Davne 1747. godine Prusijom je vladao Fridrih II, poznatiji i kao Fridrih Veliki.

Ovaj pruski kralj bio je veliki ljubitelj umetnosti i filozofije. Kau da je vebao flautu ak 4 puta dnevno (dok god je imao zube ). Na njegovom dvoru radio je Bahov sin Filip Emanuel, kao dvorski muziar. Poto je Filip Emanuel toliko priao Fridrihu o svom ocu, kralj je reio da pozove starog Baha na dvor, kako bi ga upoznao i svirao malo sa njim. Poziv je poslat u Lajpcig i 7. maja 1747. godine Johan Sebastijan Bah pojavio se na kraljevom dvoru u Potsdamu. Iako je stigao ba u vreme dok je Fridrih II drao solo koncert na flauti, kada su ga najavili, kralj je prekinuo koncert i poeleo dobrodolicu velikom kompozitoru. Onda mu je ponosno pokazao svoju zbirku instrumenata s dirkama, meu kojima su bili i najnoviji klaviri Gotfrida Silbermana (Silberman je 1732. nadogradio Kristoforijev model klavira, dodavi mu desni pedal, koji pomae u sviranju legata, tj. u povezivanju tonova). Poto je u to vreme Bah bio poznat kao jedan od najboljih majstora improvizacije, kralj mu je zadao jednu veoma dugu temu i izazvao ga da na tu temu improvizuje troglasnu fugu (fuga polifoni oblik, ija je sutina sistematsko imitaciono sprovoenje jedne teme (ree 2 ili 3 teme) po izvesnom tonalnom planu; pisana je najee za 3 ili 4 glasa*). Bah je prihvatio izazov i poeo je na licu mesta da improvizuje. Svi su bili zadivljeni, a posebno kralj, koji je tada naredio da se njegovom gostu ukae potovanje dostojno samog kneza. Izgleda da je Filip II eleo jo malo da testira Bahovo umee, pa mu je postavio jo jedan izazov: da na istu onu temu improvizuje fugu koja bi imala 6 glasova! Poto do tada niko jo nikada nije napisao estoglasnu fugu, svi su mislili da se kralj samo poigrava sa velikim kompozitorom. Meutim, Bah je ponovo prihvatio izazov, ali je zamolio kralja da mu da malo vie vremena. Vratio se u Lajpcig, a dva meseca kasnije od te jedne teme nastala je zbirka kompozicija poznatija danas kao Muzika rtva (Das Musikalische Opfer). Bah je delo posvetio pruskom kralju, a posveta je glasila Regis Iussu Cantio Et Reliqua Canonica Arte Resoluta (ovo bi trebalo da znai tema koju je zadao kralj, reena u kanonskom stilu). Zanimljivo je da prva slova ovih rei daju re RICERCAR (Rierkar), to je bio naziv za tadanju fugu. Inae, osim ove neverovatne estoglasne fuge, koja je poznata i kao Pruska fuga, Muzika rtva sadri jo jednu troglasnu fugu, 10 kanona i trio sonatu za violinu, flautu i basso continuo. Kod kanona je zanimljivo da neki od njih sadre i zagonetke. Naime, Bah je napisao samo jedan glas i na latinskom upisao zagonetku. Reenje te zagonetke predstavlja nain na koji bi izvoai trebalo da sviraju ostale glasove. Na primer, negde pie u augmentaciji (augmentacija dvostruko produavanje notnih vrednosti), to znai da bi tu melodiju trebalo izvoditi tako da su

note dvostruko due od onog to je napisano. Pored ove zagonetke stoji i napomena Notulis crescentibus crescat Fortuna Regis, to znai Neka se kraljeva srea uveava kako se note produuju. Postoji i modulirajui kanon (modulacija prelazak iz jednog tonaliteta u drugi), koji poinje u jednom tonalitetu, a zavrava se u tonalitetu koji je za stepen vii od poetnog. Ovde stoji napomena Ascendenteque Modulationis ascendat Gloria Regis, tj. kako raste modulacija, tako neka raste i kraljeva slava. Osim sonate, za koju jasno stoji kojim instrumentima je namenjena, za ostala dela ne stoji takva napomena. Fuge i kanoni se uglavnom izvode na instrumentima s dirkama (klavir, orgulje) ili u verziji za kamerni ansambl. estoglasnu fugu Anton Vebern je 1935. aranirao za mali orkestar i to u stilu Klangfarbenmelodie (tehnika kojom se jedna tema podeli na vie instrumenata, kako bi se dobila lepa boja i tekstura same melodije). Evo i slike: Tema u originalu:

Vebernova verzija: