8.

MORALNI RAZVOJ I MORALNO VASPITANJE

KAO ASPEKT CELOVITOG RAZVOJA LIČNOSTI
8.1. Moral, moralne norme, moralno vaspitanje
Moral (lat. mos, moris=običaj, vladanje,
ponašanje):
oblik ljudske svesti i praktičnog odnosa čoveka prema
svetu, prema drugim ljudima i prema samome sebi.

Moral – to su običajne norme (pravila) ponašanja,

kojima se regulišu odnosi meĎu ljudima, odnosi čoveka
prema roditeljima, roĎacima, deci, osobama suprotnog
pola, mlaĎima, starijima, pretpostavljenima, potčinjenima,
sunarodnicima, sugraĎanima, susedima, prijateljima,
bolesnima, unesrećenima..., pa i prema samome sebi.
 Običajnim, moralnim normama – regulišu se
odnosi meĎu ljudima.

Moral je društvena pojava,

odreĎen je društvenim odnosima i običajnim
normama,
menja se saglasno s društvenim promenama, a tako se
menja i moralno vaspitanje.
 U najširem smislu, funkcija morala je da
reguliše odnose meĎu ljudima, kako bi se postiglo
opšte dobro za sve ljude, sve članove društva.

Prema Kantu, humanistička orijentacija morala

je da čovek ima slobodu u ponašanju, ali i
ograničenja, koja proističu iz ciljeva i sloboda drugih
ljudi.
 Moral se manifestuje i u procenjivanju ljudskog
ponašanja, namera i htenja kao:

moralno vrednih (koje se odobravaju, zahtevaju,

preporučuju) i

moralno nevrednih (koje se ne odobravaju,

zabranjuju, ne preporučuju, zabranjuju).
 Reč moral se upotrebljava u:

- vrednosno-naturalnom smislu (kada se opisuje

moralno ponašanje pojedinca, zajednice ili društveno-
istorijske epohe),

- vrednosnom smislu (kada se opisuje ponašanje

koje se označava kao moralno vredno i ponašanje
koje je moralno neprihvatljivo; koristi se za
iskazivanje pozitivnih čovekovih obeležja.
Moral je izrazito ljudska kategorija.

Pojavio se i razvijao se u ljudskom društvu.

OdreĎuje ga sistem nepisanih normi.

 Različita društva imaju različit moral i različito
moralno vaspitanje.

Svako društvo nastoji da moralizuje članove

svoje zajednice u skladu sa specifičnostima i
obeležjima nacinalnih i kulturnih tradicija, ali i u
skladu sa vrednostima opštečovečanskog morala.
 Naše savremeno društvo zahteva od vaspitanja
izgraĎivanje ličnosti u duhu morala koji je kod nas
dominantan.
 Moralno vaspitanje:

(prema Bakovljevu, 1997.):

- ukupnost intencionalnih uticaja na moralni razvitak

ličnosti;
(prema Jovanoviću, 1998.):

- posebno vaspitno područje, komponenta svestrano

razvijene ličnosti;
- predstavlja organizovan, planski, sistematski proces
moralnog formiranja moralne ličnosti;
(prema Grandiću, 2001.):

- moralno vaspitanje je uvek i društveno vaspitanje

(priprema pojedinca za zajednički život u društvenoj
grupi i zajednici);
(prema Krulj, Kačapor, Kulić, 2001.):

- moralno vaspitanje je proces formiranja moralnih

odlika čoveka, pogleda na svet, ljudsko društvo i
čoveka, moralnih osećanja, pozitivnih svojstava volje
i karaktera, navika moralnog ponašanja i delovanja u
skladu sa prihvaćenim normama.
Ostvaruje se na svim mestima čovekovog života i
rada i traje koliko i sam život.
(prema Branković, Ilić, 2003.):

- moralno vaspitanje je proces moralnog formiranja i

moralnog oblikovanja pojedinca u društvenu ličnost;
- taj proces obuhvata:
a) sticanje moralnih saznanja,
b) formiranje moralnih uverenja i
c) formiranje moralnog ponašanja i delovanja.
 Moralne norme – to su standari, koje
društvena zajednica postavlja da bi odredila šta je
pravilno, a šta nije, u ponašanju svojih članova.

Moralne norme su predmet proučavanja

filozofije, posebno etike, ali i svih drugih, pre svega,
društvenih nauka.

U oblasti logike postoje dva osnovna,

kategorijalna pojma: istinito i neistinito,
u oblasti estetike, to su: lepo i ružno,
a u oblasti etike, to je: dobro i zlo.
 Pod uticajem moralnih normi ljudi formiraju
sopstvene moralne principe, koji zajedno
predstavljaju moralnu svest.

Pod uticajem moralne svesti vrednuje se

sopstveno ponašanje i ponašanje drugih ljudi, kao i
zbivanja u društvenoj zajednici.
Moral ima tri bitne komponente:

1. intelektualnu
2. emocionalnu i
3. konativnu (voljnu)
1. Moralna svest (intelektualna komponenta morala):
– odnosi se na saznanje o moralnom i nemoralnom, na
razlikovanje izmeĎu ta dva i na poznavanje moralnih
normi,
– poznavanje moralnih principa, sposobnost moralnog
suĎenja, ocenjivanja;
– ovu komponentu morala čine moralna znanja, koja su
uslov prave, svesne moralnosti,
– to su moralna znanja;
– stiče se UČENJEM, (ali nemaju svi oblici učenja istu
ulogu u njenom formiranju; ovde je od značaja kognitivno
učenje, posebno učenje uviĎanjem).
2. Moralna osećanja (emocionalna komponenta
morala):

- plemenita osećanja, bez kojih znanja ne mogu

postati uverenja,
(bez odgovarajućih moralnih, plemenitih osećanja,
moralna znanja ne mogu postati uverenja, koja su
pokretači moralne akcije),

- razvoj ove komponente, prvenstveno zavisi od

UČENJA USLOVLJAVANJEM, a posle toga i od
UČENJA PO MODELU.
3. Pozitivno usmerena volja (konativna, voljna
komponenta morala):

- za moralno ponašanje, za pretvaranje moralnih

saznanja i osećanja u moralnu aktivnost pojedinca,
neophodna je snažna, odgovarajuće usmerena volja.
 Šta vredi ako neko zna šta treba da čini, šta je
dobro, moralno, ako se tako i ne ponaša?
 Odlike, jake, pozitivne volje su:

odlučnost, upornost, doslednost, disciplinovanost...

To je, dakle, spremnost da se donesu odluke u skladu

s moralnim normama i da se one dosledno sprovedu.

- zavisi od UČENJA USLOVLJAVANJEM i od

UČENJA PO MODELU (kao i emocionalna
komponenta).
 Razvijena moralna svest, podrazumeva i sve
druge komponente, skladno izgraĎene i meĎusobno
usklaĎene.
 Razvijena moralna svest, moralna (plemenita)
osećanja i snažna, pozitivno usmerena volja, čine
celinu, koja čoveku daje odreĎeni moralni lik.

Glavne crte čovekovog moralnog lika nazivaju

se karakter.

Karakter daje pečat celokupnom čovekovom

ponašanju, a osnova karaktera je volja.
 DogaĎa se, meĎutim, da sve ove komponente
morala nisu u potpunosti razvijene kod svih ljudi, ni
kod mlaĎih, ni kod odraslih.

Kada se to dogodi, osoba jedno misli, drugo

govori, a treće radi.

Poznato kao prisustvo tzv. ,,dvojnog morala''.

Dvojni moral – okarakterisan kao loša pojava u
društvu.
 U procesu sticanja moralne svesti, od izuzetnog
je značaja internalizacija odreĎenih principa
ponašanja, koji su postali sastavni deo vrednosnog
sistema odreĎene ličnosti.
 Danas je prihvaćeno shvatanje prema kome se
dete ne raĎa ni moralno, ni nemoralno, već kao
IMORALNO.

IMORALNO – znači, dečje ponašanje se ne

odreĎuje moralnim standardima, koji važe za odrasle.
8.2. Pijažeova i Kolbergova teorija moralnog razvoja

Ranije verovanje da je dete po prirodi dobro ili

loše, imalo je ozbiljne posledice po način njegovog
vaspitavanja.

Prema savremenom shvatanju, dete, pre nego

što će početi da se ponaša na moralan način, mora da
se upozna s moralom grupe kojoj pripada, kroz pouke
i savete starijih.
 Prema bihejviorističkom shvatanju - moralnost se
stiče uslovljavanjem;
Prema psihoanalitičkom shvatanju - internalizacija
moralnih principa objašnjava se procesom identifikacije
deteta s roditeljima;
Prema kognitivističkom shvatanju (Pijaže,
Kolberg) – moralna svest se ne formira jednostavnim
usvajanjem roditeljskih principa;
Pijaže smatra da se autonomna moralnost postiže tek kada
roditeljski pritisak na dete popusti i kada kontakti sa
vršnjacima postanu učestaliji;
Kolberg smatra da moralni razvoj prolazi kroz odreĎene
moralne stadijume.
 Pijažeova i Kolbergova teorija kognitivnog
razvoja nisu neuskladive s teorijama socijalnog
učenja, već se s njima, do izvesne mere dopunjuju.

One ne poriču uticaj i značaj socijalnih agensa,

tj. ulogu: porodice, predškolske ustanove, škole,
vršnjačkih grupa, sredine..., kao ni potrebu različitih
oblika učenja za formiranje moralne svesti.
Pijažeova teorija moralnog razvoja:

Moralni razvoj deteta se, prema Pijažeovoj

teoriji, posmatra kao sastavni deo šireg procesa
intelektualnog razvitka, što znači da:

- karakteristike mišljenja na svakom razvojnom

stupnju imaju svoje posledice i za moralno ponašanje
deteta.
 S egocentrizmom mišljenja, povezan je moralni
realizam, koji se izražava kroz verovanje da ono o čemu se
misli postoji objektivno, da su moralne norme apsolutne,
nepromenljive i da postoje nezavisno od ljudi, izjednačene
s prirodnim zakonima.

Sve to je u vezi s nedovoljnom sposobnošću dece da

na pojave gledaju iz ugla drugih ljudi i da shvate da su tuĎi
motivi i osećanja različiti od njihovih sopstvenih.

Moralni razvoj deteta, karakteriše postepeno

prihvatanje i potčinjavanje moralnim normama i propisima
za ponašanje, ali još uvek bez uočavanja sopstvene
mogućnosti za učestvovanje u njihovom donošenju.
Moralni razvoj deteta, prema Pijažeu, obuhvata
stupnjeve:

1. HETERONOMNE moralnosti i
2. AUTONOMNE moralnosti.
 1. HETERONOMNA MORALNOST:

- znači da dete ima neograničeno poverenje da je

moralno ono što odrasli zahtevaju da se uradi;

- dete na ovom stupnju razvoja moralnosti, nije u

stanju da uočava moralne principe, niti da ih
primenjuje;
- za dete je moralno nešto što dolazi spolja i što je
neprikosnoveno;

- dete se potčinjava volji odraslih.

 2. AUTONOMNA MORALNOST:

- na ovom stupnju dete shvata da se neka pravila

mogu menjati, da ona ne moraju neizostavno biti
nepromenljiva, već da su neka pravila stvar dogovora
sa odraslima;
- umesto egocentrizma i moralnog realizma, koje
karakteriše dečja poslušnost, kod deteta na ovom
stupnju moralnog razvoja, počinje da se gradi pojam
pravde i uzajamnog odnosa kao osnova razvoja
autonomnog morala.
 Tek na ovom stupnju moralnog razvoja, javlja
se svest o potrebi pridržavanja odreĎenih pravila
ponašanja radi saradnje sa drugima.

Kao moralno, dete sada ocenjuje ono što je u

skladu s prihvaćenim moralnim normama.

Prihvatanjem (internalizacijom) najopštijih

moralnih principa i pravila kod deteta se formira
savest.
 Savest – se ogleda u sposobnosti ličnosti za
autonomno moralno ponašanje, koje se sastoji od
relativno samostalnog odreĎivanja moralnih ciljeva i
moralne samodiscipline.

Otuda se, prilikom odstupanja od utvrĎenih i

izgraĎenih moralnih vrednosti, kod deteta, stvara
osećaj ,,griže savesti'', koja opominje i kažnjava.
 Osnovni put razvoja dečje moralnosti – jeste
zapravo kroz proces njihove socijalizacije.

To je put i uslov za postepeno usvajanje

moralnih principa i normi.
 Spremnost deteta da se ponaša na društveno
prihvatljiv način, javlja se zahvaljujući uticaju grupe
kojoj pripada i iskustvima koje stiče u njoj.

Preko odobravanja ili neodobravanja grupe,

dete se upoznaje sa očekivanjima te grupe u odnosu
na ponašanje koje dete pokazuje.
 Pozitivne reakcije, koje dete dobija od grupe,
snažan su motiv da dete takvo ponašanje ponavlja i
učvršćuje.

Tako dete gradi poverenje u svoje roditelje,

drugove i u samo sebe.
 Proces socijalizacije je neodvojiv od moralnog
razvoja, a deca se time postepeno osposobljavaju za
samokontrolu i samodisciplinu.
 Na predškolskom i osnovnoškolskom uzrastu
ove osobine se naročito izgraĎuju kroz zajedničke
igre, zajedničke aktivnosti, putem kojih deca
intuitivno i na sasvim konkretnim primerima i
situacijama, shvataju potrebu poštovanja prava i
slobode drugih, kroz pravila koja omogućavaju da se
doĎe i do ostvarivanja sopstvenih prava i sloboda.
 Kolbergova teorija moralnog razvoja:

- dao je najšire prihvaćenu definiciju moralnog

razvoja,
- u centru ove teorije je moralno suĎenje, a ne
moralno ponašanje,
- moralni razvoj je proces koji prolazi kroz odreĎene
stadijume,
- ti stadijumi, po Kolbergu su:
a) prekonvencionalni (premoralni):
- poslušnost,
- poštovanje autoriteta,
- izbegavanje kazne
b) konvencionalni:
- briga za druge,
- dobro ponašanje je ono koje pogoduje
drugima (dobar dečak, dobra devojčica),
- ispunjavanje obaveza, poštovanje reda i
pravila
c) postkonvencionalni (autonomni) stadijum:
- svest o relativnosti normi i vrednosti,
- zakoni i norme se mogu promeniti ukoliko ne
ispunjavaju društvenu namenu,
- kršenje pravila nije prihvatljivo bez obzira na
sankcije
- Kolbergova teorija ukazuje da je moralni razvoj
kognitivno usmeren,

- svaka etapa ili stadijum se razlikuje po moralnom

razmišljanju,

- moralno razmišljanje postaje kompleksnije,

sadržajnije i povezanije od procenjivanja na
prethodnom stupnju, tj. pojavljuju se kvalitativne
razlike u moralnom suĎenju,
- raspored stupnjeva je ireverzibilan, tj. ni jedan
stupanj se ne može preskočiti,

- moralni razvoj, po Kolbergu, identičan je u

različitim kulturama.
 Moralni razvoj je dug proces, koji traje kroz
čitavo detinjstvo, pa čak i adolescenciju.

Prelazak na više stupnjeve obeležen je

karakteristikama, kao što su:
1. intencionalnost,
2. relativnost i
3. nezavisnost od sankcija.
 1. intencionalnost – dok mlaĎa dece osuĎuju
samo učinjeno zlo, čije su posledice vidljive, starija
deca uzimaju u obzir i nameru, da se nešto učini i
preko te namere vrednuju sam čin;
 2. relativnost – dok mlaĎa deca imaju ,,crno-
belu'' predstavu o zlu, starija počinju da uviĎaju
relativnost granica izmeĎu njih i nisu tako isključiva
u sudovima;
 3. nezavisnost od sankcija – dok mlaĎa deca
vide zlo u nekom činu, jer ga prati sankcija, starija
deca ih razdvajaju i shvataju da kršenje pravila nije
ispravno bez obzira da li će izazvati sankcije.
 8.3. Faktori i zadaci moralnog vaspitanja

Faktori moralnog vaspitanja

Za moralni razvoj deteta značajnu ulogu, kao

faktori moralnog vaspitanja, imaju:

- porodica, predškolska ustanova, škola, društvena

sredina, vršnjačke grupe, mas mediji, knjige, slike,
filmovi, internet i sl.
 Zadaci moralnog vaspitanja:

U osnovne zadatke moralnog vaspitanja spadaju:

(prema Bakovljevu, 1997):

1. izgraĎivanje pozitivne moralne svesti

2. negovanje plemenitih osećanja
3. razvijanje snažne i pozitivno orijentisane
volje i pozitivnog karaktera
(prema Jovanoviću, 1998.):

1. razvijanje pozitivnog odnosa prema

društvenoj zajednici
2. razvijanje moralnog odnosa pojedinca prema
drugom čoveku
3. razvijanje moralnih osobina, volje i karaktera
(prema Grandiću, 2001.):

1. usvajanje moralnih znanja

2. razvijanje moralne volje
3. formiranje moralnog lika
 8.4. Principi moralnog vaspitanja

U osnovne principe moralnog vaspitanja spadaju:

( prema Bakovljevu, 1997.):

1. princip humanosti i pozitivne orijentacije

2. svesne aktivnosti deteta
3. organizovanosti
4. vaspitanja u zajednici
5. voĎenja računa o uzrastu i uvažavanje
individualnih osobina vaspitanika
6. jedinstvenih zahteva i delovanja svih faktora i
sadržaja moralnog vaspitanja.
8.5. Metode i sredstva moralnog vaspitanja:

Većina autora je saglasna oko pitanja metoda

moralnog vaspitanja.

Metode moralnog vaspitanja su provereni,

efikasni načini uticanja na moralni razvoj i moralno
vaspitanje dece i mladih.
Metode su:

1. Metoda uveravanja
2. Metoda navikavanja
3. Metoda podsticanja
4. Metoda sprečavanja
 1. Metoda uveravanja:

- primenjuje se za sticanje moralnih znanja, pojmova,

moralne norme, moralne kategorije, sistem moralnih
vrednosti,

- sredstva ove metode su: savet, pouka, primer,

objašnjenje, kritika, samokritika, ;
 2. Metoda navikavanja:

- primenjuje se da bi se formirale navike moralnog

ponašanja,

- sredstva: vežbanje, navikavanje, kontrola;

 3. Metoda podsticanja:

- primenjuje se u cilju sprečavanja kolebljivosti,

malodušnosti, negativnog ponašanja,

- sredstva: reči, primeri, obećanje, priznanje,

pohvala, nagrada, takmičenje;
 4. Metoda sprečavanja:

- primenjuje se da bi se sprečilo negativno ponašanje

ili korigovali moralno neprihvatljivi postupci,

- sredstva: nadzor, kontrola, opomena, pretnja,

zabrana, zahtev, kazna.
Literatura korišćena za pripremu predavanja za celinu br. 8.:

1. Bakovljev, M. (1998): Osnovi pedagogije, Sombor, Učiteljski

fakultet
2. Branković, D., Ilić, M. (2003): Osnovi pedagogije, drugo,
dopunjeno izdanje, Banja Luka, Comesgrafika
3. Grandić, R. (2001): Osnovi pedagogije, priručnik, Novi Sad,
izdanje autora
4. Grandić, R. (2004): Uvod u pedagogiju, priručnik, Novi Sad,
izdanje autora
5. Krulj, Kačapor, Kulić (2001): Pedagogija, Beograd, Svet knjige
6. Pedagoška enciklopedija (1989) redakcija Šimleša, P., Potkonjak,
N., tom 1 i 2., Beograd, ZZUINS
7. Trnavac, N., ĐorĎević, J. (1992): Pedagogija, Beograd, Naučna
knjiga