SVETOZAR MARKOVIĆ

1) Realnost u poeziji
*U poslednjem broju Matice za 1869. godinu čitao je u pozivu na pretplatu za 1870. da se
uredništvo žali što je kod nas zavladao puki „materijalizam“ i kako bi danas trebalo da imamo
pesnika koji bi bio kadar da pokrene narod na borbu za oslobođenje, a nemamo. Uzrok tome je,
kažu oni, što smo mi „trabanti“ zapadnih naroda, a upravo su ti zapadni narodi sada u „dolini
materijalizma“, a mi kao slabiji moramo da se vučemo za njima. Kaže, čitajući taj Matičin poziv,
pomislio bi čovek da na zapadu žive ljudi kao u Muhamedovom raju, ne znaju ni za kakve
uzvišene čovečanske misli, već samo jedu i piju. Ako je, kaže on, to zaista bila misao Matičina,
onda bi to bila jedna velika ironija upravljena protiv proleterijata na zapadu, koji vodi očajničku
borbu protiv svojih ugnjetača. Postoji i „međunarodno udruženje radnika“, društvo koje broji
milione članova u Evropi i Americi, a ima za cilj da uništi sve mane koje su postale istorijskim
razvitkom čovečanstva i „koje su sada živa rana na njegovom telu“. Oni žele da podignu društvo
na novim načelima, na načelima koje je izradila savremena nauka. „Ali to je još groznija ironija
protiv našeg naroda, jer kod nas je sav narod puka sirotinja – proleterijat – i, ako ikome, njemu
se ne može prebaciti da materijalno uživa“. Nije mu jasno čemu sve to u tom pozivu i to baš u
trenutku kada naš narod ustankom u Boki pokazuje da mnogo dublje i silnije oseća svoje
čovečansko dostojanstvo nego njegovi „osetljivi“ pesnici. Čini mu se da uredništvo smatra da je
uzrok svemu tome to što danas ni kod nas, a ni na zapadu nema pesničkog genija – nema poezije,
već je zavladala puka proza.
*Potom se poziva na svoj raniji članak – Pevaje i mišljenje – i kaže: „Ja sam izrekao u članku
Pevanje i mišljenje da se kod nas poezija shvata naopačke i otuda niče kod nas jednako ona sorta
poezije koju sam ja tako nazvao "duševni organizam" i koja to ime potpuno zaslužuje.
Uredništvo "Matice" samo kudi to pesništvo, ali ono opet pripisuje pesništvu značenje koje
ono niti je kadgod imalo, niti ga može imati, a to je, kad veli: da kod nas nema pesničkog
genija koji bi mogao pokrenuti narod u borbu za oslobođenje. Takvog ličnog genija niti je
ikada bilo niti ga može biti; takav je genije narod sam“.
*Kaže da sve pobude koje izazivaju patnju naroda, izazivaju ga i na borbu: „One ličnosti u
narodu koje su dublje i silnije osetile sve patnje što tište ceo narod i koje su kadre da iskažu

1
ta osećanja u veštačkoj formi, to su pravi pesnici, to su probuđeni delovi naroda, to je
narodna svest o sebi samom i svojim patnjama. Takvo pesništvo ne samo da je "vino" što
uzbuđuje živce i krepi snagu, kao što reče brat Aberdar u pozivu na svoj "drugi jek", već,
što je mnogo važnije, ta probuđena svest naroda postaje zrak svetlosti što osvetljuje narodu
put u njegovoj teškoj borbi. Takve su poete kod nas bili oni koji su pevali "narodne pesme",
takav je bio naš ili upravo crnogorski pesnik Petar Petrović Njegoš. Dakle, eto šta je nužno
za pesnika: - da je on probuđeni deo naroda, tj. da je on živeo onim životom kojim narod
živi; da je on patio one patnje (ili bar da su mu tako bliske) koje narod pati i da je on shvatio taj
život, osetio bolju koja tišti ceo narod“. U nastavku se pita gde su takvi pesnici kod nas – otkud
neko može da peva o stradanjima u Bosni, kad ne zna ni Bosnu, a ni Boku ni po novinskim
člancima. „Eto zašto je naše pesništvo prazno, što se vrze jednako oko lišća i leptirova, ili
guguče i cmače se sa svojom "dragom", a ako se koji put baci u "patriotsku pozituru", onda je to
tako nešto jadno, prazno, nategnuto, bez ikakvog osećanja, radi parade, jednom reči, to je upravo
ono što ja nazivljem "duševno onanisanje". Život narodni, to je sadržina - realnost poezije“
(ovde u napomeni naglašava da je to što on smatra za sadržinu poezije i što smatraju suvremene
realiste protivno običnom, suvremenom shvatanju estetičara; oni vele da je sadržina poezije
osećanje lepote, a ne život narodni i sva osećanja koja on obuhvata; ova rečenica može biti i srž
definicije realizma). Kod naših pesnika, kaže Marković, nema sadržine jer oni ne poznaju
narodni život, već pevaju svoj život koji je često izopačen. To je zapravo razlog što naše
pesništvo ne vredi za narod, a ne zato što je kod nas zavladao „materijalizam“. Isto tako „za
okate ljude“ (hoće reći: za ljude koji mogu da vide) ne bi vredeo spis o bojama da ga je napisao
čovek koji je slep od rođenja.
*Tek kada se shvati da je poezija pojavljivanje života (društvenog ili narodnog) i da je ona to
uvek, ma u kakvoj se formi pojavljivala (u epskoj, dramskoj, lirskoj...), samo tada može da se
shvati njeno pravo značenje i da se objasne takve pojave kao što je npr. njeno opadanje u
Zapadnoj Evropi. Zapad je preživeo ono vreme kad su iz njega izlazile silne genijalne ličnosti da
u svojim pesmama iskažu sve one misli i želje koje su pokretale celo jedno koleno. „Narodi su
još u našem veku izilazili u boj protiv svojih neprijatelja sa pesničkim oduševljenjem i sa
pesnicima na čelu, pa šta je bilo? Pesnik Lamartin beše glavni vođa revolucije 1848. godine
u Francuskoj; s pesničkim oduševljenjem borila se Germanija za svoju slobodu iste godine;
s pesničkim oduševljenjem borili su se Talijani za svoju "jedinu Italiju"; tako isto Poljaci

2
za svoju "Žeč pospolitu", pa šta su dobili svi ti narodi? Palo je mnogo plemenite krvi, ali
narodi ne dobiše ono za šta su se borili - ne dobiše slobodu onakvu kakvu su je oni želeli.
Narodi uvideše da nije dovoljno pesničko oduševljenje pa da se postigne celj za kojim oni
žude; oni doznaše da složeno socijalno pitanje ne može rešiti nijedan pesnika pa ma kako
on genijalan bio; da se reši to pitanje, od kojega zavisi sloboda naroda, nužna je ukupna
umna snaga mase naroda“. Dakle, narodi su počeli sve više da se sami zanimaju za svoje
tegobe, i mesto pesničkog oduševljenja poče sve više da zauzima maha razmaranje razuma
– nauka. Takvo raspoloženje mase naroda jasno se opaža u savremenoj poeziji. „Lirizam
iščezava sve više i više i namesto njega se javlja kritično razmatranje suvremenog društva
sa svima njegovim potrebama. Suvremeni romani i drame prvih pesnika evropskih ne liče
nimalo na velike pesničke proizvode pređašnjih doba; u današnjim pesničkim proizvodima
ogleda se suvremena društvena nauka; pesnički oblik postao je nešto sasvim sporedno a
glavno je propaganda onih misli što ih je izradila današnja nauka. Da spomenem samo spise
Viktora Igoa koji je unekoliko poznat i našoj čitalačkoj publici. To nije opadanje pesništva, to
je njegov prirodan razvitak i to je njegov najviši stupanj do kojeg se može ono podići - da
se slije s naukom, kao što se filozofija slila. Od jednog romana kao što je Černiševskoga Čto
dѣlatь? pa do naučnog spisa o "sociologiji", samo je jedan korak“.
*Misli da mu uredništvo neće zameriti na ovoj iskrenoj primedbi. Kaže i da zapad baš u
ovom trenutku započinje energičnu borbu protiv svojih tirana. „Baš danas nama je veoma
nužno da imamo jasan pogled na tamošnje događaje, jer se otuda imamo mnogome naučiti
za naše potrebe. "Kad su ljudi izgubili veru u boga, izgubili su veru i u genije i u njihovu
potrebnost", veli Narodno dѣlo, organ ruske radikalne partije; mesto toga, narodi su na Zapadu
dobili vere u sebe same. To je zakon ljudskog napredovanja. To neka nam je nauka“.

3
 2) Pevanje i mišljenje

*Članak “Pevanje i mišljenje” Svetozar Marković je napisao u Petrogradu i poslao ga 1868.

godine uredniku novosadske Matice. U propratnom pismu piše da mu je cilj da iskaže neke svoje
misli o našoj književnosti koje ga odavno tište. Objavljen je iste godine u ovom časopisu (ovo
sam našla na više mesta na internetu).
*Ispod samog naslova stoji: jedna panorama iz naše lepe književnosti.

I
*Na samom početku kaže da su pesnike još u najstarija vremena smatrali za neka viša
stvorenja, koja mi, obični smrtnici nismo u stanju da razumemo. Oni su tražili besmrtnost. Takav
pogled na pesnike i na pesništvo zadržao se i do danas, mada sada pesnicima ne dižu hramove.
*Kaže da se s razvitkom nauke pesništvo nije moglo uzdržati na toj visini na koju ga je
postavilo ljudsko neznanje i da se tada javila KRITIKA PESNIŠTVA (ovo možemo uzeti kao
prvi deo ovog članka).
*Ovde Marković razlikuje dva tipa kritičara: prvi naši kritičari bili su ljudi vaspitani u školi
filozofa idealista, i to su kritičari-estete. Oni su ubeđeni da je sva vasiona ostvarenje jedne
apsolutne ideje, i oni u svakoj pojedinoj pojavi u životu iznalaze kakve apsolutne ideje. Dosledno
tome, oni su postavili i neke večite nepromenljive zakone za sve predmete u kojima je, po njima,
ostvarena ideja o lepom. Postavili su norme šta je lepo, šta uzvišeno, šta strašno, a šta tragično.
Potom su ustanovili i zakon o tri jedinstva. Oni su na taj način „okovali lepu književnost“. Oni su
tako govorili npr. da neka drama nema tri jedinstva, a da bi nekom delu trebalo dodati joč i ovo
kako bi ono bilo tragično. To je „recepturno-apotekarsko“ kritikovanje (tako ga naziva tvorac
ruske realne kritike: Doboljubov) po kome je nešto dobro samo ako su ispunjeni ti večiti,
nepromenljivi zakoni. Međutim, da li su ti estetičarski zakoni o lepom zaista večoti i
nepromenjivi? Marković to pitanje razmatra na primeru Šekspirovog Otela. Otelo strasno voli
svoju ženu, a podozreva da mu je neverna. Njegov položaj je tragičan. On na kraju ubija i svoju
ženu i sebe . Njegova smrt je, dakle, tragična. No, u veku u kom je živeo Otelo nauka još nije
bila kadra da upitomi „one divlje strasti što ih porodi varvarstvo srednjeg veka i kad se na ženu
gledalo kao na stvar za čovekovo uživanje“ – u to vreme su položaj i smrt Otela bili zaista

4
tragični. Ali, ukoliko bismo tu situaciju i priču smestili u današnje obrazovano društvo, gde se
ženi priznaje njeno dostojanstvo i gde je ništa ne prinuđava da voli onog koga ne voli, da li bi
takav čovek bio tragična osoba? „Ja mislim da će se svaki sa mnom saglasiti da bi taj čovek bio
prost zlikovac koga bi se svaki obrazovan čovek gnušao. U srednjem veku Otela pravda njegova
silna strast, ali u 19. veku nauka je dokazala da sva naravstvena strana čoveka zavisi sasvim od
njegovog umnog razvitka i današnji Otelo dokazao bi samo da ga se nije dotakla savremena
nauka“. Nauka ne veruje da su čoveku strasti urođene od rođenja. Tako isto ne priznaje ni
slobodnu volju nezavisnu od okolnosti u kojima čovek živi, pa stoga ne priznaje ni estetičarsku
teoriju o tragičnom momentu, koja je osnovana na borbi strasti u čoveku.
*Najučeniji od naših kritičara-estetičara, dr Andrejević, navodi za primer uzvišenog stihove
iz Jakšićeve pesem „Nevesta Pivljanina Baje“: „Svijet dršće, vasiona cela / Pa da zahte promisao
večna / Srušiće je u šaku pepela“. Kod estetičara je tu uzvišena veličina snage večnog promisla –
boga.
*Kritičar realista u tim rečima ne traži apsolutnu ideju, uzvišenost, već prosto analizira
misli izrečene u njima: cela vasiona dršće od straha da je bog ne sruši u šaku pepela.
*Estetičari smatraju da su neke apsolutne ideje urođene čoveku nezavisno od njegovog
razvitka i nezavisno od forme u kojoj se ta ideja pojavljuje. Oni stoje na lažnim temeljima.
*„Kritičari realiste ne pitaju nikad da li je kakvo delo napisano po svim večitim
nepromenljivim zakonima o lepome ili da li je ideji data estetička forma koja joj po „receptu“
pripada. Mesto svega toga, realiste prosto uzimaju sadržinu predmeta i nju analiziraju“.
Čarniševski kaže da je samo sadržina dostojna da spase veštinu od prekora kao da je ona
nekorisna zabava. Ono što je nekorisno nema prava na uvažavanje, a dela čovekova moraju imati
svrhu u njegovim potrebama. Iz toga se zapravo jasno vidi šta zahteva nauka od književnosti:
ona treba da donosi samo ono što je korisno društvu, „da pretresa i podiže suvremena pitanja, da
predstavlja istinski život narodni sa gledišta suvremene nauke, jednom reči, da je po mislima i
osećanjima svojim suvremena. A književnik je dužan da razume život ljudski sa svima različitim
prilikama što ih život stvara; da razume potrebe koje se radaju u životu i da ume da odgovori na
pitanja što ih život zadaje svakim trenutkom. A to može samo čovek sa suvremenim
obrazovanjem“.

5
 II
*U ovom delu počinje priču i POEZIJI.
*Kaže da bi kakav estetičar započeo razgovor o našoj književnosti uporedeći je sa „nežnim
cvetom koji je tek počeo svoj pupoljak razvijati“, ali on priznaje da nema ni najmanje estetičkog
osećanja, stoga neka ga gospoda estetičari izvine što počinje razgovor sasvim neukusno. On kaže
da naša savremena poezija predstavlja smesu „od ljubavnih izjava, fantastičkih scena, praznih
fraza i smešnih budalaština. Jedan opisuje kako se ljubio s dragom; drugi kako se opio, pa pao na
njene meke grudi; treći javlja kako je ušao u sobu svoje drage, pa nije smeo ni disati, bojao se da
je „ne otpiri“ u nebesa (Mita Popović); ogromna većina tuži i plače ili se bacaka i praćaka što ih
draga ne voli, kao da mora pametna ženska zavoleti prvog koji joj ispeva nekoliko budalastih
stihova. Jednome je draga „anđelčić vrag mali“, pa samo ne zna od čega je stvorena, „da l od
zlata ili srebra“ (Arberdar); drugome je „đavo garavi“ (A. Grujić), a nekolicini, opet, „luče
molovano“. Kod sviju je opšte to da svi oni smatraju žensko kao neko vazdušasto stvorenje koje
je samo zato stvoreno: da grli i ljubi, da pali očima, da ima kosu meku, svionu ili „tavnu kao
noć“, da nosi vilinsko odelo itd. Posle toga nije čudo što naše obrazovane Srpkinje što čitaju
„Danicu“, „Vilu“ i „Maticu“ provode svoj vek starajući se kako će se obući, kako će namestiti
usta i kako će nas proste smrtne čarati svojim „vilinskim pogledima“. Naši kritičari viču što
„sestre“ Srpkinje dolaze na selo i besede kao na izložbu da pokažu svoja ženska dostojanstva, a
ne vide da ih tako vaspitava ceo red naših pesnika počev od L. Kostića i Šapčanina, pa do M.
Andrića i Andre Grujića. „Ima u našoj književnosti i svetlih misli, ali su one tako preplavljene
masom besmislica da gotovo iščezavaju“.
*Navodi neke stihove iz „Vile“ iz te 1866. godine od pesnika Milorada Popovića, ali kaže da
ne misli da se vraća „u tu besplodnu pustinju punu škalja i kopriva“. Dodaje kako nije problem i
kako nije neprirodno to što čovek iskazuje osećanja – „čovek sa zdravim organizmom ima
potrebu da ljubi tako isto kao što ima potrebu da jede i pije, da diše i misli“ – prirodno je da
čovek ima potrebu da iskaže svoja osećanja drugom čoveku, ali kada pisac piše svoja osećanja u
nekim novinama i kazuje ih celoj publici, „onda treba gledati hoće li tapublika imati koristi od
tog što pročita“. Pisanje koje je protivno zdravoj pameti i nauci je štetno.

6
 *Pita se koga briga što se pesnik ljubio s dragom ili što je pao na njene meke grudi? Prošlo je
vreme kada su pesnika stvarali čovekom koji je obdaren božanskom silom i koji stvara sve što
mu dođe u glavu. On time ne misli da zabranjuje ljubavne pesme ili nešto slično, već misli da će
daroviti pesnik znati šta da kaže o osećanju ljubavi ili ma kakvom drugom, a da to ima opštu
vrednost.

III
*Ovde Marković govori o PROZI.
*U našoj prozi su, kaže, prestali s fantastičkim izmišljotinama kao što behu: Noć na Dorćolu,
Minehaha, Maharadža, Čedo Vilino i dr, ali je danas jedini materijal naših pisaca isto ono što je i
u poeziji, a to je ljubav. Izuzetak čini Jaša Ignjatović u svojim pričama i u romanu Milan
Narandžić, Vladan u romanu Stajka i drami Narod i velikaši.
*Problem sa svim tim novelama i romanima uopšte jeste taj što u njima ima puno pevanja,
uzdaha, ljubavnih izjava ili plača, kletvi . „Koji nije sasvim oglupeo od retoričkih pravila i
estetičkih teorija taj će uvideti kakva su nedonoščad sve te naše „novele, „priče“ i „crte iz života“
napisane po svim pravilima rečenih nauka.....“ U njima, međutim, nema onog što je glavno –
nema istinskog života ljudskog.
*“Onaj koji nije živeo u svetu sa zatvorenim očima, koga je bolela tuđa bolja, koga je
radovala tuđa radost, koga se ticala tuđa sreća i nesreća, koji je bio kadar da oseća sve što njegov
brat – bližnji, jednom reči – pravi pesnik, mogao je da izuči ovaj složen proces što g ami zovemo
ljudskim ili narodnim životom. Ti daroviti ljudi, obrazovani suvremenom naukom, stvoriše
suvremeni društveni roman – epos 19. veka, kao što ga nazvaše kritičari-realiste. Suvremeni
roman predstavlja istinski život ljudski... (...) Suvremeni roman (...) postao je najsigurnije
sredstvo da se iznesu na vidik bolesti društvenog organizma, a u isto vreme i najsilnije oružje da
se propagandišu nove misli u masu naroda. Društveni roman savršeno je nepoznat našim
pesnicima“.
*U „Matici“ se podiže glas kako naš narod u Austriji propada moralno i materijalno, i
društvo objavljuje nagradu za knjigu u kojoj bi se razjasnili uzroci tog propadanja; državna
statistika dokazuje kako se narodna imovina postojano umanjava; po novinama se piše kako se
sve više kod nas širi luksus i dovlače tuđe mode i tuđi običaji, i sve to čitaju „naši pisači
„novela“, „priča“ i „crta iz narodnog života“ i sve to ne može da ih pobudi da pogledaju malo

7
drugim očima na život narodni, pa da vide kako se ne igra svugde kolo, ne zveckaju svugde
đerdani i ne rumene se svugde obraščići u Srba i Srpkinjica; kako ima i drugih briga, mnogo
češćih, pa stoga i mnogo ozbiljnijih no što je briga za dragim ili dragom“.
*“Naš društveni život zaudara truležom, a naši pesnici postojano sanjaju, mirišu ružu,
gledaju zoru, slušaju slavuja ili tuže nekom osobitom tugom, tugom sitog čoveka, (...), a ako se
dodirnu našeg života, to biraju samo ono što je „estetičko“, što zadovoljava „nežni“ ukus lepih
sestara, koga su oni iskvarili. Braćo pesnici, razlika je među pevanjem i mišljenjem!“.
*U nastavku Marković govori nešto i o našoj prevodnoj beletristici – „ona savršeno odgovara
originalnoj“. U suštini, kakvi su nam pisci takvi su nam i prevodioci. Kaže da sva ta dela ne daju
nikakvu hranu umu, već samo razdražuju nerve i uspaljuju mladu krv. Čovekom tako ovlada
lenjost i apatija i takav mozak, mozak koji je obasipan ljubavnim sanjarijama i naviknut na
„stvorove fantazije“, nije sposoban da se napregne nikakvim ozbiljnim radom.

IV
*U ovom delu kaže da mu neko možda može zameriti što nije istakao i valjane stvari koje se
u tim delima nalaze, ali on kaže da njegov cilj nije da razmatra pojedine predmete naše literature,
već da prikaže njen opšti pravac. Kaže da se u novinama može naći i poneka valjana pesma
recimo Jovanovića ili Jakšića i drugih poeta (satira Jovanovićeva zauzela bi počasno mesto u ma
čijoj književnosti), i koji čestiti prevod Dikensa, Igoa, Gogolja idr, ali svi ti primeri su toliko
slučajni i oni prosto iščezavaju u masi drugih pisaca protivnog pravca.
*Listovima i novinama zamera što pišu i razne izmišljotine, a izgovor za to nikako ne može
biti da je to radi zabave. „Zabava koja razvraća um nije zabava, već demoralisanje. Takva zabava
može smetati rasprostiranju istine“. Kaže da je to isto kao kad bi zdravom želucu davali
pokvarenu hranu, a onda kada bi se on pokvario mi očekivali od njega da lepo vari zdravu.
*“Zabavljati um može samo onaj predmet koji mu daje hrane za misli“
*Sve dok naši listovi ostanu takvi kakvi jesu (dakle ne izbace te izmišljotine itd), sve dotle će
„oni jednako gajiti sentimentalne gospođice“ i sve nove i nove pesnike podobne tim o kojima je
do sada bilo reči.

*Napisano u Petrogradu 24. septembra 1863. godine, a objavljeno u „Matici“ 1868. godine.

8
 *Dve godine kasnije objavljuje članak „Realnost u poeziji“ koji ima polemički karakter. Tu
su ključne dve stvari: šta je pravi pesnik i koja je definicija realizma.

*Sa interneta:
1) vrednosti Markovićevih spisa: ukazali na potrebu da se pisci vrate životu i stvarnosti;
razdvojili su istinsku književnost od onoga što predstavlja samo neki privatni doživljaj; definisali
su društveni roman; ukazali su na pravu prrodu pesnika i pesničkog poziva...
2) nedostaci Markovićevih spisa: pretežno raspravljaju o tekstovima objavljenim u listovima;
bave se uglavnom slabijim piscima koji su ubrzo i zaboravljeni; funkciju književnosti svode na
korist (utilitarnost); naglašavaju značaj sadržine, a formu ignorišu; odbacuju estetiku kao nauku i
nipodaštavaju značaj Platona i Aristotela