HADŽI PRODANOVA BUNA: USTANAK PRE USTANKA, DEO VELIKE POBUNE I KRAVAVA

TURSKA OSVETA

Pošto je propao Prvi srpski ustanak 1813. godine, osnaženi Turci su opasno tlačili srpski
narod. Sulejman paša Skopljak je svoju vojsku slao po selima da traže oružje i hajduke,
ali su u stvari pljačkali, maltretirali, silovali, palili i ubijali.

Povećan je bio porez, a za plaćanje je pridodat i kuluk za opravak Beogradske tvrđave. U

takvoj atmosferi bilo je samo pitanje vremena kad će se ljudi ponovo pokrenuti na
ustanak.

Malo trapavo, te rane jeseni 1814. izbila je Hadži Prodanova buna. Ona je bila uvod u
Drugi srpski ustanak. Surovo je ugušena, a godinama, pa čak i decenijama posle nje,
Turci su i dalje su ubijali učesnike.

Hadži Prodanova buna nosi ime po njenom predvodniku Hadži Prodanu Gligorijeviću.
Hadži Prodan bio je proslavljeni vojvoda iz Prvog srpskog ustanka.

Pošto je propao Prvi srpski ustanak 1813. godine, osnaženi Turci su opasno tlačili srpski
narod. Sulejman paša Skopljak je svoju vojsku slao po selima da traže oružje i hajduke,
ali su u stvari pljačkali, maltretirali, silovali, palili i ubijali.

Povećan je bio porez, a za plaćanje je pridodat i kuluk za opravak Beogradske tvrđave. U

takvoj atmosferi bilo je samo pitanje vremena kad će se ljudi ponovo pokrenuti na
ustanak.

Knez Miloš na strani Turaka

Pošto je u avgustu 1814. godine Čačak napala kuga, Latif aga se sa svojim ljudima sklonio
u manastir Blagoveštenje u Trnavi. U manastiru su bili đakon Avakum, iguman Gerandije
i iguman Pajsije. Tu mu se predao, sa porodicom i braćom vojvoda Hadži Prodan
Gligorijević. Pošto je na snazi bila amnestija za učesnike Prvog srpskog ustanka, Latif aga
se trudio da umiri narod.

Dok su umirivali narod, Latif aga i Hadži Prodan, u Trnavi su se sukobili Hadži Prodanovi i
Latifovi ljudi. Srbi su Turke opljačkali, a onda i odvedeli na planinu Jelicu. To je bio
početak bune.

Brzo je Hadži Prodan bio obavešten o svemu. Hadži Prodan je napustio krišom Latif agu i
došao u Trnavu, gde je razvio ustanički barjak, pod koji su se počele okupljati bundžije.
Pošto je znao šta sledi posle ovog incidenta i da će nastati prava odmazda, Hadži Prodan
je počeo da skuplja vojsku u požeškoj, kragujevačkoj i jagodinskoj nahiji, s namerom da
digne opšti ustanak.

Karađorđev ugled u narodu je u to vreme bio još jak. Karađorđe je početkom septembra
1814. na putu za Rusiju prošao kroz Srem i izazvao je pometnju. Narod je i dalje verovao
u njega.

Hadži Prodan je poslao glasnika Milošu Obrenoviću pozivajući ga da preuzme vođstvo u

buni. Miloš je drugačije razmišljao. Odbio je da učestvuje u buni.

I ne samo to. Ponudio je veziru Sulejman paši svoju pomoć u gušenju bune, u zamenu za
obećanje da će biti oprošteno svakome učesniku bune koji se preda, izuzev Hadži
Prodana i njegove braće.

Ustanak je pokrenut bez ranijih priprema i dogovora, u najnezgodnije vreme. Buna je

nastavljena u kragujevačkoj nahiji, kraju kneza Miloša, gde je Miloš odmah i dejstvovao.
Tu mu se predao jedna od mlađih ustanika, Toma Vučić-Perišić.

Zašto knez Miloš nije stao na starnu pobunjenog naroda objašnjava knežev lekar,
italijanski emigrant – karbonar Bartolomeo Kunibert, pisac jedne zapažene istorije Prvog
srpskog ustanka. Naime, on je napisao da su u prvo vreme i okolnosti bile loše, ljudi nisu
imali hranu, oružje, a ni novac.

Naravno, vladala je već pomenuta kuga. Kunibert navodi da je postojala bojazan da Turci
ne zadrže Srbe koji su radili na obnovi Beogradske tvrđave kao taoce ili da ih ne pobiju.
U suštini, Srbi još nisu bili spremni za ozbiljnije bitke sa svojim tlačiteljima Turcima.

Posle samo jedne borbe i poraza na Nebošu, na planini Jelici, ustanici su se razbežali.
Hadži Prodan je otišao u Šumadiju, a potom prešao u Austriju gde je kasnije i umro.

Kada su se bundžije sa Neboša razbežale, krenuli su gonioci da ih stignu, a to su bili što

Turci, što Srbi, po naredbi Miloša Obrenovića. Turke je predvodio Ćor-Zuko, a Srbe
vojvoda Arsenije Loma.

Znali su da se u planini Jelici krije duhovni vođa bune iguman Pajsije Ristović. Seoski knez
Bogić Bogićević je, posle dugog mučenja, odao da se kod manastira Stjenik, nalazi
iguman Pajsije Ristović.
Pošto je iguman uhvaćen, Bogićević je pušten. Međutim, Arsenije Loma je stigao
Bogićevića i ubio ga zbog izdajstva.

Miloš, iako je bio na turskoj strani, mirnim putem gušio je bunu samo u kragujevačkoj
nahiji. Hadži Prodanovu bunu ugušio je vrlo surovo zamenik beogradskog vezira
Sulejman paše Šimšir paša. Pobunjeni krajevi, pa i sam Beograd su bili klanice za Srbe.

Svedoci ovih događaja, Vuk Karadžić i Sima Milutinović su zabeležili su brojne zločne i
masovna stradanja srpskog stanovništva na kraju 1814. i početkom 1815. godine.

Prota Matija Nenadović, koji je od kraja 1814. i početkom 1815. godine obilazio
austrijske i ruske diplomate u Beču, napisao je da je od početka januara 1815. u
Beogradu posečeno 173 glava, u Kragujevcu 86, u Čačku 76, u Dragačevu 60. Carigrad
nije imao mnogo sluha za protine žalbe.

Sudbina glavnih učesnika je poznata. Hadži Prodan Gligorijević je prebegao u Austriju,

zatim prešao u Besarabiju i tamo umro 1825. Iguman Pajsije Ristović i njegov brat živi su
nabijeni na kolac u Beogradu, kod Stambol kapije kod koje su se vršila pogubljenja. To je
danas prostor oko Narodnog pozorišta u Beogradu.

Đakon Avakum je prethodno pogubljen, pa nabijen na kolac. Prethodno mu je

ponuđeno da prihvati islam, na šta on nije pristao. Iguman Genadije i njegov sin su, za
razliku od đakona Avakuma, prihvatili su da pređu na islam i tako sačuvali goli život.
Kasnije su se vratili svojoj veri.

Istoričari su zabeležili da je na kolac u Beogradu živ nabijen i sveštenik Radovan Vujović

iz Trnave i to 20 godina posle, a ne zna se kako je uspeo da poživi toliko.

Posledice Hadži Prodanove bune

Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve zvanično je 1/14. januara 1962. godine
đakona Avakuma proglasio za sveca.

Njegov kult kao i kult igumana Pajsija Ristovića neguje se od 30. septembra 1928.
Oslikani su u manastiru Klisuri, u kome su boravili pre dolaska u Trnavu.

Bilo je onih koji su i posle sloma bune gonili Turke. To su između ostalih Toma Vučić
Perišić, Petar Tucaković, Stanko Miličević i Lazar Mutap.
Neki istoričari ovu bunu nazivaju i pravim Drugim srpskim ustankom, dok je Treći
ustanak onaj pod vođstvom Miloša Obrenovića.