IV TEZA

4. FINANSIJSKI IZVEŠTAJI PREDUZEĆA I NJIHOVA ANALIZA

4.1. Finansijski izveštaji i finansijska analiza-uvodna razmatranja

1. Set finansijskih izveštaja. Preduzeća vekovima sastavljaju bilans stanja i bilans uspeha.
Potreba boljeg sagledavanja tokova novca vodila je razvoju, a tek od 1970-ih godina i
formalnom propisivanju obaveza sastavljanja izveštaja o novčanim tokovima, gde se prikazuju
u toku obračunskog perioda ostvarena primanja gotovine, koja povećavaju saldo gotovine i
izdavanja gotovine, koja ga smanjuju. Informacione potrebe korisnika mogu se bolje
zadovoljiti ukoliko im se pruži detaljniji pregled promena koje su povećavale i smanjivale
saldo sopstvenog kapitala što je rezultiralo razvojem izveštaja o promenama na sopstvenom
kapitalu. Sva četiri prethodno navedena izveštaja sadrže samo nazive pozicija i iznose istih, te
se uvidelo da postoji potreba da se korisnicima prezentuju i detaljniji pregledi pojedinih
pozicija, kao i opisi koji uključuju i preglede korišćenih računovodstvenih politika za
sastavljanje finansijskih izveštaja. U novije vreme, ove informacije se nude u izveštaju koji se
naziva napomene uz finansijske izveštaje.
Prema tome, kompletan set finansijskih izveštaja preduzeća, kako to propisuje i Međunarodni
računovodstveni standardi 1 – MRS 1, treba da sadrži: /1/ bilans stanja, /2/ bilans uspeha, /3/
izveštaj o novčanim tokovima, /4/ izveštaj o promenama na sopstvenom kapitalu i /5/
napomene uz finansijske izveštaje.
2. Drugi izveštaji preduzeća. Brojna preduzeća, pogotovo velika, sastavljaju tzv. godišnje
izveštaje gde se u dodatku setu finansijskih izveštaja prezentuje i deskriptivni deo, u kome
menadžment preduzeća daje narativne opise uslova i rezultata poslovanja u tekućoj godini,
vrši poređenje tekuće sa ranijim godinama, a ponekad daje i najvažnije informacije o
planovima za narednu ili naredne godine i projektuje finansijske izveštaje, opisuje politike
upravljanja rizicima i sl.
Set finansijskih izveštaja praćen izveštajem nezavisnog revizora sa mišljenjem o finansijskim
izveštajima, kao i godišnji izveštaji, najčešće su javno raspoloživi na internet stranicama
preduzeća.
Otvorena akcionarska društva, u gotovo svim zemljama, u obavezi su da berzama na kojima
su njihove akcije listirane pored godišnjih finansijskih izveštaja dostavljaju i kvartalne
finansijske izveštaje. Ovi izveštaji su po pravilu nešto manjeg obima i detaljnosti od godišnjih
finansijskih izveštaja.
3. Korisnici finansijskih izveštaja i finansijske analize. Finansijski izveštaji, ali i rezultati
njihove analize mogu se razmatrati od strane raznih korisnika: eksternih i internih. Za
vlasnike /akcionare/ oni mogu biti osnov za sagledavanje sigurnosti i perspektive preduzeća i
njihovih ulaganja. Za kreditore je važno da sagledaju koliko su njihova ulaganja sigurna, da li
će dužnik biti sposoban da plati kamatu i vrati glavnicu duga u predviđenim rokovima.
Dobavljači razmatraju rezultate finansijske analize da bi odlučili da li su spremni da neko
preduzeće kreditiraju i pod kojim uslovima.
Interni korisnici, menadžeri i upravni odbor, koriste rezultate finansijske analize u sklopu
sistema merenja performansi, koji je deo sistema finansijske kontrole preduzeća. Menadžeri ih
mogu koristiti kao podlogu za donošenje brojnih poslovnih, investicionih i finansijskih
odluka. Upravni odbor ih koristi za iste svrhe, ali i da bi ocenjivao performanse menadžera i
na osnovu toga im određivao nagrade i kazne, odnosno kompenzacije za menadžere, i
odlučivao o eventualnoj smeni nekih menadžera ili kompletnog menadžerskog tima.
4. Prikupljanje informacija za finansijsku analizu. Najveći deo podataka potreban za
finansijsku analizu već je prisutan u setu finansijskih izveštaja preduzeća. Pored finansijskih
izveštaja korisno je raspolagati nizom drugih informacija o preduzeću koje se mogu pribaviti
iz godišnjih izveštaja i obelodanjivanja važnih događaja na internet stranicama preduzeća ili/i
berze. Jedan deo informacija može se dobiti iz finansijske štampe i iz elektronskih medija kao
što su: tržišne cene hartija od vrednosti na berzama i promene berzanskih indeksa na tim
berzama, kretanje cena pojedinih sirovina i proizvoda na produktnim berzama i sl. Veoma je
važno dobro sagledati situaciju u privrednoj grani u kojoj preduzeće posluje. Tu se pre svega
misli na prirodu konkurencije u grani, učešće pojedinih preduzeća u ukupnoj prodaji u grani,
perspektivu grane, elastičnost cena i sl.
5. Tehnike finansijske analize. Postoji više tehnika finansijske analize od kojih ističemo:
a. Vertikalnu analizu. Kod ove vrste analize se sagledava procentualno učešće pojedinih
pozicija sredstava i obaveza, odnosno prihoda, troškova i rezultata u totalima-ukupnim
sredstvima, kod bilansa stanja, odnosno prihodima od prodaje, kod bilansa uspeha.
b. Horizontalnu analizu. U okviru horizontalne analize se odmerava odnos pojedinih pozicija
u tekućoj godini sa stanjem datih pozicija u prethodnoj ili prethodnim godinama. Ova analiza
se naziva i analiza trenda.
c. Racio analizu. Racio analiza počiva na smislenom dovođenju u odnos iskazanih iznosa
različitih pozicija iz različitih delova finansijskih izveštaja kako bi se na bazi takvog
povezivanja izveli kvalitetniji zaključci od onih koji se mogu doneti na bazi samih iznosa ili u
postupcima vertikalne i horizontalne analize.
6. Ocena rezultata finansijske analize. Kao ishod finansijske analize dobiće se brojni
rezultati /pokazatelji/, koji mogu poslužiti za ocenu različitih aspekata uspešnosti i
finansijskog zdravlja preduzeća. Kvalitetni zaključci se mogu izvesti samo ako se dobijeni
rezultati finansijske analize protumače na bazi poređenja sa sledećim standardima: /1/
ostvarenjima preduzeća iz prethodne godine ili niza prethodnih godina-istorijska ili trend
analiza, /2/ planiranim /očekivanim/ ostvarenjima, koji proističu iz planiranih finansijskih
izveštaja preduzeća sa početka godine i /3/ prosečnim ostvarenjima u privrednoj grani u kojoj
preduzeće posluje-granska ili prostorna analiza. Granski proseci predstavljaju najkvalitetnije
standarde.

4.2. Sadržina finansijskih izveštaja preduzeća

4.2.1. Bilans stanja

Bilans stanja čine aktiva i pasiva. Na strani aktive detaljnije ćemo pojasniti obrtna sredstva i
stalna sredstva, a na strani pasive obaveze i sopstveni kapital.
1. Obrtna sredstva. U obrtnim sredstvima, što su sredstva koja su već gotovina ili za koja se
očekuje da će se konvertovati u gotovinu u periodu kraćem od godinu dana, učestvuju najpre
gotovina /na računima kod banaka i u blagajni/ i gotovinski ekvivalenti, poput depozita po
viđenju, oročenih depozita i kratkoročnih hartija od vrednosti visoke likvidnosti sa dospećem
kraćim od tri meseca. Depoziti oročeni na period duži od tri meseca, druge kratkoročne hartije
od vrednosti, kratkoročni krediti odobreni drugim pravnim licima i sl. predstavljaju
gotovinske supstitute ili kratkoročne finansijske plasmane. Potraživanja od kupaca u zemlji i
inostranstvu predstavljaju najznačajniju kategoriju kratkoročnih potraživanja preduzeća, ali
preduzeća mogu imati potraživanja i od drugih stejkholdera, najčešće od zaposlenih /npr. za
date pozajmice/ ili od države /npr. za više plaćen porez/. Sva potraživanja u preduzeću trebalo
bi da se namire u novcu, po čemu se ona razlikuju od datih avansa dobavljačima, koja se
izmiruju isporukom sirovina i materijala ili robe. Konačno, u okviru obrtnih sredstava imamo
i pozicije realiteta-zalihe. Zalihe se uobičajeno dele na sirovine i materijal /što može uključiti i
rezervne delove, alat i sitan inventar/, nedovršenu proizvodnju i gotove proizvode, a kod
trgovinskih preduzeća zalihe robe. MSFI zahtevaju od preduzeća da među obrtnim sredstvima
iskažu i ona stalna sredstva za koje je doneta odluka da će biti otuđena u toku naredne godine.
Ovo je razumljivo budući da, u skladu sa principom „suština iznad forme“ koga se MSFI
pridržavaju, takva stalna sredstva treba da se konvertuju u gotovinu u roku kraćem od godine
dana.
2. Stalna sredstva. Kao i obrtna, stalna sredstva se sastoje iz realiteta tj. materijalnih
sredstava i iz monetarnih pozicija. Međutim, za razliku od obrtnih sredstava, među stalnim
sredstvima postoje i nematerijalne pozicije. Učešće nematerijalnih sredstava u gotovo svim
preduzećima u poslednjim decenijama beleži stalni rast, a među njima se ističu: patenti,
licence, koncesiona prava, softver i baze podataka, trgovinsko ime /robna marka, zaštitni
znak/. U najvećem broju preduzeća, pogotovu proizvodnih, najznačajniju poziciju stalnih
sredstava predstavljaju nekretnine, postrojenja i oprema. Na ovim pozicijama beleže se
sredstva za proizvodnju, što su u najvećem broju preduzeća zemljište, građevinski objekti,
postrojenja za proizvodnju, mašine i druga oprema. Ipak, u poljoprivrednim preduzećima ili u
preduzećima u oblasti šumarstva, najznačajnija materijalna sredstva predstavljaju tzv.
biološka sredstva, poput osnovnog stada , šuma i sl. Pored materijalnih i nematerijalnih
sredstava koja su već u upotrebi /u funkciji/ knjigovodstvenu vrednost stalnih sredstava čine i
stalna sredstva u pripremi, avansi dati dobavljačima ovih sredstava, ali i ulaganja u
održavanje sredstava koja zadovoljavaju kriterijume priznavanja- tzv. kapitalno održavanje.
Shodno principu „suština iznad forme“ iskazuju se ne samo sredstva u vlasništvu preduzeća
već i ona uzeta u finansijski lizing. U godinama nakon stavljanja u funkciju vrednost
iskazanih materijalnih i nematerijalnih sredstava smanjuje se na osnovu obračuna
amortizacije, što se evidentira kao ispravka vrednosti ovih sredstava i što svodi njihovu
nabavnu vrednost na sadašnju /neotpisanu, neto/ vrednost. Dugoročna potraživanja preduzeća
iskazuju se među stalnim sredstvima. Ova potraživanja najčešće nastaju po osnovu prodaje
proizvoda kupcima sa dugim rokovima kreditiranja, po osnovu sredstava datih u finansijski
lizing, od zaposlenih po osnovu odobrenih stambenih kedita, od države i sl. Konačno, među
stalnim sredstvima nalaze se i dugoročni finansijski plasmani koji uključuju dužničke
instrumente: depozite kod banaka sa oročenjem dužim od godine dana, date dugoročne
kredite, kupljene korporativne i državne obveznice, ali i vlasničke instrumente: kupljene
akcije, udele i druga učešća u sopstvenom kapitalu povezanih pravnih lica i u zajedničkim
ulaganjima i sl.
3. Obaveze. Najvažnije poslovne obaveze ili spontane izvore finansiranja predstavljaju
dugovanja preduzeća prema dobavljačima /za nabavljene sirovine i materijal, robu, energiju,
usluge i sl./, zaposlenima /plate i nadoknade/ i državi /razni porezi i doprinosi/. Jedan deo
takvih obaveza može imati dospeće i duže od godine dana i takve poslovne obaveze
preduzeće je dužno da iskaže među dugoročnim obavezama. Za razliku od prethodno
navedenih obaveza za koje se očekuje da će se izmiriti u novcu, obaveze po osnovu
primljenih avansa, najčešće od kupaca, preduzeće će izmiriti isporukom gotovih proizvoda,
usluga ili robe.
Finansijske obaveze preduzeća, takođe mogu biti kratkoročne i dugoročne, i iste se moraju
iskazati razdvojeno, što uključuje, shodno principu „suština iznad forme“ i prenos dela
dugoročnih kredita koji će dospeti na plaćanje u narednih godinu dana na kratkoročne
finansijske obaveze. Finansijske obaveze mogu poticati iz bankarskih kredita, kredita uzetih
od drugih finansijskih institucija, drugih preduzeća, pravnih i fizičkih lica u zemlji i
inostranstvu, ili nastati po osnovu emisije dužničkih hartija od vrednosti-kratkoročnih i
dugoročnih. Obaveze su po osnovu glavnice duga i po osnovu kamata, i mogu biti dinarske,
ali i devizne. Među dugoročnim finansijskim obavezama iskazuju se i obaveze iz finansijskog
lizinga, za sva u finansijski lizing uzeta sredstva prikazana u aktivi bilansa stanja.
4. Sopstveni kapital. Sopstveni kapital preduzeća predstavlja razliku između ukupnih
sredstava i ukupnih obaveza preduzeća.

4.2.2. Bilans uspeha

Forme bilansa uspeha su se menjale vremenom, ali i njegov suštinski sadržaj. Mi ćemo
analizirati osnovne pozicije. U realnosti, prihodi i rashodi se uobičajeno dele na poslovne,
finansijske i ostale prihode i rashode.
1. Poslovni prihodi i rashodi. Glavnu stavku poslovnih prihoda predstavljaju prihodi od
prodaje proizvoda, roba i usluga, na domaćem i inostranom tržištu. Razmatramo neto prihode
od prodaje, što znači da od bruto ostvarenih prihoda treba oduzeti vrednost vraćenih
proizvoda, naknadno odobrenih popusta i sl. Osim prihoda od prodaje, osnov za sticanje
poslovnih prihoda mogu biti i: premije, dotacije, subvencije, kompenzacije, regresi,
zakupnine, članarine, tentijeme, licencne naknade i dr.
Poslovne rashode predstavljaju troškovi materijala /nabavna vrednost prodate robe kod
trgovinskih preduzeća/, troškovi energije, zarada, amortizacije, usluge na izradi učinaka,
transportnih usluga, usluga održavanja, zakupnine, reklame, propagande, istraživanja,
reprezentacije, osiguranja, platnog prometa, članarina, poreza na zarade i doprinosa i dr. Kod
metode troškova prodatih učinaka oni se ne prezentuju po vrstama, već je posebno izdvojen
onaj deo ukupnih nastalih troškova koji se može vezati za proizvodnu cenu koštanja prodatih
proizvoda, dok se troškovi neproizvodnog funkcionalnog područja – trošovi prodaje, uprave i
administracije, istraživanja i razvoja – iskazuju zasebno kao troškovi perioda. Deo prihoda od
prodaje koji ostane nakon namirenja troškova prodatih proizvoda predstavlja bruto dobitak.
Razlika poslovnih prihoda i poslovnih rashoda čini poslovni dobitak.
2. Finansijski prihodi i rashodi. Finansijski prihodi i rashodi odnose se uglavnom na
kamate /po osnovu plasmana su prihod, a po osnovu uzetih kredita rashod/, ali i na kursne
razlike /pozitivne su prihod, a negativne rashod/. Finansijske prihode predstavljaju i primljene
dividende, dok dividende koje isplaćuje preduzeće ne predstavljaju rashod. One su element
raspodele neto rezultata. Značajne finansijske troškove mogu predstavljati i naknade bankama
i posrednicima, zatezne kamate, kamate po finansijskom lizingu i sl.
3. Ostali prihodi i rashodi. Ostali prihodi i rashodi mogu poticati od: usklađivanja vrednosti
sredstava /nekretnina, postrojenja i opreme, zaliha, potraživanja i sl./, bilo po osnovu
povećanja njihove vrednosti ili njihovog obezvređenja, dobitaka ili gubitaka na prodaji
nekretnina, postrojenja i opreme i materijala, rashodovanja sredstava, naplate ranijih otpisanih
potraživanja ili oprosta obaveza, inventarisanjem utvrđenih viškova ili manjkova sredstava i
dr.
4. Neto dobitak i neto dobitak po akciji. Sučeljavanjem svih prihoda i rashoda dolazimo do
poreske osnovice ili dobitka pre oporezivanja, da bi se nakon odbitka poreza na dobitak dobio
neto dobitak preduzeća. U slučaju akcionarskih društava, uobičajeno se iskazuje i neto
dobitak po akciji – EPS, koji se dobija deljenjem neto dobitka brojem akcija u posedu
investitora, što znači da se prilikom obračuna eventualne otkupljene sopstvene akcije ne
uzimaju u obzir. Ukoliko preduzeće u strukturi izvora finansiranja ima i preferencijalne
akcije, onda se, pre utvrđivanja EPS, preferencijalna dividenda, koja je unapred utvrđena u
fiksnom iznosu, oduzima od neto dobitka, kako bi se dobio neto dobitak koji pripada običnim
akcionarima.

4.2.3. Izveštaj o novčanim tokovima

Izveštaji o novčanim tokovima su se pojavili u široj upotrebi krajem 60-ih godina prošlog
veka. Oni su, zapravo, izvedeni finansijski izveštaji i osnovu za njihovo sastavljanje
predstavljaju dva sukcesivna bilansa stanja tj. bilans stanja na početku i na kraju obračunskog
perioda i bilans uspeha za dati period. U njima se rekonstruišu novčani tokovi između dva
sukcesivna perioda, odnosno, prikazuje odakle je priticala gotovina – izvori /primanja/, i na
šta se trošila – upotreba /izdavanja/ gotovine u tom periodu.
Prema MRS 7, novčani tokovi se klasifikuju na:
1. Novčane tokove iz poslovne aktivnosti. Novčani tokovi koji se javljaju u okviru poslovne
aktivnosti tangiraju bilans uspeha, odnosno predstavljaju komponente za utvrđivanje neto
dobitka. Tako npr. primanja gotovine iz poslovne aktivnosti potiču iz prodaje za gotovo robe,
gotovih proizvoda i usluga, naplate potraživanja od kupaca, primanja po osnovu primljenih
avansa, premija itd., dok se izdavanja gotovine javljaju po osnovu isplate obaveza prema
dobavljačima, datih avansa, zarada zaposlenih i sl. Donosioci računovodstvenih standarda
nalažu, u slučaju izdavanja po osnovu poreza, i preporučuju, u slučaju izdavanja po osnovu
kamata, da se isti, takođe, prezentuju u poslovnim aktivnostima.
2. Novčane tokove iz investicione aktivnosti. Investiciona aktivnost se odnosi na ulaganja
preduzeća čiji je rok duži od jedne godine, odnosno ulaganja od kojih se efekti očekuju u
periodu dužem od jedne godine. Preduzeće može investirati samo u sebe ili druga preduzeća,
banke i hartije od vrednosti na finansijskom tržištu. Primanja gotovine po osnovu investicione
aktivnosti tako potiču iz: prodaja nekretnina, postrojenja i opreme, nematerijalnih sredstava,
povlačenja ili dospeća oročenih depozita, prodaje obveznica i akcija drugih preduzeća,
naplaćenih kamata i dividendi, dok izdavanja po ovom osnovu čine: nabavka nekretnina,
postrojenja i opreme, nematerijalnih sredstava, kupovina obveznica i akcija drugih preduzeća,
drugi finansijski plasmani i sl.
3. Novčane tokove iz finansijske aktivnosti. Kada se govori o finansijskoj aktivnosti, onda se
misli na odnose preduzeća sa finansijerima: vlasnicima /akcionari, inokosni vlasnici, ortaci i
dr./ i kreditorima /kratkoročnim i dugoročnim/. Primanja tako nastaju npr. po osnovu prodaje
akcija i drugih oblika dokapitalizacije, prodaje obveznica, zaduženja po osnovu kratkoročnih
kredita itd., dok se izdavanja gotovine odnose na isplatu dividende, otkupe akcija, plaćanja
glavnice na dugoročne kredite, otplate kratkoročnih kredita i sl.
4.2.4. Izveštaj o promenama sopstvenog kapitala
Sve dok nije propisan od strane računovodstvenih regulatornih tela, ovaj izveštaj se
sporadično pojavljivao u sklopu finansijskih izveštaja preduzeća u različitim formama.
Dovoljno detaljan prikaz potpozicija pozicije sopstvenog kapitala u napomenama uz
finansijske izveštaje može u dobroj meri da supstituiše koristi od ovog izveštaja.
Pored kapitala koji su inicijalno ili kasnije uneli vlasnici – osnovnog kapitala, koji zavisi od
pravne forme preduzeća, pozicija sopstvenog kapitala sadrži i sve one stavke koje su od
trenutka osnivanja preduzeća povećavale i smanjivale blagostanje vlasnika. Tako će ostvareni
i neraspodeljeni neto dobitak povećavati stanje sopstvenog kapitala, baš kao što će ga neto
gubici smanjivati. Preduzeće može deo neraspoređenog dobitka preneti u rezerve ili ga
koristiti za pokriće gubitka iz prethodnih godina. Sopstveni kapital se smanjuje na osnovu
njegovog povlačenja, npr. otkupima akcija. Sa konceptom fer vrednosti, promene fer
vrednosti pojedinih sredstava obuhvataju se na sopstvenom kapitalu na poziciji pod nazivom
revalorizacione rezerve. Ako je rezultat ponovne procene sredstava veći od iznosa koji je bio
ranije iskazan za to sredstvo, razlika povećava račun revalorizacionih rezervi i obrnuto.
Konačno, sve promene u iskazanim iznosima u finansijskim izveštajima koje su rezultat
promene računovodstvenih politika ili korigovanja ranije učinjenih materijalnih grešaka
iskazuju se na računu neraspoređenog dobitka u sopstvenom kapitalu.

4.2.5. Napomene uz finansijske izveštaje

Napomene sadrže dopunske informacije u odnosu na informacije prezentovane u napred
predstavljenim izveštajima, i to u smislu narativnih opisa ili dubljeg raščlanjavanja pozicija
prikazanih u ovim izveštajima, kao i informacije o stavkama koje se ne mogu prezentovati u
samim izveštajima. Osim ovakvih obelodanjivanja, one sadrže i opise korišćenih
računovodstvenih politika i druga objašnjenja, poput primenjene prakse upravljanja rizicima.
Obim napomena može biti veliki, preko 50 stranica teksta.

4.3. Racio analiza

Racio analiza je najčešće korišćena tehnika analize finansijskih izveštaja. Raciobroj
predstavlja matematičku relaciju tj. relativni odnos dva kvantiteta, najčešće dve pozicije iz
finansijskih izveštaja. Ovde ćemo razmotriti analizu likvidnosti, upravljanja dugom,
efikasnosti upravljanja sredstvima, profitabilnosti i tržišne vrednosti putem racio brojeva.

4.3.1. Analiza likvidnosti

Teorijsko obrazloženje. Likvidnost predstavlja važan koncept u finansijama. Likvidnost
sredstava se vezuje za sposobnost njihovog pretvaranja u gotovinu. Dve su bitne
karakteristike sredstava koje definišu njihovu likvidnost: uobičajeno vreme konverzije u
gotovinu i lakoća te konverzije.
Likvidnost preduzeća predstavlja zakonsku obavezu preduzeća, budući da su preduzeća dužna
da izmiruju svoje obaveze prema poveriocima, zaposlenima, državi i dr. Za likvidnost
preduzeća, osim likvidnosti sredstava, bitna je i struktura njegovih obaveza. Pri ostalim
nepromenjenim okolnostima, likvidnost će biti manja ako najveći deo obaveza preduzeća
dospeva u kratkom roku na naplatu. Likvidnost preduzeća predstavlja njegovu sposobnost da
na vreme izmiri /plati/ svoje dospele obaveze. Obaveze za koje se očekuje da će dospeti na
plaćanje u roku kraćem od godinu dana su kratkoročne obaveze, a sredstva koja će se
konvertovati u gotovinu u roku kraćem od godinu dana i biti podesna za plaćanje tih obaveza
su obrtna sredstva. Međutim preduzeće ne može likvidirati sva svoja obrtna sredstva jer bi
time ugrozilo kontinuitet svog poslovanja. Stoga bismo, ako želimo da potpunije definišemo
likvidnost, pored sposobnosti da se na vreme isplate dospele obaveze morali istaći da i posle
isplate dospelih obaveza preduzeće mora da raspolaže sa dovoljno obrtnih sredstava za
nesmetan nastavak tekuće poslovne aktivnosti. U vezi sa tim, Dewing navodi da su škotski
bankari još u XVII veku zahtevali da obrtna sredstva moraju da stoje u direktnom odnosu sa
kratkoročnim obavezama, što je bio uslov za odobravanje kredita, a iz toga se kasnije u praksi
bankarstva razvilo pravilo da bi ovaj odnos trebao da bude 2:1. Međutim, u savremenim
uslovima ne može se insistirati na striktnoj primeni tog pravila zbog znatno izmenjenih
okolnosti.
Pokazatelji likvidnosti. Sledi prikaz nekih od najčešće korišćenih pokazatelja likvidnosti.
Opšti racio likvidnosti = Obrtna sredstva
Kratkoročne obaveze

Rigorozni racio likvidnosti = Likvidna sredstva

Kratkoročne obaveze

Pokriće kratkoročnih obaveza iz = NNT iz poslovne aktivnosti

NNT iz poslovne aktivnosti Kratkoročne obaveze

Najširi uvid pruža opšti racio likvidnosti ili racio tekuće likvidnosti usmeravajući relativni
odnos obrtnih sredstava i kratkoročnih obaveza.

Rigorozni racio likvidnosti smatra se rigoroznim jer iz sredstava podobnih za plaćanje

kratkoročnih obaveza isključuje zalihe, koje se najsporije konvertuju u gotovinu, a za slučaj
da se želi njihova brza likvidacija mogu se trpeti gubici na prodaji. Likvidnim sredstvima ovaj
pokazatelj tretira samo gotovinu, njene ekvivalente i supstitute i potraživanja od kupaca.

Pokazatelj pokrića kratkoročnih obaveza iz neto novčanog toka iz poslovne aktivnosti

sagledava mogućnost preduzeća da odgovori na kratkoročne obaveze, bez privlačenja dodatne
gotovine iz finansijske ili iz investicione aktivnosti, dodatnim zaduživanjem , emisijom
akcija, prodajom stalne imovine ili likvidiranjem finansijskih plasmana.

4.3.2. Analiza upravljanja dugom

Teorijsko obrazloženje. Preduzeće mora odnekud finansirati svoja sredstva. Uobičajeno

poslovanje preduzeća donosi izvesne spontane i bezplatne izvore finansiranja, budući da
preduzeće ne mora sve svoje obaveze, kao što su obaveze prema dobavljačima po osnovu
nabavke materijala i roba, obaveze prema radnicima po osnovu zarada, obaveze prema državi
za poreze, da plati istog trenutka kada su nastale. Osim toga, jedan deo finansiranja se interno
generiše ukoliko preduzeće ostvaruje viškove gotovine u poslovnoj aktivnosti. Konačno,
jedan deo finansiranja obezbeđuju vlasnici, unosom osnivačkog kapitala i kasnijim
dokapitalizacijama. Međutim, najveći broj preduzeća mora jedan deo sredstava finansirati i iz
dugova. Nemogućnost preduzeća da plaća kamate i vraća kredite može voditi finansijskim
neprilikama, pa i stečaju i likvidaciji preduzeća. Stoga je upravljanje dugovima veoma važna
oblast poslovnih finansija.

Finansiranje iz dugova izlaže preduzeće finansijskom riziku. Taj rizik se javlja zbog ugovorne
obaveze plaćanja kamate kao i vraćanja glavnice duga u njegovom roku dospeća. Kod
finansijskog rizika u fokusu nije likvidnost tj. sposobnost preduzeća da na vreme plati dospele
obaveze, već solventnost preduzeća tj. sposobnost da izmiri sve svoje obaveze
likvidiranjem /prodajom/ svih sredstava.

Finansiranje iz dugova ima i određene prednosti nad finansiranjem iz sopstvenog kapitala.

Npr. troškovi kamata, kao trošak finansiranja iz dugova, priznati su kao rashod za poreske
svrhe, što nije slučaj sa dividendama. Popularno se može reći da država plaća jedan deo
kamata umesto preduzeća, jer što plati više kamata preduzeće će platiti manje poreza.

Pokazatelji upravljanja dugom. Načelno, postoje dva glavna načina da se sagleda zaduženost
preduzeća, odnosno izloženost preduzeća finansijskom riziku, te u skladu sa njima i dve
grupe pokazatelja. Prva grupa pokazatelja predstavlja pokazatelje strukture – strukture pasive,
finansijske strukture i strukture kapitala. Druga grupa jesu pokazatelji pokrića, i isti imaju za
cilj da ukažu kakva je mogućnost preduzeća da pokrije izdavanja koja mora učiniti u vezi sa
dugovima – kamate, otplate ili i jedno i drugo.

Pokazatelji strukture

Učešće pozajmljenih u = Ukupne obaveze

ukupnim izvorima Ukupna sredstva

Racio duga i = Dug. i kratk. krediti

sopstvenog kapitala Sopstveni kapital

Pokazatelji pokrića

Racio pokrića kamate = Poslovni dobitak

Troškovi kamata

Vreme vraćanja = Dug. i kratk. krediti

dugova iz EBITDA EBITDA

Pokriće dugova NNT iz = NNT iz poslovne aktivnosti

poslovne aktivnosti Dug. i kratk. krediti

4.3.3. Analiza efikasnosti upravljanja sredstvima

Teorijsko obrazloženje. Preduzeće investira u sredstva da bi ostvarilo prihode od prodaje. Što

preduzeće efikasnije koristi svoja sredstva, prihodi će biti veći. Tako će npr. iste prihode
ostvariti preduzeće koje ima 2 mil. KM sredstava i obrne ih pet puta godišnje kao i preduzeće
koje ima sredstva od 10 mil. KM i obrne ih samo jednom. Obrt sredstava, aktivnost ili
efikasnost upravljanja sredstvima predstavlja, stoga, i važnu dimenziju profitabilnosti
preduzeća. Efikasnost je važna i za likvidnost preduzeća. Veći obrt, posebno pojedinih
pozicijaobrtnih sredstava, ukazuje na njihovu bržu konverziju u gotovinu, odnosno na bolje
preduslove za likvidnost.

Različite delatnosti pružaju različite mogućnosti po pitanju obrta sedstava. Stoga granska
pripadnost preduzeća definiše i ograničenja u okviru kojih preduzeće može raditi na
povećanju efikasnosti upravljanja sredstvima. Ukoliko je u nekoj grani prosečan obrt ukupnih
sredstava 1, teško je, ako ne i nemoguće da konkretno preduzeće koje posluje u toj grani
postigne obrt od 2. S druge strane, u grani u kojoj je prosečan obrt ukupnih sredstava 3, za
preduzeće sa obrtom od 2 se može slobodno reći da je dosta neefikasno u upravljanju svojim
sredstvima. Shodno računovodstvenim pravilima, među bitnim sredstvima preduzeća iskazuju
se sredstva za koja se može očekivati da će se u toku godine bar jednom konvertovati u
gotovinu. To ukazuje da dominantan uticaj na obrt ukupnih sredstava zapravo imaju stalna
sredstva, te se u granama koje se odlikuju visokim učešćem stalnih sredstava ne mogu ni
očekivati visoki obrti.

Pokazatelji efikasnosti upravljanja sredstvima. U nastavku prikazani su neki od najčešće

korišćenih pokazatelja efikasnosti.

Koeficijent obrta = Neto prihodi od prodaje

kupaca Potraživanja od kupaca

Prosečan period
naplate potraživanja = Broj dana u godini
od kupaca Koeficijent obrta kupaca

Koeficijent obrta zaliha = Cena koštanja prod. proizv.

Zalihe

Prosečno vreme
trajanja jednog obrta = Broj dana u godini
zaliha Koeficijent obrta zaliha

Koeficijent obrta = Neto prihodi od prodaje

stalnih sredstava Stalna sredstva

Koeficijent obrta = Neto prihodi od prodaje

ukupnih sredstava Ukupna sredstva

4.3.4. Analiza profitabilnosti

Teorijsko objašnjenje. Mnogo decenija u teoriji je isticano da je vrhunski cilj preduzeća

ostvarenje što većeg profita. Iako se, kao što smo to ranije istakli, takvo mišljenje promenilo,
u poslovnoj praksi menadžeri i danas veoma često „jure“ profitne ciljeve jer su im, između
ostalog, i kompenzacije vezane za ostvarenje istih.
Pril
ikom ranijih objašnjenja već je konstatovano da efikasnost upravljanja sredstvima utiče na
profitabilnost. Na profitabilnost utiču i efekti upravljanja dugovima i, u nešto manjoj meri,
upravljanja likvidnošću. Konačno, napori preduzeća usmereni na uštede u troškovima imaju i
te kako značajan uticaj na profitabilnost preduzeća.

Pokazatelji profitabilnosti.

Parcijalni pokazatelji profitabilnosti

Stopa bruto dobitka = Bruto dobitak

Neto prihodi od prodaje

Stopa poslovnog dobitka = Poslovni dobitak

Neto prihodi od prodaje

Stopa neto dobitka = Neto dobitak

Neto prihodi od prodaje

EBITDA margina = EBITDA

Neto prihodi od prodaje

NOPAT margina = NOPAT

Neto prihodi od prodaje

Sintetički pokazatelji profitabilnosti

Stopa prinosa na = Neto dobitak

sopstveni kapital /ROE/ Sopstveni kapital

Stopa prinosa na ukupna = Poslovni dobitak

sredstva /ROA/ Ukupna sredstva

Stopa prinosa na = NOPAT

investirani kapital /ROIC/ Investirani kapital

4.3.5. Analiza tržišne vrednosti

Teorijsko obrazloženje. Otvorene korporacije vrednuju se na finansijskim tržištima. Kada

investitori veruju u perspektivu preduzeća akcije će biti tražene i cena će im biti visoka, u
odnosu na neto dobitak ili sopstveni kapital preduzeća. Upravo na taj način se dobijaju
pokazatelji tržišne vrednosti ili vlasništva – ukrštanjem tržišnih i računovodstvenih podataka.
Ova grupa pokazatelja orijentisana je na maksimizaciju vrednosti.

Pokazatelji tržišne vrednosti. Navedimo neke od najčešće korišćenih pokazatelja tržišne

vrednosti ili vlasništva.
Odnos tržišne cene i = Tržišna cena akcije
neto dobitka Neto dobitak po akciji

Odnos tržišne cene i

knjig. vrednosti po = Tržišna cena akcije
akciji Knjigovodstvena vrednost po akciji

Dividendni prinos = Dividenda po akciji

Tržišna cena akcije

Ukupan prinos za = Tržišna cena akcija + Div. po akciji

akcionare Tržišna cena akcija na poč. godine