САДРЖАЈ

1.РАЗВОЈ НОВЦА КРОЗ ИСТОРИЈУ........................................................................................................3

1.1.На почетку трампа...........................................................................................................3
1.2. Кованице.........................................................................................................................4
1.3. Папирни новац................................................................................................................5
1.4. Кредитни новац..............................................................................................................5
2. ДЕФИНИЦИЈА НОВЦА.......................................................................................................................7
2.1. Значење новца – историјска перспектива....................................................................7
2.2. Проблем дефинисања новца..........................................................................................8
2.3. Нагласак на опипљивост средства размене.................................................................8
2.4. Истицање особине ликвидности...................................................................................9
2.5. Приступу дефинисања новца као средства плаћања..................................................9
2.6. Нагласак на рутинску циркулацију средства размене..............................................10
2.7. Однос између новца и номиналног друштвеног производа.....................................10
2.8. Истицање функције “привременог боравишта куповне снаге”..............................11
3. ПОНУДА И ТРАЖЊА НОВЦА...........................................................................................................12
3.1. Понуда новца................................................................................................................12
3.2. Тражња новца...............................................................................................................13
ЗАКЉУЧАК...........................................................................................................................................14
ЛИТЕРАТУРА........................................................................................................................................15

1
 УВОД

Новац је друштвено-економска категорија која је у свом дугом еволуционом

процесу најуже везана за развој производних снага, робну производњу и поделу рада
дакле за развој друшва у целини. Он је основа монетарног система сваке привреде.
Новац је све оно што служи као општеприхваћено средство размене – односно средство
плаћања. Новац је имовина која се уобичајено користи приликом набавке роба и услуга.
Он је такђе симбол моћи, успеха и неуспеха, крвоток привредног система.
Треба разумети да је новац ствар поверења, поверење у особу која емитује новац
који користи или у установу која уважава његове чекове или трансфере. Од када је
измишљен новац боље мотивационо средство није пронађено. Ипак,новцем можеш
купити сат али не и време, новцем можеш купити положај али не и углед, новцем
можеш купити личног лекара али не и здравље.
“Богати су надмудрили интелектуалце, и то искључиво зато што су разумевали
моћ новца, тај предмет који се не учи у школи. С новцем си змај, без новца црв. Боље је
да ти завиде, него да те сажаљевају“.

2
 1.РАЗВОЈ НОВЦА КРОЗ ИСТОРИЈУ

На почетку цивилизације новац је био непознат. Потребе људи за одређеним

производима су задовољаване трампом. Када се временом, са све већом и
разноврснијом производњом и појавом друштвене поделе рада, јавио проблем да
расположиви производ буде прихваћен за тражени, изнађена је једна јединствена ствар,
производ или животиња за прибављање средстава за задовољавање најразноврснијих
потреба.
Код Словена су коришћени делови платна, па отуда вероватно и потиче реч
платити, код Кинеза ножеви, код Ескима крзно поларне лисице, код Индијанаца
даброва крзна и шкољке, код народа који су се бавили сточарством стока, стога се
претпоставља да код германских народа реч “vieh” значи истовремено стока, богатство,
иметак и новац.

1.1.На почетку трампа

Први облици трговине били су једноставно трампа у којима се један предмет или
роба размењивао за други. Што је тражени предмет био ређи, то се више ценио па је и
предмет којим се трампило требао бити веће вредности. Будући да се одређена роба
замењивала другом приближне вредности, могло би се рећи да је први новац био
увелико променљив, но исто тако је јасно да је“валута” која је била цењена у једном
делу света, могла у другом крају да буде потпуно безвредна. Данас се у контексту првог
средства плаћања најчешће спомиње стока, шкољке, крзно, жито и слично, о чему
сведочи и стари латински назив за новац “пецуниа” која потиче одречи “пецус” што
значи говедо.

При таквој натуралној размени (трампи) јављале су се следеће потешкоће:

1) Све теже је било пронаћи особу која је са једне стране имала производ
који се тражи(сусрет једнаких захтева)
2) Долази до стварања великог броја односа међу самим производима
који су се размењивали тј. тешко је било одредити вредност робе јер су
постојали многи односи (риба за жито, риба за крзно, крава за огрев…)
3) Као потешкоћа јављају се велики трошкови приликом размене великог
броја односа међу производима.1

1
Веселиновић П., Економија, Универзитет у Београду, Београд, 2009.год. стр. 193.
3
 Са све већим развојем трговине, прекоморским истраживања и ширења светског
тржишта, појавила се потреба за универзалним средством плаћања те се у ту сврху све
више почињу користитицењени метали – бакар, сребро, злато.

1.2. Кованице
Злато је “зној Сунца” а сребро “суза Месеца”2
Убрзо се показало да ни такав облик новца није практичан будући да се увек
изнова морао вагати и процењивати. Због тога је убрзо уведено да свака кованица мора
имату утиснуте три информације – тежину кованице, финоћу метала и ознака кованице
која је израдила кованицу.
Такав новац, сличан данашњем је настао у 7. веку пре Христа, дакле пре око
2700. година. То се одиграло у малој држави која се звала Лидија у Малој Азији. Тај се
прановац израђивао од електрума, приподне легуре злата и сребра. Временом су
племенити метали злато и сребро преузели примат у улози новца. Разлог за то је што су
они у природи врло ретки, а за њихово добијање је потребно уложити много рада па је
за мале количине таквог новца могуће добити велике количине потребне робе и зато
што злато има физичку и хемијску непроменљивост и трајност.
Вредност одређене кованице је општеприхваћена конвенција. За то је јамчио
владар државе или поседа. Тако је настао систем робне размене где је вредност сваке
робе представљена одређеном количином кованица, а кованице су представљале
замену за вредност робе која би се могла разменити. Дакле, саме по себи кованице нису
имале вредност осим оне коју им је давала роба за коју су се могли заменити. Нису се
могли јести, обући, користити за градњу, грејање или превоз. Коришћење ових
кованица створило је потражњу за металом од којих су се ковале, па је тако и одређени
метал имао већу или мању вредност на тржишту, што је зависило од његове потражње.
Како се временом количина робе у размени повећавала, било је потребно све више
кованица, па је њихово ношење временом постало незгодно. Прво се новац израђивао
потпуно ручно и та се основна техника производње врло мало мењала све до 16. века
када су настале прве машине за његово ковање.

2
Царство Инка
4
 1.3. Папирни новац
Са развојем папирног новца се такође везује и настанак банака. Тада су на сцену
ступили златари нудећи своје услуге. Како су кованице биле неприкладне за
свакодневно ношење да би се њима трговало они су се досетили да би могли
становништву да понуде да своје златне кованице оставе њима на чување у њиховим
добро обезбећеним сандуцима а за количину остављеног злата или других кованица
издају папирнату потврду (признаницу) на којој би писало колико кованица власник
има на располагању. Златари су залагачима за ову услугу наплаћивали одређену
провизију. С временом је оваква признаница све чешће била у оптицају као средство
размене робе. Уместо да сваки тренутак долази и подиже своје злато, власник злата би
давао признаницу трећем лицу у замену за робу, а овај је са том признаницом могао у
сваком тренутку да подигне кованице код истог златара. Признаница се тако показала
пуно практичнија и постала је јако популарна, па су кованице све више биле даване на
чување код златара, а све мање чуване код власника.
Све до тридесетих година XX века постојала је пракса, у већини земаља света,
заменљивости папирног новца за злато (конвертибилност). Треба рећи, да у савременим
условима конвертибилност нема такво значење, већ представља ознаку за могућност
међусобне заменљивости различитих националних валута. Од тридесетих година
престаје да вази замењивање папирног новца за злато, односно престаје златно важење
новца. Tако се данас у промету налази тзв. чист папирни новац, што је ознака за
папирни новац који више није заменљив за злато.

1.4. Кредитни новац

Трећи облик, поред металног и папирног новца, у настанку и развоју новца
представља кредитни новац. У недостатку новца, робни промет је у периоду златног
стандарда сам стварао допунско средство плаћањa. Још у доба метализма, поред
“звечећег”, јавило се допунско средство плаћања – признаница или цертификат о злату.
Прихватање признанице о злату, као средства плаћања, није било засновано на обавези,
већ на доброј вољи повериоца, као израза његовог поверења у могућност замене папира
за звечеће злато. Из тог разлога признаницу о злату могле су да издају само познате и
солидне банке. Издавањем признанице о злату, банка се обавезивала да ће доносиоцу
такве признанице исплатити назначени износ у злату. Признанице о злату су
претходиле папирној новцаници заменљивој за злато. Папирне новцанице заменљиве за
злато штампале су посебне банке, које су овлашћене од стране државе – емисионе
5
банке, а у складу са правилима која је налагао систем златног стандарда. Како ни
банкноте нису биле довољне за покриће потреба робног промета, јавља се, као
допунско средство плаћања, кредитни новац (папирне новцанице, менице, цекови и
др.). и поред тога, што је прихватан као средство плаћања, кредитни новац није имао
прави статус новца, већ се третирао као “новчани сурогат” (замена новца).
У систему папирне валуте, дошло је до пуног изражаја способност банака да
емитују – производе новац. Све до почетка XX века, економска теорија је тумачила
улогу банака у одобравању кредита као посредничку. Кредит, којег су банке давале
зајмотражиоцима, увек се третирао као новчана уштеда коју банке као посредници,
прослеђују заинтересованим зајмопримаоцима. Они којима новац није одмах потребан,
дају га у депозит банци, а банка га у виду кредита прослеђује онима којима је потребан
(банкарски кредит). Оваква врста кредита не повећава количину новца у оптицају, већ
само омогућава више плаћања (него што би их било прелазењем новца из руке у руку
без посредовања банке). Другим речима, у питању је само повећавање брзине оптицаја
новца. Банке су одобравале кредит и на основу чековних депозита, а не само на основу
штедних улога. Власници чековних депозита су плаћања, уместо златом, обављали
чеком. У овом случају, банка није позајмила стварно устеђени новац, него је
банкарском техником створила новац.
Са развојем безготовинског платног промета, банка је све мање кредита
исплаћивала у готовини, а све више уписом у своје књиге, те је на тај начин себи
стварала депозите. Увећана депозитна средства су омогућавала даљу експанзију
кредитне активности банке.
У савременом монетарно-кредитном систему, плаћања у готовом новцу су
занемарљива, јер преовлађује улога депозитног новца. Могућност банке да
неограничено ствара новац стављена је под контролу државе. Држава одређеним
инструментима и механизмима регулише и контролише кредитну активност банака и
колицину новца у оптицају. Државно управљање емисијом новца не подразумева
планирање емисије у строго апсолутним величинама, већ се то планирање непрестано
релативно прилагођава количинама новца у оптицају и стално променљивим
количинама роба и услуга.

6
 2. ДЕФИНИЦИЈА НОВЦА

Новац је специфична роба коју је развитак робне производње и размене издвојио

из осталог робног света да монополски врши улогу општег еквивалента. На тај начин
новац представља прометну вредност која је апстрактан израз целокупног богатства
друштвене заједнице, а уједно служи и као универзално средство за међусобно
успоређивање и размењивање свих производа људског рада.3

2.1. Значење новца – историјска перспектива

Савремена монетарна теорија развијала се као да нису постојали озбиљни
проблеми са значењем и дефиницијом новца, односно, као да су ти проблеми били
више шемантичке природе или питање селекције одговарајућег монетарног агрегата из
званично публикованих серија података које су се односиле на новац. Заправо, развој
савремене монетарне теорије обележен је занимљивим детаљем – расправе о улози
новца у детерминисању привредне активности вођене су, а да међу економистима још
увек није прихваћена изричита дефиниција базичног концепта: шта се подразумева под
појмом новац?
Новац се уобичајено дефинише у смислу његових функција, пре него као
посебан финансијски инструмент. Другим речима, новац се дефинише као нешто што
(1) служи као средство размене;
(2) чувар вредности и
(3) јединица за обрачун.4
То је стандардна уџбеничка дефиниција. Важно је истаћи да је ово
функционална дефиниција новца: та дефиниција не набраја финансијске инструменте
који служе као новац, као што су депозити по виђењу или одговарајуће хартије од
вредности.

3
https://sh.wikipedia.org/wiki/Novac приступљено: 10.12.2019. год.
4
Живковић А., Џелетовић М., Бојовић П., Монетарне финансије, Универзитет у Београду, Београд, 2008.
год. стр. 16.
7
 2.2. Проблем дефинисања новца
Монетарна економија је скуп претпоставки и закључака о односима између
новца и других економских појава. Њен основни циљ јесте да објасни промене
количине новца у оптицају и ефекте тих промена на цене, производњу, запосленост
итд. То може да буде представљено у веома апстрактној форми која занемарује бројне
институционалне детаље везане за конкретне монетарне системе појединих земаља.
Разноликост дефиниције новца дугује се у великој мери сложености самог
концепта. Значај новца проистиче из његовог специфицног деловања у оквиру
финансијског система. Деловање новца није једнозначно већ је реч о више функција и
новац их у различитим моментима истиче различитим интензитетом.
Поједини аутори наглашавају неке од функција новца, при чему полазе од става
који само изабраној функцији односно особини новца приписује атрибут важности. То
је довело до различитих приступа дефинисању новца у оквиру економске теорије.
Новац је све оно што служи као средство размене или средство плаћања, чувар
вредности или имовине и јединица обрачуна. Неки економисти ограничили су појам
новца на значење законитог платежног средства: нешто што рутински служи као
средство плаћања на организованом тржишту или као средство плаћања које не ствара
даље обавезе у погледу отплате. Други су га проширили тако да укључује разноврсне
финансијске инструменте – орочене депозите код финансијских институција или
банкарске чекове и кредитне картице.

2.3. Нагласак на опипљивост средства размене

У савременим тржишним привредама највећи део новчаног стока се састоји од
депозитног новца, а не од готовог новца у поседу економских субјеката. Емпиријско
искуство је показало да сума готовог новца и депозитног новца у конкретној тржишној
привреди изазива исте макроекономске ефекте, без обзира на сразмеру у којој су ова
два облика новца међусобно компонована у једну целину.
Двојица познатих економиста Фишер Блацк и Еугене Фама користе реч новац на
начин који га ограничава на опипљиво средство размене. Фама полази од става да само
готовина представља новац. Депозити на различитим рачунима код банака не могу да
се називају новац јер нису физички тј. опипљиви као што је то случај са готовим
новцем.

8
 2.4. Истицање особине ликвидности
Дугови емитовани од стране небанкарских финансијских посредника
представљају ликвидну активу за њихове имаоце и могу се уновчити у кратком року да
би се платила нека роба или коришћење неке услуге. Такође, кредит одобрен од стране
трговца или произвођача робе омогућава привредним субјектима, корисницима
кредита, да добију робу без активирања новца. Према томе недостатак готовог новца не
омета потрошњу економских субјеката.
Промена количине новца у оптицају не мора да има ефекат на потрошњу –
вишак новца у оптицају може бити употребљен од стране економских субјеката за
исплату дугова или за повећање волумена ликвидних актива које се држе у поседу, док
се проблем мањка новца у оптицају може решити коришћењем комерцијалног кредита.
Другим речима, потрошња није ограничена количином новца у оптицају, већ
ликвидношћу.

2.5. Приступу дефинисања новца као средства плаћања

За решење проблема идентификације новца, суштинско питање по Роберту
Клаверу јесте да ли понуда датог финансијског инструмента допушта привредном
субјекту – купцу да изведе пренос робе од привредног субјекта – продавца. Према овом
критеријуму, новцем се може, уз готов новац и депозите по виђењу, сматрати и
комерцијални кредит. При томе, комерцијални кредит укључује поред кредита
трговинске радње и кредитну карту, “overdraft” могућност, “travelers” чекове и
комерцијалне вредносне папире. По истом принципу, орочени депозити и остала
финансијска потраживања економских субјекета према банкама, која за улогу чувара
вредности представљају перфектне или суб-перфектне субституте новца, не успевају да
се квалификују као новац.
Хари Џонсон је предложио дефиницију новца према којој је новац нешто што
може рутински да буде размењено за добра без стварања дуга и обавезе отплате за
привредног субјекта који је у питању. Његова дефиниција подразумева да новац
обухвата готов новац у оптицају и трансакционе депозите небанкарских привредних
субјеката. Комерцијални кредит не представља новац. Банкарски овердрафт-и нису
новац јер они стварају обавезу отплате. Анализирајуци ову дефиницију новца
произлази да Џонсон новац дефинише као нешто што треба да буде у поседу
економског субјекта пре његове размене за робу.

9
 2.6. Нагласак на рутинску циркулацију средства размене
Да би нека ствар била новац потребно је да задовољи два услова: мора бити
средство размене и мора да циркулише рутински. Оба наведена услова су неопходна.
Тако, према Јегеру небанкарски травелерс чекови нису новац јер не задовољавају
истовремено и други услов, да рутински циркулису. За њега исти однос вази и према
заједничким средствима новчаног тржишта.
Као што се види, Јегер изједначава новац са средством размене. и поред тога
што његова дефиниција новца ставља небанкарске травелерс чекове и МММФс изван
категорије новца, та дефиниција ипак не повлачи за собом јединствено
идентификовање новца.

2.7. Однос између новца и номиналног друштвеног

производа
У одсуству јасног теоријског указивања о томе шта сачињава новац, поједини
економисти су се окренули тражењу емпиријског решења проблема дефиниције новца.
Емпиријско решење проблема подразумева да је за одлучивање око питања дефиниције
новца пресудан критеријум употребљивости дефиниције а не овај или онај принцип
којег се треба придржавати. Новац је вазан за носиоце монетарне политике не као
новац пер се, већ као средство за регулисање токова привредне активности. Дакле,
новац треба посматрати са гледишта практичних потреба монетарне политике.
Један од водећих заступника емпиријске дефиниције новца је Милтон Фридман.
За његово име везан је покушај да се новац дефинише као скуп ликвидних облика
финансијске активе привредних субјеката који су чврсто повезани са одређеним
номиналним изразом укупне привредне активности, као што су друштвени производ
или национални доходак. Фридман је заједно са Меиселманом, формулисао тезу по
којој емпиријска дефиниција варијабли треба да буде изабрана тако да теорију која је у
питању постави у најбољем светлу. Квантитативна теорија и кејнзијански income-
expediture приступ у раду су били представљени са две једноставне линеарне једнацине:

Y= a1 + b1M

Y= a2 +b2E
где је са Y означен национални доходак, са М представљен новац, са Е
потрошња.5

5
Исто, стр. 22.
10
 2.8. Истицање функције “привременог боравишта
куповне снаге”
У новчаној привреди чин куповине робе и услуга одвојен је од чина њихове
продаје и раздвајање ових радњи омогућено је присуством једног општеприхваћеног
средства размене. Функција новца као опстеприхваћеног средства размене је сасвим
јасна. Међутим, исто тако је очигледно да у временском интервалу који раздваја акт
продаје од куповине код једног привредног субјекта мора постојати нека ликвидна
актива (имовина) која це омогућити садашњем продавцу да се у будућности појави у
улози купца.
Особина новца да слузи као “привремено боравиште куповне снаге” или “чувар
вредности” је такође једна од његових битних функција. Уколико неки облик
финансијске активе привредног субјекта нема ту карактеристику, не може ни да служи
као средство размене.
Дефиниција неке сложене ствари какав је новац уобичајено набраја све битне
особине те ствари. Поседовање једне или било које од истакнутих особина је неопходан
услов за ствар која ће бити названа новцем, а поседовање свих набројаних особина је
довољан услов. Стандардна дефиниција новца истиче три главне особине коју нека
ствар мора да задовољи да би се назвала новцем: да слузи као средство размене, као
чувар вредности и као јединица за обрацун. Уколико прихватимо такву дефиницију
онда је разумљиво да је улога чувара вредности један неопходан, али не и довољан
услов да би неке ствари постале новац. Само зато што одређена ствар служи као чувар
вредности не даје нам за право да је зовемо новац. Другим речима, тачна је поставка
“ако је новац џ, онда џ слузи као цувар вредности”, али то не вази за супротну поставку
– “ако џ слузи као цувар вредности, онда је џ новац”.
Међу изложеним приступима дефинисању новца, два приступа која новац виде
као средство плаћања чије коришћење не ствара даље обавезе у погледу плаћања,
односно, као средство размене у рутинској циркулацији чине се да су ухватила главне
особине новца. Да ли су ова два приступа независна један од другог, односно, да ли
заједно обезбеђују једну задовољавајуцу дефиницију новца? До одговора на наведена
питања није могуће доћи без уважавања услова и праксе монетарног регулисања
појединих земаља.

11
 3. ПОНУДА И ТРАЖЊА НОВЦА

3.1. Понуда новца

Циљ активности Централне Банке није профит, већ остваривање одређених
монетарно-политичких задатака и економске политике земље. У том смислу
најодговорнија је функција Централне Банке у регулирању новчаног оптицаја и
кредитног волумена у земљи те одржавање монетарне стабилности. У оквиру
остваривања мера кредитно-монетарне политике, централна банка има неколико
инструмената којима регулише понуду новца:
 Стопа обавезне резерве - представља минималну стопу резерви готовине
у односу на депозит које морају држати банке. Банке имају слободу да
држе већи износ резерви, али не могу да држе мањи износ од прописаног.
 Висина есконтне каматне стопе – представља каматну стопу по којој
централна банка позајмљује новац пословним банкама. Пословне банке
морају један део депозита чувари као резерву готовине..6

Слика 1. Понуда новца у условима променљиве количине новца и променљивих

каматних стопа.7

Понуда
Каматна стопа

0 Количинa новца

6
Бараћ С., Стакић Б., Основи економије, Универзитет Сингидунум, Београд, 2007. год. стр. 36.
7
Веселиновић П., Економија, Универзитет у Београду, Београд, 2009.год. стр. 196.

12
 Највећи број економиста се слаже да је најзначајнији инструмент деловања
банке на понуду новца промена стопе обавезних резерви. Порастом стопе обавезних
резерви реализује се рестриктивна монетарно-кредитна политика а њиховим снижењем
остварује се експанзивна кредитно-монетарно политика. Када централна банка увећава
есконтну стопу долази до реализације рестриктивне монетарне политике, а у случају да
централна банка снижава дисконтну стопу остварује се концепт експанзивне монетарне
политике.

3.2. Тражња новца

Тражња за новцем представља новчани износ који људи желе да држе у облику
готовине и чековних депозита, при различитим нивоима каматне стопе. Становништво
жели да држи део свог богатства у облику готовине или чековних депозита из
различитих разлога. У основи тражње за новцем налази се трансакциони мотив,
односно жеља људи да имају довољно новца за свакодневне трансакције, тј. за
куповину најразличитијих роба и услуга. Ту је и мотив предострожности, тј. потреба
људи да држе део своје имовине у високо ликвидном облику у случају непредвиђених
догађаја.
Слика 2. Тражња новца.8

Тражња
Каматна стопа

0 Количинa новца

Крива тражње има негативан нагиб, што значи да су тражене количине добара и
услуга и кретање њихових цена у односу обрнуте сразмере – тражена количина добара
8
Исто, стр. 197.
13
повећава се са смањењем цена и обрнуто, тражена количина добара смањује се
повећањем цена.

ЗАКЉУЧАК

Данас упркос чињеници да је током последњих педесет година куповна моћ новца
опала, ми смо и даље мање-више задовољни папирним новцем. Али у суштини у њему
вредности нема. Још је чудније шро смо срећни због новца који чак ни не межемо да
видимо. Данашњи електронски новац може се преместити од послодавца до рачуна
радника у банци, па до његове омиљене продавнице одеће а да се физички никада не
материјализује. Управо тај „виртуелни“ новац данас доминира оним што економисти
зову новцем у оптицају.
Готовина у рукама обичних американаца износи само 11% монетарног агрегата
М2. Неопипљивост дела данашњег новца можда је најбољи доказ његове истинске
природе. Многи људи не схватају да је новац ствар поверења, поверење у особу која
емитује новац који користи или у установу која уважава његове чекове или трансфере.
Новац није метал. То је поверење урезано у њега. И изгледа да није много битно на
чему је уписано: на сребру, глини, злату, папиру, екрану од течног кристала (ЛЦД-у).
Све може да послужи као новац – од шкољки морског пужа са малдива до великих
камених дискова који се користе на пацифичком острву. И најзад, чини се, у овом
електронском добу, чак и „ништа“ може да послужи као новац. Што више знамо о
новцу, способнији смо да га контролишемо, уживамо у њему, увећавамо, трошимо и
поклањамо.
На крају треба рећи да новац који имамо омогућава нам изборе. Када имамо новац
можемо да хоћемо, или да нећемо. Нико не може да располаже нашом вољом и
временом. Зато треба имати новац!

14
 ЛИТЕРАТУРА

1. Бараћ С., Стакић Б., Основи економије, Универзитет Сингидунум, Београд, 2007.
год.
2. Веселиновић П., Економија, Универзитет у Београду, Београд, 2009.год
3. Живковић А., Џелетовић М., Бојовић П., Монетарне финансије, Универзитет
Београду, Београд, 2008. год.

Интернет извори:
1. https://sh.wikipedia.org/wiki/Novac
приступљено: 10.12.2019.год.

15