2.

Повеља УН
Повељу УН чини деветнаест глава, које су састављене од 110 чланова. Прва глава Повеље
представља циљеве и начела Организације. Друга глава представља услове учлањивања у
Организацију. Трећа, пета, десета, тринаеста, четрнаеста и петнаеста глава уређују
деловање главних органа Организације (Генералне скупштине, Савета безбедности,
Економскосоцијалног савета, Старатељског савета, Међународног суда правде и
Генералног секретаријата). Шеста, седма, девета, једанаеста, дванаеста и седамнаеста глава
представљају политичке, војне, економске и социјалне активности. Осма глава бави се
регионалним политичким проблемима. Шеснаеста глава бави се правним проблемима.
Осамнаеста глава представља начине реформи Повеље. И, на крају, деветнаеста глава
регулише начин ратификације и потписивања Повеље. Основни циљеви УН утврђени су у
члану 1. Повеље, као:
1) одржавање међународног мира и безбедности и то – предузимањем ефикасних
колективних мера, ради спречавања и отклањања претњи миру и сузбијања рата сваке
агресије или других повреда мира, решавањем конфликата мирним средствима, у складу са
начелима правде и међународног права, и сређивањем или решавањем међународних
спорова или ситуација који би могли довести до повреде мира;
2) развијање пријатељских односа међу нацијама заснованих на поштовању наела
равноправности и самоопредељења народа и предузимање других одговарајућих мера ради
увршћења општег мира;
3) постизање међународне сарадње решавањем међународних проблема економске,
социјалне, културне или хуманитарне природе и унапређивање и подстицање поштовања
права човека и основних слобода за све, без обзира на расу, пол, језик или веру;
4) да Уједињене нације постану средиште за усклађивање акција предузетих ради постизања
ових заједниких циљева. Организација и њени чланови у спровођењу наведених циљева
поступају у сагласности са следећим начелима:
(1) Организација почива на начелу суверене једнакости свих њених чланова;
(2) сваком члану осигурана су права и повластице који проистичу из чланства, при чему су
сви чланови дужни да савесно испуњавају обавезе које су преузели, у сагласности са
Повељом УН;
(3) сви чланови решавају своје међународне спорове мирним начинима, тако да
међународни мир и безбедност, као и правда, не буду повређени;
(4) сви чланови се у својим међународним односима уздржавају од претње силом или
употребе силе против територијалног интегритета или политичке независности друге
државе или на начин који је несагласан са циљевима УН;
(5) сви чланови дају УН сваку помоћ у свакој акцији коју оне предузимају у складу са
Повељом УН и уздржавају се од давања помоћи свакој држави против које УН предузимају
превентивну или принудну акцију;
(6) Организација обезбеђује да државе које нису чланови УН поступају у складу са овим
начелима у мери у којој је то потребно, ради одржавања мира и безбедности;
(7) ниједно начело у Повељи УН не овлашћује ову организацију да се меша у питања која
се у суштини налазе у унутрашњој надлежности сваке државе, нити захтева од чланова да
таква питања предлажу за решавање на основу ове повеље; али ово начело неће утицати на
примену принудних мера предвиђених у глави VIII, то јест у случајевима који представљају
претње миру, повреде мира и акте агресије.
 3.Општа структура ОУН

Закључно са 2018. годином, 193 земље су чланице УН, укључујући практично скоро све
међународно признате независне државе. Организација УН је подељена на: 1)
административна тела, 2) специјализоване агенције, 3) програме и фондове, 4) посебна тела
и 5) одељења и канцеларије.

Административна тела ОУН

Најважнија административна тела ОУН јесу: Генерална скупштина УН, Савет безбедности
УН, Старатељски савет, Секретаријат, Међународни суд правде, као и тела која се баве
управљањем агенцијама ОУН. Генерална скупштина УН јесте у центру структуре ОУН, а
чине је све државе чланице, по принципу „једна држава – један глас“. Генерална скупштина
разматра најважнија питања која се помињу у Повељи, а усваја резолуције, одлуке и друге
акте. Најважније одлуке ГС УН доносе се двотрећинском већином, међутим то су
препоруке, а не правни акти који захтевају обавезу њиховог спровођења. Генерална
скупштина се одржава сваке године, начелно трећег уторка у септембру месецу, ако се
другачије не одлучи. Најзначајнији орган УН по питањима безбедности и одбране јесте
Савет безбедности. Савет безбедности је, како му и име наговештава, средишна тачка
система колективне безбедности УН, у примарном смислу регулисања међународне
употребе силе. Својом надлежношћу овај орган је, према замисли твораца Повеље, имао да
одговори на неколико захтева. Савет мора да делује брзо, одлучно и с потребним
ауторитетом, али и да при томе обезбеди директоријум великих сила и не наруши
равнотежу између њих. Зато је предвиђен сразмерно мали број чланова Савета. Савет
безбедности је пре 1. 1. 1966. био састављен од једанаест држава међу којима је било пет
сталних чланица (Совјетски Савез, Кина, САД, Велика Британија и Француска) и шест
привремених чланица. Свака од привремених чланица може бити изабрана на две године
без права на непосредно продужење мандата. Међутим, пошто се у периоду од 1946. до
1961. повећао број чланица ОУН, постало је неопходно повећати број привремених чланица
у Савету безбедности. Због тога је Генерална скупштина 17. 12. 1963. усвојила Резолуцију
број 1991/18 којом је број привремених чланица повећан на десет. Та резолуција је ступила
на снагу 1. 1. 1966.308 Поред привременог и сталног чланства, у Савету безбедности постоји
привремено чланство у неким случајевима који су обухваћени одредбама чланова 31, 32 и
44 Повеље:
члан 31: сваки члан УН може да учествује у разматрању било којег питања у Савету
безбедности, али без права на глас;
члан 32: сваки члан УН који није члан Савета безбедности или било која државакоја није
члан УН, ако су то стране у сукобу који разматра Савет безбедности, позивају се на учешће
у расправи, али без права на глас.
члан 44: ако се Савет безбедности одлучи на примену силе, он може да затражи од члана
који није представљен у Савету безбедности да му пружи војну помоћ на коју га обавезује
члан 43 Повеље.
Савет безбедности има главне и секундарне надлежности.

1. Главне надлежности.
Главне надлежности Савета безбедности су очување међународног мира и безбедности.
Према Повељи УН одређена су два оквира за fункционисање ове надлежности:
1) начин решавања спорова мирним путем; према члану 6 Повеље Савет интервенише
на тај начин у овим случајевима:
• у случају постојања међународног спора чије дуже трајање може довести
домеђународног сукоба а прети миру и безбедности; Савет има овлашћења да позива
завађене државе, ради решавања спора мирним путем, према члану 33 Повеље, то
јест путем преговора, истраге, посредовања, мирења, арбитраже или Међународног
суда;
• у случају да једна или више сукобљених страна затражи интервенцију Савета,
Савет има овлашћење да предлаже препоруке сукобљеним странама око
проналажења мирних решења за сукобе; сукоб у оваквим случајевима не представља
озбиљну претњу миру;
2) У случају да Савет уочава да сукоб представља претњу међународном миру и
безбедности, он има право на предузимање привремених мера за заустављање
ширења сукоба; пример овога су мере предузете од стране Савета безбедности 1948.
године, када је Савет наметнуо мир између зараћених страна у Палестини, и
издавање Одлука бр. 233, 234, 235 у циљу обуставе сукоба између Израела и
арапских земаља 6, 7. и 9. јуна 1967. године.
Савет безбедности има овлашћење за примену војних и невојних акција. Предузимање
невојних акција представља примену принуде у складу са одредбом члана 41 главе VIII
Повеље УН. Ове мере могу да садрже потпун или делимичан прекид економских односа,
као и железничких, поморских, ваздушних, поштанских, телеграфских, радиографских и
других веза, а исто тако и прекид дипломатских односа. Међутим, Савет безбедности често
не спроводи одредбе главе VIII, као што се дешава код арапско-израелског сукоба. Савет је
наредио Израелу повлачење са Голанске висоравни у Сирији. Међутим, Израел се упорно
оглушава о такве наредбе.311 Други примери су: наметање забране наоружавања
Јужноафричкој Републици 1977. године, због расне дискриминације,и забрана испоруке
оружја Југославији 1991. године.
Предузимање војних интервенција представља примену војних сила под заставом
Уједињених нација према одредби члана 42 Повеље. Овај члан омогућава ОУН примену
ваздушних, маринских и копнених снага. Пример таквих интервенција представљају мере
предузете против Ирака 1990. године, услед напада те земље на Кувајт. У том случају Савет
безбедности није имао потешкоће у примени одредбе овог члана, јер су САД одобравале
такву акцију. Међутим, у исто време Савет је имао велике потешкоће у примени војне
интервенције на основу одредаба чланова 42 и 43, како би повратио мир на Блиском истоку.

2. Секундарне надлежности.
Секундарне надлежности Савета безбедности су у вези са изборима или управљањем.
Навешћемо најважније:
• препоруке које се предају Генералној скупштини приликом учлањавања нових чланова у
УН и обустава чланства појединих чланова или њиховог напуштања чланства; • учешће
Савета, уз Генералну скупштину, у избору судије при Међународном суду правде ; •
препоруке за именовање новог генералног секретара и упућивање препоруке Генералној
скупштини, која и усваја те препоруке;
• преузимање старатељства над стратегијским подручјима у име УН;
• Савет може да препоручи Генералној скупштини услове под којим једна држава која није
члан УН може бити представљена у основном систему Међународног суда правде, при чему
је Повеља УН неодвојиви део тог система.

4.Право вета у Савету безбедности

Реч ’вето’ потиче од латинске речи vetare, што у преводу значи ’спречити’ или ’противити
се’. Право на вето у суштини представља гласање једне земље која је стална чланица УН
против одлуке Савета безбедности о појединим непроцедуралним предметима, због
неподударности те одлуке са интересима те земље, што на крају резултира неусвајањем те
одлуке. Међутим, постоје нека непроцедурална питања која, према одредбама Повеље, не
подлежу праву вета, као што су, на пример, питања која се односе на ревизију Повеље,
сходно ставу 1 члана 109, и питања која се односе на начин избора судија при
Међународном суду правде, сходно ставу 2 члана 10. Да би се усвојиле одлуке Савета
безбедности, неопходно је добијање сагласности девет чланова, међу којима је пет сталних
чланова, и проглашење те одлуке као легитимне од стране председника Савета, при чему се
тако усвојена одлука води под одређеним бројем (на пример, Одлука бр. 242, 338, 425, итд.).
Негласање или одсуство са одржане седнице Савета безбедности не представљају негативно
гласање против одлуке Савета и неспречавају њено спровођење. Пример овога је догађај од
27. јуна 1950. године, кадаје Савет безбедности у одсуству тадашњег Совјетског Савеза
одлучио да под заставом. Уједињених нација упути војне трупе у Јужну Кореју. Такође, јула
исте године, Савет је овластио САД да преузме вођство тих трупа у борби против
севернокорејских снага.
Право вета као право пет сталних чланица у Савету безбедности усвојено је 1945. године на
конференцији на Јалти, и то на основу захтева тадашњег америчког председника Френклина
Рузвелта и совјетског председника Јосифа Стаљина. Рузвелтова намера била је да САД
добију право вета, како би убедио амерички Сенат да ратификује Повељу УН и дозволи
учлањење САД у ову организацију. Стаљин је пак имао намеру да сачува интересе
Совјетског Савеза и Источног блока, који је почео да се групише и оснажује, јер на тај начин
не би морао да буде сагласан са намером већине при гласању у Савету безбедности. То се
касније и показало сврсисходним, јер статистике показују да је Совјетски Савез искористио
ово право 98 пута у периоду од 1945. до 1960. године.
Право вета које је усвојено Повељом Организације уједињених нација представља награду
коју су председници земаља победница у Другом светском доделили својим земљама. То је
подразумевало коришћење језика силе у наметању њихових прохтева, без обзира на
противљења других чланова. Они су искористили грешке у систему гласања у Савету Лиге
народа, тврдивши при томе да је основни разлог неуспеха Лиге народа – спречавање
избијања Другог светског рата, то јест непостојање права вета код сталних чланова. Зато је,
ради обезбеђивања међународног мира и безбедности и избегавања могућности избијања
трећег светског рата, неопходно дати ово право само одређеном броју чланова, а то су
стални чланови при овом Савету.
Међународни суд правде је судски орган УН, са седиштем у Хагу (Холандија). Састоји се
од 15 судија које на 10 година већином чланова бира Савет безбедности. Око 1/3 чланица
УН је призало овај суд. Основни разлог је тај што суд може да арбитрира само када нека
држава чланица поднесе предлог за то.
Секретаријат је извршно административно тело УН, на чијем је челу Генерални секретар.

5.Мировне операције треће генерације

Термин "кулминација" мировних операција употребљен је с разлога што је у току њихова,

условно названо, трећа генерација, која није теоријски утврђена у литератури. Та трећа
генерација, практично, отпочела је интервенцијом - агресијом НАТО снага на СР
Југославију 1999. године и нападом на Ирак 2003. године. Суштинска разлика између
претходне две и треће генерације јесте у чињеници да се ова последња реализује противно
усвојеним резолуцијама, одлукама и другим документима званичне међународне
организације. Наиме, за реализацију мировних операција, резолуцију доноси Савет
безбедности, у којој се, између осталог, утврђује Мандат мировних снага. Тај мандат
обухвата: циљ и задаци мировне операције; састав ангажованих снага; састав команде
међународних мировних снага и њене надлежности; начела финансијског и материјално-
техничког обезбеђења; организација руковођења и процес надзирања тока операција;
подела одговорности колективног органа безбедности и сукобљених страна; трајање
мандата и утврђивање права и имунитета учесника у операцији.
Мировне операције нису једини механизам на располагању УН, када је реч о међународној
безбедности, у ширем и ужем смислу посматрано. Ово с разлога што су УН укључене у све
сфере друштвеног живота, на међународном плану, од борбе против сиромаштва, преко
заштите човекове околине, бриге за смањивање загревања планете Земље, остваривања
права избеглица, до унапређења телекомуникација, односно стварања услови за бољи свет.
Те друге сфере ангажовања УН, изван непосредне бриге за превенцију и репресију
директних сукоба међу државама (Савет безбедности), простиру се у остале рани
безбедности, како их поима и теорија и пракса (политичка, економска, социјетална,
еколошка).
Ангажовање УН у наведеним равнима (секторима) безбедности, од Другог светског рата на
овамо, различито се квалификује и вреднује као успешно и неуспешно.
Након Другог светског рата, поготово у ери биполаризма (Хладни рат), рад званичних тела
УН, пре свега Савета безбедности, био је паралисан потезима великих сила, пре свега САД
и СССР, које су користиле право вета да спрече усвајање конкретних резолуција тог тела.
Након Хладног рата, у деценији тзв. униполарности и доминације САД (последња деценија
прошлог века), једина супер-сила САД успева да наметне НАТО као оперативно тело УН
за међународну безбедност, и то у два правца: 1) НАТО као чувар глобалног система
безбедности, који дефинише и контролише сва кризна жаришта у свету и 2) трансформација
НАТО као инструмента силе УН.
У првим деценијама 21. века, евидентно, утицај САД опада у међународним односима, а
тиме, делимично, и претходно наведена улога НАТО. Јачају утицаји Русије и Кине, као и
појединих чланица ЕУ, али и других држава света, посебно Бразила, Турске, Јапана,
Мексика. Таква ситуација, за сада тихо, утиче на чињеницу да се све више поставља питање
проширења броја сталних чланица Савета безбедности.
Ма како посматрали улогу ОУН у обезбеђењу светског мира и безбедности, те позицију
великих сила и њихов утицај на њена званична тела, ипак, мале и неразвијене земље, пре
свега, морају се ослањати на званичну међународну организацију и у оквиру ње тражити
своја права, када им буду ускраћена.
 6.Основни подаци о НАТО
Организација Северноатланског уговора (North Atlantic Treaty Organization – NATO) јесте
савез суверених држава које су одлучиле да добровољно сарађују у циљу одбране
заједничких интереса. НАТО је формиран 4.априла 1949. године у Вашингтону, од стране
две северноамеричке и 10 европских суверених држава.
После неколико проширења, НАТО у 2018. години броји 29 држава чланица, а последња
чланица је постала Црна Гора, 2017. године. У завршној фази је процедура пријема Северне
Македније у НАТО, 2019. године, чиме се број чланица, за сада, заокружује на 30 држава.
Различити су погледи на циљеве формирања НАТО, али је чињеница да је тај савез
формиран у току врло изражених антагонизама између победница у Другом светском рату
– западних земаља, предвођених од стране САД, с једне и, СССР-а који је око себе окупио
групу источноевропских држава, с друге стране. Бојазан од нарастања утицаја „совјетског
комунизма“ посебно је изразио британски премијер Винстон Черчил, називајући тај утицај
„гвозденом завесом од Балтика до Јадранског мора“.
Према Северноатласнком уговору или Вашингтонском уговору, од 4. априла 1949. године,
основни циљ формрања НАТО јесте заштита слободе и безбедности свих његових чланица,
политичким и војним средствима. Међутим, често се у литератури среће и прагматичан
исказ циљева формирања НАТО, који се приписују првом генералном секретару - Лорд
Исмај. Наиме, тврди се да је Лорд Исмај истакао следеће циљеве формирања НАТО: 1)
Немачка под контролу, 2) СССР – ван западне Европе и 3) САД – у Европу.
Кључни део Вашингтонског уговора, који исказује суштину формирања НАТО, јесте његов
члан 5, у коме стоји: Потписнице сматрају да се оружани напад на једну или више њих, у
Европи или Северној Америци, треба сматрати нападом на све њих и зато се слажу да ће у
случају таквог оружаног напада. свака од њих. позивајући се на право индивидуалне или
заједничке самоодбране из члана 51 Повеље Уједињених Нација, помоћи потписници или
потписницама које су нападнуте, предузимајући одмах, саме и у складу с другим
потписницама, кораке који се сматрају неопходнима, укључујући употребу оружане силе,
да би повратиле и одржале безбедност Североатлантског подручја. Сваки такав оружани
напад и мере предузете као резултат тог напада морају се одмах пријавити Савету
безбедности. Такве мере морају се зауставити када Савет безбедности предузме мере
потребне за поновно успостављање и одржавање међународног мира и безбедности.
Од формирања (1949) до 2018. године, НАТО је имао неколико проширења.

7.Основне поруке Декларације са самита НАТО 2018. године

Политичке одлуке у НАТО доносе се консензусом. Међутим, чињеница је да највећи утицај

у Алијанси имају САД. Након што је на чело САД дошао председник Доналд Трамп (2016),
а због његових предизборних примедаба упућених на рачун функционисања НАТО, свет је
са нестрпљењем очекивао самит Алијансе, који се догодио 11 и 12. јула 2018. године у
Бриселу. На том самиту усвојена је Декларација у 79 тачака.
Основне поруке са самита НАТО у Бриселу (11-12.07.2018) могу се груписати у неколико
целина:
1) поновно (стално) истицање карактера НАТО,
2) однос према изазовима, ризицима и претњама безбедности,
3) посебан однос према Русији,
4) мере и активности у оквиру одбрамбеног концепта – „3600“ и
5) однос према другим државама и регонима света, као и сарадња са УН, ОЕБС и ЕУ358;

1) НАТО, тежишно, остаје одбрамбени савез, уз истицање члана 5. Вашингтонског уговора

те сви морају да буду убедјени да ће Алијанса да испуни ту обавезу, уколико нека од
чланица буде нападнута. Нови модел одбране, фигуративно, назван је “одбрана у 3600”.
Поред наведеног, истиче се да је НАТО и трансатлански безбедносни форум за
консултације и одлуке међу савезницима. Дакле, нису далеко од истине они који заговарају
тезу да је НАТО, у ствари, једини истински колективни систем безбедности у свету. Кључни
задаци НАТО утврђени су у Стратешком концепту: (а) колективна одбрана, (б) управљање
кризама и (в) кооперативна безбедност;
2) Констатује се да је Алијанса суочена са опасним, непредвидивим и флуидним
безбедносним окружењме, са трајним изазовима, ризицима и претњама од државних и
недржавних елемената, војног, хибридног, терористичког и другог каратера.
Концентрисани израз тих претњи јесте Русија, где се наводи: Руске агресивне акције,
укључујући претњу и употребу силе за постизање политичких циљева, оспоравају Алијансу
и подривају евроатлантску сигурност и међународно уређење засновано на правилима. Од
осталих претњи, истичу се: нестабилност и континуиране кризе на Блиском истоку и
северној Африци који подстичу тероризам и доприносе нерегуларној миграцији и трговини
људима (посебно ситуација у Сирији); хибридни изазови, укључујући дезинформационе
кампање и злонамерне сајбер активности, као и ширење оружја за масовно уништење и
напредне ракетне технологије;
3) Русија је „тема“ Декларације. Посебно, у тачкама 6. и 7., Русија се карактерише као извор
нестабилности и истиче: - “Евроатлантско безбедносно окружење постало је мање стабилно
и предвидиво као последица нелегалне и нелегитимне анексије Крима у Русији и сталне
дестабилизације источне Украјине; њене војне позиције и провокативне војне активности,
укључујући и границе са НАТО-ом, као што је распоређивање савремених двоструких
пројектила у Калињинграду, поновљено кршење НАТО савезничког ваздушног простора и
континуирано војно градјење на Криму; њене значајне инвестиције у модернизацију својих
стратешких снага; неодговорна и агресивна нуклеарна реторика; њене веће вјежбе без
примјене и све већи број њених вежби са нуклеарном димензијом. Ово је уједначено због
континуираног кршења Русије, непровођења и заобилажења бројних обавеза и обавеза у
области контроле наоружања и мера за изградњу повјерења и сигурности. Русија такође
изазива евроатлантску безбедност и стабилност кроз хибридне акције, укључујући покушај
мешања у изборне процесе и суверенитет наших народа, као што је случај у Црној Гори,
широко распрострањене кампање дезинформације и злонамерне сајбер активности.
Осуђујемо напад помоћу војног нервног агенса у Салисбуриу (Уједињено Краљевство) и
обратите пажњу на независну потврду организације за забрану хемијског оружја (ОПЦВ)
употребљеног нервног агенса. Велика Британија процењује да је веома вероватно да је
Руска Федерација одговорна за напад и да не постоји оправдано алтернативно објашњење.
У својој процени стојимо солидарно са УК”; (т.7) – „Оштро осуђујемо незакониту анексију
Крима Русији, коју ми не препознајемо и нећемо препознати. Дискриминација против
кримских татара и припадника других локалних заједница мора да се заврши.
Међународним надзорним структурама мора бити дозвољено да обављају свој основни
посао у циљу заштите људских права. Позивамо на потпуну имплементацију Минских
споразума од стране свих страна и подржавамо напоре нормандијског формата и
Трилатералне контакт групе. Одговор НАТО-а подржава ове свеукупне напоре, који
укључују санкције које су одлучиле Европска унија (ЕУ), Г7 и остали, да промовишу мирно
рјешење сукоба и да ријеше активности Русије. Позивамо Русију да обустави сву
политичку, финансијску и војну подршку милитантним групама и престане да интервенише
војно у регијама Доњецк и Луганск и да повуче трупе, опрему и плаћенике са територије
Украјине и врати се у Заједнички центар за контролу и контролу. Ми смо дубоко забринути
због употребе мучења и пребацивања украјинских грађана у затвор у Русији. Наглашавамо
важности безбедности и пуног и неометаног приступа Специјалној посматрачкој мисији
Организације за сигурност и сарадњу у Европи (ОЕБС), до и укључујући границу 359 Исто.
360 Исто. 139 између Русије и Украјине. Позивамо Русију да преокрене признање региона
Грузије у Абкхазији и Јужној Осетији као независних држава; да спроведе прекид ватре од
12. августа 2008. године, посебно повлачење руских снага са територије Грузије; да оконча
своју милитаризацију ових региона; и заустави изградњу граничних препрека. Такође
позивамо Русију да повуче своје трупе са територије Републике Молдавије и да настави да
се конструктивно ангажује у Процесу поравнања у Транснистрији”. Поред тога, Русија се
озбиљно оптужује за рушење цивилног авиона на лету МX-17 те, у складу са Резолуцијиом
2166 СБ УН позива (т.22) да “прихвати своју одговорност и да у потпуности сарађује са
свим напорима за утврђивање истине, правде и одговорности”;
4) НАТО формира додатне копнене, поморске и ваздухопловне снаге, да ојача своје брзо
(хитно) реаговање, посебно у окружењу Русије, као исказ “одбране у 3600”. У том смислу:
1) јачење на северо-истоку: формирање четири борбене групе јачине батаљона, око 4.500
војника, и њихово распоредјивање у Естонији, Летониј, Литванији и Пољској, 2)
црноморски регион - мултинационална бригаде за обуку у Румунији, 3) јачање националних
капацитета и сарадња НАТО са партнерима на Југу, 4) формирање центра за сајбер ратовање
у Белгији, 5) одржавање нуклеарних снага (чланице које их имају: САД, Француска и УК)
на нивоу одвраћања, односно у зависности колико то поштује друга страна – Русија
(програм СТАРТ), 6) опомена Русији да не поштује Бечки споразум о контроли
конвенционалног наоружања, те став да ће НАТО успети да одржи баланс и у тој области,
7) укупним снагама које дају за НАТО, савезници ће (т.14) додатно обезбедити: 30
поморских јединица, 30 тзв. тешких батаљона копнене војске и 30 ваздухопловних
ескадрила, са готовошћу за употребу у року од 30 дана и мање и 8) посебне мере за
оперативнију употребу НАТО снага: (а) обезбедити до краја 2019. године дозволе и
нечланица НАТО за брз прелазак границе (копно, море, ваздух), (б) до краја 2018. године
утврдити основне и алтернативне правце снабдевања и транспорта и (ц) појачати вежбовне
активности. С друге стране, НАТО „балистичка војна одбрана“ – БМД, која је оперативна
око Русије, тумачи се као брана интерконтиненталним ракетама са других простора, а не
као претња Русији, у шта руска страна нема поверења;
5) Из односа према другим земљама и регионима, као и сарадње са УН, ОЕБС и ЕУ, издаја
се однос према Западном Балкану, у коме се истиче: Западни Балкан се именује као регион
од стратешког интереса. У тачкама 59 – 64, дају се основни ставови и смернице за регион и
сваку државу понаособ. У том смислу: (1) НАТО је заинтересован за јачање сарадње са
Србијом, исказује значај нормализације односа Београда и Приштине и позива на
имплементацију постигнутих договора, (2) НАТО образлаже своје даље присуство на
Косову и Метохији, (на Косову, како стоји у т.60) али, “на мала врата”, подржава стварање
тзв. оружаних снага Косова, именујући их развојем безбедносних снага и ставом да ће то
подржати, (3) НАТО као свој успех види пријем Црне Горе у Алијансу (т.62) и позива и
друге земље да је следе, (4) отворен позив Македонији (т.62 и 63) да се прикључи Алијанси,
(5) Отворено се (т.64) подржава аспирација БиХ (Федерација БиХ, иако се тако не наводи,
већ БиХ као целина) за чланство у НАТО, али се, дипломатски опрезно, то увија у разне
обавезе које треба да се испуне. При томе, посебно се наводи Споразум из Талина 2010, по
коме је обавеза БиХ да се установи шта од одбрамбених средтсва постоји у Републици
Српској.
Недвосмислено, НАТО је најјачи политичко-војни савез, који је надрастао основну сврху
постојања (колективна одбрана) и постао истински форум 361 Исто. 362 Исто. 363 Исто.
140 међународне безбедности и кључни фактор управљања светским кризама, који је још
увек под доминантним утицајем САД. Од свог постанка (1949) НАТО се само једном позвао
на члан 5. Вашингтонског уговора, а то се десило након терористичких напада на Њујорк и
Вашингтон 11.09.2001. године. С друге стране, НАТО је предузео офанзивне војне
операције према СР Југославији (1999), мимо мандата Савета безбедности УН, али и
противно члану 5. Вашингтонског уговора.

8.Навести 10 принципа из Завршног документа КЕБС, Хелсинки 1975.

10 ПРИНЦИПА ЗАВРШНОГ АКТА ИЗ ХЕЛСИНКИЈА 1975:

1. Једнакост суверених држава

2. Уздржавање од употребе и претње силом
3. Непопвредивост граница
4. Територијални интегритет
5. Мирно решавање спорова
6. Немешање у унутрашње спорове
7. Поштовање људских права и основних слобода
8. Равноправност и право народа на самоопредељење
9. Сарадња међу државама
10. Савесно испуњавање обавеза по међународном праву.

9.Мисије ОЕБС на терену

Мисије на терену успостављају се на позив земље домаћина, а њихови се мандати
усаглашавају консензусом држава учесница. Кроз пројекте који одговарају на потребе
земаља домаћина, Мисије на терену доприносе развоју капацитета тих земаља. ОЕБС ради
и на решавању дуготрајних сукоба у региону који покрива примењујући договорене облике
деловања. Међу њима су преговори усмерени на постизање свеобухватног политичког
решења сукоба у Придњестровљу, Минска група ОЕБС-а, која преговорима настоји да
постигне мирно решење сукоба у НагорноКарабаху, као и међународни разговори у
Женеви, покренути након сукоба у Грузији у августу 2008, којима Организација председава
заједно са Уједињеним нацијама и Европском унијом. Сви ови делови ОЕБС-а, узети
заједно, помажу државама учесницама у изградњи поверења и у раду на остварењу
слободне, демократске, заједничке и недељиве евроатлантске и евроазијске безбедносне
заједнице.

Мисије ОЕБС на терену:

Југоисточна Европа:
• Присуство у Албанији
• Мисија у Босни и Херцеговини
• Мисија у Црној Гори
• Мисија на Косову
• Мисија у Скопљу
• Мисија у Србији.

Источна Европа:
• Мисија у Молдавији
• Пројектни координатор у Украјини
• Посебна посматрачка мисија у Украјини
• Посматрачка мисија на руским контролним пунктовима Гуково и Доњецк.

Јужни Кавказ:
• Лични представник Председавајућег ОЕБС-у за сукоб којим се бави ОЕБС-ова Минск
група.

Централна Азија:
• Центар у Ашхабаду
• Програмска канцеларија у Астану
• Програмска канцеларија у Бишкеку
• Програмска канцеларија у Душанбеу
• Пројектни координатор у Узбекистану.

10.Основни подаци о ОДКБ

Након распада бившег СССР, Русија настоји да реинтегрише део постсовјетских држава,
склапајући разноврсне споразуме и уговоре, па и у домену безбедности и одбране. Тако,
15.маја 1992. године у Ташкенту (Узбекистан) усвојен је основачки акт Уговора о
колективној безбедности, (Слика 25) који је 1. новембра 1995. године регистрован у
Секретаријату ОУН, дакле признат је као међународноправно лице. Од 18. септембра 2003.
године, савез се води као Организација уговора о колективносј безбедности – ОУКБ, али
носи назив ОДКБ, због речи на руском језику – Организација договора о коллективной
безопасности – ОДКБ. Од 02.12.2004. године, ОДКБ је посматрач (правно лице) у
Генералној скупштини УН.
Чланство у ОДКБ се мењало од његовог оснивања. Садашње чланице ОДКБ су: Русија,
Белорусија, Казахстан, Јерменија, Киргистан и Таџикистан. Чланице су биле и Грузија и
Узбекистан до 1999., а Узбекистан је у два наврата напуштао чланство (2006 и 2012). Поред
тога, потенцијални кандидати за чланство у ОДКБ су Египат, Иран и Индија, док су
посматрачи Авганистан и Србија (од 2013).

Шта је стварно ОДКБ? Одговор на ово питање има више углова посматрања и
различитих опсервација у теорији и пракси. Божидар Кнежевић за ОДКБ тврди да је то
руски облик успостављања политичко-војне сарадње на постсовјетском простору379. Друго
становиште, не малог броја аутора, јесте став да је ОДКБ савез супростављен (противтежа)
НАТО.
Негирајући став да је ОДКБ противтег НАТО, Кнежевић тврди да се те две
организације (савези) не могу изједначавати, иако имају исту клаузулу (члан споразума) о
колективној одбрани ако једна чланица буде војно нападнута. Свој став о томе Кнежевић
види у броју држава НАТО и ОДКБ, али и економским показатељима, посебно издвајањима
за одржавање савеза. Док ОДКБ има буџет од 3-5 милиона долара, дотле је годишњи буџет
НАТО око 2,5 милијардо долара. Такође, како истиче Кнежевић, на пример само је Русија
признала Абхазију и Јужну Осетију (Грузија), док то није учинила ниједна друга држава
чланица ОДКБ, што се у НАТО не би могло десити.
Да се ОДКБ и НАТО не могу сматрати „ривалима“ показују и подаци из праксе.
Наиме, све чланице ОДКБ су чалнице програма НАТО „Партнерство за мир“, где предњаче
Јерменија и Казахстан. Русија има посебан Уговор о сарадњи са НАТО, који је доста
„уздрман“ након анексије Крима, односно сукоба Русије и Украјине од 2014. године.
Такође, пажљиви аналитичари примећују да се НАТО и ОДКБ нису никада међусобно
оптуживали за поступање у пракси. На крају, снаге ОДКБ нису предвиђене за ангажовање
изван територије коју покривају државе чланице те организације.
Дакле, ОДКБ јесте више војни него политички савез наведених постсовјетских
држава, који предводи Русија. Савез јесте организован као брана агресији на неку од држава
чланица, али има и друге циљеве у домену безбедности, посебно у области борбе против
тероризма, наркоманије, организованог криминала, као и подршке у случају ванредних
ситуација. За разлику од НАТО, ОДКБ има изузетно оперативан начин формирања снага за
брзо реаговање, чије време формирања јесте значајно краће од тог времена предвиђеног у
НАТО.

11.Основни подаци о Шангајској организацији за сарадњу (ШОС)

Посебан облик организовања држава Азије, након распада СССР-а, јесте тзв. Шангајска
петорка, формирана (у Шангају, 1996) од стране пет држава: Кина, Русија, Казахстан,
Киргистан и Таџикисатн. Пријемом Узбекисатана у чланство, 2001. године, организација
добија данашњи назив – Шангајска организација за сарадњу (ШОС). Од 2017. године385,
ШОС се придружују Индија и Пакистан, тако да та организација данас броји осам држава
чланица (Слика 27). Укупна површина држава чланица ШОС је 30 милиона квадратних
километара (60% површине Евроазије), а број становника је једна четвртина светске
популације (1, 455 милијарди). Земље посматрачи у ШОС су: Авганистан, Белорусија, Иран
и Монголија. Поред тога, у току су преговори, па и званични позиви државама: Азербејџан,
Јерменија, Камбодџа, Непал, Турска и Шри Ланка.
Као и на примеру ОДКБ, тако и када је ШОС у питању, постоје различити погледи на
разлоге формирања тог савеза. Према званичним ставовима Кине и Русије, циљ формирања
ШОС био је да се спречи нестабилност у азијском делу постсовјетских држава, пре свега у
централној Азији. То је позната политика борбе против „три зла“ (тероризам, екстремизам
и сепаратизам). Званични Вашингтон, у почетку индиферентан, ипак, није одобравао
формирање ШОС, односно није посматрао ту организацију како су наводили Пекинг и
Москва, веће је сматрао (и сматра) стварањем нове „војне алијансе“.

ШОС је, недвосмислено, савез о сарадњи држава чланица, али и потенцијалних кандидата
за чланство и партнера. Та сарадња се одвија у политичкој, економској, али и безбедносној
равни. Иако, принципијелно посматрано, није а приори, усмерена против НАТО (САД),
ШОС јесте својеврсна полуга стварања мултиполарног света (више утицајних центара-
полова), која значајно спутава утицај САД у Азији. Њен безбедносни аспект, примарно,
усмерен је на борбу против тероризма, што је посебно закључено на самиту ШОС у Астани
(Казахстан), јуна месеца 2017. године. На том самиту, Индија и Пакистан су званично
постали чланице ШОС, а кључне безбедносне перспективе усмерене су на борбу против
терористичке организације ДАЕШ (ИСИЛ) и ревитализацију Групе за Авганистан, јер се та
замља сматра кључним генератором кризе у региону.

12.Први облици организовања у Европи после Другог светског рата

Европске интеграције су дуго биле предмет теоријских промишљања и практичних

предлога, до стварног почетка тих интеграција након Другог светског рата. Тако, не
залазећи у дубљу историју, подсећамо на речи аустријског грофа Рихард Коуденхове-
Калерги, који је 1923. године основао Паневропски покрет и 1926. године на првом
Паневропском конгресу одржаном у Бечу окупио је бројне личности из свијета политике и
истакао: „...Овај део света обухвата народе и државе које су у хаосу, на бурету барута
међународних сукоба, у области будућих сукоба. Ово је европско питање: међусобна
мржња Европљана која потреса атмосферу. (...) Европско питање биће решено само путем
уједињења европских народа. Највећа препрека стварању Сједињених Држава је 1.000
година ривалитета између двију најројнијих земаља Европе - Немаца и Француске ...“395
Након Другог светског рата, британски премијер Винстон Черчил одржао је 19. септембра
1946. године на Универзитету у Цириху говор који по многима представља први послератни
корак усмерен на европску интеграцију. Том приликом, Черчил је рекао: „Данас желим да
вам говорим о европској трагедији. (...) Постоји један лек који би могао, ако би био усвојен
глобално и спонтано од стране великог већине људи у многим земљама, попут чуда да
потпуно измени ситуацију и да учинити читаву Европу, или њену већу, слободан и срећан,
као што је данас Швајцарска. Који је то поуздани лек? То је обнова европске породице, или
оноликог њеног дела колико можемо обновити, и обезбеђивање структуре која би јој
омогућила да живи у миру, сигурности и слободи. Морамо да направимо неку врсту
Сједињених Европских Држава. (...) Први корак у обнови европске породице мора бити
партнерство Француске и Немачке.“
Дакле, идеје о европким интеграцијама су постојале и врло јасно су артикулисане. Основни
ралог што ниу успостављане, очевидно, био је безбедносног карактера. У Табели 29 је дат
краћи преглед значајнијих процеса (догађаја) европског интегрисања.
Иако се Черчилова изјава, као и Шуманова декларација сматрају првим званичним идејама
о европском интегрисању, ипак, велики број теоретичара изузетан значај у том процесу
придаје француском политичару Жану Монеу, кога и називају „оцем Европске уније“397.
Између осталог, Моне је поручивао: “Европа не може бити ограничена на угаљ и челик.
Институција Заједнице, која је почетак федералне државе, нема свог смисла ако не
резултира једним стварним политичким ауторитетом“.

Први облици Европског интегрисања:

1948-1949 - Хашка конференција (1948) утврђивање Статута будућег Савета Европе.

Лондонска конференција (1949) – усвојен Статут и формиран Савет Европе.
1950 - Француски министар спољних послова Роверт Шуман („Шуманова декларација“)
прдложио је оснивање Европске заједнице за угаљ и челик – ЕЗУЧ
1952 - Формиран ЕЗУЧ (Француска, З. Немачка, Италија, Белгија, Холандија и Луксембург).
Први председник „Високе власти“ ЕЗУЧ био је Жан Моне, који се, у суштини, сматра
идејним творцем формирања ЕУ.
1957 - „Рисмки уговор“ – формирање Европске економске заједнице – ЕЕЗ и Европске
заједнице за атомску енергију – ЕВРОАТОМ. Та година се званично узима за годину
стварања ЕУ.

13.Институционална организација ЕУ

Европски парламент је тело у коме су представљени грађане ЕУ. Парламент броји

укупно 750 чланова, а мандат изабраним члановима парламента траје пет година. Своје
одлуке Парламент доноси апсолутном већином, осим ако Уговор не предвиђа супротно.
Еверопски парламент, чије седиште је у Стразбуру, заједно са Саветом врши функцију
законодавног и буџетског органа, спроводи политичку контролу, даје мишљења по
одређеним питањима, бира председника Европске комисије и утврђује њен састав. У оквиру
Парламента, који поред генералног секретаријата има и 20 различитих комитета, питањима
из области спољне, безбедносне и одбрамбене политике Уније бави се Комитет за спољне
послове.
Европски савет чине шефови држава или влада земаља чланица, председник
Европске комисије, као и председник Европског савета. Европски савет утврђује опште
политичке смернице и приоритете развоја ЕУ, састаје се два пута годишње, а ако је то
потребно може се заказати и његово ванредно заседање. У области спољне политике и
безбедности, Савет дефинише опште принципе, смернице и приоритете спољне политике,
одређује политички оквир за доношење одлука из области ЗСБП и ЗБОП и усваја заједничке
стратегије.
Савет Европске уније је главно одлучилачко тело у ЕУ и, уз Европски парламент,
основни законодавни орган. Ради у више различитих формата, као што су Савет за опште
послове и Савет за спољне послове. За питања Заједничке спољне и безбедносне послове,
чији је ЗБОП, као њен интегрални део, надлежан је Савет за спољне послове, који је у овој
области и кључна институција Уније. Савет за спољне послове у области ЗСБП разматра
политичко-безбедносну ситуацију; покреће сопствене иницијативе и разматра иницијативе
чланица и других институција и органа ЕУ; разматра препоруке надлежних политичко-
војних тела Уније у овој области; доноси одлуке о свим битним питањима и активностима
Уније у области ЗСБП, као што су одлуке о предузимању конкретних акција ЗБОП, односно
мисија и операција под вођством Уније; врши надзор и контролу реализације спољних
акција Уније.
Европска комисија је извршни орган Уније и задужена је за унапређење и заштиту
општих интереса ЕУ. Као извршни орган Европске уније, Комисија управља развојем
Уније, осигурава поштовање њеног правног поретка и спроводи усаглашене политике у
оквиру Уније и међународне уговоре са спољним светом. Европска комисија има значајну
улогу у ЗСБП, нарочито у спољној политици и наступу Уније према трећим државама и
међународним организацијама. У области спољног деловања Уније, комисија иницира и
реализује међународне уговоре, одговорна је за рад дипломатских мисија ЕУ и одговорна
је за преговоре са трећим државама и међународним организацијама. Високи представник
Уније за спољне послове и политику безбедности један је од потпредседника комисије, који
непосредно руководи ЗСБП, сазива Савета за спољне послове и руководи радом Европске
службе за спољно деловање.
Суд правде има седиште у Луксембургу, састављен је од 15 судија, а његова
надлежност јесте да брине о поштовању прва приликом тумачења Уговора. Надлежност
суда правде је обавезна, а одлуке суда непосредно извршне на територији држава чланица.
Институционална организација и функционалне надлежности у ЕУ указује да ЗСБП
и ЗБОП спадају у основне надлежности највиших институција Уније. Њихове активности у
овим областима првенствено су усмерене на развој међувладине и међуинституционалне
сарадње у циљу јачања заједничких способности, субјективитета и јединства Уније за
очување европске безбедности и релевантније учешће и утицај у свим токовима на
међународној сцени.

14.Архитектура ЗСБП/ЗБОП ЕУ

Управни и извршни органи ЕУ у области у ЗСБП и ЗБОП су Високи представник

Уније за спољне послове и безбедносну политику, Политичкобезбедносни комитет, Војни
комитет, Цивилни комитет, односно Комитет за цивилне аспекте управљања кризама.
Високи представник Уније за спољне послове и безбедносну политику је управно-
извршни орган ЕУ уведен Лисабонским уговором. Основне дужности Високог
представника Уније су: води заједничку спољну и безбедносну политику Уније; председава
Саветом ЕУ за спољне послове и стара се о примени одлука и споразума у области ЗСБП;
делује и представља Унију у области ЗСБП ; предводи спољне акције Уније и руководи
радом спољнодипломатске службе ЕУ, координира и контролише рад сталних и ad hoc
делегација и других представника Уније у трећим земљама и међународним
организацијама.
Политичко-безбедносни комитет (ПБК) је највиши орган Заједничке спољне и
безбедносне политике и Заједничке безбедносне и одбрамбене политике и као такав и игра
централну улогу у одговору ЕУ на кризе.422 ПБК је под непосредним ауторитетом Савета
за спољне послове, а његова основна одговорност је управљање кризама, односно праћење
политичко-безбедносне ситуације, утврђивање и реализација одговора ЕУ на кризе. У
операцијама управљања кризом ПБК има задатак да врши политичку контролу и
стратегијско управљање операцијјама. У субординиране комитете и друга тела ЗБОП, који
раде под вођством и координацијом ПБК спадају: Војни комитет ЕУ, Политичко-војна
група, Комитет за цивилно управљање кризама.
Војни комитет ЕУ је највише војно тело ЗБОП. Чине га начелници генералштабова
оружаних снага земаља чланица ЕУ, које у свакодневном раду заступају њихови стални
војни представници при ЕУ. Војни комитет је форум за војне консултације и сарадњу
између чланица ЕУ у области превенције конфликата и управљања кризама и има
овлашћења за војно усмеравање свих војноодбрамбених активности које се предузимају на
нивоу ЕУ. У случају појаве кризе, на основу захтева ПБК, Војни комитет издаје
одговарајуће директиве Војном штабу ЕУ за израду нацрта стратегијских војних опција,
разматра нацрте свих опција и прослеђује их ПБК. Такође, Војни комитет надгледа све
аспекте рада Војног штаба и спровођење војних операција ЕУ са војног аспекта.
Цивилни комитет највише је наменско цивилно тело основано за непосредно
разматрање цивилних питања ЗБОП. Тежиште његовог рада јесте надгледање и вођење
цивилних мисија, саветовање ПБК на изради предлога и препорука Савету у вези са
предузимањем цивилних мисија у одговору на поједине кризе. Цивилни комитет чине
цивилни представници држава чланица, који су експерти или имају значајно искуство у
раду националних цивилних тела за ванредне ситуације или међународно искуство у
реаговању на кризе. Због пораста броја цивилних мисија расте потреба за успостављањем
додатних структура за цивилне аспекте управљања кризама.
Европска служба за спољно деловање успостављена је Лисабонским уговором с
циљем да омогући функционално обједињавање спољног наступа Уније и реорганизацију
њених органа за спољне активности у јединствен организациони оквир извршних структура
Уније у области спољног деловања, укључујући и структуре ЗСБП и ЗБОП. Њени главни
задаци су подршка Високом представнику Уније у извршавању његових обавеза у вођењу
ЗСБП и ЗБОП, као и у обављању дужности председника Савета за спољне послове и вођења
и координације спољних послова и акција комисије које проистичу из његове улоге
потпредседника комисије.
Органи који чине унутрашње интегрисане структуре ЗБОП су: Војни штаб ЕУ,
Директорат за управљање кризама и планирање, департман за Цивилно планирање и
управљање капацитетима и Ситуациони центар.
Војни штаб ЕУ јесте стална интегрисана војна структура ЕУ, а његова основна улога
је да „обезбеди војне експертизе структурама у оквиру Савета и пружи подршку заједничкој
европској политици безбедности и одбране, укључујући и подршку Унији у извођењу
војних операција за управљања кризама”424 Основни задаци ВШ ЕУ су: процена ситуације
и рано упозорење; израда војних експертиза и савета политичко-безбедносним телима ЕУ;
учешће у стратегијском планирању управљања кризама и изради планова операција; вођење
каталога потреба војних капацитета на располагању ЕУ и евалуације војних способности
снага и учешће у креирању оперативних штабова операција под вођством ЕУ.
Директорат за управљање кризама и планирање је цивилно-војна структура Уније
одговорна за стратегијско планирање и цивилних и војних мисија/операција у оквиру ЗБОП
која је успостављен 2009. године. Циљ успостављања Директорат за управљање кризама и
планирање је унапређење и интегрисање стратегијског планирања управљања кризама на
политичкостратегијском нивоу, нарочито са аспекта превазилажења цивилно-војног
дисбаланса капацитета за планирање.
Јединица за Цивилно планирање и управљање капацитетима је стална, интегрисана
цивилна штабна структура првенствено намењена за планирање, развој, вођење и
надгледање цивилних мисија у оквиру ЗБОП. Главни задаци CPCC су: процена ситуације
са цивилног аспекта и процене расположивих капацитета и потреба у функцији
стратегијског планирања цивилних мисија; планирање и развој снага за цивилне ЗБОП
мисије.
Ситуациони центар је аутономно тело ЕУ које непрекидно прати и процењује
догађаје и ситуацију широм света, са тежиштем на актуелним и потенцијално кризним
регионима, тероризму и пролиферацији оружја за масовно уништење. Ситуациони центар
је директно потчињен кабинету Високог пред ставника Уније, а информације о ситуацији у
Европи и свету доставља и другим институцијама и телима Уније које су надлежне за
ЗСБП/ЗБОП. Такве информације доставља и размењује и са државама чланицама.
Три аспекта тзв. техничког дела ЗБОП по Лисабонском уговору заслужују посебну
пажњу. То су: 1) мисије и операције ЕУ, 2) Европска одбрамбена агенција и 3) Борбене
групе ЕУ. С обзиром да је о мисијама и операцијама било речи, осврнућемо се на Европску
одбрамбену агенцију и борбене групе ЕУ.

15.Европска одбрамбена агенција

Европска одбрамбена агенција - EOA (European Defence Agency – EDA) формирана

је 12. јула 2004. године и представља значајан инструмент држава чланица Европске уније,
а посебно министарстава одбране тих земаља у контексту решавања низа питања одбране и
безбедности. Свеобухватан ангажман држава чланица ЕУ од пресудног је утицаја на ток
активности, деловање и успешан рад EОA. У том смислу, агенција блиско сарађује са оним
доносиоцима одлука и стручњацима држава чланица, који представљају кључне актере у
процесу планирања одбране, инвестиционих улагања у области истраживања и технологија,
набавке савремене опреме и других питања од значаја за одбрамбену индустрију и тржиште
наоружања и војне опреме.
Свој рад и планиране активности агенција спроводи у оквиру дефинисаног и, сходно
утврђеним надлежностима, прихваћеног стратешког оквира. Тај оквир чине четири
корпоративне стратегије, узајамно повезане чврстим везама заснованим на темељима
заједничке спољне и безбедносне политике Европске уније. Усвајање поменутих стратегија
је у надлежности Управљачког комитета EОA, а кључна поља деловања фокусирана су на
следеће области:
• развој одбрамбених способности (Development of defence capabilities),
• промовисање истраживања и технологија у области одбране (Promotion of defence
esearch and Technology – R&T),
• промовисање сарадње у области опремања наоружањем и војном опремом
(Promotion of armament cooperation) и
 • стварање конкурентног тржишта наоружања и војне опреме и јачање технолошке
и индустријске базе Европске уније (Creation of a competitive European Defence Equipment
Market and strengthen the EDTIB).
Ове четири области деловања окосница су за формирање ланца у развоју потребних
одбрамбених способности, почев од дефинисања захтева преко истраживањaи сарадњe, до
испоруке наоружања и војне опреме из индустријских капацитета. Тако успостављен и
општеприхваћен интегрисани прилаз доприноси кохерентном развоју способности, где се
захтев и испорука НВО оптимално повезују са тежиштем на рационализацију времена и
трошкова средстава, не нарушавајући постављене циљеве са аспекта квалитета,
поузданости и функционалности. Већа сарадња и међусобна повезаност држава чланица ЕУ
ће, с друге стране, обезбедити успешно реструктурирање индустријских капацитета, те
унапређење механизама понуде и тражње наоружања и војне опреме у европским
размерама, што је и примарна потреба индустрије.
Прва од наведених корпоративних стратегија, „Развој одбрамбених способности”,
представља кључну карику у развоју потребних одбрамбених способности, а циљеви
дефинисани у стратегији реализују се кроз План развоја способности. План развоја
способности (Capability Development Plan – CDP) обезбеђује земљама чланицама поуздану
слику о процени трендова и захтева за развој способности у краткорочном, средњорочном
и дугорочном периоду, у циљу добијања информација н еопходних за доношење
националних одлука у домену инвестиција у одбрани.
Циљ друге од поменутих стратегија „Истраживање и технологија у области одбране
„(European Defence Research & Technology – EDRT)”, јесте успостављање ефективнијег
механизма деловања на истраживања и технологије у области одбране ради подршке у
достизању потребних војних способности. EDRT стратегија дефинише циљеве, односно
крајње жељена стања „Ends” у смислу кључних технологија за инвестирање, средства
којима се то реализује „Means” и начина „Ways” за имплементацију истих, реализацијом
акционих планова.
Трећа стратегија EОA „Сарадње у области опремања наоружањем и војном
опремом” (European Armaments Cooperation EAC) усмерена је на промоцију и јачање
сарадње у области наоружања и војне опреме, кроз подршку у изградњи потребних
способности. Ова стратегија дефинише начине за побољшање ефективности и ефикасности
европских програма развоја наоружања и војне опреме кроз спровођење низа акција,
примењујући научене лекције и раније стечена искуства, што је детаљније дато у документу
„Водич кроз најбољу праксу у сарадњи у развоју наоружања и војне опреме – Guide to
Armaments Co-operation Best Practice”.
И на крају, четврта стратегија „Технолошка и индустријска база Европске уније” –
European Defence Technological and Industrial Base (EDTIB), описује будући изглед Европске
одбрамбене индустрије, засноване на: потребним Способностима, Компетентности и
Конкурентности (Capabilitydriven, Competent and Competitive).
16.Глобална стратегија ЕУ 2016. – основни подаци

За ЕУ је 2016. година значајна по бројним показатељима, међу којима се издвајају

два: (1) Референдум у Уједињеном Краљевству (23.06.2016), на коме је изгласана одлука о
изласку те земље из Уније и (2) усвајање Глобалне стратегије за заједничку спољну и
безбедносну политику ЕУ. Чињеница је да је излазак УК из Уније заокупио светску јавност,
али је евидентно да се разлози за такав чин различито тумаче. Поред истицања разлога за
излазак УК из ЕУ, предвиђана су четири „црна“ сценарија након што УК напусти ЕУ: 1)
распад ЕУ, 2) распад Уједињеног Краљевства, због могућег референдума у Шкотској да
остане у ЕУ, 3) драстичан поремећај тржишта и 4) распад берзи434. Раздруживање Уније и
УК је у току, а одвија се у складу са Лисабонским уговором, у коме се, по први пут, утврђује
да нека земља може да иступи из ЕУ. Чињеница је да излазак УК из ЕУ, поред наведених
разлога, оставља дубок траг да даљи развој Уније, у сваком, па и безбедносном смислу.
У претходно делом наведеним условима који оптерећују Унију у другој деценији
овог века, а посебно након референдума у УК, ЕУ у августу 2016. године усваја Глобалну
стратегију за спољну и безбедносну политику ЕУ - Заједничка визија, заједничко деловање:
јача Европа (The Global Strategy for the EU’s Foreign and Security Policy – Shared Vision,
Common Action: A Stronger Europe)435, што аналитичари квалификују као: 1) притисак
унутрашње јавности и 2) покушај одговора Уније на недаће које су је задесиле.
Није само BREXIT утицао на опредељење Уније да усвоји нову безбедносну
стратегију. Наиме, још од 2013. године трају напори у ЕУ за доношењем такве стратегије,
који су унутрашњим и процесима у окружењу само били успорени. Ти напори су, пре свега,
утврђени процеурама рада у ЕУ,односно чињеницом да се документи типа стратегија
стављају на ревизију сваке четири године. Био је то случај и са Европском стратегијом
безбедности из 2003. године, те је тадашњи високи представник ЕУ за аспољне послове
Хавијер Солана, на захтев Европског савета, у децембру месецу 2008. године, поднео
извештај о спровођењу Европске стратегије безбедности, познат под називом „Остваривање
безбедности у свету који се мења“. Међутим, тај извештај Хавијера Солане није наишао на
значајније одобравање Европске стратегије и, може се рећи, прошао је незапажено. У том
смислу, следеће разматрање Европске стратегије безбедности било је заказано за 2013.
Годину.
Усвајање нове стратегије треба посматрати и у светлу закључака које је усвојио
Европски савет у децембру 2013. године436. Најпре, на бази ових закључака Европска
комисија је припремила „Извештај о примени саопштења Европске комисије о
одбрани“437. Извештај се, баш као и саопштење које је припремила, баве начинима који
могу унапредити сарадњу у домену одбрамбене индустрије. Фокус је био на унутрашњем
тржишту, истраживањима и индустријској политици све у циљу да ЕУ боље искористи
војноиндустријске капацитете којима располажу чланице и све у сврху одговора на
новонастајуће безбедносно окружење. Европски савет је указао и на неопходност измена
Европске стратегије безбедности.
Други важан извештај у чијем крилу је такође неопходно посматрати потребу
усвајања ЕУ Глобалне стратегије јесте „Ивештај Високе представнице и ЕОА за потребе
састанка Европског савета у јуну 2015. године.438“ Документом се препознају хибридне
претње, значај поморске безбедности, граничне контроле, борбе против сајбер претњи, али
и безбедности у домену животне средине, те питања природних катастрофа. Борба против
тероризма и питање миграција нису обухваћени овим документом. Када је реч о одговорима
које треба пронаћи они се налазе у домену интензивније и неометане сарадње индустрија
одбрана на унутрашњем тржишту, бољем и одрживијем финансирању мисија и операција
ЕБОП, ефикаснијем генерисању цивилних снага за мисије, сарадњи са међународним
партнерима и организацијама, даљем развоју концепта снага за брзо реаговање и што је
нарочито занимљиво отварању могућности за коришћење члана 44 Лисабонског споразума
о флексибилности у сарадњи код питања одбране и безбедности.
 Одлука да се започне нови циклус разматрања измена ЕСБ је донета на састанку
Европског савета, 25. и 26. јуна 2015. године440, а нова стратегија под наведеним називом
– Глобална стратегија за заједничку спољну и безбедносну политику ЕУ, презентована је у
августу 2016. године.
Глобална стратегија ЕУ, након њеног објављивања, изазвала је реаговања у свету,
што је сасвим разумљиво. Очекивања да ће нова стратегија бити веома различита у односу
на ону из 2003. године само делимично су се остварила. Наиме, остајући на фону процедура
које се примењују у изради стратегија, Глобална стратегија 2016 је узела у обзир укупност
процеса у међународним односима, са тежиштем на позицији ЕУ, као и пројекције развоја
Уније у домену спољне и безбедносне политике.
Нова - Глобална стратегија за спољну и безбедносну политику Европске уније,
операционализована је на уводни део и четири поглавља. По броју страна чак скоро три
пута је већа од своје претходнице из 2003. године. Такође, може се приметити да је језик
којим је писана мање оптимистичан, те да се може осетити и одређени призвук
забринутости, што је и природно имајући у виду околности у којима је настала. То је јасно
и из прве реченице уводника Високе представнице, Федерике Могерини: „Сврха, чак и
постојање, наше Уније доведени су у питање“.

17.Стратегија националне безбедности САД 2017. – основни подаци

Стратегија националне безбедности САД јесте обавеза сваке нове администрације

на власти, још од доба председника Роналда Регана (1981- 1989)464. Те стратегије, у
постхладноратовском периду, колоквијално, називају се и по именима председника:
Бушова (старији), Клинтонова, Бушова (млађи), Обамина и Трампова.
Последњу деценију прошлог века, кад су САД у питању, карактерисале су стратегије
председника Буша (старији) и Клинтона. Те стратегије биле су усмерене на учвршћивање
лидерске позиције САД у свету и успостављање глобалног униполаризма. Врхунац
лидерске позиције САД догодио се крајем прошлог века, управо на педесету годишњицу од
формирања НАТО, а практично је испољен агресијом Алијансе на Савезну Републику
Југославију, 1999. године.
Почетак XXI века пољуљао је нерањивост и супериорност САД, практично испољен
терористичким актима на Њујорк и Вашингтон 11.09.2001. године. Администрација
председника Буша (млађи) доноси тзв. ратничку стратегију националне безбедности, а у
Уводнику председника Буша стоји: Америка је и рату. Ово је ратнодопска национална
стратегија безбедности, коју захтева озбиљан изазов са којим се суочавамо - пораст
тероризма који подстиче агресивна идеологија мржње и убијања, која се америчком народу
у потпиности приказала 11. септембра 2001. године466. Та стратегија од стране
администрације, поред ратничког епитета, квалификована је и као преемптивна. Разлика
између превентивног и преемптивног је у следећем: превентивно се реагује на лични осећај
угрожености (на пример – стојите, а змија поред вас гмиже, узимате ашов и убијате змију).
Преемптивно, пак, подразумева да реагујете на евидентан наговештај сопственог
угрожавања од некога или нечега (дакле, не дирате змију која гмиже поред вас, јер ће отићи
својим путем, међутим, ако се змија устреми на вас, тада реагујете). Наведено објашњење
разлике између превентивног и преемптивног дао је Чарлс Кегли, који је упозоравао
америчку администрацију да у случају превентивне стратегије може да буде
оквалификована као агресивна, јер стварна претња није наступила, већ је само
наслућена467. Практично испољавање америчке стратегије Буша млађег посебно је
евидентна на простору Ирака и Авганистана.
Администрација председника Обаме донела је две стратегије националне
безбедности (2010 и 2015). Аналитичари се слажу да је прва од те две стратегије (2010), у
суштини, била стратегија ублажавања (стишавања) Бушове (млађи) „ратничке“ стратегије,
а што је и практично демонстриран напуштањем Ирака и Авганистана. Међутим, за
релативно „стишавање“ америчке агресивности, аналитичари наводе и активности других
великих сила, пре свега Русије и Кине, као и проблеме са којима се Обама суочавао на
унутрашњем плану (економија). Кад је у питању Русија, то је почетак њеног повратка на
светску сцену, који се практичн испољио краткотрајним ратом у Грузији 2008. године и
усвајањем прве стратегије националне безбедности Руске Федерације, 2009. године. Са
друге стране, више је него евидентан снажан продор Кине, у економским глобалним
релацијама, с једне, као и оштро супрстављање америчким активностима у Јужном
кинеском мору (Тајван), с друге стране. Када је кинески председник Си Ђинпинг, 2013.
године званично објавио кинеску стратегију за наредни век, познату под именом Један појас
– један пут468, „куцнуо је час“ да се Америка поново постави лидерски. Поред тога, потребу
за новом стратегијом нарочито је иницирао и велики утицај Русије на ратна збивања око
Сирије, као и сукоб са Украјином око Крима, 2014. године. Обамина администрација доноси
Стратегију националне безбедности 2015. године, која покушава да врати примат САД и да
до знања ривалима ко је ко. Тако на пример, у тој стратегији Русија је сврстана у групу
терористичких организација или опаких болести (ебола), односно као претња највишег
нивоа469. Обамина стратегија иницирала је тешње повезивање запада (САД и европских
земаља), пре свега у сузбијању Русије (увођење санкција Русији због сукоба са Украјином),
до те мере да су бројни аналитичари међународних односа видели долазак новог хладног
рата, који прети да прерасте и у велики рат. У таквим условима, долази до смене
администрација у САД и на изборима 2016. године побеђује Доналд Трамп.
Предизборна кампања за председника САД 2016. године и наступи Доналда Трампа
многе аналитичаре су стављали у дилему – о чему се ради и, може се рећи, мањи део је
предвиђао његову победу на изборима. Стога, са нестрпљењем се очекивала нова стратегија
националне безбедности САД. Ту стратегију председник Трамп је обзнанио јавности
18.11.2017. године.
Стратегија националне безбедности САД из 2017. године структуирана је у: Уводник
председника Трампа, Увод, пет целина и Закључак. Кључни садржаји стратегије, написане
на 55 страна (прве четири целине) јесу четири витална национална интереса САД, циљеви
и активности (питања и подпитања - механизми) за њихово остваривање. Пета целина
стратегије јесте њен регионални аспект, односно примена на поједине регионе света.
Четири витална национална интереса САД, утврђена у стратегији, јесу: 1) Заштита народа,
територије и америчког начина живота, 2) Промовисање америчког просперитета, 3)
Очување мира кроз снагу и 4) Унапређење америчког утицаја.
У стратегији је, методолошки коректно, за наведена 4 витална нацинална интереса
утврђено 14 кључних питања (стратешких циљева) и 16 подпитања (подциљеви) и тачно
100 приоритених акција (механизама и инструмената) за њихово остваривање. Основни
мото стратегије јесте Трампов став – Америка на првом месту. Најобимнији део стратегије
јесте операционализација и разрада виталног националног интереса – Обезбеђење мира
кроз снагу.
Садржаји до сада донетих америчких стратегија националне безбедности се
међусобно знатно разликују и немају уобичајену структуру ка што је то случај код таквих
докумената највећег брја земаља света. Тако, и у Трамповој стратегији се уочава другачији
приступ у односу на начин и стил изражавања администрација претходних председника
САД. Такав случај је и код идентификовања кључних изазова, ризика и претњи
безбедности, како глобалној, тако и безбедности САД.
Кључне претње безбедности Трамова стратегија види и експлицитно исказује у
Русији и Кини, које се именују као ревизионистичке земље. При томе, Русија је кључна
опасност у војном (безбедносном) смислу, док је Кина главни ривал у економском погледу.
Тек иза та два кључна изазова, следе остали које стратегија означава на следећи начин: 1)
да диктаторски режими у Северној Кореји и Ирану настоје да дестабилизују регион и
угрожавају интересе САД и њихове савезнике, 2) џихадски терористи и транснационалне
криминалне организације, посебно ИСИС и ал-Каида, настоје да нанесу штету САД, 3) иако
је америчка војска најјача на свету, неки „играчи“ настоје да подрију ту моћ, развојем
нуклеарног наоружања (Северна Кореја), као и деловањем „испод прага“ дозвољених
средстава, 4) способност искоришћења информационог простора је посебан аспект
конкурентног света, која се посебно експлоатише у областима економије и оружаних снага.
Највећи део политичких елита света занимао је Трампов став – Америка на првом
месту. Тај став, у стратгији, има два пола: 1) вратити се сопственим интересима и
ревитализовати Америку, а затим 2) постати лидер у свету, јер је јака Америка (лидерство
САД) интерес напредног света.
Недвосмислено се намеће закључак да је најновија стратегија националне
безбедности САД (Трампова стратегија) остала на фону већине тих стратегија од када се
доносе – Америка мора да буде лидер света. То је типичан пример теорије реализма
спроведен у пракси. На такав закључак наводи и став из закључка саме стратегије: То је
стратегија доминације, која експлицитно истиче реализам (приоритет моћи) у
међународним односима и свет „по мери“ САД.

18.Основни подаци о ЦИА

Најзначајнија и најпознатија обавештајна служба САД јесте Централна обавештајна

агенција (CIA), која је формирана наведеним Законом о националној безбедности 1947.
године, а њена организациона структура у функционално деловање се стално дограђују. У
основи CIA је организована у Кабинет директора и четири дирекције.
Дирекција за обавештајне послове (DI) основана је 2. јануара 1952. године и са
Дирекцијом за операције (DO) представља два најважнија дела CIA. У складу са улогом
коју је добила, дирекција је постала један од "најважнијих елемента Владе САД за израду
обавештајних анализа". Временом су њена овлашћсња проширена и на остале делове IC,
тако да, nоред израде завршних обавештајних извештаја и процена, има обавезу и
реализацију задатака од заједничког интереса за целокупну IC.
У оквиру израде завршних обавештајних докумената и студија (прва функција), Dl
је ангажована у највећој мери на изради поверљивих дневних, седмичних и мeceчниx
обавештајних публикација за nотребе информисања спољнополитичких одлучилаца. У
дневне документе сnадају: 1) "Председнички дневни билтен" (President's Daily Brief- PDB),
који се израђује у виду компилације обавештајних сазнања највећег значаја за nотребе
председника и његовог штаба, у оквиру њихових дужности на плану националне
безбедности. Билтен се израђује за председника, потnредседника. и друге високе
функционере извршнс власти одређене од стране председника; 2) ''Економски референтни
обавештајни билтен" (Economic Executitiv's Iпtelligence вrief - EEIB) и З) ''Обавештајни
билтен за највише функционере извршне власти" (Senior Executive lпtlligence Brief - SЕIВ).
Периодични, односно серијски документи које израђује ова дирекција су: 1) Регионални
прегледи (Regional Reviews), односно периодичне процене (дневне и месечне) о
политичким, економским, војним и социјалним кретањима у иностранству значајним за
америчке интересе. Израђују их регионални аналитички уреди, и тичу се најзначајнијих
региона у свету у којима САД имају своје интересе; 2) Извештаји о тероризму (Тће Terorism
Review), су производ Контратерористичког цеитра (Counterterorism Center· - СТС), тичу се
тренутних трендова међународних терористичких активности, и представљају хронологију
међународних терористичких инцидената; 3) Надзор наркотика (Тће Narcotic Monitor)
недељно израђује Центар за криминал и наркотике и везан је за проблеме трговине и
производње наркотика у целом свету; 4) Прегледи о пролиферацији наоружања
(Proliferation Digest); и 5) Извештај о међународној трговини оружја (lnternational Аrms
Тrаdе Report), кога издаје Уред за трансиационална питања (Office of Transnational Issues).
Што се тиче истраживачких обавештајних докумената (Research lпtelligence), DI је
задужена за израду: 1) Специјалних обавештајних извештаја (Special lntelligence Report -
SIR) за извештавање политичких креатора у оквиру доношења спољнополитичких одлука;
2) Обавештајних меморандума (lntelligence Memorandum - IМ), који служе целокупној
политичкој заједници за упознаваље о свим питањима везаним за извршавање њихових
дужности; и 3) Обавештајни извештаји (lпtelligence Report - IR) садрже процену квалитета
обавештајне подршке политичкој заједници, укључујући и резултате базичних
истраживаља, информисања и сл.
Дирекција за операције (DO), бивша Дирекција за планирање (Directorate оf Plans),
вуче корене од "Уреда за политичку координацију" (Office оf Policy Coordination - ОРС),
који је био задужен за спровођење послератних програма тајних операција. ОРС је основан
1948. године, тајном наредбом NSC бр. 10/2 (Natioпal Security Council Directive No. 10/2), на
иницијативу председника Трумана, који је његовим оснивањем избегао обавезу тражења
одобрења од Конгреса за предузимање тајних операција. Спајањем ОРС и Уреда за
специјалне операuије (Office of Special Operations), такође једне полусамосталне
организације основане 1948. године, оснива се 1951 , .Дирекција за планираље или "Одељак
тајне службе" (Clandestine Services), која ће на крају добити назив Дирекција за операuије.
Основне функuије DO су планирање, организовање и реализација: (а) тајног прикупљања
обавештајних информација (claпdestine collection), и (б) тајних акција (covert actions) у
сарадњи са војним обавештајним службама, оружаним снагама и Државним
секретаријатом. Делокруг рада DO подељен је, дакле, у две основне области: "а)
прикупљаље обавештајних података првенствено шnијунажом (прибављање обавештајних
података тајним средствима), и б) тајне акције, којима се жели утицати на унутрашњу
политику других земаља - што се понекад назива и "интервенцијом" - тајним средствима".

19.Изазови, ризици и претње у стратегији националне безбедности Русије

У Стратегији националне безбедности РФ (2015) изазови, ризици и претње националној

безбедности не обрађују се као посебан део. У оквиру другог поглавља (тачке 7-29 и тачка 43),
помињу се углавном уобичајени изазови, ризици и претње, као што су: политички, економски, војни
и информациони притисци на РФ од стране САД и западних савезника; милитаризација; ширење
НАТОа и јачање његових потенцијала око руских граница; оружани конфликти у окружењу;
тероризам; нарушавање животне средине; опасност од ширења нуклеарног, хемијског и биолошког
оружја и других опасних материја, које могу да дођу у руке и терористима; злоупотреба
информационих и других високих технологија на плану манипулација са расположењем грађана,
укључујући и фалсификовање историје; активности организованог међународног криминала на
плану трговине људима и наркотицима; корупција; деловање специјалних служби страних
земаља;деловање радикалних друштвених група које користе националистичку и екстремну
религиозну идеологију; деловање страних невладиних организација усмерених на рушење
традиционалних руских вредности путем „обојених револуција”; незаконите миграције; деловање
разних организација које путем савремених телекомуникационих средстава пропагирају
идеологију фашизма и екстремизма;еколошки проблеми, недостатак пијаће воде, демографски
дисбаланси, епидемије, дужничка криза и др.

20.Обавештајно-безбедносни систем Русије – општа шема

Обавештајно-безбедносни систем бившег СССР-а је био један од најразвијенијих система те врсте у

свету. Распадом СССР (1991), тај систем је претрпео значајне промене и трансфрмисан је у
обавештајно-безбедносни систем Руске Федерације, али је његова организованост и сложеност као
једног од најмоћнијих система у свету и даље његова карактеристика.

21.Обавештајно-безбедносни систем Француске – општа шема

Од свих европских држава Република Француска једна је од оних које имају највише
искуства у обавештајном и контраобавештајном супротстављању савременим
безбедносним претњама (тероризму, организованом криминалу, итд). На то указује
савремен и веома моћан обавештајно-безбедносни систем, који има дугу традицију развоја.
Основу његовог деловања представља политичко-правни систем Француске ске, који је
својеврсна комбинација председничког и парламентарног система. На челу државе је
председник, који има и одређене прерогативе извршне власти, уз постојање парламентарног
учешћа.
 22.Обавештајно-безбедносни систем Велике Британије – општа шема

Велика Британија има дугу традицију развоја обавештајно-безбедносног система,

али до његовог нормативног одређења и уређења дошло је тек крајем XX века, доношењем
Закона о служби безбедности (The Security Service Act) од 27. априла 1989. године, са
амандманима из 1996. године,547 Закона о обавештајним службама (Intelligence Services
Act) од 26. маја 1994. године, као и неких других правних акта као што су: Закон о заштити
података из 1998. године, Закон о доступности информација из 2000. године, Закон о
људским правима из 1998. године, Закона о контроли примене полицијских овлашћења
(RIPA) из 2000. године као и Закона о тероризму из 2006. године.
Руковођење обавештајно-безбедносним системом поверено је Влади и носиоцу
извршне власти. За функционисање обавештајних и безбедносних установа одговоран је
преседник Владе.

23.Обавештајно-безбедносни систем Немачке – општа шема

Историјски посматрано, а и у савременим условима, Немачка има један од најразвијенијих

и најорганизованијих обавештајно-безбедносних система, посебно у домену обавештајне
делатности.

24.Кључни безбедносни проблем Западног Балкана – идеја о „великој

Албанији“

Jedan od ključnih bezbednosnih problema na Zapadnom Balkanu jeste ideja o stvaranju

tzv. velike Albanije. Ideja o stvaranju «velike Albanije», prema brojnim izvorima, datira od
Prizrenske lige 1878. godine, kao ideje o stvaranju tzv. albanskog vilajeta u okviru Otomanskg
carstva. Ideja o «velikoj Albaniji» posebno je postala aktuelna nakon agresije NATO na SR
Jugoslaviju (1999) i stvaranja protektorata UN na Kosovu i Metohiji. Iako pojedini analitičari
odvojeno posmatraju proces «otimanja» Kosova i Metohije od Srbije i stvaranje «velike Albanije»,
ipak, to je neraskidiv red poteza u projekcijama albanskih nacionalista i pojedinih zapadnik
«ktitora». Koliko bi nezavisnost Kosova stvorila problem Srbiji, toliko bi nastajanje «velike
Albanije» pogodilo sve zemlje okruženja, s obzirom na zahteve za teritorijama koje bi obuhvatila
tzv. velika Albanija.

25.Стратегија ЕУ за Западни Балкан 2018. – основни подаци

Zvaničan naziv Strategije EU za Zapadni Balkan glasi: Verodostojna (kredibilna) perspektiva

proširenja za Zapadni Balkan i pojačano angažovanje EU na Zapadnom Balkanu (A Credible
Enlargement Perspective for and Enhanced EU Engagement with the Western Balkans).
Dokument je struktuiran u četiri celine. Celine strategije EU za Zapadni Balkan: I Celina
Kredibilna perspktiva proširenja – kredibilni napori i reforme na Zapadnom Balkanu (Kljucna
opredeljenja: nijedna zemlja ne ispunjava uslove za prijem, vladavina prava, konkurentnost
privrede-pružanje podrške, bilateralni sporovi, primena pravila i standard EU, naredni koraci na
putu zemalja ZB u EU (ilustacija primera Crne Gore i Srbije). II Celina Kredibilna perpsektiva
proširenja – kredibilna podrška EU (Kljucna opredeljenja: pojačana podrška vladavini prava,
jačanje angažovanja u oblasti bezbednosti i migracija, podrška društveno-ekonomskom razvoju,
povećanje povezanosti, pokretanje Digitalne agende za Zapadni Balkan, podrška pomirenju i
dobrosusedskim odnosima). III Celina Priprema EU za doček novih članica(Kljucna opredeljenja:
institucionalna pitanja, osiguranje finansijskih sredstava za uspešno pristupanje, komunikacije
(strateške). IV Celina Zaključci Šest glavnih inicijativa koje će sadržati Akcioni plan za
sprovođenje strategije, (navedene u prethodnim celinama): Vladavina prava, Bezbednost i
migracije, Socioekonomski razvoj, Transportna i energetska povezanost, Digitalna agenda,
Pomirenje i dobrosusedski odnosi. Strategija EU za Zapadni Balkan, kako i u samom dokumentu
stoji, sadrži politički, ekonomski i bezbednosni aspekt. Ključno pitanje te strategije jeste
normalizacija odnosa Beograda i Prištine. Strategija EU za Zapadni Balkan, kao zasebna strategija,
mora se posmatrati u skladu sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom Unije i
Zajedničkom bezbednosnom i odbrambenom politikom, kao njenim delom, s razloga što zemlje
kandidati za članstvo u Uniji imaju obavezu da svoje strategije i politike postepeno približavaju
propisima EU.

26.Изазови, ризици и претње у стратегији Хрватске, Црне Горе и

Албаније

Хрватска:

- Нерешена питања разграничења с појединим суседним државама

- Политичко и обавештајно деловање према Хрватској од стране држава које су сукобљене
са НАТО и ЕУ - Хибридни деловање
- Тероризам (мало вероватан, али велике последице)
- Екстремизам појединаца и група унутар Хрватске
- Корупција - Организовани криминал - Кибернетичке претње
- Неповољни глобални економски трендови, осетљивост на поплаве и природне несреће и
пораст сиромаштва
- Неповољна демографска структура
- Енергетска зависност - Климатске промене
- Нарушавање околине
- Заостала минско-експлозивна средства
- Природне и људским деловањем изазване несреће.

Црна Гора:

- међународни тероризам,
- организовани криминал,
- трговина опојним дрогама и оружјем,
- илегалне миграције,
- трговина људима,
- пролиферација ОМУ,
- растућа глобална разлика богатих и сиромашних,
- економски и социјални проблеми
- природне, техничко-технолошке, хемијске, биолошке и радиолошке катастрофе,
- епидемије,
- вишак застарелог оружја и муниције,
- глобално загревање, емисија штетних гасова и уништавање озона,
- смањење плодних пољопривредних површина и резерви пијаће воде,
- информатичка безбедност, односно компјутерски криминал.

Албанија:

1. Велика могућност појављивања: корупција и организовани криминал; енергетска криза;

неконтролисани тероризам и угрожавање личне сигурности; сајбер напади и угрожавање
животне средине и природне несреће
2. Мале могућности појављивања, а ако се испоље имају високе последице: трористичкин
напади и напади ОМУ на територији Албаније; пандемије; верски радикализам; регионална
криза са утицајем на безбедност Албаније и конвенционални напад на Албанију или неку
чланицу НАТО
3. Мала могућност појављивања, а ако се испоље имају низак ниво утицаја на безбедност
Албаније: субверзивне активности и шпијунажа против Албаније; финанисјка глобална или
регионална криза; последице климатских промена и раст емиграције на територији
Албаније.

27.Национални интереси Албаније, Хрватске и Црне Горе

Албанија:

- Заштита и консолидовање суверенитета, територијалног интегритета и независности

- Очување уставног демократског поретка
- Јачање права и суштинских вредности
- Чување идентитета и националних вредности
- Повећање добробити друштва.

Хрватска:

- Безбедност становништва, територијални интегритет и суверенитет Р. Хрватске

- Добробит и просперитет грађана
- Национални идентитет, међународни углед, и утицај Р. Хрватске
- Положај Хрвата у Босни и Херцеговини, и у другим државама и у исељеништву.

Црна Гора:
У Стратегији НБ Црне Горе из 2008. године утврђено је 18 националних интереса у домену
безбедности У Нацрту стратегије националне безбједности Црне Горе из 2018. године
национални интереси се деле на:
1) Стратегијске интересе и
2) Остале важне интересе Црне Горе.
Те две групе садрже укупно 30 националних интереса, свака група по 15580. Такво
опредељење, кад су национални интереси у питању, поготово њихов број, не срећемо нити
у једној познатој стратегији националне безбедности.

28.Оружане снаге земаља региона: модел попуне, бројно стање и буџет

Модели попуне оружаних снага, углавном, јесу професионална војска и

комбиновани модел. Комбиновани модел, поред професионалног састава, подразумева и
војнике који, у складу са законским решењима, имају обавезу служења редовног војног
рока. У последње две деценије све земље окружења напустиле су комбиновани модел
попуне оружаних снага и прешле на потпуно професионални састав. При томе, законска
обавеза служења војног рока није у потпуности укинута, односно иста је „замрзнута“, а
остављена је могућност добровољног служења војног рока.
Када се помене бројно стање оружаних снага (војске), пре свега, мисли се на
мирнодопски контигент. Наиме, познато је да оружане снаге имају мирнодопску и тзв.
ратну организацију и формацију. Због великих финансијских издатака потребних за
одржавање војске, бројност оружаних снага у миру значајно је мања од ратних планова и
пројекција. Та констатација евидентна је за сваку земљу региона. При томе, на бројно стање
војске не утичу само финансијски издаци, већ се узимају у обзир и претње безбедности,
припадање колективнсм систему одбране (НАТО) и други чиниоци.
Оружане снаге (војска) јесу изузетно скуп део државног апарата, посматрано у
номиналном издвајању за потребе војног буџета (буџета одбране). У погледу издвајања за
потребе војног буџета значајно је неколико карактеристика. Прво, под снажним утицајем
САД установљена је теза да је свака држава која за потребе војске издваја у буџет одбране
више од 2% бруто друштвеног производа (БДП) „милитантна земља“583. Друго, временом
се, у свим земљама региона, усталио начин расподеле буџета одбране на три дела: 1) издаци
за персонал; 2) издаци за оперативне трошкове и 3) издаци за капиталне инвестиције
(инфраструктура и опремање). Тако, иделаном расподелом буџета одбране сматра се однос
наведених издатака у сразмери: 40% за персонал, 30% за оперативне трошкове и 30% за
капиталне инвестиције. Тај „идеал“ достижу само најразвијеније земље света, као што су
САД, Велика Британија, Немачка и Норвешка. Препоручљивом расподелом буџета
одбране, од стране НАТО, (ПзМ), тај однос је 50% за персонал, 30% за оперативне трошкове
и 20% за капиталне инвестиције. Чињеница је да ниједна земља окружења није ни близу
препоручљивој, а камоли „идеалној“ расподели буџета одбране.

29.Оружане снаге земаља региона: мисије и задаци и потребне

способности
 Примењујући НАТО доктрину, или у оквиру партнерских циљева (Програм
Партнерство за мир), све оружане снаге земаља окружења имају стратешки и доктринарно
слично утврђене мисије и задатке. Уобичајено, три су основне мисије оружаних снага: 1)
одбрана земље, 2) међународна војна сарадња, која обухвата и учешће у мултинационалним
операцијама и 3) подршка цивилним властима у супростављању претњама безбедности.
За наведене мисије (и операционализоване задатке), оружане снаге развијају
потребне способности. У готово свим оружаним снагама земаља окружења примењује се
сличан модел оперативних способности, преузет од НАТО – Кључне оперативне
способности (Essential Operational Capabilities). Са мањим разликама у називу у оружаним
снагама земаља окружења, скуп кључних оперативних спосбности чине:
• правовремена расположивост снага (Timely Force Availability),
• ефективна обавештајна делатност (Effective Intelligence),
• размештање и мобилност (Deployability and Mobility),
• ефективно ангажовање (Effective Engagement),
• ефективно командовање, контрола и комуникације (C3), (Effective Command,
Control and Comunication),
• логистичка одрживост (Logistic Sustainability) и
• преживљавање и заштита снага (Survivability and Force Protection).

30.Обавештајно-безбедносни систем Хрватске – општа шема

Nakon raspada bivše SFR Jugoslavije bezbednosno-obaveštajni sistem Hrvatske je prolazio kroz
nekoliko faza reformi, da bi se težišno uspostavio Zakonom iz 2006. godine. Savet za nacionalnu
sigurnost (bezbednost) čine: predsednik Republike; predsednik Vlade; član Vlade zadužen za
nacionalnu bezbednost; ministar odbrane; ministar unutrašnjih poslova; ministar spoljnih poslova;
ministar pravde; savetnik predsednika Republike za nacionalnu bezbednost; načelnik Glavnog
stožera (Generalštaba); direktor SOA-e, direktor VSOA-e i šef Kancelarije Saveta za nacionalnu
bezbednost (vođa, kako je imenovan u navedenoj Monografiji).

31.Основни подаци о обавештајно-безбедносним системима Албаније,

БиХ и Македоније

Албанија се сматра изузетком по питању цивилних и војних служби безбедности.

Од 1991., до 1999. године цивилна служба безбедности је била Национална информативна
служба (Sherbimi Informativ Kombetar – SHIK), која се од 1999. године назива Државна
информативна служба (Sherbimi Informativ Shteteror – SHIS). Касније су формиране нове
службе безбедности у оквиру Министарства унутрашњих послова, Министарства правде и
Министарства финансија. Такође, постоји и једна војна служба – Одбрамбена обавештајно-
безбедносна агенција – ООБА, чији рад је уређен Законом о Одбрамбеној обавештајно –
безбедносној агенцији, где је иста иста именована као генерални директорат у оквиру
Министарства одбране.
 Цивилна служба безбедности у БиХ зове се Обавештајно-безбедносна агенција –
ОБА, која је установљена 2004. године спајањем служби безбедности које су одвојено
функционисале у Федерацији БиХ и Републици Српској. У оквиру заједничких оружаних
снага БиХ, а што је уређено Законом о одбрани, формиран је Обавештајно-безбедносни род,
надлежан за обављање обавештајно-безбедносних послова и пружа помоћ ОБА у обављању
контраобавештајних активности и прикупљања војних података.607 Посебна агенција која
је формирана 2002. године при Полицији, а под директним је надзором Министарства за
безбендост, јесте Државна агенција за истраживање и заштиту, која носи скраћеницу -
СИПА (енгл. State Investigation and Protection Agency - SIPA) јер је формирана у складу са
Дејтонским мировним споразумом (1995). Данас СИПА располаже са 850 запослених, који
су организовани у 11 организационих јединица на територији БиХ, са седиштем у Сарајеву.
Македонија има две цивилне службе безбедности: 1) Обавештајна агенција,
основана Законом из 1995. године и 2) Управа за безбедносноконтраобавештајне послове,
успостављена Законом о унутрашњим пословима. Такође, постоји и Војна обавештајно-
безбедносна служба, која се налази у Министарству одбране и чији је рад уређен Законом о
одбрани.

32.Полицијски систем у БиХ – Република Српска

Полиција у РС је тип централизованог модела. Структура полиције, као подсистема

безбедности, у Републици Српској конституисана је сходно територијалном устројству
власти, а детерминисана је Уставом и законима, првенствено Законом о унутрашњим
пословима. Поменутим законом се уређују надлежност, делокруг и основи организације и
руковођења у Министарству унутрашњих послова, полицијски и други унутрашњи послови
из надлежности Министарства. Закон регулише дужности и права овлаштених службених
лица, државних службеника и осталих запослених у Министарству, контролу и јавност рада,
права из радног односа, дисциплинску и материјалну одговорност, као и стручно
оспособљавање и усавршавање запослених у Министарству.
Основне организацијске јединице у седишту Министарства унутрашњих послова су:
Кабинет министра, Директор полиције, Управе и Служба, а ван сједишта Министарства
центри јавне безбједности. Организацијске јединице у сједишту Министарства су и
инспекторати, бирои, центри, јединице, одјељења, одсјеци и тимови, а ван сједишта то су:
станица јавне безбједности, полицијска станица, сектор, одјељења, јединице, оперативно
дежурство, одсјеци, групе и станична одјељења полиције.
Министарством руководи министар унутрашњих послова, а директор полиције
организује, усмерава, контролише, координира и води све полицијске активности. Директор
полиције за свој рад одговоран је министру и Влади. Министарство унутрашњих послова
обавља стручне послове који се односе на заштиту од угрожавања Уставом утврђеног
поретка и угрожавања безбедности Републике, заштиту живота и личне безбједности
грађана, заштиту свих облика својине, спрјечавање и откривање кривичних дјела,
проналажење и хватање учинилаца кривичних дела, одржавање јавног реда и мира.

33.Полицисјки систем у БиХ – Федерација БиХ

 За разлику од Републике Српске, где се ради о централизованој структури полиције,
у Федерацији БиХ полиција је организована на децентрализованој основи, уз
подразумевајуће елементе координације. На федералном нивоу постоји Федерално
министарство унутрашњих послова.
Ради ефикаснијег извршавања послова Законом о унутрашњим пословима
Федерације, али и другим прописима из опсега рада Министарства унутрашњих послова
утврђена је унутрашња организација министарства, која се своди на: Кабинет министра;
Сектор за управне послове; Полицијска академија; Инспекторат за надзор рада агенција за
заштиту људи и имовине; Сектор за материјално-финансијске послове; Сектор за опће и
заједничке послове; Реферат за стручне и административне послове за рад Уреда за
притужбе јавности.617 Оперативни полицијски послови у надлежности су Управе полиције
којом руководи директор Управе полиције. Директор полиције за свој рад одговора Влади
Федерације и министру. Директор полиције и министар не могу бити из истог
конститутивног народа.
Кантоналним министарством управља министар, а у Министарству оперативним
пословима бави се Управа полиције, којом руководи полицијски комесар. Кантонална
управа полиције састоји се углавном од три организацијске јединице: канцеларије комесара
полиције, сектора униформисане полиције и сектора криминалистичке полиције. Ниже
организацијске јединице су полицијске управе и оне су успостављене по територијалном
принципу. Наиме, полицијска управа надлежна је за територију једне или више општина.
Тако, Министарство унутрашњих послова Кантона Сарајево чине МУП у сједишту и пет
Полицијских управа. Прва полицијска управа Министарства унутрашњих послова Кантона
Сарајево надлежна је за територију општина Центар и Стари град. У наведеним општинама
Прва полицијска управа дјелује преко полицијских станица као најнижих организацијских
јединица (ПС Центар и ПС Стари град). Друга полицијска управа надлежна је за територију
општине Ново Сарајево, непосредно дјелујући преко полицијске станице Ново Сарајево.
Трећа полицијска управа надлежна је за територију општине Нови град, гдје је
стационирана полицијска станица Нови град итд.

34.Полицијски систем у БиХ – СИПА

Законом о државној агенцији за истраге и заштиту конституисана је Државна

агенција за истраге за заштиту као управна организација у оквиру Министарства
безбједности БиХ, са оперативном самосталношћу, основана ради обављања полицијских
послова. На челу агенције, којој се већ у закону даје скраћеница SIPA (State Investigation and
Protection Agency), налази се директор, а финансира се из буџета БиХ.
Послови из надлежности SIPA-е су спречавање, откривање и истрага кривичних дела
из надлежности Суда Босне и Херцеговине, а посебно: организованог криминала,
тероризма, ратних злочина, трговине људима и других кривичних дјела против човјечности
и вриједности заштићених међународним правом, те тешког финансијског криминала. SIPA
прикупља обавештења иподатака о наведеним кривичним делима те прати и анализира
безбедносну ситуацију и појаве које погодују настанку и развоју криминалитета.
 Активности које спроводи SIPA у функцији су пружање помоћи Суду и Тужилаштву
Босне и Херцеговине у прикупљању обавештења, те извршавање налога Суда и Главног
тужиоца БиХ. Уједно, SIPA обавља физичку и техничку заштиту лица, објеката и друге
имовине заштићене по Закону о државној агенцији за истраге и заштиту. У надлежности
SIPA-е је заштита сведока, као и спровођење међународних споразума о полицијској
сарадњи и других међународних инструмената у њеној надлежности, те криминалистичка
експертиза.
Органи управе и друга тела, службе и друге институције у БиХ, ентитетска и
кантонална министарства унутрашњих послова, царинске и пореске власти, финансијска
полиција, тела за везу са Интерполом, надлежна тела Брчко Дистрикта БиХ и друга
одговарајућа тела дужна су сарађивати са SIPA-ом и на њен захтев пружити помоћ SIPA-и
у обављању послова из њене надлежности те координирати делатности из своје
надлежности, у складу са законом и другим прописима о заштити извора, метода и осталих
нејавних информација.

35.Полиција у Хрватској – општи аспект и организациона шема

Значајније реформе полицијског система у Хрватској почињу најавом отцепљења од

СФРЈ, односно проглашењем Устава из 1990. године, настављају се током ратних сукоба
1991-1995 и од 1995. године теку континуирано у разним интервалима. Подршку реформи
полицијског система у Хрватској, као и у другим државама региона, пружао је ОЕБС.
Процес демократизације хрватске полиције се по завршетку ратних сукоба 1995.
године заснивао на пет кључних принципа: 1) деполитизација, 2) демилитаризација, 3)
професионализација, 4) демистификација и 5) бројчано смањење састава. Под
деполитизацијом полиције се подразумевало прекидање тесних веза између политичара и
полицијских руководилаца које су у прошлости имале за резултат то да је полиција
првенствено служила интересима владајуће партије, те да је постојао несумњив политички
утицај на свакодневне полицијске активности, као и на селекцију и пријем у службу.
Принципи деполитизације и демистификације су непосредно повезани са
професионализацијом полиције. То значи да како политички утицај (оправдаван
друштвеним интересима) и заштита коју пружа мистификација постају слабији, у дело
ступа професионализација, која треба да повећа поузданост полиције кроз образовање и
имплементацију различитих механизама одговорности.
Како се задатак полиције мења њеним преласком из ратног у мирнодопско стање,
она више не треба да се бави стварима као што је надзор припадника опозиције, нити је
више у и функцију одбране земље, због чега је било потребно пажљиво испланирати и
спровести смањење укупних буетских трошкова и броја запослених, сагласно стандардима
Европске уније.
Реформа полиције у Републици Хрватској је симболично окончана 22.децембра
2010. године, затварањем Поглавља 24 (Правда, слобода и безбедност) у преговорима о
приступању Европској унији.
У полицијском систему Хрватске постоје следеће управе: Управа полиције; Управа
криминалистичке полиције; Управа за границу; Оперативно – комуникацијски центар
полиције; Команда специјалне полиције; Центар за криминалистичка вештачења, (нови
назив је: Центар за форензична испитивања, истраживања и вјештачења "Иван Вучетић") и
Полицијска академија.

36.Полиција у Црној Гори

Почетак процеса реформе полиције у Црној Гори везује се за израду Студије о

реформи обавештајно-безбедносних служби у бившој СР Југославији коју је 2001.године
сачинио Центар за демократску контролу оружаних снага (DCAF) из Женеве. У тој студији
су изнети основни принципи функционисања обавештајно-безбедносних служби у
демократској држави и дати одговарајући предлози за почетак реформи са предлогом
њихове динамике.627 У нормативном и организационом смислу, ове препоруке су
спроведене доношењем Закона о полицији 2005. године628 и Уредбе о измјенама и
допунама Уредбе о организацији и начину рада државне управе, коју је Влада Црне Горе
усвојила 19. октобра 2005. године. Према том акту, Управа полиције Црне Горе је
успостављена као самостални орган државне управе.
У надлежности Полиције Црне Горе, сходно одредбама Закона о унутрашњим
пословима, спадају: заштита безбедности грађана и Уставом утврђених слобода и права;
заштита имовине; спречавање вршења и откривање кривичних дела и прекршаја;
проналажење и хватање учинилаца кривичних дела и прекршаја и њихово довођење
надлежним органима; одржавање јавног реда и мира; обезбеђивање јавних окупљања
грађана; обезбеђивање одређених личности и објеката; инспекцијски надзор и контрола
безбедности у саобраћају; гранична контрола; контрола кретања и боравка странаца;
обезбеђивање услова за несметан рад судова и државног тужилаштва; обезбеђење услова за
извршење задржавања лица и други послови одређени законом.
У седишту Управе полиције су успостављене следеће организационе јединице:
Сектор криминалистичке полиције, Сектор граничне полиције, Сектор полиције опште
надлежности, Сектор за обезбјеђење личности и објеката, Оперативно комуникациони
центар, Специјална антитерористичка јединица, Посебна јединица полиције, Форензички
центар, Одјељење за аналитику, унапређење рада и развој полиције и Одјељење за
телекомуникационе и електронске технологије.
Управа полиције има две јединице за посебне намене: 1) Посебну јединицу полиције
(ПЈП) и 2) Специјалну антитерористичку јединицу (САЈ). САЈ је класична полицијска
антитерористичка јединица, док је ПЈП милитаризована полицијска јединица, формирана у
последњој деценији XX века како би парирала Војсци Југославије (од тада je значајно
смањена). Ове јединице извршавају задатке за које су потребне посебне вештине и
обученост и помажу редовној полицији у извршавању сложених задатака. Такође, обе
јединице имају задатак да учествују у борби против тероризма и организованог криминала.

37.Полиција у Македонији

Паралелно са процесом међународног признања Македоније, током 90- их година

ХХ века успостављао се и безбедносни систем те земље. Основу тог система су чиниле
службе државне и јавне безбедности Министарства унутрашњих послова (Министарство за
внатрешни работи - МВР). Формирање новог безбедносно-обавештајног система окончано
је 1995. године, доношењем новог Закона о унутрашњим пословима637 и посебног Закона
о Агенцији за обавештајни рад.638 Стим у вези, процес преуређења дотадашње Службе
државне безбедности у Македонији је од почетка био детерминисан нуждом да се свим
средствима очува тек успостављена независна држава.
Унутрашња организациона структура македонске полиције није била прецизније
утврђена Законом о унутрашњим пословима из 1995. године, већ је то учињено тек 2006.
године, када је донет Закон о полицији.640 Према одредбама поменутог закона, послови из
делокруга јавне безбедности – заштита личне и имовинске сигурности, спречавање
криминала, откривање починилаца кривичних дела, обезбеђење државне границе,
одржавање јавног реда и контрола саобраћаја, врше се у организационим јединицама Бироа
за јавну безбедност (БЈБ), као органау саставу Министарства унутрашњих послова.
На челу Бироа за јавну безбедност је директор, кога на предлог министра
унутрашњих послова именује Влада, на период од четири године. Директор је самосталан
у извршавању задатака из надлежности Бироа, а за свој рад одговараминистру и влади.
Организациону структуру Бироа за јавну безбедност у седишту Министарства чине: Сектор
полиције, Сектор за безбедност саобраћаја, Сектор криминалистичке полиције, Сектор за
пограничне послове и миграције, Сектор за организацију, стратешко планирање и развој
полиције, Сектор за сарадњу са НАТО и класификовање информација, Сектор за аналитику,
истраживање и документацију, Сектор за управљање људским ресурсима, Центар за обуку,
Оперативни центар. Поред тих служби, које у односу на подручне организационе јединице
Министарства имају коoрдинирајућу улогу, Бироу за јавну безбедност су потчињене и
централне полицијске службе, које су надлежне за непосредно поступање на целој
територији Македоније: Одељење за борбу против организованог криминала; Одељење
криминалистичке технике; Сектор за међународну полицијску сарадњу; Одељење за
обезбеђење личности и објеката; Одељење за посебне јединице (Јединица за брзе
интервениције, Јединица за специјалне задатке и Јединица за обуку и подршку);
Хеликоптерска јединица; Сектор за заједничке послове и Одељење за управне послове.
Поред Бироа за јавну безбедност, као орган у саставу Министарства унутрашњих
послова налази се и Управа643 за безбедност и контраобавештајни рад (Управа за
безбедност и контраразузнавање – УБК). То је ресорска безбедносно-обавештајна служба,
надлежна за послове заштите од шпијунаже, тероризма и других активности извршених
насилним средствима, којима се угрожавају или подривају уставом утврђене демократске
институције.
Територијална организација македонске полиције обухвата осам сектора
унутрашњих послова (Битољ, Велес, Куманово, Охрид, Скопље, Струмица, Тетово и Штип)
и 19 одељења унутрашњих послова. У саставу тих подручних јединица су полицијске
станице опште надлежности и полицијске станице саобраћајне полиције.

38.Општи аспект система националне безбедности Републике Србије

Србија је држава дуге историје, традиције и културе, с једне и својеврстан пример

чињенице да је рат историјска законитост развоја људског рода, с друге стране. Од доба
Стефана Немање па до 21.века, Србија је прошла различите периоде самосталности и
независности, удруживања у друге државне ентитете до поновне самосталности 2006.
године. Векови стварања државности чине бурну историју српског народа и других
етничких заједница које су битисале у истој држави између истока и запада. Од 1918., до
2006. године, Србија је биа део разних државних ентитета: Краљевина Срба, Хрвата и
Словенаца; Краљевина Југославија; Федеративна Народна Република Југославија;
Социјалистичка Федеративна Република Југославија; Савезна Република Југославија и
Државна Заједница Србија и Црна Гора. Непун век до поновне независности један је од
битних услова анализе тренутне позиције и перспективе Србије као државе, а тиме и њеног
система националне безбедности. Општи миље тренутне позиције Србије остао је
принципијелно исти – између (новог) истока и запада.
Од 2000. године, још за време СРЈ и касније ДЗ СЦГ, Србија декларативно и
суштински прокламује стратешки интерес и циљ – пут ка Европској унији. Политички
луцидно, али недовољно конкретно, након раздруживања са Црном Гором, најављују се тзв.
четири стуба спољне политике Републике Србије: 1) САД, 2) Русија, 3) Кина и 4) ЕУ. Та
„четворостубна“ спољнополитичка оријентација Србије има и други касније (2010)
званично записан изглед. Наиме, у Белој књизи одбране, из 2010. године, стоји: Значајни
аспекти будућег карактера безбедности и одбране Републике Србије биће: стратешко
определење за пуноправно чланство у ЕУ; регионална сарадња као императив стабилног
безбедносног окружења; унапређење сарадње са САД, Кином и Руском Федерацијом;
интезивирање односа са државама Африке и Латинске Америке.

39.Појам система националне безбедности Републике Србије

Дефиницију система националне безбедности Републике Србије, кад је нормативна

регулатива у питању, срећемо једино у документу Стратегија националне безбедности
Републике Србије (у даљем: Стратегија нацоналне безбедности). Та дефиниција гласи:
Систeм нaциoнaлнe бeзбeднoсти прeдстaвљa нoрмaтивнo, структурнo и функциoнaлнo
урeђeну цeлину (eлeмeнaтa) чиjoм сe дeлaтнoшћу oствaруje зaштитa нaциoнaлних интeрeсa
Рeпубликe Србиje.
Формално-логичком анализом наведене дефиниције уочаваамо да се у њој разликују
четири дела: 1) норматива система, 2) функције система, 3) организација система и 4) циљ
система.
Иако се наведеној дефиницији може упутити више примедаба са методолошко-
сазнајног аспекта посматрано, ипак, она ће бити костур око кога ћемо анализирати систем
националне безбедности Републике Србије. Управо с разлога примедаба на наведену
дефиницију, у ранијем делу уџбеника смо и дали једну коректнију дефиницију система
националне безбедности, а одредбе о систему националне безбеднсти Републике Србије
подвешћемо аргументованој критици.

40.Циљеви система националне безбедности Републике Србије

Opšti cilj sistema nacionalne bezbednosti operacionalizuje se u ciljeve njegovih podsistema

(subjekata), koji se preko zadataka dovode do realizacije opšteg cilja. Tako, formulisanje cilja bilo
kog podsistema sistema nacionalne bezbednosti, polazi od opšteg cilja. U Nacrtu strategije
nacionalne bezbednosti (2018) utvrđeno je šest nacionalnih interesa, koji su operacionalizovani na
28 strateških ciljeva.
1.Očuvanje suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti. Ciljevi su: odvraćanje od
oružanog ugrožavanja i efikasna odbrana; očuvanje Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija
u sastavu Republike Srbije; jačanje ugleda i međunarodnog položaja Republike Srbije;
prevencija i otklanjanje separatističkog delovanja.
2. Očuvanje unutrašnje stabilnosti i bezbednosti. Ciljevi su: zaštita ljudskih i manjinskih
prava i sloboda građana; vladavina prava i dalji razvoj demokratije i demokratskih institucija;
unapređenje bezbednosti građana, države i društva; normalizacija prilika i odnosa u
Autonomnoj Pokrajini Kosovo i Metohija; efikasna državna uprava.
3. Očuvanje srpskog naroda i nacionalnih manjina i njihovog kulturnog, verskog i
istorijskog identiteta. Ciljevi su: razvoj demografskog potencijala; nacionalno jedinstvo i
razvoj kulturnog, verskog i istorijskog identiteta; unapređenje položaja nacionalnih manjina;
poboljšanje položaja i zaštita prava i interesa dijaspore i Srba u inostranstvu; zaštita kulturnih
i istorijskih dobara značajnih za Republiku Srbiju i njene građane.
4. Očuvanje mira i stabilnosti u regionu i svetu. Ciljevi su: doprinos razvoju međunarodnih
odnosa u skladu sa međunarodno preuzetim obavezama; doprinos očuvanju međunarodnog
mira i bezbednosti; poštovanje međunarodnog prava i unapređenje međusobnog poverenja;
doprinos jačanju regionalne stabilnosti i unapređenje dobrosusedskih odnosa; jačanje
svestranih bilateralnih odnosa sa svim državama, uz uvažavanje uzajamnih interesa; jačanje
aktivnog učešća u radu međunarodnih organizacija.
5. Evropske integracije i članstvo u Evropskoj uniji. Ciljevi su: oblikovanje modernog i
razvijenog društva zasnovanog na zajedničkim evropskim vrednostima koje su deo srpskog
nacionalnog identiteta i istorijskog nasleđa; dostizanje unutrašnje spremnosti za članstvo u
Evropskoj uniji; unapređenje nacionalne bezbednosti i odbrane kroz proces evropskih
integracija.
6. Ekonomski razvoj i ukupni prosperitet. Ciljevi su: poboljšanje životnog standarda
građana; ekonomski napredak; zaštita prirodnih bogatstava i dobara od opšteg interesa i
očuvanje zdrave životne sredine; unapređenje obrazovanja, naučni i tehnološki razvoj;
unapređenje ekonomske i energetske bezbednosti.

41.Карактеристике система безбедности Републике Србије –

кооперативна безбедност

Република Србија, као самостална и независна држава, јесте чланица колективног система
безбедности (ОУН) и регионалног система (ОЕБС). Сматрајући да је безбедност основни предуслов
опстанка и развоја држава и друштава, Србија је чврсто опредељена за примену принципа
кооперативне безбедности, на мултилатералном и билатералном плану. Поред општег
декларативног и суштинског залагања за мир и безбедност, те поштовања међународних аката у
домену безбедности и одбране, Република Србија даје и конкретан допринос у кооперативној
безбедности. Тај кооперативни допринос у домену безбедности посебно се огледа у следећим
активностима: учешће Војске Србије и других снага одбране у мултинационалним операцијама под
мандатом УН и ЕУ; прекогранична мултилатерална и билатерална безбедносна сарадња, како
служби безбедности, тако и снага полиције и других снага безбедности; укљученост у бројне
регионалне иницијативе које имају и безбедносни карактер и друго.

42.Карактеристике система безбедности Републике Србије – војна

неутралност

Војна неутралност није новина у међународним односима, односно то је историјски

механизам, који се и данас примењује од стране појединих држава. Свакако, општа и војна
неутралност су мењали свој карактер до данашњих дана. У савременим условима кључне
одредбе за дефининисање појма војна неутралност јесу: (1) војна неутралност у савременим
међународним односима јесте трансформација сталне неутралности настала у историјском
контексту превредновања односа према рату у поимање нове парадигм изазова, ризика и
претњи безбедности, (2) војна неутралност је званично прокламована и практичним
поступањем државе потврђена одлука о неприпадању ниједном војном савезу, првенствено
у сфери одбране, (3) војна неутралност је непосредан израз мирољубиве политике државе и
њеног суздржавања од учешћа у рату између других држава, изузев у рату који тој држави
буде наметнут, (4) војна неутралност има упориште у Повељи УН (члан 51.), односно на
признатом праву сваке државе на самоодбрану, као и Завршном документу из Хелсинкија
(1975), где се та неутралност експлицитно утврђује (признаје) и (5) војна неутралност може
бити предмет међународног признавања или наметања статуса некој држави, или
“прећутно” признат статус, без формално утврђених докумената.
Војна неутралност Републике Србије, експлицитно, не налази се у Уставу Републике
Србије, нити у једном нормативном (закони, уредбе) или стратегијско-доктринарном
документу. Одредбу о војној неутралности Србије, у званичним документима наше земље,
први пут срећемо у тачки 6., Резолуцији Народне скупштине о заштити суверенитета,
територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије.
Војна неутралност Србије прокламована је 2007. године у изузетно сложеној и
тешкој ситуацији у којој се наша земља нашла после свих догађања од 1991. године, а
посебно након НАТО агресије 1999. године. Укљештена између НАТО (предвођен од
стране САД) и (тада) немоћне Русије, успостављеним протекторатом УН на Косову и
Метохији (од 1999), пропалим Ахтисаријевим планом за Косово и Метохију и најављеним
једностарним проглашењем независности Косова (догодило се 2008), Србија је „повукла
изнуђен потез“ – прокламовала војну неутралност.
Чињеница да војна неутралност није експлицитно уграђена нити у једном правном
или стратешком документу Србије, али и други разлози, утицали су на опредељење „за“ и
посебно „против“ те неутралности, како у окружењу, тако и у самој Србији. Противници
војне неутралности Србије, као аргументе својих ставова истичу бројне облике сарадње и
партнерства са НАТО, статус посматрача у ОДКБ, учешће у мултинационалним
операцијама УН и ЕУ, приближавање ЗБОП ЕУ, као и највљено учешће Војске Србије у
борбеној групи ЕУ.
Војна неутралност је иманентна одбрани, што се другим речима исказује као
„ослонац на сопствене снаге“. У складу с наведеним, и у постојећој Стратегији одбране и у
њеном нацрту (2018) помиње се концепт тзв. тоталне одбране. У постојећем документу
Стратегија одбране, стратегијски концепт одбране је разрађен као једно од питања дела
Политика одбране673. У том питању посебно је потенциран и само наведен принцип
тоталне одбране. У пракси спровођења Стратегије одбране често се чуло питање – шта
принцип тоталне одбране подразумева, односно да ли је то враћање на концепцију
општенардне одбране и друштвене самозаштите? У том смислу, у Нацрту стратегије
одбране (2018), као посебна целина документа разрађен је Стратегијски концепт одбране,
где је утврђено: 1) Тотална одбрана обухвата војну и цивилну одбрану, а планира се,
организује и спроводи у миру, ванредном стању и рату и 2) Стратегијски концепт одбране
представља основу за пројектовање и развој система одбране Републике Србије.

43.Карактеристике система националне безбедности Републике Србије –

превенција и репресија

Превенција и репресија јесу значајне карактеристике система националне

безбедности. То нису подфункције система нациналне безбедноости, ако се функција поима
као послови, активнсти и мере, већ су његове карактеристике у општој функцији тог
система у држави – заштитна функција државе или безбедносна функција (делатност).
Наглашавајући њен значај за систем нациналне безбеднсти, у стратегијско-доктринарним
документима превенција је утврђена и као начело функционисања тог система.
Превенција се огледа у правовременом откривању изазова, ризика и претњи
безбедности, с једне и, припремљености система анционалне безбедности да им се
супростави, с друге стране. За превентивно деловања изузетно су значајни ефикасан
безбедносно-обавештајни систем и опремљеност и оспособљеност подсистема система
националне безбедности. Стога, превенција се другим именом назива - одвраћање од
угрожавања безбедности. Репресија је кључна карактеристика система националне
безбедности, којом се систем отворено супроставља изазовима, ризицима и претњама
безбедности, ради њиховог елиминисања или ублажавања последица њиховог деловања.

44.Општи аспект нормативног оквира система националне безбедности

Републике Србије

Чињеница је да није експлицитно регулисно шта чини нормативни оквир система

националне безбедности у Републици Србији. До тог оквира долазимо увидом у неке
теоријске радове, као и анализом прописа и других докумената који се појављују у разним
подсистемима система безбедности (војска, полиција, службе безбедности).
Према члану 16. Устава Републике Србије, утврђено је: „Општеприхваћена правила
међународног права и потврђени међународни уговори саставни су део правног поретка
Република Србије и непосредно се примењују”.
Кад је у питању домаћи нормативни оквир система националне безбедности
неколико је битиних чињеница које треба имати у виду. Прво, Уставом Републике Србије,
између осталог, утврђено је да: „Република Србија уређује и обезбеђује: 4. одбрану и
безбедност Републике Србије и њених грађана и мере за случај ванредног стања“685. Друго,
када се анализирају документи у области одбране и безбедности евидентно је, осим Устава,
у домену одбране постоји Закон о одбрани, док у домену безбедности тог закона нема,
односно постоје закони по подсистемима система националне безбедности (Закон о Војсци
Србије, Закон о полицији, Закон о безбедносно-информативној агенцији и други), или
закони који захватају друге аспекте безбеднсоти – тзв. посебни закони686 (Закон о
ванредним ситуацијама, Закон о цивилној служби...). Треће, целовит захват система
националне безбедности Републике Србије срећемо само у Стратегији националне
безбедности, док се остале одредбе које ближе одређују нека питања тог система, у оквиру
његових подсистема, срећу у другим актима правног и политичког карактера.

45.Уставни оквир система националне безбедности Републике Србије

Устав Републике Србије (2006) највиши је правни акт из кога проистичу и у односу
са којим су усклађени сви остали правни прописи (закони и подзаконска акта), као и сви
политички документи (стратегија, доктрина и др.). Устав уређује области људских и
мањинских права и слобода, економско уређење и јавне финансије, надлежности Републике
Србије, уређења власти, надлежности Уставног суда, територијалног уређења и уставности
и законитости. Основни задатак Устава, као највишег правног акта, не састоји се у
непосредном регулисању односа, него у успостављању основа и оквира за њихово
регулисање.
У општем смислу посматрано, свака одредба Устава Републике Србије може се
посматрати с безбедносног аспекта. Ово с разлога које смо навели у дефинисању појма
безбедност. Међутим, ми се фокусирамо на националну безбедност и, стога разлога,
указаћемо само на скуп уставних одредаба које имају експлицитан однос са националном
безбедношћу.
У складу с претходним ставом, кренућемо од члана 97., Устава у коме су утврђене
надлежности Републике Србије. У тачки 4., наведеног члана Устава, утврђено ја да:
Република Србија уређује и обезбеђује одбрану и безбеднст..687. Дакле, у надлежности
државе је да уређује (доноси прописе) и обезбеђује (спроводи прописе) у домену одбране и
безбедности. Наведеном одредбом Устава утврђено је да су одбрана и безбедност
подржављени, односно да се кључна питања тих функција (одбрана и безбедност) не
делегирају другим (нижим) нивоима власти у Србији.

46.Законски оквир система националне безбедности Републике Србије

Закони су акти правног карактера којима се ближе уређују одређене области организовања
и функционисања државе и друштва, а које су утврђене Уставом. Због свог карактера да собом носе
правне последице, закони се и у поимању нормативне регулативе у сфери безбедности и одбране
посматрају одмах иза Устава, као највишег правног акта. Међутим, постоје становишта да је
стратегија изнад (не изван) законска категорија, иако јој је карактер политички, а не правни. Наиме,
ако се стратегија поима као пут (начин, механизам, инструменти) достизања националних интереса
и циљева, она у себи, између осталог, може да претпостави доношење, укидање, или измене
одређених закона.
У складу са поделом власти у Републици Србији, законе доноси Народна скупштина, док их
Влада предлаже и одговорна је за њихово извршење. Законе које доноси Народна скупштина,
својим указом проглашава председник Републике.
 Кад је у питању национална безбедност и систем националне безбедности Републике
Србије чињеница је да Србија нема оопшти закон о националној безбедности (или закон о систему
националне безбедности). У Србији постоје бројни закони у систему националне безбедности, који
се различито карактеришу. Тако, Хаџић и Милосављевић те законе деле на: 1) матичне и 2) посебне
законе689. Основни матични закони су донети за сваки главни актер у сектору (систему)
безбедности, ка што су Закон о Војсци Србије, Закон о полицији, Закон о основама уређења служби
безбедности у Републици Србији, Закон о БИА, Закон о ВБА и ВОА. Поред матичних, постоје и тзв.
посебни закони, као што су Закон о одбрани, Закон о ванредним ситуацијама, Закон о цивилној
служби, Закон о војној, радној и материјалној обавези и око 20 закона који се односе на полицију,
односно на овлашћења полиције и служби безбедности.

47.Појам и садржај стратегије националне безбедности Републике Србије

Стратегија национане безбедности је документ који се први пут у нас најављује и

дефинише у Закону о одбрани (2007), а званично је усвојена од стране Народне скупштине
2009. године. После девет година од првог доношења, 2018. године је израђен Нацрт
стратегије. Ова стратегија је изузетно значајан документ и из разлога што Србија нема Закон
о безбедности (или Закон о систему националне безбедности). Тако, после Устава, први
документ нижег нивоа у сфери опште безбедности јесте управо Стратегија националне
безбедности.

Појам и сарджај стратегије националне безбедности:

Закон о одбрани, 2007.

Појам: Стратегија националне безбедности Републике Србије је највиши стратешки
документ чијом реализацијом се штите национални интереси Републике Србије од изазова,
ризика и претњи безбедности у различитим областима друштвеног живота.

Стратегија националне безбедности, 2009.

Појам: Стратегија националне безбедности Републике Србије (у даљем тексту: Стратегија
националне безбедности) представља најважнији стратешки документ којим се утврђују
основе политике безбедности у заштити националних интереса Републике Србије.
Садржај: УВОД, 1. БЕЗБЕДНОСНО ОКРУЖЕЊЕ, 2. ИЗАЗОВИ, РИЗИЦИ И ПРЕТЊЕ
БЕЗБЕДНОСТИ, 3. НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕСИ И ИЦЉЕВИ У ОБЛАСТИ
БЕЗБЕДНОСТИ, 4. ПОЛИТИКА НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ, 5. СИСТЕМ
НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ, ЗАКЉУЧАК.

Нацрт стратегије националне безбедности, 2018.

Појам: Стратегија националне безбедности Републике Србије (у даљем тексту: Стратегија
националне безбедности) јесте највиши стратешки документ чијим спровођењем се штите
националне вредности и интереси Републике Србије од изазова, ризика и претњи
безбедности у различитим областима друштвеног живота.
Садржај: УВОД, 1. СТРАТЕГИЈСКО ОКРУЖЕЊЕ, 2. ИЗАЗОВИ, РИЗИЦИ И ПРЕТЊЕ
БЕЗБЕДНОСТИ, 3. НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕСИ, 4.ПОЛИТИКА НАЦИОНАЛНЕ
БЕЗБЕДНОСТИ, 5. СИСТЕМ НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ, 6. СПРОВОЂЕЊЕ
СТРАТЕГИЈЕ НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ, ЗАКЉУЧАК.

48.Национални интереси у стратегији националне безбедности

Републике Србије

Национални интереси у области безбедности (постојећи документ, 2008.):

Очувaњe сувeрeнoсти, нeзaвиснoсти и тeритoриjaлнe цeлoвитoсти Рeпубликe Србиje

и нaциoнaлнoг, културнoг, вeрскoг и истoриjскoг идeнтитeтa српскoг нaрoдa и нaциoнaлних
мaњинa трajни су интeрeси свих њeних грaђaнa.
Пoсeбaн знaчaj зa рaзвoj и нaпрeдaк Рeпубликe Србиje имajу oчувaњe унутрaшњe
стaбилнoсти, влaдaвинa прaвa и рaзвoj дeмoкрaтиje и дeмoкрaтских институциja и
интeгрaциja у Eврoпску униjу и другe мeђунaрoднe структурe.
Зaштитa живoтa и имoвинe грaђaнa Рeпубликe Србиje, њихoвих слoбoдa, jeднaкoсти,
нaциoнaлнe рaвнoпрaвнoсти и рaвнoпрaвнoсти пoлoвa, сoциjaлнa прaвдa, људскa и
мaњинскa прaвa и нeпoврeдивoст привaтнoг и oстaлих oбликa свojинe прeдстaвљajу
унивeрзaлнe врeднoсти кoje су прихвaћeнe кao нaциoнaлнe.
Eкoнoмски рaзвoj, уз oчувaњe живoтнe срeдинe и прирoдних рeсурсa, прeдстaвљa
услoв зa прoспeритeт грaђaнa и држaвe и зaштиту нaциoнaлних врeднoсти.
Свojoм спoљнoм пoлитикoм, унaпрeђивaњeм сaрaдњe сa сусeдимa и изгрaдњoм
зajeдничких кaпaцитeтa и мeхaнизaмa зa рeшaвaњe прoтиврeчнoсти, спoрoвa и свих врстa
изaзoвa, ризикa и прeтњи нa рeгиoнaлнoм и глoбaлнoм плaну, Рeпубликa Србиja дoпринoси
ствaрaњу мирнoг, стaбилнoг и сигурнoг бeзбeднoснoг oкружeњa.
Рeпубликa Србиja сe зaлaжe зa oчувaњe и рaзвoj мeђунaрoднoг пoрeткa, утeмeљeнoг
нa принципимa прaвдe, пoштoвaњa мeђунaрoднoг прaвa и пoлитичкe и држaвнe
рaвнoпрaвнoсти. Кao oдгoвoрнa члaницa мeђунaрoднe зajeдницe, Рeпубликa Србиja пoштуje
мeђунaрoднo прaвo, Пoвeљу УН, Хeлсиншки зaвршни aкт и прeузeтe oбaвeзe и зaлaжe сe зa
мирнo рeшaвaњe спoрoвa измeђу нaрoдa и држaвa.
Интeрeс Рeпубликe Србиje jeстe дa стaлнo oдржaвa и учвршћуje вeзe Србa кojи живe
и рaдe у инoстрaнству сa мaтичнoм држaвoм, унaпрeђуje културнe, eкoнoмскe и другe
oбликe сaрaдњe сa њимa и пoдржaвa oчувaњe њихoвoг нaциoнaлнoг и културнoг
идeнтитeтa.

Национални интереси (нацрт, 2018.):

1. Очување суверености, независности и територијалне целовитости;

2. Очување унутрашње стабилности и безбедности;
3. Очување српског народа и националних мањина и њиховог културног, верског и
историјског идентитета;
4. Очување мира и стабилности у региону и свету;
5. Европске интеграције и чланство у Европској унији;
6. Економски развој и укупни просперитет.
 49.Изазови, ризици и претње у стратегији националне безбедности
Републике Србије

Стратегија националне безбедности, 2009. године:

Oпaснoст oд oружaнe aгрeсиje нa Рeпублику Србиjу,

Сeпaрaтистичкe тeжњe,
Прoтивпрaвнo jeднoстрaнo прoглaшeнa нeзaвиснoст Кoсoвa,
Оружана побуна и спорови уз уптребу оружја,
Тероризам,
Прoлифeрaциja oружja зa мaсoвнo уништeњe,
Нaциoнaлни и вeрски eкстрeмизaм,
Oбaвeштajнa дeлaтнoст,
Oргaнизoвaни криминaл,
Кoрупциja,
Прoблeми eкoнoмскoг рaзвoja Рeпубликe Србиje,
Угрожавање енергетске безбедности,
Нeрaвнoмeрaн приврeдни и дeмoгрaфски рaзвoj Рeпубликe Србиje,
Нeрeшeн стaтус и тeжaк пoлoжaj избeглих, прoгнaних и интeрнo рaсeљeних лицa сa
прoстoрa Рeпубликe Хрвaтскe, Рeпубликe Бoснe и Хeрцeгoвинe и Aутoнoмнe Пoкрajинe
Кoсoвo и Meтoхиja,
Нeдoвршeн прoцeс рaзгрaничeњa измeђу држaвa нeкaдaшњe СФРJ,
Нeкoнтрoлисaнo трoшeњe прирoдних рeсурсa и угрoжaвaњe живoтнe срeдинe,
Пoслeдицe eлeмeнтaрних нeпoгoдa и тeхничких и тeхнoлoшких нeсрeћa, кao и угрoжaвaњe
живoтнe срeдинe и здрaвљa грaђaнa,
Oпaснoсти пoвeзaнe сa пojaвљивaњeм и ширeњeм инфeктивних бoлeсти кoд људи и зaрaзa
кoд живoтињa,
Висoкoтeхнoлoшки криминaл и угрoжaвaње инфoрмaциoних и тeлeкoмуникaциoних
систeмa,
Прoмeнa климe нa глoбaлнoм нивoу, пoсeбнo глoбaлнo зaгрeвaњe, ...

Нацрт стратегије националне безбедности, 2018. године:

Оружана агресија на Републику Србију,

Сепаратистичке тежње у Републици Србији,
Противправно једнострано проглашена независност територије коју административно
обухвата Аутономна Покрајина Косово и Метохија,
Оружана побуна,
Тероризам,
Пролиферација оружја за масовно уништење,
Етнички и верски екстремизам,
Обавештајна делатност страних субјеката Организовани криминал,
Масовне илегалне миграције,
Проблеми економског развоја Републике Србије,
Проблеми демографског развоја Републике Србије,
Епидемије и пандемије заразних болести,
Енергетска безбедност Републике Србије,
Недовршен процес разграничења држава бивше СФРЈ,
Последице елементарних непогода и техничкотехнолошких несрећа,
Последице високотехнолошког криминала и угрожавање информационо-комуникационих
система, ...

50.Национална стратегија заштите и спасавања у ванредним

ситуацијама

Устав Републике Србије утврђује ванредно стање и ратно стање, за разлику од

мирнодопског периода. Дакле, у Уставу се не помиње ванредна ситуација. У складу са тим,
у Стратегији националне безбедности и Стратегији одбране, али и Закону о одбрани, такође,
не помиње се ванредна ситуација. Први пут се појам ванредна ситуација појављује у Закону
о ванредним ситуацијама702, где је дефинисана на следећи начин: ванредна ситуација је
стање када су ризици и претње или последице катастрофа, ванредних догађаја и других
опасности по становништво, животну средину и материјална добра таквог обима и
интензитета да њихов настанак или последице није могуће спречити или отклонити
редовним деловањем надлежних органа и служби, због чега је за њихово ублажавање и
отклањање неопходно употребити посебне мере, снаге и средства уз појачан режим рада.
У Републици Србије је након доношења Закона о ванредним ситуацијама, усвојена
и Национална стратегија заштите и спасавања у ванредним ситуацијама. Ту стратегију
усвојила је Народна скупштина 2011. године, са роком важења до 2016. године.
У Националној стратегији ванредна ситуације се дефинише као „нередовно и
поремећено стање друштва изазвано догађајима великих размера, којима се паралише
функционисање друштвеног система, или кад настану природне и техничкотехнолошке
катастрофе великог обима које угрожавају живот становништва и њихову имовину и
материјална добра (...).“
Национална стратегија донета 2011.године није имала усвојен акциони план за њено
спровођење. Акциони план је документ којим се операционализује реализација циљева
утврђених у стратегији, преко задатака (активности) субјеката и снага система, носилаца,
рокова, ресурса и критеријума за вредновање достизања утврђених циљева. Интересантно,
ни Стратегија националне безбедности Републике Србије (2009) нема усвојен акциони план.
Национална стратегија је оптерећена анексима и прилозима, што не приличи таквом
документу.
У Националној стратегији је визија утврђена на следећи начин: рaзвиjeн,
свeoбухвaтaн, eфикaсaн и eфeктивaн систeм зa смaњeњe ризикa и пoслeдицa oд
eлeмeнтaрних нeпoгoдa и других нeсрeћa интeгрисaним упрaвљaњeм вaнрeдним
ситуaциjaмa у Рeпублици Србиjи кojим сe дoпринoси пoвeћaњу бeзбeднoсти и oдрживoм
рaзвojу у рeгиoну.
Циљеви у Националној стратегији су груписани у пет стратешких области: 1–
Обезбедити да смањење ризика од катастрофа постане национални и локални приоритет са
јаком институционалном вољом за спровођење; 2 – Идентификовати, процењивати и
пратити ризике и побољшати рано упозоравање; 3 – Користити знање, иновације и
образовање у циљу изградње културе безбедности и отпорности на свим нивоима; 4 –
Умањити факторе ризика и 5 – Припремити се за случај катастрофе ради ефикасног (хитног)
реаговања на свим нивоима.

51.Национална стратегија за спречавање и борбу против тероризма

Један од најновијих докумената типа стратегија у систему безбеднсти, донет крајем

2017. године, јесте Национална стратегија за спречавање и борбу притив тероризма. Због
значаја који се борби против тероризма придаје на глобалном, регионалном и локалном
(националном) плану, у основним цртама ћемо приказати и ту стратегију.
Стратегија је операционализована у следеће целине: Резиме, Анализа стања и
изазови, Методологија, Сврха, приоритетне области и циљеви, Спровођење, праћење и
координација, Финансирање и Завршни део.
Садржајно најзначајнији део стратегије јесте целина Сврха, приоритетне области и
циљеви.

52.Управљање као функција система националне везбедности

Управљање је основна функција система националне безбедности, коју можемо

посматрати у ширем и ужем смислу. У ширем смислу, управљање се поима као управљање
системом као целином. С обзиром да је сваки подсистем система националне безбедности,
систем на нижем нивоу (теорија система), како смо раније навели, то се и у тим
подсистемима (системи на нижем нивоу) појављује управљање, које називамо – управљање
у ужем смислу.
Управљање системом националне безбедности као целином, према нормативној
регулативи у Републици Србији, у надлежности је највиших органа законодавне и извршне
власти и председника Републике. Председник Републике се појављује као „спона“
законодавне и извршне власти. Наиме, уређењем власти у Републици Србији (Устав),
између осталог, регулисано је да председник Републике: представља земљу у земљи и
иностранству, указом проглашава законе које доноси Народна скупштина, али и командује
Војском Србије у миру и рату.
У остваривању функције управљања системом националне безбедности, органи
законодавне и извршне власти и председник Републике обављају бројне послове и
активности и доносе одређене мере, о којима ће бити више речи у организационом аспекту
система националне безбедности, а овде истичемо њихов општи аспект. У Нацрту
стратегије националне безбедности (2018), тај општи аспект исказан је на следећи начин:
Управљачки део система националне безбедности ствара стратегијско-доктринарне,
нормативно-правне, организационе, материјалне и друге услове за његово функционисање.
Такође, усмерава његово деловање у заштити и остварењу националних интереса и
супротстављању изазовима, ризицима и претњама безбедности.
Управљање у систему националне безбедности (управљање у ужем смислу)
обављају управни органи успостављених подсистема (министарства, команде Војске,
управе Полиције и други).
 53.Ванредно стање по Уставу Републике Србије

Vanredno stanje je stanje javne opasnosti u kojem je ugrožen opstanak države ili građana,
a posledica je vojnih ili nevojnih izazova, rizika i pretnji bezbednosti.
U članu 200., Ustava Republike Srbije utvrđeno je:
• Kada javna opasnost ugrožava opstanak države ili građana, Narodne skupština proglašava
vanredno stanje.
• Odluka o vanrednom stanju važi najduže 90 dana. Po isteku ovog roka, Narodna skupština odluku
o vanrednom stanju može produžiti za još 90 dana, većinom od ukupnog broja narodnih poslanika.
• Za vreme vanrednog stanja, Narodna skupština se sastaje bez posebnog poziva i ne može biti
raspuštena.
• Proglašavajući vanredno stanje Narodna skupština može propisati mere kojima se odstupa od
Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava.
• Kad Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane, odluku o proglašenju vanrednog stanja
donose zajedno predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik Vlade, pod
istim uslovima kao i Narodna skupština.
• Kad Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane, mere kojima se odstupa od ljudskih i
manjinskih prava može propisati Vlada, uredbom, uz supotpis predsednika Republike.
• Mere odstupanja od ljudskih i manjinskih prava koje propišu Narodna skupština ili Vlada važe
najduže 90 dana, a po isteku ovog roka mogu se obnoviti pod istim uslovima.
• Kad odluku o vanrednom stanju nije donela Narodna skupština, Narodna skupština je potvrdjuje
u roku od 48 sati od njenog donošenja, odnosno čim bude u mogućnosti da se sastane. Ako
Narodna skupština ne potvrdi ovu odluku, odluka prestaje da važi završetkom prve sednice
Narodne skupštine održane po proglašenju vanrednog stanja.
• Kad mere kojima se odstupa od ljudskih i manjinskih prava nije propisala Narodna skupština,
Vlada je dužna da uredbu o merama odstupanja od ljudskih i manjinskih prava podnese na potvrdu
Narodnoj skupštini u roku od 48 sati od njenog donošenja, odnosno čim Narodna skupština bude
u mogućnosti da se sastane. U suprotnom, mere odstupanja prestaju da važe 24 sata od početka
prve sednice Narodne skupštine održane po proglašenju vanrednog stanja.

54.Заштита као функција система националне безбедности

Uz odbranu, zaštita je osnovna funkcija sistema nacionalne bezbednosti koja direktno

doprinosi dostizanju nacionalnih interesa i realizaciji ciljeva, odnosno zaštiti nacionalnih
vrednosti, u kojoj se angažuje najveći broj tzv. konvencionalnih, ali i suplementarnih subjekata.
Za razliku od odbrane (spoljna bezbednost), koja je usmerena na očuvanje (odbranu)
suverenosti i teritorijalne celovitosti Republike Srbije, zaštita (unutrašnja bezbednost) je usmerena
na zaštitu stanovništva i materijalnih i nematerijalnih dobara, živtne sredine, kao i ustavnog
poretka.
Do funkcije zaštite dolazimo posredno, preko definisanja strukture sistema nacionalne
bezbednosti, gde se, pored sistema odbrane, navode: 1) sistem unutrašnje bezbednosti, 2)
bezbednosno obaveštajni sistem i 3) drugi subjekti od značaja za bezbednost.
 U širem smislu posmatrano, zaštita je osnovna funkcija države. U tom smislu posmatrana,
zaštita podrazumeva odsustvo pretnji po vitalne elemente koji državu čine, odnosno po teritoriju,
stanovništvo i poredak.
U užem smislu posmatrano, zaštita nacionalnih interesa, kao cilj (svrha postojanja) sistema
nacionalne bezbednosti, podrazumeva odsustvo pretnji po vitalne nacionalne interese koje je
proklamovala država.
I, u trećem, najužem smislu, civilna zaštita jeste funkcija sistema nacionalne bezbednosti,
koja se, pre svega, odnosi na zaštitu stanovništva od prirodnih i drugih nesreća i katastrofa. U sva
tri navedena primera, zaštitom se postiže bezbednost referentnih objekata (države, nacionalnih
interesa ili stanovništva).
U prva dva primera (funkcija države i cilj sistema bezbednosti), zaštita se koristi kao opšti
– kategorijalni pojam, kojim se postiže bezbednost referentnog objekta, te obuhvata i odbranu. U
trećem primeru (civilna zaštita), zaštita se koristi kao pojam nižeg nivoa opštosti, koji se može vrlo
jasno odrediti (sadržaj) i dekomponovati (obim pojma), a koji ne obuhvata odbranu kao funkciju
sistema.

55.Јавна (општа) безбедност

Narušavanje javnog reda i mira uopšte može se definisati kao pojedinačno ili grupno
narušavanje društvene discipline i mira građana, odnosno narušavanje lične iimovinske
bezbednosti građana, njihovih skladnih društvenih odnosa zasnovanih na moralu, ili
onemogućavanje javnih organa i institucija da redovno vrše poslove iz svoje nadležnosti.
Svi oblici narušavanja javnog reda i mira nazivaju se zajedničkimimenom „građanski
nemiri“, iz razloga što je njihova zajednička karakteristika da se u većem ili manjem obimu, na
ovaj ili onaj način, vrši uznemiravanje građana, tj.narušava uspostavljeni mir među građanima.
Oblici narušavanja javnog reda i mira u većem obimu obuhvataju nelegalne štrajkove,
nelegalne demonstracije, građanske nerede i oružane pobune). Da bi postojalo narušavanje javnog
reda i mira u većem obimu potrebno je da budu ispunjeni sledeći uslovi: da je narušavanje nastalo
na javnom skupu, da u njemu učestvuje više lica, najčešće u grupi i da je ugrožena bezbednost ili
su nastale posledice po bezbednost ljudi, državnih organa, institucijai imovine u većem obimu,
uključujući i ugrožavanje zdravlja, javnog morala, javnog saobraćaja i životne sredine. Strateška
procena javne bezbednosti po prvi put je ustanovljena Zakonom o policiji 2016. godine i to kao
prvi zadatak Direkcije policije.

56.Заштита и спасавање у ванредним ситуацијама

Zaštita i spasavanje u vanrednim situacijama predstavlja skup poslova u okviru opšte

funkcije – zaštita. Taj skup poslova definisan je Zakonom o vanrednim situacijama i razrađen u
Nacionalnoj strategiji zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama.
Tako, u Zakonu o vanrednim situacija utvrđeni su sledeći zadaci: 1) programiranje i
planiranje mera i aktivnosti na zaštiti i spasavanju; 2) zaštita, kao skup preventivnih mera
usmerenih na jačanje otpornosti zajednice, otklanjanje mogućih uzroka ugrožavanja, smanjenje
uticaja elementarnih nepogoda, sprečavanje drugih nesreća i u slučaju da do njih dođe, umanjenje
njihovih posledica; 3) koordinacija pri uspostavljanju, izradi i realizaciji Nacionalne strategije za
zaštitu i spasavanja; 4) spasavanje i pružanje pomoći, pod čime se podrazumevaju operativne
aktivnosti koje se preduzimaju u cilju spasavanja ljudi, materijalnih dobara i životne sredine; 5)
ublažavanje i otklanjanje neposrednih posledica elementarnih nepogoda i drugih nesreća, pod čime
se podrazumevaju mere i aktivnosti koje se preduzimaju radi uspostavljanja neophodnih uslova za
život građana na postradalom području; 6) organizovanje, opremanje i osposobljavanje snaga
zaštite i spasavanja; 7) organizovanje, opremanje i osposobljavanje državnih organa, privrednih
društava, drugih pravnih lica i preduzetnika za zaštitu i spasavanje; 8) organizovanje i
osposobljavanje građana za ličnu, uzajamnu i kolektivnu zaštitu; 9) pružanje i traženje pomoći i
saradnja sa drugim zemljama i međunarodnim organizacijama; 10) upravljanje, rukovođenje i
koordinacija subjektima i snagama sistema zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama i 11) drugi
poslovi i zadaci zaštite i spasavanja.

57.Контрола и надзор као функција система националне безбедности

Nezavisna tela su ovlašćena za razne oblike kontrole, usmeravanja i uređivanja javnih

poslova ili delatnosti. Njima su povereni zadaci u sprečavanju monopola i prevenciji korupcije.
U parlamentarnim demokratijama veoma je važno pitanje odgovornosti (accountability) i
javnog integriteta (public integrity), čime se teži odgovornoj vladi koja radi u interesu svih
građana.
Kontrola je pojam kojim se označava skup – Ustavom i zakonima utvrđenih - nadležnsti,
ovlašćenja, postupaka, oblika, metoda i sredstava, čijom se upotrebm neposredno proverava, meri,
utvrđuje, ocenjuje i unapređuje eikasnost i delotvornost rada, u ovom slučaju svih državnih organa
koji su odgovorni za bezbednost Srbije i njenih građana.
Kontrolom se direktno i činjenično proverava da li i u kojoj meri državni akteri bezbednosti
pri svom delovanju poštuju i štite ljudska prava građana Srbije i svojih pripadnika. Kontrola može
da bude unutrašnja i spoljna. Unutrašnju kontrlu vrši zakonom ovlašćen organ ili jedinica koja se
nalazi u organizacijskom satavu datog aparata državne sile (ministarstvu ili organu uprave).
Spoljnu kontrolu vrši državni organ ili telo, koji se nalazi izvan sastava bezbednosnog sektora koji
podleže kontroli.
Nadzor je pojam kojim se označava skup – Ustavom i zakonom utvrđenih – nadležnsti,
ovlašćenja, postupaka, oblika, metoda i sredstava, čijom se upotrebom stiču uvid i saznanja o
efikasnosti i delotvrnosti rada, u ovom slučaju svih državnih organa koji su odgovorni za
nacionalnu bezbednost i bezbednst građana Srbije. Prema Ustavu Srbije, nadzor može da bude
sastavni deo spoljašnje kontrole. Nadzoru podležu ustavnost i zakonitost rada svih aktera, te
usklađenost njihovog rada sa politikom i strategijom nacionalne bezbednsti.Kontrola i nadzor
sistema nacionalne bezbednosti, kao funkcija, sastoje se iz mnoštva poslova, aktivnosti i mera.

58.Безбедносно-обавештајна функција система националне безбедности

Као и функција заштите, тако је и безбедносно-обавештајна функција теоријски недовршена

и сложена. Истаћи ћемо неке дилеме:
Прва дилема произилази из чињенице да функције система националне безбедности нису
теоријски ни нормативно операционализоване. Друга дилема произилази из нормативне
регулативе. Наиме, иако нису утврђене функције система националне безбедности, законски су
уређене службе безбедности. Тако, у Закону о основама уређења служби безбедности Републике
Србије, примарно се под тим службама подразумевају три агенције: Безбедносно-информативна
агенција (БИА), Војнобезбедносна агенција (ВБА) и Војно-обавештајна агенција (ВОА). О свакој од
наведених агенција (служби безбедности) донет је посебан закон.
Трећа дилему ове функције се односи на њено поимање као основне или подфункције
система националне безбедности. Као подфункција система националне безбедности,
безбедносно – обавештајни послови, активности и мере, садржани су у осталим основним
функцијама, пре свега у функцијама управљање, одбрана и заштита.
Посебна дилема у захвату ове функције јесте чињеница да поред наведених агенција
постоје и друге службе безбедности, како на државном, тако и на приватном или корпоративном
нивоу.

59.Начела функционисања система националне безбедности Републике

Србије

У Нацрту стратегије националне безбедности (2018) делимично су иновирана начела

из постојеће стратегије (2009) и утврђено је: Функционисање система националне
безбедности остварује се уз уважавање основних начела: уставности и законитости,
јединства, превенције, кооперативности, поузданости, прилагодљивости, непрекидности,
ефикасности, као и отворености у раду, у складу са законом.
Уставност и законитост. Прописи и појединачни правни акти којима је
регулисано функционисање система безбедности у сагласности су са уставним одредбама,
а субјекти управљачког и извршног дела система безбедности извршавају своје
надлежности у складу са Уставом и на основу њега донетих закона.
Јединство. Систем националне безбедности функционише као јединствена целина,
у оквиру које сви његови елементи сарађују, повезују се и међусобно усклађују своје
деловање ради достизања заједничког циља.
Превенција. Систем националне безбедности предвиђа и проактивно делује ради
спречавања настанка изазова, ризика и претњи безбедности Републике Србије.
Кооперативност. Систем националне безбедности отворен је за сарадњу са другим
субјектима на националном и међународном нивоу, у складу са потребама, а ради
достизања утврђеног циља.
Поузданост. Извесно је да ће систем националне безбедности функционисати без
значајнијих проблема у миру, ванредном стању и рату.
Прилагодљивост. Систем националне безбедности усклађује своје функционисање
са променама у стратегијском окружењу.
Непрекидност. Систем националне безбедности остварује своје функције у
континуитету, у миру, ванредном стању и рату, независно од околности које могу настати.
Ефикасност. Извршавајући своје функције, систем националне безбедности
оптимално користи ресурсе за намењену сврху.
Отвореност у раду. Обезбеђена је јавност рада система националне безбедности, у
мери у којој то не угрожава заштиту тајних података.
Специфичност функционисања делова система националне безбедности исказује се
кроз посебна начела утврђена у нормативним и доктринарним документима.
 60.Општи аспект организације система националне безбедности
Републике Србије

Општи приступ организацији (структура) система националне безбедности срећемо

само у документу Стратегија националне безбедности. Већ смо напоменули да је у току
ревизија тог документа. У постојећем документу (2009), помало нејасно и неспретно је
утврђена структура система националне безбедности, навођењем „ширег“ и „ужег“ смисла,
што је Нацрт (2018) покушао да поправи.
У постојећем документу Стратегија националне безбедности (2009) и у његовом
Нацрту (2018), сличан је однос према структури система националне безбедности.
У постојећој Стратегији националне безбедности су неспретно употребљени
термини „шири“ и „ужи“ смисао, кад је у питању структура тог система. Стога, са
методолошко-сазнајног аспекта посматрано (теорија организационих система), Нацрт је
коректно структуру система националне безбедности расчланио на: 1) управљачке и 2)
извршне делове. При томе, извршни део система је двојак: 1) у фокусу су систем одбране,
систем унутрашње безбедности и безбедноснообавештајни систем и 2) други субјекти
значајни за националну безбедност су само побројани. Имплицитно, делови структуре
система националне безбедности јесу његови субјекти.
Са аспекта теорије система, сваки систем је део (подсистем) вишег система, с једне
и, сваки подсистем неког система, јесте систем на нижем нивоу, с друге стране.

61.Надлежност Народне скупштине у систему националне безбедности

Народна скупштина је највише представничко тело и носилац уставотворне и

законодавне власти у Републици Србији. У складу с наведеним местом у политичком
систему, Народна скупштина: доноси и мења Устав; одлучује о промени граница Републике
Србије; расписује републички референдум; потврђује међународне уговоре, онда када је
потребна законска обавеза њиховог потврђивања; одлучује о рату и миру и проглашава
ратно и ванреднос тање; надзире рад служби безбедности; доноси законе и друга општа акта
Републике Србије; усваја Стратегију одбране и Завршни рачун Републике Србије и даје
амнестију на кривична дела.
Наведена уставна одредба о надлежностима Народне скупштине проширена је и
другим њеним надлежностима по питању система националне безбедности или неких
његових подсистема. Та чињеница је настала с разлога што неке одредбе не познаје Устав
из 2006. године, те их је требало уредити правним актом типа закона. Типичан пример јесте
надлежност Народне скупштине да усваја Стратегију националне безбедности Републике
Србије. Наиме, у време доношења Устава (2006), није постојао документ под називом
стратегија националне безбедности. Тај документ се јавља у току доношења закона и других
аката, након што је Устав већ био усвојен. Тако, Стратегија националне безбедности први
пут се појављује у члану 4., тачка 14., Закона о одбрани, (2007), а као надлежност Народне
скупштине за њено доношење у члану 9., тачка 2), истог закона.
Међу претходно таксативно наведеним надлежностима Народне скупштине, једна
од њених значајнијих активности јесте парламентарна контрола система безбедности, (не
само надзор рада над службама безбедности). За обављање активности парламентарне
контроле система безбедности Народној скупштини су на располагању разна организациона
тела, механизми и инструменти. У делу који се дноси на контролу и надзр система
безбедности анализираћемо само рад два одбора Народне скупштине: 1) Одбор за одбрану
и унутрашње послове и 2) Одбор за контролу служби безбедности. Та два одбора настала
су трансформацијом некадашњег Одбора за безбедност и одбрану (2012).

62.Надлежности председника Републике Србије

Србија је република парламентарне демократије, иако има ставова у теорији да је у

Србији на снази тзв. полупредседнички систем. Ово наводимо с разлога што, складно
Уставу из 2006. године, овлашћења председника Републике помало одударају од начина
његовог избора – директан избор грађана. Овлашћења (надлежности) председника
Републике извиру из Устава Републике Србије, где је уређено да:
1) представља Републику Србију у земљи и иностранству,
2) указом проглашава законе, у складу с Уставом,
3) предлаже Народној скупштини кандидата за председника Владе, пошто саслуша
мишљење представника изабраних изборних листа,
4) предлаже Народној скупштини носиоце функција, у складу са Уставом и законом,
5) поставља и опозива указом амбасадоре Републике Србије на основу предлога
Владе,
6) прима акредитивна и опозивна писма страних дипломатских представника,
7) даје помиловања и одликовања,
8) врши и друге послове одређене Уставом.
Председник Републике, у складу са законом, командује Војском и поставља, унапређује и
разрешава официре Војске Србије.
С обзиром да председник Републике командује Војском у миру и рату, издвојићемо
кључне одредбе Закона о одбрани којима су уређене надлежнсоти председника:
• заједно с Владом подноси Народној скупштини предлог за проглашење ратног и ванредног
стања,
• даје сагласност на нацрт основних докумената планирања развоја,
• усваја Доктрину Војске Србије, на основу предлога министра одбране и даје сагласност на
нацрт осталих основних стратегијско-доктринарних докумената,
• наређује спровођење Плана одбране Републике Србије,
• усваја План мобилизације Војске Србије,
• наређује спровођење мера приправности, општу и делимичну мобилизацију,
• усваја План употребе Војске Србије и наређује њену употребу,
• доноси смернице за изградњу оперативне и функционалне способности Војске Србије,
• поставља и разрешава начелника Генералштаба Војске Србије, уз мишљење министра
одбране.
Очевидно, најзначајније надлежности председника Републике везане су за Војску
Србије. У том смислу, председник Републике образује Војни кабинет, а одређене послове
из своје надлежности може да пренесе на министра одбране, осим одлука о употреби Војске
Србије, те одлучивања о постављењима, унапређењима и разрешењима официра, која су
законом стављена у његову надлежност, као ни овлашћења за доношење стратегијско-
доктринарних докумената и планских докумената чије је доношење законски регулисано у
надлежности председника Републике.

63.Састав и надлежности Савета за националну безбедност

Према Закону о основама уређења служби безбедности Републике Србије, Савет за

националну безбедност чине:
• председник Републике (председава Саветом),
• председник Владе,
• министар одбране,
• министар унутрашњих послова,
• министар правде,
• начелник Генералштаба и
• директори служби безбедности (БИА, ВБА и ВОА).
Законом је утврђено да се Савет за националну безбедност: 1) стара о националној
безбедности и 2) усклађује рад служби безбедности.
Старање о националној безбедности:
• разматра питања из области одбране, унутрашњих послова и рада служби
безбедности;
• разматра међусобну сарадњу органа надлежних за одбрану, органа надлежних за
унутрашње послове и служби безбедности и њихову сарадњу с другим надлежним
државним органима, као и сарадњу са органима и службама безбедности страних
држава и међународних организација;
• предлаже надлежним државним органима мере за унапређење националне
безбедности;
• разматра предлоге за унапређење националне безбедности које му упућују органи
надлежни за одбрану, органи надлежни за унутрашње послове, службе безбедности
и други надлежни државни органи;
• разматра питања из делокруга органа државне управе, аутономних покрајина,
општина, градова и града Београда која су значајна за националну безбедност;
• разматра и друга питања која су значајна за националну безбедност.
Усклађивање рада служби безбедности:
• разматра обавештајно-безбедносне процене и доноси закључке којима одређује
приоритете и начине заштите и усмерава остваривање националних интереса који се
спроводе путем обавештајно-безбедносне делатности;
• доноси закључке у вези с радом служби безбедности и Бироа за координацију;
• доноси закључке којима усмерава и усклађује рад служби безбедности;
• доноси закључке којима усмерава сарадњу служби безбедности са службама безбедности
страних држава и међународних организација;
• доноси закључке којима усклађује делатности државних органа које су посвећене
међународној сарадњи у области националне безбедности и одбране;
• прати извршавање закључака које је донео;
• даје мишљења о предлозима годишњих и средњорочних планова рада служби
безбедности;
• даје мишљења Влади о предлозима буџета служби безбедности и прати реализацију
одобрених буџетских средстава;
• даје мишљење Влади о предлогу за постављење и разрешење директора служби
безбедности.

64.Одбрамбени интереси Републике Србије

Уважавајући опште одредбе о појмовима „интерес“ и „национални интерес“, о

одбрамбеним интересима Републике Србије срећемо одредбе у стратегији (2009) и нацрту
(2018), као и у Закону о изменама и допунама Закона о одбрани.
У наведена два документа одбрамбени интереси су и различито утврђени. У
Стратегији одбране (2009) ти интереси се квалификују као „витални“ и утврђују као три
интереса, док се у Нацрту стратегије одбране (2018) не користи атрибут „витални“, а
утврђује шест одбрамбених интереса. Наведених шест одбрамбених интереса у Нацрту
стратегије (2018) истоветни су тим интересима утврђеним у Закону о изменама и допунама
Закона о одбрани из 2018. године.
Стратегија одбране, 2009.
Одбрамбени интереси:
- очување суверености, независности и територијалне целовитости Републике
Србије и заштита безбедности грађана;
- изградња поверења, унапређење безбедности и стабилности у региону и
- сарадња и партнерство са међународним безбедносним организацијама и
институцијама демократских држава.
Нацрт стратегије одбране, 2018.; Закон о изменама и допунама Закона о
одбрани, 2018.
Одбрамбени интереси:
- заштита суверености, независности и територијалне целовитости;
- заштита безбедности државе и њених грађана;
- очување мира и безбедности у региону и свету;
- унапређење националне безбедности и одбране кроз процес европских интеграција;
- војна неутралност и
- сарадња и партнерство са државама и међународним организацијама у области
безбедности и одбране.

65.Мисије и задаци Војске Србије

Мисија:
Одбрана Републике од оружаног угрожавања споља
Задаци:
1. Одвраћање од оружаног угрожавања
2. Одбрана територије
3. Одбрана ваздушног простора.

Мисија:
Учешће у изградњи и очувању мира у региону и свету
Задаци:
1. Учешће у међународној војној сарадњи
2. Учешће у мултинационалним операцијама

Мисија:
Подршка цивилним властима у супростављању претњама безбедности
Задаци:
1.Помоћ цивилним властима у супротстављању тероризму, сепаратизму, организованом
криминалу и другим облицима унутрашњег угрожавања безбедности
2. Помоћ цивилним властима у случају природних непогода и техничко-технолошких и
других несрећа.

66.Овлашћења Полиције

Полиција има следећа овлашћења:

1) упозорење и наређење;
2) провера и утврђивање идентитета лица и идентификација предмета;
3) позивање;
4) довођење;
5) задржавање лица и привремено ограничење слободе кретања;
6) прикупљање обавештења;
7) привремено одузимање предмета;
8) преглед простора, објеката, документације и контрадиверзиони преглед;
9) заустављање и прегледање лица, предмета и саобраћајних средстава;
10) обезбеђење и преглед места догађаја;
11) употреба туђег саобраћајног средства и средства везе;
12) утврђивање присуства алкохола и/или психоактивних супстанци;
13) вршење безбедносних провера;
14) пријем нађених ствари;
15) употреба средстава принуде;
16) друга овлашћења предвиђена законом.

67.Визија, мисија, стратешки циљеви и водећи елементи полиције у

заједници

Визија и мисија:
Визија – безбедна заједница са доступном и непристрасном полицијском службом која
одговорно делује у партнерству са заједницом и грађанима на решавању безбедносних
проблема.
Мисија – професионални и етички развој полицијске службе у складу са демократским
вредностима, безбедносним изазовима и потребама грађана и заједнице.

Стратешки циљеви и водећи елементи:

Развој полиције биће усмерен на остваривање стратешких циљева, а то су:
1) успостављање савремених стандарда у раду полиције;
2) јачање поверења грађана и заједнице у полицију;
3) сарадња и партнерство полиције са заједницом;
4) успостављање делотворне безбедносне превенције;
5) проблемски оријентисан приступ безбедносној заштити;
6) посвећеност поштовању етичких принципа и различитости.

У практичној примени, стратешки циљеви полиције у заједници се остварују

применом четири водећа елемента кључне области развоја који чине основу деловања
полиције у заједници у Републици Србији, а то су:
1) превенција, што представља деловање на редукцији узрока криминала, нереда,
страха од насиља и других безбедносних претњи. Полиција ће кроз сарадњу и заједничко
деловање са заједницом бити у већој мери проактивна него реактивна;
2) рад полиције усмерен на заједнице је адекватан одговор на приоритетне и друге
потребе грађана и специфичности локалних заједница, етничких, верских и других
друштвених група. Полиција ће рад у заједници оријентисати спрам консензуса о
безбедносним приоритетима уз једнак третман и поштовање особености и идентитета
припадника различитих заједница;
3) проблемски оријентисан рад је метод који се заснива на изворима информација,
и користи их за идентификацију образаца криминала и тензија у заједницама. Полиција ће,
поред реаговања на последице, активности усмерити на узроке криминала и
имплементацију превентивних стратегија;
4) безбедносно партнерство се односи на споразумно деловање полиције и
заједнице, у безбедносној превенцији, решавању безбедносних проблема и развоју
безбедносних стратегија, укључујући представнике и капацитете других државних органа,
локалних самоуправа и цивилног друштва.

68.Функције криминалистичко-обавештајног процеса

У најосновнијим цртама дато, 12 функација КОП могу се одредити на следећи начин:

1. Стратешко и оперативно планирање (послови руковођења и управљања)
подразумева стратешко и оперативно усмеравање и координацију
криминалистичкообавештајних и планираних оперативно-полицијских послова кроз
одређивање приоритета и дефинисање стратешких и оперативних циљева, алокацију
ресурса и давање инструкција.
2. Захтев (послови руковођења и управљања) подразумева давање конкретних налога
(задатака) организационим јединицама надлежним за криминалистичкообавештајне
послове за израду криминалистичко-обавештајних информација/производа.
3. Планирање (криминалистичко-обавештајни послови) подразумева одређивање
конкретних активности, људских и материјалних ресурса које је потребно предузети и
ангажовати да би се реализовао конкретан захтев.
4. Прикупљање (криминалистичко-обавештајни послови) подразумева коришћење
отворених и затворених извора сазнања за добијање података, информација и доказа у циљу
спречавања и сузбијања криминалитета.
 5. Обрада (криминалистичко-обавештајни послови) представља упоређивање,
повезивање и допуну са другим подацима и информацијама, претрагом у доступним
евиденцијама и базама података и другим отвореним изворима.
6. Анализа (криминалистичко-обавештајни послови) је логичко и сврсисходно
тумачење или проучавање прикупљених и обрађених података и информација.
7. Достављање (криминалистичко-обавештајни послови) представља прослеђивање
криминалистичко-обавештајних информација/производа групи за руковођење и
управљање, и по потреби (захтеву), оперативним организационим јединицама
Министарства.
8. Одлучивање (послови руковођења и управљања) је доношење одлука групе за
руковођење и управљање на основу криминалистичко-обавештајних производа о
предузимању оперативно-полицијских активности или прикупљању додатних података и
информација.
9. Планирање (оперативно-полицијски послови) подразумева одређивање
оперативно-полицијских мера и радњи, као и људских и материјалних ресурса за њихово
спровођење, које је потребно предузети ради реализације одлука групе за руковођење и
управљање.
10. Спровођење (оперативно-полицијски послови) представља предузимање
планираних оперативно-полицијских мера и радњи.
11. Праћење (оперативно-полицијски послови) подразумева надгледање тока и
динамике оперативно-полицијских мера и радњи које се спроводе.
12. Евалуација и управљање квалитетом (послови руковођења и управљања)
подразумева континуирано преиспитивање целокупног криминалистичкообавештајног
процеса и његових резултата, у циљу процене и оцене квалитета спроведених активности у
свакој фази процеса. Саставни део евалуације представља предлог мера за побољшање
квалитета процеса. Управљање квалитетом је компатибилна и делом преклапајућа функција
која обезбеђује потребан квалитетсвих ентитета ПОМ-а и његово стално унапређивање.

69.Структура безбедносно-обавештајног система Републике Србије и

задаци БИА

Безбедносне службе (обавештајне, контраобавештајне и друге) јесу неизоставни део

система безбедности свих земаља, па и Републике Србије. Та чињеница утицала је на то да
се и безбедносно-обавештајни систем, као подсистем система националне безбедности
дефинише преко служби безбедности. Тако, у Стратегији националне безбедности
Републике Србије (2009) и њеном нацрту (2018) стоји истоветна дефиниција: Безбедносно-
обавештајни систем је функционално обједињен део система националне безбедности који
чине Безбедносно-информативна агенција, Војнобезбедносна агенција и Војнообавештајна
агенција. Њихове надлежности, делокруг рада, овлашћења, задаци, међусобни односи и
сарадња, као и демократска и цивилна контрола њиховог рада, регулишу се законом.
Послове оперативног усклађивања рада служби безбедности обавља Биро за координацију
рада служби безбедности.

Безбедносна информативна агенција – БИА је цивилна служба директно потчињена

Влади, односно служба која има статус посебне републичке организације. На основу Закона
о безбедносно-информативној агенцији, БИА, као јединствена контраобавештајна и
обавештајна цивилна агенција, надлежна је за следеће послове: 1) заштита безбедности
Републике Србије и откривање и спречавање делатности усмерених на подривање или
рушење Уставом утврђеног поретка Републике Србије; 2) истраживање, прикупљање,
обрада и процена безбедносно-обавештајних података и сазнања од значаја за безбедност
Републике Србије; 3) информисање надлежних државних органа о тим подацима, као и
друге послове одређене законом. Дакле, делокруг рада БИА обухвата контраобавештајне
послове, обавештајне послове и друге послове безбедности. У том смислу, ти послови јесу
у домену превенције. Међутим, припадници БИА имају законом утврђена овлашћења као и
припадници МУПа, у ком смислу, БИА делује и у домену репресије.