Универзитет у Београду

Филозофски факултет
Одељење за социологију

Социолошка гледишта и ставови по питању класног

раслојавања друштва

Ментор: Студенткиња:
Доц. др Стефан Јанковић Анђела Дабовић СО23/1

Београд, децембар, 2023.

 У овом есеју ћемо се бавити одређеним сличностима али исто тако и разликама у
социолошким погледима Макса Вебера и Карла Маркса по питању поделе друштва али и самог
друштва.
„Претпоставке којима почињемо нису произвољне, нису догме, већ стварне индивидуе,
њихова делатност и њихови материјални услови живота, како они које су затекли, тако и
услови који су створени њиховом сопственом делатношћу“ (Маркс, 1974: 19). Дакле, ове
претпоставке се могу установити чисто искуственим путем. Прва претпоставка целе људске
историје је наравно, постојање људских индивидуа. Према томе, прва конкретна ствар коју
треба утврдити је телесна организација тих индивидуа и њихов однос према осталој природи.
Људе је могуће разликовати од животиња по свести, по религији и тако даље. Они сами почињу
да се разликују од животиња чим почну да производе своја средства за живот. „Производећи
своја средства за живот, људи посредно производе и свој материјални живот“ (Маркс, 1974: 19).
Можемо да видимо да по Марксу, начин на који људи производе своја средства за живот,
зависи, пре свега, од својства самих средстава за живот која они затичу и која треба
репродуковати. Дакле, од материјалних услова производње индивидуа зависи шта су оне.
Друштвена структура и држава, по Марксу, стално ничу из животног процеса одређених
индивидуа, али не онаквих индивидуа какве се могу појавити у сопственој или туђој представи,
већ онаквих какве оне стварно јесу, тј. како делају у одређеним материјалним, и од њихове
воље, независним границама, претпоставкама и условима (Маркс, 1974: 22). У погледу састава
друштва, односно питања како је оно подељено на класе и слојеве, Веберов допринос се такође
сматра значајним. Његов значај није у одбацивању раније утврђених основних ставова о
класном саставу друштва, у чему се он углавном слаже с марксистичком двојном поделом
друштва на владајућу и потлачену класу (мада класом сматра нешто уже), него у откривању
других чинилаца слојевитости друштва, различитих од оних који доводе до класне поделе. Он
је сматрао да се разлиака између класа своди на имовинску разлику, разлику у богатству,
везану за тржиште, из чега произилазе друге знаћајне разлике.
Међутим, по њему, има и других разлика које доводе до стварања различитих друштвених
слојева. Он истиче две такве основне разлике. Прва је разлика у друшвеном угледу, а друга у
друштвеној моћи. Као и богатство, друштвени углед, тј. удео у друштвеној части и признању,
такође дели људе на различите, више и ниже слојеве. „Ове слојеве Вебер назива сталежима“
(Вебер, 1976: 17). До истог резултата води и удео у друштвеној моћи која се састоји у
способностима утицања на понашање других људи, а коју Вебер разликује од друштвене
власти. Због борбе за моћ и власт, по Веберу настају (политичке) странке.
Истицањем угледа и моћи као чинилаца друштвеног раслојавања Вебер је, не супростављајући
се ни овде Марксу, допринео да се друштвена стварност потпуније сагледа и да се уочи и оно
што Маркс није уочавао или је занемаривао да истакне. Тако се друштвена структура показује
као сложенија него ако се у њој виде само класе, што доприноси тачнијем познавању многих
друштвених појава.
Вебер је знатно допринео исправном схватању друштвене власти. Пре свега треба истаћи
његово разликовање моћи и власти. „Моћ је вероватноћа да се наметне своја воља упркос
отпору, без обзира на чему та вероватноћа почива, док је власт вероватноћа да други послуша
одређену заповест. Он заправо власт одређује заповешћу, а моћ утицајем. По њему и отац и
држава имају власт, иако се оне наравно разликују суштински“ (Вебер, 1976:17).
У вези са Веберовим схватањем власти стоји и његово схватање бирократије. У ствари,
бирократија је по њему нераздвојно везана за рационалну власт и није ништа друго до
организација која је извршава. Такође напомиње друштвене, пре свега економске чиниоце који
су довели до појаве бирократије, како у држави, тако и у привреди и другим јавним службама,
те нарочито подвлачи немоћ појединца пред све развијенијом поделом рада и све сложенијим
друштвом, што води бирократија, којој се он све више потчињава (Вебер, 1976:18).
Иако је није негирао у потпуности, Вебер једноставно није прихватио Марксову
теорију у њеним главним тачкама, али није ни толики противник њега, те самим тим, није
изградио никакву сопствену теорију која се супроставља Марксовој. Упоређен са Марском,
који је објаснио друштво у целини и утврдио законе његовог кретања, код Вебера ипак постоји
одређена празнина, или недореченост. Како то? На основу многих чињеница може се
закључити да је Вебер лично, песимиста. Бар подсвесно није веровао да се могу утврдити неки
општеважећи закони друштвеног развоја, а најмање је могао веровати онако оптимистично као
Маркс у напредак друштва. „Пре ће бити да је мислио да је друштвени развој сувише сложен и
непредвидљив, у својој основи и ирационалан и несхватљив, да социологија и наука уопште
могу да продру у поједине делове друштва, поједине врсте појава, али да га не могу објаснити у
целини“ (Вебер, 1976: 20).

Библиографија

1. Вебер, Макс. 1976. Привреда и друштво. Београд: Просвета.

2. Маркс, Карл & Енгелс, Фридрих. 1974. Дела, том шест. Београд: Просвета.