ИЗБОРНО ПРАВО – ИСПИТ

1. Развој изборног права

2. Активно бирачко право

Избори се обављају гласањем. Гласање је материјална радња која се састоји у давању
гласа бирача оном кандидату чији избор за народног представника бирач жели.
Гласање се обавља на месту посебно организованом за ту сврху. Такво место зове
се бирачко место. Бирач гласа на оном бирачком месту на којем је уписан у бирачки
списак. Бирачко место одређује се с обзиром на број бирача, тако да обухвати највише
2.500 бирача. По правилу, бирачи гласају на бирачком месту и то лично. Бирач који није у
могућности да на бирачком месту лично гласа (слепо, инвалидно или неписмено лице)
има право да поведе лице које ће уместо њега, на начин који му оно буде одредило,
испунити листић, односно обавити гласање. Изузетно, од правила по којем се гласање
обавља на бирачком месту на којем је бирач уписан у извод из бирачког списка, бирач
може путем иисма гласати и ван бирачког места на којем је уписан у извод из бирачког
списка, под условом утврђеним изборним законом. Другим речима, активно бирачко
право представља право сваког пунолетног грађанина да изађе и гласа на изборима.
3. Пасивно бирачко право
Питање кандидовања за представнике, тј. колики је степен утицаја бирача на одређивање
кандидата између којих ће на изборима бити изабрани представници, је од изузетног
значаја.
Уколико бирачи немају утицај на одређивање кандидата, избори ће бити само чин
потврђивања претходно већ одређених људи да врше државну власт. У вишестраначком
систему, кандидовање за изборе постало је монопол политичких странака, јер појединци
или групе грађана, као носиоци кандидатура, немају никакве шансе за постизање успеха.
Начин на који политичке странке одређују кандидате може се сврстати у три групе:
 према  првом систему, кандидате и стварно и формално одређује страначко
руководство;
 према другом, кандидате бирају начелно сви чланови странке (унутар страначких
избора);
 према трећем систему, у одређивању кандидата начелно могу учествовати не само
чланови странке, него и други бирачи: свака политичка странка одређује листу
предкандидата са које бирачи могу заокружити онога у којег имају највише
поверења.  
Због указаних недостатака поменутих система кандидовања, као реално једина
прихватљива могућност укључивања бирача у процес кандидовања, законом се прописује
као услов кандидатуре одређени број потписа бирача.
Међутим,ни број потписа не сме бити превелик,пошто је сврха тог захтева да се,колико је
то y условима вишестраначког система могуће, кандидат странке подвргне каквој-таквој
верификацији бирачког тела.
С друге стране,сувише мали број потписа који се тражи могуће
је добити само од чланова  те странке, чиме је онда цео  институт учињен беспредметним. 

4. Право кандидовања
Право кандидовања представља инструмент путем кога се пред бираче износе изборне
алтернативе, а бирачима омогућава да самостално истакну кандидате за посланике. Право
кандидовања је комплексно, обухвата више посебних права везана за процес кандидовања,
међу којима посебно:
 право предлагања кандидата за посланике,
 право предлагања кандидатских листа,
 право на давање подршке кандидату или кандидатској листи,
 право прикупљања потписа грађана који подржавају кандидатуру,
 право кандидата да прихвати или одбије кандидатуру,
 право кандидата да повуче предлог кандидатуре,
 право на заштиту права кандидовање,
 право на учешће у изборној кампањи...
Ово право има два облика:
 Активно право кандидовања
 Пасивно право кандидовања

5. Право гласа
Основно питање у вези са изборним правом је ко је његов носилац? У зависности од тога
коликом је кругу грађана дозвољено уживање бирачког права, разликује се опште и
ограничено право гласа.
Опште право гласа не значи да су његови носиоци сви грађани, односно, и за његово
уживање се траже одређене квалификације: држављанство, пунолетство и поседовање
пословне способности. Постојање општег права гласа значи одсуство сваке
дискриминације на основу социјалних критеријума. Данас је у готово свим државама у
свету бирачко право опште - уживају га сви пунолетни грађани који поседују пословну
способност и нису одлуком суда због извршеног кривичног дела привремено лишени
његовог уживања. Како се у већини савремених држава пунолетство стиче с навршених 18
или 21 годином, то су истовремено и године са којима се у савременим државама стиче
бирачко право.
Ограничено право гласа постоји када се из његовог уживања искључују читаве
категорије грађана, који су иначе пословно способни.
Oснови искључења од уживања (ограничења) бирачког права су: поседовање додатних
квалификација, чиме су искључени сви они грађани који те квалификације немају,
плаћање непосредног пореза у одређеном износу (имовински цензус), порекло, односно
боја коже (цензус по пореклу), дужинa боравка у држави, односно у изборној јединици
(цензус настањености, резиденцијални цензус), пол (цензус по полу), одређен степен
школовања (цензус образованости), године старости, односно високу старосну границу
бирача која је изнад година са којима се стиче пунолетство (старосни цензус).
Има случајева да се читаве професије искључују од уживања бирачког права: слуге,
чиновници (државни службеници) или војна лица - ради спречавања увлачења политике у
војску.
Услов да бирачко право буде демократски одређено није само да оно буде опште, него и
да буде једнако, тј. да се оно ужива и врши према начелу „један човек, један глас".
Неједнако  ираво гласа постоји када поједине категорије грађана располажу већим бројем
гласова од осталих грађана. Облици неједнаког права гласа били су:
Плурални вотум: поједине категорије бирача су, формиране на основу имућности или
степена образовања, имале два или више гласова, за разлику од осталих бирача који су
имали само један глас.
Многоструки (умножени) вотум: сви бирачи су формално имали један глас, али су
поједине категорије бирача могле на истим изборима гласати у више изборних јединица.
Породични вотум: шеф породице има број гласова сразмеран величини породице.
Поред ове изричите неједнакости бирачког права постоји и тзв. ирикривена или факшичка
неједнакосш бирачког права до које се долази посредно, упркос томе што, правно
посматрано, сви бирачи имају једнако бирачко право.

6. Право на информисање о изборима

Ово право спада у групу основних слобода и права грађана и загарантовано је уставом.
Садржај овог права се везује само за изборе. Ово право представља важан предуслов за
остваривање бирачког права. Право на информисање о изборима није одувек постојало
већ је тековина нових информативних медија, чиме су и сами избори морали бити
измењени. Право на информисање о изборима обухвата више права која су загарантована
као права грађана – бирача, права предлагача кандидата или кандидатских листа и као
права поминованих кандидата. Овде морају постојати и одређене обавезе оних који
спроводе саме изборе. Садржај овог права јесте да кандидати, бирачи и кандидатске листе
имају право да захтевају испуњовање неких обавеза надлежних органа а које су у вези са
информисањем о изборима и остваривању надлежности. Ово се може остварити на више
нивоа – нормативно гарантовање, обавеза државних органа и органа за спровођење
избора, обавеза медија о информацијама. Овде владају следећи принципи:
 принцип јавности рада органа за спровођење избора,
 принцип једнаког приступа медијима,
 принцип равноправности предлагача изборних листа и кандидата,
 принцип фер и слободног извештавања,
 принцип благовременог, истинитог и непристрасног обавештавања бирача...
У право на информисање о изборима спадају 3 групе права:
1. ПРАВА НА ИНФОРМИСАЊЕ О ИЗБОРИМА КОЈА СЕ ОСТВАРУЈУ У ТОКУ
ЦЕЛОКУПНОГ ИЗБОРНОГ ПОСТУПКА
Ту имамо са једне стране права грађана, права предлагача кандидатских листа и права
номинованих кандидата, а са друге стране обавезе државних органа, органа за спровођење
избора и информативних медија.
1.1. Право грађана на информисање о изборима
Ово право представља право грађана да буду обавештени о изборима и у вези избора. Ту
имамо низ следећих права:
 Право да буду обавештени о својим изборним правима и о поступку избора;
 Право да буду обавештени о раду органа за спровођење избора;
 Право да буду обавештени о дану, месту и времену гласања;
 Право да буду обавештени о начину гласања;
 Право да буду обавештени о догађајима или питањима од значаја за изборе;
 Право да буду обавештени о резултатима гласања и резултатима избора...

1.2. Право предлагача кандидата или кандидатских листа

Овде спада право обавештености о целокупном току избора. Пре проглашења кандидатуре
или кандидатске листе предлагачи користе ово право на исти начин као и бирачи,
углавном посредством информативних медија. Они имају право да после проглашења
кандидатуре или кандидатске листе да учествују у раду органа за спровођење избора, те
им је омогућено да буду непосредно информисани о раду органа за спровођење избора.
1.3. Право номинованих кандидата у вези са информисањем о изборима
Кандидати имају нека посебна права у односу на остале а то су нпр. право да оставују
увид у изборни материјал након спроведеног гласања.
7. Право контроле избора
Као посебно право у изборном законодавству је право контроле избора. Најшире
посматрано, контрола избора је основни предуслов заштите изборног права.
 8. Правна заштита изборног права
Заштита изборног права, гарантована највишим правним актима државе, представља
саставни део уставне гаранције изборног права грађана. Смисао заштите изборног права је
двојак. Заштитом изборног права обезбеђује се демократска природа уставног поретка
државе и истовремено пружају неопходне гаранције основних слобода и права грађанина.
Смисао заштите изборног права је и тежња да се учесницима избора омогући изражавање
њихове слободне воље, слобода деловања и активности у вези са изборима и спречавање
или онемогућавање у највећој мери, спољашњих утицаја и злоупотреба.
Циљ заштите изборног права можемо сагледати као обезбеђивање једнаких услова за све
учеснике на изборима, истих институтуционалних оквира који нормативно регулишу ову
једнакост као услов слободе избора, легалног тока самих избора и заштиту у ужем смислу.
Значај избора за политички живот државе, међународно-правни статус и углед,
унутрашњу равнотежу политичког система и функционисање државе као целине није
неопходно истицати. Управо је то разлог сложености и озбиљности система заштите
изборног права, као и великог интересовања за заштиту изборног права и избора уопште.

9. Институције надлежне за решавање изборних спорова

Уставни судови су органи који су позвани да решавају различите уставне спорове, а то су
спорови који су везани за устав и његову примену. Важну функцију уставних судова чини
и њихово одлучивање о регуларности избора, и то како парламентарних, тако и
председничких. Ту се они изјашњавају о законитости избора. Ово је случај нарочито са
аустријским уставним судом. Ипак, у Француској је то другачије. У Француској се
питањима изборних спорова бави Уставни савет који се стара о правилности спровођења
избора. У Србији се изборним споровима баве органи управе и редовни судови, дакле,
Уставни суд одлучује само о оним изборним споровима који нису у надлежности судова и
других државних органа.
10. Правни инструменти заштите

Приговор
Приговор се користи за означавање 3 појма:
1. Приговор као средство против онога ко је иницирао поступак, којим се истичу
чињенице подобне да се захтев противне стране учини неефикасним;
2. Приговор као примедба којом се указује на неправилност или нецелисходност рада
органа који води поступак, са циљем да се доведе до промене у начину вођења
поступка а не да се донесе нека одлука;
3. Приговор као правни лек против одлуке. Управо ова дефиниција приговора битна
је за заштиту изборног права.
Приговор је начин заштите изборног права пред првостепеном изборном комисијом.
Приговор нема деволутивно дејство. То значи да о приговору одлучује првостепени орган
против чије одлуке је приговор поднесен. Подноси се у писменој форми против одлуке
или акта бирачког одбора, или против радње коју подносилац приговора сматра
неправилном. Рок за подношење је 24 часа. Приговор се може поднети због
неправилности у поступку кандидовања и спровођењу избора, против одлуке, радње или
пропуста бирачког одбора изборној комисији, а против одлуке, радње или пропуста
изборне комисије приговор се подноси централној изборној комисији. Овим је
гарантивана двостепеност одлучивања.
Жалба
Жалба је правни лек који се изјављује против решења изборне комисије којом је приговор
одбијен или одбачен. Жалба је редовни правни лек којим незадовољна странка ставља под
сумњу првостепену одлуку. Увек има деволутивно дејство, о жалби никад не одлучује
орган који је донео решење које се оспорава жалбом. Жалба није форнални акт. Дивољно
је да подносилац жалбе наведе због чега није задовољан решењем на које улаже жалбу.
Ако се усвоји жалба, нужна последица је понављање изборне радње.
Тужба
Тужба је правно средство које се користи против одлуке органа надлежног за вођење
бирачког списка. Тужба се подноси када је одбијен захтев за упис, брисање, измену,
допуну или исправку бирачког списка. Рок подношења је 48 часова. Постоји појединачна
тужба али право на тужбу користе политичке странке или други предлагачи кандидата.
11. Изборни системи
Избори подразумевају постојање одређеног система – изборног система као скупа
принципа, одређених права и гарантија, као и бројних мера и поступака (техника) и такав
изборни систем је део или подсистем уставног одн. политичког система јер произилази из
устава и изборних прописа који чине изборно законодавство.
Разликујемо изборни систем у:
 - ширем смислу – означава индивидуална и колективна права која чине изборно право
(материјално изборно право, процесно изборно право, правила изборне математике,
правила изборне геометрије и техничка правила о изборима).
  - ужем смислу – означава назив за различите методе расподеле посланичких мандата с
обзиром на које се разликују већински и пропорционални изборни системи.
o Изборне комисије – органи за спровођење избора који се образују у свакој
изборној јединици и на нивоу државе (централна изборна комисија).
o Изборне јединице  - подручја на која се дели територија једне државе у
циљу обављања избора.
 o Изборна листа – предлози кандидата за посланике које у пропорционалним
изборним системима истичу предлагачи.
o Изборна апстиненција – неизлазак бирача на изборе.
Електор – лице које грађани бирају непосредно, а које потом непосредно бира органе
власти
12. Правна заштита изборног права
Заштита изборног права гарантована је највишим правним актима државе, представља
саставни део уставне гаранције изборног права грађана. Смисао заштите изборног права је
двојак.
Заштитом изборног права обезбеђује се демократска природа уставног поретка државе и
истовремено пружају неопходне гаранције основних слобода и права грађана. Смисао
заштите изборног права је тежња да се учесницима избора омогући изражавање њихове
слободне воље, слобода деловања и активности у вези са изборима и спречавање или
онемогућавање у највећој мери, спољашњих утицаја и злоупотреба.
Циљ заштите изборног права можемо сагледати као обезбеђивање једнаких услова за све
учеснике на изборима, истих институционалних оквира који нормативно регулишу ову
једнакост као услов слободе избора, легалног тока самих избора и заштиту у ужем смислу.
Значај избора за политички живот државе, међународно-правни статус и углед,
унутрашњу равнотежу политичког система и функционисање државе као целине није
неопходно истицати. Управо је то разлог сложености и озбиљности система зађтите
изборног права, као и великог интересовања за заштиту изборног права и избора уопште.
13. Институције надлежне за решавање изборних спорова
У нашем законодавству право на правну заштиту од повреда изборног права регулисано је
правним актима различитог карактера и новуа, од Устава до пословника скупштина.
Заштита изборног права поверења је органима за спровођење избора, судовима,
законодавним телима и уставним судовима.
ЗАШТИТА ПРЕД ОРГАНИМА ЗА СПРОВОЂЕЊЕ ИЗБОРА
Изборно законодавство на савезном и републичком нивоу предвиђа надлежност изборних
комисија за заштиту избрног права. У првом степену одлучују изборне комисије изборних
јединица, а у другом степену централна изборна комисија.
СУДСКА ЗАШТИТА
Улога судова у заштити изборног права може бити установљена и различитим формама. У
изборним системима у којима заштиту изборног права спороводе органи надлежни за
спровођење избора, судска заштита ограничена је на судску контролу управе пред
послебним (управним) судовима или редовним судовима у управном спору.
Заштита изборног права може бити поверења искључиво редовним судовима или, с друге
стране, специјализованим изборним судовима чије је надлежност специјализована и
усмерена само на одлучивање у изборним споровима. Такође, у неким изборним
системима подељена је надлежност између судова и парламента.
Према нашем законодавству, основни вид заштите изборног права је судска заштита.
Судска заштита манифестује се кроз покретање поступка и доношење одлука пред
судовима опште надлежности и врховним судовима, кроз судску контролу рада управе
путем изборног спора. Надлежност судова исцрпљује се у спору против коначних одлука
другостепене изборне комисије.
Судска заштита се по домаћем законодавству остварује пред општинским судовима,
Врховним судом Републике Србије, Уставним судом Републике Србије и савезним
уставним судом.
ПАРЛАМЕНТАРНА ЗАШТИТА
Парламентарна заштита изборног права за своју основу има становиште да парламент
представља израз народне суверености и, самим тим, представља најбољег „чувара“
изборног права. Ово становиште је данас модификовано тако да парламент има улогу
приликом избора органа за спровођење избора, или задржава нека овлашћења у доношењу
коначне одлуке.
У домаћем праву, заштита изборног права пред скупштином уређена је Уставом и
пословником о раду скупштине. Остварује се приликом одлучивања о веригикацији
мандата, као завршној фази изборног поступка.
ЗАШТИТА ПРЕД УСТАВНИМ СУДОВИМА
Изборно право представља једну од основних слобода и права човека. Уставни судови
који обезбеђују заштиту управо основних слобода и права имају одређене надлежности и
приликом одлучивања о повредама изборног права и решавања изборних спорова.
Уставносудска заштита изборног права манифестује се при контроли уставности и
законитости прописа којима се одређује материја избора. Осим ове опште надлежности,
уставносудска заштита подразумева и улогу уставних судова у решавању изборних
спорова и одлучивању о заштити изборног права.
Заштита изборног права одвија се пред Свезним уставним судом и Уставним судом
Републике Србије.
14. Правни инструменти заштите
Основни инструменти заштите изборног права јесу: приговор, жалба, тужба и правна
средства којима се покреће поступак пред уставним судовима.
ПРИГОВОР
Приговор се користи за означавање 3 појма:
 1. приговор као средство против онога ко је инцирао поступак којим се истичу
чињенице подобне да се загтев противне стране учини неефикасним;
2. приговор као примедба којом се указује на неправилност или нецелисходност рада
органа који воду поступак, са циљем да се доведе до промене у начину вођења
поступка;
3. приговор као правни лек против одлуке.
За заштиту изборног права битна је трећа дефиниција.
Приговор представља правни лек којим се покреће поступак заштите изборног права пред
првостепеном изборном комисијом. Карактеристика овог приговора је да нема
деволутивно дејство – не може се са нижег суда пренети на виши. Подноси се у писменој
форми против одлуке или акта бирачког одбора, или против неке радње коју подносилац
приговора сматра неправилно. Рок за подношење приговора је веома кратак, 24 часа од
момента доношења одлуке или чињења. Рок је одређен у часовима, што помаже
ефикасности изборне процедуре, али значи и то да изборна комисија не може имати радно
време. Дакле није реч о року који тече од момента сазнања за одлуку или радњу, о чему
треба водити рачуна због благовременог приговора.
Приговор се може поднети због неправилности у поступку кандидовања и спровођењу
избора, против одлуке, радње, или пропуста изборне комисије приговор се подноси
централној изборној комисији. Овим је гарантована двостепеност одлучивања.
Приговор не мора да садржи одређени захтев, већ је довољно да садржи навод да се
подноси због неправилности. Дакле, приговор је лишен било каквих формалних правима.
Ово има и добру и лошу страну. Добра страна је што формалности, обично, ограничавају
права. Лоша страна је што недостатак форме даје велику слободу тумачењу органу који
одлучује о приговору.
Када прими приговор, изборна комисија одлучује о њему. Изборна комисија може
приговор усвојити, одбити или одбацити.
УСВАЈАЊЕ приговора доводи до поништаваља изборне радње против које је приговор
поднет. Поништавање подразумева и отклањање последица радње, као да се она никада
није догодила.
ОДБИЈАЊЕ приговора следи након оцене органа који о приговору одлучује да чињенице
и наводи који су приговору изнети не доказују да је повреда изборног права учињена. У
приговору нема основа да би се закључило да је било провреде изборног права.
ОДБАЦИВАЊЕ приговора се дешава када је неблаговремено предат, изјављен од стане
неовлашћеног лица...
ЖАЛБА
Жалба је правни лек који се изјављује против решења изборне комисије којом је приговор
одбијен или одбачен.
Жалба је редовни правни лек којим незадовољна странка ставља под сумњу првостепену
одлуку. Увек има деволутивно дејство.
Овај правни лек изјављује се Врховном суду или Савезном уставном суду, уколико је реч
о жалби против одлуке Савезне изборне комисије, у року од 48 часова од пријема одлуке
по приговору.
Жалба није формални акт. Довољно је да подносилац жалбе наведе због чега није
задовољан решењем на које улаже жалбу.
Нужна последица усвајања жалбе је понављање изборне радње.
ТУЖБА
Тужба је правно средство које се користи против одлуке органа надлежог за вођење
бирачког списка.
Тужба се подноси у случају доношења одлуке којом јеодбијем захтев одвлашћеног
субјекта за упис, брисање, измену, допуну или исправку бирачког списка. Рок за
подношење тужбе је 48 часова од пријема решења које се тужбом напада.
О тужби одлучује надлежни суд у року од 24 часа од пријема тужбе. Против одлуке суда
нема могућности изјављивања правног лека, односно, пресуда је правноснажна и извршна.
Осим појединачне тужбе, право на заштиту изборног права коришћењем овог правног
лека имају и други учесници, међу којима првенствено политичке странке као овлашћени
предлагачи. У случају да политичке странке или други предлагачи кандидата или
кандидатских листа користе ово своје право они то чине у форми организационе тужбе.
Субјекти права на подношење организационе тужбе јесу правна лица којима је повређено
неко изборно право. Међутим, они могу тужбу подносити и када је повређено неко од
изборних права грађана.
ПРАВНА СРЕДСТВА ЗА ПОКРЕТАЊЕ ПОСТУПКА ПРЕД УСТАВНИМ
СУДОВИМА
Овде је реч о инструментима заштите којима се иницира поступак за решавање изборног
спора, односно за заштиту изборног права. Поступак решавања изборног спора пред
Савезним уставним судом покреће се подношењем жалбе против решења Савезне изборне
комисије, а поступак пред Уставним судом Републике Србије подношење захтева за
одлучивање о изборном спору.
15. Изборни системи

16. Модели расподеле мандата

 17. Већински изборни систем
Већински изборни систем је био, практично, једини изборни систем све до краја 19. века.
То je „тип изборног система у коме се посланички мандат осваја применом критеријума
највећег броја освојених гласова“. Из ове дефиниције јасно се види једноставност овог
типа већинског изборног система и зато не чуди што се он историјски најраније појавио.
По том првонасталом моделу, моделу релативне већине, за избор је било потребно
освојити већи број гласова у односу на друге кандидате. Међутим, временом се увидело да
већина која гласа за одређеног кандидата често представља мањину гласалих. Зато се
дошло до модификације већинског система, па су се захтеви за избор заоштрили и да би
кандидат био изабран било му је потребно да освоји већину у односу на број гласалих, или
чак на број уписаних бирача (апсолутна већина). Овај систем се назива и двокружним, јер
се често догађа да у првом кругу избора ниједан кандидат не добије потребну већину
гласова, па је неопходно одржати и други круг гласања. У други круг најчешће улазе два
кандидата са највећим бројем гласова иако су постојала и другачија решења – у
Француској у други круг улазе сви кандидати који освоје више од 12,5% гласова у односу
на број уписаних бирача, док су у Војводини, на покрајинским изборима одржаним 1996.
и 2000. године, у други круг ишла три првопласирана кандидата. Избор једног кандидата у
изборној јединици је правило у већинском изборном систему. Међутим, било је случајева
када се на већинским изборима у једној изборној јединици бирало више представника.
Такав систем је постојао у Пољској 1991. за избор чланова Сената, а исти је систем важио
и у Великој Британији до средине прошлог века. Ипак, може се с приличном мером
уопштавања рећи се у већинском изборном систему врши „избор једног кандидата
апсолутном или релативном већином“.

18. Системи релативне и апсолутне већине

19. Пропорционални изборни системи

Већински изборни систем био је најактуелнији до друге половине 19. века. Проблем
код овог система јесте минимални изглед мањих политичких странака да освоје
посланички мандат. Ово је промењено посебним методима гласања, па су и мање
политичке странке могле освојити известан, мањи број мандата. Да би се омогући

20. Мешовити изборни систем

Изборни систем (нпр. у Немачкој и Мађарској) који почивају на комбинацији већинског и
пропорционалног изборног система. Разлози за прихватање мешовитог изборног система
садржани су у недостацима већинског, односно пропорционалног система. Мешовити
изборни системи ублажавају ове недостатке.
 21. Методи прерачунавања гласова у мандате

22. Изборни систем у Србији

23. Парламентарни избори у Србији

24. Председнички избори у Србији

25. Већински избори и сразмерно представништво у упоредној пракси

26. Изборне јединице

Појам изборне јединице одређују следећи елементи:
 Број посланика који се бира у изборној јединици;
 Величина бирачког тела које обухвата изборна јединица;
 Територијално простирање изборне јединице.
Сва три елемента морају бити истовремено испуњена. Свакој изборној јединици припада
одређени број посланичких мандата. Свака изборна јединица обухвата одређени део
бирачког тела. Најзад, свака изборна јединица простире се на одређеном територијалном
подручју.
Изборне јединице се одређују законима о изборним јединицама. Основно мерило које се
примењује на образовање изборних јединица јесте једнакост бирачког права (начело један
човек – један глас). Поред тога, приликом образовања изборних јединица узимају се у
обрзир и други чиниоци: демографски, регионални, историјски, географски, економски,
државно оређење, територијална организација и др. Постизање оптималне усклађености
ових, по многим својствима, разнородних чинилаца налаже брижљив однос према
формирању изборних јединица.
Разликују се два основна типа изборних јединица:
 Изборне јединице у којима се бира један посланик (једномандатне, униноминалне,
изборне јединице);
 Изборне јединице у којима се бира више посланика (вишемандатне,
плуриноминалне изборне јединице);
Образовање изборних јединица повезано је са типом изборног система. Мале
(једномандатне, униноминалне) изборне јединице одликују већинске изборне системе и
униноминално кандидовање. Веће (вишемандатне, плуриноминалне) изборне јединице
карактеришу пропорционалне изборне системе и кандидовање по листама. Сваки од ових
система има и предности и недостатака. У малим изборним јединицама већи су изгледи да
бирач познаје кандидата којем додељује свој глас, док је у великим изборним јединицама
оваква могућност мања, па бирач првенствено гласа за политичку странку, а не за
кандидата.
27. Утицај образовања изборних јединица на резултат избора

28. Корективни фактори изборног система

29. Изборни цензус

30. Посебни облици репрезентовања и посебне мере