Jill Shalvis

SVE ŠTO SRCE POŽELI

Naslov izvornika

Jill Shalvis
Rescue My Heart

Copyright © 2014 by HTJB, Inc.

Copyright © za hrvatsko izdanje Ana Katana i Znanje d.o.o. 2016.

Sva prava pridržana, uključujući pravo na reprodukciju u cijelosti ili

djelomično u bilo kojem obliku.
This edition published by arrangement with The Berkley Publishing
Group, an imprint of Penguin Publishing Group, a division of
Penguin Random House LLC

Ovo je djelo fikcije. Imena, likovi, mjesta i događaji su ili proizvod

autorove mašte ili su korišteni na fiktivan način, a svaka sličnost sa
stvarnim osobama, živima ili mrtvima, poslovnim subjektima,
događajima ili lokalitetima, je u potpunosti slučajna.
 JILL SHALVIS
Sve što srce poželi

Prevela s engleskoga

Ana Katana

Zagreb, 2017.
 PRVO POGLAVLJE

TANKA JE linija između iscrpljenosti i onesviještenosti, i Adam Connelly

je to upravo shvatio. Probdio je dvije noći, pola od toga bez hrane, i rame
ga je vraški boljelo na mjestu gdje mu se majica zalijepila za otvorenu
ranu. Nije osjećao skoro ništa osim naleta adrenalina od kojeg su mu se
tresle ruke i noge, no bol se nekako uspjela probiti. Ledena kiša mu je
bola lice, i nije nimalo poboljšavala opći dojam. Otvorio je ruksak i počeo
trpati opremu unutra. Kasnije će sve morati pažljivo očistiti, popraviti i
spakirati po propisu. Zatekla ga je neočekivana misija spašavanja, i želio
je samo što prije otići. Milo je stajao uz njega, još uvijek u fluorescentnom
prsluku. Pažljivo je pratio sve što se događa oko njih, iako je bio jednako
iscrpljen kao Adam. Znajući da je tako, Adam je samoga sebe prisilio na
nekoliko laganih udaha i izdaha da si malo uspori bilo. »Što ti veliš«,
upitao ga je, praveći se da ne ulaže zadnje atome snage u nadu da ga
koljena neće izdati. »Bi li radije jeo, spavao, ili spavao sa ženom?«
Milo je ponjuškao dio opreme gdje su držali hranu za njega. Adam je
samo odmahnuo glavom, začuđen što i ovakav dan može čovjeku pružiti
malo humora. »Ti uvijek biraš hranu.«
Zlatni labrador kao da se nasmijao. Sada je bio spasilački pas, no još
nedavno je bio samo neželjeno pseto. Hrana je u njegovom svijetu i dalje
bitnija od svega ostaloga. Adam je to shvaćao. Istomišljenici se
prepoznaju. Osim toga, spavanje je precijenjeno, a ionako nema nikakvu
ženu u blizini. Već dugo nije bilo ni naznake neke žene. Sam si je kriv.
»Onda ćemo se latiti hrane«, rekao je, jer je usprkos boli i znoju osjećao
jednaku glad kao i njegov pas.
To je dobar znak, pomislio je. To znači da je njegov PTSP malčice
ublažen. Prošle godine ga je skoro dotukao. Ovo je napredak.
Ionako nikada nije mogao odoljeti naletu adrenalina. Neka od
njegovih omiljenih sjećanja su se rodila iz adrenalina – kao onda kada je
kao petogodišnjak bježao od čopora rotvajlera koje su on i njegov brat
Dell nehotice razjarili preskačući neku ogradu. Ili kad je sa četrnaest
godina uhvaćen pijan za volanom klasičnog Pontiaca GTO-a iz 1969.,
kojega je samo bio »posudio«. Ta vožnjica ga je odvela u popravni dom
za maloljetnike. Svoje tinejdžerske godine proveo je kao strah i trepet
očeva koji su se bojali njegovog utjecaja na svoje povodljive sinove, i
majki koje su zaključavale kćeri u sobe subotom uvečer. Tada se sve
uzburkalo i slilo u jedan nemili događaj koji mu je promijenio čitav život.
Kakva su to vremena bila!
Čuo je korake iza sebe. Bio je to Kel, lokalni šerif i prijatelj. Zakvačio
si je radio o pojas i škiljio kroz nemilosrdnu ledenu kišu koja je pred
njima lomila površinu jezera Bear. »Dobro si obavio posao.«
»Nije se ovdje radilo o poslu«, podsjetio ga je Adam. Slučajno su
patrolirali baš ovim područjem tražeći nove terene za vježbe. Nakon dva
dana su naišli i na stvarnu situaciju. »Ovo je samo glupa, nevjerojatna
sreća.«
»Dobra sreća«, podsjetio ga je Kel. »Godine koje si proveo preko
mora spašavajući naše dečke su od tebe napravile stroj. Kako si samo
glatko sišao niz stijenu i dohvatio maloga prije no što se poskliznuo...«
Kel je zadivljeno odmahivao glavom. »I kako si ga uspio držati sve dok
se ja nisam vratio s užadi? Jesi li takva superjunačka sranja izvodio i u
vojsci?«
Između ostaloga... Adam je samo slegnuo ramenima i osjetio kako
mu se rana time trga. Baš je neki stroj.
»Kako god da si to izveo,« rekao je Kel, »prokleto sam sretan što si se
vratio.«
Da, pa eto, postoji vratiti se i vratiti se. Adam tada nije mogao samo
zgrabiti uže i spasiti nekome život. Više nije čuo tupo udaranje
helikoptera koji je dizao i nosio dječaka i njegovog oca van ovog
udaljenog područja, i to je bilo dobro. Adamov stariji brat Brady je
upravljao helikopterom, pa se zato nije brinuo zbog sve gorih
vremenskih uvjeta. Brady, bivši vojni rendžer koji nije zaboravio ništa
što je naučio na obuci, bio je kadar preletjeti kroz iglenu ušicu. Ovo je za
njega bila dječja igra, bez obzira na oluju.
Kel je stavio ruksak na rame. Adam je učinio isto, samo mnogo
opreznije. Sada bi se inače bavili administracijom koja slijedi nakon
spašavanja, no sve se dogodilo jako brzo. Bio je koordinator za regiju i
vođa ekipe službe spašavanja, a nije imao dovoljno vremena ni da
postavi zapovjedni lanac, niti mobilizira jedinicu za potragu. Izostalo je
mnoštvo kamiona, opreme i i ljudi koji su inače uključeni u misiju
spašavanja, i to se ovaj put pokazalo dobrim. Mogli su odmah poći kući,
a Adam nije morao trošiti svoju dragocjenu energiju glumeći da se dobro
osjeća. Želio se samo onesvijestiti i praviti da se današnji dan nikada nije
dogodio. Iako je zarađivao svoj kruh vršeći obuku iz spašavanja i
traženja, i imao više kratica iza svoga imena nego što je slova u abecedi,
zapravo već dvije godine nije aktivno sudjelovao u spašavanju.
Posljednji puta se to dogodilo u Afganistanu, kada je njegova jedinica
spasila skupinu britanskih vojnika nasukanih na neku planinu Bogu iza
nogu. Tada su se spustili s helikoptera, pa niz litice u špilje. Ravno na
nišan neprijatelja. Adam je većinu vremena uspješno potiskivao to
sjećanje, no danas se morao suočiti sa svojim morama usred bijela dana.
Morao se spustiti niz liticu da bi spasio dječaka. Bio je prisiljen na
aktivnost. Visio je uz otvor špilje i jedva uhvatio dječaka na vrijeme...
Morao se suočiti s vlastitim mrakom.
Milo je gurnuo svoju vlažnu njušku u Adamov dlan i naslonio se na
njega, a to pas ne bi smio raditi na službenoj dužnosti. Adam ga nije
ukorio. Nije imao srca. Nije iskusio mnogo nježnosti u životu, a kamoli
ljubavi, no taj pas je nekako uvijek uspijevao doprijeti do njega. Pogledao
ga je, i vidio kako ga veselo promatra smeđim očima i dahće, kao da mu
želi reći: »Stari moj, usredotoči se! Daj hrane!«
Adam se morao nasmijati. »Točno. Hrana.« Uvijek je hrana u pitanju.
To jasno dokazuje da čak i pas zna kako ne treba inzistirati na
negativnim stvarima iz prošlosti.
Svi su se vratili u Adamov Polaris Ranger, veliki terenac s pogonom
na sva četiri kotača koji ih je mogao odvesti bilo kamo – barem dok još
nema dubokog snijega. »Idemo gore«, rekao je Adam psu, no ovaj se
ponovno naslonio na njega. Zabrinut je. Adam je shvatio da njegova
hladnokrvna vanjština nije uspjela zavarati Miloa. Odmah je nanjušio
njegovu tjeskobu. Uzdahnuo je, čučnuo i zagrlio psa. »Dobro sam. Ti si
dobro. Svi smo dobro. Sada, gore.«
Milo je skočio na stražnje sjedalo terenca, a Adam se uvukao iza
upravljača. Kel je sjedio pored njega i odvezli su se. Kada je Adam
ostavio Kela u policijskoj postaji njihovog malog grada Sunshinea,
adrenalin je već polako ishlapio. Osjećao je tupu bol u ramenu, iza očiju, i
u srcu, no rekao je samome sebi da se sabere, jer je spašavanje imalo
sretan kraj.
Vjetar je nanio još ledene kiše i prve sniježne pahulje. Jučer je bilo
osamnaest stupnjeva, a danas snijeg. Dobrodošli u rani prosinac na
planinama Bitterroot u državi Idaho. Kad je sišao s ceste prema imanju
čije je vlasništvo dijelio s braćom, počelo je jače sniježiti, a krajolik je
postajao sve bjelji i tiši. Adam je volio tišinu. Stigao je u Belle Haven,
veliko imanje koje se protezalo preko trideset hektara i bilo dovoljno
veliko za veterinarsku kliniku i njihove konje. Izbivao je dva dana, pa je
morao proviriti u ured i preslušati poruke. Zatim će otići spavati.
Ako bude sreće, Dell će već biti gotov s poslom i pacijentima, pa
Adam neće morati razgovarati ni sa kim o onome što se dogodilo. No
sreća ga je odavno napustila. Kad je stigao, Dellov kamionet je još uvijek
bio tamo, baš pored Adamovog svježe opranog i čistog. Dellov nije bio
takav. Bio je pokriven slojem prašine i pun smeća. Radne opreme,
sportske opreme, jučerašnjih ostataka brzog ručka, papirića... to je mučilo
Adamov organizirani mozak. No, Dell nikada nije bio u vojsci i nije mu
imao tko usaditi disciplinu. Studirao je veterinu i praktički je živio u
kamionetu dok je još spajao kraj s krajem. Teško se riješiti starih navika.
Adam je ušao u veterinarsku kliniku, a Milo ga je slijedio. Recepcija je
bila prozračna i velika, sa drvenim podom i udobnim klupama za
čekanje. S jedne strane se nalazio dugačak pult, koji je bio duša i srce
cijele klinike. Jadeina arena. Jade je bila njihov gonič robova, šef i Dellova
zaručnica. Ustala je čim ga je vidjela. Plavokosa pin-up djevojka u
kričavo ružičastoj odjeći, s mobitelom u ruci. Adam je samoga sebe
smatrao žestokim, sa pameću izbrušenom na ulici. Jade je bila i žešća i
pametnija od njega, i savršeno je vodila brigu o njegovom svijetu kad on
sam nije mogao.
»Vratio se«, izgovorila je u slušalicu. Zasigurno je podnosila izvještaj
Dellu. Poklopila je, izišla iz pulta i sagnula se prema Milu. »Bok,
Ljepotane.«
»Bok i tebi, Krasotice«, odgovorio je Adam. Tako si je on zaradio
osmijeh, a Milo keksić. Odmah ga je požderao i oblizao se, očekujući još.
No znao je kakva su pravila. Može dobiti samo jedan.
Mačka je sjedila na pultu pored staklenke s keksima. Bila je to Beans.
Vladala je klinikom jednako žustro kao Jade. Milo je zacvilio prema njoj.
Očajnički se želio sprijateljiti, no Beans ga je samo pogledala svisoka, kao
što gleda cijeli svijet, te podignula nogu i počela čistiti svoje ženske
dijelove, tiho i dostojanstveno.
Milo je uzdahnuo zbog izgubljene bitke i spustio se na pod. Sjetno je
položio glavu na prednje šape.
»Onda«, obratila se Jade Adamu. »Izgledaš kao smrt na dopustu. Bi li
i ti htio keksić?«
»Pa, nešto bih pojeo.«
Jade se smekšala. »Imam još piletine od ručka. Složit ću ti na tanjur.«
Izrecitirala mu je poruke: »Zvali su te iz Udruge. Žele objaviti tvoj
najnoviji članak o obuci pasa za misije spašavanja.«
Adam je bio certificirani instruktor i ocjenjivač pasa za Udrugu pasa
za misije spašavanja države Idaho. Obučavao je i ljude i pse, a bio je
odgovoran i za mnoge tekstove koje je Udruga objavljivala na svojoj
stranici u svrhu informiranja i obrazovanja šire javnosti. »Reci im da
može.«
»Aha, i zvala je ona novinarka iz Coeur d’Alene Chroniclea – Cynthia
Winters. Želi znati hoćeš li pozirati za njihov novi kalendar. Rekla je da
je pitala i prošle godine, i da si rekao...«
»Nema jebene šanse.«
Jade se nasmijala. »Da, tako nešto. No šteta je, ti bi baš lijepo ukrasio
naslovnicu. Pogotovo sad sa tim dvodnevnim neobrijanim izgledom i
smrknutim licem.«
Adam nije reagirao. Jade bi tako samo dobila pohvalu. Pročitala mu
je sljedeću poruku. »Aha, da. Stacy Molan je toliko uživala u tvojoj obuci
štenadi da je kupila još jedno štene. Ovoga puta želi individualnu
nastavu. Za sebe samu, a ne za štene«, razjasnila je Jade, zabavljajući se
kao nikada u životu. »Veli da si izvrstan učitelj, a ona itekako treba...
poduku.«
Nego što. Uputio je Jade dugačak pogled, a ona nije niti trepnula.
»Hej, nemoj pucati u glasnika«, rekla mu je. »Dobro znaš da izgledaš kao
tamnokosi pali anđeo. Cijena toga, jadno moje malo, jest da žene padaju
kao pokošene kad te vide. Trebao bi izići s nekom od njih. To bi ih
sigurno uvjerilo da ti se nikada više ne jave.«
Da, da. Shvatio je poruku. Već mu neko vrijeme uopće nije bilo do
druženja. Postaneš takav nakon što ti usred rata pola jedinice pred očima
odleti u zrak. Uskoro će se oporaviti. Bit će bolje. Vrijeme će izliječiti sve
rane. Bla, bla, bla. Sve je to već čuo. Neke od tih starih fraza su možda i
istinite, ali većina ih zvuči kao obično sranje.
Dell je izišao iz ureda, a za njim i Gertie, njegova vesela bernardinka.
»Jesi li mu rekla za kalendar?«
»Aha«, odgovorila je. »Rekao je da jedva čeka.«
Adam je samo odmahnuo glavom. »Tvoja žena misli da je smiješna.«
»Hej, ja sam svoja žena«, usprotivila se Jade.
Gertie je odmah potrčala prema Adamu, poput pravog veselog,
debelog, velikog, slinavog odbora za doček. Adam je podignuo ruku.
Gertie ga je odmah poželjela poslušati i stati, no nije joj uspjelo i zabila se
u Adamove noge toliko jako da je skoro pao. Dahćući se skupila s poda i
sjela, gledajući Adama očima punim obožavanja.
Milo se nije maknuo od njega, jer je bio previše dobro obučen, no
gledao je Gertie s jednakim obožavanjem kao ona Adama. Adam se tiho
nasmijao, čučnuo i počastio Gertie češkanjem od kojeg je odmah pala na
pod. »Dođi i ti«, pozvao je Miloa, koji je jedva čekao da se pridruži
dijeljenju ljubavi. Beans nije bila nimalo impresionirana.
Dell je uzeo Adamove poruke od Jade i nagnuo se da ju poljubi u
bradu. Primila ga je za lice i protrljala mu nos, te se okrenula i otišla
ostavivši Della i Adama same. Ukoliko uz mnoštvo životinja uopće
možeš biti sam. Dell je gledao kako njegov pas leži na leđima i pokušava
se ogrebati za još maženja. »Nedostajali ste joj.«
»Vidi se.«
Kad je gledao Della osjećao se kao da gleda u zrcalo. Imali su istu
tamnu kosu, oči i kožu koju su naslijedili od svoje majke, američke
Indijanke koja ih je napustila dok su još bili mali i vratila se u svoj
rezervat. Visinu i široka ramena su naslijedili od oca, Teksašanina
nogometaša koji je davno umro. Dijelili su čak i probleme s obvezama i
pokoravanjem autoritetima koji su im obilježili mladost.
»Proživio si duge dane, rekao bih«, neobavezno će Dell.
To je bila bratska inačica zagrljaja za dobrodošlicu. Adam je slegnuo
ramenima i naglo uzdahnuo kad je tim pokretom povrijedio ozlijeđeno
rame. Usredotočio se na mlaz tople, sveže krvi koji mu je tekao niz leđa
umjesto na bratov prodorni pogled. Kel možda nije imao pojma koliko je
prošlo otkada je Adam posljednji put aktivno sudjelovao u nekoj misiji
spašavanja, no Dell je sve znao.
»Dakle, spasio si maloga.«
»Milo ga je pronašao.«
»Kako visi niz liticu na koju si se ti onda morao popeti jer nitko drugi
nije bio u blizini.«
Adam je uzdahnuo. »Brady te je nazvao.«
»Tako je«, potvrdio je Dell. »Rekao je da si ozlijedio rame i da djeluješ
kao da dva dana nisi ni jeo, ni spavao.« Dell je zastao i odmjerio brata
doktorskim pogledom. »Rekao je i da si zapao u neko raspoloženje. Pitao
sam ga kako zna.«
Adam je izignorirao posljednju opasku i uzeo papiriće sa svojim
porukama od Della.
»I... kako si zapravo?«, upitao je Dell.
»Bio bih mnogo bolje kad bi me svi pustili na miru.« Prelistao je
poruke. Nekoliko državnih agencija za spašavanje su ga tražile zbog
davanja obuke. Time se često bavio. Putovao je po cijeloj zemlji podižući
sustave i obučavajući ljude i pse. Zvali su ga i neki zainteresirani za
treninge poslušnosti i dresuru. Još dvoje je htjelo pohađati njegov tečaj
agilnosti za pse. Jedan uzgajivač je molio za savjet. I tri poziva od...
»Holly?« Zurio je u ime na papiru. »Holly Reid?«
Dell je kimnuo. »Već je dvaput bila ovdje i tražila te.«
Adam je pažljivo održavao bezizražajno lice. Koliko je Dell znao,
Holly je samo kćer jednoga Adamovog klijenta. To je istina, ali istina je i
nešto drugo – ona je duh iz Adamove prošlosti, i to onaj koji sa sobom
nosi vrtlog različitih emocija – a čak ni kad je dobre volje ne posjeduje ni
znanje, ni vještinu ni volju da se nosi s njima.
Danas definitivno nije bio dobro volje.
Mladost je proveo bez kompasa, no s mnogo ljutnje, zamjeranja i
prkosa. Odrastanje kod raznih udomitelja ga je pretvorilo u mladog
protuhu. Obožavao je nevolje, i bio je stručnjak u njihovu izazivanju.
Holly je u svakom pogledu drugačija od njega. Kćer Donalda Reida,
bogatog poslovnjaka koji je pokupovao posustale rančeve u državi i
oživio ih. Holly se brinula o poslovnoj strani očeva konglomerata, što
nikako nije objašnjavalo zašto je bila bijesna na Adama svaki put kad se
sretnu. Prije dvanaest godina su oboje bili mladi i glupi – poseban
naglasak na glupi – a od tada je prošao skoro cijeli jedan život. Ona se
skrasila, bila je uspješna. I udana, tako da zbilja nije imao pojma zašto ga
toliko mrzi.
Pa, možda je ipak naslućivao. No, trebat će malo razmisliti o tome, a
sada mu zadubljivanje u prošlost zbilja nije padalo na pamet. Ni sada ni
nikada.
Pojma nije imao što bi ona mogla htjeti od njega. Njezin tata, Donald,
je bio Adamov klijent. Stari mekušac koji je udomljavao štenad koju bi
Adam poslije dresirao za potrage i spašavanja. Problem je bio u tomu što
je Donald provodio mnogo vremena baveći se sestrinim rančem na
sjeveru, a cijelo carstvo Reidovih, uključujući i štenad, ostavio je Holly.
Možda je to bilo to – trebala je pomoć. No znao je da bi se njemu
posljednjem obratila ako je tako. Slegnuo je ramenima i okrenuo se
stubama. Milo je odmah skočio na noge. Stube su vodile prema
potkrovlju iznad klinike za životinje. Sva braća su provela dio svoga
života u tom potkrovlju, a sada je došao red na Adama. Bilo je veliko i
mirno. To je volio.
»Što Holly hoće?«, upitao je Dell.
»Pojma nemam.«
»Što god da jest, neće odustati.«
Ma nemoj. Kad Holly zarije zube u nešto, ponaša se kao pitbul –
najljepši pitbul kojega je Adam ikad vidio. Jednom davno je bila zarila
zube u njega, i to mu se jako svidjelo. No morao je on biti idiot i oteti se
od nje. Učinio je to za njezino vlastito dobro, a nikada mu nije zahvalila.
Ne, nikako nije mogao ni zamisliti što bi mogla htjeti od njega. Pa k
vragu, udana je. Udana. Draga polovica jednog para koji dijeli stan i
postelju. Joj, zbilja nije želio razmišljati o tome. »Što god da joj treba«,
rekao je bratu, »ti se pobrini za to.«
Dell se tiho nasmijao, insinuirajući da je Adam još uvijek idiot.
Vjerojatno je u pravu.
Bessie je prošla s metlom. Ona je bila njihova čistačica i imala je
između pedeset i stotinu godina. Naslijedili su je od Sola Andersa, koji je
bio Adamov i Dellov omiljeni udomitelj. Bessie je dosezala Adamu do
lakta i bila je jednako visoka koliko i široka. Znala je čistiti kao nitko na
kugli zemaljskoj i nije trpjela ničija sranja. To je pravi bonus Kuće
Connelly. Odmjerila je Adama i odmahnula glavom. »Opet ti, je li?«
»Nisam ništa napravio«, branio se Adam kao da je opet onaj tinejdžer
kojega je nekada davno naganjala metlom.
Graknula je od smijeha. Oboje su znali da je sigurno napravio nešto.
Adam je krenuo uza stube. Znao je da ga Bessie i Dell gledaju i prisilio se
da suzbije stenjanje, iako ga je rame probadalo sa svakim korakom i
stiskao je zube od bola.
»To nije dobro«, Bessie će Dellu. »Vidiš li ti to?«
»Vidim«, turobno će Dell.
»Nije mi ništa«, rekao im je Adam.
»Hoćeš li štogod pojesti?«, upitao je Dell.
»Jade će mi donijeti, mama.«
Bessie je frknula. Svi su znali da Dell nema nikakvih majčinskih
osjećaja u sebi.
»Doći ću ti gore«, rekao je Dell. »Ne moraš se truditi zaključavati, jer
imam ključ.«
»Dobro sam.«
»Ne bih rekla«, prokomentirala je Bessie. »Krvariš kroz majicu.«
Adam je ušao u potkrovlje i zatvorio vrata malo glasnije nego što je
bilo potrebno. Ušao je ravno u malenu kuhinju, te nalio Milou veliku
zdjelu vode i hrane. Zatim je krenuo u kupaonicu, svlačeći se usput.
Otvorio je vodu i pokušao si vidjeti rame u zrcalu koje se brzo maglilo.
Imao je porezotinu od četiri centimetra od koje neće umrijeti, ali će
zasigurno trebati šivanje. Sranje.
Ormarić za lijekove mu je bio poprilično siromašan. Davno je
pobacao sve lijekove kojima su ga liječnici opskrbili nakon Afganistana;
tablete protiv tjeskobe, antidepresive, tablete za spavanje. Nikada ih nije
želio uzimati, i bivalo mu je samo gore od toga što ih mora gledati svaki
dan.
Zadržao je samo paketić aspirina i britvu. Nikada nije bio tip koji bi si
prerezao grkljan, pa je zato posegnuo za dvama aspirinima. Malo je
razmislio, i uzeo još dva. Ovakva situacija je zahtijevala četiri aspirina.
Progutao ih je bez tekućine i stao pod tuš, sikćući od boli kad su vrele
kapi počele udarati o njegovo izubijano tijelo.
Otkrio je raznorazne posjekotine i modrice dok se prao. Zaključivši
da je pretrpio i mnogo gore, ostao je pod tušem sve dok se voda nije
ohladila. Zatvorio je mlaz i čuo nestrpljivo kucanje na vratima.
Dell koji se uvijek mora petljati gdje mu nije mjesto.
Adam je zgrabio ručnik i kutiju za prvu pomoć, te izišao iz
kupaonice. Milo se već ušuškao na gazdinom krevetu. »Imaš pet
minuta«, upozorio ga je Adam. »Nakon toga ja preuzimam čitavo
mjesto.«
Milo je samo otvorio jedno oko, kao da ga uopće nije briga. Kad je bio
na dužnosti, taj pas je bio pozoran i pristojan. Kada nije, bio je vraški
lijen.
Čulo se još jedno kucanje, a Milo je samo ležao, bez ikakvog režanj a
ili dizanja glave. »Nemoj ti ustajati«, suho će Adam, »ja ću.«
Žuti labrador se okrenuo na leđa i stavio glavu na Adamov jastuk.
Istog trena je zahrkao sa sve četiri noge u zraku.
Netko je zakucao i treći put, mnogo snažnije. »Ma koji vrag«, Adam
je posegnuo za kvakom. »Otkada ti kucaš...«
Nije Dell.
Dugonoga plavuša ispred njega je bila odjevena u svijetloplavu
pernatu jaknu, traperice koje su joj pristajale kao salivene, kožnate čizme
do ispod koljena, i smrknuti izraz lica.
Holly Reid, prezgodna gradska cura, nedodirljiva kao i uvijek. To je
samo njezin štit, taj dojam sofisticirane njujorčanke, i jako se dobro
koristila njime. Adam je to znao. To je i očekivao, no nikako si nije mogao
objasniti zašto je njegovo srce upravo napravilo kolut naprijed. Pomislio
je na sve duge noći koje je proveo negdje u zabitima pakla, i kako je tada
zamišljao baš ovakve trenutke da nekako preživi.
Kad god je igrao tu mentalnu igricu sam sa sobom, uvijek se radilo o
Holly. Nije znao hoće li maštanje o njoj imati kakvih posljedica, a možda
čak nije i želio znati.
»Da pogodim«, rekao je, naslanjajući se zdravim ramenom na
dovratak s rukama prekriženim na prsima. »Tata ti je otputovao, a dva
šteneta zlatnog retrivera koja čuva za mene su ti već izvukla živce.«
Zarumenjela se na njegovo spominjanje njezine posljednje posjete
Belle Havenu, kada je ispod obje ruke nosila po jedno štene, a iz
ledenoplavih očiju ispaljivala vatrene strijele. »Stvor Jedan i Stvor Dva su
dobro«, rekla je i gurnula ga unutra rukom koja – hej, nema vjenčani
prsten, nije da ga je briga – i ušla u njegovo potkrovlje.
Visokim potpeticama je odzveckala do prozora koji su nadgledali
imanje koje je sada, u mrkloj tami, samo davalo nagovijestiti svoju
ljepotu. Baš kao i ova žena.
Nije baš voljela Adama, i nije ju mogao kriviti za to. Adam ni sam nije
baš volio sebe, no ona je bila ljutita što je uopće morala doći. Okrenula se
njemu, i shvatio je da uopće nije ljutita.
Bila je prestrašena.
 DRUGO POGLAVLJE

HOLLYNO SRCE je dizalo revoluciju pod njezinom rebrima. Želudac joj se

također malčice bunio, no to je vjerojatno zato što je posljednjih dana
pretjerala s čokoladom i traperice su je stezale. Inače je bila zbilja
ponosna na svoju samokontrolu, no ta kontrola ju je napustila čim je
ugledala visokog, tamnog i prkosnog Adama Connellyja.
Vidjela ga je i prije, da se razumijemo. Baš prošlog mjeseca su se sreli
ovdje, u Belle Havenu, i ta slika joj je ostala urezana u pamćenje. Stajao je
vani okružen psima odjevenima u opremu za potragu i spašavanje.
Adam ih je obučavao bez povodaca i morali su prelaziti prepreke na
stazi koju im je postavio. Centar za životinje je bio dupkom pun raznih
četveronožnih i ne baš četveronožnih unesrećenih ljubimaca, no
Adamovi psi se nisu dali smesti. Njihova pozornost nije napuštala
smirenoga, pouzdanoga Adama. Očigledno je sa svakim pojedinim psom
izgradio odnos pun povjerenja i poštovanja, i Holly se dobro sjećala kako
je izgledao u iznošenim levisicama i debeloj majici, s kapuljačom na glavi
da se zaštiti od hladnoće. Bio je zgodan. Prezgodan.
Sada je stajao ispred nje odjeven samo u ručnik i nekoliko kapljica
vode. Isuse dragi, kako je bio građen. Kao tinejdžer je bio mršav i žilav,
čak i premršav, no širina njegovih ramena je davala naslutiti da će još
rasti. Itekako je narastao. Popunio se na pravim mjestima, i tijelo ga je
slušalo što je bolje moglo dok je boravio na otvorenom, baveći se fizičkim
radom. Tamne oči, taman život.
On je bio njezina prva ljubav. Prvi ples. Prvi izlazak. Prvi poljubac.
Prvo sve. Nekada davno je ludo voljela divljeg, neobuzdanog tragača za
avanturama. Voljela ga je svim svojim osamnaestogodišnjim srcem. Sve
bi bila dala za njega, i on je to znao. No odlučio joj je iščupati srce i
zgaziti ga.
No to je bilo davno. Morala je odrasli na teži način, a i on je. Čini se
da mu je vojska izbila sve divlje i nesmotreno iz glave. Postao je oprezan
čovjek. Stoik. Više nije bio onaj stari, a nije ni Holly. Podsjetila je samu
sebe na to, puštajući oči da upijaju ono što vide.
 Sredi se, naredila je samoj sebi. Nije došla da se prisjećaju dobrih,
starih dana. Došla je po pomoć. To što je došla baš k njemu znači samo
da je očajna.
No Adam nije djelovao uznemiren njezinim dolaskom. Budući da je
bio majstor skrivanja osjećaja, možda ona to jednostavno nije primijetila.
Stajao je mirno, bezizražajnoga lica i gledao je pogledom koji je uvjek
svjestan svojeg okruženja.
Vojnik spreman za bitku.
I najbolji tragač za kojega je ikad čula. Zapravo, jedini, osim njezinog
brata Griffina. On joj nije mogao pomoći jer se nalazio na dragoj strani
svijeta. Još uvijek je bio u Afganistanu.
»Trebam tvoju pomoć«, rekla je.
Adam je samo podignuo obrvu. Nije volio uludo trošiti riječi.
Pretpostavljala je da je zbog toga tako dobar u svom poslu. Uvijek
pragmatičan, pun samopouzdanja, i naporan.
»Tata mi je nestao«, dodala je. »Prije tri dana je otišao u lov i nije se
vratio.«
»I?«
Uzdahnula je. Donald Reid je stalno nestajao, i to su svi dobro znali.
Tata je termin »lov« koristio kao ispriku da ostane sam – to je najviše
volio – i svi kojima se obratila su je uvjeravali da je sve u redu. Donald je
uvijek dobro. »Imam loš predosjećaj. To je sve.«
»Zašto?«, upitao ju je. »Što se promijenilo?«
Pitanje na svom mjestu. »Deanna je prekinula s njim prije dva dana«,
rekla je. »Ne znam detalje, no bio je poprilično uznemiren.«
»Ima on druge žene.«
Holly je zgrčila lice. Njezin tata je bio poznati ženskar, no ovo s
Deannom ga je pogodilo. Tata je bio kauboj u srcu, momak staroga kova
koji nikad nije bio baš nacistu s emocijama, osim ako se ne radi o konjima
ili psima. Volio je on i žene, dakako, no nikada mu nisu trebale u blizini,
za razliku od životinja.
»Da, ima on druge žene«, složila se, »no Deanna mu je očigledno bila
omiljena. Povrijeđen je. Večerali smo zajedno, i nije bio sav svoj. Otišao je
sljedećega jutra. Ponio je sa sobom uobičajenu opremu i dva psa koja
čuva za tebe. Krenuli su njegovim terencem, tako da znam kako nije
namjeravao voziti normalnim cestama. I eto, nije se vratio.«
Vidjela je da Adam lagano odmahuje glavom i požurila nastaviti prije
no što ju prekine, kao svi ostali. »Znam, znam. Ništa neobično, no nikada
nije prošlo ovoliko dugo a da se nije javio. Nije nijednom nazvao ni
preko radija, ni preko mobitela.« Riječi su izletjele iz njezinih usta u
zabrinutoj bujici, i bilo ju je malo sram. Uspjela je održati hladnokrvnost
dok je razgovarala s Redom, tatinim voditeljem imanja, i s Kelom, i s
tatinim prijateljima... sa svima.
No dok je razgovarala s Adamom, raspadala se. Duboko je udahnula
i prisilila samu sebe da se sabere. Adam ju je dugo šutke gledao.
»Donald stalno nekuda odlazi sam«, naposljetku je rekao. »Čini to već
godinama. Postoji li išta drugo osim ovoga s Deannom što te muči?«
»Jutros je propustio sastanak Uprave. Nije ni nazvao da pita kako je
bilo.«
Adam je kimnuo. Znao je da Donald voli svoj posao, i da ima odlične
zaposlenike. Nisu ga trebali svaki dan, no uvijek je bio informiran i znao
je što se zbiva. Ove godine je napunio šezdeset i petu, i još uvijek je
inzistirao da sudjeluje na svim bitnim sastancima, da sam kroti najdivljije
konje, tjera stoku, izvodi prevelik broj žena na večere, odlazi u šumu u
lov terencem...
Sve do ove godine je Holly rješavala poslovnu stranu stvari iz New
Yorka. Tamo je odrasla pod budnim okom majke koja je umrla prije pet
godina. Bila je jedna od mnogih koje je Donald zadivio kad je bio u
naponu snage. Holly je sve do prošle godine boravila na istočnoj obali, i
to je svima odgovaralo. Dobila je svoju obožavanu slobodu, baš kao i
njezin tata.
No nakon toga ju je prisilio da se vrati u Sunshine, podsjetivši ju da
se on neće podmladiti. Griffina nema, i želi da mu jedini preostali član
obitelji bude blizu.
Beskrupulozno je igrao na kartu njezinih emocija, no Holly je ipak
odlučila doći. Možda zato što je njezin privatni život otišao k vragu, a
možda zato što ju je sjećanje na jedno ljeto kada je doista bila sretna
prisililo da se vrati.
»Ima još nešto«, dodala je. »Deanna me je nazvala i tražila ga. Rekla je
da je zvala i njega, i nije joj se javio. Njoj bi se zasigurno javio.«
Da je mogao, javio bi se...
Adamove tamne oči nisu je napuštale, a ona je osjetila snagu onog
istog životinjskog, seksualnog magnetizma koji je oduvijek postojao
između njih. Njegova golotinja nije pomagala, on joj je uvijek bio
poželjan. Ne da je namjeravala učiniti išta po pitanju toga... naravno da
ne.
»Imam osjećaj kao da mu se nešto dogodilo«, rekla je, »i moram ga
pronaći prije oluje.«
»Što ti je Kel rekao?«, upitao je. »Jesi li ispunila formular za nestale
osobe?«
»Pokušala sam, no svi znaju da on stalno ide u lov, i to u gorim
uvjetima nego sada. Nitko nije posebno zabrinut. Radi se samo o meni –
ja moram izići van za njim i uvjeriti se da je dobro.«
Adam je okrenuo glavu i napadno pogledao kroz prozor. Sve je bilo
crno.
Ponovno ju je pogledao u oči, ovoga puta s puno ironije.
»Nije me briga koliko je sati«, rekla je. Bila bi otišla sama, no odavno
nije lutala ovim planinama ni danju, a kamoli noću. Planine Bitterroots
su bile među najdivnijima na svijetu, kao i među najudaljenijima,
najizoliranijima i najopasnijima. Deseci kilometara tla bili su dostupni
samo pješice. Nije da ona to ne bi mogla, no zahrđala je. Trebalo bi joj
mnogo više nego Adamu da dođe do tatinih omiljenih lovišta.
No bilo je teško tražiti pomoć. Naučila se sama rješavati svoje
probleme, uvelike zahvaljujući majci koja se cijeli život pravila da je sve
super, a nipošto nije bilo. Njezin brat ju je također naučio kako biti
žestoka, a pripomogao je i tata – Gospodin Nikada-ne-traži-tuđu-pomoć.
Bio je tu i onaj koji ju je povrijedio više nego itko ikada. Stajao je
ispred nje omotan ručnikom, a par kapljica vode mu je klizio niz
savršeno isklesana prsa. Usta su joj se sušila, a neki drugi dijelovi tijela
vlažili od tog prizora.
»Večeras nitko neće ići gore«, rekao je.
Da, vjetar se zbilja razjario otkada je ona skupila hrabrost da dođe u
Belle Haven. Tukao je u prozore. Ni najluđa osoba na svijetu ne bi izišla
van na ovo nevrijeme. »Onda ujutro.«
Adamove oči nisu napuštale njezine. »Znaš li kamo je otišao?«
Holly je po prvi puta toga dana osjetila nadu. Ne bi pitao da joj ne
namjerava pomoći, je li tako?
»Nije mi baš rekao.« Naravno da nije ostavio nikakvu poruku. »No
njegova omiljena mjesta su Diamond Ridge i Mount Eagle.«
»Diamond Ridge i planina Eagle su jedan od drugoga udaljeni skoro
četrdeset kilometara.«
»Da«, rekla je i zagledala se u mrklu noć. »Započet ću s Diamond
Ridgeom, jer je malo bliži. Planina Eagle ima onu napuštenu rendžersku
postaju gdje tata voli kampirati, i to mi je druga opcija.«
»Sjećaš li se kako stići tamo?«, upitao je Adam.
Izvinula je vrat i pogledala ga u oči bez posustajanja.
Onoga sudbonosnoga ljeta njezin tata je bio jako zauzet. Bilo joj je
dosadno sve dok nije upoznala najseksi pomoćnog radnika na svijetu –
Adam je radio na jednom od Reidovih rančeva, i među njima je odmah
zaiskrilo. Vatra se rasplamsala jer joj je tata zabranio izlaske sa svojim
radnicima.
Skrivali su se i čuvali tajnu. Ona zato što nije htjela da njezin tata
ubije Adama, a Adam... pa tko bi to znao... uvijek se držao sam za sebe.
Odveo ju je na planinu, na napuštenu rendžersku postaju planine Eagle.
Sjedila je iza njega na motoru i grlila ga oko struka, obavivši noge oko
njegovih uskih kukova, osjećajući podrhtavanje motora ispod sebe. Bila
je to senzualna, erotična vožnja, i priuštio joj je još jednu kad su stigli.
Mrzila je samu sebe što joj je to i dandanas najvruće seksualno
iskustvo. »Sjećam se«, tiho je rekla.
Spustio je pogled na njezina usta. Grickala je donju usnicu da ne bi
još nešto rekla. Nije željela preklinjali. Neće preklinjali. To on valjda zna.
 Samo ga je jednom preklinjala. Kad su se njegove okolnosti
promijenile, kad je odlučio otići u vojsku preklinjala ga je da ne prekine s
njom. Neka ode ako mora, ali neka je ostavi u svome srcu. Nije to učinio.
Ostavio ju je bez osvrtanja; bez pisama, bez kontakta, bez ičega.
Nastavio je živjeti s nevjerojatnom lakoćom.
Nastavila je i ona, ali lakoće nije bilo. Našla se u braku s čovjekom
koji nije bio nimalo dobar za nju. Taj brak je bio samo varka, fasada, i
lekcija naučena na teži način. Neće više Holly trčati sa škarama i nuditi
srce na pladnju, niti dopustiti muškarcu da ima moć nad njom.
No kao što je njezin otac uvijek govorio, Reidovi ne odustaju. »Hoćeš
li mi pomoći?«
»Gdje ti je muž?«
Nije očekivala to pitanje, pogotovo ne od njega, no nije se iznenadila.
Nije se razmetala svojim privatnih životom, ili njegovim nedostatkom, a
sve zbog opreza. Kad god bi pomislila na Dereka, osjećala se ranjivo i
glupo, poput pravog promašaja. »Više nisam udana«, rekla je. Ostatak
priče nitko nije morao znati, pa tako ni Adam. Posebice Adam.
Pomno ju je pogledao. »Zašto onda svi ovdje, uključujući tvog oca i
brata, misle da jesi?«
Adam je još uvijek bio prisan s njezinim tatom, kao i Griffin.
»Ne znam«, rekla je. Slagala je. Zbog vlastitog ponosa. Potjecala je iz
nesređene obitelji – prisilili su je da bira između roditelja, a nijedno od
njih dvoje joj se nije bilo spremno posvetiti. Tad je i Griffin otišao. Otišao
je i Adam.
Naučila je lekciju – svaki osjećaj sigurnosti, obitelji i sreće je iluzija.
Vratila se u New York na koledž, osamnaestogodišnjakinja slomljenog
srca koja se čitavu prvu godinu studiranja nije družila ni sa kime. Tad je
upoznala jednog muškarca, svog profesora. Derek je bio romantičan,
drag i ljubazan. Bio je nježan i... beta – za razliku od svih alfi koje je
poznavala u životu. Zavarao ju je svojim polaganim šarmom i
osjetljivošću. Bože mili, kako je mrzila samu sebe kad se sjeti koliko je
bila laka meta. Usamljena, uplašena studentica koja traži ljubav. Derek ju
je zaslijepio, i još se više zaljubila kada su joj i tata i Griffin pokušali
dokazati da on nije za nju, da joj samo priča priče. Troje Reidovih imaju
jednu jedinu zajedničku stvar, a to je tvrdoglavost. Svađali su se, a tata i
Griffin nipošto nisu željeli popustiti.
Holly im je uzvraćala istom mjerom, pogotovo kada se sa devetnaest
godina udala za Dereka i dala mu sve što ima, uključujući i svoje već
izranjavano srce. Derek ju je zbilja zavarao svojim mirnim, pasivno-
agresivnim načinom, i bio je toliko učinkovit da joj je trebalo nekoliko
godina da shvati kako su tata i Griffin bili u pravu. Nije bila jedina
studentica u profesorovom životu.
Slomljena i sasvim osramoćena i posramljena – pogotovo radi toga
što ju je tako prevario – nikada nije rekla tati i Griffinu da su se razišli.
Ponos prije konačnog pada i tako to. Dugo nije ni tražila razvod jer se
nije imala namjeru ponovno udavati. Odgovaralo joj je biti slobodnom,
ali ne i dostupnom.
Mogla je samo pretpostaviti da i Dereku odgovara fasada bračnog
života, jer ni on nije napravio ni jedan korak prema razvodu. No sudbina
ju je prije godinu dana vratila u Sunshine zbog tate. Tada je odlučila da
će živjeti samo za sadašnji trenutak: i da se više neće praviti kako je sve
bajno, kao što je mama uvijek činila. Preuzet će potpunu kontrolu nad
svojim životom, i biti sretna. Na svoj način. Naposljetku je podnijela
zahtjev za razvod, osjećajući se poprilično sigurno da se Derek neće
protiviti.
Nije bilo tako.
Potezali su se po sudovima, a to iskustvo nije bilo nimalo ugodno.
Derek ju je osporavao, i onda se čak nije ni pojavio na zakazani datum na
sudu. Dva puta. Sudac je naposljetku odlučio nastaviti bez njega, i
razvod je praktički već bio gotova stvar.
Holly više nije željela glumiti sreću, niti bilo što drugo.
Adam ju je i dalje gledao. Nije imala pojma kako tim čokoladnim
očima uspijeva probiti sve njezine štitove, zidove, obrane i doseći ono
mjesto gdje njezini osjećaji i misli leže nezaštićeni, kao na pladnju.
To je neugodno.
Zastrašujuće.
Uzbuđujuće.
 »Moja prošlost nije tema diskusije«, rekla mu je. »Komplicirano je...«
Natruha osmijeha mu je nakrivila usnice. »A kad to s tobom nije
komplicirano?«
Bila je poprilično sigurna da joj nije udijelio kompliment, no nije
željela raspravljati. Ukrala je malo vremena koračajući potkrovljem. Nije
naložio vatru i bilo je svježe unutra. Uokvirene slike krasile su dasku
iznad kamina. Adam s dvojicom pasa tragača. Adam s ekipom
muškaraca u radnoj opremi; stajali su na litici i gledali u kameru zračeći
izdržljivošću i zajedništvom. No posljednja fotografija ju je dotukla. Bila
je to malena, skoro blijeda sličica Adama tijekom burnih godina,
odjevenog u široke traperice i pernatu jaknu, s kapuljačom na glavi.
Tamne naočale su mu skrivale oči čiji je pogled bio preozbiljan za
godine. Nije bilo osmijeha. Grlio je neku djevojku. Nju.
Prešla je prstom preko okvira i postavila pitanje koje ju je mučilo, a
nije ni znala za to. »Kako to da si završio u Sunshineu, a rekao si mi da se
nikada nećeš vratiti?«
 TREĆE POGLAVLJE

ZADRŽALA JE dah čekajući njegov odgovor, no zanemario je pitanje i

krenuo na drugu stranu potkrovlja, prema visokoj komodi s odjećom.
»Bila si u pravu što se tiče vremena«, rekao je. »Sve vijesti bruje o
tome.«
»Zato mi moramo što prije pronaći tatu.«
Odmahnuo je glavom. »Nema tu mi.«
Razočaranje ju je preplavilo poput plimnoga vala. Nije joj namjeravao
pomoći. »Dobro«, rekla je, čudeći se zašto se uopće iznenadila. »Sama ću.
Nije mi prvi put da me netko napusti baš onda kad ga trebam.«
Tišina je bila teška i pregrizla je jezik. Nije ga imala namjeru
podsjećati na ono, ali očigledno mu je zamjerala. Jako. Tko bi rekao? Nije
više mogla povući izrečeno, pa je krenula prema vratima i vražja kvaka
se nije dala potegnuti. Adam je zapravo bio stavio ruku na vrata i nije im
dao da se pomaknu.
Imao je duge prste s mnogo ožiljaka. Podlaktica mu je bila žilava i
stajao joj je preblizu. Zatvorila je oči i udahnula miris muškoga sapuna i
tople kože. Nije ju dodirivao, no osjećala ga je oko sebe. Veća nevolja je
bila u tome što ga je njezino tijelo zapamtilo. Zapamtilo ga je i žudjelo za
njim. Naslonila je glavu na vrata kao da joj se vrti. Možda joj se i vrtjelo
od njegove blizine.
»Nisam rekao da neću«, objasnio je.
Okrenula je leđa vratima, naslonila se i ponovila njegove riječi u
glavi. Zagledala se u njega i pustila olakšanju da je ispuni jasnoćom i
toplinom. Jedva je disala. »Pomoći ćeš mi?«
»Da«, rekao joj je. »Ali idem sam.« Oči su mu bile mračne, a usta
stisnuta i ozbiljna. Tad je shvatila da joj je nešto promaknuto kad ju je
prvi put zabljesnuo svojim savršenstvom.
Bio je mrtav umoran. Užasnula se kad je primijetila ozljedu na
njegovom ramenu, onog trenutka kad se okrenuo od nje i krenuo prema
komodi. »Adame«, dahnula je.
Nije joj odgovorio.
Užas.
Zurila je u veliku, nazubljenu brazgotinu na njegovom ramenu, a i u
mnoštvo ostalih ogrebotina i masnica. Kao da su ga vukli preko kamenja.
»Ozlijeđen si.«
»Nije to ništa.« Izvadio je trenirku iz ladice.
»Ne bih rekla.« Preneraženo je zurila u krv koja mu je kapala niz
leđa. Prišla mu je bliže...
Spustio je ručnik na pod i otkrio joj cijelo svoje tijelo i savršeni sjaj
golog dupeta.
A bilo je tu podosta savršenstva i sjaja.
Zbunila se. Nije znala bi li pokrila oči rukama ili se prepustila zurenju
u najsavršenija gola leđa i stražnjicu koje je u životu vidjela, a on je samo
mirno navukao trenirku.
Naravno da je pobijedila ženska želja za ljepotom. Nije čak ni
pokušala pokriti oči – tako je i vidjela kada se trgnuo od boli pri
ispravljanju leđa.
»Odlazim čim svane«, rekao je i okrenuo se njoj.
»Adame, što ti se, zaboga, dogodilo?«
Zanemario je i to njezino pitanje. Samo je stao pred vrata i otvorio ih,
diskretno je upozoravajući da bi trebala poći. »Javit ću ti se kad stignem
na Diamond Ridge.«
Odmahnula je glavom. »Idem s tobom.«
»Ne.« Položio joj je ruku na trbuh.
Neočekivani dodir kao da ju je skamenio. Svaki mišić joj je zadrhtao i
nije mogla misliti ni na što drugo. On je iskoristio njezinu zbunjenost,
nježno je izgurao van iz sobe i zatvorio joj vrata pred nosom – ne baš
tako nježno. Mogla je samo treptati od iznenađenja.
»Hej«, posegnula je za kvakom, no zaključao je vrata. »Adame?«
Nije se javio. Stavila je ruke na bokove i gledala u vrata. »Ti to mene
zezaš?«
Čula je onu poslovičnu muhu na zidu, ali ne i znakove života od
čovjeka iza vrata. »Pa daj, nismo više glupi tinejdžeri!«
Ništa. Nevjerojatno. »Adame, ne misliš valjda ozbiljno?«
Očigledno je mislio.
Opsovala je sebi u bradu i ostavila tragove guma na asfaltu ispred
kuće. Bila je na pola puta do kuće kad je napokon došla pameti. Na kugli
zemaljskoj nije postojalo mnogo ljudi koji je mogu naljutiti. Zapravo ih je
mogla izbrojati na tri prsta. Tata, njezin brat Griffin i Adam. Posebice
Adam.
On je očigledno zadržao tu svoju vještinu, i to ju je zbilja grizlo. Kad
bi mu barem jednom mogla vratiti milo za drago bila bi najsretnija na
svijetu, no on je za razliku od nje zbilja imao dugačak fitilj. Osim toga,
nikada se nije ljutio na nju. Kad malo bolje razmisli, vjerojatno ga nikada
nije ni čula da je povisio glas. Ne, ne... Adamov gnjev je bio tih i polagan.
Buktio je iznutra.
Dobro se sjećala jedne prilike kad su vidjeli nekog čovjeka kako tuče
konja. Mjesne novine su nakon dva dana izvijestile o krađi konja. Nitko
nikada više nije našao ni konja, ni konjokradicu.
No mogla se zakleti na sve na svijetu da je Adam ukrao tog konja.
Nekoliko mjeseci kasnije se ilegalno utrkivao na cesti i neki policajac
je poginuo goneći njega i njegove prijatelje... nije prošao ni jedan dan, a
Adam se već bio prijavio za vojsku.
Takav je on. Uvijek pleše po samome rubu, no njegov moralni
kompas uvijek pokazuje u pravom smjeru. Zbog toga je znala da će
napraviti kako joj je obećao. Krenut će u potragu za njezinim ocem. Sam.
Proklet bio.
Vožnja kući na ranč Reidovih je vodila uskom cestom koju je pratila
rijeka Little Eagle. Bila je zbilja lijepa, i često je zastajala na mostu da ju
gleda kako teče. Ali ne i večeras. Samo je željela stići kući što prije. Njezin
dom je bio izgrađen tik izvan Sunshinea, na najvećem ranču Reidovih.
Mnoge građevine su se nalazile na zemljištu; staje, skladišta, spavaonice
za radnike, i uredi.
 Glavno zdanje je bilo doista veliko, tako da su sva tri Reida imala
dovoljno prostora za sebe. Griffina ionako nikada nije bilo kod kuće, kao
ni njezinog oca. Taj je vrijeme najradije provodio posjećujući svoje okolne
posjede.
Holly se uputila ravno u ured i počela pisati Griffinu e-mail o svojim
planovima da narednoga jutra krene u potragu za tatom. Ona će ići, što
god Adam mislio o tome. Iznenadila se što joj se Griffin obratio preko
instant poruka prije no što je stigla poslati svoj e-mail.

PrvoPucaj: Hej, Šefice.

CuraIzNY: Griffine! Kako si? Sve dobro?
PrvoPucaj: Super. Jesi se vratila u NY?

Griffin bi rekao da je dobro čak i da mu otpadaju ruke i noge, a nju je

pitanje o New Yorku malo potreslo. Stalno ju je nagovarao da se ne uvali
u rančerske poslove samo zbog tate. Podsjećao ju je da je uspjela
napustiti Sunshine i da se ne bi smjela podvrgavati tatinim očekivanjima.
Ima ona vlastiti život i put.
To je govorio zbog toga što Griffin i Donald nisu mogli provesti ni
pet minuta u istoj prostoriji a da mu Donald ne počne predbacivati zbog
napuštanja obiteljskog carstva. Njihove svađe su bile legendarne, a to je
vjerojatno imalo veze s onom pretpostavkom da dvojica alfa-mužjaka ne
mogu dijeliti isti prostor.
Holly je uglavnom uživala u očevom društvu. Količina posla i
vremena koja je bila potrebna za vođenje obiteljskog konglomerata je
rasla sa svakim danom, i Holly je doista bila zauzeta. Imala je dvoje
pomoćnika u uredu, i trojka je radila puno radno vrijeme da bi sve išlo
glatko. Dani kada je mogla raditi iz New Yorka ili bilo kojeg drugog
mjesta na svijetu bili su davna prošlost. No davna prošlost su i oni dani
kada je ona željela biti bilo gdje drugdje.

CuraIzNY: Ne vraćam se u NY. Ostat ću u Sunshineu.

PrvoPucaj: Eto, pala si. Dopustila si da stari zarije
pandže u tebe. A što ti dragi mužić misli o tome? Reci mi
da si napustila tu šupčinu.

Reći će mu to kad je pokopaju.

CuraIzNY: Pusti sad mene. Tata je otišao u lov i nema ga

već tri dana. Brinem se. Više nije brz kao nekada, a
radije bi umro nego priznao. Deanna kaže da ga je konj
zbacio prošli tjedan. Meni to uopće nije spomenuo. Bojim
se da negdje leži ozlijeđen. Što ako ga je napala neka
divlja životinja?
PrvoPucaj: On je divlja životinja. Sve je u redu s njim.

Opet je ne shvaćaju ozbiljno. Holly je prevrnula očima.

CuraIzNY: Ne javlja se na mobitel i ne uzvraća poruke.

PrvoPucaj: Sigurno nema signala.
CuraIzNY: Imam loš predosjećaj.
PrvoPucaj: Kao onda kada si imala loš predosjećaj o
Djedu Božićnjaku i morali smo se popeti na krov da ga
čekamo?
CuraIzNY: Nisam ja kriva što si ti pao s krova.
PrvoPucaj: Razbio sam dupe, a skoro i glavu.
CuraIzNY: I eto te, živ si. Otići ću na Diamond Ridge i
potražiti ga, Griffine.
PrvoPucaj: Nećeš. Dolazi oluja, a stari lisac se zna
pobrinuti sam za sebe.
CuraIzNY: Zašto ti pratiš kakvo je vrijeme ovdje?
PrvoPucaj: Zato što Sadie ovaj vikend ide na utrke
balona. Ima spoj naslijepo s jednim od natjecatelja, i
misli se popeti u njegov balon. Ludost, ako mene pitaš.
 Holly je zapanjeno zurila u zaslon svog računala. Sadie Evans je bila
njezina najbolja prijateljica. Griffin je ove godine samo jednom došao
kući na dopust. Tu je bio dva tjedna; prvi je prospavao, a drugi je proveo
sa starim prijateljima Adamom i Dellom u lokalnim barovima.
Sadie je bila učiteljica drugog razreda osnovne škole. Unervozila bi se
čim bi joj se obratio muškarac stariji od osam godina i počela brbljati
nepovezane znanstvene činjenice. Bila je zbilja pametna i zabavna,
odlična prijateljica, no bila je zaokupljena obiteljskim obvezama i nikada
nije izlazila u barove. Nema šanse da su ona i Griffin proveli imalo
vremena zajedno. Holly bi to bila saznala. Zar ne?

CuraIzNY: Otkuda ti znaš da Sadie ide na utrke balonom?

PrvoPucaj: S Facebooka.
CuraIzNY: Ti uhodiš moju prijateljicu preko Facebooka?
PrvoPucaj: Bocnula me je. Bila je jako ljubazna i poslala
mi dugu poruku punu novosti iz rodnoga grada. Ljudi
misle da mi baš to želimo.
CuraIzNY: Zar ne želite?
CuraIzNY: Griffine?
PrvoPucaj: NEMOJ sama izlaziti na Diamond Ridge ili
Mount Eagle.

Zanimljiva promjena teme. Griffin nije imao »prijateljice«. Mijenjao je

žene kao čarape. Sadie nije baš tip za avanture za jednu noć – iako se ne
bi libila upoznati s potpunim strancem.
Ako je Griffin bio taj stranac, Holly će ga ubiti. Šteta, jer je većinom
voljela svoga brata i njegovo dosadno zabadanje nosa. Većinom.

PrvoPucaj: Ostani kod kuće, Holly. Ozbiljno mislim. Ja ću

pronaći Adama i on će vidjeti kako stvari stoje.
CuraIzNY: Već sam ga kontaktirala. Rekao je da će poći.
 Ona će s njim, bez obzira što njezin brat mislio o tome.

PrvoPucaj: Pusti onda njega neka ide.

CuraIzNY: Griffine, ne možeš upravljati sa mnom sa
desetak tisuća kilometara razdaljine. Čuvaj se! Volim te!

Zatim je učinila ono što najbolje funkcionira u komunikaciji sa

dvojicom dobronamjernih, ali i lagano napornih članova njezine obitelji.
Jednostavno je prekinula razgovor. »Ups! Kvar na vezi«, izgovorila je
glasno samoj sebi. Poslala je poruke svom osoblju i Redu, obavještavajući
ih o svojim planovima što je detaljnije mogla. Za razliku od svoga oca,
smatrala je da ljudi trebaju znati gdje je.
Složila je ruksak s odjećom, hranom i opremom za spavanje na
otvorenom – iako neće doći do toga.
Adam je rekao da će krenuti u cik zore, no ona se odmah namjeravala
vratiti u Belle Haven jer kao prvo, nije mu vjerovala. Kao drugo, nije mu
vjerovala. Zasigurno će krenuti usred noći samo da bude siguran kako
ona ne ide za njim. Spavat će u džipu ako mora. Da, paranoična je, no i
proaktivna, jer se hvata ukoštac sa stvarima na koje može utjecati, a
ostavlja one na koje ne može.
Barem pokušava ostaviti one stvari na koje ne može utjecati. Čini se
da na tome ipak mora još malo poraditi.
Svjetla su bila upaljena u kući i opet je krenula uza stube. Odlučila je
da će smireno i racionalno porazgovarati s Adamom o potrazi. No kad je
pokucala na vrata, nije bila pripremljena na prizor koji ju je dočekao.
Adam je ležao potrbuške ne krevetu, odjeven u donji dio trenirke koji
je tako bezobrazno lijepo prijanjao na najseksi mušku stražnjicu koju je
ikada vidjela. Bio je stoički miran – iako je opako psovao u jastuk – dok
mu je Dell zašivao ranu na ramenu.
 ČETVRTO POGLAVLJE

»BOŽE MILI.«
Adam je stisnuo zube kad je čuo nježni, uznemireni ženski glas. Nije
morao ugledati dugonogu plavušu da bi mu tlak porastao. Bio je
dovoljan samo njezin glas. Odmah bi mu se podigao tlak i još jedan dio
tijela, no ne i večeras. Izvio je vrat i bijesno pogledao Della. »Nisi
zaključao.«
»Nisam«, mirno će njegov brat. »Imao sam pune ruke posla.«
Milo je do maločas čvrsto spavao, no sada je podignuo glavu i
promotrio novopridošlicu. Vidjevši da mu nije donijela hrane, zijevnuo je
i ponovno zatvorio oči. Toliko o psu čuvara.
Holly je uznemireno uzdahnula. »Znala sam da si ozlijeđen«, rekla je.
»A sad te još i probada iglom.«
»Izvedi je odavde«, tiho će Adam Dellu.
»Sad sam malo zauzet.«
Nastavio je zabadati iglu u Adamovo meso, a ovaj je škripao zubima.
Nešto je udarilo o drveni pod, možda Hollyni ključevi, no zvučalo je
poput pucnja iz pištolja. Namjerno je mislio na druge stvari, tako da nije
ni znao gdje mu se tijelo nalazilo onoga trenutka kad ga je oblio znoj i
kad mu je srce počelo divljački lupati. Nije znao kako se potkrovlje
pretvorilo u hladnu, golu afganistansku stijenu ispred špilje, kad se
sledio gledajući kako izvlače mrtva tijela...
»Adame.«
Trepnuo je na zvuk Dellovog glasa. Vratio se u svoj krevet. »Samo još
jedan«, rekao je Dell, i nabijanje u Adamovim prsima se smirivalo dok je
gledao u bratove sveznajuće oči.
»Dobar si«, rekao je Dell. To nije bilo pitanje. Adam je kimnuo. Bio je
dobar.
Barem je radio na tome. Prije dvije godine napadaji panike su mu
upravljali životom, no u zadnje vrijeme su se zbilja rijetko pojavljivali.
Otresao je tjeskobu gledajući Holly kako prilazi krevetu.
»Što se dogodilo?«, upitala je, pokušavajući vidjeti preko Dellovog
ramena. »Tko te je ozlijedio?«
Da nije sasvim samljeo zube škripanjem zbog igle koja mu se
zabadala u kožu, umro bi od smijeha. Bio je visok preko dva metra i nije
bilo mnogo onih koji bi se usudili izazvati ga. Pobrinuo se za to kad je još
bio dječak. Teško odrastanje ga je prisililo na tu odluku.
»Spasio je neko dijete na Black Forest Riveru«, objasnio je Dell Holly.
»Stvarno«, upitala je Adama. »Ti si onaj o kojem bruje sve vijesti, koji
je praktički skočio niz liticu da spasi nekog dječaka od pada?«
»Tako je«, reče Dell. »Naš privatni Batinan.«
Adam je taman otvorio usta da pošalje brata k vragu, no Dell mu se
nasmijao. »Malo se srami. Ima neki kompleks. Otkada se vratio, ne voli
da se hvalimo njegovim zaslugama.«
Adam je prostrijelio brata pogledom, no Dell se nije dao smesti. On se
nikada nije dao smesti.
»Sredili smo PTSP«, nemarno će Dell Holly. »Ali kompleks junaka...
to mu je ostalo. Možda bi ga trebala primiti za ruku ili pogladiti po kosi.«
»Kunem ti se, ako te uhvatim...«, mrmljao je Adam ispod glasa.
»Zašto nije u klinici?«, upitala je Holly.
»Ne voli klinike«, objasnio je Dell.
Da nije držao iglu u ruci, Adam bi ga bio zgromio. Zapravo je
govorio istinu. Doista je mrzio klinike. Nije volio liječnike, medicinare,
psihijatre, iako je nekolicini njih dugovao svoj život. »Holly«, umorno joj
se obratio. »Pođi kući.«
Umjesto toga, ona mu je prišla još bliže i krevet se udubio kad mu je
sjela uz bok. »Ta posjekotina je prilično duboka.« Glas joj je čudno
zvučao, i sjetivši se da je poprilično gadljiva na krv, Adam se okrenuo i
prvi put je pogledao kako treba.
Oči su joj bile staklaste, a koža voštano blijeda. Ne pripazi li, mogla bi
svaki čas pasti s kreveta i udariti glavom o pod. »Holly«, oštro će Adam.
Nije odgovorila, samo je malčice klonula.
 »Sranje«, Adam će, »evo je.« Kleknuo je na koljena i primio ju
trenutak prije no što bi se srušila na pod poput vreće kosti ju. Dell je
opsovao na Adamov iznenadni pokret, no Adam ga je ignorirao. Morao
je jer je došlo do tjelesnog kontakta. Potpunog tjelesnog kontakta.
Bila je mekana, topla i rumena uz njega. Znojila se, no mirisala je
božanstveno. »Holly«, rekao joj je. »Holly, pogledaj me.«
Poslušala je, no nije bilo dobro. Zjenice su joj bile raširene, a koža
vlažna i ljepljiva. Držao ju je u krilu, svim snagama ne razmišljajući što to
čini njegovom tijelu. Stavio joj je glavu između koljena. »Diši«, naredio
joj je. »Unutra kroz nos, van kroz usta.«
»Kad smo kod usta«, primijetio je Dell, »možda će joj trebati umjetno
disanje.«
Adam ga je pogledao iznad Hollyne glave.
»Što je, samo kažem«, branio se Dell i stao pored nje. »Ništa se ti ne
brini«, rekao je i primio je za ruku. »Žene se stalno onesvješćuju kad nas
vide. Valjda zbog naših božanstveno isklesanih tijela. Većinom moga,
naravno.«
Progutala je nešto što je zvučalo kao smijeh.
»Istina je«, nastavio je Dell. »Čak smo zamoljeni da nikada ne stojimo
blizu jedan drugome. Nastat će neredi.«
Holly se opet nasmijala. Boja joj se vratila u obraze. Dellu je to
oduvijek dobro išlo. Znao je nasmijati žene. Znao je učiniti da se žene
dobro osjećaju. Nekada je to i Adamu dobro išlo, no ispao je iz štosa, i
nije se namjeravao vratiti tako skoro.
Holly je podignula glavu i ponovno ugledala iglu i konac kako vise s
Adamovog ramena. Brzo je zažmirila i sakrila glavu u pregib njegovog
vrata. »Joj, Adame.«
Uzdahnuo je i pogladio je rukom po kosi nalik na svilu. Ali ne bi on
to nikada primijetio, niti mu je bilo stalo. »Nije tako loše kao što izgleda.«
»Jesi li siguran? Izgleda zbilja grozno. Blijed si. Ti nikada nisi blijed.«
»Vidio sam ga ja i bljeđeg«, dodao je Dell. »Prošle godine sam ga
prijavio na traženje partnera online. Umro je od straha. Tad je bio
poprilično blijed.«
 »Jer su me uhodili«, objasnio je Adam. »Neka luđakinja me je
uhodila.«
»Ma daj, nije bila tako strašna. Donijela ti je plišanog medvjedića,
sjećaš se? Jer si bio njezina maza mazilica. Kako takva žena može biti
luda, ako te zove mazom mazilicom?«
Holly se smijala.
Adam je odmahnuo glavom. »Provalila je ovamo i pokušavala me
nagovoriti da ju oženim. Koristila je omamljivač kao sredstvo
uvjeravanja. To nekako uvijek zaboraviš spomenuti.«
Hollyno vlažno čelo je još uvijek bilo naslonjeno na njegov vrat kad je
frknula od smijeha. Neka je proklet ako mu nije usnicama dotaknula
kožu, na što je zadrhtao od glave do pete.
»Jesi li siguran da ne trebaš liječnika?«, upitala ga je Holly.
»Dell je liječnik.«
»Veterinar. Bez uvrede«, rekla je Dellu.
»Nisam se uvrijedio«, odgovorio je Dell. »Ne brini. Već sam ja
pokrpao dosta životinja, a i ovog frajera tu, i to više nego jednom.«
Boja joj se vratila u lice, i Adam se prisilio maknuti ruke s nje. Ustala
je s kreveta i otišla od njega, njegove oči su ju slijedile poput odbjeglih
vojnika. Još uvijek je imala prvoklasno dupe...
»Ovo mijenja sve«, rekla je i okrenula se njemu.
Odmahnuo je glavom. »Mogu ja ići.«
»Kamo?«, upitao je Dell.
»Ne možeš«, usprotivila se Holly. »Ozlijeđen si.«
»Sve je pod kontrolom«, čvrsto će Adam.
»Kamo ćeš?«, ponovio je Dell pitanje.
»Donalda nema.« Adam je gledao Holly kako si grize usnicu. Da se
nije već jednom pojavila, Adam ne bi uopće razmišljao o Donaldovom
nestanku, jer taj je tip volio biti sam.
No Holly nije voljela brinuti, niti ulagivati. Da nije bila sasvim očajna,
nikada ne bi došla Adamu. Šesto čulo je očigledno nije puštalo na miru.
 Dogodilo se više puta da mu je upravo šesto čulo spasilo glavu.
Znajući to, nikako nije mogao zanemariti Hollynu zabrinutost, iako je
želio poći s njom jednako koliko bi želio da mu čupaju zub bez
anestezije.
»Kamo je otišao?«, upitao je Dell.
Holly je slegnula ramenima. »U lov prije tri dana, i nije se vratio.«
»On uvijek odlazi u lov na više dana.«
»Ovoga puta je drugačije«, u glas će Holly i Adam.
Holly je na sekundu šokirano pogledala Adama, a on je dao sve od
sebe da joj ne uzvrati pogled. Nekada davno im je dovršavanje rečenica
jedno drugome bilo sasvim prirodno. Nekada zbilja davno.
Dell ih je veselo gledao. »Čekajte da vidim jesam li dobro shvatio. Vas
dvoje mislite izići na planinu u potragu za Donaldom. Zajedno.«
»Da«, rekla je Holly.
»Ne«, rekao je Adam. Nipošto. »Ja idem. Holly neće.«
»Idem i ja«, rekla je stisnute vilice i odlučnog stava.
Adam se sjećao kad ju je posljednji put vidio takvu – onda kad joj je
rekao da odlazi u vojsku, i neka ga ne čeka. Danas mu nije bilo ništa
lakše nego tog dana. »Brži sam kad sam sam.«
Prekrižila je ruke, no nije ništa rekla. Njemu zbog toga nije bilo
nimalo lakše, jer je znao da nije odustala. Odrasla je uz teške, žestoke
muškarce; Donalda, Griffina, Reda, radnike na ranču. Znala je kako se
nositi s njima i sa samom sobom. Poznavao je taj suženi pogled, stisnute
našminkane usnice, i stav učiteljice koja kori učenika. Takav stav je bio
uspješan kod većine muškaraca, i odmah bi podlegli. Svi osim Adama.
On nikada nije podlegao.
Dell ih je gledao i tiho se smijao. Bilo mu je baš zabavno. Možda nije
imao pojma o Hollynoj i Adamovoj zajedničkoj prošlosti, no očigledno je
nešto sumnjao i odmah spojio dva i dva. Ionako nije bilo važno. Važno je
bilo da će njihova zajednička misija prerasti u katastrofu epskih
razmjera. Adam je dozvolio Dellu da ga vrati na krevet i pokrpa do
kraja.
 »Moji šavovi«, naglasio je Dell stavljajući zavoj. »Moj zavoj. To znači
da ne smiješ dirati. Ako poželiš dirati, zovi mene. Ako misliš da to ne
možeš izdržati, stavit ću ti pseći ovratnik.« Pogledao je Holly. »Vojnici su
najgori. Ne odmaraju se, neposlušni su. Misle da su nepobjedivi.«
Kimnula je.
Dell se ponovno okrenuo Adamu. »Onda, da ponovimo, ako
dotakneš moje šavove ili zavoj, ubit ću te.«
Adam se pridignuo. »Dakle, trebam si sam skinuti sve?«
Dell je uzdahnuo i počeo pospremati. »Sutra popodne dolazi velika
oluja.«
Holly si je grizla donju usnicu i pogledala kroz prozor. »Mogli bismo
krenuti odmah.«
Evo nje opet sa kraljevskim »mi«.
»Nema šanse«, odmahivao je glavom Dell. »Ovaj dečko nije spavao
već četrdeset i osam sati. Mora se naspavati i najesti kako treba. Postat će
poput bijesne kujetine kao uskoro nešto ne pojede, a morat ću mu dati i
nešto protiv bolova i upale.«
Adam je uputio bratu pogled pun prijetnje, no ovaj se nije ni
najmanje uplašio. »Govorim ti već deseti put, ne idemo »mi« nikamo.
Idem sam. Treba mi samo nekoliko sati odmora i sve će biti kako treba.«
Holly je oklijevala. Briga i bol su joj se zrcalili na licu. Adam je odmah
pomislio – je li se možda ovako osjećala onda kada sam otišao?
Ne, idiote jedan, sam si se pobrinuo za to. »Pronaći ću ga«, čuo je
samoga sebe kako joj obećava. »Možeš se pouzdati u to.«
Dugo ga je gledala u oči, a zatim je samo kimnula i otišla. Opustio se,
i počeo tonuti u san čim je zatvorila vrata.
»Između vas dvoje postoji snažna napetost«, nemamo će Dell.
»Seksualna napetost.«
Aha, to...
Dell se vrzmao okolo, bacao smeće, pakirao svoju liječničku torbu.
»Znaš da si najebao, zar ne?«
 »Nemaš pojma o čemu govoriš.«
»Dobro«, rekao je Dell. »Ali totalno imam.«
»Nemaš.«
»Ma da? A koji od nas dvojice svaku noć spava s vrućim komadom?«
To je bila istina. Dell je nekako uspio uloviti jako zgodnu Jade
Bennett. A što je bilo najčudnovatije od svega, ona je obožavala Dellovu
nemarnost i nesputanost. »Imao si sreće, i to je to«, prokomentirao je
Adam.
»Da, mogao bi i ti pokušati.«
Adam bi bio zakolutao očima, no bio je preumoran. »Nije svatko
rođen za sreću do kraja života.«
»Neki jesu«, rekao je Dell. »Naučio si to na terapiji, glupane jedan.«
Dell je to znao samo zato što je tjerao Adama da redovito posjećuje
terapije, išao s njim, izluđivao ga sve dok se liječnici nisu zarekli Dellu da
je Adamu zbilja bolje. Adam je duboko udahnuo. »Ono što želim reći jest
da svi ne žele sreću do kraja života.«
Dell se zagledao u njega. »To je jednostavno glupo.«
»Ali je istina.«
Dell je šutjeo minutu. »Vidi, Afganistan je bio preužasan«,
naposljetku je rekao. »Ali sada si stigao kući. Možda ćeš iznenada
pronaći nekoga, čak se i zaljubiti, a nećeš biti spreman na to. Meni se
dogodilo. Što ćeš onda? Ignorirati svoje osjećaje?«
Adam se tiho nasmijao. Imao je on dovoljno dragih ljudi u životu.
Dell, Brady, Lilah, Jade... novi mu nisu bili potrebni. »Neće mi to biti
problem«, odlučno je rekao.
»Čovječe, sad si se urekao.«
»Dell?«
»Idi. Idi negdje daleko«, rekao mu je i oprezno se okrenuo,
ignorirajući Dellovo samodopadno smijuljenje.
 PETO POGLAVLJE

POLA SATA kasnije, Holly je ležala skvrčena u svom džipu, gledajući

jednim okom epizodu »Prijatelja« na iPadu. Drugim okom je pratila
događanja u Adamovom potkrovlju, i baš tada joj je zazvonio mobitel.
»Upravo sam dobila tvoju poruku«, rekla je Sadie. »Luda si ako zbilja
misliš večeras krenuti za tatom. Stiže oluja.«
Holly je uzdahnula i namjestila telefon između ramena i vrata tako
da se može malo pomaknuti jer joj je dupe utrnulo. »Nisam luda, samo
sam zabrinuta.« Zbilja zabrinuta.
»Nećeš valjda biti poput onih žena iz kriminalističkih serija koje voliš
i krenuti sama u potragu?«
Sadie, najmilija i najslađa osoba na svijetu, također je bila i
najoštroumnija. Poučavala je djecu u osnovnoj školi samo da se tako
može brinuti o mlađoj braći i sestrama. Morala ih je odgajati sama. Da joj
život nije priredio takvu sudbinu, ona bi bila tko zna gdje, iskorištavajući
sve diplome koje je sada sticala online.
»Neću sama«, rekla je Holly. »Otišla sam Adamu.«
Sadie je zapanjeno ušutjela. »Adamu? Onome Adamu koji ti je slomio
srce?«
»Ne mogu vjerovati da sam ti to ispričala.«
»Da, pa taman smo preživjele napirlitano vjenčanje Suzie Metzer.
Opile smo se za šankom već u osam sati, i počele smo jedna drugoj
pričati srcedrapateljne priče.«
»Da, ali ti se barem sjećaš mojih srcedrapateljnih priča. Ja o tvojima
nemam pojma.«
»I bolje je tako«, zagonetno će Sadie. »Sada, da vidim jesam li dobro
shvatila; otići ćeš za ocem u planine, u oluju, sa najzgodnijim tipom u
gradu, koji je također jedini frajer kojega si ikada voljela? Možda bih ja
trebala poći s vama i biti glas razuma?«
»Imam ja dovoljno razuma. Osim toga, ti moraš raditi.«
 »Istina, ali sad ozbiljno, prošla su tek tri dana. Tata ti je i prije ovako
odlazio. Jesi li sigurna...?«
»Ne mogu ti objasniti, ali imam loš predosjećaj i bojim se da nešto ne
valja.«
»Dakle, ti i Adam, sami u šumi...«
»Nije to tako.« A tko zna... on ima njezinu sliku na svojoj kaminskoj
dasci...
»Šalji mi poruke«, naredila joj je Sadie. »Često.«
»Hoću.«
»Čuvaj srce noću, a i hlače«, dodala je Sadie. »I nemoj se odjenuti u
plavo. Komarci dvostruko više reagiraju na plavu boju.«
Holly se nasmijala. »Mislim da sada nije sezona komaraca.«
»Da, tu si vjerojatno u pravu, ali ipak moraš paziti. Već si se opekla
na mračni seksipil Adama Connellyja.«
»Jesam, i to je bilo davno.«
»Da, ali on se s godinama samo poboljšao, ako je to uopće moguće.«
Istina.
»Obje znamo da tebi živoj on nikada neće prestati biti kušnja«, rekla
je Sadie.
Također istina. A Holly je bila itekako živa. Prekinula je poziv i
nastavila gledati seriju. Pola sata kasnije je skoro umrla od straha kada je
čula tiho kucanje na prozoru.
Dell, bolesno sličan Adamu. Primila se za srce i spustila prozorsko
staklo. Uputio joj je ljubazan, pristupačan osmijeh. Tu nije bio nimalo
nalik na Adama.
»Peta sezona«, kimnuo je prema iPadu. »Ta mi je najbolja.«
Kao i njoj. »Da pogodim. Došao si me otjerati.«
»Adam kaže da moraš poći kući.«
»A što ti kažeš?«
»Isto to. Pođi kući, Holly. Naspavaj se malo.« Zastao je i uputio joj
osmijeh od kojeg bi se i kamen istopio. »Onda se vrati u četiri ujutro.
Nemoj gledati njegov kamion, nego terenac. Parkiraj niže u ulici i onda
se ušuljaj u terenac tako da ne može otići bez tebe.«

Holly se trgnula i probudila kada je čula vrtnju motora Rangera i na tren

se sasvim izgubila. Tad se sjetila. Postavila je alarm i napravila baš kako
joj je Dell rekao. Vratila se u Belle Haven i skrila u Adamov terenac
skupa s opremom, tako da on nikako ne može otići bez nje. Skrila se
između šatora, vreće za spavanje i dvije teške, pomno složene vunene
deke. Sve skupa je bilo pokriveno ceradom.
Njezin sat je pokazivao pola pet ujutro. Usudila se proviriti ispod sve
opreme samo da se uvjeri da je Adam u vozilu, a ne krampus.
No, visoka, široka prilika je pripadala Adamu. Razgovarao je na
telefon prigušenim, ledenim glasom. »Lilah, prestani se brinuti... dobro
sam. Da, jeo sam. Ne, ne boli me. Da, da. Isuse, da, poslat ću ti poruku.
Sad se brini za Bradyja umjesto mene, može?«
Nastala je stanka i kada je ponovno progovorio zvučao je kao da mu
je dosta svega. »Mogao sam mirno proživjeti život bez te slike urezane u
mozak. Zbilja nisam morao znati kako se ti namjeravaš pobrinuti za
moga brata, Lilah. Prekidam razgovor.«
To je nešto najrječitije što je čula od njega još otkada se ludo zaljubila
u njega. Lilah je bila Bradyjeva zaručnica. Holly ih je nekoliko puta
vidjela zajedno u klinici za životinje i pitala se događa li se nešto između
njih. No sad dok je slušala njihov telefonski razgovor, shvatila je da je to
povezanost koja postoji između braće i sestara. Poznaju se i ugodno im je
zajedno.
Adam je bacio mobitel na suvozačko sjedalo i Holly se pritajila poput
miša. Nije se okrenuo, no ona se ipak nije usuđivala disati. Motor se
zabrektao i otisnuli su se u noć. Prvo su skrenuli van s parkirališta, pa
zatim na glavnu cestu. Sve je prolazilo kako treba.
Tad se terenac naglo zaustavio. Holly se poskliznula i snažno udarila
glavom o putni hladnjak. Ugrizla se za jezik da ne vikne. Nemoj samo
pogledati otraga, nemoj samo pogledati otraga...
Naravno da je izišao van. Osjetila je kako njegova težina ljulja
automobil i čula korake po smrznutoj cesti.
Škrip, škrip, škrip.
Spoji se s ceradom; spoji se s ceradom...
Zatim tišina. Potpuna, mukla tišina. Ponovno je prestala disati.
Sklupčala se pod ceradom i zažmirila. Spoji se s ceradom, spoji se s
ceradom...
Netko je naglo odmaknuo ceradu. Tamna sjena se nadvila nad njom,
držeći svjetiljku u ruci. Druga sjena je uskočila u prtljažnik k njoj. To je
bio pas. Milo joj je gurnuo njušku u uho i oblizao joj cijelo lice.
»Milo, dolje«, rekla je velika, zlovoljna sjena.
Milo je uzdahnuo i poslušao što mu se reklo.
Zraka mjesečine je obasjala lice. Bio je vitkiji od Della. Više je
nalikovao borcima u kavezu – bio je snažan, oštar i brz. Samo lice mu
nije bilo takvo.
Imao je lice anđela. Tamna razbarušena kosa, snažne crte lica, i
razarajući osmijeh, ako bi se odlučio udijeliti ga.
Sada nije.
Holly je razmišljala bi li ostala nepomična ili se suočila sa
posljedicama. Ovo prvo joj je nalikovalo na kukavičluk, no ipak je bilo
malo prerano za suočavanje s posljedicama. Ili prekasno...
Suočavanje s posljedicama je ionako precijenjeno. Možda neki
kompromis, nešto kao na pola puta? Uzdahnula je, maknula kosu s lica i
sjela. Adam je čučao, a šilt kape mu je prekrio sve osim vilice. Nešto joj je
zabrundalo u želucu i rekla je sebi da je to zato što je preskočila večeru.
»Kako si znao?«
»Prazan džip je parkiran dolje na ulici.«
Da, zeznula je. Trebala je parkirati u šumi.
»Pojma nemam zašto se čudim«, mirno će Adam. Primio ju je za ruke,
izvadio iz terenca i postavio na tlo ispred sebe.
 Srce joj je poskočilo zbog nenadanog dodira. Primila se za njegove
snažne, žilave bicepse. Ponovno se tuširao, osjetila je miris šampona,
sapuna i toplu, mirisnu mušku kožu.
Nekoliko snježnih pahuljica mu je palo po glavi i po ramenima teške
zimske jakne. Ispod nje je nosio crnu majicu s kapuljačom i navukao
kapuljaču preko šilterice. Traperice su mu bile zategnute preko bedrenih
mišića.
Bio je zgodan za umrijeti.
Prošlo je već dvanaest godina, a srce joj je i dalje luđački lupalo kad
god ga je vidjela. To nije pošteno. Ni najmanje. Morala se jako
usredotočiti da prestane zuriti u njegovu mišićavu divotu. »Čekala sam
te«, rekla je, »i zaspala.«
Njegova šutnja ju je uznemiravala. Vjerojatno je smišljao kako da je
ostavi pored puta. Uspravila se i pokušala izgledati kao da je nitko
nikada ne bi ostavio. »Nisam željela da odeš bez mene.«
»Takav je bio plan, Holly. Otići bez tebe.«
»Pa bio ti je loš plan«, rekla je. »Jesi li se imalo naspavao? Kako ti je
rame?«
Jedva primjetno je kimnuo. Nerviralo ju je što je bio tako miran, a
upravo je pronašao slijepog putnika. Bio je miran, ali ne i zadovoljan.
Tad su im se pogledi susreli. Na trenutak je zamijenila ovog
nervoznog, dalekog Adama za mlađu verziju u koju se zaljubila. Za
verziju kojoj je jedno kratko vrijeme bilo stalo do nje. No nešto što je
vidio u njezinom izrazu lica; neko sjećanje, pomiješani osjećaj, nešto ga je
natjeralo da se ponovno zatvori. »Holly«, tiho je rekao.
»Ne možeš me prisiliti da ostanem ovdje.«
Oboje su znali da itekako može. Mogao ju je natjerati na sve što
poželi, samo zahvaljujući njegovoj veličini, da i ne spominjemo volju. No
nije se morala bojati, jer Adam nikada ne bi bio fizički nasilan.
A mentalno... to je već druga priča. Mentalno bi ju uvijek nadjačao.
»Moram ići s tobom, Adame.«
»Holly...«
 »Ne. Sasvim sam ozbiljna. Muči me loš predosjećaj i nikako ga ne
mogu otresti, i...« K vragu, glas joj je zadrhtao. »Bojim se, u redu? Bojim
se i...« Glas joj je puknuo. Nije se željela slomiti, barem ne pred Adamom.
Prigušen uzdah mu je pobjegao s usana i maknuo joj je pramen kose s
lica, skrivajući ga iza njezinog uha. Lagano ju je pomilovao po
sljepoočnici. Osjetila je jagodicu njegovog palca na svojoj vilici. Bio je
tako nježan. Tako zastrašujuće nježan da se pobojala kako će umrijeti, jer
je znala da ga neće preživjeti još jednom.
»Ne moraš se bojati«, tiho je rekao i prišao bliže, grijući je svojim
tijelom. Uzdahnuo joj je uz čelo. »Nisi sama.«
Naslonila je lice na njegovo rame. Tad se sjetila ozljede i odmaknula
glavu. »Oprosti...«
»Dobro sam.« Opet on da je dobro. Ali dobro je. Siguran je u sebe.
Uvijek je tako siguran u sebe.
»Pronaći ćemo ga.«
»Kako znaš?«
»Znani jer mi nećeš dozvoliti da odustanem prije no što ga nađemo.«
Natruhe lukavog humora pojavile su mu se u glasu. Zatvorila je oči i
morala se svladati da se ne privije o njegov vrat i udahne mu miris.
»Hvala ti.«
»Nemoj mi još zahvaljivati.« Omotao je prste oko njezinog konjskog
repa i podignuo joj glavu. »Čeka nas dugačak put.« Zastao je, i prvi put
je osjetila oklijevanje kod njega. »Zajedno.«
»To ne mora biti problem, Adame.«
Pogledao ju je u oči i shvatila je kako misli da bi njoj to mogao biti
problem. Bogme, neće. »Ja sam davnih dana nastavila sa životom.«
Polako je prešao palcem preko njezine vilice i zadrhtala je. Brzo se
obgrlila rukama tako da on zna da drhti zbog hladnoće. Zakoračila je
unatrag da se i psihički i fizički udalji. Sada je neovisna i ne želi da
njezina emocionalna sreća ovisi o nekome drugome.
No prokletstvo je u tome što joj se uz njega bude neke čežnje i osjećaji
na koje je sasvim zaboravila. Nije imala povjerenja u njih, niti u njega.
Napravio ju je budalom i gadno povrijedio. Onda joj je to isto napravio i
bivši muž.
Adam ju je dugo gledao, a zatim se počešao po bradi. Vjerojatno se
nije obrijao ni danas, a ni jučer, i brada mu je pod prstima zvučala oštro.
Seksi.
Lagano ju je gurnuo da mu se makne s puta i posložio opremu koju je
razmjestila. »Gore, Milo.«
Milo ju je tužno pogledao i smjestio se među opremom.
Holly je sjela na suvozačevo sjedalo. »Je li Milo uvijek tako
poslušan?«
Pogledao ju je postrance.
Da, glupo pitanje. Svi su uvijek poslušni s Adamom.
Njegov je glas bio dubok i autoritativan. Nikada nije vikao, jer nije
morao. »Što ako naleti neka mačka?«, upitala je. »Ili ako neka zgodna,
dvogodišnja labradorica prošeće ispred njega? Može li se oduprijeti
iskušenju samo zbog tebe?«
Njezin pokušaj šale bio je dočekan jedva primjetnim osmijehom dok
je Adam gazio na gas. »Pas je ili obučen i poslušan, ili nije«, rekao je. »Ne
znam kako napola obučiti psa.« Pogledao ju je. »Kakav ti je plan, Holly?
Kako namjeravaš doći do Diamond Ridgea?«
»Krenut ćemo uz brda Pyramid, pa kroz kanjon Shirley«, rekla je i
obujmila se rukama. Terenac je bio otvoren vjetru i ledenom zraku.
Odjenula je nekoliko slojeva odjeće i pernatu jaknu, no još uvijek joj je
bilo hladno.
»Kanjon Shirley je pun odrona«, rekao je, »a do podneva će pasti
snijeg.« Posegnuo je iza njezinog sjedala i odjednom je nešto toplo i
debelo palo na nju.
Još jedna jakna. »Brda Pyramid su u ovo doba godine ravna
samoubojstvu.«
Zahvalno se omotala jaknom. »Koji je onda bolji put?«
»Old Cresmont Road.«
»Nikada nisam išla tuda. Nije li dalje tim putem?«
 »Je«, rekao je. »ali je i jedini izvedivi put pri ovakvom vremenu.
Uglavnom.«
Progutala je knedlu. Pa eto, barem neće biti sama. Najbolji penjač i
tragač na svijetu je uz nju. »Onda ćemo na Old Cresmont Road.«
Pogledao ju je. »Samo reci i odmah ću te vratiti kući.«
Morala se zapitati je li bio toliko protiv njezinog društva zato što je
potraga opasna i naporna? Ipak su čak i Lewis i Clark skoro izgubili
glavu među ovim planinama. ili možda ne želi provoditi vrijeme s njom?
Vjerojatno oboje. »Neću se vratiti natrag, Adame.«
Duboko je uzdahnuo i rezignirano nastavio s vožnjom.
 ŠESTO POGLAVLJE

NISU RAZGOVARALI, što je Holly savršeno odgovaralo. Nije željela

razgovarati. Htjela je samo pronaći tatu i vratiti se svojoj zabludi da je
Adam uopće ne privlači ni na koji način.
Budući da je bio tih, pretpostavila je da i on misli isto. Samo što on
vjerojatno nije živio ni u kakvoj zabludi. Bilo je teško pogoditi kad je tako
nabio kapu i kapuljaču na lice. Upravljao je terencem poput
profesionalnog vozača. Ponovno je pokušala dobiti tatu, kao već mnogo
puta toga dana. Nitko se nije javio.
Svanulo je. Ružičasti rub neba dotaknuo je veličanstvene vrhove
ljubičastih planina. Zloslutni tamni oblaci su se spustili, najavljujući
nevrijeme i zatomljujući zrake sunca i dnevnu svjetlost. Krajolik se
pružao pred njima, otvoren, no nipošto ravan. Vjetar ih je tukao sve više
dok su se uspinjali.
Holly se uvukla u sebe. Adam je već bio upalio grijanje na najjače, no
kad ju je vidio, uperio je sve puhalice u nju. Uputila mu je zahvalan
smiješak, no on se već bio usredotočio na cestu.
Slijedila je njegov primjer. Ružičasti obzor je rastao sa dolaskom
novoga dana, i Holly je uživala u ljepoti. Ovo područje se pružalo u
najveću površinu netaknute divljine. Ljepota je počivala na nazubljenim
vrhovima punim leda do kojih nije bilo lako doći. Ledenjaci su stvorili
kanjone koji su vodili u divlju dolinu, punu male i velike divljači.
Jednostavna ljepota. Nešto sasvim drugačije od New Yorka. Čisto.
Neokaljano. Nije imala pojma zašto joj je sada ljepše nego igdje drugdje,
dok joj je hladno, uz Adama koji je ne želi sa sobom, i sa tatom koji je
nestao.
To nije slutilo na dobro, razmišljala je. Pogotovo jer se činilo da je
Adamu svejedno. Dozvolio joj je da pođe s njim...
Staroj Holly bi to bilo dovoljno. Daj što daš. No nova Holly je željela
priznanje, svu njegovu pozornost i ostale stvari za koje se bojala da
Adam nije kadar podariti nekoj ženi.
 Pogledao ju je kao da joj je pročitao misli. Stavio je tamne,
nereflektirajuće naočale tako da mu nije mogla vidjeti oči, no skoro joj je
spržio pola moždanih stanica kad ih je skinuo i zagledao se u nju očima
punim vrelih emocija.
Uf, pomislila je slabašno, nešto mu ipak znači. Ponovno je počela
gledati naprijed jer joj se činilo kao da zuri u tigrovo oko. Ako nisi
jednako snažan, gotov si. Ona je već jednom bila gotova.
Nije to više željela.
Pokušavala se usredotočiti na nevjerojatnu ljepotu krajolika, no
nikako nije mogla odlijepiti pogled od muškarca koji je upravljao
terencem kao da je rođen s njim. Naravno da je na taj način teško mogla
odoljeti njegovim čarima.
Milo je bio sretan. Izbacio je glavu van iz automobila i isplazio jezik.
Bio je u pravom psećem raju.
Cesta Old Cresmont je bila stara pedeset godina. Nekada je služila
kao vatrogasni put i rijetko se koristila. Bila je uska, vjetrovita i dotrajala.
Čak je i naziv »cesta« bio sasvim pretjeran. Postalo je naporno, no Adam
je vozio poput svih koji su navikli na mnogo gore puteve, a on doista
jest.
Bilo mu je teško i kao djetetu. Znala je da su on i Dell živjeli s majkom
u indijanskom rezervatu, no to nije išlo. Kada im je biološki otac umro,
selili su ih iz jedne udomiteljske obitelji u drugu, sve dok naposljetku
nisu dospjeli kod dobrih, pouzdanih ljudi. No neobuzdani i divlji Adam
nikada nije funkcionirao prema pravilima, i nije se povinovao
očekivanjima.
Tinejdžerki koja se nikada u životu nije otvoreno pobunila protiv
nečega on je bio nešto najprivlačnije na svijetu.
Nekoliko godina stariji od nje, te tako tajanstven i mračan. Bio je
Griffinov dobar prijatelj, i često su se družili. Holly je to bilo zabranjeno,
no poželjela ga je čim joj je zabrana bila izrečena. Željela ga je. Trebala ga
je. Voljela ga je.
Zbilja je vjerovala da su njih dvoje ono pravo, da ga ona može
pripitomiti, da će se vjenčati, imati djecu i vlastiti ranč. Sad ju je bilo
sram zbog tolike naivnosti.
 Adam je stao na pola puta uz cestu. Dao je znak Milou, i pas je
iskočio. Podignuo je nogu i obilježio najbliže drvo.
Već je bilo kasno jutro i nisko sunce je spektakularno obasjavalo
pogled. Ove zime planine Bitterroot nisu bile prekrivene s onoliko
snijega kao inače, no i to malo je bilo vrlo opasno. Holly je izišla iz
automobila i pogledala provaliju od skoro stotinu metara.
Suho dno doline i niskih brežuljaka u podnožju bilo je pokriveno
suhim tlom i prošarano travom, niskim raslinjem i drvećem borovice uz
obale rijeka i potoka. Na samoj sredini uspona, gdje je ona stajala,
pružala se šuma duglazija, usukanih borova i ariša. Gledala je prema
dalekim rezervoarima vode i brzacima, te udahnula hladan, svjež zrak.
»Nije dovoljno hladno za snijeg.«
»Nije«, složio se Adam. »Ali za ledenu kišu jest.«
Pogledala je u nebo. Sunce je polako gubilo bitku s teškim oblacima.
Adam se naslonio nogom na srušeno deblo, mahnuo joj da mu se približi
i dodao joj bocu vode, jabuku i sir u listićima.
»Je li to doručak za šampione?«, upitala ga je.
Stajao je, no bio je opušten i divio se krajoliku na kojega se već bio
naviknuo. Nije imala pojma je li to zato što je nekada bio vojnik, no
Adam je uvijek djelovao spremno. Pripravno. Umorno od bitki. »Ona
slika na tvome kaminu«, tiho je započela. »Je li to bila tvoja jedinica?«
Zadržao je isti izraz lica. Ništa se nije promijenilo u njegovom stavu,
no odgovorio joj je jednom jedinom, bremenitom riječju: »Da.«
Uspjela je nešto pokopčati iz novinskih članaka i s interneta, te izvući
nešto od Griffina. Adamova jedinica je bila pozvana da spasi skupinu
britanskih vojnika koji su zapeli u špiljama neke planine u Afganistanu.
Uhvatila ih je sasvim neočekivana, snažna oluja. Komunikacijske veze
između skupina su pale, i kad su napokon uspjeli stići do Britanaca,
iznenadila ih je neprijateljska paljba. Samo polovica njih je uspjela izvući
živu glavu.
Holly nije mogla ni zamisliti koliko je snage potrebno da prebrodiš
nešto takvo, no znala je da Adam ima snage na bacanje. »Pokušala sam ti
se javiti kad si se vratio«, rekla je. »Nisi uzvraćao pozive. Ne sjećam se
što sam ti željela reći, no znam da »žao mi je« nije ni približno dovoljno.«
Okrenula se i pogledala ga. »Željela sam da znaš kako mi se možeš
obratiti ako trebaš bilo što.«
»Sve je bilo u redu sa mnom.«
Oboje su znali da laže, i laž je neko vrijeme visjela u zraku. »Dobro,
bio sam poprilično sjeban«, rekao je slegnuvši ramenima.
»Bio si? Prošlo vrijeme?«
»Da«, ponovno je slegnuo ramenima. »Još uvijek radim na tome.«
Kimnuo je prema hrani u njezinim rukama. »Jedi. Trebat će ti.«
Otvorila je paketić sira primijetivši da je Adam učinio isto, no ne prije
nego je dao Milou pseću poslasticu iz svoga džepa. »I ja sam ponijela
hrane«, rekla je. »Nisam željela da ti obavljaš sav posao. Mogu li ja voziti
sljedeću dionicu?«
Milo si je oblizao lice i čekao još neku poslasticu. Maleni osmijeh je
zatitrao u kutevima Adamovih usnica. Nije znala je li upućen Milou ili
njoj.
»Ti bi vozila, Holly?«
Zašto je njegov izgovor njezinog imena činio čudne stvari njezinom
želucu? Bio je tako prokleto seksi, a samo je stajao tamo. To nije pošteno.
»Da«, rekla je. »Želim voziti.«
Oboje su znali da se to neće dogoditi jer se Adam nipošto ne želi
odreći takve kontrole. Adam se naslonio na automobil i popio vode,
naginjući glavu unatrag. Iskapio je bocu u nekoliko gutljaja, a ona je
postajala sve žednija gledajući ga. »Sad će«, rekao je.
»Što?«
Nebo nad njima je nabubrilo i potamnjelo. Nekoliko kapi ju je udarilo
u lice, a zatim još nekoliko.
»Kiša.« Bacio je svoju bocu vode u terenac i zagledao se u nešto iza
Holly. Izvinula je vrat, no usprkos tomu što je stavila leće, nije mogla
vidjeti daleko. Milo, koji se do maločas veselo igrao pet metara ispred
njih, odjednom je počeo režati. Dlaka mu se nakostriješila i napeo je
mišiće kao da se sprema na juriš.
»Ne«, rekao mu je Adam.
 Pas se smirio, no tresao se od energije koja mu je kolala tijelom.
»Što je...«, započela je Holly, No Adam ju je povukao na noge s debla
i šutnuo deblo van njezine putanje. »Ulazi u terenac«, naredio joj je i sam
je odvukao unutra.
Ušla je i odmah posegnula za dalekozorom koji je stajao na
upravljačkoj ploči. Tada ih je vidjela. Tamo na grebenu gdje se Milo
uznemirio. Tri mirne prilike su ih gledale. Vukovi.
Onaj koji je stajao u sredini je nagnuo glavu unatrag i krenuo zavijati.
Holly se sledila krv u žilama. Gledala je vukove kako im se polako
približavaju. »Adame«, ustrašeno ga je zovnula. Vukovi su ove godine
postali problem. Porastao im je broj i otjerali su ih sa njihovih lovišta, pa
su se ohrabrili. Napali su i ubili već tri psa. Holly nije poznavala vlasnike
tih pasa, no ipak se bojala. »Adame. Ulazi unutra.«
Možeš misliti. Zauzeo je zaštitnički »alfa mužjak stav«. Posegnuo je u
prtljažnik i izvukao pušku. »Milo«, rekao je staloženo i odmjereno.
Sasvim autoritativno. »Dođi.«
Milo nije želio doći, pogotovo ne jer su vukovi krenuli prema njima.
Nadobudni psić je želio pokazati da i on može čuvati svoj čopor.
Ignorirao je testosteron kojega je Adam lučio i zacvilio, gledajući ga kao
da ga preklinje. Adam je stao ispred automobila, krećući se jednako
svrsishodno i agresivno kao dvojica manjih vukova koji su im se i dalje
polagano približavali.
Adam je naciljao puškom, a mišići ruku i ramena su mu se postavili u
položaj lakoćom karakterističnom onome koji je ovaj pokret izveo već
bezbroj puta.
Holly je sjedila u automobilu priljubljena za staklo, pucajući od
zavisti. I ona je željela veliku, opasnu pušku! Cijeli život ju je netko drugi
štitio. Prvo otac. Zatim brat, zatim Adam. Čak ju je i Derek neko vrijeme
štitio od svijeta, i ona mu je to dozvolila. Tad je otkrila da je život mnogo
bolji ako sama gospodari njime. Ne bi joj uopće bilo mrsko stajati ispred
automobila i suočiti se s vukovima s jednakom neustrašivom hrabrošću
kao i Adam.
»Odmah, Milo«, naredio je Adam.
Milo je graciozno uskočio u terenac, no nije bio nimalo sretan zbog
toga. Sjeo je iza Holly još uvijek pomno prateći što se događa između
vukova i Adama.
Kad je Milo ušao, Adam je spustio pušku i sjeo za upravljač ne
skidajući pogled s vukova. Upalio je motor i vukovi su se razbježali kao
da nikada nisu ni bili tu.
Holly je odahnula. »Zar bi krenuli na Miloa usprkos tomu što smo
nas dvoje tu?«
»Razmišljali su o tome.« Izgledao je kao da svaki dan tjera razjarene
vukove. Uzeo je bocu i istisnuo mlaz vode preko ramena, a Milo ga je
uhvatio u zraku i lijepo se napio.
Oblizao se i pogledao Adama s puno ljubavi i obožavanja.
»Nevjerojatan je bez povodca«, rekla je Holly.
»Psi tragači moraju biti.«
Dakle, radilo se o bezuvjetnom povjerenju. Milo se uvijek pouzdao da
će ga Adam spasiti. Holly je taj osjećaj bio poznat.
Adam je nagazio na papučicu gasa. Vozio je dok nisu stigli do kraja
puta. Kad se zaustavio, Holly se okrenula i pogledala ga. Pogled uopće
nije bio loš. Ispod debele jakne nalazila su se široka, snažna prsa. Bio je
tako snažan. Znala je odavno da je topao na dodir. Kako ga je samo
željela dodirnuti... željela je to više nego svježi zrak – i ta želja ju je jako
uznemirila.
Činilo se da Adam ne dijeli njezine čežnje, što je dobro s obzirom da
mu ona vjerojatno ne bi mogla odoljeti. Vjetar se pojačao, a temperatura
je pala. Adam je pokazao prstom prema Diamond Ridgeu, i Holly je
kimnula. Nadala se da će pronaći tatu i biti na putu kući ovoga
poslijepodneva. Udario ih je još jedan snažan nalet vjetra i pogledala je u
Adama, pitajući se zašto su sada stali. Troše dragocjenu dnevnu svjetlost.
»Put završava ovdje?«
»Samo ako ne znaš kamo ideš.« Kimnuo je prema gustoj šumi.
»Možemo nastaviti putem nekih desetak metara sjeverno.«
Morat će mu vjerovati na riječ. Izišao je iz vozila i gurnuo srušeno
drvo s puta. Vratio se za volan i okrenuo prema njoj. »Reci mi zašto si se
cijelo vrijeme pravila da si udana.«
 Iznenađeno je trepnula. »Kakve to sad veze ima?«
»Nikakve. Odgovori mi na pitanje.«
Uzdahnula je. »Nisam se pravila. Svi su jednostavno... pretpostavili.«
»Kad kažeš svi, zapravo misliš...«
»Tata, Griffin.« Slegnula je ramenima jer nije željela razgovarati o
lome. »Nijedan od njih nije tip koji će razgovarati o osjećajima.«
»Nijedan muškarac nije takav«, rekao je Adam. »Kakve veze osjećaji
imaju s tim? Mogla si reći »Tata, Griffine, ostavio me muž...«
»Nisam rekla da me je Derek ostavio.«
»Dakle, nije?«
Kako su uopće došli do ovoga?
Adam joj je skinuo reflektirajuće sunčane naočale s lica. Htjela je i ona
skinuti njegove, no bilo joj je lakše ne gledati mu u oči. Trepnula je
nekoliko puta zbog blještanja i shvatila da više ne pada kiša. Previše je
zahladilo za to.
Adam je strpljivo čekao. Čekao je i Milo, nagnuvši glavu – kao da
pomno prati razgovor. Možda je »pomno« pogrešna riječ, jer joj se činilo
kao da se smije.
»Ne. Derek me nije ostavio«, naposljetku je rekla baš kad su se prve
pahulje počele spuštati. Padale su lagano i polako, lepršavo poput
zaboravljenih snova i nadanja.
»Brak nije bio dobar?«
»Brak nije bio dobar«, složila se i maknula kosu s lica. Već joj se
počela kovrčati. »Ali razvod je bio odličan.« Bezuspješno je pokušavala
obuzdati kosu.
Adam je skinuo kapu i stavio je na njezinu glavu, sklanjajući joj
odbjegli pramenčić kose iza uha. Prstima joj je lagano pogladio
sljepoočnicu i obraz. »Je li te povrijedio, Holly?«
Pazi samo tko je to pita!
Sada je imala još veći problem – topila se pod njegovim dodirom.
Brzo se odmaknula unatrag, napuštajući zonu opasnosti.
 Zapravo bi trebala pobjeći na drugi planet ako se namjerava zaštititi
od Adama Connellyja, no morat će iskoristiti ono što ima. »Ne onako
kako ti misliš.«
Nije ju prestao gledati. »Što se dogodilo?«
Ne. Neće ići. Barem ne s njim. »Čuj, ako si već u tako razgovorljivom
raspoloženju«, započela je, »razgovarajmo onda malo o tebi. Sinoć mi
nisi odgovorio na pitanje. Zašto si se vratio natrag u Sunshine?«
»Živim ovdje«, jednostavno će on. »Tu su mi braća i prijatelji, tu
imam posao...«
»Da, da, sve ti je tu«, dovršila je umjesto njega dajući sve od sebe da
ne počne sipati bol i povrijeđenost. »Ali rekao si mi da se nikada, nikada,
nećeš vratiti.«
»Zapravo nisam. Rekao sam da se nikada neću vratiti tebi.«
Ravno u srce. Skoro je ispala iz vozila na te riječi. Osjećala se izdano i
osramoćeno. »Tako, znači«, uspjela je zvučati smireno. »To je nešto
sasvim drugo.«
Lice mu se zgrčilo. »Holly...«
»Samo nas odvezi do gore, može?« Okrenula se i složila ruke na
prsima. Osjećala je težinu njegovog pogleda. Još je malo čekao, no
naposljetku je krenuo i odvezao ih ravno u šumu.
Adam se sasvim usredotočio na vožnju samo da ne bi mislio na ženu
pored sebe. Upadljivo je gledala ispred sebe u sve gušću šumu, sasvim
opijena prekrasnim krajolikom. No zračila je zbunjenošću i
povrijeđenošću, a on je bio kriv za to.
»Holly.«
Pravila se da ga ne čuje. Još uvijek je imala njegovu kapu na glavi i
bila je preslatka. Preslatka i preseksi.
»Neću razgovarati o tome, Connelly.«
Odmahnuo je glavom i nastavio voziti, kao da si želi razbistriti misli.
Naučili su ga kako se to radi kada je pohađao savjetovanja jer mu je
mozak stalno vrtio istu noćnu moru koju nikako nije mogao zaustaviti.
Tehnika se sastojala u tome da kreneš odozdola, od nožnih prstiju.
Promrdao je njima. Zatim kroz svod stopala, zatim kroz petu. Polagano
je prolazio kroz cijelo svoje tijelo i tako zaokupio mozak nečime drugim i
oslobodio ga teških misli.
Taman je stigao do međunožja kad je pogledao Holly. Bila je blijeda,
ozbiljna i nesretna. To je vjerojatno zbog zabrinutosti, uvjeravao je
samoga sebe. Zabrinuta je zbog Donalda. A nesretna je jer je Adam pravi
šupak. Nekoliko minuta se previrao u sebi i naposljetku zaustavio
automobil. »Holly.«
Još uvijek se pretvarala da on ne postoji, i vraški dobro joj je išlo, pa
ju je naposljetku primio za bradu i okrenuo k sebi. Oči su joj sijevnule.
Da, bila je doista bijesna, i odjednom je postalo tijesno u automobilu. Čak
se i Milo nagnuo naprijed i zapuhivao ih svojim psećim dahom, čekajući
Adamov sljedeći pokret.
»Dolje«, naredio mu je Adam.
Milo se tužno poklopio ušima i poslušao ga.
»Holly, pogledaj me.«
Podignula je pogled i odmah ga složila ravno u srce plavetnilom
svojih očiju.
»Nije se radilo o tebi«, tiho je započeo, »nego o meni.«
»Molim?!«
»Kada sam otišao, kada sam se oprostio. Nisi bila kriva ti, nego ja.«
Uputila mu je sužen, ciničan pogled. »Ti to meni sada serviraš prvu
frazu iz priručnika za prekide?« Odmaknula se od njega s rukama
prekriženim na prsima. Njezin govor tijela ga je glasno upozoravao da se
ne približava. »Trebam li ja sada tebi reći drugu frazu, ili si je već
naučio?«
Smrknuo se. »To nije bila fraza.«
»Bome, jest. I to poprilično loša. Loša je i ona koja slijedi – nisi bio
spreman na dugoročnu vezu.«
Adam nije mogao vjerovati da razgovaraju o tome, niti da su sada
ovdje zajedno nakon svih godina.
»Pa i nisam bio spreman na dugu vezu.«
 »Bože mili«, rekla je i okrenula se.
Milo, koji je oduvijek bio osjetljiv na napetost, nagnuo se i polizao
Adama po uhu. Zatim i Holly. Uzdahnula je i zagrlila psa. Adam je
psovao ispod glasa i upalio automobil, iako nije krenuo. Boljela ga je
glava. »Imala si osamnaest godina.«
»Bila sam dovoljno stara.«
»Nisi«, usprotivio se. »I ja sam bio...«
»Dobar dečko«, rekla je tako čvrsto i staloženo da je odmah osjetio
kako ona u to vjeruje cijelom svojom dušom. Nešto u njemu se probudilo
na te riječi, nešto što je već odavno spavalo. »Ne, bio sam sasvim sjeban«,
ispravio ju je. »Zar si zaboravila zašto sam morao napustiti Sunshine?«
Znao je da nije zaboravila. Njegova neobuzdanost je već tada bila
prerasla u legendu. Čak je i nju uvukao u neke svoje nepodopštine.
Nitko ne bi povjerovao da bi kći Donalda Redia ikada pogledala nekoga
kao što je Adam Connelly. Ali itekako ga je pogledala.
Uvukla ga je u svoju mrežu na najbolji mogući način. Tada se Adamu
njegovo huliganstvo obilo o glavu i svemu je došao kraj. Jedne noći je sa
svojim idiotima od prijatelja organizirao utrku na Cesti 89. Stalno su se
utrkivali. No te noći se vrijeme naglo pogoršalo, a njih nije bilo briga. Bili
su mladi, nedodirljivi i nepobjedivi.
Hvala dragome Bogu, Holly te noći nije bila s njim. Pomno ju je držao
podalje od svojih prijatelja. Adam i njegov automobil nisu bili upleteni u
nesreću. Ne, tako bi sve bilo jednostavno. Policajac koji je jurio za njima
izvrtio se na mokroj cesti i preletio preko ograde u jarak dubok sto
pedeset metara. Umro je na mjestu.
Adam se kroz iglene uši izvukao od sudskog gonjenja. Sudac je
nesreću proglasio tragičnim slučajem, no Adam je odlučio da je ovo znak
koji mu govori da se mora srediti, i to što brže može.
Bio je na pola puta do pakla i nije znao kako da se vrati. Tad je
Donald, ne imajući pojma kako Adam i njegova kćer provode vrijeme u
njegovom starom kamionetu, predložio vojsku.
Adam se složio, i svi u krugu od četiristo kilometara su odahnuli.
Adam se i dan-danas sjećao suočavanja s Holly kada se prijavio. Sjećao
se bola u njezinim plavim očima. Lomio se između osjećaja prema njoj, i
straha što će ispasti od njega ako ostane.
Neobjašnjiva želja za samokažnjavanjem ga je nagnala da izbriše sve
dobro iz svoga života prije no što ode. Naredio je Holly da ga ne čeka, da
se on ne namjerava vratiti. Neka nastavi sa životom bez njega.
Poslušala ga je po prvi puta u životu. Kad je saznao da se udala za
Dereka, pomislio je kako su se stvari odigrale savršeno. Doista je
nastavila sa životom. Iako je bio sretan zbog nje, nije joj se javio, jer nije
želio čuti ništa više.
Za to vrijeme je putovao na pet kontinenata, naučio preživjeti sve
poteškoće na svijetu, pucati u sve vrste meta, i kako biti rezervirani
šupak. Naučio je i vrijednost discipline i ograničenja, i to na teži način jer
njemu na lakši način ništa nije išlo. Dvadesete su mu prošle u vihoru
ludosti i divljaštva, no Ujak Sam se pobrinuo da okaje sve svoje
prijestupe.
»Sjećaš li se«, upitao je Holly. »Sjećaš li se zašto sam otišao?«
Okrenula je glavu i stisnula ruke na prsima kao da ne želi dozvoliti
boli da se raširi posvuda. »Neću razgovarati o tome.«
»Dakle, još uvijek si vraški tvrdoglava. Tvrdoglava i...«
Kad je prekinuo usred rečenice, okrenula se njemu. »Ne, nemoj se
susprezati, taman ti je krenulo. Što sam? Tvrdoglava i?«
Adam se ovih dana doista trudio ne činiti glupe pogreške, no
pokatkad bi mu se omaklo. »I nemaš pojma«, rekao je i nagazio na gas.
 SEDMO POGLAVLJE

TVRDOGLAVA I nemaš pojma. Adam je smatrao da je tvrdoglava i da

nema pojma. Holly je dugo premetala po mozgu te riječi, no naposljetku
je morala priznati da je bio u pravu što se tiče tvrdoglavosti. Njezina
tvrdoglavost ju je vodila kroz život. Zato se isprva i bila zapalila za
Adama, a nakon toga pobjegla u New York i udala se za prvoga koji joj je
poklonio zrnce pozornosti. Zato je puštala ljude da misle kako je sretna, a
uopće nije bila. Zato je ovoga trena sjedila u automobilu s Adamom i
vozila se planinom. Zato mu nije dozvolila da ode bez nje.
Da. Pogodio je što se tiče tvrdoglavosti.
Ali da nema pojma? Zbog toga joj nije bilo nimalo drago. Trebala ga
je da joj pokaže put kroz blatnu i varljivu planinu, no u protivnom bi za
takvu izjavu dobio nogu u svoje lijepo dupe. Nebo je u roku od sat
vremena poprimilo granitno sivu boju. Srce joj se steglo pri pomisli da joj
je tata možda ozlijeđen. Ili nešto još gore.
Nazvala ga je još jednom, i opet joj se nitko nije javio.
Kad je Adam zakočio i ugasio automobil, nastao je muk. Čuo se samo
vjetar i kiša koja lupa o namočenu zemlju. »Gdje smo?«, upitala je.
Izvadio je mobitel i pokazao joj zemljovid s njihovom lokacijom.
»Otprilike dva kilometra sjeveroistočno od Diamond Ridgea.«
Ponovno je pogledala u nebo. »Vani je poprilično grozno.«
»Još nije.«
Bila je sretna što je to rekao. Postajalo je sve hladnije, i njegova
ležernost je pomagala otjerati paniku.
Njezin tata je negdje vani na ovom nevremenu.
»Donald je vjerojatno uspio doći i dalje u svome terencu«, rekao je
Adam. »Kad je otišao, vrijeme je bilo dobro. Nažalost, sad su svi tragovi
terenca već izbrisani.« Okrenuo se njoj. »Spremna?«
Za što? »Naravno.«
Izišao je van i shvatila je da posljednji dio puta moraju ići pješice.
Milo je također iskočio van i zagledao se u Adama čekajući neki znak
ruke. Čim ga je vidio, otrčao je poput zeca.
»Kamo će on?«
»U potragu. Reći će mi ako vidi znakove da je ovuda netko prolazio,
ili ako nađe nekoga.«
Ili ako nađe truplo.
Adam to nije rekao jer nije ni morao. Dobacio joj je par debelih, toplih
rukavica dok je pričvršćavao krplje za ruksak.
Oprezno ga je stavio na leđa.
»Boli te rame«, rekla je.
»Planinario sam i sa stotinu puta gorim ozljedama.« Zanemario je
njezinu zabrinutost i dao joj znak da uzme ruksak.
Poslušala je i zagledala se u put pred njima. Činilo se da je sasvim
uspravan i da nestaje u zraku. »Mnogo je strmije s ove strane.«
»To ti je optička iluzija.«
Pogledala ga je. Prokletstvo, no bio je najitrigantniji muškarac kojega
je ikada upoznala. Lice mu je bilo skriveno kapuljačom, i vidjela se samo
neobrijana brada. Željela se protrljati o nju poput mačke. »Zbilja?
Optička iluzija?«
»Nije.« Stao je ispred nje i započeo se penjati. »Zbilja jest strmije s ove
strane, ali nisam htio da se obeshrabriš.« Nastavio je hodati ne gledajući
slijedi li ga ona ili ne.
»Hej«, rekla je.
Adam nije tip muškarca koji bi ikada uzdahnuo, no mogla se zakleti
da je to učinio kad se okrenuo i pogledao je. »Možeš me čekati u
automobilu. Popet ću se i vidjeti je li gore.«
»Bit će gore«, rekla je idući prema njemu. »Već sam ti rekla da idem s
tobom.«
Nastavili su hodati. Prošli su pored nijemog dokaza o šumskom
požaru prije nekoliko godina. Mrtvi, pocrnjeli ostaci drveća izmiješali su
se sa mladim borovima i jelama koji su krenuli u novi pohod na šumu.
Znala je da ovdje živi mnogo krupne divljači, pogotovo među jezerima i
skrivenim močvarama.
»Što ako naletimo na vukove?«
»Naoružan sam.«
Naravno da je. Zabavljala se zureći u njegovu stražnjicu. Bila je
itekako ugodna oku. Nije imala pojma kako netko može biti tako seksi
dok samo hoda. Strašilo ju je to. Pokušavala je prizvati vlastiti seksipil,
no to je bilo teško u planinarskim čizmama i Adamovoj velikoj jakni.
Kiša je ponovno počela padati i više nije mogla uživati u Adamovoj
ljepoti. »Sad baš jako pada.«
Adam je zastao i okrenuo joj se. Nije čak ni otežano disao, magarac
jedan. »Trebaš li odmor?«
»Ne.« Odmarat će se kad umre. To bi lako moglo biti do večere.
»Idemo dalje.«
No nakon nekoliko minuta počela se brinuti hoće li uopće izdržati do
kraja. U posljednje vrijeme je samo sjedila na dupetu za pisaćim stolom.
Morala bi se ozbiljno latiti kardio vježbi. Adam je svojim nogama grabio
daljinu kao od šale, iako je sumnjala da je malo usporio zbog nje. Nikada
mu ne bi priznala koliko joj je teško.
Milo se pojavljivao svakih nekoliko minuta i podnosio izvještaj
Adamu. Djelovali su kao jedno biće.
»Ima li što?«, upitala je. »Je li uhvatio ikakav trag?«
»Srne. Vukovi. Losovi.« Odmahnuo je glavom. »Ništa ljudsko.
Holly...«
»Ne«, rekla je, znajući što je joj reći. Da je njezin tata prošao ovuda,
pronašli bi neki trag. »Nemoj mi govoriti da nije ovdje.«
Pozorno ju je pogledao i nije ništa rekao. »Hoćeš li vode?«
»Ne treba, hvala.«
Okrenuo se Milou i pažljivo mu pregledao šape. Dao mu je da popije
vode. Nastavili su hodati, a Holly je bilo sve teže pronaći seksipil u
kombinaciji od leda i blata. Bilo je teško osjećati se samopouzdano kad se
osjećaš poput mokrog štakora. Ali nije ona nipošto htjela biti seksi zbog
Adama. Ni govora.
 Deset minuta kasnije stigli su na Diamond Ridge i prostor za
kampiranje. Bio je prazan. Milo je protrčao uokolo, onjušio, omirisao,
pretražio, a zatim se vratio Adamu i mirno sjeo.
»Ništa«, rekao je Adam. »Nema ničijih tragova.«
Pogledali su i sami, no Milo je bio u pravu. Njezin tata nije bio tu.
Osjetila je Adamov pogled i uzvratila mu. »Onda je otišao na planinu
Eagle«, rekla je, »ili...«
»Ili?«
»U špilje na Kaniksu.«
Nešto mu je bljesnulo u očima i prebrzo nestalo da bi Holly zaključila
o čemu se radi. »Špilje?«
»Da, kod Kaniksua. Nedavno je počeo odlaziti tamo.«
Duboko je udahnuo i kimnuo. »Probaj ga ponovno nazvati«, rekao je
i pričekao dok to nije učinila. Ponovno je dobila tatinu telefonsku
sekretaricu. »Mobitel mu je još uvijek isključen.«
Ili ne radi.
»Idemo«, rekao je i prisilio ju da krene.
»Idemo na Eagle ili Kaniksu?«, upitala je njegova leđa.
Adam je spustio glavu i promrmljao si nešto u bradu. »Prvo planina
Eagle.«
Kimnula je, a on ju je pustio ispred sebe. »Izvoli, imaš prednost.«
Dok ih je vodila natrag prema terencu, pitala se promatra li on sad
njezino dupe. Kad su stigli, Adam je izvadio užinu. Ponio je peciva na
koja je istisnuo kikirikijev maslac iz tube i posuo grožđicama. Dodao joj
je pecivo i začudio se njezinom preneraženom pogledu. »Što je?«, upitao
je.
»Ništa«, rekla je, »samo mi se ovo čini tako domaćinski od tebe.«
»To su ti ugljikohidrati, proteini i šećeri«, rekao je kao da ga je
uvrijedila. »Gorivo za tijelo.«
»Tako je«, složila se, »ali zbilja mi je slatko jer sam ja ponijela sušenu
govedinu.«
 Bio je previše pristojan da bi joj se izbeljio na riječ »slatko«, no znala je
da mu se želudac izvrće. Gledala ga je kako daje Milou keks za pse i
vodu, kuštrajući mu krzno.
Milo je položio glavu na Adamovo bedro i zaljubljeno ga gledao.
»I on je skroz sladak«, primijetila je Holly.
Adam ju je prostrijelio pogledom. »Što je tebi s tim slatkim?«
Nije bila sigurna. Možda hormoni? »Nije to ružna riječ i nema zla u
slatkoći.«
»Mi nismo slatki.«
Dobro, to je u devedeset devet posto slučajeva istina kad se radi o
Adamu. Koliko se sjećala, u njemu nije bilo mnogo slatkoće. Seksipila,
da, ali slatkoće ne. No morala je porazmisliti o svojoj presudi dok ga je
gledala kako mazi svoga psa, a ovaj prede poput mačke. Možda je ipak
bio sladak malo više od jedan posto.
»Bio je zanemaren kad sam ga tek dobio«, rekao je Adam ne
prestajući maziti psa. »Postane tjeskoban kad me nema i kad ne može
spavati uz mene. Dell ga uzme kad moram otputovati, a on onda žvače
Jadeine cipele kao bombone.«
»Nedostaješ mu.«
»Prije će biti da je Dell mekušac koji mu dopušta da radi što god
hoće.«
»Gdje si ga nabavio?«
»Kad sam se vratio kući nakon vojske, moj savjetnik je htio da
nabavim psa. To je dio terapije. Radio sam s psima kao posrednik
između uzgajivača i trenera, i bio sam u Arizoni kad sam prvi put vidio
Miloa. Bio je jedan od osmero štenadi. Trebao sam uzeti cijelo leglo, no
uzgajivač mi nije htio dati Miloa. Rekao je da je to osiguranje od štete.
Navodno su propali svi rani pokušaju dresure. Zvao ga je Pijani
fakultetlija jer se Milo samo htio zabavljati. Rekao je da ne valja, da
nikada neće ništa postići, i da nema šanse da postane pas tragač. Nije mi
želio dopustiti da ga uzmem jer se bojao da ću ga kad-tad tražiti novce
natrag. Milo je bio predodređen za humani odstrel.«
Kao da je shvatio o čemu Adam govori, Milo se propeo i polizao ga
po bradi. Holly je osjetila nešto u prsima što joj nije dalo disati. »Kako ste
onda završili zajedno?«, upitala je Holly.
»Rekao sam da se možemo pogoditi za svu štenad, ili ništa od posla.«
Zagrlio je Miloa koji mu se odmah približio. »Uzgajivač je bio u pravu.
Doista je bio poput raspojasanog studenta.«
»Što si napravio? Šaptao mu?«
Adam se tiho nasmijao i odmahnuo glavom. »Nisam ja šaptač psima.
To podrazumijeva neku izvanrednu sposobnost. Ja imam metodu i plan
rada. To je sve.«
»Dakle, spasio si ga i učinio svojim.«
»Pa eto, nitko ga nije htio uzeti.«
Milo je zaljubljeno gledao u Adamove oči i isplazio jezik kao da se
smješka. Adam je odmahivao glavom, no pas se i dalje smješkao.
Holly se nije dala zavarati. Adamu su uvijek životinje bile draže od
ljudi. To je vjerojatno poteklo iz života u kojem ga nitko nije želio, ni
cijenio. Bilo je divljenja vrijedno to što nije postao dijelom crne statistike,
nego baš naprotiv – čovjek kojemu se treba diviti.
Kad već to priznaje, treba priznati i da on ima mnogo dobrih osobina.
Dakako, ima i mana; jako je povučen i ne voli govoriti o sebi, da ne
spominjemo naglost i tvrdoglavost... no ipak je uvijek stavljao dobrobit
drugih ispred svoje vlastite. Bio je izrazito pametan, gorljivo odan i
motiviran za uspjeh, i imao je i jednu zafrkantsku, zaigranu stranu koju
je otkrila tek uz Miloa. Pojela je posljednji komadić peciva. »Želiš znati
što ja mislim?«
»Ne.«
Zaboravila je da je bezobrazan. »Mislim da ispod tvog debelog sloja
testosterona i neandertalskih sklonosti, imaš doista veliko, meko srce.«
Uputio joj je ledeno-hladan pogled. »Slojevi testosterona i
neandertalske sklonosti?«
Slegnula je ramenima i uzela vodu. »Što je, tu je.«
Odmahnuo je glavom, no oči su mu možda veselo zasjale. »Logika ti
je ponešto manjkava.«
 »Da? Kako to?«
»Ja nemam ništa meko. Nigdje.«
Skoro se udavila gutljajem vode, i bilo joj je samo gore dok ju je
tapšao po leđima. Adam joj je uzeo bocu iz ruke dok je dahtala i pljuvala.
Zatvorio ju je i vratio joj. Bilo mu je baš zabavno.
Otrgla mu je vodu iz ruku i zanemarila maleni udar privlačnosti,
pripisavši ga statičkom elektricitetu. Noge su joj se malčice klimale kad je
ustala. »Morali bismo krenuti.«
Zaputili su se na planinu Eagle, i vrijeme im je toliko otežalo put da
su stigli tek potkraj dana, a dan nije imao sretan kraj. Stara rendžerska
postaja koju je otac koristio kao bazu za lov bila je napuštena. Nitko je
nije posjetio već tjednima, ako ne i duže. Adam je uzdahnuo i okrenuo se
Holly.
Vjetar je bijesno šibao i već je počeo padati snijeg. Adam je stavio
kapuljaču i naočale. Ruke je držao duboko u džepovima. Danje svjetlo je
brzo nestajalo, ostavljajući mukli bljesak sumraka za sobom. Adam se
tako dobro uklapao u krajolik da je mogao krasiti naslovnicu bilo kojeg
časopisa. Oduzimao joj je dah. Kako može biti tako glupa i ponovno mu
dozvoliti da joj oduzme dah?
»Hej«, rekao je Adam smrknuvši se prema njoj. Spustio je ruksak na
tlo i prodrmao ju. »Jesi li dobro?«
Kad će on već jednom shvatiti da je ona uvijek dobro? No malo joj se
vrtjelo u glavi...
Adam joj je skinuo ruksak i primio ju za nadlaktice.
Milo im se približio i tiho zacvilio, gurajući svoju mokru njušku u
njezin dlan.
»Brzo smo se kretali« zagledao joj se u oči. »Jako brzo na velikoj
nadmorskoj visini. Sjedni malo...«
»Ne.« Odmahnula je glavom i podragala Miloa. »Dobro sam.«
»Ne, ne. Neka ti bude dobro dok sjediš.« Adam ju je gurnuo na
kamen ispred postaje i nagnuo se nad nju. Stavio joj je ruke na noge i
gledao joj lice.
 »Nije mi ništa«, rekla je podignuvši glavu. Nekoliko sniježnih pahulja
joj je palo na lice. »Samo mi se malo zavrtjelo.«
»Budi mirna.«
Može biti mirna, ali biti ovako blizu Adama baš i nije. To je bila jako
loša ideja. Lošiju nije imala još otkada se uvukla u njegov terenac
umjesto da pronađe drugi način dolaska ovamo. Gledala je u
iščezavajuće svjetlo umjesto u njegove oči. To joj je uvijek bio problem.
Kod nje je uzrokovalo stanje poznato kao požuda, a to stanje je
uzrokovalo još neka nova stanja.
Glupost.
Zbilja je mrzila svoju bespomoćnost kad se radilo o njegovoj
privlačnosti, pogotovo zato jer joj osjećaji nisu bili uzvraćeni. Nikada
više. Nikada više neće voljeti muškarca koji ne voli nju. Zavibrirao joj je
mobitel u džepu. Iznenadila se što tu uopće ima signala. Stigle su joj
dvije poruke.
Jedna od Dereka, kratka i jezgrovita. Moramo se vidjeti.
Ha. Napokon je primijetio da je otišla. Može on tražiti što ga volja.
Nju to više nije zanimalo. Obrisala je poruku.
Sadie je poslala sljedeću.
Jesi li dobro?
O tome bi se dalo raspravljati, no Holly joj je odgovorila da je sve u
redu, no da nema ni traga njezinom tati. Sadie joj je odmah odgovorila.
Provest ćeš noć sa velikim, zločestim, seksi stoikom?
Holly se nasmijala. Adam se primaknuo i pročitao poruku prije no
što ju je stigla izbrisati. Podignuo je obrve i pogledao u Holly.
»Sadie misli da je jako zabavna.«
»Seksi stoik?«
»Da. Ljudi koji izgledaju kao ti su seksi.«
»Mislio sam da sam sladak.«
»Moram još porazmisliti o tome.«
Stajao je ispred nje i balansirao na petama. Protrljao je dvodnevnu
bradu dlanom, i učinilo joj se kao da trlja o njezinu unutrašnjost. I niže.
»Nećemo spavati zajedno«, bubnula je.
»Znam.«
Osjećala se iznevjereno. Znala je da je glupo, no mogao je pokazati
barem natruhu razočaranosti. Umjesto toga je opet postao tihi samotnjak.
Gledao je u obzor stisnutih usta. Pokrio ga je snijeg, i činilo se kao da to
nije ni primijetio. Kad joj se okrenuo, skoro se utopila u njegovim očima i
morala se boriti sama sa sobom da ga ne zagrli. Zbog utjehe. Zbog
nečega većeg od toga.
Ta pomisao je zapalila vatru u njoj koju nisu mogle ugasiti ni ledene
pahulje. No nije smjela, nije smjela tako razmišljati o Adamu, ne kad joj
tatu još nisu pronašli. Zapravo ne bi nikada smjela tako razmišljati o
Adamu. »Onda... idemo prema špiljama?«
Okrenuo se. »Ujutro.«
O, ne. »Hoćeš reći...«
»Vrijeme je za noćni odmor.«
Osjetila je tjeskobu kako joj izvrće želudac. No osjetila je i još nešto što
nema nikakve veze s njezinim nestalim tatom. »Mislim da to nije dobra
ideja.«
»Pronaći ćemo ga.« Njegov glas je odavao da druge opcije ne postoje.
»Samo ćemo pričekati svjetlost dana.«
Zagledala se u noć razmišljajući o razlozima zbog kojih joj se tata nije
javio, i nijedan nije bio dovoljno dobar. Progutala je knedlu straha i
kimnula. Čekat će jutro. Odmah je znala da će noć biti duga.
 OSMO POGLAVLJE

ADAM JE prikupljao drva za vatru i držao Holly na oku. Sjedila je na

deblu stisnutih šaka i zurila u svoja stopala kao da ih vidi prvi put. Bilo
joj je hladno, bila je mokra i umorna. Znao je to jer se i sam tako osjećao.
No on je naučio jednostavno pretrpjeti neugodnost, i to mu je bilo mnogo
lakše nego podnijeti nelagodu i bujicu emocija koja se slijevala niz ovu
ženu koju nije poznavao kao povučenu i šutljivu. Bit će najbolje da što
prije zapali vatru, spremi im oboma nešto za jesti i pošalje ju na spavanje.
Tako će malo prestati razmišljati o špiljama. Jebene špilje.
Otresao je neugodnu pomisao jer je morao. Ne mogu se oboje slomiti
u isto vrijeme. Osim toga, on se uopće nije namjeravao slomiti. Uskoro je
zapalio vatru i prisilio Holly da nešto pojede i popije. Dehidracija može
biti podmukli ubojica na ovolikoj nadmorskoj visini. Preživljavanje mu je
dobro išlo, čak i kada drugima nije. Osjećaji mu nisu dobro išli, pogotovo
kad ih je Holly odašiljala ovako brzo i bijesno. Nije bio raspoložen za
suočavanje s neuspjesima, a ona je bila tu pred njim. Njegov najveći
neuspjeh u životu. I trebala ga je.
Njega, koji se jedva obvezivao na termin kod zubara, a kamoli prema
drugom ljudskom biću. No nije ju smio iznevjeriti. Ne opet.
Usredotočio se na Miloa, nahranio ga i napojio. Provjerio je kako su
mu šape i je li sve u redu. Kad se prestao vrzmati uokolo kao kakva
kućanica, sjeo je nasuprot Holly, s druge strane vatre. Najbolje je tako.
Trebao je ostati dovoljno daleko kako ne bi došao u napast da je dodirne.
Daljina je sada najbitnija.
Činilo se kao da je sabrana, no vidjelo se da polagano puca.
Pokušavala je biti snažna i staložena, i bilo mu je strašno žao. Podignula
je glavu i zagledala se u njega svojim prekrasnim očima. Njezino lice i
tijelo su mu uvijek odavali što osjeća. Bila je uznemirena, uplašena i...
ovisila je o njemu. Nekada davno bi bio dao sve na svijetu za takav
njezin pogled. Tad se osjećao kao da ona ima samo njega. To vrijeme je
prošlo. »Bit će sve u redu«, rekao je, moleći se Bogu da govori istinu.
Kimnula je, i zatim odmahnula glavom. Stavila je ruku na prsa.
»Doista sam mislila da ćemo ga pronaći do sada.«
K vragu sve. Otišao je k njoj.
»Dobro sam«, rekla je bez daha. »Samo me malo spopala tjeskoba.
Ignoriraj me.«
Kako da ne. Posegnuo je za njom, no njezino lice mu je reklo da bi to
bila velika pogreška. Umjesto toga je dodao još jedno drvo na vatru. Vuk
je počeo zavijati i Holly se napela. Primaknula se bliže, no i dalje ga nije
dodirivala.
»Neće prići zbog vatre«, rekao je.
»Znam.« No ipak je gledala u šumu.
»Ne dišeš.«
»Dišem.« Dokazala mu je to jednim udahom i tako je tijelom nehotice
dotaknula njega. Javilo mu se brzo sjećanje na njezin dodir. Osjećaj
njezine tople kože i težine njezine dojke u ruci. Tvrda bradavica pod
vrškom jezika. Isprekidani dah na uhu.
Isprekidani dah nije bio sjećanje. Hiperventilirala je. »Kada ljudi
postanu tjeskobni, ponekad preplitko dišu, samo iz gornjeg dijela prsa.
Tijelo na to reagira podizanjem krvnoga tlaka, što vodi dodatnom
lučenju hormona stresa, pa je to zapravo kontraproduktivno.«
»Nisam tjeskobna«, rekla je.
Sjedila je ravno poput daske tako da ga slučajno ne dodirne. Poštovao
je njezin osobni prostor i držao ruke podalje. »Da, vidim da nisi.«
Uspjela je prevrnuti očima, tako da joj vjerojatno nije bilo jako loše.
»Dobro«, priznala je. »Možda jesam malo tjeskobna.«
»Diši duboko«, rekao je, i onda joj pokazao primjerom, kao što su i
njemu pokazivali dok je proživljavao svoje krize i napadaje tjeskobe koji
su ga skoro dotukli.
Pokušala ga je poslušati, no zrak joj je zastajao u plućima.
»Još jednom«, rekao joj je.
Bilo joj je hladno i drhtala je. Ma zajebi daljinu, pomislio je i zagrlio je
da joj prenese malo tjelesne topline. Pustila je neki tihi zvuk koji nije
znao protumačiti. Zahvalnost? Olakšanje? Tuga? Sasvim je zaboravio
kako se tumače ženski uzdasi. »Još duboko diši«, rekao je i položio joj
ruku na trbuh. »Pusti neka ti se trbuh smekša i opusti, i diši iz donjih
trbušnih mišića.«
Vjetar je ojačao. Ponovno je zadrhtala i čvršće ju je zagrlio. Iznenadila
ga je kad je zarila lice u njegova prsa. Neka propadne svijet, pomislio je i
otvorio jaknu da je privuče još bliže. Dugo su šutjeli dok napokon nije
osjetio kako se opušta.
»Kako si naučio to s disanjem?«
»Na teži način.« Zastao je. »Tijekom terapije kad sam se vratio kući.«
»Čemu su te još naučili?«
Ispustio je neveseo smijeh. »Strpljenju.«
»Strpljenju?« Lukavo mu se osmjehnula. »Mislim da sam ostala bez
teksta.«
Osmjehnuo se i on. »Znam. Čudima nikad kraja.«
Zagledala se u vatru i uzdahnula. »Snažnija sam nego što sad
pokazujem.«
Odmahnuo je glavom. »Nema veze koliko je čovjek snažan. Možeš
biti otporna i snažna, no ipak pasti na nos bez upozorenja.«
Pogledala ga je. »Što treba napraviti kad padneš na nos?«
»Treba napraviti plan i držati ga se, te nikada ne prestati disati.«
»Sviđa mi se disanje.« Udahnula je duboko nekoliko puta. »Malo
čokolade bi bilo još bolje.«
Kako sad nije bilo vrijeme da je podsjeti kako se odrekla čokolade,
izvadio je pločicu iz džepa.
Zgrabila ju je tako brzo da mu je skoro otkinula prste. Brzo je odgrizla
dva komada i rekla mu punih usta: »Oprosti, ali čini se da mi je trebao
brzi popravak.«
»Vidim«, rekao je. »Je li dobra?«
»Odlična«, odgovorila je, i zabezeknula se kada ju je primio za
nadlanicu.
 »Imaš tu čokolade...«, prinio je njezin palac ustima i oblizao ga prije
no što ga je posisao.
Oči su joj se zastaklile. »Uh...«
Vrtio je jezikom oko jagodice palca. Raskolačila je oči, ali nije ništa
rekla. Činilo se kao da ponovno zadržava dah, ali ne zbog tjeskobe.
Ispitivao je situaciju i lagano zubima zagrebao po njezinom prstu prije
no što ga je uz prasak izvadio iz usta. Čuo se samo vjetar, pucketanje
vatre i Holly kako guta knedlu. Oboma im je trebao trenutak vremena, i
Adam je prešao prstom preko zlatne ogrlice na Hollynu vratu da malčice
zaustavi svijet. Podignuo je maleni privjesak.
»To je kineski simbol za snagu«, tiho je rekla.
»Tebi to ne treba. Oduvijek si bila snažna.«
Odmahnula je glavom. »Nisam. Derek mi ga je darovao.«
I zadržala je dar. Osjetio je ubod... ljubomore? To nije imalo previše
smisla. Adam je napustio nju i nije ga se ticalo koliko je voljela drugog
muškarca čiji je dar nosila oko vrata.
»Zaboravio je moj rođendan«, rekla je. »Dvadeset i prvi. Nekako sam
mislila da će to biti velika stvar...«
Trebala je biti jebeno velika stvar, pomislio je Adam.
»Tada sam shvatila da nas dvoje nećemo uspjeti, da mu nisam
dovoljno važna. No pokušao se iskupiti. Dao mi je novce da si sama
odaberem dar. Vidjela sam ovu ogrlicu i privjesak u trgovačkom
centru...«, tiho je rekla. Slegnula je ramenima kao da ju je sram.
»Zadržala sam dar jer me podsjeća na moj bivši život«, nastavila je, »i
zašto moram biti sretna što sam krenula dalje sama.«
Adam je vidio kako joj se vatra zrcali u očima i pitao se kako to da
ova žena budi toliko osjećaja u njemu. Izdahnuo je i isprepleo prste s
njezinima. »Ponosim se tobom, Holly.«
»Zbog čega?«
»Zbog toga što si krenula dalje. Što si snažna. Što si postala prokleto
nevjerojatna žena.«
Nije ju prestajao gledati. »I nisam tako nevjerojatna.«
 »Ti uvijek postupiš kako treba. Ne kreneš lakšim putem, nego
ispravnim. Došla si ovamo za svojim ocem, a nitko drugi to ne bi
učinio.«
Dugo je gledala u Adama. »Ti nikada nisi spominjao svoga oca.«
Tako je. Nastojao je ne razmišljati previše o njemu. »Nema se tu što
reći.«
»Mora biti nešto«, inzistirala je.
»Bio je Teksašanin, i američki nogomet je bio njegova prva ljubav.
Žene su mu bile druga ljubav. Živio je glasno i razmetljivo. Bio je dobar
čovjek sve dok nije poginuo u automobilskoj nesreći.«
»Tad si bio jako mali«, rekla je.
»Imao sam pet godina.«
»To je sigurno dotuklo tvoju mamu«, rekla je.
»Iskreno rečeno, ne znam. Nije ona neki emotivac. Barem to ne
pokazuje.« Pogledao ju je. »Da, tu sam na mamu.«
Holly se osmjehnula. »Dobro ti ide onda kada želiš. Viđaš li ikada
mamu?«
Slegnuo je ramenima. »Ponekad.«
»Stanuje nekih sat vremena vožnje od Sunshinea, zar ne?«
»Da.« Ima svoju kamp-prikolicu, jer je Adamu i Delhi dopustila da za
nju učine samo toliko. Nije bila tajna da se Nila odrekla skrbništva nad
svojim sinovima i ostavila ih udomiteljskom sustavu. Krivnja ju je sada
sprječavala da prihvati njihovu pomoć. »Dell je češće viđa«, rekao je.
»Odveze se tamo svaki drugi tjedan i pruži veterinarsku pomoć svima
koji je trebaju.«
»Baš lijepo od njega.«
»Takav ti je Dell. Ja tamo idem samo kada moram.«
»Moraš?«
»Kad joj se pokvari nešto na prikolici, odem popraviti.«
»Kada moraš«, dodala je.
»Da.«
 »To je jednako lijepo kao i ono što Dell čini.«
Isuse moj mili. »Zar već nismo završili s tim? Nema kod mene
lijepoga.«
»Ne, rekao si da nisi sladak.«
Nije on ni jedno, ni drugo, i ona to dobro zna.
»Kad si je vidio posljednji put?«, upitala je.
»Prošlo je već neko vrijeme. Imali smo nesuglasica.«
»Oko čega?«
»Oko vode.« On i Dell su joj željeli popraviti bunar, tako da dobije
bolju kvalitetu vode, ali ona nije htjela niti čuti. Adam je ipak započeo s
radovima i procesima, no Nila je sve prekinula i otkazala. Pojavila se u
gradu, iako nikada ne dolazi, i rekla mu da njegov novac i pomoć nisu
dobrodošli. Zagledao se u njezine tamne oči i vidio da to progovara
stopostotni ponos. Kajala se što nikada nije potrošila ni novčića na
sinove, i smatrala je da nema prava na njihov novac. Adamu nije bilo
nimalo stalo do takvih stvari. Volio je misliti da mu nije bilo stalo ni do
nje. Ali bilo mu je, i želio se pobrinuti da njegova majka ima pristup
čistoj vodi.
No Nila je u jednoj stvari itekako mogla nadjačati sinove, a to je bila
tvrdoglavost. Adam je Holly ispričao sve u veoma kratkim crtama i ona
se privinula malo bliže njemu. »Čini se da ipak jesi sladak i znaš činiti
lijepe stvari za druge.«
Malčice je nagnuo glavu da je pogleda.
»U pravu sam«, inzistirala je.
»Nisi.«
»Ovdje si sa mnom«, podsjetila ga je, »i pošao si samo zato jer sam te
molila.«
Ruke su mu se stisnule. »Ovdje sam jer želim biti.«
Zarila je lice u njegov vrat, no uspio je vidjeli neko svjetlucanje na
njezinom licu. Dao joj je malo vremena jer zbilja nije želio suze. Osjećao
se bespomoćno kad ona plače.
»Adame?«
 »Da?«
»Reci mi ponovno da ćemo ga pronaći.« Usnicama mu je dotaknula
kožu i jedva se suzdržavao da ne zadrhti cijelim tijelom.
»Pronaći ćemo ga«, rekao je.
Kimnula je i gurnula mu smrznuti nos u uho. Snježne pahulje su joj
se rasule po ramenima i kosi. Njegove ruke su se same skrile pod njezinu
jaknu i počele ju gladiti po leđima. Grijale su je i tješile. Željele.
Podignula je glavu i pogledala u njega, pa u njegova usta.
Reagirao je poput Pavlovljevog psa u iščekivanju nagrade.
»Adame«, šapnula je.
Dokrajčit će ga kad mu tako tiho izgovara ime. Ovoga puta je morala
pročistiti grlo. »Što je?«
Oblizala je suhe usnice učinivši jedva primjetan pokret jezikom, a on
je skoro zastenjao od ugode. »Nas dvoje smo loša zamisao, zar ne?«
»Najgora na svijetu.« No stvar je u tome da su neke od njegovih
najlošijih zamisli urodile najboljim plodom. Naravno, mnogo puta se
opekao, no nešto u njezinom pogledu ga je jako privlačilo. Bio je to poziv
kojega nije mogao odbiti. Primio ju je za lice i pokrio njezine usnice
svojima. Kad je dahnula od zadovoljstva, iskoristio je situaciju i podario
joj duboki, vreli, mokri poljubac. Bez uvijanja i finesa. Prošlo je previše
vremena otkada ju je posljednji put poljubio. Nešto se probudilo u njemu
i podsjetilo ih oboje kako im je nekada davno bilo prelijepo zajedno.
Promrmljala je njegovo ime na najseksi mogući način i zarila nokte u
njegov biceps, privlačeći se bliže. To mu se sviđalo, i dozvolio je samome
sebi da čini ono o čemu je sanjao još otkada su krenuli – dodirivao ju je.
Dodirivao ju je po svim mjestima koja je mogao dosegnuti, puštao je ruke
neka lutaju po svim udolinama njezinoga prekrasnog tijela i gube se u
mekanoj toplini. Zastenjala je ljubeći ga i lagano se odmaknula.
Odmahnula je glavom. »Nisam mislila da je ovo loša ideja.«
»Nisi.« Uh, sreća. Htio ju je nastaviti ljubiti, no zaustavila ga je
čvrstom rukom na prsima. »Ne, nego mi je prošli put trebalo strašno
mnogo vremena da se oporavim nakon što si me onako ostavio. Nisi se
ni osvrnuo. Nisi mi se nikada javio, nisi poslao nijedno pismo...« Zastala
je. »Znam da te je sudac prisilio da odeš, ali...«
Nije ga sudac prisilio. To je bila nužna laž, samo da ona pomisli kako
on ne ide od nje svojevoljno. Nije joj to mogao napraviti. Nije mu se baš
sviđao osjećaj krivnje koji je ponovno isplivao na površinu – no samo
tako se znao nositi sa situacijom. Nema mostova, nema dugova, nema
daljnjih razgovora. Bilo mu je pakleno teško, sam si je bio kriv. Uvijek je
samome sebi bio najveći neprijatelj. No čak i tada je želio ispraviti
pogreške i iskupiti se. Napravio je plan – otići će iz Sunshinea i napraviti
nešto od sebe. Taj plan je proveo u djelo.
Osim toga, ona je bila stvorena za nešto bolje od njega. Mnogo bolje.
Život s njim bio bi samo jednosmjerna karta prema gubitništvu.
Njemu je dobro došlo što je napustio Sunshine. Vojska ga je naučila
disciplini i kako pokrenuti stvari na dobar način, a ona je to morala
vidjeti. Trenirao je. Borio se. Naučio je. Nije znala samo da je prolazio
kroz sve to dok mu je jedan dio srca još uvijek bio nepovratno izgubljen
u Sunshineu. »Koliko dugo ti je trebalo«, čuo je samoga sebe kako pita.
»Udala si se nakon manje od godinu dana.«
Ošinula ga je pogledom i gurnula ga u prsa objema rukama.
Poprilično jako. Nije se ni pomaknuo. Frustrirano je frknula i pokušala
ponovno. »Pusti me.«
Spustio je ruke.
Ustala je, prekrila prsa rukama i okrenula mu leđa. »Prošlo je više od
godine dana.«
Ne puno više.
»Možda bismo odmah trebali krenuti prema Kanitsuu«, tiho je rekla.
Očigledno su završili s ovim razgovorom. Njemu je to savršeno
odgovaralo – no sada je htjela u špilje. Po noći – a to je njegova
najstrašnija noćna mora. »Želiš se noću kretati preko divljeg, izoliranog
terena.«
»Dobro. Glupa ideja.« Gledala je u vatra, u napuštenu rendžersku
postaju tek nešto bolju od kolibe s tri zida, te milijune hektara
izoliranoga, dalekoga šumskoga zemljišta oko njih. »Dobro bi mi došlo
još malo čokolade.«
 Krenuo joj je donijeti još, no zaustavila ga je. »Ne«, odmahivala je
glavom. »Ne, nipošto. Nemoj mi više davati. Traperice su mi ionako
preuske.«
On to ne bi rekao...
Zijevnula je i uzdahnula. »Zar zbilja imaš još čokolade?«
»Imam ja svašta.«
»Na primjer?«
»Dodatnu odjeću i opremu, topografski zemljovid, vodu, nož, kutiju
za prvu pomoć, konopac, hranu...«
Kondome...
»Poput pravog izviđača.«
Pa ne baš. Gledao ju je kako zijeva i pokazao prema skloništu. »Idi
spavati, Holly.«
Uzela je svoju vreću za spavanje iz ruksaka i krenula unutra.
Adam je dao znak Milou i pas ju je slijedio. Sjeo je na vrata ponašajući
se kao pas čuvar. Adam je ostao uz rub vatre i pitao se koje bi bilo
najsigurnije mjesto za njega. Zrak je bio miran i jako hladan. Čulo se
samo pucketanje vatre i obrtaji njegovih misli. Rijetko kada si je
dozvoljavao razmišljati što-bi-bilo-kad-bi-bilo, no sada je bio preplavljen
takvim mislima. Što da nije prekinuo s njom? Što da joj se koji put javio?
Što da joj je rekao kako se osjeća? Bi li i ona sada osjećala isto prema
njemu, ili bi ga naposljetku šutnula i ostavila?
I najveće pitanje od svih – bi li i dalje bili ovdje, zapleteni u sjećanja
za koja on više nije imao snage ni volje? Čuo ju je kako se premeće u
vreći za spavanje. Znao je da joj je hladno. Uzeo je svoju vreću i otišao k
njoj. »Ustani.«
»Neću uzeti i tvoju vreću«, rekla je.
»Nećeš uzeti. Podijelit ćemo ju.«
Oprezno je ustala i gledala ga kako otvara svoju vreću i skida njezinu
s nje. Izula je čizme, no bila je odjevena. Otvorio je i njezinu vreću, te ju
postavio na podu preko svoje.
Holly je gledala u improvizirani krevet kao da je zmija čegrtuša, te
zatim otkopčala njegovu jaknu. Zaboravio je disati od želje da nastavi s
tim radom. Izmigoljila se iz jakne i pažljivo ju smotala. Stavila ju je na
sredinu položenih vreća kao da je granični prijelaz u Bagdadu – samo još
jače čuvan.
»Nećeš prijeći ovu crtu«, rekla mu je.
Pogledao ju je u oči. »Bojiš se mene ili sebe?«
Prekrižila je ruke. »Nisi mi toliko privlačan.«
Maknuo je jaknu. »Već si povukla crtu u pijesku, ovo nam nije
potrebno. Mislim da ću se moći kontrolirati.« Bio je devedeset i devet
posto siguran.
Dobro, sedamdeset i pet.
Ona je naglašeno vratila jaknu na mjesto i legla s jedne strane,
okrenuvši mu leđa. Gledao je u njezinu ukočenu kralježnicu i osmjehnuo
se. »Shvaćam. Ne brineš se ti zbog mene, nego zbog sebe. Misliš da se ti
nećeš moći kontrolirati.«
Podrugljivo je frknula, no nije ga uspjela zavarati. No nije mu bilo
smiješno kad je shvatio da nipošto ne smije leći, jer se ne može pouzdati
ni u jedno od njih dvoje.
»Kamo ćeš ti?«, upitala je kad je vidjela da ide prema vratima.
»Idem pokriti vatru pepelom«, odgovorio je. Morao si je uzeti malo
vremena. Možda i puno. Morao je razmisliti. Trebalo joj je dosta vremena
da ga preboli? Pa, trebalo je i njemu. No on je nju prebolio. On je sve
prebolio. A za nju bi bilo mnogo bolje da ne gubi vrijeme s tipom koji je
odlučio da nikada više neće ništa osjećati.
 DEVETO POGLAVLJE

HOLLY JE gledala kroz otvoreni zid kako Adam prtlja po vatri. Odjenuo
se slojevito i toplo, tako da je samo mogla zamišljati njegove mišiće kako
se napinju, no srce joj je ipak jače zakucalo.
Presmiješno. Već je previše dala ovome muškarcu. Vrijeme je da
tomu stane na kraj. Pridignula se i obgrlila oko koljena i usredotočila na
disanje. Neće on valjda spavati vani? Bit će mu prehladno, a ona se neće
moči opustiti od brige.
Holly, Holly, Holly, prekoravala je samu sebe. Ne brine tebe
hladnoća koliko te brine to da se on možda neće vratiti unutra.
Okrenuo se i pogledao ju, kao da je osjetio njezine oči. Ponovno je
počelo sniježiti, shvatila je kad je ponovno ušao pod okrilje njihovog
slabašnog zaklona i tiho joj prišao. Tiho kao i uvijek.
Nekada davno bilo bi joj se ubrzalo od samog pogleda na njega.
Odjeća bi joj se sama svukla s tijela. Sjetivši se onoga što su imali, obuzele
su je čežnje i nije im se mogla othrvati. On se ponašao kao da želi da ga
se kloni, no njegovi dodiri su govorili suprotno. Odavali su da mu ipak
nešto znači. To ju je zbunjivalo. I vrijeđalo.
Što je najgore od svega, sama si je bila kriva. Njegove riječi, kada bi se
udostojio obratiti joj se, bile su uvijek jasne.
Njega nije zanimala nikakva vrsta ljubavne veze. Došli su pronaći
njezinog oca, i to je sve.
Sjaj vatre odbijao se o kapljice otopljenog snijega na njegovoj kosi,
licu i rukama. Svjetlost mu je bacala sjene na lice dok je stajao pored
njihovog »kreveta«. Otkopčao je jaknu i raširio je preko ruksaka da se
osuši. Zatim je skinuo debelu majicu i ostao samo u tankoj majici dugih
rukava koja je ocrtavala svaki njegov mišić. Nagnuo se i odvezao cipele.
Nesvjesno je uzdahnula i pogledao ju je. Odmahnula je glavom.
Ništa, ništa. Ona samo tu sjedi... izuo je cipele i ustao. Pitala se hoće li
svući još nešto. Navijala je za traperice i zadrhtala pri samoj pomisli.
»Je li ti hladno?«, upitao ju je. Baš naprotiv – spopao ju je takav val
vrućine dok ga je gledala, iako mu to nikada ne bi priznala.
Adam je pogledao kako je Milo. Ležao je sklupčan pored ruksaka.
Pomazio ga je i pohvalio, te zatim kleknuo pored Holly. Nekoliko
kapljica otopljenog snijega je doletjelo na njezinu užarenu kožu.
»Skroz sam mokar«, rekao je.
Da. Nisi samo ti, pomislila je kad ju je zapahnuo miris Adama i vode
zajedno.
Raj.
Poravnao je svoju stranu kreveta, i kad se malčice primaknuo
njezinom graničnom prijelazu, popravila je smotanu jaknu. Dobacio joj je
pogled.
Nije ju bilo briga. Ne smije riskirati sama sa sobom. Nikada ne bi
preživjela seks s njim, a do toga će doći ako se noćas dodirnu. Osjećala je
to.
Čuo se neki zvuk poput prigušenog smijeha. Iznenadila se i
podignula pogled. Da, kreten se smijao. Isprva ju je zapanjila ljepota
njegovog ozarenog lica. Smijale su mu se i oči. Srce joj je skoro stalo i
zbunjeno je treptala.
»Razmišljaš toliko glasno da će ti mozak izgorjeti«, rekao je.
»Ovo zbilja nije smiješno.«
»U pravu si.« Uspravio se na svom području i smotao odbačenu
debelu majicu u jastuk. Još jednom joj se osmjehnuo i stavio majicu ispod
glave. Ležao je na leđima, s rukama iza glave i ležerno prekriženim
nogama. Potkošulja mu je ocrtavala svaki mišić i žilu.
Zurila je u njega pucajući od ljubomore zbog jastuka.
»Nešto te muči«, upitao ju je. O, ne. Nikada ne bi priznala da želi
podijeliti taj jastuk s njim. »Ne muči ako ti ostaneš na svojoj strani.«
Okrenuo se njoj i podbočio glavu rukom. »Kakva si ti lažljivica.« Još
uvijek se smješkao kada se nagnuo nad nju i primio je rukom za bok, te
joj dao brz i vreo poljubac.
Šokirano ga je pogledala. Skoro je zastenjala od želje. »Što je to bilo?«
Još uvijek se nadvijao nad njom i zurio joj u usta lagano odmahujući
glavom.
»Adame...«
»Šuti malo«, rekao joj gledajući ju. Ponovno je spustio glavu i započeo
sa malenim poljupca poput leptirovih krila, no nisu joj bili dovoljni.
Otvorila je usta tražeći još.
Tiho je zastenjao duboko u grlu i ljubio ju dok joj se prsti nisu skvrčili
u čizmama. Jednom rukom ga je držala za kosu, a drugom ispod srca.
Osjetila je kako tuče pod njezinim prstima. Opila ju je spoznaja da ona
ima jednaku moć nad njim kao on nad njom. Zatvorila je oči i prepustila
se trenutku, upijajući njegov okus, dodir, miris, toplinu kojom je isijavao.
Više nije mogla misliti, samo osjećati. A kakvi su to bili osjećaji! Bio je
prekrasno tvrd posvuda, i njezine ruke su baš bile krenule južno kada je
naslonio svoje čelo na njezino. Nakon nekoliko trenutaka je zbunjeno
podignuo glavu.
Zatim ju je poljubio u vrh nosa i legao pored nje.
Zapanjeno je zurila u njega, a on je samo namjestio svoje dugačke
ruke i noge, zatvorio oči i počeo lagano disati, sasvim opuštenoga tijela.
Zurila je u njega, skoro mu je probušila rupe na tijelu. Kako se sada
mogao opustiti? Ona se nije mogla opustiti, ne kada joj je tijelom strujila
napetost koju nije željela imenovati, i kada joj je srce skoro iskočilo iz
rebara. Adam je samo sklopio ruke na trbuhu i prekrižio noge. Ako mu
se disanje još uspori, morat će provjeriti ima li uopće puls. Već je bio u
dubokom snu, i to ju je živciralo kao i sve drugo kad je on u pitanju.
»Lezi dolje«, tiho joj je naredio i preplašio ju da je skoro iskočila iz
vlastite kože. Prevrnula je očima, što on nije vidio jer je žmirio, no
poslušala ga je. Namjestila se na leđa, no neki kamen joj se našao ispod
guze i smetao joj. Bilo joj je hladno. Da barem nije toliko inzistirala na crti
razgraničenja. Osjećala se kao da je samoj sebi iskopala jamu. Da ne
spominjemo kako upravo dokazuje onu njegovu izjavu o tvrdoglavosti.
Frustrirano se okrenula na desni bok, njemu leđima. No sada joj se onaj
kamen zabijao baš u bok. Okrenula se lijevo i...
Adam je pružio ruku, maknuo jaknu između njih, obujmio Holly oko
struka i privio ju k sebi. Obuzela ju je vrelina. Njegova vrelina, koja je
isijavala od njega k njoj. »Ovo nije u redu«, rekla je. »Je li ti još uvijek
hladno?«
Glava joj je mirovala na njegovom bicepsu, njegova ruka ju je grijala
oko struka, dlanom položenim opasno nisko na njezinom trbuhu.
Stražnja strana bedara joj je bila zalijepljena na prednju stranu njegovih
bedara... i svi ostali dijelovi su im bili savršeno poravnani. To je
uzrokovalo vrućinu u njenom tijelu, a osjećala je i njegovu.
»Holly.«
»Ne«, propentala je. »Nije mi više hladno.« Gorjela je.
»Super. Sada spavaj.«
Šali li se on? Kako će spavali kad se samo želi okrenuti i... ne, to se ne
smije. Uzdahnula je i malo se pomaknula... mmm, ako se još malo
pomakne, osjetit će kako mu se svi mišići napinju. Majko mila, kako je
samo čvrst i napet. Zažmirila je i napela mozak da joj podari neke nove
misli samo da se ne okrene i baci na njega svom snagom.
Tate još uvijek nema.
Da, to je to. Seksualne misli su nestale kao vodom odnesene. Davali
su sve od sebe da ga pronađu. Adam je davao sve od sebe, i još se brinuo
za njezinu sitost i sigurnost. Dugo nije nikome dozvolila da se brine za
nju, jer je mislila da će joj biti neugodno. Dokle god je voljela misliti da bi
sve ovo uspjela i sama, znala je da ipak ne bi. Adam joj je pomogao bez
ikakvog oklijevanja. Prošao je cijeli dan i tražio je samo jednu stvar od
nje. To je bilo pitanje, preosobno za trenutak u kojem je bilo postavljeno.
»Ponos«, šapnula je.
Adam se malo pomaknuo »Molim?«
»Ranije si me pitao zašto nisam nikome rekla da mi se brak raspada.
To je bio ponos. Glupi ponos.«
Iznenađeno je uzdahnuo. »Zašto mi sada to govoriš?«
Dobro pitanje. »Vjerojatno samo želim da shvatiš. Nisam se udala iz
osvete prema tebi. Učinila sam to iz još glupljih razloga.«
»Ponos«, ponovio je.
»Da.« Uzdahnula je i priznala ostatak priče. »Tata i Griffin uopće nisu
željeli da se udam, pa im nisam mogla reći da mi je brak otišao k vragu.
Bilo mi je lako zadržati sve za sebe jer sam živjela daleko od njih. No
preraslo je u ogromnu tajnu a da ja to nisam ni primijetila.«
»Imali su dobar razlog zašto nisu željeli da se udaš«, rekao je Adam.
Ruka oko njezinog struka je pojačala stisak. »Bio ti je profesor na
fakultetu. Netko ga je trebao prebiti što te uopće tako gledao.«
Čini se da je znao više no što je mislila. »Bila sam njegova asistentica,
a ne studentica. Dopustila sam da mi se približi jer je bio drugačiji od
muškaraca koje sam poznavala.«
»Nego što. Trebala mu je penzionerska iskaznica.«
Nasmijala se. Derek je samo četiri godine stariji od nje. »Prestani.«
»Nije te smio dirati.«
Oboje su prešutjeli činjenicu da cijeli Sunshine misli kako je ni Adam
ne bi smio dirati.
»Kako to misliš da je bio drugačiji od muškaraca koje si poznavala?«,
upitao je.
»Svi oni su krupni, grubi i... teški. Alfa-mužjaci. Prokleti alfa-mužjaci.
Derek nije bio takav. Iskreno rečeno, bio je drag, iskren i pristupačan.«
Barem ispočetka. »Slušao me je. Sviđale su nam se iste stvari. Volio je
čitati, posjećivati galerije i muzeje, kao i ja.«
Adam nije rekao nijednu riječ, no osjetila je prijekor. »Bio je potpuno
novi svijet za mene.«
»Da? Što je onda krenulo po zlu?«
Zašto je načela ovu temu? Nije se mogla sjetiti. Znala se samo da joj je
žao što nije šutjela i zaspala. Adam je čekao, no bilo je jasno da slijedi
njegov primjer i ne namjerava odgovoriti. Strategija joj je bila dobra, jer je
postao jako znatiželjan. »Holly.«
»Bio je tako drugačiji«, tiho je ponovila. »A ja... ja nisam bila
spremna.«
Dobro, čini se da mu se ova priča uopće neće sviđati. Na što nije bila
spremna? »Što ti je napravio?«
»Baš sve na što su me Griffin i tata upozorili.«
Migoljila je prstima i Adam ih je primio u ruku da ih smiri. Položio je
njezin dlan ispod svoga na njezinom trbuhu.
»Nije to ništa što nisi već čuo«, rekla je. »Klasičan klišej. Čini se da se
teško riješiti starih navika, a on je jako blizak sa svojim bivšim
studentima. Pogotovo studenticama.«
Kreten. Kopile jedno. Jebeni idiot. »Ah, Holly.«
»Znam. Patetično, zar ne? Iskreno sam vjerovala da sam jedina u
njegovom životu, da sam posebna. No sada je sve u redu. To je bilo
davno. Naučila sam mnogo toga i odrasla sam u međuvremenu.«
»A ipak«, nastavio je Adam vrativši se na onaj dio priče koji ga je
mučio. »Nikome nisi rekla. Nisi tražila pomoć od oca, brata ili...« Mene.
Zašto bi se ikada obratila njemu? Oholo ju je ostavio. No nije si
mogao pomoći a da se ne pita, usprkos njezinom priznanju, zašto je krila
da je brak bio toliko loš.
»Šališ li se«, bezvoljno se nasmijala. »Nisam smjela tražiti pomoć.
Tata i Griffin su se strašno protivili jer se udajem tako mlada, i odlazim
tako daleko od njih. Nisam im mogla ništa reći. Morala sam sve riješiti
sama.«
»Imala si devetnaest godina.«
»Odrasla sam«, inzistirala je. »Sama sam se uvalila u tu kašu i sama
sam se izvukla. Nije mi trebala ničija pomoć. Pogotovo ne od moga
bijesnoga tate i brata.«
Adam se sjećao koliko je Griffin bio razjaren kad se Holly tako
naprasno udala. Znao je da su on i Donald čak letjeli u New York
nekoliko puta da je odgovore od te odluke. On je znao već tada da to kod
Holly nikako neće upaliti.
»Zatim su pokušali platiti Dereku da me ostavi«, rekla je. »To je
vjerojatno bila tatina ideja. Ne znam zašto Derek nije pristao.«
Odmahnula je glavom. »No vidiš sada zašto njima nisam mogla ništa
reći kad sam godinu dana kasnije uhvatila Dereka u našem stanu sa
svojom novom asistenticom. Ispitivali su stabilnost stolića u našem
hodniku.«
Adam se trgnuo. »Reci mi da si ti ispitala stabilnost vrha svoje čizme
na njegovim jajima.«
 Tiho je frknula. »Bacila sam njegovo prijenosno računalo kroz
prozor.«
»Nije loše.«
»Bacila sam ga s trećeg kata«, dodala je, »i pao je na njegov dragi
automobil.«
Slegnula je ramenima. »Bila je to baš korisna terapija za ljutnju.«
Adam je prošao tu vrstu terapije, i službeno i neslužbeno. Službena
terapija za ljutnju se odvijala u ordinaciji njegovoga psihijatra u Coeur
d’Aleneu, gdje su ga snabdjeli strategijama za borbu s vlastitim
poteškoćama.
Dijelom su mu pomogle. Možda čak i dosta. No neslužbena terapija je
učinila mnogo više. Dell ga je vodio na vrh Fallen Lakesa gdje su nad
kanjonom obojica naizmjence vikali iz petnih žila.
Adam je zagovarao takvu terapiju u svakom smislu. Osjećao se kao
da bi sada mogao otići na Fallen Lakes i dobro se izvikati. »Ni Griffin, ni
tvoj tata nikada nisu posumnjali da ti je brak u krizi?«
»Griffin me je stalno ispitivao postoji li neki razlog da prebije
Dereka«, rekla je Holly. »Ali...«, odmahnula je glavom.
Adam je shvatio. Stjerali su je u kut iz kojeg ne bi mogla izići a da ne
proguta vlastiti ponos. Imala je sreće što se nije udavila. Zamrsio je ruke
u njezinu kosu, žaleći što nije bio tu kad ga je trebala.
»Shvaćaš me, zar ne? Baš sam se našla u nezavidnoj situaciji, a...«
»A Reidovi nikada ne odustaju«, dovršio je umjesto nje. »Tvoj otac to
stalno govori.« Kimnula je.
»Shvaćam sve to«, rekao je, »ali pobogu, Holly, mislim da nije želio
da ti to toliko primiš k srcu. Shvaćaš da ne moraš biti jednako tvrdoglava
kao i on.«
»I nisam. Nisam poput njega.«
Morao joj se nasmijati. Holly i Donald? Slični su kao jaje jajetu, i
Griffin je treće jaje. No Adam je bio dovoljno pametan da im to nikada ne
kaže.
»Nisam takva«, ponovila je, zvučeći jako uvrijeđeno. »On je strašno
težak. Kada misli da je u pravu, ne bi popustio ni za Boga. Ima mišljenje
o svemu i uvijek on zna najbolje. Ja nisam takva.«
»Aha, da, da«, rekao je Adam pokušavajući izbaciti ironiju iz glasa.
Nije mu uspjelo jer ga je udarila šakom u rame. Još jednom se nasmijao i
skoro zaradio još jedan udarac. Uspio je zaustaviti njezinu šaku i prinio
ju je na svoja prsa. »Tata ti je jako pametan«, rekao je. »I nevjerojatno
intuitivan. Ima najveće srce od svih ljudi koje poznajem. Dao bi i
posljednji novčić prijatelju u nevolji. A ti, Holly, ti si ona jabuka koja nije
pala daleko od stabla.«
Pokušala je izvući ruku, no nije uspjela. »Dobro«, rekla je zvučeći
udobrovoljeno. »Možda imamo nešto zajedničko.« Zastala je. »Ali ne
znam bih li ikome dala svoj posljednji novčić.«
Pustio joj je ruku i zavukao svoju ispod njezine veste. Prstima je
prelazio preko mekane, tople kože njezinog trbuha. »Meni si jednom
dala sve što si imala.«
»Da, pa eto...« Glas joj se zadebljao od sjećanja. »Danas sam
pametnija.«
Bilo je za očekivati da su oboje pametniji, a to je bilo dobro. Nekada
davno nisu imali zajedničku povijest, niti ikakvih prepreka u vidu
smotanih jakni između sebe.
On je njoj dao sve što je imao, a tada je to bilo jedno veliko ništa. Nije
bio siguran da je danas imao išta više od toga, a nije ni pokušao ništa
steći. Još uvijek je radio na tome da se počne osjećati normalno među
živim svijetom, kada su toliki ljudi koje je poznavao već napustili ovaj
svijet.
Pomagao si je tako što se zatrpavao poslom i zadavao si previše
obaveza. Na kraju dana bi se samo srušio u krevet i zaspao. Ove noći mu
to neće uspjeti. Ležat će na tlu i boriti se sa sjećanjima na ljepša vremena,
za promjenu. Najljepša vremena u njegovom životu...
Proveo je jedan trenutak razmišljajući o tome, i shvatio je da žarko
želi, i treba, njezino razumijevanje. Nije si mogao pomoći – pustio je
prste neka plešu po njezinom trbuhu i osjetio kako joj mišići drhte.
»Rekao sam ti da se neću vratiti jer nisam želio da me čekaš.«
»Znam. Rekao si.« Pokušala se odmaknuti, no primio ju je čvršće.
 »Znaš da bih si i dalje nastavio uništavati život da sam ostao. Morao
sam pobjeći iz Sunshinea, Holly. Morao sam postati dijelom nečega i
naučiti se disciplini.«
»Shvaćam. Morao si otići.«
Složio je grimasu, sretan što ju ona nije vidjela. Popustila je hvat na
njegovoj nadlanici i počela ga lagano gladiti. Zbog toga se osjećao kao još
veći kreten. »Čini mi se da si dobio više no što si se nadao«, tiho je rekla.
Uzdahom se složio s njom i priznao joj nešto što nikada nije izgovorio
naglas. »Jednostavno ne bih mogao živjeti sam sa sobom da sam ostao i
povukao te u svoje ništavilo.«
Nastupila je tišina. Otela mu se iz zagrljaja i ovoga puta ju je pustio.
Okrenula se licem njemu i očekivao je... k vragu, nema pojma što je
očekivao. Divljenje zbog onoga što je učinio za nju, možda? Kad bi se
barem malo smekšala. Pokazala malo topline i nježnosti. Možda i nešto
više od toga...
Umjesto toga, njezine su oči ljutito sjale i mogao se zakleti da joj iskre
izlijeću iz kose. »Pogledaj se«, promrsila je. »Donosiš odluke u moje ime.
Nisi nimalo drugačiji od ostalih muškaraca u mom životu, zar ne?«
Bijesno se okrenula i slučajno ga udarila koljenom u prepone. Hm,
možda i nije bilo slučajno.
»Nisi se trebao brinuti«, dodala je dok je on uzdisao od bola. »Jer ako
nisi primijetio, sama sam se uspjela povući u ništavilo.«
»Holly...«
»Umorna sam«, rekla je i hladno mu okrenula leđa. »Idem spavati.«
Zatvorio je usta da ne izlane nešto glupo. »Dobro.«
»Dobro.« Uspravila se i stavila zapreku od jakne na mjesto prije no
što je ponovno legla. Oboje su se smirili. Čulo se samo njihovo disanje,
koje je djelovalo isuviše glasno. Provodio je dugu tišinu brojeći pahulje
koje padaju na tlo ispred vrata.
»Adame«, šapnula je. Nije želio više pitanja niti prisjećanja. Želio je
samoću i opuštanje. To je uvijek želio. Osim... osim ovoga trenutka. Sada
nije znao što želi. Zbunjivala ga je dozlaboga, izvrtala njegove riječi,
radila mu pomutnju u mozgu. Nije imao pojma zašto se uopće trudi
kontrolirati emocije kad je ona tu. Valjda je tako navikao, pomislio je.
Uvijek je on imao kontrolu, u svakom dijelu svoga života. Tako je uspio
izvući živu glavu.
Psihijatar ga je upozorio da je i popuštanje kontrole dio procesa
zacijeljenja. To je mnogo lakše reći nego učiniti. Holly se nije dala
prevariti njegovom mirnoćom, i malo ga je gurnula.
»Adame.« Zurila je u njega kroz tamu, pokušavajući ga vidjeti.
Vidjeti ono što skriva u sebi.
Obično bi samo njezin pogled bio dovoljan da sve loše stvari u
njegovom životu samo iščeznu. Sada ga je njezin pogled uznemiravao.
Večeras njegovi zaštitni bedemi ne smiju pasti.
Treba se povući...
No nije se imao kamo povući. Jednostavno je morao biti muško i
suočiti se sa situacijom. »Da?«
Naslonila se na lakat i pripremio se na najgore. Željela ga je razumjeti
i shvatiti promjene koje su nastale u njemu. Željela je, ali nije mogla. Ona
nikada neće shvatiti tamu u kojoj je živio.
Nesigurnost joj se zrcalila na licu.
Trebao bi joj pružiti ruku, dotaknuti ju i ohrabriti. No nije vjerovao
samome sebi, znajući da se vrlo lako može izgubiti u privlačnosti koju su
osjećali jedno prema drugome. Mogao bi se zakopati duboko u nju i tako
si dati oduška. Očajnički je to trebao. No nikada ju neće iskoristiti na tako
grozan način.
»Imam pitanje.«
Ma, prekrasno. »Reci.«
»Zašto si mi zapravo dopustio da danas pođem s tobom?«
 DESETO POGLAVLJE

ZAUSTAVLJENOGA DAHA je čekala njegov odgovor. Nije bila sigurna hoće

li joj uopće odgovoriti. Nije znala što on misli o tome, no nju je njegova
blizina podsjećala na mnogo ugodnija vremena, na dane kada su
kampirali u šumi sasvim sami, i kada jakne nisu ležale između njih.
Progovorio je tihim, prigušenim glasom, kao da ga muče iste misli: »Ne
bi mi nikada oprostila da sam te ostavio u Sunshineu.«
»Zašto ti je stalo bih li ili ne bih?«
Još jedna tiha stanka. »Dugujem tvome ocu«, pažljivo je rekao. »A
dugujem i tebi.«
Holly je pokušala pročitati njegovo lice. Bilo je bezizražajno. To mu je
dobro išlo. On je bio pravi majstor u tome. Znala je da je davno naučio
kako ništa dobro ne može proizići iz dijeljenja najdubljih osjećaja i
strahova s drugima. Samo to je bilo dovoljno da joj slomi srce. Nekada
davno bila je spremna prodati dušu samo da je pusti k sebi, no jednako
davno je prestala vjerovati da će on ikada imati povjerenja u nju, i njih
dvoje, da bi je pustio unutra.
Pojma nije imala zašto ju ta spoznaja još uvijek boli. »Ništa mi ne
duguješ«, rekla je. »A mom tati...«
»On je vjerovao u mene kada nitko nije«, prekinuo ju je. »Zaposlio me
je na ranču kada sam imao sedamnaest godina. Nakon one katastrofe s
utrkom pomogao mi je da platim odvjetnika.«
»Odbacili su optužbe«, započela je, no on je odmahnuo glavom.
To je dobro znala. Bila je itekako svjesna s kojom je krivnjom i
užasom morao živjeti. No znala je i da čak onaj policajac nije poginuo,
Adam nikada nije imao namjeru zauvijek biti s njom. Nesreća mu je
možda pružila priliku za bijeg, no bio bi je ostavio ili ovako, ili onako.
»Adame...«
»Spavaj, Holly. Sutra ćemo pronaći tvog tatu.«
Nadala se da je to istina i zatvorila oči...
 Kad se probudila nakon nekoga vremena vidjela je da nikako nije
ispoštovala ograničenje koje je sama postavila. Ležala je preko jakne, na
Adamovoj polovici »kreveta«, i bila je sasvim zalijepljena za prekrasnu
toplinu njegovog tijela. Gore nije moglo biti. Polako, bez ijednog pokreta
snimila je situaciju: Adam je spavao na leđima poput kakvog nevinašca –
to joj nimalo nije pomagalo. Dobro ga je poznavala, barem nekada, i nije
u njemu bilo mnogo nevinoga.
No sada je djelovao sasvim čisto. Ona je bila ta koja se popela na
njega.
Spavao je, svilenkasta tamna kosa mu je padala preko čela, a tijelo
ležalo sasvim opušteno. Nije ga često viđala takvoga. Ležala je u
njegovom naručju, s koljenom prebačenim preko njegove noge, a dlanom
uznemirujuće nisko na njegovom trbuhu. Njezin položaj je odavao
duboko, nepoljuljano povjerenje koje ima u njega. Da, imala je povjerenje
u ovog muškarca.
Udahnula je i počela se odmicati, no mišići su mu se odmah napeli
poput mačjih. Podignuo je ruke i zadržao ju na mjestu. Jednom rukom joj
je pridržavao ramena, a drugom ju je iznenađujuće posesivno primio za
stražnjicu. Disanje mu se nije promijenilo. I dalje je bilo polagano i
stabilno. Otvorila je oči i vidjela njegove kako zure u njezine pri jedva
primjetnom svjetlu. »Oprosti«, rekla je i pokušala se nježno izvući.
Pojačao je stisak. Nije se smješkao. Bio je jako ozbiljan. Zastao je i
okrenuo ih oboje tako da je njegovo čvrsto tijelo bilo na njezinome.
Ljubio joj je obraz dovoljno dugo da ona stigne reći ne, ali riječ se
izgubila od njezinog mozga do usta, a tijelo je vrištalo da, da, da.
»Adame...«
»Pipala si me dok sam spavao.«
»Ne, ja...«
Okrenuo je glavu i usnicama joj prešao preko unutarnje strane ruke
koju je nekako nesvjesno obavila oko njegovog vrata. Zagrlila ga je.
Gricnuo ju je ondje gdje je maločas utisnuo poljubac, i osjetila je kako se
vlazi. K vragu. »Dobro, jesam«, priznala je. »Ali nisam namjerno.«
Spustio je glavu i klizio svojim usnicama preko njezine vilice, vrata i
ključne kosti. »Oboje smo nenamjerno učinili mnogo stvari«, promrmljao
je. Željela se usredotočiti na njegove riječi, no tijelo joj se treslo pod
poljupcima. »Nemoj«, šapnula je, grabeći ga da joj ne pobjegne. Zatvorila
je oči. »Nemoj se igrati sa mnom.«
Zastao mu je dah. »Zar zbilja misliš da to radim?« Dah mu je bio
topao na njezinoj koži, ljubio ju je i palio odavno usnule vatre u njoj.
Pogledao ju je mračnim, vrelim pogledom te primio za nogu i obavio ju
oko svojih kukova koji su se trljali o nju.
Bio je tvrd. Usnice su mu bile tople i čvrste... savršene. Istovremeno
poznate i nove i uzbudljive.
»Zar osjećaš da se poigravam tobom, Holly?«
Prije no što mu je stigla odgovoriti, usnicama je pronašao senzualan
put od njezinog grla do uha, dražeći je prije no što ju je lagano ugrizao za
resicu. Zadržala je dah i stisnula ga još jače. Obavila je i drugu nogu oko
njega, što je rasplamsalo želju koja se krila negdje u njoj.
Samo jednom, molilo ju je tijelo.
Platit ćeš skupo za ovo, upozoravao ju je mozak.
Dok su se njezino tijelo i ono nekoliko preživjelih moždanih stanica
svađali, Adamovi prsti su crtali hipnotizirajuće krugove po njezinom
trbuhu, a ona se bespomoćno pridizala prema njemu. Tijelo je dobilo
bitku. »Adame...«
Pogladio ju je prstima po obrazu i mrsio joj kosu, podignuo joj je
glavu i zagledao se u njezine oči. Zrak je pucao od napetosti. »Hoćemo li
prestati?«, upitao je napetim glasom od kojega se još jednom naježila.
»Ne«, šapnula je. Nikako ne.
Dugo je ležao nad njom i gledao je u oči. Činilo se kao da vodi
vlastitu unutarnju bitku. Naposljetku se nagnuo naprijed i poljubio je u
usta.
Njezino prigušeno stenjanje dalo mu je dozvolu koju je čekao i
produbio je poljubac, tražeći njezin jezik svojim. Migoljila se i vrtjela,
pokušavajući mu doći što bliže. Gurnuo ju je dolje na vreću za spavanje,
ne prekidajući poljubac dok ju je držao za potiljak i mazio po vratu.
Uvukla je ruke ispod njegove majice i pogladila glatku kožu njegovih
leđa, osjećajući zatomljenu moć pod svojim prstima. Željela je otpustiti tu
moć više nego što je željela ponovno udahnuti svježi zrak.
Svo ovo vrijeme, sve ove godine nije uspjela zaboraviti osjećaje koje je
budio u njoj. Pitala se osjeća li i on isto. Sjeća li se njezinog dodira kao
ona njegovoga? Željela je da se sjeća. Željela ga je podsjetiti kako im je
nekada bilo. Željela je da izgubi kontrolu uz nju, i da pomogne njoj da
izgubi svoju.
Nije pamtila kada se posljednji put izgubila u strasti i žudnji. Derek i
ona nisu bili dugo zajedno. Nakon njega je upoznala još nekoliko
muškaraca, i bilo je ugodno... ali ona je htjela više nego ugodno. Željela
se potpuno prepustiti, i znala je da to Adam može. Može učiniti da se
sasvim prepusti.
Njegove ruke su krenule južno, prema stražnjoj strani njegovih
traperica i najseksi guzi koju je ikada primila. Kad ga je povukla prema
sebi, zaposjeo ju je poljupcem iz kojeg je sva godinama zatomljivana
strast pohrlila van. Tko bi rekao da toliko toga može pobjeći iz samo
jednog poljupca. Holly je uživala. Čak je i malo likovala. Povukla ga je za
majicu i on ju je odmah krenuo trgati sa sebe. »Pazi rame«, upozorila ga
je.
»Kakvo rame«, dobacio je baveći se njezinom odjećom.
»Ma daj, zbilja trebaš...«
Podignuo joj je majicu i spustio grudnjak, ljubeći i sišući sve od
ključne kosti do grudi.
»Uh...«, pokušavala je dovršiti misao. »Pazi da ti ne popucaju
šavovi...«
»Holly?«
»Da?«
»Šuti.« Uvukao je njezinu bradavicu u usta i kliznuo svojim velikim
toplim dlanom između njezinih nogu. Sasvim je zaboravila na njegovu
ozljedu. Previše odjeće, pomislila je kroz maglu. Adam je ili mogao čitati
njezine misli, ili se pak jako precizno sjećao njezinoga tijela, jer našla se
bez odjeće prije no što je stigla trepnuti.
Momak na zadatku, nema što.
No osjećaj nečega ledenoga i mokroga ispod pazuha natjerao ju je na
vrisak. Adam je podignuo glavu: »Milo, u krevet.«
Milo je uzdahnuo jer ga nisu pozvali na tulum i vratio se na svoje
mjesto kod ruksaka.
»Pomislio je da propušta nešto dobro«, rekao je Adam.
»Dobro je pomislio.« Spustila mu je hlače do gležnjeva i Adam ih je
zbacio sa sebe i ponovno se nadvio nad Holly. Osjećala je njegovu
tvrdoću unutar svoga bedra i nije mogla čekati više ni trenutka. »Molim
te«, šapnula je.
Pustio je neki dubok, muški glas iz grla i rekao. »Kondom.«
Problijedila je. »Majko mila.« Zar je zbilja skoro zaboravila na zaštitu?
»Bolje ti je da imaš kondom! Reci mi da imaš kondom?«
»Imam kondom«, rekao je, te ustao i gol golcat – prekrasan – otišao
do svoga ruksaka.
»Dobro«, odahnula je. »Onda možemo nastaviti.«
No nije se ni pomaknuo prema njoj kad se vratio ispod pokrivača.
»Jesmo li to odustali?«, upitala je kao on maločas. »Jer ja ne želim
odustati.«
Palcem ju je pogladio po usnicama prije poljupca. »Ne. Ne
odustajemo.« Otvorio je paketić.
Uzela je kondom od njega i stavila ga ondje gdje treba dok je on
gledao. Oboje su već ubrzano disali. Holly ga je pogledala u lice,
osjećajući iskričavost nadraženih živaca. Adam je bio standard s kojim je
uspoređivala sva svoja seksualna iskustva. Što ako ne opravda sjećanje
na samoga sebe? Tad je kliznuo u nju, a ona je uzdahnula i prepustila se
ritmu jer je bilo baš onako kako je zapamtila. Čak i bolje.
Ispunio ju je tako savršeno da nije uopće mogla shvatiti kako je
proživjela život bez ovoga. Bez njega.
No nije ona odabrala život bez njega. On je donio tu odluku za njih
oboje, a nju nije pitao za mišljenje. Stvarnost je priprijetila da će pokvariti
trenutak, no Adam se odjednom smirio duboko u njoj i zagledao joj se u
oči. Njegov stoički izraz lica je nestao, ustupivši mjesto čistoj ugodi i
čežnji za njom.
 Nije ga često viđala tako prepuštenoga i izloženoga. Prizor je bio
doista divan. »Adame«, rekla je, preplavljena emocijama.
»Znam.« Nagnuo se i polagano je ljubio sve dok mu svojim tijelom
nije dala do znanja da želi osjetiti kako ulazi i izlazi iz nje. Trebalo joj je
to više nego što joj je ikada išta trebalo u životu.
No Adam je bio u pravu glede jedne stvari; život ga je doista naučio
strpljenju. Dok se izvijala prema njemu tražeći još, samo ju je držao na
mjestu i lagano joj grickao usnicu dok se ona upirala i grabila ga, vrišteći
od vreline koja se rađala između njih.
Smirio ju je uzdahom i napokon se počeo micati, ispunjavajući je
skoro do prsnuća. Skoro se popela na njega pokušavajući prići još bliže,
bliže no što je fizički bilo moguće. Obavila ga je nogama kao da se vješa o
njega, a on ju je samo izazivao. Ubrzavao je, a zatim usporavao ritam.
»Tko se sada igra?«, uspjela je izustiti.
»Ja se ne igram.« Glas mu je bio uzbuđujuće dubok i grub. Ubrzao je
ritam i zabio se u nju. Pa još jednom. I još jednom.
Osjetila je iskrenje nadolazećeg orgazma. Prsti su joj se skvrčili i
unutarnji mišići počeli pulsirati oko njega. Svaki milimetar njezinog tijela
je balansirao na rubu vrhunca i nije znala kako će to preživjeti. »Molim
te«, preklinjala je ljubeći ga. »Molim te, Adame...«
Zastenjao je i prekinuo poljubac dajući joj ono što je tražila. Glava mu
je pala unatrag, oči se zatvorile, a lice napelo od gladi i čežnje dok se
gibao nad njom. Oboje su sada mahnitali od strasti, no sabrao se
dovoljno da jagodicom palca ubojito precizno pređe preko njezinog
središta.
Eksplodirala je.
Eksplodirao je i on odmah nakon nje, zatvorivši oči pred prevelikom
jačinom onoga što je došlo. Zario se tako duboko u nju da su jedan
prekrasni trenutak proveli kao jedno biće. Dugo se nije čulo ništa osim
njihovog isprekidanog disanja, te noćnih zvukova drveća i vjetra.
A i Milo je uzdisao jer nije dobio ono što je htio.
Holly se nije željela micati. Nije htjela da se raspline oblak
zadovoljstva i ugode. Da ne spominje kako se tek sada prvi put ugrijala
otkako je jutros izišla iz kreveta. Njezino tijelo su i dalje protresali
zaostali drhtaji zadovoljstva i Adam se pomaknuo kao da želi sići.
Trebala joj je njegova težina, voljela je osjećaj njegovih ruku oko sebe,
te se primila za njega. Ubrzo je shvatila da on vjerojatno ne osjeća
jednaku potrebu za bliskošću, pa ga je nevoljko pustila.
Pridignuo se s nje, pobrinuo za kondom i vratio natrag. Zagrlio ju je i
poljubio u sljepoočnicu. »Spavaj.«
Čak je i u mraku shvatila da je nestala ona prepreka koja se uvijek
pojavljivala kad bi se njih dvoje našli zajedno. Adamova nježnija strana
je ostala uz nju.
Pomislila je kako bi se mogla naviknuti na ovog Adama, koji skine
čelični oklop i bude samo muškarac kad je ona tu. Muškarac koji ju je
nekada volio.
 JEDANAESTO POGLAVLJE

ADAM SE naglo probudio, dok mu je srce još uvijek tuklo. Nije to bila
potpuna noćna mora kakva zna biti, hvala Bogu. Više se nije budio uz
vrisak skačući iz kreveta, nego se samo radilo o jakom lupanju srca i
nedostatku zraka. Kao sada. Adam je znao razlog zašto mu se baš ove
noći ponovno javila noćna mora. Danas su trebali poći na Kaniksu i
potražiti Donalda.
Preznojio se pri samoj pomisli. Natjerao se da se opusti i osjetio kako
se Holly gnijezdi oko njega. Ledeno stiskanje u njegovim prsima odmah
je prestalo. Nastavio je smirivati tijelo mišić po mišić, uživajući u
rijetkome luksuzu ženske topline pored sebe. Topline Holly koja ga je
objeručke prihvaćala. Ženstveni miris njezine kože je istovremeno bio
uzbuđujući i smirujući, te je pritisak u njegovim plućima polagano
iščezavao. Okrenuo je glavu i zario lice u njezinu kosu, želeći je samo
malo udahnuti. Zatim je osjetio toplu njušku u svome uhu. Otvorio je oči
i ugledao Miloa. Prva ružičasta svjetlost zore pronašla je put u
rendžersku postaju. Adam je lagano odgurnuo psa i pogledao toplu,
seksi ženu u svojim rukama. Njezina savršena mala guza bila je
priljubljena uz njega. Oboje su bili goli, no grijala ih je međusobna
kemija. K vragu, mogli su snabdjeti grijanjem cijelu jednu zemlju trećeg
svijeta.
Hollyina koža je mirisala po njezinom vlastitom seksepilu, a malo i
po Adamu. To je bilo erotično... i uznemirujuće intimno. Polako se
okrenuo na leđa. Holly je nešto promrmljala, okrenula se i ponovno se
zalijepila za njega. Ne za njega, ispravio se. Za njegovu toplinu. Bila je
toplinski navođena raketa. Kosa joj je izgledala poput eksplozije u
tvornici madraca, sva rasuta po njegovoj ruci i prsima. Škakljala ga je po
nosu. Prije no što je uopće shvatio što radi, maknuo ju je sa njezinog lica.
Smrknula se u snu. Dobro je upoznao taj njezin izraz lica. U posljednje
vrijeme nisu imali mnogo zajedničkih tema za smijanje. Barem ne do
sinoć.
 Nakon te uznemirujuće pomisli, Adam se latio ispetljavanja iz ruku i
kose. Nije bilo lako, jer se objema šakama držala za njega, i stisnula mu
bedro između svojih. Naslonila je grudi na njegova prsa, i kad se
pomaknuo, bradavice su joj se odmah ukrutile. Znao je da je to samo
fizička reakcija na stimulaciju, ili na hladnoću, no odmah mu je krenula
voda na usta.
Jedva se odupro, i to zato što se osjećao kao najveći šupak na svijetu
jer je dopustio da se ono sinoć dogodi između njih. Nije se smjelo
dogoditi. Holly je imala stremljenja, nade i snove. Ona je bila nešto
najbolje na svijetu... nešto za poželjeti zauvijek. Adam više nije imao
nade i snove, i radio je samo na tome da uspije preživjeti svaki
nadolazeći trenutak. A zauvijek? To je u njegovom riječniku praktički
bila psovka. Uspio se malčice izmaknuti, a ona je u snu zacijukala od
negodovanja. Nikada u životu nije čuo nešto tako slatko i seksi. Osim
onih zvukova koje je ispuštala protekle noći.
Prije svih onih godina uvijek je reagirala na njega sa otvorenom
gorljivošću. Jedva ga je čekala. To ih je oboje uzbuđivalo. Činilo se da se
nije puno toga promijenilo.
Naravno da ga onih dana nije imala s kime usporediti što se seksa
tiče, i to ga je samo po sebi uzbuđivalo. No čak je i bez toga bila drugačija
od svih drugih žena koje je upoznao. Budila je u njemu neku zaštitničku,
posesivnu prirodu koju nije ni znao da posjeduje. Naravno da je tada bio
mlad, glup i potpuno pod utjecajem svojeg pimpeka.
Nije imao pojma kojom izlikom se sada može poslužiti.
Nježno se oslobodio njezinih nogu i kleknuo na koljena, i po prvi
puta toga jutra dobro ju pogledao. Preplanula koža, prekrasne, tople
obline, i... ogrebotine od njegove brade na njezinom vratu, grudima i
između nogu.
Ti si stvarno svjetska šupčina, pomislio je o samome sebi i pokrio ju
vrećom. Natjerao se na ustajanje.
Odjenuo se i izišao van gdje ga je ledeni zrak odmah ošamario, a
moralni kompas počeo zvoniti za uzbunu. Snijeg je preko noći pao
taman dovoljno da samo uljepša krajolik. Vidio je miljama ispred sebe.
Sve šiljasta stabla i šume koje se pružaju unedogled, prekrasne u svojoj
jednostavnosti. Pogledao je nebo. Tamno i prijeteće. Bit će sretni ako još
sat vremena ništa više ne padne. Jutro je bilo takvo da se čovjek samo
poželi vratiti u krevet i zagrliti toplu, seksi ženu koja čeka. Ali to ne
može tako. Pogledao ju je kako sklupčana leži u njegovoj vreći za
spavanje. Vidjela se samo plava kosa. Bože mili, kako je on volio miris
ženske kose. Već godinama nije mislio na to. Bio je zauzet drugim
stvarima, kao što su misije na mjestima za koja nikada nije čuo niti su
službeno postojala. Pomagao je dobrim momcima, izgubio pola svoje
jedinice zbog lošeg protoka informacija, te pao u duboku jamu očaja i
krivnje jer je ostao živ... zbog toga nije imao vremena razmišljati o
ženama. Duboko je udahnuo i morao otresti te osjećaje. Prva stvar koju
naučite na terapiji jest da nema smisla inzistirati na krivnji. No sada je
ionako imao drugih problema. Špilje, naime.
On i Milo su obavili svoje poslove. Mučilo ga je rame pa je skinuo
majicu i zanemario ledeni zrak i Dellove upute. Skinuo je i zavoje. Činilo
se da je sve u redu. Pokušao je sam vratiti zavoje na mjesto, no nije mu
baš išlo. Vrtio se i pokušavao i baš tada vidio Holly kako stoji na vratima
rendžerske postaje i gleda ga u polubudnom, sasvim zbunjenom stanju.
Omotala se vrećom za spavanje koja joj je malčice skliznula s ramena i
otkrila komadić crne čipke. Nikada nije previše razmišljao o ženskom
donjem rublju. Većinom mu se sviđalo oskudno i na podu pored kreveta,
no sada je vidio da je bio kratkovidan. Ova mala naznaka je također jako
privlačna.
Shvatila je da zuri u nju, pa se okrenula i nestala unutra. Trenutak
kasnije se vratila odjevena. Još uvijek je izgledala malčice iznenađeno što
se krajolik preko noći pretvorio u zimski raj. Gledao ju je tako začuđenu i
pospanu, te jednostavno morao čestitati samome sebi jer je on uzrok
njezinoj zbunjenosti. »Jesi li dobro?«, upitao ju je.
Obrazi su joj se zarumenjeli, no kimnula je. Pitao se razmišlja li o
tome kako joj je jako dobro bilo prije nekoliko sati – dok je uzdisala i
tihim šaptom izgovarala njegovo ime. No nije željela podijeliti svoje misli
s njim. Nije se niti maknula s vrata. Ostala je udaljena od njega, što je
značilo da je oprezna. Ili jako pametna.
Pokušao joj je pogledati u oči, no okrenula je glavu prema magli koja
se spuštala nad ranim jutrom.
 »Hoćemo li razgovarati o tome?«, upitao ju je nadajući se da će odbiti.
Nikada nije volio razgovarati.
Odmahnula je glavom i počela kupiti kosu u šaku onako kako to žene
rade, da bi je naposljetku ukrotila trakicom koju je nosila oko ruke. Prišla
mu je i posegnula za novim zavojem. Ukrutio se kad mu je lagano prešla
prstima preko leđa. Gadio se sam sebi i pružio joj tubu dezinficijensa.
»Zar ti Dell nije rekao da ne diraš zavoje?«, upitala je.
»Je.«
»Nije li ti također rekao da će ti staviti pseći ovratnik budeš li
prčkao?«
»Je«, promrsio je. »I onda?«
»Znači, voliš nositi pseće ovratnike?«
»Prvo bi me morao uhvatiti«, rekao je.
Holly je frknula i namazala mu ranu antibiotskom masti. »Je li Dell
brz?«
»Je, ali ja sam brži.«
Promijenila mu je zavoj. »Sve izgleda dobro, Adame.«
»Hvala ti.« Izvinuo je vrat i pogledao je u oči. »Puno si zgodnija nego
moj posljednji liječnik.«
Pogledala ga je poprijeko. »Ja sam zgodnija nego išta što si ti vidio.«
Kad se nasmijao, uzvratila mu je smiješkom. »Pao je snijeg.«
»Da. Bili smo prezauzeti i nismo primijetili.« Sjećanje na ono što su
radili još ga je više ukrutilo. Holly je spustila pogled na njegove usnice i
tako im oboma priuštila napadaj požude i još nečega.
Nelagode.
Poznavao je taj pogled – pogled žene koja je pronašla ono što želi.
Kriste moj dragi. Posljedice sinoćnjih događaja mu se već obijaju o glavu.
Sam si je kriv.
Navukao je majicu, pa majicu s kapuljačom i jaknu. Bile su tehnike
odugovlačenja dok je razmišljao kako da je najbezbolnije odbije bez
pretjeranih analiza protekle noći. Okrenula se njemu i pogledala ga
ozbiljnim, nesretnim očima. Želudac mu se stisnuo. Ovoga puta ju
jednostavno nije mogao ignorirati. »Ponovit ću pitanje«, tiho je rekao.
»Jesi li dobro? Imamo li problem?«
»Ne«, rekla je. »Naravno da nemamo. Tata mi je nestao – mobitel mu
je i dalje isključen. Provjerila sam prije no što sam se odjenula – i upravo
sam spavala sa jednom od najvećih pogrešaka u svom životu – s
pogreškom koja mene smatra pogreškom – ali ne, nemamo nikakav
problem.«
»Eto, vidiš da sam znao da moramo razgovarati«, rekao je zakoračivši
prema njoj.
»Ma gle, zaboravi. Pokrenimo se već jednom. Ti tako radiš, zar ne?
Kad postane gusto, ti se pokreneš.«
Otvorio je usta da joj se usprotivi, jer on uopće tako ne radi i ona to
zna. No vidio je odraz jada na njezinom licu prije no što je okrenula
glavu, i zadržao jezik za zubima.
»Super«, rekla je zamahnuvši rukama. »Evo ga, stiže.«
»Što stiže?«
»Tvoj govor za jutro poslije«, rekla je. »Pokušala sam ga izbjeći, ali
čini se da su neke stvari nezaobilazne. Daj sve od sebe, Adame. Izbaci to
van prije no što te zadavi.«
Polagano je uzdahnuo. »Sinoć...«
»Čekaj«, ponovno ga je ubola prstom. »Trebala bih te upozoriti – iako
sam upravo ja rekla da je ono sinoć bila pogreška, ubit ću te ako ti to
kažeš. Jer lagala sam, Adame. Nemoj misliti da te ne mogu ozlijediti –
išla sam na kick-boxing i naučila poteze. Opake poteze.«
»Holly«, primio ju je za ruku kojom je mahala. »S tobom ništa nije
pogreška.«
»Ali«, upitno će ona. »Zato jer osjećam da dolazi jedno ali.«
Pogledao ju je u oči. »Ali ja ne želim isto što i ti.«
Pogledala ga je suženim očima. »A što ti misliš da ja želim?«
»Predanost i vezu.«
Uzdahnula je. »A što ti želiš? Što je s tobom?«
 »Nije bitno što ja želim«, rekao je. »To nije ono što ti zaslužuješ. Ali ne
želim te povrijediti.«
Kimnula je kao da ga shvaća, no zatim je odmahnula glavom. Kad je
otvorio usta, ljutito je zurila u njega i ponovno ih je zatvorio dajući joj
vremena da se sabere.
»Znači, ti ne osjećaš ništa prema meni«, upitala je.
Kriste, ubit će ga. »Osjećam i previše prema tebi?«, ispravio ju je. »Ali
to nije dovoljno. Ti zaslužuješ sve, Holly.«
»Još jedan brak, hoćeš reći? Kućicu u cvijeću?« Nasmijala se tiho, bez
radosti. »Imala sam to i ne želim još jednom.«
»Možda sada ne želiš, ali kada dođe vrijeme i promijeniš mišljenje,
htjet ćeš biti s nekim tko želi isto što i ti. Ja nisam taj čovjek, Holly.«
»Ne volim kada mi ljudi govore što da želim, Adame.« Okrenula je
glavu i zagledala se u šumu. »Ti pojma nemaš što ja želim.«
To je nedvojbeno bila istina, no također je dokazivalo da je on u
pravu. Nije znao kako je to biti u stalnoj vezi s nekom ženom i biti joj
predan svaki dan. Mogao bi ju tjelesno zadovoljiti, no neovisno o tome
želi li on biti njezin Pravi ili ne, naposljetku bi je iznevjerio jer je ne bi
mogao zadovoljiti emocionalno.
»Čini se da se ovdje uopće ne radi o meni«, rekla je. »Radi se o tebi. Ti
ne želiš biti ranjiv prema meni, niti ikome drugome. Ne želiš mi se
otvoriti.«
»Otvorio sam se i podijelio s tobom više nego i sa kim drugim«, rekao
joj je.
»Ali ipak si bio suzdržan. Misliš da moraš biti savršen. Uvrtio si sebi
u glavu neke kretenarije i ne želiš odustati od njih. Zaboravljaš kako ja
već znam da nisi savršen.«
Ravno u sridu. Oboje su znali da više ne govori samo o sinoćnjem
događaju.
»Nisam te htio povrijediti«, rekao joj je.
»Donio si sveobuhvatnu odluku o nama bez mene. To me je
povrijedilo.«
 »Da, učinio sam to«, složio se. Učinio bi to ponovno. »Ma hajde,
Holly, znaš da je prije dvanaest godina život sa mnom bio samo bol i
razočaranje.« Učinio joj je uslugu prekidom veze prije odlaska u vojsku.
Uvijek se tako prisjećao tog događaja, govoreći si da je sretnija bez njega.
Što znači da danas nema nikakva prava na osjećaje prema njoj. Imao
je svoju priliku, i donio je odluku da ode. Odbio je promijeniti život tako
da ona postane dio njega. Nije bio voljan dodatno komplicirati situaciju.
Želio je da sve ostane što je jednostavnije moguće.
Holly je bila mnogo toga, no jednostavna nipošto ne. Ni onda, ni
sada.
»Što je onda bilo sinoć?«, upitala je.
Pa, k vragu.
»Uopće ne znaš, zar ne?«, rekla je uz nevjericu.
Nije znao. Nije imao pojma.
»Zbilja«, rekla je na njegovu tišinu. »Nastavit ćeš sa svojom ulogom
mračnoga, izmučenoga frajera? Super. Super je to, Adame. Drži se onoga
što ti dobro ide. Jer to ti doista dobro ide. Pravi si majstor. Privlačiš ljude
svojim tihim, seksi šarmom i dozvoljavaš im da misle kako su ti posebni,
kako ih puštaš k sebi, a cijelo vrijeme ih zapravo držiš na sigurnoj
distanci i uopće im ne daš da ti se približe.«
Protrljao je vilicu i pomno pogledao Holly, pitajući se je li uvijek
ovako nervozna ujutro. Bolje bi bilo da to pitanje zadrži za sebe. Bio je
dovoljno pametan da se ne uvuče u još jednu svađu s njom na vrhu
planine, kad traže njezinog nestalog oca i muče se s uzburkalim
osjećajima. No možda ju je mogao malo zadirkivati. »Sinoć«, započeo je,
»kada smo...«
Zatvorila je oči. »Da, što s tim?«
»Svršila si, zar ne?«
»Majko mila.« Raskolačila je oči i pogledala ga poput zmije. »Misliš
da sam glumila orgazam?«
»Tri orgazma«, istaknuo je i odao se. Znao je da je svršila. Znao je
točno kada i koliko je trajalo, i dugo će ponovno proživljavati te trenutke.
 Shvatila je da ju zafrkava i zarumenjela se. »Ne bih glumila.«
»Dobro je znati«, rekao je. »Ali činiš se poprilično nervoznom za
nekoga kome se posrećilo, pa...«
»Dobro«, uzmaknula je. »Koliko god mi je zabavan ovaj neugodni
razgovor, moram sada...« Pokazala je prema šumi.
»Čekaj.« Izvadio je bočicu suzavca iz ruksaka. »Uzmi ovo sa sobom.«
»Zbog svih silovatelja koji su se pritajili u šumi?«
»Zbog medvjeda i ostalih znatiželjnih četvoronožnih grabežljivaca.«
Kimnula je i uzela bočicu, te se okrenula i pošla prema šumi.
»Nemoj daleko«, dobacio je njezinim ukočenim leđima. »Lako se
samo okrenuti i...«
»Za razliku od glupe odluke koju sam sinoć donijela – a to je seks s
tobom«, objasnila je, »nisam potpuni moron.«
»Mislio sam zbog snijega. Palo je samo desetak centimetara, ali i to
zna biti varljivo.« Spremio je kutiju za prvu pomoć u ruksak. »Idem i ja s
tobom...«
»Slijedi me i čeka te sigurna smrt.«
Smirio se. »Dobro, ali samo zapamti da sve izgleda isto pri ovako
slaboj svjetlosti...«
Odmahnula je rukom i nastavila hodati, te nestala u šumi.
»Milo«, rekao je Adam, gledajući točku u kojoj je nestala. Pas je
odmah poslušao.
»Traži«, rekao mu je Adam i pokazao.
Milo je odmah veselo krenuo za Holly. Ako ne želi biti razumna,
onda će imati dadilju dok si traži drvo za obilježavanje. No nekoliko
sekundi kasnije ju je čuo kako zvonko govori ne. Sigurno mu je i
priprijetila prstom, jer je Milo došao iz šume sav pokisao, kao da je
zaslužio prijekor.
»Dobro je«, rekao mu je Adam. »Bravo, dečko.« Odlučio je kratko
nazvati Della.
»Jesi li imao dugu noć?«, nemarno će Dell.
 »Ne počinji.«
»Pretpostavit ću da te Holly nije ubila, jer još uvijek dišeš. Jeste li
pronašli... zajednički jezik?«
»Zovem te zbog tvojih glasovnih poruka, Dell.«
»Samo mi reci da ili ne jer mi Jade stalno šalje poruke. Želi znati jesi li
se javio.«
»Sad joj možeš reći da sam se javio.«
»Potvrđuješ ili niječeš?«, navaljivao je Dell.
»Isuse.«
»Hej«, branio se Dell. »Nije to zbog mene. Jade pita. Uvjerena je da te
još uvijek muči krivnja.« Zastao je. »Nije tako, zar ne? Dobro si...?«
Adam se odupro potrebi da lupi glavom o najbliže drvo. »Trebam li
pretpostaviti da nemam hitnih poruka?«
»Ovisi što je tebi hitno. Reno me je šutnuo u dupe. Taj konj je zbilja
neodgojen.«
»Reci mu da mu dugujem cijelu jabuku«, rekao je Adam i poklopio.
Zatim je nazvao Bradyja koji mu je rekao da se Donald nije ni pojavio, ni
javio.
»To nije dobro«, rekao je Adam jer je znao da će zbilja morati ići u
jebene špilje. Super.
»Jesi li ti dobro?«, upitao je Brady. Uvijek je znao prepoznati kad je
Adam pod stresom.
»Zašto ne bih bio?«
»Ne znam. Reci ti meni.«
Adam je zastao. »Jebeni Dell«, rekao je, a Brady se tiho nasmijao.
»Da, ovdje je pored mene«, rekao je Brady. »Znači, istina je. Ti i
Holly...«
»Dell pojma nema o čemu govori.«
»Onda nije istina.«
Adam je duboko udahnuo. Progonile su ga vizije protekle noći. Holly
ispod njega, njihove ruke i noge isprepletene toliko da se nije moglo
znati gdje ona počinje, a on završava.
Nakon duge pauze, Brady se ponovno nasmijao. »Sretno, buraz.
Trebat će ti.«
Adam je zastao. »Je li tebi trebala sreća? S Lilom?« pitanje ga je
šokiralo. Da ga je mogao povući, odmah bi to učinio. Tišina je odala da je
i Brady bio zatečen iznenadnim prikazom ranjivosti. Ako se nasmije,
Adam će ga morati ubiti.
Ali Brady se nije smijao. »K vragu, čovječe«, naposljetku je rekao,
»trebalo mi je mnogo više od same sreće. Trebala mi je Božja pomoć da
osvojim tu ženu, a i tada sam skoro uprskao stvar.«
Brady je bio najsirovija muškarčina koju je Adam ikada upoznao, a
nekako je uspio osvojiti najmiliju i najslađu ženu na kugli zemaljskoj.
Lilah bi mu zvocala zbog nečega. Bilo čega, hrane, posla, njegovog
prezaštitničkog stava... navaljivala bi dok se ne bi naljutio, a zatim bi mu
prilazila kao na mačjim šapicama. Janje protiv vuka. Adam nikada nije
vidio da itko može preveslati Bradyja na taj način, no Lilah ga se nikada
nije bojala. Zagrlila bi ga oko vrata i poljubila, a ovaj bi se smijuljio poput
zatelebanog tinejdžera. Čak bi se i dan-danas jednako idiotski nasmiješio
čim vidi da ga Lilah zove na mobitel.
»Nemoj sve sjebati«, upozorio ga je Brady.
Adam nije imao više ništa za reći i prekinuo je poziv. Trebalo mu je
nekoliko minuta da pospremi stvari. Ostavio im je dvije žitne pločice,
jabuke i vodu za doručak. Holly se još nije vratila.
Koračao je čistinom i zaustavljao se svakih nekoliko sekundi zureći u
smjeru gdje je nestala.
»Holly.«
Ništa od nje. Prokletstvo!
»Dolazim za tobom, Holly.« Nije ju želio iznenaditi. Naoružao ju je i
znao je koliko je grozno dobiti suzavac u lice. Osim toga, shvaćao je da
žene trebaju privatnost, posebice kada pokušavaju obaviti svoju jutarnju
rutinu u ovakvim uvjetima. No ako se samo duri negdje i pokušava ga
kazniti, to je onda druga stvar. Sinoć joj je rekao istinu. On ne igra igrice.
»Holly.«
 Opet ništa.
Dao joj je još šezdeset sekundi, što je bilo predugo jer je njegovo
iskustvo govorilo da odmah mora krenuti za njom. Nije shvaćao da
njegovi instinkti nisu baš prilagođeni ženama, ali cijeloga života ga je to
šesto čulo spašavalo i vadilo iz govana. Kad su se stvari sasvim sjebale
tijekom posljednje misije, šesto čulo ga nije izdalo. Zazviždao je Milou i
upro prstom u smjeru Hollyna odlaska. »Traži.«
Adam je išao za psom i odmah vidio Hollyne otiske u snijegu. Milo je
otrčao ispred njega i Adam ga više nije mogao čuti. Uskoro se oglasio
svojim znakom; tri puta je kratko zalajao govoreći da je pronašao koga je
trebao.
Adam je slijedio otiske čizama i Milovih šapa, te pronašao još jednu
čistinu. Vidio je psa i ženu kako sjede na oborenom trupcu. Zastao je jer
nije imao pojma što bi joj trebao reći. Holly je sjedila savijenih nogu.
Ruke je obavila oko cjevanica. Vidio je da je napeta, i nadao se da je to
zbog ljutnje, a ne zbog plača. Uvijek je lakše s ljutnjom.
Milo je pozorno stajao uz Holly i gledao kako im Adam prilazi.
»Dobar dečko.«
Milo se veselo opustio i legao na snijeg.
»Holly.«
Podignula je glavu i pogledala ga. Osjetio je isti udar panike kao onda
kad je prvi puta došao psihijatru i bio primoran razgovarati o osjećajima
koje je samo želio potisnuti.
 DVANAESTO POGLAVLJE

HOLLY JE pogledala Adama i ponovno spustila glavu na koljena. Ne, još

ga nije bila spremna vidjeti. »Rekla sam ti da trebam malo vremena.«
»Ne, rekla si da me čeka sigurna smrt ako krenem za tobom.«
Nije se činilo da ga je uopće briga što će ona učiniti, i poželjela ga je
udariti zbog toga. No imala je većih problema. Prije svega. Zaspala je s
lećama. Loš potez. Trebala ih je izvaditi, a bez njih je bila skoro slijepa.
Dobro, sinoć nisu baš puno spavali, ali njezine oči su ipak trpjele
posljedice – za razliku od ostatka tijela, koje je i dalje bilo pod utjecajem
uzbuđenja. Nije si mogla pomoći – svaki pokret ju je podsjećao kako je
sinoć koristila zaboravljene mišiće.
Nisu samo mišići bili zaboravljeni. Zaboravila je kakav je osjećaj imati
muškarca u sebi, osjećati kako se kreće nad njom, kako joj šapuće
senzualne besmislice dok je vodi ka mjestima koja sama ne može
doseći... no on se već kajao zbog svega, i to ju je zbilja boljelo.
»Bio sam voljan dati ti malo vremena«, rekao je. »Ali tebe nije bilo
puno dulje od toga.«
Poskočila je osjetivši toplinu njegovog bedra kad je sjeo pored nje.
Kretao se nečujno poput dima. »Dobro, trebalo mi je nekoliko minuta«,
rekla je, ne dozvoljavajući da joj vidi lice.
»Plačeš li?«, zabrinuto je upitao. Odlazak u rat ga nije brinuo. Nisu ga
brinuli ni vukovi, a ni odlazak ravno u srce oluje. Ali suze su za brinule.
Holly je uzdahnula. »Ne.«
Ionako mu nikada ne bi priznala.
Uzdahnuo je s očiglednim olakšanjem, na što je Holly zaškripala
zubima. »Hvala Ti, Kriste«, promrmljao je.
Očajno je uzdahnula zbog njih oboje, te ustala s trupca. Tad se sjetila
prvotnog problema – ne vidi ništa bez leća. Prokletstvo! Ponovno je sjela.
»Hej«, započeo je Adam neobično nježno. Kleknuo je ispred nje i
stavio ruke na njezine. Osjetila je kako ju pažljivo promatra, no
zahvaljujući istovremenoj dalekovidnosti i kratkovidnosti, pri danjem
svjetlu je bila slijepa kao šišmiš i nije mu razaznavala lice. Što možda i
nije loša stvar.
»Malo me muči vid«, objasnila je.
»Imaš li leće?«, upitao je.
Za frajera koji se voli praviti kao da se njih dvoje jedva poznaju,
zapamtio je mnogo detalja o njoj. »Morala sam ih izvaditi«, priznala je.
Uzdahnuo je. »Jesi li ponijela naočale?«
»Možda su mi u ruksaku.«
»Možda?«
»Nadam se da jesu.«
»Sranje, Holly.«
U prijevodu – glup potez, Reidova. To joj je već bilo jasno i pokušala
ga je maknuti s puta – čak malo nepristojno – i progurati se pored njega.
»Nije to neki problem. Možemo dalje.« Izvadila je mobitel i nazvala
Redov broj.
»Nema ništa novog«, rekao je Adam. »Već sam provjerio.«
Holly ga je pogledala u oči taman kada se Red javio. Adam je bio u
pravu – nema ništa novog. Vratila je mobitel u džep i osjetila kako joj se
srce steže od zlih slutnji.
»Tek je četvrti dan.«
Nije bilo nečuveno da njezin tata nestane na pet dana. Nije joj bilo
ništa lakše zbog te spoznaje. Možda su vukovi krenuli za njim. Ili
medvjed. Ili je doživio srčani udar. Moglo mu se desiti bilo što. »Idemo«,
rekla je i krenula. To je najbitnije, pomislila je. Treba samo ići dalje.
Primio ju je šakom za majicu i okrenuo za sto osamdeset stupnjeva.
»Tako je.« Pogledala je u smjeru njegovog prsta i vidjela da joj je sve
samo bijelo. Bez leća nije imala percepciju dubine, osjećaja za gore i dolje,
ili lijevo i desno. Osjećala se kao da se nalazi u zastrašujućem oblaku
ničega.
Počela se vrtjeti oko sebe, a panika ju je stezala u grlu poput vatrenog
prstena. Osjetila je dvije snažne ruke kako je grle. Zgrabila je Adama i
zarila lice u njegova prsa. Nije rekao nijednu riječ i bila mu je zahvalna
zbog toga. Grlio ju je i gladio po leđima dok se ona polako smirivala.
Smirivala ju je njegova blizina i svladala se da ga ne stisne još jače.
»Dišeš li?«, upitao je.
»Radim na tome«, drhtavo je udahnula. »Tjeskoba je zbilja gadna
stvar«, rekla je vedrije no što se osjećala. Nije ga uspjela prevariti.
»Zapamti«, podsjetio ju je. »Moraš imati plan i moraš se držati
plana.«
Znala je koliko je skupo platio to saznanje. Bio je u pravu. »Plan je da
ga pronađemo.«
»Idemo onda.«
Da. Još uvijek joj nije sasvim sjelo da je Adam ključna osoba u
provedbi toga plana. Brinula se jer mu je dala moć da ju povrijedi.
Ponovno.
No jedina osoba koja mu je mogla podariti tu moć je ona sama. Starija
je, a trebala bi biti i mudrija. Osim toga, on je očigledno nastavio sa
životom, i ono sinoć mu se jednostavno potkralo. Dobro mu je išlo
nastavljanje sa životom, a i ona je davala sve od sebe da nauči kako se to
radi. »Što slijedi nakon plana?«
»Reprogramiranje misli«, pogledao ju je. »Negativnost je čest okidač
panike.«
»Dakle... misli pozitivno«, sumnjičavo će ona. Ništa nikada nije tako
jednostavno.
»Kao u crtiću«, potvrdio je.
»Zato mi govoriš da će sve biti u redu«, upitno će Holly.
»Ne, govorim ti da će biti u redu jer će tako biti.«
»A što je sa sinoć?«, upitala je. »Jesi li mi tako htio reprogramirati
misli ka pozitivnome?«
Tiho se nasmijao i odmahnuo glavom. »Nemoj miješati pozitivnost i
pakleno vrući seks.«
Nije mogla vjerovati, no i sama se nasmijala. »Pa vidiš kako mi se
lako bilo zbuniti! Pakleno vrući seks je ovoga trena nešto itekako
pozitivno.« Osmijeh joj je malo potamnio jer je shvatila što je htio reći.
Ovog trena. Sinoć su podijelili samo jedan tren. Ništa više.
Izvukla se iz njegovog zagrljaja.
»Holly...«
»Krenimo već jednom.« Nije joj pomagala činjenica da ju je Adam
praktički morao izvesti iz šume. No barem je pronašla naočale na dnu
ruksaka. Pojeli su doručak, i Holly je podignula glavu kad je završila.
Adam ju je gledao. »Što je?«, upitala je.
»Je li ti itko ikada rekao da izgledaš kao fantazija o seksi knjižničarki
kada podigneš kosu i staviš naočale?«
Nešto joj je zabrundalo duboko u trbuhu. »Zaboravit ću da si to
rekao.«
Zabljesnuo ju je malenim osmijehom. Naravno da nije zaboravila što
je rekao. Tiho su se vraćali do terenca i negdje na pola puta oglasio se
Hollyn mobitel. Sadie je poslala samo jednu riječ.
Onda?
Holly je prevrnula očima i otipkala KASNIJE kad joj se Adam nadvio
nad rame. »Hej«, viknula je pokušavajući sakriti mobitel. Čitao ju je
pogledom.
»Hvališ se osvajanjima, Holly?«
Zarumenjela se. »Ne!«
Samo ju je pogledao.
»Nipošto! Sadie zabada nos. Tako se ponašaju prijateljice.«
»I braća«, učinilo joj se da je promrmljao.
Adam je složio svu opremu u prtljažnik terenca i sredio Miloa prije
no što je sjeo za upravljač. Dodao je Holly dalekozor. »Traži znakove dok
ja vozim.«
Prinijela je dalekozor očima. »Kakve znakove?«
»Dim, neki novi trag, bilo što.«
Sve bi bilo u redu da joj nije bilo zlo od gledanja kroz dalekozor
tijekom vožnje. »Zamijenimo se«, naposljetku je rekla. »Ti traži tragove, a
ja ću voziti.«
Odmahnuo je glavom i nastavio voziti.
»Zašto?«, upitala je. »Zato što sam žensko?«
»Ne, nego zato što voziš kao žensko. Ne, povlačim to. Uvredljivo je.«
»Da«, rekla je. »Hvala što si povukao riječi, jer jesu uvredljive.«
»Zato što voziš kao kakva bakica.«
»Molim? Sasvim dobro vozim.«
»Da, za osamdesetogodišnju bakicu«, rekao je.
Zagrcnula se. »A kako ti to znaš?«
»Bio sam iza tebe na cesti kad si napravila zastoj jer si vozila možda
osamdeset.«
»Držala sam se ograničenja brzine!«
»Stotina je na državnim cestama, sto dvadeset na međudržavnim, a ti
si bila na upravo takvoj cesti.« Zastao je. »I vozila si kao bakica.«
»Ne vozim kao... ma, zaboravi.« Ponovno je uzela dalekozor, no nije
mogla predati bitku. »Samo da znaš da sam prošle godine dobila kaznu
zbog brzine.«
»Hoćeš reći da si vozila ispod ograničenja?«
»Ne!« Udarila bi ga, no vidjela je da mu kutevi usnica poigravaju.
Zabavljala ga je. Mrzi biti zabavna. Barem u ovom kontekstu. »Želim
voziti, Adame.«
Samo je složio facu i nastavo voziti.
»Vozim od četrnaeste godine«, rekla je. »Toliko sam godina imala
kada sam ukrala tatinoga Bronca i izvezla se u ludu vožnju.«
»Da, čuo sam tu priču od Griffina.« Pogledao ju je postrance. »Nisi
prebacila u položaj za vožnju, pa ti je motor otkazao nasred ceste 47.«
»Malena greška«, rekla je.
Ponovno je složio facu.
»Ozbiljno«, pružila mu je dalekozor. »Ti si tragač. Stani i pusti me za
volan.«
»Majko mila.« Na njezin šok i nevjericu, Adam je doista stao. »Moraš
biti nježna na okukama«, rekao je ne mičući se s vozačkog sjedala.
»Nemoj skliznuti u jarak.«
»I papučica je malo ljepljiva, pa moraš...«
»Znam voziti.« Zamijenili su mjesta jedno preko drugoga i nije željela
misliti kako je njezino tijelo obožavalo dodir njegove snage i topline.
Adam je pak izišao iz terenca kad ga je malo pogurala i prošao ispred do
suvozačevog mjesta. Uputio joj je dug pogled namještajući se na njezino
mjesto. »Budi oprezna«, rekao joj je.
»Oprezna? Hoćeš reći da se držim ograničenja brzine?«
Uzdahnuo je i svezao pojas. Posegnuo je iza sebe i svezao čak i
zbunjenoga Miloa. Holly je prevrnula očima, nagazila na papučicu gasa i
krenula. Naravno da je Adam bio u pravu. Morala je zbilja biti nježna u
okukama, i papučica je doista bila ljepljiva. Cesta je bila skliska, okuke
oštre. Usredotočila se na to da ih drži na sredini ceste sa samo jednim
voznim trakom i osjetila Adamov uporni pogled na sebi.
»Što je, Adame? Gukni već jednom.«
»Samo sam se pitao hoćeš li ikada prebaciti iz druge brzine. Ili
planiraš srediti i ovaj motor.«
Zaškripala je zubima. Kako sve uvijek izgleda tako jednostavno kad
on to radi? Snijeg je opet počeo padati, i cesta je djelovala nekako... usko.
Stalno je provjeravala svoju udaljenost od jaraka s obje strane. Bili su niži
od ceste i puni snijega i leda. Rizik nije bio malen.
»Da, prebacit ću iz drage«, rekla mu je.
»Dok smo još mladi?«
Malčice je dodala gasa i prebacila u treću brzinu, i to baš kada su
naletjeli na oštru okuku. Terenac se poskliznuo, sve četiri gume su
izgubile uporište i odletjeli su sa strane. U jarak.
 TRINAESTO POGLAVLJE

TERENAC SE nije prevrnuo. Nije se ništa dogodilo. Samo su naglo skrenuli

udesno i zaustavili se trenutak prije no što se Holly licem zabila u
upravljač. Okrenula se i brzo pogledala kako je Adam bez da ga pogleda
u oči, a zatim kako je Milo. Psić je bio sasvim dobro, samo je izgledao
malo zbunjeno jer nije znao kako se odjednom našao u klinču sa
sigurnosnim pojasem.
»Jesi li dobro?«, upitala je Adama.
»A ti?«
»Pa, jesam. Ali čini se da ti upravljač ne radi baš kako treba.«
Adam je skinuo sunčane naočale i zagledao se u nju, pa zatim odmah
u svog psa, koji se već bio lijepo smjestio. Nije ga brinula novonastala
situacija jer je kao i svoj gazda imao iskustva sa mnogo gorim
poteškoćama.
»Upravljač ne radi kako treba«, ponovio je Adam, naglašavajući
svaku riječ i gledajući u Holly.
»Tako je«, rekla je potapšavši upravljač kao da on ne zna o kojem
dijelu automobila govori. Adam je samo odmahnuo glavom i
promrmljao nešto ispod glasa. Nije ga pitala da joj ponovi. Uputio joj je
još jedan neodređen pogled i izišao van da vidi kolika je šteta. Izišla je i
ona. Dva desna kotača su se zakopala duboko u snijeg, blato i led. Nije
izgledalo dobro. »Trebao bi dati nekome da pogleda upravljač«, rekla je.
Adam je samo uzdahnuo i progurao se pored nje. Zabio je glavu u
prtljažnik tražeći neku opremu i mrmljao nešto o ludim babama koje
voze.
»Čujem te«, rekla mu je.
»Neka, tebi i govorim.«
Snijeg je padao dok se Adam primio lopate i posla. »Trebaš li
pomoć?«, upitala je. Podignuo je ruku i uputio joj dugačak pogled. Da.
Već je dovoljno pomogla.
 Počeo je kopati pored stražnjeg kotača. Mišići ruku i ramena su mu
radili poput dobro podmazanog stroja.
»Pazi na rame«, napomenula je. Nije joj odgovorio. Uskoro se
ponovno uspravio. »Dobro. Sad sjedi za upravljač i nagazi. Vozi prema
nasipu.«
»Sada?«
Skinuo je kapuljaču i prošao rukom kroz kosu. To je kod njega znak
velike iznerviranosti. »Nisam mislio sljedeći tjedan.«
»Dobro.« Krenula je, no zastala je i rekla mu: »Žao mi je što sam tvog
mezimca odvezla u jarak.«
»Aha.« Ponovno je stavio kapuljaču. »Nagazi«, ponovio joj je. »I
vozi...«
»Polagano«, dovršila je umjesto njega i kimnula. »Shvatila sam.«
Namjestila se i pogledala u Miloa koji je mirno sjedio na stražnjem
sjedalu. »Idemo u nasip«, objasnila mu je i prebacila automobil u brzinu.
Motor je cvilio i brundao, kotači su se vrtjeli, a mješavina snijega i
prljavštine se podigla u zrak. Milo je provirio van da vidi kako se kotači
okreću i oblizao nos poprskan snijegom i blatom.
Adam se uspravio i susreo Hollyn pogled u retrovizoru. Njegovo lice,
kapa, kosa su bili pokriveni mješavinom snijega i blata...
»Uh«, uzdahnula je. »Oprosti...«
Obrisao je lice nadlanicom i pogledao ju. »Ponovno.«
»Ali...«
»Ponovno. Više gasa. Manje gasa.«
Pokušavala je ostati mirna, no tad je sasvim poludjela. »Manje gasa,
više gasa!«, vikala je mašući rukama. »Voziš kao baba! Što hoćeš?«
Adam je samo stajao. Izgledao je kao da ponovno treba vježbati
disanje. »Manje gasa«, ponovio je.
»Dobro, ali neka se zna da si mi ti rekao da nagazim.« Ovoga puta je
malo lakše pristupila gasu. Gume su se počele klizati no Holly je osjetila
nekakav nalet, kao da je netko malčice pogurao terenac. Netko i jest.
Adam.
 Stajao je iza terenca s raširenim nogama, čvrstoga stava i upregnutih
mišića. Uspio je izvući vozilo iz jarka. Kotači su pronašli uporište na
šljunku i Holly se izvezla natrag na cestu. Adam je otvorio vozačeva
vrata.
»Valjda sam ja sada odvozila svoje.«
Izvukao ju je van. Da, odvozila je svoje.
Naslonio ju je na stražnju stranu terenca i zarobio svojim rukama. Bio
je pokriven blatom i snijegom, i ona se stisnula unatrag koliko god je
mogla. »Prljav si.«
»Jako«, odgovorio je.
Nešto joj se javilo u utrobi i bila je sigurna da je to uzbuđenje. »I
mokar.«
»Aha.« Još uvijek je izgledao ozbiljno, no Holly je vidjela kako mu
osmijeh poigrava na usnicama. Sva se zažarila. Njegovo lice je bilo blizu
njezinoga, no sunčane naočale su mu skrivale oči.
»Opet se igramo?«, šapnula je.
»Što sam ti ja rekao za igranje?«
Mozak ju je zabolio od razmišljanja. Bilo je teško misliti dok ju je
pritiskalo njegovo čvrsto tijelo. Bio je doista čvrst... posvuda. Više nije
samo on bio mokar. Otvorila je usta da mu nešto kaže, bilo što, no on je
samo vratio odbjegli pramenčić kose iza njezinog uha i pogladio je
vrškom prsta po obrazu. Poljubio ju je prije no što je zaustila. Nije to bio
slatka, mala pusa, nego pravi vreli, dugački, vlažni poljubac s puno
jezika i ubrzanog disanja s obje strane. Kad je prekinuo poljubac i
odmaknuo se od nje, skoro je skliznula na tlo. »Što je to bilo?«
»Nemam blage veze«, rekao je držeći ju za obraze. »Ti me izluđuješ.«
Dobro. Lijepo je to znati.
»Ulazi u auto, Holly.«
Poslušala je, uspravila koljena i prešla na svoju stranu automobila.
Adam se smjestio za upravljačem i pričekao da ona stavi pojas, te zatim
krenuo. Vozio je brže nego ona i nisu razgovarali, jer ih je tako oboje
mogao držati pod kontrolom. Naravno, jer njemu kontroliranje jako
dobro ide. Pravi je majstor.
No činilo se da ona ipak može poljuljati tu kontrolu.
Nije imala pojma zašto joj je drago zbog toga, no morala je priznati da
jest.
Stigli su do podnožja Kaniksua i izišli van iz vozila.
»Hoćemo li dalje pješice?«, upitala je.
»Nećemo«, rekao je gledajući put. Snijeg je pao u tankom sloju i ona
nije primjećivala ništa posebno, no nešto je privuklo Adamovu
pozornost. Milo je njuškao po snijegu.
»Netko je prošao ovuda, no to ne znači da je Donald«, rekao joj je.
»Jest, on je«, dodala je. Barem se nadala.
Vratili su se u terenac. Put je bio prekriven sa nekoliko centimetara
laganog, praškastog snijega ispod kojega se nalazio debeo sloj leda od
prethodne kiše. Bilo se lako zavarati i poskliznuti. Kad su stigli na
otprilike pola kilometra do špilja, morali su pješice. Holly je odjednom
osjetila vlagu unutar čizme. »Sranje.«
Adam ju je pogledao.
»Čizma«, uzdahnula je. »Čizma mi je propustila vodu.«
»Stopala su ti mokra?«
»Samo jedno. No nije mi hladno i možemo dalje.«
Odmahnuo je glavom, skinuo ruksak s leđa i posjeo ju na jedan
snijegom pokriven kamen. »Izuj čizmu.«
Na te dvije promukle, tihe riječi bradavice su joj se ukrutile kao da
govori njima. Izula je čizmu i pružila ju njemu, a on joj je dao suhu
čarapu. Dok se borila s čarapom na hladnoći, Adam je oblijepio čizmu
nečim srebrnim.
»Izolir-vrpca«, rekla je.
»To ti je čarobno rješenje za sve.«
Zaista, čizma je bila kao nova kad je prekrio puknuti šav srebrnom
vrpcom. Milo je u međuvremenu zbilja nanjušio nečiji trag.
Usredotočeno je njuškao po tlu. Holly je slijedila njega i Adama puštajući
ih da rade što moraju. Gledati ih bilo je... odmahnula je glavom i
protrljala se preko srca, gdje ju je nešto zaboljelo. Sigurno živci. Ali i
tuga. Nikada ne bi stigla ovako daleko bez Adamove pomoći, no biti s
njim je bilo teže nego što se nadala.
Nije se željela ponovno zaljubiti u njega, ali kako će si pomoći?
Krenuo je u oluju zbog nje. Ostavio je sve svoje obveze zbog toga i to
samo zato jer ga je zamolila. Podijelio je s njim hranu, opremu... i svoje
tijelo. Nasmiješila se samoj sebi na tu pomisao i pogledala ga. Kretao se
brzinom koju ona može pratiti. Nosio je ruksak mnogo teži od njezinoga,
glavu je pokrio kapuljačom, a oči reflektirajućim sunčanim naočalama.
Svaki njegov pokret je odavao mušku ljepotu punu testosterona. Nije
imao pojma da ona hoda iza njega i pjeva mu hvalospjeve. Baš njemu,
frajeru koji ju je jednom davno skoro uništio. Promijenio se. Prerastao je
svoje divljaštvo i huliganstvo mladosti. Sve što mu se danas događalo
rješavao je brzo i učinkovito, bez pretjerane analize i razmišljanja. To joj
je bilo začuđujuće privlačno. Izgubila se u svojim mislima i nije ga
vidjela ispred sebe dok se nisu sudarili. Podignula je glavu i shvatila da
su špilje ravno pred njima. Nagnula se unatrag i upila divotu prirodnih
tvorevina velikih kao kuće, prisutnih još od posljednjeg ledenog doba.
Pravi prirodni labirint otvorenih špilja.
Adam je stajao sasvim mirno i zurio u njih. Holly je skinula ruksak i
potražila svjetiljku. Kad ju je našla, okrenula se Adamu sa smješkom
punim nade na usnama. Zamro je čim je ugledala njegovo lice. Bio je
sasvim blijed i cijelo tijelo mu je zračilo nezdravom napetošću.
»Adame«, upitno će ona. Sasvim se obeshrabrila. Je li primio neki loš
znak od Miloa? Nije znala kako vlasnik i pas razmjenjuju informacije o
pronađenom lešu, i spopao ju je strah. »Bože mili.«
»Ne«, rekao je. »Nije to.«
Pogledala ga je. Uznemirio ju je njegov udaljeni ton. Uvijek bi ju
ohrabrio nekom gestom ili riječju, no sada to nipošto nije činio. Lice mu
je bilo sasvim bezizražajno i psihički miljama daleko od nje.
»Što je bilo?«, šapnula je.
Odmahnuo je glavom kao da pokušava otjerati loše sjećanje, i zatim
izvadio svjetiljku. Krenuo je unutra poput stroja. »Ostani blizu«, naredio
joj je.
Jebene, proklete špilje, mislio je Adam. Naravno da mora završiti kod
njih. Želudac mu se stisnuo i ukočenim nogama je zakoračio u drevnu
kamenu tvorevinu visoku kao trokatnica. Skoro se ugušio – ne od
nedostatka zraka, nego od sjećanja. Sjećanja na druge špilje, na drugom
kontinentu, u drugom vremenu.
Mrak. Zaglušujuća buka minobacača. Bljesak vatre ili svjetla.
Vriskovi.
Isuse dragi. Duboko je udahnuo i prisilio stopala da naprave još
jedan korak.
»Adame?«
Ignorirao je zabrinutost u Hollynu glasu i ruku koju mu je položila na
nadlakticu. Išao je naprijed. Tako su ga naučili. Samo naprijed.
No nekada mu se činilo kao da se samo vrte ukrug, koliko god se
trudio...
Tad se dogodilo. Tri koraka unutar špilje i noge više nisu htjele
naprijed. Odbijale su svaki pokret. Stao je poput kipa. Poriv da se okrene
i pobjegne je bio skoro nesavladiv, i to ga je zbilja ljutilo. Nekoliko
komada naslaganog kamenja. Pola djetinjstva proveo je skrivajući se
ovuda. Poznavao je ove špilje kao vlastiti dlan, i odbio je poslušati
upozorenje koje mu je slao mozak. No već se počeo znojiti i osjećati
poznatu probadajuću bol u prsima kako dolazi u navratima. Pritisnuo si
je ruku na prsa, no nije pomoglo. Nije se radilo o srčanom udaru, no bol
je ipak sisala zrak iz njegovih pluća i za sobom ostavljala gorak okus
panike. Izgubio je kontrolu i pao na koljena, jer bolje je i to nego da se
onesvijesti. »Kriste«, šapnuo je, jer je osjetio kako dolazi. Spustio je ruke
na tlo i pustio glavu neka visi zatvorenih očiju dok je pokušavao izdržati
napadaj.
»Adame.«
Stisnuo je oči još jače no slike su ga šamarale sa svih strana i sasvim
mu obuzele vidno polje. Davio se prašinom. Pluća su mu gorjela. Zadah
krvi i straha. I smrti.
»Adame. Hajde, digni se.« Vukla ga je za ruke. »Tako, tako... držim
te...«
Otvorio je oči i shvatio da ga je Holly vlastitom snagom izvukla iz
špilje i osovila na noge. Zaista impresivno jer je bio barem trideset
kilograma teži od nje.
»Diši, Adame.« Čučnula je ispred njega i skinula mu ruksak s leđa,
hladeći ledenom rukom njegov oznojeni vrat. »Veći udah«, svrsishodno
je rekla. »Diši dublje.«
Isuse dragi. Ona primjenjuje njegove tehnike na njemu. Ponovno je
zatvorio oči i spustio glavu na koljena. Usredotočio se na imitiranje
njezinog disanja. Samo to je mogao.
»Evo«, dodala mu je bocu vode. »Pij pomalo.«
Pogledao ju je dok je pio i pokušao ustati. Nije ga pokušavala
zaustaviti, samo je gurnula dlan u njegov. »Možemo li hodati?«
Ta uporaba množine bi ga inače iznervirala do ludila, no sada je imao
većih problema. Kao, na primjer, užas što je dopustio da ga vidi
ovakvoga. Sram što nije zadržao kontrolu, i ona još uvijek prisutna vatra
u prsima. Srce mu je lupalo tolikom jačinom da se bojao kako će mu
probiti rebra. Bila je u pravu – nije mogao doći do daha. Maločas se
znojio kao svinja i bilo mu je vruće, no sad je drhtao od hladnoće. Što je
najgore od svega, nije se mogao sjetiti niti jedne tehnike kojom bi
zaustavio ovu noćnu moru.
Hodaj, mislio je. Diši. Prehodao je nekoliko krugova oko drveća,
skupa sa svojom procesijom koju su tvorili Milo i Holly. Osjećao je
njezinu mirnu prisutnost pored sebe. Još uvijek ga je držala za ruku.
Njezina je bila malena, topla i čvrsta u njegovoj velikoj, ledenoj i
drhtavoj.
Kad se tek vratio kući iz Afganistana, sklonio se među svoje zidove i
nije nikoga puštao k sebi. Posao mu je to omogućavao. Stvorio si je
rutinu, odagnao sve osjećaje jer su ga mogli učiniti ranjivim. Braća su
pomogla da se osjeća ugodno. I Lilah. Ako su mu pristupali oprezno u
rukavicama, pravio se da ne primjećuje. Naposljetku se korak po korak
vratio među žive. Već je neko vrijeme proveo u normalnosti i nadao se
da su noćne more prošlost.
Lažljivac jedan. Da je to zbilja istina, davno bi se bio vratio u aktivnu
službu. Ipak je u većini slučajeva mogao funkcionirati u svom punom
kapacitetu, i psihijatar ga je upozorio da bi moglo biti posrnuća, te da to
nije neobično.
Bilo ih je, no ovome se Adam ipak nije nadao. Podsjetilo ga je zašto
nije spreman pustiti nekoga drugoga u svoj život, i zašto si još ne smije
dozvoliti vezu i predanost. Ne može nekome koga voli priuštiti takav
život. Pogotovo ne Holly koju je već jednom povrijedio. »Nisam se
izgubio«, objasnio joj je. »Barem ne sasvim. Ne moraš hodati uz mene.«
»Znam«, odgovorila je hodajući uz njega. Odjednom je postala
Gospođica Totalna kontrola. Bila je začuđujuće smirena i učinkovita,
iako malo sumorna i turobna – vjerojatno zato jer ga je sama samcata
onakvoga morala izvući van. Da, to mu je zbilja bilo grozno.
Naposljetku je drhtavo pustio zrak iz pluća i zastao, naslonivši se na
jedan visoki, čvrsti bor. Holly nije ništa rekla, pa je otvorio oči i pogledao
ju. Malo mu se nasmiješila, no nije izgovarala frazetine poput »Sve će biti
dobro«, ili »Sada izgledaš puno bolje«, za što će joj biti vječno zahvalan.
Mrzio je beskorisne, nepotrebne razgovore, mrzio je kad ga tapšu po
obrazima kao da je dijete, tjerajući ga da daje obećanja koja ne može
održati. Najviše od svega je mrzio osjećati se poput glupana, a ovoga
trena je u tome doista briljirao.
Bio joj je zahvalan što ga ne tjera da razgovara o tome. Zahvaljujući
terapiji, to mu nije bio problem, no nije to volio i želio, pogotovo ne sada
kad su mu se slike užasa javljale čim zatvori oči. »Mrzim jebene špilje.«
Kimnula je. »To mi je kristalno jasno.«
»Sad sam dobro.«
Pogledala ga je ispod šiški. Nije bila našminkana – imala je tek
balzam na naškubljenim usnicama dok ga je pomno proučavala.
»Pričekat ćemo malo.« Rekla je to i sjela pored drveta. Držala ga je za
ruku pa je i on morao sjesti. Malčice su šutjeli, što je njemu savršeno
odgovaralo. Bilo je dovoljno hladno da su se sve ptice i kukci posakrivali.
Ostala je samo sablasna ljepota dalekoga krajolika. »Ovo nisam
očekivao«, naposljetku je priznao.
»Zar si mislio da si ti otporan na gubljenje živaca?«
Okrenuo se i pogledao ju. »Molim?«
 »Nemoj mi ni pokušati reći da ovo maloprije nije bio čisti slom«, rekla
je. »I to zaista spektakularan.«
Tiho se nasmijao. »Zar ne znaš da trebaš biti ljubazna prema
mentalno oboljelima?«
Nije joj bilo do šale. Gledala ga je ravno u oči. »Ti nisi mentalno
obolio, Adame. Ti si samo ljudsko biće.«
 ČETRNAESTO POGLAVLJE

IAKO JE Holly bila zabrinuta zbog tate i željela što prije poći u špilje,
Adam ju je još više brinuo. Da nije izbliza vidjela njegov napadaj panike,
nikada ne bi povjerovala da je on kadar sasvim izgubiti kontrolu. No
brzo se sabrao, puno brže nego što bi ona u istoj situaciji. Bilo je
nevjerojatno i vrijedno divljenja. Osjetila je i druge, mnogo složenije
stvari. Nježnost, za početak. Bilo je bolno gledati kako veliki i snažni
muškarac poput Adama skuplja komadiće samoga sebe, a da ga ne
poželi zagrliti. Da, zbilja ga je željela zagrliti – a to bi bilo isto kao da želi
zagrliti upaljeni fitilj.
Pazi ti to – od njih dvoje, ne krasi samo njega crta ludila. Vratio se u
normalno stanje dok ga je gledala. Ponovno je poprimio hladnokrvnu
vanjštinu koja ne otkriva ništa o čovjeku ispod nje. Podignuo joj je ruksak
na leđa prije no što je uzeo svoj i krenuo prema ulazu u špilje.
Tad je zastao. Stala je pored njega.
»Ne moraš ovo raditi.«
»Moram.«
Zagledala mu se u lice. Turobna odlučnost. »Kako uspijevaš izvoditi
spašavanja u uskim prostorima kad imaš ovakvu reakciju?«
Zastao je, a ona se pobojala da neće dobiti odgovor.
»Ne izvodim ih ja«, rekao je. »Barem nisam do sada. Ja upravljam
incidentima i organiziram potragu sa centralne lokacije.«
»Ali ti si prije nekoliko noći spasio ono dijete, i tada nisi bio u bazi«,
istaknula je.
»Ne. Kel i ja smo nekom glupom srećom došli u izvidnicu baš tog
terena kada je stigao poziv. Dijete je posljednji put viđeno na istočnoj
obali Black Forest Rivera. Njegov brat je stalno govorio da su bili kod
velikih stijena blizu riječnih špilja. No jedine stijene u tom području su na
zapadnoj strani.«
»Pored špilja«, rekla je Holly.
 »Da. Jednostavno smo se našli u blizini i odgovorili na poziv
upomoć.«
»Jesam li dobro shvatila?«, započela je Holly. »Krenuo si za dječakom
znajući da ćeš možda morati ući u špilju?«
»Da, i srećom nisam morao, jer bismo u tom slučaju možda još uvijek
bili tamo.«
Susrela je njegov pronicavi pogled. »To je bio herojski pothvat«, rekla
je, »sve vijesti su brujale o tebi. Spustio si se niz stijenu do mjesta gdje je
mali visio i držao si ga sve dok Kel nije stigao do tebe sa užetom.«
»Da, zgrabio sam ga i držao, ali nisam morao ući u špilje.«
»Ako je to sve...«, rekla je i okrenula mu se, stavila jednu ruku na
njegova prsa, i drugu oko njegovog vrata, te privukla njegovo lice
svome. Dotaknula ga je usnicama i zastala. Privukao ju je k sebi bez
oklijevanja i dao joj veliki, vreli poljubac u usta. »Ne žalim se«, rekao je
kad su se odmaknuli, »ali čime sam to zaslužio?«
»To ti se ja ispričavam«, objasnila je.
»Zbog čega?«
»Kad smo jučer krenuli, nisi mi uopće bio drag.«
Malo se nasmiješio. »Ispričam ti jednu srcedrapateljnu priču i ti se
sažališ toliko da promijeniš mišljenje o meni?«
»Zar zbilja tako misliš?«, upitala je. »Da te sažalijevam?« Glupi,
ponosni muškarac. Stala je na vrhove prstiju i ponovno ga poljubila.
Nježno. A zatim ne baš tako nježno.
»Osjećam mnogo toga prema tebi, Adame«, priznala mu je.
»Vjerojatno i previše. Sažaljenje ne osjećam ni u kojem slučaju. Je li ti
jasno?«
Podignuo je obrvu na njezin zapovjedni ton, i bila je sretna što vidi
sjaj dobroga raspoloženja u njegovim očima. »Kristalno«, rekao je.
Bilo joj je lakše čak i kada je znala da se trudi samo zbog nje. Bit će on
dobro. Ona će se pobrinuti za to. »Spreman?«
Duh osmijeha mu je preletio preko usana. »Na sve«, rekao je.
Povjerovala mu je.
 Ušli su u špilje. Leden vjetar im je puhao u leđa. Holly je gledala što
Adam radi i zastala bi kad i on. Taman mu je htjela još jednom ponuditi
da krene sama, no on je prvi progovorio.
»Donald nije ovdje.«
Ugrizla se za usnicu i zagledala u tamni otvor.
»Ne govorim to zato što ne želim ući unutra«, rekao je. »Ne želim,
neću ti lagati. Radije bih da mi odrežu jaja hrđavim nožem.« Pokazao je
prema Milou koji je mirno sjedio uz njega. »Milo mi kaže da nema
nikoga.«
Hollyn želudac se zgrčio. »Ali što ako netko tko je tamo više nije
živ?«
Zastao je, i Holly je imala osjećaj da bira riječi. »Milo zna nanjušiti i
leš.«
Laknulo joj je. »Stvarno?«
»Živ ili mrtav, Milo bi znao.«
Uzdahnula je i Adam ju je primio za ruku. Iznenađeno ga je
pogledala. »Pronaći ćemo ga, ali ne ovdje.«
»Onda gdje?«
Okrenuo se i zagledao u sivo, maglovito jutro. »Ondje gdje smo
trebali odmah pogledati«, rekao je. »Na mjestu koje mi je pokazao kad
sam bio mlad, glup i glumio buntovnika bez razloga. Ima jedno mjesto
kamo Donald voli nestati.«
»Koje je to mjesto?«
»Fallen Lakes.«
»Ne«, odmahnula je glavom. »Neće biti tamo. Tamo ga je Deanna
ostavila.«
Pogledao ju je podignute obrve. »Što?«
»Da, odveo ju je tamo prošli tjedan. Jako su se posvađali i...«, ušutjela
je, gledajući Adama. »Bože mili.«
Tata je cijeli tjedan patio zbog prekida te veze, a Holly mu baš i nije
pokazivala razumijevanje i suosjećanje. Bilo joj je teško jer se dobro
sjećala da uopće nije patio kad mu se raspao brak s njezinom mamom.
No doista je žalio za svojom djevojkom Deannom, vjerojatno jedinom
osobom kojoj je dopustio da proviri ispod njegove žestoke, kaubojske
ljušture. Odjednom joj je sve poprimilo savršen smisao. »Tamo je«,
dahnula je. »Kod jezera je.«
Adam je kimnuo. »Kladim se da jest.«
Pogledala je prema nebu. »Misliš li da će oluja pričekati da
stignemo?«
»Ne, ali ipak možemo stići prije nje.« Gledao je u svoj mobitel i
pretraživao aplikaciju za vremensku prognozu. »Stići ćemo ako ti ne
budeš vozila.«
Nije se ni trudila prevrnuti očima. Šutke su se vratili u automobil.
Hollyne misli su vrludale. Prije dva dana je bespogovorno skupljala u
sebi zamjeranje, ljutnju i hrpu drugih negativnih emocija prema Adamu.
Radila je to misleći da je on još uvijek isti kao prije dvanaest godina. Na
neki način je i bio. Još uvijek je razmišljao brže nego itko koga je
poznavala. Bio je snažan i tijelom i duhom, i nikada nije odustajao. No
više nije bio divlji, opasni buntovnik u koga se očajnički zaljubila i kojega
je očajnički željela spasiti.
Možda su ga još uvijek mučile utvare prošlosti, no odrastao je i
postao muškarac od krvi i mesa. Postao je dobar čovjek.
Da, imala je sasvim novi problem. Vidjela je Adama bez ružičastih
naočala. Vidjela je ožiljke i čudovište u njemu. I sviđao joj se. Jako.
Mogla bi se jako zaljubiti u njega ako ne pripazi. Srećom, sada ga je
razumjela i znala je da on to ne bi želio. Ne bi ni ona. Brak njezinih
roditelja je bio samo varka. Njezin brak je bio samo varka. Čitav njezin
život je bio samo varka. Fasada.
Uvijek je padala u zamku neostvarivih očekivanja, no odlučila je
prestati s tim. Tako se više ne može živjeti. Oči su joj sada bile širom
otvorene, i tako će i ostati. Život nije savršen, i znala je da nikada neće
biti. Ona je imala svoje mane, i željela je biti s nekim tko je bio iskren o
svojim manama. Bez skrivenih primisli. Adam je odgovarao tom opisu.
No smije li si dozvoliti da se ponovno zaljubi u njega, u ono što je
postao?
 Prikladnije bi bilo zapitati se... kako da se ne zaljubi?
Adam je zaustavio automobil otprilike dva kilometra od početka
puta prema Fallen Lakes. Okrenuo se prema Holly. Još uvijek je nosila
njegovu kapu na glavi. Podignula je naočale na nos. Pramenčići kose su
joj uokvirivali lice, i pomislio je da danas izgleda više kao slatka djevojka
iz susjedstva, a ne kao seksi knjižničarka. Odlučio je zadržati taj
zaključak za sebe i pokazao prema malenoj peruški dima koja se izvijala
stotinjak metara u zrak.
»Idemo«, rekla je Holly gledajući u dim.
Krenuo je i zaustavio se na početku puta, znajući što će pronaći na
vrhu – pogled na cijeli planinski lanac, na sve doline pod njim. Svijet je
odozgora izgledao poput umjetničkog djela i čovjek je uz takav prizor
zaboravljao svoju bol.
Adam to dobro zna. Tamo ga je Dell odveo kada se trebao naučiti
nositi s ljutnjom. Svake srijede, punih godinu dana su odlazili gore
nakon Adamove terapije za PTSP. Sjedili su na samom rubu stijene, noge
su im se njihale kroz zrak. Pili su pivo i derali se iz petnih žila.
»Nije to lovište«, rekla je gledajući gore.
»Tata ti nije otišao u lov.«
»Ti doista misliš da je on gore?«
Pokazao joj je terenac sakriven u šumi koji je bio ukrašen logom
Reidova ranča. Holly je kimnula, izišla iz automobila i brzo krenula
naprijed.
Adam ju je sustigao i usporio ju povlačeći je rukom za ruksak.
»Što to radiš?«
»Usporavam te.«
»Šališ se? Možda je ozlijeđen. Zašto mi se ne javlja na mobitel?«
»Ni ja se nikada nisam javljao kad sam odlazio gore.« Samo ga je
pogledala, a on je uzdahnuo. »Čovjek ponekad treba vremena za sebe.«
»Čovjek?«
»Bilo tko na svijetu. Daj da odem sam i vidim što se događa.«
 Prostrijelila ga je pogledom. »Želiš otići i mene ostaviti ovdje?«
»Da.«
»Ne.«
Kriste. Trebao je biti pametniji. Ona uvijek prvo puca, pa tek poslije
pita.
»Što ako je ozlijeđen«, započela je, »ili...?«
»Mrtvac ne može naložiti vatru, Holly.«
»Idem i ja.«
Skinuo joj je sunčane naočale. Da, tvrdoglavost Reidovih je doista
čuvena. »Samo mi daj nekoliko minuta«, tiho ju je zamolio. »Molim te.«
Uzdahnula je. »Dobro.«
»Bit ću brz.«
»Hmm.«
Nije mu se nimalo sviđao taj hmm, no krenuo je putem s Milom koji je
bio sasvim usredotočen i poletan. »Traži«, rekao je dajući psu dozvolu da
traži metu. Milo je jednom zalajao i nestao. Adam ga je slijedio žustrim
korakom, i nakon nekoliko minuta je začuo tri kratka laveža. Pas je
pronašao svoju metu. Adam se našao na čistini pred zapanjujućom
ljepotom krajolika. Zrak je ovdje gore bio rjeđi i hladniji. Snijeg se još nije
bio otopio i palo ga je više. Šator za dvije osobe je bio podignut uz
stijene. Ispred njega je pucketala vatrica. Donald Reid, istrošeni, mišićavi
pedesetogodišnjak sjedio je pored vatre na stolcu za plažu, a uz bok su
mu stajala njegova dva zlatna retrivera. Zamisli samo, pekao je sljezove
kolačiće.
Adam je dijelom osjećao olakšanje, a dijelom je već znao da se Donald
Reid nije uvalio u nevolje. No moralo se znati da je već polako stario,
iako takvu slabost nikada ne bi priznao.
Drugim dijelom, većim dijelom, je osjećao ljutnju. Donald se nikada
nije pretjerano obazirao na druge ljude. Nije ni Adam, no sve što je
trenutačno imao pred sobom je bilo Hollyno uplašeno, zabrinuto lice.
Donald ju je trebao – i morao – poštedjeti tolikoga stresa.
»Adame«, iznenađeno će Donald ustajući sa stolca. Zastenjao je i
protegnuo si leđa pucketajući kralješcima. Zatim je odmahnuo glavom i
ponovno sjeo. »K vragu.«
»Jeste dobro?«
»Držim se. Otkud ti ovdje, sinko?«
Donald je sam stekao sve što je imao. Bio je to dobar čovjek koji je
jednom davno bio ljubazan prema divljem djetetu bez ikakva razloga
osim Adamovog prijateljstva s njegovim sinom. »Tražim vas«, odgovorio
je Adam.
Stvor Jedan i Stvor Dva su odmah potrčali prema Adamu i mirno mu
sjeli pored nogu čekajući pohvalu jer su tako divni. Adam se sagnuo i
zagrlio ih. Zatim su veselo otrčali s Milom baš kad je Hollyn glas
odzvonio čistinom. »Tata!«
Donald se iznenađeno okrenuo prema njoj. Stajala je na istome mjestu
kao maločas Adam i isijavala olakšanjem.
»Jesi li dobro?« Prišla je bliže i promotrila ga. »Jesi.«
Odahnula je i gurnula ga tako jako da je pao na stolac. »Ako si dobro
i nisi mrtav, onda se javljaš na mobitel, čuješ li me?«
»Naravno da te čujem. Čuju te i u Kini koliko se dereš.« Smrknuo se.
»Zašto ne bih bio dobro?«
»Isuse, tata, ne znam«, Hollyno blijedo lice se ispunjavalo rumenom
mješavinom adrenalina i bijesa. »Možda zato što mi nisi odgovarao na
pozive i poruke!«
Donald je slegnuo ramenima i nije se udostojio ponuditi ispriku.
»Izgubio sam mobitel.«
Holly se užasnula. »Izgubio si mobitel? A što da ti se nešto dogodilo
ovdje, sasvim samome?«
Donald je izgledao uvrijeđeno. »Što bi mi se moglo dogoditi?«
Holly se nagnula i ubola ga prstom u prsa. Reidovska ljubav. Oni se
nikada ne grle i ne ljube, nego se samo bodu prstima u prsa. »Moglo ti se
dogoditi bilo što!«
»O čemu ti govoriš? Trenutačno sam savršeno zdrav!«
»Savršeno zdravi ljudi ne nestaju bez traga i glasa«, rekla je. »Imaju
razloge da nasmrt preplaše svoju obitelj. Radi li se o prekidu? Jesi li
nestao zato što te Deanna ostavila?«
Donaldovo lice je postalo bezizražajno. »To jedva da sam i
primijetio.«
Nastavila ga je bosti. »Nemoj to raditi. Nemoj omalovažavati
događaj, jer znam da si ju volio.«
»Volio«, naglasio je. »Prošlo vrijeme.«
»Aha. Zato stalno puštaš ‘I will survive’ dok sjediš u uredu?«
Naljutio se je. »Hej, to je moj ured i...«
»Ili zašto si stalno nazivao Deannu protekla tri dana pa je naposljetku
blokirala tvoj broj?«
»Nisam ja...«
»Nazvala me je, tata. Pokušala te je dobiti i nije mogla. Bila je
zabrinuta.«
Donald je okrenuo glavu. »Samo sam se htio uvjeriti da je sve u redu
s njom.«
»U redu je. Otputovala je s Thomasom Pinesom.«
»Sa Ranča Pines? Sa svojim šefom? Kriste dragi. Koliko on ima
godina? Dvanaest?«
»Tata«, Holly je kleknula na koljena pored njega. »To se događa kada
izlaziš za ženama tri desetljeća mlađim od tebe.«
Donald je samo frknuo i prekrižio ruke na prsima. To je reidovski
znak da im se ne smiješ približavati. Adam je znao da Donald jako voli
svoju kćer, a i ona njega. Znao je i da bi Donald pomaknuo nebo i zemlju
da usreći svoju djecu, no htio je da budu sretni na njegov način.
Postavljao je granice i ljutio se kad ih oni prijeđu i ne ponašaju se u
skladu s njegovim uputama. Bio je tvrdoglav, nikada nije odustajao i...
bio je tvrdoglav.
Griffin i Holly su dvije jabuke koje nisu pale daleko od stabla.
»Ne mogu vjerovati da ste došli čak dovde tražeći me«, rekao je
Donald.
 »Otišli smo i mnogo dalje«, rekla je Holly. »Prvo smo bili na
Diamond Ridgeu, pa na planini Eagle, i...«
»Ta mjesta su postala pušiona otkada su ih časopisi za lovstvo
proglasili najbolje čuvanim tajnama u zemlji. Tamo više ne idem.«
»To nisam znala«, promrmljala je Holly. »A špilje Kaniksu?«
Donald je Adamu dobacio pogled. »Špilje?«
Isuse. Čini se da uopće nije uspio sakriti svoju nervozu.
»Zabrinuli smo se«, ponovila je Holly.
»Pa dobro, niste trebali dolaziti«, rekao je Donald. »Ni jedno od vas.«
»Mislila sam da si ozlijeđen!«
Donald je uzdahnuo. »Čuj, lijepo od tebe što si se zabrinula. Doista. I
sretan sam što vas vidim. Ali nije mi jasno. Stalno odlazim i nikada nisi
rekla ni riječ. O čemu se sada zapravo radi?«
Holly je uzdahnula, vidno potresena. Izgledala je kao da nije sigurna
što bi rekla. Po prvi puta otkada su krenuli izgledala je izgubljeno, i
Adamu se srce stegnulo zbog nje.
»Radi se o tome da više ne smiješ nestajati, tata«, naposljetku je rekla.
»Počeo si...«
»Pazi«, upozorio ju je.
»Stariti.«
Donald je ustao sa stolca i Adam je stao između njih. »Dobro je, time-
out«, rekao je, želeći ih zaustaviti prije no što stvari izmaknu kontroli.
Kad se on posvađa s braćom, šake lete posvuda. Nije mogao zamisliti da
bi se to dogodilo Reidovima, koji se vjerojatno svađaju sa mnogo više
stila, šamarajući se riječima. Budući da nije vidio nikakvog smisla u
iskušavanju situacije, rastavio ih je. Primio se za hrbat nosa i okrenuo
Holly. »Super da si ostala tamo gdje sam rekao.«
Holly je prekrižila ruke na prsima. »Jesi li ti znao za ovo?«
»Zar zbilja misliš da bih te vukao preko pakla i natrag da sam znao?«
»Naravno da ne bi«, rekla je. »Ne bi proveo ni minutu u mome
društvu ako to nije apsolutno nužno, zar ne?«
 »Ne.« Isuse, kako je ovo odjednom postao razgovor o njemu?
Još uvijek je teško disala od hodanja. Vjerojatno si je morala zadati
itekakav tempo da bi stigla tako brzo. Sigurno mu je samo rekla da će
ostati dolje, pa je pričekala da zamakne i potrčala za njim i Milom.
Podmuklo, ali ne i iznenađujuće. On bi bio napravio isto, što je nju
činilo ženom kakvu mu srce želi. Šteta što njegovo srce ne funkcionira
kako treba. A sinoć je radilo savršeno...
Ne, to je bio sasvim drugi dio tijela. To je loše. Zbilja loše. Ali i tako
dobro, k vragu...
Još uvijek nije imao pojma što je smjerao s time. Nije imao blage veze.
Donald je to dokazao svojom sljedećom izjavom.
»Moram priznati da sam iznenađen što vas vidim zajedno.« Donald
im je oboma uputio dugačak, ispitivački pogled koji se zaustavio na
njegovoj kćeri. »Iako mi je drago što si preboljela svoju zatelebanost i
možeš mu biti prijateljica.«
»Tata.«
»Što?«, rekao je Donald. »Nije to nikakva tajna. Kako bi i mogla biti
kad se sjetim koliko si patila za ovim jadnim dečkom?«
»Jadni dečko« je davao sve od sebe da ne prasne u smijeh. Holly je
ispustila neki zvuk iz grla koji je savršeno odražavao njezino
raspoloženje i primaknula se bliže tatinoj vatri, grijući ruke nad njom.
Adamu se činilo da su joj uši skroz užarene i da para izlazi kroz njih.
Davno je naučio da ne treba iskušavati žensku ljutnju, pogotovo ne kada
je ova žena u pitanju. Ima ona strpljenja za sve i svakoga, ali jednom kad
poludi gora je od atomske bombe. Ipak si nije mogao pomoći. Šapnuo joj
je na uho: »Zatelebanost?«
 PETNAESTO POGLAVLJE

HOLLY JE zatvorila oči kad je čula prigušeni, seksi glas u svom uhu, no
potrudila se da ga prije toga počasti laktom u trbuh. Zatim se
primaknula vatri i zagledala u plamen. Adam ju je zabljesnuo rijetko
viđenim osmijehom od dvjesto watta i uzmaknuo, no ne zato što bi ga
ona mogla ozlijediti, nego zato što je sam tako želio. Adam nije radio
ništa protivno svojoj volji.
Tada joj se javilo nepozvano sjećanje na ono što joj je sinoć želio
raditi.
Zadrhtala je prije no što je potjerala senzualne slike duboko u mozak,
tako da ih ponovno može prizvati kada bude sama. Sada ih je njezin tata
pomno pratio, i iako nije imao pojma o ženskim umovima, očigledno je
hvatao nekakvu vibraciju od nje.
»Ti si zaista mislila da mi se dogodilo nešto loše«, rekao je.
Holly je uzdahnula. »Moglo se dogoditi.«
»Trebaš se više brinuti za samu sebe.«
Pogledala ga je.
»Udaljena si šest stotina kilometara od svoga muža, koji te usput
rečeno nikada nije nazvao da vidi kako si. Čime je toliko zauzet da nema
vremena za tebe?«
Svojom novom asistenticom, zasigurno. Tatino spominjanje njezinog
braka ju je malčice izbacilo iz takta. Nikada nisu razgovarali o njezinom
braku. »Sada razgovaramo o tebi«, podsjetila ga je. »Cijelo vrijeme se
radi o tebi.«
»E pa sada razgovaramo o tebi. Sjećaš li se? Morala si imati tog lika
pod svaku cijenu. Nikako se nisi dala urazumiti. Kakve sada koristi od
njega ako nikada nije uz tebe?«
Odmahivala je glavom u nevjerici. »Nikada me nisi pitao za njega.«
Adamov pogled joj je bio težak. »Što znači da je ovo nova tehnika
mijenjanja teme. Ali neću promijeniti temu, tata. Skoro sam umrla od
brige.«
Nije se ni tata dao smesti. »Koji se vrag događa s tobom, Holly?
Nemoj mi reći da nije ništa. Radi se o Dereku, zar ne?«
Pomno ga je pogledala. »Zašto se odjednom zanimaš za njega?«
»Šesto čulo mi govori da bih trebao.«
Uzdahnula je. »Dobro. Više mi nije muž. Jesi sretan?«
»Ekstatičan sam. Ali otkud to?«
»Ostavila sam ga, tata. Davno sam ga ostavila.«
»I to nisi smatrala bitnom informacijom?«
»Nikada me nisi pitao ništa o braku. Što se bitnoga tiče, nije ništa
manje bitno od tvoga i maminoga hvaljenja braka, a većinu moga
djetinjstva ste bili razdvojeni.«
Iznenadio se. »Barem vas nismo mučili svađama kao što mnogi
parovi rade.«
»Bili ste razdvojeni stotinama kilometara. Mislim da to ne dokazuje
previše toga. Samo ste se pretvarali, oboje ste skrivali osjećaje. Smirenost
je bila samo predstava za nas.« Prekrižila je ruke na prsima i okrenula
glavu. Nije se sada željela svađati. Ne dok je Adam slušao njihove
prepirke sa smjerno odmaknutim pogledom.
Donald je ustao, složio izmučenu grimasu i zanjihao se. Problijedio je
i stavio ruku preko srca. Holly se uplašila i potrčala k njemu. Adam ju je
preduhitrio i vratio Donalda na stolac sa iznenađujućom nježnošću.
Nadvio se nad njega i gledao mu lice.
»Tata«, uznemireno će Holly. »Što ti je? Što nije u redu?«
»Ništa. Dobro sam.«
Nije bio dobro. Bio je hladan i znojan. Isprekidano je disao. »Tata...«
»Ne pravi dramu«, odrezao je i odmahnuo je od sebe.
Uvrijeđeno je odstupila i zapanjeno gledala kako Adam mjeri puls i
izmamljuje slabašan osmijeh od tate.
»Opet nizak tlak«, tiho će Adam.
»Da, jeb’o ga pas«, odvratio je Donald.
 Adam je izvadio sportski napitak iz ruksaka.
»Nisam žedan«, rekao je Donald.
»Pijte. Vjerojatno ste dehidrirali, a elektroliti će riješiti nizak tlak.«
Otvorio je energetsku pločicu. »Pojedite ovo.«
»To mi je odvratno.«
»Tu ima soli, a sol pomaže.«
Donald je pio i jeo pod Adamovim budnim okom, i zatim još malo
popio.
»Je li bolje?«, upitao je Adam.
»Jest«, Donald je uzdahnuo, izgledajući malo smeteno. »Mrzim ovo
sranje.«
»Koje sranje«, upitala je Holly. »Što se događa?«
Adam nije prestao gledati u Donalda. »Morate joj reći, zaslužuje
znati.«
»Što zaslužujem znati?«, zahtijevala je Holly stisnutoga želuca. »Tata,
odmah mi reci.«
»Imao sam mali problem prije nekoliko mjeseci. Bila si u New Yorku.
Sa svojim ne-mužem.«
»Predavala sam dokumente za razvod«, šturo će ona. »Kakav
problem?«
Zastao je. »Problem u vidu srčanog udara.«
Holly je blenula u njega. »Imao si srčani udar i nisi mi rekao?«
»Bio je to mali srčani udar. Zbilja mali. Sasvim sam se oporavio, ali
neki od lijekova koje koristim uzrokuju nizak tlak.«
»To je sve«, ponovila je prepuklim glasom. »Imao si srčani udar i nisi
mi rekao? Jesi li rekao Griffinu?«
Krivnja na njegovom licu joj je dala odgovor. »Bože mili. Nisi nam
rekao«, odmahivala je glavom u nevjerici. »Tata, kako si mogao?«
»Samo biste se brinuli i prigovarali mi zbog prehrambenih navika,
mlade cure, odlazaka u lov...«
»Misliš?«, očajno je rekla i podignula naočale s očiju, pritišćući kapke
prstima. Duboko je udahnula. Spustila je ruke i pokušala mu dokazati.
»Tata, ne možeš više ovako. Ne smiješ više sam odlaziti.«
»Govorim ti da sam zdrav kao drijen i snažan kao konj.«
»Osim što si imao srčani udar i patiš od niskog tlaka.«
Odmahnuo je rukom. »Pijem lijekove, Holly. Vježbam i radim sve
kako treba. Neću se promijeniti, Holly, čak ni zbog tebe.«
Pogledala je u Adama koji je izgledao kao da se možda kaje zbog
nečega. On je znao. Nije mogla prestati misliti na to. Znao je za tatin
srčani udar, i zato je krenuo s njom. Ipak nije bilo zbog nje same...
Duboko je udahnula i odmahnula glavom. Kasnije će razgovarati s
njim. »Kako ćemo sada?«, upitala je. »Kako ćemo se vratiti?«
»Sam ću se vratiti«, nestrpljivo će Donald.
»Možda se on može voziti s tobom, a ja ću voziti njegov terenac«,
rekla je Holly.
Adam je kimnuo.
Donald je odmahnuo glavom. »Nećeš ti voziti moje vozilo.«
»A zašto dovraga ne?«, upitala je Holly.
»Zato što voziš kao stara baba.«
Holly je istog trena osjetila kako joj se podiže tlak, no nije sasvim
poludjela dok nije pogledala Adama u oči. Bile su tamne i nasmiješene.
Kreten jedan! »Morat ćeš se nekako nositi s tim, tata«, rekla je. »Jer nećeš
se sam voziti natrag. Krećemo odmah.« Nije željela riskirati još jedno
spavanje na otvorenome. Nije joj toliko smetalo to što nema tekuće vode,
zahoda ili utičnica za glačalo za kosu, nego jednostavno nije mogla
izdržati još jednu noć s Adamom – a sad je tu bio i tata. Obojicu ih je jako
voljela usprkos njihovim brojnim manama. »Tata, reci mi istinu – jesi li
zaista dobro ili trebamo potražiti pomoć?«
Donald se nasmijao. »Dovela si najboljeg tragača s ovih prostora.
Mislim da će mi on biti dovoljan.«
»Dovoljni ste vi sami sebi«, rekao je Adam. »Vjerojatno biste
nadmašili i mene.«
Tata se zadovoljno nasmiješio. No Holly mu je vidjela istinu u očima.
Bio je svjestan svoga starenja, i uplašen za svoje zdravlje. Srčani udar ga
je doista bio uplašio, no Donald nije tip čovjeka koji se lako predaje. Kao
što je rekao, nikada neće samo leći i dopustiti godinama da ga sustignu.
»Dobro«, tiho je rekla. »Idemo. Ali učini mi uslugu i budi ljubazan
prema našem tragaču, jer je ozlijeđen došao ovamo sa mnom, i to ravno
iz akcije spašavanja. Vjerojatno je i iscrpljen.«
Donald je dobacio Adamu kratak pogled, a ovaj je samo odmahnuo
glavom. »Dobro sam.«
»Jesi li ga čula?«, upitao je Donald Holly. »Kaže da je dobro.«
Muškarci. »Ima šavove u ramenu.«
»Nije to ništa«, rekao je Donald.
Holly je samo zurila u njega, a tata ju je potapšao po koljenu. »Draga
moja, nakon svega što je dosada vidio i učinio, proteklih nekoliko dana
su mu bih kao izlet u prirodu. Je li tako, dječače?«
Adamove usnice su zaigrale kao da ga nasmijava pomisao na sebe
kao dječaka. Vjerojatno je tako i bilo. Nikada si nije mogao priuštiti
djetinjstvo. Otkada ga Holly poznaje, uvijek je djelovao kao da je
spreman na najgore. No vjerojatno se i njemu sada žurilo natrag u
Sunshine. Čak se i žestoki momci ponekad umore.
Adam je prepakirao opremu tako da može ponijeti i nešto
Donaldove, i krenuli su. Holly je krenula ispred njih. Adam ju je gledao
nekoliko trenutaka, a zatim je pogledao Donalda, koji ga je pak
odmjeravao bez zadrške. Poput čegrtuše koja vreba plijen. Ili poput oca
lijepe žene... da, nema ništa gore od toga da te tata žene za kojom žudiš
ulovi na djelu. Kita ti se odmah skupi. Nema veze što se radi o čovjeku
koji ti je pomogao već mnogo puta.
Donald nije ništa rekao, samo je nastavio hodati. Adam je pratio
njegov polagani korak, bojeći se da je Donald možda preslab za brže.
»Što se događa između vas dvoje?«, izravno će Donald. Nije zvučao
nimalo staro i slabašno.
Adam se na trenutak poželio pozvati na peti amandman i
jednostavno šutjeti, no previše je poštovao Donalda za takvo što. »To se
vas ne tiče.«
 Donald je dugo gledao u njega, i zatim prasnuo u smijeh. Holly se
okrenula prema njima, pozorno ih pogledala i nastavila hodati.
Donald je odmahnuo glavom i rekao: »Nisi ti njezin tip.«
To je svakako bila istina, no sinoć se neko vrijeme doista osjećao kao
njezin tip.
»Ona ti voli starije, sofisticirane tipove koji vole mozgati«, rekao je
Donald. »To sam ti već davno rekao. Ništa ne slušaš.«
Adam je još jednom pogledao Holly koja je hodala ispred njih. Stavila
je slušalice u uši i držala iPod u ruci. Očigledno nije htjela ni čuti njih
dvojicu.
»Slušao sam«, rekao je. Samo se nije složio.
»Da, nakon što si se uvalio u nevolje«, rekao je Donald. »Da se to nije
dogodilo, nikada te ne bih uspio nagovoriti da pobjegneš i odeš u vojsku,
gdje sam znao da ćeš naučiti sve što trebaš znati.«
»Hoćete reći da ću naučiti biti vrijedan član društva, a ne cijediti
sredstva poreznih obveznika iza rešetaka?«
»Pa...«, Donald je zamišljeno protrljao bradu, »Tako je.«
Pošteno. Adam je doista bio na pravom putu ka onoj strani zakona.
»Upalilo je.«
Holly se opet okrenula i pogledala ravno u Adama. Malena lisica
uopće nije bila slušala glazbu. Bila je prezauzeta prisluškivanjem. Ljutito
je pogledala Adama, i zatim oca. »Ti si ga nagovorio da ode u vojsku?«
Adam je složio grimasu i započeo: »Čuj, past će mrak ako ne
nastavimo hodati i...«
Holly je podignula ruku u smjeru njegovog lica dajući mu znak da
umukne. Adam je gurnuo ruke u džepove. Ovo nikako neće završiti
dobro ni za koga. Holly se vratila k njima. »Kako to misliš, ti si ga
nagovorio da ode u vojsku?«, zahtijevala je objašnjenje od tate.
Sranje...
»Sjećaš se u kakve nevolje je ovaj dečko upao na kraju?«, rekao je
Donald.
»Da«, složila se Holly. »Ali uvijek je upadao u nevolje, i to nije bila
nikakva novost.«
»Posljednji put nije bilo baš tako jednostavno«, rekao je Donald.
»Mogao je završiti u zatvoru.«
»Ali nije.«
»Jer su predložili da bi odlazak u vojsku bio mnogo bolje rješenje.«
»Hoćeš reći da si ti to predložio?«, razjasnila je Holly.
»Tako je.«
Holly se okrenula prema Adamu. Emocije su joj blještale u očima.
Mogao bi se nekako nositi s tim – osim s tolikom boli. Isuse mili, koliko
boli...
»Znači, ti nisi morao otići u vojsku«, rekla je. »Sudac te nije natjerao.
Sam si to odabrao.« To nije bilo pitanje, nego tvrdnja.
Nije to bila najveća laž koju joj je ikada izgovorio, no bila je
najgrublja. »Da,« šturo je rekao. »Sâm sam to odabrao.«
Trepnula je i potom bijesno pogledala oca. »I ti si bio upleten u to! To
je bila tvoja ideja. Ti si ga nagovorio da ode u vojsku, što ga je moglo
koštati života.«
»Tada sam smatrao da je to najbolje za sve.«
Holly se protrljala rukom preko srca. »Oteo si mi ga.«
Donald ju nije prestajao gledati. »Pa, da budem iskren, da sam znao
kako vi nešto petljate, bio bih ga poslao mnogo dalje – na jebeni Mars!«
Adam se lukavo osmjehnuo. Donaldovi zaštitnički osjećaji prema
kćeri su bili nadaleko poznati. Kada je pobjegla u New York i udala se sa
devetnaest godina, skoro je umro. Da je Donald onda znao kako mu je
Adam uzeo kćer i poveo je u šetnju rubom života – i to cijelo jedno ljeto,
tko zna bi li Adam danas bio živ. No Holly ništa nije bilo smiješno. Ni
najmanje. Okrenula se i nastavila hodati. Zatim se naprasno okrenula i
prostrijelila oca pogledom. »Ne mogu vjerovati da si mi se tako umiješao
u život.«
»Vjerovao sam da se miješam u život ovoga dečka«, blago će Donald.
Holly ga je ignorirala i okrenula se Adamu. »A ti...«
 Da, on. Srž njezina problema. On je bio srž mnogih problema.
»Ti si njega štitio sve ove godine«, govorila je upirući prstom u tatu,
»i nisi mi rekao da je sve bila njegova ideja. Zašto?«
Pošteno pitanje. »Zato što je tako bilo ispravno.«
»Dozvolio si da mislim kako te sudac natjerao da odeš.«
»Nisam želio da misliš kako me možeš uvjeriti da ostanem. Trebao
mi je čist rez.«
»Zbog mene.«
»Zbog svega«, rekao je. »Odlazak je bio ispravan postupak. Nisam
želio da tvoj tata preuzima krivicu, ili da ti odlučiš potratiti život na
mene. Otišao sam jer sam morao i trebao, Holly.«
Dugo je gledala u njega, a zatim odmahnula rukama i promrmljala
nešto o »glupim, tvrdoglavim idiotima i alfa-mužjacima, neandertalcima
koji nemaju pojma o životu«.
 ŠESNAESTO POGLAVLJE

HOLLY JE dovezla tatin terenac natrag u Sunshine i osjećala se baš opako.

Bilo je teško ostati ljutit kad se ludo zabavljaš, ali uspjela je. Barem neko
vrijeme.
Tata se vozio s Adamom i trojicom pasa. Zaustavljali su se u
pravilnim vremenskim razmacima, i znala je da to čine zbog nje. Nije joj
trebala dodatna briga jer se znala sama pobrinuti za sebe. Pogotovo
otkada je snijeg prestao padati i cesta je postala prohodna.
Kad su sišli s planine, više i nije bila toliko ljuta ni na jednoga od njih.
Dobro, bila je malo ljuta. Zbilja je shvaćala zašto je Adam onda otišao u
vojsku. Shvaćala je zašto ga je njezin tata ohrabrivao u toj odluci. Adam
je bio u pravu – morao je otići. Vojska mu je promijenila život, poslala ga
na drugačiji put i podarila mu usmjerenje. Nije se nipošto smjela ljutiti
zbog toga.
Ne. Ljutila se i zamjerala im zbog činjenice da je nijedan od njih nije
smatrao dovoljno zrelom i razumnom da prihvati situaciju. Vjerojatno jer
nije ni bila...
Tijekom jedne stanke nazvala je Reda i poslala Griffinu elektroničku
poruku da su pronašli odbjegloga tatu. Novosti o srčanom udara će
morati pričekati razgovor. Javila se Kelu i Sadie samo da im kaže kako je
sve u redu. Sadie je odmah poslala odgovor: Je li ti se posrećilo sa
tragačem?
Holly joj je odgovorila kratko i jasno: Pođi liječniku neka ti provjeri
hormone.
Vratili su se u Sunshine. Adam je izišao iz Rangera i otpratio njezinog
oca u veliku kuću. Holly je prišla ocu s druge strane i zaradila
opominjući pogled.
Holly je zaškripala zubima i odmaknula se. Njih dvojica su se
zatvorila u Donaldov ured. Nju su izostavili – žene nisu bile pozvane.
Pritiskala je uho o vrata da nešto čuje, ali bezuspješno. Jesu li uopće
disali?
 Pravila se da je zanimaju fotografije u hodniku samo da ima ispriku
za ostajanje. To joj je ubrzo dosadilo jer su sve fotografije prikazivale
očeve kućne ljubimce. Ponovno je prislonila uho na vrata i taman se
lijepo namjestila kad su se vrata otvorila. Skoro je pala, no Adam ju je
uhvatio i izvukao iz ureda zatvarajući vrata za sobom.
Trgnula se i otela iz njegovih ruku, nastojeći izgledati zauzeto. Nije
ga uspjela prevariti.
»Jesi li čula sve, ili ti treba ponoviti?«
»Nisam«, uzdahnula je. »Zidovi su predebeli i ništa nisam čula.«
Adamova radost je izblijedjela. Uhvatio ju je za ruku i poveo niz
hodnik, pa izvan kuće gdje su bili daleko od znatiželjnih očiju.
»Nagovorio sam ga da se predbilježi za sistematski pregled kod
liječnika«, rekao je, »samo da se uvjeri da je sve kako treba biti. Mislim
da je dobio lošu kombinaciju lijekova za krvni tlak, s obzirom da ima
depresiju.«
Nesvjesno je stavila ruku preko srca. »Tata pije lijekove protiv
depresije?«
»Da, i prije no što me upitaš, ni ja nisam znao.«
»Bože mili.«
Prišao joj je bliže i obavio prste oko zgloba ruke koju je držala na
srcu. Podignula je pogled prema toplim očima koje su bdjele nad njom, i
čak osjetila kako je napetost polako napušta, samo da bi napravila mjesta
drugoj vrsti napetosti. Nije znala kako Adam uvijek uspije probuditi
osjećaje sigurnosti i pouzdanosti. Sve bi postajalo bolje samim njegovim
dodirom, a to je najveća ludost od svih. Nitko na svijetu ne može učiniti
da stvari budu bolje. Oslobodila je ruku i položila je na njegova prsa,
naslanjajući lice na njegovo. Zakoračio joj je bliže i dugo ju gledao da bi
naposljetku spustio usnice na njezine. Kad je zadovoljno uzdahnula,
uzeo joj je sve. On je uzimao, a ona davala. Voljno. Zagrlila ga je oko
vrata, zapetljala prste u njegovu kosu i privinula se bliže. Čulo se
stenjanje, i nije znala je li poteklo od nje ili njega. Kad se Adam oslobodio
zagrljaja, glas mu je bio prigušeniji i dublji: »Javi mi ako bilo što trebaš.«
Kimnula je, zatečena snagom njihove povezanosti. Ovoga puta je bilo
drugačije. Dublje. Snažnije. Strašnije.
 Odlučila je već dok su se vozili kući da ne treba prerano razmišljati o
njihovom odnosu... kakav god bio. Jednom je to učinila i ispostavilo se
kao loša ideja. Nije joj morao reći da je želi kad joj je to tako jasno
pokazivao. Nije morao izgovoriti činjenicu da usprkos samima sebi dijele
neku vezu, pa bila ona prijateljska, prijateljska s povlasticama, ili nešto
više.
Zaključak je da je pokazivao koliko mu je stalo do nje svakim svojim
postupkom tijekom proteklih nekoliko dana. Razgovor o tome neće ništa
učiniti stvarnijim nego što već jest.
»Hvala«, nježno mu je uzvratila.
»Za poljubac?«
Osmjehnula se. »Zato što si ga pronašao za mene.«
Ponovno joj je pogledao u usnice. »Nismo pronašli samo njega.«
»Nismo...«
Gledao ju je u oči i gurnuo ruke duboko u džepove kao da im ne
vjeruje. Zbog toga se osjećala još bolje, jer nije se samo ona morala boriti.
Zapravo se nije ni namjeravala boriti.
No shvatila je da on namjerava. Šteta što mu neće uspjeti...
»Obećao je da će mi prenijeti sve što mu liječnik kaže«, rekao je
Adam.
Trebalo joj je malo vremena da se prebaci na novu temu. »A što je sa
mnom?«, upitala je. »Hoće li i meni sve prenijeti?«
Adam je slegnuo ramenima, a ona ga je prostrijelila pogledom. »Šališ
se. Neće mi reći?«
»Ne želi da se brineš.«
»Pa neće se morati brinuti jer se ja brinem, zato što ću ga ubiti.«
Adam je odmahnuo glavom. »Moram li ući unutra s tobom i biti
sudac?«
»Ne moraš.«
Kimnuo je i otišao nakon što ju je još jednom pogledao.
Holly je krenula unutra i otvorila vrata tatinog ureda. Protivno
njezinim očekivanjima, nije sjedio za stolom. Bio je na kauču, naslonjene
glave, i gledao u strop. Stvor Jedan i Stvor Dva su mu stajali pored nogu.
Psi su skočili na nju čim su je vidjeli. Stvor Jedan je ostavio dlake po
njezinim trapericama, a Stvor Dva joj je lizao ruku. »Sjedi«, strogo je
rekla.
Nijedan ju nije poslušao. »Čini se da obuka poslušnosti ne uspijeva.«
»Adam kaže da je vlasnik taj koji treba obuku.« Zapucketao je
prstima i psi su odmah sjeli. Holly je uzdahnula. Dobro, znači da njoj
treba obuka.
»Slušaj«, započeo je tata. »Ne želim govoriti Griffinu o... znaš.«
»O srčanom udaru?«
»Da. Ne želim da se brine zbog mene dok je tamo.«
»Tata, rekla sam mu da si nestao i da sam s Adamom krenula za
tobom.«
»Prokletstvo.« Ljutito ju je pogledao krvavim očima na ispijenom
licu. Izgledao je starije i srce joj se stegnulo.
»Znači ti smiješ godinama čuvati svoju tajnu«, žestio se, »a moju
izbrbljaš cijelom jebenom svijetu?«
»Možda to i je naš problem. Ne razgovaramo baš puno kao obitelj.«
»Izabrala si pakleno vrijeme za mijenjanje pravila.«
Bio je zlovoljan, i psi su to osjetili. Odmah su se sjatili oko njega.
Holly se primaknula bliže jer je izgledao tako tužno sjedeći između dva
vesela psa. Pretužno. Bila je zahvalna što ga je vratila kući u jednom
komadu, te se nagnula i poljubila ga u stisnuto lice. »Nekako ćemo se
nositi s tim, tata. Može? Zajedno ćemo.«
Kimnuo je i zastao. Očigledno je želio nešto reći, a budući da nikada
nije prezao od toga, želudac joj se stisnuo. »Što je?«
»Nikada nisam pitao za Dereka, no to ne znači da me nije zanimalo.
Zapravo sam i pretpostavio da ste prekinuli.« Nije se iznenadila. Njezin
tata je uvijek bio jako zauzet, ali i lukav i oštrouman. Da ne spominjemo
koliko je volio zabadati nos. Uvijek je želio znati što se događa s
njegovim ljudima.
 »Kontaktirao sam ga i izravno upitao. Potvrdio je da si zatražila
razvod. Nisam ti ništa rekao jer...«
Šokirano je zurila u njega, jer se doista iznenadila, iako nije trebala.
»Zašto, tata? Zašto mi nisi rekao da si mi se još jednom upleo u život?«
Snuždio se. Zbog krivnje? Vjerojatno ne. Zasigurno se samo
pripremao na svađu koja će uslijediti. »Zato što mi sama nisi rekla«,
izustio je. »Mislio sam da ne želiš da znam. Po prvi puta u životu si
djelovala tako...« Tražio je riječi, i kad su došle, iznenadile su ju. »Sigurna
u sebe«, tiho je rekao. »Sretna u vlastitoj koži. Imala si kontrolu. Nisam ti
to želio oduzeti.«
»O«, samo je to uspjela reći. Grlo joj se stisnulo, no kimnula je. Tata je
bio u pravu. Povratak u Sunshine i boravak ovdje, te upravljanje
poslovima ranča joj je zbilja podarilo osjećaj kontrole. »Shvaćam.«
»Zapravo ne shvaćaš«, protrljao se rukom po licu. »Prokletstvo, ovo
mi nikako ne ide.« Spustio je ruku i pogledao Holly u oči. »Cijeli svoj
život si se skrivala i podredila onome što si mislila da ja želim. Ili mama.
Zatim si se udala za onoga šupka samo da mi prkosiš. Pobjegla si, i
dozvolio sam ti. Nisam bio u pravu. Morala si pronaći vlastiti put, a to si
i učinila. Postala si snažna i otporna. Prava Reidica. To ti nikada ne bih
mogao oduzeti.«
»Tata«, gurnula je Stvora Jedan i zauzela njegovo mjesto. Neko
vrijeme su sjedili u ugodnoj tišini.
»On je dobar čovjek, Holly.«
Pridignula se i pogledala u tatu. »Tko?«
»Adam.«
Srce joj je počelo lupati o rebra. »To nikada nismo sumnjali.«
»Dobar je«, ponovio je tata. »Žao mi je ako sam prvi put pokvario to
što ste imali.«
»Nisi ti bio kriv.« Željela je da Adam ostane u Sunshineu – ali to je
željela zbog sebe, a ne zbog njega. Bila je nezrela i sebična. »Bio si tamo
kad te je trebao, pomagao mu i usmjeravao ga. Napravio si ispravnu
stvar za njega.«
Ona to nije uspjela.
 »Jesam. Učinit ću to i sada«, rekao je njezin tata.
»A što to?«
»Dozvolit ću mu da ti udvara.«
Holly je zurila u njega, ne znajući bi li se smijala ili užasnula. »Tata,
jasno ti je da nam ne treba tvoja dozvola.«
»Naravno da mi je jasno. Samo želim njega za tebe.«
Ipak će se smijati. »Proveo si deset godina odgovarajući me od
Dereka.«
»Adam je mnogo bolji čovjek.«
Složila bi se s tim. »Adam nije spreman za mene.«
Sad se i njezin tata morao nasmijati. »Zar te to ikada spriječilo?«
Adam je proveo prvi dan na jezeru Bear s petoricom koja su
pokušavala dobiti certifikate za gorsku službu spašavanja. Vratio se kući
kasnije nego je namjeravao i propustio večeru s Dellom i Bradyjem, koji
su mu slali poruke kao kakve uvrijeđene žene.
Adamu je to odgovaralo jer nije bio spreman na unakrsno ispitivanje.
Još uvijek nije uspio posložiti u glavi sve što mu se dogodilo proteklih
dana. Holly mu je spržila moždane vijuge. Odlučio se za taj zaključak jer
si nikako drugačije nije mogao objasniti ono što se dogodilo između njih.
Njezina blizina mu je nešto učinila, otvorila nešto što je sakrio duboko u
sebi. Nije bio načistu kako i što, ali jednu stvar je znao. Ponovno je
osjećao, i to previše.
Zatim problem sa špiljama i njegov neuspjeh tamo... da, baš zabavno.
Uživao je mozgajući o tome...
Dao je sve od sebe da potisne nelagodu, no nije mu išlo. Ionako je
znao da potiskivanje nikada ne izađe na dobro, jer onda završiš sa
živčanim slomom pred samim ulazom u neku špilju... Kriste...
Adam se ujutro probudio rano i odlučio da se više neće sažalijevati.
Izvest će konja na jahanje. Reno je bio četverogodišnji američki quarter
konj, i ljubav Adamova života. Prije dvije godine Adam ga je spasio iz
putujućeg cirkusa. Reno je tada bio mršava, izubijana raga. Adam ga je
uz Dellovu pomoć podigao na noge i izliječio, te je danas Reno bio veseli,
rastrčani, zahtjevni konj.
Kad mu se Adam približio, Reno je zanjištao i gurnuo ga njuškom u
prsa, jedva čekajući da iziđe van. Dok ga je Adam sedlao, gurao mu je
njušku u džepove tražeći komade jabuke. »Baš bi se prodao za malo
pozornosti, znaš to.«
Reno ga je samo ignorirao i nastavio tražiti jabuku.
»Nemoj da te cura čuje kako govoriš«, dobacio mu je Dell, naslonivši
se na stup.
Adam je slijedio Renov primjer i ignorirao brata. Skočio je u sedlo i
odjahao, ostavivši Della u prašini. Njegova cura.
Nije on imao nikakvu prokletu curu, jer nije imao mjesta u svom
životu, kao ni vremena, ni volje, ni potrebe. Zašto onda stalno misli na
nju?
Zanemario je tu misao jednako kao i brata. Barem je pokušao. No Dell
je odmah osedlao svoga konja i dojahao za Adamom. Kiki se stalno
natjecao s Renom. Dva konja su njištala jedan na drugoga, a Dell je
nakrivio šešir Adamu i nasmijao mu se. Braća su bila jednako
natjecateljski raspoložena kao konji.
»Žuriš nekamo?«, upitao je Dell.
»Trebalo mi je brzo jahanje.«
»Mislio sam da si to već dobio.«
Adam je uputio bratu dugačak pogled, a ovaj nije uzmaknuo.
»Izgledao si mi nekako... opušteno, to je sve«, rekao je Dell.
Adam je odmahnuo glavom. »Ustao si u cik zore samo da bi me
gnjavio? Gdje ti je Jade?«
»Trenutačno je ljuta na mene.«
»Možda bi se mogao praviti da sam i ja ljut na tebe.«
Dell je uzdahnuo. »Više uopće nisi zabavan.«
Adam mu nije odgovorio jer bi Dell možda mogao biti u pravu.
»Zašto je Jade ljuta?«
»Jer sam ju pitao što misli o dijamantnom prstenu.«
 Adam je zurio u njega. »Zaprosio si ju?«
Dell je slegnuo ramenima. »Nisam još.«
»I što misli o dijamantnom prstenu?«
»Rekla je da je savršeno sretna dok sa mnom živi u grijehu i da ne želi
komplicirati stvari.«
Adam je gledao u svoga brata, oličenje opuštenosti i neopterećenosti,
frajera koji nikada nije želio vezu, a kamoli vjenčani prsten. »Ti se zbilja
želiš oženiti njome.«
»Više nego išta u životu.« Dell je zagrlio Kikija koji ga je njuškao.
»Nagovorit ću je. Naposljetku.«
»Umirat ću od smijeha dok te gledam kako pokušavaš.«
Jahali su do Crescent Canyona i divili se dolini u podnožju planine.
Dell je sjahao i prišao rubu držeći Kiki za uzde. Dugo je gledao dolje,
te zatim zabacio glavu i povikao. Zatim se okrenuo prema Adamu.
Adam je sjahao i pridružio se bratu. Stajali su jedan uz drugoga i
gledali livadu umrljanu snijegom i blatom. Bilo je ono doba godine kada
su listovi još smeđi od kasne jeseni, a prerano je za bilo kakav nagovještaj
proljeća. Livada je bila spokojna i tiha. Prelijepa.
»Hajde«, rekao je Dell.
»Dobro sam.«
»Hajde, ili ću te gurnuti dolje.«
Ne bi on to učinio, jer bi tada morao sam upravljati Belle Havenom.
Dell je bio prelijen za takvo što. Adam se zagledao u livadu, pravilo je
nalagalo da moraš pomisliti na jednu stvar koje se želiš riješiti. Zatvorio
je oči, znajući točno čega se želi riješiti – sjećanja na Holly koja ga izvlači
iz špilje. Znojio se pri samoj pomisli. Duboko je udahnuo i vikao iz
petnih žila dok mu više ništa nije ostalo. Dell je i dalje gledao livadu pred
sobom kad je položio ruku na bratovo rame. Stajali su tako, razdvojeni, a
opet zajedno, sve dok Reno nije počeo prekapati po Adamovim
džepovima tražeći još jabuka. Dell se nasmijao kada je konj pronašao
plijen. »Baš si mekušac«, rekao mu je.
Da nije bio sasvim promukao i opušten od vike, Adam bi mu bio
pokazao tko je mekušac. No osjećao se mnogo bolje i nije mu se dalo
prepirati. Uzjahali su i vratili se u Belle Haven. Imali su još dosta
vremena prije dolaska prvih Dellovih pacijenata.
Dell je bio vraški dobar veterinar, a i jako popularan. Bio je zauzet od
ranoga jutra do mraka, i brinuo se za sve boljke i boljetice u životinjskom
carstvu; od zeca s apscesom do koze koja si je zbog znatiželje zabila
glavu u poštanski sandučić.
Adam je također bio zauzet. Krenuo je u potragu za planinarom za
kojega se ispostavilo da uopće nije bio izgubljen, nego se skrivao u šumi
od supruge. Naime, potrošio je svu njezinu ušteđevinu na internetsko
kockanje.
Poslijepodne je već bilo poodmaklo kad je Brady uhvatio Adama u
prostoriji za osoblje. Brady je bio visok, širokih ramena, i građen za
borbu. Često su se tukli kad su bili tinejdžeri, no obojica su smekšali s
godinama. »Kako ide?«, upitao ga je Brady.
Adam je slegnuo ramenima i potražio hranu u hladnjaku. Već
godinama nije osjećao ništa, pa čak ni glad. Jeo je samo da bi tijelo
osigurao energiju, i to je sve. No u zadnje vrijeme je bio zaista gladan.
Skapavao je. Pronašao je veliki sendvič s puretinom. Super!
»Kako rame?«
Adam je kimnuo zagrizavši sendvič. Kad je podignuo glavu, Dell je
već bio došao. Izmijenio je duge poglede s Bradyjem.
»Jedeš moj sendvič?«, Dell je rekao.
»Da«, Adam je samo nastavio gristi. »Baš je dobar.«
Dell bi mu inače odmah bio rekao da je šupčina, no sada je šutio.
Vjerojatno zato što su Dell i Brady hodali na prstima oko njega otkada se
vratio sa Fallen Lakesa – a to je mrzio. Iz dna duše.
»Večeras je poker«, rekao je Dell. »Kod mene.«
Igrali su dva puta mjesečno sa Lilom i Cruzom, njezinim suradnikom
u štenari. Večer pokera se shvaćala jako ozbiljno. Adam je posljednja tri
puta potukao sve, i sada su oni bili žedni njegove krvi. To mu nikada nije
bio problem jer ga nisu mogli pročitati. Tu je bio nenadmašan. Malo tko
je blefirao bolje nego on. Taj talent mu je dobro poslužio tijekom
njegovog pobunjeničko-zločinačkog vala u tinejdžerskim godinama, a i
kasnije u vojsci.
No danas mu nije bilo do igre. Slegnuo je ramenima, dajući do znanja
da možda i neće doći. Budući da ga Dell nije spriječio, nastavio je jesti
njegov sendvič.
Dell je čeznutljivo gledao sendvič kako nestaje, ali nije ništa rekao.
»Što mu to znači?«, upitao je Brady Della. »To slijeganje ramenima.
Dolaziš, je li tako?«
»Možda. Umoran sam.«
Brady i Dell su razmijenili još jedan pogled.
»Molim?«
»Otkuda sad to?«, upitao je Dell, proždirući sendvič očima.
Adam je zagrizao i odmahnuo glavom. »Nemam pojma o čemu
pričate.«
»Dobro, možemo li više prestati sa sranjima?«, upitao je Brady. »Išao
si u misiju spašavanja.«
Aha, ne hodaju oni na prstima zbog Holly, nego zbog spašavanja na
jezeru Bear.
»Da«, odgovorio je. »Imao sam dva spašavanja. Radim to svaki
tjedan. Što onda?«
Naravno, ne dogodi mu se da svaki tjedan povali pratnju u misiji na
vrhu planine, ali to im ne treba spominjati.
»Evo o čemu se radi«, rekao je Brady. »Ti ne sudjeluješ u
spašavanjima.«
»Ma o čemu ti govoriš?«, naljutio se Adam, mada je savršeno znao što
Brady želi reći jer je bio u pravu. Adam nije sudjelovao u spašavanju
otkada se vratio kući iz Afganistana, i svi su to znali. Nije imao pojma
zašto je onda on mislio da je to neka tajna. Pojeo je još malo Dellovog
sendviča, što mu je uvelike olakšalo neugodu. »Jade radi odlične
sendviče.«
Dell je uzdahnuo kad je Adam progutao i posljednji zalogaj. »Kako
znaš da ga je Jade napravila?«
 »Jer ti jedva da imaš pojma gdje je kuhinja, a kamoli što se tamo
radi.«
Adam je otvorio bocu vode i povukao veliki gutljaj. Kad je sve popio,
obrisao je usta i vidio da ga braća promatraju kao kukca na stakalcu.
»Isuse dragi, vas dvojica si trebate naći život.«
»Zapravo«, započeo je Dell kao da razgovara sa seoskim idiotom. »Mi
imamo živote. Mislili smo da bi i tebi dobro došao, no čini se da si se sam
pobrinuo za to. Želiš li možda razgovarati o tome?«
Još uvijek su pretjerano oprezni. Adam je odmahnuo glavom i
prostrijelio Della pogledom. Zbilja? Otkada to oni razgovaraju o
osjećajima? Bez riječi se ponovno okrenuo hladnjaku i vidio tanjur sa tri
čokoladna kolača. Baš lijepo. Latio se jednoga i pojeo ga u dva zalogaja.
»I to je moje.«
Adam je uzeo i drugi jer ga Dell i dalje nije spriječavao. »Nemoj
uzrujavati luđaka«, rekao je Adam. »Bolje ti je da ga pustiš neka pojede
kolače.«
Dell je opet samo uzdahnuo.
Adam je oblizao posljednju mrvicu čokolade s prsta i dodao Dellu
prazan tanjur prije no što je izišao.
»Mislim da je on sasvim dobro«, rekao je Brady.
»Mogao mi je to reći prije no što mi je pojeo svu hranu«, uzdahnuo je
Dell.
Adam nije došao na pokerašku večer. Zavukao se u krevet i spavao
kao zaklan sve do zore, taman kad je začuo nečije korake po stubama.
Poriv da posegne za oružjem i uperi ga u vrata je bio jednako snažan kao
prije dvije godine, no Adam ga je sada znao zanemariti.
Brady je ušao unutra i upalio svjetlo. »Nemoj pucati.«
Adam je odmahnuo glavom i ponovno legnuo. »To trebaš reći prije
no što uđeš.«
Brady se tiho nasmijao. »Prst na obaraču te još uvijek svrbi?«
Brady zna kako je to. On je bio u Specijalnim postrojbama. Adam je
zatvorio oči.
 »Ignoriraš me«, rekao je Brady. »Dobar plan.« Prostro se po krevetu
pored Adama i stavio ruke iza glave. Zagledao se u krovne grede i
primijetio loptice prašine. »Morat ćeš to počistiti, buraz. Žene mrze
gledati takve stvari kad se koncentriraju.«
»Tvoje žene se moraju koncentrirati?«
Brady se nasmijao. Lilah je sada bila jedina žena u njegovom životu,
odrasla je s Adamom i Dellom, i voljeli su je kao sestru – Adam nipošto
nije želio znati što ona radi da se Brady tako kretenski smije.
»Lilah se ne žali«, rekao je Brady.
Adam je složio facu. »Zašto si ti onda u mom krevetu, ako je Lilah u
tvome?«
»Ima hitan slučaj u obliku patke.«
»Je li napokon odlučila skuhati Abigail?«, upitao je Adam, misleći na
patku koju je Lilah udomila pored svojih štenara. Abigail je bila prava
napast, i pola grada je prijetilo da će je skuhati. Lilah ju je obožavala.
Lilah je sve obožavala, pa čak i ovog idiota koji se uvukao u Adamov
krevet.
Brady je izgledao kao da mu je dosta svega. »Poslušaj me i nemoj
nikada spomenuti kuhanje Abigail ispred Lile.«
Adam ga je samo pogledao i Brady je uzdahnuo. »Gle, znam da se
nešto dogodilo kada si krenuo tražiti Donalda s Holly. Što je bilo?«
Kad bi si dozvolio, Adam bi još uvijek mogao prizvati u mozak miris
špilja i vlastitoga neuspjeha. Okrenuo je glavu i zagledao se u prašinu na
krovnim gredama.
»Dobro, reci mi samo ovo«, započeo je Brady. »Je li nešto ne štima, ili
se samosažalijevaš iz nekog razloga?«
»Dobro sam.«
Brady je utihnuo. »Sranje.«
Adam se skoro nasmijao. »Dobro sam« je bila šifra za »neću
razgovarati o tome«. Uveli su je prije mnogo godina dok su još bili djeca.
Adam je napravio neku glupost, gle čuda. Zakvačio se s nekim likom
nekoliko godina starijim od sebe, i dobro ga namlatio. Ovaj se zakleo na
osvetu i tjedan dana kasnije zaskočio Adama sa četvoricom prijatelja.
Prebili su ga na mrtvo ime. Vjerojatno je trebao otići u bolnicu, no bili su
u udomiteljskoj kući, i to najboljoj na svijetu. Vodio ju je čovjek po imenu
Sol Anders. Bio je doista dobar. Tri dječaka nikada nisu upoznala boljeg
čovjeka, i nisu htjeli riskirati da ih otjera. Tako je Adam uveo šifru
»dobro sam«. Skrili su njegove ozljede, i uspio se oporaviti. Od toga
dana, kad god je neki od njih trojice poželio biti sam, rekao bi »dobro
sam«.
No Brady je ležao pored Adama kao da mu je zbilja krivo, no nije
ništa rekao o tome. Ustao je. »Kako god. Prestat ću ispitivati ako si
dobro, no ne garantiram ti za Della. Znaš da je on kao cura po tom
pitanju.«
Da, to je istina.
Milo je ležao na svome krevetu u podnožju Adamovog, i Brady je
čučnuo ispred njega. Milo se okrenuo na leđa, izlažući svoje obiteljsko
blago i veliki osmijeh. Brady ga je počeškao po trbuhu, i ustao. »Idem
trčati«, rekao je psu, »Hoćeš li sa mnom, ili si papak?«
Milo je razumio ton, ako već ne i riječi. Skočio je na noge.
Obojica su pogledala u Adama. Kao da će sada opet moći zaspati!
Ustao je bez riječi i uzeo opremu za trčanje, ignorirajući bratov kretenski
osmijeh.
 SEDAMNAESTO POGLAVLJE

HOLLY JE pogledom pretraživala policu sa čokoladicama u mjesnom

dućanu mješovitom robom. Očajnički joj je trebala čokolada.
Jutros su joj dostavili prekrasnu vazu crvenih ruža u ured. Bez
poruke.
Nije bilo mnogo mogućnosti. Postojao je samo jedan muškarac u
njezinom životu, i to čak preko njegove volje. Ne bi nikada Adama
smatrala za tipa koji šalje cvijeće, i gesta ju je zbilja iznenadila. Pogotovo
jer joj se nije ni javio, niti došao. Razmišljanje o tome natjeralo ju je da si
pođe kupiti čokoladu. Držala je Snickers u jednoj ruci, i Bounty u drugoj.
Taman si je htjela kupiti obje, kad je osjetila ruku na svom vratu. Znala je
tko je jer su joj se bradavice odmah ukrutile. Nagnula je glavu unatrag.
Da. Adam.
»Bounty«, rekao joj je. »Uvijek Bounty.«
Najradije bi bila pojela njega, ili barem ga prepipala cijeloga, no ruke
su joj na svu sreću bile zauzete čokoladom. Mahnula je Snickersom. »Ali
u Snickersu ima kikirikija. To je protein, što ga praktički čini obrokom.«
Pogledao je ponudu čokolade. »Ja bih te mogao navesti da zaboraviš
čokoladu«, rekao je toliko nemamo da je njoj zatrebalo malo vremena da
uopće shvati što želi reći.
Uopće nije bilo sumnje da bi uz njega zaboravila na čokoladu. Uz
Adama Connellyja bi mogla zaboraviti mnogo toga. Previše toga. »Usput
rečeno, hvala ti za cvijeće.«
Pogledao ju je u oči. »Kakvo cvijeće?«
»Ruže koje su mi danas stigle u ured.«
Znatiželjno je nakrivio glavu. Nema šanse da glumi.
»Ti ih nisi poslao«, rekla je.
»Nisam.«
Zurila je u čokoladicu u svojim rukama i zaista se osjećala poput
glupače. Naravno da ih on nije poslao. Znala je da to nije njegov način...
Primio ju je za bradu i podignuo joj glavu. Izgledao je kao da mu je
jako žao. Odmahnula je glavom: »Ništa zato. Zaboravi. Otkud ti ovdje?«
»Poslan sam u supertajnu misiju.« Povukao ju je izvan pogleda
blagajnice. Otvorio je jaknu i pokazao joj...
Maleno mače.
Siva kuštrava loptica spavala je u džepu njegove majice s kapuljačom.
Zatreptala je i zijevnula zbog iznenadne izloženosti fluorescentnom
svjetlu, i pogledala Adam očima punim uspavane zaljubljenosti.
»Mijau.«
Adam ju je primio u ruku. Jedva mu je mogla ispuniti dlan.
Ogrubjelim prstima ju je nježno počešao ispod brade, i mače je zatvorilo
oči od ugode.
Holly je znala kako se osjeća; i sama se topila pod tim prstima.
»To je moj i Dellov rođendanski dar za Lilu«, rekao je. »Došao sam
kupiti neke potrepštine.«
Joj. To je nešto najslađe što je Holly ikada čula.
»Slatka je maca, ali i opaka«, rekao je Adam. »Izludit će Bradyja.«
Zlosretno se nasmijao. Da, trebala je znati. »Brady je poprilično žestok
momak«, rekla je. Blago rečeno. »To te ne brine?«
»Ma, ne. Lilah mu neće dozvoliti da me osakati. Sviđa joj se moje
lice.«
Kao i Holly. »Otkuda vam mače?«
Njuškao je maleno mače i govorio tihim glasom: »Pronašli smo je
jutros ispred vrata. To se katkad događa, jer ljudi znaju da Dell nikada
neće odbiti životinju.«
»Kako si ti onda završio s njom?«
»Prvi sam ušao u kuću.«
»Adame Connelly, ti si zapravo jedna velika maza. Tko bi rekao?«
»Da.« Podignuo je mače prema svome licu. Čovjek i mačka
proučavali su jedno drugo. Pokušalo mu je dohvatiti nos, na što se on
nasmijao svojim pravim osmijehom, onim koji mu doseže do očiju.
»Maločas se suočila sa Beans i Peanutom«, rekao je. »Ima jedva sto
pedeset grama, ali nije se dala. Bit će pravi borac kad poraste.«
Baš kao i on. Njegov život je bio težak i grub, mnogo gori od
njezinoga. Pri pomisli na to bi se svaki put podsjetila koliko toga je
morao nadvladati da postane onakav kakav je danas. Držao je mače u
ruci i punio kolica stvarima. Dok je gledala ogromnog Adama Connellyja
kako drži tu malenu životinju u ruci, skoro se rastopila. Presmiješno.
Platio je svoje stvari i izvukao Holly van.
»Čekaj«, povikala je. »Čokolada.« Doista joj je trebala ta čokolada.
Nije ju pustio dok je mače pažljivo spuštao u kamionet. Zatim je ne baš
polagano prislonio Holly na vozilo i poljubio je, uvlačeći ruku ispod
njezine majice, oko struka, prelazeći joj prstima preko kralježnice. Kad se
više nije ni sjećala zbog čega je došla u dućan, podignuo je glavu i
zagledao joj se u oči.
»Dobro«, drhtavo je rekla držeći ga za ruke. »Zbilja si dobar. Trebao
bi flaširati svoju čar i prodavati je.«
»Ne bi bilo pošteno prema čokoladi.«
Adam je sljedeći dan, skupa sa Dellom i Bradyjem, proveo na sjeveru.
Patrolirali su po rančevima Reidovih. Adam im je ranije te godine doveo
pse čuvare, i bilo je vrijeme da obiđe njih i njihove voditelje, te da odrade
kratku obuku.
Brady ih je dovezao helikopterom, i kad su se vratili u Sunshine, tek
je prošlo šest sati. Adam je odvezao Donalda kući, i Donald se na
trenutak zadržao u automobilu, pokazujući bradom prema dijelu kuće
gdje su bili uredi.
»Samo jedno svjetlo je upaljeno«, istaknuo je. »Većina moga osoblja
zna da su slobodne noći zlata vrijedne.«
Adam je znao tko se nalazi u uredu s upaljenim svjetlom, i tko nije još
otišao kući. Holly.
Donald je izišao iz automobila kao da nema pojma ni o čemu.
»Mislim da ću otići u grad na piće«, rekao je. »Neće me biti neko
vrijeme.« Nagnuo je glavu i pogledao Adama. »Dovoljno dugo da si neki
idiot uspije osigurati dobru zabavu i ugodnu večer.«
Dobro, nije baš da nema pojma... »Što vi to smjerate?«, upitao ga je
Adam.
»Tko, ja? Ja sam starac, nemam ja snage ništa smjerati.«
»Serete.«
Donald se nasmijao, potapšao Adama po ramenu i izišao.
Adam je ostao sjediti u kamionetu. »Neću ući onamo«, rekao je
Milou, koji je bio na stražnjem sjedalu. Milo se samo snuždio i legnuo.
Počeo je hrkati u roku od dvije sekunde. Adam je uzdahnuo, otvorio
vrata ramenom i izišao. Očigledno je on taj idiot.
Pronašao je Holly kako sjedi za stolom, nagnute glave i zatvorenih
očiju. Bila je odjevena u usku haljinu na preklop i visoke potpetice. Kosu
je podignula u punđu i stavila naočale. Zaboravi curu iz susjedstva i
seksi knjižničarku. Sada je bila tajnica iz seksi maštarija. »Hej«, rekao je.
Nije se ni pomaknula. Primijetio je da ima slušalice u ušima. Bila je
sasvim usredotočena na to što sluša. Sjedila je sasvim mirno sa
sanjarskim izrazom lica.
Ušao je u ured, a ona se nije ni pomaknula. Učinilo mu se da uzdiše
od zadovoljstva, što ga je živo podsjetilo na ono što su radili kad je
posljednji put čuo takav zvuk iz njezinih usta.
Tada, a i sada, je bila rumena i...
Uzbuđena.
Bio je fasciniran i vraški znatiželjan, te joj je prošao iza leđa i naslonio
se. Bilo joj je podrhtavalo na vratu i koža djelovala orošeno. »Moram
znati«, promrmljao je, »što ti to slušaš.«
Vrisnula je i poskočila širom otvorenih očiju. Zurila je u njega i
izvukla slušalice. »Adame...«
»Da«, rekao joj je. »Nisam te htio uplašiti.«
»Radila sam, i...«, poravnala je haljinu i duboko uzdahnula. Bradavice
su joj se ukrutile.
»Zbilja sam zauzeta.«
 »Vidim.«
»Slušala sam audioknjigu«, rekla je malčice bez daha. »Za književni
klub. Malo sam u zaostatku. Nisam čula da si došao.«
Ne, a on je imao osjećaj da ju je skoro čuo kako svršava. »Slušala si
knjigu iz književnog kluba?« Lilah i Jade pripadaju istom klubu, i obje si
se žalile da im je nova knjiga naporna, pretenciozno napisana i ima loš
kraj.
Oči su joj poletjele prema iPodu na stolu. Nije bio isključen. »Pa,
znaš...«
Uzeo je slušalicu i prislonio ju na uho. Zamaman ženski glas čitao je
priču tiho i sugestivno: »Došao je do njezine bradavice i polizao vrh
dugačkim potezom, da bi je zatim primio u usta i snažno uvukao.
Zadovoljan njezinim drhtavim uzdahom, klizio je rukama preko njezinih
kukova i povukao joj gaćice niz dugačke, glatke noge. Njegove usnice su
slijedile istu putanju, a ona se zatresla kad je došao do obećane zemlje
i...«
Adam se nasmijao. »Nisam znao da čitate pornjavu u svom
književnom klubu. Nije ni čudo što je Lilah članica.«
Holly je posegnula za svojim slušalicama, no Adam ih je izmaknuo.
»Dobro«, rekla je. »Ovo književni klub nije odobrio.«
»Nije?«
»Ne, jer su knjige iz književnog kluba dosadne.«
Adam je vratio slušalicu u uho. Nastavak je slijedio u istom tonu.
»Izvijala se pod njim«, rekla je naratorica, »dok je on udisao njezin
opojni miris. Nagnuo se i prešao nosom preko njezinog glatkog brežuljka
i rekao... »imaj povjerenja u mene.« Adam je frknuo i pogledao u Holly.
»Nikada nemoj vjerovati frajeru koji kaže ‘imaj povjerenja u mene’.«
Otela mu je iPod. Morala se praktički popeti na njega da bi uspjela,
no nije mu smetalo. »Što ti uopće radiš ovdje?«, prosiktala je.
»Dovezao sam tvog tatu.« Pogladio ju je po vlažnom čelu. »Holly,
izgledaš kao da trebaš muškarca.«
Podignula je glavu i pogledala ga u oči. »Otkrila sam da mi ne treba
muškarac kako bih bila sretna.«
»Ma je li?«
»Da«, rekla je. »Osim toga, savršeno jasno si mi rekao da ni ti mene
ne trebaš, pa onda...« htjela ga je zaobići, no primio ju je za zglob.
»Ne trebaš mi ti«, rekao joj je. »Ne treba mi nitko.« Povukao je ljutitu
ženu koja se otimala bliže sebi i pričekao da mu pogleda u oči. »Ali tebe
želim, Holly. Oduvijek sam te želio, i uvijek ću te željeti.«
Umirila se i gledala u njega sve dok mu se mobitel nije oglasio tonom
kojega je postavio za hitne slučajeve. Sranje. Nevoljko ju je pustio.
Uhvatila ga je za majicu. »Reći ćeš takvo nešto i samo me ostaviti? U
ovakvom stanju?«
Sažaljivo je pogledao vlastitu erekciju. »Ako ti je išta lakše, nisi
sama.« Utisnuo je snažan, brz poljubac na njezina željna usta. »Moram
ići.«
»Ali...«
Vratio joj je slušalicu u uho. »Činilo mi se da ćeš s ovim završiti na
pravome mjestu«, rekao joj je. »Poslušaj do kraja. Uživat ću dok
razmišljam o tebi kako sjediš ovdje i svršavaš.«
Zarumenjela se i zagrizla za usnicu. Uzdahnuo je i dao joj još jedan
poljubac, i prisilio se da ode.
Kelov hitni poziv je zapravo bila vježba. Jebena vježba. No bila je
obavezna, i zadržala ga je na jezeru Bear ostatak noći. Bio je smrznut,
jadan i sleđen. No jedna misao ga je grijala jer je stalno bila prisutna –
Holly koja sjedi za svojim stolom, vrela i uzdrhtala, i sluša svoju knjigu.
Dva dana kasnije Holly je ponovno sjedila u svom u redu, zadubljena
u kvartalne izvještaje, kad ju je Griffin iznenadio pozivom preko Skypea.
Javila mu se s velikim osmijehom, čekajući da se bratova pikselizirana
slika pročisti na zaslonu. Bio je odjeven u vojničku potkošulju i imao je
tamne naočale na očima. Skinuo ih je čim ju je vidio.
Uvijek bi ga pomno proučila sa srcem u grlu. No dobro je izgledao,
zaključila je. Kao i uvijek. Za razliku od Holly, on je pokupio sve najbolje
gene njihovih predaka; tatinu visinu, mračnu naočitost, te brzi osmijeh i
um. Naslijedio je i mamine neobične sive oči i sposobnost da provali sva
sranja koja su mu ljudi servirali. Otišao je u vojsku u isto vrijeme kada i
Adam. Griffin nije bježao od nevolja, nego od samoga Sunshinea i
rančerskog života. I njihovog oca.
Možda se njoj život u planinama Idahoa činio savršenim i idiličnim,
no ona je voljela baš ono što Griffin nikada nije. No nažalost, kao sin
rančerskog idola, morao je trpjeti veliki pritisak da ostane i preuzme
obiteljsko carstvo.
Otišao je i vraćao se samo na dopuste, i tad bi jedva uspio ostati
tjedan ili dva da ne poludi. Iako ga Holly nikada ne bi tjerala da ostane
protiv svoje volje, jako joj je nedostajao. Jako.
»Baš te je lijepo vidjeti«, rekla je. »Također«, uzvratio je. Osmijeh mu
je brzo nestao. »Pokušavam te dobiti već nekoliko dana.«
Jučer je propustila njegov poziv. »Tata je dobro.«
»Pretrpio je jebeni srčani udar!«
K vragu. »Razgovarao si s Adamom.«
»Da, zato što se on javlja na mobitel.«
Trgnula se. »Nazvao si u tri ujutro. Zvono mi je bilo isključeno.
Oprosti.«
»Samo tada sam uspio uspostaviti vezu. Ispričaj mi sve, Holly.«
Uzdahnula je. Najradije bi zavrtjela Adamu vratom, no za to se
morala strpjeti do ponovnog susreta. Nakon njihovog susreta neki dan i
najsramotnijeg trenutka u njezinom životu, namjeravala se držati
postrance. »Čini se da je prije tri mjeseca imao blaži srčani udar. Ja sam
bila u New Yorku, a ti... negdje. Uspio je sve skriti od nas jer je ostao
samo tri dana na bolničkom liječenju. Rekao mi je da se drži liječničkih
uputa i radi sve kako treba. No koliko sam uspjela shvatiti, Deanna ga je
ostavila jer se uplašila njegove smrtnosti.«
»Ili je jednostavno shvatila da je on stari kurvin sin.«
»Ili to«, suho će Holly.« U svakom slučaju, odjednom je ostao sam i
depresivan. Tako nešto...«
»Kako?«
»Pa eto. Čim smo se vratili raširila se priča da je slobodan. Sada nas
gospođa Swenson i gospođa Rodriguez svako malo posjećuju i kuhaju
mu.«
»Gospođa Swenson, naša superseksi crvenokosa gradonačelnica od
četrdeset i nešto godina?«
Nasmijala se. »Da.«
Griffin je odmahnuo glavom. Istovremeno je bio zgrožen i zadivljen.
»Bravo, tata.«
»Valjda...«
Griffin je uzdahnuo. »Sad mi pričaj o sebi.«
»Što to?«
»O svom razvodu.«
»K vragu! Adam se baš razbrbljao!«
»Što je ovo, Holly?«
»Ne znam. Ti i Adam ste tračali poput školarki, pa je valjda veliki
odmor.«
Nasmiješio se i odmah djelovao mlađe i nježnije nego vojničina kakva
je postao.
»Nije smiješno«, rekla mu je, no morala se nasmijati kad je vidjela
njega kako se smije. Vrata njezinog ureda su se otvorila i Sadie je ušla
unutra noseći dvije kutije za ručak; jednu sa likovima iz Ratova zvijezda,
a drugu sa Transformerima, te dvije vrele kave.
»Imam samo pola sata«, rekla je ne gledajući gore jer se usredotočila
na balansiranje sa kavama. »Kyle Wu je umočio konjski rep Emily Carter
u boju za prste, pa ona sada više nije plavuša. Kosa joj je zelena, a ja u
jedan i trideset imam roditeljski sastanak na kojem će Emilyn tata vikati
na mene. Srećom, pa je prezgodan!«
Slučajno je pogledala Hollyno otvoreno prijenosno računalo, ugledala
Griffina i poskočila. Kave su se sudarile i prolile po njezinoj bluzi.
»Sranje. Sranje. Sranje. Sranje.« Odmaknula je tkaninu od kože. »Joj...«
Holly je priskočila u pomoć. »Jesi li se opekla?«
Sadie je usisavala zrak kroz zube od bola i skakutala po uredu prije
no što se strgala bluzu sa sebe. Odahnula je na sekundu prije no što se
sjetila da je Griffin prisutan. Zaskvičala je, pokrila sise rukama i sakrila
se iza Hollynog pisaćeg stola. Iz čučećeg položaja je bešumno oblikovala
riječi: »O Bože. Je li me vidio?«
Holly je odmahnula glavom. Malena laž između prijateljica, jer
naravno da ju je Griffin vidio, sve od lijepoga grudnjaka sa leopard
uzorkom, do jako punih D košarica koje su pucale po šavovima.
Bilo ih je teško propustiti.
»Hej, Sadie«, čuo se Griffinov glas sa stola.
Sadie je spustila glavu na koljena. »Hej, Griffine.«
Nagnuo se i pokušao pogledati dolje. »Jesi li dobro?«
»Jesam.«
»Sigurno? Odavde vidim samo da mičeš ušima.«
»Samo jedna trećina populacije može micati ušima«, promrmljala je
skrivenoga lica. »I samo trećina od njih može micati jednim uhom«, rekla
je Sadie. Griffin ju nije mogao vidjeti i tukla je samu sebe po glavi.
Griffin se nježno nasmijao Sadie koja je uvijek sipala raznorazne
činjenice iz usta kada je nervozna. »To je dobro znati.«
Sadie se spustila još niže i pogledala Holly kao da ju preklinje za
spas.
»Dobro, drago mi je što smo se čuli«, rekla je Holly Griffinu. »Pazi se
večeras, pun mjesec je.«
»Zbog rotacije Zemlje, bliži smo Mjesecu i njegovoj gravitacijskoj
sili«, rekla je Sadie podižući glavu. »Treba spomenuti da je Venera jedini
planet koji se kreće u smjeru kazaljke na satu.« Zatim je pokrila usta
rukom i odmahnula glavom.
Griffin se nasmijao. »Možda bi trebala ustati da te pogledam i
uvjerim se da nisi opečena.«
»Pozdravi se, Griffine«, Holly je prevrnula očima.
»Ma ne, stvarno. Ja sam prošao obuku za bolničara...«
»Aha. Bok, volim te.«
 Holly je zatvorila računalo. Sadie je polako ustala, a jako lijepe grudi
su joj podrhtavale. »Majko mila. Griffin Reid mi je vidio sise.«
»Nisi više nevidljiva štreberica. Sada si odrasla i prelijepa.«
»Smušena sam, bolje reći.«
»Ne šalim se. Da sam muško, totalno bih te pokušala povaliti.«
Sadie se ozarila. »Stvarno?«
»Stvarno! Dušo draga, ti si prava labudica! Zašto se toliko unervoziš
kada su frajeri u blizini?«
»Zgodna sam samo bez odjeće, a nitko me nikada ne vidi bez odjeće.
Samo ginekolog, i sada Griffin Reid.«
Holly joj je dodala nekoliko papirnatih ubrusa da pokupi prolivenu
kavu. »Kad ćeš prestati oslovljavati mog brata punim imenom i
prezimenom? On je samo običan frajer.«
»Da, jako zgodan običan frajer.«
Holly je složila facu. »Lijep ti je grudnjak, usput rečeno. Što se
dogodilo s onom stranicom za upoznavanje koju si spominjala?« Dodala
je Sadie svoju vestu koja je bila prebačena preko stolca.
»Svi frajeri s kojima bih željela izlaziti žive u Coeur d’Aleneu.
Odjenula je vestu i stajala joj je mnogo bolje nego Holly.
»Nemam se vremena satima voziti za malo hopa-cupa.«
»Zbilja, Sadie. Zar samo o tome razmišljaš?«
»Ti me to ne smiješ pitati. Tebi se posrećilo ovoga vikenda.«
»Što? Molim? Otkuda ti to znaš?«, zabezeknula se Holly.
»Ti si mi upravo rekla.«
Holly se srušila na stolac. »Dobar trik.«
»Ja sam učiteljica i znam sve trikove na svijetu. Osim kako da si
pribavim malo hopa-cupa.« Pružila je Holly jednu kutiju za ručak. »Ne
mogu vjerovati da si mi mislila zatajiti tako bitne informacije.«
Holly je pokušala promijeniti temu. »Kako si ti kriva što je Kyle
obojio Emilynu kosu?«
»Nisam. Ali Emylina mama je bila srednjoškolska kraljica ljepote i
skupo plaća svoju boju kose svaka tri tjedna. Kći joj je prirodna plavuša.
Bijesni su zbog nove zelene nijanse. Usput rečeno, odličan pokušaj
mijenjanja teme.«
»Uf, kako si dobra!«
»Znaš da jesam.« Sadie je otvorila svoju kutiju za ručak. Njih dvije su
se svaki tjedan nalazile na ručku i naizmjence donosile hranu. Kad je bio
red na Holly, ona bi kupila nešto u delikatesnom restoranu u gradu, a
Sadie bi uvijek kuhala. Današnji ručak su bile pomno i s puno ljubavi
pripremljene enchilade s piletinom. Holly je od njihova mirisa krenula
voda na usta. »Ti si prava božica kuhinje.« Zarila je zube u hranu i
zastenjala od ugode i zadovoljstva koji su joj se pronijeli ustima.
»Stvarno?«, upitala je Sadie.
»Da, najstvarnije. Sad malo šuti jer trebam trenutak nasamo sa
svojom hranom.«
Sadie se osmjehnula i kimnula. Tišina joj je uvijek odgovarala. Na
neki način.
Ma ne, tišina joj nikada nije odgovarala. Uspjela ju je održati jednu
punu minutu – oborila je vlastiti rekord. »Ispričaj mi sve o izletu s
Adamom.«
Holly se pravila kao da Sadie zbilja zanima sama vožnja. »Pa,
pronašli smo tatu, to znaš.«
»Da, drugoga dana. To znači da ste imali jednu noć koju mi nisi
prijavila.« Sadie je malo zastala i čekala točan odgovor. »Želim detalje,
Holly.«
»Prvo ti«, rekla je Holly. »Kako je bilo na letu balonom?«
Sadie je odmahnula glavom. »Nisam otišla.«
Holly se iznenadila. Sadie se tomu jako veselila. »Zašto nisi?«
Smrknula se. »Nije te valjda Griffin nagovorio da odustaneš?«
Sadie se zarumenjela. »Zašto to misliš?«
»Zato što mi se dan prije potrage za tatom javio preko poruka. Znam
da je pratio čime se baviš.« Holly je fascinirano gledala kako se Sadie
crveni sve do vrhova ušiju. »Sadie, što se događa?«
 Sadie si je mahala rukom ispred usta. »Stavila sam previše čilija. Uf,
kako je ljuto!«
Holly joj je gurnula bocu vode preko stola i Sadie ju je zahvalno
ulovila. »Mislim, što se događa između tebe i Griffina?«
Sadie se zagrcnula.
Holly je spustila vilicu i zagledala se u prijateljicu. Nije znala bi li se
smijala, ili užasnula. Sadie je bila naiskrenija i najizravnija osoba na
svijetu. Nije imala ni tračka manipulativnosti ili prevrtljivosti u sebi. Čini
se da se zatelebala u Hollynog brata. Traje to već godinama, no Holly je
ipak mislila da ju je to prošlo. Pogotovo zato jer Griffin tijekom svog
posljednjeg boravka kroz kuće se družio sa svim ženama u Sunshineu.
Osim Sadie.
»Reci mi da ne patiš za njim.«
Sadie je zagrizla svoju enchiladu i odmahnula glavom.
»Sadie.«
Zagrizla je još jednom samo da ne bi morala govoriti.
Holly je lupnula čelom o stol.
»Sadie.«
»Gle, on nije kod kuće, i ne zna se kad će biti. Učlanila sam se u
traženje partnera online, i netko će se već pojaviti. Nadam se samo da će
biti iz iste države kao i ja i da neće biti brat moje najbolje prijateljice. Ne
brini, u redu?«
»Ne radi se o tome da mi je brat. Ja jako volim Griffina, ali tebi je
potreban vjeran muškarac.«
»Nije«, rekla je Sadie. »Odlučila sam da se neću ograničiti na jednoga
muškarca. Kupila sam dosta seksi rublja, ne samo ovaj jedan grudnjak.
Namjeravam si pronaći dosta muškaraca.«
Pogledala je na sat. »Mogu li malo zadržati vestu? Moram ići. I nemoj
zaboraviti da večeras imamo sastanak književnog kluba.«
»Kasnit ću. Stvor Jedan i Stvor Dva imaju dresuru prije toga.«
»Otkada ti vodiš pse tvoga tate na dresuru?«
 »Otkad je uplatio sate, a ne može ići. Ne smiju propustiti ni jedan
jedini sat.«
»Aha«, narugala joj se Sadie. »Ima li tvoja volja da mu pomažeš
pritom ikakve veze sa dreserom pasa?«
Holly se zabavila čišćenjem. »Nemam pojma o čemu govoriš.«
»Imaš, imaš. A imam i ja. Svi nastavnički tipovi su zgodni. Vidi
mene.«
»Zar nisi rekla da kasniš?«, očajno će Holly.
»Jesam«, odgovorila je Sadie, ali nije se pomakla. »Adam ih dresira,
zar ne? Onaj isti kome ćeš pružiti još jednu priliku da ti slomi srce?«
»Neću mu to dozvoliti. Ovoga puta nije tako.«
»Kako je ovoga puta?« Holly nije imala pojma što da kaže.
Sadie ju je uhvatila za ruku. »Holly, čemu povratak u dolinu suza?
Već si bila tamo.«
»Jednostavno živim u trenutku«, rekla je Holly. »To je sve.«
»A trenutak ti nalaže da loviš najzgodnijeg frajera u gradu«, upitno
će Sadie. »Pa neka, ima to smisla. Treba ciljati visoko.«
»I neću mu ostaviti mogućnost da me povrijedi«, rekla je Holly.
Vjerojatno. »Neću više nikada nikome dozvoliti da me povrijedi. Samo
ću uživati u životu.«
Sadie se nasmiješila na njezine riječi. »Pa on doista izgleda kao da zna
ženi podariti užitak.«
Holly nije uspjela zaustaviti zadovoljni uzdah koji joj se oteo iz usta, i
Sadie je prasnula u smijeh.
»Baš sam ljubomorna«, rekla je skupljajući kutije za ručak. »Prošlo je
previše vremena otkada sam ja tako izgledala. Samo pazi na sebe, u
redu? Obećaj mi.«
»Časna izviđačka«, rekla je Holly. »Bit ću kraljica opreza. Večeras
samo pomažem tati s psima.«
Sadie je odmahnula glavom. »Ti si najgora lažljivica na planetu, znaš
to? Svaki put kada slažeš, uvučeš donju usnicu među zube. Poradi na
tome.«
Kad je Sadie izišla, Holly je uključila kameru na svom mobitelu i
pogledala se. »Nećeš opet pasti na njegov šarm«, rekla je i uvukla usnicu
među zube. »K vragu!«

Nekoliko sati kasnije, Holly je krenula u potragu za nestašnim psima jer

je bilo vrijeme za dresuru. Pronašla je pse s tatom, koji je u svom uredu
palicom ubacivao loptice za golf u praznu limenku. Šestomjesečni psići
su spavali, no prenuli su se čim su čuli otvaranje vrata. Više od trideset
kila čiste snage poletjelo je prema njoj isplaženih jezika i veselih očiju.
Podignula je ruku. »Stani!«
Pokušali su, no drveni pod im nije pružio nikakav otpor i zabili su se
ravno u Holly. Koljena su je izdala i našla se na podu. Psići su to
protumačili kao otvoreni poziv na igru. Dva puta je pokušala ustati, no
opet su je srušili. Odustala je i legla na pod. »Upomoć!«
Pridignula se na koljena i ustala. Bila je pokrivena psećom dlakom i
slinom. »Mogla sam sada lijepo biti u New Yorku i raditi za neku veliku,
poznatu tvrtku, izvlačeći maksimum iz svoje skupe naobrazbe. Ne
moram biti ovdje u ovoj zabiti i dopuštati tvrdoglavoj štenadi da me
nasmrt izljubi.«
Tata joj se nasmijao. »Dobrovoljno si se javila... Zar si se već
pokajala?«
Uzdahnula je. »Nisam.«
Ni najmanje. Otkrila je nešto o samoj sebi kad se vratila ovamo. Nije
ju nitko prilikom rođenja stavio u kalup i odredio joj kakva mora biti –
bit će upravo onakva kakva želi. Trenutačno joj se jako sviđala osoba
koju je odabrala, i sviđalo joj se biti ta osoba baš ovdje u Sunshineu.
Nakon njezinog dvodnevnog odlaska u divljinu sa tajanstvenom i seksi
uspomenom iz svoje prošlosti, mogla se čak zamisliti kako ostaje ovdje
na duže vrijeme.
Zamišljala je kako bi Adamovo lice izgledalo da sada čuje njezine
misli, i nasmiješila se. Veliki, opaki, napeti, pakleno opasni Adam
Connelly nikada nije pokazivao ništa izvana, no znala je da bi iznutra
paničario sve u šesnaest.
To bi baš voljela vidjeti, no morat će pričekati.
Usprkos tomu što je ona spremna za njega i sve što on sa sobom nosi,
on nikako nije bio spreman za nju.
 OSAMNAESTO POGLAVLJE

ADAM JE stajao u dvorištu i nadgledao kako se skupljaju njegovi učenici.

Skupina se sastojala od novopečenih vlasnika pasa i tvrdoglavih štenaca,
pa je stoga očekivao uobičajeni nered. Inače se ponosio time što postaje
siguran pod pritiskom, no Holly je stigla u svom džipu i njegov mir je
nestao. Došla je u odjeći s posla, a to je poslovno odijelo bilo zaista
poslovno. Problem je bio u tomu što su joj noge bile duže nego što zakon
dozvoljava, a ni tijelo nije zaostajalo. Čak ni kada zažmiri pred njom.
Stala je među ostale, sa povodcima u obje ruke i davala sve od sebe da
obuzda tatine štence. Nije imao pojma otkud ona tu. Pogledao ju je u oči.
Malo mu se nasmiješila.
»Je li ti tata dobro?«, upitao je.
»Da«, grickala si je donju usnicu. »Puštam ga da se malo odmori.«
Lagala je, a nije imao pojma zašto, niti je imao vremena razmišljati o
tome. Stacy Molan se postavila ispred svih sa svojom ženkom zlatnoga
retrivera, Babe. Stacy je radila u zalogajnici u gradu, i Adam ju je jednom
prije godinu dana pozvao na izlazak. Nije pokušao ništa više od toga, i to
joj je odmah jasno rekao. Činilo se da je shvatila, no onda je ostavila Jade
onu čudnu poruku o »gospodaru«. Sada ga je proždirala očima i
pokušavala procijeniti je li zainteresiran. Nije. Nimalo.
Adam je gledao Holly koja je pokušavala zauzdati Stvora Jedan i
Stvora Dva. Stacy se nasadila ispred njega i zaklonila mu pogled. »Hej,
ti.« Zabljesnula ga je još jednim osmijehom. »Tako mi je potrebna tvoja
pomoć. Babe stalno nešto skuplja s poda i žvače, a neće me poslušati kad
joj kažem da baci.«
Adam je pogledao Babe. »Pokaži mi.«
»Odmah«, rekla je Stacy. »Evo sada žvače kamen...«
No Babe je ispljunula kamen na Adamovo tiho »Pokaži mi«.
Stacy je zurila u Babe, a zatim u Adama. Nasmijala se sklanjajući
kosu s lica. »Aha, naravno. Rekao si da pokaže, a ona je ispustila kamen
da ga vidiš. Zašto to neće napraviti kad joj ja kažem?«
 »Ona je retriver, a ta vrsta psa je rođeni radnik«, objasnio je Adam.
»Mora se osjećati zaposleno. Trebat će dosta vremena i pažnje.«
Stacy se osmjehnula i zatreptala. »Većini žena treba vremena i
pažnje... pretpostavljam da se tada mora utvrditi tko je gospodar«,
nadobudno je upitala.
Zvuk gušenja od nevjerice je došao iz Hollynog smjera, no kad ju je
Adam pogledao, vezala je vezicu na čizmi i kosa joj je pokrivala lice.
Adam se vratio Stacy koja mu je gurala grudi pod nos. »Pa, što se tiče
gospodara...«
Čuo je još nekakvo frktanje, no dva psa su se potukla prije no što se
Adam stigao obratiti ijednoj ženi. Nikad u životu nije bio tako sretan
zbog pseće tučnjave. Odmah ih je rastavio, zgrabio im povodce,
uspostavio kontrolu i požalio što je bio tako brz. Holly ga je gledala
raskolačenih očiju, kao da je impresionirana što je prekinuo borbu bez
krvoprolića. Cijenio je njezinu zadivljenost, no to je bio samo njegov
posao.
Srećom, Dell se pojavio sa Gertie, i Stacy je odmah zaboravila Adama.
Hvala Bogu na varljivim ženama!
Adam je svima dao upute za vježbanje naredbi »sjedni« i »stani« i
pomaknuo se bliže Dellu. Obojica su gledala u Gertie. Bernardinka je
samo ležala na tlu, prelijena da bi sjela. »Zar ćeš zbilja pokušati
ponovno?«, upitao je Adam. Gertie je odustala od dva pokušaja dresure.
»Možda je ovo treća sreća.«
Možda, ali ne i vjerojatno. Gertie nije bila problem, nego Dell.
Zapravo ju je volio takvu kakva je – lijenu i malo zločestu. Adam je
odmahnuo glavom i nastavio s obukom, ponavljajući osnove. Baš kao i
kod Gertie, nije se radilo samo o dresuri pasa. Trebalo je istrenirati i
vlasnika. Sve se svodilo na predanost i povjerenje, a oni su ključni za
uspjeh. Adam je imao deset tjedana na raspolaganju da to dokaže
ljudima, te da im pokaže kako se trebaju ponašati prema svojim psima
ako žele uspjeti i navesti ih da reagiraju.
»Dresura je niz odabira«, rekao je. »Trebate učiniti dobre odabire
istinski dobrima i loše odabire sasvim nepoželjnima.« Gledao ih je kako
se bore sa svojim psima. »Dok mi ovdje stojimo, psi bi trebali biti mirni
uz vas.«
»Sjedi. Sjedi«, čuo je Gayle Little kako viče na svog crnog labradora i
povlači njegov povodac. »Dat ću ti pseći keks ako sjedneš. Dat ću ti cijelu
vrećicu. Sjedi!«
Adam im je prišao. »Sjećate li se kada smo razgovarali o davanju
prave naredbe?«
Gayle, poslovna žena u četrdesetim godinama i majka tinejdžera,
frustrirano je otpuhivala. »Znala sam da ću ja završiti ovdje ako padnem
na njihova preklinjanja«, rekla je. »Ne ide mi ovo. Milijun puta sam mu
rekla da sjedne.«
»Ne radi se o riječima koje koristite«, rekao joj je Adam, »nego o tonu.
Ne čuje poruku koju mu želite prenijeti kada vičete na njega.«
»On ne sluša. Moj ton nema veze s tim.«
»Ne slušaju ni djeca«, rekao je Adam, »ali za to ste uveli posljedice,
zar ne? Oduzimanje nagrade i slanje u sobu.«
»Naravno, ali ne želim biti zla prema psu.«
»U životinjskom svijetu, psi ispravljaju jedni druge bez oklijevanja«,
rekao je Adam. »Vidjeli ste ih; čas se kolju, čas se igraju. Ne kažnjavaju
jedan drugoga, nego ispravljaju. Tako se učinkovito dresira.«
»Kako ću se onda ispraviti?«, upitala je Gyle.
»Nemojte vikati naredbu. Izrecite ju i mislite ozbiljno. Vaš uspjeh će
ovisiti o tome koliko motivacije ima u vašem glasu.« Okrenuo se crnom
labradoru. »Sjedi«, rekao je s mirnim autoritetom.
Pas je sjeo.
Gayle je uzdahnula. »Drugačije rečeno, ne radi se o njemu, nego o
meni. Je li tako?«
Osmjehnula se i odmahnula glavom. »Pa k vragu, Adame. Upravo
sam shvatila da se ne radi o mom tonu, nego o vašem. Kad tako govorite,
i ja bih vas poslušala i napravila sve što kažete.«
»I ja isto«, zacvrkutala je Stacy i zatresla glavom. »Sve.«
Adam je osjetio kako Dell prevrće očima. Bio je poprilično siguran da
je Holly opet frknula, no kad ju je pogledao, bila je zaokupljena
Donaldovim psima.
Rekao je učenicima da hodaju ukrug, i svaki puta kada stanu, psi
moraju sjesti. Holly se mučila. Tatini psi su joj se stalno pleli oko nogu.
»Nešto im odvlači pozornost«, rekla je bez daha, napinjući se da
zadrži pse uza sebe. Pomutnja je nastala kad je Stvor Jedan primijetio
slatku Springer španijelku pored sebe. »Ženske«, zgađeno će Holly. »Baš
poput muškaraca.«
Kad ima pravo, onda ima pravo. Adam je stao između Stvora Jedan i
španijelke. Stvor Jedan se odmah počeo penjati Adamu uz noge, i zatim
je sjeo. Adam je pogledao u Holly. »Ti se moraš pobrinuti da uvijek
razmišlja o zadatku.«
»Aha«, suho će Holly. »Tu se valjda prepoznaje gospodar.«
Pogledao ju je, i ona mu je bez uzmaka uzvratila pogled i izazivački
podignula obrvu.
Pravio se da joj namješta povodce i ruke i nagnuo se bliže. »Tražiš li
individualne sate?«
»Samo ako ću ja biti gospodar.«
»Samo instruktor može biti gospodar.« Uputio joj je zloban osmijeh.
Ugrizla se za donju usnicu i postrance pogledala prema kući, točnije
prema potkrovlju gdje je Adam živio. Igraš se s vatrom, rekao je samome
sebi, a to može završiti na samo jedan način – netko će se opeći.
Nekako je preživio ostatak nastave. Kad su svi sa svojim štencima
krenuli kućama, Brady je izišao van. Zaustavio je Holly na putu prema
džipu.
»Jesi li zabrinut?«, upitao je Dell Adama dok su gledali Bradyja i
Holly preko parkirališta.
»Zašto bih se brinuo?«, upitao je Adam.
»Zato što tvoja cura razgovara s tvojim velikim, znatiželjnim bratom,
koji joj možda odaje sve tvoje prljave tajne.«
»Nije mi ona cura.« No otkada su se vratili iz potrage, bila je glavna
zvijezda svih njegovih noćnih fantazija. »I nemam nikakvih tajni.«
»Aha, naravno.«
 Dobro, ima on podosta tajni, i bilo mu je nelagodno otkada su se
vratili s planine. Adam je bio realist i uvijek se suočavao s činjenicama
ravno u glavu. Ovdje su činjenice bile jednostavne. Imao je problema
kada se vratio iz vojske. Pohađao je terapiju dovoljno dugo da zna kako
njegove reakcije nisu neočekivane, i privatni život mu je još uvijek bio na
čekanju. Izvana se možda činilo da je aktivan i da živi punim plućima, ali
nije bilo tako. Ne u potpunosti. Nije dozvoljavao ljudima da mu se
približe. Da može ikoga pustiti, bila bi to Holly, no iskreno nije bio
siguran da bi to izdržao.
Incident u špilji bio je savršen primjer. Tamo je podbacio, i to svojski,
pred publikom od jedne osobe. Bilo mu je jako ponižavajuće što je nakon
svih tih godina još uvijek toliko sjeban, a sad je i Holly znala za to. Nije
imao pojma hoće li odati njegovu malu – veliku – tajnu, i to ga je
poprilično uznemiravalo. Krenuo je prema njoj skupa sa svojom
sjenkom. »Ne treba mi pratnja«, rekao je Dellu, no Dell nije nikuda
otišao. Adam ga je sasjekao pogledom. »Mislio sam da samo Brady voli
zabadati nos.«
»To nam je obiteljska crta.«
Holly je pustila psiće u džip i Brady joj je pokazivao nešto na svom
mobitelu. Ispostavilo se da je to slika Bradyja i njezinog tate na jahanju.
Brady je podignuo glavu kad je Adam stigao. »Holly mi upravo priča
zašto su vam trebala tri dana da pronađete Donalda.«
»Dva dana«, ispravila ga je Holly gledajući Adama. »Trebala su nam
dva dana.«
»Ja sam te mogao odvesti u Timbuktu i natrag za dva dana. Sljedeći
put povedi mene«, rekao joj je Brady. »Ići ćemo helikopterom.«
»Morali smo istražiti dosta terena«, rekla je Holly.
»Istražiti«, ponovio je Brady podignutih obrva. »To ti je rekao? Je li te
iskoristio? Ako jest, rado ću ga prebiti za tebe.«
»Nije«, smijala se Holly i gledala Adama koji je davao sve od sebe da
izgleda nezainteresirano. »Zar bi ga zbilja mogao prebiti? Nije on baš
malen.«
Brady se smijao. Adam mu je uputio dugačak, ubojit pogled, no
Brady se nije dao smesti. »Začas bih ga sredio.«
 Da, preko Adama mrtvog. Možda.
»Zbilja smo morali provjeriti na dosta mjesta«, nastavila je Holly.
»Bili smo na Diamond Ridgeu i planini Eagle, pa onda u špiljama
Kaniksu...«
»U špiljama«, ponovio je Brady i strelovito se okrenuo Adamu, bez
trunke ruganja u glasu. Obojica braće su ga gledali kao da je tempirana
bomba.
»Jesi li ušao u špilje?«, upitao je Brady.
Isuse mili. Ovo postaje sve bolje i bolje. »Nije to tako velika stvar«,
rekao je prije no što je Holly stigla reći da nije, nije baš sasvim ušao u
špilju jer je doživio kolosalni slom tik na ulazu. Trebao je ući u tu špilju,
jer to nije bila situacija gdje su zbog loše komunikacije završili pod
neprijateljskom vatrom koja je pobila pola jedinice.
»Zatim smo otišli na jezera Fallen«, rekla je Holly i stisnula Adamovu
ruku. »Nikada ne bih bila pronašla tatu bez njega.«
Brady je bio vidno iznenađen, kao i Dell. Oni su se Adamu obraćali
pažljivo kao u rukavicama, a Holly se nije zamarala time.
»Oho«, zadivljeno će Brady. Činilo se kao da je odmah postao topliji
prema Holly. Treptala je kao da ju je Brady zaslijepio smiješkom, i Adam
je prevrnuo očima. Brady je oduvijek znao sa ženama. No tada se Holly
okrenula Adamu i njezine oči su pripadale samo njemu. Tad se dogodilo
nešto čudno. Popustila mu je napetost u prsima, a nije ni primijetio da ga
muči. Mogao joj je pokloniti svoje povjerenje, i to zaista, baš kao što ima
povjerenja u Della i Bradyja – onda kada ih ne želi ubiti. Nije očekivao to
saznanje, i nije znao treba li mu se veseliti. Volio je govoriti samome sebi
da je Holly samo kratko odstupanje od kolotečine i ništa više. No sa
svakim danom je postajala nešto više. Želio ju je dodirnuti. Ne samo
zbog seksa, a želio je i to – želio se ponovno izgubiti duboko u njoj.
Neizmjerno je želio osjetiti njezine ruke na sebi i svoje na njoj.
No želio je i njezinu blizinu. Želio ju je zagrliti i nikada ne pustiti.
Možda bi i trebao spavati s njom i riješiti svoju dilemu uz pomoć vrućeg,
prljavog seksa. No sa Holly to nikada nije bio samo seks... mrsio je prste
u njezinu kosu i povlačio ju. Shvatio je da svi zure u njega, no spasila ga
je Jade koja je izišla iz kuće i pozvala ga. Hvala Bogu, više nije imao
vremena za opsesivna razmišljanja i sramoćenje. Posao je zvao. »Moram
ići.«
»Adame«, rekla je Holly.
Usporio je, iako nije želio i pogledao njezinu ruku na svojoj.
»Gladna sam«, rekla je. »Bi li pošao sa mnom na večeru?«
Pogledao joj je u oči i znao da sada mora biti iskren, inače će stvari
izmaknuti kontroli kao prošloga puta. »Nisam gladan hrane, Holly.«
Otvorila je usta, pa ih je zatvorila. Nije znao što mu je htjela reći, no
pravi odgovor bi bio pljuska. Zaslužio je to, ako ne za ono prije par noći,
onda za davne dodire i nježnosti koje nikako nije zaslužio. No ispalo je
da Holly nema nikakav odgovor – barem ga nije htjela podijeliti s njim.
Uputila mu je samo pogled kojeg nije želio protumačiti. Kimnuo joj je i
otišao, govoreći samome sebi da im oboma čini uslugu, pogotovo njoj, i
da će mu naposljetku biti zahvalna.
 DEVETNAESTO POGLAVLJE

HOLLY JE znala da ju je Adam pokušao zastrašiti. Nije ona više plašljiva

curica. Danas je malo što uopće plaši. Osim prikrivanja osjećaja. Gledala
je Adama kako odlazi na verandu gdje ga je Jade čekala. Gertie je ležala
pored njegovih stopala sva iscrpljena. Dresura i poslušnost su težak
posao za psa. Okrenula se na trbuh i mahala repom po tlu, dižući
prašinu. Adam je čučnuo i počešao joj krzno. Dao joj je pusu ravno
između očiju. Gertie se izvijala od ugode i davala mu onoliko ljubavi
koliko to životinja može. Adam joj je uzvratio iskreno i bez zadrške.
Holly se malčice otopila gledajući ih, i uzdahnula. Osjetila je nečiju raku
na ramenu. Bio je to Dell.
»Nisi ti kriva«, uvjeravao ju je.
»Nisam?«, upitno će ona, jer je bila poprilično sigurna da jest.
»Nisi«, ponovio je Dell. »Takav je zato što ga je Brady ispustio na
glavu kad smo bili djeca.«
Brady se nostalgično nasmiješio prisjećajući se. »Nije on zato idiot,
nego zato što je ona njegova špilja.«
»Molim?«, iznenađeno će Holly. Dell je kimao glavom.
»Tako je. Bez sumnje«, potvrđivao je Dell gledajući Holly. »Ti si
njegova špilja. Ono čega se boji, a želi više nego išta. Morat ćeš se
pobrinuti da mu dolazak bude siguran i bezopasan.«
Ma nemojte, samo to?
»A kako ću to postići?«, upitala je Holly.
»Upali sva svjetla i pošalji mu otvoreni poziv«, predložio je Brady.
Dell je odmahnuo glavom. »To bi bilo previše suptilno. Postavi
stupicu i uvuci velikog grmalja unutra.«
Holly se nasmijala. Jako su voljeli Adama, i to je bilo prekrasno jasno.
No nisu imali pojma. Nadala se da ona ipak zna nešto više.
Otišla je u svoj automobil i javila se na poziv iz ureda u vezi neke
greške s računima. Kad je završila, ostala je sama na parkiralištu. Mrak je
polako padao, no bez problema je mogla vidjeti do druge strane
dvorišta. Tamo se odigravala ozbiljna košarkaška utakmica, trojica na
trojicu. Bez problema je prepoznala sve članove jedne ekipe. Dell, Brady i
Adam.
Prekrasni i slični kao jaje jajetu. Dell je dodao loptu Bradyju, a Brady
Adamu. Adam ju je uhvatio i poletio prema košu gdje ga je dočekao
ružan faul. Protivnička ruka je presjekla zrak i udarila ga. Adam je zabio
koš gracioznošću pantera. Činilo se kao da ga rame uopće ne boli.
Njegov protivnik, jedan od Dellovih veterinarskih tehničara, grubo je
opsovao. Adam ga je pogledao ledenim očima, no nije tražio faul niti mu
ga ikako spomenuo. »Pogodak iz igre.«
Braća su se kupala u znoju i prašini, no ipak su se smijali i lupali
jedan drugome petice u zraku. Holly je preplavio val vrućine u
prohladnom džipu. Upalila je motor i odvezla se u noć.
Već je kasnila pola sata na sastanak književnog kluba. Kad je stigla,
hrana i desert su već bili pojedeni. K vragu, radi deserta se dolazi na
književni klub. Sadie je sjedila pored Lile i Jade. Tu je bilo još barem
desetak žena i sve su sa žarom raspravljale o knjizi čija je radnja bila
puna smrti i sumornosti.
Holly se knjiga nije svidjela. Voljela je sretne završetke, a ova nije
imala ništa slično tomu. Sjela je pored Sadie i izvadila knjigu iz torbice.
»Sjajiš«, upitala je Sadie. »Zašto sjajiš?«
»Znojna sam«, objasnila je Holly. »Stvor Jedan i Stvor Dva mi užasno
idu na živce.«
»Jesi li sigurna da se ne znojiš zbog instruktora?«
Holly je sakrila lice iza knjige.
Sadie je gurnula knjigu dolje i pogledala Holly. Smiješak joj je
izblijedio. »Dobro, sad me već plašiš«, šapnula je. »Ovo za tebe nije samo
igra. On za tebe nije samo igra.«
Holly je pogledala oko sebe i primijetila kako Lilah i Jade otvoreno
prisluškuju. Ma, krasno. Holly je prelistala knjigu praveći se da sluša
raspravu koja se vodila u prostoriji. Svi su razgovarali o likovima u
knjizi.
 »Meni se čini da se sve svodi na likove«, rekla je Jade gledajući Holly.
Lilah je brzo kimnula glavom. »Razvoj likova je sve.«
»A što je sa suosjećanjem«, upitala je Sadie. »Odanošću? Srcem? Jer
ova knjiga, ova knjiga koju smo pustile u svoje živote...«, uputila je Holly
dugačak pogled, »mora imati suosjećanja. Mora biti predana i imati
hrabrosti i srca. Mane su prihvatljive, dokle god je srce prisutno.«
»To su poprilična očekivanja«, rekla je Lilah. »Ali u ovom slučaju...
knjiga«, naglašeno će ona, »usprkos svojim manama, itekako može
ispuniti očekivanja ako joj se pruži prilika.«
Holly je gledala Jade i Lilu, dvije vrlo promišljene žene. Dvije
pametne žene koje su voljele Adama kao brata. »Ne smetaju mi mane«,
oprezno je započela. »Koja knjiga nema mane? Ipak sam od nje dobila
sve što sam trebala.«
»Jesi li sigurna?«, upitala je Sadie. »Sigurna sigurna?«
Holly je privila knjigu na prsa i kimnula, nadajući se do nebesa da
govori istinu, i da zna što radi.
Sljedećeg je dana Dell ušao u Adamov ured i stavio štene crnoga
labradora staro deset tjedana na njegov pisaći stol. Ženkica je podignula
glavu i pospano pogledala Adama.
»Ti mi izgledaš poznato«, rekao joj je i primio je u naručje. »Ti si
jedna od Moorelandovih štenaca.«
Mooreland je uzgajao labradore i cijela obitelj je bila Dellov klijent,
kao i Adamov, jer je on dresirao sve njihove štence.
»Ona će biti odličan pas čuvar«, rekao je Dell.
»Ma nemoj«, rekao je Adam mazeći psića. Isplazila je ružičasti jezik i
polizala mu nos. »Čini se da bi se radije mazila, nego pazila.«
»Pa naravno, treba ju dresirati«, rekao je Dell.
Adam je pogledao u brata koji po prvi puta u životu nije odmah
otkrio sve karte. »Uzet ćeš si još jednog psa. Gertie će biti ljubomorna.«
»Neću ja.«
Aha. Sad shvaća. »Ja već imam Miloa.«
»Nećeš ni ti.« Dell je sjeo na stolac i ugodno se smjestio. Osmjehnuo
se osmijehom kojim navješćuje da se opet gurao ondje gdje mu nije
mjesto.
»Sranje«, rekao je Adam. »Što sada smjeraš?«
»Nila je sinoć imala provalu.«
Njihova majka je živjela u skoro bezvrijednoj prikolici na zemljištu
gdje ništa nije raslo. Nisu joj imali što ukrasti. »Je li ozlijeđena?«
»Nije. Ljuta jest, ali dobro je. Vjerojatno su to bili neki glupi tinejdžeri
koji su iz vlastite dosade tražili probleme.« Lagani osmijeh mu je
zaplesao na usnicama. Sjetio se kako su nekada obojica radili slična
sranja.
»Znači dat ćeš joj ovu ubojicu da joj čuva kuću?«, nasmijao se Adam
jer je »ubojica« već čvrsto spavala sa glavom na njegovim prsima.
»Neću ja«, rekao je Dell. »Danas imam pune ruke posla.«
Adam se prestao smijati. »Ne.«
»Zašto ne?«
»Za početak, Nila već mjesecima ne razgovara sa mnom.«
»Da, od onda kada je došla i bacila ti tvoj novac u lice. Znam to. Zar je
uopće bitno, Adame? To se mora napraviti.« Dell je ustao. »Ponesi i
kutiju s alatom. Treba joj popraviti bravu i sudoper koji kapa.«
»Sranje. Ona neće dopustiti da ja išta popravim.«
»Hoće, zato što to ne uključuje tvoj novac.« Dell je krenuo prema
vratima. »Stavio sam ti neke potrepštine za štene u prtljažnik.«
»Nisam rekao da pristajem.«
»Nisi rekao ni da nećeš.«
»Ti si taj koji odlazi k njoj i pomaže joj«, rekao je Adam. »Ja nemam
ništa za ponuditi, i nas dvoje nemamo o čemu razgovarati.«
»Dobro ti znaš da itekako imaš što ponuditi. Možeš popraviti sve što
treba i neće ti morati platiti. Samo joj odnesi prokletog psa, Adame. Otiđi
vidjeti majku. Dobit ćeš izviđačku značku za to.«
Adam mu je pokazao srednji prst. Dell je uzvratio gestu i izišao.
Adam je pogledao usnulog psića. »Onda? Hoćeš li biti pas čuvar?«
 Otvorila je oči i polizala ga po bradi, te se samo vratila natrag na
njegova prsa i opet zaspala. Slatka je i prepuna povjerenja. Pravi opaki
pas čuvar.
Adam je odmahnuo glavom i krenuo prema svom kamionetu, a psić
ga je slijedio u stopu. Taman kad su izišli iz grada, vidjeli su Holly kako
stoji sa strane i šuta gumu svog džipa. Adam se nekoliko trenutaka borio
s vlastitom savjesti, i zatim stao. »Budi mirna«, rekao je psiću i izišao
van. Holly ga je gledala kako joj prilazi. Prestala je šutati gumu i
naslonila se na džip kako da se želi malo sunčati.
»Problem?«, upitno će on.
»Nikakav«, odgovorila je.
Pogledao je njezinu sasvim plosnatu gumu i par kliješta koja su virila
iz nje. »Onda je to samo nešto u mojoj mašti?«
»Prešla sam preko kliješta. Kome se to uopće događa?«
»Očigledno tebi«, rekao je Adam i čučnuo pored gume.
»Mrtva je.«
»Da«, rekao je. »Mrtvija ne može biti. Imaš rezervnu?«
»I ta je probušena. Nazvala sam Reda i doći će po mene, ali trebat će
mu otprilike sat vremena.«
Adam je kimnuo. »Ja ću te povesti.«
Dugo ga je gledala. »Vidim da si krenuo u neki neugodan zadatak.
Rado ću pričekati Reda, Adame.«
Pogledao ju je u oči. Kako ga je uspijevala pročitati? Nije imao pojma,
no znao je da to nikome drugome ne polazi tako za rukom. »Neću te
ostaviti na cesti.«
»Ali...«
Isuse. »Samo uđi u prokleti kamionet, Holly.«
Nasmiješila se. »I ti misliš da nisi sladak.« Odšetala je do kamioneta i
skočila na suvozačevo sjedalo. Nekoliko trenutaka je stajao na mjestu i
duboko udahnuo, te polako otišao do kamioneta i sjeo za volan. Holly je
već mazila psića koji se sav izgubio od ugode. »Nikada u životu nisam
vidjela nešto tako slatko«, rekla je Holly. »Otkuda ti ona?«
 »Nije moja. Isporučujem ju.« Napravio je polukružni okret gledajući
preko ramena.
»Molim te, nemoj«, rekla je.
»Što to?«
»Nemoj skretati s puta da bi mene odveo kući. Poći ću s tobom da
ostaviš psa.«
»Ne«, rekao je.
Holly je trepnula, a on je proklinjao samoga sebe jer se odao. Ona je
bila prokleto oštroumna, i kotačići u mozgu su joj radili takvom brzinom
da joj se skoro dimilo iz glave. »To je vožnja od četrdeset i pet minuta.«
»Nema veze. Ne smeta mi.«
Ne smeta joj. Savršeno. Vozio je čvrsto stisnutih usnica. Odvezao ih je
van grada, u brda, pokraj brda niz blatnjavi puteljak koji vodi u Nigdje,
SAD.
Zaustavio se pored prikolice koju je Nila nazivala domom. Psić je
spavao u Hollynom krilu. Holly je šutjela cijelim putem. Učinila je to
zbog njega, no vidio je da umire od znatiželje. Pokazao je prema
prikolici. Visoka, vretenasta žena u trapericama i širokom džemperu
stajala je na otvorenim vratima. Bosa. Nila je čak i zimi rijetko obuvala
cipele, mada se Adam itekako pobrinuo da ih ima. »Nila«, rekao joj je.
»Moja majka.«
»Mislila sam da se ljuti na tebe.«
»Ljuti se.«
»Štene je za nju? Donio si majci psića da se pomirite?«
Vidio je da se sva raznježila na tu pomisao, pa je brzo odmahnuo
glavom. »Dell joj šalje štene.« Uzeo je malenu labradoricu iz Hollyna
naručja, umotao je u svoju jaknu i otvorio vrata. »Čekaj me tu.«
»Ali...«
»Holly.« Kriste, dovoljno mu je teško. Ne može se pomiriti s majkom
ispred nje. Dugo ga je gledala, i zatim kimnula. »Čekat ću«, rekla je i
stisnula mu ruku ohrabrujući ga. »Obećavam.«
Kimnuo je i zatvorio vrata kamioneta, te uzeo alat iz prtljažnika prije
no što se uputio u prikolicu.
Nila ga je gledala tamnim očima koje nisu odavale baš ništa. Kakva
majka, takav sin.
»Adame«, rekla je.
»Dell je rekao da ti treba nešto popraviti.« Pokazao joj je kutiju s
alatom.
Kimnula je, no nije mu dala da prođe. Savršeno. Pogledao ju je u oči.
»Jesi li još uvijek ljuta na mene?«
»Hoćeš li mi opet pokušati dati novac?«, upitala je.
»Danas ne.«
Sitan osmijeh joj je izvinuo usnice i pomaknula se s vrata, ali
pokušala ga je zaustaviti čim je primijetila da se nešto migolji ispod
njegove jakne. Adam je izvadio psića i pružio ga Nili.
Izmamio je zadivljen uzdah od Nile koja je odmah pogledala Adama.
»Beskućnik?«
Adam je lagao bez zadrške. »Da. Treba joj dobar dom.«
Nila je odmah prigrlila psića i Adam je znao da će maleno stvorenje
biti sasvim prihvaćeno. Onako kako on sam nikada nije bio.
Otresao je to sjećanje, popravio bravu i sudoper za pet minuta, te
krenuo prema vratima. Potrepštine za psića su već bile istovarene na
stube verande. Holly, naravno.
»Ovdje je sve što će ti trebati«, rekao je Nili. »Morat će se cijepiti za
nekoliko tjedana. Dell će se pobrinuti za to. Ako ti išta bude trebalo, zovi
bilo kojega od nas. Kad cura malo poraste, dresirat ću je za tebe.«
Nila je kimnula prema kamionetu. »Tko je ono?«
Adam je pogledao kroz vjetrobransko staklo. Holly se smiješila. Prsa
su mu se stiskala posljednja dva sata, no njezin osmijeh ga je opustio.
»Kćer jednog klijenta.«
Nila je još jednom pogledala Holly, a zatim Adama. »Ona je nešto
više.«
Adam je uopće nije htio pitati kako zna. »Imaš dovoljno svega za
nekoliko tjedana. Dell će ti donijeti još.«
»Htjela bih da ti doneseš.«
Adam ju je pogledao i primijetio u njezin očima toplinu koja tu
nikada nije bila. »Može.«
Nila je krenula natrag u prikolicu. »Povedi i ženu. Smiješiš se zbog
nje. Našao si dobru.«
Zatim je zatvorila vrata. Adam je još uvijek odmahivao glavom kad je
ušao u automobil.
»Što je bilo?«, upitala je Holly.
»Sviđaš joj se.«
»A njezinom sinu?«
»Sviđaš se i njemu.«
Osmjehnula se i pustila ga da vozi u tišini. Kad su stigli do njezinog
džipa, guma je već bila popravljena. Holly se nagnula i poljubila Adama.
»Hvala«, rekla mu je.
»Za što?«
»Zato što si me pustio unutra. Je li boljelo?«
Zagledao se u njezine nasmiješene oči. »Malo je.«
Nasmijala se. »Uvlačim ti se pod kožu.«
»Nipošto.«
»O, itekako.« I nestala je.
Gledao ju je kako odlazi u zalazak sunca i morao otresti glavom.
Doista, bila je u pravu. Uvlači mu se pod kožu. Sve u šesnaest.
Te noći Holly si je priuštila vruću kupku. Uzdahnula je, naslonila
glavu na kadu i opustila se. Trebala je čitati za sastanak književnog kluba
sljedećeg mjeseca. Lilah je odabrala knjigu, ljubavni roman. Rekla je
svima da očekuje puni izvještaj o glavnom liku i gledala je u Holly dok je
govorila.
Znala je da se Lilah pita hoće li ga povrijediti, i da se nada da neće.
Naravno da neće. Namjerava biti najbolje što mu se ikada dogodilo, a
on će to isto biti za nju.
 Bože mili, kada god zatvori oči mogla je osjetiti njegove ruke na
svome tijelu. Samo sjećanje na njegov dodir ju je uzbuđivalo. Još uvijek je
čula njegove erotične šaptaje u svojim ušima, osjećala zamamnu grubost
njegove brade na svojim bedrima, te izraz zadovoljstva u njegovim
očima kad je preuzeo kontrolu i kretao se nad njom.
Ponovno ga je željela.
Ali ipak...
Neko vrijeme se poigravala lom mišlju, sve dok njezin mobitel nije
zavibrirao na rubu kade. Derek joj je poslao poruku.
Podnijet ću prigovor na razvod. Moram te vidjeti.
Holly je skoro ispao mobitel u kadu. Podnijet će prigovor? Otkuda
sad to? O čemu on govori? Već je imao priliku kad je ona podnijela
zahtjev, no ignorirao ju je. Morala je predati molbu sudu za sporazumni
razvod braka, i ponovno se nije pojavio. Holly je razgovarala sa sucem,
koji je napokon odobrio razvod. Kakav sad prigovor? Nazvala je njegov
broj škrgućući zubima.
»Hej, suprugo«, javio joj se.
»Ne«, usprotivila se. »Ne, ne i ne. Nisam ti supruga.«
»Tehnikalija.«
»Razvedeni smo«, rekla je. »Nisi se pojavio na ročištu, ali ja jesam.
Čula sam suca kako to proglašava gotovom stvari. Slobodni smo jedno
od drugoga. Obećao si.
»Ah, ali ja nisam obećao ništa takvog.«
Istina. Nije. Nije rekao ni jednu jedinu jebenu riječ čitavo vrijeme.
Samo tišina.
»Mislim da smo se malo prenaglili s ovim«, rekao je Derek.
Holly je držala telefon tako čvrsto da ga je skoro smrskala. »Kako ti
godine razdvojenosti mogu značiti da smo se prenaglili?«
»Ne znam, Holly. Jednostavno tako.«
»Nije me bilo tjednima dok nisi primijetio da me nema.«
»Sada primjećujem. Nedostaješ mi.«
 Kako sere. »Pozovi si neku studenticu.«
»Da, pa u tome je stvar«, rekao je. »Neoženjeni profesori ne smiju
zvati studentice.«
Skoro se ugušila jer je odmah ustala u klizavoj kadi. Običavala je
stajati kada se dere na nekoga.
»Ti se to šališ? To je tvoj razlog za ulaganje prigovora? Činjenica da si
oženjen ti je davala prednost među tupastim, droljastim asistenticama?«
Izišla je iz kade i stala na pod gola, tresući se od bijesa. »Ti si obična
ljiga, Derek. Ološ. Nešto najgore što je svijet ikada vidio...«
»Žao mi je što moram prekinuti tvoju fascinantnu tiradu o mom
karakteru, no nemoj zaboraviti da si i ti jednom bila tupasta, droljasta
asistentica.«
Poklopila mu je. Izgubila je kontrolu i bijesno bacila mobitel na stolić,
no kliznuo je preko granitne površine i pao na pločice. Misli, naredila je
sama sebi. Ima i gorih stvari od prigovora. Ionako mu to nijedan sudac
na svijetu ne bi odobrio.
Vjerojatno.
Dimila se od ljutnje. Zgrabila je ručnik sa vješalice i obrisala se. Na
brzinu se odjenula i uzela ključeve. Možda je jedno kratko vrijeme svog
života bila tupasta asistentica, onih dana kada bi bila dala sve da nekome
pripada i da je netko voli. No danas je bila žena koja je samoj sebi
pronašla ljepši život u kojemu je zapravo uživala. Ušla je u svoj džip i
krenula niz cestu, podsjećajući samu sebe da više nije ona koja očajnički
želi pripadati i biti voljena. Odrasla je. Više nije tražila samo bezumnu
povezanost. Ne, ovoga puta je točno znala što hoće. Bila je dovoljno
snažna da to uzme, i neće se smiriti dok ne dobije baš sve. No... je li to
zbilja istina? Zar će od Adama doista dobiti sve što treba? Hoće li moći
prihvatiti ono što joj on može dati? Da, rekla je samoj sebi, ignorirajući
stiskanje u utrobi. Barem za sada. Odabrat će sreću, i u svrhu toga je stala
na parkiralištu ispred mjesne drogerije. Tek tada je shvatila da na sebi
ima stari donji dio trenirke i najodvratniju majicu koju je mogla pronaći,
i... Bože dragi. Papuče u obliku zeca.
Sad je kasno, rekla je samoj sebi. Ako se vrati kući, više nikada neće
smoći hrabrosti da se vrati. Ponosno je ušetala u drogeriju u svojim
papučama-zečevima. Nakon toga je posjetila trgovinu alkoholnih pića.
Njezina treća i posljednja postaja je bio Belle Haven. Parkirala je i
duboko udahnula. Izišla je iz džipa i krenula prema stubama.
Sjena se pojavila na sporednom ulazu. Visok, taman, snažan. Imao je
Adamove tamne oči i zagasitu boju kože, te isto snažno, izdržljivo tijelo
koje je odavalo da je uvijek spreman na sve, a dojam je zaokruživao
ubojiti osmijeh Connellyjevih. Dell.
»Hej«, rekao je. Izišao je na svjetlo i osmijeh mu je izblijedio. »Jesi li
dobro?«
Prošla si je rukom kroz kosu, shvaćajući da je doslovno pobjegla iz
kuće. Nije bila našminkana, a kosa joj je izgledala baš kao da je tek izišla
iz kade. Mokri pramenčići su joj se lijepili po licu. Prevelika majica joj je
spala s jednog ramena. A ima još i papuče sa zečevima.
Dell se malčice sagnuo i pogledao je u oči. »Holly?«
»Dobro sam. Došla sam samo da...« Da ti zaskočim brata.
Strpljivo je čekao i svake sekunde izgledao sve zapanjenije, Holly je
zatvorila usta. Dell se tiho nasmijao i kimnuo prema smeđoj kartonskoj
vrećicu u njezinoj ruci. »Što si to kupila?«
Privila je vrećicu k sebi. Nema šanse da će mu pokazati.
»Dobro«, rekao je Dell kao da se ludo zabavlja. »Ne želiš razgovarati.
Vas dvoje ćete biti par iz snova. On ti je gore. I Holly?«
»Da?«
»Budi nježna.«
Osjetila je kako joj se lice grije i rumeni. »Molim?«
»Napast ćeš ga zbog nečega, zar ne?«
»Ne, ja...« Zagrizla si je donju usnicu. Njegova pretpostavka je mnogo
manje sramotna od istine. »Možda.«
Dellov osmijeh je postao mekši dok ju je gledao. »Čuj, ti bi večeras
mogla poslužiti kao lijek.«
»Zašto? Zar nešto nije u redu?«
Dell je oklijevao, što mu uopće nije slično. Nijedan od trojice
Connellyjevih nikada nije birao riječi ili ih zadržavao za sebe.
»Što ne valja?«, upitala je.
»Večeras su imali potragu i spašavanje koja se pretvorila u potragu za
truplom prije no što su stigli mobilizirati jedinicu za spašavanje.«
Znala je što to znači.
»Trebali su Miloa«, rekao je Dell. »Još je mlad, no odličan je u potrazi
za truplima.« Pogledao ju je u oči. »Adam to još uvijek ne podnosi tako
dobro. Ponekad ga sustignu stari demoni.«
Hollyno srce se bolno stegnulo. Kimnula je. Ona nikada nije bila u
ratu. Ona nikada nije podbacila u spašavanju nekoga. Nije nikada vidjela
mrtvaca, i vjerojatno nikada i neće. Adam je prošao sve to i vjerojatno još
mnogo više. Stalno je riskirao život za druge, i nikada nije razmišljao o
posljedicama. »Mogu li ja išta učiniti?«
Dell joj je uputio procjenjivački pogled. »Tebi je stalo do njega.«
Bila je to tvrdnja, a ne pitanje.
»Oduvijek«, odgovorila je.
Dell je nagnuo glavu ustranu. »Oduvijek?«
Tajna je bila toliko stara da je čak zaboravila da je tajna.
Možda je mogla zanijekati, no zar bi to sada imalo smisla? Uostalom,
Dell je bio prepametan da joj povjeruje ako će lagati.
»Oduvijek.«
Tišina je zavlada dok Dell nije probavio tu informaciju. Uzdahnuo je.
»Trebao sam pretpostaviti. Oduvijek je postojalo nešto između vas
dvoje.«
To je bila nepobitna istina. »Što da uradim?«, upitala je. »Nije da baš
voli primati pomoć.«
Dell je pogledao prema utihnulom potkrovlju, a zatim u Holly. »Znaš
što ja mislim? Mislim da si ti dobra u improvizaciji. Samo nemoj
dozvoliti da te otjera svojim stavom. To je samo varka. Iznutra je mekan
poput mačića.«
»Zar ti to stvarno misliš?«
 Nasmijao se. »Možda prije poput nepripitomljene divlje mačke.«
Holly je uzdahnula i krenula uza stube. Srce joj je lupalo tako glasno
da možda čak i neće trebati kucati. Vjerojatno ju je čuo kako dolazi.
Ipak je pokucala. Otvorio joj je vrata odjeven samo u traperice.
Odmjerio ju je od glave do pete, držeći ruke na vrhu dovratka.
Govori, podsjećala je samu sebe. Došla si radi razgovora. No poruka
nije doprla do njezinog mozga jer su je prepriječili signali tijela koji su
vrištali da ga mora imati odmah. Zalijepila se na njega i tako sasvim
prestala razmišljati.
 DVADESETO POGLAVLJE

ADAM JE zurio u Hollyne oči i osjetio kako mu nešto pomiče centar

gravitacije. Srećom se držao za dovratak, inače bi ga bila bacila na pod.
»Kad smo imali nastavu, rekao si da ti nije do hrane«, podsjetila ga je.
»Da hrana nije ono što ti želiš.«
Usta su mu se osušila. Nije mu bilo ni do razmjene doskočica, ili što
joj ovo već jest. Bilo mu je do noći provedene u samoći. Bliski dodir na
planini i danas na dresuri pobudili su u njemu neke osjećaje koje nije
želio. Želio je biti sam i lizati svoje rane, no nije nikako mogao ostati sam.
Čas je dolazio Brady, čas Dell, i evo sada Holly. Kao da živi na jebenom
kolodvoru. »Holly, nije mi do igrica.«
»Znam da nije. No već smo ranije utvrdili da nijedno od nas dvoje ne
igra igrice.« Proždirala ga je pogledom. Grickala si je donju usnicu i
gledala ga.
Seks joj je bio na pameti. On je pak stalno razmišljao o seksu, tako da
su bili savršeno usklađeni. Obožavao je njezino tijelo. Obožavao je
zaposjedati ga i obožavao je reakcije koje je primao od njega i od nje
same. No znao je i da je to savršen primjer loše ideje. Spustila je pogled
na vrećicu u svojim rukama i nešto u njezinom izrazu lica ga je učinilo
znatiželjnim da sazna što je donijela. Povirio je unutra i pronašao bocu
Jack Danielsa i kutiju... kondoma.
Pročistila je grlo i popravila držanje, a on je maknuo pogled s
kondoma prema njoj. Obrazi su joj bili zajapureni, oči svjetlucave, zjenice
proširene. Da. Definitivno je razmišljala o seksu – što znači da će njemu
trebati gutljaj njezinoga viskija. Nije zatražio bocu samo zato što je ona
izgledala kao da joj je potrebnija nego njemu. Nešto ju je nagnalo da
ovakva dođe k njemu. »Što se dogodilo?«
»Otkuda ti ideja da se nešto dogodilo?«
»Pa«, započeo je raščlanjujući njezinu pojavu na jednostavne
činjenice, »ti si uvijek besprijekorno odjevena i izgledaš za poludjeti. Nije
da mi se ne sviđaju tvoje papuče-zečevi, ali ne bih rekao da su ti one
uobičajeni odabir.«
Pogledala se. »Želim naglasiti nešto svojim izgledom.«
»Što to?«
»Da stvari nisu uvijek onakve kakvima se čine izvana.«
Nagnuo je glavu. »Na primjer?«
»Pa, eto... na primjer, luk. Moraš ogulili slojeve i vidjeti srce i dušu
ploda, zar ne? Čak i oštećen, natučen luk može biti vrijedan spašavanja.«
Zurio je u nju. »Pokušavaš mi nešto reći.«
»Da! Čuj, ti si nekada davno slovio za loš utjecaj, zar ne?«
»Da«, polako je odgovorio.
»Pa, sad je red na meni. Barem večeras.«
Nekada davno bi ga ova izjava uspjela nasmijati, a večeras ju je
istovremeno želio poševiti i udaviti. Nagnula se na njega cijelim tijelom i
ponovno su mu se javila sjećanja s planine. Kada je bio s njom, cijeli svijet
mu se se smanjivao i svodio samo na osjećaje. Sjećanje na nju kako ga
obavija vlažnom vrelinom, kako ga čvrsto stišće prstima i bedrima, kako
zvuči njezin glas.
Vrelina njezine kože. Nije sve moralo ostati samo na sjećanjima.
Njezine ruke su ovog trena bile na njegovim prsima i spuštale su se niže.
Primio ih je u svoje tako da može razmišljati. Braća su smatrala da je
kreten zbog njegovog ponašanja prema njoj, da bi ju trebao pustiti k sebi,
da ga ona treba jednako koliko i on nju.
Još uvijek je vrtio te rečenice u svojoj glavi, i želio je znati otkuda
dolaze izmučene sjene u njezinim očima. »Otkuda ovo, Holly?«
Umirila se i odmaknula pogled.
Pomaknuo se tako da ga je morala gledati u oči. »Reci mi.«
»Derek će uložiti prigovor na razvod.«
»Zašto?«
Slegnula je ramenima. »Ispada da mu se sviđa zaštićenost koju pruža
brak. Tako je u prednosti kod svojih asistentica jer ne slute njegove
namjere.«
 Kretensko kopile. »Gdje je on sada?«
»Ne znam«, rekla je, »ali kad ga pronađem, prebit ću ga.«
»Stvarno?« Tomu bi rado posvjedočio. »Hoćeš da ga ja sredim za
tebe?«
»Jao, kako si sladak.« Osmjehnula se. »Nitko mi nikada nije rekao
ništa ljepše.«
On je mnogo toga, ali sladak zasigurno nije. »Jesi li obavijestila
odvjetnika o ovome?«
»Nisam još. Derek mi je tek sad rekao.«
Onda je očigledno došla ravno k njemu. Adam nije znao što bi mislio
o tome. Iskreno rečeno, oduvijek je bio malčice ljubomoran na Hollyn
brak. To si je tek sada uspio priznati. Adam možda nije bio pravi čovjek
za nju, ali on je sigurno ne bi varao, niti bi se ponašao prema njoj kao
prema smeću. On bi bio...
Poštedjela ga je tih smiješnih misli i pogurala naprijed da uđe u sobu.
Zatvorila je vrata za sobom. Uzela mu je vrećicu iz ruke, izvadila bocu
Jacka i bacila kondome na krevet.
Adam je podignuo obrvu.
Mučila se s otvaranjem boce. »K vragu«, mrmljala je kad ju nije
uspjela otvoriti. »Ovo se nikada ne događa u filmovima.«
Ako ga je došla zavesti, neće se morati puno truditi. Ma koga
pokušava zavarati, neće se morati truditi uopće. Trebao je sve sasjeći u
korijenu, no samo je stajao i zurio u nju.
Njegov modus operandi je uvijek podrazumijevao da emocija ne smije
biti. No čim se Holly pojavi, njegova odlučnost bi odletjela kroz prozor.
Osjećao je toliko stvari da nije znao otkuda početi.
»Ti zbilja ne bi trebala biti ovdje.«
»Zašto ne?«
Da, majstore. Zašto ne? »Pa, zbog onoga večeras.«
»Kad si bio nepristojan?« Naginjala se nad bocom koju je sada
pridržavala između bedara da ima bolje uporište.
 »Nisam bio nepristojan«, rekao je. Možda previše izravan. Još uvijek
se borila s bocom pa je on posegnuo između njezinih bedara, uopće ne
primjećujući koliko su vrela i koliko su zagrijala bocu, i uzeo ju.
Uzdahnula je i uspravila se. »Hvala ti.«
Nije otvorio piće. Spustio ga je na stolić.
Pogledala ga je suženim očima. »Imamo problem?«
»Zašto si me štitila zbog onog sranja u špilji?«
Trepnula je. »Štitila?«
»Rekla si Bradyju da sam ušao u špilju.«
»Pa, jesi.«
»Ne. Ti si.«
»Bio si tamo s mnom, Adame.«
»Možda pola metra prije no što sam doživio živčani slom.«
Kratko ga je promatrala i to mu je toliko zasmetalo da joj je okrenuo
leđa, no prije toga je dograbio viski koji je donijela. Da, čep je zbilja
čvrsto stajao, no on ga je uspio skinuti i potegnuti solidan gutljaj. Pržio
ga je cijelim putem do želuca.
»Ušao si unutra«, čuo je nježni glas iza sebe. »Ušao bi i dublje da si
morao, da mi je otac bio unutra. Znam da bi.«
Odlučio je da bi bilo dobro popiti još gutljaj. Isuse Kriste, ovaj je još
gore pržio. »Ne znaš to.«
»Znam.« Uzela je bocu od njega i nagnula, oblizujući usnice nakon
toga kao da pokušava okusiti njega na boci. Nije ga to trebalo uzbuditi,
ali ipak jest.
Ona ga je uzbudila.
»Ne moraš se ponašati prema meni kao prema malom djetetu«, rekao
joj je nastojeći se držati teme. »Ne treba me nitko štititi.«
»U pravu si«, složila se. »Samo bi se luđak ponašao prema tebi kao
prema djetetu i pokušao te štititi.« Potegnula je još jedan gutljaj i pratila
ga u stopu. Zatim je spustila bocu na stolić i primila ga za ruke, povlačeći
ga k sebi na kauč. »Ti to sve uspijevaš sam, Adame. Uvijek i bez
iznimke.«
»Prestani.«
»Prestani ti.« Malčice ga je pogurala i sjeo je pored nje. Tad je ona
ustala i svukla majicu. Ispod je nosila samo bijeli sportski grudnjak.
»Uh«, rekla je pogledavši samu sebe. »Pravi se da je ovo crna svila.«
Nije se morao praviti. Bila mu je prekrasna u bijelom pamuku. Bila bi
mu prekrasna i u vreći za krumpire. Posegnula je iza sebe i popila još
jedan gutljaj viskija. Jedna kapljica joj je pobjegla niz vrat, preko ključne
kosti i niže dolje.
»Ups«, rekla je i nagnula se unatrag izbacivši grudi. Obožavao je
njezine grudi. Bile su pune, mekane, prave. No više nije bio tinejdžer
kojim upravljaju hormoni i seksualni nagon – čak i ako je gledao kapljicu
kako klizi niz njezino tijelo... »Ovo neće ići, Holly.«
Pogledala je šator koji mu se podignuo u hlačama i podignula obrve.
»Dobro«, rekao je i primio je za kukove da je odmakne od sebe. Ili je
to barem pokušao učiniti, no zapravo ju je stisnuo još bliže sebi.
»Nisam dovoljno dobar za tebe, Holly.«
»Imam povjerenja u tebe, Adame.«
»Ne bi smjela.«
»Šališ se.« Gurnula ga je još jednom, no već je sjedio.
»Koji ti je vrag, Holly?«
»Vrag mi je«, naglasila je to još jačim guranjem, »trebala mi je pomoć,
morala sam pronaći tatu. Jesi li rekao da ti se ne da? Nisi. Bio si voljan
učiniti sve što treba. Ostavio si svoj posao i zaduženja bez oklijevanja i
poveo me u pakao i natrag. Ti si bio, i jesi, jedini muškarac u kojega
mogu imati povjerenja u bilo kojoj situaciji.«
»Ne«, odmahivao je glavom. Nema šanse. »Ja nisam dorastao tom
slijepom povjerenju.«
Ljutito ga je pogledala i još jednom potegnula iz boce. Nastavila bi da
ju on nije uzeo iz njezine ruke.
»Majko mila«, rekao joj je. »Što je večeras ušlo u tebe?«
 »Pa ti nisi«, rekla je, a on se skoro udavio viskijem od smijeha.
Bila je rumena, sjajnih očiju. Malčice pijana i preslatka zbog toga.
Uperila mu je prst u lice. »Ti, Adame Connelly, si veliki, glupi...
muškarac.«
Suzdržao se da ne prasne u smijeh. »Nemaš ništa bolje za reći?«
»Imam ja još toga.« Uvukla mu se u krilo i poljubila ga.
Dozvolio joj je i uzvraćao poljupce kao što je htjela, loveći njezin jezik
svojim i trljajući se o nju. Osjetio je kako drhti i privio ju k sebi. Nije se
više opirao. Dozvolio je svojoj gladi da preuzme kontrolu i izlije se iz
njega.
No tad ga je skoro nasmrt šokirala kad ga je uhvatila za ruke i snažno
ga protresla. Zapanjio se koliko snage ima ova sitna, djelomično pijana
žena.
»Sve si krivo shvatio.«
»Koji dio?«
»Onaj o neulaženju u moju špilju.«
»Molim?«
Složila je grimasu i odmahnula rukom. »Ne, čekaj. Ne mogu to tako
reći jer ćeš se prepasti i opet mi pobjeći.« Zbilja je mislio da će ubiti Della
i Bradyja, no ona mu se unijela u lice i nije mu dala nikamo. Zagledao se
u njezine sjajne plave oči i vidio... sve. Bilo je prekrasno.
»Kome sam se obratila kad mi je trebala pomoć?«, upitala je. »Tebi.
Kome se uvijek svi obraćaju? Tebi.« Frustrirano je mahnula rukama.
»Misliš li da je to zato što si zgodan?«
Otvorio je usta no opet mu je zabola prst u prsa. Počelo ga je boljeti i
primio ju je za ruku. »Hajde, Adame«, rekla je. »Čak i Stvor Jedan i Stvor
Dva znaju istinu. Kada nekome treba netko pouzdan, ti si taj. Nisi
čaroban, nisi super-junak, ali si dovoljan, i više od toga. I...«
Trebalo mu je malo vremena da pronađe svoj glas koji se izgubio u
grlu odebljalom od emocija koje nije želio imenovati. »I?«
»I...«, primila ga je za obraze i zagledala se u njegovo lice. »Ti nisi
spreman za ovaj razgovor.« Zatim je ustala s njegovog krila i krenula
prema vratima.
 DVADESET I PRVO POGLAVLJE

HOLLY JE bila na pola puta do vrata kad ju je Adam zgrabio i pribio na

drvene grede zida. Gledala je u visokog, snažnog, naočitog muškarca
koji je drži i zadrhtala od iščekivanja. »Adame...«
»O, ne. Sad nećeš otići.«
Rastopila se i pogladila ga po bradi. »Nisam ni namjeravala otići.«
Očekivao je da će se otimati, no ona se privila uz njega i trljala lice o
njegov vrat. »Samo sam htjela provjeriti je li zaključano.«
Smirio se kad mu je to rekla. Smirio se poput noći. Ona je morala
posegnuti iza sebe i zaključati. Zamijenila im je mjesta. On je stajao uza
zid, a ona uz njega. Gladila ga je po prsima i mrsila mu kosu. Zatvorio je
oči, kao da je njezin dodir preintenzivan za njega, i taj maleni znak
predaje ju je smekšao. Prelazila je palcem preko njegove snažne vilice,
ogrubjele od neobrijane brade i uzdahnula od zadovoljstva. Ne, nije on
nikakav super-junak, ali bojala se da je ipak pravi i jedini za nju.
Jedan jedini pravi za nju.
Zamrsila je prste u njegovu kosu i privukla ga k sebi na poljubac. Nije
se bunio, niti oklijevao. Preuzeo je situaciju kao što to alfa-mužjaci čine.
Nije to bio oprezan poljubac. Bio je to zahtjev, pun zauzdane strasti,
napetosti i emocija koje su se gomilale godinama.
Jako joj se svidjelo.
Svidjelo joj se sve, i očajnički se nadala da se i njemu sviđa. Voljela ga
je kao tinejdžera koji ju nije ostavio zbog vojske, druge žene ili samo zato
što može. Ostavio ju je da bi napravio nešto od samoga sebe. Uspio je, i
to mnogo bolje nego što je itko mogao očekivati.
No on očigledno nije bio siguran je li dovoljno dobar. Mogla se boriti
protiv te nesigurnosti, i borit će se. Borit će se za njega. Za njih.
»Adame?«
»Da?«
»Želim reći još nešto. Može?«
 Smijeh mu je bio mekan i otpuhao je vlasi na njezinoj sljepoočnici.
»Zar sam te ikada mogao spriječiti da uradiš nešto što želiš?«
Jasniji poziv neće dobiti. »Ti uvijek napraviš sve što je potrebno da bi
sve ispalo kako treba«, tiho je rekla, primivši ga rukama za obraze tako
da se gledaju ravno u oči. Ovoga puta je neće krivo shvatiti. Željela je da
on zna točno kako se ona osjeća, i da shvati pravo značenje svake njezine
riječi. Inače je uvijek bilo obrnuto između njih. On je uvijek predvodio
njihove razgovore, svađe i sve ostalo. Sada su se nalazili u neistraženim
vodama bez navigacijskog sustava, i ona doista nije imala pojma u što se
upušta. Znala je samo da on mora shvatiti koliko joj znači. Primaknula
mu se bliže i ošinula ga svojim najizazovnijim pogledom. Zagrlila ga je
oko vrata i rekla: »Neću više ništa reći.«
»Kad bih ti barem mogao vjerovati.«
Nasmijala se i udarila ga u prsa. Primio ju je za ruku. »Ako
započnemo«, upozorio ju je, »trajat će cijelu noć.«
To ju je uništilo. »Da, molim.« Podignula se na vrhove prstiju i
utisnula poljupce u oba kuta njegovih usana, pa zatim u usta. Ako je
ikako moguće uhvatiti Adam nespremnoga, njoj je to tada uspjelo.
Osjetila je to u cijelom njegovom tijelu i znala da je učinila pravu stvar jer
se odvažila na prvi korak. Uvijek je on bio napadač. Gotovo je s tim. Ona
je sada svoja žena, i pobrinut će se da dobije sve što želi.
Željela je da Adam osjeti barem dio ugode koju je ona osjećala kad je
s njim. Zaslužio je to. Gricnula ga je za donju usnu. Nije jako, htjela je
samo da usiše zrak kroz zube i čvršće je zagrli dok je ljubi.
Duboko. Mokro. Vruće.
Ljubio ju je kao da je na cijelom svijetu bitna samo ona, otimao joj
zrak iz pluća i odašiljao valove šoka kroz cijelo njezino tijelo. Morala se
držati za njega kao da joj život ovisi o tome. Ljubio ju je po bradi, vratu,
lizao joj ušnu školjku. Nije više znala gdje je. Izgubila je ravnotežu i uz
smijeh pala u njegov zagrljaj. Uhvatio ju je bez imalo muke. Ne bi joj
nikada dozvolio da padne. Okrenuo ih je i sada se ona naslanjala na
vrata. Pomaknula se tako da bude cijela naslonjena uz njegovo tijelo i to
joj je bilo božanstveno. Nije si mogla pomoći. Ljubila ga je svuda kuda je
mogla doseći. Obasipala mu je bradu poljupcima.
 Zarežao je njezino ime i primio je za dojku, prelazeći palcem preko
vrška bradavice koja se odmah ukrutila i preklinjala za još dodira.
Sagnuo se i ljubio ju kroz sportski grudnjak prije no što je zubima lagano
izazivao već nadražene vrške. Dahtala je i micala kukovima, tražila je
daju dodiruje. Osjetila je koliko je tvrd i malo zastenjala. Ili možda puno.
Više se nije mogla kontrolirati. Adam joj je svukao grudnjak i oslobodio
grudi svom vrelom dahu i hladnom zraku, izvukavši iz nje jedno »daj,
molim te« od sirove želje i gladi.
Primio ju je u usta, pritišćući je između jezika i nepca, što ju je skoro
dovelo do vrhunca. Htjela je još i prešla je rakama preko njegovih
savršeno istaknutih, kamenih trbušnih mišića. Latila se pasice njegovih
traperica ali nije mogla doći do onoga što ju je najviše zanimalo. Neka je
prokleta, ali zna po što je došla i što joj je najbolje, i brže-bolje je htjela
otkopčati gumb.
Uhvatio je njezino lice u svoje velike dlanove i pribio ju uza vrata
tako da se ne može pomaknuti.
»Holly. Isuse.« Glas mu je bio nategnut i jedva je zadržavao kontrolu.
»Pokušavam izvršiti loš utjecaj«, dahtala je. »Kako mi ide?«
»Da. Dobro ti ide.«
Veselo ga je poljubila u lice, ovoga puta mekano i lagano, privijajući
se uz njega. »Volim primjenjivati naučeno«, šapnula je, i naježila se od
njegovog grubog smijeha. »Ne radim ništa pogrešno, je l’ tako?«
Nasmijao se. »Pa ako budeš radila još točnije, ja ću svršiti ovdje i
sada.«
»To mi je plan«, rekla je.
Adam ju je pogledao. »Ali meni nije.«
Nagnula se na njega, zagrlila ga oko vrata i pogledala. »Pa, meni se
ne sviđa tvoj plan. Osim toga... uštogljen si. Imam rješenje za to.«
Nije joj ništa rekao na to, no spustio je pogled prema njezinim golim
grudima. Jedna je još uvijek bila mokra od njegovih usta.
»Stvarno je dobro rješenje«, zavodljivo je rekla i podarila mu svoj
najljepši osmijeh. »Priznaj, neodoljiva sam. I slatka.«
 »Jesi, vraga. Psići su slatki. Ti si pakleno seksi. Dovoljno seksi da me
navodiš na čiste gluposti.«
Osmijehnula se i on je zastenjao, spustivši glavu na njezino rame.
»Reci mi što želiš od mene, Holly.«
»Rekla bih ti, ali ja sam cura koja radije pokaže, a ne kaže.« Prešla je
rukama preko njegovih ramena, isklesanih prsa i prekrasnih trbušnih
mišića. Podrhtavali su pod njezinim prstima. Činilo se da je protekloga
tjedna izgubio dva ili tri kilograma, no još uvijek je bio savršeno čvrst.
»Prestani se opirati, Adame.«
Otkopčao je gumb na hlačama, a ona je povukla zatvarač, te kliznula
rukama iza njegovih leđa i primila ga za stražnjicu, povlačeći ga što je
bliže moguće k sebi.
Oboje su naglo udahnuli kad su osjetili dodir kože. Poslala je kišu
poljubaca po njegovim prsima, lizala mu bradavice i primijetila njegovo
tiho režanje kad ju je primio za kosu. »Kad me dotakneš«, mrmljala je uz
njegovu kožu, »osjećam to u duši.« Nagnula je glavu unatrag da ga vidi.
»Reci mi da tebi nije tako.«
Oči su mu se zatamnile i znala je da je dotaknula osjetljivo mjesto.
Pritisnula je usnice na njegovo srce i osjetila kako jako lupa.
Osjetila je vlastito srce kako tuče u ritmu s njegovim i pogledala ga
kroz trepavice. »Ili bi ti možda radije nastavio zanemarivati osjećaje?«
Nije on zanemarivao ništa. Pokrio je njezina usta svojima dok ju je
gurao uza zid. Trljala se o njega, znajući da laže. Došla je po više od
ovoga, i morat će živjeti s tim. Kasnije. »Želim te«, šaputala mu je. »Tako
jako.«
»Želim i ja tebe«, odgovorio joj je. »Problem nikada nije ni bio u
tome.«
Ukočila se i pogledala ga. »Što je onda?«
Pogledao ju je očima koje ništa nisu odavale. Odgurnula ga je od
sebe. Uhvatio ju je prije no što je stigla otključati vrata i privio ju na
grudi. Zatvorila je oči pokušavajući zaustaviti suze zbog frustracije nad
čovjekom kojemu je bila spremna dati sve, a on nije želio uzvratiti ni na
koji način.
 Stisnuo ju je jače, i osjetila je riječi prije no što ih je čula. »Ne znam što
ću s tobom.«
»Moraš me pustiti.«
»Lud sam zbog tebe«, rekao je.
»Očigledno.« Odmahnula je glavom. »Bacila sam se na tebe i odbio si
me. I ja bih rekla da je to ludo.«
Grlio ju je. Jednu ruku je spustio na njezin trbuh, a drugu na bedro.
Osjećala ga je. Još uvijek je bio tvrd. »Ja nisam tip koji se zaljubljuje«,
rekao joj je. »Požudu sam osjetio mnogo puta«, priznao joj je, »ali ljubav
ne. Ni jedan jedini put. Ništa nakon tebe.«
Bože mili, to ju je skoro dotuklo. Opet se pokušala oteti, ovoga puta iz
sasvim drugih razloga, no držao ju je. Nikada nije priznao da ju je onda
volio. Slutila je, ali nikada nije bila sigurna. Željela se okrenuti i pogledati
ga u lice, željela mu se približiti, ali uzalud. Čvrsto ju je držao.
»Adame...«
»Nasmrt me plašiš, znaš li to?«, upitao ju je. »Mogao bih ti se
ponovno prostrijeti pred noge, utopiti se u tvojim plavim očima bez
ikakve potrebe da isplivam na zrak.«
Holly se sasvim umirila.
»Da«, šaputao je, trljajući svoje lice o njezino. »No to ne bi bilo dobro
ni za jedno od nas. Ovo ti je posljednja prilika, Holly. Zaustavi ovo.
Zaustavi mene.«
Umjesto toga se okrenula u njegovom zagrljaju i sakrila ispod
njegovog vrata sve dok se nije sagnuo i potražio poljubac. Podignuo ju je
i omotala ga je nogama dok ju je nosio na krevet. Milo je skočio na pod
taman kad se Adam bacio unatraške na krevet noseći Holly sa sobom.
Više ju nije pitao je li sigurna, i hoće li se predomisliti. Zato ga je i voljela.
Pretpostavljao je da može raditi više stvari odjednom. Nikada nije
propitivao njezine odluke, i nije ju pokušavao navesti da ih promijeni.
Prihvaćao ju je.
Skoro se rasplakala od miline i zabila lice u njegova prsa. Uhvatio ju
je za jednu ruku i spustio ju unutar svojih traperica. Odluka je donesena.
 Nikada joj neće dosaditi dodirivati ga, no sada je Adam postao
nestrpljiv. Bio je jedan od onih muškaraca koji je izgledao jednako dobro
i odjeven i gol, što je dokazao kad se pridignuo da svuče traperice.
Trbušni mišići su mu se uvukli u sebe bez ijednog grama sala. Sretno
kopile!
Ipak je znala da sreća nema ništa s tim. Sve je to naporan rad.
Svukao joj je usku trenirku. Testosteron mu je praktički curio iz pora
isklesanoga tijela. Drhtala je i bez njegovih dodira. Kotrljali su se po
krevetu, borili za položaj, gladili, izazivali... Adamova koža raskošne
boje joj je uvijek pružala ugodu pri dodiru. Obožavala se trljati o njega, i
dahnula je kad je zauzeo gornji položaj i gurnuo joj svoje tvrdo bedro
između nogu. Mmm, osjećaj njegova neobrijanoga lica na mekanoj koži,
njegovih drhtaja dok mu prelazi dlanovima preko mišića. Da, dodiri su
bili lijepi. A tek kusanja... nije bilo bitno čime se bavio toga dana, jer je
uvijek imao okus po sunčanom danu i svemu muškome. Prešao je
prstom preko njezinih ružičastih bokserica. »Skidaj to.«
Posegnula je, no on je bio brži i svukao ih jednim žustrim, škrtim
pokretom, davši očima da pogledaju i pokušaju osjetiti ono što će on
upravo dodirnuti. Kliznuo joj je rukom između nogu. »Trebalo bi
zalijepiti upozorenje na tebe.«
»Kao da bi ti to čitao.«
Udijelio joj je osmijeh dok se nadvijao nad njom i mamio uzdahe iz
njezinih usta trljajući svoja čvrsta, muška prsa o osjetljivu kožu njezinih
bradavica. Maknuo joj je kosu s ramena i nježno poljubio slatko mjesto
ispod njezinog uha. Njegova ruke su lutale posvuda i polako istraživale
njezino tijelo, pružajući posebnu pozornost njezinim omiljenim
dijelovima. Znao je svaki pojedini.
Podignula je glavu i pružila mu usta na poljubac. Zarežao je još
jednom, onako seksi kako samo on zna, i to od čiste gladi dok je klizio
niz njezino tijelo. Srce joj je počelo lupati dok je ljubio svaki milimetar
njezine kože. Zavukao je ruke ispod nje i privukao ju naprijed. Na svoja
usta.
Prvi dodir njegovog jezika je bio poput strujnog udara. Odmah se
uspravila i ukočila.
 Gurnuo ju je natrag na krevet i postavio točno ondje gdje je htio da
bude. Zatim je spustio glavu i nastavio je izluđivati i dovoditi do ruba, i
nikako nije prestajao... sve dok ga nije počela preklinjati. Tek se tada
pridignuo i uzeo smeđu vrećicu s kondomima. Skupa su ga zaštitili, i
zatim se ponovno nadvio nad nju i poljubio je prije no što je prodro
duboko. Udahnula je i odmaknula usta od njegovih, jer bilo joj je
nemoguće ne proživjeti prvi trenutak njihovog slatkog sjedinjenja.
»Holly.« To je sve što je rekao, samo njezino ime izgovoreno tiho,
prigušeno, s toliko poštovanja da je morala otvoriti oči i pogledati ga.
Zabacio je glavu, a lice mu je odražavalo želju i ništa više. Skoro je
dosegnula vrhunac gledajući ga kako uživa, i balansirala je na rubu,
prateći svaki njegov pokret. Kratki jecaji čežnje su joj se oteli iz usta. Ne
bi ih mogla zaustaviti čak ni da joj život ovisi o tome. Naposljetku je
eksplodirala s njegovim imenom na usnama, a on ju je popratio uz grubi
uzdah i drhtaje u njezinom naručju.
Dahtala je da dođe do zraka. Bila je mokra i sasvim opuštena. Prela je
u njegovom naručju. Čvrsto ju je držao i ljubio u rame dok im je disanje
polako usporavalo.
»Wow«, uspjela je izustiti. »Volim kako se krećeš pod utjecajem
alkohola.«
»Nije to bio Jack.«
Prepoznala je ton njegovoga glasa – čisti muški ego – i sakrila
osmijeh. »Nije?«
»Nipošto.«
»Aha.«
Podignuo je glavu i pogledao ju. »Sumnjaš, možda?«
»Naravno da ne.«
Pozvao ju je savijajući kažiprst. »Dođi ovamo«. Primio ju je prije no
što se stigla pomaknuti i namjestio ispod sebe.
Lice mu je bilo odlučno, a ruke još odlučnije. »Pokazat ću ti.«
Još uvijek se pobjedonosno smješkala kad ju je poljubio.
Mnogo trenutaka kasnije, Holly je bilo toplo i ugodno, malo
maglovito od viskija, i bila je najsretnija na svijetu. Naravno, nije bila
sigurna hoće li moći hodati, no to ju nije posebno brinulo...
 DVADESET I DRUGO POGLAVLJE

ADAM SE probudio sam. Dobro, ne sasvim sam. Milo se bio izvalio na

ostatku kreveta i hrkao na Adamovom jastuku. Da, pseto je brkalo.
Adam je pogledao oko sebe, ali seksi, nježne žene nije bilo nigdje.
Holly je otišla u cik zore. Nagnula se nad njega, pogladila ga po leđima,
poljubila i rekla da ima rani sastanak. Gricnula ga je za uho, pljesnula po
stražnjici, i nestala. Pošteno. Bilo je to zavođenje, i dobila je što je htjela.
Čak i više od toga. A i on je.
No sada, pri dnevnom svjetlu, morao se zapitati kojeg je vraga mislio
da radi. On nije želio vezu. To nikada nije želio. Nije želio ikome
podnositi račune, nije se želio brinuti zbog tuđeg rasporeda, ili nedajbože
osjećaja. A ipak, usprkos svemu... Holly se uspjela savršeno uklopiti.
Okrenuo se i gurnuo Miloa da si napravi mjesta. Kosti su mu postale kao
tekuće, i smješkao se glupastim osmijehom muškarca kojem se upravo
posrećilo. Milo ga je polizao po uhu.
»Glupane jedan«, dobacio je Milou i pogledao na sat. Osam je.
Spavao je najčvršće otkada se vratio kući. Valjda seks do iznemoglosti
dobro utječe na tijelo. Ustao je, otuširao se i krenuo niza stube. Dan je
započeo bez njega. Jade je sjedila za svojim stolom i upravljala njegovim i
Dellovim svijetom smirno i učinkovito, kao što samo ona zna. »Hej, Seksi
zvijeri«, dobacila mu je.
»Hej, Seksi zvijeri«, ponovila je papiga Peanut sjedeći na pisaču.
Gertie je ustala da pozdravi Miloa i Adama. Uslijedilo je uobičajeno
njuškanje i mahanje repom dok je Jade Adamu prenosila poruke. »Što
je?«, upitao ju je kad je zatitrala obrvama.
»Znaš ti što je. Smješkaš se«, rekla mu je.
»Ne, ti se smješkaš.«
»Ne izvlači se. Jesi li dobio na lotu?«
»Nisam.«
»Je li ti rođendan?«
 »Nije.«
»Aha«, zamišljeno će Jade. »Onda sigurno zato što je Holly sišla iz
tvog pokrovlja jutros u cik zore.«
Isuse. »A što si ti radila ovdje u cik zore«, upitao je Adam. »Treba li
Dell zaposliti još ljudi?«
»Dovršavala sam knjigovodstvo za kraj mjeseca.«
Adam je odmahnuo glavom i izišao kroz stražnja vrata, osedlao je
Renoa i odjahao prema jezeru uz pratnju Miloa i Gertie. Tamo je Adam
sakrio neke predmete poput jedne čizme, džempera i tomu sličnoga da
bi psi vježbah potragu. No samo Milo je vježbao, a Gertie je drijemala.
Vratili su se dva sata kasnije. Morao je napisati članak o postupku obuke
pasa tragača, te odgovoriti na neke upite, kao i složiti planove potrage i
spašavanja za nekoliko agencija koje mora posjetiti narednoga tjedna.
Milo se namjestio na svom krevetu u kutu, okrećući se tri puta oko sebe
prije no što se sasvim nedostojanstveno srušio na krevet tako da se
zatresao cijeli ured. Dvije minute kasnije je ustao i naslonio svoju veliku
glavu na Adamovo bedro i zaljubljeno ga gledao.
»Ne«, rekao mu je Adam. »Nije vrijeme za jelo.«
Milo je uzdahnuo, ostavio malo sline na Adamovim hlačama i vratio
se u krevet. Adam je bio napola završio članak kad je Dell provirio u
ured sa dva psića u rukama. »Došli su na pregled«, objasnio je. »Mama
ih ne može sve nahraniti. Bi li mi pomogao dati im bočice?«
Adam je krenuo za Dellom i sjeo na pod pored kutije pune štenaca.
Trebalo im je četrdeset i pet minuta da nahrane cvileće, izgladnjele psiće.
Nakon hranjenja su postali zaigrani i grickali su jedan drugome repove,
uši i šapice, te Dellove i Adamove prste. Dok su se psići penjali po njima,
Adam je upitao: »Kakvo si ono sranje govorio Holly? Da je ona moja
špilja?«
»Bojiš se špilja«, rekao je Dell umjesto objašnjenja.
»Ne bojim se, nego...«
»A bojiš se i Holly, pa onda...«
»Isuse.« Adam je uzeo najslabašnijega psića u naručje. »Nemaš pojma
o čemu govoriš.«
 »Jesi li siguran?«, upitao ga je Dell.
Nije. Ali bio je siguran da želi nalupati brata. Pokušao je smisliti kako
da to učini a da psići ne stradaju jer gube veterinara. Taman tada se
pojavila Lilah. »Dell, evo spašavam te... joooj.« Kleknula je na koljena
između njih i zagrlila sve psiće odjednom.
»Spasila me je princeza«, promrmljao je Dell veselo.
Lilah ih je pogledala. »Što sam propustila?«
»Ništa«, rekao je Adam.
»Adam se ne slaže da je Holly njegova špilja.«
Lilah je prevrnula očima. »Ona je totalno tvoja špilja.«
Dell je Adamu dobacio pogled koji govori »što sam ti rekao«, a Adam
ga je morao zanemariti jer ne može ubiti brata dok je Lilah svjedok.
»Kako slatko«, rekla je dok je Adam grlio psića.
»Rastu«, dodao je.
Lilah mu je uzela psića i vratila ga u kutiju, da bi zatim zagrlila
Adama, gurajući lice u njegov vrat dok se gušila od smijeha. »Ma ne,
mislila sam na tebe, glupane jedan. Obojica ste preslatki dok sjedite na
podu i igrate se sa psićima.«
Adam se pokušao izvući iz njezinog zagrijala, no držala ga je i smijala
se. »Nismo mi preslatki.«
»Govori za sebe«, rekao je Dell. »Ja sam skroz presladak.« Uputio je
Adamu dugačak pogled. »Holly očigledno misli da si i ti, jer si ju nekako
uspio uvjeriti da provede noć s tobom.«
Lilah je kimnula.
Nije imalo smisla pitati se odakle svi sve znaju. Nijedno od njih se ne
bi moglo baviti svojini poslovima ni za lijek. No svi su mu se smješkali.
Bili su sretni i ponosni na njega. »Možda je ona prva započela«, rekao je
odmahujući glavom. »Možda je dolazak ovamo i zavođenje bila njezina
ideja. Je li vam to ikada palo na pamet?«
Dell i Lilah su se pogledali i prasnuli u smijeh.
»Zbilja je bila njezina ideja«, promrmljao je Adam, na što su se oni
samo smijali još jače.
»Da vidim jesam li dobro shvatio«, rekao je Dell kad se sabrao. »Želiš
mi reći da ne možeš pobjeći od nje?«
Da. Tako je. Ona se pojavljuje na njegovoj obuci, u njegovom stanu...
ne može pobjeći od nje. A najstrašnije od svega je što ne zna kada je to
prestao željeti i pokušavati.
Te noći je Adam radio na računalu kada se oglasila poruka od
Griffina: Otvori Skype da te mogu nazvati.
Adam je otvorio program i čekao poziv. Kada je nazvao, Griffin je
nosio pustinjsku uniformu i smrknuto lice. »Hej«, rekao je Adam.
»Grozno izgledaš.«
Griffin je gurnuo naočale na vrh glave. »Čovječe, što ti radiš?«
»Možeš li biti malo određeniji?«, upitao je Adam.
»Naravno. Moja sestra. Radiš svašta mojoj sestri.«
Adam je zurio u Griffina punih pet sekundi. Postojalo je jedno
razdoblje u njegovom životu kada ga ništa nije moglo iznenaditi. Ni šaka
u lice, niti nagazna mina, baš ništa.
No tada se pojavila Holly Reid i razdrmala njegov svijet. Reidovi su
doista nepobjedivi ljudi. Griffin se približio zaslonu i izobličio si
smrknuto lice. »Halo?«
Adam je pokušavao dokučiti od koga je to Griffin saznao taman kad
je netko pokucao na vrata.
Griffinove oči su se pretvorile u uske procjepe. »Bolje ti je da to nije
ona.«
»Pričekaj malo.« Adam je otišao otvoriti vrata prošavši pored
zadrijemalog Miloa. »Super si me upozorio.«
Milo je samo malčice podignuo glavu i zalajao.
»Otpušten si«, rekao mu je Adam. Otvorio je vrata i u nevjerici se
zagledao u Holly.
»Je li loš trenutak?«, upitala je.
»Da.« Stao joj je na put nadajući se da je zablokirao i Griffina. Holly se
podignula na prste da vidi što se događa iza njega. Uspravio se do svoje
pune visine da ju prepriječi, ali samo se sagnula ispod njega i ušla. Adam
je prošao milijun uličnih tučnjava kad je bio tinejdžer, i vojska je pružala
paklenu obuku, no ova malena, seksi, znatiželjna, naporna ženica od
pedeset kilograma bi ga uvijek uspjela nadvladati.
»Ne brini«, dobacila mu je kroz smijeh. »Večeras nisam donijela viski
i kondome.«
Sranje. »Holly...«
»Nećeš me valjda opet odbiti i zatim moliti da ostanem?«
Isuse.
»Holly«, javio se Griffin iz računala.
Adam je sada imao dva velika problema, no zaboravio je da je Holly
profesionalka u ophođenju sa alfa mužjacima. »Hej, ti! Dobro izgledaš!«
Griffin je uputio Adamu dugačak pogled preko Hollynog ramena. »I
ti.«
»Hvala«, rekla je Holly. »O čemu ste razgovarali, dečki?« Pogledala je
u Adama, pa ponovno u Griffina, i nije se više smješkala. »Dobro, što se
događa?«
»Ništa«, rekao je Adam.
»Nešto jest«, rekla je Holly gledajući čas jednoga, čas drugoga. »Neka
jedan gukne.«
»Zapravo«, započeo je Griffin, »Adam mi je baš počeo pričati što se
događa.«
Adamu se ovo zbilja nije dalo. Znao je kako je biti tamo gdje je Griffin
sada, daleko od kuće, kad si iscrpljen do krajnjih granica i napet do
pucanja. Nije to lijepo...
Adam sada samo može pogoršati stvari, a to bi bilo jebeno opasno.
Odlučio je iskoristiti svoje pravo koje mu jamči Peti amandman, a to je
šutnja.
Holly ga je sumnjičavo pogledala i malčice gurnula. »Bi li barem na
tren prestao biti stoik, mačo i glup? Poludjet ću zbog toga.«
Griffin se smijao – sve dok mu Holly nije uprla prstom u lice. »A ti, ti
da se nisi smijao i bio tako bahat. Jednako si glup i mačo kao i on.«
»Što, a ja nisam stoik?«, upitao je Griffin.
»Bio bi kad bi šutio«, poklopila mu je. »A ne vidim da šutiš. Sada mi
recite kojega ste vraga govorili?«
Griffin je opet pogledao Adama. »Samo sam pitao Adama kojeg
vraga radi s tobom.«
»Pa eto, Griffine«, započela je Holly pretjerano pristojnim tonom koji
je zapravo bio znak za uzbunu. »Kao što si možda primijetio, pojavila
sam se nepozvana, i trebao bi pitati mene što ja radim s Adamom.«
»Znači vas dvoje ste...«
»Nešto što se tebe ne tiče«, rekla je Holly i stala ispred Adama kao da
ga želi zaštititi.
»Tiče ga se«, rekao je Adam. »Ti ga se tičeš.«
Griffin se uštipnuo za hrbat nosa i uzdahnuo. Zatim je spustio ruke i
pogledao u Holly. »Makni mu se s puta. Neka kreten govori sam za
sebe.«
Adam je lagano odgurnuo Holly i prišao zaslonu. »Znam u kakvim
se govnima nalaziš«, rekao je Griffinu, »i ovu ću ti oprostiti.«
»Ne želim oprost.«
Dakako. Želio je svađu, i Adam je to vidio, no sada nije bilo vrijeme
za to. »Kad se vratiš, možeš me jednom udariti bez posljedica.«
»Majko mila«, rekla je Holly i ponovno pokušala stati ispred Adama,
no nije joj dozvolio.
»Znači, već je gotovo«, rekao je Griffin. »Već si spavao s njom. Spavao
si s mojom sestrom.«
Bol se pronijela Adamovim ramenom i primio se rukom gledajući u
Holly. »Jesi li me to ti... ugrizla?«
Slavodobitno ga je pogledala prije no što se obratila Griffinu. »Žao mi
je, buraz, ali pobrkao si. Ja sam zavela Adama i natjerala ga da spava sa
mnom. Ako me želiš udariti kad dođeš kući, možeš, ali obećavam ti da
ću ti vratiti.« Počela je zatvarati računalo, no malo se sagnula i dobacila
bratu jedno kratko »Volim te«.
 Okrenula se Adamu. Još uvijek se držao za rame koje je peklo poput
vatre. »Kriste«, rekao je. »Jako grizeš. Poklopila si bratu, a on je samo
pazio na tebe.«
»Ne treba nitko paziti na mene«, viknula je i gurnula ga. Frustrirano
je podignula ruke u zrak kad se nije ni pomaknuo. »Stalno to radiš!«
»Ništa ne radim.«
»Točno!«
»Govoriš li ti sada engleski?«, zbunjeno je zurio u nju.
Pojurila je prema ulaznim vratima. Zastala je i promrmljala nešto,
vjerojatno uvredu cijelom muškom rodu kao takvome. »Znaš li što ja
mislim, Adame? Mislim da me pokušavaš zaplašiti i otjerati.«
»Dakako da te pokušavam otjerati!«
Odmahnula je glavom. »Jednom sam to dozvolila, i više neću.«
Naglasila je svaku rečenicu svlačenjem jednog komada odjeće. Prvo
su odletjele čizme, zatim jakna, pa tajice, i naposljetku džemper. Ostala je
samo u svilenom crnom grudnjaku i majušnim crnim tangama. Stavila je
ruke na bokove i bijesno ga gledala dok su joj se prsa nadimala od
ubrzanog disanja. Bila je prekrasna.
»Onda? Hoćeš li mi išta reći?«
Odmahnuo je glavom jer nije mogao skinuti oči s nje.
Uzdahnula je. »Zbilja mi treba da nešto kažeš.«
»Ne mogu. Svukla si odjeću i mozak mi se ugasio.« Prišao joj je,
podignuo je i prebacio preko ramena kao što to čine vatrogasci. Stavio je
ruku na njezino dupe i okrenuo se krevetu.
»Pokušavam razgovarati s tobom«, migoljila se i otimala.
Lagano ju je pljesnuo po guzi i cijuknula je od iznenađenja. »Hej!«
Bacio ju je na krevet i privio uz madrac prije no što je stigla odskočiti.
Više se nije opirala. Zapravo se opirala, ali ovoga puta se borila s
njegovom odjećom.
»Ako ne možeš misliti«, upitala je dahćući, »znači li to da ćemo...«
»Samo ako lijepo zamoliš.«
 Zamolila je. Preklinjala, pitala, zahtijevala... na kraju je samo uzela
sve što je htjela, a skupa s tim i njegovo srce.
 DVADESET I TREĆE POGLAVLJE

HOLLY JE počela ustajati rano ujutro otkada su tatu doveli s planine.

Vodila je njegove pse u šetnju. Iznenadila se kada je tjedan dana poslije
ušla u kuhinju nakon šetnje od pet kilometara i vidjela tatu za stolom sa
šalicom kave i velikim buketom ruža.
»Opa, tata. Jesi li to dobio cvijeće?«
»Ne ja, nego ti. Nema poruke. Njuškao sam.«
Holly je promatrala lijepi buket. Skoro je zaboravila onu prethodnu
bezimenu dostavu. »Vidi ti to.«
»Je li Adam?«, upitao je tata.
Pomislila je na onaj prvi buket. Ne samo da je bila u krivu, nego se još
osramotila pitajući za cvijeće. No vidjela je i kajanje u Adamovim očima
kad je priznao da ga on nije poslao. Od koga su onda? Od njega? Ne bi
bilo čudno nakon nekoliko proteklih noći koje je provela u njegovom
naručju i krevetu, dahćući njegovo ime...
»Ne znam«, priznala je.
»Znači da nitko od nas Reidovih nema sreće u ljubavi.« Izgledao je
nešto snažnije, no imao je nevesele sjene ispod očiju. Mnoge žene su mu
pravile društvo, no nedostajala mu je Deanna.
»I stalno mi kradeš pse«, rekao joj je.
»Šetam ih za tebe.«
»I vodiš na dresuru.«
»Usput rečeno, neće proći«, rekla je Holly.
»Samo vlasnici ne prolaze.«
Poželjela je prevrnuti očima, ali nije. »Tata, samo ti pokušavam
pomoći.«
»Tako što me tretiraš kao invalida? Mogu se sam baviti svojim
poslovima.«
»Plaćaš mi da se bavim tvojim poslovima umjesto tebe.«
 »Da, to je poslovni dio«, ispravio ju je. »Ali privatni ne. Prestani s tim.«
Sumnjičavo se nasmijala. »Daješ mi otkaz kao svojoj kćeri, tata?«
»Ne, samo kao dadilji.« Pogledao ju je u oči i rekao: »Čuj, meni je
zbilja drago što si ovdje.«
»Dobro, jer i ja volim biti ovdje.«
»Ali...«
Podignula je obrvu. »Da?«
Tata joj je nalio kavu u šalicu i dodao. Zagrlio ju je u rijetko viđenom
naletu nježnosti. »Ali ti zbilja trebaš provoditi manje vremena u brizi za
mene, a više u vraćanju vlastitog života u normalu.«
Pogledala je cvijeće i nije mogla ugasiti maleni tračak nade da ih je
Adam poslao. »Radim na tome.«
»Radi brže.«
Začudila se. »Da radim brže? Što bi to trebalo značiti?«
Napravio je grimasu i protrljao se po bradi.
»Tata.«
»Hoćeš još kave?«
»Ne. Reci mi što si mislio.«
»Derek me je nazvao.«
Ozlovoljila se. »Molim? Zašto?«
»Rekao je da ti se pokušavao javiti, a da nisi odgovarala.«
»Nazvao je jednom ili dvaput.« Slegnula je ramenima. »Slao je
poruke.«
Njezin tata je kimnuo. »Da, tako je rekao.«
»Razvedeni smo i nemam razloga razgovarati s njim, a nemaš ni ti.«
»Slažem se«, rekao je Donald. »No rekao je da mu se nisi javljala.
Poprilično dobro je zaigrao na kartu zabrinutog bivšeg muža.«
»Majko mila...«
Tata se nasmijao. »Mislim da je htio da te ja nagovorim na povratak u
New York, k njemu.«
 Holly je zurila u tatu. »Htio je da me ti nagovoriš? Je li poludio?«
»To sam ga i ja pitao. Rekao sam da mi je drago što si se riješila
kukavice, kradljivca i muške sponzoruše...«
»Tata!«
»I da si već nastavila sa životom. S boljim čovjekom.«
»Bože mili. Tata, nisi valjda.«
»Molim? Adam jest bolji čovjek u svakom pogledu.«
»Ali ja nisam s Adamom.«
Tata joj je uputio dugačak pogled. »Čuo sam te kako ulaziš u kuću u
tri ujutro. Gdje si bila? U knjižnici?«
Pa, k vragu sve. Zapravo je već bilo pola četiri, a noć prije – pola pet.
Nije imala pojma što ona i Adam rade, no uključivalo je mnoštvo
orgazama. A to se njezinom tijelu jako sviđalo.
Zapravo je savršeno znala što rade. Znala je kako ju Adam gleda,
znala je kakav je osjećaj njegovog dodira i što taj dodir znači. Polako je
padao na nju. Čekala je još samo da i on to shvati.
»Ako te Derek ponovno nazove, molim te da ne razgovaraš s njim.«
»Rekao sam mu da ću tražiti zabranu prilaženja ako još jednom
nazove.«
»Mislim da ne možeš...«
Tata je upro prstom u nju: »Ispočetka sam ti govorio da je to loša
ideja. Je li tako?«
»Što, sad mi dokazuješ?«
»O, ne« rekao je. »Govorim ti da ću ti ja riješiti probleme, ako ih ne
riješiš sama.«
Majko mila. Otkuda ovoliki alfa-mužjaci baš u njezinom životu?
»Tata, prestani se petljati.«
»Hm.«
»Ozbiljno ti govorim.«
Gledao ju je svojim bezobzirnim, ispitivačkim očima preko šalica
kave. »Prestat ću ako ćeš i ti.«
 Sranje.
Kimnuo je prema psima. »Večeras ih ja vodim na dresuru.«
»Ali ja...«, ušutjela je kad ju je pogledao. »Bitan je kontinuitet«, rekla
je. »Ti ideš samo pokoji put, šalješ Reda kad ti se ne ide. Dobit će
kontinuitet ako ja budem stalno išla s njima.«
»Kontinuitet«, ponovio je Donald.
»Tako je. Ti ionako imaš previše posla. Ja ti samo pomažem koliko
mogu. Kasnije ćeš mi zahvaliti.«
»Ma nemoj«, suho će Donald.
»Da«, rekla je Holly, zgrabila kavu sa stola i pobjegla u ured gdje se
zabavila poslom do ručka. Ručak je bio u gradskoj slastičarnici gdje su
ona i Sadie uživale u mirisnim sendvičima sa sirom i šunkom, te nakon
toga podijelile veliku, svježu čokoladnu kocku, jer svi znaju da se kalorije
ne broje ako podijeliš desert. Sadie je čeznutljivo gledala kako se ledena
kiša slijeva niz prozore. »Da nisam potrošila i posljednji novčić svoje
bijedne ušteđevine na Kinleyevu školarinu, bila bih otišla u Kostariku
preko zimskih praznika«, rekla je. »Dosta mi je rada i samo rada. Treba
mi avantura. Topla avantura.«
»Tamo ti ima velikih kukaca«, rekla joj je Holly. Sadie se panično
užasavala kukaca. Jednom je nazvala Holly usred noći da otjera velikog
pauka iz njezine kupaonice.
»Onda ništa, ako ima velikih kukaca...«, uzdahnula je Sadie. »Ali
Bože mili, zbilja moram otići iz Sunshinea. Nismo svi uspjeli pronaći
avanturu ovdje, i to s najzgodnijim frajerom na ovoj hemisferi.«
»Ti to govoriš o meni?«
»Bome, da.« Sadie je iskoristila priliku da ukrade posljednji komadić
čokoladne kocke. »Ti i Adam ste zločesti. Radite hopa-cupa. Natežete
se.«
»Dosta«, rekla je Holly. Inače bi se bila nasmijala, no ovoga puta se
užasnula. »I pobogu, prestani gledati kablovsku televiziju. Kakav ti je to
rječnik?«
»Vas dvoje biste napravili preslatku djecu. Sa njegovom kožom i
tvojom...«
 Holly se zagrcnula čajem, »Čime mojim?«
»Tvojom slatkom, vedrom naravi.« Sadie ju je zabljesnula osmijehom.
»Da, ali nas dvoje nećemo imati djece. On se boji ljubavnih veza kao
samoga vraga, zar si to zaboravila? Nas dvoje samo...«
Sadie se prestala smijati. »Što?«
»Idemo polagano.«
»Draga moja«, Sadie ju je primila za ruku. »Reci mi samo da znaš
kako zaslužuješ sve što ti srce poželi, pa bila to avantura u Kostariki ili
dijamantni prsten.«
Holly je uzdahnula i iznijela svoje najveće strahove prijateljici. »A što
ako ono što moje srce želi ne može biti moje?«
»Onda je možda vrijeme za ponovnu procjenu«, nježno će Sadie. »I
kretanje u nekom drugom smjeru.«
Devedeset posto Holly nije željelo nikakav drugi smjer. Voljela je ovaj
smjer. No preostalih deset posto je htjelo protresti emocionalno
sramežljivog Adama i upitati ga – nije li ona vrijedna rizika?
Adam je te večeri imao pune ruke posla s dresurom. Topla oluja je
naletjela i donijela im obilnu kišu umjesto očekivanoga snijega. Situacija
je postala opasna i cijeli okrug je bio spreman na poplave. Nastava se
održavala u recepcijskom prostoru veterinarske klinike. Bilo je dovoljno
mjesta za sve, no osjećala se napetost. Psi su bili jako poslušni, no ljudi
nisu. Stacy je održavala predstavu za Adama, Gail se mučila s
autoritetom, i još Holly. Dresuru je shvaćala jako ozbiljno, no nešto je
pucketalo između njih kad god bi se približili jedno drugome. Kad je
obuka završila, svi osim Holly su izišli van. Zadržavala se, zapletena u
povodce Stvora Jedan i Stvora Dva. Jade je još uvijek stolovala za svojom
tipkovnicom i moćno davala naredbe kroz slušalicu oko uha. Sve je
držala pod kontrolom, i uspjela je bradom mahnuti Adamu da ode
pomoći Holly. Poslušao ju je, i prišao Holly s leđa da primi povodce od
nje.
»Ona ti se želi uvući u hlače«, rekla je Holly.
»Stvor Jedan?«
»Stacy!«
 Podignuo je obrve i naslonio se na njezin obraz. »A ja sam mislio da
mi se ti želiš uvući u hlače.«
Bessie je došla odnekuda sa svojom sveprisutnom metlom. Složila je
grimasu: »Pravit ću se da to nisam čula.«
Holly se zarumenjela i bijesno pogledala Adama, čekajući da Bessie
ode. »Ja sam već bila u tvojim hlačama, sjećaš se?«
Teško bi to zaboravio. »I?«
Prekrižila je ruke na prsima. »Pokušavaš iznuditi kompliment? Zar
nepobjedivi, nadmeni, samopouzdani Adam Connelly treba glađenje?«
»Ne bi mi smetalo jedno glađenje.«
»Ozbiljno ti govorim.«
»Za glađenje«, upitao ju je pogladivši je po leđima, sretan što je uspio
izvući drhtaj iz nje. »Nadam se da si ozbiljna.
»Ozbiljna sam glede ove obuke«, rekla je i gurnula ga laktom kad mu
je ruka završila na njezinoj stražnjici.
»Aha.«
»Jesam, i strašno mi ide na živce što neki drugi nisu.«
»Naplaćujem dresuru suhim zlatom i uvjeren sam da je svi shvaćaju
ozbiljno.«
»Svi?«
Oboje su pogledali kroz prozor. Stacy je stajala vani na kiši u
prozirnoj kabanici koja je pokazivala njezinu zanimljivo izrezanu majicu.
Pokušavala je utjerati psa u prtljažnik. Majicu je iskombinirala sa crnim
čizmama od lateksa koje su joj sezale do bedara. Reklo bi se da uživa biti
domina, ili da ju je netko pozvao na sado-mazo tulum. Ušla je u
automobil i uspjela zabljesnuti svijet onime što je odjenula ispod minice –
crnim tangama.
»Tko nosi takvu suknju na dresuru pasa?«, promrmljala je Holly.
»Kaže da joj je vruće od dresure, pa se prikladno odijeva.«
»Moraš joj priznati da je kreativna. Usput rečeno, dobila sam još
jedan buket.«
 Adam se smrknuo. Tko joj šalje toliko cvijeća?
Procijenila je njegovu reakciju. »Ni ovaj nije od tebe.«
Otvorio je usta, no preduhitrila ga je. »Ma ne, u redu je«, rekla je. »Ja
ionako ne volim cvijeće. Mislim, lijepo je, fino miriše, razvedri
prostoriju... ipak više volim čokoladu.«
Nije znao kako da se nosi sa sramom i tugom u njezinim očima, ili s
time da je ispao najveći šupak na planetu. Kad bi barem mogao vratiti
vrijeme i poslati cvijeće. »Ja...«
Stacy je povirila natrag unutra i iznenadila ih oboje. Nasmiješila se
Adamu: »Hej ti! Zaboravila sam ti reći da sam napravila lazanje s mesom
i pet vrsta sira. Zašto ti i Milo ne biste došli? Ponesi i kupaće za jacuzzi. Ili
možda ne...«
Hollyne oči su se suzile u procjepe i Adam je stavio ruku preko
njezine, »Žao mi je«, rekao je Stacy, »imam planove za večeras.«
Stacy mu je prišla bliže i naslonila grudi na njegovu nadlakticu.
»Sigurna sam da se sjećaš kako su moje lazanje... nevjerojatne.«
Nasmiješila mu se još jednom. »Znaš gdje sam ako se predomisliš.«
Adam ju je gledao kako odlazi, i okrenuo se Holly jer je frknula. »Ako
imaš nešto za reći, reci.«
»Bio si kod nje. Ona ti kuha.« Holly ga je proučila pogledom. Nije bila
ljuta, ali ozbiljna jest. »Nismo baš raspravljali o tome, ali moram priznati
kako sam mislila da spavaš samo sa mnom. Ali misliti je drek znati, pa
onda...« Okrenula se da ode.
Adam ju je uhvatio za ruku. »To je bilo gotovo još prije godinu dana«,
tiho joj je rekao. »Kad sam se tek vratio iz vojske. Pozvala me je na
večeru, čisto prijateljski.«
Pogledala ga je. »Prijateljski s povlasticama, hoćeš reći.«
Samo povlastice, bez prijateljstva, bio bi najtočniji opis, no to
objašnjenje mu nikako ne bi pomoglo. »Htjela je nešto više«, pažljivo je
rekao. »A nisam to imao.«
Nije ga prestala gledati. »A sada?«
»Znaš da još uvijek nemam.«
 »I ne vjeruješ da će se to uskoro promijeniti«, polako je izgovorila.
»Znam.«
Oči su joj sjale nečim zbog čega je skoro kleknuo pred nju.
Povrijeđenost. Kajanje. Nevjerojatno snažan karakter. Sad će ga ostaviti.
Znao je da će sve ispasti ovako.
»A kad bi imao?«
Primio ju je za bradu i pogladio po svilenoj kosi. »Znaš gdje bih tada
bio.«
»Udovolji mi i reci«, naredila mu je.
Gurnuo ju je koljenom u koljeno. »Svake noći u tvome krevetu.«
Dugo ga je gledala. Pogled joj se smekšao i prinijela je njegov dlan
usnicama. »Nikada te nisam smatrala prevelikom kukavicom da bi uzeo
ono što želim, Adame. No stvar je u tome što...«
Sranje. Evo, dolazi prekid.
»Ja nisam prevelika kukavica. Znam točno što želim. Zaista sam
mislila da ću uspjeti biti samo tvoja prijateljica s povlasticama«, rekla je.
Polako je odmahnula glavom. Oči su joj bile blještave i mokre. »No čini
se da s tobom ne mogu. S tobom želim sve.«
Sledio se pri pomisli da će ona sada otići i sve vratiti na staro, kad su
se viđali rijetko ili nikako. Nije pazio, i ona je postala nešto najbitnije u
njegovom životu. Pojma nije imao kako se to dogodilo. Ionako je već
imao više bitnih ljudi no što je želio, a ona se uspjela uvući među njih.
Bila mu je jednako bitna kao ostatak obitelji. »Meni nije tako
jednostavno«, rekao joj je.
»Naravno da je. Život je onoliko jednostavan koliko mi želimo da
bude. Rodiš se. Živiš. Umreš. Ne namjeravam umrijeti a da prije toga
nisam živjela.« Krenula je prema vratima i ponovila Stacyne riječi. »Znaš
gdje sam ako se predomisliš.«
Gledao ju je kako odlazi. Stajao je tako dok nije shvatio da su tu i
Milo, i Gertie, i Peanut... I Jade. Još uvijek je telefonirala i nije ih čula, jer
inače bi mu odmah bijesno skočila za vrat. Posegnuo je za logičnim
dijelom svoga mozga. Nije samo Holly bitna žena u njegovom životu.
No morao je priznati da je najbitnija. Odmah je prešla na bit
problema. Na njegovu bit i njegovo srce. Gledao je Gertie i Miloa kako
pozorno čekaju naredbu. Istini za volju, Milo je čekao. Gertie je samo
legnula na leđa i čekala da joj počeše trbuh. Adam je čučnuo i počeškao
ju, uopće ne razmišljajući o tome što radi, »Nikada te nisam smatrala
kukavicom...«
Hollyne riječi su ga progonile. Nije se bojao skoro ničega. Život ga je
rano naučio da zatomljuje strah. Više si ga uopće nije dozvoljavao. Osim
kad je ona u pitanju, očigledno.
Kojega se vraga uopće bojao?
Bio mu je dosta razmišljanja. Želio je biti sam. Otišao je u svoj u red –
Milo skupa s njim, i frustrirano uzdahnuo. Dell je sjedio za stolom s
nogama podignutim na stol i služio se Adamovim prijenosnim
računalom.
»Što ti ovdje radiš?«
»Gledam pornjavu. Nisam htio zaraziti svoje računalo virusom.«
Adam je šutnuo noge stolca. Svoga stolca. »Diži se.«
»Molim te. Digni se, molim te«, rekao mu je Dell.
»Odjebi s moga stolca.« Nije mu uopće bilo bitno hoće li Dell
poslušati. Bio je spreman i željan svađe, i rado će ga sam izbaciti.
Dell se nasmijao. »Joj, ma vidi ga kako je ljut i bijesan. Vidio sam da si
se maloprije smijao. Sada budući da sam dobar brat, uopće te neću pitati
tko je stavio taj rijetki izraz zadovoljstva na tvoju facu, no netko tko se
voli kladiti bi rekao...« Dell je tek tada prestao gledati u zaslon i
pogledao Adama. »Što je bilo?«
Milo ga je spasio jer je skočio na svoj krevet i glasno prdnuo.
»Isuse, pseto«, rekao je Adam i otvorio prozor da se ne uguše.
»Baš je koristan«, rekao je Dell. »Jesi li ga istrenirao da to namjerno
radi?« naslonio se i proučavao Adama. »Nešto si sjebao, zar ne?«
»Ne želim razgovarati o tome.«
Dell je uzdahnuo. »Dobro si se zabavi o dok si gledao kako ja zbog
Jade pravim kretena od sebe.«
»Da, zato što zbilja jesi bio kreten.«
 »Onda se nemoj gledati u zrcalo.«
»Rekao sam da nećemo razgovarati o tome.«
»Dobro«, pomirljivo će Dell. »Ali ipak hoćemo. Vidi, stvari nama
Connellyjevima nikada nisu išle jednostavno. U pedeset posto slučajeva
smo si sami otežavali, rekao bih.«
Adam je slegnuo ramenima. »Što onda?«
Dell je spustio noge na pod i nagnuo se preko stola. »Čuj, obojica
znamo da nam je odrastanje bilo skroz sjebano. Tebi ni nakon toga nije
bilo puno bolje. No sada si sasvim dobar. Prošao si kroz pakao da bi
pronašao samoga sebe. Sad si dobar.«
Adam se smrknuo. Zašto razgovaraju o tome? »I?«
»I meni se čini da odsada imaš samo mirno more«, rekao je Dell.
»Moraš se samo opustiti i uživati.«
»U čemu?«
»U životu.«
»Uživam ja koliko treba.« Uzeo je stolac i istresao Della iz njega. Dell
je ustao i otresao prašinu sa sebe. »Bravo. Vidim da si vježbao.«
Dell je imao odlično opremljenu teretanu u svom podrumu. Tamo su
provodili dosta vremena udarajući jedan drugoga na mrtvo ime, pod
izlikom da vježbaju i održavaju formu.
»Uvalio si se duboko s Holly«, rekao mu je Dell. »To je svima jasno
kao dan – osim tebi.«
Adam je prošao rukama kroz kosu. »To više nije tako.«
»Već sam priznao da sam bio kreten sa Jade. Skoro sam si sve uništio.
Sjećaš li se?«
»Što želiš reći?«, upitao ga je Adam.
»Ti si uvijek bio onaj pametniji od nas dvojice. Zašto sada ne učiš na
našim zajedničkim pogreškama i dokažeš koliko si pametan?«
 DVADESET I ČETVRTO POGLAVLJE

SAT VREMENA kasnije, Holly je stajala u velikoj kuhinji svoje kuće.

Društvo joj je pravila samo kiša koja se slijevala niz okna. Odlučila je
napraviti lazanje, razmišljajući o Stacy i njezinim lazanjama sa mesom i
pet vrsta sira. Stacy je vjerojatno odlično kuhala i njezine lazanje su
ispadale savršeno, dok Hollyne baš i nisu... Prva stvar, imala je samo
dvije vrste sira. A druga, uopće nije voljela kuhati. Jesti je voljela, ali ne i
pripremati to što će pojesti. Treća stvar; baš je bila glupa. Mogla je kupiti
nešto za jelo u gradu, nazvati prijateljicu... no Sadie večeras ima spoj s
nekim s interneta. Holly se pitala hoće li i ona uskoro tako – okrenuti se
internetu da joj pronađe romantičnog partnera.
Nada je doista čudna stvar. Lako ju je obuzdavala kad se radilo o
nekoj teško ostvarivoj maštariji. No dozvolila je samoj sebi da se nada
ukorijeni u njezinim mislima, varajući se da bi jednoga dana mogla
postati stvarnost. Ona i Adam...
Nada je procvjetala, razgranala se... i Adam ju je uništio. Nije on bio
kriv. Nikada ju nije zavaravao. Bio je brutalno iskren, kakav uvijek jest.
Krivac je bila samo ona. Povrijeđena je bila samo ona. Sve to zbog nade.
Slušajući kišu kako tuče po prozorima, slagala je tjesteninu, umak s
mesom, sir, pa sve još jednom. Probala je malo tjestenine. Prekuhana.
Bila je loša kuharica, i nije joj uspijevalo ništa, pa tako ni odijevanje
minica za dresuru pasa. Pogledala je svoje traperice i veliku Adamovu
majicu koja joj je sezala do koljena. Uzela ju je iz njegove sobe jer je bila
mekana, udobna... i mirisala je na njega. Skoro bi doživjela orgazam
svaki put kad bi ju odjenula. Gurnula je vatrostalnu posudu u pećnicu,
nadajući se da će vrelina ovo jelo pretvoriti u nešto probavljivo.
Čulo se zvono na vratima, i srce joj je poskočilo od jadnog tračka
nade da je to možda Adam. Pojurila je prema vratima, no tata ju je
preduhitrio. »Ja ću«, rekao je i otvorio vrata. Vjetar i kiša su ušli u kuću, a
skupa s njima i... ne Adam.
»Deanna«, rekao je tata, istovremeno iznenađen i sretan što vidi
lijepu ženu kako cijedi kišu iz svojih smeđih uvojaka. Nosila je uske
traperice, kaubojske čizme i žarkocrvenu kožnatu jaknu čija se boja
slagala sa njezinim naušnicama veličine tanjura. Ušla je u hodnik kao da
je njezin i gurnula Donalda. »Zašto mi nisi rekao?«
Donald je bio zbunjen zbog njezinog jako samouvjerenog nastupa, a i
zbog količine vode koja joj se slijevala niz odjeću. »Što ti nisam rekao?«
Deanna je bijesno stavila ruke na kukove i tresla se od ljutnje i
hladnoće. Vjerojatno bi joj se dimilo iz glave da joj nije bilo tako hladno.
»Da si bio bolestan.«
»Nisi bila tu.« Donald je bio preneražen zbog sirovih emocija koje su
joj se prelijevale iz riječi.
Šmrcnula je i izvadila mokar rupčić iz džepa. »Bila sam na
poslovnom putovanju. Ne na Mjesecu.«
»Otišla si negdje sa šefom«, rekao je Donald onim opreznim tonom
kojim se muškarci služe pored ljutitih, uplakanih žena. »Sa Thomasom
Pinesom.«
»Da, poslovno«, ponovila je i opet šmrcnula. »To sam ti već rekla.
Rekla sam ti da se radi o poslu.«
»Mislio sam da je to eufemizam«, rekao je Donald.
Deanna je trepnula. »Što je eufemizam?«
Donald je odmahnuo glavom i posegnuo u ormar gdje su držali
ručnike za pse. Dodao je jednoga mokroj Deanni. »Zašto si došla? Ti si
mene ostavila, sjećaš li se?«
»Da, ali to je bila samo glupa svađa. Povlačim ostavljanje«, rekla je i
sabrala se pokušavajući se osušiti. Trebalo joj je više od jednog ručnika, i
Donald je dodao još jedan i počeo joj pomagati. »Zašto bi to povukla?«
»Zašto?«
»Da, Deanna. Zašto?«
»To ti je glupo pitanje, Donalde.«
Pogledao ju je u oči. Njegov pogled je rijetko kada sadržavao toliko
emocija. »Dvostruko si mlađa od mene. Mogla bi pronaći mlađeg,
snažnijeg muškarca. Boljeg muškarca...«
Deanna ga je ušutkala ružičastim kažiprstom preko usnica, te se
podignula na vrhove prstiju i poljubila ga. »Dragi, ja ne želim mlađega.
Želim zreloga, koji zna što radi, koji cijeni život i ne prati preko moga
ramena kad će ga pogledati neka još mlađa. Želim onoga koji želi samo
mene. Samo mene.«
»Ja te želim«, ozbiljno će joj Donald. »Samo tebe. Mislio sam...«
»Znam. Žao mi je.« Naušnice su joj se njihale na ušnim resicama i
voda je kapala posvuda oko nje. Primila ga je za obraze i zagledala mu se
u oči. »Jesi li zbilja dobro? Rekli sumi...«
»U krivu su.« Privio ju je u zagrljaj. »Promijenili su mi lijekove i bit ću
sasvim dobro.«
»Ali...«
»Dobro«, ponovio je s toliko nježnosti – Holly se nije mogla sjetiti kad
ga je zadnji put vidjela takvoga. »Zapravo, bit ću fantastično, jer si ti
došla.«
»Pođi kući sa mnom«, šapnula mu je Deanna. »Dozvoli mi da se
brinem o tebi.«
»Ne mogu. Obećao sam Holly da ću jesti njezine... lazanje«, upitno će
Donald, gledajući Holly.
»Holly pravi usrane lazanje«, rekla je Deanna, i odmah se ispričala.
»Oprosti.«
»U redu je«, rekla je Holly. »U pravu si. Ja zbilja radim usrane
lazanje. Pođi, tata. Bit ću dobro.«
»Jesi li sigurna, dušo? Oluja se baš razbuktala i...« Ušutio je kad je
vidio kako ga Holly tjera pogledom. Znala je da želi poći, i razumjela ga
je. Bit će ona dobro. Potrebno je mnogo više od jedne oluje da se ona
uplaši. Prije tjedan dana se suočila s još gorom da ga pronađe, i oboje su
to znali. »Dobro sam«, uvjeravala ga je. »Umorna sam i poći ću ranije u
krevet.«
Pet minuta kasnije se napokon riješila zaljubljenih golupčića, a pet
minuta nakon toga je nestalo struje. K vragu sve! Uzela je svjetiljku na
baterije iz ladice i pokušavala smisliti što da učini kad je netko pokucao
na vrata. Nije dozvolila srcu da poskoči još jednom. Nije to Adam. Ne
može biti on nakon svega onoga što mu je izgovorila.
 Bila je u pravu. Pogledala je kroz špijunku i ukočila se od šoka.
Otvorila je vrata. Derek. Vjetar i kiša udarili su ju u lice i malčice ohladili
bijes kojega je bivši muž donio sa sobom.
»Kojeg ti vraga radiš ovdje?«
»I ti si meni nedostajala«, rekao je i krenuo prema joj, no Holly ga je
zaustavila.
»Nema šanse«, rekla je. Bio je visok, zgodan i odjeven kao za
naslovnicu, za razliku od nje. Izgledao je kao milijun dolara, a kad se
nasmijao – kao dva.
»Zar me nećeš pustiti da uđem?«
»Neću.«
Uzdahnuo je. »Holly.« Glas mu je bio tih, oči tužne – njegov drugi po
redu trik za osvajanje naivnih, usamljenih žena. »Molim te«, rekao je.
Nekada davno joj je bio sve, i bila bi dala sve za njega. Pogotovo kada
moli svojim seksi, primamljivim glasom. No Adam je to promijenio.
»Treba mi samo minuta tvojeg vremena«, obećavao je Derek,
sklanjajući mokru kosu s čela. Ta gesta bi nekada davno bila dovoljna da
se ona sasvim rastopi i sama ga obriše. Nije bilo čudno da joj je šarmom
uspio svući gaćice – njoj i svim ostalim asistenticama – bio je gladak i
vreo poput viskija.
»Ne«, odgovorila je.
»Holly...«
»Ne.« Dosadila joj je kiša i zalupila mu je vrata u lice. Obrisala je ruke
o sebe kao da se želi riješiti nečega prljavoga.
Baš se dobro osjećala. Okrenula se i pošla kroz tamnu kuću prema
kuhinji. Upalila je mnoštvo svijeća i nadala se da su lazanje već gotove.
Najest će se do besvijesti, što je mnogo bolje od razmišljanja o vlastitom
životu i kako ga je uspjela toliko zaribati.
Uvijek je puštala da ju voda nosi, nikada nije plivala protiv struje.
Uvijek je išla linijom manjeg otpora, ali više neće. Derek ju je podsjetio
kako se vratila u Sunshine da preboli neuspjehe i živi u trenutku. Isprva
nije imala pojma tko je ni što je, no sada joj se polako razjasnilo. Bila je
snažna, otporna – iznenadila je čak i samu sebe – i jako sposobna voljeti
usprkos boli. Imala je mnogo toga za ponuditi pravome muškarcu, i to
nikada ne bi mijenjala ni zbog koga.
Usprkos tomu, željela je da se Adam promijeni zbog nje. Željela je da
ju pusti k sebi, da želi isto što i ona – pravu ljubavnu vezu.
To ju je činilo licemjernom. Želudac joj se stegnuo kad je shvatila
kakva je. Nije ništa bolja od... »Derek«, iznenađeno je rekla kad je ušetao
u kuhinju kao da je njegova vlastita. »Kako si ušao...«
»Predugo izbivaš iz New Yorka. Nisi zaključala vrata.«
»To ne znači da možeš ući kad ti padne na pamet.«
Gledao je oko sebe sa znatiželjom koju nikada nije primijetila dok su
bili vjenčani. Nijednom nije došao ovdje s njom, niti je pokazao ikakvo
zanimanje za to. »Moramo razgovarati«, rekao je.
»O, majko mila«, rekla je. Naslonila se na radnu površinu, zgrabila
vilicu i počela jesti lazanje ravno iz posude. Smrknula se na prvi zalogaj
jer se pokazalo da je Deanna u pravu. Njezine lazanje nisu ništa valjale.
Odgurnula je posudu i uzdahnula. »Dobro. Govori.«
Derek je otvorio usta i zastao pri naletu olujnog vjetra na prozore.
»Nikad nisam vidio ovakav vjetar.«
»Dobrodošao u zimu na Bitterrootsima«, suho će ona.
Gledao je stropne grede kao da će se cijela kuća srušiti na njih. »Jesmo
li sigurni ovdje?«
»Ako kažem da nismo, hoćeš li otići?«
Počeo je glasno izražavati svoje kajanje. »Tako mi je žao, Holly. Tako
mi je žao.«
Rođen je i odrastao u Teksasu, pa je tijekom života izmislio svoje
novo njujorško, trendovsko ja. Dozvolio je da mu se južnjačko otezanje
vrati u glas. »Bio sam prava budala. Molim te, reci mi da ćeš mi se vratiti.
Reci mi da ćeš opet biti moja.«
»Nisam tvoja već godinama.« Odmahnula je glavom. »Meni ovo
nema nikakvog smisla. Odjednom glumiš brižnoga supruga. Što se
zapravo događa?«
 »Bilo nam je dobro zajedno.« Krenuo je prema njoj gledajući je
poželjnim pogledom. »Zar se ne sjećaš?«
»Sjećam se«, složila se. »Sjećam se da sam bila jako sretna s tobom sve
dok mi tvoja slatka asistentica iz zimskog semestra nije došla plakati na
vrata jer si ju večer prije prevario s onom iz ljetnog.«
Uzdahnuo je. »Pa, ako mi misliš zamjerati...«
Još jedan nalet vjetra je pretresao prozore i Holly je odmahnula
glavom. »Imaš šezdeset sekundi Derek. Prijeđi na stvar.«
»Dobro«, rekao je i prestao glumiti. Krenuo je prema njoj i pružio
ruke kao da ju želi zagrliti. »Zaribao sam. Jesam. Ali mogu sve ispraviti.«
»Ne možeš«, rekla je povlačeći se prema radnoj površini. Osjećala se
klaustrofobično tako sama s njim u mračnoj kuhinji. Obasjavala ih je
samo treperava svjetlost svijeća.
»Nemoj«, nježno je rekao ne dajući joj mjesta. »Nemoj me tjerati od
sebe. Sve ćemo riješiti zajedno. Znam da sam te iznevjerio, ali mogu biti
pravi za tebe. Mogu biti sve što ti treba. Jesu li ti se svidjeli buketi koje
sam poslao?«
Ukočila se. »Ti si ih poslao?«
»Naravno, što si mislila?«
Holly se neveselo nasmijala, odmahujući glavom zbog vlastite
gluposti. Stavila je ruke preko čela i trljala si sljepoočnice.
Uhvatio ju je za ruke. »Možemo mi to, Holly. Uspjet ćemo. Samo se
vrati sa mnom.«
Povukla je ruke i odgurnula ga od sebe. »Što ti je odjednom? Zašto ti
tako jako trebam u New Yorku? Što mi prešućuješ?«
Nešto mu se promijenilo u očima. Nalikovalo je na krivnju.
»K vragu, Derek. Reci mi zašto nakon godina zanemarivanja i nebrige
odjednom šalješ cvijeće, trošiš novce na prigovor, letiš preko cijele zemlje
da me vidiš. Što ti je?«
Dugo ju je gledao i zatim uzdahnuo. »Dobro... čini se da se pronio
glas o mojim diskretnim aktivnostima.«
Prekrižila je ruke na prsima. »I što onda?«
 »Profesori koji spavaju s asistenticama su poprilično nepoželjni.«
»Zamisli samo.«
»Hej«, ukočeno će on. »Nije da spavam sa studenticama. To su mi
asistentice. Pravila su ionako glupa i zastarjela.«
»Aha. Dakle, radi se o spašavanju tvoga posla.«
Otvorio je usta, no netko je zakucao. Krenula je otvoriti, no
prepriječio joj se. »Prestani«, rekao joj je. »Nismo završili.«
»O, itekako jesmo.« Holly se pokušala progurati pored njega, no
stisnuo ju je.
»Trebaš mi, Holly.«
»Ne, Derek. Tebi treba netko da ti pomogne zadržati posao. Ja neću.
Sigurna sam da to znaš.«
»Moraš ti.« Čvršće ju je stisnuo. »Rekao sam odboru za svoj slučaj da
se mirimo.«
Opet se šokirala i ukočila. »Bože mili, imaš i svoj slučaj? U takvim si
govnima?«
»Moraš mi ovo srediti«, rekao je, ovoga puta bez fasade. Vidio se
samo očaj.
Ponovno se čulo kucanje, i učinilo joj se da čuje i lavež. Tata je poveo
oba Stvora sa sobom. Ponovno je pokušala krenuti prema vratima, no
Derek ju je stisnuo uz radnu površinu koja joj se bolno zabijala u leđa.
»Holly...«
»Skidaj ruke s mene«, stisnutih zuba će ona. »Odmah.«
No on je samo spustio glavu na njezino rame i počeo joj se unositi u
vrat. »Možemo uspjeti ako se potrudimo.« Istina. Sve se može ako se
hoće. Vidi samo tatu i Deannu. Ili Sadie, koja se trudi pronaći vlastitu
sreću. Čak i Adam zna srediti stvari tako da funkcioniraju za njega, i ona
ga nije smjela otjerati samo zato što ne želi isto što i ona. »U pravu si,
Derek. Ali ja to ne želim. Barem ne s tobom.«
»Holly...«
»Ne, Derek. Ne volim te. Ne možeš natjerati nekoga da te voli onako
kako bi sam htio, bez obzira koliko to žarko želiš. Vjeruj mi, znam.«
 Zurio je u nju. »Postoji netko drugi. Voliš nekoga drugoga.«
»Da, volim nekoga drugoga. Iskreno rečeno, mislim da je oduvijek
tako.« Ponovno ga je pokušala odgurnuti, no nije se dao. »Pusti me,
Derek.«
»Neću. Moja si.«
Pogrešan odgovor. Bijesna na njega i na nastalu situaciju, Holly je
reagirala čisto nagonski – koljenom u jaja, i oborila ga na tlo poput vreće
mokrog betona. Okrenula se i istrčala iz kuhinje. Zastala je uz
preneražen uzdah.
Adam je stajao na vratima, mokar poput miša. Gledao ju je ledeno
hladnim očima. Bio je napet. Milo je stajao uz njega nakostriješene dlake i
gledao Dereka. No ono što je bilo u Adamovim rukama je privuklo
Hollyn pogled – buket poljskoga cvijeća, mokroga kao Adam. No bilo je
tako lijepo, prekrasnih boja, što ju je još više razbjesnilo jer joj se činilo
kao poruga svemu što ju trenutačno muči. Rugalo se njoj, romantici,
njezinom razvodu – time je opravdavala svoj djetinjasti postupak. Otela
je buket iz Adamovih ruku i zavitlala ga na Dereka: »Je li se to netko šali
sa mnom? Još kretenskoga cvijeća? Koji je ovo vrag? Jesam li upala u lošu
romantičnu komediju?«
Buket je pao ispred Derekovih nogu i Holly ga je izgazila.
»Taj nije od mene« rekao je Derek kroz stisnute zube, držeći se za jaja.
Majko mila. Holly se okrenula Adamu.
»Jesi li dobro?«, upitao ju je tako mirno da je uspjela načas zaboraviti
na adrenalin u svom tijelu.
Je li ona dobro? Ovisi o tome koliko je dugo stajao na vratima i što je
sve čuo. Prevrtjela je film unatrag i pokušavala se sjetiti točno što je rekla.
Ne možeš natjerati nekoga da te voli onako kako bi ti htio... vjeruj mi,
znam... volim nekoga drugoga, i iskreno rečeno, oduvijek je tako...
Bože mili. Vidjela je u njegovim očima koje su bile pune jedva
suspregnute ljutnje da je čuo svaku riječ. Posramljena, užasnuta se
nastavila kretati. Uzela je torbicu i ostavila muškarce u kuhinji. Istrčala je
u noć i kišu, koja više nije bila tako strašna – barem u usporedbi s onim u
kuhinji. Čula je kako ju Adam zove, no nije se okrenula. Zalupila je
vratima svoga automobila i odvezla se. Već je bila odmaknula kad joj je
palo napamet da možda nije trebala ostaviti Adama i Dereka nasamo.
Ma, što god. Usredotočila se na cestu jer je noć bila sasvim crna. Nije
bilo reklama, niti ulične rasvjete. Samo mokra cesta i vjetar koji je tukao u
njezin džip. Činilo se kao da pada još jače i bijesno zamahuje po
vjetrobranskom staklu. Posumnjala je u svoju odluku da napusti
sigurnost kuće. Razmišljala je da li da se vrati, no sada je već bila prilično
blizu Sadiene kuće. Ako je ona uopće tamo... budući da nije htjela
stradati kopajući po torbici za mobitelom, zaustavila se i potražila ga.
Sreća je bila kratkog vijeka jer je baterija skoro iscurila. Prokleti glupi,
pametni telefoni! Baterija im jedva može izdržati tri četvrtine dana! Koji
vrag ne valja s današnjom tehnologijom?
»Molim te, nemoj se ugasiti«, rekla je i pritisnula Sadieno ime i skoro
se rastopila od olakšanja kad se ova javila. »Hej, kod kuće si.«
»Jesam, mali brat mi je bolestan.«
»Što veliš na zabavu samosažaljenja uz dodatak sladoleda?«
»Savršeno« rekla je Sadie. »Kad je noć ovakva, treba nam još nešto.
Podgrijat ću čokoladni fudge. Pazi na...«
Baterija je riknula. Holly je odbacila mobitel i pažljivo se vratila na
cestu. Bila je sasvim sama, drugih automobila nije bilo ni na vidiku.
Vozila je ravno u ralje oluje. Činilo se da je ipak prava glupača.
Cesta je bila mokra i skliska, voda se razlijevala posvuda, po
zaštitnim ogradama i po provaliji koja je vodila u rijeku. Jako je usporila
jer nije željela nastradati. Ovdje se to stalno događalo. Ljudi iz Sunshinea
su bili otporni i srčani, no smatrali su se nepobjedivima. Holly sebe
nipošto nije smatrala nepobjedivom. Imala je zdrav osjećaj
samoodržavanja i volje za životom radi jedenja sladoleda sa Sadie, pa je
usporila još malo. Prešla je preko mosta – onoga kojega je prije pet
godina odnijela poplava – i odahnula kad se našla na drugoj strani. Još
jedan nalet vjetra ju je udario i borila se s upravljačem dok je ulazila u još
jednu oštru okuku. Usprkos maloj brzini, džip je poletio i obje gume su
prešle rub asfalta. Potezala je upravljač, no gume nisu slušale. Čula je
Adamove riječi u svojoj glavi. Vozi u nasip.
Čula ga je jasno i glasno kako joj naređuje svojim autoritativnim
glasom. No prije no što ga je stigla poslušati čuo se prasak – vjerojatno
guma, pomislila je – i džip je udario u ogradu. Ograda je puknula.
Vrisnula je leteći preko ograde i nasipa.
 DVADESET I PETO POGLAVLJE

ADAM JE ČUO kako ulazna vrata lupaju i označavaju Hollyn izlazak prije
no što je krenuo u akciju. Ušao je u kuhinju i čučnuo ispred sklupčanoga
muškarca koji se držao za jaja.
»Derek?«
Lik je hripao i kimao glavom.
»Jesi li dobro?«, upitao je Adam. Derek je drhtavo udahnuo. »Mislim
da jesam.«
»Šteta.«
»A tko si ti?«
Adam je poželio reći »tvoja noćna mora«, no nije htio zvučati kao u
lošem filmu. »Jesi li ju ozlijedio?«
»Žena mi je.«
Adam ga je zgrabio za kragnu i povukao na noge. Možda mu je malo
udario glavom o kuhinjski element.
»Hej, pazi malo.«
Adam je ponovio postupak, ovoga puta jače.
»Isuse! Kakvih ti problema imaš?«
»Tebe. Ti si mi problem. Još uvijek namjeravaš ulagati žalbu na
razvod?«
»Da.«
»Pogrešan odgovor.«
Adam se malčice približio i ovoga puta je Derek zbilja udario glavom
u element jer je pokušao uzmaknuti.
»Ti si taj«, polako će Derek. »Ti si taj kojeg voli.«
Da, usprkos svim preprekama i nevjerici. On je taj. Nije vrijedan te
ljubavi, no ozbiljno će poraditi na tome.
»Jesi li znao da je udana kad si se upustio u vezu s njom?«, upitao je
Derek.
Adam je namjerno maknuo ruke s njega da ga slučajno ne udavi.
»Hoćemo li razgovarati o tome? Reci mi onda kako to da se jedan
fakultetski profesor upustio u vezu sa ranjivom
devetnaestogodišnjakinjom?«
Derek je progutao knedlu, no nije maknuo pogled.
»Okani se žalbe«, značajno će mu Adam. Okrenuo se i otišao.
Oluja se pojačala i bio je mokar čim je izišao van. Holly je već odavno
bila otišla. Nije ni čudo. Vidio je njezino lice kad mu se okrenula. Bila je
posramljena, povrijeđena i tužna, što ga je dotuklo. Izvadio je mobitel i
nazvao ju, no javila mu se govorna pošta. Nije imao pojma gdje bi ju
mogao tražiti, pa je nazvao Della. »Kamo bi otišla povrijeđena i ljutita
žena?«
»Mene pitaš?«
»Da, jer pretpostavljam da stalno nešto ljutiš Jade.«
»Jade ne bi nikamo otišla. Ostala bi kod kuće i pošteno me nalupala.«
»Ne pomažeš mi.«
»Holly, zar ne?«
»Ma kakvi, Zubić-vila.«
Dell se nasmijao. »Dakle, razljutio si ju i izletjela je iz kuće. Daj joj
malo prostora, a onda puži po podu i preklinji. Holly je odlična žena i
vrijedna je malo kumljenja i moljenja.«
Adam mu je poklopio. Zajebi prostor. Imala je dovoljno prostora svih
ovih godina. Gotovo je s prostorom.
No najviše od svega, gotovo je sa zanemarivanjem osjećaja prema
njoj. Davno je naučio spremati osjećaje na skrovita mjesta, mnogo prije
no što je upoznao Holly. Nikakav trening i navikavanje ga nisu mogli
pripremiti za nju, i nitko ga nikada ne bi mogao uvjeriti da će kleknuti na
koljena pred nekom ženom. No ona mu je to učinila.
Uvijek je govorio samome sebi da za nju postoji netko bolji, i da on ne
može biti taj čovjek, usprkos tomu što je želio. Ona je čitavo vrijeme
vjerovala da može, a naposljetku je povjerovao i on.
 Morao ju je pronaći i reći joj da ju je sustigao. Ohrabrivao je samoga
sebe, znajući da neće biti tako lako, jer s njom nikada nije. Odvezao se u
oluju. Krenut će cestom prema gradu i improvizirati kada stigne. Niti
pedeset metara dalje pomislio je kako je bila ludost, izići van. Cesta je
bila doista opasna, i samo je čekala da se dogodi katastrofa. Bio je jako
zabrinut za Holly. Prešao je most i preletio preko sljedeće okuke, psujući
poput kočijaša kad je vidio polomljenu ogradu.
Nečiji automobil je sletio.
Nazvao je hitnu pomoć i zaustavio se pored ceste. Uzeo je svjetiljku i
pojurio van u oluju. Uperio je svjetlo prema dolje i vidio da su nasipi
popustili. Automobil je stajao na samoj obali i voda se polako penjala
prema vratima. Javilo mu se neko staro sjećanje. Jedne davne noći,
policijski automobil je poskliznuo i sletio u provaliju...
K vragu sve.
Nije vidio nikoga no morao je stići dolje što prije i nadati se da će
izvesti spašavanje osobe, a ne izvlačenje trupla. Hitna pomoć će stići tek
za dvadeset minuta, a unesrećena osoba u automobilu nema toliko
vremena. Potrčao je natrag u automobil po uže i zavezao jedan kraj oko
snažnoga drveta na vrhu provalije, a drugi oko svoga struka. Dva
automobila su prošla pored njega. Nisu ni usporili. Nije bilo Kela, ni
Miloa. Bio je sam i morao se pouzdati u sebe samog.
Krenuo je niz provaliju. Rijeka bi ovdje inače jedva dosezala koljena,
no te večeri je bjesnjela i prijetila da će odnijeti sve pred sobom. Približio
se i uperio svjetlo ispred sebe. Srce mu je stalo. Hollyn džip.
Holly je otvorila oči i počela paničariti. Nije mogla disati. Nije se
mogla kretati, nije mogla vidjeti. Dezorijentirana, zbunjena, nije znala što
je gore, a što dolje. Mahala je rukama i pokušavala napipati nešto kad je
vidjela sjenu kako se kreće izvana. Trgnula se od straha, no tad joj je
laknulo jer je primijetila da je muškarac sa svjetiljkom u ruci. Uperio je
svjetlost unutra i shvatila je da džip leži s prednjim dijelom u vodi, i da je
pojas drži između upravljača i sjedala. Voda se penjala oko nje i polako
ispunjavala automobil.
»Jesi li dobro?«, doviknuo joj je muškarac kroz vjetar i kišu.
Holly nije znala halucinira li, ili joj se obraća muškarac kojeg nije
željela vidjeti. »Adame?«
Pokucao je na prozor. »Otključaj svoja vrata.«
Trepnula je i pogledala oko sebe. Još uvijek joj je bilo teško disati,
vjerojatno zbog pojasa koji joj se urezivao u prsa. Voda je postajala sve
dublja i dublja. Panično je tražila kontrolu brave – no gumb je bio pod
vodom i nije ga mogla naći. Pokušavala se nagnuti naprijed. Prelazila je
rukama preko vrata i skoro utopila samu sebe. »Ne mogu«, grcala je od
straha. »Neće se otključati!«
»Dobro, sve je u redu«, govorio joj je Adam mirnim, staloženim
glasom želeći joj poručiti da nema nikakvih problema. »Doći ću ja k
tebi!«
No tad joj je nestao iz vida.
Glava joj je pulsirala i oči se same sklapale. Drhtala je i nastojala biti
strpljiva, no panika je učinila svoje. »Adame!«
»Ne idem nikamo bez tebe, Holly. Obećavam ti.« Glas je dolazio kao
nešto bestjelesno. »Pokrij glavu rukama.«
Poslušala ga je i čula kako se razbija prozor na automobilu. Adam ga
je sredio svjetiljkom. Izbio je sve krhotine stakla i posegnuo za njom.
»Daj mi ruku.«
»Ne mogu te dosegnuti. Ja...« Pronašla je pojas, no nije se mogla
osloboditi. Voda se podizala. Zagrcnula se još jednim neželjenim
gutljajem i zakašljala. Adam je bio u automobilu s njom. Voda mu se u
potočićima slijevala niz lice. »Zašto si ovdje?«, promrmljala je stisnutoga
srca.
»Zbog tebe«, rekao je gledajući je u oči.
Bio je tu zbog nje, sav bijesan, srdit i prekrasan. Vilica mu je bila
stisnuta, a oči su sjale nekim sjajem i osjećajem koje nije mogla dešifrirati.
No bio je čvrst poput stijene kad je posegnuo za njom.
»Zaglavila sam se.«
Izvukao je nož. Oštrica je sjala dok je rezao remen. Primio ju je u
naručje i izvukao van trenutak prije no što je rijeka progutala džip. Kad
su se napokon našli na čvrstom tlu, rakama je provjeravao je li
ozlijeđena.
 »Nije mi ništa«, dahtala je.
Oboje su znali da nije tako. Imala je jednu raskrvarenu posjekotinu
iznad oka, i rebra su je strašno boljela – pogotovo kad ju je Adam
privukao k sebi. Osjetila je kako se on lagano trese i srce joj se stegnulo
pri pomisli da je krenuo u još jedno spašavanje zbog nje. »Trebao si
čekati ekipu.«
Odmahnuo je glavom. »Ne radi se o tome. Ti si – Kriste, Holly. Skoro
sam zakasnio.«
Odmaknula se i zagledala u njegovo lice. Smirenost je nestala, i
vidjela je kako se ruše svi njegovi bedemi. Proždirao ju je pogledom.
Usta i lice su mu bili zategnuti od brige. Primila se rukom za bolnu glavu
i pokušala pojmiti što se dogodilo, no misli su joj bježale. »Želim da znaš,
večeras je bilo dobro što vozim kao bakica. Kako si me uopće pronašao?«
»Razbijena ograda. Odmah sam znao da je netko sletio.«
Netko. Nije ni znao da se radi o njoj, a ipak je zastao. Sudbina joj ga je
podarila. Ima to smisla. Sudbina je oduvijek imala smisla za humor kad
su ona i Adam u pitanju.
Svukao je jaknu, zatim i majicu, te ju zgužvao u klupko. Maknuo joj je
ruku s glave i pritisnuo mokri pamuk na posjekotinu. Trgnula se od boli.
»Budi mirna«, rekao joj je. »Trebala si me pričekati...«
Aha, pa da. Bila je bijesna na čitav muški rod. Skoro je zaboravila.
»Nisam htjela biti s tobom«, rekla je i odmaknula se. »Htjela sam biti
sama.«
»U ovoj oluji? Isuse, Holly... da nisam došao...« Prestao je govoriti i
pokušao ju je privući sebi, no otimala se. Poskliznula se po blatnjavom
nasipu i pala.
»K vragu sve.« Čučnuo je ispred nje, stavio ruke na njezina ramena i
mirno je držao. »Krvariš. Moraš se smiriti...«
»Da se smirim«, vikala je otimajući se. »Čuo si sve što nisam htjela da
čuješ! Onda sam sletila s ceste i nitko nije stao! Mislila sam da ću umrijeti
prije no što ti kažem koliko sam bijesna zbog tvog prisluškivanja!«
»Nisam prisluškivao. Nisi otvarala vrata i zabrinuo sam se.«
»Nitko nije stao«, iscrpljeno je ponovila. Vrtjelo joj se u glavi i tresla
se. Zatvorila je oči i naslonila glavu na njegova prsa. »Stala je samo osoba
koju nipošto nisam htjela...«
Tad ih je oboje užasnula jer je briznula u plač.
»Holly. Sve će biti dobro«, ohrabrivao ju je i grlio. »Sve će biti dobro.«
»Neće. Vidio si me u najgorem izdanju«, jecala mu je u majicu. »I
donio si mi cvijeće koje sam nehotice izgazila.«
»Nehotice?«
Zaplakala je još jače i nije mogla prestati. Boljela ju je glava od plača i
zuba koji cvokoću.
»Holly. Holly, slušaj me.« Držao ju je za nadlaktice i malčice se
sagnuo da se mogu pogledati u oči. »Kupit ću ti još cvijeća. Kupit ću ti
sve prokleto cvijeće u gradu i u cijeloj zemlji, samo prestani plakati.«
Glas mu je popustio, kao i stisak. »Zar si zaboravila da si i ti mene vidjela
u najgorem izdanju? Vidjela si me u onoj špilji gdje sam se sasvim
slomio. To nije promijenilo tvoje osjećaje prema meni, pa kakav bih ja
onda bio kad bih te sada osuđivao?«
Pogledala ga je dok je sklanjao mokre pramenove s njezinog lica.
Pogledao je njezinu ozljedu, smrknuo se i prislonio joj majicu na čelo.
Trgnula se i pokušala odmaknuti, no nije joj dozvolio. »Ne možeš«,
rekao joj je. »Više mi nikada nećeš pobjeći.«
»Ti ne koristiš takve riječi«, šmrcnula je.
»Razgovarat ćemo o tome kad te odvedem u bolnicu.«
»Ali ti ne razgovaraš.«
Spustio je glavu i pogledao u nju. »To je bilo onda kad sam bio
kukavica, kao što si mi rekla. Žao mi je, Holly. Užasno mi je žao. Sredit
ću se, ali trebat ću tvoju pomoć. Morat ću naučiti kako da podijelim svoj
život s tobom.«
Zanemarila je apokaliptični trenutak primanja isprike od Adama
Connellyja da bi se usredotočila na nagradu u toj izjavi. »Ali cijeli svoj
život – i dobro i loše.«
»Da, a isto tražim i od tebe.«
Pritisnula je lice na njegov vrat i kimnula, umrljavši ga krvlju,
suzama i vodom.
»Jesi li me to zaslinila?«
Progrgljala je vodeni smijeh i kimnula.
»Samo provjeravam«, rekao je i privio ju na prsa jer se jako tresla.
»Vrijeme je da se popnemo na cestu, Holly. Moramo te osušiti i utopliti.«
Kretala se kao da nema kosti. Jedva je upravljala udovima. Valjda od
šoka, mislila je. Baš je sama sebi išla na živce. »Kako ćemo doći gore? Ja
sam umorna...«
»Bez brige. Držim te.«
On možda jest najtvrdoglaviji muškarac na svijetu, ali je i najbolji.
Rekao je da će je držati, i to je i učinio. Slabašno mu se osmjehnula.
»Dužnik sam ti.«
»To mi dobro zvuči.« Obgrlio ju je snažnom rukom i počeo ih
povlačiti uz strminu taman kad su se približila blještava svjetla. Došla je
pomoć.
 DVADESET I ŠESTO POGLAVLJE

KAD SE Holly probudila sljedećega jutra, još uvijek je bilo mračno. Vidjela
je da Adam spava na stolcu pored njezinog kreveta. Podbočio je glavu
rukom i ispružio noge po podu. Kad se pokušala pridignuti, probudio se
istog trena. Ustao je i prišao njezinom krevetu. »Hej.«
»Hej!«
Kad ju je izvukao iz rijeke, nazvao je njezinog tatu i Sadie, koji su ih
dočekali u bolnici. Holly su oprali, uredili, pregledali, snimili i zašili joj
posjekotinu iznad oka sa četiri šava. Natukla je rebra i zadobila lakši
potres mozga. Oko joj je sada vjerojatno bilo sasvim plavo, no barem je
spavala u vlastitom krevetu.
»Kako si?«, upitao ju je Adam.
Maleni ljudi su joj lupali čekićem u glavi i rebra su joj bila kao nakon
deset rundi u ringu, no disala je. Disanje je dobro. »Kao da sam sletjela s
ceste u rijeku.«
»Boli li te glava?«
»Ne.«
Oči su mu se smijale, ali usta nisu. »Lažljivice.«
Pomaknula se i sjeo je na krevet nasuprot njoj, gledajući je kao da se
želi uvjeriti da je dobro i u jednom komadu.
»Dobro sam. Imam samo malu kvrgu«, rekla je dotičući zavoj.
Udahnuo je gledajući je u oči. »Onda si u pravu jer ti imaš najtvrđu
glavu od svih ljudi koje znam.«
Njegova prisutnost je bila snažna i topla kao protekle noći. Zapravo je
takva uvijek, no zbog brade od par dana joj je izgledao nekako mračnije i
opasnije. Barem je njezino srce tako mislilo. Zagledala mu se u oči i
vidjela umor, ali i još nešto. Podignula je ruku i primila ga za bradu. »Jesi
li uopće spavao?«
»Nisam još. Tvoj tata je otišao u grad po hranu. Vratit će se za sat
vremena, pa ću tada otići spavati.« Naslonio je lice na njezin dlan.
»Moramo razgovarati, Holly.«
Malčice s obeshrabrila. »Jesi li siguran?«
»Jesam.«
Zažmirila je, jer je tako mnogo lakše. »O čemu?«
»O postupanju u ljubavnoj vezi.«
Otvorila je oči i ponovila za njim: »O postupanju u ljubavnoj vezi?«
»Da. Vidiš, kada si u vezi, onda redovito puniš mobitel tako da osoba
koja je u vezi s tobom ne mora svaki puta dobiti srčani udar kada zna da
je sve otišlo fubar1, a ne može te pronaći.«
Vjerojatno je udarila glavom jače no što je mislila. »Molim?«
»Fubar. To ti znači ‘sjebano do razine neprepoznatljivosti’.«
»Znam što to znači«, rekla je. »Samo sam zapanjena što si ti izgovorio
pojam ljubavna veza. Ti i ja smo u ljubavnoj vezi?«
»Jesmo.« Nije zvučao baš oduševljeno. Maknuo joj je kosu s lica i
sumorno pregledao zavoj na čelu. »Ali ne čini mi se kao da imamo
previše kontrole nad njom.«
Uh, to je sigurno mrzio. Što god mu otme voljenu kontrolu, odmah
postane razlog za brigu. Njezin ratnik ne voli biti ranjiv. »Uplašila sam
te«, nježno je rekla.
»Oduzela si mi barem deset godina života«, priznao je.
Povukla ga je k sebi, uhvatila dlanovima za lice i poljubila. Usnice su
mu bile mekane, za razliku od ostatka tijela. Dozvolio joj je da mu
nekoliko minuta radi što god želi, no odupro se kad ga je pokušala
povući skroz na sebe. »Ne može«, rekao joj je. »Ozlijeđena si.«
»Dolazi ili ću se popeti na tebe kao na planinu.«
»Holly.« Legnuo je pored nje i milovao je nježnim rukama. Ona toga
trenutka nije željela nježnost. Ugrizla ga je za donju usnicu. Uzvratio je
bez oklijevanja, produbljujući kontakt i proždirući njezine usnice
svojima. Željela je još i nastavila ga povlačiti na sebe, no odmahivao je
glavom.

1 Fucked up beyond all recognition – sjebano do razine neprepoznatljivosti, američki vojnički

žargon.
 »Ne želim te povrijediti«, rekao je odebljalim glasom. Gurnula je ruke
unutar stražnje strane njegovih traperica i njihala se prema njemu.
»Nećeš me povrijediti.«
Zastenjao je jednom, i još jednom dok mu je sisala kožu vrata
pokušavajući mu svući majicu. Pomogao joj je i potegao ju preko glave.
»A sad moju«, naredila mu je.
»Holly«, prekoravao ju je.
Neće ići! »Da se nisi usudio reći kako smo mi loša ideja! Jer ovdje si,
Adame!«
»Jesam.« Nadvio se nad nju podbočivši se laktovima da je ne optereti.
Mrsio joj je kosu prstima i nježno ljubio zavoj na čelu. »Ovdje sam.«
»Zašto si ovdje?«
Odmahnuo je glavom. »Znaš zašto.«
»Udovolji mi.«
Bio je tih. Palcem ju je gladio po bradi i licu. Vidjela je kako guta
knedlu. »Kada sam vidio tvoj džip u rijeci i vodu koja se slijevala u
njega... mislio sam da sam te izgubio. Mislio sam da više neću dobiti
priliku reći što osjećam prema tebi, i da ću se kajati cijeli život.«
Dirnuo ju je u srce. »Nisi me izgubio. Spasio si me.«
»Srećom.« Ponovno je odmahnuo glavom. »Ja mogu preživjeti bilo
što, a to sam i učinio. Ali da izgubim tebe... ne znam kako bih to podnio.
Lud sam za tobom, Holly. Uvukla si mi se pod kožu.« Zatvorio je oči. »I
u srce.«
Privukla ga je na sebe i obasula mu usta laganim poljupcima. »Voliš
me«, šapnula je, i nije uspjela suspregnuti trijumf u glasu.
Adam se nasmijao. »Tako je. Volim te. Mislim da sam te uvijek
volio.«
»Pokaži mi.«
Pogled mu se smračio od požude. »Ali tvoje ozljede...«
»Nećeš me povrijediti.«
Odmah joj je svukao donji dio pidžame. »Da se slučajno nisi
pomaknula«, upozorio ju je. »Ni rebra, ni mišiće.« Gledao ju je sve dok
nije kimnula, zapanjena što je malo muške snage može i zaštititi i
uzbuditi u isto vrijeme.
Skinuo je traperice za tren oka i ljubio je po cijelome tijelu, a negdje i
dva puta. Kad je zadrhtala i vrisnula njegovo ime, namjestio se između
njezinih vlažnih bedara. Čvrstina i težina njegovoga tijela na njoj je bila
ohrabrujuća, a i seksi. Gledao ju je u oči i prodro u nju. Ponovno je
vrisnula. Nije si mogla pomoći. Dahtala je i borila se za zrak, no nije
zažmirila. Gledala ga je kako spušta glavu i promatra trenutak njihova
spajanja, prije no što se ponovno zagledao u njezine oči. Nastojala je
zamisliti što on vidi. Raščupanu kosu, lice bez šminke i modricu preko
oka...
»Prokleto si lijepa«, promuklo je šapnuo i primio je jednom rukom za
zatiljak, pazeći da je ne ozlijedi. »A sada si moja.«
»Uvijek sam bila tvoja«, odgovorila je. Nastojala se ne kretati onoliko
silovito koliko je željela. »A jesi li ti moj?«
»Oduvijek sam tvoj.« Gledao ju je u oči i počeo se kretati. Bilo je
božanstveno. Uzeo ju je već na sve moguće načine, i svaki put je bio kao
prvi. I jedini.
Ta pomisao ju je gurnula preko ruba, i povela je njega sa sobom.
Nakon svega, dok su još teško disali, njegove oči su ponovno potražile
njezine. Stavila mu je vrhove prstiju preko usnica, jer nije željela više
nijedno pitanje o svome zdravlju. Nikada se nije osjećala bolje. Ležala je
pored svog zadovoljnog i zadovoljenog muškarca i čekala da im se bila
vrate u normalu. »Dugo sam te čekala«, naposljetku mu je rekla.
»Znam.« Zagrlio ju je i zario lice između njezinih grudi. »Ispada da
kasno palim.« Udahnuo je njezin miris – traži ohrabrenje i utjehu od nje,
pomislila je, i bilo joj je drago. Nikada nije trebao ni tražio ništa od nje, a
pogledaj ga sada.
»Ponekad razmišljam o svom životu prije no što sam te upoznao i
dozvolio da se približiš«, rekao je. »Bojao sam se da će me ljubav učiniti
slabim.«
»Pretpostavljam da te to više ne brine, jer si mi rekao riječ na V«,
izazivala ga je.
 Ruke su mu se stisnule. Nije se šalio. »Reći ću ti još svakakvih riječi,
Holly. Želim tebe. Želim te zauvijek. Nema više gluposti.«
Zauvijek. Izbio joj je zrak iz pluća i ispunio ih nečim drugim. Nadom.
Nježnošću. Ljubavlju koja ju je grijala iznutra. Uvijek je znao otkloniti
njezine sumnje i vratiti joj samopouzdanje. Mogao je popraviti sve
jednom riječju i jednim dodirom. Nije bila sigurna da je to uopće moguće
očekivati od jednog muškarca, ali on je ispunjavao sva očekivanja.
Pomislila je da možda nudi da bude njezin oslonac cijeli život, no morala
se uvjeriti. Jednom je pogriješila, a sada to ne bi podnijela. »Možda bi
trebao pobliže odrediti to zauvijek.«
»Zar ima još neko značenje koje ja ne znam?«
»Dakle... misliš na dijamantni prsten i kućice u cvijeću? Takvo
zauvijek?«
»Da, ali zaboravi kućicu u cvijeću«, odmahnuo je glavom. »Psi bi to
sve iskopali. Radije zamisli ograde za konje.«
Zurila je u njega. »Jesam li dobro shvatila?«, upitala je. »Bojao si se da
ćeš oslabjeti zbog ljubavi, a sada želiš kuću i psa sa mnom?«
»Ma nije me uopće briga za slabost. Stalo mi je samo do tebe. Ti me
činiš potpunim. Zbog tebe osjećam nešto. Činiš me...« Tražio je riječ.
»Činiš mi sve.«
Privukao ju je u čvršći zagrljaj. »Oduvijek si to bila ti, Holly. Uvijek
ćeš i biti. Pristani.«
»Pristajem«, odmah je rekla. »Pristajem na sve.«
 Nakladnik
Znanje d. o. o.
Mandićeva 2, Zagreb

Za nakladnika: Zvonimir Čimić

Glavna urednica: Silvia Sinković

Urednica: Danijela Žitković Rumbak

Tehnički urednik: Davor Dombaj

Dizajn naslovnice: Janka Carev

Tisak: Znanje d. o. o.
Mandićeva 2, Zagreb – siječanj 2017.