АКАДЕМИЈА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА БЕОГРАД

OДСЕК ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА ШКОЛА

Комуникационе вештине
ЗНАЧАЈ КОМУНИКАЦИОНИХ ВЕШТИНА СТРУКОВНЕ
МЕДИЦИНСКЕ СЕСТРЕ ВАСПИТАЧА У ПРЕДШКОЛСКОЈ
УСТАНОВИ

Завршни рад

Комисија: Студент:
Ментор: др сци. мед. Радица Тасић Томашевић Сара 22/2020
Члан комисије: др Љиљана Јовчић
Члан комисије: др сци. мед. Биљана
Мајсторовић

Београд 2023. година

 Захвалница

Најтоплије се захваљујем својој менторки, др сци. мед. Радици

Тасић на несебичном стрпљењу, разумевању и помоћи приликом
израде овог завршног рада.

Овај рад посвећујем својим родитељима, браћи, Петру и

пријатељима који су ми пружили велику подршку и разумевање
током студирања.
САДРЖАЈ

Сажетак..........................................................................................................................................................1

1. Увод..............................................................................................................................................................2

2. Теоријски приступ теми....................................................................................................................3

2.1. Појам комуникације и комуникационих вештина............................................................................3

2.1. Подела комуникације.............................................................................................................................4

2.1.2. Вербална комуникација.......................................................................................................................5

2.1.3. Невербална комуникација...................................................................................................................7

2.1.4. Схватање времена и простора............................................................................................................8

2.2. Аспекти - чиниоци комуникације.........................................................................................................9

2.3. Стилови у комуникацији......................................................................................................................11

2.4. Активно слушање...................................................................................................................................14

3. Култура комуницирања у предшколској установи.........................................................17

3.1. Комуникација у предшколској установи..........................................................................................18

3.1.2. Комуникација на релацији медицинска сестра васпитач – дете...............................................19

3.1.3. Комуникација на релацији медицинска сестра васпитач – родитељ.......................................21

3.1.4. Комуникација на релацији медицинска сестра васпитач – тим................................................22

4. Сукоби на радном месту.................................................................................................................24

4.1. Комуникација као средство решавања сукоба.................................................................................25

5. Методологија истраживања.........................................................................................................27

6. Резултати истраживања са дискусијом..................................................................................29

6.1. Предлог мера...........................................................................................................................................35

Закључак.....................................................................................................................................................36

Литература.................................................................................................................................................37

7. Прилози...................................................................................................................................................38

8. Биографија.............................................................................................................................................40
Списак табела

Табела бр. 1 Дистрибуција добијених података на питања комуникације

између васпитача и деце у предшколској установи

Табела бр. 2 Дистрибуција добијених података на питања комуникације

између васпитача и родитеља у предшколској установи

Табела бр. 3 Дистрибуција добијених података на питања комуникације

између васпитача и тима у предшколској установи

Списак графикона

Графикон бр. 1 Дистрибуција добијених података на питање: Године

живота

Графикон бр. 2 Дистрибуција добијених података на питање: Радно

искуство у струци

Графикон бр. 3 Дистрибуција добијених података на питање: Ниво

образовања

Графикон бр. 4 Дистрибуција добијених података на питање: Руководећа

позиција на послу

Графикон бр. 5 Дистрибуција добијених података на питање: Узрасна

група деце са којом радите
Сажетак

Тема коју смо обрађивали у овом завршном раду везана је за комуникационе

вештине медицинских сестара васпитача и васпитача које примењују у њиховом
раду у предшколској установи. Како је за профил медицинске сестре васпитача и
васпитача важно да поседују вештине комуникације, један од повода за избор ове
теме, јесте управо увиђање у којој мери познају материју и на који начин је
примењују у свом раду.

Циљ овог истраживања се огледа у испитивању познавања комуникационих вештина

медицинских сестара васпитача и васпитача при свом раду у интеракцији са децом,
родитељима и тимом у предшколској установи.

Наше испитивање чинио је одлазак до приватне предшколске установе „ Мега кидс “

и прилагање анкетног упитника циљаној популацији. Испитанике су чинили
медицинске сестре васпитачи и васпитачи различитог степена образовања који су
нам дали одговоре на питања затвореног типа.

Добијени најзначајнији резултати:

 50 % испитаника сматра да благ тон у комуникацији са децом побољшава

слушање код деце, док других 50 не;
 43 % испитаника има потешкоће у остваривању комуникације са децом са
сметњама у развоју;
 Готово 50 % испитаника има потешкоће у комуникацији са родитељима у
вези са напретком њихове деце и решавању несугласица које се јаве;
 Изражавање сопственог мишљења и идеја у интеракцији са својим тимом,
испитаници у великој мери на тежи начин испољавају.

Кључне речи: комуникација, медицинске сестре васпитачи, васпитачи, деца,

родитељи, вештине.

1
 1. Увод

Први корак ка остваривању интеракције јесте комуникација. Као таква,

представља један он најважнијих фактора за остваривање успешне сарадње.
Мотив за одабир управо ове теме јесте јединственост. Јединственост, јер
свака индивидуа поседује свој сопствени стил изражавања и компетенција за
комуникацијом са људима. На који начин ће се изражавати, у великој мери
зависи од комуникационих вештина које поседује и које стиче током свог
искуства и интеракцијом са различитим људима. Струковна медицинска
сестра васпитач има улогу да своје компетенције на пољу комуникационих
вештина примењује не само са тимом и родитељима, већ и са посебно
осетљивом групом, децом. Како би комуникација са децом била квалитетна,
медицинска сестра васпитач мора кроз своје образовање велики удео пажње
посветити ширењу вокабулара и начина изражавања.

У раду са децом се кроз различите облике вербалне и невербалне

комуникације остварује интеракција, преноси знање и подстиче на говор; а
када тако есенцијалне ствари дете усваја на најранијем узрасту важно је
пружити му посебну пажњу. Поред родитеља, који чине прву карику, велики
удео у дечијем одрастању имају васпитачи који би својим моделом
допринели у стицању знања и формирању јединственог стила комуницирања
код деце.

Увиђајући значај комуникационих вештина, циљ овог рада јесте да се

утврди у којој мери медицинске сестре васпитачи поседују знање о
комуникацији као и да ли у свом раду препознају различите видове
комуникације и на који начин реагују при успостављању односа са децом,
родитељима и тимом у предшколској установи.

2
2. Теоријски приступ теми

2.1. Појам комуникације и комуникационих вештина

„ Комуникација је динамичан и сложен процес у коме људи шаљу и примају

вербалне и невербалне поруке да би разумели и да би њих разумели. “
(Hargie 1994.)

Вештина комуницирања зависи од искуства а само искуство се стиче кроз

интеракцију са другим људима. Такође, како би квалитет комуникације био
на високом нивоу, важно је и да саговнорник поседује квалитетне
комуникационе вештине и да на тај начин допринесе како остваривању
односа, тако и допуни и богаћењу речника.

Прво активирање говорног органа се јавља већ рођењем, када дете почне да
плаче. Нешто касније се одвија процес играња говорним органом и
изговарања речи које немају значење, већ дете само вокализацијом певуши
или испитује шта то оно може. Касније усавршавањем језика, човек шири
свој речник и формира свој индивидуални образац говора и начина
изражавања. У којој мери ће он бити развијен, зависи од степена учења
језика као матерњег, богаћења речи у речнику и дикције.

Едукације представљају један од метода учења комуникационих вештина.

Различит спектар едукација које су оријентисане ка комуникацији пружају
квалитетан вид богаћења речника и учења о комуникацији.

Комуникационе вештине се уче и вежбају кроз адекватне методе рада: рад у

малој групи, играње улога, самопроцене путем упитника као и сагледавање
интеракција у различитим ситуацијама. На овај начин постиже се увид у
сопствени начин комуникације, добра анализа стила комуникације других
особа а што се касније може адекватно применити у пракси. Успешна
комуникација тако постаје професионална вештина. (Ненадовић, 2010.)

Латинска реч „ communicare “ значи „ учинити заједничким “ или “ учинити

општим “. Значи да је комуникација активност која ствара нешто заједничко
и због тога се сматра основом социјалне интеракције односно међуљудских
односа. Кад год постоји интеракција постоји и размена мисли, осећања и
3
порука. Комуникација између особа може се остварити иако особе нису у
блиском физичком контакту јер се комуникација обавља не само речима, већ
и на друге наведене начине: преко писама, телефона, рачунара, медија...
(Кекуш, 2021.)

Вештина комуникације представља активност духа која се временом и

искуством мења, трансформише, преобликује. Како је комуникација
предуслов за учење, без развијене способности за различите начине ширења
знања (првенствено говорне и писане). Сматра се да они који су вештији у
комуникацији, у ствари су задовољнији својим животом и блиским личним
односима, доживљавајући већи смисао у свом животу. Показало се да се
боље суочавају са стресом и прилагођавају великим животним променама,
ређе болују од депресије. (Холи, 13. децембар 2017.)

2.1. Подела комуникације

Комуникација се према ширини комуникационог процеса према простору и

карактеристикама употребљених симбола може поделити на:

 Непосредну - директно општење међу људима

 Посредну - комуникација путем посредника или медија

Према коришћеним симболима комуникација се дели на: вербалну и невербалну

Према броју људи укључених у процес комуникације постоје:
Интраперсонална комуникација - то је комуникација коју особа обавља са самим
собом. Док особа размишља о нечему, решава неки проблем, комуницира
интраперсонално. Сматра се у психолошком смислу„селф комуникацијом“ и
пожељна је особина у погледу сагледавања себе у односу на друге и себе у оквиру
социјалног система.

Интерперсонална комуникација - комуникација између најмање две особе,

која најчешће подразумева контакт лицем у лице. Укључује и друге облике
према средствима која су укључена у процес (нпр. телефонски разговори).
Интерперсонална комуникација укључује вербално али и невербално

4
комуницирање. Укључује спонтано, увежбано и/или планирано понашање и
све његове комбинације.

Групна комуникација је она форма општења која се одвија или у оквиру

једне групе, или између две или више група, које могу бити веће или мање.
Мале групе још увек ступају у интерактивне односе лицем у лице. Велике
групе се понашају и комуницирају другачије од малих, не толико због
разлике у квантитету, већ превасходно зато што се оне и конституишу због
циљева који се разликују од циљева или сврха мале групе.

Масовна комуникација је онај модел општења у којем учествује већи број

учесника, без разлика у односу на професионални, старосни, полни или неки
други статус. Масовна комуникација је омогућена посредовањем медија
масовног комуницирања. Масовне комуникације означавају онај вид
комуникацијске праксе у оквиру кога се манипулацијом значења симбола
порука, иста шаље у времену и простору посредством масовних медија.
(Кекуш, 2021.)

У свакодневном говору, најлакше препознатљива јесте подела на вербалну и

невербалну комуникацију.

2.1.2. Вербална комуникација

Постоји мишљење да су се језик и невербална комуникација развили како би

обављали две различите функције: да језик информише о идејама и
догађајима, док је сврха невербалне комуникације да информише о
непосредном друштвеном саобраћању, односно, о личним доживљајима
субјеката, који су условљенидатом комуникативном ситуацијом.
Проблематичност овог става осведочена је чињеницом да вербална
комуникација задовољава више потреба укључених у социјалну
интеракцију. Избор језика у вербалној комуникацији одражава и
детерминише врсту друштвеног саобраћања и однос међу говорницима, исто
као и невербални знаци. (Томић, 2003.)

5
Један од важних предуслова доброг вођења разговора су воља и спремност
да се саговорник саслуша, што се такође учи. Пратећа невербална
комуникација је врло значајна, јер указује да постоји (или не постоји)
заинтерсованост, разумевање и спремност да се евентуалне потребе
саговорника задовоље и проблеми реше. Успешна вербална комуникација
подразумева висок ниво међусобног поверења и уважавања, па и развој
емпатског односа.

Говор је у директној функцији одређене културе. То је брза, непосредна и

флексибилна форма комуникације која не зависи ни од каквих технолошких
помагала. Али, боја гласа, јачина и ритам говора, у мањој су мери под
утицајем свесне контроле, него сам садржај говора. Отуда и сами гласовни
квалитети пружају потенцијално богат извор информација о субјектовом не
само емоционалном ставу, већ у извесном степену и прагматичној димензији
његовог говора.

Вербална комуникација представља коришћење речи у циљу слања поруке и

најчешће се под тим подразумева говорење и слушање. Прималац
изговорене поруке мора и да слуша. Да би се остварила комуникација мора
доћи и до говорења и до слушања.

Слух је чин или моћ опажања звукова. Слушање је више од слуха. Оно
представља тумачење и давање значења тим звуковима. Сматра се да човек у
просеку изговори 125 - 150 речи у минути али чује 400 - 800. То изазива
нову појаву да особа која може да чује до 800 речи, има времена да
размишља и о другим стварима, односно да „ разговара сама са собом “.
Постоје особе које„воле да чују само себе “ или воле да„слушају само свој
глас “. (Томић, 2003.)

Писање и читање су такође облици вербалне комуникације. Прималац

писане поруке мора да прочита речи, да разуме речи и да им да значење. Код
писане поруке није могуће одмах добити тренутну повратну спрегу. Када се
порука пише мора се водити рачуна да порука буде јасна. Добро написана
порука је и знак писмености једне особе. Некада због важности, писана
порука не може да замени ниједан други вид комуникације.

6
Писање и читање представљају такође значајне елементе вербалне
комуникације јер полазак у школу чини први сусрет и најбољи вид учења
језика и говора. Најбоље се учи кроз процес читања, понављања речи кроз
песмице и приче. Када се од најранијег узраста процењеног за могућим
разумевањем речи и језика утемељи да је то значајно за дете, тада је важно
доследно му се посветити како у школској клупи, тако и код куће кроз учење
песама, слушања прича пред спавање па и самог ангажовања детета да се
кроз игру као најбољим видом учења пружи могућност да самостално чита и
пише.

2.1.3. Невербална комуникација

Изучавања невербалне комуникације су новијег датума поређено са

изучавањем вербалне комуникације. Постоје бројне поделе невербалне
комуникације које покушавају да направе разлику шта припада вербалном, а
шта невербалном облику комуникације. Човек се одувек поносио
способношћу да говори. Истиче се да је језик једна од већих човекових
достигнућа и обележја који га одваја и дефинише у односу на остали
биосвет. Помоћу језика и унутар оквира које намећу речи учимо како да
мислимо, осећамо и судимо, а доследно томе се и понашамо.

Овај вид комуникације назива се још и „ говор тела “ и подразумева низ

покрета телом, рукама, тзв. „ гестукулацију “, одређену мимику, који
саговорнику, публици или учесницима у дискусији (често невољно) шаљу
различите поруке.

Такође, важно је споменути паралингвистиче и лингвистичке знаке који су

есенцијални за невербалну комуникацију.

Паралинчвистички знаци представљају оне знаке који најчешће допуњују

комуникацију и користе се у интеракцији са другим људима и прате
вербалну комуникацију. Смех, плач, зевање, израз лица, тон гласа
представљају неке од паралинчвистичких знакова и онда када се јаве без
вербалне комуникације могу пружити јасну поруку коју индивидуа свесно
или несвесно жели да пошаље. Постоје и елементи који утичу на
паралингвистичке знаке и они су јединствени за сваку особу индивидуално и

7
могу је окарактерисати. У њих спадају: интезитет, волумен гласа,
могућности говорног органа у односу на друге људе и њихов говорни орган.

Лингвистички знаци су они знаци који су карактеристични за једну особу у

говору. Лингвисти су људи који се баве изучавањем језика као науке,
његовим карактеристикама и специфичностима од особе до особе.
Лингвистика, као таква, тежи да објасни језик са свим својим елементима.
Како је свако индивидуа за себе, јасно је да ће имати и свој јединствени
начин говора и изражавања у степену који одговара његовим
комуникационим вештинама.

Када комуницирамо једни са другима ми никако не реагујемо само на речи

које чујемо, ми увек слушамо између редова или хватамо „ трећим ухом “.
Потребно је посматрати не само социоисторијске већ и индивидуалне и
биосинкразије начина комуницирања. Кроз начин на који човек говори
нужно се изражавају централне црте његове личности те је могуће говорити
о лингвистичком стилу човека.

Гестови су били само једна замена за речи иако они могу прецизније да
саопште садржај мисли и осећања. У озбиљно изучавање комуникације
уведен је телесни додир, покрети ногама или коришћење мириса које људи
намерно или ненамерно емитују док разговарају.

Невербална комуникација по суштини представља универзални облик

људског говора. Она наравно јесте, развија се и мења под утицајем културе,
групне припадности, социјалне ситуације и профила личности.

Невербалну комуникацију можемо релативно независно изучавати у односу

на садржај, на димензије и аспекте којима се комуницира.

2.1.4. Схватање времена и простора

Људи могу користити простор како би нешто саопштили, а такође им и

одређени део простора припада. Постоје четири зоне личног простора око
нас које имају значајно место у комуникацији, а то су:

 Интимна зона – представља зону која обухвата простор од 15 – 45 цм.

У ову зону, коју јасно чини мала удаљеност од саговорника, могу
8
 залазити емоционално блиске особе (родитељи, партнери, браћа и
сестре...)
 Лична зона – чини удаљеност од саговорника од 46 – 122 цм. Овој
зони претходи разговор са пријатељима.
 Социјална зона – од 122 цм па до 366 цм. У разговору са људима које
не познајемо, али остварујемо комуникацију, ова удаљеност је
најпожељнија.
 Јавна зона – приликом обраћања великом броју људи (аудиторијум,
позорница), удаљеност од 366 цм и више је најприкладнија за ову
врсту комуникације.

Проучавањем комуникације као важног сегмента успостављања односа,

показало се и више него релевантним да се утемељена удаљеност поклапа са
дефинисаним цифрама. Простор и време су важни чиниоци за комуникацију,
не могу бити занемарљиви и искључени, и једно од другог су неодвојиви.

Садржај невербалне комуникације можемо рећи да изражава скоро све о

чему људи причају. Изражава отворене и скривене емоције, може да
саопштава и манифестује неки битан животни став, па све до базичних
поставки филозофије. Може да нам пружи врло важне информације о
нечијем карактеру али и његовој психопатологији. Представља врло важан
извор различитих информација о личности онога који комуницира.

2.2. Аспекти - чиниоци комуникације

Како би се процес комуникације одвијао на адекватан начин важно је да се

аспекти, од којих је појам комуникације сачињен, индивидуално
анализирају, да им се приступи са подједнаком важношћу и да се на тај
начин оствари комуникација,

Комуникација има пет аспеката: пошиљаоца, поруку, примаоца, методу

слања поруке и повратну спрегу.

1. Пошиљалац поруке је особа која има мисао, идеју или емоцију коју
жели да проследи другој особи.

9
 2. Прималац је особа којој је порука послата. Прималац не само да
прима поруку већ је и тумачи како би схватио њено значење.
3. Порука такође представља мисао, идеју или емоцију коју једна особа
шаље другој. Може исказати предлог, сугестију као и поруку.
4. Метод - начин слања поруке: од особе која шаље поруку зависи како
ће је послати. Порука се може послати вербално, невербално или у
комбинацији вербалног и невербалног. У интеракцији порука је увек
послата.
5. Повратна спрега представља одговор који пошиљалац добија од
примаоца како би пошиљалац могао да потврди да је примљена
порука она порука која је послата. Уколико то није случај, шаље се и
прима више порука док се не постигне схватање поруке.

На пошиљаоца утичу многи фактори као што су образовање, култура,

емоције, опажаји и ситуације у којима се налазе. Ови утицаји називају се и
персонални оквир комуникације. Они понекад помажу, а понекад отежавају
комуникацију.

Процес комуницирања, односно преноса поруке, почиње формулацијом

идеје од стране пошиљаоца. Његов задатак је да своју поруку кодира, тј.
претвори у скуп одређених симбола, при чему је поред речи могуће
користити и елементе невербалне комуникације као и звуке, слике итд.
Пошиљалац такође одлучује да ли ће комуникацију обавити посредно или
непосредно и бира медиј за комуникацију (техничко средство путем кога
порука стиже до примаоца).

Процес комуникације је такође, током целог свог процеса, подложан

људским грешкама. Приликом кодирања пошиљалац бира симболе,
најчешће речи, које за њега имају одређено значење. Грешка се јавља
уколико исти симбол (реч, боја, гестикулација) за примаоца има другачије
или чак супротно значење. Такође, грешка настаје када пошиљалац пошаље
нејасну и непрецизну поруку или недовољну количину информација,
претпостављајући да прималац поседује одређени корпус знања о садржини
поруке. Постоје и тзв. компромитоване речи које изазивају тренутну
емоционалну реакцију код слушаоца. Такве речи су уско повезане са

10
одређеном културом којој би требало да припадају и пошиљалац и прималац
како не би дошло до забуне.

2.3. Стилови у комуникацији

Стил комуникација означава и изражава једну личност и њен концепт о

себи. Стил који особа користи је нешто што је научено и током година се
учвршћује.

Стил се може разврстати у три одређена типа:

1. Пасивни
2. Агресивни
3. Асертивни
4. Пасивно - агресивни

1. Пасиван стил (Неасертиван)

Особе које користе пасиван стил у комуникацији делују врло несигурно, не

стоје иза себе и нису у стању да поделе своја осећања са другима. Често
имају проблем када траже помоћ од других, осећају се повређено, љути су
на друге.

Глас им је тих, мек, ретко успостављају контакт очима, често се врпоље и

најчешће се покоравају другим особама. Ове особе се у разговору са свим
слажу, не траже много и добијају веома мало пажње од других. Једноставно,
друге особе их не доживљавају озбиљно. Овакав начин комуникације
доводи до осећаја беспомоћности, усамљености и ниског самопотврђивања.

Узроке пасивног стила комуникације особе примењују из више разлога:

 страх да се не разочарају други до којих им је стало;

 страх од одбацивања или освете;
 непотребан осећај одговорности за друге и њихове осећаје;
 предрасуде о људским правима (не супротстаљати се родитељима,
претпостављенима) , „ не смем погрешити “,
 недостатак знања и умећа за асертивно понашање.

11
Понашање особе са пасивним стилом:

 избегавају сваку расправу;

 већином ћуте илу пуно причају, а да ништа не кажу;
 не изражавају своје мишљење него туђе;
 брзо признају грешке и често се извињавају;
 говоре тихо, не подижу глас;
 већину времена док разговарају не гледају саговорника у очи;
 смеше се и веома често климају главу у знак одобравања.

2. Агресиван стил

Особе које користе агресиван стил у комуникацији стављају своја осећања,

права и потребе на прво место. Саопштавају то на један надмен и љути
начин, гласом који је захтеван. Ове особе имају супериоран став,
контролишу и манипулишу другима и никада им није стало до осећања и
потреба других људи.

Особине агресивног стила понашања су:

 захтева и наређује-не постоји „ молим “ или „ хвала “;

 оптужују и стално кривљују друге при чему не бирају речи;
 не признају своје грешке, увек су у „ негацији “ или „ други су криви
“;
 циљ им је увек нека друга особа;
 не слушају и увек прекидају разговор-„ упада у реч “
 гласно говоре;
 имају агресивну гестикулацију;
 гледају у саговорника- „ зуре “ и уносе се у лице.

Агресивни стил у комуникацији подразумева директно залагање за своја

права и изражавање мисли, осећања и уверења на начин који је често
неискрен, обично неадекватан и увек угрожава права друге особе.

3. Асертиван стил
Особа која користи асертиван стил стоји иза својих речи и не крши права
других особа. Искрена осећања саопштава на искрен, директан начин. Ове
12
особе не дозвољавају да их искоришћавају. Глас им је чврст, показује
самопоуздање, контакт очима је увек успостављен. Такође, ове особе
поштују права, потребе и осећања других особа, сносе одговорност за
последице својих поступака. Овакав стил поспешује самопоштовање.

Асертивност се дефинише као изражавање сопствених потреба, жеља и

права без повређивања права других особа. Поштујући друге особе и себе,
заузврат се изазива поштовање других. Подстиче се самопоштовање,
самоконтрола и осећање сопствене вредности.

Особине асертивног стила понашања:

 особа зна активно да слуша;

 поштује друге али то тражи и за себе;
 јасно, конкретно и директно говори, не иде „около наоколо“;
 исказује своја очекивања и осећања;
 позитивно исказује приговоре и критике;
 зна да похвали друге и то са задовољством чини;
 преузима одговорност за своје речи и дела;
 спремна је да искаже и упути извињење када погреши;
 зна да контролише, посебно своја негативна осећања;
 гледа у очи и показује осећања;
 глас и држање је увек прилагођено ситуацији (не виче, не дозива).

Користећи асертиван стил у комуникацији са другим особама екективно се

ставља до знања о својим мислима, осећањима и потребама. Уколико у
комуникацији између две особе постоји конфликт мисли, осећањима путем
асертивне комуникације може се постићи компромис прихватљив за обе
особе.

4. Пасивно – агресивни стил

Представља комбинацију пасивног и агресивног стила у комуникацији.

Особе које поседују пасивно – агресивни стил су наизглед тихе,
ненаметљиве и љубазне, али заправо тим начином импресије прикривају
индиректан начин презентовања сарказма и ироније. Овакве особе у свом
образцу понашања ретко износе своје мишљење, али разлог томе није страх

13
од конфликта, већ контрола над другима. Такође, невербални знаци су
„ вештачки “, фацијална експресија није у складу са оним што осећа.

Сагледавши све образце и стилове у комуникацији, сложићемо се да је

асертивни стил у комуникацији најпожељнији и најприкладнији вид
остваривања односа. Особе које уживају овај стил имају тенденцију да
остварују здраве међуљудске односе.

2.4. Активно слушање

Процес слушања представља елемент који је неизбежан како би се

комуникација могла остварити. Као тако важан елемент, неминовно је да се
ради на њему и искључе сви фактори који могу утицати на то да се слушање
не одвија на начин који обезбеђује разумевање. Повратна спрега у случају да
је слушање занемарено, неће испунити очекивања саговорника и на тај
начин довести до несугласица и лоше комуникације.

Разговор чини јединственим људски комуникацијски процес, а квалитетан

разговор укључује слушање, размишљање и говорење. Дакле, неизбежан
елемент комуникацијских вештина је слушање. Током прошлости људи су
претпостављали да је слушање само физички урођена способност и да се
одвија пасивно, али слушање је пуно више од физичког звука, оно укључује
ставове те интелектуалне и емоционалне процесе. Дакле, слушање укључује
способност слуха, али и менталну вештину односно слушање. (Холи, 13.
децембар 2017.)

Разлози због којих се не слуша:

 недовољна заинтересованост за темом;

 досада ( говорник и / или тема );
 мишљење да особа није вредна слушања;
 заокупљеност личним проблемима;
 неразумљивост о чему се говори;
 мисаона одсутност;
 присутно нешто што одвлачи пажњу;
 предрасуда да је тема позната;
 нарушено физичко стање, нпр. због болести, умора, глади, жеђи.
14
Активно слушање је захтевна вештина која укључује концентрацију и напор. Иако
људи себе сматрају вештим слушаоцима, истраживања показују да то није правило.
Људи често неучинковито слушају због погрешних навика слушања и осталих
препрека у комуникацији. Неслушање је комбинација недостатка вештина и особина
личности.
Разлози слушања:

 порука / особа је важна;

 порука је занимљива;
 жеља за остављањем доброг утиска.

Процес слушања састоји се од пет међусобно повезаних активности:

 Физичко примање поруке односно слух. Различити шумови попут
буке и недостатак пажње неповољно утичу на физички пријем
поруке.
 Анализа вербалних и невербалних знакова односи се на додељивање
значења примљеној поруци. Анализа зависи од наших ставова,
вредности, очекивања, потреба, искуству. Важно је истакнути да је
могуће и често различито вредновање поруке од стране примаоца у
односу на намере пошиљаоца.
 Вредновање је процес стварања мишљења о поруци.
 Одговарање, чиме примаоц потврђује примљену поруку.

Како би слушање било успешно, потребно је да су сви наведени елементи

процеса позитовно реализовани.

Деца знају зашто је важно да друге пажљиво слушамо, шта значи активно слушање и
како показујемо да активно слушамо некога. Када пажљиво слушамо децу,
показујемо да нам је стало, да нам је важно њихово мишљење. (Министарство
просвете, 2019.)
Исходи слушања:

 избегавамо неспоразуме слушања;

 показујемо интерес и емпатију;
 подстичемо друге особе на комуникацију;
 помажемо да особа јасније сагледа проблем;
 изграђујемо однос поверења.
15
Пасивно слушање је врста слушања у којој слушалац, иако је физички
присутан, не улаже напор за примање и вредновање поруке, али ствара
утисак да активно учествује. Врло често је резултат неразумевања јер извор
информације интерпретира да је порука успешно послата.

Селективно слушање је врста слушања у којој особа слуша само оно што је
занима без усмеравања пажње на целокупну поруку. Честа је у ситуацијама
када прималац сматра да има више знања о теми о којој се комуницира или
када се осећа угроженим. У ситуацијама када се особа осећа угроженом
често се појављује одбрамбено слушање, односно током разговора не слуша
се у потпуности него се припрема за одбрану па се траже разлози за
противнапад. (Васић, 2005.)

16
3. Култура комуницирања у предшколској установи

Медицинска сестра васпитач је прва особа које се среће у планираном и

организованом раду са децом. Он је непосредни носилац, организатор и
реализатор васпитно - образовног рада са децом, зато акценат у квалитету
његове едукације треба ставити како на теоријска знања тако и на њихову
применљивост – методику кроз примену одговарајућих метода и
организацију наставног процеса који афирмише субјекатску улогу детета.
Мићановић В.

Активно слушање подразумева спремност слушаоца да у сваком тренутку

реагује и изнесе своје мишљење и сугестије. Као и свака друга вештина, тако
се и вештина слушања не може савладати без одређене обуке. Да би се
постигло ефикасно слушање препоручују се следећи савети:

 Гледајте говорника у очи. Како се Ви осећате када Вас неко не гледа

у очи док говорите? Ако сте као већина људи, онда такво понашање
вероватно тумачите као резервисаност, или незаинтересованост. Иако
слушамо ушима, други нас обично гледају у очи да провере да ли их
стварно слушамо.
 Потврдно климајте главом и користите одговарајуће изразе лица.
Добар слушалац показује интересовање за оно што се прича. Како?
Невербалним сигналима. Потврдно климање главом и одговарајући
изрази лица, уз гледање у очи, говорнику преносе поруку да га заиста
слушате.
 Избегавајте радње, или покрете који одвлаче пажњу. Када слушате
неког, не гледајте на сат, не претурајте по папирима, не играјте се
оловком и не бавите се сличним стварима које одвлаче пажњу.
 Постављајте питања. Критички настројен слушалац анализира оно
што чује и поставља питања. Такво понашање омогућава да се добије
појашњење, да се обезбиједи разумевање и да се говорник увери да
слушате оно што прича.

17
У једној предшколској установи свакодневно циркулише велики број људи
различитих интересовања, степена комуникационих вештина и идеја. Важно
је да запослени имају један циљ, да све своје компетенције о
комуникационим вештинама јачају, како би њихов однос довео до
квалитетног и на тај начин пружио позитивну радну атмосферу која
обезбеђује како њима, тако и уживаоцима (деци, родитељима) позитивну
слику о објекту у који улазе.

3.1. Комуникација у предшколској установи

Говор је неизбежан чинилац за остваривање односа. Предшколска установа је место

где комуникација има веома важно место јер је први корак у остваривању односа.
Како би се комуницирало, потребно је служити се различитим техникама говорног
апарата и начином на који ће се изражавати. (Ловринчевић, 2020.)

Добра комуникација и интерперсоналне вештине су кључне за рад са породицама.

 Уколико знате да слушате без осуђивања, да пружите савет без

оптуживања или држања „ придика ” мајкама и очевима, уколико сте
топли, објективни, саосећајни и рефлексивни у односима са другима –
моћи ћете да изградите конструктивне односе са породицама,
утемељене на узајамном поверењу и поштовању.
 Када комуницирате са породицом, увек имајте на уму дете. Док
прикупљате информације о томе како се дете развија, изузетно је
важно да градите однос поверења са родитељима/старатељима. Да би
вам се отворили, поверили, да би прихватили ваш савет и поделили са
вама битне информације о детету и њима самима, родитељи вам
морају веровати и морају се осећати безбедно са вама.
 Иако је комуникација део нашег свакодневног живота, вештине
комуникације треба континуирано развијати и усавршавати у оквиру
развоја професионалне улоге (Unicef, 2019. година)

Како са породицом, тако и комуникација између васпитача и деце мора имати важан
удео у једном односу. Медицинска сестра васпитач је ту да одговори на дететове
потребе и жеље, али и да примети уколико дете није у могућности да се изрази на
начин на који би требало. Од најранијег узраста је важно причати деци, јер су деца

18
упијајући ум који треба обликовати. Како постепено развијају говорни орган,
пресликавају модел који су слушали у почетку и тада је важно слушати њих.

Честа је појава је детету потребна помоћ око појашњења одређеног појма, посебно у
ранијем узрасном добу. Тада је важно посветити му се на начин пун стрпљења и
адекватног пружања одговора на њему познат начин.

Сарадња са тимом је од велике важности, јер да она не постоји, не би било

подстицајног радног окружења и сваки други однос између осталих чланова би
нарушио идеју предшколске установе.

„ Важност културног међуљудског односа најочитији је у раду тимова. Рад тима и

његов успех се превасходно заснивају на односима који се успостављају између
његових чланова. Пословни бонтон, у контексту тимског рада, може се посматрати
кроз уважавање сваке индивидуе без обзира на верске, расне, културне, полне,
старосне, професионалне или друге разлике. Начин међусобног комуницирања треба
превасходно заснивати на љубазношћу, учтивости и коректности. Пословни бонтон
подразумева и уважавање разлика у мишљењу. Без обзира како међусобно
комуницирали, усмено или писмено, чланови тима морају имати на уму основна
начела лепог понашања и достојанственог опхођења према другима. “ (Ненадовић,
2010.)

3.1.2. Комуникација на релацији медицинска сестра васпитач – дете

Како би сарадња између медицинске сестре васпитача и детета била квалитетна,

првенствено комуникација мора имати велики удео. Медицинске сестре васпитачи
повратне информације од деце која сходно узрасту остварују вербалну
комуникацију, добијају путем речи. На нешто ранијем узрасту информација се може
примити и невербалним гестом који је медицинској сестри васпитачу који има
искуства и препознаје сигнале и више него довољна да прими информацију и
одговори детету на адекватан начин.

Пре него што се почне комуницирати са децом, важно је проценити и упознати

дететов уобичајени начин комуницирања. Процењује се јесте ли дететов начин
комуникације усмерен доби у којој се дете тренутно налази у когнитивном развоју.

19
Тек тада се може приступити процени и планирању комуникације која је
најприхватљивија.

 Обратите се детету именом и будите у истој равни. Деци најбоље скрећете

пажњу када прва реченица почиње њиховим именом и то када сте у истој
висини с њим, јер комуникација не може почети све док се не направи
контакт очима са саговорником. То што ви причате док је дете поред вас
уопште не значи да сте успоставили комуникацију и не љутите се на дете ако
вас није слушало.
 Користите речи које користи и дете. Некада родитељи у жељи да обогате
дететов речник користе речи које су детету, због узраста и вербалних
способности, компликоване за изговор и чије значење му је непознато.
Међутим, ово доводи до две ситуације – прва је да нас дете не слуша јер нас
не разуме, а друга је да дете уђе у фрустрацију јер, и поред жеље и воље,
једноставно не може поновити неку реч.
 Не можемо очекивати да се дете извини или захвали ако оно од нас то никада
не чује. Чак и када му кажете – Захвали се, ако то није чуло раније од вас,
неће му много значити као захтев, нити ће бити мотивисано да то учини
следећи пут.
 Једна ствар у једном тренутку. Када родитељ даје детету информације или
задатке, ако их је више, онда важи ово правило. Зашто? Зато што постоји
ограничен број информација које у једном тренутку можемо примити,
обрадити и разумети.
 Миран тон је делотворнији од строгог. Често се мисли да се строгим тоном
постиже да нас дете (по)слуша, међутим то није истина. Строг тон уноси
нелагоду и дете (али и сваку другу особу) ставља у подређену позицију и
ствара отпор. С друге стране, миран тон привлачи пажњу, а благо спуштен
глас другу особу наводи да пажљивије слуша како би чула што јој се говори.

Како медицинске сестре васпитачи, тако и деца примају сигнале путем вербалне и
невербалне комуникације од медицинске сестре васпитача, потом их обрађују и
реагују у складу са њима.

20
3.1.3. Комуникација на релацији медицинска сестра васпитач – родитељ

За успешну сарадњу између медицинске сестре васпитача и родитеља први корак

чини комуникација која од самог почетка остваривања односа мора задовољити
одређене критеријуме. Родитељи своја питања и бриге деле са медицинским
сестрама васпитачима и на тај начин показују осећај поверења који је важно да
постоји. Када родитељи поставе питање, очекивано је да им се пружи адекватан
одговор који ће им омогућити смиреност и јаснији приступ предшколске установе.
Када постоји добра интеракција и пружају се јасни и прецизни одговори од обе
стране, тада се може рећи да постоји добра сарадња која има дугорочне позитивне
карактеристике.

Приликом одвајања од детета неки родитељи могу постати изразито узнемирени.

Разлози за такву узнемиреност могу бити различити и прилично сложени: осећај
кривице што остављају дете, страх да ће дете одвајање доживети трауматично,
особине личности родитеља итд.

Потребно је предложити родитељима разговор. Поразговарати са оба родитеља када

нису у журби и предочити им, без оптуживања оца, како дете реагује када се одваја
од мајке, а како када се одваја од оца. Указати им на то да реакција њих, родитеља, у
значајној мери утиче на дететову реакцију, односно да ће детету бити лакше да
прихвати одвајање ако је родитељ сталожен.

Не продубљивати додатно разговор улажењем у разлоге узнемирености. Препустити

родитељима да покушају да разреше ситуацију на начин на који мисле да треба. Ако
се ствари побољшају, одлично, а ако се не промене, прихватити то. Чињеница је да
се не може утицати на то како се други осећају и како се понашају.

Важно је да слушате са уважавањем оно што вам говоре оба родитеља и други
чланови породице, као и да комуницирате емпатично и са разумевањем.

Ако мајка или отац осете да их не слушате, могли би да се осете увређено или да
помисле да их занемарујете или омаловажавате. Ако не посветимо родитељима пуну
пажњу, можда ћемо пропустити неке важне информације о детету или породици које
они желе да нам саопште и на тај начин изгубити поверење родитеља. То би могло

21
да доведе до искључивања родитеља из процеса комуникације, па породица можда
више неће бити спремна да дели корисне информације са нама или ће бити мање
слободна у постављању питања. (Unicef, 2019. година)

3.1.4. Комуникација на релацији медицинска сестра васпитач – тим

Људи сарађују када имају заједнички циљ, нешто што желе да постигну. На пример,
могу да сарађују како би могли да реше неки задатак или да се баве нечим у чему
уживају заједно. Када сарађујете, уштедите време тако што удружујете снаге. На
крају, када двоје људи сарађује, постижу боље резултате и обично се обоје осећају
добро. за успешну сарадњу важно да унапред договоре правила и задатке за сваког
члана тима/групе. (Ловринчевић, 2020.)

Тим у предшколској установи чине људи који би требало да имају једну визију и
идеју. Идеја треба да је саткана од малих и великих корака, пажљиво испланиранх,
који деци и родитељима дају сигурност да свакодневно сарађују са њима. Уколико
се у тиму у било ком случају појави несугласица, веома је важно да се здравом и
отвореном комуникацијом реши на професионалан начин. У случају да се такав
неспоразум прећути, може довести до неефикасније сарадње, губљења мотивације и
позитивну атмосферу би лако заменила она негативна која се одражава на посао и
преноси на децу и родитеље.

Састав тима је еквивалентан процењеном степену који ће детету обезбедити да се у

предшколској установи сви његови потенцијали остваре и како би се на све његове
потребе одговорило. Саткан је од људи који имају заједнички циљ – васпитање и
нега деце. Медицинске сестре васпитачи у јаслицама, васпитачи у вртићким
групама; стручни сарадници попут психолога, педагога, педијатра, професора
спорта, музичког и страног језика; као и помоћно – техничко особље. Такође, на челу
установе налази се координатор који се бави питањима везаним за организацију
различитих активности у предшколској установи у току године и руководи самим
објектом.

Сви запослени имају важне позиције и њихова комуникација је кључна како би се

испунио заједнички циљ и идеја. Једно од других су неодвојиви и само заједничким
делањем деца имају квалитетан боравак у предшколској установи.

22
Родитељи као део тима се не могу занемарити. Кроз свој однос са запосленима,
постављањем питања у вези са својом децом и одазивању на родитељске састанке и
организоване радионице могу се сврстати у тим. Међусобном инетракцијом са
запосленима, укључују се у важна питања и још једном кариком ланац чине
квалитетнијим. Укљученошћу, побољшавају и показују заинтересованост за своје
дете, што запосленима даје сигнал да комуникацијом са њима имају равноправне
чланове.

Тим не може настати без комуникације, а тимски рад без ње не може

функционисати. Другим речима, то значи да без комуникације нема ни тимског рада.
У контексту тимског рада, комуникација се може дефинисати као средство помоћу
којег појединци прво дизајнирају тим, а затим међусобним преношењем
информација остварују постављене циљеве. Да ли ће комуникација бити успeшно
успостављена у тиму зависи не само од лидера него и од свих његових чланова.

Прилагођавање, са једне стране другим члановима групе, уважавање њихових

поступака и потреба, а са друге стране очување сопственог идентитета основни су
чиниоци живота у социјалној средини, заједници. У било ком облику комуникације,
код слања и примања порука сам чин разумевања поруке подразмева разумевање
осећања других чланова групе . Та врста разумевања назива се природна емпатија.

23
4. Сукоби на радном месту

Бити добар саговорник значи тражити начин да се повежете са људима, да се

потпуно предате разговору с њима, да с њима саосећате, разумете њихова осећања и
искуства и налазите за разговор теме које их занимају. На крају крајева, најважнија
од свих вештина је слушање.

Сукоб је последица напетости у међуљудским односима због неусклађених

потреба, жеља, циљева или начина њихова остварења. Реч је о релативно
честој појави између двоје или више људи. Свако је од нас у животу искусио
сукоб, како између властитих жеља и потреба, тако и у свом окружењу. Кроз
сукоб често бранимо своја права, уверења или интересе. Бољем размевању
сукоба доприноси разумевање психолошких законитости. Без обзира на то
што у већини случајева на сукоб често реагујемо агресивно или повлачењем,
важно је истакнути да сам конфликт није увек негативан. (Вања Лончар,
2019.)

Вештина комуницирања је способност да се ефективно користе средства

комуникације уз разумевање и уважавање потреба осталих учесника у
комуникацијском процесу. Владање телесним покретима, њихово
систематско коришћење у вођењу тока социјалне интеракције, као и
способност издвајања језика из заједничког кода, чини репертор дриштвених
вештина. (Томић, 2003.)

Врсте сукоба:

 Унутар једне особе: интерперсонални, сукоб са самим собом, који

узрокују фрустрације те могу довести до сукоба са породицом,
пријатељима и на послу;
 Између две или више особа: интерперсонални, пример сукоба у
радној околина између два или више здравствена радника;
 Унутар једне групе: интрагрупни, сукоб унутар једне групе; нпр.
разреда или једног болничког одељења;
 Између две или више група: интергрупни, сукоб међу формалним
групама (пример: између искуснијег васпитача и координатора
предшколске установе). (Вања Лончар, 2019.)

24
Узроци сукоба могу бити разнолики, као разлика у перцепцији проблема,
разлика у систему вредности, у циљевима и интересима, ривалству, страху и
несигурности, отпору према променама, смањене комуникације...

Конструктивно решавање сукоба представља активан однос према

проблему, у којем ће сваки учесник водити рачуна како о својим тако и о
потребама и жељама друге стране. Такав приступ решавања сукоба доводи
до осећаја задовољства и самопоуздања.

4.1. Комуникација као средство решавања сукоба

До сукоба најчешће долази у породици или на послу. Постоје људи којима је

изузето лако ући у сукоб и они с којима постоји врло мала вероватноћа да ће
икада ући у сукоб. Када је реч о пословним сукобима везаним за
предшколство, ту најчешће долази до сукоба унутар радне организације.
Понекад је сукоб врло тешко избећи па га је у том случају важно решити уз
минималне последице.

Први корак у решавању сукоба јесте поставити јасан циљ који желимо
постићи решавањем сукоба. Потом се суочити и кренути у процес решавања
сукоба, а да смо при томе свесни и сопствених и туђих снага и слабости.
Након тога требали бисмо одабрати најпримереније комуникацијске моделе
и остале комуникацијске моделе који нам могу помоћи у решавању
проблема.

Последице сукоба:
 Позитивне последице сукоба побољшавају квалитет рада,
међуљудских односа, смањују тензије и повећавају радну
продуктивност. Такође повећава се способност бољег
прилагођавања и решавања проблема у будућим сукобима па се и
подстиче креативност и иновативност унутар једне радне
организације.
 Неразјашњени сукоби, осим лоше комуникације, могу довести до
нарушених пословних односа и имати за последицу неповерење,

25
 ниску мотивацију, пад квалитета посла, што доводи до појачаног
нивоа стреса.

Препоруке за решавање сукоба:

 Сачувати мир;
 Открити евентуалне неспоразуме и стварне узроке конфликата;
 Обавити асертиван разговор и покушати пронаћи одговарајући
компромис ако није могуће постићи консензус;
 У тежим ситуацијама потражити помоћ или савет других, искуснијих
колега;
 Признати евентуалну грешку и извинити се;
 Без обзира на развој ситуације треба задржати присебност и не
драматизирати, него асертивном комуникацијом покушати решити
проблем. (Вања Лончар, 2019.)

Сукоб може довести и до бољег сагледавања проблема и успешних решења,

па и да избегавање сукоба не води до решавања проблема, већ до његовог
потискивања.

26
5. Методологија истраживања

Циљ истраживања

Циљ нашег истраживања био је да сагледамо комуникационе ваштине код

медицинских сестара васпитача и васпитача у комуникацији са децом, родитељима и
у тиму на нивоу предшколске установе.

Задаци:

 Испитати комуникационе вештине медицинске сестре васпитача и васпитача

у комуникацији са децом
 Испитати комуникационе вестине медицинске сестре васпитача и васпитача у
комуникацији са родитељима
 Испитати комуникационе вештине медицинске сестре васпитача и васпитача
у комуникацији са тимом на нивоу предшколске установе

Узорак истраживања

Истраживање је спроведено на узорку од 47 испитаника запослених у приватној

предшколској установи „ Мега кидс “. Од тог броја биле су 22 медицинске сестре
васпитачи који раде са децом узраста до три године, и 25 васпитача који раде са
децом узраста од три године до поласка у школу.

Метод истраживања

У овом истраживању је коришћена дескриптивна метода, помоћу технике

анкетирања.

Логичком методом и методом анализе дошли смо до статистике која нам је дала
увид у постављени циљ нашег истраживања. Уз упитник као инструмент за
истраживање, добијене резултате смо кроз статистичку обраду приказали у виду
графикона и табела и на тај начин извели закључке до којих смо овим средством
истраживања дошли.

Опис инструмента

Коришћен је упитник који је посебно конструисан за потребе нашег истраживања.

Састоји се од 25 питања која су подељена у три целине. Првих 5 питања односи се на
социодемографске податке испитаника. Прва целина питања се односи на процену

27
способности комуникационих вештина медицинских сестара васпитача и васпитача
при раду са децом, друга целина питања процењује комуникацију и однос са
родитељима деце, а трећа целина питања испитује комуникацију између чланова
тима у предшколској установи.

Степен слагања се вреднује од 3 као највиши степен слагања са понуђеном тврдњом,

ка броју 1, при чему број један означава неслагање са питањем.

Време трајања нашег истраживања било је 4 месеца, током 2023/24. године.

28
6. Резултати истраживања са дискусијом

Резултати нашег истраживања представљени су графиконом и табеларно. Први део

питања бави се социо – демографским питања који је приказан процентуално, док је
други део питања истакнут у виду табела чији су одговори на питања такође
изражени у процентима.

Графикон бр. 1 Дистрибуција добијених података на питање: Године живота

У нашем истраживању доминирала је узрасна доб од 20 – 30 година чак 80%. Нешто

нижи статистички проценат од 20 је припао узрасној групи испитаника од 51 – 60
година, док је 10% испитаника било узраста од 31 – 40 година.

Графикон бр. 2 Дистрибуција добијених података на питање: Радно искуство у струци

Истраживање је показало да је радно искуство у струци најдоминантније у оквиру

који не прелази пет година и чини 75%. Преко 15 година радног искуства је имало
свега 5% испитаника.

29
Графикон бр. 3 Дистрибуција добијених података на питање: Ниво образовања

Резултати добијени на основу питања у вези са образовањем указују на то да је 50%

испитаника завршило средњи степен обраазовања, 40% деле подједнако мастер и
високошколски образовани, док 10 % испитаника поседује факултетско образовање.

Графикон бр. 4 Дистрибуција добијених података на питање: Руководећа позиција на послу

Доминантни популациони узорак испитаника није на руководећој позицији на послу

и чини га 90%.

30
Графикон бр. 5 Дистрибуција добијених података на питање: Узрасна група деце са којом радите

Водећи степен испитиваног узорка ради са децом од 1 – 2 године и узима удео од

50%. Одмах за њим, 30% испитаника ради са децом од 2 – 3 године, док свега 20%
ради са децом старијом од 3 године.

31
Други део питања изражен је табеларно и чине га 25 питања селектованих у три
табеле. Питања се надовезују једно на друго и на тај начин пружају боље и лакше
разумевање испитаницима да одговоре на њих.

Табела бр. 1 Дистрибуција добијених података на питања комуникације између васпитача и деце у
предшколској установи
1
Степен успешности 3 2 1
1. Прилагођавам комуникацију према узрасту деце са којом радим
72% 21% 7%
2. Процењујем ефикасност своје комуникације са децом и трудим се да је
побољшам 89% 21% 0%
3. Када говорим благим тоном, деца пажљивије слушају и извршавају
налоге 64% 15% 21%
4. У комуникацији са децом примећујем да користе гестове рукама
94% 6% 0%
5. У великој мери користим невербалну комуникацију са децом
69% 25% 6%
6. Када ми дете одговара на постављено питање, увек стрпљиво сачекам
91% 9% 0%
7. Редовно постављам питања деци како бих показала интересовање за
њихове мисли и идеје 82% 12% 6%
8. У великој мери препознајем тешкоће у говору при разговору са децом
62% 22% 16%
9. Примењујем посебне вештине при комуникацији са децом са сметњама у
развоју 43% 14% 43%

На основу статистички обрађених података, увиђамо да се у великој мери

испитаници слажу да своје комуникационе вештине треба да побољшавају што се
огледа у томе да ниједан испитаник није свој глас дао најмањем степену успешности
у раду. Искуства у вези са питањем број 3 су различита па и одговори осцилују.
Занимљиво је истаћи да су мишљења подељена код питања бр. 3 у вези са благим
тоном у начину комуникације са децом што нам говори табела и проценат од 21 % за
„ делимично успешно “ и 15 % за „ успешно “. Питање бр. 8 указује на немогућност
испитаника да подједанко препознају тешкоће у говору деце. 22 % испитаника
одговорило је са средном оценом успешности, док је за најмању глас дало 16 %
испитаника. Такође, подједнако девето питање пружа одговоре који указују на
смањену примену вештина у комуникацији. Чак 43 % испитаника је дало одговор да
делимично успешно примењује посебне вештине при комуникацији са децом са
сметњама у развоју.

1
Степен успешности: 3 – веома успешно, 2 –успешно, 1 – делимично успешно

32
Табела бр. 2 Дистрибуција добијених података на питања комуникације између васпитача и
родитеља у предшколској установи

Степен успешности 3 2 1
10. Када разговарам са родитељима, отворено делим информације о
дневним активностима у вртићу 58% 29% 13%
11. Трудим се да будем искрена у вези напретка њихове деце
89% 11% 0%
12. Са родитељима остварујем отворену и подржавајућу комуникацију
92% 5% 2%
13. Са родитељима одржавам позитиван и сараднички однос
89% 10% 1%
14. Доступна сам за питања и бриге родитеља
96% 4% 0%
15. У комуникацији са родитељима лако пронађем решење за изазове који
се јаве 75% 22% 3%
16. Трудим се да сваку несугласицу решим кроз отворен разговор
74% 21% 5%
17. Дајем важност родитељском мишљењу и отворена сам за предлоге
92% 8% 0%

Анализирајући одговоре на питања везана за комуникационе вештине на корелацији

медицинска сестра васпитач – родитељ увидели смо да код првог питања долази до
подељеног мишљења при чему нису сви васпитачи и медицинске сестре васпитачи
сложни да информације о деци треба поделити са родитељима, које чини чак 29 % за
„ успешно “ и 13 % за делимично „ успешно “. Разлог томе може бити недовољна
вештина процењивања на који начин треба пренети родитељима дневне активности
у вртићу. Такође, нешто мањи број испитаника на питање под редним бројем 16, 21
% и 5 % дало је одговор да се у мањем степену успешности сналази у решавању
несугласица насталих у комуникацији.

33
Табела бр. 3 Дистрибуција добијених података на питања комуникације између васпитача и тима у
предшколској установи

Степен успешности 3 2 1
18. Увек отворено изражавам своје мишљење у тимским дискусијама
65% 10% 25%
19 .Увек примећујем реакције саговорника и у складу са њима реагујем

82% 14% 4%
20. Када разговарам са својим колегама, не упадам у реч
92% 8% 0%
21. Активно слушам колеге и пружам подршку у раду
85% 15% 0
22. Трудим се да успоставим атмосферу поверења у тиму
75% 20% 5%
23. Комуницирам јасно и директно 70% 20% 10%
24. Сарађујем са колегама на решавању неспоразума и проналажењу
решења
42% 25% 33%
25. Отворена сам за нове идеје и ценим допринос колега
76% 24% 0

Одговори на питања из табеле бр. 3 говоре нам да се испитаници у комуникацији са

својим тимом не осећају самопоуздано да своје мишљење изразе у дискусијама. То
нам говори проценат од 25 % и 10 % који се сматрају мање успешним. Поред тога,
можемо приметити да се велики број испитаника у мањој мери слаже да је отворен
за сарадњу и решавање неспоразума. 33 % испитаника има потешкоћа или се не
сналази у решавању неспотазума насталих на послу. Директно и јасно
комуницирање, које чини 24 % за одговор „ успешно “ и 10 % за одговор делимично
успешно, приказују такође смањено самопоуздање или недовољну мотивацију за
изношењем личног става.

34
6.1. Предлог мера

На основу добијених резултата, сумирајући недостатке у процесу

комуникације испитаника, дошли смо до мера које би помогле да се вештине
у комуникацији унапреде и доведу до квалитетнијих односа у интеракцији
на радном месту медицинске сестре васпитача и васпитача:

 Активним слушањем саговорника се поспешује разумевање, однос и

постижу бољи резултати;
 Коришћењем и препознавањем невербалне комуникације можемо
пуно тога рећи и без употребе речи;
 Поседовање и неговање емпатије према себи и другима може
значајно унапредити комуникацију;
 Прилагођавањем језика и начина комуницирања у зависности од тога
са ким се разговара, може се постићи квалитетна интеракција;
 Не испуњавати тишину речима. Када разговарамо, комуникација би
се требала заснивати на промишљеним и смисленим реченицама;
 Директно и јасно комуницирање се постиже познавањем материје
којом се у раду бавимо. Када поседујемо знање, самопоуздање за
ставом се аутоматизовано јавља;
 Посета конгресима и семинарима који се баве темама у вези са
комуникацијом и сарадњом са децом којима је потребна додатна
подршка;
 Читање литературе у вези са сфером образовања поспешује
терминологију и шири вокабулар.
 Како до несугласица и неспоразума не би дошло, важна је добра
комуникација и отворен разговор уколико се један образац
понашања не допада једној страни.

35
ЗАКЉУЧАК

1. Искуство у раду медицинских сестара васпитача и васпитача утиче на

комуникационе вештине.

2. У мањој мери се активно слушање примењује на радном месту и та чињеница

отежава комуникацију.

3. Медицинске сестре васпитачи и васпитачи имају потешкоће да се директно и јасно

изражавају.

4. Препознавање знакова потешкоћа у говору код деце је на средњем нивоу.

5. При комуникацији са родитељима, постоји мањи отпор када се ради о отвореном

разговору о њиховој деци.

6. Запослени у предшколској установи су увек доступни за питања и бриге родитеља.

7. Када се несугласице на радном месту јаве, медицинске сестре васпитачи и

васпитачи се теже сналазе да их реше комуникацијом.

8. Комуникација је први корак ка остваривању односа, али и сваки наредни у

задржавању истог.

36
Литература

1. Алексић, Д. (2016., октобар 30.). Пет малих и важних правила у комуникацији са децом.
Преузето са Зелена учионица: https://zelenaucionica.com/5-malih-vaznih-pravila-u-
komunikaciji-s-decom/

2. Биљана, С. (2009.). Квалитет комуникације васпитач-родитељ као претпоставка успешног

васпитног рада у вртићу. Иновације у настави - часопис за савремену наставу, 129-136.

3. Васић, Д. М. (2005., септембар 24.). Комуницирање унутар тима. Преузето са

http://vasic.info/kumuniciranje-unutar-tima/

4. Вања Лончар, И. В. (2019.). Професионална комуникација у сестринству. Загреб.

5.
Еide, H. E. (2005.). Комуникација сестра - пацијент; сарадња, решавање конфликата,
етика. Београд.

6. Здравље, Г. З. (2019.). Раст и развој деце. Преузето са Хало беба:

https://www.halobeba.rs/rast-i-razvoj-dece/vestine-komunikacije-izmedu-roditelja-i-dece-
emocionalna-inteligencija/

7. Кекуш, П. д. (2021.). Здравствено васпитање. Београд.

8. Ловринчевић, Н. (2020.). Ефикасна комуникација у вртићу: приручник за васпитаче.

Београд.

9. Министарство просвете, н. и. (2019.). Вртић као сигурно и подстицајно окружење за

учење и развој деце: приручник за васпитаче. Београд.

10. Ненадовић, М. М. (2010.). Вештина комуницирања. Београд.

11. Unicef. (2019. година, август). Модул 10 Брига и оснаживање , јачање вештина
комуникације патронажних сестара. Преузето са Подршка породицама за подстицајну негу
деце раног узраста: https://www.unicef.org/serbia/sites/unicef.org.serbia/files/2019-09/
modul_10.pdf

12. Томић, З. (2003.). КОМУНИКОЛОГИЈА. Београд.

13. Холи, К. (13. децембар 2017.). Вештина успешне комуникације. Београд.

14. Hagie, O. (1994.). Social skills in Interpersonal Communications. London.

37
7. Прилози

Прилог бр. 1 Анкетни упитник

Поштовани,

Пред Вама је анкетни лист са групом питања за процену успешности Ваших

комуникационих вештина у раду са децом, у односу на родитеље и у оквиру тима на нивоу
предшколске установе.

Одговор бирате уписивањем знака  или заокруживањем кружића испред понуђеног

одговора.

Ваши одговори биће коришћени искључиво у истраживачке свррхе за израду Завршног рада
студента основних студија, Академије струковних студија Београд, Одсек Високе
здравствене школе.

Анкетни лист је анониман.

Хвала Вам на сарадњи!

1. Године живота
o 20-30
o 31-40
o 41-50
o 51-60
o 61 и више
2. Радно искуство у струци
o До пет година
o Од пет до петнаест година
o Преко петнаест година
3. Ниво образовања
o Средња школа
o Виша, висока школа
o Факултетет
o Мастер
4. Руководећа позиција на послу
o Да

38
 o Не
5. Узрасна група деце са којом радите
o 1-2 године
o 2-3 године
o Преко 3 године

3 – веома успешно
2 – успешно
1 – делимично успешно

Р.Б ПИТАЊА Ниво

. успешности
3 2 1
1. Прилагођавам комуникацију према узрасту деце са којом радим
2. Процењујем ефикасност своје комуникације са децом и трудим се да
је побољшам
3. Када говорим благим тоном, деца пажљивије слушају и извршавају
налоге
4. У комуникацији са децом примећујем да користе гестове рукама
5. У великој мери користим невербалну комуникацију са децом
6. Када ми дете одговара на постављено питање, увек стрпљиво
сачекам
7. Редовно постављам питања деци како бих показала интересовање за
њихове мисли и идеје
8. У великој мери препознајем тешкоће у говору при разговору са
децом
9. Примењујем посебне вештине при комуникацији са децом са
сметњама у развоју
10. Када разговарам са родитељима, отворено делим информације о
дневним активностима у вртићу
11. Трудим се да будем искрена у вези напретка њихове деце
12. Са родитељима остварујем отворену и подржавајућу комуникацију
13. Са родитељима одржавам позитиван и сараднички однос
14. Доступна сам за питања и бриге родитеља
15. У комуникацији са родитељима лако пронађем решење за изазове
који се јаве
16. Трудим се да сваку несугласицу решим кроз отворен разговор
17. Дајем важност родитељском мишљењу и отворена сам за предлоге
18. Увек отворено изражавам своје мишљење у тимским дискусијама
19. Увек примећујем реакције саговорника и у складу са њима реагујем
20. Када разговарам са својим колегама, не упадам у реч
21. Активно слушам колеге и пружам подшку у раду
22. Трудим да успоставим атмосферу поверења у тиму
23. Комуницирам јасно и директно
24. Сарађујем са колегама на решавању неспоразума и проналажењу
решења

39
 25. Отворена сам за нове идеје и ценим допринос колега

8. Биографија

Сара Томашевић је рођена 14. марта 2001. године у Краљеву. Основну школу
„ Драган Ђоковић Уча “ завршава у Краљеву 2016. године и исте године уписује
Средњу Медицинску школу „ Надежда Вилимановић Јанковић “ у Чачку, смер
медицинска сестра васпитач. По завршетку средње школе уписује основне студије на
Академији Струковних студија, Одсек Висока Здравствена школа у Београду, смер
струковна медицинска сестра васпитач чије студије завршава са просечном оценом
8,97.

40