Naziv originala:

Alex Michaelides
THE MAIDENS

Copyright © 2021 by Astramare Limited

Translation Copyright © 2022 za srpsko izdanje Vulkan izdavaštvo
Za Sofi Hanu, koja me ohrabruje u mojim
uverenjima
Pričaj mi priče o tvojoj prvoj ljubavi...
aprilskim nadama, ludosti sreće;
Dok se grobovi ne pokrenu,
a mrtvi ne zaigraju.

- Lord Alfred Tenison, Vizija greha

 UVOD
Edvard Foska je ubica.
To je činjenica. To nije nešto što je Marijana prepoznala samo na
intelektualnom nivou, kao ideju. I njeno telo je to znalo. Osećala je to
u kostima, u krvi, i duboko u svakoj ćeliji.
Edvard Foska je kriv.
Ali... nije mogla to i dokazati, i možda nikad neće moći. Taj čovek,
to čudovište koje je ubilo najmanje dvoje ljudi, mogao bi, po svoj
prilici, proći nekažnjeno.
Tako je podmukao, tako samouveren. Misli da će proći
nekažnjeno, pomislila je. Misli da je pobedio.
Ali nije. Ne još.
Čvrsto je rešila da ga nadmudri. Mora.
Probdeće čitavu noć. Setiće se svega što se dogodilo. Sedeće
ovde, u ovoj mračnoj sobici u Kembridžu, razmišljaće i pronaći će
rešenje. Zurila je u crvenu šipku električne grejalice na zidu. Gorela
je, isijavajući u tami. Nastojala je da upadne u neku vrstu transa.
U svom umu vratiće se na sam početak. I setiće se svega, svake
pojedinosti.
I uhvatiće ga.
 PRVI DEO

Niko mi nije rekao da je tuga tako slična strahu.

- K. S. Luis, Problem bola

 1

Marijana je pre nekoliko dana bila kod kuće, u Londonu.

Klečala je na podu, okružena kutijama, u još jednom
malodušnom pokušaju da sredi Sebastijanove stvari.
Slabo je napredovala. Većina stvari je godinu dana posle njegove
smrti bila razbacana po kući, ležala na gomilama i u polupraznim
kutijama. Činilo se da nije kadra da obavi taj posao.
Još ga je volela - u tome je bio problem. Još ga je volela i nije
znala šta da radi s tolikom ljubavlju, iako je bila svesna da ga više
nikad neće videti, da je zauvek otišao. Ta ljubav je bila tako obilata i
neobuzdana: curila je, prelivala se, prosipala iz nje kao punjenje iz
stare krpene lutke koja se čepa po šavovima.
Kad bi samo mogla da spakuje svoju ljubav u kutije kao što je
pokušavala da uradi s njegovim stvarima. Čovekov život sveden na
gomilu neželjenih predmeta namenjenih prodaji za dobrotvorne
svrhe - kako je to jadan prizor.
Izvukla je patike iz najbliže kutije.
Posmatrala ih je - stare zelene patike u kojima je trčao po plaži.
Još su izgledale vlažno, sa zrnima peska na đonovima.
Ratosiljaj ih se, govorila je sebi. Baci ih u kantu. Učini to.
Znala je da je to nemoguće, čak i dok je razmišljala o tome. One
nisu on; nisu Sebastijan - one nisu muškarac kog je volela i kog će
zauvek voleti - već samo par stare obuće. Rastanak s njima bi,
uprkos tome, predstavljao čin samopovređivanja, uporediv s
pritiskanjem noža na ruku i odsecanjem komada kože.
Marijana je prinela patike grudima. Čvrsto ih je zagrlila, kao što bi
učinila s detetom. I zaplakala.
Kako je završila u ovom stanju?
Godina, koja bi nekada prošla gotovo neprimetno, zjapila je za
njom kao jalov predeo opustošen uraganom. Život koji je poznavala
je zbrisan; ostala je sama, u trideset šestoj, pijana u nedelju uveče i
grlila patike mrtvog čoveka kao svetu relikviju - što su na neki način i
bile.
Umrlo je nešto divno i sveto. Ostale su joj samo knjige koje je
čitao, odeća koju je oblačio, stvari koje je dodirivao. Još je mogla da
ga namiriše na njima, još ga je osećala navrh jezika.
Zbog toga nije mogla da baci njegove stvari - čuvajući ih,
održavala je Sebastijana u životu, bar kao senku. Strahovala je da
će ga izgubiti u potpunosti ako se rastane s njima.
Nedavno je, iz morbidne radoznalosti, i u pokušaju da shvati sa
čim se rve, nanovo pročitala sve Frojdove zapise o tuzi i gubitku.
Tvrdio je da, posle smrti voljene osobe, gubitak mora biti prihvaćen
na psihološkoj ravni i da se s tom osobom mora raskrstiti, ili ćete se
suočiti s rizikom patološke žalosti, koju je zvao melanholijom - a koju
mi zovemo depresijom.
Marijana je razumela tu poruku. Znala je da mora raskrstiti sa
Sebastijanom, ali nije mogla - zato što ga je još volela. Bila je
zaljubljena, iako je on zauvek otišao, zakoračio iza vela - „iza vela,
iza vela” - čiji su to stihovi? Verovatno Tenisonovi.
Iza vela.
Tako se osećala. Od Sebastijanove smrti više nije videla svet u
boji. Bio je mutan, siv i dalek, iza vela - iza tužne izmaglice.
Želela je da se sakrije od sveta, od sve njegove buke i bola, da
se začauri u svom radu i u svojoj žutoj kućici.
I u njoj bi i ostala da joj Zoi nije telefonirala iz Kembridža te
oktobarske noći.
Pozvala ju je posle sastanka grupe u ponedeljak uveče.
To je bio početak noćne more.

2
Grupa se ponedeljkom uveče sastajala u Marijaninom salonu.
Velika prostorija bila je preuređena za terapiju nedugo pošto su
se Marijana i Sebastijan preselili u žutu kuću.
Voleli su tu kuću smeštenu u podnožju Primrouz Hila, u
severozapadnom Londonu, obojenu u jarkožutu boju jagorčevine,
koja je u proleće pokrivala brdo. Orlovi nokti peli su se uz jedan zid,
pokrivajući ga belim cvetovima slatkog mirisa, koji bi se u letnjim
mesecima ušunjao u kuću kroz otvorene prozore, puzio uz stepenice
i razvlačio po hodnicima, do soba, ispunjavajući ih sladošću.
Tog ponedeljka uveče bilo je neuobičajeno toplo. Miholjsko leto
zapatilo se početkom oktobra kao uporni gost na zabavi koji odbija
da pročita poruke umirućeg lišća na drveću da je vreme da ode.
Kasno popodnevno sunce nahrupilo je u sobu, natapajući je zlatnom
svetlošću s primesama crvenila. Marijana je pre sastanka pritvorila
kapke, ali je ostavila odškrinute prozore radi svežeg vazduha.
Devet stolica. Po jedna za svakog člana grupe, ijedna za nju.
Trebalo je da stolice teoretski budu istovetne - ali život ne
funkcioniše na taj način. Sakupila je raznovrsne stolice s visokim
naslonom, različitih oblika, veličina i materijala, uprkos najboljim
namerama. Sam izbor stolica jasno je odražavao način na koji je
vodila grupe. Negovala je neformalan, čak nekonvencionalan
pristup.
Terapija, isključivo grupna, predstavljala je ironičan izbor
zanimanja za Marijanu. Oduvek je, još od detinjstva, bila
ambivalentna - čak sumnjičava - prema grupama.
Odrasla je u Grčkoj, na obodu Atine, u trošnoj staroj kući na vrhu
brda s crnozelenim pokrovom od maslinovih stabala. Kao devojčica
sedela je na zarđaloj ljuljašci u vrtu i posmatrala drevni grad ispod
sebe, koji se pružao sve do stubova Partenona na drugom brdu u
daljini. Izgledao je ogromno, beskrajno; osećala se tako sitnom i
ništavnom. Posmatrala ga je sa sujevernom zebnjom.
Uvek je bila nervozna dok je pratila služavku u nabavci kroz
krkljanac i haos na pijaci u centru Atine. Laknulo bi joj kad god bi se
vratila kući neozleđena. Velike grupe nastavile su da je plaše i kad je
odrasla. U školi se držala povučeno, sa osećanjem da se ne uklapa.
Nije mogla da se otrese osećaja nepripadanja. Godinama kasnije, na
terapiji, došla je do zaključka da je školsko dvorište mikrokosmos
porodične zajednice: shvatila je da njena nelagoda nije toliko vezana
za ovde i sada - za samo školsko dvorište, atinsku pijacu ili neku
drugu grupu u kojoj bi se mogla naći - koliko za porodicu i kuću na
osami u kojoj je odrasla.
U njihovom domu uvek je bilo hladno, čak i u sunčanoj Grčkoj. I u
njemu se nastanila praznina - odsustvo topline, fizičke i
emocionalne. Ona se mogla delimično pripisati Marijaninom ocu. Taj
na mnogo načina čudesan čovek - lep, moćan i oštar kao brijač - bio
je i veoma složena osoba. Sumnjala je da je u detinjstvu teško
povređen, bez nade za ozdravljenje. Nikad nije upoznala očeve
roditelje. On ih je retko pominjao. Otac mu je bio mornar, a što se
manje govorilo o njegovoj majci, to bolje. Pričao je da je radila na
dokovima, sa toliko stida da je Marijana mislila da se bavila
prostitucijom.
Njen otac odrastao je u sirotinjskim četvrtima Atine oko luke Pirej.
Još kao dečak zaposlio se na brodovima i brzo prešao na trgovinu,
uvoz kafe i žita i - kako je Marijana slutila - artikala koje je bolje ne
pominjati. U dvadeset petoj je kupio brod. Od tog trenutka posvetio
se morskom transportu. Stvorio je malo carstvo pomoću
nemilosrdnosti, smelosti i znoja.
Pomalo je podsećao na kralja, ili diktatora, mislila je Marijana. U
jednom trenutku otkriće da je bio izuzetno imućan - što se nije dalo
zaključiti po njegovom strogom, spartanskom načinu života. Možda
bi ga njena majka - nežna, osetljiva Engleskinja - omekšala da je
poživela. Ali umrla je vrlo mlada, nedugo posle Marijaninog rođenja.
Marijana je odrasla s izraženom svešću o tom gubitku. Kao
terapeut znala je da bebina prva samospoznaja proističe iz
roditeljskog pogleda. Rođeni smo da budemo posmatrani - izraz lica
naših roditelja, ono što se odražava u ogledalu njihovih očiju
određuje način na koji sebe posmatramo. Marijana je ostala bez
majčinog pogleda - a njen otac, pa, bilo mu je teško da gleda u nju.
Obično je posmatrao nešto preko njenog ramena kad joj se obraćao.
Ona bi neprestano menjala i nanovo podešavala položaj, vrpoljila se
i presretala njegov pogled, u nadi da će biti viđena - ali bi uvek
završavala na periferiji.
 U retkim prilikama kad bi presrela njegov pogled, suočila bi se sa
silnim prezirom i plamtećim razočaranjem. Njegove oči kazivale su
joj istinu: nije bila dovoljno dobra. Koliko god se trudila, osećala je da
ne uspeva, da je sve što radi ili govori pogrešno. Činilo joj se da ga
nervira samim postojanjem. Nikada se nije slagao s njom,
nipodaštavao ju je u svakoj prilici - rekao bi da je vruće kad bi ona
rekla da je hladno; tvrdio je da pada kiša ako bi ona rekla da je
sunčano. Volela ga je, kritičnog i tvrdoglavog. Imala je samo njega, i
žudela je da bude dostojna njegove ljubavi.
U njenom detinjstvu bilo je premalo ljubavi. Imala je sestru, ali
nisu bile bliske. Sedam godina starija Eliza nije pokazivala nikakvo
zanimanje za nju. Tako je Marijana provodila duge letnje mesece u
samoći. Igrala se sama u vrtu, pod strogim pogledom služavke.
Stoga nije čudo što je odrasla pomalo izolovana i što se osećala
nelagodno među ljudima.
Nije joj promakla ironija da je zarađivala za život baveći se
grupnom terapijom. Paradoksalno je to što se ambivalencija prema
drugim ljudima na tom poslu pokazala kao prednost. U grupnoj
terapiji je grupa predmet tretmana: biti uspešan grupni terapeut
značilo je - do izvesne mere - biti nevidljiv.
A ona je bila dobra u tome.
Na sastancima se uvek trudila da se što više sklanja grupi s puta.
Intervenisala je samo kad bi se komunikacija prekinula, kad je
tumačenje moglo biti od pomoći ili kad bi nešto krenulo naopako.
Ovog ponedeljka do razdora je došlo gotovo odmah, što je
zahtevalo njenu intervenciju. Problem je - kao i obično - bio Henri.

Henri je tog dana stigao kasnije od ostalih. Bio je rumen u licu,

zadihan i pomalo nesiguran na nogama. Marijana se pitala da li je
urađen. Ne bi se iznenadila da jeste. Sumnjala je da je preterivao s
lekovima - ali tu nije mogla mnogo da učini, pošto nije bila njegov
doktor već terapeut.
Henri But imao je samo trideset pet godina, ali je izgledao starije.
Crvenkasta kosa bila mu je prošarana sedinama, a lice izborano,
kao zgužvana košulja koju je oblačio. Večito je bio namršten i napet
kao zategnuta opruga. Podsećao je Marijanu na boksera ili borca
koji se sprema da nanese - ili primi - novi udarac.
Henri je progunđao da mu je žao zbog zakašnjenja; zatim je seo -
stiskajući kartonsku čašicu kafe u ruci.
Ta čašica bila je problem.
Liz je smesta progovorila. Bila je penzionisana učiteljica u osmoj
deceniji i veliki zagovornik potrebe da sve bude urađeno na
„ispravan način”, kako je isticala. Marijana ju je smatrala napornom,
čak iritantnom osobom. Znala je šta će reći.
„Ovo nije dozvoljeno”, rekla je, pokazujući prstom drhtavim od
negodovanja na Henrijevu čašicu s kafom. „Nije nam dozvoljeno da
unosimo bilo šta spolja. Svi to znamo.”
Henri je progunđao. „Zašto?”
„Zato što su takva pravila, Henri.”
„Jebi se, Liz.”
„Šta? Marijana, jeste li čuli šta mi je rekao?”
Liz se rasplakala. Atmosfera na sastanku se rasplamsala -
započela je još jedna žučna rasprava između Henrija i ostalih,
ujedinjenih u besu protiv njega.
Marijana ih je pažljivo posmatrala. Zaštitnički je posmatrala
Henrija da bi videla kako to podnosi. Iza njegovog kočopernog,
ratničkog stava krila se izuzetno ranjiva osoba. Otac ga je u
detinjstvu strahovito fizički i seksualno zlostavljao, potom je poveren
na brigu brojnim hraniteljskim porodicama. I pored silnih trauma bio
je čudesno inteligentan. Izvesno vreme činilo se da će ta inteligencija
biti dovoljna da ga izbavi: u osamnaestoj se upisao na univerzitet i
počeo da studira fiziku. Ali prošlost ga je stigla posle nekoliko
nedelja. Pretrpeo je težak nervni slom, od kog se nikad nije u
potpunosti oporavio. Usledila je tužna istorija samopovređivanja,
zavisnosti od opijata i brojnih psihičkih kriza, zbog kojih je često
boravio u bolnici - sve dok ga psihijatar nije uputio na Marijanu.
 Marijana je bila slaba prema Henriju, verovatno zato što je bio
nesrećan od rođenja. Ali premišljala se da li da ga priključi grupi. To
što je bio u gorem stanju od ostalih krilo je drugu opasnost. Teško
bolesni pacijenti mogu biti uspešno lečeni u takvom okruženju, ali
mogu i poremetiti rad grupe do samog raspadanja. Obrazovanje
grupe izaziva zavist i napade - i oni ne stižu samo od spoljašnjih sila,
od onih koje joj ne pripadaju već i od mračnih i opasnih sila unutar
nje. Henri je bio stalni izvor sukoba otkad se pridružio grupi, pre
nekoliko meseci. Doneo ih je sa sobom. Konstantna agresija je vrila
u njemu. Kipteo je od besa koji je često teško obuzdavao.
Ali Marijana nije lako odustajala. Bila je rešena da radi s njim i
radiće dok god može da održi kontrolu nad grupom. Verovala je u
grupu, i u njenu moć isceljenja, u osam individua koje su sedele u
krugu. U trenucima zanosa znala je biti prilično mistična u pogledu
moći krugova; kruga sunca, meseca i Zemlje; planeta koje kruže po
nebesima; kruga u točku, crkvenoj kupoli - ili burmi. Platon je rekao
da je duša krug - i Marijana je u tome videla smisao. I život je krug,
zar ne? - od rođenja do smrti.
Kad grupna terapija dobro funkcioniše, u njenom krugu dešava
se izvesno čudo - rođenje odvojenog entiteta: grupnog duha,
grupnog uma; „veliki um”, kako ga često zovu, više je od zbira
vlastitih delova, inteligentniji je od terapeuta ili pojedinačnih članova.
Mudar je, isceljujući i predstavlja moćno sredstvo obuzdavanja.
Marijana se više puta uverila u njegovu moć. Mnogo aveti je
prizvano u ovom krugu i poslato na počinak. I sve to se dogodilo u
ovoj sobi.
Danas je došao red na Liz. Nije mogla da prenebregne kafu u
kartonskoj čaši. Henri je mislio da se pravila ne odnose na njega, da
je pozvan da ih krši s očiglednim prezirom, i to je u njoj izazivalo silni
gnev i ozlojeđenost. Starica je iznenada shvatila koliko je Henri
podseća na starijeg brata, koji je bio veoma ohol i nasilan. Njen
potisnuti gnev prema bratu počeo je da izbija na površinu, što je
dobro, pomislila je Marijana - takvo oslobađanje je neophodno. Pod
uslovom da Henri može istrpeti da bude korišćen kao vreća za
udaranje.
Što, naravno, nije mogao.
 Henri je iznenada skočio sa stolice i besno kriknuo. Bacio je
kartonsku čašu s kafom na pod. Pukla je u središtu kruga - barica
crne kafe širila se po daskama.
I ostali članovi grupe, pomalo histerični u iskazivanju
nezadovoljstva, pustili su glas. Liz se ponovo rasplakala, a Henri je
pokušao da ode. Ali Marijana ga je ubedila da ostane i da govori o
onome što se desilo.
„To je jebena kafa. Zašto se diže tolika dževa oko nje?” Henri je
zvučao je kao uvređeno dete.
„Nije stvar u kafi”, rekla je Marijana. „Reč je o granicama -
granicama ove grupe, pravilima kojih se držimo. Već smo razgovarali
o tome. Ne možemo da učestvujemo u terapiji ako se ne osećamo
bezbedno. Granice nas čine bezbednim. One su suština terapije.”
Henri ju je tupo posmatrao. Znala je da je ne razume. Granice, po
definiciji, prve iščezavaju kod zlostavljanog deteta. Sve Henrijeve
granice bile su iskidane u komade kad je bio dečačić. Shodno tome,
nije razumeo njihov koncept niti je znao kad u nekome izaziva
nelagodu, što je uglavnom i činio, napadajući tuđi privatni prostor -
stajao bi preblizu dok bi razgovarao s Marijanom i pokazivao koliko
mu je potrebna kao nijedan njen pređašnji pacijent. Ništa nije bilo
dovoljno. Uselio bi se kod nje kad bi mu to dozvolila. Na njoj je bilo
da održi granicu između njih: da na zdrav način odredi parametre
njihovog odnosa. To je bio njen zadatak kao terapeuta.
Ali Henri ju je stalno pritiskao, pokazivao je da mu je potrebna,
pokušavao da joj se zavuče pod kožu... i ona se sve teže nosila s
tim.

Henri je ostao kad su svi otišli - navodno da bi pomogao da počisti

nered. Ali Marijana je znala da to nije sve; tako je uvek bilo s njim.
Ćutke ju je posmatrao. Blago ga je ohrabrila:
„Hajde, Henri. Vreme je da krenete... Želite li nešto?”
 Klimnuo je glavom, ali nije odgovorio. Zavukao je ruku u džep.
„Evo”, rekao je. „Doneo sam vam nešto.”
Izvadio je prsten. Šljašteću, crvenu plastičnu stvar. Izgledao je
kao da ga je pronašao u kutiji sa žitaricama.
„Za vas je. To je poklon.”
Odmahnula je glavom. „Znate da ga ne mogu prihvatiti.”
„Zašto?”
„Morate prestati da mi ih donosite, Henri. U redu? Trebalo bi da
odete kući.”
Ali nije ni mrdnuo. Zamislila se. Nije planirala da se ovako sukobi
s njim, ne sada - ali nešto joj je govorilo da je to neophodno.
„Slušajte me, Henri”, rekla je. „Moramo da porazgovaramo o
nečemu.”
„O čemu?”
„U četvrtak uveče... posle sastanka grupe pogledala sam kroz
prozor i videla sam vas, napolju. Preko puta, pored bandere.
Posmatrali ste kuću.”
„To nisam bio ja, draga moja.”
„Da, bili ste. Prepoznala sam vas. I to nije prvi put da sam vas
tamo videla.”
Henrijevo lice je buknulo. Izbegavao je da je pogleda u oči.
Odmahnuo je glavom. „To nisam bio ja, ne...”
„Slušajte. U redu je što ste zainteresovani za grupe koje
predvodim. I o tome razgovaramo ovde, u grupi. Ali to što radite nije
u redu. Nije u redu da me špijunirate. Zbog takvog ponašanja
osećam se napadnuto i ugroženo, i...”
„Ne špijuniram vas! Samo sam stajao tamo. Jebiga, pa šta?”
„Dakle, priznajete da ste bili tamo?”
Zakoračio je prema njoj. „Zašto ne bismo bili samo mi? Zašto ne
možete da me vidite bez njih?”
„Znate zašto. Zato što vas vidim kao deo grupe - ne mogu da vas
sagledam kao individuu. Preporučiću vam kolegu ako vam je
potrebna individualna terapija...”
„Ne, želim vas...”
Načinio je još jedan nagli korak ka njoj. Ona nije odstupila.
Ispružila je ruku.
 „Ne. Stanite. U redu? Previše ste mi se približili. Henri...”
„Čekajte. Pogledajte...”
Podigao je debeli crni džemper pre nego što je stigla da ga
zaustavi. I tamo, na bledom ćosavom torzu ugledala je jeziv prizor.
Isekao se oštricom brijača. Imao je mnogo dubokih posekotina.
Neke su bile vlažne. Još su krvarile. Krv je kapala iz njih; neke su
zarastale, izlučujući guste crvene kapljice slične želatinastim,
krvavim suzama.
Osetila je mučninu. Pozlilo joj je od gnusnog prizora. Htela je da
skrene pogled, ali se suzdržala. Ovo je bio krik u pomoć, pokušaj da
se izazove saosećanje... ali i više od toga: predstavljao je
emocionalni napad, psihološki nasrtaj na njena čula. Konačno je
uspeo da sruši zid oko nje, da joj se zavuče pod kožu. Mrzela ga je
zbog toga.
„Šta ste to učinili, Henri?”
„Nisam mogao da se obuzdam. Morao sam ovo da uradim. A vi
ste... morali ovo da vidite.”
„I šta mislite kako se sad osećam? Možete li da zamislite koliko
sam potresena? Želim da vam pomognem, ali...”
„Ali šta?” Nasmejao se. „Šta vas sprečava?”
„Sastanak grupe je jedino vreme kada možete dobiti moju
podršku. Večeras ste dobili priliku, i niste je iskoristili. Svi smo vam
mogli pomoći. Svi smo tu da bismo vam pomogli...”
„Ne želim njihovu pomoć - želim vas. Marijana, želim vas...”
Znala je da bi trebalo da ga natera da ode. Zbrinjavanje njegovih
rana nije njen posao. Potrebna mu je medicinska nega. Ne srne
popustiti, ni zbog njega ni zbog sebe. Ali nije mogla tek tako da ga
izbaci iz kuće. Empatija je ponovo prevladala zdrav razum.
„Čekajte... sačekajte malo.”
Prišla je ormanu, otvorila fioku i počela da pretura po njoj.
Izvadila je pribor za prvu pomoć. Spremala se da ga otvori kad je
telefon zazvonio.
Pogledala je broj. Zoi. Javila se.
„Zoi?”
„Možemo li da razgovaramo? Važno je.”
 „Samo trenutak. Zvaću te.” Prekinula je vezu. Okrenula se ka
Henriju. Dodala mu je pribor za prvu pomoć.
„Henri... uzmite ga. Sredite se. Posetite lekara opšte prakse ako
bude neophodno. U redu? Sutra ću vas pozvati.”
„I to je to? Predstavljate se kao jebeni terapeut?”
„Dosta je bilo. Prestanite! Morate da odete.”
Odlučno je otpratila Henrija u hodnik i iz kuće, zanemarujući
njegovo negodovanje. Zatvorila je vrata za njim. Oduprla se nagonu
da ih zaključa.
Otišla je u kuhinju, otvorila frižider i izvadila bocu belog vina.
Prilično se potresla. Morala je da se pribere pre nego što pozove
Zoi. Nije htela da svali još veći teret toj devojci na pleća. Njihov
odnos je od Sebastijanove smrti je zahladneo - bila je rešena da
ponovo uspostavi narušenu ravnotežu. Duboko je disala da bi se
smirila. Nasula je punu čašu vina i okrenula broj.
Samo jednom je pozvonilo kad se Zoi javila.
„Marijana?”
Odmah je shvatila da nešto nije u redu. U njenom glasu bilo je
toliko napetosti i uzbuđenja da je pomislila da je Zoi u krizi. Uplašena
je, pomislila je. Srce joj je brže zakucalo.
„Draga, da... da li je sve u redu? Šta se dešava?”
Zoi je odgovorila posle duge pauze. Tiho je izustila: „Uključi
televizor. Pronađi vesti.”

Marijana se mašila daljinskog.

Uključila je stari portabl televizijski prijemnik na mikrotalasnoj -
jedan od svetih Sebastijanovih predmeta. Kupio ga je u studentskim
danima za gledanje kriketa i ragbija, dok se pretvarao da joj pomaže
u pripremi vikend-obroka. Jogunasta sprava je oklevajući oživela.
Pronašla je BBC-jev kanal s vestima. Sredovečni novinar
izveštavao je s lica mesta. Bio je napolju; smrkavalo se, pa je bilo
teško reći gde se nalazi - na poljani ili pašnjaku. Govorio je pravo u
kameru.
„... i pronađen je u Kembridžu, u prirodnom rezervatu poznatom
kao Raj. Ovde sam s čovekom koji ga je pronašao. Možete li nam
reći šta se desilo?”
Pitanje je upućeno nekome van kadra - kamera se upravila ka
niskom, nervoznom muškarcu od šezdeset i kusur godina,
zajapurenog lica. Zatreptao je na svetlu. Izgledao je ošamućeno.
Oklevajući je progovorio.
„To se desilo pre nekoliko sati... uvek izvodim psa u četiri, pa je
moralo biti u to doba... možda četiri i petnaest, dvadeset. Poveo sam
ga stazom pored reke... Šetali smo se po Raju... i...”
Zapleo je jezikom, pa nije dovršio rečenicu. Ponovo je pokušao:
„Pas je reagovao na nešto... nestao je u visokoj travi pored močvare.
Nije se pojavio kad sam ga pozvao. Mislio sam da je pronašao pticu,
lisicu ili nešto slično... pa sam krenuo za njim da bih proverio. Hodao
sam između drveća... do ivice močvare, do vode... i tamo, tamo je
bio...”
Neobičan pogled sevnuo je u čovekovim očima. Marijana ga je
predobro poznavala. Video je nešto užasno, pomislila je. Ne želim
da čujem. Ne želim da znam staje to.
Čovek je nastavio. Govorio je neprekidno i brzo, kao da nastoji
da što pre izbaci čitavu priču iz sebe.
„To je bila devojka... od dvadesetak godina. S dugom crvenom
kosom. Mislim da je crvena. Svuda je bilo krvi, tako mnogo...”,
zamukao je. Novinar mu je postavio pitanje.
„Bila je mrtva?”
„Tako je.” Čovek je klimnuo glavom. „Bila je izbodena. Mnogo
puta. I... njeno lice... bože, bilo je grozno... njene oči... oči su joj bile
otvorene... zurile su... zurile..
Zamukao je i zaplakao. U šoku je, pomislila je Marijana. Ne bi
trebalo da ga intervjuišu... neko mora da prekine ovaj razgovor.
Novinar je baš u tom trenutku - možda je shvatio da je otišao
predaleko - prekinuo intervju. Kamera se upravila ka njemu.
„Najnovije vesti iz Kembridža... policija istražuje nedavno
otkriveni leš. Pretpostavlja se da je mlada žena od dvadesetak
godina žrtva mahnitog napada nožem...”
Marijana je isključila televizor. Kratko je zurila u njega,
ošamućena, nesposobna da se pomeri. Setila se telefona u rukama.
Prinela ga je uvu.
„Zoi? Jesi li na vezi?”
„Ja... ja mislim da je to Tara.”
„Šta?”
Tara je bila Zoina dobra prijateljica. Išle su na Koledž Sent
Kristofer na Univerzitetu Kembridž. Marijana je oklevajući
progovorila. Pokušavala je da ne zvuči previše zabrinuto.
„Šta te navodi na tu pomisao?”
„Izgleda kao Tara... i niko je nije video... od juče... raspitujem se
na sve strane, i ja... tako se bojim, ne znam šta da...”
„Uspori malo! Kad si poslednji put videla Taru?”
„Sinoć.” Zoi je nastavila posle kraće pauze. „I Marijana, ona... bila
je čudna, ja...”
„Kako čudna?”
„Govorila je tako... uvrnute stvari.”
„Kako uvrnute?”
Zoi je nastavila šapatom posle kraće pauze: „Ne mogu sad o
tome. Hoćeš li doći?”
„Naravno da ću doći. Ali, Zoi, slušaj me. Jesi li razgovarala s
upravom koledža? Moraš da im kažeš... reci dekanu.”
„Ne znam šta da kažem.”
„Reci ono što si meni ispričala. Da si zabrinuta za nju. Oni će
pozvati policiju i Tarine roditelje...”
„Njene roditelje? Ali... šta ako grešim?”
„Sigurna sam da grešiš”, rekla je Marijana. Zvučala je mnogo
samouverenije nego što se osećala. „Verujem da je Tara dobro, ali
moramo biti sigurni. To ti je jasno, zar ne? Hoćeš li da ih pozovem
umesto tebe?”
„Ne, ne, u redu je... ja ću ih pozvati.”
„Dobro. I idi na spavanje, jel’ važi? Videćemo se ujutru.”
„Hvala ti. Volim te.”
„I ja tebe.”
 Marijana je prekinula vezu. Čaša s belim vinom stajala je
netaknuta na radnoj površini. Podigla ju je i iskapila u jednom
gutljaju.
Drhtavom rukom je posegnula za bocom i ponovo napunila čašu.

Marijana se popela stepenicama i počela da pakuje stvari u omanju

torbu, za slučaj da provede noć-dve u Kembridžu.
Trudila se da obuzda uzburkane misli - ali to je bilo teško - bila je
sve nervoznija. Tamo negde je muškarac - verovatno muškarac, s
obzirom na ekstremno nasilnu prirodu napada - koji je opasno
bolestan, i koji je na užasan način umorio devojku... mladu ženu koja
je živela na metar-dva od mesta na kom je njena voljena Zoi
spavala.
Pokušavala je da odagna pomisao da je Zoi lako mogla
nastradati umesto nje, ali nije mogla da je u potpunosti potisne. Sve
lošije se osećala zbog straha koji ju je obuzeo samo jednom u životu
- na dan Sebastijanove smrti. Pamtila je to osećanje nemoći;
bespomoćnosti, užasne nesposobnosti da zaštiti voljenu osobu.
Pogledala je desnicu. Drhtala je. Skupila ju je u pesnicu i čvrsto
stegla. Neće to učiniti - neće se raspasti. Ne sada. Ostaće pribrana.
Usredsrediće se.
Potrebna je Zoi - jedino to je važno.
Kad bi samo Sebastijan bio ovde; znao bi šta da radi. Ne bi se
predomišljao, odugovlačio, pakovao torbu. Zgrabio bi ključeve i
potrčao ka vratima čim bi završio razgovor sa Zoi. To bi Sebastijan
uradio. Zašto ona nije?
Zato što si kukavica, pomislila je.
To je istina. Eh, kad bi imala Sebastijanovu snagu. Nešto njegove
hrabrosti. Hajde, ljubavi, čula je kako govori, daj mi ruke pa ćemo se
zajedno suočiti s kopilanima.
 Legla je u postelju. Razmišljala je sve dok nije zaspala. Njene
poslednje svesne misli se prvi put za godinu dana nisu ticale
pokojnog supruga.
Razmišljala je o drugom muškarcu: senovitoj prilici s nožem koja
je iskasapila sirotu devojku. Mislila je o njemu dok su joj se kapci
spuštali. Pitala se šta taj čovek radi u ovom trenutku, gde je...
I o čemu razmišlja.

7. oktobar

Nema povratka kad jednom ubijete ljudsko biće.

Sad mi je to jasno. Jasno mi je da sam postao sasvim drugačija
osoba.
Pretpostavljam da to malo podseća na ponovno rođenje. Ali ne
na obično rođenje, već na metamorfozu. Iz pepela se ne izdiže
feniks već ružnije stvorenje, deformisano, nesposobno za let,
grabljivac koji seče i kida kandžama.
Kontrolišem situaciju dok ovo pišem. Pribran sam i razuman u
ovom trenutku.
Ali postoji više od jednog ja.
Stvar je trenutka kada će drugo ja ustati, krvožedno, ludo i žedno
osvete. I neće se smiriti dok ne utaži žeđ.
Dva čoveka u jednom umu, to sam ja. Jedan deo mene čuva
tajne - samo on zna istinu - ali on je u zatočeništvu, zatvoren je, pod
sedativima, uskraćen mu je glas. Pronalazi oduška samo kad
tamničaru načas popusti pažnja. Pokušava da progovori kad se
napijem ili zaspim. Ali to nije lako. Komunikacija se obavlja uz česte
prekide i trzaje - kao šifrovani plan za bekstvo iz logora za ratne
zarobljenike. Stražar ometa poruku kad mi se previše približi.
Podigne se zid. Tupost mi ispuni um, a sećanja kojima sam težio
isparavaju.
 Ali istrajaću. Moram. Nekako sam pronašao put kroz dim i tamu i
stupio u kontakt s njim - razumnim delom sebe. Onim koji ne želi da
povređuje ljude. Mnogo toga može da mi kaže. Mnogo toga mi je
potrebno da znam. Kako i zašto sam postao ovakav - toliko dalek od
onoga što sam želeo da budem, tako pun mržnje i gneva, tako
izvitoperen iznutra...
Lažem li sebe? Da li sam oduvek bio ovakav, ali nisam želeo to
da priznam?
Ne... ne verujem u to.
Naposletku, svako je pozvan da bude junak svoje priče. Stoga i
meni mora biti dozvoljeno da budem junak svoje. Iako to nisam.
Ja sam zlikovac.

Marijani se, dok je ujutru izlazila iz kuće, učinilo da je videla Henrija.

Stajao je s druge strane ulice. Krio se iza drveta.
Ali nikog nije bilo kad se osvrnula. Zaključila je da je umislila -
imala je preča posla, čak i da nije tako. Izgnala je Henrija iz svog
uma i krenula podzemnom prema Kings krosu.
Na stanici se ukrcala na brzi voz za Kembridž. Dan je bio sunčan,
a nebo savršeno plavo, istačkano s nekoliko vazdušastih oblaka.
Sedela je pored prozora zagledana u zelene žive ograde i njive pod
zlatnim žitom koje se njihalo na povetarcu kao ustalasano žuto more.
Uživala je u zracima sunca na svom licu - drhtala je, ali ne od
hladnoće, već od brige. Nije mogla da prestane da brine zbog onoga
što se desilo. Od sinoć se nije čula sa Zoi. Jutros joj je poslala
poruku, ali nije dobila odgovor.
Možda je reč o lažnoj uzbuni; možda se Zoi prevarila?
Iskreno se nadala da je tako - i ne samo zato što je poznavala
Taru: zamolili su je da ostane preko vikenda u Londonu nekoliko
meseci pre Sebastijanove smrti. Ali njena briga za nju je takoreći bila
sebična. Brinula je za nju zbog Zoi.
 Zoino odrastanje obeležile su brojne traume, ali uspela je da se
izbori s njima. Nije ih samo prevladala - Sebastijan je govorio da ih je
„trijumfalno transcendirala” - što je kulminiralo pozivom na čitanje
engleskog na Kembridžu. Tara je bila prva prijateljica koju je Zoi
tamo upoznala. Marijana je brinula da bi gubitak Tare na tako
nezamislivo gnusan način mogao potpuno izbaciti Zoi iz koloseka.
Nije mogla da prestane da razmišlja o njihovom telefonskom
razgovoru. Nešto ju je grizlo.
Da li je to bio Zoin ton? Imala je utisak da je Zoi nešto zadržavala
za sebe. Pomalo je oklevala, čak izbegavala da odgovori kad ju je
pitala šta je bilo „uvrnuto” u onome što joj je Tara rekla.
Ne mogu sad time da se bavim.
Zašto ne?
Šta joj je Tara tačno rekla?
Možda nije ništa, pomislila je. Prestani... prestani s tim. Čeka je
gotovo jednosatna vožnja vozom; ne može samo sedeti pritisnuta
brigama. Poludeće. Biće potpuno neupotrebljiva kad stigne. Moraće
da pronađe neku razbibrigu.
Posegnula je za torbom i izvadila časopis - Britanski psihijatrijski
žurnal. Listala ga je, nemoćna da se usredsredi na bilo koji članak.
Njene misli nezaustavljivo su hrlile ka Sebastijanu. Pomisao na
povratak u Kembridž bez njega ispunjavala ju je zebnjom. Nije
odlazila tamo od njegove smrti.
Često su zajedno posećivali Zoi. Imala je lepe uspomene na to
vreme: sećala se dana kada se Zoi preselila na Koledž Sent
Kristofer. Pomagali su joj da se otpakuje i useli. To je bio jedan od
najradosnijih događaja, jedna od najsrećnijih zajedničkih epizoda.
Bili su ponosni kao roditelji male surogat kćeri koju su toliko voleli.
Zoi je izgledala tako nezaštićeno i ranjivo dok su se, spremajući
se da je napuste tog dana, opraštali s njom. Marijana je videla da je
Sebastijan posmatra sa silnom privrženošću i ljubavlju, ali i sa
strepnjom; kao da gleda vlastito dete, što je na neki način i bila. Nisu
mogli da napuste Kembridž kad su otišli iz Zoine sobe. Šetali su se
pored reke, držeći se podruku, kao u mladosti. Oboje su ovde
studirali - Univerzitet Kembridž je, baš kao i sam grad, bio
neraskidivo vezan za njihovu romansu.
 Tu su se sreli kad je Marijana imala devetnaest godina.
Taj susret je bio slučajan. Nije bilo razloga za njega - bili su u
različitim koledžima na univerzitetu i proučavali različite oblasti.
Sebastijan je studirao ekonomiju, a Marijana engleski. Uplašila bi se
kad god bi pomislila kako su lako mogli da se mimoiđu. Šta onda?
Kakav bi njen život bio? Bolji ili gori?
U poslednje vreme je neprestano oživljavala prošlost u svojim
sećanjima. Pokušavala je da je jasno vidi; da je shvati i smesti u
kontekst zajedničkog putovanja. Pokušavala je da se seti sitnica koje
su delili, da rekonstruiše zaboravljene razgovore, da izmašta ono što
bi Sebastijan možda rekao ili učinio u ovom ili onom trenutku. Ali nije
bila sigurna koliko se od zapamćenog zaista dogodilo; Sebastijan se,
što se više prisećala, sve više preobražavao u mit.
Marijana se u Englesku, zemlju koju je romantizovala od
detinjstva, preselila u osamnaestoj. Možda je to bilo neizbežno, s
obzirom na sve što je majka Engleskinja ostavila za sobom u kući u
Atini: police s knjigama u svakoj sobi, malu biblioteku punu knjiga na
engleskom - romana, pozorišnih komada, poezije - koje su na
misteriozan način dopremljene pre Marijaninog rođenja.
S ljubavlju je zamišljala majčin dolazak u Atinu sa sanducima i
koferima punim knjiga umesto odeće. U majčinom odsustvu,
usamljena devojčica okretala se njenim knjigama, u potrazi za
utehom i društvom. U dugim lenjim popodnevima naučila je da uživa
u dodiru knjige pod rukom, mirisu papira, okretanju stranica. Sedela
bi na zarđaloj ljuljašci u hladu, zagrizla sočnu zelenu jabuku ili
prezrelu breskvu i zaronila u priču.
Preko tih priča zaljubila se u viziju Engleske i engleštine - u
Englesku koja verovatno nikad nije postojala van stranica tih knjiga:
u Englesku toplih letnjih kiša, vlažnog zelenila, jabuka u cvatu;
zavojitih reka, vrba i seoskih pabova s pucketavim, plamtećim
vatrama. U Englesku Slavne petorke, Petra Pana i Vendi; kralja
Artura i Kamelota; Orkanskih visova i Džejn Ostin, Šekspira... i
Tenisona.
Sebastijan je ovde prvi put ušao u Marijaninu priču, kad je bila
devojčica. Njegovo prisustvo osećalo se dugo pre njegovog
pojavljivanja, kao što je slučaj sa svim dobrim junacima. Nije znala
kako romantični heroj u njenoj glavi izgleda, ali nije sumnjala u
njegovo postojanje.
On je tamo negde - i jednog dana će ga pronaći.
I zatim, godinama kasnije, kad je došla u Kembridž kao student,
grad je bio tako lep, kao san. Osećala se kao usred bajke - kao da
se šeta začaranim gradom iz Tenisonove pesme. Bila je sigurna da
će ga tu pronaći, na tom magičnom mestu. Da će pronaći ljubav.
Ali stvarnost je bila drugačija, tužna, jer Kembridž nije bio nikakva
bajka; bio je samo mesto, kao i svako drugo. I problem s njenim
uzletom mašte - što će godinama kasnije otkriti na terapiji - bilo je to
što je povela sebe sa sobom. Lutala je hodnicima na odmorima,
usamljena i nemirna kao avet - gravitirajući ka biblioteci, u kojoj se
osećala udobno, i u kojoj je pronalazila utočište, kao dete u školi koje
se borilo da se uklopi. I kao student Koledža Sent Kristofer
ponavljala je isti obrazac: najviše vremena je provodila u biblioteci,
sprijateljivši se s malobrojnim stidljivim studentima, bubalicama.
Nijedan njen vršnjak nije pokazao zanimanje za nju, niti ju je iko
pozvao na izlazak.
Možda nije bila dovoljno privlačna? Manje je ličila na majku, a
više na oca, s tamnom kosom i upadljivim tamnim očima. Sebastijan
će joj, godinama kasnije, često govoriti kako je lepa, ali problem je
bio u tome što to nikada nije istinski osećala. I smatrala je da je, ako
je i bila lepa, to bila isključivo zbog Sebastijana: da je procvetala
baškareći se na toploti njegove svetlosti. Ali to se desilo kasnije - u
tinejdžerskim danima nije o sebi mislila baš laskavo. Ružne,
glomazne naočare, koje je zbog lošeg vida morala da nosi od desete
godine, bile su šlag na tortu. U petnaestoj je prešla na kontaktna
sočiva, što ju je nagnalo da se zapita da li će zbog toga izgledati
drugačije i početi da doživljava sebe na drugačiji način. Stajala je
pred ogledalom, zureći u svoj odraz i neuspešno pokušavajući da se
jasno sagleda, nikad nezadovoljna onim što je videla. Marijana je
čak i u tom životnom dobu bila neodređeno svesna da privlačnost
ima neke veze s unutrašnjim svetom: sa samopouzdanjem, koje je
njoj nedostajalo.
Uprkos tome, verovala je u ljubav, kao književne junakinje koje je
obožavala. Odbijala je da digne ruke, bez obzira na dva neuspešna
semestra.
Čuvala se za bal, kao Pepeljuga.
Bal Koledža Sent Kristofer održavao se na Beksu, velikoj
travnatoj poljani koja se protezala do obale. Podignuti su šatori, puni
hrane i pića, muzike i plesa. Marijana se dogovorila da se nađe s
prijateljima, ali nije ih videla u gužvi. Trebala joj je sva hrabrost da
dođe sama na bal, zbog čega je smesta zažalila. Stajala je pored
reke, sa osećanjem nepripadanja divnim devojkama u balskim
haljinama i mladićima u večernjim odelima - koji su odreda zračili
bezmernom sofisticiranošću i samopouzdanjem. Osećala je da su
njena tuga i stidljivost u potpunom neskladu s veselim okruženjem.
Margine - posmatranje života iz prikrajka - očigledno su bilo pravo
mesto za nju; pogrešila je kad se usudila da mašta o drugačijoj
sudbini. Odlučila je da se preda i vrati u svoju sobu.
Tada je čula glasno pljuskanje.
Osvrnula se oko sebe. Ponovo pljuskanje, smeh i povici. Neki
dečaci su se u reci, nedaleko od nje, vrzmali oko čamaca i motki - i
jedan je izgubio ravnotežu i pao u vodu.
Posmatrala je mladića koji se bacakao i izronio iz reke. Otplivao
je do obale. Izronio je kao neko neobično mitsko stvorenje, polubog
rođen iz vode. Imao je samo devetnaest godina, ali je izgledao kao
muškarac, a ne kao momčić. Bio je visok, mišićav i skroz mokar;
košulja i pantalone su mu se lepile za telo, a plava kosa za lice,
zaslepljujući ga. Podigao je ruku, sklonio kosu - i ugledao Marijanu.
Taj trenutak bio je čudan i bezvremen. Vreme kao da se usporilo,
ispeglalo i rasteglo. Ukočila se. Gledala ga je u oči, nemoćna da
skrene pogled. Treperila je od neobičnog osećanja, koje je
podsećalo na prepoznavanje... nekog koga je nekada intimno
poznavala, ali nije mogla da se seti odakle ili zašto više nisu u
kontaktu.
Mladić nije obraćao pažnju na glasne povike prijatelja. Prišao joj
je sa znatiželjnim, širokim osmehom.
„Zdravo”, rekao je. „Ja sam Sebastijan.”
I to je bilo to.
„Zapisano je”, kažu Grci. Najjednostavnije rečeno, njihove
sudbine su tog trenutka bile zapečaćene. Često je pokušavala da se
seti pojedinosti te sudbonosne prve noći - o čemu su razgovarali,
koliko dugo su plesali, kad su se prvi put poljubili. Ali slike su
promicale kao zrnca peska između prstiju. Sećala se samo da su se
ljubili kad je sunce izašlo - i da su od tog trenutka bili nerazdvojni.
Proveli su prvo leto zajedno u Kembridžu - tri meseca, učaureni u
zagrljaju, nezainteresovani za spoljašnji svet. Vreme je mirovalo na
tom bezvremenom mestu; sunce je uvek sijalo, provodili su dane
vodeći ljubav ili uživajući u alkoholu i dugim izletima na Beksu, ili
reci, ploveći ispod kamenih mostova i pored vrba i krava koje su
pasle na neograđenim pašnjacima. Sebastijan je stajao na zadnjem
delu čamca i zaranjao motku u rečno dno, dok je pripita Marijana
šarala prstima kroz vodu, gledajući labudove koji su klizili pored njih.
Tada nije znala da je toliko zaljubljena da za nju više nema izlaza.
Na nekom nivou su se proželi, pomešali su se kao živa.
To nije značilo da se nisu razlikovali. Za razliku od imućne
Marijane, Sebastijan je odrastao bez novca. Roditelji su mu bili
razdvojeni, a on nije bio blizak ni sa majkom ni sa ocem. Smatrao je
da mu nisu pružili dobar temelj, jer je oduvek morao sam da se
snalazi. Rekao je da je na mnogo načina sličan njenom ocu, jer je
želeo da uspe. Novac mu je bio bitan, zato što je odrastao u
oskudici. Stoga ga je poštovao i bio rešen da se izbori za lep život u
prestonici, „da bismo mogli da izgradimo nešto sigurno za nas i
budućnost - za našu decu”.
Tako je govorio sa samo dvadeset godina: bio je tako luckasto
odrastao. I tako naivan da pretpostavi kako će ostatak života
provesti zajedno. Tada su živeli u budućnosti. Planirali su je u
beskraj - i nikada nisu govorili o prošlosti i nesrećnim godinama koje
su prethodile njihovom upoznavanju. Njihovi životi su na mnogo
načina počeli kad su se pronašli - u trenutku kad su prvi put ugledali
jedno drugo pored reke. Verovala je da će njihova ljubav doveka
trajati, da se nikad neće okončati...
Da li je, kad se osvrne na to vreme, u toj želji bilo nečeg
bogohulnog? Oholog?
Možda.
Sada je sama u vozu, na putovanju na koje su se bezbroj puta
otisnuli zajedno, u raznim fazama života i u različitim raspoloženjima
- najčešće srećni, ponekad ne - razgovarajući, čitajući ili spavajući. S
njenom glavom na njegovom ramenu. Dala bi sve što ima da joj se ti
efemerni, svakodnevni trenuci vrate.
Gotovo da je mogla da ga zamisli tu - u vagonu, kako sedi pored
nje - i kad bi pogledala kroz prozor, do izvesne mere je očekivala da
među krajolicima u prolazu vidi odraz Sebastijanovog lica pored
svog.
Umesto njega videla je drugačije lice.
Lice muškarca koji je zurio u nju.
Uznemireno je zatreptala. Okrenula se da bi ga pogledala. Sedeo
je naspram nje i jeo jabuku. Osmehnuo se.

Muškarac je nastavio da zuri u Marijanu - iako joj je odrednica

muškarac u njegovom slučaju bila preterano velikodušna.
Izgledao je kao dvadesetogodišnjak: dečačko lice, kovrdžava
smeđa kosa i nešto pega na ćosavim obrazima. Zbog svega toga
izgledao je mlađe.
Bio je visok i mršav kao pritka. Na sebi je imao sako od tamnog
somota, ispeglanu belu košulju i plavo-crveno-žuti šal koledža.
Smeđe oči, delimično skrivene iza staromodnih naočara s čeličnim
ramom, blistale su od inteligencije i radoznalosti. Posmatrale su
Marijanu s neskrivenim zanimanjem.
„Kako ste?”, upitao je.
Pomalo zbunjeno se zagledala u njega. „Da li se mi...
poznajemo?”
Osmehnuo se. „Ne još. Ali se nadam.”
Nije odgovorila. Okrenula je glavu. Zavladala je tišina. Pokušao je
ponovo.
„Hoćete li da se poslužite?”
Pružio joj je veliku papirnu kesu punu voća - grožđa, banana i
jabuka. „Poslužite se”, rekao je, nudeći je. „Uzmite bananu.”
 Učtivo se osmehnula. Ima prijatan glas, pomislila je. Odmahnula
je glavom.
„Ne, hvala.”
„Jeste li sigurni?”
„Sasvim sam sigurna.”
Okrenula je glavu ka prozoru, u nadi da će tako prekinuti
razgovor. Videla je njegov odraz. Razočarano je slegnuo ramenima.
Očigledno je da nije potpuno kontrolisao duge udove - zakačio je
šolju i prosuo čaj. Nešto tečnosti završilo je na stolu, a većina u
njegovom krilu.
„Prokletstvo.”
Skočio je i izvukao maramicu iz džepa. Pokupio je baricu sa stola
i počeo da briše mrlju na pantalonama. „Žao mi je zbog ovoga.
Nadam se da vas nisam poprskao?
„Niste?
„Dobro je?
Seo je. Osećala je njegov pogled na sebi. Posle izvesnog
vremena je rekao: „Vi ste studentkinja?”
Odmahnula je glavom. „Nisam?
„Ah! Radite u Kembridžu?”
Odmahnula je glavom. „Ne?
„U tom slučaju ste... turista?”
„Nisam.”
„Hmm.” Namrštio se, očigledno zbunjen.
Zavladala je neprijatna tišina. Marijana je popustila i rekla: „Idem
u posetu... svojoj sestričini?
„Ah, vi ste tetka.”
Činilo se da mu je laknulo kad ju je nekako klasifikovao.
Osmehnuo se.
„Ja spremam doktorat”, rekao je, i nastavio kad je procenio da
Marijana neće postaviti pitanje. „Ja sam matematičar... pa, zapravo
se bavim teoretskom fizikom.”
Ućutao se i skinuo naočare da bi ih obrisao maramicom. Izgledao
je prilično ranjivo bez njih. Tad je uvidela da je zgodan; ili da će biti,
kad mu lice malo odraste.
Vratio je naočare na nos i pogledao u nju.
 „Uzgred, ja sam Frederik. Ili Fred. Kako se vi zovete?”
Nije htela da kaže Fredu svoje ime. Verovatno zato što je imala
osećaj - laskav, ali i onespokojavajući - da pokušava da flertuje s
njom. Nije bila spremna na to, niti će ikad biti - čak joj se i sama ta
pomisao činila kao gnusna izdaja - na stranu to što je bio premlad za
nju. Odgovorila je sa suzdržanom učtivošću.
„Zovem se... Marijana?
„Ah, to je divno ime.”
Nastavio je da priča. Pokušavao je da je uvuče u razgovor. Ali
ona je odgovarala jednosložnim rečima. U sebi je brojala minute do
izbavljenja.

Marijana je po dolasku u Kembridž pokušala da šmugne i da se

izgubi u gužvi. Ali Fred ju je sustigao ispred železničke stanice.
„Mogu li da vas otpratim do grada? Možda bismo mogli da se
provozamo autobusom?”
„Radije bih pešačila.”
„Sjajno... ovde mi je bicikl... mogu da se prošetam s vama. Ili
biste želeli da ga vozite?”
S nadom se zagledao u nju. Sažaljevala ga je, uprkos svemu. Ali
ovog puta uzvratila je odlučnije.
„Ja... više bih volela da budem sama. Ako je to u redu.”
„Naravno... shvatam. Jasno mi je. Da li ste raspoloženi za kafu?
Ili piće? Večeras?”
Odmahnula je glavom. Pretvarala se da gleda na sat. „Neću biti
ovde toliko dugo.”
„Pa, možda biste mogli da mi date broj?” Oblilo ga je rumenilo i
pege na obrazima su mu pocrvenele. „Da li bi to bilo.
Odmahnula je glavom. „Ne mislim.
„Ne?”
„Ne.” Postiđeno je skrenula pogled. „Oprostite, ja...”
„Nemojte da se izvinjavate. Niste me obeshrabrili. Uskoro ćemo
se videti.”
Nešto u njegovom tonu ju je malo iznerviralo. „Mislim da
nećemo.”
 „O, hoćemo. To mi se javlja. Znate, darovit sam za takve stvari -
to je nasledno - za predviđanja, predskazanja. Vidim ono što drugi
ne vide.”
Sa osmehom je zakoračio na kolovoz. Biciklista je skrenuo da bi
ga izbegao.
„Pazite!”, upozorila ga je dodirnuvši ga po ruci. Biciklista je
opsovao Freda u prolazu.
„Izvinite”, rekao je. „Bojim se da sam malo trapav.”
„Samo malo”, sa osmehom će Marijana. „Zbogom, Frede.”
„Doviđenja, Marijana.”
Krenuo je ka nizu bicikala. Marijana je gledala kako se penje na
dvotočkaša i prolazi pored nje mašući. Zašao je za ugao i nestao.
Odahnula je i krenula prema gradu.

10

Marijana se približavala Sent Kristoferu, sve zabrinutija zbog onog

što bi mogla tamo zateći.
Nije znala šta da očekuje - možda će naići na policiju ili novinare,
u šta nije mogla da veruje gledajući ulice Kembridža: ništa nije
ukazivalo na neki nesrećan događaj, niti je išta upućivalo da se
desilo ubistvo.
Univerzitetski grad izgledao je čudesno mirno posle Londona.
Jedva da je bilo saobraćaja, čula se samo pesma ptica, protkana
cvrkutavim horom zvona bicikala na kojima su promicali studenti u
crnim akademskim odorama kao jato ptica.
Marijana je na mahove imala osećaj da je neko posmatra ili prati.
Zapitala se da li se Fred vratio na biciklu. Odbacila je tu misao, ne
želeći da pada u paranoju.
Ipak se nekoliko puta osvrnula da bi se uverila da li joj neko za
petama - i naravno, nikog nije videla.
Okolina je bivala sve lepša kako se približavala koledžu: tornjevi,
kule i bukve oivičavali su ulice, a zlaćano lišće prekrivalo pločnik.
Crni bicikli bili su lancima vezani za ograde od kovanog gvožđa u
dugim redovima. Žardinijere s geranijumima iznad ograda oživljavale
su zidove koledža od crvene cigle ružičastim i belim tonovima.
Posmatrala je grupe studenata koji su pažljivo proučavali postere
pričvršćene za ograde s reklamama za Brucošijadu.
Studenti prve godine izgledali su tako mlado - kao bebe. Da li su
Sebastijan i ona tako izgledali? To joj se zbog nečega činilo
nemogućim. Još teže je mogla da zamisli da se išta loše moglo
dogoditi ovim nevinim, neiskvarenim licima. Ipak, nije mogla da se
ne zapita koliko njih će se suočiti s tragedijom.
Pomislila je na sirotu devojku ubijenu pored močvare. Bila je
nečija prijateljica, nečija kći, čak i ako nije bila Zoina drugarica Tara.
To je najužasnije. Svi smo potajno uvereni da se tragedije dešavaju
samo drugim ljudima. Ali Marijana je znala da će se pre ili kasnije
desiti svakome.
Smrt nije bila stranac za nju, pratila ju je još od detinjstva -
koračala je iza nje, lebdela tik iznad ramena. Ponekad je mislila da ju
je neka zla boginja iz grčkog mita proklela da izgubi sve koje je
volela. Rak je ubio njenu majku kad je bila beba. Sestra i njen
suprug su nekoliko godina kasnije stradali u saobraćajnoj nesreći.
Zoi je postala siroče. A srčani napad se prikrao njenom ocu u
maslinjaku i ostavio ga da leži mrtav na lepljivim, zrelim maslinama.
Konačno - i najkatastrofalnije - bilo je ono što se desilo
Sebastijanu.
Proživeli su tako malo zajedničkih godina. Preselili su se u
London posle diplomiranja. Marijana je krenula dugim i zaobilaznim
putem, koji je na kraju bio krunisan karijerom grupnog terapeuta, dok
se Sebastijan zaposlio u Sitiju. Ali zbog snažnog preduzetničkog
duha želeo je da započne privatni posao. Predložila mu je da
porazgovara s njenim ocem.
Trebalo je da zna šta će se desiti. Ali gajila je skrovitu,
sentimentalnu nadu da će njen otac uzeti Sebastijana pod svoje
okrilje i uvesti ga u porodični posao; da će mu dopustiti da ga
nasledi, a on će ga jednog dana prepusti svojoj deci. Mašta ju je
ponela - ali je znala da to ne bi trebalo da pominje ocu, ili
Sebastijanu. Njihov prvi sastanak je bio fijasko - Sebastijan je
odleteo u Atinu, u romantičnu misiju da zatraži dozvolu da se oženi
Marijanom. Ocu se nije nimalo dopao. Nije mu ponudio posao i
optužio ga je da je lovac na miraz. Rekao je Marijani da će je
razbaštiniti čim se uda.
Sebastijan se na kraju zaposlio u pomorskom saobraćaju - ali
nastupajući s druge strane. U tome je bilo mnogo ironije. Sebastijan
je okrenuo leđa komercijalnom sektoru da bi se usredsredio na
organizovanje transporta preko potrebnih dobara - hrane i ostalih
osnovnih potrepština - ugroženim i siromašnim zajednicama širom
sveta. Na mnogo načina ga je smatrala očevim odrazom u ogledalu.
Ispunjavao ju je silnim ponosom.
Namćorasti starac ih je ipak iznenadio posle smrti. Sve je ostavio
Marijani. Pravo bogatstvo. Sebastijan nije mogao da veruje da je
njen bogati otac onako skromno živeo: „Kao siromašak. Nije nimalo
uživao u tolikom novcu. U čemu je smisao takvog života?”
Marijana je progovorila posle kraćeg razmišljanja. „U sigurnosti”,
rekla je. „Verovao je da će ga sav taj novac nekako zaštititi. Mislim...
da se bojao.”
„Čega se... bojao?”
Nije imala odgovor na to pitanje. Odmahnula je glavom. „Ne
verujem ni da je on znao.”
Ona i Sebastijan su se, uprkos zamašnom nasledstvu, počastili
samo jednom ekstravagantnom kupovinom: postali su vlasnici male
žute kuće u podnožju Primrouz Hila, u koju su se na prvi pogled
zaljubili. Ostatak novca stavili su na stranu - na Sebastijanovo
insistiranje - za budućnost i za njihovu decu.
Pitanje dece je bio jedini kamen spoticanja među njima, bolna
tačka koju je Sebastijan s vremena na vreme pritiskao. Pomenuo bi
to kad bi malo više popio, ili u retkim retrospektivnim trenucima.
Očajnički je želeo decu - dečaka i devojčicu - da bi upotpunio sliku
porodice koju je imao u glavi. I ona ih je želela, ali joj se nije žurilo.
Htela je prvo da završi obuku i ustanovi praksu psihoterapeuta - što
će potrajati nekoliko godina, ali zašto ne pričekati? Imaju sve vreme
na svetu, zar ne?
Ali nisu ga imali - i žalila je zbog toga: što je bila toliko nadmena i
uzimala budućnost zdravo za gotovo.
 Zagazivši u tridesete, odlučila je da zatrudni, ali shvatila je da ima
probleme sa začećem. Iznenadna i neočekivana prepreka ju je
uznemirila. Doktor joj je rekao da joj to neće pomoći.
Doktor Bek, postariji čovek očinskog stava, godio je Marijani.
Predložio im je da odu na odmor, daleko od svih stresova, pre nego
što započnu s testovima plodnosti i mogućim tretmanima.
„Uživajte, opuštajte se na plaži nedelju-dve”, namigujući ih je
posavetovao doktor Bek. „Videćemo šta će se desiti. Kratak,
bezbrižan odmor često može biti čudesno delotvoran.”
Sebastijan nije bio voljan da krene na put - imao je mnogo
obaveza, i nije želeo da napusti London. Ona je tek kasnije saznala
da je tog leta bio pod velikim finansijskim pritiskom zbog nekoliko
problematičnih poslova. Bio je previše ponosan da bi zatražio novac
od nje - nikada joj nije uzeo ni peni. Mnogo je patila kad je posle
njegove smrti saznala da je poslednjih meseci posrtao pod teretom
finansijskih nedaća. Kako je moguće da to nije primetila? Istina je da
je tog leta bila okupirana brigama oko začeća.
I tako je naterala Sebastijana da uzme dve slobodne nedelje u
avgustu kako bi otputovali u Grčku; zaputili su se ka njenom
porodičnom letnjikovcu - kući na litici na ostrvu Naksos.

Odleteli su do Atine i ukrcali se na trajekt za Naksos. Put je bio

prijatan - pomislila je Marijana - bez oblačka na nebu, po mirnoj vodi,
ravnoj kao staklo.
U luci Naksos iznajmili su automobil i odvezli se obalom do kuće.
Pripadala je Marijaninom ocu, a sad, tehnički, njoj i Sebastijanu -
iako je nisu koristili.
Kuća je bila prašnjava i zapuštena, ali se nalazila na očaravajuće
lepom mestu: na vrhu litice s pogledom na duboko plavo Egejsko
more. Stepenice uklesane u stenu spuštale su se sve do plaže. A
dole, na morskoj obali, komadi ružičastog korala lomili su se
milionima godina i mešali sa peskom, zbog čega se plaža između
plavetnog mora i neba ružičasto sjajila.
To mesto je za Marijanu bilo idilično i magično. Zamišljala je kako
će se tamo opuštati. Potajno se nadala da će se na Naksosu desiti
toliko željeno čudo.
Prvih dana su lenstvovali, izležavajući se na plaži. Sebastijan je
rekao da mu je ipak drago što je došao - opustio se konačno posle
nekoliko meseci. Obnovio je mladalačku naviku čitanja starih trilera
na plaži. Ležao je na talasima, srećno zaronjen u Ubistva po abecedi
Agate Kristi, dok je ona spavala na pesku pod suncobranom.
Trećeg dana predložila mu je vožnju u brda, da bi obišli hram.
Sećala se poseta drevnom hramu iz detinjstva. Lutala je
ruševinom, pridajući joj kojekakve magične moći. Želela je da i
Sebastijan to doživi. Spakovali su sve što je potrebno za izlet i
krenuli.
Putovali su starim, zavojitim planinskim putem, koji se sve više
sužavao kako su se peh. Na kraju se sveo na zemljani drum s
mnogo kozjeg izmeta.
Na samom vrhu platoa uzdizao se ruševni hram.
Vreme je drevnom grčkom hramu izgrađenom od naksijskog
kamena zbrisalo sjaj. Samo je nekoliko slomljenih stubova
prljavobelog zdanja opstalo posle tri hiljade godina. Posezali su ka
plavom nebu.
Hram je posvećen Demetri, boginji žetve - boginji života - i njenoj
kćeri Persefoni - boginji smrti. Dve boginje su često poštovane
zajedno, kao dve strane istog novčića - majka i kći, život i smrt.
Persefona je na grčkom zvana i Kore, što znači „devica”.
To je bilo divno mesto za piknik. Rasprostrti su plavo ćebe u
dubokoj senci masline i ispraznili ručni frižider. Poneli su bocu
sovinjon blana, lubenicu i nešto slanog grčkog sira. Zaboravili su
nož, pa je Sebastijan razbio lubenicu o stenu, kao lobanju. Izlomila
se na komade. Uživali su u njenoj slasti, odbacujući semenke.
Sebastijan ju je počastio strastvenim lepljivim poljupcem. „Volim
te”, prošaputao je. „Uvek i za...”
„... i zauvek i zauvek”, rekla je, uzvrativši mu poljubac.
Posle piknika su lutali ruševinama. Gledajući je kako se
Sebastijan penje ispred nje kao ushićeni dečak, uputila je nemu
molitvu Demetri i Devici. Molila se za Sebastijana i za sebe - za
zajedničku sreću - i ljubav.
 Oblak je neprimetno zaklonio sunce kad je prošaputala molitvu -
Sebastijanovo telo je na trenutak zaronilo u tamu. Ocrtavalo se na
plavom nebu. Zadrhtala je. Uplašila se, iako nije znala zašto.
Taj trenutak je brzo prošao, kao što je i došao. Sunce se već
sledeće sekunde pojavilo. Zaboravila je ono što se desilo.
Ali setila se toga kasnije, naravno.

Sebastijan se probudio u zoru. Obuo je stare zelene patike i

prošaputao Marijani da ide na trčanje po plaži. Poljubio ju je i otišao.
Ležala je u krevetu, između jave i sna, svesna prelaženja
vremena - i osluškivala vetar. Ono što je počelo kao povetarac jačalo
je iz časa u čas. Vetar je hučao kroz krošnje maslina kao otegnuti
jecaj. Grane su lupkale o prozore kao nestrpljivi dugi prsti.
Zapitala se koliki su talasi - i da li je Sebastijan otišao na plivanje,
što je često činio posle trčanja. Ali nije brinula. On je tako snažan
plivač, tako snažan muškarac. Neuništiv, pomislila je.
Vetar je jačao i jačao, nadirući s mora. Ali on se još nije vratio.
Izašla je iz kuće. Počela je da brine, iako nije htela.
Pošla je niz stepenice uklesane u liticu. Čvrsto se držala za
stenu, iz straha da će je vetar oboriti.
Na plaži nije bilo ni traga od Sebastijana. Vetar je podizao
ružičasti pesak i bacao joj ga u lice. Morala je da pokrije oči dok je
tragala za njim. Nije ga videla ni u vodi. Nije videla ništa osim
golemih crnih talasa koji su uzburkali more sve do horizonta.
Dozivala ga je: „Sebastijane! Sebastijane! Seb...”
Ali vetar joj je vraćao reči. Uspaničila se. Nije mogla da razmišlja,
ne dok joj je vetar zviždao u ušima, praćen večnim horom cvrčaka
sličnim kevtanju hijena.
Čuje li i slabašni smeh koji dopire iz velike daljine?
Hladni, podrugljivi smeh boginje?
Ne, prestani, prestani - morala je da se pribere, da se
koncentriše, da ga pronađe. Gde je? Nije otišao na plivanje - ne po
ovakvom vremenu. Nije mogao biti tako glup...
I tad ih je ugledala.
Njegove patike.
 Njegove stare zelene patike ostavljene na pesku... kraj vode.
Sve joj se zamutilo pred očima. Ušla je u vodu, urlala je kao
harpija - vrištala, vrištala...
A zatim... ništa.
More je, tri dana kasnije, izbacilo Sebastijanovo telo na obalu.

11

Od Sebastijanove smrti prošlo je gotovo četrnaest meseci. Marijana

je na mnogo načina još bila zatočena na plaži u Naksosu, i zauvek
će ostati tamo.
Bila je zaglavljena, paralizovana - kao nekada Demetra, kad je
Had kidnapovao njenu voljenu kćer Persefonu i odveo je u podzemni
svet da bude njegova nevesta. Demetra se slomila - ophrvana
tugom. Odbijala je da se miče i da bude pomerena. Samo je sedela i
plakala. I sav prirodni svet oko nje žalio je s njom: leto se preobrazilo
u zimu, a dan u noć. Zemlja je utonula u tugu; tačnije, u melankoliju.
Marijana se pronalazila u tome. Sa sve većom strepnjom se
primicala Sent Kristoferu. Poznate ulice uskomešale su sećanja koja
su joj preplavila um - Sebastijanove aveti vrebale su je na svakom
ćošku. Oborila je glavu. Nije se usuđivala da podigne pogled, kao
vojnik koji pokušava da neopaženo prođe neprijateljskom teritorijom.
Mora da se pribere ako želi da pomogne sestričini.
Zato je ovde - Zoi je razlog. Bog sveti zna da nije htela da poseti
Kembridž. I bilo joj je teže nego što je očekivala - ali uradiće to za
Zoi. Nema nikog osim nje.
Skrenula je sa Kings parejda na kaldrmisanu ulicu koju je tako
dobro poznavala i uputila se ka drvenoj kapiji na njenom kraju.
Podigla je pogled.
Kapija koledža Sent Kristofer bila je najmanje dvaput viša od nje.
Nalazila se nasred starog zida od crvene cigle obraslog bršljanom.
Sećala se kad je prvi put prišla toj kapiji - kad je s jedva sedamnaest
godina došla iz Grčke na razgovor o upisu na studije. Osećala se
tako krhko i sićušno, tako uplašeno i usamljeno.
Kako je čudno što se i sada, posle gotovo dvadeset godina, isto
tako oseća.
Otvorila je kapiju i ušla.

12

Koledž Sent Kristofer dočekao ju je onakav kakvog ga se sećala.

Marijana je strahovala od povratka na to mesto - kulisu njene
ljubavne priče - ali joj je njegova lepota, srećom, pritekla u pomoć. I
njeno srce nije se slomilo - zapevalo je.
Sent Kristofer je bio jedan od najstarijih i najuglednijih koledža u
Kembridžu. Sastojao se od nekoliko dvorišta i vrtova, koji su se
protezali do reke. Izgrađen je u više arhitektonskih stilova - gotskom,
neoklasičnom, renesansnom - pošto je vekovima obnavljan i
proširivan. To je bio nasumični organski rast - i upravo on ga je,
mislila je Marijana, činio još dražesnijim.
Stajala je pored portirnice u Mejn kortu - prvom i najvećem
dvorištu. Besprekorni zeleni travnjak širio se ispred nje do zida na
drugom kraju dvorišta pokrivenog tamnozelenom visterijom. Zelenilo,
prošarano mrljama belih ruža, visilo je preko cigala kao složena
tapiserija, sve do zidova kapele. Vitraži na njoj blistali su zelenom,
plavom i crvenom bojom na suncu. Iz nje je dopirala harmonična
pesma s probe hora.
Šaputavi glas - možda Sebastijanov? - poručivao joj je da je ovde
bezbedna. Da ovde može da se odmori i nađe mir za kojim žudi.
Telo joj se opustilo. Spopalo ju je iznenadno i nepoznato
zadovoljstvo: starost ovih zidova, stubova i lukova netaknutih
vremenom ili promenom omogućila joj je da izmesti svoj bol i
posmatra ga sa strane. Shvatala je da ovo magično mesto ne
pripada ni njoj ni Sebastijanu; nije bilo njihovo - pripadalo je samom
sebi. A njihova priča bila je samo jedna u silesiji koje su se ovde
zbile, i nije bila ništa važnija od njih.
Sa osmehom se osvrnula oko sebe. Upijala je košnicu aktivnosti.
Svuda su se odvijale pripreme u poslednji čas, iako je semestar tek
nedavno počeo. U vazduhu se osećalo gotovo opipljivo očekivanje,
kao u pozorištu uoči predstave. Vrtlar je kosio travu na drugoj strani
travnjaka. Domar u crnom odelu, s polucilindrom i velikom zelenom
keceljom, posezao je ka lukovima, usecima i pukotinama visoko
iznad sebe. Služio se dugom motkom s pajalicom na vrhu. Skidao je
paučinu. Još nekoliko domara redalo je drvene klupe po travnjaku,
verovatno radi fotografisanja diplomaca.
Posmatrala je nervoznog tinejdžera, očigledno brucoša, kako žuri
preko dvorišta u pratnji bučnih roditelja, koji su nosili kofere. Srdačno
se osmehnula.
Opazila je nešto na suprotnoj strani dvorišta - tamnu grupu
uniformisanih policajaca.
Osmeh joj je lagano iščezao.
Policajci su izlazili iz dekanove kancelarije, u pratnji dekana. I sa
te razdaljine videla je da se zacrveneo od uzbuđenja.
To znači samo jedno. Desilo se najgore. Policija je stigla - i Zoi je
u pravu: Tara je mrtva, njeno telo je pronađeno pored močvare.
Mora da pronađe Zoi. Odmah. Okrenula se i žurnim korakom
krenula ka susednom dvorištu.
Jedan muškarac pozvao ju je po imenu. Zadubljena u misli, nije
ga čula, sve dok je nije pozvao po drugi put.
„Marijana? Marijana!”
Okrenula se. Neko joj je mahao. Škiljila je u njegovom pravcu.
Nije ga prepoznala. Ali izgleda da on nju jeste.
„Marijana”, ponovio je, ovog puta s više samopouzdanja.
„Sačekaj me!”
Zaustavila se. Čekala je dok je muškarac koračao prema njoj po
kaldrmi, sa širokim osmehom.
Naravno, pomislila je. To je Džulijan.
Prepoznala je njegov osmeh, prilično slavan ovih dana.
Studirala je psihoterapiju s Džulijanom Eškroftom u Londonu.
Godinama ga nije videla, osim na televiziji - bio je čest gost u
dokumentarnim emisijama o zločinima. Činilo se da nalazi lascivno
zadovoljstvo u ludilu i smrti, što je kod nje izazivalo blago gađenje.
Posmatrala ga je dok joj se približavao. Bio je u kasnim
tridesetim, srednje visine, odeven u otmeni plavi sako, ispeglanu
belu košulju i tamnoplave farmerke. Kosa mu je bila razbarušena sa
stilom, a plave oči upečatljive. Razvukao je usne u savršen beli
osmeh, koji je neštedimice koristio. U njemu ima nečeg blago
izveštačenog, pomislila je, što ga čini idealnim za nastupe pred
kamerama.
„Zdravo, Džulijane.”
„Marijana”, rekao je kad je stigao do nje. „Kakvo iznenađenje.
Prepoznao sam te. Šta radiš ovde? Nisi valjda došla s policijom?”
„Ne, ne. Moja sestričina studira ovde.”
„A... tako. Šteta. Mislio sam da bismo mogli da radimo zajedno.”
Široko se osmehnuo. Obratio joj se poverljivim tonom. „Pozvali
su me da im pomognem.”
Pretpostavila je da zna zbog čega je pozvan, ali nije mogla da se
otrese zebnje. Nije želela da potvrdi svoja strahovanja, ali nije imala
izbora.
„Tara Hempton, zar ne?”
Odmerio ju je blago iznenađen i klimnuo glavom. „Tako je.
Upravo je identifikovana. Kako si saznala?”
Slegnula je ramenima. „Nije viđena duže od jednog dana.
Sestričina mi je to rekla.”
Shvatila je da su joj se oči ispunile suzama. Brzo ih je obrisala.
Upravila je pogled ka Džulijanu. „Ima li nekih tragova?”
„Nema.” Odmahnuo je glavom. „Ne još. Nadam se da će ih
uskoro biti. Što brže, to bolje, iskreno. Zločin je užasno nasilan.”
„Misliš da ga je poznavala?”
Klimnuo je glavom. „Izgleda da jeste. Toliki bes se obično
usmerava ka najbližima i najdražima, zar ne?”
„Moguće je.” Razmišljala je o tome.
„Deset prema jedan da je to učinio njen momak.”
„Mislim da ga nije imala.”
Pogledao je na sat. „Trebalo bi da se sastanem s glavnim
inspektorom, ali znaš, rado bih porazgovarao o ovome s tobom...
možda uz piće?” Osmehnuo se. „Drago mi je što sam te video,
Marijana. Godinama se nismo sreli. Imamo mnogo tema za
razgovor...”
Ali ona se već udaljavala. „Izvini, Džulijane... moram da
pronađem sestričinu.”

13

Zoina soba nalazila se na Eros kortu, jednom od manjih dvorišta.

Zgrade za smeštaj studenata su podignute oko pravougaonog
travnjaka.
Nasred travnjaka stajala je obezbojena statua Erosa, s lukom i
strelom u rukama. Vekovi kiše i rđe značajno su postarili heruvima,
preobrazivši ga u malog, starog zelenog čoveka.
Brojno stepenište oko dvorišta vodilo je do studentskih soba.
Visoka siva kamena kula uzdizala se na svakom uglu. Marijana se
približila jednoj i podigla pogled ka prozoru na drugom spratu. Videla
je Zoi kako sedi.
Devojka je nije primetila, pa ju je Marijana neko vreme
posmatrala. Mala stakla među olovnim okvirima lučnih prozora lomila
su Zoinu sliku. Razbijala su je u slagalicu od delića u obliku
dijamanata - Marijana je na sekundu sklopila drugu sliku od njih, ne
devojku od dvadeset, već devojčicu od šest godina, luckastu i slatku,
s rumenim obrazima s kikicama.
Obuzele su je silna briga i ljubav prema toj devojčici. Sirota mala
Zoi - toliko toga je preturila preko glave. Strahovala je da će je
dodatno povrediti strašnim vestima. Odmahnula je glavom i žurno
ušla u kulu.
Popela se starim, spiralnim drvenim stepenicama do Zoine sobe.
Ušla je, pošto su vrata bila odškrinuta.
To je bila udobna sobica - malo neuredna, s odećom na foteljama
i prljavim šoljama u sudoperi. U sobi su se nalazili radni sto, mali
kamin i stolica ispred prozora, na kojoj je Zoi sedela okružena
knjigama.
Tiho je kriknula kad je ugledala Marijanu. Poskočila je i bacila se
u tetkino naručje.
„Došla si. Mislila sam da nećeš.”
„Naravno da sam došla.”
Marijana je pokušala da zakorači unatraške, ali Zoi je nije
puštala. Nije imala druge nego da se preda njenom toplom zagrljaju.
Zaboravila je taj osećaj. Shvatila je koliko je srećna što vidi Zoi.
Snažne emocije su je preplavile.
Zoi je, posle Sebastijana, bila osoba koju je najviše volela. Išla je
u srednju školu internatskog tipa u Engleskoj, pa su je Marijana i
Sebastijan nezvanično usvojili - imala je svoju sobu u maloj žutoj
kući. Boravila je kod njih tokom raspusta i praznika. Obrazovala se u
Engleskoj, zato što je njen otac bio Englez; Zoi je zapravo bila samo
jednu četvrtinu Grkinja. Nasledila je očevu bledu kožu i plave oči - pa
se njeno grčko poreklo nije mnogo isticalo. Marijana se pitala kako i
da li će se jednog dana pokazati - ili će biti ugušen velikim vlažnim
ćebetom engleskog privatnog školstva.
Konačno je pustila Marijanu, i ona joj je, najnežnije što je mogla,
saopštila da je Tarino telo identifikovano.
Zoi je zurila u nju. Suze su joj potekle niz obraze. Marijana ju je
ponovo zagrlila. Uplakana devojka pripijala se uz nju.
„U redu je”, prošaputala je Marijana. „Sve će biti u redu.”
Polako ju je odvela do kreveta. Pomogla joj je da sedne.
Spremila je čaj kad se devojka malo smirila. Oprala je nekoliko šolja
u malenoj sudoperi i pristavila čajnik.
Zoi je sve vreme sedela na krevetu, s kolenima pribijenim uz
grudi, i zurila ispred sebe. Nije brisala suze koje su joj se kotrljale niz
lice. Stiskala je staru meku igračku - izakanu crno-belu zebru. Ostala
je bez jednog oka, raspadala se po šavovima - bila je njena
družbenica još otkad je bila beba. Bila je mnogo maltretirana i
mnogo voljena. Zoi ju je privila uza se. Ljuljala se napred-nazad.
Marijana je spustila šolju vrelog zaslađenog čaja na pretrpan sto.
Sa strepnjom je pogledala devojku. Zoi je tokom adolescencije patila
od depresije. Često je plakala ili bi se povlačila u sebe, usamljena i
ravnodušna, sa čime je Marijani bilo teže da izlazi na kraj nego sa
Zoinim suzama. Nije bilo lako približiti se devojci koja je u detinjstvu
ostala bez oba roditelja.
Boravila je kod njih, jednog aprila, na polugodištu, kad je jedan
telefonski poziv sve promenio. Sebastijan se javio. Morao je da kaže
Zoi da su njeni roditelji, Marijanina sestra i njen suprug, poginuli u
saobraćajnoj nesreći. Zoi se slomila. Sebastijan ju je zagrlio. Odonda
su on i Marijana ugađali devojčici, verovatno i previše. Marijana je
odrastala bez majke i zato se osećala obaveznom da pruži Zoi sve
za čim je i sama žudela u detinjstvu: materinsku ljubav, toplinu,
naklonost. To je, naravno, bio dvosmeran proces - Zoi je uzvraćala
onoliko ljubavi koliko je primala.
Ona je, na njihovo olakšanje, uspela da se izbori s tugom -
depresija je jenjavala kako je odrastala; uspela je da se posveti školi
i izađe iz adolescencije u mnogo boljem stanju nego što je u nju
ušla. Ali Marijana i Sebastijan su brinuli kako će njihova štićenica
izaći na kraj s društvenim pritiskom na univerzitetu. Stoga im je
laknulo kad se sprijateljila s Tarom. Marijana je posle Sebastijanove
smrti bila zahvalna što Zoi ima prijateljicu na koju se mogla osloniti.
Ona takvog prijatelja nije imala - upravo ga je izgubila.
Ali ovaj gubitak Tare - strahoviti gubitak dobre prijateljice - kako
će on pogoditi Zoi? Ostaje da se vidi.
„Zoi, izvoli, popij malo čaja. Umiriće te.”
Nije odgovorila.
„Zoi?”
Devojka kao da ju je tek tad čula. Odmerila ju je staklastim očima
punim suza.
„Ja sam kriva”, prošaputala je. „Ja sam kriva za njenu smrt.”
„Ne govori to. To nije istina...”
„Istina je. Slušaj me. Ne razumeš.”
„Šta ne razumem?”
Marijana je sela na ivicu kreveta. Čekala je da Zoi nastavi.
„Ja sam kriva. Trebalo je da preduzmem nešto... te noći - nakon
što sam videla Taru... trebalo je nešto da kažem... trebalo je da
pozovem policiju. Možda bi sada bila živa...”
„Policiju? Zašto?”
 Nije odgovorila. Marijana se namrštila.
„Šta ti je Tara rekla? Pomenula si... da je govorila nešto uvrnuto?”
Zoine oči su se ispunile suzama. Ljuljala se napred-nazad u
turobnoj tišini. Marijana je znala da je najbolje da bude strpljiva.
Sačekaće da joj se Zoi poveri kad bude spremna za to. Govorila je
tiho, ohrabrujućim ali odlučnim glasom.
„Šta ti je rekla, Zoi?”
„Ne bi trebalo da ti pričam. Naterala me je da se zakunem da
nikome neću reći.”
„Razumem te - ne želiš da izigraš njeno poverenje. Ali bojim se
da je prekasno za to.”
Zoi je zurila u nju. Obrazi su joj se zarumeneli, a oči razrogačile
kad se Marijana zagledala u njeno lice. Videla je oči deteta,
izbezumljene devojčice koja puca po šavovima zbog tajne koju ne
želi da sačuva, ali je previše uplašena da bi je saopštila.
Zoi je konačno progovorila:
„Tara je preksinoć došla u moju sobu. Bila je u potpunom haosu.
Uradila se nečim, ne znam čime. Bila je stvarno potresena... I rekla
je... da se boji...”
„Da se boji? Čega se bojala?”
„Rekla je... da će je neko ubiti.”
Marijana se na tren zagledala u sestričinu. „Nastavi.”
„Naterala me je da obećam da nikom neću reći... rekla je da će je
ubiti ako nekome kažem, a on to dozna.”
„On? O kome je govorila? Da li je rekla ko joj je zapretio da će je
ubiti?”
Zoi je klimnula glavom, ali nije odgovorila.
Marijana je ponovila pitanje. „Ko je on, Zoi?”
Ona je kolebljivo odmahnula glavom. „Zvučala je tako
pomahnitalo...”
„To nije važno, samo mi reci.”
„Rekla je... da je to jedan od ovdašnjih predavača. Profesor.”
Marijana je iznenađeno zatreptala. „Odavde, sa Sent Kristofera?”
Zoi je klimnula glavom. „Da.”
„Shvatam. Kako se zove?”
Zoi se ućutala. Progovorila je tihim glasom.
 „Edvard Foska.”

14

Zoi je kroz nepun sat ponavljala svoju priču pred glavnim

inspektorom Saduom Sangom.
Inspektor je preuzeo dekanovu kancelariju, prostranu sobu s
pogledom na Mejn kort. Jedan zid prekrivao je divno izrezbareni
orman od mahagonija, sa zbirkom knjiga u kožnom povezu. Drugi
zid bio je načičkan portretima pređašnjih dekana - posmatrali su
policajca s neskrivenom sumnjom.
Glavni inspektor Sanga sedeo je iza velikog stola. Otvorio je
pljesku koju je nosio sa sobom i sipao čaj u šolju. Zagazio je u
pedesete. Oči su mu bile tamne, a kratka brada protkana sedinama.
Na sebi je imao otmeni sivi sako i kravatu. Nosio je turban upadljive
kraljevskoplave boje, pošto je bio Sik. Njegov snažni, zapovednički
stav narušavala je nervoza, koja se ogledala u oštrom, gladnom
pogledu i neprestanom lupkanju nogom ili dobovanju prstima.
Malo je nervirao Marijanu. Kao da ne obraća pažnju na ono što
mu Zoi govori. Činilo se da nije naročito zainteresovan. Ne shvata je
ozbiljno, pomislila je.
Ali grešila je. Shvatao ju je ozbiljno. Spustio je šoljicu i upravio
krupne tamne oči ka Zoi.
„I šta ste pomislili... kad vam je to rekla?”, upitao je. „Da li ste joj
poverovali?”
„Ne znam...”, rekla je Zoi. „Bila je u haosu, znate, bila je urađena.
Ali uvek je bila urađena, pa...” Slegnula je ramenima i nastavila posle
kraćeg razmišljanja. „Hoću reći, to je zvučalo tako otkačeno...”
„Da li vam je rekla zašto joj je profesor Foska zapretio ubistvom?”
Zoi je bilo malo neprijatno. „Rekla je da su spavali zajedno.
Posvađali su se ili tako nešto... zapretila je da će ga prijaviti upravi
koledža i da će biti otpušten. On je rekao da će, ako to učini..
„Da će je ubiti?”
 Klimnula je glavom. Laknulo joj je kad je to izbacila iz sebe. „Tako
je.”
Inspektor je razmišljao o onome što je čuo. Naglo je ustao.
„Razgovaraću s profesorom Foskom. Sačekajte ovde, molim
vas?
I, Zoi... moraćete da date izjavu.”
Otišao je. Zoi je u njegovom odsustvu ponovila priču pred
policajcem, koji ju je zapisao. Marijana je nestrpljivo čekala. Pitala se
šta se događa.
Prošao je dug sat. Inspektor Sanga se vratio. Seo je za dekanov
sto.
„Profesor Foska bio je veoma kooperativan”, rekao je. „Uzeo sam
njegovu izjavu... rekao je da je u vreme Tarine smrti - u deset uveče -
završavao predavanje u svojim odajama. Trajalo je od osam do
deset. Prisustvovalo mu je šest studentkinja. Dao mi je njihova
imena. Dosad smo razgovarali sa dve, i one su potvrdile profesorovu
priču.” Inspektor je pažljivo odmerio Zoi. „Shodno tome, neću optužiti
profesora ni za kakav zločin i savršeno sam siguran da, uprkos
onome što je Tara rekla, on nije odgovoran za njenu smrt.”
„Shvatam”, prošaputala je Zoi.
Nije podizala pogled. Gledala je u svoje krilo. Marijana je
pomislila da je zabrinuta.
„Pitam se šta biste mi mogli reći o Konradu Elisu?”, nastavio je
inspektor. „On ne studira ovde... živi u gradu, koliko znam. Bio je
Tarin dečko?”
Zoi je odmahnula glavom. „Nije joj bio dečko. Družili su se, to je
sve.”
„Shvatam.” Inspektor je spustio pogled na beleške. „Izgleda da je
dvaput osuđivan - zbog trgovine drogom i napada s nanošenjem
telesnih povreda...” Pogledao je Zoi. „I njihovi susedi su nekoliko
puta čuli kako se žestoko svađaju.”
Zoi je slegnula ramenima. „On je u haosu, baš kao što je i ona
bila... ali... nikad joj ne bi naudio, ako me to pitate. Jednostavno nije
takav. On je pristojan momak.”
„Hmm. Divno zvuči.” Inspektor nije bio ubeđen. Iskapio je čaj i
zatvorio bočicu.
 Slučaj je okončan, pomislila je Marijana.
„Znate, inspektore”, rekla je, rasrđena zbog Zoi, „zaista mislim da
bi trebalo da je saslušate.”
„Oprostite?” Inspektor Sanga je zatreptao. Nije očekivao da će
Marijana progovoriti. „Podsetite me”, rekao je, „ko ste vi.”
„Ja sam Zoina tetka i starateljka. I, kad je neophodno, njen
advokat.”
Inspektor se nije nimalo potresao. „Koliko ja mogu da vidim, vaša
sestričina je savršeno sposobna da sama sebe zastupa.”
„Pa, Zoi dobro procenjuje ljude. Uvek je to znala. Trebalo bi da je
shvatite ozbiljno kad kaže da poznaje Konrada... i da misli da je
nevin.”
Inspektorov osmeh je izbledeo. „Doneću sud posle razgovora s
njim, ako vam to ne smeta. Da budemo načisto, ja sam ovde glavni, i
ne volim da mi bilo ko govori šta da radim...”
„Nisam vam govorila šta da radite...”
„Ili da me prekida. Stoga bih vam svesrdno preporučio da mi se
sklonite s puta... i da se ne mešate u moju istragu. Jeste li me
razumeli?”
Marijana je htela da se upusti u raspravu, ali se suzdržala.
Usiljeno se osmehnula.
„Savršeno”, rekla je.

15

Zoi i Marijana su po izlasku iz dekanove kancelarije hodale kroz

kolonadu na kraju dvorišta - niz od dvanaest kamenih stubova koji su
pridržavali biblioteku, veoma starih, obezbojenih i protkanih
pukotinama kao venama. Bacali su duge senke po tlu; žene su
uronile u tamu dok su prolazile pored njih.
Marijana je obgrlila Zoi. „Jesi li dobro, draga?”, upitala je.
Devojka je slegnula ramenima. „Ja... ne znam.”
„Misliš li da te je Tara lagala?”
 Tuga se ogledala na Zoinom licu. „Ne znam. Ja...”
Iznenada se ukočila i zastala. Jedan muškarac se pojavio pred
njima. Stvorio se niotkuda. Iskoračio je iza stuba.
Zaprečio im je put. Zagledao se u nju.
„Zdravo, Zoi.”
„Profesore Foska”, rekla je Zoi, plitko udahnuvši.
„Kako ste? Jeste li dobro? Ne mogu da verujem da se ovo
dogodilo. U šoku sam.”
Ima američki naglasak, primetila je Marijana, s mekom, lelujavom
kadencom - malčice angliciziran po rubovima.
„Sirotice”, rekao je. „Tako mi je žao, Zoi. Sigurno ste razoreni..
Govorio je strastvenim tonom. Činilo se da je istinski potresen.
Posegnuo je ka njoj - i Zoi je načinila jedva primetni nevoljni pokret
unazad. Marijana ga je zapazila, baš kao i profesor. S nelagodnošću
je odmerio devojku.
„Slušajte”, rekao je. „Reći ću vam ono što sam rekao inspektoru.
Važno je da to čujete od mene, odmah.”
Foska je ignorisao Marijanu, obraćao se isključivo Zoi. Marijana
ga je proučavala dok je govorio. Bio je mlađi i mnogo zgodniji nego
što je očekivala. Bio je u ranim četrdesetim, visok, atletski građen.
Imao je snažne jagodice i upečatljive tamne oči. Sve na njemu je bilo
tamno - oči, brada, odeća. Vezao je dugu crnu kosu u neuredni čvor
na potiljku. Na sebi je imao crnu akademsku odoru, neupasanu
košulju i olabavljenu kravatu. U njegovoj pojavi bilo je nečeg
harizmatičnog, čak bajronovskog.
„Istina je”, rekao je, „da sam to loše obavio. Siguran sam da
znate o čemu govorim, Zoi... ali Tara se jedva održavala na
akademskom nivou. Sve više je zaostajala, uprkos mojim naporima
da je nateram da bude redovnija na predavanjima i odradi zadatke. I
nisam imao drugog izbora. Iskreno sam porazgovarao s njom.
Rekao sam joj da ne znam da li je u pitanju droga ili problemi u vezi,
ali da nije uradila dovoljno da bi upisala sledeću godinu. Kazao sam
joj da mora da očisti sve ispite iz prethodne. Ili to, ili prekid studija.”
Tužno je zavrteo glavom. „Prilično histerično je reagovala na
moje reči. Rekla je da će je otac ubiti. Molila me je da se
predomislim. Njeno ponašanje se promenilo kad sam joj rekao da to
ne dolazi u obzir. Postala je agresivna. Zapretila mi je. Rekla je da će
mi uništiti karijeru i da će se postarati da budem otpušten.”
Uzdahnuo je. „Izgleda da je to i pokušala. Optužila me je za
seksualni odnos s namerom da naškodi mom ugledu.”
Nastavio je mirnijim tonom. „Nikad ne bih upražnjavao seks sa
studentkinjom - to bi bila najgnusnija izdaja poverenja i zloupotreba
položaja. Znate da sam mnogo voleo Taru. Zbog toga su me njene
optužbe još više povredile.”
Marijana je uprkos svemu nalazila da je Foska potpuno uverljiv.
Ništa nije ni izdaleka ukazivalo da laže. Sve što je rekao imalo je
prizvuk istine. Tara je često govorila o svom ocu kao zastrašujućoj
figuri. Zoi je ju izvestila, posle posete njihovom imanju u Škotskoj, da
je Tarin otac strog - čak drakonski - domaćin. Marijana je mogla da
zamisli njegovu reakciju na Tarin akademski neuspeh i Tarinu
histeričnu reakciju - i očaj pri samoj pomisli da će morati to da mu
saopšti.
Nije mogla da proceni kako Zoi to podnosi. Devojka je bila
napeta. Stidljivo je zurila u kameni pod.
„Nadam se da je situacija jasnija”, rekao je Foska. „Sad je
najvažnije da pomognemo policiji da uhvati počinioca. Predložio sam
im da ispitaju Konrada Elisa, s kojim je Tara bila u vezi. On je, po
svim svedočenjima, gadan tip.”
Zoi nije odgovorila. Foska ju je intenzivno posmatrao.
„Zoi? Je li sve u redu? Bog sveti zna da imamo dovoljno
problema... i bez vaše sumnje da sam to uradio.”
Zoi je podigla pogled ka profesoru. Polako je klimnula glavom.
„Sve je u redu”, rekla je.
„Dobro je.” Ali nije bio u potpunosti zadovoljan. „Moram da idem.
Videćemo se. Povedite računa o sebi, jel’ važi?”
Foska je prvi put Marijanu udostojio pogleda i kratko klimnuo
glavom. Okrenuo se i otišao. Nestao je iza stuba.
Zavladala je tišina. Zoi se okrenula ka Marijani. Izgledala je
prestrašeno.
„Pa?”, rekla je s blagim uzdahom. „Šta ćemo sad?”
Marijana je progovorila posle kraćeg oklevanja. „Razgovaraću s
Komadom.”
 „Ali kako? Čula si inspektora.”
Marijana nije dogovorila. Videla je kako Džulijan Eškroft izlazi iz
dekanove kancelarije. Pratila ga je pogledom dok je prelazio preko
dvorišta.
Klimnula je glavom u sebi. „Imam ideju”, rekla je.

16

Kasnije tog popodneva Marijana je uspela da se vidi s Konradom

Elisom u policijskoj stanici.
„Zdravo, Komade”, rekla je. „Ja sam Marijana.”
Konrad je uhapšen odmah posle razgovora s glavnim
inspektorom Sangom - policija je bila uverena da je on počinilac
ubistva, uprkos odsustvu indirektnih ili bilo kojih drugih dokaza.
Portir, gospodin Moris, poslednji je video Taru živu u osam sati
uveče, kad je napustila koledž izlazeći kroz glavnu kapiju. Konrad je
rekao da je čekao Taru kod kuće, ali da se ona nije pojavila. Nije
imao alibi za tu noć.
Oružje kojim je izvršeno ubistvo nije pronađeno u njegovom
stanu, uprkos temeljnoj pretrazi. Odeća i druge stvari su mu oduzete
radi forenzičke istrage, pod pretpostavkom da će se pronaći neka
veza s ubistvom.
Džulijan se, na Marijanino iznenađenje, spremno odazvao njenoj
molbi da joj pomogne da poseti Konrada.
„Mogu da te uvedem na svoju propusnicu”, rekao je Džulijan. „Od
mene se ionako očekuje psihološko veštačenje. Možeš da mi praviš
društvo, ako želiš? Namignuo joj je. „Sve dok nas Sanga ne uhvati.”
„Hvala ti. Tvoj sam dužnik.”
Džulijan je uživao u smicalici. Namignuo joj je u policijskoj stanici
kad je zatražio da izvedu Konrada Elisa iz pritvorske jedinice radi
razgovora.
Nekoliko minuta kasnije sedeli su u sobi za ispitivanje, hladnoj,
neprovetrenoj prostoriji bez prozora. Boravak u njoj je bio neprijatan,
ali to je verovatno i bila namera.
„Konrade, ja sam psihoterapeut”, rekla je Marijana. „I Zoina tetka.
Poznajete Zoi, zar ne? Iz Sent Kristofera?”
Konrad je isprva izgledao zbunjeno; tračak svetlosti pojavio se u
njegovim očima. Odsutno je klimnuo glavom. „Zoi... Tarina
drugarica?”
„Tako je. Zoi vam je poručila da joj je mnogo žao... zbog Tare.”
„Ona je dobra... Zoi... sviđa mi se. Nije kao ostale.”
„Ostale?”
„Tarine drugarice.” Konrad se namrštio. „Zovem ih vešticama.”
„Zaista? Njene drugarice vam se ne sviđaju?”
„Ja se njima ne sviđam.”
„Zašto?”
Konrad je slegnuo ramenima, s tupim, odsutnim izrazom lica.
Marijana se nadala da će mu izmamiti neku vrstu emocionalnog
odgovora, nešto što bi joj pomoglo da ga preciznije protumači - ali on
je izostao. Setila se Henrija. I on je imao taj mutni izraz, refleksiju
dugogodišnje zloupotrebe alkohola i droga.
Konradov izgled govorio je protiv njega - i to je bio deo problema.
Bio je krupan, nezgrapan i istetoviran. Zoi je ipak bila u pravu; u
njemu je bilo i neke pristojnosti, nežnosti. Govorio je sporo i zbrkano;
kao da ne shvata šta mu se događa.
„Ne razumem... zašto mislite da sam je povredio? Nisam je
povredio. Volim je... voleo sam je.”
Marijana je pogledala Džulijana da bi ispratila njegovu reakciju.
Nije bio nimalo dirnut. Obasuo je Konrada pitanjima o njegovom
životu i odrastanju - razgovor je postajao mučniji, a Konradov položaj
još crnji.
Marijana je bila sve uverenija u njegovu nevinost. Ovaj čovek nije
lagao; srce mu je bilo slomljeno. U jednom trenutku je, iscrpljen
Džulijanovim ispitivanjem, zaronio lice u šake - i tiho zaplakao.
Marijana mu se obratila na kraju razgovora.
„Poznajete li profesora Fosku?”, upitala je. „Tarinog profesora?”
„Da.”
„I kako ste ga upoznali? Preko Tare?”
Klimnuo je glavom. „Poslovali smo nekoliko puta.”
 Zatreptala je i pogledala Džulijana. „Mislite na drogu?”
„Kakvu?”, upitao je Džulijan.
Slegnuo je ramenima. „Zavisi koja mu je trebala.”
„Znači da ste ga redovno viđali? Profesora Fosku?”
Ponovo je slegnuo ramenima. „Recimo, često.”
„Šta mislite o njegovom odnosu s Tarom? Da li vam je izgledao
čudno na bilo koji način.”
„Pa”, rekao je Konrad slegnuvši ramenima. „Sviđala mu se, zar
ne?
Marijana i Džulijan su razmenili poglede.
„Jeli?”
Htela je da nastavi ispitivanje, ali je Džulijan naglo okončao
razgovor. Rekao je da ima dovoljno materijala za izveštaj.
„Nadam se da ti je ovo bilo poučno”, rekao je Džulijan kad su
izašli iz stanice. „Sjajna predstava, zar ne?”
Marijana ga je zaprepašćeno pogledala. „Nije se pretvarao. Nije
sposoban za to.”
„Veruj mi, Marijana, da su njegove suze čista gluma. Ili se
samosažaljeva. Viđao sam to. Shvatiš da su svi slučajevi depresivno
slični kad se dovoljno dugo baviš ovim poslom?
„Ne zabrinjava te... što je prodavao drogu profesoru Foski?”
Samo je slegnuo ramenima. „Sporadična kupovina trave ne čini
ga ubicom?
„A šta je s Konradovom tvrdnjom da se sviđala Foski?”
„Pa šta i ako jeste? Po svim svedočenjima bila je prekrasna.
Poznavala si je, zar ne? Šta je radila s ovim moronom?”
Marijana je tužno zavrtela glavom. „Pretpostavljam da je Konrad
bio samo sredstvo za postizanje cilja?
„Droge?”
S uzdahom je klimnula glavom.
„Hajdemo. Odbaciću te, osim ako nisi raspoložena za piće?”
„Ne mogu, moram da se vratim na koledž. Komemoracija Tari
počinje u šest?
„Pa, nadam se da ćeš moći neke druge večeri?” Namignuo joj je.
„Ne zaboravi da si moj dužnik. Šta kažeš za sutra?”
„Bojim se da neću biti ovde... sutra odlazim.”
 „Dobro, nešto ćemo srediti. Loviću te i uloviti u Londonu, ako to
bude neophodno.”
Nasmejao se - ali ne i očima, što joj nije promaklo. Ostale su
hladne, tvrde, svirepe. Bilo joj je neprijatno zbog nečeg u njegovom
pogledu.
Laknulo joj je kad se vratila u Sent Kristofer.

17

Služba za Taru održavala se u šest sati u kapeli.

Kapela koledža podignuta je 1612. od kamena i greda. Pod je bio
prekriven mermerom boje ebanovine; vitraži u živopisnim plavim,
crvenim i zelenim nijansama ilustrovali su događaje iz života Svetog
Hristifora; visoka gipsana tavanica bila je ukrašena heraldičkim
štitovima i latinskim poslovicama ispisanim zlatnim slovima.
Kolege i studenti ispunili su klupe do poslednjeg mesta. Marijana
i Zoi sedele su u prvom redu, a Tarini roditelji pored dekana i
profesora.
Tarini roditelji, lord i ledi Hempton, doleteli su iz Škotske da bi
identifikovali telo. Marijana je zamišljala kakve misli su ih tištale na
putu od dalekog seoskog imanja. Tokom duge vožnje do aerodroma
Edinburg i leta do Stansteda imali su dovoljno vremena za
razmišljanje - za nadanje, strah i brigu - pre poslednje etape puta, do
mrtvačnice u Kembridžu, gde je njihova nedoumica okrutno
razrešena: na tom mestu sastali su se sa ćerkom i videli šta joj se
dogodilo.
Lord i ledi Hempton sedeli su ukočeno; lica su im bila mrtvački
bleda, iskrivljena... zaleđena. Marijana ih je fascinirano posmatrala -
pamtila je to osećanje: kao da su gurnuti u zamrzivač, ledeno hladni,
obamrli od šoka. Neće dugo trajati... to blagosloveno stanje u
poređenju s onim koje će uslediti kad se led otopi i šok popusti, i kad
počnu da se suočavaju s golemim razmerama gubitka.
 Ugledala je profesora Fosku u kapeli. Kretao se centralnim
prolazom u pratnji šest naočitih mladih žena - upadljivih zbog
izuzetne lepote i dugih belih haljina. Hodale su samouvereno i
samosvesno. Znale su da ih svi posmatraju. Ostali studenti su ih
gutali očima.
Marijana se zapitala da li su ovo Tarine prijateljice koje se
Konradu ne dopadaju. Veštice?
Sumorna tišina je zavladala među ožalošćenima posle početka
službe. Povorka dečaka iz hora, u crvenim odorama s belom čipkom
oko vrata, pevala je latinske himne na svetlosti sveca u pratnji
orgulja. Anđeoski glasovi su se spiralno uzdizali u tami.
Ovo nije bila sahrana; Tara će biti pokopana u Škotskoj. Ovde
nije bilo leša koji su mogli da ožale. Marijana je mislila na sirotu
izbodenu devojku, koja leži sama u mrtvačnici.
Nevoljno se setila kako joj je Sebastijan pokazan na betonskom
stolu bolnice u Naksosu. Sebastijanov leš bio je još vlažan kad ga je
videla. Voda je kapala s njega na pod. Imao je peska u kosi i očima, i
rupe na koži. Ribe su odgrizle komadiće mesa. Falio mu je vrh
jednog prsta. Uzelo ga je more.
Znala je da to nije Sebastijan, čim je videla beživotni voštani leš.
To je bila samo ljuštura. Sebastijan je otišao - ali kuda?
Obamrla je u danima posle njegove smrti. Zapala je u produženo
stanje šoka, nesposobna da prihvati ili poveruje u ono što se
dogodilo. Činilo joj se nemogućim da ga više nikad neće videti, da
nikad neće čuti njegov glas, niti osetiti njegov dodir.
Gde je? Razmišljala je. Kuda je otišao?
A zatim, kad je stvarnost počela da se uobličava, doživela je
odloženi nervni slom. I sve suspregnute suze provalile su iz nje kao
voda kroz napuklu branu u vodopadu tuge. Odnele su njen život i
ono što je mislila da jeste.
A zatim je došao... gnev.
Plamteći bes, zaslepljujuća jarost pretila je da je proždere, i sve u
njenoj blizini. Prvi put u životu poželela je da nanese istinski fizički
bol, da zamahne i povredi nekoga, prvenstveno sebe.
Krivila je sebe - naravno da jeste. Insistirala je na putovanju na
Naksos; bio bi živ da su ostali u Londonu, kao što je on hteo.
 Krivila je i Sebastijana. Kako se usudio da bude tako
nepromišljen; kako se usudio da pliva po takvom vremenu, da bude
tako neoprezan sa svojim - i njenim životom?
Dani behu loši; a noći još gore. Kombinacija alkohola i pilula za
spavanje isprva joj je pružila privremeno utočište; premda s čestim
noćnim morama punim katastrofa poput potonulih brodova, padova
aviona i poplava. Snevala je o beskrajnim putovanjima -
ekspedicijama kroz pustošne arktičke predele, probijanju kroz sneg i
ledene vetrove, o neprestanoj, ali uzaludnoj potrazi za Sebastijanom.
Pilule su u jednom trenutku prestale da deluju. Ležala je budna
do tri-četiri ujutru - ležala je žudeći za njim i ništa nije moglo da utaži
njenu žeđ, osim uspomena projektovanih u tami: treptavih slika
zajedničkih dana, noći, zima i leta. Konačno je otišla doktoru, na ivici
ludila od tuge i nedostatka sna. Doktor Bek je odbio da joj prepiše
pilule za spavanje, pošto je bilo očigledno da ih zloupotrebljava.
Umesto toga joj je predložio promenu sredine.
„Vi ste bogata žena”, rekao je, i oprezno dodao: „nemate dece o
kojoj biste brinuli. Zašto ne odete u inostranstvo? Putujte! Obiđite
svet!”
Odlučila je da ne posluša njegov savet, zato što se poslednje
putovanje na koje ju je doktor Bek poslao završilo smrću njenog
supruga. Povukla se u predele mašte.
Zatvorila bi oči i pomislila ne ruševine hrama na Naksosu -
prljavobele stubove na pozadini od plavog neba - i prošaputanu
molitvu Devici - za njihovu ljubav i sreću.
Da li je to bila greška? Da li je uvredila boginju? Da li je
Persefona bila ljubomorna? Ili se na prvi pogled zaljubila u tog
zgodnog muškarca i odlučila da ga odvede kao što je i ona
odvedena u podzemni svet?
Svaljivanje krivice za Sebastijanovu smrt na natprirodno, na
kapriciozni hir boginje, olakšavalo joj je suočavanje s njom.
Alternativa... da je njegova pogibija bila besmislena, nasumična, da
nije ništa značila... bila je nepodnošljiva.
Prestani, pomislila je. Prestani, prestani. Osećala je kako joj se
suze samosažaljenja skupljaju u očima. Otrla ih je. Nije želela da se
slomi, ne ovde. Morala je da ode odatle, da izađe iz kapele.
 „Potreban mi je svež vazduh”, prošaputala je Zoi.
Ona je klimnula glavom i stisnula je za ruku da bi je ohrabrila.
Marijana je ustala i žurno izašla.
Laknulo joj je čim je istupila iz slabo osvetljene i prepune kapele
u prazno dvorište.
Nikog nije bilo na vidiku. Mejn kort je bio tih i prazan. Svetlost
visokih lampi raspoređenih na velikom odstojanju razgonila je mrak -
sijale su u tami, obrazujući oreole. Teška magla je stizala s reke,
šunjala se oko koledža.
Obrisala je suze i podigla pogled ka nebu. Zvezde, uglavnom
nevidljive u Londonu, jarko su sijale - kao milijarde svetlucavih
dijamanata u beskrajnom crnilu.
Sigurno je tamo negde.
„Sebastijane?”, šapnula je. „Gde si?”
Osluškivala je, posmatrala i čekala neku zvezdu padalicu, ili
oblak koji zaklanja mesec - nešto, bilo šta.
Ali ničeg nije bilo.
Osim tame.

18

Ljudi su se posle službe vrzmali po dvorištu i razgovarali u

grupicama. Marijana i Zoi su se izdvojile. Brzo je prepričala sestričini
posetu Konradu. Rekla joj je da se slaže s njenom procenom.
„Vidiš?” rekla je Zoi. „Konrad je nevin. Nije to učinio. Moramo da
mu pomognemo.”
„Ne znam šta bismo mogle da učinimo”, uzvratila je Marijana.
„Moramo nešto učiniti. Prilično sam sigurna da je Tara spavala s
nekim drugim. Osim s Konradom. Nekoliko puta mi je to
nagovestila... Možda ima tragova u njenom telefonu? Ili laptopu?
Pokušajmo da uđemo u njenu sobu.
Marijana je odmahnula glavom. „Ne možemo to da radimo, Zoi.”
„Zašto?”
 „Mislim da bi trebalo da prepustimo taj posao policiji.”
„Ali čula si inspektora. Prestali su da traže krivca - pronašli su ga.
Moramo nešto preduzeti.” Duboko je uzdahnula. „Volela bih da je
Sebastijan ovde. Znao bi šta da radi.”
Marijani nije promakao indirektno upućen prekor. „I ja bih volela
da je ovde.” Nastavila je posle kraće pauze. „Razmišljala sam. Kako
bi bilo da dođeš kod mene u London na nekoliko dana?”
Shvatila je da je pogrešila čim to izustila. Zoi ju je pogledala sa
zaprepašćenjem.
„Šta?”
„Promena sredine bi ti prijala.”
„Ne mogu tek tako da pobegnem. Ništa se ne bi promenilo. Misliš
da bi Sebastijan predložio tako nešto?”
„Ne bi”, rekla je Marijana. Počela je da se nervira. „Ali ja nisam
Sebastijan.”
„Nisi”, rekla je Zoi, odražavajući njenu nervozu. „Nisi. Sebastijan
bi hteo da ostaneš. Eto šta bi ti rekao.”
Marijana je ćutala. Odlučila se da progovori o nečemu što ju je
mučilo od sinoćnog telefonskog poziva.
„Zoi. Jesi li sigurna... da si mi sve rekla?”
„O čemu?”
„Ne znam. O ovome... o Tari. Neprestano razmišljam... ne mogu
da se otmem utisku da nešto zadržavaš za sebe.”
Zoi je odmahnula glavom. „Ne, ništa ne zadržavam.”
Skrenula je pogled. Marijana je i dalje sumnjala. To ju je brinulo.
„Zoi. Veruješ li mi?”
„To je suvišno pitanje.”
„U tom slučaju, poslušaj me. Ovo je veoma važno. Nešto mi ne
govoriš. Znam. Osećam to. Stoga mi veruj. Molim te...”
Zoi je oklevala. Popustila je i progovorila. „Marijana, slušaj...”
U tom trenutku pogledala je preko tetkinog ramena i nešto videla
- nešto što ju je ućutkalo. Neobičan, uplašen pogled je na sekundu
sevnuo u Zoinim očima. Pogledala je Marijanu i odmahnula glavom.
„Nema... ničega. Zaista.”
Marijana se okrenula da bi videla u šta je Zoi gledala. Na ulazu u
kapelu ugledala je profesora Fosku i njegovu svitu - prekrasne
devojke u belim haljinama. Šapatom su razgovarali.
Foska je zapalio cigaretu. Ukrstio je pogled s Marijaninim, kroz
dim. Posmatrali su jedno drugo.
Profesor je napustio grupu i sa osmehom krenuo prema njima.
Marijana je čula kako Zoi blago uzdiše dok se on približavao.
„Zdravo”, rekao je prilazeći im. „Nisam imao priliku da se
predstavim. Ja sam Edvard Foska.”
„Ja sam Marijana... Andros.” Nije nameravala da se predstavi
devojačkim prezimenom. Prosto joj je izletelo. „Ja sam Zoina tetka.”
„Znam ko ste. Zoi mi je pričala o vama. Veoma mi je žao zbog
vašeg supruga.”
„Uh”, omaklo se iznenađenoj Marijani. „Hvala vam.”
„I žao mi je zbog Zoi”, rekao je, gledajući u nju. „Izgubila je teču,
a sad žali zbog Tare.”
Zoi je ćutala; samo je slegnula ramenima, izbegavajući Foskin
pogled.
Nešto nije rekla - nešto je izostavila. Marijani se javila iznenadna
misao: Ona ga se boji. Zašto?
Foska Marijani nije izgledao nimalo preteče. Činilo joj se da je
potpuno iskren i empatičan. Sažaljivo ju je odmerio. „Tako mi je žao
svih studenata”, rekao je. „Ovo će upropastiti godinu, ako ne i čitav
koledž.”
Zoi se iznenada obratila tetki. „Moram da idem... na piće s nekim
prijateljima. Hoćeš li da kreneš?”
Marijana je odmahnula glavom. „Svratiću do Klarise. Naći ćemo
se kasnije.”
Zoi je klimnula glavom i pošla.
Marijana se okrenula ka Foski, ali on je već bio otišao. Krupnim
koracima grabio je preko dvorišta.
Na mestu na kom je stajao ostao je samo uporni trag duvanskog
dima. Okretao se i obrtao pre nego što je iščezao u vazduhu.

19
„Pričaj mi o profesoru Foski”, rekla je Marijana.
Klarisa ju je radoznalo odmerila dok je sipala čaj boje ćilibara iz
srebrnog čajnika u dve šoljice od najfinijeg porcelana. Pružila je
jednu gošći.
„O profesoru Foski? Zašto se zanimaš za njega?”
Marijana je procenila da će biti najbolje da se ne upušta u
detaljna objašnjavanja. „Onako”, rekla je. „Zoi ga je pominjala.”
Klarisa je slegnula ramenima. „Ne poznajem ga naročito dobro...
odnedavno je kod nas. Prvoklasni um. Amerikanac. Doktorirao je
kod Robertsona na Harvardu.”
Sela je naspram Marijane u izlizanu žutozelenu fotelju pored
prozora. Počastila je gošću toplim osmehom. Profesorka Klarisa
Miler imala je skoro osamdeset godina. Neuredna seda kosa skrivala
joj je bezvremeno lice. Bila je odevena u belu svilenu košulju, suknju
od tvida i vuneni prsluk, znatno stariji od većine njenih studenata.
Klarisa je bila Marijanin prodekan za nastavu na Kembridžu.
Većina predavanja na Sent Kristoferu održavala se jedan na jedan,
između profesora i studenta, obično u predavačevim odajama. Posle
podne, ponekad i ranije, na tim predavanjima služio se alkohol, uz
dozvolu profesora - vrsni božole u Klarisinom slučaju, donošen iz
lavirintskih vinskih podruma ispod koledža - koji je omogućavao
obrazovanje u piću, pored onog književnog.
Predavanja su u takvom sistemu obrazovanja imala ličniji
karakter, a granice između učitelja i učenika su omekšavale -
poveravali su se jedno drugom i delili intimne priče. Klarisa je bila
dirnuta, i možda zaintrigirana Grkinjom koja je odrastala bez majke.
Nadzirala je Marijanu materinskim okom dok je studirala na Sent
Kristoferu. Marijana je pak bila nadahnuta Klarisom - ne samo
profesorkinim čudesnim akademskim postignućima u oblasti kojom
dominiraju muškarci već i njenim znanjem i spremnošću da ga
podeli. Zahvaljujući Klarisinom strpljenju i brižnosti - i povremenim
provalama gneva - od nje je dobila znatno više nego od drugih
profesora.
Ostale su u kontaktu nakon Marijaninog diplomiranja, putem
povremenih pisama i razglednica, sve dok jednog dana od Klarise
nije stigao neočekivani mejl, obznana da se i ona konačno priklonila
internet dobu. Poslala joj je divan i dirljiv mejl posle Sebastijanove
smrti. Marijana ga je smatrala tako važnim da ga je sačuvala i
nekoliko puta iščitala.
„Čula sam da je profesor Foska predavao Tari”, rekla je Marijana.
Klarisa je klimnula glavom. „Tako je, da, jeste. Sirotica... Znam da
je bio prilično zabrinut za nju.*
„Da li je bio?”
„Jeste, rekao je da na jedvite jade ispunjava studentske obaveze,
da ima velike probleme.* Uzdahnula je i odmahnula glavom.
„Strašna stvar. Strašna.*
„Da. Slažem se.”
Marijana je otpila nešto čaja. Gledala je kako Klarisa puni lulu
duvanom. Lep predmet od tamnog trešnjevog drveta.
Klarisa je usvojila ritual pušenja lule od pokojnog supruga. Njene
odaje osećale su se na dim i začinjen opori duvan za lulu; taj vonj se
godinama uvlačio u zidove, knjige i samu Klarisu. Znao je biti veoma
jak. Marijana je čula da su se neki studenti žalili da puši na
predavanjima. U jednom trenutku morala je da se povinuje
pooštrenim zahtevima zdravstvene i bezbednosne zaštite. Zabranili
su joj da upražnjava tu naviku pred studentima.
Ali Marijani to nije smetalo; zapravo je, sedeći naspram nje,
shvatila koliko joj je taj miris nedostajao. Zapljusnuo bi je talas
ohrabrenja kad bi u retkim prilikama osetila aromu lule u spoljašnjem
svetu. Povezivala je smrdljivi, tamni, gusti dim s mudrošću, učenjem
- i dobrotom.
Klarisa je zapalila lulu i otpuhnuta dim. Ubrzo je nestala iza
tamnih oblačića. „Teško mi je da ovo shvatim”, rekla je. „Znaš,
osećam se prilično izgubljeno. Ovi događaji me podsećaju da ovde
vodimo zaštićene živote - naivne, i možda s namerom daleke od
užasa spoljašnjeg sveta.”
Marijana se slagala s njom. Na teži način je naučila da je čitanje
o životu ne priprema za njega. Ali zadržala je taj uvid za sebe. Samo
je klimnula glavom.
„Toliko nasilje je užasavajuće. Teško ga je pojmiti.”
Klarisa je uperila lulu u Marijanu. Često ju je koristila kao
pomagalo u govoru. Duvan bi se prosuo iz nje i ostavio crne rupe na
tepisima, progorevši ih žarom. „Znaš, Grci su imali reč za to. Za
takvu vrstu besa.”
Marijana se zainteresovala. „Da li su?”
„Menis. U engleskom nema odgovarajuće reči. Sećaš li se,
Homer počinje Ilijadu sa ’μήνιν άειδε θεά Πηληϊάδεω Άχιλήος’ -
’Pevaj mi, o boginjo, o Ahilovom menis’.”
„Ah! A šta to tačno znači?”
Klarisa je progovorila posle kraćeg razmišljanja. „Mislim da bi se
moglo prevesti kao nekontrolisan gnev - strahovit bes -pomama.”
Marijana je klimnula glavom. „Pomama, da... To je bio pomamni
čin.”
Klarisa je spustila lulu u malu srebrnu pepeljaru. Osmehnula se.
„Tako mi je drago što si ovde, draga moja. Bićeš od velike
pomoći.”
„Ostajem samo večeras... došla sam zbog Zoi.”
Klarisa je izgledala razočarano. „Samo toliko?”
„Pa, moram da se vratim u London. Imam pacijente...”
„Naravno, ali...” Slegnula je ramenima. „Zar ne možeš da ostaneš
još koji dan? Za ljubav koledža?”
„Ne vidim kako bih mogla pomoći. Ja sam psihoterapeut, a ne
detektiv.”
„To mi je poznato. Ti si psihoterapeut specijalizovan za grupe... A
zar ovo nije nešto što pogađa grupu?”
„Jeste, ali...”
„I bila si student na Sent Kristoferu, što ti daje duboki uvid i
razumevanje, koje policija, ma kako dobronamerna bila, jednostavno
nema.”
Marijana je odmahnula glavom. Malo joj je zasmetalo što je
ponovo na tapetu. „Nisam kriminolog. Ovo zaista nije moja oblast.”
Iako je bila razočarana, Klarisa se suzdržala od komentara.
Načas je pogledala Marijanu. Progovorila je mekšim tonom.
„Oprosti mi, draga moja. Palo mi je na pamet da te nijednom
nisam pitala kakav je osećaj.”
„Osećaj?”
„Biti ovde... bez Sebastijana.”
 Klarisa ga je prvi put pomenula. Marijana je bila pomalo
zatečena. Nije znala šta da kaže.
„Ne znam kakav je osećaj.”
„Sigurno je čudnovat?”
Marijana je klimnula glavom. „Čudnovat bi bila odgovarajuća reč.”
„I ja sam se čudnovato osećala posle Timijeve smrti. Uvek je bio
tu... i najedanput ga nije bilo. Stalno sam očekivala da će iskočiti iza
stuba i iznenaditi me... i još je tako.”
Klarisa je trideset godina bila u braku s profesorom Timotijem
Milerom. Dva čuvena ekscentrika s Kembridža su se često mogla
videti kako jurcaju po gradu s knjigama pod rukom, neočešljana, s
rasparenim čarapama, u potpunosti zaokupljena razgovorom. Bili su
jedan od najsrećnijih parova koje je Marijana poznavala, sve do
Timijeve smrti, pre deset godina.
„Biće ti lakše”, rekla je Klarisa.
„Da li će?”
„Važno je gledati napred. Ne smeš večito gledati pozadi, preko
ramena. Razmišljaj o budućnosti.”
Marijana je odmahnula glavom. „Iskreno, ne vidim je... malo toga
vidim. Sve je...” Tragala je za odgovarajućim rečima. Setila ih se:
„Iza vela. Odakle je to? ’Iza vela, iza vela...’”
„Tenison.” Klarisa je rekla bez oklevanja. „In Memoriam - pedeset
šesta strofa, ako se ne varam.”
Marijana se osmehnula. Većina profesora je imala enciklopediju u
glavi; Klarisa je imala čitavu biblioteku. Stara profesorka je zatvorila
oči i nastavila da recituje.
„’O život je tako uzaludan, tako krhak! / Bez tvog glasa koji teši i
blagosilja! / Mogu li se nadati odgovoru ili leku? / Iza vela, iza vela..
Marijana je tužno klimnula glavom. „Da... Da, to je to.”
„Bojim se da je Tenison u današnje vreme prilično potcenjen.”
Klarisa se osmehnula i pogledala na sat. „Moram da ti nađem sobu,
ako ćeš prenoćiti. Pozvaću portira.”
„Hvala ti.”
„Sačekaj!”
Starica je ustala i prišla ormanu s knjigama. Prelazila je prstom
preko tomova dok nije pronašla traženo delo. Uzela ga je i gurnula u
Marijanine ruke.
„Izvoli. Pružila mi je veliku utehu posle Timijeve smrti.”
To je bila tanka knjiga, uvezena u crnu kožu. IN MEMORIAM A.
H. H. Alfreda Tenisona, pisalo je izbledelim zlatotiskom.
Klarisa je značajno pogledala Marijanu. „Pročitaj je.”

20

Gospodin Moris, glavni portir, pronašao je sobu za Marijanu.

Iznenadila se kad ga je videla u portirnici. Dobro se sećala starog
gospodina Morisa, ljupkog čoveka, popularnog na koledžu, čuvenog
po popustljivom odnosu prema studentima.
Ali ovaj gospodin Moris bio je mlad, na pragu tridesetih, visok i
krupan, sa snažnom vilicom i tamnosmeđom kosom počešljanom na
razdeljak. Na sebi je imao tamno odelo, plavo-zelenu kravatu
koledža i crni polucilindar.
Sa osmehom je propratio Marijanin začuđen pogled.
„Izgleda da ste očekivali nekog drugog, gospođo.”
Postiđeno je klimnula glavom. „Zapravo, jesam... gospodina
Morisa...”
„Bio je moj deda. Umro je pre nekoliko godina.”
„Ah, tako, žao mi je...”
„Ne brinite. To se stalno dešava - ja sam njegova bleda kopija,
kolege me često podsećaju na to.” Namignuo joj je i namestio šešir.
„Ovuda, gospođo. Sledite me.”
Njegov učtiv, formalni nastup pripada nekom drugom, srećnijem
dobu, pomislila je Marijana.
Insistirao je da joj ponese torbu uprkos njenom odbijanju. „Tako
mi to ovde radimo. Poznato vam je da u Sent Kristoferu vreme stoji.”
Osmehnuo joj se. Ponašao se kao potpuno opušteni i
samouvereni gospodar svog terena - što je važilo za sve portire
koledža koje je Marijana upoznala. I imali su puno pravo na takav
stav: bez njih bi upravljanje ovom ustanovom bilo nemoguće, sve bi
se brzo raspalo.
Sledila je Morisa do sobe u Gejbrijel kortu. U tom dvorištu živela
je kao student završne godine. Osmotrila je staro stepenište u
prolazu - kamene stepenice po kojima je milion puta trčala sa
Sebastijanom.
Stigli su do ćoška dvorišta - do osmougaone kule, načinjene od
patiniranih, izbledelih granitnih ploča i stepeništa koje je vodilo do
gostinskih soba. Uspeli su se kružnim stepenicama pokrivenim
hrastovim panelima do prvog sprata.
Moris je otključao i otvorio vrata. Dao joj je ključ.
„Izvolite, gospođo.”
„Hvala.”
Ušla je. Obazrela se oko sebe. To je bila mala soba s
panoramskim prozorom, kaminom i velikim krevetom od hrastovine,
s baldahinom i stubovima sličnim šećerlemama. Bio je pokriven
platnenim zavesama. Ostavljao je pomalo teskoban utisak.
„Ovo je jedna od najlepših soba. Čuvamo ih za stare studente”,
rekao je Moris. „Možda nije dovoljno velika.” Spustio je Marijaninu
torbu na pod, pored kreveta. „Nadam se da će vam boravak biti
prijatan.”
„Hvala vam, veoma ste ljubazni.”
Nisu razgovarali o ubistvu, ali se osetila pozvanom da ga na neki
način pomene - uglavnom zato što je neprestano razmišljala o
njemu.
„Desila se strašna stvar.”
Moris je klimnuo glavom. „Zar ne?”
„Sigurna sam da su svi na koledžu potreseni.”
„Da, jesu. Drago mi je što deka nije doživeo ovako nešto. To bi ga
dokrajčilo.”
„Da li ste je poznavali?”
„Taru?” Moris je odmahnuo glavom. „Samo po reputaciji. Bila je...
recimo, poznata. Ona i njene prijateljice.”
„Prijateljice?”
„Tako je. Prilično... provokativna grupa devojaka.”
„’Provokativna?’ Zanimljiv izbor reči.”
 „Da li je, gospođo?”
Namerno se snebivao. Marijana se pitala zašto.
„Šta ste imali na umu?”
Osmehnuo se. „Samo da su malo... žestoke, ako shvatate šta
želim da kažem. Moramo budno paziti na njih, i njihove zabave.
Nekoliko puta sam morao da ih prekinem. Na njima se svašta
događa.”
„Razumem.”
Teško je čitala njegov izraz lica. Pitala se šta leži ispod dobrih
manira i srdačnosti. Šta zapravo misli?
Moris se osmehnuo. „Ako vas Tara zanima, porazgovarajte sa
posteljkama. One su uvek dobro obaveštene o zbivanjima na
koledžu. O svim tračevima.”
„Imaću to na umu, hvala vam.”
„Ostaviću vas na miru, gospođo, ako je ovo sve što vam je
potrebno. Laku noć.”
Moris je izašao. Tiho je zatvorio vrata za sobom.
Marijana je konačno ostala sama posle dugog i iscrpljujućeg
dana. Sela je na krevet. Osećala se isceđeno.
Pogledala je na sat. Devet. Trebalo bi da legne - ali znala je da
neće moći da zaspi. Bila je previše uznemirena i potresena.
Raspakovala je torbu i pronašla tanku knjigu poezije koju joj je
Klarisa dala.
In Memoriam.
Sela je na krevet i otvorila knjigu. Papir se sasušio. Stranice su
se iskrivile i ukrutile. Na njima su bili nabori slični talasima. Otvorila
ju je i vrhovima prstiju pomilovala grube listove.
Šta joj je Klarisa rekla o njoj? Da će je sad sagledati iz drugačije
perspektive. Zašto? Zbog Sebastijana?
Sećala se da ju je pročitala na studijama. Odbijala ju je
neizmernom dužinom, kao i većinu kolega. Imala je više od tri hiljade
redaka. Ponosila se što ju je pročitala do kraja. U to vreme nije
reagovala na nju - ali bila je mlađa, srećna i zaljubljena. Nije imala
potrebe za tužnom poezijom.
U uvodu starog učenjaka pročitala je da je Alfred Tenison imao
nesrećno detinjstvo - „crna krv” Tenisonovih je bila na zlu glasu.
Njegov otac je bio pijanac, narkoman i nasilni zlostavljač - Tenisonovi
braća i sestre patili su od depresije i mentalnih bolesti. Završili su u
duševnim bolnicama ili su počinili samoubistvo. Alfred je pobegao od
kuće u osamnaestoj. Naišao je na svet slobode i lepote u
Kembridžu, kao i Marijana. I pronašao je ljubav. Ne znamo da li je
odnos između Artura Henrija Halama i Tenisona bio seksualan, ali je
nesumnjivo bio duboko romantičan. Od prvog susreta, na kraju prve
godine, provodili su svaki budni momenat zajedno. Često su ih viđali
kako se šetaju držeći se podruku, sve dok, nekoliko godina kasnije,
1833... Halam nije iznenada umro od posledica izliva krvi u mozak.
Nije poznato da li se Tenison ikad u potpunosti oporavio od tog
gubitka. Depresivni, zapušteni i štrokavi pesnik odao se tugovanju.
Raspao se. Žalio je godinama. Pisao je veoma malo, tek poneki
redak, strofu, elegiju, i sve je posvećivao Halamu. Ti stihovi konačno
su objedinjeni u ogromnoj poemi. Objavljena je kao In Memoriam A.
H. H. i brzo prepoznata kao jedna od najvećih poema ikad napisanih
na engleskom jeziku.
Opružila se na krevetu i počela da čita. Ubrzo je otkrila koliko je
bolno autentično i blisko zvučala - spoznala je neobično osećanja
odeljenosti od tela. Ovo je bio njen, a ne Tenisonov glas; artikulisao
je njoj neiskaziva osećanja: „Pokatkad u tome vidim polovični greh /
U iskazivanju tuge koju osećam u obliku reči; / Zato što reči, kao
Priroda, napola otkrivaju /1 napola skrivaju Dušu u njima.” Tenison
se, baš kao i Marijana, godinu dana nakon Halamove smrti vratio u
Kembridž. Hodio je istim ulicama kojima se šetao s Halamom;
iznašao je da se „osećao isto, ali da nije bio isti” - zastao je ispred
Halamove sobe i pročitao „drugo ime na vratima”.
Nabasala je čuvene retke, zakopane između toliko drugih
stihova, koji su postali sastavni deo engleskog jezika - i dalje su
mogli da joj se prikradu otpozadi, iznenade je i ostave bez daha:

Držim da je istina, ma šta se zbilo;

Osećam kada sam najtužniji;
Bolje da ste voleli i izgubili
Neg’ da ne voleste nikada, nimalo...
 Oči su joj se ispunile suzama. Spustila je knjigu i pogledala kroz
prozor. Napolju je bio mrak. Zurila je u vlastiti odraz dok su joj suze
tekle niz obraze.
Šta ćeš sad? - zapitala se. Kuda ćeš?
Šta radiš?
Zoi je bila u pravu - bežala je. Ali kuda? Nazad u London? Nazad
u ukletu kuću na Primrouz Hilu? To više nije dom - samo jazbina u
kojoj se skrivala.
Potrebna je Zoi na Sent Kristoferu, priznala to ili ne; jednostavno
ne može da je napusti - to ne dolazi u obzir.
Iznenada se setila Zoinih reči ispred kapele: Sebastijan bi joj
rekao da ostane. I bila je u pravu.
Sebastijan bi želeo da se Marijana ne povlači, već da se bori.
Pa onda?
Setila se predstave profesora Foske u dvorištu. Možda je
„predstava” prava reč. Da li je u njegovom nastupu bilo nečeg
preterano besprekornog, pomalo uvežbanog? Ipak, ima alibi.
Sigurno je nevin, osim ako nije ubedio studentkinje da lažu zbog
njega, što je malo verovatno...
A opet...
Nešto se nije uklapalo. Nešto nije imalo smisla.
Tara je optužila Fosku da joj je pretio ubistvom. A zatim...
nekoliko sati kasnije bila je mrtva.
Ne bi joj škodilo da ostane nekoliko dana na Kembridžu i postavi
nekoliko pitanja o Tarinom odnosu s profesorom. On bi svakako
mogao da podnese istragu.
I ako policija ne namerava da ga goni, možda bi ona - odajući
tako poštu Zoinoj prijateljici - mogla da posluša priču te devojke... i
da je uzme zaozbiljno.
Zato što niko drugi to nije učinio.
 DRUGI DEO

Moj spor sa dobrim delom psihoanalize nastao je zbog

njene polazne pretpostavke da je patnja greška, znak
slabosti ili čak bolesti. Iako su najveće nama poznate istine
rođene iz patnje.

- Artur Miler

Lestrigonce, kiklope,
I pomamnog Posejdona nikad nećete sresti,
Ako ih ne nosite u duši,
Ako ih vaša duša ne postavi ispred vas.

- K. P. Kavafi, Itaka
 1

Večeras ponovo nisam mogao da zaspim. Bio sam previše

uznemiren, prenapet. Moja mama bi rekla da sam bio preterano
uzbuđen.
Stoga sam odustao od pokušaja - i krenuo u šetnju.
Video sam lisca dok sam lutao pustim gradskim ulicama. Nije me
čuo. Zaprepašćeno je podigao glavu kad sam mu prišao.
Nikad nisam bio bliži nekoj lisici. Kakvo veličanstveno stvorenje! -
to krzno, taj rep - i te tamne oči, koje su mi uzvraćale pogled.
Zagledao sam se u njih i... šta sam video?
Teško je opisati - u očima te životinje, u toj sekundi videh
celokupno čudo stvaranja, čudo vaseljene. Kao da sam video boga. I
- na sekundu - obuzelo me je neobično osećanje. Imao sam utisak
da je neko prisutan. Kao da je bog stajao tu, na ulici, pored mene, i
držao me za ruku.
Najedanput sam se osetio veoma bezbedno. Bio sam miran,
spokojan - kao posle povlačenja moćne groznice, posle izgaranja u
delirijumu. Osetio sam drugi deo sebe, onaj dobri, dizao se sa
zorom...
Ali tada... lisac je nestao. Izgubio se u senkama, i sunce je
izašlo... Bog je otišao. Ostao sam sam i podeljen nadvoje.
Ne želim da budem podeljena ličnost. Želim da budem
jedinstvena osoba. Želim da budem celina. Ali izgleda da nemam
izbora.
Stojeći na ulici, dok je sunce izlazilo, susreo sam se s užasnom
uspomenom na drugu zoru, od pre mnogo godina. Na drugo jutro -
baš kao ovo.
Na istu žutu svetlost. Isto osećanje podeljenosti.
Ali gde?
 Kada?
Znao sam da ću se setiti ako se napregnem. Ali da li sam to
želeo? Osećao sam da je to nešto što iz sve snage pokušavam da
zaboravim. Čega sam se toliko bojao? Oca? Da li sam još verovao
kako će se pojaviti na vratancima kao zlikovac iz pantomime da bi
me zgromio?
Ili policije? Da li sam se bojao snažne ruke na svom ramenu,
hapšenja i kažnjavanja - odmazde za svoje zločine?
Zašto sam se toliko bojao?
Odgovor je morao biti tamo negde.
I znao sam gde treba da ga tražim.

Marijana je posetila Zoi rano ujutru.

Zoi tek što se probudila. Sneno je stiskala zebru jednom rukom, a
drugom skidala masku za oči.
Zatreptala je ka Marijani kad je razmakla zavese da bi propustila
svetlost dana. Zoi nije dobro izgledala - oči su joj bile zakrvavljene.
Bila je iscrpljena.
„Izvini, loše sam spavala. Mučili su me teški snovi.”
Marijana joj je dodala šolju kafe. „O Tari? Mislim da sam je i ja
sanjala.”
Zoi je klimnula glavom srčući kafu. „Ovo je kao noćna mora. Ne
mogu da verujem da je stvarno... nema.”
„Znam.”
Zoi se rasplakala. Marijana nije znala da li da je teši ili da joj
skrene misli. Odlučila se za ovo drugo. Podigla je gomilu knjiga sa
stola. Pogledala je naslove - Vojvotkinja od Malfija, Osvetnikova
tragedija, Španske tragedije.
„Pusti me da pogađam. Ovog semestra polažeš tragedije?”
„Osvetnikova tragedija”, promrmljala je Zoi. „Kakva budalaština.”
„Ne uživaš u njima?”
 „Vojvotkinja od Malfija je u redu... zabavna je - hoću reći, tako je
luda.”
„Sećam se. Otrovnih Biblija i vukodlaka. Ali nekako... ipak
funkcioniše, zar ne? Oduvek sam tako mislila.” Marijana je pogledala
Vojvotkinju od Malfija. „Godinama je nisam čitala.”
„Postaviće je u ADK teatru ovog semestra. Dođi da gledaš.”
„Hoću. To je dobar komad. Zašto se nisi prijavila na audiciju?”
„Prijavila sam se, ali nisam prošla.” Zoi je uzdahnula. „To je priča
mog života.”
Marijana se osmehnula. Zatim je nevešto pretvaranje da je sve u
redu kolabiralo. Zoi se zagledala u nju. Sve više se mrštila.
„Odlaziš? Došla si da se oprostiš?”
„Ne. Ne odlazim. Odlučila sam da ostanem, bar nekoliko dana... i
postavim neka pitanja. Da vidim mogu li biti od pomoći.”
„Zaista?” Zoine oči su blesnule. „To je čudesno. Hvala ti.”
Oklevajući je dodala: „Slušaj. Žao mi je zbog onoga što sam juče
rekla - da bih više volela da je Sebastijan ovde umesto tebe.”
Marijana je odmahnula glavom - razumela je sestričinu. Između
nje i Sebastijana uvek je postojala posebna veza. Kad je bila
devojčica, obavezno bi potrčala ka njemu kad bi se posekla,
raskrvarila koleno ili zatražila utehu. Marijani to nije smetalo - znala
je koliko je važno imati oca. A Sebastijan je bio očinska figura u
Zoinom životu posle gubitka roditelja. Osmehnula se.
„Ne moraš da se izvinjavaš. Sebastijan se uvek mnogo bolje
snalazio od mene u kriznim trenucima.”
„Znam da je uvek brinuo o nama. A sad...” Zoi je slegnula
ramenima.
Marijana se ohrabrujuće osmehnula. „Sad ćemo brinuti jedna o
drugoj. Jel’ važi?”
„Važi.” Zoi je klimnula glavom. Pribrala se i progovorila znatno
odlučnijim tonom. „Samo mi daj dvadesetak minuta da se istuširam i
spremim. Napravićemo plan...”
„Šta? Zar nemaš predavanja?”
„Da, ali...”
„Nema ali”, oštro će Marijana. „Idi na predavanja, na vežbe.
Videćemo se na ručku. Tada ćemo razgovarati.”
 „O, Marijana...”
„Ne. Ozbiljna sam. Sad je važnije nego ikad da se posvetiš
nečemu - i da se usredsrediš na rad. Dogovoreno?”
Zoi je duboko uzdahnula, ali je prestala da negoduje. „U redu.”
„Dobro je”, rekla je Marijana. Poljubila ju je u obraz. „Vidimo se.”

Izašla je iz Zoine sobe i sišla do reke.

Prošla je pored kuće za čamce - i pored niza ukotvljenih plovila u
vlasništvu Sent Kristofera. Ljuljuškali su se na vodi, lancima vezani
za obalu.
Telefonirala je pacijentima u hodu da bi otkazala sastanke za ovu
nedelju.
Nije im rekla šta se dogodilo. Samo je pomenula hitan slučaj u
porodici. Svi su dobro podneli vest - osim Henrija. Nije očekivala da
će dobro reagovati, i nije pogrešila.
„Mnogo vam hvala”, sarkastično će Henri. „Živeli, drugarice.
Svaka vam čast.”
Pokušala je da mu objasni da je nešto iskrslo, ali on nije bio
zainteresovan za njenu priču. Još kao dete imao je oči samo za
svoje potrebe. Bio je ozlojeđen i želeo je samo jedno - da je kazni.
„Da li vam je stalo do mene? Ili vas boli uvo?”
„Henri, ovo je van moje kontrole...”
„A šta je sa mnom? Potrebni ste mi, Marijana. To je van moje
kontrole. Svašta se dešava. Ja... davim se...”
„Šta se dešava? Šta nije u redu?”
„Ne mogu da govorim o tome telefonom. Potrebni ste mi... Zašto
niste kod kuće?”
Ukočila se. Kako zna da nije tamo? Sigurno ponovo motri na
njenu kuću.
Zvono za uzbunu se iznenada oglasilo u njenoj glavi - situacija s
Henrijem je neodrživa; naljutila se na sebe što je dopustila da do
toga dođe. Moraće da se pozabavi time - da se pozabavi Henrijem.
Ali ne sada. Ne danas.
„Moram da idem”, rekla je.
 „Znam gde ste, Marijana. To niste znali, zar ne? Držim vas na
oku. Vidim vas...”
Prekinula je vezu. Iznervirala se. Osmotrila je rečnu obalu i stazu
u oba pravca, ali nije videla Henrija.
Naravno, samo je pokušavao da je uplaši. Naljutila se na sebe
zato što je progutala mamac.
Odmahnula je glavom i nastavila put.

Jutro je bilo divno. Sunčeva svetlost probijala se kroz vrbovo granje

pored reke. Blistavo zeleno lišće presijavalo se iznad Marijanine
glave. Divlja ciklama rasla je pored staze. Podsećala je na skupine
ružičastih leptirova. Teško je mirila takvu lepotu s razlogom njenog
boravka na ovom mestu i mislima o ubistvu i smrti.
Šta, dođavola, radim ovde? Pomislila je. Ovo je ludost.
Teško je ne baviti se problemima... lutati u mraku. Ne zna kako
se hvata ubica. Nije kriminolog ni forenzički psiholog kao Džulijan.
Ima samo instinktivno znanje o ljudskoj prirodi i ponašanju
prikupljeno tokom godina rada s pacijentima. I to će morati da bude
dovoljno; odbaciće svaku sumnju u sebe, ili će je ona obogaljiti.
Mora da veruje instinktima. Razmišljala je.
Odakle da počne?
Kao prvo - i najvažnije - mora da shvati Taru: kakva je osoba bila,
koga je volela, koga je mrzela - i koga se bojala. Džulijan je
verovatno bio u pravu kad je rekao da je Tara poznavala ubicu.
Stoga mora da otkrije njene tajne. To ne bi trebalo da bude pretežak
zadatak. U ovakvim grupama, u malim zatvorenim zajednicama,
mnogo je ogovaranja. I svi su upućeni u svačiji privatni život. Na
primer, ako postoji imalo istine u Tarinoj tvrdnji da je imala aferu s
Edvardom Foskom, mora biti i nekih tračeva. Mnogo toga će saznati
od ljudi sa koledža. Odatle će i početi - od postavljanja pitanja.
I, što je još važnije, od slušanja odgovora.
 Stigla je do dela reke pored Mil lejna, gde je bilo više ljudi. Šetali
su, trčali i vozili bicikle. Posmatrala ih je. Bilo ko od njih bi mogao biti
ubica. Možda sada stoji u blizini.
Možda je posmatra.
Kako će ga prepoznati? Pa, jednostavan odgovor je da neće
moći, baš kao ni Džulijan, uprkos pozivanju na silnu stručnost. Znala
je da bi on, na pitanje o psihopatiji, ukazao na oštećenja čeonog ili
slepoočnog režnja; ili bi naveo niz besmislenih kvalifikacija -
poremećaj antisocijalne ličnosti, maligni narcisizam - zajedno s
nizom nepouzdanih karakteristika poput visoke inteligencije,
površnog šarma, grandioznosti, patološkog laganja i prezira
moralnosti - koje objašnjavaju veoma malo toga. Sve to ne bi moglo
da objasni kako - ili zašto - neko postaje nemilosrdno čudovište koje
koristi druga ljudska bića i lomi ih na komade kao pokvarene igračke.
Psihopatija je nekada davno jednostavno nazivana „zlom”. O zlim
ljudima - koji nalaze zadovoljstvo u povređivanju i ubijanju drugih -
pisalo se još od kada je Medeja podigla sekiru na svoju decu, i
verovatno znatno pre. Reč „psihopata” smislio je nemački psihijatar
1888. godine, kada je Džek Trbosek terorisao London. Potiče od
nemačke reči psychopastiche, koja doslovce znači „napaćena duša”.
Marijana je patnju smatrala ključnom odrednicom koja je podsećala
da i ta čudovišta trpe bol. Razmišljanje o njima kao žrtvama
dozvoljavalo joj je da bude racionalnija i saosećajnija u pristupu.
Psihopatija ili sadizam nikad se ne pojavljuju niotkuda. One nisu
virus koji nekog iznebuha zaražava. Imaju dugu predistoriju u
detinjstvu.
Verovala je da je detinjstvo reaktivno iskustvo, što će reći da ne
možemo osetiti empatiju prema drugom ljudskom biću ako je roditelji
ili staratelji nisu iskazivali prema nama. Čovek koji je ubio Taru je
nekad bio dečak koji nije dobio nikakvu empatiju ili nežnost ni od
koga. Patio je - i to strahovito.
A opet, mnogo dece odraste u užasno izopačenim sredinama - i
ne završe kao ubice. Zašto? Pa, kao što je njena stara savetnica
govorila: „Malo je potrebno za spašavanje detinjstva.” Malo nežnosti,
nešto razumevanja ili priznanja: neko ko će prepoznati i priznati
stvarnost deteta - i spasti njegovo duševno zdravlje.
 Marijana je pretpostavljala da u ovom slučaju nije bilo nikoga -
nije bilo brižne babe, najdražeg ujaka, dobronamernog suseda ili
učitelja koji će uočiti, imenovati i izvući na površinu njegovu patnju.
Sva stvarnost je pripadala zlostavljaču, i stid, strah i gnev malog
deteta su bili previše opasni da bi ih samostalno procesuiralo - nije
Znalo kako, jer ih nije osetilo. Žrtvovalo je pravog sebe, sav taj
nespoznati bol i bes podzemnom svetu, mračnom svetu
podsvesnog.
Izgubilo je kontakt s onim što je odista bilo. I čovek koji je odveo
Taru na to izolovano mesto je stranac sebi koliko i drugima. On je,
pretpostavila je Marijana, sjajan glumac: besprekorno ljubazan,
srdačan i šarmantan. Ali Tara ga je nekako isprovocirala - pa se
užasnuto dete u njemu obrušilo na nju, i poteglo nož.
Ali šta ga je aktiviralo?
To je važno pitanje. Kad bi samo mogla da se zagleda u njegov
um i pročita njegove misli - ko god on bio.
„Zdravo.”
Poskočila je kad je čula glas iza sebe. Hitro se okrenula.
„Izvinite”, rekao je. „Nisam hteo da vas uplašim.”
To je bio Fred, mladić kog je upoznala u vozu. Gurao je bicikl,
noseći gomilu papira ispod ruke, i jeo jabuku. Nacerio se.
„Da li me se sećate?”
„Da, sećam vas se.”
„Rekao sam da ćemo se ponovo sresti, zar ne? Predvideo sam
to.
Rekao sam vam da sam pomalo obdaren za takve stvari.”
Osmehnula se. „Kembridž je malo mesto. Ovo je slučajnost.”
„Verujte mi kad vam kao fizičar kažem da slučajnosti ne postoje.
Rad koji upravo pišem to će i dokazati.”
Taman kad je klimnuo glavom ka papirima, oni mu iskliznuše
ispod ruke - stranice pune matematičkih jednačine rasule su se po
stazi.
„Prokletstvo.”
Bacio je bicikl na tlo. Trkom ga je obišao i počeo da sakuplja
listove. Marijana je kleknula da bi mu pomogla.
„Hvala”, rekao je kad su ih pokupili.
 Gledao ju je u oči, samo nekoliko centimetra udaljen od njenog
lica. Pogledi su im se na sekundu ukrstili. Ima lepe oči, pomislila je.
Brzo je odbacila tu misao i ustala.
„Drago mi je što ste ostali”, rekao je. „Da li ćete se duže
zadržati?” Slegnula je ramenima. „Ne znam. Ovde sam zbog
sestričine... ona... primila je neke loše vesti.”
„Mislite na ubistvo? Vaša sestričina je na Sent Kristoferu, zar
ne?”
Zbunjeno je zatreptala. „Ja... ne sećam se da sam vam to rekla.”
„O... pa jeste.” Brzo je nastavio. „Svi govore... o onome što se
desilo. Mnogo sam razmišljao o tome. Imam nekoliko teorija.”
„Kakvih teorija?”
„O Konradu.” Fred je pogledao na sat. „Moram da požurim, ali
kako bi bilo da odemo na piće? Recimo, večeras?
Porazgovaraćemo.” S nadom ju je pogledao. „Naravno, ako želite...
jasno, bez ikakve obaveze... tek onako...”
Zaplitao se i saplitao; Marijana se spremala da ga odbije i da ga
poštedi muka. Ali nešto ju je sprečilo u tome. Šta zna o Konradu?
Mogla bi da začeprka po njegovom umu - možda će naći nešto
korisno. Vredelo bi pokušati.
„U redu”, rekla je.
Fred se iznenadio i uzbudio. „Stvarno? Fantastično. Jel’ može
oko devet? U Orlu? Daću vam moj broj.”
„Nije mi potreban. Biću tamo.”
„U redu”, rekao je sa osmehom. „To je sastanak.”
„Nije sastanak.”
„Ne, naravno da nije. Ne znam zašto sam to rekao. U redu...
Vidimo se.”
Popeo se na bicikl.
Ispratila ga je pogledom dok se udaljavao stazom pored reke.
Okrenula se i zaputila ka koledžu.
Vreme je da počne. Vreme je da zasuče rukave i da se na posao.

4
Marijana je žurila preko Mejn korta ka grupi sredovečnih žena koje
su pijuckale čaj iz vrelih šolja, grickale kolačiće i tračarile. Posteljke
su bile na pauzi za čaj.
„Posteljka” je bio termin koji se koristio isključivo na univerzitetu, i
neka vrsta institucije - stotinama godina su vojske lokalnih žena
zapošljavane na koledžu da nameštaju postelje, prazne kante za
smeće i čiste sobe - iako se mora reći da im je dnevni kontakt sa
studentima često omogućavao da prevaziđu ulogu posluge i postanu
njihov oslonac u svakom smislu. Marijanina posteljka je nekad bila
jedina osoba s kojom je svakodnevno razgovarala dok nije upoznala
Sebastijana.
Posteljke nisu bile nimalo bezazlena grupa. Marijana im je
prilazila s izvesnim strahom. Pitala se - ne prvi put - šta te žene iz
radničke klase, lišene svih pogodnosti koje su uživali privilegovani i
često razmaženi mladi ljudi, zaista misle o studentima.
Možda mrze sve nas, pomislila je. Ne bi ih krivila da je tako.
„Dobro jutro, moje dame”, rekla je.
Razgovor je utihnuo. Žene su je radoznalo i pomalo sumnjičavo
odmerile. Osmehnula se.
„Pitam se da li biste mogle da mi pomognete. Tražim posteljku
Tare Hempton.”
Nekoliko glava okrenulo se ka ženi u plavoj radnoj bluzi koja je
pripaljivala cigaretu iza njih.
Bila je u kasnim šezdesetim, verovatno i starija. Nosila je kofu sa
sredstvima za čišćenje i pajalicu. Nije bila gojazna, već punačka, s
oblim licem. Kosa joj je bila crvena, seda pri korenu, a obrve
nacrtane. Danas ih je iscrtala visoko na čelu, zbog čega je izgledala
pomalo zblanuto. Činilo se da joj pažnja ne prija. Pozdravila je
Marijanu napetim osmehom.
„To sam ja, draga moja. Ja sam Elsi. Kako vam mogu pomoći?”
„Zovem se Marijana. Studirala sam ovde. I ja...”, nastavila je
improvizujući, „ja sam psihoterapeut. Dekan me je zamolio da
saznam kako je Tarina smrt uticala na osoblje koledža. Pitala sam se
da li biste hteli... da porazgovaramo.”
 Neubedljivo je okončala kratak govor, stoga nije gajila velike
nade da će Elsi zagristi mamac. Nije pogrešila.
Elsi je napućila usne. „Terapeut mi nije potreban, draga moja.
S mojom glavom je sve u redu, hvala lepo.”
„Nisam to mislila... očekivala sam neku korist od tog razgovora.
Stvar je u tome... što sprovodim istraživanje.”
„Znate, stvarno nemam vremena...”
„Neće dugo trajati. Možda bih mogla da vas izvedem na čaj? Na
parče torte?”
Elsine oči su zasjale. Pri pomenu torte, pokolebala se. Slegnula
je ramenima i povukla dim.
„Vrlo dobro. Ali moraćemo da budemo brze. Čeka me još jedno
stepenište pre ručka.”
Ugasila je cigaretu o kaldrmu i otpasala kecelju. Predala ju je
koleginici, koja ju je prihvatila bez reči.
Zatim je prišla Marijani.
„Sledite me, draga moja”, rekla je. „Znam najbolje mesto.”
Pružila je korak. Marijana je krenula za njom. Čula je kako žene
žustro šapuću čim im je okrenula leđa.

Marijana je sledila Elsi po Kings parejdu. Prošle su pored Market

skvera, sa zelenim i belim šatorima i tezgama na kojima se
prodavalo cveće, knjige i odeća, i bleštavo belog Senat hausa, iza
blistavocrne ograde. Pred otvorenim vratima prodavnice karamela
zapahnuo ih je snažni, slatki miris šećera i vrelih karamela.
Elsi je zastala ispred crveno-bele tende Koper ketla. „Evo mog
lokala”, rekla je.
Marijana je klimnula glavom. Sećala se čajdžinice iz studentskih
dana. „Posle vas.”
Ušla je za posteljkom. Lokal je bio pun studenata i turista; govorili
su na raznim jezicima.
 Elsi je prišla staklenoj vitrini s kolačima. Posmatrala je ponudu:
čokoladne i voćne torte, pita od jabuka i mus od limuna. „Stvarno ne
bi trebalo”, rekla je. „Ali... možda samo jedan.”
Obratila se starijoj sedokosoj kelnerici iza šanka. „Parče
čokoladne torte. I čaj.” Klimnula je glavom ka Marijani. „Ona plaća.”
Marijana je naručila čaj. Sele su za sto pored izloga.
Isprva su ćutale. Marijana se osmehnula. „Pitam se da li
poznajete moju sestričinu Zoi. Bila je Tarina prijateljica.”
Elsi je nešto progunđala. Nije bila oduševljena. „O, ona je vaša
sestričina? Da, brinem o njoj. Ona je prava mala gospođa.”
„Zoi? Kako to mislite?”
„Bila je veoma gruba prema meni... nekoliko puta.”
„O... žao mi je što to čujem. To je novost za mene.
Porazgovaraću s njom.”
„Učinite to, draga moja.”
Napetost se osećala u vazduhu.
Prekinula ga je kelnerica - mlada, lepa Istočnoevropljanka -
donoseći čaj i parče torte. Elsino lice se ozarilo.
„Polina. Kako si?”
„Dobro sam, Elsi. A ti?”
„Zar nisi čula?” Oči su joj se raširile, a drhtaj lažne emocije
mogao se čuti u njenom glasu. „Jedna Elsina štićenica je
iskasapljena... isečena na komade pored reke.”
„Da, da, čula sam. Žao mi je.”
„Pazi kuda ideš i šta radiš. Nije bezbedno da lepa devojka kao
što si ti luta noću sama napolju.”
„Čuvaću se.”
„Dobro.” Elsi je sa osmehom posmatrala kelnericu dok se
udaljavala. Usredsredila se na poslasticu, energično je napavši. „Nije
loše”, rekla je između zalogaja. Nešto čokolade joj se zadržalo na
usnama. „Hoćete li da se poslužite?”
Marijana je odmahnula glavom. „Zahvaljujem se.”
Torta je popravila Elsino raspoloženje. Zamišljeno je posmatrala
Marijanu, žvaćući. „Draga moja, nadam se da ne očekujete da
poverujem u te budalaštine o psihoterapiji. Istraživanje, malo sutra.”
„Domišljati ste, Elsi.”
 Posteljka se zakikotala i ubacila kocku šećera u čaj. „Elsi malo
toga promiče.”
Imala je prilično nezgodnu naviku da govori o sebi u trećem licu.
Intenzivno se zagledala u Marijanu. „Recite mi... šta se ovde zapravo
dešava?”
„Samo sam htela da postavim neka pitanja o Tari...” Uzvratila je
poverljivim tonom. „Bili ste bliski s njom, zar ne?”
Elsi ju je pogledala s blagim oprezom. „Ko vam je to rekao? Zoi?”
„Ne... pretpostavila sam da ste je često viđali kao njena posteljka.
Volela sam svoju.”
„Da li ste, draga moja? Lepo od vas.”
„Pa, imate tako važnu ulogu... nisam sigurna da ste dovoljno
cenjene.”
Elsi je žustro klimnula glavom. „U pravu ste. Ljudi misle da
posteljke samo čiste, brišu i prazne kante za smeće. Ali mališani se
prvi put odvajaju od kuće, ne mogu biti prepušteni sami sebi - neko
mora da brine o njima.” Slatko se osmehnula. „Elsi brine o njima.
Ona ih svakodnevno proverava - i budi svakog jutra - ili ih pronalazi
mrtve, ako se noću obese.”
Zatečena, Marijana je oklevajući nastavila. „Kad ste je poslednji
put videli?”
„Na dan njene smrti, naravno... nikad to neću zaboraviti. Videla
sam kako sirotica ide u smrt.”
„Kako to mislite?”
„Pa, bila sam u dvorištu i čekala još dve dame - uvek idemo kući
zajedno autobusom. I videla sam kako Tara napušta sobu. Izgledala
je poprilično potreseno. Mahnula sam i pozvala je, ali nije me čula.
Gledala sam kako odlazi... da se više nikad ne vrati...”
„Kad se to desilo? Da li se sećate?”
„Tačno u petnaest do osam. Sećam se zato što sam baš tada
pogledala na sat - zamalo da propustimo autobus.” Frknula je. „Ne
dolaze uvek u predviđeno vreme.”
Marijana je nasula još malo čaja u Elsinu šolju.
„Znate, zanimaju me njene prijateljice. Kakav utisak su ostavile
na vas?”
Elsi je podigla obrvu. „O, mislite na njih, zar ne?”
 „Na njih?”
Elsi se osmehnula, ali nije odgovorila. Marijana je oprezno
nastavila.
„Konrad ih je, kad smo razgovarali, nazvao vešticama.”
„Zaista?” Elsi se zakikotala. „Bilo bi bolje da ih je nazvao
kučkama, draga moja.”
„Ne dopadaju vam se?”
Elsi je slegnula ramenima. „Nisu bile njene prijateljice, to nikako.
Tara ih je mrzela. Samo je vaša sestričina bila dobra prema njoj.”
„A ostale?”
„O, maltretirale su je, sirotu dušicu. Plakala mi je na ramenu zbog
toga, jeste. ’Ti si mi jedina prijateljica, Elsi’, govorila je. ’Toliko te
volim, Elsi.’”
Elsi načini pokret kao da briše suzu. Marijani se smučila ova
bolesno slatka predstava kao parče čokoladne torte koje je Elsi
upravo proždrala - i nije verovala ni u jednu izgovorenu reč. Elsi je
bila fantast ili staromodni lažov. Marijani je bilo sve neprijatnije u
njenom društvu. Ali morala je da izdrži do kraja.
„Zašto su maltretirale Taru? Ne razumem.”
„Bile su ljubomorne, zar ne? Zato što je bila tako lepa.”
„Shvatam... pitam se da li je tu bilo još nečeg...”
„Pa... najbolje je da pitate Zoi, zar niste?”
„Zoi?” Marijana se iznenadila. „Ne razumem. Kakve veze Zoi ima
s tim?”
Elsi ju je počastila zagonetnim osmehom. „Pa, to je dobro pitanje,
zar ne, draga moja?”
Nije se potrudila da išta objasni. Marijana se iznervirala. „A šta je
s profesorom Foskom?”
„Šta s njim?”
„Konrad je rekao da se zaljubio u Taru.”
Elsi se nije začudila niti se iznenadila. „Profesor je muškarac, zar
ne? Kao svi drugi.”
„Šta to znači?”
Elsi je šmrknula, ali se uzdržala od komentara. Marijana je imala
utisak da se razgovor okončao i da bi dalje propitivanje bilo
dočekano s nepopustljivim neodobravanjem. Stoga je, trudeći se da
zvuči nehajno, otkrila pravi razlog zbog kog je potkupila Elsi
laskanjem i parčetom torte.
„Elsi. Da li bih mogla da... vidim Tarinu sobu?”
„Njenu sobu?” Činilo se da će je Elsi odbiti. Ali slegnula je
ramenima. „Pretpostavljam da od toga ne može biti nikakve štete.
Policija ju je temeljno pretražila. Nameravala sam da je sutra dobro
počistim... Znate šta. Sačekajte da dovršim čaj, pa ćemo se zajedno
prošetati do nje.”
Marijana se zadovoljno osmehnula. „Hvala vam, Elsi.”

Elsi je otključala vrata Tarine sobe. Ušla je i uključila svetlo. Marijana

ju je sledila.
Izgledala je kao većina tinejdžerskih spavaćih soba, ali bila je
mnogo neurednija. Činilo se kao da je policija nije pretražila, već da
je Tara upravo izašla i da će se vratiti svakog trenutka. U vazduhu se
još osećao trag njenog parfema i mošusni miris marihuane prianjao
je za nameštaj.
Marijana nije znala šta traži. Tragala je za nečim što je policiji
promaklo - ali za čim? Odneli su sve uređaje za koje se Zoi nadala
da će ukazati na nešto - Tarin kompjuter, telefon i ajped nisu bili tu.
Odeća je ostala, u ormanu i na fotelji, kao i u gomilama na podu -
skupi odevni komadi su tretirani kao krpe. Knjige su na sličan način
unižavane. Ostavljane se usred čitanja, otvorene na podu, sa
oštećenim koricama.
„Da li je uvek bila ovako aljkava?”
„O, da, draga moja.” Elsi je frknula pa se snishodljivo zakikotala.
„Bila je beznadežna. Ne znam šta bi radila da nisam vodila računa o
njoj.”
Elsi je sela na krevet. Očigledno je imala poverenja u Marijanu. I
znatno je spustila gard.
 „Roditelji će danas spakovati njene stvari”, rekla je. „Ponudila
sam se za taj posao da bih ih poštedela traume. Zbog nečega su
odbili. Nekim ljudima se ne može ugoditi. Nisam iznenađena. Znam
šta je Tara mislila o njima. Rekla mi je da je ledi Hempton kruta
kučka - i da nije dama, tek da znate. Što se njenog supruga tiče.*.
Marijana je slušala jednim uvom. Želela je da Elsi ode da bi
mogla da se usredsredi na pretragu. Prišla je garderobnom stočiću.
Pogledala ga je. Na njemu se nalazilo ogledalo s fotografijama na
ivicama. Na jednoj je bila Tara s roditeljima. Bila je neverovatno,
očaravajuće lepa. Imala je dugu crvenu kosu i izuzetne crte - lice
grčke boginje.
Posmatrala je ostale predmete na garderobnom stolu. Bočice
parfema, nešto šminke i četku za kosu. Na četki je bila crvena vlas.
„Imala je tako divnu kosu”, rekla je Elsi, prateći Marijanin pogled.
„Češljala sam je. Volela je da joj to radim.”
Marijana se učtivo osmehnula. Podigla je meku igračkicu -
paperjastog zeca naslonjenog na ogledalo. Izgledala je neobično
novo, gotovo nedirnuto, za razliku od Zoine stare zebre, izakane i
rašivene od višegodišnjeg zlostavljanja.
Elsi je brzo rešila misteriju. „Bila je tako usamljena kad je došla
ovamo. Trebalo joj je nešto meko za maženje. Poklonila sam joj
zeku.”
„Veoma lepo od vas.”
„Elsi je tako sentimentalna. Kupila sam joj i termofor. Noću je
ovde veoma hladno. Od tog ćebeta koje im daju nema velike vajde -
tanko je kao karton.” Zevnula je. Činilo se da se dosađuje. „Hoćete li
još dugo, draga moja? Ja moram da krenem. Čeka me još jedno
stepenište.”
„Ne želim da vas zadržavam. Možda... možda ću ostati sama
nekoliko minuta?”
Elsi je kratko razmatrala predlog. „U redu. Izaći ću, popušiti jednu
i nastaviti posao. Zatvorite vrata kad krenete.”
„Hvala.”
Elsi je zatvorila vrata za sobom. Marijana je izdahnula s
olakšanjem. Hvala bogu na tome. Osvrnula se oko sebe. Još nije
našla, šta god da je tražila. Nadala se da će to prepoznati kad ga
vidi. Neki trag - uvid u stanje Tarinog uma. Nešto što bi joj pomoglo
da je razume - ali šta bi to moglo biti?
Prišla je sanduku s fiokama. Otvorila je svaku i ispitala sadržaj.
To je bio depresivan, morbidan poduhvat. Osećala se kao hirurg koji
seče Tarino telo i prebira po unutrašnjim organima. Pregledala je sve
njene najintimnije predmete - donji veš, šminku, proizvode za negu
kose, pasoš, vozačku, kreditne kartice, fotografije iz detinjstva i
najranijih dana, podsetnike i beleške koje je sama sebi pisala, stare
račune, tampone, prazne bočice kokaina, nešto duvana i mrvice
marihuane.
To je neobično; Tara je nestala baš kao Sebastijan - ostavljajući
sve stvari za sobom. Posle smrti, pomislila je Marijana, od nas ostaje
samo misterija; i naši predmeti, naravno, da bi stranci preturali po
njima.
Rešila je da odustane. Ono za čim je tragala nije ovde. Možda
nikada nije postojalo. Zatvorila je poslednju fioku i krenula ka
vratima.
Ali nešto ju je nateralo da se zaustavi... i okrene. Još jednom je
osmotrila sobu.
Pogled joj se zadržao na tabli od plute na zidu iznad stola.
Poruke, reklame, razglednice i nekoliko fotografija.
Na jednoj razglednici bila je poznata Ticijanova slika: Tarkvinije i
Lukrecija. Zastala je. Pažljivije ju je pogledala.
Lukrecija je u spavaćoj sobi, na krevetu, naga i bespomoćna;
Tarkvinije stoji iznad nje s podignutim nožem koji se blista na
svetlosti, spreman da udari. Slika je divna, ali duboko
onespokojavajuća.
Skinula je razglednicu s table. Okrenula ju je.
Tamo, na poleđini, bio je ispisan citat crnim mastilom. Četiri reda
na starogrčkom:

εν δε πάσι γνώμα ταΰτόν έμπρέπει:

σφάξαι κελεύουσίν με παρθένον κόρη
Δήμητρος, ήτις έστι πατρός εΰγενοΰς,
τρόπαιά τ’ έχθρών και πόλει σωτήριαν.
 Zbunjeno je zurila u tekst.

Marijana je zatekla Klarisu kako sedi u fotelji pored prozora, s lulom

u ruci, okružena oblačićima dima. Ispravljala je gomilu studentskih
radova u krilu.
„Možemo li da popričamo?”, upitala je Marijana s vrata.
„Marijana? Još si ovde? Uđi, uđi.” Starica joj je mahnula. „Sedi.”
„Ne prekidam te?”
„Sve što me prekine u pregledanju radova nesvršenih studenata
je dobrodošlo.” Starica je sa osmehom odložila papire i radoznalo je
pogledala. Marijana je sela na kauč. „Odlučila si da ostaneš?”
„Samo nekoliko dana. Potrebna sam Zoi.”
„Dobro je. Vrlo dobro. Tako mi je drago.” Ponovo je upalila lulu i
pućkala neko vreme. „Pa, šta mogu da uradim za tebe?”
Marijana je izvukla razglednicu iz džepa. Pružila ju je Klarisi.
„Pronašla sam je u Tarinoj sobi. Pitala sam se šta ćeš mi reći o njoj.”
Klarisa je neko vreme gledala sliku. Okrenula ju je. Podigla je
obrvu i pročitala citat. „εν δε πάσι γνώμα ταΰτόν έμπρέπει: / σφάξαι
κελεύουσίν με παρθένον κόρη / Δήμητρος, ήτις έστι πατρός
εΰγενοΰς, / τρόπαιά τ’ έχθρών και πόλει σωτήριαν.”
„Šta je to?” pitala je Marijana. „Da li ga prepoznaješ?”
„Mislim da je ovo... Euripid. Heraklova deca, ako ne grešim. Da li
ti je poznato?”
Marijana se načas postidela što nije ni čula za taj komad, a
kamoli pročitala. „Podseti me.”
„Dešava se u Atini”, rekla je Klarisa, posegnuvši za lulom. „Kralj
Demofon priprema se za rat da bi zaštitio grad od Mikenaca.”
Ćušnula je lulu u ugao usta, kresnula šibicu i zapalila. Govorila je
između oblačića. „Demofon se konsultuje s proročištem... da bi
saznao kakve su mu šanse za uspeh... Citat je iz tog dela komada.”
„Shvatam.”
 „Da li ti to pomaže?”
„Ne baš.”
„Ne?” Klarisa je rukom odagnala oblačić dima. „U čemu je
problem?”
Marijana se osmehnula. Pred Klarisinom briljantnosti bi se
ponekad postidela. „Bojim se da je moj starogrčki malo zarđao.”
„O... da. Naravno, oprosti...” Klarisa je pogledala razglednicu i
prevela tekst. „Ovde otprilike piše... ’Proročište kaže: Da bi pobedio
neprijatelja i spasao grad... devica mora biti žrtvovana - devica
plemenita roda...’
Marijana je iznenađeno zatreptala. „Plemenita roda? Tako piše?”
Klarisa je klimnula glavom. „Kćer πατρός εΰγενοΰς - plemića...
mora biti žrtvovana κόρη Δήμητρος...”
„’Δήμητρος’?”
„Boginje Demetre. A κόρη naravno, znači.
„Kćer.”
„Tako je.” Klarisa je klimnula glavom. „Plemenita devica mora biti
žrtvovana kćeri Demetrinoj - dakle, Persefoni.”
Marijanino srce je brže zakucalo. To je puka slučajnost, pomislila
je. To ništa ne znači.
Klarisa joj je sa osmehom vratila razglednicu. „Persefona je bila
prilično osvetoljubiva. Sigurna sam da ti je to poznato.”
Marijana nije mogla da progovori. Klimnula je glavom.
Starica se zagledala u nju. „Da li ti je dobro, draga moja?
Izgledaš pomalo...”
„Dobro sam... samo sam...”
Razmišljala je da li da pokuša da objasni svoja osećanja Klarisi.
Ali šta bi mogla da joj kaže? Da ju je spopala praznoverna fantazija
da je osvetoljubiva boginja igrala ulogu u pogibiji njenog supruga?
Kako da to izgovori a da ne zvuči potpuno ludo? Zato je samo
slegnula ramenima i rekla: „Nalazim da je to pomalo ironično, ništa
drugo.”
„Šta? O, misliš da je Tara bila plemenita roda - i da je takoreći
žrtvovana? To je svakako najneprijatnija ironija.”
„Ne misliš li da bi razglednica mogla biti i nešto više od toga?”
„Kako?”
 „Ne znam. Ali... otkud ona tamo? U njenoj sobi? Odakle je
stigla?”
Klarisa je prezirno odmahnula lulom. „Pa, to je lako... Tara je
radila seminarski o grčkoj tragediji. Nije nemoguće da je citirala deo
nekog komada, zar ne?”
„Nije... pretpostavljam da nije.”
„Priznajem da je to malo neobično... i sigurna sam da bi profesor
Foska to potvrdio.”
Marijana je zatreptala. „Profesor Foska?”
„On ju je podučavao grčkoj tragediji.”
„Shvatam.” Marijana se trudila da ne pokaže uzbuđenje. „Da li
je?”
„O, da. Naposletku, on je stručnjak za tu oblast. Briljantan je.
Trebalo bi da vidiš kako predaje, kad si već ovde. Veoma je
impresivan. Znaš li da su njegova predavanja najposećenija na
fakultetu - studenti čekaju u redu da uđu, i sede na podu kad se sva
mesta popune. Da li si čula za tako nešto?” Klarisa se nasmejala i
hitro dodala: „Naravno, i moja predavanja su uvek bila dobro
posećena. Imala sam mnogo sreće. Ali, moram priznati, ne u toj
meri... Znaš, ako te intrigira Foska, trebalo bi da porazgovaraš sa
Zoi. Ona ga najbolje poznaje.”
„Sa Zoi?” Marijanu je iznenadila ova opaska. „Zaista? Zašto?”
„Pa, on je naposletku njen prodekan za nastavu.”
„A... tako.” Marijana je zamišljeno klimnula glavom. „Da,
naravno.”

Marijana je izvela Zoi na ručak. Otišle su do obližnje i nedavno

otvorene francuske braserije, popularne među izgladnelim
studentima kojima bi rođaci došli u posetu.
Bila je mnogo otmenija od restorana koje je Marijana pamtila iz
svojih studentskih dana. Lokal je bio pun. Odasvud su dopirali
razgovor i smeh, i zveckanje escajga po tanjirima. Lokal je mirisao
na beli luk, vino i pečeno meso. Elegantni konobar, u prsluku i
kravati, otpratio je Marijanu i Zoi do separea u ćošku, sa stolnjakom i
sedištima presvučenim crnom kožom.
Marijana je pomalo ekstravagantno naručila pola boce
šampanjca. To nije bio njen običaj, pa je Zoi podigla obrvu.
„Zašto da ne?” Marijana je slegnula ramenima. „Mogle bismo da
nazdravimo.”
„Ne žalim se”, uzvratila je Zoi.
Šampanjac je stigao. Ružičasti mehurići šištali su i svetlucali u
masivnim kristalnim čašama, podižući njihovo raspoloženje. Isprva
nisu pričale o Tari i ubistvu. Skakale su s teme na temu. Govorile su
o Zoinim studijama na Sent Kristoferu i o tome kako se oseća na
početku treće godine - kao i o zabrinjavajućem odsustvu planova za
budućnost.
Zatim su pričale o ljubavi. Marijana ju je pitala da li se viđa s
nekim.
„Naravno da ne. Ovde su samo dečaci.” Odmahnula je glavom.
„Savršeno sam srećna sama sa sobom. Nikad se neću zaljubiti.”
Marijana se osmehnula. Zvuči tako mlado, pomislila je. Tiha
voda. Verovala je da će se Zoi, uprkos ogradama koje je podigla,
zaljubiti, i to strastveno.
„Jednog dana”, rekla je Marijana, „videćeš. To će se desiti.”
„Neće.” Zoi je odmahnula glavom. „Ne, hvala. Ljubav, koliko
vidim, donosi samo tugu.”
Marijana je morala da se nasmeje. „Zvučiš malo pesimistično.”
„Da li si htela da kažeš realistično?”
„Teško.”
„A šta je bilo s tobom i Sebastijanom?”
Marijana je nespremno dočekala ovaj udarac ispod pojasa.
Trebalo joj je izvesno vreme da progovori.
„Sebastijan mi je doneo mnogo više od tuge.”
Zoi se smesta izvinila. „Žao mi je. Nisam htela da te povredim...
ja...”
„Nisi me povredila. Dobro sam.”
 Ali nije bila dobro. Sedenje u otmenom restoranu i ispijanje
šampanjca dozvoljavalo im je da se neko vreme pretvaraju - da
pobegnu od ubistva i svih neprijatnosti - da srećno postoje u tankom
mehuru sadašnjosti. Zoi je upravo probušila taj mehur. Tuga, briga i
strah zapljusnuli su Marijanu iz sve snage.
Neko vreme su ćutke jele. Marijana je tiho progovorila:
„Zoi. Kako ti je... Zbog Tare?”
Ona nije odmah odgovorila. Slegnula je ramenima. Nije podigla
pogled.
„Dobro. Nije sjajno. Ne mogu prestati da razmišljam o tome... o
načinu na koji je umrla. Ne mogu... ne mogu da izbacim to iz glave.”
Marijana je zadrhtala od bolne, neizdržive empatije kad ju je Zoi
pogledala; poželela je da sredi stvar, da ukloni Zoin bol, kao što je
činila kad je bila devojčica - da joj previje ranu i da je poljubi - ali je
znala da ne može. Stegla joj je ruku.
„Znam da je teško poverovati... ali biće ti lakše.”
„Hoće li?” Zoi je slegnula ramenima. „Prošlo je više od godinu
dana od Sebastijanove smrti - i nije lakše. Još tugujem.”
„Znam.” Marijana je klimnula glavom, nemoćna da joj protivreči.
To ne bi imalo smisla, pošto je devojka bila u pravu. „Sve što
možemo”, rekla je, „jeste da nastojimo da odamo poštu uspomeni na
njih na najbolji mogući način.”
Zoi je presrela njen pogled i klimnula glavom. „U redu.”
Marijana je nastavila: „A najbolji način da odamo poštu Tari je...”
„Da ga uhvatimo?”
„Da. I uhvatićemo ga.”
Činilo se da je ta izjava utešila Zoi. Klimnula je glavom. „Znači da
si napredovala u istrazi?”
„Recimo da jesam.” Marijana se osmehnula. „Razgovarala sam s
Tarinom posteljkom, Elsi. Rekla mi je...”
„O bože.” Zoi je zakolutala očima. „Samo da znaš da je Elsi
sociopata. I da ju je Tara mrzela.”
„Zaista? Elsi je rekla da su bile bliske... i da si bila gruba prema
njoj.”
„Zato što je ludača, eto zašto. Ježim se od nje.”
 Marijana ne bi upotrebila reč ludača, iako se njeno mišljenje o
Elsi nije u potpunosti razlikovalo od Zoinog. „Kako god, ne pristaje ti
da budeš gruba.” Oklevajući je dodala: „Elsi je takođe ukazala da
znaš više od onoga što mi govoriš.”
Marijana ju je pažljivo posmatrala. Zoi je samo slegnula
ramenima.
„Da li ti je rekla da joj je Tara zabranila da ulazi u njenu sobu?
Zato što je umela da bane bez kucanja i pokušavala je da je uvreba
kad izlazi ispod tuša. Doslovce ju je uhodila.”
„Shvatam.” Marijana je posle izvesnog vremena gurnula ruku u
džep. „A šta misliš o ovome?”
Izvadila je razglednicu koju je pronašla u Tarinoj sobi. Prevela je
citat i upitala Zoi: „Misliš li da ga je Tara napisala?”
Zoi je odmahnula glavom. „Sumnjam.”
„Zašto?”
„Pa, iskreno, Tari je pucao prsluk za grčku tragediju.”
Marijana se kiselo osmehnula. „Imaš li pojma ko bi mogao da je
pošalje?”
„Ne baš. To je tako otkačeno. Citat je jeziv.”
„Šta je s profesorom Foskom?”
„Šta s njim?”
„Da li bi mogao biti pošiljalac?”
Zoi je slegnula ramenima. Nije bila sigurna. „Možda... ali zašto bi
poslao poruku na starogrčkom? I zašto ovakvu?”
„Zašto, zaista?” Marijana je klimnula glavom u sebi. Neko vreme
je posmatrala sestričinu. „Pričaj mi o njemu. O profesoru.”
„Šta da pričam?”
„Pa, kakav je?”
Zoi se blago namrštila i slegnula ramenima. „Znaš kakav je,
Marijana. Rekla sam ti sve o njemu kad je počeo da me podučava.
Rekla sam i tebi i Sebastijanu.”
„Da li si?” Marijana je klimnula glavom i nastavila: „O, da...
američki profesor. Tako je. Sad se sećam.”
„Da li se sećaš?”
„Da, zbog nečega sam to zapamtila. Sedam se da se Sebastijan
pitao da li si se zaljubila u njega.”
 Zoi se preneraženo namrštila. „Pa, pogrešio je. Nisam.”
Izgovorila je to sa toliko gađenja i iznenadne žestine da se
Marijana zapitala da li je bila zaljubljena u njega - i šta ako jeste?
Studenti se neretko zaljubljuju u predavače - pogotovo kad su
harizmatični i zgodni, kao Edvard Foska.
Ali možda pogrešno tumači Zoine reakcije... Možda je posredi
nešto sasvim drugo.
Odlučila je da se zasad ne bavi time.

Posle ručka su otpešačile do koledža stazom pored reke.

Zoi je kupila sladoled od čokolade i sasvim mu se posvetila.
Hodale su u tišini.
Marijana je sve vreme bila svesna dvostruke slike - blede slike iz
prošlosti projektovane preko ove u sadašnjosti: Zoi kao devojčica
hoda istom stazom po slomljenom, ispucalom kamenju i jede neki
drugi sladoled. Tokom te posete tetki studentkinji upoznala je
Sebastijana. Setila se njene stidljivosti - i kako ju je Sebastijan
odagnao mađioničarskom iluzijom. Izvukao je novčić od jedne funte
iza devojčicinog uva. Godinama ju je oduševljavao tim trikom.
Sebastijan je i sad hodao s njima, naravno, kao još jedna
avetinjska slika.
Sećanje tako čudno funkcioniše. Marijana je pogledala staru
drvenu klupu pored koje su prolazile. Sedeli su na njoj - ona i
Sebastijan - posle njenih prvih ispita. Nazdravljali su prošekom
pomešanim s likerom od crne ribizle i pušili plave goloaz cigarete,
koje je Sebastijan zdipio na zabavi prethodne noći. Sećala se kako
ga je poljubila, i sladosti tog poljupca, s tragovima likera i duvana na
usnama.
Zoi joj se obratila. „Veoma si ćutljiva. Da li ti je dobro?”
Marijana je klimnula glavom. „Možemo li da sednemo?” Hitro je
dodala: „Ali ne na ovu klupu.” Pokazala je na sledeću. „Na onu
tamo.”
Stigle su do udaljene klupe i sele.
To je bilo mirno mesto, u debeloj senci vrbe, odmah pored vode.
Granje se mreškalo na povetarcu i lenjo pružalo ka reci. Marijaha je
gledala čamac koji je prolazio ispod mosta.
Labud je kliznuo pokraj njih. Pratila ga je pogledom.
Imao je narandžasti kljun i crne tačke oko očiju. Izgledao je malo
ofucano. Nekad blistavo perje isprljalo se i obezbojilo oko vrata. Na
njemu je bilo i zelenkastih rečnih mrlja. Ipak je predstavljao
impresivno biće, zapušteno ali uzvišeno i veoma ponosno. Okrenuo
je dugi vrat i pogledao u Marijaninom pravcu.
Da li uobražava - ili ptica gleda u nju?
Labud ju je posmatrao nekoliko sekundi. Činilo se da je
odmerava tamnim očima punim hladne inteligencije.
Završio je s procenom i okrenuo glavu. Marijana je bila arhivirana
i zaboravljena. Pratila ga je pogledom dok nije nestao ispod mosta.
„Reci mi”, progovorila je, gledajući Zoi. „Ne voliš ga, zar ne?”
„Profesora Fosku? Nisam to rekla.”
„To je moj utisak. Da li je tako?”
Slegnula je ramenima. „Ne znam... Profesor... rekla bih da me
zaslepljuje.”
Marijan se iznenadila, iako joj značenje Zoinih reči nije bilo
sasvim jasno. „A ti ne voliš da budeš zaslepljena?”
„Naravno da ne volim.” Zoi je odmahnula glavom. „Volim da vidim
kuda idem. A on... ne znam kako bi to objasnila... mislim da se
pretvara, da nije onakav kakvim se predstavlja. Kao da ne želi da
vidimo ko je u stvari. Ali možda grešim... Svi misle da je čudesan.”
„Da, Klarisa je rekla da je veoma popularan.”
„Nemaš pojma koliko je popularan. To je kao kult. Pogotovo
među devojkama.”
Marijana se setila devojaka u belom oko Foske na komemoraciji.
„Misliš na Tarine prijateljice? Na te devojke? Zar one nisu i tvoje
drugarice?”
Zoi je žustro zavrtela glavom. „Daleko bilo. Izbegavam ih kao
kugu.”
„Shvatam. Izgleda da nisu baš omiljene.”
 Zoi ju je presekla pogledom. „Zavisi koga pitaš.”
„Šta to znači?”
„Pa, one su miljenice profesora Foske... Njegov klub
obožavateljki.”
„Klub obožavateljici?”
Slegnula je ramenima. „Članice su njegove studijske grupe.
Tajnog društva.”
„Zašto tajnog?”
„Otvoreno je samo za njih - za njegove specijalne studente.” Zoi
je zakolutala očima. „Zove ih Devicama. Da li si čula išta gluplje?”
„Device?” Marijana se namrštila. „Jesu li u toj grupi samo
devojke?”
„Aha.”
„Shvatam.”
I Marijana je shvatila - ili je makar počinjala da shvata, da poima
kuda sve ovo možda vodi i zašto je Zoi tako suzdržana.
„Da li je Tara bila Devica?”
„Jeste.” Zoi je klimnula glavom. „Bila je.”
„Shvatam. A druge? Mogu li da ih upoznam?”
Zoi se namrštila, gadeći se. „Stvarno to želiš? Znaš, nisu baš
prijateljski nastrojene.”
„Gde su sada?”
„Sada?” Zoi je pogledala na sat. „Pa, predavanje profesora Foske
počinje za pola sata. Biće tamo.”
Marijana je klimnula glavom. „Bićemo i mi.”

10

Marijana i Zoi su u poslednji čas stigle na katedru za engleski.

Posmatrale su tablu s dnevnim rasporedom ispred zgrade s
amfiteatrima. Popodnevno predavanje profesora Foske biće održano
u najvećoj odaji na spratu. Uputile su se ka njoj.
 Amfiteatar je bio veliki, dobro osvetljen prostor, s nizovima tamnih
drvenih stolova, koji su se spuštali do bine na dnu, gde se nalazio
podijum i mikrofon.
Klarisa nije preterivala kad je govorila o popularnosti Foskinih
predavanja - auditorijum je bio pun. Pronašle su mesta za sedenje,
daleko od podijuma. Nestrpljenje se moglo gotovo opipati u vazduhu.
Publika je željno iščekivala početak predavanja. Atmosfera je više
podsećala na koncertnu nego na onu koja prethodi lekciji o grčkoj
tragediji, pomislila je Marijana.
Profesor Foska se pojavio.
Obukao je otmeno crno odelo, a kosu vezao u zategnuti čvor.
Držao je fasciklu s beleškama. Koračao je binom do podijuma.
Podesio je mikrofon, prešao pogledom po amfiteatru i sagnuo glavu.
Talas uzbuđenja prošao je publikom. Svi razgovori su utihnuli.
Marijana nije mogla da odagna sumnju - teorija grupa ju je naučila
da s podozrenjem posmatra svaku grupu koja je zaljubljena u svog
učitelja; takve priče su retko imale srećan kraj. Foska joj je više
izgledao kao hirovita pop zvezda nego kao univerzitetski predavač.
Imala je utisak da će svakog časa zapevati. Ali nije pustio glas kad je
podigao pogled. Njegove oči su, na njeno iznenađenje, bile pune
suza.
„Danas”, počeo je, „želim da govorim o Tari.”
Marijana je čula došaptavanje oko sebe i videla kako se glave
okreću, pogledi razmenjuju; studenti su se ovome nadali. Nekoliko
njih je zaplakalo.
Foski su suze klizile niz obraze. Nije ih otirao, niti je na bilo koji
način reagovao na njih. Glas mu je ostao pribran i postojan. Zvuči
toliko dobro, pomislila je Marijana, da mu mikrofon nije potreban.
Šta je Zoi rekla? Da neprestano glumi? Predstava je, ako je to
tačno, bila toliko dobra da Marijana - i ostali u publici - nije mogla da
ne bude dirnuta.
„Tara je, kao i mnogi ovde prisutni”, rekao je Foska, „bila moj
student. Stojim pred vama... slomljenog srca. Zamalo što nisam
rekao da sam očajan. Hteo sam da otkažem današnje predavanje.
Ali Tarina snaga je bila ono što sam najviše voleo kod nje, njena
neustrašivost - a ona ne bi htela da se predam očajanju i dopustim
da budem poražen mržnjom. Moramo da nastavimo. To je naša
jedina odbrana od zla... i najbolji način da odamo poštu našoj
prijateljici. Danas sam ovde zbog Tare. Baš kao i vi.”
Publika je odgovorila zaglušujućim aplauzom i pokličima
odobravanja. Zahvalio je naklonom. Pokupio je beleške i podigao
glavu. „A sad, dame i gospodo - na posao.”
Profesor Foska bio je impresivan orator. Retko je pogledavao na
beleške. Činilo se da neprestano improvizuje. Bio je živahan,
interesantan, duhovit, strastven - i, što je najvažnije, opšteprisutan;
izgledalo je da direktno komunicira sa svima u publici.
„Mislim da bi bila dobra ideja da danas razgovaramo, između
ostalog, o liminalnom u grčkoj tragediji. Šta to znači? Pa, pomislite
na Antigonu, primoranu da bira između smrti i gubitka časti; ili
Ifegeniju, spremnu da umre za Grčku; ili Edipa, koji odlučuje da
oslepi sam sebe i luta drumovima. Liminalno je stanje između dva
sveta - na samoj ivici onoga što znači ljudskost - u kom vam je sve
oduzeto; u kom prevazilazite ovaj život i doživljavate nešto iza njega.
Tragedije nam, kad funkcionišu, omogućuju uvid u to osećanje.”
Foska je projektovao slajd na velikom ekranu iza sebe. Mermerni
reljef prikazivao je dve žene koje stoje pokraj nagog mladića, s
desnom rukom ispruženom prema njemu.
„Prepoznaje li neko ove dve devojke?”
More glava se zavrtelo. Marijana je slutila, ali se iz sveg srca
nadala da greši.
„Ove dve boginje”, rekao je, „spremaju se da iniciraju mladića u
tajni eleuzinski kult. To su, naravno, Demetra i njena kći, Persefona.”
Marijana je zadržala dah. Trudila se da sačuva pribranost, da se
usredsredi.
„Ovo je eleuzinski kult”, rekao je Foska. „Tajni ritual Eleuzine -
koji vam daje baš to liminalno iskustvo bivstovanja između života i
smrti - i nauk o prevazilaženju smrti. Kakav je to kult? Pa, to je
zapravo priča o Persefoni - Devici, kako su je zvali — boginji smrti,
kraljici podzemnog...”
Na trenutak je ukrstio pogled s Marijanom dok je govorio. Gotovo
neprimetno se osmehnuo.
 On zna, pomislila je. Zna šta se desilo Sebastijanu - i zato ovo
radi. Muči me.
Ali kako... kako je saznao? Nije mogao da sazna. To nije
moguće. Nikom nije rekla, čak ni Zoi. Posredi je slučajnost - to je
sve, ovo ništa ne znači. Nagnala je sebe da se pribere i usredsredi
na predavanje.
„Demetra je, izgubivši kćer na Eleuzini, bacila svet u zimsku
hladnoću, nakon čega je Zevs bio primoran da interveniše. Dozvolio
je Persefoni da se svake godine na šest meseci vrati iz mrtvih. To su
naše proleće i leto. Potom, šest meseci provodi u podzemnom svetu,
zahvaljujući čemu imamo jesen i zimu. Svetlost i tama - život i smrt.
Persefonino putovanje - od života do smrti i nazad - iznedrilo je
eleuzinski kult. I tamo, na Eleuzini, na mestu ulaska u podzemni
svet, i vi možete postati deo tajnog rituala - koji vam nudi iskustvo
koje je imala boginja.”
Nastavio je tiše. Marijana je videla glave koje se naginju napred,
vratove koji se krive da bi presreli svaku reč. Držao je publiku u šaci.
„Istinska priroda eleuzinskih rituala je tajna hiljadama godina”,
rekao je. „Rituali, misterije su bile neizrecive - zato što su pokušavale
da nas iniciraju u nešto u pozadini reči. Ljudi koji su ih iskusili više
nisu bili isti. Pričalo se o vizijama, avetinjskim posetama i
putovanjima u zagrobni život. Rituali su bili otvoreni za sve -
muškarce, žene, robove ili decu - i niste morali da budete Grk da
biste u njima učestvovali. Jedini uslov je bio da razumete grčki da
biste mogli da shvatite šta vam se govori. U okviru priprema popili
biste piće zvano kikeon - od ječma. U tom ječmu je bila crna gljiva
zvana ergot, sa halucinogenim svojstvima; hiljadama godina kasnije
će od nje napraviti LSD. Svi Grci su bili urađeni, znali to ili ne. Što bi
moglo objasniti neke vizije.”
Foska je namignuo i izmamio smeh. Sačekao je da utihne i
nastavio ozbiljnijim tonom.
„Zamislite samo. Bar na sekundu. Zamislite da ste tamo...
zamislite uzbuđenje i očekivanje. Sve te ljude koji se oko ponoći
okupljaju kod Proročišta mrtvih i koje sveštenici vode u kamene
dvorane, u pećinsko podzemlje. Baklje u rukama sveštenika su
jedina svetlost. Kako je mračno i zadimljeno tamo bilo. Oko vas je
hladni vlažni kamen, zalazite sve dublje u podzemlje, u golemu
dvoranu - liminalni prostor, na samoj granici podzemnog sveta.
Telesterion, u kom su se misterije odvijale, bio je ogroman. Sa
četrdeset dva visoka mermerna stuba bio je prava kamena šuma.
Mogao je da primi hiljade iniciranih odjedanput i bio je dovoljno veliki
da primi još jedan hram - Anaktoron, sveti prostor, u koji su samo
sveštenici mogli da uđu, i u kom su čuvane relikvije Device.”
Foskine crne oči sjajile su dok je zborio. Video je sve to pred
sobom, kao da je prizivao prizor rečima, kao da je bacio čin.
„Nikad nećemo znati šta se tamo dešavalo - eleuzinske misterije
će naposletku ostati misterija - ali inicirani su u zoru stupali na
svetlost dana, nakon što su doživeli iskustvo smrti i ponovnog
rođenja - s novim poimanjem ljudskosti - življenja.”
Ućutao se i na trenutak zagledao u publiku. Progovorio je
drugačijim tonom - tihim, strastvenim, emocionalnim.
„Dopustite da vam nešto kažem... evo čime se te stare grčke
drame bave. Šta znači biti čovek. Šta znači biti živ. I ako izgubite to
iz vida dok ih čitate - ako u njima vidite samo gomilu mrtvih reči -
previdećete čitavu prokletu stvar. Ne mislim samo na pozorišne
komade - mislim na vaše živote, u ovom času. Ako niste svesni
transcendentalnog, ako niste budni u odnosu na veličanstvenu
misteriju života i smrti, čiji ste, srećom, deo - ako vas to ne ispunjava
radošću i strahopoštovanjem... možda i niste živi. To je poruka
tragedija. Učestvujte u čudesima. Vas radi - Tare radi - proživljavajte
ih.”
U amfiteatru se mogao čuti pad igle na pod. Potom se razlegao
glasni spontani aplauz, nabijen emocijama.
Dugo je trajao.

11

Zoi i Marijana čekale su na stepenicama da izađu iz amfiteatra.

„Pa?”, rekla je Zoi, radoznalo je posmatrajući. „Šta misliš?”
 Marijana se nasmejala. „Znaš, ’zaslepljujuće’ je dobra reč.”
Zoi se osmehnula. „Šta sam ti rekla.”
Zakoračile su na sunce. Marijana je posmatrala gomile
studenata. „Da li su ovde? Device?”
Zoi je klimnula glavom. „Tamo su.”
Pokazala je na šest mladih žena koje su razgovarale oko klupe.
Četiri su stajale, a dve sedele, neke su pušile.
Ove devojke nisu oblačile iznošenu odeću ni suviše upadljivu, za
razliku od ostalih studenata, već elegantnu i veoma skupu. Bile su
našminkane, očešljane, s negovanim noktima. Njihovo držanje bilo je
najupečatljivije. Zračile su samopouzdanjem, čak superiornošću.
Marijana ih je neko vreme posmatrala. „U pravu si kad kažeš da
ne izgledaju prizemno.”
„I nisu. To su teški snobovi. Misle da su veoma ’bitne’. I jesu, ali
ipak...”
„Zašto? Zašto su bitne?”
Zoi je slegnula ramenima. „Pa...” Pokazala je na visoku plavušu
naslonjenu na klupu. „Na primer, ono je Karla Klark. Njen otac je
Kasijan Klark.”
„Ko?”
„O, tetka. On je glumac. Stvarno slavan.”
Marijana se osmehnula. „Shvatam. U redu. A ostale?”
Zoi je nastavila da diskretno opisuje pripadnice grupe. „Ona levo,
lepotica s kratkom crnom kosom. To je Nataša. Ona je Ruskinja.
Njen otac je oligarh, ili nešto slično... poseduje pola Rusije... Dija je
indijska princeza - prošle godine je imala najviše ocene na
univerzitetu. Ona je praktično genije - razgovara s Veronikom - njen
otac je senator, mislim da je kandidat za predsednika. Pogledala je
Marijanu. „Da li ti je sad jasno...”
„Jeste. Hoćeš da kažeš da su inteligentne... i izuzetno
privilegovane.”
Zoi je klimnula glavom. „Priča o njihovim putovanjima tera na
povraćanje. Uvek govore o jahtama, privatnim ostrvima i alpskim
kućama za skijanje...”
Marijana se osmehnula. „Mogu da zamislim.”
„Nije ni čudo što ih svi mrze.”
 Marijana je bacila pogled na nju. „Da li ih svi mrze?”
Zoi je slegnula ramenima. „Pa, svi su ljubomorni na njih.”
„Dobro. Hajde da pokušamo!”
„Šta si naumila?”
„Hajde da porazgovaramo s njima... o Tari, i Foski.”
„Sad?” Zoi je odmahnula glavom. „Nema šanse. Nećemo uspeti.”
„Zašto?”
„Ne poznaju te, pa će se povući - ili će se obrušiti na tebe -
pogotovo ako pomeneš profesora. Veruj mi, bolje je da to ne radiš.”
„Govoriš kao da ih se plašiš.”
Zoi je klimnula glavom. „Plašim ih se. Užasnuta sam.”
Marijana je, pre nego što je stigla da reaguje, ugledala profesora
Fosku. Izlazio je iz zgrade za predavanja. Prišao je devojkama.
Okupile su se oko njega i počele da se došaptavaju.
„Hajdemo”, rekla je Marijana.
„Šta? Ne, nemoj...”
Ali ona nije obraćala pažnju na Zoi. Prišla je Foski i
studentkinjama.
Podigao je glavu kad mu se približila. Osmehnuo se.
„Dobar dan, Marijana”, rekao je. „Učinilo mi se da sam vas video
u amfiteatru.”
„Videli ste me.”
„Nadam se da ste uživali.”
Tragala je za pravim rečima. „Iskustvo je bilo veoma...
informativno. Veoma impresivno.”
„Hvala vam.”
Osmotrila je devojke okupljene oko profesora. „Da li su ovo vaše
studentkinje?”
Foska je pogledao devojke s blagim osmehom. „Neke jesu. Neke
od interesantnijih.”
Marijana im se osmehnula. One su je posmatrale bezizražajnim
očima, kao kameni zid.
„Ja sam Marijana”, rekla je. „Zoina tetka.”
Osvrnula se, ali Zoi nije krenula za njom i nije bila na vidiku.
Okrenula se ka njima, osmehujući se.
 „Znate, nisam mogla da ne primetim da ste bile na komemoraciji.
Odskakale ste od ostalih, u belom.” Osmehnula se. „Zanima me
zašto.”
Oklevale su. Jedna od njih, Dija, pogledala je Fosku i rekla: „To je
bila moja ideja. U Indiji uvek nosimo belo na sahranama. I pošto je
bela bila Tarina omiljena boja.
Slegnula je ramenima, druga devojka je završila rečenicu.
„Obukle smo se u belo da bismo joj odale počast.”
„Mrzela je crnu”, rekla je jedna.
„Shvatam”, izustila je Marijana klimnuvši glavom. „To je
zanimljivo.”
Ponovo se osmehnula devojkama. Nisu joj uzvratile.
Zavladala je tišina. Marijana se obratila Foski. „Profesore,
zatražila bih uslugu od vas.”
„Samo izvolite.”
„Pa, dekan me je zamolio, kao psihoterapeuta, da nezvanično
porazgovaram sa studentima da bih procenila kako se nose s onim
što se dogodilo.” Pogledala je devojke. „Mogu li da pozajmim neke
od vaših studentkinja?”
Izgovorila je to najnevinijim tonom, ali je, dok je posmatrala
devojke, osetila Foskin laserski pogled na sebi - zurio je u nju,
pokušavajući da joj uzme meru. Zamišljala je kako procenjuje, kako
se pita da li je iskrena - ili ga potajno proverava. Pogledao je na sat.
„Uskoro će početi predavanje”, rekao je. „Ali mislim da bih neke
mogao da poštedim.” Klimnuo je glavom ka dvema devojkama.
„Veronika? Serena? Šta kažete na to?”
Dve devojke su pogledale Marijanu. Nije mogla da protumači
njihova osećanja.
„Naravno”, rekla je Veronika slegnuvši ramenima. Govorila je s
američkim naglaskom. „Već imam doktora za glavu... Ali popiću piće
na njen račun.”
Serena je klimnula glavom. „I ja.”
„U redu. Ja častim.” Marijana se osmehnula Foski. „Hvala vam.”
Foskin tamni pogled zadržao se na njenom licu. Uzvratio joj je
osmeh.
 „Bilo mi je zadovoljstvo, Marijana. Iskreno se nadam da ćete
dobiti sve što želite.”

12

Odlazeći sa katedre za engleski jezik, Marijana je zatekla Zoi ispred

ulaza. Zamolila ju je da im se pridruži. Zoi je nerado prihvatila poziv
na piće. Otišle su do bara na Sent Kristoferu, na uglu Mejn korta.
Čitav bar je bio napravljen od drveta - stare, savijene i čvornovate
podne daske, zidovi prekriveni hrastovim pločama i veliki šank.
Marijana i tri devojke sele su za veliki hrastov sto pored izloga, s
pogledom na zid pokriven bršljanom. Marijana je sela do Zoi,
naspram Veronike i Serene.
U Veroniki je prepoznala devojku koja je potresno čitala Bibliju na
komemoraciji. Veronika Drejk. Poticala je iz imućne američke
političke porodice - njen otac je bio senator u Vašingtonu.
Bila je zapanjujuće lepa i znala je to. Dok je govorila, igrala se
dugom plavom kosom. Usne i krupne plave oči isticala je sa mnogo
šminke. Sjajnu figuru naglašavala je tesnim farmerkama. I držala se
samouvereno, s nenametljivim autoritetom nekog ko je iskusio sve
prednosti stečene rođenjem.
Brzo je popila kriglu ginisa. Mnogo je pričala. Govorila je pomalo
kruto. Marijana se pitala da li je učila dikciju. Nije se iznenadila kad
joj je Veronika otkrila da želi da se posveti glumi posle diplomiranja.
Naslućivala je da se iza šminke, samouverenog držanja i uvežbane
dikcije krije neka sasvim druga osoba, ali nije znala kakva. Sumnjala
je i da Veronika zna.
Za nedelju dana proslaviće dvadeseti rođendan. Pokušavala je
da organizuje zabavu, uprkos turobnoj atmosferi na koledžu.
„Život mora da se nastavi, zar ne? I Tara bi to htela. Iznajmila
sam salu u Graučo klubu u Londonu. Zoi mora da dođe”, dodala je
pomalo neubedljivo.
Zoi je nešto progunđala i uprla pogled u piće.
 Marijana je pogledala drugu devojku. Serena Luis je ćutke
pijuckala belo vino. Imala je vitko, sitno telo. Zbog načina na koji je
sedela podsećala je na ptičicu na žici koja sve gleda, ne govoreći
ništa.
Serena nije bila našminkana. Nije ni imala potrebe za tim, imajući
u vidu njen besprekorno čist ten. Pažljivo je isplela dugu crnu kosu.
Obukla je bledoružičastu bluzu i suknju koja je prekrivala kolena.
Devojka iz Singapura odrasla je u engleskim internatima.
Govorila je tiho, s prepoznatljivim naglaskom viših engleskih
društvenih slojeva. Bila je suzdržana koliko je Veronika bila otvorena.
Neprestano je proveravala telefon; privlačio joj je ruku kao magnet.
„Pričajte mi o profesoru Foski”, rekla je Marijana.
„Šta vas zanima?”
„Čula sam da je bio prilično blizak s Tarom.”
„Ne znam gde ste to čuli. Uopšte nisu bili bliski.” Veronika se
obratila Sereni. „Da li su bili?”
Serena je podigla pogled s ekrana. Odmahnula je glavom. „Ne,
nimalo. Profesor je bio pažljiv prema njoj - ali ona ga je samo
koristila.”
„Koristila?”, upitala je Marijana. „Na koji način?”
„Serena nije tako mislila”, umešala se Veronika. „Htela je da kaže
da je Tara traćila njegovo vreme i energiju. Znate, profesor Foska
mnogo ulaže u nas. On je najbolji predavač.”
Serena je klimnula glavom. „On je najdivniji učitelj na čitavom
svetu. Najsjajniji. I...”
Marijana je prekinula slavopojku. „Zanima me noć ubistva.”
Veronika je slegnula ramenima. „Čitave večeri bile smo s
profesorom Foskom. Podučavao nas je u svojim odajama. I Tara je
trebalo da bude tamo, ali se nije pojavila.”
„Kada se to dešavalo?”
Veronika je pogledala Serenu. „Predavanje je počelo u osam, je l’
tako? I trajalo je do... koliko ono beše? Do deset?”
„Da, mislim da je tako bilo. Do deset, možda malo duže.”
„I profesor Foska je sve vreme bio s vama.”
Uglas su odgovorile.
„Da”, rekla je Veronika.
 „Ne”, rekla je Serena.
Veronikine oči gnevno su sevnule. Ošinula je drugaricu
optužujućim pogledom. „Šta to govoriš?”
Serena se zbunila. „O, ja... ništa. Hoću reći, odsustvovao je samo
nekoliko minuta, to je sve. Popušio je cigaretu napolju.”
Veronika se smirila. „Da, jeste. Zaboravila sam. Nakratko je
izašao.”
Serena je klimnula glavom. „Ne puši dok sam ja tamo zato što
imam astmu. Veoma je uviđavan.”
Njen telefon je iznenada zapištao. Dobila je poruku. Spustila je
pogled na ekran. Lice joj se ozarilo dok je čitala.
„Moram da idem”, rekla je. „Moram da se vidim s nekim.”
„S kim?” Veronika je zakolutala očima. „S misterioznim
muškarcem?”
Serena ju je gnevno odmerila. „Prestani!”
Veronika se nasmejala i izustila pevajući: „Serena ima tajnog
dečka.”
„Nije mi dečko.”
„Ali je tajna... neće da nam kaže ko je. Čak ni meni.” Značajno je
namignula. „Pitam se... da li je oženjen?”
„Ne, nije oženjen”, rekla je Serena, pocrvenevši. „On mi nije ništa
- samo prijatelj. Moram da idem.”
„Zapravo, moram i ja”, rekla je Veronika. „Žurim na probu.” Slatko
se osmehnula Zoi. „Velika je šteta što nisi upala u Vojvotkinju od
Malfija. Predstava će biti veličanstvena. Nikos, reditelj, zaista je
genijalan. Jednog dana će biti slavan.” Veronika se obratila Marijani
trijumfalnim tonom. „Ja glumim vojvotkinju.”
„Divno. Pa, hvala vam mnogo što ste porazgovarate sa mnom,
Veronika.”
„Nema problema.”
Veronika je prepredeno odmerila Marijanu i izašla iz bara za
Serenom.
„Bljak...” Zoi je odgurnula praznu čašu i duboko uzdahnula.
„Rekla sam ti. Totalno su toksične.”
Marijana nije ni pokušala da joj protivreči. Ni njoj se nisu dopale.
 Još važnije je što je, na osnovu dugogodišnjeg rada s
pacijentima, slutila da su je Veronika i Serena lagale.
Ali o čemu - i zašto?

13

Godinama sam strahovao od otvaranja kredenca u kom se nalazila.

Ali danas sam zatekao sebe kako stojim na stolici i posežem za
kutijicom od pruća - gomilicom stvari koje sam želeo da zaboravim.
Seo sam pored svetla. Otvorio sam je. Preturao sam po njenom
sadržaju: tužnim, usamljeničkim ljubavnim pismima koja sam
napisao nekim devojkama, i nikada ih nisam poslao... nekoliko
detinjastih priča o seoskom životu... nekoliko loših pesama na koje
sam zaboravio.
Ali poslednja stvar u ovoj Pandorinoj kutiji bilo je nešto čega sam
se predobro sećao. Smeđi kožni dnevnik koji sam pisao u
dvanaestoj... onog leta kada sam izgubio majku.
Otvorio sam ga i prelistao duge zapise nažvrljane neveštim,
dečjim rukopisom. Izgledali su tako trivijalno. Ali moj život bi bio
mnogo drugačiji da nije bilo onoga što je ispisano na ovim
stranicama.”
Grozničav i neuredan rukopis je na nekim mestima bio teško
čitljiv, pogotovo pri kraju, kao da je napisan u žurbi, u napadu ludila -
ili zdravog razuma. Činilo mi se da se magla diže dok sam sedeo
tamo.
Pojavila se staza koja je vodila do tog leta. Do moje mladosti.
To je poznato putovanje. Često se na njega otisnem u snovima:
skrećem na zavojiti zemljani drum i idem ka seoskoj kući.
Ne želim da se vratim.
Ne želim da se sećam...
A ipak... moram. Zato što je ovo više od obične ispovesti. Ovo je
potraga za onim što je izgubljeno, za svim iščezlim nadama i
zaboravljenim pitanjima. To je potraga za objašnjenjem: za strašnim
tajnama nagoveštenim u tom dečjem dnevniku - koji sad čitam kao
gatara koja zuri u kristalnu kuglu.
Samo što ja ne tragam za budućnošću.
Već za prošlošću.

14

Marijana je u devet otišla u pab na sastanak s Fredom.

Orao je bio najstariji pab u Kembridžu, jednako popularan kao što
je bio u sedamnaestom stoleću. Sastojao se od niza malih,
povezanih prostorija obloženih drvenim tablama i osvetljenih
svećama. Mirisao je na jagnjetinu, ružmarin i pivo.
Glavna odaja je zvana RAF bar. Nekoliko stubova pridržavalo je
neravnu tavanicu ispisanu grafitima iz Drugog svetskog rata.
Marijana je čekala pored bara, svesna poruka mrtvih muškaraca
iznad glave. Britanski i američki piloti ispisivali su imena i brojeve
eskadrila na tavanici perima, svećama i upaljačima. I crtali su
diletantske slike nagih, nakarminisanih žena.
Marijana je privukla pažnju barmena dečjeg lica, odevenog u
košulju sa zeleno-crnim kvadratićima. Sa osmehom je izvadio vreli
poslužavnik s čašama iz mašine za pranje sudova. „Šta mogu da
uradim za vas, draga moja?”
„Čašu sovinjon blana, molim vas.”
„Stiže.”
Nasuo joj je čašu belog vina. Platila je i potražila mesto za
sedenje.
Svuda je bilo mladih parova. Držali su se za ruke i vodili
romantične razgovore. Nije dozvolila sebi da pogleda na sto u ćošku
za kojim je uvek sedela sa Sebastijanom.
Pogledala je na sat. Devet i deset.
Fred je kasnio - možda neće doći. Nadala se da će tako biti.
Čekaće još deset minuta i otići.
 Popustila je pred porivom i pogledala u sto u ćošku. Bio je
prazan. Prišla mu je i sela.
Pomilovala je pukotine na drvenom stolu vrhovima prstiju, kao
nekad. Žmureći je pijuckala vino. Osluškivala je bezvremeni žagor i
smeh oko sebe. Videla je sebe u prošlosti, devojku od devetnaest
godina koja čeka da se Sebastijan pojavi u beloj majici i bledim
farmerkama pocepanim na kolenu. Maštala je da će, dok god bude
žmurila, ostati tamo.
„Zdravo”, rekao je.
Ali glas nije bio Sebastijanov - zbunila se na delić sekunde, dok
nije otvorila oči. Čarolija je bila prekinuta.
Glas je pripadao Fredu. Mladić se cerio, s kriglom ginisa u ruci.
Pogled mu je bio bistar. Ubrzano je disao.
„Oprostite što kasnim. Završio sam posao i vozio bicikl najbrže
što sam mogao. Udario sam u banderu.”
„Da li ste dobro?”
„Dobro sam. Bandera je gore prošla. Mogu li?”
Klimnula je glavom. Fred je seo... na Sebastijanovu stolicu. Na
trenutak je pomislila da ga zamoli da se premeste za drugi sto. Ali
suzdržala se. Šta joj je Klarisa rekla? Mora prestati da se osvrće
preko ramena i mora da se usredsredi na sadašnjost.
Fred se nasmešio i izvadio kesicu orašastih plodova iz džepa.
Ponudio je Marijanu. Odmahnula je glavom.
Ubacio je nekoliko indijskih oraha u usta. Krčkao ih je,
posmatrajući je. Zavladala je neugodna tišina. Čekala je da
progovori. Naljutila se na sebe. Šta traži ovde s ovim ozbiljnim
mladićem? Dolazak ovamo bio je veoma glupa ideja. Odlučila je da
bude neobično direktna. Naposletku, nije imala šta da izgubi.
„Slušajte”, rekla je. „Između nas se ništa neće desiti. Da li ste me
razumeli? Nikada.”
Fred se zagrcnuo indijskim orahom i zakašljao. Progutao je nešto
piva i uspeo da povrati dah. „Oprostite”, rekao je postiđeno. „Ja...
nisam to očekivao. Poruka je primljena. Vi ste očigledno daleko
iznad mog nivoa.”
„Ne budalite.” Odmahnula je glavom. „Nije to u pitanju.”
„Pa šta je?”
 Slegnula je ramenima. Bilo joj je neprijatno. „Milion razloga.”
„Navedite jedan.”
„Premladi ste za mene.”
„Šta?” Fred je pocrveneo, uvređen i postiđen. „To je smešno.”
„Koliko imate godina?”
„Nisam tako mlad - imam skoro dvadeset devet.”
Marijana se nasmejala. „To je smešno.”
„Zašto? Koliko vi imate godina?”
„Dovoljno sam stara da ne zaokružujem godine. Trideset šest.”
„Pa šta?” Slegnuo je ramenima. „Godine nisu bitne. Ne kad se
osećate... onako kako se vi osećate.” Pogledao je u nju. „Znate li da
mi se, kad sam vas video u vozu, javio najsnažniji predosećaj da ću
vas jednog dana zaprositi. I da ćete vi pristati.”
„Pa, pogrešili ste.”
„Zašto? Da li ste... udati?”
„Da... ne, hoću reći...”
„Nemojte mi reći da vas je napustio? Kakav idiot.”
„Da, i ja to često pomislim.” Uzdahnula je i brzo progovorila da bi
što pre stavila tačku na tu temu. „On je... umro. Pre otprilike godinu
dana. Teško mi je... da govorim o tome.”
„Žao mi je.” Fred se pokunjio. Neko vreme nije zborio. „Osećam
se glupo.”
„Nemate razloga. Niste vi krivi.”
Najedanput je osetila silni umor. Naljutila se na sebe i iskapila
vino. „Trebalo bi da krenem.”
„Ne, nemojte još. Nisam vam rekao šta mislim o ubistvu. O
Konradu. Zbog toga ste ovde, zar ne?”
„Pa?”
Fred ju je odmerio krajičkom oka. „Mislim da imaju pogrešnog
čoveka.”
„Jel’? Kako ste došli do tog zaključka?”
„Sreo sam se s Konradom. Poznajem ga. On nije ubica.”
Klimnula je glavom. „I Zoi tako misli. Ali ne i policija.”
„Pa, razmišljao sam. Dovoljno sam pametan da pokušam da
rešim slučaj. Volim da rešavam zagonetke. Mozak mi tako radi.”
Osmehnuo se. „Kako stoji stvar s vama?”
 „Koja stvar?”
„Mislim na vas i mene”, rekao je sa osmehom. „Da li biste hteli da
se udružimo? Da zajedno rasvetlimo ovaj slučaj?”
Razmišljala je. Kolebala se. Verovatno bi bio od pomoći - ali
znala je da bi se pokajala. Odmahnula je glavom.
„Ne želim to, ali hvala.”
„Pa, javite mi ako se predomislite.” Izvadio je penkalo iz džepa i
nažvrljao svoj telefonski broj na poleđini podmetača. Dao joj ga je.
„Izvolite. Ako vam išta zatreba - bilo šta - pozovite me.”
„Hvala vam, ali neću dugo ostati.”
„Stalno to govorite, a još ste ovde.” Nacerio se. „Imam dobar
osećaj kad ste vi u pitanju, Marijana. Predosećaj. Duboko verujem u
njih.”

Obratio joj se veselim tonom dok su izlazili iz paba. „Vi ste iz Grčke,
je l’ tako?”
Klimnula je glavom. „Da. Odrasla sam u Atini.”
„Ah, Atina je veoma zabavna. Volim Grčku. Da li ste posećivali
ostrva?”
„Nekoliko.”
„A Naksos?”
Ukočila se. Stajala je nasred ulice, ne usuđujući se da ga
pogleda.
„Šta ste rekli?”, prošaputala je.
„Naksos? Posetio sam ga prošle godine. Mnogo plivam - pa,
uglavnom ronim - i to je divno mesto za takvu aktivnost. Da li ste bili
tamo? Trebalo bi, zaista...”
„Moram da idem.”
Okrenula se da Fred ne bi video suze u njenim očima. Žurno je
koračala, ne osvrćući se.
„Oh”, čula ga je. Zvučao je pomalo šokirano. „U redu. Videćemo
se...”
Nije odgovorila. To je samo slučajnost, govorila je sebi. To ništa
ne znači... zaboravi na to, to nije ništa. Ništa.
Pokušala je da izbaci Fredove reči iz glave i nastavila put.
 15

Marijana je ostavila Freda pred barom i požurila u koledž.

Večeri su bile sve hladnije. Svežina se osećala u vazduhu. Magla
se širila iznad reke, a ulica nestajala u mutnoj izmaglici koja je
lebdela iznad tla kao gusti dim.
Ubrzo je primetila da je neko prati.
Isti koraci odjekivali su za njom otkad je izašla iz Orla. Težak
muški korak; čizme s tvrdim đonom su snažno udarale po kaldrmi,
odzvanjajući pustim ulicama - na bliskom rastojanju. Bilo je teško
proceniti koliko su blizu a da se ne okrene. Skupila je hrabrost i
pogledala preko ramena.
Nikog nije bilo u njenom vidokrugu, a on je bio veoma ograničen.
Magla je prekrila ulicu, progutavši je.
Nastavila je put. Zašla je za ugao.
Koraci su je ponovo sledili.
Ubrzala je. I koraci su se ubrzali.
Osvrnula se preko ramena - i ovog puta je nekoga videla.
Nedaleko od nje lebdela je senka muškarca. Hodao je podalje od
svetiljke, uza zid, da bi ostao u tami.
Srce joj je sve brže tuklo. Osvrnula se, tragajući za utočištem - i
ugledala muškarca i ženu na drugoj strani ulice. Šetali su se, držeći
se podruku. Hitro je krenula preko druma u njihovom pravcu.
Ali oni su se popeli stepenicama do ulaznih vrata, otključali ih i
nestali u kući baš kad je stigla do ivičnjaka.
Nastavila je put, osluškujući, ne bi li čula korake. I osvrnula se
preko ramena. Ugledala ga je - muškarac u tamnoj odeći, s licem u
senkama, prelazio je maglovitu ulicu iza nje.
Pogledala je uličicu s leve strane. Iznenada se odlučila i skrenula
u nju. Dala se u trk, ne osvrćući se.
Trčala je do reke. Drveni most ukazao se pred njom. Žurno je
prešla preko njega. Našla se na drugoj obali.
 Pored vode je bilo mračnije. Nije bilo uličnih lampi koje bi osvetlile
pomrčinu. I magla je bila gušća. Osećala je hladnoću i vlagu na koži i
vazduh je mirisao ledeno, kao sneg.
Pažljivo je savila nekoliko grana i obišla drvo. Sakrila se iza
njega. Uhvatila se za deblo i osetila glatku, vlažnu koru pod prstima.
Trudila se da se ne miče. Usporila je dah da bi bila tiša.
Motrila je i čekala.
I naravno, nekoliko sekundi kasnije ugledala je njega ili njegovu
sen. Šunjao se preko mosta i prešao na drugu obalu.
Izgubila ga je iz vida, ali je čula njegove korake na mekšem tlu,
na zemlji - špartao je okolo, metar-dva od nje.
A zatim, tišina. Nikakav zvuk. Zadržala je vazduh.
Gde je? Kuda je otišao?
Čekala je naizgled unedogled da bi bila sigurna. Da li je otišao?
Izgleda da jeste.
Oprezno je iskoračila iza debla. Trebalo joj je nekoliko sekundi da
shvati gde se nalazi. Reka ispred nje presijavala se u pomrčini. Biće
dovoljno da je sledi.
Hitala je duž rečne obale dok nije stigla do zadnjeg ulaza u Sent
Kristofer. Tamo je prešla kameni most - i našla se pred velikom
drvenom kapijom u zidu od cigle.
Pružila je ruku, dohvatila i povukla hladni mesingani prsten.
Kapija se nije otvorila. Bila je zaključana.
Oklevala je, ne znajući šta da radi - a zatim je... čula korake.
Iste žurne korake. Istog muškarca.
Približavali su se.
Osvrtala se oko sebe, ali ništa nije videla - samo oblake magle
koji su nestajali u mračnim senkama.
Čula je kako prilazi, kako prelazi most koji vodi do nje.
Ponovo je pokušala da otvori kapiju, ali uzalud. Upala je u
zamku. Počela je da paniči.
„Ko je to?”, obratila se tami. „Ko je tamo?”
Nije bilo odgovora. Samo koraci koji su se približavali,
približavali...
Otvorila je usta da krikne...
 A onda je čula škripu levo od sebe. Mala kapija na zidu koledža
se otvorila. Bila je delimično skrivena iza grmlja. Nije je videla. Bila je
triput manja od glavne i načinjena od običnog, nelakiranog drveta.
Zrak baterijske lampe zaparao je tamu. Zaslepio ju je, osvetlivši joj
lice.
„Da li je sve u redu, gospođo?”
Prepoznala je Morisov glas. Istog trenutka joj je laknulo. Skrenuo
je snop svetlosti s njenog lica. Sagnuo se da bi prošao kroz nisku
kapiju. Na sebi je imao crni kaput i crne rukavice. Zurio je u nju.
„Da li ste dobro?”, rekao je. „U obilasku sam. Zadnja vrata se
zaključavaju u deset, trebalo bi da znate to.”
„Zaboravila sam. Da... dobro sam.”
Osvetlio je most. Marijana ga je zabrinuto osmotrila. Nikog nije
videla.
Osluškivala je. Tišina. Nije čula korake.
Otišao je.
„Možete li da me pustite unutra?”, obratila se Morisu.
„Naravno. Uđite ovuda.” Pokazao je na malu kapiju iza sebe.
„Često je koristim kao prečicu. Idite prolazom pa ćete doći do Mejn
korta.”
„Hvala vam”, rekla je. „Veoma sam vam zahvalna.”
„Nema na čemu, gospođo.”
Prošla je pored njega i stala pred otvorenu kapiju. Sagla je glavu i
blago savila leđa da bi ušla. Drevni prolaz od cigle bio je veoma
mračan i osećao se na vlagu. Kapija se zatvorila za njom. Čula je
kako je Moris zaključava.
Oprezno je odmicala prolazom, razmišljajući o onome što se
zbilo. U jednom trenutku je posumnjala - da li ju je iko pratio? Ako
jeste, ko je to bio? Ili je samo paranoična?
U svakom slučaju, laknulo joj je što se vratila u Sent Kristofer.

Koračala je hodnikom pokrivenim hrastovim tablama, delu zgrade u

kojoj se nalazila prodavnica na Mejn kortu. Pre nego što je izašla
kroz glavna vrata, osvrnula se i zastala. Ugledala je niz portreta u
slabo osvetljenom prolazu. Pažnju joj je privukao jedan na samom
kraju. Zauzimao je čitav zid. Zurila je u njega. U poznato lice.
Zatreptala je, nesigurna u svoj vid. Polako mu je prišla, kao žena
u transu.
Stigla je do njega i zastala. Lice joj je bilo u ravni s onim na slici.
Zurila je u njega. Da, to je on.
Tenison.
Ali ne starac Tenison, sa sedom kosom i dugom bradom, kao na
drugim portretima koje je videla. Ovo je bio Alfred Tenison iz mlađih
dana.
Nije imao više od dvadeset devet kad je naslikan. Izgledao je
mlađe. Ali bez sumnje je on.
Bilo je to jedno od najzgodnijih lica koje je ikad videla. Njegova
lepota, viđena iz krupnog plana, oduzimala je dah. Snažna uglasta
vilica, senzualne usne i tamna talasasta kosa do ramena. Na
trenutak ju je podsetio na Edvarda Fosku, ali je potisnula tu misao iz
svog uma. Kao prvo, oči su drugačije. Foskine su tamne, a
Tenisonove svetloplave, vodnjikave.
Halam je verovatno umro sedam godina pre nego što je ova slika
naslikana, što znači da je pred Tenisonom bila jedna duga decenija
pre konačnog završetka In Memoriam. Još deset godina tuge.
A opet, to nije bilo lice opustošeno očajanjem. Na njemu je bilo
ispisano iznenađujuće malo emocija, ako ih je uopšte i bilo. Ni tuge
ni nagoveštaja melanholije. Samo mir i ledena lepota. Ali malo čega
drugog.
Zašto?
Kao da je Tenison, pomislila je posmatrajući sliku, gledao u
nešto... nešto u blizini.
Da, njegove svetloplave oči zurile su u nešto tik van vidokruga, u
nešto na drugoj strani, iza njene glave.
U staje gledao?
Udaljila se od slike prilično razočarana, kao da ju je Tenison
izneverio. Nije mogla objasniti šta je očekivala - možda da će u
njegovim očima pronaći malo utehe? - podrške ili snage; čak bi i
slomljeno srce bilo bolje.
Od ničega.
 Izgnala je portret iz svog uma i požurila u sobu.
Nešto ju je čekalo ispred vrata.
Na podu je ležao crni koverat.
Podigla ga je i otvorila. Rasklopila je dva savijena papira iz
sveske i pročitala.
Poruka je bila ispisana crnim mastilom, elegantnim, iskošenim
rukopisom:

Draga Marijana,
Nadam se da ste svi dobro. Pitao sam se da li bismo mogli
da se vidimo sutra ujutru radi kratkog razgovora. Šta kažete
na deset sati u Felous gardenu?

Na usluzi,
Edvard Foska

16

Da sam došao na svet u antičkoj Grčkoj, na mom rođenju bilo bi

mnogo loših znamenja i horoskopom predviđenih katastrofa.
Pomračenja, plamtećih kometa i kobnih predznaka...
A nije se desilo ništa - u stvari, moje rođenje bilo je krajnje
nezanimljiv događaj. Otac, čovek koji će mi upropastiti život i
napraviti od mene ovakvo čudovište, nije bio prisutan. Igrao je karte,
pušio i pio viski s nekim nadničarima do kasno u noć.
Ako bih pokušao da zamislim majku - ako bih se napregnuo -
mislim da bih mogao da je vidim, maglovitu i nefokusiranu - moju
divnu majku, devojku od devetnaest godina u jednokrevetnoj
bolničkoj sobi. Sluša razgovor i smeh sestara na kraju hodnika.
Sama je, ali to nije problem. Sama, može da pronađe mir - da misli,
bez straha od napada. Shvata da se raduje bebi, zato što one ne
pričaju.
 Znala je da njen suprug želi sina - ali se u sebi molila da rodi
devojčicu. Izrašće u muškarca ako bude dečačić.
A muškarcima se ne može verovati.
Odahnula je kad su počele kontrakcije. Prenule su je iz
razmišljanja. Više je volela da se usredsredi na fizičke aktivnosti:
disanje, brojanje, prodorni bol koji briše sve misli iz glave kao sunđer
kredu sa školske table. Predala mu se, bolu, i izgubila pojam o
sebi...
Dok se nisam rodio, u zoru.
Na majčin užas, stigao je dečak. Otac se oduševio kad je čuo da
je dobio sina. Seljaci, poput kraljeva, imaju potrebu za brojnim
sinovima. Bio sam prvi.
Došao je u bolnicu s bocom jeftinog penušavog vina. Spremao se
da proslavi moje rođenje.
Ali da li je to bilo slavlje?
Ili katastrofa?
Da li je moja sudbina još onda odlučena? Da li je bilo prekasno?
Da li je trebalo da me uguše na rođenju? Da me puste da umrem i
istrulim na brdskoj padini?
Znam šta bi moja majka rekla kad bi mogla ovo da pročita, da se
upozna s mojom potragom za krivicom, za odgovornošću.
Niko nije odgovoran, rekla bi. Ne slavi događaje iz svog života i
ne pokušavaj da im pridaješ značenje. Nema značenja. Život ne
znači ništa. Smrt ne znači ništa.
Ali nije uvek tako mislila.
Pamtim više varijanti nje. Nekada je postojala osoba koja je
presovala cveće i podvlačila stihove: tajnu prošlost pronašao sam
skrivenu u kutiji za cipele u zadnjem delu kredenca. Stare fotografije,
sasušene latice, očeve nevešto spevane ljubavne pesme posvećene
majci, napisane u danima udvaranja. Ali otac je brzo prestao da piše
poeziju. A majka je prestala da je čita.
Udala se za stranca, koji ju je odvojio od svih koje je poznavala i
odveo u zamorni svet hladnih jutara i svakodnevnog napornog
fizičkog rada: vaganje, šišanje i hranjenje jaganjaca. Iznova i iznova.
I iznova.
 Naravno, bilo je i magičnih trenutaka: u vreme jagnjenja, nevina
stvorenjca nicala su kao pečurke. To je bilo najlepše doba.
Ali nije se vezivala za mladunčad. Naučila je da to ne radi.
Smrt je bila najgora. Stalna, beskrajna smrt - i svi s njom
povezani procesi: odvajanje onih koji će biti ubijeni, onih koji su se
presporo ili prebrzo tovili, ili nisu rađali mlade. Tada bi se pojavio
mesar u groznoj krvavoj kecelji. I moj otac bi se vrzmao okolo, rad
da pomogne. Uživao je u klanju. Mislim da mu se radovao.
Majka bi se uvek sakrila dok je to trajalo; prokrijumčarila bi bocu
votke u kupatilo, pod tuš, gde se, kako je mislila, suze neće čuti. Ja
bih otišao na najdalji deo imanja. Pokrio bih uši, ali bih ipak čuo
vrisku.
Miris smrti izbijao je odasvud kad bih se vratio na farmu. Lešine u
otvorenom ambaru, najbližem kuhinji... i odvodi, crveni od krvi.
Osećao se miris mesa koje je mereno i pakovano u našoj kuhinji.
Nešto mesa bi ostalo na stolu, a debele muve kružile su oko barica
krvi.
Neželjene delove - iznutrice, burage i drugi otpad - uklanjan je
otac. Bacao ih je u jamu iza kuće.
Uvek sam izbegavao tu jamu. Užasavala me je. Otac je pretio da
će me živog zakopati u njoj ako ga ne poslušam, budem nevaljao - ili
ako odam njegove tajne.
Niko te neće naći, rekao je. Niko neće znati.
Zamišljao sam kako me živog zatrpava u jamu, među istrulelim
leševima po kojima gmižu crvi, larve i ostala siva stvorenja koja se
hrane mesom. I drhtao od straha.
Još zadrhtim kad pomislim na to.

17

Marijana je ujutru pošla na sastanak s profesorom Foskom.

Stigla je u Felous garden kad je sat na kapeli otkucao deset.
Profesor je već bio tamo, odeven u belu košulju otkopčanu oko vrata
i tamnosivi somotski sako. Kosa mu je padala po ramenima.
„Dobro jutro”, rekao je. „Drago mi je što vas vidim. Nisam bio
siguran da ćete doći.”
„Ovde sam.”
„I veoma ste tačni. Pitam se šta to govori o vama, Marijana.”
Osmehnuo se. Nije mu uzvratila. Bila je odlučna u nameri da mu
oda što manje.
Otvorio je drvenu kapiju i pokazao na vrt. „Hoćemo li?”
Ušla je za njim. U Felous garden zalazili su samo predavači i
njihovi gosti - studentima je pristup bio zabranjen. Prvi put je
zakoračila u taj zabran.
Bila je zapanjena mirom i lepotom drevnog vrta u tjudorskom
stilu, opasanim starim zidom od cigle neravnomerne visine. Krvavo-
crveni cvetovi valerijane izbijali su iz pukotina između cigala. Polako
su razdvajali zid. Ružičaste, plave i vatrenocrvene biljke rasle su po
čitavom ograđenom prostoru.
„Ovo mesto je divno”, rekla je.
Foska je klimnuo glavom. „O, da, naravno. Često dolazim
ovamo.”
Šetali su se stazom dok je on glasno razmišljao o lepoti vrta i
samog Kembridža. „Ovde ima magije. I vi je osećate, zar ne?”
Pogledao je u nju. „Siguran sam da ste je oduvek osećali, baš kao i
ja. Mogu da vas zamislim - studentkinju koja je tek došla u novu
zemlju - kao i ja - novu za ovaj život. Nesofisticiranu... usamljenu...
Jesam li u pravu?”
„Govorite li o meni ili o sebi?”
Osmehnuo se. „Pretpostavljam da smo imali slična iskustva.”
„Sumnjam.”
Načas se zagledao u nju kao da će nešto reći, ali se predomislio.
Ćutke su hodali.
Konačno je izustio: „Veoma ste tihi. To nisam očekivao.”
„Šta ste očekivali?”
Slegnuo je ramenima. „Ne znam. Inkviziciju.”
„Inkviziciju?”
„Ispitivanje.” Ponudio joj je cigaretu. Odmahnula je glavom.
„Ne pušim.”
 „Više niko to ne radi, osim mene. Pokušao sam da ih ostavim, ali
nisam uspeo. Ne mogu da kontrolišem nagone.”
Stavio je cigaretu u usta. Američku marku, s belim filterom.
Kresnuo je šibicu, zapalio je i otpuhnuo dugu crtu dima. Gledala je
kako oblačić igra u vazduhu i nestaje.
„Zamolio sam vas da se ovde nađemo”, rekao je, „zato što sam
osećao potrebu da razgovaramo. Čuo sam da se zanimate za mene.
Da postavljate svakakva pitanja studentima... Uzgred”, dodao je,
„proverio sam kod dekana. Tvrdi da nikad nije tražio da razgovarate
sa studentima, nezvanično ili na bilo kakav drugi način. Stoga vas
pitam, Marijana, šta, kog đavola, imate na umu?”
Zurio je u nju, pokušavajući da joj pročita misli prodornim očima.
Izbegla je njegov pogled i slegnula ramenima. „Zaintrigirana sam, to
je sve...”
„Za mene?”
„Za Device.”
„Device?” Izgledao je iznenađeno. „Otkud to?”
„Neobično mi je što imate specijalnu grupu studentkinja. To
sigurno podstiče rivalstvo i pizmu među ostalima.”
Nasmejao se i povukao još jedan dim. „Vi ste grupni terapeut, zar
ne? Trebalo bi da znate bolje nego iko da su male grupe idealna
sredina za procvat izuzetnih umova... To je sve što radim - kreiram
taj prostor.”
„Kreirate čauru... za izuzetne umove?”
„Dobro rečeno.”
„Ženske umove.”
Foska je zatreptao i hladno je odmerio. „Najinteligentniji umovi su
često ženski... Da li je to teško prihvatiti? Ništa naopako se ne
događa. Ja sam krotak tip, s opuštenim stavom prema alkoholu, to je
sve. Ako je iko zloupotrebljen u ovoj priči, to sam ja.”
„Ko je pomenuo zloupotrebu?”
„Ne budite snebivljivi, Marijana. Jasno mi je da ste mi dodelili
ulogu zločinca - grabljivca koji se gosti ranjivim studentkinjama.
Samo što ste, nakon što ste upoznali te mlade dame, uvideli da one
nisu nimalo bespomoćne. Ništa nedolično se ne dešava na našim
susretima - to je samo mala studijska grupa koja diskutuje o poeziji,
uživa u vinu i intelektualnim raspravama.”
„Samo što je jedna od tih devojaka mrtva.”
Profesor se namrštio. Gnev je sevnuo u njegovim očima.
Zagledao se u nju. „Mislite da možete da sagledate moju dušu?”
Skrenula je pogled, postiđena pitanjem. „Ne, naravno. Nisam
mislila...”
„Zaboravite.” Povukao je još jedan dim; sav gnev ga je napustio.
„Reč psihoterapeut, kao što znate, potiče od grčke reči psyche, što
znači duša, i therapeia, što znači lečenje. Da li vi lečite duše? Da li
biste izlečili moju?”
„Ne. Samo vi to možete učiniti.”
Bacio je cigaretu na stazu. Ugazio ju je petom. „Rešili ste da me
ne volite. Ne znam zašto.”
Marijana je, na svoje nezadovoljstvo, shvatila da i ona ne zna
zašto. „Hoćemo li da se vratimo?”
Krenuli su ka kapiji. Posmatrao ju je. „Zaintrigirali ste me”, rekao
je. „Pitam se o čemu razmišljate.”
„Ne razmišljam. Ja... slušam.”
To je i radila. Ona nije detektiv, ali je terapeut, i zna da sluša. Ne
samo ono što se govori već i sve što je neizrečeno, sve
neizgovorene reči - laži, vrdanja, projekcije, transfere i druge
psihološke fenomene koji se odvijaju između dvoje ljudi i koji
zahtevaju specijalnu vrstu slušanja. Morala je da sluša osećanja koja
joj je Foska odašiljao na podsvesnom nivou. Ona se, u terapeutskom
kontekstu, nazivaju transferi. I reći će joj sve što je potrebno da zna
o ovom čoveku, ko je on - i šta krije. Sve dok bude mogla da drži
svoja osećanja van igre, što, naravno, nije lako. Pokušala je da sluša
svoje telo dok su se šetali i registrovala sve veću napetost: ukočenu
vilicu, stegnute zube. Osećala je da joj nešto gori u stomaku i
bockanje na koži - signale povezane s gnevom.
Ali čijim gnevom? Njenim?
Ne... već njegovim.
Njegov gnev. Da, osećala ga je. Ćutao je dok su hodali, ali ispod
te tišine tinjao je bes. Potiskivao ga je, naravno, ali bio je tu, kipteo je
ispod površine: nekako ga je razljutila na ovom sastanku; bila je
nepredvidiva, nečitljiva, teška - i potakla je njegov bes. Pomislila je:
Ako može ovako brzo i ovoliko da se naljuti, šta bi se desilo ako bih
ga zaista isprovocirala?
Nije bila sigurna da želi da zna.
Zaustavio se kad su stigli do kapije. Odmeravao ju je. Premišljao
se. Odlučio se. „Pitam se”, rekao je, „da li želite da nastavite ovaj
razgovor... na večeri. Recimo, sutra uveče?”
Posmatrao ju je, čekajući odgovor. Uzvratila mu je pogled, ne
trepnuvši.
„U redu”, rekla je.
Osmehnuo se. „Dobro... U mojim odajama, u osam? I još
nešto...”
Nagnuo se napred iznenada...
I spustio usne na njene.
Poljubac je trajao samo sekundu. Povukao se pre nego što je
reagovala.
Okrenuo se i pošao ka otvorenoj kapiji. Čula je kako zvižduće.
Obrisala je usne pesnicom.
Kako se usudio?
Osećala se oskrnavljeno... napadnuto; pobedio je, uspeo je da je
uhvati na pogrešnoj nozi, da je preplaši.
U jedno je bila sigurna dok je stajala tamo, vrela i hladna na
jutarnjem suncu.
Bes koji je osećala ovog puta nije bio njegov.
Već njen.
U potpunosti.

18

Marijana je posle sastanka s Foskom uzela podmetač za pivo koji je

dobila od Freda. Pozvala ga je i pitala da li je slobodan i raspoložen
da se vide.
 Dvadeset minuta kasnije našla se s Fredom na glavnoj kapiji
Sent Kristofera. Gledala je kako vezuje bicikl lancem za ogradu.
Izvadio je dve crvene jabuke iz torbe.
„Ja ovo nazivam doručkom. Hoćete li jednu?”
Ponudio joj je jabuku. Spremala se da je automatski odbije kad je
shvatila da je gladna. Klimnula je glavom.
Izgledao je zadovoljno. Izabrao je bolju, izglancao je rukavom i
pružio ka njoj.
„Hvala.” Marijana ju je uzela i zagrizla. Bila je sočna i slatka.
Osmehnuo se i progovorio između zalogaja. „Obradovali ste me
kad ste me pozvali. Sinoć... prilično naglo ste otišli. Mislio sam da mi
se nešto omaklo.”
Slegnula je ramenima. „Nije bilo do vas, već do... Naksosa.”
„Naksosa?” Zbunjeno se zagledao u nju.
„Tamo je... moj suprug umro. On se... tamo udavio.”
„O, bože.” Oči su mu se raširile. „O, bože. Tako mi je žao...”
„Niste znali?”
„Kako sam mogao da znam? Naravno da nisam.”
„Znači da je to bila puka slučajnost?” Pažljivo ga je posmatrala.
„Pa... rekao sam vam da sam pomalo vidovit. Možda mi se to
javilo... zato mi je Naksos sevnuo u glavi.”
Namrštila se. „Žao mi je, ne verujem u to.”
„Da, znam.” Zavladala je neprijatna tišina. Fred je brzo nastavio:
„Žao mi je što sam povredio vaša osećanja...”
„Niste, zaista. Nije važno. Zaboravite na to.”
„Da li ste me zato zvali? Da mi to kažete?”
Odmahnula je glavom. „Ne.”
Nije bila sigurna zašto ga je pozvala. Pogrešila je. Ubedila je
sebe da joj je njegova pomoć potrebna, ali to je zapravo bio samo
izgovor - verovatno je bila usamljena i uzdrmana sastankom s
Foskom. Naljutila se na sebe zbog onoga što je učinila, ali bilo je
prekasno. Trebalo bi da se potrude da izvuku najviše iz ove situacije.
„Hajdemo”, rekla je. „Želim da vam pokažem nešto.”
Prešli su preko Mejn korta, prošli kroz lučni prolaz i stigli do Eros
korta.
 Marijana je pogledala ka Zoinoj sobi kad su ušli u dvorište. Nije
bila u njoj, već na času kod Klarise. Nije joj pomenula Freda zato što
nije znala kako da ga objasni, ni njoj ni samoj sebi.
Klimnula je glavom ka prozoru u prizemlju kad su se približili
stepeništu. „Ovo je Tarina soba. Njena posteljka ju je videla kako
odlazi iz sobe u petnaest do osam u noći ubistva.”
Fred je pokazao na kapiju u zadnjem delu Eros korta koja je
vodila napolje, na Beks. „I izašla je tim putem?”
„Nije.” Marijana je odmahnula glavom. Pokazala je u drugom
pravcu, kroz lučni prolaz. „Izašla je preko Mejn korta.”
„Hmm. To je čudno... Zadnja vrata vode na reku, što je najkraći
put do Raja.”
„Što znači... da je krenula na drugo mesto.”
„Da se nađe s Konradom, kao što je rekao?”
„Moguće.” Marijana je razmišljala. „I još nešto... Moris, portir,
video je kako Tara izlazi kroz glavnu kapiju u osam. Pa, ako je izašla
iz sobe u petnaest do osam.
Pitanje je ostalo u vazduhu. Fred je završio njenu misao.
„Zašto joj je bilo potrebno petnaest minuta da pređe razdaljinu za
koju je potrebno najviše minut-dva? Shvatam... Pa, moglo bi biti bilo
šta. Možda je nekome slala poruku, ili se srela s prijateljicom, ili..
Marijana je gledala u leju cveća ispod Tarinog prozora dok je
govorio - purpurne i ružičaste lisičarke.
I tamo, na zemlji, videla je opušak cigarete. Sagla se i podigla
pikavac. S prepoznatljivim belim filterom.
„Američka marka”, rekao je Fred.
Klimnula je glavom. „Da... ona koju puši profesor Foska.”
„Foska?” Ponovio je tiho. „Znam za njega. Imam prijatelje na
ovom koledžu. Čuo sam svakakve priče.”
Pogledala ga je. „Kakve priče? O čemu govorite?”
„Kembridž je malo mesto. I njegovi žitelji su veoma pričljivi.”
„I šta kažu?”
„Da je Foska čuven - ili nečuven... Ali njegove zabave jesu,
svakako.”
„Kakve zabave? Šta znate o njima?”
 Slegnuo je ramenima. „Ne mnogo. Organizuje ih samo za svoje
studentkinje. Ali hteo sam da kažem - čuo sam da su prilično
razuzdane.” Pažljivo ju je posmatrao, nastojeći da joj pročita izraz
lica. „Mislite li da ima neke veze s njim? S Tarinim ubistvom?”
Popustila je posle kraćeg oklevanja. „Slušajte”, uzvratila je. „Reći
ću vam.”
Obilazili su dvorište dok mu je pričala o Tarinim optužbama protiv
Foske, njegovom poricanju i tvrdom alibiju; i kako nije mogla da
odustane uprkos svemu. Očekivala je da će se Fred nasmejati ili
narugati i da će u najmanju ruku izraziti nevericu - ali nije. I bila mu je
zahvalna na tome. Prvi put joj je bilo drago što je tu. Zahvaljujući
njemu, nije se osećala usamljeno.
„Ako Veronika, Serena i ostale ne lažu”, završila je priču, „Foska
je bio s njima sve vreme, osim što je na nekoliko minuta izašao da bi
popušio cigaretu...”
„Dovoljno vremena”, rekao je Fred, „da siđe u dvorište i sastane
se s Tarom, ako ju je video kroz prozor.”
„I da se dogovori s njom da se vide u Raju u deset?”
„Tako je. Ima smisla.”
Slegnula je ramenima. „Ipak nije mogao to da uradi. Ako je Tara
ubijena u deset, nije mogao da stigne tamo u to vreme. Pešačio bi
najmanje dvadeset minuta, a vožnja automobilom bi verovatno duže
trajala...”
Fred je progovorio posle kraćeg razmišljanja. „Osim ako nije išao
vodenim putem.”
Iznenađeno ga je pogledala. „Šta?”
„Možda je išao čamcem.”
„Čamcem?” Zamalo da prasne u smeh. To je zvučalo apsurdno.
„Zašto da ne? Niko ne gleda reku... niko ne bi primetio čamac,
pogotovo noću. Mogao je da ode i da se vrati neprimećen... za
nekoliko minuta.”
Razmislila je o tome. „Možda ste u pravu.”
„Znate li da upravljate čamcem?”
„Ne baš.”
„Ja znam.” Nacerio se. „Zapravo, prilično sam dobar, ako mogu
da kažem... Šta kažete na to?”
 „Šta kažem na šta?”
„Otići ćemo do kuće za čamce, pozajmiti plovilo i isprobati
teoriju? Zašto da ne?”
Telefon joj je zazvonio pre nego što je odgovorila. To je bila Zoi.
Odmah se javila.
„Zoi? Da li si dobro?”
„Gde si?” Marijana je na osnovu Zoinog užurbanog, zabrinutog
tona, zaključila da nešto nije u redu.
„Na koledžu sam. Gde si ti?”
„Kod Klarise. Policija je bila ovde.
„Zašto? Šta se desilo?”
Zavladala je tišina. Marijana je čula da se Zoi bori da ne zaplače.
Prošaputala je: „Ponovilo se.”
„Šta se... ponovilo?”
Znala je šta je Zoi htela da kaže. Ipak je tražila da joj to saopšti.
„Ubistvo nožem”, rekla je Zoi. „Pronašli su još jedno telo.”
 TREĆI DEO

Savršen zaplet, shodno tome, mora imati jedinstveni, a ne

(kao što nam neki govore) dvostruki problem; pramena u
junakovoj sudbini ne srne ići od bede ka sreći, već obrnuto,
od sreće ka bedi; i njen uzrok ne srne ležati u bilo kakvoj
izopačenosti, već u nekoj velikoj grešci koju je napravio.

- Aristotel, Poetika
 1

Telo je pronađeno u polju na ivici Raja. To je bila srednjovekovna

zadružna zemlja, na koju su seljaci polagali drevna prava ispaše, i
jedan od njih je, kad je tog jutra isterao goveda, došao do strašnog
otkrića.
Marijana je bila nestrpljiva da što pre stigne tamo. Nije dozvolila
Zoi da pođe s njom, uprkos njenom žučnom negodovanju. Čvrsto je
rešila da zaštiti sestričinu od neprijatnosti, onoliko koliko je to u
njenoj moći. A poseta mestu zločina neće biti prijatna.
Krenula je s Fredom. Pomoću mape na telefonu, odveo ju je do
polja.
Udisala je miris trave, zemlje i drveća dok su išli pored reke, kraj
koledža i livada. Prebacila se u davnu, prvu jesen kad je stigla u
Englesku, zamenivši vlažnu vrelinu Grčke za kao ugalj crno nebo i
mokru travu Istočne Anglije.
Engleski seoski predeli nikad nisu prestali da je uzbuđuju. Ali
danas nije bilo uzbuđenja, osećala je samo bolesnu zebnju. Polja i
livade koje je volela, staze po kojima se šetala sa Sebastijanom,
zauvek su zaprljani. Više nisu sinonimi za ljubav i sreću - odsad će je
asocirati samo na krv i smrt.
Uglavnom su ćutali. Fred je posle dvadesetak minuta pokazao
ispred njih. „Eno ga.”
Pred njima se ukazalo polje. Ulaz su zakrčili automobili -
policijska kola i medijski kombiji - parkirani na zemljanom drumu.
Prošli su pored njih i stigli do policijske trake, iza koje je nekoliko
uniformisanih ljudi držalo novinare na odstojanju. Tu je bila i grupica
radoznalaca.
Marijana je osmotrila znatiželjnike. Setila se jezive gomile koja se
okupila na plaži da gleda kako izvlače Sebastijanovo telo iz vode.
Zapamtila je njihova lica - zabrinute izraze iza kojih se skrivalo
perverzno uzbuđenje. Bože, koliko ih je mrzela - i koliko joj se
smučilo kad je i na ovim licima prepoznala isto osećanje.
„Hajdemo”, rekla je. „Idemo.”
Ali Fred se nije ni mrdnuo. Izgledao je malo nesigurno. „Kuda?”
Pokazala je mimo policijske trake. „Ovuda.”
„Kako ćemo proći? Videće nas.”
Osvrnula se oko sebe. „Kako bi bilo da odete tamo i privučete im
pažnju, a ja ću šmugnuti kraj njih?”
„Važi. Mogu ja to.”
„Ne smeta vam što nećete moći da idete sa mnom?”
Odmahnuo je glavom. Izbegao je da je pogleda u oči. „Iskreno,
malo sam gadljiv na krv... leševe i slične stvari. Radije ću vas ovde
pričekati.”
„Važi. Neću dugo.”
„Srećno.”
„I vama”, rekla je.
Prikupio je hrabrost i krenuo ka policajcima. Započeo je razgovor
s njima, postavljao pitanja - i Marijana je iskoristila priliku.
Prišla je traci, podigla je i prošla ispod nje.
Uspravila se i nastavila. Posle nekoliko koraka čula je povik.
„Hej! Šta to radite?”
Okrenula se. Policajac je trčao ka njoj.
„Stanite! Ko ste vi?”
Džulijan se umešao pre no što je stigla da odgovori. Izašao je iz
forenzičkog šatora i mahnuo policajcu. „U redu je. Ona je sa mnom.
Koleginica.”
Policajac ju je s nevericom odmerio, ali je odstupio. Marijana ga
je ispratila pogledom i obratila se Džulijanu. „Hvala ti.”
Osmehnuo se. „Ne odustaješ, zar ne? To mi se dopada. Nadajmo
se da nećemo naleteti na inspektora.” Namignuo joj je. „Hoćeš li da
pogledaš? Patolog je moj stari prijatelj.”
Prišli su šatoru. Patolog, visoki muškarac u četrdesetim, potpuno
ćelav, s prodornim plavim očima, kucao je poruku ispred šatora.
„Kuba”, rekao je Džulijan, „doveo sam koleginicu, ako vam to ne
smeta.”
 „Nema problema”, uzvratio je Kuba s blagim poljskim naglaskom,
osmotrivši Marijanu. „Upozoravam vas da je prizor jeziv. Gore je
nego prošli put.”
Pokazao je ka zadnjem delu šatora rukom u rukavici. Duboko je
udahnula i obišla šator.
I eto ga.
To je bio najgnusniji prizor koji je ikad videla. Osetila je strah.
Izgledao je nestvarno.
Telo mlade žene bilo je prostrto po travi. Torzo je bio iskasapljen;
krv i iznutrice pomešale su se sa blatom i zemljom. Glava je bila
netaknuta, a oči otvorene, prazne - staza u tom pogledu vodila je ka
zaboravu.
Zurila je u njih kao hipnotisana; očarana Meduzinim pogledom -
očima koje mogu da vas okamene čak i posle smrti...
Setila se retka iz Vojvotkinje od Malfija: „Pokrijte joj lice,
zaslepljuje me - umrla je mlada.”
Odista je umrla mlada. Premlada. Imala je samo dvadeset
godina. Trebalo je da proslavi rođendan sledeće nedelje -
organizovala je zabavu.
Marijana je sve to znala zato što ju je prepoznala.
Veroniku.

Marijana je uzmicala od leša.

Osetila je mučninu u stomaku. Morala je da se udalji od onoga
što je videla. Htela je da pobegne, ali je znala je da je beg uzaludan -
da će je gnusna slika progoniti do kraja života. Krv, glava, te
iskolačene oči...
Prestani, pomislila je. Prestani da razmišljaš.
Nastavila je da hoda i stigla do klimave drvene ograde, granice
sa susednim poljem. Izgledala je nesigurno i sklono padu; oslonila
se na nju. I nepouzdan oslonac je bolji nego nikakav.
 „Da li ti je dobro?”
Džulijan se stvorio pored nje. Zabrinuto ju je odmerio.
Klimnula je glavom. Shvatila je da su joj oči pune suza. Postiđeno
ih je otrla. „Dobro sam.”
„Čovek se s vremenom navikne na ovo, kao ja. Mislim da si
hrabra, ako ti to išta znači.”
Odmahnula je glavom. „Nisam, nimalo.”
„I bila si u pravu što se tiče Konrada Elisa. Bio je u pritvoru u
vreme ubistva, što znači da više nije osumnjičen...” Kuba im je
prilazio. „Izuzev ako ne mislite da ubistva nisu delo iste osobe?”
obratio mu se Džulijan.
Kuba je odmahnuo glavom i izvadio elektronsku cigaretu iz
džepa. „Ne, u pitanju je isti tip. Isti modus operandi - izbrojao sam
dvadeset dve ubodne rane.” Gutao je i izbacivao oblačiće dima.
Marijana mu se obratila. „Imala je nešto u ruci. Šta je to?”
„Ah. Primetili ste? Držala je šišarku.”
„Tako sam i mislila. Veoma neobično.”
„Zašto?”, upitao je Džulijan.
Slegnula je ramenima. „U okolini nema borova.” Nastavila je
posle kraćeg razmišljanja. „Pitam se postoji li spisak svega što je
nađeno s Tarinim telom.”
„To je zanimljiva opaska”, rekao je Kuba. „I meni je to palo na
pamet, pa sam proverio. Šišarka je pronađena i pored njenog tela.”
„Šišarka?”, rekao je Džulijan. „Interesantno. Sigurno mu nešto
znači... Ali šta?”
Marijana se, dok je govorio, setila slajda koji je profesor Foska
projektovao na predavanju o Eleuzini: mermernog reljefa šišarke.
Da, pomislila je. Ona zaista nešto znači.
Džulijan se frustrirano osvrtao oko sebe. Odmahnuo je glavom.
„Kako to radi? Ubija ih na otvorenom... i nestaje, krvav, bez svedoka,
bez oružja, ikakvog traga... bez ičega.”
„To je samo pogled u pakao”, rekao je Kuba. „Ali za krv niste u
pravu. Ne bi morao da bude krvav. Naposletku, ubodi se dešavaju
post mortem.”
„Šta?” Marijana je zurila u njega. „Kako to mislite?”
„Upravo tako. Prvo im razreže grlo.”
 „Da li ste sigurni?”
„O, da.” Kuba je klimnuo glavom. „U oba slučaja je uzrok smrti
duboka posekotina nastala presecanjem mekih tkiva sve do kosti
vrata. Smrt je sigurno bila trenutna. Po dubini rane... pretpostavljam
da je napao otpozadi. Mogu li?”
Stao je iza Džulijana i izveo elegantnu demonstraciju, koristeći
elektronsku cigaretu kao nož. Marijana se stresla dok je „rezao”
Džulijanov vrat.
„Vidite? Krv iz arterije brizga napred. Zatim polaže telo na tlo i,
dok ga ubada, krv curi samo nadole, u tlo. Stoga na njemu možda
uopšte nema krvi.”
Marijana je odmahnula glavom. „Ali... to nema nikakvog smisla.”
„Zašto?”
„Zato što nema... pomame. Gubitka kontrole, nema besa...”
Kuba je odmahnuo glavom. „Ne. Upravo suprotno. On je veoma
pribran, kontrolisan - kao da pleše. Vrlo je precizan. On je...
rytualistyczny..Tragao je za odgovarajućom reči na engleskom.
„Ritualan... Da li se tako kaže?”
„Ritualan?”
Marijana je zurila u njega - slike su joj sevale kroz glavu: Edvard
Foska na bini predaje o religijskim ritualima; razglednica u Tarinoj
sobi s proročanstvom na starogrčkom koje zahteva žrtvovanje; i - u
pozadini uma - neizbrisivo sećanje na sjajno plavo nebo s plamtećim
suncem i ruiniranim hramom posvećenim osvetoljubivoj boginji.
U tome je bilo nečega o čemu je morala da razmisli. Ali čula je
glas iza sebe pre no što je stigla da još više pritisne Kubu.
„Šta se ovde događa?”
Svi su se okrenuli i ugledali glavnog inspektora Sangu, veoma
neraspoloženog.

„Šta ona traži ovde?” upitao je namršteni Sanga.

 Džulijan se oglasio. „Marijana je sa mnom. Mislio sam da bi
mogla da nam pruži neki uvid - i bila je izuzetno korisna.”
Sanga je odšrafio poklopac pljoske, naslonio je na nesigurni stub
ograde i nasuo nešto čaja. Izgleda umorno, pomislila je Marijana -
nije mu zavidela na poslu. Istraga mu se upravo udvostručila i
izgubio je jedinog osumnjičenog. Nije htela da pogoršava situaciju,
ali nije imala izbora.
„Glavni inspektore”, rekla je, „jeste li svesni da je žrtva Veronika
Drejk? Studirala je na Sent Kristoferu.”
Inspektor ju je osmotrio s blagom zbunjenošću. „Jeste li sigurni?”
Klimnula je glavom. „I jeste li svesni da je profesor Foska
podučavao obe žrtve? Bile su deo njegove specijalne grupe.”
„Kakve specijalne grupe?”
„Zaista mislim da bi trebalo da ga ispitate.”
Inspektor Sanga je ispio čaj. „Shvatam. Imate li još neki savet,
Marijana?”
Njegov ton joj se nije dopao, ali se učtivo osmehnula. „To je
zasad sve.”
Sanga je prosuo poslednje kapljice iz šolje na tlo. Prodrmao ju je
i zašrafio poklopac.
„Već sam vas zamolio da mi se ne petljate u istragu. Dopustite da
to formulišem na sledeći način. Lično ću vas uhapsiti ako vas
uhvatim kako se muvate na još jednom mestu zločina. U redu?”
Otvorila je usta da odgovori. Ali Džulijan je prvi reagovao.
„Izvinite. Neće se ponoviti. Hajdemo, Marijana.”
Poveo ju je u pravcu policijske trake.
„Bojim se da te je Sanga uzeo na zub”, rekao je. „Sklanjao bih
mu se s puta da sam na tvom mestu. Njegov ujed je neuporedivo
gori od lajanja.” Namignuo joj je. „Ne brini, obaveštavaću te o
svemu.”
„Hvala ti.”
Osmehnuo se. „Gde si odsela? Ja sam u hotelu pored stanice.”
„Ja sam u koledžu.”
„Baš lepo. Da li si raspoložena za piće večeras? Odavno se
nismo videli?”
Odmahnula je glavom. „Ne... žao mi je, ne mogu.”
 „A zašto?” Osmehnuvši se, ispratio je njen pogled. Fred joj je
mahao s druge strane kordona.
„Ah.” Namrštio se. „Vidim da već imaš planove.”
„Šta?” Odmahnula je glavom. „Ne. On je samo prijatelj... Zoin.”
„Naravno.” Njegov osmeh svedočio je o neverici. „Ne brini.
Videćemo se, Marijana.”
Izgledao je pomalo ljutito. Okrenuo se i otišao.
I Marijana se ljutila - na sebe. Provukla se ispod trake i prišla
Fredu. Gnev je narastao u njoj. Zašto je izrekla glupu laž da je Fred
Zoin prijatelj? Nije kriva ni za šta; ništa ne krije - pa zašto je lagala?
Osim ako je neiskrena prema sebi u pogledu osećanja koja gaji
prema Fredu. Da li je to moguće? Ako jeste, pomisao je duboko
uznemirujuća.
Kakvim još lažima obmanjuje sebe?

Kad se saznalo da je i druga studentkinja s koledža Sent Kristofer

ubijena - i da je bila kći američkog senatora - priča je osvanula na
naslovnim stranama širom sveta.
Senator Drejk se sa suprugom ukrcao na prvi let iz Vašingtona.
Predstavnici američkih i svetskih medija su za nekoliko sati navalili
na Sent Kristofer.
Situacija na koledžu je podsećala na srednjovekovnu opsadu.
Horde novinara i snimatelja okupljale su se ispred krhke prepreke,
nekoliko uniformisanih policajaca i portira; gospodin Moris je bio na
prvoj liniji, zavrnutih rukava, spreman da brani koledž pesnicama.
Veliki medijski logor podignut je na kaldrmi ispred glavne kapije.
Pružao se sve do Kings parejda, gde se parkirao impresivni broj
satelitskih kombija. Specijalni šator za medije postavljen je pored
reke. Senator Drejk i njegova supruga su u njemu dali televizijski
intervju, potresnim glasovima moleći za bilo koju informaciju koja bi
mogla dovesti do hvatanja ubice njihove kćeri.
 Umešao se i Skotland jard, na zahtev senatora Drejka. Policajci
poslati iz Londona podigli su blokade. Išli su od kuće do kuće i
patrolirali ulicama.
Čitav grad je bio u panici pošto su žitelji shvatili da imaju posla sa
serijskim ubicom. Konrad Elis je u međuvremenu pušten. Sve
optužbe protiv njega su povučene.
U vazduhu se osećala nervozna, razdraženost. Čudovište s
nožem je među njima, šunja se ulicama, spremno da napadne i da
se neopaženo stopi s tamom... Njegova nevidljivost činila ga je
natprirodnim: stvorenjem rođenim iz mita, fantomom.
Samo što je Marijana znala da to nije ni fantom ni čudovište. On
je samo čovek, i nije zaslužio da bude mitologiziran; nije to
zavredeo.
Zasluživao je samo - ako bi mogla da ih prizove u svom srcu -
sažaljenje i strah. Upravo ono iz čega se, prema Aristotelu, sastoji
katarza u tragediji. Pa, nije znala dovoljno o tom luđaku da bi ga
sažaljevala.
Ali ipak ga se plašila.

Majka mi je često govorila da nije želela ovakav život za mene.

Uveravala me je da ćemo jednog dana otići, ona i ja. Ali da to
neće biti lako.
Nemam nikakvo obrazovanje, rekla bi. U petnaestoj sam
napustila školu. Obećaj mi da nećeš i ti to učiniti. Obrazovanje ti je
potrebno - ono pravi pare. Tako se preživljava i stiče sigurnost.
Nikad to nisam zaboravio. Više od svega sam želeo sigurnost.
Čak ni sad se ne osećam sigurno.
Moj otac je bio opasan čovek, eto zašto. Plamičak bi se pojavio u
njegovim očima posle dosta viskija. Postao bi prilično svadljiv.
Izbegavanje njegovog gneva bilo je uporedivo s koračanjem po
minskom polju.
 Bio sam bolji u tome od majke... bolji u čuvanju mira, planiranju,
vođenju razgovora na bezbednom tlu, pogađanju kuda ide -
nadmudrivanju s njim, ako je to bilo neophodno - izbegavanju svake
teme koja bi mogla izazvati njegov gnev. Majka bi uvek pala, pre ili
kasnije. Slučajno ili namerno, kao iz mazohizma nešto bi rekla,
uradila, u nečemu se ne bi složila s njim, kritikovala bi ga, ili bi mu
servirala nešto što ne voli.
Oči bi mu zasvetlucale, a donja usna se oklembesila. Ogolio bi
zube. Prekasno bi shvatila da je besan. Prevrnuo bi sto, polupao
staklo. Gledao bih, nemoćan da je odbranim ili zaštitim, kako beži u
spavaću sobu u potrazi za utočištem.
Panično bi pokušala da zaključa vrata... ali prekasno - na silu bi
ih otvorio i tada, tada...
Zašto nije otišla? Zašto se nije spakovala i sa mnom iskrala iz
kuće, u noć? Mogli smo zajedno da odemo. Ali nije povukla taj
potez. Zašto nije? Da li se previše bojala? Ili nije želela da prizna da
je njena porodica bila u pravu - da je napravila strašnu grešku i da se
vratila pod roditeljski krov podvijenog repa?
Ili se zavaravala i trpela u nadi da će se situacija nekim čudom
popraviti? Možda je to bilo posredi. Naposletku, bila je veoma vešta
u ignorisanju onoga što nije želela da vidi - i što joj je bolo oči.
I ja sam stekao tu veštinu.
I veoma rano sam naučio da ne hodam po tlu - već po uskoj
mreži od nevidljivih konopaca, zategnutoj iznad zemlje. Morao sam
oprezno da se krećem da se ne bih okliznuo i pao. Izvesni aspekti
moje ličnosti su izgleda bili uvredljivi. Imao sam strašne tajne za
skrivanje - čak ni ja ih nisam znao.
Moj otac ih je znao. Znao je moje grehe.
I kažnjavao me je shodno njima.
Poneo bi me uz stepenice. Odneo bi me u kupatilo i zaključao
vrata...
I to bi počelo.
Zamišljam ga, tog uplašenog dečačića - da li osećam tugu? Imalo
empatije? On je samo dete, nije kriv ni za jedan od mojih zločina -
užasnut je, trpi bolove. Doživljavam li sekundu saosećanja? Da li ga
sažaljevam zbog patnje i svega što ga je snašlo?
 Ne. Ne sažaljevam ga.
Isterao sam sve sažaljenje iz srca.
Ne zaslužujem ga.

Veronika je poslednji put viđena živa kako u šest odlazi s probe

Vojvotkinje od Malfija u ADK teatru - Amaterskom dramskom klubu.
Zatim je, po svemu sudeći, nestala bez traga - dok njeno telo nije
sutradan pronađeno.
Kako je to moguće?
Kako se njen ubica pojavio niotkuda, oteo je usred bela dana,
bez svedoka i tragova? Marijana je izvukla samo jedan zaključak:
Veronika je svojevoljno pošla s njim. Krenula je u svoju smrt tiho i
pokorno - zato što je poznavala i verovala muškarcu koji ju je odveo.
Sutradan ujutru odlučila je da obiđe mesto na kom je Veronika
poslednji put viđena. Stoga je posetila ADK teatar u Park stritu.
Podignut je kao krčma za kočijaše. Namena mu je promenjena
pedesetih godina XIX veka. Naziv teatra bio je ispisan crnim slovima
iznad ulaza.
Poster na velikoj tabli najavljivao je najnoviju produkciju
Vojvotkinje od Malfija. Marijana je pretpostavljala da će biti otkazana
- zbog Veronike, koja je igrala glavnu ulogu.
Prišla je glavnim vratima i pokušala da ih otvori. Bila su
zaključana. U predvorju je bilo mračno.
Krenula je u obilazak zgrade posle kraćeg razmišljanja. Zašla je
iza ugla. Dve velike kapije od kovanog gvožđa okruživale su dvorište
u kom su se nekad nalazile štale. Pokušala je da ih otvori. Prva je
bila otključana. Lako se otvorila. Ušla je u dvorište.
Stigla je do vrata koja vode na binu. Prišla im je i pokušala da ih
otvori. Ali bila su zaključana.
Razočarana, htela je da odustane - kad se nečeg setila. Potražila
je protivpožarne stepenice. Spiralne stepenice vodile su do teatra na
spratu.
Bar ADK-a je za njenih studentskih dana bio čuven po tome što
je radio do kasnih noćnih sati. Ponekad bi svratila sa Sebastijanom.
Plesali su i pijani se ljubili ispred šanka.
Pošla je uz stepenice. Kružila je dok nije stigla do vrha - i naišla
na izlaz za slučaj opasnosti.
Pružila je ruku i bez mnogo nade pritisnula kvaku. Vrata su se, na
njeno iznenađenje, otvorila.
Oklevala je. I ušla.

Bar ADK-a bio je starinski teatarski lokal - s barskim stolicama

presvučenim plišem, prožet vonjem piva i duvanskog dima.
Unutra je bilo mračno, senovito. Marijana se na trenutak izgubila
- zbog dva duha koja su se ljubakala za barom.
Poskočila je zbog snažnog treska.
Začuo se još jedan. Imala je utisak da čitava zgrada podrhtava.
Spustila se centralnim stepenicama. Nastojala je da bude što tiša.
Još jedan tresak.
Izgleda da je dopirao iz dvorane. Čekala je u podnožju stepeništa
i osluškivala. Ali nije čula ništa osim tišine.
Prikrala se do vrata, odškrinuta ih i virnula unutra.
Gledalište je bilo prazno. Kulise za Vojvotkinju od Malfija bile su
postavljene - zatvor iz noćne more u nemačkom ekspresionističkom
stilu, s krivim zidovima i šipkama pod iskrivljenim uglovima.
Na sceni je stajao jedan mladić.
Bio je go do pasa. Znoj mu se slivao niz torzo. Čekićem je
uništavao kulise. Pokreti su mu bili uznemirujuće nasilni.
Marijana je oprezno krenula prolazom između sedišta. Prošavši
pored redova praznih stolica, stigla je do scene.
Mladić, visok metar i osamdeset, s kratkom crnom kosom i
nedelju dana starom bradom, primetio ju je kad se zaustavila tik
ispod njega. Lice ovog dvadesetogodišnjaka nije izgledalo ni mlado
ni prijateljski.
„Ko ste vi?” Ošinuo ju je gnevnim pogledom.
Odlučila je da laže. „Ja sam psihoterapeut... radim za policiju.”
„Hm-hm. Upravo su bili ovde.”
„Tako je.” Prepoznala je mladićev naglasak. „Da li ste Grk?”
„Zašto pitate?” Pogledao ju ispitivački. „Da li ste vi?”
Osetila je snažan poriv da laže. Nije želela da mladić išta sazna o
njoj. Ali izvući će više od njega ako naglasi izvesnu bliskost. „Ja sam
polu-Grkinja”, rekla je s plitkim osmehom. Zatim je na grčkom
dodala: „Odrasla sam u Atini.”
Činilo se da mu njene reči prijaju. Bes se u izvesnoj meri slegao.
„A ja sam iz Soluna. Drago mi je što smo se upoznali.” Osmehnuo se
i pokazao zube, oštre kao brijač. „Dopustite mi da vam pomognem.”
Naglim, grubim pokretom posegnuo je ka njoj, podigao je s
lakoćom i spustio na binu. Nesigurno se dočekala. „Hvala vam.”
„Ja sam Nikos. Nikos Kuriš. A vi ste?”
„Marijana. Vi ste student?”
„Da.” Klimnuo je glavom. „Odgovoran sam za ovo.” Pokazao je
na razlupane kulise oko sebe. „Ja sam režiser. Prisustvujete
uništenju mojih teatarskih ambicija.” Bezdušno se nasmejao.
„Predstava je otkazana.”
„Zbog Veronike?”
Namrštio se. „Dogovoreno je da agent dođe iz Londona da je
vidi. Radio sam čitavo leto, planirao. I sve uzalud...”
Srušio je deo zida s divljačkom snagom; bina se potresla od
njegovog pada.
Marijana ga je pažljivo posmatrala. U njemu je sve vibriralo od
gneva; s mukom je obuzdavao bes. Mogao bi svakog časa da se
otme kontroli i iskali na nekome - mogao bi da udari nju umesto
kulisa. Plašila ga se.
„Pitala sam se”, rekla je, „mogu li išta da saznam od vas o
Veroniki?”
„Šta vas zanima?”
„Kad ste je poslednji put videli?”
 „Na kostimiranoj probi. Uputio sam joj nekoliko kritika. Nisu joj se
dopale. Bila je prosečna glumica, ako ćemo iskreno. Ni izbliza
talentovana koliko je verovala da jeste.”
„Shvatam. U kakvom je raspoloženju bila?”
„Nakon što sam joj predočio svoja zapažanja? Nije se lepo
osećala.” Osmehnuvši se, ogolio je zube.
„U koje doba je otišla? Da li se sećate?”
„Rekao bih, oko šest.”
„Da li je rekla kuda ide?”
„Nije.” Nikos je odmahnuo glavom. „Ali mislim da je trebalo da se
vidi s profesorom.” Usredsredio se na rasturanje stolica.
Srce joj je brže zakucalo. Progovorila je, pokušavajući da diše
ravnomerno.
„S profesorom?”
„Da.” Nikos je slegnuo ramenima. „Ne mogu da se setim
njegovog imena. Prisustvovao je kostimiranim probama.”
„Kako izgleda? Možete li da ga opišete?”
Progovorio je posle kraćeg razmišljanja. „Visok. Bradat.
Amerikanac.” Pogledao je na sat. „Šta biste još hteli da znate? Pošto
sam zauzet.”
„To je sve, hvala vam. Ali mogu li da pogledam garderobu? Da li
je Veronika išta ostavila u njoj?”
„Mislim da nije. Policija je sve odnela. Nije bilo mnogo toga.”
„Ipak ću pogledati. Ako je to u redu.”
„Samo izvolite.” Pokazao je sa strane. „Niz stepenice, pa levo.”
„Hvala.”
Nikos ju je posmatrao kao da o nečemu razmišlja. Ali nije
progovarao. Marijana je požurila ka ivici scene.
Bilo je mračno. Oči su joj se brzo privikle na tamu. Nešto ju je
nateralo da se osvrne preko ramena i pogleda ka sceni - videla je
Nikosovo lice iskrivljeno od besa, dok lomi kulise. Mrzi kad stvari ne
idu po njegovom, pomislila je. Zadojen je istinskim besom. Laknulo
joj je kad se udaljila od njega.
Okrenula se i požurila niz uske stepenice ka garderobi u utrobi
teatra.
 Izgleda da su svi glumci delili pretrpanu prostoriju. Šipke s
kostimima nadmetale su se za prostor s perikama, šminkom,
rekvizitima, knjigama i garderobnim stočićima. Posmatrala je taj
nered - nije znala koji je stočić pripadao Veroniki.
Sumnjala je da će naći nešto korisno na ovom mestu. Ali ipak...
Razgledala je garderobne stočiće s ogledalima ukrašenim
srcima, poljupcima i čestitkama ispisanim karminom. Razglednicama
i fotografijama.
Jedna razglednica odmah joj je privukla pažnju. Razlikovala se
od ostalih.
Pažljivo ju je pogledala. Religijska slika - ikona svetice. Bila je
lepa, s dugom plavom kosom... sličnom Veronikinoj. Srebrni bodež
joj je virio iz vrata. Još strašnije je to što je nosila poslužavnik sa dva
ljudska oka.
Pozlilo joj je od tog prizora. Drhtavom rukom je posegnula za
razglednicom. Skinula ju je s okvira ogledala i okrenula je.
I na njoj je bio rukom ispisan citat na starogrčkom.

ϊδεσθε τάν ’Ιλίου

και Φρυγών έλέπτολιν
στείχουσαν, έπι κάρα στέφη
βαλουμέναν χερνίβων τε παγάς,
βωμόν γε δαίμονος θεάς
ρανίσιν αίματορρύτοις
χρανοϋσαν ευφυή τε σώματος δέρην
σφαγεΐσαν.

U Sent Kristoferu je posle drugog ubistva zavladala mučna,

beživotna atmosfera.
Kao da se neka pošast poput kuge širila koledžom - nevidljivi
otrov ispunio je dvorišta; kao u grčkom mitu o boleštini koja je
uništila Tebu. Drevni zidovi nisu više štitili koledž od spoljašnjeg
sveta.
Roditelji su u sve većem broju odvodili decu, uprkos dekanovim
uveravanjima da će biti bezbedna. Marijana ih nije krivila; baš kao
što nije krivila studente koji su želeli da odu. Jedan deo nje mislio je
da može uzeti Zoi za ruku i odvesti je u London. Ali nije htela da joj
predloži to; Zoi će ostati - baš kao i Marijana, to se ne dovodi u
pitanje.
Veronikino ubistvo je naročito teško pogodilo Zoi. I ona sama je
bila zatečena snagom svoje reakcije. Rekla je da se oseća kao
licemer.
„Nisam je volela, pa zašto onda ne mogu da prestanem da
plačem?” Marijana je pretpostavljala da je Veronikina smrt samo
povod za izražavanje tuge za Tarom, tuge koja je bila pregolema i
previše zastrašujuća da bi se s njom suočila. Stoga su ove suze bile
dobre, lekovite. I rekla joj je to dok je grlila i ljuljala uplakanu Zoi na
krevetu.
„U redu je, draga. U redu je. Biće ti bolje, samo izbaci to iz sebe.”
Zoine suze su na kraju presahnule. Marijana je insistirala da je
izvede na ručak; jedva da je išta prezalogajila u poslednja dvadeset
četiri sata. Zakrvavljenih očiju i slomljena od umora, Zoi je pristala.
Naišli su na Klarisu na putu do dvorane. Stara profesorka predložila
im je da joj se pridruže za visokim stolom.
Visoki sto je bio deo trpezarije rezervisan isključivo za predavače
i njihove goste. Nalazio se na kraju velike dvorane, na pijedestalu
sličnom pozorišnoj bini, ispod portreta velikana iz davnina, na
zidovima pokrivenim hrastovinom. Na drugom kraju hodnika nalazila
se studentska kantina. Posluživalo ih je osoblje odeveno u otmene
prsluke s leptir-mašnama. Studenti su sedeli za dugim stolovima koji
su ispunjavali dvoranu.
Marijana nije odolela porivu da osmotri nekoliko prisutnih. Birali
su hranu, zabrinutog lica, tiho razgovarajući. Nisu izgledali nimalo
bolje od Zoi.
Zoi i Marijana su sele s Klarisom na kraj visokog stola, dalje od
ostalih predavača. Klarisa se udubila u jelovnik. Grozni događaji nisu
naškodili njenom apetitu. „Naručiću fazana”, rekla je. „I... možda
kruške u vinu. Ili lepljivi tofi puding.”
Marijana je klimnula glavom. „A ti, Zoi?”
Ona je odmahnula glavom. „Nisam gladna.”
Klarisa ju je zabrinuto pogledala. „Morate nešto jesti, draga
moja... Ne izgledate dobro. Potrebna vam je hrana, da ojačate.”
„Šta kažeš na poširanog lososa s povrćem?” predložila je
Marijana. „Može?”
Zoi je slegnula ramenima. „Može.”
Kelner je došao i zapisao narudžbine. Marijana im je pokazala
razglednicu koju je pronašla u ADK teatru.
Klarisa ju je uzela. Pažljivo je proučavala sliku. „Ah. Sveta Lucija,
ako se ne varam.”
„Sveta Lucija?”
„Ne znaš za nju? Priznajem da nije preterano poznata kao
svetica, već kao mučenica u vreme Dioklecijanovih progona hrišćana
- oko 300. godine. Iskopali su joj oči pre nego što su je izboli
nasmrt.”
„Sirota Lucija.”
„Tako je. Ona je zaštitnica slepih. Obično se prikazuje tako, s
očima na poslužavniku.” Klarisa je okrenula razglednicu. Usne su joj
se pokretale dok je u sebi čitala redove ispisane na grčkom. „Pa”,
rekla je, „ovog puta su iz Euripidove Ifigenije u Aulidi.”
„Šta piše?”
„Ifigeniju vode u smrt.” Klarisa je otpila gutljaj vina i prevela tekst:
„’Gledajte devicu... s vencima u kosi, i svetu vodicu kojom je
škrope... hodi ka oltaru za žrtvovanje užasnoj boginji... koji će biti
zaliven krvlju’... αίματορρύτοις znači... kad njen divni vrat bude
presečen.”
Marijani je pozlilo. „Bože dragi.”
„Priznajem da ovi stihovi ne otvaraju apetit.” Klarisa je vratila
razglednicu Marijani.
Ona se obratila Zoi. „Šta misliš? Da li ju je Foska mogao poslati?”
„Profesor Foska?” upitala je Klarisa iznenađeno dok je Zoi
proučavala razglednicu. „Ne misliš valjda... ne misliš da bi
profesor...”
 „Foska ima grupu najdražih studentkinja. Znaš li to, Klarisa?”
Marijana je pogledala u Zoi. „Sastaju se u njegovim odajama - tajno.
Zove ih Devicama.”
„Devicama?”, ponovila je Klarisa. „Prvi put čujem. Možda je
inspiraciju pronašao u Apostolima.”
„Apostolima?”
„To je Tenisonovo tajno književno društvo, gde je sreo Halama.”
Marijana je zurila u nju. Trebalo joj je izvesno vreme da
progovori. Klimnula je glavom. „Možda.”
„Apostoli su, naravno, bili odreda muškarci. Pretpostavljam da su
članovi Devica žene?”
„Upravo tako. I Tara i Veronika su bile članice. Zar ne mislite da je
to neobična podudarnost? Zoi? Šta ti misliš?”
Zoi je bilo neprijatno. Ipak je klimnula glavom, gledajući Klarisu.
„Iskreno, mislim da bi on mogao da uradi ovo. Da pošalje ovakvu
razglednicu.”
„Zašto?”
„Profesor je staromodan u tom smislu, mislim na slanje
razglednica. Često šalje rukom pisane poruke. Prošlog polugodišta
je održao predavanje o važnosti pisma kao umetničke forme... znam
da to ništa ne dokazuje.”
„Da li je tako?”, rekla je Marijana. „Ne bih se složila.”
Klarisa je tapkala prstom po razglednici. „Šta bi ovo moglo da
znači? Ne... ne shvatam njenu svrhu.”
„To znači... da je ovo igra. Obznanjivanje vlastitih namera na ovaj
način je izazov - i on uživa u njemu.” Pažljivo je birala reči. „A tu je
još nešto... čega on možda nije svestan. Postoji razlog zašto bira
ove citate; nešto mu znače.”
„Šta?”
„Ne znam.” Marijana je odmahnula glavom. „Ne razumem... a
moramo da razumemo. To je jedini način da ga zaustavimo.”
„I mislite na Edvarda Fosku?”
„Možda.”
Klarisa je bila vidno uznemirena. Odmahivala je glavom, ali nije
komentarisala. Marijana je ćutke razmišljala o razglednici pred
sobom.
 Naručena jela su stigla, pa se Klarisa posvetila ručku. Marijana je
pogledavala na Zoi kako bi bila sigurna da je ubacila nešto hrane u
sebe.
Edvard Foska nije pominjan tokom obroka. Ali ostao je u njenim
mislima - lepršao je tamo, u senkama, kao slepi miš.

Marijana i Zoi su posle ručka otišle na piće u bar koledža.

Tamo je bilo osetno tiše no obično. Zatekle su samo nekoliko
studenata po dolasku. Marijana je primetila Serenu. Sedela je sama.
Nije ih opazila.
Zoi je naručila dve čaše vina. Marijana je krenula ka drugom
kraju bara, gde je Serena dovršavala džin-tonik i kucala poruku na
telefonu.
„Zdravo”, rekla je Marijana.
Devojka je podigla glavu i nastavila da kuca.
„Kako ste, Serena?”
Nije bilo odgovora. Marijana je pogledom zatražila pomoć od Zoi.
Devojka je pokazala na piće. Marijana je klimnula glavom.
„Hoćete li da popijete nešto na moj račun?”
Serena je odmahnula glavom. „Ne. Uskoro ću otići.”
Marijana se osmehnula. „Tajni obožavalac?”
Nije trebalo to da kaže. Serena je neočekivano oštro reagovala.
„Koji ti je kurac?”
„Molim?”
„Šta imaš protiv profesora Foske? Kao da si opsednuta njime.
Šta si rekla policiji o njemu?”
„Ne znam o čemu govorite.”
Ali Marijani je potajno laknulo što je glavni inspektor Sanga
ozbiljno shvatio njenu priču i ispitao Fosku.
„Nisam ga optužila ni za šta”, rekla je. „Samo sam predložila da
mu postave nekoliko pitanja.”
 „Pa poslušali su te. Postavili su mu mnogo pitanja. I meni su. Jesi
li srećna?”
„Šta ste im rekli?”
„Istinu. Da sam bila s profesorom Foskom kad je Veronika
ubijena u sredu uveče - da mi je predavao čitavo veče. Zadovoljna?”
„I nije izlazio? Čak ni da puši?”
„Nije.”
Serena je hladno odmerila Marijanu. Pristigla poruka skrenula joj
je pažnju. Pročitala ju je i ustala.
„Moram da krenem.”
„Čekajte!” Marijana je tiho nastavila: „Serena. Budite oprezni!”
„Ma odjebi.” Serena je zgrabila tašnu i izašla.
Marijana je uzdahnula. Zoi je sela na upražnjenu barsku stolicu.
„Nije dobro prošlo.”
„Nije.” Marijana je odmahnula glavom. „Nikako.”
„Šta ćemo sad?”
„Ne znam.”
Zoi je slegnula ramenima. „Ako je profesor Foska bio sa
Serenom u to vreme, nije mogao da ubije Veroniku.”
„Ukoliko Serena ne laže.”
„Zaista misliš da bi lagala njega radi? Dvaput?” Zoi ju je
sumnjičavo pogledala i slegnula ramenima. „Ne znam, Marijana...”
„Šta?”
Devojka je izbegavala njen pogled. Progovorila je posle kraćeg
oklevanja. „Način na koji mu pristupaš... čudan je.”
„Šta hoćeš da kažeš?”
„Profesor ima alibi za oba ubistva, a ti ga ne ostavljaš na miru.
Da li je stvar u njemu... ili u tebi?”
„U meni?” Marijana nije mogla da veruje svojim ušima. Obrazi su
joj buknuli. „O čemu govoriš?”
Zoi je odmahnula glavom. „Zaboravi.”
„Kaži ako imaš nešto da mi kažeš.”
„Nema svrhe. Svesna sam da ćeš se, što više budem pričala o
profesoru Foski, ti sve više ukopavati. Tako si tvrdoglava.”
„Nisam tvrdoglava.”
 Zoi se nasmejala. „Sebastijan je govorio da si najtvrdoglavija
osoba koju je sreo.”
„Nikad mi to nije rekao.”
„Pa, rekao je meni.”
„Nije mi jasno šta se događa, Zoi. Ne shvatam šta pokušavaš da
mi kažeš. O kakvoj stvari s Foskom govoriš?”
„Reci ti meni.”
„Šta? On me ne privlači... ako je to ono što nagoveštavaš!”
Bila je svesna da viče; dvoje studenata s druge strane bara
okrenulo je glave prema njima. Zoi i ona su se prvi put našle na ivici
svađe. Bila je nerazumno ljuta. Otkud to?
Posmatrale su jedna drugu.
Zoi se prva povukla. „Zaboravi”, odmahnula je glavom. „Žao mi
je. Kenjam.”
„I meni je žao.”
Zoi je pogledala na sat. „Moram da idem na predavanje o
Izgubljenom raju.”
„Požuri.”
„Da li ćemo se videti na večeri?”
„Oh...” Marijana je oklevala. „Ne mogu. Trebalo bi da se vidim...”
Nije htela da joj kaže da ide na večeru s profesorom Foskom...
ne sad; Zoi bi učitala mnogo nepostojećih sadržaja u taj susret.
„Ja... videću se s prijateljem.”
„S kim?”
„Sa starim prijateljem s koledža, ne poznaješ ga. Požuri,
zakasnićeš.”
Zoi je klimnula glavom i ovlaš poljubila tetku u obraz. Ona joj je
stegla ruku. „Zoi. Čuvaj se! Važi?”
„Neću ulaziti u automobile nepoznatih ljudi?”
„Ne budi luckasta. Znaš na šta mislim.”
„Umem da brinem o sebi, Marijana. Ne bojim se.”
Marijana je najviše brinula zbog drčne hrabrosti u Zoinom glasu.

10
Marijana je ostala za barom nakon Zoinog odlaska. Dlanovima je
grejala vino u čaši i razmišljala o njihovom razgovoru.
Šta ako je Zoi u pravu? Šta ako je Foska nevin?
Ima alibi za oba ubistva, a ona je, uprkos tome, isplela mrežu
sumnje oko njega tako što je zgrabila nekoliko niti - čega? To nisu
dokazi, ništa konkretno. To su sitnice: strah u Zoinim očima,
činjenica da je podučavao Taru i Veroniku grčkoj tragediji i njeno
ubeđenje da je Foska poslao razglednice.
Intuicija joj je poručivala da je onaj ko je poslao razglednice
devojkama - ubica. Ljudi poput glavnog inspektora Sange mogu to
smatrati iracionalnim zaključkom, čak zabludom. Iako se čini
neverovatnim da bi profesor ubijao svoje studentkinje na tako
stravičan i otvoren način, pritom se nadajući da će proći nekažnjeno,
Marijani je kao terapeutu intuicija često bila jedina alatka na koju se
mogla osloniti.
Ali šta... ako je u pravu...
Foska je prošao nekažnjeno.
Šta ako greši?
Morala je dobro da razmisli o svemu • ali nije mogla. Mutilo joj se
u glavi, ali ne od vina. Bila je pod velikim pritiskom i sve nesigurnija u
sebe. Pa šta će sad? Nije mogla da smisli sledeći potez.
Smiri se, pomislila je. Šta bih učinila da radim s pacijentom i da
se osećam - ovako bespomoćno?
Odgovor se odmah iskristalisao. Zatražiće pomoć, naravno.
Potražiće savet.
To nije loša ideja.
Poseta savetniku može samo da pomogne. I odlazak odavde - u
London, bekstvo iz koledža i otrovne atmosfere, makar na nekoliko
sati - doneće neizmerno olakšanje.
Da, pomislila je. To ću učiniti - pozvaću Rut. Sutra ću je posetiti u
Londonu.
Ali prvo će otići na sastanak u Kembridžu.
U osam će večerati... s Edvardom Foskom.
 11

Marijana je u osam krenula ka Foskinim odajama.

Zurila je u velika, impozantna vrata. Na crnoj tabli pored njih
pisalo je Profesor Edvard Foska.
Čula je klasičnu muziku s druge strane i pokucala. Nije bilo
odgovora.
Ponovo je pokucala, nešto glasnije. Isprva tišina, a zatim...
„Otvoreno je”, začula je udaljeni glas. „Uđite.”
Udahnula je, smirila se - i otvorila vrata. Dočekale su je stepenice
od brestovog drveta. Stare, uske i neravne, s krivim daskama.
Morala je da pazi gde gazi.
Muzika je bila sve glasnija. Latinska religijska arija ili psalam
preobražen u muziku. Čula ju je negde, ali nije mogla da se seti gde.
Muzika je bila divna, ali zloslutna. Gudači su pulsirali kao ritam srca,
ironično ponavljajući otkucaje njenog bila.
Vrata na vrhu stepeništa bebu odškrinuta. Ušla je. Prvo što je
videla je veliki krst u hodniku. Bio je divan - od crnog drveta, gotski,
vešto izrezbaren - ali veličina ga je činila zastrašujućim. Žurno je
prošla kraj njega.
Ušla je u dnevnu sobu. Vidljivost je bila slaba; jedina svetlost
dolazila je od poluistopljenih, izvitoperenih sveća. Oči su joj se ubrzo
prilagodile đavolskoj tami koja se osećala na tamjan; crni dim je još
više prigušivao svetlost sveća, dodatno smetajući očima.
To je bila velika prostorija s pogledom na dvorište. Vrata su vodila
u druge odaje. Zidovi su bili pokriveni slikama, a police pune knjiga.
Preovlađujući motiv lišća na tamnozelenim i crnim tapetama stvarao
je uznemirujući efekat - kao da se kretala kroz džunglu.
Na gredi iznad kamina i po stolovima bilo je raznih skulptura i
ukrasa: ljudska lobanja svetlucala je u tami, kao i statuica Pana s
neurednom kosom, kozjim nogama, rogovima i repom, i mešinom za
vino u ruci. Pored njega nalazila se šišarka.
 Bila je sigurna da je neko posmatra; osećala je pogled na potiljku.
Okrenula se.
Nije čula Edvarda Fosku kad je ušao. Da li ju je sve vreme
posmatrao iz senki?
„Dobro veče”, rekao je.
Tamne oči i beli zubi bleštali su na svetlosti sveća. Talasasta
kosa mu je padala po ramenima. Na sebi je imao crni večernji sako,
ispeglanu belu košulju i crnu leptir-mašnu. Izgleda izuzetno
privlačno, pomislila je. Istog časa prekorila je sebe.
„Nisam znala da ćemo ići za visoki sto”, rekla je.
„Nećemo ići tamo.”
„Ali obukli ste se...”
„Ah.” Foska je pogledao u svoju odeću. Osmehnuo se. „Retko mi
se pruža prilika da večeram s tako divnom ženom. Hteo sam da se
obučem u skladu s tim. Dopustite mi da vam sipam piće.”
Izvadio je otvorenu bocu šampanjca iz srebrne kofice s ledom, ne
čekajući odgovor. Napunio je dve čaše. Pružio joj je jednu.
„Hvala vam.”
Neko vreme odmeravao ju je crnim očima.
„Za nas”, rekao je.
Ona nije ponovila zdravicu. Prinela je čašu usnama i otpila gutljaj
šampanjca. Mehurasto, suvo i osvežavajuće piće imalo je dobar
ukus. Nadala se da će joj smiriti živce. Otpila je još jedan gutljaj.
Neko je pokucao na vrata u prizemlju. Foska se osmehnuo. „Ah. To
je Greg.”
„Greg?”
„Iz kantine.”
Čuli su užurbane korake - i okretni, vitki kelner Gregori, u prsluku
i kravati, pojavio se s kutijom za transport tople i hladne hrane.
Osmehnuo se Marijani.
„Dobro veče, gospođice.” Pogledao je u profesora. „Da li da...”
„Apsolutno.” Foska je klimnuo glavom. „Samo napred. Postavite
hranu. Ja ću servirati.”
„Vrlo dobro, gospodine.”
Nestao je u trpezariji. Marijana je upitno pogledala Fosku.
Osmehnuo se.
 „Želeo sam više privatnosti nego što bismo imali u dvorani. Ali
nisam neki kuvar, pa sam ubedio osoblje kantine da nam donese
posluženje.”
„I kako ste to učinili?”
„Pomoću zamašne napojnice. Neću vam laskati otkrivanjem
sume.”
„Silno ste se potrudili, profesore.”
„Molim vas, zovite me Edvard. I zadovoljstvo mi je da vas
ugostim, Marijana.”
Ćutke je zurio u nju, sa osmehom. Obuzela ju je blaga
nelagodnost. Skrenula je pogled ka stočiću za kafu... i šišarki.
„Šta je to?”
Sledio je njen pogled. „Mislite na šišarku? Ništa, samo nešto što
me podseća na dom. Zašto pitate?”
„Mislim da sam zapamtila slajd sa šišarkom na predavanju o
Eleuzini.”
Klimnuo je glavom. „Da. Tako je. Svi inicirani u kult su na ulazu
dobijali šišarku.”
„Shvatam. Zašto šišarku?”
„Pa, suština nije u samoj šišarci, već u onome što simbolizuje.”
„A to je?”
Osmehnuo se i zagledao u nju. „Suština je u semenu unutar nas
- u duhu koji je u telu, u otvaranju uma. U rešenosti da se pogled
usmeri ka unutra i pronađe duša.”
Podigao je šišarku. Pružio ju je gošći.
„Nudim vam je. Vaša je.”
„Ne, hvala.” Odmahnula je glavom. „Ne želim je.”
Rekla je to oštrije nego što je želela.
„Shvatam.”
Osmehnuo se i spustio šišarku na sto. Zavladala je tišina. Greg
se pojavio.
„Sve je spremno, gospodine. A puding je u frižideru.”
„Hvala vam.”
„Laku noć.” Klimnuo je glavom Marijani i izašao. Čula je kako
silazi stepenicama i zatvara vrata za sobom.
Ostali su sami.
 Usledila je tišina dok su se napeto odmeravali. Marijana je bila
nervozna, ali nije znala kako se Foska oseća - šta se krije ispod
njegove ležernosti i šarma. Bilo je gotovo nemoguće pročitati ga.
Pokazao je ka sledećoj prostoriji.
„Hoćemo li?”

12

Dugi sto u mračnoj trpezariji obloženoj drvetom bio je pokriven belim

lanenim stolnjakom. Visoke sveće gorele su u srebrnim svećnjacima,
a boca crvenog vina stajala je na kredencu.
Hrast u središtu dvorišta ocrtavao se na pozadini sve mračnijeg
neba kroz prozor iza stola; zvezde su sijale kroz granje. Obedovanje
u ovoj divnoj, starinskoj trpezariji bi, u bilo kojoj situaciji, bilo
neverovatno romantično iskustvo, pomislila je Marijana. Ali ne sada.
„Sedite”, rekao je Foska.
Prišla je stolu. Dve stolice bile su postavljene jedna nasuprot
drugoj. Foska je prišao kredencu na kom je stajala poredana hrana -
jagnjeći but, pekarski krompir i zelena salata.
„Lepo miriše”, rekao je. „Verujte mi, ovako je mnogo bolje nego
da sam pokušao da nešto spremim. Imam prilično sofisticirana
nepca, ali ne biste mi pozavideli na kulinarskim veštinama. Znam
samo uobičajene recepte za pastu, kojima je majka Italijanka naučila
sina.”
Sa osmehom je podigao veliki nož. Zablistao je na svetlosti
sveća. Gledala je kako brzo i spretno seče jagnjetinu.
„Vi ste Italijan?”
Klimnuo je glavom. „Druga generacija. Baba i deda doplovili su
sa Sicilije.”
„Odrasli ste u Njujorku?”
„Ne baš. U državi Njujork. Na farmi, u bestragiji.”
Servirao joj je jagnjetinu, nekoliko krompira i nešto salate. Zatim
je napunio svoj tanjir.
 „A vi ste odrasli u Atini?”
„Tako je.” Klimnula je glavom. „U predgrađu.”
„Kako egzotično. Ljubomoran sam.”
Osmehnula se. „Mogla bih da kažem isto za farmu u Njujorku.”
„Ne biste to rekli da ste bili tamo. Jedva sam čekao da odmaglim
iz te rupe.” Osmeh mu je izbledeo dok je govorio. Izgledao je
drugačije, grublje i starije. Spustio je tanjir ispred nje. Odneo je svoj
na drugu stranu stola i seo. „Volim slabo pečeno meso. Nadam se
da vam to ne smeta.”
„To mi odgovara.”
„Bon appetit.”
Spustila je pogled na svoj tanjir. Kao list tanki komadi jagnjetine
bili su toliko krvavi i sirovi da se blistavocrvena barica krvi širila preko
belog porcelana. Pozlilo joj je od pogleda na živo meso.
„Zahvaljujem vam što ste pristali da večerate sa mnom, Marijana.
Intrigirate me, kao što sam vam rekao u Felous gardenu. Uvek se
zaintrigiram kad se neko zainteresuje za mene. Tako kao vi.”
Zacerekao se. „Ova večera je prilika da vam uzvratim uslugu.”
Podigla je viljušku. Ali nije mogla da se natera da zagrize meso.
Usredsredila se na krompire i salatu. Spašavala je zeleno lišće iz
jezerca krvi.
Osećala je Foskin pogled na sebi. Bio je tako leden - kao
baziliskov.
„Niste probali jagnjetinu. Hoćete li?”
Klimnula je glavom, isekla parčence mesa i ćušnula crvenu masu
u usta. Osetila je vlažni, metalni ukus krvi. Na jedvite jade ga je
sažvakala i progutala.
Foska se osmehnuo. „Dobro je.”
Posegnula je za čašom i sprala ukus krvi šampanjcem.
Ustao je kad je video da joj je čaša prazna. „Počastićemo se
vinom, hoćemo li?”
Prišao je kredencu i napunio dve čaše tamnocrvenim bordoom.
Vratio se i pružio čašu Marijani. Prinela ju je usnama i otpila. Imao je
ukus zemlje i sunca. Šampanjac popijen na prazan stomak već joj je
udarao u glavu. Brzo će je omamiti ako ne prestane da pije. Ali nije
prestala.
 Foska je ponovo seo. Obratio joj se sa osmehom. „Pričajte mi o
vašem suprugu.”
Odmahnula je glavom. „Neću.”
Izgledao je iznenađeno. „Nećete? Zašto?”
„Ne želim.”
„Nećete mi reći ni kako se zvao?”
Progovorila je tihim glasom. „Sebastijan.”
I nekako ga je prizvala izgovarajući njegovo ime, ali samo na
sekundu - svog anđela čuvara - i odmah se osetila bezbednije,
pribranije; a on joj je šapnuo na uvo: Ne plaši se, ljubavi, zauzmi se
za sebe. Ne boj se...
Odlučila je da posluša njegov savet. Podigla je pogled i presrela
Foskin. Nije zatreptala. „Pričajte mi o sebi, profesore.”
„Edvard. Šta želite da znate?”
„Pričajte mi o vašem detinjstvu.”
„O mom detinjstvu?”
„Kakva je bila vaša majka? Da li ste je voleli?”
Nasmejao se. „Majku? Da li ćete me psihoanalizirati na večeri?”
„Samo sam radoznala. Pitam se šta ste još od nje naučili, osim
recepata.”
Foska je odmahnuo glavom. „Nažalost, tako malo. A kakva je bila
vaša majka?”
„Nisam je upoznala.”
„Ah.” Klimnuo je glavom. „Mislim da ni ja nisam stvarno poznavao
svoju.”
Pažljivo je procenjivao Marijanu. Videla je kako mu se mozak
okreće - ima zaista briljantan um, pomislila je. Oštar kao britva. Mora
biti pažljiva. Nastavila je nehajnim tonom. „Da li ste imali srećno
detinjstvo?”
„Vidim da ste rešili da ovo pretvorite u terapeutski sastanak.”
„Ovo nije terapija, samo razgovaramo.”
„Razgovori su dvosmerni, Marijana.”
Osmehnuo se i čekao. Prihvatila je izazov kad je shvatila da
nema izbora.
„Nisam imala naročito srećno detinjstvo”, rekla je. „Možda
ponekad. Mnogo sam volela oca, ali...”
 „Ali šta...”
Slegnula je ramenima. „Bilo je previše smrti.”
Gledali su se u oči. Polako je klimnuo glavom. „Da, to se vidi u
vašim očima. U njima je velika tuga. Znate, podsećate me na
Tenisonovu heroinu - Marijana iz Moutid grejndža: ’On ne dolazi’,
rekla je. ’Umorna sam, umorna. Volela bih da sam mrtva’.”
Osmehnuo se. Marijana je skrenula pogled. Osećala se ranjivo i
nervozno. Posegnula je za vinom. Iskapila je čašu. Okrenula se
prema njemu.
„A sad vi, profesore.”
„Vrlo dobro.” Otpio je gutljaj vina. „Da li sam bio srećno dete?”
Odmahnuo je glavom. „Ne. Nisam.”
„Zašto?”
Nije odmah odgovorio. Ustao je i otišao po vino. Punio je njenu
čašu dok je govorio.
„Iskreno? Moj otac bio je veoma nasilan. Strahovao sam za svoj i
majčin život. Mnogo puta sam gledao kako svirepo tuče majku.”
Nije očekivala tako iskreno priznanje. Njegove reči su zvučale
istinito, i bile su lišene svake emocije. Kao da ništa nije osećao.
„Žao mi je”, rekla je. „To je strašno.”
Slegnuo je ramenima. Neko vreme je ćutao. Progovorio je kad je
seo. „Znate kako da izmamite od ljudi ono što vas zanima, Marijana.
Vidim da ste dobar terapeut. Odveli ste me na svoj kauč uprkos
rešenosti da vam ne odam ništa o sebi.” Osmehnuo se. „U
terapeutskom smislu.”
Oklevala je. „Da li ste bili u braku?”
Nasmejao se. „Zanimljiv sled misli. Da li se premeštamo s kauča
na krevet?” Osmehnuo se i popio nešto vina. „Nisam se ženio, ne.
Nisam upoznao pravu.” Zurio je u nju. „Ne još.”
Nije odgovorila. Nastavio je da zuri u nju. Pogled mu je bio tvrd,
intenzivan, uporan. Osećala se kao zec osvetljen farovima. Setila se
reči koju je Zoi koristila - „zaslepljujući”. Konačno je skrenula pogled,
popuštajući. To mu se dopalo.
„Vi ste divna žena”, čula je kako govori, „ali posedujete više od
lepote. Imate određeni kvalitet - mirnoću. Podseća na dubine
okeana, daleko od talasa, gde se ništa ne miče. Veoma je mirna... i
veoma tužna.”
Ćutala je. Nije joj se sviđao pravac u kom je razgovor krenuo -
osetila je da gubi prednost, ako ju je uopšte imala. Alkohol je počeo
da deluje, pa ju je Foskina iznenadna promena teme, s romanse na
ubistvo, iznenadila.
„Jutros me je”, rekao je, „posetio glavni inspektor Sanga. Hteo je
da zna gde sam bio kad je Veronika ubijena.”
Posmatrao ju je, možda u nadi da će reagovati. Nije to učinila. „I
šta ste mu rekli?”
„Istinu. Da sam podučavao Serenu u svojim odajama. Predložio
sam da to proveri ako mi ne veruje.”
„Shvatam.”
„Inspektor mi je postavio mnogo pitanja... poslednje se ticalo vas.
Znate li šta me je pitao?”
Odmahnula je glavom. „Ne, zaista.”
„Pitao se zašto gajite tako snažne predrasude prema meni. Šta
sam uradio da to zaslužim.”
„A šta ste vi rekli?”
„Rekao sam da ne znam, ali da ću vas pitati.” Osmehnuo se. „Pa
eto, pitam vas. Šta se dešava, Marijana? Orkestrirate kampanju
protiv mene još od Tarinog ubistva. Šta ako vam kažem da sam
nevin? Voleo bih da vam ugodim i budem vaš žrtveni jarac, ali...”
„Vi niste moj žrtveni jarac.”
„Nisam? Autsajder - Amerikanac iz sirotinjskog miljea u
elitističkom akademskom svetu Engleske? Štrčim kao gromobran.”
„Teško.” Odmahnula je glavom. „Rekla bih da ste se veoma
dobro uklopili.”
„Pa, prirodno je da sam dao sve od sebe da se odomaćim, ali
suština je da ću uvek biti stranac iako su Englezi beskrajno suptilniji
od Amerikanaca u svojoj ksenofobiji - i da ću zbog toga uvek biti
sumnjiv.” Intenzivno se zagledao u nju. „Baš kao i vi... jer ni vi ovde
ne pripadate.”
„Ne govorimo o meni.”
„O, ali govorimo... mi smo od iste sorte.”
Namrštila se. „Nismo. Ni najmanje.”
 „O, Marijana”, nasmejao se. „Ne verujete valjda da sam ubio
svoje studentkinje? To je apsurd. Ne kažem da njih nekoliko nije to
zaslužilo.” Ponovo se zacerekao; stresla se od tog smeha.
Zurila je u njega; osećala je da je načas videla kakav je u stvari:
neosetljiv, sadistički nastrojen i u potpunosti bezosećajan. Znala je
da zalazi na opasnu teritoriju, ali zbog vina se odvažila. I možda više
nikad neće dobiti ovakvu priliku. Pažljivo je birala reči.
„U tom slučaju htela bih da mi kažete kakva osoba ih je ubila.”
Foska ju je pogledao kao da je iznenađen pitanjem. Ipak je
klimnuo glavom. „Slučajno sam razmišljao o tome.”
„Sigurna sam da jeste.”
„I prva stvar koja mi je pala na pamet jeste da je religiozna. To je
očigledno. Ima duhovnu dimenziju. Bar tako misli.”
Setila se krsta u hodniku. Kao ti, pomislila je.
Otpio je nešto vina i nastavio. „Ubistva nisu samo nasumični
napadi. Mislim da policija to još nije shvatila. Ona su činovi
žrtvovanja.”
Presekla ga je pogledom. „Činovi žrtvovanja?”
„Tako je, ona su rituali... ponovnog rođenja i uskrsnuća.”
„Ne vidim nikakvo uskrsnuće. Samo smrt.”
„To u potpunosti zavisi od perspektive.” Osmehnuo se. „I reći ću
vam još nešto. On je zabavljač. Voli da nastupa.”
Kao ti, pomislila je.
„Ubistva me podsećaju na jakobinsku tragediju”, rekao je. „Nasilje
i užas - za šokiranje i zabavu.”
„Zabavu?”
„U teatarskom smislu reči.”
Osmehnuo se. I Marijanu je naglo obuzela želja da se što više
udalji od njega. Odgurnula je tanjir od sebe. „Završila sam.”
„Jeste li sigurni da ne želite još?”
Klimnula je glavom. „Sigurna sam.”

13
Profesor Foska predložio je da se počaste kafom i desertom u
salonu. Marijana je oklevajući pošla za njim u susednu prostoriju.
Pokazao je na veliku tamnu sofu pored kamina. „Zašto ne sednete?”
Nije bila voljna da sedi pored njega i da mu bude tako blizu -
osećala se nesigurno. Nešto joj je palo na pamet: ako se ona oseća
neprijatno što je sama s njim, kako se oseća
osamnaestogodišnjakinja?
Odmahnula je glavom. „Umorna sam. Mislim da ću preskočiti
desert.”
„Ne idite još. Dopustite mi da vam spremim kafu.”
Izašao je iz sobe pre nego što je stigla da odbije. Nestao je u
kuhinji.
Poželela je da pobegne, da što pre ode. Bila je pripita,
ozlojeđena - i besna na sebe. Ništa nije postigla. Nije saznala ništa
novo, ništa nepoznato. Trebalo bi da ode pre nego što se on vrati,
pre nego što bude primorana da se brani od njegovih nasrtaja, ili
nečeg još goreg.
Pogledom je kružila po prostoriji dok je razmišljala šta da radi.
Oči su joj se zaustavile na gomilici knjiga na stočiću za kafu.
Posmatrala je onu na vrhu. Naherila je glavu da bi pročitala naslov.
Euripidova sabrana dela.
Pogledala je preko ramena ka kuhinji. Nije ga videla. Žurno je
prišla knjizi.
Podigla ju je. Crveni kožni obeleživač strana virio je iz nje.
Otvorila ju je na obeleženoj strani. Usred scene iz Ifigenije u
Aulidi. Tekst je na jednoj strani bio napisan na engleskom, a na
drugoj na starogrčkom.
Nekoliko redova bilo je podvučeno. Odmah ih je prepoznala. Jer
ih je videla na razglednici poslatoj Veroniki:

ϊδεσθε τάν ’Ιλίου

και Φρυγών έλέπτολιν
στείχουσαν, έπι κάρα στέφη
βαλουμέναν χερνίβων τε παγάς,
βωμόν γε δαίμονος θεάς
ρανίσιν αίματορρύτοις
 χρανοϋσαν ευφυή τε σώματος δέρην
σφαγεΐσαν.

„Šta ste pronašli?”

Poskočila je; oglasio se tik iza nje. Zatvorila je knjigu. Okrenula
se prema njemu sa usiljenim osmehom. „Ništa, samo gledam.”
Foska joj je pružio šoljicu espresa. „Izvolite.”
„Hvala vam.”
Pogledao je knjigu. „Euripid je, što možda i pretpostavljate, moj
najdraži pisac. Doživljavam ga kao starog prijatelja.”
„Zaista?”
„O, da. On je jedini tragičar koji je pisao istinu.”
„Istinu? O čemu?”
„O svemu. O životu. Smrti. I o čovekovoj nepojamnoj okrutnosti.
On govori onako kako jeste.”
Nasuo je nešto kafe. Zurio je u nju. Marijana je, zagledana u
njegove crne oči, raskrstila sa svim sumnjama. Bila je sasvim
sigurna.
Gledala je u oči ubice.
 ČETVRTI DEO

I tako kad naiđe čovek koji zbori kao njegov otac i ponaša
se kao on, čak će mu se i odrasli ljudi... pokoriti, slaviće ga,
dozvoliti da manipuliše njima i ukazati poverenje da bi mu
se na kraju u potpunosti predali, nesvesni svog ropstva. Jer
normalno je da niste svesni nečeg što je produženje vašeg
detinjstva.

- Alis Miler, Za vaše dobro

Po detinjstvu se poznaje čovek, Kao što se po jutru poznaje

dan.

- Džon Milton, Raj ponovo stečen

 1

Oduvek sam se zanimao za smrt i ono što dolazi posle nje.

Čak i posle Reksa.
Reks je bio moje najranije sećanje. Predivno stvorenje - crno-beli
ovčarski pas. Najbolja vrsta životinje. Trpeo je da mu čupam uši i da
ga jašem, kao i sva druga maltretiranja za koje je odojče sposobno.
Uprkos tome, mahnuo bi repom kad bi me video. Pozdravljao me je
s ljubavlju. Davao mi je lekciju o praštanju - ne jednom, već iznova i
iznova.
Naučio me je i krupnijim stvarima od opraštanja. Naučio me je o
smrti.
Ostario je. Oko moje dvanaeste je sve teže stizao ovce. Majka je
predložila da ga penzionišemo i zamenimo mlađim psom.
Znao sam da otac ne voli Reksa - čak i da ga mrzi. Ili je mrzeo
majku? Ona je volela Reksa - više nego ja. Volela ga je zbog
bezuslovne privrženosti - i nemogućnosti da govori. Bio je njen stalni
družbenik, čitavog dana je radio s njom. Pamtim kako je otac rekao u
jednoj svađi da je brinula o Reksu s više naklonosti nego što je ikad
pokazala prema njemu.
Sećam se šta je rekao kad je majka predložila da nabavimo
drugog psa. Bili smo u kuhinji. Milovao sam Reksa na podu, a majka
je kuvala pored šporeta. Otac je pio viski. Nije mu bio prvi.
Ne želim da plaćam hranu za dva psa, rekao je. Prvo ću ovog
odstreliti.
Trebalo mi je nekoliko sekundi da shvatim šta je mislio. Majka je
odmahnula glavom.
Ne, rekla je. I jednom je to i mislila. Ako ga samo pipneš, ja ću...
Šta ćeš? Pitao je otac. Pretiš li mi?
 Znao sam šta sledi. Potrebna je neopisiva hrabrost da bi se
presreo metak namenjen drugom. Tog dana učinila je to za Reksa.
Moj otac je, naravno, poludeo. Po lomljenju stakla znao sam da
sam zakasnio - trebalo je da otrčim u zaklon, kao Reks. Iskočio mi je
iz ruku i bio na pola puta do vrata. Nisam imao druge nego da
nastavim da sedim na podu, u zamci, dok je moj otac prevrtao sto.
Za dlaku me je promašio. Majka ga je gađala tanjirima.
Pojurio je prema njoj preko razbijenog posuđa. Podigao je
pesnice. Ona se povukla do radne površine. Više nije imala kud. I
tada...
Podigla je nož. Veliki nož - za sečenje jagnjadi. Podigla ga je i
uperila u očeve grudi. U njegovo srce.
Ubiću te, dođavola, rekla je. Ozbiljna sam.
Zavladala je tišina.
Shvatio sam da je sasvim moguće da će ga ubosti. Ali, na moje
razočaranje, nije to učinila.
Otac nije rekao ni reč. Samo se okrenuo i izašao. Zalupio je
kuhinjskim vratima za sobom.
Majka je ostala nepomična. Zatim se rasplakala. Strašno je
gledati majku kako plače. Osećate se tako slabo, nemoćno.
Ubiću ga za tebe, rekao sam.
Ali ona se još više rasplakala.
Zatim smo... čuli pucanj.
I još jedan.
Ne sećam se kad sam izašao iz kuće - i da li sam se teturao
dvorištem. Sećam se samo Reksovog mlitavog krvavog tela na tlu i
oca koji se udaljava od njega s puškom u rukama.
Gledao sam kako život ističe iz Reksa. Oči su mu se zastaklile i
obnevidele. Jezik mu je poplaveo. Udovi su mu se ukrutili. Nisam
mogao da prestanem da zurim u njega. Imao sam osećaj - čak i u
tako mladim danima - da je prizor mrtve životinje zanavek uprljao
moj život.
Meko vlažno krzno. Slomljeno telo. Krv. Zažmurio sam, ali još
sam ih video.
Krv.
 I kasnije, kad smo majka i ja odneli Reksa do jame i bacili ga u
nju, da trune tamo sa ostalim leševima, znao sam da je jedan deo
mene otišao s njim. Veliki deo.
Pokušao sam da pustim koju suzu za njega, ali nisam mogao. Ta
sirota životinja mi nikad nije naudila - darivala me je isključivo
ljubavlju, brižnošću.
I opet nisam mogao da zaplačem za njom.
Umesto toga sam naučio da mrzim.
Hladno, tvrdo jezgro mržnje obrazovalo se u mom srcu, kao
dijamant u tamnom komadu uglja.
Zakleo sam se da nikad neću oprostiti ocu. I da ću se jednog
dana osvetiti. Ali dotad, dok ne odrastem, morao sam živeti u zamci.
Stoga sam se povukao u svet mašte. Otac je patio u mojim
fantazijama.
Baš kao i ja.
U kupatilu, iza zaključanih vrata, u seniku, ili u zadnjem delu
ambara, daleko od očiju, pobegao bih iz ovog tela... iz ovog uma.
Zamišljao sam okrutne, užasno nasilne scene smrti. Bolna
trovanja, brutalna ubadanja - kasapljenje i odsecanje udova. Bio bih
davljen i čerečen, mučen do smrti. Krvario bih.
Stajao bih na svojoj postelji, pripremajući se da budem žrtva
paganskih sveštenika. Zgrabili bi me i bacili s litice, dole, dole u
more, u dubine - u kojima su kružila morska čudovišta i čekala da
me prožderu.
Zatvorio bih oči i skočio s kreveta.
I bio bih iskidan na komade.

Marijana je napustila odaje profesora Foske na nesigurnim nogama.

Ne zbog vina i šampanjca - iako je popila previše. Već od šoka
zbog onog što je upravo videla - citata na starogrčkom podvučenog
u knjizi. Čudno je, pomislila je, što trenuci ekstremne jasnoće često
imaju teksturu pijanstva.
Nije mogla da zadrži to za sebe. Morala je da porazgovara s
nekim. Ali s kim?
Zastala je u dvorištu da bi razmislila. Ne bi imalo smisla da
pozove Zoi - ne sad, ne posle njihovog poslednjeg razgovora; ona je
jednostavno ne bi ozbiljno shvatila. Trebalo joj je saosećajno uvo.
Pomislila je na Klarisu, ali nije bila sigurna da bi joj ona poverovala.
Preostala je samo jedna osoba.
Pozvala je Freda. Rekao je da je više nego raspoložen da
porazgovara s njom i predložio da se nađu u Gardisti za desetak
minuta.
Gardenija je bio grčki restoran u srcu Kembridža, gde su služili
brzu hranu u sitne sate. Generacije studenata zvale su ga Gardis.
Marijana je odšetala do njega duž krivudave ulice pretvorene u
pešačku zonu. Namirisala je Gardis pre nego što ga je videla. Išla je
u susret mirisu krompira i ribe pržene u vrelom ulju.
Gardis je bio mali lokal u koji je mogla da uđe tek šačica
mušterija, pa su ljudi jeli napolju, na ulici. Fred je čekao ispred ulaza,
pod zelenom tendom i tablom na kojoj je pisalo Predahnite na grčki
način.
Nacerio se kad ju je ugledao.
„Zdravo da ste. Jeste li raspoloženi za krompiriće? Ja častim.”
Miris pržene hrane podsetio ju je da je gladna - jedva da je takla
Foskinu krvavu večeru. Zahvalno je klimnula glavom.
„Rado.”
„Stiže odmah, gospođo.”
Fred je skočio ka ulazu, sapleo se o stepenik - i udario u
mušteriju, koja ga je opsovala. Osmehnula se - odista je bio jedan od
najnespretnijih ljudi koje je upoznala. Ubrzo se pojavio sa dve bele
papirne kese pune vrelih krompirića.
„Izvolite”, rekao je. „Kečap? Ili majonez?”
Odmahnula je glavom. „Ni jedno ni drugo, hvala.” Duvala je u
krompir da bi ga ohladila. Probala je jedan. Bio je slanog i oštrog
ukusa, malo preoštrog, zbog sirćeta. Zakašljala se. Fred ju je
zabrinuto odmerio.
 „Previše sirćeta? Izvinite. Omaklo mi se.”
„U redu je.” Osmehnula se i odmahnula glavom. „Sjajni su.”
„Dobro je.”
Neko vreme su ćutke jeli ispred lokala. Marijana ga je
posmatrala. Dečačko lice je pod mekom svetlošću lampe delovalo
još mlađe. Dete, pomislila je. Revnosni izviđač. Osetila je istinsku
naklonost prema njemu.
Fred je primetio da ga posmatra. Stidljivo se osmehnuo.
Progovorio je između zalogaja. „Siguran sam da ću zažaliti zbog
ovoga što ću vam reći. Ali veoma mi je drago što ste me pozvali. To
znači da sam vam nedostajao, makar malčice...” Osmeh mu je
izbledeo kad je video njen izraz lica. „Auh. Vidim da sam se prevario.
Niste me zato zvali.”
„Zvala sam vas zato što se nešto desilo, pa sam htela da
razgovaram s vama o tome.”
Progovorio je s malo više nade. „Znači da ste želeli da
razgovarate sa mnom?”
„O, Prede.” Zakolutala je očima. „Samo me saslušajte.”
„Samo napred.”
Dok je on jeo, ona je pričala o pronalaženju razglednica i otkriću
podvučenog citata u Foskinoj knjizi.
Ćutao je nakon što je završila. Konačno je rekao: „Šta ćete
učiniti?”
Odmahnula je glavom. „Ne znam.”
Fred je otro mrvice sa usana, zgužvao papirnu kesu i bacio je u
kantu. Posmatrala ga je, pokušavajući da pročita njegov izraz lica.
„Ne mislite da... umišljam?”
„Ne.” Odmahnuo je glavom. „Ne mislim tako.”
„Iako ima alibi... za oba ubistva?”
Slegnuo je ramenima. „Jedna od devojaka koje su mu dale alibi
je mrtva.”
„Da.”
„I Serena možda laže.”
„Da.”
„A tu je još jedna mogućnost, naravno..
„A to je?”
 „Možda sarađuje s nekim. Ima saučesnika.”
Zagledala se u njega. „To mi nije palo na pamet.”
„Zašto da ne? To bi objasnilo kako je uspeo da bude na dva
mesta u isto vreme.”
„Možda.”
„Niste ubeđeni.”
Marijana je slegnula ramenima. „Ne izgleda mi kao osoba koja bi
radila s partnerom. On je usamljeni vuk.”
„Možda je.” Fred je nastavio posle kraćeg razmišljanja. „Bilo kako
bilo, potreban nam je neki dokaz - znate, nešto konkretno - ili nam
niko neće verovati.”
„A kako ćemo ga dobaviti?”
„Nešto ćemo smisliti. Predlažem da se nađemo sutra ujutru i
skujemo plan.”
„Ne mogu sutra... idem u London. Ali pozvaću vas po povratku.”
„U redu.” Dodao je tiše: „Ali, Marijana. Slušajte me. Foska zna da
ste mu na tragu, pa...”
Nije završio rečenicu, ostala je da visi u vazduhu. Klimnula je
glavom.
„Ne brinite. Biću obazriva.”
„Dobro je.” Nastavio je posle kraće pauze: „Imam još nešto da
vam kažem.” Nasmešio se. „Večeras izgledate zapanjujuće
privlačno... Da li biste mi učinili čast i postali moja supruga?”
„Ne.” Odmahnula je glavom. „Ne bih. Ali mnogo vam hvala na
krompirićima.”
„Nema na čemu.”
„Laku noć.”
Razmenili su osmehe. Marijana se okrenula i otišla. Na kraju
ulice se osvrnula. Još se smešila. Ali nije videla Freda.
Čudno... kao da je nestao.
Telefon joj je zazvonio dok se vraćala na koledž. Izvukla ga je iz
džepa. Spustila je pogled na ekran - broj pozivaoca se nije video.
Javila se posle izvesnog oklevanja. „Halo?”
Nije bilo odgovora.
„Halo?”
Tišina - a zatim šapat.
 „Zdravo, Marijana.”
Ukočila se. „Ko je to?”
„Vidim vas, Marijana. Motrim na vas...”
„Henri?” Bila je sigurna da je to on - prepoznala mu je glas.
„Henri, da li ste to vi...”
Veza se prekinula. Stajala je na ulici i zurila u telefon. Osećala se
veoma nespokojno. Osvrnula se oko sebe, ali ulica je bila pusta.

Ujutru je rano ustala i krenula u London.

Izašla je iz sobe i pošla preko Mejn korta. Pogledala je kroz lučni
prolaz ka Ejndžel kortu.
I ugledala Edvarda Fosku - stajao je kod svog stepeništa i pušio.
Ali nije bio sam. Razgovarao je s nekim - s portirom koledža,
leđima okrenutim Marijani. Po stasu i visini zaključila je da je to
Moris.
Požurila je do lučnog prolaza. Sakrila se iza njega i oprezno
provirila iza ugla.
Foskin izraz lica govorio joj je da je ovo vredno istraživanja. Na
njemu je bila ispisana dotad neviđena, neskrivena ljutnja. Setila se
Fredovih reči: možda Foska sarađuje s nekim.
Da li bi to mogao biti Moris?
Foska je tutnuo nešto u Morisovu ruku. Poveću kovertu. Kovertu
punu čega? Novca?
Mašta joj je podivljala. Nije ni pokušala da je ukroti. Da li Moris
ucenjuje Fosku? Da li profesor plaća za njegovo ćutanje.
Da li je ovo ono što joj je potrebno, konkretni dokaz?
Moris se naglo okrenuo. Udaljavao se od Foske - u Marijaninom
pravcu.
Povukla se i priljubila uza zid. Moris je koračao kroz prolaz.
Prošao je pored nje, ne primetivši je. Gledala je kako prelazi Mejn
kort i izlazi kroz vrata.
 Krenula je za njim.

Žurnim korakom izašla je na kapiju. Održavala je bezbedno

odstojanje od Morisa na ulici. Izgleda da nije osetio da ga prati.
Koračao je, tiho zviždućući. Uživao je u šetnji, bez preterane žurbe.
Prošao je pored Koledža Emanuel i kuća s terasama, pored
bicikala vezanih lancima za šipke. Skrenuo je levo u uličicu i nestao.
Marijana je požurila i gvirnula iza ugla. Ulica je bila uska, s
kućama na obe strane.
Završavala se naglo, zidom. Ćorsokak. Bršljan je prekrivao stari
zid od cigle.
Moris je nastavio da hoda, na Marijanino iznenađenje, sve do
zida.
Zavukao je prste pored labave cigle, uhvatio se i podigao. S
lakoćom se prebacio preko zida - i nestao s druge strane.
Prokletstvo, pomislila je. Nije znala šta da radi.
Žurnim korakom prišla je zidu. Procenjivala ga je. Nije bila
sigurna da će uspeti da ga savlada. Videla je mesto na kom je mogla
da se uhvati.
Podigla je ruke i pronašla oslonac - ali cigla je ispala iz zida.
Ostala joj je u ruci. Zakoračila je unazad.
Bacila ju je u stranu. Ponovo je pokušala.
Ovog puta se podigla. Jedva se prebacila preko zida - i pala s
druge strane...
Našla se u drugačijem svetu.

5
Na drugoj strani nije bilo puta, ni kuća. Nije bilo ničeg osim trave,
četinara i divljih žbunova kupina. Trebalo joj je nekoliko sekundi da
shvati gde se nalazi.
Ovo je bilo napušteno groblje na Mil roudu.
Jednom ga je posetila, pre gotovo dvadeset godina. Istraživala
ga je sa Sebastijanom jednog sparnog letnjeg popodneva. Tada je
bilo zlokobno i pusto.
Ni sad nije ostavljalo bolji utisak.
Ustala je. Osvrnula se oko sebe. Nije videla Morisa. Osluškivala
je. Bilo je tiho, nije čula korake ni ptičji poj. Ništa osim mrtve tišine.
Posmatrala je isprepletane staze pred sobom, između mora
grobova zaraslih u mahovinu i velike žbunove drača. Mnogi
nadgrobni spomenici su se srušili ili polomili nadvoje - bacali su
tamne, iskidane senke po travi. Imena i datume vreme je davno
izbrisalo. Toliki nezapamćeni ljudi - zaboravljeni životi. Probudilo se
osećanje gubitka, uzaludnosti. Jedva je čekala da ode odatle.
Išla je stazom najbližom zidu. Neće izgubiti kontrolu nad sobom,
ne u ovom času.
Zastala je i oslušnula - ali opet nije čula korake.
Ništa. Nije bilo nikakvog zvuka.
Izgubila ga je.
Možda ju je video i namerno poveo u pogrešnom pravcu. Nije
imala razloga da ide dalje.
Spremala se da se okrene kad joj je velika statua privukla pogled:
anđeo na krstu, raširenih ruku, s velikim, okrnjenim krilima. Neko
vreme je zurila u njega. Statua je bila prljava i izlomljena, ali još lepa
- anđeo je ličio na Sebastijana.
Videla je nešto odmah iza statue, kroz lišće. Devojka je koračala
stazom. Marijana ju je odmah prepoznala.
To je bila Serena.
Nije videla Marijanu. Prišla je četvrtastoj kamenoj kripti s ravnim
krovom. Nekada beli mermer sad je bio prljavosiv i zelen kao
mahovina. Divlje cveće raslo je oko nje.
Sela je na nju i pogledala u telefon.
Marijana je stajala iza obližnjeg drveta. Virila je kroz granje.
Serena je podigla glavu ka muškarcu koji je iskrsao iz gustiša.
 To je bio Moris.
Prišao je devojci. Nisu govorili. Skinuo je i spustio polucilindar na
nadgrobni kamen. Obujmio je Serenin potiljak. Podigao ju je naglim,
snažnim pokretom. Strastveno ju je poljubio.
Položio je devojku na mermer, ljubeći je. Nadvio se nad nju.
Upražnjavali su seks - agresivni, životinjski seks. Marijana je bila
zgađena, i hipnotisana prizorom - zurila je kao opčinjena. I tada su -
naglo kao što su i počeli - svršili. Zavladala je tišina.
Neko vreme su ležali. Moris je ustao. Zategao je odeću. Podigao
je i očistio polucilindar.
Marijana je pomislila da je vreme da ode. Zakoračila je unazad - i
nagazila na grančicu. Slomila se pod njenim stopalom.
Čulo se glasno krckanje.
Kroz granje je videla kako se Moris osvrće oko sebe. Dao je znak
Sereni da ćuti. Zakoračio je iza drveta i nestao iz Marijaninog
vidokruga.
Okrenula se i požurila natrag na stazu. Ali gde je ulaz? Odlučila
je da se vrati putem kojim je došla, pored zida. Okrenula se...
I Moris je stajao iza nje.
Posmatrao ju je, ubrzano dišući. U tišini.
Tiho je progovorio. „Koji kurac ovde tražiš?”
„Šta? Oprostite.” Pokušala je da prođe kraj njega, ali on joj je
zaprečio put. Osmehnuo se.
„Uživala si u predstavi, zar ne?”
Obrazi su joj pocrveneli. Pogledala je u stranu.
Nasmejao se. „Prozreo sam te. Nisi me prevarila, ni na sekundu.
Motrio sam na tebe, od samog početka.”
„Šta to treba da znači?”
„Znači da ne bi trebalo da guraš nos u tuđa posla - kao što bi
rekao moj deda - da ne bi ostala bez njega. Kapiraš?”
„Da li mi pretite?”
Nije se osećala tako hrabro kao što je zvučala. On se samo
nasmejao. Pogledao ju je poslednji put, okrenuo se i odšetao.
Drhtala je od straha i besa, spremna da zaplače. Bila je
paralizovana, zakovana u mestu. Podigla je pogled i ugledala statuu
- anđeo s raširenim rukama zurio je u nju kao da hoće da je zagrli.
 Spopala ju je neodoljiva žudnja za Sebastijanom - želela je da je
uzme u naručje, zagrli i da se bori za nju. Ali njega nije bilo.
Moraće da nauči da se bori za sebe.

Marijana se ukrcala na brzi voz za London.

Nije stajao ni na jednoj stanici. Jurio je ka cilju. Imala je osećaj da
ide prebrzo - da se trza i luđački cima na šinama, ljuljajući se i
povodeći bez kontrole. Šine su cvilele; piskavi vapaj parao joj je uši
kao vrisak. Vrata vagona su se neprestano otvarala i uz tresak
zatvarala. Svaki udarac naterao bi je da se trgne i prekinuo joj tok
misli.
Imala je mnogo tema za razmišljanje. Bila je duboko uznemirena
zbog razgovora s Morisom. Pokušavala je da pronađe smisao u
onome što je videla. Dakle, on je muškarac s kojim se Serena
potajno viđa? Nije čudo što se kriju - izgubio bi posao ako bi se
saznalo da ima aferu sa studentkinjom.
Nadala se da je to sve. Ali sumnje su je morile.
Moris ima neke veze s Foskom, ali kakve? I kakve to veze ima sa
Serenom? Da li zajedno ucenjuju profesora? To bi bila opasna igra.
Izazivaju psihopatu - dvostrukog ubicu.
Bilo joj je jasno da se prevarila u pogledu Morisa; pala je na
njegovo staromodno držanje i manire - ali on nije bio džentlmen.
Pomislila je na njegov izopačeni pogled dok joj je pretio. Želeo je da
je uplaši - i uspeo je u tome.
Beng - vrata vagona su se ponovo zalupila, nateravši je da
poskoči.
Prestani, pomislila je. Izluđuješ samu sebe. Mora da se smiri, da
misli na nešto drugo.
Izvukla je Britanski psihijatrijski žurnal iz torbe. Listala ga je i
pokušavala da čita, ali nije mogla da se usredsredi. Nešto drugo joj
je smetalo: nije mogla da se otme utisku da je neko posmatra.
 Pogledala je preko ramena po vagonu - videla je nekoliko ljudi, ali
nikog nije poznavala, ili nije mogla da prepozna. Niko je nije
posmatrao.
Neprijatan osećaj da je neko posmatra pratio ju je celim putem.
Onespokojavajuća misao javila joj se dok se voz približavao
Londonu.
Šta ako Foska nije ubica? Šta ako je taj psihopata neko nepoznat
i njoj nevidljiv, ako sedi u ovom vagonu i posmatra je? Stresla se na
tu pomisao.
Beng.
Beng.

Voz je ubrzo stao u stanici Kings kros. Marijana je napustila stanicu

sa osećanjem da neko motri na nju. To jezivo osećanje
manifestovalo se kao golicanje na potiljku.
Naglo se okrenula, ubeđena da je neko tik iza nje. Jedan deo nje
očekivao je da će videti Morisa...
Ali on nije bio tamo.
Neprijatno osećanje je opstajalo. Stigla je do Rutine kuće,
uznemirena i paranoična. Možda sam luda, pomislila je. Možda je to
u pitanju.
Luda ili ne, radovala se susretu s postarijom damom koja ju je
čekala u Redfern mjuzu broj 5. Laknulo joj je čim je pritisnula zvono.
Rut je bila njen terapeut na praksi dok je studirala. Posle
diplomiranja bila je njen nadzornik i savetnik. Savetnik igra važnu
ulogu u životu terapeuta - Marijana ju je izveštavala o pacijentima i
grupama, dok joj je Rut pomagala da razmrsi svoja osećanja, da
napravi razliku između emocija pacijenata i sopstvenih, što nije uvek
bilo lako. Terapeut bez nadzora lako biva preplavljen i emocionalno
zagušen silnim nevoljama s kojima se susreće. I može izgubiti
nepristrasnost, koja je preko potrebna za delotvorno obavljanje
posla.
Marijana je posle Sebastijanove smrti češće posećivala Rut.
Njena podrška joj je u tim trenucima bila potrebnija nego ikad. To je
bila terapija po svemu izuzev po imenu. Rut joj je saopštila da bi
mogla da joj se u potpunosti posveti. Preporučila je Marijani da se
vrati terapiji i dopusti joj da je leći. Ali Marijana je odbila. Nije mogla
da objasni zašto. Mislila je da joj ona nije potrebna; htela je
Sebastijana. Ni sva priča na svetu nije ga mogla zameniti.
„Marijana, draga moja”, rekla je Rut otvorivši vrata. Dočekala ju je
sa osmehom dobrodošlice. „Uđi.”
„Zdravo, Rut.”
Veoma joj je prijalo da uđe u dnevnu sobu koja je uvek mirisala
na lavandu i da čuje ohrabrujuće kuckanje srebrnog sata na gredi
iznad kamina.
Sela je na svoje mesto, na ivicu bledoplavog kauča. Rut je sela u
fotelju naspram nje.
„Zvučala si prilično uznemireno preko telefona”, rekla je Rut.
„Kako bi bilo da mi ispričaš sve o tome, Marijana?”
„Ne znam odakle da krenem. Pretpostavljam da je sve počelo
kad me je Zoi pozvala te noći iz Kembridža.”
Predstavila je događaje onoliko jasno i razumljivo koliko je mogla.
Rut je slušala i povremeno klimala glavom, ali je veoma malo
govorila. Ćutala je kad je Marijana završila priču i gotovo neprimetno
uzdahnula. Tužni, umorni uzdah govorio je o njenim mukama mnogo
elokventnije od bilo koje reči.
„Osećam tvoju napetost”, rekla je Rut. „Moraš da budeš jaka, za
Zoi, za koledž i za sebe...”
Marijana je odmahnula glavom. „Ja nisam bitna. Ali Zoi, i te
devojke... Toliko se bojim...” Zaplakala je. Rut se nagnula napred i
gurnula kutiju maramica prema njoj. Marijana je obrisala oči. „Hvala,
žao mi je. I ne znam zašto plačem.”
„Plačeš zato što se osećaš nemoćno.”
Marijana je klimnula glavom. „Tako je.”
„Ali to nije istina. To ti je poznato, zar ne?” Rut je ohrabrujuće
klimnula glavom. „Ti si mnogo sposobnija nego što misliš. Koledž je,
naposletku, samo još jedna grupa s bolesnim jezgrom. Ako nešto
takve prirode - toksično, maligno, ubilačko - operiše unutar neke od
tvojih grupa...”
Rut nije završila rečenicu. Marijana je razmišljala.
„Šta bih ja radila? To je dobro pitanje.” Klimnula je glavom.
„Pretpostavljam... da bih razgovarala s njima... kao s grupom.”
„To bih ti i ja rekla.” Iskra je zablistala u Rutinim očima.
„Razgovaraj s tim devojkama, Devicama, ali ne individualno - već
kao sa grupom.”
„Kao sa terapijskom grupom?”
„Zašto da ne? Održi sastanak s njima, vidi šta će iskrsnuti.”
Marijana se osmehnula. „To je zanimljiva ideja. Ne znam kako će
odgovoriti na nju.”
„Razmisli o tome, to je sve. Najbolji način da lečiš grupu je, kao
što znaš...”
„... da je lečiš kao grupu.” Marijana je klimnula glavom. „Da, jasno
mi je.”
Na trenutak se ućutala. To je bio dobar savet - nije bio lak za
primenu, ali se ticao nečega što je ona poznavala i u šta je verovala
- i već se osećala manje slabom i nemoćnom. Zahvalno se
osmehnula. „Hvala ti.”
Rut je oklevajući nastavila. „I još nešto. Nešto što mi je teže da
pomenem... jer me pogađa - tiče se tog čoveka, Edvarda Foske.
Želim da budeš veoma oprezna.”
„Oprezna sam.”
„U pogledu sebe.”
„Kako to misliš?”
„Pa, recimo da ova situacija izaziva svakovrsna osećanja i
asocijacije kod tebe... Čudi me da nisi pomenula oca.”
Marijana je začuđeno pogledala Rut. „Kakve veze moj otac ima s
Foskom?”
„Pa, obojica su harizmatični moćni ljudi u svojim zajednicama - i,
ako je suditi po onome što sam o njima čula, veoma narcisoidni.
Pitam se da li osećaš isti poriv da pobediš tog čoveka, Edvarda
Fosku, kao što si pobedila oca.”
 „Ne.” Marijana se naljutila zbog Rutine napomene. „Ne”, ponovila
je. „Imam veoma negativan transfer prema Edvardu Foski.”
Rut je oklevala „Tvoja osećanja prema ocu nisu bila u potpunosti
benigna.”
„To je drugačije.”
„Da li je? I danas ti veoma teško pada, zar ne... da ga kritikuješ ili
da priznaš da te je izneverio na bitne, fundamentalne načine. Nikada
ti nije pružio preko potrebnu ljubav. Dugo ti je trebalo da to uočiš i
imenuješ.”
Marijana je odmahnula glavom. „Iskreno, Rut, ne mislim da moj
otac ima bilo kakve veze s ovim.”
Rut ju je tužno odmerila. „Osećam da je tvoj otac, što se tebe
tiče, u središtu svega ovoga. To sad možda nema mnogo smisla. Ali
jednog dana bi moglo biti veoma značajno.”
Marijana nije znala šta da kaže. Slegnula je ramenima.
„A Sebastijan”, nastavila je Rut posle kraće pauze. „Šta sad
osećaš?” Odmahnula je glavom. „Ne želim da govorim o njemu. Ne
danas.” Nije dugo ostala. Pominjanje njenog oca navuklo je koprenu
preko sastanka, koja se nije sasvim povukla, dok se nije našla u
Rutinom predsoblju.
Na rastanku je zagrlila staricu. Osetila je toplinu i naklonost u tom
zagrljaju. Nije mogla da zadrži suze. „Mnogo ti hvala, Rut. Na
svemu.”
„Pozovi me, ako ti zatrebam - u bilo koje doba. Ne želim da misliš
da si sama.”
„Hvala ti.”
„Znaš”, rekla je Rut posle neznatnog oklevanja, „možda bi ti
pomoglo da porazgovaraš s Teom.”
„Teom?”
„Zašto da ne? Psihopatija je, naposletku, zasebna oblast. On je
briljantan. Njegovi uvidi bi mogli biti veoma korisni.”
Marijana je razmišljala. Teo je bio forenzički psihoteraput koji se
obučavao s njom u Londonu. Nisu se dobro poznavali.
„Nisam sigurna”, rekla je. „Dugo ga nisam videla... Misliš li da bi
mu to smetalo?”
 „Nimalo. Pokušaj da se vidiš s njim pre povratka u Kembridž.
Dopusti mi da ga pozovem.”
Teo je rekao da se seća Marijane i da bi rado razgovarao s njom.
Dogovorili su se da se nađu u pabu u Kamdenu.
Marijana je te večeri u šest sati otišla na sastanak s Teom
Fejberom.

Marijana je prva stigla u Oksford arms. Naručila je čašu belog vina

dok je čekala.
Bila je radoznala i oprezna pred susret s Teom. To što im je Rut
bila terapeut učinilo ih je takoreći bratom i sestrom. Žudeli su za
pažnjom koju je majka ukazivala onom drugom. Ona je bila malo
ljubomorna, čak i ljuta na Tea - zato što je znala da mu je Rut veoma
naklonjena. Zvučala je zaštitnički kad god bi ga pomenula, pa je
Marijana razvila prilično šašavu fantaziju da je Teo siroče. Šokirala
se kad su se njegovi roditelji pojavili na ceremoniji dodele diploma,
živi i zdravi.
Teo je uistinu pomalo podsećao na beskućnika, što je Marijana
opazila - u izvesnoj odeljenosti. Ona nije imala nikakve veze s
njegovom građom, već se u potpunosti očitovala u manirima:
izvesnoj rezervisanosti, distanciranju u odnosu na okolinu -
nelagodnosti koju je Marijana prepoznala kod sebe.
Zakasnio je nekoliko minuta. Srdačno ju je pozdravio. Naručio je
dijetalnu koka-kolu za barom i seo za sto.
Nimalo se nije promenio. Imao je četrdesetak godina i vitko telo.
Na sebi je imao iskrzani somotski sako i izgužvanu belu košulju.
Blago se osećao na duvan. Ima lepo, brižno lice, pomislila je, ali ima
neke... koja reč bi odgovarala? - napetosti u njegovim očima, čak
izvesne zabrinutosti. Shvatila je da se ne oseća u potpunosti prijatno
u njegovom društvu iako joj je bio drag. Nije znala zašto.
 „Hvala vam što ste pristali da me vidite”, rekla je. „Javila sam se u
poslednji čas.”
„To nije problem. Radoznao sam. Pratim priču, kao i svi ostali.
Očaravajuća je...” Brzo se ispravio. „Hoću reći, grozna je, naravno.
Ali je i očaravajuća.” Osmehnuo se. „Želeo bih da od vas saznam što
više.”
Osmehnula se. „A ja sam... planirala da saznam više od vas.”
„Ah.” Iznenadio se. „Ali vi ste tamo, Marijana, u Kembridžu. Ja
nisam. Vaši uvidi su mnogo vredniji od bilo čega što bih vam mogao
reći.”
„Nemam mnogo iskustva s ovakvim stvarima u forenzici.”
„To nije bitno, zaista, pošto je svaki slučaj jedinstven. Govorim
vam iz svog iskustva.”
„To je neobično. Džulijan tvrdi suprotno. Da su svi slučajevi isti.”
„Džulijan? Mislite na Džulijana Eškrofta?”
„Da. On sarađuje s policijom.”
Teo je podigao obrvu. „Sećam ga se sa instituta. Džulijan je
oduvek bio čudan... pomalo krvožedan. On greši - svaki slučaj je
jedinstven. Naposletku, svako detinjstvo je jedinstveno.”
„Da, slažem se.” Klimnula je glavom. „Ali ipak, zar ne mislite da bi
trebalo da tragamo za nečim?”
Teo je otpio koka-kolu i slegnuo ramenima. „Vidite. Recimo da
sam ja čovek za kojim tragate. I recimo da sam izuzetno bolestan i
veoma opasan. Sasvim je moguće da bih to mogao da prikrijem od
vas. Možda ne dugo, ili u terapeutskom ambijentu, ali je na
površnom nivou vrlo lako projektovati lažnu sliku o sebi. Čak i
ljudima s kojima se svakodnevno susrećemo.” Igrao se burmom,
okretao ju je na prstu. „Želite li moj savet? Zaboravite pitanje ko.
Počnite od pitanja zašto.”
„Mislite, zašto ubica ubija?”
„Da.” Klimnuo je glavom. „Na to se treba usredsrediti. Da li su
žrtve seksualno zlostavljane?”
Odmahnula je glavom. „Ne, ništa slično.”
„Šta nam to govori?”
„Da samo ubijanje, ubadanje i sakaćenje donose zadovoljstvo?
Možda. Mislim da nije tako jednostavno.”
 Teo je klimnuo glavom. „I ja.”
„Patolozi su rekli da je prerezani grkljan uzrok smrti, a da su se
ubodi desili post mortem.”
„Shvatam”, rekao je Teo. Izgledao je zaintrigirano. „Što znači da u
svemu tome postoji izvestan teatarski aspekt. To je inscenirano... za
ljubav publike.”
„A mi smo publika?”
„Tako je.” Klimnuo je glavom. „Šta mislite, čemu sve to? Zašto on
želi da vidimo strašno nasilje?”
Marijana nije žurila s odgovorom. „Mislim da... želi da verujemo
da su ubijene u pomami, da ih je usmrtio serijski ubica, luđak s
nožem. Iako je on potpuno miran i kontrolisan - a ubistva su
namerno i pažljivo planirana i izvedena.”
„Upravo tako. A to znači da imamo posla s mnogo inteligentnijom
- i mnogo opasnijom osobom.”
Marijana je pomislila na Edvarda Fosku i klimnula glavom. „Da, i
ja tako mislim.”
„Dopustite mi da vas nešto pitam.” Teo se zagledao u nju. „Na šta
ste prvo pomislili kad ste videli telo iz blizine?”
Zatreptala je... i na sekundu videla Veronikine oči. Potisnula je tu
sliku. „Ja... ne znam... bilo je grozno.”
Odmahnuo je glavom. „Ne. Niste to pomislili. Recite mi istinu. Šta
vam je prvo palo na pamet?”
Slegnula je ramenima, pomalo postiđeno. „Neobično je... što je to
bio redak iz pozorišnog komada.”
„Zanimljivo. Nastavite.”
„Iz Vojvotkinje od Malfija. ’Pokrijte joj lice - zaslepljuje mi oči...’”
„Da.” Teove oči su iznenada zaiskrile. Uzbuđeno se nagnuo
napred. „Da, to je to.”
„Ja... nisam sigurna da sam razumela.”
„’Zaslepljuje mi oči.’ Tela su tako predstavljena - da nas zaslepe.
Da nas oslepe užasom. Zašto?”
„Ne znam.”
„Razmislite o tome. Zašto pokušava da nas oslepi? Šta ne želi da
vidimo? Sa čega nam skreće pažnju? Odgovorite na to pitanje,
Marijana - pa ćete ga uhvatiti.”
 Klimala je glavom dok je ovo upijala. Ćutke su sedeli, gledajući
jedno drugo.
Osmehnuo se. „Imate redak dar empatije. Osećam je. Sad mi je
jasno zašto vas Rut toliko hvali.”
„Ne zaslužujem to, ali hvala vam. Lepo je čuti.”
„Ne budite tako skromni. Nije lako biti otvoren i receptivan prema
drugim ljudskim bićima, osetiti njihova osećanja... To je na mnogo
načina otrovni pehar. Uvek sam to mislio.” Nastavio je tihim glasom
posle kraće pauze: „Oprostite mi. Ne bi trebalo to da kažem... ali
osećam i nešto drugo u vama...” Ućutao se. „Nekakav... strah. Bojite
se nečega. I mislite da je to tamo...” Široko je mahnuo. „Ali nije, ovde
je...” Dodirnuo je grudi. „Duboko u vama.”
Zatreptala je. Osećala se izloženo i postiđeno. Odmahnula je
glavom.
„Ne znam... ne znam na šta mislite.”
„Pa, moj savet je da obratite pažnju na taj signal. Sprijateljite se s
njim. Treba uvek da obraćamo pažnju na sve što nam telo
saopštava. Tako Rut kaže.”
Izgledao je pomalo napeto, možda je osetio da je preterao.
Pogledao je na sat. „Trebalo bi da krenem. Moram da se vidim sa
suprugom.”
„Naravno. Mnogo vam hvala na ovom susretu, Teo.”
„Nema na čemu. Bilo mi je drago što smo se videli, Marijana...
Rut mi je rekla da imate privatnu praksu?”
„Tako je. A vi ste u Brodmoru?”
„Zbog svojih grehova.” Teo se osmehnuo. „Iskreno, ne znam
koliko dugo ću moći to da izdržim. Nisam srećan tamo. Tražim novi
posao, ali, znate... nemam vremena.”
Setila se nečega kad je to čula.
„Trenutak”, rekla je.
Gurnula je ruku u tašnu i izvadila Britanski psihijatrijski žurnal.
Listala je stranice dok nije našla ono što je tražila. Pokazala mu je
uokvireni oglas.
„Pogledajte!”
To je bio oglas za poziciju forenzičkog psihoterapeuta u Grouvu,
dobro obezbeđenoj psihijatrijskoj jedinici u Edžveru.
 Uprla je pogled u njega. „Šta mislite? Poznajem profesora
Diomeda; on upravlja tom ustanovom. Specijalizovao se za grupni
rad; neko vreme me je podučavao.”
„Da.” Teo je klimnuo glavom. „Da, znam ko je on.” Zainteresovao
je proučavao oglas. „Grouv? Tamo su poslali Ališu Berenson? Nakon
što je ubila supruga?”
„Ališu Berenson?”
„Slikarku... koja ne želi da govori.”
„O... sećam se.” Počastila ga je ohrabrujućim osmehom.
„Možda bi trebalo da se prijavite za posao. I navedete je da
progovori...”
„Možda.” Teo se osmehnuo. Klimnuo je glavom posle kraćeg
razmišljanja. „Možda hoću.”

Putovanje u Kembridž prošlo je munjevito.

Marijana je sve vreme bila izgubljena u mislima. Mozgala je o
razgovoru s Rut i sastanku s Teom. Njegova ideja da su ubistva
hotimično užasavajuća da bi se skrenula pažnja s nečega ju je
zainteresovala - i imala je emocionalnog smisla na njoj nedokučiv
način.
Organizovaće terapijsku grupu s Devicama, na Rutin predlog. Pa,
to će biti teško, a možda i nemoguće, ali je definitivno vredno truda.
Rutine reči o Marijaninom ocu su mnogo problematičnije.
Nije razumela zašto ga je Rut pomenula. Šta je zapravo htela da
kaže?
Možda ti sad ne znači mnogo, ali jednog dana bi ti moglo biti
veoma značajno.
Nije mogla biti zagonetnija. Rut je očigledno nešto
nagoveštavala, ali šta?
Razmišljala je o tome zureći u polja koja su promicala pored
prozora. Razmišljala je o svom detinjstvu u Atini, i o ocu: kako ga je
obožavala u detinjstvu - privlačnog, pametnog, harizmatičnog
muškarca - kako mu se divila i kako ga je idealizovala. Proteklo je
mnogo vremena dok nije uvidela da otac nije čovek kakvim ga je
smatrala.
Otkrovenje se desilo u ranim dvadesetim, posle diplomiranja na
Kembridžu. Živela je u Londonu i išla na obuku za učiteljicu. Počela
je terapiju s Rut da bi se izborila s gubitkom majke, ali se ispostavilo
da uglavnom govori o ocu.
Osećala se obaveznom da ubedi Rut da je njen otac divan čovek:
briljantan, vredan, koliko se žrtvovao da bi samostalno podigao dete
- i koliko je voli.
Rut je mesecima slušala Marijanu i veoma malo govorila...
jednog dana prekinula ju je usred rečenice.
Saopštila joj je nešto jednostavno i razorno.
Rut je u najblažoj mogućoj formi izjavila da je Marijana u zabludi i
da, posle svega što je čula, mora da dovede u pitanje njenu ocenu o
ocu kao roditelju punom ljubavi. Čovek o kom je Rut slušala bio je
autoritativan, hladan, emocionalno nedostupan, često kritičan i
veoma neljubazan - čak okrutan. Ništa od toga nema veze s
ljubavlju.
„Ljubav nije uslovna”, rekla je Rut. „Ona ne zavisi od stalno
neuspešnog skakanja kroz obruče da bi se nekom ugodilo. Ne
možete da volite nekog ako ga se bojite, Marijana. Znam da vam je
teško da ovo slušate. To je jedna vrsta slepila - ali ako se ne
probudite i jasno sagledate situaciju, živećete u zabludi čitavog
života, što će uticati na vaše poimanje sebe i svih drugih.”
Marijana je odmahnula glavom. „Grešite”, rekla je. „Znam da je
težak čovek, ali on me voli. I ja volim njega.”
„Ne”, odlučno je odvratila Rut. „U najboljem slučaju bismo to
mogli nazvati željom da budete voljeni. U najgorem, to je patološko
vezivanje za narcisoidnog muškarca: kazan za topljenje zahvalnosti,
straha, očekivanja i poslušnosti rođene iz dužnosti koja nema
nikakve veze s ljubavlju u pravom smislu te reči. Ne volite ga. Niti
poznajete niti volite sebe.”
Rut je bila u pravu - to je bilo teško čuti, a kamoli prihvatiti.
Marijana je ustala i izašla dok su joj suze gneva tekle niz lice.
Zarekla se da se nikad neće vratiti.
Ali tada, na ulici ispred Rutine kuće, nešto ju je zaustavilo.
Iznenada je pomislila na Sebastijana - na nelagodnost koju bi osetila
kad god bi joj uputio kompliment.
„Nemaš pojma koliko si lepa”, govorio je.
„Prestani”, odvratila bi, odmahujući rukom, zarumenjena od stida.
Sebastijan je grešio; nije bila pametna ni lepa - nije tako videla sebe.
Zašto nije?
Čijim očima je sagledavala sebe? Vlastitim?
Ili očevim?
Sebastijan je nije posmatrao očevim ili bilo čijim očima, već
sopstvenim. Šta bi se desilo ako bi ona to uradila? Šta bi se desilo
ako bi, kao ledi od Šalota, prestala da posmatra svet pomoću
ogledala - i kad bi se okrenula i zagledala pravo u njega?
I tako je počelo - prva pukotina u zidu obmane i poricanja
propustila je nešto svetlosti, ne mnogo, ali dovoljno da se više toga
vidi. Pokazalo se da je taj trenutak bio njeno bogojavljenje; početak
putovanja ka samootkriću, od kog bi radije odustala. Na kraju je
prekinula obuku za učiteljicu i počela obuku za terapeuta. Odonda je
prošlo mnogo godina, ali nikada nije do kraja razrešila osećanja
prema ocu; verovatno nikada i neće, pošto je umro.

10

Marijana se iskrcala s voza na stanici Kembridž, izgubljena u

melankoličnim mislima. Otpešačila je do Sent Kristofera, jedva
svesna okoline. Prva osoba koju je posle povratka videla bio je
Moris. Stajao je pored portirnice, s policajcima. Pogled na njega
podsetio ju je na neprijatnosti od poslednjeg susreta. Zaboleo ju je
stomak.
Nije ga udostojila pogleda - samo je prošla pored njega.
Krajičkom oka videla je da je naherio polucilindar u njenom pravcu,
kao da se ništa nije desilo. Očigledno je mislio da gospodari
situacijom.
Dobro je, pomislila je, nek ustraje u tom uverenju.
Odlučila je da zasad ne govori o onome što se desilo - delimično i
zato što je mogla da zamisli reakciju inspektora Sange: njena tvrdnja
da je Moris u dosluhu s Foskom izazvala bi nevericu i podsmeh.
Dokaz je ono što joj je potrebno, kao što je Fred rekao. Biće bolje da
ćuti i pusti Morisa da veruje da se izvukao - i da mu da dovoljno
konopca da se obesi.
Iznenada ju je spopala želja da pozove Freda, da razgovara s
njim - stala je kao ukopana.
O čemu, dođavola, razmišlja? Da li je moguće da oseća nešto
prema njemu? Prema tom dečaku? Ne - takva razmišljanja su
nedopustiva. Nelojalno je... i zastrašujuće. U stvari, biće najbolje da
ga više nikad ne pozove.
Stigla je do svoje sobe i videla da su vrata odškrinuta.
Ukočila se. Pažljivo je osluškivala, ali ništa nije čula.
Polako je posegnula ka njima. Gurnula ih je. Škripnula su dok su
se otvarala.
Pogledala je unutra i zastenjala zbog onog što je videla. Neko je
razvašario sobu: sve fioke i plakari bili su otvoreni i ispreturani, njene
stvari razbacane, a odeća iscepana i iskidana.
Brzo je pozvala Morisa i zamolila da obavesti policiju.
Moris je ubrzo stigao sa dva policajca. Pregledali su štetu.
„Jeste li sigurni da ništa nije ukradeno?” upitao je jedan policajac.
Klimnula je glavom. „Mislim da nije.”
„Nismo videli da iko sumnjiv napušta koledž. Verovatno je to
uradio neko odavde.”
„Meni ovo liči na osvetu pakosnog studenta”, rekao je Moris. Sa
osmehom se obratio Marijani. „Da li ste se nekom zamerili,
gospođo?”
Ona ga je ignorisala. Zahvalila je policajcima, složivši se da
nemaju posla s provalnicima. Ponudili su da potraže otiske prstiju.
Spremala se da pristane kad je videla nešto zbog čega se
predomislila.
 Nožem ili nekim oštrim predmetom, u sto od mahagonija bio je
duboko urezan krst.
„To neće biti neophodno”, rekla je. „Ne želim da širim ovu priču.”
„Pa, ako ste sigurni.”
Dodirnula je udubljenje u obliku krsta kad su izašli.
Mislila je na Hernija.
I prvi put ga se plašila.

11

Upravo sam razmišljao o vremenu.

Možda ništa ne prolazi. Ovde je sve vreme - mislim na svoju
prošlost - i stiže me zato što nikad nije odlazila.
Na neki uvrnut način uvek ću biti tamo, kao večiti
dvanaestogodišnjak - zarobljen u tom groznom danu, posle mog
rođendana, kada se sve promenilo.
Čini mi se da mi se to događa upravo sada, dok ovo pišem.
Majka mi je rekla da sednem da bi mi saopštila novost. Znao sam
da nešto nije u redu, zato što me je odvela do prednjeg salona, koji
nikad ne upotrebljavamo, i posadila ne neudobnu drvenu stolicu.
Mislio sam da će mi reći da umire, da je smrtno bolesna - izraz
njenog lica naveo me je na takvu pomisao.
Ali razlog je bio mnogo gori.
Rekla je da odlazi. Situacija s ocem bila je veoma loša - imala je
modricu na oku i usna joj je bila rasečena. Konačno je sakupila
hrabrost da ga napusti.
Zapljusnuo me je snažni talas sreće - „radost” je jedina reč koja
ga makar približno opisuje.
Ali moj osmeh je brzo izbledeo dok sam slušao njene planove:
spavaće na rođakinom kauču i boraviće kod roditelja dok ne stane
na noge. Izbegavala je da me pogleda. Bilo mi je jasno da ne planira
da me povede sa sobom.
Zaprepašćeno sam je posmatrao.
 Bio sam nesposoban da osećam ili razmišljam - ne sećam se
gotovo ničega što je rekla. Ali obećala je da će poslati nekoga po
mene kad se skući. U kući koja je mogla biti i na drugoj planeti u
odnosu na moju stvarnost. Ostavljala me je. Ostavljala me je ovde. S
njim.
Žrtvovan sam. Osuđen na boravak u paklu.
I zatim je, s krajnjom nesposobnošću, koju je nekad pokazivala,
saopštila da još nije rekla ocu da odlazi. Htela je da prvo kaže meni.
Ne verujem da je htela da mu kaže. To je bio jedini oproštaj - sa
mnom, tu i sada. Da je imala imalo pameti, odmah bi se spakovala i
pobegla u noć.
Ja bih to učinio.
Zamolila me je da čuvam njenu tajnu i obećam da nikome neću
reći. Takva je bila moja divna majka, lakomislena i puna poverenja.
Na mnogo načina sam bio zreliji i mudriji od nje. Svakako sam bio
podliji. Bilo bi dovoljno da mu kažem. Da upoznam razbesnelog
luđaka s njenim planom da napusti brod. I u tom slučaju bi bila
sprečena da ode. Ne bih je izgubio. A nisam hteo da je izgubim.
Zar ne?
Voleo sam je, zar ne?
Nešto se dešavalo... u mojoj glavi. Počelo je tokom tog razgovora
s majkom, i u narednim satima došao sam do jezive spoznaje -
uvrnutog otkrovenja.
Mislio sam da me voli.
Ali ispostavilo se da ima više ličnosti.
I počeo sam da opažam tu drugu ličnost, skrivenu, koja gleda
kako me otac muči. Zašto ga nije zaustavila? Zašto me nije zaštitila?
Zašto me nije naučila da zaslužujem zaštitu?
Založila se za Reksa - uperila je nož u očeve grudi i zapretila da
će ga izbosti. Ali nikad nije učinila tako nešto za mene.
Vatra se razgorevala... bes je narastao, gnev se oslobađao. Znao
sam da grešim, da bi trebalo da je ugasim pre nego što me sasvim
proguta. Ali ja sam ipak raspirivao plamenove. I goreo sam.
Sve užase sam istrpeo samo zarad nje. Ali ona me nikad nije
stavila na prvo mesto. Izgleda da je svako bio prepušten samom
sebi. Otac je bio u pravu - bila je sebična, razmažena,
nepromišljena. Okrutna.
Mora biti kažnjena.
Nisam joj to tada rekao. Nisam znao to da imenujem. Ali znatno
kasnije mogao sam da se suočim s njom - možda u ranim
dvadesetim - kad sam s godinama postao artikulisaniji. I posle
jednog pića i večere obratio bih se toj starici i pokušao da je
povredim, kao što je ona povredila mene. Izneo bih sve svoje
zamerke - a ona bi se, u mojoj mašti, slomila, kleknula ispred mene i
molila za oproštaj. I ja bih joj ga velikodušno dao.
Opraštanje - kakav bi to luksuz bio. Ali nikad nisam dobio tu
priliku.
Te večeri otišao sam u postelju, goreći od mržnje... Dizala se u
meni kao usijana crvena magma u vulkanu. Zaspao sam... i sanjao
da sam otišao u prizemlje, uzeo veliki nož iz fioke i odsekao majčinu
glavu. Sekao sam i rezao njen vrat nožem dok je nisam odvojio od
tela. Sakrio sam glavu u njenu crveno-belu štrikanu torbu. Stavio
sam je ispod kreveta, zato što sam znao da će tamo biti bezbedna.
Otarasio sam se tela. Završilo je u jami s drugim leševima - gde ga
niko nikad neće pronaći.
Osećao sam se pospano, dezorijentisano i uplašeno, zbunjen
zbog onoga što se desilo kad sam se probudio iz ovog sna u
gnusnoj žućkastoj svetlosti zore.
Bio sam toliko nesiguran da sam sišao u kuhinju u prizemlju da
proverim. Otvorio sam fioku u kojoj smo držali noževe.
Uzeo sam najveći. Zagledao sam ga, tragajući za mrljama krvi.
Nije ih bilo. Čisto sečivo blistalo se na suncu.
Čuo sam korake. Brzo sam sakrio nož iza leđa. Majka je ušla u
kuhinju, živa i nepovređena.
Pogledavši u majku, s glavom na ramenima, nisam se nimalo
oraspoložio.
Naprotiv, silno sam se razočarao.

12
Marijana je sutradan doručkovala sa Zoi i Klarisom u dvorani.
Hrana za predavače nalazila se u alkovu pored visokog stola.
Čekao ih je bogat izbor hleba, kifli i posuda s puterom, džemovima i
marmeladama; na velikim srebrnim poslužavnicima servirana su
topla jela, kao što su kajgana, slanina i kobasice.
Klarisa je isticala važnost obilnog doručka dok su čekali u redu
pred stolom s posluženjem. „Priprema te za naporan dan”, rekla je.
„Po mom mišljenju, ništa nije važnije. Jedem inćune kad god mi se
ukaže prilika.”
Komentarisala je raznolike opcije pred njima. „Ali ne i danas.
Danas ću uzeti rižoto, šta vi mislite? Dobra, staromodna, laka hrana.
Proverena. Bakalar, jaja i pirinač. Nema greške.”
Klarisina tvrdnja pokazala se pogrešnom kad je uzela prvi
zalogaj. Jarko je pocrvenela, zagrcnula se - i izvukla veliku riblju kost
iz usta. Usplahireno je zurila u nju.
„Blagi bože. Izgleda da kuvar pokušava da nas ubije. Vodite
računa, drage moje.”
Pažljivo je burkala po ostatku ribe viljuškom dok im je Marijana
govorila o putu za London - s posebnim osvrtom na Rutin predlog da
se organizuje grupni sastanak s Devicama.
Zoi je izvila obrvu na te reči. „Zoi? Šta misliš?”
Devojka je oprezno progovorila. „Ne moram da prisustvujem, zar
ne?”
„Ne, ne moraš, ne brini.”
Zoi je laknulo. Slegnula je ramenima. „U tom slučaju, samo
napred. Ali, iskreno, mislim da neće pristati. Ne ako im on to ne
kaže.”
Marijana je klimnula glavom. „Mislim da si u pravu.”
Klarisa ju je munula rukom. „Mi o vuku.”
Marijana i Zoi su podigle glave kad je Edvard Foska prišao
visokom stolu.
Seo je na suprotan kraj stola. Podigao je glavu kad je osetio
Marijanin pogled na sebi. Nekoliko sekundi ju je posmatrao. Zatim se
okrenuo.
 Marijana je naglo ustala. Zoi ju je uplašeno pogledala.
„Šta radiš?”
„Postoji samo jedan način da doznam.”
„Marijana...”
Ali ona nije obraćala pažnju na Zoi. Prišla je profesoru Foski na
suprotnom kraju dugog stola. Pio je crnu kafu i čitao tanku knjigu
poezije.
Podigao je pogled kad je postao svestan njenog prisustva.
„Dobro jutro.”
„Profesore”, rekla je, „imam jednu molbu.”
„Zaista?” Foska ju je upitno odmerio. „Kakvu molbu, Marijana?”
Pogledala ga je u oči. „Da li biste imali nešto protiv ako bih
razgovarala s vašim studentkinjama? Onim specijalnim...
Devicama?”
„Mislio sam da ste to već obavili.”
„Htela bih da razgovaram s njima kao sa grupom.”
„Grupom?”
„Da. Terapijskom grupom.”
„Zar to ne zavisi od njih, a ne od mene?”
„Mislim da neće pristati ako ih vi ne zamolite.”
Foska se osmehnuo. „Dakle, ne tražite moju dozvolu, već
saradnju?”
„Moglo bi se i tako reći.”
Nastavio je da zuri u nju, blago se smešeći. „Kad i gde biste
održali taj sastanak?”
Progovorila je posle kraćeg razmišljanja. „Šta kažete na danas u
pet... u SKO-u?”
„Izgleda da mislite da imam ogroman uticaj na njih, Marijana.
Uveravam vas da nije tako.” Nastavio je posle kraće pauze. „Šta je,
ako smem da pitam, svrha grupe? Kakvom postignuću se nadate?”
„Ne nadam se nikakvom postignuću. Terapija tako ne
funkcioniše. Nameravam da obezbedim prostor mladim ženama za
procesiranje strašnih iskustava koja su nedavno doživele.”
Foska je otpio nešto kafe dok je razmišljao. „Da li poziv važi i za
mene? Kao člana grupe?”
 „Više bih volela da ne dođete. Mislim da bi vaše prisustvo omelo
devojke.”
„A šta ako je to uslov da bih vam pomogao?”
Slegnula je ramenima. „U tom slučaju ne bih imala izbora.”
„U tom slučaju ću prisustvovati.”
Osmehnuo se. Nije mu uzvratila.
„Pitam se, profesore”, blago se namrštila, „šta, za ime sveta, tako
očajnički pokušavate da sakrijete?”
Osmehnuo se. „Ne pokušavam ništa da sakrijem. Recimo da
želim da budem tamo, da zaštitim studentkinje.”
„Da ih zaštitite? Od koga?”
„Od vas, Marijana”, rekao je. „Od vas.”

13

Marijana je u pet po podne čekala Device u SKO-u.

Rezervisala je prostoriju od pet do pola sedam. SKO - Stara
kombinovana odaja - bila je velika prostorija koju su zaposleni na
koledžu koristili kao sobu za sastanke: u njoj se nalazilo nekoliko
velikih sofa, niski stočići za kafu i dugi trpezarijski sto, koji je
zauzimao čitav zid. Stari majstori krasili su zidove; prigušene, tamne
slike na grimiznozlatnim tapetama.
Tiha vatra gorela je u kaminu od mermera. Plamenovi su se
ogledali na pozlaćenom nameštaju. U prostoriji je vladala prijatna i
topla atmosfera, i zato ju je Marijana smatrala podobnom za
sastanak.
Poredala je devet stolica s visokim naslonom u krug.
Sela je na jednu, s pogledom na sat iznad kamina. Pet i dva
minuta.
Pitala se da li će doći. Ne bi se mnogo iznenadila ako se ne
pojave. Utom su se vrata otvorila.
Pet devojaka je ušlo, jedna za drugom. Došle su pod prinudom,
ako je suditi po njihovim izrazima.
 „Dobar dan”, sa osmehom će Marijana. „Hvala vam što ste došle.
Sedite!”
Devojke su pogledale stolice i jedna drugu pre nego što su sele.
Činilo se da je visoka plavuša vođa; Marijana je opazila da se ostale
upravljaju prema njoj. Prva se smestila, druge su sledile njen primer.
Sele su jedna pored druge, ostavivši prazne stolice na obe
strane. Marijana je osetila strah pred zidom neprijateljskih mladih
lica.
Kako je glupo što se plaši nekoliko dvadesetogodišnjakinja, bez
obzira na njihovu lepotu i inteligenciju. Pomislila je da je ponovo u
školi, ružno pače na obodu školskog dvorišta, suočeno s bandom
popularnih cura. Strah je osetio mladi deo nje. Načas se zapitala da
li napadno samopouzdanje ovih devojaka skriva slična osećanja
manje vrednosti. Da li se iza superiorne fasade osećaju slabo kao
ona? Bilo joj je teško da u to poveruje.
Serena nije mogla da je pogleda u oči. Moris ju je sigurno
obavestio o njihovom suočavanju. Sedela je oborene glave i pogleda
uprtog u krilo. Izgledala je postiđeno.
Ostale su zurile u Marijanu. Kao da su čekale da počne. Ćutala
je. One nisu progovarale.
Pogledala je na sat; pet i deset. Profesor Foska nije došao - i
neće se ni pojaviti ako bude imala sreće.
„Mislim da bi trebalo da počnemo”, konačno je prozborila.
„Šta je s profesorom?” upitala je plavuša.
„Sigurno ima obaveze. Počećemo bez njega. Zašto se ne bismo
predstavile? Ja sam Marijana.”
Zavladala je tišina. Plavuša je slegnula ramenima. „Karla.”
Ostale su sledile njen primer.
„Nataša.”
„Dija.”
„Lilijan.”
Serena je poslednja progovorila. Pogledala je Marijanu i slegnula
ramenima.
„Znate kako se zovem.”
„Da, Serena, znam.”
Marijana je sredila misli. Zatim se obratila devojkama kao grupi.
 „Pitam se kako se osećate dok sedite ovde zajedno.”
Ovo pitanje bilo je propraćeno tišinom. Nije bilo nikakve reakcije,
pa čak ni sleganja ramenima. Marijana se susretala s hladnim i kao
kamen tvrdim neprijateljskim stavom. Nastavila je, nimalo
obeshrabrena.
„Reći ću vam kako se ja osećam. Neobično. Stalno upravljam
pogled ka praznim stolicama.” Klimnula je glavom ka tri prazne
stolice u krugu. „Ka onima koji bi trebalo da budu ovde, a nisu.”
„Mislite na profesora?” upitala je Karla.
„Nisam mislila samo na njega. Na koga sam još mislila?”
Karla je pogledala na prazne stolice i prezrivo zakolutala očima.
„Da li su te prazne stolice za njih? Za Taru i Veroniku? To je tako
glupo.”
„A zašto je glupo?”
„Zato što neće doći. Jasno ko dan.”
Marijana je slegnula ramenima. „To ne znači da više nisu članice
grupe. Znate, često razgovaramo o tome na grupnoj terapiji: ljudi koji
više nisu s nama opstaju kao moćno prisustvo.”
Pogledala je u praznu stolicu dok je to govorila - i videla
Sebastijana. Posmatrao ju je sa zanimanjem.
Potisnula je tu sliku i nastavila.
„Pitam se”, rekla je, „kakav je osećaj biti član ovakve grupe... Šta
vam to znači?”
Devojke su ćutale. Tupo su zurile u nju.
„U grupnoj terapiji često pretvaramo grupu u porodicu. U njoj
pronalazimo braću i sestre, roditeljske figure, ujake i tetke. Verujem
da i ova grupa pomalo nalikuje na porodicu? Na neki način ste
izgubile dve sestre.”
Nije bilo odgovora. Oprezno je nastavila.
„Pretpostavljam da je profesor Foska vaš ’otac’?” Tišina. Ponovo
je pokušala. „Da li je dobar otac?”
Nataša je ispustila dug i zlovoljan uzdah. „Ovo je takvo sranje”,
rekla je sa snažnim ruskim naglaskom. „Jasno je šta hoćete?”
„A to je?”
„Pokušavate da nas naterate da kažemo nešto loše o profesoru.
Da nas obmanete. Da ga uhvatite u zamku?
 „Zašto mislite da pokušavam da ga uhvatim u zamku?”
Nataša je prezrivo uzdahnula i nije ni pokušala da odgovori.
Karla je progovorila umesto nje. „Marijana. Znamo šta mislite. Ali
profesor nema nikakve veze s ubistvima?
„Da? Nataša je žustro klimnula glavom. „Bile smo s njim sve
vreme?
Govorila je strastveno; glas joj je plamteo od srdžbe.
„Veoma ste gnevni, Nataša”, rekla je. „Osećam to?
Nataša se nasmejala. „Dobro je, pošto je taj gnev usmeren ka
vama.”
Marijana je klimnula glavom. „Lako je ljutiti se na mene. Ja nisam
pretnja. Sigurno vam je teže da se naljutite na ’oca’ - zato što je
dozvolio da dvoje dece nestane?”
„Za boga miloga, nije on kriv što su mrtve”, oglasila se Lilijan.
„Nego ko je?”, upitala je Marijana.
Lilijan je slegnula ramenima. „One same?
Marijana se zagledala u nju. „Šta? Kako one mogu biti krive?”
„Trebalo je da budu pažljivije. Tara i Veronika bile su glupe.”
„Tako je”, rekla je Dija.
Karla i Nataša klimnule su glavom.
Marijana je zurila u njih. Ostala je bez reči. Znala je da je bes
lakši od tuge - ali nije mogla da oseti nikakvu tugu, iako je bila
veoma vešta u presretanju emocija. Nije bilo žalosti, kajanja ili
gubitka. Samo potcenjivanja. I prezira.
To je bilo neobično - grupa bi, suočena s napadom spolja, zbila
redove, ujedinila se, okupila - ali Marijana je zapazila da je Zoi jedina
u Sent Kristoferu pokazala iskrenu emociju zbog Tarine i Veronikine
smrti.
I setila se Henrijeve terapijske grupe u Londonu. Nešto ju je
podsetilo na nju i kako je njegovo prisustvo razbijalo grupu iznutra i
napadalo, sprečavajući je da normalno funkcioniše.
Da li se to događa i u ovoj grupi? Ako je tako, to znači da ona ne
odgovara na spoljašnju pretnju.
To znači da je pretnja već tu.
U tom trenutku začulo se kucanje na vratima. Otvorila su se...
Profesor Foska se osmehnuo. „Mogu li da vam se pridružim?”
 14

„Oprostite što kasnim”, rekao je Foska. „Morao sam da nešto da

obavim.”
Marijana se blago namrštila. „Bojim se da smo već počeli.”
„Pa, možda ćete mi dozvoliti da uđem?”
„To ne zavisi od mene, već od grupe.” Obratila se ostalima. „Ko
misli da bi profesor Foska trebalo da uđe?”
Pet ruku u krugu se podiglo pre nego što je završila rečenicu.
Sve izuzev njene.
Foska se osmehnuo. „Niste podigli ruku, Marijana.”
Odmahnula je glavom. „Ne, nisam. Ali sam preglasana.”
Osetila je promenu u energiji kad im se Foska pridružio. Devojke
su bile napetije. Nije joj promakla brza razmena pogleda između
Foske i Karle kad je seo.
Profesor se osmehnuo Marijani. „Nastavite, molim vas.”
Napravila je malu pauzu i odlučila da pokuša s drugačijim
pristupom. Nevino se osmehnula.
„Predajete grčku tragediju, profesore?”
„Tako je.”
„Da li ste proučavali Ifigeniju u Aulidi? Priču o Agamemnonu i
Ifigeniji?”
Pažljivo ga je proučavala dok je govorila, ali nije bilo značajne
reakcije na pomen komada. Klimnuo je glavom.
„Jesmo, naravno. Euripid je, kao što znate, moj najdraži pisac.”
„Tako je. Pa, znate, oduvek sam smatrala da je lik Ifigenije
prilično neobičan... pitala sam se šta vaše studentkinje misle o
njemu.”
„Neobičan? Otkud to?”
Nije žurila s odgovorom. „Pa, rekla bih da mi smeta što je toliko
pasivna... toliko pokorna.”
„Pokorna?”
 „Ne bori se za svoj život. Nije vezana ili sputana; voljno dopušta
da bude ubijena.”
Foska se sa osmehom obratio devojkama. „Marijana je iznela
zanimljivo zapažanje. Da li bi neko mogao da odgovori? Karla?”
Karli je godio njegov poziv. Osmehnula se Marijani kao da
povlađuje detetu. „Suština je u načinu na koji Ifigenija umire.”
„A to znači?”
„Znači da na taj način - herojskom smrću - dostiže tragični
status.”
Karla je pogledom zatražila odobravanje od Foske. Profesor se
blago osmehnuo.
Marijana je odmahnula glavom. „Žao mi je. Ali ne kupujem tu
priču.”
„Ne?” Foska se zainteresovao. „A zašto ne?”
Pogledala je devojke redom. „Mislim da ću najbolje odgovoriti na
to... ako dovedem Ifigeniju ovde, na sastanak. Da nam se pridruži na
nekoj od ovih praznih stolica, šta kažete?”
Neke devojke su razmenile prezrive poglede.
„To je tako glupo”, rekla je Nataša.
„Zašto? Bila je vaših godina, zar ne? Nešto mlađa. Šesnaest,
sedamnaest? I bila je tako hrabra, čudesna osoba. Zamislite šta bi
sve uradila sa svojim životom da je preživela, šta je mogla postići.
Šta bismo mogli da joj kažemo kad bi sedela ovde? Šta biste joj
rekle?”
„Ništa.” Dija je odgovorila ravnodušno. „Šta tu ima da se kaže?”
„Ništa? Ne biste je upozorile... na oca psihopatu? I pomogle joj
da se spase?”
„Da se spase?” Dija ju je prezrivo odmerila. „Od čega? Od svoje
sudbine? Tragedija ne funkcioniše na taj način.”
„To, u svakom slučaju, nije bila Agamemnonova krivica”, rekla je
Karla. „Artemida je zahtevala Ifigenijinu smrt. To je bila volja
bogova.”
„A šta ako bogova nema?”, upitala je Marijana. „Samo devojka i
njen otac. Šta onda?”
Karla je slegnula ramenima. „To onda nije tragedija.”
Dija je dodala: „Samo sjebana grčka porodica.”
 Foska je ćutke slušao raspravu. Zainteresovano ih je posmatrao.
Ali izgleda da je počeo da popušta pred radoznalošću.
„Šta biste joj vi rekli, Marijana? Toj devojci koja je umrla da bi
spasla Grčku? Uzgred, bila je mlađa nego što mislite - bliža
četrnaestoj ili petnaestoj. Šta biste joj rekli da je ovde s nama?”
Marijana je razmišljala. „Želela bih da saznam što više o njenom
odnosu s ocem... I zašto se osećala obaveznom da se žrtvuje za
njega.”
„A zašto je, po vašem mišljenju, to učinila?”
Slegnula je ramenima. „Mislim da bi deca uradila bilo šta da bi
bila voljena. U ranoj mladosti, to je stvar fizičkog, pa psihološkog
preživljavanja. Učiniće sve što je potrebno da bi se neko starao o
njima.” Tiše je dodala, ne obraćajući se Foski, već devojkama oko
sebe: „I neki ljudi to zloupotrebljavaju.”
„Šta to tačno znači?”, upitao je.
„To znači da bih, da sam bila njen terapeut, pomogla Ifigeniji da
nešto uvidi - nešto njoj nevidljivo.”
„A šta bi to bilo?”, zanimala se Karla.
Marijana je pažljivo birala reči. „Ifigenija je u veoma mladom dobu
pogrešno protumačila zlostavljanje kao ljubav, I ta je greška obojila
način na koji je sagledavala sebe... i svet oko sebe. Agamemnon nije
bio heroj - bio je luđak, infanticidni psihopata. Ifigeniji nije bilo
potrebno da voli i veliča tog čoveka. Nije morala da umre da bi ga
zadovoljila.”
Zagledala se u oči devojaka. Očajnički se trudila da dopre do
njih. Nadala se da će se ove reči probiti... ali da li su? Nije mogla da
proceni. Osećala je Foskin pogled na sebi... i da će je prekinuti. Hitro
je nastavila.
„I da je Ifigenija prestala da obmanjuje sebe... da je bila svesna
strašne, razorne istine - da to nije bila ljubav, da je otac nije voleo
zato što nije znao kako - tad bi prestala da bude bespomoćna devica
s glavom na panju. Istrgla bi sekira iz dželatovih ruku. Postala bi
boginja.”
Okrenula se i zagledala u Fosku. Pokušala je da suzbije gnev. Ali
nije mogla da ga prikrije.
 „Ali to se Ifigeniji nije desilo, zar ne? Ni Tari, ni Veroniki. Nikad
nisu dobile priliku da postanu boginje. Nikad nisu dobile priliku da
odrastu.”
Videla je iskru besa u njegovim očima na drugoj strani kruga. Ali
Foska ga nije ispoljio kao ona.
„Shvatio sam da mi na neki način dodeljujete ulogu oca? Ja sam
Agamemnon? Da li to tvrdite?”
„Čudno je da ste to rekli. Pre vašeg dolaska raspravljale smo o
vašim zaslugama kao ’oca’ ove grupe.”
„Jeste li? I oko čega ste se složile?”
„Nismo se složile. Ali pitala sam Device da li se, pošto su
prepuštene vašoj brizi, osećaju manje bezbedno otkad su dve
devojke ubijene.”
Pogledala je u dve prazne stolice dok je govorila. Foska je
pogledao na istu stranu.
„Ah! Sad mi je jasno”, rekao je. „Prazne stolice su za odsutne
članove grupe... Jedna za Taru i jedna za Veroniku?”
„Tačno.”
„U tom slučaju”, rekao je posle kratke pauze, „jedna stolica
nedostaje.”
„Kako to mislite?”
„Ne znate?”
„Šta to?”
„Oh! Nije vam rekla. Veoma zanimljivo.” Nije prestajao da se
osmehuje. Izgledalo je da se zabavlja. „Možda bi trebalo da upravite
to moćno analitičko sočivo ka sebi, Marijana? Kakva ste vi ’majka’?”
„Izviđajte sebe, vidarko”, rekla je Karla kroz smeh.
I Foska se zacerekao. „Da, da, upravo tako.”
Okrenuo se i obratio devojkama podsmešljivim terapeutskim
tonom. „Šta mislimo o ovoj prevari... kao grupa? Šta ona znači?”
„Pa”, oglasila se Karla, „mislim da ona mnogo govori o njihovom
odnosu.”
Nataša je klimnula glavom. „O, da. One nisu ni izbliza bliske
koliko Marijana misli da jesu.”
„Ona joj očigledno ne veruje”, rekla je Lilijan.
 „A zašto, pitam se”, promrmljao je Foska, ne skidajući osmeh s
lica.
Marijana je osećala da crveni u licu, da gori od nelagodnosti zbog
ove male igre koja kao da je bila preslikana iz školskog dvorišta;
Foska je, kao i svaki nasilnik, manipulisao grupom, nagoneći je da
se udruži protiv nje. Svi su se podrugljivo cerili. Mrzela ih je zbog
toga.
„O čemu govorite?”, upitala je.
Foska se osvrnuo po krugu. „Pa, kome će pripasti ta čast?
Serena? Kako bi bilo da to budeš ti?”
Klimnula je glavom i ustala. Prišla je trpezarijskom stolu. Podigla
je još jednu stolicu s visokim naslonom i spustila je u krug. Uglavila
ju je pored Marijanine. Zatim je sela.
„Hvala ti”, rekao je Foska. Pogledao je Marijanu. „Znate, jedna
stolica je nedostajala. Za poslednju članicu Devica.”
„Ako je to?”
Ali Marijana je već znala šta će Foska reći. Osmehnuo se.
„Vaša sestričina”, rekao je. „Zoi.”

15

Marijana se posle sastanka isteturala na Mejn kort. Bila je

zaprepašćena.
Moraće da popriča sa Zoi i čuje njenu stranu priče. Grupa joj je
na okrutan način skrenula pažnju na ono najvažnije: ona mora
pomno da se zagleda u sebe i Zoi i sazna zašto joj se sestričina nije
poverila. Bilo joj je potrebno da sazna zašto je prećutala svoje
članstvo u Devicama.
Krenula je ka Zoinoj sobi da bi se suočila s njom. Zastala je kad
je stigla do lučnog prolaza koji je vodio do Eros korta.
Moraće da nastupi izuzetno pažljivo. Zoi ne samo da je krhka i
ranjiva već je, iz ko zna kog razloga - a Marijana nije mogla da se
otme utisku da to ima veze sa samim Edvardom Foskom - osećala
da ne može da joj kaže istinu.
I Foska je upravo izneverio Zoino poverenje da bi isprovocirao
Marijanu. Stoga je bilo veoma važno da ne zagrize mamac. Ne srne
upasti u Zoinu sobu i optužiti je za laž.
Moraće da joj pruži podršku i dobro razmisli o sledećem koraku.
Odlučila je da prespava i da ujutru porazgovara sa Zoi, nakon što
se malo smiri. Okrenula se i onako izgubljena u mislima nije primetila
Freda dok nije iskoračio iz senki.
Stajao je na stazi ispred nje.
„Zdravo, Marijana.”
Dah joj je zastao u grlu. „Frede. Šta radite ovde?”
„Tražim vas. Hteo sam da se uverim da ste dobro.”
„Da, jesam, recimo.”
„Znate, rekli ste mi da ćete me pozvati kad se vratite iz Londona.”
„Znam, žao mi je. Ja... ja... bila sam zauzeta.”
„Jeste li sigurni da vam je dobro? Izgledate... kao neko kome bi
piće dobro došlo.”
Osmehnula se. „Pa, mogla bih da popijem nešto.”
Uzvratio joj je osmehom. „U tom slučaju, šta kažete za jedno
piće?”
Oklevala je. „Hm, pa, ja...”
Hitro je nastavio: „Imam odličan burgundac, ukraden iz podruma
koledža. Čuvao sam ga za specijalnu priliku... Šta kažete? U mojoj je
sobi.”
Nek ide dođavola, pomislila je i klimnula glavom. „U redu. Zašto
da ne?”
„Zaista?” Lice mu se ozarilo. „Sjajno. Hajdemo...”
Pružio je ruku, ali je Marijana nije prihvatila. Krenula je. Fred je
požurio da je stigne.

16
Fredova soba na Trinitiju bila je veća od Zoine, iako je nameštaj bio
za nijansu otrcaniji. Primetila je da je uredna i čista, i hrpe papira -
stranice i stranice ispunjene tekstom i matematičkim formulama.
Izgledale su kao delo luđaka - ili genija - povezane strelicama i
nečitljivim beleškama na marginama.
Uramljene fotografije na polici bile su jedini lični predmeti koje je
uočila. Jedna je malo izbledela, kao da je snimljena osamdesetih:
privlačni mladić i žena, verovatno njegovi roditelji, stajali su ispred
drvene ogradice na polju. Potom fotografija dečaka s psom i
dečačića sa šerpa-frizurom i ozbiljnim izrazom lica.
Gledala je kako pali sveće s istim ozbiljnim izrazom. Pustio je
muziku - Bahove Goldbergove varijacije. Skupio je papire sa kauča.
Naslagao ih je u naherenu gomilu na stolu. „Izvinite, zbog nereda.”
„Da li su to vaše teze?” klimnula je glavom ka gomilama papira.
„Nisu.” Odmahnuo je glavom. „To je... samo nešto što pišem.
Neka... knjiga.” Nije znao kako da je opiše. „Sedite!”
Pokazao je na sofu. Marijana se smestila. Malo se pomerila kad
je osetila slomljeni feder pod sobom.
Fred je doneo bocu starog burgunca. Ponosno ju je pokazao.
„Nije loš, a? Ubili bi me kad bi znali da sam ga maznuo.”
Uzeo je otvarač i počeo da petlja oko čepa. Marijana se bojala da
će ispustiti bocu. Ali on je izvadio čep, uz glasno pop - i sipao
tamnocrveno vino u dve okrnjene, rasparene vinske čaše. Dao joj je
manje oštećenu.
„Hvala vam.”
Podigao je čašu. „Živeli!”
Otpila je nešto vina - bilo je odlično, naravno. I Fred je očigledno
isto pomislio. Zadovoljno je uzdahnuo. Malo vina nahvatalo mu se
oko usana.
„Divno je”, rekao je.
Ućutali su se. Slušala je muziku. Gubila se u Bahovim uzdižućim
i ponirućim lestvicama, tako elegantnim, kao matematička u
konstrukcija; verovatno su zato i prijale Fredovom umu.
Pogledala je ka gomili papira na stolu. „Knjiga koju pišete... O
čemu je?”
„Iskreno?” Fred je slegnuo ramenima. „Nemam pojma.”
 Nasmejala se. „Sigurno imate nekakvu predstavu.”
„Pa...” Skrenuo je pogled. „Recimo da je o mojoj majci.”
Stidljivo ju je pogledao, kao da se bojao da će se nasmejati.
Ali njoj to nije bilo smešno. Radoznalo ga je pogledala. „O vašoj
majci?”
Klimnuo je glavom. „Da. Ostavila me je... kad sam bio dečak...
Umrla je.”
„Žao mi je”, rekla je. „I moja majka je umrla.”
„Da li je?” Oči su mu se raširile. „Nisam to znao. U tom slučaju
smo oboje siročići.”
„Nisam bila siroče. Imala sam oca.”
„Da.” Klimnuo je glavom i nastavio tihim glasom: „I ja sam.”
Dohvatio je bocu i počeo da joj puni čašu. „Dosta je”, rekla je. Ali
on je nije slušao. Napunio ju je do vrha. To joj zapravo nije smetalo -
prvi put posle nekoliko dana se opustila. Bila mu je zahvalna na
tome.
„Vidite”, rekao je, sipajući vino sebi, „smrt moje majke me je
privukla teoretskoj matematici... i paralelnim vaseljenama. Moje teze
su posvećene tome.”
„Nisam sigurna da sam vas razumela.”
„Ni ja nisam siguran. Ali, ako postoje vaseljene identične našim,
to znači da postoji i vaseljena u kojoj moja majka nije umrla.”
Slegnuo je ramenima. „Pa... potražio sam je.”
Imao je tužni, zamišljeni pogled izgubljenog dečačića. Sažalila se
na njega.
„Da li ste je pronašli?”, upitala je.
Slegnuo je ramenima. „Na neki način... otkrio sam da vreme ne
postoji - ne stvarno - što znači da nikud nije otišla. Ovde je.”
Spustio je čašu dok se Marijana rvala s onim što je čula. Skinuo
je naočare i pogledao u nju.
„Marijana, slušajte...”
„Nemojte, molim vas.”
„Šta? Ne znate šta ću reći.”
„Spremate se da izdeklamujete neku romantičnu izjavu, a ja ne
želim da je čujem.”
„Izjavu? Ne. Samo pitanje. Mogu li da ga postavim?”
 „Zavisi.”
„Volim vas.”
Namrštila se. „To nije pitanje.”
„Hoćete li da se udate za mene? To je pitanje.”
„Frede, prestanite, molim vas...”
„Volim vas, Marijana, zaljubio sam se one sekunde kad sam vas
ugledao u vozu. Želim da budem s vama. Želim da brinem o vama.
Želim da vam ugađam...”
Nije trebalo to da kaže. Temperatura joj je rasla, obrazi su joj
goreli od ljutnje. „Pa, ne želim da mi neko ugađa! Ne mogu da
smislim ništa gore. Ja nisam dama u nevolji... devica koja čeka da
bude spašena. Vitez u blistavom oklopu mi nije potreban, želim...
želim...”
„Šta? Šta želite?”
„Želim da me puste na miru.”
„Ne.” Odmahnuo je glavom. „Ne verujem u to.” Brzo je dodao:
„Sećate li se mog predosećanja: jednog dana ću vas pitati da se
udate za mene, a vi ćete reći da.”
Morala je da se nasmeje. „Izvinite, Frede. To se neće desiti u ovoj
vaseljeni.”
„Pa, znate, u nekim vaseljenama smo već u braku.”
Nagnuo se prema njoj i nežno spustio usne na njene; osetila je
mekoću, toplinu i nežnost njegovog poljupca. Istovremeno ju je
uznemirio i razoružao.
Završio se brzo kao što je započeo. Povukao se i pogledom
potražio njene oči. „Žao mi je. Ja... nisam mogao da se suzdržim.”
Odmahnula je glavom; nije progovorila. Dotakao ju je na
neobjašnjiv način.
„Ne želim da vas povredim, Frede.”
„Nije važno. Znate, u redu je ako me povredite. Naposletku, bolje
da ste voleli i izgubili, nego da ne voleste nikada, nimalo.”
Nasmejao se. Zabrinuo se kad je video Marijanino tužno lice.
„Šta je bilo? Šta sam rekao?”
„Ništa nije bilo.” Pogledala je na sat. „Kasno je, trebalo bi da
krenem.”
Izgledao je skrhano. „Već? Dobro. Otpratiću vas niz stepenice.”
 „Ne morate...”
„Želim to.”
Njegovo držanje se neznatno promenilo; istupio je oštrije, sa
manje topline. Ustao je, ne gledajući u nju.
„Idemo”, rekao je.

17

Fred i Marijana tiho su silazili niz stepenice. Nisu progovorili dok se

nisu našli na ulici. „Laku noć”, rekla mu je.
Nije se micao. „Prošetaću se.”
„Sada?”
„Često se šetam noću. Da li je to problem?”
U njegovom glasu bilo je prkosa, neprijateljstva. Shvatila je da se
oseća odbačenim. Nervirala se zbog toga, iako je to bilo
nepravedno. Nije bila odgovorna za njegova povređena osećanja.
„U redu”, rekla je. „Doviđenja.”
Fred nije mrdao. Nastavio je da je posmatra. Iznenada je rekao:
„Čekajte.” Iz zadnjeg džepa je izvukao nekoliko savijenih papira.
„Nameravao sam da vam dam ovo pismo, ali... uzmite ga sada.”
Pružio joj je papire. Nije ih uzela.
„Staje to?”
„Pismo. Za vas je... objašnjava moja osećanja bolje nego što ja
mogu. Pročitajte ga. Tada ćete razumeti.”
„Ne želim ga.”
Ponovo joj je pružio papire. „Marijana. Uzmite ga.”
„Ne. Prestanite! Ne insistirajte!”
„Marijana...”
Ali ona se okrenula i otišla. Koračala je niz ulicu, isprva osećajući
gnev, potom tugu - a zatim kajanje. Ne zato što ga je povredila, već
zato što ga je odbila, zato što je zatvorila vrata tom drugom narativu
koji se mogao zbiti.
 Da li je moguće? Da li bi mogla da se zaljubi u tog ozbiljnog
mladića? Da li bi mogla da ga grli noću i priča mu svoje priče?
Shvatila je da je to nemoguće.
Kako bi mogla?
Imala je toliko toga da kaže. I ta priča bila je isključivo za
Sebastijanove uši.

Nije odmah otišla u sobu po povratku u Sent Kristofer. Pregazila je

Mejn kort... i ušla u zgradu u kojoj se nalazio vinski podrum.
Hodala je mračnim prolazom dok se nije našla licem u lice sa
slikom.
Tenisonovim portretom.
Ta slika živela je u njenom umu. Stalno je razmišljala o njoj, iako
nije znala zašto. Tužni, privlačni Tenison.
Ne - nije tužan - ta reč ne opisuje njegove oči. Koja je prava?
Piljila je u sliku, pokušavajući da pročita njegov izraz lica. Ponovo
je imala neobičan utisak, da gleda mimo nje, preko njenog ramena -
da zuri u nešto... nešto van vidokruga.
Ali u šta?
Tu i tada je iznenada shvatila u šta veliki pisac gleda; ili bolje reći,
u koga.
U Halama.
Tenison je zurio u Halama... u Halama, koji je stajao odmah iza
svetlosti... iza vela. To je bio njegov pogled. Pogled čoveka koji
komunicira s mrtvim.
Tenison je bio izgubljen... Bio je zaljubljen u duha. Okrenuo je
leđa životu. Da li je i ona to učinila?
Jednom je mislila da jeste.
A sad...
Sad, možda... nije bila tako sigurna.
Zastala je, razmišljajući. Zatim je, kad se okrenula i nastavila
put... čula korake. Ponovo je zastala.
Muškarac u cipelama s tvrdim đonom lagano je prelazio kameni
pod mračnog prolaza...
I bio je sve bliži.
 Isprva nikog nije videla. Ali tada... dok se približavao, primetila je
da se nešto kreće u senkama... i sev noža.
Stajala je tamo, kao zaleđena, jedva se usuđivala da diše, i
pokušavala da vidi ko je to. I tada, polako... Henri je izronio iz tame.
Zurio je u nju.
Imanje strašan pogled; ne sasvim racionalan, blago manijakalan.
Borio se, nos mu je krvario. Lice i košulja bili su mu umrljani krvlju.
Držao je nož dug dvadesetak centimetara.
Pokušala je da zvuči pribrano, kao da se ne boji. Glas joj je ipak
blago podrhtavao.
„Henri! Molim vas, spustite taj nož.”
Samo ju je ćutke posmatrao. Oči su mu bile ogromne, kao lampe.
Očigledno je bio na nečemu.
„Šta radite ovde?”, upitala je.
Odgovorio je posle kraćeg oklevanja. „Morao sam da vas vidim.
Niste hteli da me primite u Londonu, pa sam morao da dođem čak
ovamo.”
„Kako ste me našli?”
„Video sam vas na televiziji. Stajali ste s policijom.”
Nastavila je pribranije: „Ne sećam se toga. Trudila sam se da se
držim van objektiva kamere.”
„Mislite da lažem? Mislite da sam vas pratio?”
„Henri, vi ste provalili u moju sobu, zar ne?”
Govorio je histeričnim tonom. „Napustili ste me, Marijana. Vi ste
me... žrtvovali...”
„Šta?”, uznemireno je zurila u njega. „Zašto... ste upotrebili tu
reč?”
„Istinita je, zar ne?”
Podigao je nož i zakoračio ka njoj. Ali ona nije ustuknula.
„Spustite nož, Henri.”
Nastavio je da joj se približava. „Ne mogu više ovako. Moram da
se oslobodim. Moram da presečem veze i da se oslobodim.”
„Henri, molim vas da prestanete...”
Podigao je nož kao da se sprema da je napadne. Marijanino srce
je žestoko tuklo.
„Ubiću se ovog trenutka, pred vama”, rekao je. „A vi ćete gledati.”
 „Henri...”
Podigao je nož još više, i zatim...
„Hej!”
Henri se okrenuo baš kad je Moris izjurio iz senki i skočio na
njega. Otimali su se oko noža. Moris ga je lako savladao. Bacio ga je
u stranu kao da je od slame. Henri je pao na tlo kao krpa.
„Ne diraj ga!”, rekla je Marijana. „Nemoj da ga povrediš.”
Prišla je Henriju da bi mu pomogla da ustane, ali on je odgurnuo
njenu ruku.
„Mrzim te”, rekao je glasom dečačića. Crvene oči ispunile su mu
se suzama. „Mrzim te.”
Moris je pozvao policiju. Henri je uhapšen, ali Marijana je
skrenula pažnju policiji da mu je potrebna psihijatrijska nega.
Smešten je u bolnicu. Prepisani su mu antipsihotički lekovi. Marijana
mu je zakazala razgovor s psihijatrom sutra ujutru.
Naravno da je krivila sebe zbog onog što se dogodilo.
Henri je bio u pravu: žrtvovala ga je, njega i druge ranjive ljude
koji su joj bili povereni na brigu. Da je bila pristupačna kad mu je bila
potrebna, možda ne bi došlo do ovoga. To je bila istina.
Morala je da se pobrine da ogromna žrtva ne bude uzaludna... pa
šta košta da košta.

18

Marijana se vratila u sobu nešto pre jedan ujutru. Bila je iscrpljena,

ali previše uzrujana i nervozna da bi zaspala.
U sobi je bilo hladno, pa je uključila električnu grejalicu na zidu.
Nije bila korišćena od prošle zime. Zagrevajući se, širila je težak
miris izgorele prašine. Sedela je na tvrdoj stolici s visokim naslonom
i zurila u električnu šipku, crvenu u tami. Osećala je toplotu i
osluškivala zujanje. Sedela je i razmišljala - o Edvardu Foski.
Tako je podmukao, tako siguran u sebe. Misli da će proći
nekažnjeno. Misli da je pobedio.
 Ali nije. Ne još. Rešila je da ga nadmudri. Moraće. Probdeće
čitavu noć i smisliti nešto.
Satima je sedela. Bdela je i kao u transu - razmišljajući,
razmišljajući - razmatrala sve što se desilo otkad ju je Zoi pozvala u
ponedeljak uveče. Pretresla je sve događaje, sve niti - ispitivala ih je
iz svih uglova, pokušavajući da pronađe smisao, da ih jasno
sagleda.
Mora biti očigledan - odgovor mora biti pred njom. Ali nije mogla
da ga pronađe, kao da je sklapala slagalicu u mraku.
Fred bi rekao da je u nekoj drugoj vaseljeni već pronašla rešenje.
U nekoj drugoj vaseljeni bila je pametnija.
Ali, nažalost, ne u ovoj.
Sedela je dok je glava nije zabolela. Odustala je u zoru,
iscrpljena i depresivna. Zavukla se u krevet i odmah zaspala.
Imala je košmar. Sanjala je da traga za Sebastijanom po pustom
krajoliku, da se probija kroz vetar i sneg. Konačno ga je pronašla - u
kukavnom hotelskom baru, u dalekom alpskom planinskom svratištu,
u snežnoj oluji. Ushićeno ga je pozdravila, ali on je, na njen užas,
nije prepoznao. Rekao je da se promenila, da je drugačija. Iznova se
klela da je ona ista. To sam ja, to sam ja, vikala je. Uzmakao je kad
je pokušala da ga poljubi. Ostavio ju je i zakoračio u snežnu oluju.
Slomila se i neutešno zaplakala. Pojavila se Zoi, pokrila ju je plavim
ćebetom. Rekla je Zoi koliko je volela Sebastijana - više od daha,
više od života. Ona je odmahnula glavom i rekla da ljubav donosi
samo tugu i da bi trebalo da se probudi. „Probudi se, Marijana.”
„Šta?”
„Probudi se... Probudi se!”
Poskočila je, oblivena hladnim znojem. Srce joj je divlje tuklo.
Neko je lupao na vratima.

19
Marijana se podigla u sedeći položaj. Srce joj se uznemirilo. Lupa na
vratima se nastavila.
„Čekajte”, oglasila se, „dolazim.”
Koliko je sati? Jarko sunce se prišunjalo rubovima zavesa.
Osam? Devet?
„Ko je tamo?”
Nije bilo odgovora. Lupa je bila sve glasnija - baš kao i ona u
njenoj glavi. Osećala je pulsirajuću glavobolju; popila je mnogo više
nego što je mislila.
„Evo. Samo sekundu.”
Izvukla se iz kreveta, dezorijentisana i pospana. Dovukla se do
vrata. Otključala ih je i otvorila.
Elsi se spremala da ponovo pokuca. Blistavo se bsmehnula.
„Dobro jutro, draga moja.”
Nosila je pajalicu ispod ruke i kofu sa sredstvima za čišćenje.
Zbog obrva iscrtanih pod oštrim uglom, izgledala je prilično
zastrašujuće. Oči su joj uzbuđeno svetlucale. Marijana je pomislila
da izgledaju zlokobno i grabljivo.
„Koliko je sati, Elsi?”
„Jedanaest je upravo prošlo, draga moja. Nisam vas probudila,
zar ne?”
Nagnula se mimo Marijane i zagledala u nenamešteni krevet.
Namirisala je cigarete. Da li se u njenom dahu osećao alkohol? Ili je
neprijatni vonj izbijao iz njenih usta?
„Nisam dobro spavala”, rekla je. „Imala sam noćnu moru.”
„O, draga moja”, saosećajno će Elsi. „To me ne čudi, pored svih
događanja. Bojim se da imam još loših vesti, draga moja. Ali mislila
sam da znate šta se dogodilo.”
„Šta?” Marijana je zurila u nju raširenih očiju. U trenu se sasvim
razbudila i uplašila. „Šta se desilo?”
„Reći ću vam ako mi date priliku. Da li ćete pozvati Elsi unutra?”
Marijana je koraknula unazad. Elsi je ušla u sobu. Osmehnula se
i spustila kantu. „Ovako je bolje. Bilo bi dobro da se pripremite, draga
moja.”
„Šta se desilo?”
„Pronašli su još jedno telo.”
 „Šta? Kada?”
„Jutros... pored reke. Još jednu devojku.”
Marijani je trebao trenutak da povrati glas.
„Zoi... gde je Zoi?”
Elsi je odmahnula glavom. „Nek se vaša lepa glavica ne brine za
nju. Bezbedna je. Verovatno još lenstvuje u postelji, koliko je
poznajem.” Osmehnula se. „Vidim da je to nasledno.”
„Zaboga miloga, Elsi... ko je stradao? Recite mi!”
Posteljka se osmehnula. Na njenom licu je bilo nečeg istinski
jezivog. „Stradala je mala Serena.”
„O, bože...” Marijanine oči su se ispunile suzama. Jecala je.
Elsi je progovorila saosećajnim tonom. „Sirota mala Serena. Pa,
gospod vuče misteriozne poteze... moram da nastavim s poslom...
za pokvarene nema odmora.”
Okrenula se i... zastala. „Auh. Zamalo da zaboravim... Ovo je bilo
ispred vaših vrata, draga moja.”
Elsi je izvadila hartiju iz kante. Predala ju je Marijani.
„Izvolite...”
Razglednica.
Na njoj je bila prepoznatljiva slika - crno-bela antička vaza,
hiljadama godina stara, s prikazom Agamemnona koji žrtvuje
Ifigeniju.
Okrenula ju je drhtavom rukom. Na pozadini je, kao što je i
očekivala, bio rukom ispisan citat na starogrčkom:

τοιγάρ σέ ποτ’ούρανίδαι
πέμψουσιν θανάτοις: ή σάν
ετ’ έτι φόνιον ύπό δέραν
δψομαι αϊμα χυθέν σιδάρω

Zavrtelo joj se u glavi i zamaglilo pred očima dok je zurila u

razglednicu; imala je osećaj da gleda s velike visine... i da bi svakog
časa mogla izgubiti ravnotežu i pasti... u duboki tamni ambis.
 20

Marijana se neko vreme nije micala. Bila je paralizovana, zakovana

za pod. Jedva da je registrovala Elsin izlazak iz sobe.
Zurila je u razglednicu u svojim rukama potpuno paralisana; kao
da su se reči na starogrčkom zapalile u njenom umu i plamteći se
utiskivale u njega.
Teškom mukom je okrenula razglednicu i prekinula čaroliju. Mora
da razmisli, da osmisli sledeći potez.
Obavestiće policiju, naravno. Više ne može da zadržava
razglednice za sebe - obratiće se inspektoru Sangi, iako verovatno
već misli da je luda.
Mora da ga pronađe.
Gurnula je razglednicu u zadnji džep i izašla.
Jutro je bilo oblačno i tmurno; jutarnje sunce još nije prodrlo kroz
oblake, a vazdušasti pokrov magle je i dalje lebdeo iznad tla, kao
dim. Marijana je ugledala figuru muškarca kroz pomrčinu na drugoj
strani dvorišta.
Edvarda Fosku.
Šta radi tu? Čeka da vidi njenu reakciju na razglednicu? Uživa u
njenim mukama? Nije mu videla lice, ali je bila sigurna da se smeši.
Silno se naljutila.
Nije imala običaj da gubi kontrolu nad sobom - ali se sada, zato
što je jedva spavala, i zato što je bila veoma uznemirena, uplašena i
besna... načisto otkačila. Iz nje je, više iz očajanja nego hrabrosti,
pokuljao gnev, usmeren ka Edvardu Foski.
Jurišala je preko dvorišta ka njemu, nesvesna svojih postupaka.
Da li se trznuo? Verovatno. Njen nalet bio je neočekivan, ali nije
uzmakao - čak ni kad je stigla do njega i stala na nekoliko
centimetara od njegovog lica, crvenih obraza, divljeg pogleda,
ubrzano dišući.
Ništa nije rekla. Samo je zurila u njega dok je bes narastao u njoj.
Kolebljivo se osmehnuo. „Dobro jutro, Marijana.”
 Podigla je razglednicu. „Šta ovo znači?”
„Hmm?”
Uzeo je razglednicu i pogledao natpis na poleđini. Mrmljao je na
starogrčkom dok ga je čitao. Na usnama mu se pojavio nagoveštaj
osmeha.
„Šta ovo znači?” ponovila je.
„To je citat iz Euripidove Elektre.”
„Recite mi šta tu piše.”
Sa osmehom se zagledao u njene oči. „Ovo znači: ’Bogovi žele
tvoju smrt... uskoro će iz tvog grla briznuti mlazevi krvi na mač.’”
Gnev je eruptirao iz nje kad je to čula; mehur plamtećeg besa se
raspukao. Stisnula je šake u pesnice. Udarila ga je po licu svom
snagom.
Foska se zateturao unazad. „Bože...”
Ponovo ga je udarila pre nego što je povratio dah. I ponovo.
Podigao je ruke da se zaštiti, ali ona je nastavila da ga udara
urlajući.
„Kopile... bolesno kopile..
„Marijana... prestanite! Prestanite...”
Ali ona nije mogla niti je htela da prestane. Osetila je kako je ruke
grabe otpozadi i vuku unazad.
Policajac ju je uhvatio. Pokušavao je da je silom obuzda.
Gomila znatiželjnika se skupljala. Džulijan je bio među njima.
S nevericom je zurio u nju.
Još jedan policajac prišao je da pomogne Foski - ali profesor je
gnevno odmahnuo rukom. Nos mu je krvario - krv mu je kapala po
ispeglanoj beloj košulji. Izgledao je uzrujano i postiđeno. Prvi put je
izgubio kontrolu nad sobom u Marijaninom prisustvu. To ju je ispunilo
izvesnim zadovoljstvom.
Pojavio se glavni inspektor Sanga. Zapanjeno je posmatrao
Marijanu, kao da gleda osobu pomućenog uma.
„Šta se, kog đavola, ovde dešava?”

21
Marijana se ubrzo našla u dekanovoj kancelariji. Od nje je zatraženo
da objasni svoje postupke. Sedela je naspram glavnog inspektora
Sange, Džulijana, dekana - i Edvarda Foske.
Teško je pronalazila prave reči. Bilo joj je jasno da joj ne veruju.
Pričala je svoju priču naglas, svesna njene neuverljivosti.
Edvard Foska povratio je kontrolu nad sobom; neprestano se
osmehivao - kao da ona priča dugački vic, a on očekuje urnebesnu
poentu.
I ona se smirila. Trudila se da sačuva taj mir. Predstavila je slučaj
na najjednostavniji i najjasniji mogući način, sa što manje emocija.
Objasnila je kako je, korak po korak, stigla do neverovatnog
zaključka - da je profesor ubio tri studentkinje.
Rekla je da je prvo posumnjala na njega zbog Devica, izabrane
grupe, sastavljene isključivo od devojaka. Niko ne zna šta se
dešavalo na njihovim sastancima. Marijana, kao grupni terapeut i
žena, nije mogla da ne bude zabrinuta. Profesor Foska uspostavio je
neobičnu, guruovsku kontrolu nad učenicama, rekla je. Uverila se u
to iz prve ruke - čak je i njena sestričina nije pokazala spremnost da
izda Fosku i grupu.
„To je tipično nezdravo grupno ponašanje - nagon da se prilagodi
i pokori. Izricanje stavova koji odstupaju od stavova grupe ili vođe
grupe izaziva veliku nervozu, ako i mogu biti izrečeni. Bilo mi je
jasno da nešto nije u redu - kad je Zoi govorila o profesoru. Osetila
sam da ga se boji.”
Objasnila je da su male grupe poput Devica naročito podložne
podsvesnim manipulacijama ili zlostavljanju. Na podsvesnom nivou,
devojke mogu da se odnose prema vođi grupe onako kako su se u
detinjstvu odnosile prema ocu - sa zavisnošću i pokornošću. „A ako
ste povređena devojka”, nastavila je, „u poricanju u vezi s
detinjstvom i patnjama koje ste u njemu podneli - možete sarađivati s
drugim zlostavljačem da biste očuvali to poricanje - pretvarajući se
da je takvo ponašanje savršeno normalno. Ako biste otvorili oči i ako
biste ga osudili, morali biste da osudite i ostale osobe u svom životu.
Ne znam kakvo je bilo detinjstvo ovih devojaka. Lako je razmišljati o
Tari kao o privilegovanoj devojci bez problema. Ali ja mislim da je
zbog predanosti alkoholu i drogama imala probleme i da je bila
ranjiva. Predivna, sjebana Tara bila je njegova miljenica.”
Gledala je Fosku u oči kad je ovo rekla, svesna sve intenzivnijeg
gneva u svom glasu. Davala je sve od sebe da ga obuzda. Foska joj
je mirno uzvraćao pogled. Smejao joj se u lice. Nastavila je, trudeći
se da ostane mirna.
„Shvatila sam da na pogrešan način posmatram ubistva. Ona
nisu delo luđaka, psihopate kog pokreće nekontrolisan gnev - samo
su tako izgledala. Te devojke su ubijene metodično i racionalno. Tara
je bila jedina hotimična žrtva.”
„A zašto tako mislite?” upitao je Edvard Foska. Prvi put je
progovorio.
Pogledala ga je u oči. „Zato što je bila vaša ljubavnica. Nešto se
desilo - saznala je da spavate sa ostalima? - pa je zapretila da će
vas razotkriti. Šta bi se u tom slučaju desilo? Izgubili biste posao i
mesto u elitističkom akademskom svetu do kog vam je toliko stalo;
izgubili biste ugled. Niste mogli to da dozvolite. Zapretili ste joj da
ćete je ubiti. I ostvarili ste pretnju. Ona se, na vašu žalost, poverila
Zoi... A Zoi se obratila meni.”
Foska je zurio u nju. Tamne oči su mu sijale kao crni led. „To je
vaša teorija, zar ne?”
„Da.” Izdržala je njegov pogled. „To je moja teorija. Veronika i
Serena dale su vam alibi, zajedno s ostalima - imali ste dovoljnu moć
nad njima da ih na to navedete - ali šta se zatim dogodilo? Da li su
se predomislile - ili su vam zapretile? Ili ste hteli da budete sigurni da
to nikad neće uraditi?”
Niko nije odgovorio na ova pitanja. Vladala je tišina.
Glavni inspektor je ćutke nasuo nešto čaja. Dekan je zapanjeno
zurio u Marijanu, očigledno nespreman da poveruje u ono što je čuo.
Džulijan je izbegavao njen pogled. Pretvarao se da pregleda
beleške.
Edvard Foska je prvi progovorio. Obratio se inspektoru Sangi.
„Poričem ovo. Sve ovo. I spreman sam da odgovorim na sva
vaša pitanja. Ali prvo, inspektore, da li mi je potreban advokat?”
 Inspektor je podigao ruku. „Mislim da još nismo dotle stigli,
profesore. Ako biste samo malo pričekali.” Sanga je upravio pogled
ka Marijani. „Imate li bilo kakve dokaze kojima biste potkrepili ove
optužbe?”
Klimnula je glavom. „Da... imam ove razglednice.*
„Ah. Čuvene razglednice.” Sanga je spustio pogled, podigao
razglednice i polako ih promešao, kao karte.
„Ako sam vas dobro razumeo*, rekao je, „verujete da su poslate
žrtvama pre ubistva kao neka vrsta posetnice? Da najavljuju njegovu
nameru da ih ubije?*
„Da, tako je.”
„I pošto ste je dobili, smatrate da ste u neposrednoj opasnosti? I
šta mislite, zašto vas je odabrao kao žrtvu?*
Slegnula je ramenima. „Mislim... da sam postala pretnja za njega.
Previše sam se približila. Ušla sam mu u um.”
Nije gledala u Fosku; nije bila sigurna da će ostati pribrana.
„Znate šta, Marijana*, čula je Fosku, „svako može da iskopira
citat na grčkom iz knjige. Za tako nešto nije vam potrebna diploma
Harvarda.*
„To mi je poznato, profesore. Ali videla sam da je baš taj citat
podvučen u vašem primerku Euripida dok sam bila u vašoj sobi. Da li
je to puka slučajnost?*
Foska se nasmejao. „Ako biste sad otišli u moje odaje i uzeli bilo
koju knjigu s police, videli biste da podvlačim gotovo sve.* Nastavio
je pre nego što je progovorila. „I da li zaista mislite da bih im, da sam
ih ubio, slao razglednice s citatima tekstova kojima sam ih
podučavao? Da li mislite da sam toliko glup?*
Odmahnula je glavom. „To nije glupost, niste očekivali da će te
poruke biti protumačene i da će stići do policije. To je bila vaša
privatna šala - na račun devojaka. Zbog toga sam sigurna da vi
stojite iza zločina. Takav postupak odgovara vašem psihološkom
profilu.*
Inspektor Sanga je progovorio pre nego što je Foska stigao da
odgovori. „Na svu sreću za profesora Fosku, viđen je na koledžu u
vreme Sereninog ubistva - u ponoć.*
„Ko ga je video?*
 Inspektor je pokušao da sipa još čaja, ali je shvatio da je pljeska
prazna. Namrštio se. „Moris. Glavni portir. Video je profesora dok je
pušio ispred svojih odaja. Razgovarali su nekoliko minuta.”
„On laže.”
„Marijana...”
„Slušajte me...”
Ona mu je, pre nego što je stigao da je zaustavi, ispričala kako
sumnjiči Morisa za ucenjivanje Foske - da ga je pratila i videla sa
Serenom.
Glavni inspektor je bio blago zaprepašćen. Nagnuo se napred i
zurio u nju.
„Videli ste ih... na groblju? Mislim da bi bilo najbolje da mi kažete
šta ste tamo radili.”
Izašla mu je u susret, zalazeći u detalje. Inspektor je, kako se
razgovor udaljavao od Foske, bio sve bliži ideji o Morisu kao
osumnjičenom.
Džulijan se slagao s njim. „To objašnjava kako se ubica slobodno
kretao okolo. Ko prolazi neprimećeno na koledžu? Koga ne vidimo?
Čoveka u uniformi - onog koji ima sva prava da bude tu. Portira.”
„Upravo tako.” Glavni inspektor pozvao je jednog od svojih ljudi
posle kraćeg razmišljanja. Naložio mu je da dovede Morisa na
ispitivanje.
Marijana je htela da interveniše, iako je znala da od toga ne bi
bilo velike koristi. Džulijan joj se osmehnuo i progovorio.
„Slušajte, Marijana. Na vašoj sam strani, stoga nemojte da su
uzbuđujete zbog onoga što ću vam reći.”
„A to je?”
„Iskreno, opazio sam to čim sam vas video u Kembridžu. Odmah
sam primetio da ste malo čudni, malo paranoični.”
Nasmejala se od muke. „Molim?”
„Znam da je teško to čuti - ali je očigledno da patite od manije
gonjenja. Nije vam dobro, Marijana. Potrebna vam je pomoć. I
spreman sam da vam pomognem... ako biste mi dozvolili...”
„Odjebi, Džulijane.”
Inspektor je tresnuo pljoskom po stolu. „Dosta je bilo!”
 Zavladala je tišina. Glavni inspektor Sanga progovorio je
odlučnim tonom: „Marijana. Više puta ste iskušavali moje strpljenje.
Izneli ste potpuno neosnovane optužbe protiv profesora Foske - da i
ne govorim o fizičkom napadu na njega. Ima svako pravo da podigne
tužbu protiv vas.”
Pokušala je da ga prekine, ali Sanga je nastavio. „Ne, dosta je
bilo, morate da me saslušate. Hoću da odete do Sutra ujutru dalje od
ovog koledža i profesora Foske - dalje od ove istrage - dalje od
mene. Ili ću vas uhapsiti i optužiti za ometanje istrage. Da li vam je to
jasno? Poslušajte Džulijana, u redu? Posetite doktora. Potražite
pomoć.”
Otvorila je usta - i prigušila vrisak, ozlojeđeni urlik. Ćutke je
sedela, gutajući bes. Dalja rasprava ne bi imala smisla. Spustila je
glavu, rasrđena i poražena.
Izgubila je.
 PETI DEO

Proleće je namotano do kraja. Uskoro će se odviti. To je

ono što prija u tragedijama. Poslednji mali okret zgloba biće
dovoljan.

- Žan Anuj, Antigona

 1

Sat kasnije, da bi izbegla predstavnike medija, policijska kola obišla

su koledž i zaustavila se ispred kapije u zadnjem delu, s pogledom
na usku uličicu. Marijana je stajala među studentima i osobljem koji
su se okupili da gledaju Morisovo hapšenje. Sproveden je do
automobila, s lisicama na rukama. Neki portiri su vikali i zviždali dok
je prolazio kraj njih. On je blago pocrveneo, ali nije reagovao. Stegao
je vilicu i oborio glavu.
U poslednjem trenutku podigao je glavu. Marijana je sledila
njegov pogled... do prozora... na kom je stajao Edvard Foska.
Profesor je posmatrao dešavanja s blagim osmehom. Smeje nam
se, pomislila je.
Grč besa prešao je preko Morisovog lica kad su ukrstili poglede.
Policajac mu je skinuo polucilindar i Moris je spakovan u policijski
automobil. Marijana je posmatrala kako kola odlaze, odvozeći ga.
Kapija se zatvorila.
Ponovo je pogledala ka Foskinom prozoru.
Ali on je otišao.
„Hvala bogu”, čula je dekana. „Konačno je gotovo.”
Pogrešio je, naravno. Ništa ni izdaleka nije bilo gotovo.

Vreme se gotovo odmah promenilo. Leto je tako dugo odolevalo, kao

da odgovara na zbivanja na koledžu, ali konačno se povuklo.
Ledeni vetar je siktao po hodnicima i kišica je rominjala. Iz daljine
se čula tutnjava olujnih oblaka.
Marijana i Zoi pile su s Klarisom u salonu predavača - zajedničkoj
prostoriji za nastavno osoblje. Tog popodneva u njemu su bile samo
njih tri.
 To je bila velika, senovita prostorija, sa starinskim kožnim
foteljama i kaučima, radnim stolovima od mahagonija i stolovima
punim novina i časopisa. Osećala se na duvan, drvo i pepeo iz
kamina. Vetar je tukao po prozorskim oknima, a kiša kuckala po
staklima. Bilo je dovoljno hladno da Klarisa zamoli da se zapali
vatrica.
Tri žene sedele su u niskim foteljama oko vatre i pile viski.
Marijana je vrtela čašu i posmatrala tečnost boje ćilibara na svetlosti
vatre. Osećala se prijatno, ušuškana pored vatre s Klarisom i Zoi.
Ova grupica joj je ulivala snagu - i hrabrost. A ona joj je bila
potrebna; bila je potrebna svima.
Zoi je došla sa predavanja na katedri za engleski. Možda i
poslednjeg, rekla je Klarisa; pričalo se o zatvaranju koledža zbog
policijske istrage.
Devojka je pokisla; Marijana im je ispričala šta se desilo dok se
Zoi sušila pored vatre - i o sukobu s Edvardom Foskom. Zoi je
progovorila tihim glasom kad je Marijana završila.
„Pogrešila si kad si se sukobila s njim na taj način... Sad zna da
znaš.”
Marijana joj se obratila: „Mislila sam da si rekla da je nevin?”
Zoi je presrela njen pogled i odmahnula glavom. „Predomislila
sam se.”
Klarisa ih je naizmenično pogledavala. „Prilično ste sigurne, i
jedna i druga, da je kriv? Teško mi je da poverujem u to.”
„Znam”, rekla je Marijana. „Ali ja verujem.”
„I ja”, rekla je Zoi.
Klarisa nije odgovorila. Posegnula je ka kristalnoj boci i napunila
čašu. Marijana je primetila da joj ruka drhti.
„Šta ćemo sad?”, upitala je Zoi. „Nećeš valjda otići?”
„Naravno da neću.” Marijana je odmahnula glavom. „Nek me
uhapsi. Baš me briga. Ne vraćam se u London.”
Klarisa je izgledala zaprepašćeno. „Šta? Zašto, za ime sveta,
nećeš?”
„Ne mogu da bežim. Ne više. Bežim od Sebastijanove smrti.
Moram da ostanem i suočim se sa ovim. Ne bojim se.” Ta rečenica je
zvučala neobično na njenim usnama. Izgovorila ju je još jednom. „Ne
bojim se.”
Klarisa je progunđala: „To viski govori iz tebe.”
„Možda.” Marijana se osmehnula. „I holandska hrabrost bolja je
od nikakve.” Obratila se Zoi: „Idemo dalje. Eto šta ćemo.
Nastavljamo... i uhvatićemo ga.”
„Kako? Potreban nam je dokaz.”
„Da.”
Zoi je oklevajući prozborila: „A šta je s oružjem?”
Marijana se zagledala u nju zbog načina na koji je to izgovorila.
„Misliš na nož?”
Klimnula je glavom. „Još ga nisu našli, zar ne? Mislim... da znam
gde je.”
Marijana je zurila u nju. „Otkud znaš?”
Zoi je izbegavala njen pogled. Zagledala se u vatru; taj gest je
upućivao na krivicu. Marijana ga je pamtila iz Zoinog detinjstva.
„Zoi?”
„To je duga priča.”
„Ovo je dobar trenutak da je ispričaš. Zar ne misliš tako?” Dodala
je tiše: „Znaš, Device su mi nešto rekle... Rekle su mi da si bila deo
grupe.”
Zoine oči su se raširile. Odmahnula je glavom. „To nije istina.”
„Zoi, ne laži...”
„Nisam više! Bila sam, veoma kratko.”
„Pa zašto mi nisi rekla?”
„Ne znam.” Zoi je odmahnula glavom. „Bojala sam se. Tako sam
se stidela... dugo sam htela da ti kažem, ali...”
Ućutala se. Marijana ju je dodirnula po ruci. „Reci mi sad. Meni i
Klarisi.”
Zoina usna blago je podrhtavala. Klimnula je glavom. Počela je
da govori. Marijana se ukočila...
Krv joj se sledila na prvu stvar koju je Zoi pomenula.
„Pa...”, otpočela je Zoi, „sve je počelo s Demetrom... i
Persefonom.” Pogledala je tetku. „Znaš za njih, zar ne?”
Marijani je trebala sekunda da progovori.
„Da.” Klimnula je glavom. „Znam za njih.”
 2

Zoi je iskapila piće. Spustila je čašu na gredu iznad kamina. Vatra je

tinjala; sivobeli dim vrtložio se oko nje.
Marijana je posmatrala Zoi i igru crvenozlatnih plamenova. Javio
joj se neobičan osećaj: kao da sede pored logorske vatre i iščekuju
priču o duhovima... Što je na izvestan način i bio slučaj.
Zoi je počela nesigurno da pripoveda priču tako dragu profesoru
Foski - o eleuzinskim misterijama: ritualnim putovanjima iz života u
smrt i nazad u čast Persefoni.
Profesor je tvrdio da zna tajnu i da ju je podelio s nekoliko
odbranih studentkinja.
„Naterao me je da se zakunem da ću čuvati tajnu. Zato nisam
mogla da govorim ni sa kim o onome što se dogodilo. Znam da je
čudno, ali... laskalo mi je što misli da sam specijalna - dovoljno
pametna. I bila sam radoznala. I... na mene je došao red da budem
inicirana u Device... Rekao mi je da ćemo se sresti u paviljonu u
ponoć zbog ceremonije.”
„Paviljonu?”
„Znate... u onom kraj reke, pored Raja.”
Marijana je klimnula glavom. „Nastavi!”
„Karla i Dija čekale su me kod kuće za čamce. Našle smo se
nešto pre dvanaest. Otpratile su me... rekom, u čamcu.”
„U čamcu, zašto?”
„To je najlakši način da se odavde stigne tamo, staza je obrasla
trnjem.” Nastavila je posle kraće pauze. „Ostale su me čekale.
Veronika i Serena stajale su pored ulaza u paviljon. Nosile su
maske, predstavljale su Persefonu i Demetru.”
„Blagi bože.” Klarisi se otrgao jecaj neverice. Brzo je dala znak
Zoi da nastavi.
„Lilijan me je uvela u paviljon... profesor me je čekao. Svezao mi
je povez oko očiju i tada sam... popila kikeon, koji je predstavio kao
čistu ječmenu vodu. Ali lagao je. Tara mi je posle rekla da je bio
začinjen GHB-om - kupovao ga je od Konrada.”
Marijana je bila nepodnošljivo napeta - nije želela više da sluša.
Ali znala je da nema kud. „Nastavi!”
„A zatim”, rekla je Zoi, „šapnuo mi je na uvo... da ću te večeri
umreti... i da ću u zoru biti ponovo rođena. Potegao je nož. Prislonio
mi ga je uz vrat.”
„To je uradio?”, rekla je Marijana.
„Nije me posekao niti povredio. Rekao je da je to samo ritualno
žrtvovanje. Zatim mi je skinuo povez s očiju... I tada sam videla gde
je stavio nož... Gurnuo ga je u pukotinu u zidu, između dva kamena.”
Zoi je nakratko zažmurila. „Nejasno se sećam potonjih događaja.
Noge su mi se pretvorile u žele, kao da sam se topila... I napustile
smo paviljon. Bile smo među drvećem... u šumi. Neke devojke su
igrale nage... druge su bile u reci, plivale su, ali ja... ja nisam htela da
se razodenem...” Odmahnula je glavom. „Ne sećam se šta se zatim
dogodilo. Ali nekako sam se razdvojila od njih - i ostala sam sama i
urađena - i bojala sam se. I... on je bio tamo.”
„Edvard Foska?”
„Tako je.” Zoi kao da nije htela da izgovori njegovo ime.
„Pokušala sam da govorim, ali nisam mogla. Nastavio je da me
ljubi... dodiruje. Govorio je da me voli. Oči su mu bile užarene...
sećam se njegovog luđačkog pogleda. Pokušala sam da se
udaljim... Ali nisam mogla. I tada se... pojavila Tara. Počeli su da se
ljube, a ja sam nekako uspela da odem. Trčala sam između drveća...
nastavila sam da trčim...” Oborila je glavu. Ućutala se. „Trčala sam...
pobegla sam.”
Marijana ju je ohrabrila. „I šta se zatim desilo, Zoi?”
Slegnula je ramenima. „Ništa. Više nikad nisam razgovarala s
devojkama o tome, osim sa Tarom.”
„A profesor Foska?”
„Ponašao se kao da se ništa od toga nije desilo. I ja sam se
pretvarala.” Slegnula je ramenima. „Ali Tara me je one noći pronašla
u sobi... Rekla mi je da joj je pretio da će je ubiti. Nikad je nisam
videla tako uplašenu... bila je van sebe.”
 Klarisa je progovorila tihim glasom. „Draga devojko, trebalo je da
uzbunite koledž. Trebalo je da se nekom obratite. Trebalo je da
dođete k meni.”
„Da li biste mi poverovali? To je tako uvrnuta priča - i bila bi moja
reč protiv njegove.”
Marijana je klimnula glavom. Bila je na pragu suza. Htela je da
raširi ruke i čvrsto zagrli sestričinu.
Ali prvo je morala nešto da zna.
„Zoi... zašto sada? Zašto nam to tek sad govoriš?”
Devojka je neko vreme ćutala. Prišla je fotelji na kojoj se njen
kaput sušio na vatri i gurnula ruku u džep.
Izvadila je vlažnjikavu i od kiše zamrljanu razglednicu.
Bacila ju je u tetkino krilo.
„Zato što sam i ja dobila jednu.”

Marijana je zurila u razglednicu u krilu.

Na mutnoj rokoko slici prikazan je Agamemnon s nožem u ruci
kako se šunja iza nage Ifigenije na krevetu. Na poleđini razglednice
bio je natpis na starogrčkom. Marijana nije tražila od Klarise da ga
prevede. Nije bilo smisla.
Mora da bude jaka zbog Zoi. Mora da misli jasno i brzo.
Progovorila je kruto.
„Kad si je primila, Zoi?”
„Ovog popodneva. Bila je ispred mojih vrata.”
„Shvatam.” Marijana je klimnula glavom u sebi. „Ovo sve menja.”
„Ne, ne menja.”
„Da, menja. Moram da te izvedem odavde. Odmah. Idemo u
London.”
„Hvala bogu”, rekla je Klarisa.
„Ne.” Zoi je odmahnula glavom, nepopustljivo, tvrdoglavo. „Nisam
dete. Ne idem nikuda. Ostajem ovde, kao što si rekla - borićemo se.
Uhvatićemo ga.”
Marijana je pomislila kako Zoi izgleda ranjivo dok to govori, koliko
je umorna i izmučena. Nedavni događaji su je vidno potresli i
promenili - izgledala je prebijeno, na mentalnom i fizičkom planu.
Tako krhko, a tako rešeno da nastavi. Tako izgleda hrabrost,
pomislila je Marijana. To je hrabrost.
Činilo se da je i Klarisa to osetila.
„Zoi, drago dete”, rekla je tiho, „tvoja hrabrost je za svaku
pohvalu. Ali Marijana je u pravu. Moramo otići u policiju i reći im sve
što si nam upravo ispričala... I morate napustiti Kembridž. Još
večeras.”
Zoi se namrštila i odmahnula glavom. „Odlazak u policiju ne bi
imao smisla. Misliće da me je Marijana nagovorila. To bi bilo
gubljenje vremena. A vremena nemamo. Potrebni su nam dokazi.”
„Zoi...”
„Ne, slušaj me.” Obraćala se tetki. „Hajde da pregledamo
paviljon, za svaki slučaj. Mesto na kom sam videla da krije nož. I ako
ga ne nađemo, onda... idemo u London, jel’ važi?”
Profesorka se oglasila pre nego što je Marijana stigla da
odgovori.
„Blagi bože”, rekla je Klarisa. „Hoćete li da stradate?”
„Ne.” Zoi je odmahnula glavom. „Ubistva se uvek dešavaju noću -
imamo još nekoliko sati.” Pogledala je kroz prozor i s nadom rekla
Marijani: „I kiša je prestala. Razvedrava se.”
„Ne još”, rekla je Marijana, gledajući napolje. „Ali razvedriće se.”
Nastavila je posle kraće pauze. „Istuširaj se i skini mokru odeću.
Doći ću u tvoju sobu za dvadeset minuta.”
„Važi.” Zoi je zadovoljno klimnula glavom.
Marijana ju je gledala kako kupi stvari. „Zoi... molim te da budeš
oprezna.”
Devojka je klimnula glavom i izašla iz sobe. Klarisa se obratila
Marijani čim je Zoi otišla. Izgledala je zabrinuto. „Marijana, moram da
izrazim svoje neslaganje. Krajnje je opasno da lutate oko reke...”
Marijana je odmahnula glavom. „Neću dopustiti Zoi da se približi
reci. Nateraću je da spakuje nešto stvari pa ćemo odmah otići.
Idemo u London, kao što si rekla.”
 „Hvala nebesima.” Klarisi je laknulo. „To je ispravna odluka.”
„Ali pažljivo me slušaj. Ako mi se išta desi, želim da odeš u
policiju. Moraš im reći sve ovo... sve što je Zoi ispričala. Jesi li me
razumela?”
Klarisa je klimnula glavom. Izgledala je veoma nesrećno.
„Trebalo bi da odete u policiju iz ovih stopa, obe.”
„Zoi je u pravu - to ne bi imalo smisla. Inspektor Sanga me ne bi
ni saslušao. Ali tebe će slušati.”
Klarisa je samo ćutke uzdahnula zagledana u vatru.
„Zvaću te iz Londona”, rekla je Marijana.
Nije bilo odgovora. Klarisa kao da je nije čula.
Marijana se razočarala. Više je očekivala od Klarise. Mislila je da
će ona biti bedem, ali sve ovo je očigledno bilo previše za nju.
Nekako je ostarila; smežurala se, smanjila i postala krhkija.
Shvatila je da od nje neće imati nikakve koristi. Kakvi god užasi
da čekaju nju i Zoi, moraće same da se nose s njima.
Nežno je poljubila profesorku u obraz na rastanku. Ostavila ju je
pored vatre.

Marijana je išla ka Zoinoj sobi na drugoj strani dvorišta, razmišljajući

o praktičnim stvarima. Na brzinu će se spakovati, i zatim će se,
neprimećene, iskrasti iz koledža kroz zadnju kapiju. Taksijem će se
odvesti na stanicu; vozom će stići do Kings krosa. I brzo će - srce joj
se nadimalo od te pomisli - biti kod kuće, žive i zdrave u maloj žutoj
kući.
Popela se kamenim stepenicama do Zoine sobe. Bila je prazna;
sigurno se tušira u prizemlju.
Marijanin telefon je zazvonio. To je bio Fred.
Odgovorila je posle kraćeg oklevanja. „Halo?”
„Marijana, ja sam.” Zvučao je zabrinuto. „Moram da razgovaram s
vama. Važno je.”
 „Nije vreme za to. Mislim da smo sinoć sve rekli.”
„Ovo se ne tiče prošle večeri. Pažljivo me slušajte. Ozbiljan sam.
Javilo mi se predosećanje - o vama.”
„Frede, nemam vremena.
„Znam da ne verujete u njih, ali bar me saslušajte. U ozbiljnoj ste
opasnosti. Sad, ovog trenutka. Gde god da ste, bežite odatle! Brzo!
Potrčite...”
Prekinula je vezu, ozlojeđena i veoma ljuta. Imala je dovoljno
briga i bez Fredovih budalaština. Već je bila zabrinuta - sad se
osećala znatno gore.
Zašto još nema Zoi?
Hodala je po sobi, čekajući je. Nemirni pogled bludeo joj je po
Zoinim stvarima: od fotografija u srebrnom ramu - Zoi kao beba i Zoi
kao deveruša na Marijaninom venčanju - raznovrsnih amajlija i
sitnica, kamenja i kristala donesenih s odmora u inostranstvu do
uspomena iz detinjstva poput stare, izanđale Zebre, koja je počivala
na jastuku, opasno naherena.
Bila je neverovatno dirnuta ovom gomilom sitnica. Setila se Zoi
kao detenceta koje kleči pored kreveta sa šakama spojenim u
molitvi. Nek bog blagoslovi Marijanu, nek bog blagoslovi
Sebastijana, nek bog blagoslovi dedu, nek bog blagoslovi zebru - i
tako dalje, uključujući i ljude čija imena nije znala, poput zlosretnice
na autobuskoj stanici, ili prehlađenog muškarca u knjižari. Marijana
je s ljubavlju posmatrala taj dečji ritual, ali ni na trenutak nije
verovala u ono što je Zoi radila. Ona nije verovala u boga, do kog se
tako lako stiže - ili čije nemilosrdno srce može biti smekšano
molitvama devojčice.
Kolena su joj iznenada popustila - klecnula su kao da su
povučena otpozadi nekom nevidljivom silom. Pala je na pod, sklopila
šake - i pognula glavu u molitvi.
Ali ona se nije molila bogu, Isusu, pa čak ni Sebastijanu.
Molila se prljavim kamenim stubovima na brdu, uronjenim u
sjajno nebo bez ptica.
Molila se boginji.
„Oprosti mi”, prošaputala je. „Šta god da sam učinila, čime god
da sam te uvredila. Uzela si Sebastijana. To je dovoljno. Preklinjem
te da ne uzmeš Zoi. Molim te, neću to dozvoliti. Ja...”
Ućutala se, postiđena onim što je izgovorila. Osećala se više
nego ludo - kao dementno dete koje se pogađa s vaseljenom.
Ipak, na nekom veoma dubokom nivou bila je svesna da je,
konačno, stigla do trenutka do kog je sve vodilo: do dugo odlagane,
ali neizbežne konfrontacije - obračuna s devicom.
Polako se uspravila.
I naherena zebra pala je s jastuka na pod.
Podigla je i vratila igračku na jastuk. Tad je primetila da se šav na
zebrinom stomaku rasparao; tri šava su nedostajala. I nešto je virilo
iz nje.
Oklevala je; zatim je, ne znajući šta radi, izvadila nešto iz igračke.
Ispostavilo se da je u njoj sakriven više puta presavijeni papir.
Zurila je u njega. Osećala se kao izdajnik, ali morala je da sazna
šta je to. Morala je da zna.
Pažljivo ga je rasklopila - i suočila s nekoliko stranica istrgnutih iz
sveske. Izgledale su kao otkucano pismo.
Sela je na postelju.
I počela da čita.

I majka je jednog dana otišla.

Ne sećam se tačnog trenutka u kom je otišla ili oproštaja, ali on je
morao postojati. Ne sećam se ni svog oca u tom momentu - sigurno
je bio na poljima kad je pobegla.
Znate, nikada nije poslala nikoga po mene. U stvari, nikada je
više nisam video.
U noći kad je otišla, bio sam na spratu, u sobi. Sedeo sam za
malenim stolom - satima sam pisao dnevnik. Nisam pročitao
napisano kad sam završio.
I nikada više nisam pisao. Stavio sam dnevnik u kutiju i sakrio ga
s drugim stvarima koje sam želeo da zaboravim.
 Ali danas sam ga uzeo i pročitao - u potpunosti.
Pa, gotovo u potpunosti...
Dve strane su nedostajale.
Dve strane su iscepane.
Uništene su, zato što su bile opasne. Zašto? Zato što su
pripovedale drugačiju priču.
Pretpostavljam da je to u redu, da svaka priča može da podnese
neznatnu izmenu.
Voleo bih kad bih mogao da izmenim sledećih nekoliko godina na
farmi - da ih izmenim ili zaboravim.
Tuga, strah, poniženje - svakodnevno sam bio sve odlučniji da
pobegnem. Jednog dana ću pobeći. Biću dobro. Biću bezbedno.
Biću srećan. Biću voljen.
Iznova bih ponavljao to u sebi pod okriljem noći. Te reči postale
su moja mantra u najgorim trenucima. I više od toga, postale su
moje zanimanje.
Dovele su me do tebe.
Nikad nisam mislio da sam sposoban - mislim na ljubav. Znao
sam samo za mržnju. Toliko sam se bojao da ću jednog dana
zamrzeti i tebe. Ali okrenuo bih nož na sebe pre nego što bih te
povredio, i zario bih ga duboko u srce.
Volim te, Zoi.
Zbog toga pišem ove redove.
Želim da me vidiš onakvog kakav sam. A ti? Oprostićeš mi, zar
ne? Celivaćeš sve moje rane, i biće mi bolje. Ti si moja sudba, to ti je
poznato, zar ne? Možda još ne veruješ u to. Ali znao sam to od
početka. Predosećao sam - znao sam čim sam te prvi put video.
Isprva si bila tako stidljiva, nepoverljiva. Morao sam polako da
izvlačim ljubav iz tebe. Ali veoma sam strpljiv.
Bićemo zajedno, dajem ti reč, jednog dana kad se moj plan
ispuni. Moja briljantna, divna ideja.
Moram da te upozorim da ona traži krv - i žrtvu.
Predstaviću ti je kad budemo sami. Dotad, ne gubi veru.
Tvoj,
Večno...
X
 6

Marijana je spustila pismo u krilo.

Zurila je u njega.
Teško je razmišljala i disala; kao da je ostala bez daha nakon
više udaraca pesnicom u stomak. Nije mogla da razume ono što je
pročitala. Šta ovaj čudovišni zapis znači?
Nema smisla. Nije verovala da je stvaran - nije mogla da veruje.
Ne može da znači ono što je mislila. To ne može biti. Ali to je jedini
zaključak koji je mogla izvući, koliko god neprihvatljiv, besmislen ili
užasavajući bio.
Edvard Foska napisao je ovo pakleno ljubavno pismo - napisao
ga je Zoi.
Odmahnula je glavom. „Ne... ne Zoi, mojoj Zoi. Nije verovala u to
- nije verovala da bi mogla da ima bilo kakve veze s tim
čudovištem...
Tada se setila neobičnog izraza na Zoinom licu dok je posmatrala
Fosku na drugoj strani dvorišta. Protumačila je taj izraz kao strah.
Šta ako je posredi nešto složenije?
Šta ako je od početka sve sagledavala iz pogrešnog ugla? Šta
ako...
Koraci... peli su se uz stepenice.
Ukočila se. Nije znala šta da radi - mora nešto reći. Ali ne sada,
ne ovako; mora prvo da razmisli.
Zgrabila je pismo. Gurnula ga je u džep baš kad se Zoi pojavila
na vratima.
„Izvini, tetka. Nisam mogla brže.”
Osmehnula se kad je ušla u sobu. Obrazi su joj se rumeneli, a
mokra kosa presijavala. Bila je u bademantilu. Držala je peškire.
„Sačekaj da se obučem. Brzo ću.”
Marijana je ćutala. Zoi se obukla, i taj kratki sev nagote - ta
mlada, glatka koža - na sekundu je podsetila Marijanu na predivno
detence koje je volela. Gde je nestalo to divno, nevino dete? Šta se
dogodilo?
Suze su joj navrle na oči, ali ne sentimentalne; bebu to suze
tuge, fizičke patnje - kao da ju je neko ošamario. Okrenula se da ih
Zoi ne vidi i žurno otrla.
„Spremna sam”, rekla je Zoi. „Idemo li?”
„Da li idemo?” Marijana se tupo zagledala u nju. „Kuda?”
„Do paviljona, naravno. Da potražimo nož.”
„Šta? Oh...”
Zoi ju je iznenađeno pogledala. „Da li ti je dobro?”
Marijana je polako klimnula glavom. Sve nade, sve misli o
povratku za London sa Zoi iščilele su iz njenog uma. Nije imala kuda
da ide, kuda da beži. Ne više.
„Dobro sam”, rekla je.
I krenula je niz stepenice za Zoi kao mesečarka. Pratila ju je
preko dvorišta. Kiša je prestala; nebo je bilo olovno, a teški oblaci
boje uglja rojili su se iznad njihovih glava, obrtali se i okretali na
povetarcu.
Zoi joj se obratila. „Trebalo bi da idemo rekom. To je
najjednostavniji put.”
Marijana je samo kratko klimnula glavom.
„Ja ću se otiskivati motkom”, rekla je Zoi. „Ne mogu da se merim
sa Sebastijanom, ali nisam loša.”
Marijana je klimnula glavom. Sledila ju je do reke.
Sedam čamaca lancima vezanih za obalu ljuljuškalo se na vodi
ispred kuće za čamce. Zoi je uzela motku s gomile oslonjene na zid.
Sačekala je da se Marijana ukrca i odvezala teški lanac.
Marijana je sedela na niskom drvenom sedištu; nije primećivala
da je vlažno od kiše.
„Put neće dugo trajati”, rekla je Zoi kad se motkom otisnula od
obale. Podigla ju je visoko i zaronila u vodu.
Nisu bile same. Marijana je to znala od samog početka. Osetila je
da ih neko prati. Potisnula je nagon da pogleda preko ramena. Ali,
kad je to konačno učinila, ugledala je mušku priliku u daljini, koja se
hitro povukla iza drveta.
Nije videla očekivanog Edvarda Fosku.
 Već Freda.

Brzo su napredovale, u skladu sa Zoinim predviđanjima. Ubrzo su

ostavile koledž za sobom. Plovile su između otvorenih polja s obe
strane reke - po vekovima nepromenjenom pejzažu.
Crne krave pasle su na livadama. U vazduhu se osećao miris
trulog hrasta i žitkog blata. Marijana je osetila dim s neke lomače,
opojni miris vlažnog lišća zahvaćenog plamenom.
Tanki sloj magle dizao se s reke. Izvijao se oko Zoi dok se
otiskivala motkom. Bila je tako lepa; kosa joj je lepršala na
povetarcu, a pogled nestao u daljini. Setila se ledi od Šalota na
njenom poslednjem, sudbonosnom putovanju rekom.
Pokušavala je da razmišlja, ali to joj je sve teže padalo. I znala je
da joj vreme ističe sa svakim prigušenim udarcem motke o rečno
dno i naglim trzajem napred. Uskoro će stići do paviljona.
A onda?
Pismo joj je gorelo u džepu, podsećajući je da mora dokučiti
njegov smisao.
Ali sigurno greši. Mora tako biti.
„Tako si ćutljiva”, primetila je Zoi. „O čemu razmišljaš?”
Marijana je podigla pogled. Pokušala je da progovori, ali glas ju je
izdao. Odmahnula je glavom i slegnula ramenima. „Ni o čemu.”
„Uskoro ćemo stići.” Zoi je pokazala ka okuci reke.
Marijana se okrenula i pogledala. „Uh...”
Labud se, na njeno iznenađenje, pojavio u vodi. Prljava bela pera
nežno su mu se mreškala na povetarcu, dok je bez napora klizio ka
njoj. Okrenuo je dugu glavu i pogledao pravo u nju kad se približio
motki. Upro je crne oči u njene.
Drhtaj joj je prošao duž kičme. Skrenula je pogled.
Nije videla labuda kad je ponovo pogledala na tu stranu.
„Stigle smo”, rekla je Zoi. „Pogledaj!”
 Marijana je videla paviljon na obali reke. To nije bila velika
građevina - četiri kamena stuba pridržavala su iskošen krov. Dva
veka nemilosrdnih kiša i vetra obezbojila su nekada belu građevinu.
Tu i tamo bilo je zlatne i zelene boje, zahvaljujući rđi i algama.
Mesto je bilo jezivo - samotno, pored same vode, i okruženo
šumom i močvarom. Plovile su ka njemu pored divlje perunike, koja
je rasla u vodi, i trnovitih ruža, koje su im zaprečavale put.
Zoi je doterala čamac do obale. Zarila je motku duboko u mulj na
rečnom dnu. Ukotvila ga je tik uz obalu.
Iskrcala se na tlo i pružila ruku da bi pomogla Marijani. Ali ona je
nije prihvatila. Nije mogla da podnese ni pomisao na njen dodir.
„Jesi li sigurna da si dobro?” upitala je Zoi. „Tako si čudna.”
Nije odgovorila. Iskrcala se iz čamca, zakoračila na travnatu
obalu i krenula sa Zoi ka paviljonu.
Zastala je pred njim da bi ga osmotrila.
Iznad ulaza se nalazio grb: labud u oluji uklesan u stenu.
Ukočila se kad ga je videla.
Ali je nastavila.
Ušla je u paviljon za Zoi.

U paviljonu sa dva prozora s pogledom na reku nalazila se kamena

klupa. Zoi je pokazala kroz prozor na zelenu šumu oko građevine.
„Tarino telo pronađeno je tamo - između drveća, pored močvare.
Pokazaću ti.” Kleknula je i pogledala ispod klupe. „A ovde je ostavio
nož. Ovde...”
Gurnula je ruku u prostor između kamenih ploča. Osmehnula se.
„Aha.”
Zoi je povukla ruku - u kojoj je stiskala nož dug dvadesetak
centimetara. Na njemu je bilo nešto crvenkaste rđe - ili sasušene
krvi.
 Marijana je gledala kako ga drži kao nešto poznato. Zoi je ustala i
okrenula nož ka njoj.
Uperila je oštricu pravo u nju. Netremice ju je posmatrala. Tama
je izbijala iz njenih plavih očiju.
„Hajde”, rekla je. „Idemo u šetnju.”
„Zašto?”
„Onim putem... kroz drveće. Hajdemo.”
„Čekaj! Stani!” Marijana je odmahnula glavom. „Ovo nisi ti.”
„Šta?”
„Ovo nisi ti, Zoi. Ovo je on.”
„O čemu govoriš?”
„Slušaj. Znam. Pronašla sam pismo.”
„Koje pismo?”
Marijana je izvadila pismo iz džepa. Rasklopila ga je i pokazala.
„Ovo pismo.”
Zoi ju je samo ćutke posmatrala. Tupo je zurila u nju.
„Pročitala si ga?”
„Nisam htela da ga pronađem. Slučajno sam...”
„Da li si ga pročitala?”
Marijana je klimnula glavom i prošaputala: „Da.”
Gnev je sevnuo u Zoinim očima. „Nisi imala pravo!”
„Zoi. Ne razumem. To... to ne znači... to ne može da znači...”
„Šta? Šta ne može da znači?”
Marijana je pokušavala da pronađe reči. „Da ti imaš neke veze s
ovim ubistvima... Da ste ti ion... nekako povezani.
„Voleo me je. Voleli smo se...”
„Ne, Zoi. Ovo je važno. Govorim to zato što te volim. Ti si žrtva.
To nije bila ljubav, ma šta ti mislila o tome...”
Zoi je pokušala da je prekine, ali Marijana joj nije dozvolila.
Nastavila je.
„Znam da ne želiš to da čuješ. Znam da misliš da je to bilo
duboko romantično, ali šta god da ti je pružio, to nije bila ljubav.
Edvard Foska nije sposoban za ljubav. Previše je oštećen, previše
opasan...”
„Edvard Foska?” Zoi ju je zaprepašćeno posmatrala. „Misliš da je
Edvard Foska napisao to pismo? I da sam ga zato krila u svojoj
sobi?” Prezrivo je odmahnula glavom. „Nije ga on napisao.”
Sunce je iznenada izvirilo iza oblaka, vreme kao da je usporilo,
do nivoa puzanja. Marijana je čula prve kapi kiše. Padale su po
kamenim prozorskim ramovima paviljona, a sova se oglašavala
negde u daljini. Shvatila je nešto na ovom bezvremenom mestu: već
je znala šta će Zoi reći i možda je, na nekom nivou, to oduvek znala.
Sunce se ponovo pojavilo - vreme je sustiglo samo sebe, uz nagli
trzaj. I Marijana je ponovila pitanje.
„Ko je napisao pismo, Zoi?”
Zoi je zurila u nju vlažnim očima. Prošaputala je.
„Sebastijan, naravno.”
 ŠESTI DEO

Često sam slušao kako tuga smekšava um,

i kako ga čini plašljivim i propadanju sklonim;
Stoga prestani da plačeš i misli o osveti.

- Vilijam Šekspir, Henri VI, Drugi deo

 1

Marijana i Zoi ćutke su posmatrale jedna drugu.

Padala je kiša. Marijana je mogla da čuje i namiriše kišu koja je
tukla po blatu oko paviljona. Videla je kako kišne kapi lome odraze
drhtavih, treperavih stabala u reci. Konačno je prekinula tišinu.
„Lažeš”, rekla je.
„Ne.” Zoi je odmahnula glavom. „Ne lažem. Sebastijan je napisao
to pismo. Napisao ga je meni.”
„To nije tačno. On...” Marijana se upinjala da pronađe reči.
„Sebastijan... nije ovo napisao.”
„Naravno da jeste. Probudi se! Tako si slepa.”
Marijana je spustila pogled na pismo. Bespomoćno je zurila u
njega. „Ti... i Sebastijan...” Nije mogla da završi rečenicu. Podigla je
pogled ka Zoi, u očajničkoj nadi da će se devojka sažaliti na nju.
Ali ona je sažaljevala isključivo sebe. Oči su joj svetlucale dok su
se punile suzama. „Volela sam ga, Marijana. Volela sam ga...”
„Ne. Ne...”
„Istina je. Volela sam ga otkad sam znala za sebe - od detinjstva.
I on je voleo mene.”
„Zoi, prestani! Molim te...”
„Moraš da se suočiš s tim. Otvori oči! Bili smo ljubavnici. Bili smo
ljubavnici od putovanja u Grčku. Na moj petnaesti rođendan, u Atini -
sećaš li se? - Sebastijan me je odveo u maslinjak pored kuće - vodio
je ljubav sa mnom, tamo, na zemlji.”
„Ne.” Marijana je htela da se nasmeje, ali je Zoina priča bila
previše bolesna da bi se smejala. Bila je grozna. „Lažeš..
„Ne, ti lažeš... sebe, zato si tako sjebana - zato što duboko u sebi
znaš istinu. Sve je bilo sranje. Sebastijan nikad nije voleo tebe.
Voleo je mene - uvek i jedino mene. Oženio se tobom samo da bi bio
pored mene... I zbog novca, naravno... to ti je poznato, zar ne?”
Marijana je odmahnula glavom. „Ja... ja neću da slušam ovo.”
Okrenula se i izašla iz paviljona.
Dala se u trk.

„Marijana!”, vikala je Zoi za njom. „Kuda ćeš? Ne možeš da

pobegneš. Ne više.”
Marijana ju je ignorisala. Nastavila je da trči. Zoi ju je sledila.
Tamni oblaci tutnjali su iznad nje. Golema munja zaparala je
nebo. Bilo je gotovo zeleno. Nebo se zatim otvorilo. Kiša je snažno
padala. Površina reke kao da je proključala.
Marijana je utrčala u šumu. Među drvećem je bilo mračno i
turobno. Tlo je bilo vlažno, lepljivo i vonjalo je na močvaru. Guste
paukove mreže pokrivale su isprepletano granje, a mumificirani
insekti visili su sa njih o svilenkastim nitima.
„Deda nas je jednog dana zatekao u maslinjaku. Zapretio je da
će ti reći, pa ga je Sebastijan ubio. Ugušio ga je svojim džinovskim
šakama. Deda ti je ostavio sve one pare... Onolike pare - zaslepile
su Sebastijana - morao je da ih ima. Želeo ih je za mene, za sebe -
za nas. Ali ti si mu stajala na putu...”
Grane su posezale ka Marijani dok se probijala kroz njih, cepale
su joj i grebale kožu na šakama i rukama.
Čula je Zoi iza sebe, probijala se kroz drveće kao furija osvete. I
nije prestajala da govori.
„Rekao je da će biti prvi osumnjičeni ako ti se išta dogodi.
’Potreban nam je manevar za skretanje pažnje’, rekao je, ’nešto kao
magični trik’. Sećaš li se trikova koje je izvodio za mene kad sam bila
mala? ’Moramo naterati sve da gledaju na pogrešnu stranu.’ Rekla
sam mu za profesora Fosku i Device - i tada je dobio ideju. Izrasla je
u njegovom umu kao divni cvet, rekao je - umeo je tako poetski da
se izražava - sećaš li se? Razradio ju je do najmanje sitnice. I bila je
divna. Savršena. Ali tada... ti si ga odvela - i više se nije vratio.
Sebastijan nije želeo da ode na Naksos. Naterala si ga. Ti si kriva
što je mrtav.”
„Ne”, prošaputala je Marijana. „To nije pošteno...”
„Da, jeste”, siktala je Zoi. „Ubila si ga. I ubila si i mene.”
Drveće se iznenada proredilo ispred njih - našle su se na čistini.
Močvara se pružala pred njima. Prostranstvo bistre zelene vode,
obraslo korovom i trnjem. Raspuklo palo stablo polako je trulilo,
pokriveno žutozelenom mahovinom i okruženo tufnastim otrovnim
gljivama zlatačama.
Osetila je neobični zadah raspadanja nečeg kvarnog i truležnog -
da li je to bila ustajala voda?
Ili smrt?
Zoi je zurila u nju. Stisla je nož, zadihana. Oči su joj bile crvene i
pune suza.
„Njegova smrt je bila ravna ubodu nožem u stomak. Nisam znala
šta ću sa svim nakupljenim besom - sa svom tugom... A zatim,
jednog dana sam shvatila... spoznala. Morala sam da sprovedem
Sebastijanov plan njega radi, onako kako ga je zamislio. To je bila
poslednja stvar koju sam mogla da uradim za njega. Da odam
počast njemu i uspomeni na njega - i da se osvetim.”
Marijana je s nevericom zurila u nju. Na jedvite jade uspela je da
progovori. Prošaputala je.
„Šta si učinila, Zoi?”
„Nisam ja. On je. Sve to je bio Sebastijan... Samo sam uradila
ono što mi je rekao. To je bio čin ljubavi - kopirala sam citate koje je
izabrao, podmetnula razglednice kao što je predložio, podvukla
stihove u Foskinim knjigama. Na vežbama sam navodno odlazila u
toalet, i tada sam podmetnula nekoliko Tarinih vlasi u zadnji deo
Foskinog ormana - naprskala sam i nešto njene krvi tamo. Policija
još nije našla te dokaze. Ali naći će ih.”
„Edvard Foska je nevin? Nepravedno si ga optužila?”
„Nisam.” Zoi je odmahnula glavom. „Ti si ga nepravedno optužila.
Sebastijan mi je rekao da će biti dovoljno da te navedem na pomisao
da se bojim Foske. Ti si učinila ostalo. Gledala sam kako izigravaš
detektiva. To je bio najsmešniji deo predstave.” Osmehnula se. „Ti
nisi detektiv... Ti si žrtva.”
Marijana se zagledala u Zoine oči. Svi delovi slagalice zauzeli su
svoje mesto u njenom umu. Konačno se suočila sa strahovitom
istinom koju je želela da izbegne. Postoji reč za takav trenutak u
grčkoj tragediji: anagnorisis - prepoznavanje - momenat u kom junak
konačno vidi istinu i shvati svoju sudbinu - i kako je oduvek, sve
vreme, bila tu pred njegovim očima. Marijana se pitala kako taj
trenutak izgleda. Sad je znala.
„Ubila si ih - te devojke - kako si mogla?”
„Device nikada nisu bile bitne, Marijana - bile su samo sredstvo
za skretanje pažnje. Sebastijan je govorio da su samo lažni tragovi.”
Slegnula je ramenima. „S Tarom mi je bilo... teško. Ali Sebastijan je
rekao da moram da prinesem tu žrtvu. Bio je u pravu. To mi je na
neki način donelo olakšanje.”
„Olakšanje?”
„Konačno sam sagledala sebe u pravom svetlu. Sad znam ko
sam - ja sam kao Klitemnestra, znaš? - ili Medeja. Sazdana sam od
istog materijala.”
„Ne. Ne, grešiš.” Marijana je skrenula pogled. Više nije mogla da
gleda u nju. Suze su joj potekle niz obraze. „Ti nisi boginja, Zoi. Ti si
čudovište.”
„Ako jesam”, čula je Zoine reči, „Sebastijan me je takvom načinio.
Baš kao i ti.”
Marijana je dobila udarac u leđa.
Bila je oborena na tlo. Zoi je bila na njoj. Opirala se, ali Zoi ju je
nabijala u blato svojom težinom. Osećala je hladnu i vlažnu zemlju
na licu. Zoi joj je šaputala na uvo.
„Kad sutra pronađu tvoj telo, reći ću inspektoru da sam pokušala
da te zaustavim, da sam te molila da ne istražuješ paviljon sama - ali
da si ti insistirala. Klarisa će mu preneti moju priču o profesoru Foski.
Pretražiće njegove odaje i pronaći dokaze koje sam podmetnula.
Zoi je sišla s Marijane. Okrenula ju je na leđa. Nadnosila se nad
nju s podignutim nožem. Pogled joj je bio divalj, monstruozan.
„I bićeš zapamćena kao još jedna žrtva Edvarda Foske. Žrtva
broj četiri. Niko nikad neće saznati istinu... da smo te mi ubili -
Sebastijan i ja.”
Podigla je nož... spremna da zada udarac...
Marijana je iznenada pronašla snagu. Podigla je ruke i uhvatila
Zoi. Rvale su se dok Marijana nije zavrnula Zoinu šaku što je jače
mogla. Zoi je izgubila kontrolu...
Nož joj je izleteo iz ruke, poleteo kroz vazduh i pao u travu.
Zoi je kriknula i potrčala da ga potraži.
Marijana je ustala - i videla da neko izranja iz drveća.
To je bio Fred.
Žurio je ka njoj sa zabrinutim izrazom lica. Nije video da Zoi kleči
u travi. Marijana je pokušala da ga upozori. „Frede, stani! Stani...”
Ali on je nije poslušao. Brzo je stigao do nje. „Da li si dobro?
Pratio sam te, bio sam zabrinut, i...”
Marijana je preko njegovog ramena videla kako Zoi ustaje,
stiskajući nož. Vrisnula je.
„Frede...”
Ali bilo je prekasno... Zoi je zabila nož duboko u Fredova leđa.
Oči su mu se raširile - šokirano je zurio u Marijanu.
Skljokao se na tlo - i ostao da leži, miran, nepomičan. Barica krvi
širila se ispod njega. Zoi je izvukla nož i gurnula Freda da bi
proverila da li je mrtav. Nije delovala ubeđeno.
Marijana je bez razmišljanja sklopila šaku oko tvrdog, hladnog
kamena zarivenog u blato. Trgnula ga je.
Zateturala se ka Zoi, nagnutoj preko Fredovog tela.
Udarila ju je kamenom u potiljak baš kad se spremala da zarije
nož u njegove grudi...
Udarac je odbacio Zoi u stranu - pri padu se okliznula u blatu i
pala licem napred - na nož.
Mirno je ležala. Marijana je pomislila da je mrtva.
Ali onda se okrenula na leđa, ječeći kao životinja. Ležala je
ranjena, razrogačenih, uplašenih očiju. Videla je da joj nož viri iz
grudi...
I zavrištala.
Nije prestajala da vrišti: histerično je vrištala od bola, straha i
užasa - to je bila vriska prestravljenog deteta.
 Marijana prvi put u životu nije pokušala da joj pomogne. Pozvala
je policiju.
Zoi je vrištala i vrištala, a onda se njen vrisak pomešao sa
zavijanjem policijske sirene.

Zoi je odvezena ambulantnim kolima u pratnji dva naoružana

policajca.
Policijska pratnja jedva da je bila potrebna, pošto je regresirala
na nivo deteta: uplašene, bespomoćne devojčice. I pored toga je
optužena za pokušaj ubistva; druge optužbe će uslediti. Samo za
pokušaj ubistva - zato što je Fred za dlaku preživeo napad. Bio je u
životnoj opasnosti. Odvezen je u bolnicu drugim ambulantnim
kolima.
Marijana je bila u šoku. Sedela je na klupi na obali reke i stiskala
šolju jakog slatkog čaja koji joj je inspektor Sanga sipao iz pljoske -
da se umiri, i kao mirovnu ponudu.
Kiša je prestala. Nebo se razvedrilo. Oblaci su istresli svu kišu,
ostalo je samo nekoliko pramičaka sivila na bledoj svetlosti. Sunce je
lagano zalazilo za drveće, bojeći nebo ružičastim i zlatnim
nijansama.
Prinela je toplu šolju usnama i otpila čaj. Policajka ju je obgrlila u
pokušaju da je uteši - ali ona kao da nije opažala taj gest. Jedva da
je bila svesna ćebeta prebačenog preko kolena. Um joj je bio
prazan, kao i pogled, koji je bludeo po reci - i videla je labuda. Jurio
je po vodi, ubrzavajući.
Inspektor Sanga seo je na klupu pored nje. „Biće vam drago da
čujete”, rekao je, „daje Foska otpušten. Ispostavilo se da je spavao
sa svima njima. Moris je priznao da ga je ucenjivao - što znači da ste
bili u pravu. Obojica će, uz malo sreće, dobiti ono što su zaslužili.”
Bilo mu je jasno da ne čuje ništa od onog što je govorio. Klimnuo
je glavom ka čaju i progovorio nežnim glasom.
 „Kako ste? Da li vam je išta bolje?”
Marijana ga je pogledala. Blago je zavrtela glavom. Nije se
osećala bolje, već gore...
Nešto je ipak bilo drugačije. Šta?
Osećala je izvesnu živost - možda bi budnost bila bolja reč: sve
je bilo jasnije, kao da se magla podigla; boje su bile intenzivnije, a
ivice naglašenije. Svet više nije izgledao mutno, sivo i daleko - iza
vela.
Ponovo je bio živ, živopisan i pun boja, vlažan od jesenje kiše;
vibrirao je od brujanja večitog rađanja i umiranja.
 EPILOG
Marijana je dugo posle ovih događaja bila u stanju šoka.
Noću je kod kuće spavala na kauču u prizemlju. Više nikada neće
moći da legne u onaj krevet; onaj koji je delila s njim - s tim
čovekom. Više nije znala ko je on. U njemu je videla stranca, uljeza
koji je godinama živeo s njom - glumca koji je delio njenu postelju i
planirao da je ubije.
Ko je bio taj lažnjak? Šta je ležalo ispod njegove divne maske?
Da li je sve bila gluma - sve to?
Po okončanju predstave moraće da preispita svoju ulogu u njoj. A
to neće biti lako.
Zažmurila je i pokušala da zamisli njegovo lice, upinjala se da
razazna njegove crte. Bledele su, kao sećanje na san - i umesto
njega videla je očevo lice - očeve oči umesto Sebastijanovih; kao da
su ista osoba.
Šta joj je Rut rekla - o suštinskoj važnosti oca za njenu priču?
Tada to nije razumela.
Ali sad, možda, počinje da shvata.
Nije još posetila savetnicu. Ne još. Nije bila spremna za plač,
razgovor i osećanja. Sve je još previše sirovo.
I nije se vratila terapijskim grupama. Da li će ikada biti kadra da
nekom pomogne i ponudi savet?
Bila je izgubljena.
A što se Zoi tiče - pa, nikad se nije oporavila od onog napada
histeričnog vrištanja. Preživela je ubod, ali on je izazvao težak
psihološki kolaps. Posle hapšenja je nekoliko puta pokušala
samoubistvo, nakon čega je pretrpela strašan psihotički slom.
Procenjeno je da je nesposobna za suđenje. Smeštena je u
dobro obezbeđenu psihijatrijsku ustanovu, Grouv, u severnom
Londonu - onu koju je Marijana preporučila Teu kao mesto na kom bi
mogao da potraži posao.
Ispostavilo se da je Teo poslušao njen savet. Zaposlio se u
Grouvu - a Zoi je bila njegov pacijent.
 Nekoliko puta je pokušao da stupi u kontakt s Marijanom, Zoi
radi. Ali ona je odbila da razgovara s njim.
Znala je šta želi od nje. Hteo je da je nagovori na razgovor sa
sestričinom. Nije ga krivila zbog toga. Postupila bi na isti način da je
na njegovom mestu. Bilo kakva pozitivna komunikacija između njih
bila bi od ključne važnosti na putu Zoinog oporavka.
Ali prvenstveno je morala da vodi računa o vlastitom oporavku.
Nije mogla ni da pomisli na razgovor sa Zoi. Pripala bi joj muka.
Bila je jednostavno nepodnošljiva.
Nije stvar u praštanju. Ona ionako ne odlučuje o njemu. Rut je
uvek govorila da praštanje ne može biti iznuđeno - dešava se
spontano, kao čin milosti, isključivo kad je neka osoba spremna za
njega.
A Marijana nije bila spremna da oprosti. I nije bila sigurna da će
ikada biti.
Osećala je silni gnev, povređenost. Nije znala šta bi trebalo da
kaže ili učini ako bi ikada ponovo videla Zoi, ali svakako ne bi bila
odgovorna za svoja dela. Biće bolje da se drži dalje od nje i da je
prepusti njenoj sudbini.
Nekoliko puta posetila je Freda u bolnici. Bila mu je zahvalna i
osećala se odgovornom za ono što mu se desilo. Naposletku,
spasao joj je život; to nikad neće zaboraviti. Isprva je bio slab,
nemoćan da govori - ali osmeh mu nije silazio sa usana dok je bila
pored njega. Sedeli su u prijateljskoj tišini. Mislila je kako je neobično
što se u njegovom društvu - u društvu čoveka kog je jedva
poznavala - oseća prijatno i opušteno. Prerano je reći da li bi se išta
moglo desiti među njima. Ali više nije odbacivala tu mogućnost.
U poslednje vreme je znatno drugačije doživljavala svet oko
sebe.
Kao da su sve stvari koje je poznavala i u koje je verovala
nestale i ostavile prazan prostor lišen sadržaja. Obitavala je u tom
limbu praznine, nedeljama, mesecima...
Sve dok jednog dana nije dobila Teovo pismo.
U tom pismu ju je još jednom zamolio da preispita odbijanje da
poseti Zoi. Pisao je pronicljivo i sa mnogo empatije o njenoj sestričini
pre nego što se njom pozabavio.

Ne mogu da vam ne skrenem pažnju da osećam da bi vam

to koristilo koliko i njoj - i da bi vam moglo ponuditi neku
vrstu završetka. Ne mogu ni da zamislim kroz šta ste prošli.
Zoi je počela da se otvara - i duboko sam uznemiren tajnim
svetom koji je delila s vašim pokojnim suprugom. Čuo sam
odista zastrašujuće stvari. I moram da kažem, Marijana, da
ste imali izuzetnu sreću da ostanete živi.

Pismo se završavalo na sledeći način:

Znam da vam nije lako. Ali tražim samo da iznova

razmotrite činjenicu da je i ona na nekom nivou žrtva.

Ova fraza je veoma razljutila Marijanu. Iscepala je pismo. Bacila

ga je u kantu za otpatke.
Ali te noći jedno lice ju je pohodilo dok je ležala u krevetu
zatvorenih očiju. Nije pripadalo ni Sebastijanu ni njenom ocu - već
devojčici.
Sitnoj, uplašenoj devojčici od šest godina.
To je bilo Zoino lice.
Šta joj se desilo? Staje urađeno tom detetu? Šta je istrpelo - pred
Marijaninim očima - u senkama, po budžacima, tik iza scene?
Izneverila je Zoi. Nije uspela da je zaštiti - nije videla šta joj se
dešava - i mora preuzeti odgovornost za to.
Kako je mogla biti tako šlepa? Morala je da sazna. Morala je da
shvati. Morala je da se sukobi i suoči s tim.
Ili će poludeti.
Zbog toga je Marijana jednog snežnog februarskog jutra krenula
u severni London, do Bolnice Edžver - i do Grouva. Teo ju je čekao
na recepciji. Srdačno ju je pozdravio.
„Mislio sam da vas nikada neću videti”, rekao je. „Čuda se ipak
dešavaju.”
„Da, verovatno je tako.”
 Teo ju je sproveo pored obezbeđenja i duž zapuštenih hodnika
ustanove. Usput ju je upozorio da je Zoi primetno drugačija.
„Izuzetno joj je loše, Marijana. Videćete da se prilično promenila.
Mislim da bi trebalo da se pripremite.”
„Shvatam.”
„Drago mi je što ste došli. To će stvarno pomoći. Znate, često vas
pominje i traži da vas vidi.”
Marijana nije odgovorila. Teo ju je odmerio iskosa.
„Vidite, znam da vam teško pada”, rekao je. „Ne očekujem da
osećate bilo kakvu blagonaklonost prema njoj.”
Ne osećam je, pomislila je.
Teo je klimnuo glavom i nastavio, kao da joj čita misli.
„Razumem. Znam da je pokušala da vas povredi.”
„Pokušala je da me ubije, Teo.”
„Mislim da to nije tako jednostavno.” Oklevao je. „On je pokušao
da vas ubije. Ona je bila samo njegovo oruđe. Njegova lutka. U
potpunosti ju je kontrolisao. Ali to je samo jedan deo nje, znate - u
drugom delu uma vas još voli - i potrebni ste joj.”
Strah je narastao u njoj. Dolazak ovamo bio je greška. Nije bila
spremna za susret sa Zoi ni za ono što će tom prilikom osetiti... reći
ili učiniti.
Kad su stigli do njegove kancelarije, Teo je klimnuo glavom ka
vratima na kraju hodnika.
„Zoi je u sobi za rekreaciju. Ne druži se sa ostalima, ali se uvek
trudimo da je nateramo da ode tamo u slobodno vreme.” Namrštio
se kad je pogledao na sat. „Jako mi je žao... da li bi vam smetalo da
me pričekate nekoliko minuta? Moram da se vidim s drugim
pacijentom u kancelariji. Zatim ću vam pomoći oko susreta sa Zoi.”
Pokazao je na dugu drvenu klupu pored zida ispred kancelarije
pre nego što je Marijana stigla da odgovori. „Zašto ne biste seli?”
Klimnula je glavom. „Hvala.”
Teo je otvorio vrata kancelarije. Marijana je kroz otvorena vrata
ugledala prekrasnu crvenokosu ženu. Sedela je i čekala, zureći u
sivo nebo kroz prozor s rešetkama. Okrenula se i oprezno pogledala
Tea kad je ušao u sobu i zatvorio vrata za sobom.
 Marijana je pogledala u klupu. Ali nije sela. Odšetala je do vrata
na kraju hodnika.
Zastala je pred njima. Oklevala je.
Zatim je pružila ruku, okrenula kvaku...
I ušla.
 ZAHVALNICE
Najveći deo ove knjige napisao sam za vreme pandemije kovida 19.
Bio sam veoma zahvalan što sam imao šta da radim u tim dugim
mesecima usamljeničkog života u Londonu pod merama izolacije. I
bio sam zahvalan što sam mogao da pobegnem iz svog stana u svet
u mojoj glavi - delimično stvaran, delimično izmišljen, vežbu iz
nostalgije - pokušaj da ponovo posetim svoje detinjstvo i mesto koje
volim.
I osećao sam nostalgiju za izvesnom vrstom romana, za
knjigama koje su me očaravale u tinejdžerskim danima: detektivskim
pričama, misterijama. Stoga prvo zahvaljujem i priznajem nemerljiv
dug klasičnim piscima krimića, odreda ženama, koje su mi godinama
pružale silno nadahnuće i radost. Ovaj roman je moj topli omaž
svima njima: Agati Kristi, Doroti L. Sejers, Najo Marš, Margaret Milar,
Mardžeri Alingam, Džozefini Tej, P. D. Džejms i Rut Rendel.
Nije tajna da je pisanje drugog romana znatno drugačije od rada
na debitantskom. Tihi pacijent je napisan u stanju potpune izolacije,
bez razmišljanja o čitalačkoj publici i bez ičega što bi se moglo
izgubiti. Ta knjiga mi je promenila i eksponencijalno proširila život. Sa
Devicama sam pak osećao mnogo snažniji pritisak; ipak, ovog puta
nisam bio sam - oko mene je bio kružok neverovatno darovitih i
briljantnih ljudi koji su mi pružali podršku i savete. Ima previše ljudi
kojima dugujem zahvalnost, pa se nadam da nikoga neću izostaviti.
Moram da počnem od izražavanja zahvalnosti mom agentu i
dragom prijatelju Semu Koplandu, zato što je bio takva stena i izvor
mudrosti, humora i dobrote. Takođe sam veoma zahvalan
briljantnom i posvećenom timu u Rodžersu, Kolridžu i Vajtu - Piteru
Strausu, Stivenu Edvardsu, Tristanu Kendriku, Semu Koutsu,
Katarini Volkmer i Onor Sprekli, da pomenem samo neke.
Rad na uređivanju ove knjige je na kreativnom planu bio
najprijatnije profesionalno iskustvo koje sam ikada imao. Toliko toga
sam naučio. I najdublju zahvalnost dugujem mom fantastičnom
američkom uredniku Rajanu Dohertiju u Seladonu; i jednako
talentovanom Emadu Aktaru i Kejti Espiner u londonskom Orionu.
Tako sam se zabavljao radeći sa svima vama i zahvaljujem na vašoj
briljantnoj pomoći. Nadam se da ćemo zauvek raditi zajedno.
Hvala Halu Džensenu na neverovatno detaljnim i korisnim
beleškama, kao i na prijateljstvu i trpljenju moje beskrajne opsesije
ovom prokletom knjigom. Hvala Nedi Antonijades na podršci i
brojnim razgovorima; mnogo sam se oslanjao na tebe i istinski sam ti
zahvalan. Ivane Fernandezu Soto, hvala ti na Svetoj Luciji i svim
drugim idejama i zato što si mi dopustio da se poigravam ovim ludim
obrtima u zapletu protekle tri godine. I mnogo zahvaljujem Umi
Turman na svim sjajnim beleškama, predlozima i jelima iz kućne
radinosti u Njujorku. Uvek ću ti biti zahvalan. I zahvaljujem Dajani
Medak na prijateljstvu, podršci i što si mi dopustila da doveka
ostanem kod tebe. Jedva čekam da se vratim.
Profesoru Adrijanu Pulu, najboljem učitelju kog sam ikad imao,
hvala na korisnim komentarima, pomoći sa starogrčkim i poticanju
ljubavi prema tragedijama. I zahvaljujem koledžu Triniti na toploj
dobrodošlici po povratku i na inspiraciji za koledž Svetog Kristofera.
Zahvaljujem svim divnim prijateljima u Seladonu. Ne mogu da
zamislim život bez vas. Džejmi Rab i Deb Futer, beskrajno sam vam
zahvalan na svoj pomoći. Rejčel Ču i Kristina Mikitišin - obe ste tako
briljantne i uspeh prethodne knjige je umnogome zavisio od vas.
Hvala vam. Takođe sam veoma zahvalan Sesiliji van Bjuren Fridman
- tvoji komentari su zaista poboljšali knjigu. Takođe u Seladonu
zahvaljujem En Tvomej, Dženifer Džekson, Džejmi Noven, Ani Bel
Hindenlang, Kleju Smitu, Rendi Krejmer, Heder Orlando Džerabek,
Rebeki Riči i Loren Duli. I zahvaljujem Vilu Stelu na fantastičnoj
naslovnoj strani i Džeremiju Pinku zato što je sve uradio za rekordno
vreme. Takođe, mnogo zahvaljujem Makmilanovom prodajnom timu -
vi ste najbolji, momci!
Želim da zahvalim Dejvidu Šeliju na svoj podršci u Orionu i
Hešetu. Osećao sam silno ohrabrenje i zaštitu s vaše strane; veoma
sam vam zahvalan. Zahvaljujem i Sari Benton, Mori Vajlding, Linzi
Saderland, Džen Vilson, Ester Voters, Viktoriji Loz - hvala na
fantastičnom radu! Zahvaljujem i Emi Mičel i FMCM-u na publicitetu.
Specijalno zahvaljujem Mariji Faše iz Madrida na pronicljivim i
korisnim beleškama, kao i na ohrabrenju.
 Zahvaljujem Kristini Majklidis na pomoći pri opisima. Devedeset
procenata njih nije našlo mesto u knjizi, ali sam nešto konačno
naučio! Zahvaljujem Emili Holt na korisnim beleškama i ohrabrenju.
Takođe, Viki Holt i mom ocu, Džordžu Majklidisu, na podršci.
I veliko hvala bajkovitoj Kejti Hejns. Ponovo je rad s tobom bio
zadovoljstvo. Jedva čekam novu posetu pozorištu.
Zahvaljujem i Tifani Gasuk što me je učinila tako dobrodošlim u
Parizu, dok sam tamo pisao, i na ogromnoj podršci. Zahvaljujem
Toniju Parsonsu na poverljivim razgovorima i podršci. Istinski sam
zahvalan. Zahvaljujem i Aniti Baurnan, Emili Kouk i Hani Bekerman
na podršci i korisnim savetima. I Kejti Marš, ljubaznoj prijateljici, na
konstantnom ohrabrenju. Zahvaljujem i Nacionalnoj galeriji portreta
što mi je pokazala Tenisonovu sliku. I Kam Sangi na prezimenu.
Zadnje, ali ne i poslednje, zahvaljujem Dejvidu Frejzeru.