Poezija srpske srednjovekovne književnosti

Jefimija je nakon smrti muža i sina živela na dvoru kneza Lazara. Bila mu je veoma
zahvalna zato što joj je pomogao u teškim trenucima i svesna je značaja koji je on imao za srpski
narod. Pohvala koju je ona izvezla često se naziva pesmom u prozi, jer sadrži lirske elemente.
Ton ove pohvale je uzvišen, svečan i ispovedan, a odlikuje je i određena ritmičnost i upotreba
stilskih figura. Doba koje je nastupilo nakon Lazareve smrti ispunjeno je nemirom i strepnjom.
Jefimijina pohvala ističe vrline i zasluge kneza Lazara i ona mu upućuje molbu da se pred Bogom
zauzme za svoje sinove i svoj narod. Delo je podeljeno na tri celine. Prva veliča osobine kneza
Lazara i njega kao vladara, druga predstavlja molbu da pomogne svom narodu, a u trećoj celini
Jefimija iskazuje zahvalnost i poštovanje prema svemu što je Lazar za nju uradio.

Slovo ljubve je poslanica koju je napisao despot Stefan Lazarević i za koju se ne zna
kome je upućena. (pretpostavlja se bratu Vuku s kojim je bio u zavadi). Prvi deo je posveta.
Posvećuje poslanicu nepoznatoj osobi i do kraja ne otkriva njeno ima. Jasno je da je to neko ko
mu je blizak i pati zato što je daleko od njega. Poslanica govori o lepoti prirode i opčinjenosti
njom, a zatim slavi ljubav i njenu snagu. Pominje se nestalnost i promenljivost ljudskog duha
čime se nagoveštava duh humanizma. Izjednačava Boga sa ljubavlju, ljubav prema Bogu
povezaće njega i blisku osobu od koje je udaljen. Bog je stvorio svet i on je iznad svih živih bića.
Uče mlade kako da odole iskušenjima, da stave razum ispred nagona i da svojim ponašanjem ne
uvrede Boga. Završni deo poslanice donosi pitanje razrešenja sukoba između njega i voljene
osobe. Između njih postoji sukob, problem, za koji se nada da će biti prevaziđen i da će se oni
ponovo sresti. Akrostih, podeljeno na deset strofa, napisano slobodnim stihom.