INTERVJU: MINA DELIĆ, FOTOGRAFKINJA

“TREBA SAMO HTETI I DRSKO SMETI”

“Oluci su kao ljudi. Neko ih nemarno stvori, sa svrhom, a ponekad i bez nje…” početak
je “Priče o olucima”​ – priče o ​borbi, snovima i ljudskoj sudbini koju pogledom kroz objektiv
prikazuje Mina Delić, a čiji su glavni junaci​ – ​oluci, ili pak ljudi. Priča je satkana od niza
fotografija, a započeta na izložbi u galeriji Foto, kino i video saveza Vojvodine 6. decembra u
ulici Nikole Pašića 34, a trajaće do 25. decembra.
Mina Delić je rođena u Senti 21. januara 1988. godine. Diplomirala je na Odseku za
medijske studije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Trenutno je na Masteru novinarstva
na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i stipendista je Fonda za mlade talente Ministarstva
Omladine i sporta.​ ​Fotografijom se bavi od 2008. godine ​kada je upisala svoj prvi kurs.
Učestvovala je na nekoliko kolektivnih izložbi u Novom Sadu. Osvojila je prvu nagradu ​na
foto-konkursu „Izeš naviku“ fonda Ekotopija u Beogradu, drugu nagradu za pojedinačan rad na
izložbi „Horseville 2012“, treću nagrada za kolekciju fotografija na izložbi „Novi Sad i
Novosađani 2012“ i druge. Učestvovala je u projektima “Ada Art”, “Zlatno doba života” i
izlagala u Uličnoj galeriji u Beogradu na temu “Izazovi trećeg životnog doba”. ​“Priča o olucima”
je njena prva samostalna izložba.
Ko su oluci i šta Vas je inspirisalo na takvu priču?
- Upravo tako. Oluci su ko, a ne šta. Oluci su ljudi. Mi smo oluci. I upravo su me ljudi i
inspirisali za ovaj projekat. Priča o olucima je priča o ljudima, njihovim svrhama i snovima.
Priča o njihovoj borbi, o malodušnosti u nekim trenucima, o pomisli na predaju, a katkad o snazi
duha i odlučnosti da se opstane i uspe po svaku cenu.
Priča o olucima slična je priči o ljudskoj sudbini. Kakva poruka se krije u ovakvoj
analogiji?
- ​Kroz ovu priču se provlači nit kritike našeg društva, koje guši entuzijazam i kreativnost
pojedinaca i tera ih na bezuslovnu poslušnost. Moja poruka je da čovek nikad ne sme da
odustane od sebe, svoje lične svrhe i svojih snova. Koncept ove izložbe je pomalo drugačiji. Ipak
je rađen sa novinarskog aspekta, te su fotografije ispraćene tekstom – pričom o olucima.
Na izložbi su ljudi imali mogućnost da potpišu peticiju protiv usvajanja izmena
Zakona o autorskim pravima. Šta izmena tog zakona predstavlja za jednog umetnika i
koliko to može da utiče na njegov rad?
- Ovim izmenama bi na prvom mestu bili oštećeni medijski radnici – fotoreporteri i
snimatelji. Ovakva izmena Zakona o autorskim pravima je nedopustiva. Ako do izmena dođe,
autor fotografije ili snimka neće moći pravno da traži obeštećenje za krađu svog dela. Najsporniji
je prvi član predloga Zakona koji kaže da se autorskim delom ne smatraju „dnevne novosti i
druge vesti koje imaju karakter medijskih informacija”, što znači da autor nema pravo da se
izjašnjava kao autor, a mediji bi sada legalno mogli da kradu fotografije i video snimke i koriste
ih u svoje svrhe.
Mnogi Vaši radovi, pa i radovi sa izložbe, slikani su mobilnim telefonom. Koliko je
cenjena takva fotografija i da li tako nešto pruža priliku i mladim talentima da se pokažu?
- Da, ponekad koristim i mobilni telefon u stvaranju svojih radova. Vrlo često nije bitno
kako, bitno je šta i zašto. Ipak, ne smete zaboraviti da, pre nego što odlučite da nažvrljate tri
linije na platno i proglasite to svojom umetničkom vizijom, prvo morate naučiti da savršeno
nacrtate anatomiju ljudskog tela. Kad savladate sva pravila, slobodni ste da ih kršite. Što se tiče
mobilne fotografije kao uslova da se bilo ko oproba u fotografiji – finansijski neisplativo. Jedan
mobilni telefon sa kvalitetnijom kamerom košta čak i više od jednog sasvim dobrog fotoaparata.
Šta smatraš svojim najznačajnijim dostignućima?
- Svaki korak koji čovek načini zarad svojih ciljeva, vizije i snova jeste značajno
dostignuće. Ovom prilikom bih ipak izdvojila izložbu svojih dokumentarnih radova u okviru
radionice dokumentarne fotografije, koja je održana ove godine u Novom Sadu. Reč je o
fotografijama koje su nastale krajem jula u takozvanoj enklavi Velika Hoča na Kosovu. Srž mog
rada čine tri porodice čiji su članovi stradali pre i nakon bombardovanja Srbije 1999. godine.
Koliko pogled kroz objektiv menja pogled na svet?
- Pogled kroz objektiv ne menja svet, on omogućava da svet bolje vidimo. I onda kad ga
konačno ugledamo, možda nešto i promenimo. San mnogih fotografa, kao i novinara jeste da
promene svet. To je taj sveti san. Utopija. Ali negde na putu ka tom snu umemo da zalutamo i u
stvarnost i svoje poglede podelimo sa drugima. Promene su ipak moguće. Treba samo hteti i
drsko smeti.
Isidora Ković