знак питања наставак

Видели смо како је на самом почетку знака питања сонет у којем лирски субјекат обраћа се својој
идеалној драгој и почиње са стиховима никад није наговештаваући да је песма о недостатку у
питању. Следи онда ретардација и враћање у предсторију која описује разлоге ситуације
предочене сонетом. Обраћање блиском читаоцу и сада лирски субјекат приповеда о ситуацији
сусрета са идеалном драгом. Он је њу сусрео у једном тренутку пред сам сумрак и видели смо како
је његов сусрет са том идеалном оставио њега без речи и потпуно окамењеног и он је могао да се
покрене тек кад је она нестала са хоризонта и даље се види његов опис сна где долази до
узношења и напуштања света. Идеална драга која се поставља између лирксог субјекта и небеса и
позиција која је принципијенло супротна у којој идеална драга има код дантеа, па и оној идеалној
мртвој драги која је мост између лирског субјекта и трансценденције из туге и опомене. Овде се он
приближава њеној недостижности и сурвава се у понор. Лирски субјекат овде наглашава моменат
свог пада и поставља питање где је пао. Поставља питања о празнини и пустоши где је пао зато
што идеал до краја остаје неосвојиви неухватљив. Овде као да се јава појављује у извесном смислу
као нека врста онтолошки старијег простора бивствовања што је необично за романтичаре
наобичнои у ситуацији када је сан представљен као узношење којим се доводи до заборављања
земље путем на небеса. Скочи горе - контраст са оним падањем доле и лирски субјекат хоће да се
врати. Овде је ситуација доста необична - он је погледао према зори, дану, свету и то је довело до
тога да је он заборавио сан, онај који је тако упечатљиво представио и тај заборав сна је праћен
сећањем на мому која је имала главну улогу чија је неухватљивост довела до пада. Као да жели да
заборави пад и неухватљивост и недодирљивост своје идеалне драге. Као да се идеал враћа у
простор реалног и дохвативог. Опет се враћа апострофа са почетка и из сонета. Туга срца која је
призвала сан. Лирски субјекат лоцира ситуацију ишчекивања појаве идеала и поново се обраћа
читаоцу и описује своју ситуацију некоме ко му је близак. Шта су оне према њеној слици. Ако
оставимо по страни да је слика употребљена само зато да би се римовала са свеколика. Овде се
акценат ставља не на саму идеалну драгу него на њену слику јер је слика идеалне драге оно што
лирски субјекат њу у својој свести конструише. Његова фантазма о неком идеалном објекту и зато
се она појављује као слика, а не као биће. Ни једно биће не може да се упореди са том сликом.
Тиме се показује централност идеалне драге у односу на све друге лепе девојке, јер звезда има
пуно, а сунце је само једно. Можемо се присетити песми мини караџић где је меће међу звезде.
Природа потпуно из перспективе лирксог субјекта, једно одјективно постојеће врело може некада
певати, некада јечити у зависности од тога како га субјект перципира. Овде се исказује чежња за
идеалом и опет се мења перпскетива обраћања, лиркси субјекат апострофама показује са једне
стране свој карактер приповедача који говори свом блиском пријатељу о томе шта му се десило и
малтене неприметно се прелази на његов унутрашњи монолог. Овде је карактеристично да постоји
велика разлика у односу на оне песме са прошлог часа где је идеја у пољупцима и ваљушкању по
трави, око лирског субјекта треба да види идеалну драгу. Питање сна који је очигледно другачији
од оног исприповеданог сна. Сан се опет појављује на другачији начин него што је био онај сан који
нам је детаљно приказан. Можда је ово једно од слабијих места песме јер се појављује сан у коме
он шета са том момом. То њихово заједничко шетање може да значи са једне стране да то није
никакво ни љубљење ни ваљушкање, али се разликује од оног пасивног посматрања и
задржавања само погледа на моми. Постоји неки други сан где је тај идеал делимично остварен па
је питање због чега се онај први сан са таквом детаљношћу приказује док се овај само помиње.
овде се појављује једна врста истрајности наде у то да ће се идеал остварити и у свету и то је
недовољно кохерентно са позицијом лирског субјекта у тренутку највишег узношења, као да ће
идеал променити своју природу и да ће он моћи да шета са њим. Као да се тај сан у којем се он
појављује сада има неку онтолошки много слабију димензију ислабију снагу него што је био онај
сан и него што ће бити сан у туги и опомени где се у сну ствари дешавају. На крају ова песма се
завршава тако што после три звездице долазе два строфоида где се поново јавља промена
обраћања. Ови стихови пре су били упућени срцу идеалног субјекта, а ови сад се поново обраћају
слушаоцу. Зашто лирскисубјекта дуго чува тајну и зашто је сада баш открива? Зашто је песма без
свршетка - не може се завршити зато што је нада бесконачна, али се поставља питање из које
перспективе долази сонет на самом почетку. Када се на њега вратимо видимо недостатак и
недоступност и завршетак на те мислим душо без престанка. Ту би могла да се успостави одрђеена
корелација посебно што лирски субјекат сам себе дефинише будућношћу. Живот није довољно
испуњен да би се о њему могло потпуно певати. Чежња за неостваривим идеалом била је за
лирског субјекта паралишућа. Недостижност идеала њега онемогућава да заврши песму. Први
стихови у којима се лирски субјекат отвара као песник. Нови моменат што је повезаност
егзистенције у свету и поезије. На самом крају, он уз ту наду која по свему што се види заправо
јесте један израз неугаслости чежње за неостваривим идеалом. Песникова чежња за завшетком
кореспондира са општом жељом за идеалом.

Ова песма је праћена ђачким растанком у првој збирци док туга и опомена остају у рукопису и њој
недостају одређени делови. Туга и опомена - туга и сећање. Како је у наслову већ дата сама тема
поеме и доминантно осећање лирског субјекта што се види већ у првој строфи. Сећање - цела
песма је дата кроз сећање на оно што је његову тугу условило. Фале строфе од треће до пете и
фали део шесте строфе. Иако фали овој поеми ништа не недостаје. У литератури се може пронаћи
да је она савршена са тим својим манама... почетак и крај склапају једну врло хармоничну целину
и она више делује као нека врста преласка на сећање које песник није завршио. Субјекат не треба
да буде одређен празнином и то је тренутак преласка који није толико важан. Лс као приповедач о
њиховој заједничкој судбини, његове драге која је после његовог одласка умрла и којој када се он
вратио она је била мртва. Она се њему појављује у сну и каже му да не тугује зато што су је анђели
срећно удомили, а последња строфа каже да се то туговање не може завршити. Код радичевића
доста врлика везаност за употребу метафора из природе - овде метафора цикличног времена и ту
се прави разлика између човека који је биће у времену и природе која нема време и која је
циклична. Ова структура туде и опомене која је исповест о његовом страдању такође је циклична и
прати цикличну структуру природе и тима на посебна начин указује и на завршеност егзистенције
лирског субјекта. Не може се ништа десити и није биће које траје у времену, већ је биће коме се
стално понавља дан. Однос лиркосг субјекта према смрти- понављање је у вези са
трансцендирању смрти - превазилажење земаљске смрти која се огледа у цикличности.
Избегавање постојања у времену. Цикличост је тесно повезана са мсрћу и обележена је са
искуством смрти. Нека врста идеалне љубави са трагичном примесом, постојања у свету, смрти,
туге због смрт и трансцендирања смрт. То се стално понавља. Овде би било доста важно одвојити
неколико преломних тренутака који се у овој поеми јављају или можда неких симбола који су
употребљени и који указују на природу односа лирског субјекта и његове драге. Са представе
телесне страсти коју је она желела да изазове пажња се преусмерава на њен глас као оно што је
важно. У овој поеми је овај мотив звука истицан можда и преко сваке мере. Ње више нема то је
био звук - суштина објективног света представљена кроз звук - мотив звука изузетно важан и
можемо поставити питање и зашто је тај мотив толико важан. Зашто је звук нешто што би
романтичарима могло бити тако привлачно? Звук као нешто што фасцинира романтичаре због
своје етеричности и универзалности и интуитивне схватљивости. Лирски субјекат који даје
извештај о ономе шта су он и драга радили заправо сједињују у звук зато што се звук фруле и лгаса
повезују и стварају хармонију која је таква да зауставља целу природу. Из звука се прелази на
поглед. Из вечери и његовог погледа и подударности њихових душа поглед ка небу који сада
постаје заједнички поглед. Мотив неизрецивости који је драг романтичарима употребљен је да би
се казало да духовност која је присутна прво у звуку, а затим у поглееду надилази сваку семантику
која је везана за реч. Однос измеђ лс и идеалне драге креће се од изразите телесности до изразите
спиритуалности. Како долази њена смрт то се мења. Због чега лс напушта своју драгу? Није идила у
поезији у којој се смештају лаки односу међу непродубљеним карактерима. Хармонија која је
дубоко прожимајућа за њихове душе. Ми видимо како се изразито наглашена телесност пореди са
изразито наглашеном духовношћу и то све заједно доводи до дубоке ганутости. То су све елементи
који су суштинска прожетост њихових бића. Романтичарска идила, не класична идила. Не постоји
врста досаде и засићења која се јавља код оњегина и дендистичког јунака. Да ли се ишта може
рећи тако да лирски еубјекат не почне да делује тривијално. Ништа не може да наруши хармонију
која се напушта, ако се конкретизује нешто онда је урушава. Стање идеалне хармоније која није
традиционална идила већ је суштинска хармонија која се остварује из дана у дан, а са друге стране
стоји императив одласка. Он мора а оде, а ако би конкретизовао зашто све би упропастио. Овако је
одлазак који је потпуно немотивисан упућује на императивност тог растанка. Шта упућује та
императивност? Да је то што он мора да ради важније од њихове хармоније. Поповић овде каже
потрага за идеалном. Али потрага за идеалом у тренутку када постоји остварени идеал. То није
оњегиновско незадовољство већ је немогућност остајања у идеалу. Лс жали што мора да иде. Код
њега је истовремено присутна жал због растнака и свест о неминовности растанка. Мотив који је за
њега врло значајан а то је мотив растанка који он показује из више различитих перспектива.

Ђачки растанак - шта све мотив растанка подразумева? Он је увек у некој међупозицији,
амбивалентан је и у њему се гледа ка ономе што је прошло и ономе што је будуће. Мотив растанка
осим што је у том смислу амбивалентан у себи сажима једно осећање времена. У тренутку
растајања, лс како ђачког растанка тако и туге и опомене и у песми кад млидија умрети која је
такође базирана на мотиву растанка. У том тренутку растанка артикулише сопствено осећање
времена, поглед на прошлост и очекивање од будућности. оно овде није присутно осим као
императивно кретање које ће га привремено одвојити од драге. Растанак нешто што иманентно
припада садашњости, тренутак и то тренутак између два времена где се осећа изразито сопствена
егзистенција у времену и очекивања од будућности. мотив смрти у ђачком растанку који је на крају
времена, а овде је на почетку и онда на крају као да се некако потискује тај мотив смрти. Памћење
и нешто што хоће да своје другове задржи у сећању онаквима какви су они били. Постоји извесна
психолошка оправданост. Ова императивност и простор који се отвара за читаоца. Романтичари
нису никада до краја јасни и онда могућност да се учита неко значење у места семантичке
отворености у тексту. Долази део у којем он у новом пределу. Овде се јавља промена
расположења. Та промена расположења је везана са годишњим добом и са преласком из пролећа
у лето. За ту промену лирски суебјекат експлицитно каже да не зна шта ју је узроковало. Какву то
има улогу у схватању природе тог субјекта. Зашто говори да му нешто остаје нејасно? Не прирпада
рационалном већ оном слутећем. Није могао да мисли, али му се јавила помисао, слутња. Није
проистекло то из мишљења већ из слутње. Он описује да је драгу заборавио. Ако се он навикао за
то стање оно није нужно и неприхватљиво. Помисао на драгу остаје на лирском субјекту, али ако
му није жао онако како му је било на почетку. Он је решио да се прилагоди животу унутар света у
којем тог идеала нема. Што доводи у питање идеју да он иде у другу покрајину да трага за идалом.
Он се враћа кући. Ње више нема то је био звук - то би могло да се односи и на оно што после
долази где он употребљава тривијалан језички обрт и да то пренесе у метафору звука. У сваком
случају није случајно зашто је тај звук изабран и зашто се он појављује увек када се дешава нешто
прекретничкко. Када треба показати идеалну хармонију, када се јавља слутња о њеној смрти, он се
појављује да огласи њену смрт. Он описује свој сан када је кренуо са дружином у лов у коме је он
раније налазио лека. Моменат ироније, не романтичарске која се јавља код костића и све ствари
чини неухватљивим, већ иронија са јасно одређеним правцем. Он је кренуо да у свакодневици
нађе лек и налази лек тек у сну који је уснуо кад је заспао. Умилнија него славуј. Драга се појављује
и приближава кроз звук звезда. Повећавање лепоте тог звука, што значи да није неки једноличан и
константан и непријатан звук, већ само звук који поседује неку хармонију. Тај звук који је све
лепши и лепши преображава природу. Као што је њихов заједнички пој природу зауставио тако
сада звук природу покреће у једно. Неодређеност журбе. Овде је драга сада створена из природе.
Она се налази између земље и неба и у себи са једне стране обједињује и оно што би био
природни прицнип, а са друге стране отвара пут ка трансценденцији. Поново се јавља веза између
блаженства и погледа. Она полгедом у његово срце сипа блаженство и поново се јавља мотив
слабости речи. Његова мртва драга казује ка небу и упућује га на идеал. Разлика између ове песме
и знака питања огледа се у томе што је сан потпуно разрешио његову тугу и он се радује, али
последња строфа показује да се туга периодично враћа. Овде се чак и то што она каже претвара и
пребацује кроз поглееде. Лирски субјекат вербализује њен поглед и покушава да то блаженство
преведе у речи и то је врста немог говора који се код њега јавља. Овде се враћамо на почетак и лс
заправо кроз ову поему исказује своју егзистенцијалну драму која је везана за оствареност идеала,
кретање идеала од телесне жудње, врло пластично физички описане, до духовне и преко
императива да се идеал напусти до коначне утехе која је везана за трансценденцију и која не може
да опстане пред питањем о животу унутар света. Цикличност се открива као нешто што показује да
је лс одступио из времена и то има везе са идилом где нема времена. То иступање изван времена
обележено је смртношћу његове драге указује заборав на његову сопствену смрт која је
трансцнедирана али није могал да постане неважна зато што се очекује нека срећа од живота на
земљи. Овде се у лирском субјекту ништа не довршава и све је у некој сталној напетости и ово
кретање које се чини једносмерно је заправо кружно и враћа на почетак. Нема тачке и
изричитости која се среће код јована рајића у романтизму. Овде су њу анђели удомили и ја сам
миран, али кад се јави пролеће ја бих опет желео да остварим идилу која је неостварива. Ја
мислим о немогућности тог идеалног споја. Утешиће ме сећање на њену удомљеност на небу која
је потенцијално и моја удомљеност, али ме она не може ослободити светских мука.

Лирски субјекат који се потпуно отвара ка будућности као хоризонту могућности у ђр и како
изгелда поема која је дата из позције приповедача, а не лирског ја (самсон и далила).