo da legnemo s njom.”
Načas sam razmišljao o tome. Ali onda sam se setio da će, budem li ja umro,
umreti i Olivija, i Loren, i Noćni i mališani. I našao sam da mi se to ne radi.
Kada su svi bogovi bili bezbedni u svojim domovima, nabacao sam zemlju
nazad na njih. Čak i nakon što su bili zakopani, još sam ih osećao kako zrače.
Sijali su bez svetlosti ispod tla.
Mama je delala u poslednjem trenutku. Policija je došla posle dva dana. Stajao
sam napolju, ispod sunca nalik plamtećoj zvezdi. Postao sam fotografija za čoveka
iz novina. Naravno, kada su pretresli kuću, ništa nisu našli. Nedostajao je jedan
kofer, i nešto odeće.
Kuda je otišla?, pitali su me. Vrteo sam glavom, jer stvarno nisam znao.
Pre nego što je to učinila, mama je poslala pismo ženi s čivavom-jazavičarom-
terijerom. Žena je bila na odmoru u Meksiku, ali pročitala je pismo kada se vratila.
U njemu je pisalo da mama ide na put radi zdravlja. Moja majka je bila vrlo
povučena žena. Bila je temeljna. Nije želela da bude poznata, čak ni u smrti.
Možda je to jedino što sam ikada razumeo o njoj.
Dakle, mama je nestala, i nikada nije pronađena. I devojčica je i dalje nestala.
Međutim, ne verujem da su na istom mestu.

Loren je imala šest godina kada je prvi put došla kod mene, i dugo je ostala u tom
uzrastu. Nikada nisam razmišljao o tome, ali isto toliko godina imala je Devojčica
sa Sladoledom kada je ona nestala.
Naposletku je Loren počela da raste. Rasla je sporije od mene, ali rasla je. Sa
njom je rasla i njena ljutnja. Bila je gadna.
„Nemam gde da stavim sva ova osećanja”, uporno je ponavljala. A meni je
bilo veoma krivo jer bio je to bol koji je uzela od mene. Obožavao sam je zbog
toga, ma šta radila. Ona ne podnosi telo. Previše je krupno i dlakavo i čudno za
nju. Ne može da nosi ni odeću koja joj se sviđa, helanke ukrašene zvezdicama,
ružičaste cipelice. Nikada joj ne pristaje. To se ne pravi u odgovarajućim
veličinama. Možda je najgore bilo ono u tržnom centru. Bilo mi je mnogo žao nje.
Zaštitnički sam nastrojen prema njoj kao da sam joj otac. Obećao sam da ću se
truditi da joj to budem. Znam da podbacujem. Previše sam sjeban da bih pomogao
bilo kome.
Kada mi je trebalo utehe, odlazio sam u unutrašnju kuću. Tamo me je uvek
čekala Olivija sa svojim šapicama i ljubopitljivim repom. Olivija nije znala ništa
o spoljašnjem svetu. Bilo mi je drago zbog toga. Kada sam bio s njom, ni ja nisam
morao da znam.
Naravno, ništa nije savršeno. Čak ni vikendica. Katkad se pojavljuju stvari
koje ne očekujem. Bele japanke, davno izgubljeni dečaci koji plaču iza vrata
tavana.

Prestajem da govorim. Izgleda da smo stigli do kraja. Loren nema više. Ja sam
toliko umoran da mi se čini da ću ispariti kao voda.
„Možda je trebalo da pretpostavim”, kaže on. „Majstor je znao.”
„Kako to misliš?”
„On te voli. Ali onoga dana naprosto je poludeo, kada je lajao na tebe na ulici.
Samo na tren učinilo mi se da ti vidim nešto u očima. Kao da je tamo unutra neko
drugi. Mislio sam da uobražavam.”
 „To je bila Olivija, moja mačka”, kažem. „Pokušavala je da pobegne. Nema
veze. Drugi put ćemo o tome.”
Čovek ustaje da krene, kao što sam i znao da hoće.
„Ko ti čuva psa?” Valjda želim da ga zadržim još časak duže, jer više ga neću
videti.
„Molim?”
„Tvoj pas”, kažem. „Ovde si jednu noć i jedan dan. Ne treba toliko da ga
ostavljaš samog. To nije u redu.”
„Ne bih to uradio”, kaže on. „Majstora čuva Linda Moreno.” Primeti moj
zbunjeni izraz. „Žena s čivavom.”
„Mislio sam da je ona nestala”, kažem. „Video sam oglase na telefonskim
stubovima. Na njima je bilo njeno lice.”
„Bila je na krstarenju Atlantikom”, kaže on. „Sa mlađim muškarcem. Nije
želela da joj ćerka zna. Ćerka se zabrinula. Ali sada se vratila. Uz to je lepo
preplanula.”
„Dobro je”, kažem. Načas me je obuzela radost. Bio sam zabrinut za ženu s
čivavom. Dobro je što nekome ide kako treba.
„Vidimo se sutra”, kaže on, mada, razume se, nećemo. Zatim ode. Kao da
nikada ne izgovara nijednu izlišnu reč.
Nastupa mrak, ili nešto najbliže mraku što se može dobiti u gradu. Ne palim
lampu pored kreveta. Gledam kako farovi s parkirališta prave žute pravougaonike
po tavanici. Kada uđe, medicinska sestra me prene iz sna bleskom belog neona.
Daje mi vode, a na plastičnoj čaši koju mi prinosi usnama odštampano je ime
bolnice. Imena ne pamtim baš najbolje, i ošamućen sam od sna i analgetika, tako
da mi zatreba malo vremena pre nego što shvatim – ovo je njena bolnica. Mama
je radila ovde, otpustili su je odavde zbog onoga što je radila deci. To je jedan od
onih neobičnih krugova u vremenu. Ali nisam siguran jesam li na početku ili
kraju. Sestra odlazi, ponovo me ostavljajući u mraku. Javlja mi se, možda prvi
put, da mi je majka zaista mrtva.
„Ispostavlja se da me ne možeš ubiti”, kažem Loren. „A ja ne mogu tebe. Zato
treba da nađemo novi pristup životu.”
Saosećam s njom, pokušavam da je uhvatim za ruku. Ali ona nije tu. Spava,
ili me isključuje, ili možda samo ćuti. Ne mogu znati čuje li me ili ne.
Razmišljam o ženi s čivavom. Nadam se da se lepo provela na odmoru sa
svojim mladim dečkom. Nadam se da uživa u svojoj lepoj žutoj kući sa zelenim
ukrasima.
Okrećem čašu u ruci. Ime bolnice se obrće. Mamino mesto. Ali ona nije ovde.
Kod kuće je, čeka me u ormariću ispod sudopere.
Nešto me draži, dira me u mozak. Nešto u vezi sa ženom s čivavom i njenim
putovanjem u Meksiko. Tresem glavom. To nije ispravno. Žena s čivavom je išla
na krstarenje, ne u Meksiko. U Meksiku je bila onog prvog puta. Onaj poznati
osećaj u glavi, da sam nešto zaboravio. Ali to je nestalo.
Dok me otpuštaju, pojavljuje se čovek narandžaste kose. Moram dvaput da
pogledam kako bih proverio, ali jeste, on je. Veoma sam iznenađen i čudnovato
stidljiv. Svašta sam mu ispričao one večeri. Nekako se osećam golim.
„Mislio sam da će ti možda trebati vožnja”, kaže on.

Dok se približavamo, osećam miris šume. Ogromno mi je olakšanje što vidim

svoju ulicu, ulubljenu tablu, zbijeno drveće na obzorju.
Ali ne želim da čovek vidi moju tužnu kuću; šperploču na prozorima,
prašnjave mračne sobe gde živim sa svim svojim ostalima. Želim da ode. Umesto
toga, on mi pomaže da izađem iz kola i uđem u kuću. Radi to brzo i efikasno, ne
tražeći od mene zahvalnost.
Čak i kada uđemo, on se još vrzma u predsoblju, kao da ne primećuje paučinu
i koliko je sve slomljeno. Znači, sada treba da ga ponudim nečim. Iz frižidera
kiselo zaudara na staro mleko. Načas me spopada beznađe.
„Pivo”, predlaže on, gledajući sadržaj.
„Važi”, kažem, odmah veseliji. Gledam šta ima u ormarićima. „Opkladio bih
se da nikada nisi jeo kiseli krastavac s puterom od kikirikija.”
„Dobio bi tu opkladu”, kaže on.

***

Sedimo na slomljenim baštenskim stolicama iza kuće. Divan je dan. Rasejano

seme maslačka pleše na niskom suncu. Drveće šapuće na blagom povetarcu.
Okrećem se licem prema njemu. Načas se osetim gotovo normalno – sedim u
svom dvorištu na vrućini u pozno leto, baš kao bilo ko drugi, pijem pivo s
prijateljem.
„Bolnica”, kaže on. „Sigurno ti je nedostajalo da budeš napolju. Ti voliš
šumu.”
„Voleo sam je”, odvraćam.
„Ej”, kaže on, ali ne meni. Iz žbunja izlazi ona prugasta mačka. Izgleda još
mršavija nego inače. „Šta ima?” Ona klizi i uvija se oko zarđalih nogu stolice. On
joj stavi na tlo malo putera od kikirikija a ona ga poliže, predući. „Jadna mala”,
kaže on. „Nekada je pripadala nekome. Izvadili su joj kandže a onda su je
napustili. Ljudi.” Mačka mu legne kraj nogu. Sunce pokazuje prašinu u njenom
krznu.
Pokušavam da se setim nečega što bi normalna osoba pitala. „Kako je to biti
šumar?”
„Dobro je”, odgovara on. „Oduvek sam želeo da radim u prirodi, još otkako
sam bio dete. Odrastao sam u gradu.” Ne mogu da ga zamislim među visokim
zgradama, na prometnim pločnicima. Kao da je stvoren za velike razdaljine i
samoću.
„Ti i ja smo već razgovarali”, kaže on. „Ponekad se pozdravimo u baru.”
 „A”, kažem. Odveć mi je neprijatno da mu kažem kako se ne sećam bogzna
čega o tim trenucima u baru. Mislim da je pred kraj uzde preuzimao Mali Tedi.
Njemu razgovori sa odraslima ne idu od ruke. Ili sam možda samo bio pijan.
„Izabrao sam taj bar da tamo vodim žene”, kažem. „Koliko je to glupo?” Pričam
mu za svoj sudar sa onom ženom u plavom.
„Ali nastavio si da ideš tamo, sam. Čak i nakon što si shvatio kakvo je mesto
u pitanju.”
„A”, kažem. „Da, da bih pio.”
Nešto se dešava s vazduhom između nas tu gde sedimo. Kao da se vreme
donekle rasteže. Ne mogu da prestanem da mu gledam podlakticu, tamo gde je
naslonjena na zarđaloj stolici. Bleda koža, prekrivena dlačicama što blistaju na
suncu kao usijana žica.
Preplavljuje me strah. „Ja nisam kao obična osoba”, kažem. „Teško je biti na
mom mestu. Možda je još teže biti u mojoj blizini.”
„Šta je obična osoba?”, odvraća on. „Radimo šta možemo.”
Pomišljam na mamina sužena usta i njeno gađenje. Pomišljam na čoveka-
bubu, koji želi da napiše knjigu o tome koliko sam sjeban. „Trenutno”, kažem,
„možeš da pođeš.”

Stižem do kola, šantajući, dok on stavlja pojas.

„Nisam tako mislio”, kažem. „Izvini. Loš mi je mesec. Godina. Život, čak.”
On diže obrve.
„Molim te, vrati se. Popij još jedno pivo”, kažem. „Pričajmo sada o tebi.”
„Tek si izašao iz bolnice. Verovatno treba da se odmaraš.”
„Ne teraj me da jurim za tvojim kolima ulicom”, kažem. „Tek što sam izašao
iz bolnice.”
On razmisli a onda isključi motor. „Važi”, kaže. „Imam i ja neke uvrnute
priče.”

On se zove Rob i ima brata blizanca. Dok su odrastali, radili su sve ono što
blizanci obično rade. Zbunjivali su majku i izigravali jedan drugog, čak su
ponekad u srednjoj školi išli jedan drugom na nastavu. Robu su od ruke bolje išle
prirodne nauke, a Edi je bio vičniji onome što naginje umetnosti, engleskoj
književnosti i tako dalje. Tako da su obojica dobijali dobre ocene. Međutim, kada
su porasli, prestali su da se menjaju u blizini roditelja, i nikada to nisu radili svojim
devojkama. Složili su se da je to pokvarena fora, koju ne treba upražnjavati na
onima koje voliš. Zatim je Rob prestao da ima devojke. Ediju nije rekao, čak ni
kada je upoznao muškarca koji je radio u jednom restoranu u gradu i zbog koga
mu je srce ubrzano kucalo. Počeli su da se viđaju.
Jedne večeri muškarac iz restorana video je Roba na drugoj strani ulice. Bio
je pun ljubavi te je prešao ulicu i zagrlio ga. Čim ga je dodirnuo, znao je da to nije
Rob. Ali bilo je kasno. Edi ga je tukao dok ovaj nije mogao da vidi ni na jedno
oko.
Muškarac iz restorana se odselio. Njegov brat neće da razgovara s njim, a Rob
kaže da to ionako ne bi želeo. „Čak i tako”, kaže on, „to je kao da ti nedostaje
noga. Morao sam ponovo da učim kako da hodam bez njega. Izvesno vreme
prestao sam da se viđam s ljudima. Trebali su mi samo moj pas i šuma. Najviše
volim rano jutro, kada nikoga nema u blizini.”
Neko vreme razmišljam o priči.
Govorim: „Da ti se nije dogodilo sve to, ja bih bio mrtav.”
„Pa dobro”, kaže on, iznenađen. „Valjda je tako.” Kratko se gledamo. Zatim
sedimo u tišini.

Dok se veče prikrada, on odlazi kući. Sunce pada nisko, oko svega se obavijaju
ljubičaste senke, spremaju se za noć. Dok sakupljam limenke piva, načas, u svojoj
bukvi, ugledam nešto žuto. Sumrak ispunjava pesma zlatnog štiglića. Ptice se
vraćaju.
 Noćna Olivija

Zdravo svima. Dobro došli uprvu epizodu Mačjih priča s Noćnom Olivijom. Čeka
nas sjajna emisija. Pričaćemo o svetlosti – tipovima sunčeve svetlosti, vrstama
tame – šta je najbolje za spavanje, šta će vam osvetliti oči kao sablasne lampe u
sumrak, i tako dalje, plus: kakve senke najbolje sakrivaju dok se prikradaš plenu
kao crna munja smrti u noći.
Ali najpre da se pozabavimo onim očiglednim što niko ne pominje. Treba da
govorimo o gornjem svetu, takozvanom stvarnom svetu. Mislim da se svi možemo
složiti da on nije dobar kao onaj unutrašnji. Siv je i sve ružno miriše. Ne dopada
mi se boja tepiha, koji ovde gore nije prelepo drečavonarandžast, već nijanse
mrtvih tedova. U svakom slučaju, uprkos ogradama, ipak se ponekad popnem
ovamo, jer uvek treba znati sa čim imaš posla. Ponekad čak izlazim iz kuće. Više
nisam kućna mačka. Vidim i osećam svet, dok sam nekada samo osećala njegov
miris i čula ga, odozdo iz unutrašnjeg mesta. Sada, ako želim, mogu da se popnem
i da budem s Tedom dok se on šeta po jesenjem lišću, da osetim ledeni ujed zime
u danima što se skraćuju.
Ali da, napolju je pravo razočaranje. Rekla bih da to nije strašno. Ovde gore
ima jedna prugasta mačka, ali to nije ona koju volim. Prvi put kada sam je
ugledala, pomislila sam: Jadna mala. Oči su joj smeđe bez sjaja – kada gledam u
njih, vidim samo gladnu životinju. Ona je sitna i mršava, nema kandže i veoma
hramlje u hodu. Ne blista. Ted narandžaste glave navaljuje da je hrani. Taj ted
liči na drvoseču, ali zapravo je vrlo bolećiv. Uz to veoma snažno miriše na svog
vau-vaua, što je odvratno. Ted mi uporno govori da je vau-vau nanjušio krv i
pronašao nas u šumi, ali ja odbijam da mislim da sam spasena na taj način. U
svakom slučaju, pitala sam se kako će se Ted snaći bez Olivije. Čini se da mu ne
ide loše.
Obožavam da silazim u vikendicu i gledam onu drugu, onu prelepu, kroz
prozor dok se liže i doteruje. Ona zuri kao zmija svojim očima žutim kao jabuke.
Naravno, ona je naša. Još jedan deo. Možda je to i ranije trebalo da naslutim.
Ona neće da govori. Ali nadam se da će mi se jednog dana obratiti. U
međuvremenu ću je obožavati i čekati. Bude li neophodno, zauvek ću to raditi.
Kroz TV uvek mogu da posmatram šta se događa gore.
Ponekad GOSPOD prođe kroz zid kuhinje i odlebdi uz stepenice prema prozoru
na krovu. Okrene se da me pogleda svojim okruglim ribljim očima, ili odraženim
pogledom muve. On je plod Tedove mašte. Mama je toliko pričala o ankuu da je
anku došao. Mamin bog je došao iz njenog dalekog sela u Bretanji, preko Teda,
u Olivijin svet. Tako bogovi putuju, kroz umove.
 GOSPOD nikada nije terao Oliviju da pomaže Tedu ili Loren. Ona je samo
želela da bude plemenita. Bila je dobra mačka. Ja sam dobra, ali sam i štošta
drugo.
Više nema vrpce da me vezuje za Teda. Sad kad je nestala, nekako mi
nedostaje. On i ja smo vezani jedno za drugo, a vrpca je bila odraz toga. Bila je
iskrena i pokazivala je pravo stanje stvari. Nalazim da gornji svet sadrži malo
tako korisnih znakova. On je hladno sumorno mesto. Naše veliko mesnato telo
klipsa kroz njega, sa nama unutra kao loše ugnežđenim matrjoškama. Odurno, po
mom mišljenju.
Međutim, sada gore možemo da budemo svi zajedno – Ted, Loren i ja, i neki
drugi za koje još ne znam kako se zovu. Oni tek polako izranjaju na svetlost.
Možemo da razgovaramo ili da se svađamo ili šta god jednako dobro kao što
možemo dole kod mene. Ponekad danima zaboravim da ponovo siđem tamo. Otud
pretpostavljam da je na određeni način gore sada i moj dom.
 Ted

Staza krivuda gore u jesenji dan. U vazduhu se oseća miris pečuraka i crvenog
lišća. Drveće je tankoprsto naspram neba. Rob je topao kraj mene, kosa mu beži
iz šešira kao plameni ćuperci. Od onog jutra u šumi prošla su tri meseca, ali to je
moglo biti i pre čitavog životnog veka.
Sve priče se uklapaju jedna u drugu. Odjekuju. Počelo je s njom, Devojčicom
sa Sladoledom. I ona zaslužuje svedoka, zbog čega smo i došli.
Od parkirališta do vode ima samo oko četiristo metara, ali treba nam vremena
da stignemo donde. Ja vučem noge umesto da hodam, pazim na ranu koja mi
zarasta. Kada ne osećaš bol, možeš opasno da naškodiš sebi. „Stavi šal”, kažem
Robu. Trebao mi je prijatelj da vodi računa o nama. Čudno je, sad kada ga imam,
kako samo želim da vodim računa o njemu.
Drveće se rastvara i nalazimo se na ivici vode. Danas je sveže; pesak izgleda
prljav i bez sjaja pod sivim nebom. Tu su neki hajkeri, neki psi. Nema ih mnogo.
Jezero se presijava, crno staklo. Voda je odveć mirna, kao slika ili varka svetlosti.
Manje je no što ga pamtim. No razume se, ja sam taj koji se promenio.
„Ne znam šta da radim”, kažem Robu. Šta živi mogu da kažu mrtvima?
Devojčica sa Sladoledom je umrla, a mi ne znamo gde. Mama nije zaista ispod
sudopere, a tata nije u šupi za alat.
„Možda ništa ne treba da radimo”, kaže on.
Zato se samo iz sve snage trudim da se usredsredim na devojčicu, i da se setim
kako je ona nekada bila ovde i više nije. Robova ruka mi je na leđima. Šaljem joj
svoje najlepše misli u vodu, nebo, suvo jesenje lišće, pesak i kamenčiće pod nama.
Čuvam te u srcu, u sebi kažem Devojčici sa Sladoledom, jer imam utisak da neko
treba.
Izuvam se, iako pada kiša. Rob čini isto to. Zarivamo stopala u vlažni pesak.
Gledamo jezero, gde kapi prave krugove na blistavoj crnoj koži vode, krugove
koji rastu, idu upolje i u večnost.
Najzad Rob kaže: „Vrlo je hladno.” On je praktična osoba.
Odmahujem glavom. Ne znam šta sam očekivao. Ovde nema ničega.

Ćutke se vraćamo ka kolima. Staza zavija nizbrdo, nazad prema parkiralištu. Na

stazi isprskanoj kišom nalazi se nešto sjajno. Saginjem se da ga podignem. To je
neko izduženo, jajasto obličje, zaobljeno i glatko na dodir. „Vidi”, kažem, „kakav
lep kamenčić.” Okrećem se da pokažem Robu. Dok to činim, tlo mi naprasno
popušta pod nogom, graciozno se odronivši. Rastresita zemlja i kamenje klize mi
od noge i svet je naglavačke. Padam, žestoko tresnem o tlo.
Nešto u meni se cepa. To je kao da me opet ubijaju. Ali ovoga puta osećam
talas šoka, dubok, ljubičast i crn. Po živcima mi igraju snažne i grube note.
Probijaju osećanja, ispunjavaju mi svaku živu ćeliju.
Rob se nadvija nada mnom, usta iskrivljenih od uzrujanosti. Govori nešto o
bolnici.
„Evo odmah”, kažem. „Pusti da osetim.” Smejao bih se, ali previše me boli.
Mislim da mu bol omogućava da prođe. Padaju zidovi između nas.
Stavio sam nam ga u džep, govori mi on, jasnim mladim glasom.
Mali Tedi?
U naš džep, ali ti si ga bacio u đubre.
Guram ruku u džep na pantalonama. Odnekud ide krv. Uneredila je ovu
košulju.
„Šta to radiš?”, pita Rob. Kroz glas mu prolaze hladne sive niti straha. „Ti
krvariš.” On vadi telefon.
„Stani.” Bezmalo vičem na njega a to mnogo boli. „Čekaj!”
Prstima napipam papir. Vadim ga. Ubica. Moj spisak je zalepljen. U mene
pilji poslednje ime. Mama.
Mali Tedi ne govori o ubici ptica. Za to verovatno i ne zna. On govori o
drugom ubici.
Sve vreme POKUŠAVAM da ti kažem, govori Mali Tedi. Ali ti nisi hteo da čuješ.
Njegovo sećanje hrli ka meni, nošeno bolom. Nalet osećanja, boje, vlažne
zemlje, mesečine na praznim ulicama. To je kao da gledaš film s mirisom i
dodirom.
 Mali Tedi

Delimo to među sobom – vreme i bol. Veliki Ted je odneo mamu u šumu kako bi
mogla da postane bog. Ali ja sam video šta se dogodilo PRETHODNE noći.

U dnevnoj sobi sam. Tate nema već nekoliko godina. Pre neki dan na jezeru je
nestala Devojčica sa Sladoledom. Svi su veoma uznemireni.
Na stolu ispred mene nalazi se papir. To je prijava za posao. Pevušeći, na
njemu crtam sebe žutom bojicom. Ispod vrata kuhinje provlače se mirisi dima od
cigareta i zagorele kafe. Govori žena s terijerom.
„Ujutru pola konzerve, uveče suvu hranu”, objašnjava ona mami. „Ali tek
posle šetnje. Pobogu, zamalo zaboravih. Paprat u saksiji treba zalivati triput
nedeljno. Ni više ni manje. Neki bi rekli da je to prečesto, ali mislim da, za paprat,
zemlja treba uvek da bude malo vlažna.”
„Možeš da se osloniš na mene”, blago kaže mama.
„Znam da mogu”, odvraća žena s terijerom. Čuje se kako zveckaju ključevi.
„Taj sa zelenom trakom je za ulazna vrata; ovaj je za vrata na zadnjem ulazu, za
silazak u sklonište od oluje. Obično ih ne otvaram. Uf, Mehiko. Svakodnevno ću
uz doručak piti koktel. Neki sa suncobrančićem. Kupaću se i ležati na suncu i prvi
put neću razmišljati o poslu. Nipošto.”
„Zaslužila si to”, srdačno kaže mama. „Pod kakvim si pritiskom.”
„Potpuno se slažem.”
Nastane tišina i šuškanje, zvuk ljubljenja u obraz. Žena s terijerom grli mamu.
Snažnije priljubljujem uvo uz vrata. Ljubomoran sam, PUN sam sirćeta.21

Stojim na svom prozoru i gledam kako mama izlazi iz kuće nakon što se smrklo.
Ona nosi veliki kofer a ja se uplašim da je krenula u Meeeehiko da se pridruži
ženi s terijerom. Ne bih da budem ostavljen. Ali kofer je prazan, ona ga ljulja
usput. Buljim jer je NIKADA nisam video takvu. Mama NIJE razigrana. Znam da ne
bi volela da to vidim ni ja ni bilo ko drugi. Večeras su ugašena sva ulična svetla.
Pretpostavljam da je sreća po mamu što su ih ona deca gađala kamenjem i razbila.
Mama odlazi u šumu. Dugo je nema, a ja samo što ne zaplačem, jer ovoga puta
je stvarno OTIŠLA.
Čekam, i čekam.

21 Engl.: vinegar – ujedno mrzovolja, džangrizavost. (Prim. prev.)

 Kao da prođe više sati, ali verovatno samo jedan ili dva. Mama izlazi iz šume.
Hoda kroz duge tamne senke granja tamo gde se one pružaju preko pločnika. Kada
prolazi kroz prekide srebrne mesečine, vidim da joj je kofer sada težak. Polako ga
vuče po pločniku na točkićima. Prođe pravo pored naše kuće a da je nije ni
pogledala ni zaustavila se! Iznenađen sam. KUDA li će?
Zeleni ukrasi na kući žene s terijerom izgledaju sivi na mesečini. Mama odlazi
iza kuće. Ležem u krevet i krijem se ispod pokrivača, ali NE spavam. Posle dužeg
vremena ona tiho uđe. Čujem kako teče voda u kupatilu, nju kako pere zube.
Zatim usledi novi slabašan zvuk. Mama pevuši.
Ujutru je kao i inače. Za doručak mi daje teglicu pirea od jabuka i parče hleba.
Ruke joj mirišu na vlažnu podrumsku zemlju. Veliki kofer više nikada ne vidim,
te pretpostavljam da ga je poslala u Mehiko bez sebe. Čujem je kako traži od
Velikog Teda da ode u prodavnicu po sladoled.

Uporno sam POKUŠAVAO da kažem Velikom Tedu. Iznova i iznova vodio sam ga
u žutu kuću sa zelenim ukrasima, ali on ipak nije kapirao. Mislim da je negde
duboko u sebi oduvek znao da je to mama. Ali silno se nadao da nije. Sad ne može
više da izbegava istinu. Bam, TRAS, kao da dobiješ udarac.
Čujem Velikog Teda kako plače.
 Ted

„Ne pomeraj se. Samo ćeš pogoršati.” Robovo lice visi nada mnom na nebu. Još
je bleđe nego inače.
„Moramo nekom da kažemo.” Brada mi je mokra od suza. „Znam gde je ona.
Molim te, molim te, moramo smesta da krenemo.” Kod Roba je dobro i to što on
ne gubi vreme na pitanja.
Sve se odvija i brzo i sporo. Povodimo se nazad do kola, i Rob nas vozi u
policijsku stanicu. Tamo moramo dugo da čekamo. Još malo krvarim, ali ne
dozvoljavam Robu da me vodi u bolnicu. Ne, kažem, ne, ne, ne, ne. NE. Dok se
„ne” pojačava, Rob uzmiče, prepadnut. Konačno izađe neki umoran muškarac s
podočnjacima. Govorim mu šta je Mali Tedi video. On zove nekoga telefonom.
Čekamo da stigne još neko. Ona ima slobodan dan. Ulazi žurno, u
ribolovačkim čizmama. Bila je na svom čamcu. Detektivka izgleda vrlo umorno i
pomalo liči na oposuma. Prepoznajem je odonda kada su mi pretresali kuću, pre
jedanaest godina. Drago mi je zbog toga. Mozak mi danas odlično radi! Ali što ja
duže pričam, to detektivka-oposum izgleda manje umorna.
Čekam na novoj plastičnoj stolici. Još u policijskoj stanici? Ne, ovde je mnogo
povređenih ljudi. Bolnica. Na kraju dolazi red na mene, i oni me zaheftaju, što je
čudno. Odbijam analgetik. Želim to da osetim. Kratak je ovaj život.
Kada me Rob odveze kući, već je svanulo. Kada skrenemo u moju ulicu, vidim
da je ispred njene kuće parkiran kombi. Kola s prelepim crveno-plavim svetlima,
koja poigravaju na zelenim ukrasima i žutoj drvenoj oplati. Žena plače i čvrsto
drži čivavu, radi utehe. Pas je liže po nosu. Krivo mi je zbog nje. Uvek je bila fina.
Mama ženi s čivavom nikada nije povredila telo, ali ipak ju je povredila.
Oko kuće žene s čivavom postavljaju velike bele paravane, kako niko ne bi
mogao ništa da vidi. Iako nema šta da se vidi, ostajem na prozoru u dnevnoj sobi,
gledam. To traje nekoliko sati. Valjda moraju duboko da kopaju. Mama je bila
temeljna. Svi ostajemo tu, budni i na oprezu u telu, gledamo bele paravane. Mali
Ted tiho plače.
Znamo kada je iznesu, Devojčicu sa Sladoledom. Osećamo je dok prolazi. U
vazduhu je kao miris kiše.

Komšinica iz susedne kuće nije se vratila. Ona je dozivala devojčicu dok je bežala
od mene u šumi. Na to sam se zamislio. Rekao sam detektivki-oposumu za nju.
Dok su pretraživali njenu kuću i sve njene stvari, bilo mi je krivo zbog nje – čak
i posle svega. Na nju je bio red da svi oni pogledi budu na njenim stvarima. Zatim
su otkrili da je ona sestra Devojčice sa Sladoledom. Kada sam to čuo, pomislio
sam: Sada su obe mrtve. Bio sam siguran. Ne znam zašto.
U sestrinoj kući su pronašli maminu žutu kasetu. Na njoj su bile beleške o
Devojčici sa Sladoledom. Detektivka-oposum kaže da zvuči kao da je ona već
bila mrtva kada ju je mama uzela. Ipak, ne mogu da razmišljam o tome.
Siguran sam da je mama pobrkala Devojčicu sa Sladoledom s dečakom. Mama
se nikada nije baktala devojčicama. I tako ju je mama uzela jer su se sabrale sve
one slučajnosti. Frizura, odlazak na jezero, pogrešno skretanje. Zbog toga me srce
boli i ne verujem da će taj osećaj ikada proći. Kao posekotina koja nikada ne
zaraste.

Detektivka-oposum i ja pijemo gazirani sok u mom dvorištu. Prsti nas žigaju

nakon što smo iščupali one silne eksere. Svuda oko nas leži šperploča u rasturenim
gomilama. Kuća je strašno čudna sa otkrivenim prozorima. Uporno očekujem da
će trepnuti. Na suncu je još toplo, ali je u hladu hladno. Lišće je debelo na zemlji,
crveno, narandžasto i mrko, svih nijansi Robove kose. Uskoro će zima. Obožavam
zimu.
Detektivka-oposum mi se sviđa, ali nisam spreman da je pustim u kuću. Od
tuđih pogleda kao da je ne prepoznajem. Reklo bi se da ona to razume.
„Znaš li gde ti je majka?” Detektivka-oposum to upita iznenada, usred
razgovora o morskim vidrama (ona zapravo zna dosta o njima). Smešim se jer
vidim da uživa u razgovoru o morskim vidrama, ali ga ujedno koristi da bi bila
detektivka i pokušala da iznenađenjem iz mene izvuče istinu. Sviđa mi se to; što
je toliko vična svom poslu. „Treba li i dalje da je tražim?”, pita. „Moraš da mi
kažeš, Tede.”
Razmišljam šta da kažem. Ona čeka, gleda.
Ne znam mnogo o svetu, ali znam šta bi se dogodilo kada bi našli kosti.
Iskopavanje, fotografije u novinama, TV. Mama, vaskrsnuta. Deca će noću
odlaziti na vodopad da plaše jedna drugu, pričaće priče o medicinskoj sestri ubici.
Mama će ostati bog.
Ne. Ovoga puta mora stvarno da umre. A to znači da bude zaboravljena.
„Umrla je”, kažem. „Mrtva je. Verujte mi. To je sve.”
Žena-oposum me dugo gleda. „Pa dobro”, kaže. „Ovaj razgovor nismo ni
vodili.”
Pratim detektivku-oposuma do njenih kola. Dok se vraćam u kuću,
primećujem kako slova na uličnoj tabli poigravaju. Nečovečna ulica. Stresem se i
brzo uđem.

Čovek-buba je nestao. Ordinacija mu je raščišćena. Otišao sam da vidim. Sada

razgovaram sa ženom-bubom. Sa njom me je povezao onaj mladi lekar iz bolnice.
Žena-buba ponekad dolazi kod mene, a ponekad ja idem kod nje u ordinaciju, koja
je kao unutrašnjost ledenog brega, hladnjikava i bela. U njoj se nalazi uobičajen
broj stolica. Ona je veoma fina i uopšte ne liči na bubu. Ali i dalje se mučim sa
imenima. I svašta se promenilo. Možda mi treba da jedna sitnica ostane ista.
Ona mi je predložila da pustim svoje snimke kako bih video šta sam zaboravio.
Iznenađuje me što nalazim da sam iskoristio dvanaest kaseta. Stvarno nisam
mislio da sam ih toliko snimio, ali zato mi i trebaju trake, zar ne? Jer mi je
pamćenje toliko loše.
Obeležene su brojevima te počinjem od I. Prvih dvadesetak minuta ide ono što
sam i očekivao. Tu su dva recepta, i nešto o proplanku, jezeru. Zatim nastaje
pauza. Pomislim da je možda gotovo, te pružim ruku da isključim diktafon, kada
neko počne da diše u tišini trake. Udiše i izdiše. Hladnoća mi hoda uz ruke i noge.
To nije moje disanje.
Zatim progovori neki kolebljiv, čistunački glas.
Zaokupljena sam jezikom, kaže ona, ližem deo noge koji me svrbi kada me Ted
pozove. Dođavola, ovo nije zgodan trenutak.
Srce mi igra. Nije moguće – o, ali jeste. Olivija, moja prelepa izgubljena maca.
Nisam ni znao da ume da govori. Nije ni čudo što nikada nisam mogao da nađem
diktafon. Ona zvuči ljupko, zabrinuto i kao učiteljica. Divno je i tužno čuti je, kao
da vidiš sebe na fotografiji kad si bio beba. Voleo bih da smo mogli da
razgovaramo. Sad je kasno. Slušam dalje i dalje. Ne znam zašto plačem.
To se zove integracija, govori mi žena-buba. Događa se, ponekad, u
okolnostima kao što su naše. Integracija zvuči kao nešto što se događa u fabrici.
Mislim da su samo želele da budu zajedno, Olivija i ona druga. U svakom slučaju,
Olivija je otišla i neće se vraćati.
Žena-buba mi govori da pustim osećanja unutra, da ih ne isključujem, te to i
pokušavam. Boli.
Među Olivijinim snimcima ima i drugih glasova – glasova koje ne znam. Neki
se ne služe jezikom, već stenjanjem i dugim pauzama i coktajima i visokim
pesmama. To su oni što idu kroz mene kukajući kao hladni mali duhovi. U
prošlosti sam se trudio da ih zatvorim na tavan. Sada izdvajam vreme da slušam.
Predugo sam pokrivao uši.

U poslednje vreme budi me zora. Polako izranjam iz sna punog crvenog i žutog
perja. Glava mi odjekuje zelenim zvucima i mislima koje nisu moje. U ustima
osećam ukus krvi. Nikada ne znam čije ću snove dobiti u noći. Ali telo u poslednje
vreme zaista uspeva da se odmori, umesto da ga, dok ja spavam, koristi neko
drugi. Tako da to vredi.
Promenilo se još štošta. Tri dana nedeljno radim u kuhinji vagon-restorana na
drugom kraju grada. Sviđa mi se da šetam do tamo, da gledam kako grad polako
raste oko mene. Trenutno samo perem sudove, ali govore mi kako ću uskoro
možda početi da pomažem kuvarima zaduženim za prženje. Danas nema posla –
danas je samo za nas.
Bez šperploče na prozorima, kuća kao da je od svetlosti. Ustajem iz kreveta,
pazeći da ne istrgnem klemarice što mi idu niz bok. Naše telo je pejzaž, kako
ožiljaka tako i novih rana. Ustajem i načas nastaje rvanje u dubinama nas. Telo se
opasno ljulja i svima nam je muka. Mrzovoljna, Loren mi dozvoljava da
preuzmem uzde. Vraćam nas u ravnotežu oslanjajući se rukom o zid, duboko
dišući. Dan je pun tih seizmičkih, mučnih borbi. Učimo. Nije lako odjednom
držati sve u srcu.
Kasnije danas, možda će Loren preuzeti telo. Voziće bicikl i crtati, ili ćemo
otići u šumu. Mada ne na proplanak, niti na vodopad. Onamo ne idemo. Plava
haljina od istrulelog organdina, njena stara torba za šminku, njene kosti – one se
moraju ostaviti na miru kako bi prestale da budu bogovi i ponovo postale samo
stare stvari.
Hodaćemo ispod drveća i slušati zvuke šume u jesen.
Umorna detektivka-oposum i policija pretražuju šumu u okolini jezera. Žele
da pronađu male dečake koje je mama otela. Misle da ih je, tokom godina, možda
bilo čak šest. Teško je reći jer deca stvarno nekad odlutaju. Bili su to mahom
dečaci iz tužnih porodica, ili bez porodice. Mama je sigurno birala one koji
nikome neće nedostajati. Devojčica sa Sladoledom je bila važna jer je imala
roditelje.
Možda će dečake naći jednoga dana. Dotad se nadam da su spokojni ispod
šumskog zelenila, u zagrljaju blage zemlje.
Možda ćemo u rano predvečerje Noćna Olivija i ja dremati na kauču, gledati
velike terence. Kad se bude smrklo, oni će u lov. Načas me spopadne nelagoda,
kao da me neko očeše vlažnim listom pozadi po vratu. Noćna Olivija je krupna i
snažna.
E pa, dan je lep, i vreme je za doručak. Zavirim u dnevnu sobu dok prolazimo
pored nje, i načas se divim svom novom tepihu. On je boje svega – žut, zelen,
oker, ciklama, ružičast. Obožavam ga. Pretpostavljam da sam onaj stari plavi
mogao da bacim u svakom trenutku nakon što je mama otišla. Čudno je kako mi
to nikada nije palo na pamet dok se sve ono nije dogodilo.
Odlazimo u kuhinju. Dosad smo otkrili samo jedno što svi volimo da jedemo.
Katkad to jedemo ujutru zajedno. Uvek volim da opisujem šta radim dok to radim,
kako bismo svi zapamtili. Više ne moram da snimam recepte.
„Sprema se ovako”, govorim. „Uzmite sveže jagode iz frižidera. Operite ih
hladnom tekućom vodom. Stavite ih u činiju.” Gledamo ih kako svetlucaju na
jutarnjem suncu. „Možemo ih obrisati krpom”, kažem, „ili sačekati da sunce uradi
svoje. Od nas zavisi.”
Nekada sam jagode testerisao na četvrtine tupim nožem, jer u kući nije bilo
ništa oštro. Ali sada u bloku na pultu držim komplet kuvarskih noževa. „Ovo se
zove poverenje”, govorim dok sečem. „Neki od nas imaju mnogo da nauče o
tome. Shvatate šta hoću da kažem?” Pretpostavljam da bi Loren za to kazala da je
otrcana šala sredovečnih očeva.
Dok klizi kroz njega, oštrica odražava crveno meso voća. Miris je sladak i
zemljan. Iznutra osećam kako se neki od njih vrpolje od uzbuđenja. „Osećate li
taj miris?” Moram da pazim s nožem blizu prstiju. Više ne dajem svoj bol
ostalima. „Tako da isečemo jagode najtanje što možemo i prelijemo ih
balzamikom. Treba da bude onaj što je star i gust kao sirup. Sada uzmemo tri lista
bosiljka koji raste u saksiji na prozorskoj dasci. Njih isečemo na uske trake i
udišemo miris. Sada dodamo bosiljak jagodama i balzamiku.” To je recept, ali
ponekad liči na čini.
Ostavimo to da stoji nekoliko minuta, kako bi ukusi mogli da se pomešaju.
Vreme koristimo da razmišljamo, ili da gledamo nebo, ili da samo budemo svoji.
Kada osetim da je spremno, kažem: „Mešavinu jagoda, bosiljka i balzamika
stavljam na parče hleba.” Hleb miriše smeđe i orašasto. „Preko toga meljem crni
biber. Vreme je da se izađe iz kuće.”

Nebo i drveće preplavljeno je pticama. Pesma teče i stišava se oko nas, na

vazduhu. Loren malko uzdahne dok nam sunce greje kožu.
„Sada”, kažem. „Jedemo.”
 Pogovor

Ako još niste završili Poslednju kuću u ulici, molim vas da ne čitate dalje – sledi
dugačak spojler.

Evo kako je došlo do toga da napišem knjigu o preživljavanju, prerušenu u knjigu

o stravi i užasu. U leto 2018. pisala sam o jednoj mački a nisam mogla da shvatim
zašto. Oduvek sam bila opčinjena očiglednom lakoćom s kojom oni što im
nedostaje empatije stvaraju jake, strastvene veze sa svojim kućnim ljubimcima.
Blip, pas serijskog ubice Denisa Nilsena, bio je jedino stvorenje za koje se može
reći da je imalo bilo kakav funkcionalan odnos s njim. On je voleo Blipa i jedino
što ga je zanimalo posle hapšenja bila je njegova sudbina. I tako sam pomislila:
Možda je to prava priča, ona na kojoj bi trebalo da radim. Mačka Olivija, koja
živi s Tedom i pruža mu utehu, iako je on oteo mladu devojku po imenu Loren i
drži je zarobljenu. Ali nije išlo. Ted nije ličio ni na ubicu ni na otmičara. Uporno
sam pronalazila pomalo prostora za saosećanje prema njemu. Imala sam utisak da
je njegova priča o patnji i preživljavanju, a ne priča zločinca. A ni Olivija se nije
zaista ponašala kao mačka. Imala je mačje osobine, ali glas joj nije bio ni ljudski
ni mačji, već nešto drugo. Izgledala je kao da je deo njega, kao i Loren, devojčica
koja je navodno bila Tedova zatočenica.
Istraživala sam o posledicama zlostavljanja u detinjstvu kada sam naišla na
snimak na kome mlada žena po imenu Ensina, koja ima disocijativni poremečaj
identiteta, raspravlja o svom stanju. Sa velikom iskrenošću i saosećanjem ona je
pričala o svom mladom alteru. Prema njoj se ophodi kao prema detetu, usvajajući
majčinski stav, vodi računa o njoj, pazi da nije uplašena, ili da se ne suočava s
delatnostima koje ne može da obavlja, kao što je vožnja. Na izvesno vreme istupio
je njen mladi alter, i govorio. Pričala je o tome kako je usamljena, jer nijedno
drugo dete neće da se igra s njom, jer je ona u velikom telu, a deca ne razumeju.
Dok sam ih gledala kako govore, osećala sam kako mi se pogled na život menja.
Snimak je naveden u bibliografiji pod imenom What It’s Like to Live With
Dissociative Identity Disorder (DID) – Kako je živeti s disocijativnim
poremećajem identiteta (DPI). Shvatila sam da knjiga koju pišem nikada nije bila
o mački po imenu Olivija, devojčici po imenu Loren i čoveku po imenu Ted. Bila
je o nekome ko ima sve te ličnosti u sebi. Nije bila o stravi i užasu, već o
preživljavanju i nadi, i tome kako se mozak nosi sa strahom i patnjom.
Već sam bila čula za DPI. On je osnova mnogih horor zapleta. Ali gledajući
Ensinin sistem kako opisuje kako im je ličnost divergirala da bi izašla na kraj sa
zlostavljanjem, imala sam utisak da je na svoje mesto došao deo sveta koji nikada
nisam razumela. Svet je sada bio čudniji, ali i bliži stvarnosti. Bilo je to svojevrsno
čudo, ali je uz to i sasvim imalo smisla, da mozak to radi.
Pozvala sam telefonom jednu prijateljicu koja je psihoterapeutkinja. Ona je,
između ostalog, radila s preživelim žrtvama trgovine ljudima i mučenja. „Da li je
ovo stvarno?”, pitala sam. „Hoću reći, da li ovo stvarno postoji?” Nisam se
najjasnije izrazila.
„Po mom iskustvu, apsolutno postoji”, kazala je ona.
Više od godinu dana silazila sam u duboku zečju rupu, čitala sve čega sam
mogla da se dočepam o DPI-ju. Naprasno sam shvatila šta je ova knjiga, i kuda
treba da ide.
U terapeutskoj zajednici i širem svetu ima ljudi koji čvrsto veruju da ovaj
poremećaj ne postoji. Izgleda da DPI ugrožava ljudima pogled na svet. Možda
zato što se meša u pojam duše – poimanje da u telu može biti više od jedne osobe
nekako je zastrašujuće. To zacelo remeti temeljna načela mnogih religija.
Priče koje prate taj poremećaj jezive su bez izuzetka. To je poslednje utočište
mozga, kada se suočava s nepodnošljivim bolom i strahom. Posebno sam zahvalna
organizaciji First Person Plural (Prvo lice množine), jednoj od najvećih grupa za
podršku ljudima s disocijativnim poremećajem identiteta u Velikoj Britaniji, što
su mi pomogli da bolje razumem to zamršeno stanje. Njihov sajt i onlajn izvori
navedeni su na kraju knjige.
Tokom jednog dugog popodneva razgovarala sam sa osobom koja ima
disocijativni poremećaj identiteta i radi s drugima koji ga imaju. Tražila je da je
ne imenujem. Prvi put smo se našli u na železničkoj stanici i otišli u obližnji kafe
da razgovaramo. Isprva smo oboje bili zbunjeni i snebivljivi. To je prilično lična
tema za raspravu s nekim koga ne poznaješ. Ali osoba je svoju prošlost, i svoj
život, pokazala sa neustrašivom iskrenošću.
Govorila je o tome kako DPI nije poremećaj kada se prvi put javi. On spasava
dečji mozak od neizdrživog naprezanja; služi da spase život. Poremećaj postaje
tek kasnije, u odraslom dobu, kada nije više neophodan. Pričala je o jednom svom
alteru, „Legzu”,22 koji ne govori. Jedina Legzova svrha bila je da je odvede nazad
u krevet posle zlostavljanja. Opisala je kako je, dok se zlostavljanje odigravalo,
terala odatle sve različite delove svog tela. Oni su se držali samo za palac na nozi,
pomoću koga su posle ponovo spajali telo. Ispričala mi je kako su neki alteri
prezirali delove koji doživljavaju zlostavljanje. Neki od njih ne razumeju zašto su
u telu koje ne odražava ko su oni po starosti, polu ili izgledu. To ih ljuti. Neki od
njih pokušavaju da povrede telo. Drugi alteri se trude da drže odstojanje, budu
“vakuumirani”, odvojeni od ostatka sistema. Žele da žive zasebnim, paralelnim
životom. Svrhe različitih altera jasno su određene. Alter koji ide na posao biće
hladan prema porodici ili partneru ako ga oni pozovu telefonom ili ga posete u
toku dana. Poslovni alter radi posao, samo to.
Osoba je opisala koliko joj drugačije radi pamćenje. Svaki alter sadrži
određena iskustva. Pamćenje nije linearno, već smešteno u nizu pregradaka. „Ja
22 Engl.: legs – noge. (Prim. prev.)
nikada neću znati kako je pamtiti kao što ti pamtiš”, kazala mi je. To ume da oteža
i naizgled jednostavne zadatke. Kada prati neki recept, na primer, osoba ne može
da zapamti više od četiri sastojka odjednom. Opasno je zadržavati previše
informacija jer to znači da će morati da pamti i druge stvari. Ona ponekad ostavi
razmak između promena, ostavljajući telo načas prazno, kako alteri ne bi morali
da dele znanje. Opisala je koliko je teško spakovati se za odmor; setiti se da staviš
svačije različite stvari u kofer, odeću za sve altere različitih starosti. Opisala je
njihove sopstvene unutrašnje svetove, gde se njeni alteri sastaju: seosku kuću na
sredini raskrsnice, gde se neprijatelji koji se približavaju mogu videti iz svih
pravaca; igralište pod vojnom stražom; plažu.
Rekla mi je da ozdravljuje. Alter koji je nekada cepao fotografije, pokušavao
da uništi prošlost, prestao je. Posle godina terapije i sa sopstvenom porodicom,
oni uče da žive zajedno kao jedan.
Pred kraj sastanka upitala sam: „Šta biste voleli da ljudi čuju o poremećaju, a
što smatrate da ne razumeju?”
„Volela bih da ljudi čuju kako večito težimo dobru”, rekla je ona. „Kako večito
štitimo dete.”
Da bi se razumeo ovaj složeni poremećaj, bio bi potreban čitav životni vek.
Izgleda da ima mnogo varijacija između slučajeva, i mnoštvo različitih načina na
koje disocijativni poremećaj identiteta može da se ispoljava. Ted nije utemeljen u
nekom konkretnom slučaju. On je u potpunosti plod mašte i greške su samo moje.
Ali trudila sam se da u ovoj knjizi odam puno priznanje ljudima čiji su životi
dodirnuti DPI-jem – da se držim onoga što mi je rečeno onog popodneva dok nam
se hladila kafa u šoljama. Disocijativni poremećaj identiteta se možda često koristi
u književnosti kao sredstvo strave i užasa, ali po mom skromnom iskustvu upravo
je suprotno. Oni koji prežive, a žive s njim, večito teže dobru.
 Izjave zahvalnosti

Svojoj divnoj agentkinji Dženi Sevil, čija me je vera u Teda, Oliviju i Loren
održavala, i koja se borila za njih do samog kraja, mogu samo da kažem hvala.
Mora da su zvezde bile poravnate onoga dana kad smo se srele. Moja neverovatna
američka agentkinja Robin Straus i njena koleginica Kejtlin Hejls neumorno su
radile kako bi dovele ovu knjigu u Sjedinjene Države. Večno sam im zahvalna.
Neumorna, straobalna Miranda Džues uredila je ovu knjigu čvrsto i nežno i
dovela je u njen konačni oblik. To mora da je bilo kao da Pikadilijem voziš jato
hobotnica. Puna sam divljenja prema njoj, Nijam Mari, Druu Džerisonu i svima
iz Vajperovog tima koji su dali sve od sebe da podrže ovu knjigu. Poslednja kuća
u ulici našla je svoju savršenu američku urednicu u Keli Lonsam O’Konor, i
najbolji američki dom u izdavačkoj kući Tor najtfajer. Vrlo je zahvalno raditi s
tim divnim izdavačima.
Kao i uvek, ljubav i zahvalnost dugujem svojoj majci Izabeli i svom ocu
Kristoferu, za svu njihovu pomoć od samog početka. Njihova podrška me
održava, kao i podrška moje sestre Antonije i njene porodice – Sema, Vulfa i
Rivera.
Mojim blistavim, dobrodušnim i zadivljujućim drugaricama, hvala. Veoma
sam zahvalna Emili Kevendiš, Kejt Bardet, Orijani Iliji, Dei Vanagan i Belindi
Stjuart-Vilson na spremnosti da slušaju, na mestu gde mogu spustiti glavu kada
mi je teško, na mnogim rečima podrške, kao i na zajedljivijim zapažanjima, vinu
i mnogo mudrosti. Nataša Puli ima moju najdublju zahvalnost za naše duge
razgovore, svoje izvrsne ideje i beskrajnu dovitljivost. Podrška i prijateljstvo
Džilijan Redfern bila mi je kao uže za spasavanje. Moji prvi čitaoci bili su Nina
Alan, Kejt Bardet, Emili Kevendiš i Met Hil – njihovo bodrenje mi je davalo
podstreka. Radost, maštovitost i prijateljstvo Judžina Nuna nadahnulo me je za
mnogo godina, a to će i dalje činiti uspomena na njega. Veoma mi nedostaje, kao
i mnogima drugima.
Duboko sam zahvalna svom beskrajno darovitom, predivnom partneru Edu
Makdonaldu – na podršci, velikodušnosti duha i oštrom uredničkom oku. Prava
sam srećnica. Jedva čekam još zajedničkih pustolovina.
Dobrotvorna organizacija First Person Plural obezbedila mi je dragocene
izvore o DPI-ju i pružila mi uvid u to kako je živeti s tim složenim poremećajem.
Pomogli su mi da oživim disocijativni poremećaj identiteta; nadam se da ih nisam
izneverila.
https://firstpersonplural.ork.uk/resources/training-films/
 Bibliografija

American Psychiatric Association, 2013. Diagnostic and Statistical Manual of Mental

Disorders: DSM-5, Arlington, VA: American Psychiatric Association
Anonymous, no date. ‘About Dissociative Jess’, Dissociative Jess [blog].
https://dissociativejess.wordpress.com/about/ [accessed September 2018]
Barlow, M.R., 2005. Memory and Fragmentation in Dissociative Identity Disorder [PhD
thesis], University of Oregon. https://dynamic.uoregon.edu/jjf/theses/Barlow05.pdf
[accessed 2 November 2018]
Boon, S., Steele, K., and van der Hart, O., 2011. Coping with Trauma-related Dissociation:
Skills Training for Patients and Therapists, London: WW Norton and Co.
Chase, Truddi, 1990 (1987). When Rabbit Howls, New York: Jove
Dee, Ruth, 2009. Fractured, London: Hodder & Stoughton
DID Research, 2017. ‘Cooperation, Integration and Fusion’.
http://didresearch.org/treatment/integration.html [accessed 9 August 2018]
DID Research, 2015. ‘Internal Worlds’. http://did-research.org/did/alters/internal_worlds.html
[accessed 5 July 2017]
DissociaDID, 2018. Inner Worlds (Debunking DID, ep. 8) [video].
https://www.youtube.com/watch? v=CB41C7D7QrI [accessed 5 January 2019]
DissociaDID, 2018. Making Our Inner World! – Sims 4 [video].
https://www.youtube.com/watch? v=gXLhEWSCIc4 [accessed 5 January 2019]
DissociaDID, 2018. Why We Won’t Talk About Our Littles (Switch On Camera) [video].
https://www.youtube.com/watch?v=ZdmPlIjIrBI [accessed 11 November 2018]
Hargis, B., 2018. ‘About Alter Switching in Dissociative Identity Disorder’, HealthyPlace
[blog], 14 June. https://www.healthyplace.com/blogs/dissociativeliving/2018/6/about-
alter-switching-indissociative-identity-disorder [accessed 11 March 2019]
Jamieson, Alice, 2009. Today I’m Alice, London: Pan Macmillan
Johnson, R., 2009. ‘The Intrapersonal Civil War’, The Psychologist Journal, April 2009, vol.
22 (pp. 300–3)
Karjala, Lynn Mary, 2007. Understanding Trauma and Dissociation, Atlanta: Thomas Max
Publishing
Kastrup, B., Crabtree, A., Kelly, E. F., 2018. ‘Could Multiple Personality Disorder Explain
Life, the Universe and Everything?’ Scientific American [blog], 18 June.
https://blogs.scientificamerican.com/observations/could-multiple-personality-disorder-
explainlife-the-universe-and-everything/ [accessed 13 March 2019]
Matulewicz, C., 2016. ‘What Alters in Dissociative Identity Disorder Feel Like’, HealthyPlace
[blog], 25 May. https://www.healthyplace.com/blogs/dissociativeliving/2016/05/the-
experienceof-alters-in-dissociative-identity-disorder [accessed 12 March 2019]
MedCircle, 2018. ‘What It’s Like To Live With Dissociative Identity Disorder (DID)’ [video].
https://www.youtube.com/watch?v=A0kLjsY4JlU [accessed 3 August 2018]
Mitchison, A., 2011. ‘Kim Noble: The woman with 100 personalities’, Guardian.
https://www.theguardian.com/lifeandstyle/2011/sep/30/kim-noble-woman-with-100-
personalities [accessed 3 June 2017]
MultiplicityandMe, 2018. ‘Dissociative Identity Disorder Documentary: The Lives I Lead’
[video], BBC Radio 1. https://www.youtube.com/watch?v=exLDxo9_ta8 [accessed 11
December 2018]
Noble, Kim, 2011. All of Me, London: Hachette Digital
Nurses Learning Network, no date. ‘Understanding Multiple Personality Disorders’.
https://www.nurseslearning.com/courses/nrp/NRP-1618/Section%205/index.htm
[accessed 3 December 2019]
Paulsen, Sandra, 2009. Looking Through the Eyes of Trauma and Dissociation: An Illustrated
Guide for EMDR Therapists and Clients, Charleston: Booksurge Publishing
Peisley, Tanya, 2017. ‘Busting the Myths about Dissociative Identity Disorder’, SANE [blog].
https://www.sane.org/information-stories/the-sane-blog/mythbusters/busting-the-myths-
aboutdissociative-identity-disorder [accessed June 2018]
Psychology Today, 2019. ‘Dissociative Identity Disorder (Multiple Personality Disorder)’.
https://www.psychologytoday.com/gb/conditions/dissociative-identity-disorder-
multiplepersonality-disorder [accessed 7 September 2019]
Steinberg, Maxine, Schall, Marlene, 2010. The Stranger in the Mirror: Dissociation, the
Hidden Epidemic, London: HarperCollins ebooks
Truly Docs, 2004. ‘The Woman with Seven Personalities’ [video].
https://www.youtube.com/watch? v=s715UTuO0Y4&feature=youtu.be [accessed
November 2019]
Van de Kolk, Bessel, 2015. The Body Keeps the Score, New York: Penguin Random House
West, Cameron, 2013 (1999). First Person Plural: My Life as a Multiple, London: Hachette
Digital

Online resource libraries

https://www.aninfinitemind.com/
http://didiva.com/
http://did-research.org/index.html
https://www.firstpersonplural.org.uk/resources/training-films/
https://www.isst-d.org/
http://www.manyvoicespress.org/
https://www.sidran.org/essential-readings-in-trauma/
https://www.sidran.org/recommended-titles/
 O autorki

Katriona Vord se rodila u Vašingtonu, a odrasla je u Sjedinjenim Državama,

Keniji, Madagaskaru, Jemenu i Maroku. Studirala je engleski na Univerzitetu u
Oksfordu, a kasnije je završila master iz kreativnog pisanja na Univerzitetu u
Istočnoj Angliji. Za Devojku iz Roblada, svoj prvi roman, Vordova je dobila
Nagradu „Ogast Derlet” za najbolji roman strave i užasa, a onda ponovo za Malu
Iv, postavši prva žena koja je dvaput osvojila nagradu. Poslednja kuća u ulici
nalazi se na međunarodnoj listi najprodavanijih knjiga.