1

Naslov originala:
Lisa Kleypas
Again The Magic

LISA KLEJPAS

Prevela:
Tatjana Katanić

BDR MEDIA d.o.o.

2023.

2
 Prvo poglavlje

Hempšir, 1832.

Jednom mladom konjušaru nije bilo dozvoljeno ni da razgovara sa grofovom

ćerkom, a kamoli da se popne do prozora njene spavaće sobe. Bog zna šta bi mu
uradili kada bi ga uhvatili. Verovatno bi ga prvo bičevali, a onda i isterali sa
imanja.
Makena se popeo uz potporni stub na balkon na drugom spratu i preskočio
ogradu.
Čučnuo je ispred francuskih vrata i oprezno provirio u spavaću sobu u kojoj
je gorela jedna lampa. Devojka je stajala ispred toaletnog stočića i češljala svoju
dugu tamnu kosu. Videvši taj prizor, Makena je osetio nalet zadovoljstva.
Ledi Ejlin Marsden, starija ćerka grofa od Vestklifa, bila je jedna srdačna,
živahna i na sve moguće načine lepa devojka. Zahvaljujući nepažnji svojih
roditelja, Ejlin je imala potpunu slobodu, pa je većinu svog dosadašnjeg kratkog
života provela tumarajući po raskošnom imanju svoje porodice u Hempširu. Lord
i ledi Vestklif bili su previše zaokupljeni svojim društvenim obavezama, pa nisu
mogli u potpunosti da se posvete podizanju svoje troje dece. Ta situacija nije bila
neuobičajena za porodice koje su živele u seoskim rezidencijama poput ove u
Stouni kros parku. Zahvaljujući veličini imanja, živeli su praktično odvojene
živote, pošto su deca obedovala, spavala i igrala se daleko od očiju svojih
roditelja. Štaviše, pojam roditeljske odgovornosti nije predstavljao ništa za grofa
i groficu. Nijedno od njih dvoje nije imalo preteranu želju da se brine о deci koja
su samo proizvod ugovorenog braka bez ljubavi.
Od dana kada je Makena sa osam godina doveden na imanje, on i Ejlin bili su
nerazdvojni drugari već deset godina, penjali se po drveću, plivali u reci i trčali
bosi. Na njihovo prijateljstvo niko nije obraćao pažnju dok su bili deca, ali su
stvari vremenom počele da se menjaju među njima. Nijedan normalan mladić nije
ostajao ravnodušan prema Ejlin, koja je sa sedamnaest godina postala najlepša
devojka na svetu.
Ejlin je u tom trenutku već bila spremna za krevet i nosila je belu pamučnu
spavaćicu. Dok se kretala po sobi na svetlosti lampe, kroz tanku tkaninu ocrtavale
su se njene raskošne obline, a tamna talasasta kosa se presijavala. Ljudima je od

3
Ejlininog izgleda zastajao dah. Samo boja njenog tena i kose bi i jednu običnu
ženu učinili lepoticom. Crte njenog lica bile su prefinjene i savršene, neprestano
prožete sjajem neobuzdanih emocija. I kao da sve to nije bilo dovoljno, priroda
joj je dodala još jedan ukras, mali mladež koji je koketno stajao u uglu njenih
usana. Makena je neprestano maštao о tome da poljubi to primamljivo mesto, a
onda se spusti na te sočne usne i ljubi ih sve dok ne zadrhti u njegovom naručju.
Makena se mnogo puta pitao kako je jedan muškarac neupadljivog izgleda
poput grofa, u kombinaciji sa ženom prosečne lepote kakva je bila grofica, mogao
da dobije ćerku kao što je Ejlin. Igrom sudbine, ona je nasledila idealnu
kombinaciju njihovih crta lica. Međutim, njihov sin Markus nije bio te sreće, pa
je ličio na grofa, sa svojim širokim i grubim licem i građom poput bika. Mala
Livija - za koju se pričalo da je bila rezultat jedne od mnogobrojnih grofičinih
vanbračnih afera - bila je lepa, ali ne i vanserijski, pošto nije posedovala onu
magičnu privlačnost kao njena sestra.
Dok je posmatrao Ejlin, Makena je bio svestan da se bliži trenutak kada više
neće moći da provode vreme zajedno. Bliskost među njima uskoro bi mogla da
postane opasna, ako već i nije. Pribravši se, Makena je nežno kucnuo na staklo.
Ejlin se okrenula i nije se previše iznenadila kada ga je ugledala. Makena je ustao
i oprezno je pogledao.
Ejlin je prekrstila ruke na grudima i namrgođeno ga posmatrala. Odlazi,
nečujno je izgovorila iza stakla.
Makenu je ovo u isto vreme zasmejalo, ali i zaprepastilo, pošto se pitao šta bi
moglo da bude u pitanju. Koliko zna, nije bio umešan ni u kakve neslane šale ili
nestašluke i nije se svađao sa njom. Kao nagradu za sve to, danas popodne ga je
ostavila da je čeka sam kraj reke cela dva sata.
Makena je tvrdoglavo odmahnuo glavom i prodrmao kvaku na vratima u znak
upozorenja. Oboje su znali da će, ukoliko ga budu otkrili na njenom balkonu,
najveće posledice snositi on, a ne ona. I upravo iz tog razloga, da bi ga sačuvala,
nevoljno je otključala vrata i otvorila ih.
„Jesi li zaboravila da je trebalo da se nađemo danas popodne?”, pitao je
Makena uhvativši se jednom rukom za vrata. Naslonio se na drveni okvir i
nasmešio gledajući u njene tamnosmeđe oči.
„Ne, nisam zaboravila.” Njen obično nežan i ljubak glas bio je ispunjen
besom.
„Gde si onda bila?”
„Zar je to važno?”
Makena se zapitao zašto se devojke uvek trude da budu neodređene kad god
muškarac nešto zgreši. Pošto nije dobio razuman odgovor, odlučio je da prihvati
izazov. „Zamolio sam te da se nađemo kod reke jer sam želeo da te vidim.”
„Pomislila sam da si promenio plan - pošto mi se učinilo da ti više odgovara
društvo nekog drugog.” Ejlin je primetila zbunjenost na njegovom licu, pa je

4
nestrpljivo iskrivila usta. „Videla sam te jutros u selu kada smo sestra i ja išle kod
krojačice.”
Makena je oprezno klimnuo glavom, setivši se da ga je tog jutra glavni
konjušar poslao kod obućara da odnese neke čizme na popravku. Ali zašto je to
dođavola tako uvredilo Ejlin?
„Oh, nemoj da se praviš glup”, uzviknula je Ejlin. „Videla sam te sa jednom
od devojaka iz sela, Makena. Poljubio si je. Nasred ulice, da svi vide!”
Odmah se prisetio. Bila je to Meri, mesareva ćerka. Makena je jutros flertovao
sa njom kao i sa većinom devojaka koje je poznavao, a Meri ga je zadirkivala
zbog nečeg, pa se on nasmejao i ugrabio trenutak da je poljubi. Taj poljubac nije
značio ni njemu ni Meri ništa i on je odmah zaboravio na sve to.
Dakle, to je bio razlog Ejlinine ljutnje, odnosno ljubomore. Makena je
pokušao da sakrije svoje zadovoljstvo ovim otkrićem, i ono mu je ostalo u
grudima kao neki prijatan teret. Dođavola. Tužno je odmahnuo glavom, pitajući
se kako bi mogao da je podseti na ono što je već i sama odavno znala - da ćerka
jednog plemića ne bi trebalo da mari za bilo šta što bi on uradio.
„Ejlin”, rekao je podigavši ruku da je dodirne, a onda je brzo povukao nazad.
„Ono što radim sa drugim devojkama nema nikakve veze sa nama. Ti i ja smo
samo prijatelji. Nikada ne bismo mogli... ti nisi tip devojke koju bih... dođavola,
nema potrebe da ti objašnjavam ono što je očigledno!”
Ejlin ga je pogledala tako intenzivno da mu se kosa na potiljku podigla. „Šta
bi bilo da sam ja devojka sa sela?”, upitala je. „Da li bi to isto uradio i sa mnom?”
To je bio prvi put da je Makena osetio da mu se jezik vezao u čvor. Imao je
dar da nasluti šta bi ljudi želeli da čuju i obično je to koristio kao svoju prednost.
Zahvaljujući svom šarmu, uspevao je da dobije šta god poželi, bilo da se radilo о
nekom posebnom pecivu koje mu je davala pekareva žena ili da se izvuče iz neke
nevolje pred glavnim konjušarem. Međutim, sada kada ga je Ejlin ovo pitala, nije
imao mnogo opcija za odgovor, bilo je ili da ili ne.
Makena je ipak uspeo da pronađe odgovor koji bi je smirio. „Ne mislim о tebi
na taj način”, konačno je rekao, gledajući je pravo u oči.
„Drugi misle.” Videvši da je bezizražajno gleda, Ejlin je nastavila istim
tonom. „Prošle nedelje, kada su Hardvudsovi bili u poseti, njihov sin Vilijam me
je odveo do stene na litici i pokušao da me poljubi.”
„Taj arogantni balavac!” besno je rekao Makena setivši se tog zdepastog
pegavog momka koji je otvoreno pokazivao svoju opčinjenost Ejlin. „Otkinuću
mu glavu sledeći put kada ga budem video. Zašto mi ništa nisi rekla?”
„Nije on jedini koji je pokušao”, rekla je Ejlin dolivajući namerno ulje na
vatru. „Ne tako davno, moj rođak Eliot me je pozvao da se igram igre ljubljenja
sa njim...”
Zastala je i uzdahnula kada je Makena zgrabio za ramena.
„Proklet bio taj tvoj rođak Eliot”, grubo je rekao. „Neka su prokleti svi oni.”
5
 Napravio je grešku što je dodirnuo. Osetio je njene tople i gipke ruke pod
svojim prstima i istog trenutka mu se stegao stomak. Poželeo je još da je dodiruje,
da joj se približi i udahne njen miris... miris sapuna sa nagoveštajem ružine vodice
na tek okupanoj koži, i njen slatki dah. Instinktivno je poželeo da je privuče sebi
i spusti usne na baršunasto udubljenje između njenog vrata i ramena. Umesto toga,
primorao je sebe da je pusti. Bilo mu je teško da se pokrene, da diše i da jasno
razmišlja.
„Nisam dozvolila nikome da me poljubi”, rekla je Ejlin. „Želim tebe - samo
tebe”, rekla je tužno. „Ali, po svemu sudeći, ovim tempom napuniću devedeset
godina pre nego što uopšte pokušaš da me poljubiš.”
Makena nije mogao da sakrije svoju tugu i čežnju dok ju je gledao. „Ne. To
bi sve promenilo, a ja ne smem da dozvolim da se to desi.”
Ejlin mu je pažljivo dodirnula obraz vrhovima prstiju. Makena je bolje
poznavao njenu ruku od svoje. Znao je poreklo svakog sićušnog ožiljka na njoj.
U detinjstvu su joj ruke bile bucmaste i često prljave, a sada su bile vretenaste i
snežno bele, sa negovanim noktima. Jedva je uspevao da se odupre iskušenju da
joj poljubi mekani dlan. Makena je smogao snage i trudio se da ne obraća pažnju
na to što ga miluje po obrazu.
„Primetila sam kako me gledaš u poslednje vreme”, rekla je Ejlin i
pocrvenela. „Znam о čemu razmišljaš kao što i ti znaš о čemu ja razmišljam. I sa
svim onim što osećam prema tebi i onim koliko mi značiš... zar ne mogu da
dobijem bar jedan trenutak...” Trudila se da pronađe pravu reč. „Iluzije?”
„Ne”, grubo je odgovorio. „Zato što bi se iluzija brzo raspršila i oboje bismo
se nakon toga još gore osećali.”
„Da li bi tako bilo?” Ejlin se ugrizla za usnu i skrenula pogled, a onda stisnula
pesnice kao da je i fizički želela da odbaci tu neprijatnu istinu koja je stajala
između njih.
„Radije bih pre nego da te povredim”, namršteno je rekao Makena. „I kada
bih sebi dozvolio samo jednom da te poljubim, sigurno bih to uradio i drugi put,
pa još jednom, i uskoro ne bih mogao više da se zaustavim.”
„Ne možeš da znaš...”, Ejlin se usprotivila.
„Da, mogu.”
Zurili su jedno u drugo bez reči. Makena se trudio da zadrži bezizražajan
pogled. Poznavao je Ejlin dovoljno dobro da bude siguran da će, ukoliko otkrije
bilo kakvu ranjivost u njegovom izrazu lica, odmah poleteti ka njemu bez
oklevanja.
Konačno je Ejlin odustala uzdahnuvši. „U redu onda”, prošaputala je za sebe.
„Hoćemo li se naći na reci sutra u zalazak sunca, Makena? Bacaćemo kamenčiće,
pričati i pecati, kao i uvek. Je l’ to ono što želiš?”

6
 Makeni je bilo potrebno malo vremena da bi mogao da progovori. „Da”, rekao
je oprezno. To je zapravo bilo sve što je mogao da ima od nje - i to je svakako
bilo bolje nego ništa.
Ejlin se cinično osmehnula. „Bolje da odeš onda, pre nego što te uhvate ovde.
Ali prvo se sagni i dozvoli mi da ti popravim frizuru. Kosa ti malo štrči na vrhu.”
Da nije bio toliko rastrojen, Makena bi joj objasnio da nema potrebe da brine
о njegovom izgledu. Imao je nameru da ode pravo u svoju sobu iznad štale, a
pedesetak konja smeštenih tamo sigurno neće mariti za njegovu frizuru. Ali on se
odmah sagnuo, udovoljavajući kao po običaju svakoj Ejlininoj želji.
Umesto da zagladi njegove neposlušne crne pramenove, Ejlin se propela na
prste, uhvatila ga za potiljak i prinela svoje usne njegovim.
Poljubac je delovao na njega kao udar groma. Makena je ispustio uznemiren
uzdah iz grla osetivši kako mu se celo telo ukočilo od šoka i zadovoljstva u isto
vreme. Oh, bože, njene senzualne i nežne usne tražile su njegove sa neočekivanom
odlučnošću. Kao što je i sama Ejlin znala, nije postojao način da se sada odvoji
od nje. Stegao je mišiće i pasivno je stajao boreći se da obuzda bujicu osećanja
koja su pretila da ga preplave. Voleo je i želeo sa slepom mladalačkom strašću.
Njegova krhka samokontrola potrajala je manje od minuta pre nego što je
poraženo zastenjao i čvrsto je zagrlio.
Teško dišući, ljubio je opijen mekoćom njenih usana. Ejlin mu je željno
uzvraćala poljupce, izvijajući se ka njemu, prstima mu prolazeći kroz kosu.
Uživao je dok je držao u svom naručju. Makena nije mogao da se zaustavi i sve
je snažnije ljubio dok joj se usne nisu spontano razdvojile. Odmah je to iskoristio
da jezikom istraži svilenkastu unutrašnjost njenih usta. To je iznenadilo i osetio je
njeno oklevanje pa je osećajno uzdahnuo kako bi se opustila. Klizio je rukom po
njenom potiljku dok je jezikom prodirao sve dublje u njena usta. Ejlin je dahtala
i čvrsto se držala za njegova ramena, reagujući iskonskom senzualnošću koja ga
je opijala. Makena je čeznuo da poljubi svaki delić njenog tela i pruži joj više
zadovoljstva nego što je mogla da zamisli. Upoznao je već ranije strast i iako nije
imao mnogo iskustava sa ženama, svakako nije bio nevin. Međutim, nikada pre
nije iskusio ovu bolnu mešavinu osećanja i fizičke privlačnosti... žestokog
iskušenja kome nije smeo nikada da se preda.
Makena je odvojio svoje usne od njenih i zario lice u sjaj njene tamne kose.
„Zašto si to uradila?”, zastenjao je.
Ejlin se bolno osmehnula. „Ti si meni sve. Volim te. Uvek sam te...”
„Ćuti.” Lagano je prodrmao da bi je ućutkao. Uhvativši je za ruku, zagledao
se u njeno zajapureno, prelepo lice. „Nemoj to više nikada da izgovoriš. Ako to
budeš uradila, napustiću Stouni Kros.”
„Pobeći ćemo zajedno”, nastavila je nepromišljeno da priča. „Otići ćemo na
mesto gde nas niko neće pronaći...”
„Dođavola, da li znaš koliko to ludo zvuči?”

7
 „Zašto je to ludo?”
„Misliš li da bih mogao da ti na taj način uništim život?”
„Ja pripadam tebi”, rekla je tvrdoglavo. „Uradiću sve samo da bih bila sa
tobom.”
Makena je video po njenom izrazu lica da je zaista mislila to što je rekla. To
mu je slomilo srce, iako ga je ujedno i razbesnelo. Prokleta bila, znala je da su
razlike među njima nepremostive i morala je to da prihvati. Nije smeo da ostane
tu i nastavi da bude izložen stalnom iskušenju, jer je znao da bi ih prepuštanje
odvelo u sunovrat.
Uhvativši joj rukama lice, Makena je dodirnuo vrhove njenih tamnih obrva i
palcem je pomilovao po toplom, baršunastom obrazu. „Ti sada misliš da me želiš,
ali ćeš se promeniti. Jednog dana ćeš me lako zaboraviti. Ja sam kopile i samo
običan sluga...”
„Ti si druga polovina mene.”
Makena je sklopio oči. „Dođavola. Ovim rečima mi činiš nemogućim ostanak
u Stouni Krosu.”
Ejlin se istog trenutka odmakla od njega i prebledela. „Ne. Ne idi. Žao mi je.
Neću ništa više da kažem. Molim te, Makena... hoćeš li ostati?”
Iznenada je osetio neizbežnu bol koju će jednog dana doživeti kada bude
morao da je napusti. Ejlin je imala devetnaest godina i verovatno mu je ostalo još
samo godinu dana sa njom, možda čak ni toliko. Tada će joj se svet otvoriti, a
Makena će joj postati samo jedna mučna odgovornost ili, još gore, sramota.
Potrudiće se da zaboravi ovu noć i odbijaće da se seća onoga što je rekla mladom
konjušaru na balkonu obasjanom mesečinom ispred njene spavaće sobe. Ali do
tada...
„Ostaću koliko god budem mogao”, grubo je rekao.
U njenim tamnim očima je na trenutak blesnula zebnja. „А sutra?”, podsetila
ga je. „Hoćemo li se naći sutra?”
„Na reci u zalazak sunca”, rekao je Makena, iznenada umoran od beskrajne
unutrašnje borbe.
Izgledalo je kao da mu je Ejlin pročitala misli.
„Žao mi je.” Njen tužni šapat se lagano spustio ka njemu poput latica ruža
koje je slučajno zakačio dok je silazio sa balkona.
Nakon što je Makena nestao u mraku, Ejlin se vratila u svoju sobu i dodirnula
usne. Vrhovima prstiju je utrljala malopređašnji poljubac još dublje u svoju nežnu
kožu. Usne su mu bile neočekivano tople, a ukus sladak i neodoljivo začinjen
jabukama, koje je sigurno ukrao iz voćnjaka. Zamišljala je njegov poljubac mnogo
puta, ali nije bila spremna na čulnost koju je osetila.
Želela je da natera Makenu da je doživi kao ženu i konačno je u tome uspela.
Međutim, u tom trenutku nije osećala pobedu, već samo očaj koji je razdirao

8
iznutra kao oštrica noža. Znala je da Makena misli da ona ne uspeva da shvati
složenost njihove situacije, ali je ona zapravo bolje razumela od njega.
Od rođenja su joj svi uvek govorili da ljudi ne mogu da se uzdignu iznad
društvenih klasa kojima pripadaju, pa su joj mladići poput Makene oduvek bili
zabranjeni. Svi pripadnici različitih klasa prihvatali su to raslojavanje i čak je i
sama pretpostavka da bi moglo ikada biti drugačije izazivala opštu nelagodu. Ona
i Makena su možda sasvim različite vrste, često je sarkastično pomišljala. Ali
Ejlin nekako nije mogla da gleda na njega kao i svi ostali. Nije bio aristokrata, ali
nije bio ni običan konjušar. Da je rođen u porodici plemićkog porekla, bio bi
ponos čitavog plemstva. Prava je nepravda što je započeo svoj život u tako
nezavidnom položaju. Bio je pametan, zgodan i vredan, ali ipak nikada neće moći
da se izbori sa društvenim ograničenjima sa kojima je rođen.
Setila se dana kada je prvi put došao u Stouni kros park. Mali dečak
neravnomerno podšišane crne kose, sa magičnim plavo-zelenim očima. Sudeći po
tračevima posluge, dečak je bio kopile neke seoske devojke koja je pobegla u
London, gde je zatrudnela, a zatim umrla na porođaju. Nesrećna beba je vraćena
u Stouni Kros, gde su se о njemu brinuli baba i deda dok su to bili u stanju. Kada
je Makena napunio osam godina, poslat je u Stouni kros park, gde su ga uzeli u
službu kao pomoćnika slugama. Njegove dužnosti bile su da čisti cipele glavnih
slugu, da pomaže sluškinjama da prenesu teške kante tople vode uz i niz stepenice
i čisti srebrnjake koji su stizali iz grada, kako grof i grofica ne bi naišli ni na kakvu
prljavštinu koja bi možda tu zaostala od ruku trgovaca.
Njegovo puno ime bilo je Džon Makena, ali na imanju su već radila trojica
slugu po imenu Džon. Tako je odlučeno da dečaka zovu po prezimenu sve dok
mu se ne izabere novo ime, ali se to nekako zaboravilo i od tada je on ostao
jednostavno Makena. U početku, većina posluge nije obraćala pažnju na njega,
osim kućepaziteljke, gospođe Ferklot. Bila je to dobrodušna žena širokog lica i
rumenih obraza, čija je uloga u Makeninom životu bila nešto najpribližnije
roditelju. Čak su se i Ejlin i njena mlađa sestra Livija radije obraćale gospođi
Ferklot nego sopstvenoj majci. Bez obzira na to koliko je kućepaziteljka bila
zauzeta, činilo se da je uvek pronalazila vreme za neko dete, da mu previje
povređeni prst, da se divi praznom ptičjem gnezdu ili da popravi polomljenu
igračku.
Gospođa Ferklot bi ponekad čak i zamenjivala Makenu na njegovim
dužnostima da bi on mogao da ide da se igra sa Ejlin. Ta popodneva bila su njegov
jedini beg od neprirodno sputanog detinjstva jednog dečaka sluge.
„Moraš da budeš ljubazna prema Makeni”, upozorila je gospođa Ferklot Ejlin
kada je jednom dotrčala do nje žaleći se da joj je polomio pletena kolica za lutke.
„On nema ni porodicu, ni lepu odeću, ni ukusnu hranu za večeru kao ti. Većinu
vremena dok se ti igraš, on mora da radi da bi preživeo. A ako bude napravio
previše grešaka ili neko samo pomisli da je nevaljao, mogli bi lako da ga oteraju
odavde i onda ga više nikada ne bismo videli.”

9
 Ove reči su se Ejlin urezale u glavu, pa je od tada uvek nastojala da zaštiti
Makenu preuzimajući na sebe krivicu za njegove povremene nestašluke, delila sa
njim slatkiše koje bi njen stariji brat ponekad donosio iz grada, pa ga je čak i terala
da uči lekcije koje bi joj guvernanta zadavala. Zauzvrat, Makena je nju naučio da
pliva, baca kamenčiće po jezercetu, jaše konja, i da zviždi pomoću vlati trave.
Suprotno onome što su svi, pa čak i gospođa Ferklot, verovali, Ejlin nikada
nije razmišljala о Makeni kao о bratu. Naklonost koju je osećala prema svom
bratu Markusu nije bila ništa slično onome što je imala sa Makenom. Makena je
bio njena druga polovina, njen kompas, njeno utočište.
Vremenom, kako je izrastala u mladu ženu, bilo je sasvim prirodno da on
počne fizički da je privlači kao i svaku drugu ženu u Hempširu. Makena se razvio
u krupnog, visokog mladića upečatljivog izgleda, jakih crta lica, izražajnog nosa
i širokih usana. Crna talasasta kosa mu je nemirno padala preko čela, dok su mu
oči jedinstvene tirkizne boje bile uokvirene gustim tamnim trepavicama. Kao
dodatak svojoj privlačnosti, posedovao je opušten šarm i oštrouman smisao za
humor, koji su ga činili omiljenim kako na imanju tako i u selu.
Ejlinina ljubav prema Makeni naterala je da poželi nemoguće - da uvek bude
sa njim i da mu postane porodica koju nikada nije imao. Međutim, umesto toga,
morala je da prihvati život koji će joj roditelji jednog dana izabrati, pošto su
Marsdenovi i dalje insistirali na tradiciji ugovorenog braka. Ejlin je tačno znala
šta joj se sprema. Dobiće nekog lenjog plemića za muža i koristiti mu samo da
mu rađa i odgaja decu i zatvarati oči svaki put kada ona bude imala ljubavnika u
njegovom odsustvu. Svake godine će provoditi sezonu balova u Londonu, a zatim
će leti uslediti obilazak plemićkih rezidencija na selu, a potom i jesenji lov.
Godinu za godinom će viđati ista lica i slušati iste tračeve. Sluge će brinuti о
njenoj deci, a kada odrastu, poslaće ih u internat kao što su učinili sa Markusom.
Čekaju je decenije praznine, pomislila je Ejlin sumorno. A najgore od svega
će biti saznanje da je Makena tamo negde i da sa nekom drugom ženom deli svoje
misli i snove.
„Bože, šta da radim?”, prošaputala je uznemireno Ejlin bacivši se na krevet.
Zgrabila je jastuk i zarila lice u njegovu mekoću dok su joj se po glavi motale
nerazumne ideje. Nije smela da dozvoli da ga izgubi. Od te pomisli je zadrhtala i
poželela da vrisne.
Ejlin je bacila jastuk i legla na leđa, zureći u tamne nabore baldahina. Kako
da zadrži Makenu u svom životu? Pokušala je da zamisli da ga uzme za ljubavnika
nakon udaje. Njena majka je imala afere, kao i mnoge dame iz visokog društva, i
dok god je postojala diskrecija, niko se nije bunio. Ali je Ejlin znala da Makena
nikada ne bi prihvatio taj predlog. Ništa za njega nije moglo da bude polovično i
on nikada ne bi pristao da je deli sa nekim. Možda jeste bio samo sluga, ali je
posedovao isto toliko ponosa i posesivnosti u sebi kao i svaki drugi čovek na
svetu.

10
 Ejlin nije znala šta da radi i činilo joj se da joj je jedini izbor u ovom trenutku
da iskoristi svaki sekund sa njim, sve dok ih sudbina ne rastavi.

11
 Drugo poglavlje

Posle svog osamnaestog rođendana, Makena je počeo da se menja

zapanjujućom brzinom. Toliko brzo je porastao da je gospođa Ferklot ljutito
vikala da nema svrhe prepravljati njegove pantalone jer će to svakako opet morati
da se uradi naredne nedelje. Stalno je bio gladan, ali nikakva količina hrane nije
mogla da zadovolji njegov apetit, niti da nahrani njegovo vižljasto telo krupnih
kostiju.
„Sudeći po građi, ovog momka čeka lepa budućnost”, ponosno je rekla
gospođa Ferklot dok je razgovarala о Makeni sa batlerom Salterom. Njihovi
glasovi su odjekivali hodnikom i prenosili se sve do balkona na drugom spratu
gde je Ejlin slučajno prolazila. Budući da je reagovala na svako spominjanje
Makene, zastala je i pažljivo saslušala.
„Bez sumnje”, rekao je Salter. „Već je visok skoro metar devedeset... Rekao
bih da će jednog dana lako prestići visinu glavnog lakeja.”
„Možda bi trebalo da mu se pruži mogućnost da započne šegrtovanje kao lakej
ovde u kući”, predložila je gospođa Ferklot, na šta se Ejlin osmehnula. Znala je
da se iza tog ležernog tona gospođe Ferklot krila velika želja da ga iz položaja
običnog konjušara dovede na neku malo prestižniju poziciju.
„Bog mi je svedok”, nastavila je kućepaziteljka, „da bi nam koristio još jedan
par ruku ovde u kući, za unošenje uglja, čišćenje srebrnine i glancanje ogledala.”
„Hm.” Usledila je duga pauza. „Verujem da ste u pravu, gospođo Ferklot.
Predložiću grofu da Makenu postavi za lakeja. Ako se grof složi, naručiću da mu
se napravi uniforma.”
Bez obzira na povećanje plate i privilegiju da može da spava u kući, Makena
nije bio zadovoljan svojom novom pozicijom. Voleo je da radi sa konjima i imao
je svoju privatnost u štali, a sada je polovinu vremena provodio u kući noseći
uobičajenu uniformu koja se sastojala od crnih plišanih pantalona, prsluka boje
senfa i plavog fraka. Još teže mu je padala nedelja kada je morao da prati porodicu
u crkvu, priprema klupu za njih, briše prašinu sa nje i iznosi njihove molitvenike.
Ejlin je zabavljalo prijateljsko zadirkivanje koje je Makena trpeo od strane
seoskih momaka i devojaka koji su ga čekali ispred crkve. Tada im se pružala
savršena prilika da svog prijatelja obučenog u omraženu uniformu zadirkuju zbog
belih čarapa koje je nosio. Glasno su diskutovali о tome da li su njegovi listovi

12
pravi ili nosi umetke koje lakeji ponekad koriste da bi im noge izgledale
oblikovanije. Makena se trudio da zadrži ravnodušan izraz lica, ali bi im
povremeno uputio preteći pogled, što ih je još više zabavljalo.
Srećom, Makena je ostatak vremena provodio baveći se baštovanstvom i
čišćenjem kočija, što mu je omogućavalo da nosi svoje uobičajene udobne
pantalone i široku belu košulju. Provodeći vreme na suncu, dobio je preplanulu
boju kože i iako je to bio jasni pokazatelj da pripada radničkoj klasi, taj bronzani
ten naglašavao je još više živopisnu plavo-zelenu boju njegovih očiju i činio da
mu zubi izgledaju još belje nego obično. Makena je tako počeo da privlači pažnju
ženskih gostiju na imanju, pa je jedna gošća čak pokušala da ga uzme kod sebe u
službu i odvede iz Stouni kros parka.
Uprkos svim naporima te dame da ga privoli da dođe kod nje, Makena je
diskretno odbio tu ponudu za posao. Nažalost, druge sluge nisu bile tako
diskretne, pa su zadirkivale Makenu dok je on crveneo od stida. Ejlin ga je pak
ispitala о ponudi za posao te dame čim joj se ukazala prilika da ostane nasamo sa
njim. Bilo je podne i Makena je završio sve svoje poslove koje je obavljao napolju.
Imao je nekoliko dragocenih minuta za odmor pre nego što obuče svoju uniformu
i vrati se u kuću.
Izležavali su se zajedno na svom omiljenom mestu pored reke. Visoko rastinje
ih je zaklanjalo dok su sedeli na jednoj glatkoj steni. Vazduh je bio ispunjen
mirisom močvarne mirte i suncem zagrejanog vresa, što je na Ejlin delovalo
veoma opuštajuće.
„Zašto nisi otišao sa njom?”, upitala je Ejlin obgrlivši svoje noge.
Makena se ispružio i podigao na jedan lakat. „Sa kim?”
Zakolutala je očima što se pravi lud. „Ledi Brejding, žena koja je htela da te
zaposli. Zašto si je odbio?”
Od njegovog blagog osmeha joj se umalo nije zavrtelo u glavi. „Zato što mi
je ovde mesto.”
„Sa mnom?”
Makena je ćutao i netremice je gledao ne skidajući osmeh sa lica.
Između njih su lebdele neizgovorene reči, opipljive poput samog vazduha koji
su udisali.
Ejlin je želela da se sklupča pored njega kao mačka i uživa u senci njegovog
tela. Umesto toga, potrudila se da ostane mirna. „Čula sam jednog slugu kako je
rekao da si mogao da dobiješ duplo veću platu - samo što bi u tom slučaju morao
da joj pružiš drugačiju vrstu usluge od one na koju si navikao.”
„To mora da je Džejms rekao”, promrmljao je Makena. „Proklet da je sa tim
njegovim dugačkim jezikom. Kako bi on to uopšte mogao da zna?”
Ejlin je bila iznenađena kada je primetila da je počeo da crveni. U tom
trenutku je sve shvatila. Žena, duplo starija od Makene, htela je da ga unajmi da
joj pravi društvo u krevetu. Ejlin je osetila nalet vreline u obrazima kada je spustila
13
pogled na njegova široka ramena, zatim na snažnu šaku oslonjenu na tamnozelenu
mahovinu.
„Htela je da spavaš sa njom”, konstatovala je Ejlin prekinuvši tu napetu tišinu.
Makena je slegnuo ramenima. „Sumnjam da joj je namera bila da spava sa
mnom.”
Srce je počelo ubrzano da joj lupa kada je shvatila da ovo nije bio prvi put da
Makena ovako nešto doživi. Nikada sebi nije dozvoljavala da razmišlja о
Makeninom seksualnom iskustvu, jer bi je to previše uznemirilo. Bio je njen i za
nju je bila nepodnošljiva pomisao da bi mogao da odlazi kod neke druge žene
kako bi zadovoljio potrebe koje je ona čeznula da mu zadovolji.
Gušeći se pod teretom ljubomore, Ejlin je pogledala u Makeninu veliku,
žuljevitu šaku. Neka druga žena je poznavala Makenu bolje od nje, bolje nego što
će ona ikada uspeti da ga upozna. Neko je umesto nje uživao u njegovom telu,
upoznao toplu unutrašnjost njegovih usana i osetio njegove ruke na svojoj koži.
Pažljivo je sklonila pramen kose sa očiju. „Kada... kada si prvi put...” Bila je
primorana da se zaustavi jer su joj reči zastajale u grlu. Prvi put ga je pitala za
njegova seksualna iskustva, pokrećući temu koju je on uvek pažljivo izbegavao.
Makena nije ništa odgovorio. Ejlin ga je pogledala i primetila da je zadubljeno
posmatrao neku bubu kako se penje po jednoj vlati trave. „Mislim da ne bi trebalo
da pričamo о tome”, tiho je rekao na kraju.
„Ne krivim te što spavaš sa drugim devojkama. Očekivala sam to, zapravo...
Ja bih samo..” Ejlin je tužno odmahnula glavom trudeći se da prizna istinu. „Samo
bih volela da to mogu da budem ja”, uspela je da izgovori dok joj se grlo stezalo.
Makena je pognuo glavu dok su mu sunčevi zraci klizili po tamnoj kosi.
Uzdahnuo je i pomilovao joj pramen kose koji joj je padao preko obraza. Vrhom
palca je okrznuo mladež kraj njenih usana, taj mali crni beleg koji ga je oduvek
fascinirao. „To nikada nećeš moći da budeš ti”, promrmljao je.
Ejlin je klimnula glavom skupivši usne i trudeći se da zadrži suze zbog naleta
emocija. „Makena...”
„Nemoj”, grubo je prekinuo povukavši ruku. „Ne govori to, Ejlin.”
„Ništa se neće promeniti i ako budem to izgovorila. Potreban si mi. Moram
da budem sa tobom.”
„Ne...”
„Zamisli kako bi se ti osećao da spavam sa nekim drugim muškarcem”, rekla
je očajnički, „i da znaš da mi pruža zadovoljstvo koje ti ne možeš, da me noću
drži u naručju i...”
Makena je zarežao, brzo se prevrnuo i legao preko nje. Telo mu je bilo teško
i snažno i sve dublje je uranjalo u nju dok su se Ejlinine noge instinktivno širile.
„Ubio bih ga”, rekao je Makena oštro. „Ne bih to mogao da podnesem.” Zagledao
se u njeno uplakano lice, a onda spustio pogled na njene zadihane grudi. Ejlin je

14
ispunila neobična mešavina osećaja trijumfa i panike kada je primetila strastven
žar u njegovom pogledu. Bio je uzbuđen i ona je osetila tvrdu izbočinu između
svojih bedara. Makena je zatvorio oči trudeći se da se kontroliše. „Moram da te
pustim”, rekao je ne pomerajući se.
„Ne još”, prošaputala je Ejlin. Malo se izvila i priljubila svoje bokove uz
njegove i taj pokret je izazvao neobičnu reakciju u njenom stomaku.
Makena je zastenjao i zaronio prste u gusti sloj mahovine koja je prekrivala
zemlju. „Nemoj.” Glas mu je zvučao promuklo od besa, naprezanja i... nečeg
drugog... nečeg što je ličilo na uzbuđenje.
Ejlin se ponovo pomerila obuzeta nestrpljenjem, želeći stvari koje nije mogla
da definiše. Želela je njegove usne, ruke, telo... Želela je da ga ima i da mu se
preda. Celo telo joj je pulsiralo, a intimno mesto između nogu je prijatno bolelo
svaki put kada bi se nežno očešala о njegov nabrekli ud. „Volim te”, rekla je
tražeći način da ga ubedi u svoju neverovatnu požudu za njim. „Voleću te do kraja
života. Ti si jedini muškarac kojeg ću ikada poželeti, Makena, jedini...”
Prigušio je njene reči nežno priljubivši svoje usne na njene. Zastenjala je od
zadovoljstva dopustivši da vrh njegovog jezika nežno istražuje osetljivu
unutrašnjost njenih usana. Ljubio je kao da krade tajne sa njenih usana osvajajući
je izuzetnom nežnošću. Gladno je zavukla ruke ispod njegove košulje i počela da
mu miluje leđa uživajući u njegovoj glatkoj koži ispod koje su se grčili mišići.
Telo mu je bilo izuzetno čvrsto, a izvajani mišići poput čelika. Bila je očarana
njegovim besprekorno zdravim telom.
Jezik mu je sve dublje ulazio u njena usta, nateravši je da ispusti jecaj
zadovoljstva. Zaštitnički je grlio nastavljajući pohotno da je ljubi kao da joj krade
dušu. Dahtao je poput čoveka koji je trčao kilometrima bez zaustavljanja. Ejlin
mu je spustila usne na vrat i otkrila da mu je puls ubrzan isto koliko i njen. Znao
je, kao i ona, da je svaki trenutak zabranjene bliskosti imao cenu koju nijedno od
njih dvoje nije moglo sebi da priušti. Ponesen strašću koja je prevazilazila granice
opreza, Makena je posegnuo za dugmićima na prednjoj strani njene haljine, a onda
je zastao boreći se još jednom sa svojom savešću.
„Hajde”, rekla je glasno Ejlin dok joj je srce tuklo u grudima. Ljubila je
konture njegove vilice, obraze, svaki delić njegovog lica. Pronašavši osetljivu
tačku na njegovom vratu, dražila je to ranjivo mesto poljupcima sve dok mu celo
telo nije zadrhtalo. „Nemoj da se zaustavljaš”, grozničavo je prošaputala. „Nemoj
da staneš. Niko nas ne vidi. Makena, molim te, voli me... voli me...”
Te reči kao da su slomile njegovu volju da se odupre i on je ispustio grub
uzdah počevši ubrzano da joj otkopčava dugmad. Nije nosila korset i nije imala
ništa na sebi osim tanke haljine za šetnju koja se pripijala uz njene obline. Nakon
što joj je otkopčao steznik, Makena joj je otkrio mekane ružičaste bradavice. Ejlin
je gledala u njegovo napeto lice uživajući u strasti kojom je zračilo. Dodirnuo joj
je dojku, a zatim je palcem nežno prelazio preko bradavice dok se nije ukrutila.
Sagnuo se i jezikom lagano kružio oko naježene bradavice. Ejlin je dahtala od
15
zadovoljstva i u glavi joj je gorelo, a onda su joj se sve misli pretvorile u pepeo
kada joj je celu bradavicu uvukao u usta. Neprekidno je ljubio i lizao, sve dok nije
osetila vrelinu u svakom delu svog tela i dok njeno međunožje nije počelo da
pulsira od vatrene želje. Ispuštajući drhtav dah, Makena je prislonio obraz uz
njene oble grudi.
Ejlin nije mogla da se zaustavi pa je zavukla ruke u njegove pantalone.
Stomak mu je bio čvrst i mišićav, a koža glatka kao saten sve do ispod pupka gde
su počinjale oštre malje. Ruka joj se tresla dok je tražila dugme od pantalona.
„Želim da te dodirnem”, prošaputala je. „Želim da te osetim tamo...”
„Dođavola, ne”, promrmljao je Makena uhvativši je za ruke i podigavši ih
iznad njene glave. U njegovim tirkiznim očima video se sjaj dok je pohotno
odmeravao od usana do grudi. „Za ime boga, jedva uspevam da se kontrolišem.
Ako me dodirneš, neću moći da se zaustavim.”
Bespomoćno se grčila ispod njega. „Ja to i želim.”
„Znam to”, promrmljao je Makena i obrisao svoje znojavo čelo о rukav dok
je pažljivo držao za zglobove. „Ali neću. Moraš da ostaneš nevina.”
Ejlin je pokušala ljutito da istrgne svoje zarobljene ruke. „Uradiću ono što
želim i neka svi idu dođavola!”
„Hrabre reči”, nežno je zadirkivao. „Ali voleo bih da čujem šta ćeš reći svom
mužu prve bračne noći kada bude otkrio da te je neko već razdevičio.”
Ejlin se gorko osmehnula uprkos svojoj muci kada je čula izraz razdevičiti,
koji joj je čudno zazvučao. Nevinost... jedino to je ceo svet od nje očekivao.
Zagledala se u njegove oči, osećajući kao da je sve oko njih prekriveno senkom,
a on njen jedini izvor svetlosti. „Neću da se udam ni za koga osim za tebe,
Makena”, prošaputala je. „I ako me ikada ostaviš, biću sama do kraja života.”
„Ejlin”, rekao je prigušenim glasom. „Nikada neću otići osim ako mi ti to ne
budeš rekla.”
Spustio je usne na njene gole grudi. Ejlin se instinktivno izvila ka njemu
nudeći mu se bez rezerve i zaječala je kada je ponovo uvukao njenu bradavicu u
svoja usta. Okvasio je jezikom ružičasti vrh i krenuo da se poigrava sve dok ona
nije zastenjala od sladostrašća. „Makena”, rekla je nestrpljivo, uzalud
pokušavajući da oslobodi svoje zarobljene ruke, „Trebaš mi... molim te, učini
nešto...”
Pomerio se malo kako bi mogao da zadigne prednji deo njene suknje. Njegov
nabrekli ud se ocrtavao ispod pantalona dok se pritiskao uz njen kuk. Ejlin je
čeznula da ga dodirne, da istraži njegovo telo sa istom nežnošću koju joj je on
pružao, ali joj to nije dozvoljavao. Posegnuo je rukom ispod slojeva muslina njene
haljine opšivene čipkom i pronašao pojas njenog veša. Spretno je odvezao trake,
a zatim zastao i zagledao se u njene poluzatvorene oči.

16
 „Trebalo bi da se zaustavim.” Spustio je svoju toplu ruku na njen stomak.
„Ovo je previše opasno, Ejlin.” Prislonio je svoje čelo na njeno, sve dok im se
znoj i dah nisu pomešali. „Oh, bože, koliko te volim”, rekao je promuklim glasom.
Zadrhtala je osetivši težinu njegove ruke. Instinktivno je raširila butine i
snažno ih podigla naviše, pokušavajući da ga navede da prste smesti tamo gde su
joj bili najpotrebniji. Pažljivo je gurnuo ruku ispod tankog pamuka, dodirujući
intimno mesto između njenih širom raširenih nogu. Milovao joj je mekane
kovrdžave malje međunožja, a onda vrhovima prstiju pronašao put do oblog
brežuljka koji se nalazio ispod njih. Ejlin je strastveno uzdahnula kada joj je
razdvojio to pulsirajuće mesto, šireći meke nabore usmina kako bi pronašao otvor.
Gorela je od stida i uzbuđenja u isto vreme, pa je okrenula lice u stranu dok je on
nastavljao da istražuje. Bio je upoznat sa svim tajnama ženskog tela i znao je tačno
gde je najosetljivija, te je vrhovima prstiju klizio preko tačke uzbuđenja sa
neverovatnom lakoćom. Njegovi žuljevi su nežno grebali njenu vlažnu kožu i taj
osećaj je bio tako izluđujuće sladak da je ispustila još jedan drhtav krik.
„Tiho”, promrmljao je Makena milujući joj uzbuđeni pupoljak, a onda
pogledao prema livadi iza visoke trave. „Neko bi mogao da nas čuje.”
Ejlin se ugrizla za usnu trudeći se da se obuzda, iako su joj se iz grla i dalje
otimali tihi jecaji. Makena je nastavio povremeno da baca pogled ka livadi,
proveravajući da li nailaze neki nezvani gosti. Njegov srednji prst je naišao na
barijeru njene nevinosti, pa je nežno masirao tu prepreku dok nije omekšala. Ejlin
je zatvorila oči jer joj smetalo sunce, ne pružajući nikakav otpor dok joj je Makena
svojim kolenima širio noge. Uronio je svojim prstom malo dublje u nju i zastao
kada je osetio da se trgnula od iznenađenja. Spustio joj je usne na čelo i šapnuo
ljubeći njenu znojavu svilenkastu kožu: „Dušo moja... Neću te povrediti.”
„Znam, to je samo...” Trudila se da ostane nepomična ispod njega, osećajući
kako je nastavio nežno prstom da klizi u nju. „Osećaj je tako ču-čudan...”
Makena je gurnuo svoj prst sve do pola, a onda nežno dodirnuo glatke
unutrašnje zidove njenog cveta ženstvenosti dok joj se telo instinktivno grčilo
reagujući na tu prijatnu invaziju. Makena je zastenjao kada je osetio mahnito
pulsiranje njenog tela, pa joj je dlanom pritisnuo tačku uzbuđenja. Započeo je
prvo sporim kružnim pokretima, pa gurnuo prst još dublje, a onda nastavio sa
ritmičnim pokretima.
„Oh...” Ejlin nije mogla da prestane da se izvija reagujući poslušno na
provokacije njegove ruke. „Oh, Makena...”
Zavukao je slobodnu ruku iza njenih leđa, podigao joj je grudi ka sebi i počeo
da joj ljubi dojke i jezikom prelazi preko njenih ukrućenih bradavica. Kada je
preplavio talas uzbuđenja, on se povukao i ostavio je da stenje od čežnje za njim.
Međutim, Makena ipak nije želeo da se zaustavi, već je nastavio da je miluje dok
joj je nežno grickao bradavice. Ejlin se koncentrisala na njegov prst koji je duboko
uranjao u nju, na zadovoljstvo koje joj je prolazilo kroz slabine i kičmu, sve dok
nije izgubila svest о svemu drugom osim о njegovim rukama, njegovim usnama,
17
njegovom snažnom telu koje je ležalo na njoj. Zamišljala je kako njegov ud ulazi
u nju i ispunjava je... i odjednom nije mogla da se pomeri, jer su sladostrasni
grčevi počeli da je obuzimaju. Nalet olakšanja bio je toliko jak da je vrisnula, a
on joj je tada žurno prekrio usne poljupcem da bi prigušio taj zvuk. Drhteći i
jecajući, odlučila je da dovede zadovoljstvo do vrtoglavog vrhunca, a zatim je još
jače privukla njegove prste u sebe kako bi joj pružili potrebno umirenje. Tiho
mrmljajući, Makena je grlio i milovao sve dok se nije umirila i dok nije osetio da
su joj se udovi potpuno opustili. Počeo je polako da izvlači ruku iz njenog vlažnog
međunožja, ali ona ga je zaustavila. „Uđi u mene”, prošaputala je. „Tako te želim,
Makena. Uđi u mene, uđi...”
„Ne”, rekao je kroz stegnute zube. Otkotrljao se uz stenjanje i iščupao busen
vlažne mahovine. „Pokrij se. Ne smem više da te dodirnem jer neću moći da se
zaustavim.” Glas mu je zadrhtao odajući njegovu preveliku želju za njom. „Spusti
dole suknju. Pokrij se, molim te.”
„Želim te”, rekla je bez daha.
„Odmah da si to uradila. Ozbiljno mislim, Ejlin.”
Nije se usudila da ga ne posluša kada je čula oštrinu u njegovom glasu.
Uzdahnuvši, popravila je svoju odeću. Makena je nekoliko trenutaka mirno
posmatrao. Činilo se da je povratio samokontrolu, iako mu se u očima i dalje video
žar strasti.
Ejlin je odmahnula glavom i zamišljeno se osmehnula. „Niko me nikada neće
gledati kao ti. Izgledaš kao da me voliš svakim delom sebe.”
Polako je ispružio ruku i sklonio joj pramen kose iza uveta. „Tako i ti mene
gledaš.”
Uhvatila ga je za ruku i poljubila njegov grub dlan. „Obećaj mi da ćemo uvek
biti zajedno.”
Ali on je ćutao, pošto su oboje znali da je to obećanje koje ne može da joj
pruži.

Ejlin je znala da bi najbolje bilo pretvarati se da se ti strasni trenuci pored reke

nikada nisu dogodili. Međutim, to je bilo nemoguće. Kad god bi joj Makena bio
u blizini, osećala je da joj celo telo peva. Puštala je da je to osećanje obuzme i
ispuni ceo prostor oko nje sve dok je bila sigurna da niko to ne može da primeti.
Nije smela da se susretne sa Makeninim pogledom pred drugima plašeći se da bi
je njen izraz lica mogao odati. Makena je mnogo bolje od nje uspevao da zadrži
ravnodušnu spoljašnjost, ali neke sluge, uključujući i gospođu Ferklot, primetili
su da je bio neobično tih poslednjih nedelju dana. Onima koji su ga dobro
poznavali bilo je sasvim jasno da ga nešto muči.
„Pretpostavljam da su u pitanju njegove godine”, rekla je gospođa Ferklot
batleru Salteru. „Svi mladići su jednog dana raspoloženi i živahni, a već sutradan
namrgođeni i buntovni.”

18
 „Makeni bi bilo bolje da obavlja svoj posao kako treba”, rekao je Salter
mrzovoljno. „Ili će se zauvek vratiti u štalu i biti običan sluga nižeg ranga do kraja
života.”
Kada je jednog popodneva Ejlin prenela taj komentar Makeni, on je prasnuo
u smeh. Bio je zauzet glancanjem kočije, a Ejlin je sedela na prevrnutoj kanti i
posmatrala ga kako radi. U natkrivenoj prostoriji za kočije nije bilo nikog i vladao
je potpuni mir, koji je povremeno remetilo samo rzanje konja iz obližnje štale.
Makena bio znojav od posla, a ispod bele tanke košulje ocrtavali su mu se
mišići. Ramena su mu se skupljala i savijala dok je nanosio i utrljavao vosak na
crni lak kočije kako bi površina zablistala kao staklo. Ejlin se ponudila da mu
pomogne, ali je on to odlučno odbio. „To je moj posao”, rekao joj je grubo. „Sedi
tamo i gledaj.”
Ejlin ga je poslušala sa zadovoljstvom, uživajući u muževnoj gracioznosti
njegovih pokreta. Kao i u svemu ostalom što je radio, Makena je temeljno
obavljao svoj zadatak. Od detinjstva su ga učili da je dobar rad sam po sebi
nagrada i to ga je, zajedno sa potpunim nedostatkom ambicije, učinilo savršenim
slugom. To mu je bila jedina mana po Ejlininom mišljenju - to - bespogovorno
prihvatanje sudbine koju ništa ne može da promeni. U stvari, pomislila je Ejlin
osetivši krivicu, da nije bilo nje, Makena bi bio sasvim zadovoljan svojom
sudbinom. Ona je bila jedina stvar koju je ikada želeo, a nije mogao da ima.
Takođe je znala koliko je sebično sa njene strane što ga drži tako čvrsto vezanog
za sebe. A opet, jednostavno nije mogla da ga pusti, jer joj je bio neophodan kao
hrana, voda i vazduh.
„Ne želiš valjda da zauvek ostaneš niži sluga?”, upitala je vraćajući se na
njihov razgovor.
„Više bih to voleo nego da radim u kud i nosim ovu uniformu”, uzvratio je.
„Gospođa Ferklot misli da bi jednog dana mogao da stigneš do glavnog lakeja
ili čak do glavnog sobara.” Ejlin nije spomenula komentar kućepaziteljke da su,
iako bi Makena bio odličan sobar, njegove šanse za to bile male zbog njegove
privlačnosti. Nijedan gospodar ne bi želeo da ima sobara čiji izgled i držanje
nadmašuju njegove. Daleko bolje je bilo držati nekoga poput Makene u uniformi
po kojoj se jasno videlo da je sluga. „Bio bi i bolje plaćen.”
„Nije me briga za to”, promrmljao je nanoseći još voska na vrata kočije.
„Zbog čega bi mi bilo potrebno više novca?”
Ejlin se zamišljeno namrštila. „Da jednog dana kupiš sebi kućicu i obrađuješ
sopstvenu zemlju.” Makena je zastao usred poliranja i pogledao je preko ramena
sa iznenadnom đavolskom iskrom u svojim plavo-zelenim očima. „А ko bi živeo
sa mnom u toj kućici?”
Ejlin ga je pogledala pravo u od i nasmešila se osetivši da je preplavljuje
toplina od iznenadnog sanjarenja. „Ja, naravno.”

19
 Makena je odložio krpu i polako joj prišao. Cela Ejlinina utroba je zadrhtala
od njegovog izraza lica. „Morao bih onda da zaradim poštenu svotu novca”,
promrmljao je. „Odluka da te zadržim pored sebe bi me skupo koštala.”
„Ne bih te skupo koštala”, ogorčeno se usprotivila.
Uputio joj je skeptičan pogled. „Pa samo kupovina tvojih traka za kosu bi me
dovela do prosjačkog štapa, ženo.”
Reč žena, izgovorena tim tihim tonom, učinila je da se oseti kao da je upravo
progutala kašiku šećernog sirupa. „Nadoknadila bih ti to na druge načine”,
odgovorila je.
Osmehujući se, Makena je podigao na noge. Lagano je pomilovao po
ramenima zadržavši se tik ispod njenih grudi, koje je pre toga okrznuo šakama.
Grlo joj se steglo od muževnog mirisa njegove kože natopljene znojem. Izvukla
je iz rukava malu maramicu sa izvezenim ružama i obrisala mu čelo.
Makena je, uzevši od nje tu otmenu maramicu, sa osmehom pogledao u ručni
rad. „Jesi li ti ovo uradila?” Palcem je pomilovao izvezeno cveće. „Prelepo je.”
Pocrvenela je od zadovoljstva na taj kompliment. „Da, radila sam na tome
svako veče. Dama nikada ne bi trebalo da sedi besposlena.”
Makena je ubacio maramicu u pojas svojih pantalona i brzo pogledao oko
sebe. Uverivši se da su potpuno sami, zagrlio je. Njegove ruke prelazile su preko
njenih leđa i bokova. „Hoćeš li me čekati svake noći u našoj kućici?” tiho je
upitao.
Klimnula je glavom i naslonila se na njega.
Makena je spustio pogled ka njoj dok su mu crne oštre trepavice bacale senku
po obrazima. „I ribaćeš mi leđa kad budem umoran i prašnjav dolazio iz polja?”
Ejlin je zamislila kako se njegovo moćno telo spušta u drvenu kadu, njegov
zadovoljan uzdah pri dodiru sa toplom vodom, njegova bronzana leđa koja se
presijavaju na svetlosti ognjišta. „Da”, uzdahnula je. „А onda bih te ostavila da se
opuštaš u kadi dok ja stavljam lonac za paprikaš na vatru i prepričavam ti svađu
koju sam imala sa mlinarom jer me je zakinuo na brašnu.”
Makena se tiho nasmejao dok joj je mazio vrat vrhom prsta. „Prevarant”,
promrmljao je dok su mu oči blistale. „Sutra ću razgovarati s njim. Niko ne može
da prevari moju ženu i prođe nekažnjeno. A sada, hajdemo u krevet. Želim da te
grlim celu noć.”
Ejlin je zadrhtala od čežnje zamislivši da leži sa njim ušuškana u udobnom
krevetu dok su im naga tela isprepletana. „Verovatno ćeš zaspati čim ti glava
dotakne jastuk”, rekla je. „Zemljoradnja je težak posao i lako te iscrpi.”
„Nikad nisam previše umoran da bih te voleo.” Njegove ruke su klizile po
njoj, a onda se sagnuo da bi omirisao njen obraz. Usne su mu bile poput vrućeg
somota dok je šaputao priljubljen uz njeno lice. „Ljubiću te od glave do pete i
neću stati dok me ne budeš preklinjala da te uzmem, a onda ću ti udovoljavati sve
dok se ne umoriš od moje ljubavi.”
20
 Ejlin mu je zavukla prste iza potiljka i približila njegove usne svojim. Nežno
je ljubio dok nije rastavila usne da bi omogućila pristup njegovom jeziku. Želela
je život koji je on upravo opisivao. Želela je to mnogo više od budućnosti koja je
čeka. Ipak, taj život je pripadao drugoj ženi. Pomisao da neka druga deli sa njim
dane i noći, njegove tajne i snove, ispunila je očajem.
„Makena”, zastenjala je okrenuvši glavu od njega, „obećaj mi...”
Čvrsto je držao, milujući je po leđima i trljajući obraz о njenu kosu. „Bilo šta.
Bilo šta.”
„Ako se ikada oženiš nekom drugom, obećaj mi da ćeš mene uvek najviše
voleti.”
„Slatka moja sebična draga”, nežno je prošaputao. „Moje srce će uvek tebi
pripadati. Gotov sam za ceo život.”
Ejlin je obavila ruke oke njegovog vrata. „Zameraš mi zbog toga?”
„Trebalo bi. Da nije bilo tebe, možda bih se zadovoljio običnim stvarima.
Odgovarala bi mi neka obična devojka.”
„Žao mi je”, rekla je strasno ga zagrlivši.
„Da li ti je stvarno žao?”
„Ne”, priznala je, a Makena se nasmejao i privukao je ka sebi da je poljubi.
Poljubac mu je bio odlučan i zahtevan dok je jezikom nemilosrdno i senzualno
prodirao duboko u njena usta. Ejlin je počela da gubi tlo pod nogama pa se
priljubila uz njega tako da između njih nije ostao ni milimetar prostora. Makena
je sa lakoćom pridržao između svojih butina, a svojom velikom šakom je uhvatio
za potiljak. Lizao je unutrašnjost njenih usana erotskom razigranošću i to je kod
nje izmamilo isprekidane uzdahe. Baš kada je mislila da će se istopiti od
blaženstva, Makena se naglo odaljio.
„Šta je bilo?”, tiho je upitala.
Makena je ućutkao spustivši kažiprst na njene usne, pa je pogledao u pravcu
kočija. „Učinilo mi se da sam čuo nešto.”
Ejlin se zabrinuto namrštila gledajući ga kako brzo odlazi do lučnog ulaza.
Pogledao je na obe strane praznog dvorišta. Ne otkrivši nikakve tragove, slegnuo
je ramenima i vratio se do Ejlin.
Obavila je ruke oko njegovog vitkog struka. „Poljubi me ponovo.”
„Oh, ne”, rekao je osmehnuvši se. „Ti se vraćaš u kuću. Ne mogu da radim
dok si ti ovde.”
„Biću tiha”, rekla je i buntovno isturila donju usnu. „Nećeš ni znati da sam
ovde.”
„Da, hoću.” Pogledao je u svoj nabrekli ud, a onda i u nju značajno. „Čoveku
je teško da obavlja posao kada je u ovakvom stanju.”
„Sve ću učiniti da to popravim”, umiljavala se dok joj se ruka spuštala do
nabrekline između njegovih nogu. „Samo mi reci šta treba da radim.”
21
 Makena se grohotom nasmejao i još jednom je kratko i strasno poljubio, a
onda se odvojio od nje. „Već sam ti rekao šta da radiš - vrati se u kuću.”
„Hoćeš li se večeras popeti u moju sobu?”
„Možda.”
Uputila mu je šaljivo preteći pogled, a Makena se nasmejao i odmahnuo
glavom dok se vraćao svojoj kočiji.

Iako su oboje bili svesni da treba da budu oprezni, koristili su svaku priliku
da se negde iskradu zajedno. Nalazili su se u šumi, pored reke ili noću na njenom
balkonu. Makena je uporno odbijao da pređe prag Ejlinine sobe, govoreći da neće
moći da bude odgovoran za svoje postupke ukoliko se bude našao u blizini njenog
kreveta. Imao je mnogo veću samokontrolu od nje, iako je Ejlin bila svesna koliko
je truda u to ulagao i koliko je želeo. Opet joj je dva puta pružio užitak, ljubeći je,
grleći i milujući je sve dok nije zanemoćala od zadovoljstva u njegovom naručju.
A onda joj je kasno jednog popodneva, dok su zajedno ležali pored reke, konačno
dozvolio da ga dovede do vrhunca. To će za nju zauvek ostati najerotičnije
iskustvo u životu. Makena je dahtao i stenjao njeno ime, a telo mu je bilo ukočeno
i glatko pod vatrenim dodirima njenih prstiju. Njegovo snažno telo izgledalo je
bespomoćno pod njenim dodirima. Ejlin je uživala u njegovom vrhuncu više nego
u svom, jer joj je bilo drago što je mogla da mu pruži isti zanos koji je i on njoj
pružao.
Međutim, ovim njihovim spokojnim danima bližio se kraj. Ejlin je znala da
njena ljubavna veza sa Makenom, ovakva kakva je, neće moći dugo da potraje.
Ipak, nije očekivala da će se tako brzo završiti i na tako brutalan način.
Ejlin je jedne večeri otac pozvao u svoju radnu sobu posle večere - što nikada
ranije nije uradio. Grof nikada nije imao potrebu da razgovara nasamo ni sa njom
ni sa njenom sestrom Livijom. Sin Markus bio je jedini potomak kome je grof
posvećivao bilo kakvu pažnju, ali nijedna od devojaka nije zavidela starijem bratu
na tome. Grof je bio posebno kritičan prema svom nasledniku i zahtevao je
savršenstvo u svakom pogledu, a voleo je mnogo više da ga motiviše strahom
nego pohvalom. Uprkos tome što je trpeo to grubo ophođenje, Markus je ipak u
suštini bio ljubazan i dobrodušan momak. Ejlin se nadala da jednog dana neće i
on postati kao njihov otac, ali je znala da ga je čekalo još mnogo godina grofove
nemilosrdne dresure.
Kada je Ejlin stigla do radne sobe, imala je osećaj da joj se stomak pretvorio
u santu leda. Hladnoća joj se širila udovima sve do vrhova prstiju na rukama i
nogama. Ni u jednom trenutku se nije zapitala zašto je dobila ovaj neobičan poziv
od svog oca, pošto je bila sigurna da je grof nekako saznao za njenu vezu sa
Makenom. Da je bilo u pitanju nešto drugo, naterao bi njenu majku ili gospodu
Ferklot da razgovaraju sa njom. Činjenica da je odlučio da se pomuči i direktno
porazgovara sa njom govorila joj je da se radilo о nečem veoma važnom.
Instinktivno je osećala da će njihov predstojeći razgovor biti veoma neprijatan.
22
Grozničavo je pokušavala da smisli kako da reaguje i kako najbolje da zaštiti
Makenu. Bila je spremna da uradi i obeća bilo šta samo da bi ga sačuvala od
grofovog gneva.
Oblivena hladnim znojem, stajala je ispred radne sobe obložene tamnim
panelima u kojoj se nalazio masivni radni sto od mahagonija. Vrata su bila
otvorena, a unutra je gorela lampa. Ušla je u sobu i zatekla oca kako stoji pored
stola.
Grof nije bio zgodan muškarac. Njegove crte lica bile su grube i široke, kao
da ih je oblikovao neki vajar koji je žurio, pa nije stigao da poradi na osnovnim
pokretima svog dleta. Da je grof posedovao neku dozu topline, duhovitosti ili bilo
kakvu naznaku ljubaznosti, njegove crte lica bi mogle da dobiju izvesnu grubu
privlačnost. Nažalost, on je bio čovek potpuno lišen duha, koji je, uprkos svim
svojim privilegijama, smatrao da je život jedno obično gorko razočaranje. Nije
uživao ni u čemu, posebno ne u svojoj porodici, koja mu je predstavljala samo
teret. Jedino odobravanje koje je Ejlin dobijala od njega bila je neka vrsta
nevoljnog ponosa zbog njene fizičke lepote koju su svi hvalili. Sa druge strane,
nije znao ništa о njenim razmišljanjima, karakteru, njenim očekivanjima i
strahovima i to ga nije ni interesovalo, budući da se radilo о nematerijalnim
stvarima. Jasno joj je uvek stavljao do znanja da je njena jedina svrha u životu da
se dobro uda.
Dok je stajala naspram svog oca, Ejlin se pitala kako nije bila u stanju da bilo
šta oseti prema čoveku koji je stvorio. Jedna od mnogih stvari koja je vezivala nju
i Makenu bila je i činjenica da nijedno od njih dvoje nikada nije osetilo roditeljsku
ljubav. Samo zahvaljujući gospođi Ferklot oboje su uspeli da upoznaju kakav-
takav koncept roditeljske naklonosti.
Pročitavši mržnju u očevom pogledu, Ejlin se prisetila da je on oduvek tako
gledao Liviju. Jadna Livija je, ne svojom krivicom, bila obeležena za ceo život
kao dete grofičinog ljubavnika.
„Zvali ste me, oče?”, tiho je rekla.
Svetlost lampe je u obliku iskrivljenih senki poigravala na licu grofa od
Vestklifa dok je hladno posmatrao. „Nikada nisam bio sigurniji nego sada da su
ćerke jedno obično prokletstvo.”
Ejlin je nastavila bezizražajno da ga gleda, iako je bila primorana da brzo
udahne vazduh jer su joj se pluća stezala.
„Viđena si sa momkom iz štale”, nastavio je grof. „Ljubili ste se i grlili...”
Zastao je i nakratko iskrivio usne pre nego što je nastavio dalje. „Izgleda da su
geni tvoje majke konačno izašli na površinu. Nju takođe privlači niža klasa, mada
je ona imala dovoljno razuma da bira lakeje. Čini se da si ti svoj interes ograničila
na obično stajsko đubrivo.”
Te reči su Ejlin ispunile mržnjom koja je bila gotovo smrtonosna. Poželela je
da udari to očevo podrugljivo lice, da ga sravni sa zemljom, da ga povredi do dna

23
duše, ako ju je uopšte i imao. Fokusirajući se na jedan od panela na zidu, Ejlin se
trudila da deluje potpuno smireno. Kolena su joj samo malo klecnula kada je otac
uhvatio za vilicu i okrutno zario prste u mišiće njenog lica.
„Da li ti je oduzeo nevinost?”, dreknuo je.
Ejlin je pogledala pravo u njegove mračne oči. „Ne.”
Primetila je da joj ne veruje i još jače joj stisnuo lice. „A ako budem pozvao
lekara da te pregleda, hoće li i on to potvrditi?”
Ejlin ga je izazivački netremice gledala. „Da.” Ta reč je iz njenih usta izletela
sa puno prezira. „Ali da sam samo ja mogla о tome da odlučujem, odavno bih
izgubila nevinost. Otvoreno sam se ponudila Makeni i kamo sreće da je on to
prihvatio.”
Grof je pustio uz razjaren urlik i ošamario je. Od siline udarca lice joj je
utrnulo i glava joj je poletela u stranu. Ejlin se zapanjeno uhvatila za natečeni
obraz i pogledala ga razrogačenih očiju.
Pogled na njeno zaprepašćenje i bol kao da je donekle smirio grofa. Duboko
je udahnuo, otišao do svoje stolice i seo pogledavši je sa oholim izrazom lica.
„Momak će do sutra otići sa imanja, a ti ćeš mi obećati da ti više nikada neće prići.
U suprotnom ću za to saznati i upotrebiću sva sredstva koja su mi na raspolaganju
da ga uništim. Znaš da imam moć i spremnost da to uradim. Gde god da ode, ja
ću ga pronaći i biće mi najveće zadovoljstvo da se pobrinem da na mučan način
skonča svoj bedni život. On ne zaslužuje ništa manje što je uprljao ćerku jednog
Marsdena.”
Ejlin je tek sada shvatila da je za oca bila samo obično vlasništvo i da mu
njena osećanja ništa ne znače. Znala je da je zaista mislio svaku reč koju je
izgovorio i da bi bio u stanju da zgnječi Makenu kao nekog bespomoćnog insekta.
Nije smela to da dozvoli i morala je da zaštiti Makenu od očeve osvetoljubivosti.
Nije smela da dozvoli da bude kažnjen samo zato što se usudio da je voli.
Dok joj je strah nagrizao srce, progovorila je slabašnim glasićem koji kao da
nije bio njen. „Makena se neće vratiti samo ako poveruje da ga ne želim pored
sebe.”
„Onda ga za njegovo dobro nateraj da poveruje u to.”
Ejlin nije oklevala da odgovori. „Želim da mu se pronađe neka pristojna
služba, nešto što će mu omogućiti da napreduje.”
Njen otac je u tom trenutku trepnuo na tako smeo zahtev. „Otkud ti drskost
da veruješ da bih tako nešto uradio za njega?”
„Još sam nevina”, rekla je tiho. „Za sada.”
Pogledi su im se zaledili na trenutak.
„Razumem”, promrmljao je grof. „Pretiš mi da ćeš završiti sa prvim čovekom
na kojeg naletiš, bio on prosjak ili uzgajivač svinja, ako ne udovoljim tvom
zahtevu.”

24
 „Upravo tako.” Bila je iskrena, jer nakon što Makena bude zauvek otišao, za
nju ništa više neće imati nikakvu vrednost, pa čak ni njeno sopstveno telo.
Činilo se da je Ejlinina drskost zainteresovala grofa isto onoliko koliko ga je
i nervirala. „Izgleda da imaš pomalo i moje krvi u sebi”, promrmljao je. „Mada je
to, kao i uvek sa tvojom majkom, veoma upitno. U redu, naći ću neko zaposlenje
za to drsko kopile. A ti ćeš učiniti sve što je do tebe kako bi ga oterala iz Stouni
Krosa.”
„Dakle, je l’ imam vašu reč?”, mirno je upitala stisnutih pesnica.
„Da.”
„Onda imate i vi moju zauzvrat.”
Lice mu se iskrivilo u prezriv osmeh. „Ne treba mi tvoja reč, kćeri.
Ne zato što ti verujem, već zato što sam naučio da čast žene vredi manje od
obične prašine sa poda.”
Ejlin je ostala ukočeno da stoji sve dok joj grubo nije dreknuo da izađe.
Osećajući se tupo i dezorijentisano, otišla je do svoje sobe, gde je sačekala da
Makena dođe po nju. Misli su joj se mahnito rojile u glavi. Jedno je bilo sigurno
- nikakva sila na ovom svetu neće uspeti da zadrži Makenu daleko od nje, sve dok
on bude verovao da ga ona i dalje voli.

25
 Treće poglavlje

Bio je to jedan radni dan dugačak i naporan za Makenu, pošto je pomagao

baštovanima da naprave oko voćnjaka kameni zid. Višesatno podizanje teškog
kamenja dovelo je do toga da su mu mišići podrhtavali od naprezanja. Tužno se
osmehnuo pomislivši da neće biti od velike koristi Ejlin narednih nekoliko dana,
jer se od bolova jedva pomerao. Možda će mu ipak dozvoliti da joj položi glavu
u krilo i odrema nekoliko minuta obavijen njenim mirisom i mekoćom. Spavaće
dok mu budu milovali kosu njeni nežni prsti. Ispunila ga je slatkom čežnjom ta
pomisao.
Međutim, pre nego što ode kod Ejlin, morao je da se vidi sa gospođom
Ferklot, koja ga je zamolila da odmah dođe kod nje. Čim je završio kupanje u
staroj limenoj kadi koju su koristile sluge, Makena je sa još uvek mokrom kosom
otišao u kuhinju. Koža mu je mirisala na grubi sapun koji se koristio i za čišćenje
podova i pranje veša kao i za ličnu higijenu slugu.
„Pomoćni sluga mi je rekao da želite da me vidite”, rekao je Makena bez
uvoda. Kada je pogledao kućepaziteljku, zbunio ga je njen uplašeni izraz lica.
„Lord Vestklif je tražio da te vidi”, rekla je gospođa Ferklot.
Odjednom je ta velika kuhinja izgubila svoju utešnu toplinu, a sladak miris
džema koji se širio iz lonca na šporetu više nije izazivao apetit. „Zašto?”, upitao
je Makena oprezno.
Gospođa Ferklot je odmahnula glavom. „Ne znam, a ne zna ni Salter. Jesi li
napravio neku glupost, Makena?”
„Ne.”
„Dobro, koliko ja znam, obavljao si dobro svoj posao i ponašao si se pristojno
za momka svojih godina.” Zamišljeno se namrštila. „Možda gospodar želi da te
pohvali ili da te pošalje da uradiš neki poseban zadatak.”
Međutim, oboje su znali da je to bilo malo verovatno. Grof nikada ne bi
pozvao nižeg slugu tim povodom. Dužnost batlera je da hvali ili da kudi, kao i da
dodeljuje nove zadatke slugama. „Idi obuci svoju uniformu”, rekla mu je gospođa
Ferklot. „Ne možeš da izađeš pred gospodara u običnom odelu. I požuri, jer on ne
voli da čeka.”
„Dođavola”, promrmljao je Makena gnušajući se pomisli da treba da obuče
uniformu.
26
 Kućepaziteljka je podigla drvenu varjaču pretvarajući se da je ljuta. „Još jedna
bogohulna reč u mom prisustvu i udariću te po prstima.”
„Razumeo sam, gospođo.” Makena je spustio glavu i krotko je pogledao, što
je nju nasmejalo. Potapšala ga je po obrazu svojom toplom, punačkom rukom.
„Hajde, gubi se. A kada završiš sa grofom, sačekaće te kriška svežeg hleba sa
džemom.”
Kada je Makena krenuo da posluša naređenje, ispustio je dug i napet uzdah.
Ništa dobro nije moglo da proizađe iz ovog grofovog poziva. Jedini mogući razlog
za poziv bila je njegova veza sa Ejlin. Obuzela ga je blaga mučnina. Makena se
nije plašio ničega osim mogućnosti da bi mogli da ga oteraju od nje. Pomisao na
to da dani, nedelje i meseci prolaze, a da ne može da je vidi bila mu je
nepodnošljiva. Kao kada bi mu rekli da mora da živi pod vodom.
Makena je brzo obukao plišanu uniformu obrubljenu zlatnim kićankama, crne
cipele i bele čarape i otišao do radne sobe gde ga je čekao Vestklif. U kući je bilo
neobično tiho i mirno, kao pred neku egzekuciju. Koristeći dva prsta kako ga je
Salter naučio, Makena je oprezno pokucao na vrata.
„Uđi”, začuo se gospodarev glas.
Makenino srce je lupalo tako snažno da mu se vrtelo u glavi. Potrudio se da
odglumi ravnodušnost, pa je ušao u sobu i sačekao na vratima.
Unutrašnjost sobe je bila stroga i jednostavna, obložena sjajnim trešnjinim dr
vetom sa jedne strane, a sa druge pravougaonim vitražnim staklom. Bila je
oskudno opremljena i tu su bile samo police za knjige, stolice sa čvrstim sedištima
i veliki sto za kojim je sedeo lord Vestklif.
Na grofov znak ruke, Makena je ušao u sobu i zastao ispred stola.
„Gospodaru”, rekao je ponizno, čekajući egzekuciju.
Grof ga je pogledao začkiljivši. „Razmišljao sam šta da uradim sa tobom.”
„Gospodine?” upitao je Makena, a stomak mu se prevrnuo od iznenadne
mučnine. Pogledao je u Vestklifove stroge oči, a zatim instinktivno skrenuo
pogled. Nijedan sluga nije smeo da se usudi da pogleda gospodara u oči, pošto je
to bio otvoren znak drskosti.
„Tvoje usluge više nisu potrebne u Stouni kros parku.” Grofov glas je bio
izuzetno tih. „Odmah ćeš biti otpušten. Preuzeo sam obavezu na sebe da ti
pronađem novu službu.”
Makena je ćutke klimnuo glavom.
„Poznajem jednog brodograditelja u Bristolu”, nastavio je Vestklif, „izvesnog
gospodina Ilberija, koji je pristao da te zaposli kao šegrta. Znam da je častan čovek
i očekujem da će biti pravičan, iako je zahtevan poslodavac...”
Vestklif je još nešto rekao, ali ga je Makena samo polovično čuo. Bristol...
nije znao ništa о tom gradu, osim da je to jedna velika trgovačka luka, te da je
brdovit i bogat ugljem i metalom. Srećom, nije se nalazio daleko, pošto je bio u
susednom okrugu.
27
 „Nećeš dobiti priliku da se ikada više vratiš u Stouni Kros”, rekao je grof,
ponovo privukavši njegovu pažnju. „Više nisi dobrodošao ovde iz razloga о
kojem ne želim da razgovaram. A ako pokušaš da se vratiš, gorko ćeš zažaliti.”
Makena je dobro razumeo šta mu je rečeno. Nikada ranije nije osetio da toliko
zavisi od nečije milosti. Bio je to osećaj na koji bi jedan sluga trebalo da bude
naviknut, ali mu je to po prvi put u životu zasmetalo. Pokušao je da proguta to
uzavrelo neprijateljstvo, ali mu je ostao oštar i bolan ukus u ustima. Ejlin...
„Sredio sam da te odmah večeras prevezu”, rekao je Vestklif hladno.
„Porodica Farnam vozi robu za prodaju na pijaci u Bristolu. Dozvoliće ti da se
prevezeš u zadnjem delu njihove kočije. Odmah pokupi svoje stvari i odnesi ih u
kuću Farnamovih u selu odakle ćeš krenuti.” Posegnuo je u fioku svog radnog
stola, izvukao novčić i bacio ga Makeni koji ga je refleksno uhvatio. Bila je to
kruna, ekvivalent pet šilinga.
„Tvoja mesečna plata, iako ti nedostaje još nekoliko dana do pune četiri
nedelje”, prokomentarisao je Vestklif. „Nemoj posle da kažeš da nisam
velikodušan.”
„Neću, gospodaru”, jedva je prošaputao Makena. Uz ovaj novčić, zajedno sa
oskudnom ušteđevinom koju je ostavio u sobi, i imaće otprilike dve funte. Moraće
da se potrudi da mu potraje, pošto će njegovo šegrtovanje verovatno početi kao
neplaćeni rad.
„Možeš da ideš sada. Ostavi svoju uniformu ovde, više ti neće biti potrebna.”
Nakon što je to izgovorio, grof se udubio u neke papire na svom stolu, potpuno
ignorišući Makenu.
„Razumem, gospodaru.” U Makeninoj glavi vladala je zbrka dok je izlazio iz
radne sobe. Zašto grof nije postavio nijedno pitanje i zašto nije zahtevao da sazna
koliko daleko je otišla njihova kratkotrajna afera? Možda grof to nije želeo da zna.
Možda je Vestklif već bio siguran da je Ejlin zaista uzela Makenu za svog
ljubavnika. Da li će Ejlin biti kažnjena zbog toga?
Neće biti ovde da to sazna i neće moći da je zaštiti ili uteši. Uklonjen je iz
njenog života kao hirurškim rezom. Ali neka je proklet ako je više nikada ne bude
video. Utrnulost mu je polako popuštala i odjednom je osetio kako mu dah pali
grlo i da su mu pluća ispunjena vatrom.

Ejlin je došlo da se savije od bola koji je osetila kada je čula dobro poznati
zvuk, tiho struganje koje je najavljivalo Makenu koji se peo uz njen balkon.
Utroba joj se prevrnula i pesnicom je pritisla stomak. Znala je šta treba da uradi,
kao i to da je čak i bez očevih manipulacija njeno učešće u Makeninom životu
moglo da rezultira samo nesrećom za oboje. Makeni će biti bolje da započne novi
život lišen svih tereta iz prošlosti. Pronaći će neku drugu, neku koja će imati
slobodu da ga voli onako kako ona nikada neće moći. Bez sumnje, mnoga će se
ženska srca nuditi mladiću poput njega.

28
 Ejlin je poželela da može da postoji neki način da ga oslobodi koji im ni
jednom ni drugom neće naneti toliko bola.
Makena se pojavio na njenom balkonu u obliku velike senke iza čipkaste
zavese. Vrata su bila otvorena, pa ih je gurnuo nogom, ali, kao i obično, nije smeo
da pređe prag. Ejlin je pažljivo upalila sveću pored kreveta i posmatrala svoj odraz
kako oživljava u staklenim oknima, preklapajući se sa Makeninom tamnom
figurom pre nego što su se vrata širom otvorila.
Ejlin je sela na ivicu kreveta koja je bila najbliža balkonu. „Razgovarao si sa
grofom”, rekla je staloženo dok joj je znoj curio niz ukočena leđa.
Makena je bio veoma miran i primetio je njenu ukočenost po načinu na koji
se uzdržavala. Do sada bi već bila u njegovom naručju. „Rekao mi je...”
„Da, znam šta ti je rekao”, nežno ga je prekinula Ejlin. „Napuštaš Stouni kros
park. I tako je zaista najbolje.”
Makena je zbunjeno odmahnuo glavom. „Moram da te zagrlim”, šapnuo je i
po prvi put ušao u njenu sobu. Međutim, Ejlin ga je zaustavila podigavši ruku.
„Nemoj”, rekla je, a onda udahnula da bi mogla da nastavi. „Sve je gotovo,
Makena. Jedino što sada treba da uradiš je da se pozdraviš i nestaneš.”
„Naći ću način da se vratim”, rekao je promuklim glasom i očajnog pogleda.
„Učiniću sve što budeš želela...”
„To ne bi bilo mudro. Ja...” Osetila je samoprezir dok je primoravala sebe da
nastavi. „Ne želim da se vratiš. Ne želim više ikada da te vidim.”
Makena se odmakao od nje. „Ne govori to”, promrmljao je hrapavim glasom.
„Gde god da odem, nikada neću prestati da te volim. Reci mi da i ti isto osećaš,
Ejlin. Gospode, neću moći da živim bez imalo nade.”
Upravo bi se ta nada ispostavila kao njegova konačna propast. Kada bi gajio
nadu, sigurno bi joj se vratio, a onda bi ga njen otac uništio. Jedini način da spasi
Makenu bio je da ga otera zauvek. Da mu ugasi svaku veru u njenu ljubav. Ako
to ne bude postigla, nikakava sila na ovom svetu ga neće udaljiti od nje.
„Izvinila sam se svom ocu, naravno”, rekla je Ejlin opuštenim tonom.
„Zamolila sam ga da te se otarasi i da me poštedi sramote. Bio je ljut, naravno, i
rekao mi je da je trebalo da potražim nešto izvan štale. U pravu je. Sledeći put ću
izabrati nekog višeg ranga.”
„Sledeći put?” Makena je izgledao kao da ga je neko udario.
„Zabavljao si me neko vreme, ali sada mi je postalo dosadno sa tobom.
Pretpostavljam da bi trebalo da pokušamo da se rastanemo kao prijatelji, ali ti si
ipak samo sluga. Hajde da ovo završimo što pre. Za oboje će biti najbolje da odeš
pre nego što budem bila primorana da kažem stvari zbog kojih će nam oboma biti
još neprijatnije. Idi, Makena. Ne želim te više.”
„Ejlin... ti me voliš...”

29
 „Samo sam se igrala sa tobom. Od tebe sam naučila sve što sam mogla. Sada
moram da nađem nekog gospodina sa kojim ću to upražnjavati.”
Makena je ćutao i zurio u nju kao smrtno ranjena životinja. Ejlin se očajnički
pitala koliko će dugo još moći da izdrži pre nego što se raspukne.
„Kako bih mogla da volim nekoga poput tebe?”, upitala je, a svaka
podrugljivo izgovorena reč bolno je pekla u grlu. „Ti si kopile, Makena. Nemaš
porodicu, nemaš poreklo, nemaš novac... Šta bi ti mogao da mi ponudiš više od
bilo kog drugog čoveka niže klase? Idi, molim te.” Toliko je jako zarila nokte u
svoje dlanove da su joj se ocrtavali krvavi tragovi. „Idi.”
Zavladala je tišina i Ejlin je spustila glavu i čekala, drhteći i moleći boga da
Makena ne dođe do nje. Ako bi je dodirnuo ili joj se još jednom obratio, srušila
bi se od tuge. Trudila se da duboko diše, primoravajući svoja pluća da rade, želeći
da srce nastavi da kuca. Nakon nekog vremena otvorila je oči i pogledala u prazna
vrata.
On je otišao.
Ustala je iz kreveta i jedva došla do umivaonika, pa se uhvatila za porcelanski
lavor. Osetila je nalet mučnine praćen kaznenim grčevima i ona mu se prepustila
uz mučno dahtanje sve dok nije ispraznila stomak i dok kolena više nisu mogla
da je drže. Teturajući se i puzeći, došla je do balkona, sklupčala se uz gvozdenu
ogradu i uhvatila se za šipke.
Videla je Makenu u daljini kako korača putem koji je iz dvorca vodio ka selu.
Glava mu je bila pognuta i nije se ni osvrnuo dok je odlazio.
Ejlin ga je čežnjivo posmatrala kroz rešetke balkona, znajući da ga više nikada
neće videti. „Makena”, prošaputala je. Gledala je za njim dok nije nestao iza
krivine koja ga je odvela daleko od nje. A onda je prislonila svoje ledeno i znojavo
lice na rukav haljine i zaplakala.

30
 Četvrto poglavlje

Gospođa Ferklot došla je do vrata Ejlininog kabineta, malene odaje u njenoj

spavaćoj sobi. Ovaj tip malene sobe prvobitno je postojao u zamkovima početkom
sedamnaestog veka. Takve sobe su bile retke u Engleskoj, ali uobičajene u
Francuskoj, gde ih je viša klasa koristila za dnevni odmor, učenje i pisanje, kao i
za intimne razgovore sa prijateljima.
Ejlin je ležala sklupčana u ležaljci koja je bila prislonjena uz prozor i zurila u
daljinu. Uski prag ispod prozorskih stakala bio je ukrašen sitnim predmetima. Bio
je tu mali konj od obojenog metala, nekoliko olovnih vojnika, jedno drveno
dugme sa muške košulje, mali nož na rasklapanje sa drškom isklesanom od
jelenskog roga. Svi ti predmeti bili su delovi Makenine prošlosti koje je Ejlin
sakupila. Čvrsto je stezala u rukama neku džepnu knjigu stihova, jednu od onih
besmislenih knjižica koju su deca koristila da bi učila gramatiku i pravopis.
Gospođa Ferklot se prisetila kako je više puta zaticala Ejlin i Makenu kad su bili
deca da zajedno čitaju tu knjigu. Ejlin je tada uporno pokušavala da ga nauči
nekim lekcijama, a Makena je nevoljno slušao i jasno se videlo da bi u tom
trenutku više voleo da je mogao da juri šumom kao divljak.
Mršteći se, gospođa Ferklot je spustila poslužavnik sa supom i tostom na
Ejlinino krilo. „Vreme je da nešto pojedeš”, rekla je, prikrivajući svoju zabrinutost
strogim tonom.
Mesec dana otkako je Makena otišao, Ejlin nije mogla ni da jede ni da spava.
Većinu vremena je provodila sama, slomljena i obeshrabrena. Kada joj je jednom
naređeno da se pridruži porodici za večerom, samo je sedela i neprirodno ćutala
ne okusivši ništa. Grof i grofica su smatrali da je Ejlinina depresija proizvod
dečjeg hira. Međutim, gospođa Ferklot nije delila njihovo mišljenje i pitala se
kako su mogli tako lako da odbace tu duboku povezanost koja je postojala između
Ejlin i Makene. Kućepaziteljka je pokušala da se oslobodi brige misleći da su oni
ipak samo deca i da su kao takvi otporni na sve. Ipak, činilo se da će taj Makenin
odlazak uništiti Ejlin.
„I meni nedostaje”, rekla je kućepaziteljka dok joj se grlo stezalo od tuge. „Ali
moraš da misliš na to šta će biti najbolje za Makenu, a ne za tebe. Sigurna sam da
ne bi želela da je ostao ovde i da je nastavio da se muči čeznući za stvarima koje
nikada ne bi mogao da ima. Niko neće imati nikakvu korist od toga ako sada budeš

31
digla ruke od sebe. Bleda si i mršava, a kosa ti je ogrubela kao konjska griva. Šta
bi Makena pomislio da te sada vidi?”
Ejlin je izgubljeno pogledala. „Pomislio bi da je to ono što zaslužujem jer sam
tako okrutna.”
„Shvatiće jednog dana. Razmisliće о tome i shvatiće da si to morala da uradiš
za njegovo dobro.”
„Zaista tako misliš?”, upitala je Ejlin nezainteresovano.
„Naravno”, odlučno je uzvratila gospođa Ferklot.
„Ja ne.” Ejlin je uzela metalnog konjića sa prozora i bezizražajno ga
posmatrala. „Mislim da će me Makena mrzeti do kraja života.”
Kućepaziteljka je razmislila о tim rečima, a onda shvatila da će, ako se nešto
ubrzo ne preduzme, ta tuga naneti trajnu štetu njenom zdravlju.
„Možda bi trebalo nešto da ti kažem. Dobila sam pismo od njega”, rekla je
gospođa Ferklot, iako je nameravala da tu informaciju zadrži za sebe. Niko nije
mogao da predvidi kako će Ejlin reagovati na ovu vest. Međutim, ako bi grof
saznao da je gospođa Ferklot dozvolila Ejlin da vidi to pismo, u Stouni kros parku
bi još jedno mesto ostalo upražnjeno - njeno.
Devojčine tamne oči su odjednom oživele i ispunile se mahnnitim žarom.
„Kada?”
„Još jutros.”
„Šta je napisao? Kako je?”
„Još uvek nisam pročitala pismo - znaš kakve su mi oči. Treba mi
odgovarajuće svetlo, a i zaturila sam negde naočare.”
Ejlin je odgurnula poslužavnik u stranu i s mukom ustala iz ležaljke. „Gde se
nalazi? Daj mi odmah da vidim to pismo. Oh, zašto si toliko dugo čekala da mi
kažeš?”
Gospođa Ferklot se zabrinula zbog grozničavosti koja je obuzela devojku, pa
je pokušala da je smiri. „Pismo je u mojoj sobi i nećeš ga dobiti dok ne budeš
pojela sve sa ovog poslužavnika”, rekla je odlučno. „Koliko znam, ništa od juče
nisi okusila i verovatno ćeš se onesvestiti pre nego što stigneš do stepenica.”
„Gospode, kako možeš sada da pričaš о hrani?” Ejlin je povikala.
Gospođa Ferklot je ostala dosledna i nije dozvolila da je pokoleba Ejlinin
drski pogled, pa je devojka na kraju digla ruke uz gnevan povik. Zgrabila je sa
poslužavnika parče hleba i ljutito ga zagrizla.
Kućepaziteljka je zadovoljno posmatrala. „Dobro onda. Dođi kod mene kad
završiš, biću u kuhinji. A onda ćemo otići u moju sobu da uzmemo pismo.”

***

32
 Ejlin je toliko brzo jela da se umalo nije ugušila hlebom, a ruke su joj se toliko
tresle da je jedva uspevala ustima da prinese nekoliko kapi supe. Činilo se da nije
uspevala da se usredsredi samo na jednu misao, jer joj se u glavi sve vrtelo i
komešalo. Znala je da u Makeninom pismu neće biti oproštaja niti reči
razumevanja i da nju neće ni pomenuti. To joj nije bilo važno, samo je želela da
se uveri da je živ i zdrav. Oh, bože, koliko je samo bila gladna vesti о njemu!
Nestrpljivo je bacila kašiku i uvukla noge u cipele. Shvatila je koliko je glupo
bila zaokupljena samom sobom i da se do sada nije setila da zamoli gospođu
Ferklot da započne prepisku sa Makenom. Iako Ejlin nije mogla da komunicira s
njim, barem je preko kućepaziteljke mogla da održi neku krhku vezu. Pomislivši
na to, osetila je olakšanje i toplinu koja je otopila ledenu otuđenost koja ju je
nedeljama progonila. Žudeći da što pre vidi pismo i Makenin rukopis, Ejlin je
izletela iz sobe.
Kada je stigla do kuhinje, primetila je da su je sobarica i nekoliko kuvarica
čudno pogledale, pa je shvatila da je bila veoma crvena u licu. Uzbuđenje je
obuzimalo dok je prilazila ogromnom drvenom stolu gde su stajali gospođa
Ferklot i glavni kuvar. Vazduh je bio ispunjen mirisom pržene ribe i od te teške,
masne arome stezao joj se želudac. Boreći se sa naletom mučnine, nekoliko puta
je progutala pljuvačku i otišla do kućepaziteljke, koja je pravila spisak namirnica
sa glavnim kuvarom.
„Pismo”, šapnula joj je Ejlin na uvo, a gospođa Ferklot se osmehnula.
„Da, samo trenutak, mlada damo.”
Ejlin je klimnula glavom sa nestrpljivim uzdahom i okrenula se ka pećnici,
gde je kuvarica nespretno pokušavala da okrene ribu. Ulje je prskalo na sve strane
iz tiganja i izlivalo se u korpu sa ugljem. Čudeći se kuvaričinoj nesposobnosti,
Ejlin je ćušnula laktom punačku kućepaziteljku. „Gospođo Ferklot...”
„Evo, skoro smo završili”, promrmljala je domaćica.
„Znam, ali pećnica...”
„Još samo jednu stvar da završim sa kuvarom, mlada damo.”
„Gospođo Ferklot, mislim da pomoćna kuvarica ne bi trebalo...” Ejlin je
prekinula vrelina praćena eksplozivnom vikom kada se uljem natopljena korpa
uglja zapalila. Plamen se vinuo do plafona i proširio se na tiganj sa ribom,
pretvarajući taj deo kuhinje u pakao. Ejlin se iznenađeno izmakla i leđima udarila
о ivicu masivnog stola ostavši bez vazduha. Boreći se za vazduh, Ejlin nije bila
sasvim svesna urlika uplašenog kuhinjskog osoblja koje su nadjačavale oštre
naredbe gospođe Ferklot da neko odmah donese vreću sode bikarbone kako bi se
ugasio požar. Ejlin se okrenula da pobegne od vatre i dima, ali se činilo da je njime
bila okružena. Odjednom je njeno telo obuzeo bol kakav nije mogla ni da zamisli.
Uspaničena zbog spoznaje da joj odeća gori, instinktivno je potrčala, ali joj nije
bilo spasa od plamena koji je živu gutao. Ugledala je na trenutak zamagljen blesak
užasnutog lica gospođe Ferklot, a onda je neko nasilno oborio na zemlju. Čula je

33
neki muški glas kako psuje i osetila udarce po nogama, telu i po svojoj zapaljenoj
odeći. Ejlin je vikala i borila se, ali je polako tonula u tamu i više nije mogla da
diše, misli ili bilo šta vidi.

34
 Peto poglavlje

Dvanaest godina kasnije

„Izgleda da su stigli Amerikanci”, smrknuto je rekla Ejlin svojoj sestri Liviji

dok su se vraćale u dvorac posle jutarnje šetnje. Zastale su pored kamene fasade
boje meda kako bi dobro osmotrile četiri raskošne kočije koje su se zaustavile
ispred dvorca. Sluge su pohrlile iz štale sa jedne strane i iz konaka za poslugu sa
druge ka velikom dvorištu ispred kuće. Gosti su doputovali sa velikom količinom
prtljaga za planiranih mesec dana boravka u Stouni kros parku.
Livija, koja je stajala pored Ejlin, bila je privlačna mlada žena od dvadeset
četiri godine, svetlosmeđe kose, zelenih očiju i vitke, sitne građe. Po njenom
veselom držanju činilo se da nije imala nikakvu brigu u životu, ali svakome ko bi
se malo bolje zagledao u njene oči bilo bi jasno da je platila visoku cenu za retke
trenutke sreće koje je imala.
„Gospode”, rekla je Livija nehajno misleći na njihove goste, „zar im niko nije
rekao da se ne dolazi ovako rano u goste?”
„Izgleda da nije.”
„Prilično su razmetljivi, zar ne?”, promrmljala je Livija posmatrajući
pozlaćene lajsne i oslikane panele na kočijama.
Ejlin se osmehnula. „Kada Amerikanci troše novac, vole to i da pokažu.”
Nasmejale su se i razmenile vragolaste poglede. Ovo nije bio prvi put da
njihov brat Markus, sada lord Vestklif, ugosti Amerikance na svojim poznatim
lovačkim i streljačkim zabavama. Činilo se da je u Hempširu uvek bila aktuelna
neka sezona... u avgustu sezona tetreba, u septembru jarebica, fazana u oktobru,
gačaca u proleće i leto, a zečeva tokom cele godine. Tradicionalna lovačka hajka
se odvijala dva puta nedeljno, a čak su i dame povremeno učestvovale. Na tim
zabavama sklapali su se razni poslovni dogovori, a one su često trajale nedeljama
i na njima su prisustvovale mnoge uticajne političke ličnosti i bogataši. Tokom tih
poseta, Markus je vešto uspevao da ubedi pojedine goste da ga podrže po nekom
pitanju ili da pristanu na neki poslovni dogovor koji bi njemu išao u korist.
Amerikanci koji su dolazili u Stouni Kros bili su obično novopečeni bogataši
koji su svoje bogatstvo stekli zahvaljujući brodogradnji, nekretninama ili
fabrikama koje su proizvodile nešto poput sapuna ili papira. Ejlin je oduvek
35
smatrala Amerikance veoma prijatnim ljudima. Sviđala joj se njihova vedrina i
bila je dirnuta njihovom žarkom željom da budu prihvaćeni. Iz straha da ne
izgledaju previše pomodno, uvek su nosili odeću koja je sezonu ili dve zaostajala
za aktuelnom modom. Za večerom su obraćali pažnju gde će sedeti i da li će dobiti
prestižna mesta blizu domaćina. Generalno su veoma vodili računa о kvalitetu
svega, ističući da cene isključivo porcelan iz Sevra, italijanske skulpture,
francusko vino i, naravno, englesko plemstvo. Bilo je opšte poznato da su
Amerikanci imali za cilj da sklapaju transatlantske brakove, koristeći svoje
bogatstvo da bi pridobili osiromašeno britansko plemstvo. Treba naglasiti da
nijedna loza nije bila cenjenija od loze Marsdenovih, koji su posedovali jednu od
najstarijih grofovija u kraljevstvu.
Livija je volela da se šali na račun njihovog pedigrea, tvrdeći da poznata loza
Marsdenovih može da učini da čak i jedna crna ovca poput nje izgleda privlačno
nekom ambicioznom Amerikancu. „Budući da me nijedan častan Englez neće,
možda bi trebalo da se udam za jednog od onih finih bogatih Jenkija i otplovim
sa njim preko Atlantika.”
Ejlin se nasmešila i čvrsto je zagrlila. „Da se nisi usudila”, šapnula je sestri.
„Previše bi mi nedostajala.”
„Kakav smo nas dve par”, uzvratila je Livija uz žalostiv osmeh. „Da li shvataš
da ćemo obe završiti kao matore usedelice i da ćemo živeti do kraja života sa
gomilom mačaka.”
„Bože me sačuvaj”, rekla je Ejlin smejući se.
Razmislivši о tome, Ejlin je pomilovala sestru po ramenu. „Pa, draga”, rekla
je nežno, „evo prilike da dobiješ ambicioznog Amerikanca sa dubokim džepom.
To je baš ono čemu si se nadala.”
Livija je frknula. „Vrlo dobro znaš da sam se šalila. Osim toga, kako možeš
da budeš tako sigurna da ovde ima podobne gospode?”
„Markus mi je sinoć pričao malo о ovoj grupi koja je doputovala. Da li si
ikada čula za Šoove iz Njujorka? Bogati su već tri generacije unazad, što za
američke pojmove znači oduvek. Glava porodice je gospodin Gideon Šo, koji je
neoženjen i očigledno veoma lepo izgleda.”
„Bravo za njega”, rekla je Livija. „Međutim, mene ne zanima lov na muža,
ma koliko on bio privlačan.”
Ejlin je zaštitnički zagrlila Liviju. Posle smrti njenog verenika, lorda
Amberlija, Livija se zaklela da se nikada više neće zaljubiti. Međutim, bilo je
jasno da je Livija imala potrebu da zasnuje porodicu. Gajila je previše ljubavi u
sebi da bi život protraćila kao usedelica. Videlo se koliko je Livija duboko volela
Amberlija po tome što ga je oplakivala i dve godine nakon njegove smrti.
Amberli, kao jedan veoma dobrodušan mladić, sigurno nikada ne bi poželeo da
Livija ostatak života provede sama.

36
 „Nikad se ne zna”, rekla je Ejlin. „Moguće je da ćeš upoznati čoveka koga
ćeš voleti isto toliko, ako ne i više, koliko i lorda Amberlija.”
Livija se na to ukočila. „Gospode, nadam se da neće biti tako. Previše je bolno
voleti nekoga na taj način. Ti to znaš isto koliko i ja.”
„Da”, priznala je Ejlin, boreći se da odagna sećanja koja su joj navirala iza
nevidljivih vrata u njenom umu. Ta sećanja su bila toliko bolna da je morala da ih
ignoriše da bi sačuvala zdrav razum.
Ostale su da stoje u tišini pune razumevanja za međusobnu prećutnu tugu.
Kako je to čudno, pomislila je Ejlin, da će mlađa sestra koju je oduvek smatrala
smetnjom ispasti njena najdraža prijateljica i saputnica. Uzdahnuvši, Ejlin se
okrenula prema jednoj od četiri kule koje su se nalazile na svakom uglu dvorca.
„Hajde da uđemo kroz ulaz za sluge. Ne želim da se susretnem sa našim gostima
dok sam ovako prašnjava od šetnje.”
„Ni ja.” Livija je krenula za njom. „Ejlin, zar ti nikada nije dosadilo da glumiš
domaćicu Markusovim gostima?”
„Ne, zapravo mi to ne smeta. Volim da zabavljam ljude i uvek me obraduje
da čujem neke vesti iz Londona.”
„Prošle nedelje je lord Torington izjavio da uvek pronađeš način da se ljudi u
tvom prisustvu osećaju pametnije i zanimljivije nego što zaista jesu. Rekao je da
si ti najbolja domaćica koju je ikada upoznao.”
„Stvarno? Zbog tih lepih reči ću mu sipati malo više brendija u čaj sledeći put
kada dođe.” Osmehujući se, Ejlin je zastala na ulazu u kulu i preko ramena bacila
pogled na pratnju gostiju i na njihove sluge koji su preplavili dvorište. Pratnja
gospodina Gideona Šoa činila se kao jedna prilično bučna skupina.
Dok je Ejlin razgledala dvorište, pogled joj je privukao jedan čovek koji je
bio viši od svih ostalih. Bio je to krupan, crnokosi čovek, širokih ramena i
samouverenog, muževnog hoda koji je delovao skoro kao šepurenje.
Kao i svi drugi Amerikanci, bio je obučen u dobro skrojeno odelo, ali veoma
konzervativno. Zastao je da proćaska sa jednim gostom, delimično okrenuvši ka
njoj svoj markantni profil.
Ejlin se osetila nelagodno i kao da je odjednom izgubila svoje uobičajeno
samopouzdanje. Sa te udaljenosti nije mogla jasno da vidi njegove crte lica, ali je
osećala njegovu snagu. Bilo je nešto u njegovim pokretima i arogantnom držanju
glave i videlo se da poseduje urođeni autoritet. Bez sumnje se radilo о nekom
značajnom čoveku. Možda je upravo on gospodin Šo?
Livija je ušla ispred nje u kuću. „Ideš li, Ejlin?”, dobacila joj je preko ramena.
„Da, ja...” Ejlin je uporno nastavljala da zuri u udaljenu figuru muškarca
pored koga su svi ostali delovali bledo. Završivši svoj kratki razgovor, on je
krenuo ka ulazu u dvorac. Međutim, kada je kročio na prvi stepenik, zastao je jer
ga je neko pozvao. Ejlin je opčinjeno posmatrala njegovo kretanje. Polako se

37
okrenuo i pogledao pravo u nju. U tom trenutku je osetila bol u grudima i srce joj
je snažno zakucalo, pa se brzo povukla u kulu pre nego što su im se pogledi susreli.
„Šta je bilo?”, zabrinuto je upitala Livija. „Odjednom si pocrvenela.” Prišla
je i uhvatila Ejlin za ruku. „Dođi da te umijem hladnom vodom.”
„Oh, sasvim sam dobro”, odgovorila je Ejlin, ali je i dalje imala čudan i
uznemirujući osećaj u stomaku. „Samo sam videla jednog gospodina u dvorištu...”
„Onog crnokosog? Da, i ja sam ga primetila. Zašto su Amerikanci uvek tako
visoki? Možda je to zahvaljujući njihovoj klimi.”
„U tom slučaju bi ti i ja bi trebalo da odemo tamo na jedan duži odmor”, rekla
je Ejlin sa osmehom, pošto su i ona i Livija bile niskog rasta. Njihov brat Markus
je takođe bio prosečne visine, ali njegova građa bila je tako mišićava i jaka da je
predstavljao opasnu fizičku pretnju svakom čoveku koji bi bio dovoljno glup da
ga izazove.
Prijatno ćaskajući, sestre su krenule do svojih privatnih odaja u istočnom
krilu. Ejlin je znala da će morati brzo da se presvuče i osveži, pošto je ovaj rani
dolazak Amerikanaca uzbunio celo domaćinstvo. Gosti će sigurno želeti da se
okrepe posle puta, ali nije bilo vremena da se pripremi kompletan doručak.
Amerikanci će morati da se zadovolje pićem dok im se ne servira prepodnevna
zakuska.
Ejlin se brzo preslišavala koje sve namirnice u tom trenutku imaju u ostavi.
Odlučila je da kaže da se iznesu posude sa jagodama i malinama, činije sa puterom
i džemom, kao i hleb i kolači. Bilo bi takođe dobro pripremiti i salatu od špargle
i pečenu slaninu, a Ejlin će gospođi Ferklot reći da posluži i ohlađeni sufle od
jastoga koji je bio predviđen za večeru. Umesto toga, na meniju će se te večeri
naći fileti lososa sa sosom od jaja ili brizle sa celerom.
„Pa”, rekla je Livija odlučno prekinuvši njena razmišljanja, „želim ti prijatan
dan, a ja ću nastaviti da sve gledam iz prikrajka kao i obično.”
„Neće biti potrebe za tim”, rekla je Ejlin i odmah se namrštila.
Nakon skandaloznih posledica njene tragične ljubavne veze sa lordom
Amberlijem, Livija se praktično sakrila od sveta. Iako su je generalno svi gledali
sa simpatijama, Liviju su smatrali „upropašćenom” i samim tim neprikladnom da
bude u društvu sa onima koji imaju delikatan senzibilitet. Nikada je nisu pozivali
na društvene događaje bilo kakve vrste, a kada bi se organizovao bal ili neka
zabava u Stouni kros parku, ona bi ostajala u svojoj sobi. Međutim, nakon dve
godine Livijinog društvenog izgnanstva, Markus i Ejlin su se složili da je bilo
dovoljno. Možda Livija nikada neće moći da povrati status koji je uživala pre tog
skandala, ali brat i sestra su bili rešeni da joj ne dozvole da živi život kao
usamljenica. Odlučili su da je vrate u pristojne društvene krugove i da joj na kraju
nađu uglednog i bogatog muža.

38
 „Odslužila si svoju kaznu”, rekla je Ejlin odlučno. „Markus je rekao da će
svako ko ne bude želeo da se druži sa tobom jednostavno morati da napusti
imanje.”
„Ja ne izbegavam ljude zato što se bojim njihovog neodobravanja”, pobunila
se Livija. „Istina je da još nisam spremna da se vratim u normalne tokove.”
„Možda se nikada nećeš ni osećati spremnom”, rekla joj je Ejlin. „Pre ili
kasnije ćeš jednostavno morati da se vratiš.”
„Više bih volela da to bude kasnije.”
„Ali ja se sećam koliko si nekada volela da plešeš, igraš salonske društvene
igre i pevaš uz pratnju klavira.”
„Ejlin”, nežno je prekinula Livija, „obećavam ti da ću jednog dana ponovo
plesati, svirati i pevati, ali će to biti onda kada ja izaberem, a ne vi.”
Ejlin je popustila, osmehnuvši se kao da se izvinjava. „Nisam htela da zvučim
nametljivo. Samo želim da budeš srećna.”
Livija je uhvatila za ruku i stisla je. „Volela bih, najdraža moja, da se pobrineš
za svoju sreću isto onoliko koliko se brineš za sreću svih ostalih.”
Srećna sam, htela je da odgovori Ejlin, ali su joj te reči zapele u grlu.
Uzdahnuvši, Livija je krenula ostavivši je da stoji u hodniku. „Vidimo se
kasnije večeras.”
Ejlin se uhvatila za oslikanu porcelansku kvaku, ušla u svoju spavaću sobu i
skinula šešir. Kosa joj je na potiljku bila mokra od znoja. Izvukla je ukosnice iz
svojih dugih čokoladnosmeđih pramenova, spustila ih na toaletni sto i uzela
srebrnu četku. Provukla je četku kroz kosu uživajući u umirujućem češkanju svog
temena.
Avgust je te godine bio izuzetno topao, a okrug je vrveo od pomodara koji ni
po koju cenu nisu želeli da ostanu u Londonu tokom letnjih meseci. Markus je
rekao da će gospodin Šo i njegov poslovni partner povremeno putovati između
Hempšira i Londona, a da će ostatak njihove pratnje boraviti sve vreme u Stouni
kros parku. Činilo se da je gospodin Šo planirao da osnuje londonsku ispostavu
za novootvorena preduzeća svoje porodice, kao i da obezbedi potrebne dozvole
za pristanak i istovar svojih brodova u luci.
Iako je porodica Šo već bila bogata zahvaljujući poslu sa nekretninama i
novčanim transakcijama na Volstritu, nedavno su pokrenuli i unosan posao vezan
za proizvodnju lokomotiva. Činilo se da njihova ambicija nije bila samo da
snabdevaju američke železnice lokomotivama, vagonima i delovima, nego i da
izvoze svoje proizvode u Evropu. Prema Markusovim rečima, Šou sigurno neće
nedostajati investitori za njegovo novo preduzeće, a Ejlin je osetila da je i njen
brat bio zainteresovan da postane jedan od njih. Imajući to u vidu, Ejlin je
nameravala da se pobrine da gospodin Šo i njegov partner imaju izuzetno prijatan
boravak u Stouni Krosu.

39
 Ejlin se presvukla u laganu letnju cvetnu haljinu od belog pamuka, ali nije
pozvala sluškinju da joj pomogne, pošto se, za razliku od drugih dama njenog
ranga, uglavnom sama oblačila, tražeći pomoć samo od gospođe Ferklot kada joj
je to bilo potrebno. Kućepaziteljka je bila jedina osoba pored Livije kojoj je bilo
dozvoljeno da vidi Ejlin kako se kupa ili oblači.
Zakopčavši sićušnu bisernu dugmad sa prednje strane svog steznika, Ejlin je
stala ispred ogledala. Svoju tamnu kosu je vešto uplela u kiku i zakačila je na
potiljku. Dok je stavljala poslednju ukosnicu u svoju punđu, videla je u odrazu
ogledala da se nešto nalazi na krevetu, kao da je neka zalutala rukavica ili
podvezica ostala na sjajnom ružičastom pokrivaču od damasta. Namrštivši se,
Ejlin je sa radoznalošću otišla da proveri šta je to.
Bila je to stara maramica sa svilenim vezom koji je skoro potpuno izbledeo.
Zbunjena Ejlin prešla je vrhom prsta preko šare pupoljaka ruža. Odakle se to tu
stvorilo? I zašto je ostavljeno na njenom krevetu? Vratio joj se osećaj
uznemirenosti u stomaku, a vrh prsta joj je zastao na nežnom vezu.
Ona je ovo sama izvezla pre dvanaest godina.
Čvrsto je stegnula ovaj komad tkanine u svom dlanu i odjednom osetila
pulsiranje u slepoočnicama, ušima, grlu i grudima. „Makena”, prošaputala je.
Setila se dana kada mu je dala. Tačnije, onog dana kada je on uzeo od nje u
spremištu za kočije kod štale. Samo je Makena mogao da joj vrati ovaj fragment
prošlosti, ali to je nemoguće, jer je on davno napustio Englesku, raskinuvši svoj
ugovor о šegrtovanju sa bristolskim brodograditeljem. Niko ga više od tada nije
ni čuo ni video.
Ejlin je provela ceo svoj odrasli život pokušavajući da ne misli na njega i
gajeći uzaludnu nadu da će vreme ublažiti sećanja na tu bolnu ljubav. Ipak,
Makena je sve vreme ostao uz nju kao neki duh koji joj je dolazio u snove i budio
joj potisnuta osećanja koja je odbijala da prizna tokom dana. Sve ovo vreme nije
znala ni da li je živ ili mrtav. Bilo joj je suviše bolno da razmišlja о bilo kojoj od
te dve mogućnosti.
Ejlin je izašla iz svoje sobe i dalje držeći maramicu u ruci i provukla se kroz
istočno krilo kao ranjena životinja, napustivši dvorac kroz izlaz za sluge. U kući
nije bilo privatnosti pa je morala da se osami na nekoliko minuta da bi se sabrala.
Jedna jedina misao joj se vrtela u glavi... Ne vraćaj se, Makena. Ubilo bi me da te
sada vidim. Ne vraćaj se, molim te...

Markus, lord Vestklif, dočekao je Gideona Šoa u svojoj biblioteci. Markus je

već jednom sreo Šoa, tokom njegove prethodne posete Engleskoj, i smatrao ga je
veoma kvalitetnim čovekom.
Doduše, Markus nije bio sklon da voli ljude poput Šoa, jer je on bio poznati
pripadnik takozvane američke aristokratije. Uprkos svemu što su ga čitavog života
učili, Markus nije verovao u aristokratiju bilo koje vrste. On bi se rado odrekao

40
sopstvene titule da je to bilo pravno moguće. Nije mu smetala odgovornost, niti
je imao averziju prema nasleđenom novcu, samo nikada nije mogao da prihvati
koncept superiornosti stečene samo rođenjem u određenoj porodici. Ta ideja je
sama po sebi bila nepravedna i nelogična, a Markus nikada nije tolerisao kršenje
zakona logike.
Međutim, Gideon Šo nije bio nimalo nalik američkim aristokratama koje je
Markus upoznao. Zapravo, Šo je uživao da nervira svoju njujoršku porodicu
duhovitim opaskama na račun svog pradede, grubog i prostodušnog pomorskog
trgovca koji je zgrnuo zapanjujuće bogatstvo. Sve kasnije prefinjene i dobro
vaspitane generacije Šoovih su radije želele da zaborave tog svog primitivnog
pretka, samo kada bi im Gideon to dozvolio.
Šo je ušao u sobu laganim korakom. Bio je to elegantan čovek od oko trideset
pet godina. Njegova kosa boje pšenice bila je uredno podšišana, a lice mu je bilo
preplanulo i sveže obrijano. Izgledao je kao pravi Amerikanac. Plav, plavih očiju,
sa blagom dozom neotesanosti u sebi. Međutim, nazirao se mrak ispod te njegove
blistave površine, izvesni cinizam i nezadovoljstvo koji su mu urezali duboke bore
oko očiju i usana. Imao je reputaciju čoveka koji je naporno radio, ali i uživao u
provodu, što je pokretalo glasine о opijanju i razvratu za koje je Markus smatrao
da su bile opravdane.
„Lorde”, promrmljao je Šo odlučno stegnuvši Markusu ruku, „zadovoljstvo
mi je što sam konačno ovde.”
Ušla je služavka noseći srebrni servis za kafu, a Markus joj je dao znak da ga
spusti na njegov sto.
„Kako je prošla plovidba?”, upitao je Markus.
Šoove plavo-sive oči su se osmehnule. „Nezanimljivo, hvala bogu. Mogu li
da pitam kako je grofica? Verujem da je dobro?”
„Sasvim je dobro, hvala. Majka me je zamolila da vam prenesem da joj je žao
što nije mogla da bude ovde, jer je trenutno u poseti prijateljima u inostranstvu.”
Stojeći pored poslužavnika sa osveženjem, Markus se zapitao zašto se Ejlin još
uvek nije pojavila da pozdravi goste. Sigurno je bila zauzeta organizacijom zbog
preranog dolaska gostiju. „Hoćete li kafu?”
„Da, hvala.” Spustivši svoje krupno telo na stolicu pored stola, Šo je seo blago
raširenih nogu.
„Mleko ili šećer?”
„Samo šećer, molim.” Dok je Šo uzimao šoljicu i tacnu, Markus je začuo
zveckanje porcelana i primetio da su mu ruke vidno drhtale. To je bio nepogrešiv
pokazatelj da se radi о čoveku koji se još uvek nije oporavio od sinoćne pijanke.
Šo je bez oklevanja spustio šolju na sto, izvukao srebrnu pljesku iz
unutrašnjeg džepa svog dobro skrojenog kaputa i sipao obilnu količinu nekog
alkohola u kafu. Krenuo je da pije iz šoljice ne koristeći tacnu, zatvarajući oči dok
mu se topla tečnost pomešana sa alkoholom slivala niz grlo. Nakon što je ispio

41
katu, pružio je šoljicu ćutke, a Markus je poslušno napunio. Šo je opet ponovio
ceo ritual sa pljoskom.
„Vaš poslovni partner je dobrodošao da nam se pridruži”, ljubazno je rekao
Markus.
Zavalivši se u svoju stolicu, Šo je ispio drugu šoljicu kafe sporije od prve.
„Hvala, ali verujem da je trenutno zauzet organizacijom naše posluge.” Usne su
mu se razvukle u ironičan osmeh. „Makena ne podnosi sedenje usred bela dana.
On je u stalnom pokretu.”
Markus je zastao, prinoseći šoljicu kafe ustima pa tiho ponovio: „Makena.”
Bilo je to uobičajeno ime, ali je njemu zazvučalo kao upozorenje.
Šo se blago osmehnuo. „Na Menhetnu ga zovu kralj Makena, zbog njegovih
napora da livnice Šoovih počnu da proizvode lokomotive umesto poljoprivrednih
mašina.”
„Neki to vide kao nepotreban rizik”, prokomentarisao je Markus. „Sa
proizvodnjom poljoprivrednih mašina vam već ide prilično dobro, posebno kada
su u pitanju kosilice i sejalice za žito. Zašto se upuštati u proizvodnju lokomotiva?
Glavne železničke kompanije već prave lokomotive i, po svemu sudeći, prilično
efikasno zadovoljavaju sopstvene potrebe.”
„Ne zadugo”, rekao je Šo ležerno. „Uvereni smo da će zahtevi tržišta uskoro
prevazići njihove proizvodne mogućnosti i da će biti primorani da se oslone na
spoljne proizvođače kako bi nadoknadili razliku. Osim toga, Amerika se razlikuje
od Engleske. Tamo se većina železnice oslanja na privatne proizvođače kao što
sam ja, od kojih kupuju lokomotive i rezervne delove. Konkurencija je velika i to
proizvod čini boljim.”
„Baš me zanima da saznam zašto mislite da livnice u vlasništvu železnice u
Engleskoj neće moći da održe prihvatljiv tempo proizvodnje.”
„Makena će vam priložiti sve brojke koje su vam potrebne.”
„Radujem se što ću ga upoznati.”
„Mislim da ste ga već upoznali, gospodaru.” Šo nije skidao pogled sa Markusa
dok ga je ležerno proučavao. „Makena je nekada bio zaposlen ovde u Stouni kros
parku. Možda ga se ne sećate, jer je u to vreme bio konjušar.”
Markus nije odreagovao, već je samo u sebi pomislio: Oh, dođavola! Taj
Makena je zaista bio isti onaj kojeg je Ejlin nekada davno volela. Markus je
odmah osetio da hitno mora da razgovara sa Ejlin. Morao je nekako da je pripremi
na vest da se Makena vratio. „Pomoćni lakej”, tiho ga je ispravio. „Koliko se
sećam, Makena je postao pomoćni lakej neposredno pre nego što je otišao.”
Šo ga je pogledao tobože bezazleno. „Nadam se da vam neće biti neprijatno
da ugostite bivšeg slugu.”
„Naprotiv, divim se Makeninom uspehu i neću oklevati da mu to kažem.” To
je bilo samo polovično tačno, jer je problem bio u tome što će Makenino prisustvo
u Stouni Krosu sigurno izazvati nelagodnost kod Ejlin. Ako bude tako, Markus će
42
morati da pronađe način da se nosi sa tom situacijom. Njegove sestre su mu
značile više od svega na svetu, i nikada ne bi dozvolio da bilo koja od njih dve
bude povređena.
Šo se osmehnuo Markusovom odgovoru. „Vidim da je moj sud о vama bio
tačan, lorde Vestklife. Pravedni ste i otvorenog ste uma kao što sam i
pretpostavljao.”
„Hvala vam.” Markus je potom promešao šećer u svojoj kafi, smrknuto se
pitajući gde je Ejlin.

Ejlin je gotovo trčala do svog omiljenog mesta pored reke, gde se cvetna
livada spuštala do visokog rastinja prepunog smeđih i belih leptirova. Nikada
nikog tu nije dovodila, pa čak ni Liviju. To je bilo mesto koje je samo sa Makenom
delila, i nakon njihovog rastanka ovde je dolazila da plače u samoći.
Mogućnost da bi mogla ponovo da ga vidi za nju je bilo nešto najgore na
svetu.
Ejlin je, još uvek u ruci stežući izvezenu maramicu, sela na travu i pokušala
da se smiri. Blistavi zraci sunca poigravali su po površini vode dok su sićušne
crne bube puzale duž stabljika bodljikavog grmlja. Oštar miris suncem zagrejanog
čička i močvarnog nevena mešao se sa ustajalom rekom. Zurila je u vodu prateći
neku rečnu pticu kako plovi ispred nje sa busenom trave u kljunu.
U glavi su joj odzvanjali glasovi iz davnina...
„Neću se udati ni za koga osim tebe, Makena. I ako me ikada ostaviš, biću
sama do kraja života.”
„Ejlin... Nikada neću otići osim ako mi ti ne budeš rekla da odem...”
Žustro je odmahnula glavom želeći da ta mučna sećanja nestanu. Zgužvala je
maramicu i zamahnula rukom kako bi je bacila u reku. Međutim, jedan tihi glas
je zaustavio.
„Čekaj.”

43
 Šesto poglavlje

Ejlin je zatvorila oči u trenutku kada joj je ta reč odjeknula u duši. Njegov
glas... samo što je sada zvučao dublje i muževnije. Iako je čula zvuk njegovih
koraka kako se približavaju gazeći močvarnu travu, nije želela da ga pogleda.
Morala je da sakupi svu svoju snagu da bi mogla da nastavi da diše. Bila je
paralisana nečim što je ličilo na strah, nekom vrstom onesposobljavaj uče vreline
koja je obuzimala sa svakim mahnitim otkucajem srca.
Činilo se da je zvuk njegovog glasa ponovo pokrenuo osećanja u njoj. „Ako
nameravaš da je baciš u reku, onda želim da mi je vratiš nazad.”
Dok je Ejlin pokušavala da olabavi stisak ruke, maramica joj je ispala iz
ukočenih prstiju. Uspela je polako da se okrene i pogleda ga dok joj se približavao.
Crnokosi muškarac kojeg je videla u dvorištu zaista je bio Makena. Bio je još
krupniji i markantniji nego što se izdaleka činilo. Crte lica su mu bile izražajne i
snažne, a njegov naglašeni široki nos bio je u savršenoj simetriji sa jakim
jagodicama. Izgledao je previše muževno da bi se smatrao klasično zgodnim
muškarcem i neki vajar bi sigurno pokušao da ublaži njegove tako smele crte lica.
Međutim, to grubo lice bilo je savršena podloga za raskošne plavo-zelene blistave
oči uokvirene gustim crnim trepavicama. Niko na svetu nije imao takve oči.
„Makena”, izgovorila je promuklim glasom, pokušavajući da pronađe bilo
kakvu sličnost koju bi mogao imati sa onim mršavim, zaljubljenim dečakom kojeg
je poznavala. Makena joj je sada izgledao kao stranac, čovek bez imalo dečačke
naivnosti u sebi. Bio je uglađen i elegantan u dobro skrojenom odelu, a njegova
sjajna, crna, nekada talasasta i neobuzdana kosa sada je bila ukroćena i kratko
podšišana. Kako se približavao, primećivala je sve više detalja na njemu... sitne
čekinje na obrijanoj bradi, sjaj zlatnog lančića od džepnog sata na njegovom
prsluku, naglašene mišiće ramena i butina, dok se smeštao da sedne na jedan
obližnji kamen.
„Nisam očekivao da ću te ovde zateći”, promrmljao je ne sklanjajući pogled
sa nje. „Hteo sam da dođem malo na reku... Prošlo je toliko vremena otkako je
nisam video.”
Akcenat mu je bio čudan, mekan i razvučen, sa dodatkom nekih nepotrebnih
vokala na pojedinim mestima.

44
 „Zvučiš kao Amerikanac”, prošaputala je Ejlin trudeći se da opusti stegnuto
grlo.
„Živim u Njujorku već prilično dugo.”
„Nestao si, a da nikome ništa nisi rekao. I...” Zastala je, jedva uspevajući da
diše. „Brinula sam se za tebe.”
„Zaista?” Makena se blago osmehnuo, iako mu je pogled bio hladan. „Bio
sam primoran da iznenada napustim Bristol. Ispostavilo se da je brodograditelj
kod koga sam radio kao šegrt, gospodin Ilberi, bio malo stroži po pitanju
discipline. Nakon batina od kojih sam ostao sa nekoliko slomljenih rebara i
naprslom lobanjom, odlučio sam da odem i počnem novi život negde drugde.”
„Žao mi je”, prošaputala je Ejlin prebledevši. Boreći se sa mučninom, uspela
je da ga upita: „Kako si uspeo sebi da priuštiš put do Amerike? Mora da je bilo
skupo.”
„Pet funti. Više od godinu dana plate.” Osetila se doza ironije u njegovom
glasu, koja je otkrivala da mu ta tada tako preko potrebna suma sada više ništa ne
predstavlja. „Pisao sam gospođi Ferklot i ona mi je poslala taj novac od svoje
ušteđevine.”
Ejlin je pognula glavu, a usne su joj zadrhtale prisetivši se dana kada je stiglo
njegovo pismo. Dana kada se njen svet raspao, a ona se zauvek promenila.
„Kako je ona?” čula je Makenino pitanje. „Da li još uvek radi ovde?”
„Oh, da. Još uvek je ovde i sasvim je dobro.”
„Dobro.”
Makena je pažljivo podigao bačenu maramicu sa zemlje kao da ne primećuje
da se Ejlin ukočila u njegovoj blizini. Ispravio se i seo na stenu pored nje. „Kako
si lepa”, rekao je bezosećajno, kao da se divi nekoj slici ili predivnom pejzažu.
„Čak si i lepša nego što pamtim. Vidim da ne nosiš prsten.”
Prstima je stezala nabore svoje suknje. „Ne. Nikada se nisam udavala.”
Na to je čudno pogledao i kao da je neka tamna senka zaklonila njegove
živopisno plavo-zelene oči, kao kada se letnje nebo ispuni dimom. „Zašto?”
Trudila se da prikrije svoju uznemirenost mirnim osmehom. „Izgleda da mi
je takva sudbina. A ti? Da li si se ti ikada...”
„Ne.”
Ta vest je toliko uzbudila da je u trenutku osetila kako joj se srce popelo u
grlo.
„А Livija?”, upitao je Makena tiho. „Šta se sa njom dogodilo?”
„Takođe je neudata. Ona živi ovde sa Markusom i sa mnom i... Pa, verovatno
ćeš uspeti samo nakratko da je vidiš.”
„Zašto?”

45
 Ejlin je pokušavala da pronađe reči koje bi objasnile sestrinu situaciju, a koje
ga ne bi navele da je oštro osudi. „Livija ne izlazi često, niti se ovde druži sa
gostima. Pre dve godine je izbio skandal. Livija je bila verena za lorda Amberlija,
mladića u kog je bila veoma zaljubljena. Pre nego što su se venčali, on je poginuo
u nesreći prilikom lova.” Zastala je da bi uklonila bubu koja joj je sletela na
suknju.
Makena je mirno slušao. „Ne vidim nikakav skandal u tome.”
„Nedugo nakon toga, Livija je imala pobačaj, pa su svi saznali da su ona i
Amberli imali...” Zastala je u očajanju. „Livija je pogrešila, jer je tu svoju tugu
podelila sa jednom prijateljicom koja nije uspela da sačuva tajnu. Iako smo
Markus i ja pokušali da zaustavimo tračeve, ubrzo je ceo okrug brujao о tome, pa
se vest proširila i do Londona.” Tada ga je prkosno pogledala. „Po mom mišljenju,
Livija nije učinila ništa loše. Ona i Amberli su se voleli i trebalo je da se venčaju.
Ipak, mnogi, naravno, pokušavaju da je izopšte iz društva, a i Livija sama odbija
da izađe iz žalosti. Moja majka je užasnuta celom situacijom i od tada većinu
vremena provodi u inostranstvu. Drago mi je samo što moj otac više nije živ, jer
bi on sigurno osudio Liviju zbog njenih postupaka.”
„Ali tvoj brat nije?”
„Ne, Markus nije nimalo nalik našem ocu. Podjednako je častan, ali je, za
razliku od njega, veoma saosećajan i prilično slobodouman.”
„Jedan Marsden koji slobodno razmišlja”, promrmljao je Makena kao da mu
je ta rečenica kontradiktorno zazvučala.
Primetila je dozu humora u njegovim očima, i to je nekako umirilo i konačno
je mogla da udahne sa olakšanjem. „Složićeš se i sam sa tim kada budeš malo
bolje upoznao Markusa.”
Bilo je očigledno da je jaz između njih sada bio mnogo dublji nego u
detinjstvu. Njihovi svetovi su, kao i uvek, bili toliko različiti da nije postojala
nikakva mogućnost da se razvije bilo kakva intima među njima. Sada su mogli
ljubazno da komuniciraju kao obični stranci i ne strahujući od slomljenog srca.
Stari Makena više nije postojao, kao što je nestala i devojka kakva je Ejlin nekada
bila. Pogledala je u zemlju prekrivenu mahovinom, nabujalu reku, paperjaste
oblake na nebu, a onda se konačno susrela sa njegovim očima.
„Bolje da se vratim u kuću”, rekla je ustajući sa stene. „Imam mnogo
obaveza...”
Makena je odmah ustao zaklonivši svojom tamnom i gracioznom siluetom
reku iza sebe.
Ejlin se potrudila da prekine tu mučnu tišinu. „Moraš da mi ispričaš kako si
počeo da radiš za čoveka kao što je gospodin Šo.”
„Duga je to priča.”
„Nestrpljiva sam da je čujem. Šta se desilo sa dečakom koji nije mario ni da
li će stići do pozicije prvog lakeja?”
46
 „Ogladneo je.”
Ejlin je zurila u njega užasnuta i fascinirana u isto vreme, shvatajući simboliku
koja se krila iza ove jednostavne izjave. Želela je da sazna sve detalje i shvati šta
se dogodilo Makeni i nateralo ga da postane ovakav čovek.
Činilo se da Makena nije bio u stanju da odvoji pogled od nje. Prišao joj je
oprezno, kao da mu njena blizina predstavlja pretnju. Kada se zaustavio na samo
metar od nje, ponovo je preplavila parališuća vrućina. Brzo je udahnula, a vazduh
joj je ostavio težak osećaj u plućima.
„Hoćeš li me uhvatiti pod ruku?”, upitao je.
Bila je to uobičajena ljubaznost koju bi svaki džentlmen ponudio, ali je Ejlin
oklevala pre nego što ga je dodirnula. Prsti su joj preleteli preko njegovog rukava
kao da su krila nekog leptira. „Hvala ti.” Ugrizla se za usnu i uhvatila ga pod ruku.
Osećaj pravog dodira posle toliko godina beznadežne čežnje naterao je da se
lagano zatetura, pa ga je malo čvršće uhvatila kako bi se umirila. Ritam
Makeninog disanja se naglo prekinuo kao da ga je nešto ščepalo za grlo. Međutim,
brzo je povratio samopouzdanje dok je vodio blagom uzbrdicom ka kući. Osetivši
neverovatnu moć kojom je zračilo njegovo telo, Ejlin se zapitala šta je radio da bi
stekao takvu fizičku snagu.
„Radio sam kao čamdžija, prevozio sam putnike između Steton Ajlenda i
grada”, rekao je Makena kao da joj čita misli. „Naplaćivao sam dvadeset pet centi
za povratnu kartu. Tako sam upoznao Šoa.”
„Je l’ on bio jedan od tvojih putnika?”, upitala je Ejlin. Kada je klimnuo
glavom, upitno ga je pogledala. „Kako se taj slučajni susret pretvorio u poslovnu
saradnju?”
Oprezno je pogledao. „Jedna stvar je vodila ka drugoj.”
Osmehnula se zbog njegovog izbegavanja konkretnog odgovora. „Vidim da
ću morati da upotrebim sav svoj talenat da bih podstakla tvoju pričljivu stranu.”
„Ja nemam pričljivu stranu.”
„Zadatak jednog gosta je da bude zabavan”, napomenula mu je.
„Oh, ja ću te i te kako zabaviti”, promrmljao je. „Samo što neću pričati dok
to budem radio.”
Ovom primedbom je uspeo u svojoj nameri da joj potpuno poremeti
smirenost. Ejlin je pocrvenela i stidljivo se osmehnula. „Vidim da nisi izgubio
sposobnost da praviš bezobrazne šale. Ne zaboravi da si trenutno u društvu jedne
povučene engleske dame.”
„Da, sećam se”, uzvratio je ne pogledavši je.
Došli su do momačkih odaja, male rezidencije odvojene od glavne kuće,
rezervisane za goste koji su želeli malo više privatnosti nego što bi je imali u kući.
Markus je rekao Ejlin da je gospodin Šo izričito zahtevao da se njemu samom
dodeli cela momačka kuća, iako je u njoj moglo da se smeste još tri gosta.

47
Gospodin Šo se još uvek nije pojavio, ali je Ejlin primetila nekoliko slugu kako
unose u kuću njegov prtljag.
Makena je zastao i bacio pogled na ovu malu kuću dok su zraci sunca
obasjavali njegove živopisne oči. „Hoćemo li ovde da se rastanemo? Doći ću
ubrzo u dvorac, ali prvo želim da obiđem okolinu.”
„Da, naravno.” Ejlin je pretpostavila da su ga preplavila mnoga osećanja sada
kada se vratio u Stouni Kros, gde na svakom koraku vrebaju uspomene.
„Makena”, rekla je nesigurno, „da li je bila samo slučajnost što je gospodin Šo
prihvatio poziv mog brata za posetu? Ili si namerno sve učinio kako bi se jednog
dana vratio ovamo?”
Makena se okrenuo i nagnuo prema njoj. „Iz kog razloga bih morao da se
vratim ovde?”
Ejlin se susrela sa njegovim nedokučivim pogledom. Ništa u njegovom
izgledu ili držanju nije ukazivalo na ljutnju, ali se osećala izvesna napetost.
I tek onda je shvatila šta je tako pažljivo pokušavao da sakrije... nešto što niko
nije mogao da primeti osim nje koja ga je nekada volela. Bila je to mržnja. Vratio
se radi osvete i neće otići dok je ne bude kaznio na sve moguće načine za ono što
mu je uradila.
Oh, Makena, pomislila je ošamućeno, osećajući neobično saosećanje prema
njemu, iako su joj instinkti govorili da treba da pobegne od neposredne opasnosti.
Da li te još uvek toliko boli?
Skrenula je pogled od njega razmišljajući о tome koliko bi mu malo bilo
potrebno da je uništi. Nateravši se da pogleda u njegovo markantno lice, pažljivo
je progovorila. „Uspeo si u životu, Makena. Čini se da si dobio sve što si ikada
želeo. Čak i više od toga.” Rekavši to, okrenula se i otišla od njega odmerenim
koracima, trudeći se svim silama da ne potrči.
„Nisam sve dobio”, tiho je izgovorio Makena prateći je pogledom sve dok
nije nestala.

Makena je ušetao u momačku kuću ne obazirući se na sluge koje su

raspakivale Šoove stvari. Nameštaj je bio masivan, impozantan i moćan.
Unutrašnji zidovi su bili obloženi raskošnim ružinim drvetom, a na prozorima su
se nalazile teške somotske draperije sa resama koje su zaklanjale svetlost. To je
bilo dobro, jer je za Gideona Šoa sunčeva svetlost uglavnom predstavljala
prokletstvo.
Makena je tačno znao zašto je Gideonu bila potrebna privatnost momačke
kuće. Gideon je uvek bio džentlmen i veoma savesno je izbegavao da pravi scene
ili da u javnosti bude van kontrole. Makena ga zapravo nikada nije ni video
pijanog. Gideon bi se samo tiho zaključao u svoju sobu sa nekoliko flaša pića, a
onda bi se dva ili tri dana kasnije ponovo pojavio, bled i nestabilnih nogu, ali
bistre glave i savršeno doteran. Činilo se da ništa posebno nije podsticalo te

48
njegove epizode, već da je to jednostavno bio obrazac njegovog života. Njegova
braća i sestre su jednom prilikom otkrili da je to ritualno opijanje počelo malo pre
nego što su se on i Makena upoznali, kada je najstariji brat, Frederik Šo III, umro
od srčanog udara.
Makena je posmatrao kako Gideonov sobar stavlja oslikanu kutiju cigara na
jedan sto sa mnoštvom fioka i pretinaca. Iako je Makena retko pušio, a pogotovo
ne u ovo doba dana, ipak je izvadio iz kutije cigaru masnih listova i oštrog mirisa.
Dobro obučeni sluga je odmah izvadio sićušne i oštre makaze i Makena ih je uzeo
uz zahvalno klimanje glavom. Otkinuo je kraj cigare, sačekao da mu je sluga
upali, a zatim povukao nekoliko puta sve dok se oko njega nije raširio oblak
umirujućeg dima. Bio je svestan da mu prsti drhte.
Šok zbog ponovnog viđenja sa Ejlin bio je veći nego što je očekivao.
Primetivši da je nervozan, sobar ga je značajno pogledao. „Hoćete li da vam
donesem još nešto, gospodine?”
Makena mu je odmahnuo glavom. „Ako Šo dođe, reci mu da sam na balkonu
u zadnjem delu kuće.”
„U redu, gospodine.”
Kao i glavna kuća, i momačke odaje bile su smeštene u blizini litice sa
pogledom na reku. Ispred njega se prostirala gusta šuma, a šum reke se savršeno
uklapao sa crvkutom ptica koje su se gnezdile u vrbama. Skinuvši kaput, Makena
je seo na jednu od stolica na natkrivenom balkonu i nastavio nespretno da puši
sve dok nije stekao privid samokontrole. Jedva je primetio kada mu je sluga doneo
kristalnu pepeljaru. Njegov um bio je potpuno zaokupljen slikom Ejlin pored reke,
njenom gustom kosom skupljenom u punđu i savršenim konturama tela i vrata.
Vreme je učinilo Ejlininu lepotu samo izraženijom. Njeno zrelo telo bilo je
potpuno razvijeno i pripadalo je ženi u najboljim godinama. Sa zrelošću, lice joj
je dobilo delikatniju notu, nos joj je bio tanji, a usne su zadobile bledoružičastu
boju poput unutrašnjosti školjke. A tu je bio i onaj prokleti, nikad zaboravljeni
mladež, privlačni tamni beleg koji mu je mamio pogled na nežne uglove njenih
usana. Pogled na Ejlin izazvao je da se u Makeni pokrene ono malo ljudskosti
koja je preostala u njemu, podsećajući ga da je nekada imao sposobnost da oseti
radost. Bile su mu potrebne godine da promeni uporni tok svoje sudbine i on je
žrtvovao veći deo svoje duše da bi to učinio.
Gaseći svoju napola dovršenu cigaru, Makena se naslonio na svoje butine.
Dok je zurio u obližnji glog u punom cvatu, upitao se zašto je Ejlin ostala neudata.
Možda je kao i njen otac bila u suštini hladne prirode, pa je strasti svoje mladosti
na kraju zamenila ličnim interesima. Šta god da je bio razlog, nije mu više bilo
važno. Sada mu je jedini cilj bio da je zavede. Žao mu je bilo samo što stari lord
Vestklif neće biti tu da čuje kako je Makena konačno uspeo da uživa među snežno
belim butinama njegove ćerke.

49
 Makeninu pažnju iznenada je privukao bat nečijih koraka i zveckanje
komadića leda u čaši. Zavalio se u svoju stolicu i ugledao Gideona Šoa kako
prelazi prag natkrivenog balkona.
Okrenuvši se prema Makeni, Gideon se naslonio na ogradu i lagano oslonio
ruku na gelender. Njihovo prijateljstvo je bilo složeno i ljudima sa strane se činilo
da je bilo zasnovano isključivo na zajedničkoj želji za finansijskom dobiti. Iako
je to bio glavni aspekt njihovog odnosa, nikako nije bio i jedini razlog. Kao i kod
većine čvrstih prijateljstava, svaki od njih dvojice posedovao je osobine koje su
nedostajale ovom drugom. Makena nije imao nikakvo poreklo, ali je bio veoma
ambiciozan, dok je Gideon bio prefinjen, suptilan i samozadovoljan. Makena je
odavno shvatio da ne može sebi da priušti da ima skrupule, a Gideon je bio
besprekorno častan čovek. Makena se nemilosrdno hvatao u koštac sa
svakodnevnim bitkama, dok je Gideon odlučio da ostane po strani.
Blagi osmeh je prešao preko Gideonovih usana. „Sreo sam ledi Ejlin dok se
vraćala u kuću. Prelepa žena, baš kako si mi je opisao. Da li se udala?”
„Ne.” Makena je neraspoloženo zurio kroz veo od dima u vazduhu.
„To ti onda dosta olakšava stvar.”
Makena je skoro neprimetno slegnuo ramenima. „To mi u svakom slučaju ne
bi ni bilo važno.”
„Misliš da te ne bi sprečila neka sitnica poput muža da ostvariš ono što si
naumio?” Gideonove usne su se raširile u zadivljeni osmeh. „Prokletstvo, ti si
jedno nemilosrdno đubre, Makena.”
„Zato sam ti i potreban kao partner.”
„Tako je. Ali spoznaja da ne posedujemo nimalo morala me sad tera da
pijem.”
„A šta tebe ne tera da piješ?”, upitao je Makena našalivši se prijateljski. Uzeo
mu je čašu iz ruku i ispio nekoliko velikih gutljaja, osetivši prijatno žarenje u grlu
od ledenog burbona.
Gideonovom oštrom pogledu nije promaklo to što je Makenina ruka
zadrhtala, od čega se začulo zveckanje leda u čaši. „Zar ne misliš da si malo
preterao u svojoj želji za osvetom? Ne sumnjam da ćeš uspeti sa ledi Ejlin, ali
mislim da ti to neće doneti nikakav mir.”
„To nije osveta”, promrmljao je Makena odlažući čašu. Usne su mu se
iskrivile u gorak osmeh. „To je egzorcizam. I ne očekujem da ću posle toga naći
mir. Samo želim...”
Zaćutao je odlutavši negde u mislima. Kao i uvek, pritisnula ga je glad koja
je počela pre dvanaest godina, kada je bio bačen u život kakav za sebe nikada nije
zamišljao. U Americi, raju za oportuniste, postao je uspešan toliko da je to
prevazišlo i njegove najluđe snove. Ali to ipak nije bilo dovoljno, jer ništa nije
moglo da zadovolji zver u njemu.

50
 Sećanja na Ejlin su ga uvek progonila. On je svakako više nije voleo, jer je ta
iluzija odavno izbledela i više nije verovao u ljubav, niti je želeo. Ali morao je da
zadovolji tu besnu potrebu koja mu nikada nije dozvolila da je zaboravi. Viđao je
Ejlinine oči, njene usne, pokret njene vilice na licima raznih nepoznatih žena. I
što se više trudio da izbriše to sećanje, ono ga je sve upornije proganjalo.
„Šta ako ona bude povređena tokom tog takozvanog egzorcizma?”, upitao je
Gideon. Njegov ton nije bio opterećen bilo kakvom osudom. Bila je to jedna od
Gideonovih boljih osobina, sposobnost da gleda na stvari bez ikakvih moralnih
predrasuda.
Makena je uzeo komad leda iz čaše i gurnuo ga u svoja usta, a onda ga
sažvakao svojim jakim zubima. „Možda želim da je povredim.”
To je bilo blago rečeno, jer Makena nije samo nameravao da povredi Ejlin,
on je hteo da je natera da pati, da plače, da vrišti, da moli. Hteo je da je baci na
kolena i da je slomi. I to bi bilo samo za početak.
Gideon je skeptično zurio u njega. „To je prilično čudan stav od čoveka koji
je nekada voleo.”
„To nije bila ljubav. Bila je to mešavina životinjske strasti, mladosti i
gluposti.”
„Kakva veličanstvena izmišljotina”, rekao je Gideon uz nostalgičan osmeh.
„Nisam se tako osećao još od svoje šesnaeste godine, kada sam bio zaljubljen u
sestrinu guvernantu. Stariju ženu sa svojih dvadeset...” Zastao je, osmeh mu je
postao setan, a njegove plave oči tužne.
Makena je iz čaše izvukao još jedan komad leda sa ukusom burbona. „Šta se
desilo sa njom?”
„Imali smo aferu i izgleda da je ostala u drugom stanju, iako mi nikada ništa
nije rekla. Verujem da je to dete bilo moje, jer nije bilo razloga da mislim
drugačije. Otišla je kod nekog prevaranta od doktora koji je popravljao te stvari u
nekoj skrivenoj sobici. Iskrvarila je i umrla. Šteta, moja porodica bi joj sigurno
novčano pomogla oko deteta da im je rekla. Mi Šoovi uvek vodimo računa о
našim kopiladima.”
Iako je njegovo držanje bilo opušteno kao i obično, Gideon nije mogao da
sakrije tugu u očima.
„Nikad je ranije nisi spominjao”, rekao je Makena netremice zureći u njega.
Poznavali su se više od deset godina i on je mislio da zna svaku Gideonovu tajnu.
„Zar nisam?” Gideon je ustao i obrisao zamišljenu prašinu sa svojih ruku,
delujući kao da se u trenutku sabrao. „Ima nešto u vezi sa ovim mestom što me
čini sentimentalnim. Dođavola, previše je slikovito.” Pokazao je glavom prema
vratima. „Idem da popijem još jedno piće. Hoćeš li da mi se pridružiš?”
Makena je odmahnuo glavom, takođe ustavši. „Imam neke stvari za koje
moram da se pobrinem.”

51
 „Da, naravno. Želiš da obiđeš imanje i nema sumnje da će te se neki od slugu
setiti.” Gideon se podrugljivo osmehnuo. „Lepo je mesto ovaj Stouni Kros. Čovek
se pita koliko će vremena biti potrebno njegovim stanovnicima da shvate da su
pustili zmiju u svoj raj.”

52
 Sedmo poglavlje

Soba koja je najlepše mirisala na imanju Stouni kros park bez sumnje bila je
ostava, prostorija pored kuhinje u kojoj je gospođa Ferklot čuvala kocke sapuna,
sveće, ušećereno cveće i ostale otmene jestive namirnice poput kandiranog voća.
Danas je kućepaziteljka bila neobično zauzeta jer je domaćinstvo bilo puno gostiju
i posluge. Izašla je iz ostave noseći teške komade tek napravljenog sapuna. Čim
bi odnela te velike komade u perionicu, nekoliko služavki bi došlo da kanapom
iseku sapun u sitnije komade veličine šake.
Zaokupljena mnoštvom zadataka, gospođa Ferklot nije bila svesna velikog
broja slugu koji su je pratili uskim hodnikom. „Džejmse”, rekla je rasejano, „budi
dobar dečko, uzmi ovo i odnesi u perionicu. Treba mi neko sa jakim rukama. A
ako se Salter bude protivio, reci mu da sam te ja zamolila da mi pomogneš.”
„Da, gospođo”, stigao je poslušan odgovor, ali glas nije pripadao Džejmsu.
Kada je neko zbunjenoj gospođi Ferklot preuzeo teret iz ruku, ona je shvatila
da je izdala naređenje jednom od gospodarevih gostiju. Po njegovoj dobro
skrojenoj odeći moglo se reći da se radilo о uglednom čoveku, a ona se usudila
da mu naređuje. Sluge, čak i one višeg ranga, dobijale su otkaz i za manje stvari.
„Gospodine, oprostite mi...”, počela je uznemireno, ali tamnokosi gospodin je
nastavio da ide ka perionici sa lakoćom noseći teške blokove sapuna. Stavio je
sapun na kameni sto, okrenuo leđa zaprepašćenim sluškinjama i pogledao
gospođu Ferklot sa tužnim osmehom.
„Trebalo je da znam da ćeš početi da mi izdaješ naređenja i pre nego što
budem imao priliku da te pozdravim.”
Gospođa Ferklot se zagledala u njegove blistave plavo-zelene oči, a onda se
uhvatila za srce i zadrhtala od zaprepašćenja sa suzama u očima. „Makena?”,
uzviknula je, impulsivno ispruživši ruke ka njemu. „Oh, dragi bože...”
Odmah je poleteo ka njoj, i obgrlivši joj punačko telo, podigao je sa lakoćom
kao neku devojčicu. Zakikotao se zarivši glavu u njene srebrne lokne.
Zapanjene ovom emotivnom scenom u kojoj je učestvovala njihova obično
stroga kućepaziteljka, sobarice su se istog trenutka skupile u hodniku, a onda im
se pridružilo i ostalo kuhinjsko osoblje.
„Mislila sam da te više nikada neću videti”, jedva je izgovorila gospođa
Ferklot.
53
 Makena je čvrsto grlio uživajući u dobro poznatoj majčinskoj toplini koju mu
je uvek pružala. Setio se kako mu je gospođa Ferklot mnogo puta sačuvala hranu
- okrajke od hleba, ostatke čajnih keksića, ostatke ukusnih jela iz lonaca. Gospođa
Ferklot je bila izvor preko potrebne nežnosti u njegovom životu. Neko ko je
oduvek verovao u njega.
Bila je mnogo niža nego što se sećao, a kosa joj je sada bila potpuno seda.
Međutim, vreme je bilo blagonaklono prema njoj, dodavši joj samo nekoliko
sitnih bora na rumenim obrazima i gotovo neprimetnu pogrbljenost.
Popravivši svoju čipkastu kapicu na glavi, gospođa Ferklot ga je posmatrala
sa nevericom. „Gospode bože, izrastao si u pravog Golijata! Jedva bih te
prepoznala da nije tih tvojih očiju.” Postavši svesna publike, domaćica je pustila
iz svog zagrljaja krupnog mladića i okupljenim slugama uputila pogled
upozorenja. „Da ste se svi odmah vratili na posao. Nema potrebe da stojite tu i
buljite u nas.”
Služavke su se poslušno razbežale i vratile se svom poslu, bacajući diskretne
poglede na posetioca.
Gospođa Ferklot je svojim malim punačkim rukama uhvatila Makenu za ruku.
„Pođi sa mnom”, pozvala ga je. Ćutke su otišli u njenu sobu. Otključala je vrata i
uvela ga unutra, a poznata mešavina mirisa karanfilića, pčelinjeg voska i čajem
obojenog platna probudila mu je nostalgična osećanja.
Suočivši se sa gospođom Ferklot, Makena je primetio da je kućepaziteljka
ponovo počela da plače i uhvatio je za ruku. „Žao mi je”, rekao je nežno. „Trebalo
je da nađem način da ti se javim pre nego što sam se ovako iznenada pojavio.”
Gospođa Ferklot je jedva uspela da savlada svoje burne emocije. „Šta ti se
dogodilo?”, upitala je, zureći u njegovu elegantnu odeću i uglancane crne cipele.
„Šta te je vratilo ovamo, posle toliko godina?”
„Razgovaraćemo kasnije, kada oboje budemo imali više vremena”, rekao je
Makena, prisećajući se gomile zadataka u danima poput ovog, kada je zbog
desetine posetilaca posluga padala sa nogu od posla. „Imate punu kuću gostiju, a
ja još uvek nisam video lorda Vestklifa.” Iz džepa je izvukao jedan paketić
zapečaćen voskom. „Pre nego što odem, hteo sam da ti dam ovo.”
„Šta je to?”, začuđeno je upitala kućepaziteljka.
„Novac koji si mi dala za moj odlazak u Ameriku. Trebalo je da ti se odužim
mnogo ranije, ali...” Makena je sa nelagodom zastao. Nije uspevao da pronađe
adekvatne reči kojima bi mogao da objasni zašto je morao da izbegava bilo šta ili
bilo koga ko je vezan za Ejlin.
Odmahujući glavom, gospođa Ferklot je pokušala da mu vrati paket. „Ne,
Makena, to je bio moj poklon tebi. Bilo mi je samo žao što u tom trenutku nisam
imala više ušteđevine.”
„Tih pet funti mi je spasilo život.” Sa velikom pažnjom joj je poravnao kapicu
na glavi. „Vraćam ti poklon sa kamatom. To su akcije u novoj livnici lokomotiva,

54
sve je na tvoje ime. Možeš odmah da ih unovčiš ako želiš. Ali bih te posavetovao
da sačekaš još malo jer će im se u narednoj godini verovatno utrostručiti
vrednost.” Makena se tužno osmehnuo kada je video kako gospođa Ferklot
zbunjeno gleda u paket. Nije znala ništa о akcijama, kapitalu i ulaganjima.
„Znači, ovde nema pravog novca?”, upitala je.
„To je bolje od novca”, uveravao je Makena, posumnjavši da će se te potvrde
о deonicama uskoro koristiti za upakivanje ribe. „Stavi to na neko sigurno mesto.
Ono što držiš u rukama vredi oko pet hiljada funti.”
Prebledevši, umalo nije ispustila zavežljaj. „Pet hiljada...”
Umesto da pokaže ushićenje koje je Makena očekivao, kućepaziteljka je
delovala potpuno ošamućeno, kao da nije mogla da prihvati činjenicu da je upravo
postala bogata. Malo se zateturala, a Makena je uhvatio za ramena kako bi je
umirio.
„Želeo bih da se povučeš, da kupiš sebi kuću i da imaš svoje sluge i kočiju.
Posle svega što si učinila za toliko drugih ljudi, želim da uživaš do kraja života.”
„Ali ne mogu da prihvatim toliki novac”, usprotivila se.
Makena joj je pomogao da sedne u stolicu pored ognjišta i čučnuo ispred nje.
„To je samo kap u moru. Voleo bih da uradim mnogo više za tebe. Za početak,
želeo bih da razmisliš о tome da pođeš u Njujork sa mnom kako bih mogao da se
brinem о tebi.”
„Oh, Makena...” Oči su joj blistale kada je spustila svoju ogrubelu ruku na
njegovu. „Nikada ne bih mogla da napustim Stouni Kros! Moram da ostanem sa
ledi Ejlin.”
„Ledi Ejlin?”, ponovio je oprezno, pitajući se zašto je spomenula Ejlin. „Ona
može da zaposli novu kućepaziteljku.” Odmah je odreagovao kada je primetio
njen zabrinuti izraz lica.
„Da li si je video otkako si došao?”, pažljivo je upitala kućepaziteljka.
Makena je klimuno glavom. „Kratko smo razgovarali.”
„Sudbina nije bila naklonjena ni prema jednoj od ćerki lorda Vestklifa.”
„Da, svestan sam toga. Ledi Ejlin mi je ispričala šta se dogodilo njenoj sestri.”
„Ali ništa ti nije rekla о sebi?”
„Ne.” Makeni nije promakla senka zaprepašćenja koja je preletela preko
njenog lica. „Šta bi imala da mi kaže?”
Činilo se da je kućepaziteljka pažljivo pokušavala da izabere reči. „Nedugo
nakon što si napustio Stouni Kros, ona se prilično razbolela.” Između srebrnkastih
lukova njenih obrva pojavile su se dve bore. „Bila je prikovana za krevet najmanje
tri meseca i iako se vremenom oporavila, ona... nikada više nije bila ista.”
Začkiljio je očima. „Šta joj se dogodilo?”
„Ne usuđujem se da ti kažem. Jedini razlog što sam to spomenula je taj što je
posle te bolesti postala nekako... krhka.”
55
 „Na koji način?”
Ona je odlučno odmahnula glavom. „Ne mogu da ti kažem.”
Makena je čučnuo na svoje pete zureći u nju. Razmišljao je kako da na
najefikasniji način izvuče informacije koje želi, pa je progovorio nežnim i
sugestivnim tonom. „Znaš da možeš da mi veruješ. Neću nikome reći.”
„Sigurna sam da ne bi očekivao od mene da prekršim obećanje”, prekorila ga
je gospođa Ferklot.
„Naravno da bih”, rekao je ozbiljno. Podigao se na noge jednim brzim
pokretom. „Kako to misliš da ledi Ejlin nije više nikada bila ista? Meni je
izgledala prokleto isto tako dobro kao i ranije.”
„Gluposti!” Kućepaziteljka je negodujući zacoktala.
Pogledi su im se sreli, a Makena se iznenada osmehnuo, setivši se koliko puta
mu je u detinjstvu uputila isti takav pogled. „Nemoj onda ništa da mi kažeš, pošto
će mi ledi Ejlm reći istinu.”
„Sumnjam. I da sam na tvom mestu, ne bih previše insistirala na tome.”
Gospođa Ferklot je zastala i odmerila ga. „U kakvog si lepog čoveka izrastao”,
uzviknula je. „Da li te čeka supruga tamo u Americi? Ili možda neka dragana?”
„Ne, hvala bogu.” Osmeh mu je nestao sa lica.
„Ah...” Ovaj njen uzvik bio je prožet nečim što je moglo da se protumači kao
sažaljenje ili čuđenje. „Uvek je bila ona, zar ne? Mora da si se zato vratio.”
Makena se namrštio. „Vratio sam se iz poslovnih razloga, među kojima je i
mogućnost da Vestklif investira novac u livnicu. Moje prisustvo ovde nema
nikakve veze sa ledi Ejlin, niti sa prošlošću koje se niko više i ne seća.”
„I te kako se sećaš”, rekla je. „Kao i ona.”
„Moram da idem”, grubo je rekao. „Još uvek moram da se uverim da li će
Vestklif imati nešto protiv mog prisustva ovde.”
„Ne verujem”, odmah je rekla gospođa Ferklot. „Lord Vestklif je veliki
džentlmen. Očekujem da će ti pružiti ljubaznu dobrodošlicu, kao i svim svojim
gostima.”
„Onda je sasvim drugačiji od svog oca”, sarkastično je rekao Makena.
„Da. I pretpostavljam da ćeš se dobro slagati s njim, sve dok mu ne budeš dao
razlog da pomisli da bi mogao da naudiš ledi Ejlin. Dovoljno je propatila, pa ne
treba i ti tome da doprinosiš.”
„Propatila?” Makena nije mogao da obuzda svoj prezir. „Imao sam prilike da
vidim pravu patnju, gospođo Ferklot. Ljude koji umiru zbog nedostatka hrane i
lekova, ljude kojima puca kičma od napornog rada, porodice uništene
siromaštvom. Ne pokušavaj da me ubediš da je Ejlin ikada morala da mrdne i
prstom da bi preživela.”
„To je vrlo ograničeno razmišljanje sa tvoje strane, Makena”, blago ga je
prekorila. „Tačno je da grof i njegove sestre pate na drugačiji način od nas, ali
56
njihova bol je uprkos tome isto tako stvarna. I nije ledi Ejlin kriva što si ti imao
težak život, Makena.”
„Niti sam ja kriv za to”, rekao je tiho dok mu je krv ključala.
„Zaboga, kakav je to đavolski pogled”, tiho je rekla kućepaziteljka. „Šta
planiraš, Makena?”
Bezizražajno je pogledao. „Baš ništa.”
Gledala ga je sa otvorenom nevericom. „Ako nameravaš da maltretiraš ledi
Ejlin na bilo koji način, upozoravam te...”
„Ne”, nežno je prekinuo. „Nikada joj ne bih učinio nešta nažao, gospođo
Ferklot, i sama znaš koliko mi je nekada značila.”
Činilo se da je kućepaziteljka tada odahnula, ali kada je okrenula glavu,
njegove usne su se razvukle u podmukao osmeh.
Makena je zastao pre nego što je posegnuo za kvakom i bacio pogled preko
ramena. „Gospođo Ferklot, reci mi...”
„Da?”
„Zašto je ostala još uvek neudata?”
„To je nešto što bi ledi Ejlin trebalo da ti objasni.”
„Mora da postoji neki čovek”, promrmljao je Makena. Ženi tako zapanjujuće
lepote kao što je Ejlin sigurno nije nedostajalo muško društvo.
Gospođa Ferklot je oprezno odgovorila. „U stvari, postoji jedan gospodin koji
joj pravi društvo. To je lord Sendridž, koji je sada vlasnik starog imanja Maršli.
Tu se nastanio pre oko pet godina. Pretpostavljam da ćeš ga videti na balu sutra
uveče, on je često gost u Stouni kros parku.”
„Kakav je on čovek?”
„Oh, lord Sendridž je veoma uspešan gospodin i veoma omiljen među
komšijama. Sigurna sam da će ti se dopasti kada ga budeš upoznao.”
„Radujem se tome”, rekao je Makena tiho i izašao iz sobe.

Ejlin je mehanički pozdravila goste. Nakon što je srela gospodina Gideona

Šoa na povratku u dvorac, upoznala je i Čejmberlenove, njegovu sestru i zeta, a
zatim i njihove bogate prijatelje iz Njujorka, Larošove, Kajlerove i Robinsonove.
Kao što se moglo pretpostaviti, oni su gajili tipično američko strahopoštovanje
prema britanskom plemstvu. Bili su izrazito zahvalni samo zato što se Ejlin
raspitivala da li im je putovanje brodom preko Atlantika udobno prošlo. A kada
je spomenula da će osveženje uskoro biti servirano, ta vest je primljena sa radošću
jednakom onoj koju bi mogao da oseti upravo pomilovani osuđenik. Ejlin se
iskreno nadala da će nakon nekoliko dana provedenih pod istim krovom prestati
da budu toliko zaslepljeni njenom ličnošću.
Napustivši goste, Ejlin je otišla u kuhinju da potraži gospođu Ferklot. Iako je
tamo zatekla sasvim uobičajenu scenu, Ejlin je na neki neobičan način znala da je
57
Makena bio tu, iako joj to niko nije rekao. Osećala se neka posebna energija, kao
da je grom upravo udario u tu prostoriju. Samo jedan pogled u oči gospođe Ferklot
bio je dovoljan da potvrdi njenu sumnju. Da, Makena je odmah došao da potraži
kućepaziteljku nakon što se video sa Ejlin. Od svih koji su ga nekada poznavali,
njih dve su ga najviše volele.
Makena... Misli su joj se rojile po glavi kao pčele po prevrnutoj košnici i činilo
se da ne uspeva da poveže nijednu misao i stvori jasnu sliku u glavi. Delovalo joj
je nestvarno što se Makena vratio u Stouni Kros, kao da je bio privučen nekom
magičnom silom, tražeći rešenje za prošlost koja ih je oboje proganjala. Želeo je
nešto od nje... neku nadoknadu bola, tuge ili zadovoljstva, koja bi mu konačno
donela nekakav mir. Međutim, ona nije imala šta da mu ponudi, iako je bila
spremna i svoju dušu da žrtvuje za njega ako bi to bilo potrebno.
Želela je da ga još jednom pogleda, samo da bi se uverila da je stvaran. Bilo
joj je potrebno da čuje njegov glas, da oseti njegovu ruku pod svojom, bilo šta što
bi joj dalo potvrdu da nije poludela od večite žudnje. Trudeći se da održi
samokontrolu, Ejlin je ravnodušnog izraza lica prišla dugačkom drvenom stolu.
Bacila je pogled na beleške koje su kuvar i gospođa Ferklot napravili i diskretno
predložila nekoliko izmena u jelovniku. Kada su se usaglasili oko konačnog
menija, Ejlin je pomislila da se pridruži gostima na jutarnjem obroku i osetila kako
je obuzima umor. Nije želela da jede, smeje se i razgovara sa toliko oduševljenih
stranaca. Činilo joj se nemogućim da povrh svega to radi pred Makeninim očima.
Do večeras će uspeti da se dovede u red i biće savršena domaćica. Međutim, sada
je htela da ode negde sama i da razmisli. I sakrije se, dodao je mali podrugljivi
glas u njenoj glavi. Nije htela ponovo da vidi Makenu dok se ne bude sabrala.
„Grof će želeti da vas vidi”, rekla je gospođa Ferklot, krenuvši sa njom ka
izlazu iz kuhinje. Pogled joj je bio topao i zabrinut dok je zurila u Ejlinino bledo
lice.
Markus je naravno želeo da se uveri da nije uplakana ili potresena ili na bilo
koji drugi način uznemirena zbog pojave čoveka kojeg je nekada volela. „Idem
da ga pronađem”, rekla je Ejlin. „I reći ću mu da će u toku prepodneva morati da
zabavlja goste bez moje pomoći. Ja se osećam... prilično umorno.”
„Da”, složila se gospođa Ferklot, „hoćeš dobro da se odmoriš za večerašnji
bal.”
Makena na balu u Stouni kros parku bilo je nešto što Ejlin nikada nije mogla
ni da zamisli. „Život je čudan, zar ne”, promrmljala je. „Kakva ironija što je on
ponovo ovde.”
Gospođa Ferklot je naravno znala ko je „on” na kog je Ejlin mislila. „On te i
dalje želi.”
Od tih reči je zadrhtala kao da joj je kičma bila zategnuta struna. „Je li on to
rekao?”
„Ne... ali sam videla njegovo lice kada sam spomenula tvoje ime.”

58
 Ejlin je duboko udahnula pre nego što je upitala: „Nisi mu valjda rekla...”
„Nikada se ne bih usudila da odam tvoju tajnu”, uveravala je kućepaziteljka.
Ejlin je svojom hladnom rukom diskretno uhvatila toplu ruku gospođe
Ferklot. Utešio je kućepaziteljkin dodir kada su im se prsti čvrsto prepleli. „On
nikada ne sme da sazna”, prošaputala je. „Ne bih to mogla da podnesem.”

Ejlin je pronašla Markusa i Liviju zajedno u porodičnom salonu, privatnoj

prostoriji gde su se povremeno sastajali da razgovaraju о pitanjima od posebne
važnosti. A ovo je izgleda bilo jedno od njih. Uprkos svojoj unutrašnjoj patnji,
Ejlin se nasmešila kada je ugledala bratovljevo smrknuto, zabrinuto lice i napeto
lice svoje sestre. „Nema razloga da izgledate kao da očekujete da ću se baciti kroz
prozor”, rekla im je. „Uveravam vas da sam savršeno mirna. Videla sam Makenu,
razgovarali smo prilično srdačno i oboje smo se složili da je prošlost potpuno
nebitna.”
Markus joj je prišao i svojim širokim rukama je uhvatio za ramena. „Prošlost
nikada nije nevažna”, rekao je svojim izrazito promuklim glasom.
„А sada, s obzirom na ovakve okolnosti... Ne želim da budeš ponovo
povređena.”
Ejlin je pokušala da ga umiri osmehom. „Neću biti povređena. Ništa nije
ostalo od osećanja koja sam nekada gajila prema njemu. Bila sam samo glupa
devojka. A ubeđena sam da ni Makena sada ne oseća ništa prema meni.”
„Zašto je onda ovde?”, upitao je Markus strogog pogleda.
„Da završava poslove sa gospodinom Šoom, naravno. I da razgovara о tvom
ulaganju u njihove livnice...”
„Mislim da je to samo izgovor kako bi se sakrila Makenina prava namera.”
„Što bi bilo šta?”
„Da te konačno osvoji.”
„Stvarno, Markuse, znaš li koliko to smešno zvuči?”
„Ja se bavim sportom”, rekao je odlučno. „Jašem i lovim divljač veći deo svog
života i znam da prepoznam lovca kada ga vidim.”
Ejlin se udaljila od brata i podrugljivo ga pogledala. „Znala sam da ćeš to
svesti na taj nivo. Život je nešto više od lova i osvajanja, Markuse.”
„Za ženu, možda. Ne i za muškarca.”
Ejlin je uzdahnula i dobacila Liviji značajan pogled, nečujno tražeći njenu
podršku. Njena mlađa sestra je odmah poslušala. „Ako Ejlin kaže da nije
uznemirena zbog Makeninog prisustva, onda mislim da ni mi ne treba da se
brinemo.”
Markusov izraz lica nije smekšao. „Još uvek razmišljam о tome da ga
zamolim da ode.”

59
 „Bože, da li znaš koliko bi to ogovaranja izazvalo?” nestrpljivo je upitala
Ejlin. „Zašto se trudiš onda da me pitaš za mišljenje ako si već odlučio šta ćeš
uraditi? Samo pusti to, molim te. Želim da ostane.”
Bila je iznenađena načinom na koji su je brat i sestra pogledali, kao da je
govorila nekim nerazumljivim jezikom. „Šta je bilo?”, oprezno je upitala.
„Upravo sam video kod tebe onaj tvoj stari duh”, rekao je Markus.
„Pozdravljam tu promenu.”
Ejlin se ironično nasmejala. „Šta hoćeš da kažeš, Markuse? Da sam u
međuvremenu postala plašljiva i stidljiva?”
„Povučena je bolja definicija”, uzvratio je on. „Odbijaš da prihvatiš pažnju
bilo kog muškarca osim Sendridža, a očigledno je da ni od toga nikada neće biti
ništa.” I dok je Ejlin gunđala nešto u znak protesta, Markus se okrenuo ka Liviji.
„А ni ti nisi ništa bolja od Ejlin”, rekao je odsečno. „Prošle su već dve godine
otkako je Amberli umro, a čini se kao da si i ti otišla u grob sa njim. Vreme je da
skineš crninu, Livija, i da ponovo počneš da živiš. Dragi bože, vas dve ste najlepše
žene u Hempširu, a obe živite kao časne sestre. Bojim se da ćete mi biti na grbači
sve dok ne postanem ćelavi, bezubi starac.”
Livija ga je uvređeno pogledala, dok se Ejlin iznenada nasmejala, zamislivši
svog muževnog brata kao ćelavog starca. Prišla mu je i nežno ga poljubila. „Mi
smo upravo ono što zaslužuješ, ti arogantno zabadalo nosa u tuđe živote. Budi
srećan što nemam nameru da ti držim predavanja о tvojim greškama, moj dragi,
neoženjeni, tridesetčetvorogodišnji brate, čija bi jedina svrha u životu trebalo da
bude da napravi naslednika za titulu...”
„Dosta”, viknuo je. „Čuo sam to hiljadu puta od majke. Ne treba mi to i od
tebe.”
Ejlin je trijumfalno pogledala Liviju, koja je uspela da se osmehne. „Dobro,
za sada ću odustati, ako obećaš da nećeš ništa učiniti ili reći u vezi sa Makenom.”
Markus je klimnuo glavom i progunđao nešto odlazeći.
Uhvativši Livijin pogled, Ejlin je primetila da su je Markusove primedbe
uznemirile, pa se osmehnula. „U jednoj stvari je u pravu”, rekla je. „Trebalo bi
ponovo da se uključiš u društvo.”
„Hoćeš da kažeš u društvo muškaraca.”
„Da. Jednog dana ćeš se ponovo zaljubiti, Livija. Udaćeš se za divnog čoveka,
roditi mu decu i imati život kakav bi ti i sam Amberli poželeo.”
„А šta će biti sa tobom?”
Ejlinin osmeh je nestao. „Znaš vrlo dobro zašto ti snovi više nisu mogući za
mene.”
Livija je glasno uzdahnula. „Nije pošteno!”
„Nije”, tiho se složila Ejlin. „Ali eto, jednostavno, neke stvari nisu suđene.”

60
 Livija se obgrlila rukama i namršteno pogledala u pod prekriven tepihom.
„Ejlin, postoji nešto što ti nikad nisam rekla. Uvek sam se previše stidela. Ali sada
kada se Makena vratio i kada toliko razmišljam о prošlosti, ne mogu više da
ćutim.”
„Nemoj, Livija”, nežno je rekla Ejlin osetivši šta će njena mlađa sestra da
kaže.
Iznenada je jedna suza skliznula niz Livijino nežno lice. „Ja sam bila ta koja
je rekla ocu da sam videla tebe i Makenu zajedno u štali. Znam da si sumnjala, ali
me nikad nisi pitala. Kamo lepe sreće da sam ćutala. Tako mi je žao što nisam.
Sve sam ti pokvarila.”
„Nije to bila tvoja greška”, uzviknula je Ejlin krenuvši da je zagrli. „Kako
mogu da te krivim za to? Bila si samo dete, i... ne, ne plači! Nije važno što si to
rekla ocu. Od moje veze sa Makenom svakako ništa nije moglo da bude. Nije bilo
mesta na koje smo mogli da odemo, ništa što bismo mogli da uradimo što bi nam
omogućilo da budemo zajedno.”
„Ipak mi je žao.”
Ejlin je brižno potapšala po leđima. „Samo se budala prepire sa sopstvenom
sudbinom... to je otac uvek govorio, sećaš li se?”
„Da, i uvek je zvučao kao potpuni idiot.”
Ejlin je prasnula u smeh „Možda si u pravu. Makena je svakako prkosio
sopstvenoj sudbini, zar ne?”
Livija je izvukla maramicu iz rukava i izduvala nos. „Sluge svašta pričaju”,
rekla je prigušenim glasom, držeći još uvek maramicu na nosu. „Batler gospodina
Čejmberlena je rekao lakeju Džejmsu, koji je potom rekao jednoj od sobarica, da
Makenu u Njujorku zovu Kralj Makena i da ima ogromnu vilu na Petoj aveniji i
da svi znaju za njega na Volstritu.”
Ejlin se osmehnula. „Od konjušara do kralja. Nije trebalo ništa manje da
očekujem od njega.”
„Ejlin, šta ako se Makena ponovo zaljubi u tebe?”
Ovo pitanje je izazvalo jezu u njoj. „Neće. Veruj mi, kada se plamen
nekadašnje ljubavi ugasi, nema načina da se ponovo rasplamsa.”
„Šta ako nikada nije ugašen?”
„Livija, uveravam te da Makena sigurno nije čeznuo za mnom svih ovih
dvanaest godina.”
„Ali zar nisi ti...” Livija je naglo zastala.
Shvativši šta je njena sestra htela da je pita, Ejlin je pocrvenela. Otišla je do
prozora i zagledala se u stazu sa kamenim lukovima koja se protezala kroz istočni
vrt. Lukovi su bili obrasli ružama i drugim baštenskim cvećem, formirajući
mirisni tunel koji je vodio do letnjikovca sa kamenim zidovima i rešetkastim
drvenim krovom. Sećanja na Makenu bila su prisutna svuda u bašti. Njegove ruke

61
koje se pažljivo kreću među ružama obrezujući uvele cvetove, njegovo preplanulo
lice prošarano sunčevom svetlošću koja se probija kroz lišće i rešetke letnjikovca,
kosa na potiljku mokra od znoja dok lopatom nanosi šljunak na stazu ili travu u
cvetne žardinjere.
„Ne znam da li bi se to moglo nazvati čežnjom”, rekla je Ejlin, gladeći
prozorsko staklo vrhovima prstiju. „Makena će uvek biti deo mene, gde god da
ode. Kažu da ljudi koji su izgubili ud ponekad osećaju kao da ga još uvek imaju.
Koliko puta sam osetila da je Makena još uvek ovde i da je prazan prostor pored
mene ispunjen njegovim prisustvom.” Zatvorila je oči i naslonila čelo i vrh nosa
na hladno staklo. „Volim ga van svake pameti”, prošaputala je. „On mi je sada
stranac, a ipak i dalje osećam neku bliskost. Ne mogu da zamislim veću agoniju
od toga da mi je toliko blizu.”
Prošlo je neko vreme pre nego što je Livija progovorila. „Ejlin... zašto ne
kažeš Makeni istinu sada kada se vratio?”
„Šta bih time postigla? Zbog toga bi se samo sažalio na mene, a ja bih se pre
bacila sa litice nego da to doživim.” Ejlin se odvojila od prozora i rukavom
obrisala mrlju koju je svojim licem napravila na prozorskom oknu. „Bolje je da
ga pustim da me mrzi.”
„Ne znam kako to možeš da izdržiš!” povikala je Livija.
Ejlin se ironično osmehnula. „Pa, nalazim neku čudnu utehu u činjenici da on
sada ne bi osećao ovoliko neprijateljstvo prema meni da me nekada nije toliko
voleo.”

Uprkos molbama i Markusa i Ejlin, Livija je odbila da prisustvuje balu

dobrodošlice, na kom je trebalo da budu sve uvažene ličnosti iz okruga. „Potrebna
si mi tamo”, insistirala je Ejlin, pokušavajući da smisli bilo koji razlog kako bi
naterala njenu sestru da izađe iz svoje samonametnute izolacije. „Večeras se
osećam uznemireno, Livija, i tvoje prisustvo bi mi bilo od velike pomoći...”
„Ne”, mirno je rekla Livija, udobno smeštena u porodičnom salonu sa
knjigom u jednoj i čašom vina u drugoj ruci. Kosa joj je bila upletena u
neobaveznu pletenicu, a na nogama je imala meke pletene papuče. „Nemam želju
da se mešam sa tom gomilom Amerikanaca. Osim toga, znam tačno zašto si
uznemirena, a moje društvo ti neće mnogo pomoći.”
„Zar nemaš želju da vidiš Makenu posle svih ovih godina?”
„Gospode, ne.” Livija je posmatrala preko ruba čaše svojim blistavo zelenim
očima dok je pijuckala vino. „Od pomisli da treba da se suočim sa Makenom,
nakon onoga što sam vam davno priredila, dođe mi da propadnem u zemlju.”
„On i ne zna za to.”
„Ali ja znam!”
Namrštivši se, Ejlin je odlučila da pokuša još jednom. „Šta je sa gospodinom
Šoom? Zar nisi ni najmanje radoznala da ga upoznaš?”
62
 „Po onome što mi je Markus rekao о zloglasnom gospodinu Šou, bilo bi mi
bolje da se držim što dalje od njega.”
„Mislila sam da se Markusu sviđa Šo.”
„Da, ali ne kao potencijalni partner nekoj od njegovih sestara.”
„Mislim da upravo to čini gospodina Šoa veoma zabavnim”, rekla je Ejlin
nasmejavši Liviju.
„Pošto ostaje ovde mesec dana, verovatno ćemo to saznati. U međuvremenu,
idi dole i uživaj. Izgledaš tako lepo u toj haljini... Zar mi nisi jednom rekla da je
plava Makenina omiljena boja?”
„Ne sećam se.”
Zaista jeste plava bila njegova omiljena boja. Ejlin večeras nije odolela i
morala je da posegne za svilenom haljinom boje ruskog lapisa. Bila je to
jednostavna haljina bez volana ili nadsuknje, imala je samo šlep pozadi i duboki
četvrtasti dekolte. Obmotala je nisku bisera dvaput oko vrata pustivši jedan kraj
da visi skoro do struka. Druga niska bisera joj je bila vešto upletena u visoko
podignutu punđu.
„Ti si boginja”, rekla joj je sestra, veselo podižući čašu vina uvis u znak
divljenja. „Srećno, draga. Kada te Makena bude video u toj haljini, predviđam da
ćeš ga teško držati podalje od sebe.”

Kada je Makena sklopio poslovno partnerstvo sa Gideonom Šoom, Gideon je

poželeo da ga učini reprezentativnim za Nikerboker klub džentlmena1. Ovo je
podrazumevalo dug i rigorozan period obuke, što je Makeni pružilo odgovarajuću
uglađenost koja mu je omogućila da se ubaci u veoma visoke društvene krugove
Šoovih. Međutim, Makena se nikada nije zavaravao misleći da je ovaj njegov
društveni preobražaj išta više od površnog. Biti pravi pripadnik više klase nije se
sastojalo samo od nošenja elegantne odeće i lepih manira. Za to je bio potreban
određeni stav i suštinska vera u sopstvenu superiornost, kao i prefinjenost
karaktera, što je on znao da nikada neće moći da postigne.
Srećom po Makenu, u Americi je samo novac bio dovoljan. Koliko god da je
američka viša klasa bila ekskluzivna, nevoljno, ona je ipak pravila mesta i za
bogate pretendente. Novopečeni bogataš, koga bi obično zvali ’kicoš’, otkrivao bi
da mu se mnoga vrata otvaraju. Žene pak nisu bile te sreće. Ako porodica
naslednice nije imala poreklo, ma koliko bila finansijski dobro potkovana,
Njujork je nikada nije prihvatao, pa je bila primorana da traži muža u Parizu ili
Londonu.

1
Džentlmenski klub osnovan 1871. godine. Smatra se najstarijim i najekskluzivnijim klubom
za gospodu u Sjedinjenim Američkim Državama, prim. prev.

63
 Posle burnih njujorških balova, Makena je bio prijatno iznenađen opuštenošću
ovog skupa. Kada je to rekao Gideonu, njegov prijatelj se tiho nasmejao. „U
Engleskoj je uvek ovako”, rekao je Gideon. „Englezi nemaju šta da dokazuju.
Pošto im titule niko nikada ne može oduzeti, oni su slobodni da rade i govore šta
god žele. U Njujorku je pak društveni status prilično nesigurna stvar. Jedini način
na koji možeš da budeš siguran u svoju poziciju je ukoliko se tvoje ime nalazi na
nekim prokletim listama. Na listama odbora, listama gostiju, listama članova,
listama posetilaca...”
„Postoje li neke liste na kojima se ti ne nalaziš?”, pitao je Makena.
„Gospode, ne”, rekao je Gideon sa podrugljivim osmehom. „Ja sam Šo. Mene
svi žele.”
Stajali su zajedno na jednom kraju balske dvorane. Vazduh je bio ispunjen
mirisom ruža, perunika i ljiljana ubranih iz bašte imanja i brižljivo raspoređenih
u kristalne vaze. U nišama su bile postavljene male klupe presvučene somotom,
gde su sedele udovice i stidljive devojke čvrsto zbijene jedne pored drugih.
Muzika je dopirala sa balkona na gornjem spratu, a mali orkestar bio je sakriven
pod svodovima obraslim bujnim zelenilom. Iako ovaj bal nije mogao da se meri
sa ekstravagancijom nekih na Petoj aveniji kojima je Makena prisustvovao, ipak
je uspeo da posrami sav raskoš tih balova. Postojala je velika razlika između
kvaliteta i puke upadljivosti, pomislio je on. Tu ideju je odmah potkrepila pojava
ledi Ejlin.
Izgledala je očaravajuće sa upletenom niskom belih bisera u svojoj sjajnoj
tamnoj kosi i raskošnim oblinama koje je isticala usko pripijena plava haljina.
Oko ručnih zglobova prekrivenih rukavicama imala je dva venčića od pupoljaka
belih ruža. Pruživši ruke u znak dobrodošlice, prišla je grupi gostiju kod vrata
balske dvorane. Njen osmeh je bio kao magični blesak. Dok je posmatrao, Makena
je primetio nešto što nije video tokom njihovog ranijeg susreta. Hodala je
drugačije nego što se on sećao. Umesto energične gracioznosti koju je posedovala
kao devojčica, Ejlin se sada kretala polako i odmereno kao labud koji klizi preko
mirnog jezera.
Ejlinin ulazak privukao je mnoge poglede i bilo je očigledno da Makena nije
bio jedini muškarac koji se divio njenoj blistavoj lepoti. Bez obzira na to koliko
je smerno delovala, zračila je neverovatnom senzualnošću i Makena se jedva
suzdržavao da joj ne priđe i ne odvuče je na neko mračno, usamljeno mesto. Hteo
je da joj istrgne bisere iz kose i da prisloni svoje usne na njene grudi, a onda da
udiše miris njenog tela sve dok ga on ne opije.
„Predivno”, prokomentarisao je Gideon prateći njegov pogled. „Ali u
Njujorku bi lako mogao da nađeš neku skoro isto tako privlačnu, a da ne
spominjemo i malo mlađu.”
Makena ga je prezrivo pogledao. „Znam vrlo dobro šta ima u Njujorku.”
Nakon toga je kao opčinjen vratio pogled na Ejlin.

64
 Gideon se nasmejao i zavrteo dršku vinske čaše između svojih dugih prstiju.
„Iako ne mogu da tvrdim da su sve žene iste, mogu sa izvesnom sigurnošću da
kažem da poseduju istu osnovnu opremu. Šta nju čini tako poželjnijom od drugih
žena? Jednostavna činjenica da nisi mogao da je imaš?”
Makena nije hteo da se potrudi da odgovori na takvu besmislicu. Bilo bi
nemoguće naterati Šoa, niti bilo koga drugog, da razume. Tužna činjenica je bila
da on i Ejlin zapravo nikada nisu bili odvojeni. Mogli su da žive na suprotnim
stranama sveta, a i dalje bi ih spajala neka paklena nit. Ona mu je bila izvor večne
patnje i zato će i ona sada patiti.
Njegove misli je prekinuo lord Vestklif koji se približavao. Kao i svi ostali
muškarci, Vestklif je bio odeven u formalnu crno-belu kombinaciju, sa modernim,
širokim i ravno sečenim reverima sakoa i širokim, savršeno skrojenim
pantalonama. Imao je moćnu građu sportiste, a držanje mu je bilo otvoreno i
direktno, a ne proračunato. Međutim, njegova sličnost sa starim grofom izazvala
je dozu animoziteta koju Makena nije mogao da zanemari. S druge strane, veoma
malo plemića bi primilo bivšeg slugu kao cenjenog gosta, a Markus je to dozvolio.
Dok se Vestklif pozdravljao sa njima, njegov izraz lica bio je prijatan, pa čak
i prijateljski. „Dobro veče”, promrmljao je. „Da li uživate, gospodo?”
„Potpuno”, rekao je Šo srdačno podižući čašu da bi nazdravio u to ime.
„Veoma dobar bordo, lorde.”
„Odlično. Videću da vam se nešto od te berbe pošalje i u momačku
rezidenciju.” Vestklif se potom okrenuo ka Makeni. „А vi, gospodine? Šta mislite
о svom prvom balu u Stouni kros parku?”
„Sve izgleda drugačije sa ove strane prozora”, iskreno je rekao Makena.
To je Vestklifu izmamilo nevoljan osmeh. „Velika je razlika između štale i
balske dvorane”, priznao je on. „I to je put koji mnogi ne bi uspeli da pređu.”
Makena je jedva čuo ovu primedbu. Svoju pažnju je ponovo usmerio na Ejlin,
koja je otišla da pozdravi jednog novog gosta koji je izgleda došao sam.
Bio je to zgodan čovek od tridesetak godina, plavokos i lep na sličan način
kao Gideon Šo. Međutim, dok je Gideon bio zlatno plave kose i preplanulog tena,
ovaj čovek je imao svetlu put, pepeljastu kosu i prodorno plave oči. Njih dvoje,
on tako svetao i tamnokosa Ejlin, činili su zapanjujuće privlačan par.
Prateći Makenin pogled, Vestklif je ugledao ovaj par. „Lord Sendridž”,
promrmljao je. „Prijatelj porodice kojeg ledi Ejlin veoma ceni.”
„Očigledno je tako”, rekao je Makena primećujući prisnost između njih dvoje.
Ljubomora je rasla u njemu kao neka otrovna plima.
Vestklif je nastavio ležerno. „Oni su prijatelji već najmanje pet godina. Moja
sestra gaji posebnu naklonost prema Sendridžu, što mi je veoma drago, jer iznad
svega želim da bude srećna.” Zatim se naklonio obojici. „Pozdravljam vas,
gospodo.”

65
 Gideon se osmehnuo dok je gledao kako grof odlazi. „Dobar je strateg ovaj
naš Vestklif”, promrmljao je. „Izgleda da želi da te upozori da se kloniš ledi Ejlin,
Makena.”
Makena mu je uputio osuđujuć pogled, iako je već odavno navikao na
Gideonovo perverzno uživanje u uzdrmavanju njegove samokontrole. „Vestklif
može da ide dođavola”, zarežao je. „Zajedno sa Sendridžom.”
„Znači, ne plašiš se konkurencije?”, promrmljao je Gideon.
Makena je izvio jednu obrvu i prezrivo mu odgovorio: „Posle samo pet godina
poznanstva sa ledi Ejlin, Sendridž još uvek ne može da polaže pravo na nju. Ja to
ne bih nazvao konkurencijom u bilo kom smislu te reči.”
„Ne može javno da polaže pravo na nju”, ispravio ga je Gideon.
Makena je odmahnuo glavom sa blagim osmehom. „Koliko znam, Šo, to je
zapravo i jedino što se računa.”

66
 Osmo poglavlje

Bilo je samo nekoliko ljudi u Ejlininom životu u koje je imala poverenja i

koje je volela. Međutim, nekako joj je bilo najlakše da zavoli lorda Adama
Sendridža. Njihovo prijateljstvo je bilo u svom najčistijem obliku, jer je bilo
lišeno seksualnosti. Tokom proteklih pet godina kružile su mnoge glasine о
njihovoj vezi, koje su oboma išle u korist. Ejlin se dopadalo to što se manje
muškaraca usuđivalo da joj priđe zbog njene navodne romantične veze sa
Adamom. A Adam je bio zahvalan što su tračevi о njima dvoma sprečavali da se
šire druge, destruktivnije glasine koje bi inače mogle da se pojave.
Ejlin se nikada nije bavila temom Adamovih seksualnih sklonosti, pošto one
nisu imale nikakve veze sa njom. Međutim, znala je ono što je veoma mali broj
ljudi pretpostavljao - da su njega privlačili isključivo drugi muškarci. To je bilo
nešto što bi većinu njegovih istomišljenika zaista učinilo veoma srećnim. Adamov
šarm, inteligencija i prefinjena duhovitost učinili bi ga poželjnim bez obzira na
njegov fizički izgled. Ipak, poklopilo se da je on takođe bio i savršeno zgodan,
guste kose boje belog zlata, tamnih trepavica, sivih očiju i vitkog, mišićavog tela.
Ejlin je uvek uživala u Adamovom društvu. Uspevao je da je nasmeje, terao
je da razmišlja i znao veoma dobro šta namerava da kaže i pre nego što progovori.
Adam je uspevao da je izvuče iz njenih povremenih depresivnih stanja kao niko
drugi, a ona je isto to činila za njega. „Ponekad me teraš da poželim da sam
muškarac”, rekla mu je jednom smejući se.
„Ne, previše si savršena kao žena.”
„Daleko sam od savršenog”, promrmljala je misleći na duboke ožiljke koji su
prekrivali njene noge.
Budući da Adam nije pribegavao nekim otrcanim frazama ili lažima, on je
samo ćutke uhvatio za ruku. Ispričala mu je za svoju nesreću i ozlede koje je
pretrpela nedugo nakon što su se upoznali. To je bila neobična odluka, jer je taj
slučaj skrivala i od prijatelja koje je poznavala godinama, ali od Adama nije želela
ništa da sakrije. Takođe mu je ispričala i svaki detalj svoje zabranjene ljubavi sa
Makenom i to kako je morala da ga otera. Adam je prihvatio to njeno poverenje
sa razumevanjem i sa velikom dozom simpatije.
Ejlin ga je uhvatila za ruku, čvrsto stegla i kroz ukočeni formalni osmeh
došapnula mu: „Potreban si mi, Adame.”

67
 Pažljivo je pogledao svojim blagim očima. „Šta je bilo?”
„Makena.” Samo je to uspela da kaže. „Vratio se.”
Adam je u neverici odmahnuo glavom. „U Stouni Kros?” Na njeno potvrdno
klimanje glavom, samo je nečujno izgovorio: „Gospode.”
Ejlin se nesigurno osmehnula. „Smestio se ovde na imanju, došao je sa
Amerikancima.”
„Dušo moja”, rekao je sažaljivo. „Čini se da baš nemaš sreće. Pođi sa mnom
u baštu pa ćemo razgovarati.”
Poželela je odmah da krene, ali je nesigurno oklevala. „Moram da ostanem
ovde i dočekujem goste.”
„Ovo je važnije”, rekao je Adam provlačeći njenu ruku ispod svoje. „Samo
nekoliko minuta. Vratiću te pre nego što primete da te nema. Dođi.”
Otišli su do kamenog balkona sa pogledom na terase sa zadnje strane gde je
niz francuskih prozora bio otvoren kako bi se prostorije provetravale. Ejlin je brzo
govorila, ne propuštajući da Adamu ispriča svaki detalj dok je on zamišljeno
slušao. Približivši se otvorenim vratima, Adam je bacio pogled na gomilu zvanica.
„Pokaži mi ko je on”, promrmljao je.
Ejlin nije ni morala da pogleda u balsku dvoranu koliko je osećala Makenino
prisustvo. „Tamo je, blizu pozlaćenog friza. Razgovara sa mojim bratom.”
Nakon diskretnog pogleda, Adam je cinično prokomentarisao: „Može da
prođe kao privlačan za nekog ko voli te smrknute, mrzovoljne tipove.”
Ejlin se kiselo nasmejala. „Da li postoji neko ko ne voli takve tipove?”
„Ja, na primer. Ti, draga, uživaj u svojoj Šturm und Drang2 estetici, ja biram
nešto malo laganije.”
„Šta je Šturm und Drang?”
„Ah... Vidim da ću morati da te upoznam sa nekim malo finijim aspektima
nemačke književnosti. To znači strastveno previranje, bukvalan prevod bi bio
oluja i nagon.”
„Da, pa, ne postoji ništa uzbudljivije od oluje, zar ne?”, upitala je Ejlin sa
žaljenjem.
Adam se osmehnuo odvodeći je do obližnje klupe. „Samo kada je posmatraš
iz unutrašnjosti neke lepe i udobne kuće.” Kada su seli, uzeo je Ejlin za ruku i
lagano je stegnuo. „Reci mi, draga, šta ćemo da radimo sa ovim tvojim
problemom?”
„Još nisam sigurna.”

2
Književni pravac u Nemačkoj iz druge polovine XVIII veka u kom glavni junaci prkose
konvencijama i moralnim normama u pobuni protiv društvenog sistema u kom dominira
plemstvo i buržoazija, prim. prev.

68
 „Da li ti je Makena već rekao šta želi od tebe?” Adam je već znao odgovor na
to pitanje i pre nego što je ona uspela da progovori. „Nema veze, znam tačno šta
on želi. Pitanje je samo da li postoji mogućnost da te na neki način prisili ili
nagovori?”
„Ne”, odmah je rekla. „Bez obzira na to koliko se Makena promenio, nikada
ne bi pribegao tome.”
Činilo se da se Adam lagano opustio. „To su dobre vesti.”
„Bojim se, Adame”, priznala je Ejlin šapatom, položivši glavu na njegovo
rame. „Ne od onoga što će se dogoditi sada ili tokom narednih nekoliko nedelja...
Bojim se šta će biti kada Makena ponovo bude otišao. Jednom sam to preživela,
ali ne znam da li ću moći ponovo.”
Skliznuo je rukom oko njenih ramena i utešno je zagrlio. „Preživećeš i ja ću
biti ovde da ti pomognem.” Usledila je duga pauza dok je razmišljao о sledećim
rečima. „Ejlin, ovo što ću ti sada reći može zvučati prilično loše, ali u poslednje
vreme mi se jedna ideja vrzma po glavi i ovo je možda dobar trenutak da ti to
spomenem.”
„Da?”
Adam je pogledao i nosevi su im se skoro dodirnuli. Nasmejao se i njegove
sive oči su zablistale kao da iz njih isijava mesečina. „Mi smo dobar par, dušo. Za
pet godina koliko se poznajemo, zavoleo sam te kao nijednu osobu na ovom svetu.
Mogao bih da provedem narednih sat vremena nabrajajući tvoje brojne vrline, ali
ti si ih već dovoljno svesna. Moj predlog je sledeći - mislim da treba da nastavimo
druženje kao i do sada, ali sa jednom manjom izmenom. Želim da se oženim
tobom.”
„Da li si pio?”, upitala je Ejlin, na šta se on nasmejao.
„Razmisli о tome. Ti bi bila gospodarica Maršlija. Bili bismo najređa od svih
mogućih ljubavnih kombinacija, muž i žena koji se zaista vole.”
Zbunjeno je zurila u njega. „Ali ti nikada nećeš poželeti da...”
„Ne. Svakako bismo u tom braku pronašli jednu vrstu zadovoljstva, a onu
drugu bismo potražili sa strane. Prijateljstvo je mnogo trajnije od ljubavne strasti,
Ejlin. A ja sam u nekom smislu vrlo veliki tradicionalista, jer smatram da je mudro
odvajati strast i brak. Neću ti zameriti ako budeš tražila svoja zadovoljstva tamo
gde ih možeš pronaći, a nećeš ni ti meni što činim isto.”
„Neću nigde tražiti takvu vrstu zadovoljstva”, promrmljala je. „Svakom
čoveku koji bi video moje noge bilo bi nemoguće da vodi ljubav sa mnom.”
„Onda mu ne dozvoli da ih vidi”, rekao je Adam opušteno.
Uputila mu je skeptičan pogled. „Ali kako bih...”
„Upotrebi svoju maštu, draga.”
Đavolski sjaj u njegovim očima naterao je da pocrveni. „Nikada ranije nisam
razmatrala tu mogućnost. Bilo bi mi neobično...”

69
 „To je samo stvar logistike”, sarkastično je rekao Adam. „Ali da se vratim na
moj predlog. Hoćeš li malo razmisliti о tome?”
Odmahnula je glavom uz nevoljan osmeh. „Možda sam malo previše
konvencionalna za takav aranžman.”
„Proklete konvencije.” Adam je poljubio u kosu. „Dozvoli mi da ti pomognem
da zalečiš slomljeno srce. Dozvoli mi da ti masiram noge noću i da te grlim kao
voljeni prijatelj. Dozvoli mi da te vodim na prelepa mesta kada se umoriš od
engleskih pejzaža.”
Ejlin se nasmešila prislonivši glavu na finu tkaninu njegovog sakoa.
„Mogu li malo da razmislim о tvojoj primamljivoj ponudi?”
„Imaš sve vreme ovoga sveta.” Iznenada se Adam pomerio, iako je i dalje
držao svoje ruke oko njenih ramena, pa joj je šapnuo na uvo. „Gospodin Šturm
dolazi ovamo, gospođice Drang. Šta hoćeš da uradim, da ostanem ili da odem?”
Ejlin se polako odvojila od njega. „Idi”, prošaputala je. „Mogu sama da se
nosim sa njim.”
„Iskoristićemo tu rečenicu za tvoj epitaf”, našalio se pa je poljubio u obraz.
„Srećno, slatkišu. Pozovi ako ti budem bio potreban.”
„Ne želiš da ga upoznaš pre nego što odeš?” upitala je.
„Bože, ne. Hvataj se sama ukoštac sa svojim zmajem, moja gospo”, rekao je
i otišao sa osmehom.

Ejlin je podigla pogled sa klupe dok joj je Makena prilazio, a njegova pojava
delovala joj je kao neka mračna senka koja se polako nadvija nad njom. Adamova
asocijacija vezana za Makenu nije bila sasvim tačna - on je mnogo više ličio na
đavola nego na zmaja, i nedostajao mu je samo još trozubac kako bi slika bila
kompletna. Visok, mračan, zamagljenog pogleda, đavo obučen u formalnu crno-
belu kombinaciju oduzimao joj je dah. Ejlin je bila šokirana svojom
nekontrolisanom potrebnom da ga dodirne. To je bio taj osećaj iz mladosti, divlje,
vrtoglavo uzbuđenje koje nikada nije mogla da zaboravi. „Makena”, rekla je bez
daha. „Dobro veče.”
Zaustavio se ispred nje i značajno pogledao ka vratima kroz koja je Adam
upravo nestao. „Ko je to?”, upitao je, iako je ona sumnjala da on već zna.
„Lord Sendridž”, promrmljala je. „Veoma dragi prijatelj.”
„Samo prijatelj?”
Pre deset minuta, Ejlin bi bez oklevanja odgovorila sa da. Sada, uzimajući u
obzir Adamov predlog za brak, ona je zamišljeno razmotrila pitanje. „On želi da
se oženi sa mnom”, priznala je.
Makena je zadržao bezizražajno lice, iako mu se u očima primećivalo
neobično treperenje. „I hoćeš li?”

70
 Ejlin je zurila u njega dok je stajao pred njom u polusenci i osetila neku
neobičnu promenu u svom telu. Koža je peckala ispod plave svile, a vrhovi njenih
grudi su postajali tvrdi. Obuzimala je toplota u grudima i stomaku kao da je
zagrevao nečiji dah. „Verovatno”, čula je sebe kako šapuće.
Makena joj je prišao i ćutke pružio ruku ka njoj. Dopustila mu je da je povuče
ka sebi i osetila kako se njegovi dugi prsti obmotavaju oko njenog ručnog zgloba,
tik ispod venčića od pupoljaka belih ruža. Srce joj je nakratko zastalo kada je
njegov palac skliznuo u njen dlan. Oboje su imali rukavice, ali i pored toga bio je
dovoljan samo pritisak njegovih prstiju da joj ubrza puls.
„Makena”, tiho je upitala, „zašto me nisi upozorio da ćeš se pojaviti tako
iznenada u Stouni Krosu?”
„Nisam mislio da će ti to biti važno.”
Ova očigledna laž je bila veoma glatko izrečena. I svako bi mu poverovao,
osim nje. Da mi ne bude važno, pomislila je rastrzana između bola i tužnog
osmeha. Koliko je samo kišnih dana i usamljenih noći provela žudeći za njim. U
grozničavom delirijumu koji je doveo na ivicu smrti, izgovarala je njegovo ime,
molila se za njega, sanjala da je grli dok spava. „Naravno da mi je važno”, rekla
je sa usiljenom lagodnošću. „Nekada smo, ipak, bili prijatelji.”
„Prijatelji”, ponovio je.
Ejlin je oprezno oslobodila svoj zglob iz njegovog stiska. „Pa naravno. I to
vrlo dobri prijatelji. Često sam se pitala šta se sa tobom dogodilo nakon što si
otišao.”
„Sada znaš.” Lice mu je bilo strogo i mirno. „I ja sam se pitao... šta se
dogodilo sa tobom nakon što sam poslat u Bristol? Čuo sam da se pominje neka
bolest...”
„Hajde da ne pričamo о mojoj prošlosti”, prekinula ga je Ejlin brzim i
stidljivim osmehom. „To je prilično dosadna priča, uveravam te. Mnogo me više
zanima da čujem о tebi. Ispričaj mi sve. Počni od trenutka kada si prvi put stigao
u Njujork.”
Činilo se da je njeno vešto ulagivanje zabavljalo Makenu, kao da je shvatio
da je odlučila da ga drži na distanci flertujući sa njim i na taj način spreči bilo
kakav ozbiljniji razgovor. „To nije razgovor za balsku dvoranu.”
„Ah. Da li je to onda razgovor za salon ili neku drugu salu? Ne? Gospode,
mora da je to nešto zaista strašno. Hajde da prošetamo malo i odemo u štalu. Konje
će prilično zabaviti tvoja priča, a oni retko kada ogovaraju.”
„Možeš li da ostaviš svoje goste?”
„Oh, Vestklif je vešt domaćin i moći će sam da se snađe.”
„A šta ćemo sa tim što nemaš pratilju?”, upitao je, iako je već vodio ka
sporednom izlazu iz balske dvorane.

71
 Na ovo se ironično osmehnula. „Ženama mojih godina nisu više potrebne
pratilje, Makena.”
Pogledao je uznemirujuće prodorno. „Možda će ti još uvek biti potrebna.”
Išli su kroz baštu do zadnjeg ulaza u štalu. Imanje je bilo uređeno na evropski
način, a štale su činile jedno od krila koje je zatvaralo dvorište sa prednje strane.
Zanimljivo je bilo to što su konji lorda Vestklifa živeli u boljim uslovima od
većine ljudi. U centralnom dvorištu konjušnice nalazilo se veliko mermerno pojilo
za konje. Zasvođeni prolaz je vodio do spremišta za konje, pedesetak boksova i
prostoriju za kočije u kojoj se osećao jak miris laka, kože i voska. Štale su se malo
izmenile otkako je Makena napustio Stouni kros park. Ejlin se pitala da li je uživao
u prepoznavanju detalja na ovom mestu.
Zaustavili su se u spremištu za konje, gde su na zidovima bila okačena sedla,
uzde, ulari i kožno remenje. Drvene kutije sa priborom za negu bile su uredno
poređane na policama. Miris konja i kože činio je vazduh opojno oštrim.
Makena je otišao do jednog sedla i vrhovima prstiju prešao po njegovoj
izlizanoj površini. Pognuo je glavu i odjednom se učinilo kao da se izgubio u
sećanju.
Ejlin je sačekala dok je nije ponovo pogledao. „Kako je izgledao tvoj početak
u Njujorku?”, upitala je. „Mislila sam da ćeš naći neki posao sa konjima. Zašto si,
zaboga, postao čamdžija?”
„Prenošenje tereta na dokovima bio je prvi posao koji sam pronašao. Kada
nisam tovario čamce, naučio sam kako da se tučom izborim za neki posao sa
ostalim dokerima.” Zastao je, pa iskreno dodao: „Tako sam ubrzo naučio kako
silom da dobijem ono što želim. Na kraju sam uspeo da kupim jedan brodić sa
plitkim gazom i tako sam postao najbrži čamdžija na relaciji Staten Ajland -
kopno.”
Ejlin je pažljivo slušala pokušavajući da shvati razvojni put zahvaljujući kome
je jedan mladi konjušar postao ovaj nepokolebljivi čovek koji stoji pred njom.
„Da li ti je neko bio mentor?”, upitala je.
„Ne, nisam imao mentora.” Prešao je prstima preko čvrsto upletenog
konjskog biča. „Dugo sam о sebi razmišljao kao о slugi i nikada nisam mislio da
ću postati nešto više od onoga što sam bio. Ali nakon nekog vremena shvatio sam
da druge čamdžije imaju daleko veće ambicije od mene. Pričali su mi priče о
ljudima kao što je Džon Džejkob Astor. Jesi li čula za njega?”
„Bojim se da nisam. Da li je on kao Šoovi?”
Ovo pitanje je iznenada nasmejalo Makenu i njegovi beli zubi su blesnuli
praveći privlačan kontrast sa njegovim tamnim licem. „Bogatiji je od Šoovih, iako
ni Gideon to neće da prizna. Astor je bio sin mesara koji je počeo od nule i zaradio
bogatstvo od trgovine krznom. Sada se bavi nekretninama u Njujorku i težak je
najmanje petnaest miliona dolara. Upoznao sam Astora. On je jedan arogantni

72
patuljak koji jedva govori engleski, ali koji je uspeo da postane jedan od
najbogatijih ljudi na svetu.”
Ejlin je raširila oči. Čula je za eksplozivan rast industrije u Americi i
njujorških nekretnina, ali joj je izgledalo skoro nemoguće da jedan čovek,
posebno tako niskog položaja, stekne toliko bogatstvo.
Činilo se da je Makena pratio tok njenih misli. „Tamo je sve moguće. Možeš
da zaradiš mnogo novca ako si voljan da uradiš sve što je potrebno. A novac je
tamo jedino važan, pošto se Amerikanci ne dele po titulama ili plemićkom
poreklu.”
„Kako to misliš, ako si voljan da uradiš sve što je potrebno?”, upitala je Ejlin.
„Šta si morao da uradiš?”
„Morao sam da koristim druge ljude. Naučio sam da ignorišem svoju savest i
stavljam svoje interese iznad svega ostalog. Najviše od svega, naučio sam da ne
mogu sebi da dozvolim da mi je stalo do nekoga više nego do mene samog.”
„Ti nisi takav”, rekla je.
Glas mu je bio veoma blag. „Nemoj ni na trenutak u to da posumnjaš, draga
moja. Ja nisam nimalo nalik momku kojeg si nekada poznavala. Taj momak je
verovatno umro kada je napustio Stouni Kros.”
Ejlin to nije mogla da prihvati. Ukoliko od tog momka nije ostalo ništa, onda
bi umro i vitalni deo njenog srca. Okrenuvši se ka zidu, pokušala je da sakrije tugu
na svom licu. „Nemoj to da mi govoriš.”
„To je istina.”
„Izgleda kao da me upozoravaš na sebe”, rekla je tiho.
Ejlin nije čula kada joj se Makena približio, ali se on samo iznenada stvorio
odmah pored nje. Njihova tela se nisu dodirivala, ali ona je i te kako osećala
njegovu snagu i čvrste mišiće. Osetila je neodoljivu potrebu da se nasloni na njega
i privuče njegove ruke ka svom telu. Pomislila je da je to što se ovde našla sama
sa njim bila loša ideja pa je zatvorila oči.
„Upozoravam te”, rekao je nežno Makena. „Trebalo bi da mi kažeš da
napustim Stouni Kros. Reci svom bratu da me se otarasi i da te moje prisustvo
ovde vređa. Ja ću otići, Ejlin... ali samo ako se ti za to pobrineš.”
Usne su mu bile veoma blizu njenog uveta, a njegov dah joj je milovao nežni
rub uha.
„А šta ako to ne uradim?”
„Onda idem u krevet sa tobom.”
Ejlin se okrenula prema njemu sa zbunjenim pogledom. „Molim?”
„Čula si me.” Makena se nagnuo ka njoj i stavio ruke na drveni zid iza nje
zarobivši je. „Uzeću te”, rekao je, a glas mu je bio prožet blagom pretnjom. „I to
neće biti ni nalik džentlmenskom vođenju ljubavi na koje si navikla sa
Sendridžom.”

73
 To je bio kao pucanj u mrak. Makena je pažljivo pogledao da bi proverio da
li će protivrečiti ovoj njegovoj smeloj izjavi.
Ejlin je ćutala, shvativši da bi davanje bilo kakve naznake istine izazvalo
razotkrivanje svih njenih tajni. Bolje je da misli da su ona i Adam ljubavnici, nego
da se pita zašto je ostala sama svih ovih godina.
„Ti... ne gubiš vreme na suptilnosti zar ne?”, uspela je da izusti zureći u njega
u čudu dok je obuzimalo neobično peckanje u stomaku.
„Mislio sam da bi bilo pošteno da te unapred upozorim.”
Uzdrmao je taj čudno poznati trenutak dok joj je pogled bio prikovan za
njegove neobično plavo-zelene oči. „Nikad se ne bi usudio da primoraš ženu na
to”, promrmljala je. „Bez obzira koliko si se možda promenio.”
Makena joj je mirnim tonom govorio dok su se u njegovom pogledu
smenjivali vatra i led. „Ako me ne oteraš iz Stouni Krosa do sutra ujutru, shvatiću
to kao tvoj poziv u postelju.”
Ejlin je bila ispunjena mešavinom svih mogućih zbunjujućih emocija. Osećala
je nervozu, ushićenost, zaprepašćenje, da ne govorimo o zadivljenosti. Dečak koji
je rođen kao sluga postao je zapanjujuće arogantan čovek, a njoj se dopadalo to
njegovo uzavrelo samopouzdanje. Da su okolnosti bile drugačije, koliko bi samo
bila voljna da mu pruži sve što bi poželeo od nje. Kad bi samo...
Odjednom joj se pomutio razum kada je Makena zgrabio njenu nisku bisera i
povukao ka sebi. Oslonivši se na jednu nogu, drugu je nežno prislonio uz njenu
suknju. U tom trenutku Ejlin je osetila kako gubi samokontrolu. Miris njegove
kože ispunio joj je nozdrve - blaga kolonjska voda i sapun za brijanje pomešani
sa čistom, na suncu zagrejanom, muževnom notom koja je samo njemu bila
svojstvena. Duboko udahnuvši taj miris, osetila je instinktivni trzaj.
Makena je zapanjujuće odlučno svojim grudima priljubio uza zid. Osetila je
kako mu slobodna ruka klizi iza njenog vrata i kako je palcem i kažiprstom čvrsto
steže za potiljak. Ejlin nije ni padalo na pamet da pokuša da mu se odupre, već se
samo opustila u njegovom stisku, zanemoćala od uzbuđenja. želje i strepnje.
„Reci mi da idem”, promrmljao je Makena, i činilo se kao da upravo želi da
se ona opire, gotovo je terao da to uradi. Izgledalo je da ga je dodatno uzbuđivao
izostanak njenog protivljenja. Kada joj je njegov vreli dah zapahnuo usne, osetila
je kako joj se telo steže. „Reci mi”, insistirao je nadvijajući se nad njom.
Sećanja na to ko su i šta su bili, na nekadašnje poljupce, na mučnu čežnju, u
trenu su se rasula u naletu želje. Makena je ućutkao njen jauk svojim vrelim
usnama i poljubac koji je počeo skoro kao napad brzo se pretvorio u neku vrstu
požudnog, zanesenog čina obožavanja. Njegov jezik je snažno i sigurno zaronio
u nju i ona je zaječala od zadovoljstva, pre nogo što su taj zvuk prigušile njegove
usne. Makena ju je naučio da se ljubi i još uvek se sećao svih trikova koji su je
uzbuđivali. Zastao je da bi se poigrao koristeći svoje usne, zube, jezik, a onda je
ponovo uronio u njena usta ljubeći je na veličanstveno strastven način. Njegova

74
tuka je skliznula sa njenog potiljka do dna leđa i privio je još čvršće uz sebe.
Ejlin se izvila i uzdahnula od uzbuđenja kada je spustio svoj dlan na oblinu njene
zadnjice i priljubio je uz svoja bedra. Čak i preko debele tkanine svoje suknje
mogla je da oseti tvrdu nabreklost njegove muškosti.
Zadovoljstvo joj se popelo do gotovo zastrašujućih visina. Previše je, prejako
je, prebrzo je...
Odjednom je Makena izustio grub uzvik i odvojio se od nje.
Zureći u njega. Ejlin se naslonila na zid dok su joj noge klecale. Oboje su
disali duboko i teško dok je ta prekinuta strast ispunjavala vazduh oko njih kao
dim.
Napokon je Makena uspeo da progovori. „Vrati se kući”, rekao je promuklim
glasom, „dok još imam snage da ti to dozvolim. I razmisli o onome što sam ti
rekao.”

Ejlin je bilo potrebno nekoliko minuta da se pribere kako bi se vratila na bal.

Mislila je da je uspela da izgradi fasadu varljive stabilnosti preko svog unutrašnjeg
nemira i činilo se da niko nije primećivao da nešto nije u redu dok je dočekivala
goste, razgovarala i smejala se glumeći razdraganost. Samo je Markus, koji je
netremice zurio u nju sa druge strane balske dvorane, primećivao rumene obrise
na njenim obrazima. I naravno tu te bio i Adam. koji se pojavio sa njene leve
strane i sa diskretnom zabrinutošću pogledao u njeno rumeno lice.
„Da li izgledam dobro?”, šapnula mu je.
„Pored toga što si uobičajeno zanosno lepa”, rekao je Adam. „pomalo si
rumena u licu. Šta se to dogodilo između vas dvoje? Da li ste razmenili koju reč?”
Mnogo više od reči, skrušeno je pomislila. Taj poljubac... to destruktivno
zadovoljstvo bilo je nešto što nikada ranije nije osetila. Godine čežnje i maštanja
pretočile su se u taj čisto fizički osećaj. Činilo joj se nemogućim da se pretvara da
je sve kako treba... kada ništa nije bilo.
U poljubac, podstaknut njihovom zajedničkom glađu da otkriju šta se sve
promenilo u ovih poslednjih desetak godina života. Makena je predstavljao
opasnost za Ejlin u svakom pogledu, a ona je ipak nekako bila sigurna da će doneti
pogrešnu odluku i rizikovati, sve u cilju svog uzaludnog pokušaja da umiri svoju
potrebu za njim.
„Adame”, promrmljala je ne gledajući ga, „da li si ikada poželeo nešto toliko
da bi učinio sve da to i dobiješ, čak i znajući da je to loše za tebe?” Lagano su
krenuli da se prošetaju oko balskog podijuma. „Naravno”, odgovorio je Adam.
„Sve istinski ugodne stvari u životu su uvek loše za čoveka, a još su bolje kada se
pretera u njima.”
„Nisi od pomoći”, rekla je Ejlin ozbiljno se trudeći da se ne nasmeje.
„Da li bi želela da ti neko da dozvolu da uradiš ono što si već odlučila da
uradiš? Da li bi ti to pomoglo da smiriš grižu savesti?”
75
 „Zapravo, da. Ali niko to neće moći da uradi za mene.”
„Ja mogu.”
Ona se iznenada nasmejala. „Adame...”
„Ovim ti dajem dozvolu da radiš ono što želiš. Da li se sada osećaš bolje?”
„Ne, samo uplašeno. I kao moj prijatelj, trebalo bi da daš sve od sebe da me
sprečiš da napravim grešku koja će me dovesti do velikog bola.”
„Već si iskusila bol”, istakao je. „Sada možda možeš da osetiš zadovoljstvo
što praviš grešku.”
„Gospode”, prošaputala je Ejlin čvrsto stisnuvši njegovu ruku, „ti tako loše
utičeš na mene, Adame.”
„Trudim se”, promrmljao je uz osmeh.

Gideon se odšetao do terasastih vrtova sa zadnje strane imanja prateći kamenu

stazu koja je zamicala iza uredno oblikovanog drvoreda. Nadao se da će ga svež
vazduh odvratiti od iskušenja. Noć je tek bila počela i morao je malo da uspori sa
pićem. Kasnije, kada se gosti budu razišli, moći će da se prepusti svojoj žeđi kako
bi se propisno napio. Nažalost, do tada će ipak morati da izdrži još nekoliko sati
relativno trezan.
Nekoliko dobro pozicioniranih baštenskih baklji pružalo je dovoljno svetlosti
za večernju šetnju. U tom svom besciljnom lutanju Gideon je došao do male
popločane čistine sa jednom fontanom na sredini. Na svoje iznenađenje, ugledao
je neku devojku koja je tuda šetala. Činilo se da uživa u muzici koja je dopirala iz
balske dvorane. Nežno pevušeći, zaneseno se vrtela kao da igra valcer i
povremeno bi zastajkivala da otpije gutljaj vina iz čaše. Videvši njen profil,
Gideon je primetio da je to jedna mlada žena sa veoma lepim, ali ne preterano
upadljivim crtama lica.
Mora da je sluškinja, pomislio je on, primetivši da joj je haljina stara, a kosa
neobavezno upletena u kiku koja joj je visila niz leđa. Možda je neka kućna
pomoćnica koja je uživala u ukradenoj čaši vina.
Devojka se vrtela napred-nazad kao neka izgubljena Pepeljuga čija je balska
haljina nestala pre nego što je stigla na zabavu. Nasmejala je Gideona, koji je u
tom trenutku zaboravio na svoju želju za još jednim pićem. Približavao joj se dok
je žuborenje fontane prikrivalo zvuk njegovih koraka.
Devojka ga je usred svog laganog okreta ugledala i ukočila se.
Gideon je stao pred nju i na svoj uobičajeni elegantni način blago se naklonio,
pa je pogledao kao da je zadirkuje.
Ona se brzo sabrala i nastavila da zuri u njega. Raširila je usne u tužan osmeh,
a oči su joj zaiskrile obasjane mekom svetlošću koja je dopirala od baklje. Uprkos
nedostatku klasične lepote, bilo je nečeg neodoljivog u njoj i posedovala je neku
vrstu živahne ženske vedrine na koju nikada ranije nije naišao.

76
 „Pa”, rekla je, „ovo je bilo prilično sramotno i ako imate milosti, zaboravićete
ono što ste upravo videli.”
„Imam pamćenje kao slon”, rekao je kao sa žaljenjem.
„Kako je to neljubazno sa vaše strane”, rekla je i spontano se nasmejala.
Gideon je odmah bio opčinjen. Stotinu pitanja mu se rojilo u glavi. Želeo je
da sazna ko je ona, otkud tu, da li voli da pije čaj sa šećerom, da li se kao devojčica
penjala na drveće i kakav je bio njen prvi poljubac...
Poplava radoznalosti ga je zbunila. Obično ga niko nije dovoljno zanimao da
bi poželeo da mu postavlja pitanja lične prirode. Strahujući da progovori, Gideon
joj je oprezno prišao. Blago se ukočila, kao da nije navikla na blizinu nekog
stranca. Kada joj se približio, video je da su joj crte lica bile ujednačene i da joj
je nos bio malo duži, a usta meka i ljupko oblikovana. Oči su joj bile neke svetle
boje, zelene možda, blistave oči koje su u sebi sadržale neočekivanu dubinu.
„Valcer se malo lakše pleše sa partnerom”, prokomentarisao je. „Da li biste
želeli da probate?”
Devojka je zurila u njega kao da se iznenada susrela u nekoj nepoznatoj zemlji
sa prijateljem. Muzika iz plesne dvorane dopirala je kroz vazduh kao neki opojni
povetarac. Posle nekoliko dugih trenutaka, odmahnula je glavom uz osmeh
izvinjenja, tražeći izgovor da ga odbije. „Nisam još popila svoje vino.”
Gideon je polako posegnuo za skoro praznom čašom u njenoj ruci. Ona mu je
predala bez reči, ne skidajući pogled sa njega. Gideon je prineo čašu svojim
usnama i u jednom gutljaju ispio njenu sadržinu, a zatim je odložio na ivicu
fontane.
Glasno se nasmejala i šaljivo pokazala prstom ka njemu kao da ga prekoreva.
Dok je zurio u nju, Gideon je osećao vrelinu u grudima, kao nekada kada bi
imao gušobolju, pa bi ga njegova medicinska sestra terala da udiše paru iz posude
sa ključalom vodom i biljem. Prisetio se olakšanja kada bi prodisao posle više sati
mučenja i tog prvog dubokog udaha dragocenog vazduha u pluća. Na vrlo
neobičan način ova situacija ga je podsetila upravo na to i osećao je olakšanje, ali
nije tačno znao zbog čega.
Pružio joj je ruku skinuvši rukavice. Okrenuo je dlan nagore, ćutke joj dajući
do znanja da ga uzme.
Očigledno, ova odluka za nju nije bila laka. Odvratila je pogled od njega, a
izraz lica joj je najednom postao zamišljen, pa se blago ugrizla za svoju baršunastu
donju usnu. I baš kada je Gideon pomislio da će ga odbiti, ona je impulsivno
ispružila ruku i njeni topli prsti uhvatili su njegove. Držao je za ruku kao da drži
krhku ptičicu na svom dlanu, ali je dovoljno blizu privukao da može da oseti
nagoveštaj ružine vodice u njenoj kosi. Telo joj je bilo vitko i ljupkih oblina i
budući da nije nosila korset, osećao je njen mekani struk pod svojim prstima.
Uprkos tom neosporno romantičnom trenutku, Gideon je osetio najprizemniju
moguću požudu kada je njegovo telo odreagovalo na tipično muški način.

77
Započeo je da pleše valcer sa svojom partnerkom u sporom ritmu, stručno je
vodeći preko neravnog pločnika.
„Već sam viđao vile kako plešu na travnjaku”, rekao je, „kad god bih popio
dovoljnu količinu brendija. Ali nikada ranije nisam plesao sa jednom od njih.”
Stegnuo je još čvršće kada je pokušala da promeni pravac. „Ne, pustite mene da
vodim.”
„Bili smo preblizu ivice pločnika”, usprotivila se, smejući se njegovim
naporima da je vrati u svoj ritam.
„Nismo.”
„Amerikanac koji voli da zapoveda”, rekla je namrštivši se. „Sigurna sam da
ne bi trebalo da plešem sa muškarcem koji priznaje da su mu se priviđale vile. I
nema sumnje da će vam supruga prigovoriti zbog ovoga.”
„Nemam suprugu.”
„Da, imate.” Uputila mu je podrugljiv osmeh, kao da se radi о školarcu koji
je upravo uhvaćen u laži.
„Zašto ste tako sigurni u to?”
„Zato što ste vi jedan od Amerikanaca, a svi oni su oženjeni, osim gospodina
Makene. A vi niste gospodin Makena.”
„U toj grupi je još jedan neoženjeni Amerikanac”, prokomentarisao je
Gideon, a onda je jednom rukom zavrteo oko svoje ose. Po završetku okreta,
uhvatio je za leđa i privukao uz sebe nasmešivši joj se.
„Da”, odgovorila je, „ali to bi bio...”
„Gospodin Šo”, završio je Gideon rečenicu umesto nje.
„Oh...” Pogledala ga je raširenih očiju. Da je nije tako čvrsto držao, posrnula
bi. „Trebalo bi da se držim podalje od vas.”
Na to joj je uputio širok osmeh. „Ko to kaže?”
Ona je ignorisala pitanje. „Uprkos svemu, sigurna sam da barem polovina
glasina о vama nisu istinite...”
„Jesu”, rekao je Gideon bez trunke stida.
„Onda ste vi jedan obični razvratnik.”
„Od najgore vrste.”
Smejući se, odvojila se od njega. „Barem ste iskreni u vezi sa tim. Ipak,
verovatno je najbolje da odem sada. Hvala na plesu... bilo je divno.”
„Nemojte da idete”, rekao je Gideon nežnim i nestrpljivim tonom. „Sačekajte.
Recite mi ko ste.”
„Dozvoljavam vam da tri puta pogađate”, rekla je.
„Jeste li sluškinja?”
„Ne.”

78
 „Ne možete biti jedna od Marsdenovih, pošto nimalo ne ličite na njih. Jeste li
iz ovog sela?”
„Ne.”
Gideon se namrštio na jednu iznenadnu pomisao. „Niste valjda grofova
ljubavnica?”
„Ne”, rekla je ljupko se osmehnuvši. „To je bila vaša treća pretpostavka.
Zbogom, gospodine Šo.”
„Čekajte...”
„I nemojte da plešete sa vilama na travnjaku”, upozorila ga je. „Mokro je i
uništićete cipele.”
Brzo se udaljila, ostavljajući za sobom samo praznu čašu za vino na fontani
kao dokaz da je bila tamo i zbunjeni osmeh na Gideonovim usnama.

„Šta je rekao?”, upitala je Livija zamalo se srušivši sa ivice Ejlininog kreveta

na kome je sedela prekrštenih nogu. Kao što je uvek imala običaj, došla je u
Ejlininu sobu posle bala da čuje najnovije tračeve.
Ejlin je uronila dublje u svoju vrelu, mirisnu kupku u kadi koja je bila
postavljena na sredini njene sobe. Koliko god da je voda bila vrela, nije bila jedini
razlog za crvenilo na njenom licu. Pogledala je prvo u iznenađeno lice svoje mlađe
sestre, a onda zaprepašćenu gospođu Ferklot koja ju je slušala poluotvorenih usta.
Uprkos sopstvenom nemiru, Ejlin je sve ovo ipak pomalo zabavljalo. „Rekao je
da će me, ako mu bude dozvoljeno da ostane u Stouni Krosu, odvesti u krevet.”
„Da li je Makena rekao i da te još uvek voli?”, upitala je Livija.
„Gospode, nije”, rekla je Ejlin podrugljivo i ispružila svoje bolne noge i
promrdala prste ispod vode. „Makenine namere prema meni nemaju nikakve veze
sa ljubavlju i to je sasvim jasno.”
„Ali... ali jedan čovek ne može tek tako da dođe i kaže da će... da će...”
„Makena, očigledno, može.”
Livija je zbunjeno odmahnula glavom. „Nikada nisam čula za takvu
aroganciju!”
Tračak osmeha je preleteo preko Ejlininih usana. „To bi se moglo nazvati i
laskanjem ako bi neko odlučio da to posmatra u tom svetlu.”
Livija se iznenada nasmejala. „Moram dodati da je čak ispao i pošten što te je
upozorio kakve su mu namere sa tobom.”
„Ja to nazivam krajnje drskim”, rekla je gospođa Ferklot, prilazeći kadi sa
presavijenim peškirom, „i neću propustiti priliku da mu to i kažem.”
„Ne, nemoj mu to spominjati”, rekla je Ejlin žurno. „Ne smeš to da uradiš, jer
je to samo igra. Želim da uživam samo nakratko u njoj...”

79
 Kućepaziteljka je začuđeno zurila u nju. „Miledi, jesi li izgubila razum? Ovo
je daleko od igre uzimajući u obzir tvoju istoriju sa Makenom. Osećanja sa obe
strane su previše duboka i predugo su potiskivana. Ne počinji da igraš tu igru sa
njim, mlada damo, ako nisi spremna da ideš do kraja.”
Ejlin je nabusito ćutala i izašavši iz kade sačekala da je gospođa Ferklot
obavije debelim pamučnim peškirom i obriše joj noge. Bacivši pogled na Liviju,
videla je da je njena mlađa sestra iznenada skrenula pogled i zagledala se u
ognjište naoko zaokupljena mislima. Nije krivila Liviju što nije imala smelosti da
pogleda. Čak i nakon svih ovih godina, pogled na njene noge je i samu Ejlin i
dalje užasavao.
Prošlo je dvanaest godina od nesreće i vrlo malo toga se sećala, međutim, bila
je svesna da je samo zahvaljujući gospođi Ferklot preživela. Kada su pozvali
lekare iz Londona, rekli su da tu ništa ne može da se uradi, pa je kućepaziteljka
poslala jednog lakeja da dovede isceliteljku iz susednog okruga. U stvari, bila je
to vračara na koju su lokalni meštani gledali sa strahopoštovanjem, jer je bila
poznata po svom isceliteljskom daru.
Markus, kao tvrdoglavi realista, žestoko se protivio dolasku vračare, za koju
se ispostavilo da je bila sredovečna žena neuglednog izgleda, koja je u jednoj ruci
nosila mali bakarni kotao, a u drugoj vreću punu bilja. Pošto je Ejlin u to vreme
bila blizu smrti, nije se sećala vračare, ali je veoma zabavljala Livijina
interpretacija tog događaja.
„Mislila sam da će je Markus izbaciti naglavačke”, prepričavala je Livija sa
zadovoljstvom Ejlin. „Stao je ispred vrata tvoje spavaće sobe i odlučio da te zaštiti
u tvojim poslednjim časovima. Ali ta sitna žena mu je prišla bez ikakvog straha i
zahtevala da joj dozvoli da te vidi. Gospođa Ferklot i ja smo celo jutro molile
Markusa da joj dozvoli da učini sve što može za tebe, pošto smo u tom trenutku
mislile da ništa ne može da škodi. Ali on je bio izuzetno bezobrazan i imao je
nekoliko nepristojnih komentara, pitavši je gde joj je metla.”
„А ona ga se nije uplašila?”, upitala je Ejlin, znajući koliko njihov stariji brat
može delovati zastrašujuće.
„Ni najmanje. Rekla mu je da će baciti čini na njega ako joj ne dopusti da uđe
u tvoju sobu.”
Ejlin se na to osmehnula. „Markus ne veruje u magiju ili veštičarenje jer je
previše racionalan.”
„Da, ali on je ipak muškarac. I čini se da je zapretila da će upotrebiti čaroliju
kako bi uklonila njegovu... njegovu...” Livija je počela da se guši od smeha.
„Njegovu mušku moć”, uspela je da izgovori. „Sama ta ideja je bila dovoljna da
natera Markusa da prebledi, pa je posle žestokih pregovora rekao veštici da joj da
je tačno jedan sat da provede u tvojoj sobi i da će sve vreme motriti na nju.”

80
 Livija je opisala scenu koja je usledila, plave sveće, krug koji je bio nacrtan
oko njenog kreveta štapićem od žalfije, oštar miris tamjana koji se širio
prostorijom dok je veštica obavljala svoje rituale.
Na opšte čuđenje, Ejlin je preživela noć. Kada su ujutru uklonili tkanine sa
lekovitim biljem koje su je pokrivale, njene rane više nisu bile inficirane, već su
bile čiste i počele su da zarastaju. Nažalost, vidarkine izuzetne sposobnosti nisu
bile u stanju da spreče stvaranje dubokih crvenih ožiljaka koji su se protezali od
Ejlininih članaka do vrhova njenih butina. Izgled njenih nogu je bio užasan, jer
prosto nije postojala druga reč za to. Njena stopala, na kojima su u trenutku
nesreće bile kožne cipele, bila su pošteđena većih ozleda. Međutim, na mestima
gde su uništeni veliki delovi kože, tkivo ožiljaka je uticalo na pomeranje njenih
mišića i zglobova. Hodanje je povremeno bilo teško, pa čak i bolno, naročito u
danima kada se previše naprezala. Kupala se svake večeri u uljanoj biljnoj kupki
kako bi ublažila ožiljke, a zatim bi se nežno istezala kako bi održala gipkost.
„Šta bi se dogodilo kada bi Makeni rekla za svoje noge?”, upitala je gospođa
Ferklot navlačeći laganu belu spavaćicu preko Ejlinine glave. „Šta misliš, kako bi
odreagovao?”
Obukla je spavaćicu preko tela koje je bilo neskladni spoj savršeno bele kože
predivnog torzoa i nogu punih ožiljaka.
„Makena ne može da podnese slabost u bilo kom obliku”, rekla je Ejlin,
sedajući sa poteškoćom na stolicu. „Sažalio bi se na mene, a to osećanje je toliko
blisko preziru da mi je muka i od same pomisli na to.”
„Ne možeš da budeš sigurna u to.”
„Hoćeš da kažeš da Makeni ovi ožiljci ne bi bili odbojni?”, upitala je Ejlin,
blago se trgnuvši kada je kućepaziteljka počela da utrljava biljni melem na njene
noge, koji je služio da umiri svrab oštećenog tkiva. Nikome drugom, pa čak ni
Liviji, nije bilo dozvoljeno da je dodiruje na taj način. „Znaš i sama da bi.
Svakome bi bili odbojni.”
„Ejlin”, začuo se glas njene mlađe sestre iz kreveta, „kada te neko voli, nije
mu važna samo tvoja spoljašnjost.”
„To je tako samo u bajkama”, rekla je Ejlin. „Ali ja više ne verujem u njih.”
U neprijatnoj tišini koja je zavladala prostorijom, Livija je skliznula sa
kreveta, otišla do toaletnog stočića i sela ispred raskošnog četvrtastog ogledala.
Uzela je četku i zagladila krajeve svoje pletenice, istovremeno se trudeći da
promeni temu razgovora. „Nikada nećete pogoditi šta mi se dogodilo večeras.
Otišla sam u baštu da udahnem svež vazduh pored one fontane u obliku sirene...
znate ono mesto gde se može čuti muzika iz balske dvorane.”
„Trebalo je da budeš unutra i da plešeš”, rekla je Ejlin, ali joj je Livija
mahnula rukom da ućuti.

81
 „Ne, ne, ovo je bilo mnogo bolje od bilo čega što je tamo moglo da se dogodi.
Pila sam vino i vrtela se kao neka poludela balerina, kada sam odjednom videla
da neko stoji u blizini i posmatra me.”
Ejlin se nasmejala zabavljena ovom pričom. „Ja bih vrisnula da sam bila na
tvom mestu.”
„Malo mi je falilo.”
„Da li je to bio muškarac ili žena?”, pitala je gospođa Ferklot.
„Muškarac.” Livija se okrenula i nasmešila obema. „Visok i neverovatno
zgodan, sa najlepšom zlatnom kosom na svetu. I pre nego što smo uopšte stigli da
se predstavimo jedno drugom, uzeo me je u naručje i počeli smo da plešemo.”
„Nije valjda.”, uzviknula je Ejlin sa oduševljenim iznenađenjem.
„Da! I ispostavilo se da je moj plesni partner sa kojim sam igrala valcer niko
drugi do gospodin Šo, najdivniji čovek koga sam ikada upoznala. Oh, sigurna sam
da je on jedan užasan razvratnik, ali kakav je to ples bio!”
„On pije”, smrknuto je rekla gospođa Ferklot, upoznata sa tračevima posluge.
„Ne sumnjam u to.” Livija je zbunjeno odmahnula glavom. „U očima mu se
vidi da je sve i svašta doživeo i video, i da mu ništa više ne predstavlja pravo
zadovoljstvo ili interes.”
„Deluje da je potpuno drugačiji od Amberlija”, pažljivo je primetila Ejlin,
zabrinuta što je njena sestra bila fascinirana ovim Amerikancem.
„Različiti su u svakom pogledu”, složila se Livija. Zamišljeno je nastavila
malo mekšim tonom. „Ali ipak mi se sviđa. Ejlin, moraš da saznaš sve što možeš
о njemu i da mi preneseš...”
„Ne.” Ejlin je ublažila svoje odbijanje nasmešivši joj se i odlučila da je
zadirkuje. „Ako želiš da saznaš nešto više о gospodinu Šou, moraćeš da izađeš iz
svog skrovišta i sama ga pitaš sve što te interesuje.”
Livija se bez mnogo opiranja složila i zevnula. „Možda i hoću.” Potom je
ustala, prišla Ejlin i poljubila je u glavu. „А što se tebe tiče, najdraža moja, budi
pažljiva sa Makenom. Pretpostavljam da je on daleko bolji igrač od tebe.”
„Videćemo”, odgovorila je Ejlin, izazvavši smeh kod Livije i zabrinuto
mrštenje kod gospođe Ferklot.

82
 Deveto poglavlje

Nakon celovečernje zabave, niko od gostiju u Stouni kros parku nije mogao
da se probudi pre podneva, osim male grupe muškaraca koji su išli u lov. Ejlin je
pijuckala čaj i sa smeškom posmatrala ranoranioce koji su se okupljali na bočnoj
terasi, a onda se iznenadila videvši i Makenu među njima.
Počelo je da sviće i vazduh je bio hladan i težak dok se slabo englesko sunce
bezuspešno probijalo kroz izmaglicu. Sedeći za baštenskim stolom sa svilenim
šalom prebačenim preko svoje tanke jutarnje haljine, Ejlin se trudila da ne zuri u
Makenu. Međutim, bilo joj je teško da sakrije svoju fascinaciju njime. Makena je
posedovao dominantnu energiju i urođenu muževnost koju nije videla ni kod
jednog drugog muškarca, osim možda kod svog brata. Sportsko odelo mu je
savršeno pristajalo, crni kaput je isticao njegova ramena, tamnozelene pantalone
su prianjale uz njegove mišićave noge, a crne kožne čizme pratile liniju njegovih
dugačkih listova. Takva odeća je pristajala skoro svakom muškarcu, ali na
nekome tako krupnom kao što je Makena izazivala je strahopoštovanje.
Osetivši njen diskretni pogled, Makena se okrenuo ka njoj i njih dvoje su se
na trenutak pogledali, pre nego što je on pozdravio nekog gosta koji mu je prišao.
Ejlin se tada zagledala u svoj topli čaj boje ćilibara, a telo joj je bilo izuzetno
napeto. Nije podigla pogled sve dok joj brat nije prišao da je pita za dnevni
raspored.
„Doručak će biti serviran u paviljonu pored jezera”, odgovorila je Ejlin. U
produženim posetama kao što je bila ova, prvi obrok u danu nikada se nije služio
pre podneva. Biće to veličanstvena trpeza, sa mnoštvom ukusnih jela i taman
toliko šampanjca da se ponovo oživi raspoloženje od prethodne večeri. Ejlin je
dodirnula bratovljevu snažnu ruku. „Želim ti ugodno jutro”, rekla je veselo, „i
pokušaj da se držiš podalje od gostiju koji loše ciljaju.”
Markus se nacerio i progovorio tihim glasom. „To obično nije problem sa
Amerikancima. Iako mali broj njih ume dobro da jaše, uglavnom su svi dobri
strelci.” Zatim se nagnuo nad Ejlin. „Nestala si sa Makenom sinoć na skoro pola
sata. Gde si otišla i šta si radila s njim?”
„Markuse”, rekla je Ejlin sa prekornim osmehom, „kad god si ti nestajao sa
nekom gošćom, a to se često dešavalo, nikada nisam zahtevala da znam gde si
išao i šta si radio.”

83
 „Ti si nešto drugo u odnosu na mene.”
Ejlin je ujedno i zabavljao i ganuo ovaj njegov zaštitnički stav. „Zašto?”
Markus se namrštio, a u glasu mu se osetila ljutnja. „Zato što si mi sestra.”
„Nemam razloga da se plašim Makene”, rekla je. „Poznajem ga prilično
dobro, Markuse.”
„Poznavala si ga kad je bio dečak”, uzvratio je njen brat. „Ali Makena je sada
stranac, a ti nemaš pojma na šta je on sve spreman.”
„Ne mešaj se, Markuse. Uradiću šta god hoću sa Makenom. I nadam se da
nećeš pokušavati da manipulišeš onako kako je otac to radio. Njegovo mešanje
me je skupo koštalo. I ako tada nisam imala izbora, sada su stvari malo drugačije.”
Markus je položio ruku na naslon njene stolice, a čvrsto skupljene usne su
odavale njegovu zabrinutost. „Ejlin”, pažljivo je upitao, „šta misliš da on želi od
tebe?”
Oboje su znali odgovor na to pitanje. Međutim, Ejlin je primetila da njen brat
još uvek nije shvatao šta zapravo ona želi. „Isto ono što ja želim od njega”,
odgovorila je.
„Šta si rekla?” Markus je zurio u nju kao da je ne prepoznaje.
Ejlin je uzdahnula i bacila pogled preko terase na Makenu koji je razgovarao
sa dvojicom muškaraca. „Zar nikada nisi poželeo da ukradeš samo nekoliko sati
iz svoje prošlosti?”, upitala je tiho. „To je sve što ja želim... da osetim ukus onoga
što je moglo biti.”
„Ne, ja to nikada nisam želeo”, oštro joj je odgovorio. „Rečenica možda je
moglo da bude meni ništa ne znači. Za mene postoji samo sadašnjost i budućnost.”
„To je zato što za tvoju budućnost ne postoje ograničenja”, rekla je
ravnodušno. „Ali za moju postoje.”
Markus je stegnuo ruku u pesnicu. „Zbog nekoliko ožiljaka?”
Na ovo pitanje su joj oči opasno blesnule. „Nikad nisi video moje noge,
Markuse. Ne znaš о čemu pričaš. I to kaže čovek koji isključivo bira najlepše žene
Londona kao da se radi о čokoladicama iz bombonjere...”
„Hoćeš da kažeš da sam ja neka površna budala koja ceni ženu samo zbog
njenog fizičkog izgleda?”
Ejlin je bila u iskušenju da povuče ovu svoju optužbu da ne bi kvarila odnos
sa njim. Ali čim se prisetila poslednjih nekoliko žena sa kojima je Markus bio...
„Žao mi je što moram da kažem, Markuse, ali inteligencija nekih od tvojih
poslednjih partnerki bila je na nivou jedne kokoške. I naravno da su sve bile
prelepe, ali sumnjam da si uspeo sa nekom od njih da vodiš smislen razgovor duže
od pet minuta.”
Markus je ustuknuo i ljutito je pogledao. „Kakve to veze ima sa onim о čemu
smo razgovarali?”

84
 „To dokazuje da čak i ti, jedan od najboljih i najčasnijih ljudi koje poznajem,
pridaješ veliku važnost fizičkom izgledu. I ako te ikada budem videla da se družiš
sa nekom ženom koja nije zapanjujuće savršena, onda ću možda poverovati u
tvoja predavanja о tome kako izgled nije bitan.”
„Ejlin...”
„Želim vam ugodan lov”, rekla je. „I upozoravam te da me ne nerviraš što se
ovoga tiče, Markuse.”
Uzdahnuvši, njen brat je otišao da pronađe svog slugu koji je nosio puške i
kožne torbe.
Većina gostiju koji su išli u lov su prilazili Ejlininom stolu kako bi se
pozdravili sa njom, a ona se osmehivala i prijatno ćaskala sve vreme svesna
Makenine mračne figure u pozadini. Tek kada su gosti počeli masovno da odlaze
niz stepenice terase, sa Markusom na čelu, Makena je došao do nje.
„Dobro jutro”, rekla je Ejlin, a brzi otkucaji srca su je sprečavali da trezveno
razmišlja. Pružila mu je ruku i dah joj je zastao od njegovog nežnog stiska. Sa
mukom je uspela da iz sebe izvuče miran i uravnotežen ton glasa. „Da li si se
dobro odmorio noćas?”
„Ne.” Oči su mu blistale kada joj je na trenutak zadržao ruku malo duže nego
što bi bilo očekivano.
„Nadam se da tvoja soba nije neudobna”, uspela je da kaže Ejlin, izvlačeći
svoju ruku iz njegove.
„Šta bi uradila ako bih ti rekao da jeste?”
„Ponudila bih ti drugu sobu, naravno.”
„Nema potrebe, osim ako se ne radi о tvojoj sobi.”
Malo joj je falilo da se nasmeje toj njegovoj smelosti i nije mogla da se seti
da li je ikada neki muškarac razgovarao sa njom sa tako zapanjujućim
nedostatkom poštovanja. Upravo to je toliko podsetilo na onu udobnu lagodnost
koju su nekada delili da se zapravo osetila opušteno u njegovom prisustvu.
„Nisam baš tako uslužna domaćica”, obavestila ga je.
Makena se nagnuo preko stola ka njoj i lagano oslonio ruke na njegovu sjajnu
površinu, a njegov stav je podsećao na mačku spremnu da napadne svoj plen. Za
trenutak se u dubini njegovih tirkiznih očiju pojavila iskra jednog predatora. „I
kakva je presuda, moja gospo?”
Pretvarala se da ne razume. „Presuda?”
„Da li da napustim imanje ili da ostanem?”
Ejlin je vrhom prsta neobavezno kružila po površini stola dok joj je srce tuklo
u grudima. „Ostani ako želiš.”
Glas mu je bio veoma blag. „Ti znaš vrlo dobro šta će se desiti ako to uradim?”
Ejlin nikada nije pomislila da bi Makena mogao da bude tako arogantan niti
da bi u tome mogao toliko da uživa. Između njih se stvorila atmosfera izazova.
85
Dok je odgovarala, trudila se da joj glas bude podjednako blag kao i njegov. „Ne
želim da te razočaram, Makena, ali potpuno sam sigurna u svoju sposobnost da se
oduprem tvom udvaranju.”
Izgledao je kao opčinjen onim što je video na njenom licu. „Jesi li?”
„Da. Taj tvoj predlog nije prvi koji sam ikada dobila i rizikujem da zvučim
prilično uobraženo, ali sam sigurna da neće biti i poslednji.” Ejlin je konačno
uspela da mu se osmehne onako kako je želela, provokativno i pomalo
podrugljivo. „I zato, možeš da ostaneš i radiš šta god poželiš. Očekujem da ću
uživati u tvojim pokušajima. I treba da znaš da cenim određenu dozu
prefinjenosti.”
Pogled mu je bio prikovan za njene nasmejane usne. Iako nije reagovao na
njenu drskost, Ejlin je ipak osetila koliko ga je zapanjila. Osetila se pomalo kao
neka prokleta duša koja je otišla do Lucifera lično i poigrala se sa njegovom
bradom.
„Prefinjenost”, ponovio je pogledavši je pravo u oči.
„Pa, da. Serenade, cveće i poezija.”
„Kakva poezija?”
„Naravno, samo ona koju sam smisliš.”
Njegov iznenadni lenji osmeh izazvao je blage trnce zadovoljstva koji su
prostrujali kroz nju. „Da li Sendridž piše poeziju za tebe?”
„Usuđujem se da kažem da bi pisao.” Adam je bio vešt sa rečima i bez sumnje
bi takav zadatak obavio sa velikim stilom i šarmom.
„Ali ti to od njega nisi tražila”, promrmljao je Makena.
Lagano je odmahnula glavom.
„Nikada nisam mnogo razmišljao о prefinjenosti”, rekao joj je.
Ejlin ga je iznenađeno pogledala. „Čak ni kada je u pitanju zavođenje?”
„Žene koje vodim u krevet obično ne zahtevaju da ih zavodim.” Naslonila je
bradu na ruku netremice zureći u njega. „Misliš, samo su htele da ih odvedeš u
krevet?”
„Tako je.” Uputio joj je nedokučiv pogled. „A većina njih su upravo bile dame
iz više klase.” Blago joj se naklonio i otišao zajedno sa svojom lovačkom ekipom.
Ejlin se trudila da povrati normalan ritam disanja pa je ostala da sedi dok joj
se puls nije umirio.
Sada je oboma bilo jasno da su u igri bila dva prilično odlučna igrača i da igra
nije imala pravila, jasan ishod, kao ni potencijalno velike gubitke za obe strane. I
iako se Ejlin plašila za sebe, plašila se još više za Makenu, čije je poznavanje
njene prošlosti bilo prilično šturo. Moraće da ga pusti da misli sve najgore о njoj
i da uzme sve ono što želi od nje, da bi na kraju napustio Stouni Kros sa osećajem
da se osvetio.

86
 Kada je ispratila ekipu u lov, krenula je u salu za doručak kako bi se opustila
uz još jednu šoljicu čaja. Zaokupljena mislima о Makeni, naletela je na jednog
zaostalog gosta, koji je uhvatio za lakat kako bi je zadržao da ne padne. „Oprostite.
Malo sam žurio da bih stigao da se pridružim ostalima.”
„Tek što su otišli”, rekla je Ejlin. „Dobro jutro, gospodine Šo.”
Gideon Šo je izgledao očaravajuće sa svojom plavom kosom prošaranom od
sunca posvetlelim pramenovima, preplanulim tenom i očima boje safira.
Posedovao je elegantnu bezbrižnost koja se viđala samo kod onih koji su rođeni
u neverovatnom bogatstvu. Blage cinične bore koje su mu bile urezane oko očiju
i usana samo su išle u prilog njegovom izgledu, narušavajući njegovu blistavu
lepotu na privlačan način. Bio je visok i dobro građen muškarac, iako proporcije
njegovog tela nisu bile ni približne Makeninoj ratničkoj građi.
„Ako se spustite niz stepenice sa leve strane i pratite stazu do šume, sustići
ćete ih”, rekla mu je Ejlin.
Šoov osmeh je bio poput zraka sunca koji se probija kroz tamne oblake.
„Hvala, miledi. Posebnu muku mi predstavlja to što moram da uživam u sportu
koji može samo ovako rano ujutru da se praktikuje.”
„Pretpostavljam onda da volite da pecate?”
„Oh, da.”
„Jednog jutra biste morali da odete sa mojim bratom do našeg potoka gde ima
pastrmki.”
„Možda i hoću, iako mislim da nisam dorastao izazovu. Engleske pastrmke
su daleko lukavije od američkih.”
„Može li se isto reći i za engleske biznismene?”, upitala je Ejlin blistavih
očiju.
„Na moju veliku sreću, ne.” Šo se lagano naklonio spremajući se da ode, zatim
zastao kao da se nečega setio. „Miledi, imam jedno pitanje...”
Ejlin je tačno znala šta će pitati pa se potrudila da upotrebi sav svoj glumački
talenat kako bi zadržala bezazlen izraz lica. „Izvolite, gospodine Šo?”
„Sinoć, dok sam šetao baštom, slučajno sam upoznao jednu mladu ženu...”
Zastao je, očigledno razmišljajući о tome kako bi trebalo da opiše taj susret.
„Nije vam rekla svoje ime?”, upitala je Ejlin nevino.
„Ne.”
„Da li se radilo о nekoj gošći? Ne? Pa, onda je verovatno bila jedna od
sluškinja.”
„Ne verujem.” Blago se namrštio kada je nastavio. „Ima svetlosmeđu kosu i
zelene oči, makar mislim da su zelene... i niskog je rasta, možda neki centimetar
gore-dole u odnosu na vas.”
Ejlin je izvinjavajući se samo slegnula ramenima. Iako je imala potrebu da
mu izađe u susret i kaže mu ime svoje sestre, nije bila sigurna da li bi Livija želela
87
da on sada sazna njen identitet. „U ovom trenutku, gospodine Šo, ne mogu da se
setim nikoga na imanju ko bi odgovarao tom opisu. Jeste li sigurni da ta devojka
nije bila plod vaše mašte?”
Odmahnuo je glavom, sklopivši svoje tamne trepavice kao da razmišlja о
problemu velikih razmera. „Bila je stvarna. I moram, to jest, veoma bih voleo da
je pronađem.”
„Čini se da je ta žena ostavila prilično jak utisak na vas.”
Na Šoovim usnama se pojavio samopodrugljiv osmeh, a onda je provukao
ruku kroz svoju sjajnu kosu prošaranu pramenovima boje ćilibara. „Susret sa njom
bio je kao da sam prvi put posle mnogo godina duboko udahnuo vazduh”,
odgovorio je izbegavajući njen pogled.
„Da, razumem.”
Neosporna iskrenost u njenom glasu kao da je privukla njegovu pažnju, pa se
iznenada nasmejao i promrmljao: „Vidim da razumete.”
Osetivši nalet simpatije prema ovom čoveku, Ejlin je pokazala u pravcu
lovaca koji su odlazili. „Ako potrčite, još uvek možete da ih stignete.”
Šo se kratko nasmejao. „Miledi, ne postoji ništa na ovom svetu što toliko
želim da bih jurio za tim.”
„Dobro”, zadovoljno je rekla. „Hajde onda da mi pravite društvo na
ranojutarnjem doručku. Rekla sam da ga ovde posluže.”
Pošto je njen družbenik izgledao više nego zadovoljan tom idejom, Ejlin je
naložila slugi da donese doručak za dvoje. Brzo im je bila izneta korpa vrućih
pogačica i slatkih zemički, zajedno sa tanjirima kuvanih jaja, prženih pečuraka i
tanko sečenih komada pečene prepelice. Iako se činilo da Šo uživa u ponudi
doručka, mnogo je više bio zainteresovan za jaku crnu kafu, koju je pio kao da je
protivotrov za nešto što je pre toga konzumirao.
Zavalivši se u svoju stolicu, Ejlin je ubacila zalogaj pogačice sa puterom u
usta i dobacila mu koketan, upitan pogled, uz pomoć koga je uvek uspevala da
izvuče željenu informaciju od nekog muškarca. „Gospodine Šo”, upitala je uzevši
gutljaj dobro zašećerenog čaja, „koliko godina poznajete Makenu?”
Pitanje kao da nije iznenadilo Šoa. Nakon što je naiskap ispio dve šoljice kafe
jedva praveći pauzu da udahne, krenuo je da popije i treću, sada malo ležernijim
tempom. „Oko osam”, odgovorio je.
„Makena mi je rekao da ste se vas dvojica upoznali dok je on još radio kao
čamdžija, da ste vi bili jedan od putnika na njegovom čamcu.”
Neobičan osmeh mu se pojavio na licu. „Je li to zaista ono što vam je rekao?”
Nakrivila je glavu u stranu dok ga je pažljivo posmatrala. „Zar to nije istina?”
„Makena teži da zamaskira određene detalje kako bi zaštitio moju reputaciju.
U stvari, on je mnogo više zabrinut za moju reputaciju nego ja sam.”

88
 Ejlin je pažljivo dodala još šećera u svoj čaj. „Zašto ste sklopili poslovno
partnerstvo sa jednim običnim čamdžijom?”, upitala je trudeći se da zvuči
opušteno.
Gideonu je bilo potrebno dosta vremena da odgovori. Odložio je svoju
polupraznu šoljicu i mirno pogledao u nju. „Za početak, Makena mi je spasio
život.”
Ejlin se nije pomerila niti je progovarala, puštajući ga da nastavi da priča.
„Lutao sam dokovima mrtav pijan. Čak ni sada ne mogu da se setim kako sam
dospeo tamo, a ni zašto. Ponekad doživim gubitak pamćenja kad popijem i ne
mogu da se setim nekoliko sati ili čak i nekoliko dana.” Sledila se videvši njegov
sumorni osmeh. „Sapleo sam se i pao u vodu dovoljno daleko da me niko nije
video, pogotovo što je i vreme bilo loše. Međutim, Makena se baš u tom trenutku
vraćao sa Staten Ajlenda i odmah skočio u taj prokleti ledeni okean, uprkos oluji
koja se spremala, i izvukao me.”
„Kakvu ste samo sreću imali.” Ejlin se grlo steglo kada je pomislila na rizik
koji je Makena prihvatio zarad potpunog stranca.
„Pošto Makena nije mogao da utvrdi ko sam”, nastavio je Šo, „a napolju je
bilo hladno, odveo me je u jednu sobu koju je iznajmljivao. Dan i po kasnije
shvatio sam da se nalazim u nekoj rupi od sobe kada me je probudio jedan krupni
čamdžija.” Nostalgično se osmehnuo. „Kao što možete pretpostaviti, bio sam u
veoma lošem stanju. Imao sam utisak da mi je glava raspolućena. Nakon što mi
je Makena doneo hranu i piće, bio sam dovoljno priseban da mu kažem svoje ime.
Dok smo razgovarali, shvatio sam da je moj spasilac, i pored njegovog grubog
izgleda, bio iznenađujuće dobro obavešten. Mnogo toga je saznao od putnika koje
je prevozio, naročito ono što je bilo vezano za nekretnine na Menhetnu. Znao je
čak i za parcelu koju je moja porodica uzela u zakup na duži period, a na kojoj
ništa nije izgradila, a onda je imao dovoljno velika mu... oprostite, dovoljno
smelosti da mi predloži jedan dogovor.”
Ejlin se na to nasmešila. „О čemu se radilo, gospodine Šo?”
„Predložio je da se to zemljište podeli na više manjih parcela koje bi on
ponudio u kratkoročni najam. I naravno, tražio je za sebe deset posto od onoga što
bi mogao da dobije za njih.” Naslonivši se, Šo je stavio ruke sa ukrštenim prstima
na stomak. „I ja sam pomislio, što da ne? Niko se u mojoj porodici nije pomučio
da bilo šta uradi sa tim zemljištem. Mi, treća generacija Šoovih, bili smo poznati
kao gomila besposličara, samo u potrazi za zadovoljstvima. I eto, tu ispred mene
se nalazio taj neznanac koji je odisao ambicijom i u sebi imao urođenu snagu,
spreman da učini sve kako bi ostvario neku zaradu. Zato sam mu tada dao svu
gotovinu iz svog novčanika, oko pedeset dolara, i rekao mu da kupi sebi novo
odelo, ošiša se, obrije i sutradan dođe u moju kancelariju.”
„I tako vam je Makena doneo uspeh”, više je konstatovala Ejlin nego što je
pitala.

89
 Šo je klimnuo glavom. „U roku od šest meseci uspeo je da izda svaki kvadrat
tog zemljišta. Zatim je, bez traženja dozvole, iskoristio tu zaradu da kupi više
hektara potopljenog zemljišta na obali grada, u oblasti ispod Kanal strita. To me
je učinilo prilično nervoznim, posebno kada su počele da kolaju šale na račun
Šoovih i Makeninih ’podvodnih parcela’ na prodaju...” Oteo mu se blagi osmeh
dok se prisećao. „Naravno da sam doveo u pitanje njegov zdrav razum. Ali u tom
trenutku nisam mogao ništa da uradim osim da ostanem po strani dok je za to
vreme Makena organizovao da se potopljena površina popuni kamenjem i
zemljom. Zatim je tu izgradio stambene zgrade i niz magacina, pretvarajući ih u
vredan tržišni posed. Na kraju je Makena investiciju od sto pedeset hiljada dolara
pretvorio u naselje koje donosi oko milion dolara godišnje.”
Tako opušteno izgovorene cifre su zapanjile Ejlin. Videvši njene razrogačene
oči, Šo se tiho nasmejao. „I zato nije veliko iznenađenje što je Makena postao
tražen gost u Njujorku, a da ne spominjemo i jedan od najpoželjnijih neženja u
gradu.”
„Pretpostavljam da mu se mnoge žene nude”, rekla je Ejlin pokušavajući da
zadrži miran ton.
„Toliko da je primoran da ih tera od sebe”, odgovorio je Šo sa lukavim
osmehom. „Međutim, ne bih baš mogao da tvrdim da je Makena poznat kao
ženskaroš. Bilo je žena, ali koliko ja znam, ni za jednu se nije nikada ozbiljno
zainteresovao. Većinu svoje energije je usmeravao na posao.”
„А šta je sa vama, gospodine Šo?”, upitala je. „Da li imate nekoga kod kuće
prema kome gajite naklonost?”
Odmahnuo je glavom. „Bojim se da delim Makenin prilično skeptičan pogled
na brak.”
„Mislim da ćete se jednog dana zaljubiti.”
„Sumnjam. Bojim se da mi je ta emocija nepoznata...” Odjednom je njegov
glas utihnuo, pa je spustio šoljicu i zagledao se u daljinu.
„Gospodine Šo?” Ejlin je ispratila njegov pogled i shvatila da je ugledao
Liviju obučenu u cvetnu haljinu za šetnju kako ide ka jednoj od šumskih staza.
Slamnati šešir ukrašen belim radama držala je u ruci i nemarno mahala njime.
Gideon Šo je ustao tako naglo da se njegova stolica umalo nije prevrnula.
„Izvinite”, rekao je bacivši svoju salvetu na sto. „Onaj plod moje mašte se ponovo
pojavio i ja ću je sada uhvatiti.”
„Naravno”, rekla je Ejlin jedva uspevajući da se ne nasmeje. „Srećno,
gospodine Šo.”
„Hvala.” Nestao je u trenu, spuštajući se niz kameno stepenište spretno poput
mačke. Kada je stigao do kaskadnih vrtova, krenuo je preko travnjaka dugim
koracima i malo mu je falilo da potrči.

90
 Ejlin je ustala kako bi ga bolje videla, pa se podrugljivo nasmejala. „Pa,
gospodine Šo... Mislila sam da ne postoji ništa na ovom svetu što toliko jako želite
da biste jurili za tim.”

91
 Deseto poglavlje

Livija je svako veče otkako je Amberli umro odlazila da spava misleći na

njega. Sve do sinoć.
Bilo joj je neobično što misli na nekog drugog čoveka, posebno na nekog ko
je bio potpuno drugačiji od Amberlija. Livija se, prisećajući se uskog lica Gideona
Šoa, njegove zlatno-plave kose i nežnog veštog dodira, osećala krivom,
zaintrigiranom i uznemirenom. Da, bio je sasvim drugačiji od Amberlija.
Njen verenik nije bio komplikovan čovek i u sebi nije nosio nikakvu mračnu
enegriju koja bi ga sprečavala da sa lakoćom da je i prihvata ljubav. Poticao je iz
dobrostojeće porodice prijatnih ljudi koji nisu bili arogantni i koji su se savesno
odnosili prema svima onima koji su živeli u manje srećnim okolnostima. Amberli
je bio izuzetno privlačan muškarac, tamnosmeđih očiju i sjajne smeđe kose čiji su
neukrotivi uvojci privlačno padali preko njegovog čela. Bio je vitak i u formi,
voleo je sport, razne igre u prirodi i duge šetnje.
Bilo je očekivano da će se zaljubiti jedno u drugo jer su svima izgledali kao
veoma skladan par. Amberli je uspeo da kod Livije podstakne jednu stranu njene
prirode koje nikada nije bila u potpunosti svesna. U njegovom naručju postajala
je nesputana, uživala je u vođenju ljubavi i bila je spremna da uradi bilo šta i bilo
gde strasno mu se predajući.
Sada je, nakon Amberlijeve smrti, Livija dugo bila bez muškarca. Majka je
savetovala da treba da se potrudi da pronađe muža pre nego što je budu napustili
i poslednji znaci mladosti. Livija se u dubini duše slagala sa tim. Bila je usamljena
i nedostajao joj je muški zagrljaj, ali nekako nije mogla da poveruje da će se to i
dogoditi. Mogla je samo da čeka da je neko ili nešto oslobodi nevidljivih okova
koji su je vezivali.
Lutala je kroz hrastovu šumu, koja je bila neobično mračna za jutarnje časove,
jer je nebo još uvek bilo prekriveno srebrnkasto-sivom izmaglicom. Došavši do
staze za jahanje, nastavila je da korača jednim ukopanim putićem i s vremena na
vreme bi zastajkivala kako bi vrhom svoje cipele šutirala kamenčiće. Duvao je
blagi povetarac od kojeg je lišće šuštalo i čuo se cvrkut usamljenih ptičica.
Livija nije bila svesna da je neko prati sve dok nije čula korake iza sebe.
Okrenula se i ugledala visoku figuru nekog muškarca kako joj se približava.
Hodao je sa takvom nonšalancijom da je njegova sportska odeća izgledala

92
elegantno kao neko svečano odelo. Livija je duboko udahnula kada je shvatila da
je to Gideon Šo.
Šo je na dnevnoj svetlosti bio još privlačniji nego na mesečini. Njegova lepo
podšišana kosa blistala je na suncu poput starog zlata, lice mu je bilo prelepo, ali
muževno, nos uzak i izdužen, jagodice visoke, a oči zapanjujuće plave boje.
Šo je iz nekog razloga zastao kada su im se pogledi susreli, kao da je naleteo
na nevidljiv zid. Zurili su jedno u drugo na udaljenosti od možda pet metara, dok
Livija nije postala svesna bolne topline koja joj se širila u predelu donjeg stomaka.
Imao je neobičan izraz lica, kao da su se u njemu borili zainteresovanost i
razočaranje, i izražavao je neku vrstu nevoljne fascinacije, kao da se svim silama
trudio da odbaci svoju želju za njom.
„Dobro jutro, gospodine.”
Izgledalo je kao da ga je zvuk njenog glasa povukao napred. Polako je prišao,
kao da se plaši da bi neki iznenadni pokret mogao da je natera da pobegne. „Sanjao
sam vas sinoć”, rekao je.
Kao uvod u razgovor ova izjava je bila pomalo uznemirujuća, ali se Livija
ipak osmehnula. „О čemu se radilo u snu?”, upitala je gledajući ga pravo u oči.
„Ili je to opasno pitanje?”
Vetar se poigravao sa pramenom kose koji mu je pao preko čela. „To je
svakako jedno opasno pitanje.”
Livija je shvatila da flertuje sa njim, ali je to bilo jače od nje. „Da li ste došli
da se prošetate sa mnom, gospodine Šo?”
„Ako nemate ništa protiv mog prisustva.”
„Jedina stvar protiv koje bih imala nešto je vaše odsustvo”, rekla mu je
uživajući u njegovom iznenadnom ležernom osmehu. Pokazala mu je da joj se
pridruži i nastavila da hoda prema jednom vrtu u daljini na ulazu u imanje.
Šo je hodao pored nje dok je pod njegovim smeđim kožnim čizmama krckalo
granje i lišće. Zavukao je ruke u džepove svog kaputa od tvida i povremeno iskosa
gledao u Livijin profil. „Znate”, rekao je ležerno, „neću vam dozvoliti da ponovo
pobegnete od mene, a da mi ne kažete ko ste.”
„Više bih volela da ostanem misteriozna.”
„Zašto?”
Rekla mu je istinu. „Zato što sam uradila nešto skandalozno u prošlosti i sada
mi je veoma neprijatno da izlazim u društvo.”
„Kakav skandal je u pitanju?” Njegov sarkastičan ton jasno je pokazivao da
očekuje da čuje da se radilo о nekom manjem prestupu. „Otišli ste negde bez
pratnje, pretpostavljam. Ili ste dozvolili da vam neko ukrade poljubac u javnosti.”
Odmahnula je glavom sa ironičnim osmehom. „Očigledno je da nemate
pojma koliko se danas mlade dame loše ponašaju.”
„Voleo bih da me prosvetlite.”

93
 Na Livijino neodlučno ćutanje, Šo je odlučio da promeni temu, pa je uperio
pogled u bujnu baštu jedne kolibe ispred njih. Cvetne puzavice su prekrivale
baštensku ogradu, a vazduh je bio ispunjen njihovim opojnim i slatkim mirisom.
Leptiri su u rojevima leteli oko cvetova maka i božura. Iza povrtnjaka sa
šargarepom, zelenom salatom i rotkvicama nalazio se jedan ružama obrastao lučni
prolaz koji je vodio do malog staklenika u senci velikog platana u obliku
suncobrana.
„Veoma je lepo”, primetio je Šo.
Zamahnuvši šeširom, Livija ga je odvela do staklenika, udobnog kutka u koji
nisu mogle da stanu više od dve osobe u isto vreme. „Kada sam bila devojčica,
sedela bih u ovom stakleniku sa svojim knjigama i lutkama i pretvarala bih se da
sam princeza zatvorena u kuli.”
„Dakle, odrasli ste u Stouni kros parku”, rekao je.
Livija je otvorila vrata staklenika i pogledala unutra. Bio je čist i dobro
održavan, a nedavno ispolirana drvena klupa je blistala. „Lord Vestklif je moj
brat”, konačno je priznala. „Ja sam ledi Olivija Marsden.”
Šo je stajao veoma blizu iza nje, ali se nisu dodirivali. Bila je toliko svesna
njegove iskričave blizine da je morala da zakorači u staklenik. Šo je ostao na
vratima, ispunjavajući ulaz svojim vitkim telom i širokim ramenima. Kada se
Livija okrenula prema njemu, bila je zapanjena koliko je bio različit od Amberlija.
Šo je bio najmanje desetak godina stariji, moćan, svetski čovek, očigledno već
istrošen, sa sitnim ciničnim borama urezanim oko očiju. Ali kada se osmehnuo,
istog trenutka je sa njegovog lica nestao svaki trag istrošenosti i postao je tako
privlačan da joj je srce skoro zastalo.
„Ledi Ejlin je spomenula da ima sestru”, rekao je Šo. „Međutim, imao sam
utisak da živite daleko od imanja.”
„Ne, ja sam definitivno stanovnik Stouni kros parka, ali se držim po strani
zbog skandala, razumete.”
„Bojim se da ne razumem.” Uglovi njegovih usana su se raširili u ležeran
osmeh. „Recite mi, princezo Olivija, zašto morate da ostanete zatvoreni u svojoj
kuli?”
Ova nežna molba učinila je da Livija oseti kao da se topi iznutra. Nervozno
se osmehnula, poželevši na trenutak da se usudi da mu veruje, ali je njena navika
da se ne oslanja na druge ljude ipak bila prejaka. Odmahujući glavom, Livija mu
je prišla i sačekala da se udalji od vrata. On se pak povukao samo pola koraka
unazad i raširio ruke uhvativši se za ivice vrata tako da je jedino mogla da ušeta u
njegov zagrljaj. Šešir joj je skliznuo iz ruku.
„Gospodine Šo...”, počela je i pogledala ga pravo u oči.
„Gideone”, šapnuo je. „Želim da saznam tvoje tajne, Olivija.”
Gorko se osmehnula. „Pre ili kasnije ćete ih svakako čuti od drugih ljudi.”
„Želim da ih čujem od tebe.”
94
 Kada je Livija počela da se povlači unazad, Šo je spretno uhvatio za mali
platneni kaiš njene haljine.
Ne mogavši da se odmakne od njega, Livija je pokušala da mu skloni ruku, a
lice joj je preplavilo nestrpljivo rumenilo. Znala je da se poigrava sa njom i da je
nekada mogla da se izbori sa ovakvom situacijom sa relativnom lakoćom. Ali ne
i sada. Kada je progovorila, glas joj je bio hrapav. „Ne mogu to da uradim,
gospodine Šo.”
Sa čuđenjem je primetila da je tačno razumeo na šta je mislila. „Ne moraš
ništa da radiš”, rekao je tiho. „Samo me pusti da priđem bliže... i ostani tu.”
Nagnuo je svoju glavu i lako pronašao njene usne.
Zavodljivi pritisak njegovih usana naterao je Liviju da posrne, pa je on čvrsto
stegao uz sebe. Ljubio je Gideon Šo, samoljubivi, razvratni nitkov na kojeg je
upozorio njen brat. I koliko je samo bio dobar u tome. Mislila je da ništa neće biti
tako prijatno kao Amberlijevi poljupci, ali usne ovog čoveka bile su tople i
strpljive i bilo je nečeg opako erotičnog u njegovom potpunom odsustvu žurbe.
Nežno je zadirkivao, rastavljajući joj usne vrhom svog jezika i jedva okrznuvši
njen pre nego što ga je povukao.
Poželevši još tih nežnih pokreta, Livija je počela da se pribija uz njega dok
joj se dah ubrzavao. Na svoje zaprepašćenje, instinktivno je obavila ruke oko
njegovog vrata i počela da pritiska svoje grudi na njegove. Ruka mu je skliznula
iza njenog vrata, a onda joj je povukao glavu unazad. Počeo je nežno i
kontrolisano da joj ljubi mekanu kožu vrata spuštajući se do udubljenja u dnu grla.
Osetila je kako je jezikom počeo da kruži po toplom udubljenju i oteo joj se jauk
zadovoljstva.
Šo je zaronio nos u njen obraz dok joj je rukom prelazio preko leđa.
Strastvenim dahtanjem stvarali su oblake vreline oko sebe, a njegova tvrda prsa
su se pomerala u zavodljivom ritmu priljubljena uz njena. „Gospode”, konačno je
prošaputao pored njenog obraza, „ti si nevolja.”
Livija se nasmešila. „Ne, nego si ti nevolja”, uspela je da mu uzvrati optužbu,
neposredno pre nego što je ponovo poljubio.

Nakon jutarnjeg lova torba je bila pristojno popunjena i u njoj se našlo

najmanje dvadeset tetreba i pola tuceta šumskih šljuka. Žene su se pridružile
lovcima na obilnom doručku pored jezera i svi su čavrljali i smejali se dok im je
posluga dopunjavala tanjire i čaše. Potom su se gosti razdvojili u grupe i jedni su
otišli u vožnju kočijama ili u šetnju imanjem, dok su se drugi povukli u dvorac da
pišu pisma ili igraju karte.
Kada je Ejlin videla veliku količinu nepojedene hrane koja je doneta u
kuhinju, ona i dve sluškinje su je spakovale u tegle i korpe da bi je podelile
meštanima u Stouni Krosu. Kao gospodarica imanja u majčinom odsustvu, Ejlin
je posećivala porodice kojima je bila potrebna dodatna hrana i kućne potrepštine.

95
Bila je to obaveza u kojoj nije uvek uživala, jer su ove posete trajale po ceo dan
ili čak više dana u nedelji. Ulazila bi u jednu kolibu za drugom, sedela bi, pažljivo
slušala pritužbe i davala savete kad god je bilo potrebe za tim. Ejlin se plašila da
nije imala dovoljno mudrosti i izdržljivosti koje su takve posete zahtevale. S druge
strane, saznanje о tome koliko su seljani malo posedovali i koliko su se mučili u
životu uvek bi joj izazivalo osećaj stida.
Poslednjih nekoliko meseci Ejlin je često uspevala da ubedi i Liviju da krene
sa njom do sela, a zahvaljujući njenom prisustvu, dan je mnogo brže prolazio.
Nažalost, tog popodneva Livije nije bilo nigde. Uznemirena Ejlin se pitala da li je
njena sestra još uvek u društvu gospodina Šoa, pošto je i on bio odsutan. Sigurno
nije. Livija godinama nije provela ovoliko vremena sa nekim muškarcem. S druge
strane, postojala je velika mogućnost da je Šo uspeo da izvuče Liviju iz njene
ljušture.
Da li bi to bila dobra ili loša vest, Ejlin se zabrinuto pitala u sebi. To bi,
zapravo, baš bilo svojstveno Liviji, koja je uvek bila kontraš, da joj pažnju pre
privuče razvratnik nego neki pošteni džentlmen. Ejlin se tužno osmehnula i
podigla tešku korpu u naručje. Posuđe u korpi je zveckalo, a do nozdrva joj je
dopirao opojni miris šunke i prženih jaja.
„Oh, miledi”, začuo se glas služavke iza nje dok je izlazila iz kuhinje.
„Dozvolite mi da vam to uzmem, molim vas!”
Bacivši pogled preko ramena, Ejlin se osmehnula videvši da je mlada sobarica
već bila natovarena sa dve teške korpe. „Moći ću ovo sama da ponesem, Gven”,
odgovorila je pomalo zadihana dok se pela uz stepenice. Uporno opterećenje i
grčenje mišića pod ožiljcima dovelo je do toga da joj se desno koleno ukočilo.
Stisnuvši zube, Ejlin je ispružila nogu da bi je malo protegla.
„Miledi”, insistirala je Gven, „ostavite korpu sa strane, vratiću se po nju...”
„Nema potrebe za tim. Želim da je utovarim u kočiju i da odem jer već kasnim
sa...”
Ejlin je iznenada zastala kada je ugledala Makenu kako stoji blizu ulaza u
hodniku za poslugu. Razgovarao je sa jednom kućnom pomoćnicom koja se
kikotala, ležerno naslonjena na zid. Činilo se da njegova sposobnost da šarmira
žene još uvek nije izbledela i on se smeškao crvenokosoj služavki i zadirkivao je
dodirujući je ispod brade.
Iako Ejlin nije ispustila nikakav zvuk, nešto je ipak upozorilo Makenu na
njeno prisustvo. Pogledao je u njenom pravcu i izraz lica mu je postao oprezan.
Kućna pomoćnica je istog trenutka otišla, a Makena je nastavio da bulji u
Ejlin.
Podsetila je sebe da nema prava da oseća posesivnost prema njemu. Na kraju
krajeva, ona više nije devetnaestogodišnja devojčica zaljubljena u mladog
konjušara. Bez obzira na sve to, osetila je gorući bes u sebi jer se uverila u to da
nije jedina žena koju je Makena želeo da zavede. Krenula je ka predvorju

96
ukočenog lica. „Hajde”, obratila se Gven, a devojka je poslušno požurila ispred
nje.
Makena se u nekoliko koraka stvorio ispred Ejlin i posegnuo za korpom. „Daj
mi to.”
Ejlin mu je istrgnuta iz ruku. „Ne, hvala.”
„Ti šepaš.”
Njegovo zapažanje izazvalo je panično komešanje u njenom stomaku.
„Iskrenula sam gležanj na stepenicama”, rekla je kratko, ne dozvoljavajući
mu da uzme korpu od nje. „Ostavi to. Ne treba mi tvoja pomoć.”
Ignorišući je, Makena joj je sa lakoćom istrgnuo korpu iz ruku dok je
namrgođeno posmatrao. „Trebalo bi da ti gospođa Ferklot previje taj članak pre
nego što otekne.”
„Već mi je bolje”, rekla je Ejlin pomalo besno. „Idi nađi nekog drugog da mu
dosađuješ, Makena. Sigurna sam da ima mnogo drugih žena sa kojima danas
možeš da traćiš vreme.”
„Nisam pokušavao da je zavedem.”
Ništa mu na to nije rekla, samo ga je upitno pogledala, na šta je on podrugljivo
izvio svoje tamne obrve. „Ne veruješ mi?”, upitao je.
„Zapravo, ne. Mislim da ti je ona rezerva, u slučaju da me ne odvedeš u
krevet.”
„Prvo, nemam nameru da dovodim u svoj krevet kućne pomoćnice. Samo sam
pokušavao da izvučem neke informacije od nje. Drugo, nisu mi potrebne rezerve.”
Ejlin je ostala bez teksta zbog ove arogantne izjave. Nikada nije srela čoveka
koji je bio tako neverovatno siguran u sebe, i to je bila sreća, jer u civilizovanom
svetu nije bilo dovoljno mesta za veliki broj muškaraca poput njega. Kada je bila
sigurna da će moći da progovori bez mucanja, odsečnim tonom ga je upitala:
„Koje bi to informacije mogla da zna kućna pomoćnica koje bi tebe zanimale?”
„Saznao sam da je bila zaposlena ovde u vreme te tvoje misteriozne bolesti.
Pokušavao sam da je nateram da mi kaže nešto о tome.”
Ejlin je fiksirala svoj pogled na čvor njegove kravate dok joj je čitavo telo
bilo napeto kao struna. „I šta ti je rekla?”
„Ništa. Izgleda da su ona i ostatak posluge odlučili da čuvaju tvoje tajne.”
Njegov odgovor je Ejlin doneo neverovatno olakšanje. „Ne postoje nikakve
tajne koje treba da se otkriju. Imala sam temperaturu. Ponekad se to dešava
ljudima bez nekog posebnog razloga i zbog toga padnu u postelju. Na kraju sam
se oporavila i to je bilo to.”
On je oštro pogledao. „Ne verujem ti.”
„Očigledno ćeš poverovati u ono što ti budeš želeo”, rekla je. „Ne mogu da
učinim ništa više osim da ti ponudim istinu.”

97
 Podigao je jednu obrvu reagujući na njen uvređeni ton. „Ono što sam ja naučio
u prošlosti, moja gospo, jeste to da umeš da manipulišeš istinom onda kada to tebi
odgovara.”
Ejlin se namrštila zbog svoje nemoći da odbrani postupke iz svoje prošlosti,
a da mu pri tom ne otkrije više od onoga što je želela da on zna.
Pre nego što je uspela da odgovori, Makena je zapanjio povukavši je u stranu
ka jednom uskom prolazu. Spustio je korpu i nagnuo se prema njoj. Dok su im se
tela skoro dodirivala u tom uskom hodniku, Ejlin je osetila erotski nagon.
Udaljivši se od njega, udarila je leđima о zid.
Makena je stajao dovoljno blizu da je mogla da mu vidi obrise brkova ispod
sveže obrijane kože, tu tamnu senku koja je još više isticala njegovu muževnost.
Usne su mu bile savršeno ravne, na čijim rubovima su se formirale stroge linije.
Ejlin je htela da poljubi te napete crte lica, da ih umiri svojim jezikom, da okusi
uglove njegovih usana... Očajnički je pokušavala da odagna te misli pa je spustila
glavu da ne bi gledala u njegove usne.
„Ne mogu da shvatim zašto si ostala neudata”, začuo se njegov tihi glas.
„Želim da saznam šta ti se dogodilo i zašto si ostala sama. Šta je sa svim tim
muškarcima iz Hempšira i kako to da te niko od njih nije već uzeo za sebe? Ili je
problem bio u tebi?”
To je bilo toliko blizu istine da je Ejlin prožela jeza od nelagodnosti. „Da li je
ovo primer tvoje veštine zavođenja, Makena?”, upitala je oštro. „Uhvatiš damu u
hodniku za poslugu i podvrgneš je inkviziciji?”
To je izazvalo kod njega iznenadni osmeh, a njegova neodređena napetost je
nestala zapanjujućom brzinom. „Ne”, priznao je. „Mogu ja i bolje od ovoga.”
„Nadam se da je tako.” Pokušala je da prođe pored njega, ali se on isprečio
ispred nje i svojim snažnim telom je gurnuo uza zid. Ejlin je uzdahnula osetivši
njegovo telo, njegovu mišićavu butinu između svojih nogu i njegov dah na svom
uvetu. Nije pokušao da je poljubi, samo je nastavio pažljivo da je drži, kao da je
želeo da njegovo telo upije svaki delić nje.
„Pusti me da prođem”, grubo je rekla Ejlin.
Činilo se da je nije čuo. „Osećaj tebe...” promrmljao je.
Postala je svesna da je zarobljena između hladnog, tvrdog zida i toplog, tvrdog
muškarca koji je držao. Njegovo telo bilo je drugačije, nije bilo više vitko i
živahno, već krupnije, teže, prožeto uzavrelom snagom muškarca na svom
vrhuncu. Makena više nije bio ljupki dečak kojeg se sećala... postao je neko
sasvim drugi. Moćan, nemilosrdan čovek sa telom koje je adekvatno pratilo taj
opis. Fascinirana tim razlikama, Ejlin nije mogla da odoli, a da ne zavuče ruke
ispod njegovog kaputa. Prstima je prelazila preko njegovih izražajnih mišića na
grudima, preko njegovih čvrstih rebara. Makena je ćutao pokušavajući da se
iskontroliše do te mere da su mu udovi podrhtavali od napora.

98
 „Zašto si još sam?”, prošaputala je Ejlin uživajući u njegovom mirisu, oštrom
i suncem zagrejanom parfemu od kojeg joj se ritam srca sve više ubrzavao.
„Trebalo je da se oženiš do sada.”
„Nikada nisam upoznao ženu koju bih toliko poželeo”, promrmljao je
Makena. Ukočio se kada su njene ruke prešle preko njegovog vitkog struka.
„Kada bih bio okovan bračnim zavetima, ja bih...” Zaustavio se i počeo ubrzano
da diše kao trkački konj u galopu kada ga je Ejlin pomilovala po stomaku.
Uživajući u iznenadnom osećaju moći i strastvenom uzbuđenju, Ejlin je
odugovlačila taj trenutak puštajući ga da se pita da li bi se usudila da ga dodirne
onako kako je on priželjkivao. Njegovo celo telo je bilo uzbuđeno i vrelina je u
talasima izbijala iz njega. Žudela je da dodirne taj glatki muški ud ispod slojeva
pamuka i letnje vune. Nije mogla da poveruje u svoju divlju nepromišljenost kada
je skliznula prstima preko njegovih pantalona sve do izbočine u njegovom
međunožju. Kroz telo joj je prostrujalo zadovoljstvo, a nervni završeci njenih
dlanova trnuli su svaki put kada bi dodirnuli njegov tvrdi, zategnuti ud. Sećanja
na fizičko ushićenje izazvala su uzbudljiv odgovor njenog tela gladnog osećaja, a
njena delikatna tkiva pulsirala su od slatkog iščekivanja.
Makena je tiho zastenjao i nežno joj spustio ruke na ramena kao da se plašio
da je previše čvrsto ne stegne. Milovala mu je nabrekli ud naviše, palcem lagano
idući ka vrhu, zatim naniže, prstima ga oprezno hvatajući sve dok mu dah nije
zašištao između stisnutih zuba. Ritmično je pomerala ruku gore-dole i pomisao
da ga ima u sebi, da u nju uranja, izazvala je topao, vlažan osećaj među njenim
butinama.
Makena je spustio glavu i usnama prelazio preko njenog lica mekoćom
leptirovih krila. Bila je začuđena količinom njegovog poštovanja. Usnama se
približio uglovima njenih, zadržao se tu na trenutak, a onda preleteo preko njene
vilice sve dok jezikom nije dodirnuo njenu mekanu ušnu resicu.
Ejlin je zatvorenih očiju okrenula svoje usne ka njegovim tražeći strastveni
poljubac. Lagano je počeo da je ljubi, zadajući joj slatke muke namernim
odugovlačenjem, što je navelo da zastenje pre nego što je konačno spustio svoje
usne na njene. Ejlin se privila uz njega i dozvolila mu da prodre duboko jezikom
u njena usta. Nežno je kušao, mazeći jezikom svilenkastu unutrašnjost njenih usta
takvom veštinom da joj je oduzimao sposobnost da razmišlja. Ritam njenog daha
se očajnički ubrzavao dok su joj se svi mišići u telu stezali od sladostrasnog
nestrpljenja. Htela je da se obmota oko njega, da ga što jače stegne u svoj zagrljaj
dok potpuno ne utone u nju.
Pokušavajući da je privuče još bliže, Makena je obgrlio i jednom rukom joj
stegnuo zadnjicu podigavši je na vrhove prstiju. Milovao joj je usnama vrat, a
zatim se ponovo vratio na njene usne koje je iznova i iznova ljubio kao da
pokušava da otkrije sve načine na koje bi njihove usne mogle da se spoje. Iz grla
joj se oteo tihi jauk kada joj je uhvatio usne na jedan posebno pohotan način.

99
Osetivši njene grudi kako se taru uz njegove, ispustio je oštar zvuk i iznenada
prekinuo poljubac uz tihu psovku.
Ejlin je obavila ruke oko sebe i nemo se zagledala u njega, znajući da on vidi
koliko drhti, baš kao što je to bio slučaj i sa njim.
Makena se okrenuo od nje i prekrstio ruke na grudima, pa pogledao u pod.
„Samo malo više... samokontrole”, promrmljao je kroz stisnute zube i ukočenu
vilicu.
Saznanje da umalo nije uspeo da se obuzda, i činjenica da je to bio spreman
da prizna, ispunila je Ejlin bezumnim uzbuđenjem.
Činilo se da im je oboma bila potrebna večnost kako bi se sabrali. Konačno,
Makena se sagnuo da pokupi bačenu korpu i bez reči joj pokazao da krene ispred
njega.
Ošamućena Ejlin ga je odvela do predvorja, gde je naišla na kućnu pomoćnicu
Gven, koja se vraćala da uzme poslednju korpu od nje.
Makena je odbio da devojci preda tešku korpu. „Nema potrebe”, rekao je. „Ja
ću je poneti, samo mi pokaži gde treba da je odnesem.”
„Da, gospodine”, odmah je rekla Gven.
Okrenuo se i razmenio kratak pogled sa Ejlin. Između njih je prećutno
izrečena poruka... kasnije... a onda je otišao dugim, ležernim koracima.
Ejlin je ostala mirno da stoji, ali joj je pažnju skrenula neočekivana pojava
njenog brata koji je namršten stigao do predvorja. Markus je svoje lovačko odelo
zamenio biserno sivim pantalonama, tamnoplavim prslukom i svilenom, plavom
kravatom.
„Gde je Livija?”, upitao Markus bez uvoda. „Nema je celo jutro.”
Ejlin je oklevala pre nego što je odgovorila. „Mislim da je u društvu
gospodina Šoa.”
„Molim?”
„Čini mi se da se pridružio Liviji u njenoj jutarnjoj šetnji”, rekla je Ejlin
trudeći se da zvuči ležerno. „Koliko znam, niko od njih dvoje nije viđen od tada.”
„I pustila si ga da ode s njom?” besno je prošaputao Markus. „Za ime boga,
zašto nisi učinila nešto da ga zaustaviš?”
„Oh, nemoj tako”, rekla je Ejlin. „Veruj mi, Markuse, Livija je savršeno
sposobna da kaže muškarcu da je ostavi na miru. I ako želi da provede neko vreme
u društvu gospodina Šoa, mislim da je zaslužila da ima pravo na to. Osim toga,
čini mi se da je on pravi džentlmen, bez obzira na njegovu reputaciju.”
„Šo nije kao gospoda na koje je Livija navikla. On je Amerikanac.” Način na
koji je izgovorio poslednju rečenicu zvučao je kao uvreda.
„Mislila sam da voliš Amerikance!”
„Ne kada se motaju oko jedne od mojih sestara.” Markus je sumnjičavo
pogledao. „А šta si ti radila?”
100
 „Ja...” Ejlin se iznenađeno uhvatila za vrat u koji je on namršteno pogledao.
„Zašto me tako gledaš?”
„Na vratu ti se vide ogrebotine od nečije brade”, rekao je smrknuto.
Odlučivši da se pravi luda, Ejlin ga je zbunjeno pogledala. „Ne budi blesav.
To me je samo nažuljala moja kratka ogrlica.”
„Ti ne nosiš ogrlice uz vrat.”
Ejlin se nasmešila i propela na prste da bi ga poljubila u obraz, znajući da se
ispod te grube spoljašnjosti krio strah da bi neka od njegovih obožavanih sestara
mogla da bude povređena. „Livija i ja smo odrasle devojke”, rekla je. „I postoje
određene stvari od kojih nas ne možeš zaštititi, Markuse.”
Brat je prihvatio njen poljubac i nije se više bunio, ali dok se Ejlin udaljavala
od njega, čula ga je kako mrmlja nešto što je zvučalo kao: „Oh, da, i te kako
mogu.”

Te noći Ejlin je na svom jastuku našla jednu crvenu ružu sa tek rascvetalim
laticama, a njena dugačka stabljika je pažljivo bila očišćena od trnja. Uzevši taj
mirisni cvet, nežno je njime prešla preko svog obraza i usana.

Moja gospo,

Cveće i serenada su obezbeđeni. A što se poezije tiče... moraćeš da

mi pružiš dodatnu inspiraciju.

Tvoj,
M.

101
 Jedanaesto poglavlje

Naredna dva dana Makena nije uspevao da popriča sa Ejlin nasamo. Budući
da je ulogu domaćice obavljala izuzetno uspešno, činilo se da je stizala da bude
svuda u isto vreme. Efikasno je organizovala večere, društvene igre, amaterske
pozorišne predstave i druge zabave za mnogobrojne goste u Stouni kros parku.
Makena nije mogao da je zgrabi i odvuče pred svima pa mu je preostajalo samo
da čeka pravu priliku. I kao i obično, bilo mu je veoma teško da ostane strpljiv.
Kada god bi se Ejlin negde pojavila, odmah bi se oko nje okupljali ljudi. Imala
je upravo onu sposobnost koju je njena majka, grofica, oduvek priželjkivala - da
privuče pažnju ljudi. Razlika je bila samo u tome što je grofica tom pažnjom težila
da hrani svoj ego, dok se činilo da je Ejlin pokazivala iskrenu želju da ljude oko
sebe čini srećnim. Vešto je šarmirala starije muškarce, a sa starijim ženama je
sedela i ćaskala uz čašicu likera. Igrala je razne igrice sa decom, saosećajno
slušala priče neudatih devojaka о njihovim ljubavnim jadima i trudila se da odbaci
potencijalno interesovanje mladića odnoseći se prema njima kao ljubazna starija
sestra.
U ovom poslednjem poduhvatu Ejlin nije bila baš sasvim uspešna. Bez obzira
na njenu nezainteresovanost, mnogi muškarci su bili očarani njome, a sam pogled
na njihov neskriveni zanos činio je Makenu nervoznim. Imao je potrebu da ih sve
rastera i pokaže im zube kao razjareni vuk. Doživljavao je kao sopstveno
vlasništvo zahvaljujući svojim potrebama i gorkim sećanjima na njihovu
zajedničku prošlost.

Jednog popodneva, dok su se Makena, Gideon i lord Vestklif opuštali u

spoljnom stakleniku, Ejlin se pojavila noseći srebrni poslužavnik. Za njom je išao
lakej pažljivo noseći stočić na rasklapanje od mahagonija. U vazduhu se osećala
vlaga i povremeno bi ih rashlađivao samo letnji povetarac pa su svi sedefi samo u
košuljama. Na imanju je vladala lenja tišina jer je većina gostiju odlučila da drema
u svojim sobama i tako sačeka svežije večernje sate.
Te večeri, za promenu, nije bila zakazana formalna večera ili zabava pošto je
počinjao seoski vašar. To su bili dani kada se u Stouni Krosu mnogo pilo i
zabavljalo i praktično su svi u okrugu prisustvovali tom vašaru. Održavao se
jednom godišnje od sredine XIV veka, trajao je nedelju dana i u celom Stouni

102
Krosu je vladala neka vesela i haotična atmosfera. Glavna ulica je bila gotovo
neprepoznatljiva, jer je obično bila čista i uredna, a u njoj su se nalazile zlatare,
prodavnice svile i igračaka, obućari i mnoge druge zanatlije. Makena se još uvek
sećao uzbuđenja koje je osećao kao dečak u vreme vašara. Prva noć je uvek
počinjala uz muziku, igru i lomaču nedaleko od sela. Ejlin i on su zajedno
posmatrali mađioničare, akrobate i hodače na štulama. Posle bi uvek odlazili na
sajam konja, gde su mogli da vide na desetine blistavih, punokrvnih i krupnih
konja za vuču. Još se sećao Ejlininog lica obasjanog vatrom lomače, njenih očiju
u kojima se reflektovao plamen i njenih lepljivih usana od medenjaka koje bi
kupovala na nekoj od tezgi.
Predmet njegovih misli je u tom trenutku ušao u staklenik i sva trojica su
ustala da je pozdrave. Ejlin im se osmehnula i odmah ih zamolila da sednu.
Iako su se Vestklif i Gideon vratili u svoje stolice, Makena je ostao da stoji,
uzevši poslužavnik sa ledenom limunadom od Ejlin dok je lakej nameštao
prenosivi sto. Ejlin se smešila Makeni gledajući ga obraza rumenih od vrućine i
smeđih baršunastih očiju. Želeo je da okusi njenu blistavu ružičastu kožu, oliže
njen slani znoj i skine joj haljinu od tankog pastelno žutog muslina koja joj je
prianjala uz telo.
Nakon što je ostavio poslužavnik na sto, Makena se uspravio i uhvatio Ejlin
kako zuri u ogrubelu kožu na njegovim preplanulim podlakticama gde su mu
rukavi bili podvijeni. Pogledi su im se susreli i najednom su zaboravili da nisu
sami. Nije mogao više da sakrije svoju opčinjenost, kao što ni Ejlin više nije mogla
da sakrije sopstvenu nekontrolisanu reakciju na njega.
Ejlin je uzela bokal od brušenog stakla i sipala limunadu, a zveckanje
komadića leda odavalo je njenu trenutnu nervozu. Dala mu je čašu odbijajući da
ga ponovo pogleda u lice. „Molim vas sedite, gospodine”, rekla je tiho. „I
nastavite razgovor, gospodo, nisam nameravala da vas prekidam.”
Gideon je prihvatio svoju čašu limunade sa zahvalnim osmehom. „Ovakav
prekid je uvek dobrodošao, miledi.”
Vestklif je pokazao Ejlin da im se pridruži, a ona je graciozno sela na naslon
njegove stolice dok mu je dodavala čašu. Bilo je očigledno to toplo prijateljstvo
koje su brat i sestra delili. Zanimljivo, pomislio je Makena, prisećajući se da u
prošlosti nisu baš bili preterano bliski. Ejlin je uvek pomalo zazirala od svog
uspešnog starijeg brata, a Markus je pak dugo bio odvojen od porodice za vreme
svog školovanja. Sada se, međutim, činilo da su Markus i njegova sestra uspeli da
uspostave blizak odnos.
„Diskutovali smo о tome zašto britanske firme ne prodaju svoje proizvode u
inostranstvu tako uspešno kao što to rade Amerikanci i Nemci”, rekao je Vestklif
svojoj sestri.
„Zato što Englezi ne vole da uče strane jezike?”, šaljivo je pretpostavila Ejlin.
„To je mit”, rekao je Vestklif.

103
 „Da li je?”, upitala je. „Onda mi reci koliko jezika znaš, osim latinskog, koji
se ne računa.”
„Zašto se latinski ne računa?”
„Zato što je to mrtav jezik.”
„To je ipak jezik”, istakao je Vestklif.
Makena je pokušao malo da ih umiri. „Problem nije u jeziku”, rekao je
privlačeći im oboma pažnju. „Poteškoća sa britanskom trgovinom u inostranstvu
leži u tome što proizvođači ovde imaju averziju prema masovnoj proizvodnji
svoje robe. Vi cenite više individualnost od prilagođavanja i kao rezultat toga
prosečan britanski proizvođač je premali, a proizvodi su previše raznovrsni. I zato
mali broj njih može sebi priuštiti da pokrene neku veću prodaju na svetskom
tržištu.”
„Ali zar jedna kompanija ne bi trebalo da zadovolji svoje korisnike tako što
će im ponuditi raznovrsne proizvode?”, upitala je Ejlin namrštivši čelo tako da je
Makena istog trenutka poželeo da ga poljubi.
„U određenim granicama”, rekao je Makena.
„Na primer”, umešao se Gideon, „britanske livnice lokomotiva su toliko
specijalizovane da je svaka lokomotiva koju proizvedu drugačija.”
„Tako je i sa drugim firmama u britanskom vlasništvu”, nastavio je Makena.
„Fabrika keksa će proizvoditi stotinu vrsta keksa, a mnogo je bolje da ponudi
samo tuce vrsta na primer. Ili će proizvođač tapeta proizvesti pet hiljada različitih
dezena, iako bi bilo isplativije ponuditi samo petinu toga. Preskupo je nuditi toliko
različitih proizvoda, posebno kada neko želi da ih plasira u inostranstvu. To se ne
isplati.”
„Ali ja volim da imam veliki izbor onoga što želim da kupim”, protestovala
je Ejlin. „Ne bih želela da moji zidovi izgledaju kao svi ostali.”
Izgledala je tako ljupko zbog svoje uznemirenosti da bi mogla da ima manji
izbor tapeta da Makena nije mogao da se ne osmehne. Primetivši da ga to zabavlja,
Ejlin je koketno podigla obrve. „Čemu se smejete?”
„Kada ste malopre govorili, zvučali ste tipično britanski”, rekao joj je.
„Zar niste i vi Britanac, Makena?”
Još uvek se osmehujući, odmahnuo je glavom. „Nisam više, miledi.” Makena
je postao Amerikanac onog trenutka kada je njegova noga kročila na Staten
Ajland pre mnogo godina. Iako je uvek priznavao da gaji izvesnu nostalgiju za
svojim rodnim krajem, on je ponovo izgrađen i oblikovan u zemlji u kojoj njegovo
obično poreklo nije bilo prepreka. U Americi je naučio da prestane da misli о sebi
kao о slugi. Nikada se više ni pred kim nije klanjao, niti je bilo kome morao da
ugađa. Posle više godina mukotrpnog rada, odricanja, brige i upornosti, sada je
sedeo u biblioteci lorda Vestklifa kao gost, umesto da radi u štali za pet šilinga
mesečno.

104
 Makena je brzo postao svestan načina na koji je Markus u tom trenutku gledao
njega i Ejlin, jer njegovim oštrim crnim očima ništa nije moglo da promakne. Grof
nije bio budala i bilo je očigledno da neće dozvoliti da Ejlin bude iskorišćena.
„Pretpostavljam da ste u pravu”, rekla je Ejlin. „Ako čovek izgleda, govori i
razmišlja kao Amerikanac, on to verovatno i jeste.” Lagano se nagnula prema
njemu, a smeđe oči su joj svetlucale. „Ipak, Makena, ostao je jedan deo vas koji
će uvek pripadati Stouni Krosu i odbijam da prihvatim da nas se u potpunosti
odričete.”
„Naravno da se ne bih usudio”, rekao je tiho.
Pogledi su im se susreli i ovoga puta ni jedno od njih dvoje nije uspevalo da
skrene pogled, pa čak ni kada je u stakleniku zavladala neprijatna tišina.
Vestklif je razbio te čini pročistivši grlo i naglo ustao tako da se Ejlin, koja je
sedela na naslonu, umalo nije prevrnula u stranu. Onda je i ona ustala i pomalo
namršteno pogledala u brata. Kada je Vestklif progovorio, zvučao je toliko isto
kao stari grof da se Makena naježio. „Ledi Ejlin, želim da se usaglasimo oko
organizacije za narednih nekoliko dana kako nam se planovi ne bi preplitali.
Molim vas da pođete sa mnom do biblioteke.”
„Svakako, milorde”, rekla je Ejlin i nasmešila se Makeni i Gideonu koji su
ustali. „Izvinite, gospodo. Želim vam prijatno popodne.”
Nakon što su grof i njegova sestra otišli, Makena i Gideon su se vratili na
svoja mesta i ispružili noge.
„Dakle”, primetio je Gideon opuštenim tonom, „izgleda da tvoji planovi
neometano teku.”
„Kakvi planovi?”, upitao je Makena, neraspoloženo gledajući u svoju čašu sa
preostalom limunadom.
„Da zavedeš ledi Ejlin, naravno.” Gideon je lenjo dosuo još limunade iz
bokala.
Makena mu je uzvratio nerazgovetnim gunđanjem.
Sedeli su u prijateljskoj tišini nekoliko trenutaka, a onda je Makena upitao:
„Šo, da li ti je neka žena ikada tražila da joj napišeš pesmu?”
„Gospode, ne”, odgovorio je Gideon smejući se. „Šoovi ne pišu poeziju.
Plaćaju drugima da to urade umesto njih, a onda preuzimaju zasluge za to.”
Začuđeno ga je pogledao. „Nemoj mi reći da je ledi Ejlin tražila tako nešto od
tebe?”
„Da.”
Gideon je zakolutao očima. „Moramo da odamo priznanje ženama na
maštovitosti u osmišljavanju načina kako da ispadnemo potpuni idioti. Nadam se
da ne razmišljaš о tome?”
„Ne.”

105
 „Makena, koliko daleko planiraš da odeš sa tom tvojom osvetom? Ledi Ejlin
mi je postala prilično draga i nekako ne bih voleo da je vidim povređenu.”
Makena ga je sasekao hladnim pogledom. „Ako budeš pokušao da se
umešaš...”
„Polako”, branio se Gideon. „Ne nameravam da ti kvarim planove. Očekujem
da ćeš ih sam dovoljno upropastiti.”
Makena je sarkastično podigao jednu obrvu. „Šta bi to trebalo da znači?
Gideon je izvukao pljosku i sipao veliku količinu alkohola u limunadu. „To
znači da te nikada nisam video tako opčinjenog kao što je slučaj sa ledi Ejlin.”
Uzeo je veliki gutljaj svoje moćne mešavine. „А sada kada sam malo popio i dobio
dodatnu hrabrost, usudio bih se da kažem da je ti po mom mišljenju i dalje voliš.
I duboko u sebi znaš da bi radije umro nego da joj naneseš i trenutak bola.”
Makena je skamenjeno zurio u njega. „Ti si pijana budala, Šo”, promrmljao
je i ustao.
„Da li se to ikada dovodilo u pitanje?” upitao je Gideon ispijajući ostatak svog
pića u jednom vestom gutljaju dok je posmatrao Makenu kako odlazi.

Kako se veče približavalo i napolju postajalo svežije, gosti Stouni kros parka
počeli su da se okupljaju u ulaznom holu. Zvanice su u malim grupama odlazile
do prilaza dvorcu, gde ih je kolona kočija čekala kako bi ih prevezla u selo. Među
onima koji su želeli da se zabave na vašaru bili su i Gideonova sestra, gospođa
Suzan Čejmberlen i njen muž Pol. Poslednjih nekoliko dana Ejlin je primetila da
je sa velikom lakoćom ulazila u razgovor sa Čejmberlenovima, ali nije uspevala
da razvije bilo kakvu simpatiju prema njima. Suzan je imala zlatno plavu kosu i
bila visoka kao i njen brat Gideon, ali nije posedovala njegov ležerni humor i
sposobnost samoironije. Umesto toga, činilo se da sebe shvata previše ozbiljno,
što je bilo svojstveno i njenom mužu Polu.
Čim je prva kočija krenula, Ejlin je slučajno bacila pogled na Gideona Šoa i
videla da je njegovu pažnju zaokupila neka osoba iz kuće. Blagi osmeh mu se
iznenada pojavio na usnama, a lice mu se raznežilo.
Prateći njegov pogled, Ejlin se prijatno iznenadila kada je videla da se Livija
konačno odvažila da izađe iz svoje dobrovoljne izolacije. Bio je to prvi put da je
Livija izašla na javni skup još od Amberlijeve smrti. Odevena u tamnoružičastu
haljinu oivičenu bledoružičastom trakom, Livija je izgledala veoma mladoliko i
prilično nervozno.
Ejlin je prišla sestri sa srdačnim osmehom. „Draga”, rekla je skliznuvši rukom
preko vitkog struka svoje sestre, „divno što si odlučila da nam se pridružiš. Sada
će veče biti savršeno.”
Suzan Čejmberlen je šapnula nešto svom mužu stavivši ruku preko usta.
Čejmberlen je pogledao Liviju, a zatim brzo okrenuo glavu kao da nije želeo da
ga uhvate da bulji u nju.
106
 Odlučna da zaštiti svoju sestru od bilo kakvih uvreda, Ejlin je pozvala Liviju.
„Moraš da upoznaš neke od naših gostiju. Gospodine i gospođo Čejmberlen,
želela bih da vas upoznam sa svojom mlađom sestrom, ledi Olivijom Marsden.”
Ejlin se striktno pridržavala protokolarne hijerarhije i poželela je da postoji neki
način da naglasi da su oni, na društvenoj lestvici, nižeg ranga od Livije, i da
nemaju pravo da je nipodaštavaju.
Nakon što su Čejmberlenovi pozdravili Liviju uz lažne osmehe, Ejlin je
predstavila Kajlerove i gospodina Laroša, čija je žena već otišla u prvoj kočiji.
Odjednom se pred njima pojavio Makena. „Sumnjam da ćete se mene setiti,
miledi, posle tolikih godina.”
Livija mu se osmehnula, iako je najednom prebledela i zadobila izraz krivice
na licu. „Naravno da vas se sećam, Makena. Vaš povratak u Stouni Kros je
izuzetno dobrodošao i dugo je bio očekivan.”
Zatim su došle do Gideona Šoa, koji je loše prikrivao svoju opčinjenost
Livijom.
„Zadovoljstvo mi je što sam vas upoznao, miledi”, promrmljao je Šo uzevši
je za ruku i naklonivši joj se, umesto da samo klimne glavom kao svi ostali. Kada
je podigao glavu, osmehnuo se Liviji, čiji su obrazi postali nekoliko nijansi
crveniji od haljine. Privlačnost između njih dvoje bila je skoro opipljiva. „Nadam
se da ćete se odvesti u selo u našoj kočiji”, rekao je Šo nevoljno joj pustivši ruku.
Pre nego što je Livija uspela da odgovori, umešala se Šoova sestra Suzan.
„Bojim se da to neće biti moguće”, rekla je Šou. „U kočiji jednostavno neće biti
dovoljno mesta za još jednu osobu. Već idemo ti, Pol i ja, pa gospodin Laroš, a
da ne spominjemo i Makenu...”
„Makena neće ići sa nama”, prekinuo je Šo, a onda je značajno pogledao u
Makenu. „Zar nije tako?”
„Tako je”, potvrdio je Makena shvativši njegov znak. „Ledi Ejlin je već
organizovala da se vozim u drugoj kočiji.”
„U čijoj?”, upitala je Suzan ljutito, očigledno nezadovoljna ovom promenom.
Ejlin se vedro osmehnula. „U mojoj, zapravo”, slagala je. „Makena i ja nismo
završili naš raniji razgovor o, ovaj...”
„Poeziji”, rekao je Makena ozbiljno.
„Da, о poeziji.” Ejlin je, nastavljajući da se smeška, jedva odolevala iskušenju
da ga snažno ne zgazi. „I nadala sam se da ćemo nastaviti našu diskusiju о tome
na putu do sela.”
Suzan je sumnjičavo začkiljila svojim plavim očima. „Stvarno? Sumnjam da
je Makena ikada pročitao ijednu pesmu u svom životu.”
„А ja sam čuo da je Makena čak i recitovao jednu pesmu nekada”, rekao je
Šo. „Mislim da je počinjala sa: Bio jednom čovek iz Bombaja. Ali, koliko se
sećam, ostatak pesme ne bi bio baš prikladan za prisutne.”

107
 Gospodin Čejmberlen je pocrveneo i tiho se zakikotao, pokazujući da je
upoznat sa ostatkom te takozvane pesme.
Makena se nacerio. „Očigledno je sada zadatak ledi Ejlin da poboljša moj
književni ukus.”
„Sumnjam da se to može postići tokom jedne vožnje kočijom”, odgovorila je
Ejlin tiho.
„To zavisi od toga koliko bi dugo trajala ta vožnja”, uzvratio je Makena.
Ova primedba je teško mogla da se protumači dvosmisleno, ali je nešto u
njegovom tonu i načinu na koji je pogledao doprinelo da Ejlin pocrveni.
„Predlažem onda da se ne zaustavljate do Sibira”, rekao je Šo nasmejavši sve
prisutne i tako razbivši iznenadnu napetost koja se stvorila između njih dvoje.
Galantno je pružio ruku Liviji. „Miledi, dozvolite mi...”
Dok je Šo vodio njenu sestru do kočije koja je čekala, Ejlin je u čudu zurila
za njima. Bilo joj je pomalo čudno što vidi Liviju sa drugim muškarcem, pa ipak,
činilo se da je Gideon Šo dobar za nju. Možda je Liviji upravo bio potreban čovek
sa takvim ležernim samopouzdanjem i svetskim duhom. Uprkos svom cinizmu,
delovao je kao pravi džentlmen.
Međutim, činilo se da ne postoji realna mogućnost da bi Šo i Livija mogli da
se spoje. Njegov problem sa pićem je veoma brinuo Ejlin, a da ne spominjemo
njegovu lošu reputaciju i činjenicu da dolazi iz potpuno drugačijeg sveta u odnosu
na ovaj Livijin. Uzdahnuvši zabrinuto, Ejlin je podigla pogled ka Makeni.
„On je dobar čovek”, rekao je Makena kao da čita njene misli.
„Verujem da jeste”, rekla je tiho Ejlin. „Ali da je Livija tvoja sestra, Makena,
da li bi ti želeo da ona ima nešto sa njim?” Pitanje je postavljeno bez ikakvih
predrasuda, samo iz zabrinutosti.
Makena je dugo oklevao, a onda odmahnuo glavom.
„Bojala sam se da je tako”, promrmljala je Ejlin. Uhvatila ga je ispod ruke.
„Pa, pošto si iskoristio trenutak da se ubaciš u moju kočiju, možemo da krenemo.”
„Da li tvoj brat ide sa nama?”, upitao je.
„Ne, Vestklif nije zainteresovan za vašar. Večeras će ostati na imanju.”
„Dobro”, rekao je Makena sa takvim očiglednim zadovoljstvom da se Ejlin
nasmejala.
Bilo je jasno da bi Makena više voleo da je mogao da se vozi sam sa njom u
kočiji, ali su im se pridružili Kajlerovi, koji su skrenuli razgovor na temu о
lokalnim vrstama sira. Dok je Ejlin detaljno odgovarala na njihova pitanja, bilo
joj je teško da sakrije osmeh pri pogledu na Makenino nezadovoljno lice.
Kada su stigli u srce Stouni Krosa, celo selo je već bilo ukrašeno raznim
svetiljkama i bakljama. Muzika je svirala u seoskom parku, gde su ljudi veselo
plesali. Uredno poređane crno-bele kolibe pokrivene slamom bile su gotovo
zaklonjene mnoštvom štandova. To su bile slabe drvene konstrukcije sa tezgom

108
za prodaju napred i malom prostorijom pozadi u kojoj bi vlasnik noću spavao.
Bilo je tezgi sa nakitom, priborom za jelo, igračkama, obućom, lepezama,
predmetima od stakla, nameštajem i raznim kulinarskim specijalitetima. Salve
smeha su dopirale iz gomile okupljene oko podijuma pozorišne trupe, gde su
glumci i komičari zabavljali narod dok su im oni pred noge bacali novčiće.
Dozvolivši Makeni da zajedno sa njom razgleda štandove, Ejlin ga je
radoznalo pogledala. „Ovo mora da ti vraća mnoge uspomene.”
Makena je klimnuo glavom i pogledao u daljinu. „Izgleda mi kao da je to bilo
u nekom drugom životu.”
„Da”, složila se Ejlin sa dozom melanholije. Koliko su samo oboje tada bili
različiti. Nevinost, izuzetna jednostavnost, pun osećaj života i mladosti prožimali
su tada svaki trenutak nekom pozitivnom energijom. Prisećajući se svega toga,
iznenada je obuzela topla nestrpljivost koja kao da nije imala neki poseban cilj ili
ishod. Taj osećaj je u njoj rastao sve dok joj se krv nije uzburkala i dok nije postala
savršeno svesna svakog prizora, zvuka i osećaja. Šetnja kroz selo sa Makenom
izgledala je kao ljupki odjek prošlosti, kao slušanje neke prelepe melodije koju
nije čula od detinjstva.
Zagledavši se u njegove oči, videla je da i njega obuzima to osećanje. Delovao
je opuštenije, lagodnije se smejao i polako mu je nestajao sa lica onaj grubi izgled.
Progurali su se kroz veliku gužvu u jednom delu glavne ulice, gde je par
mađioničara svojim nastupom zabavljao okupljenu masu. Makena je obgrlio Ejlin
oko struka da bi je zaštitio od guranja, pa su tako nastavili da se probijaju kroz
gomilu. U toj uzbuđenoj atmosferi koja je vladala na vašaru niko nije primetio taj
gest, ali je Ejlin bila zapanjena njegovom prirodnošću, kao i svojim odgovorom.
Osećala se potpuno prirodno što je priljubljena uz njegov bok i što mu je dozvolila
da je vodi prepuštena pritisku njegove ruke na njenim leđima.
Kada su uspeli da se izvuku iz gužve, Makena je provukao njenu ruku ispod
svoje i Ejlin je obavila svoje prste oko njegovih čvrstih mišica. „Gde mi to
idemo?”, upitala je, iznenađena mirnim, gotovo snenim tonom svog glasa.
Makena ništa nije odgovorio, samo je vodio pored raznih štandova sve dok
nisu stigli do onog koji je tražio. Zapahnuo je topao vazduh i opojan miris
medenjaka, a Ejlin je počela ushićeno da se smeje. „Setio si se!” Kao devojka,
uvek je na vašaru prvo odlazila da se najede medenjaka sa šećernom glazurom i
iako Makena nikada nije delio njenu ljubav prema toj poslastici, on joj je uvek
pravio društvo.
„Naravno”, rekao je Makena vadeći novčić iz džepa i kupujući za nju jedan
veliki komad. „Nikada nisam video da neko može da pojede toliku količinu
medenjaka kao ti nekada.”
„Nisam baš toliko jela”, namršteno se pobunila Ejlin, a onda je zagrizla svoj
lepljivi medenjak.

109
 „Bio sam zadivljen”, nastavio je Makena odvodeći je od tezge, „dok sam te
gledao kako uspevaš da pojedeš nešto veličine sopstvene glave za manje od
petnaest minuta...”
„Nikada nisam bila tako proždrljiva”, rekla je, namerno uzevši još jedan
ogroman zalogaj.
On se nasmejao. „Mora da sam te onda pomešao sa nekim drugim.”
Dok su ležerno razgledali tezge, Makena je kupio za Ejlin slatko vino jer je
ožednela od medenjaka, pa je ona odmah počela nezasito da pije. „Polako”,
opomenuo ju je Makena milujući je pogledom. „Zavrteće ti se u glavi.”
„Baš me briga”, rekla je Ejlin, bezbrižno nastavivši da pije. „Ako se
spotaknem, ti ćeš biti tu da me uhvatiš, zar ne?”
„Sa obe ruke”, promrmljao je. Da je bilo ko drugi ovo izjavio, zvučalo bi
veoma galantno, ali Makena je to izgovorio sa jednom privlačno pretečom notom.
Krenuli su prema seoskom parku, ali pre nego što su stigli tamo, Ejlin je
ugledala jedno poznato lice. Bio je to Adam, čija se plava kosa presijavala na
svetlosti baklji. Nalazio se u društvu muških i ženskih prijatelja, pa se odvojio od
grupe kratko se izvinivši. Nekoliko njih se nasmejalo kada su videli da ide ka
Ejlin.
Krenula je radosno ka njemu dok je Makena išao za njom kao neka zloslutna
senka. Stigavši do Adama, Ejlin ga je uhvatila za ruke i nasmešila mu se. „Nešto
mi je poznat ovaj zgodni stranac”, zadirkivala ga je. „Čekajte, zar niste vi nekada
bili čest posetilac Stouni kros parka? Prošlo je toliko vremena otkako vas nisam
videla, možda me pamćenje vara.”
Adam se veselo osmehivao dok je odgovarao. „Moje odsustvo je bilo
namerno, šećeru, i sama znaš zašto.”
Osetila je veliku naklonost u njegovom pogledu i odmah je shvatila da je
odlučio da ne dolazi kako bi joj omogućio da se nosi sa Makenom onako kako je
ona želela. „Međutim, to me ne sprečava da mi nedostaješ.”
Adam je stisnuo njenu ruku svojim glatkim i snažnim prstima. „Doći ću
uskoro u posetu”, obećao je. „Sada me upoznaj sa svojim prijateljem.”
Ejlin ga je poslušala i upoznala je svog dragog prijatelja i svoju nekadašnju
ljubav. Prvi joj nikada ne bi naneo bol, a ovaj drugi će skoro sigurno to ponovo
učiniti. Bilo je čudno gledati kako se Makena i Adam rukuju, jer nikada nije ni
zamišljala da bi njih dvojica mogli da se sretnu. Bili su toliko različiti da je to
izgledalo skoro kao susret anđela i đavola.
„Gospodine Makena”, rekao je Adam nonšalantno, „vaš povratak u Stouni
Kros ispunio je ledi Ejlin takvim zadovoljstvom da ga i sam osećam, budući da
cenim sve stvari koje nju čine srećnom.”
„Hvala vam.” Makena ga je hladno i neprijateljski pogledao. „Vi ste prijatelji
već neko vreme, pretpostavljam.”

110
 „Već skoro pet godina”, odgovorio je Adam.
Usledila je napeta tišina sve dok je nije prekinuo jedan povik nedaleko od
njih. „Makena...?”
Bacivši pogled u pravcu odakle je dopirao glas, Ejlin je shvatila da su ga neki
njegovi stari prijatelji ugledali. Dik Barlison, nekada krakati dečak narandžaste
kose, sada je bio zdepasti oženjeni muškarac u srednjim tridesetim. Tom Hejdon,
pekarev sin, koji je sada vodio očev posao, i Tomova žena, Meri, lepuškasta
mesareva ćerka sa kojom je Makena često flertovao u mladosti.
Osmehujući se, Ejlin je nežno pogurala Makenu. „Hajde, idi.”
Nije mu bilo potrebno da mu dva puta kaže. Kada je sa osmehom prišao grupi,
svi su ga oduševljeno dočekali i rukovali se sa njim. Meri, majka petoro dece,
začuđeno je pogledala Makenu kada se sagnuo da je poljubi u njen punački obraz.
„Vidim da još nisi bila intimna sa njim”, tiho je rekao Adam Ejlin.
Ona je nastavila da gleda Makenu dok mu je tiho odgovarala. „Možda nisam
dovoljno hrabra da preuzmem takav rizik.”
„Kao tvoj prijatelj, verovatno bi trebalo da te posavetujem da ne radiš nešto
zbog čega ćeš kasnije zažaliti.” Adam se nasmejao, pa dodao: „Naravno, na taj
način čovek može da propusti mnogo zabavnih stvari.”
„Adame”, prekorila ga je, „da li me to ohrabruješ da uradim pogrešnu stvar?”
„Samo ako mi obećaš da ćeš mi kasnije sve ispričati.”
Ejlin je odmahnula glavom smejući se. Čim je začuo taj zvuk, Makena se
okrenuo i namršteno je pogledao skupivši svoje tamne obrve.
„Eto, upravo sam ti olakšao”, promrmljao je Adam. „Plamen ljubomore je
raspaljen. Sada se neće smiriti dok ne obeleži svoju teritoriju. Bože, ti baš voliš te
primitivce, zar ne?”
I zaista, Makena se stvorio pored nje za manje od jednog minuta, pa je čvrsto
uhvatio za lakat jasno pokazavši da njemu pripada. „Krenuli smo u seoski park”,
kratko je podsetio.
„Da, jesmo”, promrmljala je Ejlin. „Lorde Sendridže, hoćete li nam se
pridružiti?”
„Nažalost, ne.” Adam je poljubio Ejlininu ruku. „Moram da se vratim svojim
prijateljima. Želim vam ugodno veče.”
„Doviđenja”, rekao je Makena, ne trudeći se da sakrije svoje neprijateljstvo
dok je zgodni vikont odlazio.
„Budi uljudan prema njemu, molim te”, rekla je Ejlin. „Lord Sendridž mi je
veoma drag i ne bih dozvolila ni za šta na svetu da ga bilo ko uvredi.”
„Bio sam uljudan”, promrmljao je Makena.
Nasmejala se, uživajući u njegovoj očiglednoj ljubomori. „Jedva da si mu
jednu reč uputio, osim što si se pozdravio sa njim. A način na koji si ga mrko
gledao bio je poput ulovljenog divljeg vepra spremnog da napadne.”
111
 „Kakav je to čovek”, prekinuo je Makena, „koji nema ništa protiv da te kroz
selo prati muškarac kao ja?”
„Čovek od poverenja. Lord Sendridž i ja imamo izvesno razumevanje i
dozvoljavamo jedno drugome onoliko slobode koliko je potrebno. To je jedan
veoma produhovljen odnos.”
„Produhovljen”, ponovio je prezrivo. „Sendridž je budala. A da sam ja na
njegovom mestu, ti ovde ne bi ni bila.”
„Gde bih onda bila?”, upitala je drsko. „Kod kuće, pretpostavljam, zašivala
bih ti dugmad na košulji?”
„Ne, nego u mom krevetu. Ispod mene.”
Istog trenutka joj je nestao osmeh sa lica. Te reči izgovorene tihim glasom
prostrujale su njenim telom, čineći da se oseća krhko i uzdrhtalo. Ućutala se i
zarumenjenog lica krenula sa njim ka seoskom parku. Veliki broj ljudi ih je sa
interesovanjem posmatrao dok su prolazili. Nakon toliko godina odsustva,
Makenin povratak bio je dovoljan razlog za zainteresovanost seljana, a činjenica
da je bio u Ejlininom društvu davala je još više povoda za govorkanja.
Muziku je pratilo pljeskanje ruku i udaranje nogama u ritmu, a muškarci i
žene su skakutali i vrteli se uz živahnu narodnu melodiju. Uživajući u zaraznim
zvucima, Ejlin je dopustila da je Makena odvuče ka muzičarima.
Čim se pesma završila, Makena je dao znak glavnom muzičaru, violinisti, koji
mu je odmah prišao. Makena je nešto šapnuo čoveku na uvo i stavio mu u ruku
nekoliko novčića dok ga je Ejlin sumnjičavo posmatrala. Široko se cereći,
violinista je požurio nazad ka svojim drugovima, okupio ih, nešto im na brzinu
rekao i grupa od osam muzičara je prišla Ejlin. Ona je pogledala sumnjičavo
Makenu. „Šta si uradio?”
Muzičari su je odveli na centar podijuma, gde su je postavili tako da je svi
vide. Glavni muzičar se naklonio ka Makeni. „Molim za pažnju, moji veseli
prijatelji”, povikao je. „Ovaj gospodin je zatražio pesmu u čast ove očaravajuće
dame koja stoji pred nama. Molim vas za vašu ljubaznu pomoć da otpevate
zajedno sa nama pesmu Ruža iz Tralija za ledi Ejlin.”
Publika je srdačno aplaudirala, jer je pesma bila nova i veoma popularna.
Pocrvenevši, Ejlin je dobacila Makeni preteći pogled, što je izazvalo smeh većine
okupljenih. Uzvratio joj je nevinim osmehom, podrugljivo podigavši obrve kako
bi je podsetio da je ona bila ta koja je zahtevala serenadu.
Muzičari su osećajno pogledali u Ejlin, a ona je počela da odmahuje glavom
smejući se kada su počeli da sviraju uz horsku pratnju od najmanje dvesta glasova.
Čak su se i neki od prodavača i putujućih trgovaca pridružili, zamenjujući ime
heroine iz pesme njenim imenom.

Bledi mesec je izlazio

iznad zelenih gora,
112
 a sunce zalazilo
iza plavog mora
kada sam sa svojom draganom
zalutao do kristalnog izvora
u prelepoj dolini Trali.

Bila je ljupka i lepa

kao letnja ruža,
ali me nije osvojila
samo njena lepota.
Oh, ne, već istina
u njenom oku
uvek je blistala,
zato sam zavoleo Ejlin,
moju ružu iz Trulija.

Hladne večernje nijanse

širile su svoj plašt,
a Ejlin, sva nasmejana,
slušala me je.
Mesec je niz dolinu
Širio svoje blede zrake
kad sam osvojio srce
ruže iz Tra-lijaaaa!

Na kraju pesme, Ejlin se duboko naklonila u znak zahvalnosti. Pružila je ruku

glavnom violinisti, koju je on poljubio i odglumio da pada u nesvest, izazvavši
aplauz i prijateljski smeh okupljenih.
Vrativši se do Makene, Ejlin ga je veselo pogledala. „Platićeš mi za ovo”,
upozorila ga je šaljivo.
On se široko osmehnuo. „Pa htela si serenadu.”
Od srca se nasmejala. „Ali od tebe”, uzviknula je. „А ne od svih žitelja Stouni
Krosa!”
„Veruj mi, to je bilo mnogo bolje nego da si me čula kako sam pevam.”
„Koliko se sećam, nekada si imao veoma lep glas.”
„Sada sam malo zarđao.”

113
 Gledali su jedno u drugo smešeći se, a u tom trenutku je zadovoljstvo
prostrujalo Ejlininim venama. „Tražila sam i pesmu”, rekla je.
Činilo se da je koketni sjaj njenih očiju uticao na Makenu, jer mu je glas
zazvučao dublje kada je odgovorio: „А ja sam ti rekao da mi je potrebna malo
veća inspiracija.”
„Bojim se da ćeš morati da budeš malo precizniji. Na koju vrstu inspiracije si
mislio?”
Uglovi njegovih usana su se izvili. „Iskoristi svoju maštu.”
Ejlin su te reči pogodile, jer je Makena nesvesno iskoristio istu rečenicu koju
je Adam jednom izgovorio kada su razgovarali о ožiljcima na njenim nogama.
Vratio joj se isti onaj osećaj nestrpljenja i jedva je uspevala da udahne od
talasa uzbuđenja i zbunjenosti koji su joj se smenjivali u grudima. Da je bila
pametna i smela, možda bi mogla da ima ono što je najviše na svetu želela - jednu
noć sa Makenom. Ne, samo nekoliko minuta ukradenih iz ruku nemilosrdne
sudbine... Dragi bože, da li je previše to što traži?
Ne.
Bez obzira koliko je to koštalo, imaće tih nekoliko dragocenih trenutaka
intime sa čovekom kojeg nikada nije prestala da voli. I ona je smislila način da to
uradi, a da mu ne otkrije svoje tajne. Večeras, pomislila je u toj žestokoj pobuni i
proklet bio bilo kо ili bilo šta što bi je zaustavilo. Prokleta bila i sama sudbina.
Ona i Makena će konačno morati da se obračunaju.

114
 Dvanaesto poglavlje

Ponoć je već odavno prošla i baklje su dogorevale. Seljani i posetioci su se

gurali po mračnim ulicama. Neki su pevali, neki su se svađali i prepirali, dok su
drugi koristili zamračene prolaze kako bi se prepuštali bestidnim poljupcima. Oni
nežnijeg senzibiliteta savesno su odlazili kućama, dok su svima ostalima sve
kočnice polako popuštale i gasile se brzo poput svetlosti baklji Muzičari su svirali
kraj lomače, dok se narod znojio plešući na treperavoj svetlosti.
Zureći u svetlost logorske vatre, Ejlin se naslonila na Makenu. Automatski je
obgrlio jednom rukom oko struka, a drugom je nežno uhvatio za lakat. U bilo
kojim drugim okolnostima, način na koji su stajali izazvao bi skandal. Međutim,
uobičajeni standardi pristojnosti u vreme vašara bili su potpuno zanemareni, pa
gomila koja se gurala oko njih nije ni primećivala ni marila što su njih dvoje
izgledali kao materijalizovani par duhova iz prošlosti.
Ejlin je napola sklopila oči dok joj je vrela svetlost vatre obasjavala lice. „Viši
si nego ranije”, promrmljala je odsutno, misleći na to kako je on nekada stajao sa
bradom oslonjenom na njenu glavu, a sada je morao da se pogrbi da bi to uradio.
Nagnuo je glavu ka njoj, a glas mu je bio topao i mek. „Ne, nisam.”
„Da, jesi.” Vino joj je razvezalo jezik. „Ne uklapamo se kao nekada.”
„Možda se i bolje uklapamo nego ranije. Hajde da probamo, pa ćemo videti.”
Ejlin se nasmešila i malo joj je falilo da se istopi od miline. Oh, kako je samo
želela da mu nasloni glavu na rame i oseti kako njegove usne prelaze preko njenog
nežnog vrata. Umesto toga, stajala je potpuno mirno i bezizražajno zurila u
logorsku vatru. Makenina koža i odeća mirisali su na ponoćni vazduh, letnje
livade i dim, ali tu se takođe osećala i suptilna nota uzbudljivog muževnog mirisa.
Među njima je vladala prevelika želja, opijala ih je i zamagljivala im moć
rasuđivanja. Zvuci koje je pravila lomača, krckanje, pucketanje žeravice i
cepanica, činili su savršeni prikaz njenog unutrašnjeg raspadanja. Ona nije bila
bezbrižna devojka iz prošlosti, niti je bila rezignirana Ejlin prazna iznutra, već
neko drugi, privremena verzija sebe... požudna buntovnica ispunjena ljubavlju.
„Nećemo da idemo u kuću”, čula je sebe kako šapuće.
Makena se nije pomerio, ali je osetila šok koji je prostrujao kroz njega. Prošao
je čitav minut pre nego što joj je odgovorio. „А gde ćemo onda?”

115
 „Hajde da prošetamo šumom”, rekla je nepromišljeno, „stazom koja vodi
pored bunara želja.”
Makena je poznavao taj put. Bila je to mračna i neuobičajena ruta kojom su
prolazili hiljadu puta u mladosti. Nije moglo biti nikakve sumnje zašto je tu
deonicu predložila.
Ejlin se tužno osmehnula pomislivši da je odlazak jednog para u šumu daleko
od bilo kakve romantike. To je svakako bio znak da se radi о nekom skrivenom
odnosu koji će se odvijati na neelegantan način, ishitreno i gotovo sigurno da će
biti sve jako neudobno. Ali ona nikada neće moći sebi da dopusti luksuz sveća,
bele posteljine i ležernog vođenja ljubavi. Da bi sprečila Makenu da vidi njene
ožiljke, bili su joj potrebni mrak i brzina i samo tako neće imati priliku da obrati
pažnju na njene noge. Činjenica da je ona zapravo razmišljala о nečem takvom, о
činu potpuno lišenom otmenosti i nežnosti, bila je zapanjujuća. Ali ovo je bilo sve
što je mogla da ima od Makene. Uostalom, kome će to naškoditi? Očigledno da
je Makena želeo da dobije priliku da iskoristi ono što mu je u prošlosti bilo
uskraćeno, a ona je želela nešto čega će se sećati svih dugih godina koje budu
usledile bez njega. Želeli su jedno drugo iz, verovatno, sebičnih razloga, a za
Ejlinino trenutno raspoloženje, to je bilo sasvim u redu.
„Bunar želja...”, promrmljao je Makena. „Da li ga još uvek posećuješ?”
Sećala se kako je kao devojčica često odlazila i bacala ukosnicu u bunar
zamišljajući neku želju. „Ne”, rekla je i okrenula se prema njemu sa blagim
osmehom. „Taj bunar je odavno izgubio svoju magičnu moć. Nikada mi nije
ispunio nijednu želju.”
Lice mu je bilo u senci dok je stajao leđima okrenut ka vatri. „Možda si želela
pogrešne stvari.”
„Uvek”, priznala je uz gorko-slatki osmeh.
Makena je pažljivo pogledao, a zatim je poveo ka šumi koja je okruživala
Stouni Kros. Ubrzo su uronili u mrak, a njihov put je bio obasjan samo mesečinom
koja se povremeno probijala kroz oblake. Nakon nekog vremena Ejlinine oči su
se privikle na sve gušći mrak, ali je nesigurnije hodala od Makene dok su gazil po
izdancima lešnika i bresta. Uhvatio je za ruku, a Ejlin se prisetila kako je nekada
milovao i na koja su joj se sve nežna mesta ti isti prsti zavlačili, pa je osetila kako
joj disanje postaje isprekidano. Otrgnula se od njega uz tih, nervozan smeh.
„Da li prebrzo hodam?”, upitao je Makena.
„Pa, pomalo,” Previše je hodala te večeri i njeno desno koleno se kočilo zbog
ožiljaka koji su krenuli da se zatežu.
„Onda ćemo zastati na trenutak.” Odvukao je u stranu pored jednog masivnog
hrasta. Zvučalo je kao da šuma uzdiše dok je šuštala i obavijala ih vlažnim
mirisom mahovine. Kada se Ejlin naslonila na deblo, Makena joj se približio i dah
mu se mešao sa njenim pramenovima kose koji su joj padali na čelo.

116
 „Makena...”, rekla je pokušavajući da zvuči opušteno, „želim da te pitam
nešto...”
Vrhovima prstiju nežno je dodirnuo njen vrat. „Da?”
„Pričaj mi о ženama koje poznaješ. One koje ti...” Ejlin je zastala
razmišljajući о prikladnoj reči.
Makena se povukao nekoliko centimetara od nje. „Šta želiš da znaš?”
„Da li si voleo neku od njih.”
Makena je ćutao, a Ejlin je podigla pogled ka njemu i zatekla ga kako
netremice gleda u nju intenzitetom od kojeg joj se telo naježilo.
„Ne verujem u ljubav”, rekao je. „To je pilula obložena šećerom. Prvi ukus je
podnošljiv, ali brzo stigneš do gorke srži koja se krije ispod.”
Ona je dakle bila jedina. Ejlin je znala da treba da joj bude žao zbog toga što
su, zahvaljujući njoj, njegovi odnosi sa ženama kasnije bile čisto fizičke prirode.
Ali kao i uvek, bila je sebična što se Makene tiče. Uprkos svemu, bilo joj je drago
što su se njegove davne reči pokazale istinitim. „Uvek ćeš imati moje srce.
Obeležila si me za ceo život...”
„Šta je sa Sendridžom?”, upitao je Makena. „Da li ga voliš?”
„Da”, prošaputala je Ejlin. Jako je volela Adama, samo ne na način na koji je
on to mislio.
„A ipak si ovde sa mnom”, promrmljao je.
„Adam...” Zastala je i nakašljala se. „Šta god da odlučim da uradim... njemu
neće smetati. Ovo nema nikakve veze sa njim. Ti i ja...”
„Ne, nema”, rekao je sa iznenadnim besom. „Gospode, pa sada bi trebalo da
poželi da mi iščupa grkljan, umesto što te pušta da ideš negde sa mnom. Trebalo
bi da bude spreman da uradi bilo šta osim ubistva - dođavola, ja se čak ni tu ne
bih zaustavio - da druge muškarce drži podalje od tebe.” Nastavio je da priča
dubljim tonom i sa dozom gađenja. „Lažeš samu sebe ako misliš da ćeš se ikada
zadovoljiti takvom vrstom bezličnog odnosa kakav su tvoji roditelji imali.
Potreban ti je muškarac koji će odgovarati tvojoj volji, koji će te imati u
potpunosti, koji će zaposesti svaki delić tvog tela i tvoje duše. U očima sveta,
Sendridž i ti ste isto, ali ti i ja se bolje poznajemo. On se razlikuje od tebe kao led
od vatre.” Nagnuo se nad nju, a njegovo telo je formiralo čvrst, živi oklop oko
nje. „Ti i ja smo isto”, rekao je grubo, „iako je moja krv crvena, a ne plava, iako
sam samim rođenjem osuđen da te nikada neću imati, u dubini duše smo nas dvoje
isti. I prekršio bih svaki božji i ljudski zakon ako...”
Makena je iznenada zastao, shvativši da počinje da otkriva previše,
dopuštajući svojim divljim emocijama da ga savladaju.
Ejlin je čeznula da mu kaže da nikada i nije mislila о njemu kao о nekom
drugom osim kao о sebi ravnom. Umesto toga, posegnula je za dugmadima

117
njegovog prsluka i počela da ih otkopčava. „Pusti me”, prošaputala je. Čak je i
kroz više slojeva tkanine osećala čvrstinu njegovog stomaka i pločaste mišiće.
Makena je nepomično stajao zabivši zglobove svojih stisnutih pesnica u
hrastovu koru. Pažljivo je otkopčala niz dugmića na njegovom prsluku, a zatim
prešla i na njegovu košulju. Nije pokušao da joj pomogne, samo je mirno stajao
gledajući je šta radi. Drhteći od uzbuđenja, konačno mu je otkopčala i košulju i
izvukla je iz njegovih pantalona. Na tom delu gde je bila uvučena, košulja je bila
izgužvana i topla. Ejlin je zavukla ruke ispod Makenine raskopčane košulje i brzo
udahnula. Koža mu je bila vrela i opojno je mirisala na so. Dlanovima je lagano
prelazila po njegovim maljavim grudima. Bila je očarana različitom teksturom
njegovog tela koja je bila mnogo raznovrsnija od njene. Odlučna i vatrena, Ejlin
je vrhom prsta pronašla njegovu bradavicu. Nagnula se napred i jezikom je
dodirnula taj nežni kružić, dok je na svom obrazu osećala oštre kovrdže njegovih
maljavih grudi.
Makena je brzo udahnuo i gurnuo ruke iza njenih leđa, povlačeći kopče na
njenoj haljini. Usne je približio njenom vratu, njuškajući i ljubeći ga, a onda je
snažno povukao njen steznik. Haljina joj je pala do struka otkrivajući korset koji
joj je podizao grudi ispod tankog pamučnog kombinezona. Odjednom je taj osećaj
nestvarnosti Ejlin učinio neustrašivom. Spustivši bretele svog kombinezona niz
ramena, oslobodila je ruke i otkrila svoj korset. Ogolila je svoje grudi, čiji su se
tamni vrhovi naježili od svežine vazduha.
Makena je zavukao svoje prste ispod mlečno bele obline njene dojke i nagnuo
glavu ka njenim grudima. Malo je poskočila kada je osetila vlažnu toplinu
njegovih usana na svojoj dojci. Jezikom je pratio ivicu oreola oko njene bradavice,
a zatim je liznuo njen vrh golicajući to osetljivo meso. Izvijala se i dahtala dok je
želja izbijala kroz svaki deo njenog tela. Oslobodivši bradavicu, Makena se malo
povukao kako bi pomilovao to osetljivo mesto svojim vlažnim dahom. Trzala se
na svaki dodir njegovog jezika, a od laganog kruženja koje je bilo nežno poput
pera izvijala se i stenjala.
Povukao je zubima pulsirajući vrh, a onda je nastavio nežno da ga gricka
izazivajući u njoj trnce koji su se protezali sve do nožnih prstiju. Ejlin je toliko
bila opčinjena zadovoljstvom koje su joj pružale njegove usne da nije ni primetila
kada joj je povukao haljinu na zemlju ostavljajući je samo u donjem vešu.
Uplašena, instinktivno se sagnula da uzme svoju haljinu, ali je Makena priljubio
uz drvo i zarobio joj usne silovitim poljupcem. Njegovi prsti su spretno razvezali
trake koje su držale njene dugačke gaće i one su pale do kolena.
Nezgrapno je posegnula ka rubovima svojih čarapa, proveravajući da joj
podvezice nisu skliznule. A onda joj je srce mučno poskočilo kada je osetila
njegovu ruku na svojoj.
„Ja ću to uraditi”, promrmljao je Makena, očigledno misleći da želi da odveže
podvezicu.
„Ne.” Užurbano ga je uhvatila za ruku i povukla je na svoje grudi.
118
 Na njenu sreću, Makenu je ovaj potez odmah omeo i palcem je prešao preko
njene bradavice. Ejlin je podigla lice ka njemu i raširila usne nestrpljivo primajući
njegov poljubac. Osetila je njegovu snažnu erekciju na svojoj butini, taj čvrsti ud
koji je bio sapet iza niza dugmića na pantalonama. Ejlin je gladno posegnula za
njim počevši da otkopčava dugmiće dok je ispod tkanine osećala toplotu njegove
kože. Oboje su snažno uzdahnuli kada ga je konačno oslobodila i kada je njegov
ukrućeni ud izronio iz te grube tkanine. Drhteći od želje, Ejlin je obavila svoje
prste oko njega i nežno ga stegnula svojim toplim dlanom.
Tiho zarežavši, Makena joj je podigao ruke iznad glave i pričvrstio ih uz drvo.
Poljubio je skliznuvši jezikom u njena usta dok joj je slobodnom rukom milovao
stomak. Prešao je prstima preko tamnih kovrdža među njenim butinama, dok je
jednim svojim stopalom gurao njeno primoravajući je da raširi noge. Ejlin je
doživljavala pravo iskonsko zadovoljstvo što je bila potpuno savladana. Pošto je
oslobodila Makeninu strast, sada je morala da prihvati posledice. I bila je i više
nego spremna da mu pruži ono što su oboje tako dugo želeli.
Njegovi prsti su skliznuli niz njene otečene usmine sve do procepa, a zatim
su ga veoma nežno razdvojili. Ejlin je bespomoćno pokušavala da istrgne svoje
zarobljene zglobove, a onda se ukočila kada je osetila da njegov prst klizi po
otvoru njenog tela. Makena se vrhom prsta poigravao na ulazu u njeno vlažno
međunožje, prelazeći nežno preko praga sve dok se nije začulo njeno molećivo
zapomaganje. Oslobodivši joj ruke, Makena je uhvatio za leđa. Njegova usta su
se hranila njenim, a onda je pronašao uzbuđeni vrh skriven ispod mekanog kapka
njene ženskosti. Poljubac je bio divljački, vlažan, nasilan, u potpunoj suprotnosti
sa veštim i nežnim pokretima njegovih prstiju. Mučio je mali vrh mekim, skliskim
pritiscima, golicanjem i bockanjem sve dok nije odlučno počela da mrda
kukovima. Bliže, pa još bliže, njeno meso je pulsiralo, gorelo od požude. Izvijala
se pod njegovim prstima, lebdeći na ivici oslobađanja tako snažnog da nije mogla
ni da razmišlja ni da diše. Zatim je doveo do vrhunca zadovoljstva i telo joj se
grčilo, grlo joj se širilo od dubokih udisaja. Posle onoga što je izgledalo, kao
večnost, zadovoljstvo je počelo da dolazi u neverovatnim talasima koji su je
naterali da zacvili pored njegovih usana.
Makena se potom sagnuo i podigao je uvrnuti rub njenog kombinezona.
Svojim svilenkastim jezikom je prešao po delu njenog stomaka gde joj se
završavao korset. Ejlin je bila blago oslonjena na drvo i gledala je u vrh njegove
tamne glave. „Makena”, rekla je preplavljena neobuzdanom vrelinom kada je on
kleknuo kako bi udahnuo miris njenog tela. Setivši se ožiljaka posegnula je ka
nogama da bi povukla podvezice naviše, a zatim ga bespomoćno gurnula.
„Čekaj...” Ali njegova usta su već bila na njoj, zavlačeći se u njen vlažni procep
dok je jezikom klizio po gustim tamnim uvojcima.
Ejlinine noge su snažno zadrhtale. Da nije imala oslonac hrasta iza sebe,
stopila bi se sa zemljom. Drhtavim rukama ga je uhvatila za glavu, a prsti su joj

119
se zapleli u njegovoj tamnoj kosi. „Makena”, stenjala je ne mogavši da veruje šta
joj radi.
Gurnuo je jezik dublje, uranjajući u nežnu unutrašnjost sve dok nije ućutala i
dok njeni teški uzdasi nisu počeli da se probijaju kroz vazduh. Napetost se opet
nakupljala u njoj sa svakim novim trzajem njegovih usana i jezika.
„Ne mogu ovo da podnesem”, dahtala je. „Molim te, Makena... molim te...”
Očigledno su te reči bile ono što je čekao. Ustavši, privukao je uz svoje telo i
podigao sa neverovatnom lakoćom. Jednom rukom joj je štitio leđa od grube kore
stabla, dok je drugom pridržavao ispod zadnjice. Bila je potpuno bespomoćna i
nije mogla da se pomeri. Ožiljci su joj se zategli, pa je pomerila koleno naviše da
bi ublažila napetost.
Makena je poljubio, a njegov vreli dah joj je ispunio usta. Osetila je tup
pritisak njegovog uda, čvrstinu koja je pokušavala da probije njenu ranjivu uvalu.
Njeno telo se pak opiralo, stežući se zbog straha od bola. Vrh njegovog uda je
ušao u nju i kada je Makena osetio njenu vrelu, čvrstu prepreku, činilo se da se
njegova želja još više uvećala. Gurao je telo naviše, dok je u isto vreme
dozvoljavao da nju njena težina povuče naniže preko njegovog nabreklog uda. Iz
Ejlininog grla se oteo očajnički krik dok joj se telo predavalo pred tom
nemilosrdnom invazijom. Odjednom je bio u njoj, kidajući, ispunjavajući i
rastežući sva meka tkiva unutar nje. Ejlin se od šoka izvila i stisnula ruke u pesnice
na njegovim leđima.
Makena se ukočio kada je njegov požudom zamagljeni mozak registrovao
znake njenog bola. Shvativši tek tada šta je značio onaj neobičan otpor njenog
tela, iznenađeno je prošaputao. „Gospode, pa ti si devica. To je nemoguće.”
„Nije važno”, dahtala je. „Nemoj da staneš. Sve je u redu. Ne zaustavljaj se.”
Ali on je ostao miran, zureći u nju u toj skrivenoj tami, rukama je stežući sve
dok skoro nije izgubila dah. Konačno je bio deo nje u ovom krajnjem i
neophodnom činu do kojeg ga je ceo život vodio. Držala se za njega i svakim
delom tela ga uvlačila sve dublje u sebe. Osećajući ritmično stiskanje njenih
unutrašnjih mišića, Makena se sagnuo i strasno je poljubio dok je jezikom milovao
ivicu njenih zuba i istraživao slatku unutrašnjost koja se krila iza njih. Ejlin je
stisnula noge, sa čarapama još uvek na njima, oko njegovog struka, a on je počeo
da prodire u nju sporim, ritmičnim pokretima. Peckanje je popustilo, iako nije u
potpunosti nestalo, ali Ejlin nije marila. Jedino joj je bilo važno da ga poseduje i
da u sebi oseća njegov pulsirajući ud. Njeno telo i duša su se zauvek promenili
nakon ove njegove strasne invazije.
Zastenjavši stisnutih zuba, Makena je stegnuo noge i još strastvenije sve
dublje zaranjao u nju, znojeći se od zadovoljstva i napora. Ispunio je svojim
semenom doživevši žestok, divljački vrhunac. Ejlin se obmotala oko njega i
svojim poluotvorenim usnama prešla preko njegovog lica i vrata, pohotno mu
ližući tragove znoja.

120
 Makena je dahtao i drhtao i dugo još ostao u njoj. Napetost je polako napuštala
Ejlinino telo, ostavljajući je iscrpljenom. Dok se Makena izvlačio iz nje, osetila je
toplu tečnost kako joj je potekla između butina. Shvativši da su joj čarape
skliznule, uznemireno se izvila. „Molim te, spusti me.”
Pažljivo je spustivši na zemlju, Makena je pridržao dok se ona trudila da što
pre povuče čarape i navuče bretele svog kombinezona preko ramena. Kada je bila
bezbedno pokrivena, posegnula je za svojom uprljanom haljinom koja je ležala na
zemlji. Oh, kako je želela negde da legne sa njim i da zaspi pripijena uz njegovo
telo, a kada se probudi da ga vidi obasjanog jutarnjim suncem.
Ejlin je nespretno pokupila ostatke svoje odeće i okrenula leđa Makeni kako
bi joj pozadi zakopčao haljinu. Shvatila je da je zagubila jednu cipelu. Šutnula ju
je negde kada su tu zastali i bilo joj je potrebno nekoliko minuta da je nađe, a onda
je Makena konačno pronašao iza drveta.
Ejlin su se usne razvukle u nevoljan osmeh dok joj je donosio cipelu. „Hvala
ti.”
Makena se, međutim, nije osmehnuo. Crte lica su mu bile tvrde kao kamen, a
oči su mu opasno sijale. „Kako je, dođavola, moguće”, upitao je kontrolišući svoj
bes, „da si bila devica?”
„Nije važno”, promrmljala je.
„Meni jeste.” Uhvatio je za bradu primoravši je da ga pogleda. „Zašto nisi
dozvolila nijednom muškarcu da dođe u tvoj krevet?”
Ejlin je oblizala svoje suve usne dok je pokušavala da smisli zadovoljavajuće
objašnjenje. „Ja... odlučila sam da sačekam dok se ne udam.”
„I za pet godina koliko poznaješ Sendridža, nikada mu nisi dozvolila da te
dodirne?”
„Ne treba da zvučiš kao da je to zločin”, rekla je braneći se. „U pitanju je bilo
poštovanje i to je bila stvar izbora, i...”
„To je zločin!”, eksplodirao je. „To je neprirodno, prokleta bila, a ti ćeš mi
reći zašto! A onda ćeš mi objasniti zašto si mi dozvolila da ti uzmem nevinost!”
Ejlin se trudila da smisli neku laž koja bi ga umirila. Bilo šta samo da sakrije
istinu. „Ja... pretpostavljam da sam imala osećaj da ti to dugujem nakon što sam
te onako oterala iz Stouni Krosa pre mnogo godina.”
Makena je uhvatio za ramena. „I misliš da si otplatila svoj dug sada?” upitao
je sa nevericom. „Oh, ne, moja gospo. Hajde da se razumemo što se toga tiče. Nisi
ni počela da se iskupljuješ za to. Nadoknadićeš mi taj dug na mnogo više načina
nego što možeš da zamisliš - i to sa kamatom.”
Ejlin se sledila od straha. „Bojim se da je ovo sve što mogu da ti ponudim,
Makena”, rekla je. „Samo jednu noć bez obećanja i bez žaljenja. Žao mi je ako
želiš više od toga. To jednostavno nije moguće.”

121
 „Dođavola, nije”, promrmljao je. „Miledi, uskoro ćete dobiti lekciju о tome
kako treba da izgleda prava afera. Zato što ćeš za vreme mog boravka u Stouni
Krosu otplaćivati svoj dug prema meni. Na leđima, kolenima ili u bilo kom
drugom položaju u kome te budem poželeo.” Odvukao je od ogromnog hrasta,
haljina joj je bila izgužvana, a kosa raščupana i puna ostataka kore od drveta.
Povukavši je ka sebi, pokrio joj je usne svojim ljubeći je ne sa namerom da joj
ugodi, već da pokaže da je njegovo vlasništvo. Iako je Ejlin znala da bi joj išlo u
korist da ne odgovori, njegov poljubac je bio previše zavodljiv da bi mu se
oduprla. Nije imala snage da se oslobodi njegovog neumoljivog stiska, niti je
mogla da izbegne njegova neodoljiva usta i ubrzo se stopila sa njim ispustivši
jauk, a njene usne su grozničavo odgovarale njegovim.
Tek kada je njen odgovor bio više nego očigledan za oboje, Makena je
podigao glavu. Njegov ubrzan dah se mešao sa njenim dok je govorio. „Doći ću
večeras u tvoju sobu.”
Ejlin se otrgnula od njega i oteturala nazad ka šumskoj stazi. „Zaključaću
vrata.”
„Onda ću ih razvaliti.”
„Ne budi magarac”, rekla je sa primesom ogorčenosti, ubrzavajući korak
uprkos bolovima koje je osećala u svojim nogama.
Ostatak puta do dvorca su ćutali i čuo se samo zvuk njihovih koraka po lišću,
granju i šljunku. Ejlin je osećala sve veću neprijatnost i sve veću bol, dopunjenu
hladnim i lepljivim tragom među njenim butinama. Njeni ožiljci su počeli da je
svrbe i peku. Nikada u životu nije toliko želela toplu kupku. Samo se molila da
Makena bude što više zaokupljen nečim drugim kako ne bi primetio način na koji
hoda.
Imanje je bilo mračno i tiho, samo je nekoliko svetiljki gorelo za goste koji
su odlučili da produže svoju zabavu. Makena je ispratio Ejlin do ulaza za sluge sa
bočne strane kuće, gde je bila daleko manja verovatnoća da će ih neko videti.
Svako ko bi video Ejlinino ošamućeno stanje lako bi pogodio šta je radila.
„Onda do sutra”, upozorio je Makena, stojeći na ulazu, gledajući je kako se
polako i mukotrpno penje na sprat.

122
 Trinaesto poglavlje

Makena je otišao do zadnje terase osećajući se omamljeno i izgubljeno, bez

sumnje slično kao Gideon Šo kada se pijan davio u olujom zahvaćenom okeanu.
U svim Makeninim planovima vezanim za ovu noć uvek je sebe video kao nekog
ko sve drži pod kontrolom. Bio je iskusan sa ženama, svestan svojih seksualnih
potreba, ali i odgovora svojih partnerki na njih. Tačno je znao šta će da uradi sa
Ejlin i kako će se ta scena odigrati. A onda je Ejlin sve poremetila.
Sedeći za jednim stolom u senci, Makena se uhvatio za glavu i zatvorio oči.
Na rukama mu je ostao trag mešavine mirisa hrasta, bilja i ženskih sokova i gladno
je udahnuo taj miris i osetio vrelinu među svojim preponama. Prisetio se kako
klizi u nju i kako ga njena sočna unutrašnjost čvrsto obuhvata, zatim njenih
uzdaha, ukusa usana začinjenih vinom i đumbirom. Ona ga je zadovoljila više
nego ijedna druga žena i već je ponovo žudeo za njom.
Devica... prokleta bila. Prokleta bila zbog svih osećanja koja je izazvala u
njemu, zbunjenosti i sumnje, zaštitničkog poriva i seksualne gladi. Mogao je da
se kladi u sve što ima da je do sada već promenila na desetine ljubavnika.
Makena je stisnuo pesnice pored svoje glave kao da je hteo da razbije te
izdajničke misli. Ona više nije devojka koju je nekada voleo, smrknuto je podsetio
samoga sebe. Ta devojka zapravo nikada nije ni postojala. A ipak se činilo da to
nije ni važno. Ejlin je bila njegovo prokletstvo, njegova sudbina i želja koja ga je
uništavala. Nikada ne bi prestao da je želi šta god da uradi i ma koliko okeana i
kontinenata postavio između njih. Gospode, putenost njenog tela tako čvrstog i
toplog obavijenog oko njega, slankasto-sveži miris njene kože, njena mirisna
mekana kosa. Imao je utisak kao da je izgubio razum onog trenutka kada je ušao
u nju, pa se nije setio čak ni da se povuče u trenutku vrhunca. Pomisao da je možda
ostala u drugom stanju ispunila ga je primitivnim zadovoljstvom. Želeo je da je
vidi trudnu sa njegovim detetom, bespomoćnu, oplođenu njegovim semenom,
zavisnu od njega u svakom pogledu. Da, mračno se naslađivao. Želeo je da je
zaposedne svojom sopstvenom krvlju, i prikuje je za sebe vezom koju nikada neće
moći da prekine. Ejlin još uvek nije bila svesna toga, ali samo tako se nikada neće
osloboditi od njega i njegovih zahteva.

***

123
 „Kakvo smrtno dosadno veče”, kiselo je konstatovala Suzan Čejmberlen,
sestra Gideona Šoa, tek što su se vratili sa seoskog vašara koji su napustili baš u
trenutku kada je veče postajalo zanimljivo. Očigledno su ta provincijska
zadovoljstva, koja su se sastojala od gledanja raznih gatara, akrobata i gutača vatre
ili ispijanje lokalnog vina, bila nezanimljiva za urbane ljude kao što su bili Šoovi
i njima slični.
„Da”, uzvratio je njen muž, gospodin Čejmberlen, „bojim se da će moda
mešanja sa prostacima prilično brzo proći. Svakako je bolje provoditi vreme sam
nego se družiti sa ljudima čija inteligencija ne prelazi nivo ovaca i koza koje
čuvaju.”
Iznervirana njegovim snobizmom, Livija nije mogla da ne uzvrati. „Onda ste
srećni, gospodine Čejmberlene. Sa takvim stavom ćete sigurno provoditi mnogo
više vremena u svom sopstvenom društvu.”
Čejmberlenovi su je besno pogledali, a Gideon Šo se glasno nasmejao toj
njenoj drskosti. „Ja sam pak uživao na vašaru”, rekao je dok su mu plave oči
blistale. A onda je pogledao u Suzan. „А ti, draga seko, izgleda da si zaboravila
da većina tih takozvanih prostaka ima bolje poreklo od bilo koga iz loze Šoovih.”
„Kako to mogu da zaboravim?”, oštro je upitala Suzan Čejmberlen. „Uvek si
tako spreman da me na to podsetiš.”
Livija se ugrizla za usnu da se ne bi nasmejala. „Povukla bih se u svoju sobu.
Želim vam svima laku noć.”
„Ne još”, tiho je rekao Šo. „Još je rano, miledi. Hoćemo li da igramo karte ili
da se oprobamo na šahovskoj tabli?”
Nasmejala se i nevino ga upitala: „Da li volite da igrate društvene igre,
gospodine Šo?”
Pogled mu je bio suptilno zavodljiv, ali je njegov ton zvučao nevino.
„Naravno, bilo koje vrste.”
Livija je zavodljivo gricnula donju usnu, što je uvek očaravalo Amberlija.
Ona to svesno nije uradila već jako dugo i odmah je shvatila da je svim srcem
želela da se dopadne Gideonu Šou.
„Ja se na primer nikada ne upuštam u igru kada mislim da ne mogu da
pobedim”, rekla mu je. „Zato predlažem da se prošetamo kroz galeriju portreta
gde možete da pogledate moje pretke. Možda će vas zanimati da vidite da se naše
porodično stablo može pohvaliti i jednim gusarom. Priča se da je bio prilično
nemilosrdan momak.”
„I moj deda je to bio”, uzvratio je Šo. „Iako ga kulturno nazivamo pomorskim
kapetanom, činio je stvari zbog kojih bi i jedan gusar pocrveneo od sramote.”
Njegova sestra Suzan je ispustila neki prigušen zvuk. „Ja vam se neću
pridružiti, ledi Olivija, jer je moj brat očigledno odlučio da u svakoj prilici ocrni
naše pretke. Sam Gospod zna zbog čega je to tako.”

124
 Livija je pokušala da prikrije svoje zadovoljstvo zbog toga što će možda
ponovo ostati sama sa Šoom, ali je izdalo iznenadno rumenilo na obrazima.
„Svakako, gospođo Čejmberlen. Još jednom, želim vam laku noć.”
Čejmberlenovi su otišli uz tih pozdrav, ako ga je uopšte i bilo, a Livija u
svakom slučaju ne bi mogla ni da ga čuje, jer su joj u ušima odzvanjali otkucaji
sopstvenog srca. Upitala se šta će ljudi pomisliti što odlazi sama sa Šoom, a onda
je u naletu veselog prepuštanja užicima odlučila da joj to zapravo i nije važno.
Noć je još uvek bila mlada i po prvi put posle dugo vremena i ona se osećala tako.
Vodeći Šoa do galerije sa portretima, Livija mu je uputila prekoran pogled.
„Baš si zloban što tako zadirkuješ svoju sestru”, strogo mu je rekla.
„Bratovljeva dužnost je da muči svoju stariju sestru.”
„Tu dužnost obavljaš zadivljujuće temeljno”, rekla je, na šta se on nasmešio.
Ušli su u dugačku, usku galeriju sa portretima, gde su slike bile okačene u šest
redova do plafona. Akcenat ovde nije bio bačen na umetnost, već na prikaz
plemićkog porekla. Na drugom kraju galerije stajalo je nekoliko masivnih tronova
u gotskom stilu. Nasloni stolica bili su visoki i po dva i po metra, a sedišta su bila
pokrivena jastucima koji su nekako uspevali da deluju tvrđe i od samog drveta.
Za Marsdenove udobnost nije značila ništa naspram činjenice da su ti tronovi
datirali iz XVI veka i da su predstavljali lozu koja je bila čistija čak i od one
sadašnjeg monarha.
Dok su šetali gore-dole po galeriji, razgovor je brzo skrenuo sa teme predaka
u mnogo ličnije vode i Šo je nekako uspeo da navede Liviju na razgovor о njenoj
ljubavnoj vezi sa Amberlijem. Postojalo je bezbroj razloga zašto Livija nije
trebalo da mu se poveri, ali ih je ona sve ignorisala. Livija, iz nekog samo njoj
poznatog razloga, nije htela ništa da skriva od Gideona Šoa, ma koliko nešto
šokantno ili nelaskavo zvučalo. Čak mu je ispričala i za svoj pobačaj, a onda je
odjednom shvatila da je odvukao do jedne od onih ogromnih stolica i da mu se
obrela u krilu.
„Ne mogu”, prošaputala je zabrinuto gledajući u vrata galerije. „Ako nas neko
uhvati ovako...”
„Paziću na vrata”, uveravao je Šo stežući je oko struka. „Udobnije je ovako,
zar ne?”
„Da, ali...”
„Prestani da se vrpoljiš, draga, ili ćeš nas oboje osramotiti. Dakle, šta si mi
ono pričala...”
Livija se umirila u njegovom krilu pocrvenevši u licu. Budući da je po prirodi
bila umiljata, ovaj bliski kontakt sa njegovim telom i prijateljska naklonost u
njegovom pogledu činili su je slabom. Trudila se da se priseti о čemu su
razgovarali. Ah, da... pobačaj. „Najgore od svega je bilo to što su svi smatrali da
sam imala sreće što sam izgubila bebu”, rekla je ona. „Niko to nije izgovorio, ali
je bilo očigledno.”

125
 „Pretpostavljam da ne bi bilo lako biti neudat sa detetom koje nema oca”,
nežno je rekao Šo.
„Da. Znala sam to tada, ali sam ipak tugovala. Čak sam se osećala kao da sam
izneverila Amberlija jer nisam uspela da zadržim taj poslednji delić njega u
životu. A sada postoje trenuci u kojima mi je čak teško i da se prisetim kako je on
izgledao ili kako je zvučao njegov glas.”
„Misliš li da bi on bio srećan da si izvršila sate?”
„Šta je to?”
„Praksa u Indiji po kojoj se od udovice očekuje da se baci u muževljevu
pogrebnu lomaču. To ritualno samoubistvo smatra se najvećim dokazom njene
privrženosti.”
„Šta ako žena prva umre? Da li muž radi istu stvar?”
Šo se podrugljivo osmehnuo. „Ne, on se tada ponovo ženi.”
„Trebalo je da znam”, rekla je Livija. „Muškarci uvek uspeju sve da okrenu u
svoju korist.”
„Previše si mlada da bi bila toliko razočarana.”
„А šta je sa tobom?”
„Rođen sam razočaran.”
„Ne, nisi”, rekla je odlučno. „Nešto te je učinilo takvim. I trebalo bi da mi
ispričaš šta je to.”
Njegov pogled je govorio da ga sve ovo pomalo zabavlja. „Zašto bih to
uradio?”
„To bi bilo pošteno nakon što sam ti ja otkrila sve о svom skandalu sa
Amberlijem.”
„Bila bi mi potrebna cela noć da ti ispričam sve о svojim skandalima, draga
moja.”
„Duguješ mi to”, rekla je. „Sigurna sam da si pravi džentlmen koji nikada ne
bi ostao dužan jednoj dami.”
„Oh, ja sam baš pravi džentlmen”, rekao je Šo cinično. Posegnuvši u svoj
unutrašnji džep, izvukao je malu srebrnu pljosku. Obgrlio je kako bi otvorio
pljosku, a Livija je ispustila tihi uzdah kada su je lagano pritisli njegovi zategnuti
mišići. Kada je obavio zadatak, Šo je prineo pljosku usnama, a miris skupocenog
pića je zapahnuo Livijine nozdrve i ona ga je oprezno posmatrala.
Šo je ispustio galantan uzdah, zadovoljan umirujućim efektom burbona.
„Dobro onda, princezo Olivija, kako želite da vam serviram skandal, sirov ili reš
pečen?”
„Možda nešto između?”
Šo se osmehnuo i uzeo još jedan gutljaj iz svoje pljoske. Nekoliko trenutaka
su sedeli u tišini, a Livija mu je sedela u krilu kao neka stvar zarobljena u gomili

126
materijala koje je imala na sebi, od suknje do podsuknje i midera. Primetila je da
je pažljivo razmišljao koliko toga da joj otkrije i kojim rečima će to najefikasnije
da joj dočara, a onda su mu se usne iskrivile u rezigniran osmeh i blago je slegnuo
ramenima. „Pre nego što ti bilo šta ispričam, moraš da razumeš percepciju Šoovih,
tačnije, njihova uverenja, da niko nije dovoljno dobar za njih.”
„Na koje Šoove misliš?”
„Na većinu njih, posebno na moje roditelje. Imam tri sestre i dva brata, i veruj
mi, oni koji su u braku prošli su kroz pakao kako bi naterali mog oca da prihvati
njihove buduće supružnike. Mojim roditeljima je bilo mnogo važnije da se
njihovo potomstvo venčava sa ljudima dobrog porekla koji imaju odgovarajuću
lozu i finansijska sredstva nego da završe sa nekim ko bi im se možda zaista
dopao.”
„Ili koga bi zavoleli”, rekla je Livija pažljivo.
„Da.” Šo je pogledao u izlizanu srebrnu pljosku i prevukao palac preko
toplog, izgrebanog metala. Livija je morala da skrene pogled, zapanjena svojom
iznenadnom željom da oseti taj isti pokret i na svom telu. Srećom, Šo, izgubljen
u svojim mislima, nije primećivao kako se ona ukočila u njegovom krilu. „Ja sam
bio drugi sin po redu”, rekao je. „Dok se moj brat Frederik borio sa teretom
očekivanja, ja sam postao crna ovca porodice. Kada sam došao u godine za
ženidbu, žena u koju sam se zaljubio nije bila ni blizu standardima koje su Šoovi
uspostavili. Naravno, to je u mojim očima učinilo samo još privlačnijom.”
Livija je pažljivo slušala, gledajući u Šoovo lice dok se on samopodrugljivo
smeškao. „Upozorio sam je šta može da očekuje”, nastavio je. „Rekao sam joj da
će me se verovatno odreći, da će biti okrutni, da nikada neće prihvatiti nekoga
koga nisu sami izabrali, ali ona je govorila da ništa ne može pokolebati njenu
ljubav prema meni. Bili smo nerazdvojni i znao sam da ću biti razbaštinjen, ali mi
to nije bilo važno. Pronašao sam bio nekoga ko me voli i prvi put u životu sam
imao priliku da dokažem sebi i svima ostalima da mi nije potrebno Šoovo
bogatstvo. Nažalost, kada sam je odveo da upozna mog oca, ispostavilo se da je
ta veza zapravo bila jedna velika laž.”
„Slomila se pod pritiskom tvog oca”, pretpostavila je Livija.
Šo se gorko nasmejao i vratio pljosku u džep kaputa. „Slomila nije reč koju
bih upotrebio. Njih dvoje su sklopili dogovor. Moj otac joj je ponudio novac da
zaboravi na mene i ode, a ona je odgovorila kontra ponudom. I tako su se njih
dvoje cenkali kao na pijaci dok sam ja stajao pored i skamenjeno ih slušao. Kada
su došli do prihvatljive sume za oboje, moja voljena je napustila kuću ne
osvrnuvši se. Očigledno je mogućnost da se uda za razbaštinjenog Šoa bila mnogo
manje privlačna od jedne pozamašne svote novca. Jedno vreme nisam mogao da
odlučim koga više mrzim, nju ili mog oca. Nedugo zatim, moj brat Frederik je
neočekivano umro, a ja sam postao naslednik. Od tog trenutka, pa sve do svoje
smrti, moj otac je veoma otvoreno pokazivao svoj prezir prema meni.”

127
 Livija je pazila da ne pokaže svoje saosećanje, plašeći se da će ga pogrešno
protumačiti. Palo joj je na pamet desetak floskula о tome kako će Šo sigurno
jednog dana naći ženu dostojnu njegove ljubavi, te da je možda njegov otac želeo
samo najbolje za njega, ali uzimajući u obzir potpunu iskrenost koja je u tom
trenutku vladala među njima, nije mogla da izgovori ništa tako banalno. Umesto
toga, sedela je sa njim u tišini i kada ga je napokon pogledala, otkrila je da gleda
u nju sa upitnim osmehom i da nimalo nije izgledao ogorčeno ili razočarano.
„О čemu razmišljaš?”, upitao je.
„Razmišljam о tome koliko sam srećna. Iako sam Amberlija imala samo jedno
kratko vreme, barem znam da sam bila voljena.”
Nežno je pomilovao po ivici brade, a Livijino srce je snažno zakucalo.
Netremice je gledao dok se vrhovima prstiju poigravao po njenoj koži, a onda je
pronašao nežnu šupljinu iza njene ušne resice. „Tebe bi svako mogao da voli.”
Livija kao da nije mogla da skrene pogled sa njega. Bio je opasan čovek i
nudio joj je osećaj umesto sigurnosti, strast umesto zaštite. Nikada nije verovala
da će razmišljati о aferi sa muškarcem kojeg ne voli. Međutim, bilo je nečeg
zadivljujućeg u njemu, postojao je neki nagoveštaj opakog uživanja i zabave kojoj
nije mogla da odoli.
Impulsivno se nagnula napred i dodirnula svojim usnama njegove. Tekstura
njegovih usana bila je glatka i svilenkasta, u početku hladna, a zatim se brzo
zagrejala. Kao i ranije, njegovi poljupci bili su razigrani i izražajni. Radoznalo je
počeo da joj gricka usne, a zatim sve odlučnije i strastvenije da je ljubi. Nakon što
joj je razdvojio usne, zaronio je jezik u njena usta i krenuo u nežno istraživanje.
Dok se Livija izvijala sve bliže njemu, osetila je napetost u celom njegovom
telu, napete mišiće grudi i stomaka, i malo niže, rastući pritisak zbog kog je
iznenada pocrvenela. Rukom je sporo prelazio preko njenih leđa terajući je da se
sve snažnije naslanja na njega sve dok nije osetila ivicu srebrne pljoske. Ovaj
metalni predmet je omeo u daljem prepuštanju i udario joj neželjeni šamar
realnosti.
Livija se povukla, osmehujući se i drhteći.
„Ne idi još”, promrmljao je Šo osetivši kako se spremila da siđe sa njegovog
krila.
Ruka mu je bila na njenom struku, a ona je nevoljno odgurnula. „Ne mogu da
uradim ovo dok cela moja familija gleda, gospodine Šo.” Pokazala je na portrete
svojih predaka sa uzvišenim izrazima lica.
Šo je odgovorio sa laganim osmehom. „Što da ne? Zar me ne odobravaju?”
Livija se pretvarala da ozbiljno razmatra to pitanje, razmišljajući о mnoštvu
strogih izraza lica Marsdenovih. „Izgleda da ne. Možda bi trebalo da te bolje
upoznaju.”
„Ne”, odgovorio je bez oklevanja. „Svakako ne postajem bolji kada me neko
bliže upozna.”
128
 Izvila je obrve, pitajući se da li je ova izjava bila iskrena, manipulativna ili je
bila samo izraz njegovog mračnog smisla za humor. A onda je samo odmahnula
glavom uz nevoljni osmeh. „Zapravo, što si mi bliži, meni se više sviđaš.”
Umesto odgovora, Šo je uhvatio za glavu obema rukama i privukao je sebi i
snažno je poljubio. Taj siloviti poljubac nije bio nimalo romantičan, bio je težak,
iznenadan, ali izuzetno strastven. Ipak, na Liviju je ostavio još intenzivniji utisak
od onog laganog, nežnog istraživanja od pre nekoliko minuta.
Kada je Šo pustio, skliznula je sa njegovog krila i jedva povratila ravnotežu
kada je stala na noge.
„О čemu razmišljaš?”, prošaputala je Livija ponovivši njegovo pitanje.
Odgovorio joj je sa zapanjujućim dozom iskrenosti. „Pitam se koliko toga bih
mogao da uzmem od tebe, a da te ne povredim.”
Tada je Livija postala sigurna u jednu stvar: pre nego što se Gideon Šo bude
vratio u Ameriku, ona i on će biti ljubavnici. Videla je po izrazu njegovih očiju
da je i on to znao. Ta spoznaja je ispunila nekom vrstom nestrpljenja. Pocrvenevši,
odstupila je od njega nekoliko koraka i tiho mu poželela laku noć. Okrenuvši se
da ode, nije odolela i bacila je pogled preko ramena.
„Ne plašim se da ću biti povređena”, promrmljala je.
Blago se osmehnuo. „Bez obzira, ti si poslednja osoba na svetu kojoj želim
da naudim.”

Ejlin je otkrila da su vrata njene sobe poluotvorena i da u njoj gori upaljena

svetiljka. Svesna svog stanja, ušla je u sobu uplašeno oklevajući, i ugledala
gospođu Ferklot kako je čeka. Njena uobičajena kupka bila je pripremljena, a na
ognjištu se grejao kotlić sa vodom.
Naravno, gospođi Ferklot je bio potreban samo jedan pogled da bi odmah sve
shvatila.
Ejlin je zatvorila vrata ne gledajući u kućepaziteljku. „Dobro veče, gospođo
Ferklot. Da li možeš da mi otkopčaš haljinu pozadi, a za sve ostalo ću se sama
pobrinuti. Večeras mi nije potrebna nikakva pomoć.”
„Da, potrebna ti je”, rekla je gospođa Ferklot prilazeći joj.
Nije bilo moguće da će kućepaziteljka ignorisati ovakav razvoj događaja i da
ništa neće reći. Pošto je pomogla Ejlin da skine haljinu, gospođa Ferklot je donela
kotlić sa ognjišta i zagrejala kadu dosuvši novu turu tople vode. „Očekujem da
osećaš bol”, rekla je kućepaziteljka. „Topla voda će pomoći.”
Pocrvenevši od glave do pete, Ejlin je skinula korset i spustila ga na pod. Od
iznenadnog naleta kiseonika zavrtelo joj se u glavi, pa je sačekala da se malo umiri
pre nego što je skinula ostatak odeće. Uske podvezice su joj ostavile tamnocrvene
tragove oko butina, pa je uzdahnula s olakšanjem kada ih je razvezala i skinula
čarape. Ispunjena neprijatnim osećajem da su stvari koje je uradila sa Makenom

129
verovatno vidljive na njenom telu, Ejlin je žurno ušla u kadu. Utonula je u vodu
ispustivši uzdah olakšanja.
Gospođa Ferklot je namršteno otišla da pospremi sobu. „Da li je video
ožiljke?”, upitala je tiho.
„Ne. Uspela sam sve da namestim tako da on to ne primeti.” Zažmurila je
zbog iznenadnog nagona za plakanjem. „Oh, gospođo Ferklot, bila je to takva
greška. A ujedno je bilo i tako zastrašujuće divno. Kao da sam najzad pronašla
deo svoje duše koji je bio otkinut.” Napravila je podrugljivu grimasu zbog
melodramatičnosti tih svojih reči.
„Razumem”, rekla je kućepaziteljka.
„Stvarno?”
U očima gospođe Ferklot se pojavila neočekivana vragolasta iskra.
„Nekada sam i ja bila mlada žena, iako je teško poverovati u to.”
„Koga si ti...”
„О tome nikada ne govorim”, odlučno je rekla kućepaziteljka. „I to nema
nikakve veze sa tvojom i Makeninom neprilikom.”
Tačnija reč nije postojala. To nije bila poteškoća ili problem, pa čak ni
nedoumica. To je zaista bila neprilika.
Ejlin je nervozno vrtela prste pod vodom, dok joj je gospođa Ferklot dosipala
ulje sa mešavinom lekovitog bilja u kadu. „Ponašala sam se kao pohlepno dete”,
rekla je Ejlin žalosno. „Posegnula sam za onim što želim ne razmišljajući о
posledicama.”
„Makenino ponašanje nije bilo ništa bolje.” Kućepaziteljka je sela na stolicu
blizu vatre. „Sada ste oboje dobili ono što ste želeli, i čini se da se oboje još gore
osećate zbog toga.”
„Najgore tek dolazi”, rekla je Ejlin. „Sada moram da ga oteram odavde, a da
mu nikada ne objasnim zašto.” Zastala je, protrljala lice svojim vlažnim rukama i
mračno dodala: „Opet.”
„Ne mora biti baš tako”, uzvratila je gospođa Ferklot.
„Da li mi to predlažeš da mu kažem istinu? Znaš kakva bi bila njegova
reakcija.”
„Nikad ne možeš u potpunosti poznavati tuđe srce, moja gospo. Pa evo, ja te
poznajem od dana kada si se rodila, pa ipak i dalje imaš sposobnost da me
iznenadiš.”
„Ono što sam uradila sa Makenom večeras... da li te je to iznenadilo?”
„Ne.” Brzina kojom je gospođa Ferklot odgovorila naterala je obe na smeh.
Naslonivši glavu na ivicu kade, Ejlin je savila kolena puštajući da joj topla
kupka umiri ožiljke. „Da li se moja sestra vratila sa vašara?”

130
 „Da, vratila se u društvu gospodina Šoa i Čejmberlenovih pre najmanje tri
sata.”
„Kako je izgledala? Da li je delovala srećno?”
„Rekla bih čak i previše.”
Ejlin se blago osmehnula. „Da li je moguće da neko bude previše srećan?”
Kućepaziteljka se namrštila. „Samo se nadam da ledi Livija razume kakav je
gospodin Šo. Nema sumnje da se zabavljao sa stotinama žena pre nje, a to planira
da nastavi odmah nakon što bude napustio Stouni Kros.”
Te reči su uticale da Ejlinin osmeh odmah izbledi. „Razgovaraću s njom sutra
i možda ćemo zajedno uspeti malo da umirimo glave.”
„To nije deo tela koji kod vas dve treba umirivati”, rekla je gospođa Ferklot,
na šta joj je Ejlin uputila šaljivu grimasu.

131
 Četrnaesto poglavlje

Narednog dana, na Livijino veliko razočaranje, Gideon Šo se uopšte nije

pojavio ni za doručkom, a ni za ručkom, što niko od njegove američke pratnje nije
ni primetio, jer je to bilo nešto što se podrazumevalo. Livija je zamolila gospođu
Ferklot da se diskretno raspita gde se on nalazi i saznala je da se Šo zatvorio u
momačku kuću i poručio da ga niko ne uznemirava. „Da li je bolestan?”, upitala
je Livija, zamišljajući ga kako leži u postelji bespomoćan. „Da li ga treba ostaviti
samog u takvom stanju?”
„Pretpostavljam da je bolestan od alkohola”, rekla je gospođa Ferklot sa
neodobravanjem. „U tom slučaju, gospodina Šoa svakako treba ostaviti na miru,
pošto nema neprijatnijeg prizora od jednog pijanog džentlmena.”
„Iz kog razloga bi to uradio?” Livija je uznemireno stajala pored ogromnog
hrastovog radnog stola u kuhinji gde su služavke razvlačile testo. Vrhom prsta je
napravila šaru po debelom sloju brašna na stolu. „Šta je moglo da ga podstakne
na to? Sinoć je izgledao savršeno dobro.”
Gospođa Ferklot je sačekala da služavke iznesu lepinjice od testa koje su
napravile, pa joj odgovorila: „Pijanicama nije potreban poseban razlog koji bi ih
podstakao da piju.”
Liviji se nisu dopale slike koje su joj se stvorile u glavi kada je čula tu reč.
Zamišljala je gadne, aljkave, smešne muškarce koji su zaplitali jezikom i spoticali
se о nevidljiv nameštaj, crveni u licu i otekli. Iako je bilo dobro poznato da su
praktično svi muškarci povremeno pili, pijanicom se smatrao onaj čija je žeđ za
pićem bila očigledna i koji nije uspevao da se suzdrži od alkohola. Livija nije
poznavala nijednog takvog čoveka, a Markusa nikada nije ni videla u
alkoholisanom stanju, jer je on uvek imao veoma izraženu samokontrolu.
„Šo nije pijanica”, uzvratila je Livija polušapatom, pazeći da je sluge ne čuju.
„On je samo, pa...” Zastala je i namrštila se. „U pravu si, on je pijanica”, priznala
je. „Kako bih volela da nije! Kad bi ga samo neko ili nešto nateralo da se
promeni...”
„Takav čovek se ne menja”, promrmljala je gospođa Ferklot sa zastrašujućom
sigurnošću.

132
 Livija se odmakla od stola kada je jedna od sluškinja došla da ga očisti
vlažnom krpom. Otresla je tragove brašna sa svojih ruku pa ih prekrstila na
grudima. „Neko bi trebalo da ode i da proveri da li je dobro.”
Domaćica je posmatrala sa neodobravanjem. „Da sam ja na tvom mestu,
devojko, ne bih se mešala.”
Livija je znala da je gospođa Ferklot u pravu, ali kako su minuti i sati prolazili,
a vreme večere se približavalo, odlučila je da pronađe Ejlin, koja je ceo dan
delovala prilično rasejano. Po prvi put tog dana Livija je na trenutak zaboravila
na Gideona Šoa i zapitala se kako se njena sestra snalazi sa Makenom. Livija ih
je videla zajedno na vašaru, i naravno čula za serenadu Ruža iz Tralija. Bilo joj je
zanimljivo što je Makena, za koga je uvek mislila da je veoma povučen i suzdržan,
pribegao tako javnoj demonstraciji svoje naklonosti.
Međutim, verovatno niko nije bio iznenađen, jer je bilo jasno da Ejlin i
Makena pripadaju jedno drugome. Postojala je neka nevidljiva nit, a opet tako
očigledna, koja ih je spajala. Možda su to bili njihovi skriveni pogledi, radoznali
i gladni. Ili način na koji se Makenin glas suptilno menjao kada bi razgovarao sa
Ejlin. Bez obzira na to koliko su se trudili da budu oprezni, svako je mogao da
primeti da je Ejlin i Makenu spajala neka sila moćnija od njih samih. Činilo se da
žele da udišu isti vazduh. Njihova potreba jedno za drugim bila je bolno očigledna,
a Livija je bila uverena da Makena obožava njenu sestru. Možda je bilo pogrešno,
ali svim srcem je želela da Ejlin smogne hrabrosti i poveri Makeni istinu о svojoj
nesreći.
Zadubljena u svoje misli, Livija je uspela da pronađe Ejlin u Markusovoj
privatnoj radnoj sobi, onoj koja je nekada pripadala njihovom ocu. Ta prostorija
je odisala strogošću kao i njihov otac. Zidovi su bili obloženi ispoliranim
palisanderom, a jedini ukras bili su vitraži na prozorima. Iako je Ejlin često
posećivala Markusa da bi razgovarala sa njim о organizaciji domaćinstva, činilo
se da su trenutno pričali о nečem mnogo ličnijem. Zapravo izgledalo je kao da su
se svađali.
„... I ne vidim razlog zašto si to uradio.” Ejlin je oštro govorila baš kada je
Livija ušla u sobu.
Nisu izgledali preterano oduševljeno što je vide. „Šta hoćeš?”, Markus je
zarežao.
Liviju nije uznemirila njegova grubost, pa se staloženo obratila svojoj sestri.
„Htela bih sa tobom da razgovaram pre večere, Ejlin. Radi se o... pa, reći ću ti
kasnije.” Zastala je i pogledala ih upitno. „Oko čega se svađate?”
„Pustiću Markusa da ti objasni”, kratko je rekla Ejlin. Sela je na ugao velikog
stola i naslonila se rukom na njegovu sjajnu površinu.
Livija je sumnjičavo zurila u Markusa. „Šta se dogodilo? Šta si učinio?”
„Pravu stvar” rekao je.

133
 „Na šta misliš?”, upitala je Livija. „Markuse, moram li da ti postavim još
dvadeset pitanja ili ćeš mi odmah reći?”
Markus je otišao i stao pored neupaljenog kamina. „Samo sam odlučio da
pošaljem poruku nekolicini potencijalnih investitora - koji su svi moji poznanici
- da budu oprezni što se tiče ulaganja u Šoove livnice. Obavestio sam ih о nekim
potencijalnim problemima u vezi sa poslom koji Šo i Makena imaju nameru da
pokrenu. Budući da se Amerikanci trude da po svaku cenu prošire svoje
poslovanje, upozorio sam ih na to da nemamo nikakvu garanciju sa njihove strane
u slučaju pada kvaliteta, loše usluge, pa čak i prevare...”
„To je besmislica”, prekinula ga je Ejlin. „Ti samo igraš na tipičan engleski
strah od masovne proizvodnje. Nemaš dokaz da će to biti problem sa Šoovim
livnicama.”
„Nemam dokaza ni da neće”, rekao je Markus.
Ejlin je prekrstila ruke na grudima i ljutito ga pogledala. „Predviđam da će
tvoji napori biti uzaludni, Markuse. Šo i Makena će se pokazati više nego
sposobnim da reše sve probleme koje bi njihovi investitori mogli da imaju.”
„То ostaje da se vidi. Takođe sam razmenio nekoliko reči i sa lordom
Elhamom, on je u upravnom odboru transportne kompanije Somerset, i sada će
malo bolje razmisliti pre nego što Šou bude prodao prava za pristup i iskrcavanje
u pristaništu. A ta prava su suštinski deo Šoovih planova.”
Livija je zbunjeno pratila razgovor, ali je ipak jedno dobro razumela, a to je
da je njen brat namerno preduzeo sve mere kako bi otežao predstojeće Šoove i
Makenine poslovne pregovore. „Zašto si to uradio?” upitala je.
„Jasno je”, rekla je Ejlin pre nego što je Markus uspeo da odgovori.
„Stvarajući prepreke u poslovnim planovima gospodina Šoa, Markus ima nameru
da njih dvojicu natera da odmah odu u London kako bi izgladili sve probleme.”
Livija je zurila u svog brata sa sve većim besom. „Kako si to mogao da
uradiš?”
„Nameravam da držim ta dva gada što dalje od svojih sestara”, rekao je
Markus. „Postupio sam u vašem najboljem interesu i jednog dana ćete shvatiti da
je to bila mudra odluka.”
Livija je mahnito pogledala po sobi, tražeći nešto čime bi mogla da ga gađa.
„Isti si kao naš otac, ti uobraženi, nametljivi glupane!”
„U ovom trenutku”, smrknuto je rekao Markus, „Šo se davi u flaši alkohola,
nakon što je ceo dan proveo u mračnoj sobi. Baš dobro društvo za tebe, Livija.
Mogu da zamislim koliko bi Amberli bio srećan.”
Livija je prebledela i besno izašla iz sobe ne zatvorivši vrata za sobom.
Ejlin je zurila u brata. „Ovo je otišlo predaleko”, nežno ga je upozorila.
„Nemoj da zaboraviš, Markuse, da stvari koje izgovoriš nikada više ne možeš da
vratiš nazad.”

134
 „Dobro bi bilo i da se Livija toga seti”, uzvratio je. „Čula si šta je upravo
rekla.”
„Da, da si isti kao otac. I ti se ne slažeš sa tim?”
„Kategorično to odbijam.”
„Markuse, u poslednjih nekoliko minuta nikada više nisi zvučao, ponašao se
i ličio na njega.”
„Nije istina!” ogorčeno je viknuo.
Ejlin je podigla ruke kao da se predaje i progovorila umornim tonom. „Neću
da gubim vreme na rasprave о tome. Samo kažem da si mogao da iskoristiš tu
svoju pamet i da razmisliš о nečemu, dragi moj. Recimo, na koliko drugih načina
si mogao da rešiš ovu situaciju? Odabrao si najkraći i najefikasniji put da
postigneš svoj cilj, a da se nisi zaustavio i pomislio malo i na tuđa osećanja. Ako
to ne liči na oca...” Glas joj je utihnuo, a onda je uzdahnula i odmahnula glavom.
„Idem da pronađem Liviju.”
Ostavivši svog nepokolebljivog brata u radnoj sobi, Ejlin je požurila za
sestrom. „Livija, gde ćeš? Za ime boga, zastani na trenutak i dozvoli mi da pođem
sa tobom!”
Zatekla je Liviju kako stoji u hodniku crvenih obraza od besa. Ejlin se
najednom setila jednog događaja kada je Livija bila mala i kada se nervirala
gradeći kulu od kocki koja nije mogla da stoji jer je bila previsoka. Livija je
uporno pravila istu klimavu kulu i svaki put bi besno plakala kada bi se ona srušila,
jednostavno ne želeći da se zadovolji manjom kulom.
„Nije imao pravo ono da uradi”, rekla je Livija tresući se od ljutnje.
Ejlin je saosećajno posmatrala. „Markus se poneo drsko i bezobrazno”, složila
se, „i očigledno je učinio pogrešnu stvar. Ali moramo obe da imamo na umu da
je to učinio iz ljubavi.”
„Nije me briga za njegov motiv i to ne menja krajnji ishod.”
„Koji bi bio krajnji ishod?”
Livija je uznemireno pogledala kao da se namerno pravila luda. „To da neću
videti gospodina Šoa, naravno!”
„Markus pretpostavlja da nećeš napustiti Stouni Kros jer nisi otputovala iz
okruga otkako je Amberli umro. Ali ono što izgleda nije palo ni tebi, a ni Markusu
na pamet jeste da bi i ti mogla da odeš u London.” Ejlin se osmehnula kada je
videla iznenađenje koje se pojavilo na Livijinom licu.
„Pa, mogla bih, pretpostavljam”, rekla je Livija rasejano.
„Zašto da ne? Niko ne može da te zaustavi.”
„Ali Markus...”
„Šta bi on uopšte mogao da uradi?”, upitala je Ejlin. „Da te zaključa u sobu?
Veže te za stolicu? Idi u London ako želiš i odsedni u rezidenciji Marsden teras.
Ja ću se pobrinuti za Markusa.”
135
 „Delovaće pomalo smelo, zar ne? Jurnjava za gospodinom Šoom...”
„Nećeš ga juriti”, uverila je odmah Ejlin. „Ići ćeš u kupovinu u grad, a to će
ujedno biti i jedno zakasnelo putovanje koje si zaslužila, ako mogu da dodam.
Moraš da posetiš krojačku, jer je sve što nosiš, nažalost, izašlo iz mode. I koga
uopšte treba da zanima ako slučajno ideš u kupovinu u London u isto vreme kada
je i gospodin Šo tamo?”
Livija se iznenada nasmešila. „Hoćeš li i ti poći sa mnom, Ejlin?”
„Ne, moram da ostanem u Stouni Krosu sa našim gostima. I...” Oklevala je
nekoliko trenutaka. „Mislim da bi bilo najbolje da se Makena i ja razdvojimo.”
„Kako stoje stvari između tebe i njega?”, upitala je Livija. „Na vašaru ste
izgledali...”
„Lepo smo se proveli”, rekla je Ejlin bezbrižno. „Ništa se nije dogodilo i
očekujem da se ništa nikada neće dogoditi.” Osetila je oštar nalet nelagode zato
što je slagala svoju sestru. Međutim, sinoćno iskustvo sa Makenom bilo je previše
lično, a ona nije umela to da pretoči u reči.
„Ali zar ne misliš da je Makena...”
„Bolje bi ti bilo da počneš da praviš planove za put”, posavetovala je Ejlin.
„Biće ti potrebna pratilja. Ne sumnjam da bi stara tetka Klara pošla sa tobom, ili
možda...”
„Pozvaću staru gospođu Smedli iz sela”, rekla je Livija. „Ona je iz ugledne
porodice i uživaće u putovanju u London.”
Ejlin se namrštila. „Draga moja, gospođa Smedli slabo čuje i slepa je kao slepi
miš. Ona je najnesposobnija pratilja koju bih mogla da zamislim.”
„Upravo tako”, rekla je Livija sa takvim zadovoljstvom da Ejlin nije mogla
da se suzdrži od smeha.
„U redu, onda povedi gospođu Smedli. Ali da sam na tvom mestu, držala bih
sve u tajnosti dok ne krenem na put.”
„Da, u pravu si.” Sa prikrivenim uzbuđenjem, Livija se okrenula i požurila
niz hodnik.

Shvativši da bi bilo pošteno da obavesti Makenu о mahinacijama svog brata,

Ejlin je odlučila da mu priđe posle večere. Međutim, imala je priliku da razgovara
sa Makenom mnogo ranije nego što je očekivala, pošto se večera završila veoma
brzo i na prilično neugodan način. Gideon Šo je sad već bio upadljivo odsutan, a
činilo se da je njegova sestra Suzan Čejmberlen bila loše raspoložena.
Videvši da je Suzan pomalo preterivala sa ispijanjem vina, Ejlin je suptilno
razmenila poglede sa prvim lakejem i naložila mu da vino malo razblaži vodom.
U roku od jednog minuta, lakej je oprezno dodao bokal sa vinom svom
podređenom, koji ga je odmah krišom odneo u sobu za posluživanje, a zatim se

136
brzo vratio sa njim. Čitavu ovu akciju niko od gostiju nije primetio, osim Makene
koji je smeškajući se posmatrao Ejlin.
Kada su odneli prvo posluženje, koje se sastojalo od supe od špargli i lososa
sa sosom od jastoga, poveo se razgovor na temu poslovnih pregovora koji će se
voditi u Londonu. Gospodin Kajler je naivno upitao Markusa za mišljenje о tome
kako će pregovori proći, a Markus je hladno odgovorio: „Sumnjam da možemo о
ovoj temi adekvatno razgovarati u odsustvu gospodina Šoa, jer će ishod u velikoj
meri zavisiti od njegovog učinka. Možda bi trebalo da sačekamo da prođe ovo
njegovo trenutno neraspoloženje.”
„Neraspoloženje”, ponovila je Suzan Čejmberlen uz podrugljiv smeh.
„Mislite na naviku mog brata da se opija od izlaska do zalaska sunca? Adekvatan
predstavnik svoje porodice, zar ne?”
U tom trenutku je razgovor utihnuo. Zatečena Suzaninim neprijateljskim
tonom, Ejlin je pokušala da ublaži napetost u prostoriji. „Čini mi se, gospođo
Čejmberlen, da je vaša porodica napredovala pod vodstvom gospodina Šoa.”
„To nema nikakve veze sa njim”, rekla je Suzan prezrivo, opirući se
pokušajima svog muža da je ućutka. „Ne, ja ću reći svoje! Zašto moram da odam
počast Gideonu samo zato što je imao sreću da postane prvi u naslednom redu
kada je jadni Frederik umro?” Usta su joj se ogorčeno iskrivila. „Razlog zašto su
Šoovi napredovali, ledi Ejlin, jeste taj što je moj brat odlučio da dobrobit svoje
porodice prepusti na milost i nemilost jednom neobrazovanom doseljeniku koji je
slučajno napravio nekoliko dobrih poslovnih poteza.” Počela je da se smeje.
„Pijandura i lučki radnik - kakav sjajan tandem. I moja budućnost je potpuno u
njihovim rukama. To je baš zabavno, zar ne?”
Činilo se da se niko drugi sem nje nije zabavljao. Usledilo je nekoliko
trenutaka tišine. Makenin izraz lica je bio nepromenjen i on je delovao potpuno
mirno, kao da je već odavno navikao na ovakve otrovne reči. Ejlin se pitala koliko
li je samo uvreda pretrpeo tokom svih ovih godina samo zato što je počinio
neoprostiv greh jer se trudio da radi da bi preživeo.
Makena je ustao i naklonio se svim prisutnima, a njegov pogled se nakratko
susreo sa Ejlininim. „Izvinite”, promrmljao je. „Nisam baš preterano gladan
večeras.”
Svi su mu poželeli prijatno veče, osim Suzan Čejmberlen, koja je svoju
ogorčenost zalila još jednom čašom vina.
Ejlin je znala da je trebalo da ostane i pokuša da popravi atmosferu, ali dok je
zurila u Makeninu praznu stolicu, želja da krene za njim postala je nepodnošljiva.
Ostani tu i uradi šta treba, govorila je sebi, ali je svake sekunde potreba da ode
za njim postajala sve jača sve dok joj se otkucaji srca nisu ubrzali. Ejlin je
iznenada ustala sa stola, a onda i svi džentlmeni za njom kako bije pozdravili.
„Izvinite...”, promrmljala je, pokušavajući da smisli neki razlog za svoj iznenadni
odlazak. „Ja...” Međutim, izgleda da nije mogla ničega da se seti. „Izvinite me”,
rekla je nespretno i izašla iz sobe. Ne obazirući se na šapat koji je usledio nakon
137
njenog odlaska, požurila je za Makenom. Kada je stigla do vrha stepeništa, zatekla
ga je kako je čeka. Mora da je čuo njene korake iza sebe.
Makena je prodorno gledao svojim svetlim očima kao da je želeo da je podseti
na noć kada su se strastveno grlili u šumi...
Ejlin je zatvorila oči uznemireno i osetila da joj lice preplavljuje vrelina. Kada
je konačno uspela ponovo da ga pogleda, njegove oči su i dalje imale taj
uznemirujući sjaj.
„Jesu li svi Šoovi takvi?” upitala je Ejlin, misleći na Suzan Čejmberlen.
„Ne, ona spada u one ljubaznije”, rekao je Makena cinično, izazvavši smeh
kod nje.
„Mogu li da razgovaram sa tobom na trenutak? Imam nešto veoma važno da
ti kažem.”
On je zainteresovano pogledao. „Gde hoćeš da odemo?”
„Hajdemo u porodični salon”, predložila je Ejlin.
„Izlažemo se riziku da će nas prekidati ako tamo budemo razgovarali”, rekao
je Makena.
„Zatvorićemo vrata.”
„Ne.” Uzeo je za ruku i povukao je za sobom. Zapanjena njegovim
autoritativnim ponašanjem, Ejlin je krenula bez pogovora. Srce je krenulo snažno
da joj udara kada je shvatila kuda je vodi. „Ne možemo u moju sobu”, rekla je
gledajući oprezno oko sebe. „Da li si stvarno mislio... ne, stvarno, ne možemo...”
Ignorišući njene proteste, Makena je otišao do vrata sobe u kojoj je celog
života spavala i ušao unutra. Gledajući u njegova široka ramena i krupnu figuru,
Ejlin je shvatila da bi bilo beskorisno prepirati se sa njim. Očajno je uzdahnula,
ušla za njim u sobu i zatvorila vrata.
Svetiljka se nalazila na stolu blizu ulaza i Ejlin je zastala da je upali. Zatim je
uhvatila lampu za oslikani porcelanski stalak i ispratila Makenu u svoj kabinet, a
to je bila njena privatna prostorija u koju se nikada nije usudio da uđe dok su bili
deca.
Jedini komad nameštaja u toj prostoriji bila je sofa sa izvezenim jastucima.
Odmah pored je visila niska bisera okačena о zlatnu kuku, a ispod se nalazila
čitava kolekcija malih torbica ukrašenih biserima. Krajičkom oka Ejlin je videla
kako Makena dodiruje jednu od tih delikatnih torbica, koje su izgledale
neverovatno maleno naspram njegove ruke.
Otišla je do starinskog prozora sa debelim i zamućenim staklima kroz koja je
imanje izgledalo kao da je pod vodom. Ostale tri strane kabineta bile su kompletno
u ogledalima stvarajući efekat umnoženih odraza.
Gledajući oko sebe, Makena je prišao prozoru i pokupio jedan predmet sa
oslikanog praga. Bila je to dečja igračka, mali metalni konj sa figurom konjanika.

138
Ejlin je odmah primetila da je prepoznao predmet. To je bila njegova omiljena
igračka iz detinjstva. Srećom, Makena ga je vratio bez komentara.
„Šta si htela da mi kažeš?”, upitao je tiho. Ejlin je bila očarana savršenim
uklapanjem oštrih i nežnih crta njegovog lica, izraženog nosa i zaobljene donje
usne, svilenkastih dugih trepavica koje bacaju senku na njegove jagodice.
„Bojim se da se moj brat potrudio da malo oteža vaše pregovore”, rekla je.
Oštro je pogledao. „Na koji način?”
Dok je objašnjavala šta je Markus uradio, Makena je staloženo slušao.
„Biće to sve u redu”, rekao je kada je završila. „Moći ću da umirim zabrinutost
investitora. I naći ću način da ubedim Elhama da je u njegovom najboljem interesu
da nam proda prava za pristup i iskrcavanje u pristaništu. Ako to ne bude uspelo,
izgradićemo svoj sopstveni prokleti dok.”
Ejlin se osmehnula njegovom samopouzdanju. „To neće biti lako.”
„Ono što vredi nikada nije lako.”
„Sigurna sam da si besan na Markusa. Ali znaj da je on to učinio samo iz svoje
pogrešne želje da...”
„...zaštiti tebe i tvoju sestru”, završio je Makena umesto nje dok je oklevala.
„Teško da mogu za to da ga krivim.” Glas mu je bio veoma nežan. „Neko bi
svakako trebalo da te čuva od muškaraca poput mene.”
Ejlin se okrenula i ugledala svoje zajapureno lice u ogledalu, a onda ugledala
i Makenu koji je stao tik iza nje dok mu je crna kosa blistala na svetlosti lampe.
„Moraćete odmah da idete u London, zar ne?”, upitala je uznemirena zbog
njegove blizine.
„Da. Sutra.”
„Š-šta ćeš učiniti sa gospodinom Šoom?”
Približio joj se sve dok nije osetila njegov dah na slepoočnici. Vrhovima
prstiju, kao da su leptirova krila, nežno joj je pomilovao snežno bela ramena.
„Pretpostavljam da ću morati da ga otreznim.”
„Žao mi je što je odlučio da...”
„Ne želim da pričam о Šou.” Makena je okrenuo prema sebi i svojom
preplanulom rukom joj obuhvatio obraz.
„Šta to radiš?”, upitala je Ejlin kada je osetila kako mu druga ruka lagano klizi
ka zadnjem delu njene haljine.
„Tačno ono što si znala da ću uraditi ako me budeš dovela ovde.” Makena je
poljubio i počeo da joj otkopčava haljinu.
„Nisi mi ostavio izbora”, pobunila se Ejlin. „Samo si ušao i...”
Spustio je svoje usne na njene, a onda joj je pronašao trake od korseta i
povukao ih raširivši ga i oslobodivši njeno stisnuto telo. Korset je pao na pod,

139
ispod haljine koju je još uvek imala na sebi. Njeno oslobođeno telo, nežno i
puteno, čeznulo je za njegovim dodirom.
Začula je otkucaje svog srca u ušima kada je krenuo da je zasipa slatkim i
radoznalim poljupcima. Topli muževni miris njegove kože dopunjen kolonjskom
vodom, pomešan sa mirisom štirka i duvana, omamljujuće je delovao na nju.
Osetila je divlje uzbuđenje kada je samo pomislila da bi ponovo mogla da ga ima
u sebi, ali je u isto vreme unutrašnji glas upozoravao da ne sme da mu dozvoli da
natenane istražuje njeno telo.
„Požuri”, požurivala ga je uplašeno. „Samo... požuri, molim te...” Njegove
usne su je ponovo ućutkale, pružajući joj još strasnije i slasnije poljupce, a njoj se
vrtelo u glavi od sve veće bliskosti sa njegovim uzbuđenim telom. Zavukao je
ruke u njenu otkopčanu haljinu i vrhovima prstiju ispratio mekanu konturu njenih
leđa, pa se spustio sve do brežuljaka njene zadnjice. Osetila je njegovu reakciju
između svojih butina jer mu je taj skriveni deo tela pulsirao i bivao je sve topliji,
a onda se gladno prepustila njegovim opako nežnim, zavodljivim prstima.
Otrgnuvši svoja usta od njenih, Makena je okrenuo licem od sebe i stavio joj
je ruke na ramena.
„Klekni na kolena”, šapnuo je.
U prvi mah nije razumela, ali je zahvaljujući pritisku njegovih dlanova osetila
kako se spušta ispred sofe. Kleknula je na svetlucave nabore svoje haljine, a šare
izvezenih jastuka su počele da joj se magle pred očima kada je čula da Makena
skida svoj sako. Bacio je odeću ispred nje na sofu, te je začula neko šuškanje i
zvuk otkopčavanja, a onda je Makena kleknuo iza nje.
Vešto je posegnuo rukom ispod njene suknje i uspeo je da zadigne nekoliko
metara slojevite tkanine kako bi došao do njenog osetljivog međunožja. Osetila je
kako je hvata za bokove zabijajući palčeve u obline njene zadnjice. Jedna ruka mu
je skliznula između njenih nogu tražeći otvore na njenom donjem rublju. Prstima
je pocepao prorez oivičen čipkom, a Ejlin je zadrhtala kada je osetila zglobove
njegovih prstiju kako joj dodiruju kovrdžave malje ispod tkanine. Obema rukama
joj je proširio taj prorez na donjem rublju još nekoliko centimetara, sve dok ga
nije dovoljno otvorio. Makena je nežno namestio u položaj, gurnuvši je malo
napred kako bi se još više naslonila na sofu i raširio joj noge.
Zatim joj se približio skoro skroz nagnut nad njenim leđima. „Polako”,
promrmljao je dok je ona drhtala ispod njega. „Polako. Ovog puta te neću
povrediti.”
Ejlin nije mogla da odgovori, već je samo drhtala i čekala zatvorivši oči i
spustivši glavu na njegovu podlakticu. Osetila je kako mu se kukovi pomeraju, a
onda je između nogu nešto okrznulo... njegov ud joj je dodirivao osetljivo tkivo
koje je pre toga razotkrio. Jednu ruku je zavukao ispod njene suknje sa prednje
strane, zatim je spustio niz stomak, sve dok mu prsti nisu kliznuli kroz njene
mekane uvojke. Razdvojio je glatke latice njenog cveta prateći kako su joj se

140
kukovi trzali ka njegovom snažnom telu sa svakim dodirom. Stenjala je od
njegovog nežnog poigravanja dok joj je prstom kružio oko osetljivog središta.
Makena je zatim podigao ruku do njenog lica i vrhom srednjeg prsta joj
milovao donju usnu. Pokorno otvorivši usta, dozvolila je da njegov prst sklizne u
njihovu toplu i vlažnu unutrašnjost. Opet je zaronio ruku ispod njene suknje, ali
ovaj put mu je prst bio klizav dok je milovao. Nežno joj je masirao vlažno
međunožje sve dok nije povukla prekrivač sa sofe i zarila svoje oznojeno čelo u
jastuke. Oteo joj se drhtavi uzdah kada je osetila kako njegov prst ulazi u nju,
klizeći sve dublje i dublje, dok nije u potpunosti uronio u njeno oteklo meso.
Podigla je zadnjicu kako bi bila što bliže njegovom telu i gladno čekala dok je on
nežnim i kružnim pokretima prsta pripremao za invaziju koja tek sledi.
Opet je osetila taj izluđujuće lagani pomak i zadirkujući dodir njegovog
svilenkastog nabreklog uda. Dah joj je zastao i ona je nepomično čekala raširivši
bedra u toj bespomoćnoj predaji. Makena je lagano ušao u nju i ponovo je iskusila
onaj zapanjujući osećaj ispunjenosti, ali ovoga puta je samo nakratko osetila bol.
Ušao je duboko u nju ne nailazeći na otpor dok ga je pulsirajuća unutrašnjost
njenog tela jedva dočekala. Svaki put kada bi se povlačio unazad, Ejlin se izvijala
kako bi mu se približila. Njegovi prsti su se poigravali sa vlažnim kovrdžama
njenog međunožja, u isto vreme nežno trljajući izvor njene žudnje u skladu sa
ritmom njegovih potisaka. Uzbuđenje je sve više raslo sa svakim novim
predivnim trzajem, a njegov nabrekli ud je sve dublje uranjao u glatki tesnac
njenog tela. Zadovoljstvo se pelo sve do vrtoglavih visina sakupljajući se na onom
delu njenog tela koji je on tako savršeno posedovao, sve dok više nije mogla da
izdrži. Savivši se uz njegove prste, nekontrolisano je počela da se grči, a onda je
uronila glavu u presvlaku sofe kako bi prigušila krike. Makena je zarežao i snažno
zabio svoj ud u njen centar sve dok mu se iz grla nije oteo sirovi urlik, kada je
napokon eksplodirao u njoj.
Ostali su spojeni i priljubljeni jedno uz drugo nekoliko trenutaka, bez daha.
Ejlin je Makenina težina skoro ugušila, ali ona nije želela da se pomera. Oči su joj
ostale zatvorene, a vlažne trepavice su joj se zalepile za kožu. Kada je osetila da
se udaljava od nje, ugrizla se za usnu da ne bi negodovala. Umesto toga, naslonila
se na jastuke umotana svojom raskošnom svilenom suknjom i pocepanog donjeg
rublja, osećajući slabost u udovima.
Makena je navukao svoju odeću, a zatim potražio svoj bačeni sako. Morao je
da pročisti grlo pre nego što je progovorio, a glas mu je zvučao promuklo. „Bez
obećanja, bez kajanja - baš onako kako si želela.”
Ejlin se nije pomerila dok je izlazio iz kabineta. Čekala je da napusti njenu
sobu, a kada je čula zvuk zatvaranja vrata, potekle su joj suze.

Duga, paklena večera je bila završena. Iako je Livija znala da su skoro svi u
Stouni kros parku pretpostavljali da je otišla do momačke kuće, smatrala je da
ipak mora da pokuša da ostane diskretna. Išla je sporednom stazom pored visoke
141
živice, a onda je zamakla u pravcu zavučene rezidencije. Bez sumnje bi bilo
mnogo mudrije da je odustala, ali zabrinutost za Gideona Šoa naterala je da ipak
ode kod njega. Nakon što se bude uverila da je on dobro, vratiće se na imanje i
uzeće da pročita neki lepi roman.
Livija je kucnula na vrata i nervozno sačekala odgovor. Ništa. Namrštivši se,
Livija je ponovo pokucala. „Hej?”, pozvala je. „Hej? Ima li koga?”
Baš kada je počela da razmatra mogućnost da ode po ključ od gospođe
Ferklot, vrata su se zatresla i začulo se otključavanje. Veoma oprezno su se
odškirnula, a onda je provirila glava Šoovog sluge. „Da, gospođice?”
„Došla sam da vidim gospodina Šoa.”
„Gospodin Šo u ovom trenutku ne prima posetioce, miledi.”
Kada su vrata počela da se zatvaraju, Livija ih je nogom zaustavila. „Neću
otići dok ga ne vidim”, rekla je.
Sluga je ljutito pogledao, ali je to ostao ljubazan. „Gospodin Šo nije u
odgovarajućem stanju, miledi.”
Livija je odlučila da bude otvorena. „Da li je pijan?”
„Pijan je kao letva”, kiselo je potvrdio sluga.
„Onda ću poslati po čaj i sendviče.”
„Gospodin Šo je tražio još brendija.”
Livija je stegla vilicu i progurala se pored njega. Sluga nije mogao da je
zaustavi, pošto niko od posluge nije smeo da se usudi da dotakne gospodaricu
imanja. Ignorišući proteste sluge, pogledala je zamračenu sobu za prijem. Vazduh
je zaudarao na alkohol i duvan. „Nema brendija”, rekla je tonom koji nije
ostavljao mesta za raspravu. „Idi u glavnu rezidenciju i donesi lonac čaja i tanjir
sendviča.”
„Njemu se to neće dopasti, miledi. Niko ne sme da stane između gospodina
Šoa i onoga što on želi.”
„Vreme je da neko to uradi”, rekla je Livija pokazujući mu rukom da ode.
Sluga je nevoljno otišao, a Livija je krenula dalje u zamračene prostorije. Svetiljka
je obasjavala glavnu spavaću sobu blagom svetlošću boje ćilibara. Do njenih ušiju
je dopirao jasan zvuk zveckanja leda u čaši. Pretpostavljajući da je Šo bio u
pijanom stanju, Livija je zastala kod vrata.
Prizor koji je zatekla naterao je da zaprepašćeno uzdahne.
Gideon Šo je ležao u kadi koja je bila postavljena u blizini kamina, glave
naslonjene na obod od mahagonija dok mu je jedna noga nemarno visila sa strane.
U ruci je držao čašu punu leda i direktno je gledao u nju dok je ispijao ostatak
svog pića. Iz kupke se pušila para i sakupljala se u kapljicama na njegovim
ramenima i po maljama boje ćilibara na njegovim grudima.
Gospode dragi, pomislila je Livija ošamućeno, oni koji pate od posledica
preteranog pijanstva obično izgledaju užasno. Markus je voleo da ih opisuje kao

142
glava lesa na dršci za metlu. Međutim, Livija nikada nije videla ništa tako
veličanstveno kao što je bio neobrijani i neuredni Gideon Šo u kadi.
Namrštivši se, Šo se pridigao iz kade i voda je lagano pljusnula о ivicu.
Svetlucavi potočići klizili su niz njegove mišićave grudi. „Šta radiš ovde?”, upitao
je odsečno.
Livija je bila toliko opčinjena da je jedva uspela da odgovori. Jedva sklonivši
pogled sa njega, ovlažila je svoje suve usne vrhom jezika. „Došla sam da vidim
da li si dobro.”
„Sada si me videla”, rekao je hladno. „Dobro sam. Izađi.”
„Nisi dobro”, uzvratila je. „Pijan si i verovatno ništa nisi jeo ceo dan.”
„Ješću kad budem bio gladan.”
„Potrebno ti je nešto hranljivije od sadržaja te čaše, gospodine Šo.”
Oštro je pogledao. „Znam ja šta meni treba, drznice jedna. Idi sada ili ćeš
dobiti priliku da stvoriš kompletnu sliku о Gideonu Šou.”
Liviju nikada ranije nisu nazvali drznicom. Pretpostavljala je da bi trebalo da
se uvredi, ali je umesto toga osetila kako joj se iz grudi oteo blagi smeh. „Uvek
mi je zvučalo veoma naduveno kada neko о sebi govori u trećem licu.”
„Pa, ja sam Šo”, odgovorio je kao da ga je to oslobađalo arogantnosti.
„Znaš li šta će ti se dogoditi ako nastaviš da piješ ovako? Pretvorićeš se u
odvratnu olupinu od čoveka, sa baburastim crvenim nosom i naduvenim
stomakom.”
„Tako znači”, rekao je hladno.
„Da, i mozak će ti istrunuti.”
„Jedva čekam.” Nagnuo se preko ivice kade ostavljajući čašu sa ledom na
tepih.
„I postaćeš impotentan”, završila je Livija pobedonosno. „Pre ili kasnije,
alkohol oduzima i muškost. Kada si poslednji put vodio ljubav sa ženom,
gospodine Šo?”
Očigledno nije više mogao da izdrži taj izazov, pa je podrugljivo iskočio iz
kade. „Tražiš li dokaz moje muškosti? Izvoli, dođi i proveri.”
Dok je Livijin pogled prelazio preko njegovog divljački uzbuđenog tela,
osetila je kako crveni. „J-ja bih verovatno sada trebalo da odem.
Ostaviću te da razmisliš о onome što sam rekla...” Okrenula se da pobegne,
ali pre nego što je uspela da se udalji, stigao je do nje i uhvatio je sa leđa. Livija
je zastala i zatvorila oči osetivši mokro muško telo priljubljeno uz njena leđa.
Njegova vlažna podlaktica se nalazila tik ispod njenih grudi.
„Oh, upravo razmišljam о tome, miledi”, rekao je pored njenog uveta. „I
došao sam do zaključka da postoji samo jedan zaista efikasan način da pobijem
taj tvoj argument.”

143
 „Ne zanima me”, uzdahnula je kada je uhvatio za levu dojku i istog trenutka
joj se bradavica ukrutila pod njegovim vlažnim i toplim dlanom. „Oh...”
„Ne bi trebalo da vređaš moju muškost. To je nešto na šta smo mi muškarci
veoma osetljivi.”
Livija je počela da drhti i spustila je glavu na njegovo rame. Sklonio je svoju
toplu ruku sa njene dojke i pomilovao je po vratu, a zatim skliznuo u njen steznik.
Trgnula se kada je osetila da je dodirnuo tvrdi vrh njene bradavice. „Moram to da
zapamtim”, prošaputala je.
„Potrudi se.” Okrenuvši je u svom naručju, pokrio joj je usne svojim. Mekoća
njegovih usana u kombinaciji sa oštrim čekinjama neobrijanih brkova, bila je
divlje uzbudljiva. Livija se strastveno izvila ka njemu, klizeći rukama po
njegovom svetlucavom telu. Shvativši da se spremala da se prepusti svom prvom
ljubavniku posle Amberlija, Livija je pokušala da se sabere, ali bilo je nemoguće
razmišljati dok je Gideon bez prestanka ljubio. Zatim su oboje pali na kolena na
vlažan tepih.
Gurnuvši je na leđa, Gideon se smestio među njene suknje. Otkopčao je prvih
nekoliko dugmadi njenog steznika i povukao joj gornji deo kombinezona nadole,
otkrivajući joj oble grudi. Poželela je istog trenutka njegove usne na sebi, njegov
jezik... Od same pomisli na to iz grla joj se oteo jauk.
Ubrzano dišući, Gideon je posegnuo za nečim iznad njene glave. Livija je čula
zveckanje leda koji se otapao u čaši i na trenutak se zbunjeno zapitala da li on to
upravo namerava da pije. Međutim, on je iz čaše izvukao komadić leda i gurnuo
ga u usta, a onda sagnuo glavu. Zahvatio je vrh njene dojke svojim ledenim
poljupcem, a onda počeo jezikom da klizi po njenoj bradavici hladnim i mekanim
potezima. Livija se izvila kriknuvši iznenađeno, ali je Gideon čvrsto držao ne
dozvolivši joj da se pomeri sve dok se led nije potpuno otopio. Njegov dugački
uzbuđeni ud pristiskao je unutrašnju stranu njene butine, a svaki dodir njegovog
jezika izazivao je buru zadovoljstva u Livijinom stomaku. Zaronivši svoje prste u
njegovu gustu, mokru kosu, čvrsto mu je držala glavu na svom telu dok je svoje
bokove pomerala ka njemu.
Međutim Gideon se iznenada povukao, otkotrljavši se sa nje uz stenjanje.
„Ne”, rekao je promuklim glasom. „Prvi put ne sme da bude ovakav. Previše sam
prokleto pijan da bih to uradio kako treba i ne želim na taj način da te vređam.”
Livija je tupo zurila u njega, previše ispunjena požudom da bi mogla jasno da
razmišlja. Grudi su joj trnule i pulsirale. „Ne bih se osećala uvređenom. Uopšte ti
nije išlo loše i zapravo...”
„I još sve to na podu”, promrmljao je. „Bože moj. Oprosti mi, Livija. Ne
zaslužuješ da se prema tebi bilo ko ponaša na ovakav način.”
„Oprošteno ti je”, brzo je rekla. „Uopšte mi nije bilo neprijatno. Sviđa mi se
ovaj tepih. Pa hajde da se vratimo na...”

144
 Ali njen partner je već ustao i Livija će tek kasnije saznati da je Gideon zaista
imao neverovatan strah da će se poneti nedžentlmenski. Pronašavši svoj ogrtač,
navukao ga je preko sebe i zavezao pojas. Zatim je prišao Liviji i podigao je sa
poda. „Žao mi je”, rekao je dok joj je popravljao odeću i nespretno zakopčavao
haljinu.
„U redu je, zaista...”
„Moraš sada da odeš, Livija, pre nego što te ponovo budem oborio na leđa.”
Samo je ponos sprečio da mu kaže kako joj se ta ideja zapravo dopada.
Razočarano uzdahnuvši, dozvolila mu je da je skoro izgura iz spavaće sobe.
„Poslala sam tvog slugu po sendviče”, rekla je idući ispred njega.
„Jesi li?”
„Da, i očekujem da ih pojedeš i večeras za tebe više nema brendija.”
„Nisam gladan.”
Livija se potrudila da joj ton zvuči što oštrije. „Ipak ćeš ih pojesti, pošto će to
biti deo tvog pokajanja što si pokušao da me obeščastiš ovde na podu...”
„U redu, ješću”, rekao je Gideon žurno.
Uzvrativši mu osmehom, Livija mu je dozvolila da joj otvori vrata i izašla
napolje. Tek kada su se vrata za njom zatvorila, drhtavo je uzdahnula i dovršila
svoju rečenicu: „...i kako bih volela da si to stvarno i uradio!”

145
 Petnaesto poglavlje

Gideon nije bio baš sasvim trezan kada ga je Makena sutradan ukrcao na
kočiju. Međutim, bio je čist i obrijan, a njegova sjajna kosa bila je uredno
podšišana i samo je u licu bio pomalo bled. Išli su u Ratlidž, londonski hotel
namenjen isključivo bogatašima ili porodicama iz inostranstva. Makena se nadao
da će ga poslovni sastanci i pregovori dovoljno zaokupiti, te da će barem nakratko
prestati da razmišlja о Ejlin.
Gideon je na svojoj strani kočije samo stenjao zbog mučnine koja ga je morila
i celo jutro nije progovorio ni reč. „Prokletstvo”, najzad je rekao, „vozim se
okrenut unazad. Hoćeš li, molim te, da zamenimo mesta?”
Setivši se da Gideon ne podnosi da se vozi unazad, Makena ga je odmah
poslušao. Kada su se zamenili, Gideon je podigao nogu na suprotno sedište ne
vodeći računa о skupocenim presvlakama od pliša. „О čemu razmišljaš?” Oslonio
je glavu na ruku kao da se trudio da je zadrži na ramenima. „Zar još uvek nisi
uspeo da prevrneš ledi Ejlin?”
Makena ga je strogo pogledao.
Gideon je uzdahnuo i protrljao svoje bolne slepoočnice. „Samo ću ti ovo reći:
postoji nešto u tim Marsdenovim ženama i u tom njihovom aristokratskom
međunožju čemu je nemoguće odoleti.”
Ova primedba je savršeno opisivala upravo ono što je i sam Makena osećao,
pa se on na to bezobrazno osmehnuo. „Izgleda da si se baš zainteresovao za
Liviju.”
„Da”, uzvratio mu je neraspoloženo. „Zahvaljujući toj zainteresovanosti
patim od najgoreg slučaja otečenih jaja koji sam ikada imao.”
Makenu je uznemirilo to što je njegovog prijatelja tako jako privlačila Ejlinina
sestra, pošto su mu delovali kao neprikladan par u svakom pogledu. „Zar ti nisi
malo prestar za nju?”
Gideon je potražio svoju srebrnu pljosku, a onda se uznemirio shvativši da je
zaboravio da je napuni. Bacio je praznu pljosku na pod i mrko ga pogledao.
„Previše sam sve za nju. Previše sam star, previše prokleto ciničan, previše
žedan... lista je beskonačna.”
„Bolje se pripazi ili će te Vestklif zaklati kao božićnu gusku.”

146
 „Ako će to učiniti brzo i efikasno, ima moj blagoslov”, mrzovoljno je
odgovorio Gideon. „Proklet bio, Makena, voleo bih da ti nisam dozvolio da me
nagovoriš da posetim Stouni Kros. Trebalo je da odemo direktno u London,
završimo posao i vratimo se u Njujork što je pre moguće.”
„Nisi morao da ideš sa mnom”, istakao je Makena.
„Smatrao sam da treba da te čuvam od nevolja. A i želeo sam da vidim kakva
je to žena koja je uspela da te pretvori u takvo čudovište.”
Ključajući u sebi, Makena je zurio kroz prozor posmatrajući prirodu i zelenilo
pored kojeg su prolazili. Samo ledi Ejlin Marsden, pomislio je on smrknuto, bila
je u stanju da radije izabere da ostane neudata nego da prihvati udvarača ispod
svog nivoa.
„Želim da je povedem sa sobom u Njujork”, rekao je.
Gideon je dugo ćutao. „Da li je ledi Ejlin nečim nagovestila da bi mogla da
prihvati takav predlog?”
„Ne. U stvari, jasno mi je dala do znanja da ništa drugo osim petominutnog
seksa u nekom budžaku ne dolazi u obzir, jer ne pripadam njenoj klasi.”
Gideon nije delovao nimalo iznenađeno. „Naravno, zato što si ti jedan
poslovni čovek koji radi okružen kulturom koja ceni lenjost i prezire ambiciju.”
„Pa i ti radiš.”
„Da, ali ne redovno i svi znaju da ne moram. Takođe potičem iz jedne stare
bogate porodice, makar po njujorškim standardima.” Gideon je zastao na trenutak
pre nego što je nastavio. „Nemoj pogrešno da me razumeš, Makena, ti si najbolji
čovek kog sam ikada upoznao i dao bih život za tebe ako bi to bilo potrebno. Ali
činjenica je da ti nisi samo jedna stepenica niže u odnosu na ledi Ejlin, već
sunovrat sa vrha planine gledajući kroz društvenu i klasnu prizmu.”
Te reči svakako nisu oraspoložile Makenu, ali je bar uvek mogao da računa
na to da će Gideon sa njim biti iskren, a Makena je to cenio mnogo više od bezbroj
dobronamernih laži. Prihvativši to njegovo zapažanje samo klimnuvši glavom,
namršteno je pogledao u vrhove svojih sjajnih crnih cipela.
„Ne bih baš rekao da je tvoja situacija potpuno beznadežna”, nastavio je
Gideon. „Poseduješ neke kvalitete koje bi navele mnoge žene, pa čak i ledi Ejlin,
da zaborave na činjenicu da si ti samo jedan obični mešanac bez pedigrea. Čini se
da si za dame dovoljno privlačan, a novac ti svakako ne nedostaje. Osim toga,
umeš da budeš prokleto ubedljiv kada to želiš. I nemoj mi reći da nećeš biti u
stanju da ubediš jednu tridesetjednogodišnju usedelicu iz Hempšira da se uda za
tebe. Naročito ako je već pokazala svoju spremnost da te, ovaj... počasti, što je
očigledno već i uradila.”
Makena ga je oštro pogledao. „Ko je spominjao brak?”
Ovo pitanje kao da je zateklo Gideona nespremnog. „Upravo si rekao da želiš
da je povedeš sa sobom u Njujork.”

147
 „Ne kao svoju ženu.”
„Nego kao ljubavnicu?”, upitao je Gideon sa nevericom. „Ne veruješ valjda
da bi se ona toliko ponizila i prihvatila takav aranžman.”
„Nateraću je da to prihvati, na bilo koji način.”
„Šta je sa njom i lordom Sendridžom?”
„Pobrinuću se da se taj odnos prekine.”
Gideon je zurio u njega delujući zbunjeno. „Bože moj. Da li sam dobro
razumeo, Makena, da ti zaista nameravaš da sprečiš ledi Ejlin da se ikada uda,
želiš da ocrniš njeno ime na dva kontinenta, prekineš sve njene veze sa porodicom
i prijateljima i zatvoriš joj vrata za ulazak u bilo kakvo pristojno društvo za sva
vremena? I verovatno planiraš i neko kopile da joj natovariš na vrat?”
Makena se na to oholo osmehnuo. „Marsdenova koja rađa kopile koje joj je
napravilo drugo kopile... da, to bi mi sasvim odgovaralo.”
Gideon je začkiljio očima. „Gospode, nikada ne bih pomislio da si sposoban
za takvu zlobu.”
„Onda me ne poznaješ dobro.”
„Očigledno ne”, promrmljao je Gideon začuđeno. Iako je bio voljan da nastavi
ovaj razgovor, neravnine na putu su ga naterale da zastenje i uhvati se za glavu.
Makena je vratio pogled ka prozoru i nastavio oholo da se smeška.

Markusovo zadovoljstvo zbog odlaska Šoa i Makene trajalo je tačno jedan

dan... sve do trenutka kada je narednog jutra otkrio da je i Livija otišla u London.
Nije bio mali posao spakovati se i organizovati putovanje u tajnosti. Ejlin je bila
uverena da će neko od slugu da se izleti pred Markusom pre nego što Livija bude
otišla. Međutim, zahvaljujući gospođi Ferklot, svima su, od vešeraja do štale, usne
bile zapečaćene. Niko se nije usuđivao da otkrije Livijine planove i tako navuče
gnev kućepaziteljke.
Kada je Livijina kočija krenula, sunce je tek počelo da izlazi i baca svoje prve
slabašne zrake na put koji je vodio iz Stouni Krosa. Ejlin je odahnula stojeći u
predvorju, obučena u svetloplavu kućnu haljinu. Nasmejala se gospođi Ferklot,
koja je uprkos svom neodobravanju učinila sve da pomogne Liviji oko odlaska.
„Gospođo Ferklot”, rekla je Ejlin uhvativši kućepaziteljku za ruku. „Koliko
si godina stajala po strani i gledala Marsdenove kako rade stvari koje ne
odobravaš?”
Kućepaziteljka se samo nasmešila na ovo retoričko pitanje i nastavila da
zajedno sa njom u tišini posmatra kako Livijina kočija nestaje na kraju puta.
Iznenada se iza njih začuo neki glas i kada se Ejlin okrenula, susrela se sa
bratovljevim sumnjičavim pogledom. Markus je bio obučen u lovačku odeću i
posmatrao je svojim crnim, hladnim očima koje su se savršeno uklapale u njegove
oštre crte lica. „Hoćeš li da mi kažeš šta se to dešava?”, grubo je upitao.

148
 „Svakako, dragi.” Ejlin je bacila pogled na gospođu Ferklot. „Hvala, gospođo
Ferklot. Sigurna sam da sada imate mnogo posla.”
„Da, miledi”, usledio je zahvalan odgovor kućepaziteljke, koja nije želela da
prisustvuje jednom od Markusovih retkih, ali veoma eksplozivnih izliva besa.
„Ko je bio u toj kočiji?” zahtevao je da čuje Markus.
„Hoćemo li da pređemo u salon?” Ejlin je predložila. „Zatražiću da nam
donesu čaj i...”
„Nemoj mi reći da je to bila Livija.”
„U redu, neću.” Zastala je pre nego što je sramežljivo dodala: „Ali to jeste
bila ona. I pre nego što budeš zapenio oko toga...”
„Za ime boga, nije valjda da je moja sestra odjurila u London za tim prokletim
razvratnikom?”, besno je pitao Markus.
„Sve će biti u najboljem redu sa Livijom”, rekla je Ejlin žurno. „Ona će
odsesti u rezidenciji Marsden teras i imaće pratilju i...”
„Idem odmah po nju.” Okrenuvši se, Markus je krenuo ka vratima.
„Ne!” Možda je njen brat bio po prirodi dobronameran čovek, ali je njegova
drskost upravo prevršila svaku meru. „Nećeš, Markuse.” Iako nije podigla glas,
njen ton ga je istog trenutka zaustavio. „Ako se budeš usudio da kreneš za njom,
lično ću te sprečiti.”
Markus se okrenuo i sa nevericom pogledao u nju. „Bože, Ejlin, pa ne moram
da ti govorim šta sve rizikuje...”
„Ja savršeno dobro znam šta Livija rizikuje. I ona to isto dobro zna.” Rekavši
to, Ejlin je otišla do salona u koji se ulazilo pravo iz predvorja, a on je krenuo za
njom.
Markus je zatvorio vrata veštim pokretom noge. „Daj mi bar jedan dobar
razlog zašto bi trebalo da se držim po strani i ne uradim ništa!”
„Zato što ti Livija nikada ne bi oprostila ako bi se umešao.”
Dugo su se gledali i činilo se da je bes počeo polako da napušta Markusa, a
onda se okrenuo i umorno se sručio u najbližu stolicu. Ejlin je osetila izvesnu dozu
saosećanja prema svom bratu, znajući da je za nekog poput njega ova
bespomoćnost najgora vrsta mučenja. „Zašto je to morao da bude baš on?”,
gunđao je. „Zašto nije mogla da izabere nekog pristojnog mladića iz neke ugledne
engleske porodice?”
„Gospodin Šo nije tako strašan”, rekla je Ejlin smejuljeći se.
Namrgođeno je pogledao. „Ne uspevaš da vidiš bilo šta drugo osim one
njegove plave kose, ispraznog šarma i proklete američke drskosti koja je ženama
izgleda veoma privlačna.”
„Zaboravio si da spomeneš i sav onaj njegov lepi američki novac”, zadirkivala
ga je Ejlin.

149
 Markus je podigao pogled ka nebu pitajući se čime je zaslužio takve muke.
„Iskoristiće je, a onda će joj slomiti srce”, rekao je odlučno. Samo neko ko ga je
dobro poznavao mogao je da oseti nagoveštaj neverovatne brige u njegovom
glasu.
„Oh, Markuse”, rekla je Ejlin nežno, „Livija i ja smo mnogo jače nego što se
tebi čini. I svako mora u nekom trenutku svog života da se izloži riziku da će mu
biti slomljeno srce.” Prišavši mu, pomilovala ga je po tamnoj gustoj kosi. „Pa čak
i ti.”
On je besno slegnuo ramenima i sklonio se od njene ruke. „Ne preuzimam
nepotrebne rizike u životu.”
„Čak ni zbog ljubavi?”
„Pogotovo ne zbog ljubavi.”
Nežno se osmehujući, Ejlin je odmahnula glavom. „Jadni moj Markuse...
koliko se samo radujem danu kada ćeš i ti pasti na čari neke žene.”
Markus je ustao sa stolice. „Na to ćeš morati veoma dugo da čekaš”, rekao je
i izašao iz salona svojim uobičajenim nestrpljivim korakom.

***

Hotel Ratlidž je skoro bio sasvim renoviran i trebalo je uskoro da postane

najelegantniji i najmoderniji hotel u Evropi. U proteklih pet godina, vlasnik, Hari
Ratlidž - gospodin pomalo misterioznog porekla - tiho i uporno je kupovao
parcele u ulicama oko Kapitol teatra, u srcu londonske pozorišne četvrti. Pričalo
se da je, želeći da izgradi vrhunski hotel, Ratlidž posetio Ameriku da bi se
upoznao sa novitetima u oblasti hotelskog dizajna i usluge jer se tamo ta grana
razvijala mnogo brže nego bilo gde drugde. Ratlidž se trenutno sastojao od niza
rezidencijalnih apartmana koji bi uskoro trebalo da budu srušeni da bi se
pripremio teren za monumentalnu zgradu kakvu London još nije video.
Iako je lord Vestklif ponudio Makeni i Gideonu da odsednu u rezidenciji
Marsden teras, oni su se ipak odlučili za zgodniju lokaciju na kojoj se nalazio
Ratlidž. Hari Ratlidž se, sasvim očekivano, predstavio kao Vestklifov blizak
prijatelj, na šta je Gideon ogorčeno konstatovao da je grof svakako imao mnogo
poznanika.
Smestivši se u elegantno uređeni apartman opremljen nameštajem od
mahagonija i mesinga, Gideon se veoma brzo uverio da je reputacija hotela bila
zaslužena. Nakon što se dobro naspavao i doručkovao, Gideon je odlučio da
popravi svoje mišljenje о Londonu. Morao je da prizna da grad sa toliko kafeterija,
parkova i pozorišta nije mogao da bude baš toliko loš. Osim toga, tu su nastali
sendviči i moderan kišobran, za njega dva najveća čovekova izuma.
Nakon dana prepunog sastanaka i večere u lokalnoj taverni, Gideon je trebalo
da se oseća iscrpljeno, ali njemu je ipak bilo teško da zaspi te noći. Nije bila
150
misterija zašto je osećao takav nemir - njegov dar za uspešno izbegavanje emocija
ovog puta ga je izneverio. Plašio se da je počeo da se zaljubljuje u Liviju Marsden.
Želeo ju je, obožavao, žudeo za njom u svakom trenutku. Međutim, kad god bi
razmišljao о tome šta bi uradio sa njom, nije uspevao da dođe do rešenja. Nije bio
tip za ženidbu, a čak i da jeste, previše mu je bilo stalo do nje da bi je tek tako
izložio onim ajkulama iz svoje porodice. U suštini, najveća prepreka je bio njegov
brak sa flašom, u kojem nije bilo mesta za još jednu nevestu, a to je bilo nešto što
je sumnjao da će ikada moći da promeni.
Krenula je prava letnja oluja, čula se grmljavina i kiša je padala u
isprekidanim naletima. Gideon je malo odškrinuo prozor da bi u sobu ušao miris
letnje kiše. Ležeći u sveže ispeglanoj posteljini, pokušavao je da prestane da
razmišlja о Liviji, ali nije uspevao. Iznenada, usred noći, prenulo ga je kucanje i
glas njegovog sluge.
„Gospodine Šo? Izvinite, gospodine Šo, ali neko vas čeka u predvorju.
Zamolio sam je da se vrati u neko pristojnije vreme, ali ona je to odbila.”
Gideon se sa mukom uspravio i zevnuo počešavši se po grudima. „Ona?”
„Ledi Olivija, gospodine.”
„Livija?”, zapanjeno je ponovio Gideon. „Nemoguće je da je ovde. Ona je u
Stouni Krosu.”
„Ali ona je zaista ovde, gospodine Šo.”
„Isuse.” Gideon je skočio iz kreveta kao oparen, žurno tražeći ogrtač. „Je l’
nešto nije u redu?”, upitao je. „Kako izgleda?”
„Mokro, gospodine.”
„Koliko je sati?”
Sluga, koji je očigledno u velikoj žurbi navukao svoju izgužvanu odeću,
umorno je uzdahnuo. „Dva sata ujutru.”
Previše zabrinut da bi sada tražio papuče ili češljao kosu, Gideon je izašao iz
svoje spavaće sobe i krenuo za slugom do predvorja.
Tu se nalazila Livija, koja je stajala u barici vode. Stidljivo mu se nasmešila
pogledavši ga ispod oboda svog kišom natopljenog šešira. Gledajući je kako stoji
u tom predvorju, Gideon Šo, čuveni cinik, hedonista, pijanica, razvratnik, osetio
je da se beznadežno zaljubio. Preplavila ga je nežnost i sa žaljenjem je shvatio da
je baš u tom trenutku postao upravo onaj zaljubljeni glupan kako je pre neki dan
nazvao Makenu.
„Livija”, rekao je tiho prilazeći joj. Pogled mu je prešao preko njenog
zajapurenog, mokrog lica i pomislio je kako liči na nekog pokislog anđela. „Da li
je sve u redu?”
„Sve je u savršenom redu.” Spustila je pogled na njegov svileni ogrtač i bose
noge, i pocrvenela kada je shvatila da je ispod verovatno nag.

151
 Ne mogavši da se obuzda da je ne dodirne, Gideon joj je skinuo mokri kaput
sa koga je pljusnula voda na pod i dodao ga slugi koji je otišao da ga okači na
obližnji čiviluk. Zatim joj je skinuo šešir, pa je Livija ostala da stoji pred njim
tresući se od hladnoće, pošto joj je i suknja bila mokra i blatnjava.
„Zašto si došla u grad?”, nežno je upitao Gideon.
Livija je slegnula ramenima dok su joj zubi cvokotali od hladnoće. „Morala
sam da dođem u neku k-kupovinu. Smestila sam se u rezidenciji Marsden teras i
pošto smo baš b-blizu, mislila sam da te posetim.”
„Usred noći?”
„Prodavnice se neće otvoriti pre devet”, rekla je. „Tako ćemo imati priliku da
malo p-proćaskamo.”
Uputio joj je ironičan pogled. „Da, otprilike sedam sati. Hoćemo li da
razgovaramo u salonu?”
„Ne, nego u tvojoj sobi.” Obgrlila se oko ramena da bi se ugrejala.
Gideon je pažljivo proučavao Livijine oči tražeći bilo kakav nagoveštaj
nesigurnosti, ali jedino što je uspevao da vidi bila je njena potreba za bliskošću,
ista kao i njegova. Bilo joj je hladno, pomislio je, a on bi mogao da joj pruži
toplinu.
Gideon je uhvatio sebe kako bez razmišljanja izdaje naređenja slugi da isprati
njenu kočiju i lakeja i da se pobrine da u zoru vrati ledi Oliviju kući.
Gideon je potom uhvatio Liviju za ruku i odveo je u svoju sobu. „Krevet mi
nije namešten. Nisam očekivao društvo u ovo doba.”
„Nadam se da nisi”, oštro je uzvratila, kao da se i ona sama nije spremala da
se upusti u tajnu vezu sa njim.
Nakon što je zatvorio vrata spavaće sobe, Gideon je upalio slabašnu vatricu u
kaminu. Livija je poslušno stala ispred njega, okupana treperavom žuto-
narandžastom svetlošću i dopustila da je svuče. Ćutala je i nije se pomerala, samo
je dizala ruke kada je to bilo potrebno, a onda je samo preskočila svoju haljinu
koja je sa nje skliznula na pod. Gideon je pažljivo skidao slojeve muslina, pamuka
i svile sa njenog tela i prebacivao jedan po jedan deo mokre odeće preko naslona
stolice. Kada je konačno ostala potpuno naga i dok je vatra iz kamina obasjavala
zlatnim sjajem njeno vitko telo i njenu dugu svetlosmeđu kosu, Gideon nije zastao
ni na trenutak da je pogleda. Umesto toga, skinuo je svoj ogrtač i pokrio je njime,
obavijajući je toplom svilenom tkaninom zagrejanom njegovim telom. Livija je
tiho uzdahnula kada je podigao u naručje i odneo u krevet, položivši je u svoju
izgužvanu posteljinu. Pokrio je i pridružio joj se zagrlivši je otpozadi. Ležala je
priljubljena uz njega leđima dok je on držao svoj obraz položen na njenu rasutu
kosu.
„Je li ovo u redu?”, prošaputao je.
Duboko je uzdahnula. „Oh, da.”

152
 Dugo su tako ležali, sve dok Livijina napetost nije popustila i dok joj se telo
nije zagrejalo. Pomerila je svoje stopalo i prstima počela da istražuje maljavu
površinu njegove noge. Gideon je naglo udahnuo kada je osetio da se njeni bokovi
pomeraju unazad ka njegovim. Budući da je na sebi imala samo tanku svilenu
tkaninu, odmah je osetila njegovu uzbuđenost kada mu se približila.
„Jesi li trezan?”, upitala je približivši mu se.
Gideona je snažno uzbudio dodir njenog tela. „Povremeno jesam, uprkos svim
naporima da to sprečim”, rekao je promuklim glasom. „Zašto pitaš?”
Uzela je njegovu ruku i privukla je na svoje grudi. „Sada možeš da me
zavedeš, a da posle ne moraš da tvrdiš da nisi znao šta radiš.”
Mekani brežuljak pod njegovim prstima bilo je isuviše izazovan da bi mogao
da mu se odupre. Lagano je pomilovao preko svilene tkanine, a zatim joj zavukao
ruku ispod ogrtača. „Livija, draga, nažalost, ja skoro uvek znam šta radim.”
Kratko je uzdahnula osetivši baršunasti dodir njegovog palca i kažiprsta na
svojoj bradavici. „Zašto kažeš nažalost?”
„Zato što u ovakvim trenucima moja savest urla na mene da te ostavim na
miru.”
Livija se okrenula ka njemu i prebacila butinu preko njegovog boka. „Reci
ovo svojoj savesti”, rekla je i prislonila svoje usne na njegove.
Gideon je odmah prihvatio njene usne sporim, nežnim i radoznalim
poljupcima. Polako i oprezno je otvorio svileni ogrtač koji je imala na sebi.
Spustio je glavu i nežno počeo da klizi usnama po njenoj mekanoj koži.
Pronalazio je osetljive delove tela gde joj je puls najjače kucao, i baš se tu
zaustavljao i milovao je usnama i jezikom i lagano grickao zubima dok je ona
uživala ispuštajući drhtave uzdahe. Nikada do sada nije osetio tako ogromnu
potrebu da prodre u telo neke žene i poseduje je. Šapućući njeno ime, dodirnuo je
svilenkasto, vlažno mesto između njenih butina i zavukao prste unutra. Livija se
ukočila osetivši njegov dodir dok joj je strastveno rumenilo prekrivalo pojedine
delove tela.
Gideon je prstima lagano dražio, uživajući u njenom odsutnom izrazu lica, u
toj čulnoj bespomoćnosti žene koju je polako dovodio do vrhunca. Livija je
zatvorila oči prepustivši se njegovoj nežnoj veštini dahćući i izvijajući se dok je
zadovoljstvo polako raslo u njoj. Doživela je vrhunac priljubivši se uz njega čvrsto
zgrčenih prstiju na nogama. „Tako je”, prošaputao je i palcem prešao preko njene
najosetljivije tačke, „tako je, slatka moja damo, najslađa moja...” Polako je
spustio, praveći i dalje erotske pokrete prstima po vlažnim kovrdžama između
njenih bedara, a onda nastavio da joj ljubi grudi sve dok se nije umirila. Zatim je
spustio usne preko njenog trbuha i mekane kože stomaka i rukama joj raširio
bedra.
Livija je zastenjala kada je njegov jezik pronašao, a onda osetila i da joj je
gurnuo palac u natečeni otvor njenog tela. Gideon je grickao i dražio uživajući u

153
njenom stenjanju i uzdasima, i ritmičnom talasanju njenih kukova koji su se
izvijali pod njegovim pohotnim usnama. Osetivši blago stezanje njenih mišića oko
svog palca, shvatio je da je na ivici još jednog orgazma i polako je povukao ruku.
Uz mali krik pobune, ispružila je celo telo prema njemu. Legao je preko nje,
raširio njene drhtave udove i skliznuo u njenu toplu, pulsirajuću mekoću.
„Oh, bože”, prošaputao je, odjednom nesposoban da se pomeri od prevelikog
zadovoljstva.
Livija je, umilno cvileći, obavila svoje vitke ruke oko njegovih leđa i
zaljuljala kukove kako bi što dublje u sebe uvukla njegovu ukrućenost. Mahnito
je odgovarao na njene pokrete, uranjajući u nju sve dublje dok ti sladostrasni udari
mesa о meso nisu postali neizdrživi. Zadržala je dah i zadrhtala, a telo joj se steglo
oko njegovog uda trepereći od unutrašnjih nadražaja. Gideon se najednom
povukao uz oštar krik, a iz njegove pulsirajuće muškosti izletela je semena tečnost
i razlila joj se po stomaku.
Zastenjavši, srušio se pored nje dok mu je puls mahnito udarao u grudima,
slabinama i ušima.
Dugo nisu mogli ništa da progovore, a onda je Livija podigla glavu sa
njegovog ramena i pospano se nasmešila. „Amberli to nikada nije radio u
završnici”, rekla je dok se prstima igrala sa maljama na njegovim grudima.
Gideon se osmehnuo na ovaj komentar. „To je takozvana kafeterija metoda
kontracepcije.”
„Kafeterija?”
„Uđeš i izađeš, a ništa ne potrošiš”, objasnio je, a ona se privila uz njega uz
prigušen smeh. Nežno je uhvatio za zglobove. „Livija... Moram da te zaštitim od
posledica onoga što radimo, dok...”
„Znam”, prekinula ga je odmičući se od njega. Bilo je očigledno da u tom
trenutku nije želela da razgovara о bilo čemu važnom. Skliznuvši iz kreveta,
izazovno mu se osmehnula. „О tome ćemo kasnije. A sada...”
„Da?”
Dođi i okupaj me”, rekla je. I on je bez oklevanja poslušao.

154
 Šesnaesto poglavlje

Kada se Livija probudila ležeći u naručju Gideona Šoa, delovalo joj je kao da
se svet izmenio dok je spavala. Mislila je da nikada neće ponovo osetiti ovako
snažnu povezanost sa nekim muškarcem. Možda samo oni koji su voleli i izgubili
mogu zaista da cene ovu magiju, pomislila je šćućurivši se uz njegove muževne
grudi. Gideon je spavao, a njegovo anđeosko lice bilo je opušteno i ozbiljno.
Livija se nasmejala i nastavila da proučava njegove prelepo stroge crte lica,
dugačak pravilan nos, pune usne, zlatno plavi pramen kose koji mu je padao preko
čela.
„Toliko si lep da to ne može da se opiše”, rekla mu je kada je zevnuo i
protegao se. „Nije ni čudo što nikoga ne možeš da nateraš da te sasluša, verovatno
svi žele samo da sede i da te gledaju.”
Glas mu je bio promukao od spavanja. „Ne želim da me bilo ko ozbiljno sluša.
To bi bilo opasno.”
Livija se osmehnula i sklonila mu pramen sa čela. „Moram da se vratim u
Marsden teras pre nego što se gospođa Smedli probudi.”
„Ko je gospođa Smedli?” Gideon se otkotrljao preko nje gurnuvši nos u njen
topli vrat.
„Moja pratilja. Stara je, slabo čuje i veoma je kratkovida.”
„Savršeno”, prokomentarisao je Gideon sa osmehom. Pomerio se niže,
obuhvatio joj grudi rukama i nežno počeo da ih ljubi. „Danas u toku prepodneva
imam sastanke, ali bih želeo da popodne tebe i gospođu Smedli odvedem negde.
Na voćni sladoled, na primer?”
„Da, a možda možemo da odemo i na predstavu sa pokretnim panoramama.3”
Koža joj se crvenela od njegovih poljubaca, a bradavice su joj se ukrutile dok ih
je vlažio svojim usnama. „Gideone...”
„Iako”, promrmljao je, „nijedna predstava ne može da se poredi sa ovim.”
„Skoro će svanuti”, bunila se migoljeći se pod njim. „Moram da idem.”

3
Popularan vid zabave u XIX veku sa smenjivanjem većeg broja pokretnih panoramskih slika.
Smatra se pretečom bioskopa, prim. prev.

155
 „Bolje bi bilo da moliš boga da gospođa Smedli ovog jutra spava malo duže”,
rekao je, ignorišući njene proteste.
Kasnije u toku dana, Gideon se pokazao kao najzabavnije društvo koje se
može zamisliti, posebno za gospođu Smedli, koja je ličila na naduvenu kokošku
u svojoj smeđoj svilenoj haljini sa pernatim šeširom na glavi. Gledajući Gideona
kroz debela stakla svojih naočara, gospođa Smedli nije mogla dovoljno dobro da
ga vidi pa nije uspeo da je impresionira svojom očaravajućom lepotom. Povrh
svega, činjenica da je bio Amerikanac nije mu išla baš u prilog, jer je pratilja bila
veoma sumnjičava prema strancima.
Međutim, Gideon je na kraju ipak uspeo da je osvoji, ali samo svojom
upornošću. Nakon što je uzeo karte za najbolja sedišta na predstavi sa pokretnim
panoramama, gde su mogli da se vide i Napulj i Konstantinopolj, seo je pored
gospođe Smedli i strpljivo joj opisivao scene glasno govoreći u veliki rog koji je
držala na uvetu. Tokom pauze, odlazio bi više puta da joj donese osveženje. Zatim
je posle predstave, dok su se vozili kroz Hajd park, Gideon ponizno slušao
predavanje gospođe Smedli о štetnosti duvana. Njegovo sramežljivo priznanje da
povremeno uživa u cigari dovelo je gospođu Smedli do eksplozije nezadovoljstva,
pa je nastavila da drži predavanje još energičnije.
Gledajući kako je gospođa Smedli uživala dok je kritikovala Gideona, Livija
nije skidala osmeh sa lica. S vremena na vreme pogledi bi im se susreli, a od
njegovih nasmejanih plavih očiju zastajao joj je dah.
Napokon je sa predavanja о duvanu prešla na temu bontona, a zatim i na
osetljiviju oblast vezanu za udvaranje, od čega se Livija štrecnula, dok su Gideona
izjave gospođe Smedli očigledno zabavljale.
„Nikada se ne treba venčavati sa nekim ko vam je sličan po temperamentu i
izgledu”, savetovala ih je pratilja. „Tamnokosi gospodin, na primer, ne bi trebalo
da se oženi brinetom, niti korpulentan muškarac obdarenom devojkom. Srdačni
treba da se spoje sa hladnokrvnima, nervozni treba da budu upareni sa mirnima, a
strastveni treba da se venčaju sa razumnima.”
„Onda nije preporučljivo da se dve strastvene osobe venčaju?” Iako Gideon
nije pogledao u Liviju, na vreme je sklonio nogu i izbegao njen šut u cevanicu.
„Apsolutno ne”, usledio je glasan odgovor. „Pomislite samo kakvu bi
razdražljivu prirodu deca imala!”
„Zastrašujuće”, rekao je Gideon, podrugljivo podigavši obrve.
„Ali društveni položaj je najvažnija stvar,” rekla je gospođa Smedli. „Samo
oni iz istog staleža bi trebalo da se venčaju... ili ako postoji nejednakost, muž
svakako treba da bude u nečemu superiorniji od svoje neveste. Nemoguće je da
žena ceni muškarca koji je ispod nje.”
Livija je iznenada osetila napetost, a Gideon se ućutao. Nije morala da ga
pogleda, a već je znala da on razmišlja о Makeni i Ejlin.

156
 „Hoću li imati priliku da vidim Makenu u Londonu?”, upitala je Livija
Gideona dok je gospođa Smedli uporno nastavljala sa pričom ne primećujući da
je ne slušaju.
Gideon je klimnuo glavom. „Sutra uveče, ako mi ukažeš čast i pođeš sa mnom
u pozorište.”
„Da, volela bih to.” Zastala je, a onda tihim tonom upitala: „Da li ti je Makena
u poslednje vreme spominjao moju sestru?”
Oklevao je, a onda je oprezno pogledao. „Da.”
„Da li ti je dao bilo kakav nagoveštaj о prirodi svojih osećanja prema njoj?
„Moglo bi se reći da jeste”, hladno je odgovorio Gideon. „Prilično je ogorčen,
i žarko želi da se osveti. Duboke rane koje mu je davno napravila skoro su ga
koštale života.”
U Liviji se iznenada probudila nada, ali sa dozom teskobe. „Ona tu uopšte
nije bila kriva”, rekla je. „Međutim, nikada neće pristati da mu objasni šta se
zapravo dogodilo i zašto se tako ponela.”
Gideon je zainteresovano pogledao. „Ispričaj mi.”
„Ne mogu”, tužno je rekla Livija. „Obećala sam sestri da nikada neću otkriti
njene tajne. Jednom mi je isto takvo obećanje dala jedna prijateljica, a onda je
prekršila svoju reč i to mi je nanelo veliku bol. Nikada ne bih mogla da izneverim
Ejlin.” Zatim mu je uputila pokajnički pogled. „Znam da bi sada mogao da mi
zameriš što ćutim, ali...”
„Ne razmišljam о tome.”
„О čemu onda razmišljaš?”
„О tome da što te više upoznajem, sve više te volim.”
Livija je na trenutak prestala da diše, zapanjena ovim priznanjem. Trebalo joj
je dosta vremena da progovori. „Gideone...”
„Ne moraš ništa da kažeš”, promrmljao je. „Barem jednom u životu želim da
imam zadovoljstvo da volim nekoga, a da ne tražim ništa zauzvrat.”

***

Postojale su dve vrste pozorišne publike - oni koji su zaista dolazili da uživaju
u predstavi i ogromna većina onih koji se tu nalaze čisto iz društvenih razloga.
Pozorište je bilo mesto gde si mogao budeš viđen, savršeno za razmenu tračeva i
flertovanje. Sedeći u loži zajedno sa Gideonom Šoom, Makenom, gospođom
Smedli i još dva para, Livija je vrlo brzo odustala od svojih pokušaja da čuje šta
se dešava na sceni, pošto je veći deo publike glasno razgovarao tokom cele
predstave. Umesto toga, ona se udobno smestila i posmatrala čitavu paradu
muškaraca i žena koji su dolazili u njihovu ložu. Bilo je zanimljivo gledati koliku
su pažnju privlačila dva bogata američka industrijalca.
157
 Gideon je bio vešt sagovornik i opušteno i nasmejano je ćaskao sa
posetiocima. Makena je pak bio daleko rezervisaniji, veoma malo je pričao i
pažljivo je birao reči. Bio je obučen u formalnu crno-belu kombinaciju i izgledao
je kao Gideonova sušta suprotnost. Makena je Liviji delovao prilično zastrašujuće
i divila se kako je Ejlin uspela da ima toliku moć nad ovakvim čovekom.
Kada je Gideon otišao da donese čašu limunade za nju i liker za gospođu
Smedli, Livija je dobila priliku da nasamo porazgovara sa Makenom, pošto je
njena pratilja bila gluva kao top. Makena je bio ljubazan i pomalo distanciran i
svakako nije izgledao kao neko koga treba žaliti, ali Livija je ipak osećala izvesno
sažaljenje prema njemu. Uprkos njegovoj gruboj spoljašnjosti, uspevala je da
primeti znakove umora na njegovom smrknutom licu, koji su bili dokaz mnogih
neprospavanih noći. Znala je koliko je strašno voleti nekoga koga ne možeš da
imaš, a Makeni je bilo još teže, jer nikada neće saznati zašto ga je Ejlin odbila.
Livija je osetila grižu savesti jer se prisetila da je pre mnogo godina ona zapravo
bila glavni krivac što su Makenu oterali iz Stouni Krosa, pa je iznenada
pocrvenela. Makena je odmah primetio to izdajničko rumenilo.
„Miledi”, promrmljao je, „da li vas moje prisustvo iz nekog razloga
uznemirava?”
„Ne”, brzo je uzvratila.
Makena je malo bolje pogledao, a onda ljubazno rekao: „Mislim da vas
uznemirava. Premestiću se na neko drugo mesto ako će vas to osloboditi ove
nelagode.”
Dok je Livija zurila u njegove umorne plavo-zelene oči, prisetila se poletnog
dečaka kakav je nekada bio i pomislila da mu duguje izvinjenje već dvanaest
godina. Ispunila je uznemirenost dok je razmišljala о obećanju koje je dala Ejlin,
ali ono se odnosilo na to da mu nikada neće reći za ožiljke, a ne da neće pričati о
očevim manipulacijama.
„Makena”, rekla je oklevajući, „moj osećaj neprijatnosti proizilazi iz toga što
još uvek ne mogu da zaboravim nešto što sam davno uradila. Zapravo, radi se о
nepravdi koju sam vam nanela.”
„Da li mislite na vreme kada sam radio u Stouni kros parku?”, upitao je blago
se namrštivši. „Tada ste bili tek devojčica.”
Livija je tihim glasom odgovorila: „Bojim se da su upravo devojčice često
sklone nestašlucima, i ja nisam bila izuzetak. Zbog mene su vas tako iznenada
oterali u Bristol.”
Makena je netremice gledao i nije progovarao ni reč kada je nastavila da
govori. „Sigurno se sećate kako sam uvek išla za Ejlin i gledala sve što radi.
Obožavala sam je i naravno da sam znala za vaše prijateljstvo. Pretpostavljam da
sam bila pomalo ljubomorna jer sam želela svu Ejlininu ljubav i pažnju za sebe,
budući da mi je bila kao druga majka. Dakle, kada sam vas jednog dana slučajno
videla u spremištu za kočije dok ste se...” Livija je zastala i još više pocrvenela.

158
„Učinila sam najgoru moguću stvar, a nisam bila svesna posledica. Otišla sam kod
oca i ispričala mu sve šta sam videla. I to je bio pravi razlog zašto ste bili otpušteni
i poslati u Bristol. Kada sam, nakon toga, shvatila šta sam uradila i videla koliko
Ejlin pati, osetila sam neverovatnu grižu savesti. Uvek sam se kajala zbog onoga
što sam učinila i iako ne očekujem da mi oprostite, želela bih samo da vam kažem
koliko mi je žao.”
„Patila je?”, ponovio je Makena prigušenim tonom. „Ledi Ejlin me je poslala
u Bristol jer se pokajala što je imala nešto sa jednim običnim slugom. Znala je da
ću jednog dana postati samo njena sramota...”
„Ne”, prekinula ga je Livija ozbiljno. „To je bila odluka našeg oca, a ne
možete da zamislite koliko je on bio osvetoljubiv čovek. Rekao je mojoj sestri da
će vas uništiti ako vas ikada ponovo bude video. Zakleo se da se neće smiriti dok
ne budete ostali bez krova nad glavom i bez sredstava za život. Završili biste ili
mrtvi ili u zatvoru. Ejlin mu je poverovala, jer je znala na šta je sve bio spreman.
Nikada nije želela da napustite Stouni Kros, ali je bila primorana da uradi ono što
je bilo neophodno da bi vas zaštitila i da bi vas spasila. Zapravo, jedini razlog
zašto se otac pobrinuo da vam nađe službu u Bristolu umesto da vas izbaci na
ulicu bio je taj što ga je Ejlin to zamolila.”
Makena joj je uputio podrugljiv pogled. „Zašto mi onda sve to nije rekla?”
„Moja sestra je verovala da biste sve rizikovali kako biste joj se vratili da vam
je dala i tračak nade.” Livija je oborila glavu i, zagladivši svoju svilenu haljinu,
promrmljala: „Da li je pogrešila u toj pretpostavci?”
Prošlo je nekoliko trenutaka u tišini koja se činila kao večnost. „Ne”, konačno
je prošaputao.
Podigavši pogled, Livija je ugledala Makenu kako bezizražajno zuri u
pozornicu. Delovao je prisebno, ali su ga odale graške znoja na čelu i čvrsto
stisnuta pesnica na butini. Livija je sa nelagodom pomislila da je previše otkrila,
ali kada je već počela, nije više mogla da se zaustavi. Morala je da ispravi neke
stvari, makar samo da bi Makena napokon čuo istinu о ovom delu njegove
prošlosti. „Nakon što ste otišli”, rekla je, „Ejlin više nije bila ista. Volela vas je,
Makena. Toliko vas je volela da je odabrala pre da je mrzite nego da budete na
bilo koji način povređeni.”
Glas mu je bio ispunjen nagomilanom mržnjom. „Da je to istina, do sada bi
mi to već rekla. Vaš otac je mrtav, proklet bio, i ništa više ne može da spreči Ejlin
da sve što je bilo ispravi.”
„Možda”, pažljivo je rekla Livija, „ona ne želi da vi na bilo koji način osećate
da joj dugujete nešto. Ili se možda plaši da vam kaže pravi razlog. Kad biste
samo...”
Ućutala je kada je Makena iznenada podigao ruku i dao joj do znanja da
zastane, gledajući i dalje u pozornicu. Primetivši da mu ruka malo podrhtava,
Livija je shvatila da ga je ta informacija uznemirila, iako je mislila da će je primiti

159
sa zahvalnošću ili sa olakšanjem. Nervozno grickajući usnu, Livija se posramljeno
vratila na svoje mesto, a Makena je nastavio da gleda u daljinu.
Livija je osetila olakšanje kada je ugledala Gideona kako se vraća noseći
limunadu. Osetio je blagu napetost u vazduhu, pa je pažljivo pogledao u nju pa u
Makenu. Gideon je zatim ponovo seo pored Livije i svojom vedrinom uspeo da je
opusti i natera je da se ponovo iskreno osmehuje.
Makena je pak izgledao kao da zuri u predvorje pakla. Činilo se da nije bio
svestan šta se dešava oko njega, čak ni gde se nalazi. Kada je izgledalo da više ne
može da izdrži, ustao je sa svog mesta, nešto promrmljao i brzo napustio ložu.
Gideon se začuđeno okrenuo ka Liviji. „Šta ste, za ime boga, rekli jedan
drugome dok me nije bilo?”

Makena je izašao iz pozorišta našavši se među uličnim prodavcima na Kovent

gardenu. Prolazeći pored kolonade masivnih stubova, Makena se zaustavio kod
najudaljenijeg i sakrio se u njegovoj senci. U glavi i u telu mu je vladao haos. U
ušima su mu odzvanjale Livijine reči koje su poljuljale njegovo samopouzdanje i
naterale ga da se ljutito preispituje. Do srži ga je uzdrmala ideja da sve u šta je
verovao svih ovih dvanaest godina možda nije bilo istina. I to ga je užasavalo.
Odjednom se setio svojih davno izgovorenih reči. „Ejlin... Nikada neću otići
osim ako mi ti ne kažeš da odem...”
To nije bilo baš sasvim tačno. Činjenica je da je za to bilo potrebno mnogo
više od toga. Da je Makena gajio nadu da ga je Ejlin volela, on bi joj se stalno
vraćao vođen potrebom koja je prevazilazila svaki osećaj za samoodržanjem.
Ejlin je to znala.
Makena je rukavom svog skupocenog platnenog kaputa obrisao lice. Ako je
to istina i ako ga je Ejlin oterala samo da bi ga zaštitila od osvete starog grofa...
onda ga je ona stvarno volela. Možda je do sada ta ljubav već izbledela, ali ga je
u tom slučaju jednom svakako volela. Borio se da ne poveruje u to, dok je u isto
vreme bio ispunjen količinom emocija koje jedno ljudsko telo nije moglo da
izdrži. Morao je da ode do nje i proveri da li je to istina, iako je u dubini duše već
znao odgovor.
Ejlin ga je volela... i ta spoznaja ga je uzdrmala.
Nekoliko prolaznika radoznalo je bacilo pogled u pravcu te tamne figure
naslonjene na masivni stub sa pognutom glavom koja je izgledala poput nekog
poraženog kolosa. Međutim, niko se nije usuđivao da zastane i upita ga da li je
dobro, pošto se osećala izvesna pretnja u toj njegovoj mirnoći, kao da je u pitanju
neki luđak koga bi bilo šta moglo da natera da učini nešto nepredvidivo.

Gideon je došao kod Livije kasnije te večeri, neprimetno joj se uvukao u kuću
i popeo se do njene spavaće sobe. Pažljivo je svukao i dugo je vodio ljubav sa
njom, uranjajući u nju dubokim i laganim pokretima, nežno je podižući i
160
menjajući položaje. Njene uzdahe su prekidali svilenkasti i ispitivački poljupci,
dok joj je telo drhtalo željno iščekujući svaki njegov pokret.
Liviji je palo na pamet da je sa njim radila stvari koje nikada nije radila sa
Amberlijem. U ovom krevetu nisu postojale iluzije, nije bilo ničega osim
zastrašujuće divne iskrenosti koja nije ostavljala nimalo prostora njenoj duši da
se sakrije. Želela je da je Gideon u potpunosti upozna, sa svim manama. Postojalo
je nešto u njemu, možda je to bila ta njegova intenzivna putenost koja je uklanjala
njenu rezervisanost, dajući joj slobodu da mu odgovori bez zadrške. Šta god je
želeo, ona je radila besramno uživajući u tome, a zauzvrat joj je pružao neke stvari
koje ona nikada ne bi ni pomislila da traži.
Ležali su spokojni i zadovoljni nakon svega, a Livija je napola bila oslonjena
na Gideonovo telo ležerno prebacivši svoju nogu preko njegove. Osetila je
njegove prste u svojoj kosi kako se pomeraju po njenom toplom vlasištu
spuštajući se sve do potiljka. Pomerila je svoju nogu naviše i osetila njegov još
uvek poluukrućeni ud na svojoj butini. Lenjo ga je pomilovala.
„Nezasit si”, optužila ga je smejući se.
Osmehujući se, Gideon je povukao i prebacio preko sebe. „Ne više od tebe.”
Nagnula se ka njemu dok im se nosevi nisu dodirnuli. „Moram priznati,
gospodine Šo, da ste me izuzetno očarali.”
„Očarao?”, rugao joj se. „Ti si ludo zaljubljena u mene.”
Livija je osetila kako joj je srce poskočilo, ali je zadržala ležeran ton. „А zašto
bih bila toliko blesava da se zaljubim u tebe?”
„Postoji mnogo razloga”, rekao joj je. „Ne samo da te zadovoljavam u krevetu
nego sam i jedan od najbogatijih ljudi u civilizovanom delu sveta...”
„Ne zanima me tvoj novac.”
„Znam to, dođavola.” Sada je već zvučao pomalo nezadovoljno. „Upravo je
to jedan od razloga zašto moram da te imam.”
„Da me imaš?”
„Da se oženim tobom.”
Livija se namrštila i krenula da se odvoji od njega, ali Gideon je uhvatio za
bokove i zadržao. „Vredi razmisliti о tome, zar ne?”, upitao je.
„Ne, jer se poznajemo tek nešto više od dve nedelje!”
„Onda mi reci koliko dugo želiš da ti se udvaram. Ja mogu da sačekam.”
„Moraćeš da se vratiš u Njujork.”
„Mogu da sačekam”, tvrdoglavo je ponovio.
Uzdahnuvši, Livija je spustila lice na njegove grudi i naslonila svoj obraz na
oštre malje. A onda je naterala sebe da bude iskrena. „Ništa me neće navesti da se
udam za tebe, dragi moj.”

161
 Gideon je tada obgrlio i malo jače stegnuo, a onda je pomilovao po leđima
jednim dugačkim molećivim pokretom. „A zašto ne?”
„Zato što mi je previše stalo do tebe da bih gledala kako se uništavaš.”
Osetila je iznenadnu napetost u njegovom telu ispod sebe. Opet je pokušala
da se odvoji od njega, očekujući da će je ovog puta pustiti. Međutim, on je još
čvršće stegnuo za leđa, a onda joj jednom rukom pritisnuo glavu na svoje grudi.
Progovorio je pomirljivim i razumnim glasom. „Ti želiš da prestanem da pijem.”
„Ne... ne želim da učestvujem u toj odluci.”
„Ali bi razmislila da se udaš za mene da ne pijem?” Budući da je dugo
oklevala da odgovori, podigao joj je glavu i naterao je da ga pogleda.
„Da”, rekla je nevoljno. „U tom slučaju bih verovatno razmislila о tome.”
Gideon se na trenutak zamislio kao da se preispituje, a onda nezadovoljno
iskrivio usne. „Ne znam da li ću moći da prestanem”, promrmljao je. Bila je
zadivljena njegovom iskrenošću, iako joj se nije dopalo to što je rekao. „Čak ne
znam ni da li želim. Najradije bih nastavio da pijem i da imam tebe.”
„Ne možeš”, rekla je odlučno. „Čak i ako si Šo.”
Gideon se okrenuo na stranu i pogledao je držeći joj glavu u pregibu svoje
ruke. „Dao bih ti sve što si ikada želela. Vodio bih te bilo gde na svetu. Sve što
poželiš...”
„Pre ili kasnije bi se to isprečilo između nas.” Livija je pomislila da je
poludela, budući da je odbijala predlog zbog kog bi većina žena pala ničice na
kolena u znak zahvalnosti. Nesigurno se osmehnula kada je videla njegov izraz
lica. Očigledno nije bio čovek naviknut na odbijanje. „Hajde da uživamo u
zajedničkom vremenu koje nam je preostalo. Vraćam se u Stouni Kros za nekoliko
dana, a do tada...”
„Nekoliko dana? Ne, ostani duže i vrati se sa mnom.”
Odmahnula je glavom. „Ne bi bilo dobro da putujemo zajedno, ljudi bi svašta
pričali.”
„Baš me briga.” Osetio se očaj u njegovom glasu. „Prihvati me ovakvog
kakav sam, Livija.”
„Možda bih i mogla, da mi je manje stalo”, uzvratila je držeći zatvorene oči
dok joj je usnama prelazio preko nežnih kapaka, trepavica, vrelih obraza, vrha
nosa. „Ovako odbijam da pristanem da te gledam kako se ubijaš polako ili postaješ
neko koga više ne prepoznajem.”
Gideon se povukao i mrko je pogledao. „Reci mi barem jednu stvar. Da li me
voliš?”
Livija je ćutala, nesigurna da li će to priznanje učiniti stvari boljim ili gorim.
„Moram da znam”, rekao je Gideon iskrivivši ironično usne kada je
prepoznao molećiv ton u sopstvenom glasu. „Ako budem poželeo da promenim
svoj život zbog tebe, moram da imam bar malo nade.”

162
 „Ne želim da menjaš svoj život zbog mene. To je odluka koju ćeš morati svaki
dan iznova da donosiš i to mora da bude samo zbog tebe samog. U suprotnom ćeš
početi da me prezireš.”
Primetila je njegovu želju da se raspravlja sa njom, ali se umesto toga smestio
pored nje i obgrlio je oko struka. „Ne želim da te izgubim”, prošaputao je.
Pomazivši ga po nadlanici, Livija je uzdahnula. „Tako sam dugo lutala od
Amberlijeve smrti, i sada sam konačno spremna da ponovo počnem da živim.
Došao si baš u trenutku kada si mi bio potreban i zbog toga ću te se uvek sećati sa
naklonošću i zahvalnošću.”
„Naklonost?”, ponovio je napravivši grimasu. „Zahvalnost?”
„Neću da priznam da osećam nešto više od toga.”
Mrmljajući nešto sebi u bradu, Gideon se izdigao iznad nje. „Možda bi trebalo
da testiram tvoju odlučnost.”
„Možeš da pokušaš”, rekla je Livija, ali umesto da zvuči koketno, glas joj je
bio melanholičan, pa je obavila i noge i ruke oko njega kao da pokušava da ga
zaštiti od demona koji su u njemu obitavali.

***

Ejlin je uzdahnula dok je vadila još jedan list papira iz fioke svog pisaćeg
stola i čistila svoje pero parčetom crnog hica. Ispred nje se nalazilo desetak pisama
od prijatelja i rođaka koji su sigurno već bili ljuti zbog njenog kašnjenja sa
odgovorom. Međutim, nije postojao način da se brzo odgovori na jedno pismo,
jer je to bila umetnost koja je zahtevala punu pažnju. Najnovije vesti su morale da
se prenesu određenim stilom i poletom, a ukoliko nije bilo značajnih događaja о
kojima bi se moglo pisati, trebalo je biti kreativan i smisliti neki filozofski osvrt
na stvari oko sebe.
Ejlin se namrštila pomislivši na tri pisma koja je upravo završila. Pisala je о
nekim manjim problemima u njihovom domaćinstvu, prenela je neke odabrane
tračeve, komentarisala je čak i vremenske prilike. „Kako sam postala vešta da
pišem о svemu osim о istini”, podrugljivo je prokomentarisala za sebe. Međutim
sumnjala je da bi njene glavne vesti prijatno zvučale njenim rođacima. Od
nedavno imam ljubavnika sa kojim sam imala dva strastvena susreta, u šumi i u
kabinetu iza moje spavaće sobe. Moja sestra Livija je dobrog zdravlja i trenutno
se nalazi u Londonu, gde se verovatno valja u krevetu sa jednim neprestano
pijanim Amerikancem...
Zamišljajući kako bi takvo pismo primila njena uštogljena rođaka Džordžina
ili pratetka Mod, Ejlin se prigušeno nasmejala.
Sa vrata se začuo glas njenog brata koji joj je bio odličan povod za prekid.
„Dragi bože. Mora da baš nemaš šta da radiš čim si odlučila da pišeš pisma.”

163
 Podigla je pogled ka Markusu i nasmejala se. „Kaže mi jedina osoba na svetu
koja se više od mene gnuša pisanja pisama.”
„Prezirem svaki deo tog procesa”, priznao je Markus. „Zapravo, jedina stvar
koja je gora od pisanja pisma je dobijanje istih i pitam se zašto bi neko pomislio
da bi me zanimali detalji njegovog ili njenog života.”
Nastavljajući da se smeši, Ejlin je spustila pero i bacila pogled na malenu
mrlju mastila na vrhu svog prsta. „Da li si nešto hteo, dragi moj? Preklinjem te,
učini bilo šta da me izbaviš iz ove nepodnošljive dosade.”
„Nema potrebe da me moliš. Spas je stigao, ili makar zgodna zanimacija.”
Pokazao joj je zapečaćeno pismo koje je držao u ruci. „Stigla je pošiljka iz
Londona. Ovo je došlo sa njom.”
„Čak iz Londona? Ako su u pitanju ostrige koje smo poručili, dva dana su
ranije...”
„Nisu ostrige.” Markus je krenuo ka vratima. „Isporuka je za tebe. Dođi u
predvorje.”
„U redu.” Ejlin je pažljivo zatvorila staklenu bocu lepka kojim je lepila
koverte i kutiju crvenog pečatnog voska, pa je ustala i krenula za Markusom.
Vazduh je bio ispunjen opojnim mirisom ruža, kao da je cela kuća bila isprskana
nekim skupocenim parfemom.
„Gospode!”, uzviknula je ugledavši ispred ulaza ogromne bukete cveća koji
su stigli zaprežnom kočijom. Dva lakeja i kočijaš su naizmenično unosili u kuću
pregršt predivnih belih ruža uvijenih u ukrasni papir.
„Petnaest buketa od dvanaest ruža”, zajedljivo je rekao Markus. „Sumnjam
da je u Londonu ostala i jedna jedina bela ruža.”
Ejlin nije mogla da dođe sebi od uzbuđenja. Polako je prišla i izvukla jednu
ružu iz buketa. Prstima je obuhvatila cvet i udahnula njen raskošni miris. Njenim
laticama je nežno prešla preko svog lica.
„Postoji još nešto”, rekao je Markus.
Ejlin je ispratila njegov pogled i ugledala batlera kako govori jednom lakeju
da otvori ogroman drveni sanduk prepun malih paketa. „Šta je to, Saltere?”
„Ako mi dozvolite, miledi, saznaću.” Stariji batler je sa velikom pažnjom
odmotao jedan paket i kada je raširio voštani smeđi papir, otkrio je ukusne
medenjake čiji se opojni miris pomešao sa mirisom ruža.
Ejlin je stavila ruku na usta da bi sprečila napad smeha dok joj je celo telo
drhtalo od nekog neodređenog osećanja. Ovaj poklon je veoma zabrinuo, ali je u
isto vreme bila izuzetno zadovoljna njegovom originalnošću.
„Medenjaci?” upitao je Markus sa nevericom. „Zašto bi ti Makena poslao
čitav sanduk medenjaka?”
„Zato što ih volim”, odgovorila je Ejlin uzbuđeno. „Kako znaš da je ovo od
Makene?”

164
 Markus joj je uputio pogled kao da govori da bi samo imbecil mogao nešto
drugo da pomisli.
Ejlin je malo oklevala, a zatim izvukla presavijeni list papira iz koverte. Pismo
je bilo napisano jednostavnim i pristojnim rukopisom bez preteranih ukrasa.

Ne postoje dovoljno prostrane pustinje niti dovoljno visoki planinski

vrhovi, nema tog mora u svom beskrajnom plavetnilu.
Ni reči, ni suza, niti tihih strahova koji bi me sprečili da ti se jednog
dana vratim.

Nije bilo potpisa... jer nije bilo ni potrebe za tim. Ejlin je zatvorila oči i suze
su joj potekle niz lice. Nakratko je prislonila usne na pismo, ne mareći šta će
Markus pomisliti.
„To je neka pesma”, rekla je nesigurno. „I to prilično loša.” Za nju je to
zapravo bila najlepša stvar koju je ikada pročitala. Prislonila je pismo na obraz, a
onda rukavom obrisala oči.
„Daj mi da vidim.”
Ejlin je istog trenutka gurnula pesmu u svoj korset. „Ne, ovo je nešto lično.”
Progutala je knedlu trudeći se da se oslobodi stezanja u grlu i naleta neobuzdanih
osećanja. „Makena”, prošaputala je, „ti me uništavaš.”
Markus je uzdahnuo i dao joj maramicu. „Šta mogu da uradim za tebe?”,
promrmljao je dirnut ženskim suzama.
Jedini odgovor koji je Ejlin mogla da da bio je onaj koji je najviše mrzeo. „Ne
možeš ništa da uradiš.”
Pomislila je da će joj pružiti utešni zagrljaj, ali oboje je omela pojava
neočekivanog posetioca koji je ušao u predvorje. Lord Sendridž je ušetao unutra
sa rukama u džepovima gledajući gomilu belih ruža sa zbunjenim izrazom lica.
„Pretpostavljam da je ovo za tebe”, rekao je Ejlin približavajući joj se.
„Dobar dan, Sendridže”, rekao je Markus i poslovno se rukovao sa njim.
„Došli ste baš u pravi čas, jer smatram da je u ovom trenutku ledi Ejlin potrebna
ugodna zabava koja bi joj pomogla da malo skrene misli.”
„U tom slučaju ću se potruditi da budem i ugodan i zabavan”, odgovorio je
Adam uz ležeran osmeh. Graciozno se naklonio nad Ejlininom rukom.
„Hajde da prošetamo po bašti”, rekla je uhvativši ga za ruku.
„Odlična ideja.” Adam je otkinuo jedan beli cvet iz buketa i zadenuo ga za
svoj rever. Pružio je ruku Ejlin i sa njom otišao do francuskih vrata u zadnjem
delu kuće.
Bašta je blistala u svojoj letnjoj čaroliji i bila ispunjena debeljuškastim
cvetovima spomenka, matičnjaka i živopisnim žutim ljiljanima, a okolne
ružičnjake su presecale predivne puzavice. Adam i Ejlin su se spustili stepenicama
165
sa terase i krenuli krivudavom šljunkovitom stazom koja je prolazila pored uredno
podšišanih tisa. Adam je bio jedan od onih retkih ljudi kojima je tišina prijala i
strpljivo je čekao da ona prva progovori.
Ejlin je smirio spokoj koji je vladao u vrtu i Adamovo ohrabrujuće prisustvo,
pa je duboko uzdahnula. „Ruže su bile od Makene”, konačno je rekla.
„To sam i sam shvatio”, suvo je odgovorio Adam.
„Poslao mi je i pesmu.” Izvukla je iz svog korseta i dala mu je da pročita.
Adam je bio jedina osoba na ovom svetu kojoj je mogla da dozvoli da pročita
nešto tako lično. Zastavši, Adam je razvio papirić i pročitao tih par redova.
Kada je pogledao, činilo mu se da u njenim očima vidi neverovatnu mešavinu
bola i zadovoljstva. „Veoma dirljivo”, rekao je iskreno, vraćajući joj pesmu. „Šta
planiraš da uradiš povodom toga?”
„Ništa. Reći ću mu da ode kao što sam prvobitno planirala.”
Činilo se da je Adam želeo da iznese svoje mišljenje о tome, ali je onda malo
bolje razmislio i slegnuo ramenima. „Ako ti misliš da je tako najbolje, onda u
redu.”
Niko drugi od njenih poznanika ne bi na taj način odgovorio. Ejlin ga je čvrsto
uhvatila za ruku i nastavili su da hodaju. „Adame, jedna od stvari koju najviše kod
tebe volim je to što nikada ne pokušavaš da me savetuješ šta treba da radim.”
„Prezirem savete, često se ispostavi da nisu ni od kakve koristi.” Zaobišli su
fontanu u obliku sirene koja je izbacivala slabašni mlaz vode okružena predivnim
ljubičastim cvetovima delfinijuma.
„Razmišljala sam da sve kažem Makeni”, poverila mu se Ejlin, „ali bi to
svakako ispalo loše, bez obzira na to kako bi on odreagovao.”
„Kako to misliš, dušo?”
„Onog trenutka kada bih pokazala Makeni svoje ožiljke, on bi ih ili smatrao
previše užasnim da bi mogao da ih prihvati, ili, još gore, sažaljevao bi me i osećao
bi se obaveznim da me zaprosi, a onda bi na kraju zažalio zbog svoje odluke i
poželeo bi da me se reši. Ne bih mogla da živim gledajući ga u oči svako jutro i
pitajući se da li će to biti dan kada će me zauvek ostaviti.”
Adam je saosećajno uzdahnuo.
„Da li radim pogrešnu stvar?”, upitala je.
„Nikada ne gledam na stvari iz ugla ispravnog i pogrešnog”, odgovorio je
Adam. „Trebalo bi napraviti najbolji mogući izbor uzimajući u obzir okolnosti, a
zatim izbegavati bilo kakvo preispitivanje da bi se sačuvao zdrav razum.”
Ejlin ga je uporedila sa Markusom koji je bio isključiv u svemu, pa se gorko
osmehnula. „Adame, dragi, razmišljala sam о tvom predlogu u poslednjih
nekoliko dana...”
„Da?” Opet su zastali okrenuti jedno drugom držeći se za ruke.

166
 „Ne mogu da ga prihvatim”, rekla je. „Bilo bi nepravedno prema oboma.
Pretpostavljam da bi trebalo da budem zadovoljna imitacijom braka ako već ne
mogu da imam pravi. Međutim, radije biram iskreno prijateljstvo sa tobom nego
lažni brak.”
Videvši tugu u njenim očima, Adam je snažno zagrlio. „Draga moja devojko”,
promrmljao je, „moja ponuda će važiti zauvek. Biću ti pravi prijatelj do
poslednjeg dana. A ako se ikada budeš predomislila za brak, dovoljno je samo da
pucneš prstima.” Onda se ironično osmehnuo. „Otkrio sam da imitacija ponekad
može biti veoma privlačna kada ne možeš sebi da priuštiš pravu stvar.”

167
 Sedamnaesto poglavlje

Livija je provela sedam dana u Londonu i vratila se kući sa pregršt paketa i

kutija kako bi opravdala svoj boravak u gradu. Gošće su uživale razgledajući sve
što je Livija donela: visoki šeširić ukrašen perjem u boji, izvezene rukavice sa
biserima, šalove od čipke, kašmira i svile, skice različitih modela, uzorci tkanina
od njenog londonskog krojača...
Suzan Čejmberlen je naravno pitala Liviju da li se videla sa gospodinom
Šoom i Makenom u Londonu, a ona joj je ležerno odgovorila: „Oh, da, moja
pratilja, gospođa Smedli, i ja smo provele sa njima dvojicom jedno predivno veče
u pozorištu Kapitol. Imali smo sedišta u loži i odličan pogled na pozornicu i
veoma lepo smo se proveli!”
Međutim, koliko god se Livija trudila da deluje opušteno, svi prisutni su se
iznenadili i međusobno značajno razmenili poglede. Činilo se da su svi sumnjali
da se iza te priče nešto krije.
Ejlin je čula sve detalje posete Londonu čim se Livija vratila, pa je pred
spavanje otišla u njenu spavaću sobu gde su se njih dve udobno smestile na krevet
sa čašama vina. „Bila sam s njim svako veče”, rekla je Livija rumenih obraza.
„Bilo je to sedam noći apsolutnog raja.”
„Dakle, dobar je ljubavnik?” radoznalo je upitala Ejlin sa osmehom.
„Najdivniji, najuzbudljiviji, naj...” U nemogućnosti da smisli željeni
superlativ, Livija je uzdahnula i otpila gutljaj vina. Gledajući Ejlin preko ruba
čaše, u čudu je odmahnula glavom. „Kako je neobično to što je toliko drugačiji
od Amberlija, a podjednako mi je odgovarao. Možda čak i više u nekim stvarima.”
„Hoćeš li se udati za njega?” upitala je Ejlin sa čudnim bolom u grudima, sa
jedne strane srećna zbog svoje sestre, a sa druge strane razmišljajući koliko je
Amerika daleko.
„Zapravo, on me je zaprosio”, rekla je Livija. A onda je još više začudila svoju
sestru kada je dodala: „A ja sam ga odbila.”
„Zašto?”
„Znaš i sama zašto.”

168
 Ejlin je klimnula glavom i sa razumevanjem pogledala sestru. Duboko je
uzdahnula i prešla vrhom prsta po ivici svoje vinske čaše. „Sigurna sam da je to
bila ispravna odluka, draga moja, iako znam da ti nije bilo lako da je doneseš.”
„Tako je.” Zaćutale su obe na trenutak, a onda je Livija upitala: „Zar me nećeš
ništa pitati za Makenu?”
Ejlin je zurila u svoju čašu. „Kako je on?”
„Ćutljiv je i pomalo rasejan. Mi smo... pričali о tebi.”
U Ejlininoj glavi se odmah upalio alarm za uzbunu prepoznavši izvesnu dozu
krivice u Livijinom glasu. Brzo je podigla glavu i užasnuto je pogledala. „Kako
to misliš, pričali ste о meni?”
Livija je otpila veliki gutljaj vina. „U stvari, ispalo je sve veoma dobro”, rekla
je oprezno. „Mada, ne mogu sa sigurnošću da tvrdim kako je reagovao na...”
„Brzo govori, Livija!”, naredila joj je Ejlin sledivši se od straha. „Šta si mu
rekla?”
„Ništa posebno. Konačno sam uspela da mu se izvinim za ono što sam vam
davno oboma učinila. Znaš ono kada sam rekla ocu za...”
„Livija, nije trebalo to da uradiš”, rekla je Ejlin previše besna i uplašena da bi
vikala. Grlo joj se stezalo, a ruke su joj toliko drhtale da je malo falilo da prolije
vino iz čaše koju je držala u ruci.
„Nema razloga da budeš uznemirena”, rekla je Livija, dodatno je razbesnevši.
„Nisam prekršila obećanje koje sam ti dala i nisam mu rekla ništa о tvojoj nesreći
ili ožiljcima. Samo sam mu ispričala koja je moja uloga bila u celoj priči i kako
je naš otac svima nama manipulisao i... ovaj, slučajno sam spomenula da si ga
oterala samo da bi ga zaštitila jer je otac pretio da će mu nauditi i...”
„Šta? Nikada nisam želela da on to sazna. Bože, Livija, šta si to uradila?”
„Rekla sam mu samo mali deo istine.” Livija je bila zajapurena u licu,
rastrzana između prkosa i kajanja. „Izvini ako sam te uznemirila. Ali kažu da je
najbolje rešenje za sve biti iskren, a u ovom slučaju...”
„Ja to nikada nisam rekla!” eksplodirala je Ejlin. „To je jedna od najbanalnijih
i najsebičnijih fraza koje postoje i definitivno nije najbolje rešenje u ovom slučaju.
Oh, Livija, zar ne shvataš koliko si mi sada sve otežala? Biće mi mnogo teže da
se ponovo rastanem od njega...” Iznenada je zastala. „Kada si mu to rekla?”
„Druge večeri mog boravka u Londonu.”
Ejlin je sa bolnim izrazom lica zatvorila oči. Cveće je stiglo dva dana posle
toga. Dakle, to je bio razlog što je Makena poslao poklone i pesmu. „Livija, dođe
mi da te ubijem sada”, prošaputala je.
Očigledno odlučivši da krene u napad, njena mlađa sestra je odlučno
progovorila. „Ne vidim šta je toliko strašno u otklanjanju jedne od prepreka
između tebe i Makene. Jedina stvar koju sada treba da uradiš je da mu kažeš za
svoje ožiljke.”

169
 Ejlin je ledeno pogledala. „To se nikada neće dogoditi.”
„Nemaš šta da izgubiš ako mu kažeš. Uvek si bila najhrabrija osoba koju
poznajem, sve do ovog trenutka kada konačno imaš šansu da budeš srećna, a to
odbacuješ jer si previše tvrdoglava i uplašena...”
„Nikad nisam bila hrabra”, prekinula je Ejlin. „Hrabrost nije tolerisanje
nečega samo zato što nemaš drugog izbora. Jedini razlog zbog koga se nisam
bacala na pod, udarala rukama i nogama i vrištala svaki dan poslednjih dvanaest
godina, bio je taj što sam znala da se ništa neće promeniti kada budem ustala.
Moje noge će zauvek ostati užasne. Pa i ti se jedva nateraš da ih pogledaš i kako
se onda usuđuješ da kažeš da sam kukavica jer ne želim da ih pokažem Makeni?”
Ustala je sa kreveta i odložila čašu. „Ti si prokleti licemer, Livija. Očekuješ da
me Makena prihvati bez obzira na moje mane, a odbijaš da uradiš isto to kada je
gospodin Šo u pitanju.”
„То nije fer”, pobunila se Livija ogorčeno. „Te dve situacije su potpuno
različite. Tvoji ožiljci i njegovo opijanje nisu isto, i kako se usuđuješ da me
indirektno nazivaš sebičnom samo zato što sam ga odbila?”
Pušeći se od besa, Ejlin je krenula ka vratima. „Samo me ostavi na miru. I da
se nisi usudila više bilo šta da kažeš Makeni.” Izletela je iz sobe i jedva se
suzdržala da ne zalupi vrata za sobom.

Ejlin i Livija su se oduvek relativno dobro slagale. Možda je to bilo

zahvaljujući razlici od sedam godina, zbog čega je Ejlin, kao starija sestra,
preuzela majčinsku ulogu. U retkim prilikama kada bi se posvađale, izbegavale bi
jedna drugu sve dok se ne ohlade, a onda bi se pravile kao da se ništa nije
dogodilo. A ako bi pak svađa bila malo žustrija, svaka bi posebno odlazila kod
gospođe Ferklot i ona bi ih tada uvek podsećala da ništa nije važnije od odnosa
između dve sestre. Ovog puta, međutim, Ejlin se nije poverila kućepaziteljki niti
je mislila da će to Livija uraditi, jer su problemi bili isuviše lične prirode. Umesto
toga, Ejlin je pokušala da se ponaša kao i obično, ophodeći se prema Liviji sa
suzdržanom ljubaznošću. Nadala se da će uspeti dovoljno da se opusti kako bi joj
se izvinila, ali joj izvinjenja nisu išla od ruke pa se plašila da bi se tom prilikom
sigurno zagrcnula. Nije delovalo ni da će Livija da ponudi maslinovu grančicu,
iako je ona definitivno bila kriva. Posle tri dana, Ejlin i Livija su uspele da izglade
odnos, ali je i dalje među njima dvema vladala hladnoća.
U subotu uveče, Markus je priredio zabavu na otvorenom, koju su pretili da
pokvare crni oblaci koji su vrlo brzo počeli da se skupljaju. Nebo je poprimilo
modru boju, a nekoliko uvodnih kapi kiše palo je na okupljene i na baštenske
baklje iz kojih se začulo cvrčanje kao u znak protesta. Zvanice su krenule da ulaze
unutra, a Ejlin je za to vreme trčala napred-nazad dajući instrukcije slugama koji
su žurno unosili piće i stolice u salon. Usred te zbrke ugledala je nešto zbog čega
je morala da zastane. Livija je razgovarala sa Gideonom Šoom, koji se očigledno
tek vratio iz Londona. Stajali su kod vrata, a Livija je bila naslonjena na zid i
170
smejala se nečemu što joj je pričao. Lice joj je blistalo, a ruke je držala na leđima
kao da mora da se suzdržava da ga ne dotakne.
Njena sestra je do sada samo jednog muškarca na taj način gledala. I mada
nije uspevala da vidi Šoov izraz lica, njegovo zaštitničko držanje je samo po sebi
mnogo toga govorilo. Kakva šteta, pomislila je Ejlin. Bez obzira na razlike među
njima, bilo je očigledno da su jedno u drugome pronašli ono što im je bilo
potrebno.
Iznenada je zaboravila о čemu razmišlja, osetivši neku neobičnu toplinu kako
je obuzima. Nije uspevala da se pomeri dok su ljudi prolazili pored nje sklanjajući
se od oluje koja se spremala. Vazduh je bio vlažan i činilo se da vibrira, izazivajući
u njoj neko neverovatno uzbuđenje.
„Ejlin”, začuo se dubok glas iza nje. Na trenutak je spustila pogled,
koncentrišući se na tlo, pošto joj se učinilo da se zemlja pomerila iz svoje ose.
Kada je napokon uspela da se pokrene, okrenula se i ugledala Makenu samo
nekoliko koraka dalje.
Bilo joj je teško da poveruje da joj je neko toliko potreban i da je ta čežnja za
njim mogla da je dovede skoro do delirijuma. Teško je disala i srce joj je
preskakalo. Stajali su na kraju bašte kao dve mermerne statue dok je poslednja
grupica zvanica ulazila u kuću.
On zna, pomislila je uznemireno. Došlo je do promene u njemu, do neke
unutrašnje transformacije koja ga je oslobodila svih stega. Gledao je kao nekada,
a oči su mu gorele od čežnje. Samo je on bio u stanju da u njoj pokrene neku vrstu
nestvarnog uzbuđenja koje joj je otvaralo sva čula.
Dok je Ejlin stajala ukopana i nema pred njim, hladna kap kiše pala joj je na
obraz i skliznula do ugla njenih usana. Makena joj je polako prišao, palcem
zahvatio tu kap i protrljao je među prstima kao da se radi о nekom dragocenom
eliksiru. Instinktivno je ustuknula, kao da beži od sopstvene nezasite čežnje, a on
je lagano uhvatio za leđa i povukao sa sobom u zaklon iza jedne živice.
Ejlin je sagnula glavu i nije uspevala da ga pogleda čak ni kada je privukao
ka sebi. Udahnuvši privlačni miris njegove kože, osetila je bol u rebrima koji je
brzo prerastao u toplinu koja se razlila čitavim njenim telom. Jednu ruku joj je
držao na leđima, a drugu na potiljku, a ona je osećala potpuno blaženstvo. Smestio
je svoja bedra između njenih nogu i nežno je pritiskao, kao da je znao za njenu
neizdrživu potrebu. Samo je držao u naručju prislonivši svoje usne uz njenu
slepoočnicu. Njihova tela su bila priljubljena jedno uz drugo, a opet su bila
nedovoljno blizu. Bila je spremna da da ostatak svog života u zamenu za samo
jednu noć prave intime sa njim, kada bi mogla da oseti njegovo opruženo nago
telo na sebi, dodir njegove kože, otkucaje njegovog srca.
„Hvala ti”, prošaputala je Ejlin.
„Za šta?” Usnama je lagano prelazio preko njenog čela.
„Za poklone”, uspela je da izgovori. „Divni su.”

171
 Makena je ćutao udišući miris njene kose. U očajničkom pokušaju da se
odbrani, Ejlin je pokušala da zapodene neki razgovor. „Da li je sve dobro prošlo
u Londonu?”
Makena je srećom odgovorio. „Da.” Zabacio joj je glavu unazad držeći je i
dalje za potiljak. „Uspeli smo da dobijemo dozvolu za iskrcavanje od kompanije
Somerset i da postignemo dogovor sa svim ostalim investitorima.”
„Uključujući i mog brata?”
To mu je izmamilo osmeh. „I on je obećao da će se priključiti ostalima.”
Uzdahnula je sa olakšanjem. „To je dobra vest.”
„Sada kada je sve rešeno, moram da se vratim u Njujork. Ima mnogo toga da
se završi i potrebno je doneti mnogo odluka.”
„Da, ja...” Zastala je i uznemireno ga pogledala. „Kada odlaziš?”
„U utorak.”
„Tako brzo?”, prošaputala je.
„Šo i ja ćemo se vratiti u Njujork. Čejmberlenovi, Kajlerovi i ostali žele da
nastave putovanje. Prvo će otići u Pariz, a onda u Rim.”
Ejlin je ćutke slušala ove informacije, a onda je pomislila da ako brod
isplovljava u utorak, onda bi Makena i Šo verovatno trebalo da krenu iz Stouni
Krosa već prekosutra. Nije mogla da veruje da će ga tako brzo izgubiti.
Kiša je padala sve jače i kapljice su kao perle počele da se sakupljaju na
Makeninoj gustoj, crnoj kosi. „Trebalo bi da uđemo”, rekla je Ejlin ispruživši ruku
da mu skine kapljice sa glave. Uhvatio joj je ruku i obavio svoje prste oko njenih,
a onda nadlanicu njene ruke pritisnuo na svoje usne.
„Kada mogu da razgovaram sa tobom?”, upitao je.
„Razgovaramo upravo sada.”
„Znaš šta ja želim”, jedva čujno je rekao.
Ejlin je prikovala pogled na živicu iza njegovih širokih ramena. Da, ona je
tačno znala о čemu je nameravao da razgovara sa njom i dala bi sve kada bi mogla
to da izbegne. „Rano ujutru, pre nego što se gosti probude”, predložila je. „Naći
ćemo se u štali i prošetaćemo negde...”
„U redu.”
„Onda smo se dogovorili za sutra”, rekla je i oborila glavu pokušavši da ga
zaobiđe.
Makena je ležerno uhvatio i ponovo je približio ka sebi. Uhvatio je za
pletenicu i povukao joj je glavu unazad, pa svojim usnama prekrio njene. Ejlin je
počela da uzdiše dok je istraživao jezikom, ispunjavajući joj usta onako kako je
želeo da ispuni njeno telo.
Osetivši njenu nezadrživu potrebu, Makena je uhvatio za bokove i gurnuo
koleno među njene noge. Pritiskao je sve snažnije uz sebe, sve dok srce nije počelo

172
luđački da joj udara i koža gori uprkos hladnim kapljicama kiše po njenom telu i
odeći. Pokušavajući da održi ravnotežu, držala se za njegova ramena dok je on
ljubio i šaputao neke nejasne reči u njene razdvojene usne. Povukao je ka sebi dok
ga nije potpuno zajahala, a njegove ruke su je lagano i ritmično pomerale. To
konstantno trenje, upravo tamo gde joj je telo bilo uzbuđeno i vruće, prebrzo ju je
vodilo ka vrhuncu i ona se borila protiv toga uz jecaje.
Makena je odvojio od sebe otežano dišući. Okrenuli su se jedno prema
drugom stojeći na kiši kao dva omamljena luđaka. Makena je potom skinuo svoj
kaput i stavio ga Ejlin iznad glave kao improvizovani kišobran pa je pozvao da
pođe sa njim. „Hajdemo unutra”, promrmljao je. „Pogodiće nas grom ako budemo
ostali ovde.” A onda se šeretski osmehnuo. „Što verovatno ne bih ni primetio.”

173
 Osamnaesto poglavlje

Dva sata posle ponoći, Livija se ušunjala u momačku kuću i na vratima je

odmah neko presreo. Prigušeno je kriknula, a onda ugledala Gideona u njegovom
svilenom ogrtaču. Livija mu se bacila u zagrljaj i počela strastveno da ga ljubi kao
da se nisu videli mesecima, a ne samo nekoliko dana.
„Zašto ti je trebalo ovoliko dugo da dođeš?”, pitao je, a onda je snažno zagrlio
i odvukao u spavaću sobu.
„Nije lako sakriti se i iskrasti se kada ti je imanje puno gostiju”, pobunila se
Livija. „Morala sam da sačekam i da se uverim da niko ne može da vidi gde idem.
Pogotovo sada kada smo već svima sumnjivi.”
„Jesmo li?” Zaustavio se pored kreveta i počeo da joj otkopčava haljinu.
„Pa naravno, naročito posle mog odlaska u London dok si i ti tamo slučajno
boravio. Osim toga, svima je jasno da smo bili intimni po načinu na koji me
gledaš. Veoma si očigledan za čoveka koji je navodno poznat kao fin i diskretan”
„Istina je”, potvrdio je njene reči privlačeći joj ruku na svoju uzbuđenu
muškost.
Livija se izmakla kikoćući se, zatim skinula haljinu ispod koje je bila potpuno
gola. Gideon je duboko udahnuo iznenađeno je pogledavši. „Došla sam spremna”,
rekla mu je vragolasto.
Gideon je zatresao glavom kao da želi da je razbistri pa skinuo svoj ogrtač i
prišao joj. Lagano je prešao rukama po njenim bokovima kao da je u pitanju
skulptura neprocenjive vrednosti. „I ja sam, zapravo, spreman. Doneo sam nešto
iz Londona.” Stavio joj je ruke na grudi i nežno je uhvatio za bradavice. „Iako ti
se to možda neće dopasti.”
Livija ga je zainteresovano zagrlila oko vrata kada je podigao i odneo do
kreveta. Spustio je na dušek, sagnuo se da poljubi glatku kožu između njenih
grudi, a zatim posegnuo za nečim sa noćnog ormarića. Iznenadila se kada joj je
pružio zamotuljak od tankog papira u kome se nalazio neki nepoznati predmet.
Bila je to kao nekakva rastegljiva vrećica od tanke, providne kože. Livija je malo
bolje pogledala taj predmet i čim joj je sinulo šta bi to moglo da bude, odmah je
pocrvenela. „Oh, pa to je...”
„Baš tako.” Slegnuo je ramenima pomalo stidljivo. „Rizikovao sam da
ispadnem drzak, pomislivši da postoji šansa da provedemo još neku noć zajedno.”
174
 „Zaista si drzak”, šaljivo mu je rekla Livija glumeći strogost.
„Da li si nekada ranije videla nešto slično?”
„Ne, ali sam čula za to.” Još jače je pocrvenela. „Čini mi se kao neobična
ideja... i ne preterano romantična.”
„Ni neželjena trudnoća nije preterano romantična”, iskren je bio Gideon
ispruživši se pored nje. „Ne bih imao ništa protiv da ostaneš u drugom stanju, ali
samo ako ti to budeš želela.”
Livija je zamislila da nosi njegovu bebu, a onda skrenula pogled osetivši
neverovatnu želju da ima nešto što nikada neće moći da ima. Gideon je legao
preko nje i nežno je poljubio. „Da li želiš da probamo da vodimo ljubav na ovaj
način?”
„Mislim da želim”, rekla je Livija neubedljivo i podigla kondom ka svetlosti
lampe zureći kroz providnu membranu.
Osetila je da se Gideon trese od smeha. „Neće boleti”, rekao je. „A možda će
ti prijati, pošto kada muškarac koristi ovo, potrebno mu je mnogo duže da dođe
do vrhunca.”
„Stvarno? A zašto? Zato što ne može tako dobro da oseti?”
„Tako je.” Ironično se osmehnuo. „Osećaj je kao da pokušavaš da večeraš
kroz salvetu.”
Livija mu je pružila kondom. „Onda nemoj da stavljaš ovo, radićemo to na
uobičajen način.”
Gideon je odlučno odmahnuo glavom. „Ne verujem da ću to biti više u stanju
da uradim, jer mi postaje sve teže da se povučem u trenutku kada bih najviše želeo
da ostanem u tebi. Hajde... pomozi mi da ga navučem. Uvek kažem da bi čovek
trebalo sve da proba, barem jednom u životu.”
Livija je stidljivo sledila njegova uputstva, pa je odmotala i zategla kondom
duž njegove erekcije, ostavljajući pri vrhu malo prostora. „Izgleda mi da te
prilično steže”, rekla je.
„Tako mora da stoji jer bi u suprotnom skliznuo.”
Zatim je legla na krevet. „I šta sad?”
„Sada”, rekao je legavši preko nje, „vodiću ljubav sa tobom onako kako sam
zamišljao poslednjih pet večeri.”
Livija je zatvorila oči kada je spustio glavu na njene grudi i jezikom počeo da
iscrtava nevidljive šare po njenoj koži. Uzeo joj je bradavicu u usta i nežno je
grickao i lizao dok se nije ukrutila i pocrvenela. Zatim je prešao na drugu dojku i
ponovio ceo postupak sve dok Livija nije počela da stenje i uvija se. Ljubio je
vešto i nežno, pazeći na svaki njen trzaj i uzdah. Zastavši nakratko, Gideon je
posegnuo za nečim pored kreveta. Čula ga je kako otvara poklopac nekakve tegle,
a onda je uvukao ruku između njenih butina kako bi joj naneo svilenkasti sloj neke

175
kreme. Vrhom prsta joj je nežno skliznuo kroz mekane nabore, a zatim je napravio
kružni pokret na njenom ulazu.
„Gideone”, rekla je uzbuđeno, „spremna sam.”
Nasmejao se i nastavio natenane da se poigrava sa njom. „Previše si
nestrpljiva.”
„Nestrpljiva sam jer sam spremna... Oh, zašto uvek moraš tako da
odugovlačiš?”
„Zato što volim da te mučim.” Sagnuo se da joj poljubi vrat dok je vrhovima
prstiju prolazio kroz vlažne kovrdže među njenim nogama. Odlučna da izdrži ovo
njegovo slatko mučenje do kraja, Livija se uhvatila za drveno uzglavlje kreveta.
Gideon je kleknuo između njenih butina i nanevši joj još jedan sloj kreme prstima
skliznuo duboko u nju.
Livija je počela da ga preklinje. „Gideone, molim te, uradi to sada, molim
te...”
Prekinuo je njeno zapomaganje tako što je pažljivo ušao u nju i lagano počeo
da je ispunjava sve dok nije zastenjala od olakšanja. „Da li je sve u redu?” upitao
je Gideon, podupirući se na podlaktice iznad njene glave. „Nije ti neugodno, zar
ne?”
Livija se umesto odgovora samo izvila naviše, imajući utisak da će joj telo
prepući od zadovoljstva. Gideon je sa uživanjem gledao njen strastveni izraz lica,
pa je lagano prislonio palac na osetljivi pupoljak između njenih nogu počevši da
ga miluje dok je nastavljao da ulazi u nju dubokim i ritmičnim pokretima. Ona
mu se samo prepustila izgubivši se u naletu blaženstva...
„Livija”, oslovio je malo kasnije mazeći je na svojim grudima i igrajući se sa
pramenovima njene kose. „Šta ako odlučim da se ne vratim u Njujork?”
U tom trenutku se paralisala. Zapitala se da li je dobro čula ono što je rekao,
pa je ustala iz kreveta i upalila lampu. Gideon je ostao da leži na boku nonšalantno
prebacivši čaršav preko sebe.
Livija se vratila u krevet i legla okrenuvši se ka njemu. „Razmišljaš da ostaneš
u Londonu?”, upitala je. „Koliko dugo?”
„Najmanje godinu dana. Vodio bih kancelariju u Londonu i razvijao bih naš
posao na britanskom tržištu. Moja uloga je podjednako važna ovde kao i u
Njujorku, ako ne i važnija.”
„Ali cela tvoja porodica je u Njujorku.”
„To je još jedan dobar razlog da ostanem ovde”, cinično je rekao. „Svima je
već odavno jasno da će ta razdvojenost biti korisna koliko za mene toliko i za njih.
Umoran sam od toga da se ponašam kao porodični starešina. Moraju da nauče i
sami da se snalaze.”
„Šta je sa livnicama i tvojim nekretninama...”

176
 „Daću Makeni ovlašćenje da sam može da donosi sve odluke u mom
odsustvu. Dokazao je da je spreman da preuzme odgovornost, a osim toga, njemu
verujem više nego svojoj rođenoj braći.”
„Mislila sam da ti se ne sviđa London.”
„Obožavam London.”
Livija se nasmejala zbog ove iznenadne promene mišljenja, pošto je prošle
nedelje govorio upravo suprotno. „Zašto si se tako iznenada zaljubio u London?”
Gideon je pomazio po kosi, sklonivši joj jedan svilenkasti pramen iza uveta.
Netremice je gledao dok je svetlost lampe stvarala zlatni odsjaj u dubini njegovih
blistavih plavih očiju. „Zato što se nalazi blizu tebe.”
Livija je zatvorila oči osetivši da te reči u njoj izazivaju podjednako i
neizvesnost i neželjenu nadu. „Gideone”, rekla je, „već smo razgovarali...”
„Ne tražim da se viđamo niti da ti se zvanično udvaram”, rekao je brzo. „U
stvari, insistiram na tome da se ne vidimo najmanje šest meseci, sve dok ne
shvatim da li ću moći zauvek da prestanem da pijem. Čuo sam da to nije baš
prijatan proces, tako da neko vreme sigurno neću biti baš dobro društvo. Zato bi
bilo bolje da budemo razdvojeni.”
Livija je bila zapanjena kada je shvatila šta je odlučio da uradi i koji će napor
morati u to da uloži. „Šta želiš od mene?”, uspela je da ga upita.
„Da me čekaš.”
Još jedan period dobrovoljne izolacije, pomislila je Livija i nevoljno
odmahnula glavom. „Ne mogu više da ostanem zatvorena u Hempširu, inače ću
poludeti. Moram da učestvujem u društvenim događajima, da pričam sa ljudima i
smejem se, da posećujem neka zanimljiva mesta...”
„Naravno. Ne želim da ostaneš sahranjena u Stouni Krosu. Ali nemoj da
dozvoliš drugim muškarcima... Odnosno, nemoj da obećavaš da ćeš se udati za
bilo koga i nemoj slučajno da se zaljubiš u nekog prokletog vikonta...” Gideon se
namrštio pomislivši na to. „Samo ostani neudata šest meseci. Ne tražim previše,
zar ne?”
Ozbiljno je razmislila о ovom njegovom zahtevu. „Ne, naravno da ne. Ali ako
ovo radiš zbog mene...”
„Lagao bih te ako bih ti rekao da to nije delimično i zbog tebe”, rekao je
iskreno. „Međutim, to će i meni pomoći. Umoran sam od večitog teturanja kroz
život kao u magli.”
Livija je prešla dlanom duž njegove podlaktice. „Možda me više nećeš želeti
kada budeš izašao iz te magle”, rekla je. „Tvoji doživljaji mogu da se promene,
tvoje potrebe mogu da se promene...”
Uhvatio je za ruku i prepleo svoje prste sa njenim. „Nikada neću prestati da
imam potrebu za tobom.”
Zagledala se u njihove spojene ruke. „Kada planiraš da počneš?”

177
 „Misliš na taj odvratni proces otrežnjenja? Žao mi je što moram da ti kažem,
ali ja sam već počeo. Nisam popio piće već dvanaest sati. Do sutra ujutru ću se
već pretvoriti u razdražljivo i ćudljivo stvorenje, a do sledećeg dana ću verovatno
nekoga ubiti.” Zatim se osmehnuo. „Dakle, dobro je što napuštam Stouni Kros.”
Nije uspeo da je prevari svojim ležernim ponašanjem, pa se Livija privila uz
njegove grudi i prislonila usne na njegovo srce. „Volela bih da mogu da ti
pomognem”, rekla je tiho, trljajući svoj obraz о njegove svilenkaste svetle malje.
„Volela bih da mogu da prođem kroz bar neku patnju umesto tebe.”
„Livija...” Glas mu je zvučao dublje zbog navale osećanja. „Niko mi ne može
pomoći u ovome. To je moj krst koji treba da nosim, koji sam samoinicijativno i
napravio. I zato ne želim da budeš deo toga. Ali postoji jedna stvar koju možeš da
uradiš da bi mi malo olakšala, nešto što će mi pomoći da prebrodim najgore
trenutke...”
Povukla se da ga pogleda. „О čemu se radi?”
Gideon je zastao i uzdahnuo. „Znam da nećeš priznati da me voliš, a razumem
i zašto. Ali budući da treba da se suočim sa šest meseci pakla, zar ne možeš da mi
pružiš barem nešto?”
„Kao šta, na primer?”
Pogledao je značajno. „Jedan treptaj okom.”
„Šta?”, upitala je zbunjeno.
„Ako me voliš, samo trepni. Jednom mi značajno trepni očima. Ne moraš da
izgovoriš reči, samo...” Zaćutao je kada su im se pogledi susreli, pa je nastavio da
je gleda poput neke izgubljene duše koja je napokon ugledala svoj dom. „Samo
mi trepni”, šapnuo je. „Molim te, Livija...”
Nije verovala da je bilo moguće ponovo voleti na ovaj način. Možda bi neki
ljudi to smatrali znakom nelojalnosti prema Amberliju, ali Livija nije. Amberli je
želeo da ona bude srećna i da ima ispunjen život. Čak je pomislila da bi on možda
upravo Gideona Šoa odabrao za nju, jer se tako mukotrpno borio da prevaziđe
svoje mane... a ujedno je bio i jedna dobra i draga osoba.
Gideon je i dalje čekao. Livija ga je netremice gledala i smešila mu se. A onda
je veoma značajno sklopila oči i ponovo ih otvorila uputivši mu topao pogled pun
neke neodređene nade.

Ejlin je bila iscrpljena nakon neprospavane noći i drhteći od straha spremala

se da krene u štalu gde se dogovorila da se sastane sa Makenom. Uporno je
uvežbavala sve moguće izgovore, argumente i protivargumente... ali je i samoj
sebi zvučala neuverljivo.
U kući su skoro svi još uvek spavali, osim posluge koja je bila zauzeta
loženjem i grejanjem vode i onih koji su radili u konjušnici i bašti. Ejlin je prošla
pored mladog sluge koji je kosio travnjak, dok je drugi momak išao iza njega i
sakupljao pokošenu travu grabuljama, stavljajući je u mala kolica. Konjušari su
178
čistili štale i raspoređivali seno. Dobro poznata mešavina mirisa sena i konja
ispunjavala je vazduh, stvarajući prijatnu zemljastu aromu.
Makena je već čekao na dogovorenom mestu pored ostave. Ejlin je bila u
iskušenju da mu potrči u susret, ali u isto vreme je želela i da pobegne u suprotnom
smeru. Makena se osmehnuo, ali Ejlin je odmah primetila da je podjednako
nervozan kao i ona. Oboje su bili svesni da bi ovaj razgovor mogao da promeni
čitav tok njihove budućnosti.
„Dobro jutro”, Ejlin je uspela da izgovori.
Makena joj je ponudio ruku. „Hajdemo do reke.”
Ejlin je odmah znala gde će je odvesti. Na mesto koje je oduvek bilo samo
njihovo. Savršeno mesto za oproštaj, pomislila je tužno, hvatajući ga za ruku. Išli
su u tišini kao dve izdužene, neprimetne senke dok je napolju tek počinjalo da
sviće, a bledoljubičasto nebo zadobijalo bledožuti odsjaj. Ejlinini zglobovi i
kolena bili su ukočeni kao i uvek ujutru pre nego što bi protegla noge. Hodala je
malo sporije, a Makena se prilagođavao njenom ritmu.
Konačno su stigli do čistine u blizini vode, gde je jedna bela pliska kružila
oko svetlucave trske pre nego što je sletela u svoje gnezdo. Ejlin se smestila na
jedan veliki, ravan kamen i pažljivo namestila suknju dok se Makena zaustavio
nekoliko stopa dalje od nje. Sagnuo se da pokupi nekoliko malih kamenčića i
jedan po jedan ih spretnim zamasima zgloba bacao u vodu. Upijala je pogledom
njegovu krupnu figuru, snažan profil i njegove ležerne i graciozne pokrete. Kada
se okrenuo da je pogleda, tirkizna boja njegovih očiju na preplanulom licu
delovala je gotovo nestvarno.
„Već znaš šta ću da pitam”, rekao je tiho.
„Da”, odgovorila je Ejlin sa sve većom zabrinutošću, „ali pre nego što bilo šta
kažeš, moram da ti kažem da nikada neću...”
„Saslušaj me”, promrmljao je, „i onda možeš da odgovoriš. Postoje neke
stvari koje želim da ti kažem. Koliko god da mi je teško, iskreno ću ti reći, jer ću
se u suprotnom kajati do kraja života.”
Obuzela je užasna bol, jer je iskrenost bila jedina stvar koju nije mogla da mu
uzvrati. „Odbiću te, bez obzira šta budeš rekao.” Pekao ju je dah u grlu kao da je
progutala kiselinu. „Molim te, poštedi nas oboje nepotrebne nelagodnosti...”
„Odbijam da nas poštedim toga”, rekao je grubo. „Sada ili nikada, Ejlin. Sutra
odlazim i više se neću vraćati.”
„U Englesku?”
„Ne, nego tebi.” Makena je seo na kamen blizu nje i laktovima se naslonio na
butine. Spustio je svoju tamnu glavu za trenutak, a sunčeva svetlost se presijavala
na njegovoj crnoj kosi. Podigao je glavu i prodorno je pogledao. „Smatram da je
prokletstvo mog života bilo to što sam bio poslat na ovo imanje. Od trenutka kada
sam te prvi put ugledao, osetio sam povezanost sa tobom i ta veza nikada nije
smela da se ostvari. Pokušao sam da ti se divim izdaleka... baš kao što sam gledao
179
zvezde na nebu znajući da nikada neću moći da ih dodirnem. Međutim, bili smo
mnogo mladi i previše vremena smo provodili zajedno da bismo bili u stanju da
sačuvamo distancu. Bila si moj prijatelj, moj saputnik, a kasnije sam te i zavoleo,
više nego što bilo koji muškarac može da voli ženu. I to se kod mene nikada nije
promenilo, iako sam sebe godinama lagao.” Zastao je i duboko udahnuo. „Bez
obzira na to koliko bih voleo sve da poreknem, ja ću te uvek voleti. I uprkos tome
što bih želeo da budem neko drugi, ja sam ipak samo običan čovek i kopile, a ti
ćerka jednog plemića.”
„Makena”, rekla je tužno, „molim te, nemoj...”
„Glavni razlog mog povratka u Stouni Kros bio je da te pronađem. To je bilo
prilično očigledno, jer zapravo nije bilo potrebe da koristimo gostoprimstvo tvog
brata i boravimo na vašem imanju. Kad smo već kod toga, nisam morao ni u
Englesku da dolazim, budući da je Šo mogao sve i sam da završi. Ali morao sam
sebi da dokažem da ono što osećam prema tebi nije stvarno. Bio sam ubeđen da
te nikada nisam voleo. Da si ti samo predstavljala sve ono što nisam mogao da
imam. Mislio sam da će afera sa tobom razbiti sve te iluzije i da ćeš u mojim
očima na kraju biti kao i svaka druga žena.” Ućutao je na trenutak, dok se zvonki
cvrkut ptica probijao kroz rečnu trsku. „Onda sam planirao da se vratim u Njujork
i oženim se. Čovek mog položaja, čak i bez prezimena i porodice, može se tamo
dobro oženiti. Međutim, sada, nakon što sam te ponovo pronašao, konačno sam
shvatio da nikada nisi bila iluzija. Moja ljubav prema tebi bila je jedina istinska
stvar u mom životu.”
„Nemoj”, Ejlin je prošaputala dok su je pekle oči.
„Želeo bih da te pitam, najponiznije moguće, da li bi htela da se udaš za mene
i da pođeš sa mnom u Ameriku? Jednom kada se Vestklif bude oženio, više mu
nećeš biti potrebna kao gazdarica ove kuće. Nećeš više imati svoju pravu ulogu i
mesto u Stouni kros parku. Sa druge strane, kao moja žena, ti bi bila kraljica
njujorškog visokog društva. Veoma sam bogat, Ejlin, i imam velike izglede da
utrostručim to bogatstvo u narednih nekoliko godina. Ako pođeš sa mnom,
učiniću sve što je u mojoj moći da te usrećim.” Glas mu je bio tih i oprezan, kao
glas čoveka koji u trenutku sve stavlja na kocku. „Očigledno bi za tebe bila žrtva
da napustiš svoju porodicu, prijatelje i mesto na kome živiš od rođenja. Ali uvek
možeš da se vratiš u posetu, a putovanje traje samo dvanaest dana. Sa mnom bi
mogla da započneš potpuno novi život. Traži mi šta god želiš, Ejlin, i ja ću ti to
dati.”
Svaka njegova reč izazivala je sve veći očaj kod Ejlin. Jedva je uspevala da
udahne vazduh zbog pritiska u grudima koji je gušio. „Moraš mi poverovati ako
ti kažem da je nemoguće da budemo srećni zajedno. Stalo mi je do tebe, Makena,
ali ja...” Oklevala je i bolno uzdahnula pre nego što je primorala sebe da nastavi.
„Ne volim te na taj način. Ne mogu da se udam za tebe.”
„Ne moraš da me voliš. Prihvatiću bilo šta što budeš mogla da mi daš.”
„Ne, Makena.”
180
 Prišao joj je i uhvatio joj hladnu i znojavu ruku. Vrelina njegove kože bila je
zapanjujuća. „Ejlin, volim te dovoljno za oboje. Osim toga, mora da postoji barem
nešto u meni vredno ljubavi. Ako bi samo pokušala...”
Ejlin je imala ludačku potrebu da mu ispriča celu istinu. Dok je mahnito
razmišljala о tome, srce joj je snažno udaralo, a po celoj koži je osećala ledene
trnce. Pokušala je da zamisli kako mu u tom trenutku pokazuje svoje nakazne
ožiljke. Ne.
Osećala se kao neko stvorenje ulovljeno u mrežu, koje se uzaludno batrga da
se oslobodi niti prošlosti koje ga sa svakim novim pokretom sve više stežu. „To
nije moguće.” Stisnula je ruku ispod svoje svilene haljine.
„Zašto?”, grubo je izgovorio, ali se iza toga krila neverovatna ranjivost zbog
koje je poželela da zaplače. Ejlin je znala šta Makena želi i šta mu je potrebno -
partnerku koja bi mu se rado prepustila, u krevetu i van njega. Ženu dovoljno
mudru da se ponosi svime što je on bio i kojoj ne bi smetalo ono što on nikada ne
može da bude. Ejlin je nekada mogla da bude ta žena, ali sada je to nemoguće.
„Ti ne pripadaš mom staležu”, rekla je. „Oboje smo svesni toga.”
To je bila jedina stvar koju je mogla da kaže kako bi ga ubedila da odustane.
Možda je u međuvremenu postao Amerikanac, ali Makena je rođen u Engleskoj i
nikada se u potpunosti neće osloboditi klasne svesti koja je prožimala svaki aspekt
njegovog postojanja čitavih osamnaest godina. To što je takav komentar ona
izgovorila, za njega je bila apsolutna izdaja. Skrenula je pogled, ne želeći da vidi
njegov izraz lica. Polako je umirala u sebi, a srce joj se pretvaralo u pepeo.
„Pobogu, Ejlin”, čuo se njegov promukli šapat.
Okrenula se od njega. Dugo su tako stajali, boreći se sa neizrečenim
osećanjima besa i očaja. „Ne pripadam tebi”, rekla je promuklim glasom. „Moje
mesto je ovde sa... sa lordom Sendridžom.”
„Ne možeš da me nateraš da poverujem da bi pre izabrala njega umesto mene
- svakako ne posle onoga što se dogodilo između nas dvoje, dođavola! Dozvolila
si mi da te dodirnem i da te imam na način na koji njemu nikada nisi dozvolila.”
„Dobila sam ono što sam želela”, primorala je sebe da izgovori. „А to važi i
za tebe. Kada budeš otišao, videćeš da je ovako bilo najbolje.”
Makena joj umalo nije zgnječio ruku koliko je jako stegnuo. Zatim joj je
okrenuo dlan i spustio svoj obraz na njegovu mekanu površinu. „Ejlin”, šaputao
je odričući se svog ponosa bez razmišljanja, „plašim se šta će sa mnom biti ako
me budeš odbila.”
Ejlin je napokon briznula u plač pustivši da joj suze klize niz obraze. Istrgla
je svoju ruku iz njegove, a zapravo jedino što je želela bilo je da ga privije uz sebe.
„Bićeš ti dobro”, izgovorila je drhtavim glasom i obrisavši rukavom svoje mokro
lice otišla od njega. „Bićeš dobro, Makena... samo se vrati u Njujork. Ne želim
te.”

181
 ***

Gospođa Ferklot je redala kristalne čaše na policu u svojoj privatnoj odaji gde
su se pod ključem čuvali svi dragoceni i krhki predmeti. Vrata sobe bila su
poluotvorena, pa je čula da se neko polako, gotovo nevoljno, približava njenom
pragu. Nagnuvši se od police, bacila je pogled na vrata i ugledala Makeninu
krupnu siluetu. Obuzela je tuga kada je shvatila da je on sigurno došao da
poslednji put, pred njegov odlazak, porazgovaraju.
Prisetila se da joj je Makena ponudio da pođe sa njim u Ameriku i znala je da
u njoj postoji izvesna potisnuta želja koja bi mogla da je natera da prihvati poziv.
Glupa stara kokoška, grdila je samu sebe, znajući da je za ženu njenih godina bilo
prekasno da razmišlja о novom početku. Ipak, mogućnost da živi u nekoj drugoj
zemlji uzburkala je njenu krv sa neočekivanom željom za avanturom. Možda bi
bilo baš lepo, pomislila je sa čežnjom, doživeti nešto novo na zalasku života.
Međutim, nikada ne bi mogla da napusti ledi Ejlin, koju je toliko volela i
toliko godina bila sa njom. Čuvala je od ranog detinjstva, deleći sa njom svaku
njenu radost i tugu. Iako je gospođa Ferklot čuvala i Liviju i Markusa, morala je
samoj sebi da prizna da joj je Ejlin oduvek bila miljenica. U trenucima kada se
Ejlin borila za život, gospođa Ferklot je imala osećaj kao da bi mogla da izgubi
sopstveno dete, a u godinama koje su usledile, ta veza između njih dve se još više
učvrstila. Kućepaziteljka je imala nameru da ostane uz Ejlin sve dok joj bude bila
potrebna.
„Makena”, pozvala ga je gospođa Ferklot u svoju sobu. Kada je zakoračio u
diskretno osvetljenu sobu, izraz njegovog lica je odmah uznemirio. Podsetio je na
onaj trenutak kada ga je prvi put u životu ugledala, kao jadno malo kopile, plavo-
zelenih očiju i zamrznutog pogleda. Uprkos njegovom bezizražajnom licu, bes i
tuga su ga obavijali nevidljivim plaštom koji ga je toliko pritiskao da nije bio u
stanju da progovori. Samo je stajao i zurio u nju ne znajući šta želi. Izgledalo je
kao da je došao kod nje zato što nije znao gde drugde da ode.
Gospođa Ferklot je naslućivala šta je mogao da bude razlog ovakvog
Makeninog stanja. Brzo je prišla i zatvorila vrata. Sluge u Stouni kros parku znale
su da ne smeju da smetaju kućepaziteljki kada su joj vrata zatvorena. Okrenuvši
se, ispružila je ruke ka njemu majčinskim gestom. Makena joj je odmah prišao,
spustio svoju glavu na njeno mekano rame i počeo da plače.

***

Ejlin je ostatak tog dana ostao u maglovitom sećanju, jer je mehanički

obavljala ulogu gazdarice, pričala i osmehivala se, ali nije obraćala pažnju sa kim
je i šta govori. Livija se trudila da je adekvatno odmeni, skrećući svojim blistavim
šarmom svu pažnju prisutnih na sebe. Kada su svi već primetili da Makena ne

182
prisustvuje na oproštajnoj večeri grupe, Gideon Šo je ležerno pokušao da opravda
njegovo odsustvo. „Oh, Makena mora da završi neke stvari pre svog sutrašnjeg
odlaska, a bojim se da priprema i dugačak spisak zaduženja i za mene.” Pre nego
što je bilo ko stigao nešto da pita, Šo je sve prisutne zaprepastio informacijom da
se ne vraća u Njujork sa Makenom i da ostaje u Londonu, gde će upravljati
njihovim novoosnovanim predstavništvom.
Ejlin je, uprkos svojoj obamrlosti, uspela da shvati važnost ove vesti. Bacila
je brz pogled na Liviju, koja je u tom trenutku bila skoncentrisana na seckanje
krompira u svom tanjiru. Međutim, uprkos toj lažnoj nezainteresovanosti, Liviju
je odavalo rumenilo koje joj se pojavilo na obrazima. Ejlin je odmah shvatila da
je Šo odlučio da ostane zbog Livije, ali se zapitala šta su se dogovorili. Bacivši
pogled na Markusa koji je sedeo na čelu stola, Ejlin je shvatila da se i on isto to
pitao.
„Učinićete London srećnim gradom što ste odlučili da se stalno nastanite u
njemu, gospodine Šo”, prokomentarisao je Markus. „Mogu li da pitam gde ćete
stanovati?”
Šo je odgovorio uz ležeran osmeh. „Ostaću u Ratlidžu dok ne počne gradnja
novog krila, a onda ću naći neko odgovarajuće mesto koje ću iznajmiti.”
„Dozvolite mi da vam pomognem što se toga tiče”, rekao je Markus ljubazno
sa proračunatim izrazom lica. Bilo je više nego jasno da mu je bila namera da ima
što veću kontrolu u toj situaciji. „Mogao bih da kontaktiram prave ljude i da vam
obezbedim odgovarajući smeštaj.”
„U to ne sumnjam”, odgovorio je Šo sa veselim sjajem u očima, očigledno
svestan Markusovih pravih namera.
„Ali moraš da se vratiš u Njujork!” zavapila je Suzan Čejmberlen. „Bože,
Gideone, pa čak ni ti ne možeš tek tako da se odrekneš svih svojih odgovornosti
na ovakav neodgovoran način! ko će brinuti о porodičnom poslovanju, donositi
odluke i...” Zastala je, iznenada užasnuta kada je shvatila. „Ne. Nećeš valjda
postaviti tog lučkog radnika da bude glava porodice Šo, ti pijani luđaku!”
„Savršeno sam trezan”, mirno je rekao Šo. „А papiri su već sastavljeni i
potpisani. Bojim se da nećeš moći ništa da uradiš povodom toga, seko. Makena je
izgradio dobre odnose sa svim našim poslovnim saradnicima i samo on poseduje
sve informacije u vezi sa našim računima, fondovima i ugovorima. Slobodno
možete udobno da se smestite i prepustite sve njemu.”
Kipteći od besa, Suzan Čejmberlen je zgrabila svoju čašu vina i besno počela
da pije dok je muž pokušavao tihim mumlanjem da je smiri.
Gideon Šo je nastavio mirno da jede, kao da nije primećivao haos koji je
izazvao. Međutim, kada je posegnuo za čašom vode, bacio je brz pogled na Liviju,
čije su se usne skoro neprimetno izvile u osmeh.
„Nadam se da ćemo imati zadovoljstvo da vas viđamo s vremena na vreme,
gospodine Šo”, tiho je rekla Ejlin.

183
 Zgodni Amerikanac je pogledao sa zagonetnim izrazom lica. „I meni bi to
bilo veliko zadovoljstvo, miledi. Međutim, bojim se da ću dugo biti veoma
zaokupljen poslom.”
„Razumem”, tiho je rekla Ejlin, shvativši о čemu se radi, pa mu je značajno
nazdravila svojom čašom vode, na šta je on odgovorio samo zahvalnim klimanjem
glave.

Ejlin nije htela da ispadne baš tolika kukavica i da ostane sakrivena u svojoj
sobi kako bi izbegla Makenu, iako joj je ta ideja bila primamljiva. Njegove
jučerašnje reči su je potpuno uništile. Pomisao da će se tog jutra suočiti sa njim
bila joj je nepodnošljiva, ali je smatrala da bi morala da ima bar toliko hrabrosti
da se oprosti sa njim.
Predvorje i dvorište bili su prepuni slugu i gostiju koji su se spremali da odu.
Kočije su čekale ispred ulaza dok se u njih ubacivao prtljag, kutije i sanduci. Ejlin
i Markus su se opraštali sa gostima i pratili ih do kočija. Livije nije bilo nigde ni
na vidiku, što je Ejlin navelo da posumnja da se negde nasamo opraštala sa
Gideonom.
Tokom kratkog razgovora sa Livijom tog jutra, Ejlin je saznala da je par
odlučio da se ne viđa nekoliko meseci, kako bi Šo mogao sam da se izbori sa
svojim problemom sa alkoholom. Oni su se, međutim, dogovorili da se dopisuju
tokom tog perioda, što je značilo da će se njihova veza nastaviti kroz pisma. Kada
je to čula, Ejlin se saosećajno osmehnula Liviji. „Mislim da ste vas dvoje obrnuli
stvari”, rekla je. „Obično romantična veza počinje razmenom pisama, a onda tek
vodi ka sve većoj intimi, dok ste ti i gospodin Šo...”
„Počeli u krevetu, a završili prepiskom”, ironično je dovršila njenu rečenicu
Livija. „Paučini se da niko od nas Marsdena ne radi stvari na uobičajen način, zar
ne?”
„Zaista je tako.” Ejlin je bilo drago što su ona i njena mlađa sestra izgladile
odnose. „Biće zanimljivo videti šta će se događati sa vašom vezom koja će biti
toliko dugo osuđena samo na pisma.”
„Radujem se tome, na neki način”, rekla je Livija. „Tako će mi biti lakše da
shvatim prirodu svojih pravih osećanja prema gospodinu Šou, kada se
komunikacija bude u potpunosti odvijala samo na nivou duše i srca, isključujući
fizičku stranu.” A onda se osmehnula i pocrvenevši priznala: „Iako će mi
nedostajati ta fizička strana.”
Ejlin je pogledala kroz obližnji prozor dok je napolju svitalo. Čežnjivo se
osmehnula pomislivši na to kako će i njoj nedostajati radost uživanja u muškom
zagrljaju. „Biće sve u redu”, rekla je. „Polažem velike nade u tebe i gospodina
Šoa.”
„A šta je sa tobom i Makenom? Postoji li neka nada i za vas dvoje?” Kada je
Livija videla Ejlinin izraz lica, odmah se namrštila. „Nema veze, nije trebalo da

184
pitam. Obećala sam sebi da neću više ništa reći о toj temi i od sada ću ćutati čak i
ako me to bude ubilo...”
Ejlin se vratila u realnost kada je izašla napolje i primetila da njihov lakej,
Piter, ima poteškoća da podigne jedan ogroman kovčeg na zadnji deo kočije.
Uprkos njegovoj snažnoj građi, težina prtljaga okovanog mesingom bila je
prevelika za njega. Kovčeg je skliznuo u jednom trenutku preteći da prevrne Pitera
unazad.
Dvojica gostiju, gospodin Kajler i gospodin Čejmberlen, primetili su nevolju
u kojoj se našao lakej, ali nijednom od njih dvojice nije palo na pamet da ponudi
pomoć. Udaljili su se od kočije i nastavili razgovor posmatrajući sa strane
Piterovu borbu. Ejlin je brzo pogledala oko sebe tražeći drugog slugu da
pomogne, ali pre nego što je uspela bilo šta da uradi, Makena se pojavio i
podmetnuo rame ispod kovčega. Napregnuo je mišiće ruku i leđa koji su se
nazirali ispod njegovog sakoa dok je gurao kovčeg, a zatim ga pridržao dok se
Piter nije popeo da zakopča kožni kaiš kojim ga je pričvrstio.
Kajler i Čejmberlen su im okrenuli leđa, kao da im je bilo neprijatno što vide
nekog iz njihove grupe kako pomaže jednom slugi. To što je Makena posedovao
superiornu fizičku snagu zapravo mu nije išlo u prilog, pošto je bila znak da je
nekada obavljao zadatke koje jedan džentlmen nikada ne bi trebalo da radi. Kada
je kovčeg napokon bio pričvršćen, Makena se odmakao i kratko klimnuo glavom
lakeju. Gledajući ga, Ejlin je pomislila kako bi, da Makena nije napustio Stouni
Kros, on sada skoro sigurno bio na Piterovom mestu i obavljao posao lakeja. Ali
to joj ne bi bilo ni najmanje važno. Ona bi ga volela gde god da je otišao ili šta
god da je radio i mučilo je što on to nikada neće saznati.
Osetivši njen pogled, Makena je podigao glavu, a zatim se odmah okrenuo.
Vilica mu se ukočila i ostao je da stoji još malo u tišini razmišljajući pre nego što
je konačno još jednom pogledao u nju. Ejlin se naježila videvši izraz njegovog
lica. Bio je tako hladan i ugašen, i tada je shvatila da su se njegova osećanja prema
njoj pretvorila u neprijateljstvo koje je bilo srazmerno njegovoj ljubavi.
Uskoro će početi da je mrzi, pomislila je tužno, ako već nije.
Makena je ispravio ramena i prišao joj, zaustavivši se tik ispred nje. Stajali su
u tišini dok su grupice ljudi oko njih ćaskale i prolazile. Jedna od najtežih stvari
koje je Ejlin ikada uradila bila je to što je u tom trenutku podigla glavu i pogledala
ga pravo u oči. Neobične plavo-zelene dužice bile su skoro prekrivene njegovim
tamnim zenicama. Videlo se da je bled uprkos zdravom preplanulom tenu, a
njegova uobičajena vitalnost bila je potpuno uništena.
Ejlin je spustila glavu. „Želim ti sve najbolje, Makena”, konačno je
prošaputala.
Delovao je veoma staloženo. „I ja tebi isto želim.”
Ponovo je nastupila mučna tišina pod čijim pritiskom Ejlin umalo nije
izgubila tlo pod nogama. „Nadam se da ćeš imati bezbedan i ugodan put.”

185
 „Hvala ti.”
Ejlin mu je nespretno pružila ruku, a Makena je nije prihvatio. Osetila je kako
joj ruka drhti i tek što je počela da je povlači, uhvatio je i prineo njene prste svojim
usnama. Dodir njegovih usana bio je hladan i suv. „Zbogom”, promrmljao je.
Nakon što je pustio, Ejlin se steglo grlo, te je ostala da stoji u tišini ispružene
ruke. Polako sklopivši prste, pritisnula je šaku na svoj stomak i samo se okrenula.
Osetila je njegov pogled na sebi dok je odlazila. Kada je krenula da se penje
stepenicama koje su vodile do ulaznog hodnika, ožiljci su počeli da je zatežu na
zadnjem delu kolena, izazivajući onaj uporni i dosadni bol od kog su joj krenule
suze.

186
 Devetnaesto poglavlje

Nakon što je i poslednji gost otišao, Ejlin se presvukla u udobnu kućnu haljinu
i otišla u porodični salon. Sklupčala se na jednoj sofi i tako satima ostala da sedi
i zuri u prazno. Uprkos toplom danu, prsti na nogama i rukama su joj bili ledeni
dok je drhtala pokrivena ćebetom. Pozvala je služavku da upali vatru u kaminu i
donese joj čaj, ali ničim nije mogla da ublaži ledenu hladnoću koju je osećala.
Čula je glasove slugu koji su čistili sobe i njihove korake na stepenicama, jer
je u toku bilo veliko spremanje kuće nakon odlaska gostiju. Morala je dosta toga
da obavi. Trebalo je da proveri zalihe u ostavi, da se dogovori sa gospođom
Ferklot koje prostorije treba zatvoriti i šta treba kupiti na pijaci. Međutim, Ejlin
kao da nije uspevala da se probudi iz omamljenosti koja je obuzela. Osećala se
kao sat sa oštećenim mehanizmom, pokvareno i beskorisno.
Zadremala je na sofi sve dok se vatra u kaminu nije ugasila, a sunčeve zrake
koji su dopirali kroz polunavučene zavese nije zamenio zalazak sunca. Probudio
je jedan tihi zvuk i ona se nevoljno promeškoljila. Otvorila je svoje sanjive oči i
videla da je Markus ušao u sobu. Stajao je blizu kamina zureći u nju kao da je
zagonetka koju nije uspevao da reši.
„Šta hoćeš?”, upitala je mršteći se. Protrljala je oči i sa mukom se podigla.
Markus je upalio lampu i prišao sofi. „Gospođa Ferklot mi kaže da nisi jela
ceo dan.”
Ejlin je odmahnula glavom. „Samo sam umorna. Uzeću nešto da pojedem
kasnije.”
Brat je namršteno pogledao. „Izgledaš užasno.”
„Hvala ti”, ironično je rekla. „Kao što sam ti rekla, umorna sam. Moram da
se naspavam i to je sve...”
„Izgleda da si prespavala veći deo dana... i nije ti ništa bolje.”
„Šta hoćeš, Markuse?”, upitala je pomalo nervozno.
Napravio je malu pauzu pre nego što je odgovorio, kao da je razmišljao о
nečemu. Na kraju je bacio pogled na njena kolena sakrivena ispod plave suknje
od muslina. „Došao sam da te pitam nešto”, rekao je odsečno.
„Šta?”

187
 Ukočenim pokretom ruke je pokazao ka njenim nogama. „Mogu li da ih
vidim?”
Ejlin ga je bledo pogledala. „Moje noge?”
„Da.” Markus je seo na drugi kraj sofe.
Nikada ranije nije zahtevao tako nešto. Zašto bi sada, posle svih tih godina,
želeo da vidi njene noge? Ejlin nije uspevala da shvati njegov motiv i bila je
previše iscrpljena da bi analizirala svoja osećanja u tom trenutku. Svakako ne bi
škodilo da mu ih pokaže, pomislila je. Bez mnogo razmišljanja, skinula je papuče
i podigla svoje bose noge na jastuk, a onda malo oklevala pre nego što je povukla
rub suknje do kolena.
Osim što mu je na trenutak, gotovo neprimetno, zastao dah, Markus nije
pokazao nikakvu reakciju kada je ugledao njene noge. Mrkim pogledom je
prelazio preko njenih ožiljaka, ogrubele i uništene kože, pa sve do neočekivano
belih i nežnih stopala koja su činila kontrast. Posmatrajući njegovo ravnodušno
lice, Ejlin nije ni primetila da je zadržavala dah, sve dok pluća nisu počela da joj
gore. Polako je izdahnula, prilično začuđena što je u tolikoj meri imala poverenja
u Markusa.
„Nisu lepe”, konačno je rekao. „Ali nisu baš ni toliko strašne kao što sam
očekivao.” Pažljivo je krenuo da joj povuče suknju nazad preko nogu. „Mislim da
su stvari često gore u mašti nego u stvarnosti.”
Ejlin je radoznalo gledala u svog preterano zaštitnički nastrojenog, snažnog i
često dosadnog brata kojeg je vremenom jako zavolela. Kao deca bili su stranci,
ali nakon očeve smrti, Markus se pokazao kao častan i brižan čovek. Oboje su bili
previše nezavisni, spolja gledano veoma druželjubivi, a opet izuzetno zatvoreni.
Za razliku od nje, on je uvek bio brutalno iskren, čak i onda kada bi istina bila
bolna.
„Zašto si hteo baš sada da ih vidiš?”, upitala je.
Iznenadio je njegov samopodrugljiv osmeh. „Nikada nisam znao kako da se
postavim prema toj tvojoj nesreći. Jedino što znam je da sam prokleto želeo da se
to nikada nije dogodilo. Osećam da sam te na neki način izneverio. Izuzetno mi
je teško kada vidim tvoje noge i znam da ništa ne mogu da učinim da im bude
bolje.”
Ona je zbunjeno odmahnula glavom. „Bože, Markuse, kako si ti mogao da
sprečiš tu nesreću? Smatram da je taj tvoj osećaj odgovornosti malo predaleko
otišao, zar ne misliš?”
„Odabrao sam da volim veoma mali broj ljudi”, promrmljao je, „a ti i Livija
ste među tim ljudima, i spreman sam da dam svoj život samo da bih vas dve
poštedeo bola.”
Ejlin mu se osmehnula, osetivši tračak topline u obamrlosti koja je bila
obuzela. Nije mogla protiv sebe i morala je da mu postavi jedno ključno pitanje,

188
iako se trudila da uništi svaki nagoveštaj nade u sebi. „Markuse”, upitala je
oklevajući, „kada bi ti zavoleo neku ženu, da li bi te ovakvi ožiljci sprečili da...”
„Ne”, odlučno je prekinuo. „Ne, ne bih dozvolio da me zaustave.”
Ejlin se zapitala da li je to zaista bila istina ili je ponovo pokušavao da je
zaštiti bivajući obazriv prema njenim osećanjima. Sa druge strane, Markus nije
bio tip čoveka koji bi slagao iz puke ljubaznosti.
„Zar mi ne veruješ?”, upitao je.
Pogledala ga je nesigurno. „Želim da ti verujem.”
„Grešiš ako misliš da tražim savršenstvo u jednoj ženi. Uživam u fizičkoj
lepoti kao i svaki drugi muškarac, ali mi to nije uslov. Uostalom, to bi bilo
licemerno od strane čoveka koji i sam nije preterano privlačan.”
Ejlin ga je iznenađeno pogledala i počela da proučava njegove široke i
pravilne crte lica, snažnu vilicu, prodorne crne oči smeštene ispod gustih, urednih
obrva. „Ti si privlačan muškarac”, rekla je ozbiljno. „Možda ne tako očigledno
kao gospodin Šo, ali malo je takvih muškaraca kao što je on.”
Njen brat je slegnuo ramenima. „Veruj mi, nije mi važno, jer nikada nisam
smatrao da mi je izgled na bilo koji način prepreka u životu. Zahvaljujući tome,
stvorio sam veoma uravnotežen stav na temu fizičke lepote, a to je nešto što neko
ko izgleda poput tebe retko kad postigne.”
Ejlin se namrštila, zapitavši se da li je to bila kritika.
„Sigurno je izuzetno teško”, nastavio je Markus, „za jednu tako lepu ženu kao
što si ti da poseduje deo tela koji je toliko ružan da mora da ga krije. Nikada se
nisi pomirila sa tim, zar ne?”
Zavalivši se na naslon sofe, Ejlin je odmahnula glavom. „Mrzim ove ožiljke
i nikada neću prestati da tugujem što ih imam, ali ne mogu ništa da uradim da to
promenim.”
„Kao što ni Makena nikada ne može da promeni svoje poreklo.”
„To ne može da se poredi, Markuse. Makenino poreklo mi nikada nije bilo
važno. Ne postoji ništa što bi me nateralo da prestanem da ga volim ili da ga
želim...” Naglo je zastala, shvatajući šta mu je bila namera da kaže.
„Zar ne misliš da bi i on isto to osećao kada su tvoje noge u pitanju?”
„Ne znam.”
„Zaboga, idi i kaži mu istinu. Ovo nije trenutak kada smeš da dozvoliš da
sujeta tobom prevlada.”
Njegove reči su izazvale iznenadni gnev kod nje. „Ovo nema veze sa
sujetom!”
„Zaista?” Markus joj je uputio podrugljiv pogled. „Ne možeš da podneseš
činjenicu da Makena sazna da nisi savršena. Šta je to ako nije sujeta?
„Nije to baš tako jednostavno”, pobunila se.

189
 „Možda problem nije jednostavan, ali rešenje jeste. Počni da se ponašaš kao
zrela žena kakva jesi i priznaj sebi da imaš mane. Pruži tom nesretniku priliku da
dokaže da može da te voli bez obzira na sve.”
„Ti nepodnošljiva sveznalice”, prigušeno je rekla žudeći da ga ošamari.
Markus se tužno osmehnuo. „Idi do njega, Ejlin. U suprotnom ću otići ja sam
da mu to kažem.”
„Ne bi se usudio!”
„Već sam spremio kočiju”, obavestio je. „Za pet minuta krećem za London,
sa tobom ili bez tebe.”
„Gospode”, eksplodirala je, „zar se nikad ne umoriš da svima oko sebe
govoriš šta treba da rade?”
„Zapravo, i ne baš.”
Ejlin nije znala da li da se nasmeje ili da pobesni zbog ovog odgovora. „Do
danas si davao sve od sebe da otežaš moju vezu sa Makenom. Zašto si se
odjednom predomislio?”
„Zato što imaš trideset jednu godinu i nisi udata, a ja sam shvatio da je ovo
možda jedina prilika da te se otarasim.” Markus se potom nacerio i izmakao se
kako bi izbegao blagi zamah njene pesnice, a onda je čvrsto zagrlio. „I zato što
želim da budeš srećna”, prošaputao je poljubivši je u kosu.
Ejlin je pritisnula obraz uz njegovo rame i osetila kako joj naviru suze.
„Bojao sam se da će te Makena povrediti”, nastavio je Markus. „Verujem da
mu je to bila namera u početku, ali nije mogao da ostvari svoje planove posle
svega što je rečeno i urađeno. Čak i dok je verovao da si ga izdala, nije mogao da
prestane da te voli. Danas, kada je odlazio, izgledao je nekako... poraženo. Tada
sam tek konačno shvatio da si ti za njega uvek bila mnogo veća opasnost nego on
za tebe. Zapravo, osetio sam žaljenje prema toj bitangi, jer se svaki čovek smrtno
plaši da bude povređen na takav način.” Markus joj je pružio maramicu. „Evo,
uzmi ovo pre nego što mi uništiš sako.”
Ejlin je glasno izduvala nos i odvojila se od njega. Osećala se veoma uplašeno,
kao da je terao da skoči sa litice. „Sećaš se kada si mi jednom rekao da ne voliš
da rizikuješ? Pa, ni ja to ne volim.”
„Koliko se sećam, spominjao sam nepotrebne rizike”, odgovorio je nežno.
„Čini mi se da je ovo neophodan rizik, zar ne?”
Ejlin je zurila u njega ne trepćući. Koliko god se trudila, nikada neće moći da
porekne tu neverovatnu potrebu za Makenom koja će vladati njom celoga života,
šta god sada odlučila da uradi. Ništa se neće promeniti kada Makena bude napustio
Englesku. Ona sigurno nikada neće uspeti da pronađe mir, kao što nije uspela ni
u ovih proteklih dvanaest godina. Ta spoznaja je naterala da se oseća loše,
uplašeno, a opet i neobično ushićeno. Ovo jeste bio neophodan rizik...

190
 „Idem u London”, rekla je dok joj je glas podrhtavao. „Biće mi potrebno samo
nekoliko minuta da se presvučem u odeću za put.”
„Nemamo vremena za to.”
„Ali u ovoj odeći ne mogu da izađem u javnost...”
„Tako je kako je. Uostalom, možda nećemo ni uspeti da stignemo do
parobroda pre nego što krene.”
Podstaknuta tim rečima, Ejlin je odmah navukla svoje papuče. „Markuse,
moraš da me odvedeš tamo na vreme!”

Uprkos Markusovom savetu da pokuša da spava tokom puta, Ejlin je bila

budna veći deo noći. Stomak joj se grčio i uvijao od nervoze dok je zurila u mrak
i pitala se da li će stići do Makene pre nego što njegov brod, Britanija, krene put
Amerike. S vremena na vreme tišinu je prekidalo samo hrkanje njenog brata koji
je spavao na sedištu naspram nje.
Negde pred zoru je obuzela iscrpljenost pa je zaspala u sedećem položaju,
obraza priljubljenog uz somotsku zavesu na prozoru kočije. Jedva je uspela da se
probudi iz čvrstog sna kada je osetila Markusovu ruku na svom ramenu.
„Molim...?”, promrmljala je trepćući i stenjući nakon što je blago prodrmao.
„Otvori oči. Stigli smo u pristanište.”
Ejlin je nespretno ustala kada je Markus kucnuo na vrata kočije. Lakej Piter,
koji je i sam izgledao veoma umorno, otvorio im je vrata sa spoljašnje strane.
Kočiju je odmah ispunila neobična mešavina mirisa slada, ribe, uglja i duvana.
Kreštanje galebova mešalo se sa ljudskim glasovima, čuli su se povici: Vesla dole
i namotaj sajlu! i Rasporedi tovar!, i druge podjednako nerazumljive fraze.
Markus je odmah iskočio iz kočije, a Ejlin je sklonila kosu sa lica i nagnula se da
bi malo bolje videla gde su stigli.
Na pristaništu je vrvelo od ljudi, a beskrajna šuma jarbola protezala se sa obe
strane kanala. Tu su mogle da se vide barže sa ugljem, parobrodi i mnogobrojni
trgovci. Krupni, znojem obliveni lučki radnici prebacivali su bale, kutije, burad i
razne pakete u obližnja skladišta. Niz dizalica kojima su upravljali ljudi prenosile
su svojim visokim gvozdenim rukama teret sa brodova do pristaništa. Bio je to
težak i opasan posao i Ejlin nije uspevala da poveruje da je Makena nekada
zarađivao za život na ovakav način.
Na drugom kraju pristaništa nalazila se peć pored jednog magacina, koja je
služila za paljenje oštećenog duvana, čiji je visoki dimnjak ispuštao gust plavi
dim.
„Zovu je kraljičina lula”, rekao je Markus, videvši je u šta gleda.
Ejlin je na drugom kraju pristaništa ugledala masivni drveni parobrod,
dugačak blizu sto metara. „Je l’ to Britanija?”

191
 Markus je klimnuo glavom. „Idem da pronađem službenika da izvede
Makenu sa broda.”
Ejlin je čvrsto zatvorila oči pokušavajući da zamisli Makenino lice kada bude
primio vest. Uzimajući u obzir njegovo trenutno raspoloženje, verovatno to neće
dobro podneti. „Možda bi trebalo da se ja popnem na brod”, predložila je.
„Ne”, odmah je usledio odgovor njenog brata. „Uskoro će podići sidro i neću
da dozvolim da rizikuješ da kao slučajni putnik otploviš preko Atlantika.”
„Makena može da propusti svoj odlazak zbog mene”, rekla je. „А onda će
sigurno poželeti da me ubije.”
Markus je nestrpljivo progunđao. „Brod će verovatno već krenuti dok ja
stojim ovde i raspravljam se sa tobom. Da li želiš da razgovaraš sa Makenom ili
ne?”
„Da!”
„Onda ostani u kočiji. Piter i kočijaš će paziti na tebe. Vraćam se uskoro.”
„Možda će odbiti da se iskrca”, rekla je. „Mnogo sam ga povredila, Markuse.”
„Doći će”, mirno je odgovorio njen brat. „Na ovaj ili onaj način.”
Ejlin je, uprkos svojoj zabrinutosti, uspela da se osmehne gledajući Markusa
spremnog i za fizički okršaj ako bude potrebno, sa protivnikom koji je bio skoro
za glavu viši od njega. Smestivši se nazad u kočiju, Ejlin je sklonila zavesu i
zagledala se kroz prozor u lučkog policajca koji je hodao napred-nazad čuvajući
visoko naslagane buriće sa šećerom. Dok je čekala, palo joj je na pamet da u tom
trenutku verovatno izgleda užasno u svojoj izgužvanoj odeći i sa razbarušenom
kosom. Nije čak nosila ni odgovarajuće cipele.
Prolazili su minuti, a u kočiji je postalo toplo i zagušljivo. Shvativši da je
miris pristaništa bolji od sedenja u zatvorenoj kočiji bez vazduha, Ejlin je krenula
da pokuca kako bi pozvala Pitera. U tom trenutku su se vrata silovito otvorila i
ona se ukočila zaustavivši ruku usred pokreta. Makena se pojavio na vratima
kočije i svojim širokim ramenima potpuno zaklonio sunčevu svetlost.
Ispružio je ruku da je uhvati kao da je spasava od neočekivanog pada. Toliko
snažno je stegnuo da su je prsti zaboleli. Trgnuvši se, Ejlin je pomislila kako je
Makena u tom trenutku izgledao kao potpuni stranac. Bilo joj je skoro nezamislivo
da je ovaj čovek grubih crta tako nežno grlio i ljubio. „Šta je bilo?”, upitao je
promuklim glasom. „Da li si bila kod doktora?”
„Molim?” Gledala ga je zaprepašćeno. „Zašto bi mi bio potreban doktor?”
„Zar nisi bolesna?”
„Ne... zašto bi pomislio da sam...” Kada je shvatila о čemu se radi, Ejlin je
ljutito pogledala svog brata, koji je stajao odmah iza njega. „Markuse! Nije trebalo
to da mu kažeš!”
„U suprotnom ne bi došao”, rekao je Markus bez trunke kajanja.

192
 Ejlin mu je uputila ljutit pogled. Kao da stvari nisu već bile dovoljno teške,
Markus je sada uspeo još više da razbesni Makenu. Ne osećajući bilo kakvu
krivicu, Markus se povukao kako bi njima dvoma omogućio bar malo privatnosti.
„Žao mi je”, rekla je Ejlin Makeni. „Moj brat te je prevario, nisam bolesna.
Razlog mog dolaska je to što očajnički moram da razgovaram sa tobom.”
Makena je hladno pogledao. „Nema više šta da se kaže.”
„Ima”, insistirala je. „Prekjuče si mi rekao da moraš iskreno da razgovaraš sa
mnom jer ćeš se u suprotnom kajati do kraja života. Trebalo je i ja to isto da učinim
i jako mi je žao što nisam. Zato sam sada putovala celu noć kako bih stigla pre
nego što napustiš Englesku. Molim te... ne, preklinjem te da mi daš priliku da ti
objasnim svoje postupke.”
Odmahnuo je glavom. „Uskoro će skloniti pristupni most. Ako se ne budem
ukrcao u roku od pet minuta, sa brodom će otići sav moj prtljag i dokumenta i
ostaće mi samo ova odeća koju imam na sebi.”
Ejlin je nervozno grickala unutrašnjost svojih obraza, pokušavajući da obuzda
svoj očaj. „Onda idem i ja da se ukrcam sa tobom.”
„I spremna si da preploviš Atlantik i ostavio sve za sobom bez osvrtanja?”,
podrugljivo je pitao.
„Da.”
Makena je nekoliko trenutaka strogo posmatrao. Nije se videlo šta oseća, pa
čak ni to da li razmatra njenu molbu. Pitajući se da li će je odbiti, Ejlin je
grozničavo pokušavala da se seti pravih reči kojima bi mogla da otopi tu njegovu
hladnoću, a onda je primetila da mu je jedna vena snažno pulsirala na slepoočnici.
Tada se rodila nova nada u njoj. Ipak nije bio ravnodušan, uprkos tome što se
trudio da tako izgleda.
Možda je jedini spas za Makenin uništeni ponos bila njena sopstvena žrtva.
Nevoljno spustivši svoj gard, progovorila je najponiznijim mogućim tonom.
„Molim te. Ako još uvek osećaš nešto prema meni, ne vraćaj se na taj brod.
Kunem ti se da nikada više ništa neću tražiti od tebe. Molim te, dozvoli mi da ti
kažem istinu, Makena.”
Nastupila je još jedna neizdrživa tišina, a onda je Makena stegnuo vilicu dok
su mu podrhtavali mišići na obrazu. „Prokleta bila”, rekao je tiho.
Ejlin se zavrtelo u glavi od olakšanja kada je shvatila da je neće odbiti.
„Hoćemo li u Marsden teras?” prošaputala je.
„Ne... proklet da sam ako dozvolim da nas tvoj brat nadgleda. Neka on ide u
Marsden teras, a ti i ja ćemo da razgovaramo u Šoovom apartmanu u Ratlidžu.”
Ejlin se plašila da bilo šta kaže, misleći da bi mogao da se predomisli.
Klimnula je glavom i smestila se u kočiju dok joj je srce u grudima udaralo kao
ludo.

193
 Makena je dao uputstva kočijašu, a zatim se popeo u vozilo. Za njim je odmah
ušao i Markus, koji nije izgledao previše zadovoljan planom, pošto je želeo da
situacija ostane pod njegovom direktnom kontrolom. Ipak, nije se bunio, već je
samo samo seo pored Ejlin i prekrstio ruke na grudima.
Tišina je bila mučna i teška dok je kočija odlazila sa pristaništa. Ejlin se
osećala veoma neugodno, noge su joj bile ukočene i svrbele su je, osećanja su joj
bila uzburkana i bolela je glava. Celu stvar joj je dodatno otežavalo i to što je
Makena izgledao hladno kao santa leda. Ejlin čak nije bila sigurna ni šta će mu
reći i na koji način bi mogla da mu kaže istinu, a da ne izazove kod njega
sažaljenje ili gađenje.
Kao da je osetio njenu zabrinutost, Markus je uhvatio za ruku i blago je
stegnuo u znak ohrabrenja. Podigavši pogled, Ejlin je videla da je Makena
primetio taj suptilni gest. Njegov sumnjičav pogled je brzo preleteo sa
Markusovog lica na njeno. „Možeš slobodno i sada da počneš sa objašnjenjem”,
rekao je.
Ejlin mu je uputila pogled izvinjenja. „Radije bih sačekala, ako nemaš ništa
protiv.”
„Dobro”, rekao je Makena podrugljivo. „Nije da nemam vremena.”
Kada je čuo njegov ton, Markus je morao da odreaguje. „Slušaj, Makena...”
„U redu je”, prekinula ga je Ejlin, ćušnuvši brata laktom. „Dovoljno si
pomogao, Markuse. Sada mogu i sama da se snađem.”
Njen brat se namrštio. „Bilo kako bilo, ne odobravam to što odlaziš u hotel
bez ijednog člana porodice ili bar nekog sluge u svojoj pratnji. Biće ogovaranja,
a ti ne...”
„Ogovaranje je nešto što me najmanje brine”, prekinula ga je Ejlin, zabivši
još jače svoj lakat u njegova rebra. Markus je na to samo nešto progunđao i ućutao.
Nakon nekog vremena, koje je delovalo kao večnost, stigli su do hotela
Ratlidž. Kočija se zaustavila u maloj ulici iza hotela. Ejlin je bila u agoniji zbog
neizvesnosti kada je Makena izašao iz kočije i pomogao joj da siđe. Markus joj je
ohrabrujuće klimnuo glavom, a onda se grubim glasom obratio Makeni. „Sačekaj.
Želim da razgovaram sa tobom.”
Makena se malo udaljio sa njim i upitno pogledao grofa, podigavši obrvu.
„Šta je sad?”
Markus je namerno okrenuo leđa Ejlin i počeo tiho da govori da ona ne bi
mogla da čuje. „Nadam se da te nisam pogrešno procenio, Makena. Kakav god
bio ishod razgovora sa mojom sestrom, želim da budeš siguran u jednu stvar, ako
je budeš na bilo koji način povredio, platićeš životom. I to mislim u bukvalnom
smislu.”
Makena je ogorčeno odmahnuo glavom i promrmljao nešto sebi u bradu.
Otišao je do Ejlin i grubo je poveo do zadnjeg ulaza, gde je lakej već pokucao na
vrata. Sluga Gideona Šoa pojavio se na vratima sa začuđenim izrazom lica.
194
„Gospodine Makena”, uzviknuo je, „mislio sam da je vaš brod do sada već uveliko
isplovio...”
„I jeste”, kratko je rekao Makena.
Sluga je trepnuo i nastojao je da se pribere. „Ako tražite gospodina Šoa,
gospodine, on je otišao do kancelarije kompanije...”
„Potreban mi je njegov apartman na nekoliko minuta”, rekao je Makena.
„Postaraj se da nas niko ne ometa.”
Imajući odgovarajuće manire, sluga se nije usudio ni da pogleda u Ejlininom
pravcu. „U redu, gospodine.”
Makena je užurbano uveo Ejlin u rezidenciju, koja je bila elegantno
opremljena nameštajem od tamnog drveta, dok su zidovi bili prekriveni raskošnim
reljefnim tapetama u boji šljive. Otišli su u dnevnu sobu iza koje se nazirala
spavaća soba. Teške plišane draperije bile su razmaknute i otkrivale čipkaste bež
zavese, kroz koje su sunčevi zraci prijatnom svetlošću obasjavali prostoriju.
Ejlin nije uspevala da kontroliše svoju nervozu i toliko je drhtala da su joj
cvokotali zubi. Napokon je smogla snage da stegne vilicu i otišla da sedne u veliku
kožnu stolicu. Nakon duge pauze, Makena se zavalio u jednu stolicu blizu nje i
hladno nastavio da je posmatra. Starinski francuski sat na kaminu glasno je
otkucavao, dodatno naglašavajući napetost koja se osećala u vazduhu.
Ejlinin um je bio potpuno prazan. U kočiji je uspela da u svojoj glavi dobro
formuliše objašnjenje, ali su sada sve te njene pažljivo smišljene fraze iznenada
nestale. Nervozno je ovlažila usne vrhom jezika.
Makena je kratko pogledao u njene usne, a onda nabrao svoje tamne veđe.
„Hoćeš li već jednom preći na stvar?”
Ejlin je polako udahnula, izdahnula i protrljala čelo. „Da. Žao mi je. Samo
nisam sasvim sigurna kako da počnem. Drago mi je što imam priliku da ti konačno
kažem istinu, samo što... ovo je najteža stvar koju sam ikada uradila.” Skrenuvši
pogled sa njega na ugašeni kamin, Ejlin se uhvatila za rukohvat stolice. „Mora da
sam mnogo bolja glumica nego što sam mislila, ako sam uspela da te ubedim da
mi je tvoj društveni status važan. To ne može biti dalje od istine. Nikada me nije
bilo briga za okolnosti pod kojima si rođen, odakle si došao ili ko si. Mogao si biti
i beskućnik i meni to opet ne bi bilo važno. Uradila bih sve, otišla bih bilo gde,
samo da mogu da budem sa tobom.” Duboko je zarila nokte u izlizanu kožu
stolice, a onda zatvorila oči. „Volim te, Makena. Uvek sam te volela.”
U sobi se nije čulo ništa osim reskih otkucaja sata na kaminu. Kada je Ejlin
nastavila da govori, činilo joj se kao da sebe sluša iz daljine. „Moj odnos sa
lordom Sendridžom nije onakav kakav ti se čini. Između nas dvoje ne postoji
nikakav romantičan odnos. To je bila samo jedna obmana koja je oboma donosila
korist. Ja ga ne privlačim u fizičkom smislu i nikada ne bi mogao da gaji takvu
vrstu osećanja prema meni, jer je on...” Nespretno je zastala. „Njegovo
interesovanje je ograničeno isključivo na muškarce. Predložio mi je brak kao

195
praktičan aranžman, neku vrstu zajednice između dva prijatelja. Neću reći da mi
ponuda nije bila privlačna, ali sam ga ipak odbila neposredno pre nego što si se ti
vratio iz Londona.”
Otvorivši oči, Ejlin je nastavila da gleda u svoje krilo, a onaj blaženi osećaj
obamrlosti je napustio. Sada se osećala nesigurno, ogoljeno i uplašeno. Sledio je
najteži deo, trebalo je da otvori dušu pred čovekom koji je imao moć da je uništi
samo jednom rečju. Ali to je ujedno bio i čovek koji je opravdano bio besan na
nju. „Bolest koju sam davno imala...”, rekla je promuklim glasom, „...sa pravom
si sumnjao da sam slagala u vezi sa tim. Nije bila groznica. Povređena sam u
požaru, i to prilično ozbiljno. Bila sam u kuhinji sa gospođom Ferklot kada se
vrelo ulje iz tiganja prolilo u vatru iz pećnice. Više se ničeg drugog ne sećam.
Rekli su mi da mi se odeća zapalila i da me je odmah zahvatila vatra. Pokušala
sam da bežim, a jedan lakej me je oborio na zemlju i ugasio plamen. Spasio mi je
život. Možda ga se sećaš, Vilijam, mislim da je bio drugi lakej dok si ti još bio u
Stouni Krosu.” Zastala je i duboko udahnula. Prestala je da drhti i konačno uspela
da umiri glas. „Noge su mi bile potpuno ugljenisane.”
Osmelila se i podigla pogled ka Makeni, i primetila da više nije sedeo zavaljen
u stolici. Blago se nagnuo napred, njegovo krupno telo bilo je napeto, a plavo-
zelene oči gorele su na njegovom bledom licu.
Ejlin je opet skrenula pogled, jer da je nastavila da ga gleda, ne bi mogla da
završi. „Činilo mi se da sanjam ružan san i da ne mogu da se probudim”, rekla je.
„Kada nisam bila u agoniji od bolova, bila sam omamljena od morfijuma. Rane
su mi se gnojile i trovale su mi krv, a doktor je predvideo da neću izdržati ni
nedelju dana. Međutim, gospođa Ferklot je pronašla ženu za koju se govorilo da
poseduje poseban isceliteljski dar. Ja pak nisam želela da mi bude bolje, već sam
želela da umrem. A onda mi je gospođa Ferklot pokazala pismo...” Prisetivši se
toga, zaćutala je. Taj trenutak bio je trajno urezan u njeno sećanje, kada ju je
nekoliko reči na papiru odvuklo od provalije.
„Kakvo pismo?”, čula je Makenu kako pita zagušenim glasom.
„Ono koje si joj poslao... gde si tražio novac jer si hteo da prekineš svoje
šegrtovanje i pobegneš od gospodina Ilberija. Gospođa Ferklot mi je pročitala to
pismo, i kada sam čula reči koje si napisao, shvatila sam... sve dok ti postojiš na
ovom svetu, želim i ja da živim u njemu.” Ejlin je iznenada zastala, a oči su joj se
zamaglile, pa je besno trepnula da bi razbistrila vid.
Makena je ispustio promukao krik, a zatim došao i čučnuo ispred nje, dišući
kao da mu je neko zadao snažan udarac u grudi.
„Nikada nisam pomislila da ćeš se vratiti”, rekla je Ejlin. „Nikada nisam
želela da saznaš za moju nesreću. Ali kada si se vratio u Stouni Kros, shvatila sam
da je biti blizu tebe, čak i na jednu noć, vredno rizika. Zato sam ja...” Oklevala je,
vidno pocrvenevši. „One noći kada je bio seoski vašar...”
Teško dišući, Makena je posegnuo za rubom njene haljine. Ejlin se brzo
sagnula da ga zaustavi i grčevito ga uhvatila za zglob. „Sačekaj!”
196
 Makena je zastao, čvrsto skupivši mišiće ramena.
„Ožiljci od opekotina su strašni”, prošaputala je Ejlin. „Cele noge su mi
zahvaćene njima. Desna noga je u posebno lošem stanju, jer je na njoj veliki deo
kože potpuno uništen. Ožiljci me ponekad toliko zatežu da jedva uspevam da
ispravim koleno.”
Razmislio je na trenutak, a onda otrgnuo ruke i počeo da joj skida papuče,
jednu pa drugu. Ejlin se borila sa naletom mučnine, pošto je tačno znala kakav ga
prizor očekuje. Gutala je knedle i grcala dok su je slane suze pekle u grlu.
Posegnuo je ispod njene suknje, skliznuo rukama duž njenih napetih bedara i
prešao po njenom donjem rublju sve dok nije napipao trake oko struka. Ejlin je
bila bleda kao kreč, a onda je naglo pocrvenela kada je osetila da joj povlači donji
veš naniže.
„Dozvoli mi” promrmljao je.
Nespretno ga je poslušala, pa je podigla kukove i dozvolila mu da joj svuče
donji veš. Rub suknje joj je bio podignut iznad butina, a hladan vazduh joj je
zapahnuo golu kožu. Od uznemirenosti bila je oblivena znojem, pa je rukavom
obrisala obraze i gornju usnu.
Klečeći pred njom, Makena je svojom toplom rukom uhvatio jedno njeno
ledeno stopalo. Prešao je palcem preko ružičastih vrhova njenih nožnih prstiju.
„Nosila si cipele kada se to dogodilo”, rekao je gledajući u belu i glatku površinu
njenih stopala prošaranih tankim plavim venama.
„Da, nosila sam cipele tada.” Telo joj se trglo kada joj je dodirnuo članke.
Makena je umirio prste. „Da li boli kada te dodirnem?”
„N-ne.” Ejlin je ponovo obrisala lice, uzdahnuvši kada je nastavio da
istražuje. „Samo... gospođa Ferklot je jedina kojoj sam ikada dozvolila da dodirne
moje noge. Na pojedinim mestima ne osećam ništa, a postoje delovi gde je pak
koža previše osetljiva.” Bilo joj je veoma teško da gleda kako njegovi prsti klize
duž njenih uništenih listova. Ipak, sedela je nepomično i očajno posmatrala kako
vrhovi njegovih prstiju prelaze preko grubih, crvenih ožiljaka.
„Voleo bih da sam znao”, promrmljao je. „Trebalo je da budem pored tebe.”
Ejlin je zbog toga poželela da zaplače, ali je čvrsto stegla vilicu da ne bi
zadrhtala. „Želela sam te”, priznala je ukočeno. „Stalno sam pitala za tebe.
Ponekad sam imala utisak da si tu i da me grliš, ali gospođa Ferklot mi je rekla da
su to bile halucinacije izazvane groznicom.”
Zaustavio se i činilo se da su mu od tih reči zadrhtala ramena, kao da se
naježio. Ipak je nakon nekoliko trenutaka nastavio da dlanovima prelazi duž
njenih nogu. „Dakle, ovo je to što nas je razdvajalo”, rekao je nesigurno. „Zato
mi nisi dozvolila da dođem u tvoj krevet i zato si odbila moju bračnu ponudu. I
zbog ovoga sam morao da čujem istinu od Livije о tome šta je tvoj otac uradio,
umesto da je čujem od tebe.”
„Da.”
197
 Makena je kleknuo na kolena, uhvatio se za njenu stolicu obema rukama i
približio se njenom licu.
Ejlin je bila pripremljena da kod njega vidi tugu, sažaljenje ili gađenje, ali
nikada nije očekivala bes. Nije očekivala da vidi taj gnev u njegovom pogledu i
izraz lica čoveka koji je gubio razum. „Šta si mislila da sam hteo da kažem time
što sam ti rekao da te volim? Jesi li mislila da ću mariti za tvoje ožiljke?”
Zapanjena njegovom reakcijom, Ejlin je odgovorila samo jednim klimanjem
glave.
„Gospode.” Krv mu je nagrnula u lice. „Šta bi bilo da je situacija bila obrnuta
i da sam ja bio taj koji je povređen? Da li bi me napustila?”
„Ne!”
„Zašto si onda očekivala tako nešto od mene?”
Taj njegov izliv besa je naterao da se povuče i skupi u svojoj stolici, a Makena
se tada nagnuo ka njoj i pogledao je sa bolom u očima. „Prokleta bila, Ejlin!”
Uhvatio je za lice svojim drhtavim rukama dok su mu se oči punile suzama. „Ti
si moja druga polovina”, rekao je promuklo. „Kako si mogla da pomisliš da te
neću više želeti? Zahvaljujući tebi smo oboje prošli kroz pakao bez ikakvog
razloga!”
Očigledno nije uspevao da razume suštinu njenog straha. Uhvativši njegove
snažne zglobove, Ejlin ih je čvrsto stegla dok joj je grlo podrhtavalo. Makena je
zabrinuto pogledao. „Šta je bilo?” Držao je jedan dlan prislonjen na njeno lice,
dok joj je drugom rukom sklanjao kosu sa čela.
„Jedno je bilo voditi ljubav sa mnom onda kada nisi znao za moje noge. Ali
sada kada znaš... biće ti veoma teško, možda čak i nemoguće...”
Makenine oči su sevnule. „Zar sumnjaš u moju želju da vodim ljubav sa
tobom?”
Ejlin je žurno prekrila haljinom svoje noge. „Moje noge su užasne, Makena.”
Glasno je opsovao, što je zaprepastilo, a onda je uhvatio za glavu primoravši
je da ga pogleda u oči. „Dvanaest godina sam proveo u konstantnim mukama
želeći te u svom naručju i verujući da to nikada neće biti moguće. Postoji hiljadu
razloga zbog kojih te želim, a koji se ne tiču tvojih nogu i... zapravo, ne, dođavola,
postoji samo jedan razlog zbog koga te želim, a to je zato što si ti ti. Želim da
uronim duboko u tebe i ostanem tu satima, danima, nedeljama. Želim da provodim
jutra i podneva i noći sa tobom. Želim tvoje suze, tvoje osmehe, tvoje poljupce...
Miris tvoje kose, ukus tvoje kože, tvoj dah na mom licu. Želim da te gledam u
poslednjem času svog života, da ležim u tvom naručju dok hvatam poslednji dah.”
Odmahnuo je glavom, gledajući je kao osuđenik u lice svog dželata. „Ejlin”,
prošaputao je, „da li znaš šta je pakao?”
„Da”, izgovorila je dok su joj navirale suze. „Kada pokušavaš da živiš sa
srcem izvan svog tela.”

198
 „Ne, nego spoznaja da toliko malo veruješ u moju ljubav da si bila spremna
da me osudiš na doživotnu agoniju.” Lice mu se iznenada zgrčilo. „To je nešto
gore od smrti.”
„Žao mi je.” Glas joj je pukao. „Makena...”
„Nije ti dovoljno žao.” Prislonio je svoje vlažno lice uz njeno, a onda
grozničavo počeo usnama da joj briše obraze i bradu, ljubeći je kao da želi da je
proguta. „Nimalo ti nije žao. Kažeš da si morala da živiš bez svog srca. Kako si
onda bila spremna da izgubiš i svoju dušu? Proklinjao sam svaki dan koji sam
morao da živim bez tebe, kao i svaku noć koju sam provodio sa drugom ženom
želeći tebe u svom naručju...”
„Ne...” zastenjala je.
„Trudio sam se”, strastveno je nastavio, „na svaki način da sprečim da me
sećanja na tebe ne unište i da više ništa ne ostane od mene. Nisam nigde nalazio
mir, pa čak ni u snovima...” Zastao je, pa je ponovo krenuo gladno i nestrpljivo
da je ljubi. Ejlin se zavrtelo u glavi od ukusa suza sa njegovih usana. Činilo se da
je Makenu zaposela neka silovita strast koja je prelazila u žestinu. Teško je disao
i toliko je snažno stezao da je pretio da joj na nežnoj koži ruku ostavi modrice.
„Tako mi boga”, rekao je odlučno poput čoveka koji je svašta preživeo, „pretrpeo
sam dosta toga i dosta mi je!”
Ejlin je odjednom osetila da je izvukao iz stolice i sa neverovatnom lakoćom
podigao u naručje. „Šta to radiš?” dahtala je.
„Vodim te u krevet.”
Ejlin se izvijala i pokušavala da se istrgne iz njegovog naručja. Grozničavo je
razmišljala kako da mu objasni da će joj biti potrebno lagano privikavanje. „Ne,
Makena, još nisam spremna za to! Molim te. Želim prvo da razgovaramo...”
„Umoran sam od razgovora.”
„Ne mogu”, rekla je očajno. „Potrebno mi je malo vremena. I ja sam
iscrpljena. Nisam spavala danima i...”
„Ejlin”, prekinuo je, „sve moguće sile raja i pakla sada da se udruže ne bi
mogle da me spreče da vodim ljubav sa tobom u ovom trenutku.”
Tada je sve bilo jasno i Ejlin je zadrhtala osećajući da je ponovo obliva znoj.
Makena je poljubio u obraz vlažan od znoja i suza. „Ne boj se”, prošaputao
je. „Sa mnom si.”
Navika da se skriva i drži u tajnosti svoju muku, čitavih dvanaest godina, bila
je jača od nje. Srce joj je snažno udaralo dok je Makena sigurnim koracima nosio
u spavaću sobu. Stigavši do kreveta, spustio je i povukao prekrivač od brokata.
Dok je Ejlin gledala u glatku, sveže opranu belu posteljinu, stomak joj se grčio od
nervoze.
Makena je počeo da joj otkopčava haljinu i steznik. Nakon što joj je haljina
skliznula na pod, Makena joj je povukao kombinezon i skinuo joj ga preko glave.

199
Naježila se i počela da drhti, pošto je ostala potpuno naga pred njim. Svim silama
se trudila da ne posegne za nečim kako bi se pokrila i sakrila određene delove
svog tela.
Makena joj je nadlanicom pomilovao konture grudi, a zatim nežno prešao
prstima do njenog čvrstog stomaka koji je podrhtavao. Lagano joj je masirao
ledenu kožu, a zatim je pažljivo obgrlio, nežno šapućući nešto nerazgovetno u
raspuštene pramenove njene kose. Uhvatila ga je za revere kaputa naslonivši svoje
lice na prednji deo njegove košulje. Beskrajno nežnim pokretima joj je izvlačio
ukosnice iz kose i bacao ih na tepih. Ubrzo joj se cela kosa rasula po leđima,
golicajući je svojim svilenkastim dodirom.
Makena je uhvatio za bradu i okrenuo joj je lice ka sebi, a onda snažno
pritisnuo svoje usne na njene, pružajući joj dugačak strastven poljubac od koga je
osetila slabost u nogama. Bila je čvrsto priljubljena uz njega i na svojim golim
grudima osećala grubo platno njegovog sakoa. Bespomoćno je širila svoje usne
pod silinom njegovih zahtevnih, toplih i vlažnih poljubaca.
Posesivno je prešao rukom preko njenih leđa i zadnjice kao da se radi о
nečemu što samo njemu pripada. Pronašavši joj osetljivo mesto pri dnu kičme,
privukao je još više ka sebi i svojoj nabrekloj muškosti koja mu se nazirala ispod
pantalona. Počeo je da se pripija uz nju kao da želi da joj pokaže kako njegovo
telo gori od želje da se sjedini sa njenim. Ne dajući joj nimalo vremena da
razmišlja, Makena joj je rukama obuhvatio zadnjicu i jednom nogom joj vešto
razdvojio butine. Držao je čvrsto prikovanu uz svoje telo, dok joj je istovremeno
prstima razdvajao mekane stidne usne, milujući ih i lagano budeći želju u njoj da
bi je pripremio.
Ejlin se namestila i lagano izvila leđa kada je skliznuo sa dva prsta u nju. Još
dublje, zahtevalo je njeno telo. Želela je Makenu na sebi, u sebi, želela je da je
potpuno ispuni i da ne ostavi nimalo prostora među njima.
Makena je tako namestio naspram sebe da se njegova ukrućenost čvrsto
usecala između njenih butina, stvarajući prijatno trenje koje se savršeno uklapalo
sa sporim pokretima njegovih prstiju. Povlačio je ka sebi, vukući je ritmičnim
pokretima ka svom otvrdlom međunožju i milujući je sporim, ali odlučnim
pokretima. Ejlin je osetila kako joj se telo steže, pulsira i kako joj zadovoljstvo
lagano raste i dostiže užarenu tačku. Potražio je ponovo njene usne i jezikom joj
ispunio unutrašnjost usta izazvavši u njoj bolno blaženstvo. Oh, da... oh, da...
Makena se iznenada odvojio od nje i povukao baš u trenutku kada je
eksplozivni osećaj počeo da raste u njoj. „Ne još”, šapnuo joj je, na šta je ona
divlje zadrhtala.
„Potreban si mi”, jedva je izgovorila.
Svojim vlažnim prstima joj je pomilovao vrat. „Da, znam. I kada te konačno
budem pustio iz ovog kreveta, shvatićeš koliko si ti meni bila potrebna. Znaćeš
koliko te želim... i da mi u potpunosti pripadaš.” Tada je podigao i položio na

200
čistu, ispeglanu posteljinu. Zatim se nagnuo nad njenim nagim telom, još uvek
potpuno odeven, a onda je osetila njegove usne na svom kolenu.
To je bilo poslednje mesto gde je želela da oseti njegove poljupce, jer joj je
tu koža bila najoštećenija. Ejlin se sledila, a onda je pokušala da se skloni od njega.
Makena je sa lakoćom zaustavio, zgrabivši je za bokove. Prikovao je za dušek i
ponovo spustio usne na njeno koleno. „Ne moraš to da radiš”, rekla je Ejlin
zgrčivši se. „Više bih volela da nisi. Zaista, nema potrebe da dokazuješ...”
„Tišina”, nežno joj je naredio Makena nastavljajući da joj ljubi noge i
prihvatajući njene ožiljke onako kako ona nikada nije bila u stanju. Dodirivao je
i ljubio svuda po telu, bez ustezanja milujući njenu smežuranu kožu. „U redu je”,
prošaputao je i umirujućim pokretima pomilovao njen napeti stomak. „Volim te.
Od glave do pete.” Palcem je napravio mali krug oko njenog pupka, a onda
gricnuo nežnu unutrašnjost njenih butina. „Otvori se za mene”, prošaputao je.
„Otvori se”, podsticao je svojim baršunastim poljupcima.
Zastenjala je i raširila noge osećajući kako želja u njoj ponovo raste. Makena
je zavukao svoje usne između njenih nogu i jezikom pronašao njen nabrekli
pupoljak, a zatim skliznuo malo niže ka ulazu u središte njene ženstvenosti. Ejlin
je osetila kako joj čula postaju sve izoštrenija dok je uživala u uzbudljivom
milovanju koje se odvijalo između njenih nogu. Makena se povukao na trenutak i
lagano dunuo u njeno ovlaženo meso, a zatim vrhom jezika dotakao njenu
najosetljiviju tačku. Stisnula je šake, zabacila glavu unazad i molećivo zastenjala.
Baš kada je mislila da više neće moći da izdrži ovo vešto mučenje, gurnuo je tri
prsta u njenu glatku unutrašnjost. Preplavio je talas zadovoljstva i više nije
uspevala ni da razmišlja ni da se pomera. Dražio je usnama i u isto vreme prstima
uranjao u nju lagano je vodeći ka ekstazi.
Makena je u jednom trenutku ustao i počeo da se skida pogleda prikovanog
za njeno opruženo telo. Otkrio je svoj mišićavi torzo i grudi prekrivene tamnim
maljama. Njegovo krupno telo izgledalo je moćno i činilo se da je bilo lišeno bilo
kakve elegancije. Ipak, bilo je nečeg urođeno gracioznog u njemu, u njegovim
dugim, vretenastim mišićima i širokim ramenima. Bio je tip muškarca pored koga
se žena osećala sigurno, a u isto vreme i predivno potčinjeno.
Makena je uhvatio za vrat i legao preko nje razdvojivši joj noge. Ejlin je
zastao dah kada je osetila njegovo golo telo na sebi, čvrste, maljave udove,
zadivljujuće široke grudi i glatku kožu na izvajanim mišićima. Makena je uhvatio
za desnu butinu i pažljivo joj namestio koleno vodeći računa о ožiljku.
Zahvalno ga je pomilovala po obrazu. Taj trenutak je bio tako nežan i dirljiv
da su joj suze potekle niz lice. „Makena... Nikad se nisam usuđivala da sanjam о
ovome.”
Sklopio je oči i pritisnuo svoje čelo na njeno. „Ja jesam”, rekao je promuklim
glasom. „Noćima sam sanjao da vodim ljubav sa tobom. Niko nije toliko mrzeo
izlazak sunca kao ja.” Sagnuo se i poljubio joj usne, vrat i ružičaste vrhove dojki.
Lagano joj je jezikom pomilovao bradavicu i kada je zadrhtala od uzbuđenja,
201
namestio se da sklizne u nju. Oboje su uzdahnuli kada je njegov ukrućeni ud počeo
da uranja u njeno meko tkivo, stvarajući neizdrživo sladak osećaj stapanja dva
tela u jedno.
Ejlin je mahnito grlila Makenu dok joj je on povlačio zadnjicu ka sebi, ulazeći
sve dublje i dublje u nju. „Nikad nemoj da posumnjaš u moju ljubav”, rekao je
promuklim glasom.
Gladna njegovog tela, drhteći je dočekivala svaki njegov vlažan i snažan
potisak i sa usnama otečenim od poljubaca poslušno prošaputala: „Nikada.”
Makenino lice je blistalo od pomešanih emocija i strasti. „Ništa u mom životu
nije moglo da se meri sa ovim što osećam prema tebi. Ti si sve što želim, sve što
mi je potrebno... i to se nikada neće promeniti.” Oštro je zastenjao kada se
približio vrhuncu. „Bože, reci mi da to znaš. Reci mi...”
„Znam”, prošaputala je Ejlin. „Volim te.” Zanemela je od siline užitka koji je
prostrujao kroz nju, a telo joj je preplavila pulsirajuća toplota.
Nakon svega, Ejlin je jedva osetila kada joj je Makena vrhom čaršava nežno
obrisao znoj i suze sa lica. Sklupčavši se uz njegovo golo rame, zatvorila je oći.
Bila je ispunjena, iscrpljena i osećala je veliko olakšanje. „Tako sam umorna,
Makena...”
„Spavaj, ljubavi moja”, šapnuo je, milujući njenu dugu kosu i sklanjajući joj
mokre pramenove sa lica. „Ja sam tu i paziću na tebe.”
„Spavaj i ti”, rekla je ošamućeno, stavivši ruku na njegove grudi.
„Neću.” Makena se nasmešio i nežno je poljubio u slepoočnicu. „Ne mogu da
spavam kada je java lepša od bilo kakvog sna.”

Bilo je kasno popodne kada se Gideon vratio u svoj apartman u Ratlidžu. Bio
je umoran, siv u licu i razdražljiv, i imao toliku želju za pićem da je jedva uspevao
da ostane pribran. Umesto toga, popio je ogromne količine kafe i popušio toliko
cigareta da mu se i sam miris duvana gadio. Ova kombinacija iscrpljenosti i
prekomerne stimulacije bilo je nešto sasvim novo za njega. S obzirom na to da
nije imao drugi izbor, morao je da se privikne na taj osećaj.
Kada je ušao u apartman, Gideona je odmah presreo njegov sluga sa prilično
iznenađujućim vestima. „Gospodine... izgleda da gospodin Makena nije
otputovao za Njujork kao što je planirao. Zapravo, došao je ovde u pratnji žene.”
Gideon je bezizražajno pogledao u sobara. Razmislio je malo о tome što je
čuo, pa se namrštio i protrljao vilicu. „Usudiću se da pitam: da li je ta žena ledi
Ejlin?”
Sluga je odmah klimnuo glavom.
„Neka sam proklet”, rekao je Gideon tiho i njegov mrzovoljni izraz lica je
odmah zamenio osmeh. „Da li su još uvek ovde?”
„Da, gospodine Šo.”

202
 Gideon se široko osmehnuo razmišljajući о ovom neočekivanom preokretu.
„Dakle, konačno je dobio ono što je želeo”, promrmljao je. „Pa, sve što sada mogu
da kažem je da bi Makeni bilo bolje da što pre vrati svoju zadnjicu u Njujork.
Neko mora da izgradi onu prokletu livnicu.”
„Da, gospodine.”
Gideon se uputio u spavaću sobu i zastao na vratima shvativši da se iznutra
ništa ne čuje. Tek kada se okrenuo da ode, začuo je poziv.
„Šo?”
Gideon je oprezno otvorio vrata i provirio unutra. Ugledao je Makenu
oslonjenog na lakat, dok se ledi Ejlin jedva videla. Bila je ušuškana ispod njegove
mišice i čvrsto spavala, pa je Makena zaštitnički navukao čaršav preko njenog
golog ramena.
„Propustio si svoj brod, zar ne?”, blago ga je upitao Gideon.
„Morao sam”, odgovorio je Makena. „Ispostavilo se da sam umalo zaboravio
nešto veoma važno da uradim.”
Gideon je zainteresovano pogledao u svog prijatelja, zapanjen ovom
njegovom promenom. Makena je izgledao mlađe i srećnije nego ikada. Bio je
bezbrižan i sa opuštenim osmehom na usnama dok mu je pramen kose ležerno
padao preko čela. Kada se ledi Ejlin promeškoljila, Makena sa sagnuo i
prošaputao joj je nešto na uvo da bi je umirio.
Gideon je i ranije viđao Makenu sa ženama, i to u mnogo provokativnijem
izdanju, ali iz nekog razloga od ove njegove nesvakidašnje nežnosti osetio je nalet
vrućine u licu. Prokletstvo, od svoje dvanaeste godine nijednom nije pocrveneo.
„Pa”, počeo je Gideon, „pošto si se poslužio mojim prostorijama, izgleda da
ću morati da nađem neki drugi smeštaj za večeras. Naravno, tebe bih svakako
odmah izbacio napolje, ali zbog ledi Ejlin ću te poštedeti.”
„Idi u rezidenciju Marsden teras”, predložio je Makena sa iznenadnim
vragolastim sjajem u očima. Pogled mu se vratio na usnulo lice ledi Ejlin, kao da
nije mogao da izdrži duže od nekoliko sekundi da je ne pogleda. „Vestklif je tamo
sam i možda će mu prijati društvo.”
„Oh, sjajno”, kiselo je odgovorio Gideon. „On i ja ćemo moći malo duže da
porazgovaramo о razlozima zbog kojih bi trebalo da se držim podalje od njegove
najmlađe sestre. Međutim, svakako je to nevažno, pošto će za šest meseci Livija
potpuno zaboraviti na mene.”
„Sumnjam”, rekao je Makena i osmehnuo se. „Ne gubi nadu. Ništa nije
nemoguće. Bog mi je svedok da sam ja živi dokaz za to.”

203
 Epilog

Snažni februarski vetar zviždao je kroz prozor salona, skrenuvši Livijinu

pažnju sa pisma koje je držala u ruci. Sklupčana u fotelji sa ćebetom od kašmira
prebačenim preko krila, osetila je prijatnu jezu pri pomisli na kontrast između
vlažnog i hladnog zimskog dana napolju i ugodne topline salona u kom je sedela.
Kutija za pisma od mahagonija stajala je otvorena pored nje, sa jedne strane
nalazila su se uredno složena pisma, a sa druge neuredna hrpa pisama uvezana
plavom trakom. Manja gomila bila je od njene sestre Ejlin, čija su pisma iz
Njujorka stizala iznenađujuće redovno, uzimajući u obzir njenu dobro poznatu
odbojnost prema dopisivanju.
Druga hrpa pisama bila je sasvim drugog porekla i sva su bila napisana istim,
tipično muškim rukopisom. Sadržina u tim pismima bila je na trenutke duhovita,
na trenutke dirljiva, pa zatim informativnog karaktera, i na kraju zapanjujuće
intimna, opisujući borbu jednog čoveka da se promeni na bolje. Ta pisma su
takođe govorila i о ljubavi koja se razvila i sazrela u poslednjim mesecima. Liviji
se činilo da se radilo о potpuno drugačijem čoveku u odnosu na onog kojeg je
upoznala u Stouni Krosu. Iako je i dalje osećala privlačnost prema onom starom
Gideonu, taj nekadašnji razvratnik pretvarao se polako u čoveka kome je mogla
verovati i na koga je mogla jednog dana da se osloni. Prešla je vrhom prsta po
satenskoj plavoj traci kojom su Gideonova pisma bila uvezana, a onda se vratila
na Ejlinino pismo koje je držala u ruci.

...Kažu da će broj stanovnika u Njujorku dostići broj od pola miliona

u naredne dve godine, u šta mogu da poverujem, jer ovde svaki dan
pristižu stranci poput mene. Ova mešavina nacionalnosti da je gradu
jedan divan kosmopolitski duh. Čini se da ovde svi imaju liberalan pogled
na svet, pa se ponekad osećam pomalo kao provincijalka zbog svojih
stavova. Konačno sam počela da se prilagođavam tempu života i uhvatila
me je ta njujorška manija za ličnim razvojem. Počela sam da učim mnogo
novih stvari i stekla sam sposobnost brzog donošenja odluka i kupovine,
koja će te bez sumnje zabaviti kada se budemo videle. Kao što možeš da
pretpostaviš, gospođa Ferklot je zavela strogu disciplinu među kućnim
osobljem i izgleda da je prilično očarana pijacama zapadno od
Menhetnvila, koje obiluju najraznovrsnijom ponudom.
204
 Zaista je neverovatno da se na samo nekoliko kilometara od visokih
osmospratnica nalazi ruralno područje sa mnogobrojnim omanjim
farmama. Tek sam počela da istražujem ovaj lepo izgrađeni grad i sa
zadovoljstvom mogu da konstatujem da ovde uspevam da uradim mnogo
više stvari za nedelju dana nego u Stouni Krosu za mesec dana.
Međutim, neću da te lažem, priznajem da Makena i ja povremeno
provodimo dane u dokolici. Juče smo se, na primer, vozili saonicama po
Vašington skveru, a onda smo ostatak dana proveli ušuškani kraj kamina.
Zabranila sam Makeni da bilo šta radi ceo dan i on me je, naravno,
poslušao, jer je američka žena apsolutna vladarka doma (iako se mi vešto
trudimo da spolja izgleda kao da muž ima autoritet). U svakom slučaju,
ja sam dobroćudni diktator i Makena je izgleda prilično zadovoljan tim
poretkom...

Livija je sa osmehom podigla glavu kada se spolja začuo zvuk kočije. Salon
je imao zgodnu poziciju na prednjoj strani kuče, pa je odatle imala dobar pogled
na sve dolaske i odlaske sa imanja. Dolazak crne elegantne kočije sa četiri konja
nije bio neobičan prizor za Stouni kros park. Međutim, dok je Livija posmatrala
konje čiji se dah iz nozdrva ledio, u njoj se javila radoznalost. Markus nije
spominjao da je tog dana trebalo da im dođu gosti, a i bilo je prerano za bilo kakvu
posetu.
Livija je ustala iz fotelje i, ogrnuvši ćebe oko ramena, provirila kroz prozor.
Jedan lakej je krenuo ka ulaznim vratima, a drugi je otvorio kočiju i stao pored da
sačeka. Visoka, vitka muška figura lagano je iskočila iz kočije preskočivši
stepenik. Čovek je bio odeven u crni kaput i na glavi je imao elegantan šešir ispod
kojeg se nazirala plava kosa.
Liviji je iznenada zastao dah od iznenađenja. Posmatrala ga je ne trepćući dok
se u glavi brzo preračunavala... Da, prošlo je tačno šest meseci. Gideon joj je jasno
stavio do znanja da neće doći po nju osim ako ne bude bio siguran da će biti čovek
kakvog ona zaslužuje. Tada ću doći sa časnim namerama - na tvoju žalost, napisao
je.
Gideon je bio lepši nego ranije, ako je to ikako bilo moguće. Nestala je
napetost i ciničan izraz sa njegovog lica, kao i tamni podočnjaci. Izgledao je tako
vitalno i energično da je srce od uzbuđenja počelo da joj lupa.
Iako se Livija nije ni pomerila, niti je bilo šta govorila, nešto je ipak privuklo
Gideonovu pažnju ka prozoru. Netremice je zurio u nju kroz staklena okna. Livija
mu je uzvraćala pogled paralisana od prevelike čežnje. Oh, biću ponovo u
njegovom zagrljaju, pomislila je dodirnuvši prozor vrhovima prstiju, koji su
ostavljali vodene tragove na zamrznutoj površini.
Gideonove usne su se raširile u osmeh i njegove plave oči su zaiskrile.
Odmahnuo je glavom, a onda stavio ruku na grudi dajući joj na znanje da mu se
od samog pogleda na nju uznemirilo srce.
205
 Livija se veselo osmehnula pokazavši mu glavom u pravcu glavnog ulaza.
Požuri, izgovorila je bez glasa.
Gideon je klimnuo glavom i uputio joj pogled pun obećanja.
Čim je krenuo ka njoj, Livija je zbacila ćebe sa sebe i shvatila da u rukama i
dalje drži sestrino poluzgužvano pismo. Ostatak pisma je mogao da sačeka.
„Kasnije, Ejlin”, prošaputala je. „Sada moram da se pobrinem za svoj srećan
kraj.” Smejući se, bacila je pismo u kutiju od mahagonija i bez daha izjurila iz
sobe.

Scan i obrada:
Knjige.Club Books

206