Audiovizija: studija slučaja na primeru emisije

Utisak nedelje
Utisak nedelje je emisija debatno-informativnog karaktera (Velić Nedeljković i Sigeti 2020, 8).
Emituje se (skoro) svake nedelje u večernjem terminu, počevši od 1991. godine (Andersen, 2014).
Voditeljka i autorka emisije je Olja Bećković. Svaki Utisak počinje kratkim uvodom i predstavljanjem
gostiju, nakon čega sledi prvi desetominutni reklamni blok (Panić 2012, 30). Po povratku u studio
započinje razgovor ili debata između svih učesnika, koju facilitira voditeljka pitanjima namenjenim
određenom gostu (Panić 2012, 30). Nakon drugog reklamnog bloka sledi blok predloga – kratkih video
sadržaja koji sažimaju aktuelnosti te nedelje (Panić 2012, 30). Tokom trajanja emisije glasa se za
predlog koji je ostavio najveći utisak. Pravo glasa uz goste u studiju, imaju i slušaoci koji se uživo
uključuju u emisiju. Pored toga što glasaju za predloge takođe komentarišu tok emisije i ponekad
postavljaju pitanje gostima (Panić 2012, 30). Nakon uključenja slušalaca, slede poslednja izlaganja
gostiju koji tada takođe glasaju, kratak zaključak i odjavljivanje emisije (Panić 2012, 30). Bitno je
napomenuti da tokom snimanja Utiska nedelje nema publike u studiju (Panić 2012, 29).

Ustaljenu strukturu Utiska nedelje prati i ustaljena shema snimanja koja se, kao i struktura
emisije, ne menja iz epizode u epizodu. Kroz figuru 1 1 i figuru 2 pokušaću da prikažem učestalost
određenih pozicija kamere i šablona kadriranja, kao i nepromenjenosti u domenu scenografije. Koja je
svrha ovog prikaza?
Figura 1.

1 Figura 1: Utisak nedelje, 21.4.2023; Figura 2: Utisak nedelje, 16.4.2023.

 Figura 2.

Ovih sedam pozicija kamere su primarni, ako ne i jedini modusi kojima se pristupa prikazivanju
slike u Utisku nedelje. Uz to, kamera je statična, osim u retkim slučajevima minimalnih korektivnih
pokreta (na pokret gosta) i pokreta tokom simboličnog „ulaska" ili „izlaska" iz emisije, u slučajevima
totala koji su u Figuri 1 i u Figuri 2 prvi prikaz. Nameće se pitanje gde leži dinamika Utiska? Po svemu
sudeći, ne u načinu snimanja. Kako navodi Mišel Šion, fiksne kadrove ili kadrove minimalnih promena
lako pamtimo (Šion 2007, 42). Set informacija koji nam pružaju vizuelno je ograničen. Samim tim,
gledajući Utisak nedelje, kad se pored pitanja ko? ili gde? zapitamo šta? ili kako? oslanjamo se na
drugo čulo – sluh i njen predmet obrade – zvuk.
Ako prihvatimo da je preteča televizije, u stvari, radio, osloniti se na zvuk, umesto na sliku,
očigledan je logički sled (Hilmes 2008, 153). Šion televiziju naziva „ilustrovanim radiom”, ističući
zvuk (a pogotovo zvuk glasa, ili govora) kao centralni i sveprisutni nosilac značenja u kontekstu
televizijskog emitovanja, a definišući sliku kao dodatak značenju (Šion 1994, 157-159). Smatram da je
zvuk, u svakoj formi, ključan za potporu same strukture Utiska i povezivanje svih njegovih segmenata
u jednu smislenu celinu.
Smislena celina Utiska nedelje počinje uvodnim obraćanjem voditeljke (drugi prikaz iz Figure 1
i Figure 2). Uvodno obraćanje, sadržinski, podrazumeva iznošenje teme i postavljanje glavnih pitanja
emisije koja predstoji. Bitno je napomenuti da je tokom uvoda kadar sve vreme na voditeljki, koja
gleda u kameru. Gledanjem u kameru i postavljanjem direktno formulisanih pitanja postiže se utisak
uvažavanja publike i ostvarivanja dijaloga sa istom (Hilmes 2008, 159). Uvodnog obraćanje prethodi
kratkom predstavljanju gostiju sa kojima će se te večeri razgovarati. Nakon predstavljanja prelazi se na
prvi reklamni blok.
Pored rada kamere i zvuka, montaža je najistaknutiji element (u nedostatku bolje odrednice)
filmskog jezika koji se primenjuje u Utisku nedelje. U prvoj sekvenci, obrazloženoj u prethodnom
pasusu, na uzorku od svega desetak rezova, ustanovićemo izuzetak koji potvrđuje pravilo. Ovi rezovi
upriličeni su u Figuri 1 i Figuri 2 kroz prva četiri prikaza. Nakon totala – prikaza celog studija –
prelazimo na voditeljku. Na kraju uvodnog obraćanja, voditeljka se uz reči „Večeras, u Utisku nedelje”
okreće ka prvom gostu (treći prikaz, Figura 1 i Figura 2). Gledajući gosta, čujemo voditeljku kako
navodi njegovo ili njeno ime i zanimanje. Između dva gosta je rez ili na total studija, ili na voditeljku,
da bismo se na kraju predstavljanja vratili na voditeljku koja nam kaže da sledi kratka pauza za
reklame.
Upravo je ovo gledanje gosta, a slušanje voditeljke, razlog zbog kog je prva sekvenca delimični
izuzetak u odnosu na ostatak emisije. Gledanje gosta, a slušanje voditeljke primer je zvuka van kadra
(Šion 2007, 68). Pod zvukom van kadra podrazumeva se svaki zvuk čiji izvor u datom trenutku nije
vidljiv, ali je deo dijegetskog prostora kadra (Šion 2007, 68). U slučajevima predstavljanja, zvuk je
opet taj koji nosi suštinsku vrednost – nečiji izgled neće nam reći iz koje sfere stručnosti osoba potiče i
zašto je njeno mišljenje relevantno za temu emisije. Slika se opet potvrđuje kao dopunska, a zvuk, tj.
govor glavni je nosilac informacija. Ovakvu prednost glasa, a ponajviše govora, Šion naziva glasovno-
ili govorno-centričnošću (Šion 2007, 11; Šion 1999, 5).
Govorno-centričnost se možda najbolje ogleda u samom montažnom postupku prisutnom u
drugoj sekvenci Utiska nedelje. Druga sekvenca podrazumeva deo emisije između dva reklamna bloka,
a pre prikazivanja predloga. U ovoj sekvenci odvija se najveći deo razgovora i debate među gostima.
Što se montaže tiče, ona se vrši u sistemu sedam pozicija kamera navedenih u Figuri 1 i Figuri 2. Ovo
je još jedan vid postizanja dinamike u montaži. Naravno, ne skače se s jednog kadra na drugi bez
ikakvog smisla. Postoji, kako bi se Šion izrazio, unutrarnja logika audiovizuelnog povezivanja koja:
„ … daje prednost neprekidnim i postupnim izmenama, a koristi nagle prekide samo kada to situacija
zahteva” (Šion 2007, 44). Postupnost izmena u slučaju Utiska nedelje ogleda se u jasnoj ideji da će
onaj koji govori biti prikazan i slikom, bilo individualno kao u prikazima 2-4, bilo totalima kakvi su
prikazi 5 i 6 (Figura 1 i Figura 2). Nakon što voditeljka postavi pitanje, uvek će ići rez na gosta kojem
je postavljeno pitanje, a potom i njegov odgovor.
Neprekidnost razgovora i mogućnost razumevanja istog u domenu zvučne slike ostvaren je
njenom sinhronizacijom. Sinhronizacija, kako kaže Šion, je tačka sinhronog ili simultanog susreta
zvučnog i vizuelnog trenutka (Šion 2007, 55). U pitanju je uvezivanje tela i glasa „čitanjem"
govornikovih usana čiji nam sinhronicitet ostavlja utisak realnosti (Šion 1999, 128). U domenu
televizije, ovo nam omogućava i osećaj prikazivanja događaja onakvim kakvi jesu „uživo" dok se
događaju uz sve njihove nagle prekide (upadanja u reč, u slučaju Utiska), što je jedna od osnovnih
distinkcija televizije kao takve (Hilmes 2008, 154). U pitanju je kontinuirani protok prošlost i njeno
obnavljanje u trenutak sadašnjosti, omogućeno upravo neprekidnim zvučnim tokom, koji je u stanju
sinhreze sa slikom (Hilmes 2008, 154).
Ovaj dalji tok dovodi i do predloga. Predlozi su, sami po sebi, zanimljiv primer jednog procepa
između dijegetskog i nedijegetskog od kojih svaki ponaosob predstavlja zasebnu audiovizuelnu celinu.
Za potrebe ovog rada ću se ipak baviti samo primenom muzičkog motiva koji možemo čuti nakon
svakog predloga. U pitanju je audiovizuelna celina prikaza naslova predloga koji svaki put prati ista
muzička sekvenca. Smatram da je ovo primer lajtmotiva. Slika zajedno sa već poznatom muzičkom
sekvencom ostvaruje znak – predlog je gotov i nakon kratkog obrazloženja voditeljke sledi naredni.
Slika je ovde nosilac suštinskog značenja – naslova, a zvuk je taj koji gledaoce upućuje da, za slučaj
da su negde odlutali, obrate pažnju (Altman 1986, 49).
Obraćanje pažnje na sliku može se učiniti izazovnim već u sledećem segmentu emisije. U
pitanju je uključivanje slušalaca. Tokom istog na delu je još jedan Šionov koncept – pojam
akuzmatičnog. Akuzmatično se odnosi na zvuk koji čujemo bez toga da mu vidimo uzrok ili izvor
(Šion 1999, 18). U pitanju je zvuk koji ne možemo pozicionirati ni u kadru (ne vidimo ga), ali ni van
njega (jer je implicirano da se nalazi u nekom prostoru, za nas nepoznatom) (Šion 1994, 129).
Gledaoca koji se uključuje ne vidimo, već ga samo čujemo, ali možemo izmaštati nekakav dnevni
boravak, možda sličan našem, iz kog se javlja glas gledaoca. Treba obratiti pažnju i na ono što vidimo u
tom trenutku, a to je voditeljka. Okrenuta ka kameri, ali najčešće ne gledajući u nju, pažljivo sluša
uključenje gledaoca, zapisujući ponešto. Ponekad se mršti, a ponekad smeši na repliku gledaoca.
Upravo je ova slika, iako suštinski dopunska, ono što nam odaje utisak uverljivosti i postojanja
nekakvog dijaloga između prostora studija i akuzmetičnog prostora gledaoca.

Literatura

1. Valić Nedeljković, D. i Sigeti, V. 2020. Kako se debatuje u televizijskim emisijama tokom

predizborne kampanje: Analiza sadržaja informativno-debatnih emisija „Utisak nedelje", „Hit
tvit" i „Upitnik" tokom predizborne kampanje 2020. godine. Novi Sad: Novosadska novinarska
škola.
2. Andersen, U. 2014. Society: Casting Light on Serbia’s Dark Times. Transition Online 11(11).
3. Panić, N. 2012. Prozodijski markeri citiranog govora u razgovornom jeziku. Beograd:
Univerzitet u Beogradu – Filološki fakultet.
4. Šion, M. 2007. Audiovizija: Zvuk i slika na filmu. Beograd: Clio.
5. Chion, M. 1994. Audio-vision: Sound on Screen. New York: Columbia University Press.
6. Hilmes, M. 2008. Television Sound: Why the Silence?. Music, Sound and the Moving Image
2(2): 153-161.
7. Altman, R. 1986. “Television/Sound”. In: Studies in Entertainment: Critical Approaches to
Mass Culture, ed. Tania Modleski. 39-54. Bloomington and Indianapolis: Indiana University
Press.
8. Chion, M. 1999. The Voice in Cinema. New York: Columbia University Press.