ПОДЕЛА ИСТОРИЈЕ

У историји се не може вршити појмовно-систематска подела као у многим другим наукама. Уместо тога
врши се рашчлањивање по неколико критеријума, имајући у виду практичне циљеве. Најважнија је
временска подела, јер промене које се одигравају у току времена најјасније откривају развој и његов
смисао. Поред тога врше се и поделе по простору, по садржини и проблематици.

ПЕРИОДИЗАЦИЈА

Задатак временске поделе састоји се у томе да издвоји посебне периоде унутар којих историјски развој
има посебне карактеристике које га одвајају од претходних и доцнијих периода, те се зато ова врста
поделе зове периодизација. Ова подела је стара колико и сама историја. У старом веку се истиче
периодизација која историју дели на раздобље четири велика светска царства: асирског, међанско-
персијанског, грчко-македонског и римског. Хришћанство има своју посебну традицију која је почивала
на Библији у којој је испричана историја Јевреја. Код њих је преовладала подела на 6 доба (аетатес),
коју је извршио познати црквени отац Аугустин из 5. века. Читава људска историја се дели на:

1) од Адама до Ноја
2) од Ноја до Аврама
3) од Аврама до Давида
4) од Давида до вавилонског ропства
5) од вавилонског ропства до Христовог рођења
6) од Христовог рођења до краја света

Ову поделу су попуралисари и ширили многи средњовековни хроничари и на њу се ослања данашњи

начин бројања година јер је монах Дионисије Мали у 7. веку у таблицама ускрашњих празника
израчунао почетак шестог доба тј. годину појаве Христа и увео за ово доба начин бројања који је
постепено завладао у читавом свету. С друге стране се посредним путем преко коментара светог оца
Јеронима из 4. века уз прорчанства пророка Данила увукла међу хришћанске писце и стара подела на
светска царства. Римско би имало да траје до краја света па је ово схватање деловало одржавању идеје
римског царства у средњем веку.

Нову периодизацију доноси тек раздобље хуманизма. Нову периодизацију применио је Фирентинац
Николо Макијевели(15-16. век) у историји свог града започињући историју Италије после пада Римског
царства. Ову нову периодизацију потпуно је разрадио немачки професор Кристофор Келер, који је
живео у другој половини 17. века и почетку 18. века. Своју општу историју он је делио на античку
историју (Historia antiqua) до Константина Великог, историју средњег века (Historia medii aevi)-до пада
Цариграда под турску власт 1453. године и нову историју (Historia nova). Опште признање је добила када
су је применили писци великих историја у 18. веку. Касније су вршена померања тако да се крај старог и
почетак средњег века усталио на 476. години, када је збачен последњи западни римски цар, крај
средњег и почетак новог на 1492. години као датум открића Америке. У 19. веку се нови век почео
делити тако да се време од Француске револуције издвајало у посебан период савременог доба.
ТЕРИТОРИЈАЛНА ПОДЕЛА

Једноставнија од хронолошке. Приказивање историје читавог света је амбиција античких историчара

као што је Полибије. У средњем веку су универзалне хронике честа појава. Теј је 18. веку доба великих
историја света. “ Светска историја је систематска збирка чињеница помоћу којих се из темеља може
разумети данашње стање света и људског рода“. Најчешће су се ове светске историје састојале из
излагања историје великог броја народа. Тек од времена немачког историчара Леополда Ранкеа, који у
старости написао једну историју света, преовлађује схватање да историју света не представљају
историје разних народа и држава, већ да је њен задатак у томе да покаже повезаност историје разних
народа, оквире великих збивања која их повезују. Историје света су дело већег или мањег колектива
научника. И данас постоје историје света различитог обима које се држе крупних развојних линија
појединих делова света или читавог света а у развитак појединих народа залазе само кад он има
посебан значај за целину: Histoire generale des Civilisations 1-7 (M. Crouze), Historia Mundi 1-8 (F. Valjevac),
Vserminaja istorija, 10 tomova (Akademija nauka SSSR), Cdambridge Ancient History, 12 tomova, Cambridge
Medieval History 8 tomova, Cambridge Moderna Historz, Storia univerzale (C.Barbagalio).

Историје појединих народа и држава су чешћи оквир у коме историчари приказују прошлост. Начин
рада се не разликује од начина рада на историји света. Циљ је приказивање развоја целине а не мањих
области или људских скупина.

1.
2.
 ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ
Историјски извори су текстови, предмети или чињенице из којих можемо црпети сазнања о прошлости.
Текстови као извори не захтевају никакво ближе разјашњење. У погледу предмета треба се подсетити
каменог оруђа и оружја које нам једино говори о животу праисторијских људи. У модерној историјској
науци чињенице служе као историјски извор. (Чињеница да је у језику Јужних Словена велики број
назива који се тичу црквеног култа латинског порекла сведочи да је латински језик мора одиграти неку
улогу у најранијем чирењу хришћанста међу Словенима на Балкану; Чињеница да и данас на територији
Грчке и Албаније имамо велики број назива словенског порекла нам говори да су некад ови крајеви
били насељени Словенима. Раније се су се историјским изворима сматрали само текстови. И касније
пред крај 19. века француски историчар Шарл Сењобос, један од најпознатијих теоретичара
позитивистичке методологоје, тврдио је да се историја прави помоћу докумената. Касније се користе и
предмети: оруђе иоружје, уметнички споменици и грађевине, остаци људског скелета из преисторијског
периода и трагови људског деловања у природној средини. Тек у новије време је појам историјских
извора проширен до те мере да обухвата и чињенице.

ПОДЕЛА ИСТОРИЈСКИХ ИЗВОРА

Једина оправдана полазна тачка у подели извора може бити њихва вредност за истраживање. Таквој
подели са гледишта критике извора се пребацивало да је произвољна и да не рачуна са
карактеристичним обележјима које пружа сама суштина извора, већ да та обележја уноси извана. Са
гледишта критике извора се могу делити на випе начина:

1. према односу на догађаје или процесе о којима говоре може се поделити на изворе првог реда и
изворе другог реда:

Ова подела се може применити на текстуалне изворе (писмене и усмене) и то пре свега код оних
који су настали са циљем да о нечему посведоче. Код материјалних извора та подела се може
применити само у изузетцима. Полазна тачка је однос извора према догађају о коме говори.
Изворима првог реда називамо оне изворе за које се може утврдити да су имале непосредан додир
са догађајима о којима говоримо. Сви остали спадају у изворе другог реда. Сваки извор, уколико
није измишљен, се заснива на неком извору првог реда. Код извора првог реда поставља се питање
да ли је и у коликој мери очевидац од кога нам потиче извор могао по свом положају у самом
догађају, своме ставу према њему, по својој интелигеницији, способности опажања... да верно
пренесе истину о догађају. Да ли је био пристрасан? Код извора другог реда остају сва та питања и
добијају још већи значај уколико је више посредника. Нови проблем се јавља и у вези са
првобитним извором: у којој мери је он верно пренет, где је и колико измењен, у ком смислу, итд.
Код ових подела употребљава се и једна заснована на истим начелима, подела на савремене и
касније (каснији извор имаће више посредника), односно домаће и стране изворе (страни извор
имаће неког посредника). За основу се узимају временска и просторна удаљеност због чега су ове
поделе уже и конкретније.

2. према односу извора према истраживачу могу се поделити на примарне и секундарне:

Подела на примарне и секундарне уведена је у новије време и методски је потпуно оправдана. Међу
историјским изворима има и таквих који нам говоре на основу другог, по правилу старијег, извора који
нам је такође сачуван. Ова подела је драгоцена јер помаже да се нађе разлика између извора и
литературе. По дефиницији би у историјске изворе спадала и дела историчара која говоре о неком
раздобљу из даље прошлости. Таква дела су написана на основу извора који су сачувани и приступачни
другима. Истраживања морају бити заснована на изворима а не на основу ових историјских дела. У
историјској терминологији се они и не називају изворима већ литературом. Али има и секундарних
извора који се не рачунају у литературу, већ у изворе у правом смислу те речи (средњовековна
историјска дела која у свој састав укључују неки други старији спис). Вредност за историјска санања има
само онај први извор из кога су сви остали црпели обавештења. Доказ у историјком истраживању може
бити само примарни извор. Литература се у историјским дела наводи због допунских обавештења,
никако као доказ.

3. према сазнајној вредности могу се поделити на остатке и традицију:

Она је у методском погледу најважнија. Заснива се на чињеници да су неки извори сведочанства по

вољи својих аутора, а да су други настали узгредно као саставни део историјског збивања о коме нам
говоре. Они извори који су настали из намере пруже обавештења спадају у традицију, а они који
представљају сведочанства самим тим што су остали сачувани спадају у остатке (натпис на неком
египатском храму који га је подигао рачуна се у традицију а сам храм је остатак). Један исти извор може
спадати и у остатке и у традицију. Једна народна песма ускочког циклуса спада у традицију јер тежи да
прослави ускоке и њихове борбе, али она као резултат културног стања свог времена спада и у остатке.
Традиција обухвата: усмену традицију(митови, легенде, песме, усмена генеалогија), писану
традицију( анали, хронике, биографије,аутобиографије, мемоари), публицистичку (летке, новине,
листове, писма за јавност), ликовну традицију (композиције историјског садржаја). Остаци су
разноликији и разноврснији: материјални остаци( остаци зграда, архитектонске споменике, оруђе и
оружје, новац, телесне остатке), друштвене остатке (обичаје, обреде, институције, језик, лична,
географска и друга имена), писане остатке (законе, акта, повеља, преписку, записнике, регистре, рачун,
признанице). Традиција непосредно говори о збивањима док из остатака историчар извлачи податке и
то у оној мери у којој је способан да их открије. Остаци не могу да обмањују, традиција може. Традиција
колико је истинита, остаци колико могу да се искористе, главни напори. У старој литератури, нарочито
француској, је ова подела имала други назив. Традиција се називала наративним, а остаци
документарним изворима.

4. према садржини на изворе за историју привреде, права, уметности, религије...

Подела по области историје за коју извори пружају податке је практичне природе. Она служи за то да е
у мору извора за разне периоде издвоје врсте извора значајне за поједине области истотијске науке.
Душанов законик је извор за читаву српску историју 14. века и за историју права, друштва, уређења...
Старији извори су значајини у овом случају.

5. према пореклу се могу поделити у разне врсте извора-новац, повеље, извештаји, акти, новине...