Džefri

Arčer

SINOVI SREĆE
Knjiga prva

POSTANAK
 1

Suzan je Majklu Kartrajtu nabila sladoled na glavu. To je bio njihov

prvi susret, ili je bar tako tvrdio Majklov kum kada su se dvadeset
jednu godinu kasnije njih dvoje venčavali.
Tada su oboje imali po tri godine, i kada je Majkl zaplakao,
Suzanina majka je dotrčala da vidi šta se dogodilo. Sve što je Suzan
bila voljna da kaže na tu temu, i što je ponovila više puta bilo je: „Pa,
to je i tražio, zar ne?" Suzan je na kraju dobila batine. Ovo nije bio baš
idealan početak za jednu ljubavnu priču.
Sledeći zabeležen susret, prema njihovom kumu, bio je kada su
njih dvoje krenuli u osnovnu školu.
Suzan je znalački izjavila da je Majkl plačljivac i, što je još gore,
šunjalo. Majkl je rekao da će podeliti svoje Graham krekere sa svakim
ko Suzan Ilingvort bude povukao za kike. Malo njih je pokušalo da to
uradi i drugi put.
Na kraju prvog razreda, Suzan i Majkl su podelili nagradu
namenjenu najboljem učeniku. Njihov učitelj smatrao je to najboljim
rešenjem kako bi se sprečio novi incident sa sladoledom. Suzan je
posle toga rekla svojim drugaricama da je Majklova majka stvarno
radila Majklu domaće zadatke, na šta je Majkl odgovorio da su, za
razliku od njenih, oni bar bili napisani njegovom rukom.
Njihov rivalitet se nastavio nesmanjenim intenzitetom i tokom
viših razreda osnovne škole i u gimnaziji, sve dok se nisu upisali na
različite univerzitete. Majkl je otišao na Univerzitet Konektikata, a
Suzan na Džordžtaun.
Narednih četiri godine, oboje su naporno radili na tome da se ne
sretnu.
Ali, gle ironije, putevi su im se sledeći put ukrstili u Suzaninoj kući,
na zabavi iznenađenja koju su joj priredili roditelji u čast završetka
studija. Najveće iznenađenje nije bilo to što je Majkl prihvatio poziv,
već što se na njoj pojavio.
Suzan nije odmah prepoznala svog starog rivala, delimično i zbog
toga što je porastao petnaestak santimetara i prvi put je bio viši od
nje. Tek kada mu je ponudila čašu vina i on prokomentarisao: „Bar ga
ovog puta nisi prosula po meni", shvatila je koliko je bio visok i lep
muškarac.
„Bože, stvarno sam bila odvratna, zar ne?", rekla je Suzan
priželjkujući da on to porekne.
„Da, bila si", odgovorio je on, „ali pretpostavljam da sam to tada
zasluživao."
„Jesi", rekla je, ugrizavši se za jezik.
Ćaskali su kao stari prijatelji, a Suzan je bila iznenađena time
koliko se osetila razočaranom kada im je prišla jedna njena koleginica
iz Džordžtauna i počela da flertuje sa Majklom. Te večeri nisu više
pričali.
Majkl ju je sutradan nazvao telefonom i pozvao je da sa njim ode
da pogleda film Adamovo rebro, u kome su igrali Spenser Trejsi i
Ketrin Hepbern. Suzan ga je već gledala, ali joj u glavi i dan danas
odzvanjaju reči kojima je prihvatila njegov poziv, i još uvek ne može
da veruje da je potrošila toliko vremena tražeći pravu haljinu za taj
njihov prvi izlazak.
Suzan je uživala u filmu, iako ga je gledala drugi put, i pitala se da
li će je Majkl zagrliti kada Spenser Trejsi bude poljubio Ketrin
Hepbern. On to nije učinio. Ali kada su izašli iz bioskopa, uzeo ju je za
ruku dok su prelazili ulicu i držao je tako sve do kafeterije. U njoj su
imali svoju prvu svađu, odnosno prepirku. Majkl je rekao da će na
novembarskim izborima glasati za Tomasa Djuia, dok je Suzan želela
da Hari Truman ostane u Beloj kući. Konobar je ispred Suzan spustio
sladoled. Ona se zagledala u njega.
„Nemoj da ti je palo na pamet", rekao je Majkl.
Suzan se nije iznenadila kada ju je nazvao sutradan, iako je pre
toga više od sat vremena sedela pored telefona pretvarajući se da čita.
Majkl je tog jutra priznao svojoj majci za doručkom da je to bila
ljubav na prvi pogled.
„Ali Suzan znaš već godinama", prokomentarisala je njegova
majka.
„Ne, ne znam, mama", odgovorio je on. „Juče sam je prvi put
upoznao."
I jedni i drugi roditelji su bili oduševljeni, ali ne i iznenađeni, kada
su se godinu dana kasnije njih dvoje verili, jer se od Suzanine
diplomske proslave nisu odvajali jedno od drugoga. Oboje su se
zaposlili odmah nakon završetka studija - Majkl kao pripravnik u
Kompaniji Hartford, koja je prodavala životno osiguranje, a Suzan kao
profesor istorije u gimnaziji Džeferson - pa su odlučili da se venčaju
još te iste godine, naleto.
Ali nisu planirali da će Suzan zatrudneti već tokom medenog
meseca. Majkl nije mogao da sakrije svoje oduševljenje pri pomisli na
to da će postati otac, a kada im je nakon šest meseci doktor Grinvud
rekao da će dobiti blizance, ono se udvostručilo.
„To će bar rešiti jedan problem", bila je njegova prva reakcija.
„Koji?", pitala je Suzan.
, Jedno dete bi moglo da bude republikanac, a drugo demokrata."
„Ne, ako se ja budem pitala", rekla je Suzan gladeći svoj trbuh.
Suzan je nastavila da predaje do osmog meseca trudnoće, koji se
srećno podudario sa Uskršnjim raspustom. U bolnicu je stigla
dvadesetosmog dana devetog meseca, noseći sa sobom jedan mali
kofer. Majkl je ranije otišao s posla i pridružio joj se koji minut
kasnije, sa vešću da je unapređen u samostalnog referenta prodaje.
„Šta to znači?", pitala je Suzan.
„To je lepši naziv za prodavca polisa osiguranja", rekao joj je
Majkl. „Ali podrazumeva malo povećanje plate, što samo može da
bude od pomoći sada kada ćemo imati da hranimo još dvoje novih
usta."
Kada se Suzan smestila u svoju sobu, doktor Grinvud je Majklu
predložio da za vreme porođaja ne bude u sali, jer kada na svet dolaze
blizanci može da dođe do komplikacija.
Majkl se šetao hodnikom. Kad god bi došao do portreta Džozaje
Prestona, koji se nalazio na njegovom suprotnom zidu, okrenuo bi se i
vratio nazad istim putem. Tokom prvih nekoliko prelazaka, Majkl se
nije zaustavljao da pročita dugu biografiju ispisanu ispod portreta
osnivača bolnice, ali dok se doktor najzad pojavio na vratima
porodilišta, znao je već napamet ceo njegov život.
Čovek u zelenom je lagano išao prema njemu, pre nego što je
skinuo masku. Majkl je pokušao da odgonetne izraz na njegovom licu.
U poslu kojim se bavio bio je veliki plus ako ste umeli da pročitate o
čemu razmišlja vaš sagovornik, jer kada prodajete polisu životnog
osiguranja morate unapred da znate šta bi sve moglo da brine vašeg
potencijalnog klijenta. Ali, u vezi sa ovom polisom se sa doktorovog
lica ništa nije moglo pročitati.
Kada je stao ispred njega, nasmešio se i rekao: „Čestitam,
gospodine Kartrajt, dobili ste dva zdrava sina."
Suzan je rodila dva dečaka, Natanijela, u 16h i 37 min., i Pitera, u
16h i 43 min. Narednih sat vremena roditelji su ih naizmenično držali
u rukama, sve dok doktor Grinvud nije dao predlog da se majka i bebe
odmore.
„Hranjenje dvojki prilično iscrpljuje. Preko noći ću ih smesti ti na
odeljenje intenzivne nege", dodao je. „Ali, nema razloga da brinete, jer
to uvek radimo sa blizancima."
Majkl je svoje sinove pratio do tamo, gde su ga opet zamolili da ne
ulazi. Ponosni otac priljubio je nos uz prozorsko okno što je odvajalo
hodnik od jednog reda kolevki i netremice gledao u dečake koji su
spavali, želeći da svakom ko je prošao pored njega kaže: „Obojica su
moji." Nasmešio se sestri koja je stajala kraj njih i brižno ih gledala
dok im je oko majušnih ručica stavljala priveske sa imenima.
Majkl nije imao predstavu o tome koliko je vremena proteklo dok
se nije vratio kod žene. Kada je otvorio vrata njene sobe bilo mu je
drago što je video da Suzan čvrsto spava. Nežno ju je poljubio u
čelo."Videćemo se ujutru, draga, pre nego što krenem na posao",
rekao je, ne obraćajući pažnju na to što ga ona nije mogla čuti.
Zatvorio je vrata za sobom, prošao kroz hodnik i ušao u lift, gde je
naleteo na doktora Grinvuda koji je svoju zelenu hiruršku uniformu
sada zamenio sportskom jaknom i sivim flanelskim pantalonama.
„Nadam se da će noć provesti mirno", rekao je on ponosnom ocu
kada se lift zaustavio u prizemlju. „Ipak ću navratiti večeras,
gospodine Kartrajt, da vidim i blizance i vašu ženu. Ali, ne očekujem
da će biti problema."
„Hvala vam, doktore", rekao je Majkl. „Hvala vam."
Doktor Ginvud se nasmešio i bio bi izašao iz bolnice i odvezao se
kući da u međuvremenu nije spazio jednu elegantnu damu koja je
ulazila u bolnicu. Brzim korakom je otišao do Rut Devenport.
Majkl Kartrajt se okrenuo i video kako doktor pridržava vrata od
lifta dvema ženama, od kojih je jedna bila u poodmakloj trudnoći.
Izraz zabrinutosti na doktorovom licu ubrzo je odatle izbrisao njegov
topli osmeh. Majkl se nadao da će njegova nova pacijentkinja imati
normalan porođaj, kao i njegova Suzan. Odšetao je do svojih kola,
pokušavajući da misli na to šta sledeće treba da uradi, i dalje se
smešeći. Morao je odmah da javi svojim roditeljima... babi i dedi.
 2

Rut Devenport se već pomirila s tim da joj je ovo bila poslednja

šansa da rodi. Doktor Grinvud joj je to tako rekao iz profesionalnih
razloga, jer nakon dva pobačaja i toliko godina bezuspešnih
nastojanja, nikako nije mogao da savetuje svoju pacijentkinju da
ponovo rizikuje i pokuša da ostane u drugom stanju.
Robert Devenport, s druge strane, nije morao da se pridržava
profesionalnih principa i zato je, kada je saznao da mu je žena po treći
put ostala u drugom stanju, bio vrlo direktan. Jednostavno joj je
postavio ultimatum: „Ovog puta moraš da budeš smirena", što je bilo
eufemizam za - nemoj da učiniš bilo šta što bi moglo da naškodi našem
sinu. Robert Devenport je pretpostavljao da će njihovo prvo dete biti
muško.
Takođe je znao i da će njegovoj ženi biti teško, ako ne i nemoguće,
da „bude smirena". Na kraju krajeva, ona je bila ćerka Džozaje
Prestona, i često je imao običaj da kaže da bi, da je bila muško, ona, a
ne njen muž, sada bila na mestu predsednika Farmaceutske
kompanije Preston. Ali Rut je morala da se zadovolji utešnom
nagradom, jer je nasledila svog oca na funkciji predsednika upravnog
odbora bolnice Sveti Patrik - mesta za koje su četiri generacije
porodice Preston bile vezane.
Iako je neke od starijih članova upravnog odbora bolnice trebalo
ubeđivati da je Rut Devenport bila istog kova kao i njen otac, nije
moralo da prođe više od nekoliko nedelja da bi ti isti shvatili da ona
nije nasledila samo očevu energiju i probojnost, već i njegovo veliko
znanje i mudrost kojima je često obasipao svoju ćerku jedinicu.
Rut se udala tek u tridesettrećoj. To svakako nije bilo zbog toga što
nije imala udvarača, od kojih je veliki broj njih padao na kolena da bi
pokazao bezgraničnu posvećenost naslednici Prestonovih miliona.
Džozaja Preston nije morao da objašnjava svojoj ćerki značenje reči -
lovac na bogatstvo, jer se ona nije zaljubila ni u jednog od njih.
Zapravo, Rut je počela da sumnja da će se ikada i zaljubiti u nekoga.
Sve dok nije upoznala Roberta.
 Robert Devenport je u Farmaceutsku kompaniju Preston došao iz
Rosa, preko Džons Hopkinsa i Poslovne škole Harvarda putem koji je
Rutin otac nazvao „ekspresnim". Koliko se Rut sećala, bio je to
najmoderniji izraz koji je njen stari ikada upotrebio. Robert je u
dvadesetsedmoj godini postavljen za pomoćnika predsednika
kompanije, a u tridesettrećoj je postao najmlađi potpredsednik u
njenoj istoriji, oborivši tako rekord koji je postavio sam Džozaja. Rut
se ovog puta stvarno zaljubila u čoveka koji nije bio ni opčinjen, ni
prestrašen Prestonovim imenom i milionima. Čak ju je, kada mu je
predložila da bi možda trebalo da postane gospođa Preston-
Devenport, Robert jednostavno upitao, „Kada ću upoznati tog momka
Preston-Devenporta koji se nada da će me sprečiti u nameri da
postanem tvoj muž?"
Rut je samo nekoliko nedelja nakon njihovog venčanja objavila da
je u drugom stanju, a pobačaj je bio skoro jedina mrlja u njenom
dotada čarobnom životu. Međutim, čak je i to ubrzo počelo da izgleda
kao samo trenutno naoblačenje na inače vedrom nebu njenog
postojanja, pošto je već nakon jedanaest meseci ona ponovo ostala u
drugom stanju.
Rut je, kada su počele kontrakcije, vodila sastanak upravnog
odbora Asocijacije bolnica, pa je samo trebala da uđe u lift i popne se
njime dva sprata više, kako bi doktor Grinvud mogao da je pregleda.
Međutim, ni njegova stručnost, ni prilježnost osoblja njegovog
odeljenja, kao ni najnovija medicinska oprema, nisu mogli da spasu
njeno prevremeno rođeno dete. Kenet Grinvud nije mogao da se seti
kako se još dok je bio mlad doktor susreo sa sličnim problemom, kada
je pomogao da Rut dođe na svet, nakon čega je ceo njegov stručni tim
čitavih nedelju dana izražavao sumnju da će devojčica preživeti. I
sada, nakon trideset pet godina, porodica je ponovo prolazila kroz tu
istu traumu.
Doktor Grinvud je odlučio da porazgovara nasamo sa gospodinom
Devenportom, kojom prilikom mu je sugerisao da je možda došlo
vreme da počnu da razmišljaju o usvajanju deteta. Robert je to
nevoljno prihvatio i rekao da će sa svojom ženom porazgovarati na tu
temu čim bude video da se oporavila.
Prošla je čitava jedna godina pre nego što je Rut najzad pristala da
poseti agenciju za usvajanje dece i sa jednom od onih koincidencija
koje samo sudbina može da izrežira, a na koje romanopisac ne sme ni
da pomisli, zatrudnela je na dan kada je trebalo da poseti lokalno
prihvatilište za nezbrinutu decu. Robert je ovog puta bio rešen da se
obezbedi da ljudska greška ne bude razlog da njihovo dete ne dođe na
svet.
Rut je prihvatila muževljev savet i podnela ostavku na mesto
predsednika upravnog odbora Asocijacije bolnica. Čak se složila i sa
tim da uzmu jednu sestru koja bi ceo dan bila uz nju - da bi, prema
Robertovim rečima, motrila na nju.
Gospodin Devenport je razgovarao sa više kandidatkinja za to
mesto suzivši svoj izbor na one za koje je smatrao da za to imaju
neophodne kvalifikacije. Ali se njegova finalna odluka bazirala
isključivo na tome koliko je bio ubeđen da će ona imati dovoljno jaku
želju da se pobrine da se Rut pridržava njihovog dogovora, da „bude
smirena" i istraje u tome da joj ne dozvoli da se vrati nekoj od svojih
starih navika organizovanja svega na šta naiđe.
Nakon trećeg kruga razgovora sa kandidatkinjama, Robert se
odlučio za gospođicu Heder Nikol, stariju akušersku sestru iz bolnice
Sveti Patrik. Sviđao mu se njen direktan pristup i činjenica da nije bila
ni udata, niti tako obdarena lepotom da bi se to njeno stanje
promenilo u doglednoj budućnosti.
Međutim, ono što je presudilo da se odluči za gospođicu Nikol bilo
je to što je ona pomogla da više od hiljadu beba dođe na svet.
Robert je bio oduševljen brzinom kojom se uključila u život
njihovog domaćinstva, i kako su meseci odmicali, počeo je čak i da
oseća da se njegova supruga i on neće i treći put susresti sa istim
problemom. Kada je Rut pregurala peti, šesti, a onda i sedmi mesec
bez ikakvih komplikacija, Robert je čak počeo i da razmišlja o
mogućim imenima za dete: Flečer Endrju, ako bude dečak, a Viktorija
Grejs, ako bude devojčica.
Rut je želela samo jedno - da se, ako bude dečak, zove Endrju, ali
se pre svega nadala da će roditi zdravo dete.
Robert je bio u Njujorku, na nekom kongresu lekara, kada ga je
gospođica Nikol nazvala da mu kaže da mu je žena dobila kontrakcije.
Obećao joj je da će odmah šesti na voz, a onda će sa železničke stanice
uzeti taksi do bolnice Sveti Patrik.
Doktor Grinvud je napuštao zgradu, nakon što je uspešno porodio
gospođu Kartrajt, kada je video da Rut Devenport u pratnji gospođice
Nikol ulazi na vrata. Okrenuo se i pritrčao im pre nego što su se vrata
lifta zatvorila.
Kada je smestio svoju pacijentkinju u jednu zasebnu sobu, doktor
je brzo okupio najbolji tim opstetričara koji je bolnica imala. Da je
gospođa Devenport bila običan pacijent on i gospođica Nikol bi sami
obavili porođaj. Međutim, nakon pregleda, shvatio je da će kod Rut, da
bi se sprečile moguće komplikacije, morati da se obavi carski rez.
Pogledao je u tavanicu i pomolio se u sebi, svestan da je to bila njena
poslednja prilika.
Porođaj je trajao nešto više od četrdeset minuta. Kada je ugledala
bebinu glavu, gospođica Nikol je uzdahnula sa olakšanjem, ali sve dok
doktor nije presekao pupčanu vrpcu nije izgovorila „Aleluja". Rut,
koja je još uvek bila pod dejstvom opšte anestezije, nije mogla na licu
doktora Grinvuda da da vidi osmeh. Doktor je odmah izašao iz
operacione sale da bi njenom mužu rekao: „Dobili ste sina."
Dok je Rut mirno spavala, gospođica Nikol je Flečera Endrjua
odnela na odeljenje intenzivne nege, gde je prvih nekoliko sati života
proveo sa drugom decom. Kada ga je ušuškala u njegovom krevetiću,
pre nego što se vratila u Rutinu sobu, zadužila je jednu koleginicu da
ga pazi. Nakon toga, spustila se u udobnu fotelju koja je stajala u uglu
sobe i pokušala da ostane budna.
Pred samo svitanje, gospođica Nikol se trgla. Čula je reči: „Mogu li
da vidim svog sina?"
„Naravno, gospođo Devenport", odgovorila je gospođica Nikol
ustajući hitro iz svoje fotelje. „Idem da vam donesem malog Endrjua."
Zatvorivši vrata za sobom, dodala je. „Odmah se vraćam."
Rut se pridigla, podigla jastuk i upalila lampu koja je stajala na
stočiću pored kreveta željno iščekujući da vidi svoje dete.
Dok je gospođica Nikol išla hodnikom, pogledala je u sat. Bilo je 4h
i 31min. Spustila se stepenicama do petog sprata i uputila se prema
sobi u kojoj su se nalazile bebe. Otvorila je vrata tiho, da ih ne bi
probudila. Kada je ušla u sobu osvetljenu malom fluorescentnom
svetiljkom, pogled joj je pao na dežurnu sestru koja je dremala u uglu.
Nije htela da je uznemirava, jer joj je u toku njene osmočasovne noćne
smene to verovatno bila jedina prilika da uhvati malo sna.
Gospođica Nikol se provukla između dva reda krevetića na
prstima, zaustavivši se samo na trenutak da baci pogled na blizance
smeštene u jedan dupli koji se nalazio odmah pored Flečer Endrju
Devenportovog.
Gledala je u dete koje do kraja života ni u čemu neće oskudevati.
Kada se savila da ga uzme, sledila se. Nakon hiljadu obavljenih
porođaja, umela je da prepozna smrt. Bleda koža deteta i njegov
ukočen pogled govorili su o tome da nije imalo svrhe proveravati mu
puls.
Često iznenadne odluke, koje nekada donesu drugi, mogu da nam
sasvim promene život.
 3

Kada su doktora Grinvuda probudili usred noći da bi mu rekli da je

dete jedne od žena koju je porodio umrlo, tačno je znao o kome se
radi. Takođe mu je bilo jasno i to da odmah treba da ide u bolnicu.
Kenet Grinvud je oduvek želeo da bude doktor. Već posle nekoliko
nedelja provedenih u medicinskoj školi, znao je šta će specijalizirati.
Svaki dan je zahvaljivao bogu što mu je dozvoljavao da se bavi svojim
zanimanjem. Ali je onda, s vremena na vreme, kao da je Svemogući
osećao da treba da napravi ravnotežu, morao nekoj majci da saopšti
da je izgubila dete. To nikada nije bilo lako, ali sada kada je to treći
put morao da kaže Rut Devenport...
U pet ujutru je na ulicama bilo vrlo malo automobila, pa se doktor
Grinvud uparkirao na svoje parking mesto ispred bolnice već nakon
dvadesetak minuta. Ušao je na vrata, prošao krupnim korakom pored
recepcije i ukrcao se u lift pre nego što je iko od osoblja uspeo da kaže
bilo šta.
„Ko će joj reći?", upitala je sestra koja ga je, kada su se vrata lifta
otvorila na petom spratu, dočekala.
„Ja ću", rekao je doktor Grinvud. „Ja sam već godinama njihov
porodični prijatelj", dodao je.
Sestra je delovala iznenađeno. „Sreća da je druga beba preživela",
rekla je prekinuvši mu misli.
Doktor Grinvud se ukopao. „Druga beba?", ponovio je.
„Da, Natanijel je dobro. Piter je umro."
Doktor Grinvud je za trenutak ućutao, pokušavajući da shvati šta
mu je rekla. „A dečko Devenportovih?", upitao je obazrivo.
„Dobro je, koliko znam", odgovorila je sestra. „Zašto pitate?"
„Zato što sam odmah nakon porođaja otišao kući", rekao je,
nadajući se da sestra neće primetiti nesigurnost u njegovom glasu.
Doktor Grinvud je išao lagano između redova krevetaca, prolazeći
pored beba koje su mirno spavale i onih drugih koje su se drale, kao
da su želele da dokažu da imaju pluća. Kada je došao do duplog
krevetića, u kome je pre samo nekoliko sati ostavio blizance,
zaustavio se. Natanijel je mirno spavao, dok je njegov brat ležao
nepomično. Pogledao je u nalepnicu sa imenom koja se nalazila na
dasci iznad uzglavlja susednog kreveca - Devenport, Flečer Endrju. I
taj dečak je mirno spavao, pravilno dišući.
„Nisam smela da pomeram bebu dok doktor koji je porodio..."
„Ne morate da me podsećate na bolnički protokol", brecnuo se
doktor Grinvud, što mu uopšte nije bilo svojstveno. „Kada ste preuzeli
dužnost?"
„Nešto posle ponoći", odgovorila je ona.
„I jeste li od tada bili u sobi?"
„Da, gospodine."
„Da li je od tada neko ulazio unutra?"
„Ne, doktore", odgovorila je sestra. Odlučila je da, bar dok ga ne
prođe zlovolja, ne spominje da joj se pre otprilike jednog sata učinilo
da je čula kako se vrata zatvaraju. Doktor Grinvud je zurio u dupli
krevetić iznad koga je stajao natpis Kartrajt, Natanijel i Piter. Znao je
šta mu je dužnost.
„Odnesite bebu u mrtvačnicu", rekao je tiho. „Odmah ću napisati
izveštaj, ali majci ništa neću govoriti do jutra. Nema svrhe buditi je u
ovo doba."
„Da, gospodine", rekla je sestra s razumevanjem.
Doktor Grinvud je izašao iz sobe, lagano prošao kroz hodnik i
zaustavio se ispred vrata gospođe Kartrajt. Otvorio ih je tiho i
konstatovao sa olakšanjem da njegova pacijentkinja čvrsto spava.
Kada se popeo stepenicama na šesti sprat učinio je to isto, kada je
došao do sobe gospođe Devenport. I Rut je spavala. Pogledao je u
gospođicu Nikol, koja je neudobno sedela u svojoj fotelji. Mogao je da
se zakune da je otvorila oči, ali je odlučio da je ne uznemirava.
Zatvorio je vrata, prošao kroz hodnik i požarnim stepenicama se
spustio na parking. Želeo je da eskivira dežurno osoblje na recepciji.
Trebalo mu je vremena da dobro razmisli o svemu.
Doktor Grinvud se nakon dvadesetak minuta vratio u svoj krevet,
ali nije mogao da zaspi.
Kada mu je u sedam sati zazvonio budilnik, bio je i dalje budan.
Tačno je znao šta prvo treba da uradi, iako se plašio da će se posledice
toga osećati još dugi niz godina.
 * * *
Doktoru Grinvudu je trebalo znatno više vremena da se po drugi
put tog jutra doveze do Svetog Patrika, ali to nije bilo zbog veće gužve
u saobraćaju. Nije mu bilo prijatno da Rut Devenport kaže da joj je
dete umrlo tokom noći, i molio je boga da to prođe bez skandala. Znao
je da će odmah morati da ode do nje i objasni joj šta se dogodilo, jer
ako to tada ne učini kasnije sigurno neće imati snage da joj kaže
istinu.
„Dobro jutro, doktore Grinvud", rekla je sestra na recepciji, ali joj
on nije odgovorio.
Kada je na šestom spratu izašao iz lifta i krenuo prema sobi
gospođe Devenport, shvatio je da ide sve sporije i sporije. Zaustavio se
ispred njenih vrata nadajući se da još uvek spava. Međutim, kada ih je
otvorio, video je da Robert Devenport sedi pored svoje žene. Rut je u
rukama držala bebu. Gospođica Nikol nije bila u sobi.
Robert je skočio s kreveta.
„Kenete", rekao je rukujući se s njim, „zadužio si nas za ceo život."
„Ništa vi meni ne dugujete", odgovorio je doktor tiho.
„Naravno da dugujemo", rekao je Robert okrenuvši se prema
svojoj ženi. „Da mu kažemo šta smo odlučili, Rut?"
„Zašto da ne. Pa svi imamo razloga za slavlje", rekla je ona ljubeći
dečaka u čelo.
„Ali, prvo moram da vam kažem...", počeo je doktor.
„Nema ali", rekao je Robert, „jer želim da ti prvi čuješ za to da ću
od poslovodnog odbora Prestona tražiti da finansira izgradnju novog
krila porodilišta, za koje si se nadao da će biti otvoreno pre nego što
se penzionišeš."
„Ali...", ponovio je doktor Grinvud.
„Mislio sam da smo se dogovorili da nema ali. Osim toga, svi ti
planovi pravljeni su godinama", rekao je gledajući u svog sina, „pa
zato ne vidim zbog čega ne bismo odmah počeli sa gradnjom."
Okrenuo se prema glavnom akušeru. „Ukoliko ti...?"
Doktor Grinvud je ćutao.
Kada je gospođica Nikol videla da doktor Grinvud izlazi iz sobe
gospođe Devenport, pretrnula je. Doktor je držao dečaka u rukama i
kretao se prema liftu koji je trebalo da ga odvede do odeljenja
intenzivne nege. Dok su se mimoilazili pogledi su im se sreli, i mada
joj ništa nije rekao bilo joj je jasno da je znao šta je uradila.
Gospođica Nikol je shvatila da je ovo bila jedinstvena prilika za to.
Vrativši dete nazad na odeljenje, ostatak noći provela je ležeći budna
u uglu sobe gospođe Devenport, pitajući se da li će je otkriti.
Pokušala je da se ne pomera kada je doktor Grinvud otvorio vrata
sobe. Nije imala pojma koliko je sati, jer se nije usuđivala da baci
pogled na svoj ručni časovnik. Očekivala je da će je pozvati da izađe
napolje da bi joj rekao da zna šta se dogodilo, ali je izašao isto onako
tiho kao što je i ušao, pa nije znala šta će se dalje događati.
Heder Nikol je nastavila da ide prema sobi, a pogledom je i dalje
fiksirala požarni izlaz na drugom kraju hodnika. Kada je prošla pored
vrata gospođe Devenport pokušala je da ne ubrza korak.
Falilo joj je samo još par metara, kada je čula da neki glas govori:
„Gospođice Nikol?" Sledila se, i dalje zureći u požarni izlaz kao da je
razmišljala šta joj je činiti. Okrenula se i našla licem u lice sa
gospodinom Devenportom. „Mislim da nas dvoje moramo da
porazgovaramo nasamo", rekao je on.
Gospodin Devenport je ušao u nišu koja se nalazila na drugoj
strani hodnika, pretpostavljajući da će ona poći za njim. Gospođica
Nikol je mislila da će je noge izdati mnogo pre nego što se skljokala u
stolicu naspram njega.
Po izrazu njegovog lica nije mogla da dokuči da li i on zna da je
ona kriva. Ali sa gospodinom Devenportom se nikada nije znalo.
Nikada niste mogli da naslutite šta misli, i on je to teško mogao da
promeni, čak i u svom privatnom životu. Gospođica Nikol nije mogla
da ga pogleda u oči, pa je zato zurila preko njegovog levog ramena i
gledala kako se za doktorom Grinvudom zatvaraju vrata od lifta.
„Sumnjam da možete i da pretpostavite šta želim da vas pitam",
rekao je on.
„U pravu ste", priznala je gospođica Nikol, pitajući se da li će iko
više hteti da joj ponudi posao, i bojeći se da možda ne završi u
zatvoru.
Kada se doktor Grinvud ponovo pojavio nakon deset minuta,
gospođica Nikol je tačno znala šta će joj se dogoditi i gde će završiti.
„Kada budete razmislili o tome, pozovite me na kancelariju,
gospođice Nikol, i ako vaš odgovor bude da, porazgovaraću sa svojim
advokatima."
„Već sam razmislila", rekla je gospođica Nikol. Ovog puta gledala
je gospodina Devenporta pravo u oči. „Prihvatam vašu ponudu", rekla
mu je, „biće mi zadovoljstvo da nastavim da radim za vas kao dadilja."
 4

Suzan je držala Neta u rukama, ne mogavši da sakrije svoju

potresenost. Bila je umorna od prijatelja i rođaka koji su joj govorili
da treba da zahvali Bogu što je jedan od njih preživeo. Zar nisu
shvatali da je Piter mrtav i da je ona izgubila sina? Majkl se nadao da
će njegova žena početi da se oporavlja od gubitka deteta kada bude
izašla iz bolnice. Ali, to se nije dogodilo. Suzan je još uvek neprekidno
pričala o svom drugom sinu i držala fotografiju oba dečaka pored
svog kreveta.
Gospođica Nikol je proučavala fotografiju koju je objavio
Hartfordski dnevnik. Konstatovala je sa olakšanjem da je, iako su oba
dečaka nasledila očevu jaku donju vilicu, Endrju imao svetlu,
kovrdžavu kosu, dok je Netova već bila ravna i počinjala da tamni. Ali
Džozaja Preston je spasao stvar, naglašavajući više puta da njegov
unuk ima nos na njega, kao i visoko čelo, koje je inače karakteristično
za Prestonove. Gospođica Nikol je to neprekidno ponavljala njihovim
rođacima ulizicama i poniznim službenicima: „Gospodin Preston ima
običaj da primeti..."
Dve nedelje po povratku kući Rut je ponovo postavljena za
predsednika Asocijacije bolnica i odmah se dala na to da oda počast
obećanju njenog muža da će izgraditi novo krilo porodilišta u Svetom
Patriku.
Gospođica Nikol je u međuvremenu, osim što je vodila računa o
Endrjuu, radila i druge poslove, što je Rut davalo odrešene ruke da
nastavi sa obavljanjem vankućnih aktivnosti. Ona je postala dečakova
dadilja, mentor, čuvar i guvernanta. Ali nije prošao nijedan dan, a da
se ona nije zapitala da li će se istina na kraju, ipak, otkriti.
Njen prvi realni strah javio se onog dana kada ju je gospođa
Kartrajt pozvala telefonom da bi joj rekla da želi da na rođendansku
proslavu njenog sina dođe i Endrju, jer su se njih dvojica rodila na isti
dan.
„Lepo od vas što ste pozvali", odgovorila je gospođica kao iz
puške, „ali i Endrju će imati svoju rođendansku proslavu i jako mi je
žao što Net neće moći da nam se pridruži."
„Pa dobro. Onda vas molim da puno pozdravite gospođu
Devenport i kažete joj da mi je drago što me je pozvala da
prisustvujem otvaranju novog krila porodilišta narednog meseca." Bio
je to poziv koji ona nikako nije mogla da otkaže. Kada je Suzan
spustila slušalicu, pitala se odakle gospođica Nikol zna ime njenog
sina.
Čim je gospođa Devenport te večeri stigla kući, gospođica Nikol joj
je rekla da bi trebalo da napravi zabavu u čast Endrjuovog prvog
rođendana. Rut je pomislila kako je to sjajna ideja i bila je toliko
srećna zbog toga da je dadilji prepustila njenu kompletnu
organizaciju, uključujući i pravljenje liste zvanica. Organizacija
rođendanske proslave na koju je ona određivala ko treba da bude
pozvan a ko ne, je jedno, a nastojanje da obezbedi da se njen
poslodavac i gospođa Kartrajt ne sretnu na otvaranju Prestonovog
krila porodilišta je nešto sasvim drugo.
Zapravo, te dve žene je tokom razgledanja novog objekta upoznao
jednu s drugom baš doktor Grinvud. Nije mogao da veruje da niko nije
primećivao da ta dva dečaka liče jedan na drugog. Kada je pogledao
prema gospođici Nikol, ona je okrenula glavu u stranu. Odmah je
Endrjuu stavila šeširić na glavu, koji je učinio da više izgleda kao
devojčica i, pre nego što je Rut to mogla da prokomentariše, rekla:
„Baš je zahladilo i ne bih želela da se Endrju prehladi."
„Da li ćete ostati u Hartfordu i kada budete otišli u penziju, doktore
Grinvud?", pitala je gospođa Kartrajt.
„Ne, moja žena i ja planiramo da se vratimo u našu porodičnu kuću
u Ohaju", odgovorio je doktor, „ali siguran sam da ćemo povremeno
svraćati do Hartforda."
Gospođica Nikol bi uzdahnula sa olakšanjem da doktor nije gledao
pravo u nju. Ali, kada je otišao dalje, osetila se malo sigurnijom da
njena tajna neće biti otkrivena.
Kad god je Endrju bio pozivan da se uključi u bilo kakvu društvenu
aktivnost - postane član bilo koje grupe, učestvuje u nekom sportu ili
se prijavi za izbor najlepšeg dečaka, gospođica Nikol je znala da je pre
svega morala da se osigura da njen štićenik ni na koji način ne dođe u
kontak sa bilo kojim članom porodice Kartrajt.
To joj je, u godinama kada se mali formirao, sa velikim uspehom i
polazilo za rukom, bez da je pobuđivalo sumnju kod gospodina i
gospođe Devenport.

* * *
Dva pisma koja su stigla jednog jutra ubedila su gospođicu Nikol
da više ne treba da se plaši. Prvo pismo bilo je adresirano na
Endrjuovog oca, i potvrdilo je da je dečak bio primljen u Hočkis,
najstariju privatnu školu u Konektikatu. Drugo, koje je stiglo iz Ohaja,
otvorila je Rut.
„Baš tužno", komentarisala je ona okrećući ga. „Bio je divan
čovek."
„Ko?", pitao je Robert, dižući pogled sa svog primerka Medicinskog
žurnala Nove Engleske.
„Doktor Grinvud. Njegova žena nam javlja da je umro prošlog
petka, u sedamdesetčetvrtoj godini života."
„Bio je divan čovek", ponovio je Robert, „Možda bi trebala da ideš
na sahranu."
„Naravno da hoću", rekla je Rut, „a Heder bi mogla da ide sa
mnom", dodala je. „Pa, ona je i radila s njim."
„Naravno", rekla je gospođica Nikol, nadajući se da izgleda
dovoljno potreseno.

* * *
Suzan je drugi put pročitala pismo, čiji ju sadržaj rastužio. Sećala
se kako je doktor Grinvud primio Piterovu smrt kao da se osećao
nekako odgovornim za nju. Možda bi trebalo da ide na njegovu
sahranu. Upravo se spremala da saopšti Majklu da je umro, kada je
njen muž iznenada skočio i viknuo:
„Bravo, Nete."
„Šta je?", upitala je Suzan, iznenađena njegovom tako burnom
reakcijom.
„Net je dobio Taftovu stipendiju", rekao joj je muž mašući pismom
koje je držao u ruci.
Suzan nije delila muževljevo oduševljenje zbog toga što će Net
tako rano otići u internat, gde će biti sa decom čiji roditelji potiču iz
jednog drugog sveta. Kako će dete od četrnaest godina moći da shvati
da oni ne mogu da mu priušte toliko toga što se kod njegovih školskih
drugova podrazumevalo? Već duže vremena mislila je da bi Natanijel,
kao i njegov otac, trebalo da ide u Džeferson. Ako ona može da
predaje u njemu, zašto njeno dete ne bi moglo da ga pohađa?
Kada je čuo očevu burnu reakciju, Net je sedeo na svom krevetu i
ponovo čitao svoju omiljenu knjigu. Došao je do poglavlja u kome je
kit trebalo da pobegne. Nevoljno se odbacio od kreveta i izašao na
vrata, ne bi li otkrio šta je bio povod za graju. Njegovi roditelji su
žustro raspravljali - nikada se nisu svađali, izuzimajući onaj incident
sa sladoledom - o tome u koju školu treba da ide.
Čuo je kako njegov otac govori... 'životna prilika.'
„Net će imati priliku da se druži sa decom koja će kasnije biti
vodeći stručnjaci na svim poljima, i to će uticati na njega do kraja
života."
„Više nego da ide u Džeferson i kreće se u krugu dece kojima će
možda biti vođa i na koju će on uticati do kraja života?"
„Ali, dobio je stipendiju. Njegovo školovanje nas neće koštati ni
penija."
„Ali nas isto tako neće koštati ništa ni ako bude išao na Džeferson."
„Ali moramo da mislimo na njegovu budućnost. Ako bude išao na
Taft, možda će otići na Harvard ili Jejl..."
„Ali i iz Džefersona je nekoliko đaka uspelo da se upiše na Harvard
i Jejl."
„Da treba da izdam polisu osiguranja po osnovu toga koja bi od te
dve škole pre... "
„Spremna sam da prihvatim taj rizik."
„Pa, ja nisam", rekao je Majkl, „i svaki dan života trudim se da ih
eliminišem." Net je pažljivo slušao nastavak debate koju su vodili
njegovi roditelji, ne podižući svoj glas, niti gubeći živce.
„Više bih volela da mi sin diplomira kao egalitarac, nego kao
patricija", uzvratila je Suzan srčano.
„Zašto misliš da ne bi mogao da se uklopi?", upita Majkl.
Net se povukao nazad u sobu, ne čekajući da čuje majčin odgovor.
Učila ga je da svaku reč koju prvi put čuje potraži u rečniku; pa jedan
njihov zemljak je i sastavio najveći rečnik na svetu.
Pronašavši sve tri reči u Vebsteru, Net je zaključio da je njegova
majka veći egalitarac od oca, ali da ni jedno od njih nije patricija. Nije
bio siguran da želi da bude patricija.
 Kada je Net došao do kraja poglavlja koje je čitao, ponovo je
izašao iz sobe. Atmosfera se izgleda malo ohladila, pa je odlučio da
siđe i pridruži se roditeljima.
„Možda bi trebalo da pustimo da Net sam odluči", kazala je
njegova majka.
„Već sam odlučio", rekao je Net, spuštajući se da sedne između
njih. „Pa vi ste me oduvek učili da pre nego što donesem zaključak o
tome ko je u pravu saslušam obe strane."
Oba roditelja su ostala bez teksta kada je Net otvorio večernje
novine, iznenada shvativši da je verovatno čuo njihov razgovor.
„I kakvu si odluku doneo?", pitala ga je majka smireno.
„Više bih voleo da idem u Taft", odgovori Net kao iz topa.
„A možeš li nam reći šta ti je pomoglo da dođeš do toga?", upita
otac.
Net je shvatio da je očarao auditorijum, i zato nije žurio sa
odgovorom. „Mobi Dik", izjavio je najzad, pre nego što je krenuo da
lista novine u potrazi za sportskom stranom.
Čekao je da vidi ko će od njih dvoje prvi ponoviti njegove reči.
„Mobi Dik?", izgovorili su oni uglas.
„Da", odgovorio je, „na kraju krajeva, svi dobri ljudi u Konektikatu
su velikog kita smatrali patricijem mora."
 5

„Pravi si Hočkisovac", rekla je gospođica Nikol, gledajući Endrjuov

odraz u ogledalu u hodniku. Bela košulja, plavi sako i braon pantalone
od somota. Popravila mu je kravatu na plavo-bele pruge i stresla
jednu trunku prašine sa košulje. „Pravi", ponovila je.
Ali imam samo sto šezdeset santimetara visine, želeo je da kaže
Endrju kada im se otac pridružio. Pogledao je u svoj ručni časovnik,
poklon od dede -maminog oca, koji je još uvek otpuštao ljude zbog
toga što su kasnili.
„Ubacio sam ti kofere u kola", kazao je njegov otac, kucnuvši ga po
ramenu. Čuvši to Endrju se sledio. Očev usputni komentar ga je samo
podsetio na to da stvarno napušta svoju kuću. „Do Dana zahvalnosti
ima manje od tri meseca." Tri meseca su četvrtina godine - to ne
predstavlja tako beznačajan deo života kada imaš četrnaest godina,
želeo je da ga podseti Endrju.
Izašao je u dvorište posuto šljunkom, odlučan da se ne okrene
prema kući koju voli, a naredna tri meseca neće moći da vidi. Kada je
došao do kola, pridržao je majci njihova zadnja vrata, kako bi mogla
da uđe, a onda se rukovao sa gospođicom Nikol, kao da joj je stari
prijatelj, rekavši joj da jedva čeka Dan zahvalnosti da je ponovo vidi.
Učinilo mu se da je ona plakala.
Okrenuo se i mahnuo nastojniku i kuvaru, a onda uskočio u kola.
Dok su se vozili ulicama Farmingtona, Endrju je zurio u poznate
zgrade za koje je do tada mislio da će biti centar njegovog sveta.
„Obećaj da ćeš svake nedelje pisati kući", rekla je njegova majka.
Nije se obazirao na njen suvišan komentar, jer mu je gospođica Nikol
poslednjih mesec dana isto to govorila bar dvaput dnevno.
„I ako ti je potrebno još para, nemoj se ustručavati da me
pozoveš", dodao je njegov otac.
Evo još jednog koji nije pročitao priručnik.
Endrju nije podsetio oca da je dečacima na prvoj godini Hočkisa
bilo dozvoljeno da po semestru potroše samo deset dolara. To je
pisalo na njegovoj sedmoj strani, a gospođica Nikol je podvukla
crvenim flomasterom.
Na njihovom kratkom putu do železničke stanice niko više nije
progovorio ni reč, jer je bio zabrinut na svoj poseban način. Otac je
parkirao kola pored same zgrade stanice i izašao. Endrju je ostao da
sedi, želeći da ostane u njima, dok majka nije otvorila vrata sa njegove
strane. Endrju joj se ubrzo pridružio, odlučan da im ne pokaže koliko
je bio nervozan. Majka je pokušala da ga uzme za ruku, ali je on otišao
do prtljažnika kako bi pomogao ocu oko kofera.
Sa strane im je prišao jedan čovek sa plavom kapom koji je gurao
kolica. Kada su koferi bili natovareni na njih, odveo ih je do perona,
stavši pored vagona broj osam. Kada je nosač ubacio kofere u voz,
Endrju se okrenuo da bi se pozdravio sa ocem.
Želeo je da ga do Lejkvila prati samo jedno od njih, a pošto je otac
išao u Taft, bilo je logično da ga do tamo prati majka. Već je žalio zbog
toga.
„Srećan put", rekao je otac, rukujući se sa sinom. Kakve samo
gluposti izgovaraju roditelji na stanicama, pomislio je Endrju; kao da
je to važnije od toga da tamo budeš dobar đak. „I ne zaboravi da
pišeš."
Endrju se sa svojm majkom ukrcao u voz i dok je ovaj drugi izlazio
iz stanice nije se okrenuo da još jednom vidi oca, misleći da je to nešto
što će učiniti da izgleda zrelije.
„Hoćeš li nešto da doručkuješ?", pitala ga je majka dok im je nosač
prtljaga smeštao kofere iznad glave.
„Da, molim", odgovorio je on, zazvučavši od jutros prvi put malo
raspoloženije.
Drugi uniformisani čovek ih je odveo do jednog stola u kolima za
ručavanje. Endrju je proučavao meni i pitao se da li će mu majka dati
da pojede kompletan doručak.
„Uzmi šta hoćeš", rekla je kao da mu je čitala misli.
Kada je konobar ponovo došao Endrju se nasmešio. „Prženi luk,
dva jaja na oko, slaninu i tost." Izostavio je samo pečurke, jer nije
želeo da konobar pomisli da ga majka nikada nije hranila.
„A vi, gospođo?", pitao je konobar, okrenuvši se prema drugoj
strani stola.
„Samo kafu i tost, hvala."
„Prvi dan škole?", pitao je konobar.
 Gospođa Devenport se nasmešila i klimnula glavom.
Kako li je samo znao?, pitao se Endrju.
Endrju je nervozno žvakao svoj doručak, ne znajući da li će tog
dana ponovo imati priliku da jede. U priručniku nije ništa pisalo o
obrocima, a deda mu je rekao da u Hočkisu jedu samo jednom
dnevno. Majka ga je stalno opominjala da dok jede drži nož i viljušku
spuštene.
„Noževi i viljuške nisu avioni i ne treba da u vazduhu provode više
vremena nego što je to neophodno", podsećala ga je. Nije imao pojma
da je i ona bila uzbuđena skoro isto onoliko koliko i on.
Kad god bi neki dečak obučen u elegantnu uniformu prošao pored
njihovog stola, Endrju bi pogledao kroz prozor, nadajući se da ga ovaj
neće videti, jer nijedan od njih mje imao novu uniformu. Kada se voz
zaustavio u stanici, majka je pila svoju treću kafu.
„Stigli smo", reče, iako je to bilo više nego očigledno.
Dok je nekoliko dečaka izlazilo iz voza pozdravljajući se sa „Ćao,
kako je bilo na raspustu? I meni", nakon čega je sledilo dugotrajno
rukovanje. Endrju je sedeo zagledan u znak na kome je pisalo Lejkvil.
Onda je pogledao u majku, poželevši da ona može da ispari. Majke su
bile samo još jedan dokaz da im je to bio prvi dan škole.
Dva visoka dečaka u sakoima sa dva reda dugmadi i sivim
pantalonama vodili su novajlije prema autobusu koji ih je čekao.
Endrju je molio boga da roditelji ne smeju da uđu u autobus, jer će
u protivnom svi znati da je nov.
„Ime?", rekao je jedan od mladića u plavom sakou, kada je Endrju
sišao sa voza.
„Devenport, gospodine", rekao je blenući u njega. Da li će ikada
biti tako visok?
Mladić se nasmejao, skoro podsmešljivo. „Ne zovi me gospodine, ja
nisam nastavnik, već samo stariji nadzornik." Endrju je pognuo glavu.
Čim je progovorio napravio je od sebe budalu.
„Da li ti je prtljag ukrcan u autobus, Flečeru?"
Flečeru? Pomislio je Endrju. Naravno, Flečer Endrju Devenport;
nije ispravio mladića plašeći se da ne napravi još jednu grešku.
„Da", odgovorio je.
Sam Bog je naterao mladića da se okrene ka Endrjuovoj majci.
„Hvala, gospođo Devenport", rekao je proveravajući svoj spisak,
„želim vam prijatan povratak u Farmington. Ne brinite za Flečera. Biće
mu dobro", dodao je ljubazno.
Endrju je ispružio ruku, ne bi li sprečio majku da ga i dalje miluje.
Kada bi majke umele da čitaju misli svoje dece. Stresao se kada ga je
zagrlila. Ali on tada nije mogao da razume kroz šta je prolazila. Kada
ga je najzad pustila, Endrju se hitro pridružio reci dečaka koji su se
peli u autobus. Primetio je jednog dečaka, još sitnijeg od njega, koji je
sedeo sam i gledao kroz prozor. Odmah se spustio na sedište pored
njega.
„Ja sam Flečer", rekao je, vrativši se imenu koje mu je bog podario.
„A ti?"
„Džejms", odgovorio je ovaj, „ali me prijatelji zovu Džinu."
„Jesi li i ti novi?", pitao je Flečer.
Džimi je izvadio maramicu i pretvarao se da trese nos, pre nego
što se okrenuo prema svom novom drugaru.
„Odakle si?", pitao je.
„Iz Farmingtona."
„Gde ti je to?"
„Nedaleko od Zapadnog Hartforda."
„Moj otac radi u Hartfordu", rekao je Džimi. On je senator. A šta
radi tvoj tata?"
„Prodaje lekove", rekao je Flečer.
„Da li voliš fudbal?", pitao je Džimi.
„Da", rekao je Flečer, ali samo zato što je znao da je Hočkis tokom
poslednje četiri godine držao rekord - to je bila još jedna stvar koju je
gospođica Nikol podvukla u priručniku.
Ostatak razgovora sastojao se od serije nepovezanih pitanja na
koje je druga strana retko znala odgovor. Bio je to čudan početak
nečega što je preraslo u doživotno prijateljstvo.
 6

„Besprekorno", rekao je njegov otac dok je proveravao dečakovu

uniformu u ogledalu u hodniku. Majkl Kartrajt je popravio sinovljevu
plavu kravatu, i uklonio mu jednu dlaku sa sakoa. „Besprekorno",
ponovio je.
Natanijel je mogao da računa samo na somotske pantalone od pet
dolara, iako je njegov otac govorio da su sjajne.
„Suzan, zakasnićemo ako ne požuriš", viknuo je njegov otac,
pogledavši prema odmorištu stepeništa. Majkl je stigao da ubaci kofer
u kola i da ih izveze na ulicu, pre nego što se Suzan najzad pojavila da
svom sinu poželi srećan polazak u novu školu. Čvrsto ga je zagrlila, a
on je bio srećan što u blizini nije bilo nikoga iz Tafta koji bi to video.
Nadao se da mu je majka prebolela razočarenje što nije odabrao
Džeferson, jer se već premišljao. Da je otišao u Džeferson mogao bi da
dolazi kući svake večeri.
Natanijel je seo pored oca i pogledao u sat na komandnoj tabli.
Bilo je skoro sedam. „Idemo, tata", rekao je, ne želeći da prvi dan
zakasni u školu, kako ga ne bi pamtili po tome.
Kada su se izvezli na auto-put, otac se prestrojio u najbržu traku i
nagazio na papučicu gasa. Brzinomer je pokazivao šezdeset pet milja
na sat, što je bilo pet milja na sat brže od dozvoljenog. Računao je da
su male šanse da u to doba dana bude zaustavljen zbog prekoračenja
brzine. Iako je Natanijel već bio u Taftu, na razgovoru, kada je njegov
otac provezao stari Studbejker kroz njegove široke gvozdene vratnice
i lagano se provezao milju dugim prilaznim putem, za njega je to ipak
bio zastrašujući trenutak. Laknulo mu je kada je video još dva-tri
druga automobila kako idu za njima, iako je sumnjao da su u njima bili
novi đaci.
Otac je upravio kola ka koloni Kadilaka i Bjuika koji su se nalazili
na parkingu, mada nije bio sasvim siguran gde treba da se parkira; pa
šta, ionako je bio otac prvaka. Natanijel je iskočio iz kola, i pre nego
što mu je otac povukao ručnu. Ali je onda zastao. Da li je trebalo da
krene za rekom đaka koji su išli ka svečanoj sali, ili su se prvaci
okupljali na nekom drugom mestu?
Otac se nije ustručavao da uđe u gomilu i zaustavio se tek kada je
jedan visoki, samouvereni mladić sa blokom u ruci pogledao u
Natanijela i rekao: „Jesi li ti prvak?"
Natanijel je ćutao, pa je otac umesto njega kazao: „Da."
Mladić je i dalje zurio u njega. „Prezime?", rekao je.
„Kartrajt, gospodine", odgovorio je Natanijel.
„A, da; niži srednji; dodeljen si gospodinu Heskinsu, što znači da si
bistar. Svi takvi počinju kod gospodina Heskinsa." Natanijel je oborio
glavu, a njegov otac se nasmešio. „Kada uđeš u svečanu salu", rekao je,
„možeš da sedneš na bilo koju stolicu u prva tri reda sa leve strane. U
devet prestaješ s pričom i ćutiš sve dok direktor i ostali nastavnici ne
izađu iz sale."
„A šta posle toga?", pitao je Natanijel, pokušavajući da ne pokaže
da se trese.
„To će ti objasniti tvoj nastavnik", rekao je mladić okrenuvši se
prema njegovom ocu. „Ne brinite za Neta. Biće mu dobro, gospodine
Kartrajt. Želim vam prijatan povratak kući, gospodine."
U tom trenutku Natanijel je doneo odluku da ga ubuduće zovu Net,
iako je znao da se to neće svideti njegovoj majci.
Kada je ušao u svečanu salu, Net je spustio glavu i brzo prošao
dugačkim prolazom između sedišta, nadajući se da ga niko neće
primetiti. Na kraju drugog reda spazio je jednu praznu stolicu i spustio
se na nju. Pogledao je u dečaka koji je sedeo sa njegove leve strane
držeći glavu u šakama. Da li se molio ili se još više plašio od Neta.
„Ja sam Net", rekao je.
„A ja Tom", kazao je dečak ne dižući glavu.
„Šta će se sada dogoditi?"
„Ne znam, ali bih voleo da znam", rekao je Tom, a onda je sat
otkucao devet i svi su se ućutali.
Centralnim prolazom je išla kolona nastavnika - Net je primetio da
u njoj nije bilo žena. To bi njegovoj majci zasmetalo. Popeli su se na
binu i seli na svoja mesta. Dve stolice su ostale prazne. Nastavnici su
počeli da pričaju između sebe, dok su ostali u dvorani ćutali.
„Šta čekamo?" prošaputao je Net. U istom trenutku, kao odgovor
na to, svi su ustali, uključujući i one koji su sedeli na bini. Net se nije ni
usudio da pogleda oko sebe. Centralnim prolazom odjekivali su koraci
dvoje ljudi. Koji tren kasnije, kraj njega su, na svom putu do one dve
prazne stolice, prošli sveštenik i direktor škole. Dok je sveštenik držao
kratku službu, koja je uključivala Molitvu Gospodu, a završila se
zajedničkim pevanjem Državne borbene himne, svi su stajali.
Onda je sveštenik seo, ustupivši svoje mesto na bini direktoru.
Aleksander Inglfild je, pre nego što je pogledao u okupljene, neko
vreme ćutao. Onda je podigao ruke, okrenuo dlanove nadole i svi su
posedali. Tri stotine osamdeset pari očiju buljilo je u čoveka visine od
oko sto devedeset santimetara, sa dva gusta busena obrva iznad očiju i
četvrtastom vilicom, koji je izgledao tako zastrašujuće da je Net
priželjkivao da se s njim nikada ne sretne.
Pre nego što se svojim petnaestominutnim govorom obratio
auditorijumu, direktor se uhvatio za krajeve svoje duge, crne svečane
odore. Počeo je izlaganjem duge istorije Tafta veličajući akademska i
sportska dostignuća njegovih učenika. Gledao je u prvake i podsećao
ih na moto škole: „Non ut sibi ministretur sed ut ministret."
„Šta to znači?", prošaputao je Tom.
„Ne budi služen, već služi", promrmljao je Net.
Direktor je svoj govor zaključio izjavljujući da jedan Berket nikada
ne bi sebi dozvolio luksuz da propusti dve stvari - ispit i utakmicu sa
Hočkisom - a da bi se znalo šta je za njega bilo važnije, učenicima je
obećao produženi vikend ako Taft bude pobedio Hočkis u fudbalskoj
utakmici koja se prema tradiciji igrala jednom godišnje. To su svi istog
trenutka pozdravili veselim pokličem, iako je svaki od onih dečaka
koji su se nalazili iza trećeg reda stolica znao da im tokom poslednje
četiri godine to nije pošlo za rukom.
Kada je klicanje prestalo, direktor je u pratnji sveštenika i ostalih
nastavnika otišao sa bine. Čim su napustili dvoranu, u njoj se ponovo
začuo žamor pripadnika visoke klase koji su krenuli za njima, dok su
samo oni dečaci iz prva tri reda ostali na svojim mestima, jer nisu znali
kuda treba da idu.
Devedeset pet dečaka čekalo je da vidi šta će se dalje dogoditi.
Nisu dugo čekali, jer se jedan stariji nastavnik - koji je, zapravo, imao
tek pedeset jednu godinu, iako je Netu izgledao mnogo stariji od
njegovog oca - ubrzo pojavio i stao ispred njih. Bio je nizak, nabijen
muškarac sa polukrugom sede kose oko ćelavog temena. Dok je
govorio, držao se za revere svog sakoa od tvida, imitirajući direktora.
 „Zovem se Heskins", rekao im je. „Ja predajem nižim srednjacima",
dodao je smeškajući se nekako čudno. „Dan ćemo početi sa
upoznavanjem sa školom, koje će trajati do prvog odmora, koji je
inače u pola jedanaest. Od jedanaest ćete ići na časove koji su vam po
rasporedu. Prvi čas će biti čas američke istorije." Net se namrštio, jer
istorija nikada nije bila njegov omiljeni predmet.
„Nakon toga dolazi ručak. Ne očekujte mnogo od njega", reče
gospodin Heskins sa istim onim čudnim osmehom. „Ali, to je još jedna
od Taftovih tradicija", govorio je gospodin Heskins, „na koju su oni
koji su krenuli stopama svojih očeva već upozoreni." Jedan ili dva
dečaka, uključujući i Toma, nasmejali su se.
Kada su počeli ono što je gospodin Heskins nazvao obilaskom od
pet i deset centi, Net se nije odvajao od Toma. Izgledalo je da je on
znao sve što je gospodin Heskins nameravao da kaže. Net je ubrzo
otkrio da je pored Tomovog oca Taft pohađao i njegov deda.
Kada se obilazak završio, a oni videli sve od jezera do
sanatorijuma, Net i Tom su već postali najbolji drugovi. Ušavši, nakon
dvadeset minuta, u učionicu, automatski su seli jedan pored drugog.
Čim je sat otkucao jedanaest, gospodin Heskins je umarširao u
učionicu. Za njim je ušao i jedan dečak. Bio je pun samopouzdanja -
skoro kao da se njime razmetao - što je sve učenike nateralo da
pogledaju u njega. I profesorove oči su pratile novog đaka dok je
sedao u jedinu slobodnu klupu.
„Ime?"
„Ralf Eliot."
„Ovo ti je poslednji put da kasniš na moj čas dok si na Taftu", rekao
je Heskins. Napravio je pauzu. „Jel' jasno, Eliote?"
„Naravno." Dečak je malo sačekao pre nego što je dodao:
„gospodine."
Gospodin Heskins se okrenuo prema ostalima. „Kao što sam vam
rekao, naš prvi čas biće Američka istorija. To je baš zgodno kada se
ima u vidu da je Taft osnovao brat našeg nekadašnjeg predsednika."
Sa portretom Viljema H. Tafta u centralnom hodniku i statuom
njegovog brata na centralnom platou, podrazumevalo se da i
najneradoznaliji učenik već zna za to.
„Ko je bio prvi predsednik Sjedinjenih Američkih Država?", pitao
je gospodin Heskins. Sve ruke su se podigle.
 Gospodin Heskins je klimnuo glavom jednom dečaku u prvom
redu.
„Džordž Vašington, gospodine."
„A drugi?", pitao je Heskins. Diglo se nešto manje ruku, i ovog puta
je Tomu dat znak da odgovori.
„Džon Adams, gospodine."
„Tako je, a treći?"
Digle su se samo dve ruke, Netova i dečaka koji je zakasnio.
Heskins je pokazao prema Netu.
„Tomas Džeferson, od 1800. do 1808."
Gospodin Heskins je klimnuo glavom, potvrdivši da su tačne i
godine. „A četvrti?"
„Džejms Medison, od 1809 do 1817", odgovorio je Eliot.
„A peti, Kartrajte?"
„Džejms Monro, od 1817. do 1825."
„A šesti, Eliote?"
„Džon Kvinsi Adams, od 1825. do 1829."
„A sedmi, Kartrajte?"
Net se zamislio. „Ne mogu da se setim, gospodine."
„Ne sećaš se, Kartrajte, ili ne znaš?"
Heskins je ćutao. „To su dve sasvim različite stvari", dodao je.
Ponovo se okrenuo prema Eliotu.
„Mislim, Viljem Henri Harison, gospodine."
„Ne, on je bio deveti, Eliote, 1841, ali pošto je samo mesec dana
posle inauguracije umro od upale pluća, nećemo se mnogo zadržavati
na njemu", dodao je Heskins. „Hoću da do sutra svi znate ko je bio
deveti predsednik SAD. A sada da se vratimo na osnivače naše škole.
Hvatajte beleške, jer ćete za sledeću nedelju morati da mi napišete
jedan rad na tri strane na ovu temu."
Net je ispisao tri pune strane pre nego što se čas završio, dok je
Tom jedva uspeo jednu. Kada su na kraju časa izlazili iz učionice, Eliot
je projurio pored njih.
„Već mi izgleda kao dostojan suparnik", primetio je Tom.
Net nije komentarisao njegovu izjavu.
Nije ni mogao da pretpostavi da će njih dvojica biti doživotni
suparnici.
 7

Tradicionalna fudbalska utakmica između Hočkisa i Tafta, koja se

igrala jednom godišnje, bila je najvažniji sportski događaj semestra.
Pošto su oba tima te sezone bila neporažena, ona je bila glavna tema
razgovora po završetku testova koji su se polagali sredinom semestra,
a za učenike koji su se aktivno bavili sportom još i pre nego što su isti i
počeli.
Flečer je bio jako uzbuđen zbog te utakmice i u njegovom
nedeljnom pismu majci naveo je imena svih igrača njegovog tima, iako
mu je bilo jasno da ona ne poznaje ni jednog od njih.
Meč je trebalo da se igra poslednje nedelje oktobra i po njegovom
završetku, đaci su trebali da dobiju slobodan vikend, produžen za još
jedan dan u slučaju da njihov tim pobedi.
U ponedeljak, one nedelje kada se igrala utakmica, Flečerovo
odeljenje je polagalo svoj prvi test, ali tek nakon što je direktor tokom
njihovog jutarnjeg okupljanja objavio: „Život se sastoji od serije
testova i ispita, zbog čega ih mi na Hočkisu održavamo svakog
semestra."
U utorak uveče Flečer je telefonirao svojoj majci da bi je obavestio
da misli da je dobro uradio test.
U sredu je rekao Džimiju da nije baš siguran da je to tako.
Do četvrtka je već pronašao u knjizi sve ono što je propustio da
uradi, i nije čak bio siguran ni da će dobiti prelaznu ocenu.
U petak ujutru, rezultati testa okačeni su na oglasnu tablu i na
njihovom vrhu nalazilo se ime Flečera Devenporta. Odmah je otrčao
do najbližeg telefona i pozvao majku. Kada je saznala novosti od svog
sina, Rut nije mogla da sakrije oduševljenje, ali mu nije rekla da je one
nisu iznenadile. „Moraš to da proslaviš", rekla je. Flečer bi to i učinio,
ali je, kada je video čije se ime nalazilo na dnu liste, shvatio da ne bi
bilo lepo.
Na nedeljnom jutarnjem okupljanju, školski sveštenik očitao je
molitve za „naš nepobedivi fudbalski tim, koji igra samo u slavu
Gospoda". Gospod je onda udostojen imenima njegovih igrača i
zamoljen da njegov Sveti duh ispuni svakog od njih. Direktor
očigledno uopšte nije bio u dilemi za koga će Bog navijati u nedelju
popodne.
U Hočkisu je sve funksionisalo po starosnom principu. Njime su se
rukovodili i pri određivanju mesta na tribinama na kojima će učenici
sedeti -prvaci su sedeli u njihovim poslednjim redovima. I tako su
Flečer i Džimi svake druge nedelje sedeli u njihovom desnom uglu i
gledali kako njihovi junaci produžavaju seriju pobeda, postavljajući
tako rekord kojim se istovremeno dičio i Taft.
Pošto su utakmicu sa Taftom trebali da igraju kod kuće, Džimijevi
roditelji su pozvali Flečera da im se pridruži na improvizovanom
automobilskom pikniku. Flečer nikome nije rekao za to, misleći da će
mu drugovi zavideti.
To što ste bili najbolji u odeljenju bilo je gore nego da vas je neki
stariji učenik pozvao da sa njim gledate utakmicu Tafta sa najboljeg
mesta na tribinama.
„Kakav ti je tata?", pitao je Džimi, kada su se noć pred utakmicu
ugasila svetla.
„Sjajan", rekao je Flečer", „ali moram da te upozorim da je išao na
Taft i da je republikanac. A tvoj? Nikada do sad nisam imao priliku da
upoznam nijednog senatora."
„Pravi je političar ili bar tako misle novinari", rekao je Džimi.
„Mada, nisam siguran šta bi to trebalo da znači."
Ujutru, na dan utakmice, uprkos beskrajnom entuzijazmu
gospodina Bejlija i njegovom nastojanju da se ispita uticaj kiseline na
cink, niko nije bio u stanju da se koncentriše na hemiju, pošto je Džimi
zavrnuo glavni ventil za gas, pa Bunzenove lampe nisu mogle da se
upale.
Kada je u dvanaest sati zvonilo, trista osamdeset raspomamljenih
dečaka istrčalo je u dvorište. Sa svojim pokličima:
„Hočkis, Hočkis, Hočkis će pobediti, smrt svim Berketsima",
najviše su podsećali na neko ratničko pleme.
Dok su automobili jurili pored jezera, Flečer je trčeći otišao do
mesta na kome je trebalo da se nađe sa roditeljima. Osmotrio je svako
vozilo, tražeći pogledom svoga oca i majku.
„Kako si, dragi moj Endrju?", bile su prve reči njegove majke kada
je izašla iz kola.
 „Flečeru, u Hočkisu me zovu Flečer", prošaputao je on, nadajući se
da niko od njegovih drugova nije čuo ono „dragi". „Odmah moramo da
krenemo na igralište, jer su nas senator i gospođa Gejts pozvali na
ručak."
Flečerov otac je podigao jednu obrvu. „Ako se ne varam senator
Gejts je demokrata", rekao je s lažnim prezirom.
„I bivši kapiten fudbalskog tima Hočkisa", kazao je Flečer. „Njegov
sin Džimi i ja idemo u isto odeljenje i on je moj najbolji drug, tako da
je bolje da mama sedne do senatora, a ako ti tata misliš da to nećeš
moći da podneseš, najbolje bi bilo da budeš na suprotnoj tribini, sa
navijačima Tafta."
„Ne, sešću pored senatora. Biće mi pravo zadovoljstvo da budem
kraj njega kada Taft postigne pobedonosni pogodak."
Bio je vedar jesenji dan i njih troje su do terena išli zlatnim
tepihom od lišća. Rut je pokušala da uzme sina za ruku, ali se Flečer
držao dovoljno daleko od nje da je to bilo nemoguće. Još mnogo pre
nego što su došli do terena, mogli su da čuju pokliče navijača što su s
njega dopirali.
Flečer je primetio da Džimi stoji pored jednog Oldsmobilovog
kombija, čiji je zadnji kraj bio prekriven mnogo primamljivijom
hranom od one koju je viđao tokom poslednja dva meseca. U susret im
je krenuo visok, elegantan muškarac. „Dobar dan, ja sam Hari Gejts."
Senator je pružio svoju ruku političara, da bi se rukovao sa
Flečerovim roditeljima.
Flečerov otac ju prihvatio. „Dobar dan, senatore. Ja sam Robert
Devenport, a ovo je moja supruga Rut."
„Zovite me Hari. Ovo je Marta, moja prva žena." Gospođa Gejts je
prišla da se pozdravi s njima. „Zovem je svojom prvom ženom - jer
samo tako mogu da je držim pod kontrolom."
„Jeste li za piće?", upitala je Marta, ne smejući se šali koju je do
sada čula već toliko puta.
„Treba da požurimo", rekao je senator, pogledavši na sat, „pošto
još uvek ima šanse da stignemo na početak utakmice. Dozvolite mi da
vas poslužim, Rut, a vašeg supruga ćemo zamoliti da to učini sam.
Republikanca mogu da namirišem na kilometar."
„E, da je samo to", reče Rut.
„Nemojte mi reći da je i stari Berket, jer ću pasti u iskušenje da
počinim ono što se po krivičnom zakoniku države smatra najtežim
krivičnim delom." Rut je klimnula glavom. „E. Pa onda, Flečeru, dođi
da razgovaramo ti i ja, jer ću tvog oca da ignorišem."
Flečer je bio polaskan pozivom, i uskoro je počeo da ispituje
senatora o tome kako funkcioniše pravni sistem Konektikata.
„Endrju", rekla je Rut.
„Flečer, majko."
„Flečeru, zar ne misliš da bi senator možda voleo da priča o nečem
drugom, osim o politici?"
„Ne, u redu je, Rut", uveravao ju je Hari. „Birači retko postavljaju
tako dobra pitanja i nadam se da će nešto od toga bar malo
zainteresovati i Džimija."
Kada je ručak završen, grupa je brzo otišla do tribina, sevši na
svoja mesta pred sam početak utakmice. Mesta su bila takva kakva
nijedan srednjoškolac nije mogao ni da sanja, jer senator Gejts, od
kada je maturirao, nije propuštao nijednu utakmicu Tafta. Kada su se
kazaljke na satu semafora približile dvojci, Flečer nije mogao da
obuzda svoje oduševljenje. Pogledao je na tribine preko puta, gde su
protivnički navijači vikali: „Daj mi T, daj mi A, daj mi..." i zaljubio se.

* * *
Net je gledao u lice iznad slova A.
„Net je najbistriji dečak u našem odeljenju", rekao, je Tom
njegovom ocu. Majkl se nasmešio.
„Ali", rekao je Net, kao da je hteo malo da umanji efekat njegovih
reči, „ne zaboravi da sam od Ralfa Eliota bolji samo za jednu ocenu."
„Bože, je li to sin Maksa Eliota?", rekao je skoro za sebe Netov
otac.
„Ko je Maks Eliot?"
„On je nešto što bi se u mom poslu moglo nazvati neprihvatljivim
rizikom."
„Zašto?", pitao je Net, ali mu otac nije dao dopunsko objašnjenje, i
bilo mu je drago što su pažnju njegovog sina odvukle čirlidersice, koje
su sa svojim plavo-belim kićankama oko ručnih zglobova izvodile
svoju ratničku igru.
Netove oči su se zadržale na drugoj devojci s leva, koja je izgledala
kao da mu se smeška, iako mu je bilo jasno da joj je izgledao kao mrlja
na zadnjim redovima tribine.
„Čini mi se da si porastao", rekao je Netov otac, primetivsi da se
donja ivica sinovljevih pantalona nalazi već tri santimetra iznad
njegovih cipela. Pitao se koliko li će često morati da mu kupuje novu
odeću.
„To sigurno nije od hrane koju dobijamo u školi", rekao je Tom,
koji je još uvek bio najniži učenik u odeljenju.
Net nije odgovorio. Pogledom je i dalje fiksirao onu grupu
čirlidersica.
„U koju si se zaljubio?", pitao ga je Tom, munuvši ga u ruku.
„Šta?"
„Čuo si me."
Net se okrenuo tako da otac ne bi mogao da čuje njegov odgovor.
„Druga s leva, sa slovom A na džemperu."
„Dajen Kaulter", rekao je Tom, srećan što je najzad znao nešto što
njegov prijatelj nije.
„Odakle znaš kako se zove?"
„Zato što je sestra Dena Kaultera."
„Ali on je najružniji čovek u timu", rekao je Net. „Ima uši kao
karfiol i grbav nos."
„Imala bi i Dajen da pet godina iz nedelje u nedelju igra u timu",
reče Tom smejući se.
„Šta još znaš o njoj?", upitao je Net, konspirativno, svog druga.
„Zar je toliko ozbiljno?", rekao je Tom. Net je vratio udarac svom
drugu. „Okrećemo se fizičkom nasilju, a? To ljudi sa Tafta ne rade",
dodao je Tom. „Savladaj čoveka snagom svojih argumenata, a ne ruku;
Oliver Vendel Hulms, ako se ne varam."
„Ne žvalavi", rekao je Net, „već odgovori na pitanje."
„Da budem iskren, malo znam o njoj. Jedino čega se sećam je to da
ide u Vestouver i u njihovom hokejaškom timu igra na poziciji desnog
krila."
„O čemu to vas dvojica šapućete?", pitao je Netov otac.
„O Denu Kaulteru", reče Tom, kao iz puške, „jednom od naših
bekova -upravo pričam Netu kako on svakog jutra pojede za doručak
osam jaja."
„Otkud ti to znaš?", upita Netova majka.
„Zato što je jedno od njih uvek moje", reče Tom žalosno.
 Dok su se njegovi roditelji smejali, Net je nastavio da bulji dole, u A
od TAFT. Bilo je to prvi put da je stvarno primetio jednu devojku.
Pažnju mu je odvukao iznenadan urlik publike što je na njegovoj
strani stadiona ustala da pozdravi tim Tafta koji je istrčavao na teren.
Ubrzo nakon toga, na drugoj strani igrališta pojavili su se i igrači
Hočkisa, koje su sa isto toliko entuzijazma pozdravili njihovi navijači,
skočivši na noge.

* * *
Flečer je takođe stajao, ali je njegov pogled bio fiksiran na
čirlidersicu na čijem se džemperu nalazilo slovo A. Osećao se krivim
što je prva devojka koja mu se svidela bila navijačica Tafta.
„Čini mi se da ne posmatraš svoj tim", šapnuo je senator nagnuvši
se prema Flečeru.
„O, da, posmatram, gospodine", rekao je on pogledavši istog
trenutka prema igračima Hočkisa koji su počeli da se zagrevaju.
Dva kapitena su dotrčala do sudije, koji ih je čekao na liniji
obeleženoj oznakom pedeset jardi. Srebrni novčić što ga je bacio u
vazduh, bljesnuo je pre nego što je uleteo u blato. Ugledavši profil
Džordža Vašingtona, Berketsi su se među sobom potapkali po leđima.
„Trebalo je da traži glavu", rekao je Flečer.

* * *
Dok se Dajen pela uz tribine, Net je nastavio da bulji u nju. Pitao se
kako li bi samo mogao da se s njom upozna. To neće biti tako lako.
Den Kaulter je bio bog. Prvak nije smeo ni da sanja o tome da će se
popeti na Olimp?
„Dobar je", viknuo je Tom.
„Ko?", upita Net.
„Kaulter, naravno. Upravo je ubeležio svoje prvo polaganje."
„Kaulter?"
„Nemoj mi reći da si propustio da vidiš kako smo ih izradili, jer si
sve vreme buljio u njegovu sestru."
„Ne, nisam."
„Onda mi reci koliko smo jardi osvojili", rekao je Tom gledajući u
svog prijatelja. „Tako sam i mislio, nisi gledao." Uzdahnuo je. „Stvarno
mislim da je došlo vreme da te izvučem iz bedaka."
 „Šta hoćeš da kažeš?"
„Moraću da vam ugovorim sastanak."
„Zar ti to stvarno možeš?"
„Naravno. Njen otac je lokalni trgovac automobilima, a mi uvek
kupujemo kola kod njega. Tvoje je samo da za praznike dođeš kod
mene."
Tom nije čuo da li je Net prihvatio poziv, jer je huk Taftovih
navijača, kada su Berketsi zaustavljeni, nadjačao njegov odgovor.
Kada je sudijin zvižduk označio kraj prve četvrtine, Net je počeo
glasno da se veseli, zaboravljajući da je njegov tim gubio. Ostao je da
stoji, u nadi da će ga devojka sa lepom kovrdžavom kosom i
očaravajućim osmehom možda primetiti. Ali kako bi i mogla, kada je
živahno skakala gore-dole, podstičući navijače Tafta da navijaju još
glasnije.
Druga četvrtina počela je veoma brzo, i kada se A izgubilo na
tribinama, a na terenu se pojavilo trideset mišićavih teškaša, Net je
nevoljno seo na svoje mesto i pretvarao se da prati utakmicu.

* * *
„Mogu li da se poslužim vašim dvogledom, gospodine?" upitao je
Flečer Džimijevog oca na kraju prvog poluvremena.
„Naravno, moj dečače", rekao je senator dodajući mu ga. „Neće mi
trebati do početka drugog poluvremena." Flečer nije primetio čudnu
intonaciju u senatorovom glasu, jer se usredsredio na devojku sa
slovom A na džemperu i poželeo je da se češće okreće prema svojim
protivnicima.
„Koja ti se svidela?", prošaputao je senator.
„Samo proveravam Taftovce, gospodine."
„Neće se još vratiti na teren", rekao je senator. Flečer se okrenuo
prema njemu sav crven u licu. „T, A, F ili T?" pitao ga je Džimijev otac.
„A, gospodine", priznao je Flečer.
Senator je uzeo od njega dvogled, fokusirao ga na drugu devojku s
leva i čekao da se ona okrene. „Slažem se sa tvojim izborom, mladiću,
ali šta misliš da učiniš po tom pitanju?"
„Ne znam, gospodine", rekao je Flečer bespomoćno. „Istini za
volju, ne znam joj čak ni ime."
„Dajen Kaulter", rekao je senator.
 „Otkud znate?", rekao je Flečer, pitajući se u sebi da li senatori sve
znaju.
„Istraživao sam. Zar vas na Hočkisu još nisu učili tome?" Flečer se
zbunio. „Sve što treba da znaš nalazi se na jedanaestoj strani
programa", dodao je senator pružajući mu spomenutu brošuru. Na
strani jedanaest su bile prikazane čirlidersice svih škola. „Dajen
Kaulter", ponovio je Flečer, buljeći u fotografiju. Bila je godinu dana
mlađa od Flečera - žene u trinaestoj godini još uvek ne skrivaju svoje
godine - a uz to je i svirala violinu u školskom orkestru. Kako mu je
bilo žao što nije poslušao majku i počeo da uzima časove klavira.

* * *
Nakon što su mukotrpno osvajali pedalj po pedalj terena, igrači
Tafta su najzad prešli liniju i došli u vođstvo. Revnosna Dajen se
ponovo pojavila na obodu terena i rutinski odradila svoj posao.
„Gadno si se usosio", rekao je Tom, „pretpostavljam da ću morati
da vas upoznam."
„Stvarno je znaš?", pitao je Net s nevericom.
„Naravno da je znam", rekao je Tom. „Od druge godine života
posećujemo iste zabave."
„Zabavlja li se već s nekim?", pitao je Net.
„Otkud znam? Ti samo dođi kod nas, tokom raspusta, na jedno
nedelju dana, a ostalo prepusti meni."
„Učinio bi mi to?"
„Da, ali će te koštati."
„Šta li si samo smislio?"
„Završi sve svoje domaće zadatke pre nego što dođeš i ja onda
neću morati da gubim vreme i proveravam tačnost svojih."
„Dogovoreno", rekao je Net.

* * *
Počela je treća četvrtina, i nakon serije sjajnih dodavanja, došao je
red i na Hočkis da dođe do kraja protivničke strane terena, što ih je
dovelo u vođstvo koje su zadržali do kraja četvrtine.
„Ćao Tafte, ćao Tafte, vratiste se tamo gde vam je i mesto", pevao
je senator raštimovano, dok su timovi koristili tajm-aut.
„Ostaje još jedna četvrtina", podsetio je Flečer senatora dok mu je
ovaj pružao dvogled.
„Da li si odlučio za koga ćeš da navijaš, mladiću, ili te je Taftovska
Mata Hari već upecala?" Flečer je izgledao zbunjeno. Čim se bude
vratio u sobu moraće da pogleda u rečnik i vidi ko je ta Mata Hari.
„Verovatno je odavde", nastavio je senator, „što znači da ćeš, kada
nekom od mojih službenika budem dao u zadatak da se raspita o njoj,
za dva minuta imati sve potrebne informacije."
„Čak i njenu adresu i broj telefona?" upita Flečer.
„Čak i to da li ima dečka", odgovorio je senator.
„Nije li to zloupotreba položaja?", pitao je Flečer.
„Naravno da jeste", odgovorio je senator Gejts, „ali svaki političar
bi isto to uradio da bi osigurao još dva glasa na narednim izborima."
„Ali, to mi neće rešiti problem upoznavanja sa njom, jer ja živim u
Farmingtonu."
„To će se rešiti tako što ćeš posle Božića doći kod nas na nekoliko
dana, a ja ću se postarati da ona i njeni roditelji nekim poslom dođu
do Kapitola."
„Učinićete to za mene?"
„Naravno da hoću, ali ćeš jednog dana morati da naučiš značenje
reči 'razmena', ako želiš da imaš posla sa jednim političarem."
„Šta je to razmena?", pitao je Flečer. „Učiniću sve što treba."
„Nikada to ne govori, moj dečače, jer te odmah dovodi u slabiju
pregovaračku poziciju. Međutim, ja želim samo da Džimi ne bude
najgori đak u razredu. Neka to bude tvoj deo obaveze u našoj
pogodbi."
„Dogovoreno, senatore", rekao je Flečer rukujući se s njim.
„Drago mi je da to čujem", rekao je senator, „jer mi se čini da
Džimi samo tebe želi za vođu."
Bio je to prvi put da je neko kazao da bi Flečer mogao da bude
vođa. To mu do tada uopšte nije padalo na pamet. Razmišljao je o
senatorovim rečima i nije registrovao da je Taft postigao pobedonosni
tačdaun1, sve dok Dajen nije strčala sa tribina i započela svoj
uobičajeni ritual koji je nažalost ličio na pobedničko slavlje. Ove
godine neće biti produženog vikenda.

* * *
Na drugoj strani stadiona, Net i Tom su stajali ispred svlačionica,
okruženi brojnim navijačima Tafta koji su, sa jednim izuzetkom,
čekali da pozdrave svoje heroje. Kada je izašla, Net je munuo svog
prijatelja u rebra. Tom je hitro krenuo napred.
„Zdravo, Dajen", rekao je i ne čekajući odgovor dodao: „Želeo bih
da te upoznam sa svojim prijateljem Netom. U stvari, on bi želeo da
upozna tebe."
Net je pocrveneo i to ne samo zato što je pomislio kako je Dajen
još lepša u prirodi nego na fotografiji. „Net živi u Kromvelu", dodao je
Tom spašavajući stvar, „ali će posle Božića doći kod nas na nekoliko
dana, pa ćeš imati priliku da ga bolje upoznaš."
Net je bio siguran samo u jedno, a to je da Tom definitivno nije bio
rođen za diplomatu.
 8

Net je sedeo za svojim radnim stolom, pokušavajući da se

koncentriše na Veliku depresiju. Prešao je oko pola strane, ali je
shvatio da su mu misli lutale. Stalno je u glavi vrteo film njegovog
susreta sa Dajen, koji nije dugo trajao, jer ona nije stigla da progovori
ni reč pre nego što je došao njegov otac i rekao da treba da krenu.
Net je isekao njenu sliku iz programa utakmice i nosio je svuda sa
sobom. Zažalio je što nije uzeo tri primerka te brošurice, jer se njena
mala fotografija izlizala. Sutradan ujutru, pozvao je Toma na kuću,
pod izgovorom da želi da prodiskutuju o krahu berze na Vol Stritu, a
onda je neobavezno ubacio: „Da li je Dajen rekla nešto za mene kada
sam otišao?"
„Misli da si veoma fini."
„Ništa drugo?"
„Šta je drugo mogla da kaže? Videla te je samo dva minuta, pre
nego što te je otac odvukao."
„Da li joj se sviđam?"
„Misli da si veoma fini, i ako se ne varam rekla je nešto u vezi sa
Džejmsom Dinom."
„Ma nije - je li?"
„U pravu si - nije."
„Baš si gad."
„Tačno, ali gad koji ima njen broj telefona."
„Imaš njen broj telefona?", pitao je Net sumnjičavo.
„Brzo kapiraš."
„I koji je?"
„Jesi li završio onaj rad o Velikoj depresiji?"
„Nisam, ali ću ga završiti do vikenda. Čekaj malo da uzmem
olovku." Net je zapisao broj na poleđini Dajenine fotografije. „Misliš li
da će se iznenaditi ako je pozovem?"
„Mislim da bi se pre iznenadila da je ne pozoveš."

* * *
 „Zdravo, Net Kartraj na vezi. Ne znam da li me se sećaš?"
„Ne, ne sećam se. Ko si ti?"
„Ja sam onaj s kim si se upoznala nakon utakmice sa Hočkisom i za
koga si rekla da liči na Džejmsa Dina."
Net se gledao u ogledalu. Nikada nije obraćao pažnju na svoj
izgled. Da li stvarno liči na Džejmsa Dina?
Trebalo mu je još nekoliko dana i još više proba pre nego što je
skupio dovoljno hrabrosti da okrene njen broj. Kada je završio svoj
rad o Velikoj depresiji, pripremio je spisak pitanja koja su mogla da
mu budu postavljena, u zavisnosti od toga ko se bude javio na telefon.
Ako to bude njen otac, reći će: „Dobar dan, gospodine Kaulteru, ja sam
Net Kartrajt. Mogu li da razgovaram sa vašom ćerkom", ako bude
majka: „Dobar dan, gospođo Kaulter, ja sam Net Kartrajt, mogu li da
razgovaram sa vašom ćerkom."
Za slučaj da se Dajen javi na telefon, pripremio je deset pitanja,
koja je poređao logički. Stavio je tri lista hartije na sto ispred sebe,
duboko udahnuo, i pažljivo okrenuo njen broj. Dočekao ga je signal za
zauzeće. Možda je razgovarala sa drugim dečkom. Da li su se već
držali za ruke ili, možda, čak i ljubili? Je li joj je to bio stalni dečko?
Posle petnaest minuta ponovo ju je nazvao. I dalje je bilo zauzeto.
Da li ju je u međuvremenu dobio neko ko joj se takođe nabacivao?
Ovog puta je sačekao samo deset minuta pre nego što ju je ponovo
nazvao. Kada je čuo da zvoni, osetio je kako mu srce udara u grudima
i poželeo da istog trenutka spusti slušalicu. Buljio je u svoj spisak sa
pitanjima. Zvonjenje je prestalo. Neko je podigao slušalicu.
„Zdravo", rekao je jedan duboki glas. Shvatio je da je to bio Den
Kaulter.
Netu je slušalica ispala na pod. Pošto se bogovi ne javljaju na
telefon, on za Dajeninog brata nije pripremio nijedno pitanje. Brže-
bolje je podigao slušalicu s poda i vratio je na telefon.
Pre nego što je pozvao i četvrti put, pročitao je svoj rad. Ovog puta
mu se bar javio jedan ženski glas.
„Dajen?"
„Ne, ovde njena sestra Triša", rekao je glas koji je zvučao starije,
„Dajen momentalno nije kod kuće, ali mislim da će se vratiti za nekih
sat vremena. Šta da joj kažem ko je zvao."
„Net", odgovorio je on, „da li bi ste joj rekli da ću je ponovo nazvati
za sat?"
„Naravno", odgovorio je onaj glas.
„Hvala", rekao je Net i spustio slušalicu. Za stariju sestru nije imao
pripremljenu šemu.
Net je tokom narednih sat vremena najmanje šezdeset puta
pogledao u svoj ručni časovnik, ali je ipak dodao još petnaest minuta
pre nego što je ponovo okrenuo Dajenin broj telefona. U magazinu Tin
je pročitao da ne treba da pokazujete da vam se neka devojka sviđa,
jer će je to odbiti. Neko je najzad podigao slušalicu.
„Halo", rekao je jedan mladi glas.
Net je pogledao u svoje papire. „Halo, mogu li dobiti Dajen?"
„Zdravo, Nete, ja sam. Triša mi je rekla da si zvao, kako si?"
U njegovim beleškama nije bilo „Kako si".
„Dobro", najzad nekako odgovori on, „a ti?"
„I ja", reče ona, nakon čega je usledila još jedna duga pauza, tokom
koje je Net grozničavo tražio nešto prigodno što bi mogao da je pita.
„Sledeće nedelje dolazim kod Toma u Simsberi na nekoliko dana",
pročitao je monotonim glasom.
„Sjajno", odgovorila je Dajen, „nadam se da ćemo se onda videti."
Pokušavao je da istovremeno iščita svih svojih deset spremljenih
pitanja.
„Halo, Nete, jesi li još tu?", pitala je Dajen.
„Jesam. Ima li šanse da se vidimo kada budem došao?" Bilo je to
pitanje broj devet.
„Da, naravno", rekla je Dajen, „baš bih volela."
„Zdravo", rekao je Net gledajući u svoju desetu belešku.
Tokom ostatka večeri, Net je pokušavao da se seti svakog detalja
razgovora, i čak ga je i stavio na papir, rečenicu po rečenicu.
Podvukao je triput njene reči - da, naravno, baš bih volela. Pošto je do
njegovog odlaska kod Toma ostalo još četiri dana, pitao se da li bi
možda trebalo da Dajen ponovo nazove -da bi potvrdili dogovor.
Ponovo je posegnuo za magazinom Tin, tražeći njihov savet, jer je
izgledalo da su mogli da predvide sve njegove prethodne probleme.
Tin, međutim, nije mogao da mu ponudi pomoć u vezi sa ponovnim
pozivom, ali je predlagao da za prvi sastanak treba da se obuče
sportski, bude opušten i da kad god bude imao priliku priča o drugim
devojkama sa kojima je izlazio. Nikada nije izlazio ni sa kim drugim i,
što je još gore, nije imao neobaveznu odeću, izuzev jedne karirane
košulje koju je pola sata nakon što ju je kupio sakrio u poslednjoj
fijoci svog ormana. Proverio koliko je novca zaradio dozvoljavajući
drugim učenicima u razredu da prepisuju od njega -sedam dolara i
dvadeset centi - i pitao se da li je to dovoljno da se kupi nova košulja i
par sportskih pantalona. Bilo mu je žao što nije imao starijeg brata.
Rad je dovršio samo nekoliko sati pre nego što ga je otac odvezao
do Simsberija.
Putujući na sever, Net se stalno pitao u sebi zašto nije ponovo
pozvao Dajen i ugovorio tačno vreme i mesto njihovog sastanka.
Možda je otišla negde sa prijateljicom ili dečkom. Da li će mu Tomovi
roditelji dati da se posluži telefonom čim uđe u njihovu kuću?

* * *
„Boga mu", rekao je Net kada su otac i on skrenuli na dugi prilazni
put Tomovoj kući i prošli pored obora punog konja. Otac bi ga
prekorio što psuje da i sam nije bio zaprepašćen onim što je video.
Vozili su se skoro dobrih milju i po pre nego što su ušli u dvorište
veličanstve bele kolonijalne kuće okružene četinarima.
„Boga mu", rekao je Net po drugi put. Ovog puta otac nije
propustio priliku da ga prekori.
„Izvini, tata, ali Tom mi nije rekao da živi u palati."
„A i zašto bi?", odgovorio je otac. „Kada on tu živi oduvek. Osim
toga, on nije tvoj najbolji drug zbog toga što živi u velikoj kući, a da je
mislio da treba da te impresionira, spomenuo bi to odavno. Znaš li
čime se bavi njegov otac? Sigurno ne prodaje polise osiguranja."
„Mislim da je bankar."
„Pa da, Tom Rasel. Rasel banka", rekao je otac zaustavljajući kola
ispred kuće.
Tom ih je dočekao na vrhu stepeništa da bi im poželeo
dobrodošlicu. „Dobar dan, gospodine, kako ste?" pitao je kada je
Netov otac otvorio vrata.
„Hvala na pitanju, dobro, Tome", odgovorio je Majkl Kartrajt dok
je njegov sin izlazio iz kola noseći u ruci pohabani koferčić na kome
su uz bravu stajali inicijali M.C.
„Hoćete li da popijete nešto, gospodine?"
„Hvala", rekao je Netov otac, „ali me žena čeka na večeri, pa bih
morao odmah da pođem."
Net je mahnuo ocu, kada je ovaj krenuo nazad za Kromvel.
Onda je pogledao prema kući i video batlera koji je stajao na vrhu
stepeništa. Dok ga je batler pratio širokim kružnim stepeništem do
drugog sprata, kako bi mu pokazao sobu u koju će se smestiti,
ponudio se da mu ponese kofer, ali ga Net nije ispuštao iz ruku.
Njegovi su imali tek jednu sobu za goste, koja bi ovde mogla da prođe
samo kao plakar za metle. Kada ga je batler najzad ostavio na miru,
Tom mu je rekao: „Kada se raspakuješ, siđi dole da se upoznaš sa
mojom majkom. Bićemo u kuhinji."
Net je seo na kraj jednog od dva identična kreveta koji su se
nalazili u sobi, tužan zbog saznanja da nikada neće moći da pozove
Toma u goste.
Trebalo mu je samo tri minuta da se raspakuje, jer je u koferu
imao samo dve majice, jedne rezervne pantalone i kravatu. Pošto je
dobro osmotrio kupatilo, skočio je na krevet da ga isproba. Bio je
super. Prošlo je još nekoliko minuta pre nego što je krenuo da silazi
niz stepenište, pitajući se da li će uopšte uspeti da nađe kuhinju.
Međutim, na njegovom donjem kraju ponovo ga je čekao onaj batler.
Proveo ga je kroz hodnik. Net je krišom zvirnuo u svaku sobu pored
koje je prošao.
„Ćao", rekao je Tom, „da li ti soba odgovara?"
„Da, super je", rekao je Net shvativši da njegov prijatelj nije
sarkastičan.
„Mama, ovo je Net. On je najbolji učenik u odeljenju, nanu li mu
njegovu."
„Tome, nemoj, molim te, da psuješ", rekla je gospođa Rasel.
„Zdravo, Nete, drago mi je da smo se upoznali."
„Dobro veče, gospođo Rasel, i meni. Kuća vam je divna."
„Hvala, Nete, a mi smo oduševljeni što ćeš nam biti gost ovih
nekoliko dana. Jesi li za jednu Koka-kolu?"
„Da, molim."
Jedna služavka u uniformi je otišla do frižidera, izvadila iz njega
Koka-kolu i stavila u nju malo leda.
„Hvala", ponovio je on, gledajući služavku kako se vraća prema
sudoperi i nastavlja da secka krompire. Setio se svoje majke u
Kromvelu. I ona verovatno secka krompire, ali posle napornog radnog
dana provedenog u učionici.
„Hoćeš li da te malo provedem okolo?", pitao je Tom.
„To mi dobro zvuči", rekao je Net, „ali da li bih prvo mogao da
telefoniram?"
„Nema potrebe, Dajen se već javljala."
„Ona je već zvala?"
„Da, jutros, da pita kad dolaziš. Molila me je da ti ne kažem, pa bih
rekao da se zainteresovala za tebe."
„Onda bi bilo najbolje da je odmah nazovem."
„Ne, to je poslednje što bi trebalo da uradiš", rekao je Tom.
„Ali rekao sam da hoću."
„Znam da jesi, ali mislim da prvo treba da se malo promuvamo
okolo."

* * *
Kada je Flečerova majka dovezla svog sina do kuće senatora i
gospođe Gejts, u Istočnom Hartfordu, vrata im je otvorio Džimi.
„Ne zaboravi da se gospodinu Gejtsu uvek obraćaš sa senatore ili
gospodine."
„Da, mama."
„I ne gnjavi ga svojim pitanjima."
„Neću, mama."
„Seti se da se razgovor između dvoje ljudi sastoji od pedeset posto
pričanja i isto toliko slušanja."
„Da, mama."
„Dobar dan, gospođo Devenport, kako ste?", rekao je Džimi
otvorivši im vrata.
„Hvala na pitanju, dobro, Džimi, a ti?"
„Super. Mama i tata, nažalost, nisu kod kuće, ali bih ja mogao da
vam skuvam čaj?"
„Ne, hvala, moram da se vratim na sastanak, ali ne zaboravi da
pozdraviš svoje roditelje."
Džimi je poneo jedan Flečerov kofer do gostinske sobe. „Bićeš u
sobi do moje", rekao je, „što znači da ćemo morati da delimo
kupatilo."
Flečer je svoj drugi kofer spustio na krevet, a onda počeo da
proučava slike - sa motivima iz građanskog rata, za slučaj da u sobi
odsedne južnjak koji je možda zaboravio ko je pobedio. One su
podsetile Džimija da pita Flečera da li je završio rad o Linkolnu.
, Jesam, ali da li si mi nabavio Dajenin broj telefona?"
„Našao sam nešto bolje. Otkrio sam u koji kafić najčešće izlazi, pa
bi smo mogli, kao slučajno, da odemo do njega, na primer oko pet. A
ako nam taj plan iz nekog razloga ne upali, moj otac je, i onako,
pozvao njene roditelje da sutra uveče dođu na koktel koji se održava
u Kapitolu."
„A šta ako ne dođu?"
„Proverio sam spisak gostiju, i vidim da su potvrdili dolazak."
Flečer se iznenada setio trampe koju je ugovorio sa senatorom.
„Dokle si stigao sa svojim domaćim zadatkom?"
„Nisam ga ni počeo", priznao je Džimi.
„Džimi, ako u sledećem semestru ne budeš dobio prelaznu ocenu,
gospodin Heskins će te staviti na uslovno i onda neću moći da ti
pomognem."
„Znam to, ali takođe znam i za dogovor između tebe i mog oca."
„Onda, ako želiš da ga ispoštujem, moraćemo odmah ujutru da
počnemo sa radom. Radićemo svako jutro po dva sata."
„Da, gospodine", rekao je Džimi zauzimajući stav mirno. „Ali pre
nego što počnemo da brinemo o sutra, možda ćeš se ti presvući",
dodao je.
Flečer je ubacio u kofere pola tuceta košulja i nekoliko pari
pantalona, ali i dalje nije znao šta da obuče za svoj prvi sastanak.
Samo što je zaustio da pita Džimija šta on misli o tome, ovaj drugi je
rekao: „Kada se raspakuješ, mogao bi da siđeš dole do dnevne sobe.
Kupatilo ti je na kraju hodnika."
Flečer se brzo presvukao u košulju i pantalone što ih je kupio
prethodnog dana u radnji koju mu je preporučio otac. Pogledao se u
dugačkom ogledalu. Nije imao pojma kako izgleda, jer ga odeća ranije
uopšte nije interesovala. Ponašaj se neobavezno, izgledaj žestoko, čuo
je da jedan disk džokej na radiju govori svojim slušaocima, ali šta li je
to značilo? Kasnije će se time pozabaviti. Kada je Flečer sišao niz
stepenice, čuo je da iz prednje sobe dopiru neki glasovi, od kojih mu je
jedan bio nepoznat.
„Sećaš se Flečera, mama", rekao je Džimi kada je Flečer ušao u
sobu.
 „Naravno da se sećam. Moj muž ne prestaje da priča svima o
fascinantom razgovoru koji su njih dvojica vodili tokom utakmice sa
Taftom."
„Drago mi je da me se seća", rekao je Flečer ne gledajući u nju.
„I znam da jedva čeka da te ponovo vidi."
„Drago mi je", rekao je Flečer i drugi put.
„A ovo je moja mlađa sestra, Eni", rekao je Džimi.
Eni je pocrvenela, ali ne samo zato što joj je smetalo da je Džimi
predstavlja kao svoju mlađu sestru, već i zbog toga što od trenutka
kada je ušao u sobu njegov drug nije skidao oči s nje.
 9

„Dobro veče, gospođo Kaulter, zadovoljstvo mi je da se upoznam

sa vama i vašim mužem, a ovo je, ako me pamćenje dobro služi, vaša
ćerka Dajen." Gospodin i gospođa Kaulter su bili impresionirani, jer
nikada do sada nisu imali priliku da se sretnu sa jednim senatorom, i
to ne samo zato što je njihov sin postigao pobednički poen protiv
Hočkisa, već i zato što su bili osvedočeni republikanci. „Vidiš, Dajen",
nastavio je senator, „ovde je neko sa kim hoću da te upoznam." Oči
Harija Gejtsa su preletele preko sobe, u potrazi za Flečerom, koji je do
malopre stajao pored njega. „Čudno", rekao je on, „ali ne smete da
odete a da ga ne upoznate. Inače neću moći da ispunim svoj deo
pogodbe", dodao je on ne objasnivši o čemu se radi.
„Gde se izgubio Flečer?", pitao je Hari Gejts svog sina kada su se
Kaultersi priključili ostalim gostima.
„Budeš li video Eni, znaj da je i Flečer negde u blizini; otkad je
došao u Hartford ne odvaja se od nje. Baš razmišljam o tome da mu
kupim ogrlicu za pse i zovem ga Fleč."
„Stvarno?", reče senator. „Nadam se da ne misli da ga to oslobađa
obaveze da ispoštuje naš dogovor."
„Ne, ne misli", reče Džimi. „Jutros smo dva sata analizirali Romea i
Juliju, i čik pogodi koga vidi u njihovoj ulozi."
Senator se nasmešio. „A ko si onda ti?", pitao je.
„Mislim da sam Merkucije."
„Ne", rekao je Hari Gejts, „ti možeš da budeš Merkucije samo ako
počneš da juriš Dajen."
„Ne shvatam."
„Pitaj Flečera. On će ti objasniti."

* * *
Triša je otvorila vrata. Bila je obučena za tenis.
„Da li je Dajen kod kuće?" pitao je Net.
„Ne, otišla je sa roditeljima na neku zabavu u Kapitol. Vratiće se za
nekih sat vremena. Ja sam Triša. Pričala sam sa tobom preko telefona.
Upravo sam krenula po Koka-kolu. Hoćeš li i ti jednu?"
„Da li ti je brat kod kuće?"
„Ne, na treningu je, u teretani."
„Onda može."
Triša je odvela Neta u kuhinju i pokazala mu rukom prema stolici
sa druge strane stola. Net je seo i dok je ona otvarala frižider ništa nije
progovarao. Kada se savila da izvuče dve Koka-kole, njena kratka
suknja joj se podigla. Net nije mogao da odvoji pogled od njenih belih
teniskih gaćica.
„Kada očekuješ da će se vratiti?", pitao ju je dok je stavljala led u
čaše.
„Nemam pojma, tako da, kako sad stvari stoje, moraš da budeš tu
sa mnom."
Net je pijuckao svoje piće, ne znajući šta treba da kaže, jer su se on
i Dajen dogovorili da gledaju Ubiti pticu rugalicu.

* * *
„Ne znam šta vidiš na njoj", kazao je Džimi.
„Ona je sve ono što ti nisi", rekao je Flečer smeškajući se.
„Pametna je, lepa, zanimljiva i... "
„Jesi li siguran da govorimo o mojoj sestri?"
„Da, a ti zato i nosiš naočare."
„Samo da ti kažem, Dajen Kaulter je upravo stigla sa svojim
roditeljima. Otac hoće da zna da li još uvek želiš da je upoznaš."
„Ne, naročito. Ona se od A pretvorila u Z, pa bi bilo logično da sada
pripadne tebi."
„Ne, hvala", rekao je Džimi, „ne trebaju mi tvoji otpaci. Samo da ti
kažem, rekao sam tati za Romea i Juliju, i da sebe vidim kao
Merkucija."
„Samo ako ja počnem da izlazim sa sestrom Dena Kaultera, ali više
nisam zainteresovan za ćerku iz te kuće."
„Još uvek ne razumem."
„Objasniću ti sutra ujutru", rekao je Flečer kada im je prišla
Džimijeva sestra noseći u rukama dva doktora Pepersa. Eni je mrko
pogledala u brata i on se već sledećeg trenutka negde izgubio.
Neko vreme nijedno od njih nije progovaralo ni reč, sve dok Eni
najzad nije rekla: „Hoćeš li da ti pokažem gde zaseda Senat?"
 „Svakako", rekao je Flečer. Eni se okrenula se i krenula prema
vratima a Flečer ju je pratio u korak.
„Vidiš li isto što i ja?", rekao je Hari Gejts, okrenuvši se prema
svojoj ženi kada su Flečer i njegova ćerka napustili sobu.
„Naravno da vidim", odgovorila je Marta Gejts, „ali ne treba
previše da brinem zbog toga, jer sumnjam da je i jedno od njih
sposobno da zavede ono drugo."
„To me u tim godinama nije sprečavalo da pokušavam - siguran
sam da se sećaš toga."
„Pravi političar. To je još jedna od priča koju si vremenom ulepšao.
Jer sam, koliko se sećam, ja tebe zavela."

* * *
Net je pijuckao svoju Koka-kolu, kada je iznenada osetio ruku na
svojoj butini. Pocrveneo je, ali je nije sklonio.
Triša mu se smeškala sa druge strane stola. „Možeš i ti da staviš
ruku na moju nogu, ako želiš." Net je mislio da će ga smatrati
neučtivim ako to ne bude učinio, tako da je pružio ruku ispod stola i
spustio je na njenu butinu.
„Dobro", rekla je ona dok je pijuckala Koka-kolu, „sada smo malo
prisniji." Net nije prokomentarisao kada se njena ruka popela uz
njegove sveže ispeglane pantalone. „Samo me oponašaj", rekla je ona.
Povlačio je ruku uz njenu butinu, ali je stao kada joj je došao do ruba
suknje. Ona se zaustavila tek kada mu je došla do prepona.
„Zaostaješ za mnom", rekla je i počela da mu otkopčava gornje
dugme na pantalonama. „Ispod suknje, ne preko nje", dodala je uopšte
se ne šaleći. Podvukao joj je ruku ispod suknje, a ona je nastavila da
mu otkopčava pantalone. Kada mu je stigla do gaćica, opet se
zaustavio. Nije mogao da se seti da je u magazinu Tin pisalo bilo šta o
tome šta je bilo sledeće što se od njega očekivalo da uradi.

* * *
„Ovo je dvorana Senata, rekla je Eni dok su sa galerije gledali u
stolice presvučene plavom kožom koje su bile poređane u krug.
„Baš deluje moćno", rekao je Flečer.
„Tata kaže da ćeš i ti završiti jednog dana ovde, ili ćeš još i dalje
dogurati." Flečer nije odgovorio, jer nije imao predstavu koje sve
ispite treba položiti da bi se postalo političar. „Čula sam ga da govori
mojoj majci kako nije upoznao pametnijeg dečaka."
„Pa, znaš šta kažu za političare", rekao je Flečer.
„Da, znam, ali isto tako znam kada moj tata ne govori istinu - on se
tada uvek smeje, a ovoga puta nije."
„Gde sedi tvoj otac?", pitao je Flečer, pokušavajući da promeni
temu.
„Kao šef poslaničkog kluba većinske stranke sedi u prvom redu s
leve strane", reče ona pokazujući dole, „ali, ne bih da ti ja mnogo
pričam o tome, jer znam da on jedva čeka da ti pokaže Kapitol." Osetio
je da njena ruka dodiruje njegovu.
„Izvini", rekao je, hitro sklonivši ruku jer je mislio da se to
dogodilo slučajno.
„Ma daj", reče ona. Sada ga je uzela za ruku.
„Zar ne misliš da bi trebalo da se vratimo na zabavu?", upitao je
Flečer. „Inače će početi da nas traže."
„Verovatno", rekla je Eni, ali se nije makla. „Jesi li ikada poljubio
devojku, Flečeru?" pitala ga je tiho.
„Ne, nisam", priznao je on pocrvenevši.
„A da li bi voleo?"
„Da, voleo bih", rekao je on.
„Da li bi voleo da poljubiš mene?"
Klimnuo je glavom, a onda se okrenuo i video da Eni zatvara oči i
pući usne. Proverio je da li su sva vrata zatvorena, a onda se nagnuo
napred i nežno je poljubio u usta. Kada je završio, otvorila je oči.
„Znaš li šta je to francuski poljubac?", pitala ga je.
„Ne, ne znam", rekao je Flečer.
„Ne znam ni ja", priznala je Eni. „Hoćeš li mi reći ako budeš
saznao?" „Hoću", rekao je Flečer.
Knjiga druga
ODLAZAK
 10

„Hoćeš li da se kandiduješ za predsednika?", pitao je Džimi.

„Još nisam odlučio", odgovorio je Flečer.
„Svi misle da hoćeš."
„U tome i jeste problem."
„I moj otac bi voleo da se kandiduješ."
„Ali moja majka ne bi", rekao je Flečer.
„Zašto ne?", pitao je Džimi.
„Ona misli da bi ove godine trebalo da razmišljam samo o tome
kako da uđem na Jejl."
„Ali ako postaneš predsednik zbora učenika, to će ti samo pomoći
pri upisu na fakultet. Meni će upis predstavljati problem."
„Siguran sam da tvoj otac ima više načina da ti pomogne u tome",
rekao je Flečer cereći se.
„Šta Eni misli o tome?", pitao je Džimi ignorišući Flečerov
komentar.
„Ona će se složiti sa mojom odlukom, ma kakva ona bila."
„Onda bi možda trebalo da ja odlučim umesto tebe."
„Šta hoćeš time da kažeš?"
„Ako želiš da pobediš, moraćeš da me postaviš za menadžera tvoje
predizborne kampanje."
„Ma da, to bi mi svakako znatno uvećalo šanse", rekao je Flečer.
Džimi je podigao jastuk sa sofe i bacio ga na svog prijatelja. „U stvari,
ako stvarno želiš da pobedim", dodao je Flečer kada ga je uhvatio,
„trebalo bi da budeš menadžer predizborne kampanje kod mog
najvećeg konkurenta."
Njihovo sparingovanje prekinuto je ulaskom Džimijevog oca u
sobu. „Flečeru, imaš li malo vremena da porazgovaramo?"
„Naravno, gospodine."
„Možda bismo mogli u moj kabinet."
Flečer je hitro ustao i krenuo za senatorom. Pogledao je u Džimija,
ali je njegov prijatelj samo slegnuo ramenima. Pitao se da nije nešto
zabrljao.
 „Sedi", rekao je Hari Gejts sedajući za svoj radni sto. Nakon kratke
pauze, dodao je: „Treba nešto da mi učiniš, Flečeru."
„Samo recite, gospodine. Nikada neću moći da vam se odužim za
sve što se učinili za mene."
„Ti si učinio i više nego što smo se dogovorili", rekao je senator.
„Tokom protekle tri godine, Džimi je nekako uspeo da se održi na
površini i bez tvog nadzora nije mogao ni da se pomoli bogu."
„Lepo od vas što to kažete, ali..."
„To je stvarno tako, ali sada mi je najvažnije da se upiše na Jejl."
„Ali kako ja tu mogu da vam pomognem, kada ne znam ni da li ću
ja uspeti u tome."
Senator je ignorisao njegov komentar. „Politika svinjskog bureta,
moj dečače."
„Nisam baš siguran da sam vas razumeo, gospodine."
„Ako postaneš predsednik vlade učenika, što sam siguran da
hoćeš, prva stvar koju ćeš morati da uradiš je da izabereš svog
zamenika." Flečer je klimnuo glavom. „A to je nešto od čega bi Džimi
mogao da ima koristi kada ljudi sa Jejla budu odlučivali o tome koga
da prime."
„A od toga ću i ja imati koristi, gospodine."
„Puno ti hvala, Flečeru, ali nemoj, molim te, da kažeš Džimiju da
smo pričali o tome."

* * *
Čim se sutradan probudio, Flečer je otišao u susednu sobu i seo na
ivicu Džimijevog kreveta.
„Nemoj da je neka glupost", rekao je Džimi, ,jer sam sanjao Dejzi
Holingsvort."
„Samo možeš da je sanjaš", rekao je Flečer, „pola našeg fudbalskog
tima je zaljubljeno u nju."
„I, zašto si me probudio?"
„Odlučio sam da se kandidujem za predsednika, i nije mi potreban
menadžer izborne kampanje koji celo jutro provodi u krevetu."
„Je li to zbog nečega što ti je rekao moj otac?"
„Indirektno." Ućutao je. „I šta misliš ko će mi biti najozbiljniji
konkurent?"
„Stiv Rodžers", rekao je Džimi bez oklevanja.
 „Zašto Stiv?"
„On je malo ograničen, ali će i ići na to da popularnog sportistu
suprotstave akademcu asketi. Kao ono, Kenedi protiv Stivensona."
„Nisam imao pojma da znaš šta znači reč asketa."
„Mani se šale, Flečeru", rekao je Džimi izvlačeći se iz kreveta. „Da
bi pobedio Rodžersa, moraćeš da budeš spreman na sve i svašta.
Mislim da tokom doručka treba da održimo radni sastanak sa tatom;
on to isto radi pre početka svake svoje predizborne kampanje."

* * *
„Da li će neko uopšte pokušati da ti bude protivkandidat?", pitala
je Dajen Kaulter.
„Sigurno niko koga ne mogu da pobedim."
„A Net Kartrajt?"
„Ne, pošto se zna da je direktorov miljenik, pa se pretpostavlja da
bi, ako ga izaberu, samo ispunjavao njegove želje; to svima pričaju oni
koji me podržavaju."
„A ne zaboravi ni to kako se ponašao prema mojoj sestri."
„Ja sam mislio da si ga ti otkačila? Nisam imao pojma da se zna sa
Trišom."
„I ne znaju se, ali ga to nije sprečilo da je startuje kada je došao
kod mene."
„Zna li još neko za to?"
„Da, moj brat Den. On ga je uhvatio u kuhinji sa rukom ispod njene
suknje. Moja sestra mu se žalila da jednostavno nije mogla da ga
zaustavi."
„Stvarno?", ućuta on. „Da li misliš da će me tvoj brat podržati?"
„Da, ali on tu ne može mnogo da učini pošto je na Prinstonu."
„O, itekako može", rekao je Eliot. „Prvo... "

* * *
„Ko mi je najozbiljniji rival?", pitao je Net.
„A ko drugi do Ralf Eliot?", reče Tom. „Od početka poslednjeg
semestra radi na svojoj predizbornoj kampanji."
„Ali, to nije po pravilima."
„Mislim da Eliot nikada nije mnogo mario za pravila, a pošto zna
da si ti mnogo popularniji od njega, možemo da očekujemo veoma
prljavu kampanju."
„Ali ja neću time da se služim..."
„Dakle, odabraćemo Kenedijevu metodu."
„Šta hoćeš time da kažeš?"
„Treba da je započneš tako što ćeš Eliota pozvati na debatu."
„Nema šanse da on to prihvati."
„Onda si opet na dobitku. Ako prihvati, obrisaćeš njime pod, a ako
ne prihvati, reći ćemo da se uplašio."
„I kako bi ti organizovao jedan takav događaj?"
„Pošalji mu pismo, čiju ćeš jednu kopiju zakačiti na oglasnu tablu."
„Ali tamo ništa ne sme da se kači bez direktorovog odobrenja."
„Dok je oni uklone, većina ljudi će je već pročitati, a oni koji to nisu
poželeće da od ovih prvih saznaju šta je u njoj pisalo."
„A do tada će me već diskvalifikovati."
„Sve dok direktor bude mislio da Eliot može da pobedi, neće."

* * *
„Svoje prve izbore sam izgubio", rekao je senator Gejts kada je čuo
za Flečerovu odluku, „i zato moramo da se potrudimo da ne napraviš
iste greške. Za početak, ko će ti voditi predizbornu kampanju?"
„Džimi, naravno."
„Nikada ne govori 'naravno'"; samo izaberi onoga za koga si
ubeđen da će dobro obaviti posao, pa makar ti i ne bio blizak
prijatelj."
„Ubeđen sam da je on pravi čovek za taj posao", rekao je Flečer.
„Dobro. A sada, Džimi, da znaš da kandidat neće imati nikakve
koristi od tebe - bio je to prvi put da je Flečer video sebe kao
kandidata - ako ne budeš uvek otvoren i iskren prema njemu, koliko
god ti to bilo neprijatno."
Džimi je klimnuo glavom. „Ko ti je najozbiljniji rival?"
„Stiv Rodžers."
„Šta znamo o njemu?"
„Prilično je dobar momak, ali nema baš mnogo između ušiju",
rekao je Džimi.
„Izuzev lepog lica", rekao je Flečer.
„I nekoliko tačdauna u prošloj sezoni, ako se ne varam", dodao je
senator. „Dakle, pošto sada znamo ko nam je neprijatelj, treba da
počnemo da radimo na našim prijateljima. Prvo moraš da odabereš
najuži krug - nekih šest, najviše osam ljudi. Oni moraju da poseduju
samo dva kvaliteta: energiju i lojalnost - a ako uz to još imaju i mozga,
na konju si. Koliko traje predizborna kampanja?"
„Nešto više od nedelju dana. Predavanja se nastavljaju u
ponedeljak, u devet sati, a glasanje je narednog utorka ujutru."
„Nećemo da razmišljamo u nedeljama", rekao je senator, „već u
satima, o njih 192, jer se svaki od njih računa."
Džimi je počeo da hvata beleške.
„Ko sve može da glasa?", bilo je senatorovo sledeće pitanje.
„Svi učenici."
„Onda se potrudi da sa dečacima iz nižih razreda provedeš isto
onoliko vremena koliko i sa svojim vršnjacima. Biće im drago što se
toliko interesuješ za njih. A ti, Džimi, obavezno popiši sve birače, da
ne bi propustio da pre izbora kontaktiraš sa svakim od njih. I ne
zaboravi na to da će novajlije glasati za poslednjeg kandidata koji je sa
njima razgovarao."
„Ima 380 učenika", rekao je Džimi, rasklapajući na podu veliki
komad papira, „one koje već znamo obeležio sam crvenom štriklom,
one za koje mislim da će glasati za Flečera plavom, a učenike koje ne
znamo žutom."
„A one za koje niste sigurni, nemojte ni obeležavati, i ne zaboravite
njihovu mlađu braću."
„Mlađu braću?", rekao je Flečer.
„Štiklirao sam ih zelenim flomasterom", rekao je Džimi. „Svaki
mlađi brat naših simpatizera, koji je u nekom od nižih razreda škole,
dobiće zadatak da u svom odeljenju lobira za nas i da svog starijeg
brata izveštava o raspoloženju birača."
Flečer ga je pogledao zadivljeno. „Mislim da bi ti trebalo da se
kandiduješ za predsednika", rekao je. „Rođen si za to."
„Ne, ja sam rođen za vođenje predizbornih kampanja", kazao je
Džimi, „a ti da budeš predsednik."
Iako je senator mislio isto što i njegov sin, ništa nije rekao.

* * *
U pola šest ujutru, prvog dana semestra, Net i Tom su stajali sami
na parkingu. Prvo vozilo koje je prošlo kroz kapiju bilo je
direktorovo.
„Dobro jutro, Kartrajte", zabrundao je on izlazeći iz kola, „treba li
da, prema ovom ogromnom entuzijazmu koji pokazuješ u ranim
jutarnjim časovima, zaključim da se kandiduješ za predsednika?
„Da, gospodine."
„Sjajno, a ko ti je glavni rival?"
„Ralf Eliot."
Direktor se namrštio. „Onda će to biti žestoka borba, jer se Eliot ne
predaje tako lako."
„Istina je", priznao je Tom dok je direktor išao prema svom
kabinetu, ostavljajući njih dvojicu da dočekaju sledeća kola.
Ispostavilo se da se u njima nalazi uplašeni novajlija, koji je zbrisao
kada mu se Net približio a, što je još gore, u trećim kolima su bili
Eliotovi simpatizeri, koji su se hitro razvili u strelce preko celog
parkinga, očigledno već uvedeni u izbornu priču.
„Dođavola", rekao je Tom, „naš prvi timski sastanak zakazan je tek
za deset. Eliot je očigledno informisao svoje ljude još za vreme
raspusta."
„Ne, brini", rekao je Net, „samo skupi naše ljude kada budu izlazili
iz kola i odmah im kaži šta treba da rade."
Kada su se i poslednja kola ispraznila, Net je već odgovorio na
skoro stotinu pitanja i rukovao se sa trista dečaka, ali je jedna stvar
bila više nego jasna. Eliot im je obećao kule i gradove, ako budu
glasali za njega.
„Trebalo bi svima da kažemo kakav je pokvarenjak."
„Šta hoćeš time da kažeš?", pitao je Net.
„Kako je nagovarao novajlije da se odreknu svog džeparca?"
„Nemaš za to dokaza."
„Samo brojne pritužbe."
„Ako ih ima toliko, znaće iza čijeg imena treba da stave krstić, zar
ne?", rekao je Net. „Bilo kako bilo, ja ne želim da vodim takvu
predizbornu kampanju", dodao je. „Više bih voleo da birači sami
shvate kome od nas mogu da veruju."
„To je originalna ideja", reče Tom.
„Bar nam je direktor jasno dao do znanja da ne želi da Eliot bude
predsednik", kazao je Net.
„Mislim da to nikome ne treba da kažemo", reče Tom, „jer bi to
Eliotu moglo da donese još koji glas više."

* * *
„Šta misliš kako stojimo?", pitao je Flečer dok su se šetali pored
jezera.
„Nisam siguran", odgovorio je Džimi. „Puno ljudi iz viših razreda
reklo je i jednom i drugom štabu da će glasati za njihovog kandidata,
jer žele da ispadne da podržavaju pobednika. Budi srećan što se
glasanje ne održava u subotu uveče", dodao je Džimi.
„Zašto?", pitao je Flečer.
„Zato što u subotu popodne igramo protiv Kenta, i ako bi Stiv
Rodžers postigao pobedonosni pogodak, mogli bismo da se oprostimo
od šanse da postaneš predsednik. Šteta što smo mi domaćini. Da si se
rodio godinu dana ranije ili kasnije, sigurno bismo igrali u gostima i
uticaj utakmice na glasanje bi bio zanemarljiv. Ali, pošto je ovako, svi
birači će biti na stadionu i gledati je, i zato moli boga da izgubimo, ili
da bar Rodžers odigra loše."
U subotu u dva Flečer je sedeo na tribinama, spremivši se da gleda
četiri četvrtine utakmice koja će trajati najdužih sat vremena u
njegovom životu. Ali čak ni on nije mogao da predvidi njen ishod.

* * *
„Dođavola, kako li se samo izborio za to?", gunđao je Net.
„Putem mita i korupcije, kladim se", rekao je Tom. „Eliot je uvek
bio koristan igrač, ali nikada toliko dobar da bi mogao da uđe u
školski tim."
„Da li misliš da će rizikovati da ga ubace u igru?"
„Zašto ne bi? Sveti Džordž često ima slabu jednu stranu, tako da
mogu da ga drže u timu nekoliko minuta sve dok su sigurni da to neće
uticati na rezultat. Eliot će onda ostali deo utakmice provesti
trčkarajući kraj terena mašući biračima, a mi ćemo samo moći da
blenemo u njega sa tribina."
„Onda da se pobrinemo da svi naši ljudi budu ispred stadiona
nekoliko minuta pre kraja utakmice, i da niko do subote popodne ne
vidi naše listiće. Tako Eliot neće imati vremena da odštampa svoje."
„Brzo učiš", reče Tom.
„Kada ti je Eliot protivnik, nemaš puno izbora."
 * * *
„Ne znam kako će se to odraziti na glasanje", rekao je Džimi, dok
su njih dvojica trčali prema izlazu da bi se pridružili ostatku ekipe.
„Stiv Rodžers bar neće imati priliku da se rukuje sa svima kada budu
izlazili sa stadiona."
„Koliko li će ostati u bolnici?", reče Flečer.
„Treba nam samo tri dana", rekao je Džimi. Flečer se nasmejao.
Flečer je bio oduševljen shvativši da su njegovi ljudi već bili na
svojim mestima, kada je došao do njih.
Nekoliko dečaka mu je prišlo i reklo da će glasati za njega, iako
nije baš bio siguran u to. Nije mrdnuo od glavnog izlaza nastavivši da
se rukuje sa svakim dečakom koji je bio stariji od četrnaest i mlađi od
devetnaest godina, među kojima je, pretpostavio je, bilo i nekoliko
navijača protivničkog tima. Flečer i Džimi nisu otišli sve dok se nisu
uverili da na stadionu nije ostao više niko osim ljudi koji su ga
održavali.
Dok su išli prema svojim sobama, Džimi je priznao da niko nije
mogao da prognozira da će se utakmica završiti nerešeno, kao ni da će
Rodžers već pre kraja prve četvrtine biti na putu za lokalnu bolnicu.
„Da je glasanje bilo večeras, on bi sigurno pobedio, jer bi mu birači
davali glasove iz sažaljenja. Ako ga niko ne bude ponovo video pre
utorka u devet, ti ćeš sigurno postati predsednik."
„Zar birači ne bi trebalo da se rukovode kandidatovom
sposobnošću da obavlja dužnost za koju se kandidovao?"
„Naravno da ne, budalo", rekao je Džimi. „Pa ovo je politika."

* * *
Kada je Net stigao na utakmicu, listića sa njegovim likom bilo je po
čitavom stadionu, a Eliotovi navijači su mogli samo da traže da se
zbog toga svira faul. Dok su sedali na tribine, Net i Tom nisu mogli da
sakriju osmeh, koji im se još više raširio kada je Sveti Džordž na
početku prve četvrtine osvojio poen. Net nije želeo da Taft izgubi, ali
je isto tako znao da nije bilo tog trenera koji bi rizikovao da ubaci
Eliota u igru sve dok Sveti Džordž vodi. A tako je bilo do pred sam kraj
utakmice.
Net se na izlazu sa stadiona rukovao sa svima, dok su ga napuštali,
ali je znao da mu pobeda Tafta nad Svetim Džordom, izvojevana u
poslednjem minutu, nije išla u prilog, mada je Eliot tokom celog meča
mogao samo da trčkara sa spoljne strane granične linije terena.
„Sreća da nije ulazio u igru", rekao je Tom.

* * *
Flečer je bio pozvan da u nedelju ujutru čita molitvu u kapeli, čime
je direktor svima jasno dao do znanja za koga bi glasao. Tokom ručka,
on i Džimi su posetili sve zgrade u kojima su bili smešteni učenici, da
bi ih pitali kakvo je njihovo mišljenje o hrani.
„Sigurno pobeđuješ", ubeđivao ga je senator, „nema šanse da
omaneš."
Te večeri su legli u krevet iscrpljeni. Džimi je navio sat na pola
šest. Flečer je gunđao.
„Svaka mu čast", rekao je Džimi dok su sutradan ujutru stajali
ispred svečane sale čekajući da đaci izađu iz nje i krenu ka svojim
učionicama.
„Briljantno", priznao je Flečer.
„Apsolutno", rekao je Džimi. „Ne mogu da ga kritikujem, jer sam i
ja to tebi predlagao da uradiš."
Njih dvojica su blenula u Stiva Rodžersa, koji je stajao pored izlaza
iz svečane sale na štakama, puštajući učenike da mu se potpisuju na
gips na nozi.
„Svaka mu čast", ponovio je Džimi. „Ovo daje potpuno novo
značenje terminu glasovi simpatije. Možda bismo birače trebali da
pitamo: 'Želite li invalida za predsednika?'"
„Ne zaboravi da je jedan od najboljih predsednika u istoriji ove
zemlje bio invalid", podsetio je Flečer svog menadžera predizborne
kampanje.
„Onda nam ostaje samo jedno", rekao je Džimi. „Moraćeš sledeća
dvadeset četiri časa da provedeš u invalidskim kolicima."

* * *
Tokom poslednjeg vikenda, Netovi aktivisti su pokušali da stvore
atmosferu poverenja, iako su znali da imaju jako malo vremena za to.
Oba kandidata su se samo smejala do ponedeljka uveče, kada je
školsko zvono označilo šest sati.
 „Hajdemo nazad u sobu", rekao je Tom, „da pričamo priče o
pogibijama kraljeva."
„To su tužne priče", kazao je Net.
Netov izborni tim se nabio u Tomovu sobicu, i dok su nestrpljivo
čekali da saznaju rezultate glasanja, njegovi članovi su prepričavali
anegdote o svojim zaduženjima u kampanji i smejali se šalama koje
uopšte nisu bile smešne.
Njihovu graju prekinulo je glasno lupanje na vrata.
Kada su videli ko je bio na njima, odmah su skočili na noge.
„Dobro veče, gospodine Anderson", rekao je Net.
„Dobro veče, Kartrajte", odgovorio je dekan zvanično. „Kao
predsednik izborne komisije za izbor predsednika zbora učenika,
moram da te obavestim da ću zbog male razlike u broju glasova tražiti
da se njihovo prebrojavanje ponovi. Zbor će zato biti pomeren za
osam."
„Hvala vam, gospodine", bilo je sve što je Net stigao da kaže.
Kada je otkucalo osam, svi su bili na svojim mestima. Ustali su
kada je dekan ušao u salu. Net je pokušao da na njegovom licu otkrije
bar nagoveštaj krajnjeg rezultata glasanja, ali je ono izgledalo tako da
su mu i Japanci mogli pozavideti na zagonetnosti.
Dekan je stao nasred bine i pozvao sve prisutne da sednu. Kroz
publiku se pronelo: „Šššš", koje se inače retko moglo čuti na redovnim
zborovima.
„Moram da vam kažem", počeo je dekan, „da je ovo najtesniji
rezultat u sedamdesetpetogodišnjoj istoriji škole." Net je osetio kako
mu se dlanovi znoje, dok se trudio da ostane miran. „Rezultat glasanja
za predsednika zbora učenika je sledeći: Net Kartrajt, 178, Ralf Eliot,
181 glas."
Jedna polovina prisutnih skočila je na noge i počela da se veseli,
dok je ona druga ostala nemo da sedi na svojim mestima. Net je ustao,
prišao Eliotu i pružio mu ruku.
Novi predsednik se pravio da to ne primećuje.

* * *
Iako su svi znali da rezultat glasanja neće biti objavljen pre devet,
svečana sala je bila dupke puna mnogo pre nego što je direktor ušao u
nju.
 Flečer je sedeo u zadnjem redu, pognute glave, a Džimi je gledao u
njega. „Trebalo je da ustajem ranije", kazao je Flečer.
„Trebalo je da ti polomim nogu", odgovorio je Džimi.
Direktor je prošao centralnim prolazom između sedišta u pratnji
školskog sveštenika, kao da je time hteo da pokaže da se i sam bog
nekako umešao u to ko će biti izabran za predsednika zbora učenika
na Hočkisu. Popeo se na binu i nakašljao.
„Evo rezultata izbora za predsednika zbora učenika", rekao je
gospodin Fleming, „Flečer Devenport - 207 glasova, Stiv Rodžers -
173. Stoga Flečera Devenporta proglašavam predsednikom."
Flečer je istog trenutka otišao do Stiva, koji mu se iskreno
nasmešio, izgledajući kao da mu je laknulo, i rukovao se s njim.
Okrenuo se i video da Han Gejts stoji pored vrata. Senator se sa
dužnim poštovanjem poklonio novom predsedniku.
„Nikada nećeš zaboraviti svoju prvu pobedu na izborima", rekao
je.
Ni jedan ni drugi nisu obraćali pažnju na Džimija koji je skakao od
oduševljenja.
„Mislim da znate mog potpredsednika, gospodine", odgovorio je
Flečer.
 11

Netova majka je bila jedna od retkih koji nisu bili razočarani time
što joj sin nije bio izabran za predsednika. Osećala je da će mu to dati
više vremena da se posveti učenju. A da je Suzan Kartrajt mogla da
vidi koliko je vremena on provodio u njemu, ne bi uopšte brinula. Čak
je i Tom jedva uspevao da ga odvoji od njegovih knjiga na više od
nekoliko minuta. Izuzetak od toga bio je samo njegov svakodnevni
džoging od pet milja. Ali čak i kada je oborio školski rekord u kros-
kantriju, Net je dao sebi samo nekoliko sati slobodno da bi to
proslavio.
Tako je bilo i na Badnje veče, Božić i Novu godinu. Net je ostajao u
sobi, zakopan u svoje knjige. Majka je mislila da je jedini način da se
odmori od toga da sa Tomom ode na produženi vikend u Simsberi. I
jeste. Tamo je učio samo po dva sata ujutru i popodne. Tom je
zahvaljivao bogu što mu se prijatelj nije naljutio, iako je odbio njegov
poziv da mu pravi društvo dok bude trčao. Ovom drugom je bilo
simpatično što je mogao da trči svih pet milja a da ne izađe sa
Tomovog poseda.
„Opet pismo od neke tvoje dragane?", pitao je Net za doručkom
dok je njegov prijatelj otvarao jedan koverat.
„Da bar jeste", rekao je Tom. „Ne, od gospodina Tompsona je -
nudi mi ulogu u Dvanaestoj noći."
„I hoćeš li je prihvatiti?", pitao je Net.
„Ne, to bi više tebi ležalo. Ja sam pre producent nego izvođač."
„Prijavio bih se da znam da ću se upisati na Jejl, ali još uvek nisam
završio svoj seminarski rad."
„Ja svoj nisam ni počeo", priznao je Tom.
„Koju si od pet ponuđenih tema izabrao?", pitao je Net.
„Kontrolu nad donjim Misisipijem tokom Građanskog rata",
odgovorio je Tom. „A ti?"
„Uticaj Klarensa Deroua na sindikalni pokret."
„Da, razmišljao sam o tome, ali nisam bio siguran da li ću moći da
napišem pet hiljada reči na tu temu. Ti si ih do sada napisao verovatno
već deset hiljada."
„Ne, ali sam skoro sasvim završio sa radom na njegovoj skici i
nadam se da ću do januara, kada se budemo vratili nazad, u školu,
završiti i njegovu finalnu verziju."
„Krajnji rok za prijavljivanje na Jejl je februar; stvarno hi mogao
da porazmisliš o tome da se pojaviš u toj školskoj predstavi. Barem
izađi na audiciju. Ne moraš da igraš glavnu ulogu."
Dok je mazao puter na hleb, Net je razmišljao o predlogu svog
prijatelja. Tom je, naravno, bio u pravu, ali je Net osećao da bi to bila
još jedna stvar koja bi ga odvratila od njegovog najvažnijeg cilja. Bacio
je pogled kroz prozor preko onih silnih hektara zemlje, i pitao se kako
li je to imati roditelje koji ne moraju da brinu o školarini, džeparcu i
tome da li će im sin naći neki posao tokom letnjeg raspusta.

* * *
„Hoćeš li da čitaš neku određenu ulogu, Nete?", pitao je gospodin
Tompson gledajući u sto devedeset centimetara visokog mladića sa
crnom, gustom kosom, čije su pantalone uvek delovale kao da su
desetak centimetara kraće.
„Antonija, ili možda Orsina", odgovorio je Net.
„Odgovarao bi ti Orsino", rekao je gospodin Tompson, „ali sam već
isplanirao da tu ulogu dam tvom prijatelju Tomu Raselu."
„Teško da mogu da igram Malvolja", rekao je Net smejući se.
„Ne, njega bi mogao da igra Eliot", kazao je Tompson smešeći se
pakosno. Kao i mnogi drugi na Taftu, i gospodin Tompson je
priželjkivao da Net bude izabran za presednika asocijacije učenika.
„Ali, nažalost, on nije u mogućnosti da učestvuje u predstavi, a tebi bi
najviše ležala uloga Sebastijana."
Net je želeo da protestvuje, iako je morao da prizna da je kada je
prvi put pročitao scenario pomislio kako bi ta uloga bila pravi izazov.
Ali zahtevala bi sate i sate rada; a tek proba. Gospodin Tompson je
osetio da je Net rezervisan. „Mislim da je došao trenutak za malo
podmićivanja, Nete."
„Podmićivanja, gospodine."
„Da, moj dečače. Direktor službe za upis studenata na Jejlu je moj
dugogodišnji prijatelj. Studirali smo na katedri za klasične nauke u
Prinstonu, i svake godine jedan vikend provedemo zajedno. Urediću
da to ove godine bude onaj kada se bude igrala školska predstava",
napravio je kratku pauzu, „pod uslovom da ti glumiš Sebastijana." Net
nije odgovorio. „A, vidim da podmićivanje nije dovoljno za nekoga ko,
poput tebe, ima visoke moralne standarde, pa ću morati da pribegnem
i korupciji."
„Korupciji, gospodine?", reče Net.
„Da, Nete, korupciji. Primetićeš da u predstavi imaju tri ženske
uloge -lepa Olivija, tvoja sestra bliznakinja - Viola i svadljiva Marija, ne
računajući služavke i statiste, a ne zaboravi da se sve one zaljubljuju u
Sebastijana." Net i dalje nije odgovarao. „A", nastavio je gospodin
Tompson, otkrivajući svog aduta, „moja saradnica gospođica Porter
predložila je da bi u subotu, na audiciju za ženske uloge u predstavi,
trebalo da dovedemo jednog dečaka da čita delove teksta koji govore
muškarci." Ponovo je ućutao.
„A, vidim da sam te najzad zaintrigirao."

* * *
„Da li veruješ u to da je moguće čitav život voleti samo jednu
osobu?", pitala je Eni.
„Ako imaš sreće da naiđeš na pravu osobu, zašto da ne?"
„Mislim da ćeš me, kada najesen odeš na Jejl, gde češ biti okružen
sa mnogo pametnih i lepih devojaka, zaboraviti."
„Nikako", rekao je Flečer. Seo je na sofu pored nje i zagrlio je. „A
one će, svakako, ubrzo otkriti da volim nekog drugog, a kada budeš
došla na Vasar, shvatiće i zašto."
„Ali, to će biti tek sledeće godine", rekla je Eni, „a do tada..."
„Šššš... zar nisi primetila da svaki muškarac koji te upozna istog
trenutka postaje ljubomoran na mene?"
„Ne, nisam", odgovorila je ona iskreno.
Flečer se okrenuo da pogleda u devojku u koju se zaljubio još dok
je imala ravne grudi i nosila protezu. Ali ni tada nije mogao da odoli
tom osmehu, njenoj crnoj kosi, koju je imala na baku Irkinju, i čelik
plavim očima, što ih je nasledila od Švedskog dela svoje porodice. Ali
sada, četiri godine kasnije, imala je vitku, zanosnu figuru i noge zbog
kojih se Flečer radovao novoj modi kratkih sukanja.
Eni je stavila ruku na Flečerovu butinu. „Shvataš li da polovina
devojaka koje izgledaju kao ja više nisu device?" reče.
 „To mi je rekao i Džimi", rekao je Flečer.
„A on bi to trebalo da zna." Eni je ućutala. „Sledećeg meseca punim
sedamnaest, a to mi nikada nisi predložio... "
„Naravno da sam puno puta razmišljao o tome", rekao je Flečer
dok se ona nameštala tako da bi njegova ruka mogla da joj dodirne
dojku, „ali, kada se to dogodi, hteo bih da to oboje želimo i da nikada
ne zažalimo zbog toga."
Eni mu je spustila glavu na rame. „Ja neću zažaliti", rekla je
spuštajući mu ruku na nogu.
Uzeo ju je u naručje. „Kada očekuješ da će tvoji doći?"
„Oko ponoći. Otišli su da obave nešto od onoga bez čega političari
ne mogu da žive."
Kada je Eni počela da raskopčava bluzu, Flečer se nije ni makao.
Pošto je otkopčala i poslednje dugme, skinula ju je i pustila da padne
na pod. „Sad je red na tebe", rekla je.
Flečer je hitro otkopčao košulju i bacio je u stranu. Eni je ustala i
okrenula se prema njemu. Bilo joj je interesantno što je iznenada
osetila da njime može da upravlja. Lagano je otvorila rajsferšlus na
svojoj suknji - kao Džuli Kristi u filmu Draga.
Ni ona, poput spomenute gospođice, nije imala podsuknju.
„Mislim da je sada red na tebe", rekla je ponovo.
'O moj bože,' pomislio je Flečer, 'ne smem da skidam pantalone.'
Skinuo je cipele i čarape.
„Varaš", reče Eni, koja je skinula cipele i pre nego što je Flečer
shvatio šta smera. Nevoljno je skinuo svoje pantalone i ona je počela
da se smeje. Pogledavši u svoje gaćice, Flečer je pocrveneo.
„Lepo je znati da kod tebe mogu da izazovem takvu reakciju", reče
Eni.

* * *
„Da li možeš da se koncentrišeš na reči, Nete?", pitao je gospodin
Tompson, ne pokušavajući da sakrije svoj sarkazam.
„Pođi od 'Ali evo ide dama'."
Čak i u školskoj uniformi, Rebeka je odskakala od ostalih
kandidatkinja koje je gospodin Tompson pozvao na audiciju. Ta
visoka, vitka devojka plave kose, koja joj se u slapovima spuštala
preko ramena, bila je puna samopouzdanja, i to je opčinilo Neta. A i
smešila se tako da je to i njemu odmah izmamilo osmeh. Kada mu ga
je uzvratila, okrenuo je glavu, zbunjen time što ju je zbunio. Jedino što
je znao o njoj bilo je njeno ime.
„Šta je u jednom imenu", rekao je.
„Greška, Nete, probaj još jednom."
Rebeka Armitidž je čekala da Net izgovori svoje reči: „Ali evo ide
dama..." Bila je iznenađena, pošto je zvučao veoma sigurno dok je
stajala u dnu sale i slušala ga. Pogledala je u svoju kopiju teksta i
pročitala:

„Ne krivite me što vas požurujem.

Ako želite da sve bude kako treba,
pođite sa mnom i sa ovim svetim čovekom do oltara:
tamo, ispred njega i ispod ovog svetog krova,
dajte mi čvrst dokaz svoje vere;
da moja najljubomornija duša može da živi u miru.
On će to kriti sve dok ne poželite da se obnaroduje
kada će se održati naše slavlje. Šta mislite o tome?"

Net nije ništa rekao.

„Nete, hoćeš li da se uključiš?", pitao je gospodin Tompson. „Da bi
Rebeka mogla da kaže bar još nekoliko redaka? Priznajem da je taj
očaravajući pogled najdelotvorniji, i za neke bi mogao da prođe kao
gluma, ali mi ne izvodimo pantomimu. Neko od gledalaca će možda
doći i zato što želi da čuje poznate reči gospodina Šekspira."
„Da, gospodine; izvinite, gospodine", rekao je Net gledajući u tekst.

„Slediću ovog dobrog čoveka i poći s tobom;

i zaklevši se na istinu uvek ću iskren biti."
„Onda nas vodite, dobri oče;
i neka sunce sija da svi mogu da vide šta činim."

„Hvala, gospođice Armitidž, mislim da će to biti dovoljno."

„Ali bila je sjajna", reče Net.
„A, ti znači ipak možeš da sastaviš jednu čitavu rečenicu", rekao je
gospodin Tompson. „Baš lepo što smo to otkrili tek sada. Nego, nisam
znao da bi osim što ćeš glumiti glavnu ulogu u ovom komadu, imao
želju i da ga režiraš. Ali, Nete, mislim da sam već odlučio ko će igrati
lepu Oliviju."
Net je gledao u Rebeku koja je užurbano silazila sa bine. „A šta je
sa Violom?", navaljivao je on.
„Ne, ako sam dobro razumeo zaplet, Nete, Viola je tvoja sestra
bliznakinja, i na nesreću ili na sreću, Rebeka uopšte ne liči na tebe."
„Onda Marija. Bila bi izvrsna Marija."
„Siguran sam da bi, ali je Rebeka suviše visoka da bi mogla da je
igra."
„Da li ste razmišljali o tome da Fest bude žena?", pitao je Net.
„Ne, da budem iskren, Nete, nisam, delimično i zbog toga što
nemam dovoljno vremena da napišem novi scenario."
Net nije primetio da se Rebeka sakrila iza jednog stuba,
pokušavajući da sakrije svoju zbunjenost, dok je on i dalje lupetao. „A
šta mislite o služavci u Olivijinoj kući?"
„Šta je s njom?"
„Rebeka bi bila sjajna služavka."
„Siguran sam da bi, ali ne može da u isto vreme bude i Olivija i
njena služavka. Neko u publici bi to mogao da primeti." Net je zinuo,
ali nije progovarao. „Ah, napokon tišina. Nego ubeđen sam da ćeš ti
preko noći izmeniti ceo scenario, ne bi li udesio da Olivija ima
nekoliko novih scena sa Sebastijanom o kojima gospodin Šekspir nije
razmišljao." Net je čuo kako se neko kikoće iza stuba. „Imaš li još neki
predlog ko bi moga da igra služavku, Nete, ili da nastavimo sa
audicijom?"
„Izvinite, gospodine", rekao je Net. „Izvinite." Gospodin Tompson
je skočio na binu, osmehnuo mu se i prošaputao: „Ako si mislio da
ispadneš frajer, Nete, moram da ti kažem da si uprskao stvar. Prodao
si se kao najgora kurva iz lasvegaškog kasina. Siguran sam da bi voleo
da znaš da će se naredne godine igrati „Ukroćenagoropađ, za koju
lično mislim da bi ti mnogo više odgovarala. E, da si rođen godinu
dana kasnije tvoj život bi izgledao sasvim drugačije. Ali, želim ti puno
sreće sa gospođicom Armitidž.

* * *
„Taj dečak mora da bude izbačen iz škole", rekao je gospodin
Fleming. „Ovo je najprimerenija kazna za njega."
„Ali gospodine", rekao je Flečer, „Pirson ima samo petnaest godina
i odmah se izvinio gospođi Epljard."
„Naravno da se izvinio", rekao je kapelan, koji je do tog trenutka
ćutao.
„U svakom slučaju", rekao je direktor ustajući od svog radnog
stola, „možete li da zamislite kako bi to uticalo negativno na disciplinu
kada bi đaci shvatili da mogu da prođu nekažnjeno uprkos tome što su
opsovali ženu profesora?"
„I reči 'prokleta ženo', će, dakle, skrojiti dečakovu sudbinu?"
„To će biti posledica nepristojnih manira", rekao je direktor, „i ovo
će ga sigurno naučiti pameti."
„Ali šta će naučiti?", pitao je Flečer. „Da nikada u životu ne sme da
napravi grešku ili da ne sme da psuje?"
„Zašto se toliko zalažeš za tog dečaka?"
„Na prvom predavanju koje ste nam održali, gospodine, rekli ste
nam da je kukavički ne ustati i ne dići glas kada je nekom učinjena
nepravda,"
Gospodin Fleming je pogledao u sveštenika, koji je ćutao. Dobro se
sećao tog predavanja. Naravno, kada ga je držao svakoj novoj
generaciji.
„Možda ćete mi dopustiti da vam postavim jedno bezobrazno
pitanje?" rekao je Flečer okrenuvši se svešteniku.
„Da", rekao je doktor Vejd pomalo obazrivo.
„Da li ste ikada poželeli da opsujete gospođu Epljard, pošto ja
jesam, i to nekoliko puta."
„Ali u tome i jeste poenta, Flečeru, ti si pokazao da možeš da se
uzdržiš. Pirson nije, i zato mora da bude kažnjen."
„Ako će ta kazna da bude isključenje, gospodine, onda ja dajem
otkaz na mesto predsednika asocijacije učenika, jer nam Biblija govori
da je pomisao na delo zla isto onoliko koliko i samo delo."
I Fleming i sveštenik su gledali u njega u neverici. „Ali zašto,
Flečeru? Znaš da bi to moglo da ti umanji šanse da budeš primljen na
Jejl?"
„Osoba koja bi dozvolila da to utiče na nju nije ni zaslužila da bude
tamo."
Obojica su bila toliko zaprepašćena tom njegovom opaskom da su
ćutala jedno vreme. „Nije li to pomalo odlaženje u krajnost, Flečeru?",
reče najzad sveštenik.
 „Ne, za dečaka o kome pričamo nije, doktore Vejd, i ja ne želim da
stojim i gledam kako žrtvujete tog učenika zbog žene koju podbadaju
sve pubertetlije."
„I ti ćeš da podneseš ostavku na mesto predsednika da bi dokazao
da si u pravu?", pitao je direktor."
„Ne učiniti to, gospodine, bila bi greška skoro jednaka onoj koju je
napravila vaša generacija u vreme MekKartija."
Usledila je još jedna dugačka pauza, pre nego što je sveštenik tiho
rekao: „Da li se dečak lično izvinio gospođi Epljard?"
„Jeste, gospodine", rekao je Flečer, „A nakon toga učinio je to isto i
u pismenoj formi."
„Onda bi možda bilo bolje da mu se izrekne uslovna kazna do kraja
semestra", predložio je direktor, gledajući u sveštenika.
„Uz gubitak svih privilegija, uključujući i odlaske na vikend do
daljeg", dodao je doktor Vejd.
„Zar ne misliš da bi to bio pošten kompromis, Flečeru?" upitao je
direktor, podižući obrvu. Sada je na Flečera došao red da ućuti.
„Kompromis je, Flečeru", ubacio je sveštenik, „nešto sa čime ćeš
morati da se naučiš da živiš, ako želiš da postaneš uspešan političar."
Flečer nije odmah odgovorio. „Prihvatam vaš sud, doktore Vejd",
rekao je na kraju i okrenuvši se prema direktoru dodao „a vama hvala
na vašoj fleksibilnosti, gospodine."
„Mudrost, hrabrost i istrajnost se jako retko sreću kod odraslog
čoveka", rekao je direktor tiho dok su se vrata zatvarala, „ali kod
deteta..."

* * *
„Kako vi to objašnjavate, gospodine Kartrajt?", pitao je predsednik
ispitnog odbora Jejla.
„Nemam objašnjenje, gospodine", priznao je Net. „Verovatno
koincidencija."
„Baš interesantna koincidencija", rekao je načelnik službe za
studentska pitanja, „da je veliki deo vašeg rada o Klarensu Derou
identičan onome koji je pisao jedan drugi učenik iz vašeg odeljenja."
„A koje je njegovo objašnjenje?"
„Pošto je on svoj rad predao nedelju dana pre vas i bio je napisan
rukom, a vaš je otkucan na mašini, nismo mislili da je potrebno da od
njega tražimo objašnjenje."
„Da li se on, kojim slučajem, zove Ralf Eliot?", pitao je Net.
Niko u odboru to nije komentari sao.
„Kako li je to samo izveo?", pitao je Tom kada se kasnije te večeri
Net vratio u Taft.
„Mora da ga je prepisivao reč po reč dok sam ja bio na probama
Dvanaeste noći kod gospođe Porter."
„Ali je morao i da ti ukrade tezu iz sobe."
„To mu bar nije bilo teško", rekao je Net. „Ako nije bila na mom
radnom stolu, sigurno ju je našao ispod papira koje sam dobio sa
Jejla."
„Ali je riskantno ući ti u sobu dok nisi tu."
„Nije, ako si predsednik zbora učenika. Ne zaboravi da je on glavni
u zgradi - niko ne sme da ga pita ni kuda ide, ni odakle dolazi. Imao je
sasvim dovoljno vremena da prepiše rad i iste večeri ga vrati u moju
sobu, a da to niko ne primeti."
„I šta je odlučio odbor?"
„Zahvaljujući direktoru, koji me je uzeo u zaštitu, na Jejlu su mi
odobrili da sledeće godine mogu ponovo da konkurišem za upis."
„I tako se Eliot ponovo izvukao."
„Ne, nije", rekao je Net odsečno. „Direktor je ukapirao šta se
dogodilo, pa je i on dobio zabranu da ove godine konkuriše na Jejl."
„Ali to samo odlaže problem za godinu dana", rekao je Tom.
„Srećom ne", rekao je Net osmehnuvši se prvi put za sve ovo
vreme. „I gospodin Tompson je odlučio da se umeša, pa je nazvao
predsednika prijemne komisije na Jejlu, i Eliotu je oduzeto pravo da
ponovo konkuriše."
„Stari dobri Tomo", rekao je Tom. „I šta planiraš da radiš tokom tih
godinu dana? Da ideš u Plave šlemove?"
„Ne. Ići ću na Univerzitet Konektikat."
„Zašto na Jukon?", pitao je Tom, „kada bi mogao... "
„Zato što je on Rebekin prvi izbor."
 12

Rektor Jejla je sa bine gledao u hiljadu nestrpljivih brucoša.

Tokom naredne godine, neki od njih će shvatiti da je ovde suviše teško
za njih i prebaciće se na druge univerzitete, dok će drugi jednostavno
prekinuti studije.
Flečer Devenport i Džimi Gejts su sedeli u sredini sale i pažljivo
slušali svaku reč koju je Rektor Votermen imao da im kaže.
„Nemojte gubiti ni sekund vremena dok ste na Jejlu, jer ćete do
kraja života žaliti što niste iskoristili prednosti koje vam ovaj
univerzitet pruža. Budala odlazi sa Jejla samo sa diplomom, a mudar
čovek sa dovoljno znanja da se suoči sa svime što ga kasnije čeka u
životu. Ugrabite svaku priliku koja vam se ukaže. Ne bojte se novih
izazova, a ako ne uspete, nema razloga da se stidite. Naučićete više iz
svojih grešaka, nego iz uspeha. Ne bojte se svoje sudbine. Ne plašite se
ničega. Uhvatite se u koštac sa svime, i ne dajte da kažu za vas da iza
sebe niste ostavili nikakvog traga."
Rektor Jejla je seo na svoju stolicu tek nakon sat vremena priče, uz
ovacije brucoša koji su se podigli na noge.
Trent Votermen nije voleo ovakve reakcije i ustao je, i napustio
binu.
„Mislio sam da nećeš ustati", rekao je Flečer svom prijatelju dok su
izlazili iz sale. „To što su u tom ritualu tokom poslednjih deset godina
učestvovali svi brucoši ne znači da moram i ja, sećam se dobro da šta
si rekao."
„Priznajem da sam pogrešio", rekao je Džimi. „Bilo je još
impresivnije nego što mi je otac rekao."
„Siguran sam da će to puno značiti gospodinu Votermenu", rekao
je Flečer dok je Džimi gledao u jednu mladu ženu natovarenu
knjigama koja je išla nekoliko koraka ispred njih.
„Ugrabi svaku priliku", prošaputao je Flečeru na uho. Flečer se
pitao da li da spreči Džimija da od sebe napravi kompletnu budalu ili
da ga pusti da uradi ono što je namerio.
„Zdravo, ja sam Džimi Gejts. Da ti pomognem oko tih tvojih
knjiga?"
„Kako to mislite, gospodine Gejts? Da ih ponesete, ili da mi ih
pročitate?", odgovorila je ona žena nastavljajući da hoda.
„Mislio sam da počnem sa nošenjem, a onda ćemo da vidimo za
dalje?"
„Gospodine Gejts, postoje dva pravila kojih se uvek pridržavam: ne
izlazim sa brucošima, ni sa riđokosim muškarcima."
„Zar ne mislite da je došao trenutak", rekao je Džimi, „da ih oba
prekršite u isto vreme? Pa, rektor nam je poručio da nikada ne
zaziremo od novih izazova."
„Džimi", rekao je Flečer, „mislim... "
„A, da, ovo je moj prijatelj Flečer Devenport. On je veoma pametan
momak i mogao bi da vam pomogne kod čitanja."
„Ne slažem se sa tobom, Džimi."
„I veoma je skroman, kao što vidite."
„A to je problem koji vi nemate, gospodine Gejts."
„Naravno", reče Džimi. „Usput, kako se zoveš?"
„Džoena Palmer."
„Ti, znači, nisi brucoš, Džoena", rekao je Džimi.
„Ne, nisam."
„Onda si ti idealna osoba da mi pomogneš da se snađem."
„Kako to mislite?", upita gospođica Palmer, dok su se peli
stepeništem ka Sadlerovoj slušaonici.
„Zašto me večeras ne pozovete na večeru i ispričate mi sve što
treba da znam o Jejlu", predložio je Džimi dok su se zaustavljali ispred
ulaza u slušaonicu. „Hej", rekao je, okrećući se prema Flečeru, „i mi
smo krenuli ovamo, zar ne?"
„Da, jesmo, i ja sam stvarno pokušao da te upozorim."
„Da me upozoriš? U vezi sa čim?", pitao je Džimi dok je otvarao
vrata gospođici Palmer i spremao se da krene za njom, nadajući se da
će moći da sedi sa njom. Studenti su istog trenutka prestali da pričaju,
i to je iznenadilo Džimija.
„Izvinjavam se zbog mog prijatelja, gospođice Palmer", prošaputao
je Flečer, „ali znajte da ima zlatno srce."
„I, izgleda, petlju koja ide uz njega", odgovori Džoena. „Usput, ne
mojte mu nikada reći da sam bila izuzetno polaskana time što je
pomislio da sam brucoš."
 Džoena Palmer je spustila svoje knjige na dugački sto i okrenula se
krcatom amfiteatru. „Francuska revolucija je prekretnica moderne
evropske istorije", obratila se ushićenom auditorijumu. Jako se
Amerika već oslobodila monarha", zastala je, „ne odrubivši mu
glavu..." Dok su se studenti smejali, preletela je pogledom preko
redova klupa sve dok joj se oči nisu zaustavile na Džimiju Gejtsu. On
joj je namignuo.

* * *
Držali su se za ruke dok su išli kroz studentski grad na svoje prvo
predavanje. Sprijateljili su se tokom proba školske predstave, postali
nerazdvojni u nedelji kada se ona igrala i zajedno izgubili nevinost
tokom letnjeg raspusta. Kada je Net rekao svojoj devojci da neće ići na
Jejl, već da će joj se pridružiti na Univerzitetu Konektikat, Rebeku je
grizla savest što joj je bilo drago zbog toga.
Suzan i Majkl Kartrajt su zavoleli Rebeku čim su je upoznali, i
njihovo razočarenje zbog toga što Net nije mogao odmah da
konkuriše za upis na Jejl bilo je ublaženo time što su videli da je njihov
sin prvi put u životu izgledao opušteno.
Prvo predavanje u Baklijevoj sali bilo je posvećeno američkoj
književnosti, i trebalo je da ga održi profesor Hejmen. Tokom letnjeg
raspusta, Net i Rebeka su pročitali dela svih onih pisaca koje su dobili
u zadatak da pročitaju -Džejmsa, Foknera, Hemingveja, Ficdžeralda i
Beloua - a onda detaljno diskutovali o Vašington skveru, Plodovima
gneva, Za kim ona zvone, Velikom Getsbiju i Hercogu. Tako da su, tog
dana, kada su sedali na svoja mesta u amfiteatru, osećali da su bili
dobro pripremljeni za predavanje. Čim je profesor Hejmen ispalio svoj
uvodni govor, postalo im je jasno da su tek pročitali tekst. Nisu
razmatrali različite uticaje koje su na autore imali njihovo poreklo,
obrazovanje, verska pripadnost i okolnosti koje su ih naterale da pišu,
niti su pomislili na činjenicu da dar za pisanje nije privilegija nijedne
klase, boje kože, ni vere.
„Uzmimo, na primer, Skota Ficdžeralda", nastavio je profesor, „u
svojoj kratkoj priči: 'Bernis se šiša'..."
Net je digao glavu iz svojih beleški i ugledao njegov potiljak. Pao
mu je mrak na oči. Prestao je da sluša profesorovo tumačenje
Ficdžeralda i nastavio da zuri u njega neko vreme pre nego što se
student okrenuo i počeo da priča sa svojim susedom. Desilo se upravo
ono čega se Net najviše plašio. Ralf Eliot i on ne samo da su bili na
istom univerzitetu, već i na istoj grupi. Kao da je osetio da neko gleda
u njega, Eliot se iznenada okrenuo. Nije prepoznao Neta, jer se
njegova pažnja zadržala na Rebeki. Net je pogledao u nju, ali je ona
bila suviše zauzeta hvatanjem beležaka o Ficdžeraldovom problemu
sa alkoholom dok je bio u Holivudu, pa nije primetila to nimalo
suptilno interesovanje koje je Eliot pokazao za nju.
Net je sačekao da Eliot prvi napusti amfiteatar, da bi onda pokupio
svoje knjige i ustao.
„Ko je onaj što se stalno okretao i buljio u tebe?", pitala je Rebeka
dok su išli ka studentskom restoranu.
„Ime mu je Ralf Eliot", rekao je Net. „Išli smo zajedno u Taft, a
mislim da je buljio u tebe, a ne u mene."
„Baš dobro izgleda", rekla je Rebeka cereći se. „Malo me podseća
na Džeja Getsbija. Je li to onaj za koga je gospodln Tompson mislio da
bi mogao da bude dobar Malvoljo?"
„Da je rođeni Malvoljo; mislim da je gospodin Tompsi tako rekao."
Rebeka je tokom ručka navaljivala da joj Net priča o Eliotu, ali joj
je on rekao da nema puno toga da se kaže, i neprekidno je pokušavao
da promeni temu. Ako je uživanje u Rebekinom društvu
podrazumevalo i to da se bude na istom univerzitetu sa Ralfom
Eliotom, morao je da se privikne na to.
Eliot nije bio na popodnevnom predavanju o uticaju Španije na
njene kolonije, i kada je Net te večeri išao sa Rebekom ka njenoj sobi,
skoro da je zaboravio na neprijatno prisustvo svog starog rivala.
Ženske spavaonice su se nalazile u južnom delu studentskog grada i
njegov mentor ga je upozorio da je muškarcima zabranjeno da budu
tamo kada se smrkne.
„Taj koji je uveo to pravilo", rekao je Net dok se spuštao kraj
Rebeke na njen krevet, „mora da je mislio da studenti mogu da vode
ljubav samo u mraku." Rebeka se nasmejala, spuštajući džemper koji
joj je Net zadigao.
„Što znači da tokom prolećnog semestra nećeš morati da ideš u
svoju sobu do devet sati", rekla je.
„Možda će mi posle letnjeg semestra dozvoliti da ostajem celu
noć", rekao je Net.
 Tokom prvog semestra, Netu je bilo drago što je retko dolazio u
kontakt sa Ralfom Eliotom. Njegov rival se nije interesovao za kros-
kantri, glumu, niti muziku, tako da se Net iznenadio kada ga je
poslednje nedelje semestra zatekao kako ispred kapele priča sa
Rebekom. Kada je primetio da im se Net približava Eliot se hitro
udaljio.
„Šta je hteo?", pitao je Net ratoborno.
„Samo mi je iznosio svoje ideje o tome kako bi mogao da se
unapredi rad studentske organizacije. Planira da se kandiduje za
predstavnika brucoša i interesuje ga da li i ti imaš nameru da uradiš to
isto."
„Ne, nemam", rekao je Net odlučno. „Dosta mi je izbora."
„Šteta", rekla je Rebeka stežući Netovu šaku, „zato što znam da bi
mnogi studenti na našoj godini želeli da se kandiduješ."
„Sve dok je on u igri, neću", rekao je Net.
„Zašto ga toliko mrziš?", pitala je Rebeka. „Zar samo zato što te je
pobedio na onim glupim školskim izborima?" Net je gledao u Eliota
koji je sada pričao sa jednom grupom studenata - isti onaj lažni osmeh
i, bez sumnje, ista slatkorečiva obećanja. „Zar nisi pomislio da se u
međuvremenu, možda, promenio?", rekla je Rebeka.
Net joj nije odgovorio.

* * *
„Dobro", rekao je Džimi, „prvi izbori na kojima možeš da se
pojaviš su oni za predstavnika brucoša Jejla."
„Mislim da ću u prvoj godini preskočiti izbore", rekao je Flečer, „i
usredsrediti se na učenje."
„Ne smeš to da radiš", reče Džimi.
„A zašto ne bih?", upita Flečer.
„Zato što statistika govori da onaj koga prve godine izaberu u
savet studentske organizacije nakon tri godine skoro sigurno postaje
njen predsednik."
„Možda ne želim da budem predsednik veća studenata", rekao je
Flečer cereći se.
„Možda ni Merilin Monro nije želela da dobije Oskara", kazao je
Džimi vadeći jednu knjižicu iz svoje torbe.
„Šta je to?"
 „Fotografije svih brucoša - njih 1021."
„Vidim da si ponovo počeo kampanju bez da si se konsultovao sa
kandidatom."
„Morao sam, zato što nisam mogao da dozvolim sebi luksuz da
čekam da se odlučiš. Malo sam se interesovao i otkrio da nemaš skoro
nikakve šanse da uopšte dođeš u kombinaciju za Savet studenata ako
ne učestvuješ na brucoškoj debati koja se održava za šest nedelja."
„Zašto?", pitao je Flečer.
„Zato što je to jedina prilika da se svi brucoši nađu na okupu i čuju
sve buduće kandidate."
„I kako te izaberu da tamo govoriš?"
„Na osnovu tvog stava."
„Po kom pitanju?"
„Drago mi je da vidim da si se najzad zagrejao za kandidaturu, jer
upravo to je naš sledeći problem." Džimi je iz džepa izvadio jedan
listić.
„Odlučni: Amerika bi trebalo da izađe iz rata u Vijetnamu."
„Ne vidim u čemu je problem", reče Flečer, „biće mi drago da se
tome suprotstavim."
„U tome i jeste problem", reče Džimi, „jer će svako ko se tome
suprotstavi propasti, čak i da izgleda kao Kenedi, a govori kao Čerčil."
„Ali ako to ubedljivo obrazložim, shvatiće da ću biti u stanju da
branim njihove interese u studentskom savetu."
„Koliko god da si ubedljiv, Flečeru, to bi bilo ravno samoubistvu,
jer su skoro svi u studentskom gradu protiv rata. I zato to treba
ostaviti nekom ludaku koji ne želi da bude izabran za predstavnika u
savetu studenata."
„Taj sam", reče Flečer, „a i verujem..."
„Baš me briga u šta veruješ", prekide ga Džimi. „Ja samo hoću da
budeš izabran."
„Znaš li ti, Džimi, uopšte šta znači reč moral?"
„Kako bih mogao da znam?", odgovori Džimi. „Kada mi je otac
političar, a majka se bavi prodajom nekretnina."
„Uprkos tvojoj pragmatičnosti, ja i dalje ne mogu sebe da zamislim
da se zalažem za tako nešto."
„Onda si osuđen na doživotno studiranje i držanje za ruke sa
mojom sestrom."
 „To mi prilično dobro zvuči", rekao je Flečer, „pogotovu što mi ti
izgledaš potpuno nesposobnim za vezu koja bi trajala više od
dvadesetčetiri časa."
„Džoena Palmer ne misli tako", rekao je Džimi.
Flečer se nasmešio, „A šta je bilo sa tvojom drugom prijateljicom,
Odri Hepbern? U poslednje vreme je nešto ne viđam u studenjaku."
„Ni ja", reče Džimi, „ali je samo pitanje dana kada ću osvojiti srce
gospođice Palmer."
„Samo možeš da sanjaš o tome, Džimi."
„Izvinićeš se ti meni zbog tih reči, a znam i da će se to dogoditi
malo pre tvog katastrofalnog nastupa u debati."
„Neću promeniti mišljenje, Džimi, jer ako budem učestvovao u
njoj, založiću se za suprotno."
„Ti zaista hoćeš da mi komplikuješ život, Flečeru. Pa dobro, jedno
je bar sigurno - organizatori će se obradovati tvom učešću."
„Zašto?", pitao je Flečer.
„Zato što nisu mogli da nađu nikoga ko ima šanse da bude izabran,
a protivi se povlačenju iz rata."

* * *
„Jesi li sigurna", pitao je Net tiho.
„Jesam", odgovorila je Rebeka.
„Onda moramo da se venčamo što pre", rekao je Net.
„Zašto?", pitala je Rebeka. „Živimo u šezdesetim, vremenu Bitlsa,
trave i slobodne ljubavi. Zašto ne bih abortirala?"
„Ti to želiš?", pitao je Net ne verujući onome što čuje.
„Ne znam šta želim", rekla je Rebeka. „Tek jutros sam saznala da
sam u drugom stanju. Treba mi malo vremena da razmislim."
Net ju je uzeo za ruku. „Oženio bih se s tobom još danas, ako bi ti
to želela."
„Znam da bi", reče Rebeka, stežući mu šaku, „ali moramo da
budemo svesni činjenice da će ono što budemo uradili odrediti dalji
tok našeg života. Ne treba da žurimo sa odlukom."
„Ali ja imam moralnu obavezu prema tebi i našem detetu."
„A ja imam budućnost o kojoj treba da porazmislim", reče Rebeka.
„Možda bi trebalo da kažemo roditeljima, i čujemo njihovo
mišljenje?"
 „To je poslednja stvar koju želim da uradim", rekla je Rebeka.
„Tvoja majka bi nam rekla da se venčamo odmah danas popodne, a
moj otac bi došao u studenjak sa puškom u ruci. Ne, obećavam ti da
nikom neću reći da sam u drugom stanju, a pogotovu ne našim
roditeljima."
„Ali zašto?", navaljivao je Net.
„Jer postoji još jedan problem..."

* * *
„Kako ide sa govorom?"
„Baš sam ga po treći put dorađivao", reče Flečer veselo, „i biće ti
drago kada budeš shvatio da će me on učiniti najpopularnijim
studentom na univerzitetu."
„Stvarno mi komplikuješ život..."
„Ti znaš da je moj krajnji cilj da učinim nemoguće", rekao je
Flečer. „Nego, ko nam je rival?"
„Neki Tom Rasel."
„Šta si saznao o njemu?"
„Išao je na Taft."
„Što znači da ćemo odmah morati da raspalimo iz svih oruđa", reče
Flečer smeškajući se.
„Bojim se da nećemo", rekao je Džimi. „Sinoć sam ga sreo kod
Morija i mogu da ti kažem da ima klikere i da je popularan. Nisam
našao nikoga ko ga ne voli."
„Ima li nešto što nam ide na ruku?"
„Da, priznao je da se ne raduje tome što će da učestvuje na tribini.
Radije bi podržao drugog kandidata, ako bi se pojavio. Vidi sebe pre
kao organizatora kampanje, nego vođu."
„Onda bismo mogli da ga pitamo da li hoće da pristupi našem
timu", rekao je Flečer. „I dalje tražim organizatora."
„Upravo to mi je i ponudio da radim", rekao je Džimi.
Flečer je blenuo u svog prijatelja. „Stvarno?"
„Da", odgovorio je Džimi.
„Onda bi trebalo da ga ozbiljno shvatim, zar ne?" Flečer je
napravio kratku pauzu, „Možda bi trebalo da večeras jednom
pređemo moj govor, a onda ćeš mi reći da li... "
„Ne mogu večeras", rekao je Džimi. „Džoena me je pozvala svojoj
kući, na večeru."
„A, da, sad sam se setio da ni ja ne mogu. Džeki Kenedi me je
zamolila da idem sa njom u Metropoliten."
„Kada si već to pomenuo, Džoana je pitala da li bi ste ti i Eni želeli
da u četvrtak izađete sa nama na piće. Rekao sam joj da moja sestra
dolazi u Nju Hejven na debatu."
„Stvarno?" reče Flečer.
„I ako odlučite da izađete sa nama, molim te reci Eni da bude
tačna, jer bismo Džoena i ja voleli da do deset već budemo u krevetu."

* * *
Kada je Net pronašao Rebekinu poruku kod vrata, otrčao je kao
bez duše na drugi kraj studentskog grada pitajući se šta li je to tako
hitno.
Ušavši u sobu, pokušao je da je je poljubi, ali se ona okrenula i bez
ikakvog objašnjenja zaključala vrata. Net je seo na stolicu pored
prozora, a ona na krevet. „Moram nešto da ti kažem, Nete." Net je
samo klimnuo glavom, jer je video da ona jedva govori. Nakon toga je
nastupio tajac koji mu je izgledao kao da se nikada neće prekinuti.
„Nete, znam da ćeš me mrzeti zbog ovoga..."
„Ja tebe ne mogu da mrzim", rekao je Net, gledajući u nju.
Pogledi su im se sreli, ali je ona brže-bolje spustila glavu. „Nisam
sigurna da si ti otac deteta."
Net se uhvatio za rukohvate stolice. „Kako to?" pitao je.
„Onog vikenda kada si otišao u Pen, na kros-kantri, ja sam bila na
žurci i bojim se da sam preterala sa pićem." Ponovo je ućutala. „Ralf
Eliot nam se pridružio i posle toga se skoro ničeg više ne sećam, osim
da sam ga, kada sam se ujutru probudila, videla da spava pored
mene."
Sada je došao red na Neta da nešto kaže. „Jesi li mu rekla da si
trudna?"
„Ne", rekla je Rebeka. „Zbog čega? Od tada skoro nismo
progovorili ni reč."
„Ubiću ga", rekao je Net ustajući sa stolice.
„Ne verujem da će to pomoći", reče Rebeka tiho.
„To ne menja ništa", kazao je Net, krenuvši prema njoj da je zagrli,
,ja i dalje želim da se oženim tobom. Veće su šanse da je dete moje."
 „Ali nikada u to ne možeš da budeš siguran", reče Rebeka.
„To mi neće smetati", rekao je Net.
„Ali meni hoće", reče Rebeka, ,jer ima još nešto što ti nisam
rekla..."

* * *
Kada je Flečer ušao u prepunu salu Vulzi, zažalio je što nije
poslušao Džimijev savet. Seo je na klupu preko puta Toma Rasela, koji
mu se nasmešio, a hiljadu studenata je počelo da peva: „Hej, hej, El Bi
Džej, koliko si dece ubio danas?"
Flečer je gledao kako njegov rival ustaje da govori. Gledaoci su ga
pozdravili i pre nego što je stigao da otvori usta. Na Flečerovo
iznenađenje bio je nervozan kao i on. Čelo mu je bilo orošeno znojem.
Kada je počeo da govori, publika se ućutala, ali čim je izgovorio
prve dve reči počeli su da zvižde. „Lindon Džonson", zastao je. „Lindon
Džonson nam je rekao da je dužnost Amerike da pobedi Severni
Vijetnam i spase svet od nadirućeg komunizma. A ja mislim da je
dužnost predsednika da ne dozvoli da ijedan Amerikanac bude ovan
na oltaru doktrine koja će vremenom sama sebe dezavuisati."
Publika je ponovo zagrajala, ovoga puta pozdravljajući i prošao je
skoro čitav minut dok se nisu stekli uslovi da bi nastavio s govorom.
Ono što je posle toga rekao bilo je propraćeno sa toliko uzvika
odobravanja da je do isteka vremena koje je imao na raspolaganju
uspeo da iznese jedva polovinu onoga što je planirao da kaže.
Kada se Flečer podigao sa svoje stolice uzvici odobravanja su se
pretvorili u zviždanje. Već je doneo odluku da će to biti njegov
poslednji javni govor u životu.
Čekao je tišinu do koje nije ni došlo, a kada je neko viknuo: „'Ajde,
počinji", promucao je prvih nekoliko reči.
„Grci, Rimljani i Britanci su, svojevremeno, želeli da budu vodeća
nacija u svetu", počeo je Flečer.
„Ali to nije razlog zbog koga bismo i mi to morali da radimo!",
doviknuo je neko iz zadnjih redova.
„I nakon raspada britanske imperije, posle Drugog svetskog rata",
nastavio je Flečer, „ta odgovornost je prebačena na Sjedinjene
Američke Države. Najveću naciju na zemlji." Začuo se slabašan aplauz.
„Mi se, naravno, možemo izmaći i priznati da nismo tome dorasli, ili
postati predvodnici milionima ljudi u svetu koji se dive našem
konceptu slobode i žele da oponašaju naš način života. Mogli bismo i
da se sklonimo, i tako pustimo da ti isti milioni ljudi da pate pod
jarmom komunizma koji preti da pokori sav slobodan svet, ilii da ih
podržimo u njihovim naporima da uvedu demokratiju. Naša odluka će
ostati zabeležena u istoriji, a ona ne sme da pomisli da smo kukavice."
Džimi je bio zaprepašćen time što je publika slušala Flečera,
prekidajući ga tek sporadičnim dobacivanjima, i iznenađen iskrenim
aplauzom koji je dobio kada je, nakon dvadesetak minuta, ponovo seo
na svoje mesto. Iako je na kraju debate Tom dobio preko dvesta
glasova više od Flečera, svima je bilo jasno da je pobednik ipak bio
ovaj drugi.
Kada su rezultati glasanja pročitani pred kličućom gomilom, Džimi
je nekako smogao snage da izgleda veselo.
„Ovo je pravo čudo", rekao je on.
„Stvarno je čudo", kazao je Flečer. „Zar ne shvataš da smo izgubili
sa dvesta dvadeset osam glasova razlike?"
„Ali, ja sam očekivao da ćeš doživeti potpuni debakl, pa je samo
dvesta dvadeset osam glasova minusa pravo čudo. Imamo pet dana da
sto četrnaest glasača ubedimo da nam se priklone, jer većina brucoša
shvata da si ti taj koji treba da ih predstavlja u studentskom savetu",
rekao je Džimi dok su izlazili iz sale Vulzi. Nekoliko studenata je tiho
dobacilo Flečeru: „Bravo", i „Srećno."
„Mislim da je Tom Rasel dobro govorio", rekao je Flečer, „i što je
još važnije, iznosio je njihovo mišljenje."
„Ne, samo je pripremio teren za tebe."
„Ne budi tako siguran u to", rekao je Flečer. „Tomu bi se mogla
svideti ideja da postane predsednik."
„Nema šanse kada se uzme u obzir ono što sam planirao za njega."
„Smem li da te pitam šta imaš na umu?", rekao je Flečer.
„Svakom njegovom govoru prisustvovalo je po neko od naših ljudi.
Tokom predizborne kampanje dao je trideset četiri obećanja od kojih
većinu neće moći da ispuni. Kada ga dvadeset puta dnevno budemo
podsećali na to, ne verujem da će se njegovo ime pojaviti na spisku
izbornih kandidata za predsednika."
„Da li si ti, Džimi, nekada čitao Makjavelijevog Princa!", pitao je
Flečer.
 „Ne, a zar bi trebalo?"
„Ne, nema potrebe, jer nema šta da naučiš. Gde ćeš na večeru?",
dodao je dok im se Eni približavala. Čvrsto je zagrlila Flečera.
„Bravo", rekla je, „govor ti je bio sjajan."
„Šteta što se par stotina studenata ne slaže s tobom", rekao je
Flečer.
„Slažu se, ali je većina njih pre nego što je ušla u salu znala za koga
će glasati."
„Upravo to sam pokušavao da mu kažem." Džimi se okrenuo
Flečeru. „Moja sestrica je u pravu i štaviše..."
„Džimi, za nekoliko godina ću napuniti osamnaest godina" rekla je
Eni, urlajući na brata, „ako nisi primetio."
„Jesam, i neki moji prijatelji mi čak govore i da si prilično lepa, ali
ja to ne vidim."
Flečer se nasmejao. „Hoćeš li sa nama kod Dina?"
„Ne, zar si zaboravio da smo Džoena i ja pozvali vas dvoje na
večeru kod nje."
„Ja nisam zaboravila", rekla je Eni, „i jedva čekam da upoznam tu
ženu koja je uspela da mog brata zadrži uz sebe više od nedelju dana."
„Otkad sam je upoznao, nisam pogledao nijednu drugu", rekao je
Džimi tiho.

* * *
„Ali ja i dalje želim da se oženim tobom", rekao je Net držeći se za
nju.
„Čak i ako nisi siguran ko je otac deteta?"
„To je samo još jedan razlog više da se venčamo, jer ćeš onda
najzad shvatiti koliko mi je stalo do tebe."
„Nikada nisam ni sumnjala u to", rekla je Rebeka, „kao ni da si
dobar i pošten čovek, ali zar ti nikada nije palo na pamet da te možda
ne volim dovoljno da bih želela da sa tobom provedem ostatak
života?"
Net ju je pustio iz zagrljaja i zagledao joj se u oči.
„Pitala sam Ralfa šta bi učinio ako bi se ispostavilo da je dete
njegovo, i on se složio sa mnom da bi trebalo da abortiram." Rebeka je
spustila dlan na Netov obraz. „Malo žena zaslužuje da živi sa
Sebastijanom, a ja svakako nisam Olivija."
 Sklonila je ruku i brzo izašla iz sobe ne progovorivši više ni reč.
Net je legao na njen krevet ne primetivši da je počelo se srnrkava.
Nije mogao da prestane da misli o svojoj ljubavi prema Rebeki i
gnušanju koje je osećao prema Eliotu. Posle nekog vremena je zaspao.
Probudio se tek kada je telefon zazvonio.
Kada je podigao slušalicu, čuo je poznati glas. Čestitao je svom
starom prijatelju.
 13

Kada je Net otišao u udruženje da podigne svoju poštu, bilo mu je

drago kada je video da je dobio tri pisma - bila je to neočekivano
dobra žetva. Jedno od njih bilo je ispisano prepoznatljivim rukopisom
njegove majke. Drugo je nosilo poštanski žig Nju Hejvena, pa je
pretpostavio da je bilo od Toma. Treće je imalo sjajnu kovertu u kojoj
se nalazio ček njegove mesečne stipendije, koji je nameravao odmah
da unovči jer je bio tanak sa parama.
Prešao je do MekKonahija i uzeo činiju kornfleksa i nekoliko
parčića tosta, eskivirajući kajganu u mrvicama. Seo je na slobodnu
stolicu u suprotnom uglu restorana i otvorio majčino pismo. Grizla ga
je savest što joj nije pisao najmanje dve nedelje. Do Božičnog raspusta
ostalo je još samo nekoliko dana i nadao se da će ga razumeti što joj
nije odmah odgovorio. Dan nakon raskida sa Rebekom, obavio je s
njom jedan dugačak telefonski razgovor. Nije joj spominjao da je u
drugom stanju, niti joj je rekao šta je bio pravi razlog što su raskinuli.
„Dragi moj Natanjele", - nikada ga nije zvala Net. Svako ko bi video
pismo njegove majke, istog trenutka bi shvatio o kakvoj se osobi radi.
Bila je uredna, tačna, informativna, brižna, ali je ostavljala utisak
nekoga ko kasni na naredni sastanak. Uvek je završavala rečima:
„Moram da idem, volite mama." Jedina prava novost koju je imala da
kaže bilo je očevo unapređenje u regionalnog direktora, što je značilo
da neće više provoditi sate i sate na putu, već će raditi u Hartfordu.

„Otac je oduševljen zbog unapređenja i povišice, što znači da

ćemo sada moći da kupimo još jedna kola. Ali već mu
nedostaje direktan kontakt sa klijentima."

Net je uzeo još jednu kašiku cerealija, pre nego što je otvorio
pismo iz Nju Hejvena. Tom ga je otkucao i u njemu su se nalazile
uobičajene gramatičke greške, verovatno usled oduševljenja zbog
njegove izborne pobede. Na svoj uobičajeni razoružavajući način,
njegov prijatelj ga je izvestio kako je pobedio samo zahvaljujući tome
što je njegov protivkandidat održao strastven govor u odbranu
američkog angažovanja u vijetnamskom ratu.
Netu se sviđalo ime Flečer Devenport i znao je da će mu on
verovatno biti protivkandidat na izborima za predsednika udruženja
studenata ako se bude prebacio na Jejl. Zagrizao je svoj tost i nastavio
sa čitanjem Tomovog pisma: Bilo mi je žao kada sam čuo da si
raskinuo sa Rebekom. Ima li šanse da se pomirite? Podigao je pogled sa
pisma ne znajući odgovor na to pitanje, ali je znao da njegov prijatelj
neće nimalo biti iznenađen kada bude otkrio da je to maslo Ralfa
Eliota.
Net je mazao drugo parče hleba, i za trenutak se prepustio
razmišljanju o tome kakve su stvarne mogućnosti da dođe do
pomirenja, ali se brzo vratio u realnost. I dalje je želeo da se po
završetku prve godine prebaci na Jejl.
Net se na kraju usredsredio na braon kovertu. Odlučio je da ček za
njegovu mesečnu školarinu unovči pre početka prvog predavanja. Za
razliku od nekih svojih kolega, on nije mogao da to odlaže. Otvorio je
koverat i iznenadio se kada je otkrio da se u njemu nije nalazio ček,
već pismo. Raširio je taj list papira i zagledao se sa nevericom u
njegov sadržaj.
 Net je spustio pismo ispred sebe i počeo da razmišlja o njegovim
posledicama. Znao je da je odazivanje na vojni poziv lutrija, i da je
njegov broj izvučen. Da li je moralno tražiti izuzeće samo zato što je
student, ili bi trebalo, kao što je to 1942. učinio njegov otac, da se javi i
služi svojoj zemlji? Njegov otac je proveo u Evropi dve godine u
sastavu Osamdesete divizije vrativši se nakon toga kući sa ordenom
Ljubičastog srca. Četvrt veka kasnije, mislio je da Amerika treba da
učestvuje u vijetnamskom ratu.
 Da li su ta osećanja bila rezervisana samo za neobrazovane
Amerikance koji nisu imali izbora?
Net je odmah nazvao svoje i nimalo nije bio iznenađen što je zbog
toga došlo do jedne od onih retkih rasprava između njih. Njegova
majka je bila ubeđena da on mora prvo da završi studije, pa da tek
onda razmišlja o odlasku u vojsku; rat je do tada već mogao da se
završi. Zar predsednik Džonson nije obećao toliko toga tokom svoje
predizborne kampanje? Njegov otac je, s druge strane, osećao da bi,
uprkos tome što je možda bilo nezgodno da prekida studije, Net
morao da se odazove na poziv.
Kada to niko ne bi radio, zavladala bi anarhija, bilo je poslednje što
je otac rekao na tu temu.
Net je onda nazvao Toma na Jejl da bi saznao da li je i on dobio
poziv za regrutaciju.
„Da, dobio sam", rekao je Tom.
„Da li si ga spalio?", pitao je Net.
„Ne, nisam, mada znam nekoliko studenata koji su to učinili."
„Da li to znači da ćeš se odazvati na njega?"
„Ne, ja nemam tvoj moralni integritet, Nete. Koristiću se svim
pravnim sredstvima. Moj otac je pronašao jednog advokata u
Vašingtonu koji se specijalizovao za oslobađanje od vojne službe, i on
je ubeđen da će uspeti da mi obezbedi odgađanje odlaska u vojsku bar
dok ne diplomiram."
„Šta je bilo sa onim momkom koji ti je bio protivkandidat na
izborima za predstavnika brucoša u Savetu studenata, i koji je bio
ubeđen u odgovornost Amerike prema onima 'koji se bore da uvedu
demokratiju' - šta je on odlučio?", pitao je Net.
„Nemam pojma", rekao je Tom, „ali ako i on bude dobio poziv,
verovatno ćete se sresti u prvim borbenim redovima."

* * *
Meseci su prolazili, a sjajna koverta se nije pojavljivala u
Flečerovom sandučetu, i on je počeo da veruje da je bio među onim
srećnicima koje nisu izvukli na „lutriji". Ali znao je šta će da uradi ako
se ona tamo ipak pojavi.
Kada je Džimi dobio poziv za vojsku, istog trenutka je konsultovao
svog oca koji ga je savetovao da podnese molbu za odlaganje služenja
vojnog roka do završetka studija, uz napomenu da će biti spreman da
za tri godine preispita svoj stav. Džimijev otac je podsetio sina da će
do tada verovatno biti izabran novi predsednik, promenjen zakon o
vojsci i da Amerikanci, najverovatnije, neće biti u Vijetnamu.
Džimi je poslušao očev savet, i kada je krenuo da govori o
moralnim aspektima svoje odluke, Flečer ga je iskritikovao.
„Nemam nameru da rizikujem svoj život boreći se protiv šačice
Vijetkongovaca, koji bi i bez naše vojne intervencije poklekli pred
kapitalizmom."
Eni je podržala bratovljev stav, i bila je srećna što Flečer nije dobio
poziv, jer je tačno znala šta bi on uradio u tom slučaju.

* * *
Petog januara 1967. Net se javio lokalnoj regrutnoj komisiji.
Nakon detaljnog medicinskog ispitivanja otišao je na razgovor sa
majorom Vilisom. Major je bio impresioniran, jer je proveo čitavo
jutro sa grupom mladića koji su pokušavali da ga ubede da iz hijadu i
jednog medicinskog razloga nisu sposobni za vojnu službu, a Kartrajt
je imao devedeset dva odsto poena na planu fizičke spreme.
Popodne je uradio opšti kvalifikacioni test i na njemu osvojio
devedeset sedam odsto poena.
Net se, sa još pedeset drugih regruta, ukrcao naredne noći u
autobus za Nju Džersi. Tokom sporog i naizgled beskrajnog putovanja
preko državnih granica, igrao se sa malim plastičnim poslužavnicima
sa hranom koji su se nalazili u njegovom lanč paketu, pre nego što je
čvrsto zaspao.
Autobus se, u ranim jutarnjim časovima, zaustavio u Fort Diksu.
Kada su se najzad nekako iskrcali iz njega dočekala ih je vika
razvodnika. Brzo su se razmestili po barakama, a onda su imali još
nekoliko sati za spavanje.
Sutradan ujutru, Net je ustao u pet i, nakon što su ga podšišali
mašinicom, krenuo na obuku. Svim novim regrutima je naređeno da
roditeljima napišu pismo i da uz njega kući pošalju i sve svoje civilne
stvari.
Tokom dana, Net je imao razgovor sa specijalistom četvrte klase
Džeksonom, koji je kada je pogledao njegove papire imao samo jedno
pitanje: „Da li shvatate, Kartrajte, da ste mogli da tražite da vas
oslobode služenja vojske?"
„Da, gospodine."
Specijalista Džekson je podigao jednu obrvu. „A kada ste se
posavetovali sa advokatom, odlučili ste se da to ne uradite?"
„Nisam morao da se savetujem, gospodine."
„U redu, onda sam, vojniče Kartrajt, ubeđen da ćete, kad budete
završili sa bazičnom obukom, želeti da idete u školu za mlađe oficire."
Zastao je. „Ali nemojte mnogo da se nadate, jer od pedeset ljudi tek
dvojica dospeju do nje. Uzgred", dodao je, „ne zovite me gospodine.
Dovoljno će biti specijalista četvrte klase."
Nakon mnogo godina trčanja kros-kantrija Net je mislio da je u
dobroj formi, ali je ubrzo otkrio da to u vojsci znači nešto sasvim
drugo, što nije pisalo u Vebsterovom rečniku. A što se tiče druge reči -
bazična - ona je podrazumevala sve: hranu, odeću, grejanje i naročito
krevet na kome je očekivao da će spavati. Net je pretpostavljao da
vojska uvozi svoje madrace iz Severnog Vijetnama da bi vojnike
privikavala na one iste muke na koje će ih stavljati neprijatelj.
Narednih osam nedelja Net je svakog jutra ustajao u pet, tuširao se
hladnom vodom (reč grejanje nije ni postojala u vojničkom rečniku),
oblačio se, jeo i uredno pakovao stvari na jedan kraj kreveta pre nego
što bi sa ostalim pripadnicima Drugog voda alfa družine stao u šest
sati u stav mirno na pistu za smotru.
Prva osoba koja mu se ujutru obraćala bio je narednik za obuku Al
Kvamo, koji je uvek izgledao tako uredno da je Net mislo da sigurno
ustaje u četiri sata ujutru da bi sebi ispeglao uniformu. I kada bi Net
pokušao da porazgovara sa nekim drugim tokom narednih četrnaest
sati, Kvamo je želeo da zna s kim i zašto.
Narednik koji mu je vodio obuku bio je skoro iste visine kao i on,
ali se njihova međusobna sličnost nije ogledala samo u tome. Net
nikada nije stajao dovoljno dugo pred njim da bi stigao da izbroji sve
njegove medalje.
„Ja sam vam i majka, i otac, i vaš najbolji prijatelj", vikao je on na
sav glas. „Čujete li me?"
„Da, gospodine", viknulo bi iza njega trideset šest regruta iz
drugog voda. „Vi ste mi i majka, i otac i najbolji prijatelj."
Većina regruta iz Netovog voda je podnelo molbu za oslobađanje
od vojske i bilo odbijeno. Mnogi od njih su smatrali da je Net lud što se
dobrovoljno prijavio i trebalo je da prođe nekoliko nedelja da bi
promenili svoje mišljenje o dečaku iz Kromvela. Mnogo pre nego što
je obuka završena, Net je postao pravni savetnik voda, pisac pisama i
čovek od poverenja. Čak je nekoliko regruta naučio i da čitaju. Majci
nije ni smeo da kaže šta su oni njemu zauzvrat pokazali.
Na pola obuke, Kvamo ga je unapredio u razvodnika. Posle
dvomesečne izolacije, Net je bio najbolji u svemu što su radili.
Iznenadio je svoje kolege pobedivši ih u kros-kantriju, a takođe je,
uprkos tome što pre obuke nikada nije pucao iz puške, postigao bolje
rezultate u gađanju iz automata M-60 i minobacača M-70 čak i od
dečaka iz Kvinsa. Doduše, oni su se više služili manjim oružjem.
Kvamu nije trebalo osam nedelja da bi promenio svoje mišljenje u
pogledu Netovih izgleda da bude primljen u školu za mlađe oficire. Za
razliku od većine nesrećnika koji su trebali da idu u Vijetnam, shvatio
je da je Net rođeni vođa.
„Vodi računa", upozoravao je Neta, „potporučnici ne ginu ništa
manje od običnih vojnika, jer ih Vijetkongovci ne razlikuju jedne od
drugih."
Ispostavilo se da je narednik bio pravu, jer su samo dva vojnika
odbrana da budu poslala u Fort Bening. Drugi je bio jedan student iz
trećeg voda koji se zvao Dik Tajler.

* * *
Tokom prve tri nedelje u Fort Beningu najviše se radilo sa crnim
beretkama. Instruktori padobranstva počeli su da svoje nove regrute
obučavaju doskoku, prvo sa desetometarskih zidova, a zatim sa kula
visine zastrašujućih sto metara. Od dve stotine vojnika koji su počeli
obuku, u njenu sledeću fazu je ušlo je samo njih stotinu. Net se našao
među poslednjih deset koji su izabrani da u nedelji kada se skakalo
nose belu kacigu. Nakon petnaest skokova izborio se za to da i on
može da na grudima nosi srebrna padobranska krila.
Kada je Net došao kući na sedmodnevno odustvo, majka je jedva
prepoznala da je to ono njeno dete koje ju je pre tri meseca napustilo.
Sada je već bio, dva i po centimetra viši i nekoliko kilograma lakši
čovek, sa vojničkom frizurom koja je njegovog oca podsetila na
njegove dane u Italiji.
Nakon kratke pauze, Net se vratio u Fort Bening, navukao na noge
svoje sjajne padobranske čizme, prebacio vreću preko ramena i
prešao preko puta.
Tu je započeo svoju obuku za pešadijskog oficira. Iako je svakog
jutra ustajao rano, sa još sedamdeset budućih oficira, koji su se takođe
spremali da idu u Vijetnam, provodio je mnogo više vremena u
učionici, proučavajući vojnu istoriju, čitanje mapa, taktiku i komandnu
strategiju.
Evo i jednog statističkog podatka o kome niko od njih nije hteo da
priča - više od pedeset posto njih moglo je da očekuje da će se odatle
vratiti u vreći.

* * *
„Džoena će morati da ide na disciplinsku komisiju", rekao je Džimi
sedajući na Flečerov krevet. „A ja ću biti taj na kome će etički komitet
iskaliti svoj bes", dodao je.
Flečer je pokušao da umiri svog prijatelja, koga nikada nije video
tako naelektrisanog. „Zašto ne mogu da shvate da nije zločin zaljubiti
se?"
„Oni mnogo više brinu o tome da se ne dogodi suprotno", rekao je
Flečer.
„Na šta misliš?" pitao je Džimi pogledavši ga.
„Pa na to da je uprava zapravo zabrinuta da muški nastavnici ne
iskoriste mlade, atraktivne studentkinje."
„Ali kako mogu da znaju kada je za pravo?" pitao je Džimi. „Svi
vide da ja obožavam Džoenu, i ona to isto oseća prema meni."
„Mogli su čak i da se prave da u tvom slučaju ništa nisu primetili,
da niste to javno demonstrirali."
„Mislio sam da ćeš bar ti poštovati to što je Džoena odbila da po
ovom pitanju ispadne naivna", rekao je Džimi.
„I poštujem je", rekao je Flečer, „ali time je prinudila upravu da
postupi po propisima."
„Onda propise treba menjati", rekao je Džimi. „Džoena, kao
profesor, smatra da ne treba da krijemo svoja iskrena osećanja. Želi
da bude sigurna da se naredna generacija neće susresti sa istim
problemom."
„Slažem se sa tobom, Džimi, i znajući Džoenu ona će dobro
prostudirati te propise i shvatiti značaj pravila 17b."
 „Naravno da hoće, ali se neće veriti samo da bi skinula upravni
odbor s vrata."
„Sjajnu si ženu pitao da joj poneseš knjige", rekao je Flečer.
„Ne podsećaj me", odgovorio je Džimi. „Znaš da je sada
pozdravljaju na početku i na kraju svakog njenog predavanja."
„I kada zaseda etički komitet?"
„Sledeće srede u deset. Biće to dan kao stvoren za novinare. Voleo
bih da mi otac ne izlazi ove jeseni na izbore."
„Ne brini za njega", rekao je Flečer. „Kladim se da će On već naći
načina da to pretvori u plus."

* * *
Net nije mogao ni da pretpostavi da će doći u kontakt sa svojim
komandantom, i to se ne bi ni dogodilo da se njegova majka nije
uparkirala na mesto rezervisano za pukovnikova kola. Kada je Netov
otac primetio znak KOMANDANT, predložio joj je da se pomeri odatle.
Suzan je to učinila malčice prebrzo i udarila u džip pukovnika
Tremlita koji je upravo krenuo da se uparkira.
„O, bože", rekao je Net iskačući iz kola.
„Ne bih išao tako daleko", rekao je Tremlit. „Dovoljno je
pukovniče."
Net je zauzeo stav „mirno" i pozdravio ga, dok je njegov otac
krišom gledao u komandantove medalje. „Mora da smo zajedno
služili", rekao je buljeći u crvenu i zelenu traku koje su se nalazile
među gomilom drugih odlikovanja na njegovim grudima. Pukovnik je
digao glavu i prestao da analizira ulegnuća na njegovom braniku.
„Bio sam sa osamdesetom u Italiji", objasnio je Netov otac.
„Nadam se da ste onim Šermanima upravljali bolje nego kolima",
rekao je pukovnik rukujući se s njim. Majkl nije spominjao da je vozila
njegova žena.
Tremlit je pogledao u Neta. „Kartrajt, zar ne?"
„Da, gospodine", rekao je Net iznenađen što komandant zna
njegovo ime.
„Vas sin će, izgleda, biti najbolji u svojoj klasi", rekao je Tremlit
okrećući se ponovo Netovom ocu. Napravio je kratku pauzu, „možda
imam zadatak za njega", dodao je ne objašnjavajući o čemu se radi.
„Dođi u moju kancelariju sutra ujutru u osam, Kartrajte."
 Pukovnik se nasmešio Netovoj majci i još jednom se rukovao sa
njegovim ocem, pre nego što se ponovo okrenuo Netu. „I ako ovo
ulegnuće bude ovde i kada večeras krenem kući, Kartrajte, možeš da
se pozdraviš sa svojim sledećim odsustvom."
Dok je dečak ponovo zauzimao stav „mirno" i pozdravljao,
pukovnik je namignuo Netovoj majci.
Net je čitavo popodne proveo na kolenima sa čekićem i kanticom
kaki boje u rukama.
Narednog jutra došao je u pukovnikovu kancelariju u sedam i
četrdeset pet, i bio je iznenađen kada su ga odmah odveli do njega.
Tremlit je pokazao na stolicu koja se nalazila sa druge strane
njegovog stola.
„Dakle, ti si se, Nete, istakao", bile su pukovnikove prve reči dok je
gledao u njegov dosije. „Šta je sledeće što bi želeo da radiš?"
Net je pogledao u pukovnika - čoveka sa pet redova traka na
svojim grudima. Bio je u ratu u Italiji i Koreji, i pre izvesnog vremena
odradio je jednu smenu u Vijetnamu. Njegov nadimak je bio terijer, jer
je uživao u tome da se toliko približi neprijatelju da je mogao da ga
ugrize za skočne zglobove. Net mu je odmah odgovorio.
„Očekujem da će me poslati u Vijetnam, gospodine."
„Ne moraš da služiš u azijskom sektoru", rekao je komandant.
„Dokazao si to što si hteo, a ima nekoliko drugih mesta koja mogu da
ti preporučim, od Berlina do Vašingtona, pa ćeš nakon svoje dve
godine moći da se vratiš nazad na univerzitet."
„To nije u interesu naše države, zar ne gospodine?"
„Ali je retkost da se oficiri sa spiska šalju u Vijetnam", rekao je
pukovnik, „naročito tvog kalibra."
„Onda je možda došlo vreme da se probije led. Na kraju krajeva, to
je ono što nas podseća šta je vođstvo."
„Da li bi voleo da do kraja službe radiš kod mene kao moj štabni
oficir. Mogao bi da mi pomogneš na akademiji oko sledeće generacije
novih vojnika?"
„Da bi svi oni otišli u Vijetnam i poginuli?" Net je zurio preko
radnog stola u svog pretpostavljenog. Istog trenutka je zažalio što je
sebi dao suviše slobode.
„Znaš li ko je bio poslednja osoba koja je sedela tamo i rekla mi da
je odlučna u tome da ide u Vijetnam, a ja nisam mogao da učinim ništa
da bih je odgovorio od toga?"
„Ne, gospodine."
„Moj sin, Dejnijel", odgovorio je Tremlit, „i ja nisam mogao da
uradim ništa drugo do da prihvatim njegovum odluku." Pukovnik je
zaćutao i pogledao u fotografiju na svom radnom stolu koju Net nije
mogao da vidi.
„Tamo je uspeo da preživi samo jedanaest dana."

* * *
„PROFESORKA ZAVELA SENATOROVOG SINA", vrištao je udarni
naslov u Nju Hejvenskom dnevniku.
„To je strašna uvreda", rekao je Džinu.
„Zašto?", pitao je Flečer.
„Ja sam zaveo nju."
Kada je Flečer prestao da se smeje, nastavio je da čita članak sa
naslovne strane novina: „Etički komitet Univerziteta Jejl raskinuo je
ugovor sa Džoenom Palmer, predavačem na katedri Evropske istorije,
nakon što je priznala da je imala vezu sa Džejmsom Gejtsom,
brucošem kome je predavala u poslednjih nekoliko meseci. Gospodin
Gejts je sin senatora Harija Gejtsa. Sinoć je iz njihove kuće u Istočnom
Hartfordu..."
Flečer je podigao glavu. „Kako ti je otac primio ovo?"
„Kaže mi da će ubedljivo pobediti na izborima", rekao je Džimi.
„Sve grupe koje se zalažu za zaštitu prava žene podržavaju Džoenu, a
svi muškarci misle da sam 'najjača' faca, još od Dastin Hofmanovog
Diplomca. Tata takođe misli da će Etički komitet morati uskoro da
promeni svoju odluku."
„A ako se to ne dogodi?", pitao je Flečer. „Kakve su šanse da
Džoena dobije novi posao?"
„To je najmanji problem", odgovorio je Džimi, „zato što telefon nije
prestao da joj zvoni od trenutka kada je Komitet objavio svoju odluku.
I Retklif, na kome je studirala, i Univerzitet Kolumbija, gde je
doktorirala, ponudili su joj posao, i to čak pre objavljivanja rezultata
ankete u Dnevnom pregledu, koji su pokazali da osamdeset dva posto
njihovih gledalaca misli da bi trebalo da je vrate na posao."
„Šta planira da uradi?"
„Da se žali, a ja mislim da komitet neće moći da ignoriše javno
mnjenje."
„A šta je sa tobom?"
„Ja i dalje želim da se oženim njome, ali ona neće za to ni da čuje,
sve dok ne dobije rezultat arbitraže. Neće da se veri da ne bi ispalo da
je to učinila da bi naterala Komitet da donese odluku koja bi joj išla u
korist. Rešena je da se za to izbori samo na osnovu svojih kvaliteta, a
ne zbog naklnosti javnog mnjenja."
„Devojka ti je sjajna", rekao, je Flečer.
„U pravu si", rekao je Džimi. „A ti je tek delimično poznaješ."
 14

PORUČNIK NET KARTRAJT pisalo je na vratima njegove male

kancelarije u štabu MACV i pre nego što je stigao u Sajgon. Netu je
ubrzo postalo jasno da će do kraja vojnog roka biti vezan za radni sto,
i da čak neće ni videti gde se nalazi linija fronta. Kada je došao, nije se
priključio svom puku na terenu, već su ga odmah poslali u
intendantsku službu. Bilo je očigledno da je naredba pukovnika
Tremlita stigla u Sajgon mnogo pre njega.
Net je bio postavljen za štabnog sekretara, što je njegovim
pretpostavljenima davalo pravo da ga zasipaju papirima, a onima
kojima je on to isto radio, da sporo kao puževi izvršavaju njegova
naređenja. Izgleda da su svi učestvovali u toj zaveri, koja je za svoj
rezultat imala to da je Net po ceo dan samo popunjavao formulare za
sve živo, od pečenog pasulja do helikoptera tipa Činuk. Sedamsto
dvadeset dve tone namirnica stizalo je svakog dana u vijetnamsku
prestonicu, a Netov je zadatak bio da omogući da one stignu do
njihovih vojnika koji su se nalazili na frontu. Sve je uspevalo da dođe
do tamo, osim njega. Da to ne bi ostalo tako čak je i spavao sa
sekretaricom svog komandanta. Ali ubrzo je shvatio da Moli nije
mogla da utiče na svog šefa, iako je otkrio da poseduje zavidno znanje
iz oblasti golorukog ratovanja.
Net je svake večeri izlazio sve kasnije i kasnije iz kancelarije, pa je
čak počeo i da se pita da li se uopšte nalazio u stranoj zemlji. Kada za
ručak imate big mek i Koka-kolu, za večeru kentaki frajd čiken i
badvajzer, a po povratku u štab svake večeri gledate ABC njuz i
reprize Sanset stripa 77, kako uopšte znate da ste izašli iz kuće?
Net je nekoliko puta pokušao da se krišom pridruži svom puku na
frontu, ali je shvatio da se uticaj pukovnika Tremlita osećao svuda;
njegove molbe za prekomandu bi se mesec dana kasnije našle na
radnom stolu sa pečatom na kome je pisalo: Odbija se; ponovno
razmatranje za mesec dana.
Kad god je Net zahtevao da na tu temu razgovara sa nekim od
oficira sa fronta, nikada za svog sagovornika nije mogao da dobije
nekoga ko je imao veći čin od majora. Svaki put bi drugi oficir
potrošio pola sata svog vremena pokušavajući da ga ubedi u to da on
obavlja veoma značajan posao u intendanturi. Definitivno je imao
najtanji borbeni dosije u Sajgonu.
Na kraju je počeo da shvata da nije bilo nikakve koristi od
njegovog „moralnog integriteta". Tom je za mesec dana trebalo da
započne svoju drugu godinu na Jejlu, a čime je on imao da se pohvali
osim kratkom kosom i znanjem o tome koliko je listova hartije
dnevno bilo potrebno američkoj vojsci u Vijetnamu.
Sedeo je u svojoj kancelariji, spremajući se za prihvat novih
vojnika koji su, prema planu, trebali da stignu narednog ponedeljka, a
onda se sve iznenada promenilo.
Ceo dan i dobar deo večeri baktao se oko njihovog smeštaja, odeće
i putnih isprava. Na nekima od ovih poslednjih nalazio se pečat Hitno,
jer je komandant uvek želeo da raspolaže kompletnim informacijama
o razlozima boravka svakog vojnika u Sajgonu, i pre nego što bi on
tamo stigao. Net nije primetio da je na to potrošio jako puno vremena,
i kada je popunio i poslednji od formulara, odlučio je da ih ostavi u
kancelariji komandantovog ađutanta pre nego što ode da nešto
pregrize u oficirskoj kantini.
Prolazeći pored kancelarije operative, obuzeo ga je napad besa;
sva ta obuka koju je prošao u Fort Diksu i Fort Beningu bila je čisto
traćenje vremena. Iako je bilo skoro osam sati, tu se još uvek muvalo
tuce operativaca (neke od njih je poznavao), koji su razgovarali
telefonom i ažurirali velike mape Severnog Vijetnama.
Na povratku iz ađutantove kancelarije, Net je ušao u kancelariju
operative da vidi da li je neko od prisutnih slobodan da mu se pridruži
za večerom. Čuo je informaciju o kretanju 503. pešadijskog puka,
drugog bataljona. Da se nije radilo o njegovom puku izašao bi iz
kancelarije i sam otišao u kantinu. Drugi bataljon je uleteo u
minobacačku vatru vijetkongovaca i u pokušaju da se spase otišao na
pogrešnu stranu reke Đang. Crveni telefon na stolu ispred Neta počeo
je uporno da zvoni. Net se skamenio.
„Šta čekaš, poručniče, podigni slušalicu i vidi šta im treba", rekao
je oficir operative. Net je odmah izvršio naređenje.
„Upomoć, upomoć, ovde kapetan Tajler, čujete li me?"
„Čujem, kapetane, ovde poručnik Kartrajt. Kako mogu da vam
pomognem, gospodine?"
„Moj vod je napadnut iz zasede iznad reke Đang, koordinate: 42.
stepen jugoistok, 71. stepen sever, severoistok. Pošaljite mi Hjuie sa
kompletnom medicinskom opremom. Imam devedeset šest ljudi, od
kojih je jedanaest pogođeno - tri su mrtva, a osam ranjeno."
Narednik je podigao slušalicu drugog telefona.
„Kako da dobijem spasilačku službu?", pitao je Net.
„Zovi bazu Blekberd na Ajzenhauerovom polju. Uzmi beli telefon i
oficiru službe za izviđanje daj njihove koordinate."
Net je zgrabio beli telefon, a odgovorio mu je jedan uspavani glas.
„Ovde poručnik Kartrajt. Imamo poziv za pomoć. Dva voda su
opkoljena na severnoj strani reke Đang, koordinate 42. stepen
jugoistok, 71. stepen sever, severoistok; napadnuti su iz zasede, i
odmah im je potrebna pomoć."
„Recite im da uzlećemo za pet minuta", rekao je onaj isti glas koji
je sada već bio razbuđen.
„Mogu li sa vama?", pitao je Net, stavivši ruku preko mikrofona, jer
je očekivao da će dobiti negativan odgovor.
„Imate li dozvolu da letite u jedinici za pružanje hitne pomoći?"
„Da, imam", slaga Net.
„Da li ste skakali s padobranom?"
„Prošao sam obuku u Fort Beningu", rekao je Net, „imam šesnaest
skokova sa šest stotina stopa iz S-123, a u pitanju je moj puk."
„Onda ćete, ako stignete na vreme, poručniče, biti moj gost."
Net je spustio slušalicu belog telefona i dohvatio crveni. Rekao je
samo: „Krenuli su, kapetane."
Net je trčeći izašao iz kancelarije operative i uputio se prema
parkingu. Dežurni desetar je dremuckao za volanom džipa. Net je
uskočio na sedište pored njega, udario dlanom o sirenu i rekao:
„Moramo da za pet minuta budemo u bazi Blekberd."
„Ali do nje ima pet milja, gospodine", rekao je vozač.
„Onda ćeš morati odmah da kreneš, desetaru", viknuo je Net.
Desetar je uključio motor, ubacio u brzinu i krenuo sa parkinga, sa
upaljenim svetlima i jednom rukom na sireni, a drugom na volanu.
„Brže, brže", ponavljao je Net, dok su oni koji su se našli na ulicama
Sajgona i nakon policijskog časa, kao i nekoliko preplašenih
kokošaka, skakali u stranu da bi se sklonili od njih.
 Tri minuta kasnije, Net je na aerodromu ispred njih ugledao
desetak Hjui helikoptera. Elisa jednog od njih se već okretala.
„Gas do daske", ponavljao je Net.
„Već jeste gospodine", odgovorio je desetar, a u njihovom vidnom
polju se pojavila kapija aerodroma. Net je ponovo brojao: sada su se
već vrtele elise sedam helikoptera.
„Sranje", rekao je kada je prvi od njih uzleteo.
Džip se uz škripu kočnica zaustavio ispred kapije, gde je jedan
vojni policajac zatražio od njih da mu pokažu isprave.
„Moram za minut da budem u jednom od onih helikoptera", viknuo
je Net predajući mu papire. „Može li to malo brže?"
„Ja samo radim svoj posao, gospodine", rekao je policajac
proveravajući njihova dokumenta.
Kada su im vraćene legitimacije, Net je pokazao rukom prema
jednom od helikoptera čija se elisa još uvek nije okretala, i desetar je
jurnuo prema njemu. Džip se zaneo zaustavivši se kraj njegovih
otvorenih vrata u trenutku kada je elisa počela mu da se vrti.
Pilot je pogledao u njega i iscerio se: „Jedva ste uspeli, poručniče",
rekao je. „Upadajte." Helikopter se digao pre nego što je Net uspeo da
zakopča svoj sigurnosni pojas. „Želite li da čujete lošu ili lošu vest?",
pitao je pilot.
„Recite", kazao je Net.
„Kada je hitan slučaj u pitanju, uvek važi isto pravilo. Poslednji koji
se ukrca u helikopter mora prvi da se iskrca na neprijateljsku
teritoriju."
„A koja vam je ta loša vest?"

* * *
„Hoćeš li da se udaš za mene?", pitao je Džimi.
Džoena se okrenula i pogledala u čoveka koji ju je u poslednjih
godinu dana usrećio mnogo više nego što je mogla da zamisli. „Brale,
ako i na dan diplomiranja budeš želeo da me to isto pitaš, moj
odgovor će biti da, ali je sada on još uvek ne."
„Ali zašto? Šta može da se promeni za godinu ili dve dana?"
„Bićeš malo stariji i, nadam se, mudriji", odgovorila je Džoena sa
osmehom. „Ja imam dvadeset pet, a ti još nemaš ni dvadeset."
„Kakve to veze ima ako ostatak života želimo da provedemo
zajedno?"
„Zato što kad budeš imao četrdeset pet, možda nećeš osećati ono
što sada osećaš."
„Ništa ne shvataš", rekao je Džimi. „Ti ćeš u pedesetoj biti u
najboljoj formi, a ja ću biti ispušena muštikla, tako da je bolje da me
zgrabiš dok još imam snage."
Džoena se nasmešila. „Probaj da ne zaboraviš, brale, da bi ono
kroz šta smo poslednjih nekoliko nedelja prošli takođe moglo da utiče
na tvoju odluku."
„Ne slažem se sa tobom. Mislim da to iskustvo samo može da ojača
našu vezu."
„Moguće", kazala je Džoena, „ali neopozive odluke nikada ne treba
donositi na bazi dobrih ili loših vesti, jer će se jedno od nas možda
osećati drugačije kada sve ovo bude prošlo."
„Da li si ti osećaš drugačije?", pitao ju je Džimi tiho.
„Ne", rekla je Džoena kao iz puške, pomilovavši ga po obrazu. „Ali,
moji roditelji su u braku već skoro trideset godina, a moji deda i baba
su proslavili svoju zlatnu godišnjicu, pa bih i ja želela da kada se udam
to bude zauvek."
„Baš zato bismo morali da se venčamo što pre", rekao je Džimi.
„Jer ću i ovako morati da se potrudim da živim barem do
sedamdesete, da bismo proslavili našu zlatnu godišnjicu."
Džoena se nasmešila. „Kladim se da bi se tvoj prijatelj složio sa
mnom."
„Možda si u pravu, ali se ne udaješ za Flečera. A ja se kladim da će
on i moja sestra biti zajedno najmanje pedeset godina."
„Brule, obožavam te, ali se seti toga da ću ja već sledeće jeseni biti
na Kolumbiji, a ti ostaješ na Jejlu."
„Ali još uvek možeš da se predomisliš."
„Ne, upravni odbor je promenio svoju odluku samo zbog pritiska
javnosti. Da si samo mogao da im vidiš izraze lica kada su je
saopštavali, shvatio bi da jedva čekaju da mi vide leđa. Postigli smo to
što smo hteli, brale, i mislim da bi za sve bilo bolje da idem sa Jejla."
„Ne za sve", rekao je Džimi tiho.
„Zato što će se, ako ne budem ovde da ih proganjam, lakše odlučiti
da promene pravila", rekla je Dožena ignorišući njegov komentar. „Za
dvadeset godina studenti neće moći da veruju da je nekada postojalo
tako smešno pravilo."
„Onda ću morati da sebi kupim pretplatnu kartu do Njujorka, jer
ne želim da te izgubim iz vida."
„Sačekivaću te na stanici, brale, ali dok sam odsutna, nadam se da
ćeš izlaziti sa drugim ženama. A ako na dan kada budeš diplomirao
budeš osećao isto što i danas, biće mi drago da kažem da", reče ona, a
sat poče da zvoni.
„Dođavola", reče Džimi iskačući iz kreveta, „mogu li prvi u
kupatilo, jer u devet imam predavanje, a nemam predstavu iz čega."
„Uticaj Napoleona na američko pravo", kaza Džoena.
„Mislim da si nam rekla da su na američko pravo najveći uticaj
imali Rimljani i Englezi?"
„Jednim delom, brale, ali ako budeš želeo da saznaš zašto je to
tako, moraćeš da prisustvuješ mom predavanju u devet. Nego, da li bi
mogao da mi učiniš dve stvari?"
„Samo dve?" reče Džimi dok je puštao tuš.
„Da li bi mogao da kada predajem prestaneš da bleneš u mene kao
izgubljeno kuče?"
Džimi je provukao glavu iza vrata. „Ne", rekao je dok je gledao
Džoenu kako skida spavaćicu. „A šta je to drugo?"
„Da li bi mogao bar da izgledaš zainteresovano za ono što pričam i
povremeno napraviš neku belešku?"
„Zašto da hvatam beleške kada mi ti ocenjuješ seminarske
radove?"
„Zato što ti neče biti drago kada budeš video ocenu koju sam ti
dala za poslednji", reče Džoena pridruživši mu se pod tušem.
„Oh, a ja se nadao da ću dobiti desetku za to izuzetno remek-delo",
rekao je Džimi počevši da joj sapunja grudi.
„Da li se kojim slučajem sećaš ko je izvršio najjači uticaj na
Napoleona?"
„Džozefina", rekao je Džimi bez oklevanja.
„To bi mogao da bude tačan odgovor, ali si u svom radu napisao
nešto drugo."
Džimi je izašao ispod tuša i uzeo peškir. „A šta to?", pitao je
okrenuvši se.
„Džoena."
 * * *
Nakon nekoliko minuta, svih dvanaest helikoptera letelo je u V
formaciji. Net je pogledao iza sebe u dvojicu mitrajezaca koji su
pažljivo gledali u crnu, vedru noć. Navukao je slušalice i slušao šta
govori poručnik koji je komandovao eskadrilom.
„Blekberd jedan grupi, za četiri minuta napuštamo vazdušni
prostor koji mi kontrolišemo, predviđeno vreme sletanja dvadeset
jedan čas."
Net je zatekao sebe kako sedi sav napet dok je slušao mladog
pilota. Pogledao je kroz bočni prozor u zvezde koje se nikada ne
mogu videti nad američkim kontinentom. Dok su se približavali
neprijateljskim položajima mogao je i bukvalno da oseti kako mu
telom prolazi adrenalin. Bar je imao utisak da učestvuje u tom
glupom, muškom ratu. Bio je samo iznenađen što nije osećao strah.
Možda on dolazi kasnije?
„Ulazimo u neprijateljsku teritoriju", rekao je vazduhoplovni
poručnik dok su preletali jedan veoma prometan put. „Čujete li me,
komandiru?"
Čulo se šuštanje, a onda je jedan glas rekao: „Čujem, Blekberd
jedan, gde se nalazite?" Net je prepoznao južnjački naglasak kapetana
Dika Tajlera.
„Nalazimo se na oko pedesetak milja južno od vas."
„Primljeno, očekujem vas za petnaestak minuta."
„Primljeno. Videćete nas tek kada budemo došli do vas, jer smo
pogasili sva spoljna svetla."
„Primljeno", čulo se ono isto otezanje.
„Ima li tamo neko mesto na koje bi smo mogli da se spustimo?"
„Na grebenu ispod mene postoji jedno zaklonjeno parče zemlje",
odgovorio je Tajler, „ali tu možete da se spuštate samo jedan po jedan,
a pošto pada kiša i blatnjavo je biće, boga mi, čupavo."
„Gde se tačno nalazite?"
„Još uvek sam na onim kotama koje sam vam već dao, severno od
reke Đang." Tajler je ućutao. „I prilično sam siguran u to da su
vijetkongovci počeli da prelaze reku."
„Koliko je ljudi sa vama?"
„Sedamdeset osam." Net je znao da se u punom sastavu dva voda
nalazi devedeset šest ljudi.
„A tela?", pitao je vaduhoplovni poručnik, kao da je pitao koliko
jaja kapetan želi za doručak.
„Osamnaest."
„U redu, budite spremni da u svaki helikopter ukrcate po osam
ljudi i dva tela, i postarajte se da to što brže uradite."
„Bićemo spremni", rekao je kapetan. „Koliko je sati na vašem
časovniku?"
„Dvadeset časova i trideset tri minuta", rekao je vazduhoplovni
poručnik.
„Onda ću u dvadeset časova i četrdeset osam minuta ispaliti jednu
crvenu signalnu raketu."
„Dvadeset časova i četrdeset osam minuta, jedna crvena raketa",
ponovio je poručnik. „Primljeno i odjavljujem se."
Net je bio fasciniran time kako je poručnik bio miran, iako je znao
da bi on, njegov kopilot i dva mitraljesca za dvadeset minuta mogli da
poginu. Ali, kao što ga je često podsećao pukovnik Tremlit, smireni
ljudi su spasili više života nego hrabri.
Narednih petnaest minuta niko nije progovorio ni reč. To je Netu
dalo vremena da razmišlja o odluci koju je doneo; da li će i on biti
mrtav za dvadeset minuta? Tada je proživeo najdužih petnaest minuta
svog života, gledajući preko hektara i hektara guste džungle
osvetljene samo sa pola meseca. Dok je helikopter leteo preko linije
stabala, pogledao je nazad, u mitraljesce. Oni su već, sa prstom na
obaraču, stiskali svoj mitraljeze, pripremajući se na svako moguće
iznenađenje. Net je gledao kroz bočni prozor kada je crvena raketa
iznenada obasjala nebo. Nije mogao da prestane da razmišlja o tome
kako je sada mogao da sedi u kantini i mirno pijucka kafu.
„Blekberd jedan jedinici", rekao je pilot, prekinuvši tišinu na radio
vezama. „Ne uključujte svetla na donjem delu helikoptera, dok se
mestu susreta ne približite na trideset sekundi, i ne zaboravite, ja idem
prvi."
Zeleni trag metaka je prošao ispred kabine i mitraljesci su odmah
uzvratili vatrom.
„Vijetkongovci su nas otkrili", rekao je vođa leta kratko. Spustio je
helikopter nadesno i Net je prvi put video neprijatelja. Vijetkongovci
su, na samo par stotina metara od mesta na koje je helikopter trebalo
da proba da se spusti, grabili uz brdo.

* * *
Flečer je pročitao članak o tome u Vašington Postu. Bila je to jedna
herojska epizoda koja je razbuktala maštu američke javnosti o ratu za
koga niko nije želeo da zna. Grupu od sedamdeset osam pešadinaca,
sateranu od strane znatno brojnije jedinice vijetkongovaca u
severnovijetnamsku džunglu, spasila je flota helikoptera koja je
nadletala opasan teren u nemogućnosti da se prizemlji zbog jake
neprijateljske vatre. Flečer je analizirao detaljan crtež koji se nalazio
na suprotnoj strani novina. Poručnik vazduhoplovsta Čak Filips se prvi
spustio i spasao šestoricu pešadinaca. Lebdeo je samo nekoliko stopa
nad zemljom dok su se oni ukrcavali u njegov helikopter. Nije
primetio da je drugi oficir, poručnik Kartrajt, iskočio iz helikoptera
kada se on spremao da se digne kako bi ustupio mesto drugoj letelici
koja je trebalo da nastavi započetu spasilačku misiju.
Među telima koja su se našla u trećem helikopteru bilo je i telo
komandujućeg oficira opkoljene pešadijske jedinice, kapetana Dika
Tajlera.
Poručnik Kartrajt je odmah preuzeo komandu i naredio
kontranapad, istovremeno koordinirajući sa pilotima helikoptera koji
su nastavljali svoju spasilačku operaciju. On je poslednji napustio
bojno polje i ukrcao se u helikopter. Svih dvanaest helikoptera je
krenulo nazad u Sajgon, ali se samo njih jedanaest spustilo na
aerodrom Ajzenhauer.
Brigadni general Hejvord je odmah pokrenuo spasilačku
ekspediciju, i tih istih jedanaest pilota sa svojim posadama
dobrovoljno javilo da ide u potragu za nestalim Hjuiem, i uprkos
brojnim ulascima u neprijateljsku teritoriju nisu uspeli da nađu
nikakav trag Blekberda dvanaest. Hejvord je kasnije rekao za Neta
Kartrajta - čoveka koji se odazvao na poziv za regrutaciju, prekinuvši
prvu godinu studija na Univerzitetu Konektikat - da bi svim
Amerikancima trebalo da posluži kao primer nekoga ko je, po
Linkolnovim rečima, „dao sve od sebe".
Hejvord se zakleo da će ga njegovi ljudi pronaći bio on živ ili
mrtav.
Kada je pročitao njegovu biografiju, u kojoj je našao podatak da je
rođen na isti dan, u istom gradu i istoj bolnici kao i on, Flečer je
pretražio sve novine u potrazi za člancima koji su spominjali Neta
Kartrajta.

* * *
Net je iskočio iz prvog helikoptera dok je on još uvek lebdeo
nekoliko stopa iznad zemlje. Priskočio je da pomogne kapetanu
Tajleru, da pod kišom metaka i minobacačkih granata što su preletale
preko prednjeg dela Hjuia, ukrca u njega prvu grupu vojnika.
„Odavde vi preuzimate komandu", rekao je Tajler, „a ja se vraćam
nazad da organizujem moje ljude. Slaću ih po šestoricu."
„Hajde", viknuo je Net kada se prvi helikopter malo spustio da bi
se već sledećeg trenutka podigao u nebo. Kada je drugi helikopter
prišao, uprkos tome što je bio pod konstantnom neprijateljskom
vatrom, Net je smireno organizovao evakuaciju druge grupe vojnika.
Pogledao je dole i video Dia Tajlera kako mu već šalje narednu grupu.
Kada je ponovo okrenuo glavu, video je da se iznad onog parčeta
blatnjave zemlje već spusta treći helikoter. Narednik i pet vojnika su
otrčali do njega i krenuli da se ukrcavaju.
„Sranje", reče narednik okrenuvši se nazad, „kapetan je pogođen."
Net se okrenuo i video Tajlera kako leži sa licem u blatu. Dvojica
njegovih vojnika su ga podigla i brže-bolje prenela u helikopter.
„Preuzmite komandu, naredniče", rekao je Net, a onda se sjurio ka
grebenu. Dograbio je kapetanov M60, našao zaklon i počeo da puca u
pravcu nadirućeg neprijatelja. U svom tom haosu uspeo je nekako da
odredi još šest ljudi koji su trebali da se ukrcaju u četvrti helikopter.
Tu, na grebenu, je proveo dvadesetak minuta, odbijajući napade
vijetkongovaca, dok se njegova vatrena podrška lagano osipala.
Poslednjih šest ljudi povuklo se sa grebena tek kada se i dvanaesti
Blekberd prizemljio. Kada se Net, koji je bio među njima, najzad
okrenuo i potrčao uzbrdo, jedan metak ga je pogodio u nogu. Znao je
da bi trebalo da oseća bol, ali ga to nije sprečilo da trči brže nego
ikada. Kada je, pucajući u trku, stigao do otvorenih vrata helikoptera,
čuo je kako narednik govori: „Jebem mu mater, gospodine, hoćete li
već jednom da se ukrcate."
Dok je narednik vikao na njega, helikopter je spustio svoj kljun,
nakrivio se nadesno, bacivši Neta na pod, a zatim uzleteo.
 „Jeste li dobro?", pitao je navigator.
„Mislim da jesam", prodahtao je Net, shvativši da leži preko tela
jednog mrtvog pešadinca.
„Tipično za vojsku - nisi siguran ni da li si živ. Ako budemo imali
sreće i vetar u rep", dodao je, „stižemo u bazu na doručak."
Net je gledao u mrtvog vojnika, koji je pre samo nekoliko
trenutaka stajao pored njega. Njegovi će bar moći da ga sahrane, što
je svakako bilo bolje nego da su ih samo izvestili da mu je telo ostalo
neosveštano na neosveštanoj zemlji.
„Blagi bože", čuo je da govori vazduhoplovni poručnik.
„Problem?", nekako izgovori Net.
„Moglo bi se reći. Brzo gubimo gorivo; mora da su nam gadovi
pogodili rezervoar."
„Mislio sam da ove naprave imaju dva rezervoara", rekao je Net.
„Šta mislite da sam koristio dok smo se povlačili, vojniče!"
Pilot je prvo kucnuo pokazivač goriva, a onda proverio merač
kilometraže. Crvena lampica je pokazivala da je mogao ja pređe još
manje od trideset milja pre nego što bude morao da se spusti.
Okrenuo se da vidi Neta, koji je još uvek ležao preko mrtvog vojnika.
„Moraću da potražim pogodno mesto za prinudno sletanje."
Net je gledao kroz otvorena vrata helikoptera, ali su jedino što se
moglo videti bili hektari i hektari guste tropske šume.
Pilot je uključio sva svetla, ne bi li uspeo da pronađe neki brisani
prostor između stabala, a onda je helikopter počeo da se trese.
„Spuštamo se", rekao je pilot, isto onako smireno kao i tokom cele
operacije. „Mislim da ćemo morati da pomerimo doručak za kasnije."
„Sa tvoje desne strane", viknuo je Net primetivši jednu čistinu u
šumi.
„Vidim je", rekao je pilot pokušavajući da usmeri helikopter prema
njoj, ali ga trotonska grdosija nije poslušala. „Svejedno se spuštamo."
Elise su zujale sve tiše i tiše, dok na kraju Net nije osetio kako
samo klize kroz vazduh. Pomislio je na svoju majku, i osetio grižu
savesti što joj nije odgovorio na poslednje pismo; oca, za koga je znao
da će biti ponosan na njega; Toma i njegov trijumf na izboru za
predstavnika u studentskom savetu (hoće li će ga kasnije izabrati za
predsednika?); i na Rebeku, koju je još uvek voleo i plašio se da se to
nikada neće promeniti.
 Tako priljubljen uz pod, Net se osetio jako mladim; pa i imao je
samo devetnaest godina. Kasnije je saznao da je vazduhoplovni
poručnik, poznat kao Blek-dvanaest, bio samo godinu dana stariji od
njega.
Kada se elisa helikoptera zaustavila i on počeo da pada prema
drveću, narednik je rekao: „Ako se ne budemo ponovo sreli,
gospodine, da znate da se ja zovem Spek Formen i da mi je bila čast
što sam vas upoznao."
Rukovali su se onako kako se to čini na kraju svake igre.

* * *
Flečer je zurio u Netovu sliku na prvoj strani Njujork Tajmsa, ispod
naslova koji je glasio: „AMERIČKI HEROJ". Čovek koji se javio u
jedinicu čim je primio poziv za regrutaciju, iako je mogao da se
pozove na tri različita razloga za oslobađanje od vojne obaveze. Bio je
unapređen u poručnika i kasnije, kao pozadinski oficir, preuzeo
komandu u jednoj operaciji spašavanja opkoljenog voda na
neprijateljskoj strani reke Đang. Niko nije mogao da objasni šta je
pozadinski oficir radio u helikopteru tokom operacije na frontu.
Flečer je znao da će se čitav život pitati šta bi uradio da je u
njegovo poštansko sanduče stigla sjajna koverta - bilo je to pitanje na
koje su mogli da odgovore samo oni koji su bili stavljeni na taj test. Ali
je čak i Džimi priznao da je poručnik Kartrajt bio izuzetan čovek. „Da
se to dogodilo nedelju dana pre izbora", rekao je on Flečeru, „možda
bi pobedio Toma Rasela - sve je stvar trenutka."
„Ne, ne bih", rekao je Flečer.
„Zašto to misliš?", pitao je Džimi.
„Znaš li ti", odgovorio je Flečer. „da je Net Kartrajt Tomov najbolji
prijatelj?"

* * *
Eskadrila od jedanaest helikoptera vratila se nazad po svoje
nestale, ali je nakon sedam dana potrage našla samo ostatke
dvanaeste letelice koja je verovatno eksplodirala nakon što je udarila
u drveće. Identifikovana su tri tela - jedno od njih pripadalo je
vazduhoplovnom poručniku Karlu Mouldu. Uprkos tome što je okolni
teren detaljno pretražen, nisu nađeni ni poručnik Kartrajt, ni narednik
Spek Formen.
Savetnik za nacionalnu bezbednost, Henri Kisindžer, je tražio od
Amerikanaca da odaju poštu i priznanje ljudima koji su bili primer
hrabrosti za sve borce na frontu.
„Nije trebalo da kaže da odaju poštu", primetio je Flečer.
„Zašto ne?", pitao je Džimi.
„Jer je Kartrajt još uvek živ."
„Zbog čega si tako siguran u to?"
„Ne znam zašto", odgovorio je Flečer, „ali sam siguran da jeste."

* * *
Net se nije sećao ni udarca helikoptera o drveće, ni njegovog
ispadanja iz njega. Kada se najzad probudio, sunce mu je prljilo
isušeno lice. Ležao je tako, pitajući se gde je, a onda mu je u sećanje
lagano počeo da dolazi onaj poslednji, dramatični sat.
I tada se čovek koji nije verovao u boga pomolio. Zatim je podigao
desnu ruku. Mogao je normalno da je pokreće, pa je zato počeo da
mrda prstima. I njih je mogao da pokreće, i to svih pet. Onda je spustio
desnu, a podigao levu ruku. I ona se pokretala onako kako joj je
mozak nalagao, pa je promrdao i njenim prstima, a oni su mu svi
odgovorili. Spustio je ruku i sačekao malo. Lagano je podigao desnu
nogu i isto to izveo sa prstima na njoj.
Nakon toga ju je spustio, a onda podigao levu, i presekao ga je bol.
Okrenuo je glavu sa jedne na drugu stranu, a onda spustio dlanove
na zemlju. Ponovo se pomolio i oslonio na ruke ne bi li se nekako
podigao. Osetio je vrtoglavicu. Sačekao je nekoliko trenutaka,
nadajući se da će drveće prestati da mu se okreće, a onda pokušao da
ustane. Kada se podigao na noge, oprezno je stavio jedno stopalo
ispred drugog, onako kako bi to učinilo dete koje uči da hoda, i pošto
se nije srušio, pokušao je da isto to učini i sa onim drugim. To, to, to,
hvala ti, to, a onda je, kao da je do tog trenutka bio pod dejstvom
anestezije, ponovo osetio bol.
Pao je na kolena i počeo da zagleda mesto na levoj potkolenici
kroz koje je proleteo metak. Kroz rupu u njegovom mesu ulazili su i
izlazili mravi, ne obraćajući pažnju na to što je njihov domaćin još
uvek mislio da je živ. Trebalo mu je vremena da ih sve ukloni, a kada
je to najzad uradio, previo je nogu improvizovanim zavojem koji je
napravio od rukava svoje košulje. Pogledao je gore i video da sunce
zalazi iza brda. Imao je malo vremena da otkrije da li je neko od
njegovih drugova preživeo.
Ustao je i počeo da pretražuje teren, idući u krug. Zaustavio se tek
kada je spazio da iz šume dolazi dim. Othramao je prema njemu i kada
je nabasao na ugljenisano telo onog mladog pilota, kome nije znao
ime, a čija je jakna visila sa jedne grane, počeo je da povraća. Samo su
poručnički činovi na epoletama mogli da govore o kome se radi.
Kasnije će ga sahraniti, pošto je sad morao da se utrkuje sa suncem.
Onda je čuo neko ječanje.
„Gde si?", viknuo je Net. Ječanje se malo pojačalo. Net se okrenuo
oko sebe i primetio krupno telo vodnika Formena zapleteno u granje
na nekoliko stopa iznad olupine. Kada je došao do njega, ječanje se još
malo pojačalo. „Čuješ li me?", pitao je Net. Čovek je trepnuo dok ga je
Net spuštao na zemlju.
Čuo je sebe kako, poput nekog heroja iz dečijeg stripa, govori: „Ne
brini, vratiću te kući." Net je sklonio kompas sa vodnikovog opasača,
pogledao u sunce, a onda spazio nešto među drvećem. Dohvatio je
rukama jednu granu i skakućući na jednoj nozi počeo da je trese.
Nadao se da će ga oboriti na zemlju. Već je hteo da odustane, kada se
ono malo pomerilo. Povukao je granu još jače i ono se, iznenada i uz
strahovitu buku, srušilo na zemlju. Da se nije hitro bacio u stranu palo
bi mu na glavu. Nije mogao da skoči.
Net je neko vreme ostao u tom položaju, a onda je podigao
vodnika i pažljivo ga spustio na ta nosila koja su mu došla kao dar s
neba. Zatim je seo na zemlju i, pošto je za taj dan završio sa svojim
zaduženjima, u tom neobičnom ambijentu posmatrao zalazak sunca
iza najviših stabala drveća.
Negde je pročitao članak o majci koja je nakon saobraćajne
nesreće uspela da održi svoje dete u životu tako što je pričala sa njim
cele noći. Isto to je i on uradio sa vodnikom.

* * *
Flečer nije mogao da veruje da je poručnik Net Kartrajt, uz pomoć
lokalnog stanovništva, uspeo da ta nosila prevuče od sela do sela, dve
stotine i jedanaest milja, videvši sedamnaest izlazaka i zalazaka sunca
pre nego što je stigao do jedne poljske bolnice u predgrađu Sajgona.
 Vodnik Spok Formen je tri dana kasnije umro, nikada ne saznavši
ime poručnika koji ga je spasao i koji se takođe borio za svoj život.
Flečer je tragao za svakim retkom u novinama koji je govorio o
poručniku Kartrajtu, nijednog trenutka ne sumnjajući u to da je živ.
Nedelju dana kasnije, Net je prebačen u bazu Zama, u Japanu, gde
su ga lekari operisali da bi mu spasili nogu.
Nakon mesec dana poslat je kući, u Vojnomedicinski centar Volter
Rid u Vašingtonu, gde je trebalo da dovrši svoj oporavak.
Flečer je sledeći put video Neta na naslovnoj strani Njujork Tajmsa
kako se u bašti Bele kuće rukuje se sa predsednikom Džonsonom.
Tom prilikom je primio Orden časti.
 15

Majkl i Suzan Kartrajt su sijali od sreće dok su u bašti Bele kući

pratili ceremoniju dodele Ordena časti njihovom sinu. Po završetku
ceremonije, predsednik Džonson je pažljivo slušao Netovog oca dok
mu je ovaj objašnjavao sa kakvim će se problemima Amerikanci
suočiti ako svi oni budu doživeli devedesetu, a ne budu pokriveni
polisom životnog osiguranja. „U sledećem veku, Amerikanci će biti u
penziji isto onoliko godina koliko će i raditi", rekao je sutradan
Lindon Džonson svojim savetnicima.
Dok su se vraćali nazad, za Kromvel, majka je pitala Neta kakvi su
mu planovi za budućnost.
„Ne znam, jer ne zavise od mene", odgovorio je on. „U ponedeljak
treba da se javim u Fort Bening da bih čuo šta pukovnik Tremlit
namerava da radi sa mnom."
„Još jedna protraćena godina", rekla je njegova majka.
„Građenje karaktera", rekao je otac koji je još uvek bio pod
utiskom svog dugog razgovora sa predsednikom.
„Ne verujem da Netu treba mnogo toga", bio je odgovor njegove
majke.
Net se smeškao gledajući kroz prozor i uživao u pejsažu
Konektikata. Dok je onih sedamnaest dana i noći vukao nosila,
spavajući s mene pa na uštap i kubureći s hranom, pitao se da li će
ikada više videti svoju rodnu zemlju. Razmišljao je o majčinim rečima,
i morao je da se složi s njom. Ideja o protraćenoj godini, provedenoj u
popunjavanju formulara, pozdravljanju i otpozdravljanju, dok mu ne
stigne zamena, ga je ljutila.
Vrhovni komandant je jasno rekao da Amerika neće rizikovati da
izgubi jednog od svojih malobrojnih heroja vraćajući ga nazad u
Vijetnam.
Nakon što je nekoliko puta prepričao svoj razgovor sa
predsednikom, otac je, za večerom, tražio od Neta da im priča o
Vijetnamu.
On im je više od sat vremena opisivao Sajgon, unutrašnjost
Vijetnama i vijetnamski narod, retko se svrćući na svoj posao
pozadinskog oficira. „Vijetnamci su vredni i prijateljski raspoloženi
ljudi", rekao je svojim roditeljima, „i izgleda da im je drago što smo
tamo, ali ni jedan od njih, kojoj god strani pripadao, ne veruje da mi tu
možemo da ostanemo zauvek. Bojim se da će istorija pokazati da je
ovo bila jedna besmislena epizoda, i kada se ona bude završila, brzo
ćemo je izbrisati iz našeg nacionalnog sećanja." Okrenuo se prema
ocu. „Tvoj rat je bar imao svrhe." Majka je klimnula glavom, dajući mu
do znanja da se slaže s njim, a Net je bio iznenađen kada je video da
otac nije odmah izneo suprotno mišljenje.
„Da li si doživeo nešto što nikada nećeš zaboraviti?", pitala je
majka, nadajući se da će njen sin možda ispričati neki događaj sa
fronta.
„Da. Nejednakost među ljudima."
„Ali mi činimo sve da pomognemo narodu Južnog Vijetnama",
rekao je njegov otac.
„Ne mislim na Vijetnamce, oče", odgovorio je Net, „mislim na one
koje je Kenedi opisao kao 'moje sunarodnike Amerikance."
„Sunarodnike Amerikance?", ponovila je njegova majka.
„Da, i zato je ono što nikada neću zaboraviti naš odnos prema
siromašnim manjinama, naročito crncima. Njih na ratištu ima puno jer
sebi ne mogu da priušte jednog dobrog advokata koji bi ih
posavetovao kako da izbegnu regrutaciju."
„Ali tvoj najbolji prijatelj..."
„Znam", rekao je Net, „i drago mi je što se Tom nije odazvao na
poziv, jer bi najverovatnije prošao kao Dik Tajler."
„Dakle, žališ zbog svoje odluke?", upitala je majka tiho.
Net nije odmah odgovorio. „Ne, ali često razmišljam o Speku
Formenu, njegovoj ženi i njihovo troje dece u Alabami i pitam se
kakve je koristi bilo od njegove smrti."

* * *
Net je tog jutra ustao rano da bi uhvatio prvi voz za Fort Bening.
Kada je kompozicija ušla u stanicu Kolumbus, pogledao je u sat. Imao
je još sat vremena do sastanka sa pukovnikom, pa je odlučio da dve
milje koje su ga delile od Akademije pređe pešice. Na putu do tamo
stalno su ga podsećali da je u gradu u kome se nalazi garnizon, jer je
svakoga ko je imao niži čin od čina kapetana morao da pozdravlja.
Neki su mu se čak i smeškali prepoznavši Medalju časti, kao da je bio
neki sportski junak sa univerziteta.
Ispred kancelarije pukovnika Tremlita stajao je punih petnaest
minuta, čekajući da dođe vreme za sastanak.
„Dobro jutro, kapetane Kartrajt. Pukovnik mi je rekao da vas
uvedem kod njega čim stignete", rekao je jedan ađutant još mlađi od
njega.
Net je umarširao u pukovnikovu kancelariju, stao u stav mirno i
salutirao. Tremlit je obišao oko svog radnog stola i zagrlio Neta.
Ađutant nije mogao da sakrije svoje iznenađenje, jer je mislio da se
samo francuzi tako pozdravljaju. Pukovnik je pokazao Netu da sedne.
Kada se vratio do svoje stolice, Tremlit je otvorio jednu debelu
fasciklu i počeo da analizira njen sadržaj. „Imaš li neku ideju o tome
šta bi voleo da radiš sledeće godine, Nete?"
„Ne, gospodine, ali pošto mi nije dozvoljeno da sa vratim u
Vijetnam, biću srećan da prihvatim vašu raniju ponudu i ostanem na
Akademiji da vam pomognem oko obučavanja novih klasa regruta."
„To već radi neko drugi", rekao je Tremlit, „i nisam bas siguran da
bi to bio najbolji posao za tebe."
„Imate li nešto drugo na umu?", pitao je Net.
„Kad već pitaš, imam", priznao je pukovnik. „Čim sam saznao da se
vraćaš kući, nazvao sam najbolje advokate Akademije da me
posavetuju. Ja inače prezirem advokate - to su ti ljudi koji se bore
samo u sudnici. Međutim, moram da prizam da mi je jedan od njih dao
genijalnu ideju." Net ništa nije komentarisao, jer je hteo da čuje šta je
pukovnik imao umu. „Pravila i propisi se mogu interpretirati na
mnogo različitih načina. Kako bi advokati inače sačuvali svoj posao?",
kazao je pukovnik. „Pre godinu dana, bez pitanja si potpisao da
prihvataš poziv za regrutaciju i nakon toga si poslat u Vijetnam, gde si,
hvala bogu, dokazao da grešim."
Net je želeo da kaže: „Napredujete pukovniče", ali se uzdržao.
„Nego, Nete, zaboravih da te ponudim kafom. Hoćeš li jednu?"
„Ne, hvala, gospodine", rekao je Net trudeći se da ne zvuči
nestrpljivo.
Pukovnik se nasmešio, „Ja, boga mi, hoću." Podigao je slušalicu.
„Dene, donesi mi jednu kafu", rekao je, „i neku krofnu." Pogledao je u
Neta. „Siguran si da nećeš?"
„Vi baš umete da uživate, gospodine", rekao je Net smeškajući se.
„Da budem iskren, da", reče pukovnik. „Vidiš, trebalo mi je
nekoliko nedelja da ubedim Vašington da se složi sa mojim
predlogom, pa ćeš mi, nadam se, oprostiti što želim da još malo
uživam u tom svom trijumfu."
Net se osmehnuo i zavalio u stolici.
„Izgleda da imaš više mogućnosti, i većina njih je, po mom
mišljenju, čisto gubljenje vremena. Mogao bi, na primer, da tražiš
oslobađanje od daljeg služenja vojske na osnovu povrede zadobijene
u borbi. Ako krenemo tim putem, završićeš sa malom vojnom
penzijom i izaći ćeš odavde za oko šest meseci -radio si kao
pozadinski oficir i vrlo dobro znaš koliko vremena treba da se završi
sva ta papirologija. Mogao bi, naravno, kao što si predložio, da i ovde,
na Akademiji, dočekaš završetak svog vojnog roka, ali mi ne treba
invalid", rekao je pukovnik cereći se, kada je njegov ađutant ušao u
sobu noseći na poslužavniku lonče vrele kafe i dve šoljice. „S druge
strane, mogao bi da tražiš da ti daju neko drugo zaduženje, u manje
neprijateljskom okruženju, kao što je Honolulu, ali ne verujem da ti je
potrebno da ideš tako daleko da bi našao sebi devojku koja će ti igrati.
Dakle, šta god da ti od toga ponudim", pogledao je ponovo u fasciklu
sa Netovim karakteristikama, „proveo bi još jednu godinu salutirajući,
i zato te pitam, Nete, šta si planirao da radiš, kada izađeš iz vojske?"
„Da se vratim na univerzitet, gospodine, i nastavim studije."
„Upravo to sam i očekivao da ćeš reći", kazao je pukovnik. „Dakle
to ćeš da uradiš."
„Ali novi semestar počinje sledeće nedelje", rekao je Net, „a kao
što ste rekli, samo papirologija... "
„Ukoliko ne potpišeš da ćeš ostati u vojsci još šest godina, a onda bi
možda otkrio da ona može i da se znatno ubrza."
„Da potpišem na još šest godina?" ponovio je Net ne verujući u ono
što čuje. „Nadao sam se da ću izaći iz vojske, a ne da ću ostati u njoj."
„I hoćeš", rekao je pukovnik, „ali samo ako potpišeš na šest godina.
Vidiš, sa tvojim kvalifikacijama, Nete", dodao je ustavši i počevši da
šeta po sobi, „možeš odmah da se upišeš na bilo koji univerzitet i to,
što je još važnije, na teret vojske."
„Ali ja već imam stipendiju", podsetio je Net svog komandanta.
 „Znam da imaš, piše ovde", rekao je pukovnik gledajući u otvorenu
fasciklu ispred njega. „Ali ti univerzitet ne daje kapetansku platu."
„Bilo bi mi plaćeno da idem na univerzitet?", pitao je Net.
„Da, primao bi punu kapetansku platu plus jedan solidan dodatak
na ime služenja u inostranstvu."
„Služenja u inostranstvu? Ali ne bih pohađao univerzitet u
Vijetnamu -želim da se vratim u Konektikat, a posle toga da idem na
Jejl."
„I hoćeš, jer propisi kažu da ako, i samo ako, si služio inostranstvu,
u ratnoj zoni, citiram", pukovnik okrete sledeći list u njegovoj fascikli,
„onda se ona tretira kao tvoje mesto boravka. Sada definitivno volim
advokate", rekao je pukovnik podigavši glavu, „zato što su, možeš li da
veruješ, iskopali i još nešto bolje od ovoga."
Tremlit je pijuckao svoju kafu, dok je Net ćutao. „Ne samo da ćeš
dobijati punu kapetansku platu i dodatak na ime služenja u
inostranstvu", nastavio je pukovnik, „nego ćeš, zbog svoje povrede,
kada prođe šest godina, automatski biti oslobođen vojne obaveze i
biće ti dodeljena kapetanska penzija."
„Kako je tako nešto kongres uopšte odobrio?", pitao je Net.
„Ne verujem da su očekivali da će bilo ko uspeti da u isto vreme
ispuni sva četiri uslova", odgovorio je pukovnik.
„Mora da tu ima i neka začkoljica", rekao je Net.
„Da, ima", rekao je pukovnik ozbiljno, ,jer je i Kongres hteo da se
zaštiti." Net ponovo nije hteo da ga prekida.
„Prvo, svake godine ćeš morati da provedeš dve nedelje u Fort
Beningu, na intenzivnoj obuci, kako bi održao borbenu gotovost."
„Pa to je sjajno", rekao je Net.
„A kada prođe šest godina", nastavi pukovnik, ne obazirući se na
Netovu upadicu, „staviće te na listu aktivnih vojnika, sa koje ćeš biti
skinut kada napuniš četrdeset pet."
„Je li to sve?", rekao je Net ne verujući u ono što čuje.
„Jeste", ponovio je pukovnik.
„I šta sada treba da uradim?"
„Da potpišeš ovih šest dokumenata koje su pripremili advokati i za
sedam dana ćeš već biti na Univerzitetu Konektikat. Uzgred, već sam
razgovarao sa prorektorom i on je rekao da jedva čekaju da te vide na
predavanjima sledećeg ponedeljka. Zamolio me je da ti prenesem da ti
prvo počinje u devet. Nije li to malo kasno?", dodao je.
„Znali ste čak i kakav će biti moj odgovor", rekao je Net.
„Pa, priznajem", reče Tremlit, „da sam mislio da ćeš to smatrati
boljom varijantom od one da mi narednih dvanaest meseci kuvaš
kafu. Nego, kad već spomenuh kafu, da se nisi predomislio?", pitao je
pukovnik nalivajući sebi još jednu šoljicu.

* * *
„Uzimate li ovu ženu za svoju zakonitu suprugu?", izgovorio je
konektikatski biskup.
„Da", rekao je Džimi.
„Uzimate li ovog čoveka za svog zakonitog supruga?"
„Da", rekla je Džoena.
„Uzimate li ovu ženu za svoju zakonitu suprugu?", ponovio je
biskup.
„Da", rekao je Flečer.
„Uzimate li ovog čoveka za svog zakonitog supruga?"
„Da", reče Eni.
Dupla venčanja su bila redak događaj u Hartfordu i biskup je
priznao da mu je to prvo koje je ikada obavio.
Senator Gejts je stajao na čelu dugog reda domaćina, smeškajući se
svakom novom gostu. Skoro sve ih je poznavao. Pa logično kada su
mu se oba deteta venčavala istog dana.
„Ko bi rekao da će se Džimi oženiti studentom generacije?", pitao
se Hari ponosno.
„A zašto ne bi?", pitala je Marta. „Pa i ti si. I ne zaboravi da je
zahvaljujući Džoani završio godinu sa odličnim uspehom."
„Iseći ćemo tortu čim svi budu seli na svoja mesta", objavio je
ceremonijal majstor, „mlade i mladoženje ća da stanu ispred, a
roditelji iza torte kada se budu pravile fotografije."
„Mog muža nećete ni morati da zovete", rekla je Marta. „Čim sevne
blic, on će se za tili čas stvoriti ispred foto-aparata - to smatra
profesionalnim rizikom svog posla."
„U pravu je", priznao je senator. Okrenuo se prema Rut Devenport,
koja je zamišljeno gledala u svoju snaju.
„Ponekad se pitam da nisu suviše mladi."
„Ima dvadeset godina", rekao je senator. „I Marta i ja smo se
venčali kada je ona imala dvadeset."
„Ali Eni još uvek nije diplomirala."
„Kakve to veze ima? Već šest godina su zajedno."
Senator se okrenuo da bi se pozdravio sa narednim gostom.
„Ponekad poželim...", počela je Rut.
„Šta ti ponekad poželiš?", pitao je Robert, koji joj je stajao sa druge
strane.
Rut se okrenula tako da senator nije mogao da ne čuje šta će da
kaže. „Niko ne može da voli Eni više od mene, ali ponekad poželim da
oni, ovaj", oklevala je, „da su se duže zabavljali."
„Flečer je upoznao puno drugih devojaka, ali nije hteo da se
zabavlja sa njima, a osim toga", rekao je Robert, pustivši da mu naspu
još jednu čašu šampanjca, „koliko sam te samo puta video da kupuješ
haljinu koju si prvu videla?"
„Ali to me nije sprečilo da, pre nego što smo se uzeli, razmišljam i o
dragim muškarcima", rekla je Rut.
„Da, ali to je bilo zato što te nijedan od njih nije hteo."
„Roberte Devenportu, imala bih, znaš ti... "
„Rut, jesi li zaboravila koliko sam te samo puta pitao da se udaš za
mene pre nego što si najzad rekla da? Čak sam se trudio i da ostaneš u
drugom stanju."
„Nikada mi to nisi rekao", rekla je Rut, okrenuvši se prema mužu.
„Očigledno si zaboravila koliko je vremena proteklo dok najzad
nismo dobili Flečera."
Rut je pogledala nazad, u svoju snaju. „Nadam se da ona neće imati
taj problem."
„Nema razloga za to", rekao je Robert. „Neće rađati Flečer. A,
kladim se", nastavio je, „da i on, kao ni ja, do kraja života neće
pogledati nijednu drugu ženu."
„Nikada nisi pogledao u neku drugu ženu od kada smo se
venčali?", pitala je Rut nakon što se rukovala sa još dvoje gostiju.
„Ne", rekao je Robert pre nego što je uzeo još jedan gutljaj
šampanjca. „Sa nekoliko njih sam spavao, ali nijednu nisam pogledao."
„Koliko si pića popio, Roberte?"
„Nisam brojao", priznao je Robert kada je Džimi izašao iz reda.
„Zbog čega se vas dvoje smejete, gospodine Devenport?"
„Pričao sam Rut o mojim brojnim osvajanjima, a ona misli da
izmišljam. Nego, reci mi, Džimi, šta ćeš raditi kada budeš diplomirao?"
„Ići ću s Flečerom na postdiplomske studije iz prava. Biće teško, ali
sa vašim sinom koji će mi pomagati preko dana, i Džoenom koja će to
isto raditi tokom noći, možda ih i završim. Mora da se ponosite njime",
rekao je Džimi.
„Izuzetan je student i predsednik studentskog saveta", rekao je
Robert. „Naravno da se ponosimo", dodao je poturajući svoju praznu
čašu ispred kelnera koji je prolazi kraj njega.
„Pijan si", rekla je Rut pokušavajući da se ne smeje.
„U pravu si, kao i uvek, moja draga, ali me to neće sprečiti da
budem prekomerno ponosan na svog sina jedinca."
„Ali bez Džimijeve pomoći on nikada ne bi postao predsednik",
reče Rut odsečno.
„Ljubazno od vas što to kažete, gospođo Devenport, ali ne
zaboravite, Flečer je odneo ubedljivu pobedu."
„Ali tek kada si ti ubedio onog Toma... kako li se već preziva, da
treba da povuče svoju kandidaturu i podrži Flečera."
„To je možda pomoglo, ali je Flečer inicirao promene koje će
uticati na život i rad budućih generacija Jejlovaca", rekao je Džimi,
dok im se Eni približavala. „Zdravo, sestrice."
„Da li ćeš mi se tako obraćati i kada budem predsednica Dženeral
Motorsa?"
„Naravno da hoću", rekao je Džimi, „i prestaću da vozim kadilak."
Eni se spremala da ga udari kada je ceremonijal majstor rekao da
je došlo vreme da se seče torta.
Rut je zagrlila snaju. „Ne obraćaj pažnju na svog brata", rekla je, ,
jer će, kada budeš diplomirala, doći sve na svoje mesto."
„Nemam ja šta njemu da dokazujem", kazala je Eni. „Vaš sin je taj
koji mi nabija tempo."
„Onda ćeš i njega morati da središ", rekla je Rut.
„Nisam sigurna da to želim", reče Eni. „Znate li da priča da želi da
se bavi politikom kada bude završio prava."
„To ne bi trebalo da te spreči da i ti imaš svoju karijeru."
„I neće, ali ja ne želim da ga sprečavam u njegovim nastojanjima
da ostvari svoje ambicije."
„Ali ti imaš pravo na svoju karijeru", rekla je Rut.
„Zašto?" reče Eni. „Zato što je to odjednom postalo moderno?
Možda ja nisam kao Džoena", rekla je pogledavši u svoju snaju. „Ja
znam šta želim, Rut, i učiniću ono što moram da to postignem."
„A to je?" upitala je Rut tiho.
„Da podržim čoveka koga volim do kraja svog života, gajim mu
decu i uživam u njegovom uspehu, sa svim pritiscima sedamdesetih, za
koje može da se ispostavi da će biti teže savladati ih, nego postići
odličan uspeh na studijama na Vasaru", rekla je Eni podižući srebrni
nož sa drškom od slonovače. „Znate, mislim da će u dvadeset prvom
veku biti znatno manje zlatnih godišnjica braka nego što ih je bilo u
dvadesetom."
„Ti si srećan čovek, Flečeru", reče njegova majka dok je Eni
zabadala nož u donji sprat torte.
„Znao sam to i pre nego što je prestala da nosi aparatić za zube",
proterekao je Flečer.
Eni je dodala nož Džoeni.
„Poželi nešto", prošaputao je Džimi.
„Već jesam, brale", odgovorila je ona, „i želja mi je ispunjena."
„A, misliš na privilegiju da budeš udata za mene?"
„Taman posla, ovo je nešto mnogo značajnije od toga."
„Šta može biti značajnije od toga?"
„To da ćemo dobiti bebu."
Džimi je zagrlio svoju ženu. „Kada se to dogodilo?"
„Ne znam tačno. Čim sam se uverila da ćeš diplomirati, prestala
sam da uzimam anti-bebi pilule."
„To je sjajno. Hajde da to kažemo svima."
„Samo zucni, pa ću ovaj nož zabosti u tebe, umesto u tortu. Znala
sam da je greška udati se za riđokosog brucoša."
„Kladim se da je beba riđokosa."
„Ne budi tako siguran, brale, jer ako nekom pomeneš da sam u
drugom stanju, reći ću mu da nisam sigurna ko je otac deteta."
„Dame i gospodo", rekao je Džimi, „imam nešto da vam kažem." U
sobi je nastao tajac. „Džoana i ja ćemo dobiti bebu." Još nekoliko
trenutaka je vladala tišina, a onda je pet stotina gostiju počelo
spontano da aplaudira.
„Gotov si, brale", rekla je Džoena zarivši nož u tortu.
„Znao sam to od onog trenutka kada sam te upoznao, gospođo
Gejts, ali mislim da bi pre nego što me ubiješ trebalo da napravimo bar
troje dece."
„Pa, senatore, postaćete deda", rekla je Rut. „Čestitam. Jedva
čekam da postanem baka, mada mislim da se to neće dogoditi tako
brzo."
„Kladim se da ona i ne razmišlja o tome dok ne diplomira", rekao
je Hari Gejts, „pogotovu kada budu otkrili šta sam planirao za
Flečera."
„Da li bi moglo da se dogodi da se Flečer ne složi sa vašim
planovima?", pitala je Rut.
„Ne dok Džimi i ja budemo uspevali da ga ubedimo da je to sve bila
njegova ideja."
Zar ne mislite da vas je do sada već prozreo?"
„Mogao je on to još od dana kada sam ga upoznao na utakmici
između Hočkisa i Tafta, pre skoro deset godina. Još tada sam znao da
je sposoban da dogura dalje od mene."
Senator je zagrlio Rut. „Međutim, ima jedan problem zbog koga će
mi možda biti potrebna vaša pomoć."
„A to je?", upita Rut.
„Nisam siguran da je Flečer odlučio da li je republikanac ili
demokrata, a ja znam da je vaš muž zakleti..."
„Baš divno što je Džoana u drugom stanju", rekao je Flečer svojoj
tašti.
„Naravno da jeste", reče Marta, „Hari već računa koliko će još
glasova dobiti na račun toga što će postati deda."
„Zašto je tako siguran u to?"
„Populacija starijih građana se najbrže uvećava, pa će dobiti bar
jedan posto glasova na konto toga što će se svuda švrćkati gurajući
dečja kolica."
„A ako Eni i ja dobijemo dete, da li će i to vredeti dodatnih jedan
posto?"
„Ne, ne", rekla je Marta, „sve je stvar trenutka. Ne zaboravi da će
Harijev reizbor biti za dve godine."
„Da li mislite da bi trebalo da planiramo da - se naše prvo dete rodi
na dan Harijevih narednih izbora?"
„Budite uvereni da većina političara upravo to radi", odgovorila je
Marta.
„Čestitam, Džoena", rekao je senator grleći svoju snaju.
 „Hoće li vaš sin ikada biti u stanju da čuva tajnu?", prosiktala je
Džoena vadeći nož iz torte.
„Ne, ako će to njegove prijatelje učiniti srećnim", priznao je
senator, „ali ako bi i na tren pomislio da će time povrediti nekoga
koga voli, odneće tajnu sa sobom u grob."
 16

Profesor Karl Ejbrahams je tačno u devet ušao u amfiteatar. Držao

je osam predavanja u semestru i pričalo se da za trideset sedam
godina nije propustio nijedno. Mnoge druge stvari koje su se pričale o
Karlu Ejbrahamsu nisu se mogle potkrepiti dokazima, pa bi ih on, s
toga, odbacio kao najobičnije rekla-kazala.
Ali, pošto te priče nisu prestajale postale su deo folklora. Pričalo se
da ima običaj da ispreskače svakog studenta koji bi se usudio da se sa
njim nadmudruje, za šta je bar jednom nedeljno bilo dovoljno
očevidaca da to i potvrde. Pričalo se isto tako i da su ga tri
predsednika Vrhovnog suda zvala da dođe u ovu ustanovu, o čemu su,
naravno, samo njih trojica mogla da posvedoče, ali je zabeleženo da
je, kada su ga za to pitali, Ejbrahams rekao da misli da je najbolji način
da služi svom narodu bio da podučava nove generacije pravnika i
stvori što više poštenih advokata, a ne da raščišćava zbrku koju su
pravili oni nepošteni.
Vašington Post je u jednom članku o Ejbrahamsu primetio da je on
predavao dvojici sadašnjih sudija Vrhovnog suda, dvadesetdvojici
saveznih sudija i nekolicini dekana najprestižnijih pravnih fakulteta.
Kada su Flečer i Džimi otišli na prvo od Ejbrahamsovih osam
predavanja, nisu uopšte imali predstavu o tome koliko će morati da
rade.
Flečer je, međutim, živeo u ubeđenju da je tokom svoje poslednje
godine diplomskih studija učio dovoljno dugo, često odlazeći u krevet
tek posle ponoći. Profesoru Ejbrahamsu je trebalo oko nedelju dana
da ga natera da uči i u vreme kada je inače spavao.
Profesor Ejbrahams je stalno podsećao studente prve godine
postdiplomskih studija da ih svi oni neće završiti. Džimi je zasukao
rukave. Flečer je počeo sve više sati da provodi za knjigom, pa ga je
Eni retko viđala pre zatvaranja biblioteke. Džimi bi ponekad odlazio
ranije iz nje da bi mogao da bude sa Džoenom, ali veoma retko bez
nekoliko knjiga pod miškom. Flečer je rekao Eni da nikada nije video
brata da toliko uči.
 „I kada se rodi dete, neće mu biti ništa lakše", podsetila je Eni svog
muža kada je jedne večeri došla po njega u biblioteku.
„Džoena je planirala da se porodi tokom raspusta, kako bi od
prvog dana zimskog semestra mogla da počne da radi."
„Ne želim da naše prvo dete raste u takvoj atmosferi", rekla je Eni.
„Želim da podižem decu u našoj kuci, kao prava majka, uz njihovog
oca koji će se vraćati dovoljno rano da bi im čitao priče za laku noć."
„Odgovara mi", rekao je Flečer. „Ali ako se predomiliš i odlučiš da
budeš predednik Dženeral Motorsa, sa zadovoljstvom ću im i menjati
pelene."

* * *
Prvo što je iznenadilo Neta kada se vratio na Univerzitet bilo je to
što su mu njegovi nekadašnji drugovi delovali nezrelo. Imao je
dovoljno položenih ispita da upiše drugu godinu, ali su studenti sa
kojima se družio pre nego što je otišao u vojsku još uvek razgovarali o
novim pop grupama ili filmskim zvezdama, a on čak nije čuo ni za
Dorse. Tek kada je došao na svoje prvo predavanje, postao je svestan
toga koliko je iskustvo iz Vijetnama promenilo njegov život.
Net je takođe primetio i da ga njegove kolege nisu tretirale kao da
je jedan od njih, naročito zbog toga što je i nekolicina profesora
gledala na njega nekako sa strahopoštovanjem.
Njemu je to prijalo, ali je ubrzo otkrio da postoji i druga strana
medalje. Tokom Božičnih praznika, razgovarao je o tome sa Tomom,
koji mu je rekao da on shvata zašto neki od studenata bili uzdržani
prema njemu; sigurno su mislili da je ubio najmanje stotinu
vijetkongovaca.
„Najmanje sto?" ponovio je Net.
„Dok su ostali pročitali šta su naši vojnici radili sa Vijetnamkama",
rekao je Tom.
„Imao sam sreće; da nisam bio sa Moli, verovatno bih ostao nevin."
„Savetujem te da im ne razbijaš iluzije", rekao je Tom, ,jer sam
ubeđen u to da su muškarci zavidni, a žene zaintrigirane. Poslednje
što želiš da im otkriješ je da si ti sasvim običan građanin koji poštuje
zakon."
„Ponekad poželim da se sete da imam samo devetnaest godina",
odgovorio je Net.
 „Problem je u tome", rekao je Tom, „što kapetan Kartrajt, nosilac
Ordena časti ne zvuči kao da ima samo devetnaest godina, a bojim se i
da hramanje ide u prilog tome."
Net je prihvatio prijateljev savet i odlučio da svoju energiju troši u
amfiteatru, gimnastičkoj dvorani i na stazi za kros-kantri. Lekari su ga
upozorili da će proteći najmanje godinu dana dok ne bude ponovo
mogao da trči - ali je isto tako moglo da se desi i da to više nikada ne
bude u stanju da radi. Nakon njihove pesimističke prognoze, Net je
svaki dan provodio u teretani bar sat vremena, penjući se uz konopac,
dižući tegove i igrajući, čak, i stoni tenis. Na kraju prvog semestra
mogao je lagano da trčkara stazom - trebalo mu je sat i dvadeset
minuta da pređe šest milja. Pogledao je svoj stari plan treninga i
otkrio da je rekord koji je postigao u vreme kada je bio brucoš iznosio
trideset četiri minuta i osamnaest sekundi. Zakleo se da će ga oboriti
do kraja druge godine studija.
Drugi problem sa kojim se Net susreo bio je odgovor koji je
dobijao kad god bi neku devojku pitao da izađu. Ili su odmah želele da
uskoče u krevet sa njim, ili su ga glatko odbijale. Tom ga je upozorio
da je njegov skalp u krevetu bio verovatno trofej kojim je nekoliko
studentkinja htelo da se pohvali, i Net je ubrzo otkrio da su to radile i
neke koje čak nije ni poznavao.
„Popularnost ima i svojih loših strana."
„Menjaću se sa tobom ako želiš", rekao je Tom.
Rebeka je tu bila jedini izuzetak. Ona mu je od dana kada se vratio
na univerzitet rekla da bi želela da joj pruži još jednu priliku. Net je
bio rezervisan po pitanju raspaljivanja starog ljubavnog žara i došao
je do zaključka da bi, ako uopšte odluče da ponovo grade bilo kakvu
vezu, trebalo da to rade jako lagano.
Nakon njihovog drugog izlaska, ona ga je pozvala u svoju sobu na
kafu i pokušala da ga svuče čim je zatvorila vrata. On se otrgao,
izgovarajući se, neubedljivo, na račun trke u kojoj je trebalo da
učestvuje narednog dana.
Ona nije htela da se pomiri s tim, i kada se nakon nekoliko minuta
pojavila sa dve šoljice kafe u rukama, bila je u svilenoj kućnoj haljini
koja je otkrivala da je ispod nje bila veoma oskudno obučena. Net je
iznenada shvatioda više ništa ne oseća prema njoj, pa je brzo popio
kafu, ponavljajući joj da mora rano da legne.
 „Trke te ranije nisu brinule", začikavala ga je Rebeka.
„To je bilo kada sam imao dve dobre noge", odgovorio je Net.
„Možda nisam više dovoljno dobra za tebe", rekla je Rebeka, „sada
kada svi misle da si neki heroj."
„To nema nikakve veze sa tim. Samo..."
„Samo znači da je Ralf od početka bio u pravu."
„Šta hoćeš time da kažeš?", pitao je Net oštro.
„Ti jednostavno nisi njegov kalibar." Ućutala je. „Ni u krevetu, ni
van njega."
Net se spremao da odgovori, ali je shvatio da to nije bilo vredno
truda. Otišao je bez reči. Kasnije, te iste noći ležao je budan u svom
krevetu, shvatajući da je Rebeka, kao što je to bio slučaj i sa većinom
drugih stvari, postala deo njegove prošlosti.
Ono što je Neta iznenadilo pri povratku na Univerzitet, je ogroman
broj studenata koji ga je ubeđivao da se kandituje kao Eliotov
protivkandidat na izborima za predsednika studentskog senata. Ali
Net im je jasno rekao da nema nameru da se bakće oko izbora, jer je
morao da nadoknadi sve što je propustio od studija dok je bio u
Vijetnamu.
Kada se vratio kući na kraju svoje druge godine, Net je rekao ocu
da mu je drago da je njegovo vreme u kros-kantriju sada bilo ispod
šezdeset minuta, što ga je svrstavalo među šest najboljih studenata na
godini.

* * *
Tokom leta, Net i Tom su putovali po Evropi. Net je otkrio da je
jedna od mnogih prednosti kapetanske plate bila to što je mogao da
putuje sa svojim najboljim prijateljem oslobođen neprijatnog osećaja
da ne može da plati za sebe.
Najpre su se zaustavili u Londonu, gde su posmatrali grenadire
kako marširaju Vajtholom. Net ih je pamtio kao značajnu vojnu silu u
Vijetnamu. U Parizu su se šetali Jelisejskim poljima, i žalili što su
morali da gledaju u rečnik kad god bi videli neku lepu ženu. Onda su
otišli u Rim, gde su u malim kafićima smeštenim po sporednim
ulicama prvi put otkrili kakav stvarno ukus treba da ima italijansko
testo i zakleli se da nikada više neće jesti u MekDonaldsu.
Ali se Net zaljubio tek kad su stigli u Veneciju. Preko noći je postao
promiskuitetan, krenuvši da se interesuje za sve žene, od nudistkinja
do devica. Počeo je sa kratkim vezama - prvo Da Vinči, pa Belini, pa
Luini. Avanture su bile tako strasne da se Tom složio da bi u Italiji
trebalo da provedu još nekoliko dana i da u svoj itinerer ubace i
Firencu. Na svakom uglu nalazio je nove ljubavnike - Mikelanđela,
Karavađa, Kanaleta, Tintoreta. Skoro svako ko je imao o na kraju svog
imena ispunjavao je uslove za ulazak u Netov harem.

* * *
Profesor Karl Ejbrahams je stajao ispred katedre na petom
predavanju u semestru i gledao u polukružno poeđana sedišta iznad
njega.
Počeo je svoje izlaganje bez pomoći ijedne knjige, fascikle, pa čak
ni beleške, upoznajući ih sa za advokatsku praksu veoma značajnim
slučajem Karter protiv Amalgamejtid Stila.
„Gospodin Karter je", počeo je profesor, „izgubio ruku u jednoj
nezgodi koja se dogodila u fabrici 1923. godine, i otpušten je bez
ijednog centa odštete. Nije mogao da nađe novi posao, jer nijedna
čeličana ne bi zaposlila radnika bez ruke, i kada su u jednom
lokalnom hotelu odbili da ga zaposle kao vratara on je shvatio da više
nikada neće raditi. Do 1927. godine nije postojao nikakav pravni akt
kojim se regulisala isplata odštete radnicima koji su postali invalidi
usled nezgode na radu, pa je gospodin Karter odlučio da preduzme
nešto što je u to vreme bilo prava retkost, odnosno skoro nečuveno -
da tuži svoje poslodavce. Nije sebi mogao da priušti advokata - što se
ni do dan danas nije promenilo - ali je jedan mladi student prava, koji
je bio mišljenja da se prema gospodinu Karteru njegovi poslodavci
nisu poneli fer, odlučio da ga zastupa na sudu bez ikakve novčane
naknade.
On je dobio proces i Karteru je isplaćena odšteta u vrednosti od sto
dolara -mora da ste pomislili kako to nije bila velika naknada za toliku
patnju. Međutim, ta dva čoveka zajedno, odgovorna su za izmenu
zakona. Nadajmo se da će neko od vas jednog dana, kada se bude
susreo sa jednom takvom nepravdom, možda inicirati promene
zakona. Onaj mladi advokat zvao se Teo Rampleiri. Njega zamalo nisu
izbacili sa pravnog fakulteta, jer je bio suviše zaokupljen Karterovim
slučajem. Kasnije, mnogo kasnije, postao 16 sudija vrhovnog suda."
 Profesor se namrštio. „Prošle godine je Dženeral Motors plaatio
gospodinu Kameronu pet miliona odštete zbog gubitka noge. To se
dogodilo uprkos činjenici da je DŽ. M. uspeo da dokaže da je povredu
prouzrokovala nepažnja gospodina Kamerona." Ejbrahams ih je
najpre lagano proveo kroz predmet, a onda dodao: „Zakon je često,
kao što nas je gospodin Čarls Dikens naterao da poverujemo,
magarac, i što je možda još važnije, apsolutno nesavršen. Grozim se
advokata koji gledaju samo kako da zaobiđu zakon, naročito kada
znaju šta su Senat i Kongres njime želeli da postignu. Među vama će
biti onih koji će zaboraviti te reči čim se budu priključili nekoj jakoj
firmi, čiji je jedini cilj da dobije parnicu po svaku cenu. Ali, biće i onih,
iako ne možda mnogo, koji će se setiti Linkolnove izreke: 'Neka
pravda bude zadovoljena'."
Flečer je podigao glavu i zagledao se u svog mentora.
„Do našeg sledećeg susreta, očekujem da mi nađete pet sudskih
procesa nakon Kartera protiv Amalgamejtid Stila, do Demetrija protiv
Demetrija, koji su inicirali promenu zakona. Možete da radite u paru,
ali ne smete da se konsultujete sa drugim parovima. Nadam se da sam
bio jasan." Sat je otkucao jedanaest. „Želim vam prijatan dan, dame i
gospodo."
Flečer i Džimi su krenuli da proučavaju jedan po jedan sudski
proces, i do kraja nedelje pronašli su tri relevantna. Džoena se setila
četvrtog koji je bio održan u Ohaju kada je još bila dete. Nije htela da
im kaže ništa više.
„Znaš li ti šta znači voleti, poštovati i pokoravati se?", pitao ju je
Džimi.
Ona je rekla samo: „Nikada se nisam složila sa tim da ti se
pokoravam, brale, a samo da ti kažem da ćeš, ako se Elizabet probudi
tokom noći, ti da joj menjaš pelenu."
„Samner protiv Samnera", rekao joj je Džimi trijumfalno kada se
nešto nakon ponoći uvukao u krevet.
„Nije loše, brale, ali do ponedeljka u deset treba da nađete još
jedan ako hoćete da vam se profesor Ejbrahams nasmeši."
„Mislim da bi moralo da se učini mnogo više da bi se na tom
granitnom bloku pomerile usne", rekao je Džimi.

* * *
 Dok se Net peo uzbrdo, video ju je kako trči ispred njega.
Pretpostavljao je da će je stići kada se budu spuštali. Kada je prešao
pola staze, pogledao je na sat. Sedamnaest minuta i devet sekundi. Net
je osećao da će oboriti svoj lični rekord, i ući u tim za prvo
ovogodišnje takmičenje.
Kada se sjurio s vrha brda, osetio je da kipti od snage, ali je onda
glasno opsovao. Glupača je krenula pogrešnim putem. Mora da je
brucoš. Počeo je da viče, ali ona nije reagovala. Ponovo je opsovao,
promenio pravac i krenuo za njom. Kada se sjurio nizbrdo, ona se
iznenada okrenula. Izgledala je kao da se prepala.
„Idete pogrešnim putem", viknuo je Net, spreman da se okrene i
vrati nazad istim onim putem kojim je došao, ali iako ih je delilo samo
dvadesetak metara poželeo je da je osmotri izbliza. Dotrčao je do nje,
i tu nastavio da cupka u mestu.
„Hvala vam", rekla je ona, „tek sam drugi put na stazi i nisam
mogla da se setim kojim putem treba da krenem sa vrha brda."
Net se nasmešio. „Morate da idete užim putem; širi vodi u šumu."
„Hvala vam", ponovila je ona i otrčala bez reči nazad uzbrdo.
Krenuo je za njom i kada je sustigao trčkarao je pored nje do vrha.
Kada je bio siguran da se vratila na pravi put mahnuo joj je u znak
pozdrava. „Vidimo se", rekao je, ali i da mu je odgovorila on je ne bi
čuo.
Kada je prešao ciljnu liniju, Net je pogledao na sat. Čerdeset tri
minute, pedeset jedna sekunda.
Ponovo je opsovao pitajući se koliko li je vremena izgubio
vraćajući onu devojku na pravi put. Vrlo važno. Počeo je da radi vežbe
relaksacije i istezao se nešto duže nego što je to imao običaj da radi
čekajući da se devojka vrati nazad.
Ona se iznenada pojavila na vrhu brda, lagano trčeći prema cilju.
„Uspeli ste", rekao je Net smeškajući se, dok je kaskao ka njoj. Ona
mu nije uzvratila osmeh.
„Ja sam Net Kartrajt", rekao je.
„Znam ko ste", odgovorila je odsečno.
„Jesmo li se već upoznali?"
„Ne", reče ona, „znam vas iz priče."
Otrčala je prema ženskoj svlačionici ne rekavši više ni reči.
 * * *
„Neka ustanu oni koji su uspeli da pronađu svih pet procesa."
Flečer i Džimi su trijumfalno ustali, ali je njihovo oduševljenje
splasnulo kada su otkrili da je to isto učinilo najmanje sedamdeset pet
posto studenata.
„A četiri?", rekao je profesor pokušavajući da to ne zazvuči suviše
prezrivo. Ustala je većina preostalih studenata, dok je nekih desetak
procenata ostalo da sedi. Flečer se pitao koliko li će njih će uspeti da
diplomira.
„Sedite", rekao je profesor. „Da počnemo sa Maksvel River Gesom
protiv Penstouna; do kakve je promene u zakonu došlo zbog tog
sudskog procesa?" Pokazao je prema studentu u trećem redu.
„Godine 1932. je uvedeno pravilo da je obaveza kompanije da
obezbedi da sve njene mašine i oprema budu u skladu sa propisima
koji se odnose na zaštitu na radu i da svi zaposleni znaju kako treba
postupati u vanrednim situacijama."
Profesor je pomerio prst.
„Sve instrukcije u vezi sa tim morale su da budu izložene tako da
svaki radnik može da ih pročita."
„Kada je to ukinuto?"
Prst se ponovo pomerio i začuo se drugi glas: „Rejnolds protiv
MekDermond Timbera."
„Tako je." Prst se ponovo pomerio. „A, zašto?"
„Rejnolds je izgubio tri prsta kada je sekao panj, ali je njegov
advokat uspeo da dokaže da on nije umeo da čita i mu nisu date
usmene instrukcije kako da upravlja mašinom."
„Šta je bila osnova novog zakona?" Prst se opet pomerio.
„Industrijski akt iz 1934. godine kada je postala dužnost
poslodavca da instruira sve zaposlene kako da koriste opremu i
usmeno i pismeno."
„Kada su usvojeni novi amandmani?" Na to pitanje trebalo je da
odgovori drugi student.
„Raš protiv države."
„Tačno, ali zašto je država ipak dobila proces, iako nije bila u
pravu?"
Opet je odgovorio novi student. „Ne znam, gospodine." Prst je
prezrivo krenuo dalje u potrazi za nekim ko zna.
„Država je mogla da se brani jer je pokazala da je Raš potpisao
izjavu... " Prst je krenuo dalje.
„... da je dobio kompletne instrukcije za koje je zakon nalagao da
se moraju dati zaposlenom." Prst se ponovo pomerio.
„I da je on, takođe, bio u radnom odnosu više od tri godine što je
bio zakonski minimum za otpuštanje s posla." Prst je nastavio da se
pomera...
„...ali je država išla dalje kako bi dokazala da oni nisu kompanija u
pravom smislu te reči, a da su političari nevešto sročili zakon."
„Ne krivite političare", rekao je Ejbrahams. „Pravnici pišu zakone,
pa oni moraju i da preuzmu odgovornost za njihovu manjkavost.
Političari u ovom slučaju nisu bili krivi, pa kada je sud prihvatio da
državi ne može da se sudi po propisima koje je sama pisala, ko je
ponovo uzrokovao promenu zakona?" Pokazao je prstom prema
sledećem preplašenom licu.
„Demetri protiv Demetrija", usledio je odgovor.
„Po čemu se ovo razlikuje od prethodnih zakona?" Prst se
zaustavio na Flečeru.
„Bilo je to prvi put da je jedan član porodice tužio drugog zbog
nemara dok su još bili u braku i imali u posedu po pedeset posto
deonica njihove zajedničke kompanije."
„Zašto je taj pokušaj propao?" Ejbrahams je nastavio da zuri u
Flečera.
„Jer je gospođa Demetri odbila da da dokaze koji bi mogli da
naškode njenom mužu."
Prst se prebacio na Džimija. „A zašto je ona to odbila?", pitao je
Ejbrahams.
„Zato što je bila glupa."
„Zašto je bila glupa?", pitao je profesor ponovo.
„Zato što je noć pre toga njen muž verovatno vodio ljubav sa njom,
ili je udario, ili je uradio i jedno i drugo, pa ju je obradio." Začuo se
smeh.
„Da li ste prisustvovali tom seksualnom odnosu, gospodine Gejts,
ili napadu na nju?"
„Ne, gospodine", rekao je Džimi, „ali mogu da se kladim da se
upravo to dogodilo."
 „Možda ste u pravu, gospodine Gejts, ali ne možete da dokažete šta
se dogodilo te noći u njihovoj spavaćoj sobi, dok ne nađete pouzdanog
svedoka. Da ste na sudu dali tako ishitrenu izjavu, protivnički advokat
bi uložio prigovor, sudija bi ga uvažio, a porota bi vas smatrala
budalom, gospodine Gejts. A što je još važnije, izneverili biste svog
klijenta. Nikada se ne oslanjajte na ono što se moglo dogoditi, koliko
god to izgledalo verovatno, ako za to nemate dokaze. I zato je u toj
situaciji najbolje da ćutite."
„Ali..." počeo je Flečer. Nekoliko studenata je hitro spustilo glave,
neki su zadržali dah, a ostali su samo gledali s nevericom u Flečera.
„Ime?"
„Devenport, gospodine."
„Ne sumnjam da se osećate sposobnim da objasnite šta ste mislili
da kažete sa tim 'ali', gospodine Devenport?"
„Gospođi Demetri je njen advokat rekao da bi, ako dobije proces,
pošto nijedan supružnik nije bio većinski vlasnik kompanije, ista
prestala da radi. Kendalov akt iz 1941. Ona je iznela svoje deonice na
tržište i kupio ih je najveći rival njenog muža, gospodin Kaneli, za 100
000 dolara. Ne mogu da dokažem da li je gospodin Kaneli spavao ili
nije sa gospođom Demetri, ali znam da je kompanija naredne rodine
bila likvidirana, i ona je tada ponovo otkupila svoje deonice za deset
centi po komadu, što je ukupno iznosilo 7 300 dolara, a zatim je
odmah potpisala novi partnerski ugovor sa svojim mužem."
„Da li je gospodin Kaneli mogao da dokaže da su Demetrii radili u
dosluhu?" Flečer je malo razmišljao. Da li mu Ejbrahams postavlja
zamku? „Zašto se mislite?" pitao je Ejbrahams.
„Ne bih imao dokaza, profesore."
„Ali, šta ste onda hteli da nam kažete?"
„Gospođa Demetri je naredne godine rodila drugo dete, a na
njegovoj krštenici je pisalo da mu je gospodin Demetri otac."
„U pravu ste, to nije dokaz, a za šta bi je vi optužili?"
„Nizašta; zapravo nova kompanija je veoma dobro poslovala."
„I onda, kako su to oni uticali na promenu zakona?"
„Sudija je skrenuo pažnju javnom tužiocu na ovaj predmet."
„Koje države?"
„Ohaja, i rezultat toga je bilo usvajanje Akta o supružničkom
partnerstvu."
 „Koje godine?"
„1949."
„Koje su promene unete?"
„Žene i muževi ne mogu ponovo kupiti deonice kompanije u kojoj
su bili partneri, ako bi oni kao pojedinci imali od toga koristi."
„Hvala gospodine Devenport", rekao je profesor, dok je otkucavao
jedanaest. „Vaše 'ali' je bilo dobro argumentovano." Prolomio se
aplauz. „Ali ne toliko dobro", dodao je Ejbrahams izlazeći iz
amfiteatra.

* * *
Net je sedeo preko puta ulaza u salu za ručavanje i strpljivo čekao.
Pošto je odgledao nekih pet stotina devojaka kako izlazi iz zgrade, a
nje još uvek nije bilo, shvatio je da je tako vitka zato što naprosto nije
jela. Iznenada je izletela na vrata. Net je imao sasvim dovoljno
vremena da uvežba svoj monolog, ali je i pored toga bio nervozan
kada ju je sustigao. „Zdravo, ja sam Net." Podigla je glavu, ali se nije
nasmešila. „Već smo se upoznali." Još uvek mu nije rekla kako se zove.
„Na vrhu brda."
„Da, sećam se", rekla je.
„Ali mi niste rekli kako se zovete."
„Ne, nisam."
„Da li sam vas nečim uvredio?"
„Ne."
„Onda, da li bih mogao da te pitam šta znači 'iz priče'?"
„Gospodine Kartrajt, možda će vas iznenaditi kada budete čuli da u
ovom studentskom gradu ima devojaka koje ne misle da samo zbog
toga što ste nosilac Ordena časti imate automatsko pravo na njihovu
nevinost."
„Nisam ni mislio da imam."
„Ali mora da ste svesni da polovina devojaka u ovom studentskom
gradu tvrdi da su spavale sa vama."
„Pa, mogu da tvrde", rekao je Net, „ali istina je da samo dve od svih
njih mogu to i da dokažu."
„Ali svi znaju koliko vas devojaka juri."
„I većina njih ne može da stigne, kao što se verovatno sećate."
Nasmejao se, ali ona nije odgovorila. „A zašto mislite da ja ne bih
mogao da se zaljubim kao bilo ko drugi?"
„Ali vi niste kao svako drugi", rekla je ona tiho. „Vi ste ratni heroj
sa kapetanskom platom i kao takav očekujete da se svi ostali
postroje."
„Ko vam je to rekao?"
„Neko ko vas poznaje još iz osnovne škole."
„Mora da je Ralf Eliot?"
„Da, čovek koga ste na prevaru hteli da pobedite na izborima za
predsednika zbora učenika na Taftu..."
„Šta sam uradio?" rekao je Net.
„... a onda ste predali njegov rad kao vaš kada ste konkurisali za
upis na Jejl", rekla je ona ne obazirući se na njegovu upadicu."
„Znači, to vam je rekao?"
„Da", odgovorila je devojka smireno.
„Onda biste možda trebali da ga pitate zašto on nije na Jejlu."
„Rekao je da ste vi prebacili krivicu na njega, pa ni njemu nisu
dozvolili da se upiše." Net samo što ponovo nije eksplodirao, kada je
ona dodala:"A sada želite da budete predsednik studentskog senata,
samo na račun stare slave."
Net je pokušao da se kontroliše. „Prvo, ne želim da se kandidujem
za predsednika, drugo, u životu sam spavao samo sa tri žene: sa
jednom devojkom koju sam poznavao još iz osnovne škole, sa
sekretaricom u Vijetnamu i sa jednom ženom koju sam video samo
jednom u životu, zbog čega i danas žalim. Ako mi nađete još nekoga,
molim vas da mi ga dovedete, jer bih voleo da se s njim upoznam."
Ona je ućutala i prvi put pogledala u Neta.
„Još nekoga", ponovio je. „Da li bih sada mogao da čujem kako se
zovete?"
„Su Ling", rekla je ona tiho.
„Su Ling, ako ti obećam da nikada neću ni pokušati da spavam sa
tobom dok te na zaprosim, dobijem odobrenje od tvvog oca, donesem
prsten, razervišem termin u crkvi i ne objavim da ćemo se venčati, da
li ćeš bar izaći sa mnom na večeru?"
Su Ling se nasmešila i rekla: „Razmisliću. Žao mi je što žurim, ali
već kasnim na moje popodnevno predavanje."
„Ali kako da te nađem?", pitao je Net očajnički.
„Uspeo si da pronađeš vijetkongovce, kapetane Kartrajt, pa ćeš
sigurno moći i mene."
 17

„Neka svi ustanu. Predmet: država protiv gospođe Anite Kirsten.

Predsedava sudija Džastis Ejbernati."
Sudija je seo i pogledao prema stolu branioca. „Kako se
izjašnjavate, gospođo Kirsten?"
Flečer je ustao. „Moja klijentkinja kaže da se ne oseća krivom, vaša
visosti."
Sudija je pogledao u njega. „Da li vi zastupate okrivljenu?"
„Da, vaša visosti."
Sudija Ejbernati je pogledao u optužnicu. „Mislim da do sada nismo
imali priliku da se sretnemo, gospodine Devenport?"
„Nismo, vaša visosti. Ovo je moj prvi slučaj kome vi predsedavate."
„Priđite molim vas, gospodine Devenport?"
„Da, gospodine." Flečer je izašao iza malog stola i krenuo prema
sudiji, gde mu se pridružio i javni tužilac.
„Dobar dan, gospodo", rekao je gospodin Džastis Ejbernati. „Mogu
li da znam kakve pravne kvalifikacije imate, gospodine Devenport?"
„Nikakve, gospodine."
„A-ha. Da li je vaš klijent upoznat s tim?"
„Da, gospodine, jeste."
„Ali ona i dalje želi da je zastupate, uprkos tome što javni tužilac
traži smrtnu kaznu?"
„Da, gospodine."
Sudija se okrenuo prema javnom tužiocu Konektikata.
„Imate li nešto protiv da gospodin Devenport zastupa gospođu
Kirsten?"
„Ne, nikakav, vaša visosti; štaviše, država to pozdravlja."
„Svakako da pozdravlja", odgovorio je sudija, „ali moram da vas
pitam, gospodine Devenport, imate li bilo kakvog advokatskog
iskustva."
„Ne baš puno, vaša visosti", priznao je Flečer. „Ja sam student
druge godine na Jejlu i ovo mi je prvi put da sam na sudu." Sudija i
javni tužilac su se nasmešili.
 „Mogu li da pitam ko vam je mentor?", pitao je sudija.
„Profesor Karl Ejbrahams."
„Onda mi je čast da ja sudim u vašem prvom predmetu, gospodine
Devenport, jer je profesor Ejbrahams i meni bio mentor. A vama,
gospodine Stemp?"
„Ne gospodine, ja sam prava završio na Univerzitetu Južna
Karolina."
„Ovo je krajnje neobično i na granici dozvoljenog, ali pošto se
okrivljena saglasila s tim, ne ostaje nam ništa drugo nego da
počnemo." Javni tužilac i Flečer su se vratili na svoja mesta.
Sudija je pogledao dole, u Flečera. „Hoćete li da tražite kauciju,
gospodine Devenport?"
Flečer je ustao. „Da, gospodine."
„Na osnovu čega?"
„Na osnovu toga što gospođa Kirsten do sada nije bila osuđivana i
ne predstavlja opasnost za zajednicu. Ona je majka dvoje dece - Alena,
starog sedam, i Dele, pet godina, koji trenutno žive sa svojom bakom u
Hartfordu."
Sudija se okrenuo javnom tužiocu. „Da li se država protivi tome da
se odobri kaucija, gospodine Stemp."
„Naravno da se protivi, vaša visosti. I to ne samo zato što se
okrivljena tereti za ubistvo, već i zato što smo ubeđeni da je ono bilo
planirano. S toga smo mišljenja da gospođa Kirsten predstavlja
pretnju za zajednicu i pretpostavyamo da bi mogla da pobegne iz
zemlje."
Flečer je viknuo: „Prigovor, gospodine sudija."
„Na osnovu čega, gospodine Devenport?"
„Ovo jeste suđenje prema optužnici za ubistvo, pa je beg iz ove
države ne štiti od daljeg gonjenja, vaša visosti, a kuća gospođe Kirsten
je u Hartfordu, gde ona i radi kao čistačica u bolnici Sveta Marija, i oba
deteta joj idu u lokalnu školu."
„Imate li još nešto da dodate, gospodine Devenport?"
„Ne, gospodine."
„Zahtev za kauciju se odbija", rekao je sudija i lupio čekićem o sto.
„Suđenje se nastavlja u ponedeljak, sedamnaestog."
„Neka svi ustanu."
Na izlasku iz sudnice, gospodin Džastis Ejbernati je namignuo
Flečeru.

* * *
Trideset četiri minuta i deset sekundi. Net nije mogao da sakrije
oduševljenje što je oborio lični rekord u kros-kantriju, sa kojim je
osvojio šesto mesto na takmičenju na svom univerzitetu, što mu je
garantovalo da će se naći u timu za dvomeč sa Univerzitetom Boston.
Dok se opuštao posle trke, radeći uobičajene vežbe istezanja,
prišao mu je Tom.
„Čestitam", rekao je, „i kladim se da će ti rezultat na kraju sezone
biti bolji za minut."
Dok je navlačio trenerku, Net je piljio u ružan crveni ožiljak na
zadnjoj strani svoje noge. „Zašto večeras ne bismo izašli negde na
večeru", nastavio je Tom, „da to proslavimo. Pre nego što se vratim na
Jejl, želeo bih da porazgovaramo o nečemu."
„Ne mogu večeras", rekao je Net dok su išli ka svlačionicama.
„Imam 'sudar'."
„Sa nekom koju poznajem?"
„Ne", rekao je Net, „ali mi je to prvi izlazak sa devojkom posle duže
vremena i moram da priznam da sam prilično nervozan."
„Kapetan Kartrajt je nervozan? Šta li je sledeće?", začikavao ga je
Tom.
„To i jeste problem", priznao je Net. „Ona misli da sam kombinacija
Don Žuana i Al Kaponea."
„Izgleda mi da je dobar psiholog", rekao je Tom. „Pričaj mi o njoj."
„Nema puno toga da se kaže. Naleteli smo jedno na drugo na vrhu
brda. Ona je bistra, žustra, jako lepa i misli da sam gad." Net je onda
prepričao njihov susret ispred studentske menze.
„Ralf Eliot joj je očigledno ispričao svoju verziju", rekao je Tom.
„Dođavola sa Eliotom. Misliš li da bi trebalo da obučem sako i
kravatu?"
„Nisi me pitao tako nešto još od Tafta."
„A tada sam morao da ih pozajmim od tebe. A, šta misliš?"
„Idi u kompletnoj uniformi sa svim odlikovanjima."
„Budi ozbiljan."
„Pa, to bi svakako potvrdilo mišljenje koje ima o tebi."
„To je upravo ono što bih želeo da izbaci iz glave."
 „Pa onda, probaj da to posmatraš iz njene perspektive."
„Slušam te."
„Šta misliš da će ona obuči?"
„Nemam pojma. Video sam je samo dvaput u životu, a u jednoj od
tih prilika imala je na sebi sportski šorts poprskan blatom."
„Uh, mora da je bila seksi; ali ne verujem da će se sada pojaviti u
trenerci, pa mi zato reci kako je bila obučena drugi put?"
„Elegantno i nenametljivo."
„Onda se i ti toga drži, što neće biti lako, jer ti nemaš ništa
elegantno u svojoj garderobi, a prema onome što si mi rekao, ona ne
veruje da bi mogao da budeš nenametljiv."
„Odgovori mi na pitanje", reče Net.
„Odlučio bih se za ležerniju varijantu", kazao je Tom „Košulja, ne
majica, pantalone i džemper. Kao tvoj modni savetnik mogao bih da
vam pravim društvo."
„Drži se dalje od nje, jer ćeš se zaljubiti."
„Tebi je stvarno stalo do te devojke?", rekao je Tom tiho.
„Božanstvena je, ali je to ne sprečava da bude vrlo sumnjičava u
pogledu mene."
„Ali odlučila je da sa tobom izađe na večeru, što znači da ne misli
da si toliko loš."
„Da, ali su uslovi tog dogovora pomalo neuobičajeni", reče Net, a
zatim ispriča Tomu šta joj je predložio pre nego što je pristala da izađe
s njim.
„Kao što sam rekao, nadrljao si, ali i dalje treba da te vidim. Šta
kažeš na doručak? Ili ćeš i jaja i šunku jesti sa tom zagonetnom
orijentalnom devojkom?"
„Jako bih se iznenadio kada bi pristala na to", rekao je Net
čežnjivo. „I razočarao."

* * *
„Šta misliš, koliko će trajati suđenje?", pitala je Eni.
„Ako se izjasnimo kao krivi za ubistvo iz nehata, moglo bi da se
završi za dan, sa još jednim izlaskom pred sudiju radi izricanja kazne."
„Je li to moguće?", pitao je Džimi.
„Da, tužilac mi nudi nagodbu."
„Kakvu?", pitala je Eni.
 „Prihvatimo li optužbu za ubistvo iz nehata, Stemp će tražiti samo
tri godine zatvora, ne više, što znači da bi, uz primerno ponašanje i
preinačenje kazne u uslovnu, Anita Kirsten mogla da se za godinu i po
dana nađe na slobodi. U protivnom će tužilac insistirati na ubistvu s
predumišljajem i zahtevaće smrtnu kaznu."
„U ovoj državi ženu nikada neće poslati na električnu stolicu zato
što je ubila muža."
„Slažem se", rekao je Flečer, „ali bi stroga porota mogla da
predloži kaznu od devedeset devet godina zatvora, a pošto optužena
ima samo dvadeset pet, svestan sam da bi joj bilo bolje da prihvati
onih osamnaest meseci; tako bi bar mogla da ostatak života provede
sa porodicom."
„U pravu si", rekao je Džimi, „ali pitam se zašto je javni tužilac
spreman da pristane na zatvorsku kaznu od tri godine ako misli da će
dobiti proces? Ne zaboravi da je u pitanju crnkinja koja je optužena za
ubistvo belca i da će bar dva člana porote biti crnci. Ako budeš dobro
pripremio odbranu možda ćeš pridobiti još jednog člana, a u tom
slučaju porota skoro sigurno neće moći da donese presudu."
„Još kada se ima u vidu da moja klijentkinja ima dobru reputaciju,
radi odgovoran posao i nije nikada osuđivana. To će uticati na svakog
člana porote, koje god boje kože on bio."
„Ne bih bio tako siguran u to", rekla je Eni. „Tvoja klijentikinja je
otrovala svog muža velikom dozom kurarea, koji izaziva paralizu, a
onda je sela na stepenice i čekala da umre."
„Ali on ju je godinama zlostavljao - kao i njihovu decu", rekao je
Flečer.
„Imaš li neki dokaz za to, advokatu?", pitao je Džimi.
„Ne puno, ali onog dana kada smo se dogovorili da je zastupam,
napravio sam nekoliko fotografija na kojima se vide modrice na
njenom telu i opekotina na dlanu od koje će joj do kraja života ostati
ožiljak."
„Odakle joj ta opekotina?", pitala je Eni.
„Taj gad od muža joj je zalepio ruku na uključenu ringlu i sklonio
ju je s nje tek kada je izgubila svest."
„Izgleda da je bio divan čovek", rekla je Eni. „I šta te onda sprečava
da tražiš da joj se sudi za ubistvo iz nehata i insistiraš na
olakšavajućim okolnostima?"
 „To što se plašim da ne izgubim i da gospođa Kirsten ne provede
ostatak života u zatvoru."
„Zašto je tražila da je baš ti zastupaš?", pitao je Džimi.
„Niko drugi nije hteo", odgovorio je Flečer. „A pored toga, nije
mogla da odoli ni mojoj tarifi."
„Ali protivnik ti je javni tužilac."
„Što je vrlo čudno, jer ne vidim zašto bi se gurao da zastupa državu
u jednom ovakvom slučaju."
„To je bar jasno", rekao je Džimi. „Crnkinja ubija belca u državi
gde dvadeset posto populacije čine crnci, a više od polovine njih ne
izlaze na izbore, a gle, sledeći izbori su u maju."
„Koliko vremena ti je dao Stemp da kažeš da li prihvataš
nagodbu?", pitala je Eni.
„Do sledećeg ponedeljka."
„Imaš li vremena za dugačak proces?", pitala je ona.
„Ne, ali to ne sme da mi bude opravdanje za pristanak na bilo
kakav kompromis."
„Dakle, odmor ćemo provesti u sudnici broj tri, je l' tako?", upita
Eni smeškajući se.
„Možda čak bude i četvorka", rekao je Flečer i zagrlio svoju ženu.
„Da li si razmišljao o tome da pitaš profesora Ejbrahamsa za savet
u vezi toga kako bi trebalo da je braniš?"
Džimi i Flečer su je pogledali sa nevericom.
„On savetuje predsednike i šefove država", rekao je Flečer.
„I možda ponekog guvernera", dodao je Džimi.
„E pa onda je došlo vreme da počne da savetuje i studente druge
godine prava. Za to je, uostalom, i plaćen."
„Ne bih znao odakle da počnem", rekao je Flečer.
„Pa, na primer, da ga nazoveš telefonom i pitaš da li može da te
primi", rekla je Eni. „Kladim se da će biti polaskan zbog toga."

* * *
Net je stigao kod Maria petnest minuta ranije. Odlučio se za taj
restoran jer nije bio uštogljen - na stolovima su bili stolnjaci na
crveno-bele kockice i mali cvetni aranžmani, a crno-bele fotografije
Firence ukrašavale su njegove zidove. Tom mu je rekao da je testo
domaće, a da ga priprema gazdina žena i da kod njega budi uspomene
na njihovo putovanje u Rim.
Prihvatio je Tomov savet i odlučio se za sportsku plavu košulju,
sive pantalone i mornarski džemper, bez kravate i sakoa - i on je bio
zadovoljan njegovim izborom.
Net se predstavio Mariu, koji mu je predložio da sedne za jedan
miran sto u uglu. Nakon što je proanalizirao jelovnik, ponovo je
pogledao na sat. Bio je sve nervozniji. Bar desetak puta je proverio da
li je sa sobom poneo dovoljno novca za slučaj da ne primaju kreditne
kartice. Možda bi bilo pametnije da je napravio nekoliko krugova oko
bloka.
Kada ju je video, shvatio je da je uprskao. Su Ling je bila u
elegantnom, plavom kostimu, bež bluzi i brodaricama. Net je ustao i
mahnuo joj. Ona se nasmešila - bio je to osmeh koji do tada nije video
na njenom licu, i koji je učinio da izgleda još zanosnije. Krenula je ka
njemu.
„Izvinjavam se", rekao je čekajući je da sedne.
„Zašto?", pitala je ona zbunjeno.
„Zbog moje odeće. Potrošio sam puno vremena razmišljajući o
tome šta da obučem, ali sam ipak omanuo."
„I ja", rekla je Su Ling. „Očekivala sam da ćeš se pojaviti u uniformi
sa svim svojim odlikovanjima", dodala je skidajući sako i prebacujući
ga preko naslona svoje stolice.
Net je prasnuo u smeh i tako su se smejali naredna dva sata sve
dok je on nije pitao da li je za kafu. „Da, crnu, molim", rekla je Su Ling.
„Ja sam ti pričao o mojoj porodici, a sada ti meni reci nešto o
svojoj", rekao je Net. „Jesi li i ti, jedinica?"
„Da, otac mi je služio kao stariji vodnik u Koreji, gde je i upoznao
moju majku. Bili su u braku tek nekoliko meseci kada je poginuo u
borbi kod Judamnija."
Net je poželeo da se nagne napred i uzme je za ruku.
„Žao mi je", rekao je.
„Hvala ti", reče ona jednostavno. „Mama je odlučila da emigrira u
Ameriku da bi smo pokušali da nađemo moje babu i dedu. Ali, nismo
uspeli u tome." Ovog puta je Net to i učinio. „Bila sam suviše mala da
bih znala šta se događa, ali moja majka nije odustajala od toga.
Zaposlila se u servisu za pranje veša Stors, pored knjižare, i gazda
nam je dozvolio da živimo u sobi iznad radnje."
 „Znam gde je", rekao je Net. „Moj otac je tamo nosio košulje na
pranje -lepo peru i..."
„... Tako je od kada ju je moja majka preuzela, ali je morala da se
odrekne puno toga da bi mi omogućila kvalitetno školovanje."
„Tvoja majka je izgleda kao moja", rekao je Net dok im je prilazio
Mario.
„Je li sve bilo kako treba, gospodine Kartrajt?"
„Bilo je sjajno, hvala vam, Mario", rekao je Net. „Mogu li da
dobijem račun."
„Naravno, gospodine Kartrajt, i mogu li da kažem da nam je velika
čast što ste bili naš gost."
„Hvala vam", rekao je Net pokušavajući da sakrije svoju
zbunjenost.
„Koliko si mu dao napojnicu da bi ti to rekao?", pitala je Su Ling
kada je Mario otišao.
„Deset dolara, i uvek kaže ono što smo se dogovorili."
„Ali, da li se to uvek isplati?", pitala je Su Ling.
„O, da, većina mojih devojaka počinje da se skida još pre nego što
uđemo u kola."
„Da li ih uvek dovodiš ovamo?"
„Ne. Ako mi se učini da će biti samo kraća veza, onda ih najpre
vodim u MekDonalds, a zatim u neki motel - ali ako je u pitanju nešto
ozbiljnije, idemo u Altnavej In."
„Za koju grupu si izabrao Maria?", pitala je Su Ling.
„Ne znam", rekao je Net, ,jer nijednu devojku još nisam dovodio
ovamo."
„Polaskana sam", rekla je Su Ling dok joj je pomagao da obuče
sako. Na izlasku iz restorana, uzela ga je za ruku.
„Baš si stidljiv, a?"
„Da, izgleda da jesam", rekao je Net dok su išli prema studentskom
gradu.
„Uopšte nisi kao tvoj glavni suparnik, Ralf Eliot." Net nije
komentarisao njenu opasku. „Čim smo se upoznali, pitao me je da
izađem sa njim."
„Da budem iskren", rekao je Net, „i ja bih, ali si otišla."
„Mislim da sam u tom trenutku trčala", reče ona. Okrenula se i
nasmešila. „A još interesantnije je to koliko si ratovao u Vijetnamu da
bi postao heroj." Net se spremao da kaže istinu kada je dodala: „Oko
pola sata."
„Otkud znaš?", pitao ju je.
„Zato što sam se informisala, kapetane Kartrajt, i da citiram
Stajnbeka: 'ploviš pod lažnom zastavom'. To sam naučila danas", rekla
je, „da ne pomisliš da sam načitana. Kada si uskočio u helikopter, nisi
čak bio ni naoružan. Bio si pozadinski oficir koji uopšte nije trebalo da
bude u tom helikopteru. Zapravo, ne samo da nisi imao dozvolu da se
na njega ukrcaš, već si i iskočio iz njega bez dozvole. Pazi se, mogli bi
da ti sude zbog toga."
„U pravu si", rekao je Net, „ali molim te, nemoj nikome da kažeš,
jer bi me to onemogućilo da konzumiram svoje uobičajene tri devojke
za noć."
Su Ling mu je stavila ruku na usta i nasmešila se. „Ali, pročitala
sam i šta si uradio nakon što se helikopter srušio džunglu - to je
mogao da učini samo izuzetno hrabar čovek - Da sa jednom napola
raznesenom nogom vučeš na nosilima onog jadnog vojnika, treba ti
užasna hrabrost. A još kada si kasnije čuo da je umro, mora da ti je
bilo odvratno, i da te je strašno pogodilo." Net nije ništa odgovorio.
„Žao mi je", rekla je kada su stigli do južnog dela studentskog
grada, „nije trebalo da kažem ovo poslednje."
„Lepo od tebe što tragaš za istinom", rekao je on pogledavši u
njene tamnobraon oči. „Takvi ljudi kao ti su prava retkost."
 18

„Gospodo porotnici, u većini slučajeva kada se sudi za ubistvo,

javni tužilac treba da dokaže da je optuženi kriv. To u ovom slučaju
nije neophodno. Zašto? Zato što je gospođa Kirsten nepunih sat
vremena nakon što je brutalno ubila svog muža potpisala priznanje da
je to učinila. A čak i sada, osam meseci kasnije, primetićete da njen
advokat ni u jednom trenutku nije sugerisao da njegova klijentkinja to
nije uradila, niti je pokušao da objasni kako se to dogodilo."
„Okrenimo se činjenicama, jer se ovo ne može smatrati zločinom iz
strasti, u kome žena poseže za onim što joj je pri ruci da bi se
odbranila. Ne, gospođa Kirsten nije posegnula za onim što joj se našlo
pri ruci, jer je provela nekoliko nedelja planirajući ovo hladnokrvno
ubistvo, svesna da njena žrtva neće imati nikakve šanse da se
odbrani."
„Kako se gospođa Kirsten spremala za to? Skoro tri meseca
skupljala je bočicu po bočicu kurarea kod različitih dilera narkotika iz
Hartforda. Odbrana je pokušala da da diskredituje svedoke dilere, što
je moglo da vas navede na zaključak da nema nijednog očevica koji bi
mogao da potvrdi navode tužilaštva."
„Šta je uradila gospođa Kirsten kada je nakon nekoliko nedelja
skupila dovoljan broj bočica? Čekala je subotu veče, kada je znala da
će joj muž izaći na piće sa svojim prijateljima i krišom sipala drogu u
šest flaša piva, nakon čega je čak i vratila njihove zapušače nazad.
Onda je te flaše stavila na kuhinjski sto, ostavila upaljeno svetlo u
kuhinji i otišla krevet. Uz to je pored flaša stavila otvarač i jednu čašu,
učinila je sve, osim da sama sipa piće."
„Dame i gospodo porotnici, ovo je bilo dobro planirano i pametno
izvršeno ubistvo. Međutim, ako uopšte možete da poverujete u to da
je tako nešto moguće, onda sledi ono najgore."
„Kada joj se muž te noći vratio kući, naravno da je upao u njenu
zamku. Prvo je otišao u kuhinju, verovatno da ugasi svetlo, a onda,
videvši flaše na stolu, Aleks Kirsten nije odoleo iskušenju da popije
jedno pivo pre nego što ode u krevet. Čak i pre nego što je prineo
drugu flašu ustima, otrov je počeo da deluje. Kada je pozvao upomoć
njegova žena je napustila spavaću sobu i polako izašla u hodnik, gde je
slušala svoga muža kako zapomaže. Da li je pozvala hitnu pomoć? Ne,
nije. Da li je bar otišla da mu pomogne? Ne, nije. Sedela je na
stepenicama i strpljivo čekala da njegovi agonalni krici zamru i bude
sigurna da je mrtav. A onda, i tek onda je pozvala pomoć."
„Kako da znamo da se upravo to dogodilo? Ne samo na osnovu
toga što je komšije probudilo zapomaganje njenog muža, već i zato što
je, kada je jedan od njih došao do njihovih vrata da bi video da li može
da pomogne, gospođa Kirsten, u panici, zaboravila da se oslobodi
sadržaja preostale četiri flaše." Ućutao je nakratko.
„Kada je učinjena njihova analiza, u njemu je nađena dovoljna
količina kurarea da se ubije ceo fudbalski tim."
„Gospodo porotnici, jedino što je gospodin Devenport ponudio kao
opravdanje za ovaj zločin je to da je gospođu Kirsten njen muž stalno
tukao. Da je stvarno bilo tako, zašto ne bi obavestila o tome policiju?
Ako je to bila istina, zašto nije otišla kod svoje majke, koja inače živi
na drugom kraju grada? Ako treba da poverujemo u njenu priču, zašto
ga nije ostavila? Reći ću vam zašto. U slučaju muževljeve smrti ona bi
postala vlasnik kuće u kojoj su živeli i dobijala njegovu penziju od
kompanije u kojoj radi, što bi joj omogućilo da do kraja života živi
relativno komforno."
„U normalnim okolnostima, tužilaštvo ne bi oklevalo da za tako
užasan zločin traži smrtnu kaznu, ali mislimo da to u ovoj situaciji ne
bi bilo uputno. Međutim, vaša dužnost je da pošaljete jasnu poruku
svakome ko veruje da može da ubije čoveka, a da prođe nekažnjeno.
Ovakav se zločin u nekim državama možda ne bi smatrao tako teškim,
ali mi ne želimo tako bude i u Konektikatu. Da li želite da nas smatraju
državom u kojoj se ubistvo oprašta?"
Javni tužilac je spustio glas i skoro šapućuči pogledao pravo u
porotu.
„Kada na trenutak budete sebi dopustili da se sažalite na gospođu
Kirsten, a svakako da bi to trebalo da učinite jer smo svi mi samo ljudi,
stavite to na jednu stranu vage pravde. A na drugu stranu stavite
činjenice - hladnokrvno ubistvo četrdesetdvogodišnjeg muškarca koji
bi danas još bio živ da nije bio žrtva ubistva sa predumišljajem lukavo
izvedenog od strane ove zle žene." Okrenuo se i uperio prstom u
optuženu. „Država ne okleva da od vas traži da gospođu Kirsten
proglasite krivom i kaznite je u skladu sa zakonom."
Gospodin Stemp se vratio na svoje mesto sa nečim na njegovom
licu što je podsećalo na osmeh.
„Gospodine Devenport", rekao je sudija, „Napravićemo pauzu za
ručak.
Kada se budemo vratili moći ćete da date vašu završnu reč."

* * *
„Izgledaš veoma zadovoljno", rekao je Tom kada su seli da
doručkuju u kuhinji.
„Bilo je to jedno nezaboravno veče."
„Pretpostavljam da se završilo seksom?"
„Ne, ničim sličnim", rekao je Net. „Ali mogu ti reći da sam je držao
za ruku."
„Šta?"
„Držao sam je za ruku", ponovio je Net.
„To će naškoditi tvojoj reputaciji."
„Nadam se da će mi je uništiti", rekao je Net sipajući malo mleka
preko svog kornfleksa, „A šta je sa tobom?", pitao je.
„Ako misliš na moj seksualni život, on trenutno ne postoji iako
imam prilika, čak i jednu stalnu. Ali, jednostavno, nisam
zainteresovan," Net se zagledao u svog prijatelja i podigao jednu
obrvu.
„Rebeka Tornton mi je jasno dala do znanja da je slobodna."
„Ali, mislio sam... "
„Da je ponovo sa Eliotom?"
„Da."
„Možda, ali kad god je vidim, ona najviše voli da priča o tebi -
moram da dodam, u superlativima, iako mi je rečeno da kada je sa
Eliotom priča upravo suprotno."
„Ako je tako", rekao je Net, „zašto misliš da bi jurila za tobom?"
Tom je gurnuo u stranu svoju praznu činiju i skoncentrisao se na
dva kuvana jajeta koja su se nalazila pred njim. Razbio je ljusku i
pogledao u žumance, pre nego što je nastavio. „Kada je poznato da si
jedinac i da ti otac ima milione, većina žena te vidi u sasvim
drugačijem svetlu. Tako da nikada ne mogu da budem siguran da li ih
interesujem ja ili moj novac. Budi srećan što nemaš takav problem."
„Kada budeš naišao na pravu, znaćeš da je ona ta", rekao je Net.
„Stvarno? Nisam siguran. Ti si jedan od retkih koje nikada nije
interesovalo moje bogatstvo, i skoro jedini koga znam da uvek
insistira na tome da plaća za sebe. Iznenadio bi se kada bi video koliko
njih očekuje da ja platim račun, samo zato što to mogu. Prezirem
takve ljude, a to znači da je krug mojih prijatelja veoma mali."
„Moja najnovija prijateljica je veoma sitna", rekao je Net nadajući
se da će uspeti da izvuče Toma iz njegovog lošeg raspoloženja, „i znam
da će ti se svideti."
„Ta 'držao sam je za ruku' devojka?"
„Da, Su Ling - visoka je oko sto pedeset pet santimetara i sada kada
su mršavice u modi biće najtraženija devojka u studenjaku."
„Su Ling?", rekao je Tom.
„Znaš je?", pitao je Net.
„Ne, ali mi je otac rekao da je preuzela novu kompjutersku
laboratoriju koju je njegova banka poklonila Univerzitetu, a mentori
su praktično prestali da pokušavaju da je uče."
„Sinoć uopšte nije pominjala kompjutere", rekao je Net.
„Pa, bolje da dodaš gas, jer mi je tata takođe spomenuo i da MIT i
Harvard pokušavaju da je ubede da pređe kod njih. Samo da znaš da
je na vrhu tako malog tela jedan veliki mozak."
„A ja sam opet ispao totalna budala", rekao je Net, „jer sam je čak i
začikavao zbog njenog engleskog, a ona očigledno vlada novim
jezikom koji bi svako želeo da zna. Nego, jesi li zato želeo da se
vidimo?"
„Ne, nisam imao pojma da se viđaš sa genijem."
„I ne viđam se", rekao je Net, „ona je plemenita, pažljiva, prelepa
žena, koja smatra da je držanje za ruke samo na korak od
promiskuiteta." Zastao je. „Ako nisi želeo da komentarišeš moj
seksualni život, zbog čega si onda ugovorio ovaj doručak na visokom
nivou?"
Tom je prekinuo da jede jaja i odgurnuo ih u stranu. „Pre nego što
se vratim na Jejl, želeo bih da znam da li ćeš se kandidovati za
predsednika." Čekao je na uobičajenu navalu ne računaj na mene,
nisam zainteresovan i obratio si se pogrešnoj osobi, ali Net neko
vreme ništa nije progovarao.
 „Sinoć sam razgovarao o tome sa Su Ling", kazao je najzad, „i na
svoj uobičajeni, razoružavajući način rekla mi je da me studenti ne
podržavaju zato što me žele na tom mestu, već zbog toga što tu ne žele
da vide Eliota. Rekla je, ako se ne varam, da bi to bilo manje od dva
zla."
„Siguran sam da je u pravu", rekao je Tom, „ali bi se to dalo
promeniti ako im pružiš priliku da te upoznaju. Otkad si se vratio na
fakultet držao si se prilično povučeno."
„Moram da nadoknadim puno propuštenog gradiva", rekao je Net
braneći se.
„To više nije slučaj, što najbolje pokazuje tvoja prosečna ocena"
rekao je Tom, „a sada si izabran i da trčiš za Univerzitet..."
„Da si na Univerzitetu Konektikat, Tome, odmah bi se kandidovao,
ali pošto si na Jejlu..."

* * *
Flečer je ustao sa stolice da bi se obratio poroti - svi su bili
matorci. Da je mogao da vrati sat unazad i prihvati nagodbu za tri
godine zatvora, učinio bi to bez oklevanja. Sada mu je ostalo samo da
proba da se kocka i da gospođi Kirsten povrati ostatak života.
Dotakao je svoju klijentkinju po ramenu i okrenuo se da potraži
ohrabrujući osmeh Eni, koja je bila ubeđena da je trebalo da brani ovu
ženu. Kada je video ko sedi dva reda iza nje, nestao mu je osmeh s lica.
Profesor Karl Ejbrahams ga je udostojio jednog klimoglava. Bar Džimi
sad zna kako se od Homera može izmamiti klimoglav.
„Porotnici", počeo je Flečer, pomalo drhtavim glasom. .„Slušali ste
ubedljivu besedu javnog tužioca dok je sipao otrov na moju
klijentkinju, pa je sada došlo vreme da se vidi na koga bi on, zapravo,
trebalo da bude usmeren. Ali bih želeo da kažem prvo nešto o vama.
Novinari su napravili čitavu predstavu od činjenice da nisam pokušao
da osporim izbor nijednog belog člana porote - a ima vas deset. Išli su
i dalje, i spekulisali da bi, da sam formirao 'crnu' porotu u kojoj bi
preovlađivale žene, gospođa Kirsten sigurno bila oslobođena optužbe.
Ali ja to nisam želeo. Za svakog od vas sam se odlučio iz različitog
razloga."
Članovi porote su izzgledali bunjeno.
„Čak ni javni tužilac nije mogao da shvati zašto nisam prigovarao
izboru nekih od vas", dodao je Flečer okrenuvši se prema gospodinu
Stempu. „Ali, drago mi je što niko iz njegovog velikog tima nije
dokučio zašto sam baš vas izabrao. Dakle, šta vi to imate zajedničko?"
Javni tužilac je sada izgledao isto onako zbunjen kao porota. Flečer se
okrenuo i pokazao na gospođu Kirsten. „Kao i optužena, svako od vas
je bio u braku više od devet godina." Flečer se okrenuo prema poroti.
„Među vama nema ni neoženjenih, ni neudatih, koji nikada nisu
iskusili bračni život, niti ono što se između dva supružnika događa iza
zatvorenih vrata."
Flečer je video da jedna žena porotnik, koja je sedela u drugom
redu, drhti. Setio se da je Ejbrahams govorio da postoji velika
verovatnoća da je u dvanaestočlanoj poroti neko od porotnika iskusio
isto što i okrivljeni. Upravo je identifikovao tog porotnika.
„Ko se od vas plaši pomisli na to da vam supružnik dolazi kući
posle ponoći, pijan i spreman samo na nasilje? Za gospođu Kirsten to
je bilo nešto što je mogla da očekuje šest noći nedeljno tokom
poslednjih devet godina. Pogledajte tu krhku i nežnu ženu i zapitajte
se kakve su joj šanse da se suprotstavi muškarcu visokom sto
devedeset centimetara i teškom sto petnaest kilograma?"
Zagledao se u ženu porotnika koja je drhtala. „Ko od vas dolazi
kući uveče i očekuje da će muž dohvatiti dasku za sečenje hleba,
rende za sir ili, možda, čak i nož za sečenje šnicli da bi ga upotrebio ne
u kuhinji, za pripremanje jela, već u spavaćoj sobi, da bi osakatio
svoju ženu? A čime je gospođa Kirsten - ta sto šezdeset centimetara
visoka i pedeset dva kilograma teška žena - mogla da se brani?
Jastukom? Peškirom? Pecaljkom za muve možda?" Flečer je napravio
kratku stanku. „O tome niste razmišljali, zar ne?", dodao je okrenuvši
se ostalim porotnicima.
„Zašto? Zato što vaši muževi i žene nisu zli. Dame i gospodo, šta da
učinim, da shvatite čemu je ova žena bila svakodnevno izložena? Ona
je bila nezadovoljna što je toliko degradirana, jer se jedne noći ovaj
siledžija vratio kući pijan, otišao je sprat, do spavaće sobe, izvukao
svoju ženu iz kreveta vukao je za kosu, svukao je niz stepenice i
krenuo ka kuhinji; prosto mu je bilo monotono da je jednostavno
izmlati."
Flečer je se uputio prema svojoj klijentkinji.
„Bilo mu je potrebno nešto zanimljivije da bi dosegao novi nivo
uzbuđenja, i gospođa Kirsten je videla da je uvlači unutra. Ringla na
šporetu je već bila usijana i čekala je svoju žrtvu." Ponovo se okrenuo
i pogledao prema poroti. „Možete li da zamislite šta joj je prošlo kroz
glavu kada je ugledala užarenu ringlu? Dograbio je za ruku, kao da je
šnicla, zalepio je za nju i držao tako prilepljenu petnaest sekundi."
Flečer je podigao unakaženu ruku gospođe Kirsten i držao je tako
da je porota mogla jasno da joj vidi dlan. Pogledao je u sat i izbrojao
do petnaest, a zatim dodao: „A onda je izgubila svest."
„Ko bi od vas mogao i da zamisli takav užas, a kamoli da ga
preživi? I zašto je onda javni tužilac tražio kaznu od devedeset devet
godina zatvora? Zato što je, rekao je, ubistvo bilo isplanirano. To
svakakako nije, uveravao nas je, zločin iz strasti koji je počinjen u
nastupu besa." Flečer se okrenuo, pogledao u javnog tužioca i
rekao:"Naravno da je bilo planirano i naravno da je znala šta radi. Da
ste visoki stošezdeset santimetara i da vas je napao muškarac visok
sto devedeset, da li bi ste se branili nožem, pištoljem ili nekim tupim
predmetom koji bi ovaj siledžija lako mogao da okrene na vas?"
Flečer se okrenuo i lagano otišao do porote. „Ko bi od vas bio toliko
glup da nakon svega kroz šta je prošao ne planira šta će uraditi?
Pomislite na ovu jadnu ženu kad se sledeći put budete posvađali sa
svojim supružnikom. Posle nekoliko ljutitih reči, da li biste uključili
ringlu na trojku da bi ste dokazali da ste u pravu?" Pogledao je u
svakog od sedmorice muških porotnika pojedinačno. „Da li taj čovek
zaslužuje vaše sažaljenje?"
„Ako je ova žena kriva za ubistvo, koja od vas ne bi učinila to isto
da je kojim slučajem imala tu nesreću da se uda za Aleksa Kirstena?"
Sada se obraćao ženama. „'Ali ja nisam,'" čujem kako vičete, „'Ja sam
se udala za dobrog i pristojnog čoveka'. I tako svi mi možemo da se
složimo s tim da je gospođa Kirsten počinila zločin. Udala se za zlog
čoveka."
Flečer se naslonio na ogradu koja je okruživala prostor gde su
sedeli porotnici.
„Preklinjem porotu da ima obzira prema mojoj mladalačkoj strasti
- kažem strasti jer ona to definitivno jeste. Odlučio sam da uzmem ovaj
slučaj jer sam se plašio da će gospođa Kirsten biti nepravedno
osuđena, a moja mladost se nada da će dvanaest poštenih građana
videti ono što sam i ja, i neće osuditi ovu ženu na to da ostatak života
provede u zatvoru."
„Završiću svoju odbranu time što ću vam ponoviti ono što mi je
gospođa Kirsten rekla kada sam jutros došao u njenu ćeliju:
'Gospodine Dvenport, iako imam samo dvadeset pet godina, više bih
volela da ostatak života provedem u zatvoru nego još jednu noć pod
istim krovom sa tim zlim čovekom."
„Hvala bogu da večeras ne mora da mu se vrati. Na vama je da
pošaljete ovu ženu kući i njenoj voljenoj deci, sa nadom da će oni
zajedno možda ponovo izgraditi svoj život, jer je dvanaest poštenih
ljudi shvatilo razliku između dobra i zla." Flečer je spustio glas skoro
do nivoa šapata. „Kada večeras odete kući svojim muževima i ženama,
recite im šta ste danas uradili u ime pravde, jer verujem da ako
donesete presudu da nije kriva, vaši supružnici neće uključiti ringlu na
trojku zato što se ne slažu s vama. Gospođa Kirsten je već odslužila
kaznu od devet godina zatvora. Da li stvarno mislite da zaslužuje još
jednu od devedeset?"
Flečer se vratio na svoje mesto, ali se nije okrenuo da pogleda u
Eni. Plašio se da će Karl Ejbrahams primetiti da pokušava da zadrži
suze.
 19

„Zdravo, zovem se Net Kartrajt."

„Nije valjda da ste vi onaj kapetan Kartrajt?"
„Da, heroj koji je goloruk poubijao sve one Vijetkongovce, jer sa
sobom nije poneo nijedan list papira."
„Nije valjda", rekla je Su Ling diveći se lažno. „Nije valjda da ste vi
onaj koji je sam upravljao helikopterom preko džungle pune
neprijatelja, iako nije imao dozvolu za letenje?"
„A onda je ubio toliko neprijatelja da se to više nije moglo
prebrajati, spašavajući jedan opkoljeni vod američke vojske."
„A ljudi ovde su poverovali u to, pa je odlikovan, dodeljena mu je
pozamašna novčana nagrada i ponuđeno stotinu vestalskih devica."
„Dobijam samo četiristo dolara mesečno i nikada nisam upoznao
nijednu vestalsku devicu."
„Evo, sad jesi", rekla je Su Ling smešeći se.
„Pa, da li možeš da joj kažeš da sam ušao u tim koji će odmeriti
snage sa Bostonskim univerzitetom."
„Svakako da očekuješ od nje da će stajati na kiši i poput svih tvojih
obožavalaca, čekati negde pored staze da završiš trku."
„Ne, zapravo treba da mi se opere trenerka, a ja sam čuo da njena
majka to dobro radi." Su Ling je prasnula u smeh. „Naravno da bih
voleo da ideš sa mnom u Boston", rekao je Net uzimajući je za ruku.
„Već sam rezervisala mesto u navijačkom autobusu."
„Ali Tom i ja idemo idemo kolima dan ranije, pa bi mogla da
kreneš sa nama?"
„Ali gde ću da odsednem?"
„Kod jedne od Tomovih mnogobrojnih tetaka koja ima kuću u
Bostonu i ponudila se da prespavamo kod nje."
Su Ling se zamislila. „Rečeno mi je da ima devet spavaćih soba i
čak i jedno zasebno krilo, ali ako to ne bude dovoljno uvek mogu da
spavam na zadnjem sedištu automobila." Su Ling nije ništa odgovorila,
jer se pojavio Mario sa dva kapućina.
„Ovo je moj prijatelj Mario", rekla je Su Ling, „hvala vam što ste mi
čuvali sto", dodala je.
„Da li sve svoje mladiće dovodiš ovamo?"
„Ne, trudim se da uvek idem u drugi restoran, da ne bih ugrozila
svoju vestalsku reputaciju."
„Kao ni reputaciju kompjuterskog eksperta?" Su Ling je
pocrvenela.
„Odakle znaš za to?"
„Šta misliš? Izgleda da to znaju svi u studenjaku, osim mene. U
stvari, rekao mi je moj najbolji prijatelj, a on je sa Jejla."
„Htela sam da ti to kažem, ali me nisi pitao."
„Su Ling, možeš da mi govoriš i ono što te ne pitam."
„Onda moram da te pitam da li si takođe čuo i da su me i MIT i
Harvard pozvali da pređem kod njih."
„Da, ali ne znam šta si im odgovorila."
„Kaži mi, kapetane, mogu li prvo da ja tebe nešto pitam?"
„Ponovo pokušavaš da promeniš temu, Su Ling."
„Da, Nete, zato što ti meni prvo moraš da odgovoriš na pitanje."
„Dobro, šta hoćeš da me pitaš?"
Su Ling je spustila glavu, kao i uvek kada bi se zbunila. „Kako
dvoje različitih ljudi", oklevala je, „mogu da se ovoliko sviđaju jedno
drugom."
„Mislim da želiš da kažeš da se zaljube jedno u drugo. Da znam
odgovor na to pitanje, mali moj cvetiću, bio bih profesor filzofije, a ne
bih brinuo za svoje ocene."
„U mojoj domovini", rekla je Su Ling, „o ljubavi se priča tek kada se
dvoje znaju mnogo godina."
„Onda ti obećavam da godinama neću pričati o tome, ali pod
jednim uslovom."
,A to je?"
„Da u petak ideš sa nama u Boston."
„Hoću, ako budem dobila broj telefona Tomove tetke."
„Naravno da ćeš dobiti, ali šta će ti?"
„Moja majka će morati da razgovara sa njom." Su Ling je podigla
svoje desno stopalo, podvukla ga ispod stola i spustila na Netovo levo.
„Siguran sam da ovo nešto znači u tvojoj domovini."
„Da. To znači da želim da prošetam sa tobom, ali ne tamo gde ima
ljudi."
 Net je spustio svoje desno stopalo na njeno levo. „A šta to znači?"
„Da prihvataš moju molbu", reče ona oklevajući. „Ali nije trebalo
da to ja učinim prva, jer znači da sam laka žena." Net je odmah
povukao svoje stopalo.
„Čast mi je vraćena", rekla je.
„A kada odemo sami u šetnju, šta će se dogoditi?"
„Moraš čekati da te moji pozovu na čaj."
„Koliko će vremena proći do tada?"
„Obično se smatra da bi trebalo da to bude nekih godinu dana."
„Zar ne bismo mogli da malo ubrzamo taj proces?", pitao je Net.
„Može li sledeće nedelje?"
„U redu. Onda računaj da ćeš u nedelju popodne biti pozvan na čaj,
jer je po tradiciji nedelja dan kada bi muškarac trebalo prvi put da
obeduje sa ženom, pod budnim nadzorom porodice."
„Ali mi smo već nekoliko puta zajedno jeli."
„Znam, i zato moramo na čaj pre nego što moja majka sazna za to,
inače će me se odreći i razbaštiniti me."
„Onda neću da prihvatim tvoj poziv na čaj", rekao je
„A zašto?"
„Samo ću stajati ispred tvoje kuće i uhvatiti te kada te majka izbaci
i onda neću morati da čekam još dve godine." Net je spustio oba svoja
stopala na njena, a ona ih je odmah povukla. „Gde sam pogrešio?"
„Dva stopala znače nešto sasvim drugo."
„Šta?", pitao je Net.
„Ne mogu da ti kažem, ali pošto si bio dovoljno pametan da
otkriješ tačno značenje mog imena, sigurna sam da ćeš otkriti i
značenje dva stopala, i nikada to više nemoj da radiš, osim ako..."

* * *
U petak popodne, Tom je vozio Neta i Su Ling prema kući svoje
tetke koja se nalazila u zelenom predgrađu Bostona. Gospođa Rasel je
očigledno razgovarala sa majkom Su Ling, jer ju je smestila u sobu na
glavnom nivou, odmah pored nje, dok su Tom i Net bili poslati u južno
krilo.
Nakon doručka, sutradan ujutru, Su Ling je otišla da bi se srela sa
profesorom statistike na Harvardu, dok su Net i Tom malo prošetali
stazom na kojoj je trebalo da se održi kros-kantri - nešto što je Net
radio kad god je trčao na nepoznatom terenu. Proverio je sve dobro
utabane puteljke, i kada bi došao do nekog potoka, prepreke ili mesta
gde staza naglo menja pravac, po nekoliko puta bi uvežbavao prelaz
preko njih. Dok su se vraćali preko livade, Tom ga je pitao šta bi
uradio ako bi Su Ling pristala da se preseli na Harvard.
„I ja bih otišao sa njom i upisao se na fakultet za menadžment."
„Toliko ti je stalo do nje?"
„Da, i zato ne želim da rizikujem da neko pre mene spusti oba
svoja stopala na njena."
„Šta to pričaš?"
„Reći ću ti drugi put", kazao je Net zaustavivši se ispred potoka.
„Gde misliš da bih mogao da ga pređem?"
„Nemam pojma", reče Tom, „Ali izgleda suviše širok da bi mogao
da se preskoči."
„U pravu si, i zato očekujem da će ostali ići na varijantu širokog
ravnog kamenja na sredini."
„A šta ako ne bude tako?", pitao je Tom.
„Trčaću iza jednog od članova njihovog tima, i gledati šta on radi."
„Šta misliš kako češ proći, pošto je ovo tek početak sezone?"
„Bio bih zadovoljan da i moj rezultat uđe u one koji se računaju."
„Ne razumem, zar se ne računaju razultati svih takmičara?"
„Ne, iako u svakom timu ima po osam trkača, računaju se rezultati
samo prvih šest. Ako se plasiram do dvanaestog mesta i moj će se
računati."
„I kako se računa?"
„Prvi koji stigne na cilj je prvi, drugi drugi i tako dalje. Rezultati
prvih šest trkača se sabiraju, i tim koji ima manji zbir je pobednik. Na
taj način sedmo i osmo plasirani takmičari mogu da doprinesu svom
timu samo ako imaju bolji rezultat od članova drugog tima. Jel'
kapiraš?"
„Da, mislim da sam shvatio", rekao je Tom, pogledavši na svoj sat.
„Bolje da se vratim, jer sam obećao tetki Ebigejl da ću ručati sa njom.
Hoćeš li i ti sa mnom?"
„Ne, ja ću sa svojim timom na bananu, list zelene salate i jednu
čašu vode. Da li bi mogao da odeš po Su Ling da bi mogla da stigne na
početak trke."
„Naravno", rekao je Tom.
 Kada je Tom ušao u kuću, zatekao je svoju tetku i Su Ling
udubljene u razgovor nad čorbom od račića. Tom je osetio da su
njegova tetka i Su Ling promenile temu kada je ušao u sobu. „Ako
hoćete da stignete na početak trke", rekla je tetka, „bolje bi vam bilo
da požurite sa jelom."
Nakon drugog tanjira čorbe od račića, Tom je sa Su Ling prešao
celu stazu. Objasnio joj je da je Net snimio jedno mesto na sredini
staze, odakle mogu pogledom da prate trkače najmanje jednu milju, i
da onda, kada svi budu prošli prečicom dođu na cilj da vide finiš trke.
„Znaš li šta znači termin 'trkač koji se pika'?", pitao je Tom.
„Da, Net mi je objasnio - sjajan sistem, koji čini da računaljka
izgleda kao poslednje čudo tehnike. Hoćeš da ti to objasnim?", pitala
je ona.
„Da, bilo bi dobro", rekao je Tom.
Kada su stigli do onog mesta sa koga im je Net predložio da prate
trku, nisu morali mnogo da čekaju da se prvi trkač pojavi iza brda.
Gledali su kako kapiten bostonske ekipe prolazi pored njih, a za njim
je, pre Neta, došlo i prošlo deset drugih trkača. Net im je mahnuo
protutnjavši nizbrdo.
„On je poslednji koji se računa", rekla je Su Ling dok su išli
prečicom ka cilju.
„Kladim se da će, pošto je video da ga gledaš, popraviti plasman za
dva ili tri mesta", rekao je Tom.
„To mi laska", rekla je Su Ling.
„Da li ćeš prihvatiti poziv sa Harvarda?", pitao je Tom tiho.
„Je li ti to Net tražio da me pitaš?", reče ona.
„Ne", rekao je Tom, „mada je pričao samo o tome."
„Već sam prihvatila, ali samo pod jednim uslovom." Tom je i dalje
ćutao. Su Ling mu nije rekla koji je to uslov bio, pa je on nije pitao.
Skoro da su morali da poslednjih nekoliko stotina metara pretrče
da bi stigli da vide kako kapiten Bostona trijumfalno diže ruke
prolazeći prvi kroz cilj.
Ispostavilo se da je Tom bio u pravu, jer je Net završio trku na
devetom mestu, i kao četvrti u njegovom timu čiji se rezultat računao.
Oboje su potrčali da mu čestitaju kao da je on bio pobednik. Kada je
saznao da je Boston pobedio sa 31 prema 24, Net je legao na zemlju
iscrpljen i razočaran što nije trčao brže.
 Nakon večere sa tetkom Ebigejl, krenuli su na dug put do Storsa.
Net je spustio glavu u krilo Su Ling i ubrzo zaspao.
„Ne smem ni da pomislim šta bi moja majka rekla za noć koju smo
proveli zajedno", prošaputala je Tomu dok je on vozio kroz noć.
„Zašto ne napraviš štos i kažeš joj da smo spavali u troje?"

* * *
„Mama misli da si divan", rekla je Su Ling dok su, posle nedeljnog
čaja kod nje, lagano išli prema južnom delu studentskog grada.
„Ona je čudo od žene", rekao je Net. „Ume da kuva, vodi kuću, a
pored toga je i uspešna u svom poslu."
„I ne zaboravi", rekla je Su Ling, „da su je u njenoj rodnoj zemlji
izbegavali zato što je nosila dete stranca, a ni ovde nije bila
dobrodošla, zbog čega sam ja tako strogo odgojena. Kao ni većina
dece doseljenika, nisam pametnija od svoje majke, ali mi je ona,
žrtvujući se da mi obezbedi najbolje uslove za školovanje, omogućila
da imam bolje šanse u životu nego što ih je ona ikada imala. Možda ti
je sada jasno zašto se uvek trudim da poštujem njene želje."
„Da, jasno mi je", rekao je Net, „i sada kada sam ja upoznao tvoju
majku, voleo bih da i ti upoznaš moju, jer se i ja jednako ponosim
njom kao i ti svojom." Su Ling se osmehnula.
„Zašto se smeješ, cvetiću?", pitao je Net.
„U mojoj zemlji čovek činom upoznavanja devojčine majke
priznaje ljubavnu vezu. A ako želi da devojka upozna njegovu majku,
to znači da je prosi. Ne oženi li posle toga tu devojku, ona ostaje
usedelica do kraja života. Ja ću, međutim, da rizikujem, jer me je Tom
juče, dok si trčao, pitao da li bih želela da se udam za njega."
Net se nagnuo, poljubio je u usta, a onda stavio oba svoja stopala
na njena. Ona se nasmešila. „I ja tebe volim", rekla je.
 20

„Šta si postigao time?", pitao je Džimi.

„Nemam pojma", rekao je Flečer, gledajući prema stolu javnog
tužioca, ali nijedan od članova njegovog tima nije izgledao ni
zabrinuto, ni bezbrižno.
„Uvek možeš da pitaš profesora Ejbrahamsa za njegovo mišljenje",
rekla je Eni.
„Šta, zar je još uvek tu?"
„Video sam ga pre nekoliko trenutaka kako šetka hodnikom."
Flečer je ustao od stola, otvorio drvena vratanca koja su odvajala
zvanična lica od publike i brzim korakom izašao u hodnik. Pogledao je
levo i desno, preko širokog mermernog poda, ali sve dok se gomila
ljudi oko spiralnog stepeništa nije podelila, nije mogao da vidi
profesora. Taj markantni čovek je sedeo u uglu, spuštene glave,
upisujući nešto u blokčić. Sudski činovnici i publika su prolazili pored
njega, ne primećujući ga. Flečer je sa zebnjom išao prema tom starom
čoveku koji je i dalje nešto pisao. Nije želeo da ga prekida, pa je
sačekao da on podigne glavu.
„A, Devenporte", rekao je lupnuvši po klupi pored njega. „Sedite.
Izgleda mi kao da nešto želite da me pitate. Kako mogu da vam
pomognem?"
Flečer je seo pored njega. „Samo sam hteo da čujem vaše mišljenje
zbog čega se porota zadržala ovako dugo. Da li bi to trebalo nešto da
znači?"
Profesor je pogledao u svoj sat. „Nešto više od pet sati", rekao je.
„Ne, za donošenje presude po optužnici za ubistvo sa predumišljajem
to nije mnogo. Porote u tom slučaju žele da nam daju do znanja da su
ozbiljne, osim ako je sve jasno, što ovde svakako nije slučaj."
„Šta mislite, kakav će biti ishod?", pitao je Flečer sa zebnjom.
„Nikada se ne zna kakvu će presudu doneti porota, gospodine
Devenport; to je dvanaest nasumice izabranih ljudi, koji nemaju puno
toga zajedničkog, mada moram da priznam da mi, izuzev nekoliko
izuzetaka, deluju prilično inteligentno. Šta ste još hteli da me pitate?"
 „Ne znam, gospodine?"
„Šta bi trebalo da uradim ako mi presuda ne odgovara?" Ućutao je.
„Na to uvek morate da mislite." Flečer je klimnuo glavom.
„Odgovor? Odmah morate da tražite od sudije dopuštenje da se žalite."
Profesor je otcepio jedan list žutog papira i pružio ga svom studentu.
„Nadam se da mi nećete zameriti na ovom, ali sam vam napisao
nekoliko reči za svaki slučaj."
„Uključujući i presudu da je kriva?", rekao je Flečer.
„Ne treba da budete takav pesimista. Prvo moramo da razmotrimo
mogućnost da je porota podeljena. U sredini zadnjeg reda sam
primetio porotnika koji nijednom nije pogledao u našu klijentkinju
dok je svedočila. Ali sam primetio da ste i vi, takođe, registrovali onu
damu na kraju prednjeg reda, koja je oborila pogled kada ste joj
pokazali opečen dlan gospođe Kirsten."
„Šta treba da radim ako porota ne bude u stanju da donese
presudu?"
„Ništa. Sudija je, iako nije jedna od najmudrijih glava našeg
pravosuđa, pravedan i precizan, pa će tražiti od porote da mu kaže da
li mogu da donesu većinsku odluku."
„Što u ovoj državi podrazumeva odnos deset prema dva."
„Kao i u ostale četrdeset tri države", podsetio ga je profesor.
„Ali ako to nisu u stanju da učine?"
„Sudiji ne ostaje ništa drugo osim da raspusti porotu i da pita
javnog tužioca da li želi da se suđenje ponovi, i odmah da ti kazem da
neću da nagađam kako bi gospodin Stemp mogao da reaguje na to."
„Izgleda da ste napravili dosta beležaka", rekao je Flečer gledajući
dole u gusto zbijene redove slova uredno ispisanih rukom.
„Da, nameravam da ovaj slučaj upotrebim kao ilustraciju za
predavanje o razlikama između ubistva iz nehata i ubistva s
predumišljajem, koje treba da održim sledećeg semestra. Ono je za
studente treće godine, pa zato ne bi trebalo da ti bude suviše
neprijatno."
„Da li da prihvatim predlog tužioca da se slučaj tretira kao ubistvo
iz nehata, i da moja klijentkinja bude osuđena na tri godine zatvora?"
„Mislim da ćemo vrlo brzo dobiti odgovor na to pitanje."
„Da li sam napravio puno grešaka?", pitao je Flečer.
„Par", rekao je profesor listajući svoje blokče.
 „Koja je bila najveća?"
„Tvoja jedina krupna greška, po mom mišljenju, bila je to što nisi
pozvao jednog doktora da detaljno opiše - a to je nešto što doktori
izuzetno vole - na koji način su modrice na rukama i nogama gospođe
Kirsten mogle da nastanu. Porota obožava doktore. Porotnici polaze
od toga da su oni iskreni, a u većini slučajeva to i jeste tako. Ali su, kao
što je slučaj i sa svim drugim ljudima postaviš li im pravo pitanje - a to
treba da bude zadatak svih advokata koji biraju šta će da pitaju -
skloni da uveličavaju stvari."
Flečer se osetio krivim što je propustio da uradi nešto tako
očigledno i poželeo je da je poslušao Enin savet i ranije potražio savet
profesora.
„Ne brini, tužilac mora da savlada još dve prepreke, jer će nam
sudija dodeliti odlaganje presude."
„Nama?", rekao je Flečer.
„Da", rekao je profesor tiho, „iako se na sudu nisam pojavljivao
godinama, i možda sam malo zarđao, nadao sam se da ćeš mi
dozvoliti,da ti pomognem u ovoj prilici."
„Pojavićete se kao moj pomoćnik?", rekao je Flečer s nevericom.
„Da, Devenporte, hoću", rekao je profesor, ,jer si me uverio u
jedno. Tvoja klijentkinja ne bi trebalo da ostatak života provede u
zatvoru."
„Dolazi porota", odjeknulo je hodnikom.
„Srećno, Devenporte", dodao je profesor. „I ako mogu kažem, i pre
nego što čujemo presudu, da je za studenta druge godine tvoja
odbrana bila izuzetno dobra."

* * *
Približavajući se Kromvelu, Net je mogao da oseti da je Su Ling
bivala sve nervoznija. „Jesi li siguran da mi tvoja majka neće zameriti
na tome kako sam se obukla?", pitala je, namičući suknju još niže.
Net ju je pogledao diveći se jednostavnom žutom kostimu što ga je
odabrala za tu priliku, koji je samo nagoveštavao to koliko je bila
zgodna. „Mojoj majci će se svideti, a otac neće moći da odvoji oči od
tebe."
Su Ling ga je uštinula za nogu. „Kako li će tvoj otac reagovati kada
bude čuo da sam Koreanka?"
 „Podsetiću ga da ti je otac Irac", rekao je Net. „U svakom slučaju,
ceo svoj život radi sa ljudima, pa će već za par minuta shvatiti koliko si
inteligentna."
„Još uvek nije kasno da se vratimo nazad", rekla je Su Ling.
„Možemo da odemo do njih i sledeće nedelje."
„Sada je već kasno", rekao je Net. „Zar nisi pomislila na to koliko
su tek oni uzbuđeni? U svakom slučaju, već sam im rekao da sam do
ušiju zaljubljen u tebe."
„Da, ali tebe moja majka obožava."
„I moji će obožavati tebe." Su Ling je ćutala sve dok joj Net nije
rekao da se približavaju predgrađu Kromvela.
„Ali ja ne znam šta da kažem."
„Su Ling, ovo nije ispit koji moraš da položiš."
„Da, jeste. Upravo je to."
„Ovo je grad u kome sam rođen", rekao je Net, pokušajući da je
malo opusti dok su se vozili glavnom ulicom. „Kada sam bio dete,
mislio sam da je velika metropola. Ali, takode sam mislio i da je
Hartford centar sveta."
„Kada stižemo kod tvojih?"
Net je pogledao kroz prozor. „Za nekoliko minuta. Ali molim te, ne
očekuj puno, jer mi živimo u maloj kudi."
„Moja majka i ja živimo iznad radnje", rekla je Su Ling.
Net se nasmešio. „Kao i Hari Truman."
„A vidi dokle je stigao", odgovorila je ona.
Net je skrenuo u Aveniju kedrova. „Mi smo treća kuća s desna."
„Možemo li da napravimo još neki krug?", rekla je Su Ling, „Moram
da smislim šta ću da kažem."
„Ne", rekao je Net odlučno, „pokušaj da se setiš kako je onaj
profesor statistike na Harvardu reagovao kada te je prvi put video."
„Da, ali ja nisam želela da se udam za njegovog sina."
„Siguran sam da bi se on složio i sa tim, da je pomislio da bi te to
ubedilo da se priključiš njegovom timu." Su Ling se prvi put
nasmejala.u poslednjih sat vremena, i to upravo u trenutku kada je
Net zaustavio kola ispred kuće njegovih roditelja. Brzo je izašao da joj
otvori vrata. Dok je izlazila iz kola, jedna cipela joj je pala u slivnik.
„Izvini, izvini", rekla je navlačeći je na nogu. „Izvini."
Net se nasmejao i zagrlio je.
 „Ne, ne", rekla je Su Ling, „mogla bi da nas vidi tvoja majka."
„Nadam se da hoće", rekao je Net. Nasmejao se i uzeo je za ruku
dok su išli prema kući.
Vrata su bila otvorena još mnogo pre nego što su oni došli do njih, i
Suzan je istrčala da ih pozdravi. Odmah je zagrlila Su Ling i rekla: „Net
je bio u pravu. Zaista si prelepa."

* * *
Flečer je išao lagano prema sudnici, iznenađen time što se
profesor nije odvojio od njega. Kada su došli do vrata, mladi advokat
je mislio da će se njegov mentor vratiti na svoje mesto, koje se
nalazilo nekoliko redova iza Eni i Džimja, ali je on nastavio da ide sa
njim ka prednjem delu sudnice da bi onda i seo pored njega. Eni i
Džimi su jedva uspeli da sakriju svoje iznenađenje.
„Neka svi ustanu. Predsedava gospodin sudija Ejbernati."
Kada je seo, sudija je pogledao u javnog tužioca i klimnuo mu
glavom, a onda se okrenuo prema braniocima i po drugi put tokom
ovog procesa na njegovom licu se moglo videti da je iznenađen.
„Vidim da ste dobili pomoćnika, gospodine Devenport. Da li i
njegovo ime treba da unesemo u zapisnik pre nego što pozovem
porotu."
Flečer se okrenuo prema profesoru, koji je ustao i rekao: „Voleo
bih da to učinimo, gospodine sudija."
„Ime?", pitao je sudija kao da ga nikada ranije nije video.
„Karl Ejbrahams, gospodine sudija."
„Da li ste kvalifikovani?", pitao je sudija svečano.
„Mislim da jesam, gospodine", rekao je Ejbrahams, „U advokatskoj
komori Konektikata sam od 1937. godine, iako nikada nisam imao tu
čast da se sa vama sretnem u sudnici."
„Hvala, gospodine Ejbrahams. Ako tužilac nema nikakav prigovor,
upisaću vas u moj zapisnik kao pomoćnika gospodina Devenporta."
Tužilac je ustao, klimnuo glavom profesoru i rekao: „Privilegija je
biti u istoj sudnici sa pomoćnikom gospodina Devenporta."
„Onda mislim da više ne treba da gubimo vreme - zovimo porotu",
rekao je sudija.
Flečer je proanalizirao lica svih sedam muškaraca i pet žena
porotnika dok su se vraćali na svoja mesta. Profesor je govorio
Flečeru da obrati pažnju na to da li neki porotnik gleda direktno u
njihovu klijentkinju, što bi možda moglo da ukaže na to da su presudili
da nije kriva. Činilo mu se da je njih dvoje, troje to učinilo, ali nije bio
siguran.
Prvi porotnik je ustao. „Da li ste doneli presudu?", upitao je sudija.
„Ne, vaša visosti, nismo mogli", odgovorio je prvi porotnik.
Flečer je osetio kako mu se znoje dlanovi, čak i više nego što je to
bio slučaj kada se prvi put obraćao poroti. Sudija je pitao još jednom:
„Da li ste mogli da donesete većinsku odluku?"
„Ne, nismo, vaša visosti", odgovorio je prvi porotnik.
„Da li bi ste, ako biste, dobili još vremena, mogli da donesete
većinsku odluku?"
„Ne verujem, vaša visosti. Tokom poslednja tri sata većanja nismo
napravili ni najmanji pomak."
„Onda nemam drugog izbora do da proglasim ovaj sudski postupak
ništavnim, i da raspustim porotu. Država vam se zahvaljuje za ono što
ste učinili." Okrenuo se prema tužiocu, a gospodin Ejbrahams je ustao.
„Da li bih, vaša visosti, mogao da skrenem pažnju na jednu tačku
protokola."
I sudija i tužilac su delovali zbunjeno. „Jedva čekam da čujem o
čemu se radi, gospodine Ejbrahams."
„Dozvolite mi prvo da vas pitam, vaša visosti, da li sam u pravu što
mislim da bi, u slučaju ponovnog suđenja, sud u roku od četrnaest
dana morao da bude obavešten o tome ko će zastupati tuženu?"
„Da, to je uobičajena procedura, gospodine Ejbrahams."
„Onda, mogu li da pomognem sudu time što ću reći da ćemo, ako
do njega bude došlo, gospodin Devenport i ja i u tom slučaju zastupati
tuženu."
„Hvala vam što ste nas upoznali s tim", rekao je sudija sada više ne
delujući zbunjeno.
„A sada da vas pitam, gospodine Stemp", reče sudija, okrenuvši se
ponovo tužiocu, „da li ćete tražiti ponovno suđenje?"
Svi prisutni su zurili u petoricu advokata što su predstavljali
državu, koji su živo diskutovali među sobom. Sudija Ejbernati ih nije
požurivao, iako je prošlo poprilično vreme dok gospodin Stemp nije
najzad ustao. „Mislimo da nije u interesu države da ponovo pokreće
postupak."
 Sudnicom su se prolomili uzvici oduševljenja, a profesor je iscepio
jedan list papira iz svoga blokčeta i pružio ga svom studentu. Flečer je
pogledao u papir, ustao i pročitao ga reč po reč.
„Vaša visosti, u ovim okolnostima tražim da moja klijentkinja
odmah bude puštena na slobodu." Pogledao je u profesorovu sledeću
rečenicu i nastavio da čita: „I želeo bih da kažem da se zahvaljujem na
korektnoj i profesionalnoj pripremi slučaja od strane gospodina
Stempa i njegovog tima."
Sudija je klimnuo glavom, a gospodin Stemp ponovo ustao. „A
mogu li ja da čestitam braniocu i njegovom pomoćniku na njihovom
prvom pojavljivanju u vašoj sudnici, i da gospodinu Devenportu
poželim sve najbolje u onome što sam siguran da će predstavljati
obećavajuću karijeru."
Dok je profesor Ejbrahams ustajao sa svog mesta, Flečer je gledao
u Eni. „Prigovor, vaša visosti."
Svi su se okrenuli prema profesoru. „Nisam siguran da će to biti
tako lako", rekao je. „Mislim da će morati još mnogo da se radi da bi
se ispunilo obećanje."
„Usvaja se", rekao je sudija Ejbernati.

* * *
„Majka me je do devete godine učila dva jezika, a onda sam bila
spremna da uđem u Storsov sistem školovanja."
„Tamo sam i ja počela", rekla je Suzan. „Ali, rano sam otkrila da mi
više leže brojevi nego reči. Majkl Kartrajt je klimnuo glavom. „I bila
sam najsrećnija što sam imala učitelja matematike čiji je hobi bila
statika, i koji je bio oduševljen kompjuterima."
„Mi koji radimo u osiguravajućim kompanijama počinjemo da se
sve više oslanjamo na njih", reče Majkl puneći svoju lulu.
„Koliki je kompjuter u vašoj firmi, gospodine Kartrait?" pitala je Su
Ling.
„Otprilike veličine ove sobe."
„Sledeća generacija studenata će raditi na kompjuterima manjim
od ploče njihovog radnog stola, a generacija nakon nje će moći da ih
drži na dlanu."
„Da li stvarno veruješ da je to moguće?", pitala je Suzan zapanjeno.
„Tehnologija napreduje takvom brzinom i zahtevi će biti toliki, da
im cena ubrzo mora pasti. Kada do toga dođe, kompjuteri će postati
ono što su telefon i televizor bili u pedesetim i šezdesetim, i kako ih
ljudi budu više kupovali oni će biti sve jeftiniji i manji."
„Ali će oni ipak morati da budu veliki?", rekao je Majkl. „Jer moja
kompanija ima preko četrdeset hiljada klijenata."
„Ne mora da znači", kazala je Su Ling. „Kompjuter koji je poslao
prvog čoveka na mesec bio je veći od ove kuće, ali ćemo zato doživeti
da vidimo svemirsku kapsulu kako se spušta na Mars pod vođstvom
kompjutera ne većeg od kuhinjskog stola."
„Ne većeg od kuhinjskog stola?", ponovila je Suzan, pokušavajući
da shvati šta Su Ling govori.
„Silikonska dolina u Kaliforniji postala je novo klijalište
tehnologije. IBM i Hjulit Pakard već shvataju da će njihovi poslednji
modeli biti zastareli već posle nekoliko meseci, a kada Japanci uhvate
ritam, možda čak i nekoliko nedelja."
„Kako će onda firme poput moje moći da opstanu?" pitao je Majkl.
„Jednostavno ćete morati da menjate svoj kompjuter onoliko često
kao što menjate kola, a u bliskoj budućnosti ćete moći da u
unutrašnjem džepu sakoa nosite detaljne informacije o svakom vašem
klijentu."
„Ali ponavljam", rekao je Majkl, „naša kompanija ima trenutno
dvadeset dve hiljade klijenata."
„Nema veze i da ima četiristo hiljada, gospodine Kartrajt, priručni
kompjuter će biti u stanju da obavi isti taj posao."
„Ali pomislite na posledice", rekla je Suzan.
„One su veoma uzbudljive, gospođo Kartrajt", rekla je Su Ling.
Ućutala je i pocrvenela, „Izvinite, previše pričam."
„Ne, ne", rekla je Suzan, „to je fascinantno, ali htela sam da vas
pitam za Koreju, zemlju koju sam oduvek želela da posetim. Možda je
glupo pitanje, ali da li više podsećate na Kineze ili Japance?"
„Ni na jedne, ni na druge", odgovorila je Su Ling. „Razlikujemo se i
od jednih i od drugih, kao što se Rusi razlikuju od Italijana. Korejski
narod je potekao od jednog plemena i verovatno je nastao u drugom
veku..."

* * *
„A kada samo pomislim na to da sam im rekao da si stidljiva",
rekao je Net uvlačeći se kasno te večeri u krevet kraj nje.
„Stvarno mi je žao", rekla je Su Ling. „Prekršila sam zlatno pravilo
tvoje majke."
„Koje?", pitao je Net.
„Da kada se četiri čoveka upoznaju, svaki od njih treba da
učestvuje u razgovoru sa dvadeset pet posto. Ja sam pričala", zastala
je, „oko devedeset posto vremena. Sramota me je što sam bila tako
nepristojna. Ne znam šta me je spopao. Bila sam tako nervozna.
Sigurna sam da već žale zbog toga što su pomislili da ću im postati
snaja."
Net se nasmejao. „Oni te obožavaju", rekao je. „Moj otac je bio
očaran tvojim poznavanjem kompjutera, a majka korejskim
običajima, iako nisi spomenula šta znači kada devojka iz Koreje pije
čaj sa roditeljima svoga prosca."
„To se ne odnosi na prvu generaciju Amerikanki, kojoj pripadam i
ja."
„Koja koristi roze karmin i nosi mini suknje", rekao je Net podižući
kutijicu karmina.
„Nisam znala da koristiš karmin, Nete. Jesi li tu naviku stekao u
Vijetnamu?"
„Koristim ga samo za noćne operacija, a sada se okreni."
„Da se okrenem?"
„Da", reče Net odlučno, „Koliko znam, Korejke su poslušne, i zato
radi šta sam ti rekao, i okreni se."
Su Ling se okrenula i spustila lice na jastuk. „Koje je vaše sledeće
naređenje, kapetane Kartrajt?
„Da skineš spavaćicu, cvetiću."
„Događa li se ovo svim Američkim devojkama druge noći?"
„Skidaj spavaćicu."
„Da, kapetane." Preko glave je lagano svukla svoju belu svilenu
spavaćicu i bacila je na pod. „Šta je sledeće", pitala je. „Hoćeš li sada
da me bijes?"
„Ne, to se događa tek na trećem sastanku, nego hoću nešto da te
pitam." Net je uzeo karmin i napisao četiri reči na njenoj maslinastoj
koži, nakon kojih je stavio znak pitanja.
„Šta si to napisao, kapetane Kartrajt?"
„Što ne pročitaš?"
 Su Ling je izašla iz kreveta i pogledala se preko ramena u
dugačkom ogledalu. Posle nekog vremena osmeh joj je ozario lice.
Okrenula se i videla da se Net ispružio preko kreveta, držeći karmin
visoko iznad glave. Su Ling mu je lagano prišla, zgrabila karmin i
zagledala se u njegova široka ramena. Onda je napisala reči: Da, hoću.
 21

„Eni je trudna."
„To je divna vest", rekao je Džimi kada su izašli iz menze i krenuli
kroz studentski grad na prvo prepodnevno predavanje. „U kom je
mesecu?"
„Tek u drugom, pa sada želim da ti mene posavetuješ."
„U vezi sa čim?"
„Ne zaboravi da imaš bogato iskustvo, jer si otac šestomesečne
devojčice. Da počnemo sa tim kako bih mogao da pomognem Eni
tokom narednih sedam meseci?"
„Samo joj budi pri ruci. Nemoj da zaboraviš da joj govoriš da
izgleda sjajno, čak i kada bude ličila na nasukanog kita, a ako bude
imala neke sulude ideje, prati ih."
„A koje bi to sulude ideje, recimo, mogla da ima?", pitao je Flečer.
„Džoena je volela da pojede četvrt kile duplog čokoladnog
sladoleda pre nego što bi otišla u krevet, a onda bi, ako bi se probudila
tokom noći, tražila repete."
„To mora da je bila prava žrtva?", rekao je Flečer.
„Da, bila je jer je iza toga morala da uzima kašiku ribljeg ulja."
Flečer je počeo da se smeje. „Šta još?", rekao je dok su se
približavali Andersenovoj zgradi.
„Eni će uskoro krenuti na pripreme za porođaj, a instruktori
obično preporučuju da na njih dolaze i muževi, kako bi mogli da
shvate kroz šta prolaze njihove žene."
„Uživaću u tome", rekao je Flečer, „naročito ako budem morao da
pojedem sav taj sladoled." Popeli su se uz stepenice i ušli u zgradu.
„Eni će možda tražiti crni luk ili turšiju", rekao je Džimi.
„Onda možda neću biti tako oduševljen."
..I dolaze pripreme za porođaj. Ko će joj pomoći toga?"
„Mama je pitala da li bi želela da pozovemo gospođicu Nikol, moju
staru dadilju, koja je u penziji, ali Eni nije htela ni da čuje za to.
Odlučna je u tome da podiže to dete bez ičije pomoći."
„Džoena bi, pak, odmah prihvatila pomoć gospođice Nikol, jer je,
koliko se sećam, ta žena bila voljna da sve radi oko dece."
„Mi nemamo dečiju", rekao je Flečer, „već samo običnu sobu."
„Onda neka ona od danas postane dečija. Eni će očekivati da je
prekrečiš, dok ona bude kupovala za sebe novu odeću."
„Već ima dovoljno stvari", rekao je Flečer.
„Nijedna žena nema dovoljno stvari", rekao je Džimi, „a za par
meseci neće moći da uđe ni u jednu od njih. Odmah posle toga će
početi da razmišlja i o tome šta treba da se uzme za bebu."
„Bolje da odmah počnem da tražim posao kao konobar ili
barmen", rekao je Flečer dok su išli hodnikom.
„Ali će tvoj otac sigurno..."
„Nemam nameru da mu ceo život budem na grbači."
„Da moj otac ima toliko novca", rekao je Džimi, ,ja ne bih tražio
dodatni posao."
„Da, bi", rekao je Flečer, „inače se Džoena nikada ne bi udala za
tebe."
„Ne verujem da ćeš završiti kao barmen, jer ćeš nakon tvoje
pobede u slučaju Kirsten moći da biraš posao u studentskoj
organizaciji. A ako nešto znam o svojoj sestri, ona neće dozvoliti da te
bilo šta omete u tome da postaneš student generacije." Džimi je
napravio kratku stanku. „Porazgovaraću sa svojom majkom. Ona je,
skoro neprimetno, pomagala Džoeni oko mnogih kućanskih poslova."
Zastao je. „Ali očekujem nešto zauzvrat."
„Šta, na primer?"
„Pa, za početak, novac tvoga oca?", rekao je cereći se.
Flečer se nasmejao. „Želiš novac moga oca da bi pitao tvoju majku
da li bi mogla pomogne ćerki oko unučeta? Znaš Džimi, imam osećaj
da ćeš biti sjajan advokat za razvode."

* * *
„Odlučio sam da se kandidujem za predsednika", rekao je on ne
otkrivajući ime svog protivkandidata.
„To je dobra vest", rekao je Tom, „ali šta na to kaže Su Ling?"
„Ne bih ni počeo da razmišljam o tome da ona nije predložila. A
ona želi i da učestvuje u predizbornoj kampanji. Tražila je da njen deo
posla bude brojanje glasova i sve što ima bilo kakve veze sa ciframa i
statistikom."
 „Onda si rešio jedan problem", rekao je Tom. „Da li si odlučio ko će
ti voditi kampanju?"
„Da, čim si se vratio na Jejl, odlučio sam da to bude Džo Štajn. On je
ranije vodio dve predizborne kampanje, a i doneće mi glasove
Jevreja", rekao je Net.
„Ima li Jevreja u Konektikatu?", pitao je Tom.
„U Americi svuda ima Jevreja, a u ovom studentskom gradu ih je
četiristo osamnaest, a potreban mi je svaki njihov glas."
„I kakav ćeš onda stav imati u pogledu budućnosti Golanske
visoravni?", pitao je Tom.
„Ja čak i ne znam gde se ona nalazi", odgovori Net.
„Onda bi ti bilo bolje da je do sutra pronađeš."
„Kakav li je Eliotov stav po tom pitanju?"
„Kladim se da misli da bi trebalo da ostane u sastavu Izraela. i da
nijedan njen pedalj nikada ne bi trebalo da bude ustupljen
Palestincima", rekao je Tom.
„A kakav li ima stav u pogledu Palestinaca."
„Verovatno ih je samo nekoliko u studenjaku, i zato ga uopste neće
imati."
„To bi mu sigurno olakšalo posao pri njegovom formiranju."
„Sledeća stvar koju ćeš morati da razmotriš je tvoje prvo
obraćanje biračima, i to gde ćeš ga održati", rekao je Tom.
„Mislio sam da bude u Raselovoj sali."
„Ali u njoj ima mesta samo za sto ljudi. Postoji li tamo nešto veće?"
„Da", rekao je Net, „Kongresna sala može da primi hiljadu
gledalaca, ali je Eliot napravio grešku, jer će biti polu-prazna kada
bude držao svoj prvi govor. Ne, pre ću se odlučiti za onu u kojoj će
ljudi sedeti na ivici sedišta, visiti sa krovnih greda, pa čak i stajati
napolju, na stepenicama, zato što nisu nisu mogli da uđu, jer će to na
birače ostaviti mnogo bolji utisak."
„Onda ti je najbolje da fiksiraš neki datum i odmah rezervišeš salu,
i okupiš svoj izborni tim."
„O čemu bi još trebalo da povedeni računa?", pitao je Net.
„O tome da ti govor bude perfektan, i da ne zaboraviš da
porazgovaraš sa svakim studentom koga sretneš - seti se onoga:
'Zdravo, ja sam Net Kartrajt, kandidovao sam se za predsednika i
nadam se da mogu da računam na tvoju podršku.' Onda ih saslušaj, jer
ako poveruju u to da te interesuju njihovi stavovi, mnogo je veća
šansa da će glasati za tebe."
„Još nešto?"
„Obilato koristi Su Ling, i zamoli je da i ona na isti način razgovara
sa svakom studentkinjom, jer će posle njene odluke da ostane biti
jedna od najomiljenijih devojaka u studenjaku. Malo je onih koji su
odbili poziv Harvarda."
„Ne podsećaj me na to", rekao je Net. „Je li to sve, pošto mi se čini
da si o svemu razmišljao?"
„Da, vratiću se da ti pomognem u poslednjih deset dana semestra,
ali neću da budem zvanični član tvog tima?
„A zašto?"
„Zato što će Eliot svima reći da tvoju kampanju vodi sin bankara-
milionera koji studira na Jejlu. Ne zaboravi da bi na poslednjim
izborima pobedio da nije bilo Eliotove prevare, pa se zato pripremi na
to da će se sigurno pojaviti sa nečim što bi moglo da te izbaci iz takta."
„Kao što je?"
„E, kada bih to znao, bio bih šef Niksonovog predizbornog tima."

* * *
„Kako izgledam?", pitala je Eni, ispravljajući se na prednjem
sedištu automobila dok je zakopčavala svoj sigurnosni pojas.
„Izgledaš sjajno, draga", rekao je Flečer i ne pogledavši je.
„Ne, izgledam užasno, a ovo je izuzetno važan događaj."
„Biće to samo jedna od onih njegovih malih zabava za desetak
studenata."
„Sumnjam", rekla je Eni. „Pozivnica je pisana rukom, a čak ni ja
nisam mogla da ne primetim reči: 'Obavezno dođite, jer će biti neko sa
kim želim da vas upoznam'."
„Uskoro ćemo otkriti ko je to", rekao je Flečer uparkiravajući svog
starog Forda iza jedne limuzine oko koje je stajalo tuce agenata
Državne bezbednosti.
„Ko bi to mogao da bude?", prošaputala je Eni dok joj je Flečer
pomagao da izađe iz kola.
„Nemam pojma, ali..."
„Sjajno, Flečeru", rekao je profesor koji je stajao na ulaznim
vratima. „Baš dobro da si došao", dodao je. Bio bih glup da nisam,
želeo je da odgovori Flečer. „I vi, gospođo Devenport. Naravno da vas
se sećam, jer sam pre par nedelja u sudu, sedeo samo dva reda iza
vas."
Eni se nasmešila. „Tada sam bila malo mršavija."
„Ali ne i lepša", rekao je Ejbrahams. „Mogu li da pitam kada vam je
termin?"
„Za deset nedelja, gospodine."
„Zovite me Karl, molim vas", rekao je profesor. „Kada me
studentkinja sa Vasara zove po imenu osećam se mnogo mlađim.
Moram da dodam da je to privilegija koju vaš muž neće imati bar još
godinu dana." Namignuo je prebacujući ruku preko Eninih ramena.
„Hajde, uđite. Ovde je neko koga želim da upoznate."
Flečer i Eni su krenuli za profesorom, ka dnevnoj sobi, gde je bilo
desetak gostiju koji su već bili udubljeni u razgovor. Izgledalo je kao
da su stigli poslednji.
„Gospodine potpredsedniče, dozvolite da vam predstavim Eni
Kartrajt."
„Dobro veče, gospodine potpredseniče."
„Zdravo, Eni", reče Spiro Egnju pružajući ruku, „čuo sam da ste
udati za veoma pametnog momka."
Karl reče glasno: „Pokušaj da ne zaboraviš, Eni, da političari imaju
tendenciju da preteruju, jer se uvek nadaju da ćeš glasati za njih."
„Znam, Karle, jer mi je otac političar."
„Stvarno, Eni?", rekao je Egnju.
„Naravno", odgovorila je ona smešeći se, „on je lider grupe
senatora većinske stranke u senatu Konektikata."
„Izgleda da večeras ovde nema republikanaca?"
„A ovo je, gospodine potpredsedniče, Enin muž, Flečer
Devenport."
„Zdravo, Flečeru, je li i tvoj otac demokrata?"
„Ne, gospodine, on je tvrdokorni republikanac."
„Sjajno, bar smo obezbedili dva glasa iz tvoje kuće."
„Ne, gospodine, moja majka vas ne bi pustila da joj uđete u kuću."
Potpredsednik je prasnuo u smeh. „Ne znam kako će to uticati na
tvoju reputaciju, Karle."
„I dalje ću ostati neutralan, Spiro, jer nisam politički opredeljen.
Ali, ostavljam vam Eni, gospodine, jer je ovde eko sa kim bih želeo da
upoznam Flečera."
Flečer je bio zbunjen, jer je pretpostavljao da je potpredednik taj
na koga je Ejbrahams mislio u pozivnici, ali je poslušno krenuo za
njim prema grupi ljudi koji su na suprotnoj strani sobe stajali pored
kamina.
„Bile, ovo je Flečer Devenport, Flečeru, ovo je Bil Aleksander iz
Aleksandera... "
„Dipona i Bela", završio je Flečer rukujući se sa starijim partnerom
jedne od najprestižnijih njujorških advokatskih firmi.
„Već neko vreme želim da vas upoznam, Flečeru", rekao je Bil
Aleksander. „Uspeli ste u nečemu što meni ne polazi za rukom već
trideset godina."
„Šta je to, gospodine?"
„Da nateram Karla da mi bude pomoćnik na sudu - kako vam je to
uspelo?"
Obojica su čekala da čuju njegov odgovor. „Nisam imao mnogo
izbora, gospodine. Navaljivao je na najneprofesionalniji mogući način,
ali sam onda shvatio da on to očajnički želi. Niko mu još od 1938. Nije
ponudio pravi posao." Obojica su se nasmejala.
„Ali moram da vas pitam je li bio vredan honorara, koji mora da je
bio lep budući da ste onu ženu spasli zatvora?"
„Naravno da jeste", rekao je Ejbrahams, pre nego što je njegov
mladi gost stigao da odgovori. Spustio je ruku na jednu policu za
knjige iza Bila Aleksandera i izvukao jedan primerak knjige Sudski
procesi Klarensa Deroua u tvrdom povezu.
Gospodin Aleksander je prelistao knjigu. „I ja je, naravno imam",
rekao je Aleksander.
„Kao i ja", rekao je Ejbrahams. Flečer se oneraspoložio. „Ali ne
potpisani primerak njenog prvog izdanja sa korica u odličnom stanju,
koji ima kolekcionarsku vrednost."
Flečer se setio svoje majke i njenog odličnog saveta. „Probaj da mu
pokloniš nešto što će ceniti. To uopšte ne mora da bude neki skup
poklon."

* * *
Net je napravio krug oko osam mladića i šest devojaka koji su
sačinjavali njegov tim, zatraživši od svakog od njih da ostale upoznaju
sa svojom biografijom. Onda im je rekao šta će im biti zaduženje
tokom predizborne kampanje.
Net je bio zadivljen onim što je Su Ling uradila, jer je, po Tomovom
savetu, napravila detaljnu analizu biračkog tela, i izdvojila imena onih
studenata koji će najverovatnije glasati za Neta.
„Dobro, da krenemo sa informisanjem", rekao je Net.
Džo Štajn je ustao. „Budući da je kandidat predložio da nijedan
prilog ne sme da bude veći od jednog dolara, ja sam povećao broj
donatora, i zato ćemo moći da se obratimo svakom studentu.
Donatorski tim se sastaje jednom nedeljno, i to obično ponedeljkom.
Bilo bi dobro da ih kandidat poseti bar jednom."
„Može li sledećeg ponedeljka?", pitao je Net.
„Meni odgovara", rekao je Džo. „Do danas smo prikupili trista
sedam dolara, od kojih je najveći deo prikupljen posle tvog govora u
Raselovoj sali. Bila je prepuna, i većina prisutnih je bila ubeđena da
pruža finansijsku podršku budućem predsedniku."
„Hvala, Džo", rekao je Net. „Dalje: na šta je spreman protvnik?
Time?"
„Moje ime je Tim Ulrih i ja treba da pratim kampanju našeg rivala,
da bismo sve vreme znali šta možemo da očekujemo od njega. Kad
god Eliot bude otvorio usta da nešto kaže tu će uvek biti najmanje dva
naša čoveka da to zabeleže. Tokom poslednjih nekoliko dana obećao
je toliko toga, da će, bude li pokušao da to sprovede u delo,
Univerzitet bankrotirati za godinu dana."
„Kako stojimo sa grupama, Rej?"
„Postoje tri kategorije grupa: etničke, verske i one koje formiraju
po osnovu klupske pripadnosti, pa sam zato odredio trojicu njihovih
vođa. Ima, naravno, i preklapanja, na primer: Italijani i katolici."
„A pol?", pitao je neko.
„Ne", rekao je Rej, „ispostavilo se da on nema značaja, ali su opera,
hrana i moda primeri gde kod Italijana dolazi do preklapanja -
međutim, našli smo rešenje i za to. Mario je čak ponudio besplatnu
kafu svakome ko obeća da će glasati za Kartrajta."
„Budite oprezni. Eliot će i to uračunati u troškove predizborne
kampanje", rekao je Džo. „Nemojte da izgubimo zbog nekog tehničkog
detalja."
„U redu", rekao je Net. „Sport?"
 Džek Roberts, kapiten košarkaškog tima nije morao da se
predstavlja. „Atletika je pokrivena Netovim ličnim angažmanom,
posebno nakon njegove pobede na finalnoj kros-kantri trci sa
Kornelom. Ja pokrivam bejzbol i košarku. Eliot je, pak, neprikosnoven
u fudbalu, međutim, iznenadio me je ženski hokej na travi - taj klub
ima više od trista članova."
„Moja devojka igra u njihovom drugom timu", rekao je Tim.
„Zar ti nisi homoseksualac?", pitao je Kris. Neki od njih su se
nasmejali.
„Ko pokriva homoseksualce?", pitao je Net.
Niko se nije javio. „Ako se neko deklariše kao homoseksualac,
nađite mu mesto u našem timu i, molim vas, bez zajedljivih primedbi."
Kris je klimnuo glavom. „Izvini, Nete."
„Na kraju, anketa i statistika, Su Ling."
„Zovem se Su Ling. Na univerzitetu ima 9 628 registrovanih
studenata - 5 157 muškaraca i 4 111 žena. U krajnje amaterski
urađenoj anketi u studentskom gradu prošle subote Eliot je dobio 611
glasova, a Net 541, ali ne zaboravite da Eliot ima bolji start od nas, jer
on svoju kampanju vodi više od godinu dana, a njegovi posteri su već
svuda izlepljeni. Naši će biti izloženi u petak."
„I pocepani do subote."
„Onda ćemo ih odmah zameniti novim", rekao je Džo. „Nećemo se
služiti njihovim metodama. Izvini, Su Ling."
„U redu je. Svaki član našeg tima mora da razgovara sa bar
dvadeset glasača dnevno", rekla je Su Ling. „Do izbora je ostalo još
šezdeset dana, a mi do tada moramo da po nekolio puta anketiramo
svakog studenta. Sada se to neće više raditi neobavezno", nastavila je.
„Na zidu iza vas naći ćete tablu sa imenima svih studenata poređanim
po abecedi. Na stolu ispod nje videćete sedamnaest flomastera. Svaki
član tima ima svoju boju. Svake večeri ćete štriklirati imena glasača sa
kojima ste razgovarali. Ovo je samo još jedan od načina da se vidi ko
su pričalice, a ko radnici."
„Ali rekla si da na stolu ima sedamnaest flomastera", rekao je Džo,
„a naš tim ima samo četrnaest članova?"
„Tačno, ali tu su i jedan crni, jedan žuti i jedan crveni flomaster.
Ako glasač kaže da će glasati za Eliota, vi ćete ga precrtati crnim
flomasterom, ako niste sigurni kako će glasati, štriklirajte ga žutim
flomasterom, a ako je naš, upotrebite crveni flomaster. Svake večeri
ću kompjuterski ažurirati podatke i ujutru ću vam ih davati
odštampane. Ima li pitanja?", pitala je Su Ling.
„Hoćeš li da se udaš za mene?", pitao je Kris.
Svi su prasnuli u smeh. „Da, hoću", rekla je Su Ling. Onda je
ućutala. „I ne verujte svemu što vam se kaže, jer me je Eliot to već
pitao, a ja sam i njemu rekla da."
„A meni?", reče Net.
Su Ling se nasmešila. „Zar si zaboravio, dala sam ti odgovor na to
napismeno."

* * *
„Laku noć, gospodine, i hvala vam na nezaboravnoj večeri."
„Laku noć, Flečeru. Drago mi je da ti se svidelo."
„Naravno da jeste", reče Eni. „Bila je čast upoznati se sa
potpredsednikom. Nedeljama ću moći da začikavam oca", dodala je
dok joj je Flečer pomagao da uđe u kola.
Pre nego što je zatvorio svoja vrata, Flečer je rekao: „Bila si sjajna,
Eni."
„Samo sam pokušavala da preživim", kazala je ona. „Nisam
očekivala da će me Karl tokom večere staviti između potpredsednika i
gospodina Aleksandera. Mislila sam da je pogrešio."
„Profesor ne pravi greške takve vrste", rekao je Flečer. „Mislim da
je to tražio Bil Aleksander."
„A zašto?", pitala je Eni.
„Zato što je on stariji partner u jednoj staromodnoj, tradicionalnoj
firmi, pa je znao da će o meni najviše saznati od moje žene; ako te
pozovu Aleksander, Dipon i Bel, to ti je kao da se venčavaš."
„Onda da se nadamo da nisam odbila prosca."
„Daleko od toga. Ti si mi bila sjajan provodadžija. Nemoj da misliš
da je Aleksander slučajno seo pored tebe kada je u gostinskoj sobi
poslužena kafa."
Eni je tiho zacvilela, a Flečer ju je pogledao zabrinuto. „O bože",
rekla je, „počele su kontrakcije."
„Ali do termina ima još deset nedelja", rekao je Flečer.
„Samo se opusti, a ja ću te začas vratiti kući i staviti u krevet."
Eni je ponovo zacvilela; ovog puta nešto glasnije. „Nemoj da me
voziš kući, vodi me odmah u bolnicu."
Jurcajući kroz Vestvil, Flečer je čitao imena na uglovima ulica i
pokušavao da pronađe najkraći put do bolnice JejlćNju Hejven, kada
je na drugom kraju ulice spazio taksi stanicu. Okrenuo ih je skoro u
mestu, i zaustavio se pored prvog taksija. Spustio je prozor i viknuo:
„Žena mi se porađa. Koji je najkraći put do Jejl-Nju Hejvena?"
„Pođite za mnom", viknuo je taksista i jurnuo ispred njih.
Flečer je, sa dlanom na sireni i ablendujući, obilazio automobile
pokušavajući da prati taksi putem za koji nije ni znao da postoji. Eni se
uhvatila za stomak i krenula da ječi sve glasnije.
„Ne brini draga, skoro smo stigli", rekao je proletevši kroz još
jedno crveno svetlo na semaforu da ne bi izgubio taksistu.
Kada su njihova dva automobila najzad došla do bolnice, Flečer se
iznenadio videvši jednog doktora i sestru kako stoje kraj jednih vrata
sa kolicima ispred sebe očigledno čekajući na njih. Taksista je iskočio
iz kola, pokazavši sestri podignut palac, i Flečer je pretpostavio da je
on zamolio svog dispečera da najavi njihov dolazak; nadao se da je
imao dovoljno novca kod sebe da mu plati vožnju, i da napojnicu zbog
njegovog humanog postupka.
Flečer je iskočio iz automobila i potrčao da pomogne Eni, ali ga je
taksista preduhitrio. Obojica su je uhvatila za po jedan lakat i pomogli
joj da izađe iz kola i lagano se spusti na kolica. Sestra je počela da joj
otkopčava haljinu još i pre nego što su kolica prošla kroz otvorena
vrata bolnice. Flečer je izvadio novčanik, okrenuo se taksisti i rekao:
„Hvala vam, bili ste od ogromne pomoći. Koliko vam dugujem?"
„Ni cent, ja častim", odgovorio je taksista.
„Ali...", počeo je Flečer.
„Kada bih rekao mojoj ženi da sam vam naplatio, ona bi me ubila.
Srećno", viknuo je i vratio se u kola.
„Hvala vam", ponovio je Flečer pre nego što je utrčao u bolnicu.
Brzo je sustigao svoju ženu i uzeo je za ruku.
„Sve će biti u redu, mila", uveravao je.
Bolničar joj je postavio gomilu pitanja, na koja je odgovorila sa da.
Kada je završio sa ispitivanjem, pozvonio je u salu da obavesti doktora
Redpeta i dežurni akušerski tim koji je stigao za manje od jednog
minuta. Spori, široki lift se zaljuljao kada je stao na petom spratu. Eni
je brzo odvežena niz hodnik, a Flečer je kaskao pored nje, držeći je za
ruku. U daljini je video dve sestre koje su već držale otvore dvokrilna
vrata, da se ne bi gubilo na vremenu.
Dok su je dizali na operacioni sto, Eni je nastavila da drži za
Flečerovu ruku. Još troje ljudi sa maskama je utrčalo u operacionu
salu. Prvi je proverio instrumente koji su se nalazili na stolu, drugi je
pripremio masku sa kiseonikom, dok je treći pokušavao da Eni
postavi još nekoliko pitanja, iako je ona sada već vrištala od bolova.
Flečer nije hteo da pusti ženinu ruku, sve dok jedan stariji čovek nije
ušao na vrata. I pre nego što je stigao da proveri kako mu je pacijent,
navukao je par hirurških rukavica i rekao: „Jesmo li svi spremni?"
„Da, doktore Redpet", odgovorila je sestra.
„Dobro", rekao je on i, okrenuvši se prema Flečeru, dodao: „Bojim
se da ću morati da zamolim gospodina Devenporta da izađe. Zvaćemo
vas čim se beba bude rodila."
Flečer je poljubio svoju ženu u čelo. „Ponosim se tobom",
prošaputao je.
 22

Net se na dan izbora probudio u pet, otkrivši da je Su Ling već pod

tušem. Pogledao je u svoj raspored, koji je stajao na stolu pored
kreveta. Sastanak tima je bio u sedam, a onda je trebalo da sat i po
vremena stoji ispred studentskog restorana da bi se rukovao sa
glasačima koji su došli da doručkuju.
„Dolazi ovamo", viknula je Su Ling, „nemamo puno vremena."
Bila je u pravu, jer su na sastanak izbornog tima stigli tek nekoliko
sekundi pre nego što je zvono na kuli otucalo sedam. Svi su već bili tu,
a Tom koji je došao na jedan dan s Jejla prenosio im je iskustva sa
svojih poslednjih izbora. Su Ling i Net su seli na dve prazne stolice
levo i desno od njihovog nezvaničnog šefa tima, a on je nastavljao sa
informisanjem kao da nisu bili tu.
„Ne pravite pauzu ni da udahnete vazduh, sve do šest sati i jedan
minut, kada glasanje bude završeno. Predlažem da, od pola osam do
pola devet, kandidat i Su Ling budu ispred studentskog restorana, dok
ostali budu na doručku."
„Zar mislite da ćemo to đubre jesti ceo sat?", rekao je Džo.
„Ne, neću da jedete, Džo, treba da idete, pojedinačno, od stola do
stola i podsećate studente da glasaju, ali setite se da će i Eliotov tim
verovatno raditi to isto, i zato ne gubite vreme tražeći i od njih da
glasaju za nas. Onda, idemo."
Četrnaest ljudi je izašlo iz sobe, prešlo preko travnjaka i ušlo u
restoran, ostavljajući Neta i Su Ling ispred njegovog ulaza.
„Zdravo, ja sam Net Kartrajt, kandidovao sam se za predsednika
studenata i nadam se da ćeš na današnjim izborima glasati za mene."
Dva uspavana studenta su rekla: „Super, čoveče, već si dobio gej
glasove."
„Zdravo, ja sam Net Kartrajt, kandidovao sam se za predsednika
studenata i nadam se da ćeš na današnjim izborima..."
„Da, znam ko si, ali kako ti možeš da razumeš probleme studenata
kad dobijaš dodatnih četiristo dolara mesečno?" stigao je oštar
odgovor.
 „Zdravo, ja sam Net Kartrajt, kandidovao sam se za predsednika
studenata i... "
„Neću da glasam ni za jednog od vas", rekao je naredni student
ulazeći u restoran.
„Zdravo, ja sam Net Kartrajt, kandidovao sam se..."
„Izvini, došao sam ovde samo u posetu i nemam pravo da glasam."
„Zdravo ja sam Net Kartrajt i..."
„Srećno, ali da znaš da ću za tebe da glasam samo zbog tvoje
devojke. Ona je strava."
„Zdravo, ja sam Net Kartrajt..."
„A ja sam član tima Ralfa Eliota i da znaš da ćemo te 'rasturiti'."
„Zdravo, ja sam Net..."
Devet sati kasnije, Net je samo mogao da se pita koliko li je puta
izgovorio tu rečenicu i koliko li je ruku protresao. Jedino što je
sigurno znao bilo je to da je izgubio glas i da će mu otpasti prsti. U šest
sati i jedan minut, okrenuo se Tomu i rekao: „Zdravo, ja sam Net
Kartrajt i..."
„Zaboravi", rekao je Tom smejući se, ,ja sam predsednik
studentske organizacije na Jejlu i jedino što znam je da nije bilo Ralfa
Eliota ti bi sada radio moj posao."
„Šta si mi sad spremio", pitao je Net. „Raspored mi je napravljen
samo do šest, pa ne znam šta treba dalje da radim."
„Tipično za svakog kandidata", rekao je Tom. „Mislio sam da bismo
nas troje mogli da odemo na jednu mirnu večericu kod Maria."
„A šta ćemo sa ostatkom tima?", pitala je Su Ling.
„Džo, Kris, Sju i Tim nadgledaju glasanje u parlamentu, a ostali su
na zasluženom odmoru. Pošto brojanje glasova počinje u sedam i
trajaće par sati, predložio sam im da se tamo nađemo u pola devet."
„Dobro", rekao je Net. „Gladan sam kao vuk."
Mario ih je odveo do njihovog stola u uglu, i Netu se neprekidno
obraćao sa gospodine predsedniče. Dok su njih troje pijuckali piće i
pokušavali da se opuste, Mario se pojavio sa velikom činijom špageta
prelivenih bolonjeze sosom, preko kojih je posuo parmezan. Koliko
god često Net zabaao viljušku u brdo špageta, činilo se da se ono
uopšte ne smanjuje. Tom je primetio da mu je prijatelj postajao sve
nervozniji, i da je jeo sve manje i manje.
„Šta li sada radi Eliot?", upita Su Ling.
 „Verovatno je u MekDonaldsu sa svojim jadnim timom jede
hamburgere i pomfrit, i pretvara se da u tome uživa" reče Tom
gustirajući domaće vino.
„Ako ništa, bar više nema priliku da plasira svoje prljave trikove",
rekao je Net.
„Nisam baš tako siguran u to", reče Su Ling, a Džo Štajn ulete na
vrata.
„Šta li hoće Džo?", pitao se Tom naglas ustajući. Mahnuo mu je. Net
je sa osmehom dočekao šefa svog tima kada je on dojurio do stola.
„Imamo problem", rekao je Džo. „Bilo bi bolje da odmah dođete do
parlamenta."

* * *
Flečer je počeo da se šeta hodnikom, onako kako je to njegov otac
činio pre dvadeset godina, jedne večeri, o kojoj mu je gospođica Nikol
pričala više puta. Izgledalo mu je kao da gleda reprizu nekog crno-
belog filma koji se uvek završavao hepiendom. Shvatio je da se ni u
jednom trenutku nije odmakao više od par koraka od vrata
operacione sale, čekajući da iz nje neko - bilo ko - izađe.
Vrata su se najzad otvorila i iz sale je izletela jedna sestra, ali je
ona samo projurila pored Flečera ne rekavši ništa. Tek nakon
nekoliko minuta pojavio se i doktor Redpet. Skinuo je sa lica masku,
ali se nije smeškao.
„Upravo vam smeštaju ženu u sobu", rekao je. „Ona je dobro,
iscrpljena je, ali je dobro. Ubrzo ćete moći da je vidite."
„A dete?"
„Vaš sin je prebačen na odeljenje intenzivne nege. Dođite da vam
pokažem", rekao je dodirnuvši Flečerov lakat.
Prošli su kroz hodnik, a onda se zaustavili ispred jednog velikog
prozora. U sobi su se nalazila tri inkubatora, od kojih su se u dva već
nalazile bebe. Gledao je kako njegovog sina - mršavo, smežurano,
crveno, sićušno i bespomoćno biće - nežno spuštaju u treći. Sestra mu
je ubacila gumenu cevčicu u nos, a onda prikačila elektrodu na njegov
grudni koš i priključila je na monitor. Njen poslednji zadatak bio je da
oko levog ručnog zgloba pričvrsti tanku traku na kojoj je pisalo
Devenport. Ekran je odmah počeo da treperi, ali je čak i sa svojim
skromnim medicinskim znanjem Flečer mogao da vidi da su otkucaji
srca njegovog sina bili slabi. Pogledao je zabrinuto u doktora Redpeta.
„Kakve su mu šanse?"
„Rođen je deset nedelja pre vremena, ali ako pregura noć, imaće
dobre šanse da preživi."
„Kakve su mu šanse?", navaljivao je Flečer.
„Nema pravila, nema procenata, nema zakonitosti. Svako dete je
priča za sebe", dodao je doktor. Sestra je došla do njih.
„Sada možete da odete do vaše žene, gospodine Devenport", rekla
je. „Pođite sa mnom."
Flečer se zahvalio doktoru Redpetu i krenuo za sestrom
stepenicama, kako bi se spustio jedan sprat niže, do sobe svoje žene.
Ispod Eninih leđa je bilo podmetnuto nekoliko jastuka.
„Kako nam je sin?", pitala je čim ga je videla.
„Super, gospođo Devenport, i srećan je što ima tako sjajnu majku."
„Neće da me puste da ga vidim", rekla je Eni tiho, „a ja toliko želim
da ga uzmem u naručje."
„Stavili su ga, za sada, u inkubator", reče Flečer blago, „ali pored
njega je stalno jedna sestra."
„Čini mi se kao da je od večere kod profesora Ejbrahamsa proteklo
godinu dana."
„Stvarno smo imali ludu noć", rekao je Flečer, „i postigla si
dvostruki uspeh. Dopala si se starijem partneru firme u kojoj bih želeo
da radim i rodila sina, sve u istoj večeri. Šta je sledeće?"
„Sve mi to izgleda nevažno sada kada smo dobili dete." Zastala je.
„Harija Roberta Devenporta."
„Lepo zvuči", rekao je Flečer, „i naši očevi će biti oduševljeni."
„Kako ćemo ga zvati", pitala je Eni, „Hari ili Robert?"
„Ja znam kako ću", rekao je Flečer kada se sestra vratila nazad u
sobu.
„Mislim da bi trebalo da probate da malo odspavate, gospođo
Devenport. Umorni ste."
„I ja mislim", rekao je Flečer. Uklonio joj je nekoliko jastuka ispod
glave i lagano se nadvio nad nju. Eni se nasmešila i spustila glavu na
onaj jedan preostali jastuk, a muž ju je poljubio. Kada je Flečer izašao,
sestra je ugasila svetlo.
Flečer je otrčao nazad uz stepenice da bi proverio da li srce
njegovog sina sada jače kuca. Pogledao je kroz prozor, poželevši da se
signal na monitoru pojačao. Tako je i bilo. Flečer je priljubio nos uz
staklo. „Nastavi da se boriš, Hari", rekao je i počeo da mu broji
otkucaje srca. Iznenada se osetio iscrpljenim.
„Drži se, uspećeš."
Napravio je nekoliko koraka unazad i srušio se na stolicu koja je
stajala uz naspramni zid hodnika. Nakon nekoliko minuta utonuo je u
dubok san.
Flečer se trgao kada je osetio dodir nečije ruke na ramenu.
Njegove umorne oči su se otvorile; nije imao predstavu koliko je
spavao. Prvo što je video bila je sestra čije je lice imalo ozbiljan izraz.
Iza nje stajao je doktor Redpet. Bilo mu je jasno da Hari Robert
Devenport više nije živ.

* * *
„Pa, u čemu je problem?", pitao je Net dok su trčali prema
parlamentu, gde su se trenutno brojali glasovi.
„Do pre nekoliko minuta smo ubedljivo vodili", rekao je Džo, koji
je već bio bez daha od svog puta do tamo i nazad u nemogućnosti da
prati ono što bi Net nazvao trčkararanjem. Bio je prinuđen da uspori, i
sada je išao brzim hodom.
„A onda su se iznenada pojavile dve nove biračke kutije pune
glasačkih listića, među kojima je bilo devedeset procenata onih na
kojima je bilo označeno Eliotovo ime", dodao je kada su stigli do
stepeništa.
Dok su se peli uz stepenice Net i Tom nisu čekali na Džoa. Prva
osoba koju su videli kada su ušli u zgradu bio je Ralf Eliot. Delovao je
zadovoljno. Net se okrenuo prema Tomu, koga su Su i Kris već
informisali o tome šta se dogodilo. Brzo im je prišao.
„Imali smo više od četiristo glasova prednosti", rekao je Kris, „i
mislili smo da je gotovo, kada se odnekud pojaviše dve nove glasačke
kutije."
„Kako to misliš odnekud?", pitao je Tom.
„Pa, našli su ih ispod stola, ali nisu bile u evidenciji. U prvoj od te
dve kutije", Kris je pogledao u svoj blok, „bilo je 319 glasova za Eliota,
a 48 za Neta, a u drugoj, 322 za Eliota, a 41 za Neta, što je značajno
promenilo dotadašnji rezultat i donelo Eliotu značajno vođstvo."
„Kakav je bio odnos glasova u drugim glasačkim kutijama?", pitala
je Su Ling.
„U svima je vrlo sličan", rekao je Kris, ponovo pogledavši u svoju
listu. „Najveća razlika je bila 209:176 u korist Neta. Samo je u jednoj
kutiji bilo više glasova za Eliota nego za Neta - 201: 196."
„Odnos glasova u poslednje dve kutije", rekla je Su Ling, „nije
statistički moguć, kada se uporedi sa odnosom glasova u onih deset
ranije prebrojanih kutija. Neko je bukvalno napunio te kutije
potrebnim brojem glasačkih listića kako bi promenio originalni ishod
glasanja."
„Ali, kako je to uspeo da izvede?", pitao je Tom.
„To je veoma jednostavno ako možeš da dođeš do neupotrebljenih
glasačkih listića", rekla je Su Ling.
„To baš nije problem", rekao je Džo.
„Kako si tako siguran u to?"
„Kada sam glasao u svojoj zgradi tokom ručka, dežuran je bio
samo jedan kontrolor, a on je pisao seminarski rad. Mogao sam da
uzmem gomilu listića, a da on to i ne primeti."
„Ali to ne objašnjava iznenadnu pojavu dve zagubljene kutije",
rekao je Tom.
„Nije potrebno da budeš doktor nauka da bi shvatio kako je to
urađeno", ubacio je Kris. „Kada je završeno glasanje, bilo je dovoljno
zadržati dve kutije, a zatim ih napuniti listićima."
„Ali nema načina da to dokažemo", rekao je Net.
„To dokazuje statistika", reče Su Ling. „Ona nikada ne laže, mada,
moram priznati, nemamo direktan dokaz."
„I šta ćemo onda da radimo?", pitao je Džo gledajući u Eliota koji je
i dalje imao onaj isti izraz zadovoljstva na licu.
„Pa, ne možemo mnogo, osim da Česteru Dejvisu iznesemo svoje
primedbe. On je šef izborne komisije."
„Dobro, Džo, onda ti to uradi, pa ćemo da vidimo šta će gospodin
Dejvis da kaže."
Džo je otišao da uloži protest kod dekana. Videli su kako lice
starog akademca postaje sve natmurenije. Kada je Džo rekao svoje,
dekan je odmah pozvao šefa Eliotovog izbornog tima koji je samo
slegnuo ramenima i naglasio da su svi listići bili ispravni.
Net je sa zebnjom posmatrao kako gospodin Dejvis ispituje obojicu
i video da Džo klima glavom. Nakon toga su se i jedan i drugi uputili
prema svojim izbornim timovima.
„Dekan je sazvao hitan sastanak izborne komisije u svom kabinetu
i za tridesetak minuta će nas izvestiti o tome šta su odlučili."
Su Ling je uzela Neta za ruku. „Gospodin Dejvis je dobar i pravičan
čovek", rekla je, „on će shvatiti o čemu se radi."
„On može da shvati o čemu se radi", rekao je Net, „ali da se drži
izbornih pravila, kakav god bio njegov lični stav po tom pitanju."
„Slažem se", rekao je neko iza njih. Net se okrenuo i video Eliota
koji mu se cerio. „Neće morati da gledaju u pravilnik da bi shvatili da
je onaj ko je dobio najviše glasova pobednik", dodao je Eliot prezrivo.
,Ukoliko ne zaključe da je prekršeno pravilo jedna osoba, jedan
glas", rekao je Net.
„Optužuješ li me ti to da sam varao?", brecnuo se Eliot, a grupa
njegovih simpatizera je prišla i stala iza njega.
„Dobro, recimo to ovako. Ako pobediš na ovim izborima, moći ćeš
da konkurišeš za mesto blagajnika u okrugu Kuk, jer gradonačelnik
Čikaga, Dejli nema čemu da te nauči."
Eliot je krenuo jedan korak napred i podigao pesnicu, ali je u tom
trenutku dekan ušao u salu sa jednim parčetom hartije u ruci i krenuo
da se penje na binu.
„Izvukao si se", prošaputao je Eliot.
„Malo je falilo da te nalupam", odgovorio je Net dok su se obojica
okretala prema bini.
Kada je gospodin Dejvis podesio mikrofon i okrenuo se onima koji
su se okupili da bi čuli rezultate izbora, žagor u sali se utišao. Lagano
je pročitao ono što je pisalo na listu.
„Skrenuta mi je pažnja da su na izborima za predsednika
studentskog senata po završetku brojanja glasova otkrivene dve,
dotad neprijavljene, kutije sa glasačkim listićima. Kada su one
otvorene, odnos glasova u njima znatno je odstupao od onoga u
ostalim kutijama. Nama, delegiranim zvaničnicima, kojima je dato u
zadatak da brinemo o regularnosti izbora zato nije ostalo ništa drugo
do da konsultujemo izvorni Pravilnik. Mi smo ga detaljno prostudirali,
ali nismo našli nikakve instrukcije u pogledu zagubljenih glasačkih
kutija, niti onoga što bi trebalo preduzeti u slučaju nesrazmernog
odnosa glasova u nekoj od kutija."
„Zbog toga što u prošlosti niko nije varao", doviknuo je Džo sa dna
sale.
„Kao ni sada",stigao je istog trenutka odgovor. „Ne umete da
gubite."
„Koliko li ste još kutija sakrili za svaki slučaj..."
„Nije nam trebalo više."
„Tišina", rekao je dekan. „Ova dobacivanja nikome ne idu u
prilog." Pre nego što je nastavio da čita, sačekao je da se strasti smire.
„Mi smo, međutim, svesni svoje odgovornosti i došli smo do zaključka
da rezultati izbora moraju da se uvaže." Eliotovi simpatizeri su skočili
u vis i počeli da kliču.
Eliot se okrenuo prema Netu i rekao: „Mislim da ćeš sada shvatiti
da si ti taj koji je nalupan."
„Samo polako, još nije gotovo", rekao je Net čije su oči još uvek
fiksirale gospodina Dejvisa.
Dekan je morao da sačeka da prođe neko vreme da bi mogao da
nastavi sa čitanjem, jer je malo prisutnih shvatilo da to nije bilo celo
saopštenje.
„Pošto je tokom ovih izbora bilo nekoliko nepravilnosti, od kojih je
po našem mišljenju jedna ostala nerazjašnjena, ja sam, pozivajući se
na pravilo 7B Povelje o Studentskom senatu, odlučio da poraženi
kandidat može da uloži žalbu. Ako on to bude učinio, komisija će imati
tri mogućnosti." Otvorio je pravilnik i pročitao: „a) da potvrdi rezultat
izbora, b) da ga promeni ili c) da donese odluku da se tokom prve
nedelje narednog semestra održe ponovni izbori. S toga predlažemo
da se gospodinu Kartrajtu da rok od dvadeset četiri časa da se žali."
„Nisu nam potrebna dvadeset četiri časa", viknuo je Džo. „Odmah
ulažemo žalbu."
„Moraće da je napiše kandidat, lično."
Tom je pogledao u Neta, koji je, pak, gledao Su Ling.
„Sećaš li se šta smo se dogovorili da ćemo da uradimo ako ne
pobedim?"
Knjiga treća
HRONIKE
 23

Net se okrenuo i posmatrao Su Ling kako lagano ide prema njemu,

sećajući se dana kada ju je prvi put video. Jurio ju je nizbrdo, a kada se
okrenula, ostao je bez daha.
„Imaš li ti uopšte predstavu koliko si srećan?", prošaputao je Tom.
„Da li bi, molim te, mogao da se skoncentrišeš na svoj posao. Gde
je prsten?"
„Prsten, kakav prsten?" Net se okrenuo i zagledao u svog kuma.
„Dođavola, znao sam da sam nešto trebao da ponesem", prošaputao je
Tom uzrujano. „Možeš li da zaustaviš ovo dok ne odem do kuće i
potražim ga?"
„Hoćeš da te zadavim?", rekao je Net smeškajući se.
„Da, molim", reče Tom buljeći u Su Ling dok im se približavala.
„Neka ona bude poslednje što ću videti kada budem napuštao ovaj
svet."
Net se okrenuo prema svojoj mladi, i ona mu se nasmesila kao
onda kada je stajala ispred ulaza u kafić na njihovom prvom sastanku.
Popela se i sela pored njega, blago pognuvši glavu. Čekali su da
sveštenik počne sa službom. Net je razmišljao o odluci koju su doneli
dan posle izbora, i znao je da nikada neće žaliti zbog nje. Zašto bi
kočio karijeru Su mg zbog polu-šanse da pobedi na izborima? Ideja o
tome se tokom prve nedelje narednog semestra ponovi glasanje i
činjenica da bi Su Ling ostala tu još jednu godinu ako ne uspe, nagnala
ga je na to da donese neopozivu odluku. Sveštenik se okrenuo
prisutnima. „Dragi moji... "
Kada Su Ling objasnila profesoru Maldenu da se udaje,a da je njen
budući muž na Univerzitetu Konektikat, oni su mu odmah ponudili da
studije završi na Harvardu. Već si bili upoznati sa Netovim
karakteristikama iz Vijetnama i uspehom u kros-kantri timu, ali su
presudne bile njegove ocene. Nisu mogli da razumeju zašto se nije
upisao na Jejl, jer je bilo jasno da ga nisu primili zbog toga što je muž
Su Ling.
„Uzimate li ovu ženu za suprugu?"
 Net je želeo da vikne „Da." „Da", rekao je mirno.
„Uzimate li ovog čoveka za supruga?"
„Da", rekla je Su Ling, pognute glave.
„Možete da poljubite mladu", rekao je sveštenik.
„Mislim da se to odnosi na mene", rekao je Tom krenuvši napred.
Net je zagrlio Su Ling i poljubio je, udarivši levom nogom Toma u
cevanicu.
„To mi je hvala za sve što sam činio za tebe svih ovih godina?
Dobro, sad je moj red." Net se okrenuo i zagrlio Toma, a prisutni su
prasnuli u smeh.
Tom je bio u pravu, mislio je Net. Nije mu čak ni prebacio što je
odustao od žalbe izbornoj komisiji, iako je znao da je Tom bio ubeđen
u to da bi u ponovom glasanju pobedio. A sutradan ujutru, gospodin
Rasel ga je nazvao telefonom i ponudio mu da svadbenu proslavu
održe u njegovoj kući. Kako uopšte može da im se oduži?
„Čuvaj se", rekao je Tom, „tata očekuje od tebe da, kada diplomiraš
na Fakultetu za menadžment, na Harvardu, počneš da radiš kod njega
u banci kao pripravnik."
„To će verovatno biti najbolja ponuda koju ću dobiti , rekao je Net.
Mlada i mladoženja su se okrenuli prema rođacima i prijateljima.
Suzan nije ni pokušala da sakrije suze, dok je Majkl sijao od ponosa.
Majka Su Ling ih je fotografisala čim su postali supružnici.
Net se, izuzev utiska da su gospodin i gospođa Rasel dali sve od
sebe, kao da im je sin, sećao malo toga sa svoje svadbene proslave.
Tomovi su išli su od stola do stola i zahvaljivali se gostima koji su došli
iz daleka. Tek kada je čuo kuckanje viljuške po čaši, Net je proverio
da li mu je govor u džepu.
Kada je Tom ustao da održi zdravicu, Net je seo na svoje mesto u
čelu centralnog stola. Kum je počeo objašnjavajući zašto se svadbeni
prijem održava u njegovoj kući.
„Ne zaboravite da sam ja zaprosio Su Ling mnogo pre mladoženje,
iako je ona u ovoj prilici, iz neobjašnjivih razloga, odlučila da se uda
za drugog najboljeg kandidata." Net se nasmešio Tomovoj tetki
Ebigejl iz Bostona, a gosti su zapljeskali.
Nekada se pitao nisu li Tomove šale o njegovoj ljubavi prema Su
Ling možda govorile o njegovim stvarnim osećanjima. Gledao je
odozdo u svog kuma, sećajući se kako je prvog dana u Taftu, jer je -
hvala bogu - zakasnio, seo pored tog tužnog dečkića na kraju reda.
Mislio je kako je srećan što mu je bog dodelio takvog prijatelja, i
nadao se da neće proteći puno vremena do trenutka kada će on za
njega obavljati ovu istu dužnost.
Tom je dobio aplauz kada je dao reč mladoženji.
Net je započeo svoj govor rečima zahvalnosti gospodinu i gospođi
Rasel na njihovoj velikodušnosti što su im dozvolili da svadbeni
prijem održe u njihovoj divnoj kući. Zahvalio se svojoj majci na
mudrosti, i ocu na svom izgledu, što je izazvalo aplauz i smeh. „Ali
najviše sam zahvalan Su Ling, što je pogrešila put, i mojim roditeljima,
što su me vaspitali tako da znam da treba da krenem za njom i
upozorim je da je pogrešila."
„Ona je napravila mnogo veću grešku što je jurila za tobom
uzbrdo", rekao je Tom.
Net je sačekao da se smeh utiša, pre nego što je rekao: „U Su Ling
sam se zaljubio onog trenutka kada sam je video što očigledno nije
bilo obostrano, ali, kao što sam vam objasnio, srećom ličim na oca. I
dozvolite mi da završim tako što vas sve pozivam na našu zlatnu
godišnjicu, jula 2024. Godine." Napravio je kratku stanku. „Nedolazak
će biti oprošten samo slabićima i onima koji se usuđuju da u
međuvremenu umru." Podigao je čašu. „Za moju ženu, Su Ling."
Kada je Su Ling otišla na sprat, da bi se presvukla, Tom je najzad
pitao Neta kuda idu na medeni mesec.
„U Koreju", prošaputao je Net. „Planiramo da posetimo selo u
kome je Su Ling rođena i da pokušamo da nađemo nekog od njenih
rođaka. Ali nemoj to da kažeš njenoj majci - želimo da je iznenadimo."
Tri stotine gostiju krenulo je za mladom i mladoženjom i pljeskalo
dok su njihova kola kretala prema aerodromu.
„Gde li će na medeni mesec?", pitala je majka Su Ling
„Nemam pojma", odgovorio je Tom.

* * *
Flečer je držao Eni u rukama. Od Hari Robertove sahrane prošlo je
mesec dana, a ona se i dalje osećala krivom za njegovu srnrt.
„Ali to stvarno nije fer", rekao je Flečer. „Ako nekoga treba kriviti,
onda bi to trebalo da budem ja. Pogledaj samo pod kakvim je
pritiskom bila Džoena kada se porađala, a to nije uticalo na nju." Ali
Eni je bila neutešna.
Doktor mu je otkrio najbrži način za rešavanje problema i Flečer
ga je prihvatio sa zadovoljstvom.
Kako je vreme odmicalo, Eni je postajala sve snažnija, ali je njoj
bilo najvažnije da podržava svog muža u njegovom nastojanju da bude
student generacije. „Duguješ to Karlu Ejbrahamsu", podsetila ga je.
„On je puno uložio u tebe i to je jedini način da mu se odužiš."
Eni je inspirisala muža da tokom letnjeg raspusta koji je prethodio
njegovoj završnoj godini radi i danju i noću. Postala je njegov asistent,
a ostala ljubavnik i prijatelj. I ignorisala je njegov savet o tome da
razmisli o nastavku studija.
„Ne", rekla je Eni, ,ja želim da budem tvoja žena, a vremenom će
bog..."

* * *
Čim se vratio na Jejl, Flečer je odlučio da počne da traži posao.
Iako ga je nekoliko firmi već pozvalo na razgovor, dve su mu čak i
ponudile posao, on nije želeo da radi u Dalasu, Denveru, Feniksu ili
Pitsburgu. Ali pošto su nedelje odmicale, a nije dobijao nikakav poziv
od Aleksandera, Dipona i Bela, njegove nade su počele da blede i
zaključio je da će, ako bude hteo da se zaposli u nekoj velikoj firmi,
morati da obavi još puno razgovora.
Džimi je poslao više od pedeset pisama i dobio već tri odgovora, ali
mu niko nije ponudio posao. On bi išao i u Dalas, Denver, Feniks ili
Pitsburg, ali nije mogao zbog Džoane. Eni i Flečer su definisali gde bi
voleli da žive, i onda su se informisali o najboljim firmama koje su se
nalazile u tim državama. Zajedno su sastavili pismo, umnožili ga u
pedeset četiri primerka i prvog dana semestra poslali poštom.
Kada se Flečer kasnije tog jutra vratio na fakultet, u svom
poštanskom sandučetu zatekao je pismo.
„To je stvarno bilo brzo", rekla je Eni, „poslali smo ih tek pre
jednog sata."
Flečer se smejao njenom komentaru dok nije video poštanski žig
na koverti. Otvorio ju je. Jednostavan crni memorandum pripadao je
Aleksanderu, Diponu i Belu. Renomirana njujorška advokatska firma
uvek je počinjala da obavlja razgovore sa kandidatima tokom marta,
pa zašto bi zbog Flečera Devenporta odstupali od svoje dugogodišnje
prakse?
Flečer je naporno radio tokom tih dugih zimskih meseci koji su
prethodili razgovoru, ali je polazeći u Njujork s razlogom imao tremu.
Čim je izašao iz voza na Velikoj centralnoj stanici, bio je zagušen
žamorom stotina ljudi i nogu koje su se kretale brže nego igde.
Odvezao se taksijem do pedeset četvrte ulice vireći kroz otvoren
prozor i udišući vazduh koji nije imao nijedan drugi grad.
Kada su se kola zaustavila ispred sedamdeset dva sprata visokog
staklenog nebodera, Flečer je odmah znao da ne želi da radi nigde
drugo. Sačekao je par minuta u prizemlju, ne želeći da sedi u
čekaonici sa nekoliko drugih kandidata. Kada je na trideset šestom
spratu najzad izašao iz lifta, recepcionar je štriklirao njegovo ime, a
onda mu dao list papira na kome je bilo napisano sa kim sve treba da
razgovara.
Prvi razgovor je obavio sa starijim partnerom, Bilom
Aleksanderom, i imao je utisak da je protekao uspešno, iako
Aleksander nije bio onako srdačan kao na zabavi kod Karla
Ejbrahamsa. Međutim, pitao je za Eni, izrazivši nadu da će potpuno
preboleti gubitak Harija. Tokom razgovora je takođe postalo jasno da
Flečer nije bio jedini kandidat - na listu papira koji se nalazio ispred
gospodina Aleksandera bilo je ispisano šest imena.
Flečer je onda proveo sat vremena sa trojicom drugih partnera
specijalizovanih za različitu problematiku iz oblasti krivičnog prava.
Kada se završio poslednji razgovor, bio je pozvan na ručak sa
članovima upravnog odbora. Bilo je to prvi put da je došao u kontakt
sa ostalih pet kandidata, i razgovor sa njima otkrio mu je kakvi su mu
suparnici. Pitao se koliko li je samo dana firma odvojila za razgovore
sa ostalim potencijalnim kandidatima.
Flečer nije znao da su Aleksander, Dipon i Bel sprovodili strogi
proces selekcije pre nego što bi kandidate pozvali na razgovor, kao ni
to da je on ušao među najboljih šest, po preporuci i reputaciji. Isto
tako nije shvatao ni da će samo jednom ili dvojici njih biti ponuđen
posao u firmi. Kao i u slučaju dobrog vina, bilo je godina kada nikoga
nisu primali, samo zato što one nisu bile „rodne".
Posle podne su usledili novi razgovori i Flečer je tada već bio
ubeđen da neće uspeti i da će uskoro morati da krene na dugo i
naporno putovanje po firmama koje će mu odgovoriti na pismo i
pozvati ga na razgovor.
„Do kraja meseca će me obavestiti da li sam ušao u uži izbor",
rekao je on Eni koja ga je čekala na stanici, „ali nastavi da šalješ
pisma, mada moram da priznam da želim da radim samo u Njujorku."
Na putu ka kući, Eni je nastavila da ispituje Flečera. Želela je da joj
ispriča sve do detalja. Bilo joj je drago što je se gospodin Aleksander
setio; a još i više što je zapamtio ime njihovog sina.
„Možda je trebalo da mu kažeš", rekla je Eni zaustavljajući kola
ispred njihove kuće.
„Šta da mu kažem?", pitao je Flečer.
„Da sam ponovo trudna."

* * *
Netu su se sviđali vreva i užurbanost Seula, grada koji je odlučio
da zaboravi na rat. Na svakom njegovom uglu stajao je soliter, a staro
i novo je pokušavalo da živi u harmoniji. Bio je impresioniran
potencijalom tako obrazovane i inteligentne radne snage koja je
preživljavala na platama za četvrtinu manjim od američkog proseka.
Su Ling nije mogla da ne primeti da je u korejskom društvu žena i
dalje bila zapostavljena i zahvaljivala je u sebi svojoj majci što je imala
dovoljno hrabrosti i bila toliko dalekovida da se otisne u Ameriku.
Net je iznajmio kola da bi mogli da obilaze sela. Kada su otišli
nekoliko milja od prestonice, prvo što im je oboma palo u oči bilo je to
da je život ovde bio sasvim drugačiji. Prešavši sto milja, vratili su se
sto godina unazad. Moderne nebodere zamenile su male drvene
kolibe, a užurbanost mnogo sporiji tempo života.
Mada je majka Su Ling retko pričala o njenom životu u Koreji, ona
je znala gde je rođena i kako se preživala. Znaja je i da su njena dva
ujaka poginula u ratu, ali kada je stigla u Kaping, koji je - prema
turističkom vodiču - imao 7,303-13 stanovnika, nije bila sigurna da li
će moći da nađe nekoga ko se sećao njene majke.
Su Ling Kartrajt je počela svoju potragu u zgradi opštine Kaping,
gde su se nalazili podaci o svim njegovim žiteljima. Pošto je više od
hiljadu njih nosilo devojačko prezime njene majke - Peng, ono joj nije
bilo ni od kakve od pomoći. Ali se i gospođa na prijavnici tako
prezivala. Ona je Su Ling rekla da je njena baba, koja je imala više od
devedeset godina, tvrdila da zna svaki ogranak njihove porodice, i da
bi, ako Su Ling to želi, mogla da joj sredi da se vidi sa njom. Su Ling je
rekla da želi, i ona ju je zamolila da joj se malo kasnije javi telefonom.
Su Ling ju je nazvala popodne i rečeno joj je da bi Ku Sei Peng
volela da se sutra vidi sa njom na čaju. Recepcionarka joj se izvinila
što je morala da joj skrene pažnju da ne dolazi sa svojim mužem
Amerikancem, jer on nije bio dobrodošao.
Su Ling se naredne noći vratila u njihov mali hotel sa jednim
papirićem u ruci i osmehom na licu.
„Prešli smo ovoliki put samo da bi nam rekli da se vratimo nazad u
Seul", kazala je.
„A zašto?", pitao je Net.
„Zato što se Ku Sei Peng seća da je moja majka otišla iz sela da bi
se zaposlila u prestonici, i da se odatle više nije vratila. Ali njena
mlađa sestra, Kai Pai Peng još uvek živi u Seulu i Ku Sei mi je dala
njenu trenutnu adresu."
„Znači, vraćamo se u Seul", rekao je Net, zovući recepciju da bi
javio da odmah napuštaju hotel. U Seul su stigli nešto pre ponoći.
„Mislim da bi bilo najbolje da idem sama", rekla je Su Ling
sutradan ujutru za doručkom, „pošto možda neće biti raspoložena za
priču kada bude videla da sam udata za Amerikanca."
„Nemam ništa protiv", rekao je Net. „I ovako sam hteo da odem do
pijace na drugom kraju grada da nešto uzmem."
„Šta?", pitala je Su Ling.
„Videćeš. Samo polako", začikavao ju je Net.
Net je uzeo taksi do četvrti Kiraj i ceo dan proveo šetajući po
jednoj od najvećih otvorenih pijaca na svetu sa bezbrojnim redovima
krcatih tezgi na kojima se nalazilo sve, od Roleks časovnika, Guči tašni
i Kartije narukvica do bisera, Šanel parfema i Tifani srca. Bežao je od
tezgi za kojima su prodavci vikali: „Ovamo, Amerikanče, pogledaj
moju robu, mnogo je jeftinija", pošto nikada nije mogao da bude
siguran jesu li to originali, ako je njih tamo uopšte bilo.
Kada se te večeri vratio u hotel, Net je bio iscrpljen i natovaren sa
šest kesa, u kojima su se uglavnom nalazili pokloni za njegovu ženu.
Odvezao se liftom do trećeg sprata, i kada je otvorio vrata njihove
sobe očekivao je da će unutra zateći Su Ling. Zatvorivši ih, učinilo mu
se da je čuo jecanje. Ukopao se. Jecaji su dopirali iz spavaće sobe.
Spustio je kese na pod, prošao kroz dnevnu sobu i otvorio vrata od
spavaće. Su Ling je ležala sklupčana na krevetu, poput opruge, i
plakala. Skinuo je cipele i jaknu, spustio se na krevet pored nje i
zagrlio je.
„Šta je, cvetiću?", rekao je nežno je milujući.
Nije mu odgovorila. Net ju je privukao uz sebe, znajući da će mu
sve ispričati kada za to bude došlo vreme.
Kada se smrklo i neonska ulična svetla počela da trepću, Net je
navukao zavese. Onda je seo pored nje i uzeo je za ruku.
„Uvek ću te voleti", rekla je Su Ling, ne gledajući u njega.
„I ja tebe", rekao je Net, uzimajući je ponovo u naručje.
„Sećaš li da smo se tokom naše prve bračne noći dogovorili da
među nama ne bude tajni. Zato sada moram da ti kažem šta sam danas
otkrila."
Net je nikada do sada nije video tako tužnu. „Ništa što si otkrila ne
bi moglo da umanji moju ljubav prema tebi", rekao je trudeći se da je
smiri.
Su Ling je povukla svog muža prema sebi i spustila glavu na
njegove grudi, kao da nije želela da im se pogledi sretnu. „Videla sam
se jutros sa rođenom sestrom moje bake", počela je. „Dobro se seća
moje majke i objasnila mi je zašto je otišla iz sela i došla kod nje u
Seul." Priljubivši se uz Neta, Su Ling je ponovila sve što joj je Kai Pai
ispričala. Kada je završila, odmakla se i najzad pogledala u svog muža.
„Da li me voliš i sada kada znaš istinu?", pitala je.
„Mislio sam da ne mogu da te volim više, ali sam se prevario. Mogu
da mislim koliko ti je trebalo hrabrosti da mi to kažeš." Zastao je. „To
će samo učvrstiti našu vezu, koju sada više niko neće moći da
prekine."

* * *
„Mislim da ne bi bilo pametno da idem sa tobom", rekla je Eni.
„Ali ti si moja amajlija, i... "
„... i doktor Redpet je tog mišljenja."
Flečer je nevoljno prihvatio da sam otputuje u Njujork. Eni je bila
u sedmom mesecu trudnoće, i mada nije imala nikakvih smetnji, nije
se protivila mišljenju lekara.
Flečer je bio oduševljen time što su ga Aleksander, Dipon i Bel
pozvali na drugi razgovor, i pitao se koliko li je još kandidata ušlo u
uži izbor. Imao je osećaj da je Karl Ejbrahams to znao, iako mu ništa
nije rekao.
Kada se voz zaustavio u stanici Pen, Flečer je uzeo taksi do
Pedesetčetvrte ulice. Ispred prostranog centralnog hola zgrade stigao
je dvadeset minuta ranije (čuo je da jedan kandidat nije bio primljen
na razgovor samo zato što je zakasnio tri minuta).
Odvezao se liftom do njenog tridesetšestog sprata i recepcionar ga
je poslao u prostranu prostoriju koja je bila uređena skoro kao
kancelarija starijeg partnera. Flečer je sedeo sam i pitao se da li je to
dobar znak. Par minuta pre devet pridružio mu se i drugi kandidat.
Nasmešio mu se.
„Logan Ficdžerald", rekao je pružajući mu ruku. „Prisustvovao sam
onoj tribini za studente prve godine na Jejlu. Vaš govor o Vijetnamu je
bio briljantan, iako se nisam slagao ni sa čim od onoga što ste rekli."
„Studirali ste na Jejlu?"
„Ne, bio sam u poseti svom bratu. Ja sam studirao na Prinstonu, i
mislim da obojica znamo zašto smo ovde."
„Šta mislite koliko će ih još doći?", pitao je Flečer.
„Imajući u vidu to koliko je sati, mislim da smo ostali samo nas
dvojica, a to je dobro."
„Siguran sam da to stvarno mislite", rekao je Flečer smeškajući se.
Vrata su se otvorila i obratila im se žena za koju se Flečer setio da
je bila sekretarica gospodina Aleksandera.
„Pođite za mnom, gospodo" rekla je.
„Hvala, gospođo Taunsend", kazao je Flečer - otac mu je jednom
prilikom rekao da nikada ne zaboravlja imena sekretarica — one i
onako provode više vremena sa šefovima nego njihove žene.
Kandidati su krenuli za njom, a Flečer se pitao da li je i Logan bio
nervozan kao on. Sa obe strane hodnika čiji je pod bio pokriven
tepihom, na svim tapaciranim hrastovim vratima pored kojih su prošli,
zlatnim slovima su bila ispisana imena partnera.
Poslednja vrata u tom nizu, a prva do sale za sastanke, pripadala
su kancelariji Vilijema Aleksandera. Gospođa Taunsend je tiho
pokucala na njih, otvorila ih i sklonila se ustranu, a dvadeset pet
muškaraca i tri žene je ustalo sa svojih mesta i počelo da aplaudira.
„Sedite, molim vas", rekao je Bil Aleksander kada je prestao
aplauz. „Želeo bih da vam prvi čestitam na tome što ste dobili priliku
da pristupite Aleksanderu, Diponu i Belu. I da znate da, kada sledeći
put dobijete ovakav aplauz od kolega, to znači da vam nudimo da
postanete partneri, što će se u najboljem slučaju dogoditi tek za sedam
godina. Pre podne ćete imati razgovore sa članovima izvršnog odbora
koji će vam dati sve potrebne informacije. Flečeru, ti si dodeljen
Metjuu Kanlajfu, koji vodi naš sektor krivičnog prava, a ti, Logane, ćeš
odgovarati direktno Gremu Simpsonu u integracijama i akviziciji. U
pola jedan ćete se vratiti ovamo da ručate sa partnerima."
Ručak je bio prijatan posao nakon serije iscrpljujućih razgovora;
partneri su prestali da se ponašaju kao gospodin Hajd i pretvorili se u
doktora Džekila. Bile su to uloge koje su svakodnevno igrali pred
svojim klijentima i protivnicima.
„Kažu mi da ćete obojica biti studenti generacije na svojim
fakultetima", rekao je Bil Aleksander kada je servirano glavno jelo -
nije bilo ni predjela, ni pića, izuzev flaširane vode. „I ja se nadam da će
to tako, jer još uvek nisam odlučio gde da vas rasporedim."
„A ako jedan od nas neuspe?", pitao je Flečer nervozno.
„Onda ćete svoju prvu godinu provesti u sobi za poštu, šaljući
pisma drugim advokatskim firmama." Gospodin Aleksander je
napravio kratku pauzu. „Stojeći." Niko se nije nasmejao, i Flečer je
pomislio kako je on to možda stvarno mislio. Stariji partner se
spremao da nastavi kada se čulo da neko kuca na vrata. Na njima se
pojavila njegova sekretarica.
„Telefon za vas, gospodine Aleksander. Linija tri."
„Rekao sam da nas ne ometaju, gospođo Taunsend."
„Hitno je, gospodine."
Bil Aleksander je podigao slušalicu, a njegovo namrgođeno lice se
razvedrilo. „Preneću mu", rekao je i spustio slušalicu.
„Dozvoli mi da ti prvi čestitam, Flečeru", rekao je stariji partner.
Flečer se zbunio jer je znao da će ocene biti saopštene tek sledeće
nedelje. „Postao si ponosan otac devojčice. Majka i ćerka su dobro.
Čim sam upoznao tu devojku, znao sam da pripada onoj grupi ljudi
koje mi u Aleksanderu, Diponu i Belu cenimo."
 24

„Lusi."
„A šta kažeš na Rut ili Marta?"
„Možemo da joj damo sva tri imena", rekao je Flečer, „zbog čega će
se naše majke oduševiti, a mi ćemo je zvati Lusi" Smešio se, dok je
nežno vraćao svoju ćerku u kolevku.
„A, jesi li razmišljao o tome gde ćemo da živimo?", pitala je Eni.
„Ne želim da Lusi odraste u Njujorku."
„Slažem se sa tobom", rekao je Flečer golicajući ćerku ispod brade,
„razgovarao sam sa Metom Kanlajfom i on mi je rekao da je imao isti
problem kada se zaposlio u firmi."
„I šta on misli o tome?"
„Naveo mi je tri-četiri gradića u Nju Džersiju koji su od Velike
centralne stanice udaljeni na samo sat vožnje vozom. U petak bismo
mogli da se odvezemo do tamo i da iskoristimo vikend za to da
pronađemo neki kraj lep za život."
„Pretpostavljam da ćemo na početku morati da iznajmimo kuću",
rekla je Eni, „dok ne uštedimo dovoljno novca da je kupimo."
„Izgleda da nećemo, pošto bi firma više volela da živimo u svojoj
kući."
„Lepo je što firma to više voli, ali šta ako mi to sebi ne možemo da
priuštimo?"
„Ni to izgleda nije problem", rekao je Flečer, „jer će nam
Aleksander, Dipon i Bel dati beskamatnu pozajmicu."
„Baš lepo od njih", rekla je Eni, „ali koliko ja poznajem Bila
Aleksandera, mora da iza toga stoji neki skriveni motiv."
„Naravno", rekao je Flečer. „Tako te vezuju za firmu, a Aleksander,
Dipon i Bel su ponosni na to što ih zaposleni najređe napuštaju od svih
advokatskih firmi u Njujorku. Pošto već toliko truda ulože u to da
izaberu najbolje kandidate i obuče ih da rade onako kako oni to žele,
hoće da se osiguraju da im ih suparnička firma ne uzme."
„To me podseća na venčanje pod pretnjom puškom", rekla je Eni.
Zastala je na trenutak. „Jesi li gospodinu Aleksanderu spominjao da
imaš političkih ambicija?"
„Ne, da sam to učinio ne bih prošao selekciju, a veliko je pitanje
kako ću na to gledati za dve-tri godine?"
„Znam tačno kako ćeš se osećati", rekla je Eni, „i za dve, deset ili
dvadeset godina. Ti si najsrećniji kada juriš za nečim, a nikada neću
zaboraviti da si onda kada je tata ponovo izabran u senat, ti bio jedini
čovek koji je time bio više oduševljeno od njega."
„Nemoj da te Met Kanlajf čuje", rekao je Flečer smešeći se, ,jer će
Bil Aleksander odmah biti obavešten o tome, a firma nije
zainteresovana za nekoga ko joj nije potpuno lojalan. Seti se da je
njihovo moto: Kazne se pišu dvadeset pet časova dnevno."

* * *
Kada se Su Ling probudila, čula je Neta kako telefonira iz susedne
sobe. Pitala se sa kim li je pričao tako rano. Čula je kada je spustio
slušalicu i već narednog trenutka njen muž se pojavio u spavaćoj sobi.
„Želim da ustaneš i da se spremiš, cvetiću, jer za manje od sata
moramo da napustimo sobu."
„Šta...?"
„Za manje od sata.
Su Ling je iskočila iz kreveta i otrčala u kupatilo. „Kapetane
Kartrajt, mogu li da znam kuda me vodite?", viknula je kroz zvuk vode
koja je šuštala.
„Reći ću vam, čim se budemo ukrcali u avion, gospođo Kartrajt."
„U kom pravcu idemo?" pitala je kada je zatvorila slavine.
„Reći ću ti to tek kada avion bude poleteo."
„Vraćamo li se kući?"
„Ne, rekao je Net", ne objašnjavajući dalje.
Kada se obrisala, Su Ling se skoncentrisala na to šta će da obuče, a
Net je ponovo uzeo slušalicu u ruke.
„Žena ne može da učini puno toga za sat vremena", rekla je Su
Ling.
„U tome i jeste poenta", rekao je Net razgovarajući istovremeno sa
recepcionarom koji je trebalo da im naruči taksi.
„Auuu", rekla je Su Ling kada je videla one silne poklone. „Neće
biti dovoljno mesta da ih sve popakujemo."
Net je spustio slušalicu, otišao do ormana i izvadio kofer koji je
ona sada prvi put videla. „Guči?", pitala je, iznenađena Netovom
neuobičajenom ekstravagantnošću.
„Teško", rekao je on, „ne verujem da Guči može da se dobije za
deset dolara."
Su Ling se nasmejala, a njen muž se ponovo mašio za slušalicu.
„Treba nam nosač, a zamolio bih vas i da nam spremite račun, jer
bismo odmah da krenemo." Ućutao je, saslušao recepcionera i rekao:
„Za deset minuta."
Okrenuo se prema Su Ling koja je zakopčavala bluzu. Pomislio je
na to kako je sinoć jedva zaspala i na svoju odluku da što pre napuste
Koreju. Svaki trenutak proveden u tom gradu samo bi je podsećao...
Net je na aerodromu čekao u redu da podigne karte, i zahvalio se
ženi na šalteru što je tako brzo uspela da mu sve završi. Su Ling je
otišla da im naruči doručak, dok je on predavao prtljag. Kada je
završio sa tim, popeo se liftom do restorana na prvom spratu, gde je
zatekao svoju ženu kako sedi u uglu i ćaska sa kelnericom.
„Za tebe nisam naručila", rekla je kada je Net prišao, „jer sam rekla
kelnerici da nakon nedelju dana bračnog života sa mnom nisam
sigurna da li ćeš se uopšte pojaviti."
Net je pogledao u kelnericu. „Da, gospodine?", rekla je ona.
„Dva jajeta na oko, slaninu, tost i crnu kafu."
Kelnerica je studirala svoje blokče. „Vaša žena je to već naručila za
vas."
Okrenuo se i pogledao u Su Ling. „Kuda idemo?", pitala je.
„Saznaćeš na gejtu, a budeš li me i dalje gnjavila s tim pitanjem,
reći ću ti tek kada budemo sleteli."
„Ali...", počela je.
„Ako bude trebalo staviću ti povez na oči", rekao je Net kada se
kelnerica vratila sa bokalom vruće kafe. „Sada moram da ti postavim
nekoliko ozbiljnih pitanja", rekao je Net primetivši da je Su Ling
odmah postala napeta.
On se pravio da to ne primećuje. Narednih nekoliko nedelja nije
smeo da se sa njom šali, jer je očigledno mislila samo na jedno. „Setio
sam se da si mojoj majci rekla da će se razvoj kompjuterske
tehnologije ubrzati kada Japanci budu dostigli Ameriku."
„Idemo li u Japan?"
„Ne, ne idemo", rekao je Net kada mu je stigao doručak. „A sada se
skoncentriši, jer će mi možda biti potrebno tvoje stručno mišljenje."
„Cela njihova industrija se sada zahuktala", rekla je Su Ling,
„Kanon, Soni i Fudžicu su već pretekli Amerikance. Zašto? Da li te
interesuju nove kompanije iz oblasti informatičke tehologije? U tom
slučaju bi trebalo da razmisliš o tome da... "
„I da, i ne", rekao je Net okrenuvši glavu da čuje šta najavljuje
službeni spiker. Pogledao je u račun, pokrio ga sa nekoliko korejskih
novčanica koje su mu ostale u novčaniku i ustao.
„Idemo nekuda, zar ne, kapetane Kartrajt?" pitala je Su Ling.
„Pa, ja idem", rekao je Net, , jer je ovo bio poslednji poziv, a ako si
imala neki drugi plan, da znaš da su karte i Travelers čekovi kod
mene."
„Onda moram sa tobom, zar ne?" rekla je Su Ling hitro ispivši svoju
kafu i proverivši na ekranu za koje je sve bio poslednji poziv. Bilo ih je
bar desetak. „Honolulu?" reče kada ga je stigla.
„Zašto bih te vodio u Honolulu?", pitao je Net.
„Da ceo dan ležimo na plaži i vodimo ljubav."
„Ne, ići ćemo negde gde ćemo danju moći da se viđamo sa mojim
bivšim devojkama, a noću da vodimo ljubav."
„Sajgon?", rekla je Su Ling, kada se na ekranu pojavio novi let.
„Idemo li u posetu mestu starih trijumfa kapetana Kartrajta?"
„Greška", rekao je Net, nastavljajući da ide prema gejtu za
međunarodne letove. Kada su prošli pasošku i carinsku kontrolu, Net
nije svratio u fri-šop, već je produžio prema šalterima za kontrolu
bording karata.
„Bombaj?", nagađala je Su Ling dok su prolazili pored gejta 1.
„Nisam baš siguran da bih u Indiji mogao da nađem puno svojih
bivših", objašnjavao joj je Net dok su prolazili pored gejtova 2,3 i 4.
Su Ling je nastavila da čita imena gradova nad svakim gejtom
kome su se približavali. „Singapur, Manila, Hong Kong?"
„Ne, ne i ne", ponavljao je on dok su prolazili pored gejtova 11, 12
i 13.
Gutala je dok su prolazili pored gejtova na kojima je pisalo
Bankok, Cirih, Pariz i London. Net se zaustavio ispred gejta 21.
„Putujete li za Rim i Veneciju s nama, gospodine?", pitala je
gospođa sa Pan Amovog šaltera.
„Da", rekao je Net. „Karte su rezervisane na ime gospodin i
gospođa Kartrajt", kazao je on okrećući se prema svojoj ženi.
„Slušajte, gospodine Kartrajt", reče Su Ling, „vi ste stvarno jedan
sjajan čovek."

* * *
Tokom četiri naredna vikenda Eni više nije mogla da prebroji sve
kuće koje su videli. Neke od njih su bile suviše velike, dok su se druge
nalazile u krajevima u kojima nisu želeli da žive. Kada bi naišli na
neku koja se nalazila na dobrom mestu, ona bi, pak, bila preskupa, čak
i uz pozajmicu od Aleksandera, Dipona i Bela. A onda su, jedne nedelje
popodne, u Ridžvudu, našli upravo ono što su tražili i nakon deset
minuta klimnuli su glavama jedno drugom iza leđa agenta za prodaju.
Eni je odmah telefonirala majci.
„Perfektna je", rekla je oduševljeno. „U mirnom je kraju, u kome
ima više crkava nego barova i više škola nego bioskopa, a ima čak i
reku koja prolazi kroz sam centar grada."
„A cena?", pitala je Marta.
„Malo je skuplja nego što smo planirali, ali agencija koja je ima u
ponudi očekuje poziv od mog agenta Marte Gejts. Ako ti ne budeš
mogla da joj spustiš cenu, mama, niko neće moći."
„Da li si postupala po mojim instrukcijama?", pitala je Marta.
„Apsolutno. Kazala sam agentu da smo i jedno i drugo učitelji,
pošto si rekla da advokatima, bankarima i doktorima uvek podižu
cenu. Delovala je prilično razočarano."
Flečer i Eni su proveli popodne šetajući se po gradu i moleći boga
da Marta nađe zajednički jezik sa agencijom, jer je čak i stanica
metroa bila jako blizu kuće.
Prvog oktobra 1974. godine, nakon četiri duge nedelje čekanja,
Flečer, Eni i Lusi Devenport proveli su svoju prvu noć u novoj kući u
Ridžvudu, Nju Džersi. Čim su zatvorili vrata, Flečer je izjavio: „Da li
bismo Lusi mogli da ostavimo kod tvoje majke dve nedelje?"
„Neće mi smetati da bude ovde dok budemo sređivali kuću", rekla
je Eni.
„Nisam mislio na to", rekao je Flečer. „Mislio sam da bi trebalo da
idemo na odmor, odnosno na neku vrstu drugog medenog meseca."
„Ali... "
„Nema ali... idemo da uradimo nešto što si oduvek želela - otići
ćemo u Škotsku da otkrijemo ko su nam bili preci, Devenporti i
Gejtsi."
„Kada si mislio da pođemo?", pitala je Eni.
„Avion nam poleće sutra, u jedanaest pre podne."
„Gospodine Devenport, vi zaista volite da ugodite devojci, zar ne?"

* * *
„Šta to radiš?", pitala je Su Ling nagnuvši se napred. Videla je da joj
muž analizira jedan stubac cifara na finansijskim stranama Ejžn Biznis
Njuza.
„Analiziram kretanje kursa različitih valuta tokom poslednje
godine", odgovorio je Net.
„Da li te zbog toga zanima Japan?" pitiala je Su Ling.
„Naravno", rekao je Net, ,jer je jen jedina od značajnijih valuta
koja u poslednjih deset godina stalno raste u odnosu na dolar, a
nekoliko ekonomista predviđa da će se taj trend nastaviti i u
budućnosti. Oni tvrde da je on i dalje izuzetno potcenjen. Ako su ti
eksperti u pravu, a ti si sigurna da Japan dobija sve značajniju ulogu u
razvoju novih tehnologija, onda mislim da sam pronašao dobru
investiciju u ovom nesigurnom svetu."
„Da li će to biti tema tvog diplomskog rada na Fakultetu za
menadžment?"
„Ne, ali ti to nije loša ideja", rekao je Net, „mislio sam da uložim
nešto novca, i ako se ispostavi da sam u pravu, mogli bismo svakog
meseca da zaradimo još koji dolar."
„Tu postoji i neki rizik, zar ne?"
„Ako želiš da profitiraš, moraš malo i da rizikuješ. Tajna je u tome
da se eliminišu elementi koji povećavaju rizik." Činilo se da Su Ling
nije baš bila ubeđena u to. „Reći ću ti šta imam na umu", kazao je Net.
„Trenutno zarađujem 400 dolara mesečno, kao kapetan u vojsci. Ako
prodam svoju godišnji platu unapred za jene po današnjem kursu, i
onda ih ponovo konvertujem u dolare za dvanaest meseci, a odnos
dolar-jen nastavi da prati trend koji postoji već sedam godina, mogao
bih da ostvarim godišnji profit od oko 400-500 dolara."
„A ako se dogodi suprotno?", rekla je Su Ling.
„Ali to se nije događalo poslednjih sedam godina."
„Ali ako se dogodi?"
 „Izgubiću oko 400 dolara, odnosno jednu mesečnu platu."
„Više bih volela da svakog meseca imam zagarantovanu platu."
„Kapital nikada ne možeš da stvoriš samo na osnovu onog što
zaradiš", rekao je Net. „Većina ljudi živi znatno bolje nego što im to
primanja dozvoljavaju, a njihova jedina forma štednje su polisa
životnog osiguranja ili obveznice, koje mogu da budu desetkovane
inflacijom. Pitaj mog oca."
„Ali šta će nam taj novac?", pitala je Su Ling.
„Za moje ljubavnice", rekao je Net.
„A gde su ti one?"
„Većina njih je u Italiji, ali imam i druge koje se muvaju po
najznačajnijim glavnim gradovima sveta."
„I zato idemo u Veneciju?"
„I Firencu, Milano i Rim. Kada sam ih ostavio bile su nage, a ono
što kod njih najviše volim je to što ne stare, osim što pomalo ispucaju
ako se isuviše preterano izlažu suncu."
„Srećnice", rekla je Su Ling. „A ima li neka koju voliš više od
drugih?"
„Ne, ja sam prilično promiskuitetan, ali ako bih morao da biram,
priznao bih da u Firenci postoji izvesna dama, nastanjena u jednoj
maloj palati, koju obožavam i čeznem za tim da je ponovo vidim."
„Da ona nije možda devica?", upitala je Su Ling.
„Prava si pametnica", rekao je Net.
„Zove se Marija?"
„Provalila si me, iako u Italiji ima mnogo Marija."
„Obožavanje Magi, Tintoreto."
„Ne."
„Belini, Majka i dete?"
„Ne, oni su i dalje u Vatikanu."
Su Ling je u trenutku ućutala, pošto ih je stjuardesa zamolila da
vežu pojaseve. „Karavađo?"
„Vrlo dobro. Ostavio sam je u palati Piti, na desnom zidu trećeg
sprata galerije - obećala mi je da će mi biti verna dok se ne vratim."
„A tamo će i ostati, jer bi te takva ljubavnica koštala više od 400
dolara mesečno, a ako još uvek planiraš da uđeš u politiku, nećeš moći
da kupiš čak ni njen ram."
„Ne ulazim u politiku, sve dok sebi ne budem mogao da priuštim
celu galeriju", rekao je Net svojoj ženi.

* * *
Eni je počela da shvata zašto Britanci nisu voleli američke turiste
koji su uspevali da obiđu London, Oksford, Blenhajm i Stratford za tri
dana. U prilog tome je išlo i to što je gledala kako se gomile turista
spuštaju u Kraljevsko Šekspirovo pozorište u Stratfordu, sedaju na
svoja mesta, a onda ista, između dva čina, ustupaju novoj gomili svojih
zemljaka. Eni ne bi verovala da je to moguće, da i sama, nakon što se
vratila sa pauze, nije videla ispred sebe dva reda nepoznatih ljudi sa
poznatim akcentom. Pitala se da li su oni što su došli na drugi čin
prepričavali onima koji su gledali prvi šta se desilo sa Rozenkrancom i
Gudenšternom, ili se njihov autobus već vraćao nazad, za London?
Nakon deset dana opuštanja u Škotskoj, Eni se osećala manje
krivom. Bili su oduševljeni time što su se u Edinburgu našli u vreme
festivala, pa su mogli da biraju između Marloua i Mocarta, ili Pintera i
Ortona. Međutim, oboma se najviše svidelo putovanje obalom. Pejzaž
je bio tako živopisan da su pomislili kako je to nešto najlepše što
postoji na zemlji.
U Edinburgu su pokušali da prate loze Gejtsa i Devenporta, ali se
njihova potraga završila kupovinom velikog kolor postera na kome su
bila predstavljena sva škotska plemena, i jedne suknje od drečećeg
kariranog sukna sa šarom karakterističnom za klan Devenporta, za
koju je Eni sumnjala da će je ponovo obući kada se vrate u Ameriku.
Flečer je zaspao čim je avion za Njujork uzleteo sa edinburškog
aerodroma. Kada se probudio, sunce, koje je video da zalazi za jednu
strane kabine, još uvek nije izašlo na drugoj. Kada su počeli da se
spuštaju na Džej Ef Kej2 - Eni nikako nije mogla da se navikne na to da
ga ne zovu Ajdlvajld - Eni je mislila samo na to kako će ponovo biti
zajedno sa svojom ćerkom, dok je Flečer sa zebnjom iščekivao svoj
prvi dan u Aleksanderu, Diponu i Belu.

* * *
Kada su se Net i Su Ling vratili iz Rima, bili su iscrpljeni, ali je
ispalo da je promena planova bila pun pogodak.
Su Ling je svakim novim danom bila sve opuštenija, a tokom druge
nedelje boravka u Rimu niko od njih nije ni spomenuo Koreju. U
povratku su se dogovorili da majci Su Ling kažu da su medeni mesec
proveli u Italiji; samo će Tom biti zbunjen.
Dok je Su Ling spavala, Net je u Internešnel Herald Tribjunu i
londonskom Fajnenšl Tajmsu proverio još jednom šta se dešava na
tržištu novca. Nastavljao se isti trend - opadanje, lagani oporavak, koji
je pratilo još jedno opadanje, ali je, imajući u vidu duži vremenski
period, jen stalno rastao, dolar padao. Isti slučaj je bio i sa odnosom
jena prema marki funti i liri, i Net je odlučio da nastavi sa praćenjem
stanja valuta u odnosu na jen. Čim se budu vratili u Boston bilo bi
najbolje da o tome porazgovara sa Tomovim ocem i ljudima iz
deviznog odeljenju Rasel banke, pre nego sa nekim koga ne poznaje.
Net je gledao u svoju usnulu ženu zahvalan što mu je dala ideju da
njegov diplomski rad bude na temu kretanja deviznog kursa. Do
završetka njegovih studija na Harvardu ostalo je još malo, i on je znao
da ne treba da odlaže odluku od koje je zavisila njihova budućnost.
Već su razmotrili tri moguće varijante: Mogao je da traži posao u
Bostonu, u kom slučaju bi Su Ling ostala na Harvardu, ali kao što je
rekla, to bi mu ograničilo mogućnosti.
Mogao je da prihvati ponudu gospodina Rasela i zajedno sa
Tomom radi u velikoj banci u malom gradu, ali bi mu to suzilo
perspektive. A mogao je i da konkuriše za posao na Vol Stritu i otkrije
da li bi uspeo da opstane u prvoj ligi.
Su Ling uopšte nije imala dilemu u vezi toga koju bi od tri
ponuđene opcije trebalo da izabere, i mada su imali vremena da
razmisle o svojoj budućnosti, ona je već kontaktirala svoje veze u
Kolumbiji.
 25

Razmišljajući o svojoj završnoj godini na Harvardu, Net nije imao

puno razloga da žali. Samo par sati nakon što su se spustili na Logan
Internešnel, telefonirao je Tomovom ocu da bi ga konsultovao na
temu stranih valuta. Gospodin Rasel mu je rekao da su sume koje je on
hteo da uloži bile isuviše male da bi ijedan broker hteo da radi sa
njima. Net je bio razočaran, ali mu je gospodin Rasel rekao da bi
banka mogla da mu da pozajmicu od hiljadu dolara, i pitao ga da li se
slaže sa tim da i on i Tom zajedno sa njim ulože još po hiljadu svojih
dolara. Bio je to prvi Netov devizni fond.
Kada je Džo Štajn čuo za to, u Netovom fondu se još istog dana
pojavilo novih hiljadu dolara. Za mesec dana on se uvećao na deset
hiljada dolara. Net je rekao Su Ling da više brine da ne izgubi novac
investitora nego svoj sopstveni. Do kraja semestra, Kartrajtov fond se
uvećao na 14 000 dolara a Net je zaradio 726 dolara.
„Ali još uvek možeš da izgubiš sve", podsetila ga je Su Ling.
„U pravu si, ali kada je fond veći manja je verovatnoća da se izgubi
mnogo. Čak i ako se trend uskoro obrne, prodajom unapred osigurao
sam poziciju, čime je eventualni gubitak sveden na minimum."
„Ali zar ti to ne oduzima mnogo vremena, sada kada bi trebalo da
pišeš diplomski?", pitala je Su Ling.
„Treba mi samo petnaestak minuta dnevno", rekao je Net. „Ujutro,
u šest, proveravam japansku, a u isto vreme uveče, njujoršku berzu, i
sve dok se ne dogodi da mi nekoliko dana uzastopce situacija ne ide
na ruku, jedino što treba da radim je da svakog meseca ponovo
investiram kapital."
„To je opsceno", rekla je Su Ling.
„Ali šta je loše u tome što koristim svoju veštinu, znanje i malo
preduzimljivosti?", pitao je Net.
„Jer radeći petnaest minuta dnevno zarađuješ više od mene, koja
sam docent na univerzitetu, a verovatno i mog šefa."
„Ali tvoj supervizor će i sledeće godine biti tamo gde je, šta god se
dogodilo sa berzom. Ovo je slobodna inicijativa. Loša strana nje je to
što mogu da izgubim sve."
Net nije rekao svojoj ženi da je britanski ekonomista Mejnard Kins
jednom primetio: Lukav čovek treba da ume da stekne bogatstvo pre
doručka, da bi do kraja dana mogao da radi pravi posao. Znao je šta
njegova žena misli o novcu, pa je o svojim ulaganjima pričao samo
kada bi ona pokrenula razgovor na tu temu. Naravno da joj nije
dozvolio da sazna da je gospodin Rasel mislio da je došlo vreme da se
razmišlja o povećanju uloga.
Net se nije osećao krivim dok je petnaest minuta dnevno upravljao
svojim mini fondom, jer je sumnjao da je u njegovoj klasi bilo još
studenata koji su radili tako marljivo kao on. Jedini pravi odmor od
učenja mu je, osim toga, bio još sat trčanja koje je upražnjavao svakog
popodneva, a svoje najlepše trenutke vezane za taj sport imao je kada
je u dresu Harvarda pobedio u dvoboju sa Univerzitetom Konektikat.
Nakon nekoliko razgovora u Njujorku, Net je dobio pregršt
ponuda od različitih finansijskih institucija, ali je samo dve shvatio
ozbiljno. Po reputaciji i značaju nije imao šta da se misli, a još kada je
upoznao i Arnija Frimena, koji je vodio devizno odeljenje u Morgan
banci, odmah je odlučio da prihvati njihovu ponudu. Arni je umeo da
učini da četrnaest sati na Vol Stritu deluju kao zabava.
Net se pitao šta bi još moglo da mu se dogodi te godine, a onda je
Su Ling pitala koliki je profit ostvario Kartrajtov fond.
„Oko četrdeset hiljada dolara", rekao je Net.
„A tvoj udeo u tome?"
„Dvadeset procenata. Na šta ćeš to da potrošiš?"
„Na naše prvo dete", odgovorila mu je.

* * *
Razmišljajući o svojoj prvoj godini u Aleksanderu, Dupontu i Belu,
ni Flečer nije imao puno razloga da žali. Nije imao pojma šta je trebalo
da bude njegov zadatak, ali se znalo da pripravnike nisu bez razloga
zvali „tovarnim konjima". Ubrzo je shvatio da je njegova glavna
obaveza bila da omogući da šta god Met Kanlajf radio nikada ne mora
da traži ijedan relevantan dokument ili istoriju slučaja iza svog stola.
Flečeru je trebalo samo nekoliko dana da otkrije da je stalno
pojavljivanje u glamuroznim sudskim procesima svojstvu branioca
nevinih žena optuženih za ubistvo moglo da se vidi samo u
televizijskim dramama. Njegov posao je pretežno bio mukotrpan i
najčešće se završavao nagodbom i pre nego što bi termin za suđenje
bio određen.
Flečer je takođe otkrio i to da se, dok se ne postane partner, ne
mogu zarađivati velike pare i da se ne može vraćati kući za dana.
Uprkos tome, Met mu je olakšavao posao ne insistirajući na
tridesetominutnoj pauzi za ručak, što mu je dozvoljavalo da dvaput
nedeljno igra skvoš sa Džimijem.
Iako je Flečer radio i u metrou, trudio se da, kad god je to bilo
moguće, provede jedan sat, uveče, sa svojom ćerkom. Njegov otac ga
je često podsećao da kada prođu te rane godine života deteta, neće
biti u stanju da vrati nazad traku sa „značajnim trenucima Lusinog
detinjstva."
Lusin prvi rođendan bio je najbučniji događaj van fudbalskog
terena kome je Flečer ikada prisustvovao. Eni je u komšiluku imala
toliko prijatelja da mu je kuća bila puna dečice koja su izgledala kao
da u isto vreme žele i da se smeju i da plaču. .Flečer se divio tome
kako je Eni smireno izlazila na kraj sa prosutim sladoledom, tortom
od čokolade na tepihu, mlekom prolivenim po njenoj haljini, ne
dozvoljavajući nijednog trenutka da joj sa lica siđe njen legendarni
osmeh.
Kada je i poslednje derište najzad otišlo, Flečer je bio iscrpljen, a
Eni je samo rekla: „Mislim da je sve bilo kako treba."
Flečer je nastavio da se često viđa sa Džimijem, koji je,
zahvaljujući svom ocu (po njegovim rečima) dobio posao u maloj, ali
cenjenoj advokatskoj firmi na aveniji Leksington. Njegovo radno
vreme bilo je skoro isto tako grozno kao i Flečerovo, ali mu je
roditeljska odgovornost izgleda dala novi podsticaj, koji se čak i
pojačao kada je Džoena rodila njihovo drugo dete. Flečer se divio
tome što je njihov brak bio uspešan imajući u vidu njihovu razliku u
godinama i stepenu obrazovanja. Ali izgledalo je da to za njih nije bio
problem, njih dvoje su naprosto obožavali jedno drugo, na čemu su im
zavideli mnogi njihovi vršnjaci, koji su se već razveli. Kada je Flečer
čuo da je Džimi dobio drugo dete, nadao se da neće proći puno
vremena pre nego što i Eni krene Džoeninim stopama; toliko je
zavideo Džimiju na tome što je imao sina. Često je razmišljao o Hariju
Robertu.
 Zbog njegove opterećenosti poslom Flečer nije stekao mnogo
novih prijatelja, pored Logana Ficdžeralda koji je došao u firmu istog
dana kada i on. Njih dvojica su često ćaskali jedan sa drugim za vreme
ručka, a pre nego što bi Flečer uveče seo na voz popili bi i po piće.
Uskoro su visokog, plavokosog Irca počeli da pozivaju u Ridžvud da bi
se upoznao sa Eninim neudatim prijateljicama. Iako je Flečer znao da
su Logan i on suparnici, to nije ugrožavalo njihovo prijateljstvo, već je,
naprotiv, izgledalo da ga je činilo jačim. Obojica su imala svoje manje
uspehe i neuspehe tokom prve godine rada u firmi ali se niko od
njihovih kolega nije izjašnjavao na temu toga ko će od njih prvi postati
partner.
Jedne večeri uz piće, Flečer i Logan su se složili oko toga da su
postali punopravni članovi kolektiva.
Za nekoliko nedelja trebalo je da se pojavi nova grupa pripravnika
i oni su u poslovnoj hijerarhiji trebali da napreduju za jedan stepenik.
Pažljivo su studirali biografije onih koji su ušli u uži izbor.
„Šta misliš o kandidatima?", pitao je Flečer pokušavajući da zvuči
superiorno.
„Nisu loši", rekao je Logan naručujući Flečeru njegovo uobičajeno
pivo> „izuzev jednog - ovog tipa sa Stenforda, za koga ne znam kako
je uopšte uspeo da uđe u uži izbor."
„Čuo sam da je on nećak Bila Aleksandera."
„Pa, to je dovoljno dobar razlog da ga stave na listu, ali ne i da
prime. Ne verujem da ćemo ga ponovo videti", rekao je Logan. „Nisam
mu čak ni ime zapamtio."

* * *
Net je bio najmlađi član tročlanog tima u Morganu. Njegov prvi
pretpostavljeni, Stiven Ginzberg, imao je dvadeset osam godina, a
drugi, Ejdrijen Kenrajt, upravo je proslavio svoj dvadesetšesti
rođendan. Oni su upravljali fondom nešto većim od milion dolara.
Pošto se berza novca u Tokiju otvara u vreme kada većina
civilizovanih Amerikanaca ide na spavanje, a Los Anđelesu zatvara
kada sunce nad američkim kontinentom zađe, u svakom momentu
tokom dvadeset četiri časa po jedan član tima morao je da bude u
pripravnosti. Jedina situacija u kojoj je Stiven Netu dozvolio da uzme
slobodno popodne bila je onda kada je Su Ling otišla da podigne svoju
doktorsku diplomu sa Harvarda, ali je on čak i tada morao nakratko
da izađe sa svečanosti dodele diploma da bi preko telefona dao
objašnjenje zbog čega lira pada.
„Za nedelju dana bi na vlast tamo mogli da dođu komunisti", rekao
je Net, „i zato počnite da vršite konverziju u švajcarski franak", dodao
je. „I rešite se svih pezeta i funti, jer je i u jednoj i u drugoj zemlji
levica na vlasti i one će biti sledeće na koje će se izvršiti pritisak."
„A nemačka marka?"
„Ostavite je, jer će biti potcenjena sve dok postoji Berlinski zid."
Iako su dva starija člana tima imala veće iskustvo od njega na polju
finansija, i bili su, kao i on, voljni da puno rade, obojica su priznavala
da je Net zbog činjenice da je pomno pratio politiku mogao da pročita
tržište brže nego iko drugi sa kim - ili protiv koga - su radili.
Kada su u jednoj prilici svi prodali dolare i kupili funte, Net je
odmah prodao funte unapred. Nakon osam dana izgledalo je da će
banka zbog toga izgubiti mnogo novca, i kolege su pored njega
prolazile brzim hodom ne gledajući ga u oči. Ali, posle mesec dana,
sedam drugih banaka mu je ponudilo posao i značajno veću platu. Net
je na kraju godine dobio bonus od osam hiljada dolara i odlučio da je
došlo vreme da krene u potragu za ljubavnicom.
Nije rekao Su Ling za bonus, niti za ljubavnicu, pošto je ona
neposredno pre toga dobila povišicu od devedeset dolara. Što se
ljubavnice tiče, on je bacio oko na jednu izuzetnu damu na uglu, kraj
koje je prolazio svakog jutra odlazeći na posao. A i kada se uveče
vraćao u njihov stan u Sohou ona se i dalje baškarila u izlogu. Kako su
dani odmicali on je sve više bacao oko na nju i najzad je odlučio da
pita za njenu cenu.
„Šest hiljada i petsto dolara", rekao mu je vlasnik galerije, „a ako
mogu da kažem, gospodine, imate dobro oko jer to ne samo da je
predivna slika, već i izuzetna investicija." Net je brzo došao do
zaključka da su trgovci umetničkim predmetima ništa drugo do
isluženi prodavci automobila obučeni u odela braće Bruks.
„Bonarova dela imaju znatno manju tržišnu vrednost u odnosu na
dela njegovih savremenika, Renoara, Monea i Matisa", nastavio je
vlasnik galerije, „i predviđam da će se to u skorijoj budućnosti
promeniti." Net nije brinuo za cenu Bonarovih dela, jer je on bio
ljubavnik, a ne svodnik.
 * * *
Tog popodneva ga je nazvala njegova druga ljubavnica i rekla mu
da ide u bolnicu. Zamolio je svog sagovornika iz Hong Konga da
sačeka na vezi.
„Zašto?", pitao je Net zabrinuto.
„Zato što treba da rodim tvoje dete", odgovorila je njegova žena.
„Ali termin je tek sledećeg meseca."
„To beba ne zna", rekla je Su Ling.
„Krenuo sam, cvetiću", rekao je Net, spuštajući slušalicu drugog
telefona.

* * *
Kada se Net te noći vratio iz bolnice, nazvao je svoju majku da joj
kaže da je dobila unuka.
„Divna vest", rekla je, „ali kako ćete ga zvati?"
„Luk", odgovorio je on.
„A šta planiraš da u to ime pokloniš Su Ling?"
Oklevao je jedan trenutak, a onda rekao: „Kupačicu."
Prošlo je par dana pre nego što su se on i galerista definitivno
pogodili za cenu od pet hiljada sedamsto pedeset dolara, i to malo
Bonarovo platno prebačeno je iz galerije u Sokou na zid njihove
spavaće sobe.
„Da li ti se sviđa?" pitao je Su Ling kada su ona i Luk došli iz
bolnice.
„Ne, mada je ima malo više nego tebe. Ali ja više volim mršavije
žene."
Su Ling je stajala i gledala neko vreme u poklon pre nego što je
dala svoj krajnji sud.
„Stvarno je veličanstvena. Hvala ti."
Net je bio oduševljen time što je njegova supruga izgleda cenila
sliku koliko i on. Laknulo mu je što ga nije pitala za njenu cenu.
Ono što je počelo kao hir na njegovom putovanju sa Tomom od
Rima preko Venecije do Firence brzo se pretvorilo u zavisnost koje
Net nikako nije mogao da se oslobodi. Kad god bi dobio bonus išao je
u potragu za novom slikom. Net je mogao da prezire isluženog
prodavca automobila, ali se ispostavilo da je njegov sud bio tačan, jer
je Net nastavio da kupuje dela impresionista koja su bila unutar
opsega njegovih finansijskih mogućnosti -Vuillard, Lisa, Pisaroa,
Kamuena i Sislija - da bi shvatio da im je vrednost rasla brže od
vrednosti njegovih drugih investicija koje je predlagao svojim
klijentima na Vol Stritu.
Su Ling je uživala gledajući kako se njihova zbirka uvećava. Nije se
interesovala za cenu Netovih ljubavnica, a još manje za njihovu
vrednost kao investicije. Možda je to bilo zato što je kao najmlađi
profesor u istoriji Univerziteta Kolumbija (što je postala u svojoj
dvadesetpetoj godini) zarađivala manje za godinu dana nego Net za
nedelju.
Više ga nije ni trebalo podsećati na to.

* * *
Flečer je dobro zapamtio taj incident.
Met Kanlajf ga je zamolio da odnese neka dokumenta Higsu i
Danlopu na potpis. „Inače bih zamolio kurira da to uradi", objasnio mu
je Met, „ali je gospodinu Aleksanderu trebalo nekoliko nedelja da
dogovori uslove ove pogodbe i ne bi želeo da se nešto zakomplikuje
što bi protivničkoj strani poslužilo kao izgovor da je ne potpišu."
Flečer je očekivao da će se vratiti nazad za manje od trideset
minuta, jer je trebalo da se potpišu samo četiri saglasnosti. Ali, kada je
dva sata kasnije stigao u kancelariju i rekao svom šefu da dokumenta
nisu potpisana, Met je spustio svoje penkalo očekujući da čuje
objašnjenje zašto.
Kada je Flečer stigao u Higs i Danlop, ostavili su ga da čeka na
prijavnici, rekavši mu da se partner čiji mu je potpis bio potreban još
uvek nije vratio s ručka. To ga je iznenadilo, jer je gospodin Higs bio
taj koji je zakazao sastanak za jedan, a Flečer je čak odlučio da
preskoči svoj ručak kako na njega ne bi zakasnio.
Dok je sedeo na prijavnici, pročitao je tekst saglasnosti koju je
trebalo potpisati da bi se upoznao sa njenim uslovima. Nakon
postizanja dogovora u vezi sa preuzimanjem, deo koji je pripadao
jednom partneru bio je sporan i trebalo je puno vremena da partneri
postignu dogovor o definitivnoj cifri.
U jedan i petnaest Flečer je pogledao u recepcionarku, koja mu je
uzvratila pogledom punim izvinjavanja i ponudila mu još jednu kafu.
Zahvalio joj se; to što je još uvek čekao svakako nije bila njena greška.
Ali kada je i po drugi put iščitao dokumenta i ispio i treću kafu, shvatio
je da je gospodin Higs ili izuzetno neuljudan, ili naprosto neposlovan.
Flečer je ponovo pogledao u svoj sat. Bilo je jedan i trideset pet.
Uzdahnuo je i pitao recepcionarku da li bi mogao da se posluži
toaletom. Malo je oklevala, a onda izvadila ključ iz fijoke. „Toalet za
rukovodioce nalazi se sprat više" rekla mu je. „Njega mogu da koriste
samo partneri i njihovi najvažniji klijenti, pa zato ako vas neko pita ko
ste, molila bih vas da kažete da ste klijent."
Toalet je bio prazan i da recepcionarki ne bi pravio probleme
Flečer se zaključao u njegovoj poslednjoj kabini. Otkopčavao je
pantalone kada su unutra ušla dva čoveka, od kojih je jedan zvučao
kao da ja upravo došao sa ručka na kome jedino konobar nije bio
pijan.
Prvi glas: „Drago mi je da je to rešeno. Najviše volim kada
izradimo Aleksandera, Bela i Dipona."
Drugi glas: „Poslali su ovamo nekog kurira sa ugovorom. Rekao
sam Mili da ga ostavi da čeka na prijavnici i malo se preznojava."
Flečer je izvadio olovku iz unutrašnjeg džepa svog sakoa i lagano
odmotao rolnu toalet papira.
Prvi glas, smejući se: „I šta ste se na kraju dogovorili?"
Drugi glas: „Pazi sad - milion i trista dvadeset pet hiljada dolara,
što je mnogo više od onoga što smo očekivali."
Prvi glas: „Mora da je klijent oduševljen."
Drugi glas: „S njim sam i bio na ručku. Kada smo mu rekli da
očekuje pola miliona, s čime je, iz očiglednih razloga, bio presrećan,
naručio je bocu Šato Latifa iz 1952."
Prvi glas, smejući se još više: „Da li smo tu radili na procenat?"
Drugi glas: „Naravno. Dogovor je da od svega što premaši pola
miliona dobijemo pedeset posto."
Prvi glas: „Dakle, upecali smo 'lakih' - 417 500 dolara. Ali koji su ti
to 'očigledni razlozi?'"
Čula se česma. „Naš najveći problem je banka našeg klijenta -
kompanija je trenutno u minusu 720 000 dolara, i ako do petka ne
obezbedimo celu sumu zapretili su da nam neće platiti, što bi značilo
da možda nećemo dobiti ni... " -česma je zatvorena - „... onih 500 000, i
to posle onoliko pregovaranja."
 Drugi glas: „Žao mi je samo zbog jednog."
Prvi glas: „Zbog čega?"
Drugi glas: „Što onim snobovima kod Aleksandera, Dipona i Bela
ne možeš da kažeš da nemaju pojma kako se igra poker."
Prvi glas: „Tačno, ali mislim da ću se malo zabaviti sa..." - otvorila
su se vrata -"...njihovim kurirom." Vrata su se zatvorila.
Flečer je namotao ispisani toalet papir i stavio ga u džep. Izašao je
iz kabine i hitro oprao ruke, a onda šmugnuo napolje. Požarnim
stepenicama se spustio sprat niže. Kada je došao na prijavnicu, vratio
je ključ toaleta za rukovodioce.
„Hvala vam", rekao je recepcionarki. U tom trenutku je zazvonio
telefon. Ona se nasmešila Flečeru. „Vratili ste se u pravom trenutku.
Idite liftom na jedanaesti sprat. Gospodin Higs će vas odmah primiti."
„Hvala", rekao je Flečer izlazeći iz sobe. Ušao je u lift i pritisnuo
dugme na kome je pisalo „PR".
Kada je telefon zazvonio, Met Kanlajf je odmotavao rolnu toalet
papira.
„Na liniji jedan je gospodin Higs", reče njegova sekretarica.
„Reci mu da sam zauzet." Met se zavalio u stolicu i namignuo
Flečeru.
„Pita kada ćete biti slobodni."
„U petak, posle završetka radnog vremena."
 26

Flečer nije mogao da se seti da mu je neko bio tako antipatičan već

pri prvom susretu, uprkos tome što je povod za njega bio izuzetno
prijatan.
Bil Aleksander je zamolio Flečera i Logana da dođu na kafu u
njegovu kancelariju iz jednog neobičnog razloga. Kada su stigli,
upoznali su se sa jednim od dva novoprimljena pripravnika.
„Želim da se obojica upoznate sa Ralfom Eliotom", počeo je Bil
Aleksander.
Flečer se pitao zašto su se prvo upoznali sa Eliotom. To je ubrzo
saznao.
„Ove godine sam odlučio da i ja uzmem jednog pripravnika. Volim
da znam kako razmišljaju nove generacije, a Ralfove ocene na
Stenfordu su bile izuzetne, pa je bilo logično da se odlučim za njega."
Flečer se setio Loganovog čuđenja što je Aleksanderov nećak
uopšte ušao u uži izbor, i bilo im je jasno da gospodin Aleksander nije
uvažio prigovor ostalih partnera.
„Nadam se da ćete prihvatiti Ralfa,"
„Naravno", rekao je Logan. „Hoćete li s nama na ručak?"
„Da, mislim da ću moći", rekao je Eliot kao da im čini uslugu.
Za ručkom, Eiiot nije propuštao priliku da ih podseti da je nećak
starijeg partnera, što je u sebi sadržalo neizgovorenu pretnju da bi on,
u slučaju da ga Flečer ili Logan ometaju, mogao da uspori njihovo
napredovanje na putu ka sticanju statusa partnera. Ta pretnja ih je još
više zbližila.
„On već svima priča da će biti prvi koji će za sedam godina postati
partner", rekao je Flečer Loganu kada su par dana kasnije seli na piće.
„On je tako lukav gad da me uopšte ne bi iznenadilo da se baš to
upravo tako i bude", odgovorio je Logan.
„Kako li je samo postao predsednik studentske organizacije na
Univerzitetu Konektikat ako je svima ovako pretio?"
„Možda se niko nije usudio da mu se suprotstavi."
„Jel' ti to tako rešavaš?", pitao je Logan.
 „Kako znaš?", pitao je Flečer dok im je barmen odnosio čaše.
„Onog dana kada sam primljen u firmu, proverio sam tvoju
biografiju. Nemoj mi reći da ti moju nisi?"
„Naravno da jesam", priznao je Flečer podigavši svoju čašu, „čak
znam i da si bio prvak Prinstona u šahu." Obojica su se nasmejala.
„Moram da idem ili ću izgubiti voz", rekao je Flečer, „a Eni bi
mogla da pomisli da je varam."
„Zavidim ti na tome", rekao je Logan tiho.
„Na čemu?"
„Na kvalitetu vašeg braka. Eni nijednog trenutka ne bi palo na
pamet da bi mogao da pogledaš neku drugu ženu."
„Zaista sam srećan", rekao je Flečer. „Možda ćeš i ti biti jednog
dana. Meg sa prijavnice ne skida oči sa tebe."
„Koja od njih je Meg?", pitao je Logan uzimajući svoj kaput.
Flečer tek što je zakoračio Petom avenijom kada je primetio da mu
se približava Ralf Eliot. Sklonio se u jedan haustor i sačekao da prođe.
Izašavši ponovo na oštar vetar, koji je tražio kapu, čak i pod uslovom
da treba da pešačite samo jedan blok, posegnuo je u džep za šalom, ali
on nije bio tu. Opsovao je. Mora da ga je ostavio u baru. Sutra će ga
pokupiti, međutim, kada se setio da mu ga je Eni poklonila za Božić
ponovo je opsovao.
Okrenuo se i vratio putem kojim je došao. Kada je stigao u bar
pitao je garderoberku da je videla jedan crveni vuneni šal.
„Da", odgovorila je ona, „mora da vam je ispao iz rukava kada ste
oblačili kaput. Našla sam ga na podu."
„Hvala vam", rekao je Flečer spremajući se da pođe, ne očekujući
da će videti Logana da još uvek stoji za šankom. Sledio se kada je
video sa kim priča.

* * *
Net je čvrsto zaspao.
La Devaluation Francaise - te tri proste reči izazvale su pravu
paniku. Telefon kraj Netovog kreveta je nakon trideset sekundi
zazvonio, i on je istog trenutka dao nalog Ejdrijenu: „Pod hitno se
oslobađajte franaka."
Saslušao je svog sagovornika, a onda odgovorio: „U dolare."
Net nije mogao da se seti kada je za poslednjih deset godina,
propustio da se obrije. Tog dana jeste.
Kada je nekoliko minuta kasnije izašao iz kupatila, Su Ling je bila
budna. „Šta je bilo?", pitala je trljajući oči.
„Francuzi su objavili devalvaciju franka od sedam posto."
„Da li je to loše ili dobro?", pitala je.
„Sve zavisi od toga koliko imamo franaka. Čim dođem do
monitora, reći ću ti kako stoje stvari."
„Za nekoliko godina ćeš imati jedan sa tvoje strane kreveta, pa
nećeš ni morati da ideš u kancelariju", rekla je Su Ling, pustivši da joj
glava padne na jastuk kada je na satu na noćnom stočiću videla da je 5
i 9.
Net je podigao slušalicu; Ejdrijan je još uvek bio na vezi. „Teško
ćemo se rešiti franaka; ima jako malo zainteresovanih za njihovu
kupovinu izuzev francuske vlade, koja još dugo neće biti u stanju da
poveća vrednost svoje valute."
„Nastavi da prodaješ. Kupuj samo jene, nemačke marke i
švajcarske franke. Ništa drugo. Eto me za petnaest minuta. Je li Stiven
tu?"
„Ne. Očekujem ga svakog časa. Trebalo mi je vremena da otkrijem
u čijem je krevetu."
Net se nije smejao kada je spustio slušalicu. Nagnuo se i poljubio
svoju ženu, a onda pojurio prema vratima.
„Nemaš kravatu", rekla je Su Ling.
„Do večeras možda neću imati ni košulju", odgovorio je Net.
Kada su se preselili iz Bostona na Menhetn, Su Ling je šla jedan
stan iz koga se do Vol Strita moglo stići taksijem. Kako je koji Netov
bonus dolazio, ona je uspela da opremi sve četiri sobe, pa je Net
uskoro mogao i da svoje kolege, pa čak i klijente, zove kući na večeru.
Sada je sedam slika (još uvek isuviše malo da bi laici mogli da ih
primete) ukrašavalo njihove zidove.
Kada joj je muž otišao, Su Ling je ponovo utonula u polusan.
Net je prekršio svoju svakodnevnu rutinu. Sišao je preskačući po
dva i tri stepenika. Nije mogao da čeka lift. Da je bio normalan dan,
ustao bi u šest i iz svoje radne sobe nazvao kancelariju da vidi šta se
događa. Retko je na telefonu donosio svoje značajne odluke, jer se
ono što je on radio pripremalo mesecima. Onda bi se do pola sedam
istuširao, obrijao i obukao. Dok je Su Ling pripremala doručak, čitao
bi Vol Strit Džernal, a iz stana bi izašao oko sedam, proverivši
prethodno šta mu radi sin. Po kiši ili suncu, odšetao bi pet blokova do
kancelarije, uzevši iz automata na uglu Vilijama i Džona jedan
primerak Njujork Tajmsa. Odmah bi pogledao finansijsku rubriku, i
ako bi mu naslov privukao pažnju, pročitao bi je u hodu, i do sedam i
dvadeset bi već bio u svojoj kancelariji. Njujork Tajms bi svoje čitaoce
obavestio o devalvaciji franka tek sutradan ujutru, a do tog trenutka
bi većina bankara već bila gotova.
Kada je Net izašao na ulicu, zaustavio je prvi taksi i, s namerom da
novčanicu od deset dolara zameni za putovanje kolima od pet
blokova, rekao: „Već je trebalo da budem tamo". Vozač je odmah
dodao gas i počeo da menja trake, i pet minuta kasnije, zaustavili su se
ispred njegove kancelanje. Net je utrčao u zgradu i pohitao prema
prvom otvorenom liftu. On je bio pun berzanskih mešetara koji su
razgovarali na sav glas. Net nije saznao ništa novo osim da je
francusko Ministarstvo finansija u deset sati po srednjem evropskom
vremenu izdalo kratko saopštenje o devalvaciji franka. Psovao je jer
se na svom laganom napredovanju prema jedanaestom spratu lift
zaustavio osam puta.
Stiven i Ejdrijen su već sedeli za svojim radnim stolo vima.
„Šta se događa", viknuo je bacajući svoj kaput.
„Opšta katastrofa", rekao je Stiven. „Francuzi su zvanično
devalvirali franak za sedam posto, ali su berze zakasnile sa njegovom
prodajom."
Net je proverio svoj monitor. „A druge valute?"
„Funta, lira i pezeta takođe padaju. Dolar raste, jen i švajcarski
franak miruju, a nemačka marka osciluje."
Net je nastavio da gleda u monitor, posmatrajući kako se cifre na
njemu svaki čas menjaju. „Probajte da kupite neki jen", reče videvši da
je funta pala za još jedan poen.
Stiven je podigao slušalicu telefona povezanog sa prodajnim
deskom, Net je gledao u njega. Gubili su dragocene sekunde dok su
čekali da se javi prodavac.
„Koliko je?", graknuo je Stiven.
„Deset miliona za 2068."
Stiven je izdavao nalog dok je Ejdrijen gledao nekud u stranu.
„I prodaj sve funte i lire koje imamo, jer će one sledeće
devalvirati", rekao je Net.
„Po kom kursu?"
„Nije važno, samo prodaj", reče Net, „i uzimaj dolare. Od
nevremena će svi hteti da se sklone u Njujork." Net je bio iznenađen
kako se osećao smirenim usred vike i psovki koje su ga okruživale.
„Oslobodili smo se lira", rekao je Ejdrijen, „a nude nam jen za
2027."
„Kupuj"„.reče Net ne skidajući pogled sa ekrana.
„Prodali smo i funte", rekao je Stiven, „po 2,37."
„Dobro, konvertuj polovinu dolara u jene."
„Guldeni su prodati", viknuo je Ejdrijen.
„Prebacuj ih u švajcarske franke."
„Hoćeš li da prodam marke?", pitao je Stiven.
„Ne", rekao je Net.
„Hoćeš li da ih kupuješ?"
„Ne", ponovio je Net. „Marka je stabilna i izgleda da joj se kurs
neće menjati."
Za manje od dvadeset minuta završio je sa donošenjem odluka, a
onda je samo mogao da bulji u ekrane i čeka da vidi kolika je šteta.
Pošto je većina valuta nastavila da pada, Net je shvatio da će ostali
proći još i gore. Bila je to slaba uteha.
Da su Francuzi sačekali podne, vreme kada se obično objavljuje
devalvacija, mogao bi blagovremeno da reaguje, jer bi bio za svojim
deskom. „Prokleti Francuzi", rekao je Ejdrijen.
„Pametni Francuzi", kontrirao mu je Net, „objavili su devalvaciju
dok smo spavali."

* * *
Devalvacija franka nije ništa značila Flečeru dok je, vozeći se
narednog jutra vozom, čitao o njoj u Njujork Tajmsu. Nekoliko banaka
je gadno nadrljalo, a jedna ili dve su čak morale da Komisiji za
osiguranje i devizno poslovanje prijave da su nesolventne. Okrenuo je
stranu da bi pročitao članak o Fordovom protivkandidatu na izborima
za predsednika Sjedinjenih Država. Flečer je znao o Džimiju Karteru
samo da je bio guverner Džordžije i da je imao veliku farmu kikirikija.
Napravio je malu pauzu prisećajući se svojih političkih ambicija, koje
je trenutno zamrzao nastojeći da učvrsti svoje pozicije u firmi.
 Flečer je odlučio da sve svoje slobodno vreme posveti učešću u
predizbornoj kampanji „Podržite Kartera". Slobodno vreme? Hari i
Marta su se stalno žalili da ga ne viđaju. En je ušla u upravni odbor još
jedne dobrotvorne organizacije, a Lusi je imala male boginje. Kada je
telefonirao majci da bi je pitao da li je preležao male boginje, prvo što
mu ve rekla bilo je: „Zdravo, stranče." Ali, zaboravio je na to čim je
došao u kancelariju.
Prvi nagoveštaj toga da se nešto događa dobio je kada se javio Meg
na recepciji.
„U pola devet će u sali za sastanke biti održan sastanak svih
advokata", rekla je ona suvo.
„Zna li se zbog čega?", pitao je Flečer, shvativši u istom trenutku da
mu je pitanje bilo glupo, jer je znao da je diskrecija bila zaštitni znak
firme.
Kada je u osam i dvadeset ušao u salu za sastanke i seo iza Meta,
nekoliko partnera je već sedelo na svojim mestima i tiho razgovaralo
među sobom. Da li je devalvacija francuskog franka u Parizu mogla da
utiče na jednu advokatsku firmu u Njujorku? Malo verovatno. Da li je
stariji partner želeo da priča o sporazumu između Higsa i Danlopa?
Ne, to nije Aleksariderov stil. Pogledao je po sali. Da je neko od njih i
znao šta je na dnevnom redu ne bi to odao. Ali to je verovatno bila
neka loša vest, jer su se dobre uvek objavljivale na: sastanku u šest.
U osam i dvadeset četiri ušao je stariji partner.
„Izvinjavam se što sam vas odvojio od vaših predmeta", počeo je
on, „ali ovo nije nešto o čemu bi trebalo da saznate iz internog dopisa
ili mog mesečnog izveštaja." Zastao je i nakašljao se. „Snaga ove firme
je uvek bila u tome što nikada nije bila umešana u skandale lične ili
finansijske prirode; stoga sam mišljenja da i na sam nagoveštaj
problema mora brzo da se reaguje." Flečer je sada bio još više
zbunjen. „Dobio sam informaciju da je jedan naš advokat viđen u baru
u koji često odlaze advokati koji rade u drugim firmama." Ja to radim
svaki dan, pomislio je Flečer, to nije zločin. „Iako to samo po sebi nije
nedozvoljeno, može da dovede do nekih momenata koji su
neprihvatljvi za Aleksandera, Dipona i Bela. Srećom, jedan naš drugi
službenik, vodeći računa o interesu firme, osetio je da je njegova
obaveza da me o tome obavesti. Advokat o kome govorim viđen je
kako razgovara u baru sa advokatom suparničke firme. Onda je oko
deset sati izašao iz bara u pratnji tog čoveka, taksi do njegove kuće u
Vest Sajdu i nije izašao iz nje u pola sedam ujutru, kada se vratio
svojoj kući. Odmah sam sastao sa tim advokatom, koji nije porekao da
je u vezi kolegom suparničke firme, i drago mi je da mogu da kažem
da se i on složio sa tim da je najbolje da odmah podnese ostavku."
Napravio je kraću pauzu. „Zahvaljujem se našem kolegi koji je, uprkos
tome što mu nije bilo prijatno da to uradi, shvatio da je njegova
dužnost da me obavesti o tom nemilom događaju."
Flečer je pogledao u Ralfa Eliota, koji je glumio da je iznenađen
onim što čuje, ali mu niko nije rekao da u tome preteruje. Tada se
Flečer setio da je nakon njegovog večernjeg pića video Eliota na Petoj
aveniji. Poludeo je kada je shvatio da je Logan bio taj službenik o
kome je govorio stariji partner.
„Mislim da ne treba da vas podsećam", rekao je Bil Aleksander, „da
o ovome više ne treba da pričamo ni javno, ni privatno." Stariji
partner je ustao i bez reči napustio salu.
Flečer je mislio da bi bilo diplomatski da izađe među poslednjima,
i kada u sali više nije bilo partnera ustao je i lagano krenuo prema
vratima. Na putu do svoje kancelarije čuo je iza sebe nečije korake, ali
se nije okretao, sve dok ga Eliot nije stigao.
„I ti si te noći bio sa Loganom, zar ne?", ućutao je. „To nisam rekao
ujaku." Flečer nije rekao ništa kada se Eliot udaljio, ali kada se vratio
za svoj radni sto zapisao je reči kojima mu je Eliot pretio.
Njegova jedina greška bila je što nije odmah obavestio Bila
Aleksandera o tome.

* * *
Jedna od mnogih stvari kojima se Net divio kod Su Ling bila je ta
što ona nikada nije rekla: „Govorila sam ti da će se to jednom
dogoditi", iako je posle svih njenih upozorenja mala pravo da to kaže.
„I šta sada?", pitala je ona, već zaboravivši na incident
„Moram da odlučim da li da podnesem ostavku ili da dobijem
otkaz."
„Ali Stiven je šef tvog odeljenja, a čak je i Ejdrijen stariji od tebe."
„Znam, ali su radili po mojim instrukcijama, i na svim nalozima za
kupovinu i prodaju nalaze se moji potpisi."
„Koliko je banka izgubila?"
 „Nešto manje od pola miliona."
„Ali si im doneo više nego što su zarađivali prethodnih godina."
„To je tačno, ali će me šefovi drugih odeljenja sada smatrati
nepouzdanim i bojače se da bi moglo da se ponovi. Stiven i Ejdrijen su
se već ogradili od toga, jer ne žele da izgube posao."
„Zašto bi te pustili, kada još uvek možeš da im doneseš veliki
profit?"
„Zato što imaju koga da dovedu na moje mesto; Fakulteti za
menadžment svake godine izbacuju nove stručnjake."
„Ali ne tvog kalibra", reče Su Ling.
„Ali mislio sam da nisi volela to što radim?"
„Nisam ni rekla da jesam", odgovorila je Su Ling, „ali to ne znači da
se ne divim tvojim sposobnostima." Oklevala je. „Da li će ti neko
ponuditi posao?"
„Ne verujem da će me zvati onoliko njih koliko ih je zvalo pre
mesec dana, pa ću ja izgleda morati da počnem da zovem njih."
Su Ling. je zagrlila .svog muža. „Bilo ti je gore nego u Vijetnamu i
meni u Koreji, ali ni u jednom trenutku nisi ustuknuo."
Net je skoro i zaboravio na ono što se dogodilo u Koreji, iako je nju
to očigledno i dalje opterećivalo.
„Šta je sa Kartrajtovim fondom?", pitala je ona dok joj je Net
pomagao da postavi sto.
„Izgubio sam skoro pedeset hiljada, ali ćemo na kraju godine ipak
imati neki mali profit. Dobro da si me podsetila - moram da nazovem
gospodina Rasela i izvinim mu se."
„Ali ranije si im doneo lepu zaradu."
„Zato su i imali toliko poverenja u mene", rekao je Net, lupkajući
po stolu. „Dovraga, morao sam to da predvidim." Pogledao je u svoju
ženu. „Šta sad da radim?"
Su Ling je malo razmišljala o njegovom pitanju. „Podnesi ostavku i
nađi sebi pristojan posao."

* * *
Flečer je okretao direktan delefon. „Da li možete da izađeš sa
mnom na ručak?" Ućutao je. „Ne, moramo da se nađemo negde gde
nas niko neće prepoznati" - pauza - „je li to na 57. zapadnoj?" - pauza -
„vidimo se tamo u pola jedan."
 Flečer je kod Zemarkija stigao par minuta ranije. Njegov gost je
već bio tamo. I jedno i drugo su uzeli po salatu, uz koju je Flečer
naručio i pivo.
„Mislio sam da ne piješ za ručkom?"
„Današnji dan je jedan od retkih izuzetaka", rekao je Flečer. Dobro
je potegao iz svoje čaše i onda ispričao svom prijatelju šta se tog jutra
dogodilo.
„Ovo je 1976., a ne 1776. godina", bilo je sve što je Džimi rekao.
„Znam, ali izgleda da se ovde još uvek muvaju jedan ili dva
dinosaurusa, a ko zna šta je još Eliot spreman da servira svom ujaku."
„Izgleda da je taj tvoj gospodin Eliot neki dobar momak. Bolje da
ga držiš na oku, pošto si ti verovatno sledeći na njegovom spisku za
odstrel."
,Ja umem da se čuvam", rekao je Flečer. „Mene brine Logan."
„Ali ako je dobar kao što ti kažeš, odmah će naći nov posao."
„Ne, ako budu pozvali Bila Aleksandera i pitali ga zašto je tako
brzo napustio njegovu firmu."
„Nijedan advokat se ne bi usudio da kaže da je biti homoseksualac
razlog za otpuštanje s posla."
„On to i ne mora", reče Flečer. „U ovim okolnostima bi bilo
dovoljno da kaže: 'Radije ne bih o tome, jer je pomalo delikatna stvar,'
što je još gore." Otpio je još jedan gutljaj. „Moram da ti kažem, Džimi,
da tvoja firma sigurno ne bi zažalila kada bi zaposlila Logana."
„Još danas popodne ću razgovarati sa starijim partnerom i javiću ti
šta on misli o tome. Nego, kako mi je sestra?"
„Lagano preuzima sve u Ridžvudu, uključujući klub ljubitelja
knjiga, plivački klub i udruženje dobrovoljnih davalaca krvi. U dilemi
smo u koju školu da upišemo Lusi."
„Hočkis sada prima i devojčice", reče Džimi, „a mi imamo nameru...
"
„Šta li će senator da kaže na to", rekao je Flečer ispraznivši svoju
čašu. „Nego, reci mi, kako je on?"
„Umorno. Priprema se za naredne izbore."
„Ali Harija niko ne može da pobedi. On je najpopularniji političar u
zemlji."
„Reci mu to", kazao je Džimi. „Kada sam ga poslednji put video
ugojio se dvadeset pet kilograma i bio je sasvim izobličen."
 Flečer je pogledao u svoj sat. „Puno mi pozdravi veterana, i reci
mu da ćemo Eni i ja pokušati da jednog vikenda skoknemo do
Hartforda." Ućutao je. „Ti i ja se nismo videli."
„Postaješ paranoičan", rekao je Džimi uzimajući račun, „što je tom
Eliotu i cilj."

* * *
Net je već sledećeg jutra podneo ostavku, pošto je Su Ling mirno
primila njegov debakl. Ali, nije mu bilo svejedno kada mu je rekla da
nađe pravi posao, jer je postojao samo jedan za koga se osećao
kvalifikovanim.
Kada se vratio u kancelariju da uzme svoje stvari, izgledalo je kao
da mu je na radnom stolu stajao natpis - karantin. Bivše kolege su
prolazile pored njega brzim hodom, a oni čiji su se stolovi nalazili u
blizini njegovog okrenuli su mu leđa i telefonirali.
Vratio se taksijem do stana, gde je tri puta napunio mali lift pre
nego što je sve prebacio u svoju radnu sobu.
Sedeo je sam za svojim radnim stolom. Otkad je došao kući, telefon
nije zazvonio nijednom. Stan je izgledao užasno prazno bez Su Ling i
Luka; navikao je na to da su oni uvek tu, kad god bi došao kući. Hvala
bogu da je dečak bio suviše mali da bi znao kroz šta prolaze.
U podne je otišao u kuhinju, otvorio konzervu goveđeg gulaša,
izvrnuo je u tiganj, dodao malo putera, bacio unutra još dva jajeta i
sačekao da jelo bude gotovo.
Posle ručka je sastavio spisak firmi koje su se bavile finansijama i
sa kojima je bio u kontaktu tokom poslednjih godinu dana, i krenuo je
redom da ih zove. Počeo je sa jednom bankom iz koje su ga zvali pre
par dana.
„O, zdravo, Nete. Prošlog petka smo popunili to mesto."
„Dobar dan, Nete, to je interesantan predlog. Daj mi par dana da
razmislim pa ću ti se javiti."
„Hvala vam što ste nas zvali, gospodine Kartrajt, ali..."
Kada je došao do kraja spiska, spustio je slušalicu. Upravo je
devalvirao, i očigledno je bio izdat nalog da se proda. Proverio je
stanje na svom tekućem računu. Još uvek je bio u pristojnom plusu, ali
do kada će biti tako?
Pogledao je u ulje na platnu koje je visilo iznad njegovog radnog
stola. Opružena naga žena od Kamoena. Pitao se kada li će samo
morati da počne da vraća svoje ljubavnice onom svodniku galeristi.
Zazvonio je telefon. Da li je neko od onih koje je malopre zvao
razmislio i sada mu se javlja? Podigao je slušalicu i čuo jedan poznat
glas.
„Moram da vam se izvinim, gospodine Rasel", rekao je Net.
„Trebalo je da vas nazovem ranije."

* * *
Kada je Logan otišao iz firme, Flečer se osetio izolovanim. Skoro
da nije prošao dan da Eliot nije pokušao da ga minira. Kada ga je
jednog ponedeljka ujutru Bil Aleksander pozvao da dođe u njegovu
kancelariju, predosetio je da ga ne čeka prijateljsko ćaskanje s njim.
U nedelju, za večerom, ispričao je svojoj ženi sve što se događalo
tokom poslednjih nekoliko dana, trudeći se da ne preuveličava. Eni ga
je saslušala ne prekidajući ga.
„Ako gospodinu Aleksanderu ne kažeš istinu o njegovom nećaku, i
jedan i drugi ćete kad-tad zažaliti zbog toga."
„To nije tako jednostavno", rekao je Flečer.
„Istina je uvek jednostavna", rekla je Eni.
„Prema Loganu su se sramotno poneli, i da nije bilo tebe možda
mu više niko nikada ne bi ponudio posao. Tvoja jedina greška je bila
što to Aleksanderu nisi rekao odmah nakon onog sastanka, jer je to
Eliotu i dalo povoda da te minira."
„A šta ako i mene bude otpustio?"
„Onda to i nije firma u kojoj treba da radiš, Flečeru Devenporte,
ako želiš da i dalje budeš onaj čovek za koga sam se udala."

* * *
Kada je nekoliko minuta pre devet Flečer stigao do kancelarije
gospodina Aleksandera, gospođa Taunsend ga je odmah odvela
unutra.
„Sedite", rekao je Bil Aleksander pokazavši na stolicu koja se
nalazila sa druge strane njegovog radnog stola. Bez „kako si Flečeru",
samo sedite. Bez „kako su Eni i Lusi", samo sedite. To je govorilo
Flečeru da je Eni bila u pravu, i da ne treba da se ustručava da kaže
ono u šta je verovao.
 „Kada ste pre skoro dve godine došli u Aleksandera, Dipona i Bela,
puno sam očekivao od vas, a tokom svoje prve godine u firmi vi ste ta
moja očekivanja čak i prevazišli. Svi se rado sećamo onog incidenta sa
Higsom i Danlopom. Međutim, u poslednje vreme više ne pokazujete
takvu odlučnost." Flečer je delovao zbunjeno. Video je poslednji
izveštaj Meta Kanlajfa, i setio se da je u njemu stajala reč izuzetan
„Mislim da mi pravnici imamo pravo da ustanovimo kriterijum
lojalnosti", nastavio je Aleksander. Flečer je i dalje ćutao, jer još uvek
nije znao za šta će ga optužiti.
„Skrenuta mi je pažnja da ste one noći bili sa Ficdžeraldom, kada
je viđen kako u baru pije sa svojim prijateljem."
„Informaciju ste, bez sumnje dobili od svog nećaka", rekao je
Flečer, „za čiju se ulogu u celoj aferi može reći da je sve samo ne
nepristrasna."
„Šta time hoćete da kažete?"
„Samo da je verzija događaja gospodina Eliota bazirana isključivo
na njegovom ličnom interesu, što mislim da je čovek vaše mudrosti
već prozreo."
„Mudrosti?" rekao je Aleksander. „Da li je od vas mudro što ste
dozvolili da budete viđeni u društvu Ficdžeraldovog prijatelja?'
Ponovo je naglasio tu reč.
„Ja se nisam video sa Loganovim prijateljem, kao što mislim da
vam je gospodine Eliot rekao, osim pod uslovom da je hteo da znate
samo jedan deo priče. Krenuo sam za Ridžvud..."
„Ali Ralf mi je rekao da ste se kasnije vratili."
„Jesam, ali mora da vam je vaš nećak, kao svaki dobar špijun,
rekao da sam samo svratio po svoj šal koji mi je ispao iz rukava
kaputa."
„Ne, to mi nije kazao", rekao je Aleksander.
„E, pa na to sam i mislio kada sam vam rekao da vam je ispričan
samo jedan deo priče", kazao je Flečer.
„Dakle, vi niste pričali ni sa Loganom, ni sa njegovim Prijateljem?"
„Nisam, ali samo zato što nisam imao vremena."
„Znači, pričali biste?"
"Da"
„Čak i da ste znali da je Logan homoseksualac?"
„Niti sam to znao, niti me se tiče."
 „Ne tiče vas se?"
„Ne, ne mislim da treba da se mešam u njegov privatan život."
„Ali to bi moglo da utiče na firmu, što onda postaje ozbiljna stvar.
Jeste li svesni da je Logan Ficdžerald otišao u firmu u kojoj radi i vaš
zet?"
„Da", rekao je Flečer, „rekao sam gospodinu Gejtsu da Logan traži
posao i da će biti srećan bude dobio čoveka njegovog kalibra:"
„Ne znam koliko je to pametno", rekao je Bil Aleksander.
„Kada je u pitanju prijatelj, ja sam sklon da pristojnost i kprektnost
podredim svojim ličnim interesima."
„Pa i interese firme?"
„Da, ako je to moralno. Tako me je učio profesor Ejbrahams."
„Nemojte da se sa mnom nadmudrujete, gospodine Devenport."
„A zašto ne bih, kad vi to radite sa mnom, gospodine Aleksander?"
Stariji partner je pocrveneo. „Shvatate li vi da ja mogu da vas
izbacim iz firme?"
„Kada bi za sedam dana dva čoveka napustila firmu, to bi
zahtevalo neko objašnjenje, gospodine Aleksander."
„Da li mi vi to pretite?" .
„Ne, mislim da vi pretite meni."
„Možda neću moći da vas se tako lako rešim, gospodine
Devenport, ali budite sigurni da dok ja budem u ovoj firmi vi sigurno
nećete postati partner. A sada, napolje iz moje kancelarije."
Ustajući, Flečer se setio Eninih reči. Onda i ne treba da radiš u
jednoj takvoj firmi.
Kada se vratio u svoju kancelariju, zatekao je telefon kako zvoni.
Da li ga je to Aleksander zvao da se vrati? Podigne slušalicu,
spremajući se da ponudi ostavku. Bio je to Džimi.
„Izvini što te uznemiravam na poslu, Flečeru, ali tata mi je imao
infarkt. U Svetom Patriku je. Možete li ti i Eni odmah da dođete u
Hartford?"
 27

„Našao sam sebi pravi posao", rekao je Net kada je Su Ling ušla.
„Postaćeš njujorški taksista?"
„Ne", odgovorio je Net. „Nisam kvalifikovan za taj posao."
„To nikoga do sad nije sprečilo da ga radi."
„Ali jeste selidba iz Njujorka."
„Napuštamo Njujork? Kaži mi molim te da idemo u neko
civilizovanije mesto u kome će solitere zameniti drveće, a smog čist
vazduh."
„Vraćamo se kući."
„U Hartford? Onda to mora da je Rasel banka."
„Tako je, gospodin Rasel mi je ponudio mesto potpredsednika
upravnog odbora i radiću zajedno sa Tomom."
„Pravo bankarstvo, a ne samo berzanske spekulacije?"
„Nadgledaću njegovo devizno odeljenje, ali ono se samo bavi
konverzijom novca, a ne spekulacijama. Gospodin Rasel hoće da Tom i
ja potpuno reorganizujemo rad banke. Tokom prethodnih nekoliko
godina, Rasel banka je počela da zaostaje za svojom konkurencijom
i..." Su Ling je spustila tašnu na sto u hodniku i otišla do telefona.
„Koga zoveš?"
„Moju majku. Moramo odmah da počnemo da tražimo kuću i da
vidimo u koju ćemo školu da upišemo Luka, a kad njoj to damo za
zadatak, treba da kontaktiram nekog od mojih kolega u vezi posla, pa
onda..."
„Polako, cvetiću", rekao je Net zagrlivši je. „Da li to treba da znači
da se slažeš s tim?"
„Slažem? Jedva čekam da pobegnem iz Njujorka. Plašim se i same
pomisli na to da bi Luk mogao da krene u školu u kojoj deca umesto
rezača za olovke koriste mačete. Isto tako, jedva čekam..." Zazvonio je
telefon i Su Ling je podigla slušalicu. Rukom je poklopila mikrofon.
„Neki Džejson iz Čejs Menhetna. Da mu kažem da više nisi slobodan?"
Net se nasmešio i uzeo slušalicu.
„Zdravo Džejsone, šta mogu da učinim za tebe?"
 „Razmišljao sam o tvom pozivu, Nete, i mislim da u Čejsu imamo
jedno mesto za tebe."
„Lepo od tebe, Džejsone, ali sam ja već prihvatio jednu ponudu."
„Nadam se ne nekoga od naših suparnika?"
„Za sada ne, ali daj mi malo vremena", rekao je Net smeškajući se.

* * *
Kada je Flečer javo Metli Kanlajfu da mu je tast u bolnici bio je
iznenađen što on nije pokazao nimalo sažaljenja.
„Problemi u kući su česta stvar", primetio je Kanlajf hladno. „Svi mi
imamo porodicu. Jesi li siguran da to ne može da čeka vikend?"
„Siguran sam", rekao je Flečer. „Tom čoveku dugujem isto toliko
koliko i svojim roditeljima."
Flečer tek što je izašao iz sobe Bila Aleksandera, a već se osećala
promena u atmosferi. Pretpostavio je da će se, kada se bude vratio,
ona raširiti poput zaraze i na ostatak kolektiva.
Eni je telefonirao sa stanice Pen. Zvučala je smireno, ali joj je bilo
drago kada je čula da dolazi. Čim se Flečer popeo na voz shvatio je da
po prvi put od kada se zaposlio da nije poneo iz firme da bi radio kod
kuće. U putu je razmišljao o tome šta da radi nakon sastanka sa Bilom,
ali ni kada je voz stao u Ridžvudu nije o tome doneo definitivnu
odluku.
Sa stanice je uzeo taksi i nije ga iznenadilo kada je ispred kuće
zatekao parkiran njihov automobil u čijem su prtliažniku već stajala
dva kofera, i video Eni kako ide prema njemu prilaznim putem držeći
u rukama Lusi. Koliko je bila drugačija od njegove majke, a ipak joj je
bila slična. Tada se tog dana prvi put nasmejao.
Dok su se vozili prema Hartfordu, Eni mu je ispričala sve što je
saznala od majke. Samo što je tog jutra stigao u Kapitol, Harija je
zadesio infarkt i odmah je prebačen u bolnicu. Marta je bila pored
njega, a Džimi, Džoena i njihova deca su već bili krenuli iz Vasara.
„Šta kažu doktori?"
„Suviše je rano da bi moglo da se kaže nešto određenije, ali su tatu
upozorili da bi, ako ne uspori, ovo moglo da se ponovi, u kom slučaju
bi se možda završilo i fatalno."
„Da uspori? Hari ne zna šta ta reč znači. Ovo mu je, zapravo, kazna
za prekoračenje životne brzine."
 „Možda, ali ćemo mu mama i ja danas popodne reći da ne izlazi na
sledeće izbore."

* * *
Bil Rasel je preko svog radnog stola gledao u Neta i Toma.
„Oduvek sam to želeo", rekao je. „Za par godina ću imati šezdeset i
mislim da sam zaslužio da ne moram baš ja svako jutro, u deset, da
otvaram banku, i da je uveče pre ego što pođem kući zaključavam.
Pomisao na to da ćete vas dvojica raditi zajedno -da citiram Bibliju -
ispunjava me radošću."
„Ne znam za Bibliju", rekao je Tom, „ali se i mi tako osećamo, tata.
I gde hoćeš da počnemo?"
„Naravno da sam svestan toga da poslednjih godina banka zaostaje
za konkurentima. Možda zato što smo se kao porodična firma previše
koncentrisali na odnose sa klijentima - nešto što tvoj otac sigurno
podržava, Nete, zbog čega i ima kod nas račun već trideset godina."
Net je klimnuo glavom „Takođe ćete videti i to da dve, tri banke
razmišljaju o tome da nas preuzmu, ali ja tako ne zamišljam kraj svoje
karijere u Raselu - da završimo samo kao jedna anonimna ekspozitura
nekog velikog bankarskog trusta. Zato ću vam reći šta imam na umu.
Želim da vas dvojica u narednih šest meseci banku upoznate do
najsitnijeg detalja. Dajem vam odrešene ruke da postavite svako
pitanje koje vam padne na pamet, otvorite svaka vrata, zavirite u
svaku fasciklu, prekontrolišete svačiji račun. Posle tih šest meseci
rećićete mi šta treba da se uradi. I nijednog trenutka nemojte da me
štedite, jer sam svestan da će Rasel, ako želi da postoji i u 21. veku,
morati da pretrpi korenite promene. Imate li neko pitanje?"
„Mogu li da dobijem ključeve od ulaznih vrata?", pitao je Net.
„Zašto?" reče gospodin Rasel.
„Jer je deset malo kasan početak radnog vremena za jednu
modernu banku."
Dok ih je Tom vozio nazad u Njujork, dogovarali su se šta će ko od
njih dvojice da radi.
„Tatu je ganulo što si zbog nas odbio Čejs", rekao je Tom.
„I ti si napravio istu žrtvu kada si napustio Američku banku."
„Da, ali je moj stari oduvek znao da ću ga naslediti kada bude
napunio 65, a ja sam se upravo spremao da mu saopštim da nemam
nameru da to učinim."
„Zašto?", pitao je Net.
„Da se ne lažemo. Video si stanje na računu, pa dobro znaš da moji
zarađuju sasvim dovoljno da mogu da održe svoj standard, ali se profit
već nekoliko godina ne povećava. Zapravo je mnogo potrebniji neko
sa tvojim znanjem, nego teretni konj poput mene. Zato odmah
moramo nešto da dogovorimo - kada je posao u pitanju ja ću ti se
obraćati sa šefe."
„Ali će i dalje biti neophodno da ti budeš predsednik upravnog
odbora kad ti otac bude otišao u penziju."
„Zašto", pitao je Tom. „Kada ćeš, svakako, ti donositi sve strateške
odluke?"
„Zato što banka nosi tvoje ime, a to je nešto na šta se još uvek
gleda u gradu kao što je Hartford. Podjednako je važno i da ljudi ne
otkriju kolika ovlašćenja ima izvršni direktor."
„Složiću se s tim samo pod jednim uslovom", rekao je Tom, „a on je
da nam plate, svi bonusi i druga primanja budu identični."
„Veoma velikodušno od tebe", rekao je Net.
„Ne, nije", rekao je Tom. „Možda je lukavo, ali ne i velikodušno, jer
pola tebe vredi banci više nego ceo ja."
„Ne zaboravi da sam upravo izgubio Morganovo bogatstvo", rekao
je Net.
„I svakako iz toga izvukao koristan zaključak."
„Kao što smo to uradili kada smo se borili protiv Ralfa Eliota na
izborima."
„Eto jednog imena iz prošlosti. Šta li on radi?", pitao je Tom
skrećući na magistralni put broj 95.
„Poslednje što sam čuo za njega bilo je to da je nakon što je
diplomirao na Stenfordu počeo da radi kao advokat u jednoj
vrhunskoj advokatskoj firmi u Njujorku."
„Ne bih voleo da mu budem klijent", rekao je Tom.
„Ali ni protivnik na sudu", reče Net.
„To je bar nešto o čemu ne moramo da brinemo."
Dok su prolazili kroz Kvins, Net je pogledao kroz prljavi prozor
automobila. „Ne budi tako siguran u to, Tome, jer će ako nam nešto
pođe naopako, on svakako želeti da zastupa suprotnu stranu."
 * * *
Sedeli su oko njegovog kreveta ćaskajući o svemu osim o onome
što im je bilo na umu. Jedini izuzetak je bila Lusi koja se ponašala
prema svom dedi kao da je konjić za ljuljanje. Džoenina deca su bila
mnogo uzdržanija.
Flečer nije mogao da veruje da je Hari junior toliko porastao.
„Pre nego što se umorim", rekao je Hari, „treba da porazgovaram
nasamo sa Flečerom."
Marta je izvela porodicu iz sobe očigledno znajući o čemu će njen
muž želeti da razgovara sa svojim zetom.
„Videćemo se kod kuće", rekla je Eni odvodeći Lusi koja se tome
protivila.
„A onda ćemo morati nazad za Ridžvud", podsetio ju je Flečer.
„Sutra ne smem da zakasnim na posao." Eni je klimnula glavom
zatvarajući vrata.
Flečer je privukao stolicu i seo pored senatora. Nije ni pokušavao
da sa njim zapodene neku neobaveznu priču, jer mu je delovao
umorno.
„Puno sam razmišljao o ovome što ću ti sada reći", rekao je
senator, „a jedina osoba sa kojom sam o tome još pričao je Marta, i
ona se sa tim slaže. A kao što je to slučaj i sa većinom drugih stvari
tokom proteklih trideset godina, i ova je verovatno bila njena ideja."
Flečer se nasmešio. Kako je Eni ličila na nju, pomislio je čekajući da
senator nastavi. „Marti sam obećao da se neću ponovo kandidovati."
Senator je napravio kratku pauzu. „Pošto ništa ne kažeš na to,
pretpostavljam da se po tom pitanju slažeš sa mojom ženom i
ćerkom."
„Eni bi želela da doživite starost, a ne da umrete držeći govor u
Senatu, ma koliko on bio važan", rekao je Flečer, „i ja se slažem sa
tim."
„Znam da si u pravu, Flečeru, ali će mi to ne dostajati."
„A i vi ćete nedostajati ljudima, gospodine, kao što vidite na
osnovu cveća i dopisnica koje ste dobili. Do sutra će već sve sobe na
spratu biti prepune istih i one će početi da se prelivaju na ulicu."
Senator je prečuo kompliment, očigledno ne želeći da bude skrenut s
teme.
 „Kada se Džimi rodio, zanosio sam time da će on jednog dana doći
na moje mesto i da će stići i do Vašingtona da tamo predstavlja našu
državu. Međutim, ubrzo sam shvatio da to neće biti moguće. Ja se
njime ponosim, ali on jednostavno nije stvoren za političara."
„On mi je strahovito mnogo pomogao da budem izabran za
predsednika", rekao je Flečer. „Dva puta."
„Znam", rekao je Hari, „ali Džimi bi trebalo da bude u pogonskom
odeljenju, jer nije predodređen da bude vozač." Ponovo je napravio
pauzu. „Ali onda sam pre nekih dvanaest godina na fudbalskoj
utakmici između Hočkisa i Tafta sreo jednog dečaka koji je jedva
čekao sedne za volan. Bio je to sasvim slučajan susret, ali ga ja nikada
neću zaboraviti."
„Ni ja, gospodine", rekao je Flečer.
„Godinama sam gledao kako taj dečak raste u finog mladića i
ponosan sam što je on sada moj zet i otac moje unuke. I pre nego što
se raspilavim, Flečeru, mislim da treba da pređem na stvar, da neko
od nas dvojice ne bi zaspao." Flečer se nasmejao.
„Uskoro ću morati da objavim da se neću ponvo kandidovati za
Senat." Podigao je glavu i pogledao pravo u Flečera. „U isto vreme bih
voleo da kažem da sam ponosan što mogu da objavim da je moj zet,
Flečer Devenport, prihvatio da se kandiduje umesto mene."
 28

Netu nije trebalo šest meseci da otkrije zašto Rasel banka više od
deset godina nije uvećala profit. U njenom poslovanju nije
primenjivan skoro nijedan princip modernog bankarstva. Rasel je još
uvek živeo u epohi ručnog vođenja knjiga, personalizovanih računa i
iskrenog ubeđenja da će kompjuteri više grešiti nego čovek, pa će s
toga njihova nabavka biti nepotreban trošak za banku.
Net je 3-4 puta dnevno ulazio i izlazio iz kancelarije gospodina
Rasela shvatajući da su se stvari o kojima su se ujutri dogovorili da će
ih promeniti popodne vraćale na staro. To se obično događalo kad god
bi video da neko od zaposlenih, ko već dugo radi u banci, jedan sat
kasnije izlazi iz te iste kancelarije. Za Toma je ostajalo veoma malo
posla; međutim, da on nije bio tu da objasni svom ocu zašto su
promene neophodne, možda izveštaja ne bi ni bilo.
Net je često dolazio kući iscrpljen, a ponekad i ljut. Upozorio je Su
Ling da će verovatno biti džumbusa kad bude predao taj famozni
izveštaj. I nije bio sasvim siguran da će postati potpredsednik banke
ako njen predsednik ne bude u stanju da svari skoro sve predložene
promene. Su Ling mu nije prigovorila zbog toga, iako je jedva nekako
uspela da se sredi u novoj kući, proda stan u Njujorku, pronađe
obdanište za Luka i pripremi se da najesen počne da radi na
Univerzitetu Konektikat kao profesor statistike. Ideja da se vrate
nazad, u Njujork, joj se uopšte nije sviđala.
Ona je, u međuvremenu, uputila Neta u to koji bi se kompjuteri
najviše isplatili banci, nadzirala njihovo postavljanje, kada su
nabavljeni, i držala časove onim službenicima koji su znali da o njima
ima da se nauči mnogo više od toga kako se uključuju. Ali Netov
najveći problem bio je kako da se oslobodi viška zaposlenih. On je
predsedniku već skrenuo pažnju da Rasel zapošljava 71 službenika, a
Benetova banka, koja je pored njih bila jedina nezavisna banka u
gradu samo 39, a pružala je potpuno iste usluge kao i oni. Net je
sastavio zaseban izveštaj o finansijskom opterećenju zbog viška
zaposlenih, predloživši program prevremenog penzionisanja, koji bi,
iako bi u naredne tri godine smanjio profit, na duže staze predstavljao
mnogo bolje rešenje za banku.
To je bilo nešto od čega Net nikako nije hteo da odstupi, jer bi,
kako je objasnio Tomu za večerom kojoj je prisustvovala i Su Ling,
dok bi dočekali da prođe još par godina da gospodin Rasel ode u
penziju, do tada svi oni već mogli ostati bez posla.
Pošto je pročitao Netov izveštaj, gospodin Rasel je zakazao „finalni
obračun". U petak, u šest uveče. Kada su Net i Tom ušli u njegovu
kancelariju, zatekli su ga kako piše pismo. Digao je glavu.
„Žao mi je što ne mogu da prihvatim vaše predloge", rekao je on
pre nego što su njegova dva potpredsednika i sela, „jer ne želim da
otpuštam zaposlene od kojih sa nekima radim već punih trideset
godina." Net se nasmejao pomislivši na to kako će mu ovo biti drugi
put da ga otpuštaju za šest meseci i pitavši se da li je kod Džejsona u
Čejsu još uvek bilo upražnjeno ono mesto koje mu je onda nudio. „I
zato sam došao do zaključka", nastavio je predsednik, „da će biti
najbolje", spustio je ruke na izveštaj, kao da ga blagosilja, „da ja
idem." Stavio je svoj potpis pri dnu onog pisma i predao sinu svoju
ostavku.
Bil Rasel je te večeri napustio svoju kancelariju u 6h i 12 min. i više
nikada nije kročio nogom u zgradu banke.

* * *
„Kakve su vam kvalifikacije da bi ste se kandidovali za senatora?"
Flečer je pogledao s bine u grupicu novinara koji su sedeli ispred
njega. Hari se smeškao. Bilo je to jedno od 17 pitanja na koja je
prethodne večeri spremio odgovor.
„Nemam puno iskustva", priznao je Flečer, „ali sam rođen,
odrastao i završio školu u Konektikatu, pre nego što sam se preselio u
Njujork gde sam radio u jednoj od najuglednijih advokatskih firmi u
zemlji. Vratio sam se kući da bih te svoje sposobnosti stavio na
raspolaganje građanima Hartforda."
„Zar ne mislite da je dvadeset šest godina života premalo da bi ste
nas učili kako da živimo?", pitala je je jedna mlada dama iz drugog
red.
„I ja sam se prvi put kandidovao sa 26, ali mi vaš otac nije
prigovorio zbog toga." Dva, tri starija novinara su se nasmejala, ali se
mlada dama nije dala tako lako ućutkati.
„Ali vi, senatore, tada samo što ste se vratili iz Drugog svetskog
rata sa tri godine oficirskog staža na frontu, pa bih zato pitala vas,
gospodine Devenport, da tokom rata u Vijetnamu niste slučajno
pocepali poziv za regrutaciju."
„Ne, nisam", rekao je Flečer, „nisam ga ni dobio, ali da jesam, sa
zadovoljstvom bih se odazvao na njega."
„Možete li to da dokažete?", uzvratila je novinarka.
„Ne", rekao je Flečer, „ali ako ste pročitali moj govor na debati
koja je prethodila izborima za predsednika udruženja studenata prve
godine na Jejlu, biće vam jasno kakav sam odnos imao prema tome."
„Ako budete pobedili na izborima", pitao je drugi novinar, „da li će
vaš tast vući konce?"
Hari je pogledao u Flečera i video da ga je pitanje iznerviralo.
„Smiri se", prošaputao je. „On samo radi svoj posao. Kaži mu ono što
smo se dogovorili."
„Ako me posluži sreća da budem izabran", rekao je Flečer, „bilo bi
glupo da ne iskoristim bogato iskustvo senatora Gejtsa, koga ću
prestati da slušam tek kada budem shvatio da od njega nemam više
šta da naučim."
„Šta mislite o Kendrikovom amandmanu o budžetu, o kome se
trenutno raspravlja u Senatu?" Lopta je doletela s leva i svakako da se
nije nalazila među onih sedamnaest pitanja za koja su se pripremali.
„To je pomalo komplikovano, zar ne Robine?", rekao je senator,
„na kraju krajeva Flečer je..."
„Zasad je to problem starijih građana, pošto pogađa penzionere i
one koji imaju fiksne prihode. Većina nas će morati da se penzioniše
jednog dana i jedino što se sećam da je rekao još Konfučije je da je
civilizovano društvo ono koje obrazuje svoje mlade i brine o svojim
starima. Ako me izaberete, kada amandman senatora Kendrika bude
na glasanju u Senatu, ja ću glasati protiv njega. Loši zakoni mogu da
budu usvojeni, ali je onda potrebno da prođu godine i godine da se
ukinu, i zato ću ja uvek glasati samo za one za koje verujem da mogu
realno da se primene."
Hari se zavalio u stolici. „Sledeće pitanje", rekao je.
„U vašoj biografiji, gospodine Devenport, za koju moram reći da je
impresivna, tvrdite da ste podneli ostavku u Aleksandru, Diponu i Belu
da biste se kandidovali na ovim izborima."
„Tačno", rekao je Flečer.
„Da li je vaš kolega, gospodin Logan Ficdžerald, podneo ostavku u
to vreme?"
„Da, jeste."
„Postoji li veza između njegove i vaše ostavke?"
„Ne, nikakva", rekao je Flečer odlučno.
„Na šta ciljate?", pitao je Hari.
„Na jedan poziv iz našeg dopisništva u Njujorku zbog koga sam se
malo pozabavio tim detaljem", odgovorio je novinar.
„Taj poziv je, bez sumnje, bio anoniman", rekao je Hari.
„Ne mogu da otkrivam svoje izvore", rekao je novinar trudeći se iz
petnih žila da se zlobno ne nasmeje.
„U slučaju da vam vaše dopisništvo u Njujorku nije reklo o kome se
radi, ja ću vam odmah po završetku konferencije za štampu dati
njegovo ime", odbrusi Flečer.
„Mislim da treba da završimo", rekao je Hari pre nego što je iko
stigao da postavi još neko pitanje. „Hvala vam na prisustvu, od sada pa
do izbora ćete imati priliku da jednom nedeljno na redovnoj pres-
konferenciji razgovarate sa kandilom, što je mnogo više nego što sam
vam ja ikada davao."
„Bilo je očajno", rekao je Flečer dok su silazili s bine „Moram da
naučim da se kontrolišem."
„Bio si dobar, moj dečače", reče Hari, „a kada budem završio s tim
gadovima, jedino čega će se sećati sa današnje konferencije za štampu
biće tvoj odgovor u vezi sa Kendrikovim amandmanom na zakon o
budžetu. Ali, iskreno, novinari su nam najmanji problem."
Hari je zaćutao zloslutno. „Prava borba počinje tek kada budemo
otkrili ko će biti republikanski kandidat."
 29

„Šta znate o njoj?", pitao je Flečer dok su zajedno išli ulicom.

Hari je dobro poznavao Barbaru Hanter, pošto je ona bila njegov
protivkandidat tokom poslednjih dvaju izbora i konstantni problem u
godinama između njih.
„Ima 48 godina, rođena je u Hartfordu, otac joj je farmer.
Školovala se najpre ovde, a onda na Univerzitetu Konektikat. Udata je
za direktora jedne uspešne firme koja se bavi marketingom. Ima troje
dece koja žive u Konektikatu i trenutno je član državnog kongresa."
„A koje su joj slabe tačke?", pitao je Flečer.
„Ne pije i vegetarijanac je, tako da ćeš posetiti svaki bar i mesaru u
svojoj izbornoj jedinici. I kao svako ko je proveo ceo život baveći se
lokalnom politikom, stekla je brojne neprijatelje i pošto je jedva
dobila podršku svoje stranke da se ponovo kandiduje možeš da budeš
siguran u to da je nekoliko njihovih funkcionera ne želi na tom mestu.
Ali, što je još važnije, pošto je dva puta izgubila, pripisaćemo joj epitet
gubitnika."
Hari i Flečer su ušli u sedište demokrata u Park Stritu i na
njegovom prednjem izlogu zatekli postere i fotografije kandidata -
nešto na šta Flečer još uvek nije navikao. PRAVI ČOVEK ZA TO
MESTO. Nije puno razmišljao o tom sloganu dok stručnjaci za medije
nisu objasnili da je dobro da se u njemu nalaze reči „pravi" i „čovek",
pošto mu je protivkandidat žena - republikanac. To je nešto što se
registruje na subliminalnom nivou, rekli su.
Hari se popeo stepenicama do sale za konferencije koja se nalazila
na prvom spratu i seo u čelo stola. Flečer je sedajući zevnuo, iako je
njegova izborna kampanja trajala tek sedam dana; a do njenog kraja
ih je ostalo još dvadeset šest. Greške koje napravite danas već sutra
ujutru su prošlost, a vaši uspešni nastupi se do večernjih vesti već
zaborave. Jedna od Harijevih glavnih maksima bila je - uhvati ritam.
Flečer je osmotrio prisutne - kombinaciju profesionalaca, iskusnih
amatera i Harija koji više nije bio njihov kandidat, već menadžer
kampanje. To je bio jedini ustupak na koji je Marta pristala, ali je rekla
Flečeru da ga pošalje kući čim na njemu bude primetio i najmanji znak
umora. Kako je vreme prolazilo, bilo je sve teže pridržavati se
Martinih instrukcija, pošto je Hari bio taj koji je davao tempo.
„Ima li šta novo ili nepovoljno?", pitao je Hari prelazeći pogledom
preko tima u kome je nekoliko ljudi učestvovalo u svih sedam
njegovih izbornih pobeda. Na poslednjim izborima Hari je Barbaru
Hanter porazio sa 5 000 glasova razlike, ali pošto je sada izborna trka
bila izjednačena trebalo je da otkriju koliko ima nestranačkih glasova.
„Da", rekao je neko sa druge strane stola. Hari se nasmešio Denu
Mensonu koji je bio uz njega u šest ili sedam kampanja. Den je počeo
kao čovek koji je radio na fotokopiru, a sada je bio zadužen za odnose
sa javnošću.
„Mikrofon je tvoj, Dene."
„Barbara Hanter je upravo izdala saopštenje u kome izaziva
Flečera na debatu. Pretpostavljam da treba da joj odgovorim da to ne
dolazi u obzir, uz obrazloženje da to znači da ju je uhvatila panika jer
oseća da će da izgubi. Ti si to uvek tako radio."
Hari je ćutao neko vreme. „U pravu si, Dene, jesam" rekao je
najzad, „ali samo zato što sam već bio senator i tretirao je kao
skorojevića. Ja od debate nisam imao nikakve vajde, ali situacija se
sada promenila. Ovog puta se pojavljujemo sa nepoznatim
kandidatom, pa mislim da bismo trebali da još malo porazmislimo o
tome, pre nego što donesemo bilo kakav zaključak. Šta bi bile
prednosti, a šta mane? Da čujem?" rekao je on.
Svi su počeli da govore u glas. „To je prilika da se naš kandidat
bolje predstavi javnosti."
„Time će Hanterova doći u centar pažnje."
„To će pokazati da imamo izuzetnog govornika, što će zbog
njegove mladosti biti iznenađujuće za birače."
„Ona poznaje lokalne probleme - mogli bismo da ispadnemo
nesposobni i loše informisani."
„Izgledali bismo mladi, dinamični i energični."
„Ona bi delovaia iskusno, lukavo i zrelo."
„Predstavili bismo se kao mladost budućnosti."
„Ona bi se predstavila kao kao žena današnjice."
„Flečer bi je razbio."
„Ona bi dobila debatu, a mi bismo izgubili na izborima."
 „Dobro, čuli smo šta o tome misli komitet, a možda bi trebalo da
sada čujemo i kandidata", rekao je Hari.
„Voleo bih da debatujem sa gospođom Hanter", rekao je Flečer.
„Ljudi će pretpostaviti da bi ona trebalo da ostavi bolji utisak zbog
svog dužeg staža u politici i mog malog iskustva, a ja bih morao da se
potrudim da to pretvorim u našu prednost."
„Ali ako bude ubedljivija na temu lokalnih problema, i učini da
izgledaš kao da još uvek nisi sposoban da obavljaš taj posao", rekao je
Den, „onda sigurno gubimo na izborima. Nemoj da misliš da je to isto
kao kad sediš u sali sa l 000 gledalaca. Ne zaboravi da će debatu
pratiti lokalni radio i televizija, a sutradan ujutru ćete se naći i na
naslovnoj strani Hartfordskog dnevnika.
„Ali od toga bismo mogli da imamo i koristi", rekao je Hari.
„Koliko imam vremena da razmislim o tome?", pitao je Flečer.
„Dobro, razmišljaj", reče Den, „ali znaj da prihvatanjem njenog
poziva užasno mnogo rizikuješ."
„Imaš pet minuta", rekao je Hari, „a možda i čitavih deset, jer ako
je dala izjavu za štampu, novinari će odmah želeti da čuju naš
odgovor."
„Zar ne možemo da kažemo da nam treba malo vremena da
porazmislimo o tome?"
„Ni slučajno", rekao je Hari, „jer bi to onda izgledalo kao da
debatujemo o debati, a ti bi na kraju ipak morao da prihvatiš njen
poziv, i ona bi u svakom slučaju svakako profitirala. Ili ćemo je odmah
odlučno odbiti, ili ćemo njen poziv prihvatiti sa oduševljenjem. Možda
bi trebalo da glasamo", dodao je pogledavši svoje stranačke kolege.
„Ko je za?"
Diglo se 11 ruku. „A protiv?" Ovog puta se diglo njih 14. „Onda smo
završili s tim."
„Ne, nismo", rekao je Flečer. Svi koji su sedeli za stolom su ućutali i
pogledali u kandidata. „Zahvaljujem se na vašem mišljenju, ali nemam
nameru da moju političku karijeru vodi komitet, naročito ne kada je
izborna trka tako izjednačena. Dene, izdaćete zvaničnu izjavu u kojoj
ćete reći da sa oduševljenjem prihvatam debatu sa gospođom Hanter
u kojoj ćemo se najzad dotaći ozbiljnih tema, pošto je dosadašnji tok
izborne kampanje protekao u znaku političkog poziranja koje su
republikanci forsirali od njenog samog početka." Svi su na trenutak
ućutali, a onda se začuo spontani aplauz.
Hari se smeškao. „Ko je za to da se ide na debatu?"
Svi su podigli ruke. „A ko je protiv?" Nijedna ruka se nije
podigla."Usvaja se jednoglasno."
„Zašto smo drugi put glasali?", pitao je Flečer Harija dok su izlazili
iz sale.
„Da bismo mogli da kažemo novinarima da je odluka doneta
jednoglasno."
Uputili su se prema stanici, dok se Flečer smeškao. Naučio je još
jednu lekciju.

* * *
Na stanici se svakog jutra okupljao tim od dvanaest ljudi. Većina
njegovih članova delila je letke, dok se kandidat rukovao sa prvim
putnicima koji su napuštali grad. Hari je rekao Flečeru da se
usredsredi na ljude koji su ulazili u zgradu stanice, jer su spomenuti
skoro sigurno živeli u Hartfordu, dok oni koji su izlazili iz voza
verovatno nisu pripadali njegovoj izbornoj jedinici.
„Zdravo, ja sam Flečer Devenport..."
U pola devet su prešli Kod mame, na drugu stranu ulice, da bi pojeli
po jedan sendvič sa jajetom i slaninom, gde su čuli i mamino mišljenje
o dosadašnjem toku predizborne kampanje. Posle toga su otišli u
četvrt u kojoj su bile skoncentrisane osiguravajuće kompanije, da bi
se rukovali sa poslovnim ljudima koji su počeli da stižu na posao. U
kolima je Flečer stavio svoju kravatu sa grbom Jejla, pošto je znao da
su mnogi rukovodioci koji su radili u tim kompanijama tamo studirali.
„Zdravo, ja sam Flečer Devenport..."
U pola deset su se vratili u svoj izborni štab, kako bi održali ranu
jutarnju konferenciju za štampu. Barbara Hanter je svoju održala sat
ranije, pa je Flečer znao da će se tog jutra pričati samo o jednom. Dok
su se vraćali u sedište stranke, Flečer je slušajući vesti na radiju,
zamenio kravatu s Jejla jednom neutralnijom. Na Srednjem Istoku je
izbio rat. Njega će prepustiti predsedniku Fordu, jer on nije bio tema
za naslovnu stranu Hartfordskog dnevnika.
„Zdravo, ja sam Flečer Devenport..."
Kada je Hari otvorio jutarnju konferenciju za štampu, rekao je
okupljenim novinarima, čak i pre nego što su stigli pitaju, da je doneta
jednoglasna odluka da se prihvati predlog gospođe Hanter za debatu.
Hari je nikada nije oslovljasa Barbara. Kada su ga pitali za debatu - za
vreme i mesto održavanja, kao i njeno trajanje, Hari je rekao da to tek
treba da bude dogovoreno, pošto su tek dobili poziv za nju ali je
dodao da: „Ne mislim da će oko toga biti bilo kakvih problema." Iako
je dobro znao da će od nje samo to i imati.
Flečer je bio iznenađen Harijevim odgovorom kada su mu postavili
pitanje o tome šta misli kako će kandidat njegove stranke proći na
debati. Očekivao je da će on govoriti o Flečerovom umeću
debatovanja, ali je umesto toga ovaj samo rekao da: „Naravno,
gospođa Hanter startuje u ulozi favorita. Svi znamo da je ona zreo
političar sa bogatim iskustvom u lokalnim temama, ali smatram da je
Flečer odlučio da prihvati njen poziv na debatu zbog svog nadasve
iskrenog i otvorenog pristupa ovim izborima."
„Nije li to ogroman rizik, senatore?", pitao je drugi novinar.
„Naravno da jeste", priznao je Hari, „ali, kako je naglasio kandidat,
ako nije dovoljno muškarac da se suprotstavi gospođi Hanter, kako bi
javnost mogla uopšte da očekuje od njega da se uhvati u koštac sa još
većim izazovima?" Iako se slagao sa tim, Flečer nije mogao da se seti
da je ikada tako nešto rekao.
Kada je po završetku pres konferencije i poslednji novinar izašao
iz sale, Flečer je kazao: „Mislim da ste mi rekli da Barbara Hanter loše
debatuje i da joj treba puno vremena da odgovori na postavljeno
pitanje?"
„Da, rekao sam baš to", priznao je Hari.
„Pa, zašto ste onda rekli novinarima da... "
„Sve je stvar očekivanja, moj dečače. Sada oni misle da joj ti nećeš
biti dostojan rival", odgovorio je Hari, „i da će rasturiti, pa ako je
budeš i samo malo načeo proglasićete pobednikom."
„Zdravo, ja sam Flečer Devenport..." nastavio je da ponavlja kao da
se radilo o nekom hitu koji nikako nije mogao da izbaci iz glave.
 30

Kada je Tom promolio glavu iza vrata i pitao: ,Mogu li da na večeru

dovedem jednog gosta", Net se oduševio.
„Naravno, nego, reci mi, službeno ili privatno?"
Tom je oklevao. „Nadam se i jedno i drugo."
,Je li gost žena?" rekao je Net sada još više zainteresovan.
„I te kakva."
„Kako se zove?"
„Džulija Kirkbridž."
„I šta... "
„To je za sada dovoljno. Večeras možeš da je pitaš sve što budeš
hteo jer je više nego sposobna da se sama stara o sebi."
„Hvala što si mi rekao", kazala je Su Ling kada je Net ušavši u kuću
kazao da će na večeri imati još jednog gosta.
„Trebalo je da ti javim, zar ne?", rekao je on.
„To bi mi bar malo olakšalo život, ali pošto si zauzet pravljenjem
miliona..."
„Pa jeste", rekao je Net.
„Šta znamo o njoj?", pitala je Su Ling.
„Ništa", odgovorio je Net. „Znaš ti Toma; kada je u pitanju njegov
privatan život, tajanstveniji je od švajcarskog bankara. Velika je stvar i
što je uopšte odlučio da je upozna sa nama."
„Šta je bilo sa onom prelepom ridokosom Megi? Mislila sam da..."
„Nestala je, kao i ostale. Možeš li da se setiš sa kim je došao dvaput
na večeru kod nas?"
Su Ling se malo zamislila, a onda priznala: „Boga mi, ne mogu. To
je verovatno zbog mog kuvanja."
„Ne, nije zbog toga, iako mislim da si ipak ti glavni krivac za to."
„Šta", reče Su Ling.
„Da, ti. Nesrećnik je već godinama opčinjen tobom, pa svaku
devojku sa kojom izlazi dovodi kod nas na večeru ne bi li vas
uporedio."
„Daj, nemoj opet tu istu priču", rekla je Su Ling.
 „Nije to ista priča, cvetiću, u tome i jeste problem."
„Ali nikada nije uradio ništa drugo, osim što me je poljubio u
obraz."
„Nikada i neće uraditi ništa drugo. Zamisli samo koliko je ljudi
zaljubljeno u nekoga koga čak nisu ni poljubili u obraz."
Dok je Su Ling nameštala sto za još jednu osobu, Net je otišao gore
da čita Luku. Kada se začulo zvono na vratima, glancala je još jednu
čašu.
„Hoćeš li da otvoriš, Nete? U poslu sam." Net nije odgovarao, pa je
skinula kecelju i otišla do vrata.
„Zdravo", rekao je Tom saginjući se da je poljubi u obraz, što ju je
podsetilo na Netove reči.
„Ovo je Džulija", rekao je on. Su Ling je pogledala u elegantnu ženu
koja je bila skoro visoka kao Tom i vitka kao ona, iako su njena plava
kosa i oči više govorili u prilog skandinavskom nego istočnjačkom
poreklu.
„Drago mi je", rekla je Džulija. „Znam da je otrcana, ali sam
stvarno čula mnogo o tebi." Su Ling se nasmešila uzimajući Džulijinu
bundu.
„Moj muž je", kaza ona, „zauzet sa..."
„Crnim mačkama", reče Net pojavivši se odnekud pored Su Ling.
„Čitao sam Luku Mačka u čizmama. Zdravo, ja sam Net, a ti si, sigurno,
Džulija."
„Da, jesam", reče ona osmehnuvši se Netu tako da je to podsetilo
Su Ling na to da su i druge žene smatrale njenog muža privlačnim.
„Idemo u dnevnu sobu, da popijemo po jedno piće", rekao je Net.
„Ohladio sam šampanjac."
„Da li nešto slavimo?", pitao je Tom.
„Izuzev toga što si se pokazao sposobnim da nađeš nekoga ko želi
da sa tobom izađe na večeru, ništa drugo, osim..." Džulija se
nasmejala. „Osim što su me pozvali naši advokati da me obaveste da je
sav posao oko preuzimanja Beneta završen."
„Kada su se javljali?", pitao je Tom.
„Kasno popodne; Džimi je zvao da kaže da su potpisali sve papire.
Samo treba da im još damo ček."
„Nisi mi to kazao", rekla je Su Ling.
„Kada sam saznao da nam Džulija dolazi na večeru, potpuno sam
zaboravio na to", rekao je Net, „ali sam razgovarao sa Lukom o tome."
„I kakvo je njegovo cenjeno mišljenje?", pitao je Tom.
„Mislio je da mnogo dati čitav dolar za jednu banku."
„Dolar?", zapanjila se Džulija.
„Da, Benet banka je objavila da poslednjih pet godina beleži samo
gubitke i ako izuzmemo njihove poslovne prostorije, njihova aktiva
više ne može da im pokriva zaduženje, pa ako ja to ne uspem da
promenim, moglo bi da se ispostavi da je Luk bio u pravu."
„Koliko godina ima Luk?", pitala je Džulija.
„Dve, ali se već poprilično razume u finansije."
Džulija se nasmejala. „Pričajte mi još o toj banci."
„Ovo je tek početak", objašnjavao je Net sipajući šampanjac u čaše.
„Još uvek merkam Morgana."
„A koliko će vas on koštati?", pitala je Su Ling.
„Oko trista miliona, ali garantujem da bi nakon izvesnog vremena
vredeo više od milijarde."
„Kakve su to cifre. To znatno prevazilazi moje domete."
„Nije baš tako, Džulija", rekao je Tom. „Ne zaboravi da sam
prostudirao tvoje knjige, i da ste, za razliku od Beneta, vi u poslednjih
pet godina stvarali profit."
„Da ali tek nešto više od jednog miliona dolara", kazala je Džulija i
ponovo se onako nasmešila.
„Izvinićete me", rekla je Su Ling, „moram da proverim šta se
događa sa večerom."
Net se nasmešio svojoj ženi, a onda pogledao u Tomovu gošću. Već
je imao utisak da bi Džulija mogla da bude ta koja će i drugi put doći
kod njih na večeru.
„Čime se vi bavite, Džulija?", pitao je Net.
„Šta mislite?", uzvratila je ona sa onim istim, koketnim osmehom.
„Rekao bih da ste bili manekenka, ili možda glumica."
„Dobri ste. Kada sam bila mlađa, bila sam manekenka, ali se
poslednjih šest godina bavim nekretninama."
Su Ling se vratila: ,Možete da pređete za sto, večera samo što nije."
„Nekretninama?", rekao je Net sedajući za sto kraj svoje gošće.
„Nikada ne bih pomislio."
„Istina je", reče Tom. „A Džulija želi da kod nas otvori račun. Videla
je jedan interesantan plac u Hartfordu i planira da kod nas deponuje
500 000 dolara, za slučaj da mora brzo da reaguje."
„Zašto ste se odlučili baš za nas?", pitao je Net dok je njegova žena
stavljala ispred nje činiju sa supom od jastoga.
„Zato što je moj pokojni suprug uz vaše posredovanje učestvovao
na aukcijskoj prodaji zemljišta na kome se sada nalazi tržni centar
Robinson. Iako nismo uspeli da dođemo do tog placa, gospodin Rasel
nam tada nije naplatio proviziju", rekla je Džulija. „Nije nam uzeo ni
centa."
„To liči na mog oca", rekao je Tom.
„I zato je moj pokojni muž rekao da ako nešto budemo panirali da
kupujemo u ovom kraju treba da radimo isključivo sa Raselom."
„Od tada su se stvari promenile", rekao je Net, „gospodin Rasel je
otišao u penziju, a... "
„...ali je njegov sin predsednik upravnog odbora."
„I ima mene koji ne njega vrši konstantan pritisak da svi kojima
pružamo profesionalne usluge to plate. Ali, interesovaće vas da čujete
da se ispostavilo da je tržni centar svim investitorima doneo sjajan
prihod. A šta vas to sada dovodi u Hartford?"
„Pročitala sam da postoji plan za izgradnju još jednog tržnog
centra na drugom kraju grada."
„Tačno. Opština prodaje zemlju sa dozvolom za gradnju."
„Koliko traže za nju?"„pitala je Džulija gustirajući supu.
„Kažu oko 3 miliona, ali ja mislim da će na kraju izaći na 3,3 do 3,5,
zbog popularnosti Robinsonovog tržnog centra."
„Tri i po miliona je maksimum koji možemo da ponudimo", rekla
je Džuiija. „Mi smo po prirodi oprezni, i uvek razmišljamo i o drugim
opcijama."
„Možda hoćete da čujete šta bismo još imali da vam ponudimo",
rekao je Net.
„Ne, hvala", rekla je Džulija. „Mi smo se specijalizovali za tržne
centre, i jedna od stvari kojoj me je za života naučio moj pokojni muž
je da se ne prihvatamo poslova koji ne spadaju u naš domen rada."
„Vaš muž je bio mudar čovek."
„Jeste", rekla je Džulija. „Ali, pošto mislim da smo večeras dovoljno
pričali o poslu, ja bih da skratim. Recite vi meni da li bi vaša banka
htela da me zastupa na aukciji? I da znate - zahtevam potpunu
diskreciju. Ne želim da bilo ko zna u čije ime ćete licitirati. I to me je
moj muž naučio." Okrenula se ka domaćici. „Mogu li da vam
pomognem oko narednog jela?"
„Ne, hvala", rekla je Su Ling. „Od Neta nema koristi, ali može da
odnese četiri tanjira u kuhinju, a kada se seti, povremeno dopuni i
neku čašu vina."
„Pa kako ste se vas dvoje upoznali?", pitao je Net, dok
komentarom Su Ling dopunjavao čaše.
„Ne biste poverovali", rekao je Tom. „Sreli smo se na jednom
gradilištu."
„Siguran sam da postoji i neko romantičnije objašnjenje."
„Kada sam prošle nedelje obilazio spomenuti plac naleteo sam na
Džuliju koja je tuda džogirala."
„Mislio sam da insistirate na diskreciji", rekao je Net smeškajući se.
„Retko ko bi, videvši u nedelju ujutru ženu koja džogira preko
nekog parčeta zemlje pomislio da ona želi i da ga kupi."
„Tek kada sam je izveo na večeru u Kaskadu, rekla mi je šta
namerava."
„Ženama u građevinarstvu nije nimalo lako."
„Tačno", rekla je Džulija, „ali ja ga nisam birala, ono je izabralo
mene. Vidite, kada sam završila koledž u Minesoti, kraće vreme sam
se bavila manekenstvom, a onda sam upoznala svog muža. Njegova
ideja je bila da džogirajući snimam teren i onda mu prenesem svoje
utiske o njemu. Posle godinu dana sam tačno znala šta traži, a posle
dve sam već dospela u upravni odbor kompanije."
„A sada je vodite."
„Ne", rekla je Džulija. „Prepustila sam to svom predsedniku i
generalnom direktoru, ali sam ostala većinski deoničar."
„Znači, odlučili ste da ostanete u poslu i nakon muževljeve smrti?"
„Da, to je bila njegova ideja. Pošto je znao da mu je ostalo još samo
par godina života, a nismo imali dece, oducio je da me nauči svemu što
je bilo vezano za posao. Mislim da se čak i on iznenadio kakav sam
marljiv đak bila."
Net je počeo da sklanja tanjire.
„Da li je neko za zapečeni krem?"
„Ne, prejela sam se; jagnjetina je bila divna", rekla je Džulija. „Ali ti
jedi ako ti se jede", dodala je pljesnuvši Toma po stomaku.
Net je pogledao u Toma; nikada ga nije video tako zadovoljnog.
Pomislio je kako će Džulija možda i treći put doći na večeru kod njih.
„Zar je stvarno toliko?", pitala je Džulija pogledavši u svoj sat. „Bilo
mi je divno, Su Ling, ali sutra u deset imam sastanak upravnog odbora
i moram da krenem."
„Da, naravno", rekla je Su Ling ustajući. Tom je skočio sa stolice i
pošao za Džulijom u hodnik da bi joj pomogao da obuče kaput.
Poljubio je Su Ling u obraz zahvalivši joj se na divnoj večeri.
„Samo mi je žao što Džulija žuri nazad u Njujork. Sledeći put ćemo
večerati kod mene."
Net je pogledao u Su Ling i nasmešio se, ali ona ništa nije rekla.
Net se smejuljio zatvarajući vrata. „Sjajna žena", rekao je ušavši u
kuhinju, kod žene. Uzeo je krpu za brisanje sudova.
„Ona je prevarant", rekla je Su Ling.
„Kako to misliš?", pitao je Net.
„Upravo onako kako sam i rekla - lažni su joj i naglasak, i odeća, i
cela priča. Sve zvuči suviše idealno. Ne upuštajte se ni u kakve poslove
s njom."
„Šta bi moglo da se dogodi ako kod nas deponuje 500 000 dolara."
„Kladim se u svoju mesečnu platu da se tih 500 000 nikada neće
pojaviti."
Iako Su Ling te večeri nije ponovo načinjala istu temu, kada se Net
sutradan ujutru vratio u kancelariju, zatražio je od svoje sekretarice
da mu pronađe sve što može o Kompaniji Kirkbridž iz Njujorka. Ona
se sat kasnije vratila sa kopijom njihovog godišnjeg izveštaja i
najnovijeg stanja na računu. Net je pažljivo prostudirao izveštaj i oči
su mu se na kraju zaustavile na njegovom poslednjem redu.
Kompanija je prošle godine imala profit veći od milion dolara, i sve
cifre se slagale sa onim što je Džulija rekla za večerom. Onda je
proverio ko su članovi upravnog odbora kompanije.
Pisalo je da je gospođa Džulija Kartrajt jedan od direktora, i njeno
ime je stajalo odmah ispod imena predsednika i generalnog direktora.
Međutim, zbog sumnje koju je izrazila Su Ling, odlučio je da u svojoj
privatnoj istrazi ode još korak dalje. Lično ih je nazvao telefonom.
„Kompanija Kirkbridž, izvolite", rekao je jedan glas.
„Dobro jutro, mogu li da dobijem gospođu Kirkbridž?"
„Nažalost ne, gospodine. Ona je trenutno na sastanku upravnog
odbora." Net je pogledao u sat i nasmešio se - bilo je 10 i 25, „ali ako
ostavite svoj broj telefona reći ću joj da vam se javi čim bude
slobodna."
„Nema potrebe", rekao je Net. Čim je spustio slušalicu, telefon je
zazvonio. „Ovde Džebs, iz odeljenja novootvorenih računa, gospodine
Kartrajt, mislio sam da biste voleli da znate da nam je na račun
gospođe Džulije Kirkbridž iz Čejsa prebačeno 500 000 dolara."
Net nije mogao da izdrži da o tome odmah ne obavesti Su Ling. „I
dalje mislim da je prevarant", ponovila je njegova žena.
 31

„Pismo ili glava?", pitao je moderator.

„Pismo", kazala je Barbara Hanter.
„Pismo", reče moderator. Pogledao je u gospođu Hanter i klimnuo
glavom. Flečer nije mogao da se žali, jer je uvek birao glavu, ali se
pitao za šta će se odlučiti. Da li da govori ona prva, jer bi to onda
značilo da će on imati završnu reč. S druge strane...
„Govori ću prva", rekla je ona.
Flečer se jedva uzdržao da se ne nasmeje. Ispostavilo se da nisu ni
morali da bacaju novčić, jer da je on dobio, izabrao bi da govori drugi.
Moderator je seo za sto koji je stajao na sredini bine. Gospođa
Hanter je sedela sa njegove desne, a Flečer sa leve strane, što je
najbolje odražavalo političku orjentaciju njihove dve stranke. Ali
izbor mesta za sedenje je bio najmanji problem, jer su tokom
poslednjih 10 dana pregovarali i prepucavali se oko mnogo važnijih
stvari: mesta održavanja debate, vremena njenog početka,
moderatora, pa čak i visine govornice za kojom će govoriti, jer je
Barbara bila visoka 165, a Flečer 185 centimetara. Na kraju su se
složili da bi govornice trebalo da budu različite visine i postavljene na
dve različite strane bine.
Moderator prihvatljiv za obe strane bio je šef katedre žurnalistike
na Univerzitetu Konektikat. Ustao je.
„Dobro veče, dame i gospodo. Ja sam Frenk MekKenzi i biću
moderator večerašnje debate. Gospođa Hanter će po propozicijama
imati šest minuta za svoj uvodni govor, nakon čega će uslediti uvodno
izlaganje gospodina Devenporta. Moram da upozorim oba kandidata
da ću pozvoniti ovim zvoncetom", podigao je jedno malo zvono i
zatresao ga, što je izazvalo smeh u publici i pomoglo da se malo spusti
tenzija, „po završetku petog minuta, kako bih vas upozorio da vam je
ostalo još šezdeset sekundi, a onda ću, kada i oni budu istekli, ponovo
zazvoniti, nakon čega ćete morati da završite svoje izlaganje. Posle
uvodnog govora, oba kandidata će 40 minuta odgovarati na odabrana
pitanja. Na kraju će, opet prvo gospođa Hanter, a zatim i gospodin
Devenport, imati po tri minuta za svoju završnu reč. Sada pozivam
gospođu Hanter da počne sa izlaganjem."
Barbara Hanter je ustala i lagano otišla do svoje govornice, koja se
nalazila na desnoj strani bine. Računala je da će 95% glasača gledati
TV prenos debate, pa je pretpostavila da će je najviše njih videti ako
bude govorila prva, pogotovu što je moglo da se dogodi da u pola
devet ide prenos fudbalske utakmice, kada većina TV gledalaca
automatski menja kanal. Pošto će do tada oboje već završiti sa svojim
uvodnim izlaganjem, Flečer je mislio da to nije tako bitno. Ali on je
hteo da govori drugi da bi mogao da dobije neke poene na račun
kritike nečega što će gospođa Hanter spomenuti u svom govoru, a bilo
je dobro i što će imati završnu reč, jer je to nekada jedino čega se
gledaoci sećaju.
Flečer je pažljivo slušao očekivano i dobro uvežbano izlaganje
gospođe Hanter. Dok je govorila, čvrsto je držala govornicu. „Rođena
sam u Hartfordu. Udata sam za čoveka iz Hartforda, deca su mi rođena
u bolnici Sveti Patrik i žive u glavnom gradu naše države, pa se
osećam kvalifikovanom da predstavljam ljude ovog divnog mesta." Iz
publike je stigao prvi aplauz.
Flečer je pažljivo osmotrio prisutne i primetio da je jedna polovina
njih pljeskala, dok je druga bila mirna.
Jedna od Džimijevih dužnosti te večeri je bila da se pobrine za
karte za njihove simpatizere. Bilo je dogovoreno da svaka stranka
dobije po 300 karata, a da preostalih 400 bude podeljeno građanima.
Džimi i mala grupica njegovih pomagača su proveli sate i sate da bi
ubedili njihove simpatizere da uzmu i tih 400 karata, ali je ovaj prvi
shvatio da će i republikanci učiniti to isto i u publici će se naći skoro
podjednak broj ljudi iz obe stranke. Flečer se iznenadio kada je video
koliko neutralaca sedi u publici.
„Ne brini za publiku", rekao mu je Hari, „prava publika će vas
gledati preko TV-a, i ti na njih treba da ostaviš utisak. Gledaj pravo u
kameru i deluj iskreno", dodao je smeškajući se.
Flečer je pravio beleške dok je gospođa Hanter govorila o svom
programu, i mada je njegov sadržaj bio logičan i koristan, ostavljao je
utisak nedorečenosti. Kada je moderator zazvonio zvoncetom, ona se
nalazila na njegovoj sredini, a čak je napravila i pauzu preskačući
nekoliko strana. Flečer se iznenadio što tako iskusan kandidat nije
računao na to da će mu nekoliko aplauza oduzeti nešto od onih šest
minuta vremena koje je imao na raspolaganju za uvodnu reč. Flečer je
predvideo da njegovo izlaganje traje tek nešto više od pet minuta.
„Bolje da završiš nekoliko sekundi ranije nego da zbrzaš na kraju",
Hari ga je upozoriona to više puta.
Izlaganje gospođe Hanter se završilo nekoliko sekundi nakon
drugog znaka zvona, ostavivši utisak kao da nije dovršeno. I pored
toga, dobila je buran aplauz od jedne polovine prisutnih, i kurtoazan
od one druge.
„Sada pozivam gospodina Devenporta da da svoju uvodnu reč."
Flečer je lagano prišao govornici na njegovoj strani bine, osećajući
se kao čovek koji ide na vešala. Malo mu je laknulo kada je video kako
ga je publika toplo pozdravila. Stavio je svojih 5 strana teksta
otkucanih sa dvostrukim proredom na govornicu i preleteo pogledom
preko prve rečenice, iako je toliko puta pročitao govor da ga je
praktično znao napamet. Pogledao je prema publici i nasmešio se,
svestan da moderator neće uključi štopericu sve dok ne bude
izgovorio prvu reč.
„Mislim da sam u svom životu napravio jednu veliku grešku",
počeo je. „A to je, što nisam rođen u Hartfordu." Smeh u publici mu je
pomogao da se opusti. „Ali sam je ispravio. U četrnaestoj godini sam se
zaljubio u devojku iz Hartforda."
Usledili su smeh i aplauz. Flečer se otkravio i ostatak uvodnog
izlaganja odradio sa samopouzdanjem za koje se nadao da je bilo u
disproporciji sa njegovim godinama. Kada je zvono prvi put zazvonilo,
on je već bio kod završnog pasusa, koji je kompletirao dvadeset
sekundi pre njegovog drugog oglašavanja, čineći ga izlišnim. Aplauz
koji je tom prilikom dobio, bio je mnogo jači nego kada je prilazio
govornici, ali je uvodna reč bila tek prva runda njihovog duela.
Pogledao je u Harija i Džimija, koji su sedeli u drugom redu.
Njihovi osmesi su govorili da je pregrmeo startnu tremu.
„Došlo je vreme da kandidati odgovaraju na postavljena nitanja",
rekao je moderator, „i ovaj deo debate će trajati 40 minuta. Molim
kandidate da daju kratke odgovore. Počećemo sa pitanjem Čarlsa
Lokharta, iz Hartfordskog dnevnika."
„Pitanje za oba kandidata. Verujete li da bi trebalo izmeniti
program stipendiranja u školstvu?" pitao je urednik lokalnih novina.
 Flečer se dobro pripremio za ovo pitanje, jer su ga često postavljali
na tribinama, a bilo je i stalna tema članaka u Lokhartovim novinama.
Trebalo je da on prvi odgovara jer je Hanterova prva dala uvodnu reč.
„Ne bi trebalo sprečavati ljude iz siromašnijih porodica da
pohađaju koledž. Nije dovoljno samo verovati u jednakost, već se na
njoj mora insistirati." Jecian deo publike je njegov odgovor pozdravio
aplauzom, i Flečer im se osmehnuo.
„Lepe reči", odgovorila je gospođa Hanter prekidajući aplauz, „ali
vi isto tako očekujete i lepa dela. Ja sam bila član upravnih odbora
škola, tako da ne morate da mi objašnjavate šta je to diskriminacija,
gospodine Devenport, a kada bih imala sreće da me izaberu za
senatora, zalagala bih se za usvajanje zakonskih akata koja svim
ljudima garantuju jednaka prava." Dok su njeni simpatizeri likovali,
ona se odmakla od govornice i zagledala u Flečera. „Možda neko ko je
imao privilegiju da se školuje u Hočkisu i na Jejlu to ne može da
razume u potpunosti."
Dovraga, pomislio je Flečer, zaboravio sam da im kažem da je Eni
član upravnog odbora jedne škole, i da smo Lusi upravo upisali u
Hartfordsku osnovnu školu. Da je bilo manje publike, sigurno bi se
toga setio.
Kao što se i moglo pretpostaviti, usledila su pitanja o gradskim
taksama, zdravstvu, javnom prevozu i kriminalu.
Flečer se povratio od startnog udara svoje suparnice i počeo da
oseća da će posle ovog dela debate rezultat biti nerešen, sve dok
moderator nije postavio poslednje pitanje.
„Da li kandidati smatraju da su potpuno nezavisni, ili su njihovi
programi rezultat diktata stranačke mašinerije, a njihov glas u senatu
zavisi od stava penzionisanih političara?"
Pitanje je postavio Džil Bernard, voditelj tok šoua koji je išao
vikendom na jednoj lokalnoj radio stanici i čiji je gost svaki drugi dan
bila gospođa Hanter.
Gospođa Hanter je odmah odgovorila. „Svi prisutni znaju da sam ja
morala da se izborim u svojoj stranci za ovu nominaciju, i za razliku
od nekih, ja je nisam dobila na poslužavniku. Zapravo, ja sam za sve u
životu morala da se borim, jer moji roditelji nisu mogli da sebi priušte
srebrne kašike. Mogu li takođe da vas podsetim da nisam oklevala da
iznesem svoj lični stav kad god se nisam slagala sa zvaničnim stavom
stranke kojoj pripadam. Zato nisam uvek bila popularna, ali niko
nikada nije sumnjao u moju nezavisnost. Ako budem izabrana u Senat,
neću stalno biti na telefonu i tražiti od drugih savet kako da glasam.
Sama ću donositi odluke i uvek stajati iza njih." Završila je uz salvu
aplauza.
Sa knedlom u grlu, oznojenim dlanovima i klecavim kolenima,
Flečer je pokušao da se pribere. Pogledao je u publiku i video da su
sve oči bile uprte u njega.
„Rođen sam u Farmingtonu, samo nekoliko milja dalje od ove sale.
Moji roditelji su dugo godina aktivno pomagali Hartford svojim
profesionalnim i dobrotvornim angažovanjem, naročito u bolnici Sveti
Patrik." Pogledao je u svoje roditelje, koji su sedeli u petom redu.
Njegov otac je držao visoko podignutu glavu, dok je majka svoju
pognala. „Moja majka je bila član upravnih odbora većeg broja
dobrotvornih organizacija, da sam ja mislio da sam siroče, ali su mi i
jedno i drugo dolazili uveče u sobu da me podrže u mom radu. Da,
išao sam u Hočkis, i gospođa Hanter je u pravu. Da. Išao sam i na Jejl,
poznati univerzitet u Konektikatu. Da, bio sam i predsednik
studentskog veća, i da, bio sam i urednik Pravnog žurnala, zbog čega
sam i primljen u jednu od najprestižnijih advokatskih firmi u Njujorku.
Nemam nameru da se izvinjavam što se nikada nisam zadovoljavao
drugim mestom. I sa isto tako velikim oduševljenjem sam se odrekao
toga da bih se vratio u Hartford i na taj način se bar delimično odužio
zajednici u kojoj sam odrastao. Uzgred, od plate koju država nudi za
ovaj posao neću sebi moći da kupim mnogo srebrnih kašika, i za sada
mi niko nije ništa ponudio na poslužavniku."
Prolomio se spontani aplauz. Flečer je sačekao da se on utiša, pa je
onda, tiho, skoro šapućući, rekao: „Znam šta je gospodin hteo da pita,
Da li ću stalno biti na vezi sa svojim tastom, senatorom Harijem
Gejtsom? Nadam se da hoću, pa ja sam oženjen njegovom jedinom
ćerkom." Usledio je gromoglasan smeh. „Ali da vas podsetim na nešto
što već znate o Hariju Gejtsu. Dvadeset šest godina je bio na ovoj
funkciji i obavljao je svoj posao časno i dostojanstveno u vremenu u
kome je izgledalo da su te reči izgubile svoje značenje, i iskreno",
rekao je Flečer okrenuvši se svojoj republikanskoj suparnici, „nijedno
od nas nije zaslužilo da zauzme njegovo mesto. Ali ako me budete
izabrali, budite uvereni da ću iskoristiti njegovu mudrost, iskustvo i
intuiciju, što ne bi učinio samo bolesno sujetan čovek. Ali da bude
jasno", rekao je on okrećući se ponovo publici, „u Senatu ću vas ja
predstavljati."
Flečer se vratio na svoje mesto, dok mu je više od polovine
auditorijuma klicalo na nogama. Gospođa Hanter je pogrešila jer ga je
napala na njegovom terenu. Pokušala je da se izvadi u završnoj reči,
ali joj to nije uspelo.
Kada je moderator rekao: „Želeo bih da se zahvalim kandidatima",
Flečer je uradio nešto što mu je Hari predložio prošle nedelje za
ručkom. Prišao je svojoj suparnici, rukovao se sa njom i ostao u tom
potožaju da bi fotograf Dnevnika to ovekovečio.
Sutradan je njihova slika dominirala naslovnom stranom lista i na
njoj se videlo upravo ono što je Hari želeo - muškarac od 185
centimetara, koji se nadvija nad ženom od 165. „I budi ozbiljan",
dodao je tom prilikom.
„Treba da ih nateramo da zaborave koliko si mlad."
Flečer je pročitao tekst ispod slike - NIŠTA IZMEĐU NJIH. Članak o
debati je govorio o tome kako je Flečer ostavio dobar utisak, ali je
devet dana pre izbora Barbara Hanter još uvek imala 2% više glasova
od njega.
 32

„Da li će vam smetati ako pušim?"

„Ne, to smeta samo Su Ling."
„Mislim da joj i ja smetam"; rekla je Džulija Kirkbridž paleći
cigaretu.
„Nemoj da zaboraviš da je odrasla uz veoma konzervativnu
majku", rekao je Tom. „Su Ling je čak i Netu branila da puši, ali leći će
na rudu, naročito kada joj budem rekao..."
„Ššš", reče Džulija, „to za sada mora da ostane naša mala tajna."
Povukla je dim, a onda dodala: „Sviđa mi se Net; vas dvojica ste
očigledno sjajan tim."
„Jesmo, ali mi je drago što zaključujem ovaj ugovor dok je on na
odmoru, naročito nakon njegovog trijumfalnog preuzimanja našeg
najstarijeg rivala."
„Shvatam", rekla je Džulija, „ali šta mislite kakve su nam šanse?"
„Izgleda da ima samo dva ili tri ozbiljna ponuđača. Opština je sa
ciljem da eliminiše eventualne 'padobrance' odredila veoma stroge
uslove za učestvovanje na licitaciji."
„Stroge?"
„Traže ne samo da licitacija bude javna, već i da se odmah isplati
celokupna suma."
„Zašto insistiraju na tome?", pitala je Džulija podižući se u krevetu.
„Ranije sam uvek polagala avans od deset posto, i imala bih rok od
dvadeset osam dana da uplatim ostatak."
„Da to je uobičajena praksa, ali je plac očigledno postao vruć
politički krompir. Barbara Hanter je insistirala da ne bude odlaganja
plaćanja, jer su u poslednje vreme jedan ili dva posla propala kada se
otkrilo da pobednik na licitaciji nije imao dovoljno novca da plati
kompletnu ugovorenu sumu. I ne zaboravi da je do izbora ostalo samo
još nekoliko dana, i zato opštinari žele da sve štima."
„Da li to znači da ću morati da kod tebe položim još 3 miliona do
sledećeg petka?", pitala je Džulija.
„Ne, ako osiguramo nekretninu, banka će dati kratkoročni zajam."
 „Ali šta će biti ako odustanem?", pitala je Džulija.
„To nas se zanima", rekao je Tom. „Prodali bismo zemljište prvom
narednom ko je ponudio najviše na licitaciji, jer bi smo još uvek imali
tvojih 500 000 da pokrijemo eventualni gubitak."
„Banke", reče Džulija gaseći cigaretu i uvlačeći se ispod pokrivača,
„nikada ne gube."
„Zamoliću te za jednu uslugu", rekla je Su Ling dok je avion počeo
da se spušta na aerodrom u Los Anđelesu.
„Da, cvetiću, slušam."
„Možeš li jednu celu nedelju da ne zoveš banku. Ne zaboravi da je
ovo Luku prvo veće putovanje."
„I meni", rekao je Net zagrlivši sina, „oduvek sam želeo da posetim
Diznilend."
„Prestani da se zafrkavaš. Dao si reč i očekujem da ćeš je održati."
„Želeo bih da znam šta se dešava sa onim poslom koji Tom želi da
sklopi sa Džulijinom kompanijom."
„Zar ne misliš da bi i Tom voleo da završi nešto sam, bez nadzora
velikog Neta Kartrajta? Ti si zapravo onaj ko je odlučio da joj veruje."
„Shvatio sam šta hoćeš da kažeš", rekao je Net dok se Luk privijao
uz njega pošto je u tom trenutku avion dotakao pistu. „Ali, hoćeš li mi
dati bar da se u petak popodne čujem sa njim - interesuje me da čujem
da li je naša ponuda za projekat Kedrova šuma bila odgovarajuća."
„Da, ako ga u međuvremenu ne budeš zvao."
„Obećavam da neću", rekao je Net, „zašto bih te inače dovodio u
Los Anđeles?"

* * *
Tom se našao sa Džulijom na peronu gde je stao voz koji je došao
iz Njujorka i odmah su se odvezli do zgrade opštine. Kada su ušli
unutra, naišli su na čistače koji tek što su završili sa sređivanjem njene
svečane sale gde je prethodne večeri održana debata u kojoj su
učestvovali gospođa Hanter i Flečer. Tom je u Hartfordskom dnevniku
pročitao da je spomenutom događaju prisustvovalo više od hiljadu
ljudi i članak u novinama je sugerisao da će biti teško odlučiti za koga
da se glasa. On je do sada glasao za republikance, ali mu se činilo da će
ovog puta zaokružiti Flečera Devenporta, jer mu je delovao vrlo
pristojno.
 „Zašto smo došli ovako rano?", pitala je Džulija prekinuvši ga u
razmišljanju.
„Želim da vidim kako izgleda prostorija u kojoj će se održati
licitacija", objašnjavao je Tom, „kako nas nešto ne bi iznenadilo. Ne
zaboravi da sve može da se završi za par minuta."
„Šta misliš gde bi bilo najbolje da sednemo?"
„Negde u sredinu, s desna. Voditelju aukcije sam već rekao koji ću
znak koristiti."
Tom je pogledao prema bini i video kako se voditelj približava
svom pultu, lupka po mikrofonu i gleda u malobrojnu publiku,
proveravajući da li je sve na svom mestu.
„Ko su svi oni ljudi?", pitala je Džulija pogledavši oko sebe.
„Opštinski službenici, uključujući i sekretara opštine, predstavnika
aukcijske kuće koja vodi aukciju i jednog čudaka koji u petak
popodne nema ništa pametnije da radi. Ali koliko vidim, tu su samo 3
ozbiljna učesnika." Tom je pogledao u svoj sat. „Možda bi trebalo da
sednemo."
Seli su na kraj jednog reda u sredini sale. Tom je sa susednog
sedišta uzeo brošuru, i kada mu je Džulija dotakla ruku nije mogao a
da se ne zapita koliko li je ljudi moglo da dokuči da su njih dvoje
ljubavnici. Okrenuo je stranu i zagledao se u jednu verziju idejnog
rešenja tržnog centra. Kada je voditelj aukcije rekao da je spreman da
počne, Tom je još uvek razgledao brošuru. Voditelj se nakašljao.
„Dame i gospodo", rekao je, „danas popodne je u ponudi samo
jedna stvar, sjajan plac u severnom delu grada poznat pod imenom
Kedrova šuma. Opština nudi ovaj plac sa dozvolom za gradnju. Uslovi
prodaje su dati u brošuri koju možete naći na vašim sedištima. Moram
da napomenem da opština ima pravo da otkaže transakciju ako kupac
ne ispunjava sve navedene uslove." Napravio je pauzu, koja je trajala
tačno onoliko koliko je odjeku njegovog glasa trebalo da se utiša.
„Startna ponuda je 2 miliona", objavio je i odmah pogledao u pravcu
Toma.
Iako Tom ništa nije rekao, niti dao bilo kakav znak, voditelj je
kazao: „Imam 2 i 250 000." Teatralno je pogledao po celoj sali, uprkos
tome što je znao gde sede tri jedina ozbiljna ponuđača. Pogled mu se
zaustavio na jednom poznatom advokatu iz Hartforda, u drugom redu,
koji je podigao brošuru. „2 500 000." Voditelj se okrenuo prema
Tomu, koji nije ni trepnuo. „2 750 000." Ponovo je je pogledao u onog
advokata, koji je malo oklevao pre nego što je ponovo podigao uvis
svoju brošuru. „3 miliona", kazao je voditelj, pogledao u Toma i rekao:
„3 250 000."
Okrenuo se prema advokatu, koji je delovao kao da se premišlja.
Džulija je stegnula Tomovu ruku. „Čini mi se da smo uspeli."
„3 500 000?" sugerisao je voditelj gledajući u advokata.
„Ne, još nismo", prošaputao je Tom.
„3 500 000", ponovio je voditelj optimistički.
„3 500 000", ponovio je ovog puta zadovoljno pošto se ona
brošura digla i treći put.
„Dođavola", rekao je Tom skidajući naočare, „mislim da je i on
spreman da da isto koliko i mi."
„Hajdemo na 3 600 000", reče Džulija, „da vidimo da li je stvarno
tako."
Iako je Tom skinuo naočare - to je bio znak da je odustao od dalje
licitacije - voditelj je primetio da gospodin Rasel ozbiljno razgovara sa
damom koja je sedela kraj njega.„Da li odustajete, gospodine? Ili..."
Tom se mislio, a onda rekao: „3 600 000."
Voditelj se ponovo okrenuo ka advokatu, koji je odložio brošuru
na prazno sedište kraj njegovog.
„Mogu li da kažem 3 700 000, gospodine, ili smo završili?"
Brošura je ostala na sedištu. „Ima li još ponuda?", pitao je voditelj
dok je pogledom prelazio preko desetak ljudi što su sedeli u sali u
kojoj ih je prethodne večeri bilo hiljadu.
„Ovo je poslednja prilika, ili će biti prodalo za 3 600 000." Podigao
je čekić i ne dobivši odgovor, udario njime u pult. „Prodato za 3 600
000 dolara gospodinu na kraju reda."
„Sjajno", rekla je Džulija.
„Koštaćete još 100 000", rekao je Tom, „ali nismo mogli da znamo
da je i on hteo da da 3 500 000. Idem da sredim papire i dam ček, a
onda ćemo da to proslavimo."
„Odličan predlog", rekla je Džulija klizeći prstom duž unutrašnje
strane njegove noge.
„Čestitam gospodine Rasel", rekao je gospodin Kuk. „Vaš klijent je
obezbedio lep plac, koji će na duže staze sigurno donositi dobar
profit."
 „Slažem se", rekao je Tom pišući ček na 3 600 000 dolara, koji je
onda dao sekretaru opštine.
„Da li je Raselova banka principal u ovoj transakciji?", pitao je
gospodin Kuk gledajući u potpis.
„Ne, mi zastupamo jednog njujorškog klijenta koji ima račun kod
nas."
„Žao mi je što ćete misliti da sam cepidlaka, gospodine Rasel, ali su
uslovi sporazuma takvi da ček na puni iznos mora da potpiše
principal, a ne njegov zastupnik."
„Ali mi predstavljamo tu kompaniju i kod nas je deponovan njen
novac namenjen za ovu transakciju."
„Onda vašem klijentu neće biti problem da potpiše ček u ime
kompanije", predložio je gospodin Kuk.
„Ali zašto...", počeo je Tom.
„Nije na meni da analiziram postupke opštinskih funkcionera,
gospodine Rasel, ali nakon prošlogodišnjeg debakla oko ugovora
Oldvič i pitanja gospođe Hanter na koja sam svakodnevno morao da
odgovaram", uzdahnuo je, „nemam izbora i moram da do tančina
ispoštujem predviđenu proceduru."
„Šta ja sad mogu da učinim, kada smo već dovde došli?", pitao je
Tom.
„Još uvek možete da do pet sati predate ček sa potpisom
generalnog direktora kompanije. Ako to ne uradite, plac će pripasti
ponuđaču koji je davao 3 500 000 dolara za njega, a opština će tražiti
od vas da nadoknadite razliku od 100 000 dolara."
Tom je otrčao do drugog kraja sale. „Imaš li tu svoju čekovnu
knjižicu?"
„Ne", rekla je Džulija. „Rekao si mi da će Rasel umesto nas položiti
ceo iznos vrednosti ugovora, a da ću ja onda u ponedeljak prebaciti
razliku para na vaš račun."
„Da, kazao sam to", reče Tom pokušavajući da smisli nešto na
brzinu. „Nema nam druge", dodao je, „nego da idemo pravo u banku."
Pogledao je u sat - bilo je skoro četiri. „Dođavola", dodade svestan da
bi Net da nije bio na odmoru sigurno primetio tu klauzulu u ponudi i
predvideo sve njene moguće posledice.
U kratkoj šetnji od zgrade opštine do Rasel banke, Tom je objasnio
Džuliji na čemu insistira gospodin Kuk.
 „Da li to znači da sam izgubila posao i 100.000 dolara?"
„Ne, već sam smislio kako da to rešimo, ali mi treba tvoja
saglasnost."
„Ako ćemo tako sačuvati plac", rekla je Džulija, „učini ću sve što
kažeš."
Čim su ušli u banku, Tom je otišao pravo do svoje kancelarije,
podigao slušalicu i tražio od šefa blagajne da dođe kod njega. Dok je
čekao da se Rej Džekson pojavi u njegovoj kancelariji, uzeo je jednu
blanko čekovnu knjižicu i počeo da piše 3 600 000 dolara. Šef
blagajne je pokucao na vrata i ušao kod predsednika upravnog
odbora.
„Reje, hoću da prebaciš 3 100 000 dolara na račun gospođe
Kirkbridž."
Šef blagajne je malo oklevao. „Za tako veliku sumu će mi biti
potrebna autorizacija naloga", rekao je on. „To je znatno veća suma
od one koju ja imam dozvolu da odobrim."
„Da, svakako", rekao je predsednik i uzeo standardni formular iz
svog stola i brzo ga popunio. Tom nije komentarisao da je to i njemu
najveća transakcija koju je ikada odobrio. Dao je formular šefu
blagajne, koji ga je dobro prostudirao. Izgledao je kao da je hteo da
prokomentariše predesednikovu odluku, ali se u poslednjem trenutku
predomislio.
„Odmah", naglasio je Tom.
„Da, gospodine", rekao je šef blagajne i otišao isto onako brzo kao
što je i došao.
„Jesi li siguran da je to pametno?", pitala je Džulija. „Nije li to
preveliki rizik?"
„Imamo plac i tvojih 500 000, tako da ne možemo da izgubimo.
Kako bi Net rekao to je dobro osiguran posao."
Okrenuo je čekovnu knjižicu i zatražio od Džulije da se potpiše i
ispod potpisa stavi ime njene kompanije. Kada je Tom proverio ček,
rekao je: „Idemo odmah u opštinu."
Tom je pokušao da ostane miran dok se prelazeći glavnu ulicu
probijao između automobila, a zatim trčao uz stepenice opštine.
Stalno je zastajkivao da bi sačekao Džuliju koja mu je govorila kako
joj nije lako da ga na štiklama. Kada su ponovo ušli u zgradu, Tomu je
laknulo jer je video da gospodin Kuk još uvek sedi za svojim stolom na
suprotonom kraju sale. Videvši da mu Tom ide u susret sekretar je
ustao.
„Daj ček onom ćelavom mršavku", rekao je Tom, „i smeškaj se."
Džulija je uradila kako joj je Tom rekao i onaj čovek joj je uzvratio
osmeh. Gospodin Kuk je pažljivo pregledao ček. „Čini mi se da je u
redu, gospođo Kirkbridž. Samo bih vas zamolio da mi pokažete neku
od vaših isprava."
„Naravno", rekla je Džulija i iz tašne izvadila svoju vozačku
dozvolu.
Gospodin Kuk je pogledao u fotografiju i potpis. „Niste baš ispali
najbolje na ovoj slici", rekao je.
Džulija se nasmešila. „Dobro, sada još samo treba da potpišete sve
neophodne papire u ime kompanije."
Džulija je potpisala tri primerka ugovora sa opštinom i jedan
primerak dala Tomu. „Bilo bi najbolje da ovo ne ispuštaš iz ruku, dok
vam ne prebacim novac", prošaputala je.
Gospodin Kuk je pogledao u sat. „U ponedeljak ujutru ću doći da
vam predam ovaj ček, gospodine Rasel", rekao je, „i zamoliću vas da
ga što pre realizujete. Ne bih želeo da na samo nekoliko dana od
izbora dajem gospođi Hanter novu municiju."
„Realizovaćemo ga još istog dana", potvrdio je Tom.
„Zahvaljujem", rekao je gospodin Kuk čoveku sa kojim je redovno
igrao golf u njihovom lokalnom klubu.
Tom je poželeo da zagrli Džuliju, ali se u poslednjem trenutku
uzdržao. „Samo ću na čas do banke, da im kažem da je sve u redu, a
onda možemo da odemo do mene."
„Moraš li ?" pitala je Džulija. „Ček i onako neće biti predat do
ponedeljka."
„Pa dobro, neću onda", rekao je Tom.
„Dođavola", rekla je Džulija saginjući se da skine jednu cipelu,
„polomila sam štiklu trčeći uz stepenice."
„Izvini", rekao je Tom, „ja sam kriv, nije trebalo da te teram da
trčiš. Na kraju je ispalo da smo imali sasvim dovoljno vremena."
„Nema problema", rekla je Džulija smešeči se, „ali bi bilo dobro da
odeš po kola, a ja ću te čekati kod stepeništa."
„Da, naravno", rekao je Tom. Otkaskao je niz stepenice, do
parkinga.
 Par minuta kasnije je već bio ispred opštine, ali tamo nije bilo
Džulije. Možda se vratila unutra? Sačekao je nekoliko minuta, ali se
nije pojavila. Opsovao je, iskočio iz nepropisno parkiranog automobila
i otrčao stepenicama u zgradu, gde ju je zatekao u jednoj telefonskoj
govornici. Kada ga je ugledala, prekinula je vezu.
„Upravo sam obavestila Njujork o tvom uspehu, dragi, i oni će
naložiti našoj banci da vam, još pre kraja radnog vremena, prebace na
račun 3 100 000 dolara."
„Sjajno", rekao je Tom, dok su lagano išli ka njegovim kolima.
„Hoćeš li da večeramo negde u gradu?"
„Ne, više bih volela da idemo kod tebe", reče Džulija.
Kada se Tom zaustavio na prilaznom putu svojoj kući, Džulija je
već skinula svoju bundu, i dok su došli do spavaće sobe na drugom
spraiu, ona se već sasvim oslobodila svoje odeće. Kada je zazvonio
telefon, Tom je bio u donjem vešu, a ona je skidala čarape.
„Ne javljaj se", rekla je Džulija spuštajući se na kolena i svlačeći
mu gaćice.

* * *
„Ne javljaju se", reče Net, „mora da su izašli na večeru."
„Zar to ne može da sačeka ponedeljak?", pitala je Su Ling.
„Mislim da može", priznao je Net nevoljno, „ali bih voleo da znam
da li je Tom dobio Kedrovu šumu i po kojoj ceni."
 33

„NAPETO", govorio je krupan naslov u Vašington Postu,

„IZJEDNAČENO", smatrao je Hartfordski dnevnik. Prvi naslov se
odnosio na izbornu trku između Forda i Kartera za ulazak u Belu
kuću, a drugi na lokalnu borbu između Hanterove i Devenporta za
ulazak u Senat države Konektikat. Flečera je nerviralo što su uvek
prvo stavljali njeno ime, kao što je to bio slučaj sa Harvardom i Jejlom.
„Sada je najvažnije", rekao je Hari, u šest tog jutra, vodeći
poslednji sastanak u predizbornoj kampanji, „da nateramo naše
simpatizere da izađu na glasanje."
Više nije trebalo diskutovati o taktici, izjavama za štampu, ni
politici. Od trenutka kada prvi listić upadne u glasačku kutiju, svako
od njih koji su sedeli za ovim okruglim stolom išao je na nova
zaduženja.
Tim od četrdeset ljudi bio je zadužen za transport, i imao je kod
sebe spiskove sa glasačima kojima je do glasačkih mesta bio potreban
prevoz -starih, nemoćnih, izuzetno lenjih, pa čak i onih koji su uživali
u tome da ih dovezu na glasačko mesto samo da bi mogli da glasaju za
protivkandidata.
Drugi, i daleko najbrojniji tim sačinjavali su oni koji su trebali da
sede i telefoniraju iz izbornog štaba.
„Oni treba da rade u dvočasovnim smenama", rekao je Hari, „i
moraju da zovu telefonom simpatizere stranke da bi ih podsetili da
danas treba da izađu da glasaju, a onda da posle izvesnog vremena
provere da li su to i učinili. Neke od njih treba zvati i po tri-četiri puta
do zatvaranja glasačkih mesta", podsetio ih je Hari.
Sledeća grupa aktivista, koje je Hari nazvao dragim amaterima,
trebala je da nadgleda tok glasanja u celom okrugu Oni su morali
neprekidno da izveštavaju izborni štab o tome kako se odvija glasanje
u njihovoj izbornoj jedinici. Pokrivali su l 000 do 3 000 glasača u
zavisnosti od toga da li su se nalazili u gradskim ili seoskim zonama.
„Oni su", Hari je podsećao Flečera, „kičma stranke. Jedni od njih će
od početka glasanja sedeti ispred glasačkih mesta i štriklifati imena
glasača. Na svakih pola sata će te obeležene spiskove predavati
kuririma koji će ih onda nositi na mesta gde se nalazi zbirni birački
spiskovi za čitav okrug, koji će se onda na osnovu tih spiskova sa
svakog biračkog mesta označavati na sledeći način - crvenim
flomasterom će se precrtavati imena onih koji glasaju za
republikance, plavim onih koji glasaju za demokrate, a žutim onih za
koje se ne zna za koga će glasati. Jednim pogledom na tako označene
biračke liste šefovi zonskih timova dobijaju tačan uvid u to kako
glasanje napreduje. Što je više iskusnih šefova angažovano na tom
poslu rezultati će moći bolje da se uporede sa rezultatima sa
prethodnih izbora. Kada se oni prenesu u izborni štab, ljudi kojima je
posao da zovu glasače imaće priliku da ciljano zovu one koji još nisu
izašli na birališta."
„A šta kandidat treba da radi čitav dan?", pitao je Flečer kada je
Hari završio.
„Da nam ne smeta", rekao je: Hari, „zbog čega on ima svoj
program. Obići ćeš sva 44 zonska štaba, jer u svakoj od njih očekuju
da te vide. Džimi će te voziti i biće, kako se to zove, 'kandidatov
prijatelj', jer ne možemo da na tebe potrošimo nijednog našeg
aktivistu."
Kada je sastanak završen, i kada su svi pohitali na svoje nove
zadatke, Džimi je objasnio Flečeru kako će da provede ostatak dana, i
to je govorio na osnovu iskustva, pošto je isti posao obavljao već dva
puta za njegovog tasta.
„Da odmah počnem od onoga što se ne sme", rekao je Džimi kada
je Flečer seo na suvozačko sedište. „Pošto do osam sati uveče moramo
da obiđemo sva 44 glasačka mesta, znam da će ti svi nuditi kafu, i
između 11 i 45h i 14 i 15h ručak, a nakon 17 i 30h piće. Sve ih moraš
ljubazno, ali odlučno, odbiti. U kolima ćeš piti samo vodu, a ručaćemo
u pola jedan, u štabu, da aktivisti ne bi zaboravili da imaju kandidata, i
nećeš više ništa jesti sve dok se birališta ne zatvore."
Flečer je pomislio kako će mu možda biti dosadno, ali je poseta
svkom biralištu donosila susrete sa novim licima. Tokom prvog sata,
na spiskovima je bilo prekriženo samo nekoliko imena, a šefovi
zonskih ekipa su brzo mogli da izveste izborni štab kakva je bila
situacija u odnosu na prethodne izbore.
Flečer je bio zadovoljan kada je video koliko je imena do deset sati
bilo prekriženo plavim flomasterom, dok mu Džimi nije rekao da je u
vremenu od 7 do 9h, po običaju, glasalo puno demokrata, jer su
radnici i oni koji su radili noćnu smenu glasali pre odlaska na posao ili
po povratku s njega. „Između 10 i 16h republikanci će preći u
vođstvo", dodao je Džimi, „dok su se u periodu od 17 do 20h
demokrate ponovo vraćale u igru. Zato se moli da između 10 i 17h
pada kiša, posle koje će da dođe lepo vreme."
Do 11 su svi šefovi raportirali da je ove godine odziv birača bio
nešto slabiji nego na prošlim izborima, kada ih je izašlo 55%. „Ako
izađe manje od 50% gubimo, između 50 i 55% imamo šanse, a preko
55% dobijamo", rekao je Džimi.
„Zašto?", pitao je Flečer.
„Jer republikanci po tradiciji izlaze da glasaju, tako da oni uvek
profitiraju kod slabog odziva birača. Najveći problem demokrata je
oduvek bio kako da nateraju svoje birače da dođu na birališta."
Džimi se držao striktno svog rasporeda. Pre nego što bi stigli do
biračkog mesta, dao bi Flečeru parče hartije sa osnovnim podacima o
porodici čija je kuća u tom kraju korišćena za praćenje toka izbora.
Flečer je onda pokušavao da zapamti ono najvažnije ponavljajući to u
sebi na putu do njihovih vrata.
„Zdravo, Dik", reče kad su se vrata otvorila, „hvala vam što ste nam
ponovo stavili svoju kuću na raspolaganje, jer znam da su ovo vaši
četvrti izbori."
Saslušao je odgovor. „Kako je Ben? Je li još uvek na koledžu?"
Saslušao je odgovor. „Šteta za Bastera - da, senator Gejts mi je
rekao."
Saslušao je odgovor. „Ali sad imate novog psa, Bastera juniora, zar
ne?"
I Džimi je imao svoj scenario. Nakon 10 minuta bi prošaputao:
„Mislim da bi trebalo da krenemo." Nakon dvanaest bi počeo da zvuči
pomalo zabrinuto, a nakon 14 bi navaljivao. Posle rukovanja i
mahanja, trebalo je još par minuta da najzad krenu. Iako se Džimi
striktno držao rasporeda, zakasnili su 20 minuta na ručak u štabu.
Ručak je više bio užina nego klasičan obrok, jer je Flečer u trku
zgrabio sendvič sa stola pretrpanog hranom i grickao ga dok su on i
Eni išli iz kancelarije u kancelariju i rukovali se sa svim aktivistima.
„Zdravo Marta, šta radi Hari?" pitao je Flečer kada je ušao u sobu
kod 'telefonista'.
„On je ispred starog sedišta vlade i radi ono što najbolje ume:
gnjavi narod, mudruje i podseća narod da treba da glasa. Čekam ga da
stigne svakog časa."
Trideset minuta kasnije, Flečer se izlazeći iz štaba mimoišao u
hodniku sa Harijem, pošto je Džimi rekao da ako misle da obiđu sve
njihove 'brojačnice glasova' da moraju da krenu najkasnije u 13 i 10.
„Dobar dan, senatore", rekao je Flečer.
„Dobar dan, Flečeru, drago mi je da si stigao da jedeš."
U prvoj kući koju su obišli nakon ručka dobili su podatak da su
republikanci u blagoj prednosti, koja je nastavila da se uvećava tokom
popodneva. U pet sati je ostalo da se obiđe još 15 zonskih štabova.
„Ako i jednu propustimo", rekao je Džimi, nećemo čuti krajnji rezultat,
a na sledećim izborima nećemo moći da računamo na nju."
U šest sati su republikanci ubedljivo vodili, i Flečer je pokušao da
ne izgleda neraspoloženo.
„Opusti se", rekao je Džimi i obećao da će se za dva sata stanje
popraviti; međutim, nije mu spomenuo da je u ovo vreme njegov tast
imao malu prednost i znao je da će pobediti. Flečer je zavideo onima
koji su se kandidovali za senatore u okruzima gde kandidati nisu bili
izjednačeni.
„Koliko je lakše pratiti tok izbora kada znaš da ćeš sigurno
pobediti ili izgubiti."
„Ne znam kako to izgleda", rekao je Džimi. „Tast ti je pobedio na
svojim prvim izborima sa 121 glasom prednosti još pre nego što sam
se ja rodio, a tokom proteklih 30 godina ta razlika se povećavala na
11 000, ali uvek kaže da bi on, da je 61 birač glasao za njegovog
protivnika, izgubio na tim prvi izborima i možda nikada ne bi dobio
drugu priliku da se kandiduje za senatora." Džimiju je istog trenutka
bilo žao što je to rekao.
U sedam sati je Flečeru bilo lakše kada je video da se na
spiskovima pojavilo još plavih linija, i mada su republikanci i dalje
vodili, činilo se da ih sustići. Džimi je morao da skrati boravak u
poslednjih šest kuća na po jedanaest minuta, ali uprkos tome, do kraja
glasanja nisu stigli da obiđu još dve.
„I šta sad?", pitao je Flečer izlazeći iz poslednje.
Džimi je pogledao u sat. „Nazad u štab da slušamo najduže priče
koje smo ikada čuli. Ako pobediš, postaće epovi, a ako izgubiš, brzo će
ih zaboraviti."
„Kao i mene", prokomentarisao je Flečer.
Ispostavilo se da je Džimi bio u pravu, jer su u izbornom štabu svi
pričali uglas, ali su samo ludo odvažni i urođeni optimisti bili voljni da
prognoziraju rezultat. Preliminarni rezultati, objavljeni samo nekoliko
minuta nakon završetka glasanja govorili su da je za malo pobedila
Hanterova. Preliminarni rezultati predsedničkih izbora pokazivali su
da je Ford porazio Kartera.
„Istorija se ponavlja", rekao je Hari ulazeći u salu. „Isti ti ljudi su mi
govorili da će naš novi predsednik biti Djui. Takođe su rekli i da ću ja
izgubiti za malo, a ispostavilo se da nijedna prognoza nije bila tačna, i
zato ne brini, Flečeru, to ništa ne mora da znači."
„A koliko je birača izašlo na izbore?", pitao je Flečer setivši se
Džimijevih reči.
„Još je rano da bi se sa sigurnošću moglo reći, ali ih svakako više
od 50, ali i manje od 55%."
Flečer je preleteo pogledom preko svog tima i shvatio da više nije
bilo svrhe razmišljati o tome kako sakupljati glasove, jer je došlo
vreme da se oni broje.
„Ne možemo još mnogo toga da uradimo", rekao je Hari, „osim da
se osiguramo da se naši ljudi koji će brojati glasove jave u opštinu do
10 sati. Ostali neka se odmore, i vidimo se kasnije tokom
prebrojavanja. Mislim da će ovo biti jedna duga noć."
U kolima na putu do Maria, Hari je rekao Flečeru da nema svrhe
da se vraćaju pre 23h, i „zato idemo da jedemo na miru i na mariovom
televizoru pratimo šta se događa u drugim cielovima zemlje."
Prilika da se obeduje na miru iščezla je u trenutku kada su Hari i
Flečer ušli u restoran, a nekoliko gostiju ustalo i počelo da im
aplaudira dok nisu seli za svoj sto u uglu. Flečeru je bilo drago kada je
video da su mu roditelji već bili tu i pijuckali svoje piće.
„Šta mogu da vam preporučim?", pitao je Mario kada su svi seli.
„Suviše sam umorna da bih i o tome mogla da razmišljam", rekla je
Marta. „Zašto nam vi, Mario, ne odaberete nešto, kao da nas sad prvi
put vidite."
„Naravno, gospođo Gejts", reče Mario, „prepustite to meni."
Eni je ustala i mahnula Džoani i Džimiju kada su oni ušli u
restoran. Dok je ljubio Džoanu u obraz, Flečer je preko njenog
ramena video na televizoru kako se Džimi Karter vraća na svoj ranč, a
neki sekund kasnije i kako predsednik Ford ulazi u helikopter. Pitao
se kakav li su dan njih dvojica imali.
„Samo što smo stigli", rekao je Hari dok je Džoana sedala pored
njega, „kako su deca?"
Mario se vratio za nekoliko minuta, sa dva velika tanjira
antipastija, dok je konobar koji je išao iza njega doneo dva bokala
belog vina, „Vino kuća časti", rekao je Mario, „mislim da si možda
pobedio", dodao je sipajući Flečeru da ga proba. Svi su voleli da
prognoziraju rezultat.
Flečer je stavio ruku ispod stola i dodirnuo Enino koleno. „Hoću
nešto da kažem."
„Moraš li?", rekao je Džimi, nalivajući sebi drugu čašu vina.
„Naslušao sam se tvojih govora za do kraja života."
„Biće kratko, obećavam", rekao je Flečer ustajući, „jer su svi
kojima želim da se zahvalim za ovim stolom. Da počnem sa Harijem i
Martom. Da nisam seo do njihovog užasnog derišta prvog dana škole,
nikada ne bih upoznao Eni, ni njih dvoje koji su mi promenili život,
iako je za to najveći krivac moja majka, jer je insistirala da idem na
Hočkis, a ne na Taft. Da je bilo po mom ocu, život bi mi izgledao
sasvim drugačije." Nasmešio se svojoj majci. „I zato, hvala."
Seo je, a u tom trenutku se ponovo pojavio Mario pored njihovog
stola noseći još jednu flašu vina.
„Ne sećam se da sam to naručio", kazao je Hari.
„I niste", reče Mario, „to je poklon od onog gospodina koji sedi na
drugom kraju sale."
„Baš ljubazno od njega", rekao je Flečer, ,je li rekao kako se zove?"
„Ne, rekao je samo da mu je žao što nije bio u mogućnosti da vam
više pomogne tokom izbora, jer je imao posla. On je naš stalni gost",
dodao je Mario . „Mislim da ima neke veze sa Rasel bankom."
Flečer je pogledao prema njemu i klimnuo glavom, a Net Kartrajt
je podigao ruku. Imao je osećaj da ga odnekud zna.
 34

„Kako li joj je to samo pošlo za rukom?", pitao je Tom bled u licu.

„Birala je žrtvu i, da budem iskren, razradila sve do najsitnijeg
detalja."
„Ali to ne objašnjava... "
„Kako je znala da ćemo pristati da prebacimo novac? To je bilo
najlakše", rekao je Net. „Kada su joj se sve kockice složile, trebalo je
samo da pozove Reja i kaže mu da prebaci sav novac sa njenog računa
u drugu banku."
„Ali Rasei se zatvara u 17h, a većina njegovih službenika do 18h
već napušta banku, pogotovo vikendom."
„U Hartfordu."
„Ne shvatam", reče Tom.
„Rekla je našem šefu blagajne da prebaci novac u jednu banku u
San Francisku, gde je tada bilo 14h."
„Ali ostavio sam je samo par minuta samu."
„Sasvim dovoljno da telefonira svom advokatu."
„Zašto me Rej onda nije zvao?"
„Jeste, ali nisi bio u kancelariji, a ona je podigla slušalicu sa
telefona kada ste došli tvojoj kući. Seti se da je, kada sam vas ja zvao
iz Los Anđelesa, tamo bilo pola četiri, a u Hartfordu pola sedam i Rasel
je već bio zatvoren."
„Eh, samo da nisi bio na odmoru."
„Kladim se da je i na to računala", rekao je Net.
„Ali kako?"
„Dovoljno je bilo da jednom nazove moju sekretaricu, pod
izgovorom da želi da zakaže sastanak, i znala bi da sam te nedelje u
Los Anđelesu, a to bi joj i ti potvrdio."
Tom se zamislio. „Da, bih. Ali to ne objašnjava zašto Rej nije odbio
da joj prebaci novac na račun."
„Jer si ti već deponovao celu sumu, a zakon je tu jasan: ako ona
zatraži da prebaci novac mi to moramo da uradimo. Kao što je njen
advokat naglasio kada je zvao Reja u 16 i 50 dok si ti bio na putu
prema kući."
„Ali ona je tada već potpisala ček i predala ga gospodinu Kuku."
„Da, a da si se ti vratio u banku i obavestio našeg šefa blagajne o
čeku, on bi sve to možda mogao da odloži do ponedeljka."
„Ali kako je mogla da bude tako sigurna da ću odobriti da se
dodatna suma novca prebaci na njen račun?"
„Nije bila sigurna i zato je otvorila račun kod nas i deponovala 500
000 dolara, pretpostavivši da ćemo mi zbog toga smatrati da ima
dovoljno novca za kupovinu Kedrove šume."
„Ali rekao si mi da si proverio njenu firmu?"
„Jesam. Kompanija Kirkbridž ima sedište u Njujorku, i prošle
godine su imali profit veći od milion dolara, i zamisli većinski vlasnik
je gospođa Džulija Kirkbridž. A ja sam to proverio samo zato što je Su
Ling mislila da je ona prevarant. Čak sam zvao sutradan pošto ste bili
kod nas na večeri da bih video da li je tog jutra stvarno imala sastanak
upravnog odbora kompanije. Kada je čovek na centrali rekao da ne
može da uznemirava gospođu Kirkbridž, jer je na sastanku, složila se i
poslednja kockica u mozaiku. E, to ti je planiranje do najsitnijeg
detalja."
„Ali još uvek nešto ne dostaje", rekao je Tom.
„Da, a to je ono po čemu se sitan mućkaroš razlikuje od genijalnog
prevaranta. Hari Gejtsov amandman na zakon o finansijama koji joj je
dao obruč kroz koji ćemo skočiti."
„Kako se senator Gejts uklapa u sve to?", pitao je Tom.
„On je predložio amandman koji se odnosi na kupovinu
nekretnina, i u kome se kaže da sve transakcije koje se obavljaju sa
opštinom moraju odmah da budu realizovane u ceHni."
„Ali ja sam joj rekao da će banka pokriti sve dodatne troškove."
„A ona je znala da to neće biti dovoljno", rekao je Net, „zato što
senatorov amandman insistira na tome da kupac", Net je otvorio
brošuru na strani gde se nalazio pasus koji je podvukao, „mora da
potpiše i ugovor i ček. Kada si dojurio do nje da je pitaš da li kod sebe
ima čekovnu knjižicu, Džulija je znala da te ima u šaci."
„Ali da sam joj rekao da odustajemo od posla, ako ne bude
deponovala celokupnu sumu?"
„Ona bi se te večeri vratila u Njujork, vratila svojih 500 000 dolara
nazad u Čejs, i više nikada ne bi za nju čuo."
 „Ovako ima 3 naša miliona u džepu i svojih 500 000", rekao je
Tom.
„Tačno", kazao je Tom, „a kada se banka u San Francisku ujutru
otvori, novac će otići negde na Kajmanska ostrva, preko Ciriha ili
možda Moskve, i mada ću preduzeti sve da ga vratim nazad, ne
verujem da postoje i najmanje šanse da od njega vidimo i jedan jedini
cent."
„O, bože", rekao je. Tom, „setih se da će gospodin Kuk danas doći u
banku da realizuje ček, a ja sam mu rekao da ćemo mu to odmah
završiti."
„Onda ćemo to morati da uradimo", rekao je Net. „Kada banka
izgubi novac, to nije strašno, ali kada izgubi reputaciju - reputaciju
koju su tvoj deda i otac stvarali 100 godina..."
Tom je pogledao u Neta. „Odmah moram da podnesem ostavku."
„Uprkos tome što si ispao naivan, to je poslednje što bi trebalo da
učiniš. Osim, ako ne želiš da svi saznaju kakvu si budalu od sebe
napravio i zbog toga prebace svoj novac u Ferčajld. Ne, samo mi daj
malo vremena. Predlažem ti da uzmeš nekoliko slobodnih dana. U
stvari, više ne pominji projekat Kedrova šuma, a ako neko pita za
njega samo ga uputi na mene."
Tom je napravio kraću pauzu, a onda rekao: „Najsmešnije je to što
sam je pitao da se uda za mene."
„A ona je genije, zato što je to prihvatila", odgovorio je Net.
„Kako znaš?", pitao je Tom.
„I to je bio deo njenog plana."
„Prava je mudrica", rekao je Tom.
„Nisam baš siguran", rekao je Net, „jer da ste se vas dvoje verili ja
bih bio spreman da joj ponudim mesto u upravnom odboru Rasela."
„Znači i tebe je namagarčila", rekao je Tom.
„O, da", odgovorio je Net, „sa svojim poznavanjem finansija ne bi
bila u njemu samo pro forme, a da se udala za tebe, zaradila bi mnogo
više od 3 100 000 dolara, tako da mora da je još neko bio umešan u
sve to." Net je napravio pauzu. „Mislim da je to onaj sa kim je
razgovarala telefonom." Krenuo je da izađe iz kancelarije. „Biću u
svojoj kancelariji", rekao je, „i zapamti, o ovome ćemo samo usmeno, i
nikako preko telefona."
Tom je klimnuo glavom, a Net tiho zatvorio vrata za sobom.
 „Dobar dan, gospodine Kartrajt", rekla je Netova sekretarica kada
je on ušao u svoju kancelariju, , jeste li se lepo odmorili?"
„Hvala na pitanju, jesam, Linda", odgovori on veselo. „Ne znam ko
je više uživao u Diznilendu, Luk ili ja." Linda se nasmešila. „Ima li
nekih problema?", pitao je kao da ništa ne zna.
„Ne, mislim da nema. Poslednji dokumenti za preuzimanje Beneta
su stigli u petak, tako da ćete od prvog januara biti direktor dve
banke."
Ili nijedne, pomislio je Net. „Treba da razgovaram sa gospođom
Džulijom Kirkbridž, direktorom..."
„Kompanije Kirkbridž", reče Linda. Net se sledio. „Pre odmora ste
tražili da se raspitam o njima."
„Da, jesam", rekao je Net.
Net je po ko zna koji put vrteo u mislima ono što se spremao da
kaže gospođi Kirkbridž, kada mu je sekretarica dala signal da je ima
na vezi.
„Dobar dan, gospođo Kirkbridž. Ovde Net Kartrajt, generalni
direktor Rasel banke iz Hartforda, Konektikat. Imamo predlog za koji
mislimo da će vaša kompanija možda biti zainteresovana, i pošto
danas dolazim nekim poslom u Njujork, mislio sam da biste možda
mogli da odvojite nekoliko minuta za mene."
„Mogu li da vas nazovem malo kasnije, gospodine Kartrajt?".
odgovori ona oštrim engleskim akcentom.
„Naravno", reče Net, „očekujem vaš poziv."
Pitao se koliko će vremena biti potrebno gospođi Kirkbridž da
otkrije da je on stvarno izvršni direktor Rasel banke. Ona je to
očigledno proveravala, jer čak nije ni pitala za njegov broj telefona.
Kada je telefon ponovo zazvonio, njegova sekretarica je rekla:
„Gospođa Kirkbridž na vezi."
Net je pogledao u sat; trebalo joj je 7 minuta.
„Mogu da vas primim u pola tri, gospodine Kartrajt. Da li vam to
odgovara?"
„Odgovara", reče Net.
Spustio je slušalicu i pozvao Lindu. „Treba mi karta za voz koji u
pola dvanaest ide za Njujork."
Net je onda nazvao Rigs banku u San Francisku, i dobio potvrdu
onoga čega se najviše bojao. Samo što je onaj novac legao kod njih,
dobili su nalog da ga prebace u Meksičku banku. Net je znao da će on
odatle ići za suncem sve dok, ako i ono, najzad ne nestane za
horizontom. Shvatio je da nije imalo svrhe da zove policiju, ako ne želi
da polovina ljudi iz sveta bankarstva ne sazna za to. Pretpostavljao je
da je i Džulija, ili kako se ona žena već zvala, isto to znala.
Net je morao da pozavršava puno poslova koji su se nagomilali u
njegovom odsustvu, pre nego što je izašao iz kancelarije da bi uhvatio
voz za Njujork.
U sedište Kompanije Kirkbridž stigao je tek koji sekund pre
dogovorenog vremena. Nije čak stigao ni čestito da sedne u fotelju na
recepciji, a njena vrata su se otvorila. Podigao je glavu i video jednu
elegantnu ženu kako stoji u dovratku. „Gospodin Kartrajt?"
„Da", rekao je on ustajući.
„Ja sam Džulija Kirkbridž; izvolite kod mene u kancelariju." Bio je
to onaj isti oštar engleski akcenat. Net nije mogao da se seti kada je
direktor neke kompanije došao po njega na recepciju, naročito ovde u
Njujorku.
„Vaš poziv me je zaintrigirao", rekla je gospođa Kirkbridž uvodeći
Neta u kancelariju i pokazujući mu da sedne u jednu od udobnih
fotelja koje su se nalazile pored kamina. „Ne događa se često da me
bankar iz Konektikata poseti, ovde, u Njujorku."
Net je izvadio iz torbe neke papire, pokušavajući da donese sud o
ženi koja je sedela preko puta. Njena odeća je, poput odeće njene
imitatorke, bila lepo sašivena, ali mnogo klasi čnija i, mada je bila
vitka i tridesetih godina, njena crna kosa i braon oči bile su u
potpunom kontrastu sa izgledom one plavuše iz Minesote.
„Pa, razloga za to je veoma prost", počeo je Net, „opština Hartford
prodaje jedan plac sa dozvolom za gradnju tržnog centra. Banka je
kupila zemljište i traži partnera. Mislili smo da biste možda bili
zainteresovani."
„Zašto baš mi?", pitala je Džulija.
„Vaša kompanija je učestvovala u licitaciji za kupovinu tržnog
centra Robinson, za koji se ispostavilo da je bio sjajna investicija, pa
smo mislili da biste možda želeli da uđete jedan ovakav poslovni
poduhvat."
„Čudi me da niste razmišljali o tome da nam se obratite pre nego
što ste izašli na licitaciju", rekla je gospođa Kirkbridž, „jer da ste to
uradili znali biste da smo smatrali da su uslovi prodaje bili suviše
strogi." Net je bio iznenađen. „Ali mi to znamo", nastavila je gospođa
Kirkbridž, ,jer je to naš posao."
„Da, znam", rekao je Net pokušavajući da dobije na vremenu.
„Možete li mi reći za koliko je zemljište prodalo?", pitala je
gospođa Kirkbridž.
„Za 3 600 000 dolara."
„To je mnogo više nego što smo mi mislili da damo", rekla je
okrećući jednu stranu fascikle koja je stajala ispred nje.
Net je oduvek. mislio da je dobar igrač pokera, ali ovoga puta nije
mogao da prozre da li gospođa Kirkbridž blefira. Mogao je samo još
da zaigra na jednu kartu. „Pa, izvinite što sam vam oduzeo vreme",
rekao je ustajući.
„Možda niste", rekla je gospođa Kirkbridž i dalje sedeći, „Jer sam ja
još uvek zainteresovana da čujem vaš predlog."
„Tražimo partnera", rekao je Net sedajući ponovo.
„Šta to tačno znači?" pitala je gospođa Kirkbridž.
„Uložite l ,8 miliona, a banka će isfinansirati ostatak. Kada
pokrijemo troškove, sav profit ćemo podeliti na pola."
„Bez vaše provizije, i uz zajam pod najboljim mogućim uslovima?"
„Mislim da to neće biti problem", rekao je Net.
„Onda mi ostavite ponudu, gospodine Kartrajt, i ja ću vam se javiti.
Do kada imam vremena da se izjasnim?"
„Treba da se vidim sa još dva potencijalna investitora, dok sam
ovde, u Njujorku", rekao je Net. „I oni su učestvovali na licitaciji za
Robinsona." Po izrazu njenog lica nije mogao da kaže da li mu je
poverovala.
Gospođa Kirkbridž se nasmešila. „Pre pola sata", rekla je,
„telefonirao mi je sekretar opštine Hartford, gospodin Kuk." Net se
sledio. „Nisam se javila, jer sam pomislila kako bi bilo pametno da
prvo porazgovaram sa vama. Međutim, sumnjam da su vas na
Harvardskom fakultetu za menadžment učili da ovako sklapate
poslove, gospodine Kartrajt, pa zato mislim da je krajnje vreme da mi
kažete zašto ste stvarno želeli da me vidite."
 35

Eni je dovezla svog muža do opštine, i to je bilo prvi put da su tog

dana bili sami. „Zašto jednostavno ne idemo kući?", pitao je Flečer.
„Pretpostavljam da se svaki kandidat tako oseća pred brojanje
glasova."
„Sećaš li se, Eni, koliko smo samo puta razgovarali o tome šta bih
mogao da radim ako izgubim."
„Mislila sam da ćeš otići u neku advokatsku firmu. Sećaš li se
koliko te je njih zvalo da dođeš da radiš kod njih. Zar Simpkins i
Veland nisu tražili specijalistu za krivično pravo?"
„Da, čak su mi ponudili da budem partner, ali ja najviše volim
politiku. Opsednut sam njom čak i više od tvog oca."
„To je nemoguće", rekla je Eni. „Nego, rekao je da se parkiramo na
njegovo parking mesto."
„Nikako", rekao je Flečer, „tu samo može da parkira senator.
Parkiraćemo se u nekoj od sporednih ulica." Flečer je pogledao kroz
prozor i video kako se stepenicama koje su vodile u opštinu penje
gomila ljudi.
„Kuda će?" pitala je Eni. „Nemoguće da su svi oni najbliži rođaci
gospođe Hanter."
Flečer se nasmejao. „Ne, nisu, ali građani mogu da sa galerije
posmatraju brojanje glasova. To je očigledno stari Hartfordski običaj",
dodao je kada je Eni najzad pronašla slobodno mesto za parkiranje
nedaleko od opštine.
Kada su se priključili gomili koja je išla ka njenom glavnom ulazu
Flečer i Eni su se držali za ruke. Godinama je gledao brojne političare i
njihove žene kako se drže za ruke na dan izbora i često se pitao koliko
li je njih to radilo samo zbog kamera. Dok su se peli uz stepenice,
stegao joj je ruku trudeći se da izgleda opušteno.
„Jeste li opušteni, gospodine Devenport?", pitao je jedan reporter
lokalne TV stanice, gurajući mu mikrofon pod nos.
„Ne", rekao je Flečer iskreno. „Užasno sam nervozan."
„Da li mislite da ste pobedili?", pitao je isti reporter.
 „Reći ću vam za par sati."
„Da li je povašem mišljenju je borba bila poštena?"
„To biste vi trebali da kažete", rekao je Flečer dolazeći sa Eni do
poslednjeg stepenika i ulazeći u zgradu.
Kada su se našli unutra, začuo se aplauz koji je dopirao sa galerije.
Flečer je pogledao gore, nasmešio se i mahnuo im pokušavajući da
izgleda smireno iako se nije tako i osećao. Kada je spustio pogled prvo
lice koje je ugledao ispred sebe bilo je Harijevo. Delovao je
zamišljeno.
Koliko je opštinska sala izgledala drugačije u odnosu na onaj dan
kada je u njoj održavana debata. Stolice su bile zamenjene dugačkim
stolovima koji su bili poređani u obliku potkovica. U centru sale stajao
je gospodin Kuk, koji je bio predsednik izborne komisije i na sedam
poslednjih izbora. Ovo će mu biti poslednji, jer je krajem godine
trebalo da ide u penziju.
Jedan od njegovih pomoćnika proveravao je crne kutije koje su
bile poređane na podu unutar potkovice. Na brifingu održanom
prethodnog dana, Kuk je kandidatima dao do znanja da se neće početi
sa brojanjem glasova sve dok sa glasačkih mesta ne bude stiglo svih
48 glasačkih kutija i ne utvrdi se njihova autentičnost. Za ovu
proceduru je obično trebao jedan sat.
Ponovo se začuo aplauz, i Flečer je osvrnuvši se oko sebe video
kako Barbara Hanter ulazi u salu smešeći se, kao i on, opušteno dok je
pozdravljala svoje simpatizere na galeriji.
Kada je svih 48 kutija prekontrolisano, službenici su ih otpečatili i
ispraznili njihov sadržaj na stolove koji su bili podešeni za brojanje. Sa
obe strane potkovice sedelo je oko sto 'brojača'. Na korak iza svakog
od njih stajao je po jedan predstavnik republikanaca i demokrata i
jedan neutralni posmatrač. Ako bi tokom prebrojavanja listića neko
od njih imao kakav prigovor podigao bi ruku i gospodin Kuk, ili neko
od njegovih pomoćnika, bi odmah došao da vidi o čemu se radi.
Glasački listići na svakom stolu razvrstavani su u tri gomile -
republikansku, demokratsku i treću, najmanju, u kojoj su bili sporni
listići. U većini izbornih okruga ovu proceduru su obavljali
kompjuteri, što nije bio slučaj sa Hartfordom, iako se znalo da će se to
promeniti čim gospodin Kuk bude otišao u penziju.
Flečer je počeo da se šeta po sali, posmatrajući kako se gomile
uvećavaju. Džimi je radio to isto, ali se kretao u suprotnom smeru.
Hari je stajao kao ukopan dok su se kutije otpečativale, skoro ni za
trenutak ne skidajući pogled sa onog što se događalo unutar
potkovice. Kada su sve kutije ispražnjene, gospodin Kuk je rekao
svojim pomoćnicima da počnu da broje glasove i odvajaju ih u gomile
od po 100 listića.
„Došli smo do faze u kojoj posmatrač postaje važan", objašnjavao
je Hari, kada se Flečer zaustavio pored njega. „On mora da kontroliše
da se jedan glasački listić ne broji dva puta, ili da se dva listića ne
zalepe i broje kao jedan."
Flečer je klimnuo glavom i nastavio da šeta, povremeno se
zaustavljajući da gleda rad ponekokog „brojača", osećajući se čas
zadovoljno, a čas neraspoloženo, dok mu Džimi nije skrenuo pažnju
da su glasačke kutije izmešane, i da se ne zna koje dolaze iz
republikanskih uporišta, a koje iz krajeva u kojima su demokrate
dominantne.
„A šta dolazi posle toga?", pitao je Flečer znajući da su ovo Džimiju
četvrti izbori.
„Artur Kuk će sabrati glasove i objaviti koliko je ljudi glasalo i
koliki je to procenat od ukupnog biračkog tela."
Flečer je pogledao u sat - tek što je prošlo jedanaest, a u pozadini
je na televizoru video Džimija Kartera kako ćaska sa svojim bratom
Bilijem. Preliminarni rezultati predsedničkih izbora govorili su da se
demokrate nakon osam godina ponovo vraćaju u Belu kuću. A da li će
on prvi put ući u Senat?
Flečer se okrenuo prema gospodinu Kuku, koji je izgledao veoma
zaokupljen svojim poslom. Njegov ritam rada bio je brži od srčanog
ritma oba kandidata. Kada je sakupio sve papire, otišao je do svojih
pomoćnika i ubacio brojeve u digitron - njegov jedini ustupak
sedamdesetima. Nakon toga je usledilo pritiskanje dugmića, klimanje
glavama i mrmljanje, i onda su dva broja upisana na dva odvojena
parčeta papira. Gospodin Kuk je zatim, laganim korakom otišao do
bine i kucnuo mikrofon - što je bilo dovoljno da svi ućute, nestrpljivi
da čuju šta će da kaže.
„Dođavola", rekao je Hari, „već je prošlo više od sata. Zašto Artur
više ne završava s tim?"
„Smiri se", rekla je Marta, „i probaj da se setiš da više nisi
kandidat:"
„Na izbore za mesto senatora izašlo je 42 429 birača, što iznosi
52,9% ukupnog biračkog tela." Rekavši to, gospodin Kuk je napustio
binu. Vratio se u centar potkovice. Njegovi pomoćnici su onda
nastavili da proveravaju gomile od po 100 glasačkih listića, ali je
prošlo još 42 minuta, pre nego što se sekretar opštine ponovo popeo
na binu.
Ovog puta nije kucnuo mikrofon. „Moram da vas obavestim",
rekao je, „da ima 77 spornih listića i zato ću sada pozvati kandidate da
dođu do sredine sale i odluče koje od njih da uvažimo."
Hari je prvi put te večeri potrčao. Stigao je Flečera pre nego što je
on ušao u centar potkovice. „To znači da ko god od vas vodi ima
prednost manju od 77 glasova, inače Kuk ne bi tražio vaše mišljenje."
Flečer je klimnuo glavom. „Znači da moraš da odabereš nekoga ko će
proveriti te ključne listiće."
„To je bar lako", odgovorio je Flečer. „Biram tebe."
„Mislim da ti to ne bi bilo pametno", rekao je Hari, „pošto bi
nateralo gospođu Hanter da bude na oprezu. Trebao bi ti neko koga se
neće plašiti."
„Onda, Džimi?"
„Dobra ideja, jer će misliti da njega može da pređe."
„Nema šanse", rekao je Džimi pojavivši se kraj Flečera.
„Možda ćeš i meni biti potreban", rekao je Hari tajanstveno.
„Zašto?", upita Džimi.
„Imam neki osećaj", odgovorio je Hari, „da će, kada se bude
odlučivalo o tih nekoliko glasova, osoba na koju bi trebalo motriti biti
gospodin Kuk, a ne Barbara Hanter."
„Ali on neće smeti ništa da pokuša, jer ćemo nas četvorica stajati
iznad njega", rekao je Džimi, „da i ne pominjem sve one gledaoce na
galeriji."
„On je jedan od najpedantnijih administrativaca sa kojima sam
ikad radio", rekao je Hari, „i njemu nikada ne bi palo na pamet da
izvede tako nešto da ne mrzi gospođu Hanter."
„A zašto je mrzi?", pitao je Flečer.
„Od početka predizborne kampanje, stalno ga je zivkala tražila mu
podatke o svemu i svačemu - od stambene izgradnje do zdravstva, pa
čak i mišljenja pravnika o dozvolama za gradnju, i zato mislim da ne bi
voleo da ona uđe u senat, jer i bez toga ima puno stvari o kojima mora
da brine. Poslednje što mu treba je da i ovo malo slobodnog vremena
koje ima na poslu potroši na Barbaru Hanter."
„Ali, kao što ste rekli, on ništa ne može da uradi."
„Ništa što nije po propisima", reče Hari. „Ali ako bude nekog
neslaganja u vezi sa spornim listićima, on će biti pozvan da arbitrira,
pa ti, šta god bude predložio, samo reci: 'Da, gospodine Kuk,' čak i ako
misliš da to ide u prilog gospođi „Hanter"
„Razumem", rekao je Flečer.
„Ja ništa ne kapiram", rekao je Džimi.

* * *
Su Ling je još jednom bacila pogled na sto za ručavanje. Kada se
čulo zvono na ulaznim vratima, nije zvala Neta, jer je znala da on
ponovo čita Mačka u čizmama.
„Čitaj ponovo, tata", tražio je Luk čim bi on došao do poslednje
strane. Su Ling je otvorila vrata i ugledala Toma koji je u ruci držao
buket lala. Zagrlila ga je kao da se od njihovog poslednjeg viđenja
ništa nije dogodilo.
„Hoćeš li da se udaš za mene?", pitao je Tom.
„Ako znaš da kuvaš, čitaš Mačka u čizmama, otvaraš vrata kada
neko zvoni i postavljaš sto u isto vreme, ozbiljno ću porazmisliti o
tvom predlogu." Su Ling je uzela cveće. „Hvala,Tome", rekla je
poljubivši ga u obraz. „Izgledaće divno na stolu." Su Ling se nasmešila:
„Žao mi je zbog Džulije Kirkbridž, ili kako se ona već zvala."
„Nemoj više nikada da mi je pominješ", rekao je Tom. „U buduće
ćemo večerati samo nas troje; trojni miks; ali nažalost bez
miksovanja."
„Ne večeras", rekla je Su Ling. „Zar ti Net nije rekao? Pozvao je
jednog poslovnog partnera. Mislila sam da znaš. A ja sam mislila da
sam, kao i obično, poslednja koja za to saznaje."
„Nije mi ništa kazao", rekao je Tom, a neko je zazvonio na vratima.
„Ja ću", rekao je Net strčavajući niz stepenice.
„Obećaj mi da nećete cele večere pričati o poslu, jer želim da
čujem kako si se proveo u Londonu..."
„Dobro veče", rekao je Net.
„Bio je to samo kratak predah", kazao je Tom.
 „Dajte mi vaš kaput", reče Net.
„Znam, ali jesi li stigao da pogledaš neku pozorišnu predstavu?"
„... da, video sam Džudi...", poče Tom dok je Net uvodio gosta u
dnevnu sobu.
„Da vas upoznam sa svojom suprugom, Su Ling. Draga, ovo je
Dzulija Kirkbridž, koja je, kao što već znaš naš partner u projektu
Kedrova šuma."
„Drago mi je, gospođo Kartrajt."
Su Ling se pribrala brže od Toma. „Zovite me Su Ling, molim vas."
„U redu, a vi mene Džulija."
„Džulija, ovo je moj predsednik, Tom Rasel, za koga znam da je
jedva čekao da vas vidi."
„Dobro veče, gospodine Rasel. Posle svega što mi je Tom ispričao o
vama, i ja sam jedva čekala da vas upoznam."
Tom se rukovao sa njom, ali je ostao bez teksta.
„Može li jedna čaša šampanjca, da proslavimo sklapanje ugovora."
„Ugovora?", promuca Tom.
„Sjajna ideja", rekla je Džulija. Net je otvorio bocu i napunio tri
čaše, a Su Ling je nestala u kuhinji. Tom je nastavio da bulji u drugu
gospođu Kirkbridž, dok im je Net dodavao čaše.
„Za projekat Kedrova šuma", rekao je Net podižući čašu.
Tom je jedva nekako uspeo da procedi: „Projekat Kedrova šuma."
Su Ling se vratila u sobu. Gledala je u muža i, smeškajući se, rekla:
„Hoćeš li da povedeš goste za sto, večera je gotova."
„Sada mislim da bi mojoj ženi i Tomu trebalo da kažem da između
nas dvoje nema nikakvih tajni, Džulija."
Džulija se nasmešila. „Koliko ja znam, nema, Nete, pogotovu kada
smo potpisali ugovor o međusobnom poverenju u vezi sa pomenutom
transakcijom."
„Da, i ja mislim da tako treba i da ostane", rekao je Net smešeći joj
se, dok je Su Ling stavljala prvo jelo na sto.
„Gospođo Kirkbridž", rekao je Tom ne okušajući svoju supu od
jastoga.
„Molila bih te da me zoveš Džulija. Pa znamo se već prilično dugo."
„Znamo se?", reče Tom.
„Ne... "
„To ti ne služi na čast, Tome", rekla je gospođa Kirkbridž, „u
ostalom, bilo je to pre samo par nedelja, kada sam džogirala, a ti si me
pozvao, prvo na piće, a onda, naredno veče, i na večeru u Kaskadu.
Tada sam ti prvi put rekla da me interesuje Kedrova šuma."
Tom se okrenuo prema Netu. „Baš mudro, ali izgleda da si
zaboravio da su gospodin Kuk, voditelj aukcije i naš šef blagajne bili u
kontaktu sa originalnom gospođom Kirkbridž."
„Prvom gospođom Kirkbridž, ali ne i originalnom", rekao je Net.
„Već sam razmišljao o tome. Nema razloga da gospodin Kuk više ikada
sretne Džuliju, pošto će on za nekoliko meseci otići u penziju. Što se
voditelja aukcije tiče, ti si davao ponude, a ne Džulija, a što se tiče
Reja, ne brini, jer nameravam da ga prebacim u našu filijalu u
Njuingtonu."
„Ali šta ćemo sa Njujorčanima?" rekao je Tom.
„Oni ništa ne znaju", rekla je Džulija, „osim da sam sklopila veoma
dobar posao." Napravila je kratku pauzu. „Supa od jastoga ti je
odlična, Su Ling. Oduvek mi je bila jedno od najomiljenijih jela."
„Hvala", rekla je Su Ling odnoseći duboke tanjire u kuhinju.
„A, Tome, mogu li sada da kažem, dok Su Ling nije tu, da bih volela
da zaboravimo sve drugo što sam načula da se događalo tokom
prošlog meseca."
„Ti, gade", rekao je Tom okrenuvši se prema Netu.
„Ne, stvarno", rekla je Džulija, „zaista sam insistirala na tome da mi
se sve kaže pre potpisivanja ugovora o međusobnom poverenju."
Su Ling se vratila noseći poslužavnik. Jagnjetina je primamljivo
zamirisala. „Sad mi je jasno zašto je Net tražio da ponovo spremam
isto što sam i poslednji put, ali moram da pitam šta još treba da znam
da bih nastavila sa ovom šaradom?"
„Šta želiš da znaš?", pitala je Džulija.
„Pa, shvatila sam da ste vi prava Džulija, i s toga mora da ste
većinski deoničar Kompanije Kirkbridž, ali mi nije jasno da li ste
stvarno na nalog vašeg muža nedeljom ujutru džogirali po
interesantnim placevima, a onda mu podnosili izveštaj o tome kako
vam izgledaju?"
Džulija je prasnula u smeh. „Ne, moj muž to nije tražio od mene,
pošto sam već diplomirala arhitekturu."
„I mogu li da te pitam", nastavila je Su Ling, „da li je gospodin
Kirkbridž umro od raka, a tebi ostavio kompaniju, naučivši te svemu
što je znao?"
„Ne, on je živ, ali smo se pre dve godine razveli, jer sam otkrila da
je profit kompanije trošio u svoje privatne svrhe."
„Ali zar to nije bila njegova kompanija?" pitao je Tom.
„Jeste, i bilo bi me za to briga da te pare nije trošio na drugu ženu."
„Da li je ona kojim slučajem visoka oko 170 cm, plavuša, voli
skupu odeću i tvrdi da je poreklom iz Minesote?"
„Očigledno ste je upoznali?" rekla je Džulija, „a ja mislim da vas je
moj bivši muž zvao iz banke u San Francisku predstavivši se kao
advokat gospođe Kirkbridž."
„Znate li kojim slučajem gde su njih dvoje sada?", pitao je Tom. „Jer
bih voleo da ih ubijem."
„Nemam pojma", rekla je Džulija, „ali ako to saznaš molila bih te
da mi javiš, pa ćeš ti onda moći da ubiješ nju, a ja njega.
„Da li je neko za zapečni krem?", pitala je Su Ling.
„Kako je druga gospođa Kirkbridž odgovorila na to pitanje?",
pitala je Džulija.

* * *
Ljudi u publici su se nagnuli preko balkona i pažljivo posmatrali
šta se događa u sali, a gospodin Kuk je izgledao kao da želi da svi vide
šta se radi. Flečer i Džimi su došli do gospođe Hanter i njenog
predstavnika koji su stajali unutar one potkovice koju su obrazovali
stolovi.
„Ima", rekao je gospodin Kuk obraćajući se kandidatima, „77
spornih glasačkih listića, od kojih su, mislim 43 neregularna, a kod
ostalih 34 ima nekih nejasnoća." Oba kandidata su klimnula glavom.
„Prvo ću vam pokazati ona 43", rekao je on stavljajući ruku na veću
od te dve gomile, „za koje smatram da su nevažeći. Ako se slažete, a
onda ću preći na preostalih 34 koji su diskutabilni", prebacujući ruku
na manju gomilu. Oba kandidata su ponovo klimnula glavom.
„Slobodno recite ako se ne slažete", kazao je gospodin Kuk počevši da
okreće listiće na većoj gomili samo da bi pokazao da ni na jednom od
njih nije bio obeležen nijedan kandidat. Pošto ni jedan ni drugi
kandidat nisu uložili prigovor, on je sa tim delom posla završio za
manje od dva minuta.
„Odlično", rekao je gospodin Kuk, gurnuvši te listiće u stranu, „a
sada idemo na odlučujuća 34." Flečer je registrovao reč odlučujuća, i
shvatio kako je rezultat sigurno izjednačen. „Ranije", nastavio je
gospodin Kuk, „ako kandidati ne bi mogli da se slože, donošenje
krajnje odluke prepuštali bi trećoj strani." Napravio je kraću pauzu.
„Ako nešto bude sporno", rekao je Flečer, „ja ću se povinovati
vašoj odluci, gospodine Kuk."
Gospođa Hanter nije odmah odgovorila, i počela je nešto da se
domunđava sa svojim pomoćnikom. Svi su strpljivo čekali na njen
odgovor. „I ja se slažem sa tim da gospodin Kuk presudi", reče najzad.
Gospodin Kuk se blago naklonio. „Od 34 diskutabilna listića",
rekao je, „sa 11 ćemo brzo završiti, pošto su oni ono što bih, u
nedostatku boljeg termina, nazvao, biračima Harija Gejtsa." Stavio je
na sto 11 listića na kojima je bilo ispisano „Hari Gejts". Flečer i
gospođa Hanter su ih gledali jedan po jedan.
„Oni su očigledno neregularni", rekla je gospođa Hanter.
„Međutim, na dva ta listića", nastavio je gospodin Kuk, „takođe je
stavljen i krstić uz ime gospodina Devenporta."
„I ti su, takođe, neregularni", rekla je gospođa Hanter, „jer, kao što
vidite, ime gospodina Gejtsa je jasno ispisano preko listića, što ih čini
neispravnim."
„Ali...", počeo je Džimi.
„Pošto očigledno ima neslaganja oko ta dva listića", rekao je
Flečer, „prepustio bih gospodinu Kuku da presudi."
Gospodin Kuk je pogledao u gospođu Hanter, i ona je nevoljno
klimnula glavom. „Slažem se da je onaj sa: 'Gospodina Gejtsa bi
trebalo postaviti za predsednika', neispravan." Gospođa Hanter se
nasmešila. „Međutim, onaj na kome se pored imena gospodina
Devenporta nalazi krstić, ali je dodato: 'Ali bih više voleo gospodina
Gejtsa', je u skladu sa izbornim zakonom i jasno pokazuje
opredeljenje birača, i s toga smatram da je to glas za gospodina
Devenporta." Gospođa Hanter je izgledala iznervirano, ali je svesna
toga da je publika sve gledala sa galerije smogla snage da se mlako
nasmeši. „Sada dolazi 7 listića na kojima se pojavljuje ime gospođe
Hanter."
„Oni bi onda morali da mi se pripišu", rekla je gospođa Hanter dok
ih je gospodin Kuk ređao da bi kandidati mogli da ih pregledaju.
„Ne, ne mislim tako", rekao je gospodin Kuk.
 Na prvom listiću je pisalo: „Hanterica je pobednica", sa krstićem
kraj njenog imena.
„Jasno je da je ta gospođa glasala za gospođu Hanter", rekao je
Flečer.
„Slažem se", rekao je gospodin Kuk dok se sa galerije razlegao
aplauz.
„Ta njegova iskrenost će ga uništiti", rekao je Hari.
„Ili će ga stvoriti", rekla je Marta.
„Hanterova će biti diktatorka", pisalo je na drugom listiću, bez
krstića kraj njenog imena.
„Mislim da se ovaj ne može uvažiti", rekao je gospodin Kuk.
Gospoda Hanter je nevoljno klimnula glavom.
„Iako je to istina", rekao je Džimi sebi u bradu.
„Hanterova je kučka", „Hanterovu treba ubiti", „Hanterova je
luda", „Hanterova je gubitnik" i „Hanterovu za papu" su takođe
proglašeni nevažećim. Gospođa Hanter nije ni pokušala da ih ubedi da
ih je ijedan od birača koji su ovako popunili svoje listiće želeo za
novog hartfordskog senatora.
„A sada dolazimo do poslednje grupe od 16 listića", rekao je
gospodin Kuk. „Ovde birači nisu koristili krstić da bi označili
kandidata za koga su hteli da glasaju." Tih šesnaest listića su bili
odvojeni na zasebnu gomilu i onaj koji se nalazio na njenom vrhu
imao je štriklu u kućici naspram imena „Hanter".
„Ovo je, bez dileme, glas za mene", navaljivao je kandidat
republikanaca.
„Složio bih se s vama", rekao je gospodin Kuk.
„Birač je jasno dao do znanja za koga glasa, međutim gospodin
Devenport mora da se sa tim saglasi."
Flečer je pogledao ka hariji. On je jedva primetno klimnuo glavom.
„Slažem se da je to glas za gospođu Hanter", rekao je.
Na galeriji se ponovo razlegao aplauz republikanskih simpatizera.
Gospodin Kuk je sklonio gornji listić i otkrio još jedan identičan ovom.
„Kada smo već prihvatili taj princip", rekla je gospođa Hanter, „i
ovaj bi morao da mi se pripiše."
„Nemam prigovor", rekao je Flečer.
„Onda su ovo dva glasa za gospođu Hanter", rekao je gospodin Kuk
uklonivši i drugi listić ispod koga se ukazao jedan na kome je štrikla
stajala pored Flečerovog imena. Oba kandidata su klimnula glavom.
„2:1 za Hanterovu", rekao je gospodin Kuk pre nego što je uklonio
taj listić. Ispod njega se pojavio jedan sa štriklom ispred imena Hanter.
„3:1", rekla je ona, ne mogavši da prikrije zloban osmeh.
Flečer je počeo da se pita da se Hari možda nije preračunao.
Gospodin Kuk je sklonio i taj listić, i ispod njega se pojavio još jedan sa
štriklom ispred Flečerovog imena.
„3:2", rekao je Džimi, a sekretar opštine poče da brže skida listiće
sa gomile. Pošto je svaki od njih imao nedvosmislenu štriklu, nijedan
od kandidata nije imao razloga da prigovara. Gomila na galeriji počela
je da navija: 3:3, 4:3 u korist Flečera, 5:3, 6:3, 7:3, 8:3, 8:4, 9:4, 10:4,
11:4, i najzad 12:4 za Flečera.
Gospođa Hanter nije mogla da prikrije svoj bes kada je gospodin
Kuk, pogledavši prema galeriji, objavio: „I ovim je završeno
prebrojavanje spornih glasačkih listića, ukupnim rezultatom 14:6 za
gospodina Devenporta."
Onda se okrenuo prema kandidatima i rekao: „Zahvaljujem vam se
oboma na vašem korektnom pristupu."
Hari se nasmešio priključivši se aplauzu koji je usledio nakon
izjave gospodina Kuka. Flečer je brzo izašao iz potkovice i pridružio
se svom tastu.
„Ako pobediš sa manje od 8 glasova razlike, znaćemo kome da
zahvalimo za to, jer gospođa Hanter tu više ništa ne može da uradi."
„Kada ćemo saznati ishod glasanja?", pitao je Flečer.
„Glasanja? Za par minuta", rekao je Hari, „ali mislim da će zvaničan
rezultat izbora biti poznat tek za nekoliko sati."
Gospodin Kuk je analizirao brojeve na svom digitronu, a onda ih
upisao na parče hartije, koje su potpisala sva četiri njegova
pomoćnika. Vratio se i treći put na binu. „Obe strane su se složile u
vezi spornih glasačkih listića i sada mogu da vas obavestim da je
rezultat glasanja za ulazak u Senat za Hartfordski okrug: Flečer
Devenport 21 218, gospođa Barbara Hanter 21 211 glasova." Hari se
nasmešio.
Gospodin Kuk nije ni pokušao da govori za vreme graje koja je
zavladala nakon njegovih reči, ali kada su se prisutni utišali, izjavio je:
„Pristupiće se ponovnom prebrojavanju glasova", i pre nego što je
gospođa Hanter stigla to da zatraži.
 Hari i Džimi su šetali u krug po sali, govoreći samo jedno njihovim
posmatračima. Koncentrišite se.
Pedeset minuta kasnije, konstatovano je da je na tri gomile bilo po
99, a na četiri po 101 listić. Gospodin Kuk je tri puta proverio tih
sedam problematičnih gomila pre nego što se ponovo vratio na binu.
„Proglašavam rezultat izbora za ulazak u Senat za Hartfordski
okrug: Gospodin Devenport 21 217, gospođa Hanter 21 213 glasova."
Gospodin Kuk je morao da sačeka da prođe neko vreme da bi
mogao da nadjača buku. „Gospođa Hanter je tražila da se
prebrojavanje ponovi još jednom." Ovog puta su se uzvici odobravanja
pomešali sa zviždanjem, dok se publika nije najzad spustila na svoje
stolice da bi mogla da gleda kako „brojači" ponovo započinju istu
proceduru.
Gospodin Kuk se brinuo da se svaka gomila dvaput prekontroliše,
a tamo gde je bio u dilemi vršio je sam još jednu proveru. Na binu se
vratio nekoliko minuta posle jedan ujutru, pozvavši oba kandidata da
mu se pridruže.
Kucnuo je mikrofon da bi proverio da li još radi. „Proglašavam
rezultat glasanja za ulazak u Senat za Hartfordski okrug: Gospodin
Flečer Devenport 21 216, gospođa Barbara Hanter 21 214 glasova."
Uzvici odobravanja i zviždanje su ovog puta bili još jači i trebalo je
nekoliko minuta da se utišaju. Gospođa Hanter se nagnula napred i
predložila šapatom gospodinu Kuku da, pošto je prošlo jedan, pusti
'brojače' kući, a da se ponovno prebrojavanje obavi sutra ujutru.
On je smireno saslušao njene prigovore, a onda se okrenuo
mikrofonu. Bio je pripremljen za sve situacije. „Kod sebe imam",
rekao je, „zvanični izborni priručnik." Držao ga je tako da su svi mogli
da ga vide - kao sveštenik Bibliju. „I pozivam se na poglavlje o
presuđivanju, na strani 91. Pročitaću vam šta tu piše."
Svi su se u Sali ućutali, očekujući šta će gospodin Kuk da pročita.
„Ako na izborima za ulazak u Senat jedan od kandidata osvoji u tri
uzastopna prebrojavanja više glasova od svog rivala, bez obzira na to
kolika je razlika u glasovima, on se proglašava pobednikom. S toga
proglašavam gospodina..." Ostatak reči nestao je u uzvicima
oduševljenja Flečerovih simpatizera.
Hari Gejts se okrenuo i rukovao sa Flečerom, koji je jedva mogao
da razume šta mu je senator govorio.
Mislio je da je to bilo: „Mogu li prvi da vam čestitam, senatore."
Knjiga četvrta
DELA
 36

Vraćajući se nazad iz Njujorka, Net je čitao jedan kratak članak u

Njujork Tajmsu. Prisustvovao je sastanku u Kompaniji Kirkbridž, gde
je mogao da izvesti njen upravni odbor da je prvi sprat zgrade tržnog
centra Kedrova šuma završen. Sledeće što je trebalo uraditi bilo je to
da se 73 lokala čija se kvadratura kretala od 1 000 do 12 000
kvadratnih metara daju na lizing. Mnogi od onih koji su imali radnje u
Robinsonovom tržnom centru već su nagovestili da su zainteresovani
da ih otvore i u Kedrovoj šumi, i u Kompaniji Kirkbridž su već
spremali brošuru i formular za nekoliko stotina potencijalnih kupaca.
Pored toga, Net je platio i oglas preko cele strane u Hartfordskom
dnevniku i prihvatio da da intervju za njihovu rubriku o nekretninama,
koja je izlazila nedeljno.
Gospodin Džordž Tarner, novi izvršni sekretar opštine, imao je
samo reči hvale za njihov projekat, i u svom godišnjem izveštaju
istakao je doprinos gospođe Kirkbridž, koja je bila njegov
koordinator. Tarner je posetio Rasel banku, ali tek pošto je Rej
Džekson unapređen u direktora njihove filijale u Njuingtonu.
Tomovo napredovanje je išlo nešto sporije, pošto mu je trebalo 7
meseci da skupi hrabrost i pozove Džuliju da sa njim izađe na večeru.
Njoj je, pak, trebalo samo 7 sekundi da to prihvati.
Posle nekoliko nedelja, Tom je svakog petka popodne, u 4 sata, bio
u vozu za Njujork, a u Hartford se vraćao u ponedeljak ujutru. Su Ling
je stalno insistirala da je obaveštavaju o njegovom napredovanju, ali
je zato Net bio veoma loše informisan.
„Možda ćemo saznati nešto više o tome u petak", rekao je on
podsećajući je da je Džulija trebalo da dođe za vikend, i da su
prihvatili poziv da dođu kod njih na večeru.
Net je ponovo pročitao kratak članak u Njujork Tajmsu koji nije
ulazio u detalje i ostavljao je utisak da iza njega stoji još puno toga.
Viljem Aleksander, iz Aleksandera, Dipona i Bela, objavio je da je
podneo ostavku na mesto starijeg partnera u firmi koju je osnovao
njegov deda. Jedini komentar gospodina Aleksandera bio je taj da je
on već neko vreme planirao da ide u prevremenu penziju.
Net je pogledao kroz prozor u pejzaž unutrašnjosti Hartfordskog
regiona kroz koji su jurili. Imem mu je bilo poznato, ali nije mogao da
se seti odakle.

* * *
„Gospodin Logan Ficdžerald na liniji 1, senatore."
„Hvala ti, Seli." Flečer je primao više od 100 telefonskih poziva
dnevno, ali mu je sekretarica prebacivala vezu samo ako je znala da je
to bio neki njegov stari prijatelj ili se radilo o neodložnom poslu.
„Drago mi je da si se javio, Logane. Kako si?"
„Dobro, Flečeru, a ti?"
„Nikad bolje", odgovorio je Flečer.
„Kako su tvoji?" pitao je Logan.
„Eni me još uvek voli, bog zna zašto, jer retko kad uspem da
izađem iz zgrade pre 10 sati, uveče; Lusi sada ide u Hartfordsku
osnovnu školu, a posle će u Hočkis. A ti?"
„Upravo sam postao partner", rekao je Logan.
„Ne iznenađuje me", rekao je Flečer, „čestitam."
„Hvala, ali nisam zvao zato. Želeo sam da te pitam da li si možda
video članak u Tajmsu, u kome je pisalo da je Bil Aleksander podneo
ostavku." Flečer se stresao na sam pomen tog imena.
„Ne", rekao je nagnuvši se preko svog radnog stola da bi uzeo svoj
primerak Tajmsa. „Na kojoj je strani?"
„Na sedmoj, na dnu strane, desno." Flečer je brzo listao novine sve
dok nije došao do naslova: VRHUNSKI ADVOKAT PODNEO OSTAVKU.
„Čekaj da pročitam članak." Kada je došao do kraja, rekao je samo:
„Ništa mi nije jasno. Bio je oženjen tom firmom, i sigurno nema više od
60 godina."
„57", rekao je Logan.
„Ali partneri se penzionišu sa 65, a posle toga ostaju u firmi kao
savetnici do 70. Nešto mi je tu čudno", ponovio je Flečer.
„Dok malo ne začeprkaš ispod površine."
„A kad začeprkaš, šta nađeš?", pitao je Flečer.
„Rupu."
„Rupu?"
„Da, izgleda da je sa računa jednog klijenta nestala velika suma
novca kada... "
„Nemam vremena za Bila Aleksandera", upao je Flečer, „ali ne
verujem da bi on uzeo ijednu paru sa računa svog klijenta. Štaviše,
mogao bih ruku da dam da on to nije uradio."
„Slažem se, ali će te više interesovati ime drugog partnera koji je
istog dana podneo ostavku kada i Aleksander, a Njujork Tajms ga nije
spomenuo."
„Slušam."
„Ralf Eliot."
„Obojica su otišla istog dana?"
„Naravno."
„A zbog čega je Eliot podneo ostavku? Sigurno ne zato što je
planirao da ide u prevremenu penziju."
„Eliot ništa nije rekao; u stvari, njihov predstavnik za štampu
izjavio je da nije mogao da ga nađe, kada ga je tražio da čuje njegovo
obrazloženje, koje je, sigurno, fenomenalno."
„Da li je još nešto rekao?", pitao je Flečer.
„Samo da je bio mlađi partner, ali je propustila da spomene da je
bio i Aleksanderov nećak."
„Dakle, sa računa klijenta je nestalo mnogo novca, strika Bil je
odlučio da preuzme svu krivicu na sebe, kako ne bi osramotio firmu."
„Mislim da je upravo tako bilo", rekao je Logan.
Kada je spustio slušalicu, Flečer je osetio kako mu se znoje
dlanovi.

* * *
Tom je uleteo u Netovu kancelariju. „Da li si video članak u Njujork
Tajmsu o ostavci Bila Aleksandera?"
„Da, setio sam se imena, ali ne znam odakle mi je ono poznato."
„To je bila firma u kojoj se Ralf Eliot zaposlio kada je završio
studije na Stenfordu."
„A, da", rekao je Net spuštajući penkalo, „pa je li on sad postao
novi stariji partner?"
„Ne, već drugi partner koji je podneo ostavku. Džo Stajn mi je
rekao da je sa računa jednog njihovog klijenta nestalo 500 000 dolara,
pa su partneri morali da iz svojih ličnih primanja nadoknade tu sumu.
To je sigurno Eliotovo maslo."
 „Ali zašto bi stariji partner podnosio ostavku ako je Eliot kriv?"
„Jer je Eliot njegov nećak, a Aleksander se svesrdno zalagao za to
da postane najmlađi partner u istoriji firme."
„Ne čini ništa, i osveta će sama posetiti tvoje neprijatelje"
„Ne, ja ne mislim tako", rekao je Tom, „ali bi mogla da poseti
Hartford."
„Šta hoćeš time da kažeš?", pitao je Net.
„Eliot svima priča da Rebeki nedostaju njene prijateljice, pa se
zbog svoje žene vraća u rodni grad."
„Svoje žene?"
„Da. Džo kaže da su se nedavno venčali u Njujorku, ali tek kada je
počela da liči na veliku jabuku."
„Ko li je otac deteta?", rekao je Net skoro kao za sebe.
„I otvorio je račun u našoj ekspozituri u Njuingtonu, očigledno
neznajući da si ti generalni direktor banke."
„Eliot to dobro zna. Ali budi siguran da kod nas neće deponovati
onih pola miliona ukradenih dolara", dodao je Net smeškajući se.
„Džo kaže da to niko ne može da dokaže, a osim toga Aleksander
je poznat po tome što nije brbljivac, tako da se od njega sigurno neće
ništa saznati."
Net je pogledao u Toma. „Eliot je isuviše ponosan da bi došao
ovamo da od nekoga nije dobio dobru poslovnu ponudu. Ali ko je
toliko hrabar da ga zaposli?"

* * *
Senator je podigao slušalicu.
„Gospodin Gejts", rekla je njegova sekretarica.
„Službeno ili privatno", pitao je Flečer kada je čuo Džimijev glas.
„Boga mi jako privatno", odgovorio je Džimi. „Jesi li čuo da se Ralf
Eliot vraća u Hartford."
„Ne. Logan me je jutros zvao da mi kaže da je podneo ostavku u
Aleksanderu, Diponu i Belu, ali mi nije rekao da se vraća ovamo."
„Da, dolazi da radi kod Belmana i Vejlenda, kao partner, i biće
zadužen za poslovno pravo. U stvari, jedan od njegovih uslova je bio
da se firma od sada zove Belman, Vejlend i Eliot." Flečer nije ništa
rekao. „Halo, da li me čuješ?", pitao je Džimi.
„Da, čujem", rekao je Flečer. „Shvataš li da je to advokatska firma
koja zastupa opštinu?"
„Kao i da je on naš najveći suparnik."
„A ja sam mislio da smo završili s njim."
„Uvek ti ostaje mogućnost da se preseliš na Aljasku", reče Džimi,
„negde sam pročitao da traže novog senatora."
„I da tamo odem, našao bi me."
„Ne treba da se opterećujemo njime", rekao je Džimi. „Biće ubeđen
da znamo za onih pola miliona dolara i moraće da se primiri dok se to
ne zaboravi."
„Ralf Eliot ne zna da se primiri. Ujahaće u grad pucajući iz oba
pištolja, a mi ćemo mu biti prvi na nišanu."

* * *
„Šta si još otkrio?" upita Net koji je sedeo za stolom, dižući glavu.
„On i Rebeka već imaju sina i čuo sam da će ga upisati na Taft."
„Molim boga da je mlađi od Luka, inače ću ga poslati u Hočkis."
Tom se nasmeja. „Ozbiljno ti kažem", rekao je Net. „Luk je i ovako
veoma osetljivo dete, i samo bi mu još to falilo."
„Ali njegov dolazak u Belmana i Vejlenda će uticati i na banku."
„I na njega", dodao je Net.
„Ne zaboravi da oni zastupaju opštinu i da nadziru projekat
Kedrova šuma, i ako otkriju..."
„Ne vidim zašto bi", reče Net, „ali ti ipak upozori Džuliju, iako je od
toga prošlo nekoliko godina, a ne zaboravi da je Rej već prešao, u
drugu ekspozituru. Samo četiri osobe znaju celu priču, a ja sam
jednom od njih oženjen."
„A ja ću se oženiti drugom", kazao je Tom.
„Šta ćeš da. uradiš?" reče Net iznenađeno.
„Tokom poslednjih 18 meseci sam u više navrata prosio Džuliju, i
ona je sinoć najzad pristala. Dakle, večeras vam na večeru dovodim
svoju verenicu."
„To je divna vest", rekao je Net oduševljeno.
„I, Nete, nemoj da to opet kažeš Su Ling u poslednjem momentu."

* * *
„To je malo mnogo za nas", odgovori Hari Flečeru.
„Kakvi malo", rekao je Flečer. „Ralf Eliot ne radi na sitno, i zato
treba da otkrijemo šta namerava."
„Nemam pojma", rekao je Hari. „Samo znam da mi je Džordž
Tarner rekao da je Eliot tražio sve papire na kojima se banka
pojavljuje kao potpisnik, a juče ujutru je zvao zbog dodatnih
informacija u vezi sa projektom Kedrova šuma i originalnih uslova
ugovora koje sam predložio Senatu."
„Zašto za Kedrovu šumu? To je bio izuzetno uspešan posao sa
puno zainteresovanih za kupovinu lokala. Šta li on to hoće?"
„Takođe je tražio da vidi kopije svih mojih govora i beležaka koje
sam napravio u kada sam radio na tom amandmanu. Niko pre njega
nikada nije tražio kopije mojih starih govora, a o beleškama da i ne
govorim", rekao je Hari. „To mi baš laska."
„On laska samo da bi prevario", rekao je Flečer.
„Koje su najznačajnije tačke tog tvog amandmana?"
„Insistirao sam da pri kupovini opštinskog zemljišta, čija je
vrednost veća od milion dolara mora da se zna ko je kupac, odnosno
da on svoj identitet ne može da krije iza banke ili advokata koji ga
zastupa, da bi se znalo sa kim imamo posla. Od njega se takođe traži
da plati kompletan iznos izlicitirane sume u trenutku potpisivanja
kupoprodajnog ugovora, kako bi dokazao da se radi o likvidnoj firmi."
„Ali to svi sada tako rade. Čak je i u nekoliko drugih država to
postalo uobičajena praksa."
„Možda radi samo neku bezazlenu anketu?"
„Očigledno da do sada niste imali posla sa Ralfom Eliotom", rekao
je Flečer. „U njegovom rečniku ne postoji reč bezazlen. Ali u prošlosti
je on uvek pažljivo birao svoje neprijatelje. Prošavši nekoliko puta
pored Gejtsove biblioteke, verovatno je zaključio da ne sme da vas
zaobiđe. Pazite se, on je sigurno nešto naumio."
„Nego", rekao je Hari, „da li ti je neko već rekao za Džimija i
Džoen?"
„Ne", kazao je Flečer.
„Onda je bolje da ćutim. Siguran sam da će ti to Džimi sam reći."

* * *
„Čestitam Tome", rekla je Su Ling otvorivši vrata. „Drago mi je
zbog oboje."
„Hvala ti", rekla je Džulija dok je Tom davao buket cveća domaćici.
 „I kada je svadba?"
„U avgustu", rekao je Tom. „Još uvek se nismo dogovorili oko
datuma, dok ne čujemo šta ste vi planirali. Možda ste se ti i Luk
prijavili za još jedno putovanje u Diznilend, ili je Net hteo da ide
nekuda službeno."
„Ne, Diznilend je prošlost", rekla je Su Ling, „znaš li da Luk sada
priča o Rimu, Veneciji, pa čak i Arlu - a Net do oktobra ne mora u Fort
Bening."
„Zašto Arlu?", pitao je Tom.
„Tamo je Van Gog proveo poslednje godine života", rekla je Džulija
dok je Net ulazio u, sobu.
„Drago mi je da si stigla, Džulija, jer Luk mora da te konsultuje u
vezi sa jednom moralnom dilemom koju ima."
„Moralnom dilemom? Mislila sam da o tome nećete morati da
brinete do puberteta."
„Ne, ovo je mnogo ozbiljnije od seksa, i ja ne umem da mu
odgovorim na to."
„O čemu se radi?"
„Da li ubica može da naslika remek-delo Isus i Bogorodica?"
„Katolička crkva se izgleda nikada nije obazirala na to", rekla je
Džulija. „Nekoliko najlepših Karavađovih radova nalazi se na
zidovima Vatikana, ali idem gore da sa njim malo popričam o tome."
„Karavađo, naravno. I nemoj da se mnogo zadržavaš", dodala je Su
Ling, „ima toliko toga što želim da te pitam."
„Sigurna sam da ćeš i od Toma moći da dobiješ odgovor na većinu
tih pitanja", rekla je Džulija.
„Neću. Ja baš hoću da čujem tvoju verziju", rekla je Su Ling dok se
Džulija pela na sprat.
„Jesi li rekao Džuliji za Ralfa Eliota?", pitao je Net.
„Jesam", odgovorio je Tom, „i ona smatra da nam on ne može ništa.
Zašto bi Eliotu uopšte palo na pamet da pomisli da postoje dve Džulije
Kirkbridž? Ne zaboravi da je prva Džulija bila sa nama samo nekoliko
dana, i da je od tada niko nije ni video, ni čuo, a prava je tu već
nekoliko godina i svi je znaju."
„Ali ne nalazi li se njen potpis na onom čeku?"
„Zašto bi to bio nekakav problem?", pitao je Tom.
„Jer će, kada banka bude isplatila 3,6 miliona dolara, opština tražiti
da im se ček vrati."
„Onda će ga gurnuti u neku fasciklu i zašto bi Eliot posumnjao bilo
šta, čak i da naleti na njega."
„Zato što on ima mozak kriminalca. Niko od nas ne razmišlja tako."
Net je napravio kratku pauzu. „Ali, dođavola s tim, nego da te pitam,
pre nego što se Džulija i Su Ling vrate, da li da tražim novog
predsednika ili je Džulija odlučila da se preseli u Hartford i počne da
pere sudove?"
„Ni jedno, ni drugo", rekao je Tom, „odlučila je da prihvati ponudu
od onog Trampa koji je već neko vreme juri da mu proda kompaniju."
„Je li ponuda dobra?", pitao je Net.
„150 miliona u kešu, i još 15 miliona u njegovim deonicama."
„To je PE koeficijent od oko 16%. Nije loše", rekao je Net", iako
Tramp očigledno veruje u potencijal Kedrove šume. Pa da li onda
planira da u Hartfordu otvori agenciju za trgovinu nekretninama?"
„Ne, mislim da bi trebalo da ti kaže šta ima na umu", rekao je Tom
dok se Su Ling vraćala iz kuhinje.
„Zašto Džulija ne bi ušla u naš upravni odbor?", pitao je Net. „I
preuzme odeljenje nekretnina. To bi mi omogućilo da imam više
vremena da se usredsredim na bankarski posao."
„Mislim da ćeš otkriti da je ona razmišljala o tome još pre 6
meseci", rekao je Tom.
„Da li si joj obećao mesto direktora, ako se bude udala za tebe?",
pitao je Net.
„Da, prvi put jesam, ali je ona odbila i jedno i drugo. Ali sada kada
sam je najzad nekako ubedio da se venčamo, prepustiću tebi da je
nagovoriš da dođe u naše upravni odbor, jer mislim da ima neke
druge planove."
 37

Flečer je sedeo u sali i slušao izlaganje o povlašćenoj gradnji, kada

je ono iznenada prekinuto. Upravo je proveravao svoje beleške, jer je
trebalo sledeći da govori. Jedan policajac u uniformi ušao je u salu i
dodao parče papira predsedavajućem, koji ga je pročitao jednom, pa
drugi put, udario čekićem o sto i ustao.
„Izvinjavam se što prekidam zasedanje, ali jedan naoružani čovek
u Hartfordskoj osnovnoj školi drži grupu dece kao taoce. Siguran sam
da će senator Devenport morati da ide i zato mislim da je najbolje da
za danas završimo."
Flečer je odmah ustao i doleteo do vrata sale i pre nego što je
predsedavajći i zaključio sednicu. Trčao je sve do kancelarije,
pokušavajući da usput razmišlja. Škola se nalazila u njegovom okrugu,
Lusi je bila njen đak, a Eni član upravnog odbora. Molio je boga da
Lusi nije među taocima. Izgledalo je da su svi u zgradi opštine bili na
nogama.
Flečeru je laknulo kada je video da Seli stoji pored vrata njegove
kancelarije sa rokovnikom u ruci.
„Otkažite sve današnje sastanke, pozovite moju ženu i recite joj da
ćemo se naći kod škole, i molim vas, ne mrdajte od telefona."
Flečer je dograbio ključeve od svojih kola i uleteo u gomilu ljudi
koji su žurno napuštali zgradu. Dok je izlazio sa službenog parkinga,
policijska kola su projurila kraj njega. Flečer je nagazio na gas i
krenuo za njima prema školi. Kolona automobila ispred njega
postajala je sve duža i duža. U njima su se nalazili roditelji koji su išli
po svoju decu - neki od njih, koji su čuli vesti na svom radiju u kolima,
delovali su izbezumljeno, dok su drugi, neobavešteni, još uvek bili
bezbrižni.
Flečer je sve vreme držao nogu na papučici gasa, držeći se na
samo nekoliko desetina centimetara od zadnjeg branika policijskog
automobila koji je išao pogrešnom trakom ulice sa uključenom
sirenom i ablendujući. Policajac na suvozačkom sedištu ga je preko
megafona upozoravao da ne ide za njihovim kolima, ali se Flečer nije
obazirao na tu naredbu znajući da se oni neće zaustavljati. Nakon 7
minuta, oba automobila su se uz škripu kočnica zaustavila ispred
policijske barikade koja je bila postavljena ispred škole, gde je grupa
histeričnih roditelja pokušavala da sazna šta se događa.
Već pomenuti policajac je izleteo iz kola i potrčao prema Flečeru,
zalupivši vrata za sobom. Izvukao je pištolj i viknuo: „Stavite ruke na
krov automobila."
Policajac koji je vozio bio je samo korak iza svog kolege i rekao je:
„Izvinite, senatore, nismo vas prepoznali."
Flečer je otrčao do barijere. „Gde vam je šef?"
„U direktorovoj su kancelariji. Poslaću nekoga da vas odvede do
tamo, senatore."
„Nema potrebe", rekao je Flečer, „znam gde je."
„Senatore...", rekao je policajac, ali je već bilo kasno.
Flečer je otrčao putem koji je vodio prema školi, ne shvatajući da
je zgrada opkoljena policajcima čije su sve puške bile uperene u istom
smeru. Iznenadilo ga je koliko su se brzo prisutni razmakli kada su ga
videli. Bio je to čudan povod da ih podseti na to da je njihov
predstavnik.
„Ko je sad to?", pitao je šef policije kada je video da jedan čovek
trči preko dvorišta prema njima.
„Mislim da je senator Devenport", rekao je Alen Šepard, direktor
škole gledajući kroz prozor.
„Samo mi još on treba", reče Don Kalver.
Narednog trenutka Flečer je već uleteo u direktorovu kancelariju.
Šef policije je pogledao preko stola u njega pokušavajući da prikrije
svoj „samo mi još on treba" izraz. Senator se zaustavio ispred njega.
„Dobar dan, senatore."
„Dobar dan, šefe", odgovorio je Flečer pomalo zadihan. Uprkos
tome što je bucmasti šef policije sa cigarom u zubima, koji se nije uvek
pridržavao pravila, izgledao umorno, on mu se divio. Flečer je
klimnuo glavom Alenu Šepardu, a onda se opet okrenuo šefu policije.
„Možete li da mi kažete šta se dešava?" pitao je kada je povratio dah.
„Tamo imamo jednog naoružanog čoveka. Izgleda da se šetao
ulicom par minuta pre završetka nastave." Šef policije se okrenuo
prema planu škole okačenom o zid i pokazao na jedan mali kvadrat
označen sa KABINET ZA LIKOVNO. „Izgleda da je sasvim slučajno
izabrao odeljenje gospođice Hadson."
„Koliko tamo ima dece?", pitao je Flečer okrenuvši se ponovo
prema direktoru.
„Trideset jedno", odgovorio je Alen Šepard, „a Lusi nije među
njima."
Flečer je pokušao da ne izgleda kao da mu je laknulo. „A,
revolveraš -znamo li nešto o njemu?"
„Ne mnogo", rekao je šef policije, „ali iz časa u čas otkrivamo sve
više. Zove se Bili Bejts. Kažu da ga je pre mesec dana ostavila žena,
čim je izgubio posao kao noćni čuvar kod Perla. Izgleda da su ga često
nalazili kako pije na poslu. Tokom poslednjih nekoliko nedelja
izbacivan je iz nekoliko barova, i prema našoj evidenciji, zbog toga je
čak jednu noć proveo i u zatvoru."
„Dobar dan, gospođo Devenport", rekao je direktor ustajući.
Flečer se okrenuo i video svoju ženu. „Lusi nije u kabinetu
gospođe Hadson", bile su njegove prve reči.
„Znam", rekla je Eni, „bila je sa mnom. Čim sam dobila tvoju
poruku, odbacila sam je do Marte i odmah došla ovamo."
„Poznajete li gospođicu Hadson?", pitao je šef policije, okrećući se
prema Alenu Šepardu.
„Siguran sam da vam je Alen rekao da Meri svi znaju - ona je prava
institucija. Verovatno ima najduži staž u školi." Direktor je klimnuo
glavom. „Mislim da svaka porodica u Hartfordu poznaje bar jednog
čoveka kome je ona predavala."
„Možete li da mi date njen profil?", rekao je šef policije, okrenuvši
se prema Alenu Šepardu.
„Pedesetih je godina, neudata, smirena, otresita i svi je poštuju."
„I nešto što ste izostavili", dodala je Eni, „izuzetno omiljena."
„Mislite li da ju je ovo uzdrmalo?"
„Ko zna kako će reagovati pod pritiskom ove vrste", rekao je
Šepard, „ali ne sumnjam da bi dala život da zaštiti decu."
„To sam se i plašio da ćete reći", kazao je šef policije, „a moj posao
je da ne dozvolim da ona to uradi." Cigara mu se ugasila. „Postavio
sam više od sto ljudi oko glavne i jednog snajperistu na vrhu susedne
zgrade, koji kaže da povremeno vidi Bejtsa."
„Pretpostavljam da pokušavate da pregovarate s njim?" rekao je
Flečer.
 „Da, u učionici postoji telefon koji okrećemo svakih nekoliko
minuta, ali Bejts ne odgovara na pozive. Postavili smo i megafon, ali
bez ikakvog efekta."
„Da li ste razmišljali o tome da pošaljete nekoga unutra?", pitao je
Flečer, a telefon na stolu direktorove kancelarije je zazvonio.
Šef policije je pritisnuo jedan taster i graknuo: „Ko je?"
„Sekretarica gospodina Devenporta, nadam se..."
„Da, Seli", rejkao je Flečer, „šta je bilo?"
„Upravo sam čula vesti u kojima su rekli da se onaj naoružan
čovek zove Bili Bejts. Ime mi je zazvučalo poznato i ispostavilo se da
imamo nešto o njemu - dolazio je dva puta do vas."
„Imamo li neki podatak koji bi mogao da nam koristi?"
„Dolazio je kod vas da bi vas podstakao da se založite za strožiju
kontrolu prodaje oružja civilima. Bio je veoma uporan. Vi ste u svojim
beleškama napisali: 'Strožiji kriterijumi, katanci na obaračima,
prodaja oružja maloletnicima, prodaja maloletnicima, dokaz o
identitetu'."
„Sećam ga se", rekao je Flečer, „inteligentan je, pun ideja, ali
neobrazovan. Sjajno, Seli."
„Jeste li sigurni da nije lud?", pitao je šef policije.
„Daleko od toga", rekao je Flečer. „Pametan je, stidljiv, čak bi se
moglo reći i plašljiv, a njegova najozbiljnija primedba je bila ta što ga
niko nikada nije slušao. Nekada ta vrsta ljudi oseća da mora nešto da
preduzme da bi dokazala da je u pravu. A to što ga je žena ostavila i
odvela decu sa sobom kada je ostao bez posla, verovatno ga je
podstaklo na ovo."
„Onda ću morati da ga ubijem", rekao je šef policije, „kao što su to
moje kolege učinile sa onim tipom iz Tenesija koji je uzeo za taoce
službenike poreske uprave."
„Ne, to nije isto", insistirao je Flečer, „taj čovek je bio psihijatrijski
bolesnik. Bili Bejts je samo jedan usamljen čovek koji traži malo
pažnje, a takvi često dolaze kod mene."
„Moju pažnju je, svakako, privukao, senatore", odgovorio je šef
policije.
„Zbog čega je svakako i otišao u krajnost", rekao je Flečer. „Zašto
me ne pustite da popričam sa njim?"
Šef policije je sada prvi put izvadio cigaru iz usta; mladi policajci
su skrenuli pažnju Flečeru da je to značilo da razmišlja.
„U redu, ali želim da ga naterate da podigne slušalicu, a onda ću ja
da pregovaram s njim. Jel' jasno?" Flečer je klimnuo glavom. Šef
policije se okrenuo prema svom zameniku i dodao: „Dejle, reci im da
senator i ja izlazimo, i da ne pucaju." Šef policije je zgrabio megafon i
rekao: „Idemo, senatore."
Kada su pošli kroz hodnik, dodao je, zapovednički: „Treba samo da
se odmaknete nekoliko koraka od vrata i ne zaboravite da vaša
poruka mora da bude jednostavna, jer želim samo da se javi na
telefon."
Flečer je klimnuo glavom dok mu je šef policije otvarao vrata.
Napravio je par koraka, zaustavio se i podigao megafon. „Bili, ovde
senator Devenport. Dolazio si par puta kod mene. Moramo da
porazgovaramo. Javi se na telefon koji stoji na katedri gospođe
Hadson."
„Ponovite to nekoliko puta", doviknuo mu je šef policije.
„Bili, ovde senator Devenport, javi se na..."
Jedan policajac je dotrčao do otvorenih vrata: „Javio se na telefon,
šefe, ali je rekao da će samo sa senatorom da razgovara."
„Ja ću da odlučim sa kim će da razgovara", rekao je Kalver. „Niko
meni neće naređivati." Nestao je u unutra i skoro otrčao do
direktorovog kabineta.
„Slušajte, Bejtse, ako mislite..." Veza se prekinula. „Dođavola",
rekao je šef policije dok je Flečer ulazio u kabinet. „Spustio mi je
slušalicu. Moraćemo da probamo ponovo."
„Možda je ozbiljno mislio kada je rekao da želi samo sa mnom da
priča."
Šef policije je" ponovo izvadio cigaru iz usta. „Dobro, ali čim ga
budete smirili, daćete mi slušalicu."
Kada su se vratili na školsko igralište, Flečer je ponovo rekao
preko megafona: „Izvini, Bili, možeš li da pozoveš ponovo? Ovog puta
ću ti se ja javiti." Flečer se zajedno sa Donom Kalverom vratio nazad u
direktorov kabinet, gde ga je na spikerfonu već čekao Bili.
„Senator upravo ulazi na vrata", ubeđivao ga je direktor.
„Evo me, Bili, ovde Flečer Devenport."
„Pre nego što bilo šta kažete, senatore, samo da znate da nema
priče dok su puške uperene u mene. Recite im da ih sklone, ako ne
želite da zbog njih neko strada."
Flečer je pogledao u Kalvera, koji je ponovo izvadio cigaru iz usta,
a onda klimnuo glavom.
„Šef policije se slaže s tim", rekao je Flečer.
„Čućemo se ponovo tek kada sve budu uklonjene."
„U redu", rekao je.šef policije, „reci svima da se povuku, ali neka
snajperista ostane na položaju. Njega Bejts nikako ne može da vidi."
„I šta sada?", upita Flečer.
„Čekamo gada da nas pozove."

* * *
Net je odgovarao na pitanja o višku volontera, kada je njegova
sekretarica uletela u salu za sastanke. Svi su odmah znali da mora da
je nešto stvarno hitno, pošto Linda nikada nije prekinula sastanak
upravnog odbora. Kada je video prestrašen izraz na njenom licu, Net
je istog trenutka prekinuo izlaganje.
„U Hartfordskoj osnovnoj je jedan čovek sa pištoljem..." Net se
sledio, „... i drži učenike gospođice Hadson kao taoce."
„Da li je Luk..."
, Jeste", odgovorila je ona. „Lukov poslednji čas petkom je
umetnost."
Net je kao ošamućen ustao sa svoje stolice i krenuo ka vratima.
Ostali članovi upravnog, odbora su samo ćutali.
„Gospođa Kartrajt je na putu ka školi", dodala je Linda dok je Net
izlazio iz sale. „Rekla vam je da vam kažem da će te se tamo naći."
Net je klimnuo glavom, dok je otvarao vrata koja su vodila u
garažu.
„Budite pored telefona", bilo je poslednje što je rekao Lindi ulazeći
u kola.
Kada je prošao rampu i izašao na Glavnu ulicu, jedan trenutak se
dvoumio, a onda je skrenuo levo, a ne, kao što je to obično činio,
desno.

* * *
Zazvonio je telefon. Šef policije je pritisnuo taster i pokazao na
Flečera.
„Jeste li tu, senatore?"
 „Naravno, Bili",
„Recite šefu policije da pusti TV ekipe i novinare da prođu kroz
barikadu; tako ću se osećati bezbednije."
„Hej, čekaj malo", počeo je šef policije.
„Ne, ti čekaj", viknuo je Bili. „Ili ćeš dobiti svoj prvi leš. Pokušaj
onda da objasniš novinarima da se to dogodilo samo zato što ih nisi
pustio unutra." Veza se prekinula.
„Bolje postupite po njegovim zahtevima, šefe", rekao je Flečer, ,jer
izgleda da je odlučio da pošto-poto kaže svima ono što mu je na duši."
„Pustite novinare da prođu", rekao je Kalver klimnuvši glavom
jednom od svojih zamenika. Narednik je hitro izašao iz sobe, ali je
telefon ponovo zazvonio tek posle nekoliko minuta. Flečer je
pritisnuo taster.
„Slušam, Bili."
„Hvala, gospodine Devenport, vi ste čovek od reči."
„Šta hoćeš sada", graknuo je šef policije.
„Ništa od vas, šefe. Više volim da se dogovaram sa senatorom.
Gospodine Devenport, želim da dođete kod mene, jer je to jedini način
da ljudi čuju ono što imam da kažem."
„To ne mogu da dozvolim", rekao je šef policije.
„O tome treba da odluči senator, ali pošto morate da se dogovorite
nazvaću vas ponovo za 2 minuta." Veza se prekinula.
„Prihvatam", rekao je Flečer. „Iskreno da vam kažem, mislim da
nemamo puno izbora."
„Nemam ovlašćenja da vas sprečim da to uradite", rekao je šef
policije, „ali možda će vam gospođa Devenport moći da predoči šta bi
moglo da se dogodi."
„Ne želim da ideš tamo", rekla je Eni. „Ti uvek misliš na svakoga,
ali meci ne prave razliku."
„Kako bi se osećala da je Lusi među zarobljenom decom?"
Eni se spremala da odgovori kada je telefon ponovo zazvonio,
„Dolazite li, senatore, ili hoćete da vam jedan leš pomogne da se
odlučite?"
„Ne, ne", rekao je flečer. „Dolazim." Veza se prekinula.
„Sada me dobro slušajte", rekao je šef policije, „mogu da vas
pokrivam dok ste na otvorenom, ali kada uđete u učionicu, prepušteni
ste sami sebi."
 Flečer je klimnuo glavom, a onda zagrlio Eni i držao je u svom
naručju nekoliko sekundi.
Šef policije ga je pratio dok je išao kroz hodnik. „Zvaću vas
telefonom na 5 minuta. Ako budete mogli da pričate, na moja pitanja
odgovarajte samo sa da i ne. Nemojte ničim da otkrivate Bejtsu šta
želim da saznam od vas."
Flečer je klimnuo glavom. Kada su došli do vrata, šef policije je
izvadio, cigaru iz usta. „Dajte mi vaš sako, senatore." Flečer je izgledao
iznenađeno, „Ako u njemu ne krijete pištolj, zašto bi ste Bejtsu davali
povoda da pomisli na to?" Flečer se nasmešio dok mu je Kalver držao
vrata da izađe. „Nisam glasao za vas, ali ako odande izađete živi,
možda bih na sledećim izborima mogao da porazmislim o tome.
Izvinite", dodao je, „na mom uvrnutom, smislu za humor. Srećno."
Flečer je izašao na školsko igralište i krenuo lagano stazom koja je
vodila ka glavnoj zgradi škole. Nije primetio nijednog policajca, ali je
osećao da nisu daleko. Iako nije mogao da vidi TV ekipe, kada je ušao
u svetlost njihovih reflektora, čuo je glasove novinara koji su napeto
izveštavali o onome što se događalo. Staza koja je vodila do učionica
bila je dugačka nekih stotinak metara, ali se Flečeru činilo kao da ide
preko kilometar dugog konopca po najjačem suncu.
Kada je stigao na drugu stranu igrališta, popeo se uz 4 stepenika i
došao do ulaza. Ušao je u taman, prazan hodnik i čekao da mu se oči
priviknu na mrak. Došavši do vrata na kojima je stajalo ime gospođice
Hadson ispisano u deset različitih boja, lagano je pokucao. Vrata su se
istog trenutka otvorila. Flečer je ušao unutra čuvši kako se ona istog
trenutka s treskom zatvaraju za njim. Kada je čuo prigušeno jecanje,
pogledao je oko sebe i video grupu dece koja su sedela ščućurena na
podu u jednom uglu učionice.
„Sedite tamo", naredio je Bejts, koji je izgledao isto onoliko
nervozno kao i Flečer. Flečer se uvukao u klupu, pravljenu za
devetogodišnjake, koja se nalazila na kraju prvog reda. Pogledao je u
tog razbarušenog čoveka čije su preuske farmerke bile pocepane i
prljave. Stomak mu je padao preko kajiša, iako nije imao više od
četrdeset godina. Pomno je pratio kako Bejts ide kroz učionicu i staje
iza gospođice Hadson koja je ostala da sedi za svojim stolom ispred
učenika. Bejts je u desnoj ruci držao pištolj, a levu joj je spustio na
rame.
 „Šta se događa napolju?", viknuo je, „šta radi šef policije?"
„Čeka da mu se javim", rekao je Flečer tiho. „Zvaće me na svakih
pet minuta. Zabrinut je za decu. Uspeli ste sve da ubedite da ste ubica."
„Ja nisam ubica", rekao je Bejts. „Vi to znate."
„Možda i znam", kaza Flečer, „ali bi oni još i više verovali u to kada
bi ste pustili decu."
„Ako to uradim, onda neću imati sa čime da se pogađam."
„Imaćete mene", rekao je Flečer. „Ako ubiješ dete, Bili, svi ćete
pamtiti do kraja života; ali ako ubiješ senatora, zaboraviće te već do
sutra."
„Šta god da uradim, mrtav sam čovek."
„Nisi, ako se zajedno pojavimo pred kamerama."
„Ali šta ćemo da im kažemo?"
„Da si već dvaput dolazio kod mene i da si mi dao neke pametne i
originalne sugestije u vezi sa kontrolom prodaje vatrenog oružja, ali
se niko na to nije obazirao. E, pa sada će morati da sednu i slušaju, jer
ćeš imati priliku da razgovaraš sa Sandrom Mičel na vestima u 8."
„Sandrom Mičel? Jel' i ona napolju?"
„Naravno da jeste", odgovorio je Flečer, „i očajnički želi da te
intervjuiše."
„Mislite li da je ja interesujem?", pitao je Gejtsa.
„Naravno, Bili. Ti znaš šta ja tačno mislim o kontroli prodaje
vatrenog oružja civilima. Kada smo se poslednji put sastali, rekao si mi
da si pročitao sva moja izlaganja na tu temu."
„Da, jesam, ali koja vajda od toga?", pitao je Bili. Skinuo je ruku sa
ramena Meri Hadson i lagano krenuo prema Flečeru uperivši pištolj
pravo u njega. „Istina je da vi pričate upravo ono što je'šef policije
tražio od vas." Flečer se uhvatio za bokove klupe, ne skidajući pogled
s njega. Ako odluči da rizikuje, znao je da treba da pusti da mu Bili
priđe što bliže. Nagnuo se malo napred, držeći se još uvek za klupu.
Zazvonio je telefon pored gospođice Hadson. Bili je sada bio samo
korak od njega, ali ga je zvonjava telefona naterala da se na trenutak
okrene. To je Flečeru dalo priliku da naglo cimne naviše poklopac
klupe i udari njime Bilija po desnoj ruci.
Ovaj je izgubio ravnotežu i zateturavši se ispustio pištolj. Obojica
su ga gledala kako se okreće po podu i zaustavlja na samo nekoliko
stopa od gospođice Hadson. Deca su počela da vrište, a ona je
kleknula, dograbila ga i uperila u Bilija.
On je lagano ustao i krenuo ka njoj, dok je ona ostala da kleči na
podu, sa pištoljem uperenim u njegove grudi.
„Hoćete li da povučete obarač, gospođice Hadson, a?"
Svakim novim korakom kojim joj se približavao, gospođica
Hadson se tresla sve jače i jače. Bili je došao na samo metar od nje,
kada je zatvorila oči i povukla obarač. Začulo se: Klik. Bili ju je
pogledao, nasmešio se i rekao: „Prazan je, gospođice Hadson. Nikoga
nisam ni nameravao da ubijem. Samo sam želeo da me neko sasluša,
za promenu."
Flečer se izvukao iz klupe, otrčao do vrata i otvorio ih. „Napolje,
napolje", razdrao se pokazujući deci desnom rukom da izađu iz
učionice. Jedna visoka devojčica sa dugim kikama je ustala, potrčala
prema vratima i izletela u hodnik. Još dvoje dece je pobeglo za njom.
Flečeru se učinilo da čuje neki piskavi glas kako govori: „Hajde,
hajde", dok je on držao otvorena vrata. Izuzev jednog dečaka, sva
ostala deca su potrčala prema njemu i za tili čas nestala iz učionice.
Flečer je netremice gledao u njega, dok je on lagano ustao, otišao na
drugi kraj učionice, sagao se, uzeo gospođicu Hadson za ruku i poveo
je prema vratima i ne pogledavši u Bilija. Kada je došao do Flečera,
rekao je:
„Hvala, senatore", i ispratio svoju učiteljicu u hodnik.

* * *
Kada je ona visoka devojčica sa dugačkim crnim kikama izašla na
prednja vrata škole, začuli su se glasni uzvici odobravanja. Osvetlili su
je reflektori, a ona je istog trenutka pokrila oči rukom, ne mogavši da
vidi gomilu koja joj je poželela dobrodošlicu. Jedna majka je probila
policijski kordon, pretrčala igralište i uzela je u ruke.
Odmah iza nje izašla su dva dečaka. Net je spustio ruku na rame Su
Ling, očajnički tražeći pogledom Luka. Nekoliko sekundi kasnije,
jedna veća grupa dece protrčala je kroz vrata, a Su Ling nije mogla da
zadrži suze kada je videla da Luk nije bio među njima.
„Ide još jedno dete", čula je glas novinara koji je izveštavao za
večernji dnevnik, „sa učiteljicom."
Su Ling nije mogla da veruje svojim očima u ono što je kasnije
opisala kao dva najduža minuta svog života.
 Kada se gospođica Hadson pojavila na vratima držeći se za Lukovu
ruku, začuo se još glasniji uzvik odobravanja. Su Ling je pogledala u
svog muža, koji je neuspešno pokušavao da zadrži suze.
„Šta je s vama Kartrajtima", rekla je, „zar uvek morate poslednji da
se evakuišete?"

* * *
Flečer je ostao pored vrata dok mu gospođica Hadson nije izašla iz
vidokruga. Onda ih je lagano zatvorio i otišao da se javi na telefon koji
je uporno zvonio.
„Jeste li to vi, senatore?" pitao je šef policije.
„Jesam."
„Jeste li dobro? Učinilo nam se da se čuo neki tresak, ili čak
pucanj."
„Ne, dobro sam. Jesu li deca dobro?"
„Da, tu su svi", rekao je šef policije.
„I onaj dečak koji je poslednji izašao?"
„Da upravo je došao do svojih roditelja."
„A gospođa Hadson?"
„Ona razgovara sa Sandrom Mičel u Vestima svedoka. Priča svima
da ste pravi heroj."
„Mislim da priča o nekom drugom", rekao je Flečer.
„Planirate li vi i Bejts da dođete ovamo?" pitao je šef policije
misleći kako je senator stvarno skroman.
„Dajte mi još koji minut, šefe. Uzgred, pristao sam da i Bili
razgovara sa Sandrom Mičel."
„Kod koga je pištolj?"
„Kod mene", rekao je Flečer. „Bili više neće praviti probleme.
Pištolj i onako nije bio napunjen", dodao je pre nego što je spustio
slušalicu.
„Vi znate da će me ubiti, zar ne, senatore?"
„Niko te neće ubiti, Bili, bar ne dok sa ja sa tobom."
„Obećavate li mi to, senatore?"
„Obećavam, Bili. Onda, hajdemo zajedno pred kamere."
Flečer je otvorio vrata učionice. Nije morao da traži prekidač, jer
je već toliko megavata svetlosti reflektora dopiralo sa igrališta da su
se ulazna vrata mogla jasno videti čak i sa drugog kraja hodnika. On i
Bili su išli zajedno tim hodnikom ne progovarajući ni reč. Kada su
stigli do vrata, Flečer ih je otvorio i obazrivo ušao u snop svetlosti
reflektora. Okupljeni ljudi, kojima nije mogao da vidi lica, pozdravili
su ga klicanjem.
„Biće u redu, Bili", rekao je Flečer okrenuvši se ka njemu. Bili je
oklevao jedan tren, ali je na kraju obazrivo zakoračio napred i stao
pored Flečera. Lagano su krenuli stazom. Flečer se okrenuo i video da
se Bili smeje. „Biće u redu", ponovio je. U tom trenutku je kroz Bilijeve
grudi proleteo metak. Flečer je odleteo u stranu.
Kada se podigao na kolena i nadvio se nad Bilija, on je već bio
mrtav. „Ne, ne, ne", vikao je Flečer. „Pa, dao sam mu reč."
 38

„Neko kupuje naše deonice", rekao je Net.

„Naravno", reče Tom, „pa mi smo javna kompanija."
„Hoću da kažem, predsedniče, da ih neko kupuje naveliko."
„Zašto?", pitala je Džulija.
Net je spustio penkalo. „Kladim se da hoće da nas preuzme."
Nekoliko članova upravnog odbora je počelo da govori uglas, dok
Tom nije lupio rukom o sto.
„Da saslušamo Neta do kraja."
„Već nekoliko godina je naša politika takva da kupujemo manje i
slabije stojeće banke, i to se pokazalo kao dobra stvar. Svi znate da je
moj dugoročni cilj da od Rasela napravim najjaču banku u državi. Ono
što nisam planirao je to da ćemo zbog našeg uspešnog poslovanja
postati interesantnim za banke koje su veće od nas."
„I sada si ubeđen da neko želi da nas preuzme?"
„Apsolutno, Džulija", reče Net, „a za to i ti jednim delom snosiš
krivicu. Poslednja faza projekta Kedrova šuma odrađena je toliko
dobro da se naš profit ove godine skoro udvostručio."
„Ako je Net u pravu", rekao je Tom, „a mislim da jeste, treba da
odgovorimo na jedno pitanje. Da li nam je drago što je to tako ili treba
da se borimo protiv toga?"
„Ja mogu da govorim samo u svoje ime, predsedniče." rekao je Net.
„Pošto još uvek nemam ni 40 godina, niti planiram da idem u
prevremenu penziju, predlažem da se borimo."
„Slažem se", rekla je Džulija, Jednom su mi već preuzeli kompaniju
i ne bih želela da mi se to ponovo dogodi. Naši deoničari svakako
očekuju da nešto uradimo."
„Da i ne spominjemo jednog ili dva bivša predsednika", rekao je
Tom gledajući u slike svoga oca, dede i pradede, koje su ga
posinatrale sa zidova sale. „Mislim da onda nema potrebe da
glasamo", nastavio je Tom, „nego nam reci šta sve možemo da učinimo
po tom pitanju, Nete."
Generalni direktor je otvorio tri fascikle koje su stajale na stolu
ispred njega.
„Zakon je u ovakvoj situaciji jasan. Kada kompanija ili pojedinac
poseduju 6% deonica kompanije oni moraju da objave svoju poziciju
Komisiji za osiguranje i devizno poslovanje u Vašingtonu, i da se u
roku od dvadeset osam dana izjasne da li nameravaju da daju ponudu
za ostale deonice, i ako je to slučaj, da kažu koja je."
„Ako neko pokušava da nas preuzme", rekao je Tom, „on neće
čekati zakonski rok od mesec dana da da ponudu, već će to učiniti
onog istog trenutka kada dođe u posed 6% deonica."
„Tako je, gospodine predsedniče", rekao je Net, „ali do tada niko
neće moći da nas spreči da kupujemo deonice naše banke, iako su one
trenutno za nijansu precenjene."
„Ali, neće li to dati do znanja našim protivnicima da nam je jasno
šta rade?" upita Džulija.
„Moguće, i zato moramo da kažemo našim brokerima da kupuju
po malo, a na taj način će se ubrzo otkriti ko to radi na veliko."
„Koliko deonica imamo mi ovde?", pitala je Džulija.
„Tom i ja imamo po 10%", rekao je Net, „a ti, trenutno, nešto više
od 3%."
„A koliko imam keša?"
Net je okrenuo stranu: „Nešto preko 8 miliona, bez Trampovih
deonica koje si prodavala kad god im je cena bila dobra."
„Pa onda ću kupiti još naših deonica, u količini koja neće privući
pažnju našim protivnicima."
„To ćemo učiniti preko Džoa Štajna u Njujorku", rekao je Tom, „a
onda ćemo tražiti od njega da nam javi ako njegovi brokeri primete da
ih neko kupuje u velikom broju." Džulija je počela da zapisuje.
„Sledeće što moramo da uradimo je da izaberemo najboljeg
advokata specijalistu za preuzimanja", rekao je Net.
„Razgovarao sam sa Džimijem Gejtsom, koji nas je do sada
zastupao kod preuzimanja, ali on kaže da je suviše veliki zalogaj za
njega i preporučio nam je jednog svog kolegu iz Njujorka, koji se
zove", pogledao je u treću fasciklu, „Logan Ficdžerald. Mislio sam da
jedan dan pre vikenda odem do Njujorka i vidim sa njim da li bi hteo
da nas zastupa."
„Dobro", rekao je Tom, „da li još nešto treba uraditi u
međuvremenu?"
 „Da. Načuljite uši i otvorite četvore oči, predsedniče. Moramo brzo
da otkrijemo ko nam je protivnik."

* * *
„Baš mi je žao", rekao je Flečer. „Niko nije kriv", rekao je Džimi, „a
ja ne mogu da se pretvaram da je sve u redu kada nije. A kada je
Univerzitet Kalifornije ponudio Džoani mesto šefa katedre istorije, to
je problem samo izbacilo na porvšinu."
„Kako su to primila deca?"
„Elizabet dobro, a sada kada je Hari junior već u Hočkisu, izgleda
da su oboje dovoljno zreli da se nose sa tim. Hariju se, čak, dopada
ideja da svoje letnje raspuste provodi u Kaliforniji."
„Žao mi je", ponovio je Flečer.
„Mislim da ćeš se složiti s tim da je to danas uobičajena stvar",
rekao je Džimi. „Uskoro ćete ti i Eni biti u manjini. Direktor Hočkisa
mi je rekao da su oko 30% njihovih učenika deca razvedenih roditelja.
Sećaš li se da je u naše vreme to bio slučaj sa možda samo njih jedno
ili dvoje." Napravio je kratku pauzu. „A dobra strana toga je što ću,
kada deca preko leta budu u Kaliforniji, imati više vremena na
raspolaganju da se posvetim tvojoj predizbornoj kampanji."
„Više bih voleo da ste ti i Džoena zajedno", rekao je Flečer.
„Znaš li ko će ti biti protivkandidat?", pitao je Džimi očigledno
želeći da promeni temu.
„Ne", rekao je Flečer. „Čuo sam da Barbara Hanter želi ponovo da
se kandiduje, ali izgleda da nema podršku svoje stranke."
„Šuška se", rekao je Džimi, „da Ralf Eliot razmišlja o kandidaturi,
ali iskreno, nakon onog tvog trijumfa nad Bilijem Bejtsom, mislim da
ni arhanđel Gavrilo ne bi mogao da te istisne iz senatorske fotelje."
„Bili Bejts nije bio trijumf, Džimi. Smrt tog čoveka me još uvek
proganja. Da sam bio malo oštriji prema šefu policije Kalveru, on je
još mogao da bude živ."
„Znam da ti to tako vidiš, Flečeru, ali javnost ima drugačije
mišljenje. Tvoj prethodni reizbor je to i pokazao. Oni se samo sećaju
toga da si rizikovao svoj život da bi spasao trideset jedno dete i
njihovu omiljenu učiteljicu. Tata je rekao da si se te nedelje
kandidovao za predsednika, sada bi sigurno živeo u Beloj kući."
„Kako je stari?", pitao je Flečer. „Malo me grize savest što ga
odavno nisam video."
„Dobro je. Voli da veruje u to da i dalje vodi sve i svakoga, iako
zapravo samo pravi planove za tebe."
„I, dobro, kada će me kandidovati za predsednika?", pitao je Flečer
smešeći se.
„Zavisi od toga da li prvo planiraš da se kandiduješ za guvernera.
Kada bude istekao tvoj četvrti senatorski mandat Džim Lusem će
završiti svoj drugi..."
„Možda ne želim da budem guverner."
„A možda ni papa nije katolik."

* * *
„Dobar dan", reče Logan Ficdžerald pogledavši prema ljudima koji
su u sali za sastanke sedeli za stolom. „I pre nego što me pitate, reći ću
vam - u pitanju je Ferčajld."
„Naravno", rekao je Net. „Majku mu, trebalo je da znam. To je
sasvim logično. Ferčajld je najveća banka u državi; 71 filijala, i bez
skoro i jednog ozbiljnog konkurenta."
„Neko u njihovom upravnom odboru očigledno smatra da smo to
mi", rekao je Tom.
„I zato su odlučili da vas eliminišu pre nego što vi to uradite sa
njima", reče Logan.
„Ne mogu da ih krivim", kazao je Net, „to bih i ja uradio da sam na
njihovom mestu."
„A ja vam mogu reći i da je originalna ideja potekla od jednog
člana njihovog upravnog odbora", nastavio je Logan. „Zvaničan dopis
komisiji za osiguranje i devizno poslovanje u njihovo ime poslali su
Belman, Vejlend i Eliot, i siguran sam da znate čiji se potpis nalazi u
njegovom dnu."
„To znači da nam predstoji žestoka borba", reče Tom.
„Tako je", rekao je Logan, „i zato je prvo što treba da uradimo, da
počnemo da se prebrojavamo." Okrenuo se prema Džuliji. „Koliko ste
deonica kupili ovih dana?"
„Manje od 1%", odgovorila je ona, ,jer je neko stalno nabijao cenu.
Kada sam sinoć razgovarala sa svojim brokerom, rekao mi je da su na
kraju dana naše deonice dostigle vrednost od 5,20 dolara."
„To je znatno više od njihove realne vrednosti", rekao je Net, „ali
sada ne smemo da odustajemo. Tražio sam Logana da danas
prisustvuje sastanku upravnog odbora kako bi nam rekao šta misli
kakve su nam šanse da opstanemo. Kao i to šta nas sve očekuje
narednih nekoliko nedelja."
„Da vam kažem kakva je sada trenutno situacija, gospodine
predsedniče", nastavio je Logan. „Da biste izbegli preuzimanje, Rasel
banka mora da bude u posedu 50,1% svojih deonica. Članovi
upravnog odbora su vlasnici nešto više od 24%, a Ferčajld najmanje
6%. To je dobro. Međutim, pošto Ferčajld sada nudi deonice po ceni
od 5,1 dolar uz rok otplate od 21 dan, moram da vam kažem da će,
ako ih sada budete prodali, njihova vrednost biti oko 20 miliona
dolara."
„To smo već definisali", rekao je Tom odlučno.
„Dobro, onda nam ostaju samo dve mogućnosti. Ili da date veću
ponudu od Ferčajldovih 5,1 dolar po deonici, iako su prema mišljenju
vašeg generalnog direktora, one već prilično precenjene, ili da tražite
od ostalih deoničara da vam ih povere."
„Ovo drugo", rekao je Net bez oklevanja.
„Pošto sam pretpostavljao da ćete se odlučiti za to, gospodine
Kartrajt, pažljivo sam proučio njihov spisak i do danas ih je bilo
ukupno 27 412; većina njih ima mali broj deonica, 1 000 ili manje od
toga. Međutim, 5% deonica je u posedu 3 čoveka - 2 udovice koje žive
na Floridi i imaju po 2% deonica i senatora Harija Gejtsa koji ima
preostalih 1%."
„Otkud to?" pitao je Tom. „Hari Gejts je ceo život živeo od
senatorske plate."
„Za to treba da zahvali svom ocu", rekao je Logan. „Izgleda da je
on bio prijatelj osnivača banke, koji mu je 1892. godine ponudio 1%
deonica. On ih je otkupio za 100 dolara, i od tada su u vlasništvu
porodice Gejts."
„Njegov sin, Džimi Gejts, je moj stari prijatelj", rekao je Logan. „U
stvari, ja ovaj posao radim zahvaljujući njemu, i da znate da kada on
bude saznao da je Ralf Eliot umešan u sve ovo, budite uvereni da će
ubediti senatora da vam poveri svoje deonice. Sa njima i sa onih 4%
posto koje su u vlasništvu one dve gospođe sa Floride, imali biste
skoro 30%, što bi i dalje značilo da vam treba još 21% da biste mogli
da odahnete."
 „Ali na osnovu iskustva prilikom prethodnih preuzimanja, bar nam
se pet posto deoničara neće javiti", rekao je Net, „zbog promena
adrese stanovanja, fondova ili zato što ne proveravaju redovno svoje
papire, kao što je to slučaj sa Harijem Gejtsom„"
„Tako je", rekao je Logan, „ali ja se neću smiriti sve dok ne budem
znao da kontrolišete više od pedeset posto deonica."
„A kako ćemo obezbediti još tih dvadeset posto?", pitao je Tom.
„To će biti đavolski komplikovano i zahtevaće puno vremena",
rekao je Logan. „Prvo ćete morati da pošaljete pismo svim vašim
deoničarima. Evo kako mislim da bi ono trebalo da izgleda." Logan je
svim članovima upravnog odbora predao po jedan primerak teksta.
„Videćete da sam insistirao na snazi banke, njenom trajanju i najvećoj
stopi rasta među svim finansijskim institucijama u državi. Pitao sam ih
da li žele da samo jedna banka ima monopol."
„Da", rekao je Net, „Naša."
„Ali ne još", reče Logan. „I pre nego što se dogovorimo oko teksta
pisma, voleo bih da čujem vaše sugestije, posto njega moraju da
potpišu predsednik ili generalni direktor banke."
„Ali to je vise od dvadeset sedam hiljada potpisa?"
„Da, ali možete da ih podelite", rekao je Logan smeškajući se. „Ne
bih insistirao na tom herkulovskom zadatku da nisam ubeđen da će
naši protivnici poslati cirkular naslovljen sa 'Dragi deoničaru', sa
stilizovanim potpisom iznad imena njihovog predsednika. To što će
vaša pisma biti lično potpisana moglo bi da donese prevagu i obezbedi
vam opstanak.
„Mogu li i ja da nekako pomognem?", pitala je Džulija.
„Svakako da možete, gospođo Rasel", odgovorio je Logan.
„Sastavio sam potpuno drugačiji tekst za pismo ženama deoničarima,
koje bi vi trebalo da potpišete. Većina njih su ili razvedene ili udovice i
verovatno ne proveravaju redovno svoja dokumenta. Ima skoro četiri
hiljade takvih investitora, i zato biste za njih trebali da odvojite jedan
vikend." Gurnuo je to drugo pismo preko stola. „U njemu sam se
osvrnuo na to da imate iskustva u vođenju svoje kompanije, kao i da
ste već sedam godina član upravnog odbora Rasel banke."
„Još nešto?", pitala je Džulija.
„Da", rekao je Logan dodajući joj još dva lista hartije. „Želim da
posetite dve udovice sa Floride."
 „Mogla bih da idem tek sledeće nedelje", kazala je Džulija
gledajući u svoj rokovnik.
„Ne", rekao je Logan odsečno. „Danas ih nazovite, a sutra već idite
da se sa njima vidite. Siguran sam da ih je Ralf Eliot već posetio."
Džulija je klimnula glavom i počela da prelistava fasciklu da bi
videla šta ima o gospođama Bluni i Hargejten.
„I na kraju, Nete", nastavio je Logan, „vi treba da pokrenete veoma
agresivnu medijsku kampanju; drugim rečima, sve mora da izađe na
videlo."
„Šta time hoćete da kažete?", rekao je Net.
„Dečak iz kraja, dobar, heroj iz Vijetnama, student sa Harvarda,
koji se vratio u Hartford da bi sa svojim najboljim prijateljem
modernizovao banku. Čak treba da spomenemo i vaše iskustvo u kros-
kantriju, jer je narod uhvatila manija džogiranja, a to je verovatno
slučaj i sa nekim vašim deoničarima. A ako bilo koji časopis, od
Novosti u biciklizmu do Štrikanja danas, poželi da objavi intervju sa
vama, obavezno pristanite na to."
„A ko će mi biti protivnik?", pitao je Net. „Predsednik Ferčajlda?"
„Ne", rekao je Logan. „Marej Goldblac je odličan bankar, ali se oni
neće usuditi da ga stave ispred kamera."
„Zašto ne?", pitao je Tom. „On je već više od dvadeset godina
predsednik Ferčajlda, a pored toga je i jedan od najcenjenijih
stručnjaka u branši."
„U pravu ste, predsedniče", rekao je Logan. „Ali ne zaboravite da je
pre nekoliko godina imao srčani udar i da, što je još gore, muca. Vama
to ne smeta, jer ste se vremenom privikli na njega, ali bude li se
pojavio na televiziji, publika će ga verovatno videti samo jednom. On
možda jeste najcenjeniji bankar u državi, ali mucanje ostavlja utisak
nesigurnosti. Nepravedno, ali budite sigurni da će Ferčajld voditi
računa o tome."
„Znači ostaje generalni direktor, Vesli Džekson", rekao je Net. „On
je verovatno najbolji bankar koga znam. Čak sam ga zvao da dođe u
naš upravni odbor."
„Možda jeste najbolji", reče Logan. „Ali je crnac."
„Ovo je 1988.", rekao je Net ljutilo.
„Znam", kazao je Logan, „ali više od devedeset posto naših
deoničara su belci, pa će i to uzeti u obzir."
 „Pa koga onda mislite da će isturiti?", pitao je Net.
„Sigurno ćete se boriti protiv Ralfa Eliota"

* * *
„I republikanci su posle svega ipak kandidovali Barbaru Hanter",
rekao je Flečer.
„Samo zato što niko drugi nije hteo da ima tebe za
protivkandidata", odgovorio je Džimi. „Jer znaju da si favorit."
„Čuo sam da su molili Ralfa Eliota da se kandiduje, ali je on rekao
da to ne može da prihvati sada kada se nalazi usred kampanje za
preuzimanje Rasel banke."
„Dobar izgovor", rekao je Džimi, „ali znaj da taj čovek nikada ne bi
dopustio da ga kandiduju a da zna da nema nikakve šanse da pobedi.
Jesi li ga video sinoć na televiziji?"
„Da", rekao je Flečer uzdahnuvši, „i da ga ne poznajem, možda bih
i pao na ono: 'obezbedite svoju budućnost pristupanjem najvećoj,
najsigurnijoj i najuglednijoj banci u državi.' Nije izgubio ništa od svog
starog dara. Nadam se da ti otac nije naseo na to."
„Ne, Hari je već obećao svojih jedan posto Tomu Raselu, i svima
govori da učine to isto, mada je bio šokiran kada sam mu rekao kolika
je vrednost njegovih deonica."
Flečer se nasmejao. „Vidim da novinari koji pišu o finansijama
spekulišu da obe strane imaju oko četrdeset posto deonica, a da
ponuda važi još samo jednu nedelju."
„Da, biće napeto. Nadam se da Tom Rasel shvata šta ga čeka sada
kada se u igru uključio i Ralf Eliot", rekao je Flečer.
„Sve sam mu rekao", kazao je Džimi tiho.

* * *
„Kada je to poslato?", pitao je Net dok su ostali članovi upravnog
odbora studirali poslednje pismo koje je Ferčajld poslao deoničarima.
„Datum je jučerašnji", rekao je Logan, „što znači da imamo tri dana
da odgovorimo na njega, ali mislim da će tada već biti kasno."
„Čak ni ja nisam mogao da verujem da je Eliot u stanju da se spusti
toliko nisko", rekao je Tom studirajući pismo koje je potpisao Marej
Goldblac:
 Ono što niste znali o Natanijelu Kartrajtu, generalnom
direktoru Rasel banke:
- gospodin Kartrajt nije ni rođen, niti je odrastao u
Hartfordu;
- zabranjeno mu je da se upiše na Jejl, jer je varao na
prijemnom ispitu;
- otišao je sa Univerziteta Konektikat ne diplomiravši, zato
što je izgubio na izborima za predsednika studentske
organizacije;
- otpušten je iz Džej Pi Morgana nakon što je izgubio
bančinih pola miliona dolara;
- oženjen je Korejankom čija se porodica u ratu borila
protiv Amerikanaca;
- jedini posao koji je uspeo da nađe, nakon što je otpušten
iz Morgana, dobio je zahvaljujući svom školskom drugu koji
je slučajno i predsednik upravnog odbora Rasel banke.
Poverite svoj deonice Ferčajldu: osigurajte svoju
budućnost.

„Evo odgovora koji predlažem da pošaljemo još danas, i to ekspres

preporučeno", rekao je Logan, „ne dajući Ferčajldu priliku da
odgovori na njega. Svakom članu upravnog odbora dao je po jedan
primerak teksta pisma.

Ono što treba da znate o Netu Kartrajtu, generalnom

direktoru Rasel banke:
- Rođen je i odrastao u Konektikatu;
- u Vijetnamu je dobio orden časti;
- diplomirao je Menadžment na Harvardu (sa odličnim
uspehom);
- podneo je ostavku u Morganu, nakon što je banci doneo
zaradu od više od milion dolara;
- tokom devet godina rada u Rasel banci, na mestu
generalnog direktora, učetverostručio je njen profit;
- njegova žena je profesor statistike na Univerzitetu
Konektikat, a otac joj je bio stariji vodnik u Američkim
marincima.
 Ostanite kod Rasela: banke koja brine o vama i vašem
novcu.

„Da ga pošaljem?", pitao je Logan.

„Ne", rekao je Net pocepavši ga. Ćutao je neko vreme. „Meni
stvarno treba puno da se iznerviram, ali bih sada tačno bio u stanju da
ga ubijem, i zato me dobro slušajte."
Dvadeset minuta kasnije, Tom je prvi prokomentarisao: „To bi bio
ogroman rizik."
„Zašto?", pitao je Net, „ako nam plan propadne, postaćemo
multimilioneri, a ako uspe, preuzećemo kontrolu nad najvećom
bankom u državi."

* * *
„Tata je poludeo zbog tebe", rekao je Džimi.
„Ali zašto?", pitao je Flečer, „kada sam pobedio."
„U tome i jeste problem, pobedio si sa više od dvanaest hiljada
glasova prednosti, što je bilo veoma netaktično", rekao je Džimi
gledajući Harija juniora kako sa loptom u nogama trči uz aut liniju.
„Ne zaboravi da je on za dvadeset osam godina imao najviše jedanaest
hiljada glasova prednosti, i da je to bilo one godine kada se Beri
Goldvoter kandidovao za predsednika.
„Hvala na upozorenju", rekao je Flečer. „Pretpostavljam da bi bilo
najpametnije da preskočim nekoliko narednih nedeljnih ručkova."
„Bolje dođi, jer je sada tvoj red da slušaš njegovu priču o tome
kako je preko noći zaradio milion dolara."
„Da, Eni mi je rekla da je prodao svoje deonice Rasel banke. Mislio
sam da je obećao da ih ni po koju cenu neće prodati Ferčajldu?"
„Prodao ih je, ali bi održao reč da ga dan pre nego što je ponuda za
preuzimanje trebala da prestane da važi, Tom Rasel nije posavetovao
da ih da po ceni od 7,1 dolara po deonici što je, od kada su se pojavile
na berzi, bila njihova najveća vrednost. Čak mu je i predložio da se
obrati direktno Ralfu Eliotu da bi se posao brže obavio."
„Mora da nešto smeraju", rekao je Flečer. „Nema šanse da bi Tom
Rasel rekao tvom ocu da radi sa Ralfom Eliotom ukoliko iza toga ne
stoji još nešto." Džimi ništa nije rekao.
„Pa da li to znači da je Ferčajld osigurao više od pedeset posto
deonica?"
„Logan mi je rekao da ne sme ništa da kaže do ponedeljka, kada će
Komisija za osiguranje i devizno poslovanje (KODP) objaviti zvanične
cifre."
„Opa", rekao je Džimi, ,jesi li video šta je onaj klinac iz Tafta uradio
Hariju junioru. Ima sreće što Džoena nije ovde, jer bi ona sigurno
strčala na teren i udarila ga."

* * *
„Ko je za?", pitao je predsednik.
Ruke svih koji su sedeli za stolom su se podigle, iako se činilo da
Džulija malo okleva. „Dakle, jednoglasno", rekao je Tom i okrenuvši
se ka Netu dodao: „Možda bi bilo dobro da nam kažeš šta će se sada
najverovatnije desiti."
„Naravno, predsedniče", rekao je Net. „Danas će, u deset sati pre
podne, KODP objaviti da Ferčajld nije uspeo da preuzme Rasel
banku."
„Šta misliš koliko su procenata deonica uspeli da otkupe?", pitala
je Džulija.
„U subotu, u ponoć imali su 47,89 %, a u nedelju su možda otkupili
još nešto."
„A po kojoj ceni?"
„U petak, na kraju radnog vremena, bile su 7,32 dolara", rekao je
Logan, „ali nakon jutrošnjeg saopštenja sve izjave deoničara-
poverilaca su automatski aktivirane i Ferčajld novu ponudu može da
da tek za dvadeset osam dana."
„Kada sam planirao da iznesem milion Raselovih deonica na
tržište", rekao je Net.
„Zašto bi to uradio?", pitala je Džulija, „kada ćemo time naglo
oboriti vrednost naših deonica."
„Ali i Ferčajldovih, jer oni poseduju skoro 50% deonica Rasela",
rekao je Net, „i ne mogu ništa da urade tokom narednih 28 dana."
„Ništa?", ponovila je Džulija.
„Ništa", potvrdio je Logan.
„A ako mi upotrebimo naš keš za kupovinu deonica Ferčajlda kada
počne da im pada cena..."
„Kada budeš došao u posed 6% njihovih deonica moraćeš da
obavestiš KODP", rekao je Logan, „da nameravas da ih preuzmeš."
„Dobro", reče Net privlačeći sebi telefon. Okrenuo je jedan
desetocifreni broj. Svi su ćutali dok je generalni direktor čekao da se
neko javi.
„Zdravo Džo, ovde Net, nastavljamo po planu. U deset i minut
želim da milion bančinih deonica pustiš u prodaju."
„Znaš da ćeš im time totalno srozati cenu", rekao je Džo, „jer ćeš
sve naterati da ih prodaju."
„Nadajmo se da si u pravu, Džo, jer ćeš onda krenuti da kupuješ
deonice Ferčajlda, ali tek kada budeš mislio da im cena više neće
padati. I nemoj da staješ dok mi ne otkupiš 5,9%."
„Kapiram", rekao je Džo.
„I slušaj, hoću da u svako doba dana i noći mogu da te dobijem, jer
narednih četiri nedelje nećeš mnogo spavati", dodade Net pre nego
što je spustio slušalicu.
„Jesi li siguran da ne kršimo zakon?", pitala je Džulija.
„Naravno", reče Logan, „ali ako uspemo u ovome kladim se da će
Kongres morati da ga menja."
„A da li misliš da je ovo što radimo moralno?", pitala je Džulija.
„Ne", rekao je Net, „i ne bi mi palo na pamet da to učinim da
nemamo posla sa Ralfom Eliotom." Napravio je kratku pauzu. „Kazao
sam vam da ću ga ubiti. Samo nisam rekao kako."
 39

„Na liniji jedan imate predsednika Ferčajlda, na dvojci Džoa Štajna,

a na trojci je vaša žena."
„Dajte mi predsednika Ferčajlda. Recite Džou da ostane na vezi, a
Su Ling da ću joj se javiti kasnije."
„Vaša žena kaže da je hitno."
„Nazvaću je za koji minut."
„Evo vam gospodina Goldblaca."
Net je poželeo da je imao koji sekund da se pripremi za razgovor
sa predsednikom Ferčajlda - možda je trebalo da kaže sekretarici da
će mu se javiti kasnije. Za početak, kako da ga oslovljava - sa gospodin
Goldblac, gospodin predsednik ili samo gospodin? Pa on je bio
predsednik Ferčajlda još dok je Net na Fakultetu za menadžment na
Harvardu pisao seminarske radove iz bankarstva.
„Dobar dan, gospodine Kartrajt."
„Dobar dan, gospodine Goldblac, šta mogu da uradim za vas?"
„Da li bismo mogli da se sastanemo." Net se mislio. Nije znao šta da
mu odgovori.
„Samo vi i ja", dodade. „Sa... sa... samo vi i ja."
„U redu", rekao je Net, „ali najbolje negde gde nas niko neće
prepoznati."
„Mogu li da predložim da to bude u katedrali Svetog Josifa?", rekao
je gospodin Goldblac. „Mislim da me tamo niko neće prepoznati."
Net se nasmejao. „Kada ste mislili da se vidimo?", upita Net.
„Mislim da bi najbolje bilo da to bude što pre."
„Slažem se", rekao je Net.
„Hoćemo li danas u tri? Ne verujem da će u ponedeljak biti puno
ljudi u crkvi."
„Sveti Josif, u tri, vidimo se gospodine Goldblac." Čim je Net spustio
slušalicu, telefon je ponovo zazvonio.
„Džo Stajn", rekla je Linda.
„Šta ima novo, Džo?"
„Kupio sam još 100 000 deonica Ferčajlda sa kojima ste sada došli
do cifre od 29%. One su sada oko 2,90 dolara, što je više od 50% niže
od njihove maksimalne cene. Ali imamo problem", reče Džo.
„Kakav?"
„Ako do petka ne otkupite 50% deonica imaćete isti problem kao i
Ferčajld pre dve nedelje, i zato se nadam da znate šta ćete dalje da
radite."
„To će se iskristalisati nakon sastanka koji imam danas u tri", reče
Net.
„Zvuči zanimljivo", rekao je Džo.
„I moglo bi da bude", rekao je Net, „ali nemam predstavu o čemu
će biti."
„Sve interesantnije od interesantnijeg", rekao je Džo. „Jedva čekam
da čujem nastavak. Ali šta da radim do tada?"
„Do kraja dana kupuj svaku Ferčajldovu deonicu na koju naiđeš. A
onda ćemo se čuti ponovo sutra ujutru neposredno pred otvaranje
berze."
„Važi", rekao je Džo, „onda je bolje da završavamo sa razgovorom i
da se ja vratim nazad u 'ring'."
Net je othuknuo i pokušao da razmišlja o tome zašto li je Marej
Goldblac želeo da ga vidi. Ponovo je digao slušalicu: „Linda, zovi mi
Logana Ficdžeralda - on je na onom njegovom njujorškom broju."
„Vaša žena je stvarno naglasila da je hitno, i ponovo je zvala dok
ste razgovarali sa gospodinom Štajnom."
„Dobro, pozvaću je dok mi vi budete birali Logana."
Net je nazvao kuću i počeo da dobuje prstima po stolu, i dalje
razmišljajući o tome šta li je Marej Goldblac želeo od njega. Glas Su
Ling prekinuo mu je misli.
„Izvini što ti se nisam odmah javio", rekao je Net, „ali Marej..."
„Luk je pobegao iz škole", rekla je Su Ling. „Od sinoć ga niko nije
video."

* * *
„Na liniji jedan imate predsednika nacionalnog komiteta
Demokratske stranke, na dvojci gospodina Gejtsa, a na trojci je vaša
žena."
„Prvo ćete mi dati predsednika stranke. Džimiju recite da ostane
na vezi, a Eni da ću joj se javiti kasnije."
 „Ona kaže da je hitno."
„Recite da ću je nazvati za par minuta."
Flečer bi voleo da je imao malo više vremena da se pripremi za
razgovor sa predsednikom Demokrata, koga je video samo dvaput u
životu - jednom u hodniku za vreme nacionalnog kongresa stranke, a
drugi put na nekom koktelu u Vašingtonu. Sumnjao je da će ga se
gospodin Brubejker setiti. Razmišljao je kako da ga oslovi - gospodin
Brubejker, Alen ili samo gospodin. Pa on je predsednik stranke još iz
perioda pre nego što se Flečer kandidovao za senatora.
„Dobar dan, Flečeru, Al Brubejker ovde."
„Dobar dan, gospodine predsedniče, drago mi je da ste se javili.
Kako mogu da vam pomognem?"
„Moram da se vidim sa vama nasamo, Flečeru, i mislio sam da bi
ste vi i vaša supruga mogli da skoknete do Vašingtona, na jednu
večeru kod Dženi i mene."
„Biće nam zadovoljstvo", rekao je Flečer. „Kada ste mislili da
dođemo?"
„Šta kažete na osamnaesti? To je sledećeg petka."
Flečer je na brzinu prelistao svoj rokovnik. Tog dana je u podne
imao sastanak u stranci, koji nije trebalo da propusti sada kada je
postao potpredsednik njene Hartfordske podružnice, ali uveče nije
imao ništa zakazano.
„U koliko sati biste želeli da dođemo?"
„Da li vam odgovara osam?", pitao je Brubejker.
„Da", gospodine predsedniče.
„Dobro, onda osamnaestog, u osam uveče. Naša adresa je
Džordžtaun, 3038 N."
Flečer je to zapisao ispod termina sastanka u stranci. „Drago mi je
da ćemo se videti, gospodine predsedniče."
„I meni", rekao je Brubejker. „I, Flečeru, voleo bih da nikome ne
pričaš o tome."
Flečer je spustio slušalicu. Biće nategnuto - možda će morati da
izađe pre kraja sastanka u stranci. Telefon je ponovo zazvonio.
„Gospodin Gejts", rekla je Seli.
„Zdravo, Džimi. Šta mogu da učinim za tebe?" pitao je Flečer
veselo, nameravajući da mu kaže za poziv za večeru sa predsednikom
stranke.
 „Bojim se da nije dobro", rekao je Džimi. „Tata je imao još jedan
infarkt i odveli su ga u Sveti Patrik. Spremam se da krenem temo, ali
sam prethodno želeo da ti javim.
„Koliko je ozbiljno?", pitao je Flečer tihim glasom.
„Teško je reći dok ne čujemo šta kažu lekari. Mama je bila
neodređena kada smo se čuli, pa ću to moći da ti kažem tek kada
budem stigao u bolnicu."
„Eni i ja dolazimo čim budemo mogli", rekao je Flečer. Prekinuo je
vezu, a onda nazvao kuću. Bilo je zauzeto. Spustio je slušalicu i počeo
da prstima dobuje po stolu. Ako bude zauzeto i kada ponovo bude
zvao, otićiće kući po Eni, a onda će zajedno odatle u bolnicu. Za
trenutak se setio Ala Brubejkera. Zašto li je želeo sastanak s njime u
četiri oka, za koji nije hteo da iko drugi zna? Ali onda je ponovo
pomislio na Harija. Još jednom je nazvao kuću. Javila se Eni.
„Jesi li čuo?", pitala je.
„Da", rekao je Flečer, „upravo sam razgovarao sa Džimijem. Mislio
sam da idem pravo u bolnicu i da se ti i ja tamo nađemo."
„Ne mislim samo na tatu", rekla je Eni. „Jesi li čuo da je Lusi jutros
pala sa konja. Imala je potres mozga i slomila je nogu. Smestili su je u
bolnicu. Ne znam šta da radim."

* * *
„Ja sam kriv", rekao je Net. „Zbog sve ove gužve oko preuzimanja
Ferčajlda ovog semestra nisam stigao nijednom da obiđem Luka."
„Ni ja", priznala je Su Ling. „Ali je trebalo da sledeće nedelje
prisustvujemo školskoj predstavi."
„Znam", rekao je Net. „Pošto on igra Romea, misliš li da je problem
možda Julija?"
„Moguće. Pa i ti si svoju prvu ljubav upoznao na glumačkoj sekciji,
zar ne?", kazala je Su Ling.
„Da, i završila se nesrećno."
„Nisi ti kriv, Nete. Ja sam ovih poslednjih nekoliko nedelja bila
previše zaokupljena studentima, a možda je trebalo i da budem malo
upornija u tome da saznam zašto je tokom raspusta bio tako ćutljiv."
„On je inače povučen", rekao je Net, „ali odlični učenici retko imaju
puno drugova."
„Otkud ti to znaš?", pitala je Su Ling srećna što je videla da joj se
muž nasmejao. „A i tvoja i moja majka su iste takve", dodala je dok su
se uključivali na auto-put.
„Šta misliš koliko će nam trebati do tamo?" pitao je Net pogledavši
u sat na komandnoj tabli.
„U ovo doba dana, oko jedan sat, inače bi nam trebalo tri", rekla je
Su Ling skinuvši nogu sa papučice gasa kada je brzinomer pokazao da
idu 100 kilometara na sat.
„Tri, dođavola", rekao je Net iznenada se setivši nečega. „Moram
da javim Mareju Goldblacu da danas neću moći da se vidim s njim."
„Predsedniku Ferčajlda?"
„Da. Tražio je od mene da se vidim nasamo s njim", rekao je Net
podižući slušalicu telefona u kolima. Uzeo je svoj imenik i u njemu
potražio broj telefona Ferčajlda.
„O čemu je trebalo da razgovarate?", pitala je Su Ling.
„Verovatno o nečemu što je u vezi sa preuzimanjem." Net je
okrenuo jedanaest cifara na brojčaniku.
„Gospodina Goldblaca, molim vas."
„Ko ga treba?", pitala je telefonistkinja.
Net se premišljao, „Privatno."
„Bez obzira, moram, da znam ko ste", insistirala je ona.
„Imam zakazan sastanak sa njim u tri."
„Daću vam njegovu sekretaricu." Net je čekao da se sekretarica
javi.
„Kancelarija gospodina Goldblaca", reče jedan ženski glas.
„Imam sastanak u tri sa gospodinom Goldblacom, ali se bojim da
ću..."
„Daću vam njega, gospodine Kartrajt."
„Gospodine Kartrajt."
„Gospodine Goldblac, moram da vam se izvinim. Imam jedan
porodični problem i neću moći da se danas vidim sa vama,"
„A-ha", kazao je Goldblac zazvučavši kao da nije baš ubeđen u to
da Net govori istinu.
„Gospodine Goldblac", reče Net, „nije moj stil da igram igre, niti za
to imam vremena i sklonosti."
„Nisam ni rekao da imate, gospodine Kartrajt", rekao je Goldblac
suvo.
Net je malo oklevao. „Moj sin je pobegao iz Tafta i idem da se
vidim sa njegvoim direktorom škole."
„Ža... ža... žao mi je zbog toga", rekao je gospodina Goldblac
potpuno drugačijim tonom. „Ako je to neka uteha, i ja sam bežao iz
Tafta, ali kada sam već narednog dana potrošio sav džeparac, odlučio
sam da se vratim nazad."
Net se nasmejao. „Hvala vam na razumevanju."
„Nema na čemu. Onda mi se, kad budete mogli, javite da zakažemo
novi termin za naše viđanje."
„Da, naravno, gospodine Goldblac, a da li bih mogao nešto da vas
zamolim?"
„Naravno."
„Da ništa od ovoga ne kažete Ralfu Eliotu."
„Obećavam, ali gospodine Kartrajt, znajte da on ne zna da sam
planirao da se vidim sa vama."
Kada je Net spustio slušalicu, Su Ling je rekla: „Nije li to pomalo
rizično?"
„Ne verujem", kazao je Net. „Mislim da smo gospodin Goldblac i ja
otkrili da imamo nešto zajedničko."
Kada ih je Su Ling provezla kroz kapiju Tafta, Neta su preplavile
uspomene: kasni, mora da prođe kroz krcatu svečanu salu idući
centralnim prolazom između sedišta, sedi pored Toma, a dvadeset
godina kasnije dovodi svog sina prvi dan u školu. Sada se samo nadao
da je on bio dobro.
Su Ling je parkirala kola ispred zgrade u kojoj se nalazila
kancelarija direktora, i pre nego što je isključila motor, Net je spazio
gospođu Henderson kako silazi niz stepenice. Osetio je da mu se
želudac grči, dok nije video da se smeška. Su Ling je izletela iz kola.
„Našli su ga", rekla je gospođa Henderson. „Kod bake je. Pomagao
joj je oko veša."

* * *
„Idemo u bolnicu da vidimo kako ti je otac, a onda ćemo se
dogovoriti da li da jedno od nas ode u Lejkvil da obiđe Lusi."
„Lusi bi bilo žao da zna", rekla je Eni. „Ona obožava dedu."
„Znam, a i on je već počeo da pravi planove za nju", kazao je
Flečer. „Možda bi bilo bolje da joj ne kažemo šta se desilo, jer neće
moći da ga obilazi."
 „Možda imaš pravo. Ako ništa, bar su se videli prošle nedelje."
„Nisam znao", rekao je Flečer.
„Pa da, njih dvoje nešto mute", rekla je Eni ulazeći na bolnički
parking, „ali ne pričaju o čemu se radi."
Čim su se vrata lifta otvorila, Flečer i Eni su pohitali niz hodnik
prema Harijevoj sobi. Kada su ušli unutra, Marta je, potpuno bela u
licu, ustala. Eni je zagrlila svoju majku. A Flečer je potapkao Džimija
po ramenu. Onda je pogledao u čoveka čije je lice bilo ispijeno i žuto,
dok su mu nos i usta bili pod maskom. Pored njega je pijukao monitor.
To pijukanje je bilo jedini znak da je živ. A on je bio najenergičniji
čovek koga je Flečer poznavao.
Njih četvoro je sedelo ćutke pored njegovog kreveta. Marta je
držala muža za ruku. Nakon nekog vremena reče: „Zar ne mislite da bi
jedno od vas dvoje trebalo da ide kod Lusi? Ovde ne možete mnogo da
pomognete."
„Ja ne idem nikuda", rekla je Eni, „ali mislim da bi Flečer trebao da
ide."
On je klimnuo glavom. Poljubio je Martu u obraz i, pogledavši Eni,
rekao: „Čim budem video da joj je dobro, vračam se ovamo."
Flečer nije mogao da se seti svog putovanja u Lejkvil, jer su mu se
misli stalno šetale od Harija do Lusi, a povremeno i do Ala Brubejkera,
iako je shvatio da više nije bio opterećen pitanjem šta predsednik
stranke želi od njega.
Kada je stigao do saobraćajnog znaka za Hočkis, ponovo se setio
Harija i njihovog prvog susreta na fudbalskoj utakmici. „Samo da
preživi", rekao je naglas dovezavši se do svoje stare škole. Zaustavio
se ispred ulaza u stacionar. Senatora je do kreveta u kome mu je
ležala ćerka ispratila medicinska sestra. Dok je išao prolazom između
praznih postelja, u daljini je video jednu nogu u gipsu, koja je visila u
vazduhu. To ga je podsetilo na period njegove kandidature za
predsednika zbora učenika, kada je njegov protivkandidat dao da mu
se birači potpisuju na gips. Pokušao je da se seti njegovog imena.
„Foliraš", rekao je Flečer pre nego što je mogao da vidi široki
osmeh na Lusinom licu i flaše sode i kesice sa keksom koje su se
nalazile svuda oko nje.
„Znam, tata. Čak sam uspela i da eskiviram test iz matiša, ali
moram da se do ponedeljka vratim u internat, ako mislim da me
izaberu za predsednika odeljenjske zajednice."
„Znači deda je zato dolazio da te obiđe. Eh, taj lukavi matorac",
rekao je Flečer. Poljubio je ćerku u obraz i pogledao u keks. U tom
trenutku je u sobu ušao jedan dečak, i sav uzbuđen stao sa druge
strane kreveta.
„Ovo je Džordž", rekla je Lusi. „On je zaljubljen u mene."
„Drago mi je, Džordže", rekao je Flečer smešeći se.
„I meni, senatore", kazao je dečak pružajući desnu ruku preko
kreveta.
„Džordž vodi moju predizbornu kampanju", rekla je Lusi, „kao što
naš kum vodi tvoju. On misli da će mi ovaj prelom doneti dodatne
glasove. Moraću da pitam dedu, kada sledeći put bude došao da me
obiđe, šta on misli o tome. Deda je naše tajno oružje", prošaputala je,
„već je zastrašio opoziciju."
„Zašto sam uopšte dolazio", rekao je Flečer, „kada ti očigledno
nisam potreban."
„Jesi, tata. Možeš li da mi daš mali avans od narednog džeparca?"
Flečer se nasmešio i izvadio novčanik. „Koliko ti je dao deda?"
„Pet dolara", rekla je Lusi smešeći se. Flečer je izvadio još jednog
petaka.
„Hvala, tata. Nego, zašto mama nije došla s tobom?"

* * *
Net se složio s tim da Luka sutradan odvede nazad u školu. Dečak
je prethodne noći bio veoma ćutljiv - skoro kao da je hteo nešto da
kaže, ali ne dok je Net bio tu.
„Možda će se otvoriti kada ga budeš vozio u školu", rekla je Su
Ling.
Otac i sin su posle doručka krenuli nazad u Taft, ali Luk nije puno
pričao. Uprkos Netovim pokušajima da razgovara sa njim o učenju,
školskoj predstavi i tome kako napreduje sa trčanjem, davao je samo
kratke odgovore. Zato je Net promenio taktiku i ućutao, očekujući da
Luk zapodene razgovor.
Otac mu je išao trakom za preticanje, vozeći brže nego što je
dozvoljeno, kada ga on je pitao: „Kada si se prvi put zaljubio, tata?"
Net je skoro udario u kola ispred njih. Usporio je i vratio se u srednju
traku.
 „Mislim da se prva devojka za koju sam se ozbiljnije zainteresovao
zvala Rebeka. Ona je igrala Oliviju mom Sebastijanu u školskoj
predstavi." Ućutao je na tren. „Da li ti imaš problema sa Julijom?"
„Ne, nikako", rekao je Luk, „ona je glupa - lepa, ali glupa." Opet je
nastupila jedna dugačka pauza. „A dokle ste ti i Rebeka išli?", pitao je
najzad.
„Malo smo se ljubili, koliko se sećam", rekao je Net, „a bilo je i
nešto od onoga što se tada zvalo petingom."
„Da li si želeo da joj dodiruješ grudi?"
„Naravno da jesam, ali mi ona nije dozvoljavala. Do njih sam stigao
tek kada sam krenuo na koledž."
„A da li si je voleo tata?"
„Mislio sam da jesam, ali me ta granata nije stvarno strefila sve dok
nisam sreo tvoju majku."
„Znači, mama je bila prva osoba sa kojom si vodio ljubav?"
„Ne, imao sam još dve devojke pre nje. Jednu u Vijetnamu, a drugu
na koledžu."
„Da li je neka od njih ostala u drugom stanju?"
Net se prestrojio u krajnju desnu traku i značajno usporio. Ćutao
je. „Da li je tvoja devojka u drugom stanju?"
„Ne znam", rekao je Luk, „a ne zna ni Keti, ali kada smo se ljubili
iza sale za fizičko, ubrljao sam joj suknju."

* * *
Flečer je proveo još sat vremena sa svojom ćerkom, pre nego što
se vratio nazad u Hartford. Uživao je u Džordžovom društvu. Lusi ga je
opisala kao najbistrijeg učenika u odeljenju. „Zato sam ga i izabrala da
bude menadžer moje predizborne kampanje", objasnila je.
Flečer se sat kasnije vratio u Hartford, i kada je ušao u Harijevu
bolesničku sobu ništa se nije promenilo. Seo je pored Eni i uzeo je za
ruku.
„Ima li nekog poboljšanja?", pitao je.
„Ne", rekla je Eni, „nije se ni makao otkad si otišao. Kako je Lusi?"
„Pravi je folirant. Biće u gipsu još nekih 6 nedelja, što je nimalo
neće ometati da radi ono što je naumila. Zapravo, čini mi se da je
ubeđena da će to čak poboljšati njene šanse da postane predsednik
odeljenske zajednice."
 „Da li si joj rekao za dedu?"
„Ne, i morao sam malo da blefiram kada me je pitala gde si ti."
„Pa, gde sam bila?"
„Na sastanku upravnog odbora škole."
Eni je klimnula glavom. „Pa jeste, samo se on održava drugim
danom."
„Nego, jesi li znala da ima dečka?", pitao je Flečer.
„Misliš na Džordža?"
„Upoznala si ga?"
„Da, ali ga ne doživljavam kao dečka", reče Eni, „već pre kao
njenog odanog slugu."
„Zar Linkoln nije 1863. godine ukinuo ropstvo?", rekao je Flečer.
Eni se okrenula ka svom mužu. „Zar te to brine?", pitala je Eni.
„Naravno da me ne brine, jer će Lusi pre ili kasnije morati da ima
dečka."
„Znaš da nisam na to mislila."
„Ali ona ima samo šesnaest godina, Eni."
„Ja sam bila još mlađa kada sam te upoznala."
„Zar si zaboravila da smo dok smo bili na koledžu marširali u ime
odbrane građanskih prava, i ja se ponosan što smo ta svoja ubeđenja
preneli i na našu ćerku."
 40

Kada je Net ostavio svog sina u Taftu i vratio se u Hartford, grizla

ga je savest što usput nije svratio do roditelja. Ali znao je da ne sme
dvaput zaredom da propusti sastanak sa Marejom Goldblacom. Bar ga
je tešilo to što mu sin više nije bio neraspoložen. Net mu je obećao da
će u petak doći sa njegovom majkom na školsku predstavu.
Kada je telefon u kolima - inovacija koja mu je izmenila život -
zazvonio, još uvek je razmišljao o Luku.
„Kazali ste da ćete se javiti pre otvaranja berze", rekao je Džo.
Napravio je kratku pauzu. „Sa nekim novim vestima?"
„Izvini što ti se nisam javio, Džo. Imao sam neke privatne
probleme, i jednostavno sam zaboravio."
„Pa, imate li nešto da mi kažete?"
„Šta da ti kažem?"
„Rekoste da ćete za 24 časa znati nešto više."
„Da znaš da hoću."
„U redu, ali šta danas da radim?"
„Isto što i juče. Hoću da do kraja radnog vremena pokupuješ sve
deonice Ferčajlda koje budu u ponudi."
„Nadam se da znate šta radite, Nete, jer sledeće nedelje počinju da
stižu računi. Svi znaju da Ferčajld može da se nosi sa ovim, ali jeste li
sigurni da će te i vi to moći?"
„Nema mi druge", rekao je Net, „i zato nastavi da kupuješ."
„Kako kažete, šefe. Samo se nadam da imate padobran, jer ako do
ponedeljka ne obezbedite 50% deonica Ferčajlda, imaćete veoma
bolno prizemljenje."
U nastavku svog putovanja za Hartford, Net je shvatio da je Džo
samo iznosio činjenice. Znao je da bi moglo da se dogodi da sledeće
nedelje u ovo vreme bude bez posla i da bi, što je još gore, Rasel
banka mogla da bude preuzeta od strane njenog najvećeg konkurenta.
Da li je Goldblac to već znao? Naravno da jeste.
Kada je Net ušao u grad, odlučio je da se ne vraća u kancelariju već
da se parkira nekih par blokova dalje od Svetog Josifa, uzme nešto da
prezalogaji i porazmisli o svim varijantama koje bi Goldblac mogao da
mu ponudi. Naručio je sendvič sa slaninom, nadajući se da će on u
njemu probuditi ratničko raspoloženje. Onda je na zadnjoj strani
menija počeo da sastavlja listu za i protiv.
U deset do tri je napustio restoran i krenuo lagano prema
katedrali. Nekoliko ljudi mu je klimnulo glavom ili reklo: „Dobar dan,
gospodine Kartrajt", dok su prolazili pored njega, podsetivši ga na to
koliko je u poslednje vreme postao poznat. Na licu im je bio izraz
divljenja i poštovanja, a on je samo poželeo da može da pomeri
kalendar za nedelju dana unapred i vidi kako li će tada reagovati kada
ga budu videli. Pogledao je na sat - bilo je četiri minuta do tri.
Odlučio je da napravi krug oko bloka i u katedralu uđe na njen
mirniji, južni ulaz. Popeo se uz stepenice, preskačući ih dve po dve i
ušao u nju dva minuta pre nego što je crkveno zvono označilo tri sata.
Kašnjenjem se ništa ne bi postiglo.
Netu je trebalo nekoliko sekundi da se posle jakog, podnevnog
sunca privikne na svećama osvetljenu unutrašnjost katedrale.
Pogledao je niz njen centralni prolaz, što je vodio do oltara, kojim je
dominirao masivni pozlaćeni krst ukrašen poludragim kamenjem.
Zatim se okrenuo prema redovima tamnih hrastovih klupa, koji su se
protezali pred njim. Na klupama, kao što je gospodin Goldblac i
pretpostavljao, nije bilo skoro nikoga izuzev 4-5 bakica obučenih u
crno, od kojih je jedna držala u rukama brojanice i pevala: „Zdravo
Marija, milostiva, Bog s tobom, blagoslovena tvoja... ?"
Net je nastavio da ide centralnim prolazom, ali od Goldblaca nije
bilo ni traga, ni glasa. Kada je došao do velike, drvene propovedaonice
u rezbariji, zastao je na tren da bi se divio fenomenalnom duborezu
koji ga je podsetio na njegova putovanja po Italiji. Grizla ga je savest
što nije znao da i u njegovom rodnom gradu postoji nešto tako lepo.
Pogledao je iza sebe, niz prolaz, ali su na klupama i dalje sedele samo
one iste starice, oborenih glava, i mumlale. Odlučio je da ode na drugi
kraj katedrale i sedne blizu vrata.
Ponovo je pogledao u sat. Bilo je tri i jedan minut. Čuo je odjek
svojih koraka po mermernom podu katedrale. Iznenada je neko
rekao: „Želite li da se ispovedite, sine moj?"
Net se okrenuo nalevo i video ispovedaonicu sa navučenom
zavesom. Katolički sveštenik sa jevrejskim akcentom? Nasmejao se,
seo na drvenu klupicu i navukao zavesu za sobom.

* * *
„Danas ste veoma elegantni", rekao je lider grupe senatora
većinske stranke u senatu, dok je Net sedao desno od njega. „Da je u
pitanju neko drugi, već bih pomislio da imaš ljubavnicu."
„I imam je", rekao je Flečer, „a ime joj je Eni. Nego, da vam kažem.
Možda ću morati da izađem u dva."
Ken Straton je pogledao u dnevni red. „Što se tiče mene, možeš;
izuzev predloga za promenu zakona o obrazovanju i, možda,
razgovora o kandidaturi za naredne izbore, na dnevnom redu nema
nekih drugih tačaka koje bi zahtevale tvoje prisustvo. Pretpostavljam
da ćeš se ti ponovo kandidovati za Hartford, osim ako Hari nema
nameru da se reaktivira. Nego, reci mi, kako je on sada?"
„Malo bolje", rekao je Flečer. „Neumoran, neumeren, tvrdoglav i
gnjavež."
„Znači, nije se mnogo promenio", rekao je Ken.
Flečer je pogledao dnevni red sastanka. Propustiće samo diskusiju
na temu finansija, koja je bila na dnevnom redu svakog sastanka još
od kada je izabran za senatora, a tako će biti i još dugo nakon
njegovog povlačenja sa te funkcije.
Kada je otkucalo dvanaest, lider grupe senatora većinske stranke
zamolio je za tišinu i tražio od Flečera da predstavi svoj predlog
promena zakona o obrazovanju. U narednih 30 minuta. Flečer je izneo
svoje osnovne stavove po tom pitanju, obrazlažući detaljno samo one
tačke za koje je očekivao da će ih republikanci osporavati. Posle 5-6
pitanja koje su mu postavile kolege, Flečer je shvatio da će mu biti
potrebni sva njegova pravna i govornička veština kako bi ubedio
Senat u to da treba da usvoji njegove amandmane. Kao što je i
pretpostavio, poslednje pitanje mu je postavio Džek Svejls, najstariji
član senata. On je uvek postavljao poslednje pitanje, što je bio znak da
je došlo vreme da se prelazi na sledeću tačku dnevnog reda.
„Koliko će sve to koštati poreskog obveznika, senatore?"
Svi prisutni su počeli da se smeju, dok je Flečer obavljao
uobičajeni ritual: „To već pokriva budžet, Džek, a ušlo je i u našu
platformu za poslednje izbore."
Džek se nasmešio, a predsedavajući je rekao: „Tačka dva -
kandidati za sledeće izbore."
Flečer je nameravao da klisne čim bude počela diskusija, ali je
poput ostalih u sali bio zatečen kada je Ken nastavio sa: „Moram da
vas obavestim da se neću kandidovati na sledećim izborima."
Poluuspavani sastanak je iznenada prerastao u bure baruta pošto
su se sa svih strana začuli „zašto?", „nikako" i „ko?", dok Ken najzad
nije podigao ruku. „Ne moram da vam objašnjavam zašto mislim da mi
je došlo vreme da se povučem."
Flečer je iznenada shvatio da je direktna posledica toga bila ta da
je on sada postao najozbiljniji kandidat za njegovo mesto. Kada su ga
prozvali, Flečer im je dao do znanja da će se on ponovo kandidovati za
senatora. Izašao je sa sastanka kada je Džek Svejls počeo da govori o
tome zašto oseća da mu je dužnost da se u 82-oj godini života ponovo
kandiduje.
Flečer se odvezao do bolnice, a onda otrčao uz stepenice do
drugog sprata, ne mogavši da čeka lift. Ušao je u Harijevu sobu u
trenutku kada je ovaj, zainteresovanom auditorijumu koji je
sačinjavalo dvoje ljudi, objašnjavao zakon o impičmentu. Marta i Eni
su se okrenuli prema njemu.
„Šta je bilo na sastanku?", pitao je Hari.
„Ken Straton se neće kandidovati na sledećim izborima."
„To me uopšte ne čudi. Eli mu je već duže vreme bolesna, a ona je
jedino što voli više od stranke. Ali, to sada znači da bi, u slučaju da se
kandiduješ za senat, ti mogao da postaneš, novi lider grupe senatora
većinske stranke."
„A šta je sa Džekom Svejlsom? Zar neće misliti da bi on trebalo da
ima pravo na to." .
„U politici se ništa ne dobija zato što se ima pravo na to", rekao je
Hari. „A siguran sam i da ga članstvo neće podržati. Nego, nemoj da
gubiš vreme sa mnom - znam da moraš da ideš u Vašington da se vidiš
sa Alom Brubejkerom. Samo mi reci kada misliš da ćete se vratiti."
„Sutra ujutru", rekao je Flečer. „U Vašingtonu ćemo samo
prenoćiti."
„Onda svrati ovamo u povratku sa aerodroma. Voleo bih da znam
zašto je Al želeo da te vidi. Obavezno ga pozdravi od mene, jer je on
stvarno najbolji predsednik koga je stranka imala poslednjih godina, i
pitaj ga da li je primio moje pismo."
 „Tvoje pismo?", rekao je Flečer.
„Samo ga ti pitaj", reče Hari.
„Izgleda mi mnogo bolje", kazao je Flečer dok su se on i Eni vozili
prema aerodromu.
„Slažem se s tobom", rekla je Eni, „a doktori su rekli Marti da će ga
sledeće nedelje možda pustiti kući, ako obeća da se neće zamarati."
„Obećaće", rekao je Flečer, „ali sreća naša da su izbori tek za deset
meseci."
Avion za Vašington je kasnio petnaest minuta, ali je Flečer to
očekivao, pa je, kad su sleteli, znao da će imati dovoljno vremena da
odu do hotela Vilard, istuširaju se i stignu do osam u Džordžtaun.
Njihov taksi se zaustavio ispred hotela u sedam i deset. Prvo što je
Flečer pitao nosača kada su izašli iz njega bilo je koliko vremena treba
da se stigne u Džordžtaun.
„Deset, možda petnaest minuta", odgovorio je ovaj.
„Onda mi rezervišite jedan taksi za petnaest do osam."
Eni je nekako uspela da se istušira i obuče svoju večernju toaletu,
dok je Flečer šetkao nervozno po sobi, svaki čas gledajući u sat. U
devet minuta do osam otvorio je svojoj ženi vrata od taksija. „Treba da
stignemo u ulicu 3038 N", pogledao je u svoj sat, „za devet minuta."
„Ne, ne treba", rekla je Eni, „ako je Dženi Brubejker kao ja, biće
nam zahvalna ako zakasnimo koji minut."
Taksista se nekako probio kroz večernju gužvu na vašingtonskim
ulicama i uspeo da pred predsednikovu kuću stigne u osam i dva
minuta. Posle svega što je čuo, znao je ko će platiti račun.
„Drago mi je, Flečeru", rekao je Al Brubejker kada je otvorio vrata.
„A ovo je Eni, zar ne? Mislim da nisam imao čast, ali znam šta ste
učinili za stranku."
„Stranku?", rekla je Eni.
„Zar niste član upravnog odbora Hartfordske osnovne škole i
bolnice?"
„Jesam", reče Eni, „ali sam na to uvek gledala kao da radim za
narod."
„Isti ste otac", rekao je Al. „Nego, recite mi, kako je on?"
„Upravo dolazimo od njega", rekao je Flečer. „Izgledao je znatno
bolje i puno vas je pozdravio. Pored toga, želeo je da zna da li ste
dobili njegovo pismo."
 „Jesam. On nikada ne odustaje, zar ne?" dodao je Brubejker
smešeći se.
„Hajdemo u biblioteku da vas poslužim pićem. Dženi samo što
nije."

* * *
„Kako vam je sin?"
„Hvala na pitanju, dobro, gospodine Goldblac. Ispostavilo se da su
razlog za njegovo bežanje bili ljubavni jadi."
„Koliko mu je godina?"
„Šesnaest."
„Pravo vreme za zaljubljivanje. A sada, sine moj, imaš li nešto da
ispovediš?"
„Da, oče, za nedelju dana ću postati predsednik najveće banke u
državi."
„Sledeće nedelje možda čak nećeš biti ni generalni direktor jedne
od manjih banaka u državi."
„Zašto tako mislite?", pitao je Net.
„Zato što nešto što je izgledalo kao odličan potez, na kraju može da
ispadne promašaj, jer ste zagrizli preveliki zalogaj. Mora da su vas
vaši brokeri već upozorili na to da nema šanse da do ponedeljka
ujutru dođete u posed 50% deonica Ferčajlda."
„Biće foto finiš", rekao je Net, „ali ja i dalje verujem da možemo da
uspemo u tome."
„Hvala bogu što nijedan od nas dvojice nije katolik, gospodine
Kartrajt, inače biste pocrveneli, a ja bih vam odredio pokoru od tri
Zdravo Marija. Ali, ne bojte se, za obojicu sam našao način da se
iskupimo."
„Zar treba da se iskupim, oče?"
„Obojica to treba da učinimo, i zb... zb... zbog toga sam vas zamolio
da se vidimo. Od ove borbe nijedan od nas nema nikakve koristi, a ako
se ona bude nastavila i iza nedelje, škodiće obema institucijama, a
vašoj verovatno više."
Net je hteo da mu uzvrati, ali je znao da je Goldblac bio u pravu. „I
kako to iskupljenje treba da izgleda?", pitao je.
„Pa, mislim da sam došao do boljeg rešenja od ona tri Zdravo
Marija, što bi moglo da nas očisti od grehova, a možda nam i donese
nešto zarade."
„Čekam vaše instrukcije, oče."
„Pratio sam tvoju karijeru godinama, sine moj. Ti si veoma bistar,
vredan i odlučan čovek, ali te ja najviše cenim zbog tvog poštenja -
koliko god jedan od mojih pravnih savetnika pokušavao da me ubedi
u suprotno."
„Polaskan sam, gospodine, ali nisam fasciniran."
„I ne treba. Ja sam realista i mislim da ćeš, ako ovog puta ne budeš
uspeo, ponovo pokušavati sve dok ti to jednom ne pođe za rukom.
Jesam li u pravu?" „Može biti, gospodine."
„Pošto si ti bio iskren, biću i ja. Za osamnaest meseci napuniću
šezdeset pet i tada bih želeo da se povučem na igralište za golf. Hteo
bih da svom nasledniku predam zdravu banku, a ne bolešljivog
pacijenta koji se svaki čas vraća nazad u bolnicu. Mislim da si ti
rešenje za moj problem."
„A ja sam mislio da sam mu uzrok."
„Eto dodatnog razloga za nas da pokušamo da blokiramo udarac
koji je istovremeno i hrabar i maštovit."
„To mi je i bio cilj."
„I još uvek možeš sine moj, ali iz političkih razloga sve to treba da
izgleda kao tvoja ideja, što, gospodine Kartrajt, znači da ćete morati
da mi verujete."
„Trebalo vam je 40 godina da izgradite svoju reputaciju, gospodine
Goldblac. Ne verujem da ste voljni da je uništite samo nekoliko meseci
pre odlaska u penziju."
„Polaskan sam, mladiću, ali kao ni vi, nisam fasciniran. I zato bih
da vas podsetim da ste vi tražili ovaj sastanak da biste nam predložili
da radimo zajedno."
„Partnerstvo?", rekao je Net.
„Nazovite to kako hoćete, gospodine Kartrajt, ali ako se naše dve
banke spoje, niko ne gubi, a - što je najvažnije - svi naši deoničari će
imati koristi od toga."
„A koje uslove da predložim vama i svom upravnom odboru?"
„Da se banka zove Ferčajld Rasel i da ja narednih osamnaest
meseci budem njen predsedmk, a vi moj zamenik."
„A šta će biti sa Tomom i Džulijom Rasel?"
„Njima će, svakako, biti ponuđeno mesto u upravnom odboru, a
kada vi za osamnaest meseci postanete predsednik, moćićete da
imenujete svog zamenika. Takođe mislim i da bi vam bilo dobro da za
generalnog direktora postavite Veslija Džeksona. Pošto ste mu pre par
godina ponudili da uđe u vaš upravni odbor, ne verujem da biste to
smatrali lošim rešenjem."
„Ne, ne bih, ali to ne rešava problem deonica."
„Vi trenutno imate 10% deonica Rasela, kao i vaš predsednik.
Njegova žena, za koju mislim da bi trebalo da brine o našim
zajedničkim nekretninama, je u jednom trenutku imala 4%, ali mislim
da su deonice, koje su tokom poslednjih nekoliko dana puštene u
prodaju, njene."
„Možda ste u pravu, gospodine Goldblac."
„Prema obrtu i profitu, Ferčajld je ot... ot... otprilike pet puta veći
od Rasela, tako da vas savetujem da kada iznosite svoj predlog, vi i
gospodin Rasel tražite po 4% deonica Ferčajld Rasela, a prihvatite
3%. Što se tiče gospođe Rasel, mislim da treba da pristane da 1%. Svo
troje ćete, naravno, zadržati svoje sadašnje plate i beneficije."
„A šta je sa mojim službenicima?"
„Prvih 18 meseci se ništa neće menjati, a nakon toga ćete vi
odlučivati o tome."
„I želite da vam to ponudim, gospodine Goldblac?"
„Da."
„Oprostite mi što pitam, ali zašto to vi ne predložite, a da onda moj
upravni odbor razmotri vaš predlog."
„Jer su naši pravni zastupnici bili protiv toga. Izgleda da je
gospodin Eliot ovim preuzimanjem hteo da postigne samo jedno, a to
je da vas uništi. I ja, takođe, imam samo jedan cilj, a on je da sačuvam
banku u kojoj sam radio više od 30 godina."
„Pa zašto onda jednostavno ne otpustite Eliota?"
„I želeo sam, već sutradan nakon što je u moje ime poslao ono
nečuveno pismo, ali na samo nekoliko dana pre mogućeg preuzimanja
nisam smeo da još više zatežem i ovako zategnutu situaciju u banci.
Mogu da zamislim šta bi štampa napravila od toga, a o de... de...
deoničarima da i ne govorimo, gospodine Kartrajt."
„Ali kada Eliot čuje da sam ja dao predlog", rekao je Net, „odmah
će savetovati članove upravnog odbora da glasaju protiv njega."
„Tako je", rekao je Goldblac, „zato sam ga ja i poslao juče u
Vašington i dao mu zadatak da me obavesti kada KODP u ponedeljak
objavi kakav je ishod vaše ponude za preuzimanje."
„Nanjušiće prevaru. On dobro zna da ne treba da sedi u Vašingtonu
četiri dana. Za ono što tamo treba da uradi, mogao bi da ode i u
nedelju uveče."
„Da, ali mi je moja sekretarica sk... sk... skrenula pažnju da
republikanci u to vreme održavaju svoje godišnji skup, koji se
završava večerom u Beloj kući", napravio je pauzu, „a ja sam onda
potegao brojne veze da bih obezbedio da Ralf Eliot dobije pozivnicu
za taj događaj, pa zato ipak mislim da će biti prilično zauzet. U
lokalnoj štampi stalno čitam o njegovim političkim ambicijama, koje
on, kada ga za njih pitate, naravno poriče, ali sam ja upravo zato
ubeđen da ih ima.
„A zašto ste ga uopšte angažovali?"
„Otkad znam za sebe koristili smo usluge Vejlenda i Belmana,
gospodine Kartrajt, a do ovog preuzimanja nisam imao priliku da
upoznam gospodina Eliota. Kriv sam, ali vidite da se trudim da
ispravim grešku. Za razliku od vas, ja od njega nisam dvaput izgubio
pa da mogu da znam sa kim imam posla."
„Pogodak", rekao je Net, „i šta sada?"
„Lepo smo se ispričali, gospodine Kartrajt, i ja ću već danas
popodne izneti vaš predlog pred upravni odbor. Jedino mi je žao što je
jedan njegov član u Vašingtonu, ali se nadam da ću stići da vam još
večeras prenesem naš stav."
„Jedva čekam da se javite", rekao je Net.
„Dobro, a onda možemo da se vidimo nasamo i predlažem vam da
to bude što pre, jer bih voleo da do petka uveče već potpišemo
ugovor." Marej Goldblac je napravio pauzu. „Nete", rekao je, ,juče ste
od mene tražili da vam učinim uslugu; sada bih voleo da vi za mene
učinite nešto."
„Samo recite", kazao je Net.
„Sveštenik, jedan izuzetno prepreden čovek, tražio je prilog od
200 dolara za korišćenje ove kabine, i ja smatram da sada kada smo
partneri, vi treba da platite polovinu sume. Insistiram na tome samo
zato što će biti interesantno mojim kolegama u upravnom odboru, a i
pomoći mi da sačuvam reputaciju nemilosrdnog među svojim
prijateljima Jevrejima."
 „Potrudiću se da je ne izgubite, oče", rekao je Net.
Net je izašao iz kabine i žurnim hodom otišao do južnog izlaza iz
katedrale, kraj koga je stajao jedan sveštenik u dugoj crnoj mantiji.
Izvadio je iz novčanika dve novčanice od pedeset dolara i dao mu ih.
„Bog te blagoslovio, sine moj", rekao je sveštenik, „ali mislim da bi
bilo pametno da udvostručiš svoj prilog, da bih znao u koju bi banku
crkva trebala da ulaže."

* * *
Sve do kafe, Al Brubejker nije čak ni nagovestio zbog čega je želeo
da se vidi sa Flečerom.
„Dženi, zašto ti i Eni ne pređete u dnevnu sobu. Flečer i ja treba da
popričamo o nečemu. Brzo ćemo." Kada su i Dženi izašle, Al je rekao:
„Da li biste brendi ili cigaretu, Flečeru?"
„Ne, hvala, Ale. Nastaviću sa vinom."
„Izabrali ste dobar vikend za boravak u Vašingtonu. Sada su u
gradu republikanci koji se pripremaju za svoj godišnji skup. Baš
večeras prave zabavu u Beloj kući, pa mi demokrate, nekoliko dana
moramo da se zavučemo u mišju rupu. Nego, kažite mi", reče Al,
„kako se stranka remodelira u Konektikatu?"
„Danas smo imali sastanak na kome smo razgovarali o
kandidatima za sledeće izbore i neizbežnim finansijama."
„Hoćete li se ponovo kandidovati?"
„Da, to sam već svima dao do znanja."
„Meni su rekli da ćete biti novi lider grupe senatora."
„Ako Džek Svejls ne bude želeo to mesto. Pa on je ipak najduže u
stranci."
„Džek? Zar je on još živ? Mogao bih da se zakunem da sam mu bio
na sahrani. Ne, ne verujem da će ga članstvo podržati, osim ako..."
„Osim ako?", rekao je Flečer.
„Vi ne odlučite da se kandidujete za guvernera." Flečer je vratio
svoju čašu na sto da Al ne bi video da mu se ruka trese. „Mora da ste
razmišljali o tome."
„Da, jesam", rekao je Flečer, „ali sam mislio da će stranka podržati
Lerija Konika."
„Našeg cenjenog zamenika guvernera", rekao je Al paleći cigaru.
„Ne, Leri je dobar čovek, ali je, hvala bogu, za razliku od većine
političara, svestan svojih ograničenja. Razgovarao sam sa njim prošle
nedelje na guvernerovoj konferenciji za štampu u Pitsburgu. Rekao mi
je da će se kandidovati samo ako bude mislio da će stranka od toga
imati koristi." Al je povukao jedan dim i zadržao ga u sebi, pre nego
što je dodao: „Ne, Flečeru, ti si naš prvi izbor, i ako budeš odlučio da
prihvatiš taj izazov, imaš moju reč da će te stranka podržati. Poslednje
što nam treba je da se između nas prepucavamo oko kandidata. Treba
da čuvamo snagu za borbu sa republikancima, jer će njihov kandidat
nastojati da prođe na račun Bušove slave. Moraćemo dobro da se
potrudimo da bismo ostali u guverneravoj kući."
„Imate li predstavu koga bi republikanci mogli da kandiduju?",
pitao je Flečer.
„Ja sam se nadao da ćete to vi meni reći", rekao je Al.
„Izgleda da ima dva ozbiljna kandidata koja dolaze sa različitih
krila stranke. Barbara Hanter koja je u Senatu, ali joj njene godine i
dosadašnji rezultati ne idu u prilog."
„Rezultati?", rekao je Al.
„Ona nema naviku da pobeđuje", rekao je Flečer, „iako je
vremenom obezbedila snažnu podršku u stranci, a kao što se to videlo
na primeru Niksonovog poraza u Kaliforniji, nikada nikoga ne smete
da otpisujete unapred."
„A ko je drugi kandidat?" pitao je Al.
„Da li ste čuli za Ralfa Eliota?"
„Ne", rekao je predsednik, „ali sam primetio da je on član
delegacije republikanaca iz Konektikata koja će večeras ići na prijem
u Belu kuću."
„Ako on bude njihov kandidat, predizborna kampanja bi mogla da
bude užasno prljava. Eliot je goloruki bokser koji većinu svojih poena
beleži između rundi."
„A to bi moglo da nam ide na ruku."
„Ja samo znam jedno - a to je da je on opasan ulični borac i da ne
voli da gubi."
„To isto govore i za vas", rekao je Al smeškajući se. „A ostali?"
„Pominju se još dva-tri imena, ali se niko od njih nije još izdvojio.
Ali, koliko ljudi do Nju Hempšira nije ni čulo za Kartera."
„A šta je sa ovim čovekom", reče Al podižući naslovnu stranu
nedeljnika Bankar.
 Flečer je zurio u naslov SLEDEĆI GUVERNER KONEKTIKATA? „Ali
čitao sam u avionu, Ale, da on pretenduje da postane novi predsednik
Ferčajlda, ako se dve banke spoje."
Al je okrenuo nekoliko strana lista. „Očigledno niste došli do
poslednjeg pasusa", rekao je i pročitao naglas: „Iako se pretpostavlja
da će, kada se Marej Goldblac bude penzionisao, na njegovo mesto doći
Kartrajt, tu bi lako mogao da uskoči i njegov blizak prijatelj Tom Rasel,
za slučaj da republikanska stranka kandiduje generalnog direktora
Rasel banke za guvernera."

* * *
Kada su se on i Eni vratili u hotel i legli, Flečer nije mogao da
spava, ali ne zato što krevet nije bio udoban, niti zbog toga što su
jastuci bili mekši nego što je navikao. Al je želeo da se Flečer do kraja
meseca izjasni povodom kandidature, jer je hteo da pripremi članstvo
stranke da podrži svog kandidata.
Eni se probudila nešto posle sedam. „Jesi li dobro spavao, dragi?",
pitala je.
„Skoro da i nisam spavao."
„A ja sam, boga mi, kao klada, jer se nisam opterećivala time da li
treba da se kandiduješ za guvernera."
„Zašto?" pitao je Flečer.
„Zato što mislim da ćeš to uraditi, ali mi nije jasno zašto se nećkaš."
„Prvo moram da se konsultujem sa Harijem, jer sam siguran da je
on puno razmišljao o tome."
„Ja baš nisam sigurna u to", rekla je Eni. „Mislim da je više
zaokupljen Lusinom kandidaturom za predsednika odeljenske
zajednica."
„Pa, možda će uspeti da odvoji neki sekund vremena i za
kandidaturu za guvernera Konektikata." Flečer je iskočio iz kreveta.
„Da preskočimo doručak i odemo prvim avionom? Moram da
porazgovaram sa Harijem pre nego što odem u senat."
Vraćajući se za Hartford, Flečer skoro nije progovorio ni reč, pošto
je čitao članak o Netu Kartrajtu, mogućem novom potpredsedniku
banke Ferčajld ili narednom guverneru Konektikata. Još jednom ga je
fasciniralo koliko toga imaju zajedničkog.
„Šta ćeš da pitaš tatu?", rekla je Eni dok je avion kružio iznad
Bredli Filda.
„Pre svega, da li sam suviše mlad?"
„Ali kao što je naglasio Hari, već postoji jedan guverner koji je
mlađi od tebe, a dvojica su tvojih godina."
„Drugo, kakve su mi šanse?"
„Neće ti to reći dok ne sazna ko ti je protivkandidat."
„I treće, jesam li ja uopšte sposoban da budem guverner?"
„Znam šta će ti odgovoriti, jer sam već razgovarala o tome s njim."
„Hvala bogu da nam sinoć nije trebalo ovoliko vremena da sletimo
u Vašington", rekao je Flečer dok su po treći put kružili iznad
aerodroma.
„Da li i dalje hoćeš da se vidiš sa tatom pre Kapitola?" pitala je Eni.
„On sada verovatno već sedi u krevetu i čeka da čuje novosti."
„Naravno da ću prvo da svratim do Maria", rekao je Flečer dok se
izlazeći kolima sa aerodroma uključivao na autoput.
Kada je senator Devenport ulazio u grad, svitalo je vedro, jesenje
jutro. Odlučio je da ide uzbrdo, pa pored Kapitola, a onda da preseče
ka bolnici.
Kada su se popeli na brdo, Eni je pogledala kroz prozor i briznula
u plač. Flečer je zaustavio kola kraj bankine i, zagrlivši svoju ženu,
pogledao preko njenog ramena u zgradu Kapitola.
Zastava Sjedinjenih Američkih Država bila je spuštena na pola
koplja.
 41

Gospodin Goldblac je ustao sa stolice, koja se nalazila na sredini

stola, i pogledao u svoju izjavu za štampu.
Desno od njega sedeo je Net Kartrajt, a levo, Tom Rasel. Ostali
članovi upravnog odbora sedeli su iza njih.
„Dame i gospodo novinari, zadovoljstvo mi je da objavim spajanje
banaka Ferčajld i Rasel u novu banku koja će se zvati Ferčajld Rasel.
Ja ću biti njen predsednik, gospodin Net Kartrajt moj zamenik, a Tom i
Džulija Rasel članovi upravnog odbora. Gospodin Vesli Džekson će biti
generalni direktor nove banke. Mogu da vam potvrdim da je Rasel
banka povukla svoju ponudu za preuzimanje, a uskoro ćemo objaviti i
novu strukturu vlasništva. Gospodin Kartrajt i ja ćemo odgovarati na
vaša pitanja."
Po celoj sali su se podigle ruke. „Da", rekao je predsednik
upravnog odbora pokazujući prema jednoj ženi u drugom redu, čije je
pitanje preformulisao.
„Da li i dalje razmišljate o tome da u skorijoj budućnosti podnesete
ostavku?"
„Da, i pretpostavljam da znate ko će doći na moje mesto."
Okrenuo se i pogledao u Neta, a drugi novinar je pitao: „Šta
gospodin Rasel misli o tome?"
Gospodin Goldblac se nasmešio, pošto je pitanje bilo više nego
očekivano. Okrenuo se nalevo i rekao: „Možda bi gospodin Rasel
trebao da odgovori na to pitanje."
Tom se dobroćudno smeškao gledajući u novinara. „Ja sam
presrećan zbog spajanja dve vodeće banke u državi i počastvovan
time što sam pozvan da uđem u upravni odbor Ferčajld Rasela. Nadam
se da će mi gospodin Kartrajt dati neko zaduženje kada on bude došao
na mesto predsednika banke."
„Sjajno", prošaputao je Goldblac spuštajući se na svoju stolicu.
Net je brzo ustao kako bi dao još jedan dobro sročen odgovor: „Ja
ću gospodinu Raselu svakako poveriti neki sektor."
Goldblac se nasmešio i dodao: „Siguran sam da za one koji prate
događanja u našoj branši to ne predstavlja nikakvo iznenađenje. Da?",
rekao je, pokazujući na drugog novinara.
„Da li će nakon spajanja banaka neko od zaposlenih ostati bez
posla?"
„Ne", rekao je Goldblac, „imamo nameru da zadržimo sve
službenike Rasela, ali je jedan od glavnih zadataka gospodina
Kartrajta da u narednih dvanaest meseci pripremi banku za
kompletno prestrukturisanje. Želeo bih da dodam i da je gospođa
Džulija Rasel postavljena na čelo našeg sektora nekretnina. Mi u
Ferčajldu smo sa divljenjem pratili kako je vodila projekat Kedrova
šuma."
„Mogu li da pitam zašto vaš pravni savetnik, Ralf Eliot, nije danas
ovde?", dopro je glas iz dna sale.
Bilo je to još jedno od pitanja koje je Goldblac očekivao, iako nije
shvatao njegov cilj. „Gospodin Eliot je u Vašingtonu. Sinoć je večerao u
Beloj kući sa predsednikom Bušom. Da nije bilo toga on bi danas bio
ovde, sa nama. Sledeće pitanje?" Gospodin Goldblac nije komentarisao
otvorenu razmenu mišljenja koju je u ranim jutarnjim časovima imao
sa Eliotom preko telefona.
„Jutros sam razgovarao sa gospodinom Eliotom", rekao je isti
novinar, „i interesuje me vaš komentar njegove izjave za štampu koju
je dao pre nekoliko tienutaka."
Net se sledio, dok je gospodin Goldblac lagano ustajao.
„Komentarisao bih je da znam kako glasi."
Novinar je pogledao u jedan list papira i pročitao: „Oduševljen sam
što je gospodin Goldblac prihvatio moj savet i spojio dve banke, što je
mnogo bolje nego da nastavlja sa bolnom i štetnom borbom od koje
niko ne bi imao koristi."
Goldblac se nasmešio i klimnuo glavom.
„Tri člana upravnog odbora su kandidati da u bliskoj budućnosti
zamene sadašnjeg predsednika, ali pošto ja jednog od njih smatram
nepodesnim da bude na funkciji koja zahteva finansijsko poštenje,
nemam drugog izbora do da podnesem ostavku na mesto člana
upravnog odbora, i prestanem da budem pravni savetnik banke. Sa
izuzetkom tog jednog člana upravnog odbora, banci od sveg srca želim
dalji uspeh u radu."
Sa lica gospodina Goldblaca je brzo nestao osmeh, i on nije bio u
stanju da savlada bes:
„Trenutno nemam kom... kom... komentar, i ovim završavam
konferenciju za štampu." Ustao je i izmarširao iz konferencijske sale, a
Net ga je pratio ukorak.
„Gad je prekršio dogovor", rekao je Goldblac ljutito idući
hodnikom prema sali za sastanke.
„A kako je on glasio?", pitao je Net pokušavajući da ostane smiren.
„Rekao sam mu da može da kaže da je i on učestvovao u uspešnim
pregovorima, pod uslovom da podnese ostavku na mesto pravnog
savetnika nove banke i ne daje više nikakve komentare."
„Imate li vi to napismeno?"
„Ne, dogovorili smo se o tome sinoć, preko telefona. Rekao je da
će to danas i pismeno potvrditi."
„I Eliot je ponovo iz svega izašao mirišući na ruže", reče Net.
Goldblac se zaustavio ispred sale za sastanke i okrenuo prema
Netu. „Ne, nije. Pre bih rekao da mi miriše na balegu", dodade „a ovog
puta je izabrao pogrešnog čo... čo... čoveka."

* * *
Koliko je neko popularan često se vidi tek kada on umre.
Parastos Hariju Gejtsu održan je u katedrali Svetog Josifa, koja je
bila dupke puna još mnogo pre nego što je crkveni hor izašao pred
ožalošćene. Don Kalver, šef policije, odlučio je da zatvori saobraćaj u
ulicama koje su se nalazile na jedan blok od crkve, tako da su svi koji
su došli da se oproste od pokojnika mogli da sede na stepenicama i
ulici i slušaju službu koja je bila prenošena preko razglasa.
Kada se pogrebna povorka zaustavila, počasna garda je unela
kovčeg sa njegovim posmrtnim ostacima u katedralu. Marta Gejts je
išla pored sina, dok su njena ćerka i zet koračali iza njih. Gomila ljudi
na stepenicama propustila je članove porodice da prođu i pridruže se
ostalim ožalošćenima koji su se već nalazili u crkvi. Kada je jedan
crkvenjak otpratio gospođu Gejts do prvog reda klupa, svi su ustali.
Idući centralnim prolazom crkve Flečer je primetio da su tu bili
baptisti, Jevreji, metodisti, episkopalci, muslimani, metodisti i
mormoni -ljudi koje je tu spojilo poštovanje što su ga osećali prema
jednom rimo-katoliku.
Biskup je počeo svoje služenje molitvom po Martinom izboru,
nakon koje su sledile Harijeve omiljene himne i stihovi. Džimi i Flečer
su čitali stihove iz Biblije, a Al Brubejker se popeo na drvenu
propovedaonicu da bi održao oproštajni govor.
Pogledao je u brojne ožalošćene i neko vreme je ćutao. „Malo ima
političara", počeo je, „koji u ljudima bude osećanja poštovanja i
ljubavi, ali da je Hari danas ovde, sa nama, uverio bi se i sam da
pripada toj odabranoj grupi. „Među vama vidim mnogo ljudi koje ne
poznajem", napravio je malu pauzu, „tako da pretpostavljam da su
republikanci." Katedralom se prolomio smeh, a na ulici se začuo
aplauz. „Ovde je čovek koji je, kada mu je predsednik predložio da se
kandiduje za guvernera ove države, jednostavno odgovorio; 'Nisam
završio posao koji sam, kao senator, započeo u Hartfordu.' Kao
predsednik stranke, prisustvovao sam sahranama predsednika,
guvernera, senatora, kongresmena, kao i mnogih bogatih i moćnih
ljudi, ali se ova sahrana razlikuje od ostalih, jer njoj prisustvuju i
obični ljudi koji su došli da Hariju jednostavno kažu 'hvala'."
„Hari Gejts je bio svojeglav, plahovit i sumanut čovek. Strasno je
sledio svoja ubeđenja. Bio je odan prijatelj, fer protivnik, čovek čije se
društvo tražilo jer vam je, jednostavno, obogaćivao život. On nije bio
svetac, ali će ga sveci dočekati pred vratima raja da bi ga pozdravili."
„Zahvaljujem se Marti, jer je ugađala Hariju i svim njegovim
snovima od kojih je većina ostvarena; jedan od njih to tek treba da
bude. Džimiju i Eni, njegovim sinu i ćerki, na koje je bio neobično
ponosan. Flečeru, njegovom voljenom zetu, na koga je prebačen
nezavidan teret bavljenja onim što je Hari radio ceo svoj život. I Lusi,
njegovoj unuci, koja je par dana nakon njegove smrti postala
predsednik odeljenske zajednice. Amerika je izgubila čoveka koji joj
je služio i ovde i u inostranstvu, i u ratu i u miru. Hartford je izgubio
jednog javnog radnika za koga će teško naći zamenu."
„Pre nekoliko nedelja mi je pisao", Brubejker je napravio kratku
pauzu, „tražeći novac - baš je imao petlju - za svoju voljenu bolnicu.
Rekao mi je da ako ne budem poslao ček nikada više neće razgovarati
sa mnom. Razmišljao sam šta time dobijam, a šta gubim." Prošlo je
puno vremena dok se smeh i aplauzi nisu stišali. „Na kraju je moja
žena poslala ček. Hariju nikada nije palo na pamet da bi, kada je nešto
tražio, moglo da se dogodi da mu se to ne da. Jer je on ceo svoj život
proveo davajući, i mi sada taj njegov san moramo da pretvorimo u
stvarnost i, u znak sećanja na njega, izgradimo bolnicu kojom bi se
ponosio."
„Prošle nedelje sam pročitao u Vašington Postu da je senator Hari
Gejts umro, a onda sam dolazeći jutros prošao pored doma
penzionera, biblioteke i kamena temeljca za bolnicu, na kome se
nalazi njegovo ime. Kada se sutra budem vratio kući, pisaću Vašington
Postu da su pogrešili, i da je Hari Gejts još uvek živ i zdrav." Gospodin
Brubejker je pogledao u prisutne, i pogled mu se zaustavio na Flečeru.
„Kada ćemo opet imati nekoga kao što je on?"
Na stepenicama katedrale Marta i Flečer su se zahvalili Alu
Brubejkeru na njegovoj oproštajnoj besedi.
„Da sam rekao nešto manje od toga, Hari bi se pojavio kraj mene i
zatražio repliku." Predsednik se rukovao s Flečerom. „Nisam pročitao
celo Harijevo pismo", rekao je, „ali znam da bi želeo da vidiš njegov
poslednji pasus." Zavukao je ruku u unutrašnji džep svog sakoa,
izvadio pismo, otvorio koverat i dao ga Flečeru.
Kada je Flečer pročitao Harijeve poslednje reči, pogledao je u
predsednika i klimnuo glavom.

* * *
Tom i Net su zajedno sišli niz stepenice katedrale i ušli u gomilu
koja se lagano razilazila.
„Voleo bih da sam ga bolje poznavao", rekao je Net. „Da li znaš da
sam ga zvao da ude u naš upravni odbor kada se povukao iz senata."
Tom je klimnuo glavom. „On mi se lično zahvalio na pozivu jednim
lepim pismom u kome mi je jasno dao do znanja da jedino želi da bude
u upravnom odboru bolnice."
„Video sam ga samo par puta", rekao je Tom, „bio je naravno lud,
ali ako ćeš celog života da guraš stenu uzbrdo moraš biti takav. Nemoj
nikome da kažeš - on je jedini demokrata za koga sam glasao u
životu."
Net se nasmejao. „I ti?"
„Šta kažeš na to da pošaljemo bolnici prilog od 50 000 dolara?"
pitao je Tom.
„Usprotivio bih se tome", reče Net. Tom je bio iznenađen. „Jer je
senator, prodavši svoje deonice Rasela, odmah poslao bolnici donaciju
od 100 000. Najmanje što možemo da uradimo je da i mi uplatimo
toliku sumu."
Tom je klimnuo glavom i okrenuo se prema gospođi Gejts, koja je
stajala na vrhu stepenica crkve. Još istog popodneva će joj poslati ček.
Uzdahnuo je. „Vidi ko se rukuje sa udovicom."
Net se okrenuo i video Ralfa Eliota kako drži ruku Marte Gejts.
„Jesi li iznenađen?" rekao je. „Prosto ga čujem kako mu je drago što je
Hari poslušao njegov savet i prodao one deonice Rasela, što mu je
donelo milionče."
„O, bože", rekao je Tom, „počinješ da razmišljaš kao on."
„I moraću ako mislim da preživim narednih nekoliko meseci."
„To je već rešeno", reče Tom. „Svi u banci su već prihvatili to da
ćeš biti novi predsednik upravnog odbora."
„Nisam mislio na to", rekao je Net. Tom je stao ispred stepenica
banke i okrenuo se prema svom najboljem prijatelju.
„Ako se i Ralf Eliot bude kandidovao za guvernera, boriću se
protiv njega." Okrenuo se nazad, prema katedrali. „I ovog puta ću ga
pobediti."
 42

„Dame i gospodo - Flečer Devenport - sledeći guverner

Konektikata."
Flečeru je bilo smešno što su ga, čim je postao kandidat
demokrata, predstavljali kao sledećeg guvernera. Nije se ostavljao
prostor za protivnike, nije bilo ni najmanje dileme da će pobediti na
izborima. Ali dobro se sećao da su i Voltera Mondejla stalno
predstavljali kao novog predsednika Sjedinjenih Država, a da je on na
kraju ipak završio samo kao ambasador u Tokiju, dok je u Belu kuću
ušao Ronald Regan.
Kada je Flečer pozvao Ala Brubejkera da mu potvrdi da želi da se
kandiduje, mašinerija stranke mu je odmah dala ubrzanje. Još jedan ili
dva kandidata demokrata su se pojavili kao mogući pretendenti na to
mesto, ali su poput patki na strelištu vrlo brzo nestali iza zidića.
Na kraju se ispostavilo da je jedini rival Flečeru bila jedna žena
kongresmen koja u svojoj političkoj karijeri nikada nije napravila
nijednu glupost - niti bilo šta pametno - da bi je neko primetio. Kada ju
je on pobedio na njihovim unutarstranačkim izborima održanim u
septembru, mašinerija stranke ju je odjednom pretvorila u
najstrašnijeg protivnika koga je glatko savladao najimpresivniji
kandidat demokrata za guvernera u poslednjih ko zna koliko godina.
Uprkos tome, Flečer je znao da je ona bila samo njegov suparnik na
papiru, i da će prava borba početi tek kada republikanci izaberu svog
kandidata.
Iako je Barbara Hanter bila aktivnija i odlučnija nego ikada, niko
nije verovao u to da će se ona naći na čelu liste republikanskih
kandidata za guvernera. Ralf Eliot je već imao podršku nekoliko
uticajnih članova stranke i kad god je o tome govorio bilo javno ili
privatno, često je spominjao ime svog prijatelja Ronija3, koji mu je
ponekad bio i jako blizak. Međutim, Flečer je čuo da se često šuškalo
da je i jedna velika grupa republikanaca bila u potrazi za
odgovarajućom alternativom, izjavljujući čak da će u slučaju da Eliot
bude republikanski kandidat, bojkotovati izbore, ili će svoje
poverenje pokloniti demokratama. Flečera je nerviralo što nije znao
ko će mu biti protivnik. Pred kraj avgusta shvatio je da ako to bude
neko treći, neće imati dovoljno vremena da otkrije njegove slabosti.
Flečer je pogledao u gomilu ljudi ispod sebe. To mu je bio već
četvrti govor tog dana, a još nije bilo ni podne. Tokom nedeljnih
ručkova, nedostajao mu je Hari sa kojim je mogao da razmatra
određene ideje i otkriva njihove mane. Lusi i Džordž su bili srećni što
su i oni mogli da daju svoj doprinos, što ga je samo podsećalo na to
koliko je Hari bio tolerantan kada je slušao predloge koje je kao
senator verovatno čuo već stotinu puta, ali ničim nije pokazivao da je
to tako. Međutim, nova generacija mu je svakako dala do znanja šta su
učenici Hočkisa očekivali od svog guvernera.
Flečerov četvrti govor tog dana nije se mnogo razlikovao od
prethodna tri održana na farmi Peperidž u Norvoku, u direkciji Vifl
Bola u Šeltonu i fabrici alata Stenli u Novoj Britaniji. Samo je u njemu
promenio po neki pasus da bi naglasio da privreda Konektikata ne bi
bila u tako dobrom stanju da i oni nisu tome doprineli. Nakon govora
je došao ručak kod Sestara američke revolucije gde je zaboravio da
spomene svoje škotsko poreklo, pa zatim još tri popodnevna govora,
do večere organizovane sa ciljem da se prikupe prilozi za njegovu
predizbornu kampanju, koja nije donela više od 10 000 dolara.
Oko ponoći bi se dovukao do kreveta i zagrlio svoju ženu koja je
već spavala, i ona bi povremeno uzdahnula. Negde je čitao da je Regan
u vreme svoje predizborne kampanje zatican kako grli lampu kraj
svog kreveta. Flečer se tada tome smejao, ali mu sada više nije bilo
smešno.

* * *

„Romeo, Romeo, zašto si Romeo?"

Net je morao da se složi sa sinom. Džulija je bila lepa, ali nije bila
od one vrste devojaka u koju bi se Luk zaljubio. Pokušavao je da
između pet ostalih devojaka u glumačkoj ekipi otkrije koja bi od njih
to mogla da bude. Kada se zavesa spustila između činova, pomislio je
kako Luk dobro igra svoju ulogu i sijao je od sreće slušajući aplauz
publike. Njegovi roditelji videli su predstavu prethodne večeri i rekli
su mu da su se osećali isto tako ponosno kao i onda kada su u toj istoj
sali gledali njega u ulozi Sebastijana.
Kad god je Luk odlazio sa scene, Net je hvatao sebe kako razmišlja
o jutrošnjem telefonskom pozivu iz Vašingtona. Njegova sekretarica je
mislila da je na vezi bio Tom, koji se šalio pitajući da li je Net slobodan
da razgovara sa predsednikom Sjedinjenih Država.
Kada je shvatio da je na vezi Džordž Buš lično, Net je ustao sa svoje
stolice.
Predsednik mu je čestitao na tome što je Ferčajld Rasel izabran za
banku godine - njegov izgovor da ga pozove - a onda mu je preneo
jednu jednostavnu poruku: „Mnogi ljudi u našoj stranci se nadaju da
ćete se kandidovati za guvernera. Imate puno prijatelja i pristalica u
Konektikatu, Nete. Nadam se da ćemo se uskoro sresti."
Za sat vremena je čitav Hartford znao da je zvao predsednik, jer su
telefonisti imali svoju privatnu informativnu mrežu. Net je za to rekao
samo Su Ling i Tomu, a oni se nisu mnogo iznenadili zbog toga.
„Tvoja je ljubav zalog ljubavi moje."
Lukov otac se ponovo usredsredio na predstavu.
Net je primetio da su ljudi počeli da ga zaustavljaju na ulici i
govore: „Nadam se da ćete se kandidovati za guvernera, Nete" -
gospodine Kartrajt - ili samo gospodine. Kada su on i Su Ling te večeri
ulazili u salu, sve glave su se okrenule prema njima i svuda okolo se
mogao čuti žamor. U kolima, na putu do Tafta, nije pitao Su Ling da li
treba da se kandiduje, već samo: „Da li misliš da bih mogao da radim
taj posao?"
„Izgleda da predsednik misli da bi", odgovorila je ona.
Kada se zavesa spustila nakon scene umiranja, Su Ling je pitala:
„Da li si primetio da ljudi gledaju u nas?" Napravila je pauzu. „Mislim
da moramo da se naviknemo na to da nam je sin zvezda."
Kako je brzo umela da Neta spusti na zemlju i kako će biti dobra
žena guvernera.
Glumce i njihove roditelje direktor je pozvao na večeru, pa su se
Net i Su Ling odvezli do njegove kuće.
„To je dadilja."
„Da, ona je sjajno odigrala svoju ulogu", rekao je Net.
„Ne, blesane. Hoću da kažem da je Luk verovatno zaljubljen u
dadilju", rekla je Su Ling.
 „Zašto to misliš?", pitao je Net.
„Kada se zavesa spustila, oni su se uzeli za ruke, a ja sam sigurna
da to nije po Šekspiru."
„Pa, ubrzo ćemo videti da li si u pravu", rekao je Net kada su ušli u
direktorovu kuću.
Tamo su zatekli Luka kako u hodniku pijucka koka-kolu. „Zdravo
tata", reče okrenuvši se prema njemu. „Ovo je Keti Maršal; ona je
igrala dadilju." Su Ling se trudila da se ne nasmeje. „A ovo je moja
majka. Zar Keti nije sjajna? Ona inače planira da studira glumu na Sari
Lorens."
„Da, bila je sjajna, ali ni ti nisi bio loš", rekao je Net. „Ponosimo se
tobom."
„Jeste li već gledali predstavu, gospodine Kartrajt?" pitala je Keti.
„Da, Su Ling i ja smo je gledali u Stratfordu. Dadilju je igrala Silija
Džonson, ali pretpostavljam da ti nisi čula za nju."
„Kratak susret", odgovorila je Keti kao iz topa.
„Noel Kauard", rekao je Luk.
„A u tom filmu joj je bio partner Trevor Hauard", rekla joj je Keti.
Net je klimnuo glavom svom sinu, koji je još uvek bio obučen kao
Romeo.
„Ti si verovatno prvi Romeo koji se zaljubio u dadilju", rekla je Su
Ling.
Keti se nasmešila. „To je njegov Edipov kompleks", reče. „A kako
je gospođica Džonson tada interpretirala dadilju, pošto je moja
profesorka glume, koja ju je gledala još dok je bila student u klasi
Eliot Evans, rekla da ju je ona tada podsetila na neku strogu, ali
omiljenu direktorku škole."
„Ne", rekla je Su Ling, „u ovoj predstavi prikazala ju je pomalo
šašavom i neobičnom, ali dragom."
„Baš interesantno. Moraću da sa režiserom porazgovaram na tu
temu. Naravno da bih volela da sam igrala Juliju, ali nisam dovoljno
lepa", rekla je kao da je to bilo očigedno.
„Ali ti si prelepa", reče Luk.
„Ti si subjektivan, Luk", rekla je uzimajući ga za ruku. „Uostalom, ti
još od svoje četvrte godine nosiš naočare."
Net se nasmešio i pomislio kako je Luk srećan što ima Keti za
prijatelja.
 „Keti, da li bi za letnji raspust htela da dođeš kod nas na nekoliko
dana?" pitao je on.
„Da, ako vam to neće predstavljati problem, gospodine Kartrajt",
odgovorila je Keti. „Ne bih želela da vam smetam."
„Da mi smetaš?", reče Net.
„Da, Luk mi kaže da ćete se kandidovati za guvernera."

* * *
„LOKALNI BANKAR SE KANDIDOVAO ZA GUVERNERA", glasio je
veliki naslov u Hartfordskom dnevniku. Jedna strana lista bila je
posvećena briljantnom, mladom finansijskom stručnjaku koji je pre
25 godina dobio Orden časti. U članku je bila opisana njegova
celokupna karijera, sa posebnim osvrtom na ulogu koju je imao u
spajanju porodične banke Rasel sa jedanaest poslovnica, sa
Ferčajldom koji je imao 102 ekspoziture raspoređene po čitavoj
državi. Net se nasmešio kada se setio one ispovesti u Svetom Josifu i
elegantnog načina na koji je Marej Goldblac održavao ubeđenje da je
ideja o spajanju dvaju banaka bila Netova. Net je nastavio da uči
lekcije od Mareja, koji nije spuštao ni svoj gard, ni standarde.
Članak u Dnevniku je sugerisao da je Netova odluka da se upusti u
borbu sa Ralfom Eliotom za kandidaturu za funkciju guvernera
Konektikata dala znak za početak odmeravanja snaga, pošto su i jedan
i drugi bili vrhunski stručnjaci u svojim branšama. Članak nije
favorizovao nijednog od njih, već je obećavao fer izveštavanje o duelu
između bankara i advokata, za koje se znalo da se ne vole.
„I gospođa Hanter će se kandidovati", pisalo je u njegovom
poslednjem pasusu, što je najbolje odslikavalo mišljenje Dnevnika o
njenim šansama sada kada je i Net istakao svoju kandidaturu.
Net je bio zadovoljan onim što je video na televiziji i pročitao u
novinama nakon njegove izjave da će se uključiti u izbornu trku, a još
više reakcijama ljudi na ulici. Tom je uzeo dvomesečno odsustvo sa
posla da bi vodio Netovu kampanju, a Marej Goldblac je poslao
podebeo ček za njeno finansiranje.
Prvi sastanak izbornog tima održan je kod Toma, i on je na njemu
svojim pažljivo odabranim ljudima detaljno objasnio sa čime će se sve
susretati narednih šest nedelja. Ustajanje svakog jutra pre svitanja i
strovaljivanje u krevet posle ponoći Neta baš i nije mnogo
oduševljavalo, ali je to zato činila Lukova, potpuno neočekivana,
fasciniranost izbornim procesom. On se ceo raspust nije odvajao od
svog oca, a pored njega je tu često bila i Keti.
Netu je trebalo vremena da se navikne na nove obaveze, a Tom ga
je podsećao na to da ne sme da viče na volontere i da uvek mora da im
se zahvali kako god uradili ono što je trebalo da urade. Ali i uz šest
govora i desetak sastanaka dnevno to nije išlo tako lako.
Ubrzo je postalo jasno da je Eliot nekoliko nedelja ranije započeo
svoju kampanju, nadajući se da će mu to doneti nedostižnu prednost.
Net je ubrzo shvatio da je značaj prvog sastanka sa svojim stranačkim
kolegama, koji je održao u Ipsviču, iako ih je u tamošnjoj podružnici
bilo samo sedamnaest, mnogo veći od broja ljudi koji su mu
prisustvovali, kao što se tokom predsedničkih izbora pokazalo na
primeru Nju Hempšira. Posetio je svakog od članova stranke i uverio
se da je to pre njega učinio i Eliot. Iako je njegov rival već pridobio
nekoliko delegata, ostao je još po neko ko se dvoumio ili mu
jednostavno nije verovao. Kako je vreme odmicalo Net je otkrio da se
očekivalo da bude na dva mesta u isto vreme, jer su se bazični izbori u
Čelziju održavali samo dva dana posle sastanka članova podružnice u
Ipsviču. Eliot je sada većinu vremena provodio u Čelziju, pošto je
smatrao da je pridobio birače u Ipsviču.
Net se vratio u Ipsvič na dan glasanja u stranci, taman da bi stigao
da čuje kako predsednik tamošnje podružnice objavljuje da je Eliot
dobio 10, a on 7 glasova. Iako je Eliotov tim tvrdio da je to čista
pobeda, nije mogao da sakrije svoj razočarenje što je rezultat bio
mnogo lošiji od očekivanog. Čim je saznao za ishod glasanja Net je
utrčao u kola i Tom ga je odvezao do Čelzija, gde su stigli u ponoć.
Na njegovo iznenađenje, lokalne novine nisu pridavale mnogo
značaja rezultatima iz Ipsviča, komentarišući kako će Čelzi sa svojim
glasačkim telom od preko jedanaest hiljada ljudi biti bolji pokazatelj
toga koga birači više cene, nego rezultat glasanja stranačkih
aparatčika.
I Net se naravno osećao opuštenije na ulicama, u tržnim centrima,
fabrikama, školama i klubovima, nego u zadimljenim sobama,
slušajući komentare ljudi koji su verovali da su bogom dani da izaberu
kandidata.
Nakon par nedelja presinga, rekao je Tomu da je veoma ohrabren
time koliko mu glasača govori da će ga podržati. Ali pitao se da li je i
Eliot mislio to isto.
„Nemam pojma", rekao je Tom dok su se vozili na još jedan
sastanak, „ali znam da nam novac nestaje užasnom brzinom. Ako sutra
ubedljivo izgubimo, možemo se povući ovenčani epitetom izbornog
tima koji je učestvovao u jednoj od najkraćih izbornih kampanja svih
vremena. Ali isto tako možemo i da pustimo buvu da te Buš podržava,
jer bi nam to sigurno donelo još par glasova."
„Ne", rekao je Net odlučno. To je bio privatan razgovor, a ne
odobrenje."
„Ali Eiiot stalno priča o svom odlasku u Belu kuću kod svog starog
prijatelja Džordža, kao da je to bila večera za dvoje."
„A šta misliš kako se ostali koji su bili u toj delegaciji
republikanaca osećaju zbog toga?"
„To je isuviše suptilno za običnog glasača", rekao je Tom.
„Nikada ih nemoj potcenjivati", rekao je Net.

* * *
Net se ne bi mogao setiti mnogih stvari koje su se dogodile tokom
glasanja u Čelziju, osim da je stalno bio u pokretu. Kada je malo posle
ponoći objavljeno da je Eliot pobedio sa 6 109 prema 5 302 glasa,
Netovo poslednje pitanje je bilo:
„Možemo li sebi da dozvolimo taj luksuz da nastavimo kampanju
kada Eliot vodi u delegatima sa 27:10."
„Pacijent još uvek diše", odgovorio je Tom, „ali jedva, ostao je još
Hartford, i ako Eliot i tu pobedi, onda budi sretan što imaš posao na
koji možeš da se vratiš", dodao je sa osmehom.
Gospođa Hanter, koja je dobila samo dva glasa kolegijuma
delegata, priznala je poraz i izjavila da se povlači iz izborne trke.
Rekla je da će uskoro objaviti koga će od preostala dva kandidata
podržati.
Netu je bilo drago što se vraća u svoj rodni grad, gde su ga ljudi na
ulicama tretirali kao svog prijatelja. Tom je znao koliko je truda
trebalo uložiti u Hartford, i to ne samo zato što je on bio njihova
poslednja prilika, već i zato što je kao glavni grad države nosio najviše
izbornih glasova - ukupno devetnaest, sa praistorijskim pravilom da
pobednik dobija sve, jer bi u slučaju da Net tu pobedi prešao u
vođstvo od 29:27. A bude li izgubio, mogao je da se raspakuje i ostane
kod kuće.
Tokom kampanje su kandidati bili pozivani da zajedno prisustvuju
nekim događajima, ali kad god je to bio slučaj, retko su se osvrtali na
prisustvo rivala, a naravno da im nije padalo na pamet da se zaustave i
proćaskaju jedan sa drugim.
Tri dana pre glasanja jedna anketa u Hartfordskom dnevniku
davala je Netu dva poena prednosti u odnosu na njegovog
protivkandidata, a taj list izvestio je i da gospođa Barbara Hanter daje
svoju podršku Kartrajtu, što je bilo upravo ono što mu je i trebalo.
Sutradan ujutru Net je primetio da je oko njega bilo mnogo manje
aktivista njegove stranke, ali da mu je prilazilo mnogo više prolaznika
da se s njim rukuje.
Nalazio se u Robinsonovom tržnom centru kada je stigla poruka
od Mareja Goldblaca: „Hitno moramo da se vidimo." Marej nije bio
čovek koji je koristio reč hitno ukoliko to zaista nije mislio.
Net je napustio svoj tim koji je sprovodio anketu ubedivši ih da će
se brzo vratiti. Tog dana ga više nisu videli.
Kada je stigao u banku, recepcionar mu je rekao da je predsednik
u sali za sastanke sa gospodinom i gospođom Rasel. Net je ušao unutra
i seo na svoje uobičajeno mesto preko puta Mareja, ali mu izrazi na
licima kolega nisu obećavali lepe vesti. Marej je brzo prešao na stvar.
„Koliko sam shvatio, večeras se u gradu održava tribina na kojoj ćete
govoriti ti i Eliot?"
„Dali, rekao je Net, „to je poslednji veliki događaj pre sutrašnjeg
glasanja."
„Imam čoveka u Eliotovom štabu", rekao je Marej, „i ona mi kaže
da za večeras imaju spremljeno jedno pitanje koje će ti upropastiti
kampanju, ali ona ne zna o čemu je, i ne usuđuje se da mnogo priča na
tu temu da ne posumnjaju u nju. Znaš li šta bi to moglo da bude?"
„Ne znam", kazao je Net.
„Možda je saznao za Džuliju", reče Tom tiho.
„Džuliju?", rekao je Marej zbunjeno.
„Ne moju ženu", rekao je Tom. „Prvu gospođu Kirkbridž."
„Ne znam za to da je postojala prva gospođa Kirkbridž", reče
Marej.
„Niti je bilo razloga za to", rekao je Tom. „Ali sam se uvek plašio i
same pomisli na to da bi istina jednog dana mogla da izađe na videlo."
Marej je pažljivo saslušao Tomovu priču o ženi koja se predstavila
kao Džulija Kirkbridž i tome kako je potpisala onaj ček, a onda skinula
sav novac sa svog računa.
„Gde se sada nalazi taj ček?", pitao je Marej.
„Mislim, negde u opštini."
„Onda moramo da pretpostavimo da je Eliot došao do njega. Ali na
koji je način time prekršen zakon?"
„I nije, ali mi time nismo isposlovali dogovor sa opštinom", rekao
je Tom.
„A projekat Kedrova šuma je postigao veliki finansijski uspeh
donevši svima lepu zaradu", dodao je Net.
„Dakle", rekao je Marej, „možemo da biramo. Ili se ogradite od
toga i tokom popodneva dajte zvaničnu izjavu ili čekajte veče da
bomba eksplodira i nadajte se da ćete imati odgovor na sva pitanja
koja će vam postaviti novinari."
„Šta vi predlažete?", rekao je Net.
„Ja ne bih ništa radio. Prvo, možda moj doušnik greši, a drugo,
možda uopšte nije u pitanju projekat Kedrova šuma, zbog čega bi bilo
glupo otvarati crvljivu konzervu."
„Ali šta bi drugo moglo biti?", pitao je Net.
„Rebeka?", rekao je Tom.
„Šta s njom?", pitao je Net.
„Da je s tobom zatrudnela, i da si je naterao da abortira."
„To nije zločin", rekao je Marej.
„Osim ako ne bude tvrdila da si je silovao."
Net se nasmejao. „Eliot nikada neće pokrenuti to pitanje, jer je
možda bio otac deteta, a abortus nije deo njegove 'veći sam svetac od
tebe' strategije."
„Da li si razmišljao o tome da i vi krenete u napad?", pitao je Marej.
„Na šta si mislio?", upita Net.
„Zar Eliot nije morao da podnese ostavku u Aleksanderu, Diponu i
Belu istog dana kada i stariji partner, zato što je sa računa jednog
klijenta nestalo 500 000 dolara?"
„Ne, ne želim da se spušta na njegov nivo", rekao je Net. „Ali ni
Eliotova umešanost u to nije dokazana."
„Boga mi, jeste", rekao je Marej. Tom i Net su se zablenuli u
predsednika. „Jedan moj prijatelj je bio taj klijent i nazvao me je
telefonom da mi to kaže, čim je čuo da će nas Eliot zastupati kod
preuzimanja."
Net je uzdahnuo. „To bi bila bomba, ali i dalje ne želim da se služim
time."
„Dobro", rekao je Marej, „onda ćemo ga pobediti pod tvojim
uslovima, što znači da ćemo ostatak popodneva provesti pripremajući
odgovore na sva moguća pitanja koja očekuješ da bi mogli da ti
postave."
U šest je Net, sav isceđen, napustio banku. Telefonirao je Su Ling i
rekao joj šta se dogodilo. „Hoćeš li da dođem na tribinu?", pitala je.
„Ne, cvetiću, ali se potrudi da Luku daš neko zaduženje. Ako bude
neprijatnih pitanja, više bih voleo da joj ne prisustvuje. Znaš kako
nekada ume da bude osetljiv i sve prima suviše lično."
„Vodiću ga u bioskop - daje se jedan francuski film koji me on i
Keti cele nedelje nagovaraju da idemo da gledamo."
Kada je te večeri stigao u Gudvin Haus, Net se trudio da ne izgleda
nervozno. Ušao je u glavnu salu za ručavanje spomenutog hotela, u
kojoj je više stotina lokalnih biznismena međusobno ćaskalo. Pitao se
koga li će podržati? Imao je osećaj da većina njih još uvek nije odlučila
kome će pokloniti svoje poverenje, pošto su ankete pokazivale da je
10% glasača još uvek neopredeljeno. Šef sale ga je uputio prema stolu
koji se nalazio u čelu sale, za kojim je zatekao Eliota kako priča sa
predsednikom lokalne podružnice. Meni Fridmen se okrenuo da bi se
pozdravio sa Netom. Eliot se nagnuo napred i teatralno se rukovao sa
svojim suparnikom. Net se brzo spustio na svoju stolicu i počeo da
pravi beleške na poleđini menija.
Nakon što je predsednik zamolio za tišinu, pozdravio je „dvojicu
superteškaša koji su itekako bili kvalifikovani da budu guverneri", a
onda je dao reč Eliotu. Net ga nikada nije čuo da govori tako loše.
Predsedavajući je zatim zamolio Neta za repliku, i on je morao da
prizna da nije bio ništa bolji od svog rivala.
Prva runda je, mislio je on, završena nerešeno - 0:0.
Kada je predsedavajući pozvao prisutne da postavljaju pitanja, Net
se pitao kada će projektil biti lansiran i odakle. Pogled mu je lutao po
sali u očekivanju prvog pitanja.
„Šta kandidati misle o nacrtu zakona o obrazovanju koji se
trenutno nalazi na razmatranju u Senatu?", stiže od nekoga za prvim
stolom. Net je komentarisao one tačke nacrta za koje je mislio da ih
treba menjati, dok je Eliot podsetio prisutne da je diplomirao na
Univerzitetu Konektikat.
Drugo pitanje se odnosilo na novi državni porez na prihod i to da li
kandidati mogu da garantuju da ga neće povećavati.
Obojica su odgovorila sa da.
Treći čovek koji je postavio pitanje interesovao se za njihov stav
prema kriminalu, sa posebnim osvrtom na mlade prestupnike. Eliot je
rekao da ih sve trebalo pozatvarati i naučiti pameti. Net nije bio tako
siguran da je zatvor rešenje za sve probleme, i da bi možda trebalo
razmotriti neku od inovacija koje su odnedavno počele da se
primenjuju u Juti.
Kada je Net seo, predsedavajući je ustao i pogledao okolo, po sali,
očekujući sledeće pitanje. Čim je video tog čoveka kako ustaje, i ne
gledajući u njega, Net je znao šta sledi. Pogledao je u Eliota, koji je
nešto zapisivao, pretvarajući se da ga ne vidi. „Da, gospodine", rekao
je predsedavajući, pokazavši na njega.
„Gospodine predsedavajući, želeo bih da pitam da li je neko od
kandidata ikada prekršio zakon?"
Eliot je istog trenutka ustao. „Ja jesam, i to nekoliko puta", rekao
je. „Prošle nedelje su mi napisane tri kazne za nepropisno parkiranje,
zbog čega ću, čim budem izabran, smanjiti ograničenja u pogledu
parkiranja u centru grada." Perfektno, pomislio je Net; čak je i tajming
bio dobro pogođen. Začuo se aplauz.
Net je ustao lagano i okrenuo se prema Eliotu.
„Ja neću menjati zakon da bih ga prilagodio gospodinu Eliotu, jer
mislim da bi u centru našeg grada trebalo da bude manje, a ne više
automobila. Možda nije popularno, ali neko mora da ustane i upozori
ljude da će njihova budućnost biti nikakva ako budemo pravili sve već
automobile, koji troše sve više goriva, a samim tim izbacuju i sve više
izduvnih glasova. Mi deci treba da ostavimo nešto bolje od toga, i ja ne
želim da budem izabran na osnovu slatkorečivih obećanja na koja ću
zaboraviti čim budem došao na vlast." Seo je dobivši buran aplauz, i
nadao se da će predsedavajući preći na nekog drugog, ali je onaj
čovek i dalje stajao.
„Ali, gospodine Kartrajt, niste odgovorili na moje pitanje da li ste
ikada prekršili zakon."
„Koliko znam, nisam", odgovorio je Net.
„Ali zar niste jednom isplatili novac po čeku na 3 600 000 u Rasel
banci, iako ste znali da novac ne pripada donosiocu čeka i da je potpis
na čeku falsifikovan."
Nekoliko ljudi u publici počelo je da govori u isto vreme, a Net je
morao da sačeka da bi mogao da odgovori na to.
„Da, Rasel je prevaren za toliko novca od strane jednog veoma
inteligentnog prevaranta, ali pošto je opštini trebalo da se isplati
velika svota novca, mislio sam da banka nema drugog izbora do da
pokrije taj dug i isplati pun iznos dogovorene sume."
„Da li ste tada obavestili policiju o tome da je novac ukraden? Pa
on je pripadao klijentima Rasel banke, a ne vama", nastavio je onaj
čovek.
„Ne, zato što smo bili ubeđeni da je novac prebačen u inostranstvo,
pa smo znali da nema nikakvog načina da ponovo dođemo do njega."
Samo što je to izgovorio Net je shvatio da njegov odgovor neće
zadovoljiti ni čoveka koji mu je postavio pitanje, kao ni još nekoliko
drugih ljudi u publici.
„Ako postanete guverner, gospodine Kartrajt, da li ćete i sa
novcem poreskih obveznika biti tako galantan?"
Eliot je odmah ustao. „Gospodine predsedavajući, ovo je bila
sramna insinuacija, i ništa drugo do uvod u vređanje; pređimo na
sledeće pitanje!" Seo je uz glasan aplauz, dok je Net ostao da stoji.
Divio se Eliotovoj petlji da prvo podmetne čoveka koji će postaviti
jedno takvo pitanje, a onda ustane u odbranu svog protivnika. Čekao
je da se publika sasvim utiša.
„Spomenuti incident se dogodio pre više od deset godina. Moram
da priznam da je to bila moja greška, zbog čega mi je žao, iako se
ispostavilo da je bila veliki finansijski uspeh za sve koji su bili
uključeni u projekat, jer je 3,6 miliona dolara koji je banka uložila u
tržni centar Kedrova šuma postalo prava blagodet za sve stanovnike
Hartforda, kao i za njegovu privredu."
Onaj čovek je i dalje stajao. „Uprkos velikodušnom komentaru
gospodina Eliota, pitao bih ga - da li bi on tako nešto prijavio policiji?"
Eliot je lagano ustao. „Radije ne bih komentarisao, dok nemam
potpuni uvid u sve detalje ovog slučaja, ali verujem gospodinu
Kartrajtu na reč da nije počinio nikakav prekršaj i da gorko žali što to
tada nije prijavio vlastima." Napravio je kratku pauzu. „Međutim, ako
budem izabran za guvernera, budite uvereni da će svi imati uvida u
ono što se radi. A ako pogrešim, priznaću to odmah, a ne tek nakon
deset godina." Pošto je obavio svoj zadatak, onaj čovek je seo.
Predsedavajući je imao problema da umiri publiku. Bilo je još
nekoliko pitanja, ali ona nisu bila saslušana na miru, pošto su oni što
su sedeli u sredini sale nastavili da diskutuju o Netovom otkrovenju.
Kada je predsedavajući najzad zaključio sastanak, Eliot je brzo
napustio salu, dok je Net ostao da sedi. Bio je dirnut time koliko je
ljudi došlo da se rukuje s njim, a mnogi od njih su se složili da je
projekat Kedrova šuma bio veoma koristan za grad.
„Bar te nisu linčovali", rekao je Tom dok su izlazili iz sale.
„Ne, nisu, ali će glasači sutra razmišljati samo o jednoj stvari. Da li
sam ja prava osoba za ulazak u Rezidenciju guvernera."
 43

„SKANDAL SA KEDROVOM ŠUMOM", pisalo je sutradan ujutru na

naslovnoj strani Hartfordskog dnevnika. Fotografija čeka i potpis
prave Džulije stajali su jedno pored drugog. Nije izgledalo dobro, ali
na Netovu sreću polovina glasača je glasala mnogo pre nego što se list
pojavio na ulicama. Net je za slučaj da izgubi još ranije pripremio
kratku izjavu za štampu u kojoj čestita svom protivniku, ali mu ne daje
podršku na izborima za guvernera. Kada je štab republikanaca
objavio rezultate, Net se nalazio u kancelariji.
Poziv je primio Tom. Čim je spustio slušalicu, uleteo je kod Neta.
„Pobedio si, pobedio si, sa 11 792 prema 11 673 - za samo 119
glasova, i sada vodiš sa 29:27 u glasovima izbornog tela."
Sutradan je glavni urednik Hartfordskog dnevnika naglasio u svom
članku da niko nije izgubio ni dolar investirajući u projekat Kedrova
šuma, a da su glasači, možda, pokazali koga žele za guvernera.
Trebalo je, međutim, da još glasaju stranački funkcioneri tri
podružnice i da se održe bazični izbori u dva grada, i Netu je laknulo
kada je shvatio da je Kedrova šuma brzo pala u zaborav.
Eliot je na glasanju u prvoj podružnici dobio više glasova, čime je
smanjio zaostatak za Netom na 19 : 18, ali je Net zato, četiri dana
kasnije, pobedio na pretposlednjim bazičnim izborima sa 9 702 : 6
379, čime je pred poslednje bazične uspeo da uveća svoju prednost.
U glasovima izbornog tela, Net je sada vodio sa 116 : 91, a ankete
sprovedene u njegovom rodnom gradu su pokazivale da ima 7 poena
prednosti ispred svog protivkandidata.
Na ulicama Kromvela, uz Neta su bili i njegovi roditelji, Suzan i
Majkl, koji su se usredsredili na starije birače, dok su Luk i Keti
pokušavali da pridobiju mlađe. Kako je vreme odmicalo, Net je sve
više bio ubeđen u to da će pobediti. Dnevnik je počeo da najavljuje da
Netu tek predstoji prava borba, kada bude morao da ukrsti svoje
koplje sa Flečerom Devenportom, popularnim senatorom iz
Hartforda. Tom je još, međutim, uvek insistirao na tome da ozbiljno
shvati TV duel sa Eliotom, koji je trebalo da se održi noć uoči
poslednjih bazičnih izbora.
„Ne bi valjalo da srušimo poslednju preponu", rekao je. „Budeš li to
shvatio, postaćeš republikanski kandidat za guvernera. Hoću da čitavu
nedelju uvežbavaš odgovore na pitanja koja bi mogli da ti postave.
Budi siguran da će Flečer Devenport sedeti ispred televizora i
analizirati sve što kažeš. Spotakneš li se negde, on će odmah dati
izjavu za štampu."
Net je sada žalio što je nekoliko nedelja ranije prihvatio da se noć
uoči poslednjih bazičnih izbora pojavi na jednoj lokalnoj televiziji i
debatuje sa Eliotom. Njih dvojica su se dogovorili da emisiju vodi
Dejvid Enskot, novinar koji je više voleo da bude popularan, nego
oštar. Tom mu nije prigovorio zbog toga, jer je mislio da će mu to
poslužiti kao dobra priprema za mnogo ozbiljniji TV duel sa Flečerom
Devenportom, do koga će sigurno doći u nekom trenutku u
budućnosti.
Tomu su svaki dan stizale informacije o tome kako dobrovoljci
masovno napuštaju štab Ralfa Eliota, a neki od njih čak i prelaze kod
njih, tako da su se do ulaska u onaj studio on i Net osećali prilično
sigurno.
Su Ling je pratila svog muža, ali je Luk rekao da želi da ostane kod
kuće i gleda debatu preko televizije, kako bi mogao da izvesti svog
oca o tome kakav je utisak ostavio na TV auditorijum.
„Na sofi, sa Keti, sigurno", prokomentarisao je Net.
„Ne, Keti se popodne vratila kući, jer joj je sestri rođendan", kazala
je Su Ling, „a Luk je mogao da ide sa njom, ali pravo da ti kažem, on je
veoma ozbiljno prihvatio ulogu tvog savetnika za omladinu."
Tom je uleteo u zelenu sobu i pokazao Netu rezultate najnovijeg
ispitivanja javnog mnjenja. Po njima je imao prednost od 6% glasova.
„Mislim da sada samo Flečer Devenport može da te spreči da
postaneš guverner."
„Neću biti mirna, sve dok ne bude objavljen konačan rezultat",
rekla je Su Ling. „Ne zaboravite da je kaskader Eliot ubacio dve
glasačke kutije kada smo mislili da je već gotovo sa prebrojavanjem
glasova."
„Već je upotrebio sve moguće štoseve, ali mu nijedan nije upalio."
„Voleo bih da mogu da budem siguran da će tako i ostati", reče Net
tiho.
 Malobrojna publika u studiju aplauzom je pozdravila kandidate
kada su pred početak emisije nazvane „Završni obračun" izašli pred
TV kamere. Njih dvojica su se srela na sredini bine i rukovala, ali su im
oči bile fiksirane za kameru.
„Emisija ide uživo", objasnio je Dejvid Enskot publici, „i počinje za
oko pet minuta. Prvo ću ja postaviti nekoliko svojih pitanja, a onda će
te moći i vi. Molim vas da pitanja budu kratka i jasna."
Net se smešio analizirajući publiku, sve dok mu se pogled nije
zaustavio na onom čoveku što je postavio pitanje u vezi sa Kedrovom
šumom, koji je sedeo u drugom redu. Istog trenutka, osetio je kako mu
se dlanovi znoje, ali je bio ubeđen da će čak i ako mu dozvole da
postavi pitanje moći sa njim da izađe na kraj. Ovog puta se dobro
pripremio.
Reflektori su se uključili, krenula je špica i nasmejani Dejvid
Enskot je otvorio šou. Kada je predstavio njegove učesnike, oba
kandidata su imala po minut da se predstave - na televiziji je šezdeset
sekundi puno vremena. Posle toliko ponavljanja jednih te istih fraza
mogli su i u pola noći da ih izrecituju bez greške.
Enskot je počeo sa par pitanja za zagrevanje, koja je unapred
pripremio. Kada bi kandidati odgovorili, nije ni pokušavao da se
nadoveže na nešto od onoga što su rekli, već je automatski prelazio na
sledeće pitanje koje bi mu se pojavilo na „idiotu." Kada se on ispucao,
odmah je tražio od gledalaca da oni krenu sa svojim pitanjima. Prvo
pitanje se pretvorilo u predavanje na temu abortusa, što je odgovaralo
Netu, pošto je na njega otišlo dosta vremena. Znao je da Eliot neće biti
izričit u svom stavu, jer nije želeo da uvredi ni feministkinje, a ni svoje
prijatelje u rimo-katoličkoj crkvi. Net je jasno dao do znanja da se
zalaže za to da žena može da bira. Eliot je, kao što je Net i očekivao,
okolišao.
Enskot je tražio ko će da postavi drugo pitanje.

* * *
Gledajući televiziju kod kuće, Flečer je beležio sve što je Net
Kartrajt rekao. U potpunosti je razumeo smisao njegovih predloga za
promenu zakona o obrazovanju i, što je još važnije, očigledno je mislio
da su izmene koje je Flečer predlagao bile sasvim logične.
„On je veoma inteligentan, zar ne?", rekla je Eni.
 „I sladak", reče Lusi.
„Ima li nekoga ko je na mojoj strani?", pitao je Flečer.
„Da, ja ne mislim da je sladak", rekao je Džimi. „Ali je puno
razmišljao o tvom predlogu nacrta novog zakona o obrazovanju i
evidentno je da to smatra jednim od pitanja koja će odlučiti izbore."
„Ne znam koliko je sladak", rekla je Eni, „ali da li si primetio,
Flečeru, kako iz nekih uglova liči malo na tebe?"
„Ma, ne", kazala je Lusi, „on izgleda mnogo bolje od tate."

* * *
Treće pitanje je bilo o kontroli prodaje vatrenog oružja civilima.
Ralf Eliot se izjasnio da se zalaže za njegov slobodan promet i za to da
je pravo svakog građanina Amerike da se brani. Net je rekao da bi
voleo da je ta kontrola strožija - jer se tada incidenti poput onoga u
kome je učestvovao njegov sin, dok je bio u osnovnoj školi, ne bi više
događali.
Eni i Lusi su počele da aplaudiraju zajedno sa publikom u studiu.
„Hoće li ga neko podsetiti ko je tada bio u učionici sa njegovim
sinom?", pitao je Džimi.
„Njega ne treba podsećati", rekao je Flečer.
„Još jedno pitanje", kazao je Enskot, „ali brzo, jer nam ističe termin
za emisiju."
Istog trenutka, digao se onaj čovek u drugom redu. Eliot je
pokazao na njega, za slučaj da Enskot pomisli da prozove nekog
drugog.
„Kakav stav imaju kandidati po pitanju ilegalnih doseljenika?"
„Kakve veze sa tim ima guverner Konektikata?", pitao je Flečer.
Ralf Eliot je pogledao u čoveka i rekao: „Siguran sam da govorim u
ime obojice kada kažem da bi Amerika trebala da svakome ko je
ugnjetavan i kome je potrebna pomoć otvori svoja vrata, kao što je to
uvek činila. Međutim, oni koji žele da uđu u našu zemlju moraju,
naravno, da se podvrgnu regularnoj proceduri i ispune sve neophodne
zakonom predviđene uslove."
„Ovo mi je zvučalo", rekao je Flečer, „kao da je namešteno. Šta on
to radi?"
„Da li to i vaš stav gospodine Kartrajt?", pitao je Dejvid Enskot,
pomalo zbunjen jer nije znao na šta cilja gledalac koji je postavio
pitanje.
„Priznajem, Dejvide, da o tome nisam puno razmišljao, pošto sam
se prevashodno koncentrisao na ono što je od značaja za državu
Konektikat."
„Završavaj", čuo je Enskot kako mu govori producent, baš kada je
onaj gledalac dodao: „Ali mora da ste bar malo razmišljali o tome, jer
je vaša žena ilegalni doseljenik, zar ne?"
„Polako, pusti ga da odgovori na to", reče producent. „Ako sada
završimo emisiju, četvrt miliona ljudi će nas zvati telefonom da čuje
šta je rekao. Krupni plan na Kartrajta."
Flečer je bio među onih četvrt miliona ljudi što su čekali na Netov
odgovor, dok se kamera prebacivala na Eliota koji je delovao
zbunjeno.
„Ti, gade", rekao je Flečer, „znao si da će to da ga pitaju."
Kamera se ponovo vratila na Neta, ali je on i dalje ćutao.
„Zar nisam u pravu kada kažem", nastavio je onaj gledalac, „da je
vaša žena ušla ilegalno u ovu zemlju?"
„Moja žena je profesor statistike na univerzitetu Konektikat",
rekao je Net pokušavajući da sakrije da mu glas podrhtava.
Enskot je čekao šta će mu producent reći, pošto su već probili svoj
termin za emitovanje.
„Ćuti", kazao je producent, „i čekaj. Ako postane dosadno, pustiću
odjavnu špicu." Enskot je polako klimnuo glavom prema kameri koja
ih je snimala s čela.
„Može biti, gospodine Kartrajt", nastavio je gledalac, „ali zar njena
majka Su Kai Peng nije ušla u zemlju sa falsifikovanim dokumentima,
tvrdeći da je udata za jednog američkog vojnika koji je zapravo
poginuo u borbi, nekoliko meseci pre datuma koji se nalazi na
njihovom venčanom listu?"
Net nije odgovarao.
Flečer je ćutao gledajući kako razapinju Kartrajta.
„Pošto izgleda niste voljni da odgovorite na moje pitanje,
gospodine Kartrajt, možda možete da potvrdite da je na venčanom
listu vaša tašta sebe proglasila švaljom, iako je, pre nego što je došla u
Ameriku, bila prostitutka u Seulu, tako da se i ne zna ko je otac vaše
žene."
„Špica", rekao je producent. „Nemamo više vremena. Ne smem da
uletim u termin 'Čuvara plaže', ali neka kamera snima. Taman ćemo
imati dodatni prilog za večernji dnevnik."
Kada se na monitoru videlo da je krenula odjavna špica, onaj
gledalac je napustio studio. Net je gledao u svoju ženu, koja je sedela u
trećem redu. Su Ling je bila bleda i drhtala je.
„Gotovo", rekao je producent.
Eliot se okrenuo voditelju i rekao: „Ovo je sramota, trebalo je da
ga prekinete ranije", a onda je pogledao u Neta i dodao: „Veruj mi,
nisam imao pojma da... "
„Lažljivče", rekao je Net.
„Ostanite na njemu", rekao je režiser prvom kamermanu. „Neka
sve kamere snimaju. Želim ovo iz svih uglova."
„Šta hoćeš da kažeš?", pitao je Eliot.
„Da si sve namestio. Čak se nisi ni potrudio da to prikriješ -
upotrebio si onog istog čoveka koji me je pre par nedelja ispitivao o
projektu Kedrova šuma. Ali da ti nešto kažem, Eliote", rekao je upirući
prstom u njega. „Ipak ću te ubiti."
Net je izleteo iz studia i naleteo na Su Ling, koja ga je čekala u
hodniku. „Hajde, cvetiću, vodim te kući." Tom im se pridružio u
trenutku kada je Net zagrlio svoju ženu.
„Izvini, Nete, ali moram da pitam", kazao je Tom. „Da li je išta od
onog đubreta istina?"
„Sve je istina", rekao je Net, „i odmah da ti kažem da sam znao za
to od kad smo ušli u brak."
„Vodi Su Ling kući" kazao je Tom, „i ne razgovaraj sa novinarima."
„Ne brini", reče Net, „možeš da izdaš saopštenje da se povlačim iz
izborne trke. Ne želim da moja porodica više prolazi kroz ovo."
„Ne žuri sa odlukama zbog kojih bi kasnije mogao da zažališ.
Ujutru ćemo da porazgovaramo o tome šta da se radi", rekao je Tom.
Net je uzeo Su Ling za ruku, izašao iz studija i uputio se ka
parkingu.
„Srećno", doviknuo mu je jedan njegov pristalica dok je on otvarao
vrata svojoj ženi. Nije registrovao uzvike podrške koji su mu bili
upućeni, pošto je izjurio s parkinga. Pogledao je u Su Ling koja je
besno lupkala rukom po kontrolnoj tabli. Net je skinuo ruku s volana,
i nežno je spustio na ruku svoje žene. „Volim te", rekao je, „i uvek ću.
Niko i ništa nikada neće moći da to promeni."
 „Kako li je Eliot otkrio?"
„Verovatno je angažovao čitav tim privatnih detektiva da kopaju
po mojoj prošlosti."
„A kada nije mogao da nađe ništa o tebi, prebacio je nišan na mene
i moju majku", prošaputala je Su Ling.
Usledila je duga pauza, pre nego što je dodala: „Ne želim da se
povučeš; moraš da ostaneš u trci. To je jedini način da pobedimo
gada." Net joj nije odgovorio.
„Samo mi je žao Luka", reče Su Ling na posletku. „On će to primiti
suviše lično. Volela bih da je Keti ostala kod nas još jedan dan."
„Ja ću se pobrinuti za Luka", rekao je Net. „Ti bolje idi po svoju
majku i dovedi je da prenoći kod nas."
„Pozvaću je čim stignemo kući", kazala je Su Ling. „Možda nije ni
gledala emisiju."
„Nema šanse", rekao je Net skrećući na njihov prilazni put, „ona je
moj najodaniji navijač i nikada ne propušta nijedno moje pojavljivanje
na TV-u."
Dok su išli prema vratima kuće, Net je zagrlio Su Ling. Sva svetla u
kući su bila pogašena, izuzev onog u Lukovoj sobi. Net je gurnuo ključ
u bravu i, otvorivši vrata, rekao: „Pozovi majku, a ja ću da odem do
Luka."
Su Ling je podigla slušalicu u hodniku, dok se Net lagano peo uz
stepenice pokušavajući da se smiri. Znao je da će Luk hteti da mu na
svako pitanje odgovori iskreno. Prošao je kroz hodnik i tiho pokucao
na vrata sinovljeve sobe. Nije odgovarao, pa je on ponovo probao
govoreći: „Luk, mogu li da uđem?" I dalje nije bilo odgovora.
Odškrinuo je vrata i pogledao unutra, ali Luka nije bilo u krevetu,
niti su mu stvari bile uredno složene na stolici. Net je najpre pomislio
da je verovatno otišao do radnje, da se vidi sa bakom.
Ugasio je svetlo i čuo kako Su Ling razgovara sa svojom majkom.
Spremao se da siđe dole, do nje, kada je primetio da je Luk ostavio
svetlo u kupatilu. Otišao je da ga ugasi. Kada je otvorio vrata od
kupatila, skamenio se. Pao je na kolena, nemajući snage da ponovo
pogleda u svog sina, iako je znao da mora da spusti njegovo obešeno
telo da ga Su Ling ne bi poslednji put videla takvog.

* * *
 Eni se javila na telefon.
„Traži te Čarli iz Dnevnika, rekla je dodajući mu slušalicu.
„Jesi li gledao TV duel", pitao je urednik političke redakcije kada je
Flečer uzeo vezu.
„Ne, nisam", rekao je Flečer, „Eni i ja ne propuštamo Sajnfelda."
„Bravo, a da li bi želeo da daš neku izjavu u vezi sa tim što je žena
tvog rivala ilegalni doseljenik, a njena majka prostitutka?"
„Da, mislim da je Dejvid Enskot trebao da prekine onog gledaoca.
Od starta se videlo da je to bila jeftina nameštaljka."
„Mogu li to da objavim?", pitao je Čarli. Džimi je vrteo glavom.
„Da, naravno, jer je ono što je Nikson radio bilo ništa u poređenju
sa ovim."
„Biće vam drago da čujete da tako misle i građani. Telefoni u
televiziji su se usijali od poziva građana koji zovu da bi dali podršku
Netu Kartrajtu i njegovoj ženi, i mogu da se kladim da će Eliot sutra
glatko izgubiti."
„Što će mi otežati posao", rekao je Flečer, „ali će od toga bar biti
neke koristi."
„Koje, senatore?"
„Svi će najzad saznati kakav je Eliot."
„Ne znam koliko je to pametno", rekao je Džimi.
„Znam da nije", rekao je Flečer, „ali bi to isto rekao i tvoj pokojni
otac."

* * *
Kada su stigla kola hitne pomoći, Net je odlučio da ide da isprati
telo svoga sina do bolnice, dok je njegova majka bezuspešno
pokušavala da uteši Su Ling.
„Odmah se vraćam", obećao joj je, pre nego što ju je nežno
poljubio.
Kada je video da dva medicinska tehničara sede pored tela
njegovog sina, rekao je da će ih pratiti svojim kolima. Oni su samo
klimnuli glavom.
Bolničko osoblje je pokušalo da ima maksimalno razumevanje za
njega, ali su morali da se popune neki formulari i odrade još neke
druge formalnosti. Kada je s tim završeno, ostavili su ga samog.
Poljubio je Luka u čelo i okrenuo glavu videvši crvene i crne
masnice na njegovom vratu. Znao je da će taj prizor ostati u njegovoj
svesti do kraja života. Kada su prekrili Lukovo lice čaršavom, Net je
ostavio svog dragog sina. Ljudi pored kojih je prošao, izjavljivali su
mu saučešće spuštene glave. Morao je da se vrati kod Su Ling, ali je
znao da pre toga mora da poseti još nekog.
Vozio je kao automat. Merač kilometraže, otkucavao je kilometar
za kilometrom, ali se skraćivanjem razdaljine koja ga je delila od
njegovog krajnjeg odredišta, Netov bes nije smanjivao. Iako nikada do
sad nije bio u toj kući, znao je tačno gde se ona nalazi. Skrenuvši na
njen prilazni put, video je da u prizemlju gori svetlo. Parkirao se i
lagano krenuo prema kući. Da bi to obavio kako treba, morao je da se
smiri. Približavajući se vratima čuo je kako se neki muškarac i žena
prepiru, ne znajući da imaju gosta. Net je pokucao zvekirom i njihovi
glasovi su iznenada zamrli, kao kada se isključi televizor.
Sledećeg trenutka, vrata su se otvorila i Net se našao licem u lice
sa čovekom koji je bio kriv za smrt njegovog sina.
Ralf Eliot je bio šokiran, međutim, brzo se pribrao. Pokušao je da
mu zalupi vrata ispred nosa, ali se Net već svom težinom oslonio na
njih. Prvi udarac koji je Net uputio završio je na Eliotovom nosu, i on
ga je bacio nazad. Eliot se zateturao, ali je ubrzo uspostavio
ravnotežu, okrenuo se i potrčao niz hodnik. Net je krenuo za njim,
prema njegovoj radnoj sobi. Pogledao je oko sebe, tražeći onu drugu
osobu koja je malopre vikala, ali Rebeke nije bilo nigde.
Ponovo se okrenuo prema Eliotu koji je otvarao fijoku svog
pisaćeg stola. Izvadio je iz nje pištolj i uperio ga u Neta.
„Marš iz moje kuće", viknuo je, „ili ću te ubiti." Iz nosa mu je curila
krv.
Net je krenuo ka njemu. „Nisam baš siguran", rekao je. „Nakon
onoga što si uradio večeras niko ti neće verovati na reč."
„Hoće, jer imam svedoka. Ne zaboravi da te je Rebeka videla kako
ulećeš u našu kuću preteći mi, a onda me i napadaš."
Net je krenuo da ga udari još jednom, nateravši Eliota da uzmakne
i izgubi ravnotežu zakačivši naslon fotelje. Pištolj je opalio, a Net je
skočio na Eliota i oborio ga na zemlju. Dok su padali, Net ga je takvom
silinom udario nogom u mošnice da ga je naterao da se presamiti i
ispusti pištolj. Net je onda dohvatio pištolj i okrenuo vrh njegove cevi
prema Eliotu, čije se lice izobličilo od straha.
 „Ubacio si onog gada u publiku, je l' tako?", rekao je Net.
„Da, da, ali nisam znao da će ići dotle. Ne bi valjda ubio čoveka
zbog..."
„Zbog toga što je kriv za smrt moga sina?"
Eliot je prebledeo.
„Da, bih", rekao je Net prislonivši vrh cevi uz Eliotovo čelo. Net je
gledao u čoveka koji je sada klečao na kolenima jecajući i molio ga da
mu poštedi život. „Neću da te ubijem", rekao je Net spuštajući pištolj,
„jer bi to za jednu kukavicu bio lak način da se izvuče. Ne, hoću da
umireš mnogo sporije - od poniženja. Sutra ćeš da otkriješ šta građani
Hartforda stvarno misle o tebi, a onda ćeš morati da živiš sa najvećom
mogućom sramotom, pošto ćeš morati da me gledaš kako se
useljavam u Guvernersku rezidenciju."
Net je ustao, mirno vratio pištolj na sto, okrenuo se i izašao iz
sobe. U hodniku je zatekao Rebeku koja se tu krila. Čim je prošao
pored nje, ona je otišla u Eliotovu radnu sobu. Net je izašao iz kuće i
ušao u kola.
Prolazeći kroz kapiju, čuo je pucanj.

* * *
Flečerov telefon je neprekidno zvonio. Eni se javljala na njega i
objašnjavala kako njen muž nema nikakav komentar, ali je gospođi i
gospodinu Kartrajtu poslao telegram saučešća.
Odmah posle ponoći, Eni je isključila telefon i popela se na sprat.
Iako je u njihovoj spavaćoj sobi gorelo svetlo, iznenadila se što Flečer
nije bio unutra. Vratila se dole da proveri da nije možda u svom
kabinetu. Na njegovom pisaćem stolu su se nalazili uobičajeni papiri,
ali ga nije bilo na stolici. Lagano se popela nazad, uz stepenice, i
primetila da u Lusinoj sobi gori svetlo. Eni je lagano okrenula kvaku i
gurnula vrata, da je ne bi probudila u slučaju da je zaspala. Provirila je
unutra i videla svog muža kako sedi na krevetu zagrlivši njihovu
zaspalu ćerku. Niz obraze su mu tekle suze. Okrenuo se i pogledao u
svoju ženu.
„Ništa nije toliko vredno", reče.

* * *
Net je stigao kući gde je zatekao svoju majku kako sa Su Ling sedi
na sofi. Lice njegove žene bilo je bledo, a oči upale; za nekoliko sati je
ostarila deset godina. „Ostaviću te sada sa njom", rekla mu je majka,
„ali vratiću se rano ujutru. Nemojte da me pratite."
Net se sagao i poljubio majku, a onda je seo pored žene. Držao je
njeno vitko telo u svojim rukama, ali ništa nije govorio.
Kada je čuo policijsku sirenu, nije mogao da se seti koliko dugo tu
već sedi. Očekivao je da će se taj neprijatan zvuk ubrzo izgubiti u
daljini, ali je on postajao sve jači, i nije prestajao sve dok se jedna kola
uz škripu guma nisu parkirala na pošljunčanom platou ispred njihovih
ulaznih vrata.
Sklonio je ruku sa ženinog ramena, i sav slomljen krenuo ka
vratima. Kada ih je otvorio, video je šefa policije Kalvera i još jednog
policajca kako stoje pred njima.
„O čemu se radi, šefe?"
„Žao mi je. zbog ovoga, jer znam šta ste sve preživeli večeras",
rekao je Don Kalver, „ali moram da vas uhapsim."
„Zašto?", pitao je Net iznenađeno.
„Zbog ubistva Ralfa Eliota."
Knjiga peta
SUDIJE
 44

Ovo nije bilo prvi put u američkoj istoriji da se ime mrtvog

kandidata nalazilo na glasačkim listićima, kao ni da se glasalo za
zatvorenika, ali do sada nije zabeleženo da se to dogodilo na isti dan.
Netov jedini razgovor, koji mu je šef policije dopustio da obavi, bio
je sa Tomom. On je, uprkos tome što je bilo tri sata ujutru, još uvek bio
budan.
„Izvući ću Džimija Gejtsa iz kreveta i odmah dolazim u stanicu."
Kada je Tom stigao u pratnji svog advokata, tek su završavali sa
uzimanjem Netovih otisaka. „Sećaš se Džimija", rekao je Tom, „on je
bio naš pravni savetnik prilikom preuzimanja Ferčajlda."
„Da, sećam se", reče Net brišući dlanove nakon što je uklonio
tragove crnog mastila sa prstiju.
„Razgovarao sam sa šefom", rekao je Džimi, „i njemu odgovara da
ideš kući, ali sutra, u deset, moraš da se pojaviš na sudu, da bi te i
zvani čno optužili. Tražiću da se braniš sa slobode, i mislim da neće
biti razloga da sudija to ne odobri."
„Hvala ti", rekao je Net monotonim glasom. „Džimi, sećaš li se da
sam te, pre nego što smo pokrenuli inicijativu za preuzimanje
Ferčajlda, zamolio da nam nađeš najboljeg advokata u toj oblasti da
nas zastupa?"
„Da, sećam se", rekao je Džimi, „a vi ste stalno govorili da je Logan
Ficdžerald to sjajno odradio."
„Naravno da jeste", rekao je Net tiho, „ali sada treba da mi nađeš
Logana Ficdžeralda za krivično pravo."
„Imaću tri-četiri čoveka za vas. Do sutra treba da se odlučite za
jednog od njih. U Čikagu ima jedan izuzetan tip, ali ne znam da li je
trenutno slobodan", reče on dok im se približavao šef policije.
„Gospodine Kartrajt, hoćete li da vas jedan od mojih momaka
odbaci kući?"
„Hvala, šefe", reče Tom, „ali ja ću odvesti kandidata."
„Kazao si, kandidata", reče Net, „kao da je to moje kršteno ime."
Na putu kući, Net je Tomu ispričao sve što se dogodilo u Eliotovoj
kući. „Na kraju će biti tvoja reč protiv njene", komentarisao je Tom
dok je zaustavljao kola ispred Netove kuće.
„Da, i ja se bojim da moja priča neće biti tako ubedljiva kao njena,
iako je istinita."
„Pričaćemo o tome ujutru", rekao je Tom. „A sada probaj da malo
odspavaš."
„Jutro je", rekao je Net gledajući prve sunčeve zrake kako mile
preko travnjaka.
Su Ling je stajala pored otvorenih vrata. „Da li je moguće da su
pomislili...?"
Net joj je ispričao sve što se dogodilo u policiji, i kada je završio, Su
Ling je samo rekla: „Šteta."
„Šta je šteta?", pitao ju je Net.
„Što ga ti nisi ubio."
Net se popeo uz stepenice i, prošavši kroz spavaću sobu, otišao u
kupatilo. Skinuo je odeću i stavio je u jednu kesu koju je planirao da
kasnije baci da ga ne bi podsećala na ovajo dvratan dan. Ušao je pod
tuš i pustio da ga zapljusne mlaz hladne vode. Kada je obukao novu
odeću otišao je kod svoje žene, u kuhinju. Kalendar je pokazivao da je
došao dan izbora. Ništa nije govorilo da je trebalo da se pojavi na sudu
zbog sumnje da je počinio ubistvo.
Tom je došao u devet. Izvestio ga je da glasanje protiče dobro po
njega, kao da se ništa nije dogodilo. „Odmah nakon TV duela smo
uradili anketu", rekao je on Netu, „i ona je pokazala da vodiš sa 63%
prema 37%."
„Ali to je bilo pre nego što su me uhapsili zbog ubistva
protivkandidata", rekao je Net.
„Mislim da bi to moglo da ti poveća prednost na 73% : 27%",
odgovorio je Tom. Niko se nije nasmejao.
Tom se maksimalno trudio da se koncentriše na kampanju i proba
da ne misli na Luka. Nije išlo. Pogledao je u sat na zidu kuhinje. „Treba
da krenemo", rekao je Netu koji se okrenuo i zagrlio Su Ling.
„Ne, idem sa tobom", rekla je ona. „Net ga možda nije ubio, ali bih
ja to sigurno učinila da sam imala priliku."
„I ja", rekao je Tom nežno, „ali da vas podsetim da će oko suda biti
ludnica od novinara. Izgledajte nevino i ništa ne govorite, jer će sve
što budete rekli osvanuti na naslovnim stranama svih novina."
 Kada su izašli iz kuće, tuce novinara i tri TV ekipe su ispratili
njihovo ukrcavanje u kola. Dok su se vozili ulicama grada, Net je
čvrsto držao za ruku Su Ling i nije primećivao koliko ga je ljudi
pozdravilo. Kada su, petnaest minuta kasnije, stigli do stepenica suda,
dočekalo ih je mnogo više sveta nego što je to bio slučaj i sa jednim
skupom održanim tokom Netove predizborne kampanje.
Šef policije je to očekivao i poslao je dvadeset policajaca da
održava red ispred zgrade suda i napravi prolaz za Neta i njegove
pratioce. To nije bilo dovoljno, jer je dvadeset ljudi bilo malo da bi se
kontrolisala gomila fotografa i novinara koji su se drali i gurali Neta i
Su Ling dok su oni pokušavali da se popnu uz stepenice. Netu su sa
svih strana poturali mikrofone pod nos i zasipali ga pitanjima.
„Da li ste ubili Ralfa Eliota?", pitao je jedan reporter.
„Da li povlačite svoju kandidaturu?", usledilo je pitanje drugog koji
mu je gurno mikrofon pod nos.
„Da li je vaša majka prostitutka, gospođo Kartrajt?"
„Da li još uvek mislite da možete da pobedite, Nete?"
„Da li vam je Rebeka Eliot ljubavnica?"
„Koje su bile poslednje reči Ralfa Eliota, gospodine Kartrajt?"
Kada su ušli u zgradu, videli su Džimija Gejtsa koji je stajao na
drugom kraju foajea i čekao ih. Otišao je sa Netom do jedne klupe u
hodniku ispred sudnice i objasnio mu šta sledi.
„U sudnici ćeš biti samo pet minuta", kazao je Džimi. „Reći ćeš
kako se zoveš, i nakon toga će ti sudija pročitati optužnicu. Onda će
tražiti da se izjasniš. Kada budeš rekao da nisi kriv, ja ću tražiti da se
braniš sa slobode. Tužilac traži kauciju od 50 000 dolara, i ja sam se
složio sa tim. Kada budeš potpisao potrebna dokumenta, bićeš
slobodan i nećeš morati da se pojavljuješ na sudu sve do početka
suđenja."
„Za kada očekuješ da će biti zakazano?"
„Verovatno u roku od šest meseci, ali ću ja tražiti da se cela
procedura ubrza zbog predstojećih izbora." Net je bio oduševljen
profesionalnim pristupom svog advokata, jer se setio da je Džimi bio
najbolji prijatelj Flečera Devenporta. Međutim, kao svaki dobar
advokat, mislio je Net, Džimi je shvatao značenje termina Kineski zid.
Džimi je pogledao u svoj sat. „Treba da uđemo. Ne bih voleo da nas
sudija čeka."
 Net je ušao u krcatu sudnicu i u pratnji Toma krenuo lagano
prolazom između sedišta. Iznenadilo ga je koliko mu je ljudi pružalo
ruke da se pozdrave s njim i poželelo mu sreću, što je učinilo da sve
pre podseća na stranački skup nego na suđenje za ubisvo. Kada su
došli do prvog reda sedišta, Džimi je otvorio drvena vratanca koja su
odvajala zvanična lica od radoznalaca. Onda je otišao sa Netom do
stola koji se nalazio s leve strane, i pokazao mu da sedne na stolicu do
njegove. Dok su čekali da dođe sudija, Net je pogledao u javnog
tužioca, Ričarda Ebdena, čoveka kome se uvek divio. Znao je da će on
biti strašan protivnik i pitao se koga li će mu Džimi preporučiti da mu
se suprotstavi.
„Neka svi ustanu, predsedava gospodin sudija Džastis Dikins."
Procedura koju mu je Džimi opisao odvijala se upravo onako kako
je on to predvideo i već nakon pet minuta su ponovo bili na ulici, gde
su ih dočekali oni isti reporteri sa istim pitanjima na koja nisu dobili
odgovor.
Probivši se kroz masu do kola koja su ih čekala, Net je ponovo bio
iznenađen time koliko je ljudi još uvek želelo da se rukuje s njim. Tom
ih je usporavao svestan toga da je to bila scena koju će birači videti u
podnevnim vestima. Net je razgovarao sa svakim dobronamernim
prolaznikom, ali nije bio siguran šta da odgovori jednom od njih koji
je rekao: „Drago mi je što ste ubili tog gada."
„Hoćete li pravo kući?" pitao je Tom dok su se njegova kola
probijala kroz gužvu.
„Ne", rekao je Net, „hajdemo do banke, da porazgovaramo sa
ostalim članovima upravnog odbora o novonastaloj situaciji."
Na putu do tamo, zaustavili su se samo da uzmu jedan primerak
Dnevnika, i tada su čuli da kolporter uzvikuje: „Kartrajt optužen za
ubistvo." Toma je samo interesovala anketa na drugoj strani lista, koja
je pokazala da je Net bežao Eliotu za više od 20 poena. „I", rekao je
Tom, „u jednoj drugoj anketi 72% anketiranih misli da ne treba da
povučeš kandidaturu." Tom je nastavio da čita u sebi, a onda je
iznenada digao glavu, ali ništa nije rekao.
„Šta je?", pitala je Su Ling.
„Sedam posto anketiranih kaže da bi ubilo Eliota."
Kada su došli do banke, i tamo ih je čekala gomila novinara i
kamermana, koji kao ni oni što su ih čekali ispred suda nisu dobili ni
jedan odgovor od njih. Tomova sekretarica im je prišla na hodniku i
obavestila da su prvi rezultati izbora pokazivali da su republikanski
glasači izašli na birališta u velikom broju.
Kada su se okupili u sali za sastanke, Net je otvorio diskusiju
rekavši: „Stranka će od mene očekivati da povučem kandidaturu
kakav god bio rezultat unutarstranačkih izbora, i ja mislim da bi to u
ovim okolnostima možda bilo i najbolje."
„Neka birači donesu odluku o tome?", rekla je tiho Su Ling, „a ako
ti oni pruže bezrezervnu podršku, ne povlači kandidaturu, jer ćeš tako
ubediti porotu da si nevin."
„I ja to isto mislim", rekao je Tom. „A ko ti je alternativa - Barbara
Hanter? Bar poštedimo birače nje."
„A šta ti, Džimi, misliš o tome? Na kraju krajeva, ti si moj pravni
savetnik."
„Znaš da ne mogu da budem objektivan po tom pitanju", priznao je
Džimi. „Kandidat demokrata za guvernera je moj najbolji prijatelj, ali
da njega savetujem u ovim istim okolnostima, i da znam da je nevin,
rekao bih mu da ne odustaje i da sredi gadove."
„Šta bi se dogodilo u slučaju da glasači daju veći broj glasova
mrtvom čoveku?"
„Njegovo ime bi ostalo na glasačkim listićima", rekao je Tom, „i
ako bi pobedio na izborima, stranka bi umesto njega mogla da postavi
nekoga po svom izboru da obavlja funkciju guvernera."
„Jel' ti to ozbiljno?", rekao je Net.
„Najozbiljnije. Često se odluče za ženu izabranog kandidata, i
mogu da se kladim da bi Rebeka Eliot sa zadovoljstvom pristala na
to."
„A ako te osude", reče Džimi, „mogla bi da računa na puno glasova
iz simpatije."
„Nego", rekao je Džimi, „jesi li mi našao nekoga ko će da me brani
na sudu?"
„Četvoricu", odgovorio je Džimi vadeći debelu fasciklu iz svoje
aktn-tašne. Otvorio ju je. „Dvojica su iz Njujorka, i obojicu mi je
preporučio Logan Ficdžerald, jedan iz Čikaga, koji je radio na slučaju
Votergejt, i četvrti je iz Dalasa. Ovaj poslednji je u zadnjih deset godina
izgubio samo jedna slučaj, i to samo zato što je njegov klijent snimljen
video kamerom kada je priznao da je počinio ubistvo. Danas ću
nazvati svu četvoricu da vidim ko je od njih slobodan. Ovo je slučaj
koji će dobiti veliki publicitet i svaki od njih će učiniti sve da ga
dobije."
„Zar u Konektikatu nema nikoga koga bismo mogli da
angažujemo?", pitao je Tom. „To bi ostavilo mnogo bolji utisak na
porotu."
„Tačno", rekao je Džimi, „ali jedini advokat koji je istog kalibra kao
ona četvorica nije slobodan."
„A ko je to?", pitao je Net.
„Kandidat demokrata za guvernera."
Net se sada prvi put nasmešio. „Onda hoću da me on brani."
„Ali on se nalazi usred predizborne kampanje."
„Kao i okrivljeni, ako to do sada već niste primetili", rekao je Net,
„a ako ćemo pravo, izbori su tek za devet meseci. Ako mu ja budem
protivkandidat, bar će uvek znati gde sam."
„Ali...", ponovio je Džimi.
„Reci gospodinu Flečeru Devenportu da, u slučaju da ja budem
izabran za kandidata republikanaca za guvernera, želim da me on
brani, i ne zovite nikoga drugog dok se on ne izjasni, jer ako je sve ono
što sam čuo o njemu istina, ubeđen sam da će hteti da me zastupa."
„Ako vi tako kažete, gospodine Kartrajt."
„Tako kažem, savetniče."

* * *
Kada su se u osam sati birališta zatvorila, Net je zaspao u kolima
dok ga je Tom vraćao kući. Šef njegovog izbornog tima nije hteo da ga
budi. Prvo što je video kada se probudio bila je Su Ling. Ležala je u
krevetu kraj njega. Istog trenutka je pomislio na Luka. Su Ling ga je
posmatrala, držeći ga za ruku. „Ne", prošaputala je.
„Šta ne?", upita Net.
„Vidim ti u očima, dragi, da se pitaš da li bih volela da se povučeš,
da bismo mogli da ožalimo Luka kako treba, i moj odgovor je ne."
„Ali moramo da ga sahranimo i treba da se pripremim za suđenje,
a tek kad ono počne... "
„A tek kada dođu oni beskrajni sati zamišljenosti, koje nećeš moći
da podneseš. Baš zbog toga je moj odgovor ne."
„Ali, skoro je nemoguće očekivati da porota neće poverovati
ucveljenoj udovici koja tvrdi da je svedok ubistva njenog muža."
„Naravno da je svedok", reče Su Ling, „kada je to ona učinila."
Zazvonio je telefon na noćnom stočiću kraj Su Ling. Ona je podigla
slušalicu i najpre pažljivo saslušala svog sagovornika, a onda upisala
dva broja u blokčić koji je stajao kraj telefona. „Hvala", rekla je.
„Preneću mu."
„Šta ćeš mi to preneti?", upitao je Net.
Su Ling je otcepila list iz blokčića i pružila ga svom mužu.
„Bio je to Tom. Želeo je da znaš rezultate izbora." Net joj je uzeo
onaj list iz ruke. Na njemu je pisalo samo 69:31.
„Da, ali ko je dobio 69?", pitao je Net.
„Sledeći guverner Konektikata", odgovorila je ona.

* * *
Lukova komemoracija je, na zahtev direktora Tafta, održana u
školskoj kapeli. On je insistirao na tome jer je mnogo učenika želelo
da joj prisustvuje. Tek nakon njegove smrti, Net i Su Ling su postali
svesni koliko je njihov sin bio popularan. Služba je bila jednostavna, a
hor, čiji je Luk bio ponosni član, je otpevao „Jerusalem" od Viljema
Blejka i „Zar to nije bezobrazno", od Kola Portera. Keti je pročitala
jedno poglavlje iz Biblije, a stari Tomo drugo. Oproštajni govor je
održao direktor škole. Gospodin Henderson je govorio o stidljivom i
skromnom mladiću koga su svi voleli i divili mu se. Podsetio je
prisutne na Lukovu sjajnu interpretaciju Romea, i kako je tog jutra
saznao da je Luk dobio poziv da se upiše na Prinston.
Kovčeg su iz kapele izneli dečaci i devojčice iz devetog razreda,
koji su zajedno sa njim nastupili u školskoj predstavi. Net je tog dana
toliko toga saznao o Luku da je osetio grižu savesti što nije imao
pojma koliki je on uticaj imao na svoje vršnjake.
Na kraju službe, Net i Su Ling su otišli na čajanku kod direktora
škole napravljenu za Lukove najbolje drugove. Ona je bila izuzetno
posećena, a direktor je objasnio Su Ling da su se svi osećali njegovim
dobrim prijateljima. „Kako je to divno", primetio je on jednostavno.
Predsednik zbora učenika poklonio je Su Ling knjigu fotografija i
kratkih sastava koje su u sećanje na Luka napisali njegovi drugovi iz
odeljenja. Od tada, kad god bi Net bio neraspoložen, pogledao bi
poneku belešku u toj knjizi i fotografiju koja se nalazila naspram nje,
ali se uvek vraćao jednoj, u kojoj je pisalo: Lukje bio jedini dečak koji
je sa mnom pričao, a da nikada nije pomenuo ni moj turban, ni moju
boju kože. On ih, jednostavno, nije video. Radovao sam se tome što će mi
biti prijatelj do kraja života. Malik Sing (16).
Kada su napustili direktorovu kuću, Net je primetio da Keti sedi
sama u bašti pognute glave. Su Ling joj je prišla i sela kraj nje. Zagrlila
ju je i pokušala da je uteši. „Mnogo te je voleo", rekla je.
Keti je podigla glavu. Plakala je. „Nikada mu nisam rekla da ga
volim."
 45

„Ne mogu to", rekao je Flečer.

„A zašto?", pitala je Eni.
„Iz hiljadu razloga."
„Ili je to hiljadu izgovora?"
„Da branim čoveka koga pokušavam da pobedim", rekao je Flečer
ne obraćajući pažnju na njen komentar.
„Bez straha i nepristrasno", citirala je Eni.
„Kako onda očekuješ da radim na svojoj predizbornoj kampanji?"
„To će biti lakši deo," Napravila je kratku stanku. „U obe
varijante."
„Obe varijante?", ponovio je Flečer.
„Da, jer ako je kriv, republikanci ga neće ni kandidovati."
„A ako je nevin?"
„Onda će te s razlogom uzdizati u nebesa što si ga oslobodio
optužbe."
„To nije ni praktično, ni pametno."
„Još dva izgovora."
„Zašto si na njegovoj strani?", pitao je Flečer.
„Nisam", tvrdila je Eni. „Ja sam, da citiram profesora Ejbrahamsa,
na strani pravde."
Flečer je neko vreme ćutao.
„Kako li bi on postupio da se susretne sa ovakvom dilemom?"
„Dobro znaš šta bi uradio... ali neki ljudi će to zaboraviti čim budu
otišli sa ovog Univerziteta... "
„... samo se nadam da će bar po jedan iz svake generacije", rekao
je Flečer dovršavajući profesorov često ponavljani govor.
„Zašto se ne sastanete", rekla je Eni, „a onda ćeš možda shvatiti
da... "

* * *
Uprkos Džimijevom upozorenju i bučnim protestima lokalnih
demokrata (bolje reći svih izuzev Eni), dogovoreno je da se njih
dvojica sastanu sledeće nedelje.
Mesto sastanka je trebalo da bude Ferčajld Rasel, jer su znali da
nedeljom ujutru Glavnom ulicom neće šetati puno ljudi.
Net i Tom su došli nešto pre deset, i predsednik banke je posle ko
zna koliko godina otključao njena ulazna vrata i isključio alarm. Posle
nekoliko minuta, na vrhu stepenica su se pojavili i Flečer i Džimi. Tom
ih je odmah uveo u salu za sastanke.
Kada je Džimi upoznao svog najboljeg prijatelja sa svojim
najznačajnijim klijentom, dva čoveka su se gledala ne znajući koji bi
od njih dvojice trebalo da povuče prvi potez.
„Hvala vam što..."
„Nisam očekivao... "
Obojica su prasnula u smeh, a onda su se srdačno rukovali. Tom je
predložio da Flečer i Džimi sednu na istu stranu stola, dok su on i Net
seli naspram njih. Flečer je klimnuo glavom, i kada je seo, otvorio je
svoju aktovku, izvadio iz nje jedan blokčić i stavio ga na sto ispred
sebe zajedno sa penkalom koje je uzeo iz unutrašnjeg džepa sakoa.
„Prvo da vam se zahvalim što ste prihvatili da se vidite sa mnom",
rekao je Net. „Mogu da mislim kako vam svi zameraju zbog toga, i vrlo
sam svestan činjenice da niste išli linijom manjeg otpora." Džimi je
pognuo glavu.
Flečer je podigao ruku. „Za to treba da zahvalite mojoj ženi."
Zastao je. „A, ne meni. Ali ćete mene morati da ubedite u to da niste
krivi."
„Onda puno pozdravite gospođu Devenport, a ja vam obećavam da
ću odgovoriti na svako vaše pitanje."
„Imam samo jedno", rekao je Flečer gledajući u prazan list hartije,
„a to je pitanje koje advokat nikada ne postavlja, jer time samo može
da ugrozi svoju moralnu poziciju. Ali u ovoj situaciji uopšte neću da
razmatram mogućnost da vas zastupam, dok mi ne odgovorite na
njega."
Net je klimnuo glavom, ali nije odgovorio. Flečer je digao glavu i
zagledao se u svog tobožnjeg rivala.
„Da li ste ubili Ralfa Eliota?"
„Ne, nisam", odgovorio je Net kao iz puške.
Flečer je pogledao u prazan list hartije ispred sebe i okrenuo ga.
Njegova druga strana je bila prekrivena redovima pedantno ispisanih
pitanja.
„Onda da vas pitam...", rekao je Flečer ponovo pogledavši u svog
klijenta.

* * *
Suđenje je bilo zakazano za drugu nedelju jula. Net je bio
iznenađen time koliko je malo vremena bilo potrebno da provede sa
svojim novim advokatom da bi on upamtio svaki detalj njegove priče
o tome šta se događalo one večeri kada je ubijen Ralf Eliot. Iako
svestan značaja podataka koje je dobio od Neta, Flečer je isto toliko
vremena proveo čitajući dve izjave što ih je Rebeka Eliota dala policiji,
mišljenje Dona Kalvera i beleške inspektora Petrovskog kome je
slučaj dodeljen. Upozorio je Neta da će Rebeka od javnog tužioca
dobiti detaljne instrukcije o tome kako treba da svedoči.
„Kada se bude popela na klupu za svedoke biće uvežbana kao
glumica za premijeru svoje predstave. Ali", Flečer je zastao, „ona i
pored toga ima jedan problem."
„Koji?", upita Net.
„Ako je gospođa Eliot ubila svog muža, ona je onda lagala policiju i
u njenom svedočenju će biti mnogo repova kojih oni nisu svesni. Naš
prvi zadatak je da ih nađemo, a onda i povežemo."
Interesovanje za to ko će biti izabran za guvernera Konektikata
postojalo je i izvan granica Konektikata. Članci o njima dvojici su se
pojavljivali u različitim novinama, od Njujorkera do Nešnal inkvajera,
tako da se do početka suđenja u krugu od dvadeset kilometara od
Hartforda nije mogla naći nijedna slobodna hotelska soba.
Tri meseca pre početka izbora, ankete su pokazivale da Flečer
vodi sa 12 poena prednosti, ali je znao da je, ako bi dokazao da je Net
nevin, to moglo da se promeni preko noći.
Suđenje je trebalo da se održi jedanaestog jula, ali su najjače TV
stanice još ranije postavile kamere na vrhove zgrada preko puta suda
i duž trotoara, i brojne reportere na ulice. Oni su bili tu da razgovaraju
sa svakim ko je imao bilo kakve veze sa ovim procesom, uprkos tome
što je do početka suđenja ostalo još nekoliko dana.
Flečer i Net su pokušali da vode svoje predizborne kampanje kao
da je stanje redovno, iako se niko nije pretvarao da je bilo tako. Ubrzo
su otkrili da nije bilo sale koju nisu mogli da napune, niti donatorske
zabave za koju nisu mogli da prodaju dva puta više karata nego što je
predviđeno, u kome god kraju da se ona održavala. Štaviše, kada su
obojica prisustvovala dobrotvornoj svečanosti na kojoj su se
prikupljali prilozi za gradnju ortopedskog krila Memorijalne bolnice
Gejts, karte za nju su se prodavale po ceni od petsto dolara. To je bila
jedna od retkih predizbornih kampanja u kojoj su se prilozi stalno
slivali. Za nekoliko dana, postali su veća atrakcija od Frenka Sinatre.
Nijedan od njih dvojice nije spavao noć pre početka suđenja, a šef
policije nije čak ni pokušavao da legne. Don Kalver je rasporedio
stotinu ljudi da dežuraju ispred suda, žalosno primećujući koliko je
sitnih kriminalaca od toga profitiralo.
Flečer je bio prvi član tima odbrane koji se pojavio na stepenicama
suda i novinarima koji su tu čekali jasno dao do znanja da neće davati
nikakve izjave, niti odgovarati na njihova pitanja sve do donošenja
presude. Net je stigao nekoliko minuta kasnije, u društvu Toma i Su
Ling i, da nije bilo policajaca, verovatno ne bi ni ušao u zgradu.
Kada se našao u njoj, krenuo je mermerom popločanim hodnikom
do sudnice broj 7, slušajući usput prijatne komentare prisutnih, ali
odgovarajući na njih samo klimanjem glave, kao što ga je njegov
advokat i posavetovao. Dok je išao prolazom između sedišta, do svog
mesta za stolom odbrane, koje se nalazilo levo od Flečera, Net je
osećao kako hiljadu očiju pilji u njega.
„Dobar dan", rekao je Net.
„Dobar dan, Nete", odgovorio je Flečer dižući pogled sa gomile
papira. „Nadam se da ste se pripremili za dosadnih nedelju dana
tokom kojih će se birati porotnici."
„Jeste li napravili profil idealnog porotnika?", pitao je Net.
„To nije baš lako", rekao je Flečer, „zato što ne znam da li da se
odlučim za ljude koji podržavaju vas ili mene."
„Zar vi imate u Hartfordu dvanaest simpatizera?"
Flečer se nasmejao. „Drago mi je što niste izgubili smisao za šalu,
ali kada porota položi zakletvu, želim da izgledate ozbiljno i
zabrinuto. Kao čovek prema kome je učinjena velika nepravda."
Ispostavilo se da je Flečer bio u pravu, jer su tek u petak popodne
svih dvanaest porotnika i dve njihove rezerve zauzeli mesta
namenjena poroti, nakon argumenata za i protiv, i nekoliko prigovora
sa obe strane. Porota je na kraju bila sačinjena od sedam muškaraca i
pet žena. Dve žene i jedan muškarac su bili crnci, dve žene su bile
zaposlene majke, pet porotnika su bili službenici, troje radnici, jedna
žena sekretarica, a jedan je bio nezaposlen.
„Kakva su njihova politička ubeđenja?" pitao je Net.
„Kladim se da su četvoro republikanci, četvoro demokrate, a za
četvoro nisam siguran."
„I šta sada?"
„Treba da gledam kako da vas oslobodim optužbe, a da ipak
dobijem glasove one četvorice za koje nisam siguran čiji su
simpatizeri", rekao je Flečer rastajući se od njega na dnu stepenica
suda.
Net je otkrio da je, kada bi uveče došao kući, brzo zaboravljao na
suđenje, jer su se njegove misli vraćale Luku.
Međutim, koliko god se trudio da sa Su Ling priča o nečemu
drugom, ona je često vrtela po glavi samo jedno: „Zašto Luku nisam
otkrila svoju tajnu", ponavljala je stalno, „možda bi još uvek bio živ."
 46

Narednog ponedeljka porotnici su položili zakletvu, i sudija

Kravats je pozvao javnog tužioca da da svoju uvodnu reč.
Ričard Ebden je lagano ustao. On je bio visok, elegantan, sed
čovek, za koga je važilo to da ume da zabavlja porotu. Bio je obučen u
teget odelo, koje je uvek nosio prvog dana suđenja. Njegova bela
košulja i plava kravata ulivale su osećaj poverenja.
Tužilac se ponosio svojim rezultatima, što je bilo pomalo ironično,
jer je on inače bio miran, porodičan čovek koji ne samo da je redovno
odlazio u crkvu, već je i pevao bas u njenom horu. Ebden je izmakao
stolicu i lagano došao do sudije, a onda se okrenuo prema poroti.
„Gospodo porotnici", počeo je: „Otkada sam u advokaturi, retko
sam se susretao sa jednim ovako jasnim slučajem ubistva."
Flečer se nagnuo prema Netu i prošaputao: „Ne brinite, uvek
počinje ovako, a sada ide: 'ali, uprkos tome'."
„Ali, uprkos tome, treba da vam kažem šta se dogodilo kasno
uveče dvanaestog i rano ujutru trinaestog februara."
„Gospodin Kartrajt", rekao je okrećući se lagano prema
okrivljenom, „se pojavio u TV emisiji sa Ralfom Eliotom - popularnom
i poštovanom članu naše zajednice i što je možda još važnije,
favoritom u trci za republikanskog kandidata za guvernera naše drage
države. On je bio čovek na vrhuncu karijere, kome su građani zahvalni
za godine njegovog nesebičnog služenja društvu trebali da na taj način
odaju priznanje, a šta je umesto toga dobio? Završio je tako što ga je
ubio njegov najveći rival."
„A kako se dogodila ta nepotrebna tragedija? Gospodinu Kartrajtu
je postavljeno pitanje da li je njegova supruga ilegalni doseljenik - što
je sasvim uobičajeno kada se bavite politikom - pitanje na koje, mogu
da kažem, nije bio rad da odgovori. A, zašto? Zato što je znao da je to
istina, a ćutao je o tome više od dvadeset godina. I šta je gospodin
Kartrajt uradio nakon što je odbio da odgovori na to pitanje? Pokušao
je da krivicu prebaci na Ralfa Eliota. Kada se završila emisija, počeo je
da ga vređa, naziva gadom, optužuje da je on podmetnuo čoveka da
postavi spomenuto pitanje i, što je najgore od svega, rekao je: 'Ipak ću
te ubiti.'" Ebden je gledao u porotu i lagano ponovio te četiri reči:
„Ipak ću te ubiti."
„Nemojte da gospodina Kartrajta osudite na osnovu mojih reči, jer
ćete se uveriti da one nisu samo rekla-kazala, niti plod moje mašte -
razgovor između dva rivala snimile su TV kamere, za arhivu. Znam da
ovo nije uobičajeno, gospodine sudijo, ali bih voleo da snimak
pokažem poroti." Ebden je klimnuo glavom prema svom stolu i jedan
njegov pomoćnik je pritisnuo dugme.
Net je narednih dvanaest minuta zurio u monitor postavljen ispred
porote i podsetio se na to kako je tada bio besan. Kada je video-
rekorder isključen, Ebden je nastavio sa svojim uvodnim izlaganjem.
„Ali, dužnost javnog tužioca je da pokaže šta se stvarno dogodilo
nakon što je ovaj rasrđeni i osvetnički raspoložen čovek napustio
studio." Ebden je spustio glas. „On se vratio kući i otkrio da mu je sin -
njegov sin jedinac - izvršio samoubistvo. Svi znamo kako jedna takva
tragedija može da utiče na oca. Kao što se ispostavilo, gospodo
porotnici, njegova tragična smrt pokrenula je niz događaja koji su se
završili hladnokrvnim ubistvom Ralfa Eliota. Kartrajt je rekao svojoj
ženi da će se iz bolnice odmah vratiti kući, ali nije imao nameru da to
uradi, pošto je već planirao da svrati do gospodina i gospođe Eliot. A
šta je mogao da bude razlog za ovu posetu u dva sata posle ponoći?
Samo jedna stvar - da ukloni Ralfa Eliota iz izborne trke. Na žalost
njegove porodice i naše države, gospodin Kartrajt je uspeo u tome."
„Otišao je nepozvan do porodične kuće Eliotovih u dva sata posle
ponoći. Vrata mu je otvorio gospodin Eliot koji je u svojoj radnoj sobi
pisao govor u čast prihvatanja kandidature za guvernera Konektikata.
Gospodin Kartrajt je upao u njihovu kuću, udario gospodina Eliota u
nos tako snažno da ga je odbacio u hodnik. Kada je video da je njegov
rival krenuo za njim, gospodin Eliot je otrčao do svog kabineta,
izvadio pištolj koji je držao u fioci svog pisaćeg stola i okrenuo se, a
gospodin Kartrajt je skočio na njega i izbio mu pištolj iz ruke znajući
da tako gospodin Eliot nema šanse da se odbrani.
Kartrajt je onda dograbio pištolj, stao iznad svoje žrtve i bez
oklevanja joj pucao u srce. Zatim je ispalio jedan metak u plafon, da bi
ostavio utisak da se u sobi vodila borba. Kartrajt je posle toga bacio
pištolj, istrčao iz kuće, uskočio u kola i brzo se vratio kući. Međutim,
nije znao da je iza sebe ostavio svedoka cele te scene - ženu njegove
žrtve, gospođu Rebeku Eliot.
Kada je čula prvi pucanj, gospođa Eliot je izletela iz svoje spavaće
sobe, došla do vrha stepenica i, nekoliko sekundi nakon što se čuo
drugi pucanj, sa užasom videla kako Kartrajt istrčava iz kuće. I kao što
je kamera ranije, te iste večeri, snimila, tako će vam i gospođa Eliot sa
istom preciznošću opisati šta se dogodilo u njihovoj kući."
Tužilac se okrenuo prema Flečeru. „Za koji tren će branilac
gospodina Kartrajta ustati sa svoje stolice i sa svim svojim čuvenim
šarmom i oratorskom sposobnošću pokušati da vas rasplače
objašnjavajući šta se stvarno dogodilo. Ali ono što ne može da objasni,
je telo nedužnog čoveka koga je hladnokrvno ubio njegov politički
protivnik. Ono što on neće moći da objasni su njegova televizijska
poruka: 'Ipak ću te ubiti' i svedok ubistva - udovica gospodina Eliota,
Rebeka."
Tužilac je pogledao u Neta.
„Mogu da razumem da pomalo saosećate sa ovim čovekom, ali
pošto ste čuli sve ove dokaze, verujem da nećete sumnjati u to da je
gospodin Kartrajt kriv, i da ćete izvršiti dužnost prema svojoj državi
donoseći takvu presudu."
U sudnici je zavladala sablasna tišina kada se Ričard Ebden vratio
na svoje mesto. Nekoliko ljudi, među kojima su bili i jedan ili dva
porotnika, klimalo je glavama. Sudija Kravats je nešto upisao u svoju
beležnicu, a onda je pogledao prema stolu odbrane.
„Da li odbrana želi da odgovori?", pitao je sudija ne pokušavajući
da prikrije ironičan prizvuk u svom glasu.
Flečer je ustao i, gledajući pravo u sudiju, rekao: „Ne, hvala,
gospodine sudijo, ja ne želim da održim uvodno izlaganje."
Flečer i Net su nemo posmatrali gužvu koja je nakon toga nastala u
sudnici. Sudija je nekoliko puta lupio čekićem o sto, pokušavajući da
napravi red. Flečer je pogledao u Ričarda Ebdena, koji se pognute
glave nešto domunđavao sa ostalim članovima svog tima. Sudija je
pokušao da sakrije osmeh kada je shvatio kakav je lukav taktički
potez izveo branilac; to je napravilo pometnju u tužiočevom timu.
„U tom slučaju, gospodine Ebden, možda biste hteli da pozovete
svog prvog svedoka?", rekao je on rutinski.
Ebden je ustao, ne baš tako siguran u sebe, kada je video na šta je
sve Flečer spreman. „Gospodine sudija, u ovim neočekivanim
okolnostima tražim odlaganje."
„Prigovor, gospodine", viknuo je Flečer hitro ustajući sa svoje
stolice. „Tužilac je imao nekoliko meseci da se pripremi za ovo
suđenje; da li to znači da nema nijednog svedoka?"
„Da li je to tačno, gospodine Ebden?", pitao je sudija. „Zar ne
možete da pozovete svog prvog svedoka?"
„Tako je, gospodine sudija. Naš prvi svedok trebalo je da bude
gospodin Don Kalver, šef policije, a mi nismo hteli da ga odvlačimo sa
njegovih važnih dužnosti dok to ne bude neophodno, gospodine
sudija."
Flečer je ponovo bio na nogama. „Ali krajnje je neophodno,
gospodine sudija. On je šef policije, a ovo je suđenje za ubistvo, i s toga
tražim da se ovaj slučaj proglasi nevažećim, pošto nema policijskih
dokaza za prezentiranje na sudu."
„Dobar pokušaj, gospodine Devenport", rekao je sudija, „ali ja na
to ne padam. Gospodine Ebden, prihvatam vaš zahtev za odlaganje.
Suđenje se nastavlja posle pauze za ručak, i ako šef policije do tada ne
dođe, smatraću da policija ne raspolaže nikakvim dokazima." Ebden
je klimnuo glavom, nemogavši da sakrije svoju zbunjenost.
„Neka svi ustanu", rekao je sudski činovnik, a sudija Kravats je, pre
nego što je izašao iz sudnice, pogledao u sat.
„Mislim da smo dobili prvu rundu", primetio je Tom dok je
tužiočev tim hitro napuštao sudnicu.
„Moguće", rekao je Flečer, „ali da bismo dobili rat biće nam
potrebno nešto više od pirove pobede."

* * *
Net je mrzeo da se muva po hodnicima suda, i bio je na svojoj
stolici mnogo pre kraja pauze za ručak. Pogledao je prema stolu
tužioca, i video da je i on već bio na svom mestu. Znao je da neće
ponovo napraviti istu grešku. Ali, da li je Ebden shvatio zašto je Flečer
igrao na tu kartu?
Flečer je u pauzi objasnio Netu da misli da može da dobije proces
samo ako obori dokaze gospođe Rebeke Eliot, i zato nije hteo da joj
dozvoli ni trenutak predaha.
Zbog sudijinog upozorenja, Ebden joj je rekao da čeka na hodniku,
u pripravnosti.
Flečer se spustio kraj Neta samo koji sekund pre nego što se sudija
vratio u sudnicu.
„Šef policije šeta po hodniku i puši, a gospođa Eliot sedi sama u
jednom uglu i gricka nokte. Hoću da je tamo držim nekoliko dana",
dodao je on kada je sudski činovnik viknuo: „Neka svi ustanu,
predsedava gospodin sudija Kravats."
„A-ha", rekao je sudija i okrenuo se tužiocu dodavši: „Imate li
svedoka za nas, gospodine Ebden?"
„Da, imam, gospodine sudija. Država poziva šefa policije, Dona
Kalvera, da svedoči."
Net je gledao u Dona Kalvera dok je ovaj sedao na klupu za
svedoke i polagao zakletvu. Bio mu je nešto čudan, ali nije znao zbog
čega. Onda je video drugi i treći prst Kalverove ruke kako se grče i
shvatio da ga je tada prvi put video bez njegove dežurne cigare u ruci.
„Gospodine Kalver, hoćete li da nam kažete koji posao trenutno
obavljate?"
„Ja sam šef policije Hartforda."
„Koliko ste već na toj funkciji?"
„Nešto više od četrnaest godina."
„A koliko dugo radite u policiji?"
„Već trideset šest godina."
„Dakle, može da se kaže da kada su u pitanju ubistva imate
prilično mnogo iskustva?"
„Mislim da može", reče Kalver.
„A da li ste dolazili u kontakt sa okrivljenim?"
„Da, više puta."
„Ukrao mi je nekoliko pitanja", prošaputa Flečer Netu, „ali ne
znam zašto."
„I kakvo je vaše mišljenje o njemu?"
„On je pristojan čovek koji poštuje zakon, i koji, dok nije ubio..."
„Prigovor, gospodine sudija", rekao je Flečer ustajući sa stolice,
„porota treba da presudi ko je ubio gospodina Eliota, a ne šef policije.
Još uvek ne živimo u policijskoj državi."
„Prihvata se", reče sudija.
„Dobro, sve što mogu da kažem je", reče Kalver, „da bih, da se sve
ovo nije dogodilo, glasao za njega." U sudnici se začuo smeh.
 „A kada ja budem završio s njim", prošaputao je Flečer, „znam da
za mene sigurno neće glasati."
„Onda morate da sumnjate u to da je jedna tako istaknuta ličnost
sposobna da počini ubistvo?"
„Ne, gospodine Ebden", rekao je Kalver. „Ubice nisu klasični
kriminalci."
„Hoćete li da nam objasnite šta ste time hteli da kažete, gospodine
Kalver?"
„Naravno", rekao je Kalver. „Prosečno ubistvo je obično porodična
stvar, i njegov počinilac je često neko ko ne samo da nikada pre nije
počinio zločin, nego ga verovatno više neće ni ponoviti. Kada se nađu
u pritvoru, sa ubicama se često lakše izlazi na kraj nego sa sitnim
kriminalcima."
„Da li mislite da gospodin Kartrajt spada u tu kategoriju ljudi?"
„Prigovor", rekao je Flečer sedeći, „kako bi šef policije mogao da
zna odgovor na to pitanje?"
„Zato što trideset šest godina imam posla sa ubicama", odgovorio
je Don Kalver.
„Brišite ovo iz zapisnika", rekao je sudija. „Iskustvo je značajno, ali
porota mora da se rukovodi činjenicama."
„Da onda pređemo na pitanje vezano za činjenice koje se odnose
na ovaj slučaj", rekao je tužilac. „Kako ste vi uvedeni u ovaj slučaj, šefe
Kalveru?"
„U ranim jutarnjim časovima dvanaestog maja, gospođa Eliot me je
pozvala na kuću."
„Zvala vas je na kuću? Da li je ona vaša poznanica?"
„Ne, ali svi kandidati za javne funkcije mogu da me zovu direktno
na kuću. Njima često prete, stvarno ili da bi ih zastrašili, i nije tajna da
je gospodinu Eliotu, od kada je izjavio da će se kandidovati za
guvernera, nekoliko puta prećeno."
„Da li se sećate šta vam je gospođa Eliot tačno rekla kada vas je
nazvala?"
„Naravno", rekao je šef policije. „Zvučala je histerično i vikala je.
Sećam se da sam morao da odmaknem slušalicu od uha, u stvari,
probudila mi je ženu." U sudnici se po drugi put začuo smeh, i Kalver
je sačekao da se on utiša pre nego što je dodao: „Zapisao sam tačno
šta mi je rekla u blokčić koji mi stoji kraj telefona." Otvorio je svoju
beležnicu.
Flečer je ustao. „Da li je to dokazni materijal?", pitao je.
„Stavljen je na zvaničan spisak sudskih dokumenata, gospodine
sudija", dobacio je Ebden, „sa čime gospodin Devenport sigurno
upoznat. Imao je dovoljno vremena da ga prostudira."
Sudija je klimnuo glavom šefu policije. „Nastavite", rekao je dok se
Flečer spuštao na svoju stolicu.
„Moj muž je ubijen u svojoj radnoj sobi. Molim vas, dođite što pre",
pročitao je Kalver iz svoje beležnice.
„A šta ste vi rekli?"
„Rekao sam joj da ništa ne dira, i da ću odmah doći."
„Koliko je tada bilo sati?"
„Dva i dvadeset šest minuta", odgovorio je Kalver pogledavši u
svoju beležnicu."
„A kada ste stigli do kuće Eliotovih?"
„U tri i devetnaest minuta. Prvo sam morao da pozovem stanicu i
kažem im da mi kod Eliotovih pošalju najiskusnijeg inspektora koji je
trenutno bio na dužnosti. Onda sam se obukao, a kada sam tamo
stigao, na mestu zločina zatekao sam dvojicu mojih ljudi iz patrole, jer
oni nisu morali da se oblače." U sudnici se ponovo začuo smeh.
„Molim vas, opišite poroti šta ste tačno videli kada ste stigli kod
Eliotovih."
„Prednja vrata kuće su bila otvorena, a gospođa Eliot je sedela na
podu u hodniku, sa bradom oslonjenom na kolena. Javio sam joj se, a
onda otišao do inspektora Petrovskog, koji se nalazio u radnoj sobi
gospodina Eliota. Gospodin Petrovski je", dodao je šef policije, „jedan
od naših najboljih inspektora i već dugo radi na slučajevima ubistava, i
pošto sam video da je već počeo sa uviđajem, ostavio sam ga da dovrši
svoj posao, a ja sam se vratio do gospođe Eliot."
„Da li ste je tada ispitivali?"
„Da, jesam", odogovorio je šef policije.
„Ali zar inspektor Petrovski to već nije učinio?"
„Jeste, ali je često od koristi uzeti dve izjave da biste kasnije mogli
da ih uporedite i vidite da li se slučajno razlikuju na nekoj od ključnih
tačaka."
„Gospodine sudija, te izjave su čista spekulacija", upao je Flečer.
„Jesu li?", pitao je Ebden.
 „Ne, nisu."
„Prigovor", rekao je Flečer.
„Odbija se, gospodine Devenport. Kao što je već rečeno, imali ste
nekoliko nedelja da se upoznate sa tim dokumentima."
„Hvala, gospodine sudija", rekao je Ebden.
„Šefe, voleo bih da kažete sudu šta ste sledeće uradili."
„Predložio sam da odemo da sednemo u dnevnu sobu, gde bi
gospođi Eliot bilo udobnije. Onda sam je zamolio da mi polako ispriča
šta se sve dogodilo te večeri. Nisam je požurivao, pošto svedoci često
ne vole da im se po dva-tri puta postavljaju ista pitanja. Nakon što je
popila svoju kafu, gospođa Eliot mi je rekla da je spavala kada je čula
prvi pucanj. Upalila je svetlo, navukla kućnu haljinu i otišla do
stepenica, a tada je čula i drugi pucanj. Onda je videla kako gospodin
Kartrajt istrčava iz kabineta i ide prema prednjim vratima kuće.
Okrenuo se, ali je nije video, pošto je stajala u mraku, međutim, ona je
njega prepoznala. Gospođa Eliot je zatim strčala niz stepenice i otišla
do kabineta gde je zatekla svog muža kako leži na podu u lokvi krvi.
Nakon toga me je odmah pozvala na kuću."
„Da li ste nastavili da je ispitujete?"
„Ne, ostavio sam je sa jednom ženom policajcem, dok sam ja
proveravao njenu originalnu izjavu. Nakon konsultacije sa
inspektorom Petrovskim, odvezao sam se do kuće gospodina
Kartrajta u pratnji dva policajca, priveo osumnjičenog i optužio ga za
ubistvo Ralfa Eliota."
„Da li je on bio u krevetu?"
„Ne, bio je u odeći u kojoj se te večeri pojavio na TV-u."
„Nemam više pitanja, gospodine sudija."
„Svedok je vaš, gospodine Devenport."
Flečer je otišao do šefa policije, smeškajući se. „Dobar dan, šefe.
Neću vas dugo zadržavati, pošto znam koliko ste zauzeti, ali treba da
mi odgovorite na 3-4 pitanja." Šef policije nije uzvratio osmeh Flečeru.
„Za početak bih voleo da znam koliko je vremena prošlo od
telefonskog razgovora sa gospođom Eliot do zatvaranja gospodina
Kartrajta."
Prsti šefa policije su se ponovo zgrčili dok je razmišljao šta da
odgovori. „Dva sata, najviše dva i po", rekao je najzad.
„A kada ste došli kod gospodina Kartrajta, kako je on bio obučen?"
 „Već sam rekao da je bio u onoj istoj odeći koju je te večeri nosio
na televiziji."
„Znači, nije vam otvorio vrata u pidžami i kućnom ogrtaču, kao da
je upravo ustao iz kreveta?"
„Ne, nije", rekao je šef policije zbunjeno.
„Zar ne mislite da bi čovek koji je počinio ubistvo, u dva ujutru
možda želeo da se skine i ode u krevet da bi, ako se policija iznenada
pojavi na njegovim vratima, bar stvorio utisak kod njih da je spavao?"
Šef policije se namrštio. „On je tešio svoju ženu."
„A-ha", rekao je Flečer. „Ubica je tešio svoju ženu. Da vas pitam,
šefe, da li je, kada ste hapsili gospodina Kartrajta, on nešto rekao ?"
„Ne", odgovorio je šef policije, „kazao je da prvo želi da razgovara
sa svojim advokatom."
„Ali da li je rekao bilo šta što ste možda upisali u svoju pouzdanu
beležnicu?"
„Da", rekao je šef policije i počeo da lista spomenuti predmet.
„Da", ponovio je smeškajući se, „Kartrajt je rekao: 'Ali bio je još uvek
živ kada sam otišao.'"
„Ali bio je još živ kada sam otišao", ponovio je Flečer. „Teško da bi
to rekao neko ko pokušava da sakrije da je tamo uopšte bio. Ne skida
se, ne ide u krevet i otvoreno priznaje da je ranije, te večeri, bio kod
Eliotovih." Šef policije je ćutao. „Da li ste mu u stanici uzeli otiske
prstiju?"
„Da, naravno."
„Da li ste uradili još neki test?" pitao je Flečer.
„Ne znam na koje testove mislite?" pitao je šef policije.
„Ne zafrkavajte me", rekao je Flečer pomalo iznervirano. „Da li ste
uradili još neki test?"
„Da", rekao je šef policije. „Na njegovim rukama smo potražili
znake koji bi mogli da ukažu na to da je pucao iz pištolja."
„I da li ste ih našli?", pitao je Flečer mnogo mirnijim tonom.
Šef policije je oklevao. „Na njegovim rukama i ispod noktiju nismo
našli tragove baruta."
„Na njegovim rukama i ispod noktiju nije bilo tragova baruta",
rekao je Flečer okrećući se poroti.
„Da, ali je imao dva sata da opere ruke i očisti nokte."
„Imao je tih istih i dva sata i da se svuče, ode u krevet, ugasi svetlo
u kući i izađe pred vas sa mnogo uverljivijim tekstom od: 'Ali bio je još
uvek živ kada sam otišao.'" Flečer nije skidao pogled sa porote. Šef
policije je ponovo ćutao.
„Moje poslednje pitanje, gospodine Kalver, je nešto što mi nikako
ne da mira još od trenutka kada sam odlučio da branim gospodina
Kartrajta, naročito kada se setim da imate trideset šest godina
iskustva, od kojih četrnaest godina u svojstvu šefa policije." Okrenuo
se i pogledao u Kalvera. „Da li vam je palo na pamet da je neko drugi
mogao da ubije gospodina Eliota."
„Nije bilo znakova da je bilo ko, izuzev gospodina Kartrajta, ulazio
u kuću."
„Da, ali je u kući već bilo nekoga."
„I nije bilo nikakvih indicija da je gospođa Eliot mogla biti
umešana u to."
„Baš nikakvih?", ponovio je Flečer. „Nadam se, šefe, da ćete u
vašem pretrpanom rasporedu uspeti da nađete vremena da svratite
ovamo i čujete moje unakrsno ispitivanje gospođe Eliot, nakon koga
će porota moći da odluči da li stvarno nema dokaza za to da je ona
umešana u ovaj zločin."
Sudnica je proključala od graje posmatrača koji su odjednom
počeli da pričaju uglas.
Tužilac je skočio na noge. „Prigovor, gospodine sudija", rekao je
oštro, „ovo nije suđenje gospođi Eliot", ali ga niko nije mogao čuti od
buke koju je pravio sudija udarajući čekićem o sto, dok se Flečer
lagano vraćao na svoje mesto.
Kada je sudija uspeo da napravi kakav-takav red u sudnici, Flečer
je rekao samo: „Nemam više pitanja, gospodine sudija."
„Imate li neke dokaze?", prošaputao je Net dok je njegov branilac
sedao.
„Ne mnogo", priznao je Flečer, „ali sam siguran u to da je gospođa
Eliot ubila svog muža i da do svog svedočenja neće baš mnogo spavati.
A što se tiče Ebdena, on će sledećih nekoliko dana provesti u
razmišljanju o tome šta mi to znamo što on ne zna."
Flečer se smešio dok je šef policije napuštao klupu za svedoke, ali
mu je on uzvratio samo hladnim i tupim poogledom.
Sudija je pogledao prema advokatima. „Mislim da je za danas
dosta, gospodo", rekao je. „Vidimo se ponovo sutra u deset, kada će
gospodin Ebden moći da pozove svog drugog svedoka."
„Neka svi ustanu."
 47

Kada je sutradan ujutru sudija ušao u sudnicu, samo je druga

kravata koju je imao na sebi govorila o tome da ju je napuštao. Net se
pitao koliko li će vremena proći do trenutka kada će se te njegove
kravate pojaviti u njoj drugi ili, čak, treći put.
„Dobar dan", rekao je sudija Kravats sedajući na svoju stolicu i
gledajući u prisutne kao da je dobri propovednik koji se sprema da se
obrati svojoj pastvi. „Gospodine Ebden", kazao je, „možete da
pozovete vašeg sledećeg svedoka."
„Hvala vam, gospodine sudija. Pozivam inspektora Petrovskog."
Flečer je dobro osmotrio višeg inspektora Petrovskog dok je on
išao prema mestu namenjenom za svedoke.
Podigao je desnu ruku i počeo da izgovara zakletvu. Petrovski je
jedva zadovoljavao minimum visine sa kojom se primalo u policijsku
službu. Odelo mu je bilo napeto pre zbog njegove snažne konstitucije,
nego zbog suvišnih kilograma. Donja vilica mu je bila četvrtasta, oči
male, a uglovi usana lako spušteni, pa je ostavljao utisak čoveka koji
se nije često smejao. Jedan od Flečerovih pomoćnika saznao je da bi
upravo on trebalo da zameni Dona Kalvera na mestu šefa policije
kada ovaj bude otišao u penziju. Za Petrovskog se znalo da se strogo
držao pravila službe, ali je mrzeo rad sa papirima. Više je voleo da
izlazi na uviđaje nego da sedi za stolom u komandi.
„Dobar dan, kapetane", rekao je tužilac, kada je svedok zauzeo
svoje mesto. Petrovski je klimnuo glavom, ali se nije nasmešio. „Recite
nam, za zapisnik, vaše ime i čin."
„Frenk Petrovski, šef inspektora policije Hartforda."
„Koliko dugo radite kao inspektor?"
„Četrnaest godina."
„A kada ste postavljeni za šefa inspektora?"
„Pre tri godine."
„Pošto smo to notirali, da pređemo na ono što se desilo u noći kada
se dogodilo ubistvo gospodina Eliota. Policijski zapisnik kaže da ste vi
bili prvi koji je stigao na mesto zločina."
 „Da, jesam", rekao je Petrovski, ,ja sam te noćio bio stariji dežurni.
U osam uveče sam preuzeo dužnost od šefa."
„A gde ste bili tog jutra u dva i trideset kada vas je on nazvao?"
„U patrolnim kolima, na putu do skladišta u ulici Maršam, u kome
je prijavljena provala. Kada me je nazvao dežurni policajac u stanici
da mi kaže da šef želi da odmah idem do kuće Ralfa Eliota u
Zapadnom Hartfordu i ispitam moguće ubistvo. Pošto sam bio na
samo nekoliko minuta odatle, prihvatio sam zadatak, a u ulicu
Maršam poslao druga kola."
„A vi ste odmah otišli do Eliotovih?"
„Da, ali sam na putu do tamo javio komandi da će mi biti potreban
sudski lekar i najbolji fotograf koga u to doba noći mogu da dignu iz
kreveta."
„I šta ste našli kada ste tamo stigli?"
„Iznenadio sam se kada sam video da su prednja vrata otvorena i
da gospođa Eliot sedi na podu u hodniku. Ona mi je rekla da je našla
telo svog muža u njegovom kabinetu i pokazala mi rukom prema
suprotnom kraju hodnika. Dodala je da joj je šef policije rekao da
ništa ne dira, zbog čega je ostavila otvorena vrata od kuće. Otišao sam
pravo u kabinet gospodina Eliota i kada sam se uverio da je mrtav,
vratio sam se u hodnik i uzeo izjavu od njegove žene. Kopije te izjave
se nalaze u sudu."
„Šta ste uradili nakon toga?"
„Gospođa Eliot je u svojoj izjavi navela da je dok je spavala čula
dva pucnja, pa smo se ja i još tri policajca vratili u kabinet gospodina
Eliota da potražimo metke."
„I da li ste ih našli?"
„Da, prvi je bilo lako naći, jer se, nakon što je prošao kroz srce
gospodina Eliota, zabio u drvenu ploču na poleđini njegovog radnog
stola. Oko drugog smo već morali da se pomučimo, ali smo i njega na
kraju našli - bio je zabijen u tavanicu iznad pisaćeg stola žrtve."
„Da li je oba metka mogla da ispali ista osoba?"
„Da", rekao je Petrovski, „ako je ubica hteo da ostavi utisak da je
bilo borbe, ili da je žrtva htela da izvrši samoubistvo."
„Da li se to često događa u slučajevima ubistva?"
„Nije neobično da kriminalci pokušaju da ostave kontradiktorne
dokaze."
 „Ali, možete li da dokažete da su meci ispaljeni iz istog pištolja?"
„To su sutradan potvrdili naši balističari."
„A da li su na oružju nađeni neki otisci?"
„Da", rekao je Petrovski, „otisak dlana na dršci pištolja i kažiprsta
na obaraču."
„A da li su se ti otisci podudarali?"
,Jesu", rekao je Petrovski, „oba su pripadala gospodinu Kartrajtu."
Iza Flečera se začuo žagor. Pokušao je da ne trepne kada je video
reakciju porote na tu informaciju. Onda je upisao nešto u svoju
beležnicu. Sudija je nekoliko puta udario čekićem o sto, pre nego što
je Ebden mogao da nastavi.
„Da li ste u stanju da, prema ulaznoj rani na telu i opekotinama na
grudnom košu, kažete koliko je ubica bio udaljen od svoje žrtve kada
je pucao u nju."
„Da", rekao je Petrovski. „Sudski lekari su procenili da je napadač
bio udaljen oko jedan i po metar od gospodina Eliota, a na osnovu
ugla pod kojim je metak ušao u njegovo telo, zaključili su da su
obojica u tom trenutku stajala."
„Prigovor, gospodine sudija", rekao je Flečer ustajući. „Tek treba
da dokažemo da je pucao muškarac."
„Usvaja se."
„A kada ste prikupili sve dokaze", nastavio je Ebden kao da nije ni
bio prekinut, „da li ste vi bili taj koji je doneo odluku da se gospodin
Kartrajt uhapsi?"
„Ne, tada je i šef već stigao, i mada je to bio moj slučaj pitao sam ga
da li bi i on hteo da uzme izjavu od gospođe Eliot, da bi smo proverili
da nije promenila iskaz."
„Pa, da li je?"
„Ne, njegove ključne tačke su ostale nepromenjene."
Flečer je podvukao reč ključne, pošto su je upotrebili i Petrovski i
šef policije. Dobro uvežbano ili koincidencija, pitao se.
„Da li ste tada odlučili da privedete optuženog?"
„Da, to sam ja predložio, ali je šef bio taj koji je doneo odluku."
„Nije li užasno riskantno hapsiti kandidata za guvernera u toku
predizborne kampanje?"
„Jeste, i ja sam o tome porazgovarao sa šefom. Na osnovu ličnog
iskustva znali smo da su prva dvadeset četiri časa najvažnija za svaku
istragu, a mi smo imali dva metka i svedoka zločina. Mislio sam da bih
se ogrešio o osnovne principe svoje profesije ako u takvim
okolnostima ne bih uhapsio napadača samo zbog toga što ima uticajne
prijatelje."
„Prigovor, gospodine sudija. To su samo pretpostavke", rekao je
Flečer.
„Usvaja se", reče sudija. „Brišite to iz zapisnika." Okrenuo se prema
Petrovskom i dodao: „Molio bih vas da se držite činjenica, inspektore.
Ne interesuje me vaše mišljenje."
Petrovski je klimnuo glavom.
Flečer se okrenuo prema Netu. „Ovo poslednje mi je zazvučalo kao
da je napisano u kancelariji javnog tužioca." Ućutao je, pogledao u
svoju žutu beležnicu i prokomentarisao kako su „ogrešiti se", „ključne
tačke" i „napadač" zvučali kao da su naučeni napamet. „Kada ga ja
budem unakrsno ispitivao, Petrovski neće moći da daje naučene
odgovore."
„Hvala, kapetane", rekao je Ebden, „nemam više pitanja za
inspektora Petrovskog, gospodine sudija."
„Da li odbrana želi da ispituje svedoka?", pitao je sudija očekujući
novi taktički manevar.
„Da, naravno, gospodine sudija."
Flečer je ostao da sedi dok je okretao stranu svoje advokatske
beležnice. „Inspektore Petrovski, rekli ste da su na pištolju nađeni
otisci prstiju mog klijenta."
„Ne samo prstiju, već i dlana."
„A niste li takođe rekli, na osnovu vašeg iskustva, da kriminalci
često pokušavaju da ostave kontradiktorne dokaze kako bi zbunili
policiju?"
Petrovski je klimnuo glavom, ali nije odgovorio.
„Da ili ne, kapetane?"
„Da", rekao je Petrovski.
„Da li biste za gospodina Kartrajta rekli da je budala?"
Petrovski je oklevao sa odgovorom, pokušavajući da otkrije
Flečerove namere. „Ne, rekao bih da je on vrlo inteligentan čovek."
„Da li biste ostavljanje otisaka prstiju i dlana na oružju kojim je
počinjeno ubistvo smatrali postupkom vrlo inteligentnog čoveka?",
pitao je Flečer.
 „Ne, ali gospodin Kartrajt nije profesionalni kriminalac i ne
razmišlja na taj način. Amateri se često uspaniče i onda prave banalne
greške."
„Na primer, ispuste pištolj prekriven njihovim otiscima na pod i
pobegnu iz kuće ostavivši za sobom širom otvorena vrata?"
„Da, što me ne iznenađuje, s obzirom na okolnosti."
„U policijskoj stanici ste nekoliko sati ispitivali gospodina
Kartrajta, kapetane; da li je ostavio na vas utisak čoveka koji bi se
uspaničio i pobegao?"
„Prigovor, gospodine sudija", rekao je Ebden ustajući, „kako
inspektor Petrovski može da zna odgovor na to pitanje?"
„Gospodine sudija, detektiv Petrovski je bio rad da da svoje
mišljenje o navikama kriminalaca profesionalaca i amatera, pa zato ne
vidim zašto ne bi mogao da odgovori i na moje pitanje."
„Prigovor se odbija, tužioče. Nastavite."
Flečer se naklonio sudiji, ispravio se i otišao do svedoka. „Da li je
na pištolju bilo i drugih otisaka?"
„Da", rekao je Petrovski ne izgledajući zbunjeno zbog Flečerove
blizine. „Tu su se nalazili i fragmenti otisaka gospodina Eliota, što je i
logično, pošto je on izvukao pištolj iz stola."
„Ali su njegovi otisci bili na pištolju?"
„Da."
„Jeste li proverili da li je ispod njegovih noktiju bilo tragova
baruta?"
„Ne", rekao je Petrovski.
„A zašto?", pitao je Flečer.
„Zato što treba da imate veoma duge ruke da biste se ubili sa
rastojanja od jedan i po metar." Sudnicom se razlegao smeh.
Flečer je sačekao da se on utiša, pa je nastavio: „Ali je mogao da
ispali prvi metak, koji se zabio u tavanicu."
„To je mogao da bude i drugi metak", uzvratio je Petrovski.
Flečer je okrenuo leđa svedoku i uputio se prema poroti. „U čemu
je bila gospođa Eliot kada ste od nje uzimali izjavu?"
„U kućnoj haljini - kao što je rekla. Prvi pucanj ju je trgao iz sna."
„A da, sećam se", rekao je Flečer pre nego što se vratio do svog
stola. Podigao je sa njega jedan list papira i pročitao: „Kada je gospođa
Eliot čula drugi pucanj, izašla je iz spavaće sobe i otrčala do vrha
stepenica." Petrovski je klimnuo glavom.
„Molim vas da mi odgovorite sa da ili ne."
„Ne sećam se šta ste me pitali", rekao je Petrovski zazvučavši
iznervirano.
„Da li je gospođa Eliot, kada je čula drugi pucanj, izašla iz sobe i
otišla do vrha stepenica?"
„Da, tako nam je rekla."
„I stajala je gore i gledala kako gospodin Kartrajt istrčava na
prednja vrata. Da li je i to tačno?" pitao je Flečer okrenuvši se i
pogledavši pravo u Petrovskog.
„Da", rekao je Petrovski pokušavajući da ostane smiren.
„Inspektore, rekli ste da je među ljudima koje ste pozvali da vam
pomognu bio i jedan policijski fotograf."
„Da, to je uobičajena praksa u jednom ovakvom slučaju, a sve
fotografije napravljene te noći uvrštene su u dokazni materijal."
„Naravno", rekao je Flečer vraćajući se svom stolu po kome je
rasprostro gomilu fotografija. Uzeo je jednu od njih ponovo otišao do
svedoka. „Da li je ovo jedna od tih fotografija?", pitao je. Petrovski ju
je najpre pažljivo prostudirao, a onda pogledao u oznaku na njenoj
poleđini. „Jeste."
„Da li bi ste je opisali poroti?"
„Ovo je fotografija ulaznih vrata kuće Eliotovih, napravljena sa
prilaznog puta kuće."
„Zašto je ta fotografija uvrštena u dokazni materijal?"
„Zato što pokazuje da su vrata kuće ostala otvorena nakon što je
ubica napustio mesto zločina. Ona, takođe, pokazuje i dugačak hodnik
kojim se dolazi do kabineta gospodina Eliota."
„Da, naravno", rekao je Flečer, „a osoba koja sedi u hodniku je
gospođa Eliot?"
Inspektor je još jednom pogledao fotografiju. „Da, jeste, u tom
trenutku je delovala smireno pa nismo hteli da je pomeramo."
„Lepo od vas", rekao je Flečer. „Da vas još nešto pitam, inspektore.
Rekli ste tužiocu da niste zvali hitnu pomoć dok niste završili sa
uviđajem?"
„Tako je. Ljudi iz hitne pomoći nekada pretumbaju celo mesto
zločina pre nego što stigne policija, i poznati su po tome da pomeraju
dokazni materijal."
 „Je li?", rekao je Flečer. „Ali to se ovoga puta nije dogodilo, jer ste
na mesto zločina došli prvo vi, nakon što je gospođa Eliot nazvala
vašeg šefa."
„Da, tako je."
„Odlično", rekao je Flečer smeškajući se. „Sećate li se koliko vam je
vremena bilo potrebno da dođete do kuće Eliotovih?"
„Pet-šest minuta."
„Mora da ste bili prinuđeni da prekoračite dozvoljenu brzinu da bi
ste uspeli u tome", rekao je Flečer smeškajući se.
„Uključio sam sirenu, ali je bilo dva sata ujutru i na ulici nije bilo
skoro nikoga."
„Hvala vam", rekao je Flečer, „Nemam više pitanja, gospodine
sudija." „Zbog čega ste mu postavili sva ta pitanja?", promrmljao je Net
kada se Flečer vratio na svoje mesto.
„Drago mi je da to niste prokljuvili", rekao je Flečer. „Nadajmo se
da nije ni tužilac."
 48

„Pozivam Rebeku Eliot da svedoči."

Kada je Rebeka ušla u sudnicu, svi su se okrenuli prema njoj osim
Neta koji je i dalje gledao uporno ispred sebe. Lagano je išla
centralnim prolazom između sedišta, onako kako bi svaka glumica
volela da joj diktira scenario. Sudnica je tog jutra bila krcata
publikom, koja ju je ispunila još od njenog otvaranja, u osam. Prva tri
reda sedišta su bila prazna, i samo prisustvo uniformisanih policajaca
koji su stajali pored njih sprečavalo je da i ona ne budu popunjena.
Flečer je pogledao oko sebe, i primetio da Don Kalver, šef policije,
i inspektor Petrovski sedaju u prvi red, odmah iza javnog tužioca. U
minut do deset je samo trinaest mesta ostalo prazno.
Net je pogledao u Flečera ispred koga se nalazila hrpa žutih
beležnica. Video je da je gornji liste jedne od njih bio prazan i molio je
boga da u ostale tri nešto piše. Jedan policajac je prišao da bi gospođu
Eliot odveo do mesta namenjenog svedoku. Net je tada prvi put
pogledao u nju. Bila je u modernom crnom kostimu zakopčanom do
grla, sa suknjom koja je dopirala do ispod kolena. Od nakita, je, osim
vereničkog prstena i burme, na sebi imala još samo bisernu ogrlicu
oko vrata. Flečer je pogledao u njen levi ručni zglob i upisao nešto u
svoju beležnicu. Kada je Rebeka došla do svog mesta, okrenula se
sudiji i stidljivo mu se nasmešila. On joj je kurtoazno klimnuo glavom.
Nakon toga je nesigurno položila zakletvu, sela i okrenuvši se
poroti nasmešila isto onako kao i malopre sudiji. Flečer je primetio da
joj je nekoliko porotnika uzvratilo osmehom. Dodirnula je dlanom
svoju kosu sa strane i Flečeru je bilo jasno gde je provela veći deo
popodneva. Tužiocu to naravno nije promaklo i da je on u tom
trenutku kojim slučajem mogao da traži od porote da donese presudu,
Flečer je pretpostavljao da bi ona i njega i njegovog klijenta sa
zadovoljstvom poslala na električnu stolicu.
Sudija je klimnuo glavom i tužilac se podigao sa svog mesta. I on se
pridružio šaradi. Na sebi je imao crno odelo, belu košulju i mirnu,
teget, kravatu - prigodnu garderobu za ispitivanje Device Marije.
 „Gospodo Eliot", rekao je tiho krenuvši prema platou koji se
nalazio između mesta namenjenog svedoku i stolova odbrane i
tužioca. „Svi u ovoj sudnici su svesni muka kroz koje ste prošli i kroz
koje ćete morati da prolazite tokom vašeg svedočenja. Međutim,
uveravam vas da ću vas pitati samo ono što je zaista neophodno, sa
ciljem da na klupi za svedoke ne ostanete ni sekund duže nego što to
bude trebalo."
„Pogotovu što smo tokom poslednjih pet meseci dobro uvežbali
odgovore na sva pitanja", promrmljao je Flečer.
Net je pokušao da se ne nasmeje.
„Da počnemo, gospođo Eliot, sa time koliko ste dugo bili u braku
sa vašim pokojnim mužem?"
„Sutra bi bila naša sedamnaesta godišnjica braka."
„A kako ste planirali da to proslavite?"
„Trebalo je da prenoćimo u Salsberi Inu, gde smo proveli i našu
prvu bračnu noč, zato što Ralf nije imao više vremena zbog svoje
predizborne kampanje."
„Što je bilo karakteristično za gospodina Eliota, koji je imao
krajnje savestan pristup svojim društvenim obavezama", rekao je
tužilac okrenuvši se prema poroti. „Gospođo Eliot, moram da vas
zamolim da zajedno sa mnom prođete kroz ono što se događalo u noći
njegove tragične i prevremene smrti." Rebeka je malo pognula glavu.
„Te večeri niste prisustvovali TV duelu u kome je učestvovao gospodin
Eliot. Da li je za to postojao neki poseban razlog?"
„Da", rekla je Rebeka okrenuvši se prema poroti. „Ralf je više
voleo da ostanem kod kuće kada se pojavljivao na televiziji, gde sam
mogla da pravim detaljne beleške o njegovom nastupu o kome bi smo
kasnije diskutovali. Mislio je da bih u publici u studiju mogla da
podlegnem uticaju ljudi oko mene, pošto znaju da sam žena
kandidata, i da bi to uticalo na moju objektivnost."
„Sasvim logično", rekao je Ebden.
Flečer je još nešto upisao u svoju beležnicu.
„Sećate li se još nečega u vezi sa tim TV prenosom?"
„Da", rekla je Rebeka. Napravila je pauzu i oborila glavu. „Pozlilo
mi je kada je gospodin Kartrajt zapretio mom mužu rečima: 'Ipak ću te
ubiti'." Lagano je podigla glavu i pogledala u porotu, a Flečer je opet
nešto ubeležio.
 „A kada je debata završena, vaš muž se vratio kući u Zapadni
Hartford?"
„Da, pripremila sam nam laku večeru, koju smo pojeli u kuhinji,
pošto nekada zaboravi." Ponovo je napravila pauzu.
„Izvinjavam se, pošto je nekada zaboravljao da u svom
prenatrpanom rasporedu odvoji malo vremena da nešto pojede."
„Sećate li se nečega posebno što se dogodilo tokom te večere?"
„Da, diskutovali smo o nekim stvarima iz tog TV duela koje su me
zaintrigirale." Flečer je okrenuo novi list u svojoj beležnici i upisao još
nešto. „Zapravo, tokom večere sam saznala da ga je gospodin Kartrajt
optužio da je namestio poslednje pitanje."
„Kako ste vi na to reagovali?"
„Bila sam zaprepašćena da bi bilo ko, uopšte, mogao i da pomisli
da bi se Ralf poslužio tako podlom taktikom. Međutim, ja sam bila
ubeđena da auditorijum nije poverovao u lažne optužbe gospodina
Kartrajta i da će taj njegov nedoličan istup samo povećati šanse mog
muža da pobedi na izborima koji su se održali narednog dana."
„A da li ste posle večere zajedno otišli u krevet?"
„Ne, Ralf je uvek imao problema da zaspi nakon svojih televizijskih
nastupa." Ponovo se okrenula prema poroti. „Rekao mi je da mora da
još malo poradi na svom govoru koji je spremao za slučaj da pobedi
na izborima, i ja sam otišla u krevet, a on je prešao u svoj kabinet."
Flečer je dopisao još nešto u svoju beležnicu.
„Koliko je tada bilo sati?"
„Neki minut pre ponoći."
„Šta je bilo prvo čega se sećate kada ste se probudili?"
„Probudio me je pucanj, a ja nisam bila sigurna da li je on bio
stvaran ili sam ga sanjala. Upalila sam svetlo i pogledala na sat na
mom noćnom stočiću. Samo što je prošlo dva, i sećam se da sam se
začudila što Ralf još nije bio u krevetu. Onda mi se učinilo da sam čula
neke glasove, pa sam otišla do vrata i lagano ih otvorila. Čula sam da
neko viče na Ralfa. Kada sam shvatila da je to bio Net Kartrajt,
pretrnula sam od straha. Vikao je na sav glas i ponovo pretio da će mi
ubiti muža. Tiho sam izašla iz spavaće sobe i otišla do vrha stepenica, i
tada se začuo i drugi pucanj. Narednog trenutka je gospodin Kartrajt
istrčao iz kabineta prema ulaznim vratima kuće, otvorio ih i nestao u
noći."
 „Da li ste potrčali za njim?"
„Ne, ukočila sam se od straha."
Flečer je napravio još jednu belešku, a Rebeka je nastavila.
„Strčala sam niz stepenice i otišla do Ralfovog kabineta plašeći se da
se dogodilo najgore. Prvo što sam videla bilo je da moj muž leži u uglu
na drugom kraju sobe i da mu iz usta teče krv, pa sam sa telefona koji
se tu nalazi odmah nazvala šefa policije Kalvera na kuću."
Flečer je okrenuo novu stranu u svojoj beležnici i nastavio da piše
kao lud. „Mislim da sam ga probudila, ali mi je on rekao da će odmah
doći i da ništa ne diram."
„Šta ste uradili nakon toga?"
„Odjednom mi je postalo hladno i povraćalo mi se - pomislila sam
da ću se onesvestiti. Oteturala sam nazad do hodnika i srušila se na
pod. Sledeće čega se sećam bio je zvuk policijske sirene u daljini i
ubrzo posle toga neko je utrčao u kuću. Jedan policajac je čučno pored
mene i predstavio se kao detektiv Petrovski. Jedan od njegovih ljudi
mi je skuvao kafu, a onda me je on zamolio da mu ispričam šta se
dogodilo. Ja sam mu ispričala sve čega sam mogla da se setim, ali
mislim da je to bilo malo nepovezano. Sećam se da sam mu pokazala
rukom prema Ralfovom kabinetu."
„Sećate li se šta se dogodilo posle toga?"
„Da. Nakon nekoliko minuta začula se još jedna policijska sirena, a
onda je došao i šef policije. Gospodin Kalver se zadržao dugo sa
inspektorom Petrovskim u kabinetu mog muža, a onda se vratio do
mene i zamolio me da mu još jednom sve ispričam. Ubrzo posle toga je
otišao, ali tek pošto je sa inspektorom Petrovskim obavio jedan
razgovor. Tek ujutru samo čula da je gospodin Kartrajt uhapšen i
optužen za ubistvo mog muža." Rebeka je briznula u plač.
„Kakvo finale", rekao je Flečer dok je tužilac vadio maramicu iz
džepa svog sakoa i pružao je gospođi Eliot.
„Koliko li su samo uvežbavali ovo?" dodao je okrećući se prema
poroti. Primetio je da je jedna žena porotnik, koja je sedela u drugom
redu, takođe tiho plakala.
„Žao mi je što ste ponovo morali da prolazite kroz sve to, gospođo
Eliot." Ebden je napravio pauzu. „Možda biste želeli da tražim od suda
da napravimo kratak predah da biste se malo odmorili?"
Flečer bi prigovorio, ali je već znao šta će biti njen odgovor, jer su
se očigledno držali otrcanog scenarija.
„Ne, u redu je", rekla je Rebeka, „želela bih da s tim što pre
završim."
„Da, naravno, gospođo Eliot", Ebden je pogledao prema sudiji,
„nemam više pitanja za svedoka, gospodine sudija."
„Hvala, gospodine Ebden", rekao je sudija. „Svedok je vaš,
gospodine Devenport."
„Hvala vam, gospodine sudija." Flečer je izvadio štopericu iz svog
džepa i stavio je na sto, a onda lagano ustao.
Mogao je da oseti da su pogledi svih koji su se nalazili u sudnici bili
upereni u njegov potiljak. Kako je samo mogao da se usudi da ispituje
ovu bespomoćnu ženu sveticu? Otišao je do nje i neko vreme je samo
ćutao.
„Trudiću se da vas ne zadržavam duže nego što je to neophodno,
gospođo Eliot. Svestan sam svega onog kroz šta ste prošli", rekao je
Flečer blago, „ali, moram da vam postavim jedno ili dva pitanja, jer
moj klijent može da bude osuđen na smrtnu kaznu samo na osnovu
vašeg svedočenja."
„Da, naravno", odgovorila je Rebeka nakon što je obrisala i
poslednju suzu, trudeći se da zvuči što odvažnije.
„Gospođo Eliot, rekli ste sudu da ste bili u dobrim odnosima sa
svojim mužem."
„Da, bili smo odani jedno drugom."
„Jeste li?", Flečer je ponovo napravio pauzu. „I da je jedini razlog
zbog koga niste prisustvovali TV duelu bio taj što vas je gospodin Eliot
zamolio da ostanete kod kuće i upisujete svoje utiske o njegovom
nastupu, kako biste kasnije prođiskutovali o njima?"
„Da, tako je", rekla je ona.
„To razumem", rekao je Rečer, „ali mi nije jasno zašto se nijednom
tokom poslednjih nekoliko meseci niste pojavili zajedno u javnosti."
Napravio je pauzu. „Ni danju, ni noću."
„Ja sam sigurna da jesam", rekla je ona. „ali ne zaboravite da je moj
glavni zadatak bio da brinem o našem domaćinstvu i da Ralfu olakšam
život nakon napornih sati što ih je provodio van kuće zbog obaveza
koje je imao u toku svoje predizborne kampanje."
„Jeste li sačuvali te beleške?"
Oklevala je. „Ne, kada smo završili razgovor o njima, dala sam ih
Ralfu."
„A izjavili ste da su vas zaintrigirale neke stvari koje su spomenute
u tom TV duelu?"
„Da, jesam."
„Mogu li da vas pitam koje su to stvari, gospođo Eliot?"
Rebeka je ponovo oklevala. „Ne znam tačno." Ućutala je. „Od tada
je prošlo nekoliko meseci."
„Ali to je bila jedina stvar za koju ste se zainteresovali tokom
njegove predizborne kampanje, gospođo Eliot, pa bi bilo logično da se
setite bar nečega. Osim toga, vaš muž se kandidovao za guvernera, a
vi, da tako kažemo, za prvu damu Konektikata."
„Da, ne, da - mislim da je to bilo zdravstvo."
„Onda ćete morati da još malo promislite", rekao je Flečer vrativši
se do stola. Uzeo je jedan od svojih žutih blokčića. „I ja sam ovaj TV
duel takođe pratio sa velikim interesovanjem, i bio sam iznenađen da
kandidati nisu rekli ni reč na temu zdravstvene zaštite. Možda biste
želeli da ponovo razmislite o tome što ste kazali, pošto sam ja beležio
sve što su kandidati rekli u toj emisiji."
„Prigovor, gospodine sudija. Branilac nije ovde pozvan da
svedoči."
„Usvaja se. Držite se pitanja, branioče."
„Ali još nešto vas je zaintrigiralo, zar ne, gospođo Eliot?", nastavio
je Flečer. „Podli napad na vašeg muža kada je gospodin Kartrajt pred
TV kamerama rekao: 'Ipak ću te ubiti'."
„Da, to je bilo užasno. Reći tako nešto pred svima."
„Ali nisu gledali svi, gospođo Eliot, jer bih i ja to video. To je
rečeno tek nakon što se emisija završila."
„Onda, mora da mi je to rekao muž, za večerom."
„Ne verujem, gospođo Eliot. Mislim da vi niste ni gledali emisiju,
kao što niste ni prisustvovali ni jednom javnom skupu na kome se
pojavio."
„Jesam."
„Onda biste mogli da kažete poroti ime bar jednog mesta gde je vaš
muž održao miting, tokom njegove duge predizborne kampanje,
kojem ste i vi prisustvovali, gospođo Eliot."
„Otkud mogu da se setim svih tih mesta kada je Ralfova kampanja
počela još pre više od godinu dana?"
 „Biće dovoljno jedno", rekao je Flečer okrenuvši se prema poroti.
Rebeka je ponovo počela da plače, ali ovog puta nije bio tako
dobar trenutak za to, i nije bilo nijedne ruke koja bi joj pružila
maramicu.
„A sada da porazgovaramo o rečima: 'Ipak ću te ubiti',
izgovorenim veče uoči izbora, po završetku emisije."
Flečer je i dalje gledao u porotu. „Gospodin Kartrajt nije rekao:
'Ubiću te', što bi stvarno bilo užasno, već: 'Ipak ću te ubiti', i svi
prisutni su shvatili da se to odnosilo na predstojeće izbore."
„On je ubio mog muža", viknula je gospođa Eliot prvi put povisivši
svoj glas.
„Ima još nekoliko pitanja na koja treba da se odgovori da bi se
došlo do odgovora na to ko je ubio vašeg muža, gospođo Eliot. Nego
dopustite mi da se vratimo na ono što se dogodilo te večeri, iako ste
gledali TV duel koga ne mozete da se setite i večerali sa vašim mužem
da biste detaljno razmotrili stvari koje niste zapamtili - legli ste u
krevet, a on je otišao u svoj kabinet, da radi na govoru koji je trebalo
da održi u slučaju da pobedi na predstojećim izborima."
„Da, bilo je upravo tako", rekla je Rebeka gledajući prkosno u
Flečera.
„Ali pošto je prema anketama znatno zaostajao za svojim
protivkandidatom, zašto bi uopšte radio na svom pobedničkom
govoru, za koji se nije ni nadao da će imati priliku da ga održi?"
„On je, pak, bio ubeđen da će pobediti, pogotovu posle onog ispada
gospodina Kartrajta i... "
„I?", ponovio je Flečer, ali je Rebeka ćutala. „Onda ste, verovatno,
vas dvoje znali nešto što mi nismo", rekao je, „ali doći ćemo uskoro i
do toga. Kažete da ste u krevet otišli oko ponoći?"
„Da, jesam", rekla je Rebeka, zazvučavši još prkosnije.
„I kada vas je probudio pucanj, pogledali ste u sat koji se nalazio
pored kreveta?"
„Da, tek što je bilo prošlo dva."
„Znači, u krevetu ne nosite ručni časovnik?"
„Ne, sav svoj nakit zaključavam u mali sef koji je Ralf ugradio u
spavaćoj sobi. U poslednje vreme je u našem kraju bilo nekoliko
provala."
„Dobro da je to uradio. A vi i dalje mislite da vas je probudio prvi
pucanj?"
„Da, sigurna sam u to."
„Koliko je vremena prošlo između prvog i drugog pucnja, gospođo
Eliot?" Rebeka nije odmah odgovorila. „Ne žurite, gospođo Eliot, jer
ne bih voleo da napravite grešku koja, kako i većina vaših dokaza,
kasnije mora da se ispravlja."
„Prigovor, gospodine sudija, moj klijent nije..."
„Da, da, gospodine Ebden, usvaja se. Ovo brišite iz zapisnika."
Okrenuvši se prema Flečeru sudija je rekao: „Držite se pitanja,
gospodine Devenport."
„Trudiću se, gospodine sudija", kazao je Flečer, ali nije skidao
pogled sa porote da se to što je rekao ne bi izbrisalo iz njihovih glava.
„Jeste li imali dovoljno vremena da razmislite o svom odgovoru,
gospođo Eliot?" Sačekao je još malo, a onda ponovio: „Koliko je
vremena prošlo između prvog i drugog pucnja?"
„Tri-četiri minuta", rekla je ona.
Flečer se osmehnuo tužiocu, otišao do svog stola, uzeo štopericu i
stavio je u džep. „Kada ste čuli prvi pucanj, gospođo Eliot, zašto niste
odmah pozvali policiju? Zašto ste čekali tri-četiri minuta do drugog
pucnja?"
„Pre svega, zato što nisam bila sigurna da sam ga čula. Ne
zaboravite da sam spavala."
„Ali ste otvorili vrata spavaće sobe i pretrnuli od straha kada ste
čuli da gospodin Kartrajt viče na vašeg muža i preti mu da će ga ubiti.
Mora da ste pomislili da je Ralf bio u velikoj opasnosti, ali zašto onda
niste zaključali vrata od spavaće sobe i iz nje nazvali policiju?" Rebeka
je pogledala prema Ričardu Ebdenu. „Ne, gospodo Eliot, gospodin
Ebden vam ovog puta ne može pomoći, jer nije predvideo to pitanje,
što istini za volju nije samo njegova greška, pošto ste mu vi ispričali
samo pola priče."
„Prigovor", rekao je Ebden skočivši na noge.
„Usvaja se", rekao je sudija. „Gospodine Devenport ispitujte
gospođu Eliot, a nemojte da iznosite mišljenje. Ovo je sud, a ne Senat."
„Izvinjavam se, gospodine sudija, ali u ovom slučaju ja već znam
odgovor. Razlog zbog koga gospođa Eliot nije zvala policiju je to što se
bojala da njen muž nije ispalio prvi hitac."
„Prigovor", viknuo je Ebden ponovo skačući na noge, a nekoliko
ljudi u publici je zagrajalo. Tek nakon što je sudija nekoliko puta
udario čekićem o sto, atmosfera u sudnici se smirila.
„Ne, ne", rekla je Rebeka, „na osnovu onoga kako je Net vikao na
Ralfa, bila sam sigurna da je on ispalio prvi hitac."
„Onda ću vas ponovo pitati: 'Zašto niste odmah pozvali policiju?'",
ponovio je Flečer okrenuvši se prema njoj. „Zašto ste čekali tri-četiri
minuta do drugog pucnja?"
„Sve se dogodilo tako brzo i jednostavno nisam imala vremena."
„Koja vam je omiljena knjiga, gospođo Eliot?", pitao je Flečer tihim
glasom.
„Prigovor, gospodine sudija. Kakve to sad veze ima?"
„Odbija se. Imam neki utisak da ćemo to ubrzo otkriti, gospodine
Ebden."
„Naravno, gospodine sudija", rekao je Flečer ne skidajući pogled
sa svedoka. „Gospođo Eliot, budite uvereni da ovo nije nikakvo trik-
pitanje. Samo želim da nam kažete koja je vaša omiljena knjiga."
„Nisam sigurna da li je imam", odgovorila je ona, „ali moj omiljeni
pisac je Hemingvej."
„I moj", rekao je Flečer vadeći štopericu iz džepa. Okrenuvši se
prema sudiji, pitao je: „Mogu li da nakratko izađem iz sudnice?"
„Zašto, gospodine Devenport?"
„Da bih dokazao da moj klijent nije ispalio prvi hitac."
Sudija je klimnuo glavom."Ali samo nakratko, gospodine
Devenport."
Flečer je onda uključio štopericu, stavio je u svoj džep, prošao
centralnim prolazom između sedišta i izašao iz sudnice.
„Gospodine sudija", rekao je Ebden skočivši na noge, „moram da
protestvujem. Gospodin Devenport pravi cirkus od ovog slučaja."
„Ako se ispostavi da je tako, gospodine Ebden, biće strogo
opomenut čim se vrati u sudnicu."
„Ali, gospodine sudija, da li je fer da se ovako ponaša prema mom
klijentu?"
„Mislim da jeste, gospodine Ebden, pošto je gospodin Devenport
podsetio da njegovom klijentu preti smrtna kazna samo na osnovu
svedočenja vašeg glavnog svedoka."
Tužilac je seo i počeo da se konsultuje sa svojim pomoćnicima, a
ljudi u publici su krenuli da čavrljaju među sobom. Sudija je počeo da
dobuje prstima po stolu, povremeno gledajući u časovnik koji je visio
na zidu iznad vrata sudnice.
Ričard Ebden je ponovo ustao kada je sudija zatražio za mir u
sudnici. „Gospodine sudija, tražim da se gospođa Eliot oslobodi daljeg
saslušavanja zbog toga što branilac više ne može da sprovodi svoje
unakrsno ispitivanje jer je bez objašnjenja napustio sudnicu."
„Usvojiću vaš zahtev, gospodine Ebden", tužilac se obradovao,
„ako se gospodin Devenport ne vrati nazad za četiri minuta." Sudija se
osmehnuo gospodinu Ebdenu pretpostavljajući da je tužilac shvatio
zašto je doneo takvu odluku."
„Gospodine sudija, moram...", nastavio je tužilac, ali ga je prekinuo
zvuk otvaranja vrata. Bio je to Flečer koji je umarširao unutra i
krenuo centralnim prolazom prema svedoku. Pre nego što se okrenuo
ka sudiji, pružio je gospođi Eliot knjigu Za kim zvona zvone.
„Da li biste hteli da zabeležite koliko sam dugo bio odsutan", rekao
je dajući sudiji svoju štopericu.
Sudija Kravats ju je zaustavio i pogledavši u nju rekao rekao: „Tri
minuta i četrdeset devet sekundi."
Flečer se ponovo okrenuo prema svedoku. „Gospođo Eliot, imao
sam dovoljno vremena da izađem iz suda, odem do biblioteke preko
puta, nađem policu na kojoj se nalaze Hemingvejeva dela, podignem
knjigu na svoju člansku kartu i vratim se nazad u sudnicu jedanaest
sekundi pre isteka četvrtog minuta, a vi niste imali dovoljno vremena
da odete na drugi kraj sobe, okrenete 911 i pozovete pomoć kada ste
mislili da vam se muž nalazi u smrtnoj opasnosti. Razlog zbog koga je
to bilo tako je zato što ste znali da je vaš muž ispalio prvi hitac, i
uplašili ste se posledica toga."
„Ali čak da sam to i pomislila", rekla je Rebeka izgubivši
pribranost, „bitan je drugi metak - onaj koji je ubio Ralfa. Možda ste
zaboravili da je prvi metak završio u tavanici, ili hoćete da kažete da
se moj muž možda ubio?"
„Ne, neću", rekao je Flečer, „i zbog toga bi bilo dobro da nam
kažete šta ste tačno uradili kada ste čuli drugi pucanj."
„Otišla sam do vrha stepenica i videla gospodina Kartrajta kako
istrčava iz kuće."
„Ali on nije video vas?"
„Ne, samo se osvrnuo nazad, u mom pravcu."
 „Ne verujem, gospođo Eliot. Mislim da ste ga videli kada je mirno
prošao hodnikom pored vas."
„Nije mogao da prođe hodnikom pored mene pošto sam ja stajala
na vrhu stepenica."
„Slažem se s tim da ne bi mogao da vas vidi da ste bili na vrhu
stepenica", rekao je Flečer vrativši se do svog stola i uzevši sa njega
jednu fotografiju, pre nego što je ponovo otišao do svedoka. Pružio joj
je fotografiju.
„Kao što se vidi na ovoj slici, gospođo Eliot, ko god da je izašao iz
radne sobe vašeg muža, prošao kroz hodnik i izašao iz kuće na
prednja vrata, nikako nije mogao da bude viđen sa vrha ovih
stepenica." Napravio je pauzu da bi porota mogla da shvati značaj
njegove izjave, a onda nastavio. „Ne, istina je, gospođo Eliot, da vi
niste stajali na vrhu stepenica, već u hodniku, kada je gospodin
Kartrajt izašao iz kabineta vašeg muža, i ako želite mogli bismo da od
sudije zatražimo odgađanje da bi porota mogla da poseti vašu kuću i
proveri istinitost te vaše izjave."
„Pa, možda sam bila na sredini stepeništa."
„Niste uopšte bili na stepenicama, gospođo Eliot, bili ste u hodniku,
i niste, kao što ste takođe tvrdili, bili u kućnoj haljini, već u plavoj
haljini koju ste nosili na jednom koktelu održanom nešto ranije te iste
večeri, zbog čega niste ni gledali TV duel."
„Bila sam u kućnoj haljini, a postoji i fotografija koja to dokazuje."
„Naravno da postoji", rekao je Flečer, ponovo se vrativši do svog
stola i uzevši još jednu fotografiju, „i ja ću da je navedem kao dokaz -
predmet 122, gospodine sudija."
Sudija, tužiočev tim i porota počeše da prevrću po svojim
fasciklama dok ju je Flečer pružao gospođi Eliot.
„Evo", reče ona, „kao što sam vam rekla, sedim u hodniku u svojoj
kućnoj haljini."
„Naravno, a pošto je fotografiju napravio policijski fotograf, mi
smo je uvećali da bismo mogli bolje da vidimo detalje. Gospodine
sudija, želim da ovu uveličanu fotografiju navedem kao dokaz."
„Prigovor, gospodine sudija", rekao je Ebden skočivši sa svog
mesta. „nismo imali prilke da prostudiramo tu fotografiju."
„To je vaš dokazni materijal, gospodine Ebden, i već nedeljama je
kod vas", podsetio ga je sudija. „Prigovor se odbija."
 „Molim vas da pažljivo prostudirate fotografiju", rekao je Flečer
odmičući se od gospođe Eliot i pružajući jedan primerak uveličane
fotografije tužiocu. Službenik suda je svim porotnicima podelio po
jedan primerak iste.
Flečer se onda okrenuo Rebeki. „Sada nam recite šta vidite."
„Ovo je fotografija mene kako sedim u hodniku u mojoj kućnoj
haljini."
„Naravno, ali šta nosite na levoj ruci i oko vrata?", pitao je Flečer
pre nego što se okrenuo prema porotnicima koji su pažljivo studirali
fotografiju.
Rebeka je prebledela.
„Mislim da su to vaš ručni sat i ogrlica od bisera", rekao je Flečer
odgovarajući sam na svoje pitanje. „Sećate li se?" Napravio je pauzu.
„Oni koje uvek zaključavate u sefu pre nego što odete u krevet, jer je u
poslednje vreme bilo nekoliko provala u kraju." Flečer je pogledao u
šefa policije Kalvera i inspektora Petrovskog koji su sedeli u prednjem
redu. „Kao što nas je inspektor podsetio, to su banalne greške koje
uvek otkrivaju amatera." Flečer se ponovo okrenuo i pogledao u
Rebeku, pre nego što je dodao: „Možda ste zaboravili da skinete vaš
sat i ogrlicu, gospođo Eliot, ali mogu da vam kažem da to nije bio
slučaj sa vašom haljinom."
Flečer je spustio dlanove na ogradu ispred dela sudnice
namenjenog poroti, a onda je rekao sporo i monotonim glasom: „Zato
što ste to uradili tek nakon što ste ubili svog muža."
Nekoliko ljudi skočilo je na noge, a sudija je udarao čekićem u sto
sve dok se buka u sudnici nije svela na onu meru koja je dozvoljavala
da se čuje kako tužilac povišenim glasom govori: „Prigovor. Kako
nošenje sata može da bude dokaz da je gospođa Eliot ubila svog
muža?"
„Slažem se, gospodine Ebden", rekao je sudija, i okrenuvši se
prema Flečeru konstatovao: „Ovo je sasvim novi momenat, branioče."
„Onda ćemo da idemo korak po korak, gospodine sudija." Sudija je
klimnuo glavom.
„Kada je gospodin Kartrajt stigao do kuće Eliotovih, čuo je da se
gospodin i gospođa Eliot svađaju, i kada je pokucao na vrata, otvorio
mu je gospodin Eliot, dok se njegova supruga negde izgubila.
Verovatno je otrčala uz stepenice da bi mogla da čuje šta se dole
događa, ali je nakon prvog pucnja sišla u hodnik i slušala svađu
između njenog muža i mog klijenta. Tri-četiri minuta kasnije, gospodin
Kartrajt je mirno izašao iz kabineta i u hodniku se mimoišao sa
gospođom Eliot, pre nego što je izašao iz kuće. On se okrenuo za njom,
zbog čega je mogao da te iste večeri, kada je ispitivan u policiji kaže
da je ona na sebi imala dugačku haljinu plave boje i bisernu ogrlicu.
Ako je porota pogledala tu fotografiju gospođe Eliot, ona je, čini mi se
oko vrata imala upravo jednu takvu ogrlicu, kakvu i danas nosi."
Rebeka je mahinalno krenula rukom prema njoj, a Flečer je nastavio:
„Ali da se ne oslanjamo na ono što je moj klijent rekao, već na vašu
izjavu, gospođo Eliot."
Okrenuo je novi list u svojoj beležnici i pročitao: „Utrčala sam u
kabinet, videla da moj muž leži na podu i pozvala policiju."
„Tako je. Stvarno sam pozvala šefa policije na kuću, što je on i
potvrdio", ubaci Rebeka.
„Ali zašto ste prvo zvali šefa policije?"
„Zato što mi je muž ubijen."
„Ali na osnovu onoga što ste rekli inspektoru Petrovskom, samo
nekoliko minuta nakon smrti vašeg muža, gospodo Eliot, on je ležao u
uglu sobe i iz usta mu je curila krv, a vi ste odmah zvali šefa policije."
„Da, upravo to sam uradila", viknula je Rebeka.
Flečer je napravio kratku pauzu, pre nego što se okrenuo prema
poroti. „Da sam video svoju ženu kako leži u uglu sobe, sa krvlju koja
joj curi iz usta, prvo bih proverio da li je još živa, a ako jeste, ne bih
zvao policiju već hitnu pomoć. A vi uopšte niste zvali hitnu pomoć,
gospođo Eliot. Zašto? Zato što ste već znali da vam je muž mrtav."
U sudnici je ponovo nastala gužva, a novinari koji nisu bili suviše
staromodni trudili su se da zabeleže svaku reč.
„Gospođo Eliot", nastavio je Flečer kada je sudija prestao da udara
čekićem o sto, „dozvolite mi da ponovim reči koje ste izgovorili
malopre, kada vas je ispitivao tužilac." Flečer je uzeo jedan žuti
blokčić sa svog stola i počeo da čita: „Odjednom mi je postalo hladno i
povraćalo mi se - pomislila sam da ću se onesvestiti. Onda sam se
srušila na pod." Flečer je vratio blokčić na sto, zagledao se u gospođu
Eliot i kazao: „Niste se čak potrudili ni da proverite da li vam je muž
živ, ali to nije ni trebalo da radite, jer ste znali da je mrtav, zato što ste
ga vi ubili."
 „Onda, zašto nisu našli tragove baruta na mojoj kućnoj haljini?",
viknula je Rebeka nadjačavši zvuk lupanja sudijinog čekića.
„Zato što u trenutku ubistva vašeg muža niste na sebi imali kućnu
haljinu, gospođo Eliot, nego ste bili u onoj plavoj u kojoj ste se pojavili
na onom koktelu održanom te večeri. Tek kada ste ubili Ralfa, otrčali
ste gore da se presvučete u spavaćicu i kućnu haljinu. Ali, nažalost,
inspektor Petrovski je uključio svoju sirenu, prekoračio dozvoljenu
brzinu, i već je za šest minuta stigao do vas, zbog čega ste morali da
strčite dole zaboravivši da skinete svoj sat i bisere. I što je još gore,
niste uspeli da zatvorite ulazna vrata. Da je, kao što ste tvrdili,
gospodin Kartrajt ubio vašeg muža, a onda istrčao na vrata, odmah
biste ih zatvorili da se ne bi eventualno vratio i napao vas. Ali, savesni
inspektor Petrovski stigao je malo brže nego što ste očekivali, i čak je i
on bio začuđen što su vrata bila otvorena."
„Amateri se često uspaniče i tada prave banalne greške", ponovio
je skoro šapućući. „Jer kada je gospodin Kartrajt prošao pored vas u
hodniku, vi ste otrčali u kabinet, uzeli pištolj i shvatili da je to bila
sjajna prilika da se rešite muža koji vas je godinama prezirao. Pucanj
koji je gospodin Kartrajt čuo, bio je onaj koji je ubio gospodina Eliota,
ali nije gospodin Kartrajt povukao obarač, već vi. Gospodin Kartrajt
vam je dao idealan alibi i rešenje svih vaših problema." Napravio je
pauzu, a onda je okrenuo leđa poroti dodavši: „Da ste se setili da pre
nego što ste sišli dole skinete vaš sat i bisere, zatvorite vrata od kuće i
prvo pozovete hitnu pomoć, a ne policiju, počinili bi ste perfektno
ubistvo, a moj klijent bi bio osuđen na smrt."
„Nisam ga ubila."
„Nego ko je? Jer to nije mogao da bude gospodin Kartrajt, pošto je
on otišao pre nego što je ispaljen drugi hitac. Siguran sam da se sećate
njegovih reči kada je šef policije došao da ga uhapsi - 'Bio je još živ
kada sam otišao,' a osim toga, gospodin Kartrajt nije smatrao da treba
da promeni odelo koje je nosio te večeri."
Flečer se ponovo okrenuo prema porotnicima, ali su sada svi oni
gledali u gospođu Eliot.
Ona je rukama pokrila lice i prošaputala: „Ralf je taj kome bi
trebalo suditi. Sam je kriv za svoju smrt."
Koliko god sudija Kravats energično tražio mir u sudnici, trebalo je
da prođe dosta vremena da bi se atmosfera smirila. Flečer je izgovorio
svoju sledeću rečenicu tek kada je u noj zavladao potpuni mir.
„A kako to, gospođo Eliot?" pitao je. „Zar inspektor Petrovski nije
rekao da je prilično teško ubiti se sa rastojanja od jedan i po metar."
„On me je naterao na to."
Ebden je skočio na noge, dok su prisutni u publici počeli tu
rečenicu da ponavljaju između sebe.
„Prigovor, gospodine sudija, svedok je..."
„Odbija se", rekao je sudija Kravats odsečno. „Sedite, gospodine
Ebden, i ne ustajte." Sudija se ponovo okrenuo svedoku. „Šta ste time
hteli da kažete, gospođo Eliot?"
Rebeka se okrenula sudiji, koji je sa interesovanjem čekao da čuje
njen odgovor. „Gospodine sudija, Ralf je po svaku cenu želeo da dobije
na izborima, i kada mu je Net rekao da se Luk ubio znao je da nema
nikakve šanse da postane guverner. Nastavio je da se šeta po sobi
ponavljajući reči: 'Ipak ću te ubiti,' a onda pucnuo prstima i rekao:
'Imam rešenje, uradićeš to.'"
„Šta je time hteo da kaže?", pitao je sudija.
„U prvom trenutku ga ni ja nisam razumela, gospodine sudija, a
onda je počeo da viče na mene. Rekao je: 'Nemam vremena da ti
objašnjavam, jer će otići, a onda to nećemo moći da mu prikačimo, i
zato ću ti reći šta tačno treba da uradiš. Prvo ćeš da mi pucaš u rame, a
onda ćeš zvati šefa policije i reći mu da si, kada si čula prvi pucanj, bila
u spavaćoj sobi. Dok si silazila niz stepenice, čula si drugi pucanj, a
onda videla Kartrajta kako istrčava iz kuće."
„Ali zašto ste prihvatili takav užasan predlog?", pitao je sudija.
„I nisam", kazala je Rebeka. „Rekla sam mu da će, ako treba da se
puca, on to sam morati da uradi, jer ja sa tim ne želim da imam
nikakve veze."
„A šta je on rekao na to?", pitao je sudija.
„Da on ne može da puca na sebe, jer će policija to otkriti, ali da ako
ja to budem uradila, nikada neće posumnjati u istinitost njegovog
iskaza."
„Ali to još uvek ne objašnjava zašto ste prihvatili da to uradite?"
„I nisam", ponovila je Rebeka tiho. „Rekla sam mu da neću da
imam ništa sa tim, Net mu nikada nije učinio ništa. Ali onda je Ralf
dohvatio pištolj i rekao: 'Ako nećeš da to uradiš, onda mi ostaje samo
jedno - moraću da te ubijem.' Sledila sam se, a on je nastavio: 'Svima
ću reći da mi je Net Kartrajt ubio ženu kada je pokušala da me spase, a
onda će me, kada budem glumio ucveljenog udovca, poštovati još
više.' Onda se nasmejao i rekao: 'Obmotaj ovo oko šake, da ti otisci
prstiju ne ostanu na pištolju.'"
Rebeka je neko vreme ćutala, a onda je prošaputala: „Sećam se
kako sam uzela pištolj i upravila ga prema Ralfovom ramenu, ali sam,
povlačeći obarač, zatvorila oči. Kada sam ih otvorila, videla sam Ralfa
kako leži u uglu. Znala sam da je mrtav. Uspaničila sam se, bacila
pištolj, otrčala na sprat i pozvala šefa policije na kuću, kao što mi je
Ralf rekao. Onda sam počela da se svlačim. Samo što sam obukla
kućnu haljinu, čula sam zvuk policijske sirene. Pogledala sam kroz
zavesu i videla kako jedna policijska kola skreću na naš prilazni put.
Strčala sam dole u trenutku kada su se ona zasutavljala ispred kuće,
zbog čega nisam stigla da zatvorim ulazna vrata. Srušila sam se na pod
u hodniku samo tren pre nego što je inspektor Petrovski uleteo u
kuću." Pognula je glavu i ovog puta počela stvarno da plače.
Kada je publika u sudnici počela da komentariše Rebekino
svedočenje, sporadično šaputanje koje se do tada moglo čuti preraslo
je u žamor.
Flečer se okrenuo prema tužiocu, koji se konsultovao sa svojim
pomoćnicima. Nije želeo da ih požuruje, pa se vratio sa sedne na svoje
mesto pored Neta. Posle nekog vremena, Ebden je najzad ustao sa
svoje stolice.
„Gospodine sudija."
„Da, gospodine Ebden?", rekao je sudija.
„Država povlači sve optužbe protiv okrivljenog." Napravio je
kratku pauzu. „A sada nešto lično", dodao je okrećući se prema Netu i
Flečeru, „gledajući na vas kao tim, baš me zanima šta će se dogoditi
kada se budete borili jedan protiv drugoga."
Prolomio se spontani aplauz, koji je bio toliko bučan da niko nije
čuo kada je sudija oslobodio okrivljenog, raspustio porotu i zaključio
slučaj.
Net se nagnuo napred i skoro da je morao da vikne: „Hvala vam",
da bi onda dodao: „to su samo dve neadekvatne reči, pošto nikada
neću moći da vam se odužim. Ali i pored toga, hvala vam."
Flečer se nasmešio. „Klijenti", rekao je, „mogu da se podele u dve
kategorije; jedne za koje se nadate da ih više nikada nećete videti, i
druge, koji su retki, i za koje znate da će vam biti prijatelji do kraja..."
Su Ling se iznenada pojavila pored muža i zagrlila ga.
„Hvala bogu", rekla je.
„Možete mi se obraćati i sa guverneru", rekao je Flečer, a Net i Su
Ling su se nasmejali prvi put posle ko zna koliko nedelja. Pre nego što
je Net stigao da odgovori, Lusi se probila kroz masu i pozdravila oca
rečima:
„Bravo, tata, ponosim se tobom."
„E, ovo je za mene prava nagrada", rekao je Flečer. „Nete, ovo je
moja ćerka Lusi, koja srećom nema još dovoljno godina da bi mogla
da glasa za vas, ali da je..." Flečer se okrenuo oko sebe, „nego gde je
žena koja je glavni krivac za sve ovo?"
„Mama je kod kuće", odgovorila je Lusi. „Pa, rekao si joj da će
gospodin Kartrajt tek za nedelju dana svedočiti."
„Tačno", rekao je Flečer.
„I molim vas da se u moje ime zahvalite supruzi", rekla je Su Ling.
„Nikada nećemo zaboraviti da je Eni bila ta koja vas je nagovorila da
branite mog muža. Možda bi smo mogli da se nađemo jedan dan i..."
„Ne, dok ne prođu izbori", rekao je Flečer ozbiljno, „pošto se još
uvek nadam da će bar jedan član moje porodice glasati za mene."
Ućutao je na tren, a onda je, okrenuvši se Netu, rekao: „Znate li zbog
čega sam se ovoliko trudio?"
„Niste mogli da se pomirite sa tim da biste sledećih nekoliko
nedelja morali da se bakćete sa Barbarom Hanter", rekao je Net.
„Tako nešto", rekao je on smešeći se.
Flečer se spremao da ode preko puta i rukuje se sa tužiocem i
ljudima iz njegovog tima, ali je zastao videvši da Rebeka Eliot još uvek
sedi na klupi za svedoke i čeka da se sudnica isprazni. I dalje je držala
spuštenu glavu i delovala je usamljeno.
„Nećete mi verovati", rekao je Flečer, „ali mi je stvarno žao."
„I treba da vam je žao", rekao je Net, „jer sam siguran da bi Ralf
Eliot zaista ubio svoju ženu ako bi pomislio da bi mu to donelo pobedu
na izborima."
Knjiga šesta
OTKROVENJE
 49

Dan posle završetka suđenja, Flečer je sedeo u svojoj kancelariji u

senatu i čitao jutarnju štampu.
„Kakav nezahvalan svet", rekao je dodajući Hartfordski dnevnik
svojoj ćerki.
„Trebalo je da ga pustiš da se peče", rekla je Lusi pogledavši
rezultate poslednjih anketa.
„Rečeno u tvom uobičajenom stilu", rekao je Flečer. „Stvarno se
ponekad pitam da li je novac koji sam dao za tvoje školovanje na
Hočkisu bačen, a o Vasaru da i ne govorimo."
„Možda neću ići u Vasar, tata", rekla je Lusi malo tišim glasom.
„Jesi li o tome htela da pričamo?", pitao je Flečer primetivši
promenu u ćerkinom glasu.
„Da, tata, iako su mi ponudili mesto, možda neću moći da ga
prihvatim."
Flečer nije uvek bio siguran kada se Lusi šali, a kada je ozbiljna, ali
pošto je tražila da se vide u njegovoj kancelariji, a nije pominjala Eni,
pretpostavio je da će biti ozbiljna.
„O čemu se radi?", pitao je tiho zagledavši se u nju.
Lusi je pognula glavu i rekla: „Trudna sam."
Flečer nije odmah reagovao, jer mu je trebalo vremena da shvati
šta mu je rekla. „Je li Džordž otac?", pitao je najzad.
„Da", odgovorila je ona.
„A da li ćeš udati za njega?"
Lusi nije odmah odgovorila. „Ne", rekla je. „Sviđa mi se, ali ga ne
volim."
„Ali si vodila ljubav s njim."
„To nije fer", rekla je Lusi. „Bila je subota veče, nakon izbora za
predsednika odeljenjske zajednice, i oboje smo popili malo više. Istini
za volju, bilo mi je muka da me svi u odeljenju nazivaju devicom
predsednikom. I ako sam već morala da izgubim nevinost, nisam
mogla da nađem nikog finijeg od Džordža, pogotovu što mi je priznao
da je i njemu to bilo prvi put. Čak nisam ni sigurna ko je tu koga
zaveo."
„A šta on misli o tome? Pa, dete je njegovo isto onoliko koliko i
tvoje, a on mi deluje kao prilično ozbiljan mladić, naročito po pitanju
njegovih osećanja prema tebi."
,Još mu nisam kazala."
„Nisi mu kazala?", rekao je Flečer sa nevericom.
„Ne."
„A majci?"
„Ne", ponovila je ona. „Ti si jedini koji zna za to." Tek sada je
pogledala oca u oči i dodala: „Shvataš li da je mama, verovatno, bila
devica do udaje."
„Kao i ja", rekao je Flečer, „ali ćeš morati da joj kažeš pre nego što
to postane očigledno."
„Neće, ako budem abortirala."
Flečer je ponovo ostao bez teksta neko vreme, a onda je rekao:
„Da li to stvarno želiš?"
„Da, tata, ali te molim da ne kažeš mami, jer ona to ne bi
razumela."
„Nisam baš siguran ni da te ja razumem", rekao je Flečer.
„Da li si za to da sve žene osim tvoje ćerke mogu da biraju?", pitala
je Lusi.

* * *
„To neće potrajati", rekao je Net, gledajući u jedan naslov u
Hartfordskom dnevniku.
„Šta to?", rekla je Su Ling sipajući mu još jednu šoljicu kafe.
„Moja prednost od sedam poena u anketama. Za nekoliko nedelja
glasači će zaboraviti i kome je od nas dvojice suđeno."
„Ali ona sigurno neće.", rekla je Su Ling tiho, pogledavši preko
muževljevog ramena u fotografiju Rebeke Eliot kako sva razbarušena
silazi niz stepenice suda. „Zašto se uopšte udala za njega?", dodade
skoro za sebe.
„Srećan sam što se nisam oženio njome", rekao je Net. „Znaš li ti da
Eliot nije prepisao moj rad i sprečio me da odem na Jejl mi se nikada
ne bismo sreli", rekao je Net uzimajući svoju ženu za ruku.
„Volela bih da sam mogla da imam više dece", rekla je Su Ling, još
uvek prigušenim glasom. „Luk mi užasno ne dostaje."
 „Znam", reče Net, „ali nikada neću žaliti zbog toga što sam onda
trčao uz ono brdo."
„I meni je drago što sam zalutala", rekla je Su Ling, ,jer te
obožavam. Ali bih rado dala svoj život u zamenu za Lukov."
„Mislim da bi to učinila većina roditelja", rekao je Net pogledavši u
svoju ženu, „a među njih bi mogla da uvrstiš i svoju majku koja je sve
žrtvovala za tebe i ne zaslužuje da se tako ophode prema njoj."
„Ne brini za nju", rekla je Su Ling trgavši se iz svog sentimentalnog
raspoloženja. „Išla sam juče da je vidim i u radnji sam zatekla gomilu
matorih perverznjaka koji su doneli svoj prljavi veš nadajući se da ona
na spratu ima salon za masažu."
Net se iskidao od smeha. „A kada pomislim da smo to krili sve one
godine. Nisam mogao da verujem da će doći dan kada ću tome moći
da se smejem."
„Mama kaže da će, ako postaneš guverner, otvoriti lanac perionica
veša širom države, a reklamni slogan će joj biti: 'Javno peremo vaš
prljavi veš'."
„Znao sam da postoji još neki važniji razlog zbog koga treba da
postanem guverner", rekao je Net ustajući od stola.
„I ko danas ima tu privilegiju da bude sa tobom?", pitala je Su Ling.
„Dobri ljudi Nju Kanaana", rekao je Net.
„I kada dolaziš kući?"
„Pretpostavljam nešto iza ponoći."
„Probudi me, kad dođeš", rekla je.

* * *
„Zdravo, Lusi", rekao je Džimi kada je ušao u kancelariju njenog
oca. „Da li je veliki čovek slobodan?"
„Jeste", rekla je Lusi ustajući sa stolice.
Džimi ju je posmatrao dok je izlazila iz kancelarije. Je li to ona
plakala, ili mu se samo učinilo? Flečer je ćutao dok nije zatvorila vrata
za sobom. „Dobar dan, Džimi", rekao je odgurnuvši novine dok je
Rebeka sa fotografije zurila u njega."
„Šta misliš, hoće li je zatvoriti?", pitao je Džimi.
Flečer je pogledao u fotografiju. „Mislim da nemaju mnogo izbora,
ali da sedim u poroti, glasao bih da je oslobode, jer mislim da je rekla
istinu."
 „Da, ali ti znaš na šta je sve Eliot bio spreman, a porota ne zna."
„Prosto mogu da ga čujem kako govori: 'Ako nećeš da to uradiš,
onda ću te ubiti. Nemoj da misliš da neću.'"
„Pitam se da li bi ostao u Aleksanderu, Diponu i Belu da Eliot nije
došao u firmu."
„Za to se pobrinula sudbina", rekao je Flečer kao da je razmišljao o
nečemu drugom. „Šta si mi spremio za danas?"
„Idemo u Medison."
„Na ceo dan?", pitao je Flečer. „Pa to je tradicionalno
republikanski kraj."
„Zato i hoću da idemo do tamo, jer je do izbora ostalo još samo par
nedelja", rekao je Džimi, „mada, kakve li ironije, njihovi glasovi
nikada nisu odlučili izbore."
„Glas je glas", rekao je Flečer.
„U ovom slučaju nije", rekao je Džimi, ,jer dok ostatak države glasa
elektronski, Medison je jedini izuzetak. On je među poslednjim
izbornim okruzima gde glasači još uvek više vole da olovkom
zaokruže kandidata za koga su se odlučili."
„Ali im glasovi zbog toga nisu manje vredni", i dalje je insistirao
Flečer.
„Tačno, ali se ispostavilo da u prošlosti njihovi glasovi nikada nisu
odlučili ishod izbora, jer oni počinju da ih broje tek sutradan, kada su
rezultati za celu državu već objavljeni. To sve pomalo podseća na
farsu, ali je jedna od tradicija koje dobri ljudi Medisona ne žele da
žrtvuju na oltaru moderne tehnologije."
„A ti i pored toga želiš da tamo provedem celi dan?"
„Da, jer će u slučaju da razlika u glasovima bude manja od pet
hiljada, Medison odjednom postati najvažniji grad u državi."
„Misliš li da tako nešto uopšte može da se dogodi kada ankete
pokazuju da Buš još uvek ima rekordnu prednost nad svojim
protivkandidatom?"
„To 'još uvek' odlično opisuje stanje stvari, pošto Klinton svakim
danom sve više smanjuje svoj zaostatak za njim i zato se još uvek ne
zna ko će na kraju završiti u Beloj i Guvernerovoj kući?"
Flečer nije kometarisao njegovu izjavu.
„Od jutros mi deluješ nešto zamišljeno", rekao je Džimi. „Želiš li da
o još nečemu razgovaramo?"
 * * *
„Čini se da će Net ubedljivo pobediti", rekla je Džulija uronjena u
jutarnje novine.
„Britanski premijer je jednom rekao da je nedelja dana u politici
puno vremena, a mi ih do izbora imamo još nekoliko", podsetio je
Tom svoju ženu.
„Ako Net postane guverner, propustićeš ono što je najuzbudljivije.
Nakon svega onog kroz šta si prošao, vraćanje u Ferčajld bi za tebe
moglo da bude krajnje monotono."
„Pravo da ti kažem, od dana kada je Rasel preuzet, izgubio sam
svako interesovanje za bankarski posao."
„Ali treba da postaneš predsednik najveće banke u državi."
„Ne, ako Net pobedi na izborima, neću", rekao je Tom.
Džulija je gurnula novine u stranu. „Nisam baš sigurna da sam te
razumela."
„Net me je pitao da li bih želeo da budem šef njegove
administracije ako postane guverner."
„A ko će onda biti predsednik upravnog odbora banke?"
„Pa ti, naravno", rekao je Tom. „Svi znaju da bi ti bila najbolje
rešenje za to mesto."
„Ali Ferčajld nikada neće postaviti ženu za predsednika upravnog
odbora. Oni su užasni tradicionalisti."
„Živimo u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, Džulija, i
zahvaljujući tebi, skoro polovina naših klijenata su žene. A što se tiče
odbora (službenike da i ne pomnijem), većina njih je u mom odsustvu
mislila da si ti već postala predsednik."
„Ali ako Net izgubi, s pravom će očekivati da se on vrati na tu
funkciju, a da ti postaneš njegov zamenik, u kom slučaju će ovo
pitanje imati čisto akademski značaj."
„Ne bih baš bio toliko siguran u to", rekao je Tom, „ne zaboravi da
je Džimi Overman, stariji senator Konektikata već izjavio kako se
sledeće godine neće kandidovati za reizbor, a to znači da bi na
njegovo mesto najverovatnije došao Net. Ko god da od njih dvojice
postane guverner, siguran sam da će onaj drugi otići u Vašington, u
svojstvu državnog senatora." Napravio je pauzu. „Mislim da je samo
pitanje vremena kada će Net i Flečer biti jedan drugom
protivkandidati na predsedničkim izborima."
„Da li misliš da sam dorasla tom poslu?", pitala je Džulija tiho.
„Ne", rekao je Tom, „da bi se kandidovala za predsednika moraš
da budeš rođena u Americi."
„Nisam mislila na predsednika Sjedinjenih Država, blesane, već na
predsednika upravnog odbora Ferčajlda."
„Znao sam to još od onog dana kada smo se upoznali", rekao je
Tom. „Jedino sam se plašio da me nećeš smatrati dovoljno dobrim da
ti budem muž."
„Jao, što vi muškarci sporo kapirate", rekla je Džulija. „Znala sam
da ću se udati za tebe još one noći kada smo se upoznali na večeri kod
Su Ling i Neta." Tom je ostao bez teksta ."Koliko bi mi život samo bio
drugačiji da je ona druga Džulija Kirkbridž došla do istog zaključka",
dodala je ona.
„A tek moj", reče Tom.
 50

Flečer je gledao u gomilu ljudi koji su ih pozdravljali. Tog dana je u

Medisonu održao sedam govora - na ulici, pijacama, ispred biblioteke
- ali je čak i on bio iznenađen time kako su ga dočekali na centralnom
mitingu održanom u svečanoj sali opštine.
DOĐITE DA ČUJETE POBEDNIKA bilo je odštampano masnim
crvenim i plavim slovima na ogromnom natpisu koji je visio preko
cele bine. Flečer se nasmešio kada mu je predsednik lokalne
podružnice njegove stranke rekao da je Pol Holborn, gradonačelnik
Medisona koji je bio nestranačka ličnost, ostavio taj transparent da tu
stoji od mitinga koji je pre nekoliko dana održao Net. Holborn je bio
gradonačelnik već četrnaest godina i sada se nije ponovo kandidovao
za tu funkciju, jer je nedomaćinski potrošio novac poreskih
obveznika.
Kada je Flečer seo, završivši sa svojim govorom, osetio je kako mu
adrenalin struji kroz telo, jer ovacije publike, što se po njegovom
završetku digla na noge, nisu bile uobičajeno dirigovane od strane
grupice ravnomerno raspoređenih pripadnika stranke koji su ustajali
kada je kandidat izgovarao poslednju rečenicu svog govora. Publika
je, ovog puta, ustala sa svojih sedišta zajedno sa onima koji su imali
zadatak da aplaudiraju. Poželeo je da je Eni bila tu da to vidi.
Kada je predsedavajući podigao Flečerovu ruku i viknuo u
mikrofon: „Dame i gospodo, ovo je sledeći guverner Konektikata", on
je po prvi put u toku cele kampanje poverovao u to. Klinton se
približavao Bušu, a Peroova nezavisna kandidatura stvarala je teren
za osipanje glasova republikanskih glasača. To je popravljalo i
Flečerove izglede. Nadao se da će četiri nedelje biti dovoljno vremena
da se nadoknadi zaostatak od četiri posto glasova koji je, prema
rezultatima anketa, imao za Netom.
Sala se ispraznila tek nakon pola sata, a do tada se Flečer rukovao
sa svima koji su mu pružili ruku. Predsedavajući ga je otpratio do
parkinga.
„Nemate vozača?", rekao je zazvučavši pomalo iznenađeno.
 „Lusi je uzela slobodno veče da bi pogledala Mog rođaka Vinija,
Eni je na nekoj dobrotvornoj priredbi, Džimi predsedava jednom
donatorskom skupu, a pošto ste manje od pedeset milja udaljeni od
nas, mislio sam da ću moći i sam da vozim", objašnjavao je Flečer
sedajući za volan.
Sa parkinga opštine izvezao se na auto-put, i prvi put toga dana
počeo je da se opušta. Ali tek što je prešao nekoliko stotina metara,
pomislio je na Lusi, što je u poslednje vreme radio kad god bi ostajao
sam. Imao je veliku dilemu. Da li bi Eni trebalo da kaže da im je ćerka
trudna?

* * *
Net je bio na večeri sa četiri lokalna industrijalca, koji su bili u
mogućnosti da daju značajan prilog njegovoj kampanji, pa ih zato nije
požurivao. Tokom večere su mu jasno dali do znanja šta očekuju od
republikanskog guvernera, i mada se to nije u potpunosti poklapalo sa
Netovim liberalnim idejama, rekli su mu da, ako se oni budu pitali,
demokrata sigurno neće ući u guvernersku rezidenciju.
Ponoć je već odavno prošla kada je Ed Čejmbers iz Čejmbers
Fudsa predložio da bi kandidata trebalo da puste da ide kući i dobro
se ispava.
Net nije mogao da se seti kada je poslednji put imao priliku da to
uradi.
To je bio uobičajeni znak za Toma da ustane, složi se sa onim ko je
dao takav predlog i ode po Netov kaput. Net bi onda napravio izraz
lica kao da je iscrpljen, rukovao bi se sa svojim domaćinima govoreći
im da bez njihove pomoći neće moći da pobedi na izborima. Koliko
god to laskavo zvučalo, u ovoj prilici je bilo i istinito.
Sva četvorica su ih otpratila do kola. Dok se Tom spuštao dugim
krivudavim prilaznim putem kuće Eda Čejmbersa, Net je uključio
radio da bi čuo vesti. Četvrti prilog je bio posvećen Flečerovom
govoru održanom u Medisonu, i lokalni novinar je apostrofirao nešto
od onoga što je njegov rival spomenuo na temu društvene samozaštite
od kriminala - ideje za koju se Net zalagao već mesecima. Net je počeo
da gunđa zbog tako očiglednog kopiranja, sve dok ga Tom nije
podsetio na to da je i on ukrao nešto od Flečerovih ideja koje su se
odnosile na reformu obrazovanja.
 Kada ih je spiker upozorio na mestimičnu poledicu na putevima,
Net je isključio radio.
Nakon nekoliko minuta je zaspao. Bio je to trik koji je Tom
poželeo da može da ga izvede, jer bi Net, čim bi se probudio, odmah
krenuo sa pričom. I Tom je čeznuo za tim da se dobro naspava. Sutra
su bili slobodni do deset, kada je trebalo da posete prvu od sedam
crkava, od kojih je poslednja trebalo da bude katedrala Svetog Josifa.
Znao je da Flečer Devenport takođe obilazi verske zajednice, ali u
drugom delu države. Do kraja predizborne kampanje neće biti
nijednog verskog skupa na kome neće kleknuti, izuti cipele ili pokriti
nečim glave da bi pokazali da su obojica pobožni građani. Čak iako
nije bio u pitanju baš bog kome su se oni molili, morali su da pokažu
svoju spremnost da u njegovom prisustvu stoje, sede i kleče.
Tom je odlučio da ne sluša vesti u jedan, pošto nije želeo da
ponovo slušaju prežvakavanje onog istog što su čuli pre pola sata.
Zato su propustili da čuju šta se dogodilo.

* * *
Jedna kola hitne pomoći su se ubrzo pojavila na licu mesta, a prvo
što je njihova posada uradila bilo je da pozovu vatrogasce. Vozač je
bio prilepljen za volan, javili su, a bez aparata za autogeno zavarivanje
nisu bili u stanju da otvore vrata. Da bi nastradalog izvukli živog iz
olupine, morali su da rade brzo.
Tek kada su policajci proverili na koga se kola vode shvatili su o
kome se radi. Pošto su znali da je malo verovatno da je senator bio
pijan, pretpostavili su da je verovatno zaspao za volanom. Na putu nije
bilo tragova klizanja, niti su u nesreći učestvovala druga vozila.
Medicinska ekipa je to javila bolnici, i kada su čuli ko je nastradali,
dežurni lekar je odlučio da pozove Bena Renvika. Znajući da je stariji
lekar, Renvik nije očekivao da će ga buditi u slučaju da neko od
mlađih hirurga može sam da uradi šta treba.
„Koliko je još ljudi bilo u kolima?", bilo je prvo pitanje doktora
Renvika.
„U kolima" je bio samo senator", stigao je istog trenutka odgovor.
„Šta li je radio sam u kolima u ovo doba noći?", promrmljao je
Renvik za sebe. „Koliko su povrede ozbiljne?"
„Nekoliko slomljenih kostiju, uključujući najmanje tri rebra i levi
skočni zglob", rekao je dežurni lekar, „ali me više brine što je puno
iskrvario. Vatrogascima je trebalo skoro sat vremena da ga izvuku iz
automobila."
„Dobro, kaži mom timu da ćemo ga odmah operisati. Pozvaću obe
gospođe Devenport."

* * *
Eni je stajala na ledenom vetru ispred ulaza za hitne slučajeve
kada je videla da joj se približavaju kola hitne pomoći. Primetivši da
imaju policijsku pratnju, shvatila je da je u njima verovatno njen muž.
Iako je Flečer još uvek bio u nesvesti, na putu do hirurške sale
dozvolili su joj da ga drži za njegovu mlitavu ruku. Kada je Eni videla u
kakvom je stanju, mislila je da niko neće moći da ga spase.
Zašto je išla na tu dobrotvornu priredbu kada je trebalo da bude sa
mužem u Medisonu? Kad god je bila sa Flečerom, ona ih je vraćala
kući. Nije se obazirala na njegovo navaljivanje da mu da da vozi, jer je
uživao u tome - a to bi mu dalo vremena da malo razmišlja, a i nije bilo
daleko. Kada je sleteo s puta, bio je na samo pet milja od kuće.
Rut Devenport je stigla u bolnicu samo koji minut kasnije, i odmah
je htela da zna šta se dešava. Nakon što je porazgovarala sa dežurnim
službenikom mogla je da umiri Eni.
„Flečer je u pravim rukama. Operisaće ga doktor Ben Renvik. On je
najbolji hirurg u državi."
Snaji, međutim, nije rekla da njega zovu samo kada pacijent ima
male šanse da se izvuče. Ben Renvik nije bio od onih ljudi koji vole da
se klade.
Ubrzo je stigla i Marta Gejts, i Rut je i njoj ponovila sve što je
uspela da sazna. Potvrdila je da je Flečer polomio tri rebra i skočni
zglob, i da ima rupturu slezine, ali je lekare najviše brinulo to što je
izgubio puno krvi.
„Ali jedna bolnica kao što je Sveti Patrik verovatno ima dovoljno
veliku zalihu krvi?"
„Da", odgovorila je Rut, „ali je Flečer AB negativna krvna grupa,
koja je inače najređa. Uprkos tome, krv te grupe smo uvek imali u
rezervi. Međutim, kada je onaj školski autobus prošlog meseca
skliznuo s puta 95 u Nju Londonu, Flečer je prvi insistirao da se cela
količina iste pošalje u nju-londonsku bolnicu, jer se ispostavilo se da
su i vozač i njegov sin bili AB negativni, a od tada nismo uspeli da
sakupimo novu."
Upalio se jedan reflektor i osvetilo ulaz u bolnicu. „Stigli su
lešinari", rekla je Rut pogledavši kroz prozor. Okrenula se i pogledala
svoju snaju. „Eni, mislim da bi trebalo da popričaš sa njima. Možda je
to jedina šansa da na vreme nađemo odgovarajućeg davaoca."

* * *
Kada je u ustala u nedelju ujutru, Su Ling je odlučila da ne budi
Neta; nije imala pojma kad je sinoć legao.
Sela je u kuhinju, skuvala sebi svezu kafu i počela da prelistava
jutarnje novine. Izgledalo je da su građani Medisona dobro primili
Flečerov govor, i poslednja anketa je pokazivala da se Netova
prednost smanjila na cifru od tri posto.
Su Ling je pijuckala svoju kafu, skolnivši novine u stranu. Uvek je
uključivala televizor pre punog sata da bi čula vremensku prognozu.
Prva osoba koja se pojavila na ekranu, i pre zvuka, bila je Eni
Devenport. Zašto li je stajala ispred Svetog Patrika, pitala se Su Ling?
Da li je to Flečer najavljivao neku novu inicijativu za promene u
zdravstvu?
Šezdesetak sekundi kasnije, znala je o čemu se radilo. Izletela je iz
kuhinje i odjurila uz stepenice da bi probudila Neta i rekla mu šta se
dogodilo. Kakva neverovatna koincidencija. Da li samo to? Kao
naučnik, Su Ling je malo verovala u koincidenciju. Ali sada nije imala
vremena da o tome razmišlja.
Bunovni Net slušao je kako njegova žena ponavlja ono što je
malopre rekla Eni Devenport. Iznenada se sasvim razbudio, iskočio iz
kreveta i hitro navukao na sebe jučerašnju odeću, ne obrijavši se, ni
istuširavši. Strčao je niz stepenice, navukavši cipele do kraja tek kada
je ušao u kola. Su Ling je već sedela za volanom upaljenog automobila.
Krenula je čim je Net za sobom zalupio vrata.
Na radiju se i dalje mogao čuti program jedne radiostanice koja je
24 časa emitovala vesti, i Net je, pokušavajući da veže pertle, slušao
njihov najnoviji izveštaj. Reporter sa lica mesta bio je krajnje jasan:
Senator Devenport je na respiratoru, i ako u roku od nekoliko sati ne
dobije dva i po litra AB negativne krvi, lekari misle da neće preživeti.
Su Ling je do Svetog Patrika stigla za dvanaest minuta,
jednostavno se ne obazirući na ograničenje brzine - nedeljom ujutru
nije bilo puno kola na putevima. Net je utrčao u bolnicu, dok je Su
Ling tražila mesto za parkiranje.
Kada je ušao unutra primetio je Eni na kraju hodnika i istog
trenutka ju je pozvao. Ona se okrenula i iznenadila se kada ga je
videla da trči prema njoj. Zašto li trči? pitala se.
„Došao sam čim sam čuo", viknuo je Net, koji je još uvek bio u
pokretu, ali su sve tri žene i dalje zurile u njega kao zečevi obasjani
svetlom automobilskih farova. „Ja imam istu krvnu grupu kao Flečer",
izgovorio je Net zaustavivši se kraj Eni.
„Vi ste AB negativni?", pitala je Eni neverujući u ono što čuje.
„Da", rekao je Net.
„Hvala bogu", rekla je Marta. Rut je istog trenutka otišla do
intenzivne nege, odakle se vrlo brzo vratila u pratnji Bena Renvika.
„Gospodine Kartrajt", rekao je on pružajući mu ruku, „Ja sam
doktor Renvik i ja sam..."
„Stariji konsultant, da, čuo sam za vas", rekao je Net rukujući se s
njim.
Kirurg se blago naklonio. „Jedan tehničar je spreman da vam uzme
krv..."
„Hajdemo onda", rekao je Net, skidajući sako.
„Moramo prvo da uradimo nekoliko analiza, kako bismo proverili
da li vaša krv sasvim odgovara primaočevoj, a potom i test na HIV i
hepatitis B."
„Nema problema", rekao je Net.
„Ali bojim se, gospodine Kartrajt, da će mi biti potrebno bar dva
litra vaše krvi da bi senator Devenport imao šanse da preživi a to
zahteva da potpišete nekoliko formulara u prisustvu advokata."
„Zašto advokata?", pitao je Net.
„Zato što postoji mogućnost da se kod vas zbog toga jave teški
propratni efekti, a svakako ćete se osećati veoma loše, i verovatno
ćete morati da nekoliko dana ostanete u bolnici da biste putem
infuzije dobili dodatnu tečnost."
„Imali šanse da me Flečer tako izbaci iz izborne trke za
guvernera?"
Sve tri žene su se tog dana prvi put nasmejale, a Renvik je hitro
odveo Neta do svoje kancelarije. Net se okrenuo da bi nešto rekao
Eni, i video je da je Su Ling teši.
„Sada imam još jedan problem", priznao je Renvik spustivši se na
stolicu iza svog radnog stola. Počeo je da slaže neke formulare.
„Sve ću da potpišem", ponovio je Net.
„To na šta sam mislio ne možete", rekao je konsultant.
„Zašto?", pitao je Net.
„Zato što je u pitanju glasački listić, pošto više nisam siguran za
koga da glasam."
 51

„Izgleda da gubitak dva litra krvi nije poremetio gospodina

Kartrajta", rekla je dežurna sestra spuštajući njegovu temperaturnu
listu ispred doktora Renvika.
„Možda nije", rekao je Renvik, prelistavajući je, „ali je značio puno
senatoru Devenportu. Spasao mu je život."
„Tačno", rekla je sestra, „ali sam upozorila senatora da će bar još
dve nedelje morati da ostane u bolnici."
„Nisam baš siguran", rekao je Renvik, „mislim da će Flečer već do
vikenda sam sebe pustiti kući."
„Možda ste u pravu", rekla je sestra uzdahnuvši, „ali šta da radim?"
„Ništa", rekao je Renvik, okrenuvši fasciklu na stolu tako da ona
nije mogla da na njoj pročita imena Natanijela i Pitera Kartrajta,
ispisana u njenom gornjem desnom uglu. „Ali moraš da mi što pre
zakažeš sastanak sa obojicom."
„Da, doktore", odgovorila je sestra zapisavši to u beležnicu pre
nego što je izašla iz njegovog kabineta.
Kada su se vrata zatvorila, Ben Renvik je okrenuo fasciklu i
ponovo pročitao njen sadržaj. Poslednja tri dana je skoro samo o tome
razmišljao.
Kada je uveče odlazio iz bolnice, zaključao je fasciklu u svoj sef.
Pa, još nekoliko dana neće ništa promeniti na stvari, imajući u vidu da
je ono o čemu je hteo sa njima da popriča čitavih četrdeset tri godine
bilo tajna.

* * *
Net je otpušten iz Svetog Patrika u četvrtak uveče, i svi su u bolnici
očekivali da će i Flečer otići kući do vikenda, uprkos tome što se
njegova majka trudila da ga ubedi da ne bi bilo dobro da žuri. On ju je
podsetio da je do izbora ostalo još samo dve nedelje.
Tokom najduže nedelje u njegovom životu, Ben Renvik je nastavio
da se rve sa svojom savešću, kao što je to sigurno bio slučaj i sa
doktorom Grinvudom pre četrdeset tri godine, ali je ovaj prvi došao
do drugačijeg zaključka; osećao je da nema izbora i da mora da im
kaže istinu.
Dva rivala su se dogovorila da se sastanu sa doktorom u utorak, u
šest popodne, u njegovom kabinetu. I jednom i drugom kandidatu je
to bio jedini slobodan termin do izbora.

* * *
Net je prvi stigao, pošto je u devet trebalo da bude na mitingu u
Voterberiju, i da u međuvremenu možda nekako poseti još nekoliko
manjih mesta koja su mu bila usput.
Flečer je ugegao u kabinet doktora Renvika u dva minuta do šest,
nervirajući se što je Net stigao pre njega.
„Videćeš ti svog boga", rekao je, „čim budem skinuo gips."
„Ne bi trebalo da tako razgovaraš sa doktorom Renvikom, posle
svega što je učinio za tebe", rekao je Net smešeći se.
„Zašto da ne?", pitao je Flečer. „Napunio me je tvojom krvlju, pa
sada više nisam ni daj bože onaj čovek kakav sam nekada bio."
„Deco, deco", rekao je doktor, iznenada shvativši značaj
Flečerovih reči, „ima nešto ozbiljnije o čemu moramo da popričamo."
Obojica su se ućutala zbog tona kojim ih je doktor prekorio.
Doktor Renvik je ustao od stola i otišao da otključa svoj sef.
Izvadio je iz njega jednu fasciklu i spustio je na sto.
„Nekoliko dana sam pokušavao da smislim kako da vam saopštim
nešto ovako poverljivo." Desnim kažiprstom je kucnuo po fascikli.
„Nešto što nikada ne bih otkrio da nije bilo senatorove skoro fatalne
saobraćajne nesreće zbog koje sam morao da proverim oba vaša
zdravstvena kartona." Net i Flečer su se zgledali, ali ništa nisu rekli.
„Čak sam imao i dilemu da li da vam to saopštim pojedinačno ili
zajedno, ali vam je sad jasno za koju sam se opciju odlučio. Od vas
samo tražim da ono što ću vam reći ostane tajna, ukoliko obojica,
ponavljam, obojica, ne budete to želeli da obnarodujete."
„Ja se slažem sa tim", kazao je Flečer, okrenuvši se Netu.
„I ja", reče Net, „to će se ionako obaviti u prisustvu mog advokata."
„Čak i ako će to uticati na ishod izbora?", dodao je doktor
neosvrćući se na Netov šaljivi komentar. Obojica su se zamislila na
trenutak, ali su onda ponovo klimnuli glavom. „Da znate da je ono što
ću vam reći sto posto tačno, i ni na koji način se ne može dovesti u
pitanje." Doktor je otvorio fasciklu i pogledao u jedan izvod iz matične
knjige rođenih i jednu umrlicu.
„Senatore Devenport i gospodine Kartrajt", rekao je, kao da se
obraća dvojici ljudi koje ne poznaje, „nakon dvostruke provere
uzoraka vaših DNK, moram da vas obavestim da nema nikakve dileme
da ste vas dvojica braća", napravio je malu stanku, pogledavši u izvod
iz matične knjige rođenih, „i to dvojajčani blizanci." Doktor je ućutao,
dajući tako svojim rečima posebnu težinu.
Net se setio onih dana kada je morao da uzme rečnik da bi
proverio značenje reči. Flečer je prvi prekinuo tišinu.
„Što znači da nismo identični."
„Tačno", rekao je doktor Renvik, „pretpostavka da blizanci moraju
da liče jedan na drugog je uvek bila mit, koji su uglavnom održavali
pisci romantičari."
„Ali to ne objašnjava...", počeo je Net.
„Ako hoćete odgovore na sva ona pitanja koja vam se sada
verovatno vrzmaju po glavi", rekao je doktor Renvik, „uključujući i to
ko su vam roditelji i kako se to dogodilo da ste odvojeni, sa
zadovoljstvom ću vam sve natenane objasniti." Doktor Renvik je
ponovo kucnuo kažiprstom po onoj otvorenoj fascikli.
Nijedan od njih nije odmah odgovorio. Opet se Flečer oglasio prvi:
„Nema potrebe da gledam u tu fasciklu."
Sada se iznenadio doktor Renvik.
„Već sve znam o Netu Kartrajtu", objašnjavao je Flečer,
„uključujući i detalje o tragičnoj smrti njegovog brata."
Net je klimnuo glavom. „Moja majka i dalje drži sliku obojice
pored kreveta, i često mi priča o mom bratu Piteru i tome kako bi
sada bio veliki." Ućutao je i pogledao u Flečera. „Bila bi ponosna na
čoveka koji je spasao život svom bratu. Ali, ipak imam jedno pitanje",
dodao je okrećući se prema doktoru Renviku, „moram da pitam da li
gospođa Devenport zna da Flečer nije njen sin?"
„Koliko ja znam, ne", odgovorio je Renvik.
„Kako ste tako sigurni?", pitao je Flečer.
„Zato što se među papirima na koje sam naišao prelistavajući vašu
dokumentaciju nalazilo i jedno pismo od doktora koji ju je porodio.
On je ostavio pismo sa instrukcijama koje je trebalo otvoriti samo u
slučaju da dođe do spora koji bi mogao da ugrozi reputaciju bolnice. A
u tom pismu se kaže da je, izuzev doktora Grinvuda, samo još jedna
osoba znala istinu."
„Ko je to bio?", pitali su i Net i Flečer istovremeno.
Doktor Renvik je okrenuo novi list. „Gospođa Heder Nikol, ali
pošto su i ona i doktor umrli, nema načina da se to potvrdi."
„Ona je bila moja dadilja", rekao je Flečer, „i koliko se sećam, činila
je sve da udovolji mojoj majci." Onda se okrenuo i pogledao u Neta.
„Ali, više bih voleo da moji roditelji ne saznaju istinu."
„Važi", rekao je Net. „Zašto bismo tome izlagali roditelje? Ako
gospođa Devenport shvati da Flečer nije njen sin, a moja majka otkrije
da Piter nije umro, a ona je bila lišena mogućnosti da odgaja oba svoja
deteta, to bi moglo da dovede do nazamislive pometnje u obe naše
porodice."
„Tako je", rekao je Flečer. „Moji roditelji će uskoro ući u devetu
deceniju života, i mislim da nema potrebe buditi stare duhove?"
Napravio je kratku pauzu. „Iako priznajem da se pitam kako li bi naši
životi izgledali da sam ja završio u tvojoj, a ti u mojoj kolevci", rekao
je gledajući u Neta.
„Nikada to nećemo znati", odgovorio je Net. „Jedno je, međutim,
sigurno."
„Šta to?", pitao je Flečer.
„Ja bih svejedno bio sledeći guverner Konektikata."
„Zbog čega si tako siguran u to?", pitao je Flečer.
„Od starta sam imao prednost nad tobom. Na kraju krajeva, šest
minuta sam stariji od tebe."
„To je bio neznatan problem, od koga sam se oporavio već nakon
sat vremena."
„Deco, deco", prekorio ih je ponovo Ben Renvik.
Obojica su se smejala, a doktor je zatvorio fasciklu. „Onda se
slažemo da bi sve dokaze da ste u srodstvu trebalo uništiti i
zaboraviti."
„Slažem se", rekao je Flečer bez oklevanja.
„Zaboraviti", ponovio je Net.
Obojica su gledala kako doktor otvara fasciklu i prvo vadi izvod iz
matične knjige rođenih, a zatim ga stavlja u sekač hartije. Dok je
dokazni materijal nestajao, svi su ćutali. Nakon izvoda, došlo je na red
pismo na tri strane, koje je na sebi nosilo datum 11. maj 1949, a
potpisao ga je doktor Grinvud. Nakon njega usledilo je nekoliko
internih bolničkih dokumenata i beležaka iz 1949. godine. Doktor
Renvik ih je redom ubacivao u sekač, sve dok fascikla na kojoj su bila
ispisana imena Natanijela i Pitera Kartrajta nije ostala prazna. Onda je
fasciklu pocepao načetvoro, i predao je oštrim zubima sekača.
Flečer je istog trenutka ustao sa stolice i okrenuo se da bi se
rukovao sa svojim bratom. „Vidimo se u guvernerskoj rezidenciji."
„Nego šta", rekao je Net zagrlivši ga. „Odmah ću postaviti
platformu za invalidska kolica da bi mogao redovno da me posećuješ."
„Pa, moram da krenem", rekao je Flečer, okrenuvši se da se rukuje
sa Benom Renvikom. „Treba da pobedim na nekim izborima."
Odgegao je prema vratima, pokušavajući da do njih dođe pre Neta, ali
je njegov brat bio brži i otvorio mu ih je.
„Vaspitali su me da otvaram vrata ženama, starijim građanima i
invalidima", objašnjavao je Net.
„A sada tom spisku možeš da dodaš i buduće guvernere", rekao je
Flečer progegavši kroz njih.
„Da li si pročitao moj predlog u vezi sa beneficijama za invalide?",
pitao je Net kada ga je stigao.
„Ne", odgovorio je Flečer, „nikada se nisam zanosio nepraktičnim
idejama koje ne mogu da se primene u stvarnom životu."
„Samo mi je jedno žao", rekao je Net kada su ostali sami u hodniku
gde ih doktor Renvik više nije mogao čuti.
„Mogu li da pogađam", rekao je Flečer očekujući još jedan štos.
„Mislim da bi bilo divno odrasti sa jednim takvim bratom."
 52

Ispostavilo se da su se predviđanja doktora Renvika obistinila.

Senator Devenport je samog sebe otpustio iz bolnice pre vikenda, a
dve nedelje nakon toga niko nije mogao da veruje da je pre mesec
dana tog istog čoveka od smrti delilo samo nekoliko sati.
Na samo par dana od izbora, Klinton je prema anketama preuzeo
vođstvo, dok je Perot i dalje odvlačio Bušove glasače. I Net i Flečer su
nastavili da putuju po državi brzinom na kojoj bi im pozavideli i vrsni
atletičari. Ni jedan, ni drugi nisu zazirali od toga da se pojave u TV
duelu, pa kada im je jedna lokalna TV stanica predložila da to učine u
tri navrata, odmah su prihvatili izazov.
Svi su se složili sa tim da je Flečer u prvom od njih bolje prošao,
što su i ankete potvrdile, jer je u njima po prvi put dobio više glasova
od svog protivkandidata.
Net je odmah proredio sa svojim putovanjima po zemlji i odlučio
da provede nekoliko sati u improvizovanom studiju, gde je uz pomoć
članova svog izbornog tima, koji su postavljali pitanja, simulirao
nastup na TV-u. To se isplatilo, jer su čak i lokalne demokrate priznale
da je dobio drugu rundu, a ankete su pokazale da je ponovo bio u
prednosti.
Od poslednjeg TV duela je zavisilo puno toga, pa su zato oba
kandidata vodila računa da tokom njega ne naprave nijednu grešku, i
on je na kraju završen nerešeno, ili kako je to Lusi opisala -
'neprotrešeno'. Kandidati se nisu uzbuđivali kada su čuli da je
konkurentska stanica u vreme njihovog duela prenosila jednu
fudbalsku utakmicu, koju je posmatralo deset puta više ljudi nego što
je to bio slučaj sa njihovim nastupom. Rezultati anketa koje su
urađene sutradan pokazale su da su oba kandidata dobila po 46%
glasova, a da je 8% birača još uvek bilo neopredeljeno.
„Gde li su bili poslednjih šest meseci?", pitao se Flečer zureći u ovu
poslednju cifru.
„Nisu svi zagriženi za politiku kao ti", rekla je Eni za doručkom tog
jutra. Lusi je klimnula glavom.
 Flečer je iznajmio helikopter, a Net se poslužio bančinim malim
avionom, da bi poslednje nedelje pre izbora obišli celu državu, za koje
vreme se broj neopredeljnih birača spustio na 6%, a od onih 2% i
jednom i drugom kandidatu su pripali po jedan posto glasova. Do
kraja nedelje oba kandidata su se pitala postoje li tržni centar, fabrika,
železnička stanica, opštinska sala, bolnica, ili čak i ulica koje nisu
obišli i mislila su da će na kraju presuditi bolja organizacija rada
izbornog tima na terenu, a da će pobednik biti onaj ko na dan izbora
bude imao podmazaniju glasačku mašineriju. Tom i Džimi su to
najbolje znali, ali nisu mogli da urade ništa više od onog što su dotada
već uradili, i samo im je ostalo da nagađaju šta bi u poslednjem
trenutku moglo da krene naopako.
Izbori su za Neta predstavljali mešavinu aerodoroma i glavnih
ulica kojima je prodefilovao u nastojanju da obiđe svaki grad sa
pistom, pre nego što će se u osam uveče birališta zatvoriti. Čim bi
njegov avion sleteo, utrčao bi u druga kola u povorci automobila koja
ga je čekala i krenuo brzinom od sedamdeset milja na sat, dok ne bi
ušao u naseljenu zonu, gde bi usporio na deset milja na sat i počeo da
maše svakome ko bi za njega pokazao i najmanje interesovanje. Na
kraju bi završio u glavnoj ulici, krećući se brzinom hoda pešaka, a
onda bi sve to isto ponovio samo u smeru ka aerodromu, odakle bi
odmah odleteo za sledeći grad.
Flečer je jutro na dan izbora proveo u Hartfordu, nastojeći da
svoje najvernije glasače izvuče na birališta, a zatim je odleteo
helikopterom u posetu krajevima u kojima su glasači demokrata bili u
većini. Te večeri su TV komentatori diskutovali čak i o tome koji je
kandidat bolje iskoristio poslednje časove kampanje. I jedan i drugi su
se vratili na hartfordski aerodrom, Brejnar, samo nekoliko minuta po
zatvaranju birališta.
U takvim situacijama bi kandidati obično izbegavali da se sretnu,
ali kada su se njihova dva tima srela na pisti, oni su, poput vitezova na
takmičenju, krenuli jedan prema drugom.
„Senatore", rekao je Net, „odmah ujutru moram da se vidim sa
vama, jer ćete u vašem predlogu zakona o obrazovanju morati da
napravite nekoliko izmena da bih mogao da vam ga odobrim."
„Do sutra će moj pređiog već biti zakon", odgovorio je Flečer.
„Nameravam da to bude prva stvar koju ću uraditi kao guverner."
 Kada su videli da su njihovi najbliži saradnici zaostali za njima,
mogli su da porazgovaraju o nekim privatnim stvarima, jer su shvatili
da šegačenje ima malo efekta kada nije bilo publike da ga čuje.
„Kako je Lusi?", pitao je Net. „Nadam se da je rešila problem."
„Otkud znaš za to?", pitao je Flečer.
„Jedan moj operativac je to iskopao negde, pre par nedelja. Rekao
sam mu da ako mi to još jednom pomene više neće biti u mom timu."
„Hvala ti", rekao je Flečer, ,jer još uvek nisam rekao Eni." Napravio
je malu pauzu. „Lusi je provela nekoliko dana u Njujorku, sa Loganom
Ficdžeraldom, a onda se vratila ovamo da bi me pratila na mojim
putovanjima."
„Voleo bih da sam mogao da je gledam kako raste, kao svaki ujak
svoju bratanicu. Žao mi je što nemam ćerku."
„Ona bi me rado menjala za tebe", rekao je Flečer. „Čak sam morao
i da joj povećam džeparac da me ne bi stalno podsećala na to kako si
divan."
„Nisam ti rekao", kazao je Net, „da je nakon one tvoje intervencije,
kada je u Hartfordskoj osnovnoj školi kidnapovano njegovo odeljenje,
Luk okačio tvoju fotografiju na zid svoje sobe, i ona još i dan danas
stoji tamo. Molim te da mi pozdraviš bratanicu."
„Hoću, ali da znaš da će ona, ako pobediš, odložiti svoje studije za
godinu dana i prijaviti se da stažira kod tebe u administraciji. Meni je
već dala do znanja da se to neće dogoditi ako ja postanem guverner."
„Onda jedva čekam da se pridruži mom timu", rekao je Net, „pošto
mi je par pomoćnika već reklo da je našlo novi posao."
Flečer se nasmešio. „Kako ćemo večeras?"
„Ako jedan od nas do ponoći bude imao ubedljivu prednost, neka
ga onaj drugi pozove telefonom i prizna mu pobedu?"
„Važi", rekao je Flečer, „mislim da znaš moj kućni broj."
„Čekaću vaš poziv, senatore", kazao je Net.
Dva kandidata su se rukovala ispred aerodroma i njihove povorke
automobila su odjurile na različite strane.
I jedan i drugi su imali policijsku pratnju do kuće. Policajci su
dobili jasne instrukcije. Ekipa čiji čovek bude pobedio, štitiće novog
guvernera. A oni drugi dobijaju slobodan vikend.
Ni jedni, ni drugi nisu imali ovo drugo.
 53

Čim je ušao u kola, Net je uključio radio. Preliminarni rezultati su

nedvosmisleno ukazivali na to da će Bil Klinton u januaru ući u Belu
Kuću, a da će predsednik Buš verovatno pre ponoći priznati izborni
poraz. Ceo život u javnoj službi, godinu dana predizborne kampanje,
jedan dan glasanja i vaša politička karijera postaje istorijska fusnota.
„Tako izgleda demokratija u politici", čuo je da je predsednik Buš
kasnije primetio sa žaljenjem.
Rezultati glasanja na drugim nivoima pokazivali su da demokrate
nisu kontrolisale samo Belu kuću, već i Senat i Kongres.
CBS-ov politički komentator, Den Rader, rekao je da je izborna
trka za nekoliko funkcija bila veoma izjednačena. „U Konektikatu, na
primer, kandidati za guvernera imaju skoro podjednak broj glasova i
na osnovu preliminarnih rezultata ne može se predvideti krajnji ishod
glasanja. Ali da sada čujemo našeg dopisnika iz Litl Roka koji se nalazi
ispred kuće guvernera Klintona."
Kada se kolona od tri Ševroleta zaustavila ispred njegove kuće,
Net je isključio radio. Tu su ga dočekale dve televizijske kamere,
jedan radio reporter i par novinara - koliko je to bilo drugačije u
odnosu na Arkanzas, gde je više od stotinak TV kamera i bezbroj radio
reportera i novinara čekalo da čuje prve reči novoizabranog
predsednika. Tom je stajao pored vrata.
„Nemoj mi reći da je", kazao je Net prolazeći pored novinara i
ulazeći u kuću, „toliko izjednačeno. Kada ćemo dobiti pojedinačne
rezultate?"
„Očekujemo da prvi stignu za sat vremena", rekao je Tom, „a ako
budu iz Bristola, da znaš da oni obično glasaju za demokrate."
„Da, ali kakav će biti odnos glasova?", pitao je Net dok su išli ka
kuhinji, gde su zatekli Su Ling kako bulji u televizor, dok je iz rerne
dopirao miris zagoretine.

* * *
Flečer je stajao ispred TV-a, gledajući kako Klinton sa balkona
svoje kuće u Arkanzasu maše okupljenima. Istovremeno je pokušavao
da sluša šta mu govori Džimi. Kada se na kongresu demokrata, u
Njujorku, upoznao sa guvernerom Arkanzasa, Flečer mu nije davao
nikakve šanse, imajući u vidu da je samo pre godinu dana, nakon
pobede u Zalivskom ratu, Buš imao najveću prednost u odnosu na
svog protivkandidata od kada se u Americi održavaju izbori.
„Klinton je proglašen pobednikom", rekao je Flečer, „ali je,
zapravo, Buš izgubio." Gledao je kako se Bil i Hilari grle, dok je
njihova zbunjena, dvanaestogodišnja ćerka stajala pored njih.
Pomislio je na Lusi i njen nedavni pobačaj, svestan da bi to bila udarna
vest u medijima da se kandidovao za predsednika. Pitao se kako li bi
se Čelzi nosila sa takvom vrstom pritiska.
Lusi je uletela u sobu. „Mama i ja smo ti spremile za klopu ono što
najviše voliš, jer ćeš naredne četiri godine jesti stalno van kuće." On se
nasmejao njenom mladenačkom entuzijazmu."Kuvani kukuruz,
špagete bolonjeze i, ako pobediš pre ponoći, zapečeni krem."
„Ali ne sve odjednom", zamolio je Flečer i okrenuvši se prema
Džimiju, koji je od kada je ušao u kuću skoro stalno bio na telefonu,
pitao: „Kada očekuješ da stignu prvi rezultati sa biračkih mesta?"
„Svakog časa", odgovorio je Džimi. „Bristol je ponosan na to što ih
uvek prvi objavi, a mi bismo tu morali da imamo tri-četiri posto
glasova više ako želimo da pobedimo."
„A ako razlika bude manja od tri posto?"
„Onda imamo problem", odgovorio je Džimi.

* * *
Net je pogledao u sat. U Hartfordu je već prošlo devet, ali je slika
na ekranu pokazivala da u Kaliforniji birači još uvek odlaze na
birališta. Preko celog ekrana se pojavila najava udarnih vesti. NBC je
prvi objavio vest da je Klinton postao novi predsednik Sjedinjenih
Država. Džordž Buš je od strane televizijskih stanica već bio obeležen
surovim epitafom predsednika sa samo jednim mandatom.
Telefoni su stalno zvonili, a Tom je pokušavao da odgovori na sve
pozive. Ako je bio mišljenja da Net lično treba da razgovara sa onim
ko je zvao, pružio bi mu slušalicu, a ako nije, ovaj drugi bi ga čuo kako
ponavlja: „Trenutno je zauzet, ali hvala vam što ste se javili. Preneću
mu."
 „Nadam se da su TV kamere tamo gde je izjednačeno", rekao je
Net, „inače neću znati da li da objavim pobedu ili priznam poraz",
dodao je pokušavajući da junački zaseče pregorelu šniclu.
„Konačno jedna prava vest", rekao je Tom, „ali ne znam kome će to
ići na ruku - objavili su da je odziv birača u Konektikatu pedeset jedan
posto, znači nešto više od nacionalnog proseka." Net je klimnuo
glavom, okrećući se prema televizoru. Stalno se pominjala reč
'izjednačeno'.
Kada je Net čuo ime Bristol, odgurnuo je šniclu u stranu. „A sada
da čujemo našeg dopisnika sa najnovijim rezultatima", rekao je
voditelj.
„Dene, svakog časa očekujemo rezultate, i oni će biti prvi pravi
pokazatelj toga koliko je trka za mesto guvernera izjednačena. Ako
demokrate pobede sa... trenutak, dobijam rezultat... demokrate su
pobedile u Bristolu." Lusi je skočila sa svoje stolice, ali se Flečer nije
micao čekajući da se u dnu ekrana pojave cifre.
„Flečer Devenport 8 604, Net Kartrajt 8 379, glasova", rekao je
reporter.
„Tri posto. Ko je sledeći?"
„Verovatno Voterberi", rekao je Tom, „gde bi trebalo da prođemo
dobro, jer... "
„A u Voterberiju su pobedili republikanci, sa prednošću od više od
pet hiljada glasova, zbog čega Net Kartrajta sada vodi."
Oba kandidata su provela ostatak večeri u stalnom skakanju,
sedanju, pa onda ponovnom skakanju, jer su se u toku narednih dva
časa smenjivali u vođstvu ravno šesnaest puta, ostavivši na kraju
komentatore bez hiperbola. Ali negde na sredini prebrojavanja
glasova, spiker u studiju je našao vremena da ubaci informaciju da je
predsednik Buš telefonirao guverneru Klintonu, u Arkanzas, da bi
priznao poraz. Čestitao mu je i poželeo sve najbolje. Komentatori su se
pitali da li je to najava nove Kendijevske ere u politici... "Ali da se
vratimo izborima za guvernera Konektikata. Evo nečega za ljubitelje
statistike - senator Devenport trenutno vodi ispred kandidata
republikanaca sa l 170 141 prema l 168 872 glasa, dakle sa l 269
glasova prednosti. Pošto je to razlika manja od jednog procenta,
automatski će se pristupiti ponovnom prebrojavanju glasova. A ako ni
to ne bude dovoljno", nastavio je komentator, „doći će do dodatnih
komplikacija, pošto se u okrugu Medison glasovi po tradiciji broje tek
sutradan po održavanju izbora, u deset časova."
Na ekranu se pojavio gradonačelnik Medisona. Pol Holborn
sedamdesetogodišnji političar je pozvao sve gledaoce da posete njihov
živopisan primorski gradić, koji će odlučiti o tome ko će biti novi
guverner.
„Kako ti se čini?", pitao je Net, dok je Tom nastavio da ubacuje
brojke u svoj digitron.
„Flečer trenutno vodi sa 1 269 glasova prednosti, a republikanci su
na poslednjim izborima posle Medisona vodili sa 1 312 glasova."
„Onda znači da smo u prednosti?", pitao je Net.
„Bilo bi lepo da je tako jednostavno", rekao je Tom, „Jer moramo
da razmotrimo još jednu moguću komplikaciju."
„Koju?"
„Sadašnji guverner je poreklom iz Medisona, i zato tamo sigurno
ima puno potencijalnih glasova."
„Trebalo je da još jednom odemo u Medison", rekao je Net.
„Posetio si ga dva puta, a Flečer samo jednom.
„Treba da ga nazovem", rekao je Net, „i kažem mu da mi ne pada
na pamet da priznam poraz."
Tom je klimnuo glavom, a Net otišao do telefona. Znao je napamet
senatorov broj telefona, jer ga je tokom suđenja svake večeri zvao na
kuću.
„Halo", kazao je neko, „kuća guvernera."
„Još uvek nije", rekao je Net.
„Dobar dan, gospodine Kartrajt", rekla je Lusi, „hoćete li da
razgovarate sa guvernerom?"
„Ne, želeo bih da razgovaram sa tvojim ocem."
„Zašto? Hoćete da priznate poraz?"
„Ne, pustiću njega da to sutra uradi, a vama ću, ako budete dobri,
ponuditi jedan posao."
Flečer je uzeo slušalicu, „Izvini zbog ovoga, Nete", rekao je,
„pretpostavljam da zoveš da mi kažeš da se obračun pomera za sutra
u podne."
„Da, a kada si to već spomenuo, planirao sam da ja budem Gari
Kuper", rekao je Net.
„Onda se vidimo na glavnoj ulici, šerife."
 „Budi srećan što ti Ralf Eliot nije protivkandidat."
„Zašto?", pitao je Flečer.
„Jer bi on već sada bio u Medisonu i punio glasačke kutije
falsifikovanim listićima."
„Ne bi mu ništa pomoglo", rekao je Flečer.
„Zašto?", pitao je Net.
„Da mi je Eliot protivkandidat, ja bih već slavio pobedu."
Knjiga sedma
BROJEVI
 54

Netu je do Medisona trebalo sat vožnje. Kada je stigao do njegove

periferije, moglo mu se oprostiti što je u jednom trenutku pomislio da
je taj mali grad izabran za ovogodišnjeg domaćina odlučujuće
utakmice fudbalskog plej-ofa.
Auto-put je bio zagušen automobilima ukrašenim zastavama u
crvenoj, beloj i plavoj boji, i figuricama magaraca i slonova koje su
zevala kroz njihova zadnja stakla. Kada je skrenuo za sam grad, koji je
imao 12 372 stanovnika, polovina automobila je, poput metalnih
opiljaka privučenih magnetom, napustila magistralu.
„Ako odbijemo one koji još uvek nemaju pravo glasa, mislim da će
na izbore izaći oko pet hiljada ljudi", rekao je Net.
„Ne mora da znači. Mislim da će ih biti više", odgovorio je Tom.
„Ne zaboravi da je Medison mesto u kome ima puno penzionera i gde
nema mnogo noćnih klubova i diskoteka."
„Onda bi to trebalo da nam ide na ruku", rekao je Net.
„Neću ništa da kažem", rekao je Tom uzdišući.
Do gradske skupštine im nisu trebali putokazi, jer su izgleda svi išli
u tom pravcu, uvereni u to da onaj ko se nalazi ispred tačno zna kuda
ide. Kada je Netova mala kolona automobila stigla do centra grada,
tamo su ih već preticale majke koje su gurale kolica. Ušavši u Glavnu
ulicu, morali su stalno da staju pešacima koji su se sa trotoara prelivali
na kolovoz. Kada je Netov automobil pretekao i jednog čoveka u
invalidskim kolicima, on je odlučio da izađe iz kola i nastavi pešice. To
ga je još više usporilo, jer kada su ga ljudi prepoznali, navalili su da se
rukuju s njim, a nekoliko njih ga je čak pitalo da li bi mogao da stane i
fotografiše se sa njihovim ženama.
„Drago mi je što vidim da si već započeo narednu izbornu
kampanju", začikavao ga je Tom.
„Neka nas oni prvo izaberu", rekao je Net kada su stigli do opštine.
Popeo se uz stepenice i dalje se rukujući sa svima koji su prilazili da
mu požele da pobedi, kao da je bio dan pre, a ne posle izbora. Pitao se
da li će slika biti drugačija kada tim istim stepeništem bude silazio, a
ovi ljudi budu znali rezultat glasanja. Tom je primetio gradonačelnika
koji je stajao na vrhu stepeništa, tražeći ga pogledom.
„Pol Holborn", prošaputa Tom. „Bio je gradonačelnik u tri mandata
i sada je, u svojoj sedamdesetsedmoj godini, pobedio i na svojim
četvrtim izborima, na kojima se niko nije usudio da mu bude
protivkandidat."
„Drago mi je, Nete", rekao je gradonačelnik, kao da su bili stari
prijatelji, iako su se samo jednom videli.
„I meni, gospodine", kazao je Net rukujući se gradonačelnikom.
„Čestitam vam na novom mandatu."
„Hvala", rekao je gradonačelnik. „Flečer je stigao pre nekoliko
minuta i čeka u mojoj kancelariji. Trebalo bi da odemo do njega."
Kada su ušli u zgradu, Holborn je rekao: „Želeo bih da vas upoznam sa
time kako izgleda prebrojavanje glasova u Medisonu."
„Može", rekao je Net, znajući da bi se dogodilo isto i da je rekao
suprotno.
Dok su išli kroz hodnik, pratila ih je gomila opštinskih službenika i
novinara. U gradonačelnikovom kabinetu su se Net i Su Ling pridružili
Flečeru i Eni i još tridesetak drugih ljudi koji su smatrali da imaju
pravo da prisustvuju ovom skupu.
„Jeste li za kafu, Nete, pre nego što počnemo?", pitao je
gradonačelnik.
„Ne, hvala, gospodine", rekao je Net.
„A vaša slatka, mala ženica?" Su Ling je učtivo odmahnula glavom,
nedavši se zbuniti netaktičnom opaskom matorca.
„Onda, da počnem", nastavio je gradonačelnik okrenuvši se
brojnoj publici koja se nagurala u njegov kabinet.
„Dame i gospodo", napravio je kratku pauzu, „i budući guverneru",
pokušao je da pogleda obojicu kandidata u isto vreme. „Brojanje
glasova će početi danas u deset, kao što je to već više od jednog veka
tradicija u Medisonu, i ja mislim da nema razloga da kasnimo sa
njegovim početkom samo zato što ovoga puta vlada nešto veće
interesovanje nego obično." Flečeru je ova najava delovala pomalo
teatralno, ali je bio svestan da je gradonačelnik imao nameru da
maksimalno uživa u svojih petnaest minuta slave.
„U gradu je registrovano", nastavio je gradonačelnik, „10 942
birača, koji žive u 11 četvrti. Dvadeset dve biračke kutije su, kao i
uvek, nekoliko minuta nakon zatvaranja biračkih mesta odnesene u
policijsku stanicu, gde su prethodnu noć provele u 'pritvoru'."
Nekoliko ljudi se učtivo nasmejalo gradonačelnikovoj šali, kao i on
sam, što ga je dekoncentrisalo. Učinilo se da ne zna šta dalje treba da
kaže, sve dok se njegov šef administracije nije nagnuo napred i
šapnuo mu na uvo: „Glasačke kutije."
„Da, naravno. Da, glasačke kutije su jutros u devet donete u zgradu
opštine, gde sam mog šefa administracije zamolio da proveri pečate
na njima. On mi je potvrdio da su pečati netaknuti." Gradonačelnik je
pogledao oko sebe i video da njegovi stariji službenici klimaju
glavama. „U deset sati ću otpečatiti glasačke kutije i glasački listići će
se izvaditi iz njih i staviti na sto koji se nalazi na sredini svečane sale.
Cilj prvog brojanja je samo da se ustanovi koliko je ljudi glasalo. Kada
se to bude znalo, listići će se podeliti u tri gomile. Prvu, sa glasovima
za republikance, drugu, za demokrate, i treću, u kojoj će biti sporni
listići. Iako, moram da dodam, da ovih poslednjih ima malo u
Medisonu, jer bi za mnoge od nas ovo moglo da bude poslednje
glasanje." Ovo je bilo propraćeno smehom, iako je Net bio siguran da
se gradonačelnik uopšte nije šalio.
„Na kraju ću saopštiti rezultat glasanja, koje će odlučiti o tome ko
će postati novi guverner naše velike države. Nadam se da ćemo sve to
završiti do podneva." Boga mi nećemo, ako nastavimo ovim tempom,
pomislio je Flečer. „Ima li pitanja?"
Tom i Džimi su zagrajali uglas, ali je Tom odmah ućutao, učtivo
klimnuvši glavom svom kolegi iz protivničkog tabora da nastavi, jer je
pretpostavljao da će i on imati ista pitanja za gradonačelnika.
„Koliko će ljudi brojati glasove?", pitao je Džimi.
Šef administracije je još jednom šapnuo na uvo gradonačelniku.
„Dvadeset, i svi oni su opštinski službenici", rekao je gradonačelnik, „a
uz to i članovi lokalnog bridž kluba." Ni Net, ni Flečer nisu shvatili
značaj ove primedbe, ali nisu imali želju da traže dodatno objašnjenje.
„A koliko će posmatrača moći da prati brojanje?", pitao je Tom.
„Po deset iz svake stranke", rekao je gradonačelnik, „i oni će moći
da stoje korak iza ljudi koji broje, ali neće smeti da im se obraćaju.
Ako budu imali pitanja, neka zovu mog šefa administracije, koji će za
slučaj da ne bude mogao da im pomogne konsultovati mene."
„A ko će arbitrirati u slučaju da bude spornih listića?", pitao je
Tom.
„Videćete da njih ima malo u Medisonu", ponovio je gradonačelnik,
zaboravljajući da je to već rekao, „jer bi za mnoge od nas ovo moglo
da bude poslednje glasanje." Ovoga puta se niko nije nasmejao, a
gradonačelnik je propustio da odgovori na pitanje. Tom je odlučio da
ga ne ponavlja. „Dobro, ako nema više pitanja", rekao je
gradonačelnik, „odvešću vas do naše istorijske sale, izgrađene 1867.
godine, kojom se svi neobično ponosimo."
Sala je mogla da primi nešto manje od hiljadu ljudi, pošto
stanovnici Medisona noću nisu mnogo izlazili. Ali ovom prilikom, čak i
pre nego što su u nju ušli gradonačelnik, opštinski službenici, Flečer,
Net i predstavnici njihovih stranaka, podsećala je pre na stanicu
japanske podzemne železnice u špicu, nego na opštinsku salu jednog
uspavanog primorskog mesta u Konektikatu. Net se nadao da ovde
nije bilo inspektora protivpožarne zaštite, jer u ovom trenutku nije
bilo propisa iz te oblasti koji nisu kršili.
„Sada ću vam objasniti kako ću voditi prebrojavanje", rekao je
gradonačelnik, pre nego što je otišao do bine, ostavljajući kandidate
da se pitaju da li će do njega ikada doći. Sedi čikica se najzad popeo na
binu i stao iza mikrofona. „Dame i gospodo", počeo je. „Ja sam Pol
Holborn, i samo oni koji nisu odavde ne znaju da sam gradonačelnik
Medisona." Flečer je pretpostavljao da je većini prisutnih ovo bio prvi
i poslednji obilazak te istorijske dvorane. „Ali danas", nastavio je on,
„stojim ispred vas u svojstvu predsednika izborne komisije za okrug
Medison. Kandidatima sam već objasnio proceduru prebrojavanja, a
to ću sada učiniti i za vas..."
Flečer je pogledao oko sebe i shvatio da je malo prisutnih slušalo
gradonačelnika, jer su se borili za mesto u centralnom delu dvorane
gde su pretpostavljali da će se obaviti prebrojavanje glasačkih listića.
Kada je gradonačelnik završio sa svojom tiradom, uložio je veliki
napor da se vrati na sredinu dvorane ali nikada ne bi uspeo u tome da
nije bio svestan činjenice da brojanje ne može da počne bez njega.
Šef administracije mu je dodao makaze. Otpečaćivanju dvadeset
dve glasačke kutije pristupio je kao da je otvarao neku svečanost.
Kada je s tim završio, opštinski službenici su ispraznili kutije i
glasačke listiće rasprostrli po dugačkom, centralnom stolu.
Gradonačelnik je onda pogledao u svaku kutiju -prvo bi je okrenuo
naopačke, a onda protresao, poput mađioničara koji želi da pokaže
publici da unutra ništa nije ostalo. Oba kandidata su pozvana da se i
sami uvere u to.
Tom i Džimi nisu skidali pogled sa centralnog stola dok su
opštinski službenici raspoređivali listiće između kolega koji su bili
zaduženi za njihovo brojanje, onako kako to rade krupijei za
stolovima za rulet. Počeli su da ih ređaju u hrpice od po deset, da bi
onda svakih sto obmotali gumicom. Ova jednostavna procedura se
završila za jedan sat, kada je gradonačelniku već ponestalo goriva za
priču o Medisonu onima koji su još imali volje da ga slušaju. Šef
administracije je onda prebrojao gomile od po sto listića, i saopštio da
ih ima 59 celih i jedna nepotpuna.
Ranijih godina bi se u ovoj fazi brojanja gradonačelnik vraćao na
binu, ali je njegov glavni administrativac ovog puta smatrao da bi bilo
lakše da mu se mikrofon donese. Holborn se složio sa ovim novitetom,
i to bi bila mudra odluka da je kabl bio dovoljno dug da dosegne do
ograđenog dela dvorane, ali ni ovo nije bilo loše jer je gradonačelnik
bar imao da pređe kraći put. Dunuo je u mikrofon, proizvevši zvuk
sličan pisku voza koji ulazi u tunel, što je trebalo da dovede do toga da
se u dvorani napravi barem kakav-takav red.
„Dame i gospodo", počeo je, gledajući u komadić hartije koji mu je
njegov prvi asistent gurnuo u ruku, „5 934 dobra građanina Medisona
izašla su na ove izbore, a to je, kako mi je rečeno, 54% biračkog tela,
što je za jedan posto više od državnog proseka."
„Tih jedan posto bi moglo da nam ide na ruku", šapnuo je Tom
Netu na uho.
„Od toga obično imaju korist demokrate", podsetio ga je Net.
„Ali ne kada je prosečna starost elektorata šezdeset tri godine",
uzvratio je Tom.
„Naš sledeći zadatak je", nastavio je gradonačelnik, „da pre nego
što počnemo sa brojanjem odvojimo glasačke listiće kandidata dvaju
stranaka." Nikoga nije iznenadilo što je ta procedura trajala još duže,
jer su gradonačelnik i njegovi službenici svaki čas pozivani da
intervenišu. Kada je završeno s tim, konačno je počelo i brojanje.
Hrpice od deset listića su se poput vojnika na paradnoj pisti ređale
jedne iza drugih u kolone od po sto.
Net je voleo da ceo taj proces posmatra šetajući se u krug, ali je u
dvorani bilo toliko publike da je morao da se zadovolji regularnim
izveštajima sa terena koje su mu podnosili njegovi ljudi. Tom je
odlučio da se bori, jer iako je izgledalo da je Net u vođstvu, nije mogao
da zna da li će ono biti dovoljno da se nadoknadi zaostatak od 118
glasova koji je od sinoć imao za Flečerom.
Brojanje je trajalo čitav jedan sat, i glasački listići su sada stajali
raspoređeni u dve gomile. Gradonačelnik je pozvao oba kandidata u
ograđeni deo dvorane. Tu im je objasnio da su članovi izborne
komisije šesnaest glasačkih listića proglasili nevažećim, i on je hteo da
kandidati to i potvrde.
Niko nije mogao da optuži gradonačelnika da svoju funkciju ne
obavlja transparentno, jer je svih šesnaest listića bilo stavljeno nasred
stola kako bi svi mogli da ih vide. Na osam nije bilo nikakvih znakova,
i oba kandidata su se složila sa tim da ih treba odbaciti. „Kartrajta bi
trebalo poslati na električnu stolicu", i „Advokate ne treba postavljati
na javne funkcije", su takođe bili brzo eliminisani. Šest preostalih su
imali znakove pored imena, ali to nisu bili krstići, međutim, pošto su
po tri bila za svakog kandidata, gradonačelnik je odlučio da ih uvaži.
I Džimi i Tom su proverili tih šest listića i složili se sa
gradonačelnikovom odlukom.
Pošto ova mala začkoljica nijednom od kandidata nije donela
prednost, gradonačelnik je dao zeleno svetlo da se počne sa finalnim
prebrojavanjem. Gomile od po sto listića su se ponovo ređale ispred
onih koji su bili zaduženi za brojanje, a Net i Flečer su sa distance
pokušavali da procene jesu li dobili dovoljno glasova da u naredne
četiri godine promene svoje memorandume.
Kada je brojanje najzad završeno, prvi gradonačelnikov asistent
pružio je svom šefu komadić hartije na kome su bila ispisana dva
broja. On nije morao da moli za tišinu, jer su svi nestrpljivo čekali da
čuju rezultat.
Gradonačelnik je i nepomišljajući na to da se penje na binu
jednostavno objavio da su republikanci pobedili sa 3 019 prema 2
905. Onda se rukovao sa obojicom kandidata, očigledno misleći da je
obavio svoj zadatak, dok su ostali pokušavali da utvrde značenje tih
cifara.
Ubrzo nakon toga nekoliko Flečerovih simpatizera počelo je da se
raduje pošto su shvatili da su uprkos tome što su u Medisonu izgubili
sa 114 glasova razlike, u ukupnom skoru, na nivou čitave države,
imali četiri glasa više.
Gradonačelnik se već vraćao u svoj kabinet radujući se što najzad
može da ide na zasluženi ručak kada ga je Tom stigao. Objasnio mu je
pravi značaj rezultata i dodao da u ime svog kandidata traži da se
brojanje glasova ponovi. Gradonačelnik se sporim hodom vratio u
dvoranu, gde su ga dočekali poklici ponovo, ponovo, ponovo, i bez
konsultacije sa svojim službenicima objavio da je upravo nameravao
da naloži ponovno prebrojavanje glasova.
Nekoliko onih što su brojali glasove, koji su takođe počeli da se
spremaju i odlaze, hitro se vratiše na svoja mesta. Flečer je pažljivo
slušao šta mu je Džimi šaputao na uho. Nekoliko trenutaka je
razmišljao o predlogu, ali je onda rekao odlučno: „Ne."
Džimi je skrenuo pažnju svom kandidatu da gradonačelnik nije
smeo da traži da se prebrojavanje glasova ponovi, jer je Flečer izgubio
u Medisonu, a samo je kandidat koji je izgubio mogao to da traži.
Vašington Post je sutradan u svom udarnom članku napisao da je
gradonačelnik prekoračio svoja ovlašćenja i po drugom osnovu,
odnosno da je Net pobedio sa prednošću koja je iznosila više od
jednog procenta, što je isključivalo potrebu za ponovnim
prebrojavanjem. Ali novinar je priznao da bi odbijanje da se to učini
moglo da dovede do haosa, da i ne pominjemo beskrajna pravna
prepucavanja, što nikako ne bi bilo u duhu onoga kako su oba
kandidata vodila svoje predizborne kampanje.
Gomile glasačkih listića su se ponovo prebrojavale, što je
rezultiralo time da je nađeno da se u tri nalazio 101 listić, a u jednoj
98. Šef gradonačelnikove administracije nije potvrđivao rezultat sve
dok se nije uverio da se rezultati na digitronu i papiru poklapaju. Onda
je još jednom dao gradonačelniku komadić hartije sa dva nova broja.
Gradonačelnik je objavio revidirani rezultat od 3 021 prema 2 905
za Kartrajta, što je smanjilo prednost demokrata na samo dva glasa.
Tom je odmah tražio novo prebrojavanje, iako je znao da više
nema prava na to. Mislio je da, pošto se Flečerova prednost smanjila,
gradonačelnik neće moći da odbije njegov zahtev. Držao je palčeve
dok se on konsultovao sa svojim prvim asistentom. Šta god da mu je
ovaj drugi rekao, gradonačelnik je samo klimnuo glavom i vratio se do
mikrofona.
 „Pristupićemo ponovnom prebrojavanju", objavio je, „ali ako
demokrate i treći put u ukupnom zbiru zadrže prednost, kolika god
ona bila, proglasiću Flečera Devenporta novim guvernerom
Konektikata." Ovo su Flečerovi simpatizeri pozdravili uzvicima
odobravanja, a Net je klimnuo glavom dok se proces prebrojavanja
glasova ponovo zahuktavao.
Posle četrdeset minuta, ispostavilo se da su poslednji put sve
gomile listića bile tačno prebrojane i izgledalo je da je borba najzad
završena, dok neko od Netovih posmatrača nije podigao ruku.
Gradonačelnik i njegov glavni asistent su mu lagano prišli i pitali ga o
čemu se radi. Posmatrač je pokazao na gomilu od sto listića na
Devenportovoj strani stola i rekao da se u njoj nalazi jedan Kartrajtov
glas.
„Pa, postoji samo jedan način da to utvrdimo", rekao je
gradonačelnik počevši da okreće listiće, dok je publika navijala uglas:
,jedan, dva, tri...
Net se osećao neprijatno i promrmljao je Su Ling: „Nadam se da je
u pravu."
„Dvadeset sedam, dvadeset osam..." Flečer nije ništa progovarao
dok se Džimi pridružio navijanju.
„Trideset devet, četrdeset, četrdeset jedan..." I iznenada su se svi
ućutali; posmatrač je bio u pravu, jer se na četrdesetdrugom listiću te
gomile krstić nalazio ispred Kartrajtovog imena. Gradonačelnik,
njegov prvi asistent, Tom i Džimi su proverili listić i složili se sa tim da
je napravljena greška, i da je sada ukupni rezultat nerešen. Toma je
iznenadila Netova reakcija.
„Kako li je glasao doktor Renvik?"
„Mislim da će reći da se uzdržao od glasanja", prošaputao je Tom.
Gradonačelnik je izgledao iscrpljeno, i složio se sa svojim
asistentom da bi trebalo da najave pauzu od jednog sata kako bi se
članovi izborne komisije odmorili, pre ponovnog prebrojavanja, koje
je trebalo da počne u jedan sat. Gradonačelnik je pozvao Flečera i
Neta da ručaju sa njim, ali su ga oba kandidata učtivo odbila, pošto
nisu hteli da napuštaju dvoranu, ni da se udaljavaju od centralnog
stola, na kome su stajali glasački listići.
„Ali šta će se dogoditi ako ostane nerešeno?", čuo je Net da
gradonačelnik pita svog asistenta dok su izlazili iz dvorane. Pošto nije
čuo njegov odgovor, on je to isto pitanje postavio Tomu. Šef njegove
administracije je u tom trenutku već listao Izborni zakon države
Konektikat.

* * *
Su Ling se bukvalno išuljala iz dvorane i krenula lagano hodnikom,
idući samo nekoliko koraka iza gradonačelnika. Kada je na jednim
hrastovim vratima primetila zlatnim slovima ispisano BIBLIOTEKA,
zaustavila se. Obradovala se kada je otkrila da su vrata otključana i
hitro je ušla unutra. Sela je pored jedne velike police sa knjigama,
zavalila se i pokušala da se malo opusti.
„I ti", rekao je jedan glas.
Su Ling se zagledala i videla da u suprotnom uglu prostorije sedi
Eni. Nasmešila joj se. „Ili da provedem sledećih sat vremena u dvorani,
ili..."
„Ili ručak sa gradonačelnikom filovan epistolama apostola Pavla o
vrlinama Medisona." Obe su se nasmejale.
„Volela bih da se sve završilo još sinoć", rekla je Su Ling. „Niko od
njih nije zaslužio da se do kraja života pita da li je trebalo da anketira
još jedan tržni centar... "
„Mislim da ih više nije bilo", rekla je Eni.
„Ili neku školu, bolnicu, fabriku ili stanicu."
„Trebalo bi da se dogovore da svako od njih bude guverner po šest
meseci, a da onda građani ponovo odluče kome će da po vere mandat
u naredne četiri godine."
„Ne verujem da bi to pomoglo."
„Zašto?", pitala je Eni.
„Imam utisak da je ovo tek prvi od njihovih mnogobrojnih
dvoboja."
„Možda imaju izjednačen broj glasova pošto su toliko slični, pa je
biračima problem da se odluče za koga će da glasaju" sugerisala je Eni
gledajući značajno u Su Ling.
„Možda su u srodstvu", rekla je Su Ling, uzvraćajući joj pogled.
„Da znaš. Kad god se pojave zajedno na televiziji, moja majka često
komentariše kako liče jedan na drugoga, a to što imaju istu krvnu
grupu samo još pojačava taj utisak."
„Kao matematičar, ne verujem u toliko koincidencija", rekla je Su
Ling.
„Interesantno je što to kažeš", reče Eni, , jer kad god s Flečerom
počnem da pričam na tu temu, on jednostavno začuti."
„Momentalno", reče Su Ling.
„Ako bismo iskoristili naša zajednička saznanja... "
„Samo bismo zažalili zbog toga."
„Zašto misliš?", pitala je Eni.
„Jer ako su njih dvojica odlučili da o tome ne pričaju ni sa nama,
mora da za to imaju dobar razlog."
„Znači misliš da i nas dve treba da ćutimo."
Su Ling je klimnula glavom. „Naročito kada se setim kroz šta je sve
moja majka prošla... "
„Kroz šta bi nesumnjivo morala da prođe i moja svekrva", dodala
je Eni. Su Ling se nasmešila i ustala. Pogledala je pravo u svoju jetrvu.
„Nadajmo se da se neće i jedan i drugi kandidovati za predsednika,
jer će se onda saznati istina."
Eni je klimnula glavom.
„Ja ću da idem prva", rekla je Su Ling, „pa onda niko neće znati da
smo ikada razgovarale."

* * *
„Jesi li uspela da ručaš?", pitao je Net.
Su Ling nije morala da mu odgovori, pošto joj je muž istog
trenutka usmerio pažnju prema gradonačelniku koji se vratio u
dvoranu sa jednim listom papira u ruci. Izgledao je mnogo odmornije
nego kada je odlazio u svoj kabinet. Došavši do sredine dvorane, dao
je nalog da se odmah počne sa ponovnim prebrojavanjem listića. Izraz
zadovoljstva na njegovom licu nije bio rezultat ni dobre hrane, ni još
boljeg vina; štaviše, gradonačelnik je preskočio ručak da bi nazvao
Ministarstvo pravde i konsultovao javnog tužioca oko toga šta da se
radi u slučaju nerešenog rezultata.
Ljudi koji su prebrojavali listiće su, kao i do sada, bili temeljni i
pažljivi, i nakon četrdesetjednog minuta prijavili su onaj isti rezultat
koji su dobili i prilikom prethodnog brojanja. Nerešeno.
Gradonačelnik je ponovo pročitao faks javnog tužioca, i na opšte
iznenađenje tražio novo prebrojavanje, koje je nakon trideset četiri
minuta potvrdilo podjednak broj glasova.
 Kada je šef administracije saopštio to svom pretpostavljenom,
gradonačelnik je krenuo prema bini pozvavši oba kandidata da mu se
pridruže. Flečer je slegao ramenima kada je video da Net gleda u
njega. Publika je bila toliko zainteresovana da vidi šta će se dogoditi,
da im je napravila prolaz tako brzo, kao da joj je to naložio sam
Mojsije.
Gradonačelnik se popeo na binu u pratnji dvojice kandidata. Kada
se zaustavio na njenoj sredini, Flečer je stao levo, a Net desno od
njega, što je bilo u skladu i sa njihovim političkim stavovima.
Gradonačelnik je morao da sačeka nekoliko sekundi da se namesti
mikrofon, kako bi se obratio okupljenima čiji se broj u međuvremenu
nije smanjio uprkos zastoju koji je nastao tokom prebrojavanja listića.
„Dame i gospodo, tokom pauze za ručak, čuo sam se sa
ministarstvom pravde u Vašingtonu, kako bih se konsultovao u
pogledu toga šta da se uradi u slučaju nerešenog rezultata." Ova
njegova izjava izazvala je tišinu koja u dvorani nije vladala još od
devet, jutros, kada je otvorena. „I sada mi je stigao faks", nastavio je
gradonačelnik, „koji je potpisao javni tužilac, u kome se navodi kako u
ovoj situaciji mora da se postupi." Neko se nakašljao, što je u
spomenutoj tišini zazvučalo kao erupcija Vezuva.
Gradonačelnik je zastao na trenutak, pre nego što se vratio na faks
koji je poslao javni tužilac. „Ako na izborima za guvernera jedan od
kandidata u tri prebrojavanja glasova zaredom ima veći broj glasova,
taj će se kandidat proglasiti za guvernera, kolika god bila njegova
prednost u odnosu na protivkandidata. Ali ako rezultat glasanja i po
treći put bude nerešen, onda će se do pobednika doći", zastao je, a
ovog puta se niko nije zakašljao", bacanjem novčića."
Svi su istovremeno zažagorili, pokušavajući da shvate šta je hteo
da kaže, i gradonačelnik je morao malo da sačeka da bi mogao da
nastavi.
Kada su se svi utišali, izvadio je iz džepa svog prsluka jedan
srebrni dolar. Stavio ga je na svoj dlan, i onda pogledao u kandidate,
kao da je tražio njihovo odobrenje. Obojica su klimnula glavom.
Jedan od njih je rekao: „Glava", jer je uvek igrao na nju.
Gradonačelnik se najpre lako naklonio, a onda bacio novčić u
vazduh. Sve oči su pratile njegovo dizanje i spuštanje, pre nego što je
udario o pod i zaustavio se ispred gradonačelnikovih stopala. Sva
trojica su gledala u trideset petog predsednika SAD, koji im je odlučno
uzvratio pogled.
Gradonačelnik je podigao novčić, okrenuo se i pogledao u oba
kandidata. Nasmešio se kandidatu koji stajao sa njegove desne strane
i rekao: „Mogu li prvi da vam čestitam, guverneru."
 Beleška o piscu

Džefri Arčer je rođen 1940. godine. Diplomirao je na Univerzitetu

u Oksfordu. Bio je vrstan atletičar i zastupao je Veliku Britaniju na
internacionalnim takmičenjima. Po političkom opredeljenju je
konzervativac i 1992. godine je izabran u Dom lordova.
Svi njegovi romani bili su internacionalni bestseleri. Živi i radi u
Kembridžu u Londonu, sa suprugom i dvoje dece.
1 prim. prev. - poen u američkomm fudbalu
2 prim. prev. - aerodrom Džon F. Kenedi
3 prim. prev. Ronalda Regana