Univerzitet u Beogradu

Filozofski fakultet
Odeljenje za sociologiju

Seminarski rad

Eksponencijalni rast, brzina i vreme u informacionom društvu

Mentor: Irena Petrović Student: David Miljković

. Broj indeksa: SO17/26

Beograd, 2020
1
 Sadržaj:

Uvod.................................................................................................3

Resursi.............................................................................................3

Vreme...............................................................................................4

Ubrzanje kao svojstvo istorije i droga.............................................5

Eksponencijalni rast i trenutačnost…..............................................6

Literatura.......................................................................................7

2
 Uvod

U ovom radu ćemo se pozabaviti aspektima društvenih promena koji su uvek

pervazivni, ali ne toliko upadljivi i vidljivi, stoga ne dobijaju toliko pažnje; naime, biće
reči o ubrzanju koje je prisutno u savremenom kontekstu, a kreće se eksponencijalnim
rastom. Na koji način savremeni život, umetnost i komunikacija podležu principima
ubrzanja i parcelisanja, i kako tehnološki faktori utiču na ove promene? Norveški
antropolog Thomas Hylland Eriksen (Tomas Hiland Eriksen) se upravo ovim pitanjem
bavi u svom delu Øyeblikkets tyranni (Tiranija trenutka).

Iako su teme kojima se bavi u ovoj knjizi relativno apstraktne, i ne toliko laičke,
Eriksen se služi jako jednostavnim jezikom u svom izlaganju. Vrlo je lako pretpostaviti
da mu je jedan od ciljeva da dopre do velikog broja ljudi, kako bi se lakše stvorila
diskusija o ozbiljnim problemima sa kojima se savremena globalna kultura suočava.
Korišćenje pristupačnog jezika u opisivanju složenih društvenih pojava možda će doći
kao šok nekim srpskim akademicima, ali da, moguće je! No, pozabavimo se konkretnim
stvarima koje nam autor želi preneti.

Resursi

Poboljšanja u svim oblicima transporta važna su za razmenu resursa. Plasiranje

proizvoda je retko kada prostorno ograničeno. U savremenom kontekstu za potrošača
kocept udaljenosti nije relevantan, osim ako je reč o turizmu. Daljina, geografska
ograničenost je, dakle, u velikoj meri prevaziđena. Stoga se težište zahtevanja daljeg
unapređenja pomera na drugu sferu - sferu vremena. Vreme je ono što diktira poželjnost,
odnosno oskudnost. Za Eriksena društvo u kome živimo nije post-industrijalističko, već
informaciono - informacione tehnologije su ono što diktira proizvodnju i potrošnju, a
implicitna ideologija koja prati ovo stanje jeste liberalizam, sa svojm individualističkim

3
tendencijama (Eriksen, 2001: 9, 66). Vreme, smatra, postoji tako da se stalno kompresuje,
a događaji ili fenomeni se guraju u sve manje intervale. Kao jedan od primera, navodi
trajanje izvođenja klasičnih kompozicija: nekada su opere i simfonije trajale i po četiri
sata; danas se isti materijal izvodi za upola kraće vreme, pritom, bez ikakvog skraćivanja
samog materijala (Eriksen, 2001: 49).

Eriksen pravi razliku između ,,brzog” i ,,sporog” vremena (fast and slow time),
gde je brzo vreme, koje je sve više parcelisano i koje se i dalje ubrzava, suprotstavljeno
sporom vremenu, koje postaje oskudno (Eriksen, 2001: 144, 150). Sporo vreme, ili vreme
uopšte u ovom kontekstu jeste zapravo manifestacija još apstraktijeg resursa - pažnje.
Pažnja je glavni resurs koji priželjkuju sva preduzeća, kojima je cilj da prodru i zauzmu
ovaj resurs svojih potrošača s jedne strane - a ujedno je i želja potrošača da povrate svoje
sporo vreme, jer je u informacionom dobu potrošačima, može se reći, oduzeta sloboda da
budu slobodni od konstantnog priliva informacija (Eriksen, 2001: 9, 16, 17).

Vreme

Sat je napravljen kako bi regulisao religiozno ponašanje (vreme obreda i molitvi),

da bi kasnije proširio svoje sredstvo regulisanja i na ostale sfere života (Eriksen, 2001:
38, 39). Postojali su i kalendari, koji su služili za pravljenje dugoročnih planova, kao i
praćenje dnevnih aktivnosti, ali sat je mnogo precizniji, i fragmentira vreme u još manje
delove, koji se mogu lako kvantifikovati. Tačnost je počela da se ceni sve više još u
predmodernim društvima, a vreme - do tada posmatrano u odnosu na dešavanja/događaje
- je dobijalo novu dimenziju. ,,Na isti način kako pismo eksternalizuje jezik, satovi
eksternalizuju vreme. Vreme postaje ,,nešto” što postoji nezavisno od ljudskog iskustva,
nešto objektivno i merljivo (Eriksen, 2001: 38, prevod moj).” Ovu pojavu Eriksen
naziva ,,vreme sata” ili ,,satno vreme” (clock time). Važno je pomenuti ove razne nazive
za vreme zato što se tok vremena više ne prati početkom i završetkom događaja, već
ovim novijim eksternalizovanim merilima.

4
 Brzina kao svojstvo istorije i droga

,,Vreme, kao sredstvo za regulaciju blizine, je nestalo,” kaže autor u četvrtom

poglavlju ove knjige (Eriksen, 2001: 52, prevod moj). Predlaže da poslednjih 200 godina
istorije čovečanstva posmatramo kao istoriju ubrzanja. Skreće pažnju na teoretičara
brzine, tj. dromologa Paul Virillio-a (Pol Virilio), koji je smatrao da živimo u vremenu
bez kašnjenja (Eriksen, 2001: 51). Ovo se odnosilo pre svega na grupu internet
tehnologija, odnosno globalnih telekomunikacionih mreža i ostalih vrsta komunikacije,
bazirane na satelitima, koje su funkcionišu trenutačno. Svi uređaji povezani internetom su
zapravo uvek na istom mestu - svuda i nigde. Danas nikome ne pravi razliku da li nam
mejl stiže iz SAD-a, Niša ili susedne prostorije. Ili još aktuelniji primer, streamovanje
sadržaja uživo širom sveta predstavlja primer simultanog postojanja interneta.

Osvrnimo se i na političku sferu - konkretno, pitanje rata. U prošlom veku, nije

pogrešno smatrati, brzinu rata je diktirala (prosečna) brzina pešadije. Ubrzanje ratova je
došlo zumom vojnih aviona i tenkova, a potom i interkontinentalnim raketama. Rezulatat
ovog ubrzanja jeste mogućnost da se ogroman razor napravi u nekoj zemlji, u roku od
svega nekoliko minuta (Eriksen, 2001: 52.)

Možemo ukratko i razmotriti kako ubrzanje utiče na potrošačko ponašanje

pojedinca. Kompresija vremena hrani njegovu oskudnost, što utiče na odabir sadržaja
potrošnje. Drugim rečima, ljudi informacionog doba imaju tendenciju da u što kraćem
roku uguraju što više sadržaja - do te mere da svaki momenat postane gotovo
diskontinuiran od prethodnog i sledećeg (Eriksen, 2001: 2, 126). Pogledajmo samo
ponašanje kakvom smo svi skloni: YouTube algoritmi podstiču kraće video snimke
naspram dužih (10 minuta ili duže) Međutim ovo ne znači da je savremeni potrošač
efektivniji u organizovanju vremena; bez problema provodimo po nekoliko sati gledajući
desetine i stotine takvih video snimaka, naspram jednog filma. Ideja je, pretpostavljam,
da se što više različitog sadržaja ugura u te intervale kako ne bi došlo do osećanja
propuštanja nečega važnog ili zanimljivog. Slično tome, članci u novinama i na onlajn
5
portalima postali su znatno kraći, kako bi lakše privukli pažnju (podsetimo se,
najoskudniji resurs) potencijalnih čitača (Eriksen, 2001: 70).

Eriksen pominje i nestrpljivost u onlajn komunikaciji. Usled skraćivanja vremena

neophodnog da se poruka napiše, pošalje i dostavi primaocu (ako govorimo o mejlovima,
vreme gotovo da ne postoji, naspram slanja tradicionalnih pisama), rađa se anksioznost
ako na poslat mejl ne stigne odgovor u roku od par minuta (Eriksen, 2001: 58), jer je
jedna od posledica instant komunikacije informacionog doba upravo (pretpostavljena)
neprestana dostupnost svake osobe.

Eksponencijalni rast i trenutačnost

Često asocirana sa rastom populacije, ideja eksponencijalnog rasta je takođe jedna

od glavih karakteristika informacionog doba, ali naspram rasta populacije, ovaj
eksponencijalni rast se daleko jasnije vidi (odnosno, nagib krivulja rasta je znatno strmiji)
kada se posmatra bilo kakav rast vezan za informacione tehnologije ili komunikacije (rast
kompanija poput Microsoft-a ili Amazon-a, pristupačnost telefonima i interneta i sl.)
(Eriksen, 2001: 90, 93, 94).

Eriksenovo shvatanje kompresije vremena ovde dobija svoje dodatno pojašnjenje.

Kako vreme teče, zakonom eksponencijalnog rasta sve više sadržaja se generiše u jednom
trenutku; ali nije samo reč o proizvodnji naravno - i više potrošnje i aktivnosti se
pokušava strpati u dostupno vreme, koje je relativno konstantno (Eriksen, 2001: 100,
101). Teoretski, moguće je zamisliti momenat u vremenu kada će krivulja proizvodnje
sadržaja i aktivnosti biti gotovo vertikalna, momenat za koji bi se moglo reći da će vreme
prestati (Eriksen, 2001: 123).

Konačno, kako bi se ogradio od preterano fanatičnog tona, Eriksen se osvrće i na

primere gde se krivulja eksponencijalnog rasta zapravo smanjila. Kao primer navodi
ebola virus tokom 90ih i svetsku populaciju; pored toga, smatra da će se isto desiti i

6
kompanijama poput Microsoft-a. Međutim, kada i na koji način će se ovo usporavanje
dogoditi, nemoguće je reći (Eriksen, 2001: 102).

Literatura

1. H. Eriksen, Thomas (2001): Tyranny of the Moment: Fast and Slow Time in the
Information Age. London, Pluto Press.