Naslov izvornika

Things We Hide from the Light

LUCY SCORE

SVE ŠTO SKRIVAMO OD SVJETLA

S engleskoga prevela
Valentina Markasović
 U sjećanje na Chrisa Wallera, jednog čitatelja
supruga koji mi se javio i zamolio me da u neku
knjigu uključim riječ »ušitak« samo kako bi dobio
okladu sa suprugom. Kate, nadam se da ćeš se
nasmiješiti kada je ponovno pronađeš ovdje.
 Jedan

Sićušni žar

Nash

S avezni agenti u mojem uredu iz dva su razloga imali sreće.

Kao prvo, lijevi kroše nije mi se u potpunosti oporavio nakon što
sam nastrijeljen.
I kao drugo, nisam mogao smoći snage osjećati išta, a kamoli bijes
dovoljan da razmotrim hoću li učiniti nešto glupo.
»Ured razumije da imate osoban interes za pronalazak Duncana
Huga«, rekla je specijalna agentica Sonal Idler sjedeći meni prekoputa
kralježnice uspravne poput šipke. Pogled joj je pao na mrlju kave na mojoj
košulji.
Bila je to čelična žena u odijelu, koja je izgledala kao da za doručak
jede protokole. Muškarcu pokraj nje, zamjeniku saveznog šerifa Nolanu
Grahamu, lice su krasili brkovi, ali i izraz čovjeka prisiljenog na nešto što
zbilja nije želio raditi. Također je izgledao kao da mene krivi za to.
Želio sam se zahuktati do ljutnje. Želio sam osjetiti nešto što nije
golema praznina koja me zapljuskuje dok me uvlači u sebe, neizbježna
poput plime. No nije bilo ničega. Samo praznina i ja.
»Ali ne možemo dopustiti da vi i vaši momci i djevojke trčkarate
uokolo i ugrožavate mi istragu«, nastavila je Idler.
 S druge strane stakla narednik Grave Hopper ubacivao je kilogram
šećera u kavu i pogledom šibao dvoje saveznih agenata. Iza njega je ostatak
zajedničkog ureda zujio uobičajenom energijom policijske postaje malog
grada.
Telefoni su zvonili. Po tipkovnicama se kuckalo. Policajci su bili na
dužnosti. I kava je bila koma.
Svi su bili živi, svi su i dalje disali. Svi osim mene.
Ja sam se samo pretvarao.
Prekrižio sam ruke, ignorirajući oštar ubod u ramenu.
»Cijenim profesionalnu ljubaznost. Ali čemu poseban interes? Nisam
jedini murjak koji je na dužnosti primio metak.«
»Također niste bili jedino ime na onom popisu« rekao je Graham
progovorivši prvi put.
Čeljust mi se stisnula. Taj je popis ono čime je ova noćna mora počela.
»No bili ste prvi na meti«, rekla je Idlerica. »Ime vam je bilo na tom
popisu predstavnika zakona i doušnika. Ali ovo je veće od jednog pucnja.
Ovo je prvi put da imamo nešto što Anthonyju Hugu stvarno možemo
prišiti.«
Bio je to prvi put da sam joj u glasu čuo ikakav osjećaj. Specijalna
agentica Idler imala je vlastiti cilj, a to je bilo stati na rep mafijaškom šefu
Anthonyju Hugu.
»Optužnica mora biti neprobojna«, nastavila je. »A to je razlog zbog
kojeg ne smijemo dopustiti da ikakvi lokalci stvar uzimaju u svoje ruke.
Čak i ako imaju značke. Opće dobro uvijek dolazi s cijenom.«
Protrljao sam čeljust pa se iznenadio kad mi je ruka utonula u čekinje.
Brijanje mi u zadnje vrijeme nije baš bilo visoko na popisu prioriteta.
Pretpostavljala je da sam istraživao. Razumno, s obzirom na okolnosti.
No nije znala moju prljavu malu tajnu. Nitko nije. Izvana sam možda
zacjeljivao. Možda sam svaki dan odijevao uniformu i ukazivao se u
postaji. No iznutra više nije bilo ničega. Čak ni želje da pronađem čovjeka
odgovornog za ovo.
 »Što očekujete da moj odjel učini ako se Duncan Hugo vrati ovamo u
želji da u još nekoliko građana izbuši rupe? Da skrenemo pogled?« otežući
sam izgovorio.
Federalci su razmijenili pogled. »Očekujem da nam javljate sve
lokalne događaje koji bi mogli imati veze s našim slučajem«, čvrsto je
odvratila Idlerica. »Imamo nešto više sredstava na raspolaganju nego što to
ima vaš odjel. I nemamo osobni interes.«
U ništavilu sam osjetio tračak nečega. Srama.
Trebao bih imati osobni interes. Trebao bih biti tamo vani i sam loviti
tog muškarca. Ako ne radi sebe, onda radi Naomi i Waylay. Bratovu je
zaručnicu i njezinu nećakinju zlostavljao na drugi način, time što ih je oteo i
terorizirao zbog tog popisa koji je meni priskrbio dvije rupe od metka.
No dio mene te je noći umro u tom jarku, a ono što je preostalo nije se
činilo vrijedno borbe.
»Šerif Graham neko će vrijeme ostati u blizini. Paziti na stvari«,
nastavila je Idlerica.
Brkati se zbog toga nije činio ništa sretniji od mene.
»Na neku posebnu vrstu stvari?« pitao sam.
»Sve preostale mete na popisu imat će saveznu zaštitu dok se ne
uvjerimo da prijetnja više nije neposredna«, objasnila je Idlerica.
Kriste. Cijeli će se prokleti grad uzbuniti ako saznaju da tu vise
savezni agenti i čekaju da netko prekrši zakon. A ja nisam imao energije za
uzbunu.
»Ne trebam zaštitu«, rekao sam. »Ako Duncan Hugo ima barem dvije
funkcionalne moždane stanice, nije se zadržao ovdje. Odavno je otišao.« To
je barem bilo ono što sam si govorio kasno noću, kada mi san ne bi dolazio.
»Uza sve dužno poštovanje, načelniče, vi ste onaj koji se dao
nastrijeliti. Imate sreće što ste još tu«, rekao je Graham uz samodopadni
trzaj brka.
»A što je sa zaručnicom mojega brata i njezinom nećakinjom? Hugo ih
je oteo. Dobivaju li zaštitu?«
 »Nemamo razloga vjerovati da su Naomi i Waylay Witt trenutno i u
kakvoj opasnosti«, rekla je Idlerica.
Ubodi u mojem ramenu sazreli su do prigušenog nabijanja koje se
slagalo s onim u mojoj glavi. Nedostajalo mi je sna i strpljenja, a nisam bio
uvjeren da ću, ako ne izbacim ovo dvoje gnjavatora iz ureda, moći ostati
pristojan.
Smogavši koliko sam god južnjačkog šarma mogao, ustao sam od
stola. »Primljeno na znanje. No, ako biste me ispričali, tu je grad kojem
moram služiti.«
Agenti su ustali pa smo se površno rukovali.
»Cijenio bih kada biste me držali u tijeku. Budući da imam >osobni
interes< i to«, rekao sam kada su stigli do vrata.
»Svakako ćemo podijeliti ono što budemo mogli«, rekla je Idlerica.
»Također očekujemo da nas nazovete čim se sjetite ičega u vezi s
pucnjavom.«
»Hoću«, rekao sam kroz stisnute zube. Uz trojstvo fizičkih ozljeda,
gubitka pamćenja i prazne otupljenosti bio sam sjenka onoga čovjeka koji
sam bio prije.
»Vidimo se«, rekao je Graham. Zvučalo je kao prijetnja.
Čekao sam da isparadiraju iz moje postaje pa zgrabio jaknu s vješalice
za kapute. Rupa u mojem ramenu pobunila se kada sam gurnuo ruku u
rukav. Ona na mojem torzu nije se osjećala puno polje.
»Jesi dobro, načelniče?« pitao je Grave kada sam zakoračio u
zajednički ured.
U normalnim okolnostima moj bi narednik inzistirao da ga riječ po
riječ provedem kroz sastanak, nakon čega bi uslijedila jednosatna seansa
žaljenja na jurisdikcijska sranja. No otkako sam se dao upucati i gotovo
ubiti, svi su se iz petnih žila trudili da me tretiraju kao klinca.
Možda nisam stvari skrivao onoliko dobro koliko sam mislio.
»Dobro«, rekao sam, grublje od planiranog.
 »Ideš van?« poticao me.
»Aha.«
Gorljiva nova pozornica skočila je sa stolice kao ispaljena s napete
opruge. »Ako želite ručak, mogu vam nešto pokupiti iz Dinina restorana,
načelniče«, ponudila je.
Rođena i odrasla u Knockemoutu, Tashi Banner je tek je stigla s
policijske akademije. Cipele su joj se sada sjajile, a tamna joj je kosa bila
podignuta u punđu koja je prkosila propisima. No prije četiri godine u
srednjoj je školi dobila kaznu jer je konjem prošla kroz vanjski dio
restorana brze hrane rezerviran za automobile. Većina je odjela u nekom
trenutku tijekom mladosti hodala po rubu zakona, zbog čega je to što smo
ga odabrali provoditi, a ne zaobilaziti, značilo još više.
»Mogu otići po vlastiti prokleti ručak«, otresao sam se.
Izraz lica tek joj se na trenutak promijenio u očaj prije nego što je
ponovno navukla ravnodušnost, zbog čega sam se osjećao kao da sam
upravo nogom šutnuo štene. Jebemu. Pretvarao sam se u svojega brata.
»Ali hvala na ponudi«, dodao sam nešto manje neprijateljskim glasom.
Sjajno. Sada ću morati učiniti nešto lijepo. Opet. Izvesti još jedan »žao
mi je što sam šupak« potez za koji nisam imao energije. Dosada sam ovog
tjedna donio kavu, krafne i - nakon osobito sramotnog gubitka živaca zbog
termostata u uredu - čokoladice s benzinske pumpe.
»Idem na fizikalnu terapiju. Vraćam se za otprilike sat.«
S tim sam riječima iskoračio na hodnik i odmarširao prema izlazu kao
da imam nekog posla koji moram obaviti, čisto da nikome drugome ne
padne na pamet sa mnom zapodjenuti razgovor.
Ispraznio sam mozak i pokušao se usredotočiti na ono što se događalo
ravno preda mnom.
Kada sam gurnuo staklena vrata Gradske uprave Knox Morgan i
izašao, virdžinijska me jesen pogodila punom snagom. Sunce je sjalo na
nebu toliko plavome da su me boljele oči. Red stabala uz cestu napravio je
priredbu od lišća koje je mijenjalo svoje zelenilo u crvenkastosmeđe, žute i
narančaste nijanse. Bundeve i plastovi sijena dominirali su izlozima u
donjem gradu.
Kada je zatutnjao motocikl, podigao sam pogled i gledao kako Harvey
Lithgow jezdi pored mene. Na kacigi je imao vražje rogove, a na sjedalu je
iza njega bio privezan uspravni plastični kostur.
Podigao je ruku na pozdrav pa odgrmio niz cestu, vozeći barem
dvadeset kilometara iznad propisanog ograničenja brzine. Uvijek testira
granice zakona.
Jesen mi je oduvijek omiljeno doba. Novi počeci. Lijepe djevojke u
mekim puloverima. Nogometna sezona. Školski ples. Hladne noći koje
otople od burbona i kresova.
No sada je sve bilo drukčije. Ja sam bio drukčiji.
Budući da sam lagao o fizikalnoj terapiji, nisam baš mogao biti viđen
kako ručam u gradu, pa sam se zaputio kući.
Napravit ću si sendvič koji ne želim pojesti, sjediti u samoći i pokušati
pronaći način kako da izguram do kraja dana, a da ne ispadnem prevelik
šupak.
Morao sam se pribrati. Nije toliko jebeno teško baviti se papirologijom
i pojaviti se na nekoliko službenih funkcija poput beskorisne figure, što sam
sada bio.
»Jutro, načelniče«, pozdravila me Tallulah St. John, naša mjesna
mehaničarka i suvlasnica Caféa Rev, dok je nepropisno prelazila cestu meni
pred nosom. Dugačke, crne pletenice bile su joj skupljene preko ramena
kombinezona. U jednoj je ruci imala platnenu torbu s namirnicama, a u
drugoj kavu, koju je najvjerojatnije napravio njezin suprug.
»Jutro, Tallulah.«
U Knockemoutu je omiljen način provođenja slobodnog vremena bilo
ignoriranje zakona. Dok sam se ja držao crno-bijelog, ponekad se činilo da
je ostatak ljudi oko mene živio posve u sivome. Moj je grad, koji su
osnovali pobunjenici, u bezakonju, imao malo potrebe za pravilima i
propisima.
 Prethodni je načelnik rado prepustio građanima da se sami snalaze dok
je on više od dvadeset godina laštio svoju značku kao statusni simbol i
položajem se koristio za vlastitu dobit.
Sada sam načelnik već skoro pet godina. Ovaj mi je grad bio dom, a
građani moja obitelj. Očito ih nisam uspio naučiti da poštuju zakon. A sada
je bilo samo pitanje vremena kada će svi shvatiti da ih više nisam sposoban
ni štititi.
Mobitel mi se oglasio u džepu. Posegnuo sam za njim lijevom rukom,
a zatim se sjetio da ga više ne nosim na toj strani. Uz promrmljanu psovku,
izvukao sam ga desnom rukom.

Knox: Reci federalcima da mogu poljubiti u dupe tebe, mene i, kad su

već kod toga, cijeli grad.

Naravno da mi je brat znao za federalce. Alarm se vjerojatno oglasio

istog trena kada se njihova limuzina zakotrljala niz Glavnu ulicu. No nisam
bio za raspravu o tome. Zapravo nisam bio ni za što.
Mobitel mi je zazvonio u ruci.
Naomi.
Ne toliko davno prokleto bih gorio od želje da se javim na taj poziv.
Sviđala mi se nova konobarica u gradu koja je prolazila kroz životnu krizu.
No umjesto u mene, zaljubila se, neobjašnjivo, u mojeg mrzovoljnog brata.
Odustao sam od simpatije - bilo je lakše nego što sam mislio - ali uživao
sam u Knoxovoj iživciranosti svaki put kada bi njegova buduća supruga
provjerila kako sam. No sada sam imao dojam da je to samo još jedna
obveza s kojom se jednostavno nisam mogao nositi.
Dok sam skretao za ugao, u svoju ulicu, usmjerio sam poziv u
glasovnu poštu.
»Jutro, načelniče«, zazvala je Neecey dok je kroz ulazna vrata teglila
znak pizzerije. Dinin se restoran svaki dan u tjednu otvarao točno u
jedanaest sati. Što je značilo da sam jutros izdržao samo četiri sata radnog
dana prije nego što sam se morao pokupiti. Novi rekord.
»Jutro, Neece«, rekao sam bez entuzijazma.
Želio sam otići kući i zatvoriti vrata. Zatvoriti se od svijeta i potonuti u
tamu. Nisam se želio radi razgovora zaustavljati svaka dva metra.
»Čula sam da će onaj brkati federalac ostati ovdje. Misliš da će uživati
u odsjedanju u motelu?« rekla je uz zločesti sjaj u očima.
Ta je žena, tračerica koja je nosila naočale i neprestano žvakala
žvakaće gume, u svakoj smjeni očijukala s polovicom grada. No imala je
pravo. Motel u Knockemoutu bio je mokri san svakog sanitarnog
inspektora. Kršio je svaku stranicu pravilnika. Netko bi morao kupiti tu
prokletinju i srušiti je.
»Oprosti, Neece. Moram se javiti«, slagao sam podigavši mobitel do
uha i pretvarajući se da imam poziv.
Čim se povukla unutra, spremio sam mobitel i požurio se ostatak puta
do ulaza u stan.
Moje je olakšanje bilo kratka vijeka. Vrata prema stubištu sva od
izrezbarenog drva i debelog stakla, bila su otvorena, a pridržavala ih je
kartonska kutija na kojoj je oštrim rukopisom bilo naškrabano Dokumenti.
Još mjerkajući kutiju, zakoračio sam unutra.
»Jebo mu pas prokletu mater!« Odozgora je odjeknuo ženski glas koji
nije pripadao mojoj postarijoj susjedi.
Podigao sam pogled taman kad se šminkerski crni ruksak skotrljao niz
stube prema meni, poput dizajnerskog grma suhog korova. Na pola kraka
stubišta pozornost mi je privukao par dugačkih, vitkih nogu.
Bile su prekrivene elegantnim tajicama boje mahovine, a vidik je
postajao i sve bolji. Pahuljasti sivi pulover bio je odrezan i nudio kratak
pogled na glatku, osunčanu kožu na napetom mišiću, a i naglašavao je
suptilne obline. No lice je bilo ono što je zahtijevalo najviše pozornosti.
Jagodice vrijedne mramora. Velike, tamne oči: Pune usne, naživcirano
napućene.
 Kosa - toliko tamna da je bila gotovo crna - bila joj je odrezana kratko
i stepenasto i izgledala je kao da je netko upravo kroz nju prošao prstima.
Prsti su mi se trznuli uz bok.
Angelina Solavita, bolje znana kao Lina ili bratova bivša djevojka prije
cijele jedne vječnosti, bila je ljepotica. I bila je na mojem stubištu.
Ovo nije bilo dobro.
Sagnuo sam se i podigao torbu koja mi je bila do nogu.
»Oprosti što sam zavitlala prtljagu na tebe«, doviknula je dok se borila
da veliki kovčeg na kotačićima prenese i posljednjih nekoliko stuba.
Nisam se žalio na pogled, ali bio sam ozbiljno zabrinut u vezi s
preživljavanjem čavrljanja.
Drugi je kat bio dom trima stanovima: mojem, onome gospođe
Tweedy te jednom praznom, pored mojega.
Imao sam pune ruke posla zbog života nasuprot postarijoj udovici koja
nije imala mnogo poštovanja prema privatnosti i osobnom prostoru. Nisam
bio zainteresiran za dodatno odvlačenje pozornosti kod kuće. Čak ni kada
taj netko izgleda kao Lina.
»Useljavaš se?« doviknuo sam u odgovor kada se ponovno pojavila na
vrhu stuba. Riječi su mi zvučale usiljeno, glas napet.
Zabljesnula me jednim od onih seksi smiješaka. »Aha. Što je za
večeru?«
Gledao sam je kako se u trku počinje spuštati niz stube, silazeći brzo i
graciozno.
»Mislim da možeš i bolje od onoga što ja mogu ponuditi.« Nisam bio u
trgovini od...« Dobro, nisam se mogao sjetiti kada sam se zadnji put otputio
u Grover’s Groceries kako bih kupio hranu. Kad se sjetim jesti, naručim
hranu.
Lina je zastala na posljednjoj stubi, očiju u razini mojih, pa me polako
odmjerila. Osmijeh joj se raširio u punokrvni cerek. »Nemoj se
podcjenjivati, Faco.«
 Prvi put me tako nazvala prije nekoliko tjedana, kada je čistila šavove
koje sam uneredio spašavajući bratovo dupe. U tom sam trenutku trebao
razmišljati o lavini papirologije s kojom ću se morati nositi zahvaljujući
otmici i pucnjavi koja je uslijedila. Umjesto toga sjedio sam oslonjen na
zid, a pozornost su mi odvlačile Linine mirne, sposobne ruke i njezin čisti,
svježi miris.
»Flertaš sa mnom?« Nisam to kanio izlanuti, ali držao sam se čistom
snagom volje.
Barem joj nisam rekao da mi se sviđa miris njezina deterdženta za
pranje rublja.
Izvila je obrvu. »Ti si mi zgodni novi susjed, načelnik policije i brat
mojeg dečka s fakulteta.«
Nagnula se još koji centimetar bliže, a u trbuhu mi se promeškoljila
samotna iskrica nečeg toplog. Želio sam se uhvatiti za nju, obujmiti je
rukama dok mi ne otopi zaleđenu krv.
»Stvarno volim loše ideje. Ti ne?« Osmijeh joj je sada bio opasan.
Stari ja uključio bi šarm. Uživao u dobrom flertu. Cijenio međusobnu
privlačnost. No više nisam bio taj muškarac.
Podigao sam ruksak za naramenicu. Kada je posegnula za njom, prsti
su joj se zapleli u moje. Pogledi su nam se susreli i zadržali jedan na
drugome. Ona se iskra umnožila u tucet, sićušni žar gotovo dovoljan da se
prisjetim kako je to kada nešto osjetiš.
Gotovo.
Pozorno me gledala. Te smeđe oči boje viskija motrile su me kao da
sam otvorena knjiga.
Izvukao sam prste iz njezinih. »Što si ono rekla, čime se baviš?« pitao
sam.
Spomenula je to u prolazu, nazvala posao dosadnim pa promijenila
temu. No imala je oči kojima ništa nije promicalo i zanimalo me kakav joj
to posao dopušta da već tjednima visi u mjestu Nigdje, u Virginiji.
»Osiguranjem«, rekla je prebacujući ruksak preko jednog ramena.
 Nijedno od nas nije uzmaknulo. Ja zato što je taj žar bio jedina dobra
stvar koju sam osjetio u više tjedana.
»Kakvom osiguranju?«
»Zašto? Tražiš novu policu?« zafrkavala je i počela se odmicati.
No želio sam da ostane blizu. Bilo mi je potrebno da mahne nad onim
slabim iskrama, pa da vidim ima li išta u meni što je vrijedno plamena.
»Hoćeš da ponesem ono?« ponudio sam, palcem pokazavši na kutiju
dokumenata uz vrata.
Osmijeh je nestao. »Mogu ja«, šturo je rekla i pokušala zakoračiti da
me obiđe.
Prepriječio sam joj put. »Gospođa Tweedy oderala bi mi kožu da sazna
kako sam te pustio da tegliš tu kutiju uza stube«, inzistirao sam.
»Gospođa Tweedy?«
Pokazao sam gore. »Stan 2C. Vani je, sa svojom ekipom dizača utega.
Ali dovoljno ćeš je brzo upoznati. Pobrinut će se za to.«
»Ako je vani, neće saznati da si pogoršao stanje svojih ozljeda od
metka time što si inzistirao na nošenju kutije uz jedan krak stubišta«,
istaknula je Lina. »Kako zarastaju?«
»Dobro«, slagao sam.
Zazviždala je i ponovno podigla obrvu. »Stvarno?«
Nije mi vjerovala. No žudnja za onim sitnim tračcima osjećaja bila je
toliko snažna, toliko očajnička, da me nije bilo briga.
»Skroz-naskroz«, inzistirao sam.
Začuo sam prigušeni zvuk zvona i vidio bljesak naživciranosti dok je
Lina vadila mobitel iz skrivenog džepa u struku tajica. Bio je to samo
kratak pogled, no na zaslonu sam uhvatio mama prije nego što je pritisnula
Ignoriraj. Činilo se kao da smo oboje izbjegavali obitelj.
Iskoristio sam priliku i to odvlačenje pozornosti kako bih otišao po
kutiju, namjerno se koristeći lijevom rukom. Rame mi je pulsiralo, a niz
leđa mi se spuštao hladan znoj. No čim sam ponovno susreo njezin pogled,
iskre su se vratile.
Nisam znao što je to bilo, samo da mi treba.
»Vidim da je morganovska tvrdoglavost kod tebe snažna jednako kao
kod tvojeg brata«, primijetila je zataknuvši mobitel natrag u džep.
Uputila mi je još jedan procjenjivački pogled prije nego što se
okrenula i krenula uza stube.
»Kad smo već kod Knoxa,« rekao sam trudeći se da mi glas zvuči
neutralno, »pretpostavljam da si u stanu 2B?« Brat je bio vlasnik zgrade,
koja je uključivala bar te brijačnicu u prizemlju.
»Jesam sada. Odsjedala sam inače u motelu«, rekla je.
Odaslao sam molitvu zahvale što se stubama penjala sporije nego što
je silazila.
»Ne mogu vjerovati da si toliko dugo izdržala ondje.«
»Jutros sam vidjela epsku borbu štakora i žohara veličine štakora. Kap
koja je prelila čašu«, rekla je.
»Mogla si biti kod Knoxa i Naomi«, rekao sam prisilivši riječi da izađu
prije nego što budem previše zadihan za priču.
Nisam bio u kondiciji, a njezina lijepo oblikovana guza u tim tajicama
nije pomagala mojoj kardiovaskularnoj izdržljivosti.
»Volim vlastiti prostor«, rekla je.
Stigli smo do vrha stubišta pa sam je slijedio do otvorenih vrata kraj
svojih dok mi se niz leđa slijevala rijeka ledenog znoja. Stvarno sam se
morao vratiti u teretanu. Ako ću ostatak života biti hodajuće truplo, trebao
bih barem biti neko koje se može nositi s razgovorom uz penjanje jednim
krakom stubišta.
Lina je spustila ruksak unutra pa se okrenula kako bi preuzela kutiju
od mene.
Još jednom prsti su nam se dotaknuli.
 Još jednom osjetio sam nešto. I nije to bila samo bol u ramenu i
praznina u mojim prsima.
»Hvala na pomoći«, rekla je uzimajući kutiju od mene.
»Ako ti išta treba, odmah sam pored«, rekao sam.
One su se usne tek malo izvile prema gore. »To je dobro znati. Vidimo
se, Faco.«
Ostao sam ukopan na mjestu čak i nakon što je zatvorila vrata,
čekajući da se ohladi i zadnja iskrica onog žara.
 Dva

Taktike izbjegavanja

Lina

Z atvorila sam svoja nova ulazna vrata ispred nosa svih metar i
osamdeset pet povrijeđenog, natmurenog Nasha Morgana.
»Ni ne pomišljaj«, promrmljala sam sama sebi.
Inače mi ne bi smetalo riskirati, malo se igrati vatrom. A to je upravo
ono što bi značilo upoznati se s Rasnim Dobricom, kako su ga nazvale
dame Knockemouta. No bilo je hitnijih stvari kojima sam se morala baviti,
a ne flertom otklanjati tugu koju je Nash nosio poput ogrtača.
Povrijeđen i natmuren, ponovno sam pomislila dok sam dokumente
nosila preko sobe.
Što me privlačio nisam se iznenadila. Iako sam preferirala životni stil
»uživaj pa otiđi«, nije postojalo ništa što sam voljela više od izazova. A zaći
pod tu fasadu, prokopati po onome što je smjestilo te sjenke u njegove
tužne, junačke oči bilo bi upravo to.
Ja sam bila alergična na veze, no Nash mi se doimao kao tip koji bi se
skučio.
Jednom kada pokažeš interes za nekoga, ta osoba počne misliti kako to
znači da ti ima pravo govoriti što da radiš i kako da to radiš, dvije meni
najmrskije stvari. Voljela sam dobar provod, uzbuđenje osvajanja.
 Uživala sam u igranju komadićima slagalice dok ne bih dobila djelu
sliku, a potom bih prešla na drugu. A između sam voljela ući u vlastiti stan,
pun svojih stvari, naručiti hranu koja mi se sviđa, a da se ni s kime ne
moram svađati oko toga što ćemo gledati na televiziji.
Odbacila sam kutiju na sićušni blagovaonički stol pa promotrila svoj
novi teritorij.
Stan je imao potencijala. Shvaćala sam zašto je Knox investirao u tu
zgradu. Nikada nije bio osoba kojoj bi promaknuo potencijal ispod nereda
na površini. Visoki stropovi, pohabani drveni pod, veliki prozori koji
gledaju na ulicu.
Središnji je prostor bio opremljen izblijedjelim kaučem cvjetnog
uzorka koji je gledao na prazan cigleni zid, malenim, ali čvrstim
blagovaoničkim stolom s tri stolice te nekakvim sustavom polica izrađenim
od starih sanduka, koji se nalazio ispod prednjih prozora.
Kuhinja, koja je bila zatvorena u sitnu kutiju ograđenu gipsanim
zidom, bila je stara otprilike dva desetljeća. Budući da ne kuham, to nije
problem. Radne površine bile su od drečavožutog laminata i odavno su
nadživjele svoje najbolje dane, ako su ih ikada imale. No bila je tu
mikrovalna i hladnjak dovoljno velik da se spremi hrana iz dostave i paket
od šest piva, pa će mene sasvim dobro poslužiti.
Spavaća je soba bila prazna, no imala je povelik ormar, koji je, za
razliku od kuhinje, bio uvjet meni i mojim promiskuitetnim sklonostima
prema odjeći. Pripojena kupaonica bila je šarmantno antikvitetna, s kadom
na nogice te posve beskorisnim umivaonikom na postolju, na koji će stati
ravno nula posto moje zbirke šminke i proizvoda za njegu kože.
Otpuhnula sam. Ovisno o tome koliko je kauč udoban, možda ću moći
odgoditi donošenje odluke o krevetu. Nisam znala koliko ću još biti ovdje,
koliko će mi trebati da pronađem ono što tražim.
Prokleto sam se nadala da sada više neće dugo trebati.
Bacila sam se na kauč moleći se da bude udoban.
Nije bio.
 »Zašto me kažnjavaš?« pitala sam strop. »Nisam grozna osoba.
Propuštam pješake. Doniram onom skloništu na farmi. Jedem povrće. Što
još hoćeš?«
Svemir nije odgovorio.
Teško sam uzdahnula i pomislila na svoju kuću u nizu u Atlanti.
Navikla sam se na to da tijekom zadatka živim u svakakvim uvjetima.
Nakon povratka s produženog boravka u motelu s dvije zvjezdice uvijek bih
cijenila svoje skupe plahte, nevjerojatno udoban dizajnerski kauč te
pedantno organiziran ormar.
Ipak, ovaj konkretni produženi boravak postajao je sulud.
A što sam duže odsjedala u gradu bez predaha, traga ili svjetla na kraju
tunela, to sam postajala nervoznija. U teoriji je to možda izgledalo kao da
sam impulzivna i divlja. U stvarnosti sam jednostavno slijedila plan koji
sam davno napravila. Bila sam strpljiva i logična, a rizici u koje sam se
upuštala bili su - gotovo uvijek - proračunati.
No beskrajni tjedni u sićušnom gradu trideset osam minuta od najbliže
Sephore, bez ikakve naznake da sam bila na pravom putu, počeli su me
umarati. Otuda razgovor sa stropom.
Bilo mi je dosadno i bila sam frustrirana, što je opasna kombinacija jer
je zbog toga bilo nemoguće ignorirati crv sumnje u mojoj glavi da možda
više nisam uživala u ovoj branši kao što je to bilo nekoć. Ta je sumnja
magično niknula kada su na posljednjem zadatku stvari pošle po zlu. Što je
bilo još nešto o čemu nisam željela razmišljati.
»U redu, svemire«, ponovno sam rekla stropu. »Nešto mi mora ići na
ruku. Samo jedna stvar. Kao rasprodaja cipela ili, ne znam, možda predah
od ovog slučaja prije nego što skrenem s uma?«
Ovaj mi je put svemir odgovorio, telefonskim pozivom.
Svemir je bio kreten.
»Bok, mama«, rekla sam uz dvojaki osjećaj iživciranosti i privrženosti.
»Tu si! Brinula sam se.« Bonnie Solavita nije rođena kao zabrinuta
osoba, no prihvatila je ulogu koja joj je nametnuta i entuzijastično joj se
posvetila.
Nisam bila sposobna mirno sjediti tijekom tih svakodnevnih
razgovora, pa sam ustala s kvrgavog kauča i zaputila se do stola. »Nosila
sam nešto uza stube«, objasnila sam.
»Nisi pretjerivala, zar ne?«
»Bio je to jedan kovčeg i jedan krak stubišta«, rekla sam skinuvši
poklopac s kutije dokumenata. »Čime se vi bavite?« Skretanju s teme mogu
zahvaliti relativno očuvan odnos s roditeljima.
»Idem na marketinški sastanak, a otac ti je negdje ispod haube onog
prokletog auta«, rekla je.
Mama je uzela pauzu, dužu nego što je bilo potrebno, od posla
marketinške direktorice kako bi me obasipala pažnjom prije nego što sam se
zbog fakulteta odselila tri savezne države dalje. Otada se vratila među radne
ljude te se penjala u hijerarhiji do posla direktorice državne zdravstvene
organizacije.
Moj otac Hector, vodoinstalater, umirovio se prije šest mjeseci. »Onaj
prokleti auto« bio je Mustang Fastback iz 1968., kojemu je očajnički bila
potrebna nježna skrb i kojim sam ga iznenadila za rođendan prije dvije
godine, zahvaljujući masnom bonusu na plaći. Imao je jedan takav kada je
bio mladi, rasni neženja u Illinoisu, dok ga nije zamijenio za šminkerski
kamionet kako bi impresionirao kćer farmera. Tata je tu kćer farmera - moju
majku - oženio i desetljeća koja su uslijedila proveo tugujući za autom.
»Je li ga već pokrenuo?« pitala sam.
»Ne još. Jučer mi je uz večeru nasmrt dosađivao dvadesetominutnom
disertacijom o rasplinjačima. Pa sam ja njemu zauzvrat dosađivala
objašnjavajući kako mijenjamo promotivne poruke na temelju demografije
širenja istočno-obalnih predgrađa«, samodopadno je objasnila mama.
Nasmijala sam se. Moji roditelji imali su jednu od onih veza u kojima,
bez obzira na to koliko su različiti jedno od drugoga, bez obzira na to koliko
su dugo vjenčani, supružnici još uvijek najglasnije navijaju jedno za
drugo... i najviše jedno drugo živciraju.
 »To je vrlo tipično za vas oboje«, rekla sam.
»Dosljednost je ključna«, zapjevušila je mama.
Čula sam je kako na svom kraju linije ispaljuje naredbe.
»Uzmi sekundarni set za prezentaciju. Sinoć sam ga malo uređivala. O,
i uzmi mi jedan Pellegrino prije nego što uđeš, može? Hvala.« Mama je
pročistila grlo. »Oprosti zbog ovoga, dušo.«
Razlika između njezina glasa šefice i majčinskog glasa bila mi je
neiscrpan izvor zabave.
»Nema problema. Zauzeta si šefica.«
No ne previše zauzeta da se ne javi kćeri u predviđene dane.
Aha. Uz majčin čelični itinerar i želju roditelja da se uvjere kako sam
neprestano u redu, s barem jednim od njih razgovarala bih baš svaki dan.
Kad bih ih predugo izbjegavala, znali bi mi se nenajavljeno pojaviti na
pragu.
»Još si u D. C.-ju, zar ne?« pitala je.
Lecnula sam se jer sam znala što dolazi. »U blizini. U gradiću sjeverno
od D. C.-ja.«
»Gradići su mjesta gdje zaposlene profesionalke zavedu neizbrušeni
lokalni poduzetnici. O-o! Ili šerifi. Jesi li već upoznala šerifa?«
Prije nekoliko godina suradnica je mamu navukla na ljubavne romane.
Svake su godine išle zajedno na godišnji odmor, koji se uvijek poklapao s
nekim potpisivanjem knjiga. Sada je mama očekivala da mi se život svakog
trena pretvori u radnju romantične komedije.
»Načelnika policije«, ispravila sam je. »I zapravo živi odmah pored
mene.«
»Sad mi je tisuću puta lakše kad znam da pored sebe imaš
predstavnika zakona. Trenirani su za oživljavanje, znaš.«
»I za lepezu drugih specijalnih vještina«, suho sam rekla pokušavajući
se ne naživcirati.
 »Je li samac? Sladak? Ima li znakova za uzbunu?«
»Mislim da je. Definitivno. I nisam ga još upoznala dovoljno da uočim
neke. Knoxov je brat.«
»Oh.«
Mama je uspjela u jedan slog ugurati mnogo. Roditelji mi nikada nisu
upoznali Knoxa. Znali su samo da smo hodali - vrlo kratko - kada sam bila
na fakultetu i da smo otada prijatelji. Mama ga pogrešno krivi za to što je
njezina tridesetsedmogodišnja kći još uvijek sama i spremna za zabavu.
Nije bilo do toga da je očajnički željela vjenčanje i unučad. Bilo je do
toga da mi roditelji neće odahnuti dok u životu ne budem imala nekoga tko
će preuzeti ulogu zabrinutog zaštitnika. Nije bilo važno koliko sam postala
samodostatna. Mami i tati još sam uvijek bila petnaestogodišnjakinja u
bolničkom krevetu.
»Znaš, tvoj otac i ja baš smo razgovarali o tome da bismo mogli malo
otputovati. Mogli bismo uskočiti u zrakoplov i biti tamo ovaj vikend.«
Posljednje što mi je trebalo jest da me ijedno od roditelja prati kao
sjena po gradu dok pokušavam raditi.
»Ne znam koliko ću dugo biti u gradu«, diplomatski sam rekla.
»Mogla bih svaki čas krenuti kući.« To nije bilo izgledno, osim ako
pronađem nešto što će slučaj odvesti u drugom smjeru. No svejedno, barem
nije bila čista laž.
»Ne razumijem kako korporativni tečajevi mogu biti toliko
neodređenog trajanja«, pitala se mama. Srećom, prije nego što sam morala
izmisliti uvjerljiv odgovor, na njezinu sam kraju linije čula još jedan
prigušeni komentar. »Moram ići, dušo. Sastanak počinje. Uglavnom, javi
mi kada kreneš natrag u Atlantu. Doletjet ćemo i posjetiti te prije nego što
dođeš kući za Dan zahvalnosti. Ako dobro tempiramo, možemo ići s tobom
na tvoj termin.«
Aha. Jer ću ići na liječnički termin u pratnji roditelja. Svakako.
»Razgovarat ćemo o tome kasnije«, rekla sam.
»Volim te, dušo.«
 »I ja tebe.«
Prekinula sam i ispustila uzdah koji je završio jaukom. Čak i s
udaljenosti od nekoliko stotina kilometara majka je svejedno uspijevala
postići da se osjećam kao da mi drži jastuk na licu.
Na vratima se začulo kucanje, pa sam im dobacila oprezan pogled
pitajući se čeka li s druge strane mama, kao iznenađenje.
No tada se začuo potmuli udarac koji je zvučao kao da dolazi od
iživcirane čizme koja je udarila u podnožje mojih vrata. Slijedilo je grubo:
»Otvori, Lina. Ovo sranje je teško.«
Prešla sam sobu i naglo otvorila vrata te zatekla Knoxa Morgana,
njegovu lijepu zaručnicu Naomi i Naominu nećakinju Waylay kako stoje na
hodniku.
Naomi se široko smiješila i držala biljku u lončanici. Knox se mrštio i
teglio nešto što je izgledalo kao stotine kilograma posteljine. Waylay je,
držeći dva jastuka, izgledala kao da se dosađuje.
»Znači, ovo se počne događati kada se iselim iz žoharskog hotela?
Ljudi počnu nenajavljeno svraćati?«
»Miči se.« Knox se, pod prljavo bijelim poplunom, nasilu progurao
pokraj mene.
»Oprosti što ovako upadamo, ali željeli smo ti dati darove za
useljenje«, rekla je Naomi, visoka brineta čija je garderoba naginjala
djevojačkom stilu. Sve je na njoj bilo meko i nježno: valovita kosa ošišana
na bob, pletena haljina dugačkih rukava koja joj je pokrivala bujne obline,
način na koji je cijenila vrlo lijepu guzu svojeg zaručnika, koji je marširao
prema mojoj spavaćoj sobi.
Lijepe su guze bile obiteljska crta Morganovih. Po riječima Naomine
mame Amande, Nashova se guza u uniformi smatrala lokalnim blagom.
Waylay se progurala preko praga. Plava joj je kosa bila svezana u rep
koji je otkrivao privremene modre pramenove. »Evo«, rekla je i gurnula
jastuke prema meni.
 »Hvala, ali ne useljavam se kao da se useljavam«, istaknula sam
bacivši ih na kauč.
»Ima nešto u Knockemoutu što ga pretvara u dom«, rekla je Naomi
predajući mi biljku.
Ona je to znala. Pristigla je prije nekoliko mjeseci misleći da pomaže
sestri blizanki da se izvuče iz škripca, samo da bi onda ona u njega upala. U
svega nekoliko tjedana Naomi je postala nećakinjina skrbnica, počela je
raditi dva posla, bila oteta te natjerala Knoxa »Ja Nisam Za Veze« Morgana
da se zaljubi u nju.
Sada su živjeli u velikoj kući odmah izvan grada, okruženi psima i
obitelji te su planirali vjenčanje. Zabilježila sam si mentalni podsjetnik da
jednog dana Naomi predstavim mami. Poludjela bi zbog toga što u
stvarnom životu žive sretni dovijeka.
Knox se iz spavaće sobe vratio praznih ruku. »Sretno useljenje. Krevet
stiže popodne.«
Trepnula sam. »Kupili ste mi krevet?«
»Pomiri se s tim«, rekao je i prebacio ruku preko Naominih ramena pa
je privukao sebi uz bok.
Naomi ga je bubnula laktom u trbuh. »Budi pristojan.«
»Neću«, zarežao je.
Bili su pravi prizor. Visoko, tetovirano, bradato gunđalo i ozarena
brineta s oblinama.
»Ono što Viking želi reći jest da nam je drago što si u gradu i mislili
smo da bi ti krevet smještaj učinio ugodnijim«, prevela je Naomi.
Waylay se bacila na jastuke na kauču. »Gdje je TV?« pitala je.
»Još ga nemam. Ali kada ga kupim, zvat ću te da mi ga pomogneš
osposobiti, Way.«
»Petnaest dolara«, rekla je i namjestila ruke iza glave. Mala je bila
genijalka za elektroniku i nije se protivila tome da talentima zaradi nekoliko
dolara.
 »Waylay«, ogorčeno je rekla Naomi.
»Što? Dajem joj popust za prijatelje i obitelj.«
Pokušala sam se prisjetiti jesam li ikada uopće bila dovoljno bliska s
nekime da zaradim popust za prijatelje i obitelj.
Knox je namignuo Waylay pa još jednom stisnuo Naomi. »Moram o
nečemu razgovarati s Nashom«, rekao je i palcem pokazao prema vratima.
»Ako ti išta bude trebalo, Leens, samo reci.«
»Hej, samo sam sretna što se ovdje radi tuširanja ne moram boriti s
vojskom žohara. Hvala što si mi dao da se privremeno uselim.«
Dok je kretao prema vratima, dobacio mi je vojnički pozdrav i
poluosmijeh.
Naomi se stresla. »Taj je motel opasan po zdravlje.«
»Barem je imao TV«, doviknula je Waylay iz prazne spavaće sobe.
»Waylay! Što radiš tamo?« zahtijevala je njezina teta.
»Njuškam«, odgovorila je dvanaestogodišnjakinja, pojavivši se u
dovratku, s rukama u džepovima traperica ukrašenih šljokicama. »U redu je.
Još nema ništa unutra.«
S hodnika se začulo glasno udaranje. »Otvaraj, šupče«, zarežao je
Knox.
Naomi je preokrenula očima. »Isprike na mojoj obitelji. Očito su ih sve
odgajali vukovi.«
»Neciviliziranost je šarmantna na svoj način«, istaknula sam. Shvativši
da još uvijek držim biljku, odnijela sam je do prozora i odložila je na vrh
jednog praznog sanduka. Imala je sjajno zeleno lišće.
»To je đurđica. Neće procvjetati do proljeća, ali simbolizira sreću«,
objasnila je Naomi.
Naravno. Naomina je pažljivost bila na profesionalnoj razini.
»Drugi razlog zašto smo ti ovako nahrupili na vrata jest taj što smo te
htjeli pozvati na večeru u nedjelju«, nastavila je.
 »Roštiljamo piletinu, ali vjerojatno će biti oko sto vrsta povrća«,
upozorila je Waylay dok je šetala do prednjeg prozora kako bi virnula van.
Večera koju nisam morala naručiti i prilika da uživam u
pripitomljenom Knoxu? Taj poziv nisam kanila odbiti. »Svakako. Reci mi
što mogu donijeti.«
»Samo donesi sebe. Iskreno, uz mene, moje roditelje i Stefa, imat
ćemo gozbu«, uvjerila me Naomi.
»Možda alkohol?« ponudila sam.
»To nikada nećemo odbiti«, priznala je.
»I bocu soka Yellow Lightning«, rekla je Waylay.
Naomi je Waylay dobacila roditeljski, upozoravajući pogled.
»Molim te«, ispravila se djevojčica.
»Ako želiš cijelu bocu tog soka od kojeg će ti istrunuti zubi, danas ćeš
za ručak uz pizzu pojesti salatu i brokulu uz večeru«, inzistirala je Naomi.
Dok je prilazila stolu, Waylay je prema meni prevrnula očima. »Teta
Naomi opsjednuta je povrćem.«
»Vjeruj mi, postoje gore stvari kojima se može biti opsjednut«, rekla
sam joj.
Odmjerila je moju kutiju dokumenata, a kada su joj hitri prsti izvukli
jedan fascikl, požalila sam što nisam vratila poklopac.
»Dobar pokušaj, njuškalice«, rekla sam i uz dramatični joj ga pokret
iščupala iz ruke.
»Waylay!« Naomi ju je prekorila. »Lina radi u osiguranju. To su
vjerojatno povjerljivi podaci.«
Nije ni slutila koliko.
Dograbila sam poklopac i vratila ga na kutiju.
Udaranje se nastavilo na vratima pored. »Nash? Jesi unutra?«
Izgledalo je kao da nisam bila jedina koja se skrivala od obitelji.
 »Hajdemo, Way. Idemo prije nego što Knox sravni zgradu sa
zemljom«, rekla je Naomi i pružila ruku prema nećakinji. Waylay je
kliznula teti uz bok prihvaćajući ponuđeno iskazivanje naklonosti.
»Hvala na biljci... i krevetu... i stanu u kojem smijem odsjesti«, rekla
sam.
»Baš mi je drago što ćeš još neko vrijeme biti s nama«, rekla je Naomi
dok smo se sve zajedno primicale vratima.
Barem je nekome bilo drago.
Knox je stajao ispred Nashovih vrata prekapajući po ključevima na
privjesku.
»Mislim da nije kod kuće«, brzo sam rekla. Što god da se događalo s
Nashom, sumnjala sam da je želio da mu brat bane u stan.
Knox je podigao pogled. »Čuo sam da je otišao s posla i došao
ovamo.«
»Tehnički smo čuli da je otišao s posla i otišao na fizikalnu terapiju, ali
Neecey, iz Dinina restorana, primijetila ga je ispred«, rekla je Naomi.
Tračevi su u malom gradu putovali brže od munje. »Vjerojatno je
došao i otišao. Podigla sam veliku graju tegleći stvari ovamo i niti u jednom
ga trenutku nisam vidjela.«
Knox je spremio ključeve u džep. »Ako ga vidiš, reci mu da ga
tražim.«
»I ja«, dodala je Naomi. »Pokušala sam ga nazvati da ga pozovem na
večeru u nedjelju, ali poziv je otišao ravno u govornu poštu.«
»Onda mu slobodno reci da ga i ja tražim«, javila se Waylay.
»Zašto ga ti tražiš?« zahtijevao je Knox.
Waylay je slegnula ramenima koje je prekrivao ružičasti pulover. »Ne
znam. Samo sam se osjećala izostavljeno.«
Knox ju je privukao, obavivši joj ruku oko vrata, pa joj razbarušio
kosu.
 »Joj! Eto zašto moram koristiti lak za kosu sa super učvršćivanjem!«
požalila se Waylay, ali kada joj je moj mrgodni, tetovirani prijatelj na tjeme
utisnuo poljubac, vidjela sam da su joj usne izvijene prema gore.
Naomi i Waylay zajedno su postigle nemoguće i Knoxa Morgana
pretvorile u nježnu dušu. A ja sam na toj predstavi sjedila u prvom redu.
»Krevet stiže danas oko tri. Večera je u nedjelju u šest«, grubo je rekao
Knox.
»No možeš doći ranije. Pogotovo ako donosiš vino«, rekla je Naomi
namignuvši.
»I Yellow Lightning«, dodala je Waylay.
»Vidimo se tada.«
Njih se troje zaputilo prema stubama; Knox je bio u sredini, ruku
prebačenih oko svojih djevojaka.
»Hvala što si mi dao da budem ovdje«, doviknula sam za njima.
Knox mi je dizanjem ruke dao do znanja da je čuo.
Gledala sam kako odlaze pa zatvorila vrata. Sjajno zelenilo biljke
privuklo mi je pogled. Osamljeni domaćinski predmet na ploči koja je osim
njega bila prazna.
Nikada prije nisam imala biljku. Bez biljaka. Bez ljubimaca. Bez svega
što nije moglo nekoliko dana ili tjedana preživjeti bez mene.
Nadala sam se da je neću ubiti prije nego što ovdje završim s poslom.
Uz uzdah sam podigla fascikl koji je Waylay ugrabila pa sam ga otvorila.
Pogled mi je zurenjem uzvraćao Duncan Hugo.
»Ne možeš se zauvijek skrivati«, rekla sam fotografiji.
Čula sam kako se u stanu pored mene tiho otvaraju i zatvaraju vrata.
 Tri

Mrtav u jarku

Nash

D ok sam kamionetom silazio s ceste, sunce je izlazilo iznad drveća i

mrazne vrhove trave pretvaralo u svjetlucave dijamante. Ignorirao
sam nabijanje svojega srca, znojne dlanove, napetost u prsima.
Većina je Knockemouta još bila u krevetu. Općenito smo više bili grad
ljudi koji dokasna piju nego onih koji rano ustaju. Što je značilo da su šanse
da u ovo doba nekog ovdje sretnem bile male.
Nije mi trebalo da cijeli grad priča o tome kako se načelnik Morgan
dao nastrijeliti pa izgubio prokleti razum pokušavajući pronaći prokleto
pamćenje.
Knox i Lucian uključili bi se, zabadali svoje civilne nosove tamo gdje
nisu pripadali. Naomi bi u mojem smjeru slala suosjećajne poglede dok bi
me ona i njezini roditelji gušili hranom i svježe opranim rubljem. Liza J.
pretvarala bi se da se ništa nije dogodilo, što mi je, kao Morganu, bila
jedina reakcija koja mi je imalo sjedala. Naposljetku bih bio prisiljen da
uzmem dopust. A što bih, dovraga, tada imao?
S poslom sam barem imao razlog funkcionirati na autopilotu. Svakog
sam jutra imao razlog ustati iz kreveta - ili s kauča.
A ako svaki dan ustajem s kauča i odijevam uniformu, mogao bih onda
i raditi nešto korisno.
 Povukao sam ručnu kočnicu i ugasio motor. Stišćući ključeve u šaci,
otvorio sam vrata i zakoračio na šljunak uz rub ceste.
Jutro je bilo svježe, vedro. Ne otežalo od vlage i mračno kao u rogu,
kao ona noć. Barem sam se tog dijela sjećao.
Tjeskoba je bila nakupina strepnje koja mi je zapela u trbuhu.
Udahnuo sam da se smirim. Udiši četiri sekunde. Drži sedam. Izdiši
osam.
Bio sam zabrinut. Zabrinut da se nikada neću sjetiti. Zabrinut da hoću.
Nisam znao što bi bilo gore.
Preko ceste se nalazio nepregledan guštik korova i prerasle trave
zaboravljenog posjeda zaplijenjenog zbog hipoteke.
Usredotočio sam se na grubi metal ključeva dok su mi se zarivali u
kožu, na škripu šljunka pod čizmama. Polako sam hodao prema autu koji
nije bio tamo. Autu kojeg se nisam mogao sjetiti.
Obruč mi se oko prsa bolno stisnuo. Zaustavio sam se. Možda se moj
mozak nije sjećao, ali nešto u meni jest.
»Samo nastavi disati, gade«, podsjetio sam se.
Četiri. Sedam. Osam.
Četiri. Sedam. Osam.
Noge su me napokon poslušale i ponovno se pomaknule naprijed.
Prišao sam autu, tamnoj limuzini s četiri vrata, odostraga. Nije da sam
se sjećao kako to činim. Snimku incidenta iz vozila pogledao sam otprilike
tisuću puta, čekajući da mi probudi neko sjećanje. No svaki bih put imao
dojam da gledam nekog drugog kako hoda prema svojem iskustvu tik do
smrti.
Devet koraka od mojih vrata do stražnjeg branika limuzine.
Palcem sam dotaknuo stražnje svjetlo. Nakon godina službe to se
počelo činiti kao bezazlen ritual dok moj otisak nije postao ono što je
identificiralo taj auto nakon što je pronađen.
 Niz leđa mi se u potocima slijevao znoj.
Zašto se nisam mogao sjetiti?
Hoću li ikada moći?
Ako se Hugo vrati da dovrši posao, hoću li biti nesvjestan toga?
Hoću li znati da dolazi?
Hoću li mariti dovoljno da ga zaustavim?
»Nitko ne voli patetične, ucviljene šupke«, naglas sam promrmljao.
Uz drhtav sam izdah prešao još tri koraka, čime sam stajao paralelno s
onime što bi bila vozačeva vrata. Tu je bilo krvi. Prvi put kada sam se
vratio, nisam se mogao prisiliti da izađem iz auta. Samo sam sjedio za
upravljačem i zurio u šljunak umrljan bojom hrđe.
Sada je nije bilo. Izbrisala ju je priroda. No još uvijek sam je mogao tu
zamisliti.
Još sam uvijek čuo odjek. Nešto između cvrčanja i hrskanja. Progonilo
me u snovima. Nisam znao što je to bilo, no imao sam osjećaj da je važno i
hitno.
»Jebemu«, promrmljao sam si u bradu.
Pritisnuo sam se palcem između obrva i protrljao.
Prekasno sam potegnuo oružje. Nisam se sjećao kako su se meci zarili
u meso. Ni onih dvaju brzih pucnjeva. Padanja na tlo. Ni toga kako je
Duncan Hugo izašao iz auta i nadvio se nada mnom. Nisam se sjećao što mi
je rekao dok mi je gazio zapešće ruke s pištoljem. Nisam se sjećao kako je
vlastito oružje posljednji put uperio u mene, u glavu. Nisam se sjećao što je
rekao.
Sve što sam znao jest da bih umro.
Trebao sam umrijeti.
Da nije bilo onih svjetala.
Sreća. Ništa osim sreće nije stajalo između mene i tog posljednjeg
metka.
 Hugo se odmaknuo. Dvadeset sekundi kasnije medicinska sestra koja
je kasnila na svoju smjenu u hitnom odjelu uočila me i istog se trena bacila
na posao. Bez oklijevanja. Bez panike. Tek čista vještina. Još je šest minuta
prošlo prije nego što je stigla pomoć. Djelatnici hitne službe, muškarci i
žene koje sam poznavao većinu života, slijedili su protokol, odrađivali svoj
posao s uvježbanom učinkovitošću. Nisu zaboravili svoju obuku. Nisu
nigdje zeznuli ili prekasno reagirali.
Sve to vrijeme gotovo sam beživotno ležao pored ceste.
Nisam se sjećao toga da je sestra mojim vlastitim radijem pozvala
pomoć dok je pritiskala ranu. Nisam se sjećao kako je Grave klečao pored
mene i bolničaru hitne pomoći govorio da mi razreže košulju. Nisu
postojala sjećanja na to kako me prebacuju na nosila i odvoze u bolnicu.
Dio mene umro je točno na ovom mjestu.
Možda je trebao i ostatak mene.
Udario sam kamen, promašio, zabio palac u tlo. »Jao. Jebemu«,
promrsio sam.
Cijelo to cmizdrenje u stilu »jadan li sam« stvarno me počinjalo ljutiti,
ali nisam znao kako da se izvučem iz njega. Nisam znao mogu li to.
Te se noći nisam spasio.
Nisam porazio negativca. Čak se nisam ni potukao s njime.
Još sam bio tu zbog čiste sreće. Sreće što je sestrin nećak s autizmom
prije spavanja doživio slom dok se njegova teta trebala spremati za posao.
Sreće što je svojoj sestri pomogla da ga smiri prije nego što je otišla.
Sklopio sam oči i uvukao još jedan dah boreći se protiv obruča
napetosti. Drhtaj mi se zakotrljao kralježnicom dok je hladni znoj koji mi je
natapao tijelo isparavao na jutarnjem povjetarcu.
»Daj se saberi. Misli o nečem drugom. O jebeno bilo čemu drugome
što te ne tjera da se još više mrziš.«
Lina.
Iznenadilo me gdje su mi misli sletjele. No eto je tamo.
 Kako stoji na stubama ispred mojeg stana, sa sjajem u očima. Kako
čuči pored mene u onom prljavom skladištu, usta izvijenih od zabavljenosti.
Cijela sazdana od flerta i samopouzdanja. Zatvorio sam oči i držao se za taj
prizor. Tu atletsku građu koju ističe pripijena odjeća. Svu tu osunčanu,
glatku kožu. Smeđe oči kojima ništa nije promicalo. Mogao sam namirisati
svježi miris njezina deterdženta za rublje pa usredotočio pozornost na one
pune, rumene usne kao da bi me samo one mogle usidriti u ovom svijetu.
Nešto mi se promeškoljilo u trbuhu. Jeka jučerašnjeg žara.
Zvuk koji je dopro zdesna trgnuo me iz moje bizarne maštarije uz
cestu.
Ruka mi je poletjela do drške pištolja.
Cičanje. Ili je to možda bilo cviljenje. Zbog živaca i adrenalina šum u
ušima bio mi je glasniji. Je li to bila halucinacija? Sjećanje? Jebena
vjeverica s bjesnoćom koja mi dolazi odgristi lice?
»Ima li koga?« zazvao sam.
Tišina mi je bila jedini odgovor.
Posjed koji se prostirao paralelno s cestom spuštao se nekoliko lakata
prema odvodnom kanalu. Iza toga nalazio se guštik trnja, korova i stabala
ruja koja su se naposljetku pretvarala u šumarak. Na drugoj je strani bila
Hesslerova farma, koja je prokleto dobro zarađivala godišnjim labirintom u
kukuruzu i poljem bundeva.
Pozorno sam osluškivao pokušavajući smiriti srce, disanje.
Instinkti su mi bili precizno podešeni. Barem sam mislio da jesu.
Odrastajući kao sin ovisnika, naučio sam kako procijeniti raspoloženje,
pratiti znakove da će sve otići kvragu.
Obuka za predstavnika zakona to je nadogradila, naučila me kako da
bolje od većine proniknem u situacije i ljude.
No to je bilo prije. Sada su mi osjetila otupjela, instinkti su mi bili
prigušeni potmulom rikom panike koja je vrela odmah ispod površine.
Neprekidnim, besmislenim šuškanjem koje mi se bez prestanka vrtjelo u
glavi.
 »Ako su tamo neke bijesne vjeverice, bolje vam je da prođete dalje«,
objavio sam praznom seoskom krajoliku.
Potom sam to zaozbiljno čuo. Slabi zveket metala o metal.
To nije bila nikakva vjeverica.
Izvukavši službeno oružje, spustio sam se niz blagu padinu. Smrznuta
mi je trava krckala pod nogama. Svaki teški dahtaj postao je vidljiv u
oblačku srebra. Srce mi je nabijanjem u uši utisnulo tetovažu.
»Policija Knockemouta«, doviknuo sam prelazeći po području
pogledom i pištoljem.
Hladni je povjetarac uskomešao lišće, natjerao šumu u šapat i na koži
mi smrznuo znoj. Bio sam sam ovdje. Duh.
Osjećajući se poput idiota, vratio sam oružje u futrolu.
Prešao sam podlakticom po čelu natopljenom znojem. »Ovo je
suludo.«
Želio sam se vratiti u auto i odvesti se. Želio sam se pretvarati da ovo
mjesto ne postoji, da ja ne postojim.
»U redu, vjeverice. Pobjeđuješ u ovoj rundi«, zagunđao sam.
No nisam otišao.
Nije bilo zvuka, nikakvog repa bijesne vjeverice koji se u vihoru
obrušava na mene. Tek nevidljivi znak za stop koji mi naređuje da zadržim
položaj.
Spontano sam prinio prste ustima i kratko, prodorno zazviždao.
Ovog puta nije bilo zabune - čulo se žalosno cviljenje te struganje
metala uz metal. Pa, kvragu. Možda mi instinkti ipak nisu bili toliko
sprženi.
Ponovno sam zazviždao i slijedio zvuk do početka odvodnog kanala.
Čučnuo sam i tamo sam ga, metar i pol unutra, pronašao. Prljavi, zapušteni
pas sjedio je na postelji od lišća i otpada. Bio je omanji i možda je nekoć
bio bijel, no sada je bio prošarane blatnosmeđe boje, s kovrčavim
čupercima slijepljenog krzna.
 Preplavilo me olakšanje. Nisam bio jebeno lud. I to nije bila jebena
bijesna vjeverica.
»Hej, mali. Što radiš ovdje?«
Pas je nakrivio glavu, a vrh prljavog repa oprezno je zabubnjao.
»Samo ću upaliti svjetiljku i bolje te pogledati, u redu?« Sporim,
opreznim pokretima izvukao sam svjetiljku iz pojasa i prešao zrakom
svjetlosti po psu.
Bijedno je drhtao.
»Baš si se uvalio, zar ne?« primijetio sam. Bio je tu kratak zahrđali
lanac koji se, činilo se, zapetljao za kvrgavu granu.
Pas je još jednom zacvilio pa podigao prednju šapu.
»Samo ću posegnuti prema tebi stvarno polako i nježno. U redu?
Možeš se uspeti ako želiš. Dobar sam tip. Obećavam.« Spustio sam se na
trbuh na travu i ramena ugurao u otvor cijevi. Bilo je neugodno usko, a sada
i mračno kao u rogu, osim zrake iz svjetiljke.
Pas je zacvilio i malo uzmaknuo.
»Shvaćam. Ni ja baš ne volim male prostore i tamu. Ali moraš biti
hrabar i doći ovamo.« Potapšao sam blatnjavi, valoviti metal. »Hajde. Dođi,
mali.«
Sada je bio na sve četiri noge, zapravo na tri - još je držao onu prednju
šapu u zraku.
»Dobar smrdljivi pas. Dođi ovamo i dat ću ti hamburger«, obećao sam.
Groteskno dugi nokti tapkali su mu u uzbuđenom ritmu dok se
propinjao na mjestu, ali svejedno se nije približio.
»Možda malo pilećih medaljona? Kupit ću ti cijelu kutiju.«
Glava se sada nakrivila na suprotnu stranu.
»Gledaj, mali. Stvarno se ne želim odvesti u grad, uzeti kuku pa se
vratiti i nasmrt te prestrašiti. Bilo bi puno lakše da samo dotapkaš ovamo s
tim odrpanim dupetom.«
 Slijepljeno klupko krzna zurilo je u mene, zbunjeno. Potom je oprezno
zakoračio naprijed.
»Dobar pas.«
»Nash!«
Začuo sam svoje ime pola sekunde prije nego što mi se nešto toplo i
čvrsto zabilo u torzo. Zbog udara sam se trznuo i glavom udario o gornji dio
cijevi.
»Jao! Jebemu!«
Pas, sada posve prestrašen, odskočio je kako bi se skutrio u svojem
gnijezdu prljavštine.
Iskoprcao sam se iz cijevi, glava i rame pjevali su od bola. Djelujući
instinktivno, zgrabio sam svojeg napadača i iskoristio zalet da ga
prikliještim na tlo.
Prikliještim nju.
Lina je ispod mene bila topla i meka. Oči su joj bile raširene od
iznenađenja, čvrsto stisnutim šakama držala se za moju košulju. Znojila se i
imala je slušalice.
»Kojeg to vraga radiš?« zahtijevao sam, naglo istrgnuvši jednu
slušalicu.
»Ja? Za kojeg ti vraga ležiš pored ceste?«
Odgurnula me šakama, bokovima, no čak i uz kilograme koje sam
izgubio nije me mogla pomaknuti.
Otprilike sam baš u tom trenutku shvatio u kakvom sam položaju. Bili
smo si prsa o prsa, trbuh o trbuh. Prepone su mi se smjestile čvrsto između
njezinih dugačkih, lijepo oblikovanih nogu. Osjetio sam toplinu njezine
jezgre kao da sam pao na nos u peć.
Tijelo mi je reagiralo u skladu s time i postao sam tvrd kao kamen.
I laknulo mi je i bio sam užasnut. Užasnut zbog očitih razloga koji se
tiču poštovanja i zakona. Činjenica da mi je oprema naizgled radila bila je
dobra vijest, s obzirom na to da je od pucnjave nisam poveo na probnu
vožnju. Toliko je toga na meni sada bilo slomljeno da nisam želio na popis
dodati i kurac.
Lina je dahtala ispod mene i na tom vitkom, gracioznom vratu vidio
sam titraj njezina pulsa. Pulsiranje moje erekcije pojačalo se. Do neba sam
se nadao čudu koje će je spriječiti da je osjeti.
»Mislila sam da si mrtav u jarku!«
»Često to čujem«, rekao sam kroz stisnute zube.
Pljesnula me po prsima. »Jako smiješno, idiote.«
Bokovi su joj se gotovo neprimjetno pomaknuli. Moj je kurac smjesta
primijetio i nikakva količina profesionalnosti koju sam smogao, nikakve
manire nisu mogle spriječiti da mi misli preplave prizori onoga što sam joj
želio raditi.
Želio sam se pomaknuti, zariti se u tu toplinu, iskoristiti njezino tijelo
da se prizovem natrag u život. Želio sam gledati kako joj se usne
razdvajaju, kako joj se oči polako sklapaju dok se nabijam u nju. Želio sam
osjetiti kako se stišće oko mene, čuti kako šapće moje ime onim hrapavim
glasom natopljenim seksom. Želio sam se zakopati toliko duboko u nju da
me, kada se prepusti, povede sa sobom, omotanog svom tom toplinom.
Bilo je to više od simpatije, od šablonske privlačnosti. Ono što sam
osjećao teturalo je po rubu nekontrolirane žudnje.
Prizori koji su mi bljeskali umom bili su dovoljni da me dovedu u
pravu opasnost od još sramotnije situacije. Primio sam pohabane uzde svoje
kontrole i snagom volje udaljio se od ruba.
»Nabijem te«, promrmljao sam ispod glasa.
»Ovdje?«
Oči su mi se naglo otvorile i usredotočile se na njezine. Ti smeđi
ponori sadržavali su naznake zabavljenosti i nečeg drugog. Nečeg opasnog.
»Samo se šalim, Faco. Većinom.«
Ponovno se promeškoljila poda mnom i čeljust mi se čvrsto stisnula.
Pluća su mi gorjela podsjećajući me da udahnem. Sada ništa u vezi mojeg
znoja nije bilo hladno.
»Pištolj ti se zabija u mene.«
»Nije mi to pištolj«, rekao sam kroz stisnute zube.
Usta su joj se zločesto izvila. »Znam.«
»Onda se prestani micati.«
Bilo je potrebno još trideset sekundi, ali uspio sam se odlijepiti od nje.
Osovio sam se na noge pa posegnuo kako bih je povukao gore. Uznemiren,
povukao sam jače nego što je trebalo i sudarila mi se s prsima.
»Opa, frajeru.«
»Oprosti«, rekao sam, položio joj ruke na ramena i zatim namjerno
zakoračio unatrag.
»Nemoj se ispričavati. Tražila bih da se ispričaš samo kad ne bi imao
vrlo biološki zdravu reakciju na to što si me prikovao za tlo.«
»Nema na čemu?«
Po izgledu se činilo da je bila na trčanju. Nosila je tajice i laganu
majicu dugih rukava, a i jedno i drugo uz nju se pripijalo poput druge kože.
Sportski joj je grudnjak bio tirkizan, a tenisice jarkonarančaste. Mobitel je
nosila pričvršćen za jednu ruku, a malu limenku suzavca u futroli
zataknutoj za struk hlača.
Nakrivila je glavu i uzvratila mi vlastitim tihim odmjeravanjem.
Osjetio sam njezin pogled kao da je bio milovanje. Dobra vijest za moju
mrtvu unutrašnjost. Loša vijest za erekciju koju sam pokušavao otjerati
čistom snagom volje.
Stajali smo tako, bliže nego što smo trebali, teško dišući dok su nam
pogledi lutali, na dugačak, užaren trenutak.
One su iskre u mojem trbuhu proplamsale u život i proširile se grijući
me iznutra prema van. Želio sam je ponovno dotaknuti. Trebao sam to. No
tek što sam podigao ruku prema njoj, resko pištanje probilo mi se kroz
svijest.
Lina je odskočila i poklopila zapešće rukom.
 »Koji je to vrag bio?« pitao sam.
»Ništa. Samo... obavijest«, rekla je petljajući po satu.
Lagala je. Bio sam siguran u to. No prije nego što sam stigao
zahtijevati odgovore, iz cijevi je odjeknuo tugaljiv cvilež.
Lina je podigla obrve. »Koji je vrag to bio?«
»Pas. Bar mislim da je pas«, rekao sam joj.
»To si radio?« pitala je dok me obilazila pa krenula prema cijevi.
»Ne. Uglavim se u odvodne cijevi dva ili tri puta tjedno. To mi je u
opisu posla.«
»Smiješan si lik, Faco.« Lina je doviknula preko ramena dok se ispred
cijevi spuštala na sve četiri.
Pritisnuo sam kožu između obrva i pokušao ne obraćati pozornost na
njezinu provokativnu pozu, s obzirom na to kako mi je samokontrola već
visjela o niti.
»Uništit ćeš si odjeću«, upozorio sam je gledajući u plavo nebo, a ne u
nju dok je puzala na sve četiri.
»Tome služi pranje rublja i kupovina«, rekla je i zavukla glavu u otvor.
Pogledom sam ošinuo erekciju, koja mi se zabijala u zatvarač i remen.
»Pa, bok, dušice. Bi li volio izaći pa da se ja pobrinem za tebe?«
Govorila je - pjevušila - psu. Znao sam to. No nešto glupo i očajno u
meni odgovorilo je na njezin umirujući, grleni ton.
»Daj da ja to riješim«, rekao sam, većinom njezinoj lijepo oblikovanoj
guzi u tajicama sive boje škriljevca.
»Kakav dobar dečko ili cura«, rekla je Lina prije nego što je iskočila
van. Na obrazu i rukavima imala je mrlje prljavštine. »Imaš ikakve hrane u
vozilu, Faco?«
Zašto se ja toga nisam sjetio? »U pretincu imam nešto sušene
govedine.«
 »Bi li ti smetalo da užinu podijeliš s našim novim prijateljem? Mislim
da bih njega ili nju nečim primamljivim mogla dozvati dovoljno blizu da je
dohvatim.«
Ona je bila nešto primamljivo. Na trbuhu bih puzao kroz smrznuto
blato kako bih dobio bolji pogled na nju, ali to sam bio ja, a ne neki napola
smrznuti lutalica.
Zaputio sam se natrag do terenca, snagom volje tjerajući krv iz svojeg
međunožja. Pronašao sam sušenu govedinu i iz kutije za prvu pomoć u
prtljažniku skupio još nekoliko potrepština, uključujući povodac, zdjelicu
za hranjenje i bocu vode.
Kada sam se vratio sa svojim ulovom, Lina je bila još dalje u cijevi,
ležala je na trbuhu i vidjela se samo od struka naniže. Čučnuo sam pored
nje i virnuo unutra. Moja prljava loptica krzna malo se približila i bila je
gotovo na udaljenosti s koje može lizati ili gristi.
»Budi oprezna«, upozorio sam je. Salijetali su me prizori bijesnih
vjeverica.
»Ova slatka bebica neće me napasti. Uništit će ovu vrlo lijepu majicu
kada je privijeni uza se. Ali bit će vrijedno toga. Zar ne, princezo?«
U prsima mi je rasla tjeskoba. Nisam se zamarao time da pokušavam
shvatiti što ju je izazvalo. Činilo se da to ovih dana sve čini. »Lina, ozbiljan
sam. Ovo je policijski posao. Daj da ja to riješim«, čvrsto sam rekao.
»Nisi mi upravo rekao da je drhtava lutalica policijski posao.« Glas joj
je jezivo odjeknuo.
»Ne želim da se ozlijediš.«
»Neću se ozlijediti, a ako to napravim, donijela sam odluku i oboje se
možemo s njome nositi. Uostalom, ti i tvoja široka, junačka ramena nikada
ne biste stali ovdje.«
Trebao sam nazvati okružni centar za životinje. Mršavi Deke sasvim bi
se lijepo ovdje smjestio.
Nisam jasno vidio, ali izgledalo je kao da se pas približio za koji
centimetar kako bi profinjeno pomirisao Lininu ispruženu ruku.
 »Daj govedinu, Nash«, rekla je Lina. Ispružila je drugu ruku unatrag i
zamigoljila prstima.
Moj polukruti kurac još je imao itekakve probleme s ignoriranjem toga
kako su joj tajice obavijale guzicu. No uspio sam vrećicu sušene govedine
otvoriti, poderavši je, pa joj pružio nešto govedine.
Lina ju je uzela i pružila psu. »Izvoli, slatkice.«
Malena blatnjava lopta krzna oprezno je puzala prema ruci.
I mali psi grizu. Lina ne bi mogla blokirati napad. A onda su treba
brinuti još i o stvarima kao što su infekcije. Tko zna kakvi paraziti rastu u
ovom napola smrznutom mulju? Što ako dobije infekciju i bude morala ići
na operaciju rekonstrukcije lica? Sve to dok sam ja na dužnosti.
Lina je i dalje proizvodila zvukove poljubaca i pas je milio sve bliže, a
meni je srce prijetilo probiti si put van kroz prsnu kost.
»Vidi ovo. Krasan komad sušene govedine. Samo za tebe«, rekla je,
primamljivo mašući govedinom ispred psa.
Čvrsto sam obujmio Linine bokove i pripremio se na povlačenje.
»Ne, krasni čovjek samo me grli odostraga. Uopće te ne izluđuje
svojom zastrašujućom vibrom«, nastavila je.
»Nemam zastrašujuću vibru«, prosvjedovao sam.
»Nash, ako ti se prsti zariju imalo dublje, imat ću masnice. I to ne one
zabavne vrste«, rekla je.
Bacio sam pogled dolje i na oblinama njezinih bokova zatekao si prste
bijelih članaka. Popustio sam stisak.
»Dobra cura!« rekla je Lina, a ja sam se sagnuo, pokušavajući vidjeti
što se događa. No u tome me ometalo rame, a pogled mi je zaklanjala
prethodno spomenuta lijepo oblikovana guza.
»Imam našu slatku curu lijepo privijenu u stisak«, prijavila je Lina.
»Postoji samo jedan problem.«
»Koji?«
 »Ne mogu se iskobeljati, a da je i dalje držim. Morat ćeš me izvući.«
Ponovno sam zurio u njezinu guzicu. Morat ću vrlo pažljivo napisati
ovo izvješće o nezgodi ili će se Grave jebeno nauživati.
»Hajde, načelniče. Ne grizem. Izvuci me iz ove odurne močvare prije
nego što počnem razmišljati o bjesnoći i buhama.«
Imao sam dvije opcije. Mogao sam ustati i izvući je za gležnjeve ili
sam je mogao povući za bokove.
»Samo da znaš, biram opciju koja će ti najmanje naštetiti donjem
dijelu leđa.«
»Samo zgrabi i povuci.«
»Dobro. Ali zaustavi me ako ti bude neugodno ili pas počne ludjeti.«
»Isuse, Nash, dajem ti pristanak da me za dupe izvučeš iz ove odvodne
cijevi. Kreni više!«
Pitajući se kako me kratka vježba za mentalno zdravlje dovela dovde,
zgrabio sam je za bokove i povukao ih unatrag, na svoje prepone. Jedva
sam uspio suspregnuti stenjanje dok je Linin torzo klizao iz odvoda.
»Sve u redu?« pitao sam kroz stisnute zube.
»Sve u redu. Malena je slatkica. Smrdi kao vreća gnojiva, ali
dobrodušna je.«
Čvršće sam je primio za bokove. »Kako znaš da je žensko?«
»Zbog ružičaste ogrlice ispod sve te prljavštine.«
Prokleto sam se nadao da ono što sam čuo na cesti nije bio motor auta.
»Kunem se Bogom, ako se itko proveze ovdje...«, promrmljao sam.
»Hajde, Faco. Pokaži mi što znaš«, ohrabrivala je Lina. Pas je
uzbuđeno zalajao, kao da se slaže s junakinjom.
Na koljenima sam se odmaknuo pa joj povukao bokove unatrag, prema
sebi. Savršene su obline ponovno sletjele točno na pravo mjesto. No ovaj su
joj se put glava, ruke i pas oslobodili cijevi i izašli na zaleđenu travu. Bila je
na koljenima i laktovima, guzicom uz moje međunožje. Srce mi je prebacilo
u petu brzinu i osjećao sam vrtoglavicu iz razloga koji za promjenu nisu
imali nikakve veze s tjeskobom.
Blještavi mali Porscheov terenac prešao je dvostruku liniju i stao iza
mojeg vozila. »Trebaš pomoć, načelniče?« Za upravljačem se cerio Naomin
najbolji prijatelj, Stefan Liao.
Spustio sam pogled na Linu, koja je preko ramena podigla obrvu
prema meni. Izgledalo je kao sam tu ženu zajahao pored ceste.
»Mislim da sve konce držimo u rukama, Stefe«, doviknula je.
Stef joj je kratko salutirao zločesto se cereći. »Pa, idem ja svima koje
vidim reći kako načelnik Morgan započinje svoje subotnje jutro.«
»Uhitit ću te samo zato što si mi trn u dupetu«, upozorio sam ga.
»Čini se da bi ti znao kako je to, načelniče«, rekao je Stef. Uz
namigivanje i mahanje odvezao se u smjeni grada.
»Nash?«
»Molim?« Procijedio sam tu riječ.
»Misliš da bi me mogao pustiti? Počinjem dobivati zamisli zbog kojih
bi se ova naša nova prijateljica mogla zarumenjeti.«
Psujući ispod glasa, maknuo sam ruke - i prepone - s nje pa oko tankog
vrata kujice prebacio povodac. Zaista je nosila prljavu ružičastu ogrlicu bez
oznake. I ogrlica i kujica izgledale su kao da su sudjelovale u
desetkilometarskoj utrci kroz blato.
Nisam znao bih li podigao ženu ili kujicu, pa sam odlučio da je
vjerojatno sigurnije krenuti po psa. Bijedno mi je drhtala na rukama, čak i
dok joj je ofucani rep u nervoznom ritmu tapkao o moj trbuh. Lina se
osovila na noge.
»Čestitam, tata. Djevojčica je«, rekla je Lina. Izvukla je mobitel iz
futrole i okinula fotografiju mene.
»Prestani«, promuklo sam naredio.
»Ne brini se. Odrezala sam je u struku tako da nitko neće vidjeti kakvo
oružje nosiš«, zafrkavala me prilazeći kako bi stala ispred mene i uslikala
selfie nas troje. Namrštio sam se za sliku, a ona se nasmijala.
Kujica se koprcavo uspela više uz moja prsa dršćući mi u naručju.
»Lina, kunem se Bogom...«
Pritisnula mi je ruku na prsa, a nemir se u meni utišao. »Opusti se,
Nash.« Ton joj je bio nježan, kao da ponovno govori zapuštenoj katastrofi
od psa. »Samo te zezam. U redu si. Ja sam u redu. Sve je u redu.«
»Neprimjereno je. Ja sam bio neprimjeren«, inzistirao sam.
»Čvrsto si odlučio kriviti se, zar ne?«
Kujica mi je pod bradu ugurala glavu kao da ću je nekako zaštititi.
»Što kažeš na ovo?« rekla je Lina drugom rukom umirujuće pomazivši
kujicu. »Prestat ću te zafrkavati - privremeno. Ako priznaš da postoje gore
stvari od toga što se zbog tebe osjećam fizički privlačno čak i kada sam
znojna i prekrivena blatom. Dogovoreno?«
Smrdljiva mješanka odabrala je taj trenutak da mi poliže lice od
čeljusti do očne jabučice.
»Mislim da joj se sviđaš«, primijetila je Lina.
»Smrdi kao sustav za pročišćavanje otpadnih voda«, požalio sam se.
No pogled male kujice bio je čvrsto uperen u mene i osjetio sam nešto. Ne
lizanje plamenova koji bi napadali svaki put kada bi Lina bila u dometu
dodira, nego nešto drugo. Nešto slađe, tužnije.
»Pa, koji je plan, načelniče?« pitala je Lina.
»Plan?« ponovio sam još zureći u te patetične smeđe oči.
 Četiri

Naprosto prljavo

Lina

K ada je naša otrcana trofejna kujica bila nahranjena, napojena i

zamotana u čistu majicu kratkih rukava, smjestila sam se na
suvozačko sjedalo odjevena u gornji dio trenirke načelnika policije
Knockemouta. Nisam zamišljala da će mi jutro baš tako teći. Mislila sam da
će mi dugo trčanje raščistiti misli, a ne da ću se naći pred Nashom
Morganom u psećoj pozi na sve četiri.
Muškarac impresivne samokontrole zatvorio mi je vrata, obišao haubu
i skliznuo za upravljač. Na trenutak je sjedio. Dok je zurio kroz
vjetrobransko staklo, iz njega su isijavale iscrpljenost i napetost.
»Je li se ovdje dogodilo?« pitala sam. Pročitala sam novinske članke,
izvješća, o tom zaustavljanju u prometu koje se pretvorilo u zamku.
»Što se dogodilo?« okolišao je praveći se nevin dok je pričvršćivao
sigurnosni pojas.
»O, znači tako ćemo? U redu. Samo si se slučajno vozio pored mjesta
na kojem si upucan pa si svoj rendgenski vid iskoristio da utvrdiš kako se u
cijevi za odvod kišnice nalazi pas.«
»Ma ne«, rekao je pa upalio motor i odvrnuo grijanje. »Bio je to moj
supersluh, ne rendgenski vid.«
 Ugrizla sam se za usnu pa ponovno pokušala. »Je li istina da se ne
sjećaš toga?«
Zagunđao je, autom u polukružnom okretanju prešao preko obiju traka
i krenuo prema gradu.
No dobro.

Nash je iza naše zgrade stao pored mojeg Chargera boje trešnje.
Parkiralište Honky Tonka, Knoxova seljoberskog bajkerskog bara, bilo je
napušteno, uz iznimku nekolicine auta koje su ostavili oni koji su sinoć pili
odgovorno.
Zurili smo u smrdljivi naramak krzna i lišća u mojim rukama, a zatim
je Nash pogled podigao prema meni. Te plave oči boje trapera bile su
uznemirene i osjetila sam vrlo žensku, vrlo iritantnu želju da sve popravim.
»Hvala na pomoći tamo«, napokon je rekao.
»Uvijek. Nadam se da nisi bio previše skandaliziran«, zafrkavala sam.
Svrnuo je pogled i protrljao točku između obrva - njegov znak
nervoze.
»Da se nisi usudio ponovno se početi ispričavati«, upozorila sam.
Opet je pogledao u mene, a usne su mu bile izvijene. »Što želiš da
kažem?« pitao je.
»Možda >Hajdemo okupati ovu loptu krzna<?« predložila sam
otvarajući vrata.
Krenuo je za mnom iz auta. »Ne moraš to činiti. Mogu sada preuzeti.«
»Sad je kasno, već sam uključena. Uostalom, već sam prljava. A ako
me služe sjećanja iz djetinjstva, pri psećim kupkama četiri su ruke bolje
nego dvije.«
Zaputila sam se prema vratima stražnjeg stubišta i sakrila osmijeh kada
sam čula kako je opsovao ispod glasa prije nego što je krenuo za mnom.
 Sustigao me, hodajući tek nešto bliže meni nego što je bilo potrebno pa
mi otvorio vrata. Kujičina je glava izvirila iz svoje marame od majice i
osjetila sam kako razbarušenim repom maše uz moj trbuh.
Hodala sam stubama sporije nego inače, svjesna naramka koji sam
nosila te muškarca pored mene.
»Je li u redu ako je uredimo kod tebe?« pitala sam kad smo krenuli po
stubama. Na stolu mi je bila kutija dokumenata koju Nash definitivno nije
trebao vidjeti.
»Aha, svakako«, rekao je trenutak potom.
Stigli smo do vrha stubišta i rame mu je okrznulo moje dok je po
džepu kopao ne bi li našao ključeve. Ponovno sam to osjetila. Taj fijuk
svijesti svaki put kada bismo se dotakli. Proplamsaj koji nije trebao
postojati. Nisam voljela spontani fizički dodir. Uvijek sam ga bila više nego
svjesna. No s Nashom je osjećaj bio... drukčiji.
Otključao je vrata i otvorio ih odmaknuvši se kako bih mogla proći
prva.
Trepnula sam. Njegov je stan bio zrcalna slika mojega, spavaće sobe i
kupaonice bile su uz isti zid. No dok je moj bio neobnovljena prazna ploča,
Nashov je stan u nekom trenutku ovog desetljeća bio moderniziran. Također
je bio u neredu.
Ništa mi na tom muškarcu nije ostavljalo dojam da je aljkav, no dokazi
su neporecivo bili svuda porazbacani.
Rolete su na prednjim prozorima bile spuštene, blokirajući svjetlost te
pogled na ulicu. Na stoliću za kavu nalazila se djelomično složena hrpa
oprane odjeće. Činilo se kao da je odustao od slaganja i neko vrijeme samo
kupio čistu odjeću s vrha. Pod je bio zatrpan prljavom odjećom, elastičnim
trakama koje su najvjerojatnije služile za fizikalnu terapiju te porukama za
brz oporavak. Na kauču su se nalazili zgužvana deka i jastuk.
Kuhinja je imala nove uređaje te granitne radne površine, a bila je
otvorena prema središtu stana, što mi je pružalo otvoren pogled na prljavo
posuđe, staru ambalažu hrane iz dostave te barem četiri uvenula buketa.
Stol za blagovanje bio mu je, poput moga, prekriven dokumentima i s još
više neotvorene pošte.
Cijeli je stan mirisao zagušljivo, kao da je bio zatvoren, nekorišten.
Kao da u njemu nije bilo života.
»Nije... ovaj... obično ovako pretrpano. U zadnje sam vrijeme zauzet
poslom«, rekao je zvučeći posramljeno.
Sad sam bila milijun posto uvjerena da su one rane bile dublje nego što
je odavao.
»Kupaonica?« pitala sam.
»Onamo«, rekao je, pokazujući u smjeru spavaće sobe, i pritom
izgledajući tek malo skrušeno.
Spavaća soba nije bila toliko katastrofalna kao ostatak stana. Zapravo
je izgledala kao prazna hotelska soba. Namještaj - krevet, komoda, dva
noćna ormarića - sav je bio iz kompleta. Iznad uredno namještenog kreveta
nalazila se zbirka postera country glazbe. Na jednom su ormariću bočice
lijekova bile poredane poput vojnika. Na površini se nalazio tanak sloj
prašine.
Definitivno je spavao na kauču.
Kupaonica je bila tipična za neženju. Malo proizvoda i apsolutno
nikakav pokušaj stvaranja ugođaja. Za Boga miloga, zastor u tušu i ručnici
bili su bež boje.
Moja je kada bila bolja, na nogice, u odnosu na njegovu moderniju,
okruženu pločicama. Na podu, pored savršeno dobre košare za rublje,
nalazila se prljava odjeća. Da se taj muškarac nije tako očito borio protiv
nekih demona, njegova bi privlačnost zbog tog prekršaja pala za nekoliko
bodova.
»Bi li mogao zatvoriti vrata?« pitala sam.
Još je izgledao pomalo ošamućeno. Bilo je nešto u vezi povrijeđenog
Nasha Morgana što me bockalo. A iskušenje da i ja bockam njega bilo je
gotovo neodoljivo.
»Nash?« posegnula sam i stisnula mu ruku.
 Prenuo se, potom lagano zatresao glavom. »Aha. Oprosti. Molim?«
»Bi li mogao zatvoriti vrata, tako da naša smrdljiva mala prijateljica ne
može izaći?«
»Svakako.« Nježno je zatvorio vrata i ponovno protrljao točku između
obrva. »Oprosti zbog nereda.«
Izgledao je toliko izgubljeno da sam morala silom susprezati poriv da
se bacim na njega i poljubim gdje boli. Umjesto toga pred oči sam mu
podigla kujicu. »Jedini nered koji me brine jest ovaj.«
Spustila sam je i razmotala majicu kratkih rukava. Istog je trena
spustila nos do pločica i počela njuškati. Hrabra je cura pregledavala svoje
novo okruženje.
Nash se bacio na posao kao da je drveni lutak koji je postao pravi
dječak. Sagnuo se i pustio vodu u kadi. Grad nije bio u krivu u pogledu te
vrlo lijepe guze, zaključila sam dok sam njegovu trenirku skidala preko
glave.
Podigla sam prljavu pseću majicu. »Možda ćeš ovo morati spaliti.«
»Možda ću morati spaliti ovu kupaonicu.« Kimnuo je prema kujici,
koja je posvuda ostavljala sitne blatne otiske.
Povukla sam sa sebe i uprljanu odrezanu majicu i dodala je hrpi
upitnog rublja.
Nash je mojem sportskom grudnjaku uputio dugačak pogled pa si
gotovo istegnuo vrat kada se ponovno okrenuo kako bi rukom provjerio
temperaturu vode i nepotrebno namjestio zastor tuša.
Drag i džentlmen.
Definitivno nije moj tip. No morala sam priznati, sviđalo mi se vidjeti
ga na iglama.
Dok je i dalje izbjegavao izravno me pogledati, Nash je iz ormarića s
rubljem zgrabio hrpu ručnika pa dva složena bacio na pod i zatim treći
prebacio preko umivaonika.
»Bolje skini majicu, Faco«, predložila sam.
 Bacio je pogled na košulju uniforme, koja je bila prekrivena potezima
blata i mrljama trave. Uz grimasu je raskopčao gumbe i skinuo je te je bacio
u košaru. Potom je skupio hrpu prljavog rublja s poda i dodao je u košaru.
Bio je odjeven u bijelu potkošulju koja mu se privijala uz prsa. Pod
lijevom naramenicom vidio se potez šarene ljepljive trake kakvu su sportaši
koristili za ozljede.
»Kako bi bilo da iz kuhinje uzmeš neku veliku čašu ili nešto slično?
Ne želim koristiti tuš ako bi joj utjerao strah u kosti«, predložio je.
»Svakako.« Ostavila sam njega i kujicu te započela potragu za
posudom za pranje psa.
Brz pregled ormarića dokazao je da je većina posuđa koje je taj
muškarac posjedovao bila ili u sudoperu ili u perilici iz koje se prelijevalo i
koja, sudeći po mirisu, nije pokrenuta u skorije vrijeme. Ubacila sam
deterdžent u perilicu, pokrenula pranje pa ručno oprala veliku plastičnu
čašu iz Dinina restorana.
Kad sam se prošetala pored stola kako bih pregledala dokumente,
osjetila sam tek najmanji tračak krivice.
Bila sam na putu natrag do kupaonice, pa nije kao da sam išla posebno
do stola. Uostalom, imala sam zadatak koji sam morala obaviti. I nisam ja
bila kriva što ih je ostavio na očigled slučajnim posjetiteljima, pravdala sam
se.
Trebalo mi je manje od trideset sekundi da se fokusiram na tri fascikla.
HUGO, DUNCAN.
WITT, TINA.
217.
217 bio je policijski kod za napad s namjerom za ubojstvo. Nisam
morala biti genije da pogodim kako je to vjerojatno bilo policijsko izvješće
o pucanju na Nasha. Definitivno sam bila znatiželjna. No imala sam
vremena samo za brzinski pogled, što je značilo da moram izabrati prioritet.
Bacivši pogled u smjeru spavaće sobe, jednim sam prstom podigla prednju
koricu fascikla o Hugu. Fascikl se činio mrvičast i shvatila sam da je, kao i
noćni ormarić u spavaćoj sobi, prekriven tankim slojem prašine.
Jedva da sam bacila pogled na papir na vrhu, nelaskavu fotografiju s
uhićenja od prije nekoliko godina, kada sam začula: »Jesi našla nešto?«
Prenuto sam pustila da se fascikl zaklopi, srce mi je prebacilo u višu
brzinu, a tada sam shvatila da Nash dovikuje iz kupaonice.
Uzmaknula sam od stola i otpuhnula. »Dolazim«, slabašno sam
doviknula.
Kada sam se vratila u kupaonicu, srce mi je preskočilo otkucaj. Nash
je sada bio bez majice, a posve natopljena potkošulja nalazila se na podu
pored kade. I smiješio se. Ono, najjačim osmijehom zgodnog tipa.
Zbog polovične golotinje i osmijeha ukopala sam se na mjestu i
uživala u pogledu.
»Ako ne prestaneš svugdje zapljuskivati, potopit ćeš brijačnicu ispod
nas«, upozorio je Nash kujicu dok je jurcala od jedne strane kade do druge.
Zapljusnuo ju je vodom iz slavine, pa je ispustila niz promuklog, no
ushićenog laveža.
Nasmijala sam se. I muškarac i kujica okrenuli su se kako bi me
pogledali.
»Mislio sam da bi bilo dobro da je stavim u kadu da se uvjerim kako se
neće pretvoriti u gremlina«, rekao je Nash.
Život tog muškarca možda je skupljao prašinu, ali junaštvo mu je bilo
usađeno u kosti. Onaj je tračak krivice izrastao u nešto veće, oštrije, i bila
sam zahvalna na sreći što me nije zapravo uhvatio kako njuškam.
Granica između nužnog rizika i gluposti bila je tanka.
Pridružila sam mu se na podu, kleknuvši na jedan složeni ručnik, te mu
pružila čašu. »Vas dvoje izgledate kao da se zabavljate«, rekla sam trudeći
se zvučati kao žena koja nije netom zadrla u Nashovu privatnost.
Natopljena je mala gremlinica položila prednje šape na rub kade i s
obožavanjem nas pogledala. Ofucani joj se rep maglio od sreće i posvuda
prskao kapljice prljave vode.
 »Probaj je držati dok je zalijevam«, predložio je Nash puneći čašu
čistom vodom.
»Dođi ovamo, dlakava mala sireno.«
Radili smo rame uz rame ribajući, sapunajući, ispirući i smijući se.
Svaki put kada bi Nashova ruka okrznula moju, munjevito bih se
naježila. Svaki put kada bih osjetila poriv da se približim umjesto da se
malo odmaknem, pitala bih se koji mi je vrag. Bila sam dovoljno blizu da
vidim kako se štreca svaki put kada bi pomaknuo rame na način koji
oštećenim mišićima nije odgovarao. No nijednom se nije požalio.
Bile su potrebne četiri promjene vode i pola sata vremena prije nego
što je kujica napokon bila čista.
Krzno nalik žici bilo joj je uglavnom bijelo, posuto tamnim potezima
na nogama. Imala je jedno točkasto uho te jedno smeđe-crno.
»Kako ćeš je nazvati?« pitala sam dok je Nash podizao kujicu iz kade.
Zaneseno mu je polizala lice.
»Ja?« Manevrirao je da glavu odmakne od ružičastog jezika. »Prestani
me lizati.«
»Ne mogu je kriviti. Imaš lice za lizanje.«
Uputio mi je jedan od onih vatrenih pogleda pa je nježno spustio na
pod. Otresla se lansirajući vodu u krugu od dva metra.
Zgrabila sam ručnik i omotala ga oko nje. »Pronašao si je. Imaš pravo
imenovanja.«
»Imala je ogrlicu. Vjerojatno već ima ime.«
Migoljila mi se pod rukama dok sam joj ručnikom trljala krzneno
tjelešce. »Možda zaslužuje novo. Novo ime za novi početak.«
Na dugačak me trenutak motrio, dok se nisam počela meškoljiti pod
njegovim pažljivim pogledom. Potom je rekao: »Jesi gladna?«
 »Scout? Lucky?« virkala sam prema sada čistoj kujici dok sam
namještala program za kuhanje kave.
Nash je podigao pogled s tave pune jaja od kojih je radio kajganu.
»Scrappy?«
»Ne. Nikakva reakcija. Lula?« potonula sam na pod i pljesnula
rukama. Doparadirala je do mene i sretno prihvatila moje nježno maženje.
»Gizmo? Splinter?«
»Splinter?« podrugnula sam se.
»Iz Nindža kornjača«, rekao je Nash, s blagim osmijehom u kutovima
usana.
»Splinter je bio kanalizacijski štakor.«
»Kanalizacijski štakor vješt u borilačkim vještinama«, istaknuo je.
»Ova mlada dama treba ime debitantice«, inzistirala sam. »Kao Poppy
i Jennifer.«
Nikakva pseća reakcija, ali muškarac u prostoriji napredovao je do
punokrvnog cereka zabavljenosti. »Možda Buffy?«
Nasmiješila sam se uz pseće krzno. »Ubojica vampira?«
Uperio je špatulu u mene. »Baš ta.«
»Meni se sviđa, ali čini se da je ona neodlučna u vezi Buffy«,
primijetila sam.
Mogla sam otići u stan pored i presvući se dok je Nash pravio doručak,
ali umjesto toga odlučila sam ponovno navući njegovu trenirku i družiti se.
On se - nažalost - presvukao, odjenuvši čistu majicu i traperice.
Sada smo u kuhinji izvodili nekakav ugodni, domaćinski prizor. Kava
se kuhala, prekrasni je, bosi muškarac za štednjakom radio doručkaste
stvari, a vjerna nam je kujica plesala oko nogu.
Nash je porciju jaja izvadio na jedan od tri papirnata papira u nizu pa
ga odložio sa strane. Mala mi je kujica iskočila iz krila kako bi šapom
gurkala Nashovu nogu.
 »Zauzdaj se. Pusti da se prvo ohladi«, predložio joj je. Njezin je
promukli kratki lavež poručivao da je ne zanima nikakvo zauzdavanje.
Ustala sam i oprala ruke. Nash mi je dobacio krpu koju je nosio preko
ramena pa po jajima počeo ribati sir. Osjećajući se druželjubivo, na radnoj
sam površini pronašla dvije prljave šalice i oprala ih.
Toster je ispljunuo dva komada lijepo posmeđenog kruha taman kada
sam kavom napunila prvu šalicu.
»Pronašli smo je u cijevi. Što kažeš na >Piper<1?« iznenada je
predložio Nash.
Kujica se uspravila, potom sjela, nakrivivši glavu.
»Sviđa joj se«, primijetila sam. »Zar ne, Piper?«
Promeškoljila je svojom malenom zadnjicom da iskaže slaganje.
»Mislim da imamo pobjednika«, složio se Nash.
Natočila sam kavu i u drugu šalicu i gledala kako odlaže tanjur jaja na
pod. »Doručak za tebe, Piper.«
Kujica se bacila prema svom obroku, a obje su joj prednje šape sletjele
na tanjur dok je proždirala doručak.
»Trebat će joj još jedno kupanje«, rekla sam uz smijeh.
Nash je na oba preostala tanjura spustio po komad prepečenca, zatim
ih nespretno desnom rukom prekrio mješavinom sira i jaja.
»I još doručka«, primijetio je pružajući mi tanjur.
Nash Morgan jednog će dana neku ženu učiniti vrlo sretnom.
Jeli smo stojeći u kuhinji, što mi se činilo sigurnije i manje domaćinski
nego da raščistimo mjesto za stolom. Iako mi ne bi smetao još jedan pogled
na one dokumente.
Bila sam tu kako bih obavila posao, ne da zakompliciram stvar time da
se udomaćim kod nepošteno zgodnog susjeda.
Čak i ako spravlja stvarno dobra jaja sa sirom. I stvarno dobro izgleda
u čistoj majici i sa žalosno povrijeđenim očima. Svaki put kada bi nam se
pogledi susreli, osjećala sam... nešto. Kao da je prostor između nas nabijen
energijom koja se stalno pojačava.
»Zbog čega se osjećaš živom?« odjednom je zapitao.
»Ha?« glasio je moj domišljati odgovor; usta su mi bila natrpana
posljednjim zalogajem prepečenca.
Držao je šalicu i zurio u mene, a polovica doručka ležala je napušteno
na njegovu tanjuru.
Morao je jesti. Tijelu je bilo potrebno gorivo za zacjeljenje.
»Meni je to nekad bio ulazak u postaju. Svakog jutra, premda nisam
znao što će dan donijeti, ali osjećao sam se spreman za sve«, rekao je,
gotovo sam sebi.
»Zar se sada tako ne osjećaš?« pitala sam.
Slegnuo je jednim ramenom, no način na koji su se njegove oči
zadržale na meni bio je sve, samo ne opušten. »A ti?«
»Brza vožnja. Glasna glazba. Pronalazak savršenih cipela na sniženju.
Ples. Trčanje. Potjera. Znojni, očajnički seks.«
Pogled mu je postao vruć, a temperatura u prostoriji kao da se podigla
za nekoliko stupnjeva.
Potreba. To je bila jedina riječ koje sam se mogla sjetiti, a koja bi
opisala ono što sam vidjela u tim njegovim plavim očima, a ona svejedno
nije bila dobar opis.
Zakoračio je prema meni, dah mi je zapeo u grlu zahvaljujući divljoj
kombinaciji iščekivanja, adrenalina i straha. Opa. Opa. Opa.
Srce samo što mi nije eksplodiralo u prsima. No, za promjenu, na
dobar način.
Morala sam se pribrati. Nisam li pokušavala izbjeći impulzivne
skokove?
Prije nego što je ijedno od nas stiglo išta reći ili - blagi Bože - učiniti,
mobitel mi je resko zazvonio prenuvši me iz koje god loše zamisli na koju
sam se spremala baciti.
 »Ja, ovaj, moram se javiti«, rekla sam mu podigavši mobitel.
Pogled mu je još bio netremice uperen u mene na način zbog kojeg se
sve u meni osjećalo tek malo očajnički. Dobro, u redu. Jako očajnički. I
vruće milijun stupnjeva.
»Aha«, napokon je rekao. »Hvala na pomoći.«
»Uvijek, Faco«, uspjela sam slabašno reći dok sam se trudila ne
potrčati prema vratima.
»Bok, Daley«, rekla sam kad sam se javila na poziv dok sam za sobom
zatvarala Nashova vrata.
»Lina«, na pozdrav je rekao glas moje šefice. Daley Matterhorn bila je
učinkoviti tip žene koji ne bi koristio dvije riječi kada je jedna bila
dovoljna. S pedeset dvije godine, nadgledala je tim od tucet istražitelja,
imala crni pojas u karateu i za zabavu sudjelovala u triatlonima.
»Što ima?« Naša branša nije poštivala radno vrijeme od ponedjeljka do
petka, od devet do pet, pa me nije brinulo što zove u subotu ujutro.
»Znam da si usred istrage, ali htjela bih da je pauziraš. Dobro bi nam
došla tvoja pomoć u Miamiju. Ronald je ušao u trag ukradenoj Renauxinoj
slici i slijedio je do doma nedavno uhićenog narkobosa. Treba nam netko
tko će sutra voditi ekipu koja će je pokupiti prije nego što neki predstavnik
zakona odluči da je slika ili dokaz ili imovina koju treba zamrznuti. Na
mjestu događaja nalazi se samo šačica osiguranja. Trebao bi ti to biti mačji
kašalj.«
Osjetila sam poznato ubrzavanje pulsa, uzbuđenje koje je raslo na
pomisao da na prstima prijeđem ciljnu traku do još jedne pobjede.
No organiziranje operacije u manje od dvadeset četiri sata nije bilo
samo riskantno, bilo je naprosto opasno. I Daley je to znala.
Prokletstvo.
»Tražiš od mene da vodim ekipu nakon onoga što se dogodilo na
posljednjem zadatku?«
»Obavila si posao. Klijent je bio oduševljen. I nisam čula da se žališ
kad si prihvaćala svoj bonus.«
 »Netko se ozlijedio«, podsjetila sam je. Netko se ozlijedio zbog mene.
»Lewis je znao što riskira. Nije da mi ovdje prodajemo police životnog
osiguranja i bavimo se papirologijom. Ovaj posao dolazi s određenom
dozom rizika i svi koji nemaju muda nositi se s time slobodno mogu
potražiti drugog poslodavca.«
»Ne mogu to učiniti.« Ne znam koja je od nas bila iznenađenja kada su
mi riječi izašle iz usta. »Napredujem ovdje i nije dobro vrijeme za
odlazak.«
»Praktički istražuješ na mjestu događaja. Mogu poslati nekog drugog
da postavlja pitanja i pregledava vlasničke papire. Doslovno bilo koga
drugoga.«
»Ali draže bi mi bilo da ovo provedem do kraja«, rekla sam opirući se.
»Znaš, otvara se radno mjesto u visokovrijednosnom odjelu«, rekla je
Daley, ležerno mi pred nosom mašući poslom iz snova kao da je to par
svjetlucavih Jimmy Chooica.
»Čula sam glasine«, rekla sam, a otkucaji srca malko su mi se ubrzali.
Visokovrijednosni odjel značio je više putovanja, duže poslove,
opsežnije prikrivanje identiteta te veće bonuse. Također je značio više
samostalnih zadataka. Bio je to moj veliki, zastrašujući cilj, a sada mi se
našao nadohvat ruke.
»To je nešto što bi trebala imati na umu. Bit će potreban netko s
petljom, netko tko se ne plaši opasnih situacija, netko tko se ne boji biti
najbolji.«
»Razumijem«, rekla sam.
»Dobro. Ako se predomisliš u vezi sutra, nazovi me.«
»Hoću.« Prekinula sam i nagurala ruke u prednji džep Nashove majice
s kapuljačom.
Dio mene želio je pristati. Otići na zrakoplov, prokopati po
informacijama, pronaći način kako ući. No veći, glasniji dio mene znao je
da nisam bila spremna voditi ekipu. To sam dokazala bez ikakve sumnje.
 A bio je tu i manji, jedva čujni dio koji se umarao od usranih hotela i
beskrajnih sati promatranja. Onaj koji je trpio krivicu i frustraciju zbog
operacije koja je pošla po zlu. Onaj koji je možda ispadao iz štosa.
 Pet

Što se dogodi pod tušem, ostaje pod tušem

Nash

P restani jesti rublje, Pip«, umorno sam doviknuo s kuhinjskog poda. Do

koljena sam bio u laticama mrtvog cvijeća iz pola tuceta »žao mi je što
si upucan« buketa koje su mi ljudi slali tijekom oporavka. Nejasno me to
podsjetilo na majčin sprovod.
Prokleta je kujica jurcala oko kuhinjskog pulta, a iz usta joj je visjela
jedna od mojih čistih čarapa.
Bio sam iscrpljen i razdražen.
Nazvao sam azil u Lawlervilleu da vidim mogu li kod njih usput
ostaviti Piper, ali rekli su mi da su puni jer su prihvatili tucet ljubimaca koji
su izgubili dom zbog uragana koji je prohujao Texasom. Rekli su da
slobodno pokušam s drugim azilom u D. C.-ju. No nakon još nekoliko
poziva, sve što sam dobio bilo je još odgovora »žao nam je, puni smo« ili
upozorenja o tome da su psi s medicinskim problemima ili oni koje se ne
udomi dovoljno brzo u opasnosti da će ih se uspavati.
Tako sam sad nevoljki udomitelj zapuštene, tjeskobne mješanke.
Jedva da sam se mogao brinuti o sebi. Kako bih se, dovraga, trebao
brinuti o psu?
Otišli smo na izlet do veterinara, radi pregleda, tijekom kojeg se Piper
skutrila iza mene kao da je draga veterinarka sa psećim keksićima bila vrag.
Nakon besprijekornih nalaza posjetili smo knockemoutsku trgovinu za
kućne ljubimce, radi nešto osnovnih potrepština. No vlasnik i prepredeni
prodavač Gael izdaleka je vidio mene, tikvana, kako dolazim. Jedan pogled
na Piperino sretno lišće kad je pronašla cijeli red plišanih životinja i Gael je
morao u izlog staviti znak »Vraćam se za 15 minuta« kako bi mi pomogao
odtegliti kući sve što sam kupio.
Šminkersku zdravu hranu, gurmanske poslastice, povodce u kompletu
s ogrlicama, igračke, ortopedski pseći krevetić koji je bio bolji od mojeg
vlastitog madraca. Čak je ubacio i nekakav prokleti pulover kako bi
»Princezi Piper« bilo toplo u šetnji.
Piper je doplesala do mene i prigušeno zalajala kroz čarapu i plišano
janje koje je uspjela natrpati u usta.
»Što? Ne znam što želiš.«
Ispljunula je janje na vrh hrpe mrtvog cvijeća.
Rukama sam si protrljao lice. Nisam bio spreman za ovo. Dokaz: moj
stan.
Izgledao je kao Knoxova tinejdžerska spavaća soba. Tako je i smrdjela.
Nisam to zapravo primijetio dok nisam primijetio da su Lina i Gael
primijetili.
Pa sam, umjesto da u postaji gacam kroz papirologiju kao što sam
planirao, upalio nogometnu utakmicu, podigao proklete rolete i bacio se na
čišćenje.
Perilica suda prala je treću i posljednju hrpu suda. Imao sam Mount
Everest čistog rublja koje sam morao raspremiti - ako uspijem kujicu
spriječiti da ga dalje krade. Napao sam slojeve prašine i ljepljive krugove
čaša na namještaju, odbacio pljesnivu dostavu koja se nakupljala tjednima
te, čak uspio naručiti malu dostavu namirnica.
Piper mi je pravila društvo dok sam prao, ribao, razvrstavao, čistio i
spremao. Nije bila osobito sklona usisavaču. No zaključio sam da nema
manevarskog prostora za primjedbe, s obzirom na to da je do jutros živjela
u odvodnoj djevi.
 Nakrivila je glavu i zaplesala u mjestu, a svježe podrezani nokti
kuckali su joj na drvenom podu.
Uz psovku sam janje bacio u smjeru dnevne sobe pa gledao kako se
kujica ushićeno baca u potjeru za igračkom.
Rame me boljelo. U glavi mi je nabijalo. Zbog umora su mi kosti bile
krhke kao da patim od vječne gripe. Koliko bi bilo lako samo sjediti tu na
podu dok ne istekne ono vrijeme koje mi je još preostalo?
Začuo se glasni tupi zvuk drške metle koja udara o pod, a slijedio ga je
žalosni cvilež te škripanje noktiju na podu. Piper se ponovno pojavila, bez
čarape i janjeta, i bacila mi se u krilo drhteći.
»Jebeš mi sve«, promrmljao sam. »Misliš da sam sposoban i od čega te
zaštititi? Ne mogu ni sebe zaštititi.«
To kao da nije brinulo kujicu, s obzirom na to da je bila previše
zauzeta zakapajući se dublje u moje međunožje.
Uzdahnuo sam. »U redu, čudakinjo. Hajdemo. Spasit ću te od velike,
zle metle.«
Zataknuo sam je pod ruku i škripavo se osovio na noge osjećajući se
kao da imam stotinu godina. Istresao sam ostatak cvjetnih trupala u kantu za
smeće, iz koje se prelijevalo, dograbio posljednju košaru rublja pa otklipsao
u spavaću sobu.
»Evo. Sretna?« pitao sam odlažući Piper i košaru na krevet.
Otkaskala je do uzglavlja i mojeg jastuka te se sklupčala u čvrstu
lopticu, s repom preko nosa, i kroz nos ispustila uzdah.
»Nemoj se naviknuti na ovo. Upravo sam ispljunuo osamdeset šest
dolara na pseći krevet za tebe, a da i ne spominjem da te izbacujem čim
pronađem neku udomiteljsku obitelj.«
Sklopila je oči i ignorirala me.
»Dobro. Zadrži krevet.«
Nije da sam i ja spavao na njemu. Umjesto toga kampirao sam na
kauču, puštao da me brujanje voditelja na programu QVC uljulja u san, gdje
bi me progonili snovi dok se ne bih ponovno probudio u mračnom oblaku
koji nikada nije propuštao svjetlost.
Bio je to zabavan i produktivan krug.
Planina složenog rublja - gotovo cijela moja garderoba - sjedila je
tamo i izazivala me da je ignoriram.
»Kriste.« Koliko sam sivih majica trebao? I zašto, dovraga, iz sušilice
nikada ne uspije izaći paran broj čarapa? To je samo još jedan veliki životni
misterij koji nikada neće biti riješen. Kao i koja je bila poanta svega ovoga i
zašto zečevi čekaju da ubrzaš pa tek onda izjure pred tebe?
Za oko su mi zapele bočice tableta na noćnom ormariću.
Nisam ni taknuo tablete za bolove. No druge, one za depresiju, one za
tjeskobu, na početku su pomagale. Dok nisam odlučio samo prigrliti tu
hladnu, mračnu prazninu. Prepustiti joj se. Vidjeti koliko dugo mogu
preživjeti u njezinim muljevitim dubinama.
Gurnuo sam bočice u ladicu i zatvorio je.
Kujica je otegnuto zahrkala i shvatio sam da je vani mrak.
Preživio sam još jedan dan.
Jeo sam.
Čistio sam.
Komunicirao sam s ljudima verbalno, a ne samo mrzovoljnim
gunđanjem.
I nisam nikome dopustio da vidi zjapeći ponor praznine koji mi je
živio u prsima.
Ako uspijem ugurati tuširanje i brijanje, bit će dovoljno.
Piperine su se noge napele i sneno je zacviljela. Sanjala je, a ja sam se
pitao je li san bio dobar ili je bio noćna mora.
Oprezno, kako je ne bih probudio, pored nje sam zataknuo plišanca, da
odagna ono loše, pa se zaputio prema kupaonici.
 Upalio sam sada čisti tuš i namjestio temperaturu vode prije nego što
sam skinuo odjeću. Za oko su mi u zrcalu zapeli ružičasti, nabrani ožiljci.
Jedan na ramenu, drugi u donjem dijelu mojeg abdomena, od metka koji je
prošao skroz na drugu stranu.
Tijelo mi je zacjeljivalo, barem izvana. No um je bio taj za koji sam
bio zabrinut.
Izgubiti razum i prigrliti propadanje bilo je, nažalost, nasljedno u
mojoj obitelji.
Samo si donekle mogao pobjeći od onoga što ti je tetovirano u DNK-u.
Para me mamila u tuš. Pustio sam da voda curi po meni, vrućinom
opušta kvrge napetih mišića. Pljesnuo sam rukama po hladnim pločicama i
gurnuo glavu pod mlaz.
Lina.
Na površinu je isplivao prizor nje kako se smije u vlažnom sportskom
grudnjaku i oskudnoj sportskoj odjeći, a odmah za njim uslijedio je ostatak
našeg zajedničkog jutra. Lina raširenih očiju, zabrinuta. Lina na sve četiri
dok je vučem na sebe. Lina kako mi se ceri sa suvozačkog sjedala dok nas
vozim kući.
Kurac mi je otežalo visio među nogama, budeći se dok su mi se misli
na nju zamutile i premetnule se u maštarije.
Bila je to izopačena vrsta čežnje. Neka kojom sam se gotovo
naslađivao jer je bolje bilo osjećati nešto, išta, nego ništa. I zato što mi je ta
sjebana potreba dala nešto za što sam se bojao da sam izgubio.
Nije mi se dignuo otkako sam ustrijeljen. Do jutros... s njom.
Kurac mi se ukrutio dok se uzbuđenje u meni razgorijevalo.
Nisam si dopustio razmišljati o tome. Naposljetku, kakvom je to šupku
funkcioniranje kurca bilo veći prioritet od mentalnog zdravlja? Sad sam tu
brigu zakopao i pretvarao se da je sve ispod pojasa samo bilo umorno, ili se
dosađivalo, ili što god već bude kurcima.
Ali stavi Linu Solavitu na koljena pred mene i maštarije mi ožive.
Razmišljao sam o tome kako je bilo u rukama držati njezine bokove. O
oblini njezine guzice dok sam je vukao na sebe. Žudnja me držala u šaci te
za jaja. Vukla me iz mraka, u vatru. Prema njoj.
Nisam si mogao pomoći. Trebao sam još.
Oslanjajući jednu ruku na pločice, drugom sam stisnuo svoju nabreklu
palicu pa suspregnuo psovku. Dodir je bio i olakšanje i razočaranje. Želio
sam da to bude njezina ruka, njezina usta omotana oko mene. Moja ruka u
njezinoj kosi, kako je usmjerava dok se radi mene spušta na koljena i
ponovno me čini čovjekom.
Zbog njezine predaje osjećao bih se moćno, jako, živo.
Kasnije će mi biti krivo zbog maštarije, obećao sam si. Još samo
nekoliko poteza gore-dolje da se uvjerim kako sam još potpun, da sve još
uvijek radi. Nekoliko poteza i pustit ću hladnu vodu.
Zamišljajući one pune usne kako se rastvaraju, iskazujući mi
dobrodošlicu, povukao sam čvrsto stisnutu šaku do glavića, a voda mi je
udarala potiljak. Stisak je prisilio tekućinu da navre kroz procijep.
Zamišljajući kako njezin gorljivi jezik izlazi da bi je probao, grubo sam
povukao ruku prema korijenu.
»Jebemu«, promrmljao sam i slobodnu ruku na pločicama stisnuo u
šaku.
Ovo je bilo pogrešno. Ali osjećaj je bio tako jebeno dobar, a trebao
sam nešto dobro.
Bespomoćno sam zamislio kako potežem onaj veliki izrez malog
odrezanog pulovera te je zatječem bez grudnjaka, a bradavice su joj čvrsti
vršci koji preklinju da im posvetim pažnju dok mi i dalje ustima obrađuje
kurac.
Bokovi su mi se trgli prema naprijed kao da imaju vlastitu volju
zabijajući mi se u šaku.
»Još jedan.« Još jedan potez i prestat ću,
Osim što u mojoj mašti Lina više nije bila na koljenima. Zajahala me.
Vlažnu vrućinu njezine pičkice štitio je samo beskoristan komad svile. Usta
su mi bila na njezinoj dojci. Teško sam progutao zamišljajući kako uzimam
jedan od tih tamnoružičastih vršaka u usta i sišem.
Ruka mi je zaboravila na ograničenje na jedan potez te se kretala gore-
dolje po mojoj palici hitro, oštro, naglo. Bokovi su mi se u ritmu nabijali
prema naprijed, a u jajima sam osjetio težinu za koju sam znao da neće
nestati jebanjem ruke. No ta je mračna žudnja bila bolja od ništavila.
Zamislio sam kako odvlačim svilu njezinih tangi u stranu, stišćem je
za bokove i nabijam se.
»Jebote, da, Anđele.«
Gotovo sam mogao čuti njezin udisaj dok sam je ispunjavao. Drugom
sam šakom tresnuo o pločice. Jednom, dvaput.
Sada se više nisam mogao zaustaviti, šaka mi je bila jebeno mutna od
brzine kojom je opsluživala moj zahvalni kurac.
Lizao bih i sisao njezinu drugu bradavicu dok se ne bi stvrdnula u
vršak, a rukama bih joj bokove podizao i spuštao po svojoj palici. Dok bi se
ona stiskala uz mene iznutra i izvana. Dok bi joj bilo potrebno da je
dovedem do vrhunca.
»Nash.«
Gotovo da sam je čuo kako dahće moje ime dok je između nas
naviralo. Dok se njezina slatka pičkica sve više i više stiskala oko mene.
Vidio sam kako one smeđe oči postaju staklaste, osjetio baršunasti
vršak bradavice na svojem jeziku, osjetio bolni stisak dok su njezini
pohlepni mali mišići prianjali uz svaki centimetar moje palice.
»Anđele.« Ponovno sam udario zid.
Svršavala bi snažno i dugo. Onakvim orgazmom nakon kojeg bi bila
dovoljno klonula da je poslije podignem i odnesem u krevet. Onakvim
kakav mi ne bi ostavio izbora nego da je slijedim, ispraznim se u njoj.
Označim je kao svoju.
No umjesto olakšanja za kojim sam jurio, pronašao sam nešto drugo.
 Vidno polje suzilo mi se, zvuk tuša prigušio se dok mi je u ušima
grmjela krv. Srce mi je divlje lupalo u prsima dok se obruč napetosti
stiskao. Pustio sam kurac i drhtavo udahnuo boreći se protiv pritiska, boreći
se protiv vala užasa koji me poklopio.
»Jebemu. Jebemu«, zahroptao sam. »Prokletstvo.«
Koljena su mi popustila i uspio sam se spustiti u kadu.
Još krut. Još požudan. Još prestrašen. Stavio sam ruke na glavu i
klečao pod mlazom vode dok se nije ohladila.
 Šest

Usred mačo-nadmetanja

Lina

G radska knjižnica Knockemout bila je smještena preko puta policijske

postaje u Gradskoj upravi Knox Morgan, čije mi je ime bilo
nepresušan izvor zabave.
Okinula sam sliku uočljivih zlatnih slova i u poruci je poslala toj
legendi, mrgudu, njemu samome.
Knoxov je odgovor bio trenutačan. Emoji srednjaka.
Uz cerek sam spremila mobitel i zaputila se unutra. Zgradu je
uglavnom financirala masna »donacija« koja je potekla iz dobitka na lotu
koji je Knox pokušao silom uvaliti Nashu. Bila je to, po mojem mišljenju,
profesionalna razina poruke »jebi se«.
Čini se da je također napravila razdor između braće, koji su osnažile i
naslijeđena tvrdoglavost i neadekvatna komunikacija u obitelji. Nije da smo
se Knox i ja jedno drugome povjeravali svih tih godina prijateljstva. Ostali
smo pri vedrijim temama, nismo jedno drugo opterećivali teškim stvarima.
Nismo pokušavali stvari izvući na svjetlost radi beskorisnog razmatranja. A
tako se, dame i gospodo, postigne da veza traje.
Bez opterećivanja. Bez trauma iz prošlosti.
Neka ti potrebe budu male, a zajedničko vrijeme zabavno.
 S time na umu, baš namjerno nisam virnula kroz staklo u policijsku
postaju. Nisam bila spremna na čavrljanje s načelnikom tek nekoliko sati
nakon što sam čula kako se dovodi do vrhunca s druge strane susjednog ne
baš zvučno izoliranog zida.
Na samu pomisao na to obrazi su mi se zagrijali, a donji predjeli
zalepršali.
Nikada u životu nisam toliko dugo stajala za umivaonikom i prala
zube.
Jedno je bilo sigurno, a to je da je načelnik Morgan bio bomba koja
otkucava. A tko god taj anđeo bio, nadala sam se da je neću morati mrziti.
Ušla sam u knjižnicu. Bila je užurbanija i glasnija nego što sam
očekivala. Zahvaljujući događaju Drag queens čitaju priče, dječji odjel
odisao je energijom vrtića za vrijeme užine.
I djeca i odrasli napeto su slušali kako Cherry Poppa i Martha Stewhot
čitaju o raznim vrstama obitelji i posvajanju ljubimaca.
Ostala sam i poslušala cijelu jednu knjigu prije nego što sam se sjetila
da imam misiju.
Sloane Walton, fantastičnu knjižničarku, zatekla sam kako se među
policama na drugom katu o nečemu knjiškom svađa s postarijim, a ipak
otmjenim Hinkelom McCordom.
Sloane nije bila nalik nijednoj knjižničarki koju sam ikada upoznala.
Bila je to sitna zmajica platinaste kose s vrhovima obojenima u boju
lavande. Odijevala se poput kul tinejdžerice, vozila Jeep Wrangler te
svakog mjeseca organizirala happy hour »Pitko i čitko«. Koliko sam
shvatila, vlastoručno je Gradsku knjižnicu Knockemout spasila od
propadanja i pretvorila je u centar zajednice, uz borbenost, odlučnost te
nekoliko financijskih potpora.
Bilo je nešto u vezi nje što me podsjećalo na drage, kul djevojke iz
srednje škole. Nekoć sam bila članica tog ekskluzivnog kluba.
»Samo kažem da date Octaviji Butler šansu. A potom se vratite s
cvijećem isprike i tekilom jer ste skroz u krivu«, rekla je muškarcu.
 Hinkel je odmahnuo glavom. »Probat ću je. No kada mi bude grozna,
morat ćeš mi dostaviti jednu od onih štruca kruha sa sušenim rajčicama.«
Sloane je ispružila ruku. »Dogovoreno. Dobra tekila. Ne neko sranje
od tekile koje se ukrade iz roditeljskog bifea i donese na srednjoškolski
kriješ.«
Hinkel je prepredeno zakimao i rukovao se s njom. »Dogovoreno.«
»Uvijek klijente potkupljuješ pekarskim proizvodima?« pitala sam.
Hinkel me zabljesnuo biserno bijelim osmijehom te podigao slamnatu
fedoru. »Gospođice Lina, ako vam ne smeta što ovo govorim, jesenje lišće
posrami se pored vaše ljepote.«
Ugrabila sam knjigu mekog uveza s police i počela se hladiti njome
kao lepezom. »Dobri gospodine, zbilja znate kako laskati dami«, rekla sam
navukavši naglasak južnjačke dame.
Sloane je prekrižila ruke, tobože naživcirana. »Ispričavam se,
gospodine McCord. Mislila sam da nedjeljom ujutro udvarate meni.«
Pokazao je po svojem odijelu na crte s leptir-kravatom. »Ima više nego
dovoljno Hinkela za sve. No, ako ne smeta vama dvjema krasnim damama,
idem dolje koketirati s pokojom queen.«
Gledale smo kako stogodišnjak žustro hoda prema stubama sa štapom
u jednoj te knjigom u drugoj ruci.
»U Knockemoutu ih zbilja uzgajate da budu šarmantni«, primijetila
sam.
»Itekako«, složila se Sloane pokazujući mi da je slijedim.
Ušle smo u prostranu konferencijsku salu, u kojoj je Sloane krenula
ravno do bijele ploče i počela brisati nekoliko grubih crteža penisa.
»Tinejdžeri?« pretpostavila sam.
Odmahnula je glavom, zbog čega joj je prpošni konjski rep zaplesao.
»Sjevernovirdžinijski urolozi. Jučer su ovdje imali svoj kvartalni sastanak.
Mislila sam da bi bilo dobro da uklonim dokaze prije nego što završi čitanje
priča.«
 »To nisam očekivala.«
Sloane me zabljesnula cerekom. »Tek kad vidiš kako će u siječnju svoj
sastanak organizirati SjeVP.«
U mislima sam prolazila kroz mogućnosti. »Sjevernovirdžinijski
proktolozi?«
»Guze posvuda.« Sloane je odbacila brisač i počela markere svrstavati
po boji. »Što te danas dovodi u moju finu ustanovu?«
Htjela sam biti korisna, pa sam raspršene falocentrične brošure počela
naguravati u kantu za reciklažu. »Tražim pokoju knjišku preporuku.«
I pokoju informaciju, bezglasno sam dodala.
»Došla si na pravo mjesto. Čime se truješ? Trilerima? Putovanjem
kroz vrijeme? Autobiografijama? Poezijom? Pravosudnim trilerima?
Fantastikom? Samopomoći? Ljubićima - smještenima u gradiće, seksi
toliko da se zarumeniš?«
Pomislila sam na Nasha sinoć pod tušem. Udarce šake o mokre
pločice. Psovku izgovorenu stisnutim glasom. Malo mi se zavrtjelo u glavi.
»Nešto s ubojstvima«, odlučila sam. »Također, postoji li ikakva općinska
baza podataka kojom bih se mogla poslužiti da pretražim zemljišta?«
»Planiraš svoj posjet učiniti trajnim?«
»Ne«, brzo sam rekla. »Imam prijatelja koji živi u D. C.-ju. Planira se
iseliti iz grada i pokrenuti posao.«
Bila je to jadna laž. No Sloane je bila zaposlena knjižničarka, a ljudi su
ovdje bili luckasti. Neće tratiti vrijeme na traženje rupa u mojoj priči.
»Kakav posao?«
Prokletstvo.
»Personaliziranu garažu? Mislim, valjda je nekakva personalizirana
garaža.«
Sloane je pogurala naočale prema korijenu nosa. »Sigurna sam da tvoj
prijatelj zna kako koristiti uobičajene stranice s bazama zemljišta.«
 »On - ona, ovaj, ta osoba zna to. Ali što ako zemljište nije na prodaju?
Ima duboki džep i znala je i prije iznijeti ponudu koju je teško odbiti.«
Taj dio tehnički nije bio laž. Sasvim.
Probola me znatiželjnim pogledom. Inače sam bila mnogo bolja u
izmišljanju prikladne priče. Ona cijela stvar s Nashom u tušu sigurno me
uzdrmala.
Bilješka samoj sebi: izbjegavaj muškarce koji te poglupe.
»U tom slučaju, mogla bi pokušati s općinskom bazom procjene
zemljišta. Većina ima karte posjeda s geografskim informacijama, njihove
dokumente te procjene poreza. Dat ću ti linkove.«

Dvadeset minuta kasnije dala sam sve od sebe da na prstima prođem

pored događaja Drag queens čitaju priče noseći svoju hrpu neseksi romana
o ubojstvima, jednu knjigu o tome kako svladati tendencije
samouništavanja i šarene samoljepljive papiriće s imenima triju općinskih
baza zemljišta.
Uspjela sam proći kroz vrata i na hodnik, a tada me zaustavio poznati
glas. »Istražiteljica Lina Solavita.«
Sledila sam se pa se sporo okrenula na petama čizama.
Dok su se iza njega zatvarala vrata policijske stanice, cerio mi se duh
iz prošlosti. Otkako sam ga zadnji put vidjela, pustio je brkove te nabacio
oko pet kilograma, ali dobro mu je stajalo.
»Šerif Nolan Graham. Što radiš...« Nisam morala dovršiti pitanje.
Postojao je samo jedan lokalni slučaj koji bi iziskivao prisutnost saveznog
šerifa.
»Naišao sam na slučaj.« Podigao je roman s vrha moje hrpe i ispod
samoljepljivih papirića virnuo na naslovnicu. »Neće ti se svidjeti.«
»Jedan vikend prije nekih pet godina i misliš da poznaješ moj ukus u
knjigama?«
Zabljesnuo me smiješkom. »Što da kažem? Teško te zaboraviti.«
 Nolan je bio bahati gnjavator. No bio je dobar u svojem poslu, nije bio
mizogini idiot, a, ako me pamćenje služilo, također je bio sjajan plesač.
»Da bar mogu reći isto. Usput, dobri brkovi«, zafrkavala sam.
Zagladio ih je kažiprstom i palcem. »Hoćeš se kasnije provozati na
njima?«
»Još si neizlječivi glupan, vidim.«
»To se zove samopouzdanje. I izgrađeno je na godinama iskustva sa
zadovoljnim ženama.«
Nacerila sam se. »Najgori si.«
»Aha. Znam. Kojeg vraga radiš ovdje? Netko je ukrao Monu Lizu?«
»Posjećujem prijatelje u gradu. Nadoknađujem propušteno čitanje.«
Podigla sam naramak knjiga.
Suzio je oči. »Sereš. Ti ne ideš na godišnji. Što Osiguranje Pritzger
radi u ovom gradu?«
»Ne znam o čemu govoriš.«
»Ma daj. Zabavi me. Praktički sjedim na načelniku nekog gradića u
Nigdjezemskoj i čekam da se šupak vrati dovršiti posao.«
»Misliš da će Duncan Hugo ponovno pokušati? Imaš li informacije o
tome?«
»No, gle tko je dobro informiran.«
Preokrenula sam očima. »U gradiću smo. Svi smo dobro informirani.«
»Onda ti ne trebam ja da bi spojila točkice.«
»Daj. Hugo je pokušao riješiti neki popis kako bi impresionirao taticu,
ali zeznuo je. Po onom što sam zadnje čula, ispario je. Nema razloga da se
vrati i dovrši posao.«
»Osim ako se načelnik Amnezija iznenada prisjeti pucnjave. Sve što
imamo jest riječ lude, gnjavatorske, zle blizanke iza rešetaka, koja mu je
bivša cura. Te svjedočenje jedne dvanaestogodišnjakinje. Ništa od fizičkih
dokaza ne bi izdržalo na sudu. Ukraden auto. Neregistrirani pištolj. Bez
otisaka.«
Duncan Hugo udružio se s Naominom blizankom Tinom pa su zajedno
lagali, varali i krali po sjeveru Virginije prije nego što su pucajući u Nasha
napravili groznu pogrešku.
»Što je sa snimkama iz vozila?« ustrajala sam.
Nolan je slegnuo ramenima. »Mračno je. Tip je imao majicu s
kapuljačom i rukavice. Jedva se razaznaje profil. No i osrednji odvjetnik
mogao bi tvrditi da je to doslovno bilo tko drugi.«
»Svejedno. Zašto su te poslali da dadiljaš? Hugo je sitna riba, zar ne?«
Nolan je podigao obrvu.
»Ooo. Federalci love taticu.«
Anthony Hugo bio je mafiozo čiji je teritorij uključivao Washington D.
C. i Baltimore. Dok se sin poigravao ukradenim elektroničkim uređajima i
autima, dragi je tatica imao ružnu reputaciju zbog reketarenja, droge i
trgovine ljudima.
»Ne smijem ništa reći«, rekao je zveckajući u džepu sitnišem. »No,
ispljuni. Za kakvim to krasnim malim blagom tragaš?«
Osmijeh mi je bio mačji. »Ne smijem ništa reći.«
Nolan je položio ruku na zid iza mene i nagnuo se kao da je
srednjoškolski igrač američkog nogometa s prpošnom glavnom
navijačicom. »Hajde, Lina. Možda možemo zajedno raditi?«
No ja nisam bila nikakva prpošna navijačica. Također nisam bila
timski igrač. »Žao mi je, šerife. Na odmoru sam. A baš kao i posao, i to
obavljam sama.« Tako je bilo sigurnije.
Odmahnuo je glavom. »One dobre uvijek su tvrdoglavo same.«
Nakrivila sam glavu da ga proučim. U crnom odijelu i kravati koje je
dobio od vlade izgledao je kao najbolji prodavač Biblija u okrugu. »Zar se
ni ti nisi vjenčao?« pitala sam.
Podigao je golu lijevu ruku. »Nije se primilo.«
 Ispod drskosti namirisala sam naznaku tuge.
»Zbog posla?« pretpostavila sam.
Slegnuo je ramenima, »što da kažem? Ne mogu se svi s time nositi.«
Shvaćala sam. Putovanje. Dugi tjedni opsesije. Pobjednički nalet kada
se slučaj posloži. Ne može se s time nositi nitko tko nije u tome.
Suosjećajno sam nabrala nos. »Žao mi je što nije funkcioniralo.«
»Aha. I meni. Mogla bi mi pomoći da se bolje osjećam. Večera? Piće?
Čuo sam da neki bar, Honky Tonk, par ulica odavde, ima pristojan viski.
Mogli bismo popiti koji, za stara vremena.«
Mogla sam samo zamisliti kakva bi bila Knoxova reakcija da u pratnji
saveznog šerifa zađem u njegov bar. Dok mu je brat bio obožavatelj zakona
i reda, Knox je, kada se radilo o pravilnicima, imao buntovničku crtu.
»Hm.« Trebao mi je trenutak. Trebao mi je plan, strategija.
Otvaranje vrata postaje spasilo me od formuliranja odgovora. Potom je
Nashovo namršteno lice bilo ono zbog čega sam ostala bez teksta i nisam
mogla ispljunuti nikakav odgovor.
»Zalutali ste, šerife?« pitao je Nash. Glas mu je bio varljivo blag, a po
njemu je bilo premazano nešto više južnjačkog meda nego inače. Bio je
odjeven u uniformu - tamnosivu košulju policije Knockemouta i radne
hlače, a i jedno i drugo izgledalo je oprano i izglačano. I jedno i drugo
također je izgledalo pedeset milijuna puta zgodnije od Nolanova odijela.
Prokleti bili, tanki zidovi kupaonice. Idite kvragu.
Grlo mi je suho, a mozak mi je prestao raditi i u glavi mi je stalno
ponavljao Nashovo sinoćnje prigušeno stenjanje.
Ako je tmurni, povrijeđeni Nash bio seksi, zbog šefujućeg načelnika
Morgana gaćice bi se odmah spuštale.
Pogled mu je skočio do mene, a potom me odmjerio od glave do pete.
Nolan mi je i dalje ruku držao iznad glave, no namjestio se tako da
može pogledati Nasha. »Samo čavrljam sa starom prijateljicom, načelniče.
Jeste li imali zadovoljstvo upoznati istražiteljicu Solavitu?«
 Sada sam Nolanu dugovala udarac koljenom u jaja.
»Istražiteljicu?« ponovio je Nash.
»Istražiteljica u osiguranju«, brzo sam rekla pa Nolana ošinula
pogledom. »Načelnik Morgan i ja poznajemo se.«
Inače sam bila dobra pod pritiskom. Ne. Ne samo dobra. Bila sam
sjajna pod pritiskom. Po potrebi sam bila i strpljiva, i pametna, i lukava. No
Nash mi je upućivao taj čvrsti, autoritativni pogled, kao da me želi odvući u
prostoriju za ispitivanje i sat vremena vikati na mene, a to mi je definitivno
uzdrmavalo tlo pod nogama.
»Pretpostavljam ne toliko koliko se ti i ja poznajemo«, rekao mi je
Nolan i namignuo.
»Ozbiljno?« zahtijevala sam. »Zaboravi to.«
»Anđeo i ja bliski smo«, otegnuo je Nash dok je skretao pogled s
mene.
Anđeo? Ja sam bila anđeo iz Nashove maštarije pod tušem? Mozak mi
se bacio na zorno uprizorenje mojeg noćnog prisluškivanja. Mentalno sam
se protresla i odlučila se s tom informacijom pozabaviti kasnije.
»Dijelimo zid«, rekla sam, ali nisam bila sigurna zašto sam imala
potrebu objasniti. Moja prošlost s Nolanom nije se ticala Nasha. Moja
sadašnjost s Nashom nije se ticala Nolana.
»Jučer smo dijelili i kadu«, rekao je Nash.
Usta su mi se razjapila i procijedila sam zvuk nalik gnječenju
harmonike.
Oba su me muškarca pogledala. Uz oštar škljocaj zatvorila sam usta.
Udarit ću Nolana u jaja i gurnuti Nasha niza stube, odlučila sam.
»Oduvijek se pali na predstavnike zakona«, rekao je Nolan; ljuljao se
na petama i izgledao kao da uživa u ovome.
Kipjela sam od bijesa, no prije nego što sam se stigla okomiti na tu
dvojicu idiota ošamućenih testosteronom, otvorila su se vrata knjižnice.
Nash ih je otišao pridržati.
 »Gospođo«, rekao je Cherry Poppi dok je izlazila.
»Šarmer«, zagugutala je.
Nolan se naklonio.
»Ovdje je stvarno mljac«, primijetila je drag queen kraj vrata.
»Pa, ovo je bilo zabavno«, zarežala sam na dvojicu idiota koji su
zakrčivali hodnik pa slijedila prekrasnu drag queen van.
»Znaš što ti nitko ne kaže kad stojiš usred mačo-nadmetanja u
zapišavanju?« rekla je Cherry i zamahnula plavim kovrčama.
»Što to?« pitala sam.
»Ti si ona koja na kraju smrdi po pišalini.«
 Sedam

Nismo se trljali

Lina

U trenutku kada sam izašla iz auta i krenula prema Knoxovoj i

Naominoj kući na večeru još sam bila razumno bijesna. Dakako. Koja
žena nije usput maštala o tome da se dva muškarca bore za nju? No to nije
bilo ni blizu toliko seksi kada je borba zapravo bila nadmetanje u
zapišavanju jurisdikcije, a ja sam bila samo pijun.
Malo akcije po pedali gasa i moj je bikovski Charger zarikao i oživio
na otvorenom dijelu ceste. Voljela sam velike motore i brze aute. Bilo je
nešto u otvorenoj cesti i grmljavini motora V8 zbog čega sam se osjećala
slobodno.
Polako sam spustila do svojih uobičajenih četrnaest kilometara iznad
ograničenja. Taman dovoljno za malo zabave, a policajcu prevelika
gnjavaža da bi me zaustavio. Iz ozvučenja je treštala ljuta glazba dama koje
rasturaju, a kroz kosu mi je šibao vjetar.
Sasvim prebrzo usporila sam kako bih skrenula na šljunčani put koji je
zavijao kroz šumu. Dio mene bio je u iskušenju da samo nastavi. Da vozi
brzo i glasno pjeva dok sva frustracija koja se nakupljala ne izleti ravno
kroz prozor.
No s obzirom na to koliko sam bila ljuta, ni izlet po cijeloj državi
vjerojatno ne bi bio dovoljan da mi razbistri misli.
Pa sam učinila ono iritantno, odgovorno, te skrenula.
 Čak i u bijesu mogla sam cijeniti jesenju priredbu. Šuma je oživjela
bojama. Lišće crveno, zlatno i narančasto držalo se za granje te se spuštalo
poput kiše i prekrivalo prilaz. Imala sam komplicirane osjećaje u vezi
jeseni. Ono što je nekoć predstavljalo ponovni sastanak s prijateljima i
početak novih pustolovina počelo je značiti samo propuštanje i jednog i
drugog.
»Čovječe, večeras sam baš nadrkana«, progunđala sam Carrie
Underwood dok je ključeve zarivala u bok kamiona svojeg bivšeg dečka.
Stišala sam stereo i pustila da auto ispuni šapat potoka koji je dopirao
kroz drveće.
Knoxova i Naomina kuća pojavila se na vidiku nakon sljedećeg
skretanja. Širila se u drvetu i staklu, a bila je smještena među drveće kao da
je dio šume. Parkirala sam iza Naomina terenca i izašla prije nego što sam
se uspjela nagovoriti da ostanem sjediti i kipjeti. Što prije uđem, to ću prije
moći izaći i otići kući pa biti nadrkana sama.
Zaputila sam se prema kamenoj stazi koja je vijugala kroz nisko grmlje
i cvijeće koje kasno cvjeta i vodila do širokih stuba prednjeg trijema.
U dvorištu se nalazio bicikl, a na stolicama za ljuljanje bilo je
prugastih jastučića. S krovnih greda nadstrešnice visjele su paprati u
lončanicama. Odmah kod ulaznih vrata bio je zguran trojac ručno
izrezbarenih bundeva.
Bila sam spremna okladiti se da je Knoxova bundeva bila ona
zastrašujuća, nalik utvari koja povraća vlastitu utrobu. Naomina bi bila ona
s precizno izrezbarenim, zubatim osmijehom. A Waylayina je ona
nestrpljiva, nepravilna, nakrivljena, sa zastrašujućim obrvama.
Cijela je kuća vrištala »obitelj«. Što je bilo i slatko i zabavno kad bih
se prisjetila Knoxa kakvog poznajem cijelu vječnost.
Iza vrata s mrežicom doprlo je uzbuđeno zavijanje koje je istog trena
slijedila kakofonija lajanja i cviljenja. Psi svih oblika i veličina prosuli su se
na trijem i niza stube preplavljujući me prijateljskom manijom.
Sagnula sam se kako bih ih pozdravila.
 Psi Knoxove bake bili su sitna, jednooka pitbulica imena Maca te
razulareni bigl imena Napaljenko. Naomini roditelji, koji su sada odsjedali
u kolibi na posjedu, sa sobom su poveli svoju kujicu Beeper, udomljenu
mješavinu raznih pasmina, koja je nalikovala na dlakavu ciglu sa stopalima.
Knoxov pas, zdepasti baset imena Waylon, punačkim je prednjim
šapama sletio na moja bedra kako bi se izdigao iznad gungule i dobio
pošteni udio pažnje.
»Waylone! Prestani«, povikao je Knox s prednjeg trijema dok je
otvarao vrata s mrežicom. Preko jednog ramena bila mu je prebačena
kuhinjska krpa, u ruci je držao hvataljku za roštilj, a na zgodnom mu je licu
bilo nešto slično osmijehu.
»Postavljam stol, kao što si mi rekao!« iznutra je dopro razdraženi
povik dvanaestogodišnjakinje.
»Way lone, ne Way lay«, uzvratio je Knox vikom.
»Pa zašto nisi tako rekao?« zaurlala je Waylay.
Nacerila sam se.
»Obiteljski ti život dobro pristaje«, rekla sam probijajući se kroz pse
prema prednjem trijemu.
Odmahnuo je glavom. »Sinoć sam sat vremena guglao jebenu
matematiku za šesti razred, a tjedan dana proveo sam slušajući kako žene
raspravljaju o cvjetnim aranžmanima.« Iz kuće je odjeknuo zbor smijeha.
»Nikada nije tiho. Uvijek posvuda ima ljudi.«
Možda je stajao tamo i žalio se, ali bilo je jasno kao dan da je Knox
Morgan sretniji nego ikada.
»Zvuči kao da zaslužuješ jedno od ovih«, rekla sam podižući pakiranje
od šest piva koje sam donijela.
»Idemo piti u stražnjem dvorištu prije nego što nas netko pronađe i
zatraži od mene da popravim odvod zraka u sušilici ili da pogledam još
jedan >presmiješni TikTok video<«, rekao je. Zataknuo je hvataljke u
stražnji džep, dograbio dva piva pa ih odčepio na ogradi trijema. Pružio mi
je jedno. »Posljednja prilika da pobjegneš«, ponudio je.
 »O, nizašto neću propustiti predstavu s pripitomljenim Knoxom«,
rekla sam mu.
Otpuhnuo je. »Pripitomljen?«
»Samo te zezam. Pristaje ti.«
Naslonio je podlaktice na ogradu trijema. »Što mi pristaje?«
Grlićem boce pokazala sam prema ulaznim vratima. »Tim dvjema
damama unutra bio si potreban. Iskazao si se i sada ste vas troje toliko
zasljepljujuće sretni da mi ostali ne možemo gledati ravno u vas.«
»Misliš da su sretne?« pitao je Knox.
Iz kuće se začuo još jedan prasak smijeha. Psi su jurili po dvorištu,
nosova prislonjenih o zemlju, u potrazi za još nekom pustolovinom.
»Itekako«, rekla sam.
Pročistio je grlo. »Želim te nešto pitati, ali ne želim da od toga
napraviš veliku jebenu strku ili nešto.«
»Zaintrigirana sam.«
»Želim da mi budeš djever ili nešto.«
Trepnula sam. »Ja?« Osim na vjenčanju tete Shirley, kada se udala za
tetu Janey - na kojem sam, inače, rasturila u ulozi osmogodišnje vile sa
šljokicama u bojama duge - nikada nisam bila dio pratnje na vjenčanju.
Nikada ni s kime nisam bila dovoljno bliska da bi me netko pitao.
»Naomi će pitati Sloane, Stefa, Fi i Way. Ja imam Nasha, Lucea i Jera.
Barem ću imati, jednom kad im kažem. I tebe.«
Nash. Na sam spomen imena njegova brata ponirala sam dublje u
nadrkanost. No nadrkanost je ublažio jarki sjaj u mojim prsima. »Želiš li da
nosim odijelo?«
»Briga me i da nosiš trenirku umrljanu pivom. Iako sam siguran da će
Ivančica imati mišljenje. Samo budi tamo.« Potegnuo je pivo. »I ne daj mi
da sve sjebem.«
Nacerila sam se. »Bit ću počašćena biti ti djever... osoba u pratnji?«
 »Naomi te zove ženikova družbenica, ali to sranje neću izgovarati u
javnosti. Stef je muška djeveruša, a to ću izgovarati.«
Oboje smo se nacerili u sumraku koji se spuštao na dvorište.
»Hvala što si me pitao«, naposljetku sam rekla. »Iako me nisi pitao.«
»Ako ljudima kažeš što želiš, umjesto da ih zamoliš, veća je
vjerojatnost da ćeš dobiti što želiš«, rekao je.
»Knox, pripitomljeni filozof.«
»Začepi ili ću te natjerati da nosiš taft boje tangerine.«
»Zadivljena sam što znaš ijednu od te dvije riječi.«
»Vjenčanje je za tri tjedna. Učim sve riječi.«
»Tri tjedna?«
Osmijeh mu je bio lijen. »Osjećam se kao da Ivančicu i Way čekam
cijeli život. Kad bih ih mogao nagovoriti, večeras bih otišao matičaru.«
»Pa, ako dotada već odem iz grada, vratit ću se«, obećala sam.
Kimnuo je. »Upozorenje. Bit će prava gomila zagrljaja.«
Iskrivila sam lice. »Odustajem.«
Fizičko iskazivanje privrženosti smjestila sam negdje između toga da
imam poziv pružatelju televizijskih usluga na čekanju i toga da mi se čisti
unutrašnjost korijena zuba. Postojalo je razdoblje mojeg života kada mi je
tijelo više pripadalo medicinskom osoblju nego meni. Otada mi je draže
izbjegavati sve iznenadne dodire, osim ako sam ja ta koja ih inicira. Zbog
toga je moja reakcija na Onog Čije Se Ime Ne Smije Izgovoriti bila još i
više zbunjujuća.
»Već imam rješenje«, rekao je. »Iza tvojeg imena u programu napisat
ću nije za zagrljaje.«
Još sam se smijala kad su svjetla presjekla drveće koje je obrubljivalo
cestu. Nashov kamionet, plavi Nissan, parkirao se na prilazu pored mojeg
auta.
 Iživciranost mi je zaiskrila po koži istovremeno kad i zabrinutost da će
početi ispitivati vezano uz djelu tu situaciju s istražiteljicom. Nije mi
trebalo da to proširi.
»Nisam znala da dolazi«, rekla sam.
Knox me iskosa pogledao. »Imaš problem s mojim bratom?«
»Aha, zapravo imam. Imaš problem s time što ja imam problem?«
Usne su mu se izvile. »Ne-ne. Bilo je i vrijeme da se netko osim mene
raspizdi na njega. Samo nemoj dopustiti da to sjebe vjenčanje jer će to
uznemiriti Naomi. A nitko ne uznemiruje Naomi osim mene.«
Psi su se entuzijastično okomili na vozilo.
Moj je užareni pogled kroz vjetrobransko staklo susreo Nashov hladni.
Nije izgledao kao da se veseli pomisli da izađe iz auta. Dobro.
»Mislim da ću otići unutra. Vidjeti mogu li s čime pomoći«, odlučila
sam.
Knox je sa mnom razmijenio treće pivo i hvataljke za roštilj. »Provjeri
piletinu na roštilju ako Lou već nije počeo lebdjeti nad njom«, rekao je pa
se zaputio u bratovu smjeru.
Provjeri piletinu? Moje znanje o pripremanju peradi bilo je ograničeno
na ono što bi mi se pojavilo na tanjuru u restoranu. Ušla sam u kuću i
slijedila buku.
Kuća je bila ljepotica, neuglađena i rustična, no s domaćinskim
detaljima zbog kojih bi čovjek poželio sjesti, podići noge i uživati u kaosu.
Zid su ukrašavale obiteljske fotografije koje su sezale do nekoliko
generacija unazad, a šareni sag ublažavao je izgrebane drvene podove.
Većinu buke i ljudi zatekla sam u kuhinji. Knoxova i Nashova baka,
Liza J. - prethodna stanarka ove kuće, prije nego što se odselila u kolibu
dalje niz cestu - nadgledala je Naominu majku Amandu dok je ova na
pladanj slagala nareske.
Lou, Naomin otac, već je - srećom - bio ma trijemu i virio ispod
poklopca roštilja te bockao piletinu vlastitim hvataljkama.
 Naomi i njezin najbolji prijatelj, prekrasni i otmjeni Stefan Liao,
svađali su se dok je on otvarao vino, a ona na štednjaku miješala nešto što
je mirisalo prilično sjajno.
»Reci mu, Lina«, rekla je Naomi kao da sam sve vrijeme bila tamo.
»Kome da što kažem?« pitala sam pronašavši mjesto u hladnjaku za
ostatak pakiranja piva te dvije litre Waylayina soka od kojeg se dobiva
karijes.
»Reci Stefu da bi trebao pozvati Jeremiju van«, rekla je.
Jeremiah je bio Knoxov partner u Whiskey Clipperu, gradskoj
brijačnici / frizerskom salonu ispod mojeg stana. Kao i svi drugi samci u
ovom gradu, također je bio stvarno, stvarno zgodan.
»Witty izvodi onu samodopadnu stvar koju čine gotovo udane dame
kada sve svoje prijatelje pokušavaju spojiti pa da i oni mogu biti
samodopadni, gotovo vjenčani kreteni«, požalio se Stef. Nosio je kašmir i
samt i izgledao kao da je sišao sa stranica muškog modnog časopisa.
»Želiš li biti samodopadni, gotovo vjenčani kreten?« pitala sam ga.
»Uopće službeno ne živim u ovom gradu«, rekao je, naglašeno mašući
rukama, a da nije prolio niti kap syraha. »Kako da znam želim li biti
kreten?«
»Sjajno. To su još tri dolara u staklenku za psovke«, iz blagovaonice je
glasno doviknula Waylay.
»Stavi mi na račun«, doviknuo joj je Stef.
Staklenka za psovke bila je trolitrena staklenka kiselih krastavaca koja
se udobno smjestila na kuhinjskoj radnoj površini. Zahvaljujući Knoxovu
šarolikom rječniku, iz nje su se uvijek prelijevale novčanice od jednog
dolara. Tim se novcem kupovalo svježe voće i povrće. Jedini način na koji
je Naomi mogla Waylay privoljeti na to da se obuzda pri psovanju bio je da
obitelj do ušiju zakopa u salate.
»Molim te«, podrugnula se Naomi. »Više vremena provodiš u
Knockemoutu nego kod sebe ili kod svojih roditelja. Znam da nisi ovdje
samo zato što voliš pseći kaos.«
 Kao naručeni, sva su četiri psa dojurila u kuhinju pa nahrupila kroz
vrata blagovaonice taman kada se Waylay pojavila na njima. Skočila im je s
puta, što ih je uspjelo još više uzbuditi.
»Van!« zarikala je Amanda i otvorila vrata prema trijemu pa otjerala
zbrku krzna.
Waylay se prikrala u kuhinju i krišom s pladnja s narescima uzela
komad salame. »Stol je postavljen«, rekla je.
Naomi je suzila oči, s pladnja s povrćem ščepala komad brokule i
nagurala ga u nećakinjina usta.
Waylay se srčano borila, no njezina je odlučna teta pobijedila
zagrljajem koji je davio.
»Zašto si tako opsjednuta zelenim stvarima, teta Naomi?« jauknula je
Waylay.
»Opsjednuta sam tvojim zdravljem i dobrobiti«, rekla je Naomi i
razbarušila joj kosu.
Waylay je preokrenula očima. »Tako si čudna.«
»Čudna sam od ljubavi prema tebi.«
»Vratimo se spaljivanju ujaka Stefa jer je prevelika kukavica da
pozove Jeremiju van«, predložila je Waylay.
»Dobra ideja«, složila se Naomi.
»Takav dečko neće dugo ostati slobodan«, upozorila je Liza J. Stefa
prošvercavši Waylay komad salame.
»Jako je zgodan«, složila se Amanda.
Svi su se u iščekivanju okrenuli prema meni. »Prekrasan je«, složila
sam se. »Ali samo ako te zanimaju veze i monogamija.«
»A to me ne zanima«, inzistirao je Stef.
»Nije zanimalo ni Knoxa«, istaknula sam. »A gle ga sada. Sretan je
toliko da ti bude muka.«
 Naomi mi je prebacila ruku preko ramena, a ja sam jedva uspjela
sakriti lecanje na taj neočekivani dodir. Zaručnički prsten na njezinoj ruci
blistao je na svjetlu. »Vidiš, Stefe? I ti bi mogao biti sretan toliko da nam
bude muka.«
»Mislim da bih radije da mi samo bude muka.«
Iskliznula sam iz Naomina zagrljaja nježnosti i krenula prema mesnoj
plati.
Waylay je ukradeni komad salame nagurala u usta kada Naomi nije
gledala. U glavi sam gotovo čula majčin glas.
»Nadam se da još uvijek izbjegavaš prerađeno meso, Lina.«
»Zbilja misliš da je dobra ideja piti alkohol u tvojem stanju?«
Prkosno sam otpila pivo, približila se Waylay te izabrala komad
parizera.
»Što? Seksi sam i gej pa je unaprijed zaključeno da ću hodati sa seksi,
biseksualnim brijačem? Gejevi i biseksualci moraju imati više toga
zajedničkog nego samo to da su gej i biseksualni«, šmrcnuo je Stef.
»Mislila sam da si rekao da je on najprivlačniji muškarac na svijetu, s
glasom poput otopljenog sladoleda zbog kojeg poželiš sa sebe strgnuti
odjeću i slušati kako recitira popis za kupovinu?« naglas se pitala Naomi.
»A nisi li rekao i da je ta djela poslovna stvar s malim poduzećem koju
izvodi intrigantna jer si se umorio od hodanja s fitness-manekenima?«
dodala je Amanda.
»I niste li obojica veliki obožavatelji luksuznih modnih brendova,
Lukea Bryana i ekološki prihvatljivih rješenja u potrošnji energije?«
bockala sam.
»Sve vas mrzim.«
»Nemoj hodati s njime jer je biseksualan, Stefe. Hodaj s njime jer je
savršen za tebe«, rekla je Naomi.
U prostoriju su ušli Knox i Nash, obojica izgledajući nekako bijesno.
Da budem poštena, tako su i inače izgledali nakon međusobnog razgovora.
Nash je izgledao i umorno. Ali i seksi, u trapericama i flanelu - mljac.
Prokletstvo. Zaboravila sam da mi više nije zgodan.
Usredotočila sam se na činjenicu da je dao sve od sebe kako bi me
ponizio pred Nolanom te prigrlila svoj unutarnji ženski bijes.
U jednoj je ruci imao pivo, a drugom je držao Piper, koja je drhtala.
Nosila je suludi pulover s uzorkom bundeva. Oboje su izgledali kao da je
ovo posljednje mjesto na svijetu na kojem bi htjeli biti.
»Večer«, rekao je svima u prostoriji, no te su plave oči sletjele na
mene.
Ošinula sam ga pogledom. I on je mene ošinuo pogledom.
Izbio je novi nalet pandemonija dok su žene jurile do Nasha kako bi
bolje pogledale Piper. Knox se probio kroz njega i poljubio Naomi u obraz
prije nego što je najkraćim putem otišao do mesne plate.
»Bok, ljepotice«, rekla je Naomi, nježno pozdravljajući psa. »Sviđa mi
se tvoj pulover.«
»Tko je ova slatkica?« tepala je Amanda nježno mazeći Piperinu
glavu.
Psi vani, osjetivši potencijalnu novu prijateljicu, pritisnuli su nosove o
vrata trijema i žalosno cviljeli.
»Ovo je Piper. Jučer sam je pronašao u cijevi za odvod kišnice. Tko je
želi udomiti?« rekao je Nash još svadljivo gledajući u mojem smjeru.
Naglašeno sam ga ignorirala.
»Nije izgledalo kao da ste to radili«, rekao je Stef glasom koji je
poručivao znam nešto što vi ne znate.
I Nash i ja prebacili smo bijesne poglede na njega.
Stef se đavolje nacerio. »Žao mi je, djeco. Moram uvaliti nekoga
drugoga ili se nikada neće ostaviti ovoga.«
»Kako je izgledalo? Što su radili?« zahtijevala je Liza J.
»S obzirom na kompromitirajuću pozu...«
 »Zašto ne bismo tu priču sačuvali za kasnije?« glasno je rekla Naomi
gledajući u Waylayinu smjeru.
»Što ste radili?« zahtijevao je Knox uključivši se.
»Bojim se da zbog nedostatka znaš već čega haluciniraš, Stefe. Možda
bi trebao pozvati Jeremiju na spoj«, predložila sam.
»Touché, Dugonoga. Touché«, rekao je.
Nash nas je ignorirao i drhtavu kujicu spustio na pod. Pokušala mu se
skriti iza nogu, a zatim virnula oko njegovih čizama i primijetila me.
Mahnula sam joj, a ona je oprezno zakoračila u mojem smjeru.
Čučnula sam i potapšala pod ispred sebe.
Piper je izmiljela iza Nashovih čizama pa mahnito jurnula prema meni.
Podigla sam je i prepustila se kupanju jezikom. »Mirišeš toliko bolje
nego prije«, rekla sam joj.
»Ooo! Sviđaš joj se«, primijetila je Naomi.
»Vratimo se kompromitirajućoj pozi«, predložila je Amanda.
Stef je nadopunio vinsku čašu kojom mu je mahnula Liza J. »Pa, jučer
rano ujutro vozio sam se natrag u grad i što to vidjeh pored ceste?«
Knox je rukama poklopio Waylayine uši.
»Medvjeda?« pogađala je Liza J.
»Još bolje. Vidio sam načelnika knockemoutske policije na koljenima
na travi, u onome što ćemo nazvati pozom nabijanja, iza oblina g-u-z-e
gospođice Solavite.«
Nash je izgledao kao da ozbiljno razmatra bijeg kroz ulazna vrata.
»Koji k... unić?« odsjekao je Knox.
Uzdahnula sam. »Ozbiljno, Stefe? Kažeš nabijanje, ali slovkaš guza?«
»Nabijanje nije prosta riječ«, mudro je rekla Waylay.
»Hej! Jače joj začepi uši«, Naomi je uputila Knoxa.
 Poslušao je tako što je okrenuo djevojčicu i obavio je oko glave
medvjeđim zagrljajem.
»Ne mogu disati!« Povik su joj prigušila Knoxova prsa.
»Ako se još žališ, možeš«, inzistirao je Knox.
»Tvoji glupi mišići lome mi nos!« zacviljela je Waylay.
Knox ju je pustio i razbarušio joj kosu.
»Waylay, kako bi bilo da odeš vidjeti kako djedu ide s piletinom?«
predložila je Naomi.
»Samo me šalješ tamo da razgovarate o gadnim stvarima za odrasle.«
»Aha«, rekao je Stef. »Sad odlazi odavde kako bismo mogli prijeći na
gadne stvari.«
Knox je položio ruku na Waylayino tjeme i usmjerio je prema
stražnjim vratima. »Hajde, mala. Nijedno od nas ne mora ovo čuti.«
Zajedno su odmarširali na trijem i zatvorili vrata.
»Natrag na nabijanje«, inzistirala je Amanda. Naskočila je na barsku
stolicu i malo se promigoljila.
»Zaustavio sam se, s obzirom na to da sam dobri samaritanac i sve to«,
nastavio je Stef.
»Danas to tako zovu?« suho je rekao Nash.
»Ponudio sam pomoć, ali rumena Lina uvjerila me da im ne treba
nikakva pomoć u trljanju.«
»Nismo se trljali!« inzistirala sam.
»Kladim se da biste mogli biti uhićeni zbog toga«, naglas je
razmišljala Liza J., uz više od naznake ponosa.
Mrkvu s pladnja s povrćem bacila sam na Stefa, precizno ga pogodivši
u čelo. »Jao!« uzviknuo je.
»Bili smo sasvim odjeveni i izvlačili psa - ovog psa - iz odvodne
cijevi, idiote.« Podigla sam Piper pred ruljom, u stilu Kralja lavova.
 »Kad smo već kod nje, tko će je udomiti dok joj azil ne pronađe
dom?« pitao je Nash.
»Nikada nisam mislila da će me razočarati priča o spašavanju psa«,
objavila je Amanda nakon trenutka tišine.
»Vratimo se Stefovu kukavičluku«, predložila sam.
Od obraza mi se odbio komad cvjetače te sletio na pod.
Lou je otvorio vrata, a za njim je nahrupila horda pasa. Pitbulica Lize
J., Maca, pored stopala mi je zavalila guzu zureći u kujicu u mojim rukama,
omotanu puloverom s bundevama. Waylon je proždro cvjetaču na podu, a
Beeper je plesala step oko Louovih nogu.
»Piletina je gotova«, objavio je.. »Što sam propustio?«
»Ništa«, uglas smo rekli Nash i ja.
 Osam

Mahune i laži

Nash

V ečera je bila isto onako kaotična kao što to obično biva na nekom
okupljanju obitelji Morgan.
No ono u čemu sam nekoć uživao sada me naprosto iscrpljivalo.
Razgovor je letio amo-tamo preko velikog stola dok je u pozadini svirala
country glazba. Tekao je previše brzo da bih ga mogao pratiti, a kamoli
sudjelovati u njemu, čak i da sam imao energije, što nisam. Cijeli dan
proveo sam u postaji dok me savezni šerif, koji je, čini se, iznimno uživao u
tome da me jebeno živcira, pratio poput sjene.
Bio sam umoran do kosti. No došao sam radi jednog razloga, a to je da
dobijem odgovore od Line »Osiguranje Je Tako Dosadno« Solavite. Lagala
je meni i mojoj obitelji i saznat ću zašto.
Piper sam doveo radi društva. Kujica je izgledala jednako umorno kao
što sam se ja osjećao. Na psećem krevetu u kutu bila je bez svijesti
sklupčana u sitnu loptu uz Macu. Ostatak pseće ekipe bio je previše
razuzdan da bi se pridružio zabavi pa je protjeran van.
Hrana je dodavana, a piće nadolijevano ponekad čak i bez pitanja.
Držao sam se svojeg jednog i jedinog piva te se prisilio da pojedem
dovoljno da ne privučena ničiju pozornost. Mi Morgani bili smo
jednostavno loši u razgovoru o osjećajima, što je značilo da bi me brat i
baka pustili na miru. No Naomi i njezini roditelji bili su onaj tip ljudi koji
primijeti problem i do besvijesti priča o tome dok daje sve od sebe da ga
riješi.
Kada su me otpustili iz bolnice, došao sam u pospremljen stan sa
svježe opranim rubljem te hladnjakom opskrbljenim jelima. Wittovi su
jasno dali do znanja da nisu posvojili samo Knoxa i Waylay nego i mene.
Nakon cjeloživotne udobnosti u disfunkcionalnosti obitelji Morgan to
je bilo i više nego pomalo uznemirujuće.
Polovina stola prasnula je u smijeh zbog nečega što mi je promaklo.
Prenula me iznenadnost toga. Očigledno je prenula i Piper. Ispustila je tihi,
zabrinuti lavež. Maca je, nimalo smeteno, stavila svoju veliku glavu na
Piperino tijelo i u roku od nekoliko sekundi obje su ponovno čvrsto spavale.
Bilo je ovdje više života nego što je ova kuća vidjela od mojeg
djetinjstva, previše da bih se mogao s time nositi. Bio sam spreman učiniti
ono što sam naučio činiti, stisnuti zube i istrpjeti. No zbog Linine
prisutnosti slijeva, usred ništavila koje mi se sada za stalno nastanilo u
prsima, zbrka osjećaja pretvorila ini se u čvor. Onaj plamen privlačnosti
koju nisam razumio još je bio ondje, zajedno s tračkom krivnje što sam je
iskoristio kako bih malo podbo onog šupka Nolana. No više od svega, bio
sam bijesan.
Namjerno nas je sve navela na krivi trag što se tiče njezina posla. A
meni je to bilo jednako kao laž. Nisam tolerirao laži i lažljivce.
Nakon jutrošnjeg razgovora imao sam pitanja.
Između gacanja kroz papirologiju i pomaganja centru za životinje da
uhvati jednog gnjavatorskog konja odbjeglog s Bacon Stablesa, nakon što je
srao cijelim putem niz Drugu ulicu, malo sam kopao.
No za večerom se nije moglo započeti ispitivanje. Pa sam strpljivo
čekao trenutak i pokušao ograničiti broj puta kada bih bacio pogled u
njezinu smjeru.
Nosila je uske traperice i sivu vestu koja je izgledala meko poput
oblaka. Zbog nje sam poželio pružiti ruku, dodirnuti je, protrljati lice o
tkaninu. Poželio sam...
 U redu, čudače. Priberi se. Deprimiran si i bijesan. Nisi uhoda koji
njuška pulovere.
Pokušao sam razbistriti glavu i slabašno se pridružio razgovoru.
»Lou, kako ide s golfom?« pitao sam.
Zdesna me Amanda udarila pod stolom. Naomi se zagrcnula
večernjom kavom.
Lou je s kraja stola u mene uperio vilicu. »Da ti kažem. Nema šanse da
se deveta rupa može pogoditi u tri udarca.«
»A sad svi moramo patiti«, šapnula je Amanda dok se njezin suprug
bacao u raspravu o svojim golferskim kušnjama.
Dok nam je Lou objašnjavao svojih deset najvažnijih razloga zašto je
deveta rupa krivo etiketirana, potrudio sam se pozornost odvući s Line.
Piper je hrkala onim čudno glasnim pištanjem kroz nos koje me sinoć
dvaput trgnulo iz sna. Jednom ili dvaput udarila je vrhom repa, kao da su joj
snovi sretni. To je barem bilo bolje od buđenja na onaj drugi zvuk, onaj koji
je živio samo u mojoj glavi.
Kad joj je Knox rukom kliznuo niz stražnju stranu vrata i nešto joj
šapnuo na uho, Naomine su oči zasvjetlucale. Waylay je pričekala da se
uvjeri kako su joj skrbnici zauzeti pa krišom zatakla dvije mahune u ubrus.
Uhvatila me kako je gledam i nevino mi uzvratila pogled.
S druge strane stakla noć je pala, zbog čega su šuma i potok nestali.
Unutra su svjetla bila prigušena, a zbog treperenja svijeća bilo je još
ugodnije.
»Dodaj piletinu, Nash«, doviknula je Liza J. s čela stola. Podigao sam
pladanj i okrenuo se lijevo. Linini su se prsti upetljali u moje i gotovo smo
ispustili poslužavnik.
Oči su nam se susrele. U tim hladnim smeđim očima vidjela se iskra
iritacije, koja je vjerojatno potekla od jutrošnjeg susreta. No u cjelokupnom
zbroju ja sam imao više razloga da budem bijesan nego ona.
Na lice je nanijela šminku i kosu drukčije uredila. Podsjetila me na
kulersku pixie. Naušnice su joj bile sitna zvonca koja su joj koketno visjela
s ušnih resica. Zazvonila bi svaki put kada bi se nasmijala. No sada se nije
smijala.
»Još danas, to bi bilo lijepo«, značajno je rekla Liza J.
Uspio sam predati pladanj, a da ne ispustim piletinu na pod. Prsti su mi
bili topli od njezina dodira, pa sam stisnuo šaku u krilu kako bih zadržao tu
toplinu.
»Lice ti je usrano«, obavijestio me Knox.
»Knoxe!« razdraženo je rekla Naomi.
»Što? Ako puštaš bradu, pusti prokletu bradu ili se udostoji ugovoriti
termin i sjedni na moju jebenu stolicu. U svakom slučaju, opredijeli se.
Nemoj se po gradu našetavati s bezvoljnom farmom čekinja po cijelom licu.
To je loša reklama za Whiskey Clipper«, požalio se moj brat.
Waylay je spustila glavu na dlan i promrmljala nešto o staklenki za
psovke i povrću.
Rukom sam protrljao čeljust. Opet sam se zaboravio obrijati.
»Pojedi malo mahuna, Nash«, zdesna od mene inzistirala je Amanda te
mi na vrh hrpe mahuna koje još nisam dotaknuo istresla još jednu.
Waylay mi je s druge strane stola susrela pogled. »Ova je obitelj
opsjednuta zelenjavom.«
Usne su mi se izvile. Mala se još navikavala na sve to s »obitelji«
nakon kratkog života pod lošim utjecajem.
»Waylay, zar ne želiš nešto pitati Knoxa i Nasha?« potaknula je
Naomi.
Waylay je na trenutak spustila pogled na tanjur pa slegnula ramenima,
predadolescentski naživcirano. »Samo nešto glupo. Ne morate to raditi.«
Naglašeno je nabola mahunu na vilicu i nabrala lice dok je uzimala
najmanji mogući zalogaj.
»Možda se iznenadiš. Volimo gluposti«, rekao sam joj.
»Pa, ima taj jedan izazov za tate djevojčica na TikToku, gdje tate daju
kćerima da ih šminkaju. I da im lakiraju nokte. A neke im rade i frizure«,
počela je.
Knox i ja razmijenili smo užasnuti sleđeni pogled.
Učinit ćemo to.
Mrzit ćemo baš svaku sekundu toga. Ali učinit ćemo to ako Waylay
tako želi.
Knox je progutao. »U redu. I?« Zvučao je kao da ga netko guši.
Naomi je uzdahnula. »Waylay Witt!«
Djevojčičin je osmijeh bio đavolji. »Molim? Samo sam ih pripremala
na nešto gore tako da pristanu na ono što zapravo želim da učine.«
Opustio sam se dok se prijetnja teške šminke i lažnih trepavica
rasplinjavala.
Knox se zavalio natrag u stolicu i preokrenuo očima prema stropu.
»Koji ću kurac raditi s njom kad joj bude šesnaest?«
»O, čovječe!« jauknula je Waylay.
»Staklenka!« rekao je Stef.
»Da prestaneš svaku rečenicu bombardirati psovkama, možda bismo
jeli čips i kobasice, umjesto ježenih mahuna«, gunđala je Waylay.
Linine su naušnice zveckale dok je pokušavala suspregnuti smijeh.
»Što zapravo želiš da učinimo?« pitao sam.
»U redu. Znači, škola organizira taj neki glupi Dan karijera pa
pretpostavljam da sam mislila da ne bi bilo najgroznije da ti i Knox dođete i
mojem razredu pričate o svojim poslovima i tako. Smijete odbiti«, brzo je
dodala.
»Želiš da stric Nash i ja pričamo s tvojim razredom?« pitao ju je Knox.
Protrljao sam čelo i pokušao odagnati sve »ne, dovraga« koji su mi
odjekivali glavom. Odnosi sa zajednicom bili su velik dio mojeg posla, ali
sve javne događaje izbjegavao sam od... ranije.
 »Aha. Ali samo ako ćete biti dobri jer je mama Ellisona Frakoa
općinska sutkinja i izvest će djelo jedno lažno suđenje. Pa se nemojte, ono,
pojaviti i pričati o papirologiji i bankovnim izvodima.«
Nacerio sam se. Papirologija i bankovni izvodi bili su devedeset posto
bratova posla.
Waylay me pogledala. »Mislila sam da bi možda mogao napraviti
nešto kul, kao omamiti nekog od iritantnih dečki elektrošokerom.«
Pored mene Lina se zagrcnula smijehom i pivom. Bez riječi sam joj
dodao ubrus.
Naomi mi je uputila molećivi pogled.
Kao da nisam znao što je Waylay koštalo da traži nešto što želi.
»Možda neću u učionici okidati oružje, ali vjerojatno bih mogao nešto
smisliti«, rekao sam. Hladna kaplja znoja odgmizala mi je niz leđa. No bila
je vrijedna radosnog zapanjenog izraza na Waylayinu licu.
»Stvarno?«
»Aha. Stvarno. Ali upozoravam te, moj je posao neizmjerno više kul
od Knoxova.«
Knox je otpuhnuo. »O, vidjet ćemo.«
»Što ćeš napraviti? Odglumiti dobivanje na lotu?« našalio sam se.
Preko stola je na mene bacio komad crvenog krumpira.
Uzvratio sam bacanjem grude mahuna.
»Dečki«, upozorila je Amanda.
Waylay mi je uputila jedan od onih malih osmijeha koji su mi bili
dragocjeni. Jedno je bilo staviti osmijeh na lice sretnog djeteta, no izmamiti
jedan od djevojčice koja je imala mnogo razloga ne smiješiti se bilo je kao
da osvajam zlatnu medalju.
»Znači, ozbiljno. Tko želi kući povesti Piper?« ponovno sam pitao.
»O, ne, Nash. Znaš da to ne bi bilo pošteno prema toj maloj slatkici.
Očito se već povezala s tobom«, istaknula je Amanda.
 Nakon pite i kave društvo se raspršilo uz pjesmu Patsy Cline, jednu od
maminih omiljenih.
Knox je počeo prati suđe dok je Naomi otišla gore kako bi nagledala
Waylay dok piše domaću zadaću. Lou i Amanda dobrovoljno su se javili
odvesti Lizu J. kući. Piper je tugaljivo cviljela na ulaznim vratima dok je
Maca nestajala u noć.
I ja sam želio nestati, no dobre manire nisu mi dopustile da odem, a da
barem ne pripomognem. Zaputio sam se natrag u blagovaonicu i zatekao
Linu kako skuplja prazne desertne tanjure.
»Daj mi ih«, rekao sam. »Ti prikupi pribor.«
Umjesto da mi ih pruži, odložila je tanjure na stol.
»Pa, ti i šerif Graham jutros ste se činili kao prijatelji.«
Čim sam to rekao, shvatio sam da sam pogriješio.
Vilice i noževi koje je skupila zazveketali su kada ih je bacila na
prazan pladanj. »Ozbiljno?« U očima joj je sijevalo dok je križala ruke.
»Koji je tvoj problem s Nolanom?«
Moj je problem bio taj što joj je on bio Nolan, a ne savezni šerif
Graham.
»Moj je problem što me tvoj kompić Nolan slijedi kao sjena. Slijedio
me dovde. Dovraga, vjerojatno je sad parkiran na prilazu.«
Bubnjala je tamnocrvenim noktima po rukavu pulovera. Čvrsto i oštro
preko mekoga. »Nije mi kompić. I mogao si ga barem pozvati unutra.«
Kurca sam mogao.
Iz kuhinje se začuo tresak nakon kojeg je uslijedilo pola minute
psovanja. »Zašto je, jebote, mokro posuđe tako prokleto sklisko? Gdje
jebeno držimo metlu?« režao je Knox.
»Staklenka puta tri«, s kata je viknula Naomi.
»Sjedni«, rekao sam.
Lina je suzila oči. »Kako, molim?«
 Izvukao sam stolicu pa pokazao na nju. »Rekao sam da sjedneš.«
Waylon je dogalopirao u prostoriju, skljokao se na sag, do mojih nogu,
te se ogledao ne bi li pronašao poslasticu. Piper mu se pridružila, puna
nade.
»Eto što si sad učinio«, rekla je Lina.
Mrmljajući si u bradu, iskopao sam dva keksića koja sam imao u
džepu pa svakom psu dao jedan. Zatim sam izvukao još jednu stolicu i sjeo.
»Molim te, s-j-e-d-n-i«, rekao sam pokazujući na praznu stolicu.
Moram priznati kako si je uzela vremena da to učini, no sjela je. »Ovo
nije prostorija za ispitivanje, Faco. A ja nisam osumnjičena. Nikakva te se
veza, prošla ili sadašnja, između mene i Nolana ne tiče.«
»Tu si u krivu, Angelina. Vidiš, ne vjerujem u slučajnosti, pogotovo
kada ih je cijela gomila. Nikada prije nisi mojeg brata posjetila u rodnom
gradu. Odjednom ga samo odlučiš iznenaditi posjetom na neodređeno. Malo
vjerojatno, ali u redu. Također se pojaviš nakon što dopustim da u mene
pucaju i taman prije nego što su Naomi i Waylay otete. Opet, mogla bi biti
samo slučajnost.«
»Ali ne misliš da je tako«, rekla je i prekrižila ruke.
»Zatim kao slučajno imaš zajedničku prošlost sa šerifom koji je
zadužen za to da me gnjavi.«
Lina je ispreplela prste na stolu i nagnula se naprijed. »Nolan i ja imali
smo znojnu, golu, četrdesetosmosatnu aferu u motelu u Memphisu, prije pet
ili šest godina.«
»Taman u to vrijeme za svoje šefove u Pritzgeru vratila si nakit u
vrijednosti od sto pedeset tisuća dolara, zar ne? A oni momci od kojih si ih
vratila kao slučajno su bili predmet istrage FBI-a, zar ne?«
Dugačak me trenutak proučavala. »Odakle ti te informacije?«
»Uhićenje je bilo velika vijest. Završilo je na nekim naslovnicama.«
»Moje ime nije bilo spomenuto ni na jednoj«, hladno je rekla.
 »Ah. Ali bilo je spomenuto u izvješću lokalne policijske postaje o
incidentu.«
Pa dobro, više sam nego malo potiho kopao.
Otpuhnula je kroz zube. »Što hoćeš?«
»Zašto si ovdje? I nemoj mi prodavati neko sranje o tome da ti je
nedostajao stari kompa Knox«, upozorio sam je kada je otvorila usta.
»Želim istinu.«
Zahtijevao sam istinu.
»Reći ću ovo polako, tako da definitivno otprve čuješ. Ne tiče te se.
Moje stvari, uključujući to s kime jesam ili sam bila prijatelj, što radim za
plaću te zašto sam u gradu, također te se prokleto ne tiču.«
Naginjao sam se dok nam se koljena pod stolom nisu okrznula. »Uza
sve dužno poštovanje, Angelina? Ja sam onaj koji u sebi ima rupe. I ako si
ovdje iz bilo kojeg razloga koji je s time povezan, to me se vrlo jebeno
očigledno tiče.«
Mobitel joj je zazvonio, a kao ime pozivatelja stajalo je tata.
Nervoznim pokretom ubola je gumb Ignoriraj i odgurnula mobitel.
»Govori. Odmah«, rekao sam.
Iskesila se, a oči su joj potamnile i postale opasne. Na trenutak sam
pomislio da će se okomiti na mene i naslađivao sam se mišlju da se njezin
bijes uzdiže kako bi se sudario s mojim, budi ga i raspiruje u požar.
No požar je prekinulo resko pištanje.
Lina je rukom poklopila sat na zapešću, ali ne prije nego što sam na
zaslonu vidio broj pored crvenog srca.
»Je li to alarm za broj otkucaja srca?« pitao sam.
Skočila je sa stolice dovoljno naglo da prene pse. Ustao sam.
»To te se, kao i sve drugo povezano sa mnom, ne tiče, načelniče«,
rekla je pa krenula prema vratima.
 Gotovo je stigla do njih, no oboje smo podcijenili moju razinu bijesa.
Uhvatio sam je, ruka mi je stisnula njezino zapešće i povukla je natrag.
Okrenula se. Ja sam zakoračio. I tako sam se zatekao kako stojim
naslonjen na nju, koja je leđima bila oslonjena na zid.
Sada smo oboje teško disali, prsa su nam se sa svakim udisajem
dodirivala. Bila je visoka, dugonoga žena, no svejedno sam je nadvisivao
dovoljno da je morala nagnuti glavu da bi me pogledala. U korijenu grla
vidio sam joj puls.
Da. Bio je to šapat u mojoj krvi. Što sam joj se više približavao, to je
bio glasniji.
Kontrolirano sam rukom prešao njezinom suprotnom rukom, do
zapešća, i podigao ga. Gledala me, a da nije povukla ruku od mene. Svrnuo
sam pogled kako bih ga bacio na sat. »To je prilično velik broj otkucaja za
nekoga tko je samo sjedio i razgovarao«, primijetio sam.
Pokušala se izvući, ali i dalje sam je držao.
»Nisam samo sjedila i razgovarala. Samo sam sjedila i pokušavala ne
razbiti murjaku nos.«
Ruka joj je još bila u mojoj. Drugom je čvrsto držala moju košulju. No
nije me odgurivala. Držala me na mjestu.
»Hajdemo se oboje smiriti«, blago sam rekao.
»Smiriti? Želiš da se ja smirim? Ajme. Zašto se ja toga nisam sjetila?«
Popeo sam se na vulkan i sada gledao u čistu, otopljenu lavu. Sve što
sam želio učiniti jest skočiti u tu veličanstvenu vrućinu.
»Reci mi s čime se ovdje nosimo«, inzistirao sam. »Treba li ti
liječnik?«
»Isuse Bože, Nash. Ako me odmah ne pustiš, nijedna porota na svijetu
neće me smatrati odgovornom za štetu koju ću ti koljenom nanijeti
testisima.«
Zbog te prijetnje u kombinaciji s time kako se kretala uz mene prešao
sam iz napola krutog u uzbuđenost razine »zastava je skroz podignuta, šator
se diže, to je to, narode«.
Jebemu.
Zatim smo se oboje kretali.
Držao sam je napola pribijenu uza zid, s jednom rukom tik ispod grudi,
dok mi je druga bila na zidu pored njezine glave. U međuvremenu, ona me
rukama držala za košulju i privlačila me na sebe toliko čvrsto da su joj
članci pobijeljeli.
Mogao sam slijediti njezin dah dok je udisala, dok joj je širio prsa,
prije nego što bi mi izdah ugrijao lice i vrat. Udisao sam je te se pomicao uz
nju.
Morao sam se udaljiti. Ne samo da je bila grozna ideja spetljati se sa
ženom za koju znam da mi je lagala nego je tu bila i činjenica da mi se
glava zezala s kurcem.
»Želiš da se odmaknem?« rekao sam prelazeći joj nosom po čeljusti.
»Da«, siknula je. No rukama me privukla bliže k sebi.
»Želiš da te prestanem dirati, Anđele?« Molio sam se svakom
božanstvu kojeg sam se sjetio, a zatim za svaki slučaj nadodao i nekoliko
poznatih te glazbenika. Draga Dolly Parton, molim te, ne daj da kaže da.
Trepavice su joj zalepršale. U tim prekrasnim smeđim očima iskričavo
se budilo iznenađenje i još nešto.
»Ne.« Bio je to šapat. Zagasita molba zbog koje mi je krv proključala.
Pogledi su nam se susreli, a ja sam je nastavio gledati dok sam ruku
lagano povukao koji centimetar gore, dok mi prsti nisu okrznuli donju
stranu njezine dojke. Kurac mi je iza zatvarača bolno pulsirao. Jezičci
plamenova grijali su mi mišiće.
Lina je ispustila seksi mali jauk i, kunem se, Dolly, gotovo sam na
mjestu svršio. Pohranio sam taj zvuk u sjećanje, znao da ću ga izvlačiti opet
i opet. Znao sam da ću kurac, čak i ako nikada opet ne proradi, svejedno
obaviti šakom prisjećajući se tog zvuka kako izlazi iz razdvojenih usana.
 Trznula je bokovima o moje i gotovo me slomila. Možda bih se
slomio. Možda bih je povukao na pod i služio se na njoj zubima, jezikom i
prstima dok ne bi bila gola i preklinjala me.
Ali možda nije bilo izgledno.
»Koji to jebeni kurac radiš?« zarežao je Knox. Jednom je rukom držao
metlu, a drugom pivo te izgledao kao da mi i jedno i drugo želi razbiti o
glavu.
»Privatno razgovaramo«, otresao sam se.
»Kurac to radite«, zabrundao je moj brat.
»Zapravo, taman sam bila na odlasku«, rekla je Lina; obrazi su joj bili
primamljivo ružičasto zarumenjeni. »Ako želiš još jedno privatno
ispitivanje, načelniče, pobrinut ću se da na njemu bude prisutan moj
odvjetnik.«
»Kunem se Bogom, Nash, ako se jebeno ne odmakneš, razbit ću ti ovu
bocu o glavu i onda te natjerati da je počistiš ovom jebenom metlom.«
Sretne zaruke definitivno su utjecale na sposobnost mojeg idiotskog
brata da smišlja prijetnje.
Svejedno, nije bilo pametno da mu i dalje budem okrenut leđima.
Maknuo sam ruku s Linina struka i pokušao sam uzmaknuti. No još uvijek
mi se držala za košulju.
»Ti si ta koja mene mora pustiti, dušo«, šapnuo sam.
Bacila je pogled na ruke, koje su čvrsto stiskale moju košulju, pa
polako popustila stisak.
»Možeš li voziti?« pitao sam je.
»Popila je jedno jebeno pivo. Hoćeš u mojoj blagovaonici zaustavljati
vozače i provoditi alkotest?« zahtijevao je Knox.
»Nisam mislio na pivo«, rekao sam mu kroz stisnute zube.
»Dobro sam. Hvala na večeri, Knoxe. Vidimo se.« Provukla se pored
mene i zaputila kroz ulazna vrata.
 »Koji. Je. To. Kurac. Bio?« Knox je svaku riječ naglasio ubodom
drške metle u moja rebra.
»Jao.«
»Ne«, rekao je.
»Što ne?«
Knox je dršku metle uperio u vrata kroz koja je Lina izašla pa natrag u
mene. »To. To se neće dogoditi.«
Ignorirao sam njegov komentar. »Koliko znaš o Lini?«
»Kako to, dovraga, misliš? Poznajem je djelu vječnost.«
»Znaš li čime se bavi?«
»Radi u osiguranju.«
»Krivo. Ona je istražiteljica u Osiguranju Pritzger.«
»Ne vidim razliku.«
»Praktički je lovac na glave, koji traži osobnu imovinu.«
»Pa što?«
»Pa se pojavi u gradu taman nakon što primim par metaka. Laže o
tome čime se bavi i poznaje saveznog šerifa koji mi je za vratom. Ne misliš
da su to neke zanimljive slučajnosti?«
»Zašto svi u mojem jebenom životu žele do besvijesti razglabati o
sranjima?« promrmljao je Knox.
»Zašto nosi sat koji joj nadzire otkucaje srca?«
»Kako da jebeno znam? Zar to ne rade svi oni idioti koji trče za
zabavu? Više me brine zašto je moj brat jednu od mojih najboljih
prijateljica pribio na zid.«
»Imaš problem s tim?«
»Aha. Veliki.«
»Bi li htio objasniti?« pitao sam.
 »Ne, jebote. S tobom i Linom ništa se neće dogoditi. Kraj priče. Nije
potrebno objašnjenje.«
»Je li ta strategija ikada upalila s tvojim curama?«
Knox je umorno izvukao jednu stolicu i sjeo. »Zasad ne, ali nadam se
da će mi u jednom trenutku dopustiti da pobijedim. Posjedni to svoje dupe.«
Pokazao je stolicu koju je Lina napustila.
Čim sam sjeo, Piper mi je počela grebati potkoljenice pa sam je
podigao. Ugnijezdila mi se uz prsa i uzdahnula. Kao da se zbog mene
osjećala sigurno. Prokleti pas.
»Hoćeš razgovarati. Dobro. Prokleto začepi i slušaj. Vjeruj mi kad
kažem da je Lina ona vrsta prijatelja koju želiš imati na svojoj strani. Ne
samo zato što je divlja kada je razljutiš, nego zato što je jedna od dobrih.
Ako ne brblja o opisima posla i glupim pametnim satovima, ima razlog
zašto to ne dijeli. Možda je razlog to što nisi zaslužio njezino povjerenje. Ili
možda jer te se to sranje prokleto ne tiče.«
No nešto u meni znalo je da me se ticalo.
»Znam...«
Knox me prekinuo. »Začepi. Ona je jedna od najboljih ljudi koje
poznajem. Kao i ti. Popravi situaciju s njom i onda je ostavi na miru. Ne
dam vam da jedno s drugim igrate igrice. I prestani je pribijati uz proklete
zidove. Ta žena mrzi kad je se dira. Ne mogu vjerovati da ti na odlasku nije
otkinula jaja.«
Lina mrzi kad je se dira? To mi je bila novost.
»Sutra navečer izlazimo. Ti, ja i Lucy«, nastavio je moj brat.
Odmahnuo sam glavom. »Imam puno...«
»Sutra navečer izlazimo«, nastavio je. »Hanky Tonk, devet sati. Imaš
slobodan dan, a ako pokušaš otkazati, Lucy i ja ćemo ti se pojaviti u stanu i
izvući te. Moramo raspraviti neka sranja.«
 Devet

Susjedsko smetalo

Nash

S vojoj saveznoj sjenki dobacio sam srednjaka na parkiralištu, odbacio

Piper do stana pa nevoljko krenuo prema susjednim vratima. Linina su
se vrata uzdizala nada mnom poput zida dvorca. Iznutra je dopirala glazba.
Nešto sa živahnim ritmom. Nešto što je poručivalo: »Oprez: ljuta žena.« Na
trenutak sam oklijevao pa snažno pokucao.
Vrata su se otvorila gotovo istog trena, a ja sam iznenađeno trepnuo
kada se u dovratku pojavila gospođa Tweedy. Držala je svoju uobičajenu
večernju čašu burbona s ledom te bila odjevena u uobičajenu uniformu koja
se sastojala od sportskih tajica, tunike i ledenoružičastog ruža. Bijela kosa
bila joj je podignuta i pufasta, što joj je dodavalo još deset centimetara na
njezinu građu od ravno metar pedeset dva.
Provjerio sam broj stana pitajući se kako sam, dovraga, pokucao na
kriva vrata.
»O, nije li to Rasni Dobrica«, rekla je svojim južnjačkim naglaskom.
Led u čaši radosno je zveckao.
2B. Odmah do mojeg stana. Nisam došao do krivog stana. Gospođa
Tweedy javljala se na kriva vrata.
»Lina je tu?« pitao sam.
 »Ne-ne. Provaljujem joj u stan. Hoćeš mi staviti lisice?« Podigla je
ruke, skupljenih zapešća, sugestivno pomičući obrve.
January Tweedy sa sedamdeset šest godina bila je dovoljno vatrena da
bih se stresao na pomisao kakva je bila kao tinejdžerica.
Lina se pojavila iza nje na vratima, a ja sam s olakšanjem odahnuo.
»Kako ti mogu pomoći, načelniče?« pitala je Lina. Ton joj je bio leden.
»Želiš li znati što sam danas ručala? Popis svih ljudi s kojima sam
razgovarala otkako sam došla ovamo?«
»Ja sam na tom popisu. Mi smo BFFF-ovi«, javila se gospođa Tweedy.
»BFFF-ovi?« ponovio sam.
»Best fuckin friends forever«, rekla je. »Imaš problem s Linom? Imaš
veći problem sa mnom. O, također, trebaš svratiti i opet mi iskopati sat iz
drobilice smeća ispod sudopera.«
Linine su se usne izvile. No sva je zabavljenost nestala kada me
uhvatila kako je gledam.
»Gospođo Tweedy, ako mi dopustite da nasamo razgovaram s Linom,
poslije ću svratiti i izvaditi vam sat iz sudopera.«
»I objesiti mi novi zastor za tuš.«
»Opet novi zastor za tuš? Što se, dovraga, dogodilo zadnjem?«
Pobunjenički je otpila burbon. »Meni to zvuči kao >ne<, zar ne,
Lina?«
»Svakako nije bilo >da<«, složila se.
»Dobro. Sat i zastor za tuš. Odlazite sada«, rekao sam.
Gospođa Tweedy potapšala me po obrazu. »Dobar si ti dečko, Nash.
Pokušaj ne držati glavu u dupetu predugo. Prije ili kasnije to stanje postane
stalno.« Okrenula se Lini. »Vidimo se ujutro u teretani. Ranom zorom!«
»Bilo mi je drago«, doviknula je Lina za njom.
Sva je zabavljenost nestala istog trena kada su se vrata preko puta
zatvorila.
 »Ako si došao ovamo da bi nastavio ispitivanje...«
Položio sam podlakticu na okvir vrata. »Ne, gospođo.«
»Nemoj ti meni >gospođo<. Ovo je sjever Virginije. Jedva da tu itko
govori južnjački. Ne možeš se iz ovoga izvući s >o, ajme meni<.«
Iza mene su se odškrinula vrata gospođe Tweedy.
»Došao sam se ispričati«, rekao sam ignorirajući publiku koja je
prisluškivala.
Lina je prekrižila ruke.
»Nećeš mi olakšati, zar ne?«
»Zašto bih to trebala učiniti?«
Odlučio sam izazvati sreću. Stavio sam joj ruku na rame te je nježno,
ali čvrsto pogurao unutra, a zatim za sobom zatvorio vrata.
»Svakako. Uđi. Raskomoti se«, suho je rekla.
Nije izgledalo kao da je ona u vezi s tim mnogo učinila.
Jedina osobna imovina koju sam primijetio bile su biljka koja se
odmarala na jednom prednjem prozoru te ona kutija dokumenata na stolu.
Odmaknuo sam je još korak unatrag te sklonio ruku. »Stišaj glazbu.
Molim te«, dodao sam kada me ošinula pogledom.
Natjerala me da čekam dovoljno dugo da pomislim kako ću sam to
morati napraviti pa napokon prišla stolu i podigla mobitel. Glazba se stišala
do prigušene grmljavine.
Nije mi promaknulo da je na putu skrenula kako bi na dokumente
stavila poklopac.
»Jesi li ikada skoro umrla?« pitao sam je.
Umirila se.
»Zapravo i jesam«, ravnodušno je rekla.
»Kasnije ću htjeti neke odgovore u vezi toga«, upozorio sam je nakon
trenutka. »No zasada pretpostavljam da znaš bolje od većine kako je to kada
se probudiš i shvatiš da si još tu iako gotovo više nisi bila.«
Nije mi pružila ništa osim mirnog zurenja onim očima boje viskija.
Nemirno sam otpuhnuo. »Anđele, gotovo sam iskrvario u jarku.
Većina mene još je tu, ali dio se nije spasio. Ako si ovdje zbog ijednog
dijela toga, zaslužujem znati.«
Na trenutak je sklopila oči; dugačke su joj trepavice obrubljivale
tamnu kožu.
Kada je otvorila oči, pogledala je ravno u moje. »Nisam ovdje radi
tebe.«
Zazvučalo je kao istina.
»Je li to sve što si mi voljna dati?« ustrajao sam.
Napućila je usne. »Vidjet ćemo kada prođe dio prezentacije u kojem se
ispričavaš. I bolje ti je da uključiš i >Žao mi je što sam budala koja je
dopustila da savezni šerif misli da smo se poseksali<.«
»Žao mi je zbog ispitivanja. Tlo mi nije pod nogama i samo dajem sve
od sebe u usranoj situaciji. Imao sam dojam da skrivaš nešto, pogotovo
kada sam jutros vidio da ti se Gnjavatorski Brkonja upucava. Navikao sam
se vjerovati instinktu. Još se navikavam na činjenicu da više ne mogu.«
Suzila je oči. »Zašto ne možeš?«
»Jer sam otišao ravno do onog auta.«
Lina je spustila ruke uz bokove i ispustila razdraženi zvuk. »No, kako
bi se nakon ovih riječi cura trebala nastaviti ljutiti na natmurenog,
povrijeđenog junaka?«
»Nadam se da neće«, priznao sam.
Udahnula je pa otpuhnula. »Dobro. Jesam u gradu jer tražim nešto.«
Kada sam otvorio usta, podigla je prst u mojem smjeru. »Nisam došla jer je
netko u tebe stavio metak ili dva. Tražim nešto što je netko ukrao klijentu.
Nekoliko tragova usmjerilo me ovamo. Nolan i ja susreli smo se prije
nekoliko godina, na drugom zadatku. Nisam znala da je u gradu i obratno.«
»Planiraš li se susresti s njime dok ste oboje ovdje?«
 Između nas bilo je oko pola metra udaljenosti i kunem se da sam
osjetio kako zrak pucketa kao da će udariti grom.
»Pitam se zašto bi mislio da te se to tiče«, rekla je.
»Reći ću ti ako kažeš da prihvaćaš moju ispriku.«
»Dobro. Isprika prihvaćena.«
»Brza si«, primijetio sam.
»Prestani okolišati«, naredila je.
»Sad ću biti iskren i vjerojatno ti se to neće svidjeti.«
»Samo je jedan način da saznamo.«
»Sviđa mi se uzrujavati te. Isprovocirao sam te i zbog toga mi je
uglavnom žao«, priznao sam.
»Zašto?«
»Zašto mi je žao?«
»Ne. Iako si se jutros i večeras ponašao prilično idiotski, nisi idiot.
Znaš da bih mogla biti susjeda koju bi bilo zastrašujuće razbjesniti. Zašto si
me provocirao?« pitala je.
»Zbog tebe osjećam nešto. A nakon što je prošlo dovoljno dugo, a da
nisam ništa osjećao, osjećati nešto - čak i ako je to ljutnja ili adrenalin -
bolje je nego ništa.«
Iskra svjetlosti u njezinim očima pretvorila se u žar.
Zakoračio sam prema njoj. »Svaki put kada sam ti u blizini, svaki put
kad se nasmiješ, ili me pogledaš onako kako me gledaš upravo sada, ili se
naljutiš, osjetim nešto.«
»A to je nešto...?«
Približio sam joj se još za korak. Udaljenosti između nas je nestalo.
»Dobro«, rekao sam odlučivši se kockati. Lagano sam joj bicepse
obujmio rukama. Nije se izmaknula. »Iako, da budem iskren, dobro je više-
manje sve što nije ono što sam osjećao. Možda skupljam hrabrost da se
borim za pravo da ti budem blizu. Ne mogu to učiniti ako u krevetu imaš
drugog muškarca.«
Napućila je usne i razmotrila. »To mjesto trenutno nitko ne zauzima«,
naposljetku je rekla.
»Smeta li ti kada te diram?« pitao sam.
Zakolutala je očima. »Pretpostavljam da je Knox otvorio svoja velika
usta?«
»Možda je spomenuo da imaš problem.«
»A ipak si ovdje i ruke su ti na meni«, istaknula je. »Imaš muda.«
»Brat mi je bio iznenađen što si mi dala da ti se toliko približim, a da
su mi rečena muda još pripojena. Zbog toga sam se zapitao. Što ako?«
»Što ako što?«
»Što ako ti se sviđa kada te diram jednako onoliko koliko se meni
sviđa kada te diram?«
Bio sam dovoljno blizu da je poljubim. Bilo bi sasvim lagano sagnuti
se i posve se približiti. Osjetiti ta britka usta pod mojima i okusiti tajne.
Nešto se u vezi ovoga činilo toliko ispravno. Toliko jebeno neizbježno.
»U redu. Zaigrat ću. Što ako mi se sviđa?« U tim smeđim očima koje
su me odmjeravale imala je točkice zlata i topaza.
»Što ako mi dopustiš da ti se približim?«
Izvila je obrvu. »Koliko točno?«
Prešao sam još pola koraka prema njoj, tijela su nam bila naslonjena
jedno o drugo. Svaki mi je živac u tijelu iskričavo oživio zbog tog kontakta,
kao da je ona kabel, a ja prazan akumulator.
»Koliko god mi dopustiš. Nije da samo želim ovo, Angelina. Treba mi
ovo.«
»Govoriš li da želiš da ti budem nekakva ševa za duševnu potporu?«
»Govorim da ti se želim približiti koliko god mi dopustiš. Što sam ti
bliže, to se bolje osjećam. Kao upravo sada«, tiho sam rekao. »Osjećam se
kao da napokon mogu normalno disati.«
Podigla mi je ruku na prsa i pritisnula me. »To je... veliki pritisak.«
»Znam to«, priznao sam. Nije ovo bilo traženje zabave za jednu noć.
Bila je to potraga za sidrom. Za nečim za što ću se u oluji moći uhvatiti.
»Karte na stol?«
»Zašto da sada prestanemo?«
»Postoji gomila razloga zašto bi trebala odbiti. Ne najmanje važan jest
taj da sam oštećen dovoljno da znam kako postoji šansa da više nikada neću
biti kako treba.«
»Nitko nije savršen«, rekla je i izvila te meke, pune usne.
Dlanovima sam joj prešao po rukama pa natrag dolje, samo da osjetim
mekoću njezina pulovera, toplinu tijela. »Knox ne želi da budemo igdje u
blizini jedno drugome.«
»Šteta za njega što mrzim kad mi se govori što da radim«, rekla je te i
drugu ruku prinijela mojim prsima. Pritisnula ju je tamo i nagnula se prema
tom dodiru.
»Mrzim iznenađenja i ne toleriram laži. Čak ni male.«
»Prezirem dosadu i rutinu. Neki bi čak rekli da prizivam dramu.«
»Do ovog ljeta bio sam prilično odlučan u tome da pronađem suprugu.
Zasnujem obitelj«, priznao sam.
Nervozno se nasmijala. »Dobro. To me malo preplašilo. Što si sada
odlučio?«
»Osjećati se živo.«
Pogled je prikovala uz moj i imao sam dojam da me podnevno sunce
grije sve do središta.
»I misliš da ti mogu pomoći s time?« pitala je.
Srce mi je snažno udaralo uz prsnu kost. Kroz tijelo mi je u odgovor
odjekivalo pulsiranje, grijalo mi krv, budilo mi kurac. »Anđele, već jesi.«
Raširila je oči i pitao sam se jesam li otišao predaleko.
 »Nisi moj tip«, naposljetku je rekla.
»Znam.«
»Ne kanim se zadržavati.«
»I to shvaćam.«
»Upravo si rekao da tražiš suprugu, Nash.«
»Tražio sam. Sada samo tražim način kako da preživim dan.«
Osjetio sam dah koji je ispustila.
Stalno smo se približavali jedno drugome. Dok smo stajali usred
njezina uglavnom praznog stana, prostor oko nas ispunjavali smo toplinom.
Grudi su joj okrznule moja prsa, bose noge dodirivale vrhove mojih čizama.
Moj joj je dah mrsio kosu.
»Moram te još nešto pitati«, rekao sam.
»Ako budeš pitao koje je djevojačko prezime moje majke te zadnje
četiri znamenke računa zdravstvenog osiguranja, shvatit ću da je ovo vrlo
promišljena prijevara.«
Prstom sam joj prešao po čeljusti. »Sviđa li ti se kada te diram?«
Tijelom su joj prošli žmarci. »Zašto?«
»Znaš zašto. Ali želim da to kažeš. Karte na stol.«
Lice joj se smekšalo. »Čini se da mi ne smeta kada su tvoje ruke te
koje diraju, Faco.«
»Ako se to promijeni, moram znati. Istog trena.«
Oklijevala je prije nego što je kimnula.
»Da?« ustrajao sam.
Ponovno je kimnula. »Da.«
Podigao sam joj jednu ruku s prsa i stavio si je preko ramena. Zatim
sam isto učinio s drugom. Bila je topla, živa i toliko jebeno meka uz mene.
Prebacio sam težinu na jednu nogu, njišući nas u stranu.
 »Ne možemo plesati sentiš na Strutse«, istaknula je dok je nabijao živi
ritam pjesme Could Have Been Me.
»Čini se da je to upravo ono što radimo.«
Drhtavo je izdahnula. Jagodicom sam joj prešao po pulsu na vratu.
Unatoč mirnoj vanjštini, otkucaji srca pod mojim su joj dodirom zalepršali.
»Je li to što nadzireš otkucaje srca dio priče o tome kako si bila blizu
smrti?« pitao sam je.
Zastala je usred njihanja, potom se ugrizla za usnu i prvi put otkako
sam je upoznao izgledala nesigurno. »Mislim da nam je možda bilo
dovoljno iskrenosti za jednu večer«, rekla je.
Nisam se slagao. No bio sam strpljiv muškarac. Rasplest ću svaku od
tih tajni koje je čuvala dok ne bude ogoljena jednako kao i ja. Namjestio
sam joj glavu pod svoju bradu te rukama kliznuo ispod oboda njezine veste
kako bih joj dotaknuo kožu leđa. Udišući mirise šampona i deterdženta za
pranje rublja, privijao sam je uza se kao da je bila dragocjen teret te se
njihao.
Opet sam bio krut. Jedno je bilo sigurno, Lina Solavita znala je kako
da se muškarac osjeti živim.
Bio sam toliko usredotočen na upijanje sve mekoće i topline koje je
mogla ponuditi da je Lina prva reagirala na kucanje na vratima.
»Ovaj zastor za tuš neće se sam objesiti, načelniče«, zarikala je
gospođa Tweedy.
»Jebemu«, promrmljao sam.
»Pretpostavljam da bi trebao otići«, rekla je Lina spustivši ruke s
mojeg vrata.
»Valjda. Hoćeš li razmisliti o onome što sam rekao?«
»Možda neću razmišljati ni o čemu drugome«, priznala je uz
iskrivljeni osmijeh.
Nježno sam joj obujmio lice rukama i nagnuo se. No umjesto da se
spustim do tih punih usana koje su se razdvojile kada sam bio samo na dah
od njih, utisnuo sam joj poljubac u čelo.
»Hvala na plesu, Anđele.«
 Deset

Znojenje sa starčićima

Lina

K nockemoutska teretana bila je poput ostatka grada: pomalo

neuglađena te vrlo zanimljiva. Bila je to dugačka, niska metalna
zgrada sa šljunčanim parkiralištem. U sedam ujutro bila je pristojno puna
motora, monovolumena te luksuznih terenaca.
Dobar dio noći prevela sam preokrećući se, razmišljajući o Nashovoj
ponudi. Nisam bila naviknuta na to da me muškarac isprovocira niti da mi
se tako uvuče u misli. Nadala sam se da će mi dobar trening pomoći da
otresem opsesivno mozganje o tome koliko mi se točno Nash želio
približiti. I koliko sam mu bila voljna dopustiti da se približi.
Bila sam u iskušenju. Velikom iskušenju. Bila je to upravo ona vrsta
uzbuđenja koju bi stara ja objeručke prihvatila. No nije li bilo vrijeme da se
prekinu stari obrasci ponašanja? Da se nauči donositi bolje odluke?
Uostalom, ako pustim tog muškarca u krevet, htjet će se približiti. A
bliskost je značila rizik da će Nash otkriti moje praktički beznačajno
izostavljanje istine, što bi on definitivno vidio kao objavu rata. A to je bio
razlog Zbog kojeg se nisam bavila stvarima koje imalo nalikuju vezama.
Pa što ako sam se zbog njegovih ruku osjećala otopljeno i dekadentno,
poput gurmanskog topljenog sira? Bio je to izazov koji nisam morala
prihvatiti. Misterij koji nisam morala razriješiti. Pametno bi bilo izbjegavati
ga. Samo mu se kloniti s puta, obaviti posao, otići svojim putem.
 Unutra je glazba bila agresivni klasični rock, umjesto miksa uobičajene
ušminkane pop-glazbe koju je preferirala većina teretana. Nije bilo solarija
niti stolica za masažu, samo redovi sprava, utega i znojnih ljudi.
»Nova si?« Djevojka za valovitim metalnim pultom imala je piercing u
nosu, tetovažu na vratu te tijelo božice joge.
»Aha. Nalazim se s gospođom Tweedy i njezinim prijateljima.«
Zabljesnula me kratkim osmijehom. »Uživaj u tome. I definitivno
potpiši ovo.« Prema meni je gurnula podlogu za dokumente s izjavom o
odricanju od odgovornosti.
Pitajući se koliko uopće trening s metuzalemima može biti loš, na dno
sam naškrabala svoje ime i pružila je natrag.
»Pokušaj se ne povrijediti u pokušaju da održiš korak«, upozorila je.
»Svlačionica je iza mene. Ekipa ti je tamo dalje.« Pokazala je prema kraju
teretane.
»Hvala«, rekla sam i zaputila se u tom smjeru.
Središnji dio zauzimalo je nekoliko tuceta naprava za kardiotrening.
Trake za trčanje, eliptični bicikli, sprave za veslanje, bicikli. U stražnjem
dijelu nalazio se veliki studio gdje je u tijeku bio intenzivan trening. Jedna
je osoba povraćala u kantu za smeće, a druga je ležala na leđima, s
ručnikom preko lica, dok je trener ostatak polaznika vodio kroz neumjeren
broj marinaca, čučnjeva sa sklekom i skokom.
Ekipa je bila sastavljena od mješavine ljudi koji vole konje, u
Lululemonovoj odjeći i sa satovima i uređajima napredne tehnologije, i
bajkerske rulje koja je u poderanim majicama bez rukava te maramama
naprezala svoje tetovaže. Na susjednim trakama za trčanje iz petnih su žila
trčali vitki bijelac od dvadeset i nešto godina, od glave do pete odjeven u
marku Under Armour, te crnkinja sa srebrnim pletenicama i majicom bez
rukava sa slikom Harleyja, koja je i sama iza sebe imala priličnu
kilometražu. Lice mu je bilo nabrano od naprezanja. Ona se cerila.
Agatha i Blaze, sredovječne bajkerice lezbijke koje su često dolazile u
Knoxov Honky Tonk, dobacile su mi vojnički pozdrav dok su se kretale po
susjednim steperima.
 »Lina!«
Gospođa Tweedy domahnula mi je iz dijela s utezima. Iza nje pola
tuceta postarijih ljudi u kompletima trenirki odmjeravalo me dok sam
prilazila.
»Jutro«, rekla sam.
»Ljudi, ovo mi je nova susjeda i najbolja prija, Lina. Lina, ovo su
ljudi«, rekla je.
»Bok, Lina«, rekli su kao jedan.
»Bok, ljudi.« Bila je to, sasvim sigurno, raznolika ekipa. Najviše što
sam mogla pretpostaviti bilo je da se raspon godina protezao od srednjih
šezdesetih do osamdesetih. Bilo je tu bora i sijede kose, ali i mišića te
vrhunskih sportskih tenisica.
»Jesi spremna za posao?« zabrujila je gospođa Tweedy.
»Svakako.« Otkako sam stigla u grad, uglavnom sam se držala trčanja.
Krasni, lagani trening s utezima bio bi dobar način da se lagano vratim
stjecanju snage.
»Nemojte početi bez mene!« Stef je dotrčao u svojoj dizajnerskoj
odjeći za teretanu.
»Ponovno se susrećemo«, rekla sam mu.
»Bilo je i vrijeme, Steffy«, rekla je žena s desne strane gospođe
Tweedy. Kosa crna kao katran bila joj je prošarana srebrnom, a na majici joj
je pisalo moje je zagrijavanje tvoj trening.
»Bio sam na parkiralištu i držao si govor ohrabrenja«, rekao je.
Pogledao me. »Sigurno si spremna za ovo?«
Otpuhnula sam. »Trčim osam kilometara dnevno. Mislim da mogu
držati korak.«
Gospođa Tweedy pljesnula je rukama. »Hajdemo zagrijati ove stare
kosti, ljudi.«
 »Zaboga. Umirem. Spasi se. Samo me ostavi i odi«, preklinjala sam
Stefa.
Posegnuo je dolje i podigao me s dugačke prostirke koja se pružala uz
jedan zid teretane. Koljena su mi klecala. Bila sam dehidrirana ljuštura
ljudskog bića. Mišići su mi bili preslabi da stojim. Začudo, srce mi je
tijekom paklenog treninga ostalo u sigurnoj zoni, ali ostatak tijela odustao
je.
»Priberi se, ženo. Ako sada odustaneš, nikada ti neće dopustiti da to
zaboraviš«, propištao je Stef. Znoj mu je curio s brade. Inače savršeno
uređena kosa po cijeloj mu se glavi uzdizala u vlažnim crnim čupercima.
Usisala sam dah. »Ne razumijem kako se sedamdesetogodišnjak može
tako okomiti na uže za cross-trening. Daju li mu brkovi supermoći?«
Stef si je bocu vode stisnuo na lice. »Vernon je bio u marincima. Bilo
mu je dosadno u mirovini, pa je počeo trenirati za Ironman natjecanja. Nije
ljudsko biće.«
Naslonila sam se na zid pored slavine i rubom majice obrisala znoj iz
očiju. »A što je s gospođom Bannerjee? Upravo je osam puta izvela mrtvo
dizanje devedeset kila!«
»Aditi je počela dizati utege kad je bila u pedesetima. Ima tri
desetljeća iskustva.«
»Idemo! Možete se odmarati kada budete mrtvi«, zarikala je gospođa
Tweedy.
»Ne mogu«, jauknula sam.
Stef mi je stavio ruke na ramena, ali zbog znoja sam bila previše
skliska da bi me držao. Odustao je i naslonio se na zid pored mene. »Slušaj
me. Možemo to. Napravit ćemo to. A kada završimo, otići ćemo u Café Rev
i naručiti >kave s mlijekom za brzu vožnju< te pojesti onoliko pekarskih
proizvoda koliko smo teški.«
»Treba mi bolja motivacija od pekarskih proizvoda.«
»Sranje.« Odgurnuo se od zida i okrenuo se prema meni izgledajući
kao da mu je zlo.
 »Što sranje? Jesu li dodali još zidnih lopti? U prošloj sam se rundi
udarila u lice.« Zidne lopte bile su posebna vrsta pakla koja je uključivala
spuštanje u čučanj s teškom loptom za vježbanje i eksplozivno skakanje iz
čučnja kako bi se lopta bacila nekoliko stopa iznad glave. Bile su gore od
marinaca. Mrzila sam ih.
Stef si je objema rukama prošao kroz kosu, a zatim uz grimasu obrisao
dlanove o kratke hlače. »Kako izgledam?«
»Kao da su te upravo u duboki dio bazena povukle muške sirene koje
su te pritom i ispipale.«
»Prokletstvo!«
»Ali na totalno zgodan način kao kod Henryja Goldinga«, ispravila
sam se.
»Možda da skinem majicu?«
»Zašto? Što se to trenutno događa?« zahtijevala sam ščepavši mu bocu
vode iz ruku i naciljavši je prema svojim ustima.
»Jeremiah je upravo sa svojim zgodnim dupetom ušetao ovamo kako
bi vježbao bicepse.«
Nisam prestala halapljivo gutati vodu, ali sam virnula preko Stefova
ramena. Prekrasnog brijača nije bilo teško primijetiti kako pod pravim
kutom diže utege ispred zrcala... pored Nasha Morgana.
Zagrcnula sam se i gotovo utopila.
»Sranje!« strgnula sam traku za kosu i natopila je vodom pa je vratila
na glavu.
Stef me udario laktom. »Pardon! Ne možeš ga dobiti. Moj je. Ako
ikada skupim hrabrosti zapravo ga pozvati van.«
»Nisam rekla >sranje< zbog Jeremije, budalo. Rekla sam >sranje<
zbog Nasha >Uf, Kakvo Dupe< Morgana«, siknula sam.
Zbog ustreptalosti u prsima bacila sam pogled na svoj sat. Srce mi je
mirno udaralo. Lepršanje se sada premjestilo u želudac. To očito nije bila
strukturna mana. Bilo je gore.
 Stef je bacio pogled preko ramena, pa naglo zamahnuo glavom natrag
u mojem smjeru, zbog čega je znoj prsnuo na sve strane. »Netko ima
simpatiju«, zapjevao je.
»Kao prvo, odurno. U očima mi je tvoj znoj. Kao drugo, nije to
simpatija«, usprotivila sam se. »To je... svijest.«
Moja je svijest prešla u način rada kao pri poniranju vlaka smrti kada
se Nashov pogled prikovao uz mene dok je stajao nad šipkom punom utega.
U tome kako su mu oči prelazile mojim tijelom nije bilo ničeg prijateljskog.
Bila je to samo glad.
Ovaj put klecanje koljena nije mi imalo nikakve veze sa zamorom
mišića.
»Bez uvrede, ali ne bi li ti trebala biti nekakva opaka kulerica?« pitao
je Stef.
Otrgnula sam očne jabučice s vatrenog načelnika. »Ha?«
»Priznajem, Rasni Dobrica izgleda kao da želi doći ovamo, skinuti te
do gola i nagnuti te preko klupe za dizanje utega.«
Jezgra mi se protiv moje volje stisnula od potrebe.
»Ali mislio sam da si ti onaj tip koji hladno iskulira i tjera ih da
preklinju.«
U tome kako sam reagirala na Nasha Morgana nije bilo ničega
hladnog. Bila je to rastaljena potreba obrubljena ledenim plamičcima straha.
»Ne mogu vjerovati da ovo govorim, ali s nekim je muškarcima očigledno
nemoguće iskulirati«, priznala sam.
»Hoćete vas dvoje cijeli dan naklapati ili ćete dovršiti ovaj set?«
zagrmjela je gospođa Tweedy. »Nemojte da dodam još zidnih lopti!«
»I sada svi gledaju u nas«, promrmljao je Stef.
Svi, uključujući Jeremiju i Nasha.
Ispravila sam ramena. »Moramo ovo odraditi.«
»I moramo to seksi odraditi.«
 »Možeš onda slobodno skinuti majicu«, rekla sam.
»Također. Možda će biti toliko hipnotizirani mojim prsnim mišićima i
tvojim sisama da neće primijetiti kada doživimo zastoj srca.«
»Pokušajmo izbjeći taj dio«, predložila sam.
»Ništa ne obećavam.«
»Hajdemo, klinci!« zazvao je Vernon.
»Šećer dolazi na zadnjem setu«, viknula je gospođa Tweedy.
Stef je stisnuo zube. »Hajde. Skinimo se i hodajmo seksi.«

»Pij.«
Zatreptala sam i otvorila oči pa se zatekla kako zurim u zapanjujuće
plavetnilo Nashovih očiju. Ispred lica visjela mi je boca vode.
Bila sam preumorna i previše žedna da bih se uvrijedila jer mi se
naređuje.
Podigla sam se u sjedeći položaj. Nash je čučao pored mene, a znoj mu
se sjajio na koži i priljubljivao mu majicu čvrsto na prsa. Jeremiah je stajao
iza njega i izgledao kao da se zabavlja.
Udarila sam Stefovu nogu.
»Pusti me da na miru umrem, ženo«, rekao je. Bio je na prostirci
pokraj mene, licem okrenut prema dolje.
Ponovno sam ga udarila, ovaj put jače. »Ne možemo umrijeti pred
svjedocima.«
Odlijepio je torzo od gume i trepnuo prema našoj publici.
»Trebaš pomoć?« pitao je Jeremiah Stefa.
Skupila sam dovoljno energije da se nacerim dok je mojeg druga u
tjelovježbi na noge vukla njegova simpatija.
»Impresioniran sam«, rekao je Nash dok sam napokon gutala
ponuđenu vodu. »Nitko ne preživi svoj prvi trening Znojenja sa
starčićima.«
»Ne bih rekla da sam preživjela«, graknula sam.
»Odradila si taj posljednji set«, inzistirao je. »To se računa.«
»I morala sam nasuho povraćati u kantu za smeće.«
Usta su mu omekšala od jednog od onih poluosmijeha koji su mi
raspalili osjećaj divljeg poniranja u želucu. »Svejedno se računa.«
»Oni su superljudi. Svatko od njih.«
»To jesu«, složio se.
Uočila sam da nas primjećuju neki posjetitelji teretane. »Ili ja nemam
majicu ili ti uokolo hodaš bez hlača, pa smo zavrijedili ovakvu pozornost.«
Ogledao se pa iskrivio lice. »Mali grad. U zadnje vrijeme nije bilo
mnogo tračeva.«
»Osim toga da im je načelnik nastrijeljen, dvije su građanke otete i
spašene, a po gradu vreba savezni šerif. Uostalom, gdje je tvoja sjenka sa
značkom?«
Nash je palcem pokazao preko ramena, na Nolana, kojemu se znoj
cijedio po cijelom biciklu i koji je izgledao istovremeno i bijesan i kao da se
dosađuje.
»Samo još jedan običan dan u Knockemoutu«, rekao je Nash i ponudio
mi ruku.
Prihvatila sam je i dopustila mu da me povuče na noge.
Mišići su mi zapjevali mješavinom umora poslije treninga i ushita.
»Ako želiš odgovor na svoju ponudu...«, počela sam.
No prekinuo me odmahivanjem glave. »Radije bih da promisliš o tome
dulje od jedne noći. Puno tražim. Prvo tražim da pristaneš na nešto manje.«
»Što to?«
»Bi li mogla večeras paziti na Piper? Dosada je nisam ostavio samu na
duže od pet minuta.«
 »Naravno.«
»Neću ostati predugo«, obećao je.
Neću ga pitati kakve ima planove. I definitivno ga neću pitati ide li na
spoj.
»Idem na piće s Knoxom i Lucianom«, rekao je čitajući mi misli.
Gradske dame uzlepršat će se nad tim seksi vrućim sendvičem,
pretpostavljala sam.
»Aha. Nema problema«, uvjerila sam ga pretvarajući se da nisam
osjetila glupi nalet olakšanja što je to samo bilo muško druženje.
Sagnuo je glavu prema meni na onaj svoj seksi, intiman način. Puls mi
se ubrzao. Kao i žena na traci za trčanje iza nas. Kad je skoro kolabirala od
žestokog tempa, pokajnički mi se nasmiješila.
Nash Morgan svim je ženama predstavljao opasnost.
»Cijenim to. Donijet ću ti je malo prije devet«, rekao je.
Zavjetovala sam se da ću biti otuširana, našminkana i nositi nešto što
nije natopljeno znojem. Ako dotada natjeram noge da prorade. »U redu.«
Pogledao je na sat. »Moram ići. Obećao sam Lizi J. da ću joj danas
očistiti oluke.«
»Evo.« Pružila sam mu njegovu bocu.
»Zadrži je. Znam gdje živiš.«
»Hvala«, graknula sam.
»Vidimo se kasnije, Angelina.« Odmjerio me od glave do pete, zbog
čega su me prošli trnci, pa se okrenuo da ode.
»Nash?«
Stao je i okrenuo se.
Bacivši pogled na našu ne baš suptilnu publiku, približila sam mu se
najseksi šepanjem koje sam uspjela smognuti. »Koliko me točno želiš?«
 Te plave oči pretvorile su se u ledenu vatru. »Džentlmenski odgovor
bio bi onoliko koliko si mi voljna dati.«
»A ti si džentlmen?«
»Bio sam.« Potom je podignuo bradu. »Pij još vode i ne zaboravi se
razgibati ili ćeš to sutra požaliti.«
Bilo je dobro što mi je lice već gorjelo od naprezanja.
Kratko mi je namignuo te mi uputio jedva primjetan cerek prije nego
što je otišao u svlačionicu. Gledala sam ga kako odlazi. Kao i ostatak
ženske populacije teretane, a i šačica muškaraca.
Nolan je ustao i obrisao bicikl. Dobacio mi je mali vojnički pozdrav
prije nego što je pošao za Nashom.
Stef se pojavio pored mene. »Jesi li još za kavu i ugljikohidrate?« Na
licu mu je bio šašavi osmijeh.
»Zaboga, da. Zašto izgledaš tako sretno? Jesi li u deliriju?«
»Mislim da jesam. Jeremiah mi je dao ručnik za znoj.«
»Nash mi je dao svoju vodu. Jesmo li onoliko jadni koliko mislim da
jesmo?«
»O, puno jadniji«, inzistirao je Stef.
Vernon me na putu do traka za trčanje pljesnuo po ramenu. »Bravo što
nisi bila previše grozna.«
»Hvala«, rekla sam.
»Bila si dobra«, rekla je Aditi.
»Ako si za, sutra radimo prsa i leđa«, ponudila je gospođa Tweedy.
»Da se nisi usudila pristati ili ću i ja morati doći. A trebaju mi tri dana
za oporavak«, šapnuo je Stef.
Smijeh mi je bio jedva čujno pištanje.
 Jedanaest

Paničarenje nikada ne pomaže

Nash

K ada sam ispred ulaznih vrata Honky Tonka začuo ritam country
glazbe, stisnuo sam šake. Prošetao sam oko četvrti samo kako bih se
ohrabrio na ulazak. S druge strane ulaznih vrata bilo je smijeha i života.
Trebao bih u njima sudjelovati, a sve što sam želio učiniti bilo je ostati kod
kuće, u tami. U tišini.
Dan je započeo bolje nego većina. Otišao sam u teretanu s izričitom
namjerom da vidim Linu. Podigla me kombinacija toga što sam gledao
kako pokreće prekrasno tijelo i toga što sam zapravo pokretao i svoje. No
negdje usred prolaženja kilometarskog popisa obveza Lize J. onaj hladni,
mračni val ponovno me bez upozorenja zapljusnuo. Povukao me ispod, a
čak ni antidepresiv koji sam se jutros sjetio popiti nije mi mogao pomoći da
se probijem natrag na površinu.
Započeo sam pisati pola tuceta poruka Knoxu, izmišljajući izlike zašto
večeras ne mogu doći, ali znao sam da bi održao riječ. Samo bi mi se
pojavio na vratima i pokušao me izvući van.
Bilo je lakše pojaviti se, makinalno to obaviti.
Na katu sam uspio iscijediti tucet ukočenih riječi prije nego što sam
Piper gurnuo u Linino naručje. Kujicu ću iskoristiti kao izliku da se vratim
za sat vremena.
 Mogao sam glumiti šezdeset minuta. Odnosno pedeset šest, s obzirom
na to da sam već kasnio četiri minute.
Pripremio sam se pa otvorio ulazna vrata i zakoračio u svijet živih.
Bio je ponedjeljak navečer, što je značilo manju gužvu te country
klasike na džuboksu umjesto žive glazbe.
Iz navike sam pregledao rijetku gomilu. Tallulah i Justice St. John
zauzeli su stol s Gaelom, vlasnikom trgovine za kućne ljubimce, i njegovim
suprugom Isaacom, radi njihova mjesečnog duplog spoja. Sherry Fiasco,
Jeremijina sestra i Knoxova desna ruka, navlačila je kaput za šankom, pored
Silver, kulerske plavokose šankerice.
Brat me uočio prije nego što sam prešao dva koraka.
Bio je u svojoj standardnoj uniformi sastavljenoj od traperica,
izubijanih motociklističkih čizama, brade i aure »izazivaj pa saznaj«.
Knox se uvijek činio spreman na borbu.
Pored njega je stajao Lucian Rollins, u odijelu koje je vjerojatno bilo
skuplje od mojeg prvog auta. Bio je visok, mračan i opasan, ali na drukčiji
način.
Dok bi te Knox vjerojatnije odalamio u lice ako ga razljutiš, Lucian je
bio onaj tip koji bi ti sustavno i kreativno uništio život.
Srećom po mene, uglavnom su svoje moći držali pod kontrolom.
Između njih dvojice nalazila se prazna stolica, što mi je govorilo da ću
uskoro biti nevoljki centar pozornosti.
Iza mene su se otvorila vrata i unutra je ušetala moja saveznošerifska
sjena. »Znaš da bi ovo bilo prokleto puno lakše da mi kažeš kamo ideš i
koliko dugo planiraš biti tamo«, zagunđao je.
»Da, pa, meni bi život bio prokleto puno lakši da mi nisi cijeli dan za
vratom.«
»Dokle god smo obojica jadni«, rekao je pa se odlijepio kako bi
zauzeo prazan stol za dvoje okrenut vratima.
Knox se uspravio od šanka.
 Jebeš mi sve.
Pedeset šest minuta. Popij pivo. Ćaskaj. Spriječi brata da ne napadne
federalca. Potom ću moći ići kući i skrivati se od svijeta.
Prošao sam kroz stolove kimajući ljudima koji su dovikivali pozdrave.
»Večer, momci«, rekao sam kada sam stigao do njih.
Lucian mi je pružio ruku i privukao me u jednoruki zagrljaj.
»Dobro te vidjeti.«
»I tebe, Lucy.«
Knox je preko mog ramena bijesno zurio prema Nolanu Grahamu.
»Mislim da ću možda morati otići tvojoj sjeni prebiti dupe«, rekao je preko
ruba čaše.
»Cijenim namjeru, ali stvarno ne želim večeras pomagati u zakapanju
tijela«, rekao sam mu.
Knoxova je pozornost skrenula sa šerifa natrag na mene. »Izgledaš kao
govno. Obrijao si se nožem za maslac?«
»I tebe je lijepo vidjeti, kretenu«, rekao sam i kliznuo na stolicu
između njih. Nisam imao energije stajati.
»Izbjegavaš moje pozive«, rekao je Lucian sjedajući; uputio mi je
jedan od onih prodornih pogleda zbog kojih ženama donje rublje već više
od dva desetljeća pada do gležnjeva.
»Zauzet sam«, rekao sam signalizirajući Silver za piće.
Namignula mi je kapkom obojanim tamnim sjenilom. »Stiže,
načelniče.«
Jedna od prednosti toga što sam još živio u malom gradu u kojem sam
odrastao bila je da nikada nisi morao reći što ćeš naručiti za piće. Sjećali su
se.
»Bolje ti je da nisi zauzet novom susjedom«, rekao je Knox
opkoračivši svoju stolicu i okrenuvši se prema meni.
 »Ako je to razlog zašto ovo radimo, uštedjet ću ti sat vremena i reći da
te se ono što Lina i ja radimo ili ne radimo prokleto ne tiče.«
»Brat si mi. Ona mi je prijateljica. Zbog toga me se tiče.«
»Štedi dah. Ništa se nije dogodilo... još«, dodao sam uz cerek.
»Da? Pa, bolje da tako ostane. Vas dvoje ne funkcionirate. Ona je sva
željna putovanja i adrenalina, a tebi izbije osip ako se udaljiš iz općine.
Nemate ništa zajedničko.«
»Kaže ekspert koji je zaručen koliko? Nekoliko tjedana? Sa ženom
koja je puno predobra za tebe, mogu dodati. Hvala, Silver«, rekao sam kada
mi je gurnula točeno pivo.
»Gospodo, predlažem da odgodimo ovu raspravu«, rekao je Lucian.
»Ima drugih tema koje trebamo raspraviti.«
Što brže to ispljunu, to ću prije moći kući.
Lucian je na šank odložio svoj viski i kimnuo mojem bratu.
»Kako napreduje istraga? Lucian misli da federalci ignoriraju Duncana
Huga jer su zainteresiraniji za to da ugrabe njegova šupačkog oca«, rekao je
Knox.
Dobro, ako je alternativa razgovor o Duncanu Hugu, možda bih se
radije natezao oko viđanja s Linom. »Istraga je u tijeku. Nemam
komentara«, rekao sam.
Knox je otpuhnuo. »Ne možeš mi reći da ne vodiš vlastitu istragu. Ako
su federalci usredotočeni na taticu, onda ćemo mi krenuti za juniorom.
Jedini je problem što se junior toliko dobro sakrio da nitko ne zna gdje je.«
»Naša najizglednija teorija jest da je Anthony sinu pomogao da ode iz
države«, rekao je Lucian.
Ako je Hugo junior pobjegao iz države, to je značilo da su šanse da će
se vratiti dovršiti posao bile male.
Olakšanje koje sam osjećao istog je trena zamijenio val srama. Kao
predstavnik zakona bio sam programiran da se borim za pravdu. Kao
Morganu bilo mi je suđeno da se jednostavno borim. A ipak sam bio ovdje,
previše deprimiran da se natjeram djelovati.
»Kladio bih se u svoj brokerski račun da taj šupak nema ni dvije
moždane stanice. Ali Naomi i Way inzistiraju da je pametniji nego što mu
se priznaje. Kaže da je, kad ih je držao...« Knox nije dovršio rečenicu, a
članci su mu na šanku pobijeljeli.
Shvatio sam da Hugo nije oduzeo nešto samo meni, oduzeo je i mojoj
obitelji. Ali to još nije bilo dovoljno da me izvede na površinu tame.
Brat je pročistio grlo dok smo se Lucian i ja ponijeli pristojno, muški, i
ignorirali ga.
»Way je rekla da je bio prepreden kao lisica s bjesnoćom«, naposljetku
je rekao Knox.
Podigao mi se kut usta. Waylay bi jednog dana bila dobra policajka, ali
sumnjao sam da bi Knox želio to čuti o svojoj djevojčici.
»Bolje mu je da je u Južnoj Americi i da ga nasmrt izjedaju komarci«,
rekao je Knox.
»Ne vidim scenarij u kojem bi imalo smisla da se zadržava ovdje.
Vjerojatno negdje daleko odavde živi punim plućima.«
»Ali za slučaj da to ne radi,« rekao je Lucian, »moraš biti na oprezu.
Bez obzira na to gdje je, ti si nedovršeni posao. Jedini si koji ga može
identificirati kao onoga koji je pucao.«
»A kako bi ti to znao?« zahtijevao sam.
Lucian je podigao dlanove, slika i prilika nevinosti. »Što mogu kad mi
informacije padaju u krilo.«
»Kakve informacije?«
»Onakve koje sažimaju snimku iz tvojeg vozila.«
Stisnuo sam čeljust. Više je to bio refleks nego ikakva stvarna emocija.
»To bolje da nije procurilo s moje strane.«
»Nije«, razuvjerio me.
 »Jesi li se već nečeg sjetio?« zahtijevao je Knox.
Zurio sam u boce za šankom: Ljudi su se na dnevnoj bazi utapali u tim
bocama kako bi otupili bol, strah, nelagodu koju im je servirao život. Neki
su se otupljivali i na opasnije načine. Neki nikada ne isplivaju na površinu.
No ja sam već bio otupljen. Ono što sam trebao bilo je osjećati. A
nikakva količina alkohola neće mi pomoći da si prokopam put iz ove
sveobuhvatne praznine. Postojala je samo jedna stvar koja je to mogla.
Jedna žena koja je to mogla.
»Ne«, naposljetku sam rekao.
Osjetio sam kako Knox i Lucian nijemo komuniciraju.
»Jesi razmišljao da popričaš s jednim od onih, ovaj... terapeuta?«
procijedio je Knox.
I Lucian i ja naglo smo okrenuli glave u njegovu smjeru i bez riječi
zurili u njega.
»O, jebite se, obojica. Naomi je to predložila. Dovoljno sam velik
muškarac da priznam kako to nije užasna ideja... ako ti ne smeta da se
izlaješ potpunom neznancu. Nije kao da nam je tata pružio ikakav zdrav
način nošenja s problemima.«
»Išao sam psihički. To je zahtjev odjela«, podsjetio sam ga.
Trauma zna oštetiti pamćenje, rekla je. U nekim slučajevima žrtve
nikada ne povrate ta sjećanja.
Trauma. Žrtve. Bile su to etikete koje sam cijelu karijeru primjenjivao
na druge. Moja vlastita etiketa, »junak«, odlijepljena je te zamijenjena
»žrtvom«. A ja nisam znao mogu li to podnijeti.
»Ja idem psihoterapeutu«, objavio je Lucian.
Knox se uspravio. »Ideš? Sadašnje vrijeme?«
»Ponekad. Bio sam mnogo mlađi te manje... zainteresiran za zakon
kada sam krenuo k njemu kako bih dobio pristup kartonima njegovih
pacijenata.«
 Bacio sam pogled preko ramena. Nolan mi je nijemo nazdravio
podizanjem boce piva.
»Možemo li o ovome ili o ikakvim drugim hipotetskim zločinima ne
razgovarati na šest metara od saveznog šerifa? Vas dvojica ne možete se
usred savezne istrage igrati prokletog Scooby-Dooa.«
»Uvrijeđen sam«, objavio je Lucian.
»Ti budi uvrijeđen. Ja ću biti prokleto bijesan«, odlučio je Knox.
Podigao sam pivo iako ga nisam htio. »A što te toliko vrijeđa?«
»Što sumnjaš u moje sposobnosti.«
Da budem iskren, Lucian je praktički bio korporativni 007. Osim
činjenice da je Amerikanac, da mu je bio draži burbon od martinija te da je
radio u krvožednom svijetu političkog konzaltinga, što je vjerojatno imalo
određene sličnosti s međunarodnom špijunažom.
Držao je jezik za zubima o detaljima što je točno njegova tvrtka radila
za klijente, ali nisam morao biti genije da pretpostavim kako nije sve bilo
iznad pulta.
»Ne znam za tvoje sposobnosti. Ali znam da si od nas trojice ti jedini
koji je zapravo odslužio kaznu u zatvoru.«
Bio je to jebeno nizak udarac i svi smo to znali. Prokletstvo, želio sam
se zbog njega udariti u lice.
»Žao mi je, čovječe«, rekao sam i pritisnuo palcem između obrva.
»Ovih dana imam kratak fitilj.«
Strpljenje mi je najvjerojatnije iscurilo zajedno s onom lokvom nule
negativne pored ceste. Eto zašto nisam želio biti u blizini ljudi.
Nehajno je podigao ruku. »U redu je.«
»Ne. Nije. Uvijek si tu za mene, Lucy, a ja te kao sitničavi šupak
pokušavam podbosti. Žao mi je.«
»Ako se vas dvojica počnete grliti, odlazim«, zaprijetio je Knox.
 Da mu napakostim, privio sam Luciana u medvjeđi zagrljaj. Rame mi
je zapjevalo, ali na gotovo dobar način.
Lucian me dvaput udario o leđa. Znao sam da samo zajebavamo mojeg
brata. No bilo je nešto umirujuće u trenutačnom oprostu mojeg najstarijeg
prijatelja. Izblijedjelo je u usporedbi s toplinom koju je u meni budio Linin
dodir i koja bi me usidrila. No svejedno je značilo nešto.
Okrenuli smo se natrag Knoxu cereći se.
»Ponijet ćeš si pivo?« pitao sam ga.
»Kreteni«, promrmljao je Knox.
»Oprosti, Lucy«, ponovno sam rekao.
»Oprošteno ti je. Prošao si kroz puno toga.«
»Je li to razlog zašto visiš u gradu u ponedjeljak navečer umjesto da
upravljaš svojim zlim korporativnim carstvom?«
Moj je prijatelj izvio usne.
»Ozbiljno, čovječe, ako si u gradu samo zato da paziš na mene, već
imam jednog naoružanog brkonju za vratom«, rekao sam i kimnuo u smjeru
Nolana. »Ne moraš kampirati ovdje i izgubiti sav svoj novac.«
»Upravljanje zlim korporativnim carstvom znači da imam spremnu
ekipu koja će odraditi posao kad imam druge obveze.«
»Ne putuješ tamo svaki dan, zar ne?« Promet sjevera Virginije bio je
zaseban krug pakla.
Knox je otpuhnuo. »Nemoj se sav rascmoljiti zbog te geste. Carstvo
ima helikopter. Luce te samo koristi kao izliku da se igra svojom
igračkom.«
»Samo nemoj sletjeti na krov osnovne škole. Ne trebaju mi za vratom
federalci, savezni šerifi i Savezna uprava za civilno zrakoplovstvo.«
»Kako napreduju planovi za vjenčanje?« pitao je Lucian mijenjajući
temu.
 »Možete li vjerovati da je Ivančica razmatrala bijele stolnjake?
Mislim, jebote, to je knockemoutska zabava, cijelu noć ćemo prolijevati
sranja. Ne želim da nam stolovi te večeri izgledaju kao da su prekriveni
plahtama nekog masakriranog upišanca.«
Brat mi je svakako znao kako oslikati prizor.
»Za što ste se odlučili?« pitao je Lucian.
»Mornarskoplavo«, ponosno je rekao Knox.
»Lijepo«, rekao je Lucian uz odobravajuće kimanje.
»Usput. Obojica ste djeveri.« Brat me pogledao. »Pretpostavljam da
mi ti možeš biti kum.«

Izdržao sam sat vremena i petnaest minuta i bio prokleto ponosan na

sebe. Privijao sam uza se drugo pivo, uglavnom ispravno odgovarao te se
oprostio kada je Naomi nazvala Knoxa da mu kaže kako je Waylon pojurio
za tvorom u kojeg je zaljubljen, pa ga je ovaj poprskao. Opet.
Oprostili smo se, a ja sam pritom pokušao ne izgledati kao da se dajem
u bijeg prema vratima.
Čak sam zastao za Nolanovim stolom, za kojim je on ponovno
navlačio kaput.
»Tri metra do svojih vrata prijeći ću pješice. Mislim da mogu
preživjeti bez pratnje«, rekao sam mu.
»Tvoja odluka, načelniče. Pokušaj ne završiti u jarku, pun rupa.«
»Dat ću sve od sebe«, lagao sam.
Izašao sam na svježu noć, vrata su iza mene zatvorila svjetlost i
glazbu. Nešto se nije činilo ispravno. Stojeći tu ispod ulične svjetiljke,
jedva nekoliko metara od svojih ulaznih vrata, osjećao sam se izloženo,
ranjivo, na rubu. Nešto ili netko bio je tu negdje.
Je li to bio on? Je li se Duncan Hugo vratio kako bi dovršio posao? Ili
je to sve bilo u mojoj mašti?
 Bacio sam pogled po ulici, u potrazi za izvorom osjećaja zle kobi koji
me obavio.
Ruke su me počele peckati. Počelo je u dlanovima i otkotrljalo se do
prstiju.
»Jebemu. Ne sada«, prošaptao sam ispod glasa. »Ne ovdje.«
Nije bilo revolveraša u mraku. Jedini je zlikovac ovdje bio kvar u
mojem mozgu.
Peckanje se pretvorilo u plamen. Čvrsto sam stisnuo šake pokušavajući
silom otjerati taj osjećaj. I prije bih ga zaustavio. Ali znao sam da je već
previše uznapredovao.
Po tijelu mi je izbio tanak sloj znoja, dok sam se iznutra osjećao
pothlađen do kosti.
»Daj, čovječe. Saberi se«, rekao sam kroz stisnute zube.
No obruč mi se oko prsa sužavao, sužavao. Dah koji sam zadržavao
počeo mi je napuštati pluća. Zvuk mi je nestao iz ušiju, a zamijenilo ga je
prigušeno udaranje mojeg vlastitog srca.
Dah mi je bio tanko pištanje.
Nije se moglo zaustaviti. Odgovoriti se od toga. Hladan znoj curio mi
je niz leđa.
»Jebeš mi sve.«
Stisnule su mi se šake dok mi se obruč oko prsa sve više i više
sužavao. Dok se bol širila, srce mi je pod rebrima jurilo. Uspio sam proći
kroz vrata te do podnožja stubišta, tada su me noge izdale. Zabio sam se u
zid i skliznuo na hladne pločice.
»Ovo se ne događa. Ovo se jebeno ne događa«, ponavljao sam grčevito
hvatajući dali.
Paničarenje nikada nije bilo rješenje. Nikada ti ne posluži u kriznim
trenucima. Kao policajcu, to mi je utuvljeno u glavu. Istreniran sam da
ostanem miran, da slijedim protokol, da djelujem instinktivno. A ipak me
nikakav protokol, nikakvo treniranje nije pripremilo na ovu vrstu napadaja.
 Istovremeno sam izgarao i smrzavao se. Bol mi se širila prsima i u
kutovima očiju počelo mi se mračiti. Pred očima su mi plesale točkice
svjetla.
Mrzio sam se. Mrzio sam slabost. Nedostatak kontrole. Mrzio sam
pomisao da je sve to u mojoj glavi. Da bi se moglo dogoditi bilo gdje.
Nisam mogao obavljati svoj posao ako sam zgrčen u jebenu loptu na tlu.
Nisam mogao štititi ovaj grad ako nisam čak ni sebe mogao zaštititi od
čudovišta u svojoj jebenoj glavi.
 Dvanaest

Dobro došli u opasnu zonu

Lina

S vaka čast što si se pokakila na travi, a ne na pločniku«, rekla sam Piper

dok smo hitale prema stambenom ulazu. Samouvjereno se šepurila
trčeći prema vratima kao da joj je to dom dulje od tri dana.
Bila je hladna, tiha noć u Knockemoutu. Zrak je bio svjež i miran.
Gurnula sam ključ u bravu, otvorila teška vrata te se sledila.
»Nash?« Požurila sam Piper unutra, pustila da se vrata za nama uz
tresak zatvore te dojurila do njega.
Sjedio je na podu, leđima naslonjen na zid u podnožju stubišta; koljena
je privukao do prsa te ih obavio rukama, stisnutih šaka.
»Jesi li dobro? Jesi li ozlijeđen?«
Prešla sam mu rukama po ramenima pa kliznula niz njegove ruke.
Uhvatio mi je ruku svojom te snažno stisnuo.
»Samo... dolazim... do daha«, uspio je izgovoriti. Čvrsto sam ga držala
za ruku, a slobodnom mu odgurnula kosu s čela. Istovremeno se znojio i
drhtao. Ili ga je pokosila gripa ili je bio pri kraju napadaja panike.
»Jesi u redu?« pitao me.
»Dobro sam. I ti si«, inzistirala sam. »Imaš dovoljno zraka.«
Čvrsto je stisnuo čeljust i kimnuo.
 Piper je uz cvilež gurnula lice pod Nashovu ruku i otpuzala mu u krilo.
»Bile smo u šetnji. Mislila sam je izvesti zadnji put da ne moraš ti kada
se vratiš. Obavila je svoje, pa smo se prošetale oko četvrti. Mislim da joj se
šepanje malo popravilo. Je li veterinarka rekla išta o fizikalnoj terapiji?
Pročitala sam jedan članak o akupunkturi za pse.«
Brbljala sam. Taj me muškarac opet nasmrt prestrašio.
»Opusti se, Anđele«, promuklo je rekao, a stisak na mojoj ruci počeo
se opuštati. »U redu je.« Druga mu se ruka podigla i mazila Piper po
leđima.
Još ga držeći za ruku, sjela sam kraj njega na pod. Rame i ruka bili su
mi pritisnuti uz njegove. Tijelom su mi se kotrljali drhtaji njegova tijela,
koji su sve više blijedjeli, a ja sam ih upijala.
»Opustit ću se kada me prestaneš nasmrt strašiti.« Pogurnula sam mu
rame svojim. »Počinje blijedjeti?«
Polako je kimnuo. »Aha.«
»Onda hajde da te dovedemo gore prije nego što kolabiraš«, rekla sam.
Ustala sam, dohvatila Piper iz njegova krila te je postavila na pod. Zatim
sam ispružila ruku.
Zurio je u nju, nakrivljene glave, i palcem se pritiskao između obrva.
»Hajde. Jednako dobro kao ja znaš da je kolaps gotovo jednako
grozan. Možeš se ili osloniti na mene ili ću nazvati tvojeg brata.«
»Zlobno«, rekao je prije nego što mi je prihvatio ruku. Oboje smo se
morali potruditi, ali uspjela sam ga u podnožju stuba osoviti na noge.
»Djeca u osnovnoj školi zvala su me Zlina jer sam stalno šefovala«,
priznala sam. Zavukla sam mu se pod ruku, a svojom ga obavila oko struka.
»Djeca su šupci«, zasoptao je.
Zajedno smo se odvažili popeti na prvu stubu. Piper je pojurila ispred
nas mašući repom. Nash se suzdržavao, pokušavao ne osloniti previše
težine na mene. No između nas i njegova stana protezalo se dugačko
stubište.
 »Počelo je s tim blizankama u osnovnoj, Darlom i Marlom. Lijepe,
popularne i nosile su komplete brendirane odjeće«, rekla sam mu.
»Zvuče grozno«, našalio se Nash. »Hoćeš da ih provjerim? Vidim
koliko su puta uhićene?«
Nasmijala sam se te osjetila kako mi predaje tek malo više svoje
težine.
Noge su mi drhtale od jutrošnjeg treninga. Nisam se veselila
sutrašnjem sjedanju radi piškenja.
»Pa, koje su šanse da ćeš sutra magično zaboraviti da se ovo ikada
dogodilo?« pitao me Nash kada smo predahnuli na pola puta uza stube.
Piper se vratila do nas, tjeskobno pomirisala prvo Nashove cipele pa
moje, a zatim otrčala natrag na vrh.
»Može me se potkupiti.«
»Navedi svoju cijenu«, rekao je i popeo se na sljedeću stubu.
»Prutići sira«, odlučila sam.
»Oni hladni, koji se gule, ili oni koji će ti zaštopati arterije?«
Još je zvučao zapuhano dok smo se vukli gore, ali ne kao da se bori za
svaku molekulu kisika.
»Nema dileme«, otpuhnula sam. »Daj mi sve blago iz dubokog ulja.«
»Opskrbljivat ću te prženom mozzarellom do kraja života ako nikome
ne kažeš za ovo.«
»Za razliku od nekih ljudi, poštujem tuđu privatnost«, značajno sam
rekla dok smo napokon prelazili zadnju stubu. Piper je plesala ispred nas
kao da je ponosna na naše postignuće.
Uzdahnuo je. »Eto te opet, Zlina. Udaraš muškarca koji je već na tlu.«
Usmjerila sam nas prema njegovim vratima. »Ključevi, Faco.«
Nije uspio sasvim skriti lecanje dok je lijevom rukom kopao po džepu.
 Rane od metaka te napadaji panike. Nash Morgan jeo je vruću kašu. S
naglaskom na vruću.
Uzela sam mu ključeve i otključala njegova vrata. Piper je projurila
preko praga, u mračni stan.
Nash me povukao za sobom dok je posezao za prekidačem za svjetlo
pa ga pritisnuo.
»Opa. Netko se pribrao«, rekla sam primijetivši preobrazbu unutra.
Čak je i mirisalo čisto.
»Aha. Da«, rekao je kroz stisnute zube.
»Hajdemo, frajeru«, rekla sam, nogom zatvorila vrata te ga usmjerila
prema kauču.
Strovalio se na njega, zatvorenih očiju. Lice mu je bilo blijedo, a po
čelu mu je bio istočkan znoj. Piper je skočila do njega i stavila mu šapicu na
bedro.
»Vrijeme je za Linin specijalitet«, odlučila sam odlažući povodac na
stolić za kavu.
»Molim te, reci mi da je to šifra za nekakav seks«, rekao je, a da nije
otvorio oči.
»Jako smiješno. Evo me natrag za minutu.«
»Nemoj ići.« Ležerna je duhovitost nestala, a te plave oči preklinjale
su me da ostanem. »Bolje je kada si blizu.«
Sada sam ja bila na redu da teško dolazim do daha. Nikada nisam bila
s muškarcem koji me trebao. Želio? Da. Uživao u meni? Naravno. Ali
trebao? To je bio posve novi, užasavajući teritorij.
»Idem u susjedni stan i vratit ću se za manje od minute«, obećala sam.
Suptilno stiskanje njegove čeljusti gotovo me uništilo. No naposljetku
je kimnuo.
Izašla sam natrag na hodnik, ostavila njegova vrata otvorenima te
prešla put od dvije sekunde do svojeg stana. Unutra sam brzo pronašla što
sam trebala. Kada sam se vratila, Nash je još bio u istom položaju i gledao
vrata.
»Pedeset sedam sekundi«, rekao je.
Balansirajući ono što sam donijela, ponovno sam zatvorila vrata.
»Pripremi se da se opustiš kao nikada«, rekla sam i isključila svjetla na
stropu. Upalila sam svjetiljku pored Nasha pa sve drugo odnijela u kuhinju i
odložila na radnu površinu. »Pretpostavljam da ti je mobitel spojen na ovaj
zvučnik mačo-izgleda.«
»Točno pretpostavljaš«, rekao je još me gledajući. »Džep kaputa.«
Još je bio u jakni, pripijenom laganom kaputu s puno džepova,
vojnički zelene boje.
»Dvije muhe«, odlučila sam. »Nagni se naprijed.«
Uz moju pomoć Nash je izvukao ruke iz jakne. Nosio je jednu od onih
seksi termalnih majica koje su obavijale puno mišića. Bilo je nepotrebno to
primijetiti, s obzirom na dane okolnosti. Nepotrebno, a ipak nekako
neizbježno. Mogla sam biti na samrtnoj postelji i svejedno bih zastala kako
bih uživala u građi tog muškarca.
Pronašla sam mu mobitel pa ga otključala njegovim licem.
»O, ma daj! Imaš popis pjesama koji se zove country sentiš«, požalila
sam se i pokrenula ga.
»Imaš problem s tim?« pitao je dok je glas Georgea Straita prigušeno
pjevao.
»Kako nisi oženjen, s čoporom djece?«
Desnom si je rukom pokazao niz tijelo. »Dušo, za slučaj da nisi
primijetila, ja sam krhka ljuštura od čovjeka.«
Sjela sam na stolić za kavu ispred njega. »To s ljušturom je
privremeno. Ti si onaj tip koji oženi srednjoškolsku ljubav. Kako te neka
knockemoutska navijačica nije privezala za sebe?«
»Prvo sam morao malo ludovati. Uživao sam u tome neko vrijeme.
Zatim sam se zaljubio u posao. Morao sam puno toga urediti prije nego što
sam osjetio da bih mogao nekome pružiti pažnju koju zaslužuje.«
»Mislio si da je taj netko Naomi«, pretpostavila sam. A zašto ne? Bila
je lijepa, ljubazna, odana i draga. Nije imala nikakve oštre rubove kakve
sam ja imala.
»Na otprilike pet sekundi. Bilo je prilično jasno da je ona ta za
Knoxa.«
Pokazala sam mu na stopala. »Čizme«, naredila sam.
Umorno je bacio pogled na njih, kao da je taj zadatak odveć
monumentalan.
Privukla sam mu jednu nogu u svoje krilo te otpustila vezicu na čizmi.
»Znam da bi ovo trebalo biti ponižavajuće i sve to, ali je li čudno što
sam i napaljen?« pitao je zabačene glave i zatvorenih očiju.
»Pravi si šarmer, Faco. To ti priznajem.« Skinula sam drugu čizmu pa
se pomaknula kako bih na svoje sjedište umjesto svoje guze postavila
jastuk. »Noge gore.«
»Šefuješ.«
»Noge gore, molim.« Nasmiješila sam se kada je poslušao. »Dobar
dečko.« Potapšala sam ga po nozi pa se vratila u kuhinju, s Piper za petama.
Dok je aparat za kavu cijedio šalicu vruće vode preko vrećice za čaj,
otvorila sam Nashov zamrzivač i pronašla vrećicu smrznute brokule.
I šalicu i brokulu donijela sam natrag do kauča. »Čaj je neki hipijevski
bućkuriš za opuštanje. Ima okus kao da žvačeš mladenkin buket, ali djeluje.
Brokula ti je za prsa.«
»Zašto imam smrznuto povrće na svojim prsima?« pitao je dok sam
namještala vrećicu. Piper nije bila oduševljena vrećicom povrća pa je
skočila dolje kako bi proučila košaru s igračkama.
»Zahvaljujući znanosti koju sam naučila s društvenih mreža. Hladni
oblog pritisnut na prsnu kost stimulira živac vagus.«
»A želimo da mi je živac vagus stimuliran?«
 Sjela sam na drugi kraj kauča. »On mozgu kaže da ti smiri tijelo.«
Nakrivio je glavu na jastučiću kako bi me pogledao. »Bi li se malo
približila?« pitao je.
Nisam mogla smisliti dovoljno dobar razlog da to ne učinim, osim
činjenice da sam bila nasmrt prestrašena da ću mu dopustiti da me svojom
seksi ranjivošću obori s nogu. Stoga sam mu se polako približila po sjedalu,
u opasnu zonu, dok nam se ramena nisu ponovno dotaknula.
S olakšanjem je izdahnuo.
»Probaj čaj«, rekla sam.
Podigao je šalicu, pomirisao pa problijedio. »Ovo miriše kao cvjetne
gredice Lize J. nakon što ih se pognoji.«
»Popij. Molim te.«
»Što sve radim za tebe«, promrmljao je pa otpio gutljaj. »Zaboga. Ima
okus kao da je netko prokletim nogama izgazio ružine latice. Zašto ne mogu
popiti pivo?«
»Jer, kao što si vjerojatno naslutio, alkohol nije sjajan za napadaje
panike.«
Skvika-skvika-skvik-skvik.
Piper je doskočila na kauč s igračkom u ruci. Uzela sam joj je te je
bacila preko sobe. Izgledala je zabezeknuto pa krenula natrag do košare s
igračkama.
»Još ne razumije koncept igre hvatanja. Kako si takav ekspert u vezi te
teme? Napadaja panike, ne igre hvatanja«, pojasnio je Nash, odvažio se na
još jedan gutljaj čaja te se ponovno lecnuo.
»Imala sam ih«, jednostavno sam rekla.
Sjedili smo u tišini i zurili ravno pred sebe, u prazan zaslon televizora.
Znala sam da čeka da progovorim i odgovorima ispunim prazninu. No meni
su neugodne tišine bile ugodne.
»Je li ti itko ikada rekao da previše pričaš?« zafrkavao me.
 Nasmiješila sam se. »Otkud >Nash<?«
»Tišina i promjena teme«, primijetio je.
Pružila sam ruku i preokrenula vrećicu brokule. »Udovolji mi.«
»Mama je bila obožavateljica countryja. Svega, od Patsy Cline do
Gartha Brooksa. Ona i tata medeni mjesec proveli su u Tennesseeju.«
»I tako su naišli Knoxville i Nashville«, pretpostavila sam.
»Pogodak. Sada je moj red da dobijem odgovore.«
»Znaš, baš je kasno. Trebala bih ići«, rekla sam. No prije nego što su
se moji upaljeni mišići uspjeli stegnuti da me podignu u uspravan položaj,
Nash mi je rukom zgrabio bedro.
»Ne-ne. Ne možeš me ostaviti samog s brokulom koja se odmrzava i
ovim odurnim čajem. Bit ćeš previše zabrinuta za mene da zaspiš.«
»Strašno si samouvjeren za nekoga tko tvrdi da je ljuštura od čovjeka.«
»Reci mi zašto znaš sve što treba učiniti.«
Željela sam mu odbrusiti nekim domišljatim odgovorom, zadržati
vlastite tajne. No iz nekog neobičnog razloga nisam željela da se osjeća kao
da je jedini ovdje ogoljen.
Otpuhnula sam.
»To zvuči kao početak dugačke priče«, rekao je.
»Dugačke, dosadne priče. Još ima vremena da me pošalješ kući«,
podsjetila sam ga, puna nade.
Odložio je čaj i potom oprezno rukom kliznuo oko mene.
»To ti je povrijeđeno rame«, podsjetila sam ga dok mi je drugom
rukom oslanjao glavu na svoja prsa, pored brokule.
»Dušo, znam. Pružaš mi mjesto na kojem ga mogu odmoriti.«
Nisam znala što učiniti s činjenicom da mi osjećaj njegove ruke oko
mene nije bio grozan. Bila je topla i čvrsta. Zaštitnička. U pravilu se nisam
gnijezdila, niti mazila, niti bilo koji drugi glagol koji se primjenjivao na
platonsko grljenje. Takav je dodir bio nepotreban. Još gore, muškarcima je
davao ideje o budućnosti.
A ipak sam bila tu, ušuškana u opasnoj zoni, s glavom na prsima
muškarca koji je želio suprugu i djecu. Očito nisam ništa naučila.
Hajde, Lina »Donosim Loše Odluke« Solavita. Uspravi se i prokleto
bježi odavde, upozorila sam se.
No od mene ni makac.
»Tako je bolje«, rekao je i zvučao kao da to i misli. »Sad pričaj.«
»Skraćena je verzija da sam s petnaest godina na nogometnom terenu
doživjela srčani zastoj i morali su me oživjeti.«
Na trenutak je šutio, a zatim rekao: »Aha, Anđele. Trebat će mi
produžena, redateljeva verzija s komentarima.«
»Apsurdan si.«
»Angelina«, rekao je, a u tonu mu se osjećala tek naznaka mrzovoljnog
murjaka.
»Joj, dobro. Bilo je to općinsko finale, hladne jesenje večeri, u prvom
razredu srednje. Stadion je bio krcat. Bilo je to prvi put da je ekipa dogurala
toliko daleko na tom natjecanju. Ostale su još dvije minute do kraja
utakmice, a bilo je izjednačeno, dva naprema dva. Upravo sam presjekla
dodavanje i sprintala prema golu s tinejdžerskim samopouzdanjem i
energijom.«
Praktički sam mogla posegnuti i dodirnuti taj trenutak. Osjetiti oštar
rub hladnog zraka dok mi je pogađao pluća, toplu opuštenost svojih mišića.
Čuti udaljenu grmljavinu mase.
Nash mi je palcem prešao po ruci, tamo-amo, i za promjenu mi je
njegov dodir bio utješan.
»A zatim nije bilo... ničega. Bilo je to kao da sam trepnula i sljedeće
čega sam bila svjesna jest da ležim na leđima u bolničkom krevetu,
okružena neznancima. Pitala sam jesam li zabila, jer to mi je bilo
najvažnije. Nisam znala da su mi roditelji bili u čekaonici i pitali se hoću li
se ikada više probuditi. Nisam znala da je cijeli stadion pun ljudi -
uključujući moje suigračice - gledao kako doživljavam srčani zastoj.«
»Isuse, dušo«, promrmljao je Nash, a brada mu je okrznula moje
tjeme.
»Aha. Trener me počeo oživljavati dok su bolničari stizali na travnjak.
Roditelji su mi bili na tribinama. Tata je preskočio ogradu. Druge mame
samo su okružile moju i držale je.«
Suze su mi bockale oči zbog tog sjećanja, pa sam pročistila grlo kako
bih se riješila iritantne knedle emocija.
»Oživjeli su me u vozilu hitne pomoći, na putu do bolnice. No
informacije nisu putovale baš onoliko brzo kao danas«, vedro sam rekla.
»Pa su svi koji su ostali tamo mislili da nisi preživjela«, Nash je
popunio prazninu koju sam ostavila.
»Aha. Bila je to važna utakmica. Bilo je kamera i novinara. Gledala
sam snimku... kasnije. Bez obzira na to koliko poživim, nikada neću
zaboraviti zvuk koji je mama proizvela kada se trener spustio na koljena i
počeo me oživljavati. Bio je... praiskonski.«
Nosila sam odjek tog klika svugdje kamo bih pošla. Zajedno s time bio
je i prizor tate kako kleči pored mojeg beživotnog tijela dok me bolničari
pokušavaju vratiti u život.
Nash mi je ustima dodirnuo kosu i promrmljao: »Službeno je.
Pobjeđuješ u našem natjecanju tik do smrti.«
»Cijenim što si to priznao.«
»Što je bio uzrok?« pitao je.
Nemirno sam otpuhnula. »To je druga duga priča.«
»Dušo, podigla si moje znojno, jadno dupe s poda. Nismo još ni izbliza
kvit.«
Ništa u vezi njegova dupeta nije bilo jadno, no sada nije bilo vrijeme
za raspravu o tome. Palcem mi je ponovno klizio po ruci. Toplina njegovih
prsa grijala mi je tu stranu lica, a udaranje njegova srca smirivalo me. Piper,
koja je završila s igračkom za žvakanje, skočila je na kauč pored mene i
sklupčala mi se uz stopala.
»U redu. No baš kao i o tvojim večerašnjim avanturama, više nikad
nećemo o ovome pričati. Dogovoreno?«
»Dogovoreno.«
»Miksomatozna bolest mitralnog zaliska s prolapsom i
regurgitarijom.«
»Hoćeš mi to poglupiti ili ću morati otići pronaći rječnik?«
Nasmiješila sam mu se uz prsa. »Imala sam manu na jednom srčanom
zalisku. Nisu sigurni što ju je uzrokovalo, ali možda su to bile upale grla
koje sam imala kao mala. U biti, zalistak se nije ispravno zatvarao, pa je krv
mogla otjecati natrag. Nešto je u električnom sustavu pregorjelo, krv je
pošla krivim putem i u suštini sam umrla pred nekoliko stotina ljudi.«
»Je li to još uvijek problem? Je li to razlog zašto nadzireš broj otkucaja
srca?«
»Nije više problem. Imala sam operaciju - zamjenu zaliska - sa
šesnaest godina. Još uvijek idem kardiologu, još sve nadzirem. Ali to je
uglavnom zato da se podsjetim da budem pažljiva u tome kako se nosim sa
stresom. Još uvijek mi srce zna ustreptati. Preuranjena kontrakcija
ventrikula. VES.«
Podigla sam ruku do prsa i odsutno si protrljala sitne ožiljke.
»Osjećaj je kao da ti se srce spotiče ili šepa. Kao da je ispalo iz ritma i
ne može uhvatiti korak. Bezopasno je. Više je iritantno, zapravo. Ali...«
»Ali podsjeća te na ono što se dogodilo.«
»Aha. Prije utakmice bila sam pod stresom zbog škole, dečki i
normalnih hormonalnih stvari. Preforsirala sam se, nisam dovoljno spavala,
živjela sam na Mountain Dewu i rolicama s okusom pizze. Nisam
preskakanje srca i zamor spomenula roditeljima. Da jesam, možda se ne bih
izvalila pred cijelom školom.«
»Koliko si dugo bila u bolnici?« pitao je Nash.
 Taj je muškarac imao jeziv dar za iskapanje onog što sam htjela
ostaviti zakopano.
»S prekidima, oko osamnaest mjeseci.« Suspregnula sam drhtaj.
To je bilo vrijeme kada je dodir prestao značiti ugodu. Tijelo mi više
nije bilo vlastito. Postala sam znanstveni eksperiment.
»Puno testova. Puno igala. Puno sprava.« Vedro sam potapšala
Nashovo bedro. »I tako sam postala ekspert u vezi napadaja panike. Počela
sam ih sama doživljavati. Ono što je lijepo u tome što ih doživljavaš u
blizini medicinskog osoblja jest to što ti mogu dati neke prilično solidne
savjete.«
Nash nije odgovorio na moj pokušaj razigranosti. Umjesto toga mi je
nastavio milovati ruku.
»Roditelji te zovu svaki dan«, primijetio je.
»Tebi ne promiče puno toga, zar ne?« požalila sam se.
»Ne onog bitnog.«
Srce mi je zatreperilo, i to ne zbog VES-a. Ne. Bilo je to treperenje one
puno opasnije vrste, koje su uzrokovali zgodni, povrijeđeni muškarci
natmurenih očiju.
»Trebala bih poći. Trebao bi se naspavati«, rekla sam.
»To je puno trebalo bi. Pričaj mi o roditeljima.«
»Nema se puno toga za ispričati. Sjajni su. Dobri ljudi. Dragi,
darežljivi, pametni, podrška su mi.« Guše me, bezglasno sam dodala.
»Onaj tip ljudi koji svaki dan zovu kćer«, potaknuo me.
»Prebrodila sam to, ali roditelji nisu. Pretpostavljam da nešto u tome
kada gledaš jedinicu kako ti gotovo umire pred očima promijeni roditelja.
Pa se brinu. Još uvijek. Dodaj to na popis Svega što nismo preboljeli.«
Nikada nisu preboljeli to što su me gledali kako umirem pred njima. A
ja nikada nisam preboljela to što sam se ostatak tinejdžerskih godina gušila
kao u zatvoru.
 Jer nakon otkrivanja problema, rješavanja problema te oporavka od
rješavanja, roditelji nisu bili otvoreni tome da me puste da se imalo
kockam.
Još uvijek nisu. Što je razlog zašto su vjerovali da se bavim
papirologijom u osiguravajućoj kući te idem na brojne obuke. Bezazlene
laži održavale su mir i dopuštale mi da živim svoj život.
»Zna li Knox i za što od ovoga?« pitao je Nash, a glas mu je bio
prigušena grmljavina uz moje uho.
Namrštila sam se. »Ne. Zašto bi?«
»Budući da ste vas dvoje prijatelji već blizu dva desetljeća, pomislio
bih da ste razmijenili neke priče.«
»Ovaj, jesi li si upoznao brata? Knox nije tip koji priča i o čemu. A
sudeći po tome kako se upravo pretvaraš da je sve sasvim u redu,
pretpostavljam da ni ti nisi neka otvorena knjiga.«
»Takvi su Morganovi. Zašto da osvjetljavamo ono za što se
pretvaramo da ne postoji?«
»Skroz sam za to. Neka stvari ostanu jednostavne. Ali samo da znaš, to
je vjerojatno nešto na čemu ćeš morati poraditi prije nego što si uloviš
suprugu.«
»Dobro da znam.«
Uspravila sam se i iskliznula mu ispod ruke. »Vrijeme za savjet koji
nisi tražio.«
»Tko je pozvao gospođu Tweedy?« rekao je u šali.
»Ha. To je tvoj život i ne tiče me se, ali učini si uslugu. Umjesto da svu
energiju trošiš na to da pokušavaš ovo sakriti od svih, možda to pokušaj
prebroditi. I jedno i drugo uzima prokleto puno energije, ali samo će te
jedno izgurati kroz to.«
Kimnuo je, ali nije ništa rekao.
Još sam ga jednom prijateljski potapšala po bedru. »Ja idem kući, a ti
ideš u krevet. A kada kažem krevet, mislim spavat ćeš u krevetu, ispod
deke. Ne ovdje na kauču, s upaljenim televizorom.«
Osjetila sam težinu njegova pogleda, vruće milovanje njegove potrebe,
kao da su to fizički dodiri.
»Napravit ću to sve pod jednim uvjetom«, rekao je.
»Kojim?«
»Da prespavaš ovdje.«
 Trinaest

Krevetni kompanjoni

Lina

U redu, čak sam i ja, koja riskiram i izazivam vraga, znala da je to bila
grozna ideja. Znala sam to baš kao što sam znala da su prutići
mozzarelle bili loši po moje zdravlje. No baš kao i prutići mozzarelle,
iskušenje je bilo stvarno. »Nash, to nije dobra ideja.«
»Saslušaj me«, rekao je i pojačao stisak na mojoj ruci. »Preumoran
sam da pokušam nešto.«
»To sam već čula«, suho sam rekla.
»Pošteno. Što kažeš na ovo? Kad god si u blizini, sve je bolje. Što si
mi bliže, to lakše dišem, to se manje osjećam kao da je život samo
neprestano nalijevanje limunova soka na otvorenu ranu koja neće zacijeliti.
Odnosiš tamu, hladnoću. I podsjećaš me na to kako je to željeti biti ovdje.«
»Dovraga, Nash! Kako bih trebala biti odgovorna i to odbiti?«
Umorni poluosmijeh bio je moja propast. Vjerovala sam mu. Jer on je
bio tip muškarca koji govori istinu. A trenutno ju je govorio meni.
»Tako sam jebeno umoran, Anđele. Samo želim pored tebe sklopiti
oči. Možemo li se o posljedicama brinuti kasnije?«
Taj je muškarac znao kako da me podbode na najbolji mogući način.
 »Dobro. Ali nećemo spavati goli. Neće biti seksa niti ikakvog barenja.
Neće biti privijanja, ni maženja, ni grljenja. I neću ti napraviti doručak. Ne
zato što je to pravilo, nego zato što u kuhinji ne znam što radim i na kraju
bih te otrovala.«
»Ako ostaneš, doručak ja sređujem.«
Grizla sam donju usnu razmatrajući njegove riječi. »Još nešto.«
»Navedi svoju cijenu.«
»To će ostati između nas dvoje.«
Pored mojih nogu podigla se Piperina glava. Nash se nagnuo i lagano
joj razbarušio uši - kunem se da sam vidjela kako se u očima psića
pojavljuju srca.
»Isprike. Između nas troje«, ispravila sam se.
»Pristajem na uvjete. Ali ako želiš da to ovjeri javni bilježnik, morat
ću dovesti Nancy Fetterheim, a ona nije poznata kao netko tko čuva tajne.«
»Daš pet?« podigla sam ruku.
Naznaka osmijeha postala je malo istaknutija. »Zapečatiš dogovor
davanjem petice?«
Dati pet bilo je manje intimno. Nije bilo produljenog dodira dlanova,
znalačkog stiskanja prstiju. Bilo je to lako, ležerno te apsolutno neseksi.
»Nemoj da izvisim, Faco.«
Pljesnuo mi je dlan.
»Sada kad je to sređeno, otuširat ćeš se, a ja se idem presvući.«
»Nemoj ići. Molim te. Dat ću ti nešto u čemu možeš spavati. Samo...
nemoj otići.«
Na sekundu je fasada šarmantne samouvjerenosti nestala, a ja sam
uhvatila još jedan pogled na muškarca ispod svega toga.
Uzdahnula sam. Već sam oprala zube i obavila svoju rutinu za njegu
kože od pet koraka, pa tehnički nisam trebala ništa iz svojeg stana.
 »Žao mi je što te dovodim u ovu situaciju, Angelina. Shvaćam da nije
pošteno. I želim da znaš da bih te u normalnim okolnostima apsolutno
pokušavao odvesti u krevet. No radio bih to cvijećem i večerom i s
drukčijim ciljem.«
»Jesi li uvijek ovako iskren?«
»Nema smisla biti drukčiji«, rekao je, položio dlanove na kauč te se
polako osovio na noge. Iz pognutosti njegovih ramena bilo je jasno da je
iscrpljen.
Ustala sam s njim i kliznula mu rukom oko struka. Njegova mi je ruka
teško pala oko ramena. Bio je previše umoran da pokuša sakriti činjenicu da
se uistinu mora osloniti na mene.
»O, znači pričao si s bratom i Lizom J. o tome što se događa?«
zabadala sam nos dok smo se kretali prema mjestu vrlo loših zamisli iliti
njegovoj spavaćoj sobi.
»Postoji razlika između iskrenosti i zadržavanja privatnosti
privatnom.«
Bilo mi je drago što to čujem. Radi mene, naravno. Ne radi njega jer
on bi očito trebao biti iskren prema ljudima kojima je stalo do njega. Moja
je situacija bila posve drukčija.
»Nisam ovdje da ti govorim što da radiš. Velik si dečko. Znaš što je
najbolje za tebe.«
Zastao je kod komode i otvorio ladicu. Bila je puna uredno složenih
majica. »Dugi rukavi ili kratki?«
»Kratki.« Iskreno rečeno, najdraže mi je bilo spavati gola. No ovo nije
bio tip situacije u kojoj se ta informacija treba objelodaniti.
Nash mi je pružio meku smeđu majicu na kojoj je pisalo
Knockemoutska noć knjige i vještica 2015.
»Hvala«, rekla sam.
U posljednja tri dana dvaput sam nosila odjeću ovog muškarca.
Flertala sam s njim, svađala se s njim. Učinila sam mu uslugu i podržala ga
kada me trebao. Sada sam se spremala ući u krevet s njim. Činilo se da
stvari strašno brzo napreduju, čak i za mene.
»Možeš prva u kupaonicu«, brižno je rekao.
»Hvala, krevetni kompanjone.«
»Krevetni kompanjon?« bezglasno sam rekla zrcalu nakon što sam
zatvorila vrata između nas. Što nije bilo u redu sa mnom?
Obavila sam svoj posljednji posao na toaletu pa se skinula. Njegova
majica dopirala mi je do polovine bedara, no zbog činjenice da nisam nosila
donje rublje osjećala sam se kao da je odjevna kombinacija bila manje
čedna, erotičnija. Da rub ostane na svojem mjestu jednostavno ću se morati
ne koprcati po krevetu kao što to inače radim. Vjerojatno ionako neću
spavati. Odlučna neovisnost bila je samo jedan od razloga zašto obično
nisam dopuštala muškarcima da prespavaju. Imala sam lak san, što je
značilo da me probudi svaki zvuk ili pokret koji se dogodi u krugu od
trideset metara.
Skupila sam odjeću i vratila se u spavaću sobu, gdje sam privremeno
zanijemjela. Nash je bio bez majice, bosih nogu, a traperice su mu bile
otkopčane.
»Evo me za pet minuta«, rekao je.
Kimnula sam, još nesposobna oblikovati riječi.
Spavaća soba nije izbjegla mahnito čišćenje, primijetila sam. Tanki
sloj prašine nestao je, kao i bočice lijekova. Zastori su bili navučeni preko
prozora, a prekrivači odgurnuti s kreveta. Piper je, sklupčana u sitnu loptu,
ležala točno na sredim jastuka.
U kupaonici je potekla voda, a ja sam nakratko razmotrila zamisao da
se na prstima odšuljam do stola i još jednom pronjuškam po dokumentima.
No istog sam je trena odbacila. Bila bi izdaja da iskoristim ovu priliku za
vlastitu dobit.
Umjesto toga smjestila sam se na desnoj strani kreveta i čitala neke e-
poruke vezane uz posao dok se vrata kupaonice nisu ponovno otvorila.
 Blagi Bože. Kosa mu je bila vlažna, zbog čega je izgledala tamnije
nego inače. Ožiljci, onaj na ramenu i onaj na torzu, bili su nabrani, ružičasti
podsjetnik na ono što je proživio. Nosio je samo bokserice. Tamnoplave.
Bedra i listovi bili su mu mišićavi. Tanki sloj dlaka na prsima sužavao
se u slovo V i nestajao pod rubom bokserica.
Piperin je rep po plahti udarao radostan ritam. Da imam rep, učinila
bih isto.
»To je moja strana«, rekao je Nash.
Morala sam skrenuti pogled prije nego što sam uspjela oblikovati
riječi. »Imaš svoju stranu kreveta?«
»Ti ne?«
»Spavam sama.«
Upitno je podigao obrvu te prišao strani kreveta na kojoj sam ležala.
Slegnula sam ramenima. »Što?«
Nash mi je pogurao bok i pokazao mi da se pomaknem. »Ne dijeliš
krevet? Nikada?« pitao je.
»Nisam nikakva djevica«, otpuhnula sam dok sam pored Piper
prelazila na drugu stranu madraca. »Ali obično nitko ne prespava. Volim
spavati sama. A budući da ne moram dijeliti, spavam na sredini i koristim
sve jastuke. Spavaš li uvijek na desnoj strani?«
Odmahnuo je glavom. »Spavam na strani koja je najbliže vratima.«
Strovalila sam se natrag na jastuke. »Joj. Do kosti si junački dobričina,
zar ne?«
»Zašto to kažeš?« Te hladne plave oči proučavale su moje dok je
odmicao prekrivač i lijegao u krevet.
»Spavaš najbliže vratima tako da bilo tko tko uđe mora proći pored
tebe prije nego što stigne do gospođe Faca.«
»Ne postoji gospođa Faca.«
»Još. No čini se da si joj posvetio mnogo pažnje.«
 Zbog ugibanja madraca pod njegovom težinom oko srca sam osjećala
nešto čudno. Kao i zbog umornog izraza na njegovu zgodnom licu koji sam
vidjela kada se okrenuo kako bi me pogledao.
Piper se ugnijezdila bliže njemu i položila mu glavu na ozlijeđeno
rame. Nisam bila tip koji pada u nesvijest od očaranosti. No da jesam,
otopila bih se u lokvicu na tom madracu.
»Možda nekad jesam«, naposljetku je rekao. »No trenutno je sve o
čemu mogu razmišljati odlazak na počinak te buđenje pored tebe.«
»Nemoj biti drag. Ovo je platonski dogovor«, podsjetila sam ga.
»Onda ti neću reći koliko mi se sviđa vidjeti te u svojoj majici, u
svojem krevetu.«
»Zašuti i spavaj, Nash.«
»Noć, Anđele.«
»Noć, Faco.«
Piper se oteo ucviljeni kratki lavež.
Nacerila sam se i potapšala je. »I tebi laka noć, Piper.«
Nash je pružio ruku i ugasio svjetiljku na noćnom ormariću, na što je
soba uronila u tamu.
Nekako je to bilo mnogo gore. Umjesto da ga gledam uglavnom golog
te preslatko ugniježđenog pored psa, sada su mi osjetila bila pojačana tako
da uhvatim svaki udisaj, svako meškoljenje njegova tijela.
U mraku je posegnuo za mnom, a ruka mu se na prekrivaču ispreplela
s mojom.
Aha. Za mene noćas nema spavanja.

Iz apsolutno slasnog sna o seksu naglo me probudilo nešto. Nešto

toplo i tvrdo.
Kapci su mi se otvorili toliko brzo da sam se zabrinula kako sam ih
istegnula. Zatekla sam se kako mi se snažna muška ruka ovija oko struka,
do torza te ispod majice, gdje je pripojeni joj snažni muški dlan stiskao
moju golu dojku.
Nash.
Spremala sam se zahtijevati da makne ruke s mene, a tada se njegovo
tijelo ukočilo uz moje. Kao da se pripremao na suočavanje s opasnošću.
Ruka se na mojoj dojci stisnula i shvatila sam da nisam bila ljuta. Bila sam
napaljena.
Napetost je iscurila iz njega jednako brzo kao što se i pojavila, a kada
je nesvjesno malo pomaknuo bokove, shvatila sam zašto sam se osjećala
kao »grofica pohotnica sjevernovirdžinijskih napaljenica«.
Leđa, svaki njihov centimetar, bila su mi prilijepljena uz Nashova prsa.
Pete su mi bile uz njegove potkoljenice. Stražnji dio bedara bio je cijeli
oslonjen o njegove kvadricepse. Beskorisna prepreka u vidu majice kratkih
rukava nabrala mi se oko struka, zbog čega su svi moji donji predjeli bili
ogoljeni. Također sam bila prilično sigurna da mu je lice bilo zakopano u
moju kosu.
Posljednje, ali definitivno ne najmanje važno, usto je jedan topli kruti
muški ud objavljivao svoju prisutnost uz moju golu stražnjicu.
Čekaj. Jedna kratka Kegelova vježba zatezanja i shvatila sam da sam u
mnogo opasnijoj situaciji. Rečeni ud probio si je put kroz spoj mojih
bedara.
U ženskim mi je dijelovima snažno pulsiralo. Nashova nevjerojatna
erekcija ugnijezdila se odmah uz mene. Odnosno, njegova palica razdvojila
je usne mojih genitalija, a glavić je ležao odmah ispod mojeg željnog,
željnog klitorisa. Netko od nas dvoje bio je silno, silno vlažan.
Koji se vrag dogodio njegovu donjem rublju? Je li mu se penis samo
poput Hulka probio na slobodu?
Morala sam se pomaknuti, ali nisam se mogla odlučiti trebam li
odmigoljiti ili se otkotrljati, zajahati ga te si skratiti muke.
Nema seksa. Nema maženja, podsjetila sam se. Puno je toga prošao i,
dovraga, ja sam okretala novi list. Osim toga, Nash je bio taj koji je prekršio
naš dogovor. On je prešao središnju liniju madraca i... O, sranje.
Ja sam bila na njegovoj strani. Moje su ruke bile čvrsto omotane oko
one koja mi je bila na prsima. Nije me mogao povući preko kreveta.
Navlačenje bi me probudilo i u najmanju bih ga ruku udarila laktom u lice.
Zaboga.
Jesam li se dokoprcala dovde? Jesam li u snu stavila guzicu na
Nashovo međunožje?
Ovo je bilo vrlo, vrlo, vrlo loše.
U redu. Trebao mi je plan. Uvijek sam imala plan A i plan B, uz još
dvije ili tri opcije za nepredviđene situacije.
Samo sam morala blokirati tu ludu želju da Nash prema gore usmjeri
bokove. Aha. Samo blokiraj željno malo pulsiranje i usredotoči se na to
kako da se iz ove situacije izvučeš neosramoćena.
Blagi Bože.
Tamo dolje bio mi je ocean vlage. Što je bilo gore, da moj seksi susjed
misli da sam se upiškila u krevet ili da moj seksi susjed shvati kako sam nas
stavila u kompromitirajući položaj, napalila se, a zatim posvuda iscijedila
sokove seksa?
Možda bih mogla okriviti psa?
Razbijala sam glavu nad opcijama te potencijalnim rješenjima toga
kako da nas oboje pobrišem da ga ne probudim, a tada je Nash iza mene
kratko zastenjao.
Bila sam sigurna da bih se s urođenom privlačnošću tog promuklog
stenjanja mogla nositi da nije bilo popraćeno najnježnijim pomicanjem
bokova. To sitno nabijanje pokrenulo je eksplozivnu lančanu reakciju.
Glavić njegova kurca kliznuo je naprijed i pogurnuo ono željno klupko
živaca. U isto vrijeme ruka mu se na mojoj dojci stegnula, grubim dlanom
okrznuvši moju ukrućenu bradavicu.
Nije bilo potrebno ništa više.
 Svršila sam uz vrući vrh njegove erekcije, rukom prigušivši stenjanje.
Bokovi su mi se protiv moje volje trznuli dok je orgazam lepršao kroz
mene, svinuo mi prste i napeo svaki mišić u mojem tijelu.
Čestitke, ja. Bilo je to novo dno. Svršavanje na kurcu muškarca koji
spava. To je praktički bilo napastovanje.
»Mmm. Jesi li dobro, Anđele?« sneno, je pitao Nash dok mu je lice
bilo zakopano u mojoj kosi, a usne mi dodirivale vrat.
Pa, dovraga. Bio je budan. Sada nije bilo načina da mu ležerno
pobrišem međunožje.
»Aha«, zacičala sam. »Skroz u redu. Samo... grč.« U mojoj vagini,
bezglasno sam dodala.
Trebao je trenutak, no Nash se tada ponovno napeo iza mene. Zbog
čega mi je ta talentirana erekcija ponovno bocnula klitoris.
Iz grla mi je izbio cvilež.
»O, sranje. Žao mi je«, rekao je Nash, hitro se pod pokrivačima
udaljavajući od mene. »Nisam htio...«
»Znaš što? Mislim da ću doručkovati neki drugi put«, rekla sam
visokim glasom koji je zvučao kao ton moje majke kada se pretvara da nije
uzrujana iako je jasno da je uzrujana. Dvaput sam se otkotrljala prema rubu
kreveta i pokušala ustati.
No nisam dotle dogurala.
Nash je šakom zgrabio majicu i povukao me natrag.
»Dušo, jesi li dobro?«
Obamrla od srama, prstima sam se zakačila za rub madraca čvrsto se
držeći. »Totalno sam u redu. Samo sada jako moram otići.«
»Anđele, molim te, pogledaj me«, preklinjao je Nash. »Tako mi je žao.
Nisam te htio tako dirati.«
Preokrenuo me na leđa i jednom me rukom pribio dolje. Vidjela sam
trenutak kada je shvatio da mu je kurac vani. Njegov spektakularni, debeli
kurac za čistu desetku.
 »Isuse, koji vrag?« Drugom je rukom kliznuo između nas i navukao
donje rublje preko erekcije.
Obrazi su mi bili toliko vrući da sam mogla na njima ispeći jaja, da
sam znala kako.
»Zaboga. Zašto ti je žao?« rekla sam prilijepivši ruke za užarene
obraze.
»Obećao sam da neću... to raditi«, rekao je. Bio je toliko ljut, toliko
užasnut, da nisam mogla dopustiti da preuzme krivicu.
Ustima mi se - nepotrebno - ispričavao, ali ja sam više pozornosti
poklanjala njegovu kurcu i činjenici da mu je očito bilo teško zainteresirati
se za to da omekša.
Maknula sam ruke sa svojih obraza do njegovih. »Nash. Ja sam ta koja
je upala na tvoju stranu. Bio si uspavani džentlmen. Uvjeravam te.
Probudila sam se prije nekoliko minuta i ja sam ta koja nije istog trena
maknula tijelo iz neposredne blizine tvojeg tijela.«
Mišići su mu izgubili nešto ukočenosti. »Prišla si mi? Dok si spavala?«
Napravila sam i više od toga dok je on spavao.
»Gdje je Piper?« pitala sam u očajničkoj želji da promijenim temu.
»U svojem krevetu, s jednom mojom čarapom«, rekao je, ne skidajući
pogled s mene. »Vratimo se tome kako si u mojem krevetu postala osoba
koja se privija uz mene.«
»Nisam postala takvom! Vjerojatno sam samo pokušavala zauzeti
svoje uobičajeno mjesto na sredini i možda smo se zapetljali ili nešto. Ne
znam. Hajdemo ne razmišljati o tome previše. I nikada više ne raspravljati o
tome. Samo mi daj da posramljeno odgmižem i zaboravit ćemo da se sve to
ikada dogodilo.«
Pomaknuo se nada mnom pazeći da me ne dodirne svojom jutarnjom
erekcijom. Da je bio svjestan što se dogodilo prije dvije minute, znao bi da
je to posve nevažno.
Člancima mi je lagano prešao po obrazu i time me prisilio da
propitujem svoj status one koja ne pada u nesvijest od očaranosti.
 »Jesi li sigurna da si dobro?«
Zaboga, ranojutarnji je Nash bio sladak. Kosa mu je bila u kaosu, a
sitna brada davala mu je tek naznaku razvratnog šarma kao kontrast auri
dobrog momka. Ispod lijevog oka imao je boru od jastučnice. Da se ne
spominje sneni, iskreni izraz na tom prekrasnom licu.
»Osim što sam posramljena jer sam te u snovima oskvrnula, dobro
sam«, uvjerila sam ga.
»Spavala si?« ustrajao je.
»Jesam. A ti?«
Kimnuo je. »Jesam.«
»Kako se osjećaš?« pitala sam.
Izvijanje njegovih usana bilo je neporecivo seksi. »Prilično jebeno
dobro.«
»Stvarno?«
»Aha. Stvarno. Zahvaljujući tebi.« Munjevito brzim pokretom utisnuo
mi je poljubac u čelo pa iskočio iz kreveta. »Omleti za deset minuta«, rekao
je i zaputio se prema kupaonici. »O, i, Anđele?«
Preokrenula sam se na lakat. »Da?«
»Ako pokušaš otići, osobno ću ga dostaviti. Glasno.«
 Četrnaest

Pljačka tortica i kukolji

Nash

L opovi su izgledali još jadnije od svojeg ulova zgnječenih tortica i čipsa.

Tri dečka mlađa od četrnaest godina, u različitim bolnim fazama
puberteta, sjedila su na hladnim metalnim stolicama ispred ureda
menadžera trgovine te izgledala kao da su spremna povraćati. Iza njih
Nolan Graham lebdio je u prolazu s keksima.
Uz jutrošnji sudar tri vozila na autocesti, »ukradeno« postolje za
trimere s reznom niti u željezariji, koje se pojavilo u skladištu, te to što je
gospodina i gospođu Wheeler preko telefona gotovo prevario netko tko je
tvrdio da im je unuk, već sam imao prokleto užurban dan.
Dobro je što sam prvi put u nekoliko tjedana prospavao cijelu noć.
Zahvaljujući Lini.
Obično bih se prenuto probudio na onaj zvuk koji mi je progonio misli.
I, iako ga se jesam sjetio u snovima, ovog sam se jutra probudio s Linom u
naručju. Potražila me u snu. Zbog te činjenice - i moje reakcije na nju -
pomislio sam da sam možda još uvijek živ, da mi se još uvijek može
vjerovati.
Dugovao sam joj, toj ženi koja mi je zauzimala svaku moždanu stanicu
koja nije bila zaposlena radom i disanjem. Zahvaljujući razgovoru i snu
osjećao sam se puniji nade nego što sam to dugo bio. Trunčicu se otvorila, a
zbog onoga što sam vidio iza seksi vanjštine poželio sam duži, dublji
pogled.
»Grozno mi je što te moram zvati zbog par tortica Little Debbie,
načelniče, ali moram dati primjer ostalima«, rekao je Veliki Nicky. Bio je
menadžer Grover’s Groceriesa gotovo onoliko dugo koliko sam ja živ i
shvaćao je taj posao ozbiljno.
»Razumijem vašu nepriliku, Veliki Nicky. Samo kažem da mislim
kako možemo ovo riješiti bez tužbe. Svi radimo gluposti. Pogotovo u toj
dobi.«
Otpuhnuo je te preko mojeg ramena bacio pogled na klince. »Dovraga,
kada sam ja bio tih godina, krao sam tatine cigarete i markirao da idem na
pecanje.«
»A niste u djetinjstvu dobili dosje«, istaknuo sam.
Zamišljeno je kimnuo. »Mama me zaplašila dovoljno da budem
poslušan. Valjda nemamo svi toliko sreće da imamo roditelje kojima je
dovoljno stalo da bi nas nasmrt prestrašili.«
Znao sam kako je to. Još sam osjećao kako mi se težište mog svijeta
naginje nakon što je mama - poveznica, zabava, ljubav naše obitelji - za
sobom ostavila ovaj svijet, i nas.
»Tobyja i Kylea roditelji će staviti u kaznu dok ne dođe vrijeme da
krenu na vozački«, predvidio sam.
»Ali Lonnie...« Veliki Nicky pustio je da to visi u zraku.
Ali Lonnie.
Knockemout nije bio dobar u čuvanju tajni. Tako sam znao da je
Lonnie Potter bio visoki, grubi klinac čija je mama prije dvije godine
napustila njega i njegove sestre. Tata mu je radio treću smjenu, što je
ostavljalo malo vremena za odgoj djece. Također sam znao da se Lonnie
praktički potajno uključio u školsku dramsku skupinu. Isprva vjerojatno
kako bi imao kamo otići kada nikoga nije bilo kod kuće, a poslije jer mu se
svidjelo isprobavati tuđe živote. Bio je dobar u tome, po onome što je rekla
Waylay. No na njegovim se premijerama u publici nikada nisu pojavili
nikakvi članovi obitelji.
»Primijetio sam da se boja vani guli«, naglas sam razmišljao.
»Tako mi i treba kad sam zaposlio onu barbarsku ekipu iz
Lawlervillea. Obavili su usran posao usranom bojom jer ih je bolio đon.
Isprike na izražavanju. Nitko od njih ne živi ovdje, pa ne moraju gledati
kakav su traljav posao obavili i osjećati sram.«
»Kladim se da bi ti taj posao neki motivirani mladi radnici mogli
odraditi za cijenu materijala.« Kimnuo sam prema hodniku.
Osmijeh Velikog Nickyja bio je spor. »Ha. Možda si u pravu,
načelniče. Ništa te od nevolje ne drži podalje kao malo fizičkog posla.«
Zataknuo sam palčeve za remen. »Ako vam ta opcija odgovara,
razgovarat ću o tome s njihovim roditeljima. Imam osjećaj da će biti
otvoreni prema toj ideji.«
»I sam se osjećam prilično otvoreno«, rekao je.
»Onda ću vas osloboditi njih i dogovorit ćemo se s roditeljima.«
»Cijenim to, načelniče.«
Gravea sam zatekao kako stražari nad dečkima i mršti se poput
užasavajuće utvare.
»Dobro, ekipo. Imam jednokratnu ponudu koja će vas spasiti od
cjeloživotne kazne, a mene od tona papirologije...«

Grave i ja izveli smo dečke na stražnji ulaz pa u moj terenac, kako

bismo spriječili da se tračerski lanac još više zahukta. Piper je mutikaše
pozdravila nervoznim virenjem kroz sjedala.
Prošli smo situaciju prvo s Tobyjevim, a zatim s Kyleovim roditeljima.
Dodijeljene su kazne, složili smo se oko rada u zajednici i službenih isprika.
»Tata nije kod kuće«, rekao je Lonnie, preostali član prijestupničkog
trojca na stražnjem sjedalu. »Radi duplu.«
 Piper je u Graveovu krilu zamahala repom.
»Javit ću se tvojem tati na posao«, rekao sam mu.
Logan je zurio kroz stražnji prozor i izgledao tugaljivo. »Ubit će me.«
Taj njegov tvrdi sloj grubosti nije bio onoliko debeo kao što je mislio.
»Ljutit će se. Ali ljutnja znači da mu je stalo«, rekao sam mu.
»Sjebao sam.« Mali se lecnuo. »Oprostite. Mislim, zeznuo sam.«
Grave i ja razmijenili smo pogled.
»Jesi li ikada zapalio tatinu šupu vatrometom koji si ukrao pijanom
susjedu?« pitao ga je Grave.
»Ne! Zašto? Netko je rekao da jesam?«
»Jesu li te ikada uhvatili jer si se tukao s četiri tipa na igralištu samo
zato što su rekli da ti je brat šupak, a nisu ni bili u krivu i brat ti jest bio
šupak?« pitao sam.
»Ne. Imam samo sestre.«
»Poanta je, mali, svi sjebemo«, rekao je Grave.
Susreo sam Loganov pogled u retrovizoru. »Ono što je važno jest kako
pristupimo onome nakon zajeba.«
»Čekajte. Vi ste sve to napravili?«
Grave se nacerio. »I više.«
»Ali naučili smo da izazivanje nevolje dosadi, a da posljedice loših
odluka traju prokleto dugo.« Sjetio sam se Luciana. Tijekom godina pitao
sam se kojim bi putem krenuo da mu je na početku bilo lakše. Jedno je bilo
sigurno, nikada ne bi sa sedamnaest završio iza rešetaka da mu je netko
pružio priliku. »To se odnosi na život, i žene, i sve između.«
»Trebao bi to zapisivati, mali. Ovo je zlata vrijedno«, rekao je Grave
našem putniku.
 Nakon što smo Logana odbacili kući i nazvali njegova oca na posao,
počastio sam nas sokom u Pop ‘N Stopu. Parkirao sam u školskoj zoni kako
bih utjerao strah u kosti onima koji voze preko ograničenja... i kako bih
naživcirao Nolana, koji mi se u svojem crnom Tahoeu zalijepio za dupe
poput ljepila.
Grave je skinuo svoju kapu sa znakom knockemoutske policije i
protrljao si ćelavo tjeme. »Imaš minutu?«
To nikada nije bio dobar znak.
»Problem?« Postojao je razlog zašto nije htio o ovome razgovarati u
postaji, pretpostavljao sam.
»Dilton.«
A razlog je bio on. Tate Dilton bio je novak u patroli kada sam preuzeo
kormilo od dugogodišnjeg načelnika Wylieja Ogdena, čija su desetljeća
staromodnog »vodstva« postaju dovela na loš glas.
Dilton je bio ono što sam nazivao »sportaš« te profesije.
Želio je adrenalin, potjeru, sukobe. Uživao je u hvaljenju svojim
autoritetom. Uhićenja su mu bila agresivnija nego što je bilo potrebno.
Upućivanja na sud bila su mu neravnomjerna jer se oštrije postavljao prema
ljudima koji mu osobno nisu sjedali. Također je više vremena provodio u
teretani i u baru nego kod kuće, sa suprugom i djecom.
Jednostavno mi se nije sviđao.
Nisam mogao raščistiti cijeli odjel kada sam preuzeo, pa sam ga
zadržao, uložio vrijeme da ga oblikujem u onakvog policajca kakav je
trebao biti ispod značke. Za partnera sam mu dao kvalitetnog policajca s
iskustvom, no treniranje, nadzor i disciplina imali su, nažalost, ograničeni
doseg djelovanja.
»Što s njim?« pitao sam i posegnuo za svojim pićem kako bi mi ruke
imale što raditi.
»Imali smo par problema s njim dok si morao ležati.«
»Na primjer?«
 »Bio je kao pas pušten s lanca dok si bio na bolovanju. Prebio je
Jeremyja Trenta zbog opijanja na javnom mjestu, prije nekoliko tjedana, na
parkiralištu nakon srednjoškolske nogometne utakmice. Neizazvan. Ispred
njegova malog - obrambenog igrača - koji se okomio na Diltona, zajedno s
pola ekipe. I to s pravom. Mogao je nastati pravi nered da se Harvey i
nekoliko njegovih bajkerskih prijatelja nisu umiješali.«
Jebemu.
»Jeremy je u redu? Tužio je?«
»Nasmijao se i prešao preko toga. Platio je kaznu. Za suvenir mu je
ostao par izubijanih koljena i ogrebotine. Nakon što je prespavao, nije se
sjećao prokleto ničega. Ali da je imalo više uznapredovalo, bilo bi prokleto
puno više toga za pamćenje.«
Jeremy Trent bio je kapetan košarkaške ekipe i pobijedio je Diltona u
natjecanju za kralja školskog plesa kada su bili maturanti. Otada su tijekom
godina imali više od nekoliko okršaja. Jeremy je bio ugodan tip koji je radio
za vodovod i vikendima previše pio. Mislio je da su on i Dilton prijatelji.
No činilo se da Dilton još misli da se nekako natječu.
Graveova su usta bila stisnuta dok je zurio kroz vjetrobransko staklo.
»Što još?«
»Prešao je granicu pri zaustavljanju u prometu zbog prebrze vožnje.
Jednog baš lijepog Mercedesova terenca koji je vozio malo iznad dopuštene
brzine na autocesti. Upravo ga je pretekao frizirani kamionet koji je vozio
otprilike trideset kilometara iznad ograničenja. Dilton ignorira kamionet
koji vozi njegov kompa s kojim pije, Titus, i umjesto toga zaustavi
Mercedes. Crni vozač.«
»Prokletstvo.«
»Centrala mi se javila čim je Dilton prijavio. Imao sam loš osjećaj u
vezi toga, pa sam krenuo tamo s Bannerjeejevom. Dobro da jesam. Dilton je
izvukao vozača i stavio mu lisice vičući na njegovu suprugu, koja ga je
snimala mobitelom.«
»Zašto tek sad čujem za ovo?«
 »Kao što sam rekao, morao si ležati. I čuješ za ovo sada jer je jučer
naočigled cijelog grada u onom usranom baru Hellhound klepetao o tome
kako cilja postati načelnik, s obzirom na to da ti ne možeš obavljati svoj
posao.«
Grave se nije ustezao.
»Riješit ću to«, rekao sam, stavio mjenjač u rikverc i nasmrt prestrašio
sedamnaestogodišnju Taushu Wood kada sam se naglo pojavio ispred
njezina kamioneta.
»Sada?« pitao je Grave.
»Sada«, mračno sam rekao.

Jučer ne bih imao energije za ovo sranje, no probudio sam se s manje-

više golom Linom priljubljenom uz manje-više golog mene. Bilo je to
moćnije od ijednog lijeka koji sam probao.
Upravljao sam malom, čvrstom postajom koja je služila maloj, čvrstoj
zajednici. Nekoliko tisuća ljudi koji su imali više zajedničke prošlosti od
većine obitelji. Svakako, bili smo neuglađena zajednica u kojoj je bilo nešto
izglednije da će se svađa riješiti šakama i alkoholom. No bili smo čvrsto
povezani. Odani.
To nije značilo da nismo doživljavali nevolju. To što smo bili tako
blizu Baltimoreu i D. C.-ju značilo je da bi se ona ponekad prelila preko
granica grada. No da nevolja potekne od značke u mojoj postaji? To neće
proći.
Bili smo dobri muškarci i žene, predani služenju i zaštiti. I postajali
smo sve bolji sa svakim izlaskom na teren, svakim treningom.
Postojalo je tisuću stvari izvan naše kontrole zbog kojih bi izlazak
mogao poći po zlu. Tisuću načina na koje bismo mogli napraviti opasnu
grešku. Nije bilo ni mjesta ni razloga na taj popis dodati bahati stav i
predrasude.
Pa smo trenirali, utuvljivali, izvještavali i analizirali.
 No postaja je bila dobra jedino koliko je dobar bio njezin najslabiji
policajac. A Dilton je bio naš.
»Evo ga«, rekao je Grave upozorivši me.
Tate Dilton nije se potrudio pokucati. Umarširao je u moj ured kao da
je njegov. Bio je prilično zgodan tip, unatoč tome što je ćelavio i imao
pivski trbuh. Razbjesnili su me njegovi brkovi, vjerojatno jer su me
podsjetili na šerifa Grahama, koji se poslužio praznim stolom i rješavao
prokleti sudoku.
»Što mogu učiniti za tebe, načelniče?« pitao je Dilton i sjeo
ignorirajući ostatak ljudi u prostoriji.
Zatvorio sam fascikl o slučaju o kojem sam čitao te ga dodao na hrpu
na svojem stolu.
»Zatvori vrata.«
Dilton je trepnuo pa ustao i zatvorio vrata.
»Sjedni«, rekao sam pokazujući na stolicu s koje je netom ustao.
Ponovno se strovalio na nju, zavalio se i isprepleo prste na trbuhu kao
da je na kompinu kauču i gleda utakmicu.
»Policajce Dilton, ovo je Laurie Farver«, rekao sam predstavljajući
ženu koju još nije pozdravio, a koja je stajala pokraj prozora.
»Gospođo«, rekao je i nehajno joj kimnuo.
»Znaš, Tate, dok sam odrastao, susjed je imao jednog psa kojeg je
držao na lancu. Izdaleka je pas izgledao drago. Mekog, žutog krzna.
Velikog, čupavog repa. Dokle god je bio na lancu, bilo je dobro. No čim bi
taj lanac skliznuo, bilo je gotovo. Nisi mu mogao vjerovati. Počeo je
ludovati. Juriti za djecom. Gristi ljude. Susjed nije pokrpao onu rupu u
ogradi. Nije učvrstio lanac. Naposljetku je, jednog dana, taj pas napao dva
klinca koji su se vozili biciklima. Psa su morali uspavati. A vlasnika su
tužili.«
Dilton se podsmjehnuo žvačući žvakaću gumu. »Bez uvrede,
načelniče, ali stvarno me boli kurac za bilo kakvog susjeda i bilo kakvog
susjedova psa.«
 Piper je ispod mojeg stola prigušeno zarežala u svojem krevetiću.
»Evo u čemu je stvar, policajce Dilton. Ti si taj pas. Neću uvijek bih tu
kako bih taj lanac čvrsto držao. Zaključak je sljedeći: ako ti ne mogu
vjerovati kada si sam na terenu, ne mogu ti vjerovati i točka. Iz tvojih
nedavnih postupaka jasno je da nisi spreman služiti, a kamoli štititi. A ako
ne mogu vjerovati da ćeš obaviti svoj posao najbolje što možeš, onda
imamo velik problem.«
Dilton je suzio oči i u njima sam vidio zloban sjaj. »Možda to ne
razumiješ jer ovih dana praktički samo sjediš za stolom, ali tamo vani ima
sranja koja moram obaviti. Netko mora održavati red.«
Na tren sam sjedio i promišljao o tome. Gubio sam tlo pod nogama. A
to je imalo posljedice. Dilton je iskoristio labavi lanac, što je značilo ne
samo da sam ja bio kriv zbog njegovih postupaka nego i da je na meni da ih
ispravim.
»Drago mi je što si to spomenuo. Razgovarajmo o tim sranjima koja si
obavljao. Recimo o tome što si Jeremyju Trentu poslije nogometne
utakmice podmetnuo nogu, udario ga koljenom u leđa te mu stavio lisice
ispred njegova klinca i polovice stadiona. Jedina je njegova krivnja bila to
što te podsjetio kako mu duguješ dvadesetim zbog utakmice Ravensa. Ili o
onom sranju kao što je puštanje da tvoj kompa Titus vozi trideset
kilometara na sat iznad dopuštene brzine, dok zbog osam kilometara
zaustavljaš crnog inženjera astronautike i njegovu suprugu, odvjetnicu za
građanska prava, u Mercedesu. Zatim nastavljaš i izvlačiš vozača iz auta
zbog opravdane sumnje zbog... samo da provjerim tvoje izvješće da budem
siguran da je točno...« Bacio sam pogled na papire ispred sebe i pročitao.
»Potjernice za nekim tko je pobjegao iz zatvora koja nam tri godine visi na
panou.«
Dilton je iskrivio lice u ružnu masku. »Imao sam situaciju pod
kontrolom dok se nisu pojavili tvoji potrčci.«
»Kada su narednik Hopper i policajka Bannerjee stigli na mjesto
događaja, držao si vozača u lisicama, punog masnica, prikovanog za cestu.
Ležao je bespomoćno, u odijelu, dok je njegova supruga mobitelom snimala
tvoje postupke. Po njihovu izvješću, u dahu su ti osjetili alkohol.«
 »To je sranje. Hop i ona kuja namjerili su se na mene. Uočio sam da
sumnjivi vozač mahnito vozi preko dozvoljenog ograničenja brzine, pa
sam...«
Imao sam dojam da je netko u meni upalio prekidač za svjetlo. Nestalo
je ledene tuposti, mračne praznine. Na njezinu mjestu proključao je kipući
bijes, grijući me iznutra.
»Sjebao si. Ego i predrasude pretpostavio si poslu, a time si doveo svoj
posao u rizik. Doveo si ovu postaju u rizik. Još gore, živote si doveo u
rizik.«
»To je sranje«, promrmljao je Dilton. »Maše li ona kuja od žene
svojom diplomom iz prava i prijeti?«
»Policajce Dilton, ovime si suspendiran, uz plaću, ali samo zato što je
to procedura. Predstoji ti još cjelokupna istraga tvojeg ponašanja na mjestu
policajca. Ne bih se naviknuo na tu plaću.«
»Ne možeš to jebeno učiniti.«
»Pokrećemo službenu istragu. Razgovarat ćemo sa svjedocima,
žrtvama, osumnjičenima. A ako pronađem išta što izgleda kao obrazac
zloupotrebe, za stalno ću ti oduzeti značku.«
»Ovo se ne bi događalo da je Wylie još tu. Ukrao si ovaj ured od
dobrog muškarca i...«
»Zaslužio sam ovaj ured i prokleto naporno radio da se pobrinem da ga
muškarci kao ti jebeno ne zloupotrebljavaju.«
»Ne možeš to učiniti. Nema ovdje sindikalnog zastupnika. Ne možeš
mi uvaliti neku suspenziju bez zastupnika.«
»Gospođa Farver ti je sindikalna zastupnica. No pretpostavljam da nije
entuzijastična oko zastupanja nakon što je čula tvoja sranja. Gospodine
Peters? Gradonačelnice Swanson, jeste li još s nama?« pitao sam.
»Još sam tu, načelniče Morgan.«
»Aha. Sve sam čula«, došli su odgovori iz mojih zvučnika.
 »Policajče Dilton, gospodin Peters je knockemoutski zastupnik. Ako ti
treba definicija, to znači odvjetnik koji predstavlja grad. Gospodine Peters,
traži li Knockemout da još raspravim sa suspendiranim policajcem Tateom
Diltonom?« pitao sam.
»Ne, načelniče. Vjerujem da si sve pokrio. Čut ćemo se, policajče
Dilton«, zlokobno je rekao odvjetnik.
»Hvala, Eddie. A vi, gradonačelnice Swanson? Želite li reći svoje?«
»Imam puno toga što bih htjela reći, ali sve je neprikladnog tipa«,
rekla je. »Imate sreće što su mi u autu unuci. Dosta je da kažem da se
veselim pomnoj istrazi te ako, kako načelnik Morgan kaže, pronađemo
obrazac z-l-o-u-p-o-t-r-e-b-e, neću oklijevati u tome da ti prebijem d-u-p-
e.«
»Hvala vam, gospođo. Poruka primljena.« Pogledao sam Diltona, koji
je poprimao boju jastoga. »Sad ću uzeti tu značku i službeno oružje.«
Iskočio je sa stolice kao da je na opruzi. Šake su mu se stisnule uz
bokove, a u očima mu je bljeskao bijes.
»Ako hoćeš zamahnuti na mene, napravi to. Ali moraš razumjeti da to
ima vlastite posljedice, a tebi su one već otprilike do grla«, upozorio sam.
»Promisli.«
»Ovo neće proći«, zarežao je, bacio značku i pištolj na stol i pritom mi
srušio pločicu s imenom. »Ovo bi trebalo biti bratstvo. Trebao bi mi čuvati
leđa, ne vjerovati na riječ paru šupaka koji nije odavde ili nekom jadnom
pijanici koji je vrhunac života doživio u srednjoj školi.«
»Možeš brbljati o bratstvu koliko god želiš, ali zaključak je da si u
ovom poslu radi sebe. Radi uživanja u moći za koju misliš da možeš izvući
iz posla. To nije bratstvo. To je jadni klinac koji pokušava postići da se
osjeća kao veliki muškarac. I u pravu si, to neće proći kod mene. Niti kod
bilo koga od njih.«
Pokazao sam na prozor, gdje su stajali preostali knockemoutski
policajci - čak i oni koji su imali slobodan dan. Prekriženih ruku, raširenih
nogu. Iza Diltona Grave je zadovoljno zabrundao.
 »Sada se gubi iz moje postaje.«
Dilton je toliko snažno otvorio vrata da su se odbila o zid. Izjurio je u
zajednički ured te ostatak postaje pokosio pogledom.
Usredotočivši se na Tashi, unio joj se u lice nadvijajući se nad njom.
»Imaš neki problem, djevojčice?«
Napola sam ustao sa stolice, a Grave je već izašao kroz vrata, kada mu
se Tashi nasmiješila. »Ne više, kretenu.«
Bertie i Winslow zakoračili su iza nje cereći se.
Dilton je podigao prst i gurnuo joj ga pred lice. »Jebi se.« Bijesno je
zurio u druge policajce pa i na njih pokazao. »I vi se jebite.«
S tim je riječima izjurio iz postaje.
»>Ne više, kretenu<? Bannerjee, to je bilo neko sranje na razini G. I.
Jane«, rekao je Winslow pljesnuvši je po ramenu.
Ozarila se kao da joj je učitelj upravo dodijelio zlatnu zvjezdicu. Čak
ni ja nisam mogao suspregnuti osmijeh.
»Pretpostavljam da ovdje više nisam potrebna«, rekla je sindikalna
zastupnica, uz uočljivi nedostatak entuzijazma.
»Sretno«, rekao sam.
Preokrenula je očima. »Hvala.«
»Lijepo je što si se vratio, načelniče«, rekao mi je Grave prije nego što
je za njom izašao iz ureda.
Piper me grebala po nogama. Sagnuo sam se i stavio je u krilo. »Pa, to
je dobro prošlo«, rekao sam psu.
Entuzijastično me polizala pa ponovno skočila na pod.
Podigao sam pločicu s imenom i prešao prstima po slovima. Načelnik
policije Nash Morgan.
Nisam se vratio. Ne još posve. No osjećao sam se kao da sam napokon
zakoračio u pravom smjeru.
Možda je bilo vrijeme za još jedan korak.
 Petnaest

Sotona u odijelu

Lina

Naomi: Ne zaboravite! U srijedu kupujemo haljine za djeveruše.

Razmišljam o JZL-u. Jesenje, zabavno i laskavo!
Sloane: Lina, mislim da to znači da će nas maskirati u bundeve.
Ja: Ta boja mi ne pristaje... ni oblik.

Nisam uživala u tome da cijelo jutro potratim na križanje potencijalnih

zemljišta s mojeg popisa, koje nije urodilo plodom. Ne kada sam imala
dojam da mi nad glavom visi sat koji otkucava. Trebao mi je napredak.
Trebala mi je stanka. Trebala sam prestati razmišljati o Nashu Morganu.
To je značilo rastjerati sve misli o njegovoj ponudi, njegovim
priznanjima i njegovu vrućem, krutom kurcu. U redu, to posljednje već se
za stalno nastanilo u mojoj glavi. No ostatak je istog trena morao napustiti
moj mozak.
Makinalno sam žvakala miješanu salatu u zalogajnici četrdeset minuta
udaljenoj od Knockemouta, kada je u separe, nasuprot meni, kliznulo sto
devedeset tri centimetra grijeha u odijelu.
Lucian Rollins nosio je na sebi opasnost kao da je bila šivana po
njegovoj mjeri.
»Luciane.«
 »Lina.« Ta duboka boja glasa, te prodorne oči. Sve na tom muškarcu
bilo je nekako prijeteće... i stoga je razumno da mi je to odvratilo pozornost
od opsesije o svemu vezanom uz Nasha.
»Što te dovodi u moj separe?«
Protegnuo je ruku po naslonu od vinila zauzevši još više prostora. »Ti
me dovodiš.«
Prpošna konobarica od dvadeset i nešto godina koja mi je donijela
hranu i punih pet minuta brbljala o mojoj kožnoj bajkerskoj jakni požurila
se do stola držeći lonac kave pod opasnim kutem. Oči i usta bili su joj
rašireni. »K-kava?«
»Da. Hvala ti«, rekao je i provukao prst kroz ručku šalice koja je bila
preokrenuta ispred njega te je okrenuo.
Oči su joj se još više raširile i pitala sam se hoće li joj ispasti iz glave.
Za svaki slučaj pomaknula sam salatu iz zona slijetanja i prskanja.
»Mogu li dobiti još preljeva, molim?« pitala sam kada je napokon
uspjela uliti kavu.
»Još mlijeka. Može«, sanjivo je šapnula i odlutala.
»Sjajno. Sada nikada neću dobiti dodatni preljev.«
Lucianov je osmijeh u sebi nosio ujed leda. »Nadao sam se da ovaj
razgovor neće biti potreban.«
»Obožavam kada me muškarci slijede i započnu tom rečenicom.«
»Nash Morgan«, rekao je.
Podigla sam obrvu, ali nisam ništa rekla.
»Prolazi kroz teško razdoblje. Bilo bi mi grozno da vidim kako bilo
tko to iskorištava.«
Pokazala sam na sebe. »Ja?«
»Bilo tko«, ponovio je Lucian.
»Dobro da znam.« Nisam mu kanila olakšati ovaj razgovorčić, pa sam
nabola još jedan zalogaj salate na vilicu.
 Pošteno sam prožvakala ne mičući pogled s Lucianova, a ni on se nije
pomaknuo.
Zurili smo jedno u drugo, snagom volje silili ono drugo da se prvo
slomi.
Ovo je bila vrsta društvene situacije u kojoj sam briljirala. Čavrljanje o
normalnim, curicastim stvarima? Ne-ne. Ali sučeljavanje s tajnovitim
čovjekom kada se radi o važnim informacijama? To su bile moje olimpijske
igre, a ja sam bila prokleta osvajačica zlatne medalje.
Teatralno sam otpila gutljaj ledenog čaja. »Ahhhh.«
Usne su mu se izvile.
»Postoji li još neka nejasna izjava koju bi htio iznijeti ili samo ideš od
stola do stola i upućuješ upozorenja?« pitala sam.
»Oboje znamo da imaš skrivene motive za to što si ovdje. Svjestan
sam tko ti je poslodavac jednako kao što sam svjestan zanimljivog
tempiranja tvojeg dolaska u grad.«
Odglumila sam šok. »Postoji li neka gradska uredba zbog koje je
ilegalno raditi u osiguranju?«
»Moramo li igrati igre?«
»Slušaj, frende. Ti si taj koji je odlučio igrati se mačke i miša, pa me
slijedio izvan grada samo da dokažeš da možeš. Ne volim kad se igraju sa
mnom ništa više nego ti. Stoga prijeđi na stvar ili ćeš me razbjesniti«, rekla
sam uz opasan osmijeh.
Lucian se nagnuo i isprepleo prste na stolu. »Dobro. Znam tko si, za
koga radiš i što se dogodilo na posljednjem zadatku.«
Zadržala sam izraz naglašenog dosađivanja iako me ono posljednje
impresioniralo i uznemirilo.
»Unatoč tome što se držiš pritajeno,« nastavio je, »izgradila si
impresivnu reputaciju u pronalasku onoga što drugi ne mogu pronaći.
Poznata si kao neustrašiva do razine nepromišljenosti, a to je osobina koju
tvoj poslodavac cijeni. Nisi u gradu radi višetjednog posjeta svojem starom
kompi Knoxu. Ovdje si jer tražiš nešto... ili nekoga.«
 Pustio je da optužba visi među nama. Pojela sam još jedan ležeran
zalogaj suhe salate.
»Zašto sada vodimo ovaj razgovor? Zašto ne čim sam došla u grad?«
»Jer postoji šteta koju nanese rana od metka i šteta koju nanese
slomljeno srce.«
Uperila sam vilicu u njega. »Govoriš iz iskustva?«
Ignorirao je moje pitanje. »Ne samo da si stigla u grad netom prije
nego što su Naomi i Waylay otete, sada si se još i slučajno uselila odmah
pored Nasha.«
»Ne izgledaš kao tip muškarca koji je ikakvo znatno vrijeme proveo u
žoharskim motelima, pa neću trošiti vrijeme na to da ti pokušam objasniti
preseljenje. Iako, s obzirom na činjenicu da imaš više novca nego neki
državni budžeti, stvarno bi trebao razmisliti o tome da kupiš motel i obnoviš
ga... ili možda da ga samo spališ.«
»Razmotrit ću to«, suho je rekao. »Sada me uvjeri da Nash neće još
više nastradati zbog tebe.«
Osjećajući se neobično zaštitnički prema muškarcu o kojem je bila
riječ, spustila sam vilicu.
»Samo da znaš, nisam imala ništa s pucanjem na Nasha ili otmicom
Naomi i Waylay. Ako jesam u gradu jer tražim nešto, to se prokleto ne tiče
ni tebe niti ikog drugog. I, naposljetku, Nash je veliki dečko. Može se sam
brinuti za sebe.«
»Je li to ono što si rekla Lewisu Levyju?«
Službeno sam bila bijesna.
Nasmiješila sam se. »Ti si kao klinjo koji se hvali užasnom slikom
naslikanom prstima u školi i koji očekuje da budem impresionirana. Ako je
objesim na hladnjak, hoćeš li otići?«
»Prije ili kasnije nastradat će još netko u tvojem krugu, a to bolje da ne
bude Nash.«
 »Što ćeš učiniti u vezi toga? Dati mu zaštitara, s uniformom koja će
pristajati onoj saveznog šerifa?« drsko sam predložila.
»Ako bude potrebno. Znam da si provela noć u njegovu stanu.«
»Ne brini se, tata. Oboje smo suglasni odrasli ljudi. Vratit ću ga kući
na vrijeme.«
Lucian je tresnuo dlanom o stol, zbog čega je žlica na njegovu
tanjuriću zazveckala, a kava se prelila preko ruba. »Nemoj se šaliti o
ovome«, hladno je rekao.
»Napokon. Ajme, koliko duboko ispod leda skrivaš ljudskost u sebi?
Mislila sam da ću morati zaprijetiti >slučajnom< trudnoćom da te navedem
da pukneš.«
Uzeo mi je ubrus i počistio njime prolivenu kavu pa mi ga vratio.
»Čestitke. Da je moja ekipa ovdje, nekome bi priskrbila puno novca.«
»Imaju okladu o tome koliko će dugo proći prije nego što pukneš?
Nemoj mi reći da Lucian Rollins ima smisao za humor.«
»Nemam.«
Zavalila sam se natrag na sjedalo. »Evo što ja vidim. Ili misliš da ću
bih laka meta za manipulaciju ili se bojiš otvoreno, iskreno razgovarati sa
svojim prijateljem. U svakom slučaju, vidi se da loše procjenjuješ,
Luciane.«
Ispustio je nešto što je zvučalo kao potmulo režanje. No znao je da
sam u pravu.
»Gledaj. Imaš pravo što si zabrinut za prijatelja. Ne govori ni tebi niti
ikome sve o onome što prolazi. To uključuje i mene jer se jedva poznajemo.
A ono što mi jest rekao ostat će između mene i njega jer, za razliku od nekih
za ovim stolom, znam kako poštivati privatnost drugih. Da, provela sam
noć u njegovu stanu. Ne, nismo se seksali. Ne govorim ti to jer mislim da te
se tiče. Ne tiče te se.«
»Zašto mi govoriš?«
»Jer znam kako je to kada su ljudi toliko zabrinuti za tebe da ti iza leđa
rade gluposti.«
 Trznuo mu se mišić u čeljusti i pitala sam se koju sam to bolnu točku
ubola.
»Nash je dobar tip, što automatski znači da nije moj tip. No to ne znači
da neću napraviti iznimku.«
»Ne pomažeš svojoj obrani.«
»Ne pokušavam se obraniti«, rekla sam mu. »Boli me briga što misliš
o meni. Misliš da sam ja problem u ovoj situaciji, ali nisam. Ti si.«
»Nisam ja taj koji se namješta da iskoristi...«
»Prekinut ću te prije nego što me razljutiš. Ako misliš da iskorištavam
tvojeg prijatelja ili da on skriva nešto od tebe, imaš dvije mogućnosti.«
»A koje bi to mogle biti?«
»Ili da vjeruješ prijatelju da će se pobrinuti sam za sebe ili da ovaj
razgovor vodiš s njim. U najmanju ruku, budi toliko pristojan da s njim
podijeliš kako mu čuvaš leđa.«
Lucianovo je mrštenje naprosto sleđivalo, ali štitila me toplina bijesa.
»Nikako ne bi mogla razumjeti našu prošlost«, hladno je rekao.
»O, ali bih. Dobar si u prikupljanju informacija? Pa, ja sam dobra u
čitanju ljudi. Vas ste trojica odrasli zajedno, a da nikada niste zapravo
sasvim odrasli. Knox se pokušavao sakriti od ljubavi tako da nikada više ne
bude povrijeđen. Nash ne vjeruje dovoljno da će mu ijedan od vas čuvati
leđa, pa vam ne želi govoriti o onome što mu se događa u glavi. A ti... Pa,
sačuvajmo to za neki drugi dan.«
»Nemojmo.«
Slegnula sam ramenima. »Dobro. Sam si to tražio. Ti si mutni politički
konzultant koji je povezan s padom nekoliko istaknutih muškaraca i žena u
glavnom gradu naše nacije, a da se i ne spominje da si siva eminencija iza
nekolicine drugih. Makijavelistički je riječ koja se najčešće šapće u tvojem
smjeru. I sviđa ti se to. Sviđa ti se što te se ljudi boje. Pretpostavljam da je
to zato što si i sam jednom okusio strah i zbog toga si se osjećao
bespomoćno. Pa sada imaš moć povlačiti koje god konce želiš. No svejedno
nisi sretan.«
 Suzio je oči.
»Dopuštaš si jednu cigaretu na dan vjerojatno samo da dokažeš da
ništa nema moć nad tobom. Odan si prijateljima i imam osjećaj da bi sve
učinio za njih. A to sve definitivno ne završava s ove strane zakona. Ali bi li
želio da se Knox ili Nash tebi iza leđa >pobrinu< za nešto?«
»To je drukčije«, inzistirao je.
»Volio bi misliti da je, ali nije«, rekla sam. »Dopusti da to sročim
terminima koje mislim da ćeš cijeniti. Količina vremena i energije koju si
potratio radeći prijatelju iza leđa i pokušavajući umjesto njega >popraviti<
stvari mogla se uštedjeti desetominutnim razgovorom. Zamisli koliko bi
političara mogao uništiti ili koliko bi gradskih četvrti mogao kupiti da ne
moraš slijediti nevine žene i upućivati im nejasne prijetnje.«
Kameni mu se izraz nije ni trunku promijenio, ali svejedno sam ga
uhvatila. Taj plamičak nečega nalik zabavljenosti u njegovim ledenim
očima. »Nikada ne bih na tebe primijenio termin >nevina<, a prijetnje su mi
prije bile očite nego nejasne«, rekao je.
»Detalji«, nonšalantno sam rekla.
Gledao je kako dovršavam salatu. »Predlažem da ovaj razgovor ostane
između nas dvoje.«
Čuvanje tajni. To je bilo ono što sam radila. Jedino, već sam bila na
Nashovu mjestu. Roditelji mi nisu vjerovali da se mogu nositi i s čim lošim.
Mrzila sam onaj osjećaj kada su mi ljudi iza leđa raspravljali o mojoj
dobrobiti, kao da nisam bila dovoljno snažna da sudjelujem u vlastitom
životu. Pretpostavljala sam da bi Nash osjećao isto.
»Koga od nas pokušavaš zaštititi, Luce? Mogu li te zvati Luce?«
»Nadam se da mi nisi namjeravala povrijediti prijatelja, Lina. Jer bilo
bi mi grozno da ti moram uništiti život.«
»Veselim se vidjeti kako pokušavaš. Sada idi živcirati nekog drugog.«
 Šesnaest

Par zahvala

Nash

O motao sam Piperin povodac oko ruke i zgrabio jedan od dva buketa
koja su mi stajala u držaču za čaše u vozilu.
»Hajde, Pip. Kratko zaustavljanje.«
Izašli smo na ulicu taman kad je Nolan parkirao iza mene, uz rubnik.
Dobacio sam mu sarkastičan vojnički pozdrav, na koji mi je uzvratio
bezvoljnim srednjakom. Tip gotovo da mi se počinjao sviđati.
Piper je putem do dupleksa išla ispred mene. Bila je to dvokatnica od
cigle i vinila. I jedan i drugi stan imao je mali prednji trijem s uredno
poslaganim lončanicama.
Prešao sam tri stube do lijevih vrata. Tu se sivo-bijela mačka sklupčala
uz mrežicu prednjeg prozora. Do mene se kroz njega širila klasična glazba.
Mahnuo sam skeptičnoj mački pa kratko pritisnuo zvono.
Piper mi je sjela do nogu i entuzijastično mahala repom. Nije bilo
iritantno kao što sam mislio da će biti, to što je bila sa mnom na poslu.
Njezini rutinski zahtjevi za pažnjom sprečavali su da nad papirologijom
odlutam u mislima. I iako zasad nije bila dovoljno opuštena da ikome od
drugih policajaca dopusti da je mazi, kada je shvatila da u džepovima imaju
keksiće za nju, počela je svaki sat krstariti zajedničkim uredom.
 S druge strane vrata začuli su se koraci, kao i iživcirano: »Dolazim.
Dolazim. Smiri se, kvragu.«
Vrata su se otvorila i eto nje. Moj anđeo čuvar.
Xandra Rempalski imala je gustu, kovrčavu kosu. Bila je crna, s
upletenim pramenovima ljubičaste. Držala ju je napola podignutu, u
nakrivljenoj punđi na tjemenu, dok joj je ostatak padao preko ramena poput
vodopada. Imala je tamnu kožu i smeđe oči u kojima se mijenjao izraz
iživciranosti, preko zanimanja pa do prepoznavanja.
Umjesto medicinske odore nosila je traper-pregaču, u čijim su
džepovima bile ručne alatke te kolutovi žice. S ušiju su joj visjele dugačke,
srebrne naušnice sastavljene od tuceta međusobno povezanih kolutova. S
ogrlice su joj se spuštali lančići koji su joj između ključnih kostiju tvorili
oblik slova V. Podsjetila me na verižnjaču.
»Bok«, rekao sam i iznenada se osjetio glupo što nisam ovo odavno
učinio.
»Bok i tebi«, odgovorila je i naslonila se na dovratak.
Mačka joj je lijeno zavijala između bosih nogu. Piper mi se skutrila iza
čizama i pretvarala se da je nevidljiva.
»Ne znam sjećaš li me se...«
»Načelnik Nash Morgan, četrdeset i jedna godina, dvije rane od
metaka, na ramenu i na torzu, krvna grupa nula negativna«, izrecitirala je.
»Pretpostavljam da me se sjećaš.«
»Cura ne pronađe svaki dan načelnika policije kako krvari pored
ceste«, rekla je i zabljesnula me kratkim osmijehom.
Piper se usudila baciti pogled oko mojih čizama. Debeljuškasta je
mačka siknula pa se svalila u dovratku i počela si lizati dupe.
»Ne obaziri se na Neuljudnu Gertrudu«, rekla je Xandra. »Drskosti joj
ne nedostaje, za razliku od smisla za pristojnost.«
»Ovo je za tebe«, rekao sam i gurnuo suncokrete prema njoj. »Trebao
sam ranije svratiti da ti zahvalim. No stvari su bile...«
 Podigla je pogled s cvijeća, a osmijeh joj se izlio u suosjećajan izraz.
»Teško je. Nije lako tomu svjedočiti u svojoj smjeni. Sigurna sam da to
proživljavati nije mačji kašalj.«
»Imam osjećaj da bih trebao biti nekako imun na to«, priznao sam
gledajući dolje u Piper, koja mi se iznova prilijepila iza nogu.
Xandra je odmahnula glavom. »Kada počneš biti imun na to, vrijeme
je da se udaljiš. Bol i briga ono su zbog čega smo dobri u svojim
poslovima.«
»Koliko dugo radiš na hitnom odjelu?«
»Otkako sam diplomirala sestrinstvo. Osam godina. Nikada nije
dosadno.«
»Pitaš li se ikada koliko si dugo možeš priuštiti da ti je stalo?«
Osmijeh joj se vratio. »Ne brinem se zbog takvih stvari. Idem dan po
dan. Dokle god dobro nadmašuje loše, spremna sam za sljedeći dan. Nikada
neće biti lako. Ali ne radimo ovo radi lakoće. Radimo to da bi bilo drukčije.
Ovakve svari? Zahvala jednog od onih koji su preživjeli? To puno vrijedi.«
Trebao sam joj donijeti zahvalnicu.
Ili nešto što bi trajalo dulje od hrpe suncokreta.
No nisam imao ništa osim riječi. Pa sam joj dao njih. »Hvala ti što si
mi spasila život, Xandra. Nikada ti se za to neću moći odužiti.«
Namjestila je buket uz bok. Sunce joj je udarilo u naušnice, koje su
zasvjetlucale. »Zato se samo nastavi oduživati u budućnosti, načelniče. Dan
po dan. Nastavi činiti dobro. Nastavi održavati tu ravnotežu.«
Prokleto sam se nadao da je micanje Diltona s dužnosti korak u tom
smjeru. Jer trenutno se, baš kao i sve drugo što sam činio, nije doimalo ni
približno dovoljno.
»Dat ću sve od sebe.«
»Znaš, pomaže kada imaš nešto osim posla. Nešto dobro. Ja? Ja hodam
s neprikladnim muškarcima i izrađujem nakit«, rekla je i rukom pokazala
po pregači punoj alata.
 Trenutno se nisam osjećao kao da imam prokleto išta osim nesigurnog
udomljenog psa te jedne ili dvije rupe koje nikada neće zacijeljeti.
U susjednom je stanu odjeknuo tresak, nakon kojeg je uslijedilo
glasno, dugačko tuljenje. Poskočio sam, a ruka mi se istog trena primaknula
službenom oružju.
»Nemoj«, oštro je upozorila Xandra. Cvijeće i mačku pospremila je
unutra pa se progurala pokraj mene kako bi krenula prema susjednom stanu.
»Moraš ući natrag u svoj stan«, inzistirao sam, gotovo se spotaknuvši
preko Piper dok sam pojurio pokraj nje i niza stube. Nolan je žurno prilazio
stazom, a futrola mu je bila otkopčana.
»Čekaj! To mi je nećak. Ne komunicira verbalno«, objasnila je Xandra
slijedeći me do susjednih vrata.
Vratili su mi se detalji njezine izjave. Kasnila je na posao jer je ostala
pomoći sestri smiriti svojeg nećaka.
Zastao sam i razmijenio pogled s Nolanom. Pustio sam je da prođe kraj
mene na stubama.
»Ima autizam«, rekla je i prošla kroz sestrina ulazna vrata.
»Zadrži psa«, rekao sam i bacio Nolanu Piperin povodac pa je slijedio
unutra.
Krv mi je još uvijek kolala, fokus je još bio sužen. Na sredini sivog
tepiha dnevne sobe muškarac - ne, dječak - bio je sklupčan na boku, rukama
si je pokrivao uši dok se ljuljao i zavijao od boli koju je samo on osjećao.
Pored njega nalazili su se razbijeni ostaci igračke ciglenog dvorca.
»Murja? Zbilja, Xan?« Žena koja je dijelila iznimne sličnosti sa
Xandrom klečala je tik izvan dohvata oštrog ritanja dječakovih dugačkih,
štrkljastih nogu.
»Jako smiješno«, suho je rekla Xandra. »Spustit ću rolete.«
»Mogu li išta učiniti?« oprezno sam pitao dok je Xandra tiho navlačila
zastore na prednjim prozorima.
 »Ne još«, rekla je Xandrina sestra nadglasavajući sinove žalobne
krikove. »Za sat vremena idemo doktoru. Slušalice mu se pune.«
Stajao sam pred vratima i osjećao se bespomoćno dok su dvije žene
usklađeno radile kako bi sobu zamračile, utišale. Protokol, shvatio sam.
Krici su se uskoro stišali i majka je dječaku oko ramena namjestila
nekakav teški ogrtač.
Nedugo potom uspravio se u sjedeći položaj. Bio je visok za svoje
godine, tamne kože te sa štrkljastim udovima karakterističnima za rani
pubertet.
Bacio je pogled na uništeni dvorac i tiho jauknuo.
»Znam, kompa«, rekla je njegova majka i oprezno mu kliznula rukom
oko ramena. »U redu je. Popravit ćemo ga.«
»Amy, ovo je načelnik Morgan«, rekla je Xandra. »Načelniče, ovo je
moja sestra Amy i moj nećak Alex.«
»Načelniče«, rekla je Amy dok je u naručju ljuljala Alexa.
»Bok. Samo sam svratio do Xandre da joj zahvalim...«
»Što ti je spasila život?« potaknula me uz mali osmijeh.
»Aha. To.«
»Isprike na ometanju«, rekla je i prihvatila knjigu koju joj je Xandra
pružila.
»Nema potrebe ni za kakvim isprikama.«
»A brinula si se kako će proći tvoja prva interakcija s murjom«,
Xandra je zafrkavala sestru.
Amy je ponovno izvila usne pa utisnula poljubac na sinovo tjeme i
počela mu čitati.
»To je još jedna strategija. Smij se iako ti nije smiješno«, rekla je
Xandra i pružila mi platnenu torbu.
Dok je Alex u mojem smjeru dobacivao zabrinute poglede, radio sam
svoj posao i pomogao stvari ponovno dovesti u red, ciglu po ciglu.
 Kada je soba bila čista, a priča gotova, kimnuo sam Amy i slijedio
Xandru do vrata. Alex se osovio na noge i polako nam prišao. Bio je visok i
imao široka ramena, a stisak njegova dlana u mojoj ruci bio je snažan. No
na licu mu je bio sladak, dječački osmijeh dok mi je gledao u prsa.
»Ne vjeruje u osobni prostor«, zabavljeno je upozorila Xandra.
Alex je posegnuo i prstom mi ocrtao značku, od jednog vrška, preko
drugog do trećeg... Nakon što je dvaput opisao zvijezdu, kimnuo mi je i
pustio me.
»I meni je bilo drago, Alexe«, tiho sam mu rekao.

Punih ruku dvaput sam nogom lagano udario po vratima i čekao.

Otvorila su se nekoliko sekundi kasnije, a u meni je sve zatoplilo od
pogleda na nju. Lina je nosila tamnoljubičaste tajice. Pulover joj je bio mek,
boje bjelokosti, i završavao nekoliko centimetara iznad struka hlača. Kosa
joj je bila odmaknuta s lica širokom šarenom trakom. Bila je bosa.
»Večer«, rekao sam i ne čekajući odgovor, prešao preko praga pa joj
utisnuo poljubac u obraz. Piper me slijedila unutra i presjekla do kauča.
»Pa, zdravo. Ovaj, što je sve ovo?« pitala je i zatvorila vrata za mnom.
Zavukao sam se u kuhinju i odložio torbe na radnu površinu. »Večera«,
rekao sam.
Pojavila se u dovratku. »To ne izgleda kao tajlandska hrana koju sam
mislila naručiti.«
»Nisi samo prekrasna nego i pametna.« Iz jedne od vrećica iz trgovine
izvukao sam buket cvijeća. »Vaza?«
Pokazala je na praznu radnu površinu. »Izgledam li kao da imam neku
praznu vazu koja samo čeka da se napuni?«
»Snaći ćemo se.« Počeo sam otvarati ormariće dok nisam pronašao
ružan plastični bokal. Napunio sam ga vodom pa s buketa ogulio plastični
omot. »Divlje cvijeće jer me podsjetilo na tebe«, objasnio sam. I jer su me
đurđice podsjetile na mamu.
 Lina mi je dobacila jedan od onih kompliciranih ženskih pogleda te
popustila i zakopala lice u cvijeće.
»To je baš slatko od tebe. Slatko, ali nepotrebno«, rekla je.
Primijetio sam da se u tom malom prostoru od mene drži na pristojnoj
udaljenosti. Bilo je simpatično što je mislila da može ponovno podići one
zidove koji su se sinoć srušili.
»Bi li mogla Pip dati zdjelu vode dok ja počnem s pripremom?«
Na sekundu je oklijevala pa otvorila ormarić i pronašla praznu zdjelu
hrane iz dostave. »Stvarno mi ne moraš kuhati večeru. Bila sam na minutu
od toga da naručim hranu«, rekla je dok je odvrtala vodu u sudoperu.
»Dan mi je bio dugačak«, razgovorljivo sam rekao dok sam iz jedne od
vrećica izvlačio bocu vina, otvarač i dvije čaše. »A zahvaljujući tebi, prvi
put nakon dugo vremena imao sam energije nositi se s njim.« Otvorio sam
vino uz pop i bocu odložio sa strane.
»Čula sam da je bilo nešto s nekim od tvojih policajaca«, priznala je i
odložila zdjelu s vodom na pod. »Gospođa Tweedy rekla je da si jednog od
momaka uhvatio kako krade krivotvorene novčanice iz dokaznog
materijala, nakon što je novac potrošio u striptiz-klubu.«
»Da bar«, rekao sam.
Piper se pojavila na dovratku, a u ustima joj je bio sportski grudnjak.
Ispljunula ga je u zdjelu i počela piti vodu oko njega.
»Daj, Pip. Prestani jesti rublje.« Ščepao sam grudnjak. »Vjerujem da je
ovo tvoje.«
Lina je uzela grudnjak i bacila ga na radnu površinu, pored brokule.
»Zatim me Neecey skoro oborila na pločniku ispred Dinina restorana«,
rekla je Lina, udobno se smještajući na radnu površinu. »Rekla mi je da si u
trgovini, u prolazu sa slatkišima, glavom udario onog niškoristi, Tatea
Diltona.«
»Ponekad se brinem za sposobnost razumijevanja jezika u ovom
gradu.«
 Nakesila mi se. »Neecey je također rekla da ste se vas dvojica pri
hrvanju zabili u piramidu juha i da je menadžer trgovine pronašao dvije
konzerve minestronea skroz u dijelu sa zamrzivačima.«
»Ako nam natočiš vino, ispričat ću ti pravu, puno manje uzbudljivu
priču.«
»Dogovoreno.«
Ispričao sam joj o svojem danu. O svemu. Bio je to dobar osjećaj.
Dijeliti kuhinju. Dijeliti svoj dan. Lina je izgledala iskreno zainteresirano.
Sjedila je na radnoj površini pa smo pričali dok sam pirjao piletinu, paprike
i luk. Piper nam se pridružila uz beskrajnu paradu igračaka i rublja.
U nekoliko sam se navrata morao zaustaviti da joj ne priđem, udobno
se ne smjestim među njenim nogama, ne pošaljem ruke da joj klize
bedrima, da se ne nagnem prema tim lijepim, crvenim usnama.
Ta veza koju sam osjećao bila je stvarna, opipljiva i duboka, no nisam
znao koliko je njoj bila duboka. I nisam je kanio prestrašiti svojom razinom
potrebe za njom.
»Zašto je ovdje donji dio pidžame? Je li to neki New Age desert za koji
ne znam?« pitala je kopajući po posljednjoj platnenoj torbi.
»Aha, u vezi toga«, počeo sam.
»Nash.« Ime mi je na tim usnama bilo nježno upozorenje.
»Znam da je sinoć trebalo biti jedini put. Znam da si se sažalila nada
mnom jer sam bio u jebenom kaosu.« Isključio sam plamenik ispod piletine
i na tavu namjestio poklopac pa se okrenuo prema njoj. »Također znam da
toliko dobro nisam spavao... možda nikada.«
»Ne možemo to nastaviti raditi«, nježno je rekla.
Obrisao sam ruku kuhinjskom krpom koju sam ponio pa učinio ono za
čime sam izgarao. Zakoračio sam joj među koljena i rukama joj kliznuo uz
bedra te joj ih položio na bokove.
Ruke mi je postavila na ramena i zadržala ih tamo. Nije me odgurivala.
Nije me privlačila k sebi.
 Bila je to intimna poza. I želio sam još kad mi je krv jednim otkucajem
srca prešla iz tople u proključalu.
»Gle, znam da nije pošteno to tražiti od tebe. Da budeš odgovorna za
ovaj dio moje dobrobiti. Ali očajan sam. Trebam te, Angelina.«
»Zašto me zoveš Angelina?«
Stisnuo sam joj bokove. »To ti je ime.«
»Znam to. Ali nitko me ne zove Angelina.«
»To je prekrasno ime za prekrasnu, kompliciranu ženu.«
»Baš si šarmer. To ti priznajem. Cvijeće. Večera. Nježnost. Ali koliko
ćemo dugo igrati ovu igru?«
»Dušo, meni to nije igra. Ovo mi je život. Jedino si u cijelom mojem
postojanju zbog čega mislim da imam šansu pronaći put natrag. Ne
razumijem to. I, iskreno, ne moram. Samo znam da se bolje osjećam kad te
dodirujem. Kada sam se jutros probudio, nisam se osjećao kao duh ili
sjenka. Osjećao sam se dobro.«
»I ja sam se... ovaj... osjećala dobro«, priznala je izbjegavajući moj
pogled. »Ali igramo se vatrom. Mislim, prije ili kasnije previše ćeš se
povezati i morat ću ti uništiti to krhko muško srce. Da i ne spominjem
činjenicu da smo se više-manje probudili trljajući se.«
Nacerio sam se. »Zato sam ponio hlače. S uzicom.«
»Ovo nije ona vrsta pritiska društva na koju su me pripremili
televizijski filmovi. >Hej, Lina. Mazi se sa mnom u snu tako da se ponovno
osjećam živo<«, rekla je glumeći duboki bariton.
Još sam joj jednom stisnuo bokove i privukao je koji centimetar bliže
sebi. »>Nema ništa što bih radije radila od toga da odem u krevet i ne
seksam se s tobom, Nash<«, rekao sam u dahtavoj imitaciji Marilyn
Monroe.
Ispustila je žalosni uzdah. »Ide mi na živce to koliko si sladak.«
»Dovoljno da mi dopustiš da večeras spavam s tobom?«
 Stisnula mi je ramena i privukla mi čelo o svoje. »Stvarno se trudim
donositi bolje odluke, ali ne olakšavaš mi to.«
Pokleknuo sam pred iskušenjem i poljubio joj nos.
»Joj. Nemoguć si!« požalila se.
»Što nije valjalo s tvojim prethodnim odlukama?«
Ugrizla se za usnu.
»Trebam li te podsjećati da sam uz tebe odvratno ranjiv sada već,
koliko, četrdeset osam sati? Upravo sam proveo dvadeset minuta pričajući ti
o svojem danu. Ti si na redu. Recipročno je. Pričaj, Anđele.«
Nabrala je nos. »Ne volim dijeliti. Pogotovo ne kada zbog toga ne
izgledam dobro.«
»Ponavljam. Fetalni položaj u podnožju stuba.«
»Vodila sam ekipu na zadatku. Morali smo brzo, neplanski izaći preko
krova kada se lopov ranije vratio kući. Nisam znala da se tip s kojim sam
bila boji visine. Skočila sam i sletjela u kanal. Kada sam se osvrnula, još je
stajao tamo, sleđen. Viknula sam, a on se uspaničario i dupetom sletio na
krov auta.«
»Uf«, rekao sam i odlučio da ne moram znati točno kakva je to
opasnost zahtijevala bijeg preko krova.
»Slomio je trticu, pa je imao sreće. Ali trebala sam biti pametnija. U
najmanju ruku, nisam ga trebala prisiliti da riskira.«
Prstima mi je na prsima ocrtavala sitne krugove.
»Stvar je u tome što postoje nagrade ako dobro odradim svoj posao.
Bonusi, status, uzbuđenje u lovu. To što si junak i kući doneseš pobjedu. U
mojoj se tvrtki agresivne taktike pohvaljuju. Dobila sam bonus, a Lewis je
dobio slomljeno dupe. Shvatila sam da, koliko god bila dobra, ponekad
ovisim samo o sreći. A ne želim zauvijek računati na nju.«
»Osim onog dijela s novcem, shvaćam to.« Nije mi sjedalo to što sam
u ovoj kuhinji bio zbog sreće.
»Junačkije je biti junak radi nečeg što nije masna plaća«, rekla je.
 »O kolikoj masnoći govorimo?« zafrkavao sam.
Osmijeh joj je bio mačji. »Zašto? Smeta ti što zarađuješ puno manje od
svojeg krevetnog kompanjona za duševnu potporu?«
»Ne, gospođo. Ne smeta. Samo sam znatiželjan oko toga koliko je to
>puno manje<.«
»Imam brokerski račun i ugrađeni ormar pun vrlo lijepe dizajnerske
obleke. Onaj seksi Charger na parkiralištu? Platila sam ga u gotovini, od
lanjskih bonusa.«
Tiho sam zazviždao. »Jedva čekam vidjeti što ćeš mi pokloniti za
rođendan.«
»Ako me sjećanje služi, ti i brat jedva da ste godinama razgovarali jer
ti je dao novac.«
»E, to je prljava laž«, rekao sam i podigao svoje vino. »Godinama smo
jedva razgovarali jer me prisilio da uzmem novac, rekao mi što da radim s
njime, a zatim mu se nije svidjelo kako sam ga odlučio iskoristiti umjesto
toga.«
»Pa, u tom slučaju, tim Nash«, rekla je.
»I mislio sam da ću te privući u njega.«
»Što je točno Knox želio da učiniš s novcem?«
»Da odem u mirovinu.«
Visoko je podigla obrve. »Mirovina? Zašto?«
»Mrzi što sam odrastao i postao murjak. Tijekom odrastanja često smo
bili u sukobu sa zakonom. Knox nikada nije prerastao svoju sumnju u
autoritet. Malo je omekšao. No još voli brljati po sivoj zoni. Kao s onim
ilegalnim partijama pokera za koje ne bih trebao znati.«
»A što je s tobom? Zašto ti više ne brljaš po sivoj zoni?«
»Ako pitaš mojeg brata, to je bilo >jebi se< njemu i našem djetinjstvu.
Kad smo bili mi protiv glavonja.«
»Ali to nije istina.«
 Odmahnuo sam glavom. »Mislio sam, zašto ne bih unio promjene u
sustav umjesto da djelujem izvan njega? Naši sudari sa zakonom bili su
prilično sitni. Ali Lucian? Nije bilo nikoga tko bi ga zaštitio ili mu služio.
Sa sedamnaest su ga bacili u zatvor i prosjedio je tamo tjedan dana, što se
nikada nije smjelo dogoditi. To je ono što me promijenilo. Nikakva količina
izazivanja kaosa ili kršenja zakona nije mu mogla pomoći i izvući ga iz tog
škripca. A sve što bi bilo potrebno bio je jedan dobar murjak koji bi učinio
pravu stvar.«
»Stoga si ti tamo vani i radiš svoj posao radi svih budućih Luciana«,
rekla je.
Slegnuo sam ramenima osjetivši se malo posramljeno. »I radi
besplatne uniforme. Priča se da mi u tim hlačama dupe dobro izgleda.«
Lina se nakesila i u prsima sam osjetio onaj topli sjaj nalik krijesu. »O,
Rasni Dobrice, taj je trač potkrijepljen dokazima. To je službena činjenica.«
»Rasni Dobrica?«
»Postoji nešto u gradu za što već ne znaš?« zafrkavala me.
Sklopio sam oči. »Nemoj mi reći da mi je to nadimak.«
Zatreptala je prema meni tim dugačkim trepavicama. »Ali, Nash, znam
koliko ti je iskrenost važna.«
»Kriste.«
 Sedamnaest

Šaputanje na jastuku

Lina

Z nači, prešla si s važnog zadatka u kojem si skakala s krova i vodila tim

na ovo?« pitao je Nash.
Bili smo u mojem krevetu i zurili u strop. Nash je bio na lijevoj strani,
bliže vratima moje spavaće sobe. Piper mu se sklupčala ispod pazuha i
hrkala. Gurnula sam jastuk između nas kako bih spriječila ikakvo
ponavljanje sinoćnje predstave.
Oklijevala sam, iznenađena željom da priznam cijelu istinu, da mu
kažem kako oboje tražimo istog muškarca. No zgnječila sam je. Već sam
bila predana planu. Nisam morala trošiti energiju na to da samu sebe
propitujem. »Trebalo mi je malo zraka da razmislim o svemu. Otvara se
novo radno mjesto. Više putovanja. Duži zadaci. To je moj posao iz snova.
Ali...«, nisam dovršila rečenicu.
»Zna li ti obitelj što radiš?«
»Misle da putujem po državi i držim obuke u korporacijama. Draže mi
je živjeti, a da ne moram na svojim plećima nositi odgovornost za mišljenja
drugih ljudi. Pogotovo mišljenja o tome kako bih trebala pronaći sigurniji,
lakši način da zarađujem.«
»Pošteno. Što je u kutiji s dokumentima?«
 »Nash, ovo sa zajedničkim spavanjem funkcionira jedino ako zašutiš i
odeš spavati.«
»Samo premećem stvari po mislima.«
Nije mi se svidjelo kamo taj razgovor vodi.
Imala sam osjećaj da me prisiljava na jednu bezazlenu laž za drugom.
A svake mi je minute bilo sve neugodnije. Stoga sam prekopala po svojem
arsenalu i upotrijebila omiljeno oružje: usmjeravanje u krivom smjeru.
»Srela sam danas Luciana«, objavila sam otkotrljavši se na bok kako
bih u tami bila okrenuta prema njemu.
»Ovdje?«
Zanimljivo. Znači previše zaštitnički gnjavator stvarno nije želio da
Nash sazna za naš razgovorčić.
»Ne. Dolje u Lawlervilleu, u zalogajnici.«
»Lucian je jeo u zalogajnici? Jesi li sigurna da je to bio on, a ne neki
dvojnik?«
»Zapravo nije jeo. Pio je kavu dok sam ja jela«, rekla sam mu.
»O čemu ste vas dvoje razgovarali?«
»Nemoj mi reći da je Rasni Dobrica ljubomoran«, zafrkavala sam i
posegnula preko jastuka da ga poškakljam. Nash me uhvatio za ruku i
prinio je svojim ustima.
»Prokleto točno, jesam.« Lagano mi je ugrizao jagodicu kažiprsta.
»Pričali smo o tebi. Mislim da je zabrinut za tebe.«
Na trenutak je šutio i osjetila sam kako mu u mraku raste zabrinutost.
»Nisi mu ništa rekla, zar ne?«
»Naravno da ne. Zamolio si me da ne kažem. Pretpostavila sam da
postoji razlog zašto si za napadaje panike rekao neznanki iz susjednog
stana, a ne najstarijem prijatelju ili bratu.«
»Nismo neznanci«, inzistirao je i stavio si moju ruku na prsa pa je
držao tamo.
 »Jesmo li onda... prijatelji?« pitala sam. Prsa su mu pod mojim
dodirom bila topla.
Na dugačak je trenutak šutio. »Čini se kao više od toga«, priznao je.
»Ali kakve je vrste to više?«
Da vidimo kako se tebi sviđaju iritantna, neugodna pitanja, gospon.
»Više onakve vrste da bi, da sam u boljoj formi, bila gola i prokleto
sigurno između nas ne bi bilo jastuka.«
»O.«
»O? To je sve što imaš za reći?«
»Zasada.«

Alarm je resko zazvonio trgnuvši me iz mljac-sna o meni, Nashu i

nekakvoj ukusnoj golotinji koja je definitivno, činilo se, vodila nečemu
seksi.
Ispod mene se začulo potmulo režanje te sam se na sekundu zabrinula
da sam se u snu otkotrljala na psa.
Ali Piper je bila puno dlakavija i mnogo manja od onoga na čemu se
već moja glava odmarala. Alarm se ugasio i režanje se pretvorilo u
zijevanje. Topla me ruka pomilovala po vanjskoj strani bedra, do boka. U
međuvremenu, unutarnja strana bedra itekako se mazila s erekcijom.
»Mora da se šališ«, jauknula sam.
»Preskočila si ogradu, Anđele«, rekao je Nash, samodopadan i snen.
Ležala sam na jastuku koji sam gurnula između nas. Glava i ruka
počivale su mi na Nashovim širokim prsima. Noga mi je bila prebačena
preko njegova... ovaj... penisnog područja.
»Ovo postaje naprosto sramotno«, promrmljala sam.
Pokušala sam se odmaknuti, posramljeno se otkotrljati natrag na svoju
stranu kreveta. No ruke su mu bile omotane oko mene. Jedno brzo
povlačenje i našla sam se na njemu, prsa o prsa, međunožje o međunožje.
 Aleluja, seksi svetinjo.
»Barem su hlače ostale na meni«, vedro je rekao.
»Nije smiješno«, gunđala sam. Nisam bila za maženje i to nikakav
muškarac, pogotovo ne onaj koji ovisi o meni da mu budem nekakva
duševna potpora, neće promijeniti.
»O, dušo, slažem se. Nema ništa smiješno u vezi toga gdje ležiš.«
Njegova erekcija trznula se uz mene, zbog čega mi je vagina doživjela ispad
bijesa - ograničavale su je, naime, hlačice koje sam inzistirala odjenuti za
spavanje.
Pokušala sam se, hvalevrijedno, maknuti s njega, ali zbog koprcanja i
trenja koje je uslijedilo samo sam se još više napalila.
Nashove su mi ruke dodirnule bokove. »Smiri se, Anđele.« Glas mu je
bio promukao i zvučao je mnogo manje pospano i mnogo više uzbuđeno
dok su me te ruke držale na mjestu.
U međuvremenu sam između nas ugurala dlanove i ruke, da se udaljim
što je više moguće. Orgazam mi je visio o niti i, ako samo i malko gume u
tom smjeru, neću ga moći skriti.
»Bože, prekrasna si ujutro«, rekao je i s čela mi sklonio pramen kose.
»Najbolji način na koji sam se ikada probudio.«
Meni je to bio drugi po redu, a jučer je bio najbolji način. Ali prokleto
sigurno neću tu sitnicu podijeliti s njim.
»Prestani biti drag«, rekla sam.
No te plave oči, meke i sanjive, privlačile su me. Nisam se više borila
za slobodu. Lebdjela sam nad njim, pogleda prikovanog za njegov, usta
preblizu da bih donosila dobre odluke.
Podigao je drugu ruku. Prsti su mu plesali po mojoj čeljusti pa mi
kliznuli u kosu. »Sad ću te poljubiti, Angelina.«
Ne, prokletstvo. To je ono što sam trebala reći. Ili: Mislim da je ovo
loša ideja i da bismo si trebali uzeti nešto vremena da razmotrimo
posljedice. U najmanju ruku mogla sam reći da moram oprati zube i tada
bih se mogla zaključati u kupaonici dok mi se donji predjeli ne opamete.
 Umjesto toga sam blesavo kimnula i rekla: »Aha. U redu.«
No taman kad se podigao, taman kada su sve što sam mogla vidjeti
bile te plave oči koje se približavaju, taman kada su mi se usnice razdvojile,
započelo je udaranje po mojim ulaznim vratima.
Piper se u podnožju kreveta prenula i nekoliko puta resko zalajala.
Nash se namrštio. »Očekuješ nekoga u šest ujutro?«
»Ne. Ne misliš valjda da je to gospođa Tweedy, koja me pokušava
natjerati da idem u teretanu, zar ne?« Nije mi bilo ispod časti skriti se pod
krevet.
Udaranje je ponovno započelo.
»Niska je. Ona kuca niže na vratima.«
Bit ću iskrena, osjetila sam trzaj olakšanja što to vjerojatno nije moja
postarija susjeda koja me traži kako bi mi ponovno isprašila dupe u teretani.
»Ostani ovdje«, naredio je Nash, skinuo me sa sebe i postavio na
krevet.
»Vraga. Ovo je moj stan. Tko god to kuca, traži mene.«
»Neće li onda biti zabavno iznenađenje što će umjesto toga zateći
mene?« rekao je i zvučao manje kao pospani ljubavnik, a više kao strogi
murjak.
Zgrabila sam svoj ogrtač i požurila se za njim. »Nash!« siknula sam.
»Možda ne želim da osoba s druge strane vrata sazna da smo ponovno
proveli noć zajedno.«
»Prekasno«, začuo se duboki, naživcirani bariton s druge strane vrata.
Nash je povukao vrata i unutra je, u jednom od onih odijela po mjeri,
ušetao Lucian izgledajući kao da je budan već satima.
»Mora da se šališ«, promrmljala sam.
»Spavaš li u odijelu?« pitao ga je Nash.
»Ja ne spavam«, dovitljivo je uzvratio.
 Moja je vagina mrzila Luciana Rollinsa.
»Što radiš ovdje?« zahtijevala sam.
»Prihvaćam tvoj savjet«, rekao je. U glasu mu se mogao nazrijeti
plamen. »Hajde, Nash. Idemo na doručak.«
»Bez uvrede, Lucy, ali bio sam usred nečega što bih puno radije radio
od toga da s tobom idem na kajganu.«
Lucian me ošinuo pogledom koji bi slabiju ženu sažgao. »Slobodno se
vrati tome nakon što kažem što imam.«
»Treba mi kava«, promrmljala sam i zaputila se u kuhinju.
»Upozorio sam te«, Lucian je doviknuo za mnom.
»Aha? I ja sam tebe upozorila.« Preko ramena sam mu dobacila
srednjaka.
»Upozorio je? Koji je ovo vrag, Lucy?« zahtijevao je Nash.
»Moramo razgovarati«, rekao je Lucian. »Obuci se.«
»Pobrinut ću se za psa«, doviknula sam. »Ti se pobrini za svojeg
gnjavatorskog prijatelja.«
 Osamnaest

Jaja Benedict za kretene

Nash

N isam bio raspoložen za doručak niti za vedru pop-glazbu koja je

dopirala iz zvučnika zalogajnice. Drugi dan zaredom probudio sam se
bez onog groznog šuškavog zvuka koji mi odjekuje u glavi.
Umjesto toga probudio sam pokraj Line. A moj je kretenski prijatelj to
upropastio.
»Gdje ti je savezna sjenka?« pitao je moj kretenski prijatelj.
»Vjerojatno još u krevetu. Gdje bih ja trebao biti. Prekinuo si nešto.«
»Trebao bi mi zahvaljivati.«
»Jesi li jebeno skrenuo s uma?« rekao sam taman kada se pojavio
konobar.
»Mogu pričekati još koju minutu«, oklijevajući je rekao. »Kavu. Crnu.
Molim«, rekao sam dok sam jelovnik gurao do ruba stola i mrko gledao
Luciana.
»Obojica ćemo jaja Benedict s dimljenim lososom te jogurtom i
šumskim voćem«, dodalo je moje smetalo od prijatelja.
»Svakako«, rekao je mali prije nego što se žurno udaljio.
Lucian je znao kako zaplašiti i impresionirati ljude. Često istovremeno.
Danas me, međutim, samo ljutio.
 Protrljao sam si lice rukom. »Koji se vrag događa s tobom?«
»Ovdje sam kako bih ti postavio upravo to pitanje«, rekao je i namrštio
se dolje prema mobitelu pa ga zataknuo u džep sakoa.
»Ti si kao vampir koji noćima kuje planove kako da najbolje prijatelje
ometa u barenju.«
»Dvije si noći proveo s njom u krevetu i...«
»Kako znaš da sam dvije noći proveo s njom u krevetu?« prekinuo
sam ga.
»Dvije noći u krevetu s kim?« Brat mi je uklizao na sjedalo pored
mene izgledajući bijesno i kao da se upravo iskotrljao iz kreveta.
»Što ti radiš ovdje?« zahtijevao sam.
Zijevnuo je i pokazao da želi kavu. »Lucy je nazvao. Rekao da je
važno. Dvije noći u krevetu s kim?«
»Neću pričati o tome. I kako, jebote, znaš gdje i s kim spavam?« pitao
sam, ponovno se okrenuvši Lucianu.
»Informacije pronađu put do mene.«
»Kunem se Bogom, ako gospođa Tweedy osluškuje pred mojim
vratima s čašom pića...«
»Koji se vrag događa s vama dvojicom?« ubacio se brat.
Konobar se vratio s kavom za sve.
»Mogu li vam donijeti nešto za doručak?« pitao je Knoxa.
»Možda nakon što saznam koga moj brat vodi u krevet.«
»Isuse. Nikoga se ne tiče koga vodim u krevet. Ono što želim znati jest
zašto se Lucian pojavio na Lininim vratima u šest ujutro i odvukao me iz
kreveta na jebeni doručak.«
»Bio si kod Line u šest ujutro?« Knox nije zvučao sretno zbog toga.
»Iskreno, ne bih morao biti tamo da je moj ručak s tvojom partnericom
u krevetu jučer prošao bolje«, rekao je Lucian zvučeći iživcirano.
 Razmatrao sam da se bacim preko stola i zgrabim ga za revere, a
konobar je mudro odlučio nestati.
»Zašto smo ovdje? Kako to da ručaš s Linom? I kakve to jebene veze
ima s tvojom iznenadnom čežnjom za jajima Benedict?«
»Zašto si, jebote, bio kod Line u šest ujutro? A odgovor bolje da ne
bude taj da je ona ta koju ševiš«, zarežao je Knox.
Lucian je izvio obrvu prema meni i podigao šalicu. »Rekla ti je da smo
ručali, ali nije rekla zašto? Zanimljivo.«
»Ništa mi od ovoga nije zanimljivo. Ili prijeđi na stvar ili mi se makni
s puta«, rekao sam.
»Ako netko ne počne odgovarati na pitanja, počet ću šaketati«,
upozorio je Knox.
»S njim nije sve u redu«, rekao je Lucian pokazavši na mene. »Nije
sve u redu još od pucnjave.«
»Nemoj mi jebeno reći, Sherlock. Neki je šupak u meni probušio dvije
rupe. Treba neko vrijeme da se od toga oporavi.«
»Kažeš to kao da pokušavaš.«
Pod kožom mi je proplamsao užareni bijes probivši si put kao
kandžama. Pored mene brat se napeo.
»Jebi se, Lucy«, rekao sam. »Pokušavam. Idem na fizikalnu. Idem u
teretanu. Idem na posao.«
Odmahnuo je glavom. »Fizički ozdravljaš. Ali mentalno? Nisi isti.
Skrivaš to. Ali počinju se vidjeti pukotine.«
»Trebat će mi nešto jače od kave ako ćemo razgovarati o ovome«,
promrmljao je Knox.
Podigao sam svoju kavu i razmatrao hoću li je pljusnuti na njega.
»Prijeđi na stvar, Lucy.«
»Ne treba ti nešto što će ti odvući pozornost. Treba ti dovršetak. Moraš
se sjetiti. Moraš pronaći Huga. I moraš ga maknuti s ulica.«
 »Micanje Huga s ulica ništa prokleto ne mijenja u vezi onoga što se
već dogodilo. I kako će me, dovraga, prisjećanje na ono što se dogodilo
popraviti?«
Je li ključ bio u toj praznini u mojem pamćenju? Ako se napokon
sjetim kako je to bilo suočiti se sa smrću, hoću li biti spreman ponovno
živjeti? Nije li to bio dio onoga s čime sam se mučio? Mogao sam
kriminalce baciti iza rešetaka, ali to nije poništavalo ono što su već učinili.
Mogao sam ih zaustaviti da to ponove, ali nisam mogao spriječiti taj prvi
put.
Zasigurno sam podigao glas jer se par za stolom pokraj našeg okrenuo
kako bi me pogledao.
»Ne mogu vjerovati da si me izvukao iz kreveta s Naomi radi ovoga«,
požalio se Knox.
»Također.«
»Brat ti je bio u krevetu s Linom«, tužio me Lucian.
»Kurca je bio. Kurca si bio«, rekao je Knox naglo se okrenuvši prema
meni.
»Da nisi jebeno počeo«, upozorio sam.
»Rekao sam ti da je se kloniš.«
»I ja sam njoj to isto rekao«, rekao je Lucian.
»Molim? Zašto?« uglas smo se obrecnuli Knox i ja.
»Na istoj smo strani, Knoxe«, podsjetio ga je Lucian.
»Jesi li joj prijetio?« pitao sam, glasa dubokog i opasnog.
»Da, prokleto jesam.«
»Koji je tebi kurac? Vama obojici«, zahtijevao je moj brat.
»Iskorištava te«, inzistirao je Lucian.
»Počinješ mi stvarno dizati živac, Lucy«, upozorio sam.
»Dobro. I to je nešto.«
 »Ne smiješ se ponovno približiti Lini«, rekao sam mu. »Ne možeš
jebeno radi mene prijetiti ljudima. Pogotovo ne njoj.«
»Ne mogu vjerovati da spavaš s Linom nakon što sam ti rekao da to ne
radiš«, zarežao je Knox.
»A ti ne možeš zabiti glavu u pijesak i nadati se da će se stanje
popraviti. Vaš otac posljednjih je nekoliko desetljeća proveo otupljujući se i
ne živeći. To što si radiš nije puno drukčije«, rekao je Lucian.
Za stolom je zavladala napeta tišina dok smo mrko zurili jedni u druge.
»Deprimiran sam. U redu, jebeni kreteni? Otkako sam se probudio u
tom bolničkom krevetu, život mi je jedna velika crna rupa. Jesi sad sretan?«
Bio je to prvi put da sam to naglas priznao. Nije mi se osobito svidjelo.
»Izgledam li sretno?«
Njemu na čast, Lucian je izgledao jadno.
»Reci mi kakve veze išta od ovoga ima s Linom«, rekao je Knox, s
licem u dlanovima.
»Ne vjerujem da je iskrena. Brine me da bi te mogla iskoristiti kada
si... ovakav. Ukaže se u gradu dan prije nego što je Hugo napao Naomi i
Waylay. Nije ti rekla koji joj je pravi posao. Useli se vrata do tebe. I kao
slučajno ima zajedničku prošlost sa šerifom koji ti je dodijeljen.«
»Također mi je preksinoć pokupila dupe s poda, dovela me na kat i
pomogla mi da prebrodim napadaj panike. Ne znam što je to jebeno u njoj,
ali što sam joj bliže, to se bolje osjećam. Lakše ustajem iz kreveta i
prisiljavam se da obavim ono što moram. Pa iako cijenim brigu, istaknut ću
da je ona tu za mene na način na koji nitko drugi nikada nije bio. Ni ti. Ni
Knox. Nitko.«
Zbog Line sam se osjećao kao muškarac, ne kao slomljena ljuštura
muškarca.
Lucianova se čeljust stisnula ispod uredno podrezane brade.
»Dva jaja Benedict s dimljenim lososom.« Konobar se pojavio s našim
doručkom.
 »Hvala«, ravnodušno sam rekao kada je postalo očito da Lucian neće.
»Mogu li vam sada donijeti nešto drugo? Još kave? Ubruse da se
počisti neko buduće krvoproliće? Ne? Onda dobro.«
»Laže ti«, inzistirao je Lucian. »Ovdje je radi tebe.«
»Sad obojica morate začepiti prokleta usta«, naredio je Knox. »Lina je
jedna od jebenih dobrih.«
»Ni ti joj ne vjeruješ u vezi svojeg brata«, istaknuo je Lucian.
»Jer će mu se slomiti to blesavo srce, eto zašto«, ogorčeno je rekao
moj brat. »Ne zato što ga iskorištava ili koje si već sranje izmislio u tom
svojem prokleto sumnjičavom umu. Ona se neće skrasiti, biti murjačka žena
i brinuti se za hrpetinu djece. Pa ako se zaljubiš preko ušiju u nju, a ona te
na odlasku još i udari u želudac, ja ću biti taj koji će se morati nositi s
tvojim kukanjem i jaukanjem.«
Bio sam neobično dirnut, ali još uvijek uglavnom bijesan.
Okrenuo sam se obojici. Moj brat i najbolji prijatelj mislili su da sam
preslab da preživim ovo.
»Ponovno joj se približi i natjerat ću te da požališ«, rekao sam, a članci
su mi pobijeljeli na ručki moje šalice.
»Ja tebi govorim isto to«, rekao mi je Knox.
»Odluka nije na tebi«, podsjetio sam ga.
»Ne vjerujem joj«, tvrdoglavo je rekao Lucian.
»Da? A ja nisam vjerovao onoj dentalnoj higijeničarki s kojom si prije
tri godine hodao mjesec dana.«
»Imao si pravo kad joj nisi vjerovao. Ukrala mi je ručni sat i kućni
ogrtač«, priznao je moj prijatelj.
»Lina me ne lovi radi sata i nemam kućni ogrtač.«
»Ne. Ali nešto lovi. Lažljivac može namirisati laž.«
»Prestani je istraživati.«
 »Ako dođeš k sebi, prestat ću držati oko na njoj«, rekao je Lucian.
Kada Lucian Rollins drži oko na tebi, to znači da zna što ti je u smeću
prije nego što kantu izbaciš na pločnik. Znači da prije tebe zna što ćeš
večerati. Imao je dar za sakupljanje informacija i nisam trebao biti
iznenađen što se koristio njime protiv mene. Pogotovo ako je mislio da je za
moje vlastito dobro.
»Ne moram ovo slušati.«
»Da, moraš«, inzistirao je. »Čujem glasine da Duncan Hugo nije
pobjegao podvijena repa.«
»Što onda?« oštro sam uzvratio.
»Ti si nedovršeni posao. Direktna si mu prijetnja. Ne možeš se
zauvijek skrivati u prazninama u pamćenju. Moraš mi funkcionirati na sto
posto. Jer, ako te ponovno dohvati, ako te uspije dokrajčiti... onda meni kao
prijatelj ostaje samo Knox.«
»Presmiješno.«
»Jebi se«, promrmljao je Knox.
»Predobar si da dopustiš da te ovo uništi. Moraš se izvući iz te tame,
pužući ako treba, i pobijediti ga. A nećeš to postići ako si odvlačiš
pozornost ženom kojoj ne možeš vjerovati.«
»Postoji jednostavno rješenje za ovo. Obojica se jebeno klonite Line«,
rekao je Knox.
»Jebite se obojica.«
 Devetnaest

Kaki nije njezina boja

Lina

K ao i obično, ljupka Lino?« doviknuo je Justice, koji je stajao za

šankom Caféa Rev kada sam ušla.
»Da, molim. Hoće li ti smetati ako mi se pridruži krznena prijateljica?«
pitala sam i podigla Piper u njezinu puloveru na bundeve. Kujica je
ponjuškala zrak s mirisom kave drhteći od uzbuđenja ranojutarnje gužve.
Justice se nacerio. »Nema problema. Za gospođicu Piper napravit ću
nešto posebno.«
Naravno da je omiljeni konobar već znao kujičino ime. I naravno da je
znao što obično naručim. U kafić na uglu ulice u kojoj živim idem zadnje
dvije godine, a još uvijek griješe s mojom narudžbom i imenom.
»Sve u redu?« pitao me uz zvuke brujanja užurbanog kafića dok sam
plaćala kavu.
Trepnula sam. To se zasigurno nikada nije dogodilo u mojem kafiću.
»Aha. Svakako. Posve u redu«, rekla sam.
Bila je to velika, masna laž.
Ali nisam kanila objašnjavati Justiceu da sam izludjela jer je u Nashu
Morganu postojalo nešto toliko neodoljivo da sam se u njegovoj blizini
ponašala posve nekarakteristično. Mazila sam se. Povjeravala se. Bila
duševna potpora. I zasigurno nisam namjeravala izraziti svoju zabrinutost
da će Lucian sve uništiti iako nisam bila sigurna da sam uopće željela to
»sve«.
Prijatelji su godinama i ako Lucian kaže da sam nevolja, Nash će
poslušati.
Trebala bih biti sretna. Lucianovo miješanje izbavilo bi me iz situacije
s kojom se nisam znala nositi i dopustilo bi mi da se usredotočim na ono
zbog čega sam došla ovamo. Trebala bih biti izvan sebe od veselja. Umjesto
toga, osjećala sam se kao onaj put kada sam na fakultetu inzistirala na tome
da odem na vlak smrti nakon četiri tekile.
»Jesi sigurna? Jer lice ti ne govori da je sve u redu«, ustrajao je Justice.
»Moje lice i ja smo dobro«, jamčila sam. »Samo... pokušavam nešto
riješiti.«
Dograbio je šalicu i vrtio je za ručkicu oko prsta. »Ponekad je najbolje
što možeš učiniti odvratiti si pozornost i pustiti da ti odgovor sam dođe.«
Ubacila sam dvadeseticu u staklenku za napojnice. »Hvala, Justice.«
Namignuo je. »Sjedni nekamo. Viknut ću kad bude spremno.«
Zauzela sam prvi prazan stol koji sam vidjela i skljokala se na stolicu.
Justice je bio u pravu. Nash nije bio nekakva operacija koju je trebalo
isplanirati i provesti. Bio je odrastao muškarac, dovraga, i mogao je
donositi vlastite odluke. No vjerojatno bi ih trebao donositi sa svim
informacijama. Ako mu kažem istinu i svejedno bude želio vjerovati da
predstavljam nevolju, onda je on na gubitku. Ne ja.
Zašto sam se onda osjećala kao da jesam? Iritirao me glasić u glavi.
Nisam se zapravo zaljubljivala u tog tipa. Zar ne? Prije ovog vikenda popila
sam piće s njim u baru i zakrpala ga nakon pucnjave. Jedva smo se
poznavali. Bila je to samo simpatija. Ništa više.
»Izgledaš kao da si mislima milijun kilometara daleko«, rekla je
Naomi pojavivši se s nekoliko pića.
»Koliko to kave piješ ujutro?« pitala sam dok je sjedala pored mene.
 »Dvije od ovih su tvoje«, rekla je. Prema meni je gurnula kavu s
mlijekom te papirnatu čašu šlaga na kojoj je bilo napisano Piperino ime.
»Nisi čula da te Justice zvao.«
Piper je zaboravila biti prestravljena te je zarila njušku u šlag.
»Kako si znala da je Knox onaj pravi?« izlanula sam pitanje, a da
nisam uopće svjesno pomislila na njega.
No ako je Naomi pitanje iznenadilo, nije to pokazala. »Bio je to
osjećaj. Nekakva vrsta magije. Ispravnost, pretpostavljam. Definitivno nije
imalo nikakvog logičnog smisla. Na papiru nismo mogli biti manje pogodni
jedno za drugo. No bilo je nešto toliko ispravno u tome kako sam se
osjećala s njim.«
Sranje. To je zvučalo... poznato.
Zabavila sam se uzimajući dozu kofeina.
»Ali ne možeš se samo zaljubiti u nekoga u roku od nekoliko dana, zar
ne?«
»Naravno da možeš«, otpuhnula je.
Požalila sam što nisam umjesto u kafić otišla u bar.
»No to nije tako jednostavno. Možeš se preko ušiju zaljubiti u nekoga
površinski. Možeš misliti da je ta osoba privlačna i uzbudljiva ili, u
Knoxovu slučaju, izluđujuća.
I može na tome ostati. No što dublje kopaš, što više komadića te osobe
vidiš, to se više zaljubljuješ. I to se može brzo odviti.«
Pomislila sam na naše kasnonoćne ispovijesti, tu neobičnu, krhku
intimnost koju smo izgradili između sebe time što smo povjerili jedno
drugome ono što nitko drugi nije znao. Pitala sam se bi li se ona razbila da
mu kažem cijelu istinu. Ili je u takvoj vrsti iskrenosti bilo nevidljive snage?
»Ili, ako si kao Knox i ja, može biti potrebno dlijeto i čekić da se
probiješ kroz taj sloj >Seksi si. Seksajmo se<«, dodala je Naomi.
»Sviđa mi se taj sloj«, priznala sam.
»Zar ima nešto u tom sloju što ti se može ne sviđati?« zafrkavala je.
 »Mogu li se dublji slojevi uopće usporediti s time?« Tek sam se napola
šalila.
Zabljesnula me svojim najjačim osmijehom. »O, draga. Postaje sve
bolje i bolje. Što više upoznaješ, voliš i poštuješ partnera, što ste ranjiviji
zajedno, to sve postaje bolje. I stvarno mislim sve.«
»To zvuči... zastrašujuće«, odlučila sam.
»Nisi u krivu«, složila se. »Jesam li pričekala da prođe dovoljno dugo
vremena prije nego što počnem zahtijevati da saznam zbog koga osjećaš te
osjećaje?«
»Sve je ovo hipotetski.«
»Aha. Jer ne sjediš ovdje s Nashovim psom. I ti i Nash niste skoro
zapalili moju blagovaonicu jer su za večerom među vama frcale iskre. I
Knox nije imao ispad bijesa jer te Nash nakon toga stjerao u kut.«
»Dobro komunicirate kao par«, rekla sam.
Zurila je u mene, snagom volje tjerala me da se slomim, no čvrsto sam
se držala. »Uh. Dobro«, rekla je. »Ali samo znaj da sam tu ako želiš
razgovarati, hipotetski ili drukčije. Navijam za tebe.«
»Hvala ti«, rekla sam i rukom pomazila Piperinu kudravu dlaku.
»Cijenim to.«
»Tome služe prijatelji«, rekla je pa bacila pogled na ručni sat. »Ispričaj
me, vrijeme je da odem dopustiti Sloane da me nagovori da novac od
prodaje kuće iskoristim za dobrobit zajednice, s obzirom na to da moj
budući muž apsolutno odbija dopustiti mi da platim vjenčanje, medeni
mjesec ili Waylayin fakultet.«
»Zašto ne bi zadržala novac?«
»Zadržat ću nešto. Ali polog na tu kuću platila sam onime što sam
naslijedila od bake i jednostavno mi se čini ispravno da to investiram u
budućnost nečega za što marim. Sloane kaže da ima savršen cilj.« Podigla
je kavu veličine kanistra pa ustala. »Ne zaboravi na kupovinu haljina!«
Pozdravile smo se i gledala sam kako Naomi jezdi kroz vrata, na
prohladno jesenje jutro.
 Spustila sam pogled na Piper. Na psećim brcima imala je šlaga.
»Mislim da moramo reći tvojem tati istinu«, rekla sam.
Kujica je nakrivila glavu i nelagodno me dugo gledala u oči.
»Imaš neki savjet za mene?« pitala sam.
Izvirio joj je jezik i dohvatio šlag na njezinoj njuški.
Ako Lucian nije za doručkom uspio uvjeriti Nasha da sam
manipulativna femme fatale koja kuje podle planove, možda bih mu za
ručkom mogla reći zašto sam tu i da mi se nekako pomalo sviđa.
»Znaš, ako se isprva i bude ljutio na mene, svejedno ću imati tebe«,
rekla sam kujici. »Možda te mogu držati kao taokinju i kao otkupninu tražiti
njegov oprost.«
Piper je na stol kihnula šlag. Shvatila sam to kao potvrdni znak pa sam,
čim sam dokraja pobrisala nered, ispalila poruku Nashu.
Ja: Imaš vremena da danas odemo na ručak? Želim ti nešto reći.
Odložila sam mobitel i zurila u zaslon, snagom volje tjerajući da se
pojave tri točkice. No nije bilo nijedne.
Vjerojatno je bio u žurbi. Ili je već odlučio da predstavljam nevolju i
nikakva količina zakasnjele iskrenosti neće to popraviti. Što sam uopće
radila? Bila sam ovdje da odradim prokleti posao i pronađem način kako da
prestanem donositi riskantne odluke.
»Prokletstvo«, promrmljala sam si u bradu.
Ponovno sam podigla mobitel.
Ja: Upravo sam shvatila da nemam vremena za ručak, pa zaboravi da
sam rekla išta o tome. Moram obaviti neke stvari. Piper ću ostaviti kod
gospođe Tweedy.
Eto. Fino.
Sada sve prekinuti bio je pametan potez. Nije bilo važno što je Nash
mislio o meni. Neću biti ovdje dovoljno dugo da se nosim s posljedicama.
 »Zdravo, ljepoto.« Tallulah, Justiceova supruga, pojavila se noseći
veliku šalicu kave i vrećicu s pecivom. »Samo sam ti htjela reći da onaj svoj
seksi auto, ako ti treba promjena ulja, dovezeš do mene. Volim američke
mišiće.«
»Ne bih to povjerila nikome drugome«, uvjerila sam je.
Namignula mi je i otišla.
Sledila sam se sa šalicom napola podignutom do usta. Tallulah je znala
koji auto vozim. Bila sam dio grupnog razgovora sa zabavnim, ugodnim
ženama za koje se činilo da su čvrsto namjerile uvući me u svoj krug
prijatelja. Vlasnik lokalnog kafića znao mi je ime i koju kavu volim. Imala
sam ekipu za teretanu - dobro, svi su u udruzi umirovljenika, ali to im nije
usporavalo mrtvo dizanje.
Ogledala sam se i prepoznala pola tuceta lica.
Znala sam gdje pronaći svu svoju omiljenu hranu u lokalnoj trgovini i
sjetila bih se izbjeći Četvrtu ulicu između tri i tri i trideset, kada završava
škola. Bila sam dio nečijeg vjenčanja. Dadiljala sam nečijeg psa. Dva jutra
zaredom probudila sam se u krevetu s Nashom.
Knockemout me privukao u svoje gravitacijsko polje, a da ja to nisam
primijetila. I bilo je na meni da odlučim želim li se istrgnuti iz njega. Da
odlučim jesam li dovoljno hrabra da saznam kakvi su ti drugi slojevi.
»Pa, dovraga«, promrmljala sam i ponovno podigla mobitel.
Ja: Opet ja. Ručak je opet na stolu. Doslovno i metaforički. Mislim,
ako si slobodan. Nadam se da ćemo uskoro razgovarati.
»O, zaboga. Nadam se da ćemo uskoro razgovarati?« Ispustila sam
mobitel i objema rukama prešla po licu. »Što nije u redu sa mnom? Što mi
to ovaj tip radi?«
Piper je lagano zacviljela. Pogledala sam je. »Hvala na povratnim
informacijama. Odbacit ću te do gospođe Tweedy tako da mogu otići
razgovarati s nekim groznim.«
 »Pa, gle tko se vratio.« Tina Witt izgledala je užasno samodopadno za
ženu u zatvorskom kombinezonu kaki boje.
Njezina sličnost s blizankom Naomi bila je jeziva. Kad sam je prvi put
vidjela, imala sam dojam da upoznajem doslovno zlu blizanku. Samo,
umjesto opake kozje bradice, Tina je furala umišljeni stav ne osobito
genijalne zločinke.
»Tina«, rekla sam i sjela joj preko puta, na sklopivu metalnu stolicu.
Bila sam ovdje već dvaput i oba puta otišla s velikim, debelim ničim.
Ili se Tma držala neke neobične odanosti Duncanu Hugu ili stvarno nije
znala ništa o... pa, ni o čemu. S obzirom na to kako je bivšeg izdala
federalcima, pretpostavljala sam da je na stvari ovo potonje.
»Rekla sam tebi i tvojim federalnim frendovima pedeset milijuna puta,
ne znam gdje je Dunc.«
Bilo je vrijeme da iskušam novu taktiku. »Ne radim za federalce«,
rekla sam joj.
Suzila je oči. »Rekla si...«
»Rekla sam da sam istražiteljica.«
»Kojeg vraga istražuješ ako ne to kamo je otišao onaj kretenski,
šupljoglavi niškoristi?«
»Radim za osiguravajuću kuću«, objasnila sam.
»Pokušavaš mi prodat neko usrano osiguranje za auto? Iza rešetaka
sam, kujo. Je l’ me vidiš da vozim?«
Bilo je jasno tko je u maternici dobio svu pamet. »Ne prodajem
osiguranje, Tina. Pronalazim osigurane stvari koje su nestale.«
»Ha?«
»Ja sam kao lovac na glave, samo osim što tražim ljude, tražim ono što
su ukrali. Mislim da je Duncan ukrao nešto što je mojem klijentu vrijedno i
mislim da je to ukrao dok je s tobom kovao planove o vladanju svijetom.«
»Kol’ko vrijedno?«
 Bilo je baš u Tininu stilu da ne mari za detalje, samo za iznos.
»Mojem klijentu? Neprocjenjivo. Tržišna vrijednost? Pola milijuna.«
Tina je frknula nosom. »Neprocjenjivo u smislu neke sentimentalne
vrećice mliječnih zubi? Nikada nisam razumjela to sranje. Zubić-vila.
Božićni vilenjaci.«
Osjetila sam ubod tuge zbog Waylay i načina na koji je odgojena.
Mene su roditelji davili barem ljubavlju. Aktivna nezainteresiranost nanijela
bi mnogo više štete. Hvala Bogu na Naomi i Knoxu i njihovim proširenim
obiteljima. Waylay je sada iza leđa imala vojsku onih koji je vole.
»Neprocjenjivo u smislu kabrioleta Porsche 356 iz 1948. koji je u
obitelji tri generacije.«
»Znači, govoriš da me taj jebeni štakor nije samo ostavio na cjedilu da
me okrive za cijelu prokletu stvar nego mi je također uskratio neku lovu?«
»Otprilike.«
»Taj šupak!«
»Nema vikanja, Tina«, doviknuo je čuvar s druge strane vrata.
»Vikat ću ako želim jebeno vikati, Irving!«
»Jesi li se sjetila je li Duncan bio s tobom ovog vikenda u kolovozu?«
pitala sam i pokazala joj kalendar na svojem mobitelu.
Posljednji put kada sam bila ovdje i pitala, predložila je da pitam
njezinu »tajnicu za društvena događanja« pa mi rekla da odjebem.
»To je vrijeme kad je taj skupocjeni auto ukraden?«
Kimnula sam.
»Od zadnjeg puta malo sam se prisjetila. Dunc i njegovi kompe taj su
vikend otišli u pohod. Vratili su se sa šest auta.
Ali bez ikakve starudije od Porschea. Ali Dunc se vratio kasnije od
svih. Sjećam se jer sam ga napala zato što su se njegovi šupci ukazali bez
njega i popili mi sve prokleto pivo. A onda eto Dunca, šepuri se ko neka od
onih ptica s velikim, šminkerskim repom.«
 »Purica?«
Tina je preokrenula očima. »Kriste. Ne. S plavim perjem i vrištanjem.«
Nagnula je glavu unatrag i glasno zaćurlikala.
Čuvar Irving otvorio je vrata. »Još jedno upozorenje i ideš natrag u
ćeliju, Tina.«
»Paun!« presjekla sam ga.
Tina je uperila prstom u mene. »Aha! Taj. O čemu smo ono pričale?«
Irving je uz napaćeni uzdah zatvorio vrata.
»O tome da se Duncan kući vratio kasno nakon krađe šest auta«,
potaknula sam je. »Koliko je kasnio?«
Slegnula je ramenima. »Dovoljno dugo da oni kreteni popiju cijelu
gajbu Natty Lighta. Možda sat ili dva?«
Zauzdala sam rastući osjećaj trijumfa. Znala sam. Bila sam u pravu.
Porsche je sakrio negdje na sat vremena od prvotne lokacije garaže. Možda
nije više tamo, ali ako uspijem pronaći prvu mrvicu kruha, pronaći ću i
drugu.
»I nikada nisi vidjela antikni Porsche u garaži?« pitala sam.
Odmahnula je glavom. »Ma ne. Držao se novih sranja u stilu Brzih i
žestokih.«
»Je li te Duncan ikada poveo da upoznaš njegova oca?« pitala sam.
»Anthonyja?« Posprdno je iskrivila lice. »Prije nego me zajebo, ja i
Dunc više smo bili u fazi jebanja u uličici nego u fazi upoznavanja
roditelja.«
»Ali pričao je o njemu«, poticala sam.
»Sranje, da, pričo je o njemu. Lik je bio opsjednut time da zaradi
tatičino odobravanje. Barem sve dok Dunc nije sjebo onu pucnjavu.«
Tijelo mi se napelo zbog načina na koji je toliko ležerno spomenula
pucnjavu na Nasha. Dala sam sve od sebe da mi izraz lica ostane neutralan,
no iznutra mi je srce gromovito udaralo o prsnu kost.
 Neki ljudi nisu razumjeli da njihova djela imaju posljedice. Druge
jednostavno nije bilo briga.
»Znaš, nisam ni znala da će pokušati koknut tog tipa, Morgana.
Odgovorila bi ga od toga«, rekla je Tina paleći cigaretu.
»Zašto?«
»Pa, kao prvo, murjačke hlače vraški dobro izgledaju na dupetu tog
muškarca.«
Tina Witt možda jest bila grozno ljudsko biće, ali u vezi tog
konkretnog pitanja nije bila u krivu.
»Kao drugo, solidan je tip. I to ne samo za gledanje. Nijednom se nije
prema meni ponio onako kao njegov šupački brat i svi drugi. Čak ni kada
me onaj jedan put uhitio, glavu mi je uguro u auto ono, skroz nježno.« Lice
grubih crta postalo joj je sanjivo.
»Dobar je tip. I zgodan«, potaknula sam je.
»Tu si u pravu. S obzirom na to koliko generalno izbjegavam murju,
znaš da tip mora biti seksi ako u trgovini ne pobjegnem u suprotnom smjeru
unatoč tome što sam u grudnjak nagurala neplaćenu narezanu pureću šunku.
Kladim se da ima i ogromnu kitu«, sjetno je rekla.
Sjajno. Sada sam razmišljala o Nashu, njegovim nevjerojatnim
jutarnjim erekcijama i tome kako možda više nikada neću iskusiti nijednu
od njih. »Vratimo se Duncanu«, očajnički sam rekla.
Tina je nehajno mahnula rukom. »O, on je samo bio osrednje veličine.
Nije ju baš znao koristit. Više je ubado nego se nabijo, ako znaš što
mislim.«
Nisam. Lice mora da mi je to i pokazalo jer je Tina ustala i započela
lascivno demonstrirati dok joj je iz usta visjela cigareta.
»Misliš li da bi Anthony Hugo pomogao sakriti sina?« pitala sam
prekidajući predstavu.
Tina je otpuhnula i ponovno sjela. »Zajebavaš? Nakon što je Dunc
toliko sjebao?«
 »Roditelji opraštaju svakakve pogreške«, istaknula sam. Pogledajte
samo Tinine roditelje.
Tina je odmahnula glavom. »Ne Anthony Hugo. Dunc se vratio kući
sav bijesan i sluđen. Reko mi je da je pokušao ucmekati murjaka i da nije
pošlo po planu. Fino sam ga izribala, a tada su se pojavile dvije
Anthonyjeve mrcine kako bi Dunca odvele na >razgovorčić<. I bila sam
tamo kada je dupe dovuko kući, vraški izubijan i krvav.«
»Što se dogodilo tijekom razgovorčića?«
»O, znaš. Vrištanje. Ponižavanje. Prijetnje. Anthony je pizdio jer je
Dunc privukao >neželjenu pozornost< na njihov posao. Dunc je rekao da ga
je tata vrijeđao, isprebijao. Što mu je bila prava pljuska, da se tako izrazim.
Priča se da Anthony dugo nije ruke uprljo prebijanjem nekoga. Ima tipove
za to. No za Dunca je napravio iznimku.«
»Kako se Duncan zbog toga osjećao?«
Pogledala me kao da sam glupa. »Mislio je da im je odnos zbog toga
posto zdraviji. Što, dovraga, misliš, kako se osjećo zbog toga?«
»Znači, ne misliš da ima ikakve šanse da bi Duncanu tata pomogao da
se pritaji?« ustrajala sam.
»Iznenadilo bi me da ga stari ne traži kako bi ga koknuo prije nego što
ga nađe murja«, rekla je.
To mi je bila novost. Zapamtila sam to za kasnije. »Stvarno?«
»Mislim, Dunc je bio kreten. Puno previše impulzivan. Ali tata mu je
naprosto strašan. Nakon što se Anthony sav svisoka okomio na njega oko
toga kako mu je uništio planove i doveo obiteljski biznis u opasnost, znala
sam što će se sljedeće dogoditi. Stari će poslati nekoga da počisti nered. A
pod >počisti nered< mislim da bi u Duncovu glavu pospremio par metaka.
Vjerojatno i u moju.«
»Pa, što se dogodilo?«
»E, da ti kažem, ništa nije manje seksi na muškarcu koji je tužan što ga
tatica ne voli dovoljno. Rekla sam mu da je vrijeme da to preboli. Da sam
stekne ugled. Pa sam ga uvjerila da bi se trebao sakriti. Obavio je neke
pozive i preselili smo se u ono skladište u Lawlervilleu i počeli smišljati
plan. Trebo nam je novac, i to brzo. Dunc je konto da je najbolji način da ga
dobije taj da preproda kopiju onog popisa. Puno bi ljudi odavde do D. C.-ja
zanimao popis ispravnih murjaka i njihovih doušnika.«
»Znači, tada si otela kćer i sestru.«
U usporedbi s Tininim lošim odlukama moje su izgledale kao sitne
greške u rasuđivanju. Bila sam tamo i vidjela neposredne posljedice. Trag
loših tipova koji krvare. Knox na podu s Naomi i Way. Nash, junački
naslonjen na zid, u ruci je imao pištolj, a rame mu je krvarilo. Izgledao je
iscrpljeno i bijesno. Srce mi je jadno zatapkalo.
»To je još jedna usrana gužva u koju me ta pizda uvukla. Nikada to
nije trebalo bit nešto s otmicom, znaš? Trebo ih je samo malo zaplašiti.
Navabiti da ispljunu popis. Potom bismo ih poslali da pođu svojim putem.
Ali neeee, morao je to odradit na svoj način. Dunc je bio kreten, ali nije bio
glup. Znao je bit podlo pametan kada je htio, ali bio je impulzivan. Jednog
bi trena planiro neku pljačku, a sljedećeg bi odsutno igro videoigre do četiri
ujutro.«
»Pa kad ste se vas dvoje osamostalili, tko je radio s njim? One noći
kada si uhićena u skladištu je bilo muškaraca. Jesu li bili Anthonyjevi?
Drugi članovi obitelji? Prijatelji?«
Tome služe prijatelji. Naomine riječi od ranije jutros ponovno su mi
isplivale na površinu. Nitko nije uistinu sam na ovom svijetu. Uvijek postoji
netko kome se osoba može okrenuti kada joj zatreba pomoć.
»O. Kao, poznati suučesnici, je l’ da? Kupim svu tu murjačku spiku
gledajući NCIS i ta sranja, za slučaj da mi načelnik Morgan ikada dođe u
posjet«, ponosno je rekla.
Pitala sam se kako bi se Nash osjećao da zna da je Tina Witt divljački
zatelebana u njega. Također sam se pitala bi li to značilo da je nikada ne bi
posjetio u zatvoru,
»Da. Poznati suučesnici«, složila sam se.
»Čula sam da ih je većinu ščepala murja«, rekla je Tina.
 »Većinu, ali ne sve. Netko mu je morao pomoći da pobjegne.«
»Bilo je par mrcina koje su radile za njega u ilegalnoj autoradionici.
Onda, bio je tu i Tip s Tetovažama na Licu i Bucmasti Lik s Kozjom
Bradicom. Taj je lik mogao u manje od deset minuta pojest sendvič od
trideset centimetara. Bili su Duncovi kompe iz srednje, prije nego što se
ispiso. Svi su otprilike u isto vrijeme počeli radit za starog, ali prvo su bili
Duncovi prijatelji.«
Savjesno sam zapisivala bilješke i nadala se da će opisi biti dovoljni da
me odvedu u nekom smjeru.
»Možeš li se još nekoga sjetiti?«
Napućila je usne i ugasila cigaretu. »Imao je tipa kojeg nikada nisam
upoznala. Tipa s Jednokratnim Mobitelima. Mislim da nisu bili kompe.
Barem nisu pričali kao da jesu. Ali on je taj kojeg je Dunc nazvo kada smo
se morali prokleto pokupit odavde jer je glupan upuco načelnika Morgana.«
»Kako je Tip s Jednokratnim Mobitelima pomogao?« pitala sam.
Tina je slegnula ramenima. »Ne znam. Bila sam previše zauzeta
vikanjem na Dunca da je glupan, pa nisam obraćala pozornost.«
Zatvorila sam bilježnicu i pospremila je u džep jakne. »Još jedno
pitanje. Zbog čega je Duncan počeo od načelnika Morgana?«
Tina je slegnula ramenima. »Možda jer sam jednog dana spomenula
kol’ko dobro načelnikovo dupe izgleda ili to što sam mu rekla da mi
načelnik nije nanio nepravdu kao svaki drugi jebeni stanovnik
Knockemouta. Nikada me nije pogledo ko da sam nitko.«
Oko prstiju je vrtjela pramen slamnate kose. Za otmicu je odrezala i
obojila kosu da izgleda više kao sestrina. Sada joj se na razdjeljku vidio
sijedi korijen i očajnički joj je trebala duboka regeneracija.
»Dakako, možda su Duncanu za oko zapele dvije zvjezdice pored
njegova imena.«
Suspregnula sam poriv da zabubnjam prstima po stolu. »Je li rekao
zašto su mu te zvjezdice važne?«
Tina je slegnula ramenima. »Ne znam. Morat ćeš pitat Dunca.«
 »Pa, hvala ti na vremenu, Tina«, rekla sam i ustala.
»Zahvaljujući tom idiotu vrijeme je sve što imam. Ako ga pronađeš,
reci mu da sam te ja poslala.«

Zakoračila sam na vedro jesenje sunce osjećajući se kao i uvijek kada

bili izašla iz zatvora. Kao da mi treba tuš.
No barem sam ovaj put napokon imala nekoliko tragova koje mogu
cimnuti.
Zadržala sam dah dok sam provjeravala mobitel. Nije bilo nikakvih
poruka ni propuštenih poziva od Nasha. Otpuhnula sam jako i nazvala ured
dok sam prelazila parkiralište ostavljajući za sobom žicu i visoke ograde.
Moja najdraža istraživačica Zelda javila se nakon što je drugi put
odzvonilo. »Halooo?«
»Hej, ja sam. Trebaš mi iskopati sve što možeš o poznatim
suučesnicima Duncana Huga. Usredotoči se na one koje poznaje najduže.
Osobito nekoga s tetovažama na licu i nekoga tko je malo krupniji.«
Čula sam kako šuška vrećica čipsa.
»Odmah«, rekla je Zelda, glasno mi hrskajući u uho. »Kako život u
Knockemupu? Jesi već spremna vrišteći otrčati do najbližeg
metropolitanskog područja?«
»Knockemoutu«, ispravila sam je zaputivši se u smjeru svojeg vozila.
»Kako god. Hej, jesi čula za Lewa?«
Stala sam nasred parkirališta. »Što s njim?«
»Od sutra se vraća na posao u uredu.«
»Dobro mu je?« pitala sam.
»U redu je. Rekao je da će biti potrebno više od slomljenog dupeta da
ga obori. Uostalom, Daley mu je rekla da mu je bolje da se sa svojim
razbijenim dupetom vrati na posao ako želi nastaviti zarađivati.«
 Pričekala sam da osjetim olakšanje, ali zadržao se samo osjećaj
krivice.
 Dvadeset

Ispovijesti u autu

Nash

D o trenutka kada sam stigao do postaje još sam bio bijesan zbog
zasjede na doručku. Nisam znao na koga sam se više ljutio: na
Luciana jer se petljao, Knoxa jer je bio tvrdoglavi šupak ili na Linu jer je
još nešto tajila, a ja sam s njom bio isključivo iskren.
Poslala mi je tri poruke da želi razgovarati. Pretpostavljao sam da je
bila zabrinuta za to što mi je Lucian rekao. Trenutno sam bio raspoložen da
je pustim neka se brine.
Hi je možda ovaj burni unutarnji gnjev bio usmjeren prema meni.
U ovom trenutku zapravo nije bilo važno. Svi su mi išli na živce.
»Trebao bi mi govoriti gdje ćeš biti, Morgane.« Okrenuo sam se i
zatekao saveznog šerifa jednako naživcirana izgleda kako po pločniku tutnji
prema sporednom ulazu u postaju.
Nisam bio raspoložen. »Već sam bijesan na dva šupka koja su me
jutros izvukla iz kreveta. Da sam na tvojem mjestu? Ne bih se žurio na taj
popis dodati svoje ime.«
»Gle, seronjo. Ni ja nisam sretan zbog ovog zadatka. Misliš da mi se
sviđa kampirati na nekom teritoriju gdje je glavni događaj dvoboj bendža iz
Oslobađanja i čuvati tvoja nezahvalna leđa od neke prijetnje koja
vjerojatno uopće ne postoji?« Nolan se obrecnuo zauzvrat.
 »Ajme, oprosti što ti je dosadno, Grahame. Želiš li bojanku i bojice?
Uzet ću ih kad ti odem kupiti zahvalnicu i jebene balone.«
Nolan je odmahnuo glavom. »Kriste, pravi si šupak. Da jučer nisam
vidio kako si riješio ono s klincima i natjerao onog pizdunskog policajca da
se upiša u gaće, pomislio bih da je to stanje trajno.«
»Aha, pa, možda je.«
Da ilustriram na što mislim, nisam mu pridržao vrata.
Odsječnim kimanjem dao sam do znanja da sam čuo rundu pozdrava
»Jutro, načelniče« dok sam išao ravno prema uredu, gdje ću moći zatvoriti
prokleta vrata pred cijelim svijetom.
Nolanu nitko ništa nije rekao kad je umarširao za mnom.
»Gdje je Piper?« pitao je Grave držeći u zraku vrećicu gurmanskih
psećih keksića iz trgovine za kućne ljubimce.
Jebemu.
Kujica je bila kod Line. Možda nisam želio prokletog psa, ali prokleto
sigurno neću dopustiti Lini da je zadrži.
»Sa susjedom je«, rekao sam.
Policajac Will Bertie zaustavio me tik pred mojim vratima. Bio je prvi
crnac kojeg sam zaposlio kao policajca kada sam postao načelnik. Blago je
govorio i ništa ga nije moglo uzdrmati. U zajednici su ga voljeli, a u odjelu
poštovali. »Imaš posjetitelja, načelniče. Čeka te u uredu«, rekao je.
»Hvala, Wille«, rekao sam pokušavajući prigušiti svoju razdraženost.
Činilo se da svijet danas nije sklon tome da me ostavi na prokletom miru.
Zaputio sam se u ured i stao na mjestu ukopan kada sam primijetio
svojeg posjetitelja.
»Tata?«
»Nash. Lijepo te vidjeti.«
Duke Morgan nekoć je bio najsnažniji, najsmješniji muškarac kojeg
sam poznavao. No godine su gotovo potpuno izbrisale tog čovjeka. Nije se
moralo pomno zagledati pokraj čiste, vrećaste odjeće, uredno podrezane
kose i brade, da se uvidi istina o muškarcu u mojoj stolici za posjetitelje.
Izgledao je starije od svojih šezdeset pet godina. Koža mu je bila
ostarjela i izborana zbog godina zapostavljanja i izloženosti vremenskim
uvjetima. Bio je odveć mršav, sjenka muškarca koji me nekoć nosio na
ramenima i bez muke me bacao u potok. Ispod plavih očiju, jednake nijanse
kao i moje, bili su podočnjaci, potezi ljubičaste toliko tamne da su gotovo
izgledali kao masnice.
Prstima je nervozno opetovano slijedio šavove na hlačama. Bio je to
tik koji sam kao dijete naučio prepoznati.
Unatoč tome što sam davao sve od sebe da ga spasim, otac mi je bio
beskućnik i narkoman. Nikada mi nije postalo nimalo lakše probaviti taj
neuspjeh.
Bio sam u iskušenju da se okrenem i izađem. No baš kao što sam
prepoznavao tik, također sam prepoznavao potrebu da se suočim s lošim.
Bilo je to dio mojeg posla, dio onoga tko sam.
Otkopčao sam pojas i objesio njega i jaknu na vješalicu za kapute pa
sjeo.
Mi Morganovi nismo bili za zagrljaje, i to s pravom. Zbog godina
razočaranja i traume međusobno fizičko iskazivanje naklonosti bilo nam je
strani jezik. Oduvijek si obećavam da će to biti drukčije kada budem imao
vlastitu obitelj.
»Kako si?« pitao sam.
Duke si je odsutno protrljao mjesto između obrva. »Dobro. To je
otprilike razlog zašto sam ovdje.«
Pripremio sam se za pitanje. Za »ne« koje ću morati isporučiti. Odavno
sam mu prestao davati novac. Čistu odjeću, hranu, hotelske sobe, liječenje,
da. No rano sam naučio gdje točno lova odlazi čim je se on dočepa.
Nisam se više zbog toga ljutio. Već dugo nisam. Tata je bio to što je
bio. Nije postojalo ništa što sam mogao učiniti da to promijenim. Ni
dobivanje dobrih ocjena. Ni nastup na utakmici američkog nogometa. Ni
matura s pohvalom. I definitivno ni davanje novca.
»Odlazim na neko vrijeme«, naposljetku je rekao, rukom si trljajući
bradu.
Namrštio sam se. »Jesi u nevolji?« pitao sam već tresući računalni miš.
Namjestio sam da mi dođe obavijest kada i ako u sustavu iskoči njegovo
ime.
Odmahnuo je glavom. »Ne. Ništa takvo, sine. Ja, uh, počinjem
program rehabilitacije dolje na jugu.«
»Stvarno?«
»Aha.« Prešao je dlanovima preko koljena pa ponovno do bedara.
»Već neko vrijeme razmišljam o tome. Odnedavno ne uzimam ništa i
osjećam se prilično dobro.«
»Koliko je dugo >odnedavno<?« pitao sam.
»Tri tjedna, pet dana i devet sati.«
Trepnuo sam. »Sam?«
Kimnuo je. »Aha. Osjećao sam da je vrijeme za promjenu.«
»Dobro za tebe.« Bio sam pametniji od toga da se ponadam. No
također sam znao kakav je napor potreban da se ovisnik dovede u to stanje
uma.
»Hvala. Uglavnom, to je drukčije mjesto od onih na kojima sam bio
prije. Dolazi sa savjetovanjem, planovima medicinskog liječenja. Nakon
toga dobijem čak i socijalnog radnika da mi pomaže. Imaju program
podrške za pacijente koji izađu s liječenja, program zapošljavanja.«
»Zvuči kao da ima potencijala«, rekao sam.
Nisam bio optimističan. Ne u vezi njega i ne u vezi rehabilitacije.
Previše razočaranja tijekom godina. Naučio sam da je gajenje očekivanja
kada je on u pitanju samo garancija vlastitog razočaranja. Stoga sam ga
namjerno uvijek dočekivao tamo gdje je bio, ne tamo gdje sam želio da
bude. Ne tamo gdje je nekoć bio.
 To mi je pomagalo i u poslu. U odnošenju prema žrtvama i
osumnjičenima s poštovanjem, ne s osudom. Unatoč činjenici što se
pretvorio u toksičnu očinsku figuru, Duke Morgan činio me boljim
murjakom. I na tome sam bio zahvalan.
»Trebaš li nešto prije nego što odeš?«
Polako je odmahnuo glavom. »Ne, ne. Skroz sam spreman. Tu mi je
autobusna karta«, rekao je i potapšao prednji džep. »Odlazim ovog
popodneva.«
»Nadam se da će ti iskustvo biti dobro«, rekao sam i stvarno to mislio.
»Bit će.« Posegnuo je u isti džep i izvukao posjetnicu. »Evo broja i
adrese ustanove. Prvih nekoliko tjedana ograničit će pozive na hitne
slučajeve, ali možeš slati pisma... ako želiš.«
Stavio je posjetnicu licem prema gore i gurnuo je prema meni.
Podigao sam posjetnicu, pogledao je, pa je stavio u džep. »Hvala,
tata.«
»Pa, bit će najbolje da krenem«, rekao je i ustao. »Moram se vidjeti s
tvojim bratom prije nego što krenem na put.«
Ustao sam. »Otpratit ću te.«
»Nema potrebe. Ne želim te sramotiti pred tvojim odjelom.«
»Ne sramotiš me, tata.«
»Možda za nekoliko mjeseci neću.«
Nisam znao što bih s time. Stoga sam mu pljesnuo rame i stisnuo ga.
»Dobro zarastaš?« pitao je.
»Aha. Trebat će više od nekoliko metaka da me obori«, rekao sam uz
glumljeno samopouzdanje.
»Neke je stvari teže preboljeti od drugih« inzistirao je, a te plave oči
prikovale su se za moje.
»Neke stvari jest«, složio sam se.
 Rupe od metaka i slomljena srca.
»Nisam bio dobar prema tebi i tvojem bratu.«
»Tata, ne moramo ovo raditi. Razumijem zašto su se stvari odvile tako
kako jesu.«
»Samo žalim što nisam nastavio pokušavati gledati prema svjetlu
umjesto što sam potonuo u tamu«, rekao je. »Čovjek može naučiti živjeti u
toj tami, ali nije to nikakav život.«

Sljedećih sat vremena proveo sam pregledavajući izvješća o

slučajevima, zahtjeve za slobodne dane te budžete, ali očeve riječi
odjekivale su mi mislima.
Možda je tama bila prazno, besmisleno postojanje, ali svjetlost je ono
što te moglo opeci. Trebalo mi je nešto od Line što ona, činilo se, nije bila
voljna dati. Nešto što je meni bilo nasušno poput kisika. Iskrenost.
Svakako, podijelila je nešto, tu i tamo. No to što je podijelila bilo je
osjenčano i izvrnuto da ispriča priču kakvu je htjela. Prema njezinoj je
verziji slučajno naišla na Luciana i vodili su dobronamjeran razgovor. Nije
mi rekla da ju je moj najstariji prijatelj slijedio i prijetio joj zbog vremena
koje provodi sa mnom.
Bio sam gotovo jednako bijesan zbog činjenice da se odlučila s time
nositi sama kao i zbog Lucianovih previše zaštitničkih, idiotskih postupaka.
No unatoč činjenici da sam definitivno znao da mi Lina nije govorila
cijelu istinu, osjećao sam nešto što nisam mogao identificirati, nešto
prokleto slično potrebi. A vaga neće biti u ravnoteži dok i ja njoj ne budem
bio potreban.
Bilo je to nešto što Lina Solavita nije bila programirana osjećati.
Nešto što nisam bio spreman ispuniti. Tko bi me trebao u ovom stanju?
Bio sam u jebenom kaosu.
Prokletstvo, upravo sam si krivo slovkao ime pri potpisivanju zahtjeva
za dane godišnjeg.
 »Jebemu«, promrmljao sam i odgurnuo se od stola.
Bio sam previše na iglama da bih se skrivao od svijeta. Morao sam
učiniti nešto što se činilo produktivno.
Zgrabio sam jaknu i pojas s kuke pa krenuo prema zajedničkom uredu.
»Idem van«, rekao sam prostoriji općenito. »Donijet ću ručak iz
Dinina restorana ako mi pošaljete poruke s narudžbama. Ja častim.«
Zatreperilo je uzbuđenje koje su svi murjaci osjećali pri pomisli na
besplatnu hranu.
Zastao sam kod Nolanova stola. »Jesi za vožnju?«
»Ovisi. Hoćeš me odvesti u šumu i ostaviti me na milost i nemilost
bendža?«
»Vjerojatno ne danas. Razmišljam da odem u posjet zatvorenici.«
»Idem po kaput.«

»Otkud to predomišljanje?« pitao je Nolan kada sam se uključio na

autocestu.
»Možda sam samo htio spasiti okoliš time da se vozimo zajedno.«
»Ili si možda raspoložen za čavrljanje s Tinom Witt i ne želiš nikoga
od svojih policajaca uvaliti u nevolju s federalcima.«
»Nisi toliko glup kao što izgledaš zbog tih brkova«, rekao sam.
»Moja žena - bivša žena - baš je voljela Top Gun«, rekao je i jednim
prstom i palcem prešao po brcima.
»Što sve radimo radi žena.«
»Kad smo već kod toga...«
»Ako spomeneš Linino ime, ostavit ću te u šumi«, upozorio sam.
»Primljeno na znanje. Što je s njezinom prijateljicom? Plavokosom
knjižničarkom?«
»Sloane?« pitao sam.
 »Slobodna je?«
Pomislio sam na Luciana jutros za doručkom. Licem mi se proširio
spori, osvetnički osmijeh. »Trebao bi je pozvati van.«
Vozili smo se u tišini dok se nisam isključio na izlazu prema zatvoru.
»Oni klinci od jučer«, rekao je Nolan. »Nagovorio si menadžera da ne
podnese prijavu.«
»Jesam.«
»Zatim si smlavio Policajca Pizduna.«
»Vrti li se u tom svemu neka poanta, Grahame?«
Slegnuo je ramenima. »Samo kažem da nisi užasan u svojem poslu.
Neki lokalni predstavnici zakona klincima bi pod nos gurnuli pravilnik, a
policajcu progledali kroz prste.«
»Moj je grad vidio dovoljno tog vodstva u stilu momaka starog kova.
Zaslužuju više.«
»Valjda si pametniji nego što izgledaš zbog tih rupa od metaka.«

Kazneno-popravna ustanova za žene Bannion bila je tipičan zatvor

srednje razine osiguranja. Usred ničega, bila je okružena visokim
ogradama, kilometrima bodljikave žice te stražarskim tornjevima.
»Hoćeš otrčati i izlajati se o ovome federalcima?« pitao sam i skrenuo
na parkirno mjesto blizu ulaza.
»Valjda ovisi o tome kako će se ovo odviti.« Nolan je otkopčao
sigurnosni pojas. »Ulazim.«
»Imat ćeš manje problema ako ne budeš znao što radim tamo unutra.«
»Nemam što raditi osim da se pitam koliko šupaka stoji u redu
pokušavajući se uvaliti mojoj bivšoj otkako se preselila u D. C. i čekam da
te neki nisko rangirani kriminalac opet zamoli za ples. Ulazim.«
»Kako hoćeš.«
»Jesi li već izvukao nešto korisno iz nje?« pitao je.
 »Ne znam. Ovo mi je prvi posjet.«
Dobacio mi je pogled. »Čini se da Rasni Dobrica ozbiljno shvaća
naredbe.«
»Stvarno sam se nadao da će taj nadimak izumrijeti.«
»Nije izgledno. Ali, ozbiljno, Idlerica ti kaže da pustiš neka se za to
pobrinu velike cure i dečki, a ti ništa ne poduzmeš? Da sam na tvojem
mjestu, prokleto bih sigurno vodio vlastitu istragu. Dovraga, to su lokalni
igrači. Izglednije je da će pričati s tobom nego s gomilom federalaca.«
»Kad smo već kod toga«, rekao sam i naglašeno pogledao službeno
odijelo njegova odjela. »Makni sako i kravatu.«
Nolan je upravo bacio sako između sjedala i sukao je rukave kad je iz
zatvora i na parkiralište išetala brineta s dugačkim nogama.
»Mora da se jebeno šališ.«
»No, no, no. Izgleda kao da se istražiteljica Solavita ipak nečim bavi«,
naglas je razmišljao moj putnik. »Kolike su šanse...«
»Nula naprema milijun«, rekao sam dok sam zurio u njezin odraz u
retrovizoru. Gledao sam kako prekida poziv na mobitelu i ulazi u auto.
Prisjetio sam se Linine posljednje poruke na svojem mobitelu.
»Nećeš je uhvatiti na djelu?« pitao je Nolan.
»Ne, ne«, rekao sam dok su mi se palčevi micali po zaslonu.
Ja: Ručak zvuči dobro. Nađemo se kod Dine za deset?
Mobitel mi je zazvonio nekoliko trenutaka kasnije. Lina.
»Hej«, rekao sam boreći se da mi ton ostane ravnodušan.
»Bok«, rekla je Lina.
»Može kod Dine za deset minuta?« pitao sam, sasvim svjestan da ne
može. Nolan se na suvozačkom sjedalu zasmijuckao.
»Zapravo sam vani i obavljam nešto. Mogu li se naći s tobom za sat
vremena?«
 Lagala mi je u lice... pa, u uho. Tlak mi je skočio. »Mislim da tada
neću biti slobodan«, lagao sam. »Što to obavljaš?«
»O, znaš, ono što se tipično obavlja. Namirnice. Ljekarna.«
Posjet ženskom zatvoru.
»Kako je jutros prošao doručak?« pitala je mijenjajući temu.
»Doručak je bio dobar«, lagao sam. »Je li Piper s gospođom Tweedy?«
»Aha. Mora odspavati na kauču gospođe Tweedy da se oporavi od
pesokave.«
Ta je žena mojeg psa odvela na poslasticu, a sada mi laže. Lina
Solavita izluđivala me.
»Hej, slušaj. Ako nisi već bila do ljekarne, bi li mi mogla uzeti bočicu
ibuprofena?« pitao sam.
Kasnije ćemo ga oboje trebati.
»Naravno! Mogu. Nema problema. Je li sve u redu?« Zvučala je
nervozno. Dobro.
»Aha. Dobro. Moram otići raditi murjačke stvari. Vidimo se kasnije.«
Prekinuo sam.
Trideset sekundi kasnije Charger boje trešnje projurio je pored nas pa
izletio s parkirališta uz cviljenje guma.
Izašao sam i zalupio vratima snažnije nego što je bilo potrebno.
Nolan je izašao i lagano potrčao da me sustigne.
»To je bilo hladno, prijatelju«, rekao je, uz tek natruhu naslađivanja.
Zagunđao sam stiskajuči gumb interfona pored glavnog ureda.
Kada su se teška vrata uz zujanje otvorila, zakoračili smo u blistavo
čisto predvorje. Stražari su nam mahnuli da prođemo kroz detektor metala
te nas usmjerili prema recepciji koja se nalazila iza zaštitnog stakla. Bio
sam i ranije ovdje, radi saslušavanja i razgovora, ali ovaj je put bilo osobno.
 »Pa, pozdrav, gospodo. Što vas danas dovodi u moju finu ustanovu?«
Minnie je radila za šalterom u ovom zatvoru koliko mi sjećanje seže.
Zadnjih pet godina prijeti da će otići u mirovinu, ali tvrdi da njezin brak to
ne bi preživio.
Istina je da bi se zatvor vjerojatno raspao bez nje. Bila je poput bake i
zatvorenicama, i posjetiteljima, i predstavnicima zakona.
Pokazao sam svoju značku. »Lijepo te opet vidjeti, Minnie. Moram
vidjeti popis svila posjetitelja koje je imala Tina Witt.«
»Gospođica Witt danas je baš popularna«, rekla je Minnie i dobacila
nam pogled. »Dajte da razgovaram sa šeficom, pa ću vidjeti što vam mogu
nabaviti.«
 Dvadeset jedan

Kreće nizbrdo

Nash

P ristojno sam pokucao na Linina vrata i čekao.

Napokon su se vrata malko otvorila i njezina je glava provirila
prema meni pa se nasmiješila i raširila vrata. »Hej. Upravo sam se kupala.«
Progurao sam se pored nje i zakoračio unutra.
»Uh, samo uđi«, rekla je; zvučala je zbunjeno. Nije nosila ništa osim
ručnika i para čupavih japanki. Koža joj je blistala od kapljica vode. Morao
sam odvratiti pogled jer si nisam vjerovao. Osjećao sam se kao vulkan koji
je spreman eksplodirati. Izdaja i potreba. Te dvije oprečne sile miješale su
mi se u krvi, potpirujući potrebu za eksplozijom.
Nisam trebao doći dok sam ovako napet.
»Ibuprofen ti je na radnoj površini«, rekla je Lina, a glas joj je sada bio
oprezniji.
Za oko mi je zapela kutija dokumenata. Bila je otvorena, a oko nje su
papiri bili poslagani u uredne hrpe.
Krenuo sam prema tome.
»Nash. Čekaj!«
Dostigla me taman kada sam podigao prvi fascikl. Prednja strana
njezina tijela susrela se s mojim leđima dok je posezala oko mene, no
otresao sam je i otvorio ga. Utroba mi se zgrčila. Upio sam to kao što bih
postupio i s udarcem.
»Mogu objasniti«, tiho je rekla.
Tresnuo sam fascikl na stol - u mene je zurilo lice Duncana Huga.
»Pričaj. Odmah.«
»Nash.«
»Možeš početi s time što si radila danas u posjetu Tini Witt u zatvoru.
Ili bi možda trebala početi od toga zašto ti je među dokumentacijom tip koji
je pucao u mene. Izbor je na tebi.« Želio sam hladnoću, tamu. No otključala
je nešto u meni i umjesto ništavila na koje sam naviknuo, izgarao sam, živ
od gnjeva.
Prkosno je prekrižila ruke na prsima. »To nema nikakve veze s
tobom.«
Krivi potez.
»Nemoj mi jebeno lagati, Angelina. Ovo ima svake veze sa mnom. I ne
odlazim dok mi ne kažeš zašto.«
»Je li ovo ispitivanje, načelniče? Treba li mi odvjetnik?«
Pogled mi je bio čvrst, nepopustljiv. »Ti meni reci«, rekao sam. Žudio
sam za svađom. Trebala mi je više nego sljedeći udisaj.
Susrela je moj pogled s mojim bijesnim pogledom.
Pokleknuo sam pred potrebom i omotao joj prste oko lakta. Mrzeći
svoju reakciju na dodir njene kože pod svojim dlanom, izvukao sam stolicu
i gurnuo je na nju. »Sjedni. Pričaj.«
Brada joj se prkosno podigla.
»Ako sljedeće riječi ne budu objašnjenje zašto jebeno posjećuješ Tinu
Witt i tražiš Duncana Huga, kunem se Bogom da ću te ovog trena odvući u
postaju pa možeš ostatak noći sjediti u ćeliji samo u tom ručniku.«
»Praviš strku ni oko...«
»Vjerovao sam ti, Angelina. Otvorio sam ti se, a ti si me izigrala.«
 Vidio sam kako se lecnula prije nego što je izraz zagladila uvrijeđenim
bijesom. »Nisam te izigrala. Žao mi je ako su ti osjećaji povrijeđeni. Nije
mi to bila namjera.«
»Bože, gora si u ispričavanju od Knoxa«, primijetio sam.
»Samo radim svoj posao! To nije zločin.«
Tresnuo sam rukom o stol. »Prokletstvo! Zašto tražiš Huga?«
Trebala se bojati, ali nije. Izgledala je kao da je spremna odalamiti me.
»Što tražiš, radi čega si došla ovamo? Radi čega si mi se umiljavala i
ispitivala me o pucnjavi? Radi čega si mi došla u krevet dok sam ti pričao o
jebenim napadajima panike i gubitku pamćenja?«
»Htjet ćeš to povući«, rekla je, ledeno smireno.
»Nemoj mi trenutno pokušavati govoriti što mogu i što ne mogu, Lina.
Dan mi je bio dugačak i zbog tebe je još duži.«
»Planirala sam ti reći.«
Odmjerio sam je od glave do pete tjerajući se snagom volje ne reagirati
na činjenicu kako joj se prsa nadimaju uz svaki udisaj. »Tako ćeš ovo
odigrati?«
»Ne odigravam. Zato sam ti danas slala poruke, kretenu.«
»O, znači nisi bila zabrinuta da će me Lucian istinom zatrovati protiv
tebe?«
»Nije znao istinu. A ja sam glupo osjećala da bih ja trebala biti ta koja
će ti reći.«
Gurnuo sam papir s licem Duncana Huga prema njoj. »Pričaj.
Odmah.«
Šutjela je. Praktički sam je mogao čuti kako kalkulira koje su joj
mogućnosti.
»Kako hoćeš.« Krenuo sam brzo, da ne vidi što slijedi. Nisko sam
spustio rame, omotao joj zdravu ruku oko struka pa je prebacio preko
ramena. Krznene papuče poletjele su u suprotnim smjerovima.
 »Nash!«
»Dao sam ti izbor da to učinimo ovdje«, rekao sam dok sam kretao
prema vratima.
»Da se nisi usudio!« kriknula je. Opirala se, pa sam joj jednom rukom
poklopio dupe, da je umirim. Drugom rukom stisnuo sam joj golo bedro.
Istog mi se trena ukrutio, a to me još više razbjesnilo. No kurac kao da nije
mario za stvari kao što je izdaja.
Stigao sam skroz do vrata prije nego što sam čuo što sam želio. »U
redu! Isuse. Pobjeđuješ, gigantski seronjo.«
»Kako su otkucaji srca?« pitao sam je. Jedva sam izbjegao udarac koji
je usmjerila prema mojem međunožju.
»Kunem se Bogom da ću te natjerati da propjevaš u sopranu«, rekla je
kroz ono što je zvučalo kao stisnuti zubi.
Ponovno sam se zaputio prema vratima. »Morat ćeš se voziti odostraga
i definitivno ću ti morati staviti lisice«, razgovorljivo sam rekao. »Nadam se
da će taj ručnik ostati na mjestu. Vjerojatno će se baš brzo pročuti. Ne
mogu obećati da ti se slika s uhićenja neće pojaviti u novinama.«
»U redu! Zaboga!« Klonula je uz mene. »Samo me spusti i sve ću ti
reći.«
»To je sve što sam htio, Anđele.«
Pognuo sam se u struku i pustio je da mi klizne s ramena dok joj
stopala nisu dodirnula pod.
Ručnik sada jedva da se nekako držao. Jedan dobar udisaj ili moje
najmanje povlačenje i bio bi joj oko gležnjeva. Oči koje su joj svjetlucale
vatrom nisu nimalo pomogle smanjivanju napetosti koja mi je rasla u
jajima. »Jebemu. Idi obuci ogrtač«, naredio sam svrnuvši pogled.
Okrenula se na peti i otutnjala prema spavaćoj sobi.
»Ako ti bude trebalo dulje od trideset sekundi, dolazim za tobom«,
doviknuo sam za njom.
 Vratio sam pogled prema njoj taman da vidim kako je preko ramena
podigla srednjak.
Tijekom tih dvadeset osam sekundi, koliko joj je trebalo da se ponovno
pojavi, maštao sam o tome kako marširam u tu sobu, prikivam je za krevet i
bacam ručnik na pod.
Ogrtač nije bio mnogo bolji od ručnika. Pokrivao je više kože, no
svilena tkanina nije činila prokleto ništa da sakrije te drske bradavice koje
su preklinjale za moju pažnju.
Dok joj je iz očiju sijevalo, vratila se do stola i sjela.
Sjeo sam na stolicu pored nje i podigao Hugov fascikl. »Pričaj.«
»Pitaš li me to u službenom svojstvu?«
»Prokleto te sigurno ne pitam kao prijateljicu. Koliko si puta posjetila
Tinu Witt? Imaj na umu da imam njezin popis posjetitelja, pa se ne trudi
lagati.«
Otpuhnula je kroz zube. »Tri.«
»O čemu ste vas dvije pričale?«
»Pokušavala sam dobiti informacije o lokaciji Duncana Huga«, rekla
je ciglenom zidu ispred sebe.
S hrpe sam podigao još jedan fascikl i otvorio ga. Posegnula je za
njim, ali odmaknuo sam ga.
»Ne možeš to gledati bez naloga«, inzistirala je.
Podigao sam obrvu. »Želiš da odem po njega? Jer hoću. Možda mi čak
pomogne tvoj stari kompa, savezni šerif Graham. Nije bio ništa sretniji od
mene kada je vidio tvoje ime na tom popisu posjetitelja. Zapravo, zašto se
nas troje ne bismo našli dolje u postaji da raščistimo sve ovo dok sudac
odobrava nalog?«
»Prokletstvo, Nash!«
»Zašto tražiš Huga?«
»Ne tražim njega. Tražim nešto što je uzeo«, rekla je.
 Naslonio sam se na sjedalu. »Slušam.«
Pogled kojim me ošinula nekoga s tanjom kožom spalio bi. »Nikada ti
neću ovo oprostiti.«
»Također, dušo. Sad pričaj.«
Gotovo sam vidio kako joj se iz ušiju diže para. »Već znaš da moja
tvrtka osigurava stvari za bogate klijente. Kada osigurana imovina bude
ukradena, istražujemo paralelno s predstavnicima zakona. Jedan naš klijent
živi u predgrađu D. C.-ja. Auto mu je ukraden nekoliko dana prije nego što
si ti upucan. Dodijeljen mi je slučaj i počela sam kopati.«
»Auto. Zbog jebenog auta loviš čovjeka koji je pokušao počiniti
ubojstvo.«
»Ti bi kao murjak radio isto.«
»Ne, ja bih štitio i služio. Ti to radiš da bi tvrtki uštedjela novac isplate
osiguranja i kako bi zaradila bonus.«
»Pretpostavljam da ne možemo svi biti junaci, zar ne?« Ispod sveg tog
leda kojim me gađala nalazila se vatra.
»Zašto misliš da je Hugo ukrao auto?«
»Proces eliminacije. U krugu od dvadeset kilometara od Hugova
skladišta došlo je do porasta slučajeva krađe auta. Isti dan ukradeno je još
šest drugih auta, dva u istom naselju u kojem je moj klijent. Svi ti auti, ili
barem njihovi dijelovi, pronađeni su u Hugovu skladištu nakon što je
pobjegao.«
»Stoga ti osvaneš u talačkoj situaciji nenaoružana, s civilkom, kako bi
pronašla jebeni auto?« Stigla je na mjesto zločina sa Sloane. Još sam je kao
na usporenoj snimci vidio kako prolazi kroz vrata. Došla je ravno do mene.
A istog trena kada je stavila ruke na mene, znao sam da sam ih želio tamo
zadržati.
Nije li to bila jebena pljuska u prokleto lice?
Bilo je službeno. Instinkti su mi nestali. Nisam pročitao dugonogu
zavodnicu s tajnama u očima.
 »Kao prvo, nisam znala da je glupi Duncan Hugo bio zagrijan za
otmice osim što je vodio ilegalne autoradionice. Ali i prije sam bila u
situacijama s visokim ulozima s predstavnicima zakona i bez njih. A da
nisam ušla u Sloanein auto, dovezla bih se tamo sama i vjerojatno se dovela
u opasnost.«
»Nisi samo došla ovamo i slučajno se našla usred Hugova kriminalnog
pohoda.«
»Krađe su se dogodile manje od sat vremena odavde. Plan je bio da
prođem kroz grad i na putu se vidim sa starim prijateljem. Kanila sam ostati
u gradu dovoljno dugo da razmijenimo novosti, a potom je sve otišlo k
vragu kada su sljedeći dan oteli Naomi i Way.«
»Zašto bih trebao tome vjerovati?« pitao sam.
»Briga me čemu vjeruješ«, obrecnula se.
»Aha, i to sam shvatio, dušo. Sve svoje izvore natjeraš da ti kažu stvari
onako kako si to obavila sa mnom?« pitao sam.
»Suptilnost ti ne pristaje, načelniče.«
Nagnuo sam se naprijed. »Vjerovao sam ti, Lina.«
Prkosno je prekrižila ruke. »Ponašaš se kao prezreni ljubavnik, a sve
što mi jesmo jest...«
»Što? Što smo mi, Angelina? Želiš reći >susjedi<? >Poznanici<?«
Pljesnuo sam fasciklom o stol, u naletu bijesa. »Znaš moju najmračniju
jebenu tajnu. Dopustila si mi da je podijelim s tobom.«
Naglo je podigla ruke u zrak. »Misliš da itko osim moje obitelji zna za
moju prošlost? Nisi jedini koji se otvorio, Nash.«
»Onda si ili hladnokrvna mustra ili smo barem bili prijatelji.«
»Bili?«
»Rekao sam ti da ne toleriram lažljivce. Sve što smo imali ili mogli
imati sada je nestalo.«
U čeljusti joj se trzao mišić.
 »Namjerno si mi lagala«, rekao sam.
»Nisam lagala. Izostavila sam dio istine.«
»Iskoristila si to što sam bio ranjiv protiv mene.«
»O, molim te«, odrezala je. »Šetala sam tvojeg psa kada sam te zatekla
na podu. Nisam ti ja dala napadaj panike.«
»Ne, ali si ga prokleto sigurno iskoristila.«
»Kako?« ispljunula je. »Jesam li te ispumpala radi tajni predstavnika
zakona? Ucjenjujem li te tvojim tajnama?«
»Možda ne. Ali osigurala si si pristup meni, mojem stanu. Počela si me
pritiskati da pričam o tome što se dogodilo te noći«, istaknuo sam spajajući
komadiće slagalice.
»Za tvoje vlastito dobro, magare. Ako želiš to zauvijek blokirati, ne
tiče me se. Ali samo ćeš i dalje završavati na podu ako naposljetku to ne
riješiš.«
Odmahnuo sam glavom. »Imam vlastiti predosjećaj. Mislim da je
jedini razlog zašto si se pretvarala da te briga taj što si mislila da možeš
nešto izvući iz mene. Nešto što bi te odvelo Hugu i tom prokletom autu.«
Podigao sam još jedan fascikl i otvorio ga, no pogled mi je počivao na njoj.
»Kladim se da nisi mogla, a da ne baciš pogled na one dokumente koji su
mi na stolu, zar ne?«
Lice joj se pretvorilo u kamen, ali ne prije nego što sam vidio drhtaj
krivnje.
»Aha. Zato si pristala na naše male spavance. Što si više pristupa imala
meni, to si više vremena mogla provoditi kod mene.«
Lina je zurila u mene s vatrom u očima. Gorko se nasmijala. »A ja sam
mislila da je Knox šupački brat.«
»Valjda nam je to u obitelji. Odsada pa nadalje htjet ćeš se svih nas
kloniti«, upozorio sam je.
»To će biti malo nezgodno, s obzirom na to da me Knox zamolio da
mu budem u pratnji na vjenčanju«, uzvratila je.
 »Ne vjerujem ti i ne želim da budeš nigdje u blizini moje obitelji.
Nesmotrena si i iskorištavaš ljude da dobiješ što želiš. Netko će zbog tebe
nastradati.«
Problijedjela je, no brzo se oporavila.
»Brat mi je možda šupak«, nastavio sam kada nije ništa rekla. »I
možda se ne slažemo cijelo vrijeme. Ali stvarno želiš testirati njegovu
odanost natječući se sa mnom? Jer neću oklijevati da se pobrinem da
izgubiš najstarijeg prijatelja.«
»Gubi se«, rekla je šaptom.
»Nisam završio s tobom«, upozorio sam.
Tresnula je dlanom o stol. »Gubi. Se. Odmah.«
Na trenutak sam sjedio i proučavao je. »Ako mi do ušiju dođe da
opsjedaš moju obitelj radi informacija ili da ometaš službenu istragu, neću
oklijevati i bacit ću ti dupe iza rešetaka.«
Nije ništa rekla, ali je ledeno zurila u mene dok nisam ustao.
»Mislim to, Lina.«
»Idi kući, Nash. Ostavi me na miru.«
Izašao sam, ali samo jer me pri pogledu na nju boljelo u prsima. Kao
da je uspjela nanijeti više štete nego ona dva metka koja sam popio.
Kada sam otvorio vrata, Piper me nije čekala. Bila je ispod stola,
gledala me kao da je sve to nekako moja krivica.
 Dvadeset dva

Obračun na nogometu

Lina

Naomi: Hitni sastanak zaklade svatovskih mozgova. Mogu li sutra

ujutro svi doći na Waylayinu nogometnu utakmicu?
Stef: Zašto ne može igrati večernji sport? Ova subotnja rana jutra
ometaju mi noćni društveni život petkom.
Naomi: Koji društveni život? Još nisi pozvao Jera van. *emoji kokoši*
Stef: Nitko ne voli bridezille, Witty.
Sloane: Mogu doći, dokle god u čašama budemo skrivali Bloody
Maryje.
Ja: Žao mi je, ljudi. Ne mogu doći.
Naomi: *namršteno lice* Lina, bila si prezauzeta za ručak i ovaj
tjedan ipak nisi išla u kupovinu haljina za djeveruše. Bojim se da ću morati
primijeniti svoj vladarski vjenčani položaj i inzistirati da nam se pridružiš...
Jedino ako stvarno radiš nešto važnije od rasprave o odjeći pratnje na
vjenčanju i o tradicionalnoj svadbenoj torti versus stolu sa slasticama.
Onda skroz razumijem i trebala bih zaboraviti da sam pokušala išta
zahtijevati od tebe.
Stef: Oprosti Witty. Dodijeljena joj je nagrada za cjeloživotno
postignuće u udovoljavanju ljudima.
 Sloane: Mogu potvrditi da Lina sinoć, kada smo u isto vrijeme
podizale narudžbu u Dininu restoranu, nije imala planove za subotu ujutro.
Naomi: Službeno je. Lina nas izbjegava.
Stef: Hajdemo je oteti i saznati zašto. Čekajte. Prerano je za šale o
otmici?
Ja: O, OVU subotu. Mislila sam da misliš na neku drugu subotu. Tko
još dolazi?
Sloane: Podržavam ovo pitanje. Dosta mi je nailaziti na Visokog,
Mračnog i Nadrkanog.
Stef: Misli na Grešnog Taticu u Odijelu.
Naomi: Moji roditelji, Liza J. i Knox će biti tamo. Nitko drugi od
obitelji ili prijatelja nije na popisu.
Ja: Pretpostavljam da mogu doći. Dokle god se niste šalili oko Bloody
Maryja.

»Ovo lišće«, zagrmio je tatin glas iz zvučnika u mojem terencu.

»Nikad prije nisam vidio ovoliko boja. Trebala bi doletjeti gore za vikend i
baciti pogled.«
Skrenula sam na šljunčano parkiralište nogometnog terena i miljela
kroz gužvu igračica i obitelji.
»Jesen je i ovdje u punom zamahu«, rekla sam mu. »Nikada nećeš
pogoditi što upravo radim.«
»Osvajaš nagradu na poslu? Ne, čekaj. Ideš na tečaj klasičnih plesova?
O! Znam, jedeš sushi dok rezerviraš avionsku kartu kući kako bi me
iznenadila za rođendan?«
Lecnula sam se.
»Dobri pokušaji, ali ne. Idem na dječju nogometnu utakmicu.«
»Ma da?«
 »Kladim se da ti ne nedostaju ona subotnja rana jutra na hladnoći«,
vedro sam rekla. Gledala sam kako peteročlana obitelj, zamotana u slojeve
odjeće, trči prema terenu.
Tata oduvijek voli nogomet. Zalagao se da lokalni sportski bar u našem
naselju prikazuje nogometne utakmice iz Ujedinjenog Kraljevstva puno
prije nego što je David Beckham ijednom zlatnom kopačkom stupio u
Ameriku. Njegova ljubav prema tom sportu bila je razlog zašto sam kao
mala počela igrati. Satima smo ponavljali vježbe u stražnjem dvorištu.
Svaku moju suigračicu znao je poimence te je bio onaj tata u ekipi koji bi se
pobrinuo da svi sigurno stignu kući s utakmica ili treninga.
»Nesreća« je na sve nas drukčije utjecala.
Mama je lepršala oko mene, uvjerena da sam na jedan otkucaj srca od
smrti.
Moj povratak »normali« trajao je toliko dugo da više nisam imala
mjesto kojem pripadam. Stoga sam svu energiju usmjerila tome da uhvatim
korak u akademskom smislu, s ciljem da negdje drugdje počnem ispočetka.
A što se tiče tate, nikada ga više nisam vidjela da gleda ijednu
nogometnu utakmicu.
»Čini se da se ovdje društveni događaji često uparuju s dječjim
sportskim događajima. Moj prijatelj Knox pitao me da mu budem u pratnji
na vjenčanju, pa se nalazim s mladenkom kako bismo uz aut-liniju
razgovarale o torti.«
»Vjenčanje? Koliko dugo planiraš ostati tamo?«
»Nisam sigurna. Ovaj projekt na koji su me stavili na poslu stvarno se
odužio.«
»Pa, ako ti ne možeš k nama, uvijek možemo mi k tebi.«
»Zasad sve visi u zraku, no mogla bih se uskoro zaputiti kući. Javit ću
vam.«
»Jesi li dobro? Zvučiš malo potišteno.«
»Dobro sam«, rekla sam, nevoljka uroniti u razloge zašto sam
posljednjih nekoliko dana provela njišući se od ljutnje do tuge. »Moram ići.
Izgleda da će utakmica početi.«
»U redu, zlato. O, i još nešto. Mama bi me ubila da ne pitam. Je li sve
u redu sa srčekom?«
»Sve je u redu«, rekla sam potiskujući svoju razdraženost u kutiju s
ljutnjom i tugom.
Moje je srce pretrpjelo samo nekoliko emocionalnih udaraca ranjenog,
bijesnog predstavnika zakona.
»Volim te, tata.«
»Volim i ja tebe, Leens.«
Prekinula sam poziv i zavalila se na svoje grijano sjedalo. Preventivno
sam ga nazvala da za danas to maknem s popisa. Konstantno sam održavala
ravnotežu između toga da roditelje uvjeravam kako sam živa i sposobna
brinuti se o sebi i toga da si istovremeno dajem pravu slobodu da budem
neovisna odrasla osoba.
Imati roditelje koji me previše vole nije bilo nešto što sam mogla
prihvaćati zdravo za gotovo, ali također nije bilo nešto čime sam bila
oduševljena.
Nevoljko sam izašla iz auta i zaputila se prema terenu pregledavajući
gomilu da vidim je li tamo muškarac za kojeg sam se nadala da ga više
nikada neću vidjeti.
Otkako mi je prijetio da će me uhititi, uspješno sam izbjegavala Nasha.
Moja istražiteljska ekipa tražila je Hugove poznate suučesnike i držala oko
na dražbama starinskih auta. Još sam križala zemljišta sa svojeg popisa. U
slobodno vrijeme uspjela sam preživjeti još jedan trening s gospođom
Tweedy te sam na poslu bila na konzultacijama u vezi drugih dviju istraga.
Nešto se moralo prelomiti i moralo se prelomiti brzo ili ću morati
učiniti nešto što nikada prije nisam napravila: odustati.
Pronašla sam Naomi i Sloane na sklopivim kamperskim stolicama uz
teren, pod dekicama.
»Evo je«, rekla je Naomi kada sam prišla. U jednoj je ruci držala
ogromnu kavu, a u drugoj papirnatu čašu. »Donijele smo ti stolicu.«
 »I alkohol«, rekla je Sloane i pružila mi nisku crvenu čašu.
»Hvala.« Primila sam ponuđeno piće te stolicu. »Gdje je Stef?«
»Ide po, citiram, >svu kavu na svijetu<. Imao je konferencijski poziv s
investitorima u Hong Kongu, o tko zna čemu«, rekla je Naomi.
»Čime se Stef bavi?« pitala sam proučavajući masu. Naomin tata i
Knox stajali su pored Wraitha, zastrašujućeg bajkera i upitnog izbora za
trenera nogometne ekipe za djevojčice. Jedine tetovaže koje su se danas
vidjele na iskusnom liscu izvirivale su mu iz ovratnika kožne jakne. Stajao
je uz teren, nogu raširenih kao da se sprema na okršaj sa suparničkim
motociklističkim klubom.
Knox se, primijetila sam, nije potrudio pozdraviti. Tek me ljutito
pogledao pa se okrenuo.
Glupi Nash i njegova velika, glupa usta.
»Nitko zapravo ne zna. On je kao Chandler iz Prijatelja«, rekla je
Naomi.
Sloane me proučavala ispod svoje kape s kićankom. Bila je crna i
slagala joj se s rukavicama. »Uvijek izgledaš kao neka opaka junakinja iz
videoigre koja je spremna razvaliti vrata ili zgrabiti seksi lika s pištoljem i
ševiti ga do besvijesti.«
Naomi je prohladni zrak poprskala finom izmaglicom kave dok sam se
ja smijala.
»Uh, hvala? Valjda.«
»Reci joj za haljinu«, inzistirala je Sloane.
»Stavili smo te u grimiz«, rekla mi je Naomi. »Izgleda bombastično.«
»Definitivno ćeš se na vjenčanju u njoj poševiti«, inzistirala je Sloane.
»Je li sve u redu s tobom?« pitala sam je.
Knjižničarka je dramatično jauknula i zabacila glavu. Što mi je pružilo
neometan pogled na Luciana Rollinsa, koji je iza nje prilazio. Kašmirski
kaput lepršao mu je na vjetru kao neki vampirski plašt. Pogled mu nije bio
prijateljski. Pogotovo ne kada je sletio na mene.
 »Uh. Treba mi seks«, objavila je, nesvjesna da je njezin zakleti
neprijatelj gotovo može čuti. »Svugdje gdje pogledam, vidim potencijalni
seks. Naomi ima taj iritantni, stalni orgazmički sjaj, a ti izgledaš kao da bi
mogla ući u bilo koju prostoriju i za manje od pet minuta otići s nekim
tipom.«
»Zašto onda njega ne ševiš iz mržnje?« pokazala sam i sve smo se
okrenule prema Lucianu, koji je u trapericama, puloveru i šilterici izgledao
kao maneken.
»Dovraga! Naomi, rekla si da ne dolazi!« Sloane je siknula.
»Nije mi rekao da dolazi. Nemam pojma zašto je ovdje«, inzistirala je.
»Taj čovjek provodi toliko vremena vrata do i po gradu da počinjem
sumnjati da ima pravi posao«, požalila se Sloane.
»Vrata do?« pitala sam.
»Izgleda da su Sloane i Lucian odrasli vrata do vrata. Sloane je svoju
kuću kupila od roditelja kada su se iselili, a Lucian je zadržao maminu
kuću«, objasnila je Naomi.
»Bogzna zašto«, promrmljala je Sloane.
»Možda je ovdje da se seksa s tobom. Kao neka mračna, seksi vila
koja ispunjava prljave želje«, zafrkavala sam.
Primijetila sam da se Knox nije potrudio pozdraviti Luciana kada mu
se ovaj pridružio. Izgleda da je bjesnoća bila zarazna.
»Radije bih u istom danu išla i ginekologu i zubaru«, rekla je Sloane.
»Uostalom, imam spoj.«
»Imaš spoj?« Naomi je pitanje viknula dovoljno glasno da se svi
muškarci okrenu i počnu zuriti u nas.
Lucian je izgledao kao da se sprema svojim užarenim pogledom
zapaliti cijeli svijet.
»Hvala, velikousta«, promrmljala je Sloane. »Da. Imam spoj.«
»Spoj ili ševu?« pitala sam normalnim glasom.
 Lucianova se šaka stisnula gnječeći čašu za van, na što je posvuda
frcnula kava.
Nacerila sam se dok je svoj mračni, opasni pogled smještao na mene.
Ups, samodopadno sam bezglasno rekla.
»Nema se tu što vidjeti«, rekla je Naomi i rukama im pokazivala iš.
Barem mislim da je to pokušavala učiniti. Bilo je teško reći jer je u objema
šakama stiskala pića. »Gledajte svoja posla, gospodo.«
Knox je zaručnici zločesto namignuo, a potom mi uputio hladan
pogled pa pozornost vratio na teren, gdje se ekipa zagrijavala.
»Ovaj, što je s tišinom i čeličnim pogledima?« pitala je Sloane.
»Samo pokušavaš promijeniti temu. S kime se ševiš?«
Sloane je pogledala preko oba ramena pa nam pokazala da se nagnemo
bliže. Kada smo okupile hrpicu zadaha votke, nasmiješila se. »Dat ću vam
trag. Ima brkove i značku.«
»Izlaziš s Nolanom? Nolanom Grahamom? Saveznim šerifom
Nolanom Grahamom?« zahtijevala sam.
»Baš je sladak«, rekla je Naomi.
»Sjajan je tip«, dodala sam.
»Vas ste dvoje hodali, zar ne? Ima li nekih znakova za upozorenje za
koje trebam znati prije nego što mu dopustim da ode po nagradu nakon
trećeg spoja?« pitala me Sloane.
»Imali smo kratku vezu prije nekoliko godina. Iskreno je dobar tip i
dobar je plesač.«
»Možda će mi biti pratnja na vjenčanju«, naglas je razmišljala Sloane.
Muškarci su ponovno zurili u nas. Bolje reći šibali nas pogledima.
Lucian je izgledao kao da ne može odlučiti mrzi li više mene ili Sloane.
Knoxov je izraz lica bilo najbolje opisati kao neprestani izraz razjarenosti.
»U redu, shvaćam da Sloane i Lucian izvode tu predstavu mržnje, ali
što je s tobom i Knoxom?« pitala je Naomi mršteći se na muža. »Nije ti
rekao ništa zlobno ili uvredljivo, zar ne? Trebao bi pokušavati biti bolji od
toga.«
Spustila sam pogled na svoje piće. »Koliko ja znam, sve je u redu.«
»O, gle. Evo Nasha. Mislila sam da mora raditi.«
Dok sam naglo okretala glavu, zamalo sam ispala sa stolice i prosula
svoj Bloody Mary.
»Prokletstvo«, promrmljala sam i skliznula niže na sjedalu kada sam
ga primijetila. Bio je odjeven u uniformu, vukao Piper na ružičastom
povodcu i izgledao još ljuće od Knoxa i Luciana zajedno. Nolan je šetao
desetak metara iza njega, s mobitelom na uhu.
»Dame«, zarežao je Nash. Pogled mu je sletio na mene, a ja nisam
nimalo pokušala prikriti gnjev koji je inspirirao u meni.
»Jutro, Nash«, zacvrkutala je Naomi.
»Hej, načelniče«, rekla je Sloane.
»Mislio sam da sam ti rekao da se ne približavaš mojoj obitelji«, rekao
mi je Nash.
O, fino. Napravit ćemo to ovdje. U javnosti. Sa svjedocima.
»Pomno bih i dobro razmislila o započinjanju tog razgovora u ovom
trenutku. Osim, naravno, ako želiš na vidjelo izvući sve prljavo rublje«,
rekla sam prema njemu pogledom ispucavajući otrovane bodeže.
Svi su zurili u nas kao da smo se Nash i ja upravo pred njima pretvorili
u telenovelu uživo.
»Rekao sam da je ostaviš na miru, ne da budeš šupak prema njoj«,
obrecnuo se Knox.
»Ne trebaš me ti braniti. Pogotovo kada uopće ne razgovaraš sa
mnom«, podsjetila sam ga.
»Aha, istog mi trena treba objašnjenje«, rekla je Sloane.
»Drago mi je što si se osvijestio«, Lucian je rekao Nashu.
»Odjebi, Lucy«, zarežao je Nash. »I ti odjebi, Knoxe.«
 Amanda nam se približila. »Mirišem dramu. Što se događa?«
»Svi su ljuti na sve«, rekla je Sloane. »Hoće li mi netko, molim vas,
objasniti što vam se svima uvuklo u guzice tako da mogu izabrati na čijoj
sam strani? Spoiler: tim Ne-Lucian.«
Lucian je svoj čelični pogled okrenuo prema njoj. »Nemam danas
energije za tebe, Sloane.«
Naomi je ispružila ruku kako bi Sloane spriječila da se lansira iz
stolice. »Slušajte, mogu se nositi samo s jednim po jednim parom zavađenih
prijatelja.« Okrenula se meni. »Što se događa s tobom i Nashom? I s tobom
i Knoxom? I Lucianom i, pa, svima?«
Svi su se okrenuli prema meni. Žene su me gledale u iščekivanju.
Muškarci su me gledali s različitim stupnjevima mrštenja. Jedna od mama
iz ekipe uperila je mobitel u našem smjeru vjerojatno snimajući cijelu
scenu.
Stef je izabrao taj trenutak da doluta s čašom kave veličine kante.
Naglo se zaustavio kada je osjetio sučeljavanje. »Što sam propustio?«
»Lina je svima lagala«, objavio je Nash.
Bio je trenutak za akciju. Bila sam silno dobra što se tiče trenutka za
akciju. Nisam bila jedna od onih ljudi koji najbolje uvrede smisle pod
tušem, danima nakon sukoba. Bila sam osoba koja uzvrati snažnom
paljbom.
Jedini je problem bio to što se nisam osjećala dobro u vezi ispucavanja
njegove tajne. Nash se možda ponašao kao ogromni šupak, ali pod
površinom sam vidjela stvarnu bol i nisam mogla čiste savjesti iznevjeriti to
povjerenje. Osim ako, dakako, pretjera; u tom slučaju moći će kriviti samo
sebe.
Naomi je odložila jedno od svojih pića pa me uhvatila za zapešće.
»Ako Lina nije bila sasvim iskrena, onda nagađam da je tako jer je imala
dobar razlog.«
Bilo je to nešto tako klasično za Naomi. I stvarno je mislila to. Barem
zasada, prije nego što čuje istinu. No ako će itko podijeliti moju istinu,
trebala bih to biti ja.
»Ovdje sam jer tražim Duncana Huga«, rekla sam.
Naomina mama Amanda teatralno je uzdahnula. Knoxove su se
nosnice raširile dok si je psovao u bradu. Lucian, naravno, nije pokazao
nikakvu vanjsku reakciju.
Sloane se prva oporavila. »Zašto? U čemu si to, Lina?«
»To je zbog posla. Ne prodajem osiguranje. Vraćam ukradenu
imovinu. Hugo je nešto ukrao klijentu i slijedila sam ga na ovo područje, ali
nisam znala da je također upleten u druge situacije. Došla sam u grad samo
da bih na jedan dan vidjela Knoxa. Ali onda se sve ono dogodilo.«
»Što je ukrao?« pitala je Amanda. »Kladim se da su bili dragulji. Jesu
li bili dragulji?«
»Bio je to auto«, priznala sam.
»Kakav auto?« želio je znati Knox.
»Kabriolet Porsche 356 iz 1948.«
Tiho je zazviždao. »Dobra kola.«
»Svima nam je lagala«, rekao je Nash, a njegove riječi pogađale su me
poput čekića. »Natjerala te da je smjestiš vrata pored mene tako da ima
pristup meni i mojim dokumentima.«
Osjetila sam kako mi se u krvotok slijeva adrenalin. Srce mi je istog
trena zadrhtalo pri otkucaju, pa još jednom. Prinijela sam korijen dlana
prsnoj kosti i natjerala se da ne otvorim usta kako bih otpustila bujicu
uvreda koje su mi začepile grlo.
»Koji kurac?« rekao je Knox.
Pripremila sam se na kraj svojeg najdužeg prijateljstva. No gledao je
brata.
»Nije me natjerala da je smjestim u taj stan. Naišao sam do motela da
je pokupim radi doručka i zatekao je kako lakom za kosu šprica žohara
veličine jebenog dabra«, nastavio je. »Rekao sam joj da spakira svoja
sranja, ali ona je odbila. Vikali smo jedno na drugo dobrih pola sata dok
smo gazili po međugeneracijskom okupljanju žohara prije nego što je
pristala na preseljenje.«
»Samo malo«, rekla je Naomi svojem budućem mužu. »Vikinže, ako
to nije razlog zbog kojeg si ljut na Nasha i Linu, u čemu je frka?«
Knox joj je prešao rukom po kosi; nježni pokret bio je u opreci s
olujnim izrazom lica.
»Bijesan sam jer ovo dvoje idiota nije slušalo ono razumno što sam im
govorio.«
Potegnula sam tri zdrava gutljaja svojeg Bloody Maryja i počela
planirati svoj bijeg.
»Što razumno?« pitao je Stef privukavši stolicu i smještajući je
najbliže događanju što je bilo moguće.
»Ozbiljno? Ma dajte!« Knox je pokazivao između mene i Nasha.
»Morat ćeš biti komunikativniji od toga, dragi«, rekla mu je Amanda.
»Jebemu sve. Ne mogu biti zajedno.« Pokazao je na Nasha. »Tom je
idiotu na jebenoj guzici praktički istetovirano >stavit ću ti prsten.« Potom je
bradom pokazao u mojem smjeru. »A na guzici te gnjavatorice piše
>zabavim se i ostavim ih<.«
Naomi se nagnula i šapnula: »Govori li doslovno ili metaforički?«
»Metaforički. Ali na lopatici zaista imam tetovažu sunca.«
Nash me pogledao suženih očiju.
»Ako budu zajedno i dođe vrijeme da ona ode, njemu će se slomiti
blesavo srce, a njoj će biti krivo zbog toga. Na kraju će se oboje iskaljivati
na meni. Zato sam rekao Nashu da se ostavi toga, a onda saznam da skače s
njom u krevet.«
»Svi se seksaju osim mene«, Sloane si je promrmljala u bradu.
»Sada postaje zanimljivo«, rekla je Amanda. Pružila je ruku prema
Stefu.
»Slažem se«, rekao je i predao joj svoj Bloody Mary.
 »Nismo se seksali i definitivno nikada nećemo. Mogao si sa mnom
razgovarati o tome«, rekla sam Knoxu.
Iskrivio je lice kao da sam upravo predložila da si iščupa nokte na
nogama i baca ih uokolo poput konfeta.
»Aha, da, Leen«, otpuhnuo je. »Zatim smo se mogli jedno drugome od
srca povjeravati o osjećajima i sranjima.«
Imao je pravo.
»Je li ovo loš trenutak?« Nolan je došetao u vjetrovci držeći kavu
normalne veličine.
»Da«, uglas smo rekli Nash i ja, što je rezultiralo s još oštrog
međusobnog zurenja.
Namignuo je Sloane. »Hej, šećeru. Veselim se našoj večeri.«
Knjižničarka mu je uputila koketni osmijeh. Lucian je zarežao.
»Znači, ako Lina i Nash ne...« - Naomi je zastala dok je Waylayina
ekipa trčala uz rub terena - »uživaju u odraslom škakljanju, čemu ćemo se,
usput, definitivno vratiti, zašto si još ljut na njih?«
»Jer se on ponaša kao da me se to nimalo ne tiče, a ona nije bila
iskrena prema meni. Mogla si mi reći zašto si ovdje«, rekao mi je Knox.
Kimnula sam. »Mogla sam. Vjerojatno sam trebala. Nije mi lako
otvoriti se«, priznala sam.
»Svakako ti ne smeta kada se drugi otvaraju tebi«, rekao je Nash.
»Nastavi inzistirati, načelniče. Još nisu prokopali dovoljno duboko u
vezi tebe«, upozorila sam.
Da sam jutros upotrijebila više laka za kosu, njegov bi me pogled
spalio.
»Koji to vrag treba značiti?« Sloane je glasno šapnula.
»Čekajte. Nismo još gotovi. Nismo došli do toga zašto je Tatica u
Odijelu, mislim, Lucian, uključen u takve nezrele, emocionalne
zafrkancije«, istaknuo je Stef.
 »Dođi unutra, Luciane. Voda je topla«, rekla sam mu.
»Pa, sada moraš«, rekla mu je Naomi ohrabrujući ga.
»Znao sam da u Lininoj priči nešto smrdi. A kada je Knox iskazao
zabrinutost u vezi nje, malo sam prokopao. Onda sam je slijedio i zaprijetio
joj.«
Rekao je to ležerno kao što netko drugi opisuje zabavni susret u
Targetu.
»Nevjerojatno«, Sloane si je promrmljala u bradu.
»Luciane, to nije način na koji rješavamo stvari«, Amanda ga je
prekorila kao da je šestogodišnjak usred ispada bijesa.
»Lucian je tehnički bio u pravu, a svejedno se ljutiš na njega?« pitala
je Naomi.
Nashov odgovor bio je iritirano slijeganje ramenima.
Okrenula se Knoxu. »A ti si bio u pravu u vezi toga da će Nash biti
povrijeđen, pa ste sada obojica zbog toga ljuti jedan na drugoga.«
»Pa, doručak nije pomogao«, priznao je Knox.
Naomi je sklopila oči. »Jesi li zato jučer u cvjećarnici bio takva
bridezilla?«
»Sadarka je glupa. Reci da nije ako se usudiš«, rekao je.
»Što se dogodilo na doručku?« pitao je Stef.
»Pozvao sam Knoxa i Nasha na doručak da o svemu porazgovaramo
kao zreli ljudi«, objasnio je Lucian.
»Pojavio si se nepozvan i u šest ujutro me izvukao iz kreveta«,
ispravio je Nash.
»Nema na čemu«, uzvratio je.
»Čekajte«, prekinula je Sloane. »Ti, Luciane Rollinse, svojevoljno si
pokušao razgovarati o nečemu?«
 Kada je oči prikovao za nju, pogled mu je bio leden. »Radim to kada je
u pitanju nešto što je važno.«
Osovila se na noge vibrirajući toliko snažno da je kićanka na njezinoj
kapi drhtala. »Ti si najgora osoba koju sam ikada upoznala«, siknula je.
Sloane je inače bila mnogo oštrija pri uvredama.
Predosjetila sam nadolazeće nasilje, pa sam skočila sa sjedala i stala
između njih prije nego što se Sloane mogla baciti u napad. »Ima puno
odvjetnika«, podsjetila sam je. »I, koliko god bi ti bilo zadovoljstvo
udarcem skinuti taj cerek s lica, bilo bi mi grozno gledati kako te njegova
pravna ekipa tjera u bankrot.«
Sloane je zarežala. Lucian je iskesio zube u nešto što definitivno nije
bio osmijeh.
»Malo pomoći ovdje, šerife?«
Nolan je obavio ruku oko Sloaneina struka i povukao je unatrag. »Što
misliš o tome da staneš skroz ovamo?« ljubazno ju je pitao.
Lucian je ispustio nešto što je zvučalo kao divlje frktanje i zabio se
prsima u moju ispruženu ruku. Čak i kada sam ukopala pete u tlo, svejedno
me uspio za lakat odgurnuti prije nego što se Nash ugurao između nas.
»Jebeno odjebi«, obrecnuo se Nash unoseći se Lucianu u lice.
»Izbacit će nas s dječje nogometne utakmice«, rekla sam nikome
konkretno.
»Pa, kakav je bio seks?« pitao je Stef uz zločesti cerek.
»Za Boga miloga! Nismo se seksali. Nismo se ni poljubili«, obrecnula
sam se.
»Znači, samo ste spavali zajedno?« pitala je Amanda. »Je li to nešto
novo među vama mladima? Prijatelji s djelomičnim povlasticama? Netflix i
maženje?«
»Definitivno nismo prijatelji«, rekla sam šibajući Nasha pogledom. »A
za razliku od drugih, poštujem tuđu privatnost, pogotovo kada se radi o
stvarima koje su podijelili u povjerenju.«
 Prokletstvo, bio je dobar osjećaj biti moralno nadmoćan. Pogotovo kad
sam znala da će Nashova obitelj sad iz njega istinu izvući pajserom. Zbog
toga mi je zadovoljstvo bilo još veće.
Istog ga je trena zasula paljba pitanja.
»Ozbiljno ste samo spavali? Kakva je to fora?«
»Ima li to ikakve veze s time što si u depresiji?«
»U depresiji si? Zašto nisi ništa rekao?«
»Jeste li spavali goli ili u pidžamama?«
»Ispričavam se, ljudi!«
Svi su se okrenuli i zatekli Waylay kako stoji uz crtu, s rukama na
bokovima. Njezina ekipa bila je poredana iza nje. Cure su redom
bezuspješno pokušavale prikriti hihotanje.
»Mi tu pokušavamo igrati utakmicu, ali vi svima odvlačite pozornost!«
rekla je.
Svi smo uspjeli zborski promrmljati isprike.
»Ako budem morala ponovno ovamo doći, svi ćete biti u nevolji«,
rekla je Waylay i sve nas pogledala u oči.
»Kriste, kada je postala zastrašujuća?« Sloane je prošaptala kada su se
Waylay i ostatak ekipe vratili na teren.
»Krivim tebe«, istovremeno su rekli Knox i Naomi. Nacerili su se
jedno drugome.
Srce mi je ponovno neujednačeno zakucalo, pa sam duboko udahnula,
polako ispuštajući dah dok mi se treperenje u prsima nije rasplinulo.
»Jesi li dobro?« pitao je Nash; nije zvučao kao da mu je previše stalo.
»Ili je i to bila laž?«
»Ne. Počinji«, upozorila sam ga.
»Što se sada događa?« šapnula je Naomi.
 Morala sam se maknuti otamo. Morala sam otići na neko mjesto na
kojem ću moći disati, razmišljati i ne željeti udarati glupe, seksi muškarce u
njihova glupa, seksi lica. Morala sam nazvati šeficu i odustati od ove
istrage. Ne samo da sam bila praktički kompromitirana nego je pomisao na
to da se zadržavam u Knockemoutu, sada tek još jednom mjestu kojemu
nisam pripadala, zapravo boljela.
»Sjedni, Angelina«, naredio je Nash. Još je bio bijesan, ali ton mu je
bio stupanj ili dva nježniji.
»Što nije u redu?« zahtijevao je Knox.
»Sigurna sam da će te Nash rado uputiti«, rekla sam pa se okrenula
Naomi i Sloane. »Otkako sam došla ovamo, vas dvije ste bile sasvim divne
i na tome ću uvijek biti zahvalna. Niste zaslužile da budem ovakva prema
vama i zbog toga mi je žao. Hvala na prijateljstvu i sretno s vjenčanjem.«
Pružila sam Sloane svoj Bloody Mary.
Srce mi je preskočilo opet pa još jednom. Pred očima su mi iskočile
točkice na trenutak koji je srcu trebao da se vrati u normalan ritam.
Nema više kofeina. Ni crvenog mesa. Ni stresa uzrokovanog
muškarcima, obećala sam si. Otvorit ću svoju aplikaciju za meditiranje i
nakon svakog trčanja raditi jogu. Svakih sat vremena radit ću vježbe disanja
i ići u šetnje prirodom. Prokleto ću se pokupiti iz Knockemouta i nikada se
više neću osvrnuti.
Nisam si vjerovala u pogledu službenijeg oproštaja, pa sam samo
počela hodati prema parkiralištu.
»Lina«, doviknuo je Nash za mnom. Ne >Angelina<. Ne >Anđele<.
Sada je bilo samo >Lina<.
Ignorirala sam ga. Što ranije zaboravim da Nash Morgan postoji, to
bolje.
Povećala sam brzinu i presjekla preko sada praznog nogometnog
igrališta. Nisam stigla ni do polovice terena, kada mi se oko lakta omotala
ruka.
»Lina, stani«, naredio je Nash.
 Otrgnula sam se. »Nemamo si ništa više za reći i nikakvih razloga za
brigu jedno o drugome.«
»Tvoje srce...«
»Tebe se nimalo prokleto ne tiče«, siknula sam.
Smračilo mi se pred očima zbog slijeda treperenja i snagom volje
natjerala sam se da to ne pokažem.
»U redu. Iznimno se nevoljko ubacujem u ovo«, rekao je Nolan
dotrčavši.
»Odbij, Grahame«, obrecnuo se Nash.
Nolan je skinuo sunčane naočale. »Posao mi je da te štitim, glupane. A
ti si na pola sekunde od toga da te u lice odalami vrlo ljuta žena.«
»Ne dam ti da sjedneš za volan ako nisi u redu«, rekao mi je Nash
ignorirajući saveznog šerifa koji je stajao između nas.
»Nikada nisam bila bolje«, lagala sam.
Pokušao mi se približiti za još jedan korak, ali Nolan mu je stavio ruku
na prsa.
Okrenula sam se i zaputila prema parkiralištu. Bila sam na pola puta
do auta kada sam na sebi osjetila nečiji pogled. Primijetila sam kako se na
tribine naslanja tip s brkovima i šiltericom policijske postaje Knockemouta;
ruke su mu bile prekrižene, a u očima opaki pogled.
 Dvadeset tri

Tim Lina

Lina

P okušavala sam svoj posljednji pulover nagurati u kovčeg iz kojeg se

prelijevalo, kada se na vratima začulo kucanje. Ignorirala bih ga, kao
što sam učinila s drugim kucanjem na svojim vratima nakon jučerašnje
bombe na nogometnoj utakmici, da mu društvo nije pravila paljba poruka
na mobitelu.

Sloane: Mi smo. Pusti nas unutra.

Naomi: Dolazimo u miru.
Sloane: Požuri se prije nego što podignemo dovoljno buke da
obavijestimo tvojeg mrzovoljnog susjeda.

Nisam bila raspoložena za društvo, emocionalno ucjenjivanje ili još

jednu rundu isprika.

Naomi: Trebala bih dodati da mi je Knox dao glavni ključ i da ulazimo

bez obzira na to htjela ti to ili ne. Bolje ti je da sama doneseš odluku.

Prokletstvo.
 Bacila sam pulover na krevet i krenula prema vratima.
»Bok«, vedro su rekle kada sam otvorila.
»Bok.«
»Hvala, hoćemo ući«, objavila je Sloane i gurnula vrata.
»Ako ste došle u bitku, nemam nimalo energije«, upozorila sam.
Pola noći provela sam topeći zaleđeno povrće na prsima dok sam
slušala vođene meditacije i pokušavala snagom volje istjerati stres iz tijela.
»Došle smo ti reći da smo odabrale stranu«, rekla je Naomi. Nosila je
pripijene traperice i svilenu bluzu boje smaragda. Kosa joj je bila
nakovrčana u opuštene valove koji su joj uokvirivali lijepo lice.
»Stranu čega?«
»Dobro smo razmislile i mi smo u timu Lina«, rekla je Sloane. I ona je
bila prelijepo obučena za ležerno nedjeljno popodne. Nosila je isprane
traperice, štikle te prokleto dobro tamno sjenilo. »Željela sam napraviti
majice, ali Naomi je mislila da će biti bolje da se samo pojavimo i
odvedemo te.«
»Odvedete?« ponovila sam. »Kao, na odstrel?«
»Neće biti ubojstava, obećavam«, rekla je Naomi i zaputila se u moju
spavaću sobu. »Zašto je ovdje spakirani kovčeg?«
»Jer ne mogu svu odjeću nositi u rukama.«
»Bila si u pravu što nisi čekala majice«, rekla je Sloane slijedeći
Naomi u moju sobu.
Naomi mi je stala prekapati po kovčegu. »Ovo je slatko. O, i
definitivno ove traperice.«
»Pljačkate li me?« Znala sam da je Knockemout malo neuglađen, ali
ovo mi se činilo pretjerano.
»Odjenut ćeš se i idemo na žensko plus Stef popodnevno, možda i
večernje druženje, ovisno o tome koliko se bude konzumiralo alkohola i
pržene hrane«, rekla je Sloane i pružila mi traperice te crveni pulover s
dubokim izrezom.
»Još radimo na imenu«, dodala je Naomi.
»Ali nisam bila iskrena prema vama. Tajila sam vam stvari«, istaknula
sam pitajući se jesu li možda zaboravile moju izdaju.
»Prijatelji prijateljima pružaju priliku da objasne. Možda si imala
dobar razlog da ne budeš iskrena. Ili možda nikada nisi imala sjajne
prijatelje kao Sloane i mene«, rekla je Naomi i dobacila mi moj gigantski
neseser s kozmetikom. »U svakom slučaju, kakve bismo to prijateljice bile
da te napustimo kada smo ti najpotrebnije?«
»Znači, ne ljutite se na mene?« polako sam pitala.
»Zabrinute smo«, ispravila me Naomi.
»I stvarno želimo još detalja o tvojem spavanju s Nashom«, dodala je
Sloane uz razigrano podizanje obrva.
»Usput, on je očajan«, rekla je Naomi i uperila prst u smjeru
kupaonice.
»Njegovo stanje očaja ne tiče me se«, inzistirala sam.
Jučer, nakon katastrofe na nogometnoj utakmici, dvaput mi je pokucao
na vrata. Treći je put zaprijetio da će mi provaliti ako barem ne potvrdim da
sam u redu.
Da uštedim trošak zamjene vrata, napisala sam mu sažeto U redu sam.
Odjebi.
»Požuri se i spremi. Ne možemo piti cijeli dan ako ne počnemo
odmah«, rekla je Sloane proučavajući drugi pulover. »Hej, mogu li ovo
posuditi za spoj s Nolanom?«
I tako smo završili u Hellhoundu, prljavom bajkerskom baru, u
nedjelju popodne, s timom Lina.
Glazba je bila glasna. Pod je bio ljepljiv. Svi su stolovi za biljar bili
zauzeti. I bilo je više novčanika na lancu nego bez lanca.
 »Ovdje još uvijek poželim iskoristiti kantu Pine-Sola i paletu Lysola
prije nego što sjednem«, požalila se Naomi dok smo prilazili šanku.
Stef je iskrivio lice i zasukao rukave svojeg pulovera marke Alexander
McQueen prije nego što se podlakticama pažljivo oslonio na drvo. »Pa,
zdravo, zgodni konobaru«, rekao si je u bradu.
Joel, džentlmenski konobar, bio je visok, mišićav, bradat te od glave do
pete odjeven u crno. Kosa mu je bila griva srebra, začešljana unatrag s
osunčanog lica. »Dobro došle natrag, dame«, rekao je uz cerek
prepoznavanja. »Vidim da ste sa sobom povele novog prijatelja.«
Naomi je predstavila Stefa.
»Što ćemo? Žestice? Cugu? Vino?«
»Žestice«, rekla je Sloane.
»Vino?« pitala je Naomi.
»Definitivno vino«, složio se Stef.
Joelove su sive oči stigle do mene. »Ja ću vodu.«
»Buuuuuuu«, uglas su rekle Naomi i Sloane.
Stef mi se namrštio. »Imaš li ozljedu glave?«
»Počet ću s pićima. Pokušajte u međuvremenu nikoga ne udariti«, Joel
je upozorio, uglavnom mene.
»Ne piješ«, rekla je Sloane.
»Voda je piće.«
»Ono što Sloane misli jest zašto se hidriraš umjesto da budeš
neodgovorna i naručuješ odrasla pića?« rekla je Naomi.
»Netko od nas mora voziti«, istaknula sam.
»Netko od nas ima prokleto seksi zaručnika koji spremno čeka da
pokupi naše šarmantno opijene malenkosti«, objasnila je Naomi.
»Knox ti nije srao što se vraćaš ovamo?« pitala sam.
 Posljednji i, pa, jedini put kada smo bile ovdje bio je dan kada sam
stigla u grad. Knox i Naomi bili su usred prekida koji nitko od to dvoje
tupoglavaca nije zapravo želio. Odvela sam Naomi s njezine smjene u
Honky Tonku i dovela je ovamo, u najotrcaniji od otrcanih barova.
Sloane nam se pridružila i dan je gotovo završio barskom tučnjavom
kada su neki gluplji, pijaniji klijenti mislili da zapravo imaju šansu s nama.
»Zato je Stef ovdje«, objasnila je Naomi.
»Natjerao me da obećam da ću mu se javljati svakih trideset minuta«,
rekao je Stef i podigao mobitel.
»Je li još ljut na mene?« pitala sam pokušavajući zvučati kao da me
nije briga.
»Bit će ako sazna da si planirala otići iz grada, a da nikome od nas ne
kažeš«, rekla je Naomi.
Eto zašto nisam imala prijatelje. Veze svih vrsta bile su previše
ljepljive. Svi su se osjećali kao da imaju pravo govoriti ti što radiš krivo i
davati ti upute kako da to popraviš u skladu s onime što se njima sviđa.
»Nisam odlazila iz grada. Mislila sam se preseliti natrag u motel i onda
otići iz grada.«
»Kao tvoja prijateljica, ne mogu te čiste savjesti pustiti da ti žohari
prenesu neku bolest kada ti je dostupan savršeno lijep, čist stan«, inzistirala
je Naomi.
»Radije bih živjela sa žoharima nego pokraj Nasha.«
Joel se vratio s našim pićima. Dvije žestice bogzna čega za Sloane,
dvije čaše vina napunjene do vrha te voda s kriškom limuna.
Sloane je pružala ruke prema žesticama.
»Hvala, Joele«, rekla sam kada je pred mene stavio vodu.
»Jesi u redu?« pitao me.
»Dobro sam.«
 »Errrrr!« Sloane, s već jednom popijenom žesticom, proizvela je
glasan zvuk pritisnutog gumba. »Protuzakonito je lagati tijekom ženskog
plus Stef popodnevnog druženja.«
Naomi je kimnula. »Slažem se. Pravilo broj jedan: Nema laganja.
Nismo ovdje da se pretvaramo kako je sve dobro. Ovdje smo jedna za
drugu. Rekla sam >ovdje< previše puta. Sada više ne zvuči kao riječ.
Ovdje. Ovdje?«
»Ovdje.« Sloane je namršteno pokušala.
»Danas su već pile?« pitao me Joel izvivši seksi srebrnu obrvu.
Odmahnula sam glavom. »Ne.«
Mudro je napunio još dvije čaše vodom i odložio ih ispred mojih
prijateljica pa nestao niz šank.
»Oooooovdje«, naglašeno je govorila Naomi.
»Zaboga. Dobro! Nisam dobro«, priznala sam.
»Bilo je i prokleto vrijeme. Bojala sam se da ćeš nas natjerati da
nastavimo«, rekla je Sloane i podigla drugu žesticu pa je iskapila.
»Prvi je korak priznati da si katastrofa«, mudro je rekao Stef.
»Nisam dobro. Katastrofa sam. Čak ni moja obitelj ne zna čime se
bavim jer ne mogu podnijeti pomisao na to da sam igdje gdje mogu i
namirisati opasnost. Da imaju pojma koliko mi je posao opasan, doletjeli bi
ovamo, oko mene oblikovali zaštitni štit i prisilili me da se doselim kući k
njima.«
Moja sićušna osobna publika gledala me preko rubova čaša.
»A pijem vodu jer sam imala srčanu bolest koja me gotovo ubila kada
sam imala petnaest godina. Zahvaljujući operacijama i tome što sam bila
čudakinja koja je umrla pred cijelim stadionom propustila sam normalne
tinejdžerske stvari. Sada je popravljeno, ali još dobijem VES kada sam pod
stresom. A sada sam prokleto pod stresom. Svako glupo treperenje podsjeća
me na to kako je bilo gotovo umrijeti, potom živjeti zagušljivi poluživot
školovanja kod kuće, odlazaka liječnicima i despotskih roditelja koje nisam
mogla kriviti što su despoti jer su me gledali kako praktički umirem na
nogometnom terenu.«
»Opa«, rekla je Sloane.
»Još alkohola, Joele«, preklinjala je Naomi podigavši svoju sada
praznu vinsku čašu.
»Stoga me ispričajte što ne govorim svima koje upoznam detalje o
svojem životu. Dovoljan njegov dio provela sam pod detaljnim nadzorom i
u podsjećanju da nisam normalna i da nikada neću imati normalan život.
Dok nisam došla ovamo i upoznala Našupka.«
»Dobra«, rekla je Sloane uz odobravajuće kimanje.
»Što se dogodilo kada si došla ovamo i upoznala Nasha? Pardon.
Mislim Našupka?« pitala je Naomi upijajući svaku moju riječ.
»Bacila sam jedan pogled na njega i tu cijelu njegovu ranjenu,
natmurenu stvar...«
»Pod >stvar< misliš penis?« pitao je Stef.
»Ne mislim.«
»Prestanite je prekidati«, siknula je Naomi. »Bacila si jedan pogled na
njegov ranjen, natmureni nepenis i što?«
»Svidio mi se«, priznala sam. »Stvarno mi se svidio. Zbog njega sam
se osjećala posebno i to ne onako čudno, kao osoba koja je pred svima
doživjela srčani zastoj. Zbog njega sam se osjećala kao da me treba. Nitko
me nikada nije trebao. Uvijek su me štitili, ili se odnosili prema meni kao
prema bebi, ili me izbjegavali. Bože, roditelji mi pokušavaju rezervirati
avionske karte silom se pokušavajući utrpati u moj sljedeći pregled kod
kardiologa samo kako bi im liječnik mogao reći da sam još uvijek dobro.«
Ispred Naomi i Sloane pojavilo se još pića. Joel je prema meni gurnuo
zdjelu orašastih plodova. »Ti su svježi iz vrećice. Nitko ih još nije ispipao«,
uvjerio me.
»Hvala ti na neispipanim orašastim plodovima«, rekla sam.
 »Pa, Nash je priznao - nakon nešto prekoravanja - da ima napadaje
panike i da si mu pomogla«, rekla je Naomi.
»Nisam ga iskoristila«, inzistirala sam.
»Draga, znamo. Nitko to ne misli. Čak ni Nash. Morgan je. Oni kažu
glupe stvari kada su ljuti. Ali moram ti reći, lijepo je vidjeti ga ljutitog«,
priznala je Naomi.
»Zašto?«
»Prije tebe nije bio ni ljutit ni sretan niti išta. Bio je kao fotokopija
samog sebe. Samo ravnodušan, beživotan. A tada si došla ti i pružila mu
nešto za što mari dovoljno da se razljuti.«
»Lagala sam mu. Svima sam vam lagala.«
»A odsada ćeš se popraviti«; rekla je Naomi, kao da je to tako lako.
»Hoću?«
»Ako želiš da i dalje budemo prijateljice, hoćeš«, rekla je Sloane. Tri
žestice i već se nakrivila u stranu kao da je na palubi broda.
»Prijatelji poboljšavaju prijatelje. Prihvaćamo loše dijelove, slavimo
dobre dijelove i ne mučimo te zbog pogrešaka«, rekla je Naomi.
»Žao mi je što nisam bila iskrena prema vama«, tiho sam rekla.
»Sada barem sve nekako ima smisla«, istaknula je Sloane. »Da ja
moram roditeljima lagati o svemu samo da bih vodila iole normalan život,
shvaćam koliko bi se to lako pretvorilo u naviku.«
»Razumijem«, suosjećajno je rekla Naomi. »I ja sam svojim
roditeljima lagala o svemu kada sam tek došla ovamo jer sam ih pokušavala
zaštititi od svojeg nereda i od Tinina nereda.«
»Znam taj osjećaj.« Promiješala sam si vodu slamkom. »Zapravo sam
si dopustila da se počnem pitati što bi bilo?«
»Što bi bilo da što?« pitao je Stef.
»Što bi bilo kad bi to s njim funkcioniralo? Kad bih ostala ovdje? Što
ako je ovo znak koji sam tražila kako bih dala otkaz na poslu i probala nešto
novo? Što ako bih zapravo mogla imati normalan život?«
Naomi i Sloane zurile su u mene raširenih, vlažnih očiju.
»Nemojte«, upozorila sam.
»O, Lina«, šapnula je Naomi.
»Znam da ne voliš da te diraju i poštujem to«, rekla je Sloane. »Ali
mislim da bi trebala znati da te grlim u mislima.«
»U redu. Za tebe nema više žestica«, odlučila sam.
Obje su nastavile zuriti u mene poput željnih likova iz crtića s velikim,
srnećim očima. »Neka prestanu«, preklinjala sam Stefa.
Odmahnuo je glavom. »Postoji samo jedan način da prestanu.«
Preokrenula sam očima. »Joj, dobro. Možete me zagrliti. Ali nemojte
ništa proliti po meni.«
»To!« rekla je Sloane.
Zagrlile su me s obiju strana. Tamo, u sendviču između pijane
knjižničarke i pripite voditeljice odnosa sa zajednicom, osjećala sam se
mrvicu bolje. Stef me nezgrapno potapšao po glavi.
»Zaslužuješ biti sretna i imati normalan život«, rekla je Naomi i
odmaknula se.
»Ne znam što zaslužujem. Nash je pogodio manje-više svaki gumb
srama i krivnje koji imam.«
»Ranije ove sezone i mene je na Waylayinoj utakmici bombardirao
istinom«, suosjećala je Naomi.
»Hvala Bogu što je sezona skoro gotova«, šalio se Stef.
»Znaš zašto mu je iskrenost toliko važna, zar ne?« pitala me Naomi.
Slegnula sam ramenima. »Pretpostavljam da je svima važna.«
»Knoxov i Nashov tata je ovisnik. Duke je počeo uzimati drogu -
uglavnom opijate - nakon što im je mama umrla. Knox je rekao da se svaki
dan s njihovim tatom činio kao laž. Zakleo bi se da je trijezan ili bi obećao
da se više nikada neće drogirati. Posvetio bi se tome da ih pokupi poslije
škole ili bi im rekao da će biti na njihovim nogometnim utakmicama. Ali
uvijek bi ih iznevjerio. Ponovno i ponovno. Jedna laž za drugom.«
»To je užasno«, priznala sam. Moje je odgajanje imalo svoje izazove...
znate, kao, umiranje pred svim prijateljima i njihovim obiteljima. Ali to se
nije dalo usporediti s time kako su Knox i Nash odrasli. »Međutim, može
jedno nepopularno mišljenje? Nisi odgovoran kako su te odgojili, ali jesi
odgovoran za svoje postupke i reakcije u odrasloj dobi.«
»To je istina«, priznala je Naomi pa drmnula još vina.
»Prekrasna žena s vrlo dugačkim nogama ima pravo«, rekla je Sloane.
»Uostalom, koliko si visoka? Izmjerimo!«
Prema njoj sam gurnula čašu vode. »Možda da pauziraš s tim
žesticama.«
»Hajdemo slijediti ovu nit«, objavio je Stef. »Prošla si kroz usrano
iskustvo kao tinejdžerica, što je zahvaljujući pubertetu već grozno.«
»Pošteno.«
»Slušajte me dalje«, nastavio je. »Odrasteš, odseliš se, postaneš
žestoko neovisna i prihvatiš opasan posao. Zašto?«
»Zašto?« ponovila sam. »Valjda da dokažem da sam snažna. Da nisam
ista ona slaba, bespomoćna djevojčica koja sam bila prije.«
»Opaka si kulerica«, složio se Stef.
»Za kulerice«, rekla je Naomi podižući svoju gotovo praznu vinsku
čašu.
»Pričekaj sa zdravicom, Witty. Spremam se raspametiti vas«, inzistirao
je Stef.
»Raspamećuj«, rekla je Sloane i oslonila bradu na ruke.
»Kome se dokazuješ?« pitao me Stef.
Slegnula sam ramenima. »Svima?«
Stef je uperio prst u Sloane. »Napravi opet onaj zvuk gumba.«
 »Errrrrrrr!«
Pola bara okrenulo se da nas pogleda.
»Po tome ću shvatiti da se ne slažeš?« potaknula sam Stefa.
»Evo moje briljantnosti. Ako ti obitelj ne zna što radiš, nisu svjesni
tvojeg profesionalnog kulerstva. A ako ti kolege ne znaju za tvoju prošlost,
nemaju pojma koliko si uistinu impresivna jer ne znaju što si morala
svladati da dođeš dotamo.«
»Na što ciljaš?«
»Jedina osoba koja je preostala, a kojoj išta možeš dokazati, si ti. A
ako ne shvaćaš koliko si snažna, sposobna kulerica, nisi obraćala
pozornost.«
»To se doima malo neimpresivno. Ali nije u krivu«, rekla je Naomi.
»Nisam još gotov«, rekao je Stef. »Mislim da zapravo ne pokušavaš
dokazati da si kulerica. Mislim da trošiš svu energiju pokušavajući ugušiti
bilo kakvu naznaku ranjivosti.«
»Ooooooo! A zbog Nasha se osjećaš ranjivo«, radosno je pogađala
Sloane.
»Stoga si sabotirala bilo kakvu šansu za pravu intimnost jer se ne želiš
ponovno osjećati ranjivo«, dodala je Naomi. »U redu. To je bilo
impresivno.«
Stef se u šali naklonio. »Hvala vam što cijenite moju genijalnost.«
Bila sam i prije ranjiva. Ispružena na leđima na tom nogometnom
terenu. U svim onim bolničkim krevetima. U toj operacijskoj sali. Nisam se
mogla zaštititi niti se spasiti. Bila sam na milosti i nemilosti drugih ljudi,
život mi je bio u njihovim rukama. Odmahnula sam glavom. »Čekajte malo.
Ranjivost je slabost. Zašto bih ikada ponovno željela biti slaba? Podupri me
u ovome, Joele.«
Konobarove su oči poletjele prema meni dok je dvije žestice na šanku
gurnuo prema mušteriji s ružičastom irokezom.
 »Biti ranjiv ne znači da si slab. Znači da si vjeruješ da si dovoljno
snažan da se nosiš s boli. Zapravo je to najčišći oblik snage.«
Sloane je promigoljila prstima pored sljepoočnica i proizvela zvuk
eksplozije. »Službeno raspamećena«, rekla je, zaplićući jezikom.
»To je bilo jebeno predivno, Joele«, rekao je bajker s irokezom.
Muškarac si je pobrisao oči ubrusom koji je dobio uz piće.
Cijelu odraslu dob provela sam dokazujući da sam nepobjediva,
sposobna, neovisna. Živjela sam sama, radila sama, išla sama na odmore.
Jedini način da postanem još neovisnija bio bi da uđem u monogamnu vezu
s vibratorom. Nije mi sjedalo što su mi govorili da je to kukavičji bijeg od
svega.
»Gle, cijenim superzabavnu igru >hajdemo analizirati što ne valja s
Linom<. No činjenica je da svaki put kada moram djelovati u okviru neke
veze, bila ona osobna ili profesionalna, ljudi nastradaju.«
»To ne znači da ne možeš biti u vezi. Znači da nisi dobra u vezama«,
rekla je Naomi gestikulirajući vinom.
»Ajme, hvala«, suho sam rekla.
Naomi je podigla prst i iskapila čašu. »Nitko nije dobar u tome na
početku. Nitko nema prirodni talent da bude u vezi. Svi moraju naučiti kako
biti dobri u tome. Za to treba puno vježbe, opraštanja i ranjivosti.«
»Sranje«, promrmljao je Stef. Ustao je i ispravio ramena. »Ako biste
me ispričale, dame, moram obaviti poziv. Možeš li držati oko na njima,
Joele?«
Konobar mu je dobacio vojnički pozdrav.
»Nije samo to što sam loša u vezama«, rekla sam vraćajući se prvotnoj
misli. »Ne želim biti svezana. Želim biti slobodna raditi što želim. Voditi
život kakav mi odgovara.«
»Mislim da se to ne mora međusobno isključivati.«
»Bum!« rekla je Sloane pljesnuvši rukom o šank. Što je knjižničarka
više pila, to su joj zvučni efekti bili glasniji.
 »Neću tamo negdje pronaći muškarca kojemu će biti dovoljno što me
slijedi uokolo i koji će raditi na daljinu u usranim motelima dok ja slijedim
ukradenu imovinu. A ako pronađem, vjerojatno ga ne bih htjela.«
Naomi je štucnula. »Ozbiljno? I ti isto? Jeste li se vi to zagrijale prije
nego što ste došle po mene?« pitala sam.
Slegnula je ramenima i nacerila se. »Napravila sam wrap za ručak, ali
Waylon mi ga je ukrao s tanjura dok nisam gledala. Na prazan želudac sam
laka kategorija.«
Gurnula sam zdjelu orašastih plodova u njezinu smjeru. »Upij taj
alkohol.«
Do nas je došetao visoki bajker s povezom preko oka i maramom.
»Ne«, rekla sam kada je otvorio usta.
»Nisi čak ni znala što ću reći«, požalio se.
»Ne, ne treba nam spoj, vožnja ili da nam kažeš koji je nadimak tvojeg
penisa«, rekla sam.
Sloane je podigla ruku. »Zapravo, ja bih htjela čuti nadimak penisa.«
Bajker je naduo prsa i podigao hlače. »Long John Silver... jer ima
piercing.2 E, sad, tko se želi osobno upoznati?«
»Jesi sada sretna?« pitala sam Sloane.
»I sretna i zgađena.«
Okrenula sam se natrag bajkeru. »Odlazi ako ne želiš postati dio
terapijskog sastanka.«
»Put pod noge, Spidere«, rekao je Joel za šankom.
»Probaš naći malo akcije i svi se razbjesne«, mrmljao je Spider dok se
udaljavao teška koraka.
»Čekajte, mislim da sam kanila reći nešto superpametno«, rekla je
Naomi. Nabrala je nos i, duboko zamišljena, unijela u sebe ostatak vina.
»Aha!«
»Aha!« za njom je odjeknula Sloane.
 Naomi se promeškoljila na stolici i pročistila grlo. »Kao što sam
govorila, uspoređuješ što radiš sada s onim što bi mogla raditi u
budućnosti.«
»Ovaj, nije li to nešto što svi rade?«
»Postoji suptilna razlika«, inzistirala je, a jezik joj se malo zapleo pri
riječi suptilna. »Ali zaboravila sam koja je to.«
Sloane se nagnula prema meni s druge strane. Pa, više kao da je pala
na šank. »Ono što moja uvažena kolegica pokušava reći jest da, samo zato
što želiš slobodu da donosiš vlastite izbore, ne znači da moraš biti sama.«
Naomi je pucnula prstima pred Sloaneinim licem. »Da! To! To je ono
što sam zaboravila. Ono što radiš ili imaš i kako se osjećaš su dva različita
koncepta. Na primjer, ljudi će reći >želim milijun dolara<, a ono što
zapravo žele jest osjećati se financijski sigurno.«
»U reeeeeeedu.« Otegnula sam tu riječ.
»Želiš se osjećati kao da imaš moć donositi vlastite odluke. To ne
znači da moraš zauvijek ostati neovisna lovkinja na blago. Hi da ne smiješ
pronaći zgodnog tipa s kojim ćeš se vruće seksati i u krevetu jesti večeru iz
dostave. To samo znači da moraš pronaći vezu u kojoj možeš biti svoja i
pobrinuti se da su ti potrebe zadovoljene.«
»Drago mi je što si se sjetila jer to je vrlo pametna misao i vrlo si
lijepa«, Sloane je rekla Naomi.
»Hvala ti. Mislim da i ti pamet činiš lijepom!«
»Ooo! Grupni zagrljaj!«
»Ljudi, iskorištavate svoje privilegije grljenja«, požalila sam se kada
su obje ponovno pale na mene.
»Ne možemo si pomoći. Silno smo ponosne na tebe«, rekla je Naomi.
»Želiš da ih pošpricam?« ponudio je Joel podigavši crijevo za piće.
Uzdahnula sam. »Pusti ili da uživaju u trenutku.«
 Dvadeset četiri

Pita od pekan oraha i koščati laktovi

Lina

N e želim kući«, cviljela je Sloane dok sam je usmjeravala prema

svojem autu na parkiralištu.
»Gladna sam«, zapjevušila je Naomi.
»A kamo ćeš ti?« pitala sam Stefa kada se počeo odljepljivati od nas.
Izgledao je nervozno i kao da je nešto skrivio. »Ja, ovaj, nazvao sam
Jeremiju i pitao ga želi li ići na večeru. I rekao je >da<. Pa... idem na večeru
sa seksi frizerom.«
Naomi se bacila na njega. »Tako. Sam. Ponosna. Na. Tebe«, rekla je i
sa svakom ga riječi pljesnula po prsima.
Protrljao si je prsne mišiće. »Uf.«
»Šalji nam poruku svakih trideset sekundi. Još bolje, stavi spoj na
prijenos uživo!« rekla je Sloane poskakujući na nožnim prstima.
»Oooo! Da! Komentirat ćemo i dati ti do znanja ako mislimo da ide
dobro«, zacvrkutala je Naomi.
»Sigurna si da se možeš nositi s pripitim blizankama?« pitao me Stef.
»Ne. Ali...«
»Pretvaram se da si rekla >da<«, rekao je i uzmaknuo uz zločesti
cerek.
 »Zabavi se i pokušaj ga ne prestrašiti«, doviknula sam za njim.
Možda je Stef bio spreman biti zgnječen kao krumpirova zlatica, ali ja
još nisam bila uvjerena da je ranjivost najveća snaga. Meni je više zvučalo
kao najbolji način da ti netko pregazi srce.
Sloane je zgrabila Naomi za ruku. Obje su zateturale. »Zaboga.
Zaboravile smo joj reći za ono drugo.«
»Što reći kome? Jesam li ja >ona<?« pitala sam pomažući im održati
ravnotežu.
Naomi je izdahnula oblak s mirisom chardonnaya. »Totalno sam
zaboravila! Imale smo ideju o tome s kime bi mogla razgovarati u vezi toga
gdje je Duncan Hugo mogao sakriti auto.«
»Stvarno? S kime?«
»S Grimom«, rekla je Naomi.
»Što je to grim?«
»On je u motociklističkom klubu, vođa... ovaj, šef? Možda premijer?
Uglavnom, zna sve što se zbiva«, rekla je Naomi.
»Znao je gdje je Duncan odveo Naomi jer ga je nadgledao«, dopunila
je Sloane.
»Također je silno drag i naučio me kako kartati poker«, dodala je
Naomi.
»Kako da dođem do tog premijera motociklističkog kluba, Grima?«
pitala sam.
»Imam njegov broj. Ili neki broj. Nikada ga nisam nazvala, ali dao mi
ga je«, objasnila je Naomi.
Sloaneine su oči zasvijetlile kao da ju je upravo pogodila inspiracija.
»Ljudi! Znam jedno mjesto s najboljom pitom od pekan oraha na svijetu.«
Naomi je zacičala. »Obožavam pitu.«
»Nalazi li se u krugu tri susjedne države?« pitala sam.
 Vratila sam se za stol taman kad je konobarica dostavila tri komada
nečega što je, priznajem, izgledalo kao prilično prokleto dobra pita od
pekan oraha.
»Jesi li razgovarala sa seksi, opasnim bajkerom?« pitala je Sloane.
»Nisam.« Nazvala sam broj koji mi je Naomi dala, ali nakon što je
zazvonilo tri puta, čuo se biip. Ostavila sam maglovitu poruku sa zahtjevom
da mi uzvrati poziv, ne znajući čak ni snima li se to što govorim.
»Takomisvega«, rekla je Naomi, još s vilicom u ustima. »Ovo je
najbolja pita ikada.«
Sjela sam i taman podizala vilicu kada mi je mobitel zazvonio.
Pogledala sam zaslon.
»Sranje.«
»Je li to on?« uglas su visokim glasom zahtijevale moje prijateljice.
»Nije«, razuvjerila sam ih i ponovno skliznula sa stolice.
»Bok, Lewise«, javila sam se prolazeći pored pulta za dočekivanje
gostiju, prema predvorju. »Kako je?«
»Sjajno. Dobro. U redu. Pa, zapravo nekako usrano«, rekao je moj
suradnik.
Krivica mi se istog trena manifestirala u obliku tenzijske glavobolje.
»Čula sam da si se vratio na posao.«
»Uredski posao«, pojasnio je. »Što je dio problema. Imam ovdje
situaciju i treba mi tvoja pomoć.«
Tek još jedan razlog zašto se nisam bavila vezama.
»Što trebaš, Lew?«
»Aha, pa, sjećaš se onog puta kada sam skočio s krova i slomio dupe?«
Štrecnula sam se. »Sjećam se.« Živo.
»I sjećaš se kako si rekla da ćeš, ako bude išta s čime bi mi mogla
pomoći, učiniti to?«
 »Kroz maglu«, rekla sam kroz stisnute zube. Iza mene Naomi i Sloane
zapodjenule su razgovor s postarijim parom koji je nosio jednake trenirke.
»Danas ti je sretan dan«, objavio je Lewis.
Uzdahnula sam. »Što ti treba?«
»Imam jednog NSP-a koji je baš osvanuo u tvojem predjelu.«
>NSP< je bio žargon lovaca na glave koji je značio »nije se pojavio« -
bila je to etiketa koju bismo zalijepili na ljude koji propuste termine na sudu
i time ugroze novac koji su tvrtke koje se bave izdavanjem jamčevine
ispljunule za njihovu slobodu. »Znaš da sam s razlogom prešla na
imovinu«, podsjetila sam ga.
Ispunila sam svoje obveze tijekom jedne vrlo dugačke godine rada na
mjestu agentice za naplatu jamčevine prije nego što sam se prebacila na
istraživanje u povratu imovine.
»Aha, ali tako si dobra u tome. Još važnije, upravo si tamo. Ne mogu
nikoga drugoga ondje dobiti prije sutra.«
»Trenutno sam zadužena za dvije pijane žene. Ne mogu ih prepustiti
same sebi. Završit će s jednakim tetoviranim sjenilom.«
»Povedi ih. Ovaj tip nije opasan. Samo je glup. Pa, tehnički je ludo
pametan, što ga čini glupim.«
Takav mi je tip bio poznat.
»Pokaži svojim prijateljicama kako Dugonoga Solavita sredi
negativca.«
»Od čega je pobjegao?«
»Jamčevine od dva milijuna dolara.«
»Dva milijuna? Koji je vrag počinio?«
»Hakirao je policiju savezne države, napravio gomilu lažnih osobnih
pa ih prodavao na internetu.«
Računalne štrebere generalno je bilo manje opasno privesti nego,
recimo, ubojice i druge nasilne prijestupnike. Sve što si morao učiniti jest
ugrabiti im laptop pa ih njime namamiti na stražnje sjedište svojeg auta. No
svejedno nisam planirala riskirati sa svojim vrlo novim, vrlo pijanim
prijateljicama.
»Mislim da to nije dobra ideja, Lew.«
»Gle. Grozno mi je odigrati na ovu kartu, ali duguješ mi. Podijelit ću
isplatu s tobom.«
»Mrzim tebe i tvoje smlavljeno dupe.« Zastenjala sam. »Napravit ću to
sutra.«
»Zapravo mora biti u sljedećih sat vremena. Odlazi iz grada i ne znam
gdje će zatim sletjeti. Moraš ga privesti.«
»Dovraga, Lew.« Virnula sam kroz staklo prema Naomi i Sloane.
»Kuneš se da nije opasan?«
»Da živi bliže, vlastitu bih baku poslao da ga pokupi.«
Uzdahnula sam. »Dobro. Ali to znači da smo kvit.«
»Skroz kvit«, obećao je.
»I nema više šala o tome kako sam ti razbila dupe«, dodala sam.
»Poslat ću ti poruku s adresom i slikom. Hvala ti. Najbolja si.
Prekidam sad, prije nego što se predomisliš. Bok!« brzo je rekao pa
prekinuo poziv.
Proklinjući sebi u bradu, zaputila sam se natrag unutra; glavobolja mi
je cvjetala poput proklete ruže.
»Hej, Lina Bo-Bina! Hoćeš krumpirića?« pitala je Sloane.
Pogledala sam stol. Naomi i Sloane pojele su svoje i moju pitu pa se
prebacile na krumpiriće koje je ostavio postariji par.
Dozvala sam konobaricu. »Mogu li ti dati napojnicu od sto dolara da
dadiljaš ove dvije dok ja odem nešto obaviti?«
Otpuhnula si je bakrene šiške s lica. »Žao mi je, draga. Neću opet pasti
na to.« Pokazala je na znak na zidu. Na njemu je pisalo »Pijanci bez pratnje
bit će uhićeni«.
 Sranje.
»Što nije u redu, Lina Weena?« pitala je Naomi. »Izgledaš tužno.«
»Ili kao da imaš zatvor«, dodala je Sloane. - »To ti se rješava s više
vlakana u prehrani.«
»Moram na posao na otprilike sat vremena i ne znam što ću s vama
dvjema. Što kažete na to da se prijavite u hotel i mirno sjedite u sobi dok se
ne vratim?«
Sloane mi je pokazala palčeve gore, a potom ih preokrenula i
otpuhnula kroz usne.
»Shvatit ću to kao >ne<.«
»Jesi li pronašla Huncana Duga?« pitala je. Naočale su joj nakrivljeno
stajale na nosu.
»Ne. Moram za suradnika pronaći neku drugu osobu.«
»Daj da ti pomognemo! Tako sam dobra u pronalaženju stvari. Jučer je
Knox u hladnjaku deset minuta tražio kečap, a ja sam ga pronašla za pola
sekunde!« objavila je Naomi.
»Hvala, ali ne želim vašu pomoć. Želim da se držite podalje dok ja
odem uhvatiti nekoga tko je prekršio uvjete jamčevine. Mislite li da biste se
mogle pretvarati da ste trijezne onoliko dugo koliko će Knoxu trebati da se
doveze ovamo i pokupi vas?«
Razmijenile su poglede pa zatresle glavama i rasplinule se u hihot.
»Shvatit ću to kao >ne<.«
»Idemo s tobom«, čvrsto je rekla Naomi.
»Ne, ne idete«, rekla sam jednako čvrsto, a da mi se jezik nije pleo.

»Rekla sam vam da ostanete u autu«, govorila sam dok sam svojeg
NSP-a silila hodati niz pločnik. Lice me boljelo, bok me zatezao, obilno
sam se znojila, a omiljeni mi je pulover bio uništen.
»Oprosti«, rekla je Naomi pokušavajući izgledati skrušeno.
 »Pomogle smo ti da ga uhvatiš«, prkosno je rekla Sloane. Naomi ju je
udarila laktom. »O, mislim, oprosti.«
»Trebala sam otići iz grada kada sam imala priliku«, promrmljala sam
dok sam šepala po naselju.
»Jao! Te plastične vezice bole!«
Melvin Murtaugh, iliti KosacIzSjene, nije bio nasilni kriminalac. Čim
je vidio kako posežem za vezicama kojima sam mu namjeravala zavezati
zapešća, izletio je s pijanke koju je organizirao njegov rođak. Slijedila sam
ga iza, niz klimavi trijem i niz ulicu.
Mali je nosio tenisice, a ja sam bila u čizmama na petu, no u utrci su
moje atletske sposobnosti i kardioizdržljivost bile daleko učinkovitije od
njegovih vještina za tipkovnicom.
Također je počinio monumentalnu pogrešku kada je zastao na početku
ulice jer ga je nešto omelo.
Ispalo je da su to »nešto« Naomi i Sloane, koje su glumile pijane
pomoćnike.
To mi je dalo dovoljno vremena da ga oborim na tlo. Postajem prestara
za ovo. Nekoć sam znala točno kako da izvršim obaranje, a da oborenog
iskoristim kao jastuk za slijetanje. Ovaj su mi put bok i rame došli u
direktan, bolan kontakt s asfaltom dok mi je lice odskočilo od Melvinova
oštrog lakta.
Eto zašto sam se prebacila s lova na glave na imovinu. Ljudi su pravili
previše problema... i masnica.
»Gdje su mi naočale? Ništa ne vidim bez naočala!«
»Trebao si o tome razmisliti prije nego što si bježao nakon što sam ti
rekla da ne bježiš«, rekla sam mu zvučeći poput iživcirane majke koja se
nosi s tinejdžerskim sinom koji se nikada ne potrudi pokupiti svoje donje
rublje s poda.
Zakopala sam ruku u stražnju stranu njegove majice i odmarširala s
njim natrag do auta. Hvala nebesima što to nije bilo naselje dupkom puno
kradljivcima automobila jer su moje dvije pijane štićenice ostavila vrata na
Chargeru širom otvorena.
»Ups«, rekla je Naomi kada je primijetila auto. »Valjda smo zaboravile
zatvoriti vrata.«
»Bilo je to u žaru potjere«, rekla je Sloane.
»Niste trebale biti dio potjere. Trebale ste čekati u autu. A ti,« rekla
sam i pojačala stisak na migoljavom hakeru, »ti si se u zadano vrijeme
trebao pojaviti na sudu.«
»Ako odem na sud, poslat će me u zatvor«, zacvilio je.
»Ovaj, da. To je ono što se treba dogoditi kada počiniš zločin.«
Jauknuo je. »Mama će me ubiti.«
»To je bilo tako kulerski, kako si ga u letu oborila«, rekla je Sloane
uključivši se u razgovor. »Možeš li me naučiti kako da to napravim?«
»Ne«, odsječno sam rekla dok sam Melvina za glavu gurala na stražnje
sjedalo. »Sjedni.« Zatvorila sam vrata i okrenula se natrag prijateljicama,
koje nisu izgledale ni približno dovoljno skrušeno. »Ovo je opasan posao.
Niste trenirane da se nosite s ovakvim situacijama. Pa kad vam kažem da
ostanete u autu, ostanite u autu.«
»Prijatelji ne daju prijateljima da budu sami u opasnosti«, strogo je
rekla Naomi. »Kada smo Waylay i ja otete, ti i Sloane došle ste tamo za nas.
Sloane i ja došle smo za tebe.«
»Razlika je u tome što ja nisam bila oteta, Naomi. Radila sam svoj
posao. Pa, radila sam Lewisov posao. Ali trenirana sam za ovo. Imam
iskustva u ovakvim situacijama. Nijedna od vas dvije to nema.«
Sloane je izvila usne prema dolje. »Zar čak ne želiš znati kako smo ga
omele?«
»Bacila sam na njega vrećicu pseće kakice koju sam pronašla na
pločniku.« Naomi se kočoperila.
To je objašnjavalo smrad. Definitivno ću morati detaljno očistiti auto.
»A ja sam vikala i pokazala mu sise«, ponosno je objavila Sloane.
 Da su to bile bilo koje druge civilke, bila bih impresionirana. No sve o
čemu sam mogla razmišljati jest da su se Naomi i Sloane svojevoljno
dovele u opasnost radi mene. I da sada moram obaviti telefonski poziv koji
stvarno nisam htjela obaviti.
Uzdahnula sam. »Moram nekoga nazvati. Ostanite ovdje i držite oko
na Melvinu. Ne ulazite u auto. Nemojte odlutati. Nemojte se sprijateljiti ni s
kakvim ubojitim manijacima koji tumaraju ulicama.«
»Samo je ljuta što nije uspjela ni probati onu pitu«, Sloane je šapnula
Naomi dok sam ja birala broj.
Knox se javio čim je jednom odzvonilo.
»Što nije u redu? Zašto Stef više ne šalje novosti i zašto mi zaručnica
ne odgovara na poruke?«
»Sve je u redu. Stef je morao ranije otići, a što se tiče Naomi,« - bacila
sam pogled preko ramena, na mjesto gdje su Naomi i Sloane pozirale za
selfieje - »ne odgovara ti na poruke jer su ona i Sloane zauzete
isprobavanjem svih filtara na Snapchatu.«
»Zašto zoveš? Nismo li bijesni jedno na drugo?«
»Nisam sigurna. Ne mogu držati korak.«
»Dobro. Onda, ako smo bili posvađani, hajdemo reći da je gotovo.«
Evo zašto sam voljela biti prijateljica muškarcima. Jednostavno je bilo
lakše.
»Slažem se. Treba mi usluga. Zapravo dvije. Trebam da se ne naljutiš,
opravdano, i trebam vožnju za dvije pijane žene koje me odbijaju slušati.«
»Što ti nije u redu s autom?«
»Trenutno je zauzet okovanim zločinačkim genijem.«
»Jebemu.«

»Ako me pustiš, hakirat ću poreznu i nikada više nećeš morati plaćati

porez«, ponudio je Melvin sa stražnjeg sjedala.
 »Ne pričaj«, zarežala sam.
Uz spuštene prozore vjetar nas je pri brzini na autocesti šibao sa svih
strana. Pomagao je sa smradom psećih govana.
»Onaj bradati tetovirani tip izgledao je kao da će mi otkinuti ruke i
nasmrt me izlemati njima. Mislio sam da će razbiti staklo samo da dođe do
mene.«
Kao što sam i predvidjela, Knox nije bio sretan. Prvo jer sam dopustila
Naomi i Sloane da me nagovore da ih povedem, zatim jer su se Naomi i
Sloane namjerno dovele u opasnost i naposljetku jer me Melvin odalamio u
lice.
Nisam se još dobro pogledala u zrcalo, no sudeći po Knoxovoj reakciji
i vrućem, oteklom osjećaju ispod oka, pretpostavila sam da ne izgleda
sjajno.
»Tako inače izgleda«, razuvjerila sam ga.
»Okrivio me za tvoje lice. Možeš li to vjerovati? Nisam te udario«,
otpuhnuo je Melvin.
»Lakat kojim si mlatio jest.«
»Tvoje lice udarilo je lakat kojim sam mlatio. Vjerojatno ću i ja imati
masnicu.«
Stisnula sam gas nadajući se da će grmljavina okretaja u sekundi koja
mi je odgovarala nadglasati mojeg putnika. Što prije predam ovog tipa, to
ću prije moći na cijelo tijelo staviti led.
»Pobrinut ću se da ti u ćeliju pošaljem liječnika«, suho sam rekla.
»Kamo me vodiš?«
»U policiju u Knockemoutu.«
Nije bilo idealno, ali NSP-ovi su se morali predati u ruke policije, a
Knockemout je bio najbliži posve popunjeni odjel. Također, možda sam
nazvala da im javim unaprijed... i da se uvjerim da Nash večeras ne radi.
Posljednje što mi je trebalo bilo je da nabasam na njega.
 »Možemo li barem slušati neku glazbu?« zagunđao je Melvin.
»Da, možemo.« Pojačala sam glazbu i skrenula prema izlazu za
Knockemout.
Došli smo na tri kilometra od granice grada kada su mi u retrovizoru
zasjala crvena i plava svjetla.
Bacila sam pogled na brzinomjer i lecnula se.
»Ha! Uhvaćena«, smijuckao se moj putnik.
»Začepi, Melvine.«
Skrenula sam uz rub ceste, upalila sva četiri žmigavca i, do trenutka
kada je policajac došao do mojeg prozora, iskopala prometnu dozvolu.
Kada mi je Nash Morgan u oči zasvijetlio džepnom svjetiljkom, znala
sam da ovo nije moja noć.
 Dvadeset pet

Kazna za prebrzu vožnju

Nash

I zlazi iz auta.«
»Nisi trebao večeras raditi«, promrmljala sam stišćući upravljač.
»Izlazi. Iz. Auta. Angelina«, naredio sam kroz stisnute zube.
»Upomoć! Ova me žena otela!« viknuo je idiot na stražnjem sjedalu.
»Začepi, Melvine«, obrecnula se Lina.
Naglo sam joj otvorio vrata. »Nemoj se zajebavati sa mnom, Anđele.«
Otkopčala je sigurnosni pojas i iskoračila iz auta te se našla tik do
mojeg tijela. Bio sam pametniji od toga. Znao sam da si ne mogu vjerovati
kada sam joj ovoliko blizu. No nije li to već bila sigurna stvar kada me
Grave obavijestio o situaciji? Nekako sam znao da će ovako završiti.
»Hoćeš li se odmaknuti ili samo stajati tu i nadvijati se nada mnom
cijelu noć?« siknula je dajući sve od sebe da prkosno stoji ispred mene i
svejedno uzmiče od bilo kakvog dodira. To me ubijalo.
Traperice su joj bile poderane na koljenu. Po cijelom puloveru i jakni
bilo je prljavštine. I mislim da sam zapazio naznaku šepanja. No lice je bilo
ono zbog čega mi je tlak skočio u nebesa.
»On je ovo napravio?« zahtijevao sam stisnuvši joj bradu i nagnuvši
joj glavu kako bih vidio modricu. Bijes mi je pod kožom bio živ. Izjedao
me i trebala mi je svaka mrva kontrole da ga ne otpustim.
Stisnula mi je zapešće ruke kojom sam joj držao lice, ali nisam pustio.
»Jedino za što je kriv, osim toga što je hakirao državne baze podataka, jest
što ima koščate laktove.«
»Zašto privodiš NSP-a?«
Drsko je preokrenula očima. »Možemo li preskočiti dio kada se
pretvaraš da te briga tako da mogu nastaviti svojim putem? Dan mi je bio
dugačak.«
»Ne slušaj je! Nisam prekršio uvjete jamčevine! Nevino sam hodao
kući nakon što sam čitao psima u azilu, kada me iz čista mira oborila u
uličici i prijetila mi«, cvilio je moj putnik.
»Začepi, Melvine«, uglas smo rekli Lina i ja.
Odvukao sam je oko prtljažnika njezina auta i pregledao je na svjetlu
svojih farova. »Jesi li još negdje ozlijeđena?« Modrica ispod obraza bila je
ružna i natekla. Mrzio sam tu oteklinu iz dna duše.
Otjerala je moje ruke od sebe. »Je li ovo standardna procedura
zaustavljanja u prometu?«
To što mi je bila toliko blizu nije mi samo spaljivalo živčani sustav.
Uništavalo ga je.
Bijes koji mi je ključao iznutra želio se probiti kroz grlo i harati po
svijetu. Sada nisam bio hladan. Nisam bio prazan. Bio sam vulkan koji tek
što nije eruptirao.
»Bila je to nezgoda.« Linin je glas bio smiren, gotovo kao da se
dosađuje. Njezin glas u mojim je venama bio prekrasni otrov.
»Rekla si da vraćaš imovinu, ne da loviš ljude«, podsjetio sam je.
»Vraćam imovinu. Ali, prije nego što me ponovno nazoveš
lažljivicom, netko je naplatio uslugu koju sam dugovala. Nije da te se to
imalo tiče.«
Uporno je govorila takve stvari. Stvari koje su tehnički bile istinite.
 No unatoč činjenici da sam bio bijesan na nju, da sam inzistirao kako
sam s njom završio, morao sam znati da je u redu. Morao sam znati što se
dogodilo. Moram se sam jebeno pobrinuti za to.
Ticala me se i nisam završio s njom. Tek sam počinjao. Prihvatio sam
istinu, pretvarao se da imam izbora.
»Tko je tražio uslugu? Tko je tražio da ovo učiniš?«
»Isuse, Nash. Opusti se. Nikakav zakon nije prekršen, a tvoja šogorica
i prijateljica - unatoč tome što su bile pijane gnjavatorice koje su odbile
slijediti naređenja - na sigurnom su. Knox ih je pokupio i odvezao ih kući.«
»To sam shvatio.« Činjenica da je moj brat smatrao kako je mudro
Linu ostaviti da se sama nosi s kriminalcem bio je još jedan problem o
kojem će se morati popričati. Najvjerojatnije šakama.
Jebemu.
Osjećaji koje je izazivala u meni bili su opasni. Nestalo je staloženog
predstavnika zakona sa značkom. Nestalo je prazne ljušture muškarca. Na
njegovu mjestu nalazio se zmaj koji riga vatru i želi sve sravniti sa
zemljom.
Pitao sam se je li to ono kako se Knox osjeća većinu vremena.
Posegnuo sam i ponovno joj obujmio bradu te nagnuo njezino
prekrasno lice kako bih mogao proučiti modricu. Dodirivati je, čak i samo
ovako, zapalilo je nešto u meni.
»Treba ti led.«
»Brže bih došla do njega da me ne zadržavaš.«
Zlovoljno sam otpuhnuo. »Vadi ga iz auta.«
»Molim?«
»Vadi ga iz auta«, rekao sam govoreći polako i izražajno.
»A, ne. Neću pasti na to. Vozim dupe tog dupeglavca do postaje i
dobivam račun. Potom je vaš.«
 »Ne želim da ga voziš«, rekao sam. Val posesivnosti isprao je sve
razumne misli. Nije me bilo briga. Samo sam trebao da ona bude na
sigurnom i blizu.
»Nije me briga što želiš«, zarežala je.
»Mene će biti briga dovoljno za oboje. Izvuci mu dupe iz auta.«
Prekrižila je ruke. »Ne.«
»Dobro.« Odmaknuo sam se i počeo obilaziti auto. »Ja ću to učiniti.«
Zgrabila mi je ruku. Uživao sam u njenom dodiru. »Još za korak priđi
mojem NSP-u i ja ću...«
»Što ćeš?« izazvao sam kada nije dovršila rečenicu. Želio sam da mi
uzvrati. Želio sam da se nađemo na pola puta, u klupku bijesa i požude.
»Zašto ovo radiš?« siknula je i gurnula prste u kosu.
»Da bar znam, dušo.« Ali znao sam. Mogla mi je lagati. Mogla se
dovoditi u opasnost. Mogla me izbjegavati ili me mrziti. No svejedno je ne
bih mogao pustiti na miru. Jer nisam završio s njom.
Mrzio sam se zbog toga koliko sam je želio.
»Ne pripadam ti. Nisam prekršila zakon. Jedina opasnost bilo je
povređivanje mog ega pri obaranju ovog idiota. Stoga, ako ne želiš
zloupotrijebiti svoj autoritet i uhititi me, predlažem da me pustiš da radim
svoj posao.«
»Znaš, ne želim da mi bude stalo.«
»Jadničak Nash. Jesi li prisiljen za zlikovca glumiti junaka?«
Bokovima sam je pribio uz auto. Oči su joj se razrogačile. Profinjene
nosnice raširile su joj se kao u srne koja je nanjušila opasnost. No ruke su
joj imale vlastitu volju. Zgrabile su me za košulju i čvrsto se držale.
»Igraš opasnu igru, Anđele.«
»Iz mojeg kuta izgleda kao da si ti jedini koji će biti povrijeđen«, oštro
je uzvratila.
 Stajao sam pored ceste i uz brzi auto prikivao ljutitu ženu. Srce mi je
nabijalo u glavi, ravnomjernim bubnjanjem u ritmu s pulsiranjem u mojem
kurcu. Nije bila siguran izbor, pametan izbor. No iz nekog električno glupog
razloga tijelo mi je mislilo da je ova žena, koja je život vodila u sivom
području, ispravan izbor.
Obujmio sam joj čeljust i palcem joj prešao po donjoj usni. Svjetlost u
njezinim očima promijenila se iz gnjeva u nešto jednako opasno. Vibrirao
sam od potrebe. Kada sam joj bio ovoliko blizu, nisam si mogao vjerovati.
No taman kada sam se skoro nagovorio da se odmaknem, lagano mi je
gricnula jagodicu palca.
Sitni ubod boli prostrujio je kroz mene, niz kralježnicu, i usredotočio
se na moja jaja.
Osjetio sam kako joj srce juri uz moja prsa.
Oboje smo se pokrenuli u isto vrijeme. Spustio sam se u koljenima
taman kada je raširila noge i napravila mi mjesta.
Ovo. Sada. Ona.
Tijelo mi je zahtijevalo još. Svi strahovi u vezi izvedbe isparili su u
noći, sagoreni toplinom požude. Morao sam je učiniti svojom. Dokazati joj
da pripada samo meni. Kliznuvši rukama pod njezina koljena, povukao sam
ih gore i u stranu, šireći joj noge dok mi se erekcija nije ugnijezdila uz
sjecište njezinih bedara. Čak i dok smo bili posve odjeveni, osjećaj kako
njezino tijelo mojem iskazuje dobrodošlicu bio je gotovo nepodnošljiv.
»Želim...«
»Ne želim te trebati, ali trebam«, rekao sam priljubivši lice uz svileno
glatku kožu njezina vrata.
»Prokletstvo, Nash«, dahnula je. »Želim da se odmakneš i daš mi da
dišem.«
Umirio sam se uz nju, ali nisam se odmaknuo. Nisam mogao. Puls u
njezinu vratu treperio mi je tik ispod usana.
»Nash. Molim te? Samo se odmakni i daj mi da dišem.«
 Uništilo me ono >molim te<. Dao bih joj bilo što, dokle god ona meni
daje sve.
Ispljunuo sam psovku i odmaknuo se, pustivši da klizne na tlo.
»Ako ti neću biti ševa za duševnu potporu, prokleto ti sigurno neću biti
ševa iz bijesa.«
»Anđele.«
Podigla je ruku. »Već smo dokazali da ne možemo vjerovati jedno
drugome. I prilično sam sigurna kako smo upravo dokazali da si ne
možemo vjerovati biti igdje u blizini jedno drugome.«
»Ne znam koliko ću se dugo moći boriti protiv ovoga«, priznao sam.
Ozbiljno me pogledala. »Više se potrudi.«
»Trudim se. Bijesan sam na tebe. Izdala si moje povjerenje.«
»O, molim te«, otpuhnula je. »Bila sam iskrenija s tobom nego što sam
bila i s kim. Samo odbijaš priznati da postoji cijeli svijet pored crnog i
bijelog.«
»Kao što sam govorio, ne mogu prestati razmišljati o tome koliko sam
ljut na tebe. No sve što želim jest spustiti se na koljena i zakopati lice
između tvojih...«
Poklopila mi je usta rukom.
»Nemoj dovršiti tu rečenicu. Opasni smo jedno za drugo. Kada me
diraš, napušta me sva pamet. Najgora smo odluka koju bismo mogli
donijeti. A ako ja to kažem, onda to nešto znači.«
No prvi put u životu nisam mario za posljedice. Nisam razmišljao šest
koraka unaprijed. Sve što sam zasigurno znao bilo je da sam je želio. Iako
je lagala. Iako me povrijedila. Iako se željela sa mnom o svemu svađati.
Želio sam Angelinu Solavitu.
»Ispričavam se? Znam da ste vas dvoje usred svađe, ali stvarno moram
piškiti.«
»Začepi, Melvine!«
 Puhao sam za vratom crvenog Chargera cijelim putem do postaje;
nisam joj dao ni centimetar prostora za predah. Kada smo stigli, izašao sam
iz terenca i uhvatio kvaku na vratima njezina auta i prije nego što je uopće
ugasila motor.
»Odbij, Faco«, upozorila me Lina.
No već sam vukao mršavog kriminalca sa stražnjeg sjedala. »Idemo,
šupče«, rekao sam.
»Imam dojam da je vrijeđanje nepotrebno«, požalio se.
»Ono što je nepotrebno su masnice na njezinu licu«, rekao sam i
okrenuo ga da pogleda Linu. Pogled na nju ozlijeđenu pustio je nešto ružno
u meni s lanca. Nešto što je željelo sve njezine prijestupe pomesti pod tepih.
Nešto što ju je željelo držati blizu, tako da joj se nitko drugi ne može
približiti.
»Rekao sam ti, ona je ta koja me oborila nakon što me brineta pogodila
psećom kakicom, a plavuša mi pokazala sise. Nisam ja kriv što se
izubijala.«
Dobacio sam pogled Lini. Slegnula je ramenima. »Naomi i Sloane«,
objasnila je.
»Slušajte, stvarno sam gladan«, cvilio je Melvin. »Pobjegao sam iz
rođakove kuće prije večere. Mislite li da bih mogao dobiti malo hrskavih
medaljončića ili možda onih smajlića od pire-krumpira? Znate, hrana za
dušu. Osjećam se prilično pod stresom.«
Kriste. Je li mu mama još uvijek rezala koricu s kruha?
»Ako se dami ispričaš što si je napao, nahranit ću te.«
»Žao mi je što ti je lice naletjelo na moj lakat, Lina. Iskreno. Mama bi
me prebila i da samo pomislim da povrijedim damu.«
»Isprika prihvaćena«, rekla je Lina. Okrenula se meni. »Sad mi daj
račun.«
»Idemo«, promrmljao sam i ispred nas gurnuo Melvina.
 »Prokletstvo, ljepotice. Koji ti se vrag dogodio?« Grave je pitao Linu
kada smo umarširali.
»Koščati laktovi«, objasnila je.
»Naslijedio sam ih od tate. Veći dio njegova tijela oštar je i koščat«,
objavio je Melvin. »Znači, oni medaljončići...«
Gurnuo sam Melvina prema Graveu prije nego što sam došao u
iskušenje da mu jedan svoj lakat zabijem u lice. »Učini mi uslugu i pobrini
se za ovo. Ja ću riješiti papirologiju.«
Lina je izgledala kao da će me prepoloviti laserima iz očiju.
»Moram obaviti poziv«, rekla je i odmarširala u hodnik.
»Prilično solidno šepa«, primijetio je Grave, kao da nisam već
katalogizirao svaki njezin pokret.
Do trenutka kada se Lina vratila unutra, skrivajući šepanje najbolje što
može, već sam imao spremne papire.
»Ovo je za Murtaugha«, rekao sam predajući joj prvu cedulju. »A ovo
je za tebe.«
Uzela je drugu cedulju i uputila mi užareni smrknuti pogled. »Kazna
za prebrzu vožnju? Šališ se.«
»Zaustavio sam te jer si išla dvadeset dva kilometra iznad dopuštene
brzine«, podsjetio sam je.
Bila je toliko ljuta da je mucala. »Ti... ti...«
»Imaš dva tjedna da platiš ili osporiš. Iako, ako razmišljaš o tome da
uložiš žalbu, ja ne bih. Budući da sam ja bio taj koji te zaustavio i da se ne
ustručavam uzeti slobodan dan kako bih sjedio na prekršajnom sudu.«
Duboko je udahnula te, kada to, čini se, nije pomoglo da se smiri,
usisala još zraka. Dok je iz nje isijavao gnjev, uperila je prst u mene,
odmahnula glavom pa se povukla kroz vrata.
»Siguran si da znaš što radiš, načelniče?« pitao je Grave.
»Nemam jebenog pojma, Hoppere.«
 Umjesto da odem kući, gdje si nisam vjerovao da ću Linu ostaviti na
miru, odvezao sam svoj bijes izvan grada. Gume su mi u noćno nebo
podigle oblak prašine dok sam jurio niz zemljani put. Svjetla su bila
upaljena u velikoj kući pa sam nagazio kočnicu i izašao iz vozila.
Dotutnjao sam do trijema i lupao po prednjim vratima dok se nisu
otvorila.
»Kriste. Koji je vrag...?«
Nisam bratu dao priliku da dovrši rečenicu. Šaka mi se susrela s
njegovom čeljusti, pa je zabacio glavu.
»Ti jebeni pizdune!« zarežao je.
Jedan udarac nije se činio dovoljan. Kada mi se ramenom zabio u
želudac, bio sam sretniji od praseta u blatu. Odletjeli smo, probili ogradu
trijema i sletjeli na lisnati grm.
Koljenom sam ga udario otprilike u područje međunožja i okrenuo nas
tako da budem na njemu.
Pustio me da mu još jedan udarac uputim u lice, a zatim se jednim
prošuljao kroz moju obranu. U koktelu delirija okusio sam krv, ljutnju i
frustraciju.
»Koji kurac nije u redu s tobom?« zahtijevao je dok sam mu lice
nabijao u grmlje.
»Pustio si je da se sama pobrine za zločinca.«
»Isuse Kriste, idiote. Jesi li ga pogledao? Lina takve tipove jede za
doručak.«
»Jebeno ju je povrijedio.«
Odalamio sam ga po rebrima. Brat je zagunđao pa me nekakvim
šminkerskim pokretom nogama pomeo i otkotrljao sa sebe.
Zgrabio me za kosu i gurnuo mi lice u zemlju. »Nanio joj je masnice.
Ti si kreten koji ju je povrijedio.«
Izbacio sam lakat preko ramena i osjetio kako se susreće s njegovom
čeljusti.
 Knox je zagunđao pa pljunuo. »Ako itko treba ikoga lemati, onda ja
tebe trebam izlemati jer si se poigravao s njom. Prijateljica mi je.«
»A ja sam ti jebeni brat«, podsjetio sam ga.
»Pa zašto se onda tučemo?«
»Kako bih ja to trebao znati, jebote?«
Ljutnja je još bila u meni. Bespomoćnost. Potreba da je diram iako
sam znao da više nemam na to pravo.
»Knoxy?« Naomi je pijano zapjevala odnekud iz kuće.
»Vani je i tuče se sa stricem Nashom u dvorištu. Razbili su trijem«,
prijavila je Waylay.
»Super. Sad si me uvalio u nevolju«, požalio se.
Obojica smo se preokrenuli na leđa povrh zgnječenog zelenila.
Zvijezde su na nebu boje tinte bile svjetlucave točkice.
»Ostavio si je samu«, ponovno sam rekao.
»Može se pobrinuti sama za sebe.«
»Ne znači da mora.«
»Gle, čovječe, što želiš da kažem? Zamolila me da povezem Ivančicu i
Sloane, koje su obje pijane kao letve. Ne želim nikada više čuti nijednu
pjesmu Spice Girls na karaokama.«
Lina je trebala Knoxa. Pustio sam tu činjenicu da mi zazveči u glavi.
Kada je upala u nevolju, nazvala je Knoxa, a ne mene. S dobrim
razlogom. Nisam bio toliko glup da to ne uvidim. A ipak sam bio ovdje,
ležao u prašini, bijesan što sam stvorio svijet u kojem se Lina obraćala
nekome drugome kada joj je bila potrebna pomoć.
»Kako si sjebao?« pitao je Knox.
»Zašto misliš da sam išta sjebao?«
»Valjaš se ovdje po vrtnoj arhitekturi sa mnom, umjesto da se dereš na
nju. Što si učinio?«
 »Što misliš da sam učinio? Zaustavio sam joj dupe na cesti, dao joj
kaznu za prebrzu vožnju i srao joj.«
Na dugačak je trenutak šutio, a zatim je rekao: »Obično si sa ženama
bolji od ovoga.«
»Jebi se.«
»Ako želiš moj savjet...«
»Zašto bih ga prokleto htio? Nisi mogao rećiNaomi da je voliš dok je
sestra i onaj šupak nisu oteli u lisicaama za seksanje.«
»Rješavao sam neka sranja, dobro?«
»Aha, pa, i ja ih rješavam.«
»Moj je savjet da ih riješiš brže ako želiš priliku s njom. Danas je
pakirala kovčeg. Naomi je rekla da su joj ona i Sloane praktički morale
zavrnuti rukom da pristane ostati dovoljno dugo da odu na piće.«
»Pakirala?«
»Rekla je da će se preseliti natrag u motel dok je netko drugi ne bude
mogao zamijeniti na slučaju. Potom će otići kući.«
Odlazi?
Apsolutno jebeno ne.
Lina neće nikamo otići. Ne dok pomno ne pretresemo ovo. Ne dok ne
shvatim zašto mi se zavukla pod kožu i u krv. Ne dok ne pronađem način da
je ili izbacim ili držim blizu sebe.
No to nisu bile stvari koje su Morganovi muškarci izgovarali naglas.
Umjesto toga sam se zadržao u sigurnoj zoni. »Znači, sada ti je okej
ako se pohvatam s tvojom prijateljicom? Kriste, čovječe, jebeno si ćudljiv.«
»Poljubi me u dupe, kretenu. Po onome što je Naomi rekla, Lina prema
tebi osjeća nešto stvarno. Nešto što zasada nisi skroz sjebao. Osim ako je ta
kazna zabila posljednji čavao u lijes. A budući da si ovdje i praviš budalu
od sebe zbog nje, mislim kako tu možda ima nešto vrijedno istraživanja.«
Ogulio sam list s lica. »Lina nešto osjeća? Što je rekla?«
 »Ne znam, jebote«, iživcirano je rekao Knox. »Ivančica i Sloane
pjevale su to britanskim naglaskom, između strofa Wannabeja. Pitaj ih
jednom kad se otrijezne i mene prokleto izuzmi iz toga.«
Neko smo vrijeme šutjeli. Samo dva odrasla muškarca koja leže u
uništenoj cvjetnoj gredici i zure u noćno nebo.
»Čuo sam da je Naomi bacila pseće govno na tipa kojeg je Lina lovila,
a onda ga je Sloane omela pokazavši mu sise«, rekao sam.
Knox je pored mene otfrknuo. »Isuse. Nema više ženskih večernjih
izlazaka. Odsada pa nadalje, ako njih tri izlaze zajedno, bit će to s jebenom
pratnjom.«
»Slažem se.«
Čuli smo škripu vrata s mrežicom, ali nismo predvidjeli kantu hladne
vode. Obojicu nas je pogodila u lice.
Kašljući i psujući, osovili smo se na noge kako bi se suočili s
neprijateljem i zatekli samo Naomi, Waylay i Waylona kako gledaju u nas s
trijema.
»Nema više tučnjave«, kraljevski je rekla Naomi. Potom je štucnula.
Waylay se hihotala dok je crijevo okretala prema nama.
 Dvadeset šest

Nash? Tko je to?

Lina

N ash Morgan za mene više ne postoji.

To je bila mantra koju sam recitirala dok sam se silila dovršiti
posljednji set stražnjih čučnjeva. Mogla sam se posve usredotočiti na svoj
trening, a ne na znojem oblivenog načelnika policije koji, sudeći po tome
kako me peckalo dno kralježnice, nije prestao zuriti od mene otkako je
stigao ovamo.
Fizičko privlačenje tog muškarca bilo je neodoljivo i to me, da budem
prilično iskrena, prokleto ljutilo.
»Spusti tu guzu niže«, zalajao je Vernon vrativši me u trenutnu patnju.
»Ti... spusti... svoju... guzu«, soptala sam dok sam duboko ponirala
pripremajući se da iskoristim posljednje molekule energije u nogama.
»Sredi to, Solavita«, doviknuo je Nolan s klupe za dizanje utega iza
mene. Čini se da su on i Nash sklopili nekakav mirovni ugovor i sada su
zajedno vježbali.
Uspjela sam sa šipke podići oba srednja prsta, a potom se silom osoviti
na noge.
Dok sam šipku smještala natrag na stalak pa se presamitila u struku da
dođem do daha, u ušima su mi odzvanjali pokliči odobravanja mojih
postarijih partnera u vježbanju.
 Nažalost, zaboravila sam zatvoriti oči, pa sam uhvatila pogled na
Čovjeka Koji Ne Postoji kako mi neskriveno gladno gleda ravno u dupe.
Knox, znojan i mrzovoljan od jutarnjeg treninga, prišao je bratu,
primijetio smjer Nashova pogleda te mu zabio lakat u želudac.
Obojica su na licu imala modrice koje su blijedjele, no toliko sam već
preboljela Nasha da sam imala nula posto interesa da saznam što se
dogodilo.
U redu, možda, ono, deset posto interesa. Dobro, maksimalno četrdeset
posto.
Nije da bih ijednog od njih pitala. Knox i ja održavali smo svoje
oprezno primirje dok nitko od nas nije spominjao Nasha. A Nash je, činilo
se, napokon obaviješten da ne postoji. Nakon što sam mu tri dana odbijala
otvoriti vrata ili se javih na mobitel, prestao je kucati i zvati.
Ovako je bilo bolje. U više prilika dokazali smo da nam se ne može
vjerovati kada se nalazimo i u kakvoj blizini onome drugome.
Nije bilo kukavički to što sam svoje dolaske i odlaske tempirala tako
da se pobrinem da se ne susretnemo na stubama. Nisam bila velika,
ogromna kukavica jer sam mu pored vrata prolazila na prstima. Za
promjenu sam ja donosila sigurne, pametne odluke.
Ispravila sam se i potegla dugačak gutljaj vode iz boce pretvarajući se
da nisam fizički osjetila Nashovu pozornost na sebi.
Baš kao što sam birala ignorirati prigušeno zujanje, svijest koja mi je
iskrila u venama kada sam znala da je u susjednom stanu, udaljen tek jedan
zid.
Pa, još bih se zatekla kako se naprežem ne bih li čula zvuk njegova
tuša.
No samo sam čovjek, u redu?
Bila sam predana novoj i poboljšanoj Lini, zdravijoj, ponešto
dosadnijoj, ali definitivno u boljem mentalnom stanju. Smanjila sam kofein
i alkohol, povećala unos povrća, a već sam četiri dana zaredom meditirala.
VES mi je uglavnom prestao. I sada mi ništa nije odvraćalo pozornost s
istrage.
Ostavila sam još tri poruke na Grimovoj čudnoj govornoj pošti, ali još
nisam dobila odgovor.
Srećom, istražiteljska ekipa nije me razočarala. Morgan je uspjela
odraditi svoju štrebersku magiju i po Tininim nejasnim opisima
identificirati dva pomagača. Tip s Tetovažama na Licu bio je Stewie Crabb -
dvaput je bio uhićen i ispod lijevog oka imao je tetovažu bodeža. Bucmasti
s Kozjom Bradicom bio je Wendell Baker, glomazni bijelac obrijane glave i
brkova u stilu Fu Manchua, koji su se spajali u kozju bradicu. Odležao je u
zatvoru samo jednom, zbog optužbe o napadu.
Obojica su zaposlena kod Anthonyja Huga još od tinejdžerskih godina,
zahvaljujući prijateljstvu s Duncanom. Morgan još nije imala sreće pri
identificiranju misterioznog Tipa s Jednokratnim Mobitelima, ali barem
sam imala tragove koji su vodili Crabbu i Bakeru.
Potragu za zemljištem ostavila sam po strani i dala prioritet nadzoru.
Nažalost po mene, pratiti zločinačke pomagače s dna koji su znali da
federalci vjerojatno drže oko na njima uglavnom je uključivalo sjedenje na
mnogim parkiralištima striptiz-barova.
»Svaka čast«, soptao je Stef. Majica kratkih rukava bila mu je
natopljena od vrata do struka, a crna kosa bila mu je zašiljena po sredini, u
znojnoj imitaciji irokeze.
»Hvala«, rekla sam sišući još vode. »Stalno čekam da postane lakše,
ali svaki se put svejedno osjećam kao da ću umrijeti.«
Stef je zastenjao.
»Pa, hoćeš li mi ikada reći kako ti je u nedjelju prošao spoj, nakon što
si me ostavio s pripitim blizankama?«
Zatvorio je oči i polio se vodom, no svejedno sam primijetila izvijanje
njegovih usana.
»Bilo je... dobro.«
»Dobro?« ponovila sam.
 »Lijepo.« Unatoč tome što je davao sve od sebe, izvijanje je postalo
izraženije. »Nije mi bilo grozno.«
Pogurnula sam ga laktom. »Sviiiiiiđa ti se. Želiš se hvaaaaatati s
njim.«
»Ne budi klinka iz trećeg razreda.«
»Jeste li se na kraju l-j-u-b-i-l-i?« zadirkivala sam.
»Kad smo ulazili u restoran, onako mi je na donji dio leđa stavio
ruku.«
»To je seksi.«
»Tako seksi«, rekao je i potegnuo gutljaj vode. Na usnama mu je još
plesala naznaka osmijeha.
»Hoćeš li se ponovno vidjeti s njim?«
»Možda«, samodopadno je rekao.
»Znači, ona mala psihoterapija za šankom zapravo je bila namijenjena
tebi, ne meni.«
Stef je dobacio pogled namrštenom načelniku policije. »Zaključio sam
da netko od nas mora prikupiti hrabrost i riskirati.«
»Pardon, kretenu. Taj me čovjek zaustavio, vikao na mene i dao mi
kaznu jer sam radila svoj posao.«
»Siguran sam da si vozila dozvoljenom brzinom.«
»Nije u tome stvar.«
Stef je ponovno pogledao Nasha, a zatim mene. Nacerio se. »Sviđalo
se to tebi ili ne, među vama je nešto vulkansko. I jedva čekam vidjeti tko će
od vas prvi eksplodirati.«
»Otišao si na jedan spoj. Nemaš pravo protiv mene igrati kartu
samodopadne, predane veze.«
»Dva spoja. Jučer smo ručali. Volio bih ostati ovdje dok se pretvaraš
kako ne umireš od želje da povališ Nasha Morgana, ali nalazim se s Jerom
na kavi. Nemoj se predugo odupirati. Možda propustiš nešto prilično
sjajno.«
»Poljubi me u dupe, zaljubljenko.«
Zaputio se u svlačionicu i ostavio me da uživam u svom oblaku
natmurenosti.
»Ej, BFFF!« Gospođa Tweedy došetala se do mene s ručnikom za znoj
ovješenim oko vrata. »Lice ti izgleda bolje.«
»Hvala«, suho sam rekla. Masnica na oku blijedjela je u boležljivu
žuto-zelenu. Za nekoliko dana više je neću morati pokrivati šminkom.
»Danas me vodiš u kupovinu namirnica«, objavila je gospođa Tweedy.
»Vodim?«
»Aha! Budi spremna za deset minuta.« Povukla je ručnik s vrata i
pljesnula me njime po dupetu.
Trljala sam svoj zlostavljani guz skupljajući stvari. Bilo je dobro to što
se zlikovci nisu trudili ustati iz kreveta prije podneva, pretpostavljala sam.
»Lina.« Nolan mi je kimnuo signalizirajući da svratim do njega.
U širokom sam luku zaobišla Nasha i pridružila se Nolanu pred
zrcalom.
»Što ima?«
Nash je prošao pored mene kako bi svoje utege vratio na stalak i
postala sam svjesna njegove blizine.
Oči su nam se susrele u zrcalu, ali namjerno sam svrnula pogled ne
želeći vidjeti što je u tim napaćenim plavim očima.
»Hoćeš danas na piće nakon što malog spremim u krevet?« Palcem je
pokazao u Nashovu smjeru.
»Ovisi.«
»O čemu.«
 »O tome je li piće samo piće, s obzirom na to da si upravo moju
prijateljicu izveo na spoj.«
Preokrenuo je očima. »Ne pokušavam te povaliti, Solavita.«
Piće s prijateljem zvučalo je kao jedina vrsta društvene interakcije za
koju sam bila raspoložena. To je značilo da nema priče o osjećajima. Nema
nošenja sa seksualnom napetošću. I nema pijanih prijateljica koje treba
dadiljati.
»Onda se vidimo večeras.«
»Dogovorili smo spoj«, rekao je pa se zlobno nacerio.
»Baš si kreten«, rekla sam s naklonošću.
Temperatura u teretani odjednom je pala za deset stupnjeva. Shvatila
sam da nije problem s grijanjem. Bio je to Nash, koji je stajao pokraj mene.
Nismo se pogledali, nismo se dodirnuli, no mozak mi je odašiljao
upozorenja o opasnosti kao da sam upravo u zoološkom vrtu upala u
nastambu gorila.
»Hoćeš danas vježbati išta drugo osim usta?« pitao je Nolana.
»Gle, kompa. Ne možeš se sav razbjesniti jer sam te ostavio u prašini u
dizanju iz ramena«, rekao je Nolan.
Imala sam pametnijih stvari za raditi od toga da gledam kako im cvate
prijateljstvo. Na primjer, voditi postariju bodibildericu u trgovinu.
»Vidimo se«, rekla sam Nolanu naglašeno ignorirajući Nasha.
Stigla sam sve do slavine prije nego što sam ponovno osjetila mračnu
prisutnost načelnika Našupka. »Ne možeš me zauvijek ignorirati«, rekao je
i zakoračio ispred mene. Ukopala sam se na mjestu kako mu se ne bih
zabila u znojna prsa. Nisam si mogla priuštiti maštarije.
»Ne moram te zauvijek ignorirati«, slatko sam rekla. »Čim dovršim
ovu istragu, nikada se više nećemo morati vidjeti.«
»Što je s vjenčanjem?«
Sranje. Vjenčanje.
 »Ne mogu govoriti u tvoje ime, ali odrasla sam osoba. Samo zato što
zbog pogleda na tebe poželim udarati te u lice sklopivom stolicom ne znači
da se ne mogu ma jedan dan pretvarati da te toleriram.«
Iskesio je zube i pitala sam se jesam li umislila tiho, opasno režanje.
»Uporno me izazivaš.«
»A ti me uporno ljutiš.« Međusobno zurenje trajalo je dobrih trideset
sekundi prije nego što sam napokon pitala: »Što ti se dogodilo s licem?«
»Naletjelo je na moje šake. Više puta«, rekao je Knox dok je tutnjao
pokraj nas, na putu do slavine.
»Ozbiljno? Kad ćete vas dvojica to prerasti?«
»Nikada«, uglas su rekli.
Nisam znala tko se od nas približio, ali Nash i ja sada smo stajali tako
da su nam se nožni prsti dodirivali. Bila sam dovoljno blizu da pružim ruku
i prijeđem mu prstima po znojnom torzu, što je pomisao koja mi je trebala
biti ogavna. No naravno da nije bila. Počinjala sam misliti da nešto jako,
jako nije u redu sa mnom.
»Moramo razgovarati«, rekao je Nash. Od njegova pogleda gorjela
sam kao na suncu.
»Žao mi je, načelniče. Skroz sam se napričala. Jednostavno ćeš morati
pronaći nekog drugoga da ga razbjesniš.«
»Dovraga, Angelina.«
Ovaj put definitivno nisam umislila režanje. Ili vrući, čvrsti dlan koji
mi se raširio po trbuhu gurajući me u mračni, prazni studio. Smrdjelo je na
znoj i industrijsko sredstvo za dezinfekciju.
»Što to radiš?« siknula sam kada je za sobom zatvorio vrata i stao
ispred njih.
Ovdje je bilo oružja, utega od dva kilograma i velikih lopti za
vježbanje. I jedno i drugo moglo bi odskočiti od tvrdih glava.
»Prestani biti hladna prema meni«, naredio je.
 Nisam bila sigurna što sam očekivala, ali prokleto sigurno ne to.
Definitivno ću upotrijebiti utege.
Ljutnja mi je pod kožom gorjela poput vatre. »Imaš dvije opcije.
Hladnoća ili pakleni oganj. I samo da ti kažem, načelniče, bit ću tako sretna
ako izabereš oganj.«
»Koji bih kurac trebao učiniti?« zahtijevao je. »Iskoristiš moje
povjerenje, izdaš me, a meni bi to jednostavno trebalo biti u redu?«
Ovaj sam put ja bila ta koja se približila. »Čuješ li ti uopće sebe? Ja
sam te iskoristila? Izdala sam te? Jedva se poznajemo. Zasigurno ne
dovoljno dobro da učinim i jedno od toga. I koliko god me boljelo to
priznati, nisi dovoljno glup da nekome koga si tek upoznao dopustiš da te
iskoristi. Došao si mi s onom traumom i izgarao od toga da je istreseš na
mene. Pa, pogodi što, magare? Bila sam iskrenija s tobom nego što sam bila
i s kim, a zbog tebe sam to istog trena požalila.«
Pljesnula sam mu rukom po znojnim prstima i gurnula ga. Nije se ni
mrdnuo. Niti centimetar. No ruka mu je poklopila moje zapešće, a potom
me povukao na sebe.
Bio je zid vrućine, mišića i ljutnje. Moj se vlastiti gnjev stopio s
njegovim i u meni se sve rastalilo.
»Mrzim to koliko ti još uvijek želim biti blizu.« Glas mu je bio
prigušen, ljutit i hrapav, poput ugriza šljunka za bosa stopala. Baš ono o
čemu je svaka djevojka sanjala.
»A ja mrzim što sam ti se ikada otvorila«, siknula sam.
Bila je to istina. Mrzila sam što sam s njime podijelila dio sebe. Što je
sada posjedovao komadić moje priče. Onaj koji silno dugo nikome nisam
povjerila. Mrzila sam to što sam, bez obzira na to koliko ljuta bila, koliko
povrijeđena bila, svejedno željela da me dodiruje. Bilo je to jednako
toksičnoj vezi koju je moja cimerica s fakulteta, koja nije podnosila laktozu,
imala s tortom od sira.
Oboje smo teško disali, udisali isti zrak, udisali istu ljutnju, potpirivali
isti plamen. Glazba i kakofonija iz teretane činile su se toliko dalekima.
 Željela sam ga udariti. Poljubiti ga. Gristi mu usne dok ne izgubi
nadzor.
Pognuo je glavu pa se zaustavio tik iznad mojih, usana; nosom mi je
okrznuo obraz.
Rukama mi je obujmio bicepse i skliznuo skroz do zapešća. »Zašto se
onda čini toliko ispravno dodirivati te?« hrapavo je pitao.
Gotovo sam se otopila uz njega. Gotovo sam bacila svaki princip kroz
prozor i skočila u njegovo kivno naručje. Nisam to razumjela nimalo bolje
od njega. U DNK-u sam imala manu zbog koje se njegov dodir činio poput
doma.
Srce mi je lupalo o rebra. Boriti se ili pobjeći. Željela sam izabrati
borbu. Željela sam se predati gnjevu i pustiti da se izlije. Željela sam vidjeti
što bi se dogodilo da eksplodiramo zajedno.
No više nisam željela biti ta osoba.
Koliko god mi tijelo željelo kiptećeg, ljutitog muškarca preda mnom,
glava mi je znala da je to pogreška.
»Kloni me se, Nash«, rekla sam prikupljajući u glasu antarktički mraz.
»Trudio sam se.« To je priznanje bilo poput nedopuštenog milovanja.
»Više se trudi.« Otrgnula sam ruke. U trenutku sitničave zlobe, koja je
bila prokleto dobar osjećaj, pri izlasku kroz vrata udarila sam ga ramenom.

»Ne mogu, a da ne primijetim da ti i Nash u zadnje vrijeme ne uživate

ni u kakvim spavancima«, objavila je gospođa Tweedy dok je u kolica,
pokraj velikog pakiranja konzervi tunjevine i trinaest krafni pred istekom
roka trajanja, ubacivala pakiranje vina.
Po sadržaju kolica za kupovinu moglo se reći puno toga o osobi.
Kolica gospođe Tweedy vrištala su »kaos«.
»Stvarno svašta vidite kroz tu špijunku«, rekla sam. Još sam bila
uzbuđena i ljutita zbog susreta s Nashom u teretani. Nisam bila sigurna ni
da bi pet minuta u škrinji za sladoled bilo dovoljno da me ohladi.
 »Ne izbjegavaj odgovor. Nos mi je već sasvim zainteresiran za vaša
posla. Stanete jedno pokraj drugoga u prostoriji i odjednom se čini kao da
će nešto eksplodirati. Na seksi način.« Svojem tovaru namirnica pridodala
je pakiranje od šest svijetlih piva.
»Aha, pa... Nismo tipovi ljudi koji bi se trebali i okušati u tome da
budu zajedno«, rekla sam. Nismo mogli podnijeti ni da stojimo jedno pokraj
drugoga, a da to ne izmakne kontroli.
Fizička privlačnost koju sam osjećala prema Nashu činila se poput
gravitacijskog polja. Neizbježna. Imala je moć nadići sve vrlo odlične
razloge zbog kojih bih ga se trebala kloniti, a prvi od tih razloga bio je taj
što je bio emocionalno oštećeni šupak koji je šefovao.
»Što ti se ima ne sviđati? Na ramenima mu je pametna glava, puca kao
kauboj, spašava pse i ima spektakularno dupe u onoj uniformi. Moja prija
Gladys svaki put kada ga vidi ispusti torbicu samo da bi se sagnuo da je
podigne.«
»Također sve vidi crno-bijelo, ponaša se kao da ima pravo reći mi što
da radim i grubo me svladava.«
»Znam da ovo nije politički korektno, ali obožavam fino svladavanje
na koje si pristala«, rekla je gospođa Tweedy uz sugestivno migoljenje
obrva.
Dobro, ni ja ga nisam mrzila. Da me itko drugi osim Nasha odvukao u
tu prostoriju u teretani, ta bi osoba u čekaonici plastičnog kirurga disala na
slamčicu. No nije mi se sviđalo razmišljati o tome. Umjesto toga zgrabila
sam staklenku maslaca od kikirikija i ubacila je u kolica.
»Također trenutno ima cijelu tu natmurenu fazu. Kao muškarac
kojemu su u glavi olujni oblaci i samo traži malo sunca.«
»Aha, pa, morat će se vitaminom D napuniti negdje drugdje.«
A i ja ću se napuniti vitaminom K. Ha. Solidna šala o seksu u
unutarnjem monologu.
Moja je postarija partnerica u kupovini coknula. »Dvoje ljudi koji se
uporno međusobno privlače poput magneta ne može biti pogrešno. To je
zakon prirode.«
»Priroda je ovaj put pogriješila«, uvjerila sam je i u naša kolica dodala
pakiranje mineralne vode.
Gospođa Tweedy zatresla je glavom. »Skroz krivo na to gledaš.
Ponekad tijelo prepoznaje ono za što su glava i srce preglupi da bi to vidjeli.
Upravo je to prava istina. Tijelo ne laže. Ha. Možda da to stavim na
naljepnicu na auto?« naglas se pitala.
»Puno bih radije vjerovala glavi nego tijelu.« Pogotovo jer se činilo da
mi je tijelo u samodestruktivnom načinu rada. Nikada prije nije me toliko
privlačio toliko iritantan muškarac.
Bilo je to dezorijentirajuće, frustrirajuće i graničilo je sa
sadomazohizmom. Tek još jedan znak da se moram posvetiti promjeni
ponašanja. To je bila poruka koju mi je slao svemir, a ne: Hej, evo seksi
tipa. Skini se s njim do gola i sve će ispasti dobro.
Gospođa Tweedy neprofinjeno je frknula. »Da imam tvoje tijelo,
slušala bih prokleto sve što mi kaže.«
»Čini mi se da se sjećam kako je vaše tijelo prije pola sata u teretani
moje ostavilo u prašini«, podsjetila sam je.
Našušurila si je kosu dok smo skretale u prolaz sa žitnim pahuljicama.
»Stvarno izgledam prilično dobro za svoju dob.«
Na drugom kraju prolaza nalazio se muškarac koji je gurao kolica u
našem smjeru.
»Ako si skroz protiv Nasha, kako bi bilo da ti upecam ovoga?«
ponudila je gospođa Tweedy.
Bio je to nabildani tip u tridesetima, s naočalama i kratkom, tamnom
kosom.
»Da se niste usudili«, šapnula sam stisnutih usana.
No bilo je prekasno. Gospođa Tweedy zaustavila se ispred dijela s
pahuljicama od sljezovih kolačića i s likovima iz crtica pa izvela predstavu
protežući se do gornje police. Police koju bih ja lako dohvatila.
 »Oprosti, mladiću. Bi li mi mogao dohvatiti kutiju Marshmallow
Munchiesa?« pitala je gospođa Tweedy naglašeno trepćući prema njemu.
Pretvarala sam se da me fascinira nedostatak nutritivne vrijednosti
kutije Sparkle Pinkie O’sa.
»Nema problema, gospođo«, rekao je.
»To je tako slatko od tebe«, rekla je. »Nije li to slatko, Lina?«
»Vrlo«, rekla sam kroz stisnute zube.
Muškarac je dograbio kutiju i dobacio mi znalački cerek.
Bio je gotovo pola metra viši od gospođe Tweedy. Izbliza je izgledao
kao računovođa koji puno ide u teretanu. Sudeći po njegovim kolicima,
činilo se da Veliki ozbiljno shvaća svoju prehranu. Imao je pečeno pile, sve
namirnice za nekoliko salata, pakiranje od šest proteinskih shakeova i...
veliko pakiranje gumenih bombona. Pa, nitko nije savršen.
»Jesi li oženjen?« zahtijevala je znati gospođa Tweedy.
»Ne, gospođo«, rekao je.
»Kakva slučajnost. Nije ni moja susjeda Lina«, rekla je i gurnula me
naprijed.
»U redu, gospođo Tweedy. Pustimo dragog čovjeka s dugačkim
rukama na miru«, rekla sam.
»A jesi neka«, promrmljala je.
»Oprosti«, bezglasno sam rekla muškarcu dok sam svoje zabadalo od
susjede i naša kolica vukla niz prolaz.
»Stalno mi se to događa«, rekao je i namignuo.
»Nešto ne valja s tvojim libidom?« upitala je gospođa Tweedy dok
smo vjerojatno još bile dovoljno blizu da nas čuje.
Pomislila sam na buđenje uz Nasha i njegovu erekciju među svojim
nogama. »Definitivno. No, hajdemo. Moram si zariti glavu u škrinju sa
sladoledom.«
 Dvadeset sedam

Zmije i protresanje

Nash

S palit ću ovu kuću do temelja«, žalila se gradonačelnica Hilly Swanson

dok sam iz njezina ormara za kapute vadio čizme i vrtne klompe.
»Vjerojatno to ne biste trebali govoriti pred predstavnikom zakona«,
rekao sam dok sam protresao čizmu za snijeg pa je bacio u stranu.
Stajala je iza mene, na stoličici u predsoblju, i kršila ruke. Policajac
Troy Winslow udaljio se i naslonio na ulazna vrata; držao je sačmaricu koju
smo oduzeli gradonačelnici kada smo pristigli. Izgledao je kao da želi dati
petama vjetra.
»Trebala bih tužiti onu vražju agenticu za nekretnine. Da je u bilo
kojem trenutku kupovnog postupka rekla >migracija zmija<, ja bih prokleto
bila rekla >ne, hvala<«, rekla je Hilly.
Živi u ovoj kući dvadeset godina, a policija Knockemouta prolazi ovaj
ritual dvaput godišnje. U proljeće zmije dogmižu s vapnenačkih litica
prema močvarnom području u blizini državnih parkova, da tu provedu ljeto.
U jesen odgmižu natrag do litica kako bi tamo dočekale kraj duge zime.
Kuća Hilly Swanson bila je točno na sredini migracijskog puta.
Tijekom godina uložila je pravo malo bogatstvo u osiguravanje temelja
protiv zmija, no jedna ili dvije uvijek bi se uspjele probiti unutra.
Gurnuo sam sada prazan stalak za cipele u stranu i provjerio iza njega.
 »Ovo je baš kao čekanje da iskoči poklopac s onih limenki tijesta za
pogačice«, rekao je Winslow. »Znaš da se sprema, ali to ne znači da si ti
spreman na to.« Winslow nije volio zmije. Tipu nije bio problem s prostora
za kampiranje tjerati medvjede, ali ako je nešto gmizalo, nije se tome
približavao.
Ja sam, s druge strane, odrastao uz potok i u njemu, što mi je dalo
prokleto puno iskustva sa zmijama.
»Rekla sam Mickeyju da ne ostavlja vrata otvorena kad je unosio
namirnice. Ali rekao je da sam luda. A onda se pokupio na teren za golf i ja
sam ta koja se mora nositi s posljedicama. Da sam hrabrija duša, neka koja
se neće popiškiti u gaće, stavila bih prokletu zmiju na njegovu stranu
kreveta da ga naučim lekciju.«
Posegnuo sam za remenom balonera u kutu i tada shvatio da se miče.
»Imam te.«
»Bože. Ubit ću Mickeyja.«
Uperio sam zraku svoje svjetiljke u reptila i brzinom munje posegnuo
kako bih zmiju zgrabio odmah ispod glave. Bila mi je hladna i jezivo glatka
pod rukom, kao da bi, bez obzira na to koliko čvrsto držao, mišići ispod sve
te glatkoće jednostavno odmah iskliznuli.
»Praktički je beba«, rekao sam i nagurao metar i pol bijesne
štakorašice u jastučnicu koju sam u vozilu držao za ovakve prilike.
Odmaknuo sam se od ormara i osovio se na noge.
Hilly je ustuknula. »Bože, pomozi.«
Winslow je izgledao kao da se žestoko trudi da ne uzmakne kroz
ulazna vrata bez otvaranja.
»Mislim da smo ovdje gotovi«, rekao sam, u jednoj ruci držeći
jastučnicu koja se migoljila.
»Hvala, hvala, hvala«, skandirala je Hilly. Slijedila nas je na prednji
trijem još kršeći ruke. »Imaš li trenutak za razgovor o još nečemu, što nije
vezano uz zmije?«
 »Svakako. Možeš li našu novu prijateljicu smjestiti u auto,
Winslowe?« Predao sam mu zmiju u vreći, uglavnom zato da ga zafrkavam.
»Pazi gdje hodaš. Tlo se u ovo doba godine migolji«, upozorio sam.
Teško je progutao, oprezno držeći jastučnicu u ispruženoj ruci te na
prstima pošao prema terencu.
»Koji je najnoviji status o Diltonu?« pitala je Hilly kliznuvši natrag u
svoju ulogu čvrste žene sada kad joj zmija više nije bila u blizini.
»Istraga je u tijeku«, rekao sam.
»To je standardna rečenica«, požalila se.
»To je ono što je službeno.«
»Pa, onda mi daj ono neslužbeno da mogu početi pripremati što ću,
dovraga, reći gradskom vijeću.«
»Neslužbeno, dosada smo prokopali po njegovim slučajevima samo
unazad nekoliko mjeseci, razgovarali sa žrtvama i osumnjičenima.«
»Ali?«
»Ali postoji obrazac u dojavama koje je sam obavio otkako sam dao da
me upucaju. To što smo imali čovjeka manje otvorilo mu je priliku i on ju je
iskoristio. Neće se od ovoga oporaviti.«
»Koja je odgovornost grada u svemu ovome? Kako da ovo
ispravimo?«
Očekivao sam prvo pitanje i prokleto je poštovao zbog drugoga.
Otpuhnuo sam. »Vodimo se pravilima, u slovo. Neće se izvući zbog
neke tehnikalije. No evo dijela koji vam se neće svidjeti.«
»Znala sam da dolazi.«
»Obratio sam se Kennedyjevima, mužu i ženi koje je Dilton
maltretirao kad ih je zaustavio u prometu. Razgovarao sam s oboma, bez
odvjetnika.«
Podigla je bakrene obrve. »I kako je to prošlo?«
 »Bila je to moja odluka. Reći ću vam isto što sam rekao njima. Dilton
je bio moja odgovornost. Dogodilo se pod mojim nadzorom. Muž je imao
više razumijevanja nego što je morao. Žena je razumljivo imala manje. Ali
pričali smo o tome. Obilato sam se ispričavao i preuzeo potpunu
odgovornost.«
»Odvjetniku će to biti sjajno«, rekla je Hilly.
»No, da. Ponekad je važnije reći da ti je žao nego pokriti sebe. U
svakom slučaju, bio je to ispravan potez. Gospođa Kennedy nazvala me
jučer i dala mi kontakt organizacije koja u odjelima provodi programe
osposobljavanja za smirivanje situacije i inkluzivnog rada. Skupo je, ali, po
mom mišljenju, potrebno. I jeftinije od nagodbe.«
»O kojem iznosu govorimo?«
Kimnuo sam prema autu, gdje je Piperina glava visjela s vozačkog
prozora. »Recimo samo da će ono biti jedini K-9 policajac kojeg ćemo si
neko vrijeme moći priuštiti.«
Odmahnula je glavom. »Jebeni Dilton. Dovoljan je samo jedan loš
policajac.«
»Znam. Krivica je sto posto moja jer sam ga zadržao. Jer sam mislio
da ga mogu promijeniti.«
Stavila je ruke na bokove i zurila kroz šumu. »Da, pa, sada znaš kako
je to biti žena zaljubljena u glupana s potencijalom. Devedeset devet posto
vremena taj se potencijal nikada ne ostvari.«
»Mickey ima potencijala?« zadirkivao sam.
Cerek joj je bio hitar. »Prokleto da, imao je. I nisam mu dala izbora
nego da dio i ostvari.«
»Razmišljao sam«, počeo sam.
»Svaki put kad policajac to kaže, stvari se spremaju postati skupe.«
»Ne nužno. Budući da već dodajemo edukaciju, što mislite o tome da
dovedemo socijalne radnike da nas osposobljavaju?«
»Kakvo osposobljavanje?«
 »Za slučajeve mentalnog zdravlja. Znate. Xandru Rempalski?«
Dobacila mi je pogled koji je poručivao da se polako, ali sigurno
približavam teritoriju gluposti. »Sestru koja je spasila život mojeg načelnika
policije? Ne. Nikad čula za nju. Vlasnica sam četiri ogrlice i tri para
naušnica koje je izradila.«
»Dobro. U redu. Nećak joj ima autizam.«
»Aha, da. Znam Alexa.«
»Ne komunicira verbalno, visok je metar i osamdeset i crnac je«, rekao
sam ljuljajući se na petama.
Hilly je otpuhnula. »Shvaćam na što ciljaš. Mame s crnom dječicom
puno s tom dječicom razgovaraju o tome kako treba razgovarati s murjom.«
»A ja se želim pobrinuti da murja razgovara o tome kako da sigurno i s
poštovanjem razgovara s tom dječicom. Svom. Pogotovo s onima koji ne
mogu uzvratiti riječima. Ne sjeda mi to što se neki naši ljudi ovdje ne
osjećaju sigurno. Upravo je to razlog zašto sam prihvatio ovaj posao, a još
moram puno naučiti i puno toga učiniti.«
»Nije li nam svima tako, načelniče? Pa, kako da to provedemo?«
»Želio bih o tome porazgovarati s Yolandom Suarez. Dugo je socijalna
radnica i imat će neke zamisli. Trenutno razmišljam o nekakvoj kombinaciji
dugoročnog osposobljavanja u odjelu i udruživanja sa socijalnim radnicima
pri slučajevima vezanima uz mentalno zdravlje. Drugi odjeli u većim
gradovima pokrenuli su takve programe i vide rezultate. Možda bismo
mogli u to uključiti Naomi Witt, s obzirom na to da je koordinatorica
odnosa sa zajednicom.«
»To je prokleto dobra ideja.«
»I ja tako mislim.«
»Zašto ne bi prvo dogovorio sastanak mene, tebe i Yolande? Krenut
ćemo od toga.«
»Cijenim to. Pretpostavljam da bih trebao vašu gmizavu cimericu
odvesti u novi dom.«
 Hilly se stresla. »Načelniče, nakon što spalim ovu kuću do temelja i
ubijem muža, predložit ću da ti se da povišica.«
Zastao sam. Ako je postojalo nešto što je Hilly čuvala životom, bio je
to knockemoutski novčanik. »Ne bi mi to bilo u redu. Ne uza sve ono što se
dogodilo u proteklih nekoliko mjeseci.«
Pružila je ruku i potapšala me po obrazu. »Upravo je zato dobivaš,
sinko. Brineš. Preuzimaš odgovornost. I stvaraš rješenja. Ovaj je grad sretan
što te ima. Prokleto sam ponosna na muškarca u kojeg si izrastao.«
Nisam bio osoba kojoj se grlo stegne zbog nekoliko komplimenata, ali
odrastanje bez mame, koja mi ih je u djetinjstvu dijelila šakom i kapom,
ostavilo je prazninu. Duboku, koju sam tek počinjao prepoznavati.
Dugo je prošlo otkako je itko koga sam volio bio ponosan na mene.
Oboje sam nas iznenadio kada sam se nagnuo i okrznuo joj obraz
poljupcem. »Hvala, gradonačelnice.«
Oblilo ju je jarko crvenilo. »Hajde sada. Miči tu prokletu zmiju s
mojeg posjeda i vrati se na posao. Moramo služiti ljudima.«
Dobacio sam joj kratak vojnički pozdrav i zaputio se do auta.
»Pobrinite se da imate alibi prije nego što se bacite na podmetanje požara i
ubojstvo.«
»Hoću, načelniče.«
 Dvadeset osam

Crappy hour u tjednu pošasti

Lina

U ranila sam na svoje piće bez spoja s Nolanom. Bilo je to više u

pokušaju da izbjegnem Nasha kada se on i Piper vrate s posla nego
zbog nekog pravog entuzijazma. No nakon dugog dana sjedenja u autu i
gledanja kako niskorangirani kriminalci odlaze u teretanu, u kineski
restoran sa švedskim stolom te u striptiz-klub, zapravo sam se veselila
razgovoru o poslu sa šerifom.
Masa u Honky Tonku bila je uglavnom ženska, a na stolovima su bili
mali znakovi na kojima je pisalo »Upozorenje: Tjedan pošasti«. Nacerila
sam se. Naravno da je Nolan izabrao noć kada su se konobaricama uskladili
menstrualni ciklusi.
Upoznata s rutinom, zauzela sam prazan stol za dvoje i nisam pokušala
dozvati Max, konobaricu koja je bila zauzeta namještanjem samoljepljivog
termofora na svoj abdomen jednom rukom te naguravanjem čokoladnog
cupcakea u usta drugom.
Max će preuzeti moju narudžbu kada bude sasvim spremna, a piće ću
dobiti kada šankerica Silver završi s opakim šokiranjem pločica krupnog
bajkera malim uređajem za elektroterapiju.
Bio je to novi dodatak crappy houru u Tjednu pošasti. Električni
impulsi iz elektroda simulirali su menstrualnu bol. Stanovnici Knockemouta
nisu bili oni koji će uzmaknuti pred izazovom i, morala sam priznati, bilo je
prilično zabavno gledati tetovirane bajkere i nabildane farmere kako staju u
red i strpljivo čekaju svoju dozu menstrualnih grčeva desete razine.
Trebala je minuta ili pet, ali Max se naposljetku došetala i strovalila se
na stolicu preko puta mene. Na bradi je imala šećernu glazuru. »Lina.«
»Max.«
»Oko ti izgleda bolje.«
»Hvala.«
»Čula sam da si je dobila hrvajući se s dvojicom ubojica koji su
pokušali napasti Sloane i Naomi dok su snimale prvu epizodu serije o
lovcima na glave.«
Toliko o mojoj službenoj anonimnosti... i nesnosnim stvarčicama kao
što je istina.
»Nije bilo ništa toliko uzbudljivo«, razuvjerila sam je.
»Što ćeš? Jesi za to da probaš posebnu ponudu crappy koura? Bloody
Maryji su u pola cijene, a imamo i koktel koji je smislila Silver, zove se
Crvena smrt. Ima okus kao govno i sjebat će te.«
»Mislim da ću se držati viskija.« Ostat ću pri jednom piću dok ne
budem sigurna da mi je razina stresa pod kontrolom.
»Kako hoćeš.« Max je uzdahnula i teško se podigla na noge. »Vratit ću
se kad mi tableta počne djelovati.«
Odvukla se natrag do šanka i tu sam priliku iskoristila da na mobitelu
rješavam neke mejlove u vezi posla dok se u kutu nije začuo raskalašeni
prasak muškog smijeha.
Puno sam vremena provela u puno barova promatrajući kako ljudi
razgovaraju. Znala sam da vibra nije bila dobra.
I nisam gajila ni zrnce sumnje oko toga da četiri muškarca kuhaju
nešto ružno. Stol im je bio zakrčen praznim bocama piva i čašama žestica.
Govor tijela bio im je razuzdan i graničio s agresivnim, kao u morskih pasa
koji su odlučivali hoće li napasti.
 Max im je stigla za stol i počela njihove prazne boce i čaše slagati na
poslužavnik. Jedan od muškaraca, stariji tip s pivskim trbuhom i bijelim,
čupavim brkovima ni približno lijepima kao Vernonovi, rekao je nešto što
se Max nije svidjelo. Zbog toga je za stolom ponovno došlo do praska
smijeha.
Max je nagnula poslužavnik, na što se prazna ambalaža skotrljala
natrag na stol, te je - uz oproštajni srednjak - odmarširala natrag do šanka.
Jednog od mlađih izazivača nevolje prepoznala sam kao muškarca koji
je zurio u mene dok sam odlazila s Waylayine nogometne utakmice. »Daj,
Maxi Ulošku, ne budi tako osjetljiva. Samo te zezamo«, viknuo je za njom.
Četverac je međusobno približio glave, radi nečega što je
najvjerojatnije bila nepristojna šala, pa ponovno prasnuo u smijeh.
»Smirite se, Tate«, upozorila je Tallulah. Sjedila je za susjednim
stolom s troje drugih stalnih mušterija, koji nisu izgledali kao da su im
vragolije tih muškaraca imalo zabavnije nego meni.
Znači, to je bio Tate Dilton, osramoćeni policajac starog kova.
»Strašno je teško smiriti se kad si ti u blizini, ljepotice«, rekao je jedan
od Diltonovih kompića, lascivno pokazujući na svoje međunožje.
Muškarci za stolom ponovno su eksplodirali, a napetost u prostoriji
narasla je.
Čvrsto sam zurila u Diltona preko prostorije i čekala. Nije dugo trajalo.
Dokle god su ljudi bili dovoljno trijezni, obično bi osjetili opasnost.
Uzvratio mi je dugačkim pogledom, a zatim rekao nešto ostatku svojih
pomoćnika. Svi su se okrenuli da me pogledaju. Ispružila sam noge i
prekrižila ih na gležnjevima.
Ustao je i zaputio se u mojem smjeru koristeći se svojim najboljim
pogledom zastrašivanja. Hodao je sa samouvjerenošću čovjeka kojemu je
srednja škola bila vrhunac života i koji nije shvaćao da su njegovi zlatni
dani gotovi.
Kada je došao do mojeg stola, stao je i još malo zurio. »Imaš problem,
dušice? Možda te svrbi negdje gdje te mogu počešati?«
 Imao je kratke, hitlerovske brke koji su se trzali svaki put kada bi mu
se čeljust otvorila i sklopila nad žvakaćom gumom.
»Sumnjam da postoji išta što bi mogao učiniti za mene.«
»Ti si Morganova kuja, je l’?« Nosio je majicu policije Knockemouta,
i to me razbjesnilo još više nego uvreda.
»Ne. Jesi li ti?« slatko sam pitala.
Dok je izvlačio stolicu nasuprot mojoj, suzio je oči, koje su gotovo
nestale iza rumenih obraza. Okrenuo je stolicu na drugu stranu, pokretom
koji nikada ne bi trebao impresionirati ženu bez obzira na godine, te
nepozvan sjeo. »Vidio sam vas kako se svađate na nogometnom terenu.
Reci svojem murjačkom dečku da ovdje ima dosta nas kojima se ne sviđa
ono čime nas šopa. Možeš mu dati do znanja da ćemo ga, ako ne bude
oprezan, možda morati malo spustiti na zemlju.«
»Jesi li razmotrio to da se sa svojom averzijom prema društvenom
zahtjevu za redovitim kupanjem obratiš prvostupanjskoj nadležnoj
instituciji?«
»Ha?« Trepnuo je pa nekoliko sekundi bijesno žvakao.
»Ah. Možda je tvoja kampanja više vezana uz javna događanja. Daj da
pogodim. Misliš da ne bi trebao morati nositi hlače kada u Piggly Wigglyju
kupuješ svoje pakiranje od šest jeftinih piva.«
Nagnuo se i mogla sam nanjušiti alkohol u njegovu dahu. »Previše
laješ, pametnjakovićko.«
»Je li ti me, zbog svih tih višesložnih riječi, teško pratiti?«
»Samo nastavi i tvoje će dupe odavde otići ozbiljno pokajano, kujo.«
Pogled mu je skočio do mojeg oka. »Čini se da te netko već naučio lijepom
ponašanju.«
»Pokušali su. No zašto ti i tvoji prijatelji ne biste otišli kući prije nego
što netko od vas napravi nešto još gluplje nego inače?«
»Želiš da te privedem u postaju jer laješ tim lijepim ustima na
murjaka?« Naglasio je k u riječi murjak i gotovo sam preokrenula očima.
 »Zna li načelnik Morgan da se uokolo još uvijek predstavljaš kao
policajac? Jer prilično sam sigurna da, kako bi bio murjak, moraš imati
značku. A čula sam glasine da je tvoja značka zaključana u ladici u
Nashovu stolu.«
Skočio je na noge i mesnatim dlanovima pljesnuo po stolu ispred
mene. Nisam pomaknula ni mišić dok mi se unosio u lice i ispunjavao mi
nosnice smradom jeftinog alkohola.
Fi, Max i Silver kretale su se u našem smjeru i izgledale kao da su
spremne krenuti u rat. No nisu se morale pretvoriti u mete. Ne kada sam ja
bila ta koja je u gradu samo nakratko.
Podigla sam ruku. »Mogu sama«, uvjerila sam ih i polako se podigla
na noge kako bih se suočila s napuhanim nasilnikom.
»Idi kući, Tate«, rekla je Fi izvadivši lizalicu iz usta kako bi se
poslužila svojim zastrašujućim majčinskim glasom.
Silver je stisnula čeljust dok je jednom šakom poklopila trbuh nad
maternicom, a drugu je oblikovala u pesnicu. Max je na ramenu držala
poslužavnik, kao da je palica za bejzbol.
»Želiš zamahnuti na mene, Diltone?« tiho sam šapnula.
Iskesio je zube... i žvakaću gumu.
Uputila sam mu zli mali osmijeh. »Izazivam te. Jer ako to napraviš,
nećeš odavde izaći u jednom komadu. Ne samo da izgaram od želje da u
tvoj fizički katalog uz >pivski trbuh< i >ćelavljenje< dodam >slomljeni
nos< nego cijelo žensko stanovništvo Knockemouta surfa po grimiznoj
plimi i kladim se da postoji popriličan broj lokalnih dama kojima si se
tijekom godina zamjerio.«
Nacerio se, a lice mu je od naprezanja postalo tvrđe i ružnije.
»Pa, hajde, kretenu. Iskoristi svoj slobodni udarac, ali to je jedini koji
ćeš dobiti. Kada završimo s tobom, nećeš imati ništa za što bi mogao
zakačiti značku«, rekla sam.
Ispravio se i obje šake uz bokove stisnuo u pesnice. Vidjela sam kako
u sićušnom, pijanom mozgu važe opcije. No prije nego što mi je uljepšao
dan napravivši pogrešan potez, na rame mu je sletjela velika ruka.
»Mislim da je vrijeme da odeš kući, prijatelju.«
Podigla sam pogled, pa još malo, do muškarca koji se umiješao. U
pomoć je stigao Tip iz Prolaza s Pahuljicama.
Dilton se okrenuo prema njemu. »Zašto ne gledaš svoja prokleta...«
Ostatak rečenice ispario je pola sekunde nakon što je Dilton shvatio da
se obraća muškarčevoj Adamovoj jabučici, a ne njegovu licu.
Nacerila sam se, a oko nas se podigao cvrkut nervoznog smijeha.
»Hoćeš dovršiti tu misao?« pitao je Tip iz Prolaza s Pahuljicama.
Dilton ga je mrko gledao. »Jebi se«, ispljunuo je.
»Da sam na tvojem mjestu, ne bih htio praviti budalu od sebe. Privlači
nepotrebnu pozornost«, rekao je Tip iz Prolaza s Pahuljicama.
Dilton je izgledao kao da želi reći još nešto, ali prekinula ga je njegova
šupačka svita.
»Idemo u drugi bar. Neki s manje kuja«, predložio je jedan njegov
idiotski prijatelj.
Ne šalim se, žene za stolom do nas počele su siktati.
Netko je bacio ostatak svoje košarice s krumpirićima i pogodio Diltona
ravno u prsa.
»Sad nije trenutak, Tate«, doviknuo je stariji muškarac s brkovima.
»Budi pametan.«
U načinu na koji je to rekao bilo je nešto zlokobno.
»Ako ga ne odvedeš odavde, Wylie, zovem murju. Pravu murju«,
zarežala je Fi.
»Već sam tu.« Cijeli se bar okrenuo da vidi kako mi je za leđima
savezni šerif Nolan Graham, sa značkom i pištoljem na vidjelu. »Ima neki
problem ovdje?«
 »Mislim da ti je to znak za odlazak, dušice«, rekla sam kečapom
prekrivenom Diltonu.
»Kako bi bilo da izađemo?« predložio je Nolan. Ton mu je bio gotovo
prijateljski, no oči su mu bile hladno čelične.
»Vidjet ćemo se još«, obećao mi je Dilton dok su ga dva prijatelja
hvatala za ruke i slijedila Nolana kroz vrata. Stariji muškarac s brkovima
zaustavio se ispred mene, odmjerio me od glave do pete, otpuhnuo pa
nacereno išetao.
Kada su se za njima zatvorila vrata, dame koje nisu bile zauzete
pritiskanjem obiju ruku na zgrčene abdomene eksplodirale su u pokliče.
Izvukla sam kreditnu karticu i podigla je u zrak. »Fi, ova je runda na
moj račun.«
Pandemonij se popeo na histeričnu razinu, a potom je netko na
džuboksu pustio pjesmu Man! I Feel Like a Woman Shanije Twain.
Okrenula sam se muškarcu koji se dvaput do sada pokazao kao pravi
kavalir. »Tip iz prolaza s pahuljicama«, rekla sam.
Usne su mu se izvile u nešto skoro poput osmijeha. »Neudana
prijateljica stare dame.«
»Tvoj je nadimak bolji.«
»Mogao bih te zvati Nevolja.«
»Ne bi bio prvi.«
Kimnuo je prema vratima. »Ne bi se trebala zamjerati takvim
muškarcima.«
Čak je i Tip iz Prolaza s Pahuljicama imao mišljenje o mojim životnim
izborima.
»On je počeo.«
»Zvučalo je kao da ima problema s lokalnom murjom. Nije li načelnik
policije ovdje upucan prije nekoliko tjedana?« pitao je.
»Jest.«
 Tip je žalosno odmahnuo glavom. »A mislio sam da će život u malom
gradu biti miran.«
»Ako želiš mir, Knockemout vjerojatno nije mjesto na kojem ćeš ga
naći.«
»Valjda nije. Jesu li pronašli tipa koji je upucao murjaka? Jer onaj
kojeg su upravo odvukli odavde izgleda kao da mu ne bi bio problem u
nekoga pospremiti jedan ili dva metka«, rekao je.
»FBI istražuje, ali nisu još nikoga uhitili. Sigurna sam da je tip koji je
to učinio odavno nestao. Barem ako ima i pola mozga.«
»Čuo sam da se načelnik ni ne sjeća što se dogodilo. To mora da je
čudno.«
Nisam baš bila raspoložena i s kim pričati o Nashu. Pogotovo ne s
neznancem, pa sam jednostavno podigla obrvu.
Zabljesnuo me posramljenim osmijehom. »Oprosti. Tračevi se ovdje
šire nadaleko i naširoko. Kod kuće nisam znao ni osobna imena svojih
susjeda. Ovdje kao da svi već znaju koji ti je broj osiguranja te prabakino
djevojačko prezime.«
»Dobro došao u Knockemout. Mogu li te počastiti pićem za tvoje
junaštvo?« ponudila sam.
Odmahnuo je glavom. »Moram ići.«
»Pa, hvala što si se umiješao. Iako sam totalno imala situaciju pod
kontrolom.«
»Nema problema. Ali možda sljedeći put budi opreznija. Ne želiš se
pretvoriti u metu.«
»Sigurna sam da ta gnjida ima većih problema od toga da se brine oko
mene. Na primjer, vjerojatno će večeras imati noćne more o tebi.«
Široki se osmijeh vratio. »Na ono ćemo piće neki drugi put.«
»Može«, rekla sam i gledala kako odlazi.
»Kuća časti«, rekla je Max stvorivši se pokraj mene s naručenim
viskijem.
 »Hvala. I hvala što mi ne govoriš da sam trebala gledati svoja posla.«
Max je otpuhnula. »Molim te. Ti si junakinja Honky Tonka. Tate nam
pojma koliko je imao sreće. Večeras bismo mu razbile dupe. A onda bi se
Knox razbjesnio zbog sve oštećene imovine. A Rasni Dobrica bio bi ljut
zbog krvi i papirologije.«
»Braća Morgan duguju nam«, složila sam se.
Nolan se vratio unutra prelazeći kažiprstom i palcem po brkovima i
mršteći se.
»Što nije u redu?« pitala sam.
»Mislim da se moram obrijati.«
Usne su mi se trznule. »Mislim da bi ih trebao zadržati. Vrati čast
brcima.«
Zauzeo je stolicu koju je Dilton napustio i mahnuo Fi da priđe.
»Ne bih to radila da sam na tvojem mjestu«, upozorila sam i pokazala
na znakovlje o Tjednu pošasti.
»Tjedan pošasti je ljeti, zar ne? Kad su u kinu filmovi o morskim
psima?«
»Ne takav Tjedan pošasti. Ovaj je strašniji.«
Fi se pojavila sa svježom lizalicom. Bacila je kreditnu karticu na stol
pred mene, a potom si korijene dlanova zarila u donji dio leđa. »Bože.
Osjećam se kao da mi bubrezi pokušavaju probiti tunel i izaći kroz meso.
Zašto je priroda takva kuja?«
»O, takav Tjedan pošasti«, rekao je Nolan shvaćajući.
»Aha. Bolje za tebe da je ono što si htio reći vrijedno mojeg vremena i
patnje pri dolasku ovamo«, rekla je Fi.
»Samo sam pristojno i s poštovanjem htio predložiti da izdvojiš
večerašnje snimke nadzornih kamera i spremiš ih negdje.«
»Iz nekog posebnog razloga?«
»Ne znam što je poznato javnosti, a što ne«, oklijevao je Nolan.
 »Misliš, to što je Nash otpustio Tatea jer je loš policajac i usrano
ljudsko biće?« potaknula ga je Fi.
»Glasine se ovdje brzo šire. Ponekad čak i istina«, rekla sam.
»Samo za slučaj da situacija eskalira, ne bi bilo loše moči dokazati
obrazac ponašanja«, rekao je Nolan.
»Ne bih se iznenadila da situacija itekako eskalira«, rekla je Fi uz jauk.
»Za tu značku privezao je cijelu gomilu lažnog osjećaja vlastite vrijednosti.
Bez nje, tko zna što će učiniti da bi se osjećao kao velika riba?«
»Držite oko na njemu«, predložio je Nolan.
»Hoću. No, ako biste me ispričali, idem na deset minuta prileći na
stražnje sjedalo svojeg monovolumena. Poslat ću Max s pićem za tebe,
šerife.«
Gledali smo kako se šepajući udaljava.
»Ne mogu zamisliti da to prolazim svaki prokleti mjesec«, rekao je
Nolan odmahujući glavom.
»Ne misliš da smo mi takvi s našim poslovima, zar ne?« pitala sam.
»Kakvi?«
»Takvi da od karijere dobivamo osjećaj vlastite vrijednosti, vlastite
svrhe.«
»Aha, želiš da ti lažem. U redu. Ne, uopće nismo takvi, Solavita.«
»Daj.«
»Dušo, izgubio sam brak zbog ovog posla, a ne sviđa mi se što radim.«
»Pa zašto ne daš otkaz?«
»I što da radim?«
»Ne znam. Ponovno osvoji djevojku?«
»Baš. Jer je od muškarca oženjenog svojim poslom privlačniji jedino
nezaposleni bivši muž koji preklinje za drugu priliku«, suho je rekao. »Ne.
Nekima od nas suđeno je da žive radi posla.«
 »Misliš da ne postoji ništa bolje od ovoga?« pitala sam.
»Naravno da postoji nešto jebeno bolje. Samo ne za tebe i mene.
Barem mene. Ako i na trenutak pomisliš da ne bih dao otkaz i ostatak života
proveo bivšoj masirajući noge i pakirajući joj ručkove kada bi rekla da bi
me prihvatila natrag, posve si u krivu. Ali samo određeni broj puta možeš
nekoga isključiti prije nego što ta osoba prestane pokušavati biti uključena.«
»Ali je li vrijedno toga? Pustiti nekoga k sebi kada znaš da si toj osobi
upravo toliko olakšao da te ponovno razdere? Mislim, ozbiljno, što bi
moglo biti toliko dobro da bude vrijedno takvog rizika?«
»Pitaš krivog tipa. Ne znam što je na drugoj strani, ali prokleto bih
sigurno bio voljan riskirati da saznam, kad bih dobio drugu priliku.«
Zbog Nolanovih riječi osjećala sam se tek malo kukavički. Nije mi bio
problem suprotstaviti se pijanom nasilniku, ali zbog zamisli da se otvorim
nekome klecala su mi koljena.
»Pa, kako je prošla večera sa Sloane?«
»Dobro. Sjajna je cura. Pametna. Jebeno preslatka. Pomalo divlja.«
»Ali?« potaknula sam ga čitajući mu izraz lica.
»Ali hoću li zvučati kao velika curica ako kažem da možda nisam
prebolio bivšu?«
»Hoćeš«, zadirkivala sam ga. »Ako ćeš se zbog toga osjećati bolje,
mislim da naša mala knjižničarka samo traži dobar provod. Nema crkvenih
zvona.«
»Ne volim otkrivati takve stvari, ali nakon što sam joj rekao za bivšu,
rekla mi je da je ona tu samo zbog seksa poslije trećeg spoja.«
Zagrcnula sam se viskijem. »Pa, dokle god se razumijete.«
»Evo ga, šerife. To je Crvena smrt«, rekla je Max i odložila malu čašu
s muljevitim crvenim pićem.
»Zapravo, mogu li dobiti...«
Udarila sam ga pod stolom i odmahnula glavom dok je Max prijeteći
sužavala oči.
 »Kako, molim?« ledeno je pitala.
»Mislim, ovo izgleda sjajno. Puno hvala. Evo dvadeset dolara za tvoj
trud«, rekao je Nolan i brzo joj gurnuo novčanicu.
Max je kraljevski kimnula i ščepala gotovinu. »I mislila sam da si to
mislio.«
Nolan je otpio gutljaj i istog se trena lecnuo. »Isuse Bože. Ima okus po
mamurluku.«
»Što misliš o tome da isprobaš kako ti stoje menstrualni grčevi?« pitala
sam.

Kasnije te večeri bila sam sklupčana na kauču s još jednim krimićem

iz knjižnice i pokušavala ne razmišljati o onome što je Nolan rekao, kada
sam na ulaznim vratima začula potmuli udarac. Bilo je kasno, poslije
jedanaest, što je obično bilo vrijeme kada bi se dogodile loše stvari.
Skliznula sam s kauča i tiho otišla do vrata.
Trebao ti je ključ da bi ušao u zgradu, no zbog svoje branše znala sam
da čak ni čvrsta vanjska vrata te život pokraj načelnika policije neće
odvratiti pijanog, odlučnog idiota kojemu je nastradao ego.
Zadržala sam dah i virnula kroz špijunku. Nije bilo nikoga. Preko puta
hodnika vrata gospođe Tweedy bila su zatvorena. Razmatrala sam bih li
zgrabila svoju vjernu palicu za bejzbol kako bih istražila, a tada sam čula
tihi zvuk grebanja koji je dopirao s dna mojih vrata. Društvo mu je pravilo
poznato zveckanje.
Otvorivši vrata, zatekla sam Piper kako poskakuje na mjestu i izgleda
tjeskobno. Pored nje, oslonjen na zid, nalazio se Nash. Nije imao majicu,
znojio se i drhtao.
Taj je tip stvarno znao kako da curu stavi na emotivni vlak smrti.
»Hej«, dahnuo je nakrivivši glavu kako bi me pogledao. »Možeš li...
nakratko... preuzeti Piper?«
 Nisam ništa rekla dok sam ga vukla i pomagala mu da se osovi na
noge. Nije se imalo što reći. Povrijedili smo jedno drugo, no kada mu je
trebala pomoć, došao je k meni. A ja nisam bila dovoljno zlobna da ga
odbijem. Bez riječi je prebacio jednu ruku preko mojih ramena, dok sam ja
jednom kliznula oko njegova struka.
Činilo se poznato. No nisam trebala ni s kime imati rutinu, a kamoli s
njime.
Drhtaji su mu potresali tijelo dok smo se vukli unutra, a Piper nam je
nervozno plesala oko nogu.
»Krevet ili kauč?« pitala sam. Koža mu je uz moju bila vruća i
ljepljiva.
»Krevet.«
Odvela sam nas u spavaću sobu i, poznavajući njegovu preferenciju,
gurnula ga na stranu bliže vratima. Piper je junački naskočila na madrac i
marširala tamo-amo pregledavajući Nasha od glave do golih peta.
»Idem po led«, rekla sam. Nisam u zamrzivaču imala smrznutog
povrća i nisam smatrala da će hladni ostaci hrane iz dostave upaliti.
Nashova me ruka čvrsto uhvatila za zapešće. »Ne. Ostani.« Uvlačile su
me te plave oči. U njima nije bilo ni zidova ni starih rana. Bilo je samo
iskrene molbe, a ja sam naspram nje bila bespomoćna. »Molim te.«
»Dobro. Ali to ne znači da nisam svejedno bijesna na tebe.«
»Također.«
»Ne budi kreten.«
Pokušala sam obići podnožje kreveta, ali zaustavio me i privukao me
natrag. Skočio je u sjedeći položaj, uhvatio me ispod ruku i povukao na
sebe.
»Nash.«
»Samo te trebam blizu«, šapnuo je.
Kada se srušio natrag na jastuke, smjestio me sebi uz bok; bedro mi je
bilo prebačeno preko njegovih bokova, a glava mi je bila položena na
njegova prsa, tik ispod ožiljka na ramenu.
Čula sam grmljavinu njegova srca i raširila mu dlan na prsima. Jednom
je zadrhtao, a potom su mu mišići naizgled izgubili nešto napetosti koja ih
je toliko kočila.
Ispustio je drhtav uzdah pa obavio obje ruke oko mene, pritisnuo lice u
moju kosu i čvrsto se držao.
Piper je zauzela mjesto uz Nashova stopala položivši mu glavu na
gležanj i dobacujući nam tugaljive poglede.
Kako nisam imala što drugo raditi, disala sam s njim.
Četiri. Sedam. Osam.
Četiri. Sedam. Osam.
Ponovno i ponovno, dok mu napetost nije napustila tijelo. »Sad je
bolje«, šapnuo mi je Nash u kosu. Ležali smo tamo, disali zajedno, bili
zajedno dok nas oboje nije prekrio san.
 Dvadeset devet

Pobjeda na Danu karijera

Nash

P robudio sam se uz turobno svjetlo zore i onaj zvuk koji me progonio,

uporno lomno šuškanje koja me izluđivalo u snu. Ovog jutra društvo
mu je pravio meki škljocaj zatvaranja Lininih ulaznih vrata.
Plahte pored mene još su bile tople, prožete duhom žene koja je cijelu
noć bila tu, sklupčana meni uz bok, i bila mi sidro dok su joj se prsa dizala i
spuštala.
Bila je tu za mene kada mi je najviše trebala. A potom je poslala jasnu
poruku otišavši iz vlastitog prokletog kreveta kako bih se probudio sam.
Prešao sam rukama preko lica. Nešto je između nas moralo popustiti, a
gajio sam sumnju da ću to »nešto« biti ja.
Na madrac je naskočila neka težina i sekundu kasnije Piper mi se
bacila na prsa. Zagunđao sam. Bijela njuška bila joj je umrljana mrvicama
pseće hrane, što je značilo da joj je Lina dala doručak.
»Jutro, mala«, hrapavo sam rekao brišući san iz očiju. Gurkala me dok
je nisam bezvoljno pomilovao.
»Nemoj me tako gledati. Dobro sam«, rekao sam.
Piper nije izgledala kao da mi vjeruje.
 No činilo se kao istina. Svakako, u korijenu vrata osjećao sam ostatke
glavobolje, a svaki mišić u tijelu kao da je odradio nekoliko rundi u ringu.
No spavao sam dubokim snom i probudio se bistrih misli.
Podigao sam je i držao nad glavom. »Vidiš? Sve je u redu.« Repić joj
se zamaglio od entuzijazma dok je zaigrano grabila šapama po zraku.
»Dobro. Počnimo prokleti dan.«
Kujica je tapkala za mnom u kupaonicu, gdje sam pronašao poruku
zalijepljenu za zrcalo.

N.,
nahranila sam i prošetala Piper. Otiđi prije nego što se vratim.
L.

Linina odsječna poruka zabavljala me dok se nisam vratio u spavaću

sobu i primijetio kako joj kovčeg otvoren leži na podu. Bio je prazan,
srećom. No imao sam osjećaj kako je činjenica da ga je ostavila vani
značila da još uvijek razmatra odlazak. Ako je mislila da ikamo ide, Lini
Solaviti spremalo se naglo buđenje. Morali smo se razračunati. Uspostaviti
ravnotežu. Sklopiti dogovore.
Bilo kakva sumnja koju sam imao u vezi svojih osjećaja prema njoj
sinoć je izbrisana. Nije morala otvoriti vrata. Nije me morala pustiti unutra.
I prokleto mi sigurno nije morala zaspati u naručju. Ali jest jer, unatoč
činjenici da sam je razbjesnio, marila je za mene.
A ja ću to iskoristiti u svoju korist.
»Hajde, Pipes. Idemo kući. Moramo malo promisliti«, rekao sam
zijevajući.
Još sam zijevao kada smo izašli iz Linina stana i zatekli Nolana kako
diže šaku da mi pokuca na vrata.
»Donio sam ti kavu«, rekao je odmjeravajući moju pojavu. Nisam
nosio ništa osim trenirke i očajnički sam trebao tuš. »Trebao sam je donijeti
u čaši veličine kante«, primijetio je.
Uzeo sam kavu i otvorio svoja vrata.
»Duga noć?« pitao me slijedeći me unutra dok sam lokao kofein.
Zagunđao sam. »Zašto si ovdje? Osim da glumiš vilu s kavom.«
»U kafiću sam nabasao na tvoju još malo pa šogoricu, koja jest
naručila kavu veličine kante. Rekla je da se Knox raspištoljio u pogledu
Dana karijera.«
»Jebeš mi sve. To je danas?«
»Danas, za« - zastao je i pogledao na ručni sat - »dva sata i dvadeset
sedam minuta. Zaključio sam da, s obzirom na to da ionako moram ići s
tobom, možemo razviti neku strategiju. Ne može provođenje zakona
prepustiti slavu nekom frizeru koji je dobio na lutriji i ima bar. Bez uvrede.«
»Brat mi je«, suho sam rekao. »Nisam se uvrijedio. Kako će uspjeti
prikazati papirologiju zanimljivom?«
»Naomi ne shvaća koliko je muškima natjecanje ozbiljno. Rekla mi je
cijeli plan. Pustit će klince da miješaju bezalkoholna pića, a zatim obrijati
glavu zamjeniku ravnatelja.«
»Dovraga. To je dobro.«
»Mi možemo bolje«, samouvjereno je rekao Nolan.

»Udari po sireni, Way«, uputio sam je, čvrsto stišćući upravljač.

Waylay se zločesto nacerila i udarila po gumbu. Sirena je počela
zavijati.
»Je li nekome tamo iza zlo od vožnje?« pitao sam putnike na stražnjem
sjedalu.
»Ne!« začuo se radosni zbor.
»Onda se čvrsto držite.«
Naglo sam okrenuo upravljač, na što je stražnji dio vozila blago
kliznuo oko posljednjeg prometnog cunja. Potom sam nagazio na gas.
 »Idemo! Idemo! Idemo!« kričala je Waylay.
Prešao sam sklepanu ciljnu traku nekoliko centimetara ispred Nolana i
njegova vozila punog djece.
Na stražnjem sjedalu eksplodiralo je divlje klicanje.
Zaustavio sam auto i ta stvar zbog koje me boljelo lice, koja mi je
rastezala mišiće koji u posljednje vrijeme nisu bili korišteni, bio je pravi
pravcati osmijeh.
Moglo se slobodno reći da smo prešišali Knoxovu glupu prezentaciju.
»OMG! Ovo je bilo zakon!« rekla je Waylayina prijateljica Chloe dok
sam joj otvarao stražnja vrata. Izašla je s dvoje drugih šestaša, a svi su uglas
pričali.
»Prešao bih te na onom zadnjem čunju da me Bljuvko nije zamolio da
spustim prozore«, rekao je Nolan dok mi je prilazio palcem pokazujući
pjegavog crvenokosog dječaka.
»Ne budi loš gubitnik i ne krivi Kadena. Mali vikendima ide na
karting.«
»Misliš da smo pobijedili?« pitao je.
Promotrili smo parkiralište osnovne škole.
Klinci su bili izvan sebe, preklinjali su moje policajce da budu oni koji
će se sljedeći voziti. Učitelji su se osmjehivali od uha do uha. A Knox mi je
pokazivao srednjaka.
»Da, prokletstvo, jesmo. Moram reći, vožnja na poligonu nije bila
grozna ideja.«
»Ni tvoja igra istrage ubojstva nije uopće bila loša«, rekao je.
»Nisam očekivao da će Way biti baš toliko dramatična u svojem
uprizorenju smrti.«
»Kad smo već kod netom preminule«, rekao je Nolan i kimnuo dok je
moja nećakinja skakutala do nas.
Zaustavila se ispred mene i podigla pogled. »Striče Nash?«
 »Da, Way?«
»Hvala.« Nije rekla ništa drugo, samo me zagrlila oko struka pa otrčala
sa svojim hihotavim prijateljicama.
Pročistio sam grlo, iznenađen emocijama koje sam osjetio. Zagrljaj
Waylay Witt bio je kao Linin zagrljaj. Neočekivan, teško zarađen i prokleto
ozbiljan.
»Još voliš to čime se baviš«, primijetio je Nolan.
»Aha. Čini se da volim«, priznao sam.
»Čuvaj to«, savjetovao je.
»Što? Ti ne voliš provoditi svoje dane dadiljajući me?«
»Ni najmanje.«
»Možda bi trebao učiniti nešto u vezi toga.«
»To je ono o čemu smo Lina i ja sinoć pričali.«
»Sinoć si bio s Linom?« No samo sam toliko uspio pitati prije nego što
nas je prekinuo Waylayin učitelj.
»Čestitam, gospodo. Iz pouzdanih izvora znam da je ovo bio daleko
najupečatljiviji Dan karijera, načelniče«, rekao je gospodin Michaels
pružajući mi Piperin povodac.
Ispalo je da je Piper, iako se pred odraslima sramila, obožavala djecu -
što glasnije i luđe, to bolje. Nikada tu prokletu kujicu nisam vidio toliko
sretnu.
»Drago mi je što sam mogao pomoći«, rekao sam.
»Imam osjećaj da ste upravo inspirirali sljedeću generaciju
knockemoutske policije«, rekao je rukom pokazujući prema šestaškom
kaosu.
Gospodin Michaels otputio se kako bi razgovarao s nekim drugim
gubitnicima Dana karijera, a njegovo mjesto zauzeo je Knox. »Hvala što si
me osramotio pred mojim vlastitim djetetom, seronjo.«
Nacerio sam se. »Što mogu kad mi je posao više kul od tvojega.«
 »Posao ti je devedeset posto papirologija.«
»Gle tko se javio, gospodin Inventura i Pakao Platnih Listi.«
Brat mi je otpuhnuo i okrenuo se Nolanu. »Cijenim sinoćnju pomoć s
Diltonom i njegovom ekipom. Možda nisi skroz užasan.«
»Lina je odradila najveći dio prljavog posla. Stigao sam taman na
vrijeme da pomognem počistiti.«
»O čemu to, dovraga, vas dvojica pričate?« zahtijevao sam.
Nolan me pogledao. »Izađeš joj jutros iz stana polugol i raščupan, a ne
znaš?«
»Pričaj. Odmah«, obrecnuo sam se.
»Jesi li odsjebao stvari s njom?« pitao je Knox.
»Što se dogodilo s Diltonom?« ponovio sam ignorirajući brata.
»On i njegovi kompe malo su se raspojasali u Honky Tonku.
Razbjesnili su konobaricu Max, što je, s obzirom na vrijeme u mjesecu, bilo
prilično jebeno glupo. Onda mu je za oko zapela Lina«, objasnio je Nolan.
Naravno da je. Svakom bi muškarcu zapela za oko.
»Što se dogodilo?« posegnuo sam za mobitelom. Pronaći ću Diltona i
razbiti ga. Potom ću pronaći Linu i oko sat vremena vikati na nju što se
uplela u moj problem.
»Lakše malo, Romeo. Fi je rekla da je Lina kretena satrla riječima. E,
sad, vratimo se onome što si radio kad si joj se iskradao iz stana. Kad je
jutros posudila moj kamionet, nije rekla baš ništa o tebi«, rekao je Knox.
»Prokletstvo. Zašto joj je trebao tvoj kamionet?«
»Lina je posve sama s njim izašla na kraj«, nastavio je Nolan. »Ali
druga mušterija - neki veliki tip - upleo se kada je izgledalo kao da je Dilton
možda previše pijan da bi donosio ispravne odluke. Tvoja menadžerica
zaprijetila je da će nazvati murju taman kad sam ulazio. Ja sam ispratio
šupka van.«
»Što joj je rekao?«
 »Ne znam. Samo je rekla da je bio kreten«, rekao je Nolan. »Nakon
razgovorčića s njim pretpostavio sam da je u pitanju bio pijani mizogini
ispad. Hej, mislite li da bih trebao obrijati brkove?«
»Da«, rekao je Knox. »Zbog njih te želim udariti u facu.«
»Dovraga. Trebali su mi to biti brkovi slobode. Znaš, razvedeš se,
pustiš brkove i bradu, magično se pretvoriš u novu osobu.«
»Imam brijačnicu i britvu. Samo reci kad ti odgovara.«
Prepustio sam njih dvojicu brkovima i udaljio se već birajući broj.
 Trideset

Nadzor, a za prilog drama

Lina

M iris pizze uvlačio se kroz otvoren prozor Knoxova kamioneta.

Stacionirala sam se na parkiralištu trgovačkog centra u Arlingtonu. S
druge strane ulice nalazilo se naselje kuća u nizu koje su vidjele bolje dane.
Čekala sam Wendella Bakera iliti Bucmastog Tipa s Kozjom
Bradicom. Bio je nabildani bijelac, ćelavio je i za Hugovu obitelj radio kao
kamatar; nosio je previše zlatnih lanaca i uvijek u ustima imao čačkalicu.
Prema Tininim upitnim informacijama, Baker je plaću primao od Anthonyja
Huga, ali je bio dovoljno blizak s Duncanom da ocu nije bio sasvim odan.
Nadležni nisu uspjeli Bakera povezati s otmicom i pucnjavom, što je
značilo da je mogao slobodno raditi svoje poslove. A ja sam ga slobodno
mogla pratiti... do, nadam se, savršeno očuvanog kabrioleta Porsche 356 iz
1948.
Međutim, zasada je Baker ustao iz kreveta u jedanaest sati, u Burritos
to Go uzeo veliku kavu, a zatim bratovoj djevojci došao u posjet koji je
uključivao njegovo otkopčavanje šlica i prije nego što je ona otvorila vrata.
Uglađen tip.
Mobitel mi je ponovno zazvonio.
»Ozbiljno, ljudi? Kada sam postala toliko popularna?«
 Već me zvala mama u vezi tatina rođendanskog poklona, Stef jer ga je
zanimalo planiram li se ovaj tjedan znojiti u teretani sa starčićima te Sloane,
koja me prisilila da sutra navečer u knjižnici volontiram na nekakvoj Noći
knjige i vještica. Da se i ne spominje Naomina poruka, u kojoj mi je rekla
da je dala moj broj Fi i da se nada da je to u redu. Nakon toga su uslijedile
grupne poruke od Fi, Max i Silver iz Honky Tonka, u kojima su prepričavale
sve najbolje fikcionalne verzije mojeg susreta s Tateom Diltonom.
Čini se, da sam mu razbila bocu o glavu, a zatim ga natraške gurnula u
bačvu ulja iz friteze. Nitko nije bio siguran odakle se stvorila bačva ulja, ali
svi su se slagali da je bilo presmiješno gledati ga kako puzi iz bara poput
ljudskog puža.
Tada sam vidjela ime pozivatelja.
Gotovo sam pustila da ode u govornu poštu, no odlučila sam da bi to
bilo kukavičko rješenje.
»Pretpostavljam da si uspio izaći iz mojeg stana«, rekla sam umjesto
pozdrava.
»Zašto, dovraga, o tebi i Diltonu čujem od saveznog šerifa i svojeg
blesavog brata, umjesto od tebe?« zahtijevao je Nash.
»Kao prvo, voljela bih dobiti potvrdu da si mi izašao iz stana. Kao
drugo, kada smo točno sinoć imali vremena za razgovor? Kao treće - a ovo
je najvažnije, pa obrati pozornost - zašto se to tebe tiče?«
»Proveli smo noć zajedno, Angelina.« Glas mu je pri mojem imenu
zazvučao hrapavo i namjerno sam ignorirala slasne srhe koji su mi se
skotrljali kralježnicom. »Bilo je napretek vremena da kažeš: >Hej, Nash. U
javnosti me napao kreten kojeg si suspendirao.<«
Užasno me imitirao.
»I što zatim? Rekao bi: >Ne brini se, damice. Pobrinut ću se da nikada
ne budeš sama tako da veliki, pijani vuk ne može biti šupak prema tebi?<
Također, ne sjećam se da je tvoje pojavljivanje na mojim vratima usred
napadaja panike bilo poticajno za razgovor.«
 »Dilton je moj problem, ne tvoj. Ako pokušava postati tvoj problem,
moram to znati.«
To je barem imalo smisla. »Dobro.«
Moje slaganje na trenutak ga je utišalo. »Pa, dobro onda. E, sad, čujem
da ti je prišao, a da si ga onda bacila kroz prozorsko staklo«, rekao je
zvučeći kao da se zabavlja.
Frknula sam na tu verziju. »Stvarno? Jer ja sam čula da sam ga
potopila u bačvu ulja.«
»Ali ono što me najviše zanima jest to što ti je prišao i počeo klepetati.
Zašto i o čemu?«
»Susrela sam njegov pogled. Bio je pijan, narušavao red i postajao
svadljiv, pa sam ga gledala dok mi nije uzvratio pogled.«
»Moram li te podsjećati da uz veliku žensku moć dolazi velika ženska
odgovornost?«
Preokrenula sam očima. »Nisam mu pokušavala postati meta ili
započeti svađu, načelniče. Samo sam mu pokušavala odvratiti pozornost od
živciranja zaposlenica. Max bi mu sinoć dupe definitivno ispržila u
dubokom ulju.«
»Svejedno mi se to ne sviđa, ali pošteno.«
»Kako velikodušno od tebe.«
»Reci mi što ti je rekao.«
»Pitao me jesam li tvoja kuja, a onda mi dao poruku koju ti trebam
prenijeti. Rekao je da je vrijeme da te se spusti na zemlju. Ja sam mu,
naravno, uvrijedila inteligenciju.«
»Naravno«, suho je rekao Nash.
»Zatim se pretvarao da je murjak koji me može odvesti u postaju dok
se ne sjetim manira. Moguće da sam spomenula da znam kako više nema
značku i pitala se kako bi se ti osjećao u vezi toga da se netko pretvara da je
policajac. Potom je uvrijedio mene i knockemoutske žene i taman kad je
postajalo zanimljivo, u smislu da je trebala početi letjeti pržena hrana,
umiješali su se neki promatrač i Nolan.«
Na Nashovoj je strani vladala grobna tišina.
»Jesi još tu, Faco?«
»Da«, naposljetku je rekao.
Nisam znala da je u taj jedan sićušni slog moguće upakirati toliko
bijesa.
Ljuljala sam glavu po naslonu. »Bilo je u redu, Nash. Nipošto ne bi
postao fizički nasilan. Ne tamo. Ne prema meni. Bio je pijan i glup, ali ne
dovoljno pijan i glup da zaboravi kako bi ga fizički obračun sa ženom u
javnosti dokrajčio.«
Još tišine.
»Nash? Bodeš li upravo između obrva?«
»Ne«, lagao je, pomalo skrušeno.
»To ti je tik. Trebao bi učiniti nešto u vezi toga.«
»Angelina?«
»Aha.«
»Mislio sam ono što sam rekao. Dilton je moj problem. Ako ti se
pokuša ponovno obratiti, moram znati.«
»Shvaćam«, tiho sam rekla.
»Dobro.«
»Kako se osjećaš? Nije da me briga«, brzo sam dodala.
»Bolje. Solidno. Razbio sam Knoxa na Danu karijera«, samodopadno
je rekao.
»Doslovno ili metaforički? Jer s vama dvojicom može ispasti i jedno i
drugo.«
»Pomalo i jedno i drugo. Jesi dobro spavala?« pitao je Nash.
 Spavala sam kao klada. Baš kao i svaki put kada sam bila u krevetu s
Nashom.
»Aha«, rekla sam, nevoljka pružiti mu više od toga.
»Što onaj studij psihologije kaže o curi koja ne voli da je se dira, osim
kad je dira tip koji je uporno ljuti?«
»Da ima ozbiljnih emocionalnih problema koje mora riješiti.«
Blago se nasmijao. »Ručaj sa mnom, Anđele.« Uzdahnula sam. »Ne
mogu.«
»Ne možeš ili ne želiš?«
»Uglavnom ne mogu. Nisam u gradu.«
»Gdje si?«
»U Arlingtonu.«
»Zašto?«
Nisam pala na taj ton koji je govorio >hajde, možeš mi sve reći<. No
isto tako nisam imala što skrivati.
»Čekam Wendella Bakera«, rekla sam mu.
»Što radiš?« Ponovno je koristio svoj murjački glas. »Ne budi
dramatičan. Znaš što mislim i tko je on.«
»Nadzireš grmalja obitelji u organiziranom kriminalu?« zahtijevao je.
I eto ga, mojeg bijesnog, bezrazložno previše zaštitnički nastrojenog
susjeda gnjavatora.
»Ne tražim dopuštenje, Nash.«
»Dobro. Jer ti ga prokleto sigurno ne bih dao«, rekao je. »Nemoguć si i
želim sići s ovog vrtuljka.«
»Uvjeri me da je to dobra ideja.«
»Ne moram. To mi je posao. Život«, inzistirala sam. »Dobro. Doći ću s
upaljenim svjetlima i sirenama.«
 »Isuse, Nash. Vodim tečajeve strategija nadzora. Prokleto sam dobra u
tome. Ne moram ti opravdavati svoj posao.«
»Opasno je«, usprotivio se.
»Moram li te podsjećati da si ti taj koji je nastrijeljen na poslu?«
S njegova se kraja začuo neki zvuk.
»Jesi li ti to zarežao na mene?«
»Sranje«, promrmljao je. »Ne znam. Svaki je dan s tobom novo jebeno
iznenađenje.«
Najsitniju sam se trunčicu sažalila nad njim. »Gle, uz pozornost koju
su federalci privukli na aktivnosti Anthonyja Huga, nitko ništa ne radi.
Danima se bavim dvojicom od tih tipova. Sve što rade jest da jedu, seksaju
se sa ženama koje bi trebale biti pametnije i idu u teretanu. Možda koji put
odu u striptiz-klub. Ne tražim da ih uhvatim u zločinu. Sve što mi je
potrebno jest da me netko od njih odvede do skladišta. Čak i ako Duncana
odavno nema, taj bi auto još mogao biti tamo.«
»Još ne mogu vjerovati da radiš sve to radi prokletog auta.«
»Nije to bilo koji prokleti auto. To je kabriolet Porsche 356 iz 1948.«
»Dobro. Sve to radi malog, starog auta.«
»Taj mali, stari auto vrijedi više od pola milijuna dolara. I baš kao i sve
drugo što osiguravamo, njegova novčana vrijednost je jedno. Sentimentalna
vrijednost nešto je posve drugo. Taj je auto dio obiteljske povijesti.
Prethodne tri generacije vjenčale su se i odvezle u tom autu. U prtljažniku
se nalazi urna s pepelom njihova djeda.«
»Sranje. Dobro. Prokletstvo. Želim da mi se javljaš svakih pola sata.
Ako budeš kasnila i minutu, ukazat ću se tamo i toliko te brzo prokazati da
će ti se zavrtjeti u glavi.«
»Ne moram pristati ni na što od ovoga«, istaknula sam. »Uporno se
ponašaš kao da smo u nekakvoj vrsti veze, a jasno je da nismo.«
»Dušo, oboje znamo da tu ima nešto, čak i ako se previše bojiš priznati
to.«
 »Bojim? Misliš da se ja bojim?«
»Mislim da zbog mene drhtiš u tim svojim seksi čizmama na petu.«
Nije bio u krivu, što me još više razbjesnilo.
»Aha. Drhtim od bijesa. Hvala što si postigao da požalim što sam se
javila na mobitel.«
»Želim poruku svakih trideset minuta.«
»Što ja dobivam ovim dogovorom?«
»Proći ću sve dokumente s mjesta zločina koje mogu dobiti iz
skladišta. Vidjeti ima li u tim dokumentima nešto što bi te moglo dovesti do
tvojeg prokletog auta.«
»Stvarno?«
»Da, stvarno. Što god pronađem, dat ću ti danas uz večeru.«
Bilo je to kao da smo zapeli u plesu. Dva koraka naprijed, dva koraka
natrag. Privučemo se. Razbjesnimo. Isperi. Ponovi. Prije ili kasnije netko će
od nas ples morati privesti kraju.
»Ne sviđa mi se što misliš da ne znam raditi svoj posao.«
»Anđele, znam da si prokleto dobra u svojem poslu. Znam da se bolje
od većine možeš brinuti sama za sebe. No netko će se naposljetku probiti do
tebe. A u tvojoj branši posljedice su prokleto ozbiljnije.«
Govorio je iz vlastitog iskustva.
»Moram ići. Svakih trideset minuta. Danas večera«, rekao je.
»Dobro. Ali bolje ti je da informacije budu korisne i da hrana bude
dobra.«
»Nemoj se upletati. Nemoj učiniti ništa čime ćeš privući pozornost na
sebe«, upozorio je.
»Nisam amaterka, Nash. Sad me pusti na miru.«
 »Nemoj učiniti ništa čime ćeš privući pozornost na sebe«, rekla sam
imitirajući Nasha. Bila sam na istom mjestu, samo uz dodatni sat
dosađivanja i neudobnosti. Dvaput sam mu poslala poruku, glupi, traženi
dokaz da sam na životu, selfieje s podignutim srednjakom. Odgovorio je
fotografijama Piper. Baker se još nije ponovno ukazao. I dupe mi je utrnulo.
Počinjala sam se pitati je li uzbuđenje pri potjeri bilo uzbudljivo samo
zato što je ostatak posla u usporedbi s time bio toliko prokleto dosadan. Je li
stvarno bilo vrijedno toga?
Pomislila sam na to kako se otvara mjesto u tvrtkinu odjelu za
visokovrijednosnu imovinu. Veći rizik, veće nagrade, veće uzbuđenje. No
jesam li stvarno željela ostatak radnog vijeka posvetiti potjeri za
uzbuđenjem? S druge strane, naježila sam se od pomisli na rad u nadzornoj
funkciji. Svi ti ljudi kojima se mora upravljati? Uh.
No što bih drugo mogla raditi? U čemu bih drugome bila dobra?
To su bila pitanja koja će morati pričekati neki drugi dan jer je
muškarac u kožnoj jakni i trapericama, s buketom cvijeća iz trgovine,
došetao do praga kuće u nizu kao da ide kući.
Čini se da to i jest bila njegova kuća jer je izvukao ključ i otvorio
ulazna vrata.
Sjela sam uspravnije i zgrabila dalekozor taman kad se brat Wendella
Bakera zaputio unutra.
»O, sranje. Ovo nije dobro.«
Vika je počela nedugo potom.
U redu. Ovo nije bilo sjajno. No dokle god ostanu na verbalnoj razini...
Brat je izašao iz svoje kuće... kroz prednji prozor... koji je bio
zatvoren.
»Jebemu.« Jauknula sam i posegnula za mobitelom dok se staklo
razbijalo.
Wendell Baker, kao od majke rođen, izmarširao je kroz ulazna vrata.
Iza njega se pojavila žena u majici kratkih rukava sa slikom rock-sastava i
ni u čem drugom te počela vrištati. Brat odjeven u kožnu jaknu i traperice
osovio se na noge taman da popije udarac desnim krošeom u čeljust.
»Hitna služba. Što trebate?«
»Ovdje Lina Solavita. Istražiteljica sam u Osiguranju Pritzger. Na
pločniku je goli muškarac koji napada nekoga.«
Dala sam operaterki adresu i dok mi ju je ona ponavljala, žena se
bacila preko ograde i skočila Bakeru na leđa te mu oko vrata obavila ruku.
On se trznuo naprijed, pokušavajući sa sebe stresti svoju napadačicu, što mi
je, nažalost, priuštilo neometeni pogled na dva gola dupeta.
»Sada žena napada golog muškarca.«
»Dva vozila u blizini javljaju se na poziv«, rekla je operaterka. »Je li i
žena gola?«
»Nosi majicu s Whitesnakeom i ništa drugo.«
»Ha. Dobar bend.«
Brat se ponovno osovio na noge i počeo zabijati rame u Bakerov trbuh
te gurati muškarca na betonske stube. Pomislila sam na modrice na
Nashovoj čeljusti i šljivu na Knoxovu oku te se pitala tuku li se ovako sva
braća.
»Ima li itko ikakvo oružje?« pitala je operaterka.
»Ne vidim nikakvo oružje. Goli tip definitivno nije došao naoružan.«
Braća su se razdvojila, a dama s Whitesnakeom kliznula je s
Bakerovih leđa. Brat je posegnuo do vlastitih leđa i izvukao veliki nož.
»Sranje«, promrmljala sam. »Sada je u igri nož.«
Upravo u tom trenutku iz susjedne su kuće izašla dva klinca te su stali,
očarani prizorom pred sobom.
»A sada ih gledaju dva klinca.«
»Policajci su na putu. Dolaze za dvije minute.«
Za dvije minute može se napraviti puno rupa.
 Brat je skočio naprijed i zamahnuo, amaterski širokim potezom.
U glavi su mi ponovno odjeknule Nashove riječi. No mogla sam ili
ništa ne učiniti ili dopustiti da se dva idiota međusobno pobiju pred djecom.
Bacila sam mobitel u stranu, otvorila vrata i nalegla na trubu.
Kada sam zadobila njihovu pozornost, stala sam na bočnu stepenicu
auta i viknula: »Murja je na putu.«
Oba su brata krenula prema meni.
»Ozbiljno?« promrmljala sam. »Zašto su kriminalci tako glupi?«
Ponovno sam nalegla na trubu dok su prelazili cestu, a tada su napokon
začuli udaljeni zvuk sirene.
Stali su nasred ceste razmatrajući imaju li dovoljno vremena da stignu
do mene.
Začula sam škripu guma iza sebe. Iza Knoxova kamioneta dokotrljao
se bijeli monovolumen. Vrata su kliznula u stranu.
Iz njega je iskočio muškarac s maskom za skijanje, zgrabio mi zapešće
i odvukao me prema monovolumenu.
Braća su sada trčala prema nama.
»Upadaj«, rekla je Maska za Skijanje izvukavši iz pojasa hlača pištolj.
No nije ga uperio u mene. Uperio ga je u smjeru braće koja su se
približavala.
»Uh. U redu.«
 Trideset jedan

Bi li uz to htjela pržene kolutove od luka?

Lina

L judi, niste me ugrabili samo da biste me ubili, zar ne?« pitala sam one
u monovolumenu. »Jer vjerojatno ste mogli samo pustiti one tipove da
obave prljavi posao umjesto vas.«
Vozač i putnik, koji me ugrabio, razmijenili su poglede kroz rupe za
oči na maskama za skijanje.
»Nitko neće biti ubijen«, uvjerio me vozač. Sirene su iza nas postajale
sve glasnije.
»Možda ćeš se htjeti uhvatiti za nešto«, predložio je putnik. Upravo u
tom trenutku vozač je oštro skrenuo ulijevo, na što sam udarila u pod.
»Joj.«
»Oprosti zbog toga.«
Za otmičare su bili prilično pristojni.
»Čuli smo da se pokušavaš sastati s Grimom«, rekao je vozač.
»Je li to problem ili ste vi vozilo dobrodošlice?« pitala sam i
otkotrljala se u sjedeći položaj te se ugnijezdila uza zid.
Monovolumen je skrenuo oštro udesno kada je vozač presjekao dvije
prometne trake kako bi stigao do trake za uključivanje na autocestu.
»Na čistom smo«, izvijestio je putnik.
 Obojica su skinula maske za skijanje.
»Čekajte. Zar ne želite ostati u njima, tako da vas ne mogu
identificirati? Ili ste lagali kad ste ranije rekli da me nećete ubiti?«
Vozač je bila žena, s gustom, kovrčavom kosom koja joj je s puno
volumena zavijala oko glave. »Opusti se«, rekla je u retrovizor. »To je bilo
samo zbog nadzornih kamera, ne zbog tebe.«
Putnik, mršavi, tetovirani tip obrijane glave i svijetle brade, izvukao je
mobitel i nazvao nekog. »Ej. Za petnaest minuta.«
Prekinuo je, podigao stopala na upravljačku ploču i upalio radio.
Kroz vozilo je odjeknuo Coldplay.
Nisu me odveli u kul napušteno skladište ili sumnjivi motociklistički
klub. Ne. Moji prijateljski otmičari odvezli su me u Burger King.
Vozačica je stala na parking i oboje su izašli. Trenutak kasnije vrata su
kliznula u stranu i tip mi je uz šaljivi naklon pokazao da izađem.
Slijedila sam ih unutra i istog me trenutka pogodila čežnja za prženim
kolutovima od luka.
Prošli smo pored blagajni, prema toaletima.
Tamo, u posljednjem separeu, bio je jedan i jedini Grim. Istetoviran od
članaka na prstima do vrata. Siva majica kratkih rukava na njemu je
izgledala kao da mu je vakuumi rana uz torzo. Srebrna kosa bila mu je
zalizana s lica i nosio je sunčane naočale unatoč činjenici da je dan bio
oblačan te da se nalazio unutra. Plastičnom je vilicom nabadao po salati.
Vilicom je pokazao na sjedalo nasuprot sebi, pa sam sjela. Moji
prijateljski otmičari otpravljeni su trzajem njegove glave.
»Što mogu učiniti za tebe, istražiteljice Solavita?« Glas mu je bio
jedan od onih baritona nalik na brusni papir.
»Prije svega mi reci kako si me pronašao.«
Usne su mu se zabavljeno izvile. »Moja ekipa samo je začelje parade.«
»Kakve parade?«
 »Promatrali smo tebe i federalce kako promatrate Hugova čovjeka.
Moram držati korak s onim što se događa na mojem teritoriju.«
»Gdje su bili federalci?«
»Smjestili su se u praznoj trgovini dalje u naselju.«
»I samo bi pustili da se Bakerovi dečki pokolju nožem na ulici?«
Slegnuo je masivnim ramenima. »Ne trošim vrijeme pokušavajući
razumjeti zašto zakon radi ono što radi. Više me zanima tvoj interes za
situaciju.«
»Tražim nešto što je Duncan Hugo ukrao i vjerojatno spremio negdje
lokalno prije nego što je pobjegao iz grada.«
»Onaj Porsche. Dobra kola.«
»Dobro si informiran.«
»Isplati se znati što mi se događa u stražnjem dvorištu.«
»Pretpostavljam da mi ne možeš reći gdje da pronađem auto?«
pokušala sam.
Grim je na vilicu nabo rajčicu pa je pojeo. »Nije stigao u autoradionicu
prije racije, a nije se pojavio ni u skladištu prije njegova malog otmičarskog
pohoda. Ne znam gdje je.«
Ispustila sam iživcirani uzdah. »Pa, hvala ti na vremenu. Samo da znaš
za ubuduće, umjesto otmice mogao si poslati poruku ili mejl.«
Odgurnuo je ostatke salate do ruba stola. U roku od nekoliko sekundi
pojavio se bajker i sklonio to sa stola. »Gdje je u tome zabava?« pitao je
Grim. »Uostalom, imam nešto važnije od informacija o autu.«
»Što to?«
»Glasine. Šaputanje.«
»Nisam umočila onog tipa u kipuće ulje. Ne znam što nije u redu s
tračerskim pokvarenim telefonom u ovom gradu, ali stvari se ozbiljno gube
u prijevodu«, inzistirala sam.
 Usne su mu se ponovno izvile. »Ne pričam o tome. Pričam o tome da
Duncan Hugo još visi u blizini i kuje planove o nekim prilično velikim
potezima.«
Trepnula sam. »Hugo je još ovdje? Ali to bi bilo...«
»Glupo?« nadopunio je Grim. »Ne nužno. Ne ako svi, uključujući i
njegova oca, misle da je pobjegao iz države. Ne ako je toliko duboko pod
zemljom da ga nitko nije vidio otkako je u onom skladištu dao petama
vjetra.«
»Ali zašto bi ostao? Svi ga traže, od njegova oca do FBI-a.«
»Da si ti on, zašto bi se zadržala?«
Grizla sam usnu i prolazila kroz scenarije. »Ili sam idiot i mislim da će
se sve ovo stišati ili...«
»Ili?« ponovio je Grim.
»O, sranje. Ili vidim ovo kao priliku da preuzmem obiteljski posao.
Ako se riješim tatice, mogu preuzeti njegovo mjesto na prijestolju.«
Grim je kimnuo s odobravanjem. »Pametna cura. Ni ne mora poći u rat
za njega. Može samo mirno sjediti i čekati da federalci povuku svoj potez.
Sve što mora učiniti jest dovršiti pokoji nedovršen posao.«
Želudac mi je potonuo. »Kakve nedovršene poslove?«
»Nasha Morgana.«
Sranjsko sranje. Pogledala sam na ručni sat pa se lecnula. »Mogu li
posuditi tvoj mobitel?«
 Trideset dva

Prijateljsko upozorenje

Nash

Ž elio sam nešto udariti. Bilo što.

Bacio sam pogled udesno. Knox je još nosio ostatke šljive koju
sam mu priuštio; masnica je blijedjela. Slijeva mi je bio Lucian, raširenih
nogu i prekriženih ruku. U svim tim godinama prijateljstva nikada nisam
zamahnuo na njega. Također nikada nisam vidio da postaje fizički nasilan.
Znao sam da je sposoban za to. Vidio sam posljedice. No nikada ga nisam
vidio na djelu.
Ovih dana taj je potisnuti bijes iz djetinjstva radije oslobađao na druge
načine.
No osobno sam znao da postoji samo jedan način da izbacim ovo iz
sustava.
»Evo ih«, rekao je Knox.
Polukrug prosijedih bajkera ispred nas rastavio se dok je na
parkiralište gromovito stizao jedan motocikl. Istog sam trena prepoznao
Grima, no putnica je bila ta zbog koje sam stisnuo šake.
Motocikl se zaustavio ravno ispred mene. Lina je maknula ruke s
bajkerova struka, zamahnula jednom dugačkom nogom i graciozno sišla.
Jedva da je skinula kacigu prije nego što sam je povukao sebi uz bok, a
zatim je gurnuo iza svojih leđa.
 »Nash...«
»Ne počinji«, naredio sam.
Knox, Lucian i Nolan približili su se pa smo sada zajedno tvorili zid
između nje i Grima.
Sekunde su otkucavale dok sam zurio u njega.
»Daj mi jedan razlog zašto da te istog trena ne uhitim«, zarežao sam.
»Na primjer, spriječio sam da ti razbiju curu«, samodopadno je rekao
Grim.
Kada je prvi put propustila javiti se, Nolan i ja krenuli smo prema
mojem vozilu. Nismo stigli ni izaći s parkirališta kada me Grave obavijestio
o pozivu u pomoć u Arlingtonu. U trenutku kada me Lina nazvala - s
Grimova mobitela - bio sam na cesti.
Knox i Lucian pojavili su se u bajkerovu središtu otprilike pet minuta
nakon nas.
»Gospodo, mrzim što moram prekinuti ovo uzbudljivo natjecanje u
zurenju«, rekla je Lina. »Ali stvarno moram piškiti, a Grim ima informacije
koje milostivo želi podijeliti.«
»Odradimo to unutra«, rekao je Grim. »Osim njega.« Sve su se oči
okrenule Nolanu. »Jedan murjak dovoljno je loš. Ne moraju mi dvojica
zasmrditi prostor.«
Nolan nije izgledao kao da mu se ideja sviđa.
»U redu je«, uvjerio sam ga.
»Nemoj raditi ništa glupo tamo unutra«, promrmljao je.
Kimnuo sam.
»Pa, dečki i djevojke, što ćemo raditi dok čekamo? Baciti hakl kratko?
Malo Scrabblea?« pitao je Nolan ostatak bajkera dok smo mi slijedili
Grima unutra.
Knox me zgrabio za ruku. »Pokušaj tamo unutra ne biti šupak koji
poštuje zakon, u redu? Ne želiš Grima za neprijatelja.«
 Otrgnuo sam ruku iz stiska. »Pokušaj tamo unutra ne biti šupak,
točka.«
»Da ste se obojica lijepo ponašali«, siknula je Lina.
Primio sam je za ruku i čvrsto je smjestio iza sebe. Nitko joj se neće
približiti.
Moram priznati, nije to bilo ono što sam očekivao od sjedišta
motociklističkog kluba. Umjesto dimom umrljanog gipsanog zida i podova
natopljenih pivom, unutrašnjost prizemnice više je nalikovala na klub i
galeriju. Podovi su bili betonski, s uzorkom. Zidovi su bili naizmjenično
žarkobijeli te tamnosivi, s velikim, kaotičnim platnima koja su dodavala
tračke boje.
Grim je pokazao Lini gdje su toaleti, a ja sam ispred stajao na straži
dok su ostali ušli u nešto što je izgledalo kao nekakva vrsta konferencijske
sale.
Kada su se vrata kupaonice otvorila, a Lina izašla, ispravio sam se i
odgurnuo od zida.
»Jesi li u redu?«
»Dobro sam. Kunem se. Grim i njegovi bajkerski sluge zapravo su
prilično dragi. I prije nego što uopće to izgovoriš, nisam ja kriva za ovo.«
Svaki put kad bih je pogledao, njezina bi me ljepota pogodila poput
čekića. Svaki put kad bi je moje oči pronašle, nešto bi u meni zasvijetlilo.
Želio sam je dodirnuti, nasloniti je na zid, prikovati je tamo te joj rukama
prelaziti po svakom centimetru tijela. No da to učinim, ne znam bih li imao
snage zaustaviti se. Stoga sam ruke zadržao uz bokove.
»Nash?« potaknula me.
»Znam«, rekao sam.
Umirila se, a zatim u nevjerici odmahnula glavom. »Znaš? Što znaš?«
Zaškrgutao sam zubima. »Da nisi ti kriva.«
»Bit ću iskrena. Nisam to očekivala.«
 »Ne znači da sam jebeno sretan što si se uopće našla u toj situaciji.
Iako sad mogu reći >jesam ti rekao<. Jer sam ti jebeno rekao, i prokleto
sigurno to ne znači da sam uživao u tome što nisam imao jebenog pojma što
ti se dogodilo nakon što si nazvala policiju. I možeš se kladiti u svaki skupi
par cipela koje imaš da sam bio suprotno od oduševljenog kada sam otkrio
da su te iz te situacije izvukli muškarci s maskama za skijanje.«
»Zapravo, vozačica je bila žena«, istaknula je.
No nisam bio gotov. »I definitivno mi nije sjelo što sam vidio kako
prilaziš prokletom motociklističkom klubu na motociklu prokletog znanog
kriminalca.«
»Pogledaj s vedrije strane, Faco. Sjećaš se kako si mrzio otupljenost?
Vidi taj šaroliki spektar emocija koje trenutno osjećaš.«
Počeo sam se palcem trljati između obrva pa prestao. »Mislim da se
želim vratiti u otupljenost.«
»Ne, ne želiš.« Blagi joj je smiješak nestao, a oči su joj se uozbiljile.
»Moraš saslušati Grima. Nazvala sam te s razlogom.«
Ovaj put me nazvala. A to je nešto značilo.
»Saslušat ću ga, ali ne mogu garantirati da neću zamahnuti na njega ili
mu pljesnuti lisičine na zapešća.«
»Prilično sam sigurna da je velika stvar to što je predsjednik
motociklističkog kluba svojevoljno u svoj brlog pozvao predstavnika
zakona. Možda da ne uplićeš lisičine«, predložila je.
Ostale smo pronašli u onome što uistinu jest bila konferencijska sala;
sjedili su za dugačkim drvenim stolom neobrušenih rubova s crnim
metalnim nogama.
Grim je sjedio na čelu, a za leđima mu je bilo dvoje iz ekipe, niski,
tetovirani bijelac širokih pleća te visoka, vitka crnkinja s krvavocrvenim
noktima.
Lina je mahnula ženi, a ova je uzvratila kimanjem.
Knox i Lucian sjedili su s druge strane stola, Grimu slijeva. Zauzeo
sam mjesto njemu zdesna te stolicu pored sebe izvukao za Linu.
 »Hajde da završimo s ovim. Nije mi baš drago što mi je u kući murja«,
objavio je Grim.
»Ni ja baš ne uživam«, rekao sam.
Knox je preokrenuo očima, a Lina me nogom udarila ispod stola.
Upozoravajuće sam joj stisnuo bedro.
»Ono što Nash želi reći jest da cijeni što dijeliš ove informacije«,
naglašeno je rekla Lina.
Grim je zagunđao.
»Što imaš?« pitao sam neznatno pristojnijim tonom.
»Moj klub zanima se za operacije Duncana Huga otkako se odvojio od
obiteljskog posla. Držimo uši na tlu, a oči uperene u nepredvidljive tipove
kao što je taj mali šupak«, počeo je Grim.
»Pogotovo nakon što je odlučio ilegalnu autoradionicu podići na
tvojem teritoriju«, istaknuo je Knox.
Hugova prvotna radionica prošla je raciju. Drugu je podigao u
skladištu u koje su Naomi i Waylay odvedene i gdje su terorizirane. Grim je
bio taj koji je Knoxa obavijestio o tome gdje ih drže.
To, u kombinaciji s činjenicom da je Lina bila neozlijeđena, bila su
jedina dva razloga zašto mi se šaka nije susrela s muškarčevim licem.
»To je bio jedan čimbenik«, priznao je Grim. »Naše zanimanje
zadržalo se i nakon što je nestao. A kada je određena uporna istražiteljica iz
osiguranja jasno dala do znanja da želi čavrljati o Hugu, naš se interes
produbio i počeli smo slušati šaputanja.«
Nisam imao vremena za ovo obigravanje sitnim vezom. »Koja
šaputanja?«
Grim je položio laktove na stol i spojio jagodice prstiju. »Na ulicama
se službeno govori da je Duncan Hugo otišao iz grada odmah poslije onih
sranja te da je kupio jednosmjernu kartu za Meksiko.«
»Što se neslužbeno govori?« progovorio je prvi put Lucian.
 »Da nikada nije otišao. Da se pritajio i počeo razmišljati.«
»To bi bio stvarno glup potez s njegove strane«, rekao je Knox.
»Federalci ga još traže. Za vratom mu je savezni šerif, a Hugo se
odluči zadržati ovdje?« razmišljao sam naglas. »To nema nikakvog smisla.«
»Ima ako planira krenuti na obiteljski posao«, rekao je Grim.
Lucian i Knox razmijenili su poglede.
Linina je ruka pronašla moju na njezinoj nozi pa me stisnula.
»Pričaš o ratu u organiziranom kriminalu. Ne možeš podiči vojsku, a
da se netko ne izbrblja. Nitko ne vuče poteze toliko tiho«, rekao sam.
»Ne nužno«, ubacila se Lina. Sve su se oči okrenule njoj. »Sve što
Duncan mora jest mirno čekati da federalci krenu na njegova oca. Za to mu
ne treba vojska. Samo nekoliko vjernih vojnika koji bi u organizaciji
olakšali prijenos vlasti.«
Jebemu.
»Znaju li federalci za ovo?« pitao sam.
»Po mojim izvorima, primaju anonimne informacije koje im pomažu
učvrstiti optužnicu protiv Anthonyja Huga«, rekao je Lucian.
Nisam želio misliti o tome kako Lucian ima izvore o FBI-u.
»Te informacije mogle bi dolaziti ravno od Duncana«, istaknula je
Lina.
»Jebemu.« Moj si je brat prošao rukom kroz bradu. »Znači, hrani
federalce informacijama o tatičinim operacijama, a kada ga strpaju u zatvor,
Duncan će zauzeti tatičino mjesto?«
»Tako izgleda.«
»Zašto federalci ne bi samo krenuli na obojicu šupaka?« pitao je Knox.
»Anthony Hugo desetljećima upravlja kriminalnim carstvom. U
usporedbi s njim, sin mu je sitna riba«, istaknuo je Grim.
»Pokušao mi je ubiti brata«, zarežao je Knox.
 »Federalci stalno sklapaju dogovore kako bi dobili ono što žele.
Godinama su zapaljeni za Huga Starijeg. Neće sredstva trošiti na sitnog
kradljivca auta, pogotovo ne ako im je dovoljno vrijedan izvor«, rekao je
Grim.
»Pa koji bih vrag ja trebao napraviti s ovim informacijama?«
zahtijevao sam.
»Trebao bi si paziti jebena leđa«, rekao je Grim. »Ako Duncan Hugo
odluči da želi iskoračiti kao glava obitelji, sve što mora učiniti jest riješiti
nekoliko nedovršenih poslova.«
Linina noga ukočila mi se pod rukom.
»A to bi bili?« pitao sam već znajući odgovor.
Grim me pogledao. »Ti.« Pogled mu se prebacio na mojeg brata. »I
tvoje cure.«
Knox je zarežao.
»Strašno je teško učvrstiti optužnicu protiv nekoga ako nitko od
svjedoka ne može govoriti«, zlokobno je dodao Grim.
 Trideset tri

Noć knjige i vještica

Lina

Ja: Kako je moja najdraža istraživačica na svijetu?

Zelda: Ako nemaš ništa o Tipu s Jednokratnim Mobitelima, ostavi me
na miru.
Ja: To ću shvatiti kao da još ništa nisi pronašla o njemu?
Zelda: Čak i moje supermoći imaju granicu. Bez ispisa s Hugovih
jednokratnih mobitela, imena ili barem opisa, imam pravu ništicu.
Ja: Definiraj pravu ništicu.
Zelda: Imam popis 1217 ljudi (od čega je 856 muškaraca) koji su s
ovim tipom povezani obiteljski, školom, sportom ili na drugi način. To
uključuje susjede na svakoj njegovoj adresi koju sam pronašla, prodavače u
trgovinama alkohola u susjedstvu, zaposlenike njegova oca (i utamničene i
one koji nisu), poštare itd. Ako nemaš način da to suzimo, nemamo usrane
sreće.
Zelda: Je li bilo sreće pri nabavi izvještaja s mjesta zločina? Možda
tamo ima nešto što će pomoći.
Ja: Ne. Nash je nestao nakon jučerašnjeg posjeta bajkerskom svijetu.
A sada se moram otići obući kao Nancy Drew.
Zelda: Imam toliko pitanja.
 Ispalo je da je godišnji događaj u knjižnici povodom Noći knjige i
vještica izlika da se Knockemout okupi zbog tematskih grickalica i pića, a
bez kaosa kucanja po vratima i moljenja za slatkiše, što će ionako uskoro
doći na red.
Svakog listopada ulica ispred knjižnice jednu se noć zatvara za promet
kako bi se napravilo mjesta za bend, plesni podij, kamionete s hranom te,
naravno, pokretni bar. Korisnici knjižnice kupili bi ulaznice, poslovni
sponzori, kojima bi Sloane zajahala za vrat, donirali su hranu i piće, a
knjižnica bi zadržala profit.
Nažalost po mene, mirisi svježe napravljenih kokica sa začinom od
bundeve te alkoholnog cidera nisu mi pomagali da zaboravim koliko sam
iživcirana. Ne samo da me Nash ostavio na cjedilu što se tiče sinoćnje
večere nego također nije dostavio ništa iz izvješća s mjesta zločina.
Također nije zvao, slao poruke, čak ni pokucao na vrata da bi
zahtijevao još jedan spavanac. Koji bili apsolutno bila odbila.
Sudeći po tračerskom lancu Knockemouta, on, Knox, Nolan i Lucian
zatvorili su se u Knoxov tajni uredski brlog.
To je bilo od monumentalnog značenja jer dosada je jedina osoba kojoj
je Knox ikada dopustio da stupi na toliko sveto tlo bila Naomi.
Naravno, tračevi su također imali teorije o tome što su neobična
četvorica amigosa radila tako zaključana. One su uključivale tajno
odlaganje trupla, dvadesetčetverosatnu partiju pokera s visokim ulozima te -
meni osobno najdraže - da je Knox naposljetku razbjesnio Naomi u vezi
cvjetnih aranžmana te je sada čekao da prođe njezin gnjev.
No bila sam prilično sigurna da znam istinu. Muška je čeljad razvijala
strategiju, a mene su izostavili.
Dobro, da. Draže mi je bilo sama obavljati stvari. I da, ne obožavam
biti dio ekipe. No već sam bila uključena. Bila sam jedina koja je provodila
aktivnu istragu. ta četvorica mačo-dupeglavaca svejedno se nisu sjetila
uključiti me.
Shvatila sam da sam upravo zgužvala papir u ruci.
 »Ovaj, evo računa. Isprike na unakaženosti. Hvala na donaciji«, rekla
sam i Stasiji predala papirnatu lopticu. Frizerka iz Whiskey Clippera upravo
je knjižničnom štandu donirala ogromnu vreću tvrdo uvezenih knjiga.
»Jesi dobro, Lina?« pitala me gurajući račun u svoju torbu.
Dovraga. Stvarno sam morala poraditi na svojem pokeraškom izrazu
lica.
»Dobro sam«, inzistirala sam.
»Ako si zabrinuta za Knoxa i društvo, ne budi«, rekla je. »Čula sam da
potajno idu na tečaj klasičnih plesova kako bi iznenadili Naomi na
vjenčanju.«
Nacerila sam se. »Znaš što sam ja čula?« Zastala sam pa pogledala i
lijevo i desno prije nego što sam se nagnula preko stola.
I Stasia se nagnula. »Što?« šapnula je.
»Čula sam da rade na koreografiji skupnog plesa. Nešto što uključuje
hlače koje se samo strgnu.«
»O. Moj. Bože. Jedva čekam to vjenčanje!«
Nekoliko minuta kasnije smjenu na dužnostima primanja donacija u
knjigama preuzela je Doris Bacon, iz Bacon Stablesa, koja je došla
odjevena kao šaptačica konjima.
Radom za zajednicu zaslužila sam čašu kuhanog vina, odlučila sam. A
kad je popijem, otići ću do Knoxova ureda i lupati po vratima dok me četiri
budale Apokalipse ne puste unutra.
Upravo sam nabavila vino kada je ispred mene zastala lijepa plavuša
koja je izgledala maglovito poznato. »Lina? Lina Solavita? Ja sam Angie, iz
srednje.«
Angie Levy, drugi najbolji strijelac u mojoj nogometnoj ekipi te razlog
zašto sam se u srednjoj počela odazivati na Lina - dvije Angie u ekipi bile
bi zbunjujuće. Bila je genijalka za biologiju koja je Excursion naslijeđen od
tate, u koji je stalo pola ekipe, vozila kad smo išle na sladoled. Živjela je od
dijetalne Cole te krekera s maslacem od kikirikija.
 Sada je bila starija i ljepša. Njezina nekoć duga plava kosa bila je
odrezana na bob koji se ljuljao. Nosila je traperice, džemper od kašmira te
glomazni dijamant na lijevoj ruci.
»Angie? Što radiš ovdje?« zabezeknuto sam pitala.
»Muž i ja radimo u D. C.-ju. Što ti radiš ovdje?«
»Samo sam... u prolazu«, okolišala sam.
»Izgledaš sjajno!« rekla je šireći ruke kao da će me zagrliti.
»Hvala«, rekla sam i obranila se od zagrljaja pokazujući na čašu vina.
»I ti isto.«
»Ne. Stvarno. Izgledaš divno. Čak zapanjujuće.«
I to kaže cura koja je otkazala moj trajni poziv za spavance kod nje
doma.
»Hvala«, ponovila sam.
Odmahnula je glavom i široko se smiješila pokazujući onu dugo
zaboravljenu rupicu u obrazu. »Zanijela sam se. Oprosti. Samo, tijekom
godina toliko sam razmišljala o tebi.«
Nisam se mogla dosjetiti nijednog razloga zašto. Ona i ostatak ekipe,
ostatak mojih prijateljica, više-manje su me napustile.
Nije kao da su srčani zalisci s greškom zarazni, ali povezanost sa
mnom očito je bila smrtonosna po tinejdžersku reputaciju.
»Mama!« Usred našeg razgovora ubacio se dječak s vatrenocrvenom
kosom te jaknom umrljanom frapeom. »Mama!«
Angie je preokrenula očima, ali nekako je to učinila s naklonošću.
»Hej. Sjećaš se onog cijelog razgovora o lijepom ponašanju koji smo vodili
jučer, i prekjučer, i nakjučer?« pitala je.
Dječakovo preokretanje očima bilo je savršena kopija majčina.
Uzdahnuo je teško, kao da je umoran od života, pa se okrenuo meni. »Bok.
Ja sam Austin. Žao mi je što prekidam.«
 »Drago mi je, Austine«, rekla sam; nisam sasvim uspjela prikriti
osmijeh.
»Kul.« Okrenuo se natrag majci. »Mogu li ti sada postaviti svoje vrlo
važno pitanje zbog kojeg vas je vrijedilo prekinuti?«
»Pucaj«, rekla je Angie.
Duboko je uzdahnuo. »Dobro, znači, Davy je rekao da nema šanse da
ga mogu pobijediti u igri gađanja balona strelicama. Što je totalno glupo jer
sam puno bolji u bacanju stvari od njega. Samo što u prvoj rundi nisam bio
baš dobar jer je varao i bocnuo me u škakljivu zonu. Što nije pošteno. I
moram dobiti priliku za revanš.«
»Pa ti treba više od onih deset dolara koje sam ti dala u autu, koji su
došli s izričitim upozorenjem da ne tražiš više jer od mene nećeš više dobiti
ni dolara«, sažela je Angie i dobacila mi zabavljen pogled.
Entuzijastično je zakimao. »Aha!«
»Zašto nisi pitao oca?«
»Obračunava se s Braydenom u Whack-a-Moleu.«
Angie je sklopila oči pa pogledala noćno nebo. »Je li bilo previše
tražiti da mi u kući bude malo estrogena?« pitala je svemir.
»Mama«, očajnički je zacvilio Austin.
»Jesi li sinoć iznio smeće?«
»Da.«
»Jesi li napravio svu zadaću za ponedjeljak?«
»Aha.«
»Jesi li voljan čupati korov iz prednje gredice cvijeća, a da se ne žališ
ili tražiš još novaca?«
Još je gorljivije zakimao. »Čak ću si i sam tjedan dana slagati rublje.«
»Petak«, rekla je Angie i iz torbe izvukla novčanik.
»To!« Austin je pobjednički podigao šaku.
 Pružila je novčanicu, no povukla ju je kada je njezin sin posegnuo za
njom. »Samo tren, kompa. Kada Davy krene baciti strelicu, mahni i reci:
>Bok, Erika.<«
Austin se namrštio. »Zašto?«
»Jer ti je brat zaljubljen u nju, pa će ga to omesti.« Ponovno je
ispružila novčanicu od pet dolara.
Ščepao joj ju je iz ruke, a pjegasto mu se lice ozarilo. »Hvala, mama!
Najbolja si.«
Promatrala sam kako juri u rulju, s gotovinom trijumfalno podignutom
iznad glave.
»Oprosti zbog ovoga. Posljednje desetljeće mojeg života sastoji se
isključivo od prekidanja«, rekla je Angie. »Tri dječaka koja svake večeri
odu u krevet i probude se kao da su im iz mozga izbrisane sve manire, pa
svakog jutra moraš početi iznova, sa špiljskim bebama. Uglavnom. Što sam
ono govorila?«
»Vjerojatno bih trebala krenuti«, rekla sam tražeći način da
pobjegnem.
»Aha! Znam. Govorila sam da sam puno razmišljala o tebi.«
I eto nas ponovno u neugodnoj situaciji. »Aha. Da. To«, rekla sam.
»Uvijek sam žalila što se nisam više trudila probiti si put preko tih
zidova nakon... znaš.«
»Mojeg srčanog zastoja pred polovicom grada?« glatko sam
nadopunila.
Ponovno je bljesnula rupica u obrazu. »Aha, to. Uglavnom, čak i usred
tinejdžerskog narcizma, znala sam da sam se trebala više truditi. Trebala
sam te prisiliti da mi dopustiš da budem tamo za tebe.«
»Prisiliti me?« Ramena su mi se ukočila. »Gle, bilo je to davno i
preboljela sam to. Neću kriviti hrpu tinejdžerica što se nisu htjele družiti s
>mrtvacem<.«
 »Uh. Da sam majka Waynea Schlockera, taj bi mali bio u kazni do
fakulteta.«
Wayne je bio sportaš, govno i »Božji dar djevojkama i američkom
nogometu«. Nije me iznenadilo što je on bio taj koji je smislio nadimak.
»Znaš da ga je Cindy zbog toga tresnula nasred kantine, zar ne? I da ga
je Regina poprskala cijelom bocom kečapa. Nakon toga ga je cijela ekipa
počela zvati Wayne Shit Locker.«
»Ozbiljno?«
»Naravno da jesmo. Bila si nam prijateljica i bila si u bolnici. Ono što
se dogodilo nama nikada nije bilo šala.«
Morala sam pitati. Trebao mi je odgovor na moj prvi neriješeni
misterij. »Pa zašto ste onda samo nestale?«
Angie je nakrivila glavu i uputila mi majčinski pogled. »Nismo. Barem
ne na početku. Zar se ne sjećaš? Bile smo tamo svaki dan dok si se
oporavljala. U bolnici, onda kod tebe kod kuće.«
Kroz maglu se jesam sjećala gomile cura koje plaču, zatim se smiju, u
mojoj bolničkoj sobi, a potom u spavaćoj. No gomila se smanjivala i
smanjivala dok posjeti nisu prestali.
»Znaš što? Nije važno. Bilo je to davno.«
»Ja sam kriva. Tinejdžerska ja očekivala je da će se tinejdžerska ti
odmah oporaviti. Vratiti se u normalu«, priznala je Angie.
Ali normala meni nije bila suđena. Ne još godinama.
»I ja sam to nekako očekivala«, priznala sam.
»Umjesto >normale< koju sam očekivala, otišla si na neko mračno
mjesto. Što sada, nakon Austina, razumijem. Tada nisam. Niti su druge
cure. I jer nismo razumjele, dopustile smo da nas odgurneš.«
Na površinu je isplivalo još jedno sjećanje. Angie i naša prijateljica
Cindy leže na krevetu, listaju časopise i raspravljaju o dubini dekoltea za
školski ples. Ja sjedim na prozoru, s povezima na prsima i u saznanju da ne
samo da neću pokazivati dekolte nego neću ići ni na ples.
 Umjesto toga, čeka me termin sa specijalistom.
Još gore, nitko me uopće nije ni pozvao na ples.
Bože, je li to sve za što je vas, glupače, briga? otresla sam se na njih.
Spojevi i dekoltei? Znate li koliko isprazno zvučite?
Lecnula sam se na tu dugo zakopanu uspomenu.
Osjećala sam se napušteno, ali nisam prihvatila odgovornost za ulogu
koju sam odigrala. Prijateljice sam gotovo izbacila iz života.
»Što se dogodilo s Austinom?« pitala sam.
»Leukemija«, rekla je. »Imao je četiri godine. Sad ima sedam, još ide
na kemoterapiju, radi stabilizacije. Ali mali je sjajan, osim što je šupak
prema blizancima. Prosvijetlilo mi se na druženju na koje smo prisilili
Austina. Muž i ja pokušavali smo mu priuštiti najviše >normale< što je bilo
moguće.«
»Moji su roditelji krenuli suprotnim smjerom«, suho sam rekla.
»Sjećam se. Tvoja jadna mama svakih bi petnaest minuta promolila
glavu kroz vrata spavaće sobe kad smo mi bile tamo. Tad sam to smatrala
prekomjernim davljenjem. Ali sada?« Otpuhnula je. »Ne znam kako se
uspjela obuzdati. Mislila sam da ćemo ga izgubiti. A tebe je mama na
nekoliko minuta i izgubila.«
»Pa, drago mi je što ti je sin bolje«, rekla sam osjećajući raznorazne
vrste nelagode.
»Uz pomoć prijatelja. On i njegova dva najbolja prijatelja bili su vani i
bacali kamenčiće u potok. Nešto ga je uzrujalo i Austin je imao prilično
epski ispad bijesa. Vrijeđao ih je. Rekao im da se više ne želi igrati s njima.
A znaš što su oni učinili?«
»Počeli bacati kamenje jedni na druge?«
Angie se nacerila i odmahnula glavom. Oči su joj sjajile. »Ti mali
klipani zagrlili su ga.« Suza joj se oslobodila i skliznula niz obraz. Žurno ju
je otrla. »Rekli su mu da je u redu što se osjeća loše i da će mu biti prijatelji
bez obzira na to koliko se loše osjećao.«
 Osjetila sam peckanje u očnim jabučicama. »Pa, sranje.«
»Uh. Je l’ da? Ne bi čovjek pomislio da su dječaci emocionalno zreliji
od tinejdžerica, ali jesu.« Angie je obrisala još jednu suzu. »Uglavnom, za
Austina je to bila prekretnica. Prestao se toliko opirati terapijama. Ispadi
bijesa postali su sve rjeđi. I počeo je ponovno uživati u >normali<. Tada
sam shvatila koliko smo strašno zeznule tvoju prekretnicu. Nismo
prokopale. Nismo prihvatile ono loše i nismo bile dovoljno strpljive da
pričekamo da se vrati ono dobro. I zbog toga mi je tako jako žao. Ono što se
dogodilo nije bilo pošteno, a nije ni ono kako smo se mi nosile s tim. Ali
zbog tebe sam mogla sinu biti bolja mama u trenutku kada me najviše
trebao.«
Nisam mogla trepnuti jer, da sam trepnula, pobjegle bi mi vruće suze i
poharale mi opaki tuš za oči.
»Opa«, uspjela sam izgovoriti.
Angie je iz svoje majčinske torbe iskopala hrpicu maramica. »Evo«,
rekla je i ponudila mi polovicu.
»Hvala.« Uzela sam je i potapšala si oči.
»Pa, nisam očekivala da ću večeras ovo raditi«, rekla je uz šmrcavi
smijeh.
»Ni ja.« Ispuhala sam nos i potegnula gutljaj vina.
Do nas je došetao zgodni crvenokosi tip sa šiltericom. »Hej, dušo,
dečki su me na prevaru... o, sranje.« Pogledao je Angie, pa mene, pa
ponovno Angie. »Je li ovo trenutak u stilu trenutno trebam zagrljaj i
alkohol ili bit će bolje nakon fritula?«
Angie se šmrcavo nasmijala. »Definitivno fritule.«
»Bacam se na posao«, rekao je i pokazao na nju objema rukama.
»Volim te. Prekrasna si. I dečki i ja sretni smo što te imamo.«
»Uz dodatni šećer u prahu«, doviknula je Angie za njim. Ponovno se
okrenula meni. »To je bio moj muž. Prilično je sjajan.«
»Pretpostavila sam.«
 »Mogu li te sada zagrliti? Ili, valjda, točnije, možeš li me zagrliti?«
pitala je.
Oklijevala sam na najkraći trenutak pa odlučila. »Aha.«
Raširila sam ruke i ona je prišla ravno u moj zagrljaj. Bilo je čudno
koliko nije bilo čudno zagrliti staru prijateljicu, koju sam, mislila sam,
izgubila. Na površinu je isplivao tucet uspomena i shvatila sam koliko sam
ih duboko zasigurno zakopala.
»Hej, Lina! Dovuci dupe ovamo. Trebamo te u kabini za
fotografiranje«, viknula je Sloane s pločnika. Bila je odjevena kao Robin
Hood, a dugačko pero u njezinoj zelenoj kapi od filca već je bilo slomljeno.
»Požuri se, prije nego što mi prsti ozebu«, doviknula je Naomi i prema
meni zatresla alkoholni frape. Bila je odjevena kao Elizabeth Bennet iz
Ponosa i predrasuda, u haljini s visokim strukom i impresivnim dekolteom.
»Ili prije nego što naš frape prizove sve dečke u naše dvorište«, dodala
je Sloane.
Bajker Harvey na to je dojurio do njih i počeo plesati.
Nasmijala sam se i pustila Angie. »Bolje da pođem.«
»Aha, i ja. Tko zna u što su blizanci na prevaru uvukli muža.«
»Blizanci? Jadnice mala«, zafrkavala sam.
»Užas. Nikada to nemoj napraviti«, našalila se. »Uglavnom, živimo
četrdeset pet minuta odavde. Misliš li da bih ti mogla dati svoj broj pa da se
nađemo negdje gdje je djeci ulaz zabranjen?«
»Voljela bih to.«
»Bilo je sjajno vidjeti te. Drago mi je što si pronašla prave
prijateljice«, rekla je Angie s osmijehom ponosne mame.
Razmijenile smo brojeve i razišle se.
Podvrgnula sam se dvjema rundama poziranja u kabini za
fotografiranje te probala Naomin frape. Sloane mi je pružila kopiju
izrađenih fotografija pa smo se smijale vragolijama uhvaćenim
fotoaparatom.
 Prave prijateljice. Tako ih je Angie nazvala. Naomi i Sloane prihvatile
su cijelu mene, uključujući dijelove koji su bili daleko od savršenih.
Jesam li još držala sve na udaljenosti? I je li bilo vrijeme za promjenu?
»Trebale bismo plesati«, objavila je Sloane.
»Ne znam mogu li plesati. Teško mi je disati zbog ovih ušitaka«, rekla
je Naomi petljajući po rebrima tkanine ispod sisa.
Između lopatica osjetila sam trnce. Postojale su samo dvije stvari koje
su stvarale takvu svijest o prisutnosti: nevolja te Nash Morgan.
Okrenula sam se i zatekla Nasha, kojemu su uz bok bili Knox, Nolan i
Lucian; prilazili su poput ekipe stoičkih stražara koji su bili imuni na
veselje koje ih je okruživalo. Što su se više približavali, to mi je srce brže
udaralo.
Naomi se bacila u Knoxovo naručje. Njemu su se oči zatvorile dok je
pritiskao nos i usta u njezinu kosu te je udisao. Sloane je šibala Luciana
pogledom kao da je šerif od Nottinghama, a zatim se nasmiješila i mahnula
Nolanu.
U međuvremenu sam se ja pretvarala da ne primjećujem kako Nashov
pogled buši rupe u meni.
»Nedostajao si mi«, rekla je Naomi kad ju je Knox pustio. »Je li sve u
redu?«
»Samo rješavam nešto. Nisam te htio zabrinuti, Ivančice«, rekao je
Knox gotovo nježno.
»Niste stvarno skrivali tijelo, zar ne?« zadirkivala je.
»Angelina«, tiho je rekao Nash. Pogled mu je putovao mojim tijelom.
»Tko bi ti trebala biti?«
»Ja sam Nancy ježena Drew, a ti kasniš.« Stavila sam ruke na bokove i
pokušavala odlučiti hoću li vikati na njega ili ga ignorirati, no tada je
svemir isporučio odgovor umjesto mene. Bend se bacio na početne taktove
pjesme That’s My Kind of Night Lukea Bryana i odjednom ništa nisam
željela više nego da budem daleko od ovog mjesta.
 »Idemo plesati.« Zgrabila sam Sloane, koja je zgrabila Naomi, pa smo
otišle i ostavile muškarce da zure za nama.
»Ne znam korake«, rekla je Naomi.
»Lagano je«, obećala sam i odvukla prijateljice u sredinu rulje plesača
koji su se redali u vrste. »Uostalom, s tim sisama, nikog neće biti briga ako
promašiš korak. Samo me slijedi.«
Kliznule smo između Justicea i Tallule St. John s lijeve strane te Fi i
njezina muža, koji su nam bili desno. Uguravši Naomi u sendvič između
nas, Sloane i ja uhvatile smo korak s drugim plesačima.
U country ples zaljubila sam se u ranim dvadesetima, zahvaljujući baru
s honky-tonk glazbom u blizini kampusa. Country glazba još me podsjećala
na te rane godine slobode, kada sam mogla samo biti djevojka na plesnom
podiju, a ne neko medicinsko čudo.
Okruživao nas je traper, koža te parada kostima za Noć vještica.
Asfaltom je odjekivalo oštro lupanje čizama. Boje su se miješale dok smo
se vrtjele. Zaboravila sam na Duncana Huga. Na Nasha Morgana. Na posao
i na to što će biti dalje. Usredotočila sam se na Naomin smijeh, na platinasti
sjaj Sloaneina repa dok smo plesale.
No pravi svijet mogla sam ignorirati samo neko vrijeme. Pogotovo dok
su one plave oči bile prikovane za mene.
Svaki put kad bih se okrenula, pogled bi mi privukao Nash i družba
koja je stajala na rubu gomile, raširenih nogu i prekriženih ruku. Zajedno su
tvorili zid nepošteno seksi muževnosti. Dopustiti tolikim savršenim
primjercima alfa-mužjaka da nastanjuju isti teritorij trebalo je biti suprotno
zakonima prirode.
Svi su se mrštili.
»Zašto ljutito zure u nas?« gunđala sam između udaraca čizama.
»O, to je Knoxov sretan izraz lica«, inzistirala je Naomi i zakoračila u
krivom smjeru pa se vratila na pravi put.
Sloane je pljeskala u ritmu s ostatkom rulje. »To je Lucianov šupački
izraz lica.«
 Plesači su klicali dok je pjesma završavala. No taman kad smo se svi
rasuli iz vrste, počela je sljedeća pjesma i prisvojio me Justice, okrećući me
i privlačeći natrag. Smijući se, pridružila sam mu se u dvokoraku dok se
nije pojavila Tallulah. Justice me ponovno zavrtio pa zgrabio suprugu.
Zavijala sam od smijeha kad me pronašao još jedan par ruku. Bila je to
Blaze, jedna polovica mojeg omiljenog para bajkerskih lezbijki.
Zajedno smo entuzijastično plesale pjevajući s ostatkom mase. Jedva
da sam uz refren i čula uvrijeđeni cijuk. No nije se moglo promašiti resko
»Miči ruke s mene, kretenu«. Blaze i ja ukopale smo se na plesnom podiju
primijetivši Sloane kako kesi zube i otima se stisku jednog od prijatelja
Tatea Diltona.
 Trideset četiri

Neizbježno

Lina

B io je to velik znojni tip koji je očito već popio i više nego dovoljno
piva. Također nije izgledao kao tip koji bi zavirio u knjigu, pa sam bila
spremna kladiti se da je upao na ovu zabavu nepozvan.
Progurala sam se kroz rulju.
»Rekoh da se makneš«, režala je Sloane kad sam joj prišla uz bok.
»No, gdje bježiš, dušice?« rekao je veliki muškarac i kratko se
nasmiješio pokazujući zlatni očnjak. Pokušao je izvesti nekakav plesni
korak, no uspio je samo zavrnuti Sloaneinu ruku i odbaciti joj naočale s
nosa.
»To je to. Goni se, mikropenisu«, pukla sam, ubacila se između njih te
uklonila njegov stisak sa Sloaneine ruke.
Pozornost mu se usredotočila na mene. »Zašto ne bi popipala,
slatkice«, pleo je jezikom. Zgrabio mi je zapešće oštrim stiskom i glupo ga
potegnuo prema svojem međunožju.
»Ne bih to radila na tvojem mjestu, osim ako si sačuvao dovoljno
bolovanja za operaciju vraćanja testisa«, rekla sam boreći se protiv silazne
putanje.
»Uuuu, tooo! Volim kad imaju duha«, rekao je Cvrcko McLoš Izbor,
bolno mi iskrivivši zapešće, na što je ostao posve nebranjen. »Tko bi ti
trebala biti?«
Stisnula sam slobodnu šaku. »Evo ti naznaka«, rekla sam i zamahnula.
No umjesto da osjetim zadovoljstvo spajanja članaka i lica koje sam
očekivala, zatekla sam se oslobođena njegova stiska te u zraku, zahvaljujući
snažnoj ruci koja mi je kliznula oko struka.
»Hej!« zavapila sam.
»Drži je«, stigla je odsječna naredba načelnika Nasha Morgana dok me
predavao bratu.
»Pusti me!« zahtijevala sam boreći se protiv Knoxova stiska.
U bijesu sam primijetila da Lucian sličnim stiskom drži Sloane.
Bajkera Veliku Pogrešku probijao je gnjevnim pogledom.
»Možeš?« pitao je Knox Nasha dok mi je ruke čvrsto spuštao uz
bokove prije nego što sam se stigla ponovno baciti u borbu. Morganovi su
bili tvrdoglavi i snažni.
»Mogu.«
Zbog čelika u Nashovu glasu, arktičkog mraza u plavim očima, umirila
sam se. Nikada ga nisam vidjela toliko bijesnog.
Povrijeđenog? Aha.
Zabavljenog? Svakako.
Šarmantnog? Apsolutno.
Glupo tvrdoglavog? Tisuću puta da.
No ledena maska gnjeva koju je sada nosio bila je nešto novo.
Nešto definitivno nije bilo u redu sa mnom jer mi je od tog jednog
izraza njegova lica postalo vruće. Ono, vruće u stilu daj curi nove gaćice.
Posljednji sam se put pokušala istrgnuti, ali Knoxov stisak bio je
neslomljiv.
»Ja sam ga htjela udariti«, zacviljela sam.
»Stani u red, Leens«, rekao je Knox.
 Red je postojao, shvatila sam. Nash je bio na čelu, Nolan sljedeći, s
Lucianom - koji je još držao Sloane - njemu za leđima. Knox i ja stajali smo
na začelju.
»Uhićen si.« U Nashovu glasu odjekivao je autoritet.
»Uhićen? Bilo bi prokleto veće zadovoljstvo da sam ga udarila«,
požalila sam se.
»Budi strpljiva«, rekao je Knox.
Sloane se borila protiv Lucianova stiska. »Ako ne makneš ruke s
mene, ja ću...«
»Što ćeš?« prekinuo ju je Lucian. »Udariti me u gležanj i vrijeđati
me?«
U odgovor je zarežala.
»Možda da Sloane predaš Grahamu?« zakasnjelo je predložio Knox.
»Ne«, rekao je Lucian glasom hladnijim od ledenjaka.
»Ne možeš me uhititi! Nisam ništ’ napravio«, cvilio je Pijani Zadah.
Naomi se pojavila pored nas, s vrećicom kokica u ruci. »Mislim da je
sad možeš pustiti, Vikinže«, rekla je.
»Ivančice, znam da to misliš. Ali ovo mi nije prvo iskustvo s Linom u
barskoj tučnjavi. Ako je pustim, počet će razbijati lica.«
»O, ma daj! To je bilo samo jednom«, pljunula sam i vratila se
pokušajima oslobođenja.
»Dvaput«, usprotivio se čvršće stisnuvši ruke oko mene. »Zaboravljaš
nos onog šupka u Pittsburghu.«
Napravila sam dovoljno mjesta da ga munem laktom u želudac.
Nažalost, njegove kamene pločice više su naškodile mojem laktu nego
obratno. Što je to s muškarcima u ovom gradu i njihovim mišićima? »Jao!
Dovraga! Ti si taj koji ga je bacio kroz prozor.«
»Jebeno se smiri, Lina«, zarežao je.
 »Zlato, znaš da to ne funkcionira sa ženama, zar ne?« rekla je Naomi i
zahvatila šaku kokica.
»Rnoxe, ako me ne pustiš, počet ću od tvojeg lica«, upozorila sam.
»Stavio si ruke na dvije žene koje su jasno dale do znanja da ih ne žele
tamo«, govorio je Nash neudarenom bajkerovu licu. »Uhićen si.«
»U čemu je ovdje problem?«
»Jebemu«, promrmljao je Knox dok se Tate Dilton priključivao
događaju.
»Aha, sad ćeš me htjeti pustiti«, siknula sam.
»Ja ću ovo«, rekao je Nolan preko ramena.
»Ovo nema veze s tobom, Diltone«, rekao je Nash, glasom oštrim od
autoriteta.
Dilton se podsmjehnuo. »Izgleda mi kao da zloupotrebljavaš svoju
moć. Netko se mora zauzeti za ono što je ispravno.«
»Siguran si da znaš kako to izgleda?« pitao je Nash.
»Evo nas«, promrmljao je Knox. Podigao me s tla i predao me
Harveyju, gigantskom bajkeru s rukama veličine moje glave. »Drži ovo.«
»Svakako, Knoxe. Kako ide, Lina?« pitao je Harvey dok je oko mene
omatao te tetovirane pitone. Uspjela sam Knoxa udariti u guzicu dok je
odlazio, no bio je to samo površni udarac i slabo je pomogao u smirivanju
mojeg bijesa.
Lucian je odložio Sloane pored Naomi. »Makni se odavde i imat ćemo
problema«, upozorio ju je nadvijajući se nad njom, s prstom pred njezinim
licem.
»Poljubi me u dupe, Lucifere.«
Knox i Lucian zauzeli su pozicije pored Nasha i Nolana.
»Prilično sam siguran da si ti taj nad kojim se provodi istraga zbog
zloupotrebe moći, krepilu«, netko iz rulje otegnuto je rekao Diltonu.
»Začepi ta prljava, lažljiva usta ili ću ti ih ja začepiti«, zarežao je on.
 Bio je pijan, zbog čega je bio utoliko opasniji. Primijetila sam
narednika Hoppera i još jednog policajca kako prilaze iza prve linije
obrane, spremni da se umiješaju ako bude potrebe. Shvativši da neću dobiti
priliku da osvetim Sloane ili sebe, klonula sam uz Harveyja.
Pustio me, zatim me potapšao po glavi pa zakoračio pored Hoppera.
Iživcirana, pridružila sam se Naomi i Sloane. Pogled nam je priječio
krug građana Knockemouta koji su čuvali Nashu leđa.
»Hajdemo«, rekla sam primijetivši napušteni stol za piknik.
»Ali Lucian je rekao Sloane da se ne miče«, rekla je Naomi podižući
obod svoje haljine.
»Lucian me može poljubiti u dupe«, rekla je Sloane slijedeći me.
Nas smo se tri popele na stol.
»Prilično sam sigurna da bi volio napraviti i više nego ga samo
poljubiti«, pretpostavila sam.
Ignorirala je moj komentar i zaškiljila na gomilu. »Sve što vidim su
razljućene mrlje.«
»Vratit ćemo ti naočale čim Nash nasmrt izmori ove kretene
pričanjem«, obećala sam.
Naomi je odmahnula glavom. »O, ne umara ih pričanjem. Uljuljkava
ih u lažan osjećaj opuštenosti. Samo gledaj.«
»Tate?« Lijepa plavuša na rubu gomile kršila je ruke.
»Vrati se u auto, Melissa«, obrecnuo se Dilton.
»Mama je zvala. Ricky ima temperaturu...«
»Vrati se u jebeni auto!«
Žena je jurnula, nestajući u rulji.
»Uhićen si, Williamse«, Nash je rekao tipu koji je zgrabio Sloane.
»Imaš pravo na odvjetnika.«
 Ali Nash nije posezao za lisičinama niti je zauzimao obrambeni stav.
Sa svojeg povišenog položaja vidjela sam da se Williams sprema učiniti
nešto stvarno glupo. Pričekao je da mu Nash gotovo do kraja kaže koja su
mu prava, a tada povukao svoj potez.
Kao na usporenoj snimci gledala sam kako se muškarčeva šaka zariva
u Nashovo lice. Kad mu je glava od siline udarca poletjela unatrag,
pobjegao mi je izrazito ženski dahtaj. No nije zateturao i nije podigao ruke
da se obrani.
Krenula sam skočiti sa stola, ali Naomi me zaustavila. Nitko drugi u
gomili nije se ni pomaknuo.
»Koji vrag radi?« siknula sam. »Nash je upravo dopustio tom tipu da
ga udari.«
»U tome je stvar«, rekla je Naomi. »Ako prvi bude udaren, onda je to
samoobrana i, po onome što kaže Lucian, zakonska je kazna manja.«
»Plus, ovo se računa kao opiranje uhićenju«, dodala je Sloane.
»No, vjerujem da je Bronte Williams upravo napao policajca dok se
opirao uhićenju«, kroz ruke skupljene oko usta viknuo je Harvey.
»Tako sam i ja vidjela«, složila se žena u flanelu.
»Također.«
»Osjećam se nesigurno uz ovu kriminalnu aktivnost koja se odvija
preda mnom. Možda ću se morati braniti.«
Ruljom je zborski odjeknulo slaganje.
»Dobio si svoj jedan udarac. Sad ili okreni dupe i stavi ruke na leđa ili
probaj ponovno s tim sranjem«, Nash je rekao Williamsu.
Williams i Dilton razmijenili su pogled pa napali zajedno. Williams se
ponovno nagnuo da udari Nasha i zatekao se kako licem prima šaku
bijesnog načelnika policije. Srušio se poput nakovnja. Nije bilo lelujanja.
Nije bilo teturanja. Jedan udarac i prevalio se unatrag, onesviješten i prije
nego što je udario cestu. Bilo je prekrasno.
»To!« rekla sam i pobjednički zamahnula rukom.
 Diltonov je zamah susreo Nolanovu čeljust. Nolan je pljunuo pa
podigao obje šake.
»Što se događa? Je li ta debela mrlja upravo udarila Nasha? Tko su
druge dvije mrlje?« zahtijevala je Sloane.
Naomi je prenosila Sloane potez po potez dok je Nolan isporučio
Diltonovu licu dva udarca zaredom zbog kojih je ovaj zateturao i spotaknuo
se na svoja vlastita prokleta stopala. Oštro je sletio na dupe, na što se rulja
nasmijala.
Toliko je brzo bilo gotovo.
»Dobar udarac, Nolane«, viknula je Sloane.
»Poželiš li zbog nasilja prekršiti svoje pravilo o tri spoja?« zadirkivala
ju je Naomi.
Začas su Hopper i drugi policajac dva zakrvavljena šupka u lisičinama
utovarivali na stražnje sjedište vozila. Williams je još bio pomalo omamljen
od nedavnog izleta u zemlju snova, a ja sam osjetila zadovoljštinu kada je
Dilton zajaukao od boli u dodiru svog dupeta sa sjedalom.
Primijetila sam Luciana kako nasred ulice zastaje i podiže nešto s tla.
Proučavao je to pa zataknuo u džep. Oči su mu preletjele gomilom, a zatim
se suzile kada nas je primijetio na stolu za piknik.
»Uh-oh«, šapnula je Naomi.
»Što uh-oh?« zahtijevala je Sloane. »Ne vidim kurca!«
»Lucian nam prilazi«, rekla sam.
»I izgleda ljuto«, dodala je Naomi.
Sloane je otpuhnula. »Molim vas. Uvijek tako izgleda. To je kronični
slučaj PMS-a.«
»Uh, ne. Moram se složiti s Naomi. Izgleda kao da želi ubiti nekoga, a
taj netko mogla bi biti...«
»Rekao sam ti da ostaneš gdje jesi«, otresao se Lucian na Sloane.
 »A ja sam ti rekla da mi poljubiš dupe. Valjda nijedno od nas dvoje ne
radi ono što nam se kaže«, rekla je uživajući u povišenom položaju u
odnosu na njega.
»Ajme meni«, šapnula je Naomi i prema meni nagnula vrećicu kokica.
Uzela sam šaku.
Lucian je posegnuo gore, stavio dlanove pod Sloaneine ruke i podigao
je sa stola. Kriknula je pa se pokušala istrgnuti dok ju je na trenutak držao u
ravnini svojih očiju pa je spustio na tlo.
»Obožavam kad tip može to učiniti«, rekla sam.
»Budi opreznija«, zarežao je Lucian. Bio je za lakat viši od nje i tu je
visinu iskoristio da se nadvije nad nju.
Sloane, međutim, nije imala namjeru biti zastrašena.
Vatra joj je jarko gorjela u očima dok mu se suprotstavljala. »Baš. Jer
to što plešem je provociranje. Praktički sam tražila da neki pijani kreten
položi ruke na mene.«
Naomi je glasno hrskala pored mene.
»Ako ne želiš da se uplićem, prestani to činiti nemogućim«, zarežao je.
»Čitaj mi s usana, Luciane. Ne trebaš mi nigdje u blizini. Stoga se
možeš prestati pretvarati da ti je stalo. Jer oboje znamo istinu.«
»Dovraga«, šapnula sam i poslužila se s još Naominih kokica. »Jesu li
mu oči upravo promijenile boju i postale opasnije?«
»O, definitivno«, složila se Naomi.
»Izgleda kao da je želi ugristi«, primijetila sam. Činjenica da se
nijedno od njih dvoje nije migoljilo po tlu zbog strujnog udara iskri koje su
frcali jedno na drugo bila je čudo.
»Je l’ da? Ne mogu vjerovati da si još nisu međusobno strgnuli odjeću
i poševili se iz mržnje.«
»Kad to naprave, kladim se da će se pomaknuti Zemljina os i poslati
nas da se vrtimo po svemiru«, predvidjela sam.
 Nash nam je odvukao pozornost s obračuna kod stola za piknik kad je
nasred onoga što je bio plesni podij pljesnuo rukama. »Dobro, ljudi. Ovo je
još uvijek zabava. Zašto svi samo stojite uokolo?«
Pokazao je nestrpljivu gestu bendu, pa su se istog trena bacili na
sviranje Die a Happy Mana Thomasa Rhetta.
Knox se pojavio ispred nas. Jednom je povukao Naominu ruku, na što
mu je pala preko ramena. »Idemo, Ivančice.« Stavio joj je ruku na dupe i
odnio je, nasmijanu, na plesni podij.
Pridružili su im se drugi parovi. Bila sam sama na stolu za piknik,
razmišljajući o tome kako bi mi dobro došlo još jedno piće, kada me netko
uhvatio za zapešće. U mene je gledao Nash Morgan.
»Silazi ovamo«, naredio je. Oko mu je bilo oteklo od Williamsove
šake, a u kutu usana nalazila se kapljica sasušene krvi. Dva su mu članka
bila rasječena i krvarila su. Izgledao je toliko prokleto junački da sam
mogla pasti u nesvijest... da ostatak njega nije bio toliko iritantan.
»Dobro mi je gdje jesam...«
Pokrenuo se brzo za tipa koji se još oporavljao od rana od metaka.
Prije nego što sam se mogla oduprijeti, podigao me sa stola i postavio me
na tlo ispred sebe.
»Neću plesati s tobom«, rekla sam dok su mu se ruke smještale na moj
struk.
»To je najmanje što možeš učiniti nakon one zbrke«, rekao je i još me
jednom povukao, zbog čega su mi bokovi susreli njegove. Te plave oči
izgarale su do te mjere da sam se pitala je li mi donje rublje u opasnosti od
zapaljenja.
»Ne izgledaš kao da želiš plesati sa mnom«, rekla sam dok su mi ruke
pronalazile put do njegova vrata.
»Kako izgledam?«
»Kao da me želiš zadaviti.«
»O, ne, Anđele. Razmišljao sam o nečem puno gorem.«
 Za promjenu nisam imala namjeru čačkati mečku. Vidjela sam previše
njega, osjetila previše njega. Stajala sam na rubu s kojeg nisam htjela pasti.
Ljuljali smo se s jedne na drugu stranu u tik-tak ritmu pjesme i
nijednom nismo odvratili pogled jedno s drugog. Privlačio me bliže k sebi
dok sam se ja služila laktovima da ga odgurnem; oboje smo koristili sve
više i više snage.
»Kako ti je lice?« pitala sam dok su mi ruke počinjale drhtati.
»Boli.«
»Imala sam sve pod kontrolom, znaš. Mogla sam ga i sama maznuti«,
rekla sam kad su mi laktovi izgubili bitku, pa me privukao sebi na prsa. Još
mi se jednom Nash Morgan približio više nego što sam htjela.
Vrhom nosa ocrtao mi je ušku. »Znam da si mogla, dušo. Ali ja sam
bio u boljem položaju da nanesem više štete.«
»Očito te nikada nisam udarila.«
Ljuljali smo se čvrsto prilijepljeni jedno za drugo. Laktovi su mi bili
na njegovim ramenima, a ruke prebačene oko njih.
»Williams ima staklenu čeljust. Svi to znaju. Sve što ti treba jest jedan
udarac na pravo mjesto i on pada kao tona cigli. Udari ga tamo nakon što
napadne policajca, a već ima dvije slične prijave, i situacija će se sama od
sebe stvarno brzo raščistiti.«
Odmaknula sam se kako bih ga pogledala u lice.
»U redu. Možda sam malo impresionirana.«
»Čime?«
»Tobom. Ja sam bila ljuta. Samo sam htjela da krvari. Ali tebe je gonio
bijes, a svejedno si bio sposoban kalkulirati.«
»Imao sam dobar razlog zašto da to obavim kako treba.«
»Koji to?«
»Dirao te.«
 Rekao je to tako jednostavno, kao da nije istinu iskazivao udarcem
malja. Kao da to nisam u sebi osjetila poput tisuće sićušnih električnih
udara. Kao da moje glupo srce nije ispalo ravno iz mojih glupih prsa i
sletjelo mu pred proklete noge.
Dirao te.
I tek tako, strmoglavila sam se ravno s onog ruba.
Niski plavi Robin Hood iskočio je pokraj nas. »Hej, Lina? Ponestaje
nam listića za tombolu, a ja kurca ne vidim. Znaš li gdje...«
»Idem po njih«, ponudila sam; samo što nisam iskočila iz Nashova
naručja... iz njegova gravitacijskog polja.
Odvukla sam se do knjižnice ne čekajući odgovor. Unutra sam si
poklopila ruku preko srca i zaputila se prema stubama. Sviđali su mi se moji
zidovi. Sviđalo mi se što sam iza njih sigurna. No Nash se probijao, a zbog
toga su mi se gaće tresle od straha.
Lagano sam trčala uza stube te drugi kat zatekla mračan, ali nisam
željela svjetlo. Nisam željela vidjeti istinu o onome što se događalo. Nikako
se nisam mogla zaljubljivati u Nasha. Jedva sam ga poznavala. Više smo se
puta posvađali nego što smo pristojno razgovarali. Dva koraka naprijed.
Dva koraka nazad.
Nismo se čak ni poseksali.
Krenula sam prema stražnjem uredu, kada sam začula korake na
stubištu iza sebe i znala.
Bilo je to neizbježno.
Mi smo bili neizbježni.
No to nije značilo da sam bila spremna suočiti se s tom činjenicom.
Najtiše što sam mogla odjurila sam prema uredu. Iza njega nalazila se
velika ostava s potrepštinama, gdje su bili pospremljeni listići za tombolu.
Gdje ću biti stjerana u kut.
Brzo je dolazio i morala sam odlučiti, ali zbog panike sam bila
budalasta. Skrenula sam u malu sobu za stanku za zaposlenike.
 Nisam u nju zakoračila ni dva koraka prije nego što me Nash ulovio.
Te velike, žuljevite ruke smjestile su mi se na bokove, kao da polažu pravo
na mene.
Leđa su mi bila priljubljena uz prednju stranu njegova tijela, svaki
njegov veličanstveni centimetar. I zbog osjećaja ispravnosti pri tome pitala
sam se zašto sam uopće pokušala pobjeći.
»Okrenut ću te, Anđele. A kada to učinim, prestat ćeš bježati, a ja ću
se prestati odupirati ovome.« Glas mu je uz moje uho bio hrapav, dirao me
u dušu. »Shvaćaš?« potaknuo me.
Uz kralježnicu su mi se skotrljali trnci. Tako sam ga shvaćala. Tako
sam ga dobro shvaćala.
Kimnula sam, na što me bez oklijevanja okrenuo kako bi se moja prsa
susrela s njegovima. Grudi su mi bile stisnute uz njegova prsa. Njegova
erekcija pritiskala mi je trbuh. Bedra su mu uz moja bila tvrda. Jedino što
nas je razdvajalo bio je sićušni centimetar između naših usta.
Moj je svijet bio pun Nasha. Njegova čistog mirisa, topline i tvrdoće
njegova tijela. Magnetskog polja njegove pozornosti.
»Otvorit ćeš usta za mene.«
»Kako, molim?« Ciljala sam na oholost, ali ispalo je dahtavo.
Pognuo je glavu i privukao me još bliže. »A ja ću te poljubiti.«
»Ne možeš samo očekivati...«
No jest očekivao. I prokleta bila ako nisam otvorila usta čim su
njegove usne dotaknule moje.
Neizbježno.
 Trideset pet

Gurnut preko ruba

Nash

N ije mi bilo hladno iznutra. Ne sada. Možda nikada više neće biti. Bio
sam buktinja ljutnje, frustracije, potrebe.
Imala je ključ svega što sam želio, a ja sam cijeli život čekao da to
otključam.
Pritisnuo sam usta o njezina. Vruće. Mokro. Snažno. Nije to bio
poljubac, bio je to čin očaja. Te meke usne koje su me tjednima izazivale
već su bile rastvorene i udahnuo sam seksi, tihi dahtaj koji je ispustila kada
sam je naslonio na zid.
Harao sam i uzimao. Kažnjavao je svojim jezikom. A kada mi se
predala, osjetio sam kako mi se u venama ustalasala moć.
Na trenutak sam uspio usta otrgnuti od njezinih. »Boli li te?«
»Nemoj se ponašati prema meni kao da sam krhka«, hrapavo je rekla
tren prije nego što je zube zarila u moju donju usnu.
Krv mi je vrila. Tijelo mi se uz riku vratilo u život, gonjeno potrebom
nalik nijednoj prije. Nisam znao mogu li preživjeti ovo i jebeno me nije bilo
briga.
Barem je ovaj put preživljavanje bilo moj izbor.
 Proždirali smo se, udisali jedno drugo, potom iznova i iznova zaranjali
pod površinu.
Ruke su mi plovile njezinim bokovima, strukom, prije nego što su
pronašle put do obećane zemlje.
Pulsiranje u mojem kurcu postalo je bolno kad sam dlanove napunio
njezinim grudima. Mekim, primamljivim mesom. Bradavice su joj se
ukrutile uz moje žuljevite ruke, kroz njezinu majicu.
Pri dodiru joj je vapaj postao ispucan. Taj zvuk, drhtaj koji joj se
skotrljao tijelom, osjećaj toga kako se oni vršci naprežu ne bi li dobili još,
zbog svega sam toga izgubio razum. Moje je ruke htjela na sebi. Ne nečije
tuđe. U tome je bilo moći. I zahvalnosti.
Lina je snažno potegnula kopču na mom pojasu. Zbog udara kože po
metalu očajnički sam želio još, ali sam se i sjetio što je »još« značilo.
»Čekaj.« Stisnuo sam joj prste na svojem zatvaraču.
»Što?« šapnula je dok su joj se grudi teško nadimale uz moju drugu
ruku.
»Želim da ovo bude dobro. Želim da ti bude dobro.«
»Mislim da se nemaš zbog čega brinuti.«
Odmahnuo sam rukom i pokušao izgovoriti riječi. »Nisam... otada. Ne
znam mogu li... I stvarno moram postići da ti ovo bude dobro.«
To ljupko lice smekšalo se u sjenkama. Ne od sažaljenja, nego
dragosti. Obujmila mi je obraz rukom. »Faco, vjeruj mi. Već si postigao da
mi je dobro.«
»Angelina, ozbiljan sam.«
»I ja sam.« Ozbiljno me pogledala. Potom se lecnula. »Dovraga.
Natjerat ćeš me da to izgovorim, zar ne?«
»Da što izgovoriš?« Bilo mi je teško usredotočiti se kad su joj prsti bili
na par centimetara od mojeg bolnog kurca.
»O, Bože. Već sam svršila zbog tebe. U redu?« Dok su joj riječi u
bujici izlazile iz usta, stisnula je oči. Kad nisam ništa rekao, otvorila je
jedno oko.
»Dušo, prilično sam siguran da bih se sjećao toga.«
»Ne ako si čvrsto spavao. Prvi put kad smo spavali zajedno? Kada smo
se probudili praktički se trljajući?«
Držao sam njezin pogled, držao se za njezine riječi kao da mi je o
njima ovisio život.
Preokrenula je očima. »Tako mi svega. Svršila sam. Dobro? Slučajno.
Majica mi se skroz podignula, a ti si bio krut i na pravom mjestu. Samo si
jednom pomaknuo kukove i...«
»I što?«
»R-raspala sam se.«
Jebeš mi sve.
Nisam morao čuti ništa više. Gurnuo sam joj dlanove ispod ruku i
podigao je. Kratko se, nervozno nasmijala kad sam je postavio na pult i
omotao te dugačke, vitke noge oko svojeg struka, zakačivši joj gležnjeve
iza svojih leđa.
Povlačio sam gumbe njezine bluze dok je ona napokon otkopčavala
moj zatvarač.
Kada su ti snažni, tanki prsti pronašli moju palicu, svijet se zaustavio.
»Bože. Toliko dugo ovo čekam«, rekla je kroz stenjanje.
I ja. Cijeli život.
Čeljust mi se stisnula, a dah mi je zapeo u grlu. Podizanje i spuštanje
njezinih podignutih, punih grudi bilo je hipnotizirajuće. Želio sam okusiti,
sisati. Želio sam zaboraviti sve što jesam i uzimati ono što mi je nudila.
Stisak joj se na mojem kurcu pojačao, a u kutovima očiju počela mi se
pojavljivati izmaglica. Žudnja. Čežnja. Potreba. U maničnom mi je ritmu
pulsirala uz kurac u njezinoj ruci. Nešto me grebalo po prsima, preklinjalo
da ga se oslobodi, i shvatio sam da je to dah koji sam zadržavao.
 Pretvorila me u nešto iskonsko, primitivno, životinju koju goni nagon
za parenjem. Nakon toliko otupljenosti ovaj me plimni val emocija prokleto
strašio. Istovremeno nisam želio ništa osim zaroniti u njega na glavu. No
morao sam biti oprezan s njom.
Obujmila mi je lice slobodnom rukom. »Nash, pogledaj me.« Oči su
joj bile staklaste od želje. Usne su joj bile otekle i rastvorene dok je disala
kratko, oštro. »Trenutno ne želim nježnog, dobrog momka. Želim ono što je
u tebi.«
Tako bi Bog pomogao. Želio sam joj to dati. Želio sam se razrezati i
pustiti da bol, hladnoća iskrvari tako da me može napuniti vatrom i
ponovno me zakrpati.
»To u meni nije lijepo«, upozorio sam grickajući joj korijen grla.
Čvršće je stisnula bedra oko mojih bokova. »Nisam zabrinuta da ću te
slomiti, Faco. Učini mi istu uslugu.«
S time sam zaronio naprijed, primio jednu tamnoružičastu bradavicu u
usta te rukom kliznuo pod njezinu kratku kariranu suknju.
Isuse. Nisu to bile hulahupke. Bile su to čarape do iznad koljena.
Između mojih prstiju i njezine istaljene jezgre nije bilo ničega osim jednih
svilenih gaćica. Oboje sam nas nagradio dugačkim, snažnim sisanjem i
bradavica joj je nabrekla u mojim ustima.
Ispustila je cvilež zbog kojeg mi je iz kurca navrla tekućina i prekrila
joj prste. Spremao sam se eksplodirati. Prvi put natrag u sedlu i svršit ću
prije nego što uopće počnemo.
Pustio sam joj dojku i odmaknuo se kako bih je mogao pogledati, upiti
je.
Nosila je obične bijele tange. Zbog te nevinosti sam podivljao.
Fascinirano sam prstima prelazio po prozirnom, mokrom dijelu.
»Da«, siknula je Lina i poslužila se petama da me privuče bliže, dok
mi se vrh kurca nije našao u ravnini s mokrim područjem njezinih gaćica.
Oboje smo zadrhtali. Jedina prepreka između nas bio je jedan sloj
bijele svile. Gonjen potrebom, povukao sam tkaninu tangi prema gore tako
da su se te meke, mokre usne raširile na obje strane. Potom sam člankom
prešao između njih.
Noge su joj se zgrčile oko mene dok joj je glava padala unatrag i
udarila o ormarić.
Činio sam to opet i opet dok sam glavu spuštao kako bih lizao drugu
prpošnu bradavicu.
Nisam se mogao zasititi meke, primamljive krivulje njezine dojke uz
svoj obraz i čeljust.
No bili smo na javnom mjestu.
Bilo tko bi mogao ući i zateći nas ovako.
Morali smo riješiti neke stvari.
Ali u tom trenutku ništa od toga nije bilo važno. Jedino je bilo važno
da je jebem dok oboje ne izgubimo razum. Nekako sam znao da će, nakon
što to učinim, stvari imati smisla.
Povukao sam vrh svojeg kurca između usana njezinih genitalija. Gore i
dolje, po svili njezinih tangi.
»O, Bože«, ponavljala je to kao napjev. »O, Bože.«
Bokovi su mi se kratko, snažno trznuli prema naprijed i oboje smo
zurili dolje, opčinjeni prizorom toga kako mi vrh nestaje među njezinim
naborima. Jedino što me sprečavalo da odem dublje bio je taj potez bijele
svile.
»Nash, trebam te«, šapnula je Lina prije nego što me zgrabila za
ramena i u njih zarila nokte.
Nabijao sam se ponovno i ponovno gurajući vrh kurca uz njezin
klitoris. Grudi su joj sa svakim kratkim pokretom mojih kukova
poskakivale te iz mene izmamile još jednu dozu kapljica.
»Da nisi jebeno svršila dok ne budem u tebi«, naredio sam.
»Onda ti je bolje da prokleto požuriš«, rekla je kroz stisnute zube.
 Nije mi morala dvaput reći. Kad sam povukao vlažnu svilu njezinih
tangi u stranu, bio sam kraći nego ikada u životu. Nikada ništa nisam
ovoliko strašno želio. Ruka mi je drhtala dok sam svoj bolni kurac navodio
kroz njezine svilene, natopljene nabore.
Želio sam ići sporo, polako ući u nju, oboma nam dati šansu da se
naviknemo na to kako si odgovaramo. No čim sam osjetio kako me vrućina
usisava, sve dobre namjere pretvorile su se u pepeo.
Držeći je za vrat i kuk, nabio sam se do kraja.
Njezin vapaj i moj povik bili su trijumfalni. I dovoljno glasni da mi je
usta poklopila rukom. Pogledi su nam se susreli i prikovali jedan za drugi.
U njezinim sam očima vidio svoju budućnost.
Usko. Toliko usko da sam jedva vidio, jedva disao. Njezine unutarnje
stijenke držale su me u krvničkom stisku koji mi se činio kao agonija i
ekstaza isprepletene u jedno. Nikada nisam želio izaći.
»Jebemu! Kondom«, procijedio sam joj uz dlan.
Nikada, nijednom nisam zaboravio zaštitu. Momci Lize J. bili su dobro
odgojeni. Možda smo s pravilima igrali opasno, ali uvijek smo bili oprezni
kada je bilo najvažnije.
Linini su se mišići stisnuti oko mene kao da se brinula da ću se izvući
iako ne bih to mogao učiniti ni da mi život ovisi o tome.
»Misliš da bih ti dala da dođeš dovde bez kondoma da ne pijem
pilule?« dašćući je izgovorila.
»Jesi ti sigurna? Je li ti dobro? Boli li te?«
Pulsiranje u mojem kurcu svake je sekunde sve više inzistiralo. Ako
mi kaže da ga izvučem, svršit ću po cijelim tim mokrim gaćicama.
Zatvorio sam oči da otjeram taj prizor. Jaja su mi se toliko čvrsto
stegnula da su me boljela. No u ovome je bilo još nečega. Nečeg jebeno
čarobnog.
Okruživala me vrućina. Skliska, vlažna vatra koja me držala u stisku.
Napokon mi je bilo toplo. U cijelom tijelu. Ovo je ono što mi je trebalo. Da
me se vrati u život, reanimira. Bila je udar munje koji je presjekao hladnoću
i tamu. Raščistila je onu ledenu maglu koja se lijepila za mene.
Lina je pulsirala oko mene, neporecivi podsjetnik da sam živ. Da sam
muškarac.
»Nash, molim te. Daj mi još.« Isprekidan šapat s njezinih oteklih usana
bio je glazba za moje uši. Svaki osjet koji sam imao istovremeno se
uključio i oživio. Ogrtač otupljenosti nestao je kao da ga nikada nije ni bilo.
Bilo je to zbog nje. Blizu. Bio sam bliže Lini nego što sam ikada bio
blizu drugom ljudskom biću. Ne samo zato što sam bio zariven u nju do
balčaka, nego zato što me vukla, mamila dok se nisam raspao, i nekako
uspjela pokrpati sve oštećene dijelove.
»Drži se za mene.« Bila je to naredba i molba.
Kad je pojačala stisak, uživao sam u njemu. Bila je sidro koje je
sprečavalo da otplutam u bezdan. Točno na sjeveru. Put kući. I volio sam je
zbog toga. Nisam imao izbora.
Da nas oboje testiram, izvukao sam se za par centimetara, pa još malo,
samo kako bih ponovno utonuo u nju.
Isprepleli su se raj i pakao, užitak pretvorili u izuzetnu torturu. Neću
ovo preživjeti. No već sam znao da bez nje ni ne mogu preživjeti.
Smeđe oči bile su joj zacakljene od požude, no u njima je bilo još
nečega. Nervoza.
»Anđele.«
Odmahnula je glavom čitajući mi misli. »Da se nisi usudio prestati.«
»Boli li te?« ponovno sam pitao.
»Zapravo me prokleto strašiš«, priznala je; prsti su joj se zahvali u
moja ramena. »Ovo nije... Nikada nisam ovo osjetila.«
»Dušo, ako ti ovo pomaže, mene je trenutno smrtno strah da neću moći
disati ako ne budeš omotana oko mene.«
Trebao mi je netko kome nisam bio potreban. Netko tko nije imao
namjeru zadržavati se. Netko koga ću zagarantirano izgubiti. A svejedno si
nisam mogao pomoći.
Podigla je koljena više na moje bokove pa sam zarežao.
»Nastavi me strašiti, Nash«, šapnula je. Tijelo joj je drhtalo uz moje, a
zatim sam se našao u pokretu.
Želio sam polako. Želio sam kontrolu. No nijedno nije bilo opcija kad
mi je kurac bio prvi put zakopan u Lini Solaviti.
Pretpostavljao sam da će trebati pedeset ili šezdeset pokušaja prije
nego što uspijem ići polako.
Oči su joj bile prikovane za moje, te duge proklete noge čvrsto stisnute
oko mene. Prsti su joj se zarivali u moje meso. A ja sam se nabijao. Snažno
i brzo. Izgubivši razum dok sam se naslađivao skliskom vrućinom koju mi
je ponudila.
Bilo mi je previše. Mišići su mi vrištali dok su mi se bokovi
bespoštedno pomicali. Znoj mi je istočkao kožu.
Morao sam je pomaknuti. Morao sam ući dublje. Stoga sam je podigao
s pulta, još zakopan u nju, i odnio je do stola. Nagnuo sam se nad nju,
prisilio je unatrag taman toliko da promijenim kut.
Tada sam ga osjetio. Njezin kraj. Pribivši je na stol, sve sam otpustio i
nabijao se kao divlja životinja. Stol se zabijao u zid.
No njezin pogled nikada nije napustio moj.
Ugoda toliko intenzivna da sam znao kako neću preživjeti preplavila
me, a mene nije bilo jebeno briga. Jedino je bilo važno da me Lina pustila
unutra. Predala mi se. Podala mi se. Vjerovala mi je svojim tijelom.
Stol je sa svakim snažnim nabijanjem koje sam joj priuštio udarao o
gipsani zid.
Njezine su se stijenke uzbudile oko mene, ti su me mišići povlačili
svaki put kada sam se izvukao i borili se protiv mene sa svakim nabijanjem.
Osjećao sam se moćno.
»Angelina.« Njezino je ime bilo režanje koje mi je greblo grlo.
»Sad, Nash. Sad!«
 Instinktivno sam joj pokrio usta rukom dok sam se nabijao do kraja.
»Jebemu. Jebemu. Jebemu. Anđele!«
Nisam mogao prestati. Nadvladalo je ključanje u mojim jajima.
Vrućina mi se poput munje spustila niz leđa, zatim uz moju palicu te sam
eruptirao.
Baš dok sam ejakulirao, sklopila se oko mene, čvrsto stegnula. Naše
eksplozije - hvala Bogu, jebote - detonirane su zajedno.
Njezin krik prigušila je moja ruka, no osjetio sam ga u dubini duše.
Lina nije svršila graciozno. Cijelo joj se tijelo ukočilo, cijedilo iz mene
još sperme. Opet i opet. Zahtijevala je sve, čak i kad su joj ruke i noge
klonule.
Nastavio sam svršavati, nastavio pumpati u nju dok se sklapala oko
mene, držala me uza se, u sebi. Beskonačno. Toplo. Veličanstveno. Jebeno
prekrasno.
Nikada nisam ovo osjetio. Nikada se nisam ovako izgubio u ženi.
Angelina je bila moje prokleto čudo. I definitivno ću prijeći granicu
crnog i bijelog te zakoračiti u sivilo kako bih je zaštitio.
 Trideset šest

Daš pet za orgazam?

Lina

J utro.« Nashov glas iza mene bio je hrapav.

Oči su mi se širom otvorile i prethodna mi se noć cijela vratila,
preplavivši me u visokoj rezoluciji i kao iz zvučnika koji su me okruživali.
Pet orgazama.
»Prestat ćeš bježati, a ja ću se prestati odupirati ovome.« Nash na
koljenima između mojih nogu. Njegov jezik kako izvodi čuda.
»Trebaš mi.«
Neizbježno.
A potom vraćanje ravno na pet orgazama.
Ne samo nekih uobičajenih orgazama koje sam mogla bolje izvesti s
vibratorom. Ne. Nash Morgan prešišao je moje prethodno najbolje
seksualno iskustvo. Dovraga, lansirao ga je u stratosferu.
Bilo je to kao da je, u trenutku kad se pojavio njegov penis, moje tijelo
bilo programirano za eksploziju.
Što bih to točno, dovraga, trebala učiniti u vezi ovoga? O, a tu je i
cijela ta stvar s time da se zalju...
Aha, moj mozak nije bio voljan čak ni pomisliti na tu riječ. Ovo nije
moglo biti stvarno. Morala je biti neka zabluda. Možda je cijeli grad bio
ozračen radonom? Ili je u vodi bilo nešto halucinogeno?
U njegovim prsima, koja su mi bila stisnuta uz gola leđa, zagrmjelo je
smijuckanje. Moje glupo tijelo oduševilo se tim osjetom.
»Osjećam da šiziš.«
»Ne šizim«, lagala sam.
»Anđele, tijelo ti je toliko ukočeno da bih kurcem sljedeći put mogao
iskopati dijamant«, rekao je dok je prstom ocrtavao obrise moje tetovaže.
»Neće biti sljedećeg puta«, odlučila sam i pokušala odgmizati do ruba
njegova kreveta.
Plahte su bile zgužvane od maratona u seksu koji je prethodio
onesvješćivanju od dehidracije i prezasićenosti orgazmima.
Ruka mu se stisnula oko mojeg trbuha dok me povlačio unatrag, u
slasnom uprizorenju snage. Kovala sam planove o obrambenim manevrima
kada je lice ugnijezdio u moju kosu i uzdahnuo. »Imao sam pravo.«
Zastala sam u kovanju planova. »U čemu?«
»Dosad najbolji način za jutarnje buđenje.«
Tijelo mi se opustilo.
Sjajno. Nakon noći Nasha, boga seksa, sad sam se morala nositi s
Nashom, srdašcem. Nisam imala oružje kojim bih se obranila i od jednoga,
a kamoli od obojice.
»Ne možeš me zadržati ovdje«, upozorila sam ga protežući nogu dok
mi stopalo nije pronašlo rub madraca. »Naposljetku će netko doći potražiti
nekoga od nas, a ja ću biti prisiljena reći toj osobi da si me držao u
zatočeništvu.«
Preko noge mi je kliznula jedna teška, dlakava. Petom mi je zakačio
gležanj i povukao ga natrag.
U sljedećem trenutku nalazila sam se na leđima, a nada mnom se
nadvijao zabavljeni Nash Morgan. Bokovima je moje prikovao za madrac,
uz pomoć onoga što sam identificirala kao njegovu uobičajenu impresivnu
jutarnju erekciju. »Anđele, bilo koji muškarac koji bi ušao i vidio da
izgledaš tako kako izgledaš ne bi me krivio.«
Plan za bijeg ispario mi je iz glave.
Te plave oči bile su snene i zadovoljne. Kosa mu je bila razbarušena.
Svježe modrice na licu nagrđivale su njegov zgodan izgled pravog, dobrog
američkog momka; podarile su mu još više seksi, bludnu privlačnost. Na
usnama mu je plesao samozadovoljni cerek koji me pretvorio u migoljeću
lokvu potrebe.
Bez razmišljanja sam mu prstima prešla po prsnim mišićima, gdje me
škakljao sloj svijetlih dlačica. Bože, obožavala sam dlake na prsima.
Ona dva nakaradno ružičasta ožiljka odskakala su od ostatka njegove
glatke kože i podsjećala me da muškarac na meni nije bio ništa manje od
junaka. Imao je tako prekrasno tijelo.
»Što se to događa u toj tvojoj glavi, ljepotice?« pitao je.
»Kako ti je rame?« pitala sam. »Sinoć nisam bila pažljiva.«
»Rame je u redu«, rekao je. »Ni ja nisam bio pažljiv s tobom.«
Nacerila sam se protiv svoje volje. Ne, nije se odnosio prema meni kao
da sam krhki cvijetak u opasnosti od toga da ga se nagazi. Nisam se
osjećala kao staklena figurica. Iskoristio me. Snažno. A ja sam u tome
prokleto uživala.
»Pretpostavljam da mi nije smetalo.«
Nash je kliznuo niz moje tijelo i lagano poljubio svaki od tri ožiljka od
operacije koja su mi okruživala dojku. Bilo je to bolno slatko. Nožni prsti
skvrčili su mi se uz dlake na njegovim nogama.
»Reci mi što trebaš«, rekao je taman prije nego što mi je ustima počeo
zadirkivati bradavicu.
»Kavu. Ogroman doručak. Nešto ibuprofena.«
Podigao je glavu, a te su plave oči sad bile ozbiljne. »Reci mi što ti je
potrebno da se osjećaš sigurno u vezi ovoga. U vezi nas.«
 Da ga nisam već vo... da mi se nije već sviđao, zaljubila bih se već
samo zbog ovoga. Nitko mi nikada nije postavio to pitanje. Nisam bila
sigurna da imam odgovor.
»Ne... ne znam.«
»Reći ću ti što meni treba«, ponudio je.
»Što?«
Nash je kliznuo s mene na bok pridržavajući si glavu rukom. Prsti
druge ruke prelazili su mi po grudima i trbuhu. Njegov nabrekli kurac bio
mi je položen uz bok i pretvarao mi mozak u kajganu.
»Moram znati da ti je u redu ono što se sinoć dogodilo i da želiš da se
ponovno dogodi.«
»Da i da. Opa. To je bilo lako. E, sad, ona kava...«
»Moram znati da si u ovome sa mnom koliko god bude trajalo«,
nastavio je. »Da si voljna priznati da između nas ima nešto što je prokleto
veće od same kemije.«
»Prilično sam sigurna da smo sinoć iskusili silnu kemijsku reakciju«,
podsjetila sam ga.
Prelazio je tim talentiranim prstima po mojem vratu, kroz kosu koju mi
je sklonio s lica. »Trebam više dijelova tebe. Koliko god si mi ih voljna
dati. I potrebno mi je da pričaš sa mnom iskreno. Čak i ako misliš da mi se
neće svidjeti ono što mi imaš za reći.«
Nelagodno sam se promeškoljila. »Nash, ne znamo kamo ovo vodi niti
što nas čeka u budućnosti.«
»Anđele, samo sam sretan što sam opet među živima. Više me zanima
uživanje u trenutku nego briga o sutrašnjici. Ali moramo biti na istoj valnoj
duljini.«
Nije puno tražio.
Jagodicom sam mu okrznula ožiljak na ramenu. »Zvuči kao da
pokušavaš ovo pretvoriti u vezu.«
 Njegov osmijeh bio je poput prvog izvirivanja izlazećeg sunca. »Dušo,
već smo u vezi, sviđalo se to tebi ili ne.«
»Nikada nisam radila to s vezom. Barem ne u odrasloj dobi.«
»A ja se nikad nisam ševio u javnoj knjižnici. Za sve postoji prvi put.«
Razmatrala sam svoje opcije i ovaj se put govorenje istine činilo kao
najkraći put do onoga što sam željela.
Bilo mi je potrebno da Nash razumije u što se upušta. Da prepozna
opasnosti koje leže pred njim.
»Živim sama i to mi se sviđa. Mrzim dijeliti daljinski upravljač. Sviđa
mi se što se ne moram prvo dogovarati s nekim prije nego što naručim
večeru. Ne želim svaki put kad vozim pomicati sjedalo. Zbog zamisli da
svoje odluke provlačim kroz filtar >nas< osjećam se nekako mučno. Volim
roditelje, ali njihova konstantna potreba da provjeravaju kako sam izluđuje
me, a taj problem mogao bi postati tvoj, ako ovo ikamo odvede. Volim
trošiti na odjeću, torbice i cipele i nisam voljna to opravdavati. Ustajem
rano i puno radim. Ne želim to mijenjati kako bih ugodila nekom drugom.«
Nash je pričekao trenutak. »Dobro onda. Na televiziji gledam jedino
poneku utakmicu američkog nogometa. Daljinski ostatak vremena može biti
tvoj. Ne smeta mi kuhati, ali ako mi kažeš da želiš naručiti burgere, nabavit
ću ti burgere iz dostave. Obećavam da ću uvijek tvoje sjedalo pomaknuti na
prvotni položaj nakon što vozim. Ne bi mi smetalo da za promjenu imam
neke roditelje koji zabadaju nos i brinu se za mene. Sasvim mi se sviđa
način na koji se oblačiš, pa mi ništa ne smeta oko tvojih navika u kupovini -
dokle god mi dopustiš da te ponekad razmazim nečim. A što se tiče
rasporeda, mislim da se samo izvlačiš jer, Anđele, ja sam murjak. Ne mora
se ništa više reći. A što se tiče zajedničkog donošenja odluka, moram imati
pravo glasa što se tiče tvoje osobne sigurnosti. Očekujem da želiš imati
pravo glasa što se tiče moje. Bilo koju odluku koja utječe na nas oboje
donosimo zajedno.«
Govorio je sve što treba i to me prokleto plašilo. »Puno putujem zbog
posla«, podsjetila sam ga.
 »A ja možda Božić provedem na mjestu prometne nesreće. Dušo, daj
nam šansu da se nosimo s tim. Barem pristani na ovo na neko vrijeme.
Možemo se vratiti ovome nakon što Huga strpam u zatvor.«
Stvarno je želio ovo. A ja sam bila naprosto šokirana kada sam shvatila
da i ja želim. Definitivno ću testirati vodu u ovom gradu.
»Ima još nešto«, rekla sam.
»Bilo što.«
»Moram znati čime ste se ti, Knox, Nolan i Lucian bavili od našeg
razgovora s Grimom.«
Nije oklijevao. »Pretresali smo plan kako da izmamimo Huga.«
Uspravila sam se u sjedeći položaj. »Kakav plan?«
»Plan koji me koristi kao mamac.«
»Molim?«
Bila sam na koljenima, spremna na borbu, kada je Nash napao, oborio
me natrag na madrac. Rukama mi je ramena držao dolje. Bokovima je
prikovao moje za krevet. A erekcija mu se zatakla točno na pravo mjesto.
Poput ključa koji ulazi u ključanicu.
Oboje smo se umirili.
Mozak mi je možda bio u borbenom načinu rada, no tijelo mi je bilo
spremno na orgazam broj šest.
Nacerio mi se odozgora. »Znam da zbog ovog zvučim kao šupak, ali
ne smeta mi što se brineš za mene.«
Pokušala sam ga svaliti sa sebe, no u svojem sam koprcanju postigla
jedino to da sam u sebe uglavila prvih pet dražećih centimetara njegova
kurca. Prestala sam se boriti i pokušala se usredotočiti na problem pred
sobom, a ne na to koliko sam željela ostatak njegovih centimetara.
»Nash! Brinuo si se za mene kad sam bila u nadzoru, ali očekuješ da
meni bude u redu to što glumiš mamac za čovjeka koji te pokušao ubiti?«
 »Da ti to bude u redu, bio bih razočaran. Ali htio bih istaknuti da si
uspjela postići da te tijekom nadziranja otmu.«
Iskesila sam zube na njega. »Ako misliš da se neću svađati s tobom
dok ti je kurac u meni, grdno se varaš.«
»Pokušajmo nešto novo«, predložio je. »Umjesto da se svađamo i
odjurimo i pretvaramo se da ono drugo ne postoji, hajdemo sad odmah to
pretresti.«
Bedra su mi se počinjala tresti od stiskanja njegovih bokova. U tom
trenutku nisam znala jesam li ga pokušavala spriječiti u tome da klizne
dublje ili u tome da se izvuče. »Dobro. Pričaj.«
»Ako Hugo dostavlja podatke FBI-u kako bi im pomogao da učvrste
optužnicu protiv njegova oca, postoji prokleto dobra šansa da će biti
prilično prijateljski nastrojeni prema njemu. Možda dovoljno prijateljski da
mu ponude imunitet. Ali ja sam mu svakako nedovršeni posao. Kao što su i
Naomi i Waylay. Trenutno samo čeka da federalci povuku svoj potez. No
prije ili kasnije morat će dovršiti te poslove.«
»A ti želiš da pokuša to što prije?«
»Tako je. I želim da se usredotoči na mene.«
»Misliš da će mu, ako te pokuša još jednom srediti, dogovor - ako ga
ima - propasti.«
»Tako smo to zamislili.«
Kunem se da sam slušala, ali tijelo mi je obavljalo više zadataka
istovremeno. Svakim sam trenutkom bila sve vlažnija, a stijenke su mi se
uporno grčile oko vrha njegova penisa.
Nash je sklopio oči i tiho zastenjao. »Anđele, ako želiš nastaviti
razgovarati, morat ćeš prestati preklinjati za još.«
Samo da budem zlurada, stisnula sam mišiće vagine što sam jače
mogla. »Kako ćeš ga prisiliti da povuče potez?«
Stisnuo je zube. »Sranje, dušo. Rekao bih ti bilo što samo da ponovno
tako osjetim tvoj stisak na kurcu.«
 »Onda mi reci«, zahtijevala sam.
»Vratit će mi se pamćenje.«
Umirila sam se pod njim, a preplavljivalo me shvaćanje i divljenje.
»Lažirat ćeš.«
»To je plan«, rekao je licem mi se mazeći uz dojku. »Jesmo li gotovi s
razgovorom?«
Kliznula sam mu rukama niz leđa i zarila nokte u to njegovo savršeno
dupe. »Ne još. Ispljuni detalje.«
Oči su mu bile napola sklopljene, a čeljust pod čekinjama stisnuta.
»Proširit ćemo glas da mi se sjećanje vratilo i da imamo trag o tome gdje je
osumnjičeni.«
Puls mi se ubrzao. Oslanjao mi se o bedra. Neću moći još dugo
izdržati. Pogotovo jer nisam htjela.
»Kakvu ćeš zaštitu upotrijebiti?«
»Angelina, sinoć sam triput svršio u tebe. Tako da, nikakvu.«
Uštipnula sam mu dupe. »Mislila sam što činiš kako bi se pobrinuo da
te Duncan Hugo neće moći opet upucati?«
Počinjao se znojiti. A u tim traper-plavim očima plamtjela je vrućina.
»Još radim na tome.«
»Želim se uključiti.«
»Molim?« procijedio je.
Bedra su mi podrhtavala, pa je utonuo u mene za još par centimetara.
Gorjela sam. Pogled mi se počeo mutiti. Željela sam ga cijelog.
Trebala sam ga cijelog. Ali prvo sam trebala ovo. »Želim biti u tijeku.«
»Želiš li biti u tijeku jer želiš pronaći onaj prokleti auto ili jer si
zabrinuta za mene?«
»I jedno i drugo«, priznala sam.
»To mi je dovoljno dobro. Držat ću te u tijeku. Dogovoreno?« pitao je.
 »Dogovoreno«, ponovila sam i pustila da mi koljena padnu lijevo i
desno.
Utonuo je u mene ostatkom dužine, ispunio me uz dugačko, tiho
stenjanje.
Od sinoć me slasno boljelo. No to nije spriječilo da osjećaj bude toliko
prokleto dobar.
»Kad ćeš mi dati da budem gore?« zahtijevala sam dok se izvlačio
gotovo do kraja pa se obrušio natrag.
»Kada budem siguran da od gledanja kako mi pred licem poskakuju
tvoje savršene sise neću svršiti prije nego što te dovedem do vrhunca.
Nisam u formi.«
Ništa u tome kako je taj kurac nabijao u mene nije bilo izvan forme.
»Vježbom do savršenstva«, rekla sam i gurnula ga na bok.
Otkotrljao se, povlačeći me za sobom dok ga nisam zajahala, nabila se
na njega, s koljenima u plahtama i rukama na njegovim ramenima.
Prikovao je pogled za moje grudi. Erekcija mu je jednom zapulsirala u
meni, a prsti su mu se zarili u moje bokove. »Aha. Neću ovako dugo trajati.
Jedino ako ideš jako sporo.«
Nagnula sam se, bradavicom okrznuvši te veličanstvene dlake na
prsima. »Neće ići.« Gricnula sam mu donju usnu i počela jahati.
»Isuse. Jebemu. Prokletstvo«, psovao je trzajući se poda mnom.
No čak i kad sam bila gore, svejedno je uspio silom preuzeti kontrolu.
Zgrabio mi je bokove i odredio novi tempo. Nabijao je kukove prema gore,
a mene povlačio dolje, sebi u susret. Snažno. Brzo. Srce mi je bilo u grlu,
svaki mišić u tijelu spreman za orgazam koji je navirao.
Zgrabila sam uzglavlje i držala se kao da mi život ovisi o tome dok se
Nash nabijao u mene te ponovno i ponovno, s brutalnom preciznošću
pogađao ono tajno mjesto. Počelo je lepršanje, unutarnji mišići skvrčili su
mi se, povlačili se po toj debeloj, vrućoj palici.
 »Tako jebeno uska«, mrmljao mi je u dojku. »Moram se probijati svaki
prokleti put.«
»Nash.« Bio je to slomljeni cvilež; stijenke su mi ga stiskale dok se
zarivao do kraja.
»Predaj se, dušo. Predaj mi se.« Na vratu su mu iskočile žile. Čeljust
mu je bila stisnuta, nosnice raširene dok se probijao kroz moj orgazam.
Nisam mogla disati, nisam mogla vidjeti. Nisam mogla učiniti ništa
osim osjećati.
Morala sam pobijediti. Morala sam ga gurnuti preko ruba. Dok su mi
odjeci vlastite eksplozije još drhtali u jezgri, obrušila sam se na njega.
»Dovraga, Angelina«, zarežao je.
Koža nam je oboma bila skliska od znoja. Oči su mu bile divlje dok
sam ga bedrima stiskala čvršće, prsti su mu se zarivali u moje bokove. Znao
je što radim i dopuštao mi to. Snažno sam ga jahala, mišići su mi gorjeli.
Potom se Nash odjednom pridignuo kao da radi trbušnjak te se, uz izraz
ekstatične agonije, ukočio poda mnom.
Osjetila sam kako svršava, duboko u sebi osjetila prvi vrući mlaz
njegova orgazma. Bilo je beskonačno. Neizbježno. Savršeno.
Oboje smo klonuli; glavu sam mu položila na rame, a njegovi su prsti
sad bili nježni dok su mi gladili kosu.
Ovo nije bilo ono što sam tražila. Nije bilo ono što sam mislila da
trebam. No tijelo nije lagalo. Ne bih bila sposobna osjetiti ovakvu vrstu
povezanosti s muškarcem da u tome ne postoji nešto esencijalno,
elementarno, na čemu se može graditi.
»Hajde da se uvijek ovako svađamo«, dahtao je Nash.
»Nakon tjedan dana nijedno od nas dvoje neće moći hodati«,
predvidjela sam.
»Hvala ti«, rekao je nakon dugačkog trenutka tišine.
»Na čemu?« pitala sam i pomaknula se da ga pogledam.
 »Što si mi dala priliku. Što si sada sa mnom. O onome poslije možemo
se brinuti kasnije.«
»O onome poslije?« ponovila sam rukom mu prelazeći po prsima.
»Dogovoreno?« potaknuo me.
Još je bio u meni.
»Dobro. Dogovoreno.«
»Daš pet?« nacereno je ponudio.
 Trideset sedam

Rupa u zidu

Nash

U šetao sam u postaju poletnim korakom te s tucetom čokoladnih eklera.

Piper je trčkarala pored mene i u zubima stiskala svoju novu omiljenu
igračku - jednu od Lininih čarapa.
I ja sam imao svoje suvenire. Plitke ogrebotine protezale su mi se po
leđima kao tigrove šare. A bio je tu i sitni, ljubičasti ljubavni ugriz koji mi
je ovratnik uglavnom skrivao.
»Jutro... Načelniče?« Bertleov pozdrav više je zvučao kao pitanje.
»Jutro«, uzvratio sam. Kutiju iz pekarnice odložio sam na pult, pokraj
aparata za kavu.
Piper je započela svoj uobičajeni krug njuškanja po zajedničkom
uredu.
»Jeste li učinili nešto s... licem?« pitala je Tashi izgledajući zabrinuto.
Prešao sam rukom preko svoje sada glatke čeljusti. »Obrijao sam se.
Zašto?«
»Izgledate drukčije.«
»Drukčije u dobrom smislu ili u smislu >blagi Bože, molim te, pusti
opet bradu da ti pokrije tu ružnoću<?«
 Pogledala me kao da sam dojahao na jednorogu, s limenim orkestrom
irskih vilenjaka kao pratnjom.
»Zbog tebe se loše osjećam u vezi svojeg održavanja izgleda,
Bannerjeece.«
»Drukčije u dobrom smislu«, brzo je rekla.
Grave nije časio časa te je načeo kutiju eklera.
»Kako je prošlo s našim gostima na noćenju?« pitao sam ga.
»Žalili su se i cviljeli dok se nije pojavila Diltonova supruga i platila
jamčevinu«, izvijestio je Grave. »Ulažeš li tužbu?«
»Ako se Dilton ne preda mirno, hoću.«
Grave je kimnuo. »Imamo neoborive dokaze u tri slučaja, a pregledali
smo samo unatrag osam tjedana. Iskazi su ti na stolu. Ako se ne preda
mirno, veći je kreten nego kakvim ga smatramo.«
Bio sam i zadovoljan što imamo dokaz koji trebamo kako bismo
učvrstili tužbu i bijesan što sam mu dao priliku da zloupotrebljava moć.
Nije se moglo reći kakvu je štetu već nanio noseći značku. No završavala je
ovdje.
Grave me pobliže pogledao. »Zašto ti lice izgleda kao da si se
poševio? Je li ti to na vratu ljubavni ugriz?«
»Začepi i jedi svoj ekler.«

Sat sam proveo prolazeći kroz papirologiju, uključujući i izvješće o

sinoćnjem incidentu te tri iskaza Diltonovih žrtava. Njegova prisutnost u
policiji u tom je trenutku bila samo formalnost. Nikada neće ponovno nositi
značku. Pobrinut ću se za to.
Dotočio sam si kave, obišao krug po zajedničkom uredu, a zatim
načrčkao kratko pismo tati.
Kad sam se vratio u ured, ispod stola sam zatekao Piper u psećem
krevetiću ukomiranu u nesvijesti. Posegnuo sam za mobitelom i okinuo
fotku nje pa otvorio poruke.
 Nije bilo ničega od Line, što sam i očekivao.
Iskoristio sam njezino zadovoljeno, opušteno stanje da dobijem što
želim. Obvezivanje. Barem kratkotrajno. Sad kad sam je imao, imao je
cijelu, neću je pustiti. Samo moram strpljivo čekati da ona uhvati korak.
Poslao sam sliku Piper i popratio je porukom.

Ja: Još šiziš? Ili si još u krevetu, previše iscrpljena orgazmima da se

pomakneš?

Zadržao sam dah pa ga otpuhnuo kada su se ispod moje poruke

pojavile one tri izdajničke točkice.

Lina: Što si mi učinio? Probala sam otići na trčanje, ali noge mi nisu
htjele funkcionirati.

Nacerio sam se; tjeskobni mi se ego istog trena umirio.

Ja: Hopper mi je upravo rekao da mi lice izgleda kao da sam se

poševio.
Lina: Justice je rekao da sjajim, a Stef me pitao jesam li išla na neki
od onih tretmana lica placentom.
Ja: Nadam se da nisi planirala da ovo ostane tajna.
Lina: Je li to u ovom gradu uopće moguće?
Ja: Ne. Što je razlog zašto te večeras vodim na večeru.

Da pitam, to bi joj dalo previše vremena za razmišljanje. Što je više

osjećala i što je manje razmišljala, to bolje.
 Lina: »Na večeru«, kao bez golotinje i orgazama?
Ja: Da. Osim ako planiraš da nas na prvom spoju uhite.
Lina: *uzdah* Kako brzo uzbuđenje izblijedi. Što je sljedeće? Večer
društvenih igara?

Iscrpljeni kurac trznuo mi se iza zatvarača. Prije dvanaest sati glavna

mi je briga bila mogu li se uopće još njime koristiti. Sad sam se morao
brinuti o prekomjernom korištenju.

Ja: Na pamet mi pada nekoliko igara koje bih htio igrati s tobom.
Lina: Budući da me vodiš na večeru, umjesto da me izjebeš do
besvijesti, mogu samo pretpostaviti da misliš na pantomimu ili dame.
Ja: Budi spremna u 7. Obuci nešto zbog čega će biti teško prestati
razmišljati o onome što nosiš ispod.

Nakon što sam to sredio, prešao sam na sljedeću stavku na popisu.

»Znala sam!«
Uhvaćen sam. Sloane je stajala u dovratku sobe za stanku u knjižnici,
prekriženih ruku i s trijumfalnim cerekom na lijepom licu. Danas je nosila
drugi par naočala. Ovima su okviri bili od jarkoplave kornjačevine.
Piper se povukla iza mene, nesigurna što da misli o likujućoj ženi koja
blokira izlaz.
»Što si znala?« pitao sam i promiješao boju za zid nijanse kadulje.
Ulubljenje u zidu trebat će više od premaza boje, no dok ne pokrpam
gipsani zid zbog boje će barem biti manje upadljivo.
»Ti, načelniče Morgan, oštetio si mi zid stolnim seksom!«
Dobacio sam joj iživcirani pogled. »Isuse, Sloane. Tiše malo. Ovo je
knjižnica.«
 Zatvorila je vrata pa opet zauzela svoju pobjedničku pozu. »Znala sam
da je sinoć s vama dvoje nešto bilo. Moj seksualni radar nikad me ne
iznevjeri!«
»Lina nije... ništa spomenula?« ležerno sam pitao.
Sloane se sažalila nada mnom. »Nije morala. Otišla je odavde
smušenim hodom i izgledala skroz ošamućeno i grozničavo. Vidjela sam to
i bez naočala.«
Vratio sam pozornost na udubljenje u zidu tako da ne vidi prizor mojeg
muškog ponosa. »Možda je imala želučanu virozu.«
»Misliš da ne razlikujem ženu sravnjenu orgazmima i onu koja se trudi
u sebi zadržati večeru? Znam što sam vidjela. Zatim si ni trideset sekundi
kasnije ti istutnjao odavde i izgledao posve znojan i gladan - ne u
prehrambenom smislu, samo da znaš. Izgledao si kao da ćeš proždrijeti
nešto... ili nekoga.«
»Možda sam i ja imao virozu.«
»Kažem ovo s ljubavlju. Sereš.«
»Imao sam službenog policijskog posla.«
Sloane si je prstom lupkala po bradi. »Hm. Otkad se skidanje do gola
smatra službenim policijskim poslom?«
Zabio sam četku u boju pa je pljesnuo o zid. Možda će, ako je
ignoriram, otići.
»Protresaš je«, rekla je Sloane iza mene.
Prestao sam bojiti i okrenuo se da je pogledam. »Molim?«
»Lina. Protresaš je. Za to je puno potrebno.«
»Aha, pa, osjećaj je obostran.«
Osmijeh joj je bio blistav i samodopadan. »Vidim.«
U nadi da je razgovoru kraj, pozornost sam ponovno usmjerio na zid.
»Lijepo je što si se vratio, Nash«, tiho je rekla Sloane.
 Uz uzdah sam ispustio četku. »Što sad to treba značiti?«
»Znaš što to znači. Drago mi je vidjeti da se vraćaš u svijet živih.
Brinula sam se. Mislim da smo se svi brinuli.«
»Da, pa, pretpostavljam da nekima od nas duže treba da se oporave.
Pa, što je s tobom i Lucianom?« pitao sam, mijenjajući temu, i zabio četku
u najdublji dio ulubljenja.
»Misliš s Nolanom? Koji mi, usput, trenutno sjedi u uredu i jede mi
sve slatkiše.«
»Ne, mislim s Lucianom. Ti i Nolan možda se malo zabavljate, ali on
nije Lucian.«
Bila je previše tiha. Podigao sam pogled i vidio da je lice namjestila u
masku.
»Ne znam o čemu pričaš«, rekla je.
»Ne bi se smjelo lagati murjaku«, podsjetio sam je.
»Je li ovo službeno ispitivanje? Trebam li odvjetnika?«
»Ti znaš moju tajnu«, rekao sam kimajući prema zidu.
Iz ramena joj je nestala napetost i preokrenula je očima. »Dogodilo se
davno. Lanjski snijeg«, inzistirala je.
Piper me na prstima zaobišla i oprezno ponjušila Sloaneine tenisice.
Knjižničarka je čučnula i ponudila kujici ruku.
Vratio sam se zidu. »Znaš čega se sjećam otprije?«
»Čega?«
»Sjećam se kako ste ti i Lucy pod odmorom na hodnicima
razmjenjivali dugačke, značajne poglede. Sjećam se da je strgnuo kacigu s
Jone Blutha i bacio ga na guzicu tijekom nogometnog treninga jer je Jonah
o tvojem tijelu rekao nešto što ja, kao odrastao muškarac s velikim
poštovanjem prema ženama, neću ponoviti.«
»Bilo je o mojim sisama, zar ne?« našalila se Sloane. »Cijena toga što
se rano razviješ.«
 Uputio sam joj dugačak, miran pogled, dok se nije lecnula.
»Je li Lucian stvarno to učinio?« naposljetku je pitala.
Kimnuo sam. »Da. Također se sjećam da sam se jednom vozio kući,
kasnio sam nakon prilično zagrijanog žvaljenja s Millie Washington i vidio
kako se s prozora tvoje spavaće sobe spušta netko tko je izgledao prokleto
slično Lucianu.«
Sloane je bila u drugom razredu, a Lucian u četvrtom. Tada su bili
jednake suprotnosti kao što su bili sada. Natmureni loš momak i lijepa,
šminkerska štreberica. I koliko sam ja znao, nijedno nije na svetim
hodnicima knockemoutske srednje škole s više od »hej« dalo do znanja da
je svjesno onog drugog.
No izvan tih hodnika bila je druga priča. Neka koju nijedno od njih
nije nikada podijelilo.
Sloane se usredotočila na mamljenje Piper bliže svojoj ruci. »Nikada
nisi ništa rekao.«
»Nijedno od vas dvoje nije se činilo kao da želi pričati o tome, pa sam
to pustio na miru. Zaključio sam da se to tiče samo vas«, naglašeno sam
rekao.
Pročistila je grlo. Na taj je zvuk kujica žurno uzmaknula natrag u
sigurnost mojeg dohvata. »Aha, pa, kao što sam rekla, bilo je to davno«,
rekla je i ponovno ustala.
»Nije dobar osjećaj kad ljudi zabadaju nos u tvoja posla, zar ne?«
Uputila mi je hladan, knjižničarski pogled i prekrižila ruke. »Ako ja
nekamo zabadam nos, to je jer netko ne radi ono što bi trebao.«
»Da? Pa, iz moje perspektive, ta mržnja između tebe i Lucea nije
zdrava. Možda ću se zato početi miješati u tu situaciju. Pomagati vama
dvoma da riješite to.«
Otpuhnula je kroz nosnice kao bik koji se sukobljava s crvenom
maramom. Piercing u nosu zasvjetlucao joj je. Sučeljavanje je trajalo svega
trideset sekundi. »Joj, dobro. Neću zabadati nos u tvoja posla, a nećeš ni ti u
moja«, rekla je.
 »Što kažeš na ovo?« usprotivio sam se. »Poštovat ću tvoju privatnost,
a ti ćeš poštovati moju.«
»Zvuči samo kao drukčija fraza.«
»Možda tako zvuči, Sloaney Salami. Ali prijatelji smo. Godinama smo
prijatelji. Koliko vidim, životi će nam ostati isprepleteni. Pa možda,
umjesto da se miješamo i zabadamo, da se usredotočimo više na to da smo
tu jedno za drugo kada bude potrebno.«
»Ne treba mi nitko da bude tu za mene«, tvrdoglavo je rekla.
»Dobro. Ali meni će možda trebati prijateljica ako ne budem uspio
uvjeriti Linu da pruži šansu ovome što imamo.« Otvorila je usta, ali
podigao sam ruku. »Vjerojatno neću željeti puno razgovarati o tome ako je
izgubim, ali prokleto će mi sigurno trebati prijateljica da mi pomogne da
ponovno ne nestanem.«
Sloaneino se lice smekšalo. »Bit ću tamo.«
»A ja ću biti tu za tebe ako i kada me budeš trebala.«
»Hvala što si mi popravio zid, Nash.«
»Hvala što si ti ti, Sloaney.«
Taman sam zatvarao kantu boje kada me preko radija nazvao operater.
»Jesi na terenu, načelniče?«
»Jesam.«
»Iz Bacon Stablesa je opet pobjegao konj. Imamo nekoliko prijava da
po cesti 317 galopira veliki crni pastuh.«
»Idem«, rekao sam uz uzdah.

»Ne mogu vjerovati da si ga pridobila prokletom mrkvom«, rekao sam

dok je Tashi Bannerjee uzde golemog Heathcliffa predavala Doris Bacon,
koja si je na dupetu držala vrećicu leda. Stajali smo u do struka visokom
korovu na južnom pašnjaku zaplijenjene farme Red Dog, posjeda za konje
od pedeset jutara koji je već skoro dvije godine zjapio prazan jer je propala
vlasnikova piramidalna prijevara s prodajom proizvoda za njegu kože.
 Pastuh Heathcliff odlučio je da mu se danas ne trči u ringu, pa je sa
sebe zbacio Doris i krenuo na jug.
Pasji skot od sedamsto sedamdeset kilograma udario je suvozačka
vrata mojeg terenca i pokušao mi odgristi dio ramena prije nego što mu je
Tashi odvratila pozornost mrkvom i ščepala uzde.
»Vi se brinite o zmijama, načelniče, ja ću preuzeti konje.«
»Čini mi se da si kao maturantica na jednom Heathcliffovu rođaku
prošla kroz drive-thru«, zafrkavao sam.
Nacerila se. »I pogledajte kako se isplatilo.«
Držao sam se podalje dok su Tashi i Doris gargantuinskog konja
mamile uz rampu prikolice.
Nešto me zaškakljalo između lopatica, pa sam se okrenuo. Dva su se
jelena trznula i nestala u šumi. Nije bilo ničeg drugog. Samo korova, drveća
i slomljene ograde, ali svejedno nisam mogao otresti dojam da nas nešto ili
netko gleda.
Doris je zalupila vratima prikolice. Odjeknuo je zvuk kopita koja
susreću metal. »Prestani izvoditi gluposti, ti veliki klipane.«
»Možda je vrijeme da prodaš Heathcliffa farmi s višim ogradama«,
predložio sam.
Odmahnula je glavom dok je šepala do vrata na vozačkoj strani. »Imat
ću to na umu. Hvala na pomoći, načelniče, policajko Bannerjee.«
Mahali smo joj dok je po prilazu posjeda manevrirala kamionom i
prikolicom pa se zaputila na cestu.
Pastuhovo je njištanje probijalo bubnjiće.
»Mislim da je upravo bacio kletvu na vas«, zafrkavala je Tashi dok
smo kretali prema mojem ulubljenom vozilu. »Samo neka proba.«
Mobitel mi je u džepu zazujao, pa sam ga izvukao.
 Lina: Nećeš vjerovati o čemu gradski tračeri sada izvještavaju. Prema
ne baš pouzdanim izvorima, popodne si proveo tako što si po gradu
terencem slijedio konja i pokušavao ga vratiti stadu.
Ja: Nije to bio bilo koji konj. Bio je to Heathcliff Grozni.

Priložio sam fotografiju konja u pitanju te još jednu, svojih ulubljenih

vrata.

Lina: Bolje ti je da ne smrdiš na konje kad me pokupiš za večeru.

Ja: Vidjet ćemo mogu li prije toga ugurati i tuširanje. Jesi li izabrala
haljinu u kojoj ćeš me mučiti?
 Trideset osam

Prvi spoj

Nash

O vo je takav klišej«, rekla je Lina kada je otvorila vrata.

»Prvi spoj nije klišej.« Bilo mi je drago što sam uspio izgovoriti
te riječi jer čim mi je do mozga doprlo što ima na sebi, moja sposobnost
govora isparila je.
Napučila je crvene usne i koketno ih izvila prema dolje. »Jest kad smo
se već seksali.«
Trebala mi je minuta da dođem do daha koji mi je izbila iz pluća.
Nosila je kratku crnu haljinu. Rukavi su bili dugački, ali suknja je
otkrivala noge toliko da sam je htio pogurati natrag i nagnuti je preko prve
ravne površine koju bih pronašao, samo da vidim koje su boje gaćice koje
nosi. Njezine stiletto-štikle pozivale su na seks: bile su krokodilskog uzorka
koji je ponosno počivao »žderačica muškaraca«. Nanijela je više šminke,
dodala nekakvu prigušenu brončanu na kapke zbog koje su joj oči izgledale
još veće i grešnije.
Bila je prekrasna. Samouvjerena. I neodređeno iživcirana jer sam je
vodio na večeru, a ne u krevet.
Bio sam najsretniji pasji skot na svijetu.
»Obrijao si se«, rekla je kada sam nastavio šutjeti.
 Prešao sam rukom preko čeljusti i nacerio se. »Mislio sam da bi tako
vožnja mogla biti glađa.«
Oči su joj zločesto zasvjetlucale, a obraze joj je zagrijala primjesa
ružičaste. »Ne smeta mi grubo«, podsjetila me.
»Imam ogrebotine koje to dokazuju, Anđele«, zadirkivao sam.
»Kako bi bilo da preskočimo sve to sa spojem i prijeđemo ravno na
testiranje tog tvojeg lica glatkog kao u bebe?« predložila je.
Kurac mi je reagirao kao lutka na koncima kojima upravlja njegova
gospodarica.
»Dobar pokušaj, dušo. Ali dobit ćeš potpuno iskustvo prvog spoja.«
»Uh, dobro, ali htjela bih istaknuti da društvene norme nalažu da ne
bih trebala spavati s tobom na prvom spoju«, podsjetila me.
»Otkad ti poštuješ pravila?« zafrkavao sam.
»Samo kada mi odgovara.«
Točno je to bio razlog zašto si nisam mogao priuštiti da igram pošteno.
Otkrio sam malu poklon-kutijicu koju sam skrivao iza leđa. »Kupio
sam ti nešto.«
Odmjerila je kutijicu kao što bi možda odmjerila bombu.
»No, hajde. Ne boj se.«
»Da se ne bojim?« otfrknula je i zgrabila mi kutijicu iz ruke.
Kada je podigla poklopac, lice joj se na sekundu smekšalo. Potom joj
je na njega ponovno kliznula oprezna maska. Pripuštala me k sebi, ali samo
pokoji centimetar, a ja nisam planirao izgubiti nimalo osvojenog područja.
»Ne bih trebala spavati s tobom na prvom spoju, a ti mi definitivno ne
bi trebao poklanjati nakit.«
Ponovno sam svratio do Xandre kako bih joj rekao za inicijativu koju
pokrećem te da joj ostavim igračku policijske značke za Alexa.
 Bacio sam pogled na naušnice ugniježđene u kutijici. Graciozni zlatni
lančići završavali su oštrim, svjetlucavim suncima. »Vidio sam ih i pomislio
na tebe. Izradila ih je žena koja mi je spasila život, nosit će ih žena koja me
podsjetila da ga je vrijedno živjeti.«
Maska joj je ponovno skliznula i sve što sam vidio bilo je čisto žensko
uživanje. »Pa, kako bih trebala to odbiti?«
»To su samo naušnice, Anđele. Ne vjenčani prsten. Uostalom, dio
zarade ide lokalnoj zakladi za autizam.«
Udahnula je i vratila mi kutijicu. »Zašto imam osjećaj da me
preveslavaš?« pitala je dok je skidala obruč iz desnog uha pa iz kutijice
oslobodila jednu naušnicu.
Stručno je pronašla rupicu i namjestila naušnicu, potom isto učinila s
lijevim uhom.
»Kako izgledaju?« pitala je i zatresla glavom.
»Jebeno prekrasno.«

Odabrao sam otmjeni talijanski restoran u Lawlervilleu. Ne jer su imali

najbolji domaći kruh u krugu tri savezne države niti jer sam se nadao da ću
te sve glasine o »nama« zadržati u tajnosti. Samo sam želio mirnu večeru
bez ikakvog odvraćanja pozornosti. Da sam Linu izveo negdje u
Knockemoutu, nosili bismo se s tračevima cijelog grada, a da sam kuhao
kod kuće, ne bismo stigli dalje od predjela prije nego što bih je skinuo.
Nažalost, to je značilo da sam Nolana morao potkupiti njegovom
vlastitom večerom u baru, s obzirom na to da šerif nije bio voljan uzeti
slobodnu večer.
No barem je bio dovoljno daleko od našeg stola da sam se mogao
pretvarati kako nije tamo. Dali su nam kružni separe koji se nalazio u
mirnom kutku blagovaonice, što je značilo da smo, umjesto da sjedimo
jedno nasuprot drugome, bili jedno pored drugoga, na klupi. Pod savršeno
čistim stolnjakom bedro mi je bilo intimno priljubljeno uz njezino. Noga joj
je bila druželjubivo zakačena za moj gležanj.
 »Jesi li imuna na činjenicu da te svaki muškarac u restoranu gledao
kako ulaziš i sjedaš?« pitao sam je dok je komad kruha provlačila kroz
tanjur maslinova ulja.
Podigla je pogled, a u tim prekrasnim očima svjetlucale su iskre. »Ako
se pitaš primjećujem li pozornost, da. Ako pitaš, sviđa li mi se ona, to ovisi
o situaciji. Danas mi nije bilo grozno.«
Sviđalo mi se što se nije pretvarala. Počinjao sam razumijevati njezinu
vrstu iskrenosti. Nije lagala niti govorila istinu. Ili bi ti se otvorila ili bi se
zatvorila pred tobom. Počinjao sam uviđati razliku.
»Toliko si prokleto lijepa da ponekad ne mogu gledati ravno u tebe«,
priznao sam.
Kriška kruha stropoštala joj se na tanjur i sletjela na stranu prekrivenu
maslinovim uljem. »Dovraga, Nash. Prestani mi se tako prikradati.«
Izvio sam kut usne u osmijeh i posegnuo za vlastitom kriškom,
iznenađen što u ramenu nisam osjetio poznati trzaj. Ni sinoć ga zapravo
uopće nisam primijetio. Činilo se da Linina čuda nisu ograničena na
mentalno zdravlje.
»Smislila sam još nešto što trebam od tebe«, objavila je.
»Samo reci.«
»Ne želim sjediti po strani dok se zabavljaš s dečkima. Želim bih u
ekipi. Želim pomoći pronaći Huga.«
»Anđele, dobit ćeš svoj auto«, inzistirao sam.
Suzila je oči dok je podizala čašu i otpijala gutljaj. »Znam da ću dobiti
auto. Ono za što se želim pobrinuti jest da ti dobiješ svojeg čovjeka. Da ne
moraš živjeti u strahu da bi se u bilo kojem trenutku Duncan Hugo mogao
jednog jutra probuditi i odlučiti da će to bih dan kada će eliminirati
svjedoke.«
Nisam ništa rekao. Većinom jer sam se bojao da ću je prestrašiti.
Možda nije shvaćala što je govorila. No ja jesam. Željela je da budem na
sigurnom. I željela je to dovoljno da bude dio ekipe kako bi to postigla.
 Shvaćala ona to ili ne, marila je za mene, a ja nisam bio iznad toga da
prokleto iskoristim to kako bih dobio što želim.
»Već sam obećao da ću te držati u tijeku«, podsjetio sam je.
»A sad želim da mi obećaš još. Isplanirala sam više od dva tuceta
akcija povrata imovine«, nastavila je. »U pola tih akcija bila sam na terenu
da ih zapravo i provedem. Profesionalka sam u suradnji s predstavnicima
zakona. I nikada ne odustajem.«
»Spakirala si kofer«, istaknuo sam.
Probola me pogledom.
»Što je?« pitao sam.
»Razmatram.«
»Što razmatraš?«
»Da ti kažem istinu ili ne.«
»Nemoj trošiti energiju na odlučivanje, Anđele. Uvijek mi reci istinu.«
»Dobro«, rekla je uz graciozno slijeganje ramena. »Spakirala sam
kofer jer je bilo previše bolno biti ti toliko blizu dok si me mrzio. Preselila
bih se natrag u motel, pričekala da s posla pošalju zamjenu, a zatim bih
otišla iz grada.«
Bilo je to kao nož u trbuh, spoznaja koliko sam bio blizu tome da je
zauvijek izgubim. Da je Naomi i Sloane nisu zaustavile, ono sinoć ne bi se
dogodilo. A ovaj razgovor ne bi bio moguć. Dugovao sam im cvijeće ili
možda poklon-karticu za wellness.
»Žao mi je, Anđele«, rekao sam. »Već sam zaglibio do ušiju, pa sam
zgrabio bilo koju ispriku da se zaustavim. Žao mi je što si se zbog mene
osjećala kao da mi ne možeš vjerovati. Neću dvaput napraviti tu pogrešku.«
Lepeza trepavica uz kožu joj je bila gusta i tamna, a kada su se ti teški
kapci podigli pa me pogledala, odmah mi je oduzela dah.
»Kad kažeš do ušiju«, tiho je rekla.
 »Zaljubljen do ušiju, Anđele. Stvarno žalim što sam te izveo na večeru
umjesto da sam te opet odveo u krevet.«
Promuklo se nasmijala, a kada se nagnula, dojka joj je uz moju ruku
bila meka i primamljiva. »Zadatak ispunjen. Sad mi reci da ćeš me
iskoristiti, Nash.«
Prsti su mi se stisnuli na nogici vinske čaše. Znao sam na što je mislila,
no mojem je kurcu bilo nemoguće ignorirati dvosmislenost. Bilo je vrijeme
da ponovno preuzmem kontrolu.
»Kao prvo. Želim te riječi čuti kako ti ponovno izlaze iz usta kada
budem u tebi. I želim da ih stvarno i misliš.«
Usnice su joj se rastvorile dok joj se dah ubrzavao. »Dogovoreno.«
»Kao drugo, ako se želiš uključiti, moraš poduzeti sve mjere opreza
koje ja smatram da su neophodne da budeš na sigurnom. Oko ovog nema
rasprave«, rekao sam.
»Dogovoreno«, ponovila je.
Uputio sam joj vučji pogled. »Znaš, zadnji put kad smo se nešto
dogovorili, bio sam u tebi.«
»A umjesto da smo goli u krevetu, na večeri smo na našem prvom
spoju. Valjda ćeš se morati zadovoljiti samo davanjem petice«,
samodopadno je rekla.

Bio je to prvi spoj s kojim se nijedan prvi spoj ne bi mogao usporediti.

Znao sam to u duši. Bilo je nešto na Lini Solaviti što me privlačilo, što me
opčinjavalo. Želio sam sve njezine tajne, sve njezino povjerenje. I želio sam
da mi ih svojevoljno preda. Zauvijek.
Nije to bila samo privlačnost. Bilo je nešto više.
Pričali smo, smijali se, flertali, probao sam njezino glavno jelo, a ona
moje. Što je obrok duže trajao, to smo se više približavali.
Do trenutka kada je konobar opisivao deserte, desna mi je ruka bila na
njezinu bedru, tik ispod ruba njezine kratke haljine. Prsti su mi na njezinoj
toploj koži ocrtavali sitne krugove.
Lina je izgledala kao da je očarana opisom zapečenog kruha s
burbonom, no pod stolom je moja zločesta cura šire rastvorila koljena preda
mnom.
Pozivala me, testirala me, dražila me.
Želio sam spustiti pogled. Znao sam da bih, da to napravim, napokon
vidio koje joj je boje donje rublje te iskusio cijelu novu razinu torture.
Međutim, bilo je vrijeme da i ja nju malo mučim.
Nije mislila da ću to učiniti. No postojalo je mnogo toga na što bi me
Angelina Solavita mogla namamiti.
Dok je konobar spjevao rapsodije o torti od sira s lješnjacima, prešao
sam prstima skroz do obećane zemlje. Lina je poskočila i pokušala skupiti
koljena, no bilo je prekasno. Pronašao sam što sam tražio. Onu mokru točku
u svili koju još nisam vidio. No mogao sam je osjetiti.
Bedra su joj drhtala oko moje ruke.
»Što ti zvuči dobro, Anđele?« pitao sam je.
Pogled koji mi je uputila bio je prekrasna kombinacija šoka i gole
želje. »M-molim?«
»Desert«, rekao sam i pritisnuo dva prsta o tu slasnu vlažnu točku.
»Reci mi što želiš.«
Dvaput je trepnula pa odmahnula glavom. Osmijeh koji je dobacila
konobaru nije bio njezin uobičajeni, žderačice muškaraca. »Ovaj, željela
bili komad torte od sira s lješnjacima. Za ponijeti.«
»A za vas, gospodine?« pitao me.
Kažiprstom i srednjakom kroz tange sam joj stisnuo donje usne jednu
uz drugu. »Samo račun.«
Kimnuo je te nestao, a Lina je šakama stisnula stolnjak.
»Raširi noge.« Moja naredba bila je oštar šapat.
Nije oklijevala prije nego što je raširila bedra.
 »Šire«, naredio sam. »Želim vidjeti.«
Poslušala me, kliznula guzicom do ruba jastuka, dajući mi dopuštenje i
slobodu da se igram. Kurac mi je bio tvrd kao kamen i preklinjao da ga
pustim van.
Crvene. Tange su joj bile crvene kao kod zločeste djevojke. Kliznuo
sam prstima ispod ruba koji joj je pokrivao genitalije.
»Nash«, šapnula je drhtavim glasom.
Volio sam kako mi je izgovarala ime kad me trebala.
»Misliš da možeš igrati svoje igrice zločeste cure u šminkerskom
restoranu, a da ja nasjednem na blef?«
»Pa... da«, priznala je uz drhtav smijeh. Pod stolom je bokovima
trznula naprijed, preklinjući za još pritiska.
Želio sam je nagnuti preko ovog stola i gurnuti joj haljinu do struka.
Jagodicama prstiju kružio sam oko skliskog malog pupoljka. »Ako se
upravo ovdje, upravo sada, pobrinem za tebe, obećaj mi...«
»Bilo što«, zacviljela je izvijajući mi se pod rukom.
Bože, volio sam zvuk njezine predaje. Od njega mi je kurac bio bolan.
Nagnuo sam se bliže, tako da joj se dojka priljubila uz moju ruku, te
joj okrznuo uho usnama. »Obećaj mi da ćeš me svejedno primiti najdublje
što mogu ući kada dođemo kući.«
»Da«, siknula je inzistirajući. Potom se zločesto nasmiješila. »Ako me
dovedeš do vrhunca prije nego što mi stigne desert, pobrinut ću se da ti
uzvratim uslugu.«
Izazov prihvaćen.
»Raširi se koliko god možeš, Anđele.«
Da to postigne, jedno je koljeno prebacila preko mojeg bedra, no kad
je bila širom raširena, dva sam prsta zario u njezin skliski, vlažni kanal.
Zbog njezina tihog stenjanja kurac mi se bolno trznuo. Dodao sam i
treći prst.
 »O, Isuse«, zaječala je.
»Nemoj se nabijati«, upozorio sam je i u rame joj utisnuo poljubac
nevina izgleda. »Budi mirna ili će svi u restoranu znati što se događa ispod
ovog stola.«
Ugrizla se za usnu i prestala pomicati.
»To je moja cura«, šapnuo sam pa joj palcem okrznuo klitoris.
»O, Bože«, cviljela je.
Izdajnički drhtaji koji su mi dražili prste rekli su mi sve što sam trebao
znati. »Već si spremna svršiti. Zar ne, Angelina?«
»Ti si kriv«, siknula je. »Ti u tom prokletom odijelu dobrog momka.
Sa svojim prokletim prvim spojem i prokletim naušnicama koje si vidio i
pomislio na mene.«
Suptilno se njihala uz nabijanje moje ruke, bedra su joj se trsila da
ostanu raširena. Prsti su mi bili prekriveni njezinim sokom. Dodao sam tek
još malo pritiska palcem i bilo je to kao da sam povukao okidač.
Zatvorila je oči, a ja sam imao povlasticu osjetiti kako se sve u njoj
čvrsto stisnuto prije otpuštanja. Lina mi je eksplodirala po prstima poput
vatrometa, zbog čega sam se osjećao kao prokleti junak. Nastavio sam
pumpati u nju, nastavio prelaziti palcem po tom osjetljivom pupoljku. Noge
su joj se tresle te se svom težinom naslonila na mene dok je svršavala, i
svršavala, i svršavala.
Prilijepio sam drugi dlan uz erekciju moleći se da nisam bio onoliko
blizu eksplozije kao što mi se činilo.
»O, sranje«, rekla je Lina još teško dišući, još u sebi stišćući moje
prste.
»Vaša torta od sira i račun«, rekao je konobar.

»Imam li krivi dojam ili si bijesan?« pitala me Lina dok sam sjedao za
upravljač auta.
 Morao sam je napola odvući napola odnijeti do parkirališta jer su joj se
noge još tresle od prstenjačenja. Srećom, Nolan je bio u toaletu i promašio
naš bijeg.
»Nisam ljut«, obrecnuo sam se. Na ruci mi je još bio njezin sok, što je
bila činjenica koja nije pomagala mojoj jebenoj situaciji.
»Samo sam te zezala. Nisam htjela da ode toliko daleko. Ali dovraga,
Faco. I dalje me iznenađuješ.«
»Dušo, jedino što je trenutno ljuto jest moj kurac, koji se ljuti na to
koliko smo jebeno daleko od kuće.«
Osjetio sam njegovo pulsiranje kako mi odjekuje u glavi. Kako bih,
dovraga, trebao izdržati tridesetominutnu vožnju kući?
»Ooooooo.« Rastegnula je tu riječ, pa sam ubacio u brzinu i nagazio
na gas. Auto se zanio dok sam izlazio s parkirališta i uključivao se na cestu.
»Ne bismo li trebali čekati Nolana?« pitala je.
Odgovorio sam režanjem. Brinuo sam se da ću, ako napetost uskoro ne
popusti, skrenuti s jebenog uma. Toliko se raširila za mene. Toliko snažno
svršila. U restoranu punom ljudi. Sad mi je na palici bio tetoviran zatvarač.
»Mislim da ti mogu pomoći s time«, rekla je i otpustila svoj sigurnosni
pojas.
»Što to radiš?« oštro sam zahtijevao. »Zakopčaj se.«
»Ali ako to učinim, neću moći učiniti ovo.«
Posegnula je preko središnje konzole, a kada su joj se prsti sklopili na
mojem pojasu, znao sam da sam u ozbiljnoj nevolji.
Uvukao sam zrak kroz zube dok mi se kurac pretvarao u jebeni granit.
»Angelina«, upozorio sam.
Ti su mi spretni prsti u roku od nekoliko sekundi otkopčali pojas i
zatvarač. »Nećeš večeras poštivati sve zakone, zar ne?« zadirkivala je.
»Skini grudnjak«, odrezao sam dok sam smanjivao gas.
 »Ne nosim ga.« Prenijela mi je tu informaciju taman kad je ruku
omotala oko moje pulsirajuće erekcije.
»Prokletstvo!«
»Samo drži oči na cesti, Faco.«
To će biti nemoguće. Pogotovo nakon što sam desnom rukom zakačio
izrez njezine haljine i povukao ga dolje tako da vidim te savršene grudi.
Uz zločesti je osmijeh spustila glavu u moje krilo. Čim su se te seksi
usne raširile oko mojeg glavića, sa mnom je bilo gotovo. Taj vrući jezik,
skliska usta, način na koji me stiskala u čvrstoj šaci. Angelina Solavita
priuštit će mi religiozno iskustvo.
Zastenjao sam, dugačko i isprekidano, dok se na meni koristila ustima
i rukom. Sputan hlačama, sigurnosnim pojasom, upravljačem, nisam mogao
učiniti ništa osim pustiti je da me obrađuje. Ispred nas se prostirala
usamljena, mjesečinom obasjana autocesta, ali jedva da sam je vidio.
Pozornost su mi ukrala vruća usta na mojem kurcu.
Gurnuo sam ruku pod nju samo da zagrabim šaku gole dojke. Niz
palicu mi je zavibriralo njezino stenjanje. Potiljak mi se zabijao u naslon.
Koljenima sam s jedne strane pritiskao vrata, a s druge središnju konzolu.
Pogodila je savršen ritam i znao sam da ću se i raspametiti i
raspojasati. Eksplozija mi je opasno ključala u jajima, zbog čega su se
stisnula.
»Jebote.«
Želio sam se nabijati. Želio sam se kretati. Ali nisam mogao.
Bez upozorenja, Linina su usta ispustila moju erekciju. Virnula je
prema meni podignute obrve i crvenili, mokrili usana. »Ozbiljno, Faco?
Pedeset pet kilometara u zoni devedeset?«
Zgrabio sam je za kosu nimalo nježno i gurnuo je natrag u svoje krilo.
»Zašuti i puši, draga.«
Čim su joj se usta spustila na moj kurac, naglo sam okrenuo upravljač
nadesno i sišao uz rub ceste. Morao sam malo manevrirati oko nje da
spustim u niže brzine, ali uspio sam nas potpuno zaustaviti. Izbacio sam
auto iz brzine i povukao ručnu kočnicu. Kad sam udario po poluzi sjedala
da se spusti, prašina se još dizala oko nas.
Obje moje ruke spustile su joj se na glavu te sam odredio tempo.
Dokoprcala se bliže preko konzole - sise su joj poskakivale na svjetlu
upravljačke ploče, a usta joj nikako nisu napuštala moju palicu.
Naviralo je.
Želio sam je upozoriti, no nisam mogao izgovoriti riječi. Nisam mogao
ni udahnuti zrak koji je bio potreban da ih oblikujem. Na neki način, takav
je osjećaj bio i kod panike. Ali ovo je bilo na drugom kraju svijeta od toga.
Ovo je bilo nešto za što bih se odrekao svega drugoga. Lina je bila netko za
koga bila se odrekao svega drugoga.
S tom sam zastrašujućom pomisli snažno ejakulirao. Pojurilo mi je niz
palicu poput vatre i oslobodilo se u njezinim spremnim ustima. Mora da
sam viknuo. Mora da sam udario po papučici gasa jer je motor zaturirao, a
kazaljka skočila u crveno. Kosu sam joj držao šakom, u prečvrstom stisku,
ali činilo se da nisam mogao prestati. Ne dokle god sam svršavao.
Bilo je beskonačno. Njezina su me usta sisala, hvatala svaki mlaz moje
eksplozije kao da nije mogla živjeti bez toga.
»Dušo«, dahtao sam i srušio se na sjedalo.
Usta su joj ostala priljubljena uz osjetljivi glavić dok je nisam povukao
gore. Kosa joj je bila u neredu. Oči su joj bile velike i staklaste. Njezine
pune sise hipnotizirajuće su se ljuljale sa svakim teškim udahom. Usta, ta
jebena usta, bila su joj natečena, ružičasta i mokra.
U cijelom životu nisam vidio ništa toliko lijepo.
Provukao sam ruke ispod njezinih i povukao je preko konzole, sebi u
krilo, te joj glavu ugnijezdio na svoja prsa. Sklupčala se uz mene; oboje
smo disali kao da smo upravo sprintali dva kilometra.
»Isuse, dušo. Trebala bi ta svoja usta registrirati kao oružje«, rekao
sam.
 Nasmijala se tiho, senzualno. »Smatraj to odmazdom za to što sam
svršila usred restorana.«
Milovao sam je po kosi. »Ne znam za tebe, ali rekao bih da je ovo bio
prilično uspješan prvi spoj.«
»Ne bih odbila drugi.«
Obujmio sam joj dojku i stisnuo. »Naručit ćemo dostavu«, odlučio
sam.
Otprilike taman tada u retrovizoru sam primijetio bljeskanje svjetala.
»Jebemu.«
 Trideset devet

Ekipa na okupu

Lina

L oš si utjecaj«, požalio se Nash prtljajući s ključevima.

»Barem je bio samo Nolan«, podsjetila sam ga dok sam čekala da
otključa vrata svojeg stana.
Nashov dadiljajući savezni šerif nije bio nimalo zadovoljan što se
vratio iz toaleta u restoranu i vidio da smo nestali. Situacija mu je bila tek
malo smješnija kad je prišao prozoru vozačkih vrata. Nisi morao biti
neurokirurg da znaš što smo radili.
Nash je otvorio vrata i pokazao mi da prva uđem. Piper me dočekala
na vratima, ponosno u ustima noseći malog plišanog policijskog psa.
»Taj je novi«, primijetila sam i nagnula se da joj razbarušim žičano
krzno.
»Vidio sam ga na Amazonu«, rekao je Nash, zatvorio vrata i objesio
ključeve na kukicu.
»Ima li vrijeme kad nisi krut?« pitala sam primijetivši očitu situaciju u
njegovim hlačama.
Kad je posegnuo za mnom, cerek mu je bio naprosto zločest. »Imaš
izbor.«
»Objasni.«
 »Ili ću te lizati ovdje uz vrata ili u spavaćoj sobi.« Ruke su mu već
posezale prema obodu moje haljine.
»Čekaj. Čekaj. Čekaj.«
Njemu na čast, prestao je istog trena. »Što nije u redu?«
»Bez obzira na to koliko stvarno, stvarno želim testirati vožnju na
tvojem novom, glatkom licu...« Odmahnula sam glavom. »Ne mogu
vjerovati da ovo govorim. Ali mislim da moramo razgovarati.«
Nashove su se usne iskrivile prema gore. »Što su to točno, dovraga,
stavili u ono vino?«
Gurnula sam si ruke u kosu. »Očito su me oteli izvanzemaljci i
zamijenili me ne baš uvjerljivim klonom. Ali bili smo previše zauzeti
svršavanjem da bismo razgovarali.«
»O čemu?«
»O planu kako srediti Huga. Bila sam ozbiljna kad sam rekla da se
želim uključiti. I koliko god da se želim opet i opet povezati s onim što ti je
u hlačama, ovo je važno. Dovoljno važno da ti ne dam da mi pozornost
odvratiš svojim magičnim penisom.«
Oči su mu iz žarkog intenziteta prešle u zabavljenost. »Jedinstvena si,
Anđele.«
»A, ne, Rasni Dobrice. Nema ometanja komplimentima. Okupi
postrojbe dok ja izvedem Piper.«
»Sad?«
S kukice sam zgrabila Piperin povodac. »Da. Sad«, čvrsto sam rekla.

Vratila sam se iz šetnje po naselju s Piper i grižnjom savjesti koja me

izjedala. »Nash? Prije nego što svi stignu ovamo, moram ti nešto reći.«
Nash je na bijelu ploču koju je postavio pored stola vješao sliku
Duncana Huga. »Što nije u redu?«
 Bila sam prilično sigurna da sam napravila pravu stvar, ali imala sam
dojam da on to neće tako vidjeti. »U redu. Pa, u školi, nakon cijele te
situacije sa zaustavljanjem srca, nisam se baš uklapala. A zbog posla nikada
nisam bila neka društvena ptica.«
Sad me pozorno gledao.
»Pretpostavljam da je ono što pokušavam reći to da sam nova u
ovome. Nova sam u tome što se događa između nas, što god to bilo. Nova
sam u tome da imam prijateljice kao što su Naomi i Sloane.«
Nash je sporo zatvorio oči pa ih otvorio. Protrljao je mjesto između
obrva. »Što si učinila, Angelina?«
»Samo me saslušaj«, počela sam. No prekinulo me glasno kucanje.
Piper je šmugnula do Nasha.
»Devet je navečer, a školski je dan«, požalio se Knox kad sam ga
pustila unutra.
»Još riječi udomaćenog Knoxa Morgana«, našalila sam se. Taman sam
zatvarala vrata kad se na njima pojavio Lucian. »Kako si, dovraga, toliko
brzo stigao ovamo?« pitala sam ga.
»Danas sam radio na daljinu, odavde.«
»Radio si na daljinu u odijelu?«
»Lijepe naušnice«, rekao je.
Sumnjičavo sam suzila oči. »Zašto si ljubazan prema meni?«
»Zbog ovoga.« Kimnuo je preko mojeg ramena, prema Nashu, koji je
bratu nudio pivo i pritom se smiješio. »Nemoj to sjebati.«
Prišao je prijateljima, a ja sam zatvorila vrata osjećajući se krivom.
»Pa, ljudi. Prije nego što počnemo, vjerojatno bih vam svima trebala reći...«
Prekinulo me još jedno kucanje.
Lucian je prestao pokušavati namamiti Piper da obiđe Nashove noge te
se namrštio. »Je li to Graham?«
»Znamo da ste unutra.« Sloanein glas dopro je s druge strane vrata.
 Nash je krenuo prema meni i vratima.
»To sam ti htjela reći«, rekla sam i zgrabila mu ruku.
Pogledao je kroz špijunku i uputio mi pogled koji je poručivao »ma
nisi valjda«.
»Jesam«, priznala sam.
»Što si učinila?« pitao je Knox i prekrižio ruke.
»Ovo«, rekao je Nash i otvorio vrata Naomi, Sloane i gospođi Tweedy.
»U redu. Da razjasnim, nisam poslala poruku gospođi Tweedy«, rekla
sam.
Knox je izgledao zabrinuto. Lucian je izgledao kao da je spreman
počiniti ubojstvo. A Nash, pa, Nash me pogledao i preokrenuo očima.
»Ivančice, dušo, koji kurac radiš ovdje?« zahtijevao je Knox prilazeći
joj.
Prekrižila je ruke preko svoje lijepe ljubičaste veste. »Lina nam je
poslala poruku.«
Sloane, odjevena u komplet široke karirane pidžame, stavila je ruke na
bokove. »Vi, penisi, nećete nas isključiti iz ovoga, što god da se ovdje
prokleto događa.«
»Ja sam ovdje samo jer je kroz špijunku izgledalo kao zabava.
Donijela sam cugu«, objavila je gospođa Tweedy i podigla bocu viskija.
Lecnula sam se kada su na mene sletjela tri mrzovoljna, muška
pogleda.
»Angelina«, počeo je Nash.
Podigla sam ruke. »Saslušajte me. Ovo sve nas, osim gospođe Tweedy,
nekako uključuje. I Naomi i Sloane zaslužuju znati što se događa. Što više
ljudi okupimo, to ćemo po gradu imati više očiju i ušiju, i to ćemo biti bolje
pripremljeni.«
Muškarci su me nastavili šibati pogledima.
 »Nitko ovaj grad i ono što se u njemu odvija ne poznaje bolje od
Sloane. A Naomi je zaslužila biti ovdje jer je meta. Ne bi je se trebalo držati
u neznanju. Što više zna, to sigurnija može biti i to bolje može zaštititi
Waylay«, inzistirala sam.
»Nećeš me izostaviti iz onoga što već ovo jest. Ako ima ikakve veze s
mojom sestrom ili njezinim usranim bivšim, zaslužujem znati što se
događa«, Naomi je inzistirajući govorila Knoxu.
»Ne moraš se brinuti oko toga, Ivančice«, uvjeravao ju je Knox nježno
je stišćući za bicepse. »Imam ovo pod kontrolom. Pobrinut ću se za tebe i
Way. Moraš mi vjerovati da ću riješiti ovo.«
Naomino se lice na trenutak smekšalo, a zatim opet postalo
mrzovoljno. »A ti moraš vjerovati meni. Nisam dijete. Zaslužujem potpuni
uvid i otvorenu komunikaciju.«
Sloane je palcem pokazala na Naomi. »Aha. To što je ona rekla.«
»Ovo nema nikakve veze s tobom. Kad ćeš naučiti gledati svoja
posla?« rekao je Lucian obrativši se Sloane tonom toliko ledenim da sam
skoro zadrhtala.
Pa, barem je veliki momak za promjenu bio ljut na nekoga osim mene.
Međutim, činilo se da je Sloane bila imuna na Rollinsovo smrzavanje.
»Začepi, Sotono. Ako ima veze s mojim gradom i ljudima do kojih mi je
stalo, ima veze sa mnom. Ne bih očekivala da ti to razumiješ.«
Započelo je natjecanje u zurenju i pitala sam se čiji će se vrat prvi
umoriti, s obzirom na njihovu razliku u visini.
Nash je domarširao do mene i uhvatio me za zapešće. »Ispričajte nas
na trenutak«, objavio je i odvukao me u spavaću sobu. Zatvorio je vrata,
gurnuo me uz njih, a zatim me ogradio tamo položivši dlanove s obje strane
moje glave. »Objasni.«
»Činiš se ljutit. Možda bismo trebali razgovarati kasnije?«
»Razgovarat ćemo sad, Anđele.«
»Imaju pravo znati.«
 »Objasni mi zašto si pričala s njima prije nego sa mnom.«
»Iskreno?«
»Probajmo tako, za promjenu«, suho je rekao.
»Nisam sigurna koja je u ovoj situaciji hijerarhija odanosti. Naomi i
Sloane su moje prve prave prijateljice nakon dugo vremena i ispala sam iz
forme. Ali znam koliko je tebe povrijedilo kad sam te držala u neznanju. To
sam dijelom iskusila kad ste kovali planove bez mene. I...«
Prikovao mi je bokove uz vrata uz potmuli udarac.
»Jebu li se oni to tamo?« čula sam kako Knox pita u drugoj sobi.
»I što?« pitao me Nash.
»I trebale bi znati. Shvaćam da si ljut i žao mi je što tu temu nisam
prvo načela s tobom.«
»Cijenim to i nisi u krivu«, rekao je i maknuo mi kosu s čela potezom
toliko nježnim da su mi koljena zaklecala.
»Nisam?«
Kutovi usta izvijali su mu se u osmijeh. »Ne. Ali sljedeći put hajde da
prvo razgovaramo.«
Bio je toliko prokleto zgodan i toliko prokleto... dobar. Nije ni čudo da
sam se ono na Z u njega.
Uspjela sam kimnuti. »Aha. Može.«
Obujmio mi je lice rukom. »Ti i ja smo u ovome zajedno. Kad naše
odluke utječu na oboje, donosimo ih zajedno. Razumiješ?«
Žustro sam kimala.
»Dobro«, rekao je i odmaknuo me od vrata. Oštro me pljesnuo po
guzici. »Smatraj to peticom.«
»Joj!«
»Ili ga je ošamarila ili ju je udario po guzi«, rekla je Sloane u drugoj
sobi.
 »No, vratimo se tamo i riješimo ovo sranje. Zajedno«, odlučno je
rekao Nash.
»U redu.«
Zastao je. »Želiš li mi još nešto reći prije nego što se vratimo tamo?«
Otvorila sam usta taman kad se na ulaznim vratima začulo još jedno
kucanje. »Kunem se da za ovo nisam ja kriva«, inzistirala sam.
Nacerio se i otvorio vrata spavaće sobe.
Nolan se ušetao, a Knox je za njim zatvorio vrata. Šerif je stao i
odmjerio okupljene, bijelu ploču te gospođu Tweedy, koja je miješala bokal
koktela old-fashioned. »Ovo će mi biti grozno, zar ne?«
»Ne koliko meni već jest«, rekao mu je Knox.
»Bok, Nolane«, rekla je Sloane uz lijep osmijeh.
»Bok, šećeru.«
Lucian je nastavio šutjeti, no u prostoriji je aura »eksplodirat ću« bila
opipljivo prisutna.
»Idem po još piva«, rekla sam i namjerno zakoračila između Luciana i
Nolana, koji je naizgled bio nesvjestan toga da mu je život u pitanju.
»Znaš ono osnovno. Ovo ti je posljednja prilika da odustaneš prije
nego što postane ozbiljno«, rekao je Nash Nolanu dok sam išla prema
kuhinji. »Za ili protiv.«
»Za«, rekao je bez oklijevanja.
»Nolane, ovo bi te moglo dovesti u ozbiljnu nevolju«, upozorila sam i
iz hladnjaka izvadila pakiranje od šest piva. »Tvojim šefovima neće se
svidjeti tvoja umiješanost u ovo.«
Nolan je raširio ruke. »Ne znam jesi li primijetila, ali posao mi je
koma. Koštao me braka. Uništio mi je nadu u svijet općenito. A spavanje u
žoharskim motelima s jednom zvjezdicom uništilo mi je leđa. Već imam
napisanu ostavku. Samo čekam da se dovoljno napijem ili da mi prekipi, pa
da je pošaljem nadležnima. Uostalom, dosta mi je dadiljanja.«
 Nash i ja razmijenili smo pogled. Kimnuo je, a ja sam pružila Nolanu
pivo. »Dobro došao u ekipu.«
»Ne znam o kojem vragu vi, klinci, pričate, ali i ja sam u ekipi«,
objavila je gospođa Tweedy.
Slegnula sam ramenima prema Nashu, a on je preokrenuo očima.
Oboje smo znali da nema lakog načina da je izbacimo.
»Dobro«, rekao joj je Nash. »Ali ništa od ovoga što večeras čujete ne
smijete nikome ponoviti. Ni svojim kompama u teretani. Ni frendicama s
pokera. Nikome.«
»Ajme. Shvatila sam već. Prijeđimo na stvar.«
»Dajte da završimo s ovim«, promrmljao je Knox i izvukao Naomi
stolicu.
Sjeli smo za stol s viskijem i pivima te slušali kako nas Nash provodi
kroz događaje proteklih nekoliko dana, a zatim izlaže osnovni plan koji su
smislili.
»Užasan je«, objavila je Sloane kad je završio.
Naomi su oči bile raširene i stiskala je Knoxovu ruku. »Ne možeš biti
ozbiljan, Nash. Ne možeš se samo izložiti kao mamac. Već te jednom skoro
ubio.«
»A ovaj ću put biti spreman za njega«, nježno je rekao Nash.
»Svi ćemo biti«, obećala sam.
Naomi je svoj molećivi pogled okrenula Knoxu. »Ali ako je Nash
meta, nedovršeni posao, onda je i Way.«
»I ti si«, rekao je Lucian.
Knox ju je povukao do sebe. »Pogledaj me, Ivančice. Nitko se neće
približiti nijednoj od vas. To ti obećavam. Moraju prvo proći pored mene, a
nitko jebeno ne prolazi pored mene.«
»Upucao je Nasha«, rekla je. Oči su joj se punile suzama.
 »Ni za to neće dobiti drugu priliku«, obećao je Knox. Razmijenio je
dugačak pogled sa svojim bratom.
Naomi je sklopila oči i naslonila se na Knoxova prsa. »Ne mogu
vjerovati da se sve ovo događa zbog moje sestre. Imam osjećaj da sam vam
sve ovo prouzročila.«
»Ne možeš preuzeti odgovornost za loše odluke druge odrasle osobe«,
rekao joj je Nash. Pogled je prebacio na mene. »Sve što možeš jest pokušati
sama donositi dobre odluke.«
»Želim da nešto bude jasno«, rekao je Knox. »Ništa od ovoga neće se
odviti prije vjenčanja u subotu. Ništa neće sjebati Ivančičin dan.«
»To je i tvoj dan, Knoxe«, rekla je Naomi i privila se uz njega.
»Tako je, dovraga. I ništa ga i nitko neće uništiti. Dobro?« Prešao je
pogledom oko stola uvjeravajući se da je svatko od nas kimnuo da se slaže.
»Plan ćemo pokrenuti u ponedjeljak«, rekao je Nash.
»U redu. Onda bismo trebali razgovarati o pripremama«, predložila
sam.
Nash je kimnuo. »Svi smo dio ekipe. Svi imamo neki zadatak, u
suprotnom, zašto smo ovdje?«
»Jer je Lina otvorila svoja velika usta i uvukla ih u ovo«, rekao je
Knox.
»Lina te spasila od tjedan dana spavanja na kauču, što je točno ono što
bi zaslužio da ti je uspjelo držati me u neznanju o ovome. Stoga bi joj
trebao zahvaljivati«, istaknula je Naomi.
Knox me pogledao i srednjim si prstom protrljao kut oka. »Hvala,
Leens«, rekao je.
»Nema nikakvih problema«, slatko sam rekla i podigla čašu uz
ispružen srednji prst.
»Vratimo se zadacima«, predložio je Nolan.
»Hajde«, potaknuo me Nash.
 Trepnula sam. »Ja zapravo ne... Nije mi ugodno...«
»Ali znaš što treba napraviti«, inzistirao je.
»Aha«, rekla sam. »Onda dobro. Nash, ti ćeš dobiti pristup
dokumentima o slučaju koji je otvorila policija u Lawlervilleu prije nego što
su se federalci nasilu ugurali. Možda je tamo nešto što će nam reći kamo je
Hugo otišao.«
Kimnuo je da se slaže pa sam odahnula. »Nastavi«, potaknuo me.
Okrenula sam se Nolanu. »Nolane, iskoristi svoj šarm i veze da vidiš
koje informacije možeš dobiti o tužbi koju federalci pripremaju protiv
Anthonyja Huga. Tko im dobavlja informacije i kako ih dobivaju.«
»Može«, rekao je prelazeći si po brkovima.
»Sloane?«
»Pucaj«, rekla je držeći kemijsku spremnu iznad bilježnice koju je
iskopala iz torbice.
»Trebamo ljude u gradu koji će pratiti hoće li se pojaviti Duncan Hugo
i njegovi pomagači. Što ranije dobijemo upozorenje, to ćemo više vremena
imati za pripremu. Grim je već pristao nastaviti držati oko na Hugovim
ljudima. Ako itko od njih krene prema nama, znat ćemo to. Ali trebaju nam
ljudi ovdje koji će držati oči i uši širom otvorene, a usta zatvorena.«
»Ooooo! Uzmi mene! Uzmi mene!« rekla je gospođa Tweedy i napola
iskočila sa stolice, ruke podignute kao u gorljive školarke.
»U redu. Gospođa Tweedy nam je prva službena špijunka«, složila se
Sloane.
»To znači da o ovome ne smijete nikome brbljati«, podsjetio je Knox
svoju postariju stanarku.
»Znam kada treba brbljati, a kada držati gubicu zatvorenu«, oštro je
uzvratila.
»Izaberi ljude za koje znaš da im možeš vjerovati da neće naklapati o
ovome. Posljednje što nam treba jest cijeli grad koji traži tučnjavu«,
upozorio je Nash Sloane.
 »Možda možemo gradskim tračerima ispričati nekoliko laži tako da
budu na oprezu, a da ne znaju točno zašto«, predložila je gospođa Tweedy.
»Kako bi to funkcioniralo?« pitala sam.
»Uzmite, na primjer, Tipa s Tetovažom na Licu. Mogu ležerno Neecey
u Dininu restoranu spomenuti da sam čula kako neki tip s tetovažama na
licu planira kupiti jutra rančerske zemlje da izgradi hrpu stambenih zgrada i
trgovina s vapeom.«
»To nije grozna ideja«, istovremeno su rekli Lucian i Sloane.
Razmijenili su dugačak, užareni pogled.
»Knoxe«, nastavila sam.
Naomi mu je još bila prilijepljena uz bok; jednu joj je tetoviranu ruku
držao preko ramena. »Da čujemo, šefice.«
»Lokalno osiguranje. Nadogradi sustav kod sebe i ovdje kod Nasha.
Luci a ne, možeš li pronaći način da pratiš lokacije Nasha, Naomi i Waylay,
za slučaj da budu odvojeni od mobitela?«
Nashov je pogled pojurio natrag k meni. »E, čekaj malo. Već imam
federalnu sjenu...«
»Ne trudi se svađati«, rekla mu je Naomi. »Ako je to mjera opreza
koju Waylay i ja moramo prihvatiti, moraš i ti.«
»Imam pristup nekoj zanimljivoj tehnologiji koja bi mogla pomoći«,
javio se Lucian.
»Sjajno. Knoxe, radi s Lucianom na tome«, rekla sam.
»Što želiš da ja radim?« pitala me Naomi. »I ni ne pomišljaj na to da
me izostaviš iz ovoga.«
Pogledala sam Nasha tražeći pomoć.
»Samoobrana«, rekao je. »Ti i Waylay uzet ćete privatne sate s Fijinim
instruktorom džiju džicua.« Knox je otvorio usta da se usprotivi, ali Nash je
odmahnuo glavom. »Hugo se neće približiti nijednoj od vas. Ali nećemo
nimalo riskirati.«
 »Veselim se nadogradnji svojeg repertoara koljena, jaja i nosa«, rekla
je Naomi.
Sloane je zijevnula i pogledala na sat. »U redu. Imamo svoje zadatke.
Sredimo ovog šupka.«
Za stolom je zamrmorilo slaganje.
Gospođa Tweedy bučno je posrkala ostatak svojeg viskija.
»Hajde, Ivančice. Idemo te spremiti u krevet«, rekao je Knox.
Zbog načina na koji je to rekao i načina na koji ga je pogledala
pomislila sam da je san posljednje što je ijednome od njih dvoje na umu.
Sloane je nagurala bilježnicu natrag u torbu. »Napravit ću grupu na
WhatsAppu tako da svi budu u tijeku.«
»Dobra ideja«, rekao je Nash.
»Grahame«, rekao je Nash Nolanu i glavom mu pokazao prema
kuhinji.
»Samo malo«, rekao je Lucian pojavivši mi se uz bok.
»Što je?«
»Koji je moj pravi zadatak?«
Osmijeh mi je bio spor i samodopadan. »Nisam to htjela tražiti pred
saveznim šerifom, čak i ako je na našoj strani.«
»To sam shvatio.«
»Možeš li svoju jezivu sjenovitu mrežu prikupljanja informacija
posvetiti pronalasku čovjeka bez imena i slike?« Objasnila sam Duncanova
prijatelja bez jasnih crta lica te s jednokratnim mobitelima. »Jedini je kojeg
nisam uspjela locirati, a zbog toga mislim da je on taj kojeg moramo
pronaći.«
»Pošalji mi sve što imaš, a ja ću odmah pokrenuti svoju ekipu.«
»Dobro. O, i što misliš o tome da držiš oko na Sloane? Mi ostali ili
smo trenirani da se nosimo s ovime ili živimo s nekim tko jest. Sloane živi
sama, a budući da ti odsjedaš vrata do nje kad si u gradu, ti si najpogodniji
kandidat.«
U Lucianovim je očima zaplesala ledena vatra. »Nitko joj se neće
približiti«, obećao je.
»Vjerojatno će ti srati zbog pozornosti«, upozorila sam ga.
Preko zgodnog mu je lica preletjelo nešto što je gotovo izgledalo kao
osmijeh. No tada je nestalo. »Ovaj me put neće toliko lako otjerati.«
Osobno sam umirala od želje da saznam na koji je to put mislio i kako
je žena od metar i pedeset sedam otjerala Luciana »Lucifera« Rollinsa. No
nije se činilo kao vrijeme za ta pitanja.
Pozdravili smo se dok su svi osim Nolana izlazili kroz vrata; među
njima je sve zujalo od svrhe i iščekivanja.
Sloane je zastala na otvorenim vratima. »Jesi još za to da mi budeš
pratnja na vjenčanju u subotu?« doviknula je Nolanu, koji se naslanjao na
kuhinjski pult.
»Ne bih to propustio ni za što na svijetu, šećeru.«
»Pokupi me u...«
Lucian je zalupio vratima i time presjekao Sloane usred rečenice.
»To će dvoje jednog dana implodirati. Zar ne, Pipe?« pitala sam
kujicu, koja mi je zaigrano plesala oko nogu.
»Anđele, treba mi tvoj ključ«, doviknuo je Nash.
»Vrata nisu zaključana«, rekla sam mu kad sam prišla njemu i Nolanu
u kuhinji.
»Dobro. Idi po stvari i vrati se s ključem«, rekao je.
»Stvari?«
»Graham će preuzeti tvoj stan dok ovo ne završi. Pomoći će nam da
bude bliže nego u motelu.«
»Da budem iskren, veselim se pravom krevetu i tome da prije tuširanja
ne moram izgaziti tucet žohara«, vedro je rekao Nolan.
 »Ovaj, dobit ćeš kauč, prijatelju«, rekla sam mu.
»Ne. Dobit će tvoj stan«, usprotivio se Nolan. »Ti ćeš biti sa mnom.«
»Očekuješ da se uselim kod tebe?« Glas mi se povisio za oktavu. Istog
sam se trena počela znojiti.
»Kad smo već kod toga, idem ja po svoje stvari. Vratit ću se za koliko
god bude trebalo da poplašim štakore iz kofera«, objavio je Nolan i otrčao
do vrata.
»Usprotivi mi se oko ovoga«, izazvao me Nash.
»Ne mogu se samo useliti kod tebe, Nash. To je suludo. Jedva da smo
preživjeli dan, a da se nismo posvađali, a želiš sa mnom dijeliti kupaonicu?
Nemoj mi se smiješiti kao da sam ja ta koja je luda!« Čula sam si histeričnu
notu u riječima, no nisam je mogla stišati.
Još se smiješio, no sada mi se približavao.
Podigla sam ruke i počela uzmicati. »Jedno je slučajno zaspati nakon
seksa, ali donijeti moju odjeću ovamo i... Imaš li uopće mjesta u ormaru?
Ne mogu samo ostaviti stvari u koferu. Moraju disati.«
Ja sam morala disati.
Nash me uhvatio, smjestio mi ruke na bokove i privukao me k sebi.
Mrzila sam činjenicu da sam se istog trena osjećala mirnije.
»Udahni«, inzistirao je.
Uvukla sam sićušan, beskoristan udah.
»Preslatka si kada šiziš.«
»Ne šizim. Ja... procesiram tvoj apsurdni prijedlog.«
»Ako ti to pomaže, ovo je samo privremeno«, rekao je iritantno
mirnim glasom.
Privremeno. Privremeno. Privremeno. Baš kao naša veza. Dan po dan
do... poslije.
Nash mi je ruke podignuo do svojeg vrata pa se počeo ljuljati.
 »Zašto stalno plešeš sentiše sa mnom?«
»Jer ti volim biti blizu čak i kad smo posve odjeveni.«
»Ovo ne može biti najbolje rješenje«, inzistirala sam. »Zašto se ne
bismo svi preselili u motel?«
»Nije se šalio o štakorima«, istaknuo je Nash.
»Dobro, u redu. Svi ćemo se useliti kod Naomi i Knoxa. Imaju
mjesta.«
»Ne misliš da će na to cijeli grad početi razglabati? Cijela poanta
ovoga jest da stvari izvana izgledaju najnormalnije moguće.«
»Što je u ovome normalno?« zahtijevala sam. »Uostalom, neće li ljudi
početi razglabati o tome da mi se Nolan uselio u stan? Mislim, mislit će da
spavam s obojicom. Ili da smo neki čudni trojac.«
»Ili će misliti da zaštita koju su mi dodijelili federalci odsjeda kod
mene da me štiti. Ili će misliti da smo ti i ja u ozbiljnoj vezi, a da se Nolan
želio maknuti iz žoharskog motela.«
Dovraga. Na sve je mislio. Taj podli, prepredeni gad.
Bila sam impresionirana.
I prestravljena.
»Neću postati domaćica i kućanica i odjednom naučiti kuhati«,
upozorila sam.
»Primljeno na znanje.«
»I bolje ti je da pod u kupaonici ne koristiš kao koš za rublje. Onaj dan
kad smo donijeli Piper kući vidjela sam Planinu svete Prljave Odjeće.«
»Trebam li iz zamrzivača izvaditi brokulu?« pitao je trljajući obraz uz
moje tjeme.
»Ne. Možda.«
 Četrdeset

Lijepo se nasmiješi kameri

Lina

N e mogu vjerovati da si me natjerala na ovo«, rekao je Nash dok mu je

vizažistica nanosila puder na čelo. Nestalo mu je strpljenja, pa je
izbjegao njezinu ruku. »Možemo li završiti? Molim vas?«
Sjedila sam na pultu u njegovu uredu i prokleto uživala u njegovoj
nelagodi pod toplinom fotografskih svjetala.
Posljednjih nekoliko dana ja sam bila ta koja je trpjela nelagodu zato
što sam bila prisiljena useliti se kod njega... privremeno, podsjetila sam se.
No to je značilo da smo u međuvremenu ja, moja odjeća, šminka, čak i
prokleta biljka, živjele u Nashovu stanu.
U posljednjih sam četrdeset osam sati spavala u Nashovu krevetu,
prala zube nad njegovim umivaonikom te se odijevala u njegovoj
kupaonici. Potom sam sjedila za njegovim stolom i jela doručke i večere
koje mi je pravio.
Granicu sam povukla na kakanju dok je on kod kuće. Da budem
sigurna, privremeno sam smanjila unos vlakana.
Da budem iskrena, osim mojeg straha od dijeljenja kupaonice, situacija
sa zajedničkim životom nije bila onoliko čudna koliko sam očekivala. No to
je vjerojatno bilo jer smo većinu zajedničkog vremena provodili goli, a
ostatak u razrađivanju detalja plana toga da se Nashu lažno vrate sjećanja
kako bi namamio Duncana Huga da se prestane skrivati.
 Vizažistica je spakirala svoju opremu te se požurila iz prostorije.
Skliznula sam s pulta i prišla Nashu. Bio je u uniformi i mrštio se, što je
bila kombinacija koja mi je bila krajnje privlačna.
»Moram li te podsjećati? Ovo je bila tvoja ideja«, rekla sam i
dlanovima mu prešla po širokim prsima. Vraćao je masu, ravnomjerno
dodavao mišiće na tijelo. I primijetila sam da ozlijeđeno rame koristi s
manje grimasa. Srce mi je većinom odustalo od svojih nervoznih VES-ova i
pitala sam se je li seks od kojeg se tresla zemlja bio nekakav čudotvorni
lijek za sve.
»Moja je ideja bila da proširimo glas da mi se vratilo sjećanje. Ne da to
vičem iz nacionalnog Online magazina, s prokletim fotografiranjem«, žalio
se.
»Jadno malo. Ali moramo se pobrinuti da se vijest proširi nadaleko i
naširoko, za slučaj da se Duncan skriva negdje na drugom kraju države.«
»Kako je Stef ovo uopće izveo?« zahtijevao je Nash iživcirano
potežući ovratnik.
»Drži jednu tvrtku za odnose s javnošću na paušalu. Naomi ga je
nazvala, on je nazvao njih, i evo nas tu.«
»Podsjeti me da mu sljedeći put kad ga vidim u teretani na nogu
ispustim uteg.«
Nacerila sam se.
»Što je?«
»Nekako mi se sviđa kad si mrgud. Slatko je«, priznala sam.
»Nisam mrgud i nije jebeno slatko.«
»U redu. Natmuren si i to je seksi.«
Mišić mu je preskakao u čeljusti dok je razmatrao ovu verziju. »Mogu
živjeti s time.«
»Jesi li zabrinut?« pitala sam i ugnijezdila se uz njega.
Nash je prstima kliznuo u stražnje džepove mojih hlača.
»Nepredvidljiv je. Mogao bih se izlagati kao mamac, a on bi me svejedno
mogao ignorirati i krenuti za nekim drugim.«
»Knox neće u dogledno vrijeme ispustiti ni Naomi ni Waylay iz vida.
Jedini si koji će privući Duncanovu pozornost. Najveća si prijetnja. Neće
moći odoljeti dovršavanju posla.« Odmahnula sam glavom i zatvorila oči.
»Što je?« pitao je Nash.
»Ne mogu vjerovati da ljubavnika s kojim živim tješim činjenicom da
će ga muškarac koji ga je pokušao ubiti probati ponovno ubiti«, rekla sam.
»Ništa u ovoj situaciji nije normalno.«
»Ljubavnika s kojim živiš?« ponovio je.
»Mušku igračku? Muškog prijatelja? Ševu za duševnu potporu?«
»Dečka«, odlučio je Nash. Nacerio se kad sam se lecnula. »Za opaku
curu, lako se prestrašiš.«
»Nisam prestrašena«, lagala sam.
»Misliš da ne vidim kad mi djevojka paničari?«
»Sad si samo Našupak«, požalila sam se i odmaknula se iz njegova
naručja. »Hajdemo imenovanje ovoga, što već jest, ostaviti za kasnije.«
Nagnuo se na stol, još naceren. »Sviđa mi se spoznaja da te mogu
protresti.«
»Da? Pa, meni se više sviđa kad šiziš oko kozmetike i slikanja za
nacionalni magazin.«
Lecnuo se. »Tko je sad zloban, Zlina?«
»Evo, uzmi mentol«, rekla sam i pružila mu zamotani slatkiš koji sam
ugrabila u restoranu na prvom spoju, za pultom dobrodošlice.
»Ne želim mentol. Želim...« Nije dovršio rečenicu; omot mu je šuškao
u ruci. Namrštio se na njega, izgubljen u mislima.
»Što je?« pitala sam.
Stresao se. »Ništa. Samo sam imao dojam da se prisjećam nečega.«
»O pucnjavi?« poticala sam.
 »Možda. Pobjeglo mi je.«
»Ako budeš dobar dečko, odvest ću te na sladoled«, ponudila sam
mijenjajući temu.
Prstima je zakačio struk mojih hlača i privukao me k sebi.
»Tvoj suzavac zabija mi se u trbuh«, upozorila sam ga.
»Kako bi bilo da te, umjesto slikanja i sladoleda, posjednem na stol i
široko raširim te tvoje dugačke, seksi noge? Spustit ću se na koljena i ljubiti
te cijelim putem uz bedra.«
Uz kralježnicu su mi se popeli slasni trnci dok je jednom rukom klizio
kako bi mi obujmio stražnjicu. Ruka mu je bila topla, stisak posesivan.
»Preklinjala bi me dok ne bih jezikom...«
»Dobro! Isprike na čekanju. Sad sam spreman.« Fotograf naizgled nije
primijetio da su mi koljena prestala funkcionirati ili to da ga je Nash šibao
pogledom snage tisuću sunaca.
»Nekad poslije?« šapnula sam.
»Koji bih vrag trebao napraviti s krutim?« zarežao mi je na uho.
Bacila sam pogled dolje i nacerila se. »Sakrij ga iza suzavca. I
svjetiljke. I elektrošokera. Ali što god radio, nemoj razmišljati o tome kako
vrištim tvoje ime dok me ližeš.«
»Jebemu.«

Nash je istrpio cijelih dvanaest minuta fotografiranja - većinu njih s

jedva skrivenom erekcijom - prije nego što je obustavio slikanje, kao
mrzovoljni medvjed. Bilo je to šest minuta duže nego što sam mislila da će
trajati.
Premjestila sam Piper u rukama i izvukla mobitel.

Ja: Duguješ mi 20 dolara. Nash je upravo fotografu pokazao vrata.

Stef: Dovraga! Mislio sam da će izdržati petnaest.
 Ja: Pušioničar. Pošalji mi dokaz o uplati. Također, hvala što si
organizirao ovo dok si zauzet radeći što već radiš u New Yorku. Dugujem ti.
Stef: Možeš otplatiti dug nabavljajući mi informacije o Jeremiji.
Ja: Zar nisi u kontaktu s njim?
Stef: Naravno da jesam. Samo želim znati diže li utege kao tužna, seksi
panda dok me nema.

»Hej. Hoćeš da odemo nekamo?« rekao je Nash izvirivši glavom kroz

vrata ureda. S lica je istrljao vizažističin puder. Izgledao je baš kao pravi
američki junak. Piper je mislila isto, ako je mahanje njezina repa bilo
pokazatelj.
»Kamo idemo?« pitala sam i spremila mobitel u torbu pa kujicu
odložila na pod.
»Da vidimo jednu curu, u vezi jednog kretena«, zagonetno je rekao.
»Poslije tebe«, rekla sam i propustila ga ispred sebe. Dok je predvodio
put u zajednički ured, divila sam se njegovoj stražnjici u tim prokleto seksi
službenim hlačama.
»Jesu li ti uopće slikali lice ili je sve bila samo guzica?« pitao je Nolan
navlačeći jaknu dok nas je slijedio kroz vrata.
»Poljubi me u dupe«, rekao je Nash.
Bio je predivan jesenski dan za vožnju. Nash je pustio country listu i
nas smo se troje - uz Piper - odvezli njegovim policijskim terencem.
Usredotočila sam pozornost na novosti u grupi na WhatsAppu. Naomi i
Sloane svoje su zadatke shvaćale ozbiljno.
Sloane je unovačila višerazinsku mrežu špijuna da paze na Huga i
njegove pomagače.
Naomi i Waylay navečer su imale prvi termin sati džiju džicua. Knox i
Lucian naručili su tri milijuna kilograma sigurnosne opreme koju će ovaj
tjedan instalirati.
»Zabavan izlet, načelniče«, rekao je Nolan sa stražnjeg sjedala.
 Podigla sam pogled i vidjela da se pred nama nadvija kazneno-
popravna ustanova.
»Zaključio sam da je već vrijeme da sjednem s njom«, rekao je Nash
kroz vjetrobransko staklo odmjeravajući zatvor. »Trebam li znati nešto prije
nego što uđemo?«
»Neće pričati ako je Nolan u prostoriji i zaljubljena je u tebe.«
»Tina? U mene?« Nash je izgledao kao da sam upravo izvukla reket za
badminton i pljesnula ga njime u lice.
»Zbog guzice, zar ne?« pitao je Nolan.
»Moje ili njezine?«
»Daj, načelniče«, zadirkivala sam. »Znaš da svaka žena u
Knockemoutu voli gledati kako izlaziš iz prostorije.«
Nashove su uši poprimale preslatku nijansu ružičaste.
»Možemo li, molim vas, ne pričati o mojoj guzici?«
»Možemo prestati, ali mislim da nećeš natjerati cijeli grad da zašuti,
Rasni Dobrice«, upozorio je Nolan.
Mrmljajući si u bradu, Nash je izašao iz terenca i dobacio ključeve
Nolanu. »Ostani ovdje i zabavljaj Piper. Vratit ćemo se.«
»Pokušaj ne biti izboden nožem«, doviknuo je Nolan.
Ukočila sam se kad mi je Nash prebacio ruku preko ramena dok smo
hodali preko parkirališta.
»Što nije u redu?« pitao je.
»Na poslu smo«, istaknula sam.
»I?«
»I nije profesionalno da visimo jedno na drugome i žvalimo se.«
»Mislim da moramo ponovno proći definiciju žvaljenja.«
»Znaš što mislim«, rekla sam; mrzila sam to koliko sam kučkasto
zvučala.
 Nash me zaustavio taman ispred ulaza. »Provociraš me cijeli dan, a
kad nisi zauzeta time da me provociraš, napaljuješ me. A kad ne radiš
nijedno od tog dvoga, zaključana si u toj svojoj glavi i misliš duboke misli.
No riskirat ću i pretpostaviti da si još u kaosu zbog ovoga s produženim
spavancem.«
»Nisam u kaosu.«
»Jesi li znala da prenaglašavaš riječi kad šiziš?«
»Ne radim to.« Dobro. Tu je bio u pravu. Nikada nisam s muškarcem
provela dovoljno vremena da on detektira moje tikove. Bilo je iritantno.
A sad sam to radila i u glavi. Sjajno.
»Slušaj me, dušo. Šizi koliko god hoćeš. Još ću biti tu kad budeš
gotova. To je produženi spavanac. To je to. Nisi zaključana u tamnici. Nitko
te ne drži protiv tvoje volje. Samo odjeću držiš u drugom ormaru. Pravim
odlukama bavit ćemo se poslije. U redu?«
Sad sam prenaglašeno kimala. Mali koraci. »U redu. Aha. U redu.«
»Dobra cura. Sad mi pomozi da slomim Tinu kao orah.«
Odmahnula sam glavom kako bih razbistrila misli. »Dobro. Daj da
razmislim. Sviđa joj se što si uvijek ljubazan prema njoj. Rekla je da se
nikad nisi loše ponašao prema njoj, čak ni kad si je privodio.«
»Zašto je onda dopustila dečku da pospremi u mene koji metak?«
»Kaže da je saznala za to tek kad je bilo gotovo. A ja se pitam je li
Hugo možda počeo s tobom jer ti je Tina zaljubljeno gledala u dupe.«
Nash si je pogledao preko ramena. »Je li stvarno toliko lijepo?«
»Da. Da, jest.«

***
Tina je u prostoriju ušetala s uobičajenim stavom, no ukopala se na
mjestu kad je pored mene uočila Nasha. Žurno je zagladila kosu s lica pa
nam prišla zabačenih ramena i izbačenih sisa.
Nash nije bacio pogled na poprsje ispod kaki zatvorske uniforme, ali
jest se nasmiješio. »Bok, Tina.«
»Načelniče.« Tinine cipele bez vezica susrele su nogu stolice, pa je
zateturala i uhvatila se za stol.
»Jesi dobro?« pitao je Nash.
»Jebeno dobro. Mislim, da. Dobro sam.« Opaka cura pokušava biti
dovoljno jaka da se odupre zaljubljivanju u slatkog tipa. Nisu mi se svidjele
očite paralele.
»Nash ima nekoliko pitanja za tebe«, rekla sam.
Tina me uočila dok je sjedala. Izgledala je prenuto, kao da nije bila
shvatila da sam u prostoriji. »O, ovaj, bok, Lona.«
»Zovem se Lina«, rekla sam i dobacila Nashu pogled koji je govorio
»jesam li ti rekla«.
Pročistio je grlo. »Tina...«
»Gle, nisam znala ništ’ o tome da je puco u tebe«, rekla je Tina. »Bar
ne prije. I kasnije sam ga napala. Reko je da je to napravio da natjera tatu da
ga počne shvaćat ozbiljno. Nikad mi neće bit jasno zašto ljude ne boli briga
za mišljenje roditelja. Ako mene pitate, to je gubitak vremena.«
To kaže žena s dvoje predivnih roditelja, koji su htjeli samo da Tina
pronađe sreću... i da se prestane ponašati kao zločinka.
»Cijenim to«, rekao je Nash.
Kimnula je. »Ko što sam rekla, nisam imala ništ’ s tim.«
»Kako to?« pitala sam.
Slegnula je ramenima. »Ne znam.«
Nash se nagnuo naprijed, a Tina je zrcalila pokret. »Imaš li ikakvu
ideju kamo bi otišao da se mora sakriti, ali da svejedno želi ostati blizu?«
»Rekla sam joj da nikad nisam upoznala tog tipa, ali kad god bi trebo
novo mjesto, uvijek bi zvao Tipa s Jednokratnim Mobitelima«, rekla je,
kimnuvši prema meni, a da nije pogled svrnula s Nasha. »Našo bi nam
mjesto na kojem možemo prespavati ili bi Duncu pronašo mjesto gdje može
skladištit aute koje je krao.«
»Kako bi plaćao Tipu s Jednokratnim Mobitelima?« pitao je Nash.
»U kesu. Stavio bi ga u poštanski paket i pošlo.«
»Puno si pomogla, Tina«, rekao je Nash dok je u blok zapisivao
nekoliko bilješki, a zatim je odložio kemijsku.
»Ako imaš ikakva pitanja o toj noći u skladištu, pitaj Waylay. Mala
ima jedno od onih pamćenja koja su ko zamka. Nikad nemoj spomenut da
idete na sladoled ako nisi ozbiljan oko toga da je odvedeš jer ćeš slušat o
tome sljedeće dvije godine ako se predomisliš.«
I samo tako, Tina mi se ponovno nije sviđala.
Nash i ja smo ustali.
»Cijenimo tvoje vrijeme«, rekao je Nash.
Tina je na trenutak izgledala uspaničeno, a zatim joj je licem prešao
prepreden izraz. Pljesnula je po Nashovoj kemijskoj poput mačke i srušila
je. »Ups. Ispala mi je tvoja kemijska.«
Nash je problijedio i pogledao me tražeći pomoć.
»Bliže si«, rekla sam.
Jedva sam uspjela suspregnuti smijeh kad je čučnuo pažljivo držeći
stražnjicu daleko od Tine.
»Ugodan ti dan«, rekao je i spremio kemijsku u džep.
»Vidimo se, Tina«, rekla sam i pošla za Nashom koji je polako izlazio
dupetom okrenut zidu pa šmugnuo prema vratima.

Nolana i Piper zatekli smo kako sjede na suncu, na travnatom pojasu, i

igraju se potezanja s Piperinim plišanim policijskim psom.
»Pokazat ću ti svoj ako i ti meni pokažeš svoj«, ponudio je Nolan.
 Nash je posegnuo kako bi razbarušio Piperino krzno. »Hugov
neidentificirani pomagač možda je manje pomagač, a više upravitelj
posjedima ili agent za nekretnine. Plaća mu se prljavom lovom, preko
pošte.«
»Prevara preko pošte. Lijepo.«
»Moj će istražiteljski tim suziti pretragu poznatih suučesnika na one
koji su povezani s nekretninama«, rekla sam.
»Ti si na redu«, rekao je Nash Nolanu.
»Stupio sam u kontakt sa starim prijateljem u Uredu. I ne, neću
podijeliti njegovo ime. Ali imao je neke insajderske informacije koje je bio
spreman podijeliti. Kaže da anonimne informacije stižu poštom, adresirane
na specijalnu agenticu Idler. To su rukom pisane bilješke o operacijama
Anthonyja Huga. Zasada ništa ogromno, ali sve je bilo točno. Taj ne toliko
anonimni pošiljatelj natuknuo je da ima još takvih informacija, u zamjenu
za dogovor o imunitetu.«
»To se slaže s Grimovim informacijama. Zvuči kao da Duncan Hugo
želi raditi s federalcima, ako to znači da će maknuti oca s puta i preuzeti
obiteljski posao«, rekao je Nash.
»Trebam li se zabrinuti za našu nacionalnu sigurnost kad iz FBI-a
ovoliko curi?« pitala sam se.
»Ma ne. Vjerojatno je u redu«, rekao je Nolan i namignuo.
Otvorila sam razgovor na WhatsAppu kako bih sve obavijestila o
našem napretku.
»O, lijepo. Knox i Lucian instalirali su još kamera s vanjske strane
zgrade i dodali nekoliko u unutrašnjosti. Sutra će dodati senzore na
prozorima i vratima, a Lucian ti je u postaji ostavio odašiljač koji izgleda
kao kondom«, pročitala sam.
»Ne znam kako vi, ali od sveg ovog pomicanja prema naprijed
ogladnio sam«, objavio je Nash.
»Ne bih odbio otvoreni sendvič s puretinom«, rekao je Nolan.
 »Hej, Nolane. Tina je bacila kemijsku samo da bi gledala kako je Nash
podiže«, izdala sam ga dok smo ulazili u auto.
 Četrdeset jedan

Mudre riječi

Lina

D evedeset šest sati. Nash i ja službeno smo preživjeli cijela četiri dana
zajedničkog života i intenzivni lokalni nadzor naše veze u cvatu. Jučer
ujutro čak se nisam zagrcnula kavom s mlijekom kad me Justice pitao kako
mi je »dečko«.
Vjenčanje je bilo za četiri dana - haljina za djeverušu bila mi je
prilično prokleto očaravajuća - a objava Nashova članka planirana je za
ponedjeljak nakon njega.
Ako sve bude prošlo po planu, vijest o Nashovu vraćenom pamćenju
izmamit će Duncana Huga iz skloništa, on će upasti u zamku, a tada će sve
biti gotovo.
Samo nisam bila sigurna koliko od toga »sve« želim da bude gotovo.
Ono neodređeno »poslije« odjednom se nadvijalo nada mnom, što je
značilo da će se morati donijeti odluke. Ako pronađemo auto kad
pronađemo Duncana, posao će biti gotov, a ja ću se zaputiti natrag u Atlantu
kako bih pričekala sljedeći zadatak.
Ili...
Usporila sam dok nisam lagano potrčala pa se zaustavila na
parkiralištu Honky Tonka.
 Svinuta u struku, pokušala sam doći do daha na ranojutarnjoj hladnoći.
Sa znojnog lica dizala mi se para.
Sve se prebrzo odvijalo. Bilo je zaleta, dojma hitnosti koji smo svi
osjećali dok su dani prolazili. Zbog toga sam bila nervozna i tek se trunčicu
osjećala kao da nemam kontrolu.
»Nikada nisam razumio zašto ljudi trče za zabavu«, rekao je glas iza
mene.
Ispravila sam se i zatekla Knoxa s torbom za teretanu prebačenom
preko ramena.
»Što ti radiš budan tako rano?« pitala sam; dah mi je još uvijek
isprekidano nadolazio.
»Odbacio sam Way u školu. Pokupio sam sinoćnju isplatu pa mislio da
bih mogao poslije banke svratiti u teretanu.«
»Nisi mogao spavati?« pretpostavila sam.
»Nisam jebenog oka sklopio.«
»Vjenčanje ili Hugo?« pitala sam i skinula traku za kosu pa rubom
majice pobrisala lice.
»Jebeš Huga. Taj će šupak završiti iza rešetaka ili u zemlji.«
»Znači, onda vjenčanje.«
Prošao je rukom kroz kosu. »Bit će moja. Službeno. Stalno čekam da
se osvijesti.«
»Bojiš se«, iznenađeno sam rekla.
»Da, jebote, bojim se. Tresu mi se jebene gaće. Moram si je sada
osigurati, prije nego što shvati da može i bolje.«
»Ne može«, rekla sam. »Nitko je na svijetu nikada ne bi mogao voljeti
više od tebe. I ne govorim da ju je teško voljeti. Govorim da je toliko
voliš.«
»Volim«, promuklo je rekao.
»I ona tebe toliko voli.«.
 Usnice su mu se izvile prema gore. »Voli, zar ne?«
Kimnula sam.
Bacio je torbu za teretanu u prtljažni prostor svojeg kamioneta pa se
naslonio na branik.
»Reci mi da je vrijedno toga«, izlanula sam.
»Što je vrijedno?«
»Pustiti nekoga k sebi. Pustiti tu osobu da ti se približi dovoljno da te
može uništiti ako to poželi.«
»Ovo možda zvuči kao prokleta čestitka, ali vrijedno je svega«, rekao
je hrapavim glasom.
Koža, koja mi se brzo hladila, naježila mi se.
»Ne šalim se. Ono što sam imao prije u usporedbi s ovim što imam
sada?« Odmahnuo je glavom. »Ne može se ni usporediti.«
»Kako?«
»Ne znam kako da objasnim. Samo znam da nema ništa hrabro,
nikakvih muda u tome da cijeli život živiš iza zidova. Stvarno dobra sranja
ne počinju dok se te cigle ne sruše i dok nekoga ne pozoveš unutra. Ako
nisi nasmrt prestrašena, loše to radiš.«
»Ali što ako mi se sviđaju zidovi?« pitala sam i vrhom tenisice udarila
kamen.
»Ne sviđaju.«
»Prilično sam sigurna da mi se sviđaju.«
Odmahnuo je glavom. »Da ti se toliko sviđaju tvoji zidovi, ne bi sada
bila nasmrt prestrašena.«
Preokrenula sam očima. »Pa, kako to funkcionira? Trebala bih samo
svoje najdublje, najmračnije tajne, najružnije dijelove sebe, istresti pred
svima i nadati se da neće sve otići kvragu?«
Uputio mi je onaj smiješak zločestog dečka. »Ne budi budala. Ne
pustiš sve k sebi. Samo one koji su važni. Samo one kojima želiš vjerovati.
Samo one za koje želiš da tebe puste k sebi. To sranje s ranjivošću je kao
poštovanje. Mora ga se zaslužiti.«
Pitala sam se je li to možda razlog zašto prije nisam uspjela biti bio
tima. Nisam nikome vjerovala da će mi čuvati leđa i nisam im dala nikakav
razlog da mi povjere svoja.
»Mislim da je to što si s Naomi učetverostručilo tvoj broj izgovorenih
riječi po danu«, zafrkavala sam ga.
»To što sam s Naomi natjeralo me da shvatim koliko sam prije bio
jadan. Svime za što sam mislio da želim pokušavao sam se zaštititi od
pravog života. Kao što je odgurivanje ljudi«, naglašeno je rekao.
Spustila sam pogled na nožne prste i pustila da mi se te riječi prevrću
po mozgu. Jesam li željela nastaviti živjeti onako kako oduvijek živim? Ili
sam bila spremna za više? Jesam li bila spremna prestati odgurivati?
Otpuhnula sam. »Stvarno sam ponosna na tebe, Knoxe.«
»Da, da«, zagunđao je. »Sad me prestani jebeno ispitivati o tim
sranjima o vezama.«
Pogurnula sam mu rame svojim. »Bit ćeš sjajan muž i tata.
Mrzovoljan, s prostim rječnikom, ali sjajan.«
Zagunđao je, a ja sam krenula prema vratima stubišta.
»Lina?«
Okrenula sam se natrag. »Da?«
»Nikada ga nisam vidio ovakvog ni s jednom drugom ženom. Duboko
je u ovome i nada se da si i ti.«
Istovremeno sam se željela i nasmiješiti i povratiti. Za svaki sam se
slučaj ponovno presavila u struku.
Knox se nacerio. »Vidiš? Nasmrt prestrašena. Barem znaš da dobro to
radiš.«
Uputila sam mu prijateljski srednjak.
 Imala sam cijeli dan da vrtim stvari po glavi. Do sredine popodneva
bilo mi je toliko muka od vlastitih misli da sam se zaputila prema trgovini i
kupila namirnice za sendviče s puretinom.
Sendviči se ne računaju kao kuhanje, uvjeravala sam se.
Kad sam ponovno bila kod Nasha, zalila sam svoju biljku, javila se na
posao te - nakon kratke internetske pretrage - uspjela ispeći slaninu u
pećnici, a da je ne pretvorim u ugljen.
Složila sam dva sendviča kao da su umjetnine pa sjedila tamo i zurila u
sat. Nash se ne bi trebao vratiti još gotovo sat vremena. Ozbiljno sam krivo
tempirala pripremu hrane.
Iz hira sam izvukla mobitel i nazvala mamu.
»Pa, ovo je lijepo iznenađenje«, rekla je mama kad se pojavila na
zaslonu. Zbog čiste radosti na njezinu licu jer sam se spontano javila imala
sam osjećaj kao da mi se u kožu zariva milijarda sitnih strelica krivnje.
Naslonila sam mobitel na staklenku psećih keksića koju je Nash držao
na radnoj površini. »Bok, mama.«
»Što nije u redu? Izgledaš... Čekaj. Izgledaš sretno.«
»Da?«
»Sjajiš. Ili je to filtar?«
»Nije filtar. Zapravo... Izlazim s nekim«, rekla sam.
Majka na zaslonu nije pomaknula nijedan mišić.
»Mama? Jesam li te izgubila? Mislim da si se zamrznula.«
Nagnula se bliže. »Nisam se zamrznula. Samo te pokušavam ne
prestrašiti nikakvim naglim pokretima.«
»Znači, ima taj jedan tip«, rekla sam odlučivši da ću sve podijeliti.
»On je...«
Kako bih trebala objasniti Nasha Morgana?
»Poseban. Mislim. Mislim, stvarno je i sviđa mi se. Ono, jako. Baš
jako. Ali tek smo se upoznali, a imam život u Atlanti i posao koji zahtijeva
da puno putujem i gubim li potpuno razum jer razmišljam da je on možda
vrijedan toga da sve to promijenim?«
Pričekala sam trenutak, zatim još jedan. Majčina su usta na zaslonu
bila razjapljena.
»Mama?« potaknula sam je.
Počela je hitro treptati. »Oprosti, srce. Samo procesiram činjenicu da si
me svojevoljno nazvala da razgovaramo o tvojem ljubavnom životu.«
»Nisam rekla ljubavnom. Ti si rekla ljubavnom«, rekla sam osjećajući
kako mi se panika penje uz grlo.
»Oprosti. O sviđanju u tvojem životu«, ispravila se majka.
»Stvarno mi se sviđa, mama. Jednostavno je tako... dobar. I tu je. I
poznaje me iako sam ga pokušala spriječiti u tome da me upozna. Ali čak i
uza sve što zna o meni, svejedno mu se sviđam.«
»To zvuči ozbiljno.«
»Moglo bi biti. Ali ne znam mogu li ja nešto ozbiljno. Što ako me
upozna cijelu i onda odluči da sam previše ili nedovoljna? Što ako mu ne
budem dovoljno vjerovala, a on se od toga umori? Čime bih se bavila da
dam otkaz i preselim se ovamo radi njega? Nema ni približno dovoljno
mjesta u ormaru.«
»Riskiraj.«
»Molim?« trepnula sam, uvjerena da sam krivo čula majku.
»Lina, jedini način na koji ćeš saznati je li on onaj pravi jest da se
odnosiš prema njemu kao da jest. Može ili zaraditi tu titulu ili je izgubiti. To
je na njemu, ali ti si ta koja mu mora pružiti priliku da te zasluži.«
»Zbunjena sam. Uvijek si se činila toliko... kao da imaš averziju prema
riziku.«
»Zlato, zbog onoga što ti se dogodilo godinama sam bila u kaosu.«
»Ovaj, nemoj reći, mama.«
 »Krivila sam sebe. Krivila sam tvojeg oca. Pedijatra. Nogomet. Stres
srednje škole. Pa sam se posvetila tome da te pokušam od svega zaštititi. I
mislim da ti je to što sam te smjestila u taj mjehurić nanijelo dugoročniju
štetu nego tvoja srčana bolest.«
»Nisi me oštetila.« Nisam odrasla u neku malu kukavicu s averzijom
prema riziku. Posao mi je uključivao pravu opasnost.
»Otad si na svaku vezu gledala kao na potencijalni zatvor.«
Dobro, to je zvučalo malo istinito.
»Ako ti se stvarno sviđa taj tip, onda mu moraš pružiti pravu priliku. A
ako to znači da ćeš se preseliti u Knockemunder...«
»Knockemout«, ispravila sam je.
»Što se događa? Pauziramo li ovu igru ili što?« zarikao je tata iz
pozadine.
»Lina ima dečka, Hectore.«
»O, sjajno. Hajdemo svima reći«, suho sam rekla.
Otac se ugurao u kadar. »Bok, mala. Što to čujem o dečku?«
»Bok, tata«, jadno sam rekla.
»Gdje si? To nije tvoja kuhinja«, rekao je tata dok se naginjao da
pogleda zaslon, time praktički blokirajući pogled kamere na sve drugo.
»O, ja sam... ovaj...«
Čula sam ključ u ključanici.
»Znate što, trebala bih ići«, brzo sam rekla.
No bilo je prekasno. Ulazna su se vrata otvorila iza mene i ušli su
Nash, sav zgodan u uniformi, i Piper, u novom narančastom puloveru.
Okrenula sam se da ga pogledam.
»Bok, Anđele«, toplo je rekao. »Zaboga. Jesi li ti to kuhala?«
»Ovaj.« Okrenula sam se natrag i zurila u dvoje odraslih ljudi kojima
su na zaslonu čeljusti bile razjapljene. »Ajme meni.«
 »Mislim da je to dobro prošlo«, rekao je Nash kroz zalogaj sendviča s
puretinom.
Položila sam glavu na radnu površinu i jauknula. »Jesi li morao biti
toliko šarmantan?«
»Anđele, to mi je u DNK-u. To je kao da tražiš od Opre da prestane
voljeti knjige.«
»Jesi li im morao dati svoj broj mobitela? Ionako me zovu svaki dan!«
»Nisam mogao smisliti pristojnu izliku za to«, priznao je Nash. »Kako
bi to moglo naškoditi?«
Pridigla sam se i prekrila lice rukama. »Ne razumiješ. Sjest će na avion
i pojaviti se ovdje.«
»Veselim se što ću ih upoznati.«
»Ne znaš što govoriš. Pričinjava ti se. Očito nisam dovoljno ispekla
slaninu i svinjeće amebe u ovom ti trenutku jedu mozak.«
»Ako su tebi važni, i meni su važni. Ako se pojave ovdje, nosit ćemo
se s time zajedno. Ti, ja i amebe.«
»Nemaš pojma u što se upuštaš«, upozorila sam ga.
»Zašto se ne bismo o tome brinuli poslije?« ponudio je, a plave su mu
oči svjetlucale od iritantne zabavljenosti.
»Jer se moramo brinuti o tome sada.«
»Evo te, opet prenaglašavaš.«
Suzila sam oči. »Nemoj me natjerati da te pljusnem po licu nedovoljno
pečenom slaninom.«
Nash je dovršio svoj sendvič i podigao polovicu mojeg. »Znaš, dok si
svojima govorila da me samo posjećuješ u stanu, nešto mi je sinulo.«
»Munuli su te grčevi od svinjskih ameba?«
»Smiješno. Ne. Razmišljao sam o iskrenosti.«
 »Dobro. Kanila sam ti reći da tvojom četkicom perem Piperine zube«,
našalila sam se.
»To objašnjava zašto u pasti ima pseće dlake. Sad sam ja na redu.
Moraš prestati lagati svojima.«
Ukočila sam se na stolici. »To je lakše reći nego učiniti.
I nemam energije objašnjavati ti zašto.«
»A, ne. To se neće dogoditi, dušo. Neću ti dati da se odupireš ovome.
Poslušaj moje riječi. Moraš roditeljima vjerovati dovoljno da budeš iskrena
prema njima.«
Preokrenula sam očima.
»O, svakako. Bit će otprilike ovako. >Bok, mama. Lažem ti godinama.
Da, zapravo sam neka lovkinja na glave, što uključuje opasne istrage dok
odsjedam u zapuštenim žoharskim motelima s krhkim vratima. Stvarno sam
dobra u ovome i zbog uzbuđenja se osjećam živo nakon toliko mnogo
godina kad sam se osjećala kao da me gušite. Također, nisam prestala jesti
crveno meso kao što sam ti rekla. Što kažeš? O, toliko si shrvana da si
dobila srčani udar? Sad je tatin čir opet poludio, pa ima unutarnje
krvarenje? Kul.<«
Nacerio mi se. »Anđele.«
Odgurnula sam kradljivca sendviča. »Makni se. Ljuta sam na tebe.«
»Ovo je ono kad me odguruješ, a ja ostajem na mjestu«, istaknuo je.
»Promijenila sam mišljenje«, odlučila sam. »Sviđa mi se sve držati na
razmaku.«
»Ne, nisi. Ne, ne sviđa. I shvaćam da je ono što predlažem vjerojatno
naprosto zastrašujuće. Ali, Anđele, moraš vjerovati svojima da će moći
podnijeti svoja sranja, što uključuje, ali nije ograničeno na njih, njihove
reakcije na tebe i tvoja sranja.«
»U toj je metafori previše sranja. Smrdi.«
»Ha. Gle, ne kažem da će bih lagano. I ne kažem da će im reakcija bih
sasvim ispravna. Ali moraš dati sve od sebe i vjerovati da će i oni učiniti
isto.«
»Želiš da im priznam baš sve o čemu sam im lagala?«
»Dovraga, ne. Nijedan roditelj ne mora slušati o iskradanju po noći i
krađi cuge. Počni odsada. Reci im za svoj posao. Reci im za nas.«
»Jesam im rekla za nas. To je razlog zašto sam ih nazvala.«
Ostao je na mjestu, sa sendvičem na pola puta do usta; pogledom me
probijao onakvom vrstom vrućine zbog koje mi se činilo da mi je želudac
spojen s parom japanki.
»Što je?« izazvala sam ga.
»Rekla si mami za mene.«
»Pa?«
Odložio je sendvič i bacio se na mene.
Zacičala sam, a Piper je zaigrano zalajala.
»Pa to zaslužuje nagradu«, rekao je podižući me.
 Četrdeset dva

Čokoladna mrcina

Lina

K ad si rekao sladoled, mislila sam da misliš na spoj«, zadirkivala sam

Nasha dok je na parkiralištu Knockemout Colda, najistaknutije
gradske sladoledarske ustanove, spuštao stražnja vrata kamioneta.
Dan sam provela pozorno pregledavajući izvještaje s mjesta zločina,
onaj o Nashovoj pucnjavi i onaj iz skladišta. Također sam odgovorila na
nekoliko popratnih pitanja detektiva policije iz Arlingtona, koji je
dovršavao izvješće o obnaženoj borbi noževima braće Baker. Za kraj sam
gledala snimku Nashove pucnjave iz vozila, tražeći tragove.
Pri prvom gledanju bila sam shrvana, a do trećeg gledanja bilo mi je
toliko muka u želucu da sam mu se bacila u zagrljaj čim je prošao kroz
vrata.
»Gle kome se počinju sviđati spojevi«, samodopadno je rekao prije
nego što je Piper, odjevenu u vestu, smjestio u prtljažni prostor kamioneta s
njezinim psećim desertićem od vanilije. »Shvati to kao dvostruki spoj uz
pratnju.«
Vratila sam mu njegov komet. »Teško je početi se hvatati kad imamo
publiku.« Pobrinula sam se da gleda u mojem smjeru prije nego što sam
ležerno polizala svoj sladoled od slane karamele.
»Nisam ti trebao uzeti kornet«, zagunđao je.
 U njegovu sam smjeru odaslala samodopadni osmijeh pa se smjestila
na stražnja vrata. Zakoračio mi je između nogu i utisnuo mi prohladni
poljubac okusa čokolade ravno u usta.
»Odurno. Jednako ste loši kao Knox i teta Naomi«, požalila se Waylay.
Hodala je između Nolana i Sloane - na njihovu drugom spoju - i nosila
sladoledni toranj u kometu.
»Koliko je to kuglica, Way?« pitao je Nash.
»Tri«, rekla je.
»Naomi će nas ubiti«, šapnula sam.
»U nevolji ste«, zapjevušila je Sloane dok su se ona i Nolan šetali do
njegova terenca.
Waylay se smjestila pokraj mene. »Dobro. Odvukli ste me s
nogometnog treninga i dali mi sladoled prije večere. Nisam glupa. Što
želite? Imate li virus na laptopu? Jer cijena mi je porasla«, rekla je
djevojčica pa entuzijastično liznula svoju čokoladnu mrcinu.
»Želimo razgovarati s tobom o noći kad su te mama i Duncan Hugo
oteli«, rekao je Nash.
»Je li to zato što je još na slobodi i želite ga uhvatiti?« pitala je.
»Više-manje, da«, rekao je.
Sviđalo mi se što nije ništa uljepšavao. Što je vjerovao da će Waylay
podnijeti istinu čak i ako je ona ružna i zastrašujuća. Moji su roditelji od
mene pokušali sakriti toliko toga jer su se bojali da nisam dovoljno snažna
da se nosim s onim lošim. No svaki put kad bi se razotkrila prava istina,
imala sam osjećaj da je to još jedna sitna izdaja.
Mrzila sam to... i, dovraga, ja sam sad to isto radila njima. Nisam
vjerovala da će se moći nositi s istinom pa sam lagala kako bih ih zaštitila.
Što je značilo da je Nash bio u pravu. Opet.
»Dovraga«, promrmljala sam.
I Nash i Waylay zabrinuto su me pogledali preko svojih korneta.
 »Ne obazirite se na mene. Smrznuo mi se mozak«, rekla sam.
Smrznuti mozak, prosvjetljenje koje će mi promijeniti život - jedno te
isto, zar ne?
»Pričali smo s tvojom tetom i Knoxom i rekli su da je u redu da ti
postavimo nekoliko pitanja o toj noći«, nastavio je Nash. »Je li ti to u
redu?«
Waylay je nemarno slegnula ramenima i jezikom lovila sladoled.
»Svakako. Zašto ne?«
»Čega se sjećaš?« pitala sam.
Dobacila mi je pogled kao da govori očito je. »Ovaj, svega? Nije da te
svaki dan otmu mama i njezin ludi dečko. Više-manje mi je to žigosano na
mozgu.«
»Usredotočimo se na ono kad si bila sama s Duncanom u skladištu«,
predložio je Nash. »Što je rekao ili učinio prije nego što ti se mama vratila s
tetom?«
»Pa, dao mi je da jedem neku odvratnu pizzu. Bila je, ono,
istovremeno zagorjela i hladna. Onda, kad sam se pokušala popeti s
Waylonom kroz prozor, oboje nas je zavezao.«
Uvijek junak, Nash je gotovo jedva primjetno ukočio ramena.
Posegnula sam iza Waylay i protrljala mu leđa rukom u kojoj nisam držala
sladoled.
»Što je radio dok ste bili svezani?« pitala sam.
»Uglavnom igrao videoigre. Puno je jeo. Većinom usrane - mislim,
očajne pizze i malo slatkiša. Mislim da jede kad je nervozan. Teta Naomi
pošizila bi da vidi kako se hrani.«
»Je li ikada pričao na mobitel dok ste bili tamo?« pitao je Nash.
Waylay je nabrala nos. »Mislim da ne. Uglavnom je samo vikao dok je
igrao Dragon Dungeon Quest.« Pogledala je prvo mene pa njega te dodala:
»To je videoigra u kojoj gađaš ljude strijelama i dižeš sr... stvari u zrak.«
»Je li itko drugi ušao u prostoriju dok ste bili tamo?«
 »Pretpostavljam nekoliko... kako se zovu oni zlikovci koji rade za
glavnog zlikovca?«
»Pomagači?« dopunila sam.
»Aha. Ušlo je nekoliko pomagača. Svaki put kad bi Duncan morao
skinuti slušalice s mikrofonom, naljutio bi se i vikao na njih što ga
ometaju.«
Waylay nas je provela kroz sve čega se sjećala iz te noći, uključujući to
da se Naomi bacila i poletjela kako bi je spasila te da ih je Knox gnječio
»poput palačinki« dok stric Nash nije spasio stvar.
»Mama ima najgori ukus za tipove.« Waylay je prepričavanje dovršila
zajedljivim protresanjem glave. »Za razliku od tebe i tete Naomi«, dodala je
gledajući u mene.
»O, ovaj, mi smo samo...« Pogledala sam Nasha. »Pomozi?«
»Aha, Knox i ja smo prilično sjajni. Pa, uglavnom ja. Knox je u redu.
Ako te privlače mrgudi koji reže i cijelo su vrijeme nadureni«, rekao je
Nash i laktom pogurnuo Waylay.
Bilo ga je slatko gledati s tim opreznim djetetom. Bio je dobar s
djecom. A zašto sam ja, dovraga, razmišljala o tome? »Dobar s djecom«
nijednom mi nije bio kriterij.
»Još jednom hvala za Dan karijera. Nemoj reći Knoxu jer će se stvarno
naduriti, ali ti i Brkonja definitivno ste pobijedili.«
»To! Znao sam!« Nolan, koji je očito prisluškivao, odgurnuo se od
prednjeg branika svojeg terenca i proslavio službenu pobjedu podigavši
pesnicu u zrak.
»Imaš sladoleda na brkovima«, doviknula sam.

Sloane: Pitanje. Računa li se praćenje Nasha i Line na njihovu

sladolednom ispitivanju Waylay kao moj i Nolanov drugi spoj? Pitam za
prijateljicu koja se seksa samo nakon trećeg spoja.
Naomi: Definitivno se računa. Još samo jedan spoj do Seksograda!
 Ja: Kad ćete se opet vidjeti?
Sloane: Ne prije nego što se depiliram voskom, nanesem debeli sloj
kreme za samotamnjenje, oporavim se od spomenute depilacije, promijenim
plahte i kupim nešto donjeg rublja.
Naomi: Kako to misliš, kupiš nešto donjeg rublja? Valjda misliš, kupiš
nešto seksi donjeg rublja?
Ja: O, Bože. Naša uvrnuta knjižničarka ne nosi gaće??
Sloane: Previše sam vam toga otkrila.

Kad smo se vratili u Nashov stan, osvježila sam Piperinu zdjelicu s

vodom i dala joj gurmansku poslasticu prije spavanja. Zatim otišla u
kupaonicu i preodjenula se u seksi negližeić koji je otkrivao više nego što je
skrivao.
Zatekla sam Nasha kako stoji u blagovaonici i drži fotografiju
unutrašnjosti skladišta.
»Što to imaš?« pitala sam prilazeći mu.
»Nešto što je Waylay rekla natjeralo me na razmišljanje... tako mi
svega«, rekao je primijetivši moju odjevnu kombinaciju.
»Da razmišljaš o čemu?«
»O tvojim sisama.« Odmahnuo je glavom. »Ne. Nisam o tome
razmišljao. Mislim, nekako uvijek o njima razmišljam. Ali ne na perverzan
način. Više kao da ih štujem.«
Uzela sam fotografiju iz njegove opuštene ruke i bacila pogled na nju.
»To je konzola za videoigre.«
Nash ništa nije rekao i shvatila sam da mi još zuri u prsa. Podigla sam
fotografiju preko grudi. »Usredotoči se, Faco. Pričaj sa mnom.«
»Hugova konzola za videoigre«, rekao je Nash polako se budeći iz
transa.
 »Izgleda kao da je skroz uništena mecima. Misliš li da bi itko mogao
nešto izvući iz nje?«
»Možda nam to neće trebati.«
Susrela sam njegov pogled i tada mi je sinulo. »Jer se nije derao na
televiziju. Vikao je na druge igrače.«
»Jer je igrao online«, rekao je Nash uz spori cerek.
»Tko je sad Nancy Drew?« zadirkivala sam. »Ovo je dobro. Stvarno
dobro. Mogli bismo mu pronaći lokaciju, zar ne?«
Nash je izvukao mobitel i birao broj. »Hej. Treba mi usluga.«
Nakratko je saslušao pa preokrenuo očima.
»Ne bi li to trebao sačuvati za prvu bračnu noć?«
Nastala je još jedna kratka stanka, a Nash mi je namignuo.
»Onda opet obuci hlače i idi pitaj Way koje je bilo Hugovo korisničko
ime na Dragon Dungeon Questu.« Nash je pričekao trenutak. »Da, ja sam
kriv za tri kuglice sladoleda.«
Nash je posegnuo za mnom i privukao me k sebi. No umjesto da
šakom zgrabi sisu kao što sam očekivala, primio me za ruku i poljubio
svaki moj prst dok je čekao svojeg mrzovoljnog brata.
»Da, tu sam«, rekao je Nash u mobitel. »Sjeća se?«
Pogled mu je počivao na mojem. Pitala sam se jesam li ikada prije
vidjela toliko plave oči.
»Aha. Primljeno. Hvala... Ne. Možeš opet skinuti hlače. Ja se spremam
na isto.«
»Sjetila se, zar ne?« pitala sam kad je poklopio.
»Itekako jest. KraljevskaKita85.«
»Odurno.«
Nash je otvorio poruke. »Ako koristi isto korisničko ime, Lucianova
jeziva sjenovita ekipa trebala bi moći pronaći IP adresu.«
 »Bože, seksi si kad si sav detektivski nastrojen.«
»A ti si prokleto seksi kad istražuješ u donjem rublju.«
Bacio je mobitel na radnu površinu i približio mi se za korak; u očima
mu je bio opasan, odlučan sjaj.
Podigla sam ruke i počela uzmicati. »Čekaj malo. Upravo smo otkrili
nešto. Ne bismo li trebali pričekati da vidimo što Lucian kaže?«
»Nitko ne kaže da moramo čekati odjeveni«, rekao je i nastavio mi
prilaziti.
Izvukla sam blagovaoničku stolicu i postavila je između nas.
»Ali ima još posla za obaviti«, podsjetila sam ga.
»I još uvijek će biti posla kad te skinem iz te odjeće«, vragolasto je
rekao.
Uz cijuk sam se okrenula da otrčim, ali bio je brži od mene. I nimalo
mi nije smetalo kad me prebacio preko ramena i odmarširao u spavaću
sobu.

Udaranje nas je oboje probudilo iz dubokog sna. U nekom trenutku

nakon što sam zapala u komu poslije seksa, dogmizala sam na Nasha, što je
u najmanju ruku bilo sramotno. No pored iznimno upornog kucača usred
noći nije bilo vremena žaliti zbog toga.
Nash je reagirao brže od mene. Navukao je donji dio trenirke i
odvukao se do vrata dok sam ja još iz očiju trljala san i nadala se da mu
nisam slinila na prsa.
Uspjela sam oteturati za njim i jedva izbjegla nagaziti na tjeskobnu
Piper, koja je istovremeno režala i tresla se.
»Tri je jebenih ujutro. Netko bolje da krvari«, rekao je Nash i širom
otvorio vrata.
Nolan se progurao unutra u donjem dijelu pidžame, tenisicama za
trčanje i, pa, to je bilo sve.
 »Mislim da je ovo bilo namijenjeno tebi«, rekao je Nolan i pružio mi
vrećicu za zamrzivač s velikim kamenom i komadićem papira.
»Za mene?«
Nash mu je zgrabio vrećicu iz ruke, ali ne prije nego što sam pročitala
poruku.
Odustani, kučko.
»Gdje si ovo, dovraga, našao?« zahtijevao je Nash.
»Pomiješano s lijepom salatom od komada stakla na podu njezine
blagovaonice«, izvijestio je Nolan.
»Molim?« Zaškiljila sam na njega procesirajući.
Pogledao je prema nebesima jer nisam dovoljno brzo shvaćala što
govori. »Netko je to prije otprilike dvije minute bacio kroz prokleti prozor.«
Nash se bacio u akciju i bos jurnuo kroz vrata.
»Dovraga«, promrmljala sam.
»Dobar negliže«, rekao je Nolan dobacujući mi cerek i vojnički
pozdrav prije nego što je otrčao za njim. »Nema nikog tamo. Netko je
odjurio otprilike pet sekundi nakon što je razbio prozor«, doviknuo je za
Nashom.
Otrčala sam natrag u spavaću sobu, navukla cipele, sportski grudnjak i
Nashovu trenirku preko spavaćice pa odsprintala za njima.
Noćni je zrak bio vlažan i hladan. Ulične svjetiljke kupale su jezovito
tihu ulicu zlatnožutim svjetlom koje se skupljalo na gustoj magli. Ispred
zgrade primijetila sam tragove guma.
»Vrati se unutra«, zarežao je Nash na mene kada sam ih dostigla
nasred ulice.
»Bilo je namijenjeno meni...«
»Što znači da si prokleta meta. Stoga se miči s ulice, odmah«, zarežao
je.
 »Tko sad prenaglašava riječi?« promrmljala sam ispod glasa dok sam
marširala natrag unutra.
Iživcirana, čekala sam u predvorju i drhtala dok su Nash i Nolan
proučavali obje strane ulice.
»Pa?« nestrpljivo sam pitala kad su se napokon vratili.
»Nema nikog«, rekao je Nash napetim glasom dok se gurao kraj mene
i kretao po stubama.
»Čini se da načelnik ne voli kad mu se prijeti djevojci«, rekao mi je
Nolan dok smo se vukli za njim.
»Nisam mu djevojka. Ja sam... Mi smo... kako god.«
»Živite zajedno i nosiš takva sranja u krevetu. Prilično sam siguran da
biste u nekim dijelovima države bili smatrani vjenčanima.«
Stigli smo na vrh stuba kada su se vrata gospođe Tweedy naglo
otvorila.
»Kao da je odavde pobjegao cirkus slonova. Što je sa svim tim
toptanjem nogu? Prekidate mi san koji mi treba za ljepotu«, rekla je
gospođa Tweedy. Nosila je kućni ogrtač i držala nešto što je izgledalo kao
martini.
»Spavate s martinijem?« pitao je Nolan.
»Ovo mi je polunoćno piće za laku noć.«
 Četrdeset tri

Loš dan, loš savjet

Nash

N akon kamena kroz Linin prozor i nakon što je Grave došao uzeti naše
izjave, ležao sam budan i sat vremena zurio u strop, slušajući pravilan
ritam Linina disanja pored sebe. No umjesto utjehe koju sam obično
osjećao zbog njezine prisutnosti, ostala mi je samo tjeskoba koja me
izjedala.
Netko joj je prijetio.
Ako joj se nešto dogodi... Ako je ne budem mogao zaštititi... Napokon
sam uspio zadrijemati, samo da bih sanjao o mračnom pločniku, prijetećem
šuškanju te odjekivanju pucnjeva.
Kada sam se uz trzaj probudio, puls mi je divljao, a u glavi mi tutnjalo
od glavobolje, pa sam odustao od zamisli da pokušam još spavati te se
iskrao iz kreveta.
Bilo je sumorno, sivo jutro sa sporom, ledenom kišom koja ti je
nekako nalijegala na kosti.
Prvu šalicu kave popio sam stojeći ispred ploče s podacima o slučaju u
blagovaonici pokušavajući potisnuti tjeskobu koja me je prijetila ugušiti.
Ili je Tate Dilton odlučio povući se uz dodatne probleme ili se ovaj
nered s Duncanom Hugom nekako prelio i na Linu. U svakom slučaju, neću
čekati da vidim što će se sljedeće dogoditi.
 Izvukao sam mobitel i otvorio poruke.

Ja: Nađemo se u postaji. Što prije.

Knox: Isuse, nikad ne spavaš? Lucianu treba barem sat vremena da
obuče šminkersko odijelo i naredi helikopteru da ga doveze ovamo.
Lucian: Već sam odjeven i iz stražnje prostorije Caféa Rev jutros sam
već obavio dva telekonferencijska sastanka.
Knox: Ulizico.
Lucian: Cvilidreto u trenirci.

***
Stigao sam u postaju prije obojice i odsječnim kimanjem pozdravio
noćnu smjenu.
Otišao sam iz stana, a da se nisam pozdravio, samo da bih sebi
dokazao da nisam morao dan započeti s njom.
U glavi mi je bilo mutno, a želudac mi je gorio od kave i živaca.
Nelagoda mi je miljela venama poput tisuću pauka.
Da si odvratim pozornost dok čekam Knoxa i Luciana, otvorio sam
poštu koja mi je ležala na stolu. Dok je nisam otvorio i izravnao, nisam
shvatio da jedna od omotnica sadrži pismo mojeg oca.
Zbog samog pogleda na potpis na dnu papira porasla mi je tjeskoba.
Koliko sam puta želio nešto od njega, trebao nešto od njega? Koliko
me puta iznevjerio jer je njegova ovisnost bila veća od ljubavi prema meni?
Duke Morgan trebao je tablete samo da pregrmi dan. Da preživi. Da se
otupi prije nego što ga svijet i zbilja stignu otjerati u grob.
Unatoč jutarnjoj hladnoći, izbio mi je tanki sloj znoja. Je li to ono što
sam ja radio?
Prešao sam rukom preko usta i zurio u očev rukopis.
 Čak i nakon sveg ovog vremena prepoznavao sam ga jednako kao
vlastiti. Slovo e pisali smo pod jednako oštrim kutom. Imali smo jednake
oči, jednaka slova e. Što je još bilo jednako?
Srce mi je glasnije lupalo u glavi. No sada nije strah bio taj koji je
prijetio da će me ugušiti. Bila je to ljutnja.
Ljutnja na sebe što sam išao njegovim stopama.
Bio sam pametniji od toga. Znao sam da je oslanjanje na štaku samo
kako bi se preživio dan bilo početak kraja.
A nije li to bilo točno ono što sam radio s Linom? Iskorištavao je?
Okretao se njoj da mi pomogne odagnati bol i strah? Nije to morala biti
droga ili alkohol ili što god drugo ljudi koriste kako bi otupili bol
postojanja. Moglo je biti bilo što, bilo tko koga trebaš samo kako bi
preživio, kako bi se probudio i cijeli grozni krug započeo nanovo.
»Sve u redu?« Lucian je ušetao, pa sam očevo pismo, nepročitano,
nagurao u gornju ladicu.
»Ne, nije. Ali radije bih pričekao da Knox dođe prije nego što počnem
objašnjavati.«
»Jebeno je tu«, rekao je Knox uz režeće zijevanje.
»Netko je ovo sinoć bacio kroz Linin prozor.« Bacio sam kamen i
poruku u vrećici na svoj stol.
»Pa, jebemu«, rekao je moj brat.
»Pretpostavljam da su sad one vanjske kamere prioritet«, rekao je
Knox Lucianu kad sam završio izvještaj.
»Pretpostavljam da bi Lina trebala biti opremljena vlastitim
odašiljačem«, predložio je naš prijatelj.
Knox se zlobno nacerio. »To će joj se baš svidjeti.«
»Dobro. Onda joj ga možeš dostaviti«, rekao sam.
»Zašto ti to ne možeš jebeno napraviti? Ti si taj koji spava s njom. Ili,
po onome što je Way rekla, >gledaš je sa srčekima u očima<.«
 »Danas sam zauzet. Samo joj ostavi jedan i viči na nju dok ne pristane
nositi ga«, rekao sam.
Knox je suzio oči. »Netko ti je jutros pilio živce, sunašce?«
»Nemam vremena za ovo. Samo odradi to.«
Knox srećom rano ujutro nije bio toliko svadljiv, pa je izašao iz ureda
psujući si u bradu.
Lucian je, međutim, ostao sjediti.
»Nisi li već dobio osip?« pitao sam ga. Nije bio obožavatelj murje ili
policijskih postaja, i to s pravom.
»Jutros si iznimno nadrkan. Što nije u redu?«
»Osim kamena upozorenja kroz prozor u tri ujutro?«
Lucian je sjedio i samo zurio u mene. Odlučio sam pričekati da popusti
te pozornost okrenuo mejlovima. Naše je sučeljavanje trajalo tri i pol mejla.
»Misliš li da smo svi osuđeni da ponavljamo grijehe svojih očeva?«
naposljetku sam pitao.
»Da.«
Trepnuo sam. »Ne želiš razmisliti o tome koju minutu?«
Iživcirano je prekrižio ruke. »Posljednjih nekoliko desetljeća
razmišljam o malo čemu drugome. Nemoguće je pobjeći od svojih gena.
Stvorili su nas ljudi s manama. Te se mane neće samo rasplinuti i nestati iz
krvne loze.«
Kiša je šibala prozore; pobrinula se da ne zaboravim vanjski jad.
»Koji kurac je onda smisao ičega?« pitao sam.
»Kako bih ja to, dovraga, trebao znati?« Odsutno je potapšao džep
sakoa u koji bi spremao svoju jedinu cigaretu u danu. »Jedina mi je nada da
će, ako nastavim svako jutro ustajati iz kreveta, jednog dana sve imati
smisla.«
»Znaš, već sam se osjećao prilično usrano prije nego što si ovamo
donio svoju tminu usuda«, rekao sam mu.
 Lucian je iskrivio lice. »Oprosti. Nisam se sinoć baš naspavao.«
»Ne moraš cijeli život preseliti ovamo radi ovoga, znaš.« Roditeljska
kuća za njega je bila puna duhova.
»Bit ću gdje želim biti i raditi gdje želim raditi.«
»Mora da ti netko po cijelom gradu pili živce«, našalio sam se.
Taman otprilike u tom trenutku netko je banuo na vrata ureda.
»Zašto te, dovraga, pronalazim ovdje umjesto na tvojim prokletim
vratima? Kunem se Bogom, Morgane, gore te je dadiljati nego onu malu
staricu iz crkve u Ala-jebenoj-bami«, objavio je raskuštrani Nolan i
tutnjajući ušao u prostoriju te udario kantu za smeće da to naglasi. »S
tobom je uvijek dva koraka naprijed i trideset sedam tisuća natrag, a ne
plaćaju mi dovoljno da podnosim ovo sranje.«
»Zašto onda ne daš otkaz?« otresao sam se; previše sam se sažalijevao
da bih to prenosio na nekog drugog.
»Ja dam otkaz, a ti tada završiš pun rupa. Onda bih trebao živjeti s tom
krivicom? Sjajan jebeni plan.«
»Možda imam posao za tebe«, objavio je Lucian. Imao je izraz
lukavog gada zbog kojeg bi svatko s druge strane trebao biti vrlo, vrlo
nervozan.
»A, stvarno?« rekao je Nolan, još bijesan.
»Stvarno.«
»U čemu je kvaka?«
»Kvaka je tako ružna riječ. Nazovimo to dopunom.«
Nolan nije izgledao impresionirano.
»Prestani se viđati sa Sloane i posao je tvoj.«
»Mora da se jebeno šališ«, rekao je Nolan.
»Dobro, ajmo sada ozbiljno. Mrziš je iz dna duše, ali ne želiš da hoda s
nekim drugim? Čak i ti moraš shvatiti koliko je to nezdravo«, rekao sam.
 »Nikada nisam tvrdio da sam zdrav«, rekao je Lucian svojim
zastrašujućim glasom.
»Zašto onda, dovraga, slušam tvoje savjete?« upitao sam ga.
»Otkud da ja to, dovraga, znam?«
»Gomila šupačkih divljaka«, promrmljao je Nolan i otutnjao iz ureda.

Lina: Hej. Sve u redu? Probudila sam se i nije te bilo. Nije da moram
odobriti sva tvoja kretanja. Ili nešto.

Zbog kiše su ceste bile skliske, a zbog skliskih cesta bilo je nesreća.
Prvi poziv nije bio strašan. Manji sudar tjeskobne nove mame s bebom, na
putu do pedijatra.
Bannerjeeca je smirila i mamu i bebu dok smo zvali vučnu službu. U
međuvremenu sam se ja bavio prometom i čišćenjem prisiljavajući se da ne
mislim na ženu koju sam toplu ostavio u svojem krevetu.
Nismo se ni osušili nakon prvog poziva kad smo primili drugi.
Postoji način rada na koji djelatnici hitnih službi i policijskih snaga
nauče prijeći kako ih traume kojima svjedoče ne bi proganjale. I to
funkcionira.
Većinom.
No zbog raspoloženja koje nisam mogao otresti, okolnosti, okrutne
slučajnosti... znao sam da sam već tonuo i prije nego što su stvari postale
gore.
Do trenutka kada sam se stubama odvukao do stana, bio je mrak i bio
sam skroz smrznut. Rame i glava borili su se tko će više boljeti.
Samo sam želio vruće tuširanje tako da mogu stajati pod vodom dok
mi se duša ne otopi. A potom sam želio otići u krevet i utonuti u tamu dok
ne uspijem zaboraviti na bol od koje nisam mogao nikoga spasiti.
Suprug i dva mala dječaka bdjeli su u čekaonici na intenzivnoj i nadali
se da će im se supruga i mama probuditi. Stigao sam kad je već bilo gotovo.
Tako je to generalno išlo. Nešto se loše dogodi i potom stigne murja.
Pomagao sam vatrogascima i bolničarima da je izvuku iz raskidanog
zatvora izvitoperenog metala, držao pončo nad njezinim nepokretnim
tijelom dok su je pojasima pričvršćivali na nosila i osjećao se jebeno
bespomoćno.
Trebao sam spašavati ljude, ali nisam mogao spasiti ni sebe. Čistom
sam srećom još bio ovdje. Sretna je slučajnost što je Xandra bila tamo u
pravom trenutku.
Otključao sam vrata smrznutim prstima, tjeskobno iščekivajući tamu,
tišinu.
Umjesto toga dočekala me svjetlost i toplina te miris nečeg što se
kuhalo na štednjaku.
Čula se glazba, živahni country klasici koji su glasno svirali. Sjećanja
na to kako bi mene, Knoxa ili tatu odvukla na ples u kuhinji napala su me,
izazivajući mi bol u prsima.
Jayla Morgan bila je svjetlost i smijeh naše male obitelji.
Kad se tog dana nije vratila kući, dio mene je umro. Dio svih nas je
umro. Nikada više nismo bili isti.
Piper je dotrčkarala do mene zaigrano režeći kroz plišanu zmiju.
»Hej!« Lina je radosno doviknula iz kuhinje. »Prije nego što počneš
paničariti, nisam zapravo kuhala. Gospođa Tweedy napravila je trostruku
količinu čilija, a u ostavi sam pronašla mješavinu za kukuruzni kruh koju
sam uspjela ne spaliti. Zaključila sam da je danas savršeno očajan dan za
to.«
Nosila je tajice i bijelu majicu dugačkih rukava odrezanu u struku, s
naramenicama u cik-cak na leđima. Koža joj je bila rosna, a kratka, tamna
kosa razbarušena. Na ušima su joj se klatile naušnice koje sam joj kupio.
U tom sam trenutku spoznao čežnju toliko intenzivnu da su mi koljena
zaklecala.
U tom sam trenutku razumio oca.
U tom sam trenutku shvatio da jesam svoj otac.
 »Sviđa li ti se Piperina nova igračka? Donijela ju je gradonačelnica.
Rekla je da ćeš shvatiti šalu«, nastavila je.
Želio sam skinuti cipele, svući mokru odjeću s tijela i stajati pod
ružom tuša dok se ponovno ne budem osjećao kao ljudsko biće. No bio sam
ukopan na mjestu, sleđen. Jer nisam zaslužio da mi bude toplo. Ne dok je ne
pustim.
»Nash? Jesi li dobro?« glas joj je zvučao silno udaljeno. Kao da je
plutao do mene preko country glazbe i mirisa svježe ispečenog kukuruznog
kruha.
Nešto se u meni podiglo. Nešto mračno i odlučno. Nisam ovo mogao.
Ako ostanem, ako je zadržim, ako se nastavim oslanjati na nju, neću
biti ništa bolji od svog oca.
A ako je budem previše volio, izgubit ću je.
»Mislim da bi trebala otići.« Glas mi je zazvučao tanko i drhtavo, kao
očev kada bi mu trebao fiks.
Grabilica joj je ispala iz ruke i sletjela na pod.
»Misliš da bih trebala što?« zahtijevala je, dočekujući moju ledenu
otupljenost vatrom.
Jesmo li se zato svađali? Da bih je mogao provocirati i krasti joj
toplinu? Bi li sve to bilo samo pronalaženje novih načina da je iskoristim?
»Ovo ne funkcionira«, inzistirao sam. »Mislim da bi trebala otići.«
Te oči boje viskija pregledale su me od glave do pete, kao da traži
ozljedu. No nikada je neće vidjeti. Bila je preduboko pod površinom. Rana
koja nikada nije zacijeljela.
Bacila je grabilicu u sudoper i prekrižila ruke. »Što nije u redu?«
ponovno je pitala.
Odmahnuo sam glavom. »Ništa. Samo... trebaš otići.«
»Jesi li imao još jedan napadaj panike?« Prilazila mi je i znao sam da
će biti gotovo ako me dotakne. Pokleknut ću. Zakopat ću se u njezino tijelo
i uzeti od nje ono što mi treba.
 »Nisam imao jebeni napadaj panike. U redu?« eksplodirao sam.
Lecnula se, ali nastavila mi je prilaziti. »Što se dogodilo? Jesi li
dobro?«
»Samo te više ne želim ovdje. Ne mogu biti jasniji od toga. Prošlo me.
Imala si pravo. Ovo je bila stvarno jebeno glupa ideja. Jedva da se
poznajemo.«
Stala je kao ukopana, a pogled u njezinim očima gotovo me sravnio sa
zemljom. Šok. Povrijeđenost. Ja sam ih tamo smjestio. No ovako je bilo
bolje. Bolje nego da je odvučem sa sobom na dno. Bolje nego da me ostavi.
»Ozbiljan si, zar ne?« šapnula je.
Piper je zacviljela i ispustila mi plišanu zmiju do nogu. Šutnuo sam
igračku nogom. »Ne sada, Pipe«, tiho sam rekao. »Uvijek si mislila otići.
Možeš slobodno odmah«, rekao sam.
Podigla je bradu i drhtavo udahnula. »Dobro.«
»Samo dobro?«
Zašto to nisam mogao pustiti na miru? Dobivao sam što sam htio. Lina
će otići. Bit će sigurna od onoga od čega je ne mogu zaštititi. A ja ću se
moći vratiti onome što sam imao prije nje, što god to bilo. A ipak sam je
mamio, pokušavao je natjerati da podijeli odgovornost u ovom
spektakularnom promašaju.
Nije mi rekla ni riječ, nije zagrizla mamac. Samo je otišla od mene.
Slijedio sam je u spavaću sobu i gledao kako iz mojeg ormara izvlači
kofer.
»Žao mi je što je ovako ispalo. Vjerojatno ti je laknulo.«
Čeljust joj je bila stisnuta, zbog čega su udubljenja ispod njezinih
jagodica bila još izraženija. Svejedno nije ništa rekla dok je učinkovito
raskopčavala torbu i otvorenu je polagala na krevet.
Piper je skočila na klupčicu, potom na madrac, gdje je njuškala Linin
kofer.
 »Trebala bi i nju povesti. Ne mogu se trenutno nositi s njom«, rekao
sam i pokazao na kujicu.
Oba para ženskih očiju pogledala su me na način zbog kojeg sam se
osjećao kao kralj šupaka s planeta šupaka. Lina je stavila ruke na bokove.
»Dobro. Skoro si me prešao. Do toga sam nasjedala,«
»Do čega?«
Pokazala je na Piper. »Voliš je, ti idiote.«
»Ne volim.«
Lina je otvorila ladicu noćnog ormarića i izvukla malu hrpu papira.
»Kupio si joj klupčicu da joj pomogneš da se popne na krevet. Imaš košaru
punu igračaka da joj bude zabavno. Odijevaš je u pulovere kako bi joj vani
bilo toplo. Voliš je.«
»To nije ljubav. To je skrb, a ja sam iscijeđen. Nemam kapacitet skrbiti
se ni o kome i ni o čemu drugome.« Uključujući sebe, nijemo sam dodao.
»Sereš.«
»Zar ne razumiješ?« Glas mi je puknuo kao bič. »Ne mogu se skrbiti o
njoj. Ne mogu tebe zaštititi. Dovraga, nisam ni sebe mogao zaštititi.«
Bacila je papire na krevet i prišla mi za jedan korak, kao da me
izaziva. »Samo da se zna, ovo je ono kad me odguruješ, a ja ostajem na
mjestu.«
»Ne želim da ostaneš.« Riječi su mi palile usta poput kiseline.
»Koga nisi zaštitio, Nash?« tiho je pitala.
Piper se sklupčala u čvrstu lopticu u koferu i prebacila rep preko nosa.
»Zaboravljaš li na kamen koji ti je netko sinoć bacio kroz prozor?«
»Nitko nije ozlijeđen.«
»Ne mogu isto reći za ženu na jebenoj intenzivnoj. Ima muža i dva
dječaka koji se pitaju što će učiniti ako se ne probudi.«
Lina mi je prišla za još jedan korak. Bila je preblizu. Morao sam
stisnuti šake uz bokove kako bih se spriječio da je zgrabim i privinem uza
se.
»Podsjeća li te to na mamu?« tiho je pitala.
»Kako jebeno ne bi? Dogodilo se na istom potezu ceste, manje od
dvjesto metara dalje.«
»Dušo«, šapnula je i mileći mi se približavala kao da sam neki jebeni
strašljivi konj.
»Nemoj«, siknuo sam.
»Ne možeš stići sve spasiti«, rekla je.
»Nikoga ne mogu spasiti. Stvarno želim da odeš, Lina. Molim te.«
Oči su joj izgledale staklasto, a kada je kimnula, naušnice su joj
zasvjetlucale, zlatna sunca bljesnula su na svjetlu. »Dobro. Iscrpljen si.
Imao si grozan dan. Dat ću ti prostora. Večeras ću spavati kod Nolana.
Razgovarat ćemo sutra, nakon što se naspavaš.«
»Dobro«, promuklo sam rekao. Obećao bih joj bilo što samo da ode
prije nego što se slomim i dodirnem je.
Ostao sam na mjestu, ukopan dok je nekoliko stvari pakirala u torbu pa
je na kotačićima odvukla oko mene. Čuo sam kako odlazi u kuhinju i gasi
plamenik. A potom sam slušao kako se ulazna vrata tiho otvaraju i
zatvaraju.
Otišla je.
Bio sam sam.
No umjesto olakšanja, preplavio me val panike, gurnuo me pod sebe,
prisilio me u dubinu.
Otišla je.
Natjerao sam ženu koju sam trebao, ženu koju sam volio, da ode.
Otišao sam iz spavaće sobe jer mi je od pogleda na krevet koji smo dijelili
bilo muka. Volim je. Znao sam to već neko vrijeme. Možda od trenutka kad
sam je zatekao na svojim stubama. Želio sam je. Trebao sam je. A sad sam
je odbacio.
 No bio je to ispravan potez, zar ne? Zaslužila je više od toga da bude
nečija štaka, nečija ševa za duševnu potporu. Zaslužila je nešto stvarno i
dobro. A ja joj to nisam mogao ponuditi. Ne ovakav.
Piper je sjedila pored ulaznih vrata i jadno cviljela. Stavio sam ruke na
glavu i zaputio se u spavaću sobu dok mi se obruč oko prsa stiskao do
razine boli. Primijetio sam papire koje je kina ostavila i podigao ih. Bili su
iz azila za pse. Bila je to prijava za udomljavanje. Na samoljepljivom
papiriću na vrhu Lininim je odlučnim rukopisom bilo napisano: »Tvoja je.
Neka bude i službeno.«
To mi se činilo kao udarac u želudac. Ispustio sam papire i otišao u
dnevnu sobu. Pozornost mi je privukla biljka na prozoru. Linina biljka. Kad
se uselila, nije bila ništa više od lončanice sa sjajnim lišćem, no sada je bila
prekrivena gracioznim bijelim, zvonolikim cvjetićima.
Đurđica, shvatio sam.
Majčina najdraža.
»Jebemu.«
 Četrdeset četiri

Voda iz očiju

Lina

O dgurnula sam vrata zgrade i zakoračila na kišnu noć koju mi je

servirala Glavna ulica. Kapi kiše šibale su mi lice, močile majicu. No
nije me bilo briga. Bila sam ljuta i povrijeđena, tužna i zbunjena. Također i
gladna. Je li ovo razlog zašto žene u filmovima uvijek jedu sladoled ravno
iz kutije nakon što im se srce slomi?
Osjećati hladni ubod svake kapi bilo je bolje nego osjećati kako mi se
razbijaju komadići srca.
Ovo. Ovo je razlog zašto sam mrzila biti ranjiva. Izložila sam se.
Otvorila. A on me udario šakom u prokleto srce. Što je točno ono što sam
predvidjela. Krivila sam Naomi. Samodopadnim ženama pred udajom nije
se smjelo vjerovati. Kao ni seksi, natmurenim prvim susjedima sa sjajnim
guzicama i junačkim ožiljcima.
Znala sam to. A ipak eto me ovdje, šetam se po ledenoj kiši nakon što
sam ispekla jebeni kukuruzni kruh.
Nash je bio povrijeđen, a to me shrvalo na način s kojim se nisam bila
spremna nositi. Ali nisam ga mogla popraviti. Nisam mogla otvoriti te
njegove rane i prisiliti ih da zacijele.
Mogla sam samo otići u glupu šetnju po glupoj kiši tako da mi se
glupa voda iz očiju može pomiješati s glupom vodom iz neba.
 Iz grla mi se otrgnuo drhtav jecaj.
Ako se ne predomisli, ako se ne bude odvažio izaći iz svojeg crno-
bijelog načina razmišljanja i sastati se sa mnom u sivom, izgubit ću ga
zauvijek. Pomisao na takvu stvarnost bila je užasavajuća. I glupa. Jedva da
smo se poznavali, a ja sam plakala na prokletoj kiši zbog muškarca koji me
izbacio iz stana.
Ili smo se poznavali bolje od ikog drugog? ubacio se iritantni unutarnji
glas.
»Mrzim imati osjećaje«, promrmljala sam praznoj, promočenoj ulici.
Svi drugi bili su ili kod kuće ili unutra, držali se na toplom, bili sretni,
jeli vruću hranu. A ja sam ponovno bila ostavljena vani.
Počela sam hodati prekriživši ruke preko prsa i pognuvši ramena kako
bih se borila protiv hladnoće. Jedva da sam prošla pored toplog sjaja izloga
Whiskey Clippera kada sam čula kako se vrata zgrade bučno otvaraju.
»Angelina.«
A, ne. Ne, hvala. Ne-ne. Neću dopustiti da me muškarac koji me
doslovno rasplakao vidi tako uplakanu. Trenutno sam bila previše ranjiva.
Ne bih to preživjela.
Prešla sam rukavima preko mokrog lica i bacila se u trk.
Neće me slijediti. Upravo me pokušao ostaviti. Nije kao da će krenuti
u potjeru...
Iza mene su se začuli brzi koraci.
Ubrzala sam, stopala su mi pljeskala po vodi na pločniku i zahvaljivala
sam svojoj sretnoj zvijezdi što je noć bila mračna i grozna, što je značilo da
nije bilo nikog drugog da svjedoči mojem uplakanom poniženju.
Bio je umoran i promrzao i tonuo je. Svakog će trena odlučiti da nisam
vrijedna potjere.
Srce mi je lupalo u prsima dok sam brže pomicala ruke. Bila sam brža
od njega. Mogla sam izdržati dulje od njega, trčati dalje. Ako samo uspijem
stid do ugla, neću morati svjedočiti tome kako odustaje od mene. Od nas.
 Tkaninu majice zahvatio mi je dlan, povukavši me unatrag. Potom su
me obujmile snažne ruke, stisnuvši me uz njega poput obruča.
»Stani«, dahtao mi je Nash u uho dok me privlačio uza se. Zakopao je
lice u stražnju stranu mojeg vrata. »Samo stani.«
Na mene je nalegla nova panika. »Pusti me!«
»Pokušao sam. Ne mogu.«
Umirila sam se u njegovu naručju čak i dok su mi se niz obraze
slijevale nove suze. »Ja... Zbunjena sam.«
»Idiot sam. Šupak. Idiotski šupak koji te ne zaslužuje, Anđele.«
Pokušala sam se osloboditi njegovih ruku, ali nije mi dao ni centimetar
prostora. Istiskivao je zrak iz mene. »Ako tražiš ovdje neku svađu,
razočarat ćeš se.«
»Cijeli dan mogao sam razmišljati jedino o tome što bi bilo sa mnom
da ti se nešto dogodi.«
»Ništa mi se nije dogodilo. Ništa mi se neće dogoditi«, šapnula sam;
dah mi je zapeo. Koliko sam razgovora vodila s roditeljima koji su započeli
na jednaki način i završili time da sam davala obećanja koja, svi smo znali,
nisam mogla održati?
»Lucian je rekao da smo osuđeni na to da ponavljamo pogreške svojih
roditelja.«
Opirala sam se njegovu stisku i naposljetku mi je dopustio da se
okrenem u njegovu naručju. Kada sam podigla pogled do njegova lica,
poželjela sam da nisam. Toliko boli. Toliko tuge. Sve me boljelo zbog
njega.
»Obratio si se Lucianu za savjet? Još mu nedostaje samo pisaći stroj i
bit će kao u Isijavanju. Mislim, sjajno je što priznaje vlastitu sjebanost, ali
to je tip kojem se obratiš za savjet o dionicama ili kad želiš da netko
nestane. Nije tip kojem ideš po savjet o ženama.«
Nashove su se usne izvile prema gore dok nas je kiša šibala po
glavama. »Ponavljam. Idiotski šupak. Mislim da sam tražio nekoga tko će
mi potvrditi najmračnije strahove.«
 »Pa, otišao si na pravo mjesto.«
»Mama me taj dan zamolila da idem s njom u trgovinu. Nije mi se
dalo. Bio sam prezauzet radeći koja već sranja klinci rade. Mogao sam biti
tamo. Ali nisam bio. Zato je umrla sama u tom autu. Da sam bio tamo,
mogao sam joj pomoći. Možda sam to mogao čak i spriječiti. Ali nisam bio
tamo.«
Srce me zaboljelo zbog njega kad mu se glas slomio.
»Poslije sam se pobrinuo da budem tamo svaki dan, a svejedno nisam
mogao spasiti tatu.«
Suze su mi gorjele na obrazima. Kad ih je vidio, Nash mi je jednom
rukom obavio vrat i pritisnuo mi lice na svoja prsa. Omotala sam ruke oko
njega i čvrsto ga držala.
»I njega smo izgubili«, nastavio je. »Bez obzira na to koliko moje
ocjene bile dobre, koliko sam se trudio na nogometnom terenu, ništa nije
bilo dovoljno da ga natjera da izabere nas. Želio je to nešto više nego što je
želio nas.«
Ispustila sam drhtav jecaj, a srce mi se slamalo zbog dječaka koji je
želio spasiti sve.
Čvršće me stezao dok nisam jedva disala.
»Nisam bio tamo kad je Lucian uhićen. Saznali smo tek kasnije. Nije
zaslužio da ga se kazni jer se branio od vlastitog jebenog oca. Mislio sam da
će to što sam postao policajac značiti da ću napokon moći sve popraviti. Da
ću moći zaštititi one kojima je zaštita potrebna.«
»To je ono što radiš. Svaki prokleti dan, Nash«, promrmljala sam uz
njegovu mokru košulju. Značka mi je uz obraz bila hladna.
Gorko se nasmijao. »Koga štitim? Nisam ni sebe mogao spasiti. Da
nije bilo jebene slučajnosti, ne bih ni bio ovdje.«
Istrgnula sam ruke kako bih mu mogla obujmiti lice. »U najmračnijim
se danima izvučeš iz kreveta i odlučiš otići štititi svoj grad, svoje ljude. To
je ono što junak radi, idiote. Ono što ti radiš nije ništa manje nego
herojstvo.«
 Zatvorenih očiju, nagnuo je glavu do moje.
Suze su mi se nastavile nesputano slijevati niz obraze, pržile su me
pored ledenih kišnih kapi. »Toliko sam ponosna na tebe, Nash. Svaki se
prokleti dan obračunavaš s demonima da možeš biti tu za sve druge.
Samostalno si cijeli grad učinio sigurnijim mjestom. Kvragu, čak te i Tina
poštuje.«
»Moja me obitelj ne poštuje.«
Srce me boljelo zbog njega. »Dušo. Brat i baka su ti dvoje najgorih
komunikatora na svijetu. Možda Knox ne razumije zašto radiš ono što radiš,
ali toliko je jebeno ponosan na tebe što to radiš. Baš kao što si ti ponosan na
njega što koristi svoj novac kako bi pomagao tim istim ljudima koje ti štitiš.
Nije da bi mu to ikada rekao. Ali ti si taj koji stoji između svojih ljudi i
opasnosti. Ti si taj koji je odmah tamo kako bi ponovno uveo red. Ti si taj
koji radi što god može kako bi se pobrinuo da se to ne ponovi.«
Prignječio me uza se dok nas je kiša šibala. »Nedostaje mi«, šapnuo je.
»Mislim... mislim da bi se ona možda ponosila.«
Držala sam se za njega kao da se klati nad liticom. »Ponosi se.«
Drhtavo je udahnuo; prsa su mu se nadimala uz moja. »Nekoć su
plesali u kuhinji. Moji roditelji. Nekoć su bili sretni. Toliko ju je volio. A
kad je više nije bilo, nije nas dovoljno volio. Birao je cugu i tablete
ponovno i ponovno. Trebao ih je.«
»I to je grozno, ali nikada to nije bilo zbog tebe. Nikada nije bilo zbog
nečega što si ti napravio ili nisi napravio.«
»Ja tebe tako želim. Ja tebe tako trebam.«
»Nisi svoj otac, Faco. A ja nisam neka nezdrava navika koje se moraš
riješiti. Svi smo mi vrlo drukčiji ljudi od onih koji su nas stvorili. Nisi se
okrenuo prema meni kako bi otupio bol. Okrenuo si se prema meni kako bi
se sjetio što je dobar osjećaj. Da si daš razloga da se izboriš protiv boli.«
»Isuse. Zašto sam, jebote, pričao s Lucianom, a ne s tobom?«
Slabašno sam se nasmiješila. »Mislim da to ima neke veze s onime o
idiotskom šupku.«
 Počeo se njihati sa mnom, lijevo-desno na kiši, dok je odraz uličnih
svjetiljki plesao po potočićima koji su curili u odvod.
»Znaš da je ovo ludo, je l’ da? To je ono zbog čega bismo trebali šiziti
umjesto o svim našim glupim traumama. Poznajem te samo nekoliko
tjedana«, podsjetila sam ga.
Nash je položio bradu na moju glavu. »Ne znači da ovo nije stvarno.
Moji su se roditelji upoznali, zaljubili i zaručili za tri mjeseca.«
»Bili su sretni? Prije?« pitala sam.
Premjestio je ruke na moja leđa, stisnuvši me bliže sebi. »Da. Svi smo
bili. Prije nego što su se vjenčali, tata si je na ruku tetovirao 2205. Dvadeset
drugi svibnja. Datum njihova vjenčanja. Rekao je da je, i prije nego što se
odvio, znao da će mu to biti najsretniji dan u životu.«
»Opa.«
»Kad smo bili mali - prije - svi smo taj dan slavili kao državni praznik.
Dovraga, datum njihova vjenčanja mi je PIN. Nikada ga nisam promijenio.
To mi se činilo kao jedini način na koji mogu ostati u dodiru s tim dobrim
vremenima.«
»Možda...« Počela sam, ali zbog osjećaja su mi se riječi zalijepile.
Pročistila sam grlo i pokušala ponovno. »Možda tvoja dobra vremena tek
slijede.«
»Ako nisam već sjebao svoju šansu.«
»Nash...«
»Ne. Slušaj me, Anđele. Jebeno mi je žao. Dopustio sam ti da prođeš
kroz ta vrata, no to je najdalje što sam te voljan pustiti. Molim te, nemoj se
više ni za koraka udaljiti od mene. Molim te, budi strpljiva sa mnom.«
»Nash, nisam te pokušavala ostaviti. Pokušavala sam nam oboma dati
malo prostora.«
»Otrčala si«, istaknuo je.
»Pokušavala sam nam oboma vrlo brzo dati puno prostora«, ispravila
sam se.
 »Hladno ti je«, rekao je primijetivši moje drhtanje. »Dođi sa mnom
kući.«
Osjetila sam kako mijenja brzine, od povrijeđene duše do junaka koji
preuzima uzde.
»U redu.«
»Hvala Bogu«, promrmljao je. »Bojao sam se da ću morati izvesti
knoxovski potez i odnijeti te natrag.«

Odveo me ravno pod tuš. Nakon što me pažljivo skinuo, a zatim sebe,
Nash me usmjerio pod vruću vodu, a zatim se smjestio iza mene. Nekoliko
smo minuta samo stajali i pustili da nam vruća voda ukloni promrzlost iz
kostiju.
Ruke su mu bile nježne dok mi je raščešljavao mokru kosu i klizio mi
niz tijelo. Umirujuće. Ohrabrujuće.
Osjećala sam se ogoljeno, ranjivo. A kada sam osjetila kako me
okrznuo erekcijom, tijelom mi je prostrujila drukčija vrsta topline. Željela
sam posegnuti i dodirnuh ga, da se osjeća onoliko dobro koliko sam se ja
zbog njega osjećala. No razumjela sam da je morao pružah. Stoga sam se
predala njegovu dodiru.
Milovao me i ljubio uz tijelo pa niz tijelo. A kada me okrenuo prema
sebi, zatekla sam ga na koljenima pred sobom.
Te žuljevite ruke pritisnule su me uz pločice na zidu.
Gledao me ozbiljnim očima dok mi je jednom rukom klizio od gležnja
do bedra. Pogledi su nam bili prikovani jedan uz drugi na način toliko
intiman da sam drhtala. Uhvatio me iza koljena pa mi nogu prebacio preko
svojeg ramena, ogoljevši me pred sobom.
Glava mi je udarila o zid prekinuvši naš kontakt očima.
Oko nas se dizala para, no jedva sam je primijetila jer je Nash s dva
prsta rastvorio usne moje stidnice.
 »Tako ti je lijepa pičkica, Anđele«, rekao je; glas mu se jedva čuo
pored vode.
Jao. Tko bi rekao da zakonu predan muškarac s ulaštenom značkom
priča toliko prosto?
Bila je to posljednja suvisla misao koju sam imala prije nego što je
njegov jezik ocrtao sve ono što je netom otkrio prstima. Pri prvom potezu
jezika koljena su mi klecnula i gotovo popustila. Svaki mišić u tijelu kao da
mi se napeo u istom trenu kad mi se sva svijest slila u živce u sjecištu
bedara.
Lizao je gore-dolje, izluđivao me ustima, nježan i pun ljubavi, a ipak
odlučan da me pokori. Kada mi je noga na koju sam se oslanjala ponovno
zadrhtala, samo je rame uglavio iza mojeg koljena tako da sam sjedila na
njemu, leđima uza zid.
Dugačko sam, tiho zastenjala dok me proždirao.
Bedra su mi se tresla dok mu je jezik varirao između zarivanja u moj
otvor te obasipanja mojeg klitorisa vatrenim štovanjem. Bio je čaroban. Mi
smo bili čarobni. I znala sam, duboko u sebi, da nešto što je bilo ovoliko
dobar osjećaj ne može biti pogrešno.
»Nash«, slomljeno sam šapnula dok je u meni počelo popuštati.
Zastenjao je uz moje genitalije kao da mu je čuti svoje ime iz mojih
usta bilo previše. Sada bezumna, trzala sam se uz njega pa dahnula kada se
ponovno prstima probio u mene. Jezik mu se koncentrirao na očajničku
potrebu koja je rasla i rasla.
Svršila sam bez upozorenja. Unutarnje stijenke stisnule su mi se oko
njegovih prstiju dok je lizao i sisao moj nabrekli pupoljak tijekom mojeg
orgazma.
Besramno sam mu jahala lice, uživala u načinu na koji je jezikom
prisiljavao da mi užitak traje i traje. Još sam osjećala njegove odjeke kada
se odmaknuo od mene i okrenuo me prema zidu.
Ogradio me rukama; dlanovi su mu bili priljubljeni uz pločice.
Erekcija mu je uz moja leđa bila vruća i tvrda.
 Zbog Nashove potrebe osjećala sam se i nemoćno i moćno.
Pognuo je glavu i osjetila sam kako mi usnama prelazi preko tetovaže.
»Trebam te«, promrmljao je prije nego što mi je zubima prešao po
koži.
I ja sam ovo trebala. »Požuri se«, šapnula sam. »Molim te.«
Nije me tjerao da čekam. Te velike, žuljevite ruke kliznule su mi niz
bokove, nagnule ih taman pod dobrim kutem. Doveo je tupi vrh svojeg
penisa do rascjepa mojih guzova. Umirila sam se i napela dok mi je
glavićem prelazio preko anusa, podsjećajući me na to koliko je točno ova
poza bila intimna i ranjiva. Grleno je zastenjao, potom vrh gurnuo dolje,
između mojih raširenih bedara, kliznuvši kroz stidne usne.
Osjetila sam kako pulsira uz mene i preplavio me svjež val žudnje.
»Izgubim razum kad te imam ovakvu«, promrmljao je i jednom rukom
kliznuo mi uz trbuh kako bi obujmio dojku.
Oslonila sam glavu uz njegovo rame. Nije bio jedini koji je trenutno
gubio razum.
Bedra su mi se tresla. Dlanove sam raširila uz pločice. Bokovi su mi
imali vlastitu svijest, pritiskali se uz njega, preklinjali za još kao da nisam
svršila prije tek nekoliko sekundi.
Rukom mi je mijesio dojku, stiskao i pljeskao. »Ne mogu te pustiti,
Anđele.«
»Zašto bi me morao pustiti?« Koljena su mi sad klecala. Od
uzbuđenja. Od potrebe. Od težine njegova tijela, koje me pritiskalo,
pritiskalo.
»Samo ti kažem da to sad nije opcija. Morat ćeš se doseliti ovamo ili
ću ja kod tebe. Možda ćemo naći neko mjesto gdje ćemo početi iznova. Ali
ne mogu. Te. Pustiti.«
»Nash«, šapnula sam dok mi je niz nos klizila vruća suza.
»Ponovno si u mene udahnula život. Vratila si me na svjetlo. Daj mi da
te imam. Daj mi da te uzmem. Reci da si moja«, zahtijevao je.
 Nabio je erekciju kroz moje skliske nabore.
»D-da«, uspjela sam izgovoriti. O posljedicama ovoga što sam mu
obećala brinut ću se poslije. Trebalo mi je ovo, on, sada.
»Hvala Bogu«, rekao je i na rame mi otvorenih usta utisnuo poljubac.
Zbog pomicanja njegove težine bokove sam nakrivila tražeći još.
»Nash!« dahnula sam.
Pojačao je stisak na stražnjoj strani mojeg vrata dok je erekciju
povukao unatrag pa se ponovno sručio naprijed; glavićem mi je gurkao
klitoris.
Ovo mu je bilo potrebno. A meni je bilo potrebno da mu to pružim.
»Nikada ne mogu odlučiti kako da te uzmem«, promuklo je rekao
nastavljajući te kratke, odmjerene trzaje. »Jebeno obožavam gledati kako
svršavaš. Gledati kako ti sise poskakuju dok se krećem u tebi. Ali volim te i
ovakvu. Kad sve pustiš i samo se predaš.«
Volim te ovakvu.
Ne mogu te pustiti.
Njegove su mi riječi odjekivale u glavi poput mantre. Mantre koju
nisam imala pravo ponavljati. Nije to tako mislio, rekla sam si. A potom
sam si prestala išta govoriti jer je Nash poravnao glavić kurca s mojim
gorljivim otvorom i obrušio se u mene.
Povici su nam odjeknuli od pločica.
Puna. Toliko puna. Kliznuo je jednom rukom oko mojeg abdomena.
Drugu je ruku sklopio oko moje kose, držeći me uza se. A potom se počeo
nabijati.
Odozgo me šibala vruća voda. Ali Nashova je toplina bila ono što me
grijalo iznutra. Snažno je ulazio u mene, dizao me na nožne prste sa svakim
naletom svojih bokova, dok nismo oboje svršili, tresući se i dašćući dok
smo teturali sa svakim valom. Svaki me topli nalet njegove eksplozije
žigosao, umirivao me iznutra.
 Četrdeset pet

Savršeno dobar padobran

Nash

P robudio sam se uz toplo, žensko tijelo koje se pritiskalo uz mene.

»Diži se, Faco. Vrijeme je za malo zabave«, promrmljala mi je
Lina na uho.
Moj kurac i ja posvetili smo joj punu pozornost. Snažno me poljubila,
gricnuvši mi donju usnu. »Oprosti, macane. Danas ujutro nemamo vremena
za takvu vrstu zabave. Vrijeme je za dizanje.«
Povukao sam joj ruku pod deku, do svoje erekcije. »Digao sam se.«
Njezin promukli smijeh bio mi je topao uz vrat. »Kasnije«, obećala je.
»Hajde. Izvuci to slatko dupe iz kreveta.«
Skliznula je s mene prije nego što sam je uspio zadržati i uvjeriti je da
ostane. Erekcija mi je pod plahtom podizala hvalevrijedan šator.
»Nikakva vrsta zabave neće biti bolja od toga da ostaneš sa mnom u
krevetu«, upozorio sam trljanjem pokušavajući iz očiju istjerati san.
U lice me pogodio par sportskih teniska. »Vidjet ćemo«, samodopadno
je rekla. »Obuci se. Imamo dogovoreni sastanak.«

»Nema jebene šanse, Lina.«

 Nacerila mi se sjedeći za upravljačem, ali nije odgovorila dok je
Chargerom skretala na cestu iza znaka na kojem je pisalo »Samo skoči:
zrakoplovstvo i padobranstvo«.
Asfaltirana cesta pružala se paralelno uz malu pistu zataknutu između
jutara kukuruznih polja odmah južno od granice između Virginije i
Marylanda. Za razliku od jučerašnjeg jada, jutarnje je sunce žarko gorjelo
na nebu bez oblačka, iznad narančaste i zlatne boje jesenjeg lišća.
Lina je oštro okrenula auto na parkirno mjesto uz prostrani crveni
hangar na kojem je bio naslikan bijelo-plavi logotip.
Još se cereći, spustila je sunčane naočale da bi me pogledala. S tim
crvenim usnama izgledala je kao zavodnica, sirena koja me pokušavala
namamiti u smrt.
»Zrakoplovi su namijenjeni tome da slete«, inzistirao sam.
»Sletjet će. Mi samo nećemo biti u njemu kada to učini«, rekla je i
ugasila motor pa otkopčala sigurnosni pojas.
Odbio sam se pomaknuti. Ništa me neće izvući iz ovog auta i odvući
ikamo u blizinu prokletog padobrana. »Neodgovorno je skakati iz vozila
koje se kreće. Pogotovo nekog koje je nekoliko tisuća kilometara iznad
jebene zemlje.«
Lina si je posegnula između nogu i kliznula sjedalom natrag.
Prije nego što sam shvatio što kani učiniti, uspjela se popeti preko
središnje konzole, meni u krilo. »Neću te natjerati da radiš ništa što ne želiš,
Nash.«
»Sjajno. Onda idemo na doručak, a usput možemo stati kupiti masu za
fugiranje da popravimo labave pločice u tušu.«
Odmahnula je glavom, još se smiješeći onim sirenskim osmijehom.
»Ja idem gore. I voljela bih da ideš sa mnom.«
Jebemu.
»Nećeš se baciti iz prokletog zrakoplova.« Pod pazusima mi je
eruptirao hladan znoj.
 Odgurnula mi je sunčane naočale na tjeme i obujmila mi lice rukama.
»Nash, napravila sam ovo više od nekoliko puta. Ovo mi je nešto najdraže i
želim to podijeliti s tobom.«
Dvostruko jebemu.
Kako bih, dovraga, trebao to odbiti?
»Hajde, Faco. Zabavi se malo sa mnom«, mamila je.
Jučer sam joj priredio pakao, a ovo mi je bila kazna. Smrt
gravitacijom.
Manje od minutu kasnije slijedio sam je - nevoljko - prema ogromnim
otvorenim garažnim vratima na boku zgrade. Ruka joj je stiskala moju na
način koji je natuknuo da neće prihvatiti »ne« kao odgovor.
»Zar ovo ne zahtijeva licencu ili neku kompliciranu papirologiju za
čiju ovjeru trebaju tjedni?« očajnički sam pitao.
Nacereno me pogledala preko ramena. »Ne za tandemski skok.«
»Koji je vrag tandemski skok?« Leđa su mi se od znoja pretvarala u
akvagan.
»Novajlije skaču vezani za profiće«, rekla je Lina i pokazala na golemi
poster odmah pored otvorenih vrata hangara. Na fotografiji se tip, preglup
da bi bio prestrašen, cerio poput manijaka. Činilo se da je remenjem bio
vezan za muškarca na svojim leđima.
»Nema šanse da ću umrijeti privezan za nekog drugog muškarca.«
»Naravno da nećeš. Skačeš sa mnom.«
Stao sam kao ukopan, zbog čega je Linin zalet naglo zaustavljen.
Snažno mi se zabila u prsa.
»Imam certifikat«, rekla je.
Naravno da ima.
»Nash.« U tonu joj je bilo smijeha.
»Anđele.«
 »Reci mi kako se trenutno osjećaš«, inzistirala je.
Krajnje panično. Malo u deliriju.
»Samo pogledaj video obuke pa onda odluči. U redu?«
Video obuke. Ako bude dovoljno dugačak, mogu se moliti da se
dokotrlja oluja s grmljavinom. Ili oblak skakavaca. Ili da se neki mehanički
kvar otkrije dok smo još uvijek na sigurnom, na zemlji. O, dvije prazne
gume i rupa u propeleru? Baš šteta. Idemo na doručak.
»Molim te?«
Jebeš. Mi. Sve.
Imao sam dvije opcije. Mogao bili udariti šakom o stol i ustrtareno
odbiti; u tom bih slučaju morao sam sjediti na tlu i paničariti dok Lina lebdi
prema zemlji. Ei bih mogao potpisati nalog za vlastitu smrt, opirati se
gravitaciji u sićušnoj limenoj konzervi, a zatim se iz nje baciti s Linom. Za
nju.
Bilo mi je nekako muka i bio sam iznimno znojan. No te su mi smeđe
oči bile prikovane za lice. Hladne su joj ruke bile pritisnute o moja prsa.
Željela je ovo od mene. A ja sam imao moć to joj pružiti.
»Dobro. Ali ako se survamo prema zemlji i u polju kukuruza stvorimo
tandemski krater, nikada ti neću oprostiti.«
Zacičala je i bacila mi se u naručje. Možda me odgurnula za korak, ali
svejedno sam je uspio uhvatiti, držao je tako da su joj se stopala klatila nad
zemljom.
Okrenula je glavu i u obraz mi utisnula snažan poljubac.
»Nećeš požaliti. Obećavam.«

Kad je tip u radničkim kratkim hlačama ležerno podigao krhka vrata

na trupu zrakoplova, bio sam zauzet žaleći baš sve u vezi ovog dana,
počevši od odluke da ustanem iz kreveta.
 »Vrijeme je«, rekla mi je Lina na uho. Sjedili smo na klupi
pričvršćenoj za pod, opkoračivši je. Bio sam svezan za nju nizom
najlonskog remenja koje nije izgledalo kao da bi držalo Piper, a kamoli
odraslog muškarca.
Svaka stanica u tijelu vrištala je na mene da se čvrsto držim za klupu.
Umjesto toga sam se blesavo prisilio da poput raka odem prema zjapećoj
rupi u boku zrakoplova. Ovo je bila daleko najgluplja stvar koju sam ikad
napravio radi žene.
»Jesi li sigurna oko ovoga?« viknuo sam u buku vjetra.
»Uvjerena, Faco.« Čuo sam osmijeh u Lininu promuklom glasu.
Balansirali smo kod otvora, oboje stišćući ručku s unutarnje strane
vrata, a ja sam napravio pogrešku pogledavši van i prema dolje.
Članci su mi na ručki pobijeljeli.
»Možeš se pustiti. Vjeruj mi, Nash«, rekla je.
I jesam. Prst po prst. Nadao sam se da mi Knox neće napisati nešto
glupo na nadgrobni spomenik.
A zatim nas je Lina nagnula udesno i padali smo u ništavilo.
Čvrsto sam stisnuo oči i čekao paniku, no bilo je prekasno za žaljenje.
To su mi govorili zapuši vjetra na licu, želudac koji je propadao kao na
beskrajnoj silaznoj putanji na vlaku smrti.
»Otvori oči, Faco.«
Nisam znao kako je znala da su mi bile zatvorene. Samo još djelić
njezine magije.
»Ne želim gledati kako umirem«, viknuo sam.
Osjetio sam kako se smije uz mene, a zbog njezine zabavljenosti
malkice sam otvorio jedno oko, a zatim i drugo.
Srce mi se u prsima sporo zakotrljalo.
Lebdjeli smo nad zemljom. Jesen je prostrla tepih crvenih, narančastih
i zlatnih nijansi koje su se pod nama beskrajno protezale. Vrpce rijeka,
mreže cesta, glatko podizanje i spuštanje planina, sve je to tvorilo kolaž
prirode i civilizacije tisućama kilometara ispod nas.
Nisam imao osjećaj da se obrušavamo u smrt. Osjećao sam se kao da
smo zaustavljeni u vremenu. Kao bogovi koji nadgledaju svijet koji su
stvorili. Iznad njega. Izvan njega.
Ptičja perspektiva. Potpuna slika. Između mene i cijelog svijeta nije
bilo ničega, a od toga mi je jebeno zastajao dah.
Svijet nije bio mračan i užasavajući. Bio je ljepota koja se rascvjetava
svuda oko nas.
»Pa?« upitala je Lina uz moje uho, dlanovima mi stišćući ruke.
Dao sam joj jedini odgovor koji sam mogao.
»Tako mi svega.« Riku mojeg smijeha istog je trena progutao vjetar.
»Znala sam da će ti se svidjeti!«
Omotao sam ruke oko njezinih na remenju i stisnuo. »Ovo je jebeno
nevjerojatno. Ti si jebeno nevjerojatna!«
Lina je u vjetar ispustila trijumfalan poklič.
Slijedio sam njezin primjer, uživajući kad mi se zvuk oteo iz grla.
»Spreman za najbolji dio?« pitala je.
»Koji je najbolji dio?« viknuo sam.
Jedva da sam uspio izgovoriti te riječi kada se pad iznenada zaustavio i
povuklo nas je gore i unatrag. Jednog smo trenutka letjeli, trbuhom prema
dolje, a u sljedećem smo bili zaustavljeni u zraku poput marioneta, dok se
iznad nas nadimao jarkocrveni padobran.
Hučanje vjetra u ušima istog je trena prestalo i za sobom ostavilo
jedino nezemaljsku tišinu.
Bili smo toliko daleko od svega što se na zemlji činilo toliko važno.
Ovdje gore bili smo odijeljeni od detalja svakodnevnog života. Ovdje su
postojali samo tišina, mir i ljepota.
 Emocije za koje sam mislio da su odavno mrtve navrle su u meni,
začepile mi grlo; oči su me zbog njih zapekle iza naočala.
»Željela sam da ovo vidiš. Da ovo osjetiš«, rekla je Lina.
Mogao sam ovo propustiti. Mogao sam te noći umrijeti. Mogao sam
odlučiti da ću odustati od nje, od nas. Mogao sam na tlu odbiti. No umjesto
toga, sve me vodilo ovom trenutku. Lini Solaviti.
Bio sam pun strahopoštovanja.
»Ovo je... Ne mogu vjerovati da govorim ovo, ali drago mi je što se
nisi jutros seksala sa mnom.«
Njezin smijeh bio je glazba u tišini.
»Hoćeš čuti tajnu?« pitala je.
»Imaš ih još?« našalio sam se.
»Ne skačem zbog uzbuđenja. Skačem zbog ovoga. Ovdje gore sve ima
smisla. Sve je uvijek prekrasno i tiho. I sjećam se toga, čak i nakon što mi
stopala dotaknu tlo.«
Shvaćao sam. Stvarno shvaćao.
Volio sam je. Nisam je koristio kao neku štaku kako bih izbjegavao
svijet. Ponovno me upoznavala s njime, jednim po jednim iskustvom.
Srce mi je pripadalo ovoj ženi i ja ću joj otići kupiti najveći jebeni
prsten koji budem mogao pronaći.
 Četrdeset šest

Okrivite slatkiše u obliku penisa

Lina

N isi ga zbog toga udarila u jaja?« zahtijevala je Sloane.

Sjedila je na podu Naomine dnevne sobe prekriženih nogu i
vrećice sjemenja cvijeća naguravala u male jutene vreće.
U pokušaju da budem bolja, ranjivija prijateljica, svoju sam ljubavnu
dramu prepričavala Naomi, Sloane, Lizi J. i Amandi tijekom nečega što se
činilo kao najjadnija djevojačka zabava ikad.
Proba i večera koja je uslijedila bile su gotove. Za manje od dvadeset
četiri sata Naomi će biti gospođa Morgan, a Nash i ja ćemo se, nadam se,
tijekom prijama pripito seksati u ostavi.
No zasada smo dovršavale poklone za goste i gledale kako mlada
paničari zbog onih koji su u posljednji tren javili da dolaze. Piper i ostatak
pasa bili su vani i s Waylay se trčanjem rješavali večernje ludosti.
»Nisam mogla«, priznala sam. »Već ga je boljelo, pa je zbog toga i
mene boljelo. Bilo je praktički grozno. Nije mi jasno zašto su ljudi u
vezama. Bez uvrede«, rekla sam Naomi.
Nacerila se. »Sve je u redu. Takva sam ja bila s Knoxom. Znala sam da
ga muči nešto što nisam mogla popraviti. Čak ni udarcem u testise.«
»Što si učinila?« pitala sam i jednu jutenu vrećicu zavezala vrpcom
boje hrđe. Stigla sam u grad nakon njihova prekida, usred posljedica, i
nisam znala detalje.
»Tako je naglo prekinuo da mi se vrtjelo u glavi. Već sam znala da ga
volim, ali on je morao nešto sam riješiti. Nisam ga na to mogla prisiliti. A
isto tako nisam mogla čekati da dođe k pameti.« Bacila je pogled na svoj
zaručnički prsten i nježno se nasmiješila. »Srećom, opametio se prije nego
što je bilo prekasno.«
Sloane je otpuhnula i izdah joj je zamaglio naočale. »Mislim da
nemam taj gen u sebi.«
»Koji gen?« pitala sam.
Slegnula je ramenima. »Ne znam. Sposobnost da primiš udarac u
trbuh, a da ne zamahneš na tu osobu. Ne mogu samo oprostiti nekome zbog
traume koju nosi sa sobom. Pogotovo ne nakon što me njome odalami po
glavi.«
»Jednom, s pravom osobom, bit ćeš takva«, Amanda je uvjeravala
Sloane.
»Aha. Hvala, ne treba«, rekla je Sloane.
»Moji su dečki tvrdoglavi da tvrdoglaviji ne mogu biti«, rekla je Liza
J. »Knox se uvijek pokušavao udaljiti od svakog problema, dok je Nash
zalazio u to i pokušavao sve popraviti. Uvijek je želio ispraviti stvari, čak i
kada nije postojalo prokleto ništa što bi mogao učiniti u vezi s nečim.«
Pogledala je mene, a zatim Naomi.
»Vas ste dvije dobre prema mojim unucima. Možda i bolje nego što
zaslužuju. A govorim kao žena koja prokleto voli te dečke.«
»Razmišljam da dam otkaz«, izlanula sam.
Sve su se oči okrenule prema meni.
»Stvarno?« pitala je Naomi, puna nade.
Sloane se namrštila. »Zar nije da zarađuješ hrpu love?«
»Da. Zarađujem hrpu love. Ali...« Nisam dovršila rečenicu. Nash je
trenutak predorgazmičke slabosti iskoristio da me natjera da priznam kako
želim više s njim. No jesam li zbilja razmatrala to da odustanem od posla i
svojeg životnog stila koji krojim po svojoj volji kako bih se skrasila?
Pomislila sam na Nasha kako stoji na kiši i čvrsto me drži.
Na slobodni pad prije nego što se padobran otvorio.
Na tapkanje Piperinih noktića po podu dok paradira uokolo s nekom
novom igračkom.
Na najplavije oči.
Na najveće srce.
Otpuhnula sam. Aha. Stvarno sam to razmatrala.
»Bi li to značilo da bi se službeno doselila?« poticala je Naomi.
Od odgovora me spasila Waylay kad je dotutnjala u sobu obuvena u
vodonepropusne čizme. U naručju joj je drhtala Piper. »Psi su ušli u potok,
a Piper ih je pokušala slijediti«, objavila je. »Nije se činilo da joj previše
smeta dok je nije zahvatila struja.«
»Hrabra cura«, zapjevušila sam i uzela psa od nje. Unatoč mokrom
drhtanju, Piper je raspoloženo mahala repićem. »Hvala što si je izvukla.«
Waylay je slegnula ramenima. »Nema problema. Što to radite?«
»Finaliziramo raspored sjedenja, dovršavamo poklone i biramo između
ova tri stolna aranžmana koja je odobrio Knox«, rekla je Naomi i pokazala
na slike koje je zalijepila na zid pored svoje karte sa stolicama napravljene
od samoljepljivih papirića. »Što misliš o ovome s traperom i ivančicama?«
»Ovo su djevojačke zabave?« prezrivo je pitala Waylay. »Znala sam da
Jenny Cavalleri laže kad je rekla da su njezinu tetu uhitili u Nashvilleu
tijekom njezine djevojačke zabave!«
»Zapravo, to je istina«, rekla je Sloane. »Malo je previše popila, na
leđima mehaničkog bika digla majicu pred cijelim barom, a zatim su je
uhvatili kako piški u odvod.«
»Mislim da krivo radite to s djevojačkom«, primijetila je Waylay.
 »Ovo nije zapravo djevojačka zabava«, objasnila je Naomi. »Knox i ja
nismo željeli momačku i djevojačku zabavu.«
»Ali muški su izašli«, rekla je Waylay.
»Samo na nekoliko pića i košarica pržene hrane«, rekla sam joj.
»Mala je u pravu«, objavila je Liza J. i pljesnula rukom po bedru.
»Ovo je koma.«
Naomi je dražesno objesila usne. »Ali što je s rasporedom sjedenja?«
Amanda je sa stolića za kavu zgrabila ostatak samoljepljivih papirića i
pljesnula ih na zid, na prazna sjedala. »Voilà! Svi imaju sjedalo.«
Naomi si je grizla donju usnu. »Ali nisi čak ni pročitala imena. Što ako
netko treba sjediti bliže toaletu ili što ako se ne budu slagali s društvom za
stolom? Ne možemo ovakve velike odluke donositi iz hira.«
Posegnula sam i stisnula joj ruku. »Zapravo, možeš.«
»A što je s aranžmanom za stolove?« pitala je.
»Naomi, oduvijek se zna da će biti ivančice«, rekla sam joj.
Ugrizla se za usnu i zurila u fotografiju na dugačak trenutak, a zatim
su joj oči počele svjetlucati. »Bit će, zar ne?«
Kimnula sam. »Ponekad ne moraš odvagnuti svaki za i protiv. Ponekad
je odgovor onaj koji se jednostavno čini ispravan.«
Nisam bila sigurna jesam li to govorila njoj ili sebi.
Napućila je usne, a zatim se ozarila. »Idemo s ivančicama.«
Naomina je majka pljesnula rukama. »Dobro, ljudi. Trebamo vino,
grickalice, maske za lice te jednu do dvije romantične komedije.«
»Javljam se za nabavu grickalica i vina«, volontirala sam.
»Ako ideš po grickalice, idem s tobom«, inzistirala je Waylay.
»Ako ideš po vino, računaj i na mene«, objavila je Liza J.
»Ekipa za kupovinu javlja se na dužnost«, rekla sam.
 »Savršeno«, rekla je Naomina mama. »Sloane, ti mi možeš pomoći da
spavaću sobu pretvorim u centralu za spavanac. Trebaju nam svi jastuci i
deke koje ne pripadaju psima.«
»Što ja trebam raditi?« pitala je Naomi.
»Ti trebaš popiti veliku čašu vina i proći kroz popis stvari koje trebaš
spakirati za medeni mjesec.« U njezinu sam smjeru niz stolić za kavu
gurnula ružičastu bilježnicu naslovljenu Medeni mjesec.

***
»Mislim da kod Grovera ne prodaju slatkiše u obliku penisa, Liza J.«,
rekla sam zgrabivši kolica za kupovinu kad smo ušle u svježe oličenu
trgovinu. Bilo je kasno, nekoliko minuta do zatvaranja, i parkiralište je bilo
gotovo prazno.
»Fuj! Mislila sam da smo došle po grickalice«, požalila se Waylay.
»Gumeni penisi jesu grickalice«, rekla je Nashova baka.
»Hej, barem nisam rekla glavice brokule«, rekla sam djevojčici.
»Teta Naomi sinoć me natjerala da večeram ciklu«, rekla je Waylay i
stresla se. »Ciklu!«
»Pa, večeras neće biti nijedne cikle«, obećala sam i zaputila se u prolaz
sa slatkišima. »Navali.«
Waylayino se lice ozarilo i počela je u kolica ubacivati vreće slatkiša.
»Za baku ćemo uzeti minitortice, a Sloane voli Sour Patch Kids.«
»Idem pitati gdje drže penise«, rekla je Liza J. i odšetala se.
»Oooo! Ovi su dobri. Jesi ih kad probala?« Pružila mi je vrećicu
pojedinačno zamotanih diskova jarkih boja.
»Sunkist Fruit Gems«, pročitala sam naglas. Nisam ih probala, ali
izgledali su maglovito poznato.
 »Aha. Nije bilo skroz loše biti otet. Ovo su slatkiši kojima je taj Hugo
opsjednut. Sigurno je pojeo pola vreće prije nego što se mama vratila s
tetom Naomi. Posvuda je bilo omota. Dao mi je da pojedem par. Žuti su mi
najdraži.«
U sekundi mi se sve rasvijetlilo. Znala sam gdje sam već vidjela ove
slatkiše i znala sam tko ih je kupio.
Potapšala sam džep i iskopala mobitel.
»Što nije u redu? Izgledaš sva izvan sebe. Nećeš nazvati tetu Naomi i
pitati je koliko vreća smijemo kupiti, je l’ da?«
Odmahnula sam glavom i nazvala Nasha. »Ne. Zovem tvojeg strica da
mu kažem da si upravo identificirala našeg pomagača.«
»Jesam?«
Nashov je mobitel zvonio. »Hajde. Hajde. Sranje«, promrsila sam kad
se prebacio na glasovnu poštu. »Nash. Ja sam. Tip s Jednokratnim
Mobitelima je Tip iz Prolaza s Pahuljicama. Gospođa Tweedy bila je sa
mnom kad smo ga upoznale u trgovini. Kupovao je istu vrstu slatkiša za
koje je Waylay rekla da su najdraži Duncanu Hugu. Na fotografijama s
mjesta zločina po cijelom podu skladišta ima omota slatkiša. Opet sam ga
vidjela u Honky Tonku one večeri kad je Tate Dilton napravio scenu. Znam
da nije puno informacija, ali osjećam da je to to. Nazovi me!«
»Opa«, rekla je Waylay kad sam poklopila. »To je bilo baš puno riječi
jako brzo. Zvučiš kao moja prijateljica Chloe.«
Pljesnula sam joj ramena. »Mala, kupujem ti puna kolica slatkiša.«
»Kul. Tko je Tip iz Prolaza s Pahuljicama?«
»Nadam se da ne pričate o meni.« Zbog duboke tutnjave muškog glasa
iza mene želudac mi je potonuo od strepnje.
Stisnula sam djevojčičina ramena. »Waylay - idi naći Lizu J. i idite
van«, rekla sam što sam tiše mogla.
»Ali...«
 »Idi. Odmah«, rekla sam pa se okrenula i na lice nalijepila koketni
osmijeh.
Tip iz Prolaza s Pahuljicama bio je odjeven u trenirku i majicu dugih
rukava. Kolica su mu ponovno bila puna zdrave hrane i nemasnih proteina.
Nedostajali su jedino slatkiši.
»Pa, ponovno se susrećemo«, rekla sam koketno. »Taman sam svojoj
maloj prijateljici govorila kako sam u prolazu s pahuljicama upoznala
slatkog tipa.«
»Jesi? Jer meni je zvučalo kao da si prokužila nešto što nisi trebala.«
Pa, sranje. Znači, tako će biti? Dobro.
»Ne znam o čemu pričaš. No ispričaj me, moram otići razočarati
zubara dvanaestogodišnjakinje«, rekla sam.
Oko bicepsa mi se sklopila velika, mesnata ruka. »Zubar će morati
pričekati, Lina Solavita.«
Srce mi nije samo radilo zvijezde - pokušavalo mi se popeti uz grlo.
»Nisam obožavateljica dodira na koje nisam pristala«, upozorila sam.
»A moj prijatelj nije obožavatelj toga da slijediš njegove momke i da
je zbog tebe jedan od njih uhićen.«
»Hej, nisam ja ta koja je odlučila da je dobra ideja poševiti bratovu
ženu. Možda bi ovaj razgovor trebao voditi s njim.«
»Napravio bih to, ali u zatvoru je jer si mu ti pozvala murju.«
»U moju obranu, sve to s golotinjom izbacilo me iz ravnoteže.«
»Idemo«, zarežao je.
Njegov stisak prekidao mi je cirkulaciju.
»Dat ću ti jednu priliku da makneš svoje medvjeđe šape s mene i odeš.
Jednu priliku da dobiješ fore i otrčiš prije nego što te razbijem i prije nego
što se onda pojavi moj dečko, načelnik policije, i dovrši posao. Za sada
ništa nisi učinio. Recimo. Ako me odvučeš iz trgovine, ode ti taj život. Bit
ćeš kriminalac na puno radno vrijeme.«
 »Samo ako me uhvate. Uzrokovala si previše problema, a sad je
vrijeme da se suočiš s posljedicama. Ništa osobno. To je samo posao.«
»Ostavi je na miru, ti gigantski govnaru!« Waylay se pojavila na
početku prolaza i divljački na mojeg uzničara bacila konzervu graha.
Zahvatila ga je u čelo, uz ugodni potmuli udarac.
Poslužila sam se iznenadnom paljbom konzervirane mahunarke u
svoju korist i udarila ga koljenom u međunožje. Pustio mi je ruku kako bi se
uhvatio za jaja jednom rukom, a za čelo drugom.
»Jebemu!« zasoptao je.
»Bježi, Way!« Nisam gledala da se uvjerim kako me poslušala.
Umjesto toga, oštro sam udarila muškarčevu čeljust. Članci su mi zavrištali
u agoniji. »Dovraga! Je li ti lice od betona?«
»Platit ćeš za to, dušice.«
Još je bio izvan ravnoteže, pa sam mu položila obje ruke na prsa i
gurnula najjače što sam mogla. Zateturao je unatrag, u poprečnu policu na
kraju prolaza, na kojoj je bila izložena dijetalna Coca-Cola, te je posvuda
raspršio konzerve soka. Mušterija koja je u svakoj ruci držala po kutiju
pahuljica vrisnula je, obje kutije ubacila u kolica pa otrčala.
Liza J. niotkud se pojavila na jednom od onih skutera za kupovinu.
Punom se brzinom zabila u njega straga. Oborila ga je dovoljno blizu mene
da mogu izvesti svoj sljedeći potez. Naglim udarcem spustila sam mu petu
na bedro i pobrinula se da ga prvo dodirne stiletto-potpetica.
Zavijao je od boli.
»Eto ti na, ti kučkin sine!« zahukala je Liza J.
Pojavio se i sami menadžer trgovine, Veliki Nicky; držao je metlu kao
da je koplje za viteški turnir. »Pustite damu na miru, gospodine.«
»Jebeš mi sve«, promrsio je negativac. Posegnuo je za struk trenirke i
izvukao pištolj.
Podigla sam ruke. »Polako, veliki. Hajdemo razgovarati o ovome.«
Očito je on završio s pričom. Jer je naciljao u strop i dvaput otpucao.
 Na sekundu je u trgovini nastupila mrtva tišina, a zatim je počelo
vrištanje. Slijedio ga je zvuk stampeda stopala te neprestano pištanje
automatskih vrata.
»Idemo«, ledeno je rekao Tip iz Prolaza s Pahuljicama. Podigao je
vrećicu Fruit Gemsa i zgrabio me za ruku.
»Ovaj.« Menadžer je još stajao s isukanom metlom, iako je izgledao
znatno manje samouvjereno sad kad je bilo uključeno vatreno oružje.
»U redu je. Bit ću dobro. Idi provjeriti jesu li svi drugi izašli«, uvjerila
sam ga.
Tip iz Prolaza s Pahuljicama odvukao me prema glavnom izlazu; oboje
smo šepali, on zbog ozljede koju sam nanijela čizmom, a ja jer mi je
njegovo prokleto čvrsto bedro skroz odlomilo potpeticu.
Mentalno sam popisala stanje stvari. Biti odveden na drugu lokaciju
gotovo je uvijek bila silno loša stvar. No u ovom slučaju napokon ću vidjeti
sklonište Duncana Huga. U trapericama sam imala mobitel, a u džepu jakne
Lucianov suludi odašiljač u obliku kondoma. Nashu sam ostavila glasovnu
poruku, a tijekom probne večere propustila sam majčin poziv.
Pomoć će uskoro biti na putu.
Iskoračili smo na mračno parkiralište. Podigao mi je pištolj do vrata.
»To je baš malen pištolj«, primijetila sam.
»Preteško je nositi skriveno oružje. Veća cijev zabije mi se dopola
između guzova. Neudobno je.«
»Zlikovački problemi, je li tako?« našalila sam se.
 Četrdeset sedam

Bez hlača i s podignutim dupetom

Nash

Dragi Nash,
ovo je čudno. Što ti pišem pismo. Ali pretpostavljam da je većim
dijelom većina toga između nas bila čudna. Zašto bi sada prestalo biti?
Stanje je ovdje prilično dobro. Tri obroka na dan, što znači da
nabacujem kile. Prvi put u dva desetljeća imam vlastitu sobu.
Grupni terapeut izgleda kao da ima dvanaest godina, ali uvjerio nas je
da je završio medicinu.
Uglavnom, on je taj koji je predložio da pišemo pisma obitelji ili
ljudima koje smo najviše iznevjerili. Izgleda da ste tvoj brat i ti i jedno i
drugo. Sretnici. Ovo je vježba ispričavanja i preuzimanja odgovornosti.
Znaš, izbaciti riječi i staviti ih na papir. Ne moramo ih poslati. Vjerojatno
neću poslati.
A budući da ga neću poslati, mogu slobodno barem jednom biti jebeno
iskren.
Ne znam mogu li se riješiti ove navike ili ovisnosti ili bolesti. Ne znam
mogu li preživjeti u svijetu bez nečega što bi mi otupilo bol postojanja. Čak
i nakon svih ovih godina još uvijek ne znam kako »biti« u ovom svijetu bez
tvoje mame.
 Ali još sam tu. A i ti si. I mislim da nam obojici dugujem to da stvarno
pokušam. Možda s druge strane sve ove boli postoji nešto. Možda to mogu
pronaći. Bez obzira na to pronašao to ili ne, želim da znaš da moja
slomljenost nikada nije bila nešto što ti trebaš popraviti. Baš kao što nije
bio posao tvoje mame da me drži na okupu dok je još bila tu.
Svi smo odgovorni za vlastiti prokleti nered. I svi smo odgovorni za to
da učinimo što treba kako bismo bili bolji. Počinjem razumijevati da život
možda nije nešto što se treba pregrmjeti uz najmanju moguću količinu
nelagode. Možda je stvar u tome da se sve iskusi. Ono dobro, loše i sve
između.
Nadam se da si dobro. Nije da bi ti to trebalo išta značiti, nije da imam
pravo to reći. Prokleto sam ponosan na muškarca kakvim si postao. Tijekom
godina brinuo sam se da ćete brat i ti slijediti očajni primjer koji sam vam
dao.
Da ćete se skrivati od svjetla. Ali niste takvi. Svaki prokleti dan
zauzimate se za ono što je ispravno i ljudi vas zbog toga poštuju. Ja vas
zbog toga poštujem.
Nastavi biti hrabriji od mene.
Aha. Definitivno neću ovo poslati. Zvučim kao onaj tip, dr. Phil, kojeg
ti je mama voljela gledati.
Voli te
tata

»Ovo je koma«, objavio je Stef sa svoje barske stolice.

»Radije bih bio kod kuće s Ivančicom i Way«, zagunđao je moj brat.
»Nećeš se oženiti bez momačke zabave«, rekao je Lucian. »Čak i ako
mi nisi dopustio da unajmim ikakve striptizete ili plesačice.«
»Ili plesačice striptizete«, dodao je Nolan.
Bili smo naslonjeni na šank u Honky Tonku, pili pivo i viski na onome
što zbilja jest bila najjadnija momačka zabava u povijesti Knockemouta.
Jednom sam morao uhititi polovicu prezbiterijanske zajednice kada je
tučnjava na momačkoj zabavi Henxyja Veedlea postala previše divlja i
prelila se na ulicu.
Lou, uskoro Knoxov punac, otpuhnuo je. »U moje doba nisu nam
trebale momačke zabave, niti skulpture od leda, niti rani ručkovi za
proslavu zaruka. Ukazali smo se u crkvi u subotu, rekli: >Uzimam<, netko
nas je nahranio s nešto sendviča sa šunkom i salatom, a zatim smo prokleto
otišli kući. Što se, dovraga, tome dogodilo?«
»Žene«, suho je rekao Lucian.
Podigli smo čaše u nijemoj zdravici.
Dan mi je bio dugačak, a i prokleto otići kući kod Line zvučalo je
prokleto bolje od svega drugoga. Jutros sam službeno otpustio Diltona
nakon što sam se u tančine uvjerio da je sve po pravilima. Bilo je ružno, kao
što sam i predvidio, ali nije bilo vremena za proslavu jer je kamion na cesti
317 izgubio svoj tovar umaka alfredo.
Popodne sam proveo pomažući u čišćenju i imao sam taman dovoljno
vremena da u raspored uguram tuširanje prije nego što sam se na probnoj
večeri pojavio sa zakašnjenjem od samo nekoliko minuta. Jedva da je bilo
dovoljno vremena da odvučem Linu u bratovu blagovaonicu i izljubim je
prije nego što je došlo vrijeme da odemo na piće.
Želio sam vrijeme s njom. Želio sam normalu s njom. Želio sam se
iskupiti za onu jedva izbjegnutu katastrofu koju sam prouzročio. No
vjenčanje je bilo sutra. Još nisam znao tko je onaj kamen bacio kroz Linin
prozor. A sat je otkucavao - članak o »junaku iz gradića« bit će objavljen u
ponedjeljak.
»Poslije« je skoro stiglo. Jedino što je stajalo između nas i »poslije«
bio je Duncan jebeni Hugo. Privest ću ovo kraju. Bacit ću ga iza rešetaka. I
učinit ću što bude potrebno da uvjerim Linu kako zaslužujem mjesto u
njezinoj budućnosti.
Pomislio sam na očevo pismo koje sam pročitao nakon Diltonova
službenog otkaza.
»Je li ti tata poslao pismo?« pitao sam Knoxq.
 »Aha. Tebi?«
»Aha.«
»Ova otvorena obiteljska komunikacija tako je dirljiva«, našalio se
Stef dok se pretvarao da briše lažne suze.
»Možda dođe sutra«, rekao je Knox.
Trepnuo sam. »Stvarno?«
»Da.«
»I to ti je u redu?« Tijekom godina obojica smo imali vlastite verzije
napetog odnosa s ocem. Knox ga je svaki mjesec šišao i davao mu
gotovinu. Ja sam provjeravao kako je i opskrbljivao ga osnovnim
potrepštinama koje nije mogao trampiti za oksikodon.
Slegnuo je ramenima. »Nije da se ikada dosad pojavio na nečemu.«
Silver se pojavila s još jednom rundom pića. Namrštila se i nabrala
nos. »Miriše li još nekome na češnjak i sir?«
»To sam vjerojatno ja«, rekao sam.
Svi su se nagnuli bliže meni da me ponjuškaju.
»Odjednom imam čežnju za talijanskom hranom«, naglas je razmišljao
Lucian.
»To je umak alfredo. Pun kamion prevrnuo se na autocesti.«
»Oprostite što kasnim.« Do nas je došetao Jeremiah prolazeći rukom
kroz tamnu, kovrčavu kosu. »Zašto svi njuškamo Nasha?«
»Miriše na umak alfredo«, uveo ga je Stef.
Jeremiah je utisnuo poljubac na Stefov obraz i obojica su se
sramežljivo osmjehnula.
»Opa. Kad se to dogodilo?« zahtijevao je Knox pokazujući čas jednog
čas drugog.
»Zašto? Hoćeš i njima srati?« pitao sam brata.
Knox je slegnuo ramenima. »Možda.«
 »Zašto ne želiš da itko bude sretan?« zafrkavao je Stef.
»Boli me briga jeste li sretni. Samo se ne želim nositi s vama ako ste
jebeno jadni«, pojasnio je Knox. »Pogledajte ovog glupana. Gleda Linu s
vjenčanim prstenjem u očima, a ona će mu iščupati srce i slučajno ga pri
odlasku nagaziti onim stiletto-petama.«
»Možda odem s njom. Dokle god mi ne bude zamjerala moju glupost.«
Dok se sedam parova očiju spuštalo na mene, tišina je bila
zaglušujuća. »Molim?« pitao je Jeremiah prvi se oporavivši.
Podigao sam pivo. »Sjebao sam nakon usranog dana.«
»Kako si sjebao?« zahtijevao je Knox.
»Pokušao sam prekinuti«, priznao sam.
»Idiot si«, uslužno je rekao Nolan.
»Ne. Jebeni je idiot«, rekao je Knox.
Lucian je samo sklopio oči i odmahnuo glavom.
»To je zanimljiv pristup«, doprinio je Jeremiah.
»Mislila sam da je on glupan u obitelji«, rekla je Silver odlažući piće
pred Jeremiju i kimajući prema Knoxu.
»Moram li te podsjećati na to tko ti potpisuje plaću?«
»Očito glupan broj jedan od dva«, našalila se.
»Ali nakon probne večere jezik ti je bio u Lininu grlu«, istaknuo je
Stef.
»Nije dopustila da je odgurnem. Ostala je na mjestu. A zatim me
natjerala da skočim iz zrakoplova.«
»Isuse. Zašto bi, dovraga, iskočio iz savršeno dobrog zrakoplova?«
pitao je Knox; izgledao je preneraženo.
»Jer kad te žena koju ćeš oženiti zamoli da nešto napraviš, jebeno to
napraviš.«
Lucian si je sada masirao sljepoočnice. »Jedva je poznaješ.«
 »Ja je poznajem. Predobra je za tebe«, rekao, je Nolan.
»Slažem se s pornobrkovima«, rekao je moj brat.
»Lina je dobra kao kruh. Planiraš imati još usranih dana?« zahtijevao
je Lou.
»Ne, gospon«, uvjerio sam ga.
Kimnuo je. »Dobro. U moje doba usrani bi se dani dogodili, a mi
nismo svojim damama pokušali dati košaricu. Samo smo previše pili,
onesvijestili se na kauču dok smo gledali Jeopardy! i probudili se sljedeći
dan te pokušali da bude manje koma.«
»Blagoslovljena bila Amerika«, rekao je Stef u svoje piće.
»Ona je ona prava«, rekao sam nikome posebno.
»Nikako to ne možeš znati«, usprotivio se Lucian. »Priznajem,
pakiranje je lijepo. Ali i bolje muškarce od nas svaki dan prevesla lijepo
pakiranje.«
»Nemoj govoriti o mojoj curi ako nisi spreman suočiti se s
posljedicama; Rollinse«, upozorio sam. »Uostalom, Knox je taj koji se ženi.
Zašto njemu ne seremo?«
Brat mi se namrštio. »Čekajte malo. Zašto to ne radite?«
»Osim činjenice da je Naomi na svaki način savršena i da si najsretniji
muškarac na svijetu jer si je pronašao«, potaknuo je Stef.
»Čujmo i počujmo«, složio se Lou.
Lucian je preokrenuo očima. »Nije do Line. Do tebe je.«
»Koji kurac s njim ne valja?« zahtijevao je Knox, uz razdraženu vrstu
bratske odanosti.
»Nalazi se na mračnom mjestu. Kad je čovjek tako u mraku, ne može
si vjerovati, a kamoli nekome koga jedva poznaje. Dat ćeš povjerenje
nekome krivome, a od tih se izdaja gotovo nemoguće oporaviti.«
»Bez uvrede, Lucy, ali ovo zvuči kao da svoju usranu prošlost
preslikavaš na prijateljevu sretnu sadašnjost«, rekao je Jeremiah.
 »Poslušajte seksi frizera. Praktički je psiholog«, rekao je Stef.
»Ne znaš ništa o mojoj prošlosti«, mračno je rekao Lucian.
»Možda da promijenimo temu prije nego što se ovo pretvori u
momačku zabavu Henryja Veedlea«, predložio sam.
»Stvarno je ostala?« pitao me Knox.
Kimnuo sam. »Aha. I čim je zagrijem za ideju o zauvijek, trebat će mi
broj onog draguljara.«
»Kriste«, promrmljao si je Lucian u bradu i pokazao da želi još jedan
viski.
»Što je prepreka tome da bude zagrijana?« pitao je Jeremiah.
»Osim što se jedva poznaju i što progovara s pozicije nekoga tko je
emocionalno oštećen?« rekao je Lucian svojem novom viskiju.
»Sjebao sam prije manje od četrdeset osam sati. Moram smisliti neku
grandioznu gestu da je natjeram da vjeruje u mene. U nas.«
Tvoja je. Neka bude i službeno. U glavi su mi odjeknule Linine riječi.
»Jesi li dovoljno ozbiljan?« potaknuo me Stef.
»Dovoljno ozbiljan da natjeram Bannerjeecu da mi pokaže kako se
koristi Pinterest tako da mogu spremiti nekoliko desetaka dizajna prstenja.«
Lucian si je užasnuto prešao rukama po licu, ali nije ništa rekao.
»Meni zvuči ozbiljno«, odlučio je Lou.
»Pa, što se kvalificira kao grandiozna gesta?« pitao je Jeremiah.
»Cvijeće?« pogađao je Knox.
Stef je otfrknuo. »To je suprotno grandioznom. To je minijaturno. Ono
kad si banuo u skladište Duncana Huga da spasiš djeve u nevolji bila je
grandiozna gesta.«
Brat mi je samodopadno kimnuo. »To je bilo prilično veličanstveno.«
»Ono kad sam Mandy iznenadio trotjednim krstarenjem bila je
grandiozna gesta«, rekao je Lou.
 »Ta je dobra. Odvedi je na odmor«, predložio je Nolan. »Moja je žena
obožavala kad bismo sami nekamo otišli.«
»Nije li se tvoja žena rastala od tebe?« istaknuo je Lucian.
»Kao prvo, jebi se. Kao drugo, možda ne bi da sam je vodio na više
odmora umjesto što sam cijelo jebeno vrijeme radio.«
»To je dobro, ali treba mi nešto što mogu napraviti sada. Čak i prije
nego što sredimo ovo s Hugom.«
»Promijeni joj ulje u autu?« predložio je Jeremiah. »Premalo«, rekao
sam.
»Dovedi joj obitelj ovamo kao iznenađenje?«
»Prekoračivanje granice.«
»Kupi joj neku od onih torbica koje koštaju cijelo jebeno bogatstvo«,
predložio je Knox.
»Nemaju svi dobitak na lotu kojim se mogu razbacivati.«
»Imao bi da si zadržao ono što sam ti dao umjesto da si mi jebeno ime
stavio na prokletu policijsku postaju, glupane.«
»Primljeno na znanje.«
»Zašto si samo na dupe ne tetoviraš njezino ime?« suho je rekao
Lucian.
Knox i ja razmijenili smo pogled.
»Pa, to jest obiteljska tradicija«, naglas je razmišljao moj brat.

I tako sam završio bez hlača i s podignutim dupetom na stolici u Spark

Plug Tattoou. Knox je bio na stolici pored mene, bez majice, i preko srca si
tetovirao datum vjenčanja.
»Shvaćate da sam bio sarkastičan«, promrmljao je Lucian iz kuta, gdje
je vrebao kao bijesni vampir.
»Nije mi to promaklo. Ali je svejedno bila prokleto dobra ideja.«
 »Osjećat ćeš se kao budala kad te ostavi, pa na dupetu budeš imao
trajni podsjetnik.«
No čak ni Lucianov pesimizam nije mi mogao pokvariti raspoloženje.
Nolan je s Louom za pultom listao album s dizajnima, dok su Stef i
Jeremiah otvarali novu rundu piva za sve.
»Godinama čekam da se dokopam ovog dupeta«, radosno je rekla
tatoo-majstorica. Ime joj je bilo Sally. Bila je tetovirana od vrata do koljena
i u ranim dvadesetima bila je prvakinja među jahačicama s državne
ljestvice.
»O, dušo, ti i svaka druga žena u ovom gradu«, rekao je Stef.
»Budi nježna sa mnom. Prvi mi je put«, rekao sam.
Taman je počela kad sam čuo okidanje kamere, pa se okrenuo kako bih
bijesno pogledao Nolana. »Što je? Samo ovjekovječavam večer«, rekao je
braneći se.
»Možda bi brkove trebao zamijeniti tetovažom«, predložio je Knox.
»Misliš?« pitao je Nolan. Praktički sam ga čuo kako si gladi brkove
kao da mu je to kućni ljubimac.
»Mislim da bi ti stajalo nešto kul. Kao možda vuk. Ili što kažeš na
sjekiricu?« predložio je Lou.
»Dam vam grupni popust ako odlučite da želite tetovažu«, rekla je
Sally uz zujanje i ubadanje igle pištolja za tetoviranje.
Slušao sam zujanje pištolja u akciji kad je Stef zaječao.
»Sranje. O, sranje«, rekao je.
»Što?« zahtijevao sam.
»Prestani stiskati«, uputila me Sally.
Dao sam sve od sebe da opustim guzove.
»Znate onaj danak koji nije trebao izaći do ponedjeljka?« rekao je Stef;
još je škiljio prema mobitelu.
 »Koji članak?« uglas su pitali Jeremiah i Lou.
U želudac mi se prikrala strepnja. »Što s njim?«
Stef je okrenuo mobitel tako da vidim zaslon. Stajao sam tamo, pored
američke zastave u uredu i izgledao prokleto bijesno ispod naslova
Povratak junaka iz gradića.
»Prerano je objavljen«, rekao je. »Čini se da su izgubili vijest koja je
trebala izaći danas, pa su ovo objavili umjesto toga, prije dva sata.«
»Daj mi mobitel. Odmah«, obrecnuo sam se. »Sal, morat ćemo ovo
dovršiti kasnije.«
»Primljeno na znanje, načelniče. Neću se žaliti što ću ponovno vidjeti
ovo remek-djelo.«
Nestrpljivo sam čekao dok je preko započetog dijela stavljala gazu.
»Svega mi. Već ima pedeset tisuća lajkova«, komentirao je Stef.
Pogledao me. »Prokleti si miljenik Amerike.«
Do trenutka kad ga je Lucian iskopao iz džepa hlača, mobitel mi je već
zvonio.
Bila je to specijalna agentica Idler.
»Nisam na ovo mislila kad sam rekla da se pritajite«, obrecnula se kad
sam se javio.
»Ne znam o čemu pričate, specijalna agentice«, nevino sam rekao dok
sam se bacao sa stolice i grabio hlače.
Nolan si je prešao preko grla u univerzalnom znaku da »nije tu«.
»Policijski načelnik oporavio se od prostrijelnih rana i gubitka
pamćenja kako bi svoje postrojbe oslobodio prljavog policajca«, naglas je
pročitala. »Jasno se sjećam da sam vam rekla da želim znati kada vam se i
ako vrati pamćenje. I gdje vam je, dovraga, pratnja?«
Gurnuo sam nogu u traperice. »Znate čega se ne sjećam? Ne sjećam se
da ste mi rekli da ćete ući u ikakve pregovore s kriminalcem koji je mene,
moju nećakinju i moju šogoricu pokušao pokopati.«
 »Tko je rekao išta o dogovoru?« okolišala je.
»FBI ima više rupa iz kojih curi nego prokleti Titanic. Voljni ste
skrenuti pogled s pokušaja ubojstva te optužnice o otmici kako biste
uhvatili veću ribu. Pa, evo vam jedne novosti, specijalna agentice. Neću
svoju obitelj dovesti u opasnost jer vi ne možete podići optužnicu na
staromodni način.«
»Slušajte me sad, Morgane. Napravite bilo što što bi ugrozilo ovaj
slučaj i pobrinut ću se da završite iza rešetaka.«
Povukao sam zatvarač. »Sretno s tim. Trenutno sam prokleti miljenik
Amerike.« Prekinuo sam prije nego što je izustila još i jednu riječ pa nazvao
Linu. Otišlo je u govornu poštu.
Knox je bio na mobitelu, vjerojatno je zvao Naomi. »Ne javlja se«,
rekao je; glas mu je bio napet.
»Nazvat ću Mandy«, ponudio se Lou.
Lucian je gledao mobitel. »Po odašiljačima, Naomi je kod kuće.
Waylay i Lina su na parkiralištu trgovine.«
Imao sam propušten poziv od Line i novu govornu poštu.
Stisnuo sam gumb da pustim poruku te se zaputio prema vratima;
ostatak pratnje na vjenčanju slijedio me u stopu. Iz zvučnika je dopro Linin
glas. »Nash. Ja sam. Tip s Jednokratnim Mobitelima je Tip iz Prolaza s
Pahuljicama. Gospođa Tweedy bila je sa mnom kad smo ga upoznale u
trgovini. Kupovao je istu vrstu slatkiša za koje je Waylay rekla da su
najdraži Duncanu Hugu. Na fotografijama s mjesta zločina po cijelom podu
skladišta ima omota slatkiša. Opet sam ga vidjela u Honky Tonku one večeri
kad je Tate Dilton napravio scenu. Znam da nije puno informacija, ali
osjećam da je to to. Nazovi me!«
Omoti slatkiša.
I baš kao da je netko pucnuo prstima, transportiran sam natrag pored
ceste, u tu vruću kolovosku noć.
Bang.
Bang.
 Dva pucnja odjekivala su mi u ušima dok mi se u ramenu i torzu
javljao neobičan, bockavi osjećaj. Padao sam... ili je tlo jurilo prema gore.
Bio sam opružen na asfaltu kad su se otvorila vozačka vrata. Nešto
tanko i prozirno dolebdjelo je do tla, svjetlucajući na farovima mojeg
vozila. A potom ga nije bilo. Kad ga je crna čizma zgnječila, u glavi mi je
zazvonilo šuškanje plastičnog omota.
»Dugo čekam na ovo«, rekao je muškarac u majici s kapuljačom.
Podsmjehnuo se; brkovi su mu se trznuli.
Jebeni omot slatkiša. To je ono što me tjednima progoni u snovima. Ne
Duncan Hugo. Omot slatkiša i prst Tatea Diltona na okidaču.
»Jebeno je nazovi«, zarežao je Knox prenuvši me iz misli.
»Što, do vraga, misliš da radim?« ponovno sam birao njezin broj.
»Treba mi obavijest o statusu, odmah«, zarežao je Lucian u svoj
mobitel.
»Želi li mi netko reći što se, dovraga, događa?« rekao je Lou.
Linin je mobitel zvonio.
»Hajde. Javi se, Anđele«, mrmljao sam. Nešto je pošlo jako po krivu i
morao sam joj čuti glas.
Zvonjava je prestala, no umjesto da čujem glasovnu poruku, netko se
javio.
»Nash?«
Ali nije to bila Lina. Bila je Liza J.
»Uhvatio ju je, Nash. Odveo ju je.«
 Četrdeset osam

Oteli su pogrešnu curu

Lina

P osao me doveo u neke prilično zanimljive situacije, no ovo je bila prva

ovakva. Ne samo da mi je plastičnim vezicama svezao ruke iza leđa,
nego mi je Tip iz Prolaza s Pahuljicama također na parkiralište trgovine
bacio mobitel, sat i jaknu - s Lucianovim odašiljačem.
Potom me strpao u prtljažnik limuzine novog modela. Toliko o tome
da će mi Lucianov tim jezovitih tipova moći pratiti signal. Čvrsto sam
zatvorila oči i pomislila na Nasha. Pomaknuo bi planine da me pronađe.
Kao što bi i Knox i Nolan. Čak bi i Lucian pripomogao. A ako oni ne bi
uspjeli, majka bi me pronašla.
Samo sam morala zadržati hladnu glavu i pronaći način da pobjegnem.
Ovaj je šupak oteo pogrešnu ženu.
Kad sam završila s govorom ohrabrenja, prvih nekoliko minuta
zatočeništva u prtljažniku provela sam pokušavajući skužiti kako se otvara
u slučaju nužde, samo da bili otkrila kako je sustav onemogućen.
»Dovraga«, promrmljala sam. Auto je naglo skrenuo udesno. Udarila
sam glavom i nezgodno se otkotrljala na leđa lecnuvši se zbog vezica na
zapešćima. »Jao! Nauči voziti, kretenu!« Bezvoljno sam nogom udarila
poklopac prtljažnika.
Kroz buku ceste čula sam kako razgovara s nekim, ali nisam mogla
razaznati što govori.
 »Plan B«, odlučila sam.
Mogla bih izbiti stražnje svjetlo i drugim vozačima signalizirati da
šupak koji upravlja ovim vozilom u prtljažniku ima taoca. Cesta se
promijenila. Umjesto glatkog klizanja po asfaltu pod gumama sam čula
škripu šljunka dok smo poskakivali po njemu. Ovo nije bilo dobro. Ili je
Duncan Hugo bio bliže nego što smo mislili ili me Tip iz Prolaza s
Pahuljicama odvodio u šumu kako bi me proveo po unutrašnjosti svježe
iskopanog plitkog groba.
Pokušavala sam pronaći put do kraja tepiha, a da ne istegnem mišić u
vratu, a tada se auto naglo zaustavio.
Skljokala sam se natrag na trbuh. Ovo definitivno nije bilo dobro.
Otvorio se poklopac prtljažnika i, prije nego što sam se mogla
otkotrljati u pozu za napad, bez pompe me izvukao.
»Isuse. Gdje si naučio voziti? Na autićima za sudaranje?« požalila sam
se i pokušala ga odgurnuti od sebe.
»Prestani cviljeti i počni se kretati«, rekao je i pogurnuo me naprijed.
Bili smo na nečemu što je nekoć bio šljunčani prilaz, no sada ga je
preuzela priroda. Ispred nas nalazila se ogromna zgrada nalik na štagalj,
okružena visokim korovom. Iza nje mogla sam nazreti obris drvene ograde.
»Jesmo li još u Knockemoutu?« pitala sam susprežući drhtaj. Bez
kaputa i sa zdravom dozom straha noćni se zrak činio još hladnijim.
Pomagač se nije potrudio odgovoriti mi. Umjesto toga me ponovno
gurnuo naprijed.
»Ako me sad pustiš, vjerojatno nećeš morati ništa odslužiti u zatvoru«,
rekla sam dok sam šepala u sjeni štaglja.
»Sad sam predan ovome, dušice. Bilo je svjedoka. Za mene nema
natrag.«
U sjenovitoj noći moj otmičar više nije izgledao kao zgodni
računovođa koji ide u teretanu. Izgledao je kao muškarac koji uživa u
bebinu plaču.
 »Zvučiš kao da mene kriviš za ovo.«
Odmahnuo je glavom. »Upozorio sam te u baru. Rekao sam: >Nemoj
postati meta.<«
»Sjećam se nečeg takvog«, rekla sam dok je otključavao teška vanjska
vrata štaglja. Bila je to jedina prilika koju sam imala, pa sam je iskoristila.
Okrenula sam se i otrčala u mrak, no zbog slomljene potpetice i
neravnog šljunka trčanje je bilo nemoguće. Osjećala sam se kao da sam
usred jedne od onih noćnih mora kada pokušavaš pobjeći, ali si zaboravila
kako.
Velika, mesnata ruka sklopila mi se oko ramena i povukla me unatrag.
»Baš me gnjaviš, znaš?« rekao mi je dok me prebacivao preko ramena.
»To mi često kažu. Znači, radiš u prodaji nekretnina, zar ne?«
»Začepi.«
Odnio me natrag do vrata pa bacio na pod unutra.
Bilo je crno kao u rogu, pa sam se sledila pokušavajući se snaći.
»Znaš, ljudi zbog prodaje nekretnina ne završe često u zatvoru. Za razliku
od otimanja žena iz trgovina«, rekla sam dok sam se osovljivala na noge.
»Što je veći rizik, to je veća nagrada«, rekao je u mraku.
To je bio neslužbeni moto Osiguranja Pritzger.
Čula sam šištavi zvuk, a zatim je svjetlo na stropu obasjalo prostor. Za
jedan štagalj, to je bilo šminkersko predvorje. Pod je bio betonski, s
uzorkom, a zidovi s drvenim oplatama bili su ljepši nego u mojoj kući u
Atlanti. Struja. To je bilo dobro. Možda je značilo da će negdje unutra biti i
telefon.
Na zidu ravno nasuprot meni nalazio se veliki metalni znak na kojem
je pisalo Farma Red Dog.
Sinulo mi je. Ovo je bilo zaplijenjeno zemljište gdje je Nash pronašao
odbjeglog konja. Je li Hugo cijelo vrijeme bio ovoliko blizu?
 Nalazilo se samo nekoliko kilometara izvan grada. U normalnim
okolnostima mogla bih to lako pretrčati, ali trebala bi mi drukčija obuća i
morala bih se kloniti ceste.
Nije idealno, ali definitivno je mogućnost. Računala sam koje su mi
druge opcije.
Štagalj je imao troja vrata koja su vodila u različitim smjerovima te
metalno stubište koje je vodilo do nečega što je izgledalo kao mračno
potkrovlje. Definitivno nije izvediva opcija za bijeg, odlučila sam.
Pomagač mi je stisnuo rame i sa mnom odmarširao do jednih od teških
drvenih vrata. »Idemo«, rekao je i otvorio ih.
Iza njih nalazilo se drveno stubište koje se spuštalo za jednu etažu.
»Stvarno? Podrumski brlog? Kakav klišej.« Zapravo je bilo pomalo
genijalno. Pronašao je napušteno zemljište dovoljno izvan grada da nitko ne
primijeti nikakvu aktivnost? Možda moj otmičar ipak nije bio potpuni idiot.
»Pokret«, rekao mi je.
Uzela sam si vremena i othramala niz svih petnaest stuba.
Morala sam zadržati hladnu glavu. Morala sam odugovlačiti. što sam
im duže odvraćala pozornost, to će više vremena Nash imati da me pronađe.
Tip iz Prolaza s Pahuljicama u podnožju stubišta usmjerio me nalijevo,
kroz otvorena vrata.
Tamo, sjedeći s blatnjavim čizmama nemarno podignutim na prekrasni
stol od hrastovine, bio je Tate jebeni Dilton.
Sranje.
»Vidi, vidi. Gle, tko nam je to tu. Zar to nije ona nogata kučka iz
bara?«
Bila sam spremna suočiti se s juniorskim zločincem u organiziranom
kriminalu, ne s pokvarenim, osramoćenim murjakom.
Dilton je odbacio mobitel na stol samodopadno žvačući žvakaću
gumu.
 »Što nije u redu, dušice? Nisam onaj kojeg si očekivala?«
»Čekaj. Daj da ovo razjasnimo. Ti si ovdje mozak operacije?« rekla
sam Diltonu pitajući se koliko bi bilo teško odvojiti ga od mobitela.
»Prokleto točno.«
Moj otmičar iza mene je naglašeno pročistio grlo.
Diltonov se pogled prebacio na njega. »Imaš nešto za reći, Nikose?«
Nikos, otmičar iz trgovine.
»Gdje je on?« odgovorio je Nikos.
»To znaju oni koji moraju, a ti, sinko, ne moraš znati«, rekao je Dilton.
Dobro. Zlikovci su bili međusobno posvađani. To bi za mene moglo
biti stvarno dobro ili stvarno, stvarno loše. U svakom slučaju, trebao mi je
plan.
Na pultu iza stola nalazio se monitor prastara izgleda. Nažalost, nije
bilo mobitela, ni laptopa, niti prigodno ostavljenog pištolja s bakljom.
Na suprotnom zidu nalazio se ogroman televizor ravnog zaslona, a
ispred njega se nalazio kauč.
»Zar ne znate da se činite više zastrašujući kad se pretvarate da ste
toliko usklađeni da si možete čitati misli? Zar nikad niste pogledali neki
film o Jamesu Bondu?«
»Idi po njega«, rekao je Nikos ignorirajući me.
»Jebi se«, oštro je uzvratio Dilton. »Ja sam ovdje glavni. Ti idi po
njega.«
»Ne možete me ovdje zadržati«, rekla sam i ponovno privukla njihovu
pozornost na sebe.
Dilton je radosno žvakao žvakaću. »Izgleda kao da s tobom i tvojim
kučkastim ustima mogu raditi što god hoću.«
»Šarmantno. Zašto sam ovdje? Radiš li ovo svakoj ženi koja ti kaže da
odrasteš i budeš muškarac? Mislim, to bi objasnilo zašto ti treba ovako
veliko postrojenje.«
 »Ovdje si jer je gotovo s tim da pizdim zbog tebe i tvojih jebenih
prijatelja.«
Sudeći po Nikosovu preokretanju očima, to nije bilo baš točan razlog
zašto sam ovdje.
»Čekaj malo. Dao si da mene otmu jer si ti dobio otkaz jer si rasistički
ženomrzac? Jesi li ti jedna od onih vječnih žrtava koje krive svakoga jer su
ispale usrana ljudska bića?«
»Rekao sam ti da kamen kroz prozor neće biti dovoljan«, promrmljao
je Nikos.
»Jebeno si ovdje jer si na pogrešnom mjestu u pogrešno vrijeme
otvarala svoja kučkasta usta«, zarežao je Dilton. »Plan je bio da prvo
otmemo druge dvije kuje. Tininu malu i njezinu uštogljenu blizanku. Ali
baš si morala od sebe napraviti svjetlucaviju metu, sama kupovati i shvaćati
stvari.«
Bacila sam pogled na Nikosa. Vidio je Waylay sa mnom. Lagano nas
je mogao obje oteti. Pa, ne lagano. Još sam imala drugu stiletto-potpeticu, a
on je još imao drugu nogu. No odlučio je da neće oteti dijete. Možda nije
bio najgori zlikovac u prostoriji.
Nikos je izbjegavao moj pogled pa sam odlučila da je vjerojatno za nas
oboje najbolje da to ne spominjem.
»Počet ćemo s tobom, a onda se pobrinuti za druga tri problema«,
nastavio je Dilton. Uperio je prst prema meni kao da je to pištolj i
pantomimom pokazao povlačenje okidača.
»Ne moramo s njom raspravljati o planu.«
Dilton se narugao, »Zašto ne? Nije kao da će živa odavde otići.«
Pogledao me s bolesnim uzbuđenjem u očima.
»Hej, šupčino, kako ćeš je motivirati da namami svojeg murjačkog
dečka ovamo, s obzirom na to da si joj upravo rekao da ćemo je svakako
ubiti?« zahtijevao je Nikos. »Isuse, znaš li uopće kako motivacija
funkcionira?«
 »Stvarno radiš za njega?« pitala sam Nikosa i glavom pokazala prema
Diltonu. »Ja bih se držala prodaje nekretnina.«
»Ne radim za njega«, obrecnuo se Nikos.
Dilton se podsmjehnuo. »To ćemo još vidjeti.« Usmjerio je pozornost
na mene. »A što se tebe tiče, nisam tip s kojim se treba zafrktavati. Dečko ti
je to trebao znati.«
»Zafrkavati«, ispravio ga je Nikos. »Frktanje je prokleto glasanje
životinja, jebeni idiote.«
»Jebi se, šupčino.«
Dilton je maknuo čizme sa stola i pompozno obišao stol. Ležerno se
naslonio na njega, nogu ispruženih prema meni.
»Pa, što sada? Što ćete napraviti sa mnom?«
Prijeteći se nagnuo prema naprijed dok mu u dahu nisam osjetila
ustajalo pivo. Debeli prst zakačio mi se za izrez majice pa je povukao.
»Bilo što što jebeno hoću.«
Gnjev mi je zapalucao kralježnicom, zbog čega sam se zatresla.
Udarac glavom u njegovu, koljenom u jaja, pokidaj plastičnu vezicu,
trči.
»Vidi, vidi...«
Svi smo se okrenuli kada se svježe otuširani Duncan Hugo pojavio na
dovratku. Nosio je crnu majicu kratkih rukava i traperice; pištolj mu je bio
zataknut za struk. Kosa, prvotno vatrenocrvena, sada mu je bila prebojena u
tamnosmeđu. No pjegice, tetovaže, sve ostalo što sam pohranila u pamćenje
s fotografija, bilo je sasvim isto.
»Ovaj tvoj momak već je iskoristio tu zlikovačku rečenicu«,
obavijestila sam ga.
Nije mi promaknulo kako su se Hugove oči suzile pri pogledu na dupe
pokvarenog murjaka nasađeno na stol, na sasušeno blato prosuto po
površini. Ušetao se u prostoriju i uhvatio vrećicu slatkiša koju mu je
dobacio Nikos.
 »Miči dupe sa stola, Diltone.«
Dilton si je uzeo vremena prije nego što je poslušao.
»U zadnje si mi vrijeme zadala prilično glavobolja«, rekao mi je Hugo
dok je sjedao za stol.
»Ja?« nevino sam pitala. Zapešća su me već počinjala boljeti. Morala
sam se osloboditi, ali nije bilo šanse da ću stići do vrata sa svom trojicom u
prostoriji.
»Ne samo da si slijedila moje momke nego je jedan zbog tebe uhićen.
Trenutno nam ne treba takva pozornost. A ipak nisi uspjela poslušati
upozorenje.«
»Kao što sam rekla tvojem kompi u prolazu sa slatkišima, uhićenje
nije bilo moja krivica. Tvoj tip je onaj koji je u pola bijela dana pokušao
ubiti vlastitog brata. Gol.«
»Teško je pronaći dobru poslugu«, rekao je Hugo uz nemarno
slijeganje ramenima.
»Aha, nisam sigurna koliko plaćaš ovome ovdje, ali trebao bi
zahtijevati povrat novca«, rekla sam i kimnula u Diltonovu smjeru.
Vidjela sam da dolazi bekend i pripremila se. Diltonovi danci susreli
su se s mojom jagodicom pa mi se glava trznula unatrag. Lice kao da mi je
gorjelo, ali odbijala sam i pisnuti.
Umjesto toga usredotočila sam se na dodavanje korektora na mentalni
popis za kupovinu i na zamišljanje toga što će Nash uskoro učiniti s
Diltonovim licem.
»Vrijeme je da se naučiš bontonu«, zarežao mi je u lice; oči su mu bile
divlje, a usna izvijena ispod brkova. Nepredvidljivi luđak koji je želio nešto
dokazati uvijek je bio gori od zlikovca koji kalkulira.
»Osjećaš li se zbog ovoga kao veliki muškarac?« siknula sam kroz
stisnute zube.
»Dosta«, obrecnuo se Hugo. Odmotao je jedan slatkiš i ubacio ga u
usta. »Imamo posla. Nikose, pripremi sve za dolazak našeg prijatelja,
načelnika Morgana.«
 Zlokobno kimnuvši, Nikos je otišao iz prostorije.
Pali smo na dvojicu zlikovaca, no još uvijek mi se nisu sviđale šanse
koje sam imala.
»Ti si zadužen za čišćenje«, rekao je Hugo Diltonu.
»Jebeno znam.«
»Saberi se. Kad budeš na poziciji, nazovi me i onda čekaj moj signal.
Ovaj put ne smiješ sjebati.«
»Barem sam imao muda da povučem okidač«, pljunuo je Dilton.
»Sjebao si, to je ono što si napravio. Imaš sreće što dobivaš još jednu
šansu.«
»Možda ćeš jednog dana morati sam povući okidač«, upozorio ga je
Dilton.
»A kad budem, pobrinut ću se da dovršim jebeni posao«, zloslutno je
rekao Hugo.
Zurili su jedan u drugoga jedan dugačak trenutak prije nego što je
Dilton popustio. Zabljesnuo me još jednim razvratnim pogledom pa
istutnjao iz prostorije.
»Fruit Gem?« ponudio je Hugo i nagnuo otvorenu vrećicu u mojem
smjeru.
»Bio je to Dilton, zar ne?« tiho sam pitala.
»Što je bio?«
»Zadužio si Diltona da upuca Nasha.« Snimka iz vozila bila je zrnata,
a strijelac je nosio majicu s kapuljačom i rukavice. Ali Tate Dilton i Duncan
Hugo bili su slično građeni, bili su slične visine.
Hugo je slegnuo ramenima. »Vođe dodjeljuju posao. A to je ono što
planiram biti.«
»Teško je pronaći dobru poslugu«, rekla sam ponovivši njegove riječi.
»Ukrao sam auto, dao mu pištolj i rekao mu kada i gdje da to učini.
Trebao je tvojeg murjačkog dečka namamiti dalje izvan grada, da posao
obavi negdje u miru.«
»Umjesto toga ga je hladnokrvno upucao na autocesti«, dopunila sam.
»Tome sad nema pomoći. Ima jednu priliku za iskupljenje, a ako ovo
ne odradi dobro, s njim je gotovo«, rekao je Hugo i odmotao još jedan
slatkiš.
Jede kad je nervozan.
»Planiraš me iskoristiti da Nasha namamiš ovamo. I što onda?«
Pogledao me i ništa nije rekao. Nije morao.
Odmahnula sam glavom dok me preplavljivao plimni val mučnine.
»Naomi se sutra udaje, a Waylay je dijete. Ne moraš ovo raditi.«
Slegnuo je ramenima. »Gle, nije ništa osobno. Pa, to što se Diltonu
diže na tvojeg dečka jako je osobno. Očito mu se nije svidjela vrsta zakona i
reda tvojeg dečka. Mislim da bi ga upucao i besplatno. Ali sve drugo? To
nije osobno. Svi ste samo kolateralne žrtve.«
Naomi, Waylay, Liza Amanda... Čak i ako Hugo uspije Nasha
namamiti ovamo, svi će drugi biti u kući. Na vatrenoj liniji.
U grlu mi se dizala panika. »Sve ovo da bi mogao što? Gurnuti oca s
puta i preuzeti obiteljski posao? Zašto ne bi pokrenuo vlastiti? Nešto
samostalno izgradio?«
Udario je šakom po stolu. »Jer ću uzeti sve što mi otac duguje i gledati
ga kako trune iza rešetaka dok ja u svemu uživam. Želim da zna da je
>osjetljiva pičkica od sina<, >uzalud bačeni DNK<, bio taj koji je pokazao
da je muško i sve mu ukrao.«
Mozak mi se borio da iznađe izlaz iz ovoga. »Ne možeš vjerovati
Diltonu. Usijane je glave i misli da je taj koji bi trebao odlučivati. Pokušao
je napraviti scenu u baru punom žena i Nikos ga je morao zaustaviti. Moraš
ga opozvati.«
Hugo je ustao od stola. »Ono što se ovdje mom jest da ti sjedneš i
začepiš dok ne dođe vrijeme da budeš korisna.«
Pozlit će mi. A onda ću umrijeti.
 »Zašto Nash? Zašto je njegovo ime bilo na tom popisu? Nije imao
ništa s poslom tvojeg oca.«
Hugo je slegnuo ramenima. »Možda je raspizdio krivu osobu.«
»Misliš tvojeg oca ili osobu koja je napravila popis?«
»Pretpostavljam da nikada nećeš znati sa sigurnošću.« Prišao je
izlizanom kauču ispred televizora i oko vrata nataknuo komplet slušalica i
mikrofona za videoigre. »Slobodno se raskomoti.«
Televizijski zaslon okupao je prostoriju nuklearnozelenom bojom.
Naslonila sam se na stol; koljena su mi klecala, u želucu mi je bućkalo.
Moralo je to biti sada. Morala sam pronaći način da upozorim Nasha
prije nego što Dilton ode. Prije nego što dođe ikamo blizu Naomi i Waylay.
»Sretan jebeni petak. Idemo izrešetati neke kauboje«, rekao je Hugo.
Trepnula sam i oštro zurila u zaslon. Igrao je online... što je značilo da
je razgovarao s drugim igračima.
Srce mi je lupalo o stijenke prsa. Nosio je slušalice, ali svejedno sam
morala biti tiha. Imala sam jednu priliku da ovo izvedem sasvim dobro.
Sporo sam otpuhnula i gledala zaslon čekajući svoju prigodu.
»Nalijevo. Ne! Tvoje lijevo, kretenu. Nisi to naučio u vrtiću?« rekao je
Hugo, na jastuku izbjegavajući i zavijajući upravljačem.
Likovi na zaslonu borili su se protiv ogra koji je ispucavao šmrklje te
protiv zmaja koji je rigao vatru. Ovo je bila najbolja prilika koju ću dobiti.
Nisam je smjela zeznuti.
Podigla sam ruke s leđa najviše što sam mogla te se nagnula naprijed.
Adrenalin mi je porastao i spustila sam zapešća dolje najjače i najbrže
što sam mogla. Plastična vezica raspuknula se, oslobodivši mi ruke.
»Prestani se zajebavati, Brecklin, i ubodi ga u jebeno stopalo«, govorio
je Hugo dok sam straga jurila prema njemu.
 Četrdeset devet

Neriješeni računi

Nash

T rideset sedam minuta.

Toliko je prošlo otkako je neki muškarac ugurao Linu u prtljažnik
auta i odvezao se.
Grave je provjeravao parcijalnu registraciju koju je Waylay upamtila.
Knox je Waylay i Lizu J. vozio kući, k Naomi.
A ja sam letio niz ulicu Tatea Diltona dok je počinjala padati lagana,
magličasta kiša. Naglo sam okrenuo upravljač i uz škripu se zaustavio na
početku njegova betonskog prilaza. Pred garažom je bila parkirana posve
nova prikolica, a na njoj je bio uglancani crveni čamac za pecanje.
Nisam se potrudio zatvoriti vrata, samo sam domarširao do ulaznih
vrata bijele kućice okupane mojim plavim i crvenim svjetlima.
Vrata su se otvorila prije nego što sam prošao plastove sijena i
bundeve na prednjem trijemu. Iza mene su na ulici zaškripale gume dok se
još jedno vozilo naglo zaustavljalo.
Melissa Dilton, Tateova lijepa, plavokosa supruga, stajala je u
dovratku i jednom rukom stiskala ovratnik modrog kućnog ogrtača.
Obrazi su joj bili umrljani suzama i imala je nateklu usnicu.
Jebemu.
 »Gdje je on, Missy?«
Odmahnula je glavom; oči su joj se punile suzama. »Ne znam, ali
kunem se da bih ti rekla da znam.«
Želio sam se progurati unutra, pretražiti kuću od vrha do dna, ali znao
sam da ne laže.
Nolan i Lucian uspeli su se uza stube trijema izgledajući opasno.
»Koliko ga dugo nema?« pitao sam je ignorirajući ih.
»Par sati. Spakirao je torbu kao da ga možda duže neće biti. Ja...
Vidjela sam kako iz otvora u zidu u Sophijinoj sobi uzima hrpu gotovine.«
»Što to radiš, Morgane?« tiho je pitao Nolan.
»Gdje je bio u noći kad sam upucan?«
Melissa je teško progutala dok su joj niz obraze klizile dvije suze.
»Rekao... rekao je da je radio.«
»Nije. Taj je dan tražio bolovanje.« Provjerio sam na putu ovamo.
»Rekao je da je radio. Dokasno nije došao kući i... vidjela sam da je
pio. Pitala sam ga za tebe. Čula sam za pucnjavu od roditelja. Pitala sam ga
hoćeš li biti u redu, a on...« Posramljeno je spustila pogled na bosa stopala.
»Udario me«, šapnula je.
Čuo sam kako je iza mene Lucian opsovao.
»U redu je, Melissa. Nisi sad u nevolji. Ali moram pronaći Tatea.«
Pogledala me očiju punih suza. »Ne znam gdje je. Oprosti, Nash.«
»Nisi ti kriva«, rekao sam. »Ništa od ovoga nije tvoja krivica. Ali
moraš uzeti djecu i večeras ih odvesti svojim roditeljima. Moraš ostati tamo
dok ti ne kažem da je sigurno da se vratite kući. Razumiješ?«
Oklijevala je, zatim kimnula.
»Idi probudi djecu. Reci im da idete na spavanac baki i djedu. Lucian
će vas odvesti. Reći ću policajcima da paze na kuću tvojih roditelja.«
»Sve je gotovo, zar ne?« šapnula je.
 »Bit će večeras«, zakleo sam se.
Ispravila je ramena i kimnula. I prvi sam put u tim lijepim zelenim
očima vidio iskru odlučnosti. »Sretno, Nash.«
Okrenuo sam se i palcem pokazao preko ramena. Lucian je kimnuo i
slijedio Melissu unutra.
»Hoćeš mi reći koji se kurac događa?« zahtijevao je Nolan dok me
slijedio s trijema.
»Hugo nije povukao okidač. Dilton je«, rekao sam i skliznuo za
upravljač svojeg terenca. »Jao! Dovraga.« Dosad sam zaboravio na novo
umjetničko djelo na svojoj guzici.
Nolan je psujući optrčao haubu i ušao sa suvozačke strane. »Što to
znači?«
»Znači da je Dilton ovo ili napravio sam ili se spetljao s Hugom. U
svakom slučaju, s njim je gotovo.«
Ubacio sam vozilo u brzinu i polukružno se okrenuo; svjetla su rezala
tmurni sloj magle.
»Kamo sada?« pitao je Nolan.
»U postaju.«

»Koordiniramo s državnom policijom i postavljamo ekipe za

zaustavljanje u prometu ovdje, ovdje i ovdje«, rekla je policajka Bannerjee
pokazujući na kartu dok smo ulazili u postaju. Izgledalo je kao da je svaki
djelatnik hitnih službi u Knockemoutu već bio tu. »Svim ekipama rečeno je
da traže Linu Solavitu, nepoznatog počinitelja i bež Ford Fusion iz 2020.«
Lina je bila tamo negdje, u tami, na hladnom. A ja neću jebeno stati
dok je ne pronađem.
Otvorio sam fascikl na Graveovu stolu i zgrabio prvi komad papira iz
njega pa se zaputio do ploče. Tashi je zakoračila u stranu dok sam pored
Linine fotografije pričvršćivao onu Tatea Diltona.
Gomilom se zakotrljao val šaputanja.
 »Svi policajci tražit će Tatea Diltona, bivšeg policajca. Traži ga se
zbog pokušaja ubojstva predstavnika zakona, obiteljsko nasilje te napad.
Svi s informacijama o lokaciji Tatea Diltona moraju pričati sa mnom.«
Nisam čekao pitanja. Zaputio sam se ravno u spremište oružja. Nolan
mi je bio za petama.
»Koji je plan?« pitao me kad sam mu pružio pušku.
»Kucamo na vrata svakog Diltonova jebenog prijatelja dok ne
pronađemo nekoga tko zna gdje je, dovraga. Ako pronađemo njega, pronaći
ćemo Linu.«
»Što je s Hugom?«
Odmahnuo sam glavom i u platnenu naprtnjaču ubacio dva spremnika
streljiva i nekoliko kutija metaka. »Ne znam je li dio ovoga ili je otpočetka
sve bila Diltonova ideja. Ali instinkt mi govori da su zajedno u ovom
sranju.«
Nolan je smireno napunio pušku i u torbu ubacio još jednu kutiju
metaka. »Misliš da ih je već natjerala da požale?« pitao je.
Usne su mi se izvile prema gore dok sam ubacivao još dvije kutije
streljiva. »Garant, dovraga.«
»Nakon večeras dramatično će porasti broj operacija vraćanja jaja u
ovoj državi«, predvidio je.
Zakopčao sam torbu i pogledao ga. »Ne moraš ići«, rekao sam mu.
»Odjebi.«
»Ne radim ovo po pravilima. Neću slijediti jebeni protokol. Napravit
ću što god je potrebno da je vratim.«
»Onda vodi.«
Presjekli smo kroz zajednički ured i skoro stigli do vrata kad su se ona
otvorila. Ušao je Wylie Ogden, odjeven u jednu od starih policijskih
kabanica.
»Nash. Mislim, načelniče«, rekao je. Izgledao je starije nego što sam
ga ikada vidio. Lice mu je bilo usukano i blijedo. »Upravo sam razgovarao
s Melissom i rekla mi je što se događa.« Odmahnuo je glavom. »Nisam
znao. Nisam imao pojma. Bili smo prijatelji, ali... Valjda nikada nikoga
zapravo ne upoznaš. Nije to dobro. Što je napravio tebi, svojoj ženi.«
»Ne, nije«, rekao sam ledenim tonom.
»Ovdje sam da pomognem kako god mogu«, rekao je. »Da ispravim
stvari.«
»Idi do Bannerjeece po zadatak«, rekao sam pa ga obišao i krenuo
prema parkiralištu.
Otvorio sam prtljažnik terenca i dok je Nolan u njega ubacivao torbe,
napunio sam drugu pušku pa dva puna spremnika zakačio za remen.
Mobitel mi je zazvonio.
Lucian.
»Je li bilo problema pri vožnji Melisse i djece do roditelja?« pitao sam.
»Ne. Na sigurnom su, a na prilazu je već patrolno vozilo. Ali pomislio
sam da bi trebao znati da se KraljevskaKita85 upravo ulogirao na Dragon
Dungeon Quest«, rekao je Lucian. »Moja ekipa locira IP adresu. Suzili su je
na krug od osam kilometara odavde.«
Jebemu. Ako je Duncan Hugo blizu, to ne može biti slučajnost.
Glock sam napunio mecima pa ga utaknuo u futrolu. »Javi mi kad ga
pronađeš.«
»Ako ga ovako nađemo, to neće proći na sudu«, upozorio je Lucian.
»Briga me. Ne dižem optužnicu. Poravnavam račune. Nađi ga«,
naredio sam.
 Pedeset

Brecklin je najgora

Lina

M oj prvi pokušaj gušenja nekoga nije prošao dobro. No uspjela sam

ukrasti slušalice, nanijeti nešto štete dušniku i izaći iz prostorije prije
nego što je uspio u mene uperiti pištolj, pa nije bio totalni promašaj.
Čula sam kako viče kad sam stigla do stubišta za kat i nadala se da
zove Nikosa i Diltona. Ako njih trojica budu zauzeta traženjem mene, neće
moći otići redom ubijati ljude.
Banula sam u predvorje gdje smo Nikos i ja ušli te se ogledala. Mogla
sam probati otrčati van, no više od izlaza trebao mi je telefon ili neki način
da se javim Nashu. Otvorila sam vanjska vrata da pomisle kako sam
pobjegla, a zatim sam nasumično odabrala vrata. Vodila su u dugački,
mračni hodnik.
Rukama sam tražila put niz hodnik što sam brže mogla, a tada sam
čula nešto.
Udaljeni glas koji je dopirao... iz moje ruke.
Tako mi.
Svega.
Duncanove slušalice s mikrofonom za igranje još su bile spojene na
Wi-Fi signal.
 Navukla sam ih preko glave i povukla vrata najbliža uredu u podrumu.
Ako uspijem ostati skrivena i spojena na Wi-Fi, moći ću pozvati pomoć.
»Halo? Čujete li me?« šapnula sam u mikrofon.
»Čemu teško disanje? Je li netko u misiju pustio ljigavog
perverznjaka?« rekao mi je nepoznat, dječji glas u uho.
Čula sam kako su vrata kroz koja sam prošla glasno tresnula kad ih je
netko otvorio.
»Sranje«, promrmljala sam.
Ruke su mi pronašle još jedna drvena vrata taman kad su bljesnula
svjetla u hodniku.
Uhvatila sam pogled na bijesnog Huga kako trči prema meni, a tada si
probila put kroz vrata.
Vrata su - hvala, sretna zvijezdo - s unutarnje strane imala zasun. Neće
ga to dugo zadržati, ali barem će ga usporiti. Povukla sam ga taman kad se
kvaka zatresla.
»Što te duže budem morao loviti, to ću više Diltonu dopustiti da te
ozlijedi«, zarežao je s druge strane drva.
Požurila sam se od vrata držeći mikrofon blizu usta. »Halo? Je li netko
tamo?« rekla sam najglasnije što sam se usuđivala.
Pod je ovdje bio drukčiji. Činio se ciglen, a visoko na oba zida nalazili
su se prozori. Bio je to mračan, velik prostor sa, shvatila sam, tucet konjskih
boksova po sredini odijeljenih širokim ciglenim prolazom.
»Hoćeš se prestati zajebavati, KraljevskaKito, i pomoći nam da
ubijemo ove ogre ili ću opet na tebi morati iskoristiti svoju čaroliju za
omamljivanje?«
Bio je to glas djeteta. Po zvuku bi se reklo, iritantnog djeteta.
»Zovem se Lina Solavita i Tate Dilton i Duncan Hugo prijete mi
pištoljem na farmi Red Dog, u Knockemoutu, u Virginiji«, šapnula sam u
mikrofon dok sam se žurila niz prolaz između boksova.
Iza mene se zatresla kvaka, a zatim se čuo glasan udarac.
 Odsprintala sam na kraj mračne prostorije i zabila se u drveni zid koji
mi je dopirao do prsa, što mi je izbilo zrak iz pluća.
»Jao. Jebemu«, dahnula sam.
»Je li ovo stvarno?« zahtijevao je uobraženi predadolescentski glas.
»To se vjerojatno KraljevskaKita zeza s nama, Brecklin«, rekao je
drugi klinac.
»Slušaj, Brecklin, znaju li roditelji da igraš online videoigre s
kriminalcem?« siknula sam dok sam se osovljivala na noge.
S udaljenog kraja prostorije začuo se još jedan glasan udarac, koji je
slijedilo pucanje drva. Zvučalo je strašno nalik tijelu koje pokušava srušiti
vrata.
Dolazio je i nisam imala vremena pronaći izlaz. Jedina mi je opcija
bila da se skrivam koliko god mogu prije nego što se ovdje oduprem
napadu.
»Cinkarošica«, promrmljao mi je neki klinac u uho.
»Zaboga. Kunem ti se Justinom Bieberom ili Billie Eilish ili kime god
koga voliš, govorim istinu. Moraš nazvati policiju odmah.«
Začuo se još jedan udarac i popustilo je još drva.
Prenuo me glasan bing-bong iz slušalica.
»Isuse. Koji je to vrag bio?« šapnula sam.
»Ohladi, gospođo. WittyURužičastom upravo se pridružila našoj
misiji«, rekla je Brecklin.
»Ohladit ću nakon što nazoveš policiju!«
»Lina?«
Zbog poznatog glasa gotovo sam se rasplakala. »Waylay?«
»Gdje si?«
»Blizu. Jesi li na sigurnom? Je li Naomi na sigurnom? Koji vrag radiš
ovdje?«
 »Nakon što me stric Nash nazvao i pitao koje je korisničko ime
Duncana Huga, zaključila sam da bih ga možda mogla pomoći pronaći
preko igre.«
»Waylay, ti prekrasna mala genijalko! Silno sam, silno ponosna na tebe
i također si vjerojatno u golemoj količini nevolje.«
»Aha. Zaključila sam«, rekla je; zvučala je kao da joj je taj koncept
dosadan.
»Slušaj me, moraš nazvati strica Nasha i reći mu da Duncan Hugo
šalje Tatea Diltona do vaše kuće kako bi...«
Kako bih trebala dvanaestogodišnjakinji reći da je netko želi ubiti?
»Da ubije mene i tetu Naomi?« pretpostavila je.
»Opa«, dahnuo je netko od klinaca.
Ovaj put, kada je Hugo udario vrata, na pod su pali komadići drva.
»Sranje, da. Slušaj, pokušavam ih omesti, ali Nash ne može doći
ovamo jer pripremaju zamku za njega. Mora otići do vaše kuće i uvjeriti se
da ste na sigurnom.«
»Gdje si?« zahtijevala je Waylay.
»Nije važno. Samo mu reci da ga volim.«
»Na farmi Red Dog«, objavio je Brecklinin uobraženi glas.
»Začepi, Brecklin!« siknula sam.
Odjeknula su dva pucnja.
»Spremna ili ne, evo me«, zapjevao je Hugo dok su se vrata
razvaljivala.
Nasumično sam izabrala boks i za sobom najtiše što sam mogla
povukla donju polovicu vrata.
»Slušaj, moram ići. Dolazi Duncan. Tate Dilton je s njim«, šapnula
sam zalazeći dublje u boks kako bih se sagnula iza hrpe plastičnih korita.
»Reci Nashu da ga volim.«
 »Što...«
»Preki...«
Sranje. Wi-Fi signal je slabio. Na sve četiri sam otpuzala prema
vratima boksa.
»Trebaš reći AFK«, u uhu mi je zakrčao Brecklinin uobraženi glas.
»To znači da neko vrijeme nećeš biti na svom kompu.«
»Nemam prokleti komp, Brecklin!« siknula sam.
No u uhu mi je bila samo tišina jer se signal ponovno prekinuo.
Sjajno. Posljednje riječi utrošila sam na vikanje na dijete. A, dobro.
Zaslužila je to.
»Ne možeš se tu skrivati zauvijek.« Hugov glas jezovito je odjekivao
prostorom.
Prilijepila sam se uza zid i shvatila da je hladan i gladak. Kao da sam
oslonjena na pločice.
Isplivala su sjećanja na moje kratkotrajno iskustvo u ljetnom jahačkom
kampu. Bila sam u boksu za pranje, što je u suštini bio tuš za konje.
Dok su se Hugovi potplati vukli po ciglama, prsti su mi pronašli ono
što su tražili. Konje se kupalo crijevom i mlaznicom, ali neke su staje imale
raspršivače pod visokim tlakom koji su bili instalirani za čišćenje samih
boksova.
Glasan udarac nasmrt me prepao. Bio je to zvuk drva i metala koji
padaju na kamen. Prtljala sam po cijevi i udarila slavinu laktom. Bol mi se
proširila rukom.
Tamu je prerezao snop svjetlosti ručne svjetiljke. »Ne u ovome«,
pjevušio si je Hugo.
Još jedan tresak, ovaj nešto bliži.
Otvarat će vrata boksova jedna po jedna dok ne pronađe ono što traži.
Srce mi je davalo sve od sebe da eruptira iz prsa.
 Čučnula sam pokušavajući smiriti dah. Morala sam ostati živa, ostati
skrivena. Tim redoslijedom. Tiho sam s glave povukla slušalice i bacila ih
prema prednjem djelu boksa, u nadi da će se ponovno spojiti na Wi-Fi
signal. Stvarno nisam htjela istraumatizirati gomilu klinaca time što ih
tjeram da slušaju kako umirem. Osim Brecklin. Ona se činila užasna. No
nadala sam se da će netko od njih biti dovoljno pametan da snimi zvuk tako
da se Duncan ne izvuče iz ovoga.
Poklopila sam ručku slavine i zadržala dah. Vrata pored mene tresnula
su o vanjski zid, a ja sam tu buku iskoristila da prikrijem snažno zakretanje
ručke.
Molim te, neka bude vode. Molim te, neka bude vode.
Bio je dovoljno blizu da mu čujem teško disanje.
Sad ili nikad. Morala sam savršeno tempirati ili nikada neću imati
priliku reći Nashu u njegovo glupo lice da ga volim.
Vrata mojeg skrovišta naglo su se otvorila i razbila o vanjski zid.
Nisam oklijevala. Dok je preko mene prelazio snop svjetlosti, stisnula sam
raspršivač na crijevu i pritisnula gumb.
Odjeknuo je pucanj.
 Pedeset jedan

Kad si ga ubola vilama?

Nash

P oznati kamionet škripavo je stigao na parkiralište policijske postaje i

posvuda poprskao vodu dok su mu prednja svjetla oštro prešla preko
nas. Knox je izašao i zalupio vratima. Domarširao je do mene čvrsto
stisnutih čeljusti.
»Što radiš ovdje? Moraš ostati s Naomi i Way«, rekao sam.
Odmahnuo je glavom. »S tobom sam.«
»Cijenim to, ali moraš ih čuvati. Hugo bi mogao odlučiti da će večeras
pokušati do njih.«
Knox je prekrižio ruke. »Lou ima dvije puške. Liza J. obrisala je
prašinu s tatine sačmarice. Stef miješa pića i dijeli suzavce. Jeremiah i
Waylay marširaju uokolo s našim starim bejzbolskim palicama iz dječje
lige.«
»Sutra se ženiš.«
»Ne bez tebe i ne bez Line. Nazovi Naomi ako mi ne vjeruješ. Ovo će
se vjenčanje održati samo sa svima nama.«
»Načelniče?« Grave se pojavio na vratima. »Ford Fusion pripada
Marku Nikosu. Tip iznajmljuje komercijalna zemljišta odavde do D. C.-ja.
Adresa mu je lokalna. Tu živi od ovog ljeta. Poslao sam dva patrolna vozila
do njegove kuće.«
 Kimnuo sam. »Hvala, Grave.«
Neće biti tamo, a neće ni Lina, pa nisam trošio vrijeme na to da
provjerim te detalje.
Okrenuo sam se natrag bratu. »Ovo ti je prilika za nešto dobro. Nećeš
je sjebati da bi se igrao starijeg brata. Ne večeras.«
Stisnuo mi je zdravo rame. »Ti si meni zadnji put čuvao leđa. Ne ideš
tamo bez mene.«
»Izgleda da ćemo nas trojica zajedno u zatvor«, rekao je Nolan.
»O, jebemti«, promrmljao sam. Izvukao sam mobitel i nazvao.
»Što je?« zahtijevao je Lucian.
»Moraš otići do Knoxa i održati sve tamo na životu.«
»Poslao sam zaštitarsku ekipu, na putu je.«
»Sjajno. A sad moraš biti tamo jer moj idiotski brat stoji ovdje na
parkiralištu sa mnom.«
Lucian je šaroliko opsovao, nakon čega se čuo izdajnički klik njegova
upaljača. »Bit ću tamo za pet minuta.«
Čuo sam biip i pogledao zaslon. Naomi.
»Moram ići. Imam drugi poziv«, rekao sam Lucianu i prekinuo.
»Naomi, nemam nikakve novosti, ali radimo sve...«
»Striče Nash? Znam gdje je Lina.«

»Vidim neki seljoberski kamionet s dimnjacima i zlatni Ford Fusion,

parkirani su pored štaglja«, izvijestio nas je Nolan. Bio je na trbuhu, na
rubu šume, i virio kroz dalekozor.
Zahvaljujući Waylayinoj dojavi, pristupili smo posjedu kroz šumu te
tako kući i štaglju prišli sa stražnje strane. Kiša je sa sobom donijela gustu
maglu koja je ležala poput pokrivača, zbog čega je posjed izgledao poput
duha.
 »Dilton i auto koji je oteo Linu«, rekao sam pokušavajući suzbiti
emocije koje su ključale u meni.
Knox i ja razmijenili smo pogled. Kako bilo da bilo, muškarci koje
smo tražili bili su ovdje. I nijedan od njih neće dobiti još jednu priliku
povrijediti nekoga koga volimo.
»Vidim kretanje«, tiho je rekao Nolan.
Umirili smo se i virili kroz kišu i tminu.
»Veliki tip. Upravo je banuo kroz otvorena bočna vrata. Pištolj mu je
izvučen. Ogleda se.«
»Traži nas?« pitao je Knox.
Bili smo na sto osamdeset metara udaljenosti, no uši su mi svejedno
uhvatile slabi zvuk. Zvučalo je kao da netko viče. Gledali smo kako
muškarac trči natrag unutra.
»Lina«, rekao sam.
Nolan se nacerio. Čak su se i Knoxova usta uspjela izviti prema gore.
»Kladim se da im je pokazala«, predvidio je.
»Reci Lucianu da je Dilton još ovdje«, rekao sam bratu. »Pozvat ću
pojačanje.«
Taman sam nazivao Gravea kad su odjeknuli pucnjevi.
Srce mi je stalo. Mozak mi se ispraznio. Jedino što je preostalo bio je
instinkt. Bio sam u pokretu, jurio kroz korov koji mi je dopirao do struka.
Iza sebe sam čuo Knoxa i Nolana, ali nisam kanio čekati. Ne dok je
Lina unutra.
Brzo sam prešao udaljenost do štaglja, prebacio se preko ograde i
sjetio se u probijanje vrata krenuti zdravim ramenom.
Lako su se srušila i zastao sam na dovoljno dugo da provjerim je li u
predvorju sve čisto prije nego što sam nastavio. Dvoja su vrata bila širom
otvorena. Jedna su vodila dolje, a druga na dugačak hodnik.
 Lina si ne bi dopustila da je se zatoči u podrumu iz kojeg ne postoji lak
izlaz, pa sam u sprintu krenuo niz hodnik.
Nešto mi je poškakljalo instinkt. Sagnuo sam se taman kad su se vrata
meni zdesna otvorila i prema meni je zamahnula ogromna šaka.
Svojim ne toliko zdravim ramenom zabio sam se u Marka Nikosa,
muškarca koji je odvukao moju ženu iz trgovine i bacio je u prtljažnik,
zahvativši ga po rebrima tako da sam ga odbacio natrag u dovratak.
»Imam ga. Idi«, rekao mi je brat, iza mene. Nisam se ni potrudio
pogledati unatrag. Ako je Knox rekao da ga ima, ima ga.
Nastavio sam niz hodnik dok nisam stigao do otvorenog dovratka.
Sama vrata bila su razbijena i ulubljena, a mehanizam na podu beskoristan.
Pipao sam da pronađem prekidače za svjetlo i pronašao niz njih. Sve
sam ih uključio i pojurio u osvijetljenu staju. Vrata svakog boksa na lijevoj
strani bila su otvorena, visjela na šarkama.
Brzo sam pregledao svaki boks dok sam se žurio niz red. Bila je tu.
Bila je blizu. Morala je biti. Osjetio sam to.
»Što je to?« pitao je Nolan kad me sustigao. Obojica smo pogledali
tekućinu koja se skupljala na ciglama ispred pretposljednjeg boksa. Nasred
nje nalazila se jedna jedina čahura.
Na trenutak mi je srce stalo. Potom sam čuo tiho šištanje i primijetio
raspršivač i crijevo koje je još prskalo finu izmaglicu vode.
»Voda«, hrapavo sam rekao.
»Dva para otisaka«, primijetio je Nolan.
Slijedili smo ih do mjesta gdje su se naizgled izmiješala i stopila uz
kameni zid. Nasred mokrih otisaka bile su odbačene vile. Zupci su im bili
umrljani crvenom bojom. Pod je bio istočkan hrđavim, crvenim kapljicama.
»Kladim se u stotku da ga je Lina ubola vilama«, predvidio je Nolan.
»Ne pristajem na tu okladu.« Nešto nalik ponosu u prsima mi je
poguralo mjehur straha. Lina je mogla i uspjet će se sama nositi s
problemom dok je ne pronađem.
 Slijedili smo trag krvi i vode do kraja prostorije. Visoka drvena ograda
s vratima otvarala je put u još jedan zamračeni prostor.
Svjetlost iz staje prosipala se u prostor crn kao katran i vidio sam da je
pod prekriven debelim slojem piljevine.
»Mislim da je to ring za jahanje u zatvorenom«, rekao je Nolan. »Mora
negdje biti prekidač...«
U mraku se začuo zvuk. Nekakav grcavi uzvik, nakon kojeg su
uslijedili udarac i gunđanje. Nije me bilo briga što ne vidim. Znao sam da je
unutra i pronaći ću je.
»Jebeno si me ubola vilama!« zavijao je bestjelesni muški glas.
»Sam si to tražio, glupi jebeni kretenu«, jetko je uzvratila Lina.
Bila je dobro. Barem dovoljno dobro da mu sere.
»Angelina!« Glas mi je prerezao tamu poput strelice.
»Nash! Miči se odavde! Jao! Ti pasji skote...«
Približavao sam se. Znao sam to po tome što su zvukovi okršaja
postajali glasniji. Obišao sam veliki, sjenoviti predmet. Vozilo ili mašinerija
pod ceradom, shvatio sam. Još ih je bilo poredano između mene i nje,
tvoreći poligon.
Skoro sam stigao do njih. Osjetio sam je u svojoj blizini. A želudac mi
se preokrenuo na zvuk šake koja udara meso. No zavijanje koje je uslijedilo
nije bilo njezino.
Svjetla su se upalila i obasjala ring. Bio sam na manje od dva metra od
nje. Hugo je bio na koljenima ispred nje; iz noge mu je liptala krv, a tekla
mu je i iz nosa.
»Jebena kujo«, zakreštao je i podigao ruku kojom je držao pištolj.
Nisam razmišljao. Nisam planirao. Nisam kalkulirao. Djelovao sam.
»Nash!« Linin vrisak odjekivao mi je u glavi dok sam se bacao u zrak.
Hugova glava okrenula se prema meni kao na usporenoj snimci, a
slijedila ju je njegova ruka. No bilo je prekasno za njega. Udario sam u
njega snagom teretnog vlaka, a prva je išla puška koju sam nosio. Pištolj mu
je opalio i skotrljali smo se u piljevinu. Okrenuo sam ga, prikliještio ga,
udario ga šakom u lice. Jednom. Dvaput. Triput.
»Dobro, Faco.« Linin glas pored mene bio je nježan i smiren. »Mislim
da ga imaš.«
No to nije bilo dovoljno. Ništa manje od toga da ga dokrajčim neće
biti. Ponovno sam podigao ruku da pustim da mi šaka poleti, ali njezine su
ruke bile na meni.
»Morgane!« Zbog Nolanova uzvika upozorenja oboje smo podigli
pogled na vrijeme da vidimo kako s deset metara udaljenosti Tate Dilton
podiže pištolj prema nama.
Dilton se okrenuo prema Nolanu, koji je bio u trku, i obojica su
istovremeno opalila.
Bio sam svjestan kako Nolan pada na koljena, Linina užasnutog krika
dok sam je grabio pod ruke i odvlačio iza velikog plavog traktora.
Gurnuo sam je iza kotača i preko nje ispalio dva metka da privučem
Diltonovu pozornost. Lina me grebala i povlačila dolje. Njezin dodir vratio
me u moje tijelo.
Disao sam brutalnim dahtajima. Znoj mi je curio niz leđa. Šaka mi je
pulsirala. Srce mi je grmjelo u prsima.
»Nash«, rekla je pritišćući se uz mene. »Vidiš li Nolana?«
Pregledao sam područje i odmahnuo glavom. »Sigurno je pronašao
zaklon.« Bacio sam pogled dolje, pokušavajući provjeriti je li ozlijeđena.
»Krvariš, dušo.«
Podigla je lijevu ruku, gdje je nedostajao komad rukava. Materijal koji
je okruživao to mjesto bio je natopljen crvenilom. »Udarila sam Huga u lice
crijevom za vodu s pritiskom i izvela Nasha Morgana kad je opalio.«
Otrgnuo sam si rukav košulje i povezao joj biceps. »Što je to Nash
Morgan?«
Nacerila mi se i nikada nikoga nisam volio više nego nju u tom
trenutku. »Napravila sam baš ono što si ti napravio kad si se približio onom
autu. Vidjela pištolj i okrenula se u stranu. Metak me jedva okrznuo. Mislim
da se to ni ne kvalificira kao ozljeda, ali peče kao sam vrag.«
»Isuse, Anđele.«
»Ogrebotina je«, uvjerila me.
»Kad si ga ubola vilama?«
»Nakon što je pucao u mene.«
»Nije pucao u tebe. Upucao te.« Pred očima mi se počelo crvenjeti.
»Mislim da ga moram upucati«, odlučio sam.
»Ako upucaš Huga, ja smijem upucati Diltona. On je taj koji te
upucao«, rekla je.
»Znam.« Riskirao sam kratki pogled oko kotača traktora i vidio da
Dilton nestaje iza planine plastičnih sanduka. Nolana nije bilo nigdje na
vidiku.
»Znaš?« siknula je.
»Pamćenje mi se vratilo kad sam dobio tvoju glasovnu poruku.«
»Čekaj malo. Zašto si ovdje? Trebao bi štititi Naomi i Waylay.«
»Lucian i privatna zaštitarska ekipa stražare nad njima.«
»Hoćete vas dvoje cijeli dan pričati ili ćete izaći, pa da vas mogu
upucati u glavu?« viknuo je Dilton.
Od metalnog tijela traktora odbio se metak.
Gurnuo sam Linu niže i pokazao pored traktora, na vozilo prekriveno
ceradom. Bilo je kraće i niže. »Idi«, naredio sam.
Žestoko je zatresla glavom. »Ne.«
»Miči dupe odavde, Anđele.«
»Ne ostavljam te«, siknula je izbacivši me iz ravnoteže.
Lecnuo sam se kad mi je dupe pogodilo čvornata rebra gume.
»Što nije u redu?« siknula je. »Jesi li pogođen? Ako te taj tip upucao u
to savršeno dupe, ubit ću ga.«
 »Nisam pogođen. Kasnije ću objasniti.«
Preko glava nam je prozujao metak i podigao rubove cerade.
Dok sam naslijepo uzvraćao paljbu, uhvatio sam pogled na plavi sjaj.
»Ne ostavljam te«, ponovno je rekla.
»Anđele.«
»Molim?«
Stisnuo sam joj bradu i okrenuo joj glavu. »Našao sam tvoj Porsche.«
Usta su joj se razjapila i zaskvičala je visokim tonom.
»Izvezi auto odavde. Ja ću se pobrinuti za neriješeni posao.«
Pogledala je auto, a zatim mene. »Dovraga. Ne mogu. Ne ostavljam te
ovdje.«
»Voliš me.«
Lina je trepnula. »Kako, molim?«
»Jebeno me voliš«, rekao sam joj.
»O, da? A pretpostavljam da ti mene ne voliš?«
»Jebeno volim i ja tebe. Toliko da nećemo čekati do poslije.«
»Molim?«
»Vjenčat ćemo se.«
»Ljudi pucaju na nas, a ti me želiš zaprositi?«
Odjeknuo je još jedan pucanj. Nisko sam se zakotrljao i ispucao jedan
metak u Diltonovu smjeru.
»Imaš neki problem s tim?« pitao sam, izvukao novi spremnik i nabio
ga u pištolj.
»Ovo je tako tipično za tebe. Čekaš da budemo usred užarene situacije
da me prisiliš da napravim ono što ti želiš. Postoji otprilike tisuću odluka o
kojima moramo raspraviti. Gdje bismo živjeli? Čiji je posao važniji? Tko
iznosi smeće?«
 »A sve počinju prvom. Hoćeš li se udati za mene, Anđele?«
»Joj, dobro. Da. Ali kad prođe navala adrenalina i shvatiš da si zapeo
sa mnom odsad pa do kraja, za to ćeš sam biti kriv. Ne želim čuti nikakvo
cviljenje.«
Srce mi je poskočilo i ozareno sam pogledao svoju prekrasnu curu.
»Kasnije ću te stvarno snažno poljubiti.«
»Da, prokleto hoćeš«, rekla je.
Nešto je zazujalo i zaklopotalo. Gurnuo sam Linu da legne na pod dok
nam je Duncan Hugo pred nogama padao na piljevinu. Knox se pojavio
ispred traktora, s lopatom u ruci. Na čelu je imao porezotinu, a članci su mu
bili krvavi.
»Sad smo kvit«, rekao je.
»Dunc! Jesi tamo?« doviknuo je Dilton.
Knox je kleknuo pored Line. »Nolan puno krvari. Spremio sam ga pod
neku prikolicu za slamu, ali moramo ga brzo maknuti odavde.«
Pogledao sam brata pa curu. »Izvucite ga odavde. Ja ću se pobrinuti za
Diltona«, mračno sam rekao.
»Nash, ne.« Lina mi je stisnula ruku.
»Dušo, bit ću odmah iza vas«, obećao sam joj. »Imam puno razloga za
život.«
»I prsten koji trebaš kupiti«, istaknula je.
»Jesi li je ozbiljno zaprosio na jebeni dan mojeg vjenčanja?«
zahtijevao je Knox.
Lina je pljesnula Knoxa u prsa pa se lecnuo. »Jao!«
»Isuse, što je to s vama dvojicom?« zahtijevala je.
Brat mi se zlobno nacerio. »Nisi joj rekao?«
»Bio sam malo zauzet«, suho sam rekao. »Uzmi nju i Nolana i izvuci
ih odavde. Moram ovo završiti.«
 Knox je kimnuo i podigao pištolj onesviještenog Huga. »Vidimo se
vani.«
»Dovraga, Nash. Ne mogu te ostaviti ovdje«, rekla je Lina; glas joj se
slamao.
»Anđele, ovo je moja bitka. Ja sam taj koji je mora privesti kraju i
računam na to da ćeš mi brata i prijatelja izvesti odavde u komadu. Vjeruj
mi da ću obaviti svoj posao kao što ja vjerujem da ćeš ti obaviti svoj.«
Protrljala si je lice i tiho opsovala. »Dobro. Ali da se nisi usudio dati se
nastrijeliti«, naposljetku je rekla.
»Neću«, obećao sam.
Knox ju je uzeo za ruku i počeo je odvlačiti.
Smeđe su joj se oči prikovale za moje. »Volim te.«
»I ja tebe volim. Sad se prokleto miči odavde da mogu otići biti
junak.«
»Doseljavam se ovamo«, rekla je Lina Knoxu dok su se saginjali.
»Sjajno. Što ti se dogodilo s rukom?« pitao je Knox.
»Upucao me tip kojeg si udario u lice lopatom.«
»Jebeno me zezaš?« Čuo sam kako mi brat reži.
Pričekao sam da Lina otkrije Porsche te da Knox utovari blijedog
Nolana na suvozačko mjesto.
Brat mi je dobacio vojnički pozdrav pa se okrenuo i pognuto otrčao
prema vratima štaglja na kraju arene.
Nolan me zabljesnuo slabašnim srednjakom dok je Lina sjedala za
upravljač Porschea. Mračno sam mu uzvratio. »Vidimo se kasnije«,
bezglasno je rekla.
Poslao sam joj poljubac pa naciljao dok se Porscheov motor
gromoglasno vraćao u život.
Dilton je iskočio iz svojeg zaklona ciljajući u Lininu smjeru. Opalio
sam trenutak prije nego što je povukao okidač. Nestao je natrag iza sanduka
stišćući si ruku.
Bio je solidan strijelac. No ja sam bio bolji i znao sam mu slabost.
»Nikose? Gdje si, jebote?« zarikao je Dilton dok je Lina gazila po
gasu, pa je Porsche jurnuo naprijed. Trijumfalni »tooooo« moje cure pronio
se do mene na oblaku prašine koja je ostala za autom. Nacerio sam se i
iskoristio ga kao zaklon.
Ostao sam nisko i napustio sigurnost traktora te se zaputio prema
Diltonovoj lokaciji. Morao sam ga vidjeti.
Sagnuo sam se iza manjeg traktora s kopačem rupa za stupove te
virnuo ispod njega..
Dilton se znojio i žvakao žvakaću gumu kao da mu je čeljust pokretni
klip. Bio je na koljenima, nagnut preko hrpe niskih stogova sijena.
Ruke - jedna je krvarila - bile su mu ispružene preko sijena. U
dlanovima je stiskao svoj dragocjeni Smith &Wesson sa šest metaka.
Jebeno sam ga imao.
Naciljao sam i opalio podigavši u zrak oblak trulog sijena nekoliko
centimetara pored njega.
Otpucao je u odgovor, u smjeru traktora.
»Diltone.«
Koprcao se uokolo na koljenima u piljevini dok sam ustajao.
Zurio sam u oči muškarca koji mi je jednom pokušao oduzeti život te
sam, gledajući u njih, znao da neće dobiti drugu priliku.
»Znaš da te sad moram ubiti«, rekao je nervozno žvačući žvakaću.
»Znam da si jednom pokušao.«
»Čini se da ti se stvarno vratilo pamćenje, zar ne?« rekao je dok se
osovljivao na noge.
»Ono što ne razumijem jest zašto.«
 »Zašto?« podsmjehnuo se. »Ukrao si posao pravom muškarcu i cijelu
jebenu postaju pretvorio u pičkice. Ja sam trebao biti načelnik. Više sam
napravio za ovaj prokleti grad nego što si ti ikada učinio.«
»Zašto si onda čekao sve ove godine da pokušaš?« približio sam mu se
za još jedan korak.
Znojio se kao moja pratetka Marleen na roštiljadi za Dan nezavisnosti.
»Jebeno ne znam. Prokleto ostani gdje jesi«, rekao je, objema rukama
držeći pištolj. Dugačka, sjajna cijev lagano je podrhtavala.
»Možda nisi pomislio da išta učiniš prije nego što je naišao Duncan
Hugo i stavio ti bubu u uho.«
»Zašto misliš da nisam ja taj koji je njemu stavio bubu u uho?«
»Jer nikada u tom svom mozgu veličine graška nisi imao nijednu
originalnu misao. Znam da ništa od ovoga nije poteklo od tebe.«
Diltonova se usna izvila prema gore, podižući mu brkove. »Stvarno
nemaš jebenog pojma.«
»Zašto me ne prosvijetliš?«
Ciljao je nisko - težina njegova pištolja vukla mu je cijev nadolje.
»Sranje. Očekuješ da priznam sve taman prije nego što te stavim u grob.«
»Zašto ne? Reci mi koliko si pametan prije nego što ponovno povučeš
taj okidač.«
»Reći ću ti dok budeš krvario, s obzirom na to da ovaj put mogu
pričekati.«
Bio sam spreman. Pročitao sam trzaj i gledao kako mu prst povlači
okidač kao na usporenoj snimci. Čuo se klik i pojavio se glupi, zaprepašteni
izraz lica dok je Dilton shvaćao da je već ispucao posljednji metak.
Pasji skot nikada nije mogao pratiti koliko ima metaka.
Trenutak kasnije na Diltonovu su se torzu rascvjetale tri crvene mrlje.
Odjek tri brzinska pucnja zazvonio je u golemom prostoru i u mojoj glavi.
 Diltonovo se znojno lice opustilo dok je gledao prvo mene, a zatim
rupe u svojim prsima. Usne su mu se micale, ali nije izašao nikakav zvuk.
Crvenilo se još širilo kad je pao na koljena, a zatim na nos.
Iza njega stajao je Wylie Ogden, pepeljastog lica. Ruke su mu se tresle
dok je pištolj i dalje držao uperen u njega.
»U-ubio bi te«, rekao je Wylie jedva glasnije od šapta.
»Nije imao više metaka«, rekao sam. Nisam znao je li me čuo jer je
počinjao zuriti u Diltona kao da se boji da će muškarac ponovno ustati.
Sjetio sam se tada da Wylie, u svojoj karijeri dugoj dva desetljeća,
nikada nije morao na dužnosti pucati iz oružja.
»Spusti pištolj, Wylie. Svi smo ovdje prijatelji«, rekao sam polako mu
se primičući.
»Napravio bi to«, ponovno je rekao.
Tada sam začuo sirene, dugačak, hitni cvilež koji se sve više i više
približavao.
»Sad je gotovo«, rekao sam mu.
»Gotovo je«, šapnuo je. Dao mi je da mu uzmem pištolj iz ruku, a
zatim potonuo na koljena, u krvlju natopljenu piljevinu pored tijela Tatea
Diltona.

U trenutku kada sam iskoračio iz štaglja, zora je taman počinjala

rudjeti nad drvećem. Dugačka, mračna noć bila je gotova. Počeo je novi
dan.
Po cijelom su posjedu miljeli policajci, federalci i drugi djelatnici
hitnih službi.
Iznenadio sam se kad sam vidio kako mi se brat odgurnuo od zida
štaglja pa se zaputio prema meni. Preko porezotine na čelu imao je zavoj te
još nekoliko njih na člancima.
Stajali smo rame uz rame u otvorenim vratima, sve upijali.
 »Bio si dobar tamo unutra«, naposljetku je rekao.
»Molim?«
»Čuo si me. Čini se da si prilično okej u svom poslu. Kad nisi
uštogljen kao da si progutao pravilnik.«
Bio je to najljepši kompliment koji mi je brat uputio otkako je došao
na jesenju utakmicu američkog nogometa kad sam bio maturant i rekao mi
da nisam »bio previše koma« na terenu.
»Hvala«, rekao sam. »I hvala što si mi čuvao leđa.«
Zabljesnuo me cerekom Knoxa Morgana. »Kad će ti šupci shvatih da
se s braćom Morgan ne zeza?«
»Hej, sretan ti dan vjenčanja.«
»Bit će mi najbolji dan u životu.«
Kao naručen, pojavio se razlog toga.
»Knoxe!« Naomi i Waylay probile su se kroz prsten državne policije i
počele trčati.
»Nemoj jebeno kasniti«, rekao mi je Knox uz oproštajni pljesak po
leđima. A zatim je dugačkim korakom preko šljunka krenuo prema njima.
Gledao sam kako brat dvije najvažnije žene u svojem životu podiže u
naručje i vrti ih.
»Očito ne znate značenje izraza >pritajiti se<«, suho je rekla specijalna
agentica Idler dok se približavala. Dok je za sobom ostavljala Nolana, pod
stopalima joj je krčkalo lišće prekriveno mrazom.
Nolan je bio privezan za nosila, na prsima mu je bio prilijepljen zavoj
koji se cijeli natopio krvlju, a za uho mu je bio zalijepljen mobitel. Uhvatio
me kako zurim i pokazao na mobitel.
»Žena«, bezglasno je rekao izgledajući izvan sebe od sreće.
Usnice su mi se izvile i dobacio sam mu vojnički pozdrav. Nacerio se i
podigao prijateljski srednjak.
»Hoće biti dobro?« pitao sam.
 »Bit će u redu. Promašio je sve vitalne organe. Ali znate li što je taj
pasji skot upravo napravio? Dao je otkaz.«
»Ma dajte?«
»Ne znam zašto to meni govori, s obzirom na to da mu nisam šefica.
Ali čini se da ga je zdipio privatni sektor«, rekla je i značajan pogled
poslala prema Lucianu, koji je prekriženih ruku stajao s grupicom agenata.
»Ne činite se previše shrvani time što morate otpustiti mene i moje
dupe«, primijetio sam.
»Možda jer veće dobro ponekad dolazi s previsokom cijenom«, rekla
je gledajući kako mi brat ljubi svoju zaručnicu dok se ona privija uz njega.
»Naravno, možda i zato što je Duncan Hugo znao manje o operacijama
svojeg oca od nekog zaposlenika srednje razine«, nastavila je. »Hi možda
jer je vaš prijatelj Lucian pristao dati nam svoje bogate izvore na
raspolaganje kako bi nam pomogao da jednom zauvijek sredimo Anthonyja
Huga. Stoga ćete razumjeti kako sam možda malo prezauzeta da se brinem
o tome hoće li načelnik policije u nekom gradiću uspjeti zadržati svoj
posao.«
»Odbijte od mojeg načelnika, specijalna agentice«, rekla je
gradonačelnica Swanson. To bi bilo više prijeteće da nije nosila pidžamu s
uzorkom izrezbarenih bundeva te stiskala vruću kavu u šalici s likom
Snoopyja.
»Samo razgovaramo, gradonačelnice«, rekla je Idlerica.
»Da ste se pobrinuli da ostane prijateljski. Bilo bi mi grozno da one
sedamdeset dvije tisuće ljudi koji su lajkali danak o našem gradskom
junaku saznaju da ga je FBI ostavio na cjedilu.« Podigla je hrpu isprintanih
papira i zamahnula njima po zraku.
Zgrabio sam joj ih iz ruke, a zatim istog trena požalio kad sam vidio
prvih nekoliko komentara.
Može štititi i služiti moje dupe u bilo kojem trenutku.
Razmišljam o tome da počinim manji prekršaj u sjevernoj Virginiji.
Evo me odmah natrag.
 »Kriste«, promrmljao sam.
»Ako mislite da FBI ima vremena i novca da se nosi s medijskim
posljedicama, svakako, samo dajte. Ali osobna misija postat će mi da se
pojavim u svakoj jutarnjoj emisiji između D. C.-ja i New Yorka...«
»Gradonačelnice Swanson, posao načelnika Morgana nije ni u kakvoj
opasnosti. Barem ne s moje strane.«
Nolanova su se kola hitne pomoći od vezla oslobađajući mi pogled na
prizor koji muškarac ne bi skoro zaboravio.
Angelinu Solavitu.
Naslanjala se na bok onog prokletog mornarskoplavog Porschea; duge
noge ispružila je ispred sebe, a ruke je nagurala u džepove. Lice joj je bilo
puno mrlja, odjeća joj je bila blatnjava i stajala je tamo u posuđenim
vatrogasnim čizmama.
Izgledala je kao prekrasna, opaka cura. Moja. prekrasna, opaka cura.
Primijetila me i te su se pune usne znalački izvile.
Zakoračio sam između gradonačelnice Swanson i specijalne agentice
Idler, a da nisam ni bio svjestan njihova prisustva.
»Bilo je i vrijeme da se opameti«, čuo sam da je gradonačelnica rekla
dok sam se udaljavao od njih.
Lina se odgurnula od auta i bacila na mene.
Uhvatio sam je i podigao. Omotala mi je noge oko struka.
»Hej, Fa...«
Nisam joj dopustio da završi. Povukao sam joj usta do svojih i poljubio
je kao da je prvi put. Kao da je posljednji put. Kao da je jedini put.
Smekšala mi se u naručju, a ja sam se ukrutio. Njezin okus, dodir,
stvarnost nje bila je previše. Nikada se neću nauživati.
Odmaknuo sam se od poljupca. »Sad je ono poslije.«
»Aha, a ti mi još uvijek kupuješ prsten.«
 »Nisi se predomislila?«
»Rekla sam ti. Zapeo si sa mnom. Dok sam čekala da razbiješ Diltonu
dupe, na mobitelu sam skicirala ostavku.«
»Kako ti je ruka?« pitao sam je.
Preokrenula je očima. »Dobro je. Nije ništa, ali skoro sam trebala
šavove.«
»Rekao sam da bi ti dobro došao pokoji šav«, doviknuo je jedan od
bolničara kroz otvoreni prozor njihova vozila.
Lina je slegnula ramenima i nacerila mi se. »Eh. Sitne razlike.«
»Jebeno te volim, Anđele.«
Lice joj se smekšalo. »I ja tebe volim, Faco.«
»Hoćeš se udati za mene?«
U očima joj je bilo toliko ljubavi da sam se osjećao kao da gotovo ne
mogu disati. »Da«, šapnula je.
»Dobra cura.«
Povukao sam joj usta dolje za još jedan poljubac, a zatim se lecnuo
kada mi je petu zakopala u guz.
»Jesi li siguran da nisi upucan u to savršeno dupe?«
»Upucan? Ne.«
»Što se dogodilo?«
»Pokazat ću ti kasnije. Ali, kao prvo, zašto me ne bi odvezla kući?«
Malo je zacičala i odmotala noge s mojeg struka. »Mislila sam da
nikada nećeš pitati.«
Mobitel mi je zavibrirao u džepu, pa sam ga izvukao.
Nacerio sam se i okrenuo zaslon prema Lini.
»Zašto te zove moja mama?«
»Pretpostavljam da si propustila koji poziv.«
 »Zaključila sam da bismo im mogli zajedno ispričati o našoj noći«,
rekla je izgledajući skrušeno.
»Ti velika, prekrasna kukavice«, zadirkivao sam je.
Zgrabio sam joj ključeve iz ruke i dobacio joj svoj mobitel.
»Ja ću voziti. Ti pričaj.«
»Dobro, ali, kao moj zaručnik, nadam se da si mentalno spreman da se
roditelji koji nemaju osjećaj za osobne granice ili privatnost sruče u
Knockemout kako bi te upoznali.«
»Jedva čekam, Anđele.«
 Epilog

Nash

B ilo je prokleto čudo što smo svi još bili na nogama... a kamoli stajali
ovdje. Tate Dilton bio je mrtav. Duncan Hugo bio je priveden. Nisam
izgubio posao. A svi koje sam volio bili su na sigurnom. Neki od nas bili su
malo izubijani. Ali bili smo ovdje, a to je bilo ono što je važno.
Stražnje dvorište mojeg brata bilo je urešeno za svečanu prigodu uz
malu pomoć majke prirode. Sunce je sjalo. Nebo je bilo plavo. Jesenje lišće
zasipalo je goste razmetljivim bojama dok je potok klokotao preko kamenja
i zavijao dodajući živahnoj gitari poznati napjev.
Red rustičnih klupa punih uzbuđenih gostiju gledao je prema drvenom
luku koji su Knox i Lou zajedno izradili.
Brat je gledao niz prolaz obrubljen bundevama; izgledao je kao da će
se ispovraćati po odijelu i kravati. Na čelu je imao porezotinu, pod jednim
okom modricu, a nekoliko mu je članaka bilo povezano zavojem. Sam sam
nosio nekoliko svježih modrica i prokleto bolno rame.
Pod lukom, spreman da vodi obred, bio je Justice St. Joltn, koji se
lijepo uredio za prigodu i svoj uobičajeni kombinezon zamijenio
ugljenosivim odijelom.
Lucian, široko se cereći, i Jeremiah zauzeli su svoja mjesta pored
mene. Zajedno smo čuvali bratu leđa.
Naomina mama, lijepa u zlatnom, iz prvog me reda zabljesnula
entuzijastičnim palčevima gore. Preko puta nje Liza J. izvukla je pljosku iz
pletenog omotača boje govna i srknula. Bio sam iznenađen što sam pokraj
vidio našeg tatu. Izgledao je... dobro. Zdravo. Prisutno. Bio je uređen, u
odijelu i kravati, koju je nervozno prebirao prstima. Pored njega bio je
muškarac kojeg nisam prepoznao.
Nisam imao vremena izvući nikakve zaključke jer se glazba
promijenila i ona je bila tu.
Lina se pojavila na kraju prolaza, u grimizu koji je bio omotan preko
nje kao boja s kista nekog opčinjenog umjetnika. Imala je masnicu na oku
koju šminka nije sasvim pokrivala, rubinskocrvene usne, zavoj oko ruke te
aureolu cvijeća u kosi.
Nikada, u cijelom životu, nisam vidio ništa ljepše.
Grlo mi se stegnulo dok je šetala prema meni. I s potpunom sigurnošću
znao sam da jedva čekam da mi se približava niz drukčiji prilaz. Naš prilaz.
Želio sam otići do nje. Dodirnuti je. Odvući je pred Justicea i učiniti da
bude službeno. No za to će biti vremena. Poslije. Sad smo imali sve vrijeme
svijeta.
Oči su joj počivale na meni, a taj njezin prepredeni, znalački osmijeh
zagrijavao mi je svaki kutak duše.
Moja.
Otrgnula je pogled s mene i zaustavila se pred Knoxom. »Čestitam,
Knoxe«, šapnula je. Posegnuo je i privukao je u snažan zagrljaj; grlo mu se
silno trudilo da proguta.
Gomila je ispustila raznježeni zvuk dok je moj brat uspio prošaptati
slomljeno: »Hvala, Leens.«
Odmaknula se. »Obje su toliko lijepe«, dodala je. A zatim je stajala
ispred mene.
»Dobro izgledaš, Faco«, rekla je. U kosi je imala đurđice. Prvi put
nakon dugo vremena osjetio sam prisutnost oba svoja roditelja.
Prokleto sam šokirao i nju i sve druge kad sam je obavio rukom oko
vrata i privukao je za brzi, snažni poljubac. Gomila je zacvrkutala uzdasima
i smijehom.
»Također, Anđele«, rekao sam nakon što sam prekinuo poljubac.
 Pogledala me ozareno, s tisuću obećanja u očima, a zatim produžila da
da pet Lucianu i Jeremiji. Lucian joj je napravio mjesta između nas dvojice
i osjetio sam kako mi njezina ruka gladi leđa.
Fi se sljedeća došepurila niz prolaz, u pripijenoj zlatnoj haljini, kao da
je na modnoj pisti. Gusta, tamna kosa bila joj je raspuštena, a divlje kovrče
obuzdavao je vijenac cvijeća. Poslala je Knoxu poljubac prije nego što se
odlijepila prema suprotnoj strani luka. Stef i Sloane bili su sljedeći u
procesiji. Stef, u odijelu, koketno je namignuo Jeremiji prije nego što je u
vlastite oči uperio dva prsta, a zatim ih okrenuo prema Knoxu.
Sloane, u dugačkoj haljini boje hrđe s podstavljenom suknjom,
doplutala je prema nama izgledajući kao šumska vila. Plava joj je kosa bila
začešljana gore i unatrag. Na glavi joj je bio postavljen vijenac bijelog
cvijeća. Oči je držala uperene ravno naprijed dok nije došla do nas.
Zatim je Knoxu uputila jedva primjetan osmijeh pun tolike ljubavi i
nade. Iza sebe sam čuo Lucianov oštar udah i pitao se je li mu to što je vidio
taj osmijeh nekako probilo oklop.
A zatim je tu bila Waylay. Ta je hrabra, prekrasna djevojčica bila
sretnija nego što sam je ikada vidio dok je skoro pa doskakutala niz prilaz u
žutom tilu. Kosa joj je bila nakovrčana kao u princeze, a u nju su bile
upletene ivančice.
Ispred mene Knoxova su se ramena zatresla dok se borio protiv vala
emocija. Izdržao je najduže što je mogao, a zatim izašao iz vrste kad mu je
kći stigla do prvog reda. Knox ju je podigao i zgnječio medvjeđim
zagrljajem. Waylayine su se ruke podigle do njegova vrata i čvrsto ga
držale. Niz obraze su joj kliznule dvije suze prije nego što je lice zakopala u
Knoxovo rame.
Nakon svega što je ta mala prošla, ovo je bio prvi put da je vidim da
plače.
Amanda je ispustila štucavi jecaj i počela dijeliti maramice kao da su
slatkiši.
»Volim te, mala«, promrmljao je Knox glasom koji se slamao.
 Spustio ju je na noge pa je obrisala suze. »Aha. Pretpostavljam da i ja
tebe nekako volim i sve to.«
Fi je glasno ispuhala nos dok je Sloane zurila gore u drveće i pokušala
ne treptati.
»Ti i tvoja teta dvije ste najbolje stvari koje su mi se ikad dogodile«,
rekao je Knox podigavši joj bradu prema gore da ga pogleda.
Na trenutak sam pomislio da će briznuti u plač, ali Waylay je prikupila
dovoljno unutarnje tvrdoglave snage i zagladila emocije. Bit će dobra
Morganica. »Nemoj se raspekmeziti. Ako se raspekmeziš, ovo će trajati
zauvijek, a želim tortu«, naložila mu je.
»Shvaćam«, graknuo je Knox.
Počela se odmicati od njega, a zatim popustila pred nekim impulsom i
omotala mu ruke oko struka.
Nisam bio siguran jesam li je dobro čuo, ali zvučalo je kao da je rekla:
»Hvala ti što me voliš.«
Lucian, Jeremiah i ja naizmjence smo pročišćavali grla u muškom
pokušaju da prigušimo ikakve osjećaje.
»Sranje.« Lina je šmrcnula iza mene. Izvukao sam hrpu maramica iz
džepa sakoa i pružio joj ih. Oči su joj bile staklaste od neprolivenih suza.
»Hvala«, bezglasno je rekla.
Moja cura plakala je na vjenčanjima.
Lina Solavita bila je puna iznenađenja.
Kad je Waylay napokon pustila Knoxa i zauzela svoje mjesto, brat je
pogledao prema nebu pokušavajući povratiti kontrolu nad sobom. Tata je
oprezno ustao sa svojeg sjedala. Oklijevao je - dvaput - a zatim prešao
kratak put do luka i utisnuo nešto u Knoxovu ruku prije nego što se vratio
na sjedalo.
Bio je to rupčić. Jednom u životu Duke Morgan bio je tu kad je bio
potreban.
Knox je pogledao prema dolje, u rupčić, pa kimnuo u znak zahvale.
 Na šalu je zatim okrenuo Waylon, koji je niz prolaz, kao službeni
nositelj prstenja, dogalopirao odjeven u pseći sako.
Kad je pas spustio dupe uz moja stopala, zahvaljujući šminkerskom
psećem keksu kojim sam ga potkupio, glazba se ponovno promijenila. Kad
je gitarist zasvirao prve akorde pjesme Free Failin Toma Pettyja, gomila se
podigla na noge.
Čuo sam kako među uzvanicima struji uzdah kad se Naomi, prizor u
bijeloj čipki, pojavila ruku pod ruku s Louom.
Knox ju je jednom pogledao i spustio se u čučanj; ruke su mu drhtale
dok si je na lice pritiskao rupčić.
Otada pa nadalje u dvorištu nije bilo nijednog jebenog suhog oka.
Čak je i Liza J. morala obrisati nos u rukav između poteza iz pljoske.
Kad je Knox zamalo istrgnuo Naomi iz stiska njezina oca, kada ju je privio
uza se kao da je najdragocjenija stvar na svijetu, morao sam se okrenuti da
obrišem odlutalu suzu.
Lina je mahala rukama ispred očiju kao da će povjetarac pomoći da joj
se oči osuše.
Lucian je stajao očiju obrubljenih crvenilom i izgledao kao da mu je
srce slomljeno na komadiće. No nije gledao mladenku i mladoženju.
Gledao je pored njih, u Sloane, koja je otvoreno plakala.
»Da se nisi usudila jebeno plakati, Ivančice«, naredio je Knox svojoj
mladenki.
Naomi se nasmiješila kroz suze radosnice. »Prekasno, Vikinže. Toliko
te prokleto volim.«
Mišići u Knoxovoj čeljusti i vratu naprezali su se. »Ti si sve što sam
oduvijek volio i ono što nikada nisam mislio da zaslužujem.«
Naomin slomljeni jecaj kao jeka su ponovile Lina i Sloane. Nisam više
mogao izdržati. Pomaknuo sam se i stavio ruku oko Line, privukavši je sebi
uz bok. Nježni cvjetići u njezinoj kosi škakljali su mi lice poput milovanja.
Naomi je podigla pogled do Justicea, koji je i sam brisao vlastitu suzu
ili dvije, te se nacerila. »Uvijek sam znala da ću te nekako odvući pred oltar,
Justice.«

Kad su završili s »uzimam«, suze se osušile, a pića bila poslužena, nije

se više imalo što raditi nego uživati u danu.
Waylay je predsjedavala kraj potoka s golemim komadom torte
prijateljicama iz nogometne ekipe i psima.
Lina je opet bila u kabini za fotografije, sa Sloane i Fi.
Fotografkinja je još manično tražila Naomi i Knoxa, koji su proteklih
otprilike dvadeset minuta bili sumnjivo odsutni. Nitko joj nije imao srca
reći da se mladenka i mladoženja vjerojatno hvataju negdje u kući.
»Hoćeš gurati staru baku po plesnom podiju?« pitala je Liza J.
pojavivši mi se uz lakat kad se bend prebacio na All my Ex’s Live in Texas
Georgea Straita. Bila je to jedna od maminih najdražih, zbog čega je bila i
jedna od mojih.
»Bila bi mi čast«, rekao sam i ponudio joj ruku.
Pronašli smo mjesto na plesnom podiju, okruženi prijateljima i obitelji.
Znao sam svako lice ovdje i shvaćao sam kakvo je to čudo. Kakva je
privilegija biti ne samo dio ovog grada nego mu i služiti.
»Pa, samo ću ovo izbaciti iz sebe«, objavila je baka. »Razmišljala sam
tijekom obreda, kad su svi drugi cmizdrili kao hrpa beba. Da su stvari
drukčije završile, danas bez tebe ne bi bilo vjenčanja. Da je taj šupak Dilton
bolje ciljao, ne bismo stajali ovdje i gledali kako ti brat ženi ženu koja je
toliko bolja od njega da mu je bolje da nikada ne prestane pokušavati
zaslužiti je. Naučio si Knoxa kako biti hrabar. Kako uložiti trud. I stvarno
sam prokleto ponosna na vas obojicu.«
Toliko me iznenadila da sam propustio plesni korak. Morgani nisu
razgovarali o osjećajima, pogotovo ne s drugim Morganima. »Pa, sranje,
Liza J.«
»Začepi. Nisam još gotova. Nisi ti morao spasiti svoju mamu, Nash.
Bilo joj je vrijeme. Ništa što bi ti ili itko drugi mogao učiniti ne bi to moglo
spriječiti. U to kratko vrijeme koliko smo je imali živjela je najvećim,
najglasnijim i najšarenijim životom što je mogla. Imali smo proklete sreće
što smo dobili te godine s njom. A ja imam proklete sreće što imam unuke
koje je napravila. Ne znam znaš li, kad je bila mala, mama ti je željela
postati murjakinja. Naposljetku joj se u tome ispriječio život. Ali sa
sigurnošću znam da je Jayla tamo gore oduševljena dok te gleda kako ovdje
dolje služiš i štitiš.«
Drugi put taj dan oči su mi se zamaglile.
»Smijem se ubaciti?« Wraith, u motociklističkoj koži za službene
prilike, ponudio je ruku Lizi J.
»Aha, definitivno smo gotovi s ovim«, objavila je baka. Otplesala je s
krupnim bajkerom prije nego što sam stigao zaustiti i riječ.
»Izgledaš kao da bi ti dobro došlo piće.« Na vidiku se pojavila Lina.
»Što kažeš na ples umjesto toga?« posegnuo sam i privukao je u
naručje. »Izgledaš sretno«, primijetio sam i pomaknuo nas do mirnijeg kuta
plesnog podija.
»Mislim, nekako bi morao biti bezdušno čudovište da danas ne budeš
sretan«, rekla je njišući se sa mnom u ritmu glazbe. »Upravo sam završila
poziv s Nolanovom bivšom ženom.«
»A da?« Okrenuo sam je pa privukao natrag k sebi.
Nasmijala se. »U bolnici je s njim. Bit će mu dobro. I mislim da
postoji mogućnost da i oni budu dobro. Pogotovo jer joj je rekao da se
prebacuje u privatni sektor.«
»Lucian mu je ponudio posao. Još ne znam je li to napravio samo zato
da spriječi Nolana da hoda sa Sloane.«
Lina je udahnula da se ohrabri prije nego što je priznala. »I meni je
ponudio posao.«
»Zar jest?«
»S njegovom istražiteljskom ekipom. Značilo bi veću plaću. Bez
vremena na terenu. Jedino putovanje bilo bi jednom ili dvaput tjedno od
kuće do D. C.-ja.«
 »Zvuči kao dobra prilika«, rekao sam.
Oči su joj svjetlucale. »Naomi i Sloane također su pitale bi li me
zanimalo da pomažem u njihovu novom pothvatu.«
»Stvarno? Što ćeš napraviti?« pitao sam.
»Mislim da ću prvo uzeti malo slobodnog. Imam dečka kojeg bih
voljela bolje upoznati prije nego što se posvetim drugom poslu.«
»Zaručnika«, ispravio sam je.
»Još se nisi predomislio?«
Odmahnuo sam glavom. »Ako se planiraš zadržati, valjda bismo
trebali početi tražiti kuću«, otegnuo sam.
Lina je problijedjela i stala mi na nogu. Nacerio sam se prema njoj i
nadao se da nikada neću izgubiti moć da je zapanjim.
»Hoćeš da zajedno kupimo kuću?« zacičala je.
»Nema šanse da će ti sva odjeća stati u moj ormar. Slobodno možemo
tražiti kuću u koju će stati sve te lijepe torbe i cipele.«
Oči su joj se suzile dok je prihvaćala izazov. »Znaš, ako zajedno
kupujemo kuću, pretpostavljam da bi vjenčanje moglo biti nekako
zabavno«, naglas je razmišljala.
»Mislim da bi«, prijateljski sam rekao.
»A nakon što sam vidjela Knoxa i Waylay... možda jedno dijete ne bi
bilo najgora stvar na svijetu.«
»Jedno dijete definitivno ne bi bilo nešto najgore.«
Preokrenula je oči prema nebesima. »Kako možeš biti tako smiren oko
ovoga? Pričamo o cijeloj tvojoj budućnosti. Nekretninama, braku i
bebama.«
»Anđele, dokle god si pored mene, ništa me od toga ne plaši.«
Odmahnula je glavom i podigla pogled na drveće i nebo koje se
nadvijalo nad nama. »Pa, ja sam prilično prokleto ustrašena. Što ako se
predomisliš?«
 Dramatično sam je nagnuo i uživao u tome kako su joj se ruke stisnute
oko mene. »Prekasno je za to.«
»Ne, nije. Zapravo, sad je idealno vrijeme da se predomisliš, prije nego
što napravimo išta trajno.«
Oboje sam nas uspravio i obujmio joj lice rukama. »Daj da ti odmah
pokažem točno koliko je ovo trajno.«
»Vodi«, rekla je.
Odvlačio sam je sa zabave kada je netko doviknuo moje ime.
»Dovraga«, promrmljao sam.
Okrenuo sam se i zatekao svog oca. Muškarac koji je sjedio pored
njega tijekom obreda bio je iza njega.
»Samo sam se htio oprostiti«, rekao je tata i prebacio težinu s noge na
nogu. Sako mu je bio prebačen preko ruke, a rukavi košulje zasukani do
laktova. Ono 2205 još se vidjelo iako mu je na koži izblijedjelo do
sivkastoplave.
»Usput, ovo je Bill. On mi je sponzor«, rekao je tata predstavljajući
nas.
Iznenađen, prihvatio sam njegovu ruku. »Drago mi je, Bille.«
»I meni. Tata ti stvarno napreduje«, rekao je.
»Drago mi je što to čujem.«
Tata je pogledao pored mene i ponudio Lini maleni osmijeh.
»Tata, ovo je Lina. Moja zaručnica.« Jedva sam čekao da promijenim
tu riječ u suprugu. Moja supruga.
»To sam zaključio tijekom obreda«, zadirkivao je tata. »Čestitke
oboma.«
»Drago mi je, gospodine Morgan. Sinovi su vam ispali prilično sjajni«,
rekla je Lina rukujući se s njim. Pogledala mu je ruku, broj tetoviran na
koži, a potom mene; oči su joj se smekšale.
 »Zovi me Duke. I ne mogu preuzeti zasluge za sinove. Sve što je dobro
u njima poteklo je od Jayle.«
Godinama nisam čuo tatu da se koristi maminim imenom. Možda je
stvarno bilo nade.
»Ne baš sve dobro«, usprotivila se Lina.
Uputio joj je maleni, zahvalni osmijeh. »Pa, zaključio sam da je
vrijeme da krenem. Mislim da nisam sasvim spreman da se suočim s
besplatnim alkoholom«, rekao je.
»Bilo te lijepo vidjeti, tata.«
»I meni je bilo lijepo tebe vidjeti, Nash. Bilo mi je drago, Lina.« Počeo
je odlaziti, a zatim zastao. »Stvarno sam ponosan na tebe, sine. Stvarno
ponosan. Znam da to vjerojatno ne znači puno. Ali također znam da bi ti
mama bila izvan sebe od sreće.«
Nisam mogao pronaći riječi, pa sam se zadovoljio kimanjem.
Gledali smo ih kako odlaze.
»Jesi li dobro?« pitala je Lina češkajući me noktima po leđima.
»Aha. Jesam. Dođi.« Poveo sam je u kuću te uza stube. U stražnjem
dvorištu začuo se poklič, pa sam pretpostavio da su se Knox i Naomi
upravo pojavili nakon svojeg vjenčanog seksa.
»Kamo idemo?« pitala je Lina.
»Moram ti nešto pokazati«, rekao sam, otvorio vrata i gurnuo je
unutra.
»Zaboga. Je li ovo tvoja soba?« pitala je upijajući mali krevet pod
kariranim poplunom, police trofeja i ostale dječačke drangulije.
»Bila je. Rekao sam Naomi da može preurediti, ali pretpostavljam da
još nije stigla.«
Zatvorio sam vrata i zaključao ih.
»Seks na bratovu vjenčanju?« zavodljivo je rekla. »Ajme meni, Faco.
Impresionirana sam.«
 Otkopčao sam pojas, na što je ona navlažila usne. Taj kratki pogled na
ružičasti jezik i vlažne usne bilo je sve što je bilo potrebno da se ukrutim.
»U zadnje sam vrijeme puno razmišljao.«
»Kad si imao vremena razmišljati? Veći dio posljednjih dvadeset četiri
sata proveli smo izbjegavajući metke«, zadirkivala me.
»Neprestano, otkako sam te zatekao na stubištu.« Pogurivao sam je
dok nije sjela na moj stari krevet.
»To je puno razmišljanja.«
»Komplicirana si žena. Potrebno je puno razmišljanja i planiranja kad
se radi o tome da smislim kako da te uvjerim da izgradiš život sa mnom.«
Spustio sam hlače niz bedra.
Oči su joj bile na mojem međunožju i osjetio sam pulsiranje koje je
njezina pozornost zapalila u mojem kurcu.
Zataknuo sam palčeve u struk bokserica.
»Ako misliš da će se tvoj kurac - koliko god bio veličanstven - računati
kao nekakva grandiozna gesta koja dokazuje da si u ovome na duge staze,
bolje da se vratiš planiranju.«
Već je na rubu madraca razmicala koljena. Čeznuo sam za tim da joj
gurnem svu tu svilu oko struka i uzmem je. Da joj pokažem koliko sam je
trebao. Da je podsjetim koliko me željela.
No prvo sam morao učiniti nešto drugo.
Okrenuo sam se.
»Možda bih bila voljna tvoje dupe prihvatiti kao grandi...«
Riječi su joj se iznenada zaustavile kada sam gurnuo donje rublje
prema dolje.
»Nash!« dahnula je.
Pokušao sam virnuti prema njoj preko ramena da dobijem dojam o
tome što osjeća. »Dovraga, ovo je bilo glupo. Trebao sam je napraviti
negdje drugdje. Negdje gdje te mogu vidjeti.«
 Gdje mi je bila pamet? Žena kao Lina zaslužila je ponoćnu prosidbu na
safariju, s vatrometom i jebenim lavovima. Ne...
»Krila anđela«, šapnula je prstom prelazeći preko svježe tinte.
Lecnuo sam se.
»Jadno malo«, zadirkivala je. A potom sam osjetio kako mi je guz
okrznula usnama.
Kurac mi je odgovorio u skladu s tim.
»Ne mogu vjerovati da si se tetovirao za mene. Na guzici. Shvaćaš da
je sada službeno? Tvoje je dupe moje. Svaka žena u gradu bit će shrvana.
Jer apsolutno ću im reći za ovo. Zapravo, treba mi moj mobitel. Želim sliku
ovoga.«
»Anđele«, rekao sam.
»Molim?«
»Nije još gotova.«
»Vidim to.«
»Netko je morao usred tetoviranja biti otet. Ali to nije ono što sam
mislio.«
»Što nedostaje?« pitala sam.
»Naš datum. Najsretniji dan u mojem životu.«
Toliko je dugo šutjela da sam se okrenuo prema njoj s hlačama još oko
bedara. »Knox je današnji datum tetovirao preko srca. Obiteljska tradicija«,
rekao sam.
Te prekrasne smeđe oči bila su staklaste od suza. Pune, crvene usne
drhtale su joj.
»Izgradi život sa mnom, Angelina. Možeš se bojati toga koliko god
želiš jer se ja ne bojim. Bit ću dovoljno snažan za nas oboje.«
Kimnula je i skliznula joj je jedna jedina suza. Čučnuo sam ispred nje i
otro je palcem, zatim se približio da je poljubim.
 No zaustavila me. »Ali svejedno ću dobiti prsten, je l’ da?« U očima su
joj svjetlucali radost i nestašluk, pomiješani sa suzama.
Nacerio sam se. »Već za sutra imam dogovoren termin kod
draguljara.«
Nagnula se bliže, dok nam usta nisu bila udaljena samo na dah. »Onda
pretpostavljam da bih trebala dogovoriti svoj termin.«
»Svoj termin za što?«
»Za svoju tetovažu Nasha. Mislila sam da bi možda tvoja značka bila
prikladna.«
Pojurio sam gore, pribivši je na madrac.
»Jebeno te volim, Anđele.«
»Volim te, Rasni Dobrice«, šapnula je i prešla mi rukom po licu.
Glasno kucanje zatreslo je vrata i na trenutak sam se prisjetio svojih
tinejdžerskih godina.
»Kuc-kuc! Lina? Jeste li tamo?« doviknuo je glas.
Lina je naglo skočila u sjedeći položaj. »Je li to moja majka?« siknula
je.
»Sranje.« Ustao sam, manično pokušavajući navući hlače.
»Lina? Jesi unutra? Onaj Knock rekao je da si vjerojatno ovdje gore.«
»Tata?« zacičala je; izgledala je zgranuto.
»Možda se seksaju«, predložila je njezina majka na hodniku.
»Zašto moraš govoriti takva sranja, Bonnie?« rekao je njezin tata.
»Zašto su mi roditelji ovdje?« nervozno je pitala Lina dok je manično
ravnala haljinu.
»Zaboravio sam ti reći. Možda sam ih nekako pozvao... nakon što sam
od njih tražio dopuštenje da te oženim... nakon što sam te već zaprosio.«
Stavila mi je ruke na prsa i pogledala me u oči.
»Spremi se na to da te ostatak života dave.«
Veselio sam se tome.
 Bonus-epilog

Nekoliko godina poslije

Lina

K ora!« s užitkom je obznanio Stef.

»Jebi se«, zarežao je Knox dok je posezao za još jednom
pločicom na našem igraćem stolu u prostoriji za društvene igre.
Da, ja, Lina Solavita Morgan, imala sam sobu za društvene igre.
Također sam imala cijeli odjeljak ormara posvećen skupom donjem rublju.
Moj zgodni suprug uputio mi je znalački osmijeh kao da mi je čitao
misli, pa je prema sebi privukao pločicu. Piper mu je sjedila u krilu i
uživala u akciji za stolom.
»Kako si tako dobar u ovome?« zahtijevao je Lucian. Ovo mu je bio
prvi izlet u Bananagrams i shvaćao je to ozbiljnije od Sloane, koja je
odustala. Noge su joj bile u njegovu krilu dok je na iPadu letimice čitala
članak o najnovijem uspjehu svojeg programa.
Svjetlost iz tableta plesala je po tankom, srebrnkastom ožiljku na
njezinoj čeljusti. Po znaku srčanosti. Znaku koji nas je sve podsjećao na to
koliko je naša mala knjižničarka bila hrabra.
Lucian je, primijetila sam, igrao jednom, rukom kako bi pod stolom
mogao masirati suprugina stopala.
»Vara«, rekao je Jeremiah i namignuo Stefu.
 »Samo si ljubomoran, gospodine Troslovne Riječi.«
»Hoće li netko piće?« pitala sam i počela skupljati prazne čaše.
»Sjedni, Anđele«, naredio je Nash. Posegnuo je i prinio si moje
zapešće do usana. »Ja ću počistiti.«
»Bolje mi je kad se krećem«, rekla sam mu pa se prignula unatoč
ubodu boli u donjem dijelu leđa kako bih mu usne mogla okrznuti svojima.
»Jesi dobro?« nježno je pitao. Ruka mu je otputovala niz moja leđa i
preko guze. Nepogrešivo je pronašao moju tetovažu i s ljubavlju je stisnuo.
Bila sam golema i bilo mi je nelagodno. Leđa su me boljela. Stopala su
mi bila natečena. Posljednjih nekoliko sati povremeno bih iskusila oštar grč
koji me podsjećao na ono što slijedi.
»Dobro sam«, uvjeravala sam ga.
»Kora, luzeri!« trijumfalno je zarežao Knox. Svi za stolom jauknuli su.
»Večer igara«, promrmljala sam i namignula Nashu prije nego što sam
prazne boce piva prenijela u kuhinju. Baset Waylon podigao je glavu,
uvjerio se da sa sobom nemam nikakve keksiće pa se istog trena vratio
spavanju na pločicama.
Nekako, ovo je bio moj život.
Naravno, moj je život također uključivao i građenje ove prekrasne
kuće na zemljištu Lize J., odmah preko potoka, s druge strane mojeg šogora
i šogorice. Imala sam uzbudljiv posao, ekscentričnu kujicu, muškarca kojeg
sam svaki prokleti dan sve više i više voljela. Roditelji i ja imali smo dobar
odnos. Još su zvali. Puno. Ali više im nisam lagala o svojem životu i naučili
su se nositi s time da sam napustila gnijezdo. Gajila sam sumnju da je to
bilo većinom zbog činjenice da su štafetu brige prepustili Nashu i sada su se
oslanjali na njega da me drži na sigurnom. No svejedno sam to smatrala
pobjedom.
Povrh svega, uskoro će početi naša najveća pustolovina.
Bacila sam prazne boce u kantu za recikliranje. Naomi mi je prišla
straga i kliznula mi rukom oko proširenog trbuha. »Perilica za suđe radi, a
ostaci su spremljeni.«
 »Hvala ti. Obećavam da ću, kad ne budem imala tristo pedeset kila i
oblik lopte za plažu, uzvratiti uslugu.«
»Je li ti dobro?«
Kimnula sam pa iskrivila lice. Težina mojeg trudničkog trbuha kao da
je bila koncentrirana niže nego inače. Leđa su mi se bunila bez obzira na to
jesam li sjedila, stajala ili ležala. Prvi put od tinejdžerskih godina bilo mi je
neugodno u vlastitom tijelu.
No nisam se željela žaliti prijateljici. Ne kad su ona i Knox pokušavali
dobiti vlastitu djecu.
»U redu sam«, uvjerila sam je.
Naomi mi je uputila znalački pogled. »Lažljivice«, rekla je s
naklonošću.
»Stvarno. U redu sam.« Dok sam to govorila, presjekla me još jedna
onakva oštra bol.
Nashov se pogled podignuo do mene kao da je i on to osjetio. Otkako
se ona prokleta ružičasta crta pojavila prije svih tih mjeseci, gledao me
poput sokola. Slabašno sam mu se nasmiješila.
»Hodanje ili sjedenje?« pitala je Naomi.
Trenutno je i jedno i drugo zvučalo grozno. »Hodanje«, odlučila sam i
počela kružiti oko kuhinjskog pulta, s rukama na donjem dijelu leđa.
Naomi je podigla kuhinjsku krpu i počela je cijediti; na usnama joj je
plesalo nešto nalik na osmijeh.
»Što je?« pitala sam.
»Samo želim da znaš da ću silno voljeti te bebe. Tako sam sretna zbog
tebe i Nasha da mi ponekad zastane dah«, rekla je drhtavim glasom. »Ne
želim da ikada pomisliš da, samo zato što sam tužna zbog sebe i Knoxa,
nisam sretna zbog tebe i Nasha.«
Prestala sam hodati i okrenula se njoj. »Naravno da to znam. I hoću da
znaš da ja želim da su ovo tvoja djeca ili da si lopta za plažu od tristo
pedeset kilograma sa mnom.«
 Kratko se, plačno nasmijala. »I ja. Zbog toga se osjećam malo
sebično.«
»Nema ništa loše u želji da uneseš još ljubavi u dom. To nije sebično.«
Pustila sam je kad me pogodio još jedan udar boli.
Kratko sam otpuhnula.
»Knox i ja smo razgovarali«, rekla je Naomi i skliznula na jednu od
barskih stolica pri čijem sam se odabiru mučila. Jer čini se da nisam bila
samo diva u modi i šminki nego i u dekoraciji doma. »I donijeli smo
odluku.«
»Što ste odlučili?« pitala sam trudeći se da mi riječi ne zvuče kao da se
davim dok je grč odbijao posustati.
»Nećemo ići na više tretmana plodnosti.«
»O, Naomi«, rekla sam.
Odmahnula je glavom i pored suza sam joj u očima vidjela nešto
prekrasno. Nešto sretno i puno nade. »Posvojit ćemo.«
Pružila sam ruke prema njoj. Zbog trudnoće sam bila slobodnija pri
tjelesnom dodiru. To je vjerojatno imalo neke veze s time da sam fizički
dijelila tijelo ne s jednim, već s dva druga ljudska bića.
»Dalek je put pred nama, ali jednostavno se čini ispravno. Kao da su
komadići slagalice napokon sjeli na mjesto«, rekla je. »Tako sam sretna.«
Zagrlila sam je najčvršće što mi je to trbuh dopuštao. »To je predivno,
Witty. Tako sam sretna zbog vas. Ti, Knox i Way pronaći ćete ostatak svoje
obitelji«, obećala sam joj.
»Osjećam to u srcu. Baš kao što znam da nisi sestra s kojom sam
rođena, ali si sestra koju sam izabrala, Lina«, šapnula je.
Pogled su mi zamutile vruće suze i snažnije sam je zagrlila. »Sranje.
Nadam se da si sretna što si rasplakala trudnicu.«
Naomi mi se plačno nasmijala uz rame.
»Čast mi je što te imam za sestru«, šapnula sam.
 »Je li to bio udarac?« pitala je Naomi i prislonila mi ruku na trbuh.
»Aha, jedno od njih želi ići Waylayinim stopama na nogometni teren.«
Sljedeći me grč uhvatio nepripremljenu, pa sam pustila Naomi da se
sagnem naprijed. »Uh«, dahnula sam.
»Nash!« zazvala je Naomi oštrim glasom.
U velikoj prostoriji začuo se tresak i suprug mi se za sekundu našao uz
mene.
»Dobro si, Anđele?« pitao je prelazeći mi dlanovima po rukama.
»U redu«, zahripala sam dok je ostatak naših prijatelja i obitelji
pokušao istovremeno ući u kuhinju pa zapeo u dovratku.
»Mislim da ima trudove«, objavila je Naomi.
»Rano je«, primijetio je Jeremiah.
»Blizanci obično dođu rano«, rekla je Sloane i stigla do mene; ruka joj
je bila hladna na mojem ramenu. Lucian ju je slijedio. Čak i nakon sveg
ovog vremena, dok mi je utroba prijetila da će napustiti tijelo, zbog načina
na koji se uvijek postavljao u njezinu orbitu još mi je zastajao dah.
Bolno slatko.
»Što da radimo? Trebaš li ručnike i ta sranja?« rekao je Knox
izgledajući uspaničeno.
»Stefe, idi po torbu koja je na podu u našoj spavaćoj sobi«, rekao je
Nash. »Naomi, nazovi roditelje. Jeremiah, uzmi ključeve s kuke i upali
Tahoe.«
Odmahnula sam glavom. »Bez Tahoea.«
»Molim?« Nash se nagnuo bliže.
»Mojim autom. Posljednja vožnja samo s nas dvoje«, rekla sam kroz
stisnute zube.
Nagnao se i pogledao me u oči. »Jebemu, volim te, Anđele. Iako si
tvrdoglava gnjavatorica.«
 »I ja tebe volim. Sad me, molim te, odvedi odavde prije nego što se
osramotim i počnem plakati i vrištati.«
»Nisam spremna. Ne mogu ja ovo. Dvije? Dvije bebe? Gdje nam je
bila pamet?« rekla sam obama dlanovima stišćući Nashovu ruku.
Bolnički krevet i halja bili su dovoljni da pošizim. Dodajte na to
činjenicu da su mi se dva ljudska bića spremala eksplodirati iz vagine i bila
je to cijela nova razina šizenja.
»Tako mi je žao, dušo. Nikada ti ovo više neću napraviti«, žestoko mi
je obećao suprug. »Odmah joj dajte još jednu epiduralnu, ili neke lijekove
za bol, ili prokleto sredstvo za uspavljivanje konja! Što god treba da se ovo
popravi«, zarežao je.
Spustila sam glavu natrag na podignuti madrac i čvrsto stisnula oči.
Nashova mi je hladna ruka došla do čela. Osjetila sam njegove usne uz uho.
»Ovdje sam, Anđele. S tobom sam. Apsolutno možeš ovo. Moraš
odraditi teži posao, i stvarno mi je jebeno žao zbog toga. Napravio bih bilo
što da odagnam ovu bol od tebe. Bilo što. Ali kunem ti se, nakon ovoga
nikada više nećeš ništa morati sama napraviti. Dobro?«
Kimnula sam i otvorila oči. »Dobro.«
»Spremi se. Trebaš jako tiskati, Lina«, rekla je sestra.
»Možeš to, dušo. Vratila si me u život. Možeš stvoriti još dva života.
Jer si jebeno čarobna.«
Stisnula sam mu ruku svojom i čvrsto se držala. Plave su mu se oči
jarko žarile.
»Trebam te, Nash.«
»Bilo je i prokleto vrijeme.«
Odmahnula sam glavom. »Uvijek sam te trebala.«
»Ovdje sam. Hajdemo krenuti s ovom pustolovinom.«
»Jedva čekam ono poslije«, rekla sam kroz stisnute zube.
 Koliko sam vidjela, zgužvano lišce pod plavom kapicom nije izgledalo
ni kao ja ni kao Nash. Izgledao je kao mrgodni starčić sa sićušnim prstima.
Pomaknula sam glavu uz Nashovo rame. Popeo se u krevet sa mnom, pa
smo sjedili i držali sina i kćer, uživajući u naših prvih nekoliko minuta kao
četveročlana obitelj.
Nash je gledao u našu curicu s izrazom čistog divljenja na licu.
Osjetila sam kako mi se srce širi po sredini kako bi napravilo mjesta za ovu
novu količinu ljubavi. Moj junački suprug ostao je pribran za nas oboje.
Ostao je pribran dok blizanci nisu bili zamotani, proglašeni zdravima, i dok
nisam bila na sigurnom. Potom se, uz izraz ljubavi samo za mene na svojem
zgodnom licu, Nash Morgan obeznanio.
»To se stalno događa«, rekla je medicinska sestra kad je otišla po
mirisne soli i flastere.
Uspjela sam opaliti drhtavi selfie s Nashom raširenim na podu pored
svojeg kreveta. Većina naših najboljih trenutaka kao obitelji uključivala je
krv i modrice.
»U čekaonici je otprilike dvadeset ljudi, s više balona nego na
karnevalu«, obznanila je medicinska sestra.
»Pretpostavljam da bismo ih trebali pustiti unutra prije nego što ih
izbace«, rekla sam.
Osjećala sam se kao da mi je tijelo raspolovljeno pa zašiveno natrag i
dala bih lijevu ruku za nešto korektora i maskare. No u dijeljenju
nesavršenih trenutaka pronašla sam posebnu vrstu radosti. Zadivljujuću
snagu koju sam osjećala kada bih dopustila onima koje najviše volim da me
vide skroz ogoljenu.
Blagoslovljeni smo ovim prekrasnim životom.
Ove sićušne, savršene bebe voljet će i paziti cijela naša proširena
obitelj, čak i kad se počnu pokazivati njihove ljudske nesavršenosti.
Nash je odmahnuo glavom. »Želim još nekoliko minuta samo za nas«,
rekao je.
 »Dobro«, rekla sam; znala sam da to govori radi mene. Uvijek je
zaštitnik.
Posegnula sam i prešla prstom po ružičastom obrazu naše kćeri.
»Mislila sam da bismo je mogli nazvati Jayla, po tvojoj mami«, rekla
sam.
Nash me pogledao sa suzama u tim prekrasnim plavim očima. Nijemo
je kimao dok su mu se mišići u grlu naprezali. »Mislim da bi mi se to
stvarno svidjelo«, napokon je hrapavo rekao.
»Da?«
»Da.« Spustio je pogled na našeg sina pa ga vratio do mene. »Što
kažeš na Memphis?«
»Memphis Morgan«, tiho sam rekla. Naš sin promeškoljio mi se na
rukama, pa sam se osmjehnula. »Mislim da mu se sviđa.«
»Prekrasna si, znaš?«
Podigla sam pogled i zatekla Nasha kako zuri u mene s izrazom
žestoke ljubavi. Izgledala sam katastrofalno i suprug mi je bio teški lažov.
»Molim te«, otpuhnula sam.
»Drago mi je što si pričekala ono poslije«, rekao je.
»Čak i ovo poslije?« pitala sam i bradom pokazala dva novorođenčeta
za koja smo sada bili odgovorni.
»Ne postoji nitko na ovome svijetu s kime bih radije ovo radio«, rekao
je glasom zagušenim emocijama.
Uzdahnula sam i naslonila mu se na rame. »Također.«
Uzeli smo si vremena, zajednički trenutak.

Moja mama bila je prva koja je provirila glavom kroz vrata. Pitala sam
se koliko je ljudi morala pregaziti za tu čast. Gledala sam kako grli Nasha
dugačko, snažno, njišući ga lijevo-desno.
 »Tako sam ponosna na tebe«, rekla je i pustila ga iz zagrljaja samo da
bi mu odmah potom obujmila lice rukama.
Nash ju je ozareno pogledao i privukao je u još jedan zagrljaj.
Ispostavilo se da sva ta ljubav koju su roditelji usredotočili na mene
nije toliko davila kada je bila podijeljena između nas dvoje. Sada nas je
četvero.
Tata je stajao u dovratku i sramežljivo stiskao buket divljeg cvijeća.
Čak i s drugog kraja prostorije primijetila sam đurđice. Jayline najdraže. Uz
kuću smo posadili cijelu gredicu njih i svaki put kada bi cvjetale, prošaptala
sam »hvala« ženi koja mi je u život unijela ljubav.
»Izgleda baš kao ti«, dahnula je mama; oči su joj se punile suzama dok
sam joj predavala unuka.
»Vidi ovog malog anđela«, rekao je tata mijenjajući se s Nashom -
cvijeće i cigara za unuku.
Na vratima se začulo kucanje i svi su drugi počeli redom ulaziti. Knox
i Waylay ušli su rame uz rame s Naomi, čije su oči bile suzne. »Ajme! Tako
su savršeni«, zapjevušila je Naomi mašući si rukama pred očima. »U
zamrzivaču imate četiri složenca, dječja soba je usisana i prašina pobrisana,
a Piper se druži s Dukeom, koji će čuvati sve pse dok se ne vratimo, a
potom vam doći u posjet. Sad mi dajte jednu od tih beba, molim.«
Lucian je zaštitnički držao ruku oko Sloane i u slobodnoj ruci nosio
poklon-vrećicu iz Prade. »Torba za pelene«, bezglasno mi je rekla Sloane.
Stef i Jeremiah ušli su posljednji, s najvećim medvjedićem kojeg sam
ikada vidjela te Lizom J.
»Bila si dobra, mala«, rekla mi je Nashova baka dok je odmjeravala
praunuku.
»Zove se Jayla«, rekao je Nash.
Liza J. je kimnula, a zatim samo nastavila kimati.
»To je dobro ime«, naposljetku je rekla pa glasno ispuhala nos u
maramu.
 Suprug mi se vratio i popeo se u krevet sa mnom. Ugnijezdila sam
glavu pod njegovu bradu i sretno uzdahnula dok se igrao prstenjem na
mojem prstu.
Moj zaručnički prsten bio je spektakularan, vatreni dijamant, a burma
je pripadala njegovoj majci.
»Ne znam kako sam uspio biti toliko sretan«, promrmljao mi je uz
tjeme.
Nagnula sam glavu kako bih ga pogledala. »Možda jer na tebe pazi
pokoji anđeo.«
Lice mu se smekšalo, plave oči raznježile. »Mislim da si možda u
pravu.«
Nježno me poljubio u usne, a zatim u čelo.
»Znaš,« naglas sam razmišljala, »dobro je što imaš tako lijepo, okruglo
dupe. Mislim da ćeš morati dodati još jedan datum.«
 Bilješka čitatelju

Dragi čitatelju,
što više ljubavnih romana pišem, to sam uvjerenija da je voljeti nekoga
nešto najhrabrije što na ovom svijetu možemo napraviti.
Nije to samo zaljubljivanje u natmurenog susjeda, načelnika policije.
To su i prijatelji koji ti se u najboljim i najgorim danima pojave na vratima
s vinom. Nećak koji još ne zna pričati, ali ti zubatim osmijehom topi srce.
Brat ili sestra koji te uvijek uspiju nasmijati. Susjed koji te iznenadi svježim
povrćem iz svojeg vrta. Sretan uzdah dobrog psa. Znalački pogledi koji
među dugogodišnjim partnerima postanu njihov vlastiti jezik.
A ponekad to stvarno jest junak iz malog grada zbog kojeg poželiš
ponovno riskirati da ti se srce slomi.
Najvažnija lekcija kojoj su me Lina i Nash poučili jest ta da je najbolja
vrsta ljubavi ona koju ste dovoljno hrabri slobodno dijeliti. Čak i kad znate
da vas može povrijediti, ili vas razočarati, ili vam slomiti srce, voljeti
nekoga točno onakvog kakav jest najbolji je dar koji ikada možete pokloniti.
No, ako biste me ispričali, moram ići zagrliti gospodina Lucyja i
zamoliti ga da me odvede na tacose za duševnu potporu.
Pusa,
Lucy

P. S. Lucianova knjiga? *obriše znoj s čela* *gurne računalo u

zamrzivač kako se ne bi pregrijalo*
 Zahvale

K risty Rempalski, na njezinoj darežljivosti u potpori zakladi Lift 4

Autism i na njezinoj iskričavoj kreativnosti pri pomaganju da razvije
Xandrin lik.
Carol i Cori, na tome što su krenule na ženski izlet skroz iz
Connecticuta kako bi me vidjele u Enoli, u Pennsylvaniji.
Kori March Designs, na tome što je opet dizajnirala naslovnicu koja
budi sve osjećaje.
Korrie’s Korner, na svim nevjerojatnim povratnim informacijama i
uređivanju dijelova o inkluzivnosti.
Kennedy Ryan, na tome što je uvijek inspiracija talenta i na tome što
mi je dala do znanja da dobro radim.
Svim čitateljima na mojoj autorskoj stranici na Facebooku koji su
predložili da kujicu nazovem Piper.
Mojem nevjerojatnom suučesniku Timu, koji je ove godine proslavio
pedeseti rođendan. Baš kao i dobar viski, postaješ samo sve bolji, dragi!
Joyce i Tammy, na tome što su se zalagale za Nasha čak i kad mi je
trebala vječnost da ga napišem.
Ekipi Lucy, na tome što je brod održala na površini dok sam ja
ponovno nestala u Knockemoutu.
Ekipama u Bloom Booksu i Hodderu, što su omogućile da ovaj serijal
dopre do šire publike.
Flaviji iz Bookcase Literary Agencyja, na tome što me provela kroz
Godinu kaosa.
Svakom čitatelju koji pruži priliku nekoj od mojih knjiga i ne mrzi je.
 Napokon, mojim spisateljskim prijateljima koji su sprintali sa mnom,
rekli mi da prestanem cviljeti i navijali za mene. Vi usamljeni posao činite
ekscentričnom, prekrasnom zajednicom i ponosna sam što joj pripadam!

Scan i obrada:
Knjige.Club Books
 Zabilješke

[←1] Engl. pipe - cijev, op. prev.

[←2] Long John Silver ime je poznatog lika iz romana Otok s blagom
(1883.) Roberta Louisa Stevensona, ali ovdje je u pitanju i igra riječi, s
obzirom na to da silver znači srebro, a long john dugačak penis, op. prev.