1

Akcioni potencijal

Komunikacija unutar nervnog i izmeñu nervnog sistema i periferije ostvaruje se posredstvo

signala električne prirode koji se zovu nervni impulsi ili akcionioni potencijal (AP).
AP predstavlja brzu i kratkotrajnu promenu (inverziju) potencijala membrane, koji od
negativne vrednosti u mirovanju prelazi u pozitivnu vrednost za vreme ekscitacije ćelije, a zatim se
vraća na vrednost potencijala u mirovanju. U fiziološkim uslovima, AP se pod uticajem nadražaja
(stimulus) odreñenog intenziteta generiše na aksonskom brežuljku a zatim se širi ortogradno ka
aksonskom završetku.
Na grafičkom zapisu AP zapažaju se sledeće faze:
U stanju mirovanja potencijal membrane neurona iznosi oko -60 mV. Prva manifestacija
delovanja stimulusa je početna depolarizacija membrane, odnosno smanjenje transmembranske
potencijalne razlike. Ona nastaje zbog otvaranja odreñenih kanala za Na. Ova depolarizacija je spora
zato što se istovremeno otvaraju i kanali za K, pa izlazak K umanjuje efekte ulaska Na. Kada početna
depolarizacija dostigne jednu kritičnu vrednost od oko -45 mV, što je tzv. prag ili nivo okidanja, sledi
prva, uzlazna faza akcionog potencijala, faza depolarizacije akcionog potencijala. Ova depolarzacija
je jako brza i intenzivna, tako da se vrednost potencijala membrana približava 0, a zatim postaje
pozitivan i može da dostigne +50 mV kod nekih neurona. Brza depolarizacija nastaje zbog otvaranja
velikog broja voltažno zavisnih kanala za Na i naglog ulaska Na u ćeliju u pravcu svog
elektrohemijskog gradijenta. Ovi kanali se aktiviraju (otvaraju) kada potencijal membrane dostigne
vrednost praga. Što više Na ulazi u citoplazmu, to se više ovih kanala za Na otvara i to je topičan
primer pozitivne povratne sprege. Voltažno zavisni kanali za Na imaju 3 funkcionalna, odnosno
konformaciona stanja: stanje mirovanja, kada su zatvoreni, stanje aktivacije, kada su otvoreni i stanje
inaktivacije, kada su zatvoreni, ali iz stanja inaktivacije ne mogu da prežu u stanje aktivacije. Ovi kanali
imaju dvoja “vrata”, jedna bliže spoljašnjoj površini membrane, ka ECT, i druga bliže unutrašnjoj površini membrane, ka
citoplazmi. U stanju mirovanja su zatvorena vrata spoljašnja a unutrašnja su otvorena; u stanju aktivacije su otvorena i
spoljašnja i unutrašnja vrata ikanal je prohodan celom dužinom; u stanju inaktivacije zatvorena su i unutrašnja vrata.
Za vreme prebačaja potencijala membrane u pozitivnu vrednost, potencijal može da dostigne 50
mV, tj. približava se ravnotežnom potencijalu za Na, budući da je membrana tada i najpropustljivija za
taj jon, čak 500 puta više nego u mirovanju. Meñutim, to povećanje je kratkotrajno i posle njega sledi
faza repolarizacije, koja je grafički predstavljena kao nishodna faza. U ovoj fazi se potencijal
membrane vraća na vrednost u mirovanju, ali pre nego što dostigne tu vrednost repolarizacija se prvo
nakratko usporava (naknadna depolarizacija), a zatim jedno vreme ostaje hiperpolarizovana
(naknadna hiperpolarizacija).

III i IV predavanje 2006. B. PLEĆAŠ

 2
Faza repolarizacije je posledica otvaranja voltažno zavisnih kanala za K i izlaska K iz
citoplazme u ECT. Istovremeno, voltažno zavisni kanali za Na prelaze u stanje inaktivacije. Treba
zapaziti da tokom repolarizacije višak pozitivnog naelektrisanja, koji je u neuron ušao u obliku Na jona
tokom brze depolarizacije, izlazi u obliku K jona. Tek radom pumpe za Na i K, po završetku AP, biće
uspostavljen raspored ovih jona karakterističan za mirovanje.
Izmena jona u toku akcionog potencijala je zapravo vrlo mala. Na primer, za vreme akcionog
potencijala samo 1 od 100 hiljada Na jona ulazi iz ECT u ćeliju. Za druge jone izmena je još manja. Pošto je broj jona
koji se za vreme AP kreću tako mali, promene u IC koncentraciji ovih jona su praktično beznačajne. Pa
ipak, kada se i tako mali broj jona Na ne bi posle akcionog potencijala izbacivao iz ćelije radom pumpe
za Na i K, a K jon ubacivao u ćeliju, vremenom bi, naročito pri frekventnom generisanju AP,
koncentracioni gradijent za ove jone nestao, a time i mogućnost generisanja AP potencijala.

Karakteristike akcionog potencijala

Akciono potencijal neurona ima sledeće karakteristike:

1. Traje vrlo kratko, 1 ms do nekoliko milisekundi, računajući i fazu repolarizacije.
2. Akcioni potencijal se ponaša po zakonu "sve ili ništa". On se generiše samo ako depolarizacija
membranskog potencijala dostigne nivo praga, a generisani akcioni potencijal je tada iste veličine i
oblika bez obzira kolika je depolarizacija iznad praga. To znači da se oblik i amplituda akcionog
potencijala ne povećavaju sa povećanjem intenziteta nadražaja iznad praga. Ako je stimulus slab,
pa depolarizacija ne dostigne prag, akcioni potencijal se neće generisati, već će nastati samo lokalni
odgovor koji će se ugasiti.
3. Akcioni potencijal koji se generisao na aksonskom brežuljku širi se ortogradno prema aksonskom
završetku, jer se prethodno aktivirani segmenti membrane nalaze u refraktarnom periodu.
Antidromno prenošenje akcionog potencijala kroz akson moguće je samo u eksperimentalnim
uslovima, kod spoljašnje stimulacije aksona. Kod skelenih mišićnih ćelija, pošto se sinapsa sa motornim
neuronom nalazi na sredini mišićnog vlakna, generisani akcioni potencijal se širi sarkolemom na obe strane od sinapse;
4. Akcioni potencijal se prostire aktivno nervnim vlaknom, stalno se regenerišući, i pri tome mu se
ne menja ni amplituda, ni oblik.

Refraktarni periodi

Ekscitabilnost neurona se drastično menja od momenta nadraživanja, pa tokom trajanja AP do

povratka u stanje mirovanja. U fazi spore depolarizacije on je pojačano nadražljiv, a zatim sledi period

III i IV predavanje 2006. B. PLEĆAŠ

 3
apsolutne nenadražljivosti ili refraktarnosti. On traje tokom brze depolarizacije i početne faze
repolarizacije. Na period apsolutne refraktarnosti nastavlja se period relativne refraktarnosti koji traje
do početka naknadne depolarizacije. Tokom naknadne depolarizacije neuron je opet pojačano
nadražljiv, a zatim, za vreme naknadne hiperpolarizacije sledi smanjena ekscitabilnost. Posle toga se
neuron vraća u stanje mirovanja.
Za vreme apsolutno refraktarnog perioda, nikakav nadražaj, bez obzira na intenzitet, ne
može da ekscitira neuron. Period apsolutne refraktarnosti se završava kada odreñen broj Na kanala
preñe iz stanja inaktivacije u stanje mirovanja i tada počinje period relativne refraktarnosti. Tokom
relativne refraktarnosti neuron može da generiše novi AP, ali stimulus koji će ga izazvati mora da bude
mnogo veći od prethodnog. Periodi refraktarnosti su posledica produžene inaktivacije kanala za Na i
povećanja broja otvorenih kanala za K. Smatra se da je funkcionalni značaj refraktarnih perioda u tome
da onemoguće reverberaciju (kruženje) AP izmeñu some i aksonskog završetka.

Prostiranje električnih promena membranom

Promene potencijala membrane mogu da se prostiru na 2 načina: pasivno i aktivno. Pasivno ili
elektrotonično širenje električnih promena na membrani odvija se na osnovu zakona fizike koji važe
za svaki drugi sistem u kome se kreću naelektrisane čestice i u kome struja teče od pozitivnog ka
negativnom polu. Kod aktivnog prostiranja električne promene duž membrane, nervno vlakno počinje
da se ponaša ne na osnovu fizičkih, već na osnovu bioloških zakona. Tada dolazi do otvaranja i
zatvaranja odreñenih jonskih kanala i promene permeabiliteta membrane.
Elektrotonično prostiranje može da se definiše kao izjednačavanje naelektrisanja susednih
segmenata sa iste strane membrane, spoljašnje ili unutrašnje, pri čemu se naelektrisane čestice ne kreću
kroz membranu. Tokom ovakvog širenja permeabilitet membrane za jone se ne menja. Na ovaj način
se prenose informacije u vidu hipopolarizacije (intenzite depolarizacije ne dostiže vrednost praga) ili
hiperpolarizacije sa dendrita i some do aksonskog brežuljka, na kome će se, zavisno od intenziteta
nadražaja i drugih uticaja, signal ugasiti ili će se generisati AP. Pasivno se širi i ekscitacija delovima
membrane aksona koji imaju mijelinski omotač izmeñu Ranvijeovih čvorova u mijeliniziranim
vlaknima.
Kod pasivnog prostiranja, u slučaju hipopolarizacije, pod uticajem nadražaja mali segment
membrane se delimično depolarizuje, tj. smanjuje mu se membranski potencijal, ali ne dolazi do
revezije naelektrisanja. Na spoljašnjoj strani membrana tog segmenta postaje manje elektropozitivna, a
na unutrašnjoj strani manje elektronegativna. Time se na istoj strani membrane uspostavlja
potencijalna razlika izmeñu susednih segmenata. Kao posledica te potencijalne razlike nastaju lokalno

III i IV predavanje 2006. B. PLEĆAŠ

 4
kretanje naelektrisanja u ECT na spoljašnjoj površini membrane i kretanje naelektrisanja u suprotnom
smeru u ICT uz unutrašnju površinu membrane. Nastaju tzv. lokalne kružne struje, pri čemu joni ne
prolaze kroz membranu. Lokalna struja ne zahteva promenu permeabiliteta membrane za jone; sve se
obavlja sa iste strane membrane. Pozitivno naelektrisanje biva privučeno elektronegativnošću susednog
segmenta i uspostavlja se normalan raspored naelektrisanja na prvobitno depolarizovanom segmentu.
Meñutim, odlaskom pozitivnog naelektrisanja sa susednih segmenata, istovremeno se oni sami
depolarizuju i na taj način se depolarizacija kreće duž membrane. Ovakvo prostiranje se naziva i
lokalni odgovor jer mu je domet svega nekoliko milimetara. Amplituda lokalnog odgovora opada sa
distancom zato što plazmamembrana zbog male debljine nije idealan izolator. Kod savršenog električnog
kabla spoljašnja izolacija potpuno sprečava gubitke struje i struja se nesmanjenim intenzitetom prenosi celom dužinom
kabla. Membrana nemijeliniziranog vlakna može da se smatra izolatorom jer ima znatno veći otpor od citoplazme.
Meñutim, ona, prvenstveno zbog male debljine, nije perfektan izolator i zbog toga se kod pasivnog prostiranja deo struje se
uvek gubi. Ako amplituda depolarizacije dostigne nivo praga, otvoriće se voltažno zavisni Na kanali
(pod uslovom da ih u tom delu membrane ima dovoljno) i generisaće se AP.
Aktivno prostiranje. Ako se zna da pojedini aksoni čoveka mogu biti dugački i do 1 m, jasno
je da se pasivnim prostiranjem ne mogu preneti informacije na toliku udaljenost. Većina nervnih
vlakana u organizmu ima veću dužinu nego što je domet elektrotoničnog sprovoñenja i kroz njih
razdraženje mora da se prenosi aktivno, sukcesivnim regenerisanjem AP celom dužinom aksona, čime
se sprečava gašenje signala do koga bi neizbežno došlo kod pasivnog, elektrotoničnog širenja.
Aktivno prostiranje razdraženja se razlikuje u mijeliniziranim i nemijeliniziranim vlaknima;
kod nemijeliniziranih se vrši kontinuirano, a kod mijeliniziranih skokovito (saltatorno).
Kod kontinuiranog prostiranja, slično kao kod lokalnog odgovora, lokalna struja
depolarizuje susedne segmente, ali, za razliku od pasivnog širenja, depolarizacija dostiže nivo praga i
javlja se AP. Inverzija naelektrisanja nastala tokom akcionog potencijala, opet izaziva pojavu lokalnih
struja izmeñu tog i susednih segmentima membrane, susedni segmenti se depolarizuju do praga i u
njima se sad generiše AP. Prema tome, u nemijeliziranom vlaknu se javlja sukcesivna serija
depolarizacija izazvanih lokalnim strujama i praćenih AP duž celog vlakna. Zahvaljujući tome,
intenzitet signala se svaki put regeneriše i ne smanjuje se sa udaljenošću. Pored intenziteta, i oblik
akcionog potencijala se ne menja.
Brzina prostiranja u nemijeliniziranom vlaknu je srazmerna kvadratnom korenu dijametru
aksona, tj. brzina je veća u aksonima većeg dijametra.
U mijeliniziranim nervnim vlaknima AP može da se regeneriše samo na membrani Ranvijeovih
čvorova koja sadži veliki i dovoljan broj voltažno zavisnih kanala za Na. Takvo propagiranje (širenje)
AP izgleda kao da AP skače od jednog do sledećeg Ranvijeovog čvora, pa se naziva skokovito

III i IV predavanje 2006. B. PLEĆAŠ

 5
(saltatorno). Izmeñu dva Ranvijeova čvora, membranom aksona ispod mijelinskog omotača,
depolarizacija se širi pasivno, a kad u Ranvijeovom čvoru dostigne nivo praga, generiše se AP.
Mijelinizacija menja električna svojstva aksona. Mijelinski omotač može da sadrži od nekoliko do
preko 100 slojeva membrane Švanovih ćelija i zato je daleko bolji izolator od same plazma membrane
aksona. Zbog toga je tokom pasivnog širenja depolarizacije izmeñu dva Ranvijeova čvora mnogo
manji gubitak struje, a time se osigurava da će depolarizacija u sledećem Ranvijeovom čvoru dostići
prag i da se AP neće ugasiti.
Dve glavne prednosti skokovitog prostiranja signala u odnosu na kontinuirano prostiranje su:
1. Širenje AP je mnogo brže. Pošto proces generisanja AP traje duže od pasivnog širenja
depolarizacije, kod mijeliniziranog vlakna se depolarizacija najvećim delom njegove dužine
(pokrivene mijelinom) širi pasivno, što je daleko brže. Tako mijelinizirani akson brže sprovodi impulse
od nemijeliniziranog čija je debljina 100 puta veća. Prostiranje AP ubrzava i veća udaljenost izmeñu
Ranvijerovih čvorova.
2. Skokovito širenje AP je i mnogo ekonomičnije jer troši manje energije. Izmena jona se vrši
samo u Ranvijeovim čvorovima, pa su i Na-K skoncentrisane u tim delovima membrane, a one
su glavni potrošač energije u neuronima.

Podela nervnih vlakana

Na osnovu prisustva mijelinskog omotača i debljine, aksoni se dele na 6 grupa, a obeležavaju

slovima A, B i C.

A vlakna su mijelinizirana i dele se na Aα

α, Aβ
β , Aγγ i Aδ
δ. A-alfa vlakna su najdeblja, a A-delta
najtanja mijelinizirana vlakna. Shodno tome, A-alfa prenose impulse najvećom brzinom, oko 120
m/sec. A vlaknima pripadaju:
• eferentna vlakna za skeletne mišiće i aferentna sa proprioceptora (A-alfa)
• eferentna vlakna za mišićna vretena (A-gama)
• aferentna vlakna sa proprioceptora (α), receptora za dodir (β i δ), temperaturu i brzi bol (δ).

B vlakna su najtanja mijelinizirana vlakna koja pripadaju preganglijskim autonomnim

neuronima.

C vlakna su amijelinizirana i najtanja. Brzina prenošenja impulsa im je manja od 1 m/sac.

Pripadaju im vlakna simpatikusnih postganglijskih neurona i aferentna vlakna za spori bol.

III i IV predavanje 2006. B. PLEĆAŠ

 6

SINAPTIČKA TRANSMISIJA I SINAPSE

Sinaptička transmisija je proces kojim nervne ćelije prenose informacije izmeñu sebe ili na
druge tipove ćelija (mišićne i žlezdane). Sinapsa je funkcionalna veza izmeñu dva neurona ili neurona
ili mišićne i žlezdane ćelije. Prema načinu prenošenja signala izmeñu dve ćelije, sinapse se dele na
električne i hemijske.

Električne sinapse

Ovaj tip sinapsi je manje zastupljen u nervnom sistemu od hemijskih sinapsi. Električnom
sinapsom se ostvaruje veza izmeñu ćelija u neposrednoj blizini. Struktura električne sinapse je slična
meñućelijskim vezama tipa neksusa (porozne veze). Elektronskim mikroskopom je pokazano da su
membrane presinaptičke i postsinaptičke ćelije u direktnom kontaktu, preko proteinskog mostića
koneksona u čijem se centru nalazi kanal. Kroz kanal lako prolaze, i to u oba smera, joni i manji
molekuli: cAMP, glukoza, aminokiseline i mali peptidi, i druge supstance čija je molekulsaka masa
manja od 1000. Mostići imaju mali električni otpor pa lako prenose i akcioni potencijal. Električne
sinapse, prema tome, služe i za električnu i za metaboličku komunikaciju. Zatvaranjem kanala koneksona prekida se
komunikacija izmeñu dve ćelije.
Karakteristično je da električne sinapse provode informacije u oba smera i sinhronizuju
aktivnost mnogih susednih ćelija. One su uključene u jednostavnije funkcije nervnog sistema. Naročito
su zastupljene u refleksnim putevima koji zahtevaju brzu transmisiju signala bez sinaptičkog kašnjenja.

Hemijske sinapse

Hemijske sinapse omogućavaju kontakt izmeñu udaljenih neurona i glavni su tip sinapsi u
nervnom sistemu. Kod hemijskih sinapsi se komunikacija izmeñu dve ćelije obavlja posredstvom
hemijske supstance koja se zove nerotransmiter (skraćeno transmiter).
Hemijsku sinapsu čine 3 komponente:
1. presinaptička komponenta
2. sinaptička pukotina i
3. postsinaptička komponenta.
Ćelija koja sintetiše, deponuje i oslobaña transmiter je presinaptički neuron. Kada je ta ćelija
stimulisana, transmiter se oslobaña u uzak prostor (20 do 50 nm) izmeñu presinaptičke i postsinaptičke

III i IV predavanje 2006. B. PLEĆAŠ

 7
ćelije, sinaptičku pukotinu. Postsinaptička membrana sadrži specifične receptore za transmiter, kao
i jonske kanale preko kojih se ostvaruje efekat vezivanja transmitera za receptor, a to je promena
permeabiliteta membrane za različite jone, odnosno promena potencijala membrane.
Hemijske sinapse mogu da budu akso-dendritske, akso-somatske i akso-aksonske;
najzastupljenije su akso-dendritske i akso-somatske.
Hemijske sinapse, zbog prirode posrednika, informaciju prenose samo u jednom smeru, od
presinaptičke na postsinaptičku ćeliju.

Sinaptička transmisija

Proces sinaptičke transmisije uključuje 4 faze:

1. sinteza i deponovanje transmitera
2. oslobañanje transmitera
3. interakcija transmitera sa receptorom
4. uklanjanje transmitera iz sinaptičke pukotine, tj. okončavanje sinaptičke transmisije.
Biohemijski mehanizmi sinteze neurotransmitera razlikuju se u zavisnosti od vrste transmitera.
Zajedničko za sve transmitere je to da se posle sinteze pakuju u vezikule. U sinaptičkim vezikulama
transmiter se koncentriše i deponuje. Vezikule se grupišu u neposrednoj blizini specijalizovanih mesta
na presinaptičkoj membrani, koja se zovu aktivne zone.
Oslobañanje svih neurotransmitera vrši se procesom egzocitoze. On započinje onda kada
akcioni potencijal stigne u aksonski završetak i depolarizuje njegovu membranu. Depolarizacija
membranskog potencijala presinaptičke membrane aktivira voltažno zavisne Ca kanale, koji se nalaze
u neposrednoj blizini vezikula u aktivnoj zoni, i Ca na osnovu elektrohemijskog gradijenta ulazi u
terminal.
Pretpostavlja se da Ca deluje na sledeći način: kada je aksonski završetak nestimulisan, na
spoljašnjoj površini membrane vezikula nalazi se pričvršćen protein sinapsin I koji sprečava fuziju
membrana vezikule i aksona i egzocitozu. Ca pokreće hemijske reakcije kojima se sinapsin uklanja sa
površine vezikule i ove mogu da podlegnu egzocitozi.
Sam proces egzocitoze sastoji se u fuziji membrane vezikula sa presinaptičkom membranom,
degradaciji membrana i izlaska neurotransmitera i ostalih sastojaka vezikula u sinaptičku pukotinu.
Egzocitoza se odvija u mnogim sekretnim ćelijama organizma. Svaka vezikula oslobaña fiksan broj molekula
neurotransmitera, tzv. kvantum. Jedna vezikula oslobaña oko 5000 molekula neurotransmitera u 1 msec. U
organizmu ne postoji ni jedan drugi transportni mehanizam koji bi u tako kratkom vremenu oslobodio tako veliku količinu

III i IV predavanje 2006. B. PLEĆAŠ

 8
transmitera. Količina transmitera koja se oslobaña u sinaptičku pukotinu regulisana je brojem vezikula
koje se prazne, a taj broj zavisi od koncentracije Ca u aksonskom završetku.
Količina Ca u terminalu, a time i broj vezikula koje se prazne, reguliše se promenom frekvence
ili amplitude akcionih potencijala koji zahvataju presinaptički završetak:
1. Sa porastom frekvence akcionih potencijala koji stižu do aksonskog završetka, povećava se i
ulazak Ca u terminal, a time i količina osloboñenog neurotransmitera. Ako neuron generiše
seriju akcionih potecijala visoke frekvence, to je tetanusna stimulacija (500/s), sistem koji
vezuje Ca postaje zasićen i koncentracija slobodnog Ca u terminalu progresivno raste, a samim
tim i oslobañanje transmitera. To za posledicu ima jače i dugotrajnije promene na
postsinaptičkoj membrani. Ovaj fenomem se naziva postetanička potencijacija.
2. Drugi način regulacije količine Ca koji ulazi u terminal je presinaptičkom inhibicijom i
presanaptičkom facilitacijom. U tu regulaciju je uključen još jedan neuron koji sa
presinaptičkim neuronom gradi akso-aksonsku sinapsu. Ako je taj neuron inhibitoran, njegov
neurotransmiter će inhibirati ulazak Ca u aksonski završetak i oslobañanje transmitera. To je
presinaptička inhibicija. Ako je neuron ekscitatoran, njegov transmiter smanjuje izlazak K iz
presinaptičkog završetka, a to će dovesti do produženog trajanja AP (odložena repolarizacija) i
posledično do produženog ulaska Ca. To je presinaptička facilitacija.

Receptori za neurotransmitere

Neurotransmiter se po oslobañanju vezuje za specifična mesta vezivanja na postsinaptičkoj

membrani, za receptore. Svi receptori za neurotransmitere imaju dve zajedničke karakteristike:
1. Receptori su integralni proteini postsinaptičke membrane koji se sintetišu se u somi neurona.
Region eksponiran u sinaptičku pukotinu (ECT) prepoznaje i vezuje transmiter osloboñen u
sinaptičku pukotinu.
2. Posledica aktivacije receptora (vezivanjem transmitera menja se konformacija receptorskog
molekula) je tipično otvaranje ili zatvaranje odreñenih jonskih kanala, promena permeabiliteta
membrane za odreñene jone i promenu vrednosti membranskog potencijala.
Svaki neurotransmiter ima svoj receptor. Receptori mogu da budu vrlo specifični, npr. receptori za ACh,
ali i manje specifični, što znači da mogu da vezuju hemijski sličnan transmiter, naročito ako je on prisutan u visokoj
koncentraciji. Za jedan transmiter može da postoji više tipova recptora; na taj način se postižu različiti
postsinaptički efekti istog transmitera, npr. inhibicija i ekscitacija.

III i IV predavanje 2006. B. PLEĆAŠ

 9
Prema tome na koji način, direktno ili indirektno, utiču na permeabilitet postsinaptičke
membrane za jone, receptori za neurotransmitere se dele na jonotropne i metabotropne receptore.
1. Jonotropni receptori su već opisani hemijski ili ligand zavisni kanali za jone.
2. Metabotropni ili metabolički receptori pokreću odreñene biohemijske reakcije u
postsinaptičkoj ćeliji. Karakteristično je da su oni i jonski kanali odvojeni molekuli membrane.
Ovi receptori često stimulišu sintezu II glasnika u ćeliji, a onda on aktivira enzime
proteinkinaze koji fosforilišu proteine koji izgrañuju jonske kanale i menja se konformaciono i
funkcionalno stanje kanala.

Delovanje transmitera preko jonotropnih receptora je znatno brže, ali odgovor preko
metabotropnih receptora obično traje duže (čak i nekoliko minuta).

Postsinaptički mehanizmi transmisije

Promena membranskog potencijala na postsinaptičkoj membrani izazvana oslobañanjem

transmitera iz jedne vezikule naziva se jedinični postsinaptički potencijal. Jedinični postsinaptički
potencijali se sumiraju i mogu da dovedu do depolarizacije ili hiperpolarizacije postsinaptičke
membrane. Onaj postsinaptički potencijal koji nastaje kao posledica depolarizacije membrane i
ekscitira postsinaptičku ćeliju zove se ekscitatorni postsinaptički potencijal (EPSP). Suprotno,
postsinaptički potencijal koji je posledica hiperpolarizacije memrane zove se inhibitorni
postsinaptički potencijal (IPSP). Prema tipu promena koje izazivaju na postsinaptičkoj membrani
transmiteri se nazivaju inhibitornim ili ekscitatornim transmiterima.
Jedan od načina nastanka EPSP-a je otvaranje kanala za male jone koji nisu strogo selektivni,
pa je rezultat simultani ulazak Na i izlazak K na malom delu membrane postsinaptičke ćelije. Ovakva
promena je karakteristična za nikotinske ACh receptore u nervno-mišićnoj sinapsi. Meñutim, iako je
razmena Na i K simultana, ipak mnogo više Na ulazi u ćeliju zbog većeg elektrohemijskog gradijenta
za taj jon, pa zato i dolazi do umerene depolarizacije membrane.
Izmeñu EPSP i akcionog potencijala postoje značajne razlike:
1. EPSP je delinična lokalna depolarizacija membrane, a ne reverzija potencijala koja se javlja
kod akcionog potencijala. Zbog toga je njegova amplituda znatno manja od amplitude
akcionog potencijala i iznosi najviše do 10 mV.
2. EPSP nije odgovor po zakonu “sve ili ništa”, već je to gradirani odgovor koji zavisi od
količine osloboñenog transmitera, odnosno intenziteta nadražaja.
3. EPSP može da traje vrlo kratko, ali može da traje i mnogo duže od akcionog potencijala.

III i IV predavanje 2006. B. PLEĆAŠ

 10
4. EPSP nema refraktarni period, pa sukcesivni odgovori mogu da se sumiraju.
5. EPSP se prostire pasivno,elektrotonično, i intenzitet mu opada sa udaljenošću od mesta
nastanka.
∼ EPSP, zavisno od mesta nastanka, naziva se i receptorski potencijal, potencijal završne ploče i
pretpotencijal ili pejsmejker potencijal.

IPSP nastaje kao posledica lokalizovanog povećanja permeabilnosti postsinaptičke membrane

za Cl ili K. Otvaranjem kanala za Cl, on će na osnovu hemijskog gradijenta ulaziti u ćeliju i
depolarizovati membranu, tj. smanjiće membranski potencijal. Isti efekat ima otvaranje kanala za K,
samo što ovaj jon izlazi iz ćelije. (Objašnjeno ranije u okviru membranskih potencijala).

Sumiranje postsinaptičkih potencijala

Dendriti i some nervnih ćelija imaju veliki broj vrlo različitih receptora na svojim membranama
i istovremeno mogu da primaju veliki broj uticaja. Npr., jedan motorni neuron može da bude inervisan čak sa 10
000 različitih presinaptičkih završetaka. Sinaptička aktivacija ovih receptora može da izazove simultanu
inhibiciju ili ekscitaciju postsinaptičke membrane. Pošto nervna ćelija može istovremeno da prima
suprotne uticaje, rezultat zbira svih EPSP i IPSP odreñuje da li će se generisati akcioni potencijal.
Odluka se donosi na inicijelnom segmentu aksona postsinaptičke membrane sabiranjem svih
postsinaptičkih potencijala pomoću 2 procesa: vremenske i prostorne sumacije. Ako sabiranje rezultuje
depolarizacijom membrane do približno -45 mV u blizini inicijelnog segmenta, akcioni potencijal će se
generisati.
Vremenska sumacija je proces sabiranja sukcesivnih PSP koji se javljaju na istom segmentu
postsinaptičke membrane. Može da nastane kao posledica frekventne stimulacije ili inhibicije istog
segmenta membrane.
Prostorna sumacija je proces sabiranja svih PSP koji se u istom trenutku javljaju na različitim
segmentima postsinaptičke membrane.

Neurotransmiteri

Opšte karakteristike

Neurotransmiter se može definisati kao supstanca koju presinaptički neuron oslobaña u

sinaptičku pukotinu i koja na specifičan način utiče na aktivnost postsinaptičke ćelije.

III i IV predavanje 2006. B. PLEĆAŠ

 11
Da bi jedna supstanca mogla da se smatra neurotransmiterom mora da zadovoljava 4
kriterijuma:
1. mora da se sintetiše u presinaptičkom neuronu
2. mora da se nalazi u presinaptičkom terminalu i da se iz njega pod uticajem adekvatne
stimulacije oslobaña u količini dovoljnoj da utiče na postsinaptičku ćeliju
3. kada se aplikuje egzogeno u odreñenoj koncentraciji mora da izazove iste efekte na
postsinaptičkoj membrani kao stimulacija presinaptičkog neurona
4. mora da postoji specifičan mehanizam za uklanjanje supstance iz sinaptičke pukotine.

Neurotransmiteri se dele u dve glavne grupe:

1. transmiteri male molekulske težine ili klasični transmiteri, budući da su prvi otkriveni i
2. neuroaktivni peptidi.

Mesto sinteze transmitera

Transmiteri male molekulske težine se sintetišu u aksonskim završecima

Neuroaktivni peptidi se sintetišu isključivo u somi u granuliranom endoplazminom retikulumu
(gER), a u Goldžijevom aparatu se formiraju sekretne vezikule koje aksonskim transportom dopremaju
u terminal.

Deponovanje

Karakteristika svih transmitera je da se nalaze deponovani u ćelijskim organelama koje se zovu

vezikule ili granule. Na taj način se obezbeñuje kontrolisano oslobañanje transmitera iz terminala i
vezivanje za receptore na postsinaptičkoj membrani. Npr., neke aminokiseline su sastojci citosola svih
ćelija, ali ulogu transmitera imaju samo u onim neuronima u kojima su upakovane u vezikule.
U zrelim neuronima su najčešće kombinovani transmiter male molekulske mase i jedan
ili više peptidnih transmitera. Taj fenomem se zove koegzinstencija ili kotransmisija. Kotransmisija
najverovatnije ima ulogu u neuromodulaciji.

Uklanjanje

III i IV predavanje 2006. B. PLEĆAŠ

 12
Uklanjanje slobodnog transmitera iz sinaptičke pukotine posle ispoljenog delovanja predstavlja
jedan od ključnih procesa u sinaptičkoj transmisiji. S jedne strane to je uslov za okončavanje same
transmisije, a s druge se omogućava sinapsi da reaguje na novi signal.
Nervno tkivo se oslobaña nevezanog neurotransmitera na 3 načina:
1. difuzijom u okolne krvne sudove
2. enzimskom degradacijom
3. preuzimanjem u aksonski završetak.

Difuzijom u krvne sudove se otklanja samo jedna manja frakcija svih transmitera.
Enzimskom razgradnjom se iz sinapsi uklanjaju neuropeptidi i purinski transmiteri. Produkti
razgradnje mogu da difunduju u krvne sudove ili da se vrate u aksonski završetak iz koga su
osloboñeni. Sa izuzetkom ACh i purina, enzimska razgradnja nije glavni način uklanjanja klasičnih
transmitera iz sinaptičke pukotine. Glavni put uklanjanja transmitera iz sinapsi, bar što se tiče većine
transmitera čije je transmitersko delovanje neosporno, je preuzimanje u aksonske završetke iz kojih
su osloboñeni. Čak 80% biogenih amina i holina iz sinapsi se uklanja na ovaj način. U CNS i
aminokiseline transmiteri se preuzimaju iz sinaptičke pukotine, ali ne u aksonske završetke već od
strane glija ćelija.

III i IV predavanje 2006. B. PLEĆAŠ