~1~

Naslov originala:
Mary Balogh
Only Beloved

Meri Balog

LJUBAV

Prevod sa engleskog:
Ana Timotić

~2~
 I

Džordž Krab, vojvoda od Stenbruka, stajao je u podnožju stepeništa ispred

svog doma u Londonu na Grosvenor trgu. Desna ruka mu je još uvek bila
podignuta u znak pozdrava iako je kočija, koja odvozi njegove dve rođake kući u
Kamberlend, već izmakla sa vidika. Rano su krenule, mada su polazak odlagale
dvaput pošto su zaboravile nekoliko sitnica, ili pak iz straha da su nešto
zaboravile.
Margaret i Obri su bile sestre i njegove rođake po drugom kolenu. Došle su u
London na venčanje Imodžen Hejs, lejdi Barkli, i Persija, grofa od Hardforda.
Odri je mladina majka. Imodžen je odsela u kući Stenbrukovih, takođe, i boravila
je tu sve do venčanja koje je bilo pre dva dana, delom jer je rod, ali uglavnom jer
nije bilo nikog na svetu koga je Džordž voleo više od nje. Voleo je i petoro drugih
podjednako, naravno, mada je Imodžen jedina žena i jedina koja je u srodstvu s
njim. Njih sedmoro, uključujući i njega, bili su članovi samoprozvanog Kluba
ranjenih duša.
Pre više od osam godina Džordž je odlučio da otvori Penderis hol, svoje
seosko imanje u Kornvolu, kao bolnicu i centar za oporavak vojnih oficira koji su
pretrpeli ozbiljne povrede u ratovima sa Napoleonom i kojima treba posvećenija i
duža nega nego što bi porodice mogle da im obezbede. Angažovao je veštog
lekara i druge ljude spremne da obavljaju poslove medicinara, a pacijente je birao
lično. Bilo ih je više od dvadeset; većina je preživela i vratila se svojim
porodicama ili pukovima nakon nekoliko nedelja ili meseci. Ali njih šestoro je
ostalo tri godine. Njihove povrede su se razlikovale, nisu sve bile fizičke prirode.
Hugo Ims, lord Trentam, na primer, doveden je bez ogrebotine na telu, ali van
sebe i u ludačkoj košulji, koja ga je sprečavala da nanese povrede sebi ili drugima.
Njih sedmoro razvilo je duboku vezu koja je bila previše snažna i nije se
prekinula čak ni kad su napustili Penderis i vratili se svojim životima. Tih šestoro
ljudi značilo je Džordžu više od bilo koga, mada to možda i nije potpuno tačno,
jer je iskreno voleo svog jedinog nećaka Džulijana i njegovu suprugu Filipu, kao
i njihovu ćerkicu Belindu. Često ih je viđao i to uvek sa zadovoljstvom. Živeli su
nedaleko od Penderisa. Naravno, ljubav nema hijerarhiju i prioritete. Ljubav se
iskazuje na hiljade različitih načina, a svi načini su večni. Kad bi čovek zastao da
razmisli o tome, shvatio bi koliko je to neobično.

~3~
 Spustio je ruku iznenada se osetivši glupo što je mahao vazduhu, pa se
okrenuo nazad ka kući. Sluga ga je čekao kraj vrata, nesumnjivo jedva čekajući
da ih zatvori. Verovatno je umirao od zime. Hladan, rani jutarnji vetar duvao je
trgom pravo ka njemu, mada je nebo bilo vedro i obećavalo prijatan majski dan.
Klimnuo je glavom mladiću i poslao ga u kuhinju da mu donese kafu u
biblioteku.
Jutarnja pošta još nije stigla. Veliki sto od hrastovine stajao je pred prozorom
i na njemu nije bilo ničeg osim čistog papira, mastila i dva pera. Kad pošta stigne,
uglavnom tu stoji i gomila nekih pozivnica, jer je sada uveliko londonska sezona.
Moraće da bira između balova, mirnih večeri, koncertnih i pozorišnih grupa,
baštenskih zabava, venecijanskih doručaka i privatnih večera. U međuvremenu,
njegov Klub bio je prijatno društvo i skretanje pažnje, kao i trke konja, posete
krojaču i obućaru. A ako ne želi da izađe, onda je na pravom mestu, upravo u ovoj
prostoriji, okružen policama za knjige koje su se prostirale od poda do plafona, a
koje su prekidale samo prozori i vrata. Zaista bi se iznenadio kad bi ugledao
prostor za još jednu knjigu na tim policama, a i ima veoma malo knjiga koje još
nije pročitao, a u kojima bi nesumnjivo uživao.
Prijalo mu je što zna da može da radi šta god želi sa svojim vremenom, čak i
da ne radi ništa, ako tako odabere. Nedelje do Imodženinog venčanja, i nekoliko
dana nakon toga, bile su prilično popunjene i imao je malo vremena za sebe. Ali
uživao je u gužvi i morao je da prizna da je ovog jutra malo i potišten što je ponovo
sâm i slobodan i nikome ne odgovara. Kuća se činila veoma tihom, iako mu
rođake nisu bile ni bučne, ni zahtevne gošće. Uživao je u njihovom društvu više
nego što je očekivao, ipak su, praktično, bili neznanci. Godinama nije video
nijednu od sestara.
Imodžen mu je bila najbliža kao prijateljica, i znao je da bi mogla da
prouzrokuje nekakav preokret u iščekivanju venčanja - ali nije. Nije bila nervozna
mlada. Da neko ne zna, ne bi mogao ni da pretpostavi da se priprema za venčanje,
osim što je nosila nekakav nov i nepoznat sjaj koji je otopljavao Džordžovo srce.
Svadbeni doručak održao se u kući Stenbruka. Insistirao je na tome, mada su
i Ralf i Flavijan, prijatelji iz Kluba ranjenih duša, ponudili svoje domove. Pola
visokog društva je prisustvovalo i ispunilo balsku salu skoro do kraja, pa su se
neizbežno raširili i po drugim prostorijama, nakon obroka i svih govora. Doručak
je, naravno, preterana reč, jer je tek nekolicina gostiju otišla pre kasne večeri.
Džordž je uživao u svakom trenutku.
Ali veselje je gotovo, i Imodžen je posle venčanja otišla s Persijem na medeni
mesec u Pariz, a sad su otišle i Odri i Margaret. Čvrsto su ga grlile pre rastanka,
zahvaljivale mu se na gostoprimstvu i preklinjale ga da ih uskoro poseti.
Ovog jutra imao je snažan utisak konačnosti. Poslednje dve godine bilo je
mnogo venčanja, uključujući i sve članove Kluba, kao i Džordžovog nećaka, a svi
ti ljudi su mu bili najdraži na svetu. Imodžen je bila poslednja, izuzevši njega,

~4~
naravno. Ali on se ne računa. Ima četrdeset osam godina i, nakon osamnaest
godina braka, ostao je udovac, i to je već dvanaest godina.
Bilo mu je drago što je vatra bila upaljena u biblioteci. Napolju mu je bilo
hladno. Seo je u fotelju kraj kamina i ispružio ruke ka plamenu. Sluga je doneo
poslužavnik nekoliko minuta kasnije, sipao mu kafu i spustio šoljicu i tacnicu na
stočić kraj njega, zajedno sa tanjirom keksa koji je mirisao na puter i lešnik.
„Hvala.”
Džordž je dodao mleka i malo šećera i setio se, bez ikakvog razloga, kako je
njegovu suprugu uvek nerviralo to što je primećivao čak i najmanji gest sluga.
Uvek mu je objašnjavala kako takve reakcije samo umanjuju njihovo poštovanje
prema njemu.
Činilo mu se neverovatnim da se svih šestoro Ranjenih venčalo u poslednje
dve godine. Izgleda da im je trebalo tri godine od odlaska iz Penderisa da se
prilagode spoljašnjem svetu, pa su posle toga svi veselo pohrlili u ispunjene i
srećne živote. Nakon što su tako dugo bili na ivici smrti i razuma, možda im je
trebalo da proslave život sâm po sebi. Bio je siguran i da su svi brakovi srećni.
Hugo i Vinsent su već imali po jedno dete, a Vinsent i Sofija su čekali i drugo.
Ralf i Flavijan, takođe, svakog trenutka treba da postanu očevi. Čak i Ben je pre
dva dana šapnuo da se prethodnih nekoliko dana Samanta bori sa mučninama i da
se nada da je iz lepih razloga.
To je sve radovalo čoveka koji je otvorio svoj dom i srce ljudima koje je
slomio rat i koji bi možda zauvek ostali u kandžama njegovih posledica da on nije
tako učinio.
Pogledao je keks, ali nije se poslužio. Podigao je šoljicu i obuhvatio je šakama
kako bi ih zagrejala.
Da li je kontradiktorno što se jutros oseća i pomalo potišteno? Imodženino
venčanje je bilo raskošno, vesela i srećna prilika. Džordž je uživao dok ju je
gledao kako sija, i uprkos nekom prvobitnom protivljenju, dopadao mu se Persi i
verovao je da je on savršen suprug za nju. Džordžu su bile drage i supruge ostalih
članova Kluba. Osećao se poput ponosnog oca, venčao je svu svoju decu koja će
živeti srećno do kraja života.
Možda u tome i jeste problem - on nije njihov otac, zar ne?
Zapravo, nije ničiji otac. Namrštio se nad kafom, razmišljao da li da doda još
malo šećera, predomislio se, pa otpio jedan gutljaj. Njegov jedini sin je poginuo
u sedamnaestoj godini, odmah na početku rata, a njegova majka, a Džoržova
supruga Mirijam, oduzela je sebi život nekoliko meseci kasnije. Bio je sâm, mada
ništa više sad nego pre Imodženinog venčanja i venčanja ostalih. Džulijan je sin
njegovog pokojnog brata, nije njegov, a njegovih šestoro prijatelja iz Kluba
ranjenih duša napustili su Penderis pre pet godina. Iako je prijateljstvo ostalo
snažno, iako su se okupljali svake godine na tri nedelje, uglavnom u Penderisu,

~5~
oni nisu bili njegova porodica, samo mu je Imodžen bila rođaka po drugom
kolenu.
Njih šestoro je nastavilo sa svojim životima, a njega su ostavili tu gde je. Oh,
kako je to samosažaljiva, jadna pomisao!
Dovršio je kafu, a šolju je spustio malo odsečnije na tacnicu, zatim sve odložio
na poslužavnik i nestrpljivo ustao. Obišao je sto i zagledao se kroz prozor ka trgu.
I dalje je bilo dovoljno rano i nije bilo nikakvih dešavanja. Oblaci su bili
razuđeniji, a nebo vedrije. Dan je bio stvoren za lepo raspoloženje.
Ali on je usamljen - do srži kostiju, do dubine duše.
Skoro uvek je takav.
Odrastao je rano. Sa sedamnaest godina se pridružio vojsci nakon što je
ubedio oca da želi vojnu karijeru više nego bilo šta, ali samo četiri meseca kasnije
je vraćen kući kad mu je otac saznao da umire. Pre osamnaestog rođendana,
Džordž je prodao svoj čin, oženio se Mirijam, izgubio oca i nasledio titulu
vojvode od Stenbruka. Brendan se rodio pre nego što je napunio devetnaest
godina.
Kad se osvrne na svoj život, imao je utisak da je otkad je postao zreo
muškarac, bio samo usamljen, uz izuzetak onog kratkog uzbuđenja koje je osetio
uz svoj puk i nekoliko godina sa Brendanom...
Zanesen svojim mislima prekasno se setio da je prethodnog dana obećao
Ralfu i Benu da će im se jutros pridružiti u jahanju u Hajd parku. Svi članovi
Kluba su došli u London na Imodženino venčanje i još uvek su tu, osim Vinsenta
i Sofije, koji su juče otišli u Glosteršir. Više su voleli da budu kod kuće, jer je
Vinsent bio slep i lepše se osećao u poznatom okruženju Midlburi parka. A mlada
i mladoženja su, naravno, bili na putu za Pariz.
Nije bilo razloga da se Džordž oseća usamljeno i neće ga biti ni kad preostala
četvorica napuste London. Imao je i druge prijatelje ovde, i na selu je bio blizak s
komšijama, a tu su i Džulijan i Filipa.
Međutim, ipak jeste usamljen. I to je sebi tek nedavno priznao, tokom
prethodne nedelje, usred vesele gužve oko priprema Imodženinog venčanja. Čak
se i zapitao da li zamera Persiju što je osvojio Imodženino srce i ruku, jer je uspeo
da je ponovo nasmeje i da učini da zasija. Pitao se da li je možda on voli. Da, voli
je, zaključio je posle iskrenog razmišljanja. U to nema sumnje, kao što nema ni
sumnje da ta ljubav nije takva. Voli je kako voli Vinsenta i Huga i ostatak grupe,
iskreno, ali čisto platonski.
Poslednjih nekoliko dana je razmišljao da ponovo nađe ljubavnicu.
Povremeno je tako činio tokom godina. Nekoliko puta se upustio u diskretne
romanse sa damama iz svoje klase, sa udovicama prema kojima je osećao samo
visoko poštovanje.
Nije želeo ljubavnicu.

~6~
 Prethodne noći je ležao budan. Nije mogao da opusti um i telo. To je jedna od
onih noći kada mu san beži, bez posebnog razloga, i kada ga, naizgled niotkuda,
dočeka pomisao da bi možda trebalo da se oženi. Ne zbog ljubavi ili dece,
previše je star za to, ali ne fizički, već zato što ne želi dete ili decu u Penderis holu
nikad više. Uostalom, morao bi da se oženi nekom mladom ženom i sama pomisao
na to nije mu se dopadala. On nije bio muškarac koji bi se oženio ženom duplo
mlađom od sebe. Može da se divi mladim lepoticama koje ispunjavaju balske sale
svakog proleća, ali nije osećao želju da spava ni sa jednom od njih.
Sinoć je pomislio da bi mu brak doneo saputništvo, možda i prijateljstvo,
možda čak i nekakvu srodnu dušu. I da, nekoga ko bi ležao kraj njega noću da mu
ublaži usamljenost i pruži zadovoljstva.
Sad je već predugo u celibatu.
Video je dva konja na drugoj strani trga. Oba konja nosila su bočna sedla i
vodio ih je jedan konjušar. Vrata kuće prekoputa njegove su se otvorila i dve
mlade devojke izašle su i uzjahale konje. Obe su nosile lepu garderobu za jahanje.
Tih zvuk ženskog smeha i raspoloženja preneo se preko trga kroz zatvorene
prozore biblioteke. Odjahale su vidno raspoložene, dok ih je konjušar pratio s
pristojne udaljenosti.
Mladost je predivna, ali on ne čezne da bude deo nje.
Ideja od prethodne noći nije bila u potpunosti hipotetička. Naišla je sa slikom
određene žene, ali nije znao da objasni sebi zašto baš nje. Jedva da ju je poznavao,
a i nije je video duže od godinu dana. Međutim, bila je tu, prilično slikovita pred
njegovim očima, dok je razmišljao da bi možda trebalo ponovo da se oženi. Da se
oženi njom! Činilo mu se da bi ona bila savršen, jedini, izbor.
Na kraju je zaspao i probudio se dovoljno rano da doručkuje sa rođakama pre
nego što ih isprati. Samo što se sada setio te bizarne noćne čežnje.
Sigurno je spavao i maštao. Bila bi ludost ponovo se vezati za ženu, naročito
za skoro nepoznatu ženu. Šta ako mu ona ipak ne odgovara? Šta ako on ne
odgovara njoj? Nesrećan brak je gori od usamljenosti i praznine koje ga ponekad
tište. Ali sad su se iste misli vratile. Zašto nije otišao na jahanje ili u klub? Mogao
je da popije kafu tamo i da skrene misli razgovorom sa poznanicima ili čitanjem
jutarnjih novina.
Da li bi ga prihvatila ako bi je zaprosio? Da li je umišljeno s njegove strane
što misli da bi prihvatila? Zašto bi ga i odbila, osim ako je možda ne zadrži
činjenica da ga ne voli? Ali ona više nije mlada žena i glava joj nije puna
romantičnih snova.
Verovatno je ravnodušna prema romantici kao i on. Imao je šta da ponudi bilo
kojoj ženi, čak i pored raskošne titule i bogatstva. Mogao je da ponudi čvrst
karakter i prijateljstvo. Naravno, i brak. Ona se nikad nije udavala.
Da li bi se samo izglupirao ako bi se sada ponovo oženio kad je u srednjim
godinama? Ali zašto? I stariji od njega se stalno žene. I nije da se ustremio na

~7~
neku slatku devojčicu koja je tek izašla iz klupe. To bi bilo tužno. On je želeo
da potraži utehu sa zrelom ženom koja bi verovatno srdačno dočekala sličnu utehu
u svom životu.
Besmisleno je što misli da je previše star, ili da je ona stara. Sigurno svi imaju
prava na saputništvo i na zadovoljstvo u životu iako je mladost prošla. Ne
razmišlja, valjda, ozbiljno o ovome?
Kucanje na vratima prethodilo je ulasku mladića koji je nosio svežanj pisama.
„Itane.” Džordž je klimnuo glavom svom sekretaru. „Ima li nešto
zanimljivo?”
„Ništa zanimljivije nego obično, Vaša milosti”, kazao je Itan Brigz i podelio
svežanj na dva dela, pa obe polovine spustio na sto. „Poslovno i društveno.”
Pokazao je na gomile, kao i obično.
„Računi?” Pridigao je glavu u pravcu gomile sa poslovnim pismima.
„Jedan iz Hobija za par čizama za jahanje, kao i brojni troškovi venčanja.”
„I potrebno je da ih ja pogledam? Plati ih, Itane.”
Sekretar je podigao prvu gomilu.
„Ponesi i ostala i ljubazno odbij sve pozive.”
„Sve?” Brigz je podigao obrve. „Markiza od...”
„Sve. I sve što dođe narednih nekoliko dana, sve dok ne dobiješ dalje
instrukcije. Odlazim iz grada.”
„Odlazite?”
Brigz je bio efikasan i pouzdan sekretar. Radi za vojvodu skoro šest godina,
ali niko nije savršen. Imao je naviku da ponavlja određene reči koje mu njegov
poslodavac uputi kao da ne može da veruje da je ispravno čuo.
„Ali tu je i Vaš govor u Parlamentu prekosutra.”
„Neka ga. Odlazim sutra.”
„U Kornvol? Da li želite da pišem Vašoj kućepaziteljki...”
„Ne idem u Penderis hol. Vraćam se... kad se vratim. U međuvremenu plaćaj
moje račune i odbijaj pozivnice i radi sve što inače radiš.”
Sekretar je podigao ostatak pisama sa stola, poklonio se poslodavcu i napustio
prostoriju.
Dakle, otići će da zaprosi damu koju jedva poznaje i koju dugo nije video?
Pitao se kako se uopšte prosi žena. Prošli put je imao sedamnaest godina i to
je bila obična formalnost, jer su im očevi ugovorili venčanje. Sinovljeve i ćerkine
želje nisu uzete u obzir, niti su saslušane, naročito jer je njegov otac bio jednom
nogom u grobu i žurio je da obezbedi sina. Barem je Džordž ovog puta poznavao
damu malo bolje nego što je tada poznavao Mirijam. Znao je kako izgleda i kako
joj zvuči glas. Prvi put je video Mirijam na ceremoniji prosidbe i tu formalnost je
promucao pod strogim pogledima njihovih očeva.

~8~
Da li će zaista ovo učiniti?
Šta će, dođavola, ona pomisliti?
Šta će reći?

~9~
 II

Čovek bi poverovao da proleće polako prelazi u leto iako je još uvek bio maj.
Nebo je bilo vedro i tamnoplavo, sunce je sijalo i bilo je toplo. Dora Debins je
shvatila da joj šal nije neophodan i da joj smeta. Ušla je u kuću i oglasila se kako
bi gospođa Henri, njena kućepaziteljka, znala da je stigla.
Kuća je bila skromna koliba u selu Inglebruk u Glosterširu i tu je živela
proteklih devet godina. Rodila se u Lankaširu i kad je navršila sedamnaest godina,
majka joj je pobegla, pa je davala sve od sebe da održava očev raskošni dom i da
glumi majku svojoj mlađoj sestri Agnes. Kad je napunila trideset, otac joj se
oženio udovicom koja je bila stara porodična prijateljica. Agnes, koja je imala
osamnaest godina, udala se za komšiju koji se nekada udvarao Dori, mada Agnes
to nije znala. U roku od godinu dana, Dora je shvatila da nikome više nije
potrebna i da nigde ne pripada. Nova supruga njenog oca davala je naznake da bi
Dora trebalo da razmotri druge opcije i da ne i trebalo da ostane kod kuće.
Dora je razmišljala da potraži posao guvernante ili pratnje, pa čak i
kućepaziteljke, ali ništa od toga je nije istinski privlačilo. I onda je jednog dana,
slučajno, videla oglas u očevim jutarnjim novinama.
Tražili su uvaženog gospodina ili damu da dođe i podučava muzici brojne
đake na različitim instrumentima u okolini, i samom selu, Ignlebruk u
Glosterširu. Pozicija nije bila plaćena. Nije ni bila prava pozicija. Nije
bilo poslodavca, nikakve garancije da će biti posla ili prihoda, samo ideja da može
da se započne samostalan posao koji će skoro sasvim sigurno predavaču
obezbediti značajan prihod. U oglasu je spomenuta i koliba u selu koja je na
prodaju za razumnu cenu. Dora je imala sve tražene kvalifikacije, a njen otac bio
je spreman da plati trošak kuće koji je bio u visini miraza koji je obezbedio Agnes
kada se udavala. Skoro otvoreno je iskazao olakšanje jer je naišao na tako
jednostavno rešenje problema što mu starija ćerka i nova supruga žive pod istim
krovom.
Dora je pisala predstavniku naznačenom u oglasu, primila brz i povoljan
odgovor i preselila se, na neviđeno, u novi dom. Tamo je živela srećno, uvek puna
posla, nikad bez đaka i prihoda. Nije bila imućna, daleko od toga. Ali je zarada
od časova bila dovoljna za osnovne potrebe, a mogla je i da uštedi za, kako bi i
sama rekla, crne dane. Mogla je čak i da priušti da joj gospođa Henri čisti, kuva i

~ 10 ~
ide u kupovinu umesto nje. Meštani su je prihvatili u svoju zajednicu i, iako nije
imala prave bliske prijatelje, imala je brojne poznanike koji su joj prijali.
Otišla je pravo u sobu da skine šešir i šal, da popravi frizuru pred ogledalom.
Kad je oprala ruke, pogledala je kroz prozor ka bašti. Odatle se činila uredno i
šarenoliko, ali znala je da će za dan ili dva imati pune ruke posla oko
korova. Zapravo, volela je korov, ali ne u svojoj bašti. Neka cveta i raste u
okružnom žbunju i na livadama, pa će mu se diviti ceo dan.
Oh, pomislila je iznenađeno, još uvek joj nedostaje Agnes. Živela je tu, sa
njom, godinu dana nakon što joj je suprug preminuo.
Provodila je većinu vremena u dvorištu i slikala divlje cveće. Agnes je bila
očaravajuće vešta sa vodenim bojama. To je za Doru bila srećna godina jer joj je
Agnes bila poput ćerke koju nikad nije imala i nikad neće imati. Ali znala je da to
neće potrajati. I nije, jer je Agnes našla ljubav.
Dori se dopadao Flavijan, vikont Ponsonbi, sada Agnesin drugi suprug.
Zapravo, bio joj je veoma drag, mada je prvobitno bila sumnjičava, jer je bio lep,
šarmantan i domišljat, ali je imao podrugljiv pogled kom nije verovala. Kad ga je
bolje upoznala, međutim, morala je da prizna da je on idealan partner za njenu
tihu, umerenu sestru. Kad su se venčali u selu prošle godine, Dori je bilo jasno da
je to pravi ljubavni spoj. I tako se i ispostavilo. Bili su srećni zajedno i očekuju
dete na jesen.
Dora se okrenula od prozora kad je shvatila da više i ne gleda baštu. Agnes i
Flavijan žive u dalekom Saseksu. Ali nije bio kraj sveta, zar ne? Već ih je dvaput
posetila, za Božić i Uskrs. Ostala je dve nedelje svaki put, mada ju je Flavijan
pozivao da ostane duže i Agnes joj je veoma iskreno rekla da bi mogla da živi s
njima zauvek ako bi želela.
„Zauvek i još jedan dan”, dodao je Flavijan tom prilikom.
Dora nije tako želela. Samački život čini da se ponekad oseća veoma
usamljeno, ali to joj je prijalo više od svake druge opcije.
Imala je trideset devet godina i usedelica je. Alternativa za nju je bila da
postane nečija guvernanta, pratnja ili rođaka koja zavisi od nekog drugog i
beskrajno se seli od sestrinog, preko očevog, pa do bratovljevog doma.
Bila je zahvalna na svojoj skromnoj, lepoj kolibi i nezavisnom poslu, kao i
samačkom životu. Ne, nije bila usamljena - bila je samica.
Čula je lupkanje posuđa i znala je da je gospođa Henri obaveštava, a da je i
ne dozove, da je čaj skuvan i odnesen u dnevnu sobu i da će se ohladiti ako uskoro
ne siđe.
Sišla je.
„Pretpostavljam da ste čuli za veliko venčanje u Londonu kad ste otišli u
Midlburi park, zar ne?”, pitala je gospođa Henri provirujući s vrata dok je Dora
sebi sipala čaj i namazala parče hleba puterom.

~ 11 ~
 „Od lejdi Darli? Da, ispričala mi je da je prilika bila raskošna i radosna.
Venčali su se u Crkvi svetog Džordža na Hanover trgu i vojvoda od Stenbruka ih
je ugostio na raskošnom svadbenom doručku. Radujem se zbog lejdi Barkli, mada
mislim da sada treba da govorim o njoj kao o grofici od Hardforda. Činila mi se
šarmantnom kad sam je upoznala prošle godine, ali je i povučena. Lejdi Darli kaže
da je novi suprug obožava. To je veoma romantično, zar ne?”
Mora da je veoma lepo...
Zagrizla je svoje parče hleba. Sofija, lejdi Darli, koja se pre dva dana sa
suprugom vratila u Midlburi park iz Londona, ispričala je više o venčanju na kom
su bili, ali je Dora bila previše umorna da bi sada o tome pričala. Ugurala je čas
više za vikontesu u već prepun dan posla i jedva da je imala trenutak za sebe još
od doručka.
„Sigurna sam da ću od Agnes dobiti dugačko pismo za dan ili dva”, kazala je
kad je videla razočaran izraz lica gospođe Henri. „Podeliću sa Vama ono što bude
rekla o venčanju.”
Kućepaziteljka je klimnula glavom i zatvorila vrata.
Dora je uzela još jedan zalogaj, pa se izgubila u sećanjima na prethodnu
godinu i nekoliko najsrećnijih dana njenog života, pre izuzetno bolnog trenutka
kada je Agnes otišla sa svojim novim suprugom, a Dora im nasmešena mahala s
praga.
Kako je tužno što se tako često priseća tih dana. Vikont i vikontesa Darli, koji
žive u Midlburi parku iznad sela, imali su goste, veoma poznate i sve sa titulom.
Dora i Agnes su bile pozvane više puta da ih posete, a i nekoliko puta su
vikontovi i vikontesini gosti posetile njenu kolibu i čak svratili na čaj. Agnes je
bila bliska sa vikontesom, a Dori je bilo prijatno sa njima jer je držala lekcije
klavira i vikontu i njegovoj supruzi. Zahvaljujući ovom poznanstvu, ona i Agnes
su jednom bile pozvane i na večeru, a Dori su tražili i da svira za goste.
Svi su bili izuzetno brižljivi, i laskavi. Dora je svirala harfu i nisu joj dali da
stane. Onda je svirala klavir i podsticali su je da nastavi. Posle toga ju je u dnevnu
sobu na čaj podruku poveo, ni manje ni više, nego lord Darli. Bila bi zapanjena
i ostala bi bez reči da ne poznaje vikonta dugo i da se vojvoda nije potrudio da je
opusti. Činio se skoro zastrašujuće strogim i ozbiljnim plemićem sve dok mu se
nije zagledala u oči i u njima videla samo dobrotu.
Osećala se kao poznata ličnost, kao zvezda. I tih dana se osećala živom. Kako
je tužno, ne, jadno je, što u njenom životu nije bilo drugih uspomena, ni upola
tako živopisnih, kojima bi se radovala kad bi ovako ostala sama, a previše umorna
da bi čitala. Ili noću, kad bi ležala i ne bi mogla da spava, kao što se ponekad
dešavalo.
Gosti, muškarci, koji su bili u Midlburi parku nazivali su sebe članovima
Kluba ranjenih duša. Preživeli su oba rata protiv Napoleona Bonaparte i pretrpeli
ozbiljne povrede. Lejdi Barkli je, takođe, bila član iako je žena. Nije bila vojnik,

~ 12 ~
naravno, ali njen suprug jeste i svedočila je njegovom mučenju i smrti nakon što
su zarobljeni u Portugaliji. Vikont Darli je ostao slep. Flavijan, lord Ponsonbi,
Agnesin suprug, pretrpeo je tako ozbiljne povrede glave da po povratku u
Englesku nije mogao ni da misli, ni da govori, niti da razume šta mu se
govori. Trentam, gospodin Benedikt Harper i grof od Bervika, koji je prethodne
godine nasledio vojvodstvo, takođe su pretrpeli ozbiljne posledice. Vojvoda od
Stenbruka ih je okupio sve u svom domu u Stenbruku i pružio im vreme, prostor
i negu koji su im bili potrebni da povrate energiju. Svi su sada venčani, osim
samog vojvode, koji je bio stariji čovek i udovac.
Dora se pitala da li će se ikada ponovo okupiti u Midlburi parku na jednom
od godišnjih okupljanja. Ako hoće, onda će je možda ponovo pozvati da im se
pridruži, možda čak i da svira za njih. Na kraju krajeva, ona je Agnesina sestra, a
Agnes je sad udata za jednog od njih.
Podigla je šoljicu i otpila malo čaja, ali se ohladio i napravila je grimasu. Za
to je sama kriva, naravno, ali mrzela je čaj ako nije vruć.
Tada se začulo kucanje na ulaznim vratima. Dora je uzdahnula. Bila je previše
iscrpljena da bi primila nekog slučajnog posetioca. Poslednji đak tog dana bila je
četrnaestogodišnja Miranda Korli koja nije želela da uči ništa više nego što je
Dora želela da je podučava. Nesrećna devojka nije imala nimalo dara, mada su
njeni roditelji bili uvereni da je čudo od talenta. Ti časovi su uvek bili naporni
obema.
Možda će gospođa Henri moći da reši šta god da se dešava na vratima.
Kućepaziteljka je znala koliko je umorna i čuvala joj je privatnost kao majka. Ali
ovo nije bila jedna od tih prilika. Začulo se kucanje na vratima dnevne sobe i
gospođa Henri ih je otvorila. Kratko je stajala tu razrogačenih očiju.
„Za Vas je, gospođice Debins”, kazala je, pa se sklonila u stranu.
I kao da ga je njeno sećanje na prethodnu godinu prizvalo pravo u njenu
dnevnu sobu, ušao je vojvoda od Stenbruka.
Stao je tik ispred vrata, a gospođa Henri ih je zatvorila.
„Gospođice Debins.” Poklonio se. „Nadam se da nisam došao u nezgodno
vreme?”
Svako sećanje koje je Dora imala na njega kao dobrog i prijatnog čoveka, sada
je nestalo bez traga i bila je krajnje zapanjena kao i kad ga je prvi put srela u
dnevnoj sobi Midlburi parka. Bio je visok i izuzetnog izgleda, tamne kose
posedele kraj slepoočnica, ozbiljnog, oštrog izraza lica sa pravim nosom, visokim
jagodicama i prilično tankim usnama. Držao se uspravno, ukočeno i odavao je
stav koji Dora nije pamtila od prethodne godine. Bio je krajnje moderan, povučeni
aristokrata od glave do pete, a činilo se da je ispunio čitavu Dorinu dnevnu sobu
i da je sav vazduh , nestao iz prostorije.
Iznenada je shvatila da i dalje sedi i gleda ga otvorenih usta, poput zbunjene
budale. Obratio joj se pitanjem i posmatrao ju je podignutih obrva očekujući

~ 13 ~
odgovor. Nespretno je ustala i poklonila se. Pokušala je da se seti šta nosi i da li
ima kapu na glavi.
„Vaša milosti”, rekla je. „Ne, nikako. Održala sam poslednji čas za danas i
upravo pijem čaj. Sigurno je sada hladan.
„Dozvolite da tražim gospođi Henri...”
Podigao je jednu otmenu ruku.
„Ne brinite se. Upravo sam dovršio osveženje sa Vinsentom i Sofijom.”
Sa vikontom i lejdi Darli.
„Bila sam u Midlburi parku ranije danas. Držala sam čas lejdi Darli, pošto je
propustila redovan čas dok je bila u Londonu na venčanju lejdi Barkli. Nije
spomenula da ste došli sa njima. Naravno, nije da je morala da spomene.” Obrazi
su joj bili sve vreliji. „To se mene i ne tiče.”
„Stigao sam pre sat vremena. Neočekivano, ali ne baš nepozvan. Svaki put
kad vidim vikonta i njegovu gospođu, oni me pozivaju da dođem kad god poželim.
Siguran sam da su svaki put bili ozbiljni, ali znam i da nisu očekivali da ću ih
poslušati. Ovog puta jesam. Došao sam iz Londona skoro njima za petama i
verujem da su se obradovali što me vide. Ili ne vide, u Vinsentovom slučaju.
Ponekad zaboravim da ne može da vidi.”
Dorini obrazi su bili sve vreliji. Koliko dugo ga već zadržava tu kraj vrata?
Šta li će pomisliti o njenim manirima?
„Ali zar nećete sesti, Vaša milosti?” Pokazala je na fotelju prekoputa njene.
„Da li ste prošetali od Midlburija? Dan je divan za šetnju, zar ne?”
Stigao je iz Londona pre sat vremena? Popio je čaj sa vikontom i lejdi Darli
i odmah je izašao i došao... ovde? Možda je doneo poruku od Agnes?”
„Neću sesti. Ovo nije društvena poseta.”
„Agnes?” Spustila je ruku na vrat. Njegov uštogljen, formalni pristup joj je
iznenada bio jasan. Nešto se dogodilo Agnes. Izgubila je bebu.
„Vaša sestra je sijala od dobrog zdravlja kad sam je video pre nekoliko dana.
Žao mi je ako Vas je moja iznenadna poseta uplašila. Nemam strašne vesti. Došao
sam samo da Vas nešto pitam.”
Dora je spustila ruke na struk i sačekala da nastavi. Dan ili dva nakon večere
u Midlburiju prošle godine, došao je u kolibu sa nekolicinom drugih da joj se
zahvali što im je svirala i da izrazi nadu da će se to ponoviti pre nego što se
poseta završi. To se nije dogodilo. Da li će je sad pozvati? Za to veče?
„Pitao sam se, gospođice Debins, da li biste mi učinili veliku čast i udali se za
mene?”
Kad se izgovore, reči ponekad zvuče potpuno jasno same po sebi, ali kao
nepovezani zvukovi koji nemaju značenje. Čoveku bude potrebno malo vremena
da spoji te zvukove i razume poruku.

~ 14 ~
 Dora ga je čula, ali nekoliko trenutaka nije razumela značenje. Samo ga je
gledala i malo se razočarala što ipak nije želeo da mu svira harfu ili klavir.
Što li je samo želeo da se oženi njom?
Molim?
Odjednom je izgledao ponizno i tako više ličio na čoveka kog se sećala od
prethodne godine. „Nisam nikoga zaprosio otkako mi je bilo sedamnaest godina.
Ali čak i da je to izgovor, shvatam da se nisam posebno potrudio. Imao sam
dovoljno vremena od Londona da smislim lep govor, međutim, nisam uspeo.
Nisam čak ni cveće doneo, niti sam kleknuo na jedno koleno. Šta li ćete misliti o
meni, gospođice Debins?!”
„Želite da se udam za Vas?” Pokazala je rukom na sebe kao da je prostorija
puna neudatih dama i da nije sigurna da li misli na nju u odnosu na sve druge.
Stisnuo je ruke iza leđa i glasno uzdahnuo. „Znate za venčanje koje se
odigralo u Londonu pre manje od nedelju dana, naravno. Nesumnjivo ste čuli i za
Klub ranjenih duša kad smo svi boravili u Midlburi parku prošle godine. Ako
ništa, znate za nas preko Flavijana. Mi smo svi bliski prijatelji. U poslednje dve
godine svih šestoro se venčalo. Nakon Imodženinog venčanja i pošto su svi moji
gosti otišli iz Londona, shvatio sam da sam ostao sâm. Shvatio sam da
sam možda... samo malo usamljen.”
Dori se oteo uzdah. Nije očekivala da plemić njegovog ranga oseća takav
nedostatak u životu, a naročito da prizna da ga oseća. To je poslednje što je
očekivala da će čuti od njega.
„I onda sam shvatio”, nastavio je kad nije ispunila kratku tišinu koja je
usledila posle njegovih reči, „da zaista ne želim da budem usamljen. Ipak, ne
mogu da očekujem da mi prijatelji ispunjavaju tu prazninu, niti da mi zadovolje
glad koja je u samoj srži mog biča. Ne bih to ni želeo. Mogao bih, međutim, da se
nadam tako nečemu, možda da to i očekujem, od supruge.”
„Ali...” Čvršće se uhvatila za grudi. „Zašto ja?”
„Učinilo mi se da ste možda i Vi usamljeni, gospođice Debins”, kazao je uz
poluosmeh.
U tom trenutku je poželela da sede. Da li taj utisak odaje drugima? Da je
usamljena, nesrećna usedelica koja se i dalje nada da će neki gospodin biti
dovoljno očajan da je oženi? Očajan, međutim, nije reč kojom bi opisala
vojvodu od Stenbruka. Možda je stariji od nje, ali je i dalje poželjan mladoženja
u svakom smislu. Mogao bi da ima skoro svaku ženu ili devojku koju bi odabrao.
Njegove reči su je, međutim, povredile. Ponizile su je.
„Živim kao samotnjak, Vaša milosti”, kazala je pažljivo birajući reči. „Svojim
izborom. Samoća i usamljenost nisu nužno sinonimi.”
„Uvredio sam Vas, gospođice Debins. Oprostite mi. Ponašam se
neuobičajeno. Mogu li, ipak, da prihvatim Vašu ponudu da sednem? Moram
jasnije da se izrazim. Uveravam Vas, da nisam u mislima tražio najusamljeniju
~ 15 ~
damu koju poznajem, pa odabrao Vas i dojurio da Vas zaprosim. Oprostite mi što
sam odao takav utisak.”
„Bilo bi previše apsurdno verovati da morate tako da birate”, rekla je i
pokazala na fotelju prekoputa sebe, pa zahvalno sela nazad u svoju. Nije bila
sigurna koliko dugo bi joj još kolena izdržala.
„Nakon što sam dobro razmislio, shvatio sam da mi najviše treba saputnik i
prijatelj, neko s kim može da mi bude prijatno, neko ko bi uvek mogao da bude
uz mene i da mi to prija. Neko... moj. I neko s kim bih delio postelju. Oprostite, ali
to treba da se spomene. Želeo bih, želim, više od obične platonske veze.”
Dora je spustila pogled ka svojim rukama. Obrazi su joj ponovo bili vreli.
Naravno da jesu. Ali sad ga je pogledala u oči i shvatila stvarnost onoga što se
dešava. On je vojvoda od Stenbruka. Prošle godine joj je njegova pažnja
prijala, laskala joj i ostavila je bez daha. Jednog popodneva su on i Flavijan
ispratili nju i Agnes skroz do kuće od Midlburija. Držala ga je podruku i
prijateljski su razgovarali, a i prilično ju je opustio. Uživala je u svakom trenutku
te šetnje i iznova i iznova je proživljavala u narednim danima, pa i svaki dan posle
toga. Sada je ovde, u njenoj dnevnoj sobi. Došao je da je zaprosi.
„Ali zašto ja?”, ponovo je pitala. Glas joj je zvučao iznenađujuće normalno.
„Kad sam razmišljao o ovome, pomislio sam na Vas. Ne mogu da objasnim
zašto. Ne bih rekao da znam zašto. Ali pomislio sam na Vas. Samo na Vas. Ako
me odbijete, verujem da ću ostati tu, gde sam.”
Gledao ju je pravo u lice i sada je videla više od ozbiljnog aristokrate. Videla
je muškarca. Bila je to glupa pomisao, koju ne bi mogla da objasni da je neko to
tražio od nje. Ponovo je bila bez daha, zadrhtala je i bilo joj je drago što sedi.
I neko s kim bih delio postelju.
„Imam trideset devet godina”, rekla je.
„Ah!”, kazao je uz poluosmeh. „Onda sam se usudio da tražim da se udate za
starijeg čoveka. Devet godina sam stariji od Vas.”
„Ne bih mogla da Vam rađam decu. Barem...” Nije još došlo do te promene
u njenom životu, ali sigurno će se uskoro dogoditi.
„Imam nećaka, jednog vrednog mladića koji mi je veoma drag. Oženjen je i
već je otac jedne ćerke. Nesumnjivo će uslediti i sinovi. Nisam zainteresovan da
ponovo imam decu u kući, gospođice Debins.”
Setila se da je imao sina koji je poginuo u ratu. Vojvoda mora da je bio veoma
mlad kad mu se sin rodio. Potom se setila da je spomenuo kako nije prosio još od
sedamnaeste godine.
„Želim saputnika”, ponovio je. „Prijatelja. Prijateljicu. Suprugu, zapravo.
Nemam veliku romantiku ili strast da ponudim. Prerastao sam te godine. Ali iako
se ne poznajemo posebno dobro, verujem da bismo dobro funkcionisali. Divim se
Vašem muzičkom talentu i lepoti duše koju to nagoveštava. Divim se Vašoj

~ 16 ~
skromnosti i dostojanstvu, posvećenosti Vašoj sestri. Dopada mi se kako izgledate
i voleo bih da Vas gledam svaki dan do kraja života.”
Dora ga je iznenađeno gledala ga. Nekada je bila lepa, ali se odavno rastala
od mladosti. Najbolje što sad vidi u ogledalu jeste urednost i... običnost. Videla je
osrednju usedelicu u srednjim godinama. On je, s druge strane, čak i u
četrdeset osmoj godini i pored prosede kose bio predivan.
Ujela se za donju usnu i pogledala. Kako bi oni mogli da budu uopšte i
prijatelji?
„Ne bih umela da se ponašam kao vojvotkinja.”
Gledala je kako mu se oči smeše, pa mu je nevoljno uzvratila osmehom. A
onda se i nasmejala. Neverovatno, nasmejao se i on. I ponovo joj je bilo drago što
sedi. Da li postoji snažnija reč od predivan?
„Siguran sam, ako budete moja supruga, bićete i moja vojvotkinja. Ali ne bih
da Vas razočaram, to ne podrazumeva nošenje krune i ogrtača svaki dan. Čak ni
svake godine. I ne podrazumeva druženje s kraljem i njegovim dvoranima
svake nedelje. S druge strane, može Vam biti zabavno kad Vam se budu obraćali
sa Vaša milosti, umesto običnog gospođica Debins”
„Meni se dopada gospođica Debins. Sa mnom je već četrdeset godina.”
Osmeh mu je izbledeo i ponovo je izgledao ozbiljno.
„Da li ste srećni, gospođice Debins? Verujem da jeste. Imate udoban dom i
produktivan, nezavisan posao koji volite. Cene Vas i u Midlburiju i, verujem, u
celom selu, zbog talenta i prijatne naravi.” Zastao je i ponovo je pogledao u oči.
„Ili postoji šansa da biste i Vi želeli prijatelja i saputnika, da biste voleli da
pripadate isključivo jednoj osobi i da ona pripada Vama? Da li postoji šansa da
biste želeli da napustite svoj život ovde i dođete u Kornvol i Penderis sa mnom?
Ne samo kao moj prijatelj, već i kao moj životni partner?” Zastao je još jednom
na trenutak. „Hoćete li se udati za mene?”
Gledao ju je u oči. I ostala je bez svake odbrane, bez svih argumenata u koje
je sebe ubeđivala godinama, kako je zadovoljna svojim životom, da je srećna, da
nije usamljena. Ne, nikad nije usamljena.
Imala je udoban dom, aktivan, produktivan život, komšije i prijatelje,
nezavisan, pozamašan prihod, a članovi porodice joj nisu bili mnogo daleko. Ali
nikad nije imala nikog svog koga ne bi morala da ostavi ti bliskoj budućnosti.
Imala je sestru sve dok se Agnes nije udala za Vilijama Kipinga i imala ju je
ponovo pre nego što se udala za Flavijana. Ali... nije imala nikog drugog i nikog
trajnog ko bi ispunio prazninu. Nikoga ko se ikad zavetovao da bude njen dok ih
smrt ne rastavi.
Nikad nije dozvoljavala sebi da previše razmišlja o tome koliko bi joj život
možda bio drugačiji da joj majka nije tako iznenada i neočekivano pobegla kad je
Dora napunila sedamnaest, a Agnes pet godina. Život joj je bio takav kakav je bio,

~ 17 ~
i sve vreme je sama donosila svoje odluke. Ali da li je moguće da sad, nakon
svega...?
Ima trideset i devet godina.
Ali nije umrla.
Neće se udati samo iz očaja. Loš brak bi mogao da bude mnogo gori od onoga
što već ima. Ali brak sa vojvodom od Stenbruka ne bi bio iz očaja. To je znala i
bez posebnog razmišljanja. Maštala je o njemu cele godine. Ili tačnije, četrnaest
meseci. Oh, ne na taj način, usprotivila bi se pre samo sat vremena. Ali su zidovi
odbrane pali i sada može da prizna da jeste - maštala je o njemu na taj način.
Naravno da jeste. Šetala je s njim celim putem od Midlburija onog najlepšeg
popodneva u životu. Držala ga je podruku dok su opušteno razgovarali. Smešio
joj se i osećala je miris njegovog parfema sluteći njegovu muževnost. Usudila se
da mašta o ljubavi i romantici tog dana i svakog dana posle toga.
Ali samo da mašta.
Ponekad, oh, samo ponekad, snovi mogu da se ostvare! Ne deo o ljubavi i
romantici, naravno, ali mogao je da joj ponudi prijateljstvo i saputništvo. I brak.
Ali ne platonski brak.
Mogla bi da spozna kako je...
Sa njim? Oh, zaboga, s njim. Mogla bi da spozna...
I neko s kim bih delio postelju.
Postala je svesna dugačke tišine koja je usledila posle njegove prosidbe. I
dalje ga je gledala pravo u oči.
„Hvala”, kazala je. „Da, hoću.”

~ 18 ~
 III

Džordž se prilično iznenadio kad je ušao u prostoriju i ugledao gospođicu

Debins. Mislio je da je se jasno seća od prethodne godine, ali sad mu se činila
višom, mada nije bila viša od proseka. I mislio je da je malo punija, malo
običnija, starija. Neobično je što mu se sada činila privlačnijom nego što je
pamtio. Očekivao je da će biti drugačije.
Bila je lepa žena s obzirom na njene godine, i uprkos jednostavnoj frizuri i
garderobi koju je nosila. Sigurno je bila veoma lepa kad je bila mlađa. Kosa joj je
još uvek bila tamna, bez vidljivih znakova sedih, a imala je besprekoran ten i lepe,
pametne oči. Odisala je dostojanstvom koje je održavala uprkos šoku zbog
njegovog neočekivanog dolaska i iznenadnog pitanja. Sveukupno, izgledala je
kao žena koja se suočila i pomirila sa svojim životom.
Sećao se da je njegovu pažnju prošle godine privukla njena energija. Nije bilo
samo do njenog muzičkog talenta ili razumnog razgovora, kao ni prijatnog
izgleda. Pre nekoliko trenutaka joj je rekao da ne zna zašto su ideja da se ženi i
njen lik došli istovremeno i neodvojivo povezano - ali je, ipak, znao zašto. U
pitanju je dostojanstvo kojim odiše, što joj verovatno nije lako. Sigurno postoje
žene koje svojim izborom ostanu same, ali nije verovao da je gospođica Debins
jedna od njih. Okolnosti su nametnule da ostane usedelica, čuo je za neke od svoje
sestre. Međutim, sagradila je sebi bogat i značajan život, uprkos razočaranju koje
je možda doživela.
Da, divio joj se.
Hvala. Da. Hoću. To je rekla.
Ustao je i pružio joj ruku. Ustala je i ona i prineo joj je ruku usnama. Bila je
to nežna, negovana ruka dugačkih prstiju i kratkih noktiju. Barem se toga tačno
sećao od prošle godine. Bila je to ruka muzičarke. Ona proizvodi muziku koja ga
dovodi do ivice suza.
„Hvala”, kazao je. „Daću sve od sebe da se nikad ne pokajete zbog te odluke.
Nažalost, u skoro svakom braku žena napušta svoj dom, prijatelje i komšije, kao
i sve što joj je blisko i poznato. Da li će Vam teško pasti da se odreknete svega
toga?”
Većina ljudi ne bi ni pomislila da pita tako nešto kad joj nudi Penderis hol u
Kornvolu i kuću Stenbrukovih u Londonu, kao i neopisivo bogatstvo, otmeni

~ 19 ~
život vojvotkinje, a da ne spominjemo i brak sam po sebi koji će prekinuti
život usedelice. Međutim, nije žurila sa odgovorom.
„Da, biće”, kazala je. Ruka joj je još bila u njegovoj. „Ovde sam sebi izgradila
život pre devet godina i bio je lep. Nemaju mnoge žene privilegiju da upoznaju
samostalnost. Ljudi su ovde bili srdačni i prijateljski raspoloženi prema meni.
Kad budem otišla, moji đaci koji žele da uče, a od kojih su retki zaista talentovani,
ostaće bez nastavnika, barem na neko vreme. Žaliću što im to činim.”
„Da li je Vinsent talentovan?” pitao je uz osmeh.
Nakon što je oslepeo i jedva se odupro strahu, besu i očaju što mu se vid nikad
neće vratiti, mladi Vinsent je sebi tražio razne izazove kako ne bi utonuo u očaj.
Jedan od izazova podrazumevao je da nauči da svira, ne samo klavir, već i violinu,
a nedavno i harfu. Za harfu se opredelio samo zato što je jedna od sestara
predložila da prodaju onu koju imaju u kuću kad ju je nasledio, jer očigledno neće
imati koristi od nje.
Vinsentovi prijatelji iz Kluba, koji nikad nisu bili sentimentalni jedni prema
drugima, stalno su ga zadirkivali zbog umeća s violinom, ali on je istrajao i
postajao je sve veštiji i veštiji. Nisu ga zadirkivali zbog harfe koja mu je
neprestano izazivala nelagodu i nervirala ga. Sad kad konačno osvaja njene
zagonetke, može da očekuje da ponovo počnu uvrede.
Gospođa Debins, ponovo, nije žurila sa odgovorom, mada je znala da je
Vinsent jedan od vojvodinih najbližih prijatelja.
„Vikont Darli je odlučan. Naporno radi i nikad neće koristiti izgovor što ne
vidi instrument ili note koje mora da nauči uhom. Odlično mu ide i biće sve bolji.
Veoma sam ponosna na njega.”
„Ali nije zaista talentovan?” Nesrećni Vins. Zaista je odlučio da ne gleda sebe
kao da ima neki hendikep.
„Talenat je retkost u svakoj umetnosti. Mislim na pravi talenat. Ali ako bismo
svi izbegavali da radimo nešto za šta nismo posebno nadareni, onda ne bismo ništa
ni radili i nikad ne bismo otkrili šta sve možemo. Traćili bismo veći deo
života baveći se jednostavnim aktivnostima. Lord Darli ima dar za samoočuvanje,
za proširivanje svojih granica izdržljivosti, uprkos jednom od najtežih hendikepa,
ili možda zahvaljujući njemu. Pod tim okolnostima, ne bi mnogi uspeli da
postignu što i on. Naučio je da donese svetlost tami u kojoj sada živi, i tako je
doneo svetlost i nama koji mislimo da možemo da vidimo.”
Ah, to je bilo još nešto što ga je podsetilo zašto joj se divi i što mu se dopada.
Smirena i brižljiva prizemnost s kojom govori o temama koje većina ljudi
najradije promeni. Mnogi bi govorili utešno o onome što je Vinsent postigao
uprkos činjenici da ne vidi - ali ne i ona. A ipak, govorila je iskreno. Vinsent nije
bio posebno talentovan za muziku, čak i pored slepila, ali to nije bilo važno. Kao
što je upravo rekla, imao je talenta u izobilju da pomera granice svog života
mnogo dalje od onoga što bi se možda od njega očekivalo.

~ 20 ~
 „Žao mi je što ću Vas venčanjem odvesti od ovog života, gospođice Debins.
Nadam se da će život u Penderisu i brak sa mnom uspeti da to nadoknade.”
Zamišljeno ga je pogledala. „Kada sam pre devet godina došla vode iz očevog
doma, nikoga nisam poznavala. Sve mi je bilo strano i pomalo depresivno - život
u kolibi koja se činila neverovatno malom u poređenju s onim na šta sam
navikla, samački život i posao. Međutim, prilagodila sam se novom životu i bila
sam srećna ovde. Sad sam svojevoljno pristala na još jednu veliku promenu. Niste
me primorali. Prilagodiću se ponovo. Ako ste u potpunosti sigurni, sad kad ste me
ponovo videli i razgovarali sa mnom.”
Primetio je da je i dalje drži za ruku. Stisnuo ju je i ponovo prineo usnama.
„Jesam. U potpunosti sam siguran.”
Pitao se šta bi rekla ako bi joj poljubio usne. Ne bi mogla da se usprotivi, sad
mu je buduća mlada. Šok zbog te pomisli ga je naterao da zastane i na trenutak se
zapita da li je zaista siguran. Bilo mu je teško da zamisli kako je ljubi, kako
vodi ljubav s njom i upoznaje joj telo kao da je njegovo. Ali znao je da bi bio
strašno razočaran da ga je odbila, jer nije samo pomislio na brak pre nekoliko
večeri u Londonu. Pomislio je na gospođicu Doru Debins i neobičnu, neočekivanu
želju da se oženi njom.
„Kada?” pitala je. „I gde?” Ujela se za usnu kao da se plašila da izražava
neprimerenu radost.
Potapšao joj je ruku i pustio je, pa je ona ponovo sela. On je učinio isto. Pošto
je kreten, nije mnogo razmišljao dalje od veridbe. Odnosno, nije razmišljao o
procesu venčanja. Misli su mu bile usredsređene na maštanje o radosti u godinama
koje su pred njima. Ipak, tek je prošao kroz panično organizovanje jednog
venčanja i znao je da ovo sve neće proći bez planiranja.
„Treba li da odem u Lankašir da razgovaram s Vašim ocem?” To mu nije palo
na pamet sve do sada.
„Imam trideset devet godina. Moj otac živi svoj život sa ženom kojom se
oženio pre nego što sam se preselila ovde. Nismo se udaljili, ali njegova veza s
mojim životom je skoro nepostojeća i sigurno se više ne pita kako ću ga živeti:”
Džordž se zamislio o takvoj porodičnoj situaciji. Znao je neke činjenice, ali
ne i potpun razlog što je napustila dom i odselila se tako daleko. Neobično je da
neudata dama učini tako nešto kad ima muškog rođaka koji će je izdržavati.
„Onda se sami pitamo, čini se. Hoćemo li da ne odugovlačimo veridbu?
Hoćete li se uskoro udati za mene?”
„Uskoro?” Pogledala ga je podignutih obrva. Potom je podigla obe ruke i
pritisla dlanove na obraze. „Oh, bože, šta li bi svi pomislili? Agnes? Vikont i
vikontesa? Vaši drugi prijatelji? Ovdašnji seljani? Ja sam nastavnica muzike.
Imam skoro četrdeset godina. Delovaću prilično... drsko?”
„Verujem da bi moji prijatelji bili i više nego radosni da me vide oženjenog.
I podjednako sam siguran da bi odobrili moj izbor i pozdravili Vaš pristanak. Vaša
~ 21 ~
sestra će sigurno biti srećna zbog Vas. Nisam loš ulov, iako sam devet
godina stariji, zar ne? Džulijan i Filipa, moj jedini nećak i njegova supruga,
takođe će se radovati. U to sam uveren. I Vaš otac će biti sigurno presrećan, zar
ne? Imate i brata, čini mi se?”
Ruke su joj pale u krilo. „Sve je ovo veoma iznenadno. Da, Oliver je sveštenik
u Šropširu. Dakle, venčaćemo se uskoro?”
„Za mesec dana ako sačekamo zvanično oglašenje braka, ili ranije ako biste
želeli da se venčamo uz posebnu dozvolu.
A što se tiče pitanja gde, to bi trebalo da bude ovde ili u Lankaširu ili u
Penderisu ili u Londonu. Da li imate neku posebnu želju?”
Njena sestra i Flavijan venčali su se prošle godine u seoskoj crkvi uz posebnu
dozvolu. Svadbeni doručak održao se u Midlburi parku, a Sofija je insistirala da
novovenčani par provede svoju prvu bračnu noć u apartmanu u istočnom
krilu vile. Sve je bilo divno, savršeno... ali da li želi da učini isto kao i njena
sestra?
„London? Nikad nisam bila tamo. Trebalo je da odem sa osamnaest godina
da se predstavim društvu, ali... To se nikad nije dogodilo.”
Mislio je da zna razlog. Malo je nedostajalo da dođe do skandala prošle
godine nakon što joj je sestra otišla u London sa Flavijanom. Flavijanova bivša
verenica, koja ga je napustila posle povrede i udala se za njegovog najboljeg
prijatelja, sad je bila udovica i nadala se da će se ipak udati za Flavijana.
Kad je shvatila da je propustila priliku, počela je da kopa po Agnesinoj
prošlosti i tamo naišla na svašta. Agnesina majka, i majka gospođice Debins, i
dalje je živa, ali njihov otac se od nje odavno razveo zbog preljube.
To je tad bio veličanstven skandal i prošle godine je zapretio zlokobnim
govorkanjima i društvenim obeležavanjem Agnes, kao ćerkom razvedene žene.
Visoko društvo bi je živu pojelo da Flavijan nije hrabro i vešto rešio problem i
sprečio katastrofu. Prvi skandal se dogodio kad je Agnes bila dete, a gospođica
Debins mlada dama koja je trebalo da se predstavi društvu. Tako je uskraćena za
uzbuđenje i, još važnije, uvažen brak kakav bi očekivala posle londonske sezone,
godišnjeg bračnog tržišta. Umesto toga, ostala je kod kuće da gaji sestru.
Gospođica Debins je nesumnjivo imala mnogo toga da ostavi iza sebe. Možda
je sada vreme za to.
„Mogu li, onda, da predložim London za mesto venčanja?” rekao je. „Čim
prođe vreme veridbe, a pre kraja sezone? Dok je celo visoko društvo prisutno?
Ako ćemo se venčati, možemo to da učinimo sa stilom. Sigurno se slažete, zar
ne?”
„Slažem li se?”, izgledala je neuvereno.
„London je i praktičniji ako želimo da prisustvuju naši prijatelji i poznanici,
a verovatno želimo. Ben i Samanta, Hugo i Gven, Flavijan i Agnes, kao i Ralf i
Kloi, svi su i dalje tamo još od Imodženinog venčanja. Persi i Imožden će se vratiti
~ 22 ~
iz Pariza do tada. Vinsent i Sofija bi se rado vratili u grad da ne propuste. Možda
bismo mogli da ubedimo Vašeg brata i oca da doputuju. Siguran sam da bi ih
Agnes i Flavijan rado ugostili.”
„London.” Izgledala je pomalo zapanjeno.
„U Crkvi svetog Džordža na Hanover trgu, gde se većina društva venčava
tokom sezone.”
Obrazi su joj se zarumeneli dok ga je gledala, a oči su joj se caklile. Tek kad
je spustila glavu, shvatio je da joj se oči cakle od suza.
„Dakle, ipak mi je suđena udaja?” Glas joj je bio poput šapata. Imao je utisak
da ne razgovara sa njim.
„U Londonu u Crkvi svetog Džordža za mesec dana”, kazao je, „u prisustvu
najvišeg sloja društva. A onda medeni mesec u Parizu ili Rimu, ili u oba grada. Ili
u Kornvolu i Penderisu, ako biste više voleli tako. Možemo da radimo šta god
poželimo... Šta god da Vi poželite.”
„Imaću venčanje kom će prisustvovati ceo svet. Oh, bože! Šta li će Agnes
reći?”
Oklevao je. „Gospođice Debins, da li biste želeli da pozovete svoju majku?”
Naglo je podigla glavu, razrogačila oči i zinula kao da će nešto da kaže, pa ih
ponovo zatvorila i zažmurila.
„Oh...” Bio je to tih dah pre nego reč.
„Jesam li Vas uznemirio? Oprostite ako jesam.”
Otvorila je oči, ali se namrštila dok ga je gledala. „Osećam se malo...
preplavljeno, Vaša milosti. Moram da se povučem. Treba da... volela bih da
ostanem sama, ako dozvoljavate.”
„Naravno.” Odmah je ustao. Proklet bio kakva je budala. Možda nije ni znala
da joj je majka živa. Možda joj Agnes nije ispričala za prethodnu godinu. „Mogu
li da učinim sebi čast i da Vas sutra ponovo posetim?”
Klimnula je glavom i spustila pogled ka svojim šakama. Očigledno jeste
preplavljena, što i nije iznenađujuće s obzirom na to da nije ni znala da dolazi.
Nakratko je oklevao, pa napustio prostoriju, a onda su se vrata tiho zatvorila
za njima.
Seoska ulica bila je prazna dok je šetao u pravcu Midlburi parka, ali nije bio
naivan. Nije ni sumnjao da se već zna o njegovom dolasku i poseti gospođici
Debins, mogao je da oseti znatiželjne oči kako ga posmatraju iza zavesa duž
cele ulice. Pitao se koliko će brzo svi saznati zašto je došao i kakav je odgovor
dobio.
Pitao se i da li da kaže nešto Vinsu i Sofiji, pa je odlučio da još uvek ne kaže
ništa. Nije je pitao za dozvolu, a bilo mu je važno da o tome zajedno odluče. Bio
je osetljiv na to što ima titulu vojvode dok ona, iako je ćerka baroneta, sada živi
kao usedelica u selu i predaje muziku.

~ 23 ~
 Objava može da sačeka.
Pitao se kako će se vest primiti u Penderis holu i komšiluku. Nije znao da li
će otvoriti pandorinu kutiju tako što će dovesti novu mladu kući. Kad bi
razmišljao o svom životu u Penderisu, često bi se setio izreke da prošlost treba
ostaviti u prošlosti. Bilo je toliko neprijatnosti u vezi sa Mirijaminom smrću čak i
pored užasa samoubistva. Iako su svi čije je mišljenje cenio ostali uz njega, i dalje
je postojao deo onih koji je birao da krivi njega.
Sve do sada, prošlost je bila u prošlosti. Kad bi boravio u selu, živeo je
prilično samotnjačkim životom, osim onih nedelja koje svake godine članovi
Kluba ranjenih duša provedu sa njim. Možda to neko posmatra kao
usamljenički život, ali možda je to i tačno. Možda svi ti ljudi, koji su ga
pre dvanaest godina krivili, smatraju da je najmanje što zaslužuje upravo ta
usamljenost.
Šta li će biti kad dovede gospođicu Debins kao svoju vojvotkinju? Sigurno
neće biti neprijatni prema njoj, zar ne? Ili... još gore. Ali šta bi moglo da bude
gore? Svi ti događaji o kojima nikad nije govorio čak ni svojim prijateljima iz
Kluba, doveli su ga do užasnog zaključka pre mnogo godina.
Sigurno neće zaboraviti, to nikad ne bi mogao, ali treba da živi ponovo, da
potraži saputništvo, sreću, možda čak i malo ljubavi.
Nalazio se na imanju i približavao se kući, pa odagnao neobičan osećaj straha
koji ga je obuzeo, naizgled, niotkuda.

Kao što je i moglo da se očekuje, gospođa Henri je uletela za manje od minut

nakon vojvodinog odlaska i otvoreno iskazala znatiželju.
„Samo što se nisam srušila kad sam otvorila vrata, gospođice Debins”, kazala
je kad je podigla poslužavnik s čajem. „Nisam čula da su se vikont i njegova
gospođa vratili s gostom iz Londona.”
„Nisu. Stigao je danas”, kazala je Dora.
„I tako brzo je došao u posetu? Nadam se da nije doneo loše vesti o lejdi
Ponsonbi.”
„Oh, ne! Uverio me je da je Agnes dobro.”
„Spremila sam svež čaj da donesem, ali niste pozvonili, pa nisam htela da Vas
uznemiravam.”
„Već je popio čaj u Midlburi parku”, objasnila je Dora. Gospođa Henri je
zaključila da činija sa šećerom nije dobro nameštena na poslužavniku, ali pošto ju
je namestila i krišom pogledala Doru, koja očigledno ne namerava da joj oda
više informacija, iznela je poslužavnik i zatvorila vrata za sobom. Dora je spustila
prste na slepoočnice i zamislila kako bi kućepaziteljka reagovala da joj je rekla
kako je vojvoda od Stenbruka došao u Midlburi park samo da bi došao u posetu i
zaprosio njenu gospodaricu. Ali Dora nije ni sama mogla da shvati šta se dogodilo.
Sasvim sigurno nije spremna da podeli vesti.
~ 24 ~
 Znao je za njenu majku. To je jedina jasna misao koja je isplivala. Agnes i
Flavijan su mu sigurno ispričali. Ih je možda prošle godine u Londonu čuo
govorkanja. Znao je, a ipak ju je zaprosio i želeo je da se oženi njom javno u
Londonu pre kraja sezone. Čak je bio spreman i da pozove njenu majku
na venčanje.
Da li mu položaj u društvu dozvoljava da tako potpiruje javno mnjenje?
Celo veče i do duboko u noć razmišljala je o činjenici da bi pozvao njenu
majku na venčanje, zajedno sa svim ostalim što se dogodilo otkako je ušao u njenu
dnevnu sobu. Čak i narednog jutra je bila rastrojena zbog neobičnosti
dešavanja, iako se trudila da se usredsredi na Majkl Perlmana. Bio joj je jedan od
omiljenih đaka, pametan dečak od pet godina čiji bucmasti prsti uvek zapanjujuće
precizno i muzikalno preleću po majčinom čembalu. Njegovo okruglasto lice
uvek je sijalo od zadovoljstva dok bi svirao i tako bi se udubio da bi se prepao ako
bi progovorila. Majkl Perlman će joj zaista nedostajati.
Majka joj je pobegla sa mlađim muškarcem nakon što ih je njen otac optužio
na lokalnoj zabavi da su ljubavnici. U užasavajuće javnoj sceni koja je još uvek
proganjala Dorine snove, optužio je njenu majku za preljubu i objavio
svoju nameru da se razvede. Previše je popio, čega se njegova porodica užasavala,
mada se to nije često događalo. Ali kad bi se dogodilo, bio je skoro nepodnošljiv
i govorio bi izuzetno ponižavajuće stvari koje mu ne bi ni pale na pamet kad bi
bio trezan. Te večeri njegovo ponašanje bilo je gore nego inače, najgore ikada,
zapravo, a majka je pobegla i nikad se nije vratila. Pretnja razvodom se razlegla
na sve strane. Dora je nije ni videla ni čula od te večeri Nije ni želela, jer joj je
majka pobegla sa ljubavnikom i tako potvrdila očeve optužbe. Dorin život se tada
promenio zauvek.
Prošle godine, kad je stari skandal zapretio da se ponovo rasplamsa, Flavijan
je otkrio gde joj majka živi i posetio je. Udala se za čoveka s kojim je one noći
pobegla i živeli su blizu Londona. Agnes je odabrala da se ne suočava sa njom,
ali je ispričala Dori da ju je Flavijan posetio.
Vojvodina ponuda da pozove majku na venčanje bila je poslednja kap za Doru
kada joj je um svakako već bio beznadežni vir. Zaboga, u jednom trenutku se
opuštala u svojoj dnevnoj sobi, previše iscrpljena da bi čitala, a trideset minuta
kasnije bila je verena i razgovarala o planovima za venčanje u Crkvi svetog
Džordža na Hanover trgu u Londonu, sa vojvodom od Stenbruka.
Da li se zaista usudila da ga zamoli da ode? Možda danas razmisli i povuče
svoju ponudu. Kad se vratila kući posle časa, sačekala ju je poruka na
poslužavniku. Na njoj je njeno ime bilo ispisano čvrstom i samouvrenom rukom
koja je nesumnjivo pripadala muškarcu.
„Sluga iz Midlburija ju je doneo”, kazala je gospođa Henri izašavši iz kuhinje
i brišući ruke o kecelju. Zadržala se u predvorju još nekoliko trenutaka, verovatno
u nadi da će Dora otvoriti poruku i podeliti sadržaj.

~ 25 ~
 „Ne morate da mi donosite kafu, gospođo Henri”, kazala je Dora. „Gospođa
Berman mi je poslala šolju u muzičku sobu.”
Ponela je poruku u dnevnu sobu, pa je otvorila pre nego što je sela ili skinula
šešir i ogrtač.
Prvo je pogledala potpis. Stenbruk, napisao je istom odvažnom rukom.
Nesvesno je zadržala dah i podigla pogled ka vrhu stranice. Ali ipak nije povukao
ponudu, i kako je samo naivna što se uplašila tako nečeg. Ponuda je iznesena i
prihvaćena i nijedan gospodin se nikada ne bi povukao od takve obaveze. Napisao
je da je čuo da će ona doći po podne do kuće da Vinsentu održi čas harfe. Voleo
bi da ima čast da dođe po nju posle ručka i isprati je do Midlburi parka. To je bilo
sve. Nije bilo ničega privatnog.
Ali nije ni moralo da bude. On joj je verenik. Venčaće se. Istina tih reči ju je
sada dočekala kao da je prvi put u potpunosti to shvatila. Udaće se. Uskoro.
Postaće vojvotkinja.
Uredno je presavila poruku i ponela je sa sobom na sprat. Presvukla se u
stariju garderobu, naoružala se alatom i rukavicama za baštu, pa izašla u da objavi
rat korovu koji se usudio da joj napadne imanje. Baštovanstvo joj je uvek
ublažavalo i najuzburkanije emocije, a ništa nije bilo uzburkanije od onih koje su
se razbuktale juče i nisu se smirile sve do danas.
Korov nema šanse protiv nje.

~ 26 ~
 IV

Dora se ponovo sredila i bila je spremna da krene ubrzo posle ručka, pošto
vojvoda nije rekao tačno kada će doći po nju. Uglavnom ne bi otišla do Midlburija
barem još sat i po vremena, ali nije želela da bude uhvaćena nespremna.
Danas je nekako gore nego juče. Danas ga očekuje. I danas joj se vrti u glavi
i komeša u stomaku, delom od uzbuđenja, a delom od zastrašujućeg oduševljenja,
i nema kontrolu nad tim. On je vojvoda. Jedini iznad njega su kralj i princ.
Rad u bašti ju je nakratko umirio pre ručka, ali sad ne može da izađe. Sedela
je za klavirom u dnevnoj sobi. Bio je to stari istrošeni instrument koji je bio star
čak i kad je ona bila devojčica, ali nije se osećala uskraćenom što nema
noviji instrument. Volela je zvuke ovog. Volela je i dve raštimovane dirke, jednu
crnu i jednu belu, koje ni najveštiji štimeri nisu mogli da dovedu u red. Bio joj je
nešto poput starog prijatelja. Ovaj klavir bio je s njom kroz radost i tugu, kroz
preokrete i monotoniju nekoliko decenija. Za sve to vreme uvek joj je donosio
radost i ublažavao svaku nevolju koja ju je tištila. Ponekad je imala utisak da ne
bi preživela bez muzike i tog klavira.
Vojvoda od Stenbruka je sigurno pokucao na ulazna vrata. Gospođa Henri
mora da ih je otvorila, pa pokucala na vrata dnevne sobe pre nego što ga je
propustila, sigurno ne bi ušao sâm kao da je vlasnik kolibe, čak iako je veren
njenom vlasnicom. Ipak Dora je shvatila da je tu tek kad je krajičkom oka
primetila nešto krupno i tamno, što se ranije tu nije nalazilo. Ruke su joj zastale i
polako se okrenula. Stajao je kraj vrata, tamo gde je stajao i juče.
„Oprostite”, istovremeno su rekli.
Poklonio se. „Moram da kažem”, nastavio je, „da sam prilično pametno
odabrao suprugu koja može da mi ispuni dom muzikom do kraja života.”
Radio je što i prošle godine kad je sedela pored njega za večerom, a pre nego
što je zasvirala gostima Midlburija. Smešio joj se očima i pričao nešto što će je
opustiti. I setila se utiska koji je te večeri, a i narednih dana imala o njemu, da
u očima ne krije samo osmeh, već i dobrotu. Od osobe takvog društvenog položaja
se retko očekuje dobrota. Očekuje se suzdržanost, čak i nadmenost.
Njegove oči i ono što nagoveštavaju o njemu, bile su razlog njenog maštanja
dok je još bio u Midlburiju, a i nakon što je otišao. Mada je maštanje ključna reč.
Na javi je bio milion svetlosnih godina daleko od nje. Uveravala je sebe da
je njegova dobrota samo snishodljivost.
~ 27 ~
 Imao je najlepše oči koje je ikad videla.
„Nisam Vas čula kad ste došli”, kazala je i ustala. „Ali spremna sama. Da li
idemo u šetnju?” Ali sigurno idu! Nije valjda bila toliko izgubljena u muzici da
nije čula kočiju pred kapijom.
„Da li imate nešto protiv?” pitao ju je dok je ona nameštala šešir i šal koje je
pripremila na fotelji. „Vreme je i dalje divno i šteta je da se protraći.”
„Nemam ništa protiv”, uveravala ga je i ogrnula šal preko ramena. „Ja šetam
svuda.” Ako budu šetali, provešće više vremena s njim. I provešće ostatak života
s njim nakon što se budu venčali.
Oh, bože! Iznenada se osetila kao devojčurak.
Kad su izašli napolje, Dora je shvatila da jučerašnji dolazak vojvode od
Stenbruka sigurno nije prošao neprimećeno. Verovatno se već svuda pričalo o
tome. Mogla je da se opkladi da sada već pola sela zna da se i danas vratio i da
sigurno neki ljudi, koji su imali sreće da rade ili žive u njenoj ulici, diskretno
posmatraju iza zavesa. Sada svedoče kako Dora hoda ulicom u pravcu kapija
Midlburi parka držeći vojvodu podruku.
Ne bila od krvi i mesa da nije osetila određeno zadovoljstvo zbog toga! O
ovome će se pričati do kraja dana. Gospođa Džons, vikarova supruga, možda ne
baš slučajno, stajala je na kapiji svoje bašte i preko nje razgovarala sa gospođom
Henčli, mesarevom suprugom. Obe su se okrenule i nasmešile i poklonile, pa
prokomentarisale kako je vreme lepo, a zatim značajno pogledale Doru. Vojvoda
je dodirnuo ivicu svog visokog šešira, poželeo im lep dan i složio se da je ove
godine leto izgleda poranilo. Ostatak dana će prepričavati ukrašenu verziju ovog
razgovora, pretpostavila je Dora uz unutrašnji srdačan osmeh za svoje komšije.
Prošli su kroz kapiju u privatni park oko Midlburija, ali nisu dugo ostali na
glavnom putu. Vojvoda ju je poveo levo, kroz drveće koje se pružalo duž zida i
tu je nastupio trenutni osećaj mira i skrivenosti. Sunčevi zraci su bili
ublaženi granama i zelenim krošnjama iznad njih. Osećao se divan miris zemlje i
zelenila, a to Dora u svojim šetnjama glavnom stazom do kuće nije primetila.
Kao da joj je jedan zrak sunca obasjao um, odjednom je shvatila da je srećna.
To je možda neobično jer je veći deo života proživela svesno odlučna da bude
zadovoljna onim što ima. Nikad nije dozvoljavala sebi da previše razmišlja
o onome što bi moglo da je čini nesrećnom. Ali shvatila je da pravu sreću nije
poznavala sve do sada.
Osećala ju je iznutra poput napupele radosti. Svi njeni snovi se iznenada i
neočekivano ostvaruju, čak iako se to dešava dvadeset godina kasnije nego što se
nadala. To nije bilo važno. Ništa nije bilo važno osim činjenice da se to
konačno dešava. Dešava se sada. Pitala se kako bi vojvoda reagovao ako bi se sad
zavrtela raširenih ruku i lica okrenutog ka dalekom nebu, s pesmom i smehom na
usnama. Nasmešila se takvom prizoru i spustila bradu kako ne bi video njeno lice
iza ivice šešira.

~ 28 ~
 Ali nešto mora da se spomene pre nego što nastave dalje.
„Ne bih volela da pozovemo moju majku na venčanje”, rekla je iznenada.
„Onda nećemo.” Spustio joj je ruku na dlan i pogledao je. „Morate da mi date
spisak ljudi koje želite da pozovemo, gospođice Debins, i ja ću ga proslediti mom
sposobnom sekretaru zajedno sa spiskom mojih zvanica čim se budem vratio u
London za dva dana.”
Tako brzo? Za dva dan?
„Voleo bih da organizujem da se objavi veridba sledeće nedelje, ako Vas to
ne požuruje. Ali otkako mi se javila ideja da se oženim i otkako ste pristali na
moju ponudu, sada sam nestrpljiv da se sve obavi.”
Da li on može da zamisli kako su te reči milozvučne za njeno uho?
„Sastaviću spisak kad se budem vratila kući. Mada će biti veoma kratak.”
„Onda mi morate reći da li želite da moj spisak bude podjednako kratak.
Zaista ne marim koliko će biti malo ili veliko venčanje, sve dok smo nas dvoje
tamo sa neophodnim brojem svedoka da bi sve bilo zakonito.”
„Oh!”, kazala je i osetila određeno razočaranje.
Možda je primetio.
„Ali ako nemate neke posebne želje, mogu li da ponovim predlog od juče?
Rekli ste mi da nikako ne biste mogli da budete vojvotkinja. Dok to niste rekli,
mislio sam samo o tome da treba da Vas ubedim da se udate za mene.
Zaboravio sam da moram i da Vas ubedim da se udate za zadivljujuće stvorenje,
vojvodu od Stenbruka. Izgleda da ga shvatam zdravo za gotovo jer je odavno sa
mnom. Ali iako se nadam da ćemo veći deo braka proživeti u Penderisu,
nesumnjivo će biti trenutaka kada ću morati da budem u Londonu, a ja sasvim
sigurno ne želim da Vas ostavim samu u selu. Takođe ste mi juče rekli da nikad
niste bili u Londonu i da se niste družili s visokim društvom. Možda je najbolje
vreme da to oboje učinimo sada tokom ovog meseca, u iščekivanju venčanja. Da
li biste došli u London, ako ne sa mnom za dva dana, onda barem ubrzo potom?
Vaša sestra i Flavijan su još uvek tamo. Kao i većina članova Kluba, a očekujem
i da će se Sofija i Vinsent vratiti. Neka Vas svi oni upoznaju sa gradom. Dozvolite
mi da učinim isto čim naša veridba bude zvanično objavljena. Dozvolite da
organizujem veridbenu zabavu.”
Zastali su i oslobodila je ruku. Gledao ju je ruku skrštenih iza leđa i očiju
punih brige.
„Oh!” ponovila je.
„Ali to je samo predlog. Vaš sam sluga, gospođice Debins. Sve će biti kako
Vi želite.”
Bila je u iskušenju da izabere kukavički put i opredeli se za diskretno venčanje
u Londonu ili možda venčanje u ovdašnjoj crkvi gde se Agnes prošle godine udala
za Flavijana. Ali...

~ 29 ~
 London? Tokom sezone?
Kao verenica vojvode od Stenbruka i svastika vikonta Ponsonbija, kao
prijateljica grofa od Bervika, koji je sada takođe vojvoda, i barona Trentama i
gospodina Benedikta Harpera i vikonta Darlija i grofice od Hardforda?
Od toga su snovi satkani. Od toga se pripovedaju bajke.
„Nema potrebe da se plašite”, kazao je.
„Nisam uplašena. Malo sam, možda, ponovo preplavljena emocijama. Ali u
pravu ste. Ako ću biti Vaša supruga, onda moram da budem i vojvotkinja.
Uostalom, uvek sam mislila da bi bilo divno otići u pozorište u Londonu, šetati
Hajd parkom, plesati valcer na pravom balu. Jesam li previše stara za to?”
Osmeh mu je postao ozareniji. „Da li imate reumu u oba kolena, gospođice
Debins?”
„Ne!” Malo ju je šokiralo otvoreno spominjanje njenih kolena.
„Nemam ni ja. Možda možemo da izdržimo valcer u nekom mračnom uglu
neke mračne balske sale, a da ne napravimo preveliki spektakl od sebe.”
Nasmešila mu se.
„Promenimo smer”, predložio je i ponovo joj pružio ruku, „inače ćemo
završiti u močvari na suprotnoj strani jezera. Šetaćemo ovuda, pa skrenuti stazom
do kuće. Vinsent će se naljutiti ako zbog mene zakasnite na čas.”
„Da li je to moguće? Da lord Darli bude ljut?”
„Loše utičem na njega”, priznao je uz osmeh.
Dora nikad nije šetala kraj jezera, mada ga je videla iz daljine. Nije šetala ni
ograđenom stazom od kuće do jezera, koju je lejdi Darli izgradila nakon venčanja
kako bi njen suprug mogao slobodnije da se kreće parkom, bez ičije pomoći.
Vikontesa je, takođe, bila ta koja se raspitivala o mogućnosti da se pas ovčar
dresira da mu bude vodič i tako mu pruži još veću slobodu kretanja.
Rekonstruisala je divlji park iza kuće tako da može i tamo bezbedno da šeta.
Posadila je nekoliko stabala aromatičnog drveća i cveća kako bi mu uživala druga
čula.
„Jeste li ikada bili na ostrvcetu?”, pitala je Dora i pokazala u tom pravcu dok
su šetali kraj jezera. „Agnes mi je pričala da se u središtu nalazi mali letnjikovac
i da je prelepo iznutra. Zamagljeno staklo na prozorima čini svetla
veličanstvenim.”
„Samo sam mu se divio s ove obale”, priznao je. „Tu lepotu ćemo doživeti
sledeći put kad budemo došli u Midlburi, kao muž i žena.”
Dorin stomak je izvršio dupli salto. Nije bila sigurna ni da veruje u budućnost
na koju je pristala. Nije se usudila da veruje takvoj sreći.
„Penderis hol je kraj mora”, rekao joj je. „Da li ste to znali? Oštre litice
oivičavaju park sa juga, a sveukupna lepota prilično je divlja u poređenju sa onim
što ste videli ovde. Nadam se da Vam neće biti tmuran.”

~ 30 ~
 „Ne očekujem tako nešto. To će mi biti dom.”
Dom. A ipak, nikad ga nije videla. Nikad nije kročila u Kornvol ili Devonšir,
ni u Vels, mada Glosteršir nije daleko odatle. Setila se da mu je supruga preminula
na tim liticama koje je spomenuo. Neko joj je rekao, možda Agnes. Vojvotkinja
se bacila ubrzo pošto je izgubila jedinog sina, njihovog jedinog sina, tokom
ratova.
Kako li je bilo vojvodi kad ih je oboje tako izgubio? Kako je održao zdrav
razum?
Dora je sada shvatila da će mu ona biti druga supruga i da on dolazi njoj sa
godinama i godinama uspomena o porodičnom životu sa drugom ženom i
detetom. Ulazi u brak sa teretom uspomena na užasne tragedije koje su mu
oduzele oboje u roku od nekoliko meseci. Da li je uopšte čudno što nije imao
romantičnu ljubav ili strast da joj ponudi? Sasvim sigurno nije mogla da zameni
njegovu prvu suprugu.
Naravno da nije mogla. Ne bi to ni želela. Oni će imati drugačiju vezu. Od nje
je želeo utehu i saputništvo. Bio je iskren po tom pitanju i to ne sme da zaboravi.
Želeo je nekog ko će pomoći da odagna usamljenost.
A to je želela i ona. To mogu da učine jedno drugom. Mogla bi da bude njegov
saputnik i prijatelj, a on bi mogao da bude njen. Ona ima i muziku koju bi mu
ponudila u zamenu za sav luksuz koji bi joj obezbedio. Nasmešila se kad se setila
kako joj je ranije rekao da je pametno što je odabrao suprugu koja može da mu
svira. Neće biti potištena zbog onoga što ne može da dobije u tom braku. Zaboga,
u ovo doba juče očekivala je da će ostatak života živeti u Inlbruku kao usedelica.
Ipak, sada je verena.
Skrenuli su na stazu ka kući.
„Vi ste mirni saputnik, gospođice Debins. Čini se da nemate potrebu da svaki
trenutak ispunite rečima.”
„Oh, zaboga, da li je to uljudan način da mi kažete da ne umem da pričam?”
„Da jeste, onda bih osudio i sebe jer sam bio podjednako tih tokom šetnje.
Voleo bih da imamo vremena da nastavimo šetnju kroz drveće i da sednemo u
letnjikovac. Ali, avaj, moram da se ponašam odgovorno i da Vas na vreme
odvedem na čas.”
„Da li oni znaju?”, pitala je Dora. Osećala je nervozu u stomaku.
„Nisam smatrao da imam prava da to objavim. Shvatio sam da biste mogli da
se predomislite. Nisam želeo da Vas osramotim. Bio sam izuzetno nervozan kad
sam dolazio danas kod Vas. Nisam znao šta me čeka.”
Sumnjičavo ga je pogledala, ali izgledao je ozbiljno.
„Nije mi ni palo na pamet da se predomislim. Mislila sam da ćete se možda
Vi predomisliti nakon što ste me ponovo videli juče. Ali setila sam se da ste
gospodin i da ne biste pobegli nakon što ste izneli ponudu.”

~ 31 ~
 Tiho se nasmejao. „Uveravam Vas, gospođice Debins, da sam samo još više
želeo da se oženim sa Vama nakon što sam Vas juče video.”
Oh, zaboga!, pomislila je Dora. Zašto? U svakom slučaju, osetila je toplinu u
središtu srca.

Džordž je ponovo bio napet. Vinsent i Sofija su bili napolju i sedeli u bašti
dok je Tomas, njihov sin, veselo skakutao po stazi blizu njih. Zastao je da ubere
cvet i pruži ga svojoj majci sa pobedonosnim izrazom lica.
„Oh, bože”, kazala je gospođica Debins, „napolju su i lejdi Darli nas je videla.
Misliće da je veoma nepristojno od mene što prilazim kući iz pravca jezera s
Vama podruku. Ja sam njihova nastavnica muzike.”
Nasmešio joj se i potapšao joj ruku. „Kad mi je Vins rekao za čas harfe,
obavestio sam ih da ću prošetati do sela po Vas. Da li imam dozvolu da im kažem
za veridbu?”
„Oh! Da, imate. Ali šta li će da pomisle?”
Bio je očaran njenom skromnošću, napetošću, jer je ipak bila dama, ćerka
jednog baroneta, a verovatno je i kao devojka očekivala prigodan brak.
„Mislim da ćemo uskoro da saznamo.” I da, i on je bio pomalo napet. Znao je
da će mu prijatelji biti zatečeni. Nije mu trebalo njihovo odobrenje, ali ga je želeo.
Vinsent i Sofija su mu se smešili, mora da mu je ona nešto rekla. Tomas je
krenuo u njihovom pravcu, ali Sofija ga je podigla u naručje.
„Gospođice Debins”, kazala je Sofija kada su se približili, „izgleda da se
Džordž plašio da ćete danas preskočiti čas zbog lepog vremena. Insistirao je da
Vas lično dovede.”
„Zaista jesam! Da sam čekao da dođe sama, video bih je samo na minut ili
dva pre nego što bi nestala u muzičkoj sobi sa Vinsom i harfom, a to mi se uopšte
ne bi dopalo.”
Sofija ga je upitno pogledala, a Vinsent je stao kraj nje sa svojim psom. Tomas
je pružio svoj cvet Džordžu.
„Gospođica Debins nas još nije izneverila”, kazao je Vinsent uz osmeh.
„Dobar dan, gospođice. Bojim se da ćete se naljutiti na mene. Jedva da sam imao
priliku da vežbam od poslednjeg časa.”
„To je razumljivo, lorde Darli”, kazala je. „Bili ste u Londonu.”
„Ali pre nego što je odvedeš, Vinse”, kazao je Džordž, „imam nešto da kažem.
Juče Vas je moj dolazak zbunio, što je potpuno opravdano s obzirom na to da smo
se videli u gradu tek pre nekoliko dana. Došao sam ovde s jednim ciljem i uspešno
sam ga dostigao juče posle čaja kada sam posetio gospođicu Debins u njenom
domu.”
Sofija je gledala jedno, pa drugo. Tomas je ponudio svoj cvet gospođici
Debins, koja ga je prihvatila uz zahvalan osmeh i prinela ga nosu.

~ 32 ~
 „Gospođica Debins mi je učinila veliku čast tako što je prihvatila moju
ponudu za brak. Nameravamo da se venčamo u roku od mesec dana. Tada ću je
odvesti odavde i od vas, bojim se. Takođe ću insistirati da se vratite u London u
roku od mesec dana jer nameravamo da se venčamo uz veliku pompu i moramo
da budemo okruženi porodicom i prijateljima.”
Gospođica Debins je usredsredila mnogo pažnje na svoj cvet. Na trenutak su
ih i Sofija i Vinsent, da i Vinsent, gledali zaleđenog izraza lica, dok se Tomas
naginjao obema rukama i udarao oca u rame.
„Venčaćete se?”, pitala je Sofija kad je Vinsent prihvatio dete slobodnom
rukom. „Jedno s drugim? Ali to je tako... savršeno!”
Nastupilo je mnogo buke i zbrke. Svi su se grlili, rukovali, tapšali po leđima,
ljubili u obraz i nešto je bilo izuzetno smešno jer su se svi smejali.
„Ne mogu da odlučim zbog koga se više radujem”, kazao je Vinsent dok se
smešio oboma, kao da tačno vidi ko je ko. „Ne mogu da zamislim nikoga ko
zaslužuje Džordža više od Vas, gospođice Debins, niti nekoga ko zaslužuje Vas
više od njega. Ali ovo je izuzetno podmuklo s tvoje strane, Džordže. Šta sada da
radimo, gde da nađemo nastavnicu muzike?”
„Pretpostavljam, Vinse”, kazao je Džordž i potapšao ga po ramenu, „da će mi
celo tvoje domaćinstvo biti zahvalno.”
„Da li se to odnosi na kvalitet mojih časova?”, strogo je upitala gospođica
Debins.
„To ćete naučiti da me ne vređaš, Džordže”, kazao je Vinsent uz osmeh.
„Tomase, momče, tatina kosa nije za čupanje, da znaš. Ti uvojci su spojeni s
mojom glavom.”
Sofija je uhvatila gospođicu Debins podruku i povela je u pravcu kuće.
„Ne mogu da Vam objasnim koliko se radujem. Da li ste nama prvima rekli?
Kako je to divno. Dođite u dnevnu sobu na čaj i ispričajte mi planove. Sve redom.
Da li ste znali da Džordž dolazi? Da li Vam je pisao da se najavi? Ili se
samo pojavio nenajavljen na Vašem pragu? To mora da je bilo izuzetno
romantično.”
„Ne mogu da prihvatim čaj”, usprotivila se gospođica Debins. „Vreme je za
čas lorda Darlija.”
„Oh, ali nismo mislili da...”, zaustila je Sofija.
„Nisam još uvek udata, lejdi Darli”, kazala je brzo gospođica Debins. „I dalje
moram da radim.”
Džordž je uzeo dete iz Vinsovog naručja i nasmešio se Sofiji.
„Idi sada, Vinse”, kazao je.

~ 33 ~
 V

Spisak gospođice Debins ispisan sitnim, pažljivim rukopisom, zaista je bio

kratak. Na njemu su se nalazili njen otac i njegova supruga, koju nije zvala
maćehom, brat, sestra i Flavijan, tetka i teča iz Herogejta, tri para iz Inglebruka i
jedan iz bivšeg komšiluka u Lankaširu.
Pošto se vratio u London, Džordž ga je predao Itanu Brigzu.
„Jeste li imali posla dok sam bio odsutan, Itane?”
Sekretar je izgledao povređeno. „Znate da nisam, Vaša milosti. Platio sam
dvadeset dva računa i odbio trideset četiri pozivnice, od kojih je na neke trebalo
pažljivije odgovoriti nego na druge. Nisam radio dovoljno da opravdam
velikodušnu platu koju mi dajete.”
„Je li velikodušna? Lepo je znati, jer ćeš uskoro zaraditi i više od toga. Tvoje
vreme i energija će se isplatiti, Itane, kao i tokom nedelja pred venčanje lejdi
Barkli. Treba poslati pozivnice svima sa ovog spiska. Jeste kratak, ali
gospođica Debins me uverava da se tu nalaze svi koji su joj važni. Ah, a tu je i
ovaj, moj spisak. On je žalosno dugačak, bojim se, ali gospođica Debins se složila
sa mnom da, ako ćemo već da radimo ovo, treba da pozovemo sve koji
predstavljaju nešto. Postoje određena očekivanja od nosioca tako raskošne
titule kao što je vojvoda.”
„Gospođica Debins?”, pitao je sekretar i prihvatio oba pisma
„Dama koja je bila dovoljno dobra da pristane da se uda za mene. Biće
pozivnica za venčanje, Itane. U Crkvi svetog Džordža, naravno, u jedanaest ujutru
za četiri sedmice od ove nedelje, ako stignem na vreme za prvu objavu venčanja.
A siguran sam da stižem.”
Sekretar, koji nikad nije javno iskazivao zapanjenost, pogledao ga je blago
otvorenih usta.
„Rekao bih da me je prošlonedeljno venčanje podstaklo da napravim i sebi
jedno, Itane. Bojim se da je tvoje vreme odmora gotovo. Biće mnogo posla za
tebe i nakon što ispišeš i pošalješ pozivnice. Ali barem si imao prilike da vežbaš.”
Sekretar je povratio uobičajeno držanje. „Smem li da Vam poželim svu sreću
ovog sveta, onda?”
„Smeš.”
„Niko to ne zaslužuje više od Vas”, dodao je uobičajeno smiren Brigz.
~ 34 ~
 „To je izuzetno lepo od tebe, Itane.” Džordž je klimnuo glavom i prepustio ga
poslu.
Njegov sledeći zadatak, koji više nije smeo da se odlaže, bio je da organizuje
objavu veridbe. Manje od sat vremena po svom dolasku u grad, vratio se na
Grosvenor trg i pokucao na vrata kuće Arnotovih, koja se nalazila prekoputa
njegove kuće. Batler vikonta Ponsonbija ga je obavestio da su se gospodar i
gospodarica vratili iz šetnje tek pre deset minuta, pa ga je ispratio do dnevne sobe
gde su mu se pridružili nekoliko minuta kasnije.
I ne, pomislio je Džordž pogledavši znatiželjnije vikontesu, gospođica Debins
ne liči nimalo na sestru, koja je viša, svetlije kose i mnogo mlađa.
„Džordže”, smešio mu se Flavijan i rukovao se s njim, pa im obojici sipao
piće. „Nismo te videli od Imodženinog venčanja. Počeli smo da mislimo da si
sigurno p-pobegao u Penderis da se oporaviš od uzbuđenja.”
„Sedi, Džordže”, kazala je Agnes i pokazala na jednu fotelju. „Verovatno si
uživao u dobro zasluženom odmoru.”
„Jesam bio van grada”, priznao je Džordž i seo. „Ali ne u Penderisu. Bio sam
u Midlburi parku.”
Oboje su ga iznenađeno pogledali.
„Otišao si sa Sofijom i Vinsom?” pitao je Flavijan.
„Ne sa njima, ne. Otišao sam nekoliko dana posle njih. Morao sam da
sačekam da svi rođaci odu, mada zapravo nisam ni nameravao da idem tamo sve
dok nisu krenuli u Kamberlend. Vins i Sofija su se iznenadili kad sam se
pojavio bez najave.”
„Sigurna sam da je iznenađenje bilo prijatno. Da li si slučajno sreo Doru?”
„Jesam. Gospođica Debins je, zapravo, bila razlog mog odlaska.”
Istovetno su se zbunjeno namrštili.
„Otišao sam da pitam gospođicu Debins da li bi bila voljna da se uda za mene.
I bila je... dovoljno voljna.”
„Molim?” Agnes se nasmejala, ali u tom smehu se čula zbunjenost. Nije bila
sigurna da li je ozbiljan ili se šali.
„Zaprosio sam gospođicu Debins i prihvatila je. Venčaćemo se u Crkvi svetog
Džordža za mesec dana. Doći će u grad u toku ove nedelje. Mora da ide u
kupovinu, mada je odbila da učestvujem u plaćanju pre nego što se venčamo.
Tvoja sestra je nezavisna i tvrdoglava dama, Agnes. Mada nikad ranije nije bila u
Londonu i očigledno je pomalo očarana, ako nije i preplašena, idejom da dođe
usred društvene sezone kao verenica jednog vojvode i da se uda za njega u
velikom stilu pred očima otmenog sveta, i dalje insistira da sve to učini o svom
trošku. Složila se, međutim, da je razumno da dođe ranije kako bi mogla da
upozna otmen svet i da oni upoznaju nju pre venčanja. Neće ići na formalne

~ 35 ~
zabave, uveravala me je, ali je pristala na vereničku zabavu pred venčanje. Divim
se njenoj hrabrosti.”
Agnes je podigla ruke na obraze. „Istina je, dakle? Venčaćeš se sa Dorom?”
Oči su joj iznenada zasijale od neprolivenih suza.
„Podmuklo pseto, Džordže!” Flavijan je spustio čašu, ustao, srdačno se
rukovao sa Džordžom, pa ga potapšao po leđima. „Kad samo pomislim da smo
svi u Klubu razmišljali o vrednoj dami koja bi mogla da ti se dopadne i da nam te
skine s leđa. Veoma je neprijatno da se muškarac spusti na nivo provodadžije, da
ti iskreno kažem, ali nije bilo naznaka da ćeš sâm nešto učiniti po tom pitanju.
Ipak, sve vreme si gledao moju svastiku. Presrećan sam, a Agnes je van sebe. Vidi
se po tome koliko p-plače.”
„Oh, ne plačem!”, usprotivila se. „Ali... Oh, Džordže, ne možeš ni da zamisliš
koliko mi ovo znači! Dora se odrekla svog života zbog mene kad sam bila dete.
Ostala je kod kuće da me gaji nakon što nam je majka otišla, a tada je trebalo da
uživa u predstavljanju društvu u Londonu. Možda je mogla da doživi to nakon što
je skandal utihnuo, da je dovoljno pritisnula oca, ali nikad nije ni pokušala. Nije
htela da ide ni u Harogejt kad je tetka Šo htela da je upozna sa nekim mladićima
za ženidbu. Bila je odlučna u nameri da ostane sa mnom i nikad se nije požalila,
niti sam se ja osećala kao da sam napast koja joj je uništila sve nade. Ali sad će
konačno imati svoj srećan završetak. Sa tobom, od svih ljudi! I oh, zaboga, sada
plačem! Hvala ti!” Zahvalila se na velikoj maramici koju joj je Flavijan pružio.
Pomilovao ju je po vratu dok je ona brisala oči i nos.
Srećan završetak? Taj izraz je Džordžu bio neprijatan. To nije nudio, ali
gospođica Debins to nije ni očekivala. Imali su dovoljno godina i iskustva da
znaju da brak ne nudi bezuslovnu sreću. Nije bio cinik, a nije ni ona, samo
su realistični. U to je siguran.
Ali... srećan završetak? Nakratko je ponovo osetio neku lošu slutnju.
Narednih deset minuta je odgovarao na sva njihova pitanja. Na kraju je ustao
i izvadio pismo iz unutrašnjeg džepa.
„Moram da idem u još poseta, mada sam ovde svratio prvo iz očiglednih
razloga. Daću sve od sebe da ti usrećim sestru, Agnes. Pisala ti je dok sam još bio
tamo kako bih mogao lično da ti donesem pismo.”
Agnes ga je prihvatila. „Sigurna sam da ćete usrećiti jedno drugo.”
Flavijan se ponovo rukovao s njim. „Mrzim što moram da ti pokvarim ovo,
ali da li si razmišljao da ćemo biti pašenozi?”
„Zastrašujuća pomisao, zar ne?”
I dalje se smešio kad je izašao iz kuće. Krenuo je na Portman trg da vidi da li
su Ralf i Kloi kod kuće. Sve je pokrenuto i svi koji su mu važni moraju da budu
obavešteni.
Pomalo se iznenadio što oseća toliku energiju. Ako će zažaliti zbog ishitrene
odluke da se oženi, to se sasvim sigurno još uvek ne dešava.
~ 36 ~
 Nadao se da nikad i neće.

Dora je otišla u London pet dana nakon veridbe, pošto se ishitreno i u suzama
oprostila od svojih učenika, komšija, prijatelja i gospođe Henri, koja je odlučila
da ostane u Inglebruku.
Dora je putovala u raskošnom stilu jer je vojvoda insistirao da pošalje svoju
kočiju sa ekstravagantnim dodatkom sluga u livrejama, pa čak je poslao i jednu
sluškinju. Bilo je skoro sramotno, ali neporecivo prijatno. Poštovanje koje su
joj ukazivali kad god bi zastala na putu bilo je nešto na šta mora da se navikne.
Obična gospođica Debins u putničkoj kočiji bi verovatno bila potpuno ignorisana.
Poslednji sat putovanja, pre nego što je stigla u kuću Arnotovih na Grosvenor
trgu, sedela je s nosom praktično pritisnutim uz prozor kočije, iako je kiša padala
i teško sivo nebo doprinosilo tmurnoj atmosferi. To nije pokvarilo Dorino
raspoloženje. Konačno je u Londonu i nije mogla da veruje da su ulice zaista
popločane zlatom. Dobro je što joj sluškinja odmara u suprotnom uglu i ne gleda
njeno prilično neotmeno oduševljenje.
Međutim, kad se kočija zaustavila, u stomaku joj je bilo neugodno. Došla je
dvadeset godina prekasno, ali će uskoro odneti sigurno najveću bračnu nagradu
koju sezona ima da ponudi, čak iako mu je četrdeset godina. Potisnula je
osmeh pošto se služavka probudila i popravljala je suknju i šešir.
Šta li će Agnes i Flavijan reći?
Uskoro će saznati. Kad je jedan vojvodin sluga spustio stepenice i pružio joj
ruku da joj pomogne da siđe, vrata kuće su se otvorila, a Agnes i Flavijan su se
zajedno pojavili na njima. Dora ih na trenutak nije videla od kišobrana koji je
sluga držao, pa je požurila po mokrom pločniku i uz stepenice. Potom je ušla i
obrela se u sestrinom zagrljaju. Flavijan je stajao sa strane i smešio se.
„Ali ovo nije gradska kuća, ovo je vila”, usprotivila se Dora. Znala je i da se
Stenbrukova kuća nalazi na tom trgu. Dakle, i to mora da je vila. Nije bilo drugog
tipa građevine u vidokrugu. Počela je jasnije da uviđa veličinu onoga što će joj se
uskoro dogoditi, mada je i kočija kojom je putovala bila snažniji nagoveštaj.
„Dora, draga moja.” Agnes joj je stiskala šake, a oči su joj sijale od
neprolivenih suza. „Oh, kako sam srećna zbog tebe!”
„Dakle”, kazala je Dora pomalo posramljeno, „prilično sam stara da se udam
po prvi put, zar ne? Ali bolje ikad nego ; nikad, kako se već kaže. Nadam se da te
nisam uznemirila, Flavijane.”
„Uznemirila?” Nakrivio je glavu i tiho se nasmejao. „Sasvim sigurno jesi.
Dozvoli da ti pokažem koliko.”
Potom ju je snažno zagrlio.
„Sećam se jedne prilike prošle godine kad smo Džordž i ja ispratili tebe i
Agnes do kuće od M-Midlburija i pustio sam ga da se udalji sa tobom, jer sam ž-
želeo da zaprosim Agnes, ali nisam hteo da nas čujete, što se ispostavilo kao dobra
~ 37 ~
ideja. Napravio sam h-haos od toga i to mi je stavila do znanja. Međutim, nešto
dobro je proizašlo iz tog popodneva, jer sam, zapravo, dozvolio Džordžu da te
bolje upozna. Predvideo sam ovaj dan iako mi to niko ne bi verovao, zar ne?”
„Ne”, odgovorile su Agnes i Dora istovremeno, a Flavijan je podrugljivo
podigao jednu obrvu.
„Najozbiljnije sam srećan zbog tebe, Dora”, kazao je, „i oduševljen sam zbog
Džordža. Dođi gore da popijemo čaj. Agnes je šetkala od fotelje do prozora celo
popodne i ožedneo sam samo gledajući je.”
„Dobro si, zar ne, Agnes?”, pitala je Dora kad ih je uhvatila oboje podruku.
„Jesam.” Agnes je potapšala stomak i Dora je videla da je stomak veći nego
za Uskrs. „Oh, Dora, divno ćemo se provesti dok ti budemo spremali venčanje.”
„Moram u kupovinu”, kazala je Dora.
„Naravno da moraš”, složila se Agnes.

I narednih dana su kupovale, mada raskošnije nego što je Dora očekivala.

Znala je, naravno, da joj je potrebna nova garderoba, kao i haljina za venčanje sa
vojvodom u otmenoj crkvi pred mnogo otmenog sveta. Ubrzo je, međutim,
shvatila da je bila naivna što je očekivala da će na brzinu svratiti u nekoliko radnji.
Buduća vojvotkinja od Stenbruka mora prvo da odabere dezene, materijal, vez i
otmenog šnajdera koji će je izmeriti i napraviti haljine isključivo za nju. I sve to,
naravno, znači mnogo sati pretraživanja, mnogo sati stajanja na pijedestalu u
donjem vešu dok je premeravaju i bockaju. Kad je garderoba bila spremna,
očekivala je da muci dođe kraj, ali morala je da proživi sve to ponovo dok je
krojač beležio sve manje promene koje treba da se sprovedu. Svaka borba da
je određena haljina dovoljno dobra oštro je ignorisana. Što se šnajdera tiče,
buduća vojvotkinja od Stenbruka mora da nosi samo savršenstvo.
Bila je zapanjena brojem odevnih kombinacija za sve prilike. Bile su joj
potrebne haljine za šetnju, za vožnju kočijom, za jutro, za popodnevni čaj, za
jahanje, haljine za večeru, formalna večernja garderoba, zatim haljine za balove. I
svaka haljina imala je sopstvene ukrase, šešire, rukavice, tašnice, cipele, sandale,
lepeze, kišobrane, šalove, trake i mašne, podsuknje i ogrtače... i tako u nedogled.
Naravno, nije mogla da porekne zadovoljstvo što je odevena tako raskošno,
ali toliki trošak! Skromna ušteđevina koju je stekla napornim radom i pažljivim
upravljanjem prethodnih devet godina bila je na izmaku. Ali nije htela da panici.
Ako bude neophodno, prihvatiće pozajmicu od Flavijana, mada je odbila novčani
poklon od njega kad je pokušao da je ubedi da joj je sigurno rođendan jednog
dana. Novac će povratiti čim proda kuću i moći će da mu vrati. A nakon što se
bude udala, neće joj trebati sopstveni novac, mada se njenom pažljivo negovanom
nezavisnom duhu nije dopadala ideja da u potpunosti zavisi od muškarca, ma
koliko bio imućan. Moraće da se navikne na taj aspekt braka.

~ 38 ~
 I kad je Dora pomislila da će morati da pozajmi novac od zeta, stiglo joj je
pismo čestitke od očeve supruge zajedno sa čekom od njenog oca na pozamašnu
sumu koja bi joj pomogla sa troškovima oko venčanja. Odlučila je da od njega
prihvati taj poklon i to s dubokom zahvalnošću.
Svi članovi Kluba ranjenih duša koji su još uvek bili u gradu posetili su kuću
Arnotovih u roku od dan ili dva po Dorinom dolasku, kako bi izrazili veliko
oduševljenje zbog vesti o njenoj veridbi sa Džordžom. Molili su je da im se svima
obraća prvim imenom, jer će uskoro biti jedna od njih. Ubrzo je prisno
razgovarala sa svim najbližim prijateljima svog verenika, ali ne i sa njim. To je
bilo zanimljivo, ali nije mogla da zamisli sebe da ga ikad oslovi po imenu. To joj
se činilo previše drskim.
Sve dame iz grupe, lejdi Samanta Harper, vojvotkinja Kloi od Vortingema,
koje je Dora upoznala sada prvi put, i lejdi Gven Trentam, pratile su Doru i Agnes
u barem jednoj od kupovina i svaka je imala savet i mišljenje. Dora je uživala
u njihovom društvu i shvatila da za sve godine mladosti nikad nije imala bliske
prijateljice.
Dani joj nisu bili ispunjeni samo kupovinom. Agnes i Flavijan su je odveli do
Kule i u neke umetničke galerije. Ben i Samanta su je vodili u Kju gardens, gde
joj je zastao dah, a onda i kod Gantera na sladoled, pošto su znali da ga nikad nije
probala. Hugo i Gven su je odveli u Katedralu svetog Pola i Vestminsterske
opatije. Ralf i Kloi su je pozvali sa vojvodom i Agnes i Flavijanom da im se
pridruži u privatnoj galeriji u pozorištu, i Dora je sedela očarana domišljatom
komedijom Olivera Goldsmita.
Vojvoda od Stenbruka je nije zapostavio. Na dan kad se njihova veridba
objavila u novinama, odveo ju je u vožnju Hajd parkom u, kako je Dora razumela,
popularno vreme popodneva. Veliki broj otmenog sveta šetao se malim
ovalnim predelom parka, manje usmereni na šetnju i svež vazduh, a više na
pozdravljanje i razmenu vesti i govorkanja. Odmah je postalo jasno da su njih
dvoje u središtu pažnje. Dora se upoznala sa toliko ljudi da više ni sama nije znala
kako se zove.
„Ne verujem da ću zapamtiti svako lice i ime”, požalila se, „a ako i zapamtim,
neću znati koje ime ide uz koje lice.”
„Razumljivo je što ste sada pod utiskom. Ali ubrzo ćete uvideti da viđate iste
ljude skoro svuda oko sebe. Počećete da razlikujete jedne od drugih, pa ćete i
zapamtiti nekoliko imena. Nema razloga da se uznemiravate. Osmeh i
blago klimanje glavom dovoljni su za većinu. Čak i ako nisam uvek s Vama,
Agnes i Flavijan će biti, ili neko drugi od naših prijatelja.”
„Blago klimanje. Da li se razlikuje od drugih klimanja glavom? Moraću da
vežbam. Možda ću morati da kupim i dvogled sa draguljima.” Oči su mu se
smešile, ali se nije nasmejao. „Uživala sam u ovom popodnevu.”
„Zaista?” Poveo je konje na punu ulicu van parka. „Plašio sam se da ćete
zažaliti što se niste opredelili za diskretno venčanje u Inglebruku.’'
~ 39 ~
 „Oh, ne!”, odsečno je rekla. Uprkos trenucima zbunjenosti, uživala je u
svakom trenutku otkako je došla u London.
Njen verenik je, takođe, jedne večeri organizovao malu grupu za odlazak u
Vokshol gardens. Dora je dugo maštala da ode tamo i nije se razočarala. Prišli su
ostrvu čamcem po reci Temzi, a ne kočijom preko novog mosta, i prizor svetiljki
koje su se presijavale u vodi bio je očaravajući. Slušali su recital, šetali širokim
stazama osvetljenim svetiljkama u bojama koje su visile sa okolnog drveća.
Večerali su, između ostalog, tanke parčiće šunke i jagode, po kojima je restoran
bio poznat, i gledali su vatromet u ponoć. Dora se vratila kući pod utiskom da cele
noći nije disala. Vokshol je veličanstvena zemlja čuda.
Imala je utisak da se nekoliko godina podmladila otkako je napustila
Inglebruk. Čak i ogledalo ju je varalo i pokazivalo mlađu ženu. Pažljivo je
gledala, ali... još uvek nije imala nijednu sedu.
Ponekad bi se prisetila života u Inglebruku i čudila se što se tako iznenada i
potpuno promenio. Pre samo mesec dana nije imala predstavu šta joj budućnost
sprema. Nije želela da ostane zauvek u Londonu. Jedva je čekala da se uda i ode
u Penderis hol, svoj novi dom. Usudila se da se nada kako će ona i vojvoda biti
srećni. Biće privrženosti i prijateljstva u njihovom braku - Već to postoji.
Proslava veridbe koju je vojvoda obećao, održaće se dve večeri pre venčanja
i to će biti Dorino zvanično prvo pojavljivanje pred visokim društvom. Viđena je
na brojnim javnim mestima otkako je stigla u London, ali je odabrala da ne ide na
zabave i balove sve dok se ne opremi i pripremi kako treba. Činilo se primereno
da upozna visoko društvo u kući Stenbrukovih pre nego što se uda za vojvodu.
Brojni ljudi su pozvani, mada to nije bio bal. Objasnio je, kao da se izvinjava, da
nije imao dovoljno vremena da organizuje tako veliki događaj onako kako bi
želeo.
Ali na dan zabave, Dori je bilo drago što je ne čeka veliki bal, jer je već počela
da paniči. Upoznala je brojne članove visokog društva na različitim mestima
tokom prethodne tri nedelje, ali još uvek nije bila pozvana da se druži sa njima
u velikom broju, da razgovara sa njima satima, da bude tako upadljiva kao
vojvodina verenica.
Panika je ustupila mesto praktičnosti i zdravom razumu i pre nego što je
krenula ka kući Stenbrukovih. Da joj je život krenuo kursom koji je očekivala kao
devojčica, sad bi se već navikla na zabavu visokog društva i išla bi bez ikakve
nervoze. Na kraju krajeva, bila je ćerka baroneta, i po rođenju je imala prava na
život koji sada najzad živi. Odgajana je tako da ga očekuje. Uostalom, poznata joj
je većina večerašnjih gostiju. Tu će biti njen otac sa suprugom, njen brat sa
svojom suprugom, koji su stigli zbog venčanja i borave u kući Arnotovih. Došli su
i tetka Milisent i teča Halod Šo iz Jorkšira, svih šestoro prijatelja koje je pozvala
iz Inglebruka i par iz Lankašira, a naravno i članovi Kluba i njihove supruge.

~ 40 ~
 Grof i grofica od Hardforda, Imodžen, ledji Barkli, biće tu, takođe, jer su se
upravo vratili s puta. Vladala je napetost da neće stići na vreme, ali imali su sreće.
Na dan proslave veridbe posetili su kuću Stenbrukovih, a onda i Arnotovih.
„Ne mogu da opišem koliko sam srećna što je Džordž odlučio da se ponovo
oženi”, kazala je grofica stiskajući Doru za ruke. „Ne mogu da zamislim bolju
mladu od Vas, gospođice Debins.” Okrenula se ka suprugu. „Persi, kad budeš čuo
kako gospođica Debins svira harfu i klavir, mislićeš da si u raju, obećavam ti.”
Dora je pomalo začuđeno pogledala groficu. Da li je ova topla, živahna dama
ista ona žena prilično mermernog držanja koje se sećala iz Midlburi parka prošle
godine? Njen izuzetno zgodan suprug joj se toplo nasmešio, pa se rukovao sa
Dorom.
Veće zabave se približilo i Dora joj se radovala s velikim zadovoljstvom i
leptirima u stomaku.

~ 41 ~
 VI

Proslava veridbe možda nije bila veliki bal, ali kad je vojvoda rekao da će
pozvati brojne ljude, mislio je na veliki broj. Procenila je da je došlo barem dve
stotine, a on ju je upoznao sa svima u prvih pola sata dok su stajali na
prijemu. Prepoznala je nekolicinu iz Hajd parka, pozorišta i Vokshol gardensa,
ali većina su bili neznanci. Hoće li ikada uspeti da zapamti sve njih i njihova
imena?
Nosila je haljinu od plavog i bež satena sa zlatnom čipkom preko, a odabrale
su joj je Gven i Agnes.
„Postaćeš vojvotkinja. Ništa nije previše raskošno za osobu na tako visokom
položaju. Uostalom, boje i kroj ti savršeno stoje”, kazala je Gven uz sjaj u oku.
Delovala je iskreno, a naravno da je i bila iskrena. Bile su prijateljice i pošla
je s njom u kupovinu isključivo da bi joj pomogla.
Agnes je insistirala da pošalje svoju služavku u Dorinu sobu da joj sredi
frizuru koja je, ispostavilo se, doprinela otmenosti celog izgleda.
„Ja sam najsrećniji čovek, gospođice Debins”, kazao je vojvoda kada je stigla
u kuću Senbrukovih i poljubio joj ruku. „Izgledate predivno.”
Kompliment, iako je bio preteran, zagrejao je Dorino srce. A on je izgledao
još lepše nego ikad u crno-belom večernjem odelu, mada mu to nije rekla.
Prostorije koje su se koristile za zabavu nalazile su se na prvom spratu i bile
su zaista raskošne, sa bogatim lusterima i mitološkim prizorima oslikanim na
plafonima, portretima i pejzažima u ukrasnim ramovima na zidovima i
persijskim tepisima. Nije uspevala da shvati da će za nekoliko dana ovo biti njen
dom.
Sve prostorije bile su ispunjene gostima. U dnevnoj sobi se razgovaralo,
muzika se čula iz susedne prostorije, a karte su se igrale u dva manja salona, dok
je osveženje bilo u zasebnoj prostoriji. Dora nije provela mnogo vremena sa
svojim verenikom. On se, u skladu s pravilima visokog društva, družio sa svim
gostima, pa je to činila i Dora, mada se nije nešto posebno trudila. Ljudi su
prilazili njoj, želeli su da razgovaraju i upoznaju je. Obična gospođica Dora
Debins, nastavnica muzike iz malog sela Inglebruka, preporodila se, izgleda,
činjenicom da vojvoda od Stenbruka želi da se oženi njom. To bi je možda
uznemirilo da je pokušala da se sakrije u njegovoj senci - ali nije. Bila je dama,

~ 42 ~
ćerka baroneta, pripadala je ovom društvu. Smešila se i razgovarala i ako bi neko
pokušao previše da zadrži njenu pažnju, nasmešila bi se i smislila izgovor da
nastavi dalje.
Bilo je skoro vreme za večeru kad joj je vojvoda prišao dok je ulazila u
muzičku sobu.
„Angažovao sam gospodina Pirsa večeras”, objasnio je i klimnuo glavom u
pravcu pijaniste. „On zarađuje od ovakvih događaja.”
„Lepo svira”, kazala je Dora. Primetila je tihu, nežnu muziku, pažljivo
odabranu da posluži kao pozadinska melodija, a da ne ometa razgovor. Bilo joj je
žao gospodina Pirsa, jer niko nije obraćao pažnju na njega. Pitala se da li
ima umetničku dušu ili mu je dovoljno da ovako zarađuje za život. Možda je tako
u brojnim drugim zanimanjima. Verovatno nema Mirandu Korli da je podučava.
„Idem da popričam sa njim.”
„Idem i ja sa Vama. Ali pre toga... U početku jesam razmišljao da Vas
zamolim da udovoljite gostima jednim kratkim recitalom, ali sam onda pomislio
da ne biste želeli dodatni pritisak.”
„Oh!”, iznenadila se. Mogla je da svira svim ovim ljudima?
„Trebalo je da Vas pitam. Trebalo je to da bude Vaša odluka.”
„Oh... ne, u redu je.” Ali mogla je da svira, kao u Midlburi parku prošle
godine, samo pred mnogo više publike?
Približio joj se. „Ne, nije u redu. Oprostite mi, molim Vas. Moram toliko toga
da naučim. Toliko sam naviknut da komandujem da nisam ni shvatio da upravo
to činim. Doneo sam odluku umesto Vas i zaposlio nekog ko ima samo
mrvu Vašeg talenta.”
„Možda i nije tako. Gospodin Pirs večeras obavlja svoj posao i to čini kako
treba. Kako da iskaže talenat u ovakvim okolnostima? Nije ovde da privlači
pažnju na sebe ili na muziku.”
„U pravu ste. Neprestano me podsećate zašto mi se toliko dopadate. Da li biste
svirali za naše goste? Možda odmah posle večere? Daću Pirsu pauzu i poslužiti
mu večeru. Želite li? Molim Vas?”
„Umreću od straha”, kazala je. Ali čeznula je da pristane.
„Da li to znači ne? Ali Vaše oči kažu da. Moji motivi su potpuno sebični.
Voleo bih da podelim talenat moje buduće mlade sa svim članovima visokog
društva koji su se ovde okupili, kao i da uživam u Vašoj veličanstvenosti. Neću
Vas, međutim, pritiskati. Možda je ovo veče malo zastrašujuće za Vas, ali to se
nikako ne vidi.”
„Samo nakratko?”, pitala je, pa poželela da povuče reč.
„Koliko god kratko želite.”
Uzdahnula je i ujela se za donju usnu.
„Izvinjavam se...”

~ 43 ~
 „U redu”, kazala je istovremeno.
Zabrinuto se namrštio, a Dora se nasmešila.
„Sigurni ste?”
„Nikako. Ali učiniću to.”
„Hvala. Hoćemo li onda da popričamo sa Pirsom?”
Iako nije bio bal i ne bi trebalo da se održi zvanična večera, u ovoj prilici će
se poslužiti, objasnio je pre dan ili dva vojvoda, jer je to proslava njihove veridbe.
Dora je sedela kraj njega u balskoj sali u kojoj je postavljeno dovoljno stolova da
se svi smeste. Svetlost sveća iz lustera pružala se iznad delikatnog porcelana,
kristala i dragulja. Gozba je bila bogata. Dora nije mogla da uživa u njoj. Na šta
je to pristala? Ali sama je kriva.
Nakon što su gosti završili večeru, vojvoda je ustao i sačekao da se stišaju.
Poželeo je dobrodošlicu onima koji su došli u grad isključivo zbog venčanja i
nazdravio u čast svoje verenice. Dora se smešila i sve vreme su je mučili leptirići
u stomaku.
„Imam posebnu poslasticu za vas posle večere. Moja verenica nije samo
ostvarena muzičarka, već je izuzetno talentovana. Upoznao sam je pre godinu
dana kad je došla na večeru u Midlburi park, a potom je svirala harfu i klavir
na zahtev lorda i lejdi Darli. Nažalost, ovde nemamo harfu, ali gospođica Debins
je pristala da nam odsvira nešto na klaviru odmah pošto se vratimo u dnevnu sobu.
Nakon što je budete čuli, razumećete zašto je nisam zaboravio, već sam se
vratio pre mesec dana da je preklinjem da mi učini čast i bude moja supruga. Mada
moram da dodam da me nije privukao samo njen muzički talenat.”
Nasmešio se Dori dok su smeh i aplauz ispunjavali prostoriju.
Sad je prekasno da se povuče. Ali da li želi to? Nije videla ništa osim
dobroćudnosti i lepog raspoloženja oko sebe. Uhvatila je Flavijanov pogled i
namignuo joj je.
Vojvoda je ranije napustio prostoriju. Potom je izašla Dora sa bratom, snajom
i Benom, koji je odlučno hodao uz pomoć dva štapa napravljena po posebnoj meri.
„Veoma si hrabra, Dora”, kazala je Luiza. „Ali jesi talentovana. Tako sam
radosna. Niko ne zaslužuje tu sreću više od tebe.”
„Imao sam privilegiju prošle godine da prisustvujem tom recitalu. Međutim,
izgleda da sam bio sam previše pijan da bih shvatio kako se tu sprema romansa.”
Dok su večerali, dnevna soba je bila potpuno promenjena. Prostor između nje
i muzičke sobe bio je otvoren i fotelje su postavljene u obe prostorije tako da svi
mogu da gledaju ka klaviru. Dori se sad činilo da ima mnogo više gostiju
nego malopre. Skoro svi su seli i s iščekivanjem gledali ka dovratku gde ju je
vojvoda od Stenbruka čekao. Nasmešio se i pružio joj ruku. Poveo ju je do klavira,
a ona je sela i pokušala da se pribere pogleda prikovanog za dirke. Ruke su joj se
oznojile i kao da su bile probodene iglama. Tišina iz obe prostorije činila se
glasnom.
~ 44 ~
 Spustila je ruke na dirke i počela da svira Betovenovu sonatu. Nekoliko
sekundi prsti nisu hteli da sviraju note koje je tako dobro poznavala, a njene misli
bile su pune svega osim muzike. Ali onda je čula melodiju i skliznula u nju, pa je
iznova stvorila svojim prstima i šakama. Nije zaboravila na svoje okruženje.
Znala je gde se nalazi i u čijem društvu. Znala je da svira na molbu vojvode od
Stenbruka. Znala je da čini nešto što nikad ranije nije. Ali osoba koja je svesna tih
stvari, činila se nekako dalekom, kao neko o kome ne mora da brine sada. U ovom
trenutku muzika je imala vlast nad njom.
Iznenadio ju je gromoglasan aplauz kada je završila, zvuk glasova, pomeranje
stolica dok je publika ustajala na noge. Okrenula se, ujela se za usnu, i videla
vojvodu kako stoji na dovratku dnevne sobe, lica ozarenog od ponosa, a
ruku spojenih iza leda, pa se nasmešila.
„Još”, neko je doviknuo, pa su se i ostali pridružili uz mešavinu smeha i
zvižduka.
Svirala je Mocartovu sonatu i, na kraju, pošto gosti nisu hteli da je puste,
odsvirala je i velšansku narodnu pesmu koju je uglavnom svirala na harfi.
Dok se aplauz stišavao i dok je bila okružena oduševljenim gostima,
razmišljala je kako je ovo sigurno jedan od najsrećnijih dana u njenom životu. A
to je samo početak.
Prekosutra je njeno venčanje.
Džordž nije često pravio velike zabave, mada je nedavno bio domaćin prijema
za Imodženino i Persijevo venčanje.
Ova zabava je, međutim, organizovana zbog njega. Želeo je da upozna
verenicu sa visokim društvom pre njihovog venčanja, kako bi joj taj dan bio manje
stresan. Ova zabava bila je njeno svojevrsno prvo predstavljanje društvu, više od
dvadeset godina nakon što je to trebalo da se dogodi.
Sijao je od zadovoljstva zbog svih dešavanja ove večeri. Bila je otmeno i
moderno odevena, a kosa joj je bila izuzetno sređena. Ipak, ličila je na sebe. Nije
se trudila da izgleda ni mlađe ni otmenije nego što jeste. Od nakita je nosila
samo sitne zlatne minđuše. Bilo je lako videti disciplinovanu, skoro uštogljenu
učiteljicu u njenom izgledu i držanju. Ipak, bila je elegantna i opuštena uprkos
pažnji koja je bila usmerena na nju. Kako je veče odmicalo, sticao je utisak da ju
je društvo lepo primilo, a on je svakako bio očaran njom.
Muzički nastup, međutim, podigao ju je iznad uloge njegove verenice. Stvorio
je od nje zanimljivu, ostvarenu osobu koja misli svojom glavom. Ljudi koji su se
okupili oko nje nisu to učinili jer je upecala sebi vojvodu za muža, već zato što je
bila neko ko budi njihovo divljenje.
Bio je i više nego zadovoljan.
Naredna dva dana neće proći dovoljno brzo. Ne samo zato što će je imati u
svom krevetu, već zato što će je imati do kraja života. Prezirao je činjenicu što

~ 45 ~
večeras ona mora da se vrati sa porodicom u kuću Arnotovih, a on mora da ostane
ovde sâm.
Nasmešio se i uhvatio joj pogled s druge strane prostorije. Pomalo iznenađeno
je shvatio da je srećan. Često je osećao sreću, naravno. Radovao se zbog svih
oficira koji su napustili bolnicu u Penderisu. Radovao se zbog svog nećaka kad se
oženio Filipom i kad se Belinda rodila. Osećao ju je u izobilju za svakog člana
Kluba kada su se venčavali i dobijali decu. Osećao je radost zbog Dore Debins
večeras. Ali... kad je osećao radost zbog sebe? Koliko god se trudio, nije mogao
da se seti nijedne prilike još otkako se sa sedamnaest godina pridružio vojsci, tada
je bio srećan, ali prekratko. Tek nedavno je počeo da oseća nešto što samo liči na
to, kad je otišao u Glosteršir i izneo svoju ponudu koja je prihvaćena, nekoliko
puta u poslednjih mesec dana i večeras. Sada, u ovom trenutku.
Bio je srećan čovek i ovo je samo početak. Uskoro se ona više neće vraćati u
kuću Arnotovih i ostavljati ga ovde. Uskoro će mu biti supruga, ostaće zajedno.
Bio je skoro potresen zadovoljstvom od te pomisli.
Samo trenutak kasnije ponovo ga je zapljusnuo iznenadni nalet straha da će
nešto uništiti tu sreću. Dođavola, ali mora da nauči da veruje sadašnjosti i
budućnosti, da prošlost zauvek ostavi iza sebe.
Neko mu je dotakao rame i kad se okrenuo, zatekao je svog nećaka.
„Verenica te je bacila u senku. Saosećam”, kazao je Džulijan srdačno.
„Uobraženko”, odgovorio je Džordž. „Stojim ovde i uživam u njenom sjaju.”
„Voleo bih da popričamo nasamo ako trenutak nije nezgodan.”
„Nikako. Mislim da niko neće primetiti da nema. Izađimo na stepenište.”
Nećak nije progovorio sve dok se nisu naslonili na rukohvat od hrastovine
iznad stepeništa.
„Filipa i ja smo mnogo razgovarali o tvom venčanju i shvatili smo da bi
mogao da osećaš zabrinutost za nas.”
Džordž je podigao obrve, a nećak mu se zarumeneo.
„Nakon Brendanove smrti si mi jasno stavio do znanja da me smatraš svojim
naslednikom. Tada si rekao da nikad nećeš imati svog sina. Ne, ne govori ništa”,
podigao je ruku kad je Džordž zaustio da progovori. „Dozvoli mi da završim.
Svesni smo da gospođica Debins nije... dobro, nije mnogo mlada i da se ne ženiš
kako bi ponovo dobio dete, ali...”
„U pravu si”, kazao je Džordž i odlučno ga prekinuo. „Ženim se gospođicom
Debins jer mi se dopada. Ne želim decu. Tvoj status mog naslednika nije
ugrožen.”
Džulijan se još više zarumeneo. „Verujem ti i iskreno sam srećan zbog tebe.
Večeras je bilo jasno da ti i gospođica Debins duboko poštujete jedno drugo. Ali
želim da kažem da se ponekad dogode neočekivane stvari. Ne znam da li je
to moguće, i ne želim da znam. Ali Filipa misli da jeste i možda je u pravu, žena

~ 46 ~
je. U svakom slučaju, složili smo se da smo savršeno srećni ovakvi kakvi smo.
Spasao sam svoj dom i imanje od uništenja ka kom je moj otac hrlio i učinio
sam mnogo više od toga. Ono sada blista. Imam šta da ostavim najstarijem sinu,
ako budemo imali sina, naravno, kao i sredstva kojima mogu da obezbedim
Belindu i ostalu decu kojom nas Bog blagoslovi. Nećemo se osećati uskraćeni
ako budeš imao sina. Na kraju krajeva, otac je bio mlađi sin i nikad nije očekivao
da će te naslediti, a nisam očekivao ni ja. Uvek je tu bio Brendan...”, glas mu je
zastao i namrštio se.
Džordž je bio ganut.
„Hvala ti, Džulijane. Neočekivano, kako si rekao, skoro sigurno se neće
dogoditi, ali tvoje uveravanje i činjenica da pričaš i u Filipino ime me teše. Da
sam birao ne bih našao boljeg bratanca i snaju.”
Sad se po prvi put zapitao da li je gospođica Debins potpuno odbacila
mogućnost da ostane u drugom stanju i da li bi srdačno dočekala takav ishod u
njihovom braku u ovim godinama. Možda je bila nesrećna što nema dece. Mada
je pretpostavio da se i sa tim razočaranjem nosila razumno i otmeno kao i sa svim
ostalim u životu. Da li je njegova bračna ponuda oživela neku nadu u njoj? Nadao
se da nije.
Potom je Džulijan ponovo progovorio.
„Da li si znao da je brat tetke Mirijam u gradu?”, pitao je.
„Istham?”, kazao je Džordž istovremeno zapanjen i zbunjen što je brat
njegove pokojne supruge u Londonu. Entoni Mikl, grof od Isthama, bio je,
zapravo, Mirijamin polubrat. „Ali on nikad ne dolazi u grad.”
„Sad je tu. Video sam ga juče svojim očima ispred Tatersala. Čak sam i
popričao s njim. Rekao mi je da je došao na nedelju dana poslom. Nije se činio
posebno radosnim što me vidi. Sasvim sigurno mu se nije pričalo. Uvek je bio
čudan, zar ne?”
„Nemoj lično da shvataš njegovo neprijateljstvo. Uvek je bio još manje
radostan što vidi mene.” Mnogo manje, zapravo. Džordž je ispružio prste obe šake
kako bi sebe sprečio da ih stisne u pesnice. Usne su mu najednom presušile.
„Na trenutak sam pomislio da si ga pozvao na venčanje. Ali ne bi to učinio,
zar ne? Vas dvojica nikad niste bili neki prijatelji.”
„Ne, nisam ga pozvao.”
Džulijan se namrštio i činilo se kao da bi rekao više kad bi imao reči. Džordž
ga je potapšao po ramenu i uspravio se.
„Vreme je da se vratim gostima. Hvala ti na divnim rečima, Džulijane.
Zahvali se i Filipi u moje ime.”
Vratio se u dnevnu sobu i video da mu je verenica, rumena i nasmejana, i dalje
u središtu velike grupe. Nasmešio se tom prizoru.

~ 47 ~
 Ali ona sreća od pre nekoliko trenutaka zamenjena je podmuklim, verovatno
neosnovanim strahom.
Istham je mogao da ima brojne razloge da doputuje u London. Njegov dolazak
sigurno nema nikakve veze sa Džordžovim venčanjem. Zašto bi imalo veze?
Slučajnosti se stalno dešavaju.
Ali koji ga je đavo doveo?

~ 48 ~
 VII

Dora je nekoliko puta u životu shvatila da vreme ima neobičnu mogućnost da

leti i da se istovremeno vuče. Činilo joj se kao da je pre više od mesec dana bila
u svojoj kućici, zadovoljna životom i svakodnevnom rutinom i nije tražila od
budućnosti ništa sem da se tako nastavi. A zapravo, kao da se to dogodilo nekom
drugom u nekom drugom životu. Ipak... probudila se ujutro rano na dan svog
venčanja i nije mogla da veruje da je taj mesec već prošao. Kao da je juče došla u
London i pred sobom imala sve vreme ovog sveta da se prilagodi novoj stvarnosti.
Probudila se s paničnim osećajem da je požurila, da nije spremna, da nije
sigurna da li čini pravu stvar. Nedostajala joj je ona sigurnost starog života. Ovaj
je bio previše živ, previše sjajan... srećan da bi trajao. Budućnost je bila
nepoznata. Da li može da joj veruje. Iznenađena je što je uopšte spavala. Trebala
joj je noć tokom koje će razmišljati.
Ali o čemu da razmišlja?
Da li se to plaši sreće? Zato što ju je izneverila u mladosti i oprezna je,
razmišlja da li da joj se ponovo preda? Udaće se za brižnog i divnog muškarca.
Mora da bude iskrena prema sebi i prizna da je čak i malo zaljubljena u njega,
možda i više nego malo, mada to nikad ne bi priznala. U svakom slučaju, udaće
se za njega danas. I to pre nego što jutro prođe. To ništa ne može i neće sprečiti,
jer je on častan čovek. Uostalom, on je želeo da se oženi njom. Došao je čak u
Inglebruk da je zaprosi i nije ničim pokazao da se pokajao.
Ne, zaista nije bilo razloga za strah i premišljanje. Svukla je pokrivač, ustala
iz kreveta, prišla prozoru i razgrnula zavese. Poslednja četiri dana je padala kiša i
nebo je sve vreme bilo prekriveno oblacima. Bilo je i vetrovito i prohladno za jun.
Ali ovog jutra nebo je bilo plavo i bez oblačka. Drveće u parku u središnjem delu
trga bilo je mirno, čak ni najblaži povetarac nije pomerao lišće. Sunce ih je
obasjavalo sa istoka.
Oh, biće ovo savršen dan! Naravno da hoće. Bio bi savršen čak i da pljušti.
I dalje je bilo rano. Dora je uzela šal sa fotelje kraj kreveta, obmotala ga oko
ramena i sela na prozorsku klupu. Privukla je noge grudima i obgrlila kolena.
Pogledala je ka kući Stenbrukovih, koja se krila iza drveća. Da li je budan? Da li
i on gleda ka njoj? Do kraja dana, ta kuća će biti njen dom. U ovo doba sutra biće
tamo sa njim. Mogla je da oseti i čuje kako joj srce ubrzava i nasmešila se. Malo

~ 49 ~
je sramotno imati trideset devet godina i biti devica dok on verovatno ima godine
iskustva iza sebe. Naravno da ima. Bio je u braku skoro dvadeset godina.
Ali nije želela da razmišlja o tome. Svakako ne danas.
Iznenada, niotkuda, naišla je bolna čežnja za majkom. Dah joj je zastao i
stomak joj se prevrnuo. Pognula je glavu i oslonila čelo na kolena, pa progutala
knedlu.
Njena majka bila je lepa, puna smeha i ljubavi. Obožavala je svoju decu i
nikad nije imala dadilje. Neutešno je plakala kad je Oliver otišao na školovanje sa
dvanaest godina, a kad je Dori bilo deset. Dora je imala njenu nepodeljenu
pažnju naredne dve godine dok se Agnes nije rodila. Majka ih je volela
podjednako. Uvek se mazila, beskrajno i radosno igrala sa bebom, kao i Dora, i
razgovarala je sa svojom starijom ćerkom, maštala s njom o budućnosti, obećala
joj zanosno pojavljivanje pred visokim društvom i zgodnog, bogatog supruga
punog ljubavi na kraju sezone. Smejale su se koliko će biti bogat, šarmantan i
brižljiv. Češljala bi je dugo, šila bi joj lepu garderobu i govorila koliko će biti lepa
kad odraste. Lično je podučavala Doru, bez guvernante, mada je insistirala da joj
otac angažuje dobrog nastavnika muzike.
Osećala se privilegovano i počastvovano, kazala je jednom prilikom Dori, što
je dobila tako nadarenu ćerku. Njen talenat sigurno nije potekao od nje, a ni od
oca.
Kad je Dora napunila sedamnaest godina, počele su aktivno da planiraju njeno
predstavljanje društvu koje bi usledilo narednog proleća. Njen nastavnik muzike
davao joj je i časove plesa, ali su njih tri plesale jedna s drugom između časova.
Dora sa majkom, dok bi jedna ili obe pevušile melodiju, a Agnes bi vriskala,
poskakivala i tapšala. Onda bi mama namestila Agnes da joj stane na stopala, pa
bi zapevala i plesala, a Dora bi vežbala korake sama sa zamišljenim partnerom
sve dok ne bi pale premorene od smeha i ushićenja.
Da li su ti dani i godine zaista bili srećni i bezbrižni kako ih se Dora sećala?
Verovatno nisu. Sećanje ume da bude selektivno. Sećala se svog detinjstva i ranog
devojačkog uzrasta kao beskrajnih osunčanih dana ljubavi i smeha možda zbog
velikog kontrasta koji je usledio. Dora je imala dozvolu da prisustvuje onoj
zloglasnoj proslavi jer je imala čarobnih sedamnaest godina. Nije bila ni devojka,
a ni devojčica. Bila je van sebe od uzbuđenja. Mala Agnes je, takođe, bila
uzbuđena, sećala se, dok je gledala sestru kako se sprema. Rekla je Dori da izgleda
kao princeza i pitala se da li će naići na princa na belom konju. Obe su se kikotale
zbog toga. Do sredine večeri, Dora je bila rumena od zadovoljstva lokalnim
pojavljivanjem. Plesala je svaki set, čak iako je u jednom partner bio vikar, koji
nimalo nije podsećao na princa. Znala je sve korake napamet. A onda je otac izveo
svoju užasnu scenu, glas mu je grmeo sve glasnije dok je optuživao majku da ga
vara sa zgodnim i mnogo mlađim Everardom Hejvelom koji je bio u jednoj od
dužih poseta rođacima u komšiluku. Pre nego što su oca komšije isterale na svež
vazduh, obavestio je okupljene da će izbaciti majku i da će se razvesti od nje.
~ 50 ~
 Dora je bila toliko preneražena da se ostatak večeri skrivala u uglu prostorije
i opirala svim pokušajima da se uključi u razgovor ili zapleše. Čak je i rekla svojoj
najboljoj prijateljici da ode i ostavi je na miru. Maramicu je vrtela i gužvala
toliko da nikakva pegla više nije mogla da je povrati. Umrla bi da je mogla to da
učini pukom voljom. Njena majka se, u međuvremenu, pravila kao da se ništa nije
dogodilo. Smejala se i plesala, razgovarala i izbegavala gospodina Everarda, sve
do samog kraja večeri.
Čitava situacija bi možda prošla, ma koliko da je bila neprijatna. Otac nije
često preterano pio, ali je bio poznat po tome da sramoti porodicu, sebe i komšije
kad se napije. Svi bi se pretvarali da su zaboravili i život bi se nastavio
uobičajenim tokom.
Ali možda je za njenu majku ta noć bila kap koja je prelila čašu. Možda je
bila previše puta posramljena i ponižena. Dora to nije znala. Sve do te večeri nije
išla na zabave za odrasle.
Ili je možda optužba bila opravdana iako način optuživanja nije. Kako god da
je bilo, Dorina majka je pobegla tokom večeri, pretpostavlja se sa gospodinom
Everardom, pošto je i on nestao sledećeg jutra, a da se nije pozdravio sa
svojim rođacima.
Majka se nikad nije vratila i nikad nije pisala deci, čak ni Oliveru, koji je u to
vreme bio na Oksfordu. Otac je ispunio svoju pretnju, čak iako mu je razvod
napravio veliku rupu u bogatstvu i potpuno ispraznio majčin miraz, koji je morao
da se podeli na dva dela kako bi se uvećao iznos koji su Dora i Agnes mogle da
očekuju od oca kad se budu udavale. Ubrzo posle razvoda, dobili su vest da se
majka udala za gospodina Everarda Hejvela. Gospođa Brou, dugogodišnja
komšinica i porodična prijateljica, a sada očeva nova supruga, donela je vesti.
Gospodin Brou je tada još uvek bio živ i primio je pismo od nekoga iz Londona
ko je video obaveštenje u jutarnjim novinama.
Dorin život se promenio naglo i potpuno nakon te noći, kao što se promenio
pre mesec dana, mada na drugačiji način. Kad je napunila osamnaest godina za
nju nije bilo sezone u Londonu. Čak i da je moglo da se organizuje da je neko
drugi sponzoriše, nije mogla od užasnog skandala i očevog siromaštva. Uostalom,
ne bi otišla ni da je mogla, kao što nije otišla ni u Harogejt nekoliko godina kasnije
kad ju je tetka Šo pozvala. Nije otišla zbog Agnes, nesrećne, zbunjene, uplašene
male Agnes, koja je plakala za majkom, a dobijala samo oca.
Kao da je sama ta pomisao dozvala njenu sestru. Začulo se tiho kucanje i vrata
su se polako otvorila i otkrila napeto Agnesino lice.
„Oh, budna si!” Ušla je u sobu i zatvorila vrata. „Tako sam i mislila. O čemu
si razmišljala?”
Dora se nasmešila i zamalo slagala. Retko su razgovarale o bolnim
uspomenama iz prošlosti. Ali ipak je rekla istinu.
„O mami”, rekla je i zatreptala shvativši sa u joj oči pune vrelih suza.

~ 51 ~
 „Oh, Dora!” Agnes je požurila ka njoj ispruženih ruku. „Da li ti strašno
nedostaje? Čak i posle svih ovih godina? Razmišljala sam povremeno o njoj
otkako je Flavijan prošle godine otišao da je poseti, ali jedva je se sećam. Sigurna
sam da bih prošla pored nje na ulici i ne bih je prepoznala, čak ni da izgleda isto
kao pre toliko godina. Imam samo nalete sećanja na nju, ali tebi je drugačije.
Imala si sedamnaest godina, bila je sa tobom tokom celog tvog detinjstva.”
„Da”, kazala je Dora i stisnula Agnesine ruke, pa potražila maramicu.
„Da li ti je išta značilo to što je rekla Flavijanu?”, pitala je Agnes.
„Da je nevina? Da je samo očijukala sa njim pre nego što je otac rekao ono
što je rekao? Mogu da poverujem u to. Otac je tada bio kriv i mislim da mogu da
razumem zašto je majka pobegla. Kako se suočiti sa komšijama i prijateljima
nakon takvog poniženja? Možda čak i razumem što je ostavila oca. Kako bi mu
oprostila to, čak i da je tražio njen oproštaj? Ali ostavila je nas, Agnes. Ostavila
je tebe. Bila si detence. Mogla je da se vrati, ali nije. Mogla je da nam piše, ali
nije. Iskoristila je tu užasnu noć da učini ono što je verovatno već dugo želela.
Pobegla je s tim čovekom. Udala se za njega. Stavila je sopstveno zadovoljstvo
ispred nas, ispred tebe. Ne, ono što je rekla Flavijanu sasvim sigurno ništa ne
znači.”
„Bila bi nesrećna da je ostala. Jadna mama”, kazala je Agnes.
„Ljudi često jesu nesrećni. Ali daju sve od sebe. Stvore sreću uprkos tome. Za
večnu nesreću smo često sami krivi.”
Agnes je sela kraj sestre i nesvesno spustila ruku na stomak.
„Ti si stvorila sreću u nesreći, Dora. Usrećila si mene. Da li si znala to? I da
li si znala da sam te obožavala i da te i dalje obožavam? Žao mi je... Tako mi je
žao što si morala da se odrekneš svoje mladosti zbog mene... što si odabrala da je
se odrekneš.”
Dora se okrenula i pružila ruku ka sestrinoj.
„Nema većeg zadovoljstva, Agnes, nego učiniti da se dete oseća bezbedno i
srećno. Znam da nisam bila zamena za mamu, ali sam te iskreno volela. To nije
bila žrtva. Veruj mi da nije.”
Agnes se nasmešila i sad su i njene oči bile pune suza. „Mislim da posle
Flavijana, Džordža volim najviše od svih muškaraca koje znam. Svi oni ga vole,
mislim na Ranjene duše. Obožavaju ga. Spasao im je živote na više načina,
ne samo tako što im je ponudio dom kao bolnicu.
I to je učinio s brigom i ljubavlju. Flavijan kaže da je imao dar da se svako od
njih oseća kao da imaju svu njegovu pažnju. Dao im je toliko sebe da je
zapanjujuće da je išta ostalo za njega. Ali to je misterija ljubavi, zar ne? Što više
čovek dâ, to je više ima. Toliko sam srećna što te ima, Dora. On te zaslužuje i
nijedan muškarac osim njega. I ti, sasvim sigurno, zaslužuješ njega. Jesi li srećna?
Nisi tek tako pristala? Da li ga voliš?”

~ 52 ~
 „Srećna sam. Samo što se nisam onesvestila kad se nenajavljen pojavio. Bila
sam, zapravo, neraspoložena kad sam čula kucanje na vratima, jer sam imala
naporan dan i bila sam iscrpljena. Onda je ušao i zaprosio me.”
Obe su se nasmejale i čvrsto se držale za ruke.
„Srećna sam”, ponovila je Dora. „On je oličenje dobrote.”
„Samo dobrote? Voliš li ga, Dora?”
„Složili smo se da smo previše stari za te gluposti.”
Agnes je vrisnula i skočila.
„Treba li da odem po invalidska kolica da te odvezem pred oltar? Da pošaljem
jedna u kuću Stenbrukovih za Džordža?” Dora je ispružila noge i obe su se glasno
smejale.
„Drag mi je. Eto. jesi li zadovoljna? I verujem da sam ja njemu draga.”
„Srce mi je puno romantike. Ali ne verujem ti. Barem ne verujem da je to što
osećate jedno prema drugom samo to. Gledala sam ga dok si svirala klavir. Sijao
je. I to ne od ponosa.
I videla sam kako ga gledaš nakon što si završila, pre nego što su te gosti
okružili. Oh, Dora, ovo je tvoje venčanje! Tako sam srećna da bih mogla da
puknem!”
„Molim te, nemoj.”
Kucanje na vratima nagovestilo je dolazak sluškinje sa doručkom za Doru, pa
je Agnes otišla uz obećanje da će se vratiti da joj pomogne oko oblačenja. Dora
je pogledala tost sa puterom i solju čokolade, ali bez apetita. Mada bi bilo veoma
sramotno da njen prazan stomak počne da se oglašava tokom čina venčanja.
Da, ovo je njeno venčanje. Ali majka neće biti tu, mada živi nedaleko odavde.
Da li zna? Da li je svesna da će se Dora udati za vojvodu od Stenbruka? I da li bi
marila i da zna? Bio je voljan da je pozove i u trenutku je Dori bilo žao što je
odbila.
„Mama”, prošaputala je, pa odmahnula glavom da razbistri misli. Ponaša se
kao budala.
Uskoro je dan postajao sve ozbiljniji. Agnes se vratila kao što je obećala i
ubrzo su sa njom došle i Luiza, tetka Milisent i supruga njenog oca. Dora nije
mogla da se natera da je zove maćehom. Agnesina sluškinja je uz savet i pomoć
dama smestila Doru u venčanicu. Odabrala je svetloplavu haljinu za koju bi
mnogi rekli da je previše obična za tu priliku, mada su je Agnes i sve prijateljice
koje su u tom trenutku bile s njom, uverile da zbog stručnog kroja i stila, ne samo
da je lepa, već joj i savršeno stoji. Nosila je i visoki šešir s uskim obodom, a prožet
različkom. Cipele i rukavice bile su u istoj boji kao i šešir.
Agnesina sluškinja joj je sredila frizuru u nisku punđu, zbog šešira, ali ju je
tako lepo uvila i sredila da nije izgledala uobičajeno jednostavno.

~ 53 ~
 Svi, osim sluškinje, zagrlili su je čvrsto kad je došlo vreme da pođu u crkvu.
Činilo se da svi govore i smeju se istovremeno.
I tada, kada se sve utišalo i kad je ostala samo Agnes, a Dora se pripremala za
ono što je čeka, začulo se kratko kucanje na vratima. Flavijan je provirio, objavio
onima iza sebe da je odevena, pa otvorio vrata kako bi ušli Oliver i teča Harold.
Flavijan ju je odmerio lenjim pogledom i rekao joj da izgleda kao lutka, a Oliver
joj je poručio da je lepa kao slika i da je ponosan kao paun. Njen brat nikad nije
bio poznat po domišljatosti s rečima. Onda ju je zagrlio i pokušao da joj smrvi
svako rebro, dok ju je uveravao da, ako neko konačno zaslužuje sreću, onda je to
ona. Teča Harold je samo kukavički pogledao, rekao joj da je lepa, pa je poljubio
u obraz.
Oliver ju je obavestio da je otac čeka u predvorju da je isprati u crkvu.
Otac nije bio emotivan niti je ikada iskazivao emocije, ali ju je gledao mirno
dok je silazila niz stepenice.
„Izgledaš veoma lepo, Dora.” Oklevao je. „Hvala ti što si pozvala mene i
Helen na venčanje i što si me zamolila da te predam. Znaš, nikad nam nije bila
namera da se osetiš primoranom da napustiš dom posle našeg venčanja.”
Dora nije bila sigurna da to nije bila namera gospođe Brou. Obavila je, kako
je rekla, iskren razgovor sa svojom poćerkom ubrzo posle Agnesinog venčanja sa
Vilijamom Kipingom i godinu dana posle njenog venčanja sa Dorinim ocem.
Objasnila je da iako Dora vodi domaćinstvo otkako je bila devojka, ne sme da se
oseća obaveznom da tako nastavi sada kada kuća ima pravu gazdaricu. Predložila
je da bi Dora možda želela da poseti tetku u Harogejtu na neodređeno vreme. Ili
bi možda volela da živi sa Agnes i gospodinom Kipingom i tako da se njena sestra
brine o njoj za promenu. Dora je bila povređena, ali je davala sve od sebe da se
ne meša u vođenje domaćinstva. Istovremeno, osetila je određeno olakšanje što je
bila slobodna da sama gradi svoju budućnost.
„Drago mi je što ste oboje došli, oče”, uveravala ga je prilično iskreno. Njen
otac nikad nije iskazivao posebnu ljubav i nežnost, ali nikad nije bio ni grub prema
njoj i Dora ga je volela.
Pružio joj je ruku i poveo je do kočije koja je čekala. Sunce je i dalje sijalo s
vedrog neba. Vazduh je bio topao i srdačan. Brojne ptičice skrivene u krošnjama
srčano su cvrkutale.
„Oh, samo da je to dobar znak”, pomislila je Dora.

~ 54 ~
 VIII

Bilo je pet do jedanaest i nije bilo praznog mesta u klupama Crkve svetog
Džordža na Hanover trgu. Neki muški gosti su stajali u stražnjem delu i čak su
počeli da se skupljaju u bočnim redovima. Venčanja visokog društva tokom
sezone su neizbežno posećena, ali ako je mladoženja vojvoda, a mlada nepoznata,
onda se sasvim sigurno može očekivati veća gužva. Čak i kralj Džordž IV je
objasnio da bi rado došao da ga neka odavno dogovorena obaveza ne primorava
da tog dana bude van grada.
Orguljaš je tiho svirao i maskirao žamor razgovora.
Džordž je sedeo sa bratancem u prvom redu i trebalo je da bude nervozan. To
je skoro obavezno za mladoženje, zar ne? Da osećaju kako ih okovratnik steže,
kako im se dlanovi znoje. Ali Džulijan je bio taj koji je pokazivao nervozu dok je
opipavao džepove da se uveri kako prstenje nije pobeglo u poslednjih pet minuta.
Džordž je bio potpuno pribran. Ne, zapravo, osećao se bolje od toga. Bio je
svestan dečačke radosti dok je čekao mladu. Uživaće u svakoj reči i svakom
trenutku venčanja dok je ona kraj njega. Ceremonija će ih odvesti u budućnost
koju su za sebe odabrali.
Biće to savršen početak braka ispunjenog zadovoljstvom, barem je u to čvrsto
verovao. Tome se nadao kad ju je zaprosio, ali je u poslednjih mesec dana
postao uveren da će tako i biti. Bila je supruga za kojom je nesvesno čeznuo celog
života i usudio se da poveruje kako će biti suprug o kom je sanjala i za kog je bila
uskraćena kao mlada dama. Sudbina je neobična stvar. Ne bi bio slobodan za nju
da su se tada upoznali.
„Da li kasni?”, šapnuo je kad mu se učinilo da mora da je prošlo jedanaest.
Džulijan je poskočio na ovaj mali znak slabosti. „Aha!”, kazao je i nasmešio
se. „Osećaš je, ali sumnjam da kasni.
Gospođica Debins ne deluje kao takva žena. Ali ako i kasni, ne verujem da će
dugo. Mislim da je stigla.”
Kad je to rekao, biskup se pojavio pred oltarom, formalno i raskošno odeven
i u pratnji dva manja smrtnika, obična sveštenika. Dao je Džordžu znak da ustane.
Orgulje su se stišale, pa su se stišali i svatovi, a onda su zasvirale svadbeni marš.
Svi su se okrenuli ka vratima i čuo se žamor glasova kada se pojavila mlâda i
krenula ka oltaru držeći oca podruku.

~ 55 ~
 Kad ju je ugledao, Džordžova prva pomisao bila je da izgleda upravo kako
treba. Njena plava haljina dugih rukava i ovalnog dekoltea, jednostavnog kroja i
bez ukrasa, pristajala joj je do savršenstva. Šešir je bio uredan i malog oboda, a
kosa ispod bila je uredno doterana. Imala je krupne oči i odavale su utisak o
potpuno pribranoj osobi. Izgledala je veoma svečano. Uhvatila je njegov pogled
skoro istog trenutka i nije skrenula s njega.
Osetio je nalet tople privrženosti ka njoj i neku sigurnost da je sve kako treba
da bude. Najzad će biti srećan, a biće i ona, za tô će se on postarati. Nasmešio se
i uzvratila mu je osmehom i pogledom neskrivenog zadovoljstva.
Potom se našla kraj njega. Otac se poklonio i sklonio sa strane, pa seo u prvi
red kraj lejdi Debins, a mladenci su se okrenuli ka oltaru. Džordž je zaboravio na
goste i osetio mir. Ovo je dan njegovog venčanja i u roku od nekoliko minuta ova
žena kraj njega postaće njegova supruga - samo njegova.
„Dragi gosti”, kazao je biskup i Džordž je usredsredio pažnju na službu. Želeo
je da do kraja života pamti svaki dragoceni trenutak.
„...koji će se sada spojiti”, kazao je biskup nekoliko trenutaka kasnije tim
svečanim glasom koji se rasipao svuda do najdaljeg ugla prostrane crkve. „Ako
iako može da pokaže opravdan razlog zašto ne bi smeli da se venčaju, neka
kaže sada ili neka ćuti do kraja života.”
Obraćao se gostima. Drugi put će isto pitanje postaviti njima dvoma, a onda
će izgovoriti zavete koji će ih vezati do kraja života. Uprkos sebi, Džordž je osetio
kratku napetost koju svi mladenci sigurno osete tokom tog trenutka tišine. Neko
se nakašljao. Biskup je zaustio da nastavi.
I tad se desilo nezamislivo.
Pre nego što je biskup mogao da nastavi, iz stražnjeg dela crkve jedan glas je
prekinuo tišinu. Muški glas, prepoznatljiv i glasan, ali pomalo drhtav od emocije.
Bio je to poznat glas, mada ga Džordž godinama nije čuo.
„Ja mogu da pokažem opravdan razlog.”
Džordž je imao utisak da je ovo očekivao, da je bilo neizbežno.
Nastupio je kolektivni iznenađeni uzdah i ponovno šuškanje svile i satena kad
su se svatovi, skoro kao jedno telo, okrenuli na svom mestu da vide ko je
progovorio. Okrenuo se i Džordž, i nakratko sreo pogled svoje mlade. Čak u tom
trenutnom pogledu video je da je iznenada prebledela. Njegova krv kao da se
pretvorila u led u venama.
Entoni Mikl, grof od Isthama, olakšao je svima da ga vide. Ustao je i iskoračio
u središte prolaza. Ili možda nije ni sedeo pre toga. Možda je tek sada stigao.
Biskup i sveštenici su ostali smireni. Biskup je podigao ruku da bi se svi
stišali.
„Predstavite se, gospodine, i objasnite prirodu problema”, kazao je još uvek
se koristeći formalnim i crkvenim glasom.

~ 56 ~
 Hugo, koji je izgledao preteći i zastrašujuće, ustao je, a za njim i Ralf nekoliko
mesta dalje, u istom redu.
Dramatičnim gestom koji je izgledao previše teatralno za svaku pozornicu,
Istham je podigao desnu ruku i uperio blago drhtav prst u Džordža.
„Taj čovek, vojvoda od Stenbruka, ubica je i zločinac. Ubio je svoju prvu
suprugu tako što ju je gurnuo s litice na svom imanju u Kornvolu. Vojvotkinja od
Stenbruka bila je moja sestra i nikada ne bi oduzela sebi život. Stenbruk ju je
mrzeo i ubio je.”
„Polusestra”, čuo je nekoga Džordž kako šapuće, pa shvatio da je to bio on.
Pola crkve je počelo da šapuće, druga polovina je ućutkivala prvu i najzad su
svi ućutali.
Entoni Mikl, sada grof od Isthama, izneo je istu optužbu odmah nakon
Mirijamine smrti pre dvanaest godina i pričao je svima koji su hteli da slušaju, a
bilo ih je koji su hteli. Pričao je to uprkos činjenici da nije mogao da obezbedi
nijedan uverljiv dokaz. Nakon sahrane zakleo se da će je osvetiti. Verovatno je
mislio na ovo. Njegovo retko pojavljivanje u Londonu je objašnjeno. Džordž je
shvatio da je trebalo da očekuje ovako nešto.
„Imate li dokaz, gospodine, o ovoj ozbiljnoj optužbi?”, pitao je biskup. „Ako
imate, trebalo bi da odete pred sudiju ili nekog drugog predstavnika zakona.”
„Predstavnik zakona!”, uzviknuo je Istham dok mu je glas odzvanjao
prezirom. „Kad je on vojvoda? Trebalo bi da visi, a čak i taj kraj bi bio previše
dobar za njega. Ali naravno da se to neće dogoditi jer ima zaštitu zbog svoje
pozicije. Ali ja mu prebacujem istinu i prebacujem Vama, biskupe, da
obavite svoju dužnost i prekinete ovu farsu od venčanja. Vojvodi od Stenbruka ne
sme biti dozvoljeno da uzme sebi drugu suprugu kad je prvu ubio.”
Džordž se okrenuo i ponovo pogledao svoju mladu. Bila je bleda kao krpa i
zapitao se da li će se onesvestiti, međutim, stabilno i naizgled mirno je gledala
Isthama.
„Bojim se, gospodine”, kazao je odsečno biskup, „da moram da presudim
protiv Vašeg argumenta i da nastavim sa venčanjem. Vaša nedokazana optužba
me nije ubedila da postoji ikakav verodostojna prepreka za stupanje ovo dvoje
ljudi u brak”
„Ne postoji”, kazao je Džordž. Nije pokušao da povisi ton, mada je bila
potpuno tišina i znao je da su ga svi čuli. „Ja sam bio jedini svedok smrti moje
supruga, a bio sam predaleko da bih je spasao.”
„Ti si prljavi lažov, Stenbruče”, povikao je Istham, pa preteći zakoračio
napred. Ali Hugo i Ralf su se već ustremili na njega, a ni Flavijan nije kaskao za
njima. Persi se probijao iz svoje klupe s druge strane prolaza.
„Gospodine.” Biskupov glas se razlegao crkvom. „Vaše protivljenje smo čuli
i odbili. Sada sedite i ćutite ili napustite crkvu.”

~ 57 ~
 Istham nije imao priliku da odabere. Hugo ga je uhvatio ispod jedne, a Ralf
ispod druge ruke i povukli su ga nazad ka vratima, mada nije otišao mirno.
Flavijan i Persi su pošli za njim. Persi se nije vratio.
Džordž je bio samo napola svestan šta se dešava. Gledao je svoju mladu koja
je već skrenula pogled sa komešanja i okrenula se ka njemu.
„Da li želite da nastavimo? Možemo da odložimo ako želite.”
Ili da otkažu, ako ona tako odabere.
„Želim da nastavimo sad.” Nije oklevala i nastavila je smireno da ga gleda.
Ali njen topao, ozareni osmeh je nestao. Njegov izraz lica, plašio se, bio je
namršten.
Teška tišina pala je na crkvu, mada Džordž nije imao utisak da je
neprijateljska. Nisu se čuli uvređeni gosti koji napuštaju crkvu, već samo odjek
čizama o kamen dok se njegova tri prijatelja vraćaju na svoje mesto. Naravno,
skoro svi gosti su odavno čuli tu priču.
Danima i nedeljama posle Mirijamine smrti ta priča bila je senzacija u
komšiluku i bila je previše sočna da ne bi stigla do Londona. Uvek će biti onih
koji jedva čekaju da optuže nekog za ubistvo u sličnim okolnostima. Vremenom
su govorkanja prestala zbog nedostatka motiva i dokaza. Ali nesumnjivo mnogi
još uvek veruju u nju, mada je sumnjao da ih ima mnogo van Penderisa.
Biskup je nastavio sa službom, nastavio gde je stao, a Džordž je pokušao da
povrati pređašnje raspoloženje i pogledao mladu da vidi da li je i ona povratila
svoje.
Nemoguće je, naravno. A nemoguće je i da se u potpunosti usredsredi.
Izgovorili su svoje zavete bez zamuckivanja, gledali su pravo jedno u drugo,
pa joj je stavio prsten na prst dok je ponavljao reči koje je biskup izgovarao. Ni
njegova ni njena ruka nisu zadrhtali. Ipak, ruka joj je bila ledena na dodir.
Nasmešio joj se i uzvratila mu je osmehom. Dao je sve od sebe, a i ona je. U
osmehu joj je bilo topline, ali ne i ozarenosti.
Biskup ih je proglasio mužem i ženom i tek tako, skoro neprimećeno, trenutak
koji je toliko iščekivao došao je i prošao, i bili su venčani.
Da li je znala za govorkanja o smrti njegove supruge? Kasno je shvatio da je
možda trebalo da popriča s njom o tome.
Provukao je njenu ruku pod svoju kad je došlo vreme da se povuku i potpišu
knjigu venčanih, pa je pokrio svojim dlanom kad je osetio da je još uvek hladna.
Obuhvatio ju je prstima da je ugreje, kao da samo njenoj ruci treba uteha.
„Tako mi je žao”, šapnuo je.
„Ali niste Vi krivi.”
„Želeo sam da venčanje bude savršeno.”
Kratko ga je pogledala u oči. „Niste Vi krivi ništa više nego ja.”
Ali nije ga uverila da je bilo savršeno.
~ 58 ~
 Oboje su se smešili kada su nekoliko minuta kasnije izašli posle potpisivanja
pred svedocima i nakon što je poslednji pečat stavljen. More nasmešenih lica ih
je posmatralo, kao da se nije dogodilo ništa što bi pokvarilo venčanje i
ispunilo dnevne sobe otmenog sveta u narednim danima.
Hodali su polako, a klimanjem glave pozdravljali su prijatelje i rođake. Agnes
se ujela za usnu lica okupanog suzama, Filipa je držala ruku na ustima, Gven se
smešila i klimala glavom pored crvenokose Kloi. Imodžen, njene oči, ispunjene
nežnošću, gledale su jedno, pa drugo. Vinsent je gledao tako direktno ka njima da
je bilo nemoguće verovati da je slep. Oliver Debins je zabrinuto gledao sestru, a
supruga mu se smešila. Ben sa... suzama u očima? Drugi prijatelji iz Kluba,
primetio je Džordž, Hugo, Ralf, Flavijan i, naravno, Persi, koji je postao član po
braku, bili su sumnjivi zbog svog odsustva i nije bila potrebna velika pamet da
pretpostavi kuda su otišli i šta su naumili. Naročito kad se pet venčanja odigralo u
poslednje dve godine.
Čekali su ispred crkve zajedno sa pozamašnom svetinom radoznalih koji su
povikali kada su mlada i mladoženja izašli. Njih četvorica, kako je Džordž i
očekivao, naoružah su se laticama cveća, koje su ubrzo poletele u vazduh i počele
da padaju po Džordžu i njegovoj mladi. Uhvatio ju je za ruku i oboje su se
nasmejali, pa potrčali ka otvorenoj kočiji koja ih je čekala. Bila je ukrašena
cvećem pre nego što je Džordž krenuo u crkvu. I ne pogledavši, znao je da je
dobio manje lep teret bučnih, metalnih predmeta vezanih za zadnji deo, koji
će praviti zaglušujuću buku kada kočija krene.
Pomogao je svojoj supruzi da uđe u kočiju, pa ušao za njom. Zapljusnula ih
je nova kiša latica. Crkvena zvona su veselo pozdravila početak njihovog braka.
Gosti su počeli da izlaze napolje.
Sunce je sijalo.
Jedna ruka je dodirnula Džordžovo rame i stisnula ga.
„Ne brini se”, kazao je Persi samo za njegove uši. „Otišao je i neko vreme se
neće pojavljivati.”
Potom je kočijaš dao konjima znak da krenu i svaki drugi zvuk je bio zaglušen
nečuvenim lupanjem ukrasa sa kočije.
Džordž je oslonio ramena na ugao sedišta i uhvatio mladu za ruku.
„Dakle, moja vojvotkinjo”, kazao je dok je ona morala da mu čita sa usana
kako bi ga razumela.
Nasmešila se, pa napravila grimasu i onda se nasmejala zbog buke.
Prineo joj je ruku usnama i tu je zadržao dok je kočija odlazila s Hanover trga
ka Portman trgu, pošto su Kloi i Ralf insistirah da se svadbeni doručak održi u
kući Stokvud.
Džordž je nameravao da je zagrli oko ramena i da je poljubi tako da svi pred
crkvom vide. To bi njegovi prijatelji očekivali. To bi bio savršen zaključak
savršenog venčanja, savršen početak srećnog braka.
~ 59 ~
 Trebalo je to svakako da učini, ali sad je prekasno.
Dan je nepovratno pokvaren.

Dora je sebe do kraja dana uveravala da dan nije pokvaren.

Ono što se dogodilo u crkvi bio je nesrećan slučaj, ali je bilo rešeno brzo i
odsečno. Čovek je uklonjen, a služba se nastavila kao da se neprijatan prekid nije
ni desio.
Pored tih kratkih trenutaka, venčanje je bilo savršeno. A bilo je savršeno i
vreme. Sunce i toplina su ih dočekali kad su izašli ispred crkve, a dočekalo ih je i
divno iznenađenje ljudi koji su radosno povikivali, tu su bila i vesela, nasmejana
lica njihovih prijatelja dok su ih zasipali ružinim laticama, kao što se setila da su
radili na Agnesinom venčanju prošle godine. Čak i zaglušujuća buka šerpi i
konzervi koje su vukli do kuće Stokvud bila je zabavna. Suprug ju je držao za
ruku celim putem i sve vreme je gledao svojim nasmejanim očima.
Kloina i Ralfova kuća je za tu priliku bila raskošno ukrašena mašnama,
trakama i cvećem. Balska sala je izgledala više kao bogata bašta nego kao
zatvorena prostorija i Dori je zastao dah kad je ušla s vojvodom unutra. Ubrzo je
bila prepunjena gostima. Svi su se poklanjali, smešili, čestitali i izražavali lepe
želje. Trpeza je bila bogata, govori srdačni i šaljivi, a svadbena torta je bila pravo
umetničko delo koje je bilo šteta iseći. Nakon doručka gosti nisu žurili da odu,
već su prešli u druge prostorije i na terasu kako bi se malo družili i nastavili
razgovor. Kasnije su gosti postepeno počeli da odlaze i na kraju su ostali samo
porodica i bliski prijatelji.
Sve je bilo savršeno.
Niko nije spominjao šta se dogodilo onih pet minuta u crkvi. Bilo je skoro
kako je Dora zamislila.
Na kraju dana se najviše sećala veselog smeha i radosti većine ljudi koji su
proslavljali njeno venčanje. Zašto je onda htela da zaplače?
Postojala su ta tri ili četiri minuta - sigurno ne duže od četiri minuta tog dugog
dana punog događaja, koji je inače bio savršen i radostan - poput crva usred
savršene jabuke.
Ja mogu da pokažem opravdan razlog.
Košmar svake mlade je da će neko da prekine kratku pauzu tokom službe
upravo tim rečima.
Taj čovek, vojvoda od Stenbruka, ubica je i zločinac. Ubio je svoju prvu
suprugu tako što ju je gurnuo s litice na svom imanju u Kornvolu. Vojvotkinja od
Stenbruka bila je moja sestra i nikada ne bi oduzela sebi život. Stenbruk ju je
mrzeo i ubio je.
Trebalo bi da visi... Vojvodi od Stenbruka ne sme biti dozvoljeno da uzme sebi
drugu suprugu kad je prvu ubio.

~ 60 ~
 Bilo je skoro neverovatno da su se venčanje i doručak nastavili tako normalno,
tako veselo, tako savršeno posle tih reči. Kako su mogli svi da se smeše ostatak
dana? Kako je mogao on da se smeši? Kako je mogla ona? Zašto se ništa
nije spomenulo?
To je nepravedno. Veoma nepravedno.
Primetio je da je oslovljava sa moja draga. Ona njega nije oslovljavala
nikako. Kako da nastavi da ga naziva Vaša milosti kad je udata za njega? Kako
da ga zove samo Džordž kad joj nije ponudio da mu se tako obrati? Da li uopšte
treba da joj ponudi? On joj je suprug. A oni su prijatelji, zar ne? Prijateljstvo se
sigurno rodilo među njima u poslednjih mesec dana. Ali... da li ga poznaje? Živeo
je četrdeset sedam godina pre nego što ga je prošle godine upoznala, više od pola
života, zaista ga nije poznavala.
Naravno da nije. Proveli su samo mesec dana zajedno. Imala je utisak da ga
zna, da mu poznaje dušu. Ali istina je da ga uopšte nije poznavala. Njihov brak će
se svoditi na upoznavanje.
Stigli su kući kasno uveče. I čak i taj dolazak je bio savršen. Batler je širom
otvorio vrata i svetlost se rasula po stepenicama. Iza njega su se okupile sve sluge.
Stajali su zvanično u dva reda, žene sa jedne, a muškarci sa druge strane. Uprkos
kašnjenju od sat vremena, svi su se smešili glava okrenutih ka vratima. Verovatno
na nečiji znak, svi su počeli da aplaudiraju kad je vojvoda Stenbruk preneo Doru
preko praga.
Neko mora da je požurio ispred njih da upozori sluge da stižu.
Batler je održao govor, kratak ali drag. Vojvoda je odgovorio i predstavio
Doru kao svoju vojvotkinju. Usledilo je još aplauza i osmeha i svima se zahvalila
na dobrodošlici i obećala da će ih u narednih nekoliko dana sve upoznati
poimence.
Čaj je bio donesen u dnevnu sobu i Dora ga je poslužila, što je bila njena prva
dužnost supruge u novom domu. Seli su u fotelje kraj kamina, čija toplota im je
bila dobrodošla u sumrak. I razgovarali su o danu koji je prošao i složili se da je u
suštini bio savršen.
Kao što i jeste.
Osim tih nekoliko minuta.
Dora je nekoliko puta pomislila da bi trebalo da načne tu temu, ali nije imala
hrabrosti. Nekoliko puta je pomislila da će vojvoda da spomene, ali bi samo pričao
o drugim, simpatičnim situacijama od tog dana.
Nije prestao da se smeši, a shvatila je da nije ni ona.
„Umorna si, draga”, najzad je rekao. „Dan je bio dug i naporan. Mada srećan,
zar ne?”
„Da. Veoma srećan.”

~ 61 ~
 Oh, mili bože, šta im je? Kako su mogli da dozvole da im jedan poremećen
čovek to učini?
Stao je pred njenu fotelju i pružio joj ruku. Čeka ih prva bračna noć. Zašto se
osećala potišteno? Prihvatila mu je ruku, ustala i dozvolila mu da provuče njenu
ruku ispod svoje. Nije čak ni znala gde joj je spavaća soba, gde su joj odnete
stvari, gde može da nađe šta joj treba, gde će se svući, gde...
Poveo ju je na sprat pored svećnjaka ispunjenih upaljenim svećama,
poređanih u niz duž širokog hodnika. Stali su pred zatvorenim vratima.
„Umorna si, draga”, ponovio je i uhvatio je za ruku i prineo usnama.
„Ostaviću te da se noćas odmoriš i radujem se da te vidim ujutru za doručkom.
Mada ne moraš da se osećaš obaveznom da ustaneš rano. Laku noć.”
Molim?
Ali Dora nije imala vremena da izrazi ili pokaže šok. Otvorio je vrata i otkrio
joj garderobu osvetljenu svećama i sluškinju koja joj se poklonila i nasmešila. Na
krevetu je prepoznala finu spavaćicu koju je odabrala za prvu bračnu noć. Ušla je
unutra i vrata su se zatvorila za njom.
„Ja sam Mejzi, Vaša milosti. Biću Vam privremena sluškinja dok ne
odaberete nekog po svojoj želji, osim ako ne odlučite da me zadržite, što bi mi
bila velika čast.”
Dora se nasmešila.
Osmesi. Savršenstvo. Šta se dogodilo za nekoliko minuta. Tako će pamtiti
svoje venčanje do kraja života, pomislila je Dora dok se predavala nepoznatim
uslugama svoje nove sluškinje.
Oh, i odsustvo prve bračne noći.
Umorna si, draga.
Moja draga.
Nije želela da mu bude draga. Želela je da bude Dora.

~ 62 ~
 IX

Džordž je stajao na prozoru svoje sobe oslonjen na okno i pognutih ramena.

Gledao je u tamu, mada jedva da je bio svestan da nema šta da vidi. Bio je spreman
za spavanje. Iza njega je pokrivač na velikom krevetu s baldahinom bio strgnut sa
obe strane.
Nije mogao da napravi veći nered danas ni da je pokušao. Isthamovo
pojavljivanje u crkvi i dramatična objava bili su neočekivani, ali život je pun
iznenađenja. Za četrdeset osam godina trebalo je da bude pametniji. Zapravo,
verovao je da se ponašao suzdržano i dostojanstveno kao i biskup. Čak je bio
dovoljno priseban da pita svoju mladu da li želi da odloži venčanje.
Ostatak dana je bio užasan, a on je jedini kriv. Svi ostali su se ponašali po
ugledu na njega.
Trebalo je da poljubi svoju mladu u kočiji, kao što je i nameravao, dok svi
gledaju. Potom je trebalo da spomene to što se dogodilo uz obećanje da će kasnije
više o tome razgovarati, kad budu bili sami i ne bude im smetala buka konzervi
koje su vukli sa sobom. Onda je trebalo da otvoreno popriča o tome sa svojim
gostima na početku svadbenog doručka, da ponovo objasni da nema istine u
rečima grofa od Isthama i da pozove sve da taj nesrećni incident ostave iza sebe,
ako je to moguće, i da proslave njegovo venčanje. Kasnije, nakon što je većina
gostiju otišla i pošto su ostali samo porodica i prijatelji, trebalo je ponovo da
spomene problem i razgovara sa njim. I na kraju, kad se vratio kući sa svojom
mladom, trebalo je da sedne sa njom i da nasamo popričaju o tome iznova i
iznova.
To je trebalo da uradi. Nije ništa krio i ne stidi se ničega.
Nije učinio ništa od toga.
Umesto svega, nakon kratkog izvinjenja nevesti u crkvi, nije rekao nikome
ništa i ponašao se kao da se ništa nije desilo. Osim Persijeve primedbe kad je
kočija krenula, svi su pratili njegovo ponašanje. Svi su se smešili i bili veseli do
kraja dana. Savršena proslava venčanja savršeno srećnog para.
Na njihovom nebu nema ni oblačka, a pred njima je beskrajno blagostanje.
Sve je to bila jedna velika laž. Ceo dan se čula veoma glasna tišina u temi koja
je sigurno svima bila u mislima. Istham bi bio oduševljen da zna da je uništio
Džordžovo venčanje iako nije uspeo da ga spreči.

~ 63 ~
 Džordž je oslonio ruke na okvir prozora iznad svoje glave. Svetio sa svetiljke
noćnog čuvara je treperilo polako i ritmično po trgu. Njegovo prisustvo nije bilo
neophodno. Ništa nije bilo uznemirujuće, barem ne napolju.
A tu je i najveća katastrofa. Ostavio je mladu da ide sama u krevet, u njenoj
prvoj bračnoj noći. Učinio je to jer je izgledala umorno i mislio je da joj čini
uslugu.
Besmislica!
Zašto je to, onda, učinio? Zato što nije smeo da se suoči s njom u intimi
bračnog kreveta? Zato što se plašio da je delom poverovala u ono što je čula? Ili
zato što povlačenje u sopstveni svet predstavlja njegovu prirodu i trebalo mu je
da bude sâm?
U prvoj bračnoj noći?
Stisnuo je šake u pesnice i blago udario o okvir prozora. Zar će da dozvoli
Isthamu da mu i ovo učini?
Iznenada se osetio kao sedamnaestogodišnjak koji nema nikakvu kontrolu nad
svojim životom i sudbinom. Kako je mogao da pošalje svoju suprugu samu na
spavanje? Samo što nije zavrištao od sramote.
Sad je prošla ponoć, kasno je da ode kod nje. Da li je kasno? Kolika je
verovatnoća da je zaspala? Nije velika. Kako da spava? Toliko je želeo da ovaj
dan bude najsrećniji u njihovim životima, a pretvorio se u košmar. Zaboga,
napustio ju je mladoženja u prvoj bračnoj noći, njen četrdesetosmogodišnji muž.
Tako zreo čovek, kakav je on bio, dozvolio je sebi da ga poremeti prkos čoveka
koji je protraćio veći deo svog života.
Nije poneo sveću sa sobom. Nije želeo da je svetio probudi ako spava - ili
možda nije želeo da osvetli svoje lice ako ne spava. Tiho je pokucao na vrata njene
sobe, u kojoj nije želeo da ona ikad spava, osim, možda, popodnevnih dremki,
pa okrenuo polako bravu, otvorio ih i ušao.
Krevet je bio netaknut. To je video u prigušenom svetlu s prozora na kom nisu
bile navučene zavese. Na tren je pomislio da je soba prazna. Ali pored prozora se
nalazila velika fotelja i video ju je ušuškanu u njoj. Podigla je noge, sela iskosa
i prekrstila ruke ispod grudi. Bila je veoma mirna i tiha. Previše mirna i tiha da bi
spavala.
Prišao je i stao pred fotelju. Zaista nije spavala. Oči su joj bile otvorene i
gledala je u njega.
„Žao mi je, draga”, kazao je. Iste reči koje je koristio ceo dan.
„Nemojte tako da me zovete”, glas joj je bio tih i ravnog tona.
Osetio je paniku.
„Imam ime”, rekla je.
„Dora”, nežno je izgovorio. Planirao je da je nazove tako u kočiji pre nego što
bi je poljubio ispred crkve, namerno nije pitao pre venčanja da li bi mogao da joj

~ 64 ~
se obrati po imenu. Radovao se da je čuje kako mu odgovara na isti način. Postoji
nešto intimno u imenima i želeo je tu intimu u roku od nekoliko trenutaka pošto
napuste crkvu kao bračni par. Odakle mu, dođavola, moja draga?
„Nisam mogao gore da se snađem danas i da sam hteo.”
„Niste Vi krivi”, kazala je i dalje monotono.
„Ah, ali jesam. Shvatio sam kako je trebalo otvoreno da razgovaram s gostima
o incidentu, da popričam o tome s našim porodicama i prijateljima i da tebi sve
objasnim kad smo ostali sami.”
„Niste znali da će se to dogoditi. Niste mogli da pripremite primerenu
reakciju. Svakako ste se poneli dostojanstveno.”
Čučnuo je pred nju. Uhvatio bi je za ruke da su joj bile slobodne, ali nije
promenila položaj. Bila je duboko povučena u sebe. Kad bi mogla da nestane u
toj fotelji, verovao je da bi to učinila.
„Dora, ne postoji ni zrno istine u onome što je rekao. Kunem se da ne postoji.”
„Nijednog trenutka nisam poverovala da postoji. Niko nije.”
Možda, ali nekad je bilo onih koji su odabrali da poveruju, uključujući i
njegove komšije koje su volele da od obične tragedije naprave neukusnu
senzaciju. Biti optužen za takav zločin bez ikakvog dokaza o nevinosti sigurno
je jedno od najgorih osećanja na svetu. Poželeo je da ide i da objavljuje svoju
nevinost, ali znajući da to neće imati uspeha, povukao se u najdubljeg,
najmračnijeg sebe i tamo ostao dugo. Međutim, znao je da su razumniji
članovi društva odavno shvatili da nije kriv.
Pružio je ruku i obuhvatio joj lice. Nije ni trepnula, nije se pomerila. Oslonio
se kolenom na pod da bi bolje održao ravnotežu.
„Želeo sam da ti naše venčanje bude savršeno.”
Ništa nije rekla. Šta ima da kaže?
„Ali je sigurno to bio jedan od najgorih dana u tvom životu.”
Čuo ju je kako je uzdahnula kao da bi nešto rekla, ali je oćutala.
„Prošla je ponoć. Novi je dan. Dozvoli mi da krenem ispočetka.”
Da li je nakrivila glavu milimetar bliže njegovom dlanu?
„Dozvoli mi da te odvedem u krevet. U naš bračni krevet u našoj spavaćoj
sobi. Ne ovde. Ovo će ti biti privatne odaje za dnevnu upotrebu. Barem se nadam
da ćeš je za to upotrebljavati. Pođi sa mnom u krevet, Dora. Dozvoli mi da vodim
ljubav s tobom.”
Čuo ju je kako tiho izgovara reči: „Ja sam Vaša supruga”, kazala je istim
glasom bez tona.
Iznenada je ustao, okrenuo se ka prozoru i oslonio na njega. Noćni čuvar je
otišao. Napolju nije bilo ničeg osim tame.

~ 65 ~
 „Molim te, nemoj. Nemoj na to da gledaš kao na dužnost. Iz dužnosti mi ništa
ne duguješ. Ništa. Oženio sam se tobom jer sam želeo saputnicu i ljubavnicu.
Mislio sam da ti želiš isto. Ako sam pogrešio ili ako si se predomislila,
onda... neka.” Nakratko je zaćutao. „Jesam li pogrešio? Jesi li se predomislila?”
„Ni jedno ni drugo.”
„Oprosti mi za danas i posebno za večeras. Ne mogu ni sebi da objasnim zašto
sam te ostavio pred tvojom sobom. Sigurno ne zato što te ne želim. Molim te,
veruj mi.”
Tad je osetio njen dlan na leđima. Nije je čuo kad je ustala.
„I meni je žao, Vaša milosti. Oboje smo dovoljno stari da znamo da ne treba
da očekujemo savršenstvo od bilo kog dana koliko smo oboje bili naivni što to
očekujemo od našeg venčanja. A ipak, bilo je savršeno, osim tih nekoliko
minuta, koji nisu bili ni Vaša ni moja krivica.”
Okrenuo se. „Vaša milosti?” Nasmejao se. „Oh, ne, molim te, Dora.”
„Džordže.” Sa njenih usana ime mu je zvučalo pomalo ukočeno, ali prilično
uzbudljivo.
Jednu ruku joj je spustio na ramena, a drugu oko struka, pa je privukao uz
sebe. Bila je topla i ženstvena, odevena u predvidivo skromnu i neukrašenu
spavaćicu od najfinijeg materijala. Mirisala je na cveće. Zagrlila ga je oko
ramena i podigla lice. Nije je jasno video. Iako je bila okrenuta ka prozoru, bila je
u senci njegovog tela.
Poljubio ju je po prvi put. Usne su joj bile ukočene i mirne i shvatio je pomalo
šokirano da je moguće da se nikad ranije nije poljubila. A i da jeste, verovatno je
to bilo mnogo davno. Odvojio je glavu od njene i promenio im poziciju tako
da oboje budu osvetljeni spolja.
„Nasmeši mi se”, šapnuo je.
Možda ju je iznenađenje nateralo da to učini.
Ponovo ju je poljubio, a njene usne, još uvek izvijene blago otvorene u osmeh,
bile su nežne i primamljive. Omekšao ih je svojim usnama, pomerio ih i dodirnuo
jezikom vrh njenog, pa blago prošao dublje. Ispustila je uplašen zvuk, ali on
je uhvatio za ruke i podigao ih tako da ga je zagrlila oko vrata. Ponovo ju je
privukao uz svoje telo i produbio poljubac ne čineći ništa drugo što bi moglo dalje
da je iznenadi.
Iznenadilo ga je čisto zadovoljstvo koje je osetio od njenog čestitog poljupca.
Zadovoljstvo nije imalo nikakve veze sa seksualnom željom, mada je bila
prisutna. Više je imala veze sa činjenicom da je ona njegova žena, njegova
supruga, njegova saputnica, njegova do kraja života. Nešto radosti od tog jutra se
vratilo.
Pomerila je glavu od njegove i video joj je lice dovoljno jasno da primeti
napetost. „Da li znaš da sam devica?”

~ 66 ~
 Bio je siguran da su joj obrazi goreli.
Želeo je da se nasmeši, možda čak i nasmeje, jer je govorila tonom koji
sigurno koristi na časovima muzike, ali trenutak nije bio za smeh. „Znam. Ali do
jutra to više nećeš biti. Dođi u krevet, Dora.”

Zaboga, mora da je spavala dubokim snom, pomislila je Dora budeći se. Bila
je okružena toplinom i udobnošću. Dušek nikad nije bio tako mekan ili jastuk tako
topao, a ipak čvrst ispod vrata. Nikad nije bila toliko opuštena ili ispunjena
zadovoljstvom. U blizini je sat otkucavao. Udisala je nepoznati miris. A pored
sata, čulo se još duboko, ravnomerno disanje nekoga ko spava kraj nje. I jedini,
pomalo neprijatan detalj, osećala je napetost među butinama i u sebi. Ipak, nije
bilo toliko neprijatno, jer je, uprkos svemu, ta napetost najlepši osećaj i jedini
razlog njenog potpunog zadovoljstva.
Probudila se i počela da se priseća. Nalazila se u nepoznatom krevetu u
nepoznatoj prostoriji. Ali krevet je bio... kako ga je nazvao? Njihov bračni krevet.
A ovo je njihova soba kad su u Londonu. Ona soba u koju je došao po nju pripada
samo njoj i to samo za dnevnu upotrebu. Ali ona nije želela da se vrati tamo.
Ležao je kraj nje, ruka mu je bila ispod njene glave, i spavao je. Vodio je
ljubav s njom. Bila je to jednostrana aktivnost jer ona ništa nije znala o tome. Ali
ne, neće o tome razmišljati. Uveravao ju je da je sve bilo u redu. Rekao joj je da
je bila divna i verovala mu je jer mu je glas bio tako tih uz njeno uho, a jednom
rukom joj je milovao kosu dok je ležao na njoj, a još uvek je bio... u njoj. Osećala
se lepo iako nije znala šta treba da radi da bi vođenje ljubavi bilo obostrano. Rekao
joj je da ne mora da radi ništa, samo da bude i da uživa ako može. Izvinio se na
bolu za koji je znao da je osetila zahvaljujući njemu i obećao da će sledeći, a i
svaki naredni, put biti bolje.
Nije razumeo, mada je pokušala da objasni, da postoji bol koji nije pravi bol
čak iako boli. Nije ni čudo što nije razumeo kad mu je tako objasnila. Da li je
zaista bila toliko nejasna? Ali nije mogla to lepo da objasni ni u svojoj glavi.
Prolila je koju suzu jer ju je bolelo, ali te suze su bile tu manje zbog bola, a više
zbog čuda šta se dešava. Celog života je znala šta se događa između supružnika i
zamišljala je kako to izgleda, ali nikad nije bila ni blizu istine.
Tokom godina je iznova i iznova uveravala sebe da je odsustvo takvog odnosa
ne čini manje srećnom ili ispunjenom kao osobu ili kao ženu. I bila je u pravu. Da
nije došao tog dana, ne bi bila manje žena. Ali, oh, zadovoljstvo koje je
sinoć otkrila... radost znanja da će se ponoviti opet i opet...
Bila je udata dama, u svakom smislu, juče je bilo venčanje, a konzumacija
braka sinoć.
Nije čin sâm po sebi bio divan. On je bio predivan. Bio je pažljiv, imao je
poštovanja prema njenom nespretnom neiskustvu. Ugasio je sveće pre nego što
joj se pridružio u krevetu i nije joj potpuno skinuo spavaćicu, ali ju je podigao do

~ 67 ~
struka, pa spustio kad su završili. Skinuo je svoju pidžamu, ali tek kad je u sobi
zavladao mrak. I sad je bio go. Desnom rukom je osećala njegove gole grudi, tope
i blago prošarane maljama. Bio je i strpljiv. Ma koliko bila neiskusna, osetila je
kako se suzdržavao dok ju je pripremao toplim, veštim rukama i nežnim,
zavodljivim usnama. Nije ležao potpuno na njoj dok se sve dešavalo. Polako je
ušao u nju. Nije bila sigurna da li ju je tako spasao od bola, ali je možda ublažio
šok. Čak i nakon što je u potpunosti ušao u nju, nastavio je oprezno sve dok nije
završio i osetila je nalet tople tečnosti u sebi.
Ah, da, bilo je i bolno i šokantno!. Bilo je i, zasad, najlepše iskustvo u njenom
životu.
Uprkos sebi, njene misli su se vratile njihovom venčanju, danu za koji je
očekivala da joj bude najsrećniji. Nije bio, naravno, ali ma koliko da je bilo
uznemirujuće njoj, njemu je sigurno bilo mnogo gore. Taj čovek, grof od Isthama,
bio je njegov šurak i optužio ga je za ubistvo. Zašto? I zašto tako javno i u takvoj
prilici? To ju je strašno podsetilo na priliku kad se njen otac javno odrekao njene
majke i osudio je do kraja života. Da li je to bio čisti grofov prkos jer se
udovac njegove sestre ponovo ženi?
Nije mogla da pita. Iako je sinoć rekao kako je trebalo otvoreno da razgovara
o incidentu, nije nastavio u tom smeru. Umesto toga, doveo ju je u krevet.
Shvatila je da više ne čuje disanje kraj sebe. Okrenula se i ugledala pospane,
nasmešene oči
„Dora”, šapnuo je.
„Džordže.”
Nakon nekoliko trenutaka se nasmejao. „Ovo je bio dubok razgovor.”
„Da”, složila se. Bila je to samo napola šala. Ime je moćna stvar. Srce joj je
sinoć čeznulo za njim kad joj se prvi put obratio po imenu. Obraćati se njemu po
imenu činilo se ličnim i intimnim kad je on... vojvoda od Stenbruka, kog
je smatrala pomalo udaljenom, nedostižnom figurom plemića. Ipak, sad mu je
supruga. U krevetu je s njim. Vodili su ljubav. On je Džordž.
„Dopada mi se da se budim i vidim te tu.” Zažmurio je i uzdahnuo. „Moj
krevet je bio veoma prazan, Dora.”
Od smrti njegove supruge? Ali nije želela o tome da misli. I nije bilo važno.
To je prošlost.
„I moj je.” Oh, nije ni shvatala koliko prazan.
Ponovo je otvorio oči. „Da li se tebi dopada da se budiš uz mene?”
„Da.”
„Ovaj razgovor je sve dublji i dublji.” Nasmešili su se, pa su počeli glasno da
se smeju - prijalo joj je da se smeje s njim. Nadala se da će u njihovom braku biti
vedrine i smeha zajedno uz saputništvo i intimnost o kojoj su razgovarali kad ju
je prosio.

~ 68 ~
 Pitala se da li će razgovarati danas sa njom o prethodnom danu i onom što je
možda dovelo do incidenta. Ništa nije znala o njegovom prvom braku i prvoj
supruzi, o sinu. Ništa nije znala o njegovom srcu. Otići će uskoro s njim u
Penderis hol gde je živeo više od dvadeset godina s njima. Nije ranije o tome
mislila na taj način. Da li će osećati njeno prisustvo? Da li će moći da mu bude
sve? Hoće li moći on da bude sve njoj?
Glupava pitanja. Brak će im biti ono što od njega naprave. Dogovorili su se o
saputništvu, prijateljstvu i intimnosti, a te stvari su joj, zaista, zvučale dobro. I
dalje je tako. Ne sme početi da čezne za romantičnim, bajkovitim trenucima
o kojima devojčice sanjaju.
Spustio joj je ruku na stomak, preko spavaćice.
„Sigurno si u bolovima. Suzdržaću se još noć ili dve dok se ne oporaviš, ali
želim te ovde u ovom krevetu sa sobom, Dora, večeras i svaku noć. Nadam se da
je to i tvoja želja?”
„Jeste.” Okrenula se i oslonila mu obraz na rame. Oh, bože, miriše tako
muževno i lepo. Oslonio je glavu na njenu i Dora je imala utisak da bi mogla da
se onesvesti od miline.
Da, jeste dovoljno. Dovoljna je ova tiha sreća sa čovekom za kog se juče udala
i sa kojim je noćas spavala. I ponovo je otkopnila u san.

~ 69 ~
 X

Narednog jutra, Džordž je ispratio Doru preko trga do njene sestre. Išli su
prečicom kroz mali park u središtu trga, ali se ispostavilo da put nije bio brži jer
je nekoliko puta morala da zastane da pogleda cveće i da se divi kako je
aranžirano.
Posebno su joj se svidele ruže, pa se nagnula nad jednom tamnocrvenom i
nežno je obuhvatila dlanovima. Udahnula je miris i okrenula se ka njemu.
„Da li u celom univerzumu postoji šta lepše ili savršenije?”, pitala je.
Zapravo, on je mogao da se seti jedne stvari, i gledao ju je. Ali to nije bila
ruža među njenim vitkim, osetljivim prstima pijanistkinje. Nosila je jednu od
novih haljina i pomalo lepšu verziju onoga što je inače nosila. Puder ružičasta
nijansa je bila iznenađenje.
Pretpostavio je da su je Agnes i druge dame nagovorile da bude malo
slobodnija nego inače. Izgledala je mlađe, odnosno, tačnije bi bilo reći da su njene
godine dobile malo mladalačke vedrine. Očigledno se nije trudila da izgleda kao
nešto što nije.
„Da, nešto bi moglo da postoji.”
„Oh?” Uspravila se i pogledala ga pomalo prekorno. „Šta to?”
„Ako kažem, onda ću se osećati glupavo, kao da sam umislio da sam dečak
kome ljubavne zvezde sijaju u očima.”
Gledao je kako joj prekor bledi. „Oh, kako blesavo!”
„Vidiš? Smatraš me glupim iako nisam rekao. Tako da hoću. Taj mali
slamnati šešir koji nosiš je lep kao i ta ruža.” Gledala ga je trenutak duže, pa
prasnula u oduševljen smeh. I tako je izgledala još nekoliko godina mlađe.
„Ti, gospodine, ne umeš da razlikuješ babe i žabe.” Pretpostavio je da se
smeši, što je neobično za njega. „Moraću da kažem da se ne slažem, gospođo.”
Pružio joj je ruku i vratili su se kratkoj šetnji do kuće Arnot. Nisu ponovo
govorili, ali Džordž je osećao toplinu zbog kratkog, besmislenog razgovora.
Osetio je veliko olakšanje što su prevazišli jučerašnje neprijatnosti i što se danas
osećaju opušteno i prijatno, kako je sanjao od samog početka. Ovo jutro bilo je
ponovo ispunjeno nadom za budućnost. I bilo je ponovo divno jutro. U vazduhu
se osećala toplina leta kom će se radovati.

~ 70 ~
 Išli su u kuću Arnot kako bi Dora mogla da se pozdravi sa ocem i lejdi Debins,
kao i sa bratom i njegovom suprugom. Jedna kočija je već stajala pred vratima, a
dvojica sluga su je punila prtljagom. U kući je bilo komešanja dok su se
spremali da krenu, ali svi su zastali kada su Džordž i Dora ušli ne najavljeni.
Muškarci su nastavili da gledaju Džordža dok su dame grlile Doru. Bilo je mnogo
buke i smeha.
„Dnevna soba je prepunjena d-damama”, kazao je Flavijan uz teatralan
pogled. „Ostali članovi Kluba su otišli kod Huga i čekaju me da te dovedem tamo
ako mogu da te odvojim od mlade. Bolje je da krenemo. Imam osećaj da nećemo
biti poželjni ovde nakon što putnici odu. Jedini muškarci i to.” Džordž mu se
nasmešio.
„Pre bih rekla”, kazala je Agnes, „da mi nismo poželjne tamo, Flavijane.
Hugo je uverio Gven, naravno, da ne sme da ima utisak da je oterana iz
sopstvenog doma, ali onda je stigao Vinsent i obavestio je da samo što je ostavio
Sofiju kod nas. Supruge Ranjenih su, između ostalog, u dnevnoj sobi,
Dora. Suprug jedinog ženskog člana nije ovde, ali sigurna sam da je to dobro za
nesrećnog Persija.”
Gospodin Valter i njegova supruga su odlazili i pažnja se ponovo usmerila ka
njima. Džordž se rukovao sa tastom i poljubio lejdi Debins u obraz. Gledao je
kako se Dora rukuje sa ocem sve dok joj nije pokrio dlan i kazao joj nešto
što Džordž nije mogao da čuje. Spustila mu je ruku na rame i poljubila ga u obraz.
Nije to bio plahovit rastanak, a nije bio ni hladan. Rukovala se sa maćehom i
razmenile su osmehe.
Prošlo je više od deset minuta pre nego što je sledeća kočija odvela prečasnog
Olivera Debinsa i njegovu suprugu. Taj rastanak je podrazumevao duge zagrljaje
između brata, sestre i snaje. Agnes je, takođe, iskazala veću toplinu prema njima
nego prema ocu i njegovoj supruzi.
Taj brak od pre toliko godina uzrokovao je mnogo trajnog bola.
„Neće ti smetati ako odem kod Huga na sat vremena?”, pitao je kad je kočija
otišla. Držao je Doru za ruku i gledao je u oči. Bile su pune suza, mada se nisu
slile niz obraze.
„Naravno da neće. Ne bih te nikad osudila na dnevnu sobu punu dama,
naročito jutro nakon našeg venčanja.” Zarumenela se.
„Naročito tad”, kazao je.
Pet minuta kasnije, stigla je Flavijanova kočija i otišli su. Članovi Kluba su
uvek provodili vreme nasamo kad god su mogli. To su radili skoro svakodnevno
one tri godine kad su svi živeli u Penderis holu i nastavili su tako tokom one
tri nedelje godišnjeg okupljanja i kad god bi ih okolnosti spojile u međuvremenu.
Otvoreno su razgovarali o napretku koji su načinili, o pobedama i porazima i o
svemu što je iskreno morilo bilo koga od njih. Postali su poput sedam delova
jedne duše u Penderisu i ostali su čvrsto povezani.

~ 71 ~
 Ipak, Džordž je uvek imao utisak da odudara od njih. Kao prvo, Penderis je
njegov dom. Kao drugo, nije pretrpeo nikakvu povredu u ratovima.
Nikad nije bio na Iberijskom poluostrvu ili u Belgiji, gde je Bitka kod
Vaterloa okončala ambicije Napoleona Bonaparte. Nije mario za sebe, slušao je
njih, uvek se starao da bude onaj snažniji, koji teši, koji neguje. Čak je pomislio
da je neka vrsta očinske figure za Vinsenta i Ralfa, koji su bili veoma mladi kad
su došli.
Sada, ovog jutra, dok je tiho sedeo kraj Flavijana, znao je da će on biti fokus
pažnje. Jučerašnji dan se mora spomenuti. Saosećanje, razumevanje i pomoć će
ovog puta tražiti. Osećao se izuzetno neprijatno. Jer ono što nikad nije podelio
sa svojim najbližim prijateljima bilo je upravo ono što se ne može podeliti.
Postoje... tajne koje nisu njegove da bi mogao da ih otkrije.
Hugo je živeo malo dalje od Grosvenor trga u kući koja je pripadala njegovom
ocu. Preminuli gospodin Ims bio je uspešan, napredni poslovni čovek koji nije
stremio ka otmenom sloju. Hugo je dobio svoju titulu, postao je baron Trentam,
nakon što je poveo vojsku u jedan veoma nezgodan, beznadežan, ali uspešan
podvig u ratu. A ipak, svi beznadežni napadi su nezgodni po prirodi. Uvek se
sastoje od dobrovoljaca koji znaju da će najverovatnije poginuti.
Džordž i Flavijan su poslednji stigli. Ostali su se okupili u dnevnoj sobi i pili
kafu ili neki alkohol. Jedina osoba koja nije član kluba bio je Persi, grof od
Hardforda, Imodženin suprug, mada je ustao kad je Džordž ušao u prostoriju.
„Ja ne pripadam ovde. Nemam nameru da ostajem.”
„Ostani”, kazao je Hugo. „Dobrodošao si ako želiš, Persi, i svakako treba da
budeš ovde neko vreme.”
Persi je ponovo seo i pažnja je ponovo bila usredsređena na Džordža.
„Očekivali smo te ranije”, obavestio ga je Ben dok je Džordž sipao sebi kafu,
pa seo. „Kasnije si ustao, Džordže? Kasno si legao, možda? I nisi nešto posebno
spavao?”
„Vojvotkinja je izgledala izuzetno r-rumeno kad ju je Džordž danas doveo,
nisam mogao da ne primetim”, dodao je Flavijan. „Naravno, sunce je sijalo i
moglo bi se reći da je šetnja kroz park d-duga i pomalo naporna, ali čak i...”
Džordž je otpio malo kafe. „Preterali ste.”
„Flav”, kazao je Ben, „čini mi se da je definitivno legao kasno i da se nije
naspavao.”
„Čovek može samo da se nada, Bene”, kazao je Flavijan, uzdahnuo, pa seo s
čašom nečeg u ruci.
„Što se tiče jučerašnjeg dana, Džordže”, kazao je Ralf.
Bilo je jasno da ne misli na dan uopšteno, već na određeni trenutak.

~ 72 ~
 Džordž je uzdahnuo i spustio šoljicu. „Moram da se zahvalim tebi i Hugu što
ste uklonili Isthama bez imalo problema, Ralfe. I što ste ga zadržali sklonjenog,
Persi. Kako si to uspeo?”
„Umem da budem ubedljiv kad hoću, a i veoma diskretan. Primetio si da nije
bilo napada na trgu kad ste izašli iz crkve. Nisu letela jaja i paradajz. Čovek je
želeo da razgovara kad sam izrazio malo saosećanja za njegov slučaj. Pozvao sam
ga u jednu kafanu. Nije bilo šanse da mnogo priča. Nažalost, tamo smo upali u
tuču ubrzo pošto smo stigli. Nejasno mi je ko ju je započeo. Ja sam pobegao,
netaknutog lica i odela, i vratio se na trg na vreme da odem s Imodžen na svadbeni
doručak. Ishtam, nije imao toliko sreće. Mislim da su mu lice i telo preživeli blagu
štetu.”
„Kako si znao”, rekao je Džordž pomalo ukočeno, „da nije vredno poslušati
njegovu priču?”
„Ne sumnjam da bi bilo zanimljivo poslušati, ali da li je vredno? Teško da
jeste. Imodžen me je ubedila da si na strani anđela i da si možda jedan od njih,
prerušen u čoveka. Ubistvo nije tvoj stil. Kako god da je, ja sam ovde završio.
Avaj, obećao sam psu koji me je usvojio onog dana kad sam upoznao Imodžen, i
od tada me ne napušta, da ću ga prošetati Hajd parkom, a ako se ne pojavim,
gledaće me prekorno svojim obešenim pogledom i osećaću se kao najgore ljudsko
biće.”
„Oh, Persi”, kazala je Imodžen, „znaš i sâm da obožavaš Hektora.”
„Imodžen, mislim da Persi pokušava taktički da nas napusti”, kazao je
Vinsent.
„Oh, razumela sam to”, nasmejala se.
„Idem, dakle. Hvala na piću, Hugo.”
Kad je otišao, Džordž je pročistio grlo.
„Sinoć sam uverio svoju suprugu da nema nikakve istine u Isthamovim
optužbama. Uveravam vas sada u isto.”
„To je veliko olakšanje”, kazao je Ralf. „Poznajemo te skoro deceniju. I
prirodno je da, kad se neznanac pojavio juče u crkvi i optužio te za ubistvo bez
ikakvog dokaza, mi poverujemo njemu bez pitanja i izgubimo sve poverenje u
tebe,”
„Nisi valjda očekivao da ćemo mi posumnjati, Džordže?”, pitala je Imodžen.
Vinsent se nagnuo u fotelju i pogledao ka Džordžu na onaj neobičan način.
„Verujem da si spasao moj život pre toliko godina u Penderisu, Džordže. Znam
da si mi spasao razum dok sam još uvek bio gluv, pored toga što sam slep. Ne
bih poverovao da si kriv za ubistvo ili bilo kakvo nasilje čak ni da sada ustaneš i
kažeš da si kriv. A to ne bi uradio jer nisi lažov koliko ni ubica. Ne bih poverovao
ni u šta loše o tebi. Umro bih za tebe ukoliko bi tako melodramatičan potez ikada
bio neophodan.”
„Bravo, Vinse”, zarežao je Hugo.
~ 73 ~
 Džordž je bio na ivici suza i očajnički se nadao da to niko nije primetio.
Nije mnogo govorio o prošlosti, ni sa kim. Njegovi prijatelji, naravno, znaju
za Brendanovu smrt u Portugaliji i o Mirijaminom samoubistvu. Znaju o
njegovom neprestanom košmaru u kom trči ka ivici na kojoj je stajala i oseća se
kao da prolazi kroz nešto gusto i otporno, a ne kroz vazduh, dok pokušava da je
uhvati na vreme i povuče s ivice, dok pokušava da poviče nešto što bi je sprečilo
da skoči i kako u tome ne uspeva. I onda se seti pravih reči, ali prekasno, dok mu
je ruka nadomak njenog ramena.
„Istham je Mirijamin polubrat, mada je dobio titulu posle njene smrti. Voleli
su se. Često je odlazila na duge periode kući jer je zdravlje njenog oca bilo loše
godinama. Istham, tada Mikl, takođe je dolazio u Penderis sve dok ga ja nisam...
obeshrabrio. Došao je posle Brendanove smrti da uteši Mirijam, mada nije došao
u Penderis. Nakon što je ona... preminula, optužio me je da sam je ubio. Bio je
van sebe, naravno, kao i ja. Ali nije povukao optužbu u danima pre sahrane i
pričao je svima koji bi ga saslušali. Mnogi su ga slušali, naravno, a malo ih je bilo
koji su mu i poverovali. Vremenom je govorkanje zamrlo zbog nedostatka
dokaza, a Mikl je napustio Kornvol odmah posle sahrane i zakleo se da će se
osvetiti, makar čekao ceo život. Pretpostavljam da je juče imao svoju osvetu.
Verovatno ga nije zadovoljila, mada jeste Dori upropastio dan. Možda treba da
očekujem još od njega.”
Dođavola, možda će biti još toga! Ali šta još može da očekuje?
Nastupila je duga tišina. To je karakteristično u njihovim razgovorima. Nikad
ne govore samo da bi se govorilo, nema među njima praznih reči utehe ili
ohrabrivanja.
„Obeshrabrio si ga?”, najzad je pitao Ben.
„Nikad se nismo posebno voleli. Imao sam samo sedamnaest godina kad sam
se oženio. Imali smo... razloge da se ne volimo. Ali na kraju je postao previše
uvredljiv i naneo je veliku štetu mojoj porodici. Obavestio sam ga da više
nije dobrodošao u Penderis hol.”
„Uvredljiv?” pitao je Flavijan.
Džordž ga je pogledao i polako odmahnuo glavom. Svoj život bi poverio ovoj
grupi. Voleo ih je, ali nije mogao više da kaže.
„Uvredljiv, da.”
„Nadam se da Persi juče nije naneo veću štetu nego korist i da nije izazvao
još nevolje zato što ga je onesposobio do kraja dana.”
„Persi je dao sve od sebe da Dorino venčanje ne bude krajnja katastrofa.
Zauvek ću mu biti zahvalan na tome. Ako me čeka još nevolje, to nije zbog tog
što ga je Persi upleo u kafansku tuču.”
„Šta sad? Šta možemo da učinimo za tebe?”, pitao je Ralf.
Svi su se nagnuli napred. Pomerili bi planine ako bi to tražio od njih. Primorao
se na osmeh.
~ 74 ~
 „Ništa. Najgore je bilo nakon Mirijamine smrti. Juče je sve ponovo oživelo i
ne sumnjam da će biti glavna tema razgovora narednih dana. Ne očekujem da će
me uhapsiti za ubistvo.
Uostalom, odvešću Doru u Kornvol za nekoliko dana i to će biti kraj te priče.”
Osim što nije verovao u to.
„Ne očekuješ da će te pratiti tamo?” pitao je Hugo.
„Ako me bude pratio, ne mogu da ga zaustavim, ali biće dalje od Penderis
hola, a ja ću da ga ignorišem. Ali ne očekujem. Šta bi bila svrha?”
Nije bilo svrhe, osim da probudi staru mržnju i posrami Doru.
„Onaj stari košmar te ne muči više?”, pitao je Vinsent.
„U poslednje vreme ne. Siguran sam da će vremenom potpuno prestati. Imam
novu suprugu i novi brak da mi pruže nadu i sreću.
Ponovo je nastupila tišina.
„Šteta je što se neke stvari ne mogu zaboraviti čak ni kad hoćemo. Ali smo
mi svi to naučili.”
Vinsent nikad neće zaboraviti da ga je naivan i glup pokret na bojnom bolju
oslepeo do kraja života. Imodžen nikad neće zaboraviti da je ona ispalila metak
koji je usmrtio njenog voljenog prvog supruga. Hugo nikad neće zaboraviti da je
on jedan od retkih koji su preživeli taj opasan napad koji je vodio ili da je jedini
koji je preživeo bez ogrebotine. Ralf nikad neće zaboraviti da je ubedio trojicu
najbližih školskih prijatelja da se priključe vojsci i što ih je ubrzo gledao kako
ginu. Svi su imali breme koje će nositi do kraja života, iako su naučili da žive s
njim i uspeli da ponovo nađu sreću.
Biće i on ponovo srećan, pomislio je Džordž uprkos teretima prošlosti. I jeste
srećan. Srce bi mu preskočilo od radosti kad bi pomislio na Doru. Postaraće se za
to da i ona bude srećna.
Flavijan je ustao i potapšao Džordža po ramenu u prolazu do bara. „Bolje bi
bilo da te v-vratim kući inače će svastika prestati da priča sa mnom, a onda će
možda da prestane i Agnes.”
Bio je to znak svima da krenu, osim Imodžen, koja će sačekati Persija da se
vrati iz šetnje. Svi će se vratiti svojim domovima na selu i sumnjali su da će se
videti ponovo pre godišnjeg okupljanja narednog proleća. Tada će sigurno
biti nove dece u Penderisu pošto se njihova grupa brzo širila. Svi su se izgrlili i
poželeli jedni drugima srećan put.
Verovatno nije bio kod Huga duže od sat vremena, razmišljao je dok je
ponovo sedeo kraj Flavijana u kočiji. Činilo se duže od toga. Nasmešio se kad je
shvatio da mu nedostaje supruga i da jedva čeka da je ponovo vidi. Koliko ima
godina beše? Četrdeset osam, a činilo se da uskoro puni devetnaest?
„Dao bih funtu, Džordže”, kazao je Flavijan.

~ 75 ~
 „Za moje misli? Ni za deset, Flav”, nasmešio se Džordž. „Ma ne bih ih odao
ni za sto.”

Do Stenbruk kuće prošetali su u preko trga, nisu išli kroz park. Dora je držala
Džordža podruku. Kako je danas divan dan. Posle sveg uzbuđenja i pompe od
prethodnog dana, lepo je ići kući tiho sa suprugom.
„Oh, moram da ti kažem! Neko je izrazio želju da se preseli u Inglebruk da
predaje muziku. Neki gospodin Medison. Posetiće vikonta... Sofiju i Vinsenta
danas posle podne. Čak ga zanima i što se koliba prodaje. Bio je član
simfonijskog orkestra nekoliko godina i proputovao je celu Britaniju i Evropu.
Međutim, nedavno se oženio i osnovao porodicu, pa želi mirniji život, ali i dalje
dovoljno unosan da mu obezbedi stabilan prihod.”
„Biće ti loša zamena”, rekao je Džordž uz osmeh.
„Oh, kakvo laskanje! Ali hvala. Sada ću osećati manju krivicu što sam tako
naglo otišla, ako se gospodinu Medisonu dopadne ono što bude čuo danas po
podne, naravno. Hoćeš li ti ponovo izlaziti? Možda u klub?”
„Nadao sam se da ću ostatak popodneva provesti sa suprugom. Nemaš
vremena za mene?”
„Naravno da imam.” Bila je besmisleno zadovoljna. „Mislila sam da svi
muškarci provode dane u klubovima ili parlamentu ili negde drugo gde su samo
muškarci.”
„Ovaj muškarac ne”, kazao je dok su stepenicama prilazili kući. „Barem ne
sve vreme, a sasvim sigurno ne prvi dan svog braka nakon što sam celo jutro bio
odvojen od supruge. Da li si uživala?”
„Jesam”, uveravala ga je, ali nije dodala kako je bilo divno biti supruga među
suprugama, prijateljica među prijateljicama ili kako je lepo znati da ima supruga
koji dolazi po nju. Bilo ju je sramota da izgovori te misli naglas. Bilo ju je sramota
i što uopšte to misli. Šta se dogodilo sa njenim ponosom jer je nezavisna i može
da živi sama i bez muškarca?
Nisu ostali u kući ceo dan. Otišli su u šetnju Hajd parkom, mada ne onim
delom kuda otmen svet seta ili jaše svakog popodneva.
„Ako budemo išli onuda, ljudi će osećati obavezu da nas zaustave i obaveste
nas kakvo je vreme. Ne želim da me danas zaustavljaju. A ti?”
Nasmejala se. „Ne. Imam sve društvo koje danas želim.”
„Ah! Dobio sam kompliment i sad sam miran”, rekao je i zakikotao se.
Nije znala da će brak biti tako... prijatan i da će podrazumevati lagodne
razgovore, zadirkivanje i smeh.
Šetali su uskim stazama koje su se uvijale, penjale i spuštale između drveća i
ponegde sputavale prolaznike kamenjem ili korenjem. Staze su uglavnom bile
mirne i skrivene, s povremenim pogledom na travnjake i male grupe ljudi, jahača

~ 76 ~
i šetača. Dve dadilje su sedele na jednom travnjaku i razgovarale dok su deca
trčala okolo i igrala se. Mali pas je jurio za štapom koji mu je gazda bacao i vrteo
repom. Džordž joj je ispričao o Persijevom psu, lutalici neodređene rase
i neprivlačnog izgleda, koji mu se nametao sve dok nije imao drugog izbora sem
da ga prihvati i zavoli.
„Dopada mi se Persi”, kazala je Dora smejući se priči. „Čini mi se savršenim
za Imodžen.”
„Dao joj je neki sjaj i zbog toga ću ga uvek poštovati.”
Pitala se da li će on sada, kada su van kuće i sami, govoriti o jučerašnjem danu
i smrti svoje prve supruge.
„Bilo mi je žao što smo se tako rano pozdravili sa tvojim ocem i bratom.
Sigurno si poželela da imate još vremena.”
„Drago mi je što su došli. Ali Oliver ima aktivan život, a Luiza ne voli da
ostavlja decu samu duže nego što mora. Moj otac ne voli da napušta kuću,
svakako.”
„Ali učinio je tako zbog tebe. Drago mi je zbog toga.” Gledao ju je i osetila
je neizgovorena pitanja u tišini. „Nikad nije bio otvoreno srdačan čovek, mada
nije bio grub niti nas je zanemarivao, barem ne decu. Gospođa Brou je bila jedna
od prijateljica moje majke. Dopadala mi se. Nakon što je majka otišla, nastavila
je da me posećuje, deli savete i redi ohrabrenja. Ali kad je gospodin Brou
preminu nekoliko godina kasnije, bilo je jasno da se ona interesuje više za mog
oca nego za mene. Tako da njihov brak nije bio iznenađenje. Međutim, ubrzo
posle venčanja, jasno je stavila Agnes do znanja da je vreme da razmisli o braku,
i Agnes se udala za Vilijama Kipinga, a to nikad nije trebalo da se desi. Onda se
postarala da ja razumem da nema mesta za dve gazdarice u našem domu, mada
sam ja davala sve od sebe da joj se sklonim s puta. Laknulo nam je svima, rekla
bih, osim Agnes, kad sam se odselila u Inglebruk. Nikad nisam umela da
razmišljam o gospođi Brou drugačije nego kao o gospođi Brou, ali pošto više
nisam mogla tako da joj se obraćam, onda joj se ne obraćam uopšte, rekla bih.
Malo je neprijatno. Što se mog oca tiče, nemamo blizak odnos, ali nismo ni
otuđeni. Srećna sam što je došao i što me je predao pred oltarom. I on je srećan
zbog toga.”
„Nisi odobravala što se ponovo oženio?”
Oklevala je dok je slobodnom rukom sklanjao granu koja bi je udarila po licu
da je on nije primetio. „Pokušala sam da ne razmišljam tako. Nema razloga zašto
se ne bi oženio, a izgledali su, a i dalje izgledaju, kao da su dragi jedno drugom.
Bilo bi nerazumno da se protivim njegovom braku iz sopstvenih, sebičnih
razloga.”
„Sebičnih? Ali zar se nisi odrekla svojih snova kako bi održavala dom i
odgajala sestru?”

~ 77 ~
 „Ali ne na njegov zahtev. Moj je izbor bio da ostanem. Ne mogu da krivim
nikoga za ono što sam svojevoljno odlučila da učinim.”
„Mislim da nisi u pravu, Dora. Nisi krivila oca što ti je majka otišla? Ah,
oprosti mi. To pitanje je neumesno. Ignoriši ako želiš i možemo da se divimo
lepotama parka.”
„Oh, jesam ga krivila, naročito nakon što sam čula šta je majka rekla Flavijanu
prošle godine. Verujem da si čuo za to. I naravno da krivim i nju. Prvobitna krivica
je njegova. Bila sam tu kad ju je javno optužio usred zabave i nije hteo da ućuti
iako su ga mnogi uveravali kako treba da prestane da priča ono zbog čega će
zažaliti. Ali... nije morala da ode i da se nikad ne vrati. Ili možda jeste. Kako da
znam koliko joj je brak postao nepodnošljiv? Čovek nikad ne zna takve stvari kad
posmatra sa strane, zar ne?”
„Ne”, tiho je kazao. „Ne može da zna.”
„Ali imala je dete, imala je Agnes. Naravno, možda grešim, ali mislim da je
dete trebalo da stavi ispred ličnog nezadovoljstva brakom. Agnes je imala samo
pet godina.”
„Možda, njenu decu. Imala je i tebe i tvog brata, ne samo Agnes.”
„Ja sam imala dovoljno godina da se brinem za sebe. Pa ti si se oženio sa
sedamnaest.”
„Bio sam dete i u milosti sila na koje nisam mogao da utičem, isto kao i ti.”
„Da.” Sačekala je, ali nije objasnio svoje reči. „Oh, trudim se da je ne mrzim,
da joj ne sudim, ali ne uspeva mi uvek. Nikad ne znamo kakav je nečiji život, zar
ne? Mogu da sudim majci samo po bolu koji je nanela Agnes, meni i Oliveru. I to
je možda nepravedno, naročito jer je to moj otac započeo.”
Ostavili su drveće iza sebe i šetali su po suncu. Dora je podigla bradu kako bi
osetila letnju toplinu na licu ispod ivice šešira. Zastao je i okrenuo ih oboje ka
suncu.
„Imala je prava da bude sa mnom juče koliko i on”, kazala je i prekasno
shvatila da je progovorila naglas.
„Žao ti je što je nisi pozvala?”
„Ne.” Nakratko je zažmurila. „Bilo bi nepodnošljivo. Sigurno si to shvatio
kad si izneo predlog pre mesec dana.”
„Ali bi bilo moguće. Većina stvari je moguća kad je neko vojvoda.”
Pogledala ga je. Smešio joj se na onaj svoj nežni, brižni način.
„Juče ujutru sam se zapitala, znaš, da li zna za moje venčanje, da li je uopšte
zanima.”
„Znaš, Dora”, kazao je, a dobrota iz njegovog pogleda kao da ju je obgrlila
poput toplog ćebeta, „ne moramo da krenemo sutra u Kornvol, pa čak ni
prekosutra.”

~ 78 ~
 Nameravali su da odu sutra. Treba da odu u Penderis, a ona je jedva čekala da
krene, da krene kući. Nije želela to da odlaže ni dan.
Sklonili su se sa staze da propuste dve devojčice koje je pratila sluškinja. Dora
je pričekala da se dovoljno udalje, pa onda rekla:
„Ne mogu da je posetim.”
„Kako god želiš.” Njegov osmeh ju je grejao čak i kad se sunce sakrilo iza
malog oblaka.
„Ne znam gde živi.”
„Flavijan zna.”
Olizala je usne. „Misliš li da bi trebalo?”
„Mislim da bi trebalo to sama da odlučiš, Dora. Ali ako želiš da ostanemo još
dan ili dva, ostaćemo. I ako želiš da posetiš majku, ja ću ići sa tobom, ili neću ako
ne želiš.”
Nakrivila je glavu na jednu stranu i pažljivo ga pogledala. „Sad znam šta
Flavijan i Agnes misle kad govore o tebi.” Podigao je obrve.
„Da odlično slušaš. Da pružaš utehu, snagu i podršku ne trudeći se da
nametneš svoju volju ili da kontrolišeš.”
„Nije potreban veliki talenat za slušanje kad voliš onoga ko govori.”
Voli?
„A ti voliš sve.”
„Ah, nije tako, Dora. Nećeš moći od mene da napraviš sveca.”
„Tvoje Ranjene duše su to već učinile.”
Tiho se nasmejao. „Bio sam u prilici da ih utešim kad im je bilo najteže. Lako
je biti heroj kada ja nisam bio povređen.”
„Nisi bio?” Namrštila se.
Nešto mu je palo iza očiju, skoro poput zavese.
„Hoćemo li da prošetao?” Pokazao je ka dugačkom travnjaku pred njima, pa
su skrenuli sa staza u pravcu Serpentine. Možda je mislio da je ponovo vreme za
gužvu.
„Ići ćeš sa mnom?”, pitala je.
„Da.”
„Sutra?”
„Da.”
Ali nije želela da ide. Ili jeste? Nije tražila nikakvo pomirenje. Nikad ne bi
mogla. Trudila se da ne sudi majčinim postupcima, da je ne mrzi i ne krivi za štetu
koju je nanela Agnes i njoj, a verovatno i Oliveru, ali nije mogla... da joj oprosti,
kao što nije uspela ni da oprosti ocu. Ipak, njega je pozvala na venčanje i odveo
ju je pred oltar. Zar njena majka nije trebalo da dobije isti tretman? Od te pomisli
joj se malo zavrtelo u glavim.
~ 79 ~
 „Neobično! Da je moja majka ostala, da se moj život nastavio po planu,
sasvim sigurno ne bih šetala ovuda sa tobom. I to mi se baš ne bi dopalo. Mada
ne bih ni znala šta propuštam, zar ne?”
Okrenula se ka njemu i oboje su se nasmejali.
„Ni meni se ne bi dopalo”, odgovorio je.

~ 80 ~
 XI

Godine tokom kojih je Penderis hol bio bolnica za ranjene oficire sačuvale su
Džordžov razum. U to je bio uveren, ali ne samo zato što je kuća bila puna ljudi,
a on imao previše obaveza da nije stigao da misli o sebi. Te godine su bile više
od onoga što mu je trebalo. To ga je u početku iznenadilo, ali je pretpostavio da
će uspeh njegovog plana zavisiti isključivo od veština Džozefa Konora, lekara
kog je angažovao, Mislio je da će obezbediti samo prostor i finansije. Međutim,
shvatio je da i on ima ulogu skoro jednako važnu kao Konor, jer je u sebi otkrio
mogućnost da saoseća, da se stavi na mesto onoga ko pati, da sluša, da nađe prave
reči za odgovor. Otkrio je da je strpljiv, da može da provede sa ranjenicima
onoliko vremena koliko je potrebno. Proveo je mnoge sate grleći Vinsenta dok je
bio samo dečak koji je istovremeno i gluv i slep. Tih godina je u sebi otkrio
mogućnost da voli i pružao je ljubav svakom kome je bila potrebna.
Sama nagrada bila je da dajući sebe, takođe dobija ljubavi u izobilju. Svi koji
su živeli i preživeli u Penderisu često su mu pisali. A šestorka koja je zajedno s
njim osnovala Klub ranjenih duša ga je volela koliko i on njih. Bila je to
bogata nagrada.
Sada je saosećao i sa Dorom. Žrtvovala je svoju srećnu budućnost mlade
supruge i majke kako bi njena sestra mogla da odraste osećajući se sigurnom i
zaštićenom. A onda, kad se činilo da više nikome nije potrebna, obezbedila je sebi
novi život koji je bio zadivljujući kad je u pitanju dostojanstvo i osećaj da si
koristan. Ali rane su bile duboke, verovatno dublje nego što je i sama shvatala.
Mogla je lakše da oprosti ocu nego majci jer on nikad nije bio središte njenog
života i zato što njihov odnos nije bio previše prisan. Međutim, majka joj je bila
sve, i odlazak i tišina te žene su je slomili. Znao je da se u životu njene supruge
nalazi velika praznina, tamo gde joj je nekad bila majka. Ne, gore je od praznine.
Kad je nešto prazno, ne oseća se bol. On je duboko u Dori, ali je tu, verovatno
onako snažan kao što je bio i prvog dana.
Daće sve od sebe da to ispravi, mada je iz iskustva znao da niko ne može da
ispravi tuđi život. Može samo da sluša, da je ohrabri, da je voli. I da je zagrli kada
je to potrebno.
Te noći nije vodio ljubav sa svojom suprugom. Znao je da joj je naneo bol
prve bračne noći, mada je znao i da je njoj to prijalo, da joj je važna i ta strana
njihovog braka. Mili bože, kako li je pola života proživela u celibatu? I nek

~ 81 ~
niko ne kaže da žene ne osećaju strast i čežnju isto kao muškarci. Ali sad će
njenom telu dati priliku da se oporavi, samo će je zagrliti. Bila je tiha otkako su
se vratili iz šetnje i znao je da su joj misli okupirane sutrašnjim danom i odlukom
da poseti majku.
Zagrlio ju je oko ramena i privukao uz sebe. Drugom rukom joj je obuhvatio
bradu i poljubio je.
Bila je stvorena za poljupce. Imala je topla, meka, slatka usta. I kad je jezikom
prešao po usnama, razdvojila ih je i mogao je da prodre dublje i dodirne njen jezik.
Tamo ga je srdačno dočekala vlažna vrelina. Okrenula se na bok da mu se približi
i uzdahnula.
Bilo je nečeg izuzetno ljupkog u grljenju žene sa kojom nema nameru da ima
odnose. To mu je bilo potpuno novo iskustvo. Ljubio joj je čelo, slepoočnice, uho,
bradu, vrat. Klizio je rukom po njoj, dodirnuo joj dojku, ispratio liniju struka,
ravan stomak, oblinu zadnjice. Bila je topla, mirisna, slatka i... njegova.
To je bilo najveće čudo, najveće očaranje, što je bila njegova. Njegova
supruga sve dok ih smrt ne rastavi. I ne samo njegova supruga. Ah, ne, ne samo
to. Bila je njegova saputnica, prijateljica. Da, biće prijatelji. Već su to, mada
još uvek treba da se upoznaju i sigurno će morati da se prilagode. Dopada mu se...
oh, više nego što mu se iko ikada dopadao.
Držala mu je ruku oslonjenu na leđa.
„Možemo li da se rešimo spavaćice?”, pitao je usana oslonjenih na njene. „Ali
samo ako ti je prijatno da budemo telo uz telo.”
„To je, valjda, ono što bračni parovi rade, zar ne?” Zvučala je kao gospođica
Debins iz Inglebruka, pa se nasmešio.
„Ne moramo da radimo ništa što ’bračni parovi’ rade. Radićemo samo ono
što želimo.”
„U redu”, kazala je i uspravila bi se da je nije zadržao rukama za ramena.
Svukao joj je spavaćicu polako uz telo i prstima ovlaš dodirnuo butine i
stomak.
„Podigni ruke”, kazao je i skinuo spavaćicu potpuno, pa je bacio kraj kreveta.
„Veoma si lepa, Dora.”
„To je zato što je u sobi mrak.”
„Ah, ali mojim rukama, prstima i usnama ne treba svetio.”
Nije se osećala kao devojčica i na tome je bila zahvalna. Imala je telo žene,
ne bogato oblinama, ali ženstveno. Bila je topla, imala je nežnu i svilenkastu kožu
i ako ne bude pazio, biće uzbuđeniji nego što bi smeo.
Bila je savršena.
Ovlaš joj je prešao prstima preko dojki, pa joj poljubio usne i milovao vlažnu
kožu jezikom.
„Možeš i ti mene da dodiruješ ako želiš.”
~ 82 ~
 „Dodirujem”, kazala je, ali je produbio poljubac.
„Gde god želiš. Ja sam tvoj suprug. Ja sam tvoj. Služim ti i za zadovoljstvo i
za sve ostalo.”
„Oh.” Tiho mu je uzdahnula na usne.
„Nadam se da će tebi ovo uvek biti zadovoljstvo kao i meni.”
„Oh, Džordže, već jeste. Nemaš ni predstavu.”
Da. Da, ima.
Prešla mu je rukama uz leđa, do ramena, pa ponovo do struka. Skliznula mu
je ka grudima, pa preko ramena do laktova.
„Veoma si lep”, kazala je.
Ako bi razmišljao u romantičnom smeru, pomislio bi da se malo zaljubio u
nju u tom trenutku. Ali razmišljao je o zadovoljstvu, njenom više nego svom. I to
tako da je zagrli, da je zaštiti, da je neguje, da joj olakša teret, naročito onaj
sa kojim će se sutra suočiti. Nadao se da je učinio pravu stvar što ju je podstakao
u tom smeru. Privukao ju je bliže i nežno je poljubio.
„Spavaj sad. Sutra uveče ćemo ponovo voditi ljubav.”
„Da”, kazala je i oslonila mu vrat na ruku, a glavu na rame. „Da, molim te”,
dodala je pospano nekoliko trenutaka kasnije.
Džordž se nasmešio i poljubio je u teme.

Narednog popodneva su Dora, Džordž, Agnes i Flavijan bili zajedno u

vojvodinoj kočiji na putu do gospodina Everarda i lejdi Hejvel u Kensington.
Džordž je juče svratio do kuće Arnot da pita Flavijana gde se kuća nalazi i vratio
se ubrzo sa vestima da Agnes insistira da, ako ide Dora, ide i ona.
Prošle godine Agnes nije htela da ide. Bila je zadovoljna onim što je saznala,
ali nije imala želju da se upozna sa ženom koja ju je napustila kad je bila tek malo
starija od bebe.
Sestre su sedele jedna kraj druge, okrenute ka konjima, i gledale kroz prozore,
dok su njihovi supružnici vodili napet razgovor, mada Dora nije pokušala da
isprati o čemu se govori. Kad je Agnes našla njenu ruku na sedištu, stisnula ju je
snažno i osetila je kako klizi nazad u one godine kad joj je više bila majka nego
sestra.
Ne bi ovo radila, bila je uverena, da je Džordž nije pritisnuo. Mada to nije u
redu. Nije je nimalo pritisnuo. Nije čak ni predložio da dođe. Samo joj se nasmešio
dok je samu sebe nagovarala da učini ono što je mislila da nikad neće. Slušao je
dok je objašnjavala sebi, koliko i njemu, da ako to ne učini sada, verovatno nikad
neće i da bi mogla uvek da žali zbog toga, da nastavi da mrzi i oplakuje majku
koja ju je ostavila bez pozdrava. Nije uradio ništa da je ubedi pre nego što
je odlučila, ali ni da je razuveri kad je donela odluku.
Ipak, znala je da ju je on nekako doveo do te odluke.
~ 83 ~
 Uhvatila mu je pogled, a kolena su im se dodirivala kad god bi se kočija
zaljuljala, i nasmešio joj se. Oh, taj osmeh!
Bio je moćan. Nagoveštavao je snagu, podršku, dobrotu i odobravanje. A bio
je i poput oklopa. Kako ju je juče naveo da govori o svojoj porodici i o događajima
iz života koji su je najviše uznemirili? Ne seća se da joj je postavio neko
direktno ili napadno pitanje. A ipak je ispričala. Međutim, on njoj nije rekao ništa
o svojoj porodici ili užasu koji ju je okončao i ostavio ga samog i usamljenog.
Hoće li joj ikada ispričati? Imala je neprijatan utisak da nije on samo njoj
nepoznat, već da ga je na mnoge načine teško i upoznati.
Mada je sad previše rano da donese takav zaključak. U braku su samo dva
dana. Uskoro, verovatno sutra, otići će u Penderis. Kad stignu kući, sigurno će joj
otvoriti svoj život kao što je ona njemu otvorila svoj.
Uzvratila mu je osmehom.
„Ovde”, kazao je najzad Flavijan kad je kočija skrenula s puta. „Izgleda kao
da d-dolazimo u nezauzdanu divljinu, ali oko k-kuće se nalazi lepa, negovana
bašta. Barem je tako bilo prošle godine.”
I bila je tu. Kuća je bila stara vila i odavala je utisak da je blago zapuštena,
mada nije bila trošna. Agnes je čvrsto stisnula Dorinu ruku.
„Možda nisu kod kuće”, kazala je beznadežno.
„Nisam prošle godine stekao utisak”, kazao je Flavijan, nagnuo se ka njoj i
uhvatio je za drugu ruku, „da nisu često kod kuće, Agnes.”
„Sumnjam da ću je prepoznati. Zaista se ne sećam kako je izgledala i nisam
je videla više od dvadeset godina.”
Dora je samo pogledom tražila hrabrost od Džordža. Nisu progovorili.
Vrata je otvorio jedan stariji sluga. Pogledao ih je sve, pa se zaustavio na
Flavijanu kad ga je prepoznao. Ustuknuo je od vrata da ih propusti, pa prihvatio
posetnicu koju mu je Džordž pružio.
„Vojvoda i vojvotkinja od Stenbruka i vikont i lejdi Ponsonbi došli su kod
gospodina Everarda i lejdi Hejvel, ako su slobodni”, kazao je Džordž.
Sluga je nakrivio glavu i krenuo uz stepenice. Pojavio se nekoliko trenutaka
kasnije.
„Gospodar i gospodarica će Vas primiti u dnevnoj sobi”, obavestio ih je, pa
ih poveo na sprat.
Dora je poželela da se okrene i pobegne, ali nije prešla ovoliki put da bi ispala
kukavica. Prihvatila je Džordžovu ruku i pošla za slugom. Agnes i Flavijan su ih
pratili.
Gospodin Everard nije sačekao da ih najave. Dočekao ih je na dovratku
dnevne sobe i srdačno se smešio.
Nije lepo stario, pomislila je Dora, mada je mogla da prepozna nekad zgodnog
i zanosnog mladića kog je pamtila iz dana kad je posećivao rođake u njenom

~ 84 ~
komšiluku. Žene su samo uzdisale za njim. Nekoliko mladih devojaka se čak
i ustremilo na njega. Ali u godinama koje su usledile dobio je malo stomačića,
svetla kosa mu se istanjila i izbledela, a lice mu se zaoblilo. Pomalo šokirano je
shvatila da nije mnogo stariji od Džordža.
Procenjivala je gospodina Everarda Hejvela zato što nije htela da preusmeri
pažnju na drugu osobu u prostoriji koja je stajala odmah iza njega.
„Dobro došli”, kazao je previše srčanim tonom. „Vikonta Ponsonbija
poznajemo od ranije, zar ne, Rosamond? Dakle, Vi ste, gospodine, vojvoda od
Stenbruka. A dame...”
Dora nije čula šta je imao da kaže o njima. Okrenula se ka ženi kojoj se obratio
kao Rosamond.
Primetno je ostarila. Naravno da jeste. Bila je starija dvadeset dve godine. I
ugojila se, mada se dobro držala i višak kilograma bio je proporcionalan i dobro
joj je pristajao. Njena kosa, nekada tamna kao Dorina, bila je srebrnkasta. Lice
joj je bilo izborano, ali je još uvek na njemu bilo tragova stare lepote. Oči su joj
kao i pre bile tamne i bez senki.
Činila se kao stranac. Nekoliko trenutaka nije mogla da pomiri ovu staricu sa
sećanjem na živahnu, nasmejanu, mladu majku koja pleše sa svojim ćerkama i
odaje utisak da sunce izlazi kako bi njih obasjavalo. Ali ta misao o strancu
je trajala samo nekoliko trenutaka pre nego što je Dora videla u lejdi Hejvel majku
koju je pamtila.
Gospodin Everard se trudio da uzme Dorinu ruku i da se pokloni, ali ga je
ignorisala. Zaista, praktično ga nije primećivala.
„Dora?” Usne njene majke jedva da su se pomerile, a iza reči jedva da je bilo
zvuka, ali oh, mili bože, govorila je istim glasom. „I... Agnes?”
„Vojvotkinja je nesumnjivo nasledila lepotu svoje majke”, kazao je gospodin
Everard, previše srdačnim glasom, „kao što se sećam iz vremena kad je bila
veoma mlada dama. Zar se ne biste složili, Stenbruče?”
Dora nije čula Džordžov odgovor, ako je uopšte i odgovorio. Sada je osetila
da ima isti problem koji je uvek imala sa gospođom Brou - nije znala kako da
oslovi ovu ženu.
„Gospođo?” kazala je i poklonila se. Osetila je da se Agnes ukočeno poklonila
ne rekavši ni reč.
„Došle ste”, kazala je majka čvrsto se držeći za struk, i nosila je srebrni prsten,
kao i uvek, na malom prstu desne ruke. „Pročitali smo u novinama objavu o tvom
venčanju, Dora. Venčanje je bilo prekjuče? Nisam očekivala da ćeš doći, ali sam
se svaki dan oblačila za goste otkako je izašla vest, samo za slučaj da... Oh, obe
ste uspele. Ne mogu da objasnim koliko sam srećna. Ali gde su mi maniri? Nisam
čak ni pozdravila vojvodu od Stenbruka i vikonta Ponsonbija.” Poklonila se i
pogledala jednog, pa drugog.
„Sedite, sedite”, kazao je Everard. „Sluga će se uskoro vratiti sa čajem.”
~ 85 ~
 Bilo je strašno, strašno bolno, shvatila je Dora dok je Everard govorio, a svi
ostali ćutali. Bilo je još gore nego što je mislila. Kad je konačno progovorila,
Everard kao da se prelomio od olakšanja, ali nije videla njegovu reakciju na
ono što je rekla.
„Otkako si nas napustila, kao da me progoniš”, kazala je svojoj majci reči koje
nije planirala da izgovori, mada nije ništa posebno ni planirala kad je ova poseta
u pitanju. „Dosta mi je tog proganjanja. Došla sam ovde da se lično uverim da je
prošlo mnogo vremena i da žena koje se sećam, majka koje se sećam, više ne
postoji. Videla sam i sad sam zadovoljna. Vi ste lejdi Hejvel, gospođo. Vi samo
površno ličite na moju majku.” Slušala je sebe zapanjena sopstvenom
nepristojnošću, a ipak joj je bilo drago što je smogla hrabrosti da kaže istinu. Bilo
bi besmisleno da piju čaj i vode površan razgovor, pa onda da odu.
Majka ju je pogledala bezizražajno. Ruke su joj bile čvrsto stisnute u krilu.
„Znam”, nastavila je Dora, „da je otac kriv koliko i ti, možda i više, ako
gledamo tu noć. Čak i da je bilo istine u njegovim rečima, neoprostivo je što te je
optužio tako javno. Razumem da su njegove reči bile strašno poniženje i da
je pomisao da nastaviš da živiš s njim bila nepodnošljiva. Čak mogu i da razumem
primamljivost mlađeg muškarca i novu ljubav kada ti je brak očigledno bio toliko
nesrećan. Ali ono što ne mogu da razumem, ili barem ne mogu da oprostim, jeste
tvoje potpuno napuštanje nas. Šta smo ti mi učinile? Bila si naša majka, naša
mama i bila si nam potrebna. Agnes je bila dete. Nije mogla ni da razume. Znala
je samo da joj majke nema, da si možda otišla jer nisi mogla nju da voliš.”
Shvatila je da joj glas drhti. Drhtala je i ona. I bila je bez daha. Sela je na
dvosed pored Džordža. Spustio je ruku na njenu, mada je nije stisnuo, niti je išta
rekao.
„Pretpostavljam”, kazala je Agnes, „da si zavolela gospodina Everarda.
Razumem da ponekad nova romansa može da deluje uzbudljivije nego što je brak.
Ali uzbudljivija od ljubavi prema deci? Možda sam nepravedna prema tebi,
jer možda ne bi odabrala gospodina Everarda da te otac nije na to primorao.
Strašno je ružno od njega ako si bila nevina, kao što si uveravala Flavijana. Ipak,
mi razgovaramo sa ocem i ophodimo se prema njemu časno i s poštovanjem.
Možda je pogrešno od nas što imamo tako... dvostruke standarde.” Njihova majka
je najzad progovorila.
„Jesam vam pisala, Dora. Obema sam slala poklone za rođendane dok me
tišina nije uverila da ih vaš otac možda krije. Uostalom, pisma i pokloni ne mogu
da nadoknade što sam vas napustila. Nisam mogla da vas povedem sa sobom. Vaš
otac bi me našao i uzeo vas nazad, a to bi bilo veća trauma nego to što sam vas
ostavila. Uostalom, tada nisam imala kuda da odem, kuda da vas odvedem. Mada
sam o tome mislila tek kasnije, moram da priznam. Pobegla sam impulsivno, a
kad je srce počelo da me boli za vama, odabrala sam da ostanem gde sam, da se
ne vratim vama i vašem ocu. Ali to što sam bila razdvojena od svoje dece slomilo
mi je srce na dva dela. I ono se nikad nije oporavilo.”
~ 86 ~
 „Uveravam vas Dora, Agnes...”, počeo je gospodin Everard.
Dora je odmahnula glavom i pogledala ga s nevericom. Zaćutao je i boja
njegovog lica se promenila.
Ponovo je probao: „Uveravam vas, moja lejdi, Vaša milosti, da vaša majka
nije učinila ništa što bi zaslužilo poniženje koje je te noći doživela. Malo
očijukanja... Svi očijukaju, znate i sami. To je potpuno bezazleno. Nismo imali
nameru da pobegnemo. Ali kad je vaš otac rekao šta je rekao, bio sam primoran,
kao častan gospodin, da donesem odluku da li da ga izazovem na dvoboj ili da
odvedem Rosamond i strpljivo sačekam da joj ponudim zaštitu svog imena do
kraja života.”
„Ali kao kavaljer”, kazao je Flavijan sa ironijom u tonu, „bili ste vezani i da
se postarate za decu lejdi Debins.” To nije bilo pitanje.
Sluga je odabrao taj trenutak da unese poslužavnik pun pića i poslastica koje
niko od njih nije želeo. Lejdi Hejvel nije ni pokušala da sipa ili spomene
osveženje. Kad je sluga napustio prostoriju, tišina je bila glasna i teška.
„Izvinjavam se što smo došli nenajavljeni da vam poremetimo mir”, rekla je
Dora i ustala. „Nisam nameravala da budem tako oštra. Mislila sam da ćemo
sklopiti primirje. Svi donosimo odluke i moramo naučiti da živimo sa
posledicama. A neki izbori nisu laki. Imam dovoljno godina da razumem to, kao
i činjenicu da ne možemo da se vratimo nazad ako smo zažalili zbog puta kojim
smo krenuli. Ali hvala ti što si nas primila.”
„Ne sećam te se”, kazala je Agnes, „osim nekoliko kratkih slika, ali nikad
potpunih epizoda. Ali znam da si učinila nešto ispravno. Dora je bila divna majka.
Bila je topla, puna ljubavi i nežnosti. Mogla je da nauči to samo od tebe, jer je
otac uvek bio daleka, neraspoložena figura koja se starala za naše materijalne
potrebe, ali nikad nam nije pružao neku posebnu pažnju ili ljubav. Mora da je bilo
teško biti u braku s njim.”
Vilijam Kiping je bio još jedan takav čovek, pomislila je Dora, mada nije bio
ni pijanica ni otvoreno ljubomoran čovek.
Ustali su i ostali. Džordž nije progovorio sve do sada. Pružio je ruku njenoj
majci koja je upravo ustajala.
„Drago mi je što sam Vas upoznao, gospođo. Obećavam da ću štiti Vašu kćer
do kraja života.”
Dora je gledala kako joj se majka ujela za usnu i kako joj oči postaju
sumnjičavo sjajne.
„Uvek sam joj samo sreću želela, mada moje ponašanje govori drugačije,
verovatno. Hvala, Vaša milosti. Rekla bih da je Dora prava srećnica, ali verujem
da ste Vi podjednako srećan čovek.”
Nasmešio joj se.

~ 87 ~
 „Gospođo”, kazala je Dora, pa zastala i spustila pogled ka šakama. Ponovo je
rekla: „Majko, možda bi ponovo počela da mi pišeš u Penderis hol Kornvolu.
Primiću ta pisma i odgovoriću.”
„Učiniću to, Dora”, kazala je njena majka.
„Ja ću dobiti dete na jesen”, rekla je Agnes.
„Oh!” Majka se okrenula ka njoj. „Tako mi je drago, Agnes.” Verovatno je to
već primetila.
„Ja ću... javiću ti.”
„Hvala ti.”
I onda su se našli u kočiji, manje od pola sata nakon što su je napustili. Ili je
ipak prošla čitava večnosti? Dora i Agnes više nisu sedele zajedno. Agnes je bila
leđima okrenuta konjima, Flavijan ju je grlio za ramena, a lice joj je bilo skriveno
u šupljini između njegovog ramena i vrata. Dora je sedela kraj Džordža, jedva ga
dodirujući.
„Izvini što sam te doveo, ljubavi”, rekao je Flavijan.
Agnes je naglo podigla glavu. „Nisi me ti doveo. Ja sam rekla Džordžu da ću
ići, a ti si rekao da ćeš ići sa mnom.”
„Uvek sam imao p-pomalo poteškoća sa s-sećanjem”, kazao je kukavički,
namerno preterujući s mucanjem.
„Meni nije žao što sam došla”, rekla je i ponovo oslonila glavu na njegovo
rame. „Zaista ću joj pisati kad se porodim. Zašto bih pisala ocu, a njoj ne?”
„U redu.”
Dora je čeznula da se osloni na Džordža, da oseti sigurnost njegove topline i
snage. Možda je znao. Uhvatio ju je za ruku, ispreplitao prste s njenim i prineo je
usnama. Nagnuo se malo u stranu tako da joj je glava prirodno pala na njegovo
rame.
„Bravo, Dora”, tiho je kazao.
Morala je svojski da se potrudi da ne zaplače.
Kako je nalazila utehu u životu pre nego što je upoznala Džordžov smirujući
glas, brižne oči, čvrsto rame i ruke koje su pružale zaklon?
Možda bi je pomalo uplašio gubitak duha nezavisnosti da je uopšte pomislila
na to.
Srce ju je bolelo zbog majke koju je izgubila pre dvadeset dve godine, a koju
je danas ponovo našla i...
Išta?

~ 88 ~
 XII

Agnes i Flavijan su odmah po dolasku u London krenuli kući u Saseks. Dora

i Džordž su otišli da ih isprate.
„Drago mi je što sam išla sa tobom”, kazala je Agnes, „mada mislim da će me
to narednih nekoliko dana moriti. Ona je stranac, a ipak nam je majka. Oh, ne
znam šta da mislim. Kako se ti osećaš?”
„Meni nije stranac, a ipak jeste. Ako mi bude pisala, odgovoriću joj. Oh, baš
je podmuklo od tate što nam je uskraćivao njena pisma i poklone. Mada je možda
mislio da je tako najbolje. Dosta mi je krivice, prezira i zameranja.” Zagrlile su se
sa suzama u očima.
„Barem imamo jedna drugu. Ne mogu da opišem koliko te volim, Dora.”
Nakon što su se vratili kući, Dora je otišla na sprat da prilegne u vojvotkinjinu
sobu. Nije mogla da zaspi ma koliko da je bila iscrpljena. Neprestano se sećala
reči svoje majke da se svaki dan oblačila za posetioce nakon što je videla objavu
o Dorinom venčanju i zbog toga su je pekle neprolivene suze. Ali kako da je
sažaljeva? Agnes je čekala svaki dan, svake nedelje kad je bila dete. Kad bi legla
da spava, stavila bi jednu lutku na prozor da čuva stražu i svaku noć bi
ispričala lutki sve što treba da pokaže mami kad se bude vratila kući. Međutim,
ponekad bi bila ljuta, pa bi zatvorila lutku u ormar ili bi je sakrila ispod pokrivača
i odbila da poljubi Doru za laku noć.
Oh, kako srce nekad zaboli čak i na uspomene.
Bila je srećna prošle nedelje kad je otac došao i prihvatio da je odvede pred
oltar. Njegove reči na dan venčanja grejale su joj srce. Ipak, otac je oterao njenu
majku i krio je njegova pisma i poklone. Kako je mogao to da učini
petogodišnjoj devojčici?
Oh, ali zaista je bila umorna zbog razmišljanja čija je krivica bila veća. Mora
da je dremnula. Probudila se kad joj je nešto toplo pokrilo ruku. Bila je to
Džordžova ruka.
Sedeo je na ivici kreveta i zabrinuto je gledao. Shvatila je da su joj obrazi
bili mokri kad joj je nežno obrisao suze velikom maramicom. Nasmešila mu se i
uhvatila ga za ruku.
„Veoma si vešt u tome”, rekla je.
„U čemu?”, podigao je obrve.

~ 89 ~
 „U tešenju. Ali ko teši tebe, Džordže?”
Zaklela bi se da je u tom trenutku videla dubok bol u njegovim očima, ali
onda su se ozarile dobrotom koja je bila poput štita.
„Utehu nalazim u tešenju drugih.”
Verovala mu je. Čula je mnogo o njemu od njegovih prijatelja i njihovih
supruga, kao i od Agnes. A i sama je osetila tu dobrotu. Međutim, pitanje ostaje.
Ko teši njega? Bila je svesna velike mračne usamljenosti u njemu. Priznao joj
je da postoji kad je došao da je zaprosi, ali tad je mislila da se to odnosi na
odsustvo bliskih prijatelja, na nedostatak supruge. Sad je pretpostavljala, mada je
bila sigurnija od toga, da je njegova usamljenost dublja.
„Uteši me, onda.” Okrenula se na leđa i pružila mu ruke. Ali kad je legla,
pokrila se. Strgnula je pokrivač jednom rukom i ponovo mu raširila ruke. „I
dozvoli da ja utešim tebe.”
Gledao ju je nakratko u oči, pa se osvrnuo po prostoriji. „U vojvotkinjinoj
sobi?”
„Ja sam vojvotkinja.”
„Da, jesi”, kazao je tiho.
Oboje su bili potpuno odeveni. On je čak bio i u čizmama. Svukao je pokrivač,
pa legao u krevet. Nije se ni izuo ni svukao, što je možda samo značilo da je
iscrpljen i da namerava samo da legne pored nje i zaspi.
Ipak, nije nameravao ništa slično, barem ne još. A i ona je započela. Bože,
zaista ga je pozvala u svoj krevet. Usred dana. Šta li će misliti o njoj?
Međutim, nije bilo naznaka da uopšte razmišlja i ubrzo je svaka racionalna
misao napustila Dorin um. Mislila je da je sinoćni zagrljaj nemoguće i neopisivo
intiman, nakon što joj je svukao spavaćicu i pošto su oboje ležali goli, ali
danas kad su oboje u garderobi...
Danas ju je uzbudio čvrstim, radoznalim rukama i zahtevnim poljupcima, a
ona je njega istraživala podjednako hrabro uprkos barijeri od nekoliko slojeva
razne garderobe. Podigao joj je suknju dovoljno visoko, kleknuo između njenih
butina i otkopčao pantalone do struka. Skliznuo je dlanovima ispod njene
zadnjice, pa ušao duboko u nju.
Dori je zastao dah i držala ga je za ramena dok je bio nagnut nad njom, a
nogama ga je obuhvatila oslanjajući stopala na toplu kožu njegovih čizama.
„Da li te povređujem?”
„Ne.”
I, oh, zaboga! Povukao se i ponovo ušao u nju. Oslonila je stopala i podigla
kukove, pa su snažno nastavili. Nije znala koliko dugo je trajalo i ne bi znala ni
da je gledala na sat, jer vreme nije postojalo. Gledali su jedno drugo pravo u
oči, ali nije bilo srama, nije bilo ni svesti da se gledaju. Moglo je da traje zauvek.
Ali predivno zadovoljstvo se na kraju pretvorilo u potrebu koja je bila skoro

~ 90 ~
bolna, a ipak prijatnija od zadovoljstva i najzad toliko neophodna da se sve u
njoj napinjalo i izvijalo uz njega. Ponovo ju je uhvatio ispod struka i držao je
čvrsto dok je ulazio u nju i tu ostao.
Ceo univerzum se srušio, što je bilo najbesmislenija pomisao ikada, shvatila
je malo kasnije Dora kad je ponovo osetila njegovo olakšanje u sebi, pa se odvojio
i legao kraj nje. Bili su topli, razbarušeni, zadihani i oh... da li se ovako ponašaju
bračni parovi? Da li je ovo normalno?
Ako nije, i nije je zanimalo. Oh, nikako je nije zanimalo!
„Hvala ti, Dora”, prošaputao joj je na uho. „Zaista si mi velika uteha.”
I tuga se vratila. Jer čak ni to što mu se tako predala nije moglo da uteši taj
bol koji mu je videla u očima. Možda će ga podeliti s njom kad odu u Penderis.
Možda će joj reći šta je značilo pojavljivanje grofa od Isthama.
Značilo je više nego što se činilo, u to je bila sigurna.
„Da li sutra idemo kući?” pitala je.
„Mislim da sam sad kod kuće, sve dok si ti u mom naručju.”
Za nekog ko je rekao da neće biti romantike u braku, zaista mu nije loše išlo.
„Ali da! Ići ćemo kući, Dora. Kući u Kornvol. Sutra.”

Putovanje između Penderis hola i Londona uvek je dugo trajalo. Sati

provedeni u kočiji uvek su bili dosadni. Džordž nije mogao da čita zbog
neprestanog ljuljuškanja, a predeli kroz koje je prolazio su odavno prestali da ga
očaravaju. Naplatne rampe, potreba da se zamene konji, da se jede i spava,
vremenske prilike, ponekad u vidu pljuskova ili čak i snega od kog su putevi bili
neprohodni, sve je doprinosilo da putovanje svaki put bude sve duže i duže.
Ali ovog puta taj put nije bio ni dug ni naporan. Sve je posmatrao drugim
očima, dok je Dora komentarisala sve što je videla. Uživao je u putovanju koje je
uvek shvatao zdravo za gotovo. Nju je, na primer, zabavilo što im se
poklanjaju svi prolaznici, kuda god da idu, što uvek postoji privatna trpezarija za
njih, čak i kad neočekivano zastanu, što su uvek spremne najbolje sobe i najbolja
hrana.
„Mogla bih da se naviknem da budem vojvotkinja”, kazala je prve večeri kad
su završili večeru.
„Nadam se da možeš, jer ti je to do kraja života.”
Na trenutak ga je zbunjeno pogledala, pa prasnula u smeh. Voleo je njen
smeh.
Jednog jutra nakon što su putovali sat vremena u prijatnoj tišini, nije se
smejala, ali se smešila i oči su joj se sijale od radosti.
„Šta te oduševljava?”, pitao je.
„Oh, možda sam samo srećna!”

~ 91 ~
 „Zbog sreće se smeškaš?” Ali je primetio da se i on smeška. Tad je prasnula
u smeh. „Vrti mi se u glavi kad pomislim da putujem kući sa svojim suprugom.
Razmišljala sam da možda sanjam, da sam upala u trans dok se trudim da
ne čujem Mirandu Korli kako uništava neki komad na klaviru i da sam smislila
veoma lepu viziju o svom životu.”
„Miranda Korli ti nije bila napredni đak?”
„Nesrećna Miranda. Ne sumnjam da ima raznih kvaliteta, ali muzika nije
jedan od njih.”
„San je bio lep?”
„Razmisli, Džordže.” Okrenula se ka njemu kao prava gospođica Debins koju
je prošle godine sreo. „Pre malo više od mesec dana sam sedela u svojoj skromnoj
kući, pila čaj, kad je naišao zgodan, imućni vojvoda da me zaprosi. To je priča za
bajke. Ali je ipak stvarno, jer se ne budim, zar ne?”
„Imućan? Jesi li sigurna?”
Zastala je pa se zarumenela. „Jesi li?”
„Jesam.” Uhvatio ju je za ruku i ispreplitao prste s njenim. „I zgodan, Dora?
Priča za bajke?”
„Ali jesi. I jeste. Tebi možda ne, ali za mene jeste.”
Ponovo su utonuli u tišinu dok je razmišljao o njenim rečima. On je princ za
ovu Pepeljugu, dakle. Nije znala koliko mu je ovo ličilo na bajku, mada je govorio
o tome na praktičan način. Ovaj osećaj je bio divan, imati je tako kraj sebe,
kao svoju saputnicu i ljubavnicu, kao svoju suprugu. Rekao je da neće biti
romantike, ali je o tome razmišljao kao o vreloj, mladalačkoj strasti. Postoji i
romantika srednjih godina, to je naučio. Mirnija, manje vidljiva, ali ipak
romantika.
„Džordže, zašto si se oženio sa mnom? Mislim, zašto si odabrao mene?”
I dalje nije znao zašto i mogao je da kaže samo istinu.
„Ne znam.” Okrenuo se ka njoj. Gledala je njihove spojene ruke. Spustio ih
je u krilo. „Samo znam da kad sam mislio o tome da želim da se oženim, nisam
mislio uopšteno o braku, već o braku s tobom. Činilo mi se ispravnim kad sam o
tome razmišljao i činilo mi se još ispravnijim kad sam te ponovo video. Činilo se
ispravnim tokom celih mesec dana u Londonu i činilo se ispravnim na dan našeg
venčanja. I svaki dan od tada, čini se ispravnim.”
Pogledala ga je u oči. Nije odgovorila, samo se nasmešila. Voleo je njen
osmeh.
Vreme nije bilo lepo dok su putovali preko Devona i ušli u Kornvol, a more
im je često bilo na vidiku sa leve strane. Nebo je bilo sivo, teških oblaka, a vetar
je ljuljuškao kočiju sa zapada. More je bilo grubo, sivo i prošarano penom.
Barem kiša nije padala, ali mora da je sve izgledalo zastrašujuće nekom ko nikad
nije bio tu. Poput dečaka, želeo je da sve bude savršeno za dolazak njegove mlade.

~ 92 ~
 „Voleo bih da sam te doveo po suncu”, kazao je tog jutra kada su bili na
desetak kilometara od kuće, „ali nemam uticaj na vreme.”
„Oh, zasijaće i sunce!” Uzdahnula je kao da želi da kaže još nešto, ali je
oćutala. Kad je progovorila u glasu joj je bio osmeh. „Džordže, hajde da
razgovaramo o našem venčanju.” Instinktivno se čvršće oslonio na sedište.
„Tri ili četiri minuta ne čine dan. Hajde da zaboravimo te trenutke i da
pamtimo ostalo. Želim taj dan da pamtim kao najlepši u životu.”
Ah, Dora.
„Takođe. Šta ti je najlepše sećanje?”
„Oh, to je teško. Verovatno kad je biskup svima rekao da smo muž i žena i da
nijedan muškarac, a verovatno ni žena, ne može da nas rastavi. To je
najdragoceniji trenutak mog života. Ali bilo je i drugih trenutaka vrednih
sećanja.”
„Meni je bio kad si ušla u crkvu držeći oca podruku.”
„Kad sam videla da me čekaš.”
„Kad sam ti stavio prsten na prst i osetio kako savršeno pristaje.”
„Kad sam te čula da se zaklinješ da ćeš me voleti i štititi.”
„Kad sam gledao kako se potpisuješ i poslednji put koristiš devojačko
prezime i tako sam znao da smo zvanično venčani i da ćeš mi zauvek biti
supruga.”
„Izlazak iz crkve i gledanje toliko nasmešenih lica. Oh, i muzika, Džordže.
Orgulje su veličanstvene.”
„Sledeći put kad budemo u Londonu, odvešću te da ih vidiš. I da ih sviraš”,
obećao je.
„Zar bih smela?”
„Vojvotkinji je sve dozvoljeno.”
„Ružine latice koje su Flavijan i tvoji prijatelji bacali na nas.”
„Metalna dekoracija na kočijama.”
„Prijemni red na dovratku Kloine i Ralfove balske sale i sve one lepe želje.”
„Zagrljaji porodice i prijatelja. Videti ih da su srećni zbog nas.”
„Hrana i torta.”
„Vino i zdravice.”
„Moj sjajni prsten. Namerno sam podizala ruku samo da bih mogla da ga
vidim.” I ponovo je to učinila.
„Naša prva bračna noć. Mada se to dogodilo zvanično dan nakon venčanja.
Žao mi je što...”
„Ne. Nećemo žaliti ni za čim. Ništa nije savršeno i naše venčanje nije
izuzetak. Ali savršenije nije moglo da bude. Hajde da ga se sećamo s radošću.

~ 93 ~
Hajde da prestanemo da pokušavamo da ga zaboravimo samo zato što je imao
malu manu.”
Malu manu. Ah, Dora.
„Obično zrno prašine. Zrno peska. Bio je to najlepši dan u mom životu,
takođe.”
„Prvi put nije bilo?”
Polako je uzdahnuo, pa izdahnuo. „Ne. Prvi put nije. Vidi, stigli smo.”
Kočija je skrenula na imanje Penderisa i na vidiku s Dorine strane je počela
da se pojavljuje kuća. Shvatio je da bi mogla da deluje zastrašujuće, naročito po
ovakvom vremenu. Bila je to pozamašna vila od sivog kamena smeštena u
negovanu baštu koja je barem pokazivala malo boje u ovo doba godine, čak iako
sunce nije sijalo. Ispod bašte se nalazila obala od divlje trave i žbunja, stena i
naravno visokih litica koje su padale u zlatan pesak ka moru.
„Oh!” Zvučala je zapanjeno. „Tako je prostrano. Kako ću da naučim da ovde
budem gazdarica? Čak i kuća mog oca bi izgledala beznačajno pored ove. Moja
kuća bi izgledala kao baštovanova šupa.”
Zagrlio ju je oko ramena. „Imam savršeno sposobnu kućepaziteljku koja je sa
mnom oduvek. Oženio sam se tobom jer sam želeo suprugu i prijateljicu, ne zato
što mi treba gazdarica Penderisa.”
Okrenula se ka njemu i uputila mu ono što je smatrao njenim praktičnim,
razumnim pogledom. Sada se primećivalo i malo preneraženosti.
„Kakva besmislica. Kao da žena može da se uda za vojvodu i očekuje da se
izvuče tako što će mu biti samo supruga i prijatelj. Tako bi me sve sluge prezirale!
I pričale bi s drugim slugama i trgovcima koji bi posle pričali sa
svojim poslodavcima i mušterijama i ubrzo bi me kilometrima okolo svi gledali
prezrivo i nadmeno. Nisam ti samo supruga, Džordže, ja sam i tvoja vojvotkinja.
I nemoj tako da mi se smeješ, kao da sam ti samo zabava. Moraću da naučim
da budem gazdarica ove... vile i ne pričaj mi da ne moram.”
Toliko o njenoj smirenosti. Nesrećna Dora! Dok se on radovao odlasku kući
s njom, ona joj je očigledno prilazila sa sve većim očajanjem. Iako joj nije
nametao nikakva očekivanja, nametnula ih je sama sebi. Stisnuo joj je rame
i poljubio je.
„Samo imaj na umu da u toj kući sada neka srca drhte. Ne zato što ja dolazim,
ja sam im poznata nevolja. Već zato što ti dolaziš, nova vojvotkinja od Stenbruka.
Bili bi krajnje zbunjeni kad bi znah da se ti plašiš njih.”
Uzdahnula je. „Pričala sam ti o Mirandi Korli. Ona nema sluha, najblaže
rečeno, i ima deset nespretnih prstiju. Takođe je u godinama u kojima oseća sve
tegobe mladosti. Njeni roditelji veruju da je pravi muzički talenat i zaposlili su
me da negujem njihovog genija. Kažem ti ovo kako bi razumeo šta mislim kad
kažem da bih u ovom trenutku radije održala tri uzastopna časa Mirandi nego što
bih ušla u Penderis.”
~ 94 ~
 Zakikotao se kad je kočija zastala pred ulaznim stepeništem, pa sklonio ruku
s njenog ramena.
„Stigli smo kući.”

Samo imaj na umu da u toj kući sada neka srca drhte... zato što ti dolaziš,
nova vojvotkinja od Stenbruka.
Dora je ostatak dana mislila na te reči. I ranije se prilagođavala novim
okolnostima, učiniće isto sada. Uostalom nije da nema iskustva u vođenju
domaćinstva. Samo je Penderis veći. Mnogo veći od svih mesta u kojima je živela.
Barem je ovde bila pošteđena zvanične dobrodošlice.
Međutim, do ručka je već upoznala batlera koji ih je dočekao na ulaznim
vratima i kućepaziteljku, punačku damu koja je procenjivački gledala Doru, ali
bez otvorenog neodobravanja. Dora ju je obavestila da se raduje dužem sastanku
narednog dana i možda obilasku kuhinje.
Srela je Mejzi, sluškinju koja joj je dodeljena u Londonu. Garderoba joj je
bila velika kao cela spavaća soba u staroj kolibi Provela je sat sama u sobi za
vojvotkinju, gde su mislili da odmara. Ali sedela je na prozorskoj klupi, zagrlila
kolena i gledala preko parka ka liticama i moru. Trebaće joj vremena da se
navikne na tu lepotu. Posle toga ju je Džordž odveo u šetnju po unutrašnjem
parku, a onda je došlo vreme za večeru koja se služila po seoskom vremenu, malo
ranije nego u Londonu. Večera je poslužena u velikoj trpezariji za stolom koji se,
čini se, protezao celom dužinom sobe. Srećom, njoj je bilo postavljeno do supruga
u uzglavlju stola i mogli su da razgovaraju, a da se ne dovikuju.
Bio je to zbunjujući, ali ne i nesrećan dolazak kući. Bila je sigurna da će se u
roku od nedelju dana upoznati sa okruženjem i novim obavezama i da će moći da
se opusti i oseti kao kod kuće.
Međutim, nešto ju je mučilo otkako je stigla. Ili je možda u pitanju odsustvo
nečeg. Očekivala je naznake prve vojvotkinje. Nije još videla veći deo kuće,
naravno, jer ju je Džordž izveo u šetnju, na njen zahtev, kada je možda ipak
trebalo da traži brzi obilazak kuće. Ali po onome što jeste videla, nije bilo
naznaka da je Penderis do sada bio bilo šta drugo osim doma jednog neženje.
Trebalo je da oseti olakšanje, jer je bila napeta što zna da je druga vojvotkinja
i da je njena prethodnica živela i vladala ovde skoro dvadeset godina. Ušla je u
vojvotkinjinu sobu i osećala se kao uljez, plašeći se da će nositi pečat druge žene,
ali je naišla na lepu sobu dekorisanu različitim nijansama maslinastozelene i
zlatne. Bila je i bezlična, poput gostinske sobe ili prostorije koja čeka da dobije
pečat svog stanovnika.
Nigde nije bilo tragova žene, čak ni u dnevnoj sobi, trpezariji, pa ni u bašti.
Nije bilo znakova ni da je tu nekad bilo dete, dečak, mladić, sin kuće. Od toga je
Dora osećala napetost. Naravno, i vojvotkinja i sin nisu tu već više od
deset godina i u međuvremenu je Penderis bio bolnica i dom za oporavljanje.

~ 95 ~
Možda je nedavno naređeno da se uklone svi tragovi te supruge kako bi nju
zaštitio. Ako je to slučaj, onda je bio taktičan potez, ali nepotreban. Ne bi trebalo
da se obriše postojanje dvoje ljudi iz doma koji im je nekad pripadao.
Kao da ih nikad nije ni bilo.
Dora je bila umorna od dugog putovanja. Možda će sutra, kad bude obišla
celu kuću, naići na razna svedočenja o Džordžovoj prvoj porodici, možda dečju
sobu punu igračaka i knjiga, možda sobu mladića, možda portret vojvotkinje.
Dora nije imala predstavu kako je izgledala.
Posle večere, Džordž je provukao njenu ruku ispod svoje i poveo je iz
trpezarije. Ali umesto da je odvede u dnevnu sobu, poveo ju je na sprat u
prostoriju koju je opisao kao vojvotkinjinu dnevnu sobu. Nalazila se između
njihovih garderoba i spavaćih soba. Dora je ranije nije obišla. Bila je to udobna
prostorija, odmah je pomislila, s lepim nameštajem i tepisima. Vatra je pucketala
u kaminu, sveće iz dva lustera su pružala toplo, veselo svetio.
Dorin opšti utisak o prostoriji bio je prolazan, jer joj je pažnju skoro odmah
uhvatio jedna poznati predmet, njen klavir, star i trošan, ali podsetio je na dom.
„Oh!”, uzviknula je i požurila ka klaviru. Zastala je, pa se okrenula ka njemu
dlanova sklopljenih na usnama.
Smešio se. „Nadam se da nisi čestitala sebi što si ga se najzad rešila.”
Odmahnula je glavom i ujela se za usnu, pa ga više nije ni videla od suza.
„Nemoj da plačeš”, tiho se nasmejao i osetila je njegove ruke na ramenima.
„Zar si tužna što ga vidiš?”
„To je jedna ružna starudija”, kazala je i obrisala ruke dlanovima. „Ne volim
da pričam o tome. Oprostila sam se od njega i nadala se da će koristiti onom ko
bude kupio kuću. Zašto si rešio da ga doneseš ovde?”
„Možda zato što sam hteo da ti udovoljim. Ili možda zbog sećanja kako sam
te slušao da sviraš dan nakon što sam te zaprosio. Uglavnom iz želje da ti
udovoljim. A i sebi. Jesi li zadovoljna?”
„Znaš da jesam. Hvala ti, hvala, Džordže. Kako si dobar prema meni.”
„Zadovoljstvo mi je da ti udovoljavam. Da li bi mi svirala, Dora? Nakon što
budemo popili čaj?”
„Naravno da bih. Ali pre. Ne mogu da čekam.”
Svirala je sat vremena. Nisu progovorili ni reč za to vreme, čak ni u pauzama.
Nije joj aplaudirao, niti pokazao bilo kakav znak divljenja ili dosađivanja. Svirala
je i nije ga nijednom pogledala, ali bila ga je svesna u svakom trenutku. Svirala
je njemu, jer ju je zamolio da svira, ali još više zato što se setio da donese njen
klavir, zato što je izgledao tako srećno zbog njenog iznenađenja, zbog toga što je
bio tu i slušao. Uživala je u braku više tokom tog sata nego bilo koji sat pre toga.
Bila je svesno srećna. reči, čak i pogledi, bili su bespotrebni i to je možda
najsrećnija pomisao od svih.

~ 96 ~
 Dok su kasnije pili čaj i razgovarali o raznim temama, Dora je razmišljala
kako je brak lep i kako je imala sreće što se najzad udala.
„Da li je vreme za spavanje?”
„Da. Umorna sam.”
„Previše umorna?”
„Oh, ne! Ne previše umorna.”
Kako bi mogla da bude previše umorna da bi vodila ljubav s njim? Ili za njega
uopšte? Naravno, bila je beznadežno, nepopravljivo, zaljubljena u njega. Odavno
je to priznala sebi. To nije značilo ništa posebno. To su samo reči, biti
zaljubljen, voleti.
Nisu joj trebale reči kad je stvarnost bila tako lepa.

~ 97 ~
 XIII

Džordž je većinu narednog jutra proveo u kući, prvo sa sekretarom, a onda i

sa nadzornikom. Morao je da uđe u tok s poslovima jer je dugo bio odsutan, prvo
zbog Imodženinog, pa potom i zbog svog venčanja. Dora, doterana u novoj haljini
i uredne frizure, obavestila ga je da će provesti jutro sa gospođom Lerner,
kućepaziteljkom, i da namerava da obiđe i kuhinju i da se upozna sa šefom i još
nekim slugama. Nameravala je da im nauči imena u roku od nekoliko dana i
nadala se da će imati obzira dok ne nauči. Paziće da nikoga ne nagazi, jer je
razumela da neki šefovi kuhinja ljubomorno čuvaju svoje i ne vole kad im se meša
čak ni gazdarica kuće.
Džordž ju je slušao i pitao se šta li će sluge pomisliti o njoj. Nije se trudila da
izgleda kao vojvotkinja, zaista je izgledala kao provincijska nastavnica muzike, a
ni da se ponaša kao vojvotkinja. Ipak, nameravala je da bude vojvotkinja
i gazdarica svog novog doma. Učiniće to na svoj način.
„Čak i gospođa Henri, moja kućepaziteljka u Inglebruku, umela je da se
naljuti ako bi imala utisak da joj se mešam u posao.”
Džordž je mogao da se opkladi da će sluge uskoro poštovati njegovu suprugu,
pa čak i zavoleti. Sumnjao je da je njegova prva supruga ikada naučila imena
sluga, možda tek ponekom, ali nije nameravao da ih poredi.
Nameravao je da predloži šetnju do plaže, ali vreme je i dalje bilo nestabilno.
Oblačno, vetrovito jutro pretvorilo se u kišovito popodne i morao je da smisli
neku zabavu u kući. Za ručkom je saznao da je prepodnevne aktivnosti nisu
odvele dalje od jutarnjeg salona i kuhinje.
Poveo ju je u obilazak ostatka kuće.
Prvo je želela da vidi gde su svi odseli tokom godina kad je Penderis bio
bolnica. Pokazao joj je sobe svakog člana Kluba i vreme je brzo prošlo dok se
prisećao priča, sve na njen podsticaj.
„Možda ti deluje neobično da se s takvom ljubavlju sećam tih godina”, kazao
je dok su stajali na prozoru stare Vinsentove sobe. Gledala je ka moru, mada on
nije mogao ga vidi, ali je voleo da sluša more, kada mu se sluh povratio. I držao
je prozor otvorenim čak i u najsvežijim danima samo da bi mogao da namiriše
slani vazduh. „Bilo je mnogo patnje i ponekad je bilo nepodnošljivo gledati kad
malo toga može da se učini kako bi bilo lakše. Ali na mnogo načina, to su
bile najlepše godine mog života.”
~ 98 ~
 „Sigurna sam da si video najgoru vrstu ljudske patnje, ali i ljudsku istrajnost
i otpornost. Ne znam sve ranjenike koji su proveli vreme ovde, naravno, samo
šestoro koji su ti postali prijatelji. Ali oni su izuzetni ljudi i verujem da su
tako snažni, vitalni i brižljivi barem delom zbog njihove patnje, a ne uprkos njoj.”
„Imao sam privilegiju da ih upoznam”, kazao je pa je poveo do Imodženine
sobe. Gledala je na baštu u zadnjem delu kuće.
„Verujem da je tako. I oni su imali privilegiju što su upoznali tebe.”
Bila je možda malo pristrasna.
„Zašto si to učinio?”
„Otvorio dom kao bolnicu?” Gledao je ka šarenom cveću u bašti iz koje su se
punile vaze u kući. „Zaista ne znam odakle mi ideja. Čuo sam da neki pisci i
umetnici ne znaju otkud im ideje. Ne poredim sebe s njima, ali razumem šta žele
da kažu. Kuća je bila prazna i mračna. Ja sam se osećao praznim i mračnim. Moj
život je bio prazan, beznačajan, a budućnost još praznija i neprivlačna. U meni i
oko mene samo praznina. Ali zašto mi je odjednom pala na pamet ideja da svoj
dom i život ispunim ranjenicima? Mora da je to izgledalo kao pogrešno rešenje za
problem koji me je morio. Ali ponekad, kada čovek zapita sebe o svojim
najdubljim potrebama i sačeka odgovor ne trudeći se da ga izmisli, dogovor dođe,
naizgled, niotkuda. Nije tako, naravno, sve dolazi odnekud. Čak iako je to van
granica naše svesti. Ali sad sam se zapetljao. Trebalo je da završim sa ’ne znam?’
„Možda je”, kazala je tiho ne okrenuvši se od prozora, „ideja došla delom jer
ti je sin bio oficir koji je poginuo. I možda zato što tvoja supruga nije mogla da
podnese svoju tugu, pa ti je slomila već slomljeno srce.”
Imao je utisak da ga je neko teškom rukom udario u stomak. Bio je bez daha
i otvoren pred iznenadnim bolom.
„Ko zna?” kazao je nakon tišine koja se činila beskrajnom. „Dođi da ti
pokažem sobu u kojoj je Ben naučio ponovo da hoda, a Flavijan naučio da izađe
na kraj sa svojim besom.”
„Izvini”, kazala je i namrštila se kad se okrenula od prozora i prihvatila ruku
koju je ispružio.
„Nemoj.” Čuo je odsečnost u svom tonu, pa se potrudio da ga ispravi. „Ne
moraš da se izvinjavaš ni za šta što odabereš da mi kažeš, Dora. Ti si moja
supruga.” Sad mu je glas delovao samo hladno. Čak i malo pompezno.
Sledeća soba u koju ju je odveo bila je ponovo vraćena u salon koji se retko
koristio jer on nikad nije održavao zabave na velikom nivou. Nekada je imala
šipke celom dužinom, u pravoj visini za Bena da se drži sa obe strane dok je
pritiskao svojom težinom slomljene noge i stopala, i učio da ih pomera pokretima
koji liče na hod. Bilo je bolno to posmatrati. I veoma inspirativno.
„Nikad nisam video nikog odlučnijeg da učini ono što se činilo nemogućim”,
kazao je Dori nakon što joj je opisao događaj. „Njegovo lice bi bilo puno znoja,

~ 99 ~
vazduh je bio pun psovki i čudo je da nije smrvio zube u trenucima kad
nije psovao. Rešio je da hoda makar morao da prođe kroz sâm pakao.”
„I sada hoda sa svoja dva štapa.”
„Samo zato što je đavolski tvrdoglav. Svi smo bili srećni kad je konačno
ubedio sebe da invalidska kolica nisu priznanje poraza, već suprotno. To je
shvatio tek kada je upoznao Samantu i otišao u Vels. Sada i jaše i pliva.”
„A Flavijan?”
„Za tvog zeta smo imali napunjenu kožnu vreću koja je visila sa plafona i
rukavice da je udara. Dolazio je ovde kad su mu misli bile toliko izmešane da nije
mogao ništa da izgovori, čak ni pored mucanja. Njegova frustracija je umela da
popusti u nasilju i plašio je mnoge ljude. Zato sam ga doveo ovde. Njegova
porodica nije znala kako da izađe s njim na kraj.”
„Čija ideja je bila vreća za udaranje?”
„Lekarova? Moja? Ne sećam se.”
„Verovatno tvoja.”
„Pretvaraš me u heroja, zar ne?”
„Oh, ne! Ti jesi heroj. Ne treba ja to da ti kažem.” Nasmejao se i poveo je u
galeriju s porodičnim portretima koja se prostirala celom širinom kuće na
zapadnoj strani gornjeg sprata, gde je sunce manji problem nego što bi bilo na
istočnoj.
Mogao je da je odvede u dnevnu sobu, shvatio je, ali prekasno. Već su proveli
veliki deo popodneva u bolničkim sobama i nije bilo previše rano za čaj, naročito
kad ju je čekalo iznenađenje. Uživao je da joj pokazuje njihov dom i da posmatra
njeno iskreno interesovanje. Voleo je njeno društvo i znanje da sada tu pripada,
da nije samo posetilac koji će pre ili kasnije otići.
Tako da ju je odveo u galeriju.
Porodica Krab može da se isprati sve do ranog trinaestog veka, kad je prvi
zabeleženi predak dobio baroniju zbog nekog vojnog podviga kojim je izazvao
pažnju kralja. Titula je napredovala preko vikonta i grofa sve do vojvode. Džordž
je bio četvrti vojvoda od Stenbruka. Bilo je portreta sve do prvog člana porodice,
sa veoma malo izostavljenih lica.
„Pao sam test iz istorije o Građanskom ratu kad sam imao oko osam godina”,
ispričao je. „Nisam mogao da skupim nikakav entuzijazam prema kavaljerima i
okrugloglavima i ne bih pogodio nijedan odgovor da me nije fascinirala
činjenica da je kralj Čarls I ostao bez glave. Otac me je kaznio tako što me je
poslao ovde da učim istoriju o svojoj porodici. Bila je zima i moj nesrećni učitelj
je poslat sa mnom, možda kao kazna što mi nije podsticao interesovanje.
Narednog dana je moj otac zadao test i svaki odgovor je bio tačan, čak sam istrpeo
i učitelja. Od tada volim ovu galeriju, a možda bi trebalo da je vidim kao prostoriju
za mučenje.”

~ 100 ~
 Nasmejala se. „Hoću li ja sutra dobiti test?
„Sumnjam da bi imala dovoljno podsticaja da ga dobro uradiš. Nije zima i
nemam štap u biblioteci kao moj otac, mada iskreno, nikad ga nije upotrebio na
meni, niti na mom bratu.”
Polako su šetali galerijom dok joj je pokazivao svačiji portret. Kratko je
komentarisao svakog da joj ne bi dosađivao, ali je ona postavljala brojna pitanja i
videla njegovu sličnost sa mnogim članovima porodice iz prošlog veka, uprkos
raskošnim perikama, crnim docrtanim mladežima i raskošnim količinama velura
i čipke.
„Ah”, kazala je s vidnim zadovoljstvom kad su stigli do velikog porodičnog
portreta koji je naslikan nedugo pre smrti njegove majke, kad je imao četrnaest
godina. Sećao se da je smatrao sebe odraslim kada je naslikan, jer ni slikar ni
njegov otac nisu morali nijednom da mu kažu da bude miran. Za razliku od
njegovog brata, koji se meškoljio, zevao, protezao i žalio sve vreme. „Ličiš na
oca, Džordže. Tvoj brat više liči na vašu majku, a i Džulijan liči na njega. Da li ti
nedostaje brat? Bio je mlađi od tebe.”
„Da, nedostaje mi. Nažalost, predao se alkoholu i kocki kad je bio veoma
mlad i nije uspeo da se oslobodi. Da nije preminuo tad, ne bi ostalo ništa od
njegovog imanja da Džulijan nasledi. Neko vreme mi se činilo da će
Džulijan krenuti njegovim stopama, ali je imao sreće i upoznao Filipu koja je tad
bila tek devojčica. Čekao ju je da odraste, mada ga je njen otac oterao, pa je nije
video godinama. Iskoristio je to vreme da od sebe napravi čoveka koji će je biti
vredan i kog će njen otac prihvatiti. Bio sam i jesam veoma ponosan na njega. I
volim ga.”
Dora ga je pogledala. „To sam videla kad sam ga srela u Londonu. I mislim
da ti uzvraća istom merom. Biće dostojan naslednik titule.”
„Ali ne tako uskoro, nadam se.”
„Oh!” Nasmejala se. „I ja se nadam. Više mi se dopada da budeš sa mnom.”
„Zaista?” Kratko joj je poljubio usne.
Okrenula se nazad ka zidu i tad mu je prvi put palo na pamet da nije trebalo
da je dovede. Jer je gledala u prazan zid posle onog porodičnog portreta, pa ga je
podignutih obrva pogledala preko ramena.
„Ali to je poslednja? Nema ih više?”
„Ne. Još uvek ne.”
Imao je četrnaest godina kad je ta slika nastala. Tri godine pre očeve smrti.
Sad ima četrdeset osam i to znači prazninu od trideset četiri godine. Nikad nije
uradio porodični portret sa Mirijam i Brendanom. A nije imao nijedan gde su
njih dvoje sami.
Nije na vreme razmišljao kako bi taj prazni zid mogao da izgleda Dori.

~ 101 ~
 „Možda bi trebalo da nam to bude projekat za sledeću zimu, Dora. Naporno
je sedeti dok te slikaju, ali trebalo bi da to učinimo. Ja bih voleo. Naći ću dobrog
slikara i dovesti ga ovde. Može da nas slika u danima kada je previše hladno
i tmurno da bismo izašli napoje.”
Okrenula se ka njemu, gledala ga u oči i zbunjeno se namrštila.
„Nema slike tebe sa suprugom i sinom? Da je nisi slučajno sklonio zbog
mene? Nisi morao, Džordže. Moraš da je vratiš. Ne smeta mi brak koji si imao
dvadeset godina pre nego što sam te upoznala. Nisam ljubomorna. Da li si mislio
da ću biti? Uostalom, oni su deo ove porodične istorije.”
Umesto da odgovori, okrenuo se na peti i načinio nekoliko koraka kroz
galeriju dok su mu čizme odzvanjale po uglačanom podu. Naglo se zaustavio, ali
se nije okrenuo ka njoj.
„Portret ne postoji, Dora. Trebalo je da se načini, ali nikad nisam to
organizovao. Ništa nisam sakrio od tebe. Godinama su bili deo mog života, a onda
su preminuli. Mnogo toga se desilo od tada, i u Penderisu i mom životu. Sad si ti
ovde, supruga moje sadašnjice i budućnosti koliko god je bude. Ne bih da se
osvrćem i pričam o prošlosti, ne bih ni da razmišljam o njoj. Želim ono što imam
s tobom. Želim naše prijateljstvo, naš... brak. Srećan sam i imam utisak da si i ti
srećna.”
Nije je čuo kako mu prilazi s leđa. Cimnuo je, pa umirio ruku kad ga je
dodirnula.
„Izvini.”
Naglo se okrenuo. „Nemoj neprestano da se izvinjavaš.”
Podigla je ruku iznad ramena ispruženog dlana. Lice joj je izgledalo uplašeno.
„Izvini”, ponovila je.
Spustio je ramena. Nije mogao da se seti kad je poslednji put izgubio živce. I
sad ih je izgubio s Dorom.
„Ne, ja sam taj koji treba da se izvinjava, Dora. Oprosti, molim te. Kad sam
se oženio tobom želeo sam život ispočetka, da bude nov i dobar za oboje,
nenarušen uspomenama iz prošlosti. Ona ipak ne postoji. Prošla je. Sadašnjost
je stvarnost koju imamo i na tome sam zahvalan. Dopada mi se sadašnjost. A tebi?
Da li se kaješ zbog nečega?”
Zabrinulo ga je što je prošao trenutak pre nego što je odmahnula glavom i
spustila ruku.
„Uvek sam sanjala da se udam za muškarca koji će mi se dopadati, iako nisam
traćila život čekajući da se pojavi.”
„I mogu li ja da ti se dopadam?” Shvatio je da mu je zastao dah
„Možeš.” Nasmešila se. Taj izraz je krenuo iz njenih očiju, pa se završio na
usnama. „I dopadaš mi se.”
„Mislim da bi trebalo da siđemo na čaj”, kazao je i sklopio ruke iza leđa.

~ 102 ~
 ***
Uprkos određenoj nervozi, Dora je uživala u tom jutru. Utvrdila je dnevni
raspored sa gospođom Lemer i gospodinom Hamblom1, šefom kuhinje, mada je
verovala kako mu je ime potpuno omašeno. Imala je utisak da je osvojila njihovo
oprezno odobrenje. Upoznala je nekoliko članova kuhinjskog osoblja nakon što
ih je gospodin Hambl postrojio za njenu inspekciju i izgrdio jednog dečaka što je
trom i jednu sluškinju što ima fleku na kecelji iako je tek jutro. Dora je bila
uverena da će zapamtiti svakog slugu i da će moći da spoji svako ime sa
odgovarajućim licem.
Uživala je u popodnevu uprkos činjenici da je kiša sprečila šetnju do plaže
kojoj se radovala. Ali bilo je toliko toga u kući što je imala da otkrije, pa se nije
mnogo razočarala. Uživala je što joj je sve pokazao Džordž lično, i bilo je
očigledno da voli kuću i voli da priča o njoj. Uživala je u njegovom
prisećanju prijatelja i godina koje su proveli ovde. I dopala joj se poseta galeriji,
kao i njegova priča o precima čiji su portreti tamo bili. Znala je da inače nije
pričljiv čovek. Više je voleo da sluša i bio je veoma vešt u podsticanju drugih, pa
čak i nje, da govore o sebi. U galeriji se izgubio u istoriji svoje porodice i izgledao
je opušteno i zadovoljno.
Ali sad je poželela da uopšte nisu otišli.
Nešto je u tome bilo strašno pogrešno.
Svako ko ne zna ništa o njegovoj porodici, nakon posete galeriji, pomislio bi
da se Džordž do sada nije ženio, mada bi i stranac možda očekivao njegov portret.
Ali on se oženio samo tri godine nakon te porodične slike. Njegov sin se
rodio godinu dana posle toga. I mada su i supruga i sin preminuli, skoro dvadeset
godina su živeli kao porodica, baš ovde, u Penderis holu.
Prava zagonetka je bila što Džordž voli istoriju svoje porodice. To je bilo
očigledno. I ponosio se tim portretima koji vode unazad nekoliko vekova. Zašto
je, onda, prekinut lanac tako što nije oslikao portret svoje porodice?
Išli su u tišini do dnevne sobe. Dora je drhtala u sebi dok je razmišljala o
njegovoj reakciji na njeno pitanje o odsustvu portreta. Okrenuo se na peti i udaljio.
Iako je odmah zastao, nije se okrenuo. A onda se brecnuo i zarežao na nju. U
trenu joj se činio kao zastrašujući neznanac. Oh, brzo se povratio i izvinio. Ali
ostao je osećaj da joj je jasno ukazao na to kako nema mesta za nju u njegovoj
prošlosti. A nema ni za bilo koga drugog. Nije bilo nikakve beleške o njoj,
nikakvog znaka, nikakvog traga. U nekoliko reči joj je rekao da se nikoga ne tiče
to što se dogodilo u njegovom životu između sedamnaeste i trideset pete ili šeste
godine. Velika praznina u vremenu. I naravno, u pravu je. Njegov prvi brak je se
ne tiče. Osim što je on njen suprug i trebalo bi da bude neke otvorenosti među
bračnim partnerima, zar ne?

1
Humble - skromni, prim. prev.

~ 103 ~
 I osim što je nekako on nju naveo da ispriča celu svoju životnu priču čak i pre
odlaska iz Londona.
Hodala je kraj supruga i shvatila da ga jedva poznaje i da ga možda nikad
neće upoznati. Jer kako da ga upozna ako s njim doživljava samo sadašnjost i ne
zna ništa o prošlosti koja ga je oblikovala u čoveka kakav je sad? Živeo je skoro
četrdeset osam godina pre ne go što se oženio njom.
Nevoljno se prisetila epizode iz crkve, kada je polubrat prve vojvotkinje
optužio Džordža da je ubio suprugu. Dora nije verovala u to nijednog trenutka. A
ipak... Ipak nešto je isprovociralo grofa od Isthama da dođe na njihovo venčanje i
napravi scenu.
Šta se dogodilo? Šta se, zaista, dogodilo?
U dnevnoj sobi ih je sačekala vatra, iako je bio jun, a poslužavnik je stigao
zajedno kad i oni. Džordž se zahvalio slugama, a Dora se nasmešila. Dopadalo joj
se što sluge za njega nisu nevidljive kao što su mnogim ljudima koje uvek neko
opslužuje.
„Vreme ti nije bilo naklonjeno, Dora, zar ne?”
„Ali biće. Jedva čekam da se jednog jutra probudim i zateknem sunce kako se
ogleda u plavom moru.”
„Nadam se da ću biti tu da vidim reakciju.”
Smestili su se u fotelje kraj kamina i prijatno su razgovarali. Njegov pristup
je bio opušten, prijatan, čak i srdačan. Često joj se smešio, a i kad nije, oči su mu
bile nežne. Njegova uzrujanost i bes iz galerije činili su se nestvarnim. Ali Dora
je počela da se pita o njegovoj skoro neprestanoj nežnosti i nasmešenim očima,
da li je to nekakav štit. Da spreči ljude da zavire unutra? Da vidi svet i druge ljude
onako kako on želi da ih vidi, uprkos onome što je zatvoreno duboko u njemu?
Ili je samo umislila da u njemu postoji duboka tama?
„Imam svadbeni poklon za tebe”, kazao je pošto je spustio praznu šoljicu na
poslužavnik.
„Džordže!”, kazala je prekorno. „Ne moraš da me zasipaš poklonima.
Svadbeni poklon je bio dijamantski prsten i minđuše, a to je više nego dovoljno.
Nikad nisam imala ništa ni upola tako dragoceno.”
„Dragulji!” Odmahnuo je rukom kao da ništa ne vrede. „Ovo je nešto ličnije,
nešto što mislim da će ti se dopasti.”
„Dopadaju mi se moji dijamanti”, uveravala ga je.
„Ovo će ti se još više dopasti.” Ustao je i uhvatio je za ruku. „Dođi! Dozvoli
da ti pokažem.”
Izgledao je kao nestrpljivi dečak.
Poveo ju je niz stepenice, pored vrata sobe za koju je znala da je biblioteka,
mada još nije videla nijednu prostoriju u prizemlju. Mogla bi da istražuje cele
nedelje da bi sve videla. Zastao je pred vratima pored biblioteke.

~ 104 ~
 „To je muzička soba”, kazao je držeći se za kvaku. „Gleda na baštu s ružama,
ne na more, i uvek sam mislio da je to posebno pametan detalj. Tamo je uvek
postojao veliki klavir, pored stolica za publiku. Ima divan ton i uživaćeš u
njemu, kad god uspeš da se odvojiš od svog klavira u dnevnoj sobi.”
Nakrivila je glavu i pogledala ga. Namerno je odlagao da otvori vrata.
„Ni bašta s ružama ni veliki klavir nisu poklon”, rekao je.
„Onda, stolice?”
Nasmešio se i otvorio vrata. Sklonio se sa strane kako bi je propustio u
prostoriju.
Veliki klavir koji je stajao skoro u sredini odaje s visokim plafonima, zaista
je bio veličanstven instrument. To je Dori odmah bilo jasno. Imao je otmene, lepe
linije i visoki sjaj čak i pod prigušenim svetlom s prozora. Svetlost se ogledala u
ispoliranom drvenom podu. Ruže su napolju cvetale. Ali ni na šta nije uspela da
usredsredi pogled.
„Oh!” Zastala je ukopana na dovratku.
Prava harfa, diskretno i otmeno ugravirana, izgledala je kao da je napravljena
od pravog zlata. Stajala je kraj klavira sa pozlaćenom stolicom. „Moja? Moja je?”
„Samo pod uslovom da mi povremeno dozvoliš da te slušam kako sviraš. Ne,
ispravka. Nema uslova. To je poklon, Dora, moj svadbeni poklon za tebe. Da,
tvoja je.”
Uspomene na prethodnu godinu i njen prvi susret sa vojvodom od Stenbruka
obuzele su je poput poplave, kad je zabavljala goste vikonta Darlija u Midlburi
parku, svirala je prvo harfu. Svi su bili ljubazni i zahvalni, ali vojvoda je bio
taj koji je ustao kad je završila. On ju je poveo do dnevne sobe na osveženje,
napunio joj tanjir i doneo šolju čaja, pa seo kraj nje i pričao s toplim pohvalama o
njenom talentu.
Te večeri se malo zaljubila u njega, ma koliko da joj se to tad činilo drsko i
naivno.
„Nikad nisam videla ništa veličanstvenije. To je pravo umetničko delo.” Prišla
je harfi i dodirnula čvrstu lepotu rama, pa ovlaš prešla prstima po žicama. Tužni
zvuk ispratio je njen pokret. Nije smela ni da pomisli koliko je koštala.
I bila je njena.
„Kad sam bila devojčica očarala me je jedna stara, istrošena harfa u kući naših
komšija, koju niko nikad nije svirao. Nisam mogla da prestanem da prelazim
prstima po žicama samo da bih čula zvuk koji ispušta. Najviše na svetu sam želela
da na njoj proizvedem pravu muziku. Moja majka se dogovorila sa tim komšijama
da dozvole mom nastavniku muzike da me prati tamo određenim danima i uči me
da sviram. Ponekad su mi dozvoljavali da dolazim i sama da vežbam. Majka
je ubedila oca da mi kupi malu harfu koju još uvek imam, onu koju sam koristila
kad bih posećivala stare i bolesne u Inglebruku. Nisam videla pravu harfu sve dok
me vikont Darli, to jest Vinsent, nije angažovao da mu držim časove klavira. Tad
~ 105 ~
sam je ugledala u muzičkoj sobi u Midlburi parku. Nisam se usudila ni da sanjam
da ću jednog dana imati svoju harfu.”
„Ali sada je imaš!”
Okrenula se. I dalje je stajao na dovratku s rukama iza leđa i zadovoljno se
smešio.
„Čime sam ovo zaslužila?”
„Da razmislim.” Podigao je pogled ka oslikanom, pozlaćenom plafonu kao da
se zamislio. „Ah, da!” Pogledao je pravo u nju. „Pristala si da se udaš za mene.”
„Kao da bi ijedna pametna žena odbila.”
„Ali ti nisi bilo koja žena, Dora”, kazao je i prišao joj, „i verujem da bi me
odbila da ti se nisam barem malo dopadao. Kupio sam ti harfu jer sam mislio da
će te usrećiti. Ali i iz sebičnih razloga. Jer ako si ti srećna, i ja sam srećan.”
Dori je iznenada ponovo bilo neprijatno jer je ponovo pomislila kako je on
užasno usamljen čovek - još uvek - i shvatila je da svoju usamljenost prevazilazi
samo tako što pruža drugima, tako što usrećuje druge ljude, a ne tako što prima
radost. Nije znao kako da primi ljubav.
Ko mu je oduzeo tu mogućnost?
Nije morao da joj donese njen klavir ovde. Nije morao da potroši bogatstvo
na harfu za nju. Oženio se njom i bio je dobar prema njoj. To je dovoljno. Oh, to
je i više nego dovoljno.
„Ne moraš da plačeš. To je samo harfa, Dora, i nisi čak ni sigurna da li je
dobra.”
Podigla je obe ruke i obuhvatila mu lice šakama.
„Oh, jeste”, rekla je samouvereno. „Hvala ti, Džordže. Ovo je najlepši poklon
koji sam ikad dobila. Negovaću ga celog života, najviše jer je poklon od tebe. I
možeš da me slušaš kako sviram kad god poželiš. Samo treba da tražiš ili da
dođeš ako već sviram. Ja sam tvoja supruga. Ja sam ti i prijateljica.”
Učinila je nešto što nikad ranije nije. Ona je poljubila njega - u usta. Stajao je
veoma mirno dok nije završila, mada je opustio usne pod njenim.
„Hoćeš li sada da mi sviraš?"
„Nisam u formi. Prošlo je više od mesec dana otkako sam svirala harfu u
Midlburiju. Ali da, sviraću ti. Naravno da hoću!”
Prilagodio joj je poziciju stolice i malo se uzmaknuo kako bi ona prilagodila
harfu ramenu tako da joj bude prijatno. Potom je raširila prste po žicama svoje
harfe.
Zažmurila je i zasvirala jednostavnu melodiju jedne stare narodne pesme.
Poput većine starih narodnih pesama, bila je prelepa i tragična.
Ali život ne mora da bude tragičan. Zar ne?

~ 106 ~
 XIV

U narednim nedeljama Džordžov život se menjao postepeno, ali primetno.

Kao prvo, bio je izuzetno smiren. Život mu je umnogome pratio staru rutinu
- provodio je nekoliko sati dnevno na svojoj zemlji, ponekad u društvu
nadzornika, ponekad sâm. Usevi su obećavali, jagnjad su rasla, a ovce su bile
skoro spremne za šišanje. Provodio je vreme i u kancelariji u zadnjem delu
kuće jer je voleo tačno da zna šta se događa s njegovim farmama, uprkos tome što
je imao visprenog i pouzdanog nadzornika.
Razlika je bila u tome što je sve vreme dok je bio zauzet znao da je zauzeta i
njegova supruga dok obavlja dužnosti gospodarice Penderis hola, iako je priznala
da kućepaziteljka i šef odlično funkcionišu i bez nje, a naravno i batler. Kao i on,
imala je potrebu da poznaje i razume kako joj dom funkcioniše i još uvek je
mislila da će je sluge prezirati ako ne pokaže interesovanje. Njegova omiljena
hrana se služila češće nego inače, mada se nikad nije požalio ni na šta što bi
kuvar spremao.
Prava razlika je u tome što kad ne radi, sati više nisu dugi i prazni. Ima stalnu
saputnicu s kojom može da razgovara o dnevnim događajima i bilo kojoj drugoj
temi koja bi im pala na pamet. Imao je saputnicu s kojom je mogao tiho da
sedi satima dok bi oboje čitali ili dok bi on čitao, a ona štrikala. Ponekad bi joj
čitao naglas. Imao je saputnicu s kojom bi delio zadovoljstvo u pismima koja su
ga često čekala za doručkom, a sada su čekala i nju. Stvorili su naviku da većinu
pisama naglas čitaju jedno drugom.
Sofija i Vinsent su objavili još jednu dečju knjigu, još jednu avanturu Berte i
slepog Dena. Sofijina druga trudnoća je lepo napredovala, kao i Kloina,
Samantina i Agnesina. Imodžen i Persi su se zadržali malo duže u Londonu nego
što su planirali jer su njegovi brojni rođaci pretpostavili da bi dane posle medenog
meseca želeli da provedu u zabavama, iako su sada već skladan i staložen bračni
par. Melodi Ims su izbili prvi zubi, a Hugo se pitao da li će ikada u ovom životu
saznati kako je to spavati, jer bi noću on čuvao dete kako bi dadilja, koja je za to
plaćena, mogla malo da se odmori. Samantin deda, Velšanin, se oporavio od upale
pluća koju je vukao još od Božića. Gospođa Henri, Dorina bivša kućepaziteljka,
dobila je privremeni posao u Midlburi parku. Dorina majka je i dalje bila pod
utiskom onog čudesnog dana kada su joj obe ćerke došle i poslala je do sada dva

~ 107 ~
pisma. U oba je opisivala koliko je srećna što ih vidi da su odrasle u tako ljupke
dame i da su se obe srećno i dobro udale.
Persi je na kraju pisma nagovestio, a Džordž bi to sakrio da Dora nije bila ta
koja je naglas čitala pismo, da se grof od Isthama oporavio od svoje nelagode i da
je otišao kući u Derbišir. Džordž se zapitao da li će to biti poslednji put da čuje za
svog šuraka. Dora nije komentarisala, samo je podigla obrve.
„Nelagode?”
„Izgleda”, kazao je neodređeno Džordž i, uz dug i odlučan pogled, rešila je
da na tome ostane.
A sad mu je život ispunjavala i muzika. Jedva da bi prošao dan, a da ona ne
svira klavir ili harfu. Ponekad bi svirala i veliki klavir, mada ga je ubrzo proglasila
blago raštimanim, što on nije mogao da čuje. Nikad nije čitao dok bi ona svirala.
Njena muzika mu je prijala, ali je imala i neki umirujući uticaj na njega. A to je
imalo više veze sa njom nego sa muzikom. Bila je talentovana, ali je imala i neku
lepotu duše. Nikad nije video nikog ko je toliko udubljen u ono što radi kao što
je njegova supruga čim zasvira. Sumnjao je da ona ima predstavu o tome koliko
otmeno izgleda dok se blago kreće uz muziku ili koliko joj je lice lepo dok svira.
Noći su mu bile ispunjene zadovoljstvom. Nisu uvek vodili ljubav, ali kada
jesu, nisu uvek bili užurbani od strasti. Zapravo, retko kad jesu, mada je uvek bio
nepodeljeno zadovoljen, kao i ona, u to je bio siguran. Ali čak i kad nisu
vodili ljubav, njoj je odgovaralo da mu leži u naručju celu noć i spava ušuškana
kraj njega. On bi ponekad terao san samo da bi mogao da uživa u njenoj toplini,
u mirisu njene kose i kože, u tihom zvuku njenog disanja. Njegova supruga u
njegovom krevetu, ali ne tako bezlično. Dora u njihovom krevetu.
A tu su bile i druge promene u njegovom životu. Osim malog broja komšija
koje je Džordž dugo smatrao prijateljima, niko ga nije nepozvan posetio
godinama, kao što ni on nije posećivao nikog osim tih prijatelja. Sada su dolazili
mnogi, kako je i primereno, da iskažu poštovanje prema novoj vojvotkinji od
Stenbruka. Njegovi prijatelji su dolazili, kao i poznanici koje je često sretao u
crkvi ili na seoskim ulicama.
Došli su ljudi koje jedva da je poznavao, kao i nekolicina neprijatelja, mada
je neprijatelj preoštra reč u većini slučajeva. To su uglavnom bile dame koje
su bile Mirijamine prijateljice, mada manje prijateljice, a više pijavice, ulizice,
žene koje su je volele zbog visokog ranga i lepote, pa se pravile važne pred
komšijama da su posebne prijateljice i poverenice drage vojvotkinje. Bile su to
iste dame koje su poverovale u Isthamove reči nakon Mirijamine smrti, mada je
on tada bio Mikl, jer još nije nasledio titulu od oca, pa su posmatrale Džordža kao
krvoločnog ubicu. Možda ga još uvek tako gledaju.
Svi ti ljudi su dolazili i, a po Dorinim rečima, trebalo je uzvratiti sve te posete.
To je pokušao da ospori, ali je insistirala da nije iznad društvenih normi ako je
vojvotkinja.

~ 108 ~
 „Uostalom, komšije su važne, Džordže. Uvek treba negovati lepo mišljenje,
a da se ne kompromituju principi. Ponekad komšije mogu da postanu prijatelji, a
prijatelji su dragoceni.”
Te reči su mu dale uvid u usamljenost koju je sigurno osećala kad se preselila
u Inglebruk, neudata žena u tridesetoj godini. Ipak, kad ju je upoznao prošle
godine, bila je već prihvaćena i poštovana u zajednici.
Nije išao sa njom u sve posete, ali je išao. I premda je bilo naporno voditi
uljudne razgovore sa ljudima sa kojima nije imao mnogo toga zajedničkog, ganula
ga je zahvalnost sa kojom su ga dočekivali skoro svuda.
I ponosio se svojom suprugom koja se ponašala dostojanstveno, kako
dolikuje njenom novom rangu, a ipak je ostala pristupačna kao što je bila
gospođica Debins. Primetio je da se svima dopala i to mu je prijalo. S Mirijam
nije bio takav slučaj. Kao i uvek, odagnao je nepoželjno poređenje.
Dora je stekla dve prave prijateljice. Jedna je bila gospođa Njuman, vikarova
supruga, blago izbledelo biće koje bi nekako procvetalo kad bi razgovarala sa
Dorom. Druga je bila En Koks Hempton, supruga jednog od Džordžovih
prijatelja. Kad su se upoznale, otkrile su da imaju slična interesovanja za knjige,
muziku, vez i veselo su razgovarale dok su sedele jedna kraj druge na kauču.
Džordž i Džejms Koks Hempton su se oslobodili potrebe da održavaju razgovor,
pa su pričali o usevima, stoci, tržištu i trkama konja.
Tih nedelja po povratku u Penderis, zbog svih promena i zadovoljstava,
Džordž je potisnuo sećanje na ono prvo popodne, kad je pogrešio i odveo Doru u
galeriju s portretima. Nisu tamo išli posle toga i nisu o tome razgovarali.
Možda, ponekad bi mislio, zaista može da bude zaboravljeno ili, ako je to
nemoguće, barem potisnuto u udaljeni deo sećanja odakle neće imati nikakav
uticaj na njegovu sadašnjost.
Sadašnjost je bila veoma lepa.
Jednog popodneva Dora je išla sama u posetu. Iako je znala da je Džordž
posetio mnogo više komšija sa njom nego ikada ranije, znala je i da u tome
posebno ne uživa. Možda ne bi ni ona išla danas jer je sunce sijalo i vazduh je bio
topao i plaža ju je mamila, ali je spomenula gospođi Jarbi u crkvi u nedelju da će
je danas posetiti ako joj to bude odgovaralo i gospođa ju je uveravala da će je
njena poseta obradovati. Kad je stigla, Dorina prva pomisao je bila da je dobro što
Džordž nije pošao sa njom jer se ispostavilo da je gospođa Jarbi napravila
pravi događaj od njene posete, sa velikim D.
Kućepaziteljka, koja je izgledala kao da će joj uniforma svakog trenutka pući,
povela je Doru u dnevnu sobu, otvorila vrata i najavila je. U središtu sobe, kao da
je očekivala ovaj trenutak već neko vreme, ponosno je stajala gospođa
Jarbi odevena u popodnevnu garderobu koja ne bi zavredela ničiji pogled u
Londonu, ali sasvim sigurno zavređuje u selu. U sobi je sedelo, a u tom trenutku
gotovo istovremeno ustalo, pet drugih dama i sve su izgledale kao da će svakog
trenutka poći na zabavu sa nekim iz visokog društva.
~ 109 ~
 Tri od pet su posetile već Penderis hol, ali možda nisu shvatale da je Dora
nameravala da uzvrati posetu i jednoj i drugoj. Možda ih je gospođa Jarbi ubedila
da je ona izdvojena za tu posebnu pažnju.
Dora je uz osmeh prihvatila uvežbani pozdrav svoje domaćice. Gospodin
Jarbi je verovatno poslat ili je otišao negde pošto je Dora jasno stavila do znanja
da joj vojvoda neće praviti društvo. Nasmešila se svakoj dami i klimnula glavom
kad je upoznala dve koje nije znala od ranije. Bilo joj je neobično što joj se svi
obraćaju sa Vaša milosti i što se prema njoj ophode kao da je potpuno drugačija
vrsta.
Ipak je Džordž, bez imalo svesne arogancije, takvu razliku shvatao zdravo za
gotovo.
Pošto su se svi pozdravili, Dora je sprovedena do počasnog mesta kraj kamina
i skoro istog trenutka su uneseni poslužavnici sa čajem. Srebrni servis za čaj sijao
se uz sigurno najbolji porcelan. Bogata hrana je pokrivala drugi poslužavnik,
uključujući i sendviče bez korice s nekoliko različitih namaza, kao i kolači i
peciva, tart s jabukama koji je mirisao na cimet i kolači sa kremom i džemom od
jabuke. Kuvar Jarbija je sigurno bio zauzet još od nedelje.
Vreme im je omogućilo temu za živahan razgovor na celih deset minuta.
Pitanja o zdravlju dragog vojvode potrajala su još pet minuta. Nakon toga su se
dame okrenule hrani i svojim tanjirima, pa se vedro smešile kao da im je savršeno
prijatno.
Ja sam samo ja, želela je Dora da kaže. Ali naravno samo ja sad podrazumeva
vojvotkinju i mogla je da razume kako se ove dame osećaju, jer se sećala kako se
ona osećala zadivljeno prošle godine kad su pozvali nju i Agnes u Midlburi
park gde su svi imali titulu i od kojih je jedan gost bio vojvoda - vojvoda od
Stenbruka.
Rešila je da se gospođa Jarbi i njene gošće opuste, pa je počela da ih ispituje
o njima, o njihovoj deci, o seoskom životu, o lepoj seoskoj luci. Sećala se da ju je
majka tome naučila kad je bila stidljiva mlada devojka koja je tek počela da
prisustvuje okupljanjima odraslih.
Objasnila joj je da ljudi najviše vole da govore o sebi. Tajna dobrog razgovora
je navesti sagovornika da priča o sebi, a onda izgledati zainteresovano za ono što
ima da kaže. Ali ne samo izgledati zainteresovano, dodala je Dora sebi u narednim
godinama. Zaista treba biti zainteresovan.
Ljudi su zanimljivi kad ih zaista slušaš. Svi se razlikuju jedni od drugih.
Neprijatna tišina je ubrzo zamenjena živahnim razgovorom i smehom, a
neizbežno se i opšti razgovor preneo i na druge, pa Dora više nije imala utisak da
je središte svačije pažnje, kao da je posebna vrsta.
„Vojvoda, Vaš suprug, moj je dragi prijatelj”, kazala je gospođa pored nje.
„Oh?” Dora se pristojno nasmešila i potrudila se da se seti njenog imena jer
je bila jedna od onih koje je danas upoznala. Ah, gospođa Parkinson.

~ 110 ~
 „Da. Imala sam zadovoljstvo da upoznam veoma dragu prijateljicu sa njim i
njegovim divnim gostima u Penderis holu pre nekoliko godina. Ona i ja smo se
zajedno predstavile društvu kad smo bile devojke i ubrzo smo postale
nerazdvojne. Udala se za vikonta Mjuira. Ja sam mogla da se udam bolje nego što
sam odabrala, bog zna da sam imala dovoljno ponuda. Ali sam se udala za
gospodina Parkinsona iz ljubavi. On je mlađi brat gospodina Rodžera Parkinsona.
Moj suprug je preminuo pre nekoliko godina i ostavio me i ostavio me u stanju
rastrojstva i slomljenog srca, a draga Gven, koja je tada, takođe, bila udovica,
došla je kod mene i pružila mi svoju podršku. ’Sve na svetu za tebe, moja najdraža
Vera’, bile su prve reči kad je stigla kočijom svog brata, grofa od Kilburna. Dok
je i dalje bila kod mene, odvela sam je u Penderis hol i baron Trentam ju je
primetio i zaprosio. Mada razumem da nije rođen sa tom titulom, niti ju je
nasledio od oca. Zapravo, priča se da mu se otac bavio trgovinom. Nesrećna moja
Gven. Mislim da je bio veoma diskretan o tome dok se nisu venčali. Ozbiljno je
pala na društvenoj lestvici.”
Oh, zaboga, pomislila je Dora.
„Mora da ste veoma srećni što ste učestvovali u njihovom upoznavanju. Lord
Trentam je dobio titulu od princa od Velsa, sadašnjeg kralja, nakon što je poveo
uspešan napad u Portugalu. On je jedan od naših velikih ratnih heroja.”
„Da, ako Vi tako kažete”, odgovorila je gospođa Parkinson. „Mada se treba
zapitati kako neko ko nije visokog roda može da bude oficir i zašto mu je
dozvoljeno da povede napad kad je sigurno bilo barem desetorica onih koji bi bili
voljni da to lično učine, bez ikakve nagrade zauzvrat. Gospoda se ne ponašaju
tako vulgarno, zar ne? Naš svet nije ono što je nekad bio, sigurna sam da biste se
složili. Moj suprug je umeo da kaže kako će se uskoro u Parlamentu naći i uličari.
Tad mu nisam verovala, ali sad nisam sigurna da je grešio. Samo mogu da se
nadam da je Gven srećna, uprkos svojoj impulsivnoj odluci da se uda ispod svog
ranga.”
„Verujem da su oboje izuzetno srećni”, kazala je Dora i razmišljala da postavi
pitanje o pokojnom gospodinu Parkinsonu što bi moglo da skrene razgovor u
drugom smeru. Ali je dama progovorila prva.
„Bila sam izuzetno zabrinuta za Vas”, kazala je iznenada tišim i nežnijim
glasom, „kad sam čula za prekidanje venčanja.”
Ah.
Ali bilo je previše nadati se da tako sočan trač neće doputovati iz Londona
čak i pre njih. Sasvim sigurno nije bilo previše, međutim, nadati se da niko neće
biti dovoljno nevaspitan da to spomene pred njom ili Džordžom.
„Hvala, ali to je bila samo manja neprijatnost u inače savršenom danu.”
Gospođa Parkinson ju je uhvatila za ruku i nagnula se bliže.
„Divim Vam se što ste tako hrabri, vojvotkinjo, mada sam sigurna da nemate
razloga za strah.”

~ 111 ~
 Dora je značajno pogledala ruku kojom ju je držala, pa podjednako značajno
i lice gospođe Parkinson.
„Strah?”, rekla je i čula je led u sopstvenom glasu.
Gospođa Parkinson je prilično naglo povukla ruku. Zarumenela se i u očima
su joj se ogledali prvo jed, pa... zloba? Ali usne su joj se slatko smešile.
„Bila je dama koja budi strast u svim muškarcima koji je vide. Mada nikad
nije namerno to podsticala. Pričam o prvoj vojvotkinji. Bila je plavokosa i
plavooka, visoka i vitka i lepša nego što bilo koja žena ima prava da bude. Možda
bih bila ljubomorna na nju da mi nije bila najdraža osoba koju sam ikad upoznala.
Vojvoda ju je obožavao i ljubomorno čuvao. Niko nije smeo da je pogleda, a da
ne probudi njegov bes. Čak je i mrzeo njenu porodicu jer su je voleli i želeli da je
posećuju, kao što je i ona volela da posećuje njih. Došlo je do toga da je zabranio
njenom bratu da dođe u Penderis, a zabranio je i svom sinu da ode i poseti ujaka
i dedu, iako su obožavali to dete. Ipak, on je lično mrzeo dečaka jer je
vojvotkinji dan počinjao i završavao se s njim. Sigurna sam da nijedna majka
nikad nije tako volela svoje dete. Bila je neutešna jer je vojvoda insistirao da ga
pošalje u rat, a pogotovo kad je poginuo. Bio je tvrdog srca pred njenim
preklinjanjem. Čak i da je nije gurnuo s te litice, ipak ju je on ubio. Ali sigurna
sam i da je ta njegova narav umrla s njom. Promenio se posle toga. Vi ste potpuno
drugačija vrsta žene, naravno.”
Dora se očajnički trudila da smisli način da ućutka tu ženu. Ustala bi i
prekorila je prilično odsečno da nije bila svesna drugih dama oko njih kako pričaju
i smeju se uglas. Ali srećom, gospoda Jarbi joj je konačno priskočila u pomoć.
„Gospođo Parkinson, dosadićete vojvotkinji ako joj oduzmete svu pažnju.”
Gospođa Parkinson je uputila svoj slatki osmeh domaćici. „Pričala sam joj o
vremenu kad sam u Penderis holu izigravala provodadžiju mojoj dragoj
prijateljici, koja je tada još bila vikontesa Mjuir.”
„Ja sam čula”, primetila je gospođa Edingsli, „da su se upoznali tako što je
šetala sama i izvrnula zglob kad je nesvesno prešla na imanje Penderisa. Naišao
je na nju i poneo je do kuće. Uvek mi se to činilo prilično romantičnom pričom
sa srećnim završetkom.”
„U pravu ste, gospođo Edingsli”, kazala je gospođa Parkinson, „ali moja
draga Gven me je odmah pozvala i preklinjala da je dovedu do moje kuće, tako
posramljena što je uhvaćena na vojvodinom imanju. Ja sam bila
dovoljno domišljata, međutim, da insistiram da ona ostane u Penderisu dok joj
zglob ne zaceli. Bilo mi je jasno da je pravoj ljubavi potrebna pomoć.”
Nekoliko dama se zakikotalo.
„Kakav užas od žene”, pomislila je Dora. Pitala se šta je nateralo Gven da
dođe i boravi kod nje. Ipak, dobro je što jeste, inače nikad ne bi upoznala Huga.
Kako sudbina ume da bude neobična?!

~ 112 ~
 „Prvi put kad me je suprug odveo do plaže”, rekla je Dora, „pokazao mi je
strmi pad stena gde se nezgoda dogodila i skrivenu stenu gde je lord Trentam
sedeo kad je ugledao Gven.” Nasmešila se svim damama. „Nije li veličanstveno
živeti tako blizu zlatnog peska i mora? Osećam se izuzetno počastvovanom jer
sam ceo život provela na kopnu.”
Kako se i nadala, par dama je imalo nešto da kaže na tu temu i razgovor je
ostao uopšten sve dok Dora nije ustala da pođe. Iako je poslednja stigla, shvatila
je da niko neće krenuti dok ona ne ode. Zahvalila se gospođi Jarbi na
gostoprimstvu i pobegla.
Tužno je što je svoj odlazak smatrala begom. Gospođa Jarbi se svojski
potrudila da je zabavi sa stilom, a druge dame su bile prijatne i ponašale su se s
poštovanjem.
Ali ta žena! Oh, zaboga, ta žena!
Gospođa Parkinson je bila naporna i izuzetno nevaspitana, i to su joj bile
vrline. Šta je pokušala da postigne onim što je rekla? Da prkosi? Ali zašto? Da
prouzrokuje nevolju? Ali zašto? Da je Dora mogla da prestane da sluša, tako bi
učinila. Kad je bila dete veoma glasno bi pevušila kad ne bi želela da čuje šta
joj govore, ali to je bilo nemoguće u ovoj situaciji, a sad se plašila da će joj misli
i snove proganjati sve te ružne pojedinosti koje je gospoda Parkinson vešto
smestila u minut ili dva.
Dok se približavala kući, Dora je videla da Džordž stoji u podnožju stepeništa
pred ulazom i gleda je kako prilazi. Izgledao je tako poznato, ruku sklopljenih iza
leđa i lica ozarenog od zadovoljstva.
Nije čekao da kočija izađe, već joj je lično otvorio vrata, spustio stepenice i
pružio joj obe ruke.
Istovremeno su objavili kako su jedno drugom nedostajali, pa se nasmejali.
Dora je podigla lice ka njegovom da bi je poljubio. Nakratko je oklevao, a
ona se setila da su oko njih sluge i da bi zaista trebalo da se ponaša malo umesnije.
Ali nežno ju je poljubio.
„Tako sam srećna što sam se vratila kući.”

~ 113 ~
 XV

Za večerom mu je ispričala o svojoj poseti gospođi Jarbi.

„Svako bi pomislio da sam nešto posebno.”
„I jesi. Štaviše, ti si vojvotkinja.”
Zamislila se, pa se oduševljeno nasmejala.
„Pravi si laskavac, Džordže”, kazala je i zamahala prstom u njegovom pravcu.
Ispričao joj je o svom popodnevu koje nije proveo na plaži jer ona nije bila s
njim. Šetao je obalom i zamalo izgubio šešir zbog vetra.
„Drago mi je što nisam. Ne bih izgledao nimalo otmeno dok bih ga jurio po
parku. Vojvode ne smeju da budu neotmene.”
Voleo je njen smeh.
A ipak bilo je nečeg... Bilo je prisutno tokom cele večere i bilo je prisutno kad
su se povukli u njenu dnevnu sobu. Odabrala je da svira nešto melanholično na
klaviru. Nije prepoznao melodiju, ali nije ni pitao. To nešto bilo je prisutno i kad
je sela prekoputa njega, nakon je zapalio vatru iako je bilo leto, a dan topao. Neko
vreme su čitali, odnosno, tako su izgledali. Ali on ju je neprestano krišom gledao.
Bio je skoro siguran da nije okrenula nijednu stranu.
Podigla je glavu i uhvatila mu pogled, pa se nasmešila. „Da li je dobra
knjiga?” pitala je.
„Da. A tvoja?”
„Da.”
Zatvorio je svoju i zadržao prst kako bi obeležio gde je stao. Nije rekao ništa
više. Iskustvo ga je naučilo da tišina često poljulja samopouzdanje kada druga
osoba očigledno ima nešto na umu. A Dora je očigledno imala nešto na svom.
Tako sam srećna što sam se vratila kući. To mu je rekla kad se vratila iz sela,
ali u njenom glasu nije bilo prave radosti, čak ni iscrpljenosti zbog ispunjenog
popodneva. Postojalo je još nešto, nešto što se graniči sa očajanjem. I prizvala je
njegov poljubac dok su bili pred svim slugama. To nije ličilo na nju.
Okrenula je stranu po prvi put, ali je onda odlučno zatvorila knjigu.
„Čula sam od pouzdanih izvora da si blizak prijatelj gospođe Parkinson.”
„Molim?”

~ 114 ~
 „Međutim, nisi joj najbliži prijatelj. To mesto u njenom srcu rezervisano je za
Gven. Gospođa Parkinson ju je upoznala sa tobom i ostalim članovima Kluba,
kako kaže, i izigravala je provodadžiku njoj i Hugu.”
Ovo ju je tištilo? Ne, nije verovao u to. Ali se svakako zainteresovao.
„A tvoj pouzdan izvor je, pretpostavljam, lično gospođa Parkinson? Ima
barem malo istine u tome što ti je rekla. Zaista se postarala da Gven ostane ovde
kad je izvrnula nogu, na Gveninu štetu, koja je bila užasnuta idejom da se
nametne privatnom okupljanju neznanaca. Verujem da je motiv gospođe
Parkinson bio nešto drugo, ne provodadžisanje. Gveninu nezgodu je videla kao
priliku da se umili meni i mojim gostima, od kojih su svi, osim Imodžen, bili
lepi muškarci sa titulama i bogatstvom, a tada niko od njih nije bio oženjen. Bila
je izuzetno pažljiva prema svojoj najdražoj prijateljici na svetu, dolazila je
svakodnevno i ostajala po nekoliko sati. Verujem da je Flavijan imao čast da joj
bude miljenik. Postojala je opasnost da ti on ne bude zet, Dora.”
„Ono što nikako ne mogu da razumem jeste zašto je Gven boravila kod tako
užasne žene.”
„Družile su se još otkako su bile devojke. Kad je gospođa Parkinson izgubila
supruga, pretpostavljam da se Gven sažalila i ponudila joj svoje društvo. Mislim
da je zažalila zbog svoje dobrote ubrzo pošto je stigla, ali je na kraju imala sreće
kad je izvrnula svoj već bolestan zglob na mom posedu, a određeni nežni džin
priskočio je iz stena da je podigne i donese ovde.”
„Dakle, nema istine u izjavi gospođe Parkinson? Nije ti bliska prijateljica?”
Odmahnuo je glavom. „Naprotiv!” kazao je.
Oslonila se u fotelji, prekrstila ruke i uhvatila se za laktove. Osmeh joj je
izbledeo. I znao je da prelazi na stvar, ma šta to bilo.
„Saosećala je sa mnom zbog prekida našeg venčanja.”
„Ah!” Sklonio je prst, pa odložio knjigu na stočić. „Verovatno je bilo
neizbežno da ovde stigne vest o tako dramatičnoj sceni. Nadam se da nije rekla
ništa više što bi te uznemirilo.”
Ali znao je da je još nešto rečeno. Prošlost definitivno ne želi da nestane i
ostavi ga na miru, zar ne? Nisu razgovarali o tome još od onog dana u galeriji i
bili su srećni. Život je bio lep. Međutim, eto je ponovo!
Primetio je da okleva.
„Verujem da sam se tešila što ne mogu da probudim neku veliku strast kod
tebe zbog svojih godina i izgleda. Nije loše biti u srednjim godinama, običan i
neprivlačan, jer se ispostavilo da si ljubomorno posesivan, preke naravi, a
možda čak i nasilan kada osećaš strastvenu vezu sa ženom. Barem... verujem da
je to gospođa Parkinson želela da kaže. Verujem da sam prestala da joj se
dopadam kad se nisam složila s njenom tvrdnjom da je Hugo vulgarni skorojević
i da se Gven udala ispod svog nivoa.”
Govorila je tiho i prilično bez emocije, očiju usmerenih ka vatri koja se gasila.
~ 115 ~
 Džordž je ispružio prste u krilu, savio ih, pa ponovo opustio.
„Ne smeš previše da veruješ u bilo šta što gospođa Parkinson ima da kaže. Po
onome što si mi rekla, jasno je da su joj reči pune suprotnosti. Nisam se ponašao
strastveno ili romantično prema tebi od venčanja, ali te duboko poštujem. Tvoje
godine i izgled čine te mnogo dražom nego da si samo devojka puna zanosne
mladosti. Prelepa si mi i u pravim si godinama da mi budeš saputnica i prijateljica.
Savršena si u svakom smislu kao moja ljubavnica.”
„Nisam joj poverovala”, uveravala ga je i namršteno ga pogledala. „Ona je
pakosna, podla osoba, jedna od najneprijatnijih koje sam ikada imala nesreću da
upoznam. Zadovoljna sam našim brakom ovakvim kakav je, Džordže. Ne mogu
da te zamislim kao ljubomornog, posesivnog ili nasilnog. Ti si sve suprotno od
toga, zapravo. Ne držiš čvrsto ono što voliš, ti daješ krila i dozvoljavaš mu da leti.
Dovoljno je bilo da upoznam i popričam sa nekim od članova Kluba da bih to
shvatila.”
Imao je neobičnu potrebu da zaplače. „A ipak, voleo bih da nisu odleteli.”
„Ne, to nije istina.” Oslonila je ruku na fotelju i nežno ga pogledala. Prestala
je da se mršti. „Nedostaju ti prijatelji kad su daleko. Osećaš se i usamljeno bez
njih. Ali ne želiš da postanu toliko zavisni od tebe da bi morali još da žive
u Penderisu. Radujete njihova nezavisnost i sreća. Nema svrhe da to poričeš, čak
i da želiš. Videla sam te sa njima. I meni si dao krila svojim darovima, mojim
klavirom i harfom. Čak sam se i delom pomirila s majkom jer si me ti podstakao
da je posetim i razgovaram sa njom. Ali ja neću odleteti, ostaću. To je obećanje.
Ne samo zbog zaveta na našem venčanju, već zato što nikad ne bih mogla da
poželim da te napustim.”
Mirno su gledali jedno drugo i pomalo zapanjeno je shvatio da govori istinu.
Ali zašto zapanjeno? Oženio se njom kako bi imao doživotnu saputnicu, nekoga
svog ko će ostati. Ali... rekla je zato što nikad ne bih mogla da poželim da te
napustim. Nikad nije dobio tako dragocen dar. Kako da prihvati, a da se očajnički
ne uhvati za to?
„Nadam se da ti nikad neću dati razlog da zažališ zbog tog obećanja.”
„Grof od Isthama mora da je mnogo voleo tvoju suprugu.”
Ponovo je stegao prste u pesnicu. Osetio je bol od jednog nokta koji se zario
u kožu. Šta...?
„Sestra mora da mu je bila veoma draga”, kazala je. „Samo to bi objasnilo
zašto je došao u London i prekinuo onako naše venčanje. Mora da je bio veoma
uznemiren kad je saznao da ćeš se ponovo oženiti. Ali uopšte nije lepo od njega
što je tako reagovao. Zapravo je prilično šokantno i neprimereno. Ipak, kad nas
emocije slome, svi umemo loše da se ponašamo. Možda bi bilo najbolje razumeti
ga i oprostiti mu. Sigurna sam da se kaje što se poneo tako impulsivno. Mogu li
da mu pišem? Ili bi mu to samo izazvalo još više bola?”

~ 116 ~
 Oštro je uzdahnuo, pa polako izdahnuo. „Više bih voleo da ne činiš to, Dora.
Možda si u pravu. Voleo je Mirijam i ona je volela njega. Bilo mu je teško da
poveruje da bi mogla da se ubije. Valjda mu je bilo lakše da veruje kako sam je ja
gurnuo, naročito jer se on i ja nikad nismo nešto posebno voleli.”
„Da li si mu zabranio da je posećuje ovde? I jesi li zabranio sinu da poseti
dedu i ujaka?”
Oh, Gospode!
„Nikada mu to nisam zabranio i nisam uvek branio da dolazi. Kad jesam, imao
sam razlog. Mirijam i ja nismo imali srećan brak, Dora. Bili smo prisiljeni da se
venčamo kad je meni bilo sedamnaest, a njoj dvadeset godina. Moj otac je umirao
i iz nekog nenormalnog razloga želeo je da me vidi oženjenog pre nego što nas
napusti, a njen otac je smatrao da je krajnje vreme da je uda. Prvi put sam je sreo
kad sam je zaprosio u prisustvo naših očeva. Drugi put sam je sreo na našem
venčanju, narednog dana, jer su odmah sredili dozvolu za venčanje.”
„Bila je lepa.”
Ah, gospođa Parkinson se zaista ispričala. Pitao se šta su druge dame radile
dok je ta žena pričala sa Dorom. Sigurno gospođa Jarbi ne bi dozvolila takav
razgovor, da je čula.
„Prelepa. Bila je jedna od najlepših žena koje sam ikada video.” Ali njemu
nije bila ni desetinu lepa kao njegova druga supruga, međutim, te reči bi zvučale
usiljeno i lažno da ih je naglas izgovorio.
„Da li si poslao sina u vojsku protivno njenim željama”’ Osetio je iznenadnu
potrebu da dohvati gospođu Parkinson za vrat.
„Protivno njenim, da. Ali ne protivno njegovim.”
„Žao mi je što je poginuo.”
Duboko je uzdahnuo, zadržao dah, pa ga pustio. „Ponekad mislim da Brendan
nije imao ni želju ni nameru da se vrati živ. I to je teret koji moram da nosim na
duši dokle god živim, Dora. Možda si završila sa pitanjima.”
Ustao je i napustio prostoriju ne osvrnuvši se.
Prošlo je mnogo sati pre nego što je otišao u krevet. Zora se pomaljala na
horizontu dok se vraćao iz šetnje, ali i dalje je bio mrak nakon što je skinuo
garderobu i ušao u spavaću sobu. Očekivao je da će je zateći praznu, ali ona je
bila sklupčana na sredini kreveta, čvrsto je spavala i ispružila jednu ruku na i
njegovu polovinu.
Stajao je u tami i gledao je nekoliko trenutaka, pa joj pažljivo sklonio ruku i
legao kraj nje. Uzeo ju je u naručje pa ih pokrio, dok se ona ušuškala bliže uz
njega i nerazgovetno pričala u snu. Oslonio je obraz na njeno teme, zažmurio,
udahnuo njen topao, utešni miris i zaspao.

***

~ 117 ~
 Dora je zaspala plašeći se da je upropastila njihov dobar odnos svojim
ispitivanjem. Džordž je u više prilika jasno stavio do znanja da neće dozvoliti
uplitanje u njegove uspomene na prvi brak, ali je ipak pitala. I nije joj bila nikakva
uteha što to nije učinila samo iz znatiželje, već i iz uverenja da je njemu potrebno
da razgovara o prošlosti, da izbaci neke od demona za koje je bila sigurna da
postoje.
Ponekad mislim da Brendan nije imao ni želju ni nameru da se vrati živ. I to
je teret koji moram da nosim na duši dokle god živim.
Šta je želeo da kaže?
Ali nikad neće saznati. Nikad joj neće dati taj odgovor i nikad ga više neće
pitati.
Zaspala je u strahu za svoj brak, ali se probudila u zoru i našla se, kao i obično,
u njegovom naručju. Kad je ušao? Znala je da je izašao, ali nije učinila ništa da
krene za njim. Nije ga čula kad se vratio, ali bilo joj je toliko drago što je došao
kući.
„Da nije potpuno varvarski”, tiho joj je kazao u teme, „rado bih spržio
gospođu Parkinson u ulju.”
Bilo je toliko neočekivano da je prasnula u smeh uz njegove nage grudi i
podigla lice ka njemu.
„Jeste varvarski. Da li si znao, međutim, da ja obožavam varvare?’
Nasmešio joj se. Kosa mu je bila razbarušena, srebro se presijavalo u tami.
Bilo mu je potrebno brijanje. Izgledao je predivno.
„Izuzetno mi je žao zbog onoga sinoć”, kazao je. „Ali ne dozvoli da ti ta žena
seje sumnje. Svesno sam te odabrao i odabrao sam mnogo pametnije nego što sam
tada bio svestan. Ti ,i meni prelepa, privlačna si i oba kvaliteta se odnose i na tvoj
izgled, na karakter i um, na tvoju dušu. Ni u jednom trenutku nisam zažalio što
sam otišao u Glosteršir da te ponovo nađem i povedem sa sobom.”
Nasmešila mu se i ujela se za usnu. Od njegovih reči je htela da zaplače, ali
izgledao je uznemireno uprkos tim rečima i videla je da nije završio.
„Moj prvi brak bio je težak i nesrećan. Imao sam svoje prijatelje, a Mirijam
je imala svoje. Gospođa Parkinson bila je jedna od njih, mada je tada bila veoma
mlada. Uključio sam Brendana u vojsku, ne samo zato što me je to preklinjao i
sasvim sigurno ne zato što se njegova majka toliko protivila, već zato što sam
mislio da je to ispravno za njega, da je to jedina ispravna stvar. Njegova smrt će
mi stajati na plećima do kraja života, kao i sva njegova nesreća pre nego što
je preminuo, ali ne zbog krivice.”
Dok je govorio, gledala ga je u licu. Pruža joj činjenice koje su prožete
emocijama, ali i to drži na kratkom povocu.
Ah, Džordže, postoji toliko toga što mi ne govoriš.

~ 118 ~
 „I još nešto što te je zbunilo. Odsustvo slike u galeriji. Moj život je bio
nesrećan godinama, bedno i nepopravljivo nesrećan. Nisam imao želju da to
ovekovečim slikom za buduće generacije. Možda sam pogrešio. Možda svi
drugi portreti kriju tajne koje znaju samo oni koji su naslikani na njima. Možda
nije moje pravo da uskratim budućim generacijama trideset godina porodične
istorije.”
Zažmurio je i progutao knedlu. Raširila mu je dlan na grudima, ali šta da mu
kaže? Obične reči utehe ili ohrabrivanja bile bi beskorisne. Mogla je samo da bude
tu, sa njim. Ponovo je otvorio oči i nasmešio joj se.
„Moj život je sada srećan”, kazao je, a ona se ponovo ujela za usnu, „i srećan
sam što ceo svet to može da vidi. Ipak će postojati portret moje porodice. Ti si
moja porodica, Dora.” Oslonila mu je čelo na grudi.
„Jesam li ti odgovorio na pitanja? Jesi li zadovoljna?”
„Jesam.”
Oh, imala je još hiljadu pitanja, jer ono što joj je rekao je samo trunčica u
poređenju s onim što je prećutao. Zašto mu je taj brak bio nesrećan?
Nepopravljivo nesrećan, rekao je. Ali on je tako brižan, prijatan čovek. Ipak, neće
više pitati. Ako bude želeo da ona zna više, onda će joj sâm reći. U
međuvremenu, ona može da se trudi da ga učini manje nezadovoljnim u drugom
braku, a to neće biti teško. Moj život je sada srećan, kazao je. Mora mu verovati
da tako i misli, da se tako oseća i da će se uvek tako osećati.
„Spomenuo sam izgled, um, karakter i dušu. Da li sam spomenuo i da si mi
privlačna u seksualnom smislu?”
Zabacila je glavu, napućila usne, zamišljeno se namrštila, pa odmahnula
glavom. „Ne, nisi.”
„Ah, ali jesi!”
„Zaista?”
„Ne veruješ mi?”
„Možda bi bilo bolje da mi pokažeš šta misliš.”
Polako su se nasmešili jedno drugom... I... oh, kako ga voli! Pokazao joj je
odvojivši celih petnaest minuta za to. Posle je ležala u njegovom naručju topla,
pomalo znojava, malo zadihana i pokušavala je da se priseti utiska koji je o
njemu stekla prošle godine, kad su se upoznali u Midlburi parku. Bio je zgodan,
mada pomalo povučen, takođe i šarmantan i prijatan, samouveren, pravi gospodin
i aristokrata, čovek bez potreba i problema, čovek kome sunce sigurno uvek sija.
U snovima je od njega napravila princa iz bajke.
Pravi čovek se umnogome razlikuje, daleko je ranjiviji. Daleko je voljeniji.
Ponovo je spavao, a ubrzo je zaspala i ona.

***

~ 119 ~
 „Ah”, kazao je Džordž dok su narednog jutra pregledali pisma za doručkom,
„Imodžen i Persi su se vratili u Kornvol. Lično su priredili veliki bal i pozvali sve
članove svoje porodice uz upozorenje da se tako opraštaju od Londona do
sledećeg proleća i da nema svrhe da iko više organizuje bilo kakve zabave u čast
njihovog povratka s medenog meseca. Kaže da treba biti čvrst s voljenim
rođacima.”
„Dopada mi se Persi”, rekla je Dora.
„Kad sam ga upoznao, bio sam zapanjen. Delovao je nepristojno, nadobudno,
preke naravi, i nimalo se nije činio primerenim za Imodžen. Ubrzo sam shvatio
da su savršeni jedno za drugo. Ah, ovo moram da ti pročitam.”
I pročitao je pasus pun žalbi na činjenicu da se menažerija pasa i mačaka lejdi
Lavinije Hejs povećala otkako su otišli iz Hardforda, iako se trudila da ih sakrije
u sobi druge kućepaziteljke. I još uvek niko nije uspeo da objasni Persiju zašto je
ta soba tako nazvana.
„Lejdi Lavinija je starija sestra prethodnog grofa i ceo život je provela u
Hardfordu. Udomljava životinje lutalice, ali i ljude. Nisi videla Persijevog psa,
zar ne? Jesam li ti ga opisao? Po Persijevom mišljenju, bio je to najružniji i
najofucaniji pas kad je prvi put došao u Hardford i prilepio se uz njega kao lepak,
uprkos preneraženom i vatrenom obeshrabrivanju.
I dalje se kune da ga uznemirava što ga svuda prati, ali je svakome jasno da
ga obožava.”
Dora se nasmejala.
„Imaš li još jedno pismo od gospođe Henri?” pitao je.
„Vratila se u kolibu u Inglebruku. Radi za gospodina i gospođu Medison,
novog nastavnika muzike i njegovu suprugu, i uživa sa njihovom decom, mada
joj nedostajem.
Ali ne bi mogla drugačije da se izrazi, zar ne, pošto piše meni.”
„Ali ne bi uopšte pisala to da joj ne nedostaješ.”
„Oh, bože, čuj ovo! Porodica Korli se žali na njega svakome ko je voljan da
sluša. Gospodin Medison ih je obavestio da trače vreme svoje ćerke i novac, i da
iskušavaju njegovo strpljenje insistiranjem da nastavi sa časovima. Ispostavilo
se da sam ja bolje umela da cenim Mirandin izuzetni talenat, ali, oh, zaboga, to je
zato što sam ja imala sluha, dok neki drugi ljudi’ nemaju.” Spustila je pismo i
odmahnula glavom. „Oh, taj hrabri, naivni čovek! Moram da čujem Sofijinu
verziju ovoga. Sigurna sam da će mi pisati.”
Podigla je pogled i pridružila se Džordžovom smehu. Uhvatio ju je za ruku.
„Drugo pismo je od tvoje majke?”
„Da.” Čuvala ga je za kraj. Uvek je osećala nalet nejasnih emocija kad bi
videla poznati rukopis na koverti, setila bi se majke i one posete u Londonu.
Slomila je pečat i pročitala ono što je bilo ispisano pažljivom rukom. „Nema ničeg

~ 120 ~
zapanjujućeg. Bili su na kartanju sa nekim prijateljima. Šetali su Ričmond parkom
jednog popodneva i tamo imali piknik na travi. Radili su u bašti, oboje. Nisu mogli
da se otarase korova sa samo jednim baštovanom, ali zbog toga im je bašta s
cvećem mnogo dragocenija. Cveće treba negovati, a korov saseći.”
Zastala je tu i ujela se za gornju usnu. Pognula je glavu.
„Dora? Šta je bilo?”
„Ništa”, uveravala ga je i obrisala suze maramicom koju joj je spustio na dlan.
„Kako sam blesava. Rekla je da korov može da cveta u divljini, ali ne u njenom
cveću. Upravo to sam ja uvek govorila o svojoj bašti u Inglebruku. Oh, oprosti mi.
Kako sam blesava.” Spustila je pismo i raširila maramicu preko očiju.
Pričekao je da se primiri. Podigla je glavu i nasmešila mu se. Potom se
okrenula ka prozorima.
„Izgleda da će danas biti lepo kao juče. Danas ne idem u posete, pa možda
možemo kasnije na plažu. Jedva čekam da se izujem i zakoračim u vodu. Je li to
detinjasto?”
„Jeste. Ali deca su mudra, spontana stvorenja i dobro bi bilo da ih oponašamo
češće nego oni nas.” Na tren je utihnuo i gledao je. „Dora, hajde da pozovemo
tvoju majku i njenog supruga da dođu ovde.”
Razrogačila je oči od šoka. „U posetu?”
„Ne bi bilo praktično da ih pozovemo na čaj jednog popodneva, zar ne?”
Nemo ga je gledala.
„Pozovimo ih na dve nedelje ili na mesec dana. Ili na duže ako želiš. Verujem
da čezneš da ponovo upoznaš svoju majku, a možda i gospodin Everard Hejvel
nije zlobnik kakvim si ga uvek smatrala. Neka dođu. Upoznaj ih.”
„Ne bi ti smetalo? Možda ne bi bilo lepo prihvaćeni ovde.”
„Naravno da bi. Oni su majka i očuh vojvotkinje od Stenbruka, zar ne?
Siguran sam da si shvatila da možemo da računamo na naše komšije da ih prime
kako dolikuje. Piši majci posle doručka, dok ja budem pisao Imodžen i
Persiju. Reci joj da ću poslati kočiju po njih. Možemo da priredimo i zabavu dok
su ovde. Da li bi ti to prijalo sada kada si upoznala većinu komšija?”
„Nisi priređivao mnogo zabava ovde, zar ne?”
„Ništa velikih razmera, a nisam često priređivao ni zabave malih razmera.
Međutim, vreme se promenilo. Da li bi volela da prirediš nekoliko večera ili
zabava?”
„A bal?”
Iznenađeno ju je pogledao, pa joj se nasmešio. „Zašto da ne? Nesrećni Brigs
će se srušiti, ili možda neće. Voli da se žali kako malo radi.”
„Oh, ali ja ću mu pomoći!”
„Imaš bogato iskustvo u organizovanju balova?”

~ 121 ~
 „Koliko teško može da bude?”
Nije skidao osmeh s lica. „Možda treba da budem dobar i kasnije te podsetim
na to pitanje.”
Gledala ga je i iznenada se setila šta je započelo sve ovo. „Džordže, jesi li
siguran po pitanju mame i gospodina Everarda?”
„Sasvim siguran! Ali šta je s tobom? Mora da bude po tvojoj želji.”
„Plašim se.”
Podigao je obrve.
„Otkako sam je posetila, sanjam da nešto što sam smatrala nepopravljivo
slomljenim ipak može da se popravi, polako i oprezno, sa distance. Šta ako dođe
i otkrijem da je to nemoguće? Biće kao da je iznova gubim.”
Ustao je, pružio joj ruke i povukao je u naručje.
„Iskreno ne verujem da će se to dogoditi. Ali ako želiš da ostane kako je sada,
tako će i biti. Da li bi razmislila o tome dan ili dva?”
„Ne”, odgovorila je posle kratkog oklevanja. „Pisaću joj danas. Mogu li da
kažem da će tvoja kočija već biti na putu u trenutku kad bude čitala moje pismo?
Kako bi znala da smo ozbiljni? Kako ne bi odbila? Kako ne bih morala predugo
da čekam?”
Tiho joj se nasmejao u kosu.
„Bolje bi bilo da krenemo inače će kočija stići i pre nego što napišeš pismo.”
Malo kasnije, dok su sedeli zajedno u biblioteci i pisali pisma, shvatila je da
je veoma vešt u ubeđivanju ljudi da reše svoje probleme i da budu srećni. Ali šta
je sa njim? Sinoć joj je ispričao dovoljno da se čini kako joj je ispričao sve,
međutim, znala je da nije tako.
Plašila se da oseća veliki bol, ali iz nekog razloga želi da ga trpi sâm. Zašto
ne želi da ga podeli sa njom? Ohrabrio je nju da podeli bol koji oseća zbog majke
i nešto dobro je izašlo iz toga... ili možda mnogo toga dobrog. Bol, čak i daleki
bol, može da se zaleči, ali potiskivanje i odbijanje da se razgovara o tome čak i sa
bračnim drugom, neće pomoći. Možda je razlika u tome što jè njena majka i dalje
živa, dok njegova supruga i sin nisu. Možda mu je izgledalo da ne postoji način
da mu se rane zacele.
Ali, oh, kako je želela da zna barem kakve su to rane! Nije to samo žalost, zar
ne?
Dora nije mogla da podnese da njenog supruga opterećuje nešto više od
žalosti. Ali da li bi želela da zna šta je u pitanju? Odgovor je sigurno ne. Ali...
Imala je potrebu da zna.
Ako nameravaju da im brak bude srećan, morala je da zna. A ipak, želela je i
da poštuje njegovo pravo na privatnost. Odmahnula je glavom i usredsredila se na
pismo.

~ 122 ~
 XVI

Dora je bila uzbuđena zbog mogućnosti da priredi bal. Osetila je i kratku

paniku kad je shvatila da nema iskustva u organizovanju tako velikog događaja.
Možda je trebalo da počne sa večerom i malom zabavom za odabrane ljude, pa da
posle proširi. Ali ne može biti toliko teško, zar ne? I ubrzo je shvatila da ne može,
jer je njena uloga u planiranju bala zapravo bila veoma mala.
Istog popodneva, posle šetnje plažom sa Džordžom, otišla je u kancelariju
gospodina Brigsa. Ali pre nego što je stigla da spomene reč bal sekretaru svog
supruga, pružio joj je papir sa spiskom gostiju koji je pripremio za nju. Takođe je
imao pažljiv nacrt za pozivnice. Ubrzo potom, pozvala je gospođu Lerner, ali
njena objava nadolazećeg događaja nije nimalo iznenadila kućepaziteljku. Samo
joj je pružila spisak planova i pojedinosti koje bi možda želela da pregleda.
Kad je Dora narednog jutra sišla u kuhinju u nadi da ne prekida šefa u vreme
kad je posebno zauzet, shvatila je da mu smeta. Ali gospodin Hambl ju je doveo
do jednog kraja dugačkog drvenog stola, spremio joj čaj i dva velika keksa
od ovsenih žitarica i suvog grožđa, pa joj pružio poduži spisak pretiloga delikatesa
koji bi se služili u sobi za osveženje, kao i jelovnik za večeru u jedanaest. Dora
tad već nije bila iznenađena. Počela je da uviđa da sluge u velikim kućama znaju
skoro sve pre nego njihovi poslodavci. Gospodin Hambl ju je čak obavestio da
zna brojne ljude u krugu od desetak kilometara koji bi rado pomogli njemu,
batleru i kućepaziteljki na dan ili dva pred bal, kao i na sam dan bala. Veličanstvo
se ne sme brinuti zbog toga.
Kad je pronašla baštovana, Dora se nije iznenadila što je već imao ideje koje
cveće će tada cvetati, i koje zelenilo će biti spremno da se popune vaze koje će
ukrasiti balsku salu, glavno predvorje, stepenište i druge prostorije koje će se
koristiti u noći bala. A kad je otišla do konjušara, skoro pa je očekivala da je sve
isplanirao za veliki broj kočija i konja. Njena očekivanja su se pokazala kao tačna.
Nije morala da se brine o tome.
Gospodin Brigs ju je prethodno obavestio da je u procesu traženja i
angažovanja najboljeg slobodnog orkestra, što će, naravno, njena milost morati
da odobri. Takođe je počeo da smišlja program plesova primerenih za seoski bal,
mada je morao da zna da li njena milost želi da uključi valcer. Iako se sada valcer
pleše širom Londona, čak i u Almaku, objasnio je da u ruralnim delovima

~ 123 ~
Engleske i dalje ima ljudi koji ga smatraju pomalo skandaloznim. Dora mu je
rekla da uključi dva seta valcera, jedan pre i jedan posle večere.

Narednog jutra kad je Dora posetila Barbaru Njuman u vikarijatu, pozivnice

još nisu bile ispisane. Barbara je učila najmlađe ćerke od osam i devet godina da
platu. Sedele su jedna kraj druge na kauču, mirne i usredsređene na krupne igle i
debelu vunu. Dori su već bile veoma drage, kao i njihova majka. Nekad je teško
razumeti šta privlači ljude jedne drugima da postanu prijatelji. To joj se nije često
dešavalo, ali se dogodilo već dvaput u Penderisu. Blagoslovena je.
„Svi su uzbuđeni zbog bala”, kazala je Barbara čim su se pozdravile. „Odavno
nije bilo kakve zabave. Kako je divno što je vojvoda konačno srećan čovek.”
Dora ju je iznenađeno pogledala. „Ali kako si znala?”
Barbara se nasmejala. „Da li zaista misliš da postoji osoba u krugu od deset
kilometara koja ne zna?”
I Dora se nasmejala. Ali pažnju njene prijateljice skrenula je tiha suza mlađe
ćerke koja je propustila jedan vez i pomislila da joj je rad uništen. Barbara je
popravila vez i vratila devojčici igle uz osmeh i reči ohrabrenja.

Dok se vraćala kući, Dora je razmišljala kako će se bal odviti sâm od sebe,
skoro bez ikakvog učešća s njene strane. Sada nema povratka, zar ne?
„Mogla bih da se naviknem da imam čitavu armiju sluga”, rekla je Džordžu
kad ju je pre ručka zatekao u bašti s knjigom u krilu. Nasmejala se kad je podigao
obrve. „Ne samo da već imaju pod kontrolom svaki detalj bala, već mi nisu
ostavili nijedan korov u bašti da počupam.”
Razmišljala je kako je u jednu ruku šteta što ima tako malo posla i što sedi u
agoniji straha i uzbuđenja čekajući dolazak svoje majke, ili povratak prazne
kočije. Ali postepeno, tih dana, dogodilo se nešto drugo što će joj tištiti u mislima
kad je sama. Ili, tačnije, nešto se nije dogodilo, nešto što se uvek dešavalo jednom
mesečno, ali se nije pojavilo pre dve nedelje niti u narednim danima.
Jednog dana je išla s Džordžom u obilazak farme i slušala je objašnjenja o
usevima, nasipima, ovcama, ispaši i šišanju. Uspela je sasvim iskreno da ga uveri
da joj nije dosadno. Drugog dana je išla s njim i njegovim nadzornikom da
obiđe nekoliko radničkih koliba za koje je nadzornik smatrao da im je potrebna
popravka, a za koje je Džordž mislio da treba potpuno da se zamene. Dok su
razgovarali o tome i obilazili oko građevina, penjali se uz merdevine i razgovarali
sa stanovnicima tih kuća, Dora je posećivala njihove supruge, razmenjivala
recepte i šablone za štrikanje, i videla je i iznutra koliko su njihove kolibe trošne.
Narednog jutra se vratila sama s hranom za porodice i slatkim kolačima za
decu, a sve je lično spremila prethodne večeri, nakon što je uverila opreznog,
pomalo šokiranog gospodina Hambla kako neće ni spaliti kuhinju niti će ostaviti
nered iza sebe. Ponela je i malu harfu sa sobom i svirala starijima i deci. Što je
~ 124 ~
najvažnije, uz Džordžov blagoslov, mogla je da im prenese vesti kako će kolibe
biti zamenjene pre zime.
Nekog drugog dana išla je sa Džordžom u dugu vožnju da poseti Džulijana i
Filipu. Prijali su joj isto kao i kad ih je upoznala u Londonu. Plašila se da bi oni
mogli da je odbace i smatraju kao nekog ko juri bogatstvo. Ali nije videla ništa
što sluti na takav stav. Naravno, oni još uvek ne znaju... Ako išta i može da se zna.
„Stric Džordž je tako očigledno srećan”, rekla joj je Filipa dok su šetale
zajedno. „Pogledaj ga samo.”
Obe su se okrenule ka mestu na kom su stajali Džulijan i Džordž. Džordž je
držao mladu Belindu u jednoj ruci i dete se neprestano meškoljilo. Dorin stomak
se prevrtao u tom trenutku.
Pitala se da li je srećan, dok su se vraćali kasnije kući i posmatrala je njegov
profil. I Filipa i Barbara su upotrebile tu reč da ga opišu. Ali ako jeste, to je
svakako krhka stvar, lako se uništi. Ako ona... ali možda nije tako.
Okrenuo se ka njoj i uhvatio je za ruku.
„Šta je bilo?”
Odmahnula je glavom. „Oh, ništa! Nervozna sam zbog majčinog dolaska. I
plašim se da neće doći.”
Pažljivo joj je osmotrio oči. „To je sve?”
„Sve? Nisam je poznavala dvadeset dve godine, Džordže, to je duže nego što
je jesam poznavala. A gospodin Everard Hejvel je čovek koji ju je odveo od nas,
mada sam shvatila da ga je više motivisala čast nego zloba. Ne znam šta da
očekujem od njih ili od sebe. Ponekad je možda mudrije ostaviti sve iza sebe?!”
„Ali samo ponekad?”
„To je svakako retoričko pitanje. Pozvani su i kočija je poslata.”
Bio je zadovoljan da ostane na tome. A ona je možda trebalo iskreno da
odgovori na prvobitno pitanje, jer u tom trenutku nije razmišljala o svojoj majci.
Ali nije tako učinila i sad je kasno.
Ostatak puta su proveli u tišini koja bi bila prijatna da ona nije svakim
kilometrom pokušavala da ubedi sebe kako blagu mučninu oseća zbog neravnog
puta i poskakivanja kočije.

Bio je to lep letnji dan za posetu, razmišljao je Džordž, ali je šteta što su većinu
proveli u kočiji. Dora je izgledala blago napeto, mada je tvrdila da je samo
nervozna zbog majčine posete.
Veče je bilo podjednako ljupko, samo hladnije. Bilo je savršeno za šetnju. To
joj je i predložio posle večere i poveo je seoskom stazom iza kuće umesto
glavnom ili do plaže. Oko njih su se njihali usevi u zrenju, ovce su blejale u
daljini, a iznad se čuo usamljen galeb. Nebo je postajalo ružičasto na zapadu.
Vazduh je bio svež i pomalo slan.

~ 125 ~
 „Savršeno”, kazao je i duboko uzdahnuo.
„I ovo je sve tvoja zemlja”, rekla je i pokazala rukom oko sebe. „Kako
zapanjujuća pomisao.”
„Trudim se da je ne shvatam zdravo za gotovo, iako mi celog života pripada.
Uvek sam se trudio da budem zahvalan na blagoslovima, čak i u najmračnijim
trenucima, a svi kroz njih prolazimo. Trudio sam se da se postaram da oni koji
žive i rade na mojoj zemlji dobijaju deo njenog bogatstva. Prilično me je sramota
što su one kolibe toliko propale pre nego što sam to video, da više nikakve
popravke nemaju svrhu.”
Naglo je zastao.
„Stani tu, Dora, gde se staze ukrštaju, pa se okreni. Ovo mi je uvek bilo
omiljeno mesto na imanju, zapravo na svetu.”
Kretali su se blago uzbrdo, mada pad nije bio vidljiv dok se ne zastane i ne
osvrne. Tu su bila polja odvojena kamenim zidovima, a žbunje je oivičavalo
uzane putanjice. Ispod njih. nalazila se kuća, četvrtasta i stabilna, kao i negovani
travnjaci i bašte. Iza njih, u potpunom kontrastu, nalazile su se litice i more koje
se prostiralo, činilo se, u nedogled. Voda je večeras bila tamnoplava, a nebo samo
za nijansu svetlije, stapalo se u ružičastu, crveno-narandžastu i zlatnu na zapadu.
Bio je to najlepši trenutak ikada da upotpuni ovaj pogled. Mada u svako doba dana
i po bilo kakvom vremenu, pogled je prelep sa ove tačke.
„Ponekad ne postoje reči da se opiše neka lepota, zar ne?”, kazala je posle
duže pauze.
Ali, razumela je. Osetila je i ona to. Osetila je srce doma.
Spustio joj je ruku na rame i blago ga stisnuo. Mirijam je mrzela more. Mrzela
je Penderis. Sâm bog zna da je mrzela i njega. Skliznuo je rukom do podnožja
Dorinog vrata i pomilovao je po nežnoj koži.
„Da li često dolaziš ovde?”, pitala je. „Sâm?”
„Nisam uvek sâm. Mislim da je svako od mojih prijatelja barem jednom došao
ovde sa mnom. Nešto u tim stazama i poljima, u tim ovcama i jaganjcima umiruje.
Čak je i Ben uspeo da dođe dovde uz pomoć štapova, mada se sećam da je bio
uznemiren u povratku jer je očigledno bio iscrpljen i u bolovima. Ali, naravno,
nije dozvolio Hugu i Ralfu da ga ponesu.” Tiho se zakikotao na to sećanje. „U
većinu šetnji ovuda, pa i svuda, išao sam sâm. Valjda sam takav tip čoveka. Ili
možda samo nisam našao savršeno društvo sve do nedavno.”
„Mene?” Blago mu se naslonila na ruku.
„Zaista mi je prijatno s tobom, Dora, i još uvek se čudim tom divnom
iznenađenju. Ti si sve što mi treba, što mi je ikada trebalo i što će mi trebati. Samo
ti.”
Shvatio je da je na ivici da upotrebi reč ljubav. I možda bi to učinio, jer je
zaista voli, ali ta reč je toliko naružena značenjem mladalačke vatrene strasti,
romantike, da mu se činilo neprimerenim da je upotrebi.
~ 126 ~
 Bio je četrdesetosmogodišnjak i ljubav koju oseća prema svojoj supruzi je
mirna stvar zadovoljstva i divljenja.
Da, divljenja. Ta reč bolje opisuje njegova osećanja prema njoj. Ali možda
nijedna reč ne bi trebalo da se izgovori naglas. To je najprijatnija stvar kod Dore.
Reči nisu uvek neophodne.
Odjednom je primetio da se tišina između njih promenila i osetio je određenu
napetost u njenom vratu.
„Nije ti prijatno?”
Njeno oklevanje ga je iznenadilo i uznemirilo.
„Trenutno nije.”
Stao je između nje i pogleda. Večernja svetlost joj je padala po licu i izgledala
je bledo i nesrećno. Pogled joj je bio usredsređen na nešto u predelu njegovog
vrata.
Galeb iznad njih je iznenada zvučao žalosno. A blagi povetarac bio je hladan.
„U braku smo duže od mesec dana”, kazala je.
Šest nedelja, rekao bi. Pognuo je glavu bliže njenoj.
„Ništa se nije dogodilo”, rekla je. Pošto nije ništa odgovorio, pročistila je grlo
i nastavila. „Nešto bi trebalo da se dogodi do sad. Zapravo, pre više od dve
nedelje. Nadala sam se, ali... Dve nedelje su dug period. Tako mi je žao.” Sad je
gledala u dlanove koje je raširila između njih.
Shvatio je. „Da li govoriš o ciklusu?”
„Da. Ja nikad... Mislila sam da je možda zbog... promene okolnosti u mom
životu, ali ne verujem da može da bude to. A moguće je i da je zbog... promene u
životu. Ne znam. Ali plašim se... U poslednje vreme osećam, oh, ne baš
mučnine, ali malo nestabilno varenje. Nadam se da je promena koja sledi s
godinama. Ali... Mislim da nije. Tako mi je žao. Ako sam u pravu, znam da će to
sve uništiti. Trebalo je da budem pažljivija, mada stvarno ne znam kako osim da
ne... trebalo je”, zastala je, pa zaronila lice u šake.
Tad ju je već čvrsto držao za ramena.
„Dora? Da li si u drugom stanju?”
„Bojim se da jesam. Mislim da ne mogu da se nadam da je promena zbog
godina.”
Pokušao je da joj pogleda lice, ali nijednog trenutka nije spustila ruke. Čela
su im se skoro dodirivala.
„Imaćeš bebu? Mi ćemo imati dete? Dora?” Nešto neobično se dogodilo
njegovom glasu. Jedva da ga je prepoznao.
„Bojim se da je tako. U srcu znam da jeste.”
„Biću otac?” I dalje je neobično pričao. A onda, još uvek je držeći za ramena,
zabacio je glavu i snažno zažmurio. „Biću otac!”

~ 127 ~
 „Tako mi je žao.”
I konačno je čuo užasnu tugu u njenom glasu. Otvorio je oči i spustio glavu.
„Zašto?” Pogledao ju je uoči kad je podigla glavu. „Da li se plašiš? Zbog
svojih godina, možda? Da li je to nešto što nisi želela? Onda ja treba da se
izvinjavam. Ali... zar ne želiš da budeš majka?”
Zgrabila ga je za laktove. „Želim.” Priznanje je zvučalo poput plača. „Oh,
želim! Uvek sam to želela, mada sam dugo mislila da se to nikad neće dogoditi.
Izbacila sam to iz misli i srca. Onda, kad sam se ipak udala, pretpostavila sam da
je prekasno iako... Iako je trebalo da znam da je i dalje moguće. I sada se to
dogodilo. Ali znam da ti ne želiš više dece. To si mi jasno stavio do znanja kad si
me zaprosio. Odabrao si me jer sam starija, jer je trebalo da bude nemoguće, jer
si samo želeo saputnicu i prijatelja. I upravo si rekao da sam ja sve što želiš. Tako
mi je žao.”
Osećao se veoma okrutno. Zar je zaista odao taj utisak? Da li je to rekao? I da
li je ona očekivala da će je on sada kriviti, iako je on taj koji je napravio dete njoj?
Zaboga, da li je to moguće? Napravio joj je dete. Nosiće bebu u sebi. On će
postati otac. Oni će biti roditelji.
Nastavio je da je gleda još nekoliko trenutaka, pa je privukao u naručje.
„Dora, odabrao sam tebe jer si ti ti, bez obzira na godine ili mogućnost da
rađaš. Pre svega sam te želeo za suprugu, za saputnicu, za ljubavnicu. Ali da
budem blagosloven detetom povrh svega? Da budem otac?” Spustio joj je dlan
ispod brade i pridigao lice ka svom. „Da imam dete sa tobom? Postoji li veća
radost na svetu? A ti si mislila da ću da se naljutim? Mislila si da ću tebe kriviti?
Kako kad nisi mogla da dovedeš sebe u takvo stanje bez moje pomoći? Ah, Dora!
Kako me slabo poznaješ!.”
Podigla je ruku i skliznula mu prstima niz bradu. Iznenada je izgledala
čežnjivo.
„Imamo dovoljno godina da budemo baba i deda”, rekla je.
„Ali nemamo previše da budemo roditelji, kako se ispostavilo. Možeš li da
budeš srećna sada kada znaš da ja jesam?” Nasmešio se.
„Da. Duboko u sebi sam svakako bila srećna, ali me je uznemiravalo da ti
možda nećeš biti.”
Odjednom je zavrištala jer se pognuo kao dečačić i podigao je u naručje, pa
je zavrteo dok se ona čvrsto držala za njegov vrat. Spustio ju je na stazu i uspravio
se, zadovoljan što mu se nije mnogo zavrtelo u glavi.
„Postaću otac”, ponovio je smešeći se kao budala. „Ti si stvorena da budeš
majka, Dora. Tako mi je drago što sam ti to omogućio, što ćeš nositi moje dete.
Čast mi je.”
Gledala ga je u sve većoj tmini, a on joj je video radost u osmehu.
Osetio ju je u svom.

~ 128 ~
 Postaće otac! Osetio je detinjastu želju da poviče da svi čuju kao da to nikad
niko nije doživeo.

Život je neobična stvar, razmišljao je kasnije te noći. Naglo se probudio, setio

se, pa shvatio da je euforiju zamenila panika.
Žene stalno umiru na porođaju. A Dora ima trideset devet godina. Imaće
četrdeset kad se bude porađala, a to joj je i prvo.
Polako je izvukao ruku ispod njene glave i pažljivo ustao da je ne probudi.
Stao je kraj otvorenog prozora odakle ga je prijatno zapahivao hladan vazduh po
nagom telu.
Sutra će pozvati lokalnog lekara. Doktor Dod je sigurno pomogao da na svet
dođe nekoliko stotina beba za vreme svoje duge karijere.
Koliko tih beba je rođeno mrtvo? Koliko majki...
Pesnicama se oslonio na okno prozora, pognuo glavu i polako udahnuo slan
vazduh. Kako je mogao tako nemarno, tako neodgovorno da je dovede u
opasnost? Ali kako je to mogao da izbegne kad se oženio njom? Da se suzdržava?
A ipak, izmešano s ovim strahom, osećao je euforiju radosti koja je pretila da
u svakom trenutku prsne iz njega, kao kad ju je podigao i zavrteo.
Postaće otac. Bilo je to poput velikog čuda. Ako, naravno, ona preživi sve
opasnosti koje porođaj sa sobom nosi, i ako dete preživi.
To je previše nesigurnosti!
Ali... očinstvo! Po prvi put se zapitao da li će beba biti dečak ili devojčica.
Nije mu bilo važno. Imao je svog naslednika u Džulijanu. Biće presrećan ako bude
imao devojčicu. Oh, mili bože, ćerka, mala njegova devojčica. Ili sin. Voleo bi s...
I iznenada, naizgled niotkuda, zamenivši paniku i euforiju, preplavila ga je
tuga. Tuga tako bolna i tako sveobuhvatna da se u trenu zapitao hoće li je
preživeti, da li želi da je preživi.
Brendan.
Čvrsto je zažmurio i pritisnuo pesnice uz ram do granice bola.
Brednane. Ah, Brendane!
Ta agonija se s vremenom nije umanjila. Nije bila česta kao pre, ali kad bi
naišla, snažno bi ga odgurnula u dubine pakla.
„Zbogom, ta... Zbogom, gospodine.” To su bile poslednje reči koje mu je
Brendan uputio pre nego što je otišao u vojsku. Džordž ga više nikad nije video.
„Zbogom, gospodine.” Ne tata, već gospodine.
Nije znao šta je dečak rekao majci.
„Džordže?” Zvuk se začuo iza njega. „Mora da ti je hladno. Ne možeš da
spavaš?”

~ 129 ~
 Ispravio se. „Ne saznaje čovek svaki dan da je bio dovoljno spretan da napravi
dete svojoj supruzi.”
„Nije trebalo da se izvinim sinoć toliko puta. Ili uopšte, zapravo. Mora da je
zvučalo kao da žalim zbog bebe, a to nikad ne bih mogla, nikada, Džordže. I mora
da je zvučalo ponizno kao da sam drhtala pred naletom besa koji očekujem od
tebe. Nisam tako mislila. Htela sam da kažem da mi je žao što će tvoj san o
srećnom drugom braku biti narušen nečim tako neočekivanim, nečim što si
izričito naglasio da ne želiš. Htela sam da kažem da mi je žao što će se klin zariti
između nas. Plašila sam se da nećeš želeti dete, da ga nećeš voleti. Taj strah mi je
slamao srce. Ali ne žalim zbog bebe i ne bih žalila ni da se nisi obradovao. Samo
bih se rastužila... zbog tebe, zbog nas.”
Zagrlio ju je i privukao u naručje.
„Stajao sam ovde i borio se sa strahom od užasa koji te očekuje, pa sam se
radovao.” Dodao je nešto što nije imao nameru da kaže naglas. „Pa sam žalio za
Brendanom.”
Spustio je čelo na njenu glavu i potisnuo pritisak u grlu koji je slutio na suze.
„Da li bi voleo da ti malo sviram?”, pitala je posle nekoliko tihih trenutaka.
„I možda da odem u kuhinju i skuvam čaj? Tako sam uspavljivala Agnes kad bi
je nešto tištilo.”
Zvučalo je primamljivo. Nečujna poseta kuhinji da naprave čaj i možda nađu
nekog preostalog keksa, kao dvoje nevaljale dece? I muzika?
„Mislim da bih ipak samo da te grlim. U krevetu, gde je toplo. Jesam li te
probudio?”
„Tvoje odsustvo me je probudilo.” Vratili su se u krevet i ušuškala se uz njega,
a on ih je pokrio. „Tvoje prisustvo me uljuljkava.”
„Zar treba da budem polaskan jer te moje prisustvo uspavljuje?”
Tiho se zakikotala i dah joj je bio topao uz njegove grudi.
Njegova sledeća svesna misao bila je da je trebalo da navuče zavese kako mu
sunce ne bi išlo pravo u lice ujutru.
A onda je shvatio da mu je supruga već ustala.

~ 130 ~
 XVII

Nije bila u pitanju promena života usled godina.

Njena milost je, potvrdio je doktor Dod narednog jutra, u drugom stanju
otprilike mesec i po dana i ako nešto fali njenom zdravlju, on to ne može da utvrdi,
i zašto bi njene godine imale ikakve veze? Dvadesetdevetogodišnjakinje se stalno
porađaju bez ikakvih problema? Kako? Njena milost ima trideset devet? Posle
šezdesete godine, doktor je počeo da ima problema sa sluhom. Dobro, samo
trideset devet? Još uvek ima vremena da beba ima braću i sestre. Prošle godine je
gospođa Hankok rodila petnaesto dete u četrdeset sedmoj godini, i ne bi ga
iznenadilo da rodi i šesnaesto.
Dora se zapitala da li doktor ne prestaje da priča ni tokom porođaja i
pretpostavila je da je tako. Shvatila je da je to njegov način da opusti ženu pre
nego što je intimno pregleda. Jedan rezultat njegove posete jeste taj što je pre kraja
dana, verovatno i pre kraja jutra, bilo sasvim jasno da svaki sluga u kući, a
verovatno i van nje, zna da je u zanimljivom stanju, mada se nije iznela nikakva
zvanična ili nezvanična objava. A Mejzi, Dorina sluškinja, uveravala ju je od
samog početka da nije pričalica. Pre nego što se završi dan, znače svaki sluga
kilometrima unaokolo, takođe, a kad znaju sluge, tad znaju svi.
Sumnje je potvrdila i brže nego što je očekivala. En i Džejms Koks Hempton
su ih posetili narednog popodneva i Dora je šetala sa prijateljicom u bašti ruža
ispred muzičke sobe, dok je Džordž ostao unutra sa svojim prijateljem.
„Dora”, kazala je En i uhvatila je ispod ruke, pa prešla na stvar, „šta to čujemo
o tebi?”
„Šta to čujete?”, pitala je Dora dok je primetila da je najzad uhvatila baštovane
kako su zapustili baštu. Postoje najmanje dve ruže koje treba ubrati.
„Da si u, kako bi rekli, delikatnom zdravstvenom stanju. Mada kako čovek
izađe na kraj sa devet meseci neudobnosti i patnje, ako je delikatan, ne znam. Da
li si u delikatnom stanju?”
„Nisam. Ali sam u drugom stanju. Verovatno svi znaju?”
„Svi i njihov pas. Jesi li srećna?”
„Srećna? Umirem od radosti. Ne možeš ni da zamisliš, En. Ti si decu dobila
dok si bila mlada. Ne možeš da zamisliš kako je to gledati kako ti se prijateljice
udaju, stvaraju porodice i...”

~ 131 ~
 „Žive srećno do kraja života?” En se nasmejala. „Samo pričekaj. Džejms je
rekao da su naši sinovi veća nevolja nego što vrede, mada su odsutni zbog
školovanja veći deo godine, a neprestano reži kako će morati da naoštri mač kako
bi oterao sve muškarce koji lascivno odmeravaju naše devojke. Svaku svoju sedu
dlaku pripisuje našoj deci. I naravno, voli ih sve bezuslovno. Mnogo se radujem
zbog tebe, Dora. Oboje se radujemo. Džordž je uvek bio tako melanholičan
čovek... sve do nedavno. Ta promena u njemu je zaista izuzetna. Da li je on
srećan?”
„Kaže da bi povikao vest sa bedema da to nije nedostojanstveno i da Penderis
hol ima bedeme. Hoćemo li da prošetamo vrtom?”
En Koks Hempton bila je njenih godina, možda malo starija. Imala je petoro
dece, dva dečaka i tri ćerke, i svi imaju više od deset godina. Kao i sa Barbarom
Njuman, Dora je osetila trenutnu povezanost sa njom, možda jer je bila ostvarena
dama i imale su mnogo toga zajedničkog. En je volela da čita, a pokušavala je da
piše poeziju i da slika minijature. Svirala je klavir i pevala, mada je najviše
volela mandolinu s deset žica koju je njen deda doneo iz Italije posle velikog
putovanja po svetu pre skoro jednog veka. En ju je nasledila i naučila je da svira.
Dora je bila radosna što ima dve bliske prijateljice i što žive blizu. A i što ima
supruga koji joj se toliko dopada i kog toliko voli, i što je u drugom stanju. Oh, ni
u najluđim snovima ne bi ovo mogla da predvidi pre samo tri meseca.
Međutim, nijedna sreća ne dolazi besplatno.
Roditeljstvo je nova i divna vest za nju, ali za Džordža, sreća je bila izmešana
sa tugom, jer mu je roditeljstvo bilo novina. Imao je sina Brendana, i njegova
radost u iščekivanju nove bebe mora da je bila ukaljana krivicom što se raduje
kad mu je prvo dete poginulo.
Naravno, Dora je još uvek bila napeta zbog dolaska majke, koja još nije došla
- ali ni kočija se nije vratila bez nje.
Gospodin Everard i lejdi Hejvel stigli su u kasno popodne dva dana kasnije.
Oboje su izgledali iscrpljeno, pomislio je Džordž dok je stajao na stepeništu pred
ulaznim vratima sa Dorom i čekao da ih pozdravi. Lejdi Hejvel je,
takođe, izgledala plašljivo, kao što je izgledala i njena ćerka otkako je poslala
pozivnicu, a on kočiju. Ličile su jedna na drugu, uprkos tome što je starija dama
bila malo krupnija i imala sede. Dora ga je čvrsto držala za ruku kada je kočijaš
otvorio vrata kočije i spustio stepenice.
„Dora”, kazala je lejdi Hejvel kad je zakoračila na terasu. „Vaša milosti.”
Izgledala je kao da će da im se pokloni. Dora je sigurno to videla, jer mu je
pustila ruku i požurila niz stepenice.
„Majko!” povikala je i zaletela joj se u naručje. „Došla si! Tako mi je drago.
Dani su bili beskrajni jer nisam znala hoćeš li i kada doći. Oh, majko, rodiću
dete!”

~ 132 ~
 Potom je ustuknula iznenada posramljena, kako se osetio i Džordž, mada mu
je bilo i zabavno. Bio je siguran da Dora nije planirala baš tako da je dočeka, ali
lice lejdi Hejvel je bilo ozareno toplim osmehom, a gospodin Everard je silazio
iz kočije iza nje.
„To je predivno, Dora”, kazala je kad je Džordž pružio Hejvelu ruku.
„Dobro došli u Penderis”, kazao je.
„Izgleda prelepo, Stenbruče”, kazao je gospodin Everard i osvrnuo se s
poštovanjem oko sebe.
Vreme je bilo lepo, sunčano, topao dan i skoro sveprisutni vetar se smirio,
sada je to bio nežan povetarac. More se u daljini presijavalo.
„Gospođo.” Džordž je usredsredio pažnju na lejdi Hejvel i ponudio joj ruku.
„Čast mi je što ste došli. Verujem da Vam je putovanje bilo prijatno, mada po
iskustvu znam da je dugo i naporno.”
Dora se u međuvremenu pozdravila sa gospodinom Everardom koji joj se
poklonio i obratio sa Vaša milosti. Džordž se setio da ga je prekorila jer se
prethodni put obratio po imenu njoj i Agnes. Verovatno se i ona toga setila.
„Gospodine Everarde”, kazala je i pružila mu desnu ruku. „Volela bih da mi
se obraćate po imena”
„Dora”, kazao je. „Morski vazduh ti prija. Izgledaš izuzetno lepo.”
„Jesi li čuo šta je rekla?” pitala je lejdi Hejvel. „U drugom stanju je. I ona i
Agnes. Kako sam srećna!”
Dora ju je uhvatila podruku i povela uz stepenice do kuće. „Hajde da Vas
odvedemo do Vaših odaja. Mora da ste iscrpljeni.”
Džordž je razmenio kukavički pogled sa Hejvelom, pa su pošli za njima
unutra. Razmišljao je kako će sve biti u redu. To se nikad ne zna kad se podstakne
neko da učini nešto što nije voljan da učini, pa makar se i činilo kao ispravan
postupak.
„Dakle, čestitam”, kazao je Hejvel.
„Hvala”, odgovorio je Džordž. „Zaista se osećam ponosno na sebe.”

Dora je shvatila da ne postoji odluka koju treba da donese, sudeći po onoj

izuzetnoj sceni po dolasku majke. Nije to planirala. Čak se i zapitala pre toga da
li bi trebalo da se rukuje sa majkom ili da joj samo uljudno klimne glavom.
Sasvim sigurno nije razmišljala kako će je emocije toliko preplaviti što ponovo
vidi majku da će potrčati niz stepenice i zagrliti je, i ispričati sve što joj padne na
pamet, a da o tome nije prethodno razmislila. Čak je i rekla majci da je u
drugom stanju. Bilo ju je malo sramota što se ponela bez ikakvog dostojanstva
kakvo se očekuje od vojvotkinje i izvinila se kasnije Džordžu što ga je osramotila.
Nasmejao se i uveravao je da mu je zapravo bilo veliko zadovoljstvo što svet zna
da će on postati otac u četrdeset osmoj godini.

~ 133 ~
 Ali nije mogla da vrati vreme i drugačije ih dočeka. Dori je zbog toga bilo
drago. Zašto da odlučuje da li da oprosti majci ili ne? Svakako ne može da
promeni prošlost. Zašto da dozvoli da joj ona remeti sadašnjost i budućnost?
Majka joj je bila vidno srećna što je tu, a gospodin Everard se nije činio
nezadovoljnim. Činilo se da uživa u lutanju imanjem sa Džordžom dok je Dora sa
majkom prolazila kroz planove za bal i pokazivala joj balsku salu i druge
prostorije. Odvela ju je i u vikarijat da je upozna sa Barbarom Njuman. Upoznali
su ih sa brojnim ljudima posle crkve u nedelju i, ako je iko znao njihovu priču, a
Dora nije sumnjala da je znaju svi, niko to nije spominjao niti je odbijao da se
pokloni ili rukuje. Gospodin Everard, sećala se Dora iz prošlosti, umeo je da bude
šarmantan, kao i njena majka.
Kad su jednog popodneva išli u posetu gospodinu i gospođi Klark, gospodin
Everard je išao sa njima, jer je Džordž imao neka posla. Klarkovi su među prvima
posetili Penderis, ali Dora im tek sada uzvraća posetu, jer je tako obećala posle
crkve.
Nije joj bila draga gospođa Klark tokom posete Penderisu. Njeni maniri su joj
se činili pomalo čudnim, naročito u obraćanju Džordžu, mada je Dora zaključila
da je nesrećnica možda bila samo malo u čudu. Danas su se i ona i njen
suprug potrudili da ih ugoste. Gospodin Klark je sa gospodinom Everardom
razgovarao o prednostima života u gradu i selu, dok su gospoda Klark i njena
ćerka razgovarale sa Dorom i njenom majkom o modi, šeširima, vremenu i
zdravlju. Dori bi možda bilo i prijatno da nije tu bila i gospođa Parkinson, i da nije
bilo jasno da su njih dve drugarice i da je druga, takođe, pozvana.
Dora je uspevala da izbegne gospođu Parkinson od onog užasnog popodneva
kod gospođe Jarbi. Danas je sedela udaljeno od nje i povukla majku kraj sebe.
Sasvim sigurno neće dozvoliti još jedan razgovor nasamo kao prošli put.
Čekalo ju je još jedno iznenađenje, međutim, pre nego što je prošlo društveno
prihvatljivih pola sata posete. Iznenađenje je bilo dolazak još jednog gosta čija je
pojava toliko iznenadila gospođu Klark i Parkinson da Dora nijednog trenutka
nije poverovala da je neočekivano.
„Gospodaru!”, uzviknula je gospođa Klark poskočivši na noge. Nasmešila se
i poklonila kada su najavili grofa od Isthama. „Sad bih mogla da se srušim.”
„Kako divno iznenađenje, moram priznati”, rekla je gospođa Parkinson, pa se
naklonila dublje od domaćice. „Nisi mi rekla, draga Isabela, da očekuješ njegovo
gospodstvo.”
„Ali kako bih”, kazala je gospođa Klark krajnje zapanjeno, „kad nisam znala
da je uopšte u Kornvolu?”
Njena ćerka se poklonila pogleda usredsređenog na pod. „Kako ste, Isthame”,
kazao je gospodin Klark i rukovao se sa gostom. „Došli ste na duže vreme?”
„Samo u prolazu na putu do zapada”, objasnio je grof Istham, „i trenutno sam
odseo u jednoj gostionici nedaleko odavde. Mislio sam da posetim prijatelje koji

~ 134 ~
su bili divni prema meni toliko godina posle smrti moje sestre. Ali... vojvotkinja
od Stenbruka?” Zastao je iznenađeno.
Dora ga je gledala pomalo uzdrmano. Videla ga je samo jednom u životu i tad
je optužio njenog mladoženju za ubistvo i pokušao da spreči venčanje. Pokušavala
je da shvati njegov postupak sa saosećanjem, ali joj je sad bilo jasno da se našla
u prostoriji bez pristojne šanse za beg.
„Oh, dozvolite da vas upoznam”, kazala je gospođa Klark. „Ali... oh, zaboga,
zaboravila sam. Već ste sreli vojvotkinju, zar ne? U Londonu pre dva meseca. Oh,
ovo je veoma uznemirujuće.”
„Nemojte se uzrujavati gospođo”, kazao je grof poklonivši se Dori. Pogledao
ju je zabrinutog izraza lica. „Vojvotkinjo, dozvolite mi da se izvinim za sav bol
koji sam Vam naneo prethodnim susretom. Uveravam Vas da nisam mislio
ništa loše. Zapravo, moje ponašanje u toj prilici bilo je neumesno. Na usluzi sam
Vam. Odmah ću napustiti ovu kuću i komšiluk, ukoliko to želite.”
Dora je mislila da je iskren, mada joj je bilo teško da poveruje kako ovo nije
bilo namerno. Samo je blago klimnula glavom.
„Došli ste da posetite gospodina i gospođu Klark u njihovom domu, lorde
Isthame. Ne smete otići zbog mene.”
„Gospodaru”, rekla je gospođa Klark, „dozvolite da predstavim lorda
Everarda i lejdi Hejvel. Lejdi Hejvel je majka njene milosti.”
Dora je osetila kako joj se majka ukočila kada su najavili grofovo ime i znala
je da ga je povezala sa onim što je sigurno čula da se dogodilo na Dorinom
venčanju.
Nakon upoznavanja, grof je nakratko porazgovarao sa gospodom i onda,
pošto mu je gospođa Klark pružila čaj, seo je blizu Dore i njene majke. Potom je
nastavio prijatan razgovor sa njima o pojedinostima svojih putovanja i postavljao
im je pitanja o njihovom utisku o Kornvolu.
To je bilo možda najneprijatnijih pola sata Dorinog života, mada je kasnije
morala da prizna sebi da joj ipak nije žao što ih je doživela. Grof od Isthama joj
se na venčanju činio kao pravo čudovište i čak iako ga je kasnije pravdala, nije
mogla da poveruje u njegovu ljudskost. Sad jeste. Bio je stariji od Džordža i po
godinama i po izgledu. Ali lepota iz mladosti je bila vidljiva, njegovi maniri
pristojni, a razgovor prijatan. Napustio je kuću Klarkovih isto kad i one, pa je
pomogao njenoj majci da uđe u kočiju s velikim poštovanjem, pre nego što je
gospodin Everard učinio isto sa Dorom.
Nakon što su svi seli, poklonio se i obratio Dori.
„Najiskrenije Vam hvala, vojvotkinjo, što ste mi dozvolili da ostanem u domu
mojih i sestrinih bliskih prijatelja. Prijalo mi je da ih vidim posle toliko vremena.
Pamtiću Vašu dobrotu i nadam se da će doći vreme kada ćete moći da mi oprostite
na impulsivnom i uvredljivom ponašanju na dan Vašeg venčanja. Na usluzi sam
Vam, lejdi Hejvel, gospodine Hejvel.”

~ 135 ~
 Kad je kočija krenula, majka ju je uhvatila za ruku. „Koliko je ovo bilo
neprijatno”, rekla je. „Ali verujem da zaista žali što ti je pokvario venčanje, Dora.
Sigurna sam da je teško čoveku da vidi kako se udovac njegove sestre ženi nekom
drugom. Ljubav između brata i sestre je drugačija od ljubavi supružnika. Na neki
način je trajnija zbog krvne veze. Supruga može da se zameni, ali sestra ne može.”
„Ona mu je bila polusestra. Da li iskreno misliš da su se gospođe Klark i
Parkinson zaista iznenadile? Da li se on iznenadio?”
„Nije mi palo na pamet da možda nisu. Misliš li da je hteo da te sretne, pa
zatražio njihovu pomoć? Ali i da je tako, Dora, nije toliko loše. To još više znači
da se pokajao i da je želeo lično da ti se izvini. Šta ti misliš, Everarde?”
Gospodin Everard je izgledao zamišljeno. „Ako je hteo da joj se izvini, mogao
je da joj piše. Ili je mogao da se pojavi u Penderisu i zatraži da razgovara sa njom.
Mada sam siguran da bi Stenbruk imao svašta da kaže u oba slučaja.”
„Ali to što se ovako sreo s njom je bilo... tajnovito, dakle?”, pitala ga je Dorina
majka.
„Ili samo slučajno. Ispričaćeš Stenbruku, Dora?”
„Naravno”, rekla je. Nije joj palo na pamet da ne kaže Džordžu. Mada se nije
radovala tome. Osećala se skoro krivom. Možda je trebalo da ode ona sama kada
je grof od Ishtama ponudio da napusti kući. Ali to bi bilo veoma neprimereno
prema njenim domaćinima i raspričalo bi se u trenutku po komšiluku.
Raspričaće se svakako. Ali barem neće niko reći da ona i grof od Isthama nisu
bili uljudni jedno prema drugom.

Nešto pre večere čulo se kucanje na vratima Džordžove garderobe i ušla je

Dora. Njegov sobar je upravo završio s nameštanjem kravate. Džordž mu je
odmahnuo rukom pre nego što je stigao da mu zakači dijamantsku iglu. Nešto
je mučilo Doru otkako se vratila danas kući, mada je to porekla i samo se vedro
nasmešila kad ju je pitao.
„Jesi li spremna da siđeš?” Ustao je.
„Nešto treba da znaš. Verovatno ćeš biti... uznemiren zbog toga, mada ne
mislim da treba da se brineš.”
Podigao je obrve, pa sklopio ruke iza leđa. „Nadam se da se ne osećaš loše.”
„Oh, ništa slično tome! Majka, gospodin Everard i ja smo posetili Klarkove
danas po podne. Gospođa Parkinson je, takođe, bila tamo.”
„Ah!” Obe dame su bile Mirijamine prijateljice. „Da li ti je poseta bila
neprijatna, Dora? Nadam se da se nije ponovilo ono što se dogodilo kod Jarbija.”
„Nije”, uveravala ga je. „Gospodin Klark je sa gospodinom Everardom
razgovarao, a dame su bile savršeno prijatne prema meni i majci. Ali... stigao je
još jedan gost. Gospođa Klark je reagovala prilično iznenađeno kad su ga najavili,

~ 136 ~
kao i gospođa Parkinson, ali imala sam utisak da su ga očekivale. Bio je to grof
od Isthama.”
Šta, kog đavola? Džordž je imao utisak da ga neko polio ledenom vodom po
glavi.
„Na proputovanju je u Kornvolu i odseo je u jednoj gostionici nedaleko od
sela. Posetio je Klarkove jer su bili dobri prema njemu nakon... nakon smrti
njegove sestre. Bili su oduševljeni što ga vide, kao i gospođa Parkinson. Ali činilo
mi se da poseta nije bila iznenađenje. Gospodin Klark se uopšte nije iznenadio, a
gospođica Klark je izgledala posramljeno. A onda on, grof, on je bio šokiran što
vidi mene.”
„Zaboga, Dora!”, eksplodirao je Džordž od besa. „Kakva drskost! Jesi li
odmah otišla? Nadam se da je Hejvel...”
Podigla je oba dlana.
„Stekla sam utisak da je susret isplaniran, ali verujem da je grofov motiv bio
dobar. Duboko mi se izvinio za ono što se dogodilo na venčanju. Priznao je da se
poneo loše i preklinjao me pred svima za oproštaj, kada je mogao da me to
pita nasamo i poštedi se sramote. Da li si mnogo ljut što sam ostala i saslušala
ga?”
Ljut! Samo što nije poludeo od besa. Bio je i neobično... uplašen.
„Siguran sam da su to ti prijatelji koji su ga obavestili o venčanju.”
„Oh, da. To mi nije palo na pamet. I naravno da svi ovde znaju šta se dogodilo
u crkvi. Možda je mislio da zaista treba da se izvini pred svima, jer su Klarkovi
sigurno bili šokirani što je zloupotrebio informaciju koju je dobio od njih.”
„Dora”, kazao je prišavši i uhvativši je za obe ruke, „drži se podalje od njega.”
„Sigurna sam da će mi to poći od ruke bez truda. Sumnjam da ću ga više
videti. Nastaviće svoje putovanje. Ali bio je izuzetno prijatan prema meni, majci
i gospodinu Everardu. I verujem da mu je žao zbog onog što se dogodilo. I ako je
znao da ću biti kod Klarkovih, onda je za pohvalu što je došao da bi razgovarao
sa mnom. Mogao je i da me izbegava.”
„Dora.” Čvršće joj je stisnuo ruku. „Gospođe Klark i Parkinson bile su na čelu
zlobne, neosnovane optužbe o Mirijaminoj smrti, zajedno sa Ishtamom lično.
Čovek ti je upropastio venčanje.”
„Oh, ali nije u potpunosti”, usprotivila se. „I nije mi upropastio brak, zar ne?
Danas sigurno nije imao loše motive. Šta bi mislili da će postići osim moje
sramote? To bi bila mala nagrada za zlobnu zaveru. Činilo mi se da ipak svi žele
da poprave odnose i ja to cenim iako mi se te dve dame ne dopadaju nešto
posebno. Šo se tiče grofa od Isthama... Džordže, nekad ti je bio šurak i očigledno
je voleo svoju sestru. Uznemirile su ga vesti o tvom novom braku i poneo se loše.
Dešava se. Izvinio se. I to se dešava. U neku ruku, on ti je i dalje deo porodice.
Ljudi ne prestaju da ti budu porodica samo zato što je preminula osoba koja ih je
povezala, zar ne? Agnes će ti i dalje ostati svastika ako ja umrem.”
~ 137 ~
 „Nemoj”, kazao je i prineo obe njene ruke svojim usnama. „Nemoj da umreš
pre mene, Dora. Zapravo, to ti izričito zabranjujem.”
Nakrivila je glavu na jednu stranu i nasmešila mu se. „Pokušaću da te
poslušam, jer nisi zahtevao mnogo poslušnosti otkako smo se venčali. Džordže,
ja mislim da bi bio divan gest pozvati ga na naš bal. Ceo komšiluk će videti da je
gotovo sa tom neprijatnošću. I onda će sigurno on otići i nikad ga više nećemo
videti.”
„Ne!” Ponovo je osetio da mu se glava sledila. „Istham neće biti pozvan na
bal i u ovu kuću, Dora. Nikada. Možda mi je nekad bio šurak, ali nikad nije bilo
ljubavi između nas.
Nikada. Zapravo, bilo je prilično suprotno i postajalo je sve gore. Nisam
čovek koji mrzi, ali bez oklevanja i izvinjenja ću reći da prezirem Entonija Mikla,
grofa od Isthama. I uveravam te bez ikakve sumnje da on uvek ima zadnje namere.
Drži se podalje od njega.”
Gledala ga je sa nerazumljivim izrazom lica. „Da li je to naredba?” pitala je.
Pustio joj je ruke i naglo se okrenuo da podigne dijamantsku iglu kojom je
onda učvrstio prevoje kravate.
„Ne. Nadam se da nikad neću morati da ti naređujem, Dora. To je molba.
Tvoja majka i gospodina Everard nas čekaju u dnevnoj sobi i, još gore, kuvar
verovatno cupka u kuhinji.”
Nastavila je da ga posmatra još nekoliko trenutaka, pa mu prišla, sklonila mu
ruke, i namestila iglu po svom ukus.
„Hoćemo li posle večere da idemo u muzičku sobu?”, predložila je.
„Kad bi bila voljna da uvek sviraš harfu, Uveo bih u muzičkoj sobi.”
Nasmejala se. „Majka je nekad imala lep glas. Možda možemo da je ubedimo
da zapeva u pratnji harfe. Ili da prati moju harfu na klaviru.”
Nagnuo se napred i poljubio joj usne.
„Da li ti je drago što si je pozvala?” pitao je.
Pogledala ga je u oči. „Drago mi je. Veoma mi je drago. Ali oboje, ne samo
nju. Mislim da mi se dopada gospodin Everard.”

~ 138 ~
 XVIII

Celu sedmicu pred bal Dora nije mogla da se usredsredi ni na šta drugo, mada
je imala zapanjujuće malo posla. Nekoliko puta je osetila grižu savesti zbog
nerada, ali je bilo dobro znati da ima tako dobro i efikasno osoblje. Jednom je
rekla Džordžu da bi mogla lako da se navikne da ima toliko sluga, a to se
i dogodilo. Kako li je uspevala da živi u svojoj kućici samo sa gospođom Henri?
Odgovor je, naravno, bio očigledan. Kuća je bila mala i tamo nikad nije pokušala
da priredi bal.
Primetila je i da su sluge u Penderisu bile uslužnije nego inače, verovatno
zbog delikatnog stanja njenog zdravlja. Uvek bi se nasmešila kad bi se setila šta
je En Koks Hempton imala da kaže o reči delikatno. Dora se nikad u životu nije
osećala zdravije.
Do dana samog bala, cela kuća je sijala od čistoće. Pod balske sale bio je
uglancan do tako visokog sjaja da je ličio na ogledalo. Svi lusteri su spušteni na
velike čaršafe raširene po podu i glancani su sve dok se svaki kristal nije caklio. U
svakom svećnjaku se nalazila nova sveća. Balska sala i balkon iza francuskih
vrata bili su ukrašeni velikim saksijama cveća - ljubičastog, belog i boje ciklame.
Istim bojama bilo je ukrašeno i stepenište. Crveni tepih je bio zamotan na jednoj
strani predvorja, spreman da se spusti niz spoljašnje stepenište. Kuhinja je bila
toliko pretrpana hranom da je bilo čudo što iko može da se kreće, a da nešto ne
sruši na pod, koji je bio skoro podjednako besprekorno čist kao i stolovi. Nekoliko
gostinskih soba je provetreno, kreveti su namešteni, a u svakoj se nalazila vaza s
cvećem, činija voća, flaša vina i poslužavnik sa kristalnim čašama.
Dora zaista nije imala šta da radi nakon ranog ručka, osim da čeka dolazak
gostiju koji će prenoćiti, mada nikoga nije očekivala još satima. Džulijan i Filipa
su stigli pre ručka, ali oni su porodica i došli su i u posetu koliko i da
prisustvuju balu. Došli su ranije kako bi imali dovoljno vremena da smeste
Belindu i njenu dadilju. Dora je spomenula gospođi Lerner kako je nameravala da
potraži neke igračke i knjige za dete, ali čak i u tome je bila preduhitrena. Jedna
tavanska prostorija bila je prepuna takvih predmeta. Dvojicu sluga su poslali da
ih donesu i očiste. Imali su drvenog konjića, kog se Džordž sećao s velikom
nežnošću iz svog detinjstva.
Posle ručka, Džordž je poveo Džulijana i gospodina Everarda sa sobom na
jahanje pod izgovorom da treba da se sklone slugama s puta. Ubrzo posle, Belinda

~ 139 ~
je smeštena za popodnevnu dremku, a Dorina majka je otišla u selo sa Filipom,
koja je želela da vidi da li može da pronađe mašnu u onoj nijansi ružičaste za svoj
novi šešir koji je kupila u Londonu. Dora nije išla sa njima. Ostala je da sačeka
goste koji bi mogli ranije da se pojave. Takođe je obećala i Džordžu i majci da će
se u nekom trenutku povući u svoje odaje radi odmora.
Provela je pola sata u sobi, ali nije mogla da spava i nije bilo svrhe da leži i
gleda u baldahin iznad glave. Mozak i stomak su joj bili previše zauzeti
izmešanim uzbuđenjem i shvatanjem dužnosti domaćice na balu, veoma je želela
da svaki trenutak večeri bude srećan i nezaboravan.
Po povratku su je majka i Filipa zatekle u salonu koji je bio namešten za
kartanje, jer nisu mogli da očekuju da će svi biti raspoloženi za ples. Pomerala je
sto mrvicu tamo, fotelju dve mrvice ovamo, kao da nameštaj nije već savršeno
namešten. Filipa je pobedonosno zamlatila tašnicom s dovratka, pa požurila u
dečju sobu.
„Našla sam satensku traku baš u onoj boji u kojoj sam želela”, objavila je, „i
baš one širine kako sam zamislila. Kakvo čudo!” Zastala je i ponovo osmotrila
prostoriju. „Šta to radiš, Dora? Stric Džordž će poludeti ako te vidi kako pomeraš
taj sto.”
„Vratila sam ga tamo gde je i bio”, rekla je pokajnički Dora. „Ponekad skoro
da poželim da sluge ovde nisu toliko efikasne.”
„Idem da vidim da li se Belinda probudila”, rekla je Filipa i otišla.
„Oh, Dora”, rekla joj je majka. „Tako mi je drago što sam te našla nasamo.
Kad smo izlazile iz radnje, naišle smo na grofa od Isthama, koji je slučajno
prolazio ulicom. Insistirao je da nas počasti limunadom. Ispričao je da je bio u
poseti gospodinu i gospođi Klark, ali je saznao da su u velikoj gužvi zbog
priprema za bal večeras, te je skratio posetu uprkos njihovom protivljenju.
Nameravao je da popije čašu piva sâm pre nego što se vrati u gostionicu i sutra
nastavi putovanje.”
„Oh, zaboga”, rekla je Dora, „mislila sam da je odavno otišao. Džordž nije
hteo da ga pozovemo na bal, ali čini mi se neprimereno što nismo. On i Džordž se
nikad nisu voleli, mada ne znam što. A ipak, naravno, postalo je još gore
i kulminiralo time što je krivio Džordža ne samo što nije sprečio grofičino
samoubistvo, već je tvrdio da ju je on grunuo u smrt. Ne iznenađuje me što mi
nije dozvolio da ga pozovem. Ali je zaista neprijatno što je odabrao današnji dan
od svih dana da dođe ponovo do sela i tako sazna da priređujemo bal, ali i da smo
njega isključili. Sigurno je pomalo povređen.”
„Ali sve razume. Tako je rekao. Pisao je vojvodi, znaš, odmah nakon što je
razgovarao s tobom kog gospođe Klark. Smatrao je da je to neophodno kako ne
bi mislio da ti je prišao iza leđa tvome mužu. Džordž je vratio pismo neotvoreno.”
„Oh, zaboga!”

~ 140 ~
 Majka joj se približila i potapšala je po ruci. „Ne želi da te uznemiri. Strašno
mu je žao što si na dan svog venčanja bila upletena u glupu svađu koja nema
nikakve veze s tobom. Voleo bi da ti objasni neke stvari, kako bi mogla da stekneš
možda bolje i lepše mišljenje o njemu nego što imaš sad.”
„Ne verujem da bi se Džordžu dopalo da razmenjujem ikakva pisma s njim,
majko. I ne bih to ni radila, mada jeste sigurno glupava svađa. Većina i jeste
glupava, zar ne? Mada zbog njih otuđenost i bol mogu da traju godinama.”
Kao da je opisivala sebe i svoju majku, pomislila je, osim što se one nikad
nisu zapravo posvađale. Njena majka je samo nestala. A ono što je dovelo do
njihove otuđenosti nije glupava prepirka.
„Sutra će nastaviti putovanje. Razume da si veoma zauzeta danas. Ali me je
pitao da li bih te obavestila da će se prošetati rtom iznad luke kraj Penderis parka
u narednih sat vremena i da bi mu bila čast ako bi mu posvetila nekoliko minuta
svog vremena.”
Dori se to činilo previše tajanstvenim i prilično bespotrebnim. Nije želela
ništa loše grofu i očigledno ni on njoj nije želeo loše, ali Džordž se izričito protivio
da ona ima ikakav dalji kontakt sa njim. Čak je i priznao da ga prezire. To ju je
malo zapanjilo jer nije mogla da zamisli da njen suprug ikoga može da mrzi.
Džordž nije čak ni bio kod kuće ovog popodneva da se konsultuje s njim. Ali grof
od Isthama to ne zna, zar ne? I pošto je proživela godine razdvojenosti od majke
i tek sad je ponovo našla, Dora bi se rastužila kad bi pomislila na sve izgubljene
godine usled porodičnih rasprava. Grof joj se izvinio jer joj je pokvario venčanje,
čak je i pisao Džordžu. A sada traži nekoliko minuta njenog vremena kako bi sve
bolje objasnio. I dalje je osećala krivicu što ga nije pozvala na bal. Najmanje što
može da učini jeste da sasluša šta ima da joj kaže.
Možda i dalje postoji šansa da će ubediti Džordža da ljudi često povrede više
sebe nego druge kad se drže mržnje i prezira čak i nakon što je ponuđen mir.
Možda grof danas želi da ponudi upravo to.
Majka ju je gledala pomalo zabrinuto. „Možda nije trebalo da ti kažem. Meni
se on čini kao prijatan, iskren čovek, ali Everard nije bio tako uveren posle prvog
susreta. Ostani ovde, Dora. Ne verujem da te zaista očekuje.”
Dora se namrštila, pa se nasmejala. „Pretpostavljam da ću, ako ne odem,
osećati krivicu celo veče i neću moći da uživam u balu u potpunosti. Otići ću.”
„Onda dozvoli da pođem s tobom.”
„Upravo si prošetala skroz do sela i nazad po toplom danu. Idi i odmori se ili
idi u dnevnu sobu i naruči čaj. Održavaj mi ga toplim, neću dugo.”
Ali ovo je besmisleno, pomislila je nekoliko minuta kasnije dok se kretala u
pravcu istočne kapije. Grof od Isthama nije trebalo to da traži od nje i Džordž će
se, u najmanju ruku, iznervirati. Naravno, reći će mu čak i da se grof predomislio
i vratio u svoju gostionicu i ne sačekavši je, čemu se i nadala.

~ 141 ~
 Pre nego što je stigla do kapije, skoro da je odlučila da se vrati. Ali onda ga
je videla sa svoje desne strane kako stoji i gleda ka moru. Izgledao je usamljeno i
tužno, pa je shvatila kako mora da je sad prvi put tu otkako mu je sestra
preminula, a bio je veoma blizak sa njom.
Tad je primetila da se nalazi zapravo na teritoriji Penderisa, ne izvan njenih
granica kao što je rekao. Međutim, nije daleko ušao i bio je izvan održavanog dela
parka.
Dora je kratko oklevala, pa skrenula sa staze i krenula ka njemu. Okrenuo se
kad se približila i uputio joj topao, srdačan osmeh. Poklonio se, uhvatio je za
desnu ruku i prineo usnama, što je neobičan gest za takvo okruženje.
„Došli ste uprkos tome što ste danas sigurno zauzeti. Nisam očekivao,
vojvotkinjo. Ganula me je Vaša dobrota.”
Povukla je ruku. „Očekujem goste ubrzo i ne mogu dugo da odsustvujem.
Majka mi je rekla da imate nešto posebno da mi kažete i došla sam. Lepo je od
Vas što ste odveli nju i gospođu Krab na čašu limunade. Znam da im je prijala
po toplom popodnevu.”
„Bilo mi je zadovoljstvo. Lejdi Hejvel je šarmantna dama. Kao i supruga
mladog Džulijana.”
Ali nije došla ovde da razmenjuje komplimente. Upitno ga je pogledala i
sačekala.
„Želim da razumete”, rekao je i gledao je u lice, „da sa Vama nisam u sukobu,
vojvotkinjo. Pitam se koliko Vam je suprug objasnio.”
Oklevala je. „Ne zapitkujem o ličnim stvarima svog supruga, lorde Isthame,
ništa više nego on mojim. Uvek sam razumela da prekidanje našeg venčanja nema
veze sa mnom. I ne poznajemo se. Ne zameram Vam, ako Vas to brine.
Nesumnjivo ste imali razloga da se osećate uvređeno kad ste čuli da će suprug
Vaše pokojne sestre ponovo da se oženi. Ne razumem zašto, mada mogu da
pretpostavim. Nije ni važno. Ono što je između Vas i mog supruga tiče se vas
dvojice, a ne mene. Zahvalna sam što ste se potrudili da mi se lično izvinite u
domu ljudi koji su bili prijatelji Vaše sestre, čak i u prisustvu moje majke.”
Klimnuo je glavom ozbiljnog izraza lica.
„Hoćemo li da prošetamo?”, predložio je, pa pokazao ka stazi koja je išla
paralelno sa rtom dublje u imanje Penderisa. „U pravu ste, vojvotkinjo. Ne
razumete, mada meni ima smisla što Vam Stenbruk nije rekao ništa.”
„To je njegovo pravo”, rekla je odlučno i uhvatila njegov korak. „Zaista ne
moram da znam ništa o njegovoj prošlosti što on odabere da mi ne kaže.”
„Previše ste dobri, vojvotkinjo. Uvek je bio hladan prema dečaku, a na kraju
i okrutan.”
„Prema sinu?” Okrenula se zapanjeno ka njemu. Lice mu je sad bilo ozbiljno
i izgledalo je izborano godinama.

~ 142 ~
 „Očajnički je želeo da pošalje dečaka u školu, čak iako je Brendan bio
osetljivo dete delikatnog zdravlja, a majka ga je obožavala i srce bi joj bilo
prepolovljeno da ga je poslao. Stenbruk je popustio pred njenim molbama, ali je
unajmio učitelje koji su bili oštri, namrgođeni i često su kažnjavali dečaka i dugo
ga razdvajah od majke. A onda, najzad, kad je porastao, Stenbruk ga je na silu
poslao u vojsku i time poslao u smrt.” Dora zaista nije želela ovo da sluša. Činilo
joj se kao obmana, kao da namerno ide Džordžu iza leđa da prikupi
više informacija nego što je on voljan da joj pruži.
„Verujem da je uobičajeno za dečake njegove klase da se u određenom
uzrastu pošalju na školovanje. Ako je postojalo neslaganje između roditelja Vašeg
nećaka po tom pitanju, onda se čini da je vojvoda poslušao vojvotkinjine
želje. Angažovanje učitelja kao alternativa bilo je krajnje razumljivo. Niko ne želi
naslednika bez ikakvog obrazovanja. Ponekad je posao učitelja da bude strog i da
čak nametne kaznu. A vojska je ono što je Vaš nećak sâm želeo, verovatno jer
nije imao iskustva sa spoljnim svetom.”
Ali imao je sa previše zaštitnički nastrojenom majkom, pomislila je Dora, ali
je rešila da se neće dalje uplitati u ovaj razgovor. Ne bi došla da je znala kako želi
o ovome da razgovaraju.
„Zaista, lorde Isthame, moram da...”
„To je učinio da bi mi kaznio sestru”, kazao je dok su prolazili kraj procepa
na litici gde se nekada davno urušila i napravila strmu kamenitu stazu do plaže.
Uskoro će se naći na vidiku kuće. Dora više zaista nije želela da bude sa
grofom. Želela je što pre da kaže Džordžu za sastanak. Na sledećoj praznini kod
žbunja, mora da bude odsečna, da preskoči i vrati se kući. Očigledno nije imao da
podeli ništa sa njom osim priča koje odaju loš utisak o Džordžu.
„Uz dužno poštovanje, zaista ne želim to da slušam, lorde Ishtame”, rekla je
i zastala malo dalje uz stazu, na mestu gde se izvijala i pratila oblik vrha litice.
Kuća se odatle videla. „Mogu da razumem zabrinutost koju ste osećali prema
sestri i sestriću ako ste verovali da su nesrećni, ali možda ne znate činjenice ili,
ako ih znate, znali ste ih samo iz perspektive Vaše sestre, ali ne i iz perspektive
Vašeg zeta. Šta je dovelo do odluka koje su donete u toj porodici zaista se tiče
samo njih, a ne Vas i sasvim sigurno ne mene.”
Zastao je kraj nje i pogledao je s neobičnim poluosmehom na licu. Primetila
je da je staza tu veoma uzana i da je nemoguće da između njih ostane prihvatljiva
distanca. Ako načini i pola koraka unazad, završiće u oštrom žbunju.
„Jedna suštinska stvar je neporeciva, vojvotkinjo. Brendan nije bio
Stenbrukov sin.”
Zbunjeno ga je gledala.
„Bio je moj.”
„Ali vojvotkinja Vam je bila sestra.”

~ 143 ~
 „Polusestra. Da li mislite da muškarac i žena ne mogu da se vole na taj način
samo zato što postoji određen zabranjeni nivo odnosa između njih? Grešite ako
tako mislite. Bio sam godinama daleko od kuće i radio šta svaki mladić radi.
Kad sam se vratio, video sam promene na ćerki druge supruge mog oca, koje su
nastale u godinama mog odsustva. Odrasla je i bila je zanosno lepa. Da li ste to
znali o njoj? Zarumenela se i nasmešila kad me je videla prvi put posle skoro pet
godina i... zavoleli smo se. Bilo je obostrano i konačno. Nikad nismo prestali da
se volimo. Nikad. Naša strast je bila posebna i trajala je večno. Naš otac je
pokušao da nas razdvoji tako što ju je udao za vojvodinog sina, nedostojno štene,
ali je uspeo samo u smislu što je moju ljubav predao dečaku hladnog srca, koji
teško da je mogao da se opiše kao čovek, a mog sina u ruke čoveka koji je na kraju
našao način da ga ubije, a da nije uperio oružje u njega. I tako je našao način i da
se reši supruge koju više nije mogao da kažnjava.”
Predugo su mirno stajali, pomislila je Dora, i telo joj se držalo pod
neprirodnim uglom, savijenih leđa kako bi se malo udaljila od njega. Mislila je da
će se onesvestiti. Čula je nekakvo zujanje u ušima. Još uvek nije shvatila u
potpunosti ono što čuje.
„To nema nikakve veze sa mnom. Ne želim da slušam.” Sopstveni glas je
nejasno čula, kao da dolazi izdaleka. Ali bilo je prekasno da njega ne čuje.
„Ali vojvotkinjo, to ima sve veze sa Vama.”
Dosta! Neće više slušati. Naglo se okrenula i zakoračila i očajnički se nadala
da će uspeti da prođe kroz gusto žbunje, a da ne nastavi ni korak više stazom sa
njim. Međutim, dve stvari su se istovremeno dogodile. Grof ju je uhvatio
za nadlakticu, nimalo nežno. A u daljini, blizu kuće, videla je trojicu muškaraca,
i jedan od njih bio je Džordž. Bilo je jasno da ju je u tom kratkom trenutku
primetio, ali ju je grof od Ishtama povukao nazad pre nego što je stigla da vidi
više.
„Pustite me, gospodine”, rekla je ogorčeno i skoro se iznenadila kad ju je
poslušao.
„Zašto, vojvotkinjo”, pitao ju je grof lica preblizu njenom, „Stenbruk treba da
ima svoje dete kada je meni moje oduzeo? I zašto bi smeo da ima ženu da ga teši
kad je meni uskratio moju?”
U glavi joj je bilo ledeno. Znao je za njenu trudnoću?
„Ako je istina sve što ste mi rekli, vojvoda od Stenbruka je nasamaren da
prihvati dete koje nije njegovo i ženu koja ga je nosila. Ako govorite istinu, Vaš
otac ga je nasamario, mada možda nije ni znao da dete postoji ili da ste ljubavnici.
U svakom slučaju, moj suprug je žrtva najmanje koliko i vas dvoje. Ali kako
god da je, mene se ne tiče. Došla sam na Vašu molbu i saslušala sam Vas protiv
svoje volje. Sada moram da Vas pozdravim. Imam posla u kući.”
Ponovo je pokušala da se okrene od njega, ali ovog puta još manje uspešno.
Uhvatio ju je za obe ruke kako ne bi mogla uopšte da se okrene. Iznenada je

~ 144 ~
shvatila da možda treba nečeg da se plaši. Čula je njegove reči kao odjek. Zašto,
vojvotkinjo, Stenbruk treba da ima svoje dete kada je meni moje oduzeo? I zašto
bi smeo da ima ženu da ga teši kad je meni uskratio moju?
Pogledala ga je sa hladnoćom u očima i telu. „Pustite me.” Ovog puta je nije
poslušao. „Da li Vam je ikada iko pokazao, vojvotkinjo, gde je tačno vrh litice na
kom je moja sestra stajala kad je bila gurnuta u smrt?”
Nije niko. Ali mogla je da pretpostavi.
Jednim prstom je pokazao nadole.
„Ovde. Ili možda bliže ivici. Dozvolite da Vam pokažem.”
„Ne, hvala.”
Ali i dalje ju je držao za ruku i gurao je sa staze na grubu travu čiji je kraj bio
na nekoliko koraka od njih.
Ali kad je videla da je sve bliža, čula je udaljeni glas. Pripadao je Džordžu.
„Isthame!”
„Drži se podalje, Stenbruče. Nemaš šta da tražiš ovde”, povikao je grof ne
skrenuvši pogled s Dore. Ponovo je stišao glas. „Oko za oko, vojvotkinjo. Žena i
dete za ženu i dete, i to skoro na isti način, mada ne mogu, avaj, da organizujem
da dete pogine od neprijateljske puške.”
„I ne možete da organizujete da skočim bez pomoći kao što je Vaša sestra
skočila sama”, rekla je Dora iznenađena smirenošću svog glasa. Činilo se da se
pretvorila u led, što je neobično jer bi trebalo da je nerazumna od panike i straha.
„Vezao ti je oči, Dora. Ali siguran sam da si kao ostarela usedelica bila zrela
za branje i nisi marila za kakvog čoveka ćeš se udati. Međutim, nisam nameravao
da te vređam. Nisi mi nesimpatična. Mislio sam kad sam rekao da nemam ništa
protiv tebe. Samo je nesreća što si ti postala savršen instrument za osvetu.”
Nesrećni Džordž, pomislila je Dora. Moraće da proživi ovaj košmar po drugi
put u životu.
„Moj suprug sve vidi. Kao i, verovatno, dva gospodina sa njim. Bilo bi glupo
da učinite ono što ste naumili, lorde Ishtame. Da li mislite da ćete se osećati bolje
nakon što oduzmete život nedužnoj ženi i njenom nerođenom detetu? Da li mislite
da ćete moći da pobegnete i nastavite da živite kao slobodan čovek?”
Nasmešio joj se.
„Znaću odgovor na Vaše prvo pitanje za trenutak, vojvotkinjo. I da, pobeći ću
u slobodu večnosti, koju ću deliti, nadam se, sa Mirijam i Brendanom. Ljudski
život je pravi pakao za mene.”
„Isthame”, čuo se glas negde dalje od staze kojom su šetali. Ovog puta nije
pripadao Džordžu.
Grof je podigao pogled sa osmehom na licu. „Oh, da”, povikao je, „znam da
ste tu i šunjate se. Šteta je što ne možete da me opkolite sa svih strana, zar ne? I
nažalost, s četvrte, nečuvane strane će vojvotkinja...”

~ 145 ~
 Dok je govorio, stisak mu je popustio na Dorinoj ruci. Malo mu je bila
skrenuta pažnja. Bilo je sad ili nikad, znala je Dora, pa je oslobodila ruku,
pokupila suknju drugom i potrčala na stazu i put odakle su došli. Nije bilo
vremena da se probija kroz gusto žbunje. Nije bilo vremena da pobegne, niti je
bilo vremena da joj Džordž pritrči u pomoć. Grof će je stići svakog trenutka.
„Iza tebe, Isthame!”
Uplašila se Džordžovog glasa, ali već je osetila grofa iza sebe kako pruža ruku
da je zgrabi. Nalazila se ponovo kraj procepa litice. Ako ostane na stazi, uhvatiće
je. Ako nastavi napred...
Učinila je upravo to i našla se na padini prekrivenoj kamenjem i šljunkom,
sve je bilo klizavo, i padina sama po sebi je bila jeziva, čak i kada bi neko polako
i pažljivo silazio i imao stabilnu mušku ruku kao oslonac pri svakom koraku.
Dora nije imala takav luksuz. Poletela je nizbrdo i čula je grofa kako viče tik
iza nje. Čula je njegove čizme na nestabilnom kamenju. Potom je čula još jedan
povik. Sad je bila slepa od straha, njena ledena smirenost ju je napustila.
Očekivala je da će svakog trenutka izgubiti ravnotežu i osetiti kako je grabi ruka
za nadlakticu. Shvatila je da je u panici pobegla od sigurnosti umesto ka njoj.
Ali drugi poziv skoro istog trenutka se pretvorio u dugačak vrisak,
istovremeno je čula i neki drugi glas kako dovikuje upozorenje zbog kog je
skrenula u stranu kako bi zgrabila neku travu koja je tu rasla i stenu koja je virila
sa lica litice. Stena je izdržala i uspela je da ukoči, pa užasnuto ugledala kako grof
od Isthama klizi i pada niz strmo kamenje, a zatim se zaustavlja na jednom
posebno velikom oblutku blizu podnožja, i leži na stomaku raširenih ruku i nogu.
Izgledao je slomljeno.
„DORA!”
Osetila je da neko dolazi do nje neopreznom brzinom i onda, pre nego što je
stigla da se okrene, uzima je u naručje, pritiska uz grudi i oslanja glavu na njenu.
„Dora!”, rekao je, a u glasu mu se čuo čitav univerzum bola.
U glavi joj je zujalo, u nozdrvama joj je bio led, ruke i noge više nije osećala
i klizila je niz drugačiju padinu.
„Šta te je zadržalo, Džordže?”, čula je sebe kako izgovara.
Ali nije stigla da čuje odgovor ili da se preda osećanju sigurnosti. Neprestano
je klizila dok odjednom sve nije postalo hladno i mračno.

~ 146 ~
 XIX

Džordž se sa Džulijanom i gospodinom Everardom vraćao kući posle

prijatnog jahanja u kom su svi uživali. Nadao se da je Dora našla vremena da se
odmori i da je njena majka insistirala na tome. Bila je tako uzbuđena zbog bala,
ali sluge su sve držale pod kontrolom i zaista im nije trebala njena pomoć. Neki
gosti bi mogli da prenoće, pa će stizati ranije od ostalih, na vreme za večeru,
barem. Dora nesumnjivo želi da bude savršena domaćica, da ih dočeka ispred
vrata i smesti u sobe. Džordž je u trenutku osetio grižu savesti što nije ostao sa
njom.
Hejvel mu je privukao pažnju na dve figure koje su stajale na vrhu litice u
daljini.
„Nadam se da nisu blizu ivice koliko se čini”, rekao je klimnuvši glavom u
njihovom pravcu. „Nikad nisam voleo visinu.”
Džordž je pogledao i prva reakcija mu je bila blagi prekor, jer mu se učinilo
da je jedna od tih osoba Dora. Zašto šeta danas od svih dana, kada je sunce jako,
trebalo bi da se odmara zbog naporne večeri koja je čeka? Nije odmah prepoznao
muškarca sa njom, ali je pretpostavio da je neko stigao ranije. Zar nije mogao sâm
da ode da istraži predeo ako mu se išlo?
Tad mu se stomak prevrnuo, jer je shvatio da stoje na istom mestu na kom je
Mirijam stajala kad... I uz to je iznenada prepoznao. Zaboga, to je Istham! U
trenutku kad je to shvatio, Dora je ustuknula od grofa, okrenula se ka kući,
ali samo na trenutak. Džordž i nije bio siguran da ga je videla.
„Mili bože!”, kazao je i naglo zastao.
„Zar to nije Mirijamin brat sa Dorom?”, pitao je Džulijan u istom trenutku
zaklonivši sunce jednom rukom. „Šta, dođavola, on radi ovde nakon što se onako
poneo na tvom venčanju? Nisi ga valjda pozvao na večerašnji bal?”
Ali Džordž se već okrenuo i počeo da juri ka divljoj zemlji iznad litica.
Travnjak se činio kilometrima dugačak. Ali udaljenost nije ništa značila, jer se
molio da greši pri pomisli kako neće stići na vreme. Istham je gledao ka kući.
Sigurno vidi svu trojicu.
Druga dvojica su trčala pored njega.
„Je li to čovek koji je zamalo uništio Dorino venčanje?”, pitao je Hejvel. „Sto
mu gromova...”

~ 147 ~
 „Gurnuće je”, kazao je Džordž. „Ubiće je. Isthame!” Povikao je poslednju
reč, ali beznadežno. Neće se taj uplašiti samo zato što Džordž trči da je spase.
Zapravo, sigurno uživa u takvoj situaciji.
„Drži se podalje, Stenbruče”, uzvratio je.
„Sto mu gromova!”, ponovio je Hejvel.
„Odatle je Mirijam skočila”, kazao je Džulijan. „Ali... sigurno samo pokazuje
Dori gde se to dogodilo. Sigurno je ne bi gurnuo. To bi bila ludost. Ima tri
svedoka.”
„To ga neće sprečiti”, rekao je Džordž. Zastao je, ali um mu je jurio. Ako se
približi, mogao bi da isprovocira Isthama da je ranije gurne, ali ako ostane i ne
učini ništa, Istham će to svakako uraditi, već ju je povukao bliže ivici litice.
„Bože!” Strmoglavio se niz sopstvenu liticu straha, panike i očaja. Ne može ništa
da...
Tada je grof Everard Hejvel preuzeo kontrolu nad situacijom.
„Krabe”, kazao je Džulijanu, „idi desno. Ja ću da idem levo. Prođi kroz ono
žbunje, pa povici njegovo ime. Ja ću učiniti isto odmah posle tebe. Možda
možemo da mu skrenemo pažnju dovoljno dugo da damo Dori priliku da pobegne.
Budi spreman da potrčiš da joj pomogneš, ali samo ako ona uspe da se povuče od
ivice. Džordže, ostani ovde i neka ostane usredsređen na tebe.”
Džordž je ostao jer nije mogao da učini ništa više, situacija je bila beznadežna.
Kao što je bilo i prošli put, samo je ova situacija drugačija. Nije bilo načina da se
spreči katastrofa. Ipak, stajanje i gledanje je, takođe, neće sprečiti. Jedva da je bio
svestan druge dvojice. Šta da radi? Da krene napred? Da mu preti? Da preklinje i
moli? Ništa od toga neće pomoći. Mirijam je skočila, a Istham će je gurnuti. Ali
načinio je nekoliko koraka napred, pa zaustio da nešto kaže.
„Isthame!” Bio je to Džulijanov glas, ne njegov, koji se čuo s desne strane
staze.
Istham je odgovorio podrugljivim tonom.
Ali nekim čudom, Dora se otrgla i potrčala u suprotnom pravcu. Istham je
skoro trenutno povratio fokus. Nije mogla da pobegne.
„Iza tebe, Isthame”, povikao je Džordž i Isthamova potera je usporila dok je
okrenuo glavu u pravcu odakle se čuo Džulijanov glas, ali samo nakratko.
Ponovo je jurio Doru. U roku od nekoliko trenutaka će je ponovo zgrabiti, ali
ti trenuci su bili zrno nade i Džordž je potrčao. Posle toga nije znao kako je prošao
kroz gusto žbunje, ali je uspeo i izgrebao je čizme, pocepao pantalone i krv mu je
potekla iz kolena, butina i šaka, međutim, to ništa nije bilo važno. Staza kojom se
prilazi plaži je obilazila strmu padinu, ali Dora je nije obišla. Nastavila je ka njoj
i, tren pre nego što će je Isthamove ruke dotaći, nestala je iza ivice, krećući se u
punom trku.
Džordža je obuzeo osećaj iz njegovih košmara, kada trči punom brzinom kroz
gust vazduh. Ali ovo je stvarnost, nije san. Nije stigao do nje na vreme, a Hejvel
~ 148 ~
je bio na drugoj strani procepa u litici i predaleko da je zgrabi i povuče na
bezbedno. Međutim, Hejvel nije bio previše daleko da podigne nogu kada je
Istham skrenuo za njom. Stopalo je zakačilo Isthama za zglob, pa se sapleo i
izgubio ravnotežu.
Začuli su se povici, jedan od njih je možda bio i Džordžov, a onda i vrisak.
Džordž je stigao na vrh dok je Hejvel održavao ravnotežu i povikivao
upozorenje. Ali Džordž je video samo jednu stvar - Doru na pola puta i tela
oslonjenog na jednu isturenu stenu.
Nije bio svestan da silazi do nje. Samo se našao tu. Uzeo je u naručje,
izgovarao je njeno ime, a znao je da ga ne čuje, da je mrtva.
„Dora!”, ponovio je i osetio kako mu se srce lomi, kako ga razum napušta.
Držao ju je čitavu večnost pre nego što ju je čuo.
„Šta te je zadržalo, Džordže?”, pitala je glasom tihim i nerazgovetnim.
Podigao je glavu i pogledao je. Kapci su joj zatreptali na trenutak, a onda je
izgubila svest, lica belog kao pergament.
„Ah, Dora”, šaputao joj je uz usne. „Moja voljena. Moja jedina voljena.”
„Je li povređena?” Bio je to Džulijanov glas. Čučnuo je pored Džordža i
pritisnuo joj dva prsta uz vrat. „Snažan puls, hvala bogu! Samo se onesvestila.”
Džordž ga je zbunjeno pogledao. „Živa je?”
Džulijan ga je potapšao po ramenu.
„Izgledaš kao da ćeš se i ti sada onesvestiti. Živa je, striče. Čuješ li me? Ne
vidim nikakve rane. Verujem da je to krv samo iz tvojih ogrebotina. Imam i ja
nekoliko. Prokleto gusto žbunje! Ali ona je živa!”
„On je mrtav”, odozdo se začuo glas Everarda Hejvela. „Ubio sam ga i tako
mi svega, drago mi je. Da li je Dora povređena?”

Dora se probudila pitajući se da li je vreme da ustane, ali nešto nije bilo u redu
s uglom pod kojim je svetlost prodirala u sobu. Naglo je otvorila oči. Koliko je
sati? Kada je bal?
Strgnula bi pokrivač da joj ruke nisu bile zarobljene dvema krupnijim rukama.
„Džordže?”
Sedeo je na ivici kreveta, bled kao krpa. „Hvala bogu! Prepoznala si me.”
„Prepoznala...?” Namrštila se i setila se.
„Oh! Kako sam dospela ovde?”
„Ja sam te doneo. Onesvestila si se. I više od toga, zapravo. Nismo mogli da
te osvestimo. Bila si u nesvesti više od sat vremena.”
Gledala je pravo u njega. „Hteo je da me ubije. Oko za oko, rekao je. Žena i
dete za ženu i dete. Uveravao me je da nema ništa lično protiv mene. Bila je to
osveta tebi.”

~ 149 ~
 „I bila bi efektivna da je upalila. Hiljadu puta efektivnija nego da je ubio
mene.”
„Šta se dogodilo s njim?” Pokušala je da se smesti u sedeći položaj, ali ju je
on pritiskom ramena spustio nazad.
„Everard ga je spotakao i pao je skoro do dna. Mrtav je.”
„Mrtav”, ponovila je. „Nameravao je da ubije i sebe. Zato se nije brinuo što
ima svedoka. Mislim da je želeo da ga vide, a naročito ti. Ali šta si rekao? Everard
ga je spotakao?”
Prigušeni jecaj iz podnožja kreveta privukao je Dorinu pažnju. Njena majka
je stajala tu, oslonjena na baldahin s druge strane, bleda kao i Džordž.
„Ja sam za sve kriva, Dora. Ja sam te poslala da pričaš sa njim. Zamalo da
pogineš.”
„Ali nisam. I nisam morala da idem. To je bila moja odluka, sećaš li se?”
Ponovo je zažmurila na trenutak i olizala suve usne.
„Everard ti je spasao život, Dora”, rekao je Džordž. „Organizovao je diverziju
sa Džulijanom da Isthamu skrenu pažnju i da ti pruži priliku da se otrgneš, a onda
je zaustavio Isthama pre nego što je stigao do tebe.”
Dorine oči bile su pune suza dok je gledala svoju majku. „On se plaši visine”,
rekla joj je majka.
Dora se slabašno nasmešila. Kako je moguće da su dovde stigli? Isti čovek za
kog je uvek verovala da joj je uništio život tako što joj je odveo majku, sad joj je
spasao život? A onda je razrogačila oči od iznenadne panike. „Ali koliko je sati?
Gosti sigurno stižu. Mora da je vreme za...”
Ponovo ju je pritisnuo nazad na jastuke.
„Vreme je da legneš tu gde si”, rekao je Džordž. „Ima drugih koji će sprovesti
goste do njihovih soba. Dod stiže uskoro. Džulijan je otrčao po njega.”
„Ali ne treba mi lekar. Treba da se spremim za večeru i bal. Koliko je sati?”
„I dalje je još popodne. Slušaj me, Dora. Doživela si ozbiljan šok. Siguran
sam da još uvek ne osećaš pune posledice. A tu je i dodatna okolnost da si u
drugom stanju. Ležaćeš ovde dok te Dod ne bude pregledao i ležaćeš dokle god
on smatra da treba. I to je naređenje. Večera i bal će se nastaviti bez tebe
ako moraju, mada će svi žaliti što nisi tu, niko više od mene. Filipa je pristala da
bude domaćica ako bude neophodno i savršeno je sposobna za to.”
„Ja ću ostati sa tobom, Dora, ako doktor savetuje odmor”, rekla je njena
majka. „Nećeš biti sama. I niko te neće kriviti što se nisi pojavila. Do sada se
sigurno raširilo po celom selu šta se dogodilo, a tvoje stanje je opštepoznato.
Zaista, mislim da bi svi bili više iznenađeni ako bi se pojavila večeras.”
Dora je žalosno gledala jedno, pa drugo. „Ali ovo je naš prvi zajednički bal”,
rekla je Džordžu. Okrenula se ka majci. “I planirala sam ga namerno za vreme
kada ste ti i Everard ovde.”

~ 150 ~
 „Biće još balova, zabava i koncerata, Dora”, rekao je Džordž. „Ali ti si samo
jedna.”
„Dovoljno je da smo ovde”, odgovorila je majka. „Svi su bili veoma brižljivi.
Ti i vojvoda posebno.”
Dora je slobodnom rukom zgrabila pokrivač u pesnicu. „Neću izgubiti bebu,
zar ne?”
Majka joj je odmahnula glavom, ali je Džordž odgovorio. „Iskreno se nadamo
da nećeš, ali moraš da slušaš lekara, Dora. Ne bih da rizikujem zbog našeg deteta,
a iskreno, još važnije u ovom trenutku, zbog tebe, to je običan bal, ma koliko da
ti je važan. Bože, zamalo da te izgubim danas. I izgubio bih te da nije bilo
Everarda i Džulijana.”
Oči su mu se caklile i znala je da je na ivici suza. Opustila se.
I iznenada se prisetila slike prostrane praznine koja je stajala na korak od nje
dok ju je grof od Isthama držao i gurao napred. Setila se očajničkog bega kada je
nekako uspela da se oslobodi, i svoje kratke odluke da krene niz padinu
radije nego stazom shvatajući istovremeno da do dna verovatno neće stići živa.
Setila se tela kako se obrće, vrišti i proleće pored nje. Setila se ruku koje je čvrsto
drže i glasa iz sve veće tame, dok je gubila svest, kako doziva njeno ime. Setila
se glasa iz dubina. Ah, Dora. Moja voljena. Moja jedina voljena. Bio je to
Džordžov glas.
„Trebalo je da te poslušam kad si me preklinjao da se držim podalje od njega.
Ali mislila sam da sam pametnija. Mislila sam da postoji način da se pomirite.”
„Nisi ti kriva. Trebalo je da ti objasnim. Ali hajde da prestanemo da
preuzimamo krivicu. Kriv je samo jedan čovek i više te nikad neće povrediti.”
„Mrtav je.” Zažmurila je i polako uzdahnula. „Kako je užasno što ga ne
sažaljevam.”
„Ne sažaljevam ni ja”, rekla je njena majka. „Samo mi je žao što ga je
Everardova noga spotakla, a ne moja.”
Dora joj se nasmešila. „Meni je drago što je bio on.”
Majka ju je pomalo iznenađeno pogledala.
„Meni je samo drago što neko jeste”, rekao je Džordž grozničavo i Dora ga je
pogledala. I setila se... Ah, i setila se.
Džordžov sin nije bio njegov, već Isthamov. Grof i vojvotkinja su godinama
negovali nedozvoljenu strast. Njihov otac ju je primorao da se uda za Džordža
kako bi ih razdvojio. Da li je znao za njenu trudnoću? Možda. Zapravo, verovatno.
Kad je Džordž otkrio da dete nije njegovo? Da li je oduvek znao? Mili bože, bio
je tek dete tada. Kakve li je trajne posledice to saznanje ostavilo na njega? Ali
videla je te posledice i gledala ih je otkako ga poznaje. Skoro neprestana dobrota
u očima sadržala je mrvu tuge. Nikad do sada nije tu tugu umela da imenuje. I
osetila je neku usamljenost u njemu.

~ 151 ~
 Čvrsto joj je stisnuo ruke i dve suze su mu skliznule niz obraze.
„Zamalo da te izgubim.”
„Oh”, rekla je, „nećeš me se tako lako otarasiti.”
Njena majka je otvorila vrata kad je čula kucanje, pa propustila unutra doktora
Doda.
Doktor nije mogao da primeti nikakve fizičke posledice onoga što je Dora
pretrpela tog popodneva. Nije bilo naznaka o pobačaju. Preživela je veliki šok,
naravno, i nije mogao da predvidi kako bi to moglo da se odrazi u narednim satima
i danima, ali trenutno joj je puls stabilan, boja joj je zdrava, a um joj je bistar.
Savetovao je nekoliko sati odmora u krevetu. Sama vojvotkinja neka odluči hoće
li se te večeri pojaviti pred gostima, ali ako se pojavi, neka se ne izlaže
prevelikom naporu.
Dora je nevoljno pristala da ostane u svojim odajama tokom večere. Kasnije
će odlučiti šta će raditi za vreme bala.
„Ali stvarno mrzim što ću propustiti večeru”, rekla je Džordžu uz uzdah. „I
zaista, osećam se dobro i krajnje prevrtljivo što ležim ovde.”
Nije želela da majka ostane s njom.
„Iako cenim tvoju zabrinutost, majko, ne bih mogla da spavam ako si u sobi.
Želela bih da razgovaram sa tobom kako ti ne bi bilo dosadno.”
Sat vremena kasnije četrnaestoro ljudi je selo da večera. Sve je to bilo užasno
naporno Džordžu. Gosti su bili pristojni, naravno, ali je bilo jasno da pucaju od
znatiželje šta se tačno dogodilo tog popodneva. Kakav je to incident čija je
posledica jedan mrtav čovek, a i vojvotkinja leži u svojoj sobi gde ju je pregledao
lekar. Nije bilo svrhe da izbegava pitanja, odlučio je Džordž uz konsultaciju sa
Džulijanom, Everardom i damama. Svi su već znali da je grof od Isthama optužio
svog zeta da je prvu vojvotkinju gurnuo u smrt i nedavno je obnovio tu optužbu
na vojvodinom venčanju sa drugom vojvotkinjom. Tom prilikom je ućutkan, ali
je očigledno bio opsednut i možda pomalo poremećen svojim ubeđenjem da
njegova sestra nije oduzela sebi život, iako je bilo jasno svima koji je poznaju da
nije bila svoja zbog tuge za jedinim sinom. Tako da su se Džordž i Džulijan
dogovorili da treba i ostatak priče da se objasni, da je Istham došao u Kornvol,
nasamario novu vojvotkinju da prošetaju rtom Penderisa i da je pokušao da gurne
nju i njeno nerođeno dete u smrt na istom mestu na kom mu je umrla sestra.
Međutim, nisu spominjali Hejvelovu ulogu u događaju.
Svi su uzdisali i reagovali na priču, razmenili mišljenja i nisu govorili skoro
ni o čemu drugom. Džordžu je na kraju bilo drago što Dora nije tu da to čuje.
Nadao se da će je razuveriti od silaska kasnije, mada ne može da joj zabrani.
Svako ko dođe na bal, biće pun priča i govorkanja koji su se sigurno raširili i
želeće da zna istinu, i to da je čuju od učesnika. Dora će biti zvezda događaja ako
bude prisutna.

~ 152 ~
 Šta je Istham rekao Dori? Mnogo toga što ranije nije znala, zasigurno. Mnogo
toga što je on lično trebalo da joj kaže. Ali ima malo vremena za razmišljanje, šok
ili samokrivicu. Bio je domaćin večere. Smešio se, odgovarao na pitanja,
menjao temu, odgovarao na još pitanja, promenio temu ponovo, jeo večeru ne
osetivši ukus i ne primetivši da je poslužena. Šef kuhinje bi zaplakao kad bi znao.
Najzad je mogao da ode na sprat i vidi da li je Dora spavala. Želeo je i da
pokuša da je ubedi kako bi bilo najbolje da ostane u krevetu. Kad je ušao u
spavaću sobu, shvatio je da se ona nalazi u dnevnoj sobi jer je čuo muziku iz tog
pravca.
Sedela je za svojim starim klavirom i svirala nešto nežno i mirno, i bila je
potpuno zaokupljena time. Imala je na sebi veličanstvenu, svetlucavu haljinu
ciklama boje, izuzetno stilizovanu da iskaže otmene i vitke obline njenog tela.
Oko vrata i na ušima je nosila dijamante koje joj je on poklonio. Tamna kosa bila
je podignuta u visoke otmene uvojke i poneki pramen joj je padao po vratu i
ušima. Na glavi joj je stajala dijamantska kruna vojvotkinje, koja je
pripadala njegovoj baki, pa njegovoj majci, ali nikada Mirijam. Par srebrnih
rukavica nalazilo se na klaviru, a jedna diskretna srebrna cipela je pritiskala
papučicu na klaviru.
Izgledala je baš kao žena njenih godina, ali najbolje što žena njenih godina
može da izgleda. Sad je sigurno bila lepša nego što je ikada bila kao mlada
devojka. Svaka linija njenog tela iskazuje zrelost i ženstvenost u punom cvatu. A
u njenom stomaku raste njihovo dete. Malo je nedostajalo da mu zaklecaju kolena
kad se prisetio prizora sa litice.
Završila je sa sviranjem i uz osmeh ga pogledala. Mora da je osetila njegovo
prisustvo.
„Da li slučajno ideš na bal?”
„Idem. I treba mi pratnja.”
„Dozvoli mi tu čast.” Preterano se poklonio, pa zakoračio u prostoriju.
Okrenula se na stolici. „Kakva je bila večera?”
„Verovatno je bila izvrsna. Možda bih primetio da sam obratio pažnju na nju.
Naši gosti su se činili zadovoljnim. Filipa je zauzela tvoje mesto bez problema i s
diskretnim šarmom. Ona je pravo zlato, Dora. Pričalo se o današnjim događajima.
Ništa se nije sakrilo. Ništa se nije preterivalo ili odbacilo. Voleo bih da mogu da
kažem da su sada svi zadovoljni i spremni da uživaju u večeri bez daljeg
pominjanja događaja, ali naravno, većina gostiju koji će biti na balu nisu bili na
večeri. Priča će morati da se ponavlja iznova i iznova. Voleo bih kada bi ostala
ovde.”
Ustala je i prišla da mu malo popravi okovratnik.
„I da protraćim ovu haljinu i dragulje i Mejzinu najbolju frizuru? Svi će biti
uzbuđeni što me vide, znajući šta se dogodilo ovog popodneva. To je u ljudskoj
prirodi, Džordže. Ako me ne vide večeras, onda će me ispitivati drugom prilikom,

~ 153 ~
možda u nedelju u crkvi. Ne mogu ceo život da se krijem. Radije bih da završimo
s tim sada. I oni bi radije da čuju sada. Uostalom, toliko sam se radovala našem
balu i dobiću napad histerije ako budem morala da ga propustim.”
Gledao ju je u oči i u njima video beskrajne dubine. Priča koju je ispričao za
večerom bila je istinita i tačna, ali ne potpuna. Samo ona je znala ostatak. Ali
nikad neće to spomenuti, shvatio je. Nikad mu neće reći šta je saznala od Isthama.
Ostaviće mu njegovu privatnost i iluziju o tajnama.
U tom trenutku je shvatio koliko mu je stalo do nje, koliko je voli. Voleo ju
je više od vazduha koji je disao. Voleo ju mladalačkom strašću koju je zaključao
negde duboko u sebi odmah posle prvog venčanja. Odavno je mislio da je izgubio
ključ, ali nekako ga je ona našla, smestila u bravu i okrenula ga.
„Razgovaraćemo”, rekao joj je. Uhvatio ju je za ruke i poljubio obe u dlan.
„Ako želiš”, rekla je. Znala je da je razumeo na šta misli.
„Želim.”
Prišao je klaviru da joj ponese rukavice, sačekao je da ih namesti, pa joj pružio
ruku.
Njihovi gosti će uskoro početi da pristižu na bal, a sumnjao je da će večeras
iko kasniti.

~ 154 ~
 XX

Dora je mislila da se nikad u životu nije toliko smešila. A čudno je što je u

pitanju sve vreme bila iskrena radost. A zašto da ne? Mogla je da pogine, ali je
živa i zdrava, osim možda emotivno. Sačuvao ju je udružen trud njenog supruga,
njegovog bratanca i majčinog supruga, kog je prezirala godinama, a tek nedavno
počela da poštuje, pa i da simpatiše.
Zašto da ne bude srećna?
Veče o kom je sanjala nedeljama, odvija se baš onako kako treba. Propustila
je zvaničnu večeru, da, ali sati bala su je očekivali i jedva je suzdržavala
uzbuđenje koje je osećala ugledavši stepenište i salu ukrašene cvećem,
lustere podignute na svoje mesto na plafonu kako se presijavaju od kristala i
plamena, pod koji se presijavao i, oh, sve. Orkestar je stigao. Instrumenti su im
bili namešteni na pijedestalu u jednom uglu prostorije. Violinista je štimovao žice
uz klavir.
Dugački stolovi u susednoj prostoriji bili su pokriveni belim stolnjacima,
ukrašeni vazama cveća, kristalnim čašama, porcelanskim posuđem i srebrnim
escajgom. Hrana i piće su bili spremni da se iznesu čim gosti počnu da pristižu.
Nekolicina koja je već stigla, šetala je po prostoriji ili su sedeli na plišanim
stolicama. Bili su odeveni veličanstveno za tu priliku.
I to je sve njeno postignuće, mada je znala da jedva da se oznojila. Ona i
Džordž sigurno imaju najbolju poslugu na svetu.
Oh, zašto da ne bude srećna?
Dobro, tu je bila svest o nesrećnom Džordžovom životu koji je i dalje skrivao
u sebi. A tu je i znanje da je grof od Isthama želeo da je ubije tog popodneva i
zamalo u tome uspeo. Uveravao ju je da to nije ništa lično, ali stekla je utisak da
je veoma lično. Užasno je iskustvo osetiti tako ubilačku mržnju. A tu je i činjenica
da je poginuo. Mučilo ju je to što je neko s kim je pre nekoliko sati šetala i
razgovarala sada mrtav. Znala je da će još dugo pamtiti taj prizor kako proleće
pored nje i vrišti. Pitala se šta mu se dogodili, odnosno, njegovom telu.
Nakon što je zastala na dovratku da se divi balskoj sali, pustila je Džordžovu
ruku kako bi prošetala po prostoriji, pozdravila goste koji će prenoćiti i izvinila
im se što nije bila tu da ih dočeka i ugosti na večeri. Prijalo joj je što može da uradi
ovo sama, a da ne umire od straha. Straha? Nema ničeg tako strašnog u rukovanju

~ 155 ~
s ljudima koji su bili prijateljski raspoloženi prema njoj, o prihvatanju naklona i
slušanju kako je oslovljavaju sa Vaša milosti dok razgovaraju.
Nakon ovog popodneva sigurno ništa više neće moći da je uplaši.
Prešla je veliki put za ovih nekoliko kratkih meseci.
Svi su je, naravno, uveravali da nema razloga da se izvinjava i izražavali su
zabrinutost za njeno zdravlje, ali i saosećali sa njom na užasnom iskustvu. Mora
očekivati još toga kad budu dolazili gosti. Barem večeras nikome neće nedostajati
tema za razgovor.
Ali želela je da učini dve stvari pre nego što gosti dođu. Primetila je Džulijana
i Filipu kraj orkestra kako se okreću nakon razgovora sa violinistom.
Dora je pružila Filipi ruke i poljubila je u obraz.
„Čula sam da si pravo zlato, Filipa, i da si obavila dužnost domaćice sa
uobičajenim diskretnim šarmom. Ali nisu morali da mi kažu. Hvala ti, draga.”
„Ne mogu da verujem”, rekla je Filipa, „da sam dozvolila tom čoveku da me
časti limunadom i da bih ti prenela njegovu želju da popriča sa tobom, da me lejdi
Hejvel nije uveravala da će to ona učiniti kako bih ja mogla da požurim do dečje
sobe. Tako mi je žao, Dora.”
„Nema razloga. Kao što je Džordž ranije primetio, svi treba da prestanemo da
krivimo jedni druge. Samo jedna osoba je kriva.” Okrenula se ka Džulijanu,
spustila mu ruke na ramena i poljubila ga u oba obraza. „Ti si mu skrenuo
pažnju dovoljno da mogu da mu se otrgnem. Hvala ti, Džulijane.”
Nasmešio joj se i potapšao njene ruke na svojim ramenima. „Imao sam neke
veze sa zaštitom budućeg naslednika, jer smo Filipa i ja shvatili da je bolje da to
bude Džordžov sin nego bratanac.”
„Naslednik će možda ipak biti bratanac, jer ovo dete možda bude ćerka.
Džordž i ja ćemo biti srećni u svakom slučaju.”
Nasmejali su se i smeh joj je prijao. Ali Dora je primetila majku kako prilazi
sa gospodinom Everardom.
„Oh, izvinite me, molim vas”, rekla je i požurila ka njima.
Lice njene majke sa ozarilo od zadovoljstva. „Kako lepo izgledaš, Dora!
Ružičasta ti je uvek pristajala, mada si tvrdila da bolje stoji plavušama. Ali jesi li
sigurna da bi trebalo da budeš ovde? Nećeš se preforsirati?”
„Obećavam da neću. Već sam čula predavanje od Džordža.”
Majka joj je izgledala veličanstveno u plavoj haljini koja je bila klasičnog
kroja, sa srebrnim detaljima, i Dora je pretpostavila da ju je sama napravila. Majka
joj je uvek vesto šila. Njena seda kosa je bila pokupljena u elegantnu punđu.
Višak kilograma koje je s godinama stekla, zapravo, odlično joj je pristajao,
pomislila je Dora, kao i nežan osmeh koji je vratio toliko uspomena na majku koju
je obožavala.
„Slažem se sa njim”, rekla je njena majka.

~ 156 ~
 „Oh, i ja.” Dora se nasmejala, pa se okrenula ka Everardu. Pružila mu je ruke,
ali kad ih je prihvatio, impulsivno ih je odbacila i zagrlila ga, pa ga poljubila u
obraz. Zatreptala je da odagna suze. „Dugujem Vam svoj život. I zaista, ne
verujem da postoji bilo ko, kome bih ga radije dugovala. Bili ste dobri prema
mami. Stali ste uz nju kada ste mogli da odete. Žao mi je što sam bila gruba kad
smo se prvi put sreli. Tada nisam razumela koliko ste bili, zapravo, koliko jeste
dobri. I hvala Vam.”
„Draga moja Dora.” Uhvatio ju je za ruke i izgledao pomalo posramljeno,
mada ga je Dorina majka gledala sa srdačnim osmehom. „Bio sam tamo ovog
popodneva i morao sam da učinim nešto pomalo herojski. Samo mi je drago što si
preživela netaknuta. A što se tiče tvoje majke, voleo sam je i pre nego što je
nepravedno osramoćena i primorana da napusti dom. Nikad to ne bih priznao, čak
ni sebi, da mi okolnosti nisu pružile najveći dar u životu. Volim je, draga moja.
To što sam ostao uz nju nije bila nikakva žrtva. Naprotiv.”
Oh, dopadao joj se, jer mnogo je žrtvovao kada je ostao uz stariju ženu sa
kojom je uživao u običnom, površnom očijukanju. Kad je pobegla i kad se
razvela, društvo ju je obeležilo. I premda muškarci u takvim situacijama
uglavnom prođu mnogo bolje, ipak njegov život mora da je bio ozbiljno obeležen,
pa je izgubio šansu da se bolje oženi. Bilo je jasno da iako nije bio siromašan, nije
bio ni imućan čovek, ali bio je odan i privržen - i dostojanstven. Bio je, pomislila
je malo nelojalno, vredniji poštovanja od njenog oca.
„Izgleda da stižu gosti. Moram da se pridružim Džordžu.”
U narednih pola sata, Dora je shvatila da bal u Penderisu ne bi mogao da se
nazove gužvom. I pre nego što su se neki gosti, većinom stariji, odvojili u sobu za
kartanje ili u salon sa osveženjem, bilo je prostora u sali. Ipak, u njenim očima
je bilo očaravajuće jer je došao svako ko je pozvan.
Došli su čak i Klarkovi. Oboje su izgledali pomalo ukočeno i prilično
potišteno. Došli su delom iz znatiželje, a delom jer bi njihovo odsustvo potvrdilo
zaveru sa Isthamom o njenom ubistvu. Džordž im se nasmešio i poklonio. Dora
se, takođe, nasmešila i gospodina Klarka, kad je upitao, uverila da se oseća dobro
nakon što se odmorila nekoliko sati po savetu lekara.
Gospođa Parkinson je došla malo kasnije sa gospodinom i gospođom Jarbi.
Smešila se i jedva je čekala da obavesti Doru da je tog jutra primila pismo od
njene najdraže Gven i da joj je žao što je lejdi Trentam manje odana starom
prijateljstvu od nje, pisala je samo jedno kratko pismo na svaka tri duga koje je
gospođa Parkinson slala njoj.
„Opraštam joj, Vaša milosti”, dodala je, „jer ima malo dete i nisam sigurna
da je lord Trentam zaposlio dovoljno dobru dadilju da preuzme punu brigu o
njemu, a možda i ne razume obavezu dame da provodi jutra u pisanju pisama.
Njegov otac je bio poslovan čovek, znate. Nesrećna moja najdraža Gven.”
Mora da se seti da podeli tu malu primedbu, pomislila je Dora, sledeći put kad
bude pisala Gven.
~ 157 ~
 En i Džejms Koks Hempton stigli su sa dve starije ćerke koje nisu bile
dovoljno odrasle za londonski bal, ali su na ovom bile dobrodošle. Džejms se bez
reči rukovao sa Džordžom, dok je En nekoliko trenutaka grlila Doru.
„Izgledaš prelepo”, rekla je, „i veoma staloženo posle onakvog iskustva. Kad
bi samo bilo primereno da se dame klade, dobila bih sada čitavo bogatstvo od
Džejmsa. Kladio se da se nećeš pojaviti večeras.”
„Ali onda bih, ljubavi, morao da živim od tvog bogatstva i izgubila bi svako
poštovanje prema meni”, kazao je Džejms. „Drago mi je što se držiš, Dora.”
Barbara Njuman je, takođe, čvrsto zagrlila Doru kad je stigla sa vikarom.
„Retko verujem govorkanjima”, rekla je. „Skoro uvek se preteruje ili su
potpuno neistinita. Ali grof od Isthama jeste mrtav, tako da zaista mislim da ti je
život bio u velikoj opasnosti.”
„Ali sam preživela. Uživaj u balu, Barbara. Naći ću malo vremena kasnije da
ti sve ispričam, kad ne budeš plesala.”
I najzad se činilo da su svi stigli. Pošto su se seoske zabave završavale ranije
od londonskih, nije bilo mnogo onih koji su kasnili. Izraz otmeno kašnjenje je
jedva poznato u selu.
I sada je Džordž provukao njenu ruku kroz svoju i bliže je pogledao. „Sijaš, a
ja sam očaran. Ali da li osmesi i sjaj kriju umor, Dora?”
„Ne kriju. Ali održaću obećanje i neću plesati iako je doktor spomenuo samo
naporne plesove. Biće dovoljno da gledam i uživam u rezultatu svačijeg rada,
osim svog.”
Nasmejao se. „Ali bal je bio tvoja ideja i to se računa. Dozvoli mi da te
odvedem do En. Stara se da devojčice imaju primerene partnere u početnom setu
i čini mi se da ona ne namerava da pleše.”
Nije morao nigde da je odvede, ona je vojvotkinja od Stenbruka. Zaboga, čak
nosi i svoju krunu - i ona je domaćica na tom balu. Međutim, dozvolila mu je da
je otprati do prijateljice, pa je otišao da otvori ples sa Filipom. Tokom tog seta
živahnog seoskog plesa, ispričala je En sve što se dogodilo, izostavivši samo
detalj koji joj je grof otkrio. Osetila je olakšanje što je teret podelila s nekim ko
nije bio umešan. Verovatno će učiniti isto kasnije sa Barbarom, ali ni sa kim više.
Neka drugi prepričavaju.
Više od svega večeras, Dora je želela da uživa. Imala je toliko toga da
proslavi, svoj brak, trudnoću, pomirenje sa majkom, prijateljstvo.
Život sâm po sebi.
Veče je provela u šetnji među gostima, kao što je i nameravala. Nije
nameravala mnogo da pleše. Razgovarala je sa svima, povremeno odgovarala na
pitanja o tom popodnevu, ali je pričala i o drugim temama. Našla je partnere za
sve mlade koji su očigledno želeli da plešu, ali su bili previše stidljivi da bi se
istakli, a to se odnosilo i na mladiće koliko i na devojke. Donela je tanjire s
hranom nekolicini starijih koji nisu mogli lako da se kreću. Namerno je stala sa
~ 158 ~
gospodinom i gospođom Klark između dva seta i zasmejavala ih pričama iz
vremena kada je držala časove muzike. Otišla je u visoku galeriju koja se
prostirala jednom stranom balske sale, kad je tamo primetila dvoje male dece sa
svojom dadiljom. I oduševila ih je jer je donela tanjir slatkiša pošto je dobila
dadiljinu dozvolu.
Oh, da, uživala je! Kako da ne uživa? Bal je očigledno bio uspešan. Malo se
plašila da će smrt jednog čoveka na posedu Penderisa umanjiti raspoloženje, ali
nije tako bilo. Džordž je celo veče plesao i kretao se među gostima kao i Dora.
Izgledala je srećno i opušteno.
Nekoliko puta je pomislila kako želi da zapleše barem jednom. Nisu svi
plesovi naporni. Ali je obećala...
Drugi valcer planiran je posle večere. Džordž je prvi plesao sa njenom
majkom, koja je bila lagana u nogama kao i kad je Dora bila devojčica. Dora ju je
gledala čežnjivo sve dok nije primetila onu decu u galeriji.
Gosti su sada dobili instrukcije da nađu partnere za drugi valcer. Dora, koja
je stajala sa Barbarom, čija je pažnja u tom trenutku bila okupirana nekim drugim,
hladila je lice lepezom sve dok je neko nije uzeo iz ruke.
„Da li ti je vruće?”, pitao je Džordž i nastavio da maše lepezom. „Jesi li se
preforsirala?”
„Nisam uopšte. Nije li ovo najlepši bal na kom si ikad bio? Slobodno slaži.”
„Ah, ali mogu da kažem samo istinu. Ovo je najlepši bal na kom sam ikad
bio, možda jer je ovde najlepša dama koju sam ikad upoznao.”
„Neću da pitam ko je ona, možda mi se ne dopadane odgovor”
„Ali mogu da kažem samo istinu, sećaš se? Ona je ti.”
Nasmejala se i njegov osmeh se raširio. Iznenadila se i oduševila kad je
shvatila da povremeno mogu da razmene besmislene rečenice i da se smeju.
„Govorim istinu. Sećam se da si mi rekla kako si uvek maštala da plešeš valcer
na londonskom balu. To ćemo učiniti jednog dana, ali da li će naš bal u Penderisu
u međuvremenu poslužiti? Da li bi plesala valcer sa mnom?”
Oh. Osetila je veliku čežnju. „Ali obećala sam određenom tiraninu da neću
plesati uopšte.”
„Određeni tiranin se seća da su zabranjeni samo naporni plesovi. Takođe je
popričao sa vođom orkestra posle večere i posebno tražio sporiju, umereniju
verziju valcera od onog koji su ranije svirali.” Pogledao ju je pravo u oči. „Da li
ćeš plesati valcer sa mnom, Dora?”
Uzela je lepezu iz njegove ruke i zaklopila je. „To bi učinilo veče potpuno
savršenim.”
Ponudio joj je ruku i ona je oslonila svoju na njegov rukav.
Jednom je igrala valcer na lokalnoj zabavi u Inglebruku, sa gospodinom
farmerom koji mora da je vežbao korake dok je bežao od velikog bika. To

~ 159 ~
iskustvo joj nije posebno prijalo, mada je uvek smatrala da može da prija. Valcer
je svakako najromantičniji ples ikad izmišljen, kada se pleše sa pravim partnerom.
Bila je sigurna da večeras ima pravog.
Spustio joj je ruku iza struka, a dlan u svoj topao. Ona je oslonila drugu ruku
na njegovo rame, takođe toplo, čvrsto i pouzdano. Imala je vremena da primeti
samo nekolicinu drugih parova koji su se pridružili podijumu, svoju majku
sa Everardom, En i Džejmsa, Filipu i Džulijana. A onda je počela muzika.
Bilo kakav strah da možda neće znati korake nestao je. Kretali su se po sali
kao da su jedno i Dora se osećala kao da se nalaze usred muzike i da je stvaraju
celim telom. Kao stvaranje svim čulima, ne samo sluhom. Kristalni lusteri su se
vrteli iznad njih, a cveće i zelenilo oko njih. Osećali su se mirisi cveća i različitih
parfema, pa čak i miris kafe.
Čula se muzika i stopala koja su se kretala u ritmu, glasova i smeha. Osećao
se ukus vina i kolača. A tu je i bio osećaj mekoće večernjeg sakoa ispod njene
ruke, dodir šake ispod druge, i vrelina tela. Ljudi su uživali. I ništa nije bilo
statično, kao što je uvek sa muzikom, ih životom. Sve se vrtelo oko nje, boje
i svetlost, i ona se vrtela u tom središtu.
Sve je bilo život i radost.
Ah postojala je jedna konstanta u svemu tome, čovek koji ju je držao i plesao
valcer s njom - snažan i elegantan, ozbiljan i dobar, aristokrata, ali brižan,
kompleksan i ranjiv, njen saputnik i prijatelj, njen suprug, njen ljubavnik. On
stvara muziku života sa njom.
Neobično je kako nalet euforije može da usledi tako ubrzo posle straha za
život. Dve krajnje suprotnosti. Ili možda to nije tako neobično.
Setila se kako joj je rekao da ju je on odneo do kuće. To je shvatila tek sad.
On ju je nosio.
Međutim, misli su se rasule dok su plesali i ostala su samo osećanja.
Bila je pomalo tužna kad se muzika završavala, ali Džordž ju je držao malo
duže dok su ostali plesači odlazili s podijuma.
„Voleo bih da sada odeš u krevet. Hoćeš li? Izmisliću neki izgovor i svi će
razumeti. Mislim da ima još jedan set. A onda će nastati gužva dok svi budu
odlazili.”
Iznenada je bila iscrpljena, pa je klimnula glavom.
„Dođi, ispratiću te.”
Ostavio ju je ispred njene garderobe, pošto je prethodno naredio da se Mejzi
pošalje što pre. Uhvatio ju je za ruke i poljubio joj nadlanice.
„Laku noć, Dora”, kazao je i nakratko je pomislila kako je videla nešto
skiveno u njegovim očima, neku nesreću, neku duboku patnju. Ali svetlo je bilo
prigušeno i možda je pogrešila.
Okrenuo se i krenuo niz hodnik.

~ 160 ~
 Razgovaraćemo, rekao je ranije, ali pitala se hoće li.

Džordžu je bilo drago što je ubedio Doru da ode da spava. Nikad nije priredio
veliki bal, mada je ovo, naravno, seoska zabava, te nije bilo ljudi koliko bi
očekivao u Londonu. Ipak, znao je nešto o haosu na kraju bala, kad ljudi
odjednom požele da pričaju jedni s drugima, kao da celo veče nisu imali priliku
za to i kad se kočije poređaju pred ulazom, pa moraju da čekaju svoje vlasnike da
se pozdrave sa domaćinima kako treba, sa svakim prijateljem i poznanikom. Čak
i kad poslednja kočija ode, tu su još uvek gosti koji će prenoćiti, a koji bi pre
odlaska na spavanje želeli da popričaju o tome kako je veče bilo lepo.
Prošlo je više od sat vremena od završetka bala kada je Džordž tiho ušao u
svoju garderobu kako ne bi probudio Doru. Ali, kao što se i ranije desilo, čuo je
tihu muziku iz njene dnevne sobe.
Zašto je očekivao da spava?
Svukao se bez pomoći sobara kom je rekao da ide na spavanje, pa je navukao
pidžamu i kućni ogrtač pre nego što je ušao kod nje.
Prestala je da svira i pogledala je ka njemu uz osmeh. I ona je bila obučena za
spavanje. Kosa joj je bila puštena i očešljana, sjajila se. Izgledala je veoma
umorno.
„Pretpostavljam da niko nije otišao ranije.”
„Niko nije čak otišao ni kasnije. Svi su otišli mnogo kasnije. Znak velikog
uspeha tvog bala. Pričaće se o njemu cele decenije.”
„Moramo češće da priređujemo zabave, ali ne uvek ovako velike.”
„Moramo”, složio se i prišao joj bliže. „Ali ne sutra, ako nemaš ništa protiv,
a ni prekosutra. Nisi mogla da spavaš?”
Odmahnula je glavom. „Plašila sam se da pokušavam.”
„Plašiš se košmara?”
Okrenula se na stolici tako da su joj kolena dodirivala njegova. Klimnula je
glavom i on joj je spustio glavu na teme, pa je pomilovao niz kosu.
„Postojala su možda dva koraka između mene i provalije.
I znala sam da ga ništa neće odvratiti od namere. Ništa što bi iko od nas
rekao.”
Neko vreme su oboje ćutali. Nagnula se napred i zagrlila ga oko struka, pa
mu zarila lice u grudi. I plakala je.
Držao ju je čvrsto žmureći i zapitao se kako bi mu bilo da...
Plakala je sve dok mu ogrtač i pidžama nisu postali mokri i tada je podigla
lice ka njegovom kako bi mogao da joj obriše suze. Uzela je maramicu od njega i
izduvala nos. „Želim sutra da odem tamo”, rekla je i spustila maramicu na klupu
kraj sebe. „Želim da prošetam rtom i želim da se spustim na plažu. Ovo je moj
dom i ako to ne učinim sutra, nikad neću. Hoćeš li poći sa mnom?”
~ 161 ~
 Bio je prestravljen. „Naravno.” Iako su mu kolena bila slaba, shvatio je da je
u pravu i da je neverovatno hrabra. „Ali sada je veoma kasno i moramo da
spavamo. Ja ću te čuvati od košmara. Neću dozvoliti da te iko i išta povredi.” Te
reči su mu se učinile besmislenim u svetlu njegove krajnje nemoći tog
popodneva. „Prošetaćemo, obećavam ti, samo ne večeras.” Oklevao je. „Dozvoli
mi da ti večeras nešto pokažem.”
Ustala je i prihvatila ispruženu ruku. Poveo ju je u njihovu sobu i otvorio
gornju fioku retko korišćenog radnog stola. Izvadio je jedan predmet zamotan u
meku tkaninu i odmotao ga. Podigao je najbližu sveću i podigao je, pa joj
pružio uramljenu sliku.
„Prvo je to bio crtež koji je En nacrtala na izletu jednog dana. Tražio sam ga,
ali mi je ponudila da napravi primeren portret od toga, uljem na platnu. Napravila
je malo veću sliku od minijature. Prilično je verno oslikano.”
Dugo ga je gledala. „Brendan?”
„Moj sin, da. Voleo sam ga.”
Pogledala ga je u oči. „Naravno da jesi. Bio je tvoj sin.” Video joj je u očima
da zna istinu, ali je i govorila istinu. Brendan jeste bio njegov sin.
„Da li je bila izložena pre našeg venčanja?”
„Ne.” Odmahnuo je glavom. „Nije za galeriju, mada će verovatno jednom
tamo završiti. Nije za oči sluga koje ulaze ovde. To je samo za moje oči, a sada i
za tvoje.”
„Hvala ti”, tiho je rekla.
Pažljivo je zamotao portret i vratio ga na mesto.
„Dođi da spavamo”, rekao je.

~ 162 ~
 XXI

Doru je probudilo dobovanje kiše o prozor. Bio je uveliko dan. Džordž je

sedeo za radnim stolom u majici i pisao. Zadivljujuće, spavala je dubokim snom
i očigledno bez snova.
Tiho se okrenula na bok i pogledala ga. Uglavnom ne piše pisma ovde. Nikad
nije videla da se taj sto koristi, ali pretpostavila je da nije želeo da se probudi
sama. Umočio je pero u mastilo i nastavio je da piše glave pognute nad papirom.
Pogledala je gornju fioku i osetila je kako je peckaju suze, pa je odlučno
zatreptala. Dovoljno je plakala juče. Danas toga više neće biti.
Kad je zamotavao sliku u tkaninu bilo je toliko nežnosti u njegovim rukama i
očima kad je kratko pogledao u nju pre nego što joj je pružio. I bilo je nežnosti u
njegovom glasu kad je progovorio. Moj sin, da. Voleo sam ga.
Dečaku je bilo četrnaest ili petnaest godina kada je crtež nastao, a onda je
oslikan i uljem. Bucmast dečak čistog lica, svetle kose pomalo razbarušene,
stidljiv osmeh zbog kog se čini istovremeno ranjivo i šarmantno. Nije nimalo ličio
na Džordža.
Prilično je verno oslikano.
Voleo sam ga.
To je samo za moje oči, a sada i za tvoje.
Nije bilo porodičnog portreta u galeriji, ali postojalo je ovo, veoma lično, i
ovekovečeno - portret dečaka koji nije bio njegove krvi.
Moj sin, da.
Mora da je ispustila neki zvuk, ili se možda povremeno osvrtao ka njoj.
Okrenuo je glavu i nasmešio se i... oh, kako ga voli.
„Dobro jutro”, tiho je kazao.
„Dobro jutro.” Juče je razmišljala samo o sebi, o tome da je mogla da pogine,
a jutros je mislila na njega. Kako bi mu bilo sada, u ovom trenutku, da jeste
poginula? Nije mislila da on gaji neku veliku romantičnu strast prema njoj, ali je
znala da mu je stalo do nje i da je zadovoljan svojim brakom.
Ah, Dora. Moja voljena. Moja jedina voljena.
Da li je zaista čula te reči ili je to deo nekog sna u koji je potonula kad se
onesvestila?

~ 163 ~
 „Nisi imala košmare?”
„Nisam. Ti?”
Ali znala je odgovor i pre nego što je odmahnuo glavom. Nije uopšte spavao.
Imao je tamne podočnjake i bio je bled.
„Jutros je stiglo pismo od Imodžen za nas oboje i jedno za tebe od tvoje
sestre.” Potapšao je jedno neotvoreno pismo pored sebe.
„Šta Imodžen ima da kaže?”
„Moraš sama da pročitaš, ali ću da pokvarim iznenađenje i reći ću samo glavni
deo vesti. Mi Ranjeni smo zadivljujuće plodonosni u obezbeđivanju opstanka
ljudske rase.”
„U drugom stanju je?” Dora se naglo uspravila i strgnula pokrivač. „Mislila
sam da ne može da zatrudni. Oh, bože!” Počela je da broji na prste. „Agnes,
Imodžen, Kloi, Sofija, Samanta. Ja!”
„Čovek treba da se zapita šta nije u redu sa Hugom, zar ne? Moraću da mu
pišem i da ga pitam. Mada oni imaju malu Melodi.”
„Imodžen i Persi su sigurno presrećni. Oh, moram da joj pišem. Da li to sad
njima pišeš?” Prišla je bosa da mu kratko pogleda preko ramena (da, pisao je
njima), pa je uzela Agnesino pismo. Činilo joj se obimnije nego inače. Ali
ubrzo je shvatila da je to zato što se u njemu nalazilo još jedno pismo adresirano
na njihovu majku. To je bilo prvo, Dora je bila skoro uverena, mada se setila da
je Agnes rekla da će pisati majci kad se beba bude rodila. Brzo je pregledala svoje
pismo, ali Agnes se nije ranije porodila. I dalje se osećala krupnom, neprijatno,
nije mogla da diše i uvek je bila ljuta kad bi joj Flavijan potapšao stomak i
izgledao zadovoljno sobom. Bila je i uzbuđena i pomalo uplašena i pošto nije
mogla da ukrade samu Doru, onda će pokušati da ukrade njihovu majku iz
Penderisa. Nadala se da to Dori neće mnogo smetati i da će majka želeti da dođe.
Pisala je: Mora da sam potisnula sećanja iz ranog detinjstva. Iako ne mogu
da se setim nijednog određenog detalja, osećam sigurnost, smirenost i utehu kad
pomislim na našu majku. Da li je bila takva, Dora? Ili se to sećam tebe?
„Agnes je pisala majci”, rekla je Dora i podigla neotvoreno pismo. „Želi da
majka dođe kod njih kako bi bila tu u vreme porođaja.”
„Oh, otići će! Ali nedostajaće ti.”
„Da. Ali svakako su nameravali da se vrate kući u roku od nedelju dana. Bili
su srećni ovde, ali imaju svoj život, kao i svi mi.”
„Danas neće biti šetnje”, rekao je i pokazao ka prozoru. „Dobro je što Filipa
i Džulijan ostaju duže. Putevi će biti blatnjavi. Nadam se da će drugi gosti moći
bezbedno da se vrate kući.”
Kiša je pljuštala, a i duvao je snažan vetar. Bio je to podsetnik da se bliži jesen
i da zima nije daleko.

~ 164 ~
 „Možda će kasnije popustiti.” I dalje je želela da prošeta, kako je sinoć
govorila, a što pre, to bolje, pre nego što izgubi hrabrost, jer na samu pomisao na
to joj zaklecaju kolena i srce užurbano zalupa. Potom je ugledala sat na kaminu.
Zaboravila je na goste koji su noćili. „Moram da se obučem i siđem. Šta li će gosti
misliti o meni?”
„Ono što tvoj suprug misli jeste da izgledaš predivno.”
Odmahnula mu je glavom i zacoktala jezikom, pa otišla u garderobu.

Posle ručka kiša je popustila, pa konačno stala, ali samo nakratko. Tamni
oblaci su bili nisko i vetar je i dalje snažno duvao. Zapravo, bilo je krajnje
neprijatno popodne, hladno, vlažno i tmurno i najbolje ga je bilo provesti u kući.
Ipak, jedna grupa je napustila toplinu i zaštitu Penderis hola i izašla napolje rano
po podne, svi ubundani kao da je već januar.
Džordž i Dora su prvi krenuli, a onda su pošli i Everard i lejdi Hejvel, Filipa
i Džulijan, pa En i Džejms Koks Hempton. Svi su bili ohrabreni da ne osećaju
obavezu da pođu, naročito Koks Hemptonovi, koji su samo došli u posetu da
pitaju za Dorino zdravlje. Ipak su svi pošli, koliko god da je vreme bilo tmurno.
Džordž je smatrao da su mogli da sačekaju drugačiji dan da se izlože liticama
i plaži, ali ovaj izlazak nije bio iz zadovoljstva - prilično suprotno. Dora je celo
jutro provela kraj prozora koji gleda na zapad, ljutila se zbog kiše, umišljala da je
odavno prestala i razmišljala da izađe čak i ako nije.
„Na kraju krajeva, čemu služe čizme i mantili”, pitala je u jednom trenutku
nikoga posebno, „ako nikad nećemo izaći po kiši?”
Niko nije uspeo da smisli pristojan odgovor, ili i ako neko jeste, nije to rekao.
Dora je želela da izađe, odnosno, morala je, tako da su svi oni pošli. Džordž
je shvatio da je svima veoma stalo do nje. Juče je zamalo bila ubijena i danas niko
nije spreman da je izgubi iz vida, svi su bili spremni da udovolje svakoj njenoj
želji.
Prvo su šetali niz prilaz za kočije i pod stopalima im je škripao mokar šljunak.
Činilo se bezbednim, kao da su svi krenuli u šetnju do sela. Vetar im je duvao s
leđa, mada će ostati bez daha ako skrenu na drugu stranu, a skrenuće, jer ne idu u
selo, naravno. Dora je ponovila putanju kojom je išla juče. Pre nego što su stigli
do kapije parka, skrenuli su nadesno, ka liticama, pa ponovo desno do staze koja
se kretala paralelno sa ivicom nekoliko kilometara, a onda se spuštala blagim
padom ka plaži, zapadno od kuće.
Ali neće šetati tako daleko.
Džordž je odlučno provukao Dorinu ruku kroz svoju i stisnuo je uz sebe, pa
je slobodnom šakom obuhvatio. Džulijan je išao s druge strane, a Everard je Filipi
ponudio slobodnu ruku. Džulijan bi ponudio Dori ruku, ali nije prihvatila.
„Filipi treba tvoja ruka”, rekla je, „a Everardu ne treba još jedna. Mogao bi da
deluje uobraženo.”
~ 165 ~
 Čak i sad je uspela da se našali i sve da nasmeje, mada niko od njih se nije
zaista osećao raspoloženo, pretpostavio je Džordž. Jučerašnji događaji su im još
uvek sveži. Džulijan i Hejvel su bili sa njim tu i njihove supruge su sigurno čule
sve detalje. Dora je ispričala En, on je ispričao Džejmsu.
Ovo je ludost, ali neophodna ludost - neophodna njegovoj ženi. Dora mu nije
dozvolila da ide spoljnom stranom, što bi bilo uviđavno u drugim, običnim
okolnostima. Insistirala je da ona ide tuda. Osećao je strah skoro jači nego
prethodnog dana još i pre nego što su stigli do dela staze koja je obilazila pad i do
onog blagog ispupčenja s druge strane. Zastala je kad su stigli i povukla ruku iz
njegove. Zakoračila je sa staze na travu koja mora da je bila klizava od kiše.
Džordž je stisnuo ruke iza leđa i borio se sa sve jačom potrebom da je zgrabi
i povuče nazad na bezbedno, mada nije bila nebezbedna. Bila je desetak koraka
udaljena od ivice.
Svi su zastali na stazi i stajali u neprirodnoj tišini. Džordž se zapitao da li su
svi zadržali dah kao on.
„Prelepo je”, rekla je Dora. Vetar je nosio njene reči ka njima. „Priroda se
nekad čini zlonamernom, čak i okrutnom, ali je zapravo lišena osećanja ili
namere. Ona samo postoji. I to je uvek prelepo.”
Nakon neobičnog govora, okrenula se i zakoračila ponovo na stazu, pa opet
uhvatila Džordža podruku. Nasmešila se, činilo se da je iskreno raspoložena.
„Svi su tako tihi.”
„Da vetar nije tako glasan, Dora, čula bi kako nam kolena klecaju”, kazao je
Džejms.
„I kako nam zubi cvokoću”, odao je Džulijan.
„Jadni Everard se plaši visine”, rekla je Dorina majka.
„Mislim da niko od nas ne voli visinu nešto posebno”, rekla je Filipa. „To bi
bilo budalasto. Ali u pravu si, Dora. Prelepo je, i pogled i vreme. Divlje, ali
prelepo.”
„I bezbedno”, kazao je Hejvel. „Zaista je bezbedno. Staza nije posebno
blatnjava, zar ne? Mislio sam da će biti klizavije, ali ima previše kamenčića. I nije
blizu ivice koliko mi se činila" „Ako sada nastavite u tom smeru, možda čak i
ubedite sebe da biste radije bili ovde i uživali u šetnji, nego što biste pili čaj kraj
tople vatre u kući.”
„Čaj?” kazao je Džejms. „Ne brendi?”
„Ja ću da siđem do plaže”, objavila je Dora. „Ali niko ne sme da se oseti
primoranim da siđe sa mnom.”
Naravno, sišli su svi.
Džordž je ovuda silazio celog života, kao i svi ostali iz kuće. Zašto ići
kilometrima do jednostavnijeg puta kad je ovo toliko bliže kući? Svi njegovi
prijatelji iz Kluba, osim Bena, redovno su je koristili. Bila je strma i trebalo je biti

~ 166 ~
oprezan, ali je niko nikad nije smatrao opasnom. Međutim, Dora umalo nije ovde
juče poginula, a Istham jeste. Danas su svi krenuli dole opreznije nego inače sve
dok se nisu našli bezbedni na plaži.
Nije bilo teško odabrati pravac. Sa leve strane su bili šljunak, kamenje i stene
koje su se usecale u vodu, i prolaz oko izbočine do luke ispod sela, nevidljivi s
tačke na kojoj su stajali. Tom putanjom je juče odneseno telo. S desne
strane nalazila se plaža sa zlatnim peskom, s jedne strane oivičena visokim
liticama, a s druge strane morem koje se prostiralo naizgled u beskraj. Plima se
podizala, mada još nije dostigla maksimum. Danas je more bilo nemirno. Talasi
su se slamali u penu pre nego što bi se susreli sa plažom i padali su jedan
za drugim, svaki više od drugog, po pesku, pre nego što bi nestali pred sledećim.
Malo dalje, voda je bila ledenosiva i prošarana penom.
Kratko su šetali plažom, ponovo svi tihi, ali Dora nije zastala ispod izbočine
na kojoj je juče stajala, niti je podigla pogled. Niko od njih nije. Nedaleko odatle
je stala, okrenula se ka moru, povukla ruku od njega i okrenula lice ka vetru. To
je bio znak svima da se opuste.
„Kladim se, Džulijane”, povikala je iznenada Filipa i zgrabila suknju, pa
potrčala, „da mogu da te prestignem do ivice vode.”
Džulijan je pogledao ostale kad je odjurila. „Moram da je jurim. Nije rekla u
šta se kladi.”
I odmah je pošao za njom. Osvrnula se da vidi da li je prati, vrisnula kad je
videla da je potrčao, pa požurila napred.
„Deca, deca”, rekao je Džejms smejući se i odmahujući glavom.
„Dora, volela bih da sam imala svesku za crtanje kod sebe”, kazala je En,
„mada bi je verovatno svakako oduvao vetar, zar ne? Volela bih da zabeležim
kako sada izgledaš, u ovom trenutku. ’Žena pobednica, ili nešto slično, ali ne
tako pretenciozno.”
„Neću predložiti da se trkamo, ljubavi”, kazao je Hejvel svojoj supruzi. „Ali
hoćemo li?”
Počeli su mirnu šetnju ka nadolazećem moru.
Dora se nasmešila En. „Sa crvenim, sjajnim nosom, kose nošene vetrom ispod
izlomljenog šešira? Hladna i oduvana žena?”
En se nasmejala. „Nacrtaću te po sećanju, pa ću ti sledeći put pokazati. Ili ću
je sakriti od tebe i zakleti se da je nikad nisam nacrtala. Neki moji radovi nisu za
deljenje.”
„Ali veoma mali broj”, rekao je Džejms.
Dora je uhvatila Džordža za ruku. „Hajde da se približimo.”
„Jesu li neki duhovi odleteli?” pitao je kad više niko nije mogao da ih čuje.
Klimnula je glavom. „Događaji dolaze i prolaze, ali ovo ostaje.” Pokazala je
na predeo oko njih. „I prelepo je, Džordže. Posle moje udobne, male kolibe u

~ 167 ~
slikovitom selu, pitala sam se da li ću žaliti što moram da živim u oštrijem
okruženju blizu mora. I kad sam prvi put došla u Penderis, pitala sam se to još
više. Sve, kuća, park, ovo, sve je tako prostrano. Ali zavolela sam sve i neću
dozvoliti jednom... događaju da mi sve to pokvari. Taj događaj je u prošlosti.
Mada nije u potpunosti, zar ne? Biće istrage?”
„Sutra. U selu. Ne očekuje se da ti svedočiš. A ne očekuje se ni od mene, ali
hoću.”
„Everard i Džulijan?” pitala je.
„Da. I tvoja majka želi da svedoči.”
„Da li bi trebalo ja?”
„Ne”, odlučno je kazao.
„Hoće li Everard priznati da je spotakao grofa?”
„Predložio sam da ne mora. Biće uverljivo i da je sâm izgubio ravnotežu. Ali
Hejvel je sinoć insistirao da kaže istinu i sutra će to ponoviti.”
„On je dobar čovek.”
„Jeste.”
„Ali ne želim da razgovaramo o ovome.”
Džulijan i Filipa su trčali uz ivicu vode, vrištali i smejali se kao dvoje dece.
Džulijan je čučnuo i uhvatio punu šaku vode i bacio je u njenom pravcu. Lejdi
Hejvel je skupljala školjke i stresala pesak rukavicom, pa ih smeštala u jedan od
Hejvelovih džepova. Smešio joj se. En je stajala leđima okrenuta vodi, gledala je
litice. Pokazivala je nešto Džejmsu.
„Kao grupa staloženih staraca, stojimo ovde dok se deca glupiraju”,
prošaputala je Dora, a onda dodala malo glasnije: „Nisam spremna još da budem
staložena starica.”
Skinula je jednu cipelu, oslonila se na Džordža radi ravnoteže, svukla svilenu
čarapu, pa prešla na drugo stopalo.
„Šta si tačno naumila?”, pitao je, mada je bilo jasno.
Ali se ona samo nasmejala, pokupila suknju obema rukama i potrčala ka vodi.
Džordž, podeljen između raspoloženja i zabrinutosti (ali ni on nije staloženi
starac, zar ne?), potrčao je za njom.
Utrčala je u vodu sve dok joj nije bila iznad zglobova. To je bilo u redu jer je
suknju držala iznad kolena, ali zar nije znala ništa o prirodi talasa, naročito kada
nailazi plima i posebno po nevremenu? Očigledno nije. Talas joj se sudario s
kolenima i isprskao je do brade. Uzdahnula je i nasmejala se.
„Oh, bože”, rekla je zvučeći na trenutak ponovo kao nastavnica muzike,
usedelica, „hladno je.”
„Nisam siguran da li mi govoriš nešto što već nisam znao”, rekao je i žalosno
pogledao svoje čizme, pa zakoračio za njom, samo do članaka, istina, ali su se
spremali novi talasi.
~ 168 ~
 „Izgubićeš ravnotežu ako ne budeš pazila. Poludela si.”
Gledao ju je i smejao se kada su pena i voda ponovo došli iznad ivice njene
haljine i preko vrha njegovih čizama.
„Nisam. Živa sam! Ti si živ!”
Gledala ga je radosnim, sjajnim očima. Obrazi i nos su joj bili rumeni. Ivica
šešira je izgubila oblik zbog vetra. Umršeni uvojci tamne kose leteli su joj oko
lica i niz vrat. Ivica haljine i šešira bili su tamni od vode, a ostatak njene garderobe
nije mnogo bolje prošao. Nikad je nije video živahniju, lepšu, pomislio je Džordž
i primetio kako se iza nje podiže posebno veliki talas. Zgrabio ju je u naručje, ali
talas ih je oboje zapljusnuo i pokvasio od struka nadole. Isprskao im je lica i oboje
su vrisnuh od hladnoće. Za trenutak se zateturao, ali je uspeo da povrati ravnotežu.
„Živ, da, ali i lud”, kazao je smejući se i iskušavajući sudbinu tako što se
zavrteo dok ga je držala za vrat, a onda se zakikotao.
„Oh!” Vrisnula je kad ih je napao još jedan talas, a on je brzo pobegao ka
obali.
Ah nije je odmah spustio, gledao joj je lice i ona je gledala njega.
„Lepo je osećati se ponovo mlado. I živo.”
„I hladno, i mokro i nedostojanstveno”, rekla je nežno mu se smešeći.
Skoro da je mogao da joj se ogleda na vrhu nosa.
Spustio ju je i primetio da En i Džejms više ne gledaju litice, da Hejvelovi
više ne biraju školjke. Džulijan i Fihpa su stajali nedaleko odatle i držali se za
ruke. Svi su gledah njega i Doru.
„Da, jesmo ludi”, rekao je Džordž svojim najboljim vojvodskim tonom, „i
mokri.”
„I živi”, dodala je Dora, pa se sagnula da pokupi cipele i čarape. „Iznad svega
smo živi. I hladno nam je. Ko je izneo tako glup predlog da danas izađemo
napolje?”
„Kad smo mogli da pijemo... čaj u dnevnoj sobi”, kazao je tužnjikavo Džejms.
Vojvotkinja mu se ozareno nasmešila.

Dora nije prisustvovala istrazi u seoskoj gostionici narednog jutra. Međutim,

veče pre je napisala kratku izjavu o onome što se dogodilo i u Penderisu i na
njenom venčanju. Izostavila je šta joj je grof Istham rekao, naravno, ali je
uključila dovoljno da nikome ne preostane sumnja da je nameravao da ubije nju i
njeno nerođeno dete kako bi se osvetio zbog onoga što je umislio da se dogodilo
njegovoj sestri, prvoj vojvotkinji od Stenbruka, kada se bacila sa litice.
Ni Filipa nije išla jer nije imala šta da doda na ono što će reći Dorina majka o
njihovom susretu sa grofom u selu, a i zaista nije želela da ide. Ostala je sa Dorom
i Belindom u Penderisu. Dorina majka, takođe, nije želela da ide, naravno, ali je

~ 169 ~
odlučila da svima bude jasno da je do sastanka njene ćerke sa grofom došlo
isključivo zbog njegovog poziva.
Bio je to događaj, uveravala je Dora sebe, kao što je bila i scena na litici, koji
će uskoro biti u prošlosti, koji nikad neće biti zaboravljen, ali koji će biti odgurnut
u stranu. Neće dozvoliti da grof od Isthama ima ikakvu moć nad njom, čak ni iz
groba. Možda će vremenom uspeti da nađe u sebi snage da ga sažaljeva.
Ali još uvek ne.
Kočija se vratila iz sela ubrzo posle podneva. Ispostavilo se da je gostionica
bila puna znatiželjnih. Grofova smrt je proglašena kao čin opravdanog spašavanja
života njegove poćerke, vojvotkinje od Stenbruka, od strane Everarda Hejvela.
Džulijan je objasnio da će grofovo telo biti odneseno i sahranjeno u Derbiširu.
Njegov rođak će naslediti titulu. I tu je kraj te priče.
Kraj te priče.
Dora je pogledala Džordža koji ju je ozbiljno posmatrao.
Kraj nečega, da, ali ne svega.
Razgovaraćemo, rekao joj je, ali pitala se hoće li.

~ 170 ~
 XXII

Gospodin Everard i lejdi Hejvel su otišli nakon doručka narednog jutra i

krenuli u opatiju Kendlberi u Saseksu.
„Nadam se da ćemo stići na vreme”, kazala je Dorina majka kad su se malo
odvojile dok su se torbe pakovale u kočiju. „Ovo je najmanje što mogu da učinim
za Agnes posle toliko godina zanemarivanja, a i tražila je mene, blagoslovena
bila.”
Imaš dve nedelje da stigneš na vreme”, kazala je Dora.
Majka je zastala. „Ne mogu dovoljno da ti se zahvalim što si nas pozvala ovde
i što si bila tako dobra. Nikad ti neću tražiti oproštaj za prošlost, jer je neoprostivo,
ali...”
„Mama!” Dora je uhvatila majku za ruku. „Ovo je potpuno nova faza u našim
životima. Neka bude nova, nezaprljana prošlošću. Da je prošlost bila drugačija,
sada bi sve bilo drugačije. Ne bih bila udata za Džordža i ti ne bi bila udata
za Everarda. Oboje bi bilo prava šteta, zar ne?”
Majka je uzdahnula. „Velikodušna si, Dora. Volim ga, znaš. I jasno je da se
ti i Džordž volite.”
Zaista? Dora voli Džordža celim srcem, ali da li on nju voli celim svojim?
Ponekad je verovala da je tako. Oh, većinu vremena je verovala. Sigurno je voli.
Nasmešila se pri toj pomisli.
„Uživala sam što ste bili ovde, bez obzira na to što mi je Everard spasao
život.”
Usledilo je pozdravljanje puno suza, pa se Džordžova kočija konačno udaljila.
Sat vremena kasnije su mnogo veselije ispratili Filipu, Džulijana i Belindu, jer
nisu živeli mnogo daleko.
Kad se kočija izgubila iz vida, Džordž je spustio ruku na Dorino rame.
„Najzad sami.”
Nasmejala se. „Nije li to čudno? Sećam se kad sam imala goste u kolibi.
Uživala sam u većini poseta, ali kad bih zatvorila vrata za poslednjim posetiocem,
uvek bih osetila olakšanje, s malo grize savesti, jer sam ponovo sama. Ovo je
mnogo bolje, međutim, jer smo mi zajedno sami.”
Stisnuo joj je rame i krenuli su dalje.

~ 171 ~
 Kuća je bila veoma mirna ostatak dana, pošto su otišli svi gosti i pošto je
sklonjen svaki trag da se bal ikada održao. Džordž je otišao negde sa
nadzornikom, a Dora je provela neko vreme sa gospođom Lerner u jutarnjem
salonu i gospodinom Hamblom u kuhinji. Napisala je dugačka pisma ocu i
Oliveru i Luizi. Nakratko je razmišljala da vrati knjigu koju je pozajmila od
Barbare, ali nije bila raspoložena za živahne razgovore. Želela je mir.
Džordž ju je kasnije našao u muzičkoj sobi kako svira harfu. Raširila je prste
po žicama da zaustavi vibracije i nasmešila mu se.
„Ovo će biti najbolji poklon ikada”, kazao je.
Nasmešio joj se očima, ali samo očima. Izraz mu je bio ozbiljan, lice bleđe
nego pre nekoliko dana. Da ga je sada prvi put srela, bila bi daleko zastrašenija
nego prošle godine.
„Leto se produžilo. Zaista je toplo napolju. Da li bi želela da malo sednemo u
baštu?”
Uspravila je harfu i ustala. Gledao ju je nekoliko trenutaka pre nego što joj je
pružio ruku i poveo napolje. Seli su na drvenu klupu ispod prozora jutarnjeg
salona, u maloj bašti s cvećem, to joj je bilo omiljeno mesto. Uvek je bilo
zaštićeno od vetra, a izgledalo je nekako intimno jer se nije videlo s rta i mora.
Šarenoliko cveće raslo je u samom središtu okruženo ukrasnim kamenjem. Koliko
god da je bilo kasno, još je bilo hrizantema, astera i zevalica među cvećem koje
kasno cveta.
„Ali nikad nije bilo nijednog korova. Još nisam uspela da nađem nijedan.”
„To bi bilo više nego što bi baštovanov posao smeo da dozvoli. Bio bi proteran
u tamu bez otkaznog roka i preporuke.”
Nasmejala se i oboje su upali u tišinu koja mora da je trajala nekoliko minuta
pre nego što ju je prekinuo.
„Bio sam izuzetno mlad kad me je otac vratio iz vojske i očekivao da se
odreknem uniforme, samo nekoliko meseci nakon što sam joj se pridružio. Nije
mi palo na pamet da se svađam sa njim, ali sam bio gorko razočaran. I bio
sam pogođen jer sam saznao da umire i, sve skupa, preplavljen emocijama zbog
onoga što me čeka. Zašto je rešio da treba da se oženim pre njegove smrti, kad mi
je bilo tek sedamnaest, ne znam. Znam da su se moj brat i on uvek svađali oko
nečega. Možda jer su bili previše slične prirode. Otac je poželeo da se postara da
ću ranije početi da preuzimam dužnosti i omogućim naslednika kako bi moj brat
i njegovi potomci svi bili bezbedno udaljeni od nasledstva. Kako god da je
bilo, nisam se ni tada svađao sa njim. Bio sam mlad, ali imao sam sve veće
momačke apetite. Kad sam prvi put ugledao Mirijam, nisam mogao da verujem
koliko imam sreće, iako sam bio preplavljen sramotom jer sam bio primoran da
je zaprosim u prisustvo naših očeva. Bila je izuzetno lepa i takva je bila do kraja
života.”

~ 172 ~
 Ućutao je isto onoliko naglo kao što je i počeo. Sedeo je, naizgled opušteno,
pored Dore, ali je bio blago okrenut u suprotnom pravcu od nje.
„Bio sam strašno nervozan prve bračne noći. Ali nisam morao da se brinem.
Odbila je da me primi u sobu. Nisam ni pokušao da otvorim, ali narednog dana
mi je rekla da ih je zaključala. Takođe mi je rekla da će za mene ostati
zaključana do kraja naših života. Ne znam je li tako bilo. Nikad nisam probao da
ih otvorim.”
Dora se naglo okrenula da ga pogleda. Osetila je kako joj puls otkucava u
ušima i slepoočnicama. Da li to znači...?
„Takođe mi je rekla da je strastveno zaljubljena u nekog drugog, da će uvek
biti, da nosi njegovo dete i da ju je otac udao za mene sa instrukcijama da se
postara da ima odnose sa mnom što je pre moguće, kako bi izgledalo da je dete
moje. Čak mi je i rekla kad sam je pitao ko je otac. Pretpostavljam da ti je rekao?”
„Jeste.” Doru je iznenadilo što joj glas zvuči normalno.
„Izazivala me je da je odam, da odbijem da priznam dete, naročito ako se
ispostavi da je dečak. Bilo je jasno da me prezire i taj utisak je ostao do kraja
njenog života. Bila je tri godine starija od mene. Mora da sam joj izgledao kao
balavac, naročito kad joj je ljubavnik bio stariji deset godina od nje.”
Podigla je ruku da mu je spusti na leđa, ali ju je stisnula u pesnicu i spustila u
krilo.
„Smatrao sam sebe beskičmenjakom. Ali bio sam veoma mlad. Moj otac je
preminuo tri nedelje posle venčanja i dok je još bio živ nije bio je u takvom stanju
da nisam mogao podeliti teret sa njim kako bi mi dao savet. Možda ga svakako ne
bih ništa pitao. Bilo me je stid. Nisam nikome ništa rekao. Mislim da sam nekoliko
meseci bio pun unutrašnje hrabrosti i odlučnosti da ne ostanem žrtva takve
prevare, ali kad se Brendan rodio i kad sam ga prvi put ugledao, video sam da je
slabašan i ružan, strašno je plakao i moj um ga je mrzeo dok je moje srce osećalo
njegovu nemoć i nevinost. Imao sam osamnaest godina. Bio sam zadivljen kad
sam prvi put ugledao Mirijam, ali sam se u njenog sina zaljubio na prvi pogled.”
Raširio je dlanove pred sobom, stisnuo ih u pesnice, pa opustio.
„Ne znam čemu se Mirijam nadala. Da ću prihvatiti dete kao svoje kako bi joj
obraz ostao neokaljan i kako bi joj sin nasledio titulu? Ili da ću da ga se odreći
kako bi ona bila bespovratno uništena i kako bi mogla udobno negde da se smesti
kraj svog polubrata, Mikla? Nikad nije rekla šta bi želela, a ja nisam pitao.
Brendan je bio moj sin od trenutka kad sam ga ugledao. Mada me verovatno nije
motivisala samo ljubav. Verovatno sam osetio određeno zadovoljstvo jer sam
sačuvao Mirijam od druge alternative, čemu se Mikl očigledno nadao.”
Nekoliko trenutaka je posmatrao svoje dlanove.
„Bio sam samo dečak. Tako nezreo dečak. Obožavala je Brendana i sklanjala
ga je od mene što je više mogla. Odlazila bi da poseti oca i ostajala nedeljama i
nisam joj branio. Mikl je dolazio ovde kod nje i prošle su godine pre nego što sam

~ 173 ~
ojačao da ga isteram napolje i zabranim mu da se vrati. Volim da mislim da bih
odrastao mnogo ranije da mi je otac poživeo i da mi se život nastavio kako je
prvobitno planirano, međutim, život je takav kakav je. Nikad ne znamo šta da
očekujemo. Ali naš karakter čine naši postupci u tim nepredviđenim situacijama.
Nisam izgubio nevinost sve do dvadeset pete godine. Oprosti, trebalo je to da
spomenem. Ali čak i tad sam osećao krivicu jer sam oženjen i zakleo sam se da
ću biti veran. Možda ne bih izgubio nevinost da mi Mirijam nije rekla da
je ponovo u drugom stanju. Imala je pobačaj posle tri meseca. Bio sam slabić i
rogonja, Dora, a na kraju i preljubnik.”
Ovaj put mu jeste spustila ruku na leđa. Bio je blago nagnut napred, laktovima
se oslanjao na butine, a šake su mu visile između. Glava mu je bila pognuta.
„Imao sam dvadeset pet godina.”
„Džordže.” Pomilovala ga je po leđima.
„Kad god bih osetio bes prema njima dvoma, morao sam barem nešto da
kažem ili nešto da uradim. Mislio sam na Brendana i kakav skandal bi njemu
učinio. Nije bio posebno lepo dete, bio je gojazan i mrzovoljan. Mirijam ga je
previše štitila. Uvek je umišljala da je nežnog zdravlja i nije mu dozvoljavala da
se druži sa decom iz komšiluka ili da radi bilo šta što je smatrala opasnim ili što
ima veze sa mnom. Popuštala je pred njegovim napadima histerije i pružala
mu šta god bi poželeo. Sluge ga nisu volele, a ni komšije. Mirijam ga je volela. A
i ja sam. To je možda jedino što smo ikada imali zajedničko. I mrzela me je zbog
toga.”
Potapšala ga je po leđima.
„Samosažaljenje. Uvek sam se borio protiv toga. Nije to poželjna osobina.
Nije mi dozvolila da ga pošaljem u školu kad je napunio dovoljno godina i borila
se protiv toga da mu nađemo nastavnika. To je jedino što sam postigao. Nisam
želeo da mi sin odraste u nepismenog neotesanka. Pažljivo sam odabrao
nastavnika. I onda, jednog dana, kad je Brendanu bilo dvanaest godina, primetio
sam njegov izraz lica kada je čuo da treba da odem u London na mesec dana.
Izgledao je čežnjivo. Pitao sam ga da li bi voleo da pođe sa mnom. Nikad me
nije posebno voleo, verovatno jer nisam obraćao pažnju kad se ljuti, ali se ozario
kad sam mu to predložio. Pristao je i pre nego što se narugao i dodao da ga sigurno
neću povesti. Morao sam da se svađam sa Mirijam oko toga, ali on je pred
zakonom bio moj sin i nije mogla da me spreči. Bili smo u Londonu tri nedelje,
moj sin i ja, i to su bile tri najlepše nedelje u mom životu. A siguran sam i
u njegovom. Procvetao je pred mojim očima i obišli smo sve što može da se obiđe.
Samo je jednom pokušao da se naduri ili histeriše. Izneo sam primedbu da se
ponaša kao magarac, pa smo se pogledali i obojica nasmejali.”
Zastao je da se nasmeši tome, pa uzdahnuo.
„Posle toga je zaista bio moj sin. Oh, neću reći da se život promenio i iznenada
postao savršen. Nije. I Brendan je često bio onaj stari, naročito u prisustvu svoje

~ 174 ~
majke, ali radili smo svašta zajedno. Išli smo na pecanje i pucanje, na jahanje.
Nikad ranije mu nije dala da jaše iz straha da će pasti i poginuti. Izgubio je malo
na kilaži i promenio taj zlovoljni izraz lica. Mnogo puta sam ga vodio kod brata i
on i Džulijan su počeli da se druže, sasvim sigurno više nego što sam
video Brendana da se druži sa bilo kojim drugim dečakom. Ulagao sam velike
nade u njegovu budućnost.”
Udahnuo je, podigao glavu i osvrnuo se oko sebe kao da je zaboravio gde se
nalazi.
„I sve to je bio dobar deo mog bračnog života, Dora.” Pogledao ju je preko
ramena. „Možda ti je jasno zašto sam to do sada držao za sebe. Nikad nisam
ispričao nijednom prijatelju, a svi su ogolili dušu preda mnom i jedni
pred drugima. Zadržao sam to za sebe, međutim, samo delom jer bi se to loše
odrazilo na mene. To nije toliko važno.” Pucnuo je prstima. „Držao sam to za sebe
iz poštovanja prema svom preminulom sinu. On je bio moj sin i niko nije znao
drugačije osim Mirijam, njenog oca, polubrata i mene. Sad sam ja jedini ostao i
ispričao sam tebi. Nisam nameravao ni to, kao što si već svesna. Brendan mora da
živi u sećanju kao moj sin. Ali dugujem ti celog sebe, prošlost, sadašnjost i
budućnost. Poverio bih ti svoj život. Mogu da ti poverim i uspomenu na sina.”
Dora je zatreptala i ujela se za usnu.
I sve to je bio dobar deo mog bračnog života.
Šta je, onda, bio loš deo?
„Hvala ti.” Nije znala šta drugo da kaže.
Pogledao je ka nebu. Smrkavalo se i vazduh je postajao hladniji, ali nisu se
pomerili.
„Mikl je došao u posetu one godine kad je Brendan napunio sedamnaest
godina. Njegov otac je tada još uvek bio živ, tako da još uvek nije nasledio titulu.
I još uvek mu nisam zabranio da dođe, mada sam mu godinama jasno stavljao
do znanja da nije dobrodošao. Želeo je da provede malo vremena sa Brendanom,
ali on nije uživao u njegovom društvu. Ne znam zašto. Zapravo, znam. Ne mogu
da se setim okolnosti, ali se sećam kako mi je, kad mu je bilo petnaest godina,
s prezirom rekao da se Mikl ponekad ponaša kao da mu je otac. Tom prilikom je
Mirijam želela da se vrati sa Miklom kući na neko vreme i želela je da Brendan
pođe sa njima. On je odbio i uznemirio se, ali je bio odlučan. Mikl je pokušao da
mu se umili, da ga ubedi, a kad nije uspeo, izgubio je strpljenje i sve mu ispričao.
Celu istinu. Ja tad nisam bio kod kuće.”
Dora je zažmurila i stisnula šake u krilu. Nastupila je tišina koja je naizgled
trajala večno, ali na kraju ju je prekinuo.
„Došao sam kući i zatekao Mirjam rastrojenu, Brendan se zaključao u sobu i
nije želeo da izađe, a Mikl je režao na mene od besa jer sam mu pokvario sina i
okrenuo ga protiv majke i oca. Ubrzo sam shvatio šta se dogodilo. Tad sam mu
rekao da ima pola sata da napusti Penderis i da se nikad ne vrati. Ono što je bilo

~ 175 ~
zanimljivo, a to ponekad zaboravim, jeste da je Mirijam vrištala isto to. Bila je
izvan sebe.”
Dora je primetila da su joj zglobovi pobeleli, pa je opustila prste.
„Šteta je već bila načinjena, naravno, i nije bilo načina da se popravi. Najzad
sam ušao u Brendanovu sobu, ali nisam uspeo da ga ubedim da je on, bez obzira
na sve, moj sin, da ga volim. Samo je zastrašujuće ravnodušnim glasom rekao da
je on kopile svoje majke i da će ubiti svog oca ako ga ikad ponovo bude video.
Da mu ja nisam otac i da on nikad neće biti vojvoda od Stenbruka posle mene,
makar morao da se ubije da to spreči. Nije hteo ni da me pogleda. Mogao
sam samo iznova i iznova da mu ponavljam da ga volim. Ljubav se nikad nije
činila neprimerenijom. Narednog dana mi je prišao, pogledao me u oči i rekao mi
da ću ga, ako ga volim koliko tvrdim, poslati u vojsku u puk koji je tada bio
aktivan na Poluostrvu. Protivio sam se dva dana, ali nisam uspeo. Rekao mi je da
ako to ne učinim, on će svakako otići sâm i verovao sam mu. Učinio sam kako je
tražio, iako Mirijam nije prestala da jeca nad njim i da besni na mene. Otišao je,
Dora, da bije rat protiv svakog mogućeg neprijatelja kakvog jedan dečak može da
ima. Mlađi oficir koji je bio s njim u Portu galiji je kasnije došao i rekao mi da je
bio vešt, hrabar, srećan i da su ga voleli saborci. Držim se te slike o njemu, bila
ona istinita ili lažna.”
„Džordže...” Grudi su joj pucale od bola. Jedva je disala.
„Mirijam je posle bila neutešna. Bio sam i ja, ali sam se držao razuma bolje
od nje. Krivila je mene, krivila je Mikla. On je došao. Ne znam gde je odseo, ali
nije bio ovde. Nije htela da ga vidi. A onda jednog dana više nije mogla
da podnese i učinila je šta je učinila. Ugledao sam je kad sam se odnekud vraćao
kući. Pokušao sam da stignem do nje na vreme... Nijednog trenutka nisam
posumnjao šta je rešila da učini. Ali iako sam u svim košmarima posle toga
dolazio dovoljno blizu da sam mogao da je dodirnem, da kažem skoro dovoljno
ispravnu reč kako bi je ubedio da se skloni sa ivice, u stvarnosti sam i dalje bio
dovoljno daleko i vikao nerazgovetno u vetar.”
„Džordže”, kazala je Dora i zagrlila ga oko struka, pa mu oslonila glavu na
leđa. „Oh, najdraži moj.”
„Nakon nekoliko godina mi se javila ideja da Penderis pretvorim u bolnicu za
ranjene oficire. Mislio sam da bi možda tako mogao malo da se iskupim. Osećao
sam veliku krivicu, kako sam loše vodio svoj život i život onih koji su bili pod
mojim okriljem. Krivio sam sebe za dve smrti, a jedna od njih bila je smrt meni
najdraže osobe na svetu. I uspeo sam. Imao sam novca da platim usluge odličnog
lekara i dobrih sestara, a moj dom je pružio prostrano, mirno okruženje za lečenje.
I mogao sam da pružim vreme, strpljenje i saosećanje, čak i ljubav, svima koji su
dolazili. I mnogo sam toga dobijao zauzvrat. Šestoro tih pacijenata su sada moji
najdraži prijatelji. I eto, nedavno, nakon što se Imodžen udala dobio sam ideju da
se ponovo oženim, ali da to ovog puta bude pravi brak. Mislio sam da bih mogao

~ 176 ~
da dozvolim sebi malo zadovoljstva, a možda i malo prave sreće. Mislio sam da
bih možda mogao da oprostim sebi.”
„Oh, Džordže!” Dora mu je zarila lice u rame.
„Nikad mi nije bila namera da te uvučem u tamu koja me nikad neće napustiti
u potpunosti. Žao mi je, Dora. Žao mi je što nisam shvatio Isthama dovoljno
ozbiljno na našem venčanju, pa te zaštitio od bola koji je usledio. Žao mi je
zbog straha kom te je moj nemar izložio, iako sam znao da je on tu, u komšiluku.
Žao mi je što ti je rekao to što je rekao.”
„Džordže, ja sam tvoja supruga. I volim te. Morala sam da znam to što si mi
rekao. Ne moraš više sve to da potiskuješ. Možda nakon što nam se beba rodi
možemo da zamolimo En da naslika portret u skladu sa Brendanovim, kako bi
mogli da vise jedan kraj drugog u galeriji. Dva brata ili brat i sestra. Brendan jeste
bio tvoj sin i niko ti to neće sada oduzeti.”
Tad se okrenuo i zagrlio njenu glavu ušuškanu na njegovom ramenu.
„Džordže”, kazala je nakon kratkog oklevanja, „kad si došao na liticu, kad si
me zagrlio i ja se onesvestila, jesi li mi nešto rekao?”
Namrštio se. „Mislim da sam rekao nešto slično tome da te držim i da si
bezbedna. Ti si mene pitala šta me je zadržalo.”
Oh, zaboga. Zaista je to pitala?
„Posle toga.”
Osetila je kako guta knedlu. „Rekao sam ti da te volim.”
„Ah, Dora. Moja voljena. Moja jedina voljena. Tako sam i mislila da si
rekao.”
„Taj izraz je zastario, zar ne? Ali prelep je. Ponekad imam utisak da mi treba
reč koja je moćnija od ljubavi, barem neka koja se više odnosi na ljubav nečije
duše.”
„Da li sam ti to ja?”
„Oh, da! Ti si sve čemu sam se nadao. Saputnica, prijateljica i ljubavnica.
Sećam se da sam ti rekao da nemam romantičnu i strasnu ljubav da ponudim,
samo mirnu privrženost, ali pogrešio sam. Izraz možda zvuči preterano, ali
savršeno opisuje šta mi predstavljaš, moja jedina voljena.”
Uzdahnula je. „Volela bih da sam ga se ja prva setila. Uvek sam te volela,
znaš li, i to mnogo više od mirne privrženosti. Zaljubila sam se u tebe one prve
večeri u Midlburi parku kada sam te se toliko plašila, ali si bio tako dobar prema
meni. Volela sam te kad si me ispratio do kuće nekoliko popodneva kasnije.
Volela sam te cele godine koja je usledila kad te nisam videla i nisam očekivala
da ću te ikada videti, a volela sam te i kad si došao jednog dana u moju kolibu i
zaprosio me. Osim što sve to vreme nisam znala da ću posle udaje doći do
tačke kada ću... oh, pucati od ljubavi! Mnogo si me usrećio. To je tvoj najveći dar,
znaš li? Usrećuješ ljude!”

~ 177 ~
 Oslonio je čelo na njenu glavu i duboko uzdahnuo.
„To je i on rekao, samo dan pre nego što se sve srušilo. Rekao mi je da njegova
majka i ujak žele da pođe kod dede sa njima, ali da je odlučio da ostane u
Penderisu sa mnom. ’Ti me činiš srećnim, oče’, kazao je. Nesrećni Brendan. Oh,
jadni, nesrećni Brendan.”
Nije zaplakao. Ali nekoliko minuta mu je disanje bilo otežano. Dora je ostala
opuštena i mirna i dalje ga grleći oko struka. Na kraju je pognuo glavu, našao
svojim usnama njene i poljubio je toplo i nežno.

~ 178 ~
 XXIII

Po prvi put otkako su svi napustili Penderis hol nakon dugog boravka tamo,
sedam članova Kluba ranjenih duša složilo se da odlože godišnje okupljanje od
marta do leta. Džordž je baš prethodnog dana razmišljao kako mu je žao što je to
bilo neophodno. Imali su savršene vremenske prilike u martu, s plavim nebom i
blagim povetarcem. Kad se prošetao seoskom stazom iza kuće sa Dorom, oboje
su uživali u bojama jagorčevine i žutog narcisa koji je divlje cvetao u travi
oko staze. Zastali su da se dive nekolicini belih jagnjadi koja je pasla blizu svoje
majke.
Juče su uživali u proleću oko sebe i juče su mislili da je šteta što ove godine,
od svih godina, prijatelji nisu sa njima. Danas, međutim, Džordž nije bio svestan
sunca, prolećnog cveća, janjadi ili odsutnih prijatelja. Danas je bio u biblioteci i
nervozno šetka. Bio je tu i Everard Hejvel, ali nije mnogo šetkao, mada je izgledao
podjednako nervozno i bespomoćno kao Džordž.
Dora se porađala i tako je još od sinoć kad je probudila Džordža, izvinila se,
i obavestila ga da ima ozbiljne bolove u kratkim razmacima i da je prilično sigurna
da beba dolazi. Na vreme.
Beba još uvek nije došla narednih nekoliko sati. Da ga je neko pitao, Džordž
ne bi znao da kaže da li je jutro, popodne, dan ili noć, a zapravo je bilo rano
popodne. Dora se porađala već trinaest sati, možda i duže ako se računaju bolovi
u koje nije bila sigurna.
Njena majka i sluškinja bile su sa njom. A tu je bio i doktor Dod. Džordž je
oteran oko doručka kad ga je tašta obavestila da se ponaša kao ukroćen medved,
osim što medvedi ne prekorevaju neprestano. Ali kako da ne prekoreva?
Njegova supruga pati i on je kriv za to. Štaviše, patila je tiho iako bi on na njenom
mestu ječao od bola i besa.
„Džordže”, rekla mu je tašta na kraju čvrsto ga držeći za ruku, „zaista moraš
da odeš, dragi. Uznemiravaš Doru.”
Poniženje za poniženjem. Otišao je i nije pokušao da se vrati.
I od tada šetka. Nije znao da li je doručkovao. Nije znao ni da je došlo i prošlo
vreme za ručak, niti da li je prerano za večeru. Nakon nekoliko sati činilo mu se
da bi mogao da šetka i do muzičke sobe. Ali usamljena harfa ga je optuživala i
vratio se u biblioteku.

~ 179 ~
 „Barem ne sečeš vazduh jednom rukom”, kazao je Everard, „i ne psuješ ga
mucajući kao što je Flavijan radio jesenas kad se Fransis rodio.”
Džordž je zastao. „Misliš da nisam jedini muškarac koji je ikada prošao kroz
ovo? Popij brendi.”
„Ne, hvala. Kao što si ranije primetio kad sam ti ja ponudio jedan, ne želim
da budem pijan kada konačno objave.” odgovorio je Edvard
„Nikad neću sebi oprostiti ako se nešto dogodi Dori.”
„Ništa joj se neće dogoditi”, kazao je Hejvel. Džordž je ustao i pogledao ga,
želeći da može da mu veruje.
Mili bože, ona ima četrdeset godina. Prošlog meseca je proslavila rođendan.
Vrata iza njega su se otvorila. Na njima je stajala lejdi Hejvel, rumenih obraza
i razbarušene kose.
„Dobio si sina, Džordže. Savršenog dečačića.”
„A Dora?” Zadržao je dah.
„I ona je savršeno. Moja ćerka je savršeno.”
To je sve što je Džordž želeo da čuje. Ostatak njene objave jedva da je
registrovao kad je projurio kraj nje, pa poleteo uz stepenice.
Sluškinja Mejzi, bila je u sobi. A tu je bio i lekar, nešto je govorio. Džordž
nije video nikog od njih. Video je samo svoju suprugu na krevetu, crvenih obraza,
iscrpljenog pogleda, nasmešenih usana, a kose vlažne i zavijene u čvor na
glavi. Bila je živa. I u jednoj ruci je držala bebu zamotanu u ćebe koja je tiho
plakala.
Tek tada je registrovao reči svoje tašte. Dobio si sina. Savršenog dečačića.
Nadvio se nad krevetom. U sobi je zavladala tišina osim tihog bebinog glasa.
„Dora?” Treptanjem je odagnao suze.
„Dobili smo sina”, rekla mu je. Nasmejala se, pa se ujela za usnu. „Imamo
sina, Džordže.”
Tek tad je pogledao bebu. Video je malu ruku i pet savršenih prstića. I video
je teme pokriveno vlažnom, tamnom kosom. Uzeo je bebu u naručje. Bila je tako
laka, tako nežna, topla i živa. Lice mu je bilo crveno i zborano, glava malo
neobičnog oblika. Dva nefokusirana oka virila su ispod pritvorenih kapaka.
Ustašca su ispuštala zvuk koji je čuo.
Po prvi put u životu, Džordž se potpuno i nepopravljivo zaljubio.
„Kristofer”, kazao je ime koje je izabrao za dečaka. „Markiz od Ejlsforda.
Dobro došao na svet, maleni. Dobro došao u našu porodicu.”
Potom se tiho nasmejao i suze su mu klizile niz lice.
Okrenuo se ka supruzi.
„Hvala ti, Dora,” Nasmešio se. „Moja voljena.”

~ 180 ~
 Nadvio se nad njom, poljubio je i spustio joj sina nazad u ruke. Tih jogunasti
zvuk je prestao.

~ 181 ~
 EPILOG

Tri godine kasnije

Možda bi trebalo da bude teško držati na oku sedamanestoro dece, od kojih je

najstarije imalo šest godina, dok su se glupirala na plaži, a more bilo nedaleko
ispred njih, stene i litice za penjanje odmah iza, i okolo pesak. Srećom, bilo
je sedam pari očiju koji su ih gledali i dvoje dece, Artur Ims i Džefri Arnot, bili
su previše mali i samo su sedeli. Artur je pokušavao da jede pesak van svog ćebeta
uprkos očevim pokušajima da ga razuveri, a Džefri je kašikom udarao prevrnutu
kantu i smejao se dok mu je otac slagao grimase na buku koju je proizvodio.
Krenuli su kao sedam ranjenih ratnika, razmišljao je Džordž dok se osvrtao
oko sebe, šest muškaraca i jedna žena, i nazvali su se, samo delom iz šale, Klubom
ranjenih duša. Sada, sa supružnicima i decom, ima ih trideset jedno, preživeli su.
Preživeli, nego šta!
Pre tri godine u martu, kad se Kristofer rodio, godišnje okupljanje, koje se
uglavnom održavalo u tom mesecu, bilo je odloženo za leto. To letnje okupljanje
bilo je toliko uspešno, da su rešili da promena ostane trajna. Činjenica da svi
rađaju decu tom brzinom, činila je da ta promena ima smisla.
Danas, nakon tri dana kiše i niskih oblaka, sunce je sijalo, nebo je bilo čisto
plavo i bilo je vruće, ali nije se teško disalo. Dan je bio savršen za izlet kakvom
su se svi nadali.
Hranu i piće su okolnim putem donele sluge. Ben i Samanta su, takođe, došli
tuda, jer Ben nije mogao da hoda daleko, naročito po strmom terenu. Poveli su
mlađeg sina Entonija sa sobom, a Gvin, njegov stariji brat, došao je sa
ostalima strmijom stazom koja je bila bliža kući. Čak i Vinsent je tuda sišao, ma
koliko da je slep.
Nije bilo mnogo toga što Vins nije mogao da uradi. Trenutno je glumio
konjića deci. Eleonor i Maks, njegova deca, započeli su, ali su za njima krenuli i
Abigejl Stokvud, Ralfovo i Kloino dete, potom i Bela i Ana Hejs, Imodženine
i Persijeve bliznakinje. Tomas, Vinsov najstariji sin, držao ga je na ravnijoj liniji,
kao i Šep, njegov pas vodič. Dok je Džordž posmatrao, Vins je njištao, čak se i
propinjao, a jednom rukom je držao Anu kako je ne bi zaista zbacio.

~ 182 ~
 Dora i Agnes su raspakivale korpu i aranžirale hranu na velikom ćebetu. Ben
i Kloi, čiji je obli stomak nagoveštavao da će do sledeće godine biti još jedan član
u grupi, nameštali su piće. Gvin Harper i Fransis Arnot su se igrali među stenama
u podnožju litice, dok ih je pažljivo posmatrala Samanta, Gvinova majka. Pamela
Ims, stara dve godine, i Rosamond Krab, Džordžova ćerka, stara godinu i po,
trčale su pravo ka vodi, ali Gven je jurila za njima, uprkos trajnom šepanju, tako
da se Džordž opustio. Džordž Hejs, njegov mali imenjak, Imodženin i Persijev
najmlađi sin, teturao se plažom dok je ručicama zamahivao u nadi da će stići oca u
trci do dalekog horizonta. Imodžen je nešto objašnjavala Beli koja se žalila jer
njena sestra bliznakinja duže jaše Vinsa nego što je ona jahala.
Nijedan prizor nikad nije prošao bez barem jedne rasprave.
Melodi Ims, stara četiri godine, stala je pred Džordža i obratila mu se na
veoma precizan način.
„Čika Džordže”, kazala je namršetno, „ovo je najviše najbolji dan koji
pamtim.”
„Hvala ti, Melodi. A nije još ni vreme za čaj.”
Nastavila je ka ocu, kog je obavestila da, ako samo smesti bebu u krilo, neće
moći više da jede pesak.
„U pravu si, Mel”, priznao je Hugo. „Ali onda će se daleko manje zabavljati.”
Sela je na ćebe, pa zagolicala brata po stomaku i protrljala ga nosićem. Mladi
Artur ju je povukao za kosu i nasmejao se.
„Niko n-nikad nije spomenuo da očinstvo može da dovede do ovako ozbiljnog
rizika od g-gubitka sluha”, rekao je Flavijan, „Džefri, učinio bi svom tati veliku
uslugu ako bi prestao.”
Sin se okrenuo ka njemu i nasmešio se dovoljno široko da su mu se videla dva
zuba koja je imao, pa ponovo spustio kašiku na kanticu.
„Tako je. Dobar si ti dečko”, rekao je Flavijan.
Ralf se dobacivao loptom sa Lukasom, njegovim trogodišnjakom, i pokazivao
veliku količinu strpljenja dok ju je dete hvatalo jednom u pet pokušaja, i to jedino
kad bi mu otac samo spustio loptu u ruke. Kristofer i Eleonor Hant su se
ubrzo pridružili igri i još više iskušavali Ralfovo strpljenje.
Sofija, Vinsova supruga, crtala je ugljenom verovatno karikaturu, a Entoni
Harper je posmatrao sa palcem u ustima.
Posle čaja će svi otići i okupati se pre nego što se vrate kući, kada će
nesumnjivo poneti pola plaže sa sobom. Jedna korpa je bila puna peškira i
garderobe za presvlačenje dece, pa čak i beba, čije će se nožice sigurno spustiti u
vodu kako se ne bi osećale zapostavljeno. Ben je čak izrazio nameru da ode
da pliva, što mu je vešto išlo od ruke, iako nije mogao da hoda kako treba.
Persi se vratio iz trke sa Džordžom i bacao ga je uvis. Persijev ofucani pas,
njegova skoro neprestana senka, skakutao je oko njih.

~ 183 ~
 „On misli da je jedno od dece”, rekao je Persi. „Baš bi se posramio ako bi
ikada otkrio istinu. Dole, Hektore!”
Persi je retko kad imao lepu reč da kaže za tog psa, ali ga je očigledno
obožavao, kao i njegova deca.
„Da li smo išta od ovoga mogli da zamislimo pre dvanaest godina?” pitala je
Imodžen Džordža. Nije govorila glasno, ali je privukla pažnju nekolicine.
Prošlo je skoro dvanaest godina otkako su se okupili u Penderisu, strašno
ranjeni, iako neke rane nisu bile fizičke.
„Ili čak pre devet godina”, rekao je Flavijan.
Pre devet godina su svi napustili Penderis da pokupe ostatke života što su
bolje mogli.
„Pre šest godina”, kazao je Hugo i gledao kako se njegova ćerka igra sa bebom
na ćebetu pored njega, „kada sam sedeo u onom uglu iza onih stena tamo i gledao
svoja posla, a određena dama u crvenom ogrtaču rešila je da se popne, pa se
okliznula i izvrnula svoj već povređeni zglob. Eh, koliko je samo bila teška kad
sam je odneo do kuće.”
„Gven te ne čuje i ne može da se b-brani”, rekao je Flavijan. „Ali kad si je
uneo u predvorje, Hugo, nisi se ni oznojio. Sigurno nije bila teža od perceta.”
„Nije izgledala kao da je bila teža od toga, Hugo”, rekao je Vinsent uz osmeh.
Ustao je, ispravio leđa, pa uzeo povodac iz Tomasove ruke.
„To je bio početak svega”, rekao je Hugo. „Oženio sam se njom i svi ste bili
ljubomorni, i u roku od dve godine ste me svi imitirali.”
„Vins, međutim, ima prednost u umnožavanju porodice”, rekao je Ben.
„Dobro, ne mogu u svemu da vodim”, zakikotao se Hugo.
Neobično, to ih je sve utišalo, uprkos sećanju na Huga koji je doveden u
Penderis u ludačkoj košulji, a možda i zbog toga što nije imao fizičkih povreda.
Poludeo je od onog napada u Španiji kada su poginuli mnogi njegovi ljudi.
Ne, nije uvek morao da vodi.
„Melodi mi je upravo rekla da je ovo najviše najbolji dan koji pamti. Svi mi
imamo duže pamćenje od nje. Može li iko da se seti boljeg dana od ovog?”
„Ja mogu da se setim nekoliko koji su podjednako dobri”, rekao je Ben, „ali
bolji od ovog? Ne, nemoguće.”
U tom trenutku su svi čuli vrisak iz pravca vode, a onda i glasno zapomaganje
kada je Gven podigla dete i brzo došepala uz plažu.
„Rosamond je izgubila ravnotežu i sela u vodu iako sam je držala za ruku”,
povikala je Gven kad je došla. „Bila je na ivici, ali je ipak mokra, dušica.”
Barem je Džordž tako razumeo da govori, jer joj je glas bio prigušen
zgroženom vikom njegove ćerkice.
Ustao je i pružio joj ruke, dok je Dora pripremila peškir.

~ 184 ~
 ***
Dva jutra kasnije, dok su odrasli još uvek doručkovali, stiglo je pismo koje je
uručeno Džordžu u ruke. Kad je Dora iznenađeno pogledala batlera, objasnio je
da je gospodin Brigs smatrao da ne bi trebalo da čeka da ga njegova milost pročita
kasnije sa ostatkom pošte, jer je lično dostavljeno.
„Od Džulijana je”, rekao je Džordž i slomio pečat. Brzo je pročitao i nasmešio
se.
„Filipa je rodila zdravog dečaka.”
„Oh! Ali obećala sam da ću biti sa njom”, rekla je Dora.
„Dete nije moglo da te čeka. Rodio se tri nedelje ranije nego što je lekar
predvideo i sa manje od tri sata upozorenja.”
„Dečak. Posle dve devojčice. Oh, kako je to lepo! Biće veoma srećni. Je li
Filipa dobro?”
„Jeste”, rekao je i pogledao svoje prijatelje. „Jedina zebnja koju sam imao kad
sam se oženio Dorom i kad smo saznali da je u drugom stanju jeste to Što je
Džulijan godinama bio moj naslednik. Mislio sam da će se razočarati ako nam
dete bude dečak, kao što i jeste dečak. Ali i on i Filipa su nas uverili da ne bi mogli
da budu srećniji zbog nas, da su savršeno zadovoljni onim što imaju i što će moći
da ostave svojoj deci. Sada imaju sina.”
„I siguran sam, Džordže”, rekao je Ben, „da danas poslednje o čemu razmišlja
jeste to da je nekada mogao biti vojvoda. Sreo sam Džulijana nekoliko puta i
izuzetno cenim i njega i njegovu suprugu.”
„Džulijan je bio slomljen, znate, kada je saznao da je Brendan poginuo”, rekao
je Džordž.
Svi prijatelji su ga gledali u tišini, a Dora je pretpostavila da retko s njima
razgovarao svom prvom sinu.
„Jesu li svi videli galeriju?” pitala je.
„Verujem da jesu”, rekao je Vinsent, „osim mene, naravno. Ali sam slušao
čas istorije. Džordž je lepo pričao.”
„Tamo su sada dva nova portreta. Okačeni su pre nekoliko meseci, na
Kristoferov treći rođendan. Hoćemo li da im pokažemo, Džordže?”
Složio je pismo i odložio ga kraj tanjira. „Naravno. Jesu li svi završili s
jelom?”
Pola sata kasnije, svi su bili u galeriji, čak i Vinsent. A čak i Ben, uz pomoć
svoja dva štapa, radije nego da mu neko dogura kolica. Hodali su duž sobe, a
predvodili su ih Džordž i Dora, ne zastavši ni pred jednom slikom sem pred
poslednje dve. Bio je to par slika koje su se međusobno uklapale, oslikane uljem
na platnu, a postavljene jedna iznad druge.

~ 185 ~
 „Džordžova dva sina”, rekla je Dora. „Brendan i Kristofer. Braća, rođena sa
razmakom od trideset godina, ali zajedno doprinose dugoj porodičnoj istoriji.”
„Naslikala ih je En Koks Hempton, jedna od naših komšinica i prijateljica”,
dodao je Džordž. „Sada radi i na Rosamondinom portretu. Biće dodat kad bude
dovršen.”
„Nisam znala da postoji Brendanov portret”, rekla je Imodžen.
„Čuvao sam ga samo za svoje oči sve dok ga nisam podelio sa Dorom. Ali
uspomena na njega nije samo za mene. Ona je za moju porodicu, za sadašnjost i
budućnost i sve koji ovde dolaze. Moji sin i ćerka će saznati sve što treba da znaju
o svom bratu.”
„Volela bih da umem tako da slikam”, rekla je Sofija, „umesto običnih
karikatura. Kristofer je prilično verno oslikan, tako da verujem i da je Brendan.
On je svetlokos, Vinsente, u uzrastu zrelog momčića. Izgleda veoma drago
i pomalo nesigurno u sebe, kao i svi dečaci tog uzrasta. Sigurno si ga mnogo
voleo, Džordže.”
„Oh, jesam. Ispravka, i dalje ga volim, kao što volim i drugo dvoje dece. Nije
da sam jedinstven po tom pitanju.” Nasmešio se i zagrlio Doru oko struka.
„Nešto mi je palo na pamet. Ove godine nismo imali još nijedno druženje do
kasno u noć, nas sedmoro. Prethodnih godina bismo jedva preskočili noć, mada
jesmo preskočili nekoliko prošle godine, ako se dobro sećam.”
Ti nezvanični sastanci sa kojih bi se supružnici uvek povukli, iako se to nikad
nije od njih tražilo, bili su karakteristični za njihova okupljanja. Kako je Džordž
objasnio Dori, tada bi razgovarali o svom napretku, fizičkom, mentalnom i
emotivnom, o svojim posrnućima, pobedama i svemu što se nalazilo duboko u
njima, a što su želeli da podele. Zaista je bilo zapanjujuće što se ove godine
nijednom nisu sastali zajedno. To nije ni primetila do sada.
„Da li su nekome nedostajali naši sastanci?”, pitao je Džordž.
„Možda nam više nisu potrebni”, rekao je Hugo.
„Mislim da si u pravu”, kazala je Imodžen. „Možda sada svi treba da slavimo
prijateljstvo i ljubav.”
„I život”, dodao je Ralf.
„I uspomene.” Džordž je čvršće zagrlio Doru. „Ne smemo nikada da
zaboravimo ljude, događaje i emocije koji su nas načinili onakvima kakvi smo
danas. Mada nam se to nikad ne bi ni desilo.”
Pomalo tužno se nasmešio Brendanovom portretu, a onda malo radosnije
nižoj slici sa bucmastim Kristoferom kakav je bio pre godinu dana dok je još bio
beba.
Svi su izgledali kao da će svakog trenutka zaplakati, shvatila je Dora kad ih
je pogledala, pa se nasmešila Džordžu.
„Idem da obiđem Filipu i bebu”, rekla je. „Da li bi mi se neko pridružio?”

~ 186 ~
 Sat vremena kasnije čitava svita sa konjima i kočijama krenula je iz Penderis
hola da slavi novi život.

Scan i obrada:
Knjige.Club Books

~ 187 ~