1.

Poglavlje
Ne bi trebalo da želite da umrete.
To nije ono što društvo želi da čuje. To ne bi trebalo da se oseti ili pomisli. To bi
trebalo ignorisati. Ali evo me, gledam svoju ekipu kako ubija boga u momku i sve
što sam želela, je da zamenim mesto sa njim.
Znam da to zvuči morbidno, ali to je istina. To nije kao neki usputni komentar,
kao kada rasturiš ispit iz istorije pa kažeš, „ubij me sad!“ Ili kada te dečko ostavi, a
ti si u fazonu „Ggrrr, hoću samo da umrem! WTF?!“
Ne. Govorim o tamnoj strani želje za smrću, kada je to negde u tvojoj podsvesti,
kada postoje mala vrata koja želiš da otvoriš i nestaneš…
Nekada je bilo teško to potisnuti, a još teže ignorisati, tako da sada nisam radila
ništa od toga.
„Nećeš više pipnuti moju sestru,“ Jordan je zarežao i pre nego što je uputio svoj
četvrti udarac. „Jesi li razumeo, seronjo?“
Moje lice je bilo sve više prekriveno krvlju. Ne lice tog momka.
Jordan se uspravio, kako bi se podrugljivo osmehnuo momku koji je ležao kraj
njegovih nogu.
Jordan Pitts.
Bio je samo-prozvani vođa naše ekipe. Napomena: samo-prozvani. Čim je upao
jednog dana, objavio je to. Niko se nije protivio, a on je otišao, drsko se šepureći i
misleći da je govorio u ime svih četvoro. To je u stvari istina, ali samo onda kada
nemamo problem sa onim što govori.
Naša ekipa nije diktatorska, verovao on to ili ne.
Jordan se sagnuo, svom svojom dužinom, zgrabio momka za majicu i podigao ga
u vazduh. Protresao ga je, režeći mu ponovo u lice, ali momak nije mogao da
odgovori. Lice mu je bilo slomljeno. Bukvalno. Cross ili Jordan ga je udario u obraz
tako jako, da je izgledao slomljeno. Celo njegovo lice je bilo u haosu, prekriveno
krvlju i modricama. Bilo bi mi ga žao, ali nije zbog dve stvari: pokušao je da siluje
Jordanovu sestru, a kada je Jordan zatražio da se sam prijavi, opsovao ga je,
pokazao mu srednji prst i pljunuo Jordanove cipele.
Očigledno da momak nije znao reputaciju naše ekipe, niti samog Jordana.
To je imalo smisla, jer je Mallory Pitts tek krenula u novu privatnu školu u
susednom gradu i tamo upoznala ovog tipa. Da je znao, pobegao bi u drugom
pravcu. Mada, trebalo bi mu odati priznanje. Umesto da slaže, on je bio iskren.
Rekao je Jordanu tačno šta misli o njegovom predlogu. U svakom slučaju, da je
lagao, bili bi upućeni, a kada se ne bi prijavio, do ovog batinanja bi svakako došlo.
Takva je bila moja ekipa.
Pored Jordana, bila su tu još dvojica, osim mene - Cross Shaw i Zellman Greenly.
Ja sam Bren Monroe i iako sam u sred ovog mračnog plemena, iako trenutno
izgledamo kao loši momci, stvari nisu uvek onakve kako izgledaju.
Jordan je bacio momka ponovo na zemlju, a zatim se nagnuo nad njim, kako bi
izrekao još koju pretnju.
Cross se povukao i osetila sam na sebi njegov pogled i pre nego što sam
pogledala gore. Da, evo ga tu je. Tamne oči boje lešnika, koje je toliko devojaka
volelo. Bili smo porodica - ali ne ta vrsta porodice. Trebalo je da budem slepa, pa
da ne vidim zašto je toliko devojaka u Roussou balavilo za njim.
Metar i osamdeset pet, mršav, ali dobro građen. Cross je imao jaku, četvrtastu
vilicu - onu koja bi se stegla s vremena na vreme - i lice koje, skoro da je bilo lepše
od mog. Bio bi predivan čak i da je žensko, što je bila činjenica zbog koje sam
volela da ga zadirkujem. Šalu na stranu, Cross je bio magnet za devojke. Bilo je
dovoljno samo da se pojavi negde i njih deset bi već bilo oko njega. Klimnuo bi
glavom devojci i ona bi celu noć bila pored njega, obično spremna na bilo šta što
bi on poželeo.
Cross je bio tih, fin dečko… osim što nije bio ništa od toga, uopšte. Mislim, bio je,
ali i nije. Generalno je bio tih, ali je razgovarao sa mnom. Bio je fin, ali je znao biti
smrtonosan. Razljuti ga i nećeš videti odakle dolazi. On nije bio kao Jordan sa svim
tim režanjem i bacanjem ljudi okolo. On bi krenuo pravo na tebe i probudio bi se u
bolnici nekoliko dana kasnije.
Iako sam volela Jordana i Zellmana, oni nisu bili Cross.
Oni nisu bili moj najbolji prijatelj, momak, u čiji plakar sam upuzala toliko noći
kada mi je trebalo utočište od svog sopstvenog pakla, zvanog dom.
Pogledi su nam se sreli dok mi je prilazio. Njegova zlatna kosa i taman ten su bili
noćna mora svakog lepog momka. Kada će se probuditi i shvatiti da ima više
potencijala od bilo koga od nas? Mogao bi da ode u Njujork i bude model ili da
ode u Holivud i bude glumac. Bilo mi je potpuno neshvatljivo zašto je ostao u
Roussou.
On nije bio sjeban kao mi ostali. Nije bio sjeban kao ja.
„Imaš taj izgled,“ rekao je prilazeći i stao pored mene.
Da. Znam na šta je mislio, ali nisam zagrizla mamac.
 „Dobro, jebaču,“ najavio je Jordan. „Sada ćemo te ostaviti, a ako i pomisliš da
prijaviš bilo koga od nas, ne zaboravi šta imamo za tebe. Jesi razumeo? Klimni
glavom, kretenu.“
Ovde je Jordan bio intelektualac. Bio je pametan.
Momak je proizveo nekakav krkljajući zvuk i jedva uspeo da bar malo pomeri
glavu.
To je zadovoljilo Jordana, pa je klimnuo glavom. „Dobro.“ Okrenuo se, koračajući
svojim dugim nogama ka nama.
Naslonila sam se na zadnji deo njegovog kamioneta, Cross je i dalje bio pored
mene, dok je Jordan otvorio vrata sa vozačeve strane.
Zellman je stajao u blizini, spreman. To je ono čemu je težio - da uvek vreba iza
Jordana i čeka. S obzirom da je Jordan prišao nama, isto je učinio i Zellman. Skočio
je gore u otvoreni, zadnji deo kamioneta iza nas.
Čula sam otvaranje frižidera i dobacio je Jordanu pivo.
„Bren? Cross?“ prozvao nas je.
Cross je odmahnuo glavom.
Okrenula sam se, kako bih pogledala u momke. „U redu sam. Hvala.“
„Jesi li sigurna?“ Zellman mi je pružio pivo.
„Jesam.“
Jordanove oči su se zakolutale - to je bila njegova reakcija na mnoge stvari koje
bih uradila.
Čuvali smo jedni drugima leđa, ali za Jordana je to značilo raditi sve što je on
želeo. Ponekad se nismo slagali, i svaki put, kada ne bih uradila isto što i on, on je
to shvatao kao neslaganje sa njim.
Porodica tako ne funkcioniše.
Posmatrala sam ga, samo na momenat.
Jednoga dana ćemo se suočiti.
Jednoga dana ću biti ja protiv njega.
Jednoga dana, njegovo neodobravanje će me naterati da puknem ili neće biti
samo kreten, jer ne želim da uradim ono što on želi. On bi otišao predaleko, a to
bi bio dan kada bi se našli na pola puta.
Unapred sam znala kako bi se povukle linije u našoj grupi, kada bi se to desilo.
Cross bi podržao mene. Zellman bi verovatno podržao Jordana. Bilo bi dva na dva.
Iako sam bila jedina devojka u ekipi - jedna od dve u celom sistemu - mogla bih
sama da se snađem, i znam da bih uživala da toga dana planem na Jordana. Ali
danas nije taj dan i nadala sam se da neće uskoro doći. Stalo mi je do Jordana, kao
brata, iako zapravo nije bio moja krv.
 „Pa.“ Jordan je ponovo zalupio vrata, a kamionet se na sekund zaljuljao od siline
udarca. Podbočio je nogu. „Šta je plan za večeras?“
Ovo je bilo poslednje veče pre početka naše završne godine.
Nedelja veče. Ljudi su jutros išli u crkvu, a mi smo večeras nekog krvnički
pretukli. Bilo je tu negde neke ironije. Bila sam previše umorna da je pronađem.
„Ryerson večeras pravi žurku,“ Zellman je izneo predlog: „Ja kažem da idemo.“
Njegove čupave lokne su poskakivale okolo, dok je preletao svojim plavim očima
između nas.
„Stvarno?“ Jordanove oči su se zapalile.
Zellman je klimnuo potvrdno. „Ja sam spreman da idem. Mislim da je Sunday
Barnes nabacila nove dude ovog leta.“ Nakezio se. „Nadam se da ću moći lično da
ih proverim.“
Jordan se nasmejao. „Ja se slažem s tim.“ Zabacio je glavu unazad, završavajući
svoje pivo, a zatim bacio flašu u drveće iza nas. „Bren, Cross, šta je sa vama
društvo?“
Cross bi sačekao mene, pa sam rekla: „Meni je dosta za večeras.“
„Nećeš na žurku?“
„Ja ću kući.“
Jordanovo neodobravanje je visilo u vazduhu iznad nas, ali niko nije rekao ni reč.
„Ja mislim da ću sa vama na žurku,“ Cross je dodao nakon nekoliko sekundi.
Zellman je podigao pesnicu u vis. „To, bre. Uzmi.“ Ponudio mu je napola prazno
pivo.
Cross se nasmejao, ali je odmahnuo glavom. „Sačekaću na dobro piće tamo.
Ryerson uvek ima nešto.“
„Da! To ti pričam.“ Zellman je završio svoje pivo i krenuo da uzme drugo iz
frižidera. „Jordan?“
„Ja moram da vozim.“ Pogledao je u mene. „Treba ti prevoz do kuće?“
Pogledala sam u pravcu gde je momak još ležao na zemlji. Nije se ni pomerio.
Odmahnula sam glavom. „Mislim da ću prošetati. Mogu prečicom kroz drveće.“
„Jesi li sigurna?“
Cross je obišao oko nas, lupivši Jordana po ramenu. „Hajmo. Bren može da se
pobrine sama za sebe.“ Vratio je pogled na mene, obilazeći sa prednje strane
kamioneta, kako bi ušao na suvozačevo mesto. Znao je da večeras želim da
budem sama. Znao je to, jer je mogao da oseti. Isto kao što sam ja mogla skoro da
čujem njegove misli sada.
Uvek je mogla.
Završila sam u svojoj glavi. I uvek ću moći.
 Crossova izjava je izgleda ubedila momke i Jordan je upalio kamionet. Obišao je
oko mene, podignuvši oblak prašine i udaljio se putem kojim smo i došli.
Pozdravio me podignuvši prst, dok je prolazio. Zellman se smestio u gepeku,
pored frižidera, i podigao pivo u znak pozdrava.
Odmahnula sam glavom, sa najmanjom naznakom osmeha na usnama, ali to je
bila jedina reakcija koju su dobili.
Čim su otišli, ostala sam ja, okrvavljeni momak i ista ona tamna tišina koju sam
osetila ranije.
Ponekad bi se pojavila niotkuda, progutavši me celu. Nekada bi isto tako brzo i
nestala. Drugih puta, kao večeras, zadržala se.
Nekada me je plašila. Sada mi je nedostajala kada nije bila tu, ali sam uvek znala
da će nastaviti dalje. Bila je poput svica koji nestaje u noći. Kada bi se to desilo,
ostala bih sa osećajem, kao da mi je nešto iskliznulo kroz prste.
Večeras, taj svitac se zadržao.
Ugrejao me je.
 2. Poglavlje
Zemlja se drobila pod mojim cipelama, dok sam koračala ka momku.
Nije bio bez svesti, kao da glumi. Kako sam mu prišla, otvorio je jedno oko, a u
njemu sam videla bljesak panike. Pokušao je da pobegne, ali nije mogao. Bio je
gadno povređen.
Sela sam pored njega, izvukavši svoj telefon. „Prestani.“ Još uvek je pokušavao
da pobegne, što je samo pogoršavalo njegove povrede. „Neću te povrediti.“
Ispustio je prigušeni uzdah.
Odmahnula sam glavom. „Bespotrebno pokušavaš da govoriš. Čuvaj snagu.“
Mahnula sam svojim telefonom ispred njega. „U sred smo nedođije.“
Jordan je voleo svoje žrtve da dovodi u ovaj deo grada baš iz tog razloga. Bio je
to mali lug na vrhu brda. Tu se završavala ulica, a oko nas je bilo samo drveće.
Momak se ućutao, promatrajući me onim uspaničenim okom.
„Pozvaću hitnu pomoć. Daću im tvoje ime, a onda ću sedeti ovde sa tobom dok
ne dođu. Ako me prijaviš…“ Pustila sam da pretnja visi u vazduhu između nas.
U njegovim očima je bljesnula krivica. Znao je šta bi se desilo u tom slučaju.
Okrenula sam 9-1-1 i ostala sedeti sa njim.
Ovaj prizor, momak koji se jedva kreće i krvari pored mene, bi trebalo da me
uznemiri. Tišina u šumi oko nas. Činjenica da je u ovom stanju zbog moje ekipe. Ali
nije me uznemirilo.
Sada, kada su momci otišli, svitac se smestio pored mene, praveći mi društvo.
Zatvorila sam oči, poistovećujući svoju unutrašnjost sa spoljašnjošću.
Osetila sam da smo tama i ja kao jedno.
Ne. Ova scena me nije uznemirila ni malo.
Volela sam tišinu. Poželela sam joj dobrodošlicu i nije bila prekinuta sve dok se
piskave sirene hitne pomoći nisu prolomile vazduhom.
Izdahnula sam, znajući da će tamna smirenost nestati sada i pogledala preko
brda. Mogla sam da vidim svetla hitne pomoći sa vrha, kako se približavaju,
miljama udaljena.
Trebalo bi da se udaljim. Ne smeju da me pronađu sa njim, ali za sada čekam.
Put se protezao skroz u krug oko brda na svojoj putanji ka gore. U trenutku kada
je hitna bila nadomak krivine, potapšala sam ga po nozi.
„Dobro, ja sad idem.“ Bacila sam još jedan pogled ka njemu dok sam stajala.
„Bićeš dobro.“ Stresla sam prašinu sa svojih farmerica. Izgleda da je nešto prašine
upalo u njegovo oko, pa je trepnuo nekoliko puta, još uvek me mirno
posmatrajući. Kao da me je molio da ne idem, ali sam odmahnula glavom.
„Ne mogu da ostanem. Samo nemoj opet da uprskaš sa nekom devojkom. U
redu?“
Čekala sam trenutak. Hitna samo što nije stigla. Morala sam da krenem. Ipak
sam se nadvila nad njim. Izvukla sam svoj nož i prislonila ga na njegovo grlo. Bio je
u potpunosti miran.
„Ako samo čujem da si pipnuo neku devojku protiv njene volje…“ Utisnula sam
nož uz njegovu kožu. „Sledeći put ću doći sama i neću te ostaviti budnog. Jesi
razumeo?“
Trepnuo je. To je sve što je mogao da uradi.
Svetla su počela da skreću ka mestu gde smo mi bili, tako da sam se sklonila u
tamu, uvukavši nož nazad u svoj džep.
Hitna je osvetlila ulicu gde je ležao, a dok su se parkirali, ja sam zakoračila među
drveće. Ono me zaklonilo, iako sam čula jednog od tehničara kako psuje.
„Jebote. Ko je uradio ovo?“
Drugi bolničar nije ništa odgovorio, a kao što mu je naređeno, nije ni momak.
Dok je jedan od bolničara počeo da razgovara sa njim proveravajući njegovo
stanje, drugi je otvorio zadnji deo kako bi izvukao nosila. Nakon samo nekoliko
minuta već su otišli.
Iskoračila sam nazad ka mestu gde je ležao, dok se hitna kretala niz brdo. Svetla
su nestala u tami, a ja sam ostala sasvim sama.
Postojala je prečica kroz šumu, ali meni je bilo zadovoljstvo da hodam sredinom
puta.
Samo sam pratila bele linije.
 3. Poglavlje
Prošla sam pored motora na travnjaku ispred, znajući da će kuća biti otključana.
Ono što nisam znala je, da li će moj brat biti kod kuće. Bila je nedelja uveče,
njegovo slobodno veče u baru, ali to nije uvek značilo da će biti tu. Imao je
nasumični raspored, dolazeći i odlazeći u neuobičajeno vreme. Obično mi je bilo
sasvim ok ako nije bio tu, ali ne zato što je bio loš momak. On je jednostavno bio
odsutan, veći deo mog života.
Ušla sam unutra i tiho zatvorila vrata. Zadržala sam dah, čekajući, slušajući.
Svetla nisu bila upaljena, ali sam namirisala dim, dok ga je povetarac nanosio
pored mene. Zadnja vrata ka terasi su bila otvorena. Ušla sam u kuhinju i zastala
kod sudopere. Nisu bili na terasi, ali sam primetila osvetljen kamin, a sekundu
kasnije, povetarac je naneo Heatherin glas.
„... ne mogu da je krivim. Ovo joj je završna godina.“
Bratova devojka ili njegova bivša-sadašnja-ljubav iz detinjstva ili u kakvom god
odnosu da su sad bili, je sedela napred u baštenskoj stolici.
Moj brat, Channing, je sedeo pored nje, naginjući svoje pivo dok je govorio. „Ma
daj, poštedi me. Trebalo bi da je kod kuće i ti to znaš.“
Bili su sami njih dvoje.
Pričali su o meni. Čak i sada, znajući to, pustila sam malo tame da se ponovo
uvuče. Kada sam je osetila, potisnula je sve druge emocije. Osetila sam mir, ali
sam znala da će me to koštati. Uvek je dolazilo na naplatu. Tama je bila tu sa
razlogom. Nisam bila idiot. Znala sam da sam u haosu, ali ponekad nisam mogla
da sama sebi pomognem. Ili kao sada, tama je bila dobrodošla. Svitac me napustio
na putu do kuće. Volela sam osećaj zujanja njegovih krila u mojoj blizini.
Okrenula sam se i sela, naslonivši leđa na kuhinjski element ispod sudopere.
Zatvorenih očiju.
Spuštene glave.
Slušala sam ih.
Baštenska stolica je zaškripala. Flaša je zvecnula jedna o drugu. Zatim se čuo
zvižduk otvaranja druge boce.
„Ona je moja sestra, Heather. Ponašaš se kao da ne bih trebao da se brinem za
nju.“
Frustrirajući uzdah. „To nije moj problem. Samo kažem, zaboravljaš kakvi smo mi
bili u tim godinama. Mi smo bili divlji. Sva sranja koja smo mi pravili, jebote. Hoćeš
da se tvoja sestra ponaša kao neko normalno dete, a nema šanse da ona to može.
Ne, uz sve što joj se desilo. Moraš da budeš realan.“
„Hvala,“ bio je odsečan.
„Tvoja mama je umrla kada je ona bila sedmi razred, a tvoj tata je otišao u
zatvor. Max je umro pre nekoliko godina. Daj joj vremena.“
„Prošle su već dve godine.“
„Izgubila je roditelje, svog polu-brata i morala je da se iseli iz kuće u kojoj je
odrasla.“
„Jebena banka. Ponudio sam da otplatim ostatak te hipoteke. Seronja kao da je
imao štap u dupetu.“
„Channing.“ Njen glas je bio blag i umirujuć. „Ne možeš da kriviš sebe.“
„Da.“ Staklo se razbilo. „Mogao sam da budem više u blizini. Toliko znam.“
To je bio jedan te isti razgovor koji sam slušala između njih dvoje.
Moj brat je krivio sebe - a ja nisam imala pojma o tome. Nisam ga krivila zbog
njegove odsutnosti. Dođavola, polovinu tog vremena bila sam ljubomorna na
njega. Želela sam da ja mogu da nestanem, kao što je on radio dok je odrastao. Od
osmog razreda, pa sve dok nije imao svoju kuću, većinu vremena je proveo na
tuđem kauču. I ja bih to isto uradila, samo da sam mogla. Bila sam previše mlada.
Heather mu je bila na neki način uteha, ali i ona je uvek bila nervozna. Mogla
sam to da čujem u njenom glasu. U stvari, videlo se to u svemu, čak i u načinu na
koji je hodala oko kuće. Nekada bih poželela da se useli, ali deo mene se plašio da
taj dan dođe - jer, kada bi se to desilo, još nešto bi se desilo. Nisam znala šta, ali
sam uvek to osećala. Nosila sam to sa sobom u stomaku.
Zbog toga je odnos između Heather i mene bio polovičan. Bile smo polu-
prijatelji. Bile smo polu-neprijatelji. Bile smo pola prisutne, pola odsutne. Pola
progonjene, pola žive. Ili čekaj, možda sam to bila samo ja? Heather je ponekad
skretala pogled, kada bi razgovarala sa mnom i u početku je zapravo izbegavala
razgovor. Drugih puta bi me gledala direktno u lice, gorućim pogledom i žestokom
odlučnošću. Nikada nisam bila sigurna, koja Heather će se pojaviti, ali sam znala
da to nije bilo do mene ili nje. To je bilo pitanje njenog odnosa sa Channingom.
Shvatala sam to. Jesam. Mogla sam i da saosećam sa njom donekle.
Generalno sam sve izbegavala.
Heather je bila fina. Volela je mog brata, ali ja sam im se našla na putu. Nisu
mogli da imaju normalan odnos zbog mene.
Delimično sam osećala bol pri samoj pomisli na to. Ko sam bila ja da im stanem
na put? Ali to me vratilo nazad na razgovore koje su uvek vodili.
Ja bih izašla.
 Channing bi gunđao.
Heather bi ga tešila.
A kada bih čula previše, uvek bih se zapitala, zašto me jednostavno nisu pustili
da odem? Zašto je moj brat uporno pokušavao da igra ulogu izvanrednog
oca/roditelja/velikog brata? Ta uloga mu nije pristajala.
On je bio legenda.
On je bio borac.
On je vodio svoju sopstvenu ekipu.
Izgled domaćina je nešto što mu nije dobro stajalo. U tome sam se slagala sa
Heather.
Nije bio tu kada smo tata i ja bili sami. Naš polu-brat nikada nije bio tu, ili jedva
da je bio. Većinu našeg života on je proveo sa majkom. Channing je okupio svoju
ekipu u srednjoj školi - zbog čega je ceo taj sistem i stvoren. Kada je maturirao,
odmah je počeo da radi. Preuzeo je tatin bar pre dve godine i učinio ga boljim.
Doveo je našeg rođaka i njih dvojica su ga učinili uspešnim. A sve vreme se tukao
na raznim događajima. Govorio je o povlačenju, ali nikada nisam znala da li je to
bila njegova želja, kao njegova želja da postane odrastao čovek? Ili je želeo da
nema sestru tinejdžerku o kojoj treba da se brine? Ili je želeo da se vrati svom
starom životu?
Nešto tako.
Možda su tuče bile njegov način snalaženja? Ni to nisam razumela.
Moj tata i on nisu baš bili bliski.
Channing je bio kao naša mama, a kada je ona umrla, kao da je on otišao sa
njom. Napustio je porodicu. Mislim, viđala sam ga okolo u gradu i na žurkama
ponekad - sve dok me ne bi izbacio ili sredio da izbace i mene i moje društvo.
Rekao je da smo svi previše mladi.
Jordanu je laknulo kada je Channing prestao da dolazi na iste žurke na koje smo
mi odlazili, a mi smo naučili da ga izbegavamo na većim žurkama.
Scena u Roussou je bila drugačija nego u ostalim gradovima.
Ljudi nisu odlazili. Ako jesu, oni nisu bili deo sistema, a ti ljudi - normalci - za nas i
nisu postojali. U sistemu ekipa, svi smo mi deo jedne velike, sjebane proširene
porodice, bez obzira na godine.
„Idem po dopunu.“ Heatherina stolica je zaškripala. „Hoćeš li još piva?“
To je bio moj znak.
Ustala sam i šmugnula niz hodnik u svoju sobu, baš u trenutku kada su se zadnja
vrata otvorila.
Zatim se otvorio frižider, osvetljavajući kuhinju i trpezariju.
 Dohvatila sam svoj ranac i vratila se u hodnik. Zastala sam, slušajući dok je
Heather otvarala nekoliko flaša, sipajući u čašu. Namirisala sam rum. Flaše su
zvecnule, a onda su se zatvorila vrata frižidera.
Unutrašnjost kuće je ponovo obavila tama.
Vrata terase su se ponovo otvorila i zatvorila.
Dok sam slušala njene korake preko terase, ka zadnjem dvorištu, ponovo sam se
išunjala na glavna vrata.
 4. Poglavlje
Otvorila sam oči na zvuk krckanja trave.
Kada sam pogledala gore, Cross je stajao iznad mene, ali nije gledao u mene.
Gledao je u razlog zbog koga sam došla ovde.
Uzdahnuo je, sednuvši pored mene. „Kako sam znao da ćeš biti ovde večeras?“
„Pratio si moj telefon?“ Sela sam i nasmejala mu se.
Nasmejao se, posežući za viskijem u mojoj ruci. Čep je već bio otvoren, pa je
gucnuo, šišteći kroz zube. „Jebote.“ Dodao mi ga nazad. „Zašto piješ to sranje?“
Smeškala sam se, uzimajući piće. Za razliku od njega, ja sam uživala u žestini.
„Zašto ti piješ?“
„Jer ti piješ.“
Rekao je to, kao da je to imalo najviše smisla na celom svetu.
Nasmejala sam se, još jednom nagnuvši pre nego što sam podigla glavu. Ispred
nas, preko puta, u dnu brda, je bila moja stara kuća. Nisam imala pojma koliko je
sati, ali je već bio mrak i kuća je bila tiha još od trenutka kada sam stigla na svoje
mesto. Ništa drugačije nisam ni očekivala.
Nisam poznavala ljude koji su tu živeli. Bili su novi u Roussou, ali sam znala da su
mladi par, možda oko tridesetak godina i uselili su se u moju kuću nakon što ju je
banka ponovo prodala. Imali su malu decu i ostavili su neke od igračaka ispred na
travnjaku. Poželela sam da siđem dole i pokupim igračke, smestim ih u sanduk za
igračke na tremu, ali to je bila loša ideja. Govorim o uhođenju. To je linija koju ne
bih mogla da pređem, ne još uvek. Trenutno samo dolazim da posmatram moj
stari dom.
„Kakva je bila žurka?“ Pitala sam.
Cross je slegnuo ramenima, obesivši ruke preko kolena, sastavljenih šaka. „Bila
je ok.“ Blago se nasmešio. „Umesto toga, radije bih visio ovde, gledajući tvoju
staru kuću.“
„To je takva glupost i ti to znaš.“ Dodala sam mu viski.
Uzeo ga je.
„Ti i Monika ste opet raskinuli?“ Ona je bila njegova on-off devojka, ali sam znala
da su u petak završili zajedno. Nekako mi je bilo ispravno da su večeras raskinuli
opet, baš na vreme pred sutrašnji početak škole. Ta veza je zapravo bila
jednostrana. Cross je imao običaj da spava sa kim god je želeo, mada mnoge od
tih devojaka nisu govorile o vremenu provedenom sa njim. Cross je voleo svoju
tajnovitost, a ja sam bila jedna od retkih koji su imali uvid u njegovo slobodoumno
kurvanje. Monika je bila druga. Cross nikada nije krio da, ako je želela da bude
jedina i stalna devojka, trebalo je da ide na drugu stranu.
To što sam znala mnogo o Crossovom seksualnom životu je za mene bilo
nebitno. Čini mi se da nikada nismo pričali o tome.
Još jednom je slegnuo ramenima, posegnuvši za viskijem i uzevši još jedan
gutljaj. Još jedno siktanje i vratio mi je flašu.
Uzela sam je, zabacivši glavu kako bih potegla.
Dođavola.
Vatra je još uvek bila tu. Bože. Još se nije ublažila.
„Bren?“
Trgla sam se, čuvši pitanje u njegovom glasu. Osetila sam i oklevanje. Ni jedno
od nas dvoje nije želelo da nastavimo tamo kuda je vodilo njegovo sledeće
pitanje.
„Zašto stalno dolaziš ovamo?“
Nije to bilo stalno. Možda dve od sedam noći.
Fokusirala sam se na viski. „Znaš ti zašto.“
„Ne, ne znam.“ Okrenuo se, kako bi me posmatrao.
Mrzela sam kada bi to uradio. Osetila bih, kao da sam srušila deo zida i on bi
mogao da me pročita.
Ovoga puta sam uzela dva gutljaja. „Ne znam.“
Mada, znala sam.
Došla sam da tražim nju, da vidim da li se kreće tu okolo, unutar te kuće. Želela
sam makar i nagoveštaj nje, iako sam znala da je mrtva, iako sam znala da tražim
duha. Ipak sam došla.
Želela sam da je vidim poslednji put.
„Ne bi trebalo da me lažeš.“
Čula sam njegovo razočarenje i duboko udahnula.
Pustila sam da vazduh kruži mojim plućima, a onda izdahnula. Još jednom sam
mirno udahnula. Zatim sam promrmljala: „Znaš zašto dolazim.“
„Zbog tvoje mame?“
Namrštila sam se. Zašto je morao to da kaže. Nisam želela da čujem to. Samo
sam želela da osetim to.
Klimnula sam glavom.
„Shvatio sam to.“ Uzeo je od mene viski, pio i vratio ga nazad. „Želeo sam da ti
to kažeš. Samo jednom.“
 Grlo mi je gorelo, ali ne od alkohola. Obrisala sam ugao oka. „Pa, znači žurka i
nije bila nešto posebno?“
„Da.“
Na mojim usnama se pojavio mali osmeh. „Ko je sada lažov?“
Nasmejao se i ponovo uzeo viski. „Da. Možda. Ipak bih radije bio sa tobom.“
Klimnula sam glavom.
Bilo mi je drago.
 5. Poglavlje
Sledećeg jutra, Cross me je čekao na parkingu. Sedeo je pozadi, na zadnjoj
spuštenoj stranici njegovog kamioneta, a još njih nekoliko je bilo sa njim. Raštrkali
su se kada sam se parkirala i izašla.
Skočio je dole, zatvarajući stranicu, dok sam mu prilazila. „Da li je tvoj brat bio
ljut jutros?“
Namrgodila sam se, setivši se.
Zaspali smo na brdu i probudili se rano jutros, previše rano. Cross me dovezao
kući, a ja sam se nadala da ću se ušunjati, istuširati, presvući i iskrati napolje. Nije
ispalo baš tako.
„Ne.“
Mislila sam da je sve čisto. Channing i Heather nisu uvek spavali sa uključenim
ventilatorom, ali je jutros bio upaljen. Uvukla sam se i videla Heather u krevetu, a
iza nje je bila gomila.
„Nemoj nikada da pomešaš jastuk sa ljudskim telom. Ja sam to uradila jutros,“
ispričala sam Crossu dok smo ulazili u školu.
Channing je bio tačno iza mene, a jutarnjoj tišini je bio kraj.
„Gde si bila sinoć?“ zahtevao je odgovor.
„Ššššš!“ Pogledala sam u njega, ali se Heather već prevrtala u krevetu. Probudili
smo je.
„Pustio me da odem bez nekog posebnog objašnjenja,“ rekla sam Crossu. „Ali
večeras moram da večeram sa njim.“
„Zar ne radi večeras?
„Radi.“ Stigli smo do školskih vrata, a ja sam iskoristila svoj ranac da ih otvorim.
„Pogodi gde idemo večeras?“
„Šališ se. Tvoj brat je totalna suprotnost onim roditeljima koji bi želeli da se
pojaviš na porodičnoj večeri. Kako će izvesti to? Između njegovih momaka,
devojke i bara?“
Slegnula sam ramenima. Ja ću odraditi svoj deo, pojaviću se, gde i kada budem
morala, a ostalo ću ostaviti mom bratu. Bar jednom, da ja budem čista.
Odmahnula sam glavom.
Hodnik je bio pun ljudi, ali čim smo mi zakoračili unutra, za nas se otvorio čist
put. To bi se desilo sa svakim ko je bio u ekipi. Ljudi su mislili da smo mi bande.
Nismo. Mrzela sam bande. Da je to ovde bio slučaj, ja ne bih bila deo nje. Nema
šanse. Mi nismo bili banda – nije bilo nikakvog skrivenog rituala i nismo bili deo
toga, sve dok nismo odlučili da rizikujemo svoje život kako bi se izvukli. Niko mi
nije govorio šta da radim, osim ako nije trebalo da ih podržim. Ako bi postojala
situacija kada ne bih htela da podržim moje momke, to bi bio sasvim drugi
problem koji bi trebalo rešiti. Mi smo se brinuli sami za sebe, a za razliku od
normalnih prijateljstava, mi smo se borili jedni za druge. Ponekad bukvalno. To je
bilo osnovno pravilo bitisanja u ekipi: podržavati jedni druge. Bez obzira na sve.
Ipak, ne bih mogla reći da je to bio slučaj i kod svih ostalih ekipa. Neke su bile više
zvanične. Imale su audicije, ceo proces prijavljivanja, a neke su nastale nekako
prirodno.
Te su bile najbolje.
Tako smo mi nastali.
Jordan, Zellman, Cross i ja. Mi smo bili poznati kao Vukovi, iako nismo imali
zvanično ime. Nije bilo uniformisanih majica ili tajnih rukovanja. Naša ekipa je
nastajala godinama zahvaljujući nekolicini ključnih događaja. Prvi je bio u šestom
razredu, kada je Zellman doživeo vršnjačko nasilje. Jordan je uleteo. Pobacao je
klince okolo, a nasilniku je zadao modrice oko očiju. Otuda Zellmanova lojalnost
prema Jordanu.
Sledeći put je bio krajem sedmog razreda.
Neki momak je jednog dana hteo da me isprepada iza škole. Uzvratila sam mu,
ali je imao prijatelje. Nisam htela ni da razmišljam šta je moglo da se desi.
Cross i ja smo bili prijatelji otkada me Amy Pundrie nazvala debelom u trećem
razredu, a Cross je nju umesto toga nazvao Amy Pigdrie1. Nastavio je tako da je
zove sve dok nije upao u nevolju u četvrtom razredu i bio poslat kod direktora.
Nakon toga, samo je šaputao njeno ime i skratio ga u Amy Piggy. Čim sam upala u
pubertet i shvatila šta znači biti žensko, rekla sam mu da prestane sa tim
nadimcima vezanim za kilažu. Nije spomenuo više ni reč, ali bi je pogledao
popreko ponekad.
Elem, Cross se pojavio tog dana kada me je jurio kreten. Pojavili su se i Jordan i
Zellman.
Cross je sredio momke sa leve strane.
Jordan i Zellman su sredili momke sa desne strane.
Vratila sam im uslugu nekoliko meseci kasnije, kada je neki lik pokušao nožem da
ubode Jordana u tuči. Pojavila sam se, zgrabila nož i zabola ga u njegov bok. Nisam
bila vična da zadam udarce, ali su ljudi naučili da budu svesni mene kada bih

1
Pigdrie - pig (prase) - prasica
izvukla nož. Bila sam prilično vešta pri bacanju noževa, bolja od mnogih normalnih
ljudi, ali moj talenat je ležao u samom pokretu.
Bilo je tu drugih ekipa koje su bile veće od naše, ali mi smo bili najstrašniji.
Postojao je i razlog za to.
„Već znaš gde ti je ormarić i svoj raspored?“ Upitao je Cross.
Klimnula sam glavom, krenuvši pravo ka ormariću. „Za razliku od tebe, ja sam se
pojavila prošle nedelje zbog prijave. Zamisli to, ja kao dobar đak.“
Nekoliko devojaka ga je već tražilo. Na neki način sam bila iznenađena da već
nije nestao i umočio svog đoku, ali tek je bio prvi dan godine. Ne bi napustio ni
mene, ni Jordana ili Zellmana, osim ako ne bi bio primoran.
Zastenjao je, naslonivši leđa na ormarić pored mog. „Nešto mi govori da to neće
potrajati.“
Nasmejala sam se, otključavajući bravu, dok se vrata nisu otvorila. Izvukla sam
parče papira iz svog džepa. Gurnula sam torbu unutra i zamahnula papirom u
vazduhu. „Dobra stvar je što sam uzela i tvoje podatke.“
Zgrabio ga je. „O! Volim te.“
„Šta?“ Iznervirani glas je uzviknuo iza nas. „Nema zabavljanja u ekipama. Ili bar
nema u vašoj.“
Cross i ja smo razmenili poglede, kada se on okrenuo.
„Ćao, sestro bliznakinjo.“
Tasmin, koja se odazivala samo na Taz, se usmerila ka njemu. Kao i Cross, bila je
prirodno preplanula, sa istim onim mrko-žutim očima, boje lešnika i zlatno plavom
kosom. Čak su imali i istu vitku građu. Cross je imao široka ramena, dok je Taz bila
sitnije građe. Kosa joj je padala do struka, a danas ju je uplela u kiku sa jedne
strane glave, sve do kraja.
Bila je predivna, baš kao i njen brat.
I dok nije bila deo naše ekipe, bila je, najbliže što je mogla. Cross se ponašao
zaštitnički, držeći je što dalje od nasilja, a njoj se nije sviđao taj sistem. Nije ga
razumela.
„Ćao, blizanče!“ Mahnula je prstom između nas. „Da li je ovo razlog što sam
videla Monicu kako plače na kraju hodnika?“
Pogledao je.
Uzdahnula sam. „Znala sam.“
Okrenuo se nazad, mršteći se. „Nikada nisam ni odgovorio na tvoje pitanje od
sinoć.“
„Znači, vas dvoje sinoć jeste bili zajedno?“ Tazin glas je bio optužujuć.
Cross se naježio.
 I ja sam. Ovo je bilo više skretanja pažnje nego što nam je trebalo. Ako si bio deo
ekipe, privlačiš pažnju. Bilo koje ekipe, a posebno naše. To je bila činjenica.
Povisila je glas, a ja sam opsovala u svojoj glavi, pitajući se, ko će skapirati šta je
upravo rekla i dići frku oko toga. Vukovi su bili ozloglašeni, ali Cross je bio
ozloglašen u svoje ime. Ako ćemo iskreno, i ja isto tako i ne krijem to. Bilo koja
devojka koja bi se pridružila je primetila, a činjenica da sam ja bila deo ekipe
Vukova, u koju niko nije mogao da upadne - ovakvo sranje bi se pročulo za manje
od sat vremena.
To mi se nije svidelo, ali bih morala da se nosim sa tim. Ipak, ova insinuacija o
Crossu i meni kao paru, nije mi baš bila po volji.
„Hej, hej.“ Krenula sam rukom ka njenom prstu. Spustila ga je pre nego što sam
uspela da ga zgrabim, a ja sam se naslonila na susedni ormarić. Podigla sam obrvu.
„Nije baš tako i ti to znaš.“
Prevrnula je očima. „Samo mislim da je to glupo. Vas dvoje pripadate jedno
drugom. Sada briši!“ Mahnula je njenom bratu i klimnula glavom ka ormariću iza
njega. „To je moj ormarić.“ Namignula mi je. „Povukla sam neke veze u
studentskom veću i smestila nas sve zajedno.“
„Čekaj.“ Pogledao je u papir koji sam mu dala. „Moj ormarić je pored tvog?“
„Baš si bistar,“ bila sam mrtva ozbiljna.
Prevrnuo je očima, ali sam mogla da vidim smešak.
Taz je klimnula glavom ka mestu gde sam ja bila naslonjena. „Eno tamo.“
Na Crossovom licu se raširio osmeh. „Super. Šta je sa -”
„Ne. Ti gubitnici su u drugom hodniku.“
Cross i ja smo razmenili poglede, ali je tako kako jeste. Taz nije krila svoju mržnju
prema Jordanu, koja se samo povećala u poslednje dve godine. Ponekad sam se
pitala, da li se iza te mržnje krilo nešto drugo. Da se možda nešto više nije
dešavalo između Taz i Jordana? Nisam podsticala njen gnev dovoljno, kako bih je
pitala, a kada mi je Cross odmahnuo glavom, znala sam da nije ni on.
Nakon što sam uzela svoj planer, sklonila sam se s puta. Kako su se njihova dva
ormarića otvorila, moj je bio zatvoren.
„Ovo je fantastično, Taz.“ Cross nije poneo torbu, tako da je ubacio svoje
ključeve unutra. „Hvala ti.“
I dok je njen brat bio praznih ruku, Taz nije. Nosila je torbu prepunu stvari, a za
sobom je vukla velika roze kolica. Knjige su bile naslagane na gomilu, zajedno sa
pregradama za ormarić, kompletnim kancelarijskim priborom i malom tablom za
suvo brisanje. Čak je imala isečene, kartonske ramove za slike i nešto svetlucavo
roze. Nisam imala pojma šta bi mogla da uradi sa tim, ali to je bila Taz. Ona bi od
svog ormarića napravila remek-delo. Ne sumnjam u to.
„Je l’ me zezaš?“ Bacila je svoju torbu na pod i počela da prazni kolica. „Vas
dvoje mi činite uslugu. Ako ste oboje ovde, ostale devojke će se držati podalje.“
Bacila je pogled preko ramena.
Pratila sam njen pogled, ali sam već znala na koga je mislila. Bilo je tu običnih
devojaka koje su blenule u Crossa, ali ona je mislila na potpuno drugu grupu. Iako
je u hodniku bilo prilično užurbano, ta druga grupa se skupila preko puta nas.
Prepoznala sam mnogo devojaka iz našeg razreda, koje su se okupile oko ormarića
Sunday Barnes. Polovina njih je bacila oko na Crossa.
Videle su me, ali su nastavile da bulje u njega, kao da je parče mesa, a one
crkavaju od gladi. Nije ih bilo briga što sam ja tamo. Namrštila sam se na to.
Ako bi me videle da ih posmatram, obično bi sklonile pogled. Samo moje
prisustvo bi ih odvratilo. Ne i danas. Danas sam videla glad u njihovim očima.
Danas su bile drske dok su posmatrale Crossa. Sunday je bila Monicina drugarica,
ali koliko sam bacila pogled, videla sam da ona nije bila tu.
Podigla sam se na prste, okrenuvši se kako bih mogla bolje da ih vidim. Nije mi
se svidelo sve to. Nije mi se svidelo to što su me ignorisale, iako mi nije bilo važno
što su ovde samo zbog Crossa. To se nikada do sad nije desilo.
„Njihov apetit je porastao,“ promrmljala sam Crossu. Postajale su sve smelije.
Progunđao je, znajući tačno šta sam mislila.
„Prestani s tim!“ Taz se pobunila, spustivši ruke na bokove. „Ja sam bliznakinja.
Trebalo bi ja da imam tajni jezik sa njim. Ne ti.“
Nasmejala sam se.
Taz je bila moja jedina drugarica. Sviđalo mi se koliko žestoka ume da bude, a
nije bila sjebana u potpunosti kao ja. Znala sam da u sebi nosi bol, ali je bila
vatrena. Da već nisam bila najbolji prijatelj sa Crossom, smatrala bih nju najboljom
prijateljicom.
Dobro. Da sam ja normalna, ona bi bila moj najbolji prijatelj.
Znala sam da je u svom srcu imala posebno mesto za mene, a sekund kasnije,
njena borbenost je već nestala.
Zastenjala je. „A ti mi se smeješ. Jebote, Bren. Ista sam kao moj brat. Ne mogu
da budem ljuta na tebe ni dve sekunde.“
Cross se nasmejao. Izgledajući kao da se predomislio, uzeo je svoje ključeve,
zatvorio svoj ormarić i zgrabio od mene hemijsku. Obišavši oko mene, poljubio je
svoju sestru u čelo. „Vidimo se kasnije, društvo.“ Klimnuo mi je glavom, krenuvši
ka drugom hodniku gde su bili stariji razredi.
 Pogledala je u mene, dok joj se lice malo zacrvenelo. „Ide da proveri gde su ona
dvojica, zar ne?“
Klimnula sam glavom. Znala je to. Nije mi bilo jasno, zašto je uopšte pitala.
„Svi mi smo ekipa,“ dala sam joj do znanja.
„Znam.“ Skupila je usne, a odlučnost je bljesnuo u njenim očima. „Na kraju
godine i to će biti gotovo. Hvala Bogu.“
Namrštila sam se, ali nisam ništa rekla. Vratila se raspakivanju svojih kolica.
Taz je bila uzbuđena zbog mature. Imala je osećaj da će dobiti svog brata nazad i
na neki način, razumela sam je. Priznala mi je to nekoliko puta, nakon previše
vina. Vidite to? Ona nije bila kao mi, čak ni pri izboru alkohola. Ona je imala stila,
preferirajući martini i vino. Odavno je diplomirala hladnjake za vino. Nisam čak ni
znala otkad ima to, ali ona je tvrdila da ima. Ja sam više volela nešto žešće, kao na
primer, viski ili burbon, ili pivo. Čisto pivo. Bilo koje pivo. Jordan je bio poznat po
tome što je ponekad nabavljao sopstveno pivo na točenje iz burenceta.
Ali da se vratimo na Taz. Poslednji put kada je bila malo pripita, bili smo na
kampovanju. Svi smo sedeli na panjevima, a momci su otišli, ostavivši mene i Taz.
Blenući u vatru, počela je da se žali na ekipu:
Mi oduzimamo sve Crossovo vreme.
Mi smo njega odveli.
Više nije provodio mnogo vremena kod kuće.
Hvala Bogu da ćemo maturirati i rasturiti se.
Ali nisu se sve ekipe raspadale nakon mature.
Taz je računala na to, ali je zaboravljala da se to nije uvek dešavalo. To je sve
zavisilo od ekipe. Moj brat je vođa jedne od najdugotrajnijih u Roussou. Jedina
ekipa koja je mogla da mu se suprotstavi se nedavno raspala. Njihov vođa je
otišao u zatvor zbog napada na Channingovog prijatelja iz Fallen Cresta. On je bio
škrt na detaljima, a ja nisam zapitkivala. Da sam želela da znam, mogla sam da se
raspitam okolo i saznam. Jednostavno, nije mi bilo važno.
Bilo mi je teško da zamislim da naša ekipa neće trajati.
„Je l’ to samo u pitanju ekipa? Ili je lično?“ Upitala sam Taz neoprezno.
Širom otvorenih očiju, okrenula se ka meni. „Šta?“ Mislim da je zaboravila da
sam još ovde.
„Da li mrziš ekipu ili sam samo ja u pitanju?“ Naslonila sam ramena na svoj
ormarić, gledajući pravo u nju.
„Ne!“ Usta su joj ostala otvorena, a zatim ih je zatvorila. Odmahnula je glavom.
„Ne, ne. Nisam želela da pomisliš to.“
„Znači, u pitanju su Jordan i Zellman? Ili ekipa kao celina?“
 „Mo-molim?“ Trepnula je.
Shvatila sam da je bila u pitanju ekipa kao celina, ali sam želela da poguram
malo. Oni su bili deo mog identiteta i dok sam ja imala osećaja prema Taz, kopalo
me je to što je ona imala toliko otrova prema nama.
„Ne može biti Zellman,“ razmišljala sam. „On je kao srećna muva.“ Osim u tuči.
„Zar niste ti i Jordan radili na istom mestu ovog leta?“
„Št- aha?“ Zurila je u mene.
„Taz!“ Iznenada se čuo glas.
Upravo je spašena još nekoliko neprijatnih pitanja, koja sam bila spremna da
bacim pred nju. Htela sam malo da je čačnem zbog Jordana. To će morati da
pričeka, a ja sam već osetila kako bledi moja želja da joj uzvratim.
Videvši da Sunday Barnes nije ostala pored svog ormarića, znala sam da je moje
vreme sa Taz, za ovo jutro, isteklo.
Sunday je prišla, noseći na sebi svoju navijačku uniformu, sa polovinom svoje
grupe u pratnji.
Prešla je rukom niz svoje telo, naslonila je pesnicu na bok i široko se nasmešila.
„Taz, gospođa Bellache je rekla da si napustila trupu ove godine. Nadala sam se da
ću moći da te nagovorim da nam se ponovo pridružiš.“
Taz i ja smo razmenile poglede. Obe smo znale da sam ja izašla, a nas dve smo
bile kao jedno.
Taz je napravila korak napred.
Ja sam ostala nazad.
Nazovite me nedruželjubivom, ali takva sam bila celog svog života. Držala sam se
svojih, a moje se sastojalo od moje ekipe i Taz. I to je bilo to. Nikada se nisam
dobro slagala sa ostalim devojkama, a nisam ni imala želje da pričam sa njima. To
nije bilo jedno od pravila - mogla sam da pričam s kim sam htela - to je više bio
moj izbor.
Čim je Sunday povisila ton, okrenula sam se i krenula u istom pravcu kuda i
Cross.
„Bren!“ Na kraju je zakucala glasom i pročistila grlo. Osmeh joj je postao još širi.
„Hej, ćao. Nisi bila sinoć na Alexovoj žurci.“
Stala sam, napola okrenuta od njih.
Taz je zakoračila ispred mene. „Ma daj, Sunday. Dobro znaš da sam napustila
trupu. Već dve nedelje imate treninge.“
Pogledala sam nazad, na trenutak zadržala pogled na Sunday, a onda se
okrenula i otišla.
Sunday Barnes je pokušala da razgovara sa mnom.
 Samoj sebi sam se namrštila, dok sam išla drugim hodnikom. Druge devojke, bez
obzira gde su bile na društvenoj lestvici, su poštovale sistem. Držale su se podalje
od nas, ali ona je prekršila to pravilo. Svakako, to je bilo neizgovoreno pravilo. To
nije bio kamen spoticanja, ali mi je smetalo.
Ono što sam primetila i ranije, ispostavilo se kao tačno. Nešto se promenilo ove
godine. Devojke su mi se činile hrabrije.
Bila sam na pola hodnika i već sam mogla da čujem Jordanov glas, kada se drugi
umešao. Neko me je zgrabio za ruku.
„Nisi se pojavila sinoć na mojoj žurci!“
I sve je otišlo dođavola.
 6. Poglavlje
Odreagovala sam, čim je nečija šaka zgrabila moju ruku.
Zgrabila sam tu šaku i okrenula se tako, da sam je zavrnula. Tip je viknuo od
bola, ali ja nisam slušala. Bila sam iza njega, još uvek držeći njegov zglob, dok sam
ga zakucavala u ormarić.
Čula sam viku.
Ljudi su se gurali.
Bila sam fokusirana samo na momka ispred mene.
Izvukla sam svoj nož, naslonivši se blizu, šapnuvši mu na uvo: „Još jednom me
pipni i iseći ću ti vene.“
Gledala sam ga pravo u oči dok sam izgovarala pretnju. Ovo nije bio tamo neko
ko je krenuo na mene. Bio je to Alex Ryerson, vođa najveće ekipe u srednjoj školi
u Roussou. Bio je stasit momak, mišićav, ali nizak, i kunem se, imao je tako čvrst
stav, da je nadoknađivao njegovu visinu. Imao je široko, okruglo lice, a oči – malo
preblizu i upale. Okrenuo se, kako bi mogao da me vidi. Na licu je imao ostatke
brade, verovatno se nije brijao zbog sinoćne žurke. Osetila sam trnjenje u ruci,
dok sam ga pritiskala malo jače.
Nije me bilo briga ko je on. Mene niko ne hvata.
Osetila sam ruke koje su krenule ka meni, ali sam ih odgurnula. Dok je Alex
mirovao pod mojim nožem, i da ne pogledam, znala sam da mi tri momka čuvaju
leđa.
„Još samo jednom me dotakni i nateraću te da krvariš.“
Zarežao je, ali je trgnuo glavom, klimajući, „Da, da. Izvini.“
Čekala sam. Srce mi je kucalo u grlu.
Zatim sam čula mek glas iza sebe. „Pusti ga, Bren.“
To je bio Cross.
Njegove ruke su me dotakle.
Njegove ruke, da.
Nečije druge, ne.
„Žao mi je, Bren.“ Alex se još malo okrenuo da bi me bolje video.
Trepnula sam nekoliko puta.
Možda je video ludilo u meni. Možda je bio nervozan, jer je moj nož još bio
napolju. Šta god da je bio razlog, bio je oprezan dok se uspravljao gore.
 Zadržala sam nož uperen ka njegovom grlu, ali sam se povukla nazad zajedno s
njim. Čim smo oboje bili uspravljeni, sklonila sam ga. „Nemoj tako da me
dodiruješ.“
„Dobro.“ Duboko je udahnuo. Grudi su mu se podigle, popunjavajući majicu bez
rukava, a ruke je podigao u visini kukova. „Žao mi je.“
„Ma daj!“ Tip je istupio, ali ga je Jordan gurnuo nazad.
Uneo mu se u lice. „Ma daj, šta? Reci mi.“
„Hej, hej.“ Alex je prošao, držeći pogled na meni, dok je prilazio svom momku.
Jordan se zateturao nazad, podignuvši svoje ruke gore.
Alex je pročistio grlo, šireći ruke između nas i njegovih momaka.
„Mi smo u redu. Sve je ok.“
„Još jednom pipni nekog iz moje ekipe i imaćemo problema,“ zapretio je Jordan
kroz zube.
„Gledaj…“ Alex mi je uputio molećiv pogled. „Nisam razmišljao. Samo sam hteo
da ti zamerim što nisi bila sinoć na mojoj žurci. To je sve.“
„Da li i tvoje tako dodiruješ?“ Cross je zarežao, stojeći pored mene.
Njegova poenta je bila jasna: ja nisam bila devojka. Bila sam član ekipe.
Alex je to zaboravio kada me je dohvatio.
„Šta se ovde dešava?“ Odjeknuo je glas sa kraja hodnika.
Svi su se povukli. Bilo bi komično, da ja nisam bila deo svega toga. U pozadini se
čulo lupanje ormarića, ali ovoga puta namerno. Ruke prekrštene preko grudi.
Nekoliko njih je zabilo ruke u džepove. Svi su se potrudili da izgledaju opušteno,
kao da svi ćaskamo zajedno. Čak se i Jordan pretvarao da gleda u svoje nokte, uz
blagi osmeh na svom licu.
Direktor Neeon je odmahnuo glavom.
Bio je visok, a njegova ćelava glava se dizala iznad skoro svih nas, osim nad
Jordanom. Njih dvojica su bili iste visine, ali je direktor Neeon bio oko četrdeset
pet kilograma teži. Ako je bilo ko mogao da upravlja našom školom, penzionisani
odbrambeni igrač NFL-a se savršeno uklapao u to. Nije škodilo ni to što su mu svi
iz porodice bili policajci.
Namrštio se na Jordana i Alexa.
„G-dine Pitts.“
Jordanove oči su bljesnule, kao da je tek sada primetio da direktor stoji tu.
Odmakao se od ormarića i ispravio. „O, ćao G-dine Neeon. Kako ste ovog divnog
jutra?“
G-din Neeon nije bio ogorčen. „Zar ćeš se pretvarati da ovde umalo nije došlo do
prepirke?“
 Jordan je ostao otvorenih usta.
G-din Neeon je uperio prstom u gornji desni ugao, na plafonu. „Ugradili smo
kamere u toku leta.“
Jordanova usta su se zatvorila uz zvuk.
„Iznenađenje.“ Osmeh našeg direktora nije bio baš širok. Podigao je glas, grmeći
ponovo, dok je skenirao pogledom ceo hodnik. „To je poruka za sve prisutne.
Roussou škola neće tolerisati nasilje. Bilo koje nasilje! Nema nasilja.“ Njegov
pogled je pao na mene. „To važi za sve, ekipe ili normalce.“
Nisam reagovala. Nisam čak ni trepnula.
Alex se nakašljao, pročistivši grlo. „Kao počasni član učeničkog veća, mislim da
isto tako treba da se pobrinemo da nisu prekršena prava učenika.“
Direktor Neeon se okrenuo, gurnuvši ruke u džepove. „Počasni član? Da li si sam
sebe nominovao?“
Alex se nasmejao, uz odsjaj u očima. „Sumnjam da će me izbaciti i ozbiljan sam,
G-din Neeon. Moramo da se pobrinemo da zadržimo našu privatnost i diskreciju.“
Direktor je samo buljio.
Alex se nije povukao. Zadržao je taj drski osmeh na licu, jer od svih nas, jedini je
on to mogao. Njegova ekipa je imala oko tridesetak članova, iz svih razreda, tako
da je on bio zaštićen. Njegov stariji brat je oformio ekipu, a kada je Drake
maturirao prošle godine, Alex je preuzeo ulogu vođe.
Nije baš uvek išlo tako, ali u njihovoj ekipi, jeste. Sve je bilo u redu, dokle god se
prethodni vođa slagao sa tim. Ovaj jeste. Znala sam to. Zabavljala sam se sa njim,
sve dok nije odlučio da je završio sa svime u Roussou. I sa svima takođe.
„Toaleti i svlačionice su zaštićene. Na tim mestima nema nadzora, ali sve
ostalo?“ Prišao je korak bliže Alexu, nadnevši se nad njim. „Budi siguran da sam ja
lično postavio te kamere.“
Alexov treptaj je izgledao malo usiljeno. „Pa, hvala na poštovanju privatnosti.“
„Vremena, kada ste mogli da se šetkate okolo i bukvalno gurate svom svojom
težinom, su prošla, G-dine Ryerson. Dok ste na mom posedu, ne važe pravila
vašeg sistema ekipa.“
„Pa, to je -” Alex je progutao, dok mu je Adamova jabučica skakutala gore-dole,
– „divno.“
Direktor Neeon je pogledao u Jordana. „Pregledaću te snimke i ako na njima
vidim bilo kakvo nasilje, odgvorne osobe će biti kažnjene.“ Spustio je pogled na
mene. „Sada!“ Ponovo je pogledao u Alexa, blažeg tona. „G-dine Ryerson, ako
biste mogli da pođete sa mnom u moju kancelariju. Došao je neko ko želi da vas
vidi.“
 „Molim?“ Alex se namrštio. „Nisam ništa uradio…“ Njegov glas je zamro dok je
gledao niz hodnik kojim je došao direktor Neeon.
Svi ostali smo takođe pogledali.
A tamo, neuznemiren pažnjom, stajao je momak.
Njegova tamna kosa je bila razbarušena. Imao je lice kao buldog, usta i nos su
mu bili blizu, a vilica četvrtasta. Ne bi trebalo da dobro izgleda, ali uz široka
ramena i atletsku građu, jeste. Na prkosan način su mu se nozdrve širile, a glava
uzdizala, dok je gledao u sve nas kako buljimo u njega.
Bilo je tu nečega u vezi sa njim…
Način na koji je stajao tamo, prebačen ranac preko njegovog ramena, ruka u
njegovom džepu. Poznati osećaj mi je zagolicao kožu.
Kada je Alex izgovorio njegovo ime, sve je došlo na svoje.
„Jebote, Race. Šta ti radiš ovde?“
Race Ryerson.
Ovo je bio Drakeov i Alexov rođak, onaj koga nikad nisam upoznala.
 7. Poglavlje
„Pripazi na jezik, G-dine Ryerson.“ Direktor Neeon je pružio ruku ka Raceu. „Evo
zbog čega sam tražio vaše prisustvo. Pustiću vašeg rođaka da vam objasni.“
Pogledao je u Racea. „Da li imaš svoj raspored?“
Race nam je prišao, klimajući glavom. „Imam. Hvala vam G-dine Neeon.“
„Da. Pa…“ Direktor je još jednom prešao pogledom grupu. „Ostavljam vas onda.“
Alex nije izgledao kao njegov rođak, niti kao njegov brat. Dok su njih dvojica bili
tamni i otprilike grubi, na neki svoj način, Alexova kosa je bila iskrzana na
krajevima. Padala mu je do ramena, ali ju je danas zalizao unazad.
Raceov zloban osmeh nije izbledeo, ali se u njegovim očima pojavila smirenost,
dok je prelazio pogledom od Jordana, preko Crossa, a onda do mene.
„Porodični hitan slučaj, rođače,“ odgovorio je. Sklonio je pogled sa mene i
okrenuo se ka Alexu. „Dobio si cimera.“
„Molim?“ Alex se ispravio koliko je visok. „Šta se desilo?“
Race je pogledao u sve nas preko ramena.
Svi smo slušali. Nismo to čak ni prikrivali.
„A da ti ispričam kasnije, a?“
„Aa. O, da.“ Alex je prošao rukom kroz kosu. „To je super.“ Pogledao je u mene.
„Bren, stvarno mi je žao što sam te zgrabio. Trebalo je da znam. Jednostavno sam
zaboravio.“ Bacio je pogled na Crossa. „I ti si nestao.“
Crossova ruka se spustila na moje rame. Podigao je bradu. „To sinoć, je bilo
nešto u vezi ekipe.“
Alexov pogled je bljesnuo ka Jordanu i Zellmanu. Kao da se u tom pogledu
razvuklo pitanje.
Jordanove obrve su se skupile, dok je klimao glavom. „Oni su se pobrinuli za to.“
Podigao je palac ka Zellmanu sa svoje desne strane. „Mi smo bili slobodni da
blejimo i povalimo nešto.“ Podigao je pesnicu u vis. „Hvala na tome, čoveče.“
Alex je frknuo, uzvrativši mu svojom pesnicom. „Da. Nema na čemu. Zato i
pravim te žurke, da bi ti mogao da povališ, Pittse.“
Jordan je slegnuo ramenima. „Za mene to zvuči kao prilično dobar razlog.“
Zellman je počeo da se smeje. „Od sada, to je tema svake žurke: da Jordan nešto
povali.“
Zvono se oglasilo.
Većina đaka je dograbila svoje stvari, jureći okolo na časove.
 Ali ne i mi. Mi smo ostali u mestu.
„Svejedno.“ Alex je dotakao Raceovu ruku i nakrivio glavu na stranu. „Moram da
popričam sa nekim momcima. Hoćeš li biti u redu? Znaš li gde treba da ideš?“
„Biću ok.“ Raceove oči su još bile prikovane za mene, bukvalno blenuvši.
Crossova ruka je pojačala stisak oko mog ramena. „Može li ona da ti pomogne
oko nečega?“ Boja njegovog glasa je zaustavila Alexa i naterala ga da se okrene i
pogleda između nas. U Crossovom glasu je bila doza opasnosti, tih i smrtonosan,
koji je slao iste one trnce niz moju kičmu. Nije rekao to na tako očigledan način,
kao da ga izaziva. Da je te iste reči izgovorio neko drugi, zvučao bi kao da je
nesiguran ili pod pretnjom. Ne i Cross. Ne kada je on govorio.
Bilo je baš suprotno.
I dok je novi momak to primio na ležeran način, Cross je stajao pored mene,
izgovorivši te reči tako, da je čak i njegov rođak posrnuo, znao je da je Cross neko
koga ne može da pređe. Bila je to igra reči.
„Momci,“ promrmlja Alex.
Jordan se progurao laktovima napred, kako bi stao ispred mene.
Race je nakrivio glavu prema rođaku. „Dobro sam.“
„Jesi li siguran?“
Skrenuo je pogled sa mene na Crossa, na Jordana, a onda ponovo klimnuo
glavom. Rekao je kroz uzdah, „Da, dobro sam.“
Alex je klimnuo i krenuo da se udaljava. „Dobro. Vidimo se onda kasnije.“
Njegov rođak je klimnuo. „Da.“
Alex je napustio hodnik uz pratnju svojih momaka, mada se njih nekoliko
osvrnulo preko ramena još uvek nas posmatrajući. Ne zadugo posle toga, ceo
hodnik se ispraznio i ostalo je samo nas četvoro i Race Ryerson.
Pogledao je okolo. „Je l’ vi društvo ne idete na čas ili tako nešto?“
Jordan je to ignorisao, izvijajući obrve. „Mi smo ovde jer smo ekipa. A ti?“
„Molim?“ U Raceovim tamnim očima se, razumljivo, pojavilo pitanje. Za nijansu
je izbečio oči. „To, u stvari, postoji?“ Pogledao je između nas, ponovo zaustavivši
pogled na meni.
„Jeb’o te bog.“ Čak je i Zellmanu bilo dosta, pa se pomerio, delimično me
blokirajući. Takođe je blokirao i Crossa, što nije slutilo na dobro.
Cross ga je šutnuo u zadnji deo kolena. Refleksno su se trgla, a on se zateturao
na Crossa, smejući se.
„Seronjo.“
Cross ga je udario u rame. „Prestani da staješ ispred mene.“
 Zellman je pokazao ka meni. „Stajem ispred nje, ali ti znaš.“ Slegnuo je
ramenima. „U isto vreme ne želim nju da razljutim.“
Prevrnula sam očima. Nije mi bila potrebna zaštita.
„Trebalo bi da ideš,“ rekla sam Raceu, obilazeći oko njih.
Blenuo je u mene bez odgovora. Nije ni trepnuo. Ništa. Samo je… blenuo.
Zellman je zarežao. „Druže, produži dalje. Ne zanima me kako se prezivaš.“
Normalna osoba bi odavno zbrisala.
Ali Race se nije pomerio. Nastavio je da blene u Zellmana, dugo i odlučno, a
onda je vratio pogled na mene.
Čim su te tamne oči srele moje, osetila sam neko komešanje u sebi. Nije mi se
svidelo.
Podigla sam glavu. „Da li imaš neki problem sa mnom?“
Vratio se onaj njegov drski, neznatan osmeh.
Momci su napravili korak napred.
„Ozbiljno, čoveče?“ Jordan je zinuo u njega.
Ipak, Race se nije pokolebao. „Baš si onakva, kako te je on opisao.“
On. Znala sam na koga je mislio iste sekunde kada je to rekao. Moj jebeni bivši
dečko. Drake.
„O kome jebote govoriš?“ Zellman je povikao.
Jordan ga je ignorisao i krenuo napred, zamalo ugrozivši Raceov lični prostor. „Ja
ću da te prosvetlim, drkadžijo. Ne zanima me to što ti je Alex rođak. Rekli smo ti
da produžiš dalje.“
Jebeš ovo.
Jurnula sam napred, proguravši se ispred Jordana, tako da je morao da se vrati
korak nazad i oslobodi mi prostor. Unela sam se Raceu pravo u lice. Izdahnula
sam, lagano, ali nisam bila raspoložena za zajebanciju. „Držaćeš se dalje od mene,
jer šta god da ti je Drake rekao o meni, to je laž.“ Leđa su mi se ukočila. Ovaj
momak mi se uvlačio pod kožu. „Bila sam sa Drakeom šest meseci. Nije mi značilo.
Je l’ ti jasno?“
Race je stajao iznad mene, nepomično.
„Ti čak ni ne znaš šta mi je rekao.“
Znala sam. Ili sam bar mislila da znam, a ako je to bila tajna koju Drake ne bi
trebalo da zna, mogao bi da nastane problem.
„Ne zanima me,“ uzvratila sam.
Poslednje zvono se oglasilo.
Svi su bili na času, svi osim nas. Godinu za godinom, članovi ekipa su ulazili na
čas zajedno. To je bila tradicija, jedina stvar koju G-din Neeon još uvek nije ni
pomislio da ukine, ali ove godine - po prvi put od sedmog razreda - ja sam otišla
sama.
 8. Poglavlje
Drake je znao moju tajnu, tajnu koju niko drugi nije znao.
Nije bilo da nismo mogli imati tajne. Ja sam bila u svemu ovome sa još tri
momka. Bilo bi smešno čak i pomisliti, da smo svi sedeli u krug, u vlažnim
kolibama i otvarali dušu jedni drugima. To nije ono što smo mi radili. Svakako, nije
ono što sam ja radila. Ali ovo je bila druga situacija. Novi momak je dozvolio da se
uvuče sumnja, da tu postoji neka tajna, a ja sam poznavala Crossa.
Jordan i Zellman bi se povukli i čekali. Bili bi strpljivi, jer ako bi pokušali da me
gnjave, ja bih izvukla svoj nož. Imala sam problem sa autoritetom, a to je dolazilo
do izražaja kada su ljudi pokušali da me nateraju da uradim ili kažem nešto, iako
nisam želela. Iskreno rečeno: plašili su me se. S razlogom.
Ne Cross.
U svakom pogledu, Cross je bio izuzetak u svim glupim pravilima koja sam
postavila tokom godina i svim jebenim zidovima koje sam podigla. Zaleteo bi se
kao ovan u bilo šta između njega i mene, naročito ako bi bio ubeđen da je to
pogubno po mene. Znala sam da je penio i na najmanji napad na mene.
Odšetala sam sama na svoj prvi čas.
To je bila jebeno velika stvar, ali moja glava je bila u oblacima.
Mrzela sam i samu pomisao da je Drake rekao nešto ovom tipu. Nerviralo me to,
gadilo mi se, učinilo da mi krv proključa, a ja sam žudela da držim svoj nož u ruci.
Nije me bilo briga što je to bilo neprivlačno i nije bilo ženstveno. Svi ti ljudi koji su
mislili, da bi me takva etiketa naterala da se ponašam drugačije, su bili moroni. Ja
nisam odrasla živeći po tuđim standardima. Neću početi ni sada. Takva vrsta ljudi
nikada nije tu za vas. Takvi ljudi ne bi ostali u blizini nakon što bi vas prebili na
mrtvo ime da pozovu hitnu pomoć. Takvi prvi vrište, beže, padaju u nesvest ili
histerišu. Tako da, ovakav život je bio težak. Ili izdržiš sve teškoće u Roussou ili
odeš. Bilo je potoni ili plivaj, i da, potreba da osetim nož u svojoj ruci kako ne bih
pobegla je bio odbrambeni mehnizam.
Devojka me je videla kako opipavam svoj nož i nije ni dvaput trepnula. Okrenula
se i skoncentrisala na ono što je profesor govorio.
Kada bi samo i Cross uradio istu stvar, ali sam znala da neće. Na moju nesreću,
bio je na moja dva časa. Osetila sam kako gori od pitanja u svojoj glavi.
Nisam htela da krijem stvari od Crossa… Pa, dobro, jesam. Ali ne zbog njega.
Nisam htela nikome da kažem, ali ako bih skupila volje da pričam, rekla bih njemu.
 Niko osim Drakea nije znao moju tajnu, a okolnosti pod kojima je saznao, nisu
bile pod mojom kontrolom.
Posle četvrtog časa, kada je zvono označilo pauzu za ručak, znala sam da mi je
isteklo vreme.
Ispred mene se raščistio put, ali ovoga puta ne zbog mene. Bilo je to zbog
Crossa, koji je zverao u mene. Oči su mu gorele, žestoko, a njegova zlatna kosa je
bila zabačena pozadi. Znala sam zbog čega: sve vreme je provlačio ruke kroz kosu.
Nije bila baš duga, a to što je ostala pozadi mi je dalo do znanja koliko je bio
nervozan zbog mene.
Ja nisam bila plašljiva devojka, ali da jesam, slika Crossa kako ide prema meni,
spuštene glave i pogleda prikovanog na mene, danas bi verovatno odradila svoje.
Umesto toga, prilagodila sam svoje knjige i našla se s njim kod ormarića.
Okrenula sam mu leđa dok sam ga otvarala.
„Ćao.“ Dve ruke su udarile u ormariće s obe moje strane. Bio je to kratak, brz
udarac, koji me je zarobio u mestu. Uz njegov preteran pozdrav, shvatila sam
poruku. Neću moći više da ga ignorišem i izbegavam.
Ostavila sam knjige u ormarić i uzela svoje ključeve i telefon, zatvarajući ga pre
nego što se suočim sa njim. Stajao je odmah iza mene, dovoljno blizu, da sam
mogla da osetim njegovu toplotu tela, spuštene glave kako bi ovaj razgovor ostao
samo između nas dvoje. Iste one devojke od jutros su se okupljale oko ormarića
Sunday Barnes i čula sam njihovo šaputanje. Na kratko sam sklopila oči, više kao
predah zbog Crossovog nečujnog zahteva, a one su bile tu, široko otvorenih očiju,
posmatrajući nas kao prokleti gledaoci u Koloseumu.
Kao da smo gladijatori koji se spremaju za borbu.
Onda opet, možda smo im mi tako izgledali, onima koji nisu mi.
„Hej.“ Cross je prišao bliže, skoro me dotaknuvši.
„Hej.“ Srela sam njegov pogled, osetivši strah od tog kontakta. On je bio moj
najbolji prijatelj, a to je značilo da je znao šta se u meni dešava, bolje nego i ja
sama. U nekim trenucima, bilo je neprijatno, trenucima kao sad. Jebote, postojao
je razlog zašto je ta tajna bila tajna.
Još jednom je nervozno izdahnuo, provlačeći ruku kroz kosu, pre nego što se
ispravio. „Gledaj.“ Ruka mu je pala, zakačivši se za njegove farmerke. „Moraš mi
reći, pogotovo ako je to nešto što Ryerson ima protiv tebe.“
Nakrivila sam glavu klimajući. Davao mi je vremena, ali je bio u pravu. Na kraju
bih morala da mu kažem.
„Ručak?“
 Nerviralo me ovo. Nerviralo me to što sam morala da krijem od njega, dok mi ta
noć gori u grlu, ali jebiga. Bilo je bolje da ne zna, da niko od njih ne zna. Išla sam u
korak s njim, dok smo hodali ka parkingu. I mlađi i stariji su bili slobodni za ručak.
Mogli smo da odemo i pojedemo nešto, pa da se vratimo.
Trenutak kasnije, nisam bila iznenađena što vidim Jordana i Zellmana odmah iza
nas.
„O čemu je onaj pričao?“ Jordan je odmah upitao.
Zellman ga je dopunio. „Nisam mislio da ste ti i Drake bili u ozbiljnoj vezi.“
„Nismo.“ Stomak mi se vezao u čvor.
„Šta god da mu je Drake rekao, izgleda da te pogodilo.“ Jordan je istakao. „Je l’
ima nešto što bi trebalo da znamo?“
Zaustavila sam se ispred svog džipa i okrenula se. Velika grupa učenika nas je
pratila do parkinga.
Zbog šaputanja koja sam čula i pogleda upućenih nama od jutros, nije bilo
sumnje da se pročulo šta se desilo pre prvog časa. Samo nisam znala da li je bilo
veće interesovanje za moju prepirku sa Alexom, Raceov dolazak ili činjenicu da
imamo novog momka u školi.
Pokazala sam ka Sunday Barnes i neke od njenih drugarica, koje su stale nekoliko
koraka od nas. Čekale su nešto.
Moj pogled je kliznuo ka Zellmanu. „Jesi li saznao sinoć, Z?“
„Šta?“ Skupio je obrve. Počešao je bradu.
Jordan je pogledao u gomilu i prevrnuo očima. „Koga briga. Vidi, mi moramo da
znamo šta se dešava, kako bi ti čuvali leđa. U redu?“ Njegov glas je zvučao nežnije.
„Reci nam ono što treba da znamo, kada dođe vreme da treba da znamo.“
Cross ništa nije rekao, ali sam osetila njegovo prisustvo. On me ne bi pritiskao,
ne kada su oni sa nama, ali njegova privremena smirenost je imala granice. Skoro
da sam mogla da čujem sat kako otkucava, ali mi je bilo drago što imam njegovu
podršku.
Čvor u mom stomaku je popustio, samo malo. „Hoću.“ Još jednom sam klimnula
glavom ka devojkama. „Ali to neće biti sada.“
Devojke su prišle bliže, a Zellmanov pogled je lutao napred-nazad između njih i
nas. Željan osmeh je zaiskrio na njegovim usnama, ja sam uzdahnula. „Idi, sredi
ih.“
Zellman je bio zbunjen, trom. Uspravio se. „Stvarno?“
Jordan se namrštio. „Jesi li sigurna?“ Nije zvučao kao da mu se žurilo da ide.
Klimnula sam glavom. „Idi. Sigurna sam.“ Mahnula sam Zellmanu. „Želim ti puno
sreće ako još uvek imaš potrebu da saznaš jesu li prave.“
 Počeo je da se povlači, krenuvši prema devojkama. Namignuo je. „Saznao sam
sinoć. Nisu.“ A zatim se okrenuo, prebacivši ruku preko Sundaynih ramena. „Ćao,
dude.“
Trgla se od njegovog dodira, a pošto su njene drugarice počele da se smeju,
tresnula ga je u grudi. Nagnuo je glavu, šapnuvši joj nešto na uvo. Krenuo je da ih
odvlači od nas, prema svom kamionetu. Dok su odlazili, mogla sam da vidim kako
njen osmeh postaje krut, a onda je smekšao.
Jordan se zadržao. „Jesi li sigurna da je u redu da odemo sa njima?“
Pogledala sam u Crossa. Pomerio se naslonivši se na moj Jeep i znala sam da
neće nigde.
Klimnula sam. „Sigurna sam. Idi i flertuj.“
I Jordan je počeo da se povlači i mahnuo, pre nego što se okrenuo i pošao za
njima. Nekoliko devojaka je gledalo preko ramena. U njihovim očima sam videla
nadu. Kada su sve osim jedne nastavile da gledaju, uprkos Jordanovom prilasku,
bilo mi je jasno koga su zapravo čekale.
Okrenula sam se ka svom najboljem prijatelju. „Imaš klub obožavateljki.“
Cross je frknuo, ali nije odgovorio.
Posmatrali smo Jordana kako se pridružuje grupi. Jedna od devojaka mu je
prišla, a on je podigao ruku, dopustivši da padne preko njenih ramena. Ona je
obavila ruku oko njegovog struka, i polako, cela grupa je krenula ka mestu gde je
Jordanov kamionet bio parkiran, mada je nekoliko devojaka i dalje bacalo pogled
na Crossa.
Još jedna grupa učenika je prošla pored nas, ometajući devojkama pogled.
Osetila sam prekid njihove pažnje i Cross se okrenuo ka meni.
Prešao je odmah na stvar. „Je li loše, to što zna?“
Eto ga. Ponovo taj udarac.
Osetivši suze kako naviru, namrštila sam se. Ja ne plačem, jebote. Nikada.
„Ozbiljno?“ Pitala sam više samu sebe. Bila sam prestravljena da se ponašam kao
žensko.
Krenuvši ka vratima svog Jeep-a, Cross mi je blokirao put. Držao je ruke u
vazduhu. „Samo želim da znam koliko je loše.“
Pritiskao me je, odmah nakon što mi je rekao da neće.
Skoro da sam zarežala, odgurnuvši ga za korak, tako malim pokretom, koji niko
nije mogao da vidi, jer je bio toliko blizu. „Znaš da jeste, inače bih ti rekla.“
Ponovo sam pokušala da uđem u svoje vozilo.
Isturio je bradu. „Sviđao ti se Drake, ali vaša veza nije bila toliko ozbiljna.
Poznajem te bolje nego bilo ko drugi. Nadam se da je taj tip blefirao i da ne zna
ništa, što ne želiš da čak i ja znam, ali šta ako zna? Ako je toliko loše, možda bi
trebalo da mi kažeš, bolje pre nego kasnije.“
Jebiga. To je bila moja najgora noćna mora. Cross je to pretvorio u reči.
Prišao mi je bliže. „Ubijao sam se od razmišljanja celo jutro, ali mi ne pada na
pamet ništa što bi bilo ok da zna Drake, a da ja ne znam.“
Osetila sam kao da mi je nož u plućima. „Cross, prestani.“ Počela sam da
odmahujem glavom.
„Bren.“ Zapovedio je nežno i tiho.
Zamalo me slomilo što to čujem od njega. Od bilo koga drugog, nema šanse. Od
Crossa, bilo kog dana u nedelji.
„Stani.“ Moj glas je zvučao preteći. „Ozbiljna sam.“
Stajali smo tako. Bili smo u ćorsokaku.
Oči su mu se suzile. „Šta to može biti? Ne postoji ništa što bih mogao da znam o
tebi, a da bi povredilo...“ Njegovo mrštenje se produbilo, a on se povukao. „Osim
ako to boli nekog drugog?“
Još uvek nisam želela da mu kažem, ali on je sve ovo otežavao. Stegla sam šake u
pesnice. „Vidi, reći ću ti, ali daj mi vremena. Molim te? U pravu si. Ako on zna i vi
momci treba da znate. Ali ne još.“ Nisam bila spremna. Bilo je to prosto i
jednostavno. Bila je to jedna od najgorih noći u mom životu i nije mi lako da to
prevalim preko usana.
Ispustio je uzdah. „Dobro.“ Pomerio se u stranu, okrznuvši me rukom, a ja sam
znala da je to bilo izvinjenje, zbog toga što me je pritiskao. Ta Crossova strana nije
bila vidljiva baš često, a retko prema meni. Njegov gest mi je mnogo značio.
Otključala sam Jeep ali sam zastala kada sam rukom obuhvatila ručku na
vratima. Pogledala sam nazad. Cross je još uvek stajao u dnu mog vozila, spuštene
glave. Bio je duboko u svojim mislima.
Srce mi se steglo. Nije mi se svideo osećaj, kao da sam ga izneverila ili povredila.
To je bila poslednja stvar koju sam želela.
„Ne ponosim se time,“ izgovorila sam.
Podigao je glavu. Samo sam potvrdila ono što je mislio. Možda ne bismo
razmenjivali naša najdublja osećanja, ali je možda bio u pravu. Možda je ovo bilo
nešto što sam odavno trebala da kažem njemu i ostalima. Ipak, sama pomisao da
izgovorim te reči, govoreći im šta sam uradila - zastala mi je u grlu.
„Ja ću da šmugnem.“
„Je l’?“ Namrštio se.
Predugo sam držala nemir u sebi. Bila sam već na ivici. „Da. Nađi me posle
škole.“
 Klimnuo je glavom, a pogledi su nam se zadržali na sekund. Ako ne nađe on
mene, našla bih ja njega. Tako smo funkcionisali.
Ušla sam u svoj Jeep. Već sam odlično započela godinu.
 9. Poglavlje
Nakon što sam uzela burger, dovezla sam se kući.
Taz je bila dobar đak. Ja nisam. Meni je to bilo ok. Skroz i u potpunosti. Nisam
bila tinejdžerka koja se brinula oko rezultata testova, prijava na fakultet ili
školarina. Bila bih srećna da maturiram, a znala sam da nisam bila jedini Monroe
koji je krenuo tim putem.
Bilo je rano popodne, ali sam znala da će moj brat biti u svom baru.
On i moj rođak su ga preimenovali u Tuesday Tits pre godinu dana. To nije bio
striptiz bar, ali su zasigurno stekli mušterije koje su se nadale tome. Čula sam
devojku svog brata kako priča o njegovom statusu, i mada nisam obraćala pažnju
na te stvari, znala sam da da je klub poslovao dobro. Channing ga je kupio od tate,
a onda ga je Scratch otkupio. Ovih dana Scratch je, i više nego svakodnevno, vodio
klub, ali je moj brat i dalje imao kontrolu.
Bilo mi je neshvatljivo zašto uopšte razmišljam o svemu tome.
Ušla sam unutra, ostavivši ključeve na kuhinjskom pultu.
Heather je vodila svoj bar i roštilj, tako da se nikad nije zadržavala u kući. Ako bi
došla, bilo bi to samo da vidi Channinga. Očekivala sam praznu kuću, ali sam zatim
čula: „Društvo, zaboravila sam da vi imate otvoren studentski grad za ručak.“
Okrenula sam se i videla Heather kako ulazi sa terase.
Sručila sam se na kuhinjski pult, s rukom na grudima. „Hoćeš li se, molim te,
najaviti?“ Čim su izletele te reči, napravila sam grimasu. Podigla sam jednu ruku u
vazduh. „Izvini, mislila sam da su svi otišli.“
Oči su joj bile napete, dok je za sobom povlačila vrata, zatvarajući ih. Držeći
kutiju cigareta i upaljač, bacila ih je ka meni. „Uzmi ovo. Umalo da popustim.“
Od kada je poznajem, Heather je bila pušač, ali je pokušavala da prestane.
Prethodnih godinu dana je pokušavala da prestane, mada sam znala da će
popustiti na momente.
Nisam ništa rekla u vezi sa tim, samo sam ih uzela, stavila u kesu i ubacila u svoju
torbu.
Srušila se u stolicu za stolom, posmatrajući me, s bolom urezanim na licu.
Ramena su joj se podizala gore-dole. „Danas si ostala samo pola dana?“ Lupkala je
rukama po stolu.
Dohvatila sam činiju sa bombonama, koju smo držali u blizini, i dobacila joj
nekoliko. „Tako nekako.“
 Uhvatila ih je lakim pokretom zgloba, skinuvši omotač i ubacivši ih u usta skoro u
jednom pokretu. To je bila uvežbana navika, za nas obe.
Heather je bila jedna od boljih.
Odrasla je radeći u tatinom baru, koji je preuzela pre nekoliko godina. Imala je
loš, besmislen stav, a bila je moja totalna suprotnost. Ja sam imala tamno smeđu
kosu, obično puštenu, i tamne oči. Izgledala je pomalo kao Cross i Taz, sa svojom
bezobrazno-plavom kosom. Pričala je kako će je ofarbati u platinasto plavu boju,
pre žurke povodom novog imena Channingovog i Scratchovog bara, ali to nikad
nije uradila. Mislila sam da bi to mogla biti jedna od loših šala iz spavaće sobe,
između nje i Channinga, ali nikada nisam pitala.
To je bilo odvratno.
Ponekad bi ih čula dok imaju seks, što je bilo dovoljno da izgubim apetit. Koristila
sam to kao izgovor da zbrišem, mada sam obično imala nagon da idem. Zbog toga
što su bili kao zečevi, većinu vremena su bili tihi, ali nisam bila glupa. Znala sam
zašto bi iznenada ventilator radio punom snagom, ili ako bi Channing nestao u
pola noći. Ili bi se bavio nekim svojim stvarima ili bi odlazio kod Heather.
Kada bi se to desilo i ja bih mu bila za petama, samo ne bukvalno iza njega. Ja bih
otišla kod Crossa.
Heather je uzdahnula, namestivši se u mestu. Pokušavala je da se smiri kako se
ne bi toliko vrpoljila, ali mogla bih reći da je to bila borba. Primetila sam njene
uske farmerke, iscepane i izbledele na kolenima.
„Kul farmerke.“
„Šta?“ Pogledala je dole. „O, da.“ Spustila je ruku na nogu, kuckajući tako.
„Čekaj.“ Pogledala je u moje farmerke i usne su joj se izvile. „Kapiram.“
Nosile smo isti model.
Da je bila u pitanju neka druga odrasla osoba, ja bih nešto pametovala, ali to je
bila Heather.
„Koliko je moj brat bio ljut jutros?“ Upitala sam je.
Nasmešila se. „Hoćeš da budem iskrena ili… da ne odgovorim?“
Uzela sam flašu vode iz frižidera i pustila vrata da se sama zatvore. „Toliko loše,
ha?“
Nakon što smo probudili Heather, Channing je počeo da me prži. Hteo je da zna
gde sam bila, s kim sam bila, da li sam dobro… Većinu odgovora je znao. Uvek sam
bila sa momcima. Ali on je jednostavno nastavljao sa svim pitanjima kojima je
mama driblala njega dok je išao u srednju školu.
A onda su došla pitanja o mom telefonu. Zašto nisam mogla da ga upotrebim?
Da li je bio pokvaren? Da li sam ga izgubila? Pretnje su bile treće na redu. Ako ne
budem ozbiljno shvatila njegove pozive, instaliraće mi aplikaciju za praćenje. Nije
hteo da uhodi svoju mlađu sestru. Snosiću posledice, ako ne počnem češće da mu
se javljam.
Nikada to nisam priznala, ali deo mene se oduvek pitao koliko dugo će mu
trebati da ostvari svoje pretnje. Sranje. Da sam ja moje dete, još prvog dana bih
ubacila GPS u moj telefon. Možda čak i gore. Promenila bih ceo plan. Ne bih gubila
vreme na pretnje. Instalirala bih te aplikacije pre nego što bih i dala sebi telefon.
Ja plaćam račune, tako da bih imala pristup svemu što bih želela. Kakva bre
privatnost.
„Izvini što sam te probudila jutros,“ Rekla sam Heather, susrevši se sa njenim
pogledom.
Pritvorila sam vrata njihove spavaće sobe, nadajući se da da će se vratiti u
krevet, ali nije. Kako je Channing počeo svoju tiradu, vrata su se ponovo otvorila.
Provukla se pored nas i otišla da spremi kafu i doručak.
„Više me on probudio, nego ti,“ rekla je uz uzdah. „On samo izađe i ja znam da
se neće vratiti u krevet. Sigurno je da tvoj brat više saoseća sa svojim roditeljima,
zbog situacija kada je on išao u školu.“
Pa, roditelj. A ja nisam mislila da oseća. On i tata su bili otrovni. A nakon što je
mama umrla, postalo je samo gore. Uzevši svoju kesu sa hranom i vodu, sela sam
za sto preko puta nje.
Nismo razgovarale ni minut, dok nisam primetila da posmatra moju hranu, a
onda moje ruke dok joj lice nije postalo čežnjivo, a usta joj smekšala. Ciljala je
očima moju kesu u koju sam stavila njene cigarete.
Nakon toga je opet počelo kuckanje.
Nasmejala sam se. „Jesi li zabrinuta zbog mog jela?“
Kuckanje je prestalo. Skupila je obrve. „Jesam li toliko providna?“
Klimnula sam potvrdno, odmotavajući svoj hamburger.
Ona nije bila prva osoba koja je zabrinuta. To je za mene bila tema. Bila sam
mršava celog svog života. Jednostavno sam bila. Nisam radila na tome. Nisam se
izgladnjivala. Dešavalo mi se ponekad da zaboravim da jedem, ali to nije bilo
namerno. Hrana mi jednostavno nije bila na pameti.
To što nisam bila u jedinstvu sa samom sobom se odnosilo i na moj stomak. Bila
sam dovoljno svesna da znam toliko.
Slegnula sam ramenima, uzevši veliki zalogaj. „Kada sam bila mala, mama je isto
tako bila zabrinuta.“ Progutala sam. „Nemoj i ti. Channing zna da sam takva.
Nisam bolesna ili tako nešto.“
 „Ipak, mogla bi da ubaciš još koji obrok.“ Privukla je svoje koleno grudima,
oslonivši stopalo na stolicu. „Imam drugaricu koja je slična tebi, samo što ona trči
sve vreme. Jednom mi je rekla da je imala poremećaj u ishrani, ali ga je kasnije
rešila.“
Uzela sam drugi zalogaj i progutala. „To je ona olimpijska atletičarka?“
Podigla je obrve od iznenađenja. „Da, Sam. Čula si za nju?“
Klimnula sam, uzevši malo pomfrita. „Ja slušam.“ Nasmešila sam se. „Channing
je ponosan na svoje prijatelje iz Fallen Cresta. Oni su velika stvar.“
Za razliku od nas. Oni jesu bili velika stvar. Mi nismo. Neizgovorena misao je
visila između nas.
U drugom gradu, drugi život, vlasništvo i vođenje bara bilo bi postignuće, a ja
sam mogla da vidim misli u Heatherinoj glavi. Bilo je tuge u njenim očima.
Nasuprot olimpijske atletičarke, čiji muž je bio igrač NFL-a, i još jednog momka
koji je studirao prava, mogla bih reći da je Heather imala kompleks.
Držala sam burger ispred sebe. „Nisam glupa, ali znam svoj put. Matura je moj
veliki cilj, a posle toga…“ Slegla sam ramenima, blenuvši u meso, ali sam osećala
koliko je bila tiha. „Da ja vodim uspešan posao kao ti u Manny-ju ili Channing u
Tits-u, bila bih ponosna.“ Knedla mi je zastala u grlu. „Prokleto bih bila ponosna.“
Tog trenutka sam pogledala gore i susrela njen pogled. „Ne bih nikome dozvolila
da mi to oduzme.“
Usne su joj se razdvojile i nagnula se napred. Ispružila je ruke na sto. „Bren,
nisam mislila na-”
Stajala sam, ali sam izvukla još jedan krompirić iz svoje kutije.
Znala sam da nije. Heather je bila dobra osoba.
Ja sam bila ta koja im je bila na putu.
Gurnuvši pomfrit u usta, ostatak sam vratila u kesu. Držeći vodu u ruci, klimnula
sam glavom ka vratima. „Ručak je skoro gotov. Vraćam se nazad.“
Heather je spustila ruku u krilo. Pogledala je dole u nju, ne odgovorivši ništa, dok
nije pokazala ka zadnjim vratima. „Parkirala sam pozadi. Trebalo bi i ja da idem.“
Nije se ni pomerila, ali ja jesam.
Samo za trenutak, našla sam se u svom Jeep-u, udaljavajući se od ivičnjaka.
Još uvek nisam imala nameru da se vratim u školu, iako nisam izbegavala novog
Ryersona ili sve ostale. Samo nisam želela da se bakćem sa ljudima u ovom
momentu.
Iznenađenje: nisam ljubitelj ljudi. Za mene su oni bili kao vanzemaljci. Tako sam
krenula tamo gde sam uvek išla kada sam htela da se zavučem u rupu.
Otišla sam u Crossovu kuću.
 On neće biti tamo, niti bilo ko drugi. A kao dodatak, znala sam gde su držali tajni
ključ.
 10. Poglavlje
Smestila sam se u Crossovu sobu, mada ne u njegov krevet ili za njegov sto. Bila
sam u njegovom plakaru.
Znam da to zvuči jezivo, ali nije. To je samo naša stvar - ili možda više moja stvar.
Ako bi trebalo da sletim negde, a da to nije moj krevet, volim njegov plakar. On se
obično sruši na moj pod, ako uzvrati uslugu. Tako da, moj boravak u njegovom
plakaru nije bilo ništa čudno - za nas.
Ono što jeste bilo čudno, je čuti korake u hodniku nekoliko sati kasnije i dva
glasa kako ulaze u njegovu sobu.
„Mislim da ne bi trebale biti ovde.“
Podigla sam glavu, naslonivši je na zid plakara. Nisam mogla da razaznam taj
glas.
„Šššš! Samo želim da vidim.“
Taj sam prepoznala: Sunday Barnes.
„Oh!“ Sunday je zastenjala. „Misliš da bi mogle da upadnemo u njegove
naloge?“
„Sunday, stvarno. Trebalo bi da odemo.“ Ponovo onaj drugi glas.
Još uvek nisam mogla da je prepoznam, ali je bila uporna, a njenu drugu
rečenicu je izgovorila sa još više straha nego prvu.
„Pređi preko toga, Mon. Nismo mi krive što nam je Taz dozvolila da se slobodno
šetamo okolo.“
Monica? Crossova bivša?
Setila sam se da su obe bile u navijačkoj grupi.
„Ovo me čini nervoznom. Taz misli da idemo u kupatilo. Znaš da bi Cross bio
besan da zna da smo bile ovde.“
„Rekla si da hoćeš dokaz. To je ono što radimo, tražimo dokaz.“
„Da, ali-”
„Ali šta?“ Sunday je pukla dok je zaškripala Crossova stolica za radnim stolom.
„Ti misliš da je zaljubljen u onu Monroe.“
U mene? Jebote. Zatvorila sam oči, a stara zabrinutost se smestila u grudima.
„On nije rekao da-”
„Ali vidiš koliko su bliski,“ Sunday je istakla. „On je zaljubljen u nju. Svi to znamo.
Samo treba da to dokažemo.“
Pod je zaškripao, dok je neko šetao po sobi. Čuli su se federi na krevetu.
 „Gledaj,“ Monicin glas je bio tiši. „Sve ovo mi nije baš u redu. Ona je deo ekipe.
Mislim, treba da budeš loš samo da bi bio u nekoj, ostavi njihove na miru. Ne
znam. Ne želim da se petljam sa Bren.“
„Zašto ne?“ Skoro da sam čula kako prevrće očima. Crossov kompjuter se upalio.
„Ona se petlja sa tobom sve vreme. Ako nisu zajedno, treba da ga pusti da se
zabavlja sa kime hoće.“
„Ona nikada nije ništa uradila.“
„Ne pred tobom. Veruj mi. Poznajem takve devojke. One povlače konce iza
tvojih leđa.“
Monica se nasmejala. „Ti umišljaš. To je ono što ti radiš.“
„Da. Možda.“ Sunday se složila.
Čula sam kucanje po tastaturi, praćeno „Jebiga! Zaštićen je lozinkom, da ne
može ni da se uđe u kompjuter. Pokušala sam sa Breninim imenom. Šta bi još
mogao da koristi kao lozinku?“
Ponovo je zaškripao krevet. „Nećemo ništa pronaći. Hajde da idemo.“
„Nema šanse. Tu smo. Hajde da probamo još nekoliko, u redu?“ Još kucanja.
„Ne. Vukovi ili Ekipa Vukovi ne funkcioniše. Ma daj. Oduvek si sa njim. Smisli nešto
–“
„Šta radite to, jebote?“ Sa vrata se čuo treći glas.
Prepoznala sam ga i sela pravo, čekajući šta će Taz reći na sve ovo.
„Sranje!“
Vrata spavaće sobe su lupila u plakar iza moje glave.
Nije me razočarala.
„Šta jebote?!“ Tazin glas je postao glasniji, a ja sam mogla da vidim senku njenih
cipela ispod vrata od plakara. „Jeste li to pokušale da provalite u kompjuter mog
brata?“
„Ne, ne.“
Sunday je frknula. „Jesmo.“
Taz je duboko udahnula.
Nesvesno sam se nasmejala. Mogla sam da zamislim koliko je bila ljuta. Ako bi
stvarno krenula, bila bi paklena. Svedočila sam nekolicini verbalnih sukoba između
nje i Crossa.
„Slušaj, to je bila moja ideja.“ Monica je prišla bliže. „Sinoć je ponovo raskinuo sa
mnom i znam da je bio sa njom. Jednostavno sam umorna od toga da budem
njegov drugi izbor.“
„Pa si zauzvrat morala da napadneš njegovu privatnost kako bi mu vratila?“
„Šta? Ne! Ne.“
 Nakrivila sam glavu bliže vratima, kako bih mogla da virim kroz malu pukotinu.
Monicina glava je bila zaklonjena šrafom na vratima, ali sam mogla da vidim njene
ruke, pritisnute na grudi, kao da se moli.
„Samo sam želela dokaz da je voli,“ rekla je. „Muka mi je više od toga da poriče.
Mogu da vidim to. Kako se kreću zajedno. Izgledaju kao da su jedna osoba. To je
sranje. Imaš li bilo kakvu ideju?“
„Daj, poštedi me,“ Taz je progunđala. „Oni su ekipa i najbolji prijatelji. To je ono
što oni rade.“
„Kod njih je i više od toga. I ti znaš to.“
Sad je Sunday istupila. Kao da vidim njene ruke na kukovima. „Čula sam te
jutros. I ti misliš isto. Sama si to rekla. Oni imaju svoj jezik sporazumevanja.“
„Pa šta? I ako bi saznala nešto, šta bi uradila s tim?“ Taz je bila nepoverljiva.
„Ucenjivala ih? Misliš da bi mog brata bilo briga, ili Bren dođavola? Ozbiljno? Da li
stvarno hoćeš nju da naljutiš? Ti si budala,“ Taz je rekla. „Nema parova u ekipi.“
„Možda u njihovoj,“ reče Sunday. „Ali to bi moglo da se promeni i nije isto za sve
ostale.“
„Postoji samo još jedna devojka u sistemu.“
Monica je dodala: „Da! A ona se zabavlja sa jednim od članova njene ekipe.“
„Imam osećaj da bi se to pravilo promenilo ako bi se desilo nešto između Crossa
i Bren, ali da li ti uopšte slušaš sebe? To je Bren.“
Sunday je prekrstila ruke na grudima. „Kako god, Taz. Mene ne plaši Bren
Monroe.“
Moj smeh se duplirao. E ovo je nešto.
Taz je ponovo frknula. „Trebalo bi. Ne možeš je maltretirati šaputanjima i
tračevima. Ako kažeš ljudima da su ona i moj brat zajedno, biće u fazonu ma
glupost ili će ih baš boleti uvo.“
„Šta može da mi uradi? Da me fizički napadne? Srediću da je uhapse.“
Taz je koraknula napred, spustivši glas. „Pat je prošle noći radila u bolnici. Zvala
me je jer je došao momak sa polomljenom vilicom, tri slomljena rebra, a trenutno
ne može čak ni da sedne kako bi srao. Pitala ga je šta se desilo i znaš šta joj je
rekao?“ Nije čekala. „Rekao je da je pipnuo devojku Vukova.“
„Da je pipnuo Bren, bio bi iseckan.“ Sunday se smejala, ali je bilo tu doze opreza.
Čula sam.
„Pat je kasnije pričala sa policajcima, a jedan je spomenuo da je mlađa sestra
Jordana Pittsa prijavila seksualni napad pre nekoliko dana. Misliš da je to
slučajnost?“
Tiho „sranje” se čulo od Monice.
 „Misliš da se neće obračunati sa tobom na neki način, ako kreneš na jednog
člana?“ Taz je zastala, spustivši glas, jedva čujno govoreći. „Ako kreneš na jednog,
krenula si na sve. Znaš pravila.“
Sunday je još više stisnula ruke. „Ma daj, morala bi da zna da sam nešto uradila i
da dokaže to.“ Zvučala je nadmeno, ali njen oprez je prelazio u strah. Nervozno se
nasmejala. „To bi bili tračevi. Ne bi mogla ništa da mi uradi.“
„Radili su i gore za manje stvari.“ Pukla je Taz. „Šta god da radiš, prestani. Samo
stani. Zažalićeš.“
Sunday je frknula. „Kako će uopšte znati?“
„Veruj mi,“ reče Taz. Prišla je bliže plakaru. „Bićeš iznenađena koliko brzo će
saznati.“
„Samo ako joj ti nešto kažeš.“ Napravila je korak ka Taz. „Ali ti to nećeš uraditi,
zar ne? Ti nisi cinkaroš. Ne bi htela da se tako nešto pročuje. Sestra jednog člana
je cinkaroš?“ Sačekala je trenutak. „Zar ne, Taz?“
Niko se nije pomerio.
Niko nije rekao ni reč.
Napeta tišina je ispunila sobu.
Ja sam čekala. Mogla sam da ustanem. Mogla sam da izađem. Mogla sam da
učinim da se Sunday upiški u gaće, ali nisam. Nije me zadržavao strah. Bila je to
radoznalost. Htela sam da znam kako bi Taz podnela tu pretnju, jer je na listi svih,
ta bila glupa. Prokleto glupa.
„Zažalićeš zbog ovoga,“ Taz je konačno rekla.
„Hej!“ Začuo se glas sa strane. „Gde ste vi društvo?“
Sunday je postala mrzovoljna. „Svejedno. Ja se ne borim protiv tebe Taz, ali ne
govori ništa. Ako sazna, znaću da si ti ta koja je ciknula.“
„Ja ne mislim-”
„Začepi Mon. Već si pokrenula ovaj voz. Napustio je stanicu.“
„Društvo!“ Začuo se još jedan glas. „Gde ste?! Treba da počnemo.“
Sunday je opsovala, zamalo odmarširajući iz sobe. „Ne mogu da se snađu sami ni
pet minuta? Ukleta sam sa najglupljom grupom ikada.“
Dok je odlazila niz hodnik, njeno marširanje je bledelo, a onda „Šta je? Bile smo
zauzete“ se nastavilo do sobe.
Kao odgovor se čulo tiho gunđanje, ali nisam mogla ništa da razumem.
„Taz?“ Monica je ostala. Još uvek sam savršeno mogla da vidim njene šake, šake
koje je uvrtala ispred sebe. „Hoćeš li reći Bren?“
Taz je bila tiha. Prošlo je punih deset sekundi. Čak sam i ja bila pogođena
tišinom. Bila je opipljiva. Kada je progovorila, njen glas je bio neprirodno mek.
„Reći ću ovo jasno. Ako ti ništa ne uradiš, neće ni Bren tebi ništa uraditi. Da li
razumeš?“
„Da, ali nećeš ništa reći. Je l’ tako?“ Pokazala je ka vratima. „Čula si Sunday. Ako
Bren sazna, okriviće tebe. Ne želim da ti se bilo šta desi.“
Taz je frknula. „Veruj mi. Ne treba da se brineš za mene. Mogu da sredim Sunday
na svoj način.“
Monica je ispustila uzdah. „Pretpostavljam da bi trebalo da siđemo dole na
sastanak. Drago mi je da si odlučila da se pridružiš ponovo.“
Otišle su zajedno, ali sam čula Taz kako kaže. „Pa, videćemo. Neću dozvoliti
Sunday da mi naređuje kao prošli put.“
Odšetale su niz hodnik, a ja sam ostala u plakaru. Kada sam izašla, trebalo je da
se pobrinem za ovaj problem sa Sunday. Stisni dupe i reši to brzo. Nisam volela da
odugovlačim, a cela ta stvar oko tajne i Drakea je bila još jedna od previše stvari
koje su mi visile nad glavom. Ali sada, bila sam umorna.
Bilo mi je sedamnaest, a osećala sam se kao da mi je pedeset i sedam. Je li to
bilo normalno? Zar bi život trebao da bude ovako težak? Ovako naporno, dan za
danom?
Sviđao mi se Crossov plakar. Nije imao previše garderobe, a ono što je imao,
gurnuo je pozadi, tako da sam jedva dohvatala stopalima. Zatvorena u četiri zida.
Neko drugi bi bio klaustrofobičan, ali ne i ja. Ovde niko ne bi mogao da mi se
prišunja. To je bilo jedino mesto gde sam mogla mirno da spavam. Upravo to sam
i radila, kada su ušle, što je značilo da je škola bila gotova. Ako Cross nije bio
ovde… Dohvatila sam svoj telefon. Tražio bi me negde drugde.
Imala sam tri poruke od njega.
Gde si ti?
Zovi me.
Mi smo kod Jordana. Dođi ovamo kada dobiješ poruku.
Kucala sam mu, Krećem tamo sada, kada su se iznenada otvorila vrata plakara.
Samo jedna osoba je mogla da ukapira da sam bila tu, i zbog toga, završila sam sa
kucanjem pre nego što sam pogledala gore.
Kada sam to uradila, Taz je blenula u mene.
Na njenom licu nije bilo iznenđenja. Kosa joj je bila podignuta u rep, visoko na
glavi, a na obrazima je imala sjaj. Otkad sam je videla u školi, transformisala se u
jednu od njih. Nekako sam očekivala da je vidim u navijačkoj uniformi - ponekad
su to radile - ali još uvek je bila u istoj odeći.
Nakon što sam poslala poruku, sklonila sam telefon i stala.
Bacila sam pogled na vrata od sobe, ali su bila zatvorena.
 Taz se vratila korak nazad i sela na Crossov krevet. „Jesi li čula sve ono?“ Povukla
je svoj konjski rep, vrteći prstima krajeve, iznova i iznova.
„Da.“
Ispustila je vazduh, pomirivši se sa sudbinom, spustivši ruke na krevet. „Šta ćeš
da uradiš?“
Podigla sam obrvu. „Da li stvarno želiš da znaš?“
„Ozbiljna sam. Šta ćeš da uradiš?“
Bilo je još nečega u njenom glasu, nečeg nemirnog, nečeg…
„Ti zapravo nisi zabrinuta zbog toga, zar ne?“
U njenim očima se video osećaj krivice pre nego što je spustila glavu.
„Ovo verovatno ima veze sa Crossom.“ Sela sam na njegovu stolicu za radnim
stolom, sklapajući kockice u svojoj glavi. „One su ušle ovamo. Pokušale su da
provale u njegov kompjuter i znaš da ću ja reći nešto.“
Nije mi ništa odgovorila. Nije ni morala.
Prošla sam kroz sva moguća scenarija koja bi mogla da se dese ako bih mu rekla,
ali samo jedno je bilo izvesno. „Brineš se da bi mogao da se odseli?“
Sve ovo od jutros, sada je imalo mnogo više smisla. To je ono što bi Cross uradio
kada bi saznao da je njegova privatnost potencijalno ugrožena. Ne bi stavio
katanac na svoja vrata. Ne bi rekao ništa svojim roditeljima. Preselio bi se kod
mene ili, još verovatnije, kod Jordana, jer Jordanovim roditeljima nije smetalo što
je Zellman veću polovinu vremena živeo tamo.
Čuvši šmrkanje, pogledala sam u nju.
Taz je podigla glavu sa suzama u očima. „Da li znaš kako je to kada je tvoj brat
blizanac bliži sa troje drugih ljudi nego sa tobom?“
Ne blizanac, ali brat. Da.
Nastavila je, dok su joj suze padale niz lice. „Jedva da ga i viđam. Ili se zabavlja sa
Jordanom i Zellmanom ili je sa tobom. Ti si njegova porodica, a on ima samo
osamnaest. Moji roditelji ne mogu da ga zadrže ovde. Osećam kao da će da izbledi
iz mog života.“ Njen glas je postao promukao šapat. „Ostaću sasvim sama.“
Channing je oduvek bio odsutan.
Bio je negde zabavljajući se ili tukući se. Ja sam bila kod kuće, čekajući, nadajući
se da će se vratiti. Kada bi se vratio, bilo je svađa, vike, pretnji. Lupanja vratima.
Udaranja u zidove. Ali više od svega, sećam se jedne stvari.
„Najgore je bilo, kada bi se vrata zatvorila.“
„Molim?“ Obrisala je nadlanicom oči.
 „Kada bi Channing otišao, ostajala su vrata. Došla sam do tačke, kada me nije
bilo briga ko je vikao ili psovao. Bila je to tišina posle. Zalupio bi vrata za sobom i
otišao. Danima. Ponekad nedeljama. Mrzela sam da čujem ta prokleta vrata.“
Pogledala je u svoje ruke, savijene u krilu. „Zaboravila sam na tvog brata.“ Tužno
se nasmejala.
„Da.“
Progutala je. „Izvini zbog mog pražnjenja.“
Slegnula sam ramenima. Nisam brinula zbog toga, ali sam se osećala loše jer je
znala šta moram da uradim. Za mene tu nije bilo druge opcije. „Moram nešto da
kažem Crossu. Znaš da moram.“
Ponovo je sklonila pogled, a obraz joj se uvukao kao da ga je grizla.
Osećala sam se loše. Iskreno, jesam, ali da Cross zna da je neko ugrozio moju
privatnost i pokušao da mi hakuje telefon, a da mi ne kaže, bila bih besna.
„Videću sa njim da malo češće provodi vreme ovde,“ dodala sam. Htela sam da
kažem da ga neću podržati oko selidbe, ali nisam mogla to da obećam.
„Stvarno?“ Pogledala je u mene.
Nije to ništa. Klimajući, okrenula sam se ka vratima.
„Šta ćeš mu reći za Sunday?“ Upitala je Taz.
Pogledala sam nazad. „Da li ti je stvarno stalo?“
Zastala je, a onda odmahnula glavom. „Ne. Više ne.“
Uputila sam joj osmeh. „Ne brini. Pobrinuću se da me vidi kako odlazim. Znaće
da mi nisi ti rekla.“
„To nije -”
Već sam otišla.
Sviđala mi se Taz, ali nije trebalo da traži od mene da krijem stvari od Crossa.
Znala je to. Nešto se uzburkalo, uvrnulo, vezalo u čvor u mom stomaku. Nisam bila
sigurna šta je to, ali sam dozvolila da moj osmeh izbledi, kezeći se dok sam silazila
dole.
Mogla sam da čujem glasove u kuhinji, dok sam skretala i zastala na vratima.
Sundayina grupa je sedela oko stola, šireći se po kuhinji. Jedna po jedna je
pogledala gore. Jedna po jedna, prestajale su da pričaju, sve dok ni jedna nije
rekla ni reč.
Čekala sam sve dok Sunday nije pogledala gore.
„Društvo, šta -” Imala je u ruci bokal soka od pomorandže. Upravo ga je izvukla iz
frižidera. Monica je stajala za pultom, sa flašom vodke ispred sebe.
Sunday je ostala širom otvorenih očiju.
 Naslonila sam se na štok od vrata, zadržavši pogled na njoj. „Sve sam čula.“
Odgurnula sam se i odšetala do nje.
Pojačala je stisak na bokal.
„Zar misliš da će tračevi i šaputanja meni iza leđa, da me povrede? Zar misliš da
možeš da kreneš na mene kao da sam bilo koja druga devojka?“ Odmahnula sam
glavom, podignuvši ruku ispod bokala. Uzimajući ga, prosula sam sve iz njega
preko njene glave. Nije se ni pomerila. Nije rekla ni reč. Uzela ga je, ne sklanjajući
pogled sa mene.
„Mi se ne borimo kao ti.“ Krenula sam ka vratima, rekavši preko ramena: „I
zapamti, ti si prva započela rat.“
 11. Poglavlje
„Šta si uradila?“ Zellman je zakopao svoje pesnice u njegovu čupavu kosu dok je
zurio u mene.
Upravo sam završila prepričavajući im celu priču, dok su i Jordan i Cross ostali
tihi. Zellman je bio sve samo ne tih.
„Više mi neće dati. Više neću moći da vidim njenu macu. Moje vreme u njoj je
završeno. Čoveče, Bren. Stvarno? Bila je tako dobra. Te dude.“ Podigao je ruke,
kao da ih pritiska u vazduhu. „Bože. Bile su tako dobre. Tako čvrste.“ Zastenjao je,
bacivši se na kauč u Jordanovoj šupi.
Jordan je nagovorio svog oca da mu dozvoli da je renovira, tako da je delom bila
šupa za žurke, a delom naše mesto za druženje ili život (ako je bilo potrebe). Bili su
tu kaučevi, krevet i veliki ekran smešten na zidu. Drugi ugao je bio pretvoren u
teretanu. Vreća za udaranje je visila, zajedno sa gomilom opreme za dizanje
tegova. Na zidu je bila meta za bacanje pikada ili noževa, ako bih poželela da
bacam nešto oštrije.
„Ortak, otkači se nje,“ reče Jordan, krenuvši ka frižideru po još jedno pivo. „Nisi
zaljubljen u tu devojku. Upravo si nam to govorio.“
„Ona dobro obrađuje ustima.“ Zellman je odmahivao. „Znaš li koliko je to retko?
Nema mnogo devojaka koje to dobro rade. Nisu naučene kako treba.“
„Prestani.“ Cross se trgao. Klimnuo je ka meni. „Bile su u mojoj sobi?“
„Da.“
„One misle da znaju, ali ne znaju,“ Zellman je nastavio. „Stvarno ne znaju.“
Nisam im objasnila kako sam ih čula. Cross nije ni morao da pita, a ja nisam bila
sigurna da su ostala dvojica znala za moju čudnu naviku.
„Taz je najviše bila uznemirena.“
Na ove reči, u skladištu je zavladala drugačija atmosfera. Ozbiljnija.
„Da.“ Cross nije rekao ništa više.
Pokušala sam da procenim kako se osećao, ali je bio zatvoren. Nije me puštao
unutra. Lice mu je bilo disciplinovano, ali ramena su mu bila ukočena, kruća nego
inače. Prešao je preko prostorije, došavši do frižidera. Taj njegov pokret činio se
tako normalan, skoro uobičajen.
I to je bilo to.
 Bio je previše opušten. Uobičajeni Cross bi bio ljut. Otvorio bi ta vrata uz malo
više sile nego što bi to bilo potrebno. Ne ovaj Cross. Jeza mi se spustila niz kičmu.
Bio je besan kao ris.
Uzeo je pivo za sebe, stavivši na dlan i drugo, nudeći ga meni. „B?“
Definitivno besan.
„Ne sada.“
Zellman je prišao i ponovo se sručio na kauč. „Znači Taz je uznemirena. Zbog
čega je ona uznemirena? Znam da imamo veoma ozbiljnu situaciju ovde, ali
društvo ne pridajete dovoljno značaja tome šta sam ja izgubio. Dobra usta je kao
životinja na listi ugroženih. Treba negovati to sranje, štititi, paziti, nadajući se da
će izrasti u nešto više, ali sada…“ Šutnuo je svojim stopalom, naslonivši ih na mali
stočić između kauča, uzevši veliki gutljaj piva. „Sada ću morati sve ispočetka sa
nekom novom.“ Stao je kako bi pogledao u Jordana, ali nije ništa rekao.
„Da,“ Jordan je potvrdio. „Ne možeš više da se šunjaš okolo sa Sunday. Mi smo
složni.“
Cross je ostao pored frižidera, naslonivši se na njega. Podigao je stopalo,
naslonivši ga na zid iza sebe i zagledao se negde u daljinu, izgubljen u svojoj glavi.
„Znači, prosula si sok od narandže na nju?“ Upitao je Zellman.
Klimnula sam potvrdno, zabacivši se unazad na svom mestu.
Jordan je seo na kauč preko puta Zellmana. „Nekako se nadam da je neko sve to
snimio.“
Zellman se trznuo. „Mora da je Sunday bila iznervirana. Ima pik na nju.“
„Znamo to!“
Zastao je, skupivši obrve dok je blenuo u nas. „Ne. Mislio sam da ima stav. Ona
je prgava. To je ono što mi se sviđa kod nje.“ Podigao je svoje pivo, nazdravljajući
nam. „Ali ne vidim gde je tu nesporazum.“
Bila sam u iskušenju da ga gađam nečim. Suzdržala sam se, ustavši umesto toga.
Cross je otvorio fižider i dodao mi pivo.
Vratila sam se nazad u svoju stolicu.
„Dobro, kako god.“ Jordan se nagnuo napred. „Mi obično ne idemo na
pokvarene kučke, a to je ono što je Sunday, ali ćemo je ohladiti. Ako se zajebava
sa jednim od nas, zajebava se sa svima.“
Zellman se trznuo.
Ignorisali smo ga.
„Pozabavićemo se njom,“ nastavio je Jordan. „Ali mislim da pre toga imamo da
se pozabavimo sa dve druge stvari.“ Okrenuo se ka meni. „Moraš da nam ispričaš
za ovog tipa, Racea, i u čemu je stvar sa Drakeom.“
 „Rekao si da mogu da sačekam dok ne budem spremna. Nisam spremna.“
„Tip zna nešto o tebi. Pitao je Alexa danas za tebe.“
Ta prokleta knedla mi je ponovo bila u grlu. „Šta je pitao?“
„Samo gde si. Zašto si otišla? Takve stvari.“
„Da.“ Zellman se nagnuo napred, klateći glavom gore-dole. „Bio je baš bučan u
vezi sa tobom.“
Pogledala sam u Crossa, osetivši njegov pogled. Oči su mu bile uprte u mene,
goreo je. Na neki način mi je laknulo. Zaštitni zid je bio spušten. Mogla sam
ponovo da ga vidim.
„Šta ćeš da uradiš u vezi sa Taz?“
Skretanje. Umesto toga, krenula sam tamo.
Zellman se okrenuo. „Molim? Taz?“
„Ne još. Zadrži svoje konje.“ Jordan je mahnuo rukom. „Ne skreći sa ovog.“
Pokazao je ka meni. „Moramo da znamo. Šta mu je Drake rekao? Mi moramo da
znamo.“
„Ja želim da znam šta je sa Crossom i Taz.“ Zellman je završio svoje pivo, ali nije
ustao po još jedno. „Kakav je tvoj stav po pitanju zabavljanja tvoje sestre i
članova?“
Cross ga je prostrelio mračanim pogledom. „Je l’ me zajebavaš? Želiš da doteraš
moju sestru, kako bi ti dala pravo pušenje?“ Odgurnuo se od zida. „Znaš li koliko je
to bolesno?“
„Šalim se.“ Zellman je podigao ruke predajući se, ustavši i povlačeći se nazad.
„To je moj posao danas. Šalim se, Cross. Šalim se.“
Crossov pogled je poleteo ka plafonu. „Ma da. Imaću to na umu.“ Završio je
svoje pivo i krenuo ka sporednim vratima, bacivši flašu u đubre.
Jordan se ispravio. „Gde ćeš?“
Cross je izašao. „Moram da razmislim.“
Išao je da posmatra moju kuću. Možda smo počeli tamo da idemo zbog mene, ali
to je bilo njegovo mesto isto koliko i moje.
Jordan me pogledao. „Gde ide?“
Ignorisala sam to. „Taz je zabrinuta da će se odseliti.“
Jordan i Zellman su se ućutali.
„Ona misli da neće hteti da se bavi svom tom gnjavažom i stavljanjem katanca
na svoju sobu. Jednostavno će se odseliti negde drugde.“
„Prokletstvo,“ reče Zellman.
„Gde?“ upita Jordan.
 Bilo je očigledno. Za razliku od nas, Jordanova porodica je imala novca. Nisu
imali previše, ali dovoljno da daju Jordanu celu kuću, a imali su i zemlju. Velika
logorska vatra ovde nije privlačila pažnju policajaca, a okolo je bilo mnogo poljana
i šuma gde su ljudi mogli da pobegnu i rade šta hoće. Pored toga, imali su potok
koji je proticao kroz njihov posed. Bilo je to odlično mesto za plivanje. Uz sav taj
prostor, Jordanovi roditelji nedeljama ne bi primetili kamper postavljen pozadi.
Možda čak mesecima i to samo u slučaju da ne dozvole Crossu da koristi slobodnu
sobu u skladištu. U poslovnom prostoru je bilo mnogo toga, tako da je moglo da
posluži kao spavaća soba. Sa spoljašnjim crevom, postavljenim za tuširanje, ovde
bi se lagano moglo živeti.
Frknula sam. „Šta misliš gde?“
Zellman je lupio rukom o sto. „Ja se slažem s tim. Ja sam svejedno većinu
vremena ovde. Da Cross živi ovde? Ja kažem, naravno, da!“
Jordan ga je prostrelio pogledom. „To ne zavisi od tebe.“
Namrštila sam se.
I Zellman je. „Molim? Hoćeš da kažeš da ga možda ne bi pustio? Sranje.“
Mahnuo je rukom iza sebe. „Mogao bi tamo da postavi šator, a tvoja porodica čak
ne bi ni znala. Skoro sve vreme smo ovde.“
Jordan je stajao, stežući pivo. „Ti si ovde skoro stalno. Ne Cross, sladak dečko u
kog se zaljubila moja sestra. Upravo smo se rešili jednog drkadžije koji je pokušao
na silu nešto. Trenutno nije baš čista u glavi. Ne želim još više da je zbunjujem.“
Odšetao je do otvorenih vrata, gledajući u pravcu gde je Cross otišao.
„Ali on je u našoj grupi.“
Nije bilo pitanja u vezi sa tim da bi Cross uradio bilo šta Mallory. Znao je on to.
Svi smo znali, ali je bila u pitanju ona. Šta bi ona mislila, osećala, šta bi osetila -
shvatila sam. Razumela sam obe strane.
Jordan je obesio glavu. „To je problem.“
Nismo mogli ništa da smislimo, a ja nisam htela da se karte okrenu protiv mene.
Razgovor oko Drakea/Racea je bio sklonjen u stranu, iako sam znala da neće tako
dugo ostati. Jordan je predosećao da se sprema neko sranje, pa je hteo da pogura.
Hteo je da bude spreman, šta god da nam se sprema. Razumela sam, ali to nije
bilo ono što sam ja želela.
Ja sam htela da izbegnem celu stvar, koliko god je bilo moguće.
Stajala sam, dodavši ostatak piva Zellmanu i krenula ka vratima.
Kako sam odlazila, Jordan je dobacio, „Moraš da nam kažeš. Znaš to, zar ne?“
Nije bilo skrivanja. Znala sam. On je znao. Svi smo znali.
Zastala sam i pogledala nazad. „Znam.“
 Klimnuo je. „Reci Crossu da je dobrodošao ovde, samo ne mogu da dozvolim da
moja sestra sazna.“
Pogledala sam nazad, ponovo klimajući glavom.
Onda sam otišla.
 12. Poglavlje
Ovoga puta, naše uloge su bile zamenjene.
Cross je bio taj koji je sedeo na mom brdu i na moj prilazak, pogledao je gore. Na
glavi je imao kačket, nisko navučen, ali sam ipak mogla da mu vidim oči. Opet su
bile nepristupačne. Bacila sam pogled preko ramena, pre nego što je bilo koje od
nas dvoje progovorilo.
Brdu se moglo prići samo skretanjem sa male pešačke staze nekoliko stotina
metara unazad. Prostor iza nas je bio prekriven drvećem, a pre toga je postojala
staza i zemljani put, gde smo oboje parkirali.
Pre nego što sam skrenula na zemljani put, zastala sam spazivši novi građevinski
znak u polju iza našeg brda.
„Hej.“ Uspravio se sedeći, naslonivši ruke na kolena. „Vidiš li znak tamo pozadi?“
Stegla sam vilicu sedajući. „Trebalo je da ponesem alkohol.“
Nasmejao se i posegnuo na drugu stranu, izvukavši flašu viskija. Spustio ju je
između nas dvoje. „Dobro je da je bar jedno od nas dvoje mislilo.“
Progunđala sam, uzevši flašu i otpila gutljaj. Jebote. To je peklo. Prosiktala sam,
a Cross je već pružio ruku, čekajući flašu. Dodala sam mu je, a on je učinio isto.
Vratio ju je između nas dvoje, obuhvativši rukama kolena, pogrbljen napred.
„Došla si ovde da me odvratiš od selidbe?“
Slegla sam ramenima, takođe zagrlivši rukama kolena. „Znaš me. Ja sam
spremna na bilo šta.“
Nastavio je da me posmatra. „Ali osećaš se loše zbog Taz.“
Jer sam bila na njenom mestu. Bila sam sestra koja se nadala da će njen brat
doći kući jedne noći, ali sada… „Prevazići će ona to.“
Ako je Cross stvarno razmišljao da se odseli, postojao je razlog za to. Nisam
imala nameru da ga ispitujem, ne još. Čekaću svoj red da navalim.
Namrštio se. „Nisam očekivao takav odgovor.“
„To je tvoja odluka, ali da li stvarno želiš da sve vreme budeš kod Jordana?“
Nasmejao se. „Ko je rekao da sam razmišljao o Jordanovoj kući?“
Pogledala sam u njega. Neki osećaj nemira se stvarao u meni, ispunjavajući me,
sve dok jedan od onih prokletih čvorova nije bio na mestu. „O mojoj? Moj brat bi
poludeo.“
Protegao je noge i uzeo punu šaku kamenja. Bacio je nekoliko, koji su završili u
visokoj travi na dnu brda. „Mislim da tvoj brat ne bi ni primetio, ali ako bi, mislim
da bi razumeo. Ako bi bilo ko razumeo, to bi bio on. Osim toga, tvoj brat me voli.
U čemu je problem?“
Frknula sam.
Ljubav je bila nategnuta. Više bi se reklo da je Channing trpeo Crossa.
On je bio njegova najmanja briga. Obično je Jordan bio taj koji je podsticao
svađu. Zellman je bio hijena sa osmehom - Channingove reči, ne moje. Ali Cross,
on je bio miran. On je bio dobar. On je bio moj najbolji prijatelj, a moj brat je znao
da nije bilo ničeg romantičnog između nas.
Cross je bio jedina osoba za koju bi Channing možda bio saglasan da živi sa
nama. Mada je to bilo jedno veliko možda.
„Mogla bih da te ušunjam,“ rekla sam. „Zapravo, možda bi mu se to svidelo. Bila
bih kod kuće više nego što sam sada. Uvek mi prigovara oko toga.“
Cross se nasmejao. Počeo je da baca malo kamenje sve jače i jače. Poslednji je
udario u put, otkotrljavši se do sredine. Suzdržavao se. Da je hteo, mogao bi da ih
baci sve do travnjaka ispred moje stare kuće.
„Hoćeš da živim u tvom plakaru?“
Nasmejala sam se. „Zašto ne? Meni je dovoljno dobar.“
Razmenili smo osmehe. Nekada sam znala da se sklupčam u krevetu s njim. To
se promenilo oko puberteta. Bilo je tu vlažnih snova, koje smo oboje nanjušili, a
oboje bismo imali neprijatan zadah u sred noći. Cross nikada nije tražio da se
pomerim, ali sam to uradila. Prošla sam kroz fazu kada je jedna bubuljica značila
kraj sveta. Volela bih da mislim da sam sada više svesna svega.
Ali nikada to nije morao biti plakar. Bio je to njegov plakar, njegov dom, njegova
soba. Bio je to on. Osećala sam se sigurno.
„Kada smo kod toga, zar ćeš stvarno da se pobrineš za Sunday Barnes?“ Upitao
je. „Zar nismo mi iznad toga?“
„Ona je planirala prvi napad. Glasine. Šaputanja. Takve stvari. Znaš, kao neka
kukavica.“
Uzdahnuo je, bacivši poslednje kamenčiće i ustao. Pruživši mi ruku, klimnuo je
glavom ka gradu. „Hajde. Idemo da preduzmemo nešto u vezi nje. Raspoložen
sam da pravim sranja.“
Uzela sam ga za ruku, ustala i stresla prašinu sa svojih farmerica. „Šta imaš na
umu?“
„Ne znam.“ Flašu s viskijem je ostavio u žbunje, a onda krenuo putem nazad.
„Improvizovaću.“
Pratila sam ga, ali u trenutku kada je trebalo da nestanemo u drveću, okrenula
sam se nazad. Moja stara kuća mi je ostala na vidiku i mogla sam da vidim
upaljena svetla unutar kuće. Moja majka je prolazila kroz kuću, penjući se gore u
spavaću sobu, noseći jedno od dece u rukama. Obmotala je ruke oko deteta sa
toliko ljubavi. Mali dečak je bio uvijen u peškir sa žutom kapuljačom, koja mu je
skoro skroz sakrila glavu.
Grlo mi se steglo. To što sam u poslednje vreme imala problem sa disanjem je
bilo neshvatljivo. Bilo je frustrirajuće.
„Bren?“
Progutala sam, potisnuvši to nadolazeće osećanje, kakvo god bilo. „Idem.“
Ovo je počelo kao normalno veče za mene. Bila sam zadovoljna.
Više nisam.
Sada sam i ja bila spremna da napravim neko sranje.
 13. Poglavlje
„Da.“ Cross je razgovarao telefonom sa svojom sestrom.
Vratili smo se kod Jordana i sada smo svi stajali oko Crossovog kamioneta,
čekajući konačnu odluku.
Obesio je glavu. „Znači devojke su otišle?“
Taz je pričala. Mogli smo da joj čujemo glas, ali ne i šta je govorila.
„Otišle su do Mannya?“ Podigao je glavu i pogledao u mene.
Mogla sam da mu pročitam misli.
Jebiga.
Heather je bila gazda kod Mannya. Ona je bila glavna za roštilj, dok je njen brat
vodio šank. Bilo je to popularno mesto za druženje normalnih ljudi. Svi koji su išli u
Fallen Crest, naš susedni grad, trudili su se da budu arogantni. Fallen Crest je bio
bogat. Tamo su živeli milioneri, a saznanje da je Sunday išla tamo zajedno sa svim
navijačicama me je iznerviralo.
Roussou je bio plava zona.
Mi smo trebali da ostanemo ovde.
Mi nismo imali fensi diplome sa fakulteta, ili ako jesmo, bio je to opštinski koledž
ili tehnička škola. Da, bilo je onih koji su otišli zbog tih fakulteta, ali su se retko
vraćali. Oni obično nisu bili deo ekipe.
Heather je bila drugačija. Ona je živela tamo. Išla je tamo u školu, ali Sunday -
ona je prelazila svoje granice. Moja potreba da smućkam neko sranje je, iz
zabavne prešla u opasnu zonu.
„Dobro. Hvala.“ Cross je završio svoj poziv i pogledao u nas. Imao je mračan
pogled u očima. „Očigledno su visile u Fallen Crestu celo leto. Manny je njihovo
novo mesto.“
Zaglušujuća tišina je oslikavala naše oduševljenje.
Jordan je prekrstio ruke preko grudi. „Zajebi to.“
Čak je i Zellman naoštrio pogled. „Šta kog đavola one rade tamo? Da se Sunday
ne nada da će naleteti na nekog bogatog jebača?“
Crossova gornja usna se iskrivila, ali je gledao samo u mene. „Šta ti želiš da
uradiš?“
 Trebalo je da budemo brzi.
Uzeli smo Jordanov kamionet. Čim se parkirao pored Sundayinog automobila,
Zellman je iskočio iz zadnjeg dela na zemlju. Gurnuo je ruke u džepove i kretao se
polako. Izgledao je kao da je izašao u šetnju.
Cross je iskočio do mene i nasmejao se. „Samo mu fali još mala ptičica na
ramenu.“
Sekundu kasnije, Zellman je zazviždao dok je ulazio kod Mannya.
„Idemo.“ Jordan nas je obišao, jureći kao lud.
Ja sam bila stražar i smestila sam se iza automobila koji je bio pored Sundayinog.
Pozicionirala sam se tako da sam mogla da vidim kroz prozor, ali ljudi koji su izlazili
nisu mogli da me vide. Mogla sam da čujem Crossa i Jordana iza sebe kako rade.
Kretali su se brzo i efikasno. Ovo nije bio prvi auto koji smo odradili.
Namestili su dizalicu i skinuli ratkapnu. Šrafovi su bili odvrnuti, a auto podignut.
Nedugo zatim, čula sam da je prva guma bila skinuta. Jordan je sklonio sa strane, a
Cross je doneo ciglu. Spustili su auto dizalicom i prešli na sledeću gumu.
Isto tako brzo su skinute i druga i treća guma. Čekala sam dok nisu skinuli i
četvrtu, a onda krenula unutra.
Jednim delom, ja sam bila signal, a i deo prevare takođe.
Cross i Jordan bi završili posao napolju, sklanjajući gume u drveće, tako da ne bi
bili označeni kao lopovi. Uvek su ih ostavljali u blizini vozila, ali na mestima težim
za pronalaženje. Ljudi koji su nas poznavali i znali naš način rada, jednostavno bi
otišli i potražili gume. To se desilo samo jednom - kada smo to uradili mom bratu.
Smejala sam se samoj sebi, prisećajući se te noći.
Kod Mannya je bilo puno, što me nije iznenadilo. U prednjem delu su bili učenici
iz Fallen Cresta. Prolazila sam pored roštilja, kada je Heather izašla iz njene
kancelarije. Zastala je u hodniku sa gomilom papira u ruci i namrštila se na mene.
„Ćao.“ Njeno mrštenje je izbledelo, ali sam videla kako joj vijuge rade. Čelo joj se
naboralo. „Mislim da je trebalo večeras da budeš kod Channinga.“
Channing. Šta… Moje vijuge su počele da rade i opsovala sam.
Iskezila se, trpajući papire u džep. „Skroz si zaboravila?“ Pokazala je iza sebe.
„Mislim da sam videla Zellmana pre nekoliko minuta. Je l’ tvoja ekipa ovde?“
„Ne!“ Previše. Nakašljala sam se. „Ne. Došla sam da ga pokupim.“
Okrenula se oko sebe, gledajući u zadnji deo. „Dobro, ali slušaj.“ Spustila je šaku
na moju ruku.
Spustila sam pogled na nju.
 Zašto me Heather dodiruje? Kao da me teši? Ovo nije bila naša uobičajena
interakcija. Njoj bi bilo neprijatno, onda bi meni bilo još neprijatnije i nikad nisi
mogao da znaš ko bi prvi presekao.
Ovoga puta sam to bila ja.
Odmakla sam se od njene ruke i pokazala iza nje: „Moram da idem.“
„Dobro, ali -”
Očešala sam se o nju prolazeći.
„Zovi svog brata, Bren! U suprotnom će brinuti.“
Nije samo nervoza bila ta koja mi se vrtela po utrobi. Zakoračila sam u sobu
pozadi i osetila kako mi pomalo drhte ruke.
O čemu se tu radi?
„Nestala si danas.“
Race Rayerson je stajao ispred mene, sa pićem u ruci.
Bože, ovaj tip mi se nije sviđao. Prilazio mi je kao da me poznaje, ili kao da je
želeo da me upozna.
Presvukao je garderobu koju je nosio jutros. Nosio je laganu crnu trenerku i crni
duks sa kapuljačom. Odeća je ocrtavala njegovu građu, otkrivajući njegove mišiće
na rukama i široke grudi. I kapuljača mu je bila podignuta. Na nekom drugom
momku to bi izgledalo smešno, ali u njegovom slučaju, to je dodalo dozu
tajanstvenosti. Pogledom sam skenirala prostor i uvidela da je to imalo efekta.
Nekoliko devojka ga je krišom gledalo.
Pokazala sam rukom ka njegovom piću. „Tvoja prevara mora biti prilično dobra,
kad si ovde dobio alkohol.“
Pogledao je dole u piće, a onda ponovo u mene, uz blagi osmeh na usnama. „Sok
je iz šanka, a Alex je prošvercovao alkohol.“
Čula sam Alexov smeh i Sundayino kikotanje i okrenula sam se.
Alexova grupa je bila tu - ne baš svi, ali veliki broj tinejdžera i nekoliko njih koji su
maturirali sa Drakeom. Neki su igrali bilijar. Drugi su bacali pikado, a Alex je sedeo
za najvećim stolom, grlivši dve devojke, kao da je držao glavnu reč. Izoštrila sam
pogled, tražeći Zellmana, ali ga nisam videla.
„Otkad se to družimo kod Mannya?“ Upitala sam šapatom, ne očekujući
odgovor. Imala sam osećaj da su dolazili i češće nego što sam ja znala.
„To je bila moja ideja.“
Okrenula sam se nazad ka Raceu. Njegov osmeh je postao izraženiji.
„Drake mi je rekao za ovo mesto, a pošto je ovo moj prvi dan ovde, Alex me je
pitao gde bih želeo da idem.“ Pogledao je meni iza leđa u Sunday i ostale
navijačice. „Ostali su nas našli.“
 „Ćao, ćao.“
Alexov glas se više nije čuo sa drugog kraja prostorije.
Pripremila sam sebe, dok je Race gledao iza mene. Na moje rame se spustila
ruka, a ja sam se trgla odmaknuvši se od Alexa.
Prestani…
Šaputala sam sama sebi u glavi.
Diši.
Bila sam kod Heather. U Alexovom dahu sam mogla da namirišem alkohol.
Mogla sam da osetim znoj i vrelinu njegovog tela. Race je izgledao potpuno
trezan, ali Alex nije. On se klatio, koristeći mene za ravnotežu.
Moji nagoni samo što nisu eksplodirali.
Niko me ne dodiruje bez moje volje - činjenica na koju sam ga podsetila
dvanaest sati ranije - ali on je bio pijan. A ovo je Heatherin lokal. Njeno mesto.
Nisam mogla da izazovem svađu... Ne ovde.
Raceov osmeh je nestao. Njegove oči su signalizirale oprez. „Hej, rođo. Zašto se
ne udaljiš od nje.“
„Molim?“
Mogla sam da osetim kako Alexovo telo postaje kruto.
On nije ni primetio da je moje već bilo.
„Ne –“ počeo je da reži, ali je iznenada nestao.
Videla sam sve kao usporen snimak.
Sunday se pojavila pored nas uz piskavo cerekanje. A onda je u mojoj glavi on
bledeo i postajao sve tiši. Sve se kretalo sporijim tempom. Pogledala je iza mene,
izbečivši oči, a njen smeh se pretvorio u vrisak. Race je takođe podigao glavu,
istegnuvši se, kako bi video iza mene. Alex se još više ukrutio, bivajući sve napetiji.
Videla sam kako je još jednoj devojci poletela kosa, jer se iznenada našla na
udaru.
Negde u pozadini mog mozga sve mi je to kliknulo i odjednom - vreme je stalo i
sve se vratilo na svoje mesto, sve je bilo jedna velika gužva!
Ruka je stegla Alexovo rame i povukla ga unazad.
Počela sam da se okrećem, kao i druga devojka, ali nisam se sklanjala zbog
bezbednosti. Trebalo je da se saberem.
Zellman je skočio na Alexa. Pokušala sam da se bacim napred, ali me je neko
povukao nazad. Alexovi članovi su pritrčali sa drugog kraja prostorije. Jedan je
skočio na bilijarski sto.
Još tela je utrčalo u prostoriju, a ja sam bila u vazduhu, krećući se unazad.
 Cross je trčao napred. Sagnuo se, obmotao ruke oko jednog od Alexovih
momaka i bacio ga na bilijarski sto. U isto vreme je sredio i drugog momka.
Pogledala sam okolo, videvši Racea ispred sebe. On je bio taj koji me je vukao
nazad. Počela sam da kočim, dok su mi noge klizile po podu, pokušavajući da
stanem.
Ali nisam mogla.
Dok sam se kretala, u svoj glavi sam čula Channingov glas. „Upotrebi kretanje.
Iskoristi to kao svoju prednost.“
Tako sam i uradila.
Još jednom sam se okrenula, trčeći impulsivno i zakoračila na zid. Telo me je
pratilo, kao da sam htela da ustrčim uz njega, ali sam zabacila nogu. Prevrnula
sam se, i dok sam jednu nogu spuštala na zemlju, drugom sam zamahnula,
šutnuvši Racea posred lica. Bio je to savršeni bočni udarac.
Channing bi bio ponosan na mene.
Race je pao, a ja nisam čekala njegov sledeći potez.
Utrčala sam u uzburkanu masu ljudi.
Svi su udarali, bacali, šutirali.
Zellman i Alex su razmenjivali udarce.
Jordan je sredio trojicu iz Alexove ekipe. Nije mi bilo jasno zašto je izgledalo kao
da čekaju svoj red kako bi razmenili udarce sa njim. Nisu baš bili najbolji borci, što
je bilo dobro po nas.
Cross se sam borio sa trojicom. Dvojica sa bilijarskog stola su se pregrupisala, a
treći je krenuo na Crossa s leđa.
Krenula sam na njega, ali se kretao prebrzo. Ne bih mogla da ga zaustavim, pa
sam se podmetnula ispred njega, koristeći isti zamah kao malopre. Podigla sam
nogu i šutnula ga tačno pod bradu. Pao je unazad na Racea, koji je ponovo krenuo
ka meni.
Race ga je uhvatio, zastao i pogledao u mene, a onda u momka. Oči su mu bile
širom otvorene i izgledao je besno dok se podizao nazad i udario momka. Lik je
pao na pod, onesvestivši se i pre nego je sleteo.
Race se nasmešio i krenuo na mene ponovo.
Posegnula sam u svoj džep i izvukla nož. „Stani!“
Stao je, podigavši ruke u vis. „Pokušavao sam da te zaštitim.“
Mogla sam da osetim Crossa iza sebe, kako se kreće i udara. Udarali smo jedno
drugom u leđa, ali ni jedno od nas nije reagovalo. Dok su svi oko nas nastavljali sa
tučom, Race i ja smo imali mali trenutak učtivosti. Za sada.
Mahala sam nožem. „Ne treba mi tvoja zaštita.“
 Protrljao je svoju vilicu, sevajući očima. „Da, shvatam to.“ Ponovo je podigao
ruke. „Nisam ovde da bih se borio protiv tebe.“
Iznenada, Cross je poleteo unazad na mene. Poletela sam unapred, a Race je
izbacio ruke kao da će me uhvatiti. Ja sam se odkotrljala na stranu, vrativši se na
svoje noge. Race je nervozno zarežao, susrevši se sa članom koji Crossa zasipao
udarcima.
Race je zamahnuo desnim krošeom, uvrnuvši celo telo udarcem. Zakucao je
momka bočno, a telo mu se u sekundi skupilo.
Cross se prevrnuo, dočekavši se na noge, i oboje smo stajali savijenih kolena i
podignutih ruku, spremni za sledeći potez. Videvši Racea kako se bori zajedno s
nama, pogledali smo jedno u drugo na trenutak.
Došlo je do navale novih članova, koji su bili ispred Mannya, a mi smo se
okrenuli da se suočimo sa njima. U svom tom haosu, napravili smo krug, okrenuvši
leđa jedni drugima. Cross. Ja. Jordan. Zellman. I sada Race. On se borio na našoj
strani.
Ja nisam udarala. U većini tuča koristila sam noge. Jednom momku sam
obmotala noge oko glave i bacila se na leđa. Koristeći gravitaciju i pokret kako bih
ga bacila preko sebe, kada sam ugledala crvena i plava svetla kroz prozor.
Odbacila sam se na noge. „POLICIJA!“
Svi su se ujedinili.
Svi smo pobegli, gurajući se napred, kako bismo izašli na bočna vrata. Ja sam
krenula prečicom, ne mareći koliko će Heather biti besna. Prošlog leta je ugradila
još jedna vrata, kako bi kuvari mogli da izađu na brzinsku pauzu.
Izbegnuvši mašinu za sudove i dve devojke, stisnute u ćošku, otvorila sam zadnja
vrata. Nisam ih zalupila za sobom. Cross, Zellman i Jordan su mi bili za petama,
dok Cross nije preuzeo vođstvo.
Potapšao me je po ruci. „Hajde!“ U našoj ekipi, on je bio najbrži i pokazivao nam
je put, trčeći ka Heatherinoj kući pored Mannya. Jordanov auto je bio parkiran u
uličici iza njene garaže.
Nijedna reč nije izgovorena dok smo se pakovali unutra. Jordan je odmah upalio
auto.
Cross, Zellman i ja smo se spakovali pozadi i dok se Jordan izvlačio, svi smo ležali
opruženi. Nismo stigli daleko. Jordan je stisnuo kočnicu, ali je popustio i krenuo
napred kada smo videli više policijskih vozila kako prolaze pored nas.
Ostali smo tako celim putem do Jordana.
U jednom trenutku sam zatvorila oči, premotavajući ceo događaj u svojoj glavi.
 Race nam je tamo čuvao leđa. Zašto, nisam imala pojma, ali sada će imati
problema. On je bio normalan dečko, a krenuo je na svog rođaka. Alex će se
okomiti na njega ili, ako reši da to nazove porodičnim problemom, izbaciće ga iz
kuće.
To mi se baš nije dopalo.
Ništa od toga.
 14. Poglavlje
Otišli smo kod Jordana, ali niko nije izašao iz kamioneta. Parkirao se i izašao
napolje, otvorivši zadnji deo, tako da smo nas troje seli na zadnju stranicu dok su
nam noge visile. Jordan se naslonio na kamionet sa bočne strane, držeći ruke u
džepovima. Tako zabačen unazad, izgledao je kao momak koji uživa u vremenu,
osim što su mu oči bile zatvorene, čelo naborano i mrštio se.
Prošla sam rukom kroz kosu, napipavši iskrzane krajeve i pokušavajući da ih malo
ispravim. Minut kasnije sam odustala, spustivši ruke u krilo.
Cross je sedeo pored mene. Držao se za ivicu kamioneta, pored nogu. Zglobovi
su mu postajali beli.
Zellman je bio jedini koji nije bio zbunjen. Posmatrao nas je, sa dozom
očekivanja u očima, kao da je bio spreman na bilo šta što je na dnevnom redu.
„Lik se borio sa nama.“
Svi smo pogledali u Jordana. On je pogledao u mene.
„Zašto bi se on borio na našoj strani?“
„Ja sam ga pokosila kada sam pomislila da je krenuo na mene.“
Jordan je odmahnuo glavom. „To nije odgovor, Bren. On hoće da ti se uvuče u
gaće ili nešto tako? Ovo ima veze sa Drakeom i onim što mu je on rekao o tebi, zar
ne?“
„Pitaš me, kao da ja imam odgovor.“
Prevrnuo je očima. „Nije vreme da sad pametuješ.“
„Ona ne zna. Nije pričala sa njim osim onda kada si je ti video.“
Jordanov pogled se prebacio na Crossa, ali on nije uzvratio.
„Mi treba da verujemo momku koji je stao uz nas, bez nekog razloga?“ Rekao je
momenat kasnije.
Par svetala se pojavio na putu ka prilazu Jordanovoj kući.
Svi smo stali u red, čekajući.
Auto je prošao pored glavne kuće i skrenuo, penjući se uzbrdo do skloništa.
Momenat kasnije, obasjala su nas svetla. Nismo mogli da prepoznamo auto, niti
vozača. Bili smo skoro slepi, ali nije bilo razloga da se krijemo. Ako su došli kod
Jordana, borili bismo se.
Čim se vozilo parkiralo, rekla bih da je u pitanju kamionet. Posegnula sam rukom
u džep, za svojim nožem.
Svetla su ostala upaljena, ali su se vrata otvorila sa obe strane.
 „Sklanjaj nož, Bren! Odmah!“
O, sranje.
Jordan me pogledao. „Tvoj brat?“
Osetila sam kako me i Cross posmatra, ali sam se samo nakezila i uradila ono što
je Channing rekao.
Nož se vratio u moj džep, a ja sam čekala njegov oštar hod i ljutito kretanje. Kako
se udaljio od svetala, mogla sam da vidim njegovu stisnutu vilicu, besan pogled i
crvenilo na njegovom vratu.
Sada, trebalo je da svom bratu odam priznanje. Dok je bio mlađi, bio je užasan, a
sada kada je stariji, više je ležerniji. Uopšteno. Ako bih mu rekla to, znala sam da
bi pobesneo, ali na prste jedne ruke sam mogla da nabrojim situacije kada sam
videla crvenilo na njegovom vratu. Zamalo sam se povukla korak nazad, ali sam
ostala u mestu, ne sklanjajući pogled.
Osoba koja je bila sa njim je zaostala pozadi, a kada sam prepoznala Racea,
dobro sam se uzdrmala. U njegovim očima se videlo izvinjenje i pre nego što je
Channing počeo.
„Hoćeš li mi reći, šta se jebote desilo kod Mannya?“ Provukao je ruke kroz kosu.
„Heather me zvala i rekla da je sve počelo s tobom. Društvo, rasturili ste mesto? O
čemu ste razmišljali?“
„Hej!“ Zellman je istupio, stisnutih pesnica, dok je njegova čupava kosa stajala,
kao da je ptica pokušavala da napravi gnezdo. „Odbij. Alex nije imao prava da je
dodiruje. Jutros mu je rečeno da drži ruke podalje. Večeras je ignorisao to
upozorenje.“
Crvenilo sa Channingovog vrata je izbledelo, ali mu je vilica ostala stegnuta.
„Je li to tačno?“
Namrštila sam se. Jebeš njega. Znao je da je to istina.
Cross se pomerio napred. „Šta će Heather uraditi?“
Channing je blenuo u mene na trenutak, pre nego što je rekao, „Ništa. Vi ste
započeli. Ako neko podnese tužbu, nijedan sudija neće mariti za to što je Ryerson
dotakao Bren bez njene saglasnosti. Nema opravdanja za tvoju reakciju na to.“
Ali bilo je opravdanja u našem sistemu. Chaning je blago izdahnuo i pomerio se
korak nazad. To je značilo prekid napetosti, koji nam je bio potreban.
„Žao mi je, Bren.“
Pogledala sam u svog brata i videla da je stvarno to mislio. Ali u meni je još
goreo bes. Samo sam mogla blago da klimnem glavom.
Trebao je da zna, da me bilo čiji dodir protiv moje volje izbacuje iz takta. Tužno
je bilo to, što nije.
 Novi momak me je posmatrao kao zarobljena publika. Pogledala sam u njega, ali
se nije okrenuo. U njegovom zurenju nije bilo srama.
U meni je rasla panika.
Nisam mogla. Nisam mogla da stojim tamo, ne s mojim bratom i onime što nije
znao, ne sa Raceom i onim što nije smeo da zna.
„Moram da prošetam,“ rekla sam im dok sam odlazila, gurnuvši ruke u džepove.
Htela sam da se išunjam. Ali nisam.
Svi su me posmatrali, a ja sam zadržala glavu gore i ramena zabačena.
Trenutak kasnije, čula sam iz sebe još jedan par stopala. Očekujući Crossa, nisam
ništa rekla. On me ne bi pritiskao, znajući da ću progovoriti onda kada ja to budem
želela. Mogli smo da šetamo u tišini. Ponekad, to je bilo sve što sam želela.
A onda, Race je bio taj koji je tiho progovorio, „Niko od njih ne zna?“
Obrnula sam se ka njemu, videvši sve crveno ispred sebe, a sekundu kasnije
pritisla sam ga uz drvo, naslonivši mu nož pod grlo.
Trepnula sam nekoliko puta.
Govorio je nešto…
Nisam mogla - šta sam to radila? Nisam bila pri sebi, ali nisam povukla nož.
Ostao je tu. Ako bih se naslonila napred, posekla bih mu kožu.
Gledali smo se oči u oči.
On je mirno stajao. Smiren. Čekajući.
Ja sam bila ukopana u mestu, ali onda, ruka je počela da se trza.
„O čemu ti govoriš?“ Zahtevala sam.
„Ko te je dodirnuo protiv tvoje volje?“
Bože.
Odmahnula sam glavom, sklonivši svoj nož sa njegovog vrata. „Nemaš prava da
tako razgovaraš sa mnom.“
Usta su mu ostala otvorena. Hteo je da se raspravlja sa mnom, ali ih je onda
zatvorio. Klimnuo je glavom. „U pravu si. Nemam. Ne poznajem te.“
Konačno.
Nevidljivi teret mi je pao sa srca.
„Mada, imam osećaj kao da te poznajem.“
Odmahnula sam glavom, preskočivši klupu, koju je Jordanov tata napravio za
njegovu mamu. Postavljena je tako da pruža pogled na ceo plac, sa pešačkom
stazom koja vodi u šumu iza nas. To nije bila jedina staza. Bilo ih je svuda okolo.
Osećala sam se prijatno, znajući da mogu da pobegnem. Mogla bih da krenem
jednom stazom, pa da pređem na drugu, pa na drugu, dok ne pobegnem.
 „Drake je proveo leto sa mojoj porodicom, a on i ja smo bili nerazdvojni,“ reče
Race. „Pričao mi je o tebi. Mnogo. Rekao mi je za Jordana, Zellmana. Alex je
oduvek bio moj rođak, ali sa njim nisam bio toliko blizak. Moj otac nije baš u
dobrim odnosima sa Alexovim i Drakeovim ocem. Po sredi je porodična svađa,
tako da je bilo lepo kada je Drake ostao kod nas. Ja sam jedinac. Bilo je kao da sam
imao brata na jedno leto.“
Pomerio se, naslonivši se na drvo, desetak koraka od mene - dovoljno blizu za
razgovor, a dovoljno daleko da mi da prostora.
„Nikada ništa nije rekao o Crossu. Videvši koliko ste vas dvoje bliski, mora da je
postojao razlog za to.“
Molim? Pogledala sam u njega. „Na šta aludiraš?“
Slegnuo je ramenima. „Ni na šta.“
Frknula sam. „Bio bi užasan u pokeru.“
„Drake nije hteo da mi kaže zašto ste raskinuli.“
Čoveče. Osetila sam optužbu, a da je i ne čujem. On je bio stranac. Stranac.
Tukao se sa nama jednom. Trebalo bi da sam ljuta. Trebalo bi… da uradim nešto,
ali sam bila umorna. Osećala sam se kao da u sebi imam opekotine od borbe.
Besnela bih na koga god je trebalo, ko god bi pokušao da me povredi, odgurne,
iskoristi, šta god. Ali bi me takav nalet energije ostavio iscrpljenu, a vekovni umor
od života uvukao bi mi se u kosti.
Bilo mi je potrebno malo vremena provedenog sa Crossom.
Ponovo sam usmerila svoju pažnju na Racea. „Ako pokušavaš da me optužiš da
sam bila kurva koja ga je varala, ima da izvučem svoj nož.“
U mom glasu je bilo lažnog žara. Nestala je moja borbenost.
Nasmejao se. „Znači, nisi?“
„Drake me je šutnuo. Šta god da ti je rekao, kako god da je pričao o meni, ja
nisam bila neka ljubav njegovog života. Kada je maturirao, nije hteo da ima bilo
šta sa mnom ili njegovom grupom. Sve nas je napustio.“
„Stvarno.“ Race se namrštio. „Nije mi to spomenuo.“
„Dođe ti da se zapitaš. Izostavio je teške teme, ali se istrtljao o meni, Zellmanu i
Jordanu. Nije ga bolelo dupe ni za njih dvojicu. Za njega su oni bili kao mravi.“
Odmakla sam se od klupe. „Učini sebi uslugu. Ne veruj u bilo šta što ti je rekao.“
„Počinjem da kapiram to.“
Do nas je dopirao lagani smeh, a ja sam osetila još jedan udarac u grudi.
Channing je još uvek stajao sa momcima. Sa njima je mogao da se smeje, a samo
je na mene vikao.
 Možda je to bila moja greška u poslednje vreme. Ignorisala sam ga. Dolazila sam
i odlazila kada sam htela. Nisam ga pitala ni za šta. Nisam mu ništa davala. Bili smo
kao dva stranca, neprijatelja u istoj kući.
Ja sam bila naporna mala sestra. Nije razumeo bilo šta što sam radila. Nisam bila
otvorena sa njim kada je on to tražio. Nisam večerala kada me je pozivao. Čak i
kada je bio ljut, ja bih jednostavno otišla. A ako bi pokušao da me zaustavi u
hodniku, ja bih otišla u svoju sobu i iskrala se kroz prozor.
Svaka soba u kući je imala svoj plan za beg.
Tužno, on nije imao pojma i možda je to bio problem.
Channing mi nikada ništa nije uradio. Nije mi pomogao, ali me nije ni povredio.
Jednostavno, nije bio tu do pre dve godine, a čak i tada, to je bilo povuci-potegni
većinu vremena. A nije baš da sam i ja želela da je bio tu.
Bila sam ljubomorna.
On je dobio ono što sam ja želela - a ja sam morala da izbijem to sebi iz glave. To
ćemo ostaviti za neko drugo veče, uz teški alkohol. Mnogo alkohola.
Race se nakašljao jednom, nameštajući svoju kragnu. „Slušaj, ja ništa ne znam.“
Sranje. Zaboravila sam da je tu.
„Molim?“ Ostala sam mirna. Da li je mislio… Zadržala sam dah na trenutak.
„Ranije, u školi.“ Iskezio se. „Blefirao sam. Znao sam da ste se ti i Drake
zabavljali, a bivši uvek znaju tajne. Lupetao sam tamo, pokušavajući samo da vas
izbacim iz ravnoteže.“ Podigao je ruku. „Kunem se. Drake mi nikada nije rekao bilo
kakvu tajnu o tebi.“
Još uvek sam bila oprezna s njim. „Zašto si se večeras borio uz nas?“
„Jer moj rođak nije bio u pravu.“
Gledala sam ga u oči.
„Ja očigledno ne pripadam ekipi, ali nisam pičkica. A nisam ni loš momak.“
Znači, mislio je da njegov rođak jeste. Ako je mislio tako nakon prvog dana, upao
je u grubu vožnju ove godine. A način na koji me je gledao se uvek menjao. Sada,
ja sam za njega bila slagalica. Pokušavao je da ukloni ono što je mislio da zna,
tražeći mesto gde se uklapaju novi delovi.
Odmahnula sam glavom. „Učini sebi uslugu. Prestani da pokušavaš da me
shvatiš.“
Žalosno se osmehnuo. „Možda bi trebalo.“ Bacio je pogled u pravcu momaka.
„Alex će te izbaciti iz kuće. I to samo ako odluči, da je to što si se okrenuo protiv
njega, pitanje porodice, a ne ekipe.“
„A ako ne bude tako? Ako odluči da je to pitanje ekipe?“
 „Onda si se sjebao. Cela njegova ekipa će se okrenuti protiv tebe. Postaćeš u
školi neprijatelj broj jedan.“
Glasno se nasmejao. „Ceo taj sistem - kao da ništa drugo nije bitno. Vaša pravila,
vaš put, vaš način života. To je sve.“
Tačno.
Ponudila sam mu primirje. „Moraš da odlučiš kome ćeš biti lojalan. Ako nemaš
nameru da se pridružiš grupi, bolje što pre kreni kod svog rođaka i ljubi ga u dupe
sve dok ne ostaneš bez usta. Alex donekle ume da bude pristojan momak, kada
mu je dobar dan, ali ako pomisli da ga neko gleda sa visine, pretvara se u
otrovnicu.“
„A šta je sa vama društvo? Da li primate nove članove?“
Grudi su mi postale tesne. „Mi ne funkcionišemo kao Ryersonova ekipa. Kod nas
nema uslova za prijem ili pisanih pravila.“
„Nisam baš neki dupe-ljubac, a imam osećaj da Alex neće biti moj najveći
obožavalac.“ Uglovi usana su mu se izvili. „Dobro je da znam da se tučem.“
Da, znao je.
Izgleda da je imao pravu obuku, nije se samo grubo grebao kao većina momaka
u tuči.
Bilo mi je drago da čujem da je u pitanju bio blef, ali zašto je to uradio? Zašto se
petljao sa nama već prvog dana, a onda stao uz nas iste večeri? Vreme će reći. Uz
tu poslednju misao, zvanično nije više bio moja briga.
Klimnula sam glavom u pravcu mog društva. „Ja se vraćam nazad.“
 15. Poglavlje
Kada smo se vratili, momci su se još uvek smejali sa mojim bratom i svi su
pogledali u nas dok smo prilazili.
Jordan je pružio ruku Raceu. „Hvala što si nam čuvao leđa tamo.“ Drsko mu se
nasmešio. „Iako smo mi bili pravi izbor, znam da ti je Alex porodica.“
„Da.“ Race je odmahnuo rukom, bacivši pogled na stranu ka meni. „Dobio sam
mali savet kako da se ponašam u budućnosti.“
Jordan je klimnuo glavom, naslonivši se na kamionet.
Osetila sam Crossov pogled, ali je Channing progovorio, privlačeći mi pažnju.
„Mogu li da popričam s tobom?“ upitao me.
Ne. U sebi sam uzdahnula. „Da.“
Odnos između mog brata i mene je bio nategnut. To je najbolja reč koja bi ga
opisala. Nakon što je mama umrla, jedva da je i dolazio kući, birajući svoje
prijatelje umesto toga. Onda je tata otišao u zatvor. S obzirom da je toliko zeznuo
naše finansije, pored njegovog zločina, izgubili smo i kuću. Svelo se na to da odem
u hraniteljsku porodicu ili da ostanem sa Channingom. Nismo imali drugih krvnih
srodnika u blizini, nikoga ko bi me zbrinuo.
Još uvek smo… udaljeni, s moje strane takođe. Prvih godinu ipo dana smo bili
malo više od cimera. Tek poslednjih šest meseci je počeo malo više da se zanima
za mene, gde sam i s kim sam.
Sada trenutno nisam imala želju da vodim ovaj razgovor. Ovo nije bilo mesto da
mi drži predavanje. On je upadao i u gora sranja kada je bio još mlađi nego ja.
Klimnuo je na stranu, a ja sam po drugi put odšetala od svoje grupe.
„Znam da sam već rekao ranije, ali Heather neće podneti tužbu,“ uveravao me
je. „Mada, zbog toga je ona odgovorna za svu štetu. Ti i tvoja ekipa morate da joj
pomognete, dođete i očistite, organizujete dobrotvornu akciju ili bilo kako da joj
pomognete oko popravki.“
Klimnula sam. „Dobro. Vidim to.“
To da smo mi započeli tuču je bila samo formalnost. Alex Ryerson je zapravo bio
pravi krivac, on je sve započeo. On će pokriti svu štetu; samo što on to još nije
znao.
„Mi ćemo se pobrinuti za to,“ dodala sam. „Ne brini.“
„I izvinite se Heather.“
Mrko sam ga pogledala. To je bilo neizbežno. „Znam.“
 Suzio je pogled, a onda prevrnuo očima, drmajući glavom. „Ponekad me dovodiš
do ludila.“
Zarežala sam. Osećanje je bilo obostrano. „Šta još hoćeš, Channing? Mogao si da
vičeš na mene i preko telefona.“
Širom je otvorio oči. „Molim? Misliš, javila bi se? Odjednom, pružila bi mi malo
svog vremena? Za razliku od svih ostalih dana kada inače ignorišeš da sam uopšte
deo tvog života?“ Odmahnuo je glavom. „Veruj mi, više bih voleo da pozovem, a
ne da se vozim sa tipom kojeg i ne poznajem. Mogao sam da ostanem tamo i
potrudim se da pomognem Heather da počisti tvoj nered.“
Zabacila sam glavu. „To nije bio moj nered! Prestani da me kriviš za sve što se
dešava u tvom životu!“
Ponovo se namrštio, a na licu se pojavio zbunjen izraz. Rukom je protrljao bradu.
„Vidi. Samo… Ostaću večeras kod Heather. Umesto da vi obavite čišćenje, možda
ću pozvati svoje momke da to urade. Možeš da mi duguješ.“
To mesto je trebalo srediti odmah. Heather je bio potreban Manny da bude u
funkciji, tako da sam razumela šta je mislio. Ako bi čekala na nas, to bi trajalo
čitavu večnost.
Ali da dugujem svom bratu? Već sam mrzela što mu dugujem zbog stvari koje
sam uradila: mesto za spavanje, ponekad hranu i potpis staratelja kao
maloletniku. Sada još i ovo? Nisam želela još nešto na toj listi, ali jebeni pakao.
Ugurala sam ruke u džepove i spustila glavu. „Dobro. Svejedno. Samo me
obavesti šta ti dugujem.“
„Večere.“
Podigla sam glavu. „Šta?“
„Večere. Svako veče.“
Jeeebote. „Ti ponekad radiš.“
„Pojavićeš se tamo gde sam ja. Ako sam kod kuće, večera je tamo. Ako sam u
baru, možemo da jedemo pozadi ili u mojoj kancelariji. Ako sam kod Heather, idi
tamo. Sedam večeri uzastopno.“
„Ma daj.“ Stisnula sam usne. Bacila sam pogled na momke.
Uhvatio je moj pogled. „Povedi i svoje prijatelje, zabole me dupe. Ti si mi sestra.
Sa mnom si još godinu dana pre nego što odeš, a posle toga, imam osećaj da bi
najradije volela da me nikada više ne vidiš. Tako da, večere. Sada to hoću od tebe.
To je ono što mi duguješ.“
Ovo nije dug koji bih mogla da pripišem Alexu.
Stisnula sam zube, a u meni su se mešale i druge emocije zajedno sa besom. Sve
su se uplele u meni i kao i svakog dana u poslednjih deset godina, samo sam ih
ostavila tu. Previše bi me koštalo da pokušam sve da ih raspletem i suočim se sa
njima.
„Dobro.“
Klimnuo je glavom, tapšući me po ramenu. „Neću da zavaravam samog sebe.
Znam da večeras ne dolaziš kući, tako da se vidimo sutra u sedam. Ješćemo
takose.“
Takosi. Divno.
I jeste bilo. Na tu pomisao, moj stomak je zarežao, a ja sam se setila da nisam
jela još od burgera za ručak. Pojela sam samo pola pre nego što sam se spasila od
Heather.
„Dobro. Sutra.“ Obišao je oko mene, potapšao me po ruci viknuvši, „Hej,
momak!“ Podigao je ruku ka Raceu dok je kretao ka momcima. „Treba mi prevoz
nazad. Ti si me doveo ovamo; ti me vraćaš nazad.“
„Molim?“ Race je gledao okolo. „Nisam planirao da se vraćam nazad…“
Utihnuo je kada su momci počeli da se smeju.
Krenula sam za bratom videvši kako trese glavom i vrti ramenima. Ovo nije bio
onaj brat koji je bio gnjavator. Glas mu je bio drzak, isti onaj koji je koristio kada je
u blizini svoje ekipe. Taj brat je bio harizmatičan, vođa, autoritet. Videla sam ono
što i svi ostali. Channing je imao tako moćan uticaj na sve u Roussou. On je
započeo ceo ovaj sistem, ali je učinio i više od toga. Zaštitio je naš grad. Nisam
znala u kojoj meri je to bilo, jer on nije dozvolio da znam, ali sam znala da su se
sumnjive stvari dešavale u i oko Roussoua. Znala sam da je njegova grupa rešila
sve to. Sa razlogom je bio duboko poštovan, ali nikome drugom nije bio stariji
brat. Niko drugi nije bio njegova sestra. Otišao je od mene i izgledao kao da je
skinuo kožu „velikog brata“. Trebao mu je prevoz do kuće. Iz bilo kog razloga, nije
terao nikog od nas da ga odveze. Njegova meta je bio Race i, znao on to ili ne,
uradiće ono što moj brat želi.
Čak sam i ja osetila trunku žaljenja prema tom momku.
Nije imao pojma da, ono što Channing kaže, to je tako. Channing je vladao. To je
bilo jednostavno tako.
Jordan se smejao, tresnuvši Racea po ramenu. „Nemaš sreće.“ Pokazao je ka
Channingu. „Večeras si upoznao velikog brata. Ima drugačiji tretman kada je u toj
ulozi. On nije samo Brenin brat.“
„Ko je on?“
Zellman je počeo da se smeje, a Cross je progovorio, gledajući pravo u
Channinga. „On je kum. Ako on kaže da uradiš nešto, to i uradiš. Bren je jedina
koja može da mu odgovori. Jer znaš, oni su porodica.“
 Raceova ramena su pala. „Dobro.“ Klimnuo je mom bratu. „Odvešću te nazad.“
Krenuli su ka Raceovom autu i dok su otvorili vrata, moji momci su se vratili
nazad, tamo gde sam ja stajala. Samo što, ja sam već odlazila.
Cross me pogledao, a ja sam mu uzvratila pogled. Zaustila sam: „Ja odoh” pre
nego što sam se udaljila.
Trebalo je samo da napravim korak nazad i bila sam u senci. Nisam čekala da
vidim Crossovu reakciju. Ne želeći da se raspravljam sa momcima, krenula sam
nazad pešačkim stazama. Znala sam kako da idem cik-cak sve dok ne izađem na
put nekoliko kilometara severno od Crossove kuće.
Onaj svitac se opet vratio. Osetila sam njegovo prisustvo, kako me obavija kao
toplo ćebe. Osim mene, nije bilo nikoga. Zabacila sam glavu unazad, upijajući noć.
Tišina je bila tako umirujuća. Žudela sam za njom kada moja majka nije bila
bolesna, kada je tata pio. Mrzela sam Channinga zbog toga što je otišao, ali on je
bio pametan. Ja sam bila jedina koja je čula nju kako viče, njega kako viče. Trebalo
je da čekam da se nešto razbije, a onda bi se čule pesnice, udarci i bacanje stvari
na pod.
Sledeće je bilo plakanje, ali ne moje.
Ja sam uvek bila ili ispod pokrivača, dok su mi se suze tiho slivale niz lice ili bih
šmugnula kroz prozor. Rano sam uzimala časove od Channinga. Ako je on mogao
da ode, mogla sam i ja. Imala sam šest godina kada sam prvi put sama otišla
gradom do Crossove kuće.
Vremenom, ti zvukovi u našoj kući su utihnuli, a smenili su ih drugačiji zvukovi.
Pištanje različitih medicinskih aparata koje je imala u svojoj sobi. Zvuk njenog
povraćanja, jaukanja, stenjanja i plakanja. Zvuk njegovog proklinjanja i gužvanje
smeđih kesa u kojima je unosio piće u kuću.
Kada se ona razbolela, prestali su da se svađaju. Ona je patila u svojoj spavaćoj
sobi, a on je pio u podrumu.
Čak i ti zvukovi su na kraju nestali.
Ona je otišla u bolnicu… onda nije bilo ničeg.
Potpuna tišina.
Tata više čak nije ni ostajao u podrumu.
Channing je otišao, a onda i on. Otišao je u svoj bar ili u kuću svojih prijatelja.
Ako nisam bila u bolnici sa mamom, bila sam sama kod kuće. Tu tišinu sam mrzela
sve dok nije postala deo mene.
Stopila sam se sa njom.
S vremena na vreme, ponovo bih osetila tu tišinu - u vidu svica. Rasla bi u meni,
obavijajući me.
 Pravila mi je društvo skoro kilometar, sve dok se pored mene nije zaustavio
kamionet.
Čula sam kako se približava, tutnjanje motora i pojačavanje svetla, kao sporo-
goruća sveća. Oterao je svica, a kako se prozor spuštao dole, osetila sam kako
moja unutrašnjost prestaje da krvari.
Cross je prilagodio brzinu mom koraku, ali nije ništa rekao.
Nisam ni ja.
Želela sam da nastavim da hodam, i on me pustio još malo - sve dok moja utroba
nije presušila. Bilo je vreme da se ponovo pridružim svetu i, uz mali izdah, uhvatila
sam za ručku od vrata.
Cross je zakočio i čekao dok nisam ušla unutra. Kao i mnogih drugih noći, ni
jedna reč nije izgovorena. Sklonio je nogu sa kočnice i vozili smo se ostatak puta
do grada i zaustavili se ispred njegove kuće.
Svetla su bila ugašena, a dok smo ulazili, kuća je bila tiha. Nastavili smo kao i
uvek.
On je otišao u kuhinju, gde je uzeo dve flaše vode za nas dvoje. Ja sam se popela
stepenicama do njegove sobe, ušavši u njegovo kupatilo. Pritvorivši vrata,
spremila sam se za spavanje, koristeći četkicu za zube koju sam čuvala ovde.
Kada sam bila gotova, otvorila sam vrata.
On je sedeo na krevetu, a kratak šorts i majica za spavanje su bili složeni pored
njega. Do njih je bila flašica vode i čim sam ušla u sobu, on je ustao i zamenili smo
mesta.
Za njim su se zatvorila vrata na kupatilu.
Ja sam obukla stvari koje mi je ostavio i otvorila vrata plakara kada se on vratio.
Mogla sam da osetim miris njegove paste za zube dok je prolazio pored mene do
kreveta.
„Hoćeš ti krevet?“ Upitao je.
Znao je već.
Pogledi su nam se sreli na sekund, kada sam krenula ka stolu, gde je ostavio tri
ćebeta i dva jastuka. Dva ćebeta sam raširila u plakaru, a zatim se sručila dole.
Jedan jastuk sam stavila pod glavu, a drugi prigrlila na grudi. Treće ćebe sam
povukla na sebe, ali sam znala da ću ga verovatno šutnuti.
Ležeći na strani, sklupčala sam se u loptu.
Telefon mi je bio isključen. Znala sam da će nas Cross probuditi.
Stajao je tako, posmatrajući me na momenat.
 Mislila sam da će reći nešto, ali nije. Samo je zurio u mene i neko drugačije
osećanje je pustilo korenje. Realnost. Spustila se nisko, u dnu mog stomaka,
cureći, skoro golicajući moju utrobu.
Sve vreme, Cross nije skrenuo pogled, sve dok nije polako svukao svoju majicu.
Od tog pokreta, mišići su mu talasali pod svetlošću. Na sekundu, videla sam svaki
njegov izvajani mišić, sve do V zone koja se završavala ispod njegovih pantalona.
Njegov pogled je ostao na meni, dok su mu se ruke spuštale na pantalone.
Otkopčao ih je, pustivši da padnu i šutnuo na stranu.
Cipele i čarape je skinuo u kupatilu, stojeći samo u boksericama. Nije to bilo
ništa što nisam videla i ranije, ali te se noći sobom širio drugačiji osećaj.
Golicanje je još uvek bilo tu, ali je smekšalo. Sada sam gotovo osećala trnce.
Šta god to bilo, više nisam mogla da podnesem, pa sam zatvorila oči.
Svetla su nestala. Cross je uključio ventilator na najslabiji program i ne otvorivši
oči - iz meni nepoznatog razloga - zatvorila sam vrata plakara.
Zabarikadirala sam se unutra, a zatim spavala.
 16. Poglavlje
Rano sam se probudila.
Cross je bio u kupatilu, a ja nisam imala odeću za školu. Ostavila sam mu poruku,
uzela njegove ključeve i, nakon kratkog zaustavljanja u zajedničkom kupatilu,
odvezla se do svoje kuće. Istuširala sam se i presvukla, ali sam požurila nazad
krenuvši ka vratima. Dok sam prolazila, vrata Channingove spavaće sobe su bila
zatvorena. Nisam htela da me Cross čeka ili da rizikujem da naletim na svog brata.
Nakon što sam uzela kafu, vratila sam se kod njega.
Sedeo je na tremu i, nakon što sam se parkirala, prešla sam na suvozačevo
mesto. On je seo za volan. Pokazala sam mu njegovu kafu na intrument tabli.
Progunđao je svoje hvala i to je bilo sve. Nijedno od nas nije bilo raspoloženo za
jutarnje ćaskanje. Videla sam mu podočnjake ispod očiju. Imali smo samo nekoliko
sati sna.
Samo što je ubacio u brzinu, kada su se ulazna vrata otvorila. Taz je izašla sa
rancem na jednom ramenu i šoljom kafe u ruci. Širom je otvorila oči kada nas je
videla, ali Cross je već počeo da ubrzava.
Psujući, pritisnuo je kočnicu, a onda me površno pogledao.
„Ako se dvoumiš da li da je povezeš zbog mene, nemoj. Ja sam s njom ok. Znaš
to.“
Nije odgovorio, ali nisam to ni očekivala od njega.
Sačekavši još jedan otkucaj srca, Taz je udahnula, zabacila ramena unazad i
prišla. Izgledala je kao dete od tri godine koje namerava da traži nešto, za šta već
zna da će roditelji reći ne, ali se ipak odlučuje.
Cross je spustio njegov prozor. „Želiš li prevoz ovog jutra?“
Stala je tačno naspram mojih vrata. „Sunday je trebalo da me vozi ovog jutra,“
pogledala je u mene, a zatim ponovo u svog brata. „Pretpostavljam da ne dolazi?
Nikada mi nije odgovorila na poruku.“
Oboma nam je uputila značajan pogled.
Cross se opustio u svom sedištu. Ruke su mu visile obešene preko volana.
„Slušaj, ako se ne pojavi, to je samo između tebe i nje. Nemoj da se ljutiš na nas
jer imaš loš ukus za prijatelje. Znaš da je ona užasna osoba. Ne znam zašto gubiš
svoje vreme.“
Prevrnula je očima, namestivši ranac na ramenu. Prebacila je kafu u drugu ruku.
„Da, da. Znam, ali nemamo svi celu ekipu na raspolaganju.“
 „Je l’ ti treba prevoz ili, šta?“
Oči su joj postale pomalo ledene, u skladu sa njenim tonom. Ignorisala je svog
brata. „Prilično sam sigurna, da jedan od tvojih prijatelja ima određen ukus za nju
takođe. I kao što sam rekla, neki od nas su pomalo ograničeni u kategoriji
prijatelja.“
Cross se zacerekao. „Moja poenta i dalje stoji. Zellman nema ukusa što se žena
tiče. On bi povalio i vrata, ako bi imala rupu, a da ne zakači trn. Hoćeš li prevoz ili
ne?“
Zastenjala je, ali je klimnula glavom. „Ne mogu da uzmem mamin auto. Ona ga
je uzela jutros.“ Klimnula je ka meni, otvarajući moja vrata. „Pređi gore, B.“
Jesam.
Onda smo otišli, spuštenih prozora.
Nismo ni pokušali da razgovaramo. Nije bilo svrhe. Svi smo znali kako je Cross
vozio. Birao je sporedne puteve oko grada, vozeći što je brže mogao. Čim smo
izašli na glavnu ulicu, radio je bio uključen. Kansas je treštao iz zvučnika.
Taz je počela da pevuši, drmajući glavom u ritmu muzike, a napetost od sinoć je
nestala. Sve troje smo se ponovo osećali dobro.
Nije potrajalo. Čim smo se parkirali kod škole, napetost se podigla, zajedno sa
prozorima. Osetila sam je na svojim ramenima čim smo izašli, opet tišina.
Taz je izašla iz kamioneta. Ja sam se provukla iza Crossa i odmah smo ih videli.
Taz je već bila pozadi kada je shvatila da nisam krenula za njom.
„Bren?“ Ispratila je naše poglede i upitala: „Da li se desilo nešto što bi trebalo da
znam?“
Alex Ryerson i desetorica iz njegove grupe su išli ka nama. Devojke koje su
stajale sa njima su ostale pozadi.
Obišla sam okolo Crossovog kamioneta, dok se Alex zaustavio na desetak metara
od nas. Pomerili smo se i stali ispred Taz.
„Društvo?“ Još jednom je upitala, tako tiho.
Posegnula sam rukom iza sebe i pokazala joj da se udalji.
Nije se udaljila.
Alex i njegovi momci su krenuli bliže.
„Šta se dešava, Bren?“ Taz je upitala kroz šapat.
„Dovedi Jordana i Zellmana.“ Razmislila sam i dodala: „I Racea Ryersona.“
Krenula je, ali se okrenula nazad: „Onog novog momka?“
„Samo uradi to.“ Malo jače sam zamahnula šakom.
Uz blago negodovanje, pomerila se u stranu, obišavši nas i držeći udaljenost od
Alexove ekipe, dok su se širili ispred nas, stajući u polukrug. Cross i ja smo bili
sami. Njegov kamionet nam je bio iza leđa, blokirajući nam put za bekstvo.
Jedanaest na dva je bila nikakva šansa, čak i za nas. Vrlo brzo ćemo postati stvarno
krvavi.
„Šta hoćeš Alex?“ Upitao je Cross, držeći ruke napola u džepovima.
„Sinoć sam dobio dobru kritiku od svog rođaka,“ rekao je Alex. Okrenuo se ka
meni. „To je bio moj drugi prekršaj prema tebi. Sada, ne kažem da ne želim rat.
Brojniji smo od vaše ekipe, ali on kaže da sam ja kriv. Vi ste radili ono što ste
morali za svog člana. Kapiram to. Tako da…“ Nagnuo je glavu. „Izvinjavam se,
Bren.“
Utroba mi se stegla u ogromnu pesnicu. Šta je bre bilo ovo? Očekivala sam tuču.
„Izvinio si se juče ujutru, a onda uradio istu stvar dvanaest sati kasnije. Mislim da
je tvoje izvinjenje sranje.“
U njegovim očima se video oprez. „Dobro. To je pošteno.“ Podigao je bradu. „Šta
želiš zauzvrat? Šta mogu da uradim da ti pokažem da sam ozbiljan?“
„Šta me pitaš?“
„Šta ti želiš?“
Nakrivila sam glavu na stranu. „Je l’ se ti to zajebavaš sa nama?“
Slegnuo je ramenom, gurnuvši ruke nazad u džepove. „Pretpostavljam da Jax
nije podigla optužnicu. Sve te popravke su na njoj. To mora da će biti skupo.“
Zastao je, kao da je razmišljao o svojim rečima. „Ja mogu to da platim,“ ponudio
je.
Njegov tata će da plati. Ne on.
Da je to ponudio sinoć, prihvatila bih. Ali sada, ne.
„Taj brod je već otplovio, druže. Moj brat će pokriti sve popravke.“ Suzila sam
oči i čekala. Ta bomba bi trebalo jako da ga pogodi. Bilo koga bi pogodila jako.
Moj odnos sa Channingom je bio takav kakav jeste, ali nisam preterivala kada je
reč o njegovom položaju u gradu.
Na moje reči, Alexov drzak stav je nestao. Širom je otvorio oči i primio to k
znanju.
„O.“ Pomerio se korak nazad.
Da.
Dvojica iz Alexove ekipe su stali odmah uz njega. Nagnuo se, slušajući šta su
govorili.
Jordan i Zellman su se probili kroz gomilu ljudi koji su se okupili kako bi gledali.
Ostali su sa strane na sigurnoj razdaljini. Jordan je nastavio da posmatra od Alexa
do Crossa i mene, ali je ostao tih.
 Pre nego što se okupila gomila, videla sam Racea kako stoji ispred školskih vrata.
Posmatrao je, čekajući da vidi šta će se dogoditi. Nije bilo neizvesnosti u njegovom
držanju. Glava mu je bila visoko podignuta. Oči su mu bile smirene. Bio je spreman
- za ono što ja nisam znala. Vratile su mi se Alexove reči. „Sinoć sam dobio dobru
kritiku od svog rođaka.“
Šta je Race rekao?
„Dobro.“
Dva člana su se udaljila od Alexa. Napeto je pogledao ostatak moje ekipe.
„Danas ćemo otići do tvog brata. Tražićemo sastanak sa njim.“ Obratio se meni.
„Još uvek možeš da odlučiš šta mogu da uradim da se iskupim.“
„Ja već plaćam tvoj dug svom bratu,“ rekoh mu. „To je porodična stvar. Veruj mi.
Neće ti dozvoliti da zauzmeš moje mesto.“
„Ipak.“ Adamova jabučica mu je zaigrala. „Otići ću kod njega zasebno, a ako ti
već plaćaš moj dug, onda sam ti stvarno dužan.“
Razmenila sam pogled sa Jordanom. Smatrao je sebe našim vođom. Mogao bi
sada i da se ponaša kao takav. Ali, kao da mi je pročitao misli, odmahnuo je
glavom, kao da kaže, „Ne, ti držiš sve pod kontrolom.“
Uzdahnula sam. „Ne znam, Alex. Ne želim ništa od tebe.“
Njegova gornja usna se izvila u smešak. „U redu, ali ako postoji nešto, obavesti
me. Snosiću posledice.“
Zakoračila sam ka njemu, krećući se ispred svoje ekipe. Ovog trenutka, ja sam
bila vođa. „Biće odmazde, ako ne budeš.“
„Znam.“ Zadržao je pogled na mojim očima. Nije trepnuo, niti sklonio pogled.
Krenula sam nazad. Videćemo. „Dobro.“ Nisam baš mnogo verovala Alexu, ali sa
njim se nikad ne zna.
Osmehnuo se: „Jesmo li opet prijatelji, Bren?“
„Ne preteruj.“ Nisam zadržala blagi osmeh, dozvolivši da ga vidi.
Klimnuo je glavom, mahnuvši momcima. „Jordan. Cross. Zellman.“
„Alex.“ Jordan je stao pored mene, jer se pročulo da neće biti tuče koju su svi
iščekivali.
Gužva je počela da se razilazi. Ljudi su počeli da ulaze unutra.
Ne i mi.
Jordan, Zellman i Cross su čekali da se većina ljudi skloni, kako bi imali
privatnost.
„Šta se upravo dogodilo?“ upitao je Jordan.
„Ryerson je preuzeo odgovornost,“ rekao je Cross. „Došao je da ponudi svoj dug
Bren.“
 „Stvarno?“
Cross je klimnuo, spustivši ruke na moja ramena. Potapšao me po ruci. „Naterala
ga je da se sagne i omiriše sopstveno sranje. Skoro bukvalno. Suočiće se sa
Channingom.“
Jordan je pukao od smeha. „To je fantastično. Sranje. Suočiće se sa
Channingom? On misli da smo mi strašni; moraće da stavi pelenu kada ode na taj
sastanak.“ Jordan je pogledao u mene. „Alex će ispasti kukavica. Garantujem ti da
će odlagati taj sastanak koliko god bude mogao.“
„Misliš da neće otići?“ Upitala sam.
„Sada mora. Ako ne ode, onda je kukavica. Nijedan član ekipe nije kukavica. To
je jedina odluka oko koje se svi slažemo, ali mogu da se kladim da će čekati koliko
god je moguće.“ Zavrteo je glavom zviždućući. „Videćemo šta će biti.“
Drugo zvono samo što se nije oglasilo, a parking je bio pokazatelj. Jedini koji su
još uvek bili napolju je Alexova ekipa, koja je krenula unutra, naša ekipa i -
pogledala sam još jednom - Race. Zadržao se pored vrata, ali kada su nam se
pogledi sreli, klimnuo je glavom i ušao unutra.
Napravila sam dva koraka unutra kada je nastavnik rekao: „Bren Monroe, idi u
kancelariju zbog jučerašnjeg izostanka.“
Zastala sam i ispustila dug izdah uz režanje.
Jedan dan. Nisam mogla da izdržim jedan ceo dan, a da ne upadnem u nevolju.
Kunem se.
 17. Poglavlje
„Bren Monroe je u mojoj kancelariji.“
Nikki Bagirianni, školski savetnik, je progovorila više za sebe nego meni, dok je
dizala pogled ka direktoru Neeonu, koji me držao za ruku. Spustila je slušalicu,
koju samo što je podigla sa svog stola, dok su vrata njene kancelarije ostala
otvorena.
„Preskočila je juče drugu polovinu časova.“ Direktor Neeon mi je pustio ruku.
Nisam znala zašto je morao da je drži, ali sam ga prostrelila pogledom kao da me
povredio. Čak sam i protrljala mesto gde me držao.
„Rekla sam vam da sam bila bolesna.“
Neeon se nagnuo napred, s rukama prekrštenim preko grudi. „Onda, sledeći put
neka tvoj brat pošalje poruku.“ Klimnuo je glavom savetnici. „Za sada je samo
tvoja.“
Za sada. To je značilo da će biti još toga.
Uzbudljivo.
Gospođica Bagirianni - ili Nikki, kako su je obično ljudi zvali - je kod većine nas
bila poznata kao Jazavac. Mi smo bili ekipa. Ako se ne bismo našli u kancelariji kod
nje ili direktora Neeona, to je značilo da nešto ne radimo kako treba.
„Dobro.“ Ispravila je njenu svilenu košulju i zagladila rukama kosu. Bila je
podignuta u punđu, a njen pokret je izvukao nekoliko pramenova. Nasmešila mi
se, vraćajući te pramenove na svoje mesto. „Da. Bren Monroe. Danas je utorak.
To mi se čini u redu. Nova godina je zvanično počela.“
Njena kosa je i dalje štrčala.
Klimnula je glavom pokazujući ka otvorenim vratima iza nje. „Hoćemo u moju
kancelariju?“
Kao da je moja reč imala značaja.
Ušla je i sela za svoj sto.
Ja sam sela na jednu od dve plišane fotelje smeštene u uglu njene kancelarije.
Velika zelena biljka je stajala na stolu između, a ja sam pružila ruku da je
dotaknem.
Biljka je bila plastična.
Otkucala je nešto na kompjuteru, a zatim isključila ekran.
Pokazala sam ka biljci. „Nova je.“
 „Uprava je odlučila da treba da budemo zeleni, zdravi i živi. Tako da…“ Napravila
je grimasu, nameštajući stolicu tako da bude okrenuta direktno ka meni. Skupila je
ruke u krilu. „Evo. To je moj doprinos.“
„Treba da je nazovete Gus.“
Neznatno je spustila glavu napred. „Da dam ime biljci?“
„Da.“
„Gus?“
„Da.“
„Dobro.“ Namestila je košulju, prelazeći rukama preko ivice. „Imam mušku biljku
po imenu Gus. Imam osećaj kao da bi trebalo formalno da se upoznam sa svojom
veštačkom biljkom.“
Podigla sam je, dodajući je njoj. „Evo izvolite.“
Pogledala me u oči. „Je l’ se šališ?“
Da. Slegla sam ramenima. „Vi ste savetnik. Zar nisu luda sranja u opisu vašeg
posla?“
„Luda sranja?“ Udahnula je, vrteći glavom. „Da. To je to. Vratila sam se na
posao. Leto je završeno i Bren Monroe psuje u mojoj kancelariji. Sasvim običan
utorak kao i svih ovih godina. I da.“ Bacila je pogled na svoj zglob. „To je trajalo
dva minuta. Vraćamo se našim starim ulogama.“
„Vi imate veštačku biljku.“
„Zato što bih ubila pravu i, ma daj - radim najbolje što mogu. Poštujem pravila.“
„Naljutili ste se na mene jer sam rekla ‘luda sranja’. Prošle godine ste me
naterali da pričam sa praznom stolicom. Tri puta,“ podsetila sam je. „Svađala sam
se sa praznom stolicom. Sa vazduhom, i pobesnela sam.“
Nasmejala se. „Pa, stolica ti je uzvratila. I to sam čula.“
Počela sam da se smejem. A onda sam prestala, jer se ja ne smejem - pogotovo
ne s njom.
„Možeš da se smeješ. Čak je i Gus mislio da je to bilo zabavno.“ Pokazala je na
biljku koja je još uvek bila u mojim rukama.
„Trebalo bi da idete na turneju. Budite profesionalni komičar. Mogli biste biti
poznati.“
Nije čak ni trepnula. „Neubedljiv pokušaj da me nagovoriš da ostavim svoj
posao. I dalje bismo to radili, čak i da predam palicu.“
Podigla sam rame. „Bio je to dugačak udarac.“ Počešala sam se iza uva. „Znam
da se sve svodi na to da sam luda i zato me šalju ovde, ali ja se zapravo osećam
ludom samo kada sam u ovoj kancelariji. Van ove četvrtaste kutije, za mene život
ima savršen smisao.“
 „Savršen smisao?“
Klimnula sam. Dokazala bih to što sam rekla. Ona nije znala za svica.
„Izgubila si majku kada si imala osam godina. Tvoj brat bukvalno nije postojao u
tvom životu. A tvoj tata, koji je imao veliki problem sa besom, je otišao u zatvor
pre dve godine. Već sam čula za dva incidenta u kojima si ti bila okidač - dva
potencijalno nasilna incidenta - i glasine po školi da je sinoć došlo do ogromne
tuče kod Mannya u Fallen Crestu. Niko nije trebalo da mi kaže da si imala učešće i
u tome. To su tri incidenta za dva dana, Bren.“
Zabacila se nazad u svoju stolicu, mašući rukom između nas. „Ti i ja, mi se igramo
već neko vreme. Da budem precizna, dve godine. Naloženo ti je da dolaziš na
seanse sa mnom kada ti je tata otišao u zatvor, a tvoj brat preuzeo starateljstvo,
ali već smo se srele nekoliko puta nakon što ti je majka umrla. Pri svakom susretu,
podigla si kameni zid ispred mene. Zar nije vreme da počneš da pričaš? Tri tuče za
dva dana. Mnogo je to bola da bi ga zadržavala. Mora da si iscrpljena.“
Ne, kada je dan loš.
Ne, kada je dan dobar.
Nakezila sam joj se. „To je bila jedna tuča. Druge dve se nisu desile.“
„I to ti se čini bolje.“
„Da,“ uzvratila sam.
„U redu.“ Prebacila je jednu nogu preko druge. Naslonivši se i vrteći ramenima,
nabacila je pogled savetnika. Bila je spremna da pokuša da me pročita, izvuče iz
mene sve što osećam i natera me da zajedno sa njom analiziram.
Zajebi to.
Dražala sam jezik za zubima čim je rekla: „Prva runda.“
Podigla sam obrvu.
„O čemu si jutros razgovarala sa Alexom Ryersonom na parkingu?“
„Završavali smo naše prijateljsko rukovanje.“
„Lažeš.“
Nasmejala sam se. „Želite li i Vi prijateljsko rukovanje? Ne možete dobiti isto kao
i Alex. Biće ljubomoran.“
Prevrnula je očima i ponovo skupila ruke u krilu. „Druga runda.“
Zar smo se igrali Dvadeset Pitanja?
Suzila je oči. „Preskočila si drugu polovinu časova juče. Zašto?“
Moj osmeh je izbledeo, ali sam slegla ramenima i naslonila se u stolicu.
„Razbolela sam se.“
„To je bio prvi dan. To je jedan od najlakših dana u godini. Koji učenik izostaje
prvog dana?“ Prevrnula je očima na svoje sopstveno pitanje.
 „Rekla sam vam, bila sam bolesna.“
„Mogla bi biti iskrena sa mnom.“
Stisnula sam zube. „Bila sam bolesna.“
Ponovo me fiksirala pogledom. „Nisi mi odgovorila na drugo pitanje. Evo novog.
Da li se još uvek zabavljaš sa Drakeom Ryersonom?“
To nije bilo njeno pitanje. Znala je odgovor na to.
„Kakve veze ima moj ljubavni život sa ovim? Drake je na fakultetu.“
Povukla je svoju suknju. „Znači, niste zajedno?“
Nisam odgovorila. Ne mora da zna takve stvari. Već je znala previše.
Namrštila se, nakrivila glavu na stranu, ali je popustila. „Čula sam da se njegov
rođak premestio ovde, a takođe sam čula da se zainteresovao za tebe. Da li je to
tačno?“
Nagnula sam se napred, mrtva ozbiljna: „Nedostajao mi je razgovor sa vama.“ Ni
trunke emocija. Nisam trepnula. „Mnogo.“
Nije ni ona. „Čula sam da je juče ujutru razgovarao sa tvojom ekipom.“ Pažljivo
me posmatrala. „Mnogo liči na Drakea.“
„Drake je lepši.“ Nisam sklonila pogled. „Novi momak mi je pomogao da
napišem pesmu za vas. To je od svih nas, moje ekipe i njega.“
„Da li ti se svđa?“ Prekinula je kontakt očima, bacivši pogled ka svom krilu, pre
nego što je ponovo pogledala gore.
Nakrivila sam glavu na stranu. „Pesmu sam nazvala ‘Jazavac po imenu Gus’.“
Zastala je, osmehnuvši se nesvesno i klimnula. „Dobro. To je bilo smešno. Treća
runda.“ Zaigrala je obrvama. „Znam da živiš za ovo, tako da, nemoj čak ni da se
pretvaraš da si umorna.“
Složila sam facu. „Ko se pretvara? Imam sreće što se ne svađam sa praznom
stolicom. Moj život je ispunjen. Upoznala sam Gusa.“
„Nemoj zezati. I ja sam upoznala Gusa. Nisam imala pojma ko je on. Jednostavno
sam mislila da je on obična lažna biljka kao i sve ostale.“
„Jok.“ Odmahnula sm glavom. „Gus je problematična lažna biljka. Zato si ga i
kupila. Bila si privučena njime. Gus te privukao.“
„U tom slučaju, Gus je jebeni manipulator.“ Bacila je pogled na vrata, ali nije bilo
nikog. „Ne bi trebalo da psujem, ali utorak je i Bren Monroe je ovde, tako da
koristim priliku.“
„Prijaviću Vas.“
„A ja ću im reći da si ti jebeni lažov.“ Nasmešila se. „I da, reći ću reč na J jer,
odaću ti tajnu: mi smo svi odrasli ljudi. Svi psujemo.“
„A ipak, ne želite da ja psujem.“
 „Jer, evo još jedne tajne koju skoro svi znaju, osim tebe: Ti nisi odrasla osoba!“
To me pogodilo.
„Šta se dešava ovde?“ Pokazala sam između nas. „Mislila sam da se šalimo –”
„Ti se praviš pametna.“
„Mislila sam da sklapamo prijateljstvo--”
„Ismevala si moj profesionalizam.“
„Mislila sam da rušimo zidove i pletemo jedna drugoj kosu.“
„Kada budem želela šišanje, pitaću tebe.“ Prebacila je pogled na moj džep.
„Znam gde držiš svoj nož.“
To me je ućutalo. Nije trebalo da ga držim u svom džepu. Mada jesam, uvek.
Čekala je, ali je ostala tiha, ponovo se trudila.
„Jesmo li završile sa plesom gde me ti guraš od sebe, a ja se suprotstavim svojim
sarkazmom, jer je to jedina zajednička tema gde možemo da se nađemo?
Možemo li da prekinemo sa ovim glupostima sada?“
Protrljala sam svoj vrat. „Ne znam. Još uvek me bole Vaši komentari.“
Tiho je opsovala, ali se smeškala. „Ti i ja. Ovo nije naš prvi rodeo. Ti si
profesionalac u tome da izbegneš i iznerviraš odrasle, kako bi otišli. Shvatam. Ljudi
te ostavljaju.“
Sklonila sam pogled. Nisam htela da slušam o svojoj majci, ocu, bratu, čak i
Maxu. Ma dođavola, i Scratchu. Ni o kom od njih. Osetila sam kako grlo počinje da
me peče, a utroba mi se kida.
„Zvao me tvoj brat.“
Zamalo sam se trgla, ali sam se sabrala. Ostala sam mirna na stolici. Nisam
pokazala nikakvu reakciju.
„Ja sam samo nekoliko godina starija od tvog brata, tako da, kada sam dobila
poziv od Channinga Monroa, možeš da zamisliš koliko sam se izgubila. Srce je
počelo da mi lupa. Dlanovi su mi postali znojavi. Mislim, Channing Monroe.“
Podigla je ruku u vazduh, imitirajući veliku gužvu. „Čak ni ja nisam imuna na njega,
ali ono što me oborilo nije činjenica da me zvao. Roditelji, staratelji, takve pozive
dobijam po ceo dan. Oni govore meni. Oni ne žele da čuju šta ja imam da kažem,
ne žele istinu.“ Ponovo je zastala. „Ali Channing Monroe, onaj koji je stvorio ceo
sistem ekipa u Roussou, je zvao da zaista razgovara o svojoj sestri. Nije zvao kako
bi pričao meni, već sa mnom. Postoji razlika, a ja sam znala da mora da je nešto
ozbiljno, čim je došao do mene.“
Mislila sam da gledam napolje. Nisam mogla da kažem. Prozor je postao mutan.
„Rekao mi je da se ne zadržavaš kod kuće. Većinu dana čak i ne dolaziš kući.
Rekao je da ne zna šta da radi, ali je bio zabrinut. Nije rekao ništa o tučama,
bežanju iz škole, psovanju. Znam. Znam. Ti si kraljica ekipe. To se skoro od tebe
očekivalo, ali ja nisam ovde da te kaznim zbog toga. Ovo je početak treće godine
za tebe i mene. Želim da ti pomognem, Bren. Ne možeš više da me držiš po strani.
Neću to dozvoliti i neću da uzalud trošim tvoje vreme. Ostalo mi je još godinu
dana da ti pomognem, tako da ću prekršiti sva pravila. Savetnici ne bi trebalo da
povisuju ton. Ne bi trebalo da se svađamo sa našim klijentima, da ih psujemo,
psujemo sa njima, uzvraćamo sarkazmom - ili jebote, budemo prvi sarkastični. Ne
bi trebalo da te vrebam iza ćoška ili da učinim da se osećaš napadnuto, ali tako ti
funkcionišeš. Tvoja ekipa ima adekvatno ime. Ti si vuk. Ti režiš. Ti ujedaš. Ti
uzvraćaš udarac. Tako ti funkcionišeš u životu i sa ljudima oko sebe. U redu. Hajde,
naći ćemo se na tvom terenu, ali postoji jedna stvar koja se neće dogoditi: Nećeš
me naterati da odustanem od tebe. Je l’ ti jasno? Ja nigde ne idem.“
Proverila sam sat. I on je bio mutan, ali sam uspela da vidim da sam ovde već
trideset minuta.
Zašto je sve tako prokleto mutno?
„Sada.“ Glas joj se stišao. „Pričaj mi o Raceu Ryersonu.“
„Zašto?“ Bolelo me da govorim.
„Jer želim da saznam nešto o tebi. Stvarno želim da razgovaram o tvom bratu.
Stvarno, stvarno želim da razgovaram sa tobom o Crossu.“
Zakucala sam je pogledom.
Podigla je ruku. „Ali znam da ćeš zbog obe teme za ravno dve sekunde izaći iz
ove kancelarije, tako da, daj mi bar nešto. Bilo šta. Novi momak izgleda kao tvoj
bivši dečko i povezan je sa njim. Mora da imaš neki osećaj u vezi sa tim.“
Nozdrve su mi se raširile. „Jeste li ozbiljni?“
„Da i ne.“ Ispružila je ruke ka meni na trenutak, a onda ih pustila da padnu u
krilo. „Pričaj mi o njemu. A ako ne o njemu, reci mi nešto. Moram da znam nešto,
bilo šta o tvom životu.“
Šta – vrtelo mi se u glavi. Čula sam njen preklinjući glas. Zvučala je iskreno, ali
sve ovo je bilo gubljenje vremena. Maturirala bih ili ne. Ako ne bih, smislila bih šta
dalje. Moj brat je maturirao.
Kada je zvono zazvonilo, ustala sam. „Prvi termin je gotov.“
 18. Poglavlje
„PROKLETSTVO!“
Poslednji čas za danas je bio gotov i kroz gužvu u hodniku, mogla sam da vidim
Zellmana i Jordana kod svojih ormarića. Zapravo, nisam takoreći ni pričala sa bilo
kime iz svoje ekipe u toku dana, ne više od nekoliko reči za vreme ili između
časova. Za vreme ručka, sedela sam napolju za stolom sa Taz. Nisam znala gde je
bio Cross. Zakasnio je na prva dva zajednička časa, a prespavao treći.
Zellman je zgrabio svoju torbu i nagurao je nazad u ormarić. Zalupio je vratima, a
onda ih šutnuo.
„Ostani zatvoren, drkadžijo!“
Jordan se nasmejao.
„Rekao si to neživom objektu,“ rekla sam prilazeći. „Sada zna ko je gazda.“
„Drugi je dan škole, a već imam previše sranja u ormariću.“ Zellman mi je
klimnuo, gurnuvši ruke u džepove.
„Ćao.“ U znak pozdrava Jordan je podigao bradu, naslonivši se na susedni
ormarić. „Čuo sam da su te poslali kod savetnika jutros. Kako je prošlo?“
Zellman mi se nasmejao. Onda se njegov ormarić ponovo otvorio.
„O MOJ JEBENI BOŽE!“ Zalupio je vrata i počeo da ih udara. „OSTANI.“ Šut.
„ZATVOREN.“ Udarac. „TI.“ Udarac laktom, pa petom. „DRKADŽIJO!“ Oslonio se na
obe strane svog ormarića i prevrnuo se napred.
Ja sam krenula napred. Jordan se ispravio, a oboje smo krenuli da ga dohvatimo.
Mislila sam da će pasti pravo na dupe, ali trenutak kasnije mi je izgledalo da je
smislio bolju stvar. Iskoristio je svoje pesnice kao da je vežbao udarce u boksu.
„Jebeni ormarić!“ Zadao mu je poslednji udarac.
Ponovo se otvorio isekavši mu stopalo.
„AHHHH!“
„G-dine Greenley!“
Učenici u hodniku su se razišli, a direktor Neeon je istupio napred. Nisam imala
pojma kako nismo videli da dolazi. Zaustavio se tačno ispred nas, prekrstivši ruke
na grudima. Tim pokretom, podigao mu se sako. Bila sam iznenađena da je još
uvek nosio svoju kravatu.
„Uništavate školsku imovinu. Trebalo bi da prestanete.“ Govorio je jasno kao da
smo deca. Okrenuo se ka meni. „Ah, gospođice Monroe. Zašto imam osećaj da
smo veoma loše započeli ovu školsku godinu?“
 „Niste morali da me odvedete kod Jazavca.“
„Bilo je ili njena kancelarija ili moja. Da li sam pogrešno shvatio?“
Zellman nas je presekao, pokazujući na svoj ormarić. „Neće da se zatvori, G-dine
N.“
„Neeon, ne N. To je zato što imaš previše stvari unutra.“
„To je moj ormarić. Unutra je sve što mi je potrebno.“
„Pa, neke od tvojih potrepština bi trebalo premestiti na neko drugo mesto.“
Zellman je zarežao, gunđajući, „To ne pomaže.“ Odjednom je podigao glavu.
„Mogu li da dobijem još jedan ormarić? Mora da ima neki prazan bilo gde.“
„Ne.“
„Ma hajde, G-dine N--eeon. Gospodine Neeon.“
„Šta se dešava?“
Pogledala sam preko ramena. Pojavio se Cross, malo raščupane kose.
Pokazala sam ka Zellmanovom ormariću. „Neće da se zatvori. Z. pokušava da
izvrši ubistvo na njemu, a Gospodin N. mu ne dozvoljava.“
„Ja nisam Gospodin N.“ Ispravio se u svojoj punoj visini i pogledao nas niz svoj
nos, bukvalno. Osim u Jordana. „Prezivam se Neeon. Obraćaćete mi se sa
‘Gospodine Neeon’ ili ‘Direktore Neeon’, ili samo ‘Direktore’. Je l’ vam jasno
gospođice Monroe?“ Njegov poražavajući pogled se odnosio i na Zellmana.
Slegla sam ramenima. „A kako vam se čini Gospodin D? D. kao ‘Direktor’?“
Pročitala sam jedno veliko NE i promenila. „Diša? To nije tako loše ime. Volite li
ljubičastu boju, Gospodine N?“
„Preslušao sam predloge vašeg imena-”
Kako se pridružio grupi, Race je progovorio. „Ja bih izabrao ‘Diša, jer ako ne
ugrabite to, mogli bi da ga promene u ‘Piša’.“
Direktor Neeon je otvorio usta kako bi rekao nešto, ali je samo jako izdahnuo.
„Dobro. Prihvatiću ‘Gospodin N.“ Obratio se Zellmanu. „Prestani da udaraš u svoj
ormarić.“ Okrenuo se ka meni. „A ti, prestani da izostaješ sa časova. Ostala ti je još
jedna godina. Voleo bih da maturiraš.“
Zellman se nasmejao, a lice mu se ozarilo. „Ne morate da brinete zbog Bren. Zar
niste znali do sada, Gospodine N? Ona je fantastična. Prošle godine je imala sve
četvorke, a preskočila je skoro većinu časova.“
„Zellmane!“
Jordan je nervozno izdahnuo, tresnuvši Zellmanov potiljak dlanom. G-din Neeon
je pogledao u mene, ali je vratio pogled na Zellmana kada je čuo da je jauknuo. U
tom trenutku samo je video Zellmana kako trlja svoj potiljak i Jordana kako zeva,
češkajući se po vratu.
 „Čoveče, vrat me svrbi. Nema buva u školi, zar ne?“ Naš direktor je stegnuo nos,
zatvorivši oči na trenutak. „Praviću se da nisam čuo to, jer da jesam, ako je to bila
stvarno žalba, morao bih da izdvojim novac iz budžeta za testiranje na buve u ovoj
školi. Tako da…“ Držao je ruke u vazduhu, okrenuvši dlanove ka nama. „Povlačim
se.“ I jeste.
„Hej!“
Naleteo je na Monicu i Sunday.
„Izvinite dame.“
Nakon toga je otišao.
Zellman je sačekao dok Direktor Neeon nije stigao skoro do kraja hodnika, a
zatim još jednom šutnuo vrata svog ormarića kako bi se zatvorio.
Ovoga puta je ostao zatvoren.
Race je odmahnuo glavom. „Niko ne može da kaže da vi društvo niste zanimljivi.
To je sigurno.“
Monica i Sunday su napravile korak napred, nabacivši lagani osmeh na lice.
Jordan se uozbiljio, a zabava oko Zellmanovog fijaska sa ormarićem je prestala.
„Želiš li da nam se pridružiš, Race? Da li zbog toga koristiš svaku priliku da se
motaš oko nas?“
Monica i Sunday su se povukle nazad.
Race se namrštio. „Sinoć sam vam pomogao.“
„Mi to nismo tražili.“
„Niti nam je bilo potrebno,“ dodao je Zellman.
Raceu to izgleda nije ni bilo važno. „Vi mislite da se Alex izvinio zbog njegove
dobrodušnosti? Ili, izvinjavam se - da li biste više voleli da vodite potpuni rat
ekipa?“
„Alex je znao da je pogrešio,“ rekao je Jordan.
„Misliš da je sam došao do tog zaključka?“ Race je prišao bliže, spustivši glas.
„Misliš li da je toliko pametan?“
Imao je pravo.
Cross, Jordan, čak i Zellman su to znali.
„Gledaj.“ Jordan se uneo Raceu direktno u lice. „Šta hoćeš? Stalno si u blizini
ekipe. Ili želiš da se priključiš - i ako hoćeš, to sranje se ne dešava preko noći - ili
postoji neki drugi razlog.“ Bacio je pogled na mene. „Kapiram da imamo nešto
drugo što ti želiš.“
Šta?
 Zaledila sam se na trenutak, gledajući čas u Racea, čas u Jordana. Nije bilo daljeg
razlaganja niti poricanja, a ogroman talas vrućine mi je zagrejao telo. Osetila sam
da svi gledaju u mene - posebno Cross - ali niko nije ništa rekao.
Ja sam rekla. Odmahnula sam glavom. „Ne. Već sam se zabavljala sa jednim
Ryersonom.“
Race je progovorio kao da ja nisam rekla ni jednu reč. „Možda. Ne poričem da bi
to mogao biti jedan od razloga.“
Zatvorila sam oči, udišući vazduh.
Šta bre ovaj dečko radi? Je l’ ozbiljan?
Osetila sam na sebi Crossov pogled, ali nisam mogla sebe da nateram da ga
pogledam. Nisam želela da vidim šta god da je bilo tamo - razočarenje ili nešto još
gore. Pred očima mi je sevnula njegova slika, to kako me je gledao sinoć, pre nego
što je skinuo svoju majicu. Vratilo mi se ono golicanje, treperenje.
Podigla sam ruke. „Ja odlazim.“ Trgla sam glavom ka Raceu. „On se zajebava sa
svima vama.“
Progurala sam se pored Crossa, zatim Monice i Sunday, koje su izgleda bile
zadivljene, dok su stajale iza nas.
Osetila sam se kao da se probijam kroz košnice. Nisam želela situaciju sa
Drakeom po drugi put.
Taz me verovatno videla kako odlazim i baš sam se gurala na vrata ka parkingu,
kada sam čula njen glas iza sebe.
„Hej! Bren! Hej.“
Htela sam da je ignorišem, a onda sam se setila da nas Cross dovezao u školu tog
jutra.
„Brzo se krećeš. Wow.“ Kada me je stigla, Taz je malčice ostala bez daha.
Pridržavši se šakom za moju ruku, sačekala je dok joj se disanje nije ujednačilo, a
onda me je žalosno pogledala. „Prošle godine sam bila vođa navijačica, a sada ne
mogu da te stignem hodajući niz hodnik.“ Spustila je ruku na bok. „Moj bože, kako
su moćnici pali.“
„Ti si bila vođa navijačica?“
„Ne.“ Mahnula je uvrćući zglobom. „Dodala sam to zbog malo drame. Mislila
sam da je zvučalo zabavnije.“ Čekala je, posmatrajući me.
Nisam se smejala.
„Ha. Mora da sam pogrešila.“
Pokazala sam ka Crossovom kamionetu. „Treba mi prevoz do kuće.“
„Oo.“ Trgla je palcem preko svog ramena. „Sigurna sam da će i Cross doći za koji
minut.“
 Nema svrhe. Prelazila sam kroz imenik, koga bih mogla da pozovem da me
odveze. Channing. Heather.
Pa, da.
Pravo pitanje je bilo: da li da čekam Crossa? Ili da sama odšetam? U normalnim
okolnostima, šetnja bi bila ok, ali nisam bila raspoložena za to po ovakvoj vrućini
danas. Sunce je tako pržilo, da nisam imala drugog izbora.
Sručila sam se dole na ivičnjak, a Taz je sela sa mnom. Ostatak učenika koji su se
zadržali su prošli pored nas, ali će biti još jedan talas za nekih dvadesetak minuta,
s obzirom da su sportisti otišli na fudbalske i teniske terene, stazu i terene za
odbojku.
„Hm…“ Taz je grlila svoju torbu u krilu. „Trebalo bi da te pripremim za nešto.“
„Molim?“ Pogledala sam u nju. „Zar nemaš i ti trening? Zar se nisi ponovo
pridružila trupi?“
„Šta?“ Namrštila se. „Aa. Ne. Samo sam im pomagala oko nečega juče. Ma znaš,
to je zato što sam prošle godine bila jedan od menadžera, ali ne. Jok. Nisam više u
trupi.“ Prekrstila je ruke, ili je bar pokušala. Torba joj se našla na putu.
Bacila sam pogled na njenu torbu. „Imaš blagi problem sa viškom stvari.“
Pogledala je dole. „Ha?“
Torba je bila prepuna. Još prvog dana je donela više stvari u svoj ormarić, nego
što je Zellman mogao da ubaci u svoj.
„Samo kažem. To počinje rano,“ rekoh joj.
„Šta počinje rano?“
„Treba ti plan za sprečavanje nagomilavanja stvari.“ Trgla sam se, čuvši samu
sebe. Krenula sam kroz šalu, ali sada sam zvučala kao Jazavac. Neubedljivo.
„A.“ Taz se nasmejala, odmahujući. „To sam nasledila od mame. Cross je
nasledio drugačije gene od tate. On mrzi da ima bilo čega višak. Kada bi mogao i
bez svog kreveta i radnog stola u sobi, bio bi.“ Podigla je ruke, pokušavajući da
obuhvati svoj ranac. Nije uspela. Ponovo. Na kraju se naslonila nazad, podupirući
se rukama. „Da se vratimo na navijački tim. Oni bi voleli da im se ponovo
pridružim. Sunday želi da bude nasilnik, ali da zapravo ništa ne radi. Ove godine
neću da pristanem na njena sranja. Neke od devojaka žele da se pridružim, da im
pomognem da je obuzdaju, ali su same u tome. Moraju da stanu na svoje noge.
Mogu one to. Imaće dobru osnovu.“
Posmatrala sam je krajičkom oka. Ona je rekla da Cross i ja imamo naš jezik
sporazumevanja.
„Da.“ Brzo je drmnula glavom. „Nema šanse, ali… dobro. Pa, kad smo kod
Sunday…“
 Izgledala je kao da se priprema za zvaničan razgovor. „Sunday će ti prići danas da
se izvini, a Monica će te pitati da li se nešto dešava između Crossa i tebe.“
Napravila je grimasu, čekajući moju reakciju. „Možeš li da…“ Lice joj je zarumenelo
a usne spojile. „...ih ne prebiješ kada to urade?“
Nasmejala sam se. „Toliko o tome da ne preuzimaš njena sranja.“
Njeno lice je iz roze prešlo u crvenu. „Ovo je jedno. To je drugo. Pokušavam da
sprečim potpuni rat. U svemu tome će biti samo jedna žrtva. JA.“ Pokazivala je na
samu sebe, vrteći glavom. „Tebe će zaštititi tvoji momci, a Sunday će se sakriti iza
svog tima. Ja. Ja sam u sredini. Tako da, zbog mene… Nemoj?“
Kada je to tako sročila, osetila sam se loše zbog onog soka od pomorandže. „Ne
želiš da ih prebijem?“
„Ne!“ Vrtela je rukama u vazduhu. „Ili da ih polivaš? Sunday ne zna da ti stojiš iza
incidenta sa gumama, ali ako to ponovo uradiš, shvatiće. Mislila je da su neki
kriminalci iz Friscoa bili kod Mannya.“
Ironija u svemu tome je, da je ona zapravo bila iz Rossoua, zamislite to.
Taz je ponovo sela, povlačeći svoju bluzu. „Pokušavaju da s tobom budu ono što
jesu. Zato što ti tako voliš. Stvarno. Bez foliranja. Preplašene su, ali će pokušati na
tvoj način.“
Trebalo bi da mi smeta da čujem da se ljudi plaše da razgovaraju sa mnom.
E pa nije. Osetila sam zadovoljstvo. To je bio usavršen pandurski mehanizam -
isprepadaš ih odmah i ne moraš kasnije da se bakćeš sa njima. Osetila sam da se
smejem. Možda je Z bio u pravu. Ja jesam brilijantna.
Počela sam da se smejem.
Taz je pričala. „Šta? Šta je smešno?“
„Ništa. Smejala sam se samoj sebi. Biću fina dokle god su one fine.“ I dokle god
Taz ne bude povređena.
„Biće.“ Klimala je glavom gore-dole. „Obećavam ti.“ Ramena su joj se opustila.
„Toliko sam bila nervozna da te pitam u vezi toga, ali mislim da je Sunday
zaboravila koliko žestoka možeš da budeš. Politi je sokom, a onda započeti tuču
ekipa pred njom - to je pomoglo da se priseti. Mislim da se preko leta opustila, jer
te nije videla. Zaboravila je da nije broj jedan na ženskoj alfa listi, ako znaš na šta
mislim. Mislim, ona je u navijačkom timu, ali van sistema ekipa, postoje druge
devojke koje su mnogo popularnije od nje - kao na primer Tabatha Sweets.
Sundayino područje je navijački tim. Tabathino je cela škola, ali ne ekipni deo
škole.“
Na pola Tazine izjave, iza nas su se otvorila vrata i neko je zastao tamo. Čekala
sam da prođu pored nas. Kada nisu, pogledala sam iza sebe.
 Bila je to Sunday, sa Monicom koja je prolazila kroz vrata iza nje.
I Taz se okrenula, skočivši na noge. „Sunday! Ja-”
„Ne možeš da sakriješ ono što si upravo rekla. Čula sam te.“ U njenim očima se
videla povređenost. Pogledala je u mene. „Došla sam da ti se izvinim. Nisam imala
pojma da si me čula, ali nema veze. Širiti tračeve i biti zlonameran, ne bi bilo u
redu. Žao mi je što sam uopšte razmišljala o tome.“
Klimnula sam glavom. Kako su problemi rešeni, ona mi je bila najmanji.
Ali nije bila gotova.
Ponovo se okrenula ka Taz. „Ja - ono što si rekla, stvarno boli, Taz.“
„Da li je to laž?“ Upitala sam.
Sve tri glave su se okrenule ka meni.
„Da li je to laž? Ili je istina?“
Taz je spustila pogled.
Monica je izbečila oči, a usne su joj se sastavile.
Sunday je bila fokusirana na mene, a njeno lice nalik na sovu. Krupne, širom
otvorene oči. Mala usta, stisnute usne, kao da reži.
To mi je dalo odgovor. „Boli, jer je istina.“ Klimnula sam ka Taz. „Ne možeš da se
ljutiš na nju zato što je iskrena. Ti radiš grozne stvari drugim ljudima. To je
činjenica. Meni ne radiš, jer te plašim. To je istina, zar ne?“
Nema odgovora. Vrat je počeo da joj se crveni, a crvenilo se podizalo gore.
Devojka je bila besna, ali je gledala na dole i začulo se tiho „Da.“
„I treba da boli, ali budi ljuta na sebe, ne na nju.“
„Sunday, ja -” Taz je započela.
„Nemoj da se izvinjavaš.“ Pokušavala sam da budem blaga, ali ako je Taz htela da
prestane da ispašta za njena sranja, ovo je bio trenutak da ustane i bude svoja. Ili
šta god da je rekla. „Ti si bila iskrena.“
Iz Sundayinih ušiju samo što nije izlazila para.
Taz je podigla obrve. „Nisam imala osećaja. Možeš da budeš iskren, ali treba da
imaš osećaja.“ To je bilo poslednje što je rekla svojoj prijateljici/neprijatelju. „Biću
pažljivija. Žao mi je Sunday.“
Za Boga miloga.
Zbog ovoga nisam imala drugarice, osim Taz. Ili ja nisam znala kako da budem
pažljivija ili nisam govorila njihovim jezikom. Ako drugarice treba takve da budu
jedna prema drugoj, ne znam da li ću ikada imati jednu.
Znam da bi Taz rekla da je samo bila fina, ali je izgledala kao da ljubi njena
stopala. S obzirom da je nestalo crvenila sa njenog lica i pojavio se osmeh, znala
sam da je i Sunday pomislila isto. U njenoj glavi, u njenoj grupi, ona je upravo sada
pobedila.
Opet su se otvorila vrata i Jordan, Zellman i Cross su izašli.
Samo što se nisam srušila, koliko mi je laknulo. Školski bogovi mora da su me
čuli.
„I to je znak da treba da krenem,“ dala sam im do znanja.
Momci su me videli dok su izlazili na parking i zadržali se nekoliko metara dalje,
čekajući.
Krenula sam ka njima, a onda sam se setila šta je Taz rekla, pa sam se okrenula
nazad ka Monici. „Taz je rekla da si htela da me pitaš u vezi Crossa i mene.“
Osetila sam da me posmatra.
„On je moj najbolji prijatelj,“ rekla sam joj. „To je sve što se dešava, tako da je na
tebi da li si dovoljno samouverena da podneseš to. To je tvoj problem. Nemoj da
ga pretvaraš u moj.“
Taz se nakratko nasmejala, dok sam stigla do Crossa i momaka.
Zellman je bacio pogled nazad na devojke dok smo išli ka Crossovom kamionetu.
„Šta se dešava ovde?“
„Raščišćavaju vazduh.“
„Jesi li ti sada ok sa njima?“ Upitao je Jordan, mašući prstom od mene ka njima.
„Možemo li da se nađemo sa njima ponovo?“
Klimnula sam. „Za sada, mislim da da.“
Zellmanove oči su se izbečile, ali nije rekao ništa. Gurnuo je ruke u džepove,
pogrbivši ramena napred. „Dobro, šta nam je plan za danas?“ Zellmanovi obrazi su
bili naduveni. Suzdržavao se. „Kod Jordana ili na neko drugo mesto?“
Jordanove usne su se izvile, kao i Crossove. Svi smo videli borbu. Z je upravo
dobio zeleno svetlo da nahvata neke dude, ali očigledno je bilo vreme za ekipu.
„Ja sam spremna za šta god,“ rekla sam. „Samo moram da večeram sa svojim
bratom u sedam, gde god da je on.“
„Večera sa tvojim braom?“ Cross je upitao. „To je dug koji Alex ne može da
otplati?“
„Da. Što je grozno.“
„Mogli bismo da ga obučemo kao žensko,“ Zellman je predložio.
Alex je verovatno bio šezdeset kilograma teži od mene. „U pravu si. Prevarili bi
Channinga. Hajde da to uradimo.“
Zellman se namrštio. „Nisam se šalio. Vi se uvek smejete na moje predloge.“
„Da li je večera samo za tebe i tvog brata?“ Cross je upitao, gledajući u Zellmana.
 I ja sam, ali sam mu odgovorila: „Hoćeš da ideš? Rekao je da mogu da povedem
koga hoću.“
„Jebote.“ Jordanove oči su zablistale naslućujući. „Večera sa Channing
Monroem. Znam da je to tvoj brat, ali čoveče. To bi bilo fantastično. Ja sam za.“
„Sjajan plan igre.“ Dala sam im do znanja. „Vi društvo toliko pričate, tako da ja
neću morati. Najbolja porodična večera ikada.“
Cross se nakezio. „Da li je to samo jedno veče?“
„To je još pod znakom pitanja.“ Nije. Ali mi je trebao plan da se izvučem kod
ostalih.
„Šta radimo danas?“ Pitao je Jordan.
Zelman je podigao ruku u vazduh. „Ja sam ovde, a vi me ignorišete.“
Znala sam šta bi on voleo. „Šta kažeš na ronjenje sa litice, Z? Jesi li za to?“
Kolebao se. Videla sam borbu na njegovom licu, dok se nije istopio. „Kao da me
ciljaš, Bren.“ Prislonio je pesnicu na grudi. „Baš ovde.“
Za to ekipa i služi.
 19. Poglavlje
„Bren!“
Nakon trećeg časa, Taz je povikala moje ime, žureći kroz gužvu. Upravo sam
izašla iz toaleta, ali je trebalo da svratim do svog ormarića pre sledećeg časa.
„Šta ima?“ upitala sam je čim je stala pored mene. Izgledala je odmorno, tako da
sam dodala: „Kapiram da nisi učestvovala u sinoćnoj žurci?“
Nasmejala se, odmahujući glavom.
Nedelja je prošla bez nekih velikih događaja. Bila sam dobra sestra. Svako veče
sam večerala sa Channingom. Na prvu večeru u utorak sam povela sve momke, ali
nakon toga, Channing je zaustavio sve to. Nije uživao u dvadeset hiljada pitanja
koja su mu Zellman i Jordan postavili u vezi sa sistemom ekipa i kako je sve to
započeo. Tako da, poslednje dve večere smo bili samo on, ja i mnogo neprijatne
tišine.
Mislim da je razmatrao da mi dozvoli da opet dovedem momke, ali smo završili
sa večerama do nedelje uveče. Izmenio je naš dogovor, rakavši da razume ako za
vikend imam neka dešavanja, društvena ili vezano za ekipu. To je za njega stvarno
bio kao neki propis, ali nisam htela da gledam poklonu u zube. Složila sam se, svim
srcem.
Pošto smo ipak sinoć imali večeru, čula sam za ogromnu žurku kod Mannya.
Channing je završio sa prepravkama, a Heather je pristala da dozvoli ljudima iz
Roussoua da ponovo dođu. Juče je bio njihov prvi dan povratka i nekako to je
postala prva zvanična žurka u godini. Nakon što je na kraju Heather sve izbacila
napolje, žurka se preselila na poljanu i trajala je sve do kasno.
Toliko sam znala, jer je Cross upuzao u moju sobu u pet ujutru. Ponudila sam mu
krevet, ali je uzeo samo ćebe i sklupčao se kao beba na podu. Nije se probudio
kada sam ja ustala za školu, a ja nisam imala srca da ga gnjavim. Još uvek je
spavao kada sam otišla.
Polovina članova ekipa ili nije došla u školu, ili su visili negde okolo. Polovina njih
nije videla gde ide.
Kesice ispod njihovih očiju su bile kao tegovi, a nekoliko momaka se poguralo i
zatim nastavilo u hodniku. Da je Gospodin N. bio pametan, pustio bi ih da
prespavaju pritvor.
S druge strane, Taz je dodatno poskakivala koračajući.
 Odmahnula je glavom. „Ne.“ Prebacila je knjige na drugu stranu, češljajući kosu
slobodnom rukom. „Polovina devojaka je bila tamo.“
„Kada smo kod devojaka –“ krenula sam ka svom ormariću, ali su mi se dve našle
na putu. Ukočila sam, ispustivši zvuk nervoze.
Pogledale su gore, spremne da pametuju, ali su zamrle kada su videle mene.
Jedna je zacvilela, a druga je spustila glavu i naglo ubrzala, sklanjajući mi se s puta.
Taz se nakezila, naslonivši se na njen ormarić dok sam ja otvarala svoj. „To se
nikada neće promeniti.“ Namestila je knjige u svojim rukama. „I dobro. Moram da
te pitam za uslugu.“
Uzela sam svoj rokovnik i knjigu, a zatim zatvorila ormarić. „Ja ne činim usluge.“
Bacila je pogled do plafona. „Znam da to i nije tačno u potpunosti. Za mog brata
bi izletela pred metak, tako da ovo i nije tako velika usluga.“
„On je deo ekipe.“ To nisu bile usluge.
Čekala sam njenu reakciju. Ponekad bi se iznervirala samo kad bih je podsetila
da je Cross deo ekipe ili da je Cross bio nešto posebno za razliku od nje. Nikada
zasigurno nisam mogla da znam kada bi se to desilo, ali bi obično bila sva ljutita
kao sada. Da se pridružila ekipi imala bi isti položaj kao i on. Dobro. Ne baš. Cross
je bio mnogo važniji od svih, ali bi Taz bila iznad Jordana i Zellmana. Lagano.
Njen bes nikada nije izbio.
A to mi je govorilo da ću mrzeti, šta god da je bila ovo usluga.
„Znaš kada sam ti u ponedeljak rekla da se nisam pridružila navijačkoj grupi…“
Naslonila se napred, širom otvorivši oči.
Nisam rekla ništa. Čekala sam.
„U redu.“ Trepnula je nekoliko puta, vrteći glavom. „Na stranu dramaturška
pauza, umesto da se pridružim njima, ja sam zapravo navela njih da se zajedno sa
mnom pridruže odboru. To je nova stvar koju radimo sa G-đicom Bagirianni. Ona
je naš supervizor.“
Jok.
Nema šanse.
Znala sam šta će da me pita. Čula sam uzbuđenje u njenom glasu i to me neće
pokolebati.
„Ja neću biti deo bilo čega što radi Jazavac.“
„Molim? Zašto?“
„To je Jazavac. Činjenica da si voljna da provedeš vreme sa njom me uznemirava.
Strašno.“
„Ma, daj. Ona nije toliko loša.“
 Podigla sam obrvu. „Nikada nisi bila predmet njene analize, a,da si bila toga
svesna.“
Otvorila je usta, a onda zastala. „Jesi li ozbiljna? Nećeš da mi pomogneš zato što
je uključen školski savetnik?
Frknula sam. „Zar me ne poznaješ? Kao, uopšte? Zar ne poznaješ svog brata?“
On i ostatak ekipe su delili ista osećanja vezana za Jazavca.
Izgledala je tako frustrirano, dureći se.
Potapšala sam je po ruci. „Odgovor na to je, kao da me pitaš da li sam ja u ekipi.
Veliko, debelo ma, da. To je kao kosmička karma. To je pravilo u svemiru. Ako je
Jazavac umešan, ja nisam. Prosto i jednostavno, osim ako je obavezno ili po
nalogu suda.“
„To je –“ Ostala je otvorenih usta, ponovo. „To je suludo! Potrebna mi je tvoja
pomoć. Stvarno.“
„Dozvoli da ti to objasnim na drugi način. Jazavac je policija. Ja sam kriminalac.
To dvoje se ne meša. Nikada.“
Krenula sam na čas, ali Taz me je pratila u koraku. Namestila je svoje knjige
jednom, zatim još jednom. Bila sam u iskušenju da ih uzmem i držim umesto nje.
Činila me je nervoznom sa svim tim nameštanjem.
„Zaista mi je potrebna tvoja pomoć,“ ponovila je. „Organizujemo humanitarnu
akciju i treba da idemo po gradu i nađemo sponzore. Polovina preduzeća ovde je
povezano sa ekipama. Oni nas neće sponzorisati, osim ako ih ne zamoli neko iz
ekipe.“
Frknula sam. „Kao što bi i trebalo da bude.“
Skrenula sam ka svojoj učionici, ali je Taz ubrzala svoj korak. Stala je ispred
mene, držeći svoje knjige kao štit. „Stani. Molim te. Pričaj sa mnom na sekund.“
Iza nje, ljudi su ulazili unutra, gledajući nas radoznalo.
Jordan je takođe išao ka nama, izvirujući se preko svih, ne skidajući pogled sa
mene. Skupio je obrve i počeo da usporava.
„Ti si kraljica ekipa,“ Taz je preklinjala. „A ovaj događaj je za mene velika stvar.
Humanitarna organizacija je za mene velika stvar. Ako se ti uključiš, Sunday i
Monica - ućutaće. Imam osećaj da misle da sam smešna i da ne mogu to da
odradim. Uz tvoju pomoć, ja to mogu.“ Smekšala je svoj ton. „Molim te, Bren.
Toliko bi mi pomogla u svemu ovome.“
Ova jedna stvar, neće biti samo jedna stvar. Predosećam to. To je značilo
sastanak. A to je značilo još sastanaka, a onda još sastanaka. Jedno popodne bi se
razvuklo do trideset, a ona nije uopšte slušala kada sam rekla, da je to kao da
neko traži od kriminalca da se udruži sa policajcem.
 To bi pokrenulo sva sranja, i to ne na dobro.
„Zapravo ti činim uslugu time što kažem ne.“
Jordan je stao iza Taz. Svo troje smo stajali u redu na sred hodnika, ali niko nije
rekao ni reč. Bilo je dovoljno mesta da se prođe okolo, ali ne udobno. Nekoliko
ljudi se provuklo sa druge Jordanove strane. Većina nas je obišla u širokom luku,
ali nekoliko njih nam je uputilo bezobrazne poglede. Kada su videli da ih
posmatram, predomislili su se. Nismo baš imali obzira, ali ovo je bilo nerešivo.
„Uradila bi sve za mog brata. Pomozi mi sa ovim. Molim te.“
Bacila sam pogled na Jordana, koji se tiho nasmejao, sležući ramenima gore
dole.
„Šta ti misliš?“ Upitala sam ga.
Taz se okrenula, videla njega kako se smeje i zveknula ga po ruci. „Da sam želela
tvoju pomoć, Pitts, tražila bih. Nemaš uticaja ovde.“
Prevrnuo je očima i nežno odmakao njenu ruku u stranu. „Bren će uraditi šta god
ona želi. Upitala me samo kako bi ti odvukla pažnju.“
Pokazao je ka meni, a da bih dokazala šta je mislio, krenula sam nazad u
učionicu. Uputila sam Taz smešak izvinjenja. „Zaista ti činim uslugu. Kasnije ćeš mi
zahvaljivati.“
Obrazi su joj se zacrveneli, ali nije ništa rekla. Izgledalo je kao da je želela, ali je
Jordan prošao pored nje. Kako se zvono oglasilo, okrenuo se i polako zatvorio
vrata njoj ispred nosa. Odmahnuo je svojim prstom, još uvek je gledajući kroz
prozor, kao da je navodi.
Napravila je pokret, a on je opet počeo da se smeje.
Spustivši se na mesto pored mene, pokazao je ka vratima. „O čemu se tu
radilo?“
Spustila sam svoje knjige na sto i zabacila se nazad. „Želi da isprepadam ostale
devojke i oteram ih.“
Njegov osmeh se proširio. „Zašto si rekla ne na to?“
Uzvratila sam mu osmeh, ali u tom trenutku je profesor ušao u učionicu, tako da
smo prestali da razgovaramo.
Dvojica fudbalera ispred nas su se okrenula kako bi pričali sa Jordanom, pre
nego što je čas zvanično počeo, a dve devojke sa njegove leve strane su počele da
flertuju sa njim.
Ja sam se isključila, sve dok nisam osetila blagi udarac u ruku.
„Šta?“ Protrljala sam mesto gde me udario.
Jordan je gledao u mene, kao i fudbaleri. Dve devojke su se pućile, ali im je
Jordan okrenuo leđa, tako da su po kratkom postupku isključene iz razgovora.
 Prevrnuo je očima ka meni. „Ja ti nisam ništa uradio, ali gde si bila sinoć?“
Uperio je hemijsku u mene, a zatim je gurnuo sebi u usta i počeo da je žvaće.
Namrštila sam se. Ovo nije uobičajeni Jordan, mada su fudbaleri slušali. Pitao je
u njihovo ime.
Znao je da sam večerala sa svojim bratom, a zatim ostala kod kuće, ali samo sam
rekla: „Gledala sam svoja posla sinoć.“
Namignuo mi je najblaže što može.
To mi je reklo sve što sam trebala da znam. Jedan od momaka ga je zamolio da
me pita. Odlučio je da učestvuje u igri umesto da im kaže da to nije njihova stvar.
„Propustila si vanserijsku žurku.“ Jedan od momaka se nagnuo napred, spustivši
ruku samo nekoliko centimetara od mojih knjiga.
Pogledala sam u njegovu ruku, zatim u Jordana, a on je još jednom slegnuo
ramenima.
„Uhavtiću sledeću.“
„Da. Bolje bi ti bilo.“ Njegov prijatelj je odlučio da nam se pridruži. Klimao je
glavom i smeškao se. „Bilo je fantastično. Najbolja žurka godine.“ On i njegov
drugar su se nasmejali jedan drugome. „Za sada.“
„Da,“ jedan od momaka je progunđao.
Prostrelila sam Jordana pogledom.
Pokrio je usta rukom. Nastavio je tiho da se smeje, dok je profesor započeo
predavanje. Dvojica momaka su se okrenuli, a ja sam udarila Jordana u ruku.
Devojka je uzdahnula.
Znala sam da nas ljudi gledaju.
Jordan je još uvek držao glavu spuštenu dole, a ja sam se nagnula bliže. „Baš ti
hvala na tome.“
Uspravio se, brišući rukom preko usta. Njegov smeh se blago stišao.
„Ma daj. Sviđaš im se. Baš je slatko.“
Slatko. Trgla sam se.
Bila sam ljuta. Bila sam neprijateljski nastrojena, nasilna. Bila sam sjebana.
Nisam bila slatka.
 20. Poglavlje
Sedela sam u biblioteci za stolom i učila, kada je Cross ušao. Navukao je
kapuljaču preko lica.
O da. Još uvek je visio ovuda.
„Gospodine Shaw.“ Glas G-dina Penskog je odjeknuo bibliotekom. „Šta radite
ovde?“
Cross je usporio, podignuvši glavu tako da bi mu Penski bolje video lice. Pomalo
bezobrazno, šepureći se, podigao je parče papira. „Prebacujem se na sedmi čas,
G-dine Penski.“
„A-ha.“ S nepoverenjem, G-din Penski je uzeo parče papira. Njegovo mrštenje se
prebacilo sa Crossa na mene. „Ako bude nekih problema…“
Njegova pretnja je ostala nedorečena, ali Cross je klimnuo glavom i krenuo ka
meni.
Seo je preko puta mene, gledajući nazad preko ramena.
I G-din Penski i bibliotekar su oboje posmatrali.
Razumela sam i zašto.
Ako bi se nešto desilo jednom od nas dvoje, ono drugo bi uskočilo da pomogne.
Moglo bi da postane zeznuto, što i jeste s vremena na vreme. Nedavna tuča kod
Mannya je dokaz za to, ali ovo je mesto za učenje. A mi smo bili u biblioteci. Šanse
da se ovde nešto dogodi su ravne nuli.
„Zamenio si se?“ Upitala sam. Došao je u školu za vreme petog časa, pojavivši se
za vreme ručka.
„Ryerson se šepurio na časovima latinskog ove nedelje. Postaje gore nego što je
bilo. Shvatio sam da je bolje da ne budem tamo.“
„Stvarno?“
Prešao je pogledom po prostoriji i video Ryersonovog rođaka. Gornja usna mu se
izvila u osmeh. „Nisam znao da je ovaj ovde.“
Race nas je pomatrao, ali čuvši Crossa, pokupio je svoje stvari i došao do našeg
stola. Seo je do mene, gledajući Crossa u lice.
„Pričate o meni?“
Cross mu je uzvratio. „Da.“ Njegove oči boje lešnika su potamnele, izgledale su
skoro braon.
 Šanse da se nešto desi su se sada povećale i sudeći po pogledima drugih, i oni su
to znali. Spazila sam poglede koje sam viđala svaki put kada bi došlo do obračuna
ekipa. Ljudi bi trebalo da nose sa sobom kokice.
„Kaži mi to onda u lice.“
Trebalo bi da odam priznanje Raceu. Nije ustuknuo.
Cross je izgledao iznervirano, a ta njegova strana je bila zastrašujuća, opasno
zastrašujuća.
„Tvoj rođak ima sve veća jebena usta i ja uopšte ne uživam u tome.“ Zabacivši se
unazad, podigao je bradu. „Da li ćemo imati isti problem i sa tobom?“
Raceove usne su se sastavile. „Kada ćeš shvatiti?“ Pogledao je u mene. „U
svakom slučaju mislio sam da je bio dobar. Bio je dobar cele nedelje.“
Cross se namrštio.
„Cross,“ počela sam, spustivši ton. Previše ljudi je pokušavalo da nas prisluškuje.
„Ja –“
„Možemo da razgovaramo kasnije,“ rekao je Raceu. „Tvoj rođak je pričao okolo
kako je njegova ekipa najveća i najžešća. Izgleda da si se postavio između dve
vatre iz samo tebi poznatog razloga, ali ako Alex nastavi sa sranjima koja govori,
doći će do rata između ekipa. Jesi li spreman za to?“
Race je ostao otvorenih usta. Bio je iznenađen, ali ja nisam. Tužno.
To je bio Alex.
Da, izvinio se nakon jedne svađe, ali glava mu je konstantno oticala od tada.
Nisam bila iznenađena da čujem bilo šta od ovog.
Uobičajeni Alex je bio drzak sve vreme.
Voleo je da započinje svađe.
Izgleda da je dobio amneziju nakon svog izvinjenja. Držao se dalje od mene, ali
momka koji je izgledao kao vođa, nije bilo moguće naći.
„Da li ima nekih problema ovde?“
G-din Penski se stvorio za našim stolom.
Cross se zabacio. Izbacio je svoja stopala i odmahnuo glavom. „Jok. Sve je ok.“
On i Race su razmenili poglede. „Samo smo stigli do iste strane, to je sve.“
G-din Penski je prebacio pogled na Alexovog rođaka.
„Da.“ Pokazao je na Crossa. „To što je rekao. Ista strana. Sad smo najbolji
drugari.“
„Mmm-hhmm. Siguran sam da jeste.“ Profesor je držao hemijsku u vazduhu.
„Neću tolerisati bilo kakve lanske aktivnosti - ne ove godine, ne više. Ovo je zona
bez nasilja.“ Lagano se vratio do bibliotekarskog stola, mašući rukama kao da priča
sam sa sobom.
 Cross je odmahnuo glavom. „Pričaju kao da smo do sada mi vodili školu. To
nikada nije bilo tako.“
„Kamere su nove,“ dala sam im do znanja.
Osvrnuo se. „Mada, ipak. Nikad nismo mogli da se tučemo na času. Zašto su ove
godine toliko protiv ekipa? Kao da im je to novi moto.“
„Možda i jeste,“ rekao je Race.
Okrenuli smo se ka njemu.
Podigao je ruke u vis kao da se predaje. „Da ostavimo mog glupog rođaka na
stranu, možda je direktor Neeon išao na letnji seminar? Vršnjačko nasilje je sada
velika stvar. Možda je postao toliko uvrnut da misli da su ekipe nasilnici. Ili vas
tretiraju kao da ste banda.“
Cross je frknuo. „Mi nismo banda. Nema nikakvih sranja, krv da uđeš, krv da
izađeš. Jedina nelegalna stvar koju radimo je opijanje. Štitimo naše iznad svega -
to je jedina sličnost. To je ono što ekipa radi.“ Pogled mu je odlutao ka stolu gde je
sedelo nekoliko šaljivdžija. Jednog sam prepoznala, fudbaler koji je ranije na času
pričao sa Jordanom. „Ako će bilo ko da bude nasilnik, to su oni.“
„To su stereotipi.“ Race se nasmejao.
Cross je slegnuo ramenima. „Stojim iza onog što sam rekao. Mi nismo nasilnici.“
Klimnuo je ka meni. „Možeš li da zamisliš kakva meta bi nam bila na leđima da
jesmo?“ Onda je nestao njegov osmeh. „Ali Alex počinje previše da priča. On bi
mogao da bude problem svim ekipama ako se ne obuzda.“
„Ti misliš da on ne može da podnese da bude njihov vođa?“ Pogledala sam u
Racea, ali sam se obraćala Crossu: „Misliš li da bi možda mogao da se obrati
Drakeu?“
„U vezi sa čim?“ Upitao je Race. „Ja nisam član ekipe. Neće pričati sa mnom o
tome, osim ako se pridružim njihovoj.“
Cross je stisnuo oči, naginjući glavu ka meni. „Jordan će te pritisnuti u vezi
ovoga. Da li ti želiš da pričaš sa Drakeom? Tip je u pravu.“ Pokazao je glavom ka
Raceu. „Drake neće razgovarati sa njim ako nije u ekipi.“
Htela sam da zarežim. Cross je ublažio svoj ton jer je znao da je to jedini način
delovanja. Ako Alex nastavi sa ispadima, mogla bih da reagujem.
Nisam to želela. Nisam htela da opet imam posla sa Drakeom.
Ali sam klimnula glavom. „Ako moram, hoću.“
Race je gurnuo moju ruku nadlanicom. „Mogao bih da idem sa tobom.“
Nisam odgovorila, samo sam razmenila pogled sa Crossom. On je znao da ne bih
htela njega tamo. Ako bih želela bilo koga da ide sa mnom, to bi bio Cross. Ali to
je bila sporna tačka. Drake ne bi hteo da razgovara ako bi Race bio tamo. Ako bi
iko trebao da ide, to bi bio moj brat. Channing bi isprepadao Drakea da progovori,
ali to znači da bih morala da provedem više vremena sa svojim novim
neverovatnim bratom.
Palčevi dole za to.
Slegla sam ramenom kao odgovor na Raceov predlog.
Nakon toga bacili smo se na posao - zapravo smo učili. S obzirom na sve nevolje
koje smo pravili, nismo bili loši đaci. Obično. Ili bar Cross nije. A sudeći po
Raceovim beleškama, izgleda da je i on bio dobar đak. Nije da sam ja bila loš đak,
samo nisam bila nešto posebno motivisana. Nakon dvadeset minuta, obojica su
čitali, a ja sam posmatrala ostale učenike - i to dobre, sudeći po školskom osoblju i
administraciji. Ja nisam bila deo normalnog svemira, ali posmatrajući ih sa svog
mesta, imala sam osećaj da su kao i mi. Možda i gori na neki način.
Cross je bio u pravu. Bacila sam pogled na sto šaljivdžija. Setila sam se kada sam
otišla na košarkašku utakmicu i videla neke od njih kako su nabili dvojicu brucoša
u ormariće.
Da je neko iz moje ekipe uradio to, verovatno bi postojao razlog. I ne bi ta
dvojica bili nabijeni. Bili su štreberski tip. Bilo mi je teško i da zamislim da bi njih
dvojica bili u stanju da urade bilo šta što bi nas izazvalo da krenemo na njih.
„Jesi li dobro?“ Cross me posmatrao.
I Race je podigao glavu.
Na Crossovo pitanje, Sunday i Monica su pogledale u nas. U njihovim očima sam
videla zavist i uzdahnula.
Ne. Nikada ne bih menjala mesto sa njima.
Ako je to značilo biti normalan ili dobar đak, nisam to želela. One nisu imale
odanost koju sam ja dobijala svakoga dana.
Kada je Cross pitao da li sam dobro, to je i mislio. Nije pitao kako bi mi se rugao
kasnije - nešto što sam čula da je Sunday radila toliko puta.
Klimnula sam ka Crossu. „Trebalo bi češće da se družimo sa tvojom sestrom.“
Trgnuo je glavom unazad za milimetar. „Odakle ti to?“
Race je pogledao u pravcu gde je bila usmerena moja pažnja.
„Tražila je moju pomoć,“ rekla sam mu. „Zapravo mislim da bih mogla to da
uradim.“
Ponovo sam gledala Sunday i Monicu. Savile su glave jedna uz drugu, šapućući.
Cross se uozbiljio. „Jesi ozbiljna? Ono u vezi sa Jazavcem?
„Da.“
Jebiga. Završiću u zatvoru. Nekako.
 21. Poglavlje
„Moj tata može biti jedan od sponzora,“ Race se ponudio.
Nakon učenja, krenula sam ka parkingu, a on me pratio u stopu.
„O čemu pričaš?“ Upitala sam.
„Moj tata je kao bogat. On je vlasnik Harley-Davidson radnje i posluje dobro.
Radi stvarno dobro.“
„Kako uopšte znaš za sponzorstvo?“
Sagnuo je glavu, pomalo stidljivo. „Jedna od devojaka me već pitala.
Pretpostavljam da je Alex rekao nekome za mog tatu. On i moja mama se razvode.
Zbog toga smo ovde, a ovde postoje i nelegalne tuče. Hteo sam da učestvujem u
tome.“
Njegov tata je bio bogat. To je značilo da je i on bogat, a hteo je da se tuče isto
kao i moj brat?
Ne bi trebalo da mi se sviđa ovaj tip, ali iz nekog neobjašnjivog razloga, bivao je
u mojim očima sve veći. Kao neki dosadan svrab.
Zastala sam na sred parkinga. „Da li mi nudiš pomoć samo zato da bi stigao do
mog brata?“
„Št-šta?“
„Channing Monroe. On je veliki borac-”
„Ne, znam.“ Odmahnuo je glavom, trljajući rukom vilicu. „Ne. Ne, uopšte. Ja
samo - ne znam. Želeo sam da pomognem. Osim toga, kada Crossova sestra
bliznakinja zamoli devojku iz ekipe za pomoć oko dobrotvorne akcije, vest se brzo
proširi.“ Pogled mu skrenuo u desno dok smo prolazili pored nekih Sundayinih
prijateljica. „One sede iza mene na hemiji, i veruj mi, nisu ni malo tihe. Samo mi
reci koja suma je potrebna i ja ću mu poslati mejl.“ Dodao je: „Uradiće sve što
želim. Misli da mogu da nagovorim mamu da mu se vrati.“
„Jo!“
Jordan se brzo kretao iza nas. Nasrnuo je, i pre nego što je Race stigao da
pogleda iza sebe, Jordanova ruka je već bila oko njegovih ramena, vukući ga
napred. Primorao je Racea da se kreće sa njim.
Zellman i Cross su išli za njim i obojica su mi uputili poglede dok su prolazili.
Jordan kao da je imao crve u dupetu. Nisam znala šta se dešava, ali sam
uzdahnula i krenula za njima.
 Jordan je napola hodao, napola vukao Racea na drugi kraj parkinga. Čim smo se
smestili sa druge strane njegovog kamioneta, pustio ga je.
Race ga je odgurnuo, povlačeći se unazad. Na licu mu se pojavio znak uzbune, a
obrve se skupile. „Šta se dešava?“
Jordan se malo sagnuo, gledajući Racea skoro pravo u oko. Mahao je prstom
izmđu Racea i mene šišteći. „Je l’ o tome reč? O vas dvoje?“
Izbacila sam ruke u vazduh. „Zar opet?!“
„Da, opet.“ Jordanov smeh je bio na ivici. Njegove ruke su se našle oko Raceovog
vrata pre nego što je mogao da mu se skloni sa puta. Race se otimao, tako da je
Jordan jače stisnuo njegovu ruku. Da se ponovo sagnuo, to bi bilo gušenje.
„Prozvao sam ga u utorak, a on nije porekao. Ti jesi, Bren, ali on nije. Nikada ništa
nije porekao, a sada ponovo njuška oko tvojih pantalona.“ Okrenuo se ka Raceu,
pomalo ga zadirkujući. „Zaista bih voleo da znam zašto.“ Bacio je pogled na
Crossa, dodavši. „Mislim da nisam jedini.“
Cross je presreo moj pogled, ali oči su mu bile kao pod oklopom. Nije me puštao
da doprem unutra.
Stisnula sam zube.
Nisam bila neka bespomoćna, nesrećna devojčica. Nije mi bio potreban ovaj čin
starijeg brata, koji je Jordan izvodio. Mogao je da posmatra Racea. Mogao je da
sumnja u njega, i dođavola, mogao je čak i da mu zanoveta. Jednom. Ne i drugi
put. I svakako ne kada smo skoro bili pred publikom. Bili smo sakriveni iza
njegovog kamioneta, ali su nas ljudi stalno posmatrali. Ljudi su mogli primetiti
Jordanov brz hod i način na koji je držao ruku oko Racea.
Kladila sam se da imamo pet minuta pre nego što se pojavi Alex.
Cross je zakoračio pored mene, okrznuvši rukom moju. Spustio je glavu, ali mu je
pogled ostao na Raceu. „Jordane, znaš li zašto je Race u gradu? Zašto je ovde na
prvom mestu?“
Jebiga.
Prepoznala sam taj ton. Bio je tih i hladan. Bio je to isti onaj ton koji je koristio u
biblioteci, a ja sam shvatila da je upravo sada proveravao njegov stav. Čekao je na
ovo. A taj drkadžija, mora da je ovo tad isplanirao.
Jordan se namrštio, umirivši se. „Ne. Zašto?“
Čekala sam, pitajući se kako je znao za razvod.
Race je počeo da se smeška.
Jordan je video njegovu reakciju i pogledao nazad u Crossa. Izoštrio je pogled i
nakrivio glavu.
Cross je pokazao na Racea. „Ovde je zbog ilegalnih tuča.“
 Jordanova smirenost je poprimila jednu sasvim drugu dimenziju.
Ljudi sa svih strana su dolazili u Roussou da bi se borili i da bi gledali, a oni koji su
bili veoma ozbiljni u vezi sa ringom su bili pravi borci. Članovi ekipa su mogli da se
bore. Borili bismo se pošteno i brinuli sami za sebe, ali nelegalne tuče u podzemlju
su bile sasvim druga situacija.
Ti momci su tražili krv.
Ako bi se neko tukao i zaglavio s tim, mogli bi da naprave ozbiljnu štetu i van
ringa. Nije bilo zvaničnih pravila. Mogli su da se tuku i van ringa, a Jordan je
konačno sabrao dva i dva.
Pustio je Racea i odmakao se od njega. „Ti si borac?“
U Raceovim očima je bilo nekog mračnog zadovoljstva i klimnuo je glavom pre
nego što je prešao pogledom preko Crossa i mene. Gornja usna mu se izvila, samo
malčice. „Jesam.“
„Jesi li dobar?“
Malo je oklevao, ali je klimnuo. „Jesam.“
Bilo je gotovo karmično gledati Jordanovu nervozu, ali jednim delom sam
saosećala sa njim. Jordan je pritiskao Racea ne samo zato što je bio nov, već
jednim delom i zbog mene. Mada, u većini slučajeva je to radio samo zato što je
mogao.
Počela sam da se osećam malo bolje u vezi sa ovim suočavanjem, sve dok Cross
nije istupio.
Obe ruke su mu bile u džepovima, a ramena ukočena i zategnuta. Race je umeo
da se tuče. Videla sam dovoljno da znam da je to tačno, ali jedini koji je mogao da
ide u korak sa njim je bio Cross.
On je bio opasan.
Kada je Race udahnuo i zadržao dah, znala sam da i on to oseća.
Cross je i dalje bio besan, ali nisam shvatila razlog - sve dok nije počeo da govori.
Bilo je tiho, a dlake na vratu su mi se podigle.
Bilo da je Race to shvatio ili ne, gazio je opasnim tlom zajedno sa Crossom.
Svi mi smo se držali po strani i pustili njega da priča. Naučili smo da ćutimo kada
je Cross imao šta da kaže, kada je bio u ovakvom raspoloženju. Nije napadao, osim
ako je postojao razlog. Ali kada jeste, uvek je postojao dobar razlog za to.
„Govorim to jer te vidim.“ Napravio je još jedan korak napred. Čim je to uradio,
Jordan se povukao, tako da je sada Race bio pravo lice u lice sa Crossom. To je
skoro bio razgovor između njih dvojice, ali znajući Crossa, uradio je to kako bi
poslao još jednu poruku. Nismo mu mi bili potrebni kao podrška. Nije mu trebala
naša pomoć. Mogao je sasvim dobro da stoji sam, a Race je progutao knedlu
uvidevši to.
Grlo mu je treperelo gore-dole. „Shvatam.“
„Ne.“ Cross je žustro odmahnuo glavom. „Ne shvataš. Muvaš se oko nas, mnogo.
Muvaš se oko Bren, mnogo. Guraš svoj nos u naša posla. Suprostavljaš se svom
rođaku zbog nas? Nismo ti to tražili. Došli smo do tačke kada treba da priznamo
tebe i ‘pomoć’ koju nam daješ, ali mi tako ne funkcionišemo. Ako hoćeš da uđeš u
ekipu, onda budi jasan i kaži to. Onda ćemo mi odlučiti. Ne ti. Nemoj da nam se
uvlačiš i krčiš svoj put. Ne pokušavaj da se uvučeš kao lasica.“ Ispravio se, ali su
mu ruke ostale u džepovima. Sa kapuljačom na glavi, odavao je sliku lošeg momka
koji se suočava sa pretnjom.
Niz kičmu mi je prošla jeza, prešavši u pulsiranje u mom stomaku. To kucanje se
spuštalo sve niže, a ja sam spustila dlan na svoj stomak. Nisam to osetila ranije, ni
sa kim.
Pomerila sam se u stranu da bih videla Crossovo lice. Skoro da nisam mogla da
sklonim pogled. Bio je zavodljiv, kako mu je brada prkosno virila a nozdrve se
raširile, način na koji je gledao Racea niz svoj nos.
Gurao je neprijatelja unazad, onog koga mi možda do sada nismo videli. Cross je
bio u pravu. Race se uvlačio među nas, a kao da je čuo moje misli, pogledao je u
mene.
Odmahnuo je glavom. „Nisam - ponudio sam pomoć jer želim da pomognem.
Nema tu nikakvog plana. Stvarno to mislim.“
„Glupost.“
Race se ponovo skoncentrisao na Crossa. „Stvarno to mislim. Ne želim ništa od
vas. Moji roditelji se razvode. To je pravi razlog zašto smo ovde. Tuča u ringu je
samo bonus. Da budem potpuno iskren, to je način da razljutim svog tatu. Ali
volim borbe, i da, mislim…“ Oborio je pogled. Zavrteo je ramenima unazad. „Bože.
Ne znam. Možda i jesam imao neki plan. Drake mi je rekao da se držim vas ako
želim zaštitu. Ne želim da se pridružim ekipi svog rođaka. Oni nisu ti koji su dobri.
Čuo sam ih. Bio sam u njihovoj blizini. Pretvaraju se u lošu ekipu.“ Zastao je još
jednom, oblizujući usne, pomerajući grlo. „Sranje. U pravu ste. Pokušao sam na
kvarno da se uvučem.“ Prolazna panika mu se navukla na lice. „Žao mi je. Stvarno.
Znam da niste vi takvi. Nisam - nisam razmišljao o tome. Drake je rekao da ste vi
oni sa kojima bi trebalo da budem prijatelj.“
Cross je frknuo. „Drake se zajebavao sa tobom.“ Pogled mu je ponovo kliznuo ka
meni. „On zna da ne puštamo zalutale među nas. Hteo je da se zeza sa nama.“
Nama.
 Progutala sam.
Sa mnom.
Moj bivši je hteo da se zeza sa mnom, a ja sam zapamtila sve njegove skrivene
komentare vezane za Crossa.
Hteo je da se zeza sa mnom i Crossom.
Opsovala sam. „Ima da mu otkinem jaja.“
Jordan i Zellman su se nasmejali.
U uglu Crossovih usana se nazirao smešak. U vazduhu se osetilo olakšanje, ali
nije rekao ništa.
„Ja…“ Race je pogledao između nas, lutajući pogledom od mene do Crossa.
Vratio se korak unazad, spuštene glave, gotovo pokorno. „Pitao sam se, ali
nisam…“
Cross ga je prostrelio pogledom, zaoštrivši se još jednom.
„Pitao si se?“ ispljunuo je.
To je bilo dovoljno. Istupila sam, lagano dotakavši Crossovu ruku. Nije nam
trebalo da iskopavamo neistine, ne još, ne kada nisam bila spremna ni da
razmišljam o tome.
Pročistila sam grlo. „Ako si ozbiljan u vezi sa humanitarnom akcijom –“
„Jesam.“ Podigao je glavu. „Zaista jesam. Reci mi iznos i pozvaću svog oca.“
„To je za Taz, zar ne?“ Jordan je progovorio.
„Jeste.“
„Onda hajde, lovatoru.“ Krenuo je napred, zagrlivši rukom Raceova ramena, ali
ovoga puta to je bilo opušteno, kao da su stvarno bili prijatelji. Potapšao je Racea
po ruci. „Hajde da ti i ja pronađemo ženski deo porodice Shaw. Ja ću pomoći oko
ovoga sa humanitarnim radom.“
Nije ostavio Raceu nikakav izbor. Krenuo je sa njim, samo sa malo više
poštovanja nego kada ga je dovukao ovamo, namigujući mi dok su prolazili.
Zellman je posmatrao kako odlaze, mrseći rukom svoje kovrdže, pre nego što se
okrenuo ka nama. „Jordan je slab na tvoju sestru. Govorim ti, pre nego što to
postane problem.“ Podigao je ruke u vis. „I nemoj sad da onaj mračni Cross krene
na mene. Ja to neću dočekati kao taj lik. Ja ću te samo tresnuti po sred lica.“
I bi to uradio. Na kraju bi dobio batine od Crossa, ali za njega, to bi bilo vredno.
Nasmejala sam se, ali mi je laknulo kada je to još malo smanjilo tenziju. Cross je
počeo da postavlja pitanja, ali Zellman nije odgovarao.
Nastavio je da odmahuje glavom, govoreći: „Moraš da pitaš Jordana,“ sve dok se
Jordan nije vratio. Sam.
 Jordan je pokazao rukom preko ramena. „Ostavio sam novog tipa sa Taz.
Navijačice su je saterale u ćošak.“ Klimnuo je glavom ka Zellmanu. „Sunday želi da
zna da li hoćeš da se vidite večeras.“
Zellman je gunđao. „Jesam li ja u ekipi?“ Zastao je, žmirkajući u mene. „Jesi li još
uvek u svađi sa njom? Mislio sam da se to završilo nakon onog sa gumama.“
„Molim?“
„Ma nema veze.“ Podigao je palčeve Jordanu. „Ja sam tu i spreman za šta god da
se dešava večeras i što ima veze sa Sunday i seksualnošću.“ Počeo je da skakuće
gore-dole.
Na tu pomisao napravila sam grimasu, ali sam se setila razgovora iz radne sobe.
Razmenivši pogled sa Crossom, rekla sam: „Hm, momci?“ Nakrivila sam glavu ka
Crossu. „Hoćete li da ih ispitate malo šta se još dešava sa Ryersonom? Onim
lošim.“
To je Jordanu i Zellmanu privuklo pažnju.
To je bio posao za ekipu, a nakon što je Cross preneo najnovije Alexove ludorije,
Jordan je opsovao.
„Ti to ozbiljno? On jebeno laje na sva zvona kako su oni najveći i najopakiji?“
Cross je klimnuo glavom, a onda smo svi zaćutali.
Nismo govorili ni reč, ali sam znala šta se dešava.
Mi smo bili Ekipa Vukovi. Bili smo četvorka i bili smo žestoki. Nije nam bila
potrebna brojnost ostalih ekipa, ali ono što nas je čvrsto vezivalo, ponekad nije
moglo da nadoknadi činjenicu da nas je bilo samo četvoro. Ako bi došlo do rata,
držali bismo se zajedno i izašli na crtu, radili bi pametno. Ali prevencija je uvek bila
prvi korak.
To je značilo da neko mora da porazgovara sa Alexom. On je bio brzoplet, a
najbolja osoba za razgovor sa njim je bio Drake, što je značilo da se vraćam na
mesto gde sam bila ranije.
Ja da razgovaram sa njim.
„Jebiga.“
Jordan je uzdhnuo. „Znaš da je to najbolja opcija.“
Ali ipak.
Odmahnula sam glavom, gurajući ruke u džepove. „Ovo jebeno nije u redu.“
Cross je prišao bliže, okrznuvši me ramenom. „Ja ću ići sa tobom.“
„Ah.“ Jordan je trgnuo glavom sa desne na levu stranu. „Ne. Dođavola ne. Ne bih
da budem pametnjaković, ali to ne bi bilo dobro. Svi znamo koliko te Drake
Ryerson mrzi, tako da se slažem sa Bren.“
„Slažeš se? Ja ne moram da idem?“
 „Trebalo bi da povedeš svog brata.“
Ooo. Dvostruko jebiga.
„I trebalo bi da idemo odmah, pre nego što bilo šta postane još gore.“
Vidi ti Jordana, ponaša se kao vođa.
Napravila sam facu, ali sam se predala. „Dobro.“
Jordan i Zellman su otišli do Jordanovog kamioneta, a Cross i ja smo otišli do
mog Jeep-a.
 22. Poglavlje
Tuesday Tits je bio totalna suprotnost Mannyju. Sam naziv je davao takav utisak.
Dok smo prilazili baru mog brata, čitav red motora je bio parkiran ispred ulaza.
Zaustavili smo se u sporednoj uličici i zatekli i tamo još jedan niz parkiranih
dvotočkaša.
Tuesday Tits su gostili grubu publiku - ne samo ekipu mog brata, iako su se
uklapali, već i bajkersku bandu koja je često posećivala Roussou. Kako smo
zakoračili unutra, gomila momaka koji su nosili kožne prsluke su pili i igrali bilijar.
Nekoliko njih je stajalo za stolovima, razgovarajući.
Svi razgovori su se utihnuli i sve oči su bile uperene u nas.
Izgledali su kao da su osetili sveže meso.
„Kako ide, Bren?“ Barmen je upitao.
Bila je to samo formalnost. Nije ni želeo da zna odgovor.
Barmen je bio jedan od članova Channingove ekipe. Hteo je stalnim mušterijama
da stavi do znanja da drže ruke dalje od nas.
Klimnula sam glavom u znak pozdrava, zastavši odmah kod zadnjih vrata. „Je l’
on tu negde?“
Pokazao je ka hodniku pozadi. „U njegovoj kancelariji.“
Jordan i Zellman su prošli pored mene, krenuvši ka jednom od slobodnih
bilijarskih stolova. Znali su za pravila. Nisu smeli da razgovaraju sa bajkerima, osim
ako su ih poznavali. Posebna pažnja im nije bila od pomoći, a Jordanova usta - to
bi privuklo posebnu pažnju.
Otvorila su se vrata kancelarije mog brata i on je izašao napolje. „Da li ja to
čujem ime moje sestre?“
„Da.“ Krenula sam ka njemu dok je Cross išao za mnom. „Ćao.“
Namrštio se na mene, a zatim na Jordana i Zellmana. „Društvo, ne želim da
budete ovde.“
„Znam, ali ovde sam s razlogom.“
„Zašto?“
„Moram da idem da vidim Drakea, nešto u vezi sa ekipom.“
„Sa ekipom? Koliko ja znam, on više nije deo ekipe.“
„Da. U tome i jeste problem.“
Iza mene, Channing je nastavio da gleda gde su Jordan i Zellman stajali. Pratila
sam, videvši razlog njegove zabrinutosti. Nekolicina bajkera se okupila u njihovoj
blizini. Ponekad to i ne bi bilo tako loše. Većina njih su bili ok, ali ovi nisu. Ako su
označili Jordana i Zellmana kao nekog ko je previše energičan i muva se okolo - ili
kao prevarante - biće problema. Moto klubovi su bili žešći nego mi. Nije bilo
granice koju ne bi prešli. Mi smo koegzistirali. Sve se vrtelo oko toga, a čak je i ta
granica bila klimava.
Ovo je bilo jedno od područja kojima je Channing upravljao za Roussou, dok su
se ostali držali po strani.
„Tvoj bivši ide u školu udaljenu šest sati odavde,“ reče Channing. „Neću da voziš
do tamo.“
„Molim?“ Okrenula sam se pogledavši u njega. „Ma daj. Nisi valjda ozbiljan?“
„Chad je morao da ode. On je u istom gradu.“ Chad je bio još jedan od članova
Channingove ekipe. „On ga može naći i obaviti razgovor umesto tebe.“
„Ne.“
„Da.“
Channing je otišao pozadi kako bi posmatrao bajkere. Dvojica momaka su prišli
Jordanu i Zellmanu. Barmen je zastao, gledajući od njih ka Channingu. Čekao je na
znak. Na hodniku su se otvorila još jedna vrata, i Congo, još jedan Channingov
član, je došao.
Stao je odmah pored Channinga.
Congo je možda bio nizak, ali je bio mišićav i nije bio neko s kim se trebalo kačiti.
Bio je kao mali, ćelavi bodibilder.
„Da, Bren.“ Channing je ponovio, opsovavši kroz zube dok je prolazio pored
mene.
Bajkeri su sada razgovarali sa Jordanom, nudivši mu pivo i pokazujući na bilijarski
sto.
Moj brat je krenuo ka njima, a zatim se okrenuo mahnuvši rukom ka meni. „Izlazi
odavde. Odmah.“ Zatim je nastavio dalje približavajući se bilijarskom stolu.
Okrenula sam se na vreme videvši njegovog člana kako zaključava kasu.
Congo je krenuo napred sa metalnom šipkom u ruci. Nisam imala pojma gde je
nabavio to. Nije je imao kod sebe kada došao niz hodnik.
„Sranje.“ Cross je stao bliže meni. „Možda bi trebalo da ideš?“
Pogledala sam ga s nepoverenjem. Ovo je moja ekipa, moj brat. Nisam se
pomerila.
Uzela sam svoj nož, gurnuvši ga pod majicu uz telo. Nisam ga izvukla napolje.
Moja ruka je bila na mestu, za svaki slučaj.
„Hej društvo.“ Channing je pršao i bacio ruku oko Jordanovih ramena. Bio je za
koji centimetar niži, ali ga je povukao dole, kao da će da ga uhvati u zahvat.
Povukao ga je nazad iza stola, uzimajući mu bilijarski štap u isto vreme. „Izvinite
me,“ rekao je bajkerima. „Moram da izbacim ove maloletnike odavde.“ Gurnuo je
Jordana ka nama. „Čuo si me, mali. Gubi se.“
Jordan je napravio nekoliko koraka, mršteći se na nas, a zatim na mog brata.
Zellman je bio odmah pored njega.
„Hteli smo da odigramo partiju bilijara.“ Jedan od bajkera je podigao štap koji je
Zellman ostavio za sobom. Imao je ožiljak koji se protezao preko celog lica.
„Izgledaju kao da imaju novca za trošenje. Nemaš ništa protiv, zar ne?“
Channing je stajao tačno između nas i njih, a još nekolicina bajkera je počela da
obraća pažnju. Nekoliko njih je prišlo bliže. Moj brat je držao ruke u vazduhu. Glas
mu je zvučao glatko i skoro veselo, ali mu se vilica ukočila.
„Nedavno sam dobio kaznu zbog maloletnika. Žao mi je društvo. Moraćete da
igrate na nekom drugom mestu.“
Bajker koji je držao štap je pokazao ka Jordanu. „Šta kažeš na to? Društvo,
hoćete da igrate na nekom drugom mestu?“
Channingova ramena su se ukočila. „Onda negde u Friscou.“
Ne kod Mannya.
Ne u Roussou.
To je bila poruka mog brata.
Čekala sam da vidim njihovu reakciju, ali Channing nije. Okrenuo je leđa i čim je
to uradio, cela bezbrižna fasada je pala. Na usnama mu se video bes.
Videvši to, Jordan se vratio korak nazad.
Channing bi ga razbio ako ne bi otišao.
Jordan je pročistio grlo. „Ma ne. Možda sledeći put. Mislim da smo dobili šta
smo hteli.“ Pogledao je u mene. „Je l’ tako? I tebi je dosta za večeras?“
Dramatično je izbečio oči.
I ja sam shvatila njegovu poruku. „O da.“ Nasmešila sam se svom bratu. „Vidimo
se u ponedeljak?“
Nisam čekala na Channingov odgovor. Sa Crossom, Jordanom i Zellmanom iza
sebe, požurila sam napolje, skrenuvši desno u uličicu i prošavši pored još nekoliko
Channingovih članova i mog rođaka, Scratcha. Prepoznala sam Moosa. Bio je ćelav
kao i Congo, ali visok, sa tetovažama koje su mu prekrivale glavu i vrat. Drugog
momka nisam prepoznala.
Scratch je krenuo odmah za mnom, ne prekidajući korak. „Hej, mala rođako!“
Nakon dve sekunde me je uhvatio svojim rukama, bacivši me u vazduh.
Channing je bio borbena mašina, i održavao je svoje telo u formi, ali Scratch je
bio skoro isto toliko jak. Bio je istih godina kao i Channing. Odrasli su zajedno kao
braća, samo što je Scratch bio u hraniteljskom domu. Pa, da budem preciznija,
proveo je svoj život skakućući od kuće njegove majke do naše, a onda do drugih
ljudi. On i naš polubrat su imali slično vaspitanje, ali Maxu jedva da je bilo
dozvoljeno da nas viđa. Njegova prava majka je mrzela nas, mrzela je Roussou,
mrzela je našeg oca. Bio je to život pun svađa i zbog toga jedva da smo znali Maxa.
Ali obojica, i on i naš rođak su ispali najbolje što je moglo, s obzirom kako su
odrasli.
Znam da je Scratch rekao da mu je to pomoglo da odraste u ono što je danas.
„Hej, Scratch.“ Nisam mogla da ga obeshrabrim. Da jesam, nastavio bi da me
zadirkuje. Voleo je da me čačka. Izdržavala sam to koliko god sam mogla, kako bi
se osećao voljen, ali obično ne bi prošlo dugo pre nego što bi dobio lakat u
stomak, vrat ili međunožje. Ako bi me zadirkivao previše, taj udarac bi došao brzo
uz dodatnu energiju.
Čuo je upozorenje u mom glasu i spustio me na noge skoro odmah. Podigao je
ruke do mojih ramena.
„Šta ti radiš ovde? Šta ste naumili?“
Moose i drugi momak su čekali pored njega.
„Već ste upali u nevolju?“ Upitao je Moose.
Osetivši Scratchove prste kako stežu moja ramena, pomerila sam se kako bih se
oslobodila njegovog stiska. Ustuknuo je, kao da je bila njegova odluka da me
pusti.
Uputio mi je polu-smeh. „Je l’ treba da očekujemo da tvoj brat bude u svom
raspoloženju?“
Moose se nasmejao. Onaj drugi je ostao bezosećajan.
Cross je krenuo napred, stajući pored mene.
Moose ga je pozdravio. „Cross.“
„Moose.“
Moj rođak i onaj tihi su mu klimnuli glavom. Cross je uzvratio pozdrav.
„Trebalo bi da bude dobro,“ rekoh Scratchu. „Nešto u vezi sa ekipom.“
Moose i onaj drugi lik su izoštrili pogled.
„U vezi sa ekipom?“ Moose je ponovio.
„Jesi li u nevolji?“ Upitao je Scratch.
Odmahnula sam glavom. „Ne. Pitaj njega. Nije ništa važno.“
Moose i onaj drugi momak su razmenili poglede, a zatim krenuli ka baru. Moj
rođak je ostao, mršteći se na mene.
„Šta se dešava?“ suzio je pogled.
„Pričaj sa mojim bratom.“
 „Ja jesam tvoj brat.“
Da. Da, jeste. Ponekad sam zaboravljala da sebe smatra mojim bratom. Bio je tu
manje nego Channing, ali bio je u pravu. Na neki čudan način, obojica su se trudili
da paze na mene koliko su mogli, ili kada bi se setili.
Za mene je to ponekad bilo zbunjujuće.
Podigla sam ključeve. „Nešto u vezi sa ekipom. Channing će ti ispričati.“
Scratch je pogledao u Crossa. „Je l’ paziš na nju?“
Cross je rukom prešao preko lica. „Pazim na nju onoliko koliko mi dozvoljava.
Recimo to tako.“
„Je l’ idemo ili šta?“ Jordan je upitao. Zellman je čekao sa njim.
Cross im je mahnuo. „Bićemo iza tebe. Kreni.“
Mahnuvši kroz prozor, Jordan je izvirio. Cross i ja smo krenuli ka mom Jeep-u.
Scratch je otvorio vrata bara, ali se okrenuo još jednom. „Čuvaj se, mala
Monroe,“ povikao je. „Jesi čula?“
Ulazeći u auto, podigla sam ruku, mahnuvši odsutno. „Vidimo se kasnije, Scratch.
Priredi mom bratu pakao umesto mene.“
Još jednom se nasmejao. „Ne moram. Ti to radiš dovoljno!“
Već sam imala ključeve u bravi, kada se poznati Taurus zaustavio pored nas.
 23. Poglavlje
„Šta jebote?“ Cross se nagnuo napred, vireći.
To je bila Taz. Posmatrali smo dok je izlazila napolje, otvorila zadnja vrata i
izvukla roze torbu punu papira i drugih predmeta.
„Šta to ona radi?“ zarežala sam.
„Jesu li to plišane životinje?“
Cross je pitao mene. Nisam imala pojma. Slegla sam ramenima, i kao da smo
vratili pokrete unazad, oboje smo uhvatili za bravu na vratima u isto vreme. Izašli
smo na suprotnim stranama mog Jeep-a, čim je prošla pored nas. Videvši nas, Taz
je skočila i vrisnula, a polovina stvari iz torbe je ispala na zemlju.
„Aaahh!“ zurila je u nas na sekund, pre nego što se sagnula da pokupi stvari sa
zemlje. „Šta vi radite Ovde?! Umalo sam doživela srčani udar. Najavite se.
Obavestite me kada…“ Gurnula je ruku, a zatim je pogledala i njen glas je
izbledeo. „Dok ste u svom Jeep-u.“
Papir je poleteo pored Crossa, a on je stao na njega kako bi ga zaustavio. Pre
nego ga je zgrabio, uzvratio je pogled svojoj sestri. „Za razliku od tebe, mi imamo
razlog da budemo ovde. Šta ti radiš?“
Oštro nas je pogledala, pokupivši ostatak svojih stvari. Bilo je tu knjiga, dve
plišane igračke, mnogo papira. Videla sam leksikon i kićanku. Rukom punom
papira pokazala je ka zadnjim vratima Tuesday Titsa.
„Krenula sam tamo da nađem sponzora - jednog koji nikada ranije nije bio
uhvaćen.“
Cross se ozario, pokazujući rukom ka znaku na vratima. Zadnji ulaz Tuesday
Titsa. Ispod njega je bila crna rupa sa strelicama urezanim u drvo, koje su
pokazivale na nju.
„Samo ime bi trebalo da ti kaže, da ti ovde nije dozvoljen pristup!“ Skoro da je
vikao.
„Je l’ to vezano za onu stvar oko koje si tražila da ti pomognem? Ono oko
humanitarnog rada? Zar ti Jordan nije doveo Racea Ryersona? Trebalo je da ti da
dovoljno novca. To je on rekao.“
Zastala je. Usta su joj ostala otvorena, a zatim ih je naglo zatvorila. Podigla je
ruku gladeći kosu. „Da. Mislim, jeste i to je više nego dovoljno novca. Da.“ Spustila
je torbu na zemlju i ponovo se uspravila, nameštajući svoju odeću. „Da li ste -
mislim, pomislila sam da bih možda mogla da sakupim više, znate?“
 Na to sam samo mogla da podignem obrve.
Ona je tu, u baru mog brata - u njegovom grubom i veoma opasnom baru - kako
bi sakupila više.
Cross je zastenjao, zabacivši glavu i mogla sam da vidim kako koluta očima.
„Jebote, je l’ me zajebavaš?“ Uhvatio se za kosu, suzdržavajući se tako na sekund.
„O bože, Taz. Za tebe je jebote tako opasno da uopšte dođeš ovamo –“
„I to sama,“ dodala sam.
Glas mu je bivao glasniji. „I sama! DOŠLA SI SAMA!“
Pokazala sam ka zadnjim vratima. „Gledaj, šta god da radiš, moraćeš time da se
pozabaviš kasnije. Ne možeš da ideš tamo.“
„Molim?“ Ostala je otvorenih usta. „Zašto ne?“
Jer je bilo opasno, baš kao što je Cross upravo povikao, ali u trenutku kada je
stvarno bilo opasno. Channing bi na isti način vikao i na mene, da je izašao i video
da smo još tu.
„Moramo da idemo, Taz. Ozbiljno to mislim.“
„Ali.“ Pogledala je u sve svoje stvari, u životinje (nije mi bilo jasno zašto je kog
đavola imala životinje), leksikone i zastenjala. „Imala sam plan. Bila je to velika
stvar. Trebalo je da imam prezentaciju. Imala sam rekvizite. Htela sam da pustim
pesmu na radiu. Sve sam uvežbala.“
Šmrcnula je, još uvek gledajući u svoje stvari.
Ah. Sraaanje.
Cross i ja smo pogledali jedno u drugo.
Ovde nije bio cilj dobiti donaciju. Mislim, jeste, ali bilo je tu još stvari. Više zbog
nje, više zbog, pretpostavljam, Sunday Barnes i svih ostalih devojaka koje je Taz
pokušavala da impresionira. A ako bih se nekim čudom zapitala, možda je nešto
od toga bilo vezano i za nas.
Zažaliću zbog ovog. Znala sam to, ali sam ipak čula sebe kako izgovaram, „Slušaj,
ako ti je još uvek potrebna donacija od Tuesday Titsa, ja ću ti je nabaviti.“
Podigla je pogled, širom otvorenih očiju i punih nade.
„Ali ne sada.“ podigla sam gore ruku. „I niko, apsolutno niko, ne sme znati da
sam ti ja to sredila.“
Cross je skrenuo pogled u stranu.
Videla sam mali smešak. Pitao se kako će njihova donacija uopšte biti odobrena.
Te sponzorisane reklame imaju ištampane velike postere. Tuesday Tits? I nije baš
neki brend koji bi trebalo da predstavlja obrazovnu ustanovu.
Ali to je bio problem za neki drugi dan.
Izgledala je spremno za svađu, pa sam dodala. „Gomila grubijana visi tamo.“
 „Ali… Dobro. U redu.“ ponovo se sagnula kako bi sve pokupila i uspravila se sa
torbom u rukama. „Ipak bi mi trebala pomoć sa sponzorima. Raceov otac je veliki
sponzor, ali je na kraju priznao da možda nećemo moći da računamo na njega.“
Kakva šteta.
Sva ta priča o sponzorima i kuda je to vodilo, o događaju, sa reklamama - to nije
nešto na šta sam navikla.
Govorila je kao jedna od onih devojaka, kao Sunday ili Monica, ili… Morala sam
priznati, kao Taz. Jer bila je jedna od njih, pokušavala ona da sama krči svoj put ili
ne. Ona je bila normalna. U takvom načinu života, ja sam bila autsajder.
Jordanov kamionet je zaurlao iza nas, a Taz je zastenjala. „Jesi li ozbiljna? Moraju
li biti ovde zbog ovog?“
Nisam imala poverenja u Taz.
Čak i da je nateram da ode sad, da nisam izašla u susret zbog donacije, imala
sam osećaj da bi došla sama - a to bi moglo stvari učiniti gorim nego što su sada.
„Sačekaj.“ Izvukla sam svoj telefon i zabacila se u sedištu birajući broj.
Trenutak kasnije čula sam: „Tuesday Tits! Večeras je akcija petkom uveče, samo
dva dolara tekila.“
Ovoga puta, to je bio Moose. „Moose.“
„Bren? Vi ste još ovde?“ Nije mi dozvolio da odgovorim. „Hoćeš opet svog
velikog brata da čuješ?“
„Ne. Hm, mogu li umesto njega da čujem Scratcha?“
„Sačekaj.“
Veza je bila tiha, a onda sam čula bip i začuo se glas mog rođaka. „Zaboravila si
nešto?“
„Hej.“ Taz me neprestano gledala, pa sam se okrenula. „Pojavila se Crossova
sestra. U potrazi je za donacijama –“
„Sponzorima,“ Taz me ispravila.
„Sponzorima u vezi sa nekim humanitarnim događajem. Ne verujem joj da će me
sačekati da kasnije pitam Channinga. Mislim da će ponovo pokušati sama.“
„Hej!“
Ignorisala sam je. „Pitala sam se da li biste vi momci dali nešto novca, ako da,
možete li izaći napolje sada tako da završimo više sa tim?“
„Oh.“ Zastao je na sekund. „Znaš da to nikad nismo radili, osim u slučaju trke
motora ili slično. Da. Zainteresovan sam za to. To je u dobrotvorne svrhe?“
„To je u dobrotvorne svrhe, zar ne?“ upitala sam Taz.
Klimnula je potvrdno. „Za dečiju bolnicu.“
Cross je počeo da se smeje.
 Namrštila sam se. „Mi imamo dečiju bolnicu?“ Bolnica koju smo imali je bila
sranje. Većina nije ni smatrala da Roussou ima bolnicu. Ljudi koji su bili imalo
svesni su išli u onu u Fallen Crestu.
Udarila je brata u rame. „Da. Dobro, udaljena je dva sata i u drugom gradu, ali
da.“
Govorila sam u telefon. „Dečija bolnica koja je udaljena par sati.“
„Da, čuo sam te. Evo izlazim odmah.“ Čula sam udarac, a zatim praznu liniju.
„Evo izlazi.“
Taz je širom otvorila oči a njeno uzbuđenje je raslo. Klatila se napred-nazad na
štiklama.
Nije prošlo dugo, kada se moj rođak pojavio. Nosio je ispod majicu koja je isticala
mišiće, a odozgo je obukao majicu kratkih rukava Tuesday Titsa. I Channing i
Sratch su je nosili šta god da su radili. Ponekad su izgledali veoma profesionalno.
Nekada su izgledali kao redovne mušterije, a ponekad kao mušterije koje nikada
ne idu kući. Kosu je zalizao unazad, a njegove oči su svetlucale i ja sam znala da je
nešto od toga išlo u korist Taz.
Blenula je, pregledajući Scratchove tetovaže. On i moj brat su bili prekriveni
tetovažama.
„Dugo se nismo videli!“ Scratch mi je namignuo. Nagnuo se i šapnuo. „Unutra je
pravo sranje. Trebalo je da odete odavde pre pet minuta.“
Klimnula sam, mrmljajući. „Hoćemo.“
Gledao je u mene još koji trenutak, kako bi bio siguran da shvatam da je
ozbiljan, a zatim se okrenuo. U roku od nekoliko sekundi Taz mu je jela iz ruke.
Samo što se nije kikotala i crvenela. Cross je nekoliko puta izgledao kao da će
povratiti ručak, kao i Jordan, koji je izašao iz kamioneta i stao pored mene. Ruke
su mu bile prekrštene preko grudi i ostale su tako sve dok Scratch nije izvukao
svoju čekovnu knjižicu.
Jordan je progunđao, lagano doirujući moje rame. „Videli smo neke druge
bajkere kako idu ovamo dok smo se vraćali.“ I kao po komandi, nekoliko bajkera je
protutnjalo uličicom, u pratnji još njih nekoliko. Zatim još tri.
„Znam.“
Grudi su mi se stegle, kao prvi znak upozorenja. Bilo je teško disati.
Scratch se ispravio, držeći ček u ruci. Kada je nekoliko bajkera došlo u uličicu,
gledajući u nas, Scratch ga je gurnuo meni u ruku. „Vreme je da idete, Bren.“
„Čekaj. A priznanica?“
„Jebote, sklanjaj je odavde,“ rekao je kroz šapat.
Jordan je išao ispred Taz, govoreći: „Daćemo mu je kasnije.“
 „Ali, moj auto –“
„Vratićemo se kasnije po njega.“ Rukama je pronašao njena ramena i krenuo je
unazad zajedno sa njom sve do njegovog kamioneta.
Bajkeri su nas posmatrali. Nisu prišli.
Cross i ja smo skoro stigli do mog Jeep-a, a onda sam ja zastala nekoliko metara
dalje. „Treba li vam podrška?“
Scratch nam je mahalo. „Samo idite. Tvoj brat obično izlazi sa svim tim na kraj.
Bićemo u redu.“
Cross je pogledao u mene, ali ja sam uradila kako je moj rođak rekao. Odvezli
smo se do kraja bloka i kružili okolo, dok nas je Jordan pratio. Zellman je uskočio u
taksi, a ja sam mogla da vidim Taz i njene ruke u vazduhu. Njena pink torba joj je
bila u krilu. Plišani flamingo je bio na vrhu, a ona je morala da se pomera kako bi
videla nešto od njega.
Polovina bajkera je još uvek bila napolju. Još četvorica su im se pridružila.
Cross je tiho rekao. „To je ceo moto klub.“
Usta su mi bila suva. „Znam.“
„Scratch je rekao da će biti u redu?“
Nisam znala šta da kažem. Do sada moj brat i rođak nisu morali da idu protiv
moto kluba, a ova grupa je obično dolazila da se zabavi ili opusti.
Danas su bili na ivici.
Nisam imala dobar osećaj.
Skrenula sam levo, što dalje od njih, a kada smo izašli na glavnu ulicu kroz
Roussou, skrenula sam desno.
Išli smo do Mannya.
 24. Poglavlje
Cross je bio na telefonu, prenoseći plan Jordanu i Zellmanu.
Mada, da budemo iskreni, i nije bilo nekog plana. Ja sam samo išla da vidim
Heather. Da je Channing bio u nevolji, osim mene i svoje ekipe, ona je bila jedina
osoba kojoj bi se obratio. Nisam znala šta bi ona mogla učiniti, ali bar bi znala šta
da uradi ili ne uradi. Verovala sam joj. Ako bi ona rekla da se ne brinem, ja ne bih,
ali sam imala dovoljno loš osećaj u stomaku da bih prešla dodatne kilometre i
pitala je za mišljenje.
Heatherina kuća je bila iza Mannya, pa sam parkirala pozadi. Jordan je stao iza
mene i nakon što su svi izašli napolje, rekla sam Crossu: „Uzmi svoju sestru i vodi
je kod Mannya. Vidi da li je Heather tamo.“
„Moram da uzmem svoj auto,“ čula sam Taz. „Šta ako ga ti bajkeri unište? Cross,
mama će biti tako ljuta.“
Krenula sam ka prednjem tremu ispred Heatherine kuće i pokucala jednom. Njen
brat je nekad bio tu, a nekada ne. Nisam čula nikoga unutra, ali prednja vrata su
bila otvorena, a spoljašnja vrata nisu bila zaključana. Zvecnula sam još jednom.
„Heather! Jesi tu?“
Vrata su se zalupila za mnom i ja sam se naglo okrenula.
Bio je to Brendon, Heatherin brat, držeći kesu sa đubretom i stojeći na zadnjim
vratima Mannya.
„Ona je ovde,“ povikao je. „Šta se dešava?“ Brandon je bio stariji on Heather i
Channinga, ali je bio mladolik. Verovatno je bio blizu tridesetima.
„Samo hoću nešto da je pitam.“
„Dobro.“ Mahnuo je rukom preko ramena, bacivši đubre u isto vreme. „Hoćeš
da je pošaljem napolje?“ Namrštio se, blenuvši u mene, pomalo oštro. „Je l’ ovo
vezano za ekipu?“
Brandon nije bio u ekipi. Nije ni Heather, ali znali su dovoljno da bi bili oprezni.
„Samo nešto što bih htela da je pitam. To je sve.“
Brendon je klimnuo glavom. „Sačekaj pet minuta. Svakih deset minuta postane
nervozna i eksplodira.“ Bespomoćno je slegnuo ramenima. „Sav taj šećer je čini
dodatno mrzovoljnom.“
„Čula sam to!“ Čulo se iznutra.
Prevrnuo je očima i za sobom ponovo otvorio vrata. „Znam. I hteo sam da čuješ
to.“
 Kako je njen brat ušao unutra, Heather je izašla napolje. Njena plava kosa je bila
skupljena u neurednu punđu, a donja polovina je bila upletena. Posegnuvši za
džepom, opsovala je i spustila se u jednu od stolica oko ložišta za vatru. Zabacivši
se unazad, izbacila je nogu iznad ložišta, pokazujući tako dobar deo kože kroz
pocepane farmerke.
Zellman je zastenjao. „Čoveče.“
„Stvarno?“ Blenula sam u njega. „Praktično, ona mi je zaova.“
Takva je bila Heather. Otkako je znam, odisala je seksualnošću, htela ona to ili
ne. Prosto, bila je takva.
Samo je odmahnuo glavom. „Čoveče.“
„Bren.“ Heather je ponovo potapšala džepove, a zatim zastenjala za sebe.
Pokazujući mi da priđem, reče. „Tvoja prijateljica trenutno saleće mog brata. Da li
treba da znam razlog?“
Prišla sam, ali nisam sela preko puta nje. Još uvek je činila da se osećam
nelagodno u njenom prisustvu.
„Samo čekaj. I tebe će pitati.“
Progunđala je nešto, lupkajući po naslonu stolice. „Pa. Dobro. Šta ima? Nije
normalno za tebe da me tražiš. Samovoljno.“
Jordan i Zellman su seli. Obojica su se smejali na njene reči.
Oštro sam ih pogledala. Obojica su zavezali.
Zatim sam i ja sela. „MC se pojavio u Tuesday Titsu - ono kao cela grupa. Nisu
izgledali kao da su tamo da bi se samo zabavljali.“
„Sranje.“ Ustala je, tapkajući po svojim džepovima dok je ulazila unutra. „Odmah
se vraćam.“
Jordan je posmatrao kako odlazi. „Šta je to sa rukom?“
„Prestala je da puši. To joj je bila životna navika.“
„Oh.“ Klimnuo je glavom, shvativši. „Imao sam ujaka koji je pušio celog svog
života, sve dok nije bio u svojim šezdesetima.“
„Šta se desilo?“ Zellman je upitao.
Jordan nije ni trepnuo. „Dobio je Parkinsonovu bolest i zapalio kuću,
pokušavajući da upali cigaretu.“
„Čoveče. Žao mi je. Prestao je nakon toga?“
„Jok. umro je. U požaru,“ dodao je.
Zellman i ja smo blenuli u njega, ali bez reči. Zatim smo svi čuli Taz iznutra.
Možda je to bio okidač ili možda zato što sam čula Heather kako je gađa ne bi li je
„ohladila”, ali iz bilo kog razloga, osetila sam se smirenije. Heather nije bila kao
Channing.
 Da je trebalo da znam nešto radi njegove bezbednosti, ona bi mi rekla. To je bila
jedna stvar - nikada nije birala reči. Izgleda da nije smatrala da treba da me štiti i
štedi. Znala je da imam ekipu i da je to dobra ekipa. Rekla bi mi da je trebalo da
uradimo nešto, tako da sam taj problem gurnula negde u kraj.
Nije prošlo dugo kada se Heather vratila. Mahnula mi je svojim telefonom pre
nego što je ponovo sela.
„Izgleda da je sve pod kontrolom. Bilo je malo štucanja, ali imam nekoga ko će
me pozvati ukoliko bude potrebe da brinem. Tako da, pretpostavljam, bićemo u
kontaktu?“ Njen smeh je bio iskrivljen. „Žao mi je. Znam da ste bili zabrinuti.“
„Samo želim da znam ako treba da im priskočimo u pomoć. To je sve.“
Odmahnula je glavom, skupivši obrve. „Ne. To bi Channa još više zabrinulo. Zvao
je još svojih momaka, ali obavestiću te šta se dešava.“
Čuvši ponovo Taz, pokazala sam ka unutra. „Moja drugarica želi da budeš
sponzor u nekoj humanitarnoj akciji.“
„Dobro. Spomenula je nešto kada sam ušla unutra.“
„Hoćeš li?“
Heather se sagnula dole i ponovo ispravila, držeći u ruci svoju staru pušačku
konzervu. Ujela se za usnu, gledavši je sa malo više obožavanja. Promrmljala je,
odsutno, „Da li pitaš u njeno ime? Ili i ti pitaš za sponzorstvo?“
„U njeno ime.“
„To je zanimljivo,“ reče Heather, podignuvši glavu. „Počela je rečenicom da, ako
sponzorišem reklamu, pomoći ću i tebi.“
„Jesi li ozbiljna?“
„Njene reči su bile – 'Ti se zabavljaš sa Channingom Monroom, a njegovoj sestri
je potrebna tvoja pomoć'.“
„Ja - “ uzdahnula sam.
Jordanovo frktanje je prešlo u smeh. „To baš liči na Taz.“
Zellman je nastavio da gleda u Heatherinu golu nogu. Skoro da sam bila sigurna
da sam videla kako balavi na nju.
Onda je Cross izašao, pustivši da se vrata zalupe za njim. U jednoj ruci je imao
burger, a u drugoj manju kesu sa pomfritom. Dodao mi je pomfrit. „To je za tebe.“
Kopajući po džepovima, izvukao je dva pakovanja kečapa i predao mi.
„Šta? Jedemo ovde?“ Upita Jordan. Pogledao je u mene. „Jedemo sada?“
Bacila sam pogled na Heather. Izgledala je opušteno, iako je gledala u tu
konzervu na isti način kao što je Zellman gledao u nju. Slegla sam ramenima. Zašto
da ne? Taz je još uvek bila unutra.
„Meni je to u redu.“
 „Pogodak.“
Jordan je skočio. Zellman nije, još uvek je bio ometen.
„Druže.“ Jordan ga je udario nadlanicom po ramenu.
„Ha?“ Zellman je trepnuo nekoliko puta. „O, ćao Cross.“ Pogledao je bliže.
„Čekaj! Uzeli ste hranu? Jedemo ovde?“ I bilo je neizbežno; njegov pogled je
ponovo sleteo na Heatherine noge.
„Čoveče,“ zarežala je, stežući rukom konzervu. „Ako ne prestaneš da piljiš u
mene, tresnuću te u glavu ovom konzervom. Je l’ ti jasno?“
„Jasno.“ Trgnuo se unazad, kao udaren, a onda je požurio unutra za Jordanom.
„Daa.“ Cross se spustio u jednu od slobodnih stolica. Naslonio se, ispruživši noge
na prazno ložište.
„Dobro.“ Heather je ustala dodavši mi konzervu. „Moram da idem na radno
mesto ili da radim nešto. Pomislili ste da sam prevazišla ovo sranje, ali nee. Loša
jebena životna navika stvarno znači loša jebena navika za ceo život.“ Na trenutak
je zaustavila pogled na meni, a onda krenula ka vratima. „Javiću vam ako ponovo
pozovu.“
„Hvala ti.“
„Još uvek si zabrinuta?“ Upitao je Cross, nakon što su se vrata za njom zatvorila.
„On je moj brat. Mislim, to je valjda normalno. Zar ne?“
Cross je spustio burger na stolicu pored sebe. „Biće on u redu.“ Pogledao je
preko ramena u pravcu kuda je Heather otišla. „Ako stvarno budemo potrebni,
ona će nam reći da idemo. Znaš to.“
Znala sam da je u pravu. Channing ne bi želeo da se mešamo, ali Heather nije
bila moja sestra. Ona bi nas poslala, ako bi pomislila da treba da idemo, ili bi
pozvala druge momke da mu pomognu. Dolazak ovamo mi je pomogao da
shvatim da je još jedna osoba zabrinuta za njega - i sranje, upravo sam shvatila da
sam zapravo zabrinuta za svog brata.
Mog brata.
Trepnula sam nekoliko puta, uspravivši se u šoku. „Zabrinuta sam za svog
brata?“ Kako se to desilo?
Cross je zagrizao svoj burger i nasmejao se punih usta. „Znam. Kao da smo u
nekom drugom univerzumu ili nešto tako. Kakav je osećaj?“
„Kakav je koji osećaj?“
„Osećati se pomalo normalno?“ Progutao je hranu, a oči su mu potamnele,
iznenada postajući ozbiljne. „Logično je brinuti za svoju porodicu.“
U mom svetu nije.
Namrštila sam mu se. „Ti si moja porodica.“
 Glas mu je postao tiši. „Znaš šta mislim.“ Još jednom je zagrizao burger.
Nikada ranije nisam nekoj drugoj ekipi nudila podršku svoje ekipe. I to je bilo
drugačije. Channing je uskakao kako bi pomogao da se reše nesuglasice među
ekipama, ali zapravo izjednačiti moju ekipu sa njegovom - to se nije desilo. Ali bili
smo povezani. Imalo je smisla.
„Znaš,“ reče Cross. „Da su naša i njegova ekipa povezani, zajedno bismo bili veći
nego Ryersonovi.“
Izračunala sam. Channingova ekipa je imala dvadeset i šest članova. Nas četvoro
bi nas dovelo do trideset, a neki od njegovih nisu bili aktivni. Odselili su se, ostarili
i osnovali porodice.
„Ryersonovi bi i dalje bili veći za nekoliko.“
„Ali mi bi bili najopasniji od svih.“ Nasmejao se, uzimajući još jedan zalogaj
burgera.
Tu je bila fora.
„Pa, to se nije desilo.“ Čula sam Jordana i Zellmana kako izlaze napolje i kako su
gurali spoljašnja vrata, dodala sam: „Sviđa mi se kakvi smo sada.“
Cross je progunđao, i razgovor je bio završen.
Jordan i Zellman su seli preko puta nas sa kesama punim hrane. S obzirom da su
slistili sve, Taz je izašla sa sokom i pilećim sendvičem, koji je balansirao na vrhu
njene torbe. Zauzela je poslednje prazno mesto između Crossa i Jordana, zastavši
pre nego što je zapravo sela.
Niko se nije ponašao kao da su primetili, ali zapravo jesu.
Bacila sam pogled na Crossa. Pogledi su nam se sreli. Više hrane za razmišljanje.
Taz je smestila njen sedvič u krilo, a onda je kopala po svojoj torbi. „Hvala vam
što ste došli sa mnom. Našla sam tri velika sponzora za koje znam da niko drugi
neće naći. To je velika stvar.“
Dodala mi je neke papire, ali ja sam odbila da ih pogledam, stavivši pomfrit u
usta umesto toga.
„Da. I ne zaboravi na Raceovog tatu,“ rekla sam joj.
„Znam.“ Njene oči su se zaokružile, kao kada je moj rođak izašao. „Jeste li znali
da njegov tata vodi Harley-Davidson prodajni centar u Wakefieldu?“
„Kako znaš to?“ Cross ju je upitao.
Vratila je papire nazad u svoju torbu i posegnula za sendvičem dok je
odgovarala. „Priča se po školi. Sunday je znala još prvog dana kada se pojavio.“
Htela je da uzme još jedan zalogaj kada je primetila poglede svih nas. „Vi niste
znali?“
Umesto odgovora, pogledali su u mene.
 „Ti si znala?“ Upitao je Jordan.
„Znala sam samo da njegov tata vodi Harley radnju.“ Predstavništvo u
Wakefieldu je bilo veliko, zaista veliko.
„Muka mi je više od ovog klinca. On je svuda. Kladim se da sam prljav, on bi bio
pod tušem,“ gunđao je Jordan. Gledao je u mene.
„Šta je?“ Upitala sam. „Znate zašto je ovde. Rekao nam je.“
„Da, da.“ Podigao je stopala. Sakupivši omote, bacio ih je u prazno ložište.
Prekrstio je ruke preko grudi. „Ne znam. Mislim, da, čuo sam šta je rekao. Drake
se zezao sa njim, zatim tuče u ringu i razvod, ali zašto imam osećaj da neće otići
odavde?“
Nastavio je da gleda u mene, iako je zvučao kao da priča sam sa sobom.
Uzela sam još jedan krompirić, ali Jordan me i dalje pažljivo posmatrao. „Šta? Ja
nisam njegov portparol.“
Namrštio se. „Imam osećaj da bi on želeo da jesi.“ Njegov pogled je prešao na
Crossa, poprimajući sumnjičav izgled. Podignuvši bradu ka nama, rekao je: „A šta
je pričao ranije? U vezi nečega što se pitao, ali nije?“
Tenzija se ponovo vratila, pritiskajući me, kao i klupko besa u mom želucu. Što
me Jordan više pritiskao, sve više je kružila oko mene, svakim krugom postajući
sve veća i veća.
Je l’ hteo da se svađa? Je l’ to ono što je hteo?
Za nas Race nije bio problem. Bilo mi je više muka i da čujem njegovo ime, da ne
spominjem način na koji je Jordan sve ovo sranje upućivao ka meni. Race nam je
pomogao. On nije bio protivnik. To bi moglo da se promeni u budućnosti, ali time
što je Jordan vršio pritisak, činilo me spremnom da sredim stvar za koju me ranije
nije bilo briga.
„Pitaj ga sam!“ Zarežala sam.
I vratili smo se na stari ritam - gde je Jordan bio ljut na mene zbog nečeg, a ja
sam bila prkosna. To klupko se iskristalisalo i postajalo sve veće i veće.
„Ili da prestanemo da pričamo o momku.“ Cross je bacio svoj burger u ložište.
„Hmm? Šta kažete na to?“
Zellmanov pogled se prebacivao između Jordana i mene, a zatim ka Crossu, koji
je uzeo veliki zalogaj svog burgera. Skoro da je nestao, pa je prešao na svoju
porciju pomfrita.
Jordan je frknuo. „Naravno da ćeš se zauzeti za nju. Zašto nisam šokiran?“
Crossov pogled je postao oštar. „Imaš nešto da mi kažeš?“
 Taz je gledala širom otvorenih očiju. I ja sam bila iznenađena. Cross je već
mnogo toga imao protiv Racea. Sada je pištao i na Jordana? Gde je nestao onaj
tihi, smrtonosni momak? Postajao je sve konfliktniji.
„Dobro.“ Taz je kružila rukama. „Nisam sigurna da znam šta se ovde događa, ali
meni treba još samo nekoliko sponzora u slučaju da Raceov tata ne prođe.“
Nervozno se nasmešila. „Sećate se? To je ono zbog čega smo ovde. Ne da se
svađamo.“
Nastavila sam da blenem u Jordana dok sam pitala nju: „Koliko još?“
„Tri, i to manja. Tvoj rođak i još dvojica unutra su našli one veće.“
Pala su mi na pamet još neka mesta koja bi mogli posetiti. Ustala sam. „Hajde. Ja
ću te odvesti do ostalih.“ Dodala sam svoj pomfrit Crossu. „Izgubila sam apetit.“
I Taz je ustala, sa torbom i senvičem u ruci.
Ispravila sam ramena i rekla Jordanu: „Kao da ti je neko nabio štap u dupe kada
je reč o meni. Bolje bi ti bilo da prihvatiš činjenicu da neću uvek raditi ono što ti
želiš. I prestani da mi nabacuješ svakakva sranja, kao što je ovaj momak. On nije
problem. Prestani da ga predstavljaš kao moj.“ Pogledala sam u Crossa. „Hoćeš s
nama?“
Nagnuo je glavu ka Jordanu i gotovo lenjo pokazao prstom ka njemu. „Snaći ću
se za prevoz.“
Bila sam spremna da krenem, kada je još jednom pogledao u mene i zadržao
pogled. Shvatila sam poruku. Ostaće i čuvaće mi leđa.
Ispružio je ruku, okrznuvši me dok sam prolazila.
Zastala sam na delić sekunde.
Nisam spustila pogled. Nisam pomislila da smem.
Potreba mi je zastala u grlu, zajedno sa onim golicanjem od ranije. Nastavljajući
dalje, krenula sam ka Jeep-u, osetivši kako mi stomak kuva u iščekivanju, u
uzbuđenju.
Nisam shvatila da su pluća prestala da mi rade sve dok nisam ušla u auto. Tada
sam ispustila veliku količinu vazduha i morala da sedim tako neko vreme.
Taz je rekla nešto i otrčala nazad.
Vrtelo mi se u glavi. Osetila sam kao da mi krv ključa.
Trebao mi je minut da dođem sebi, a kada se Taz vratila sa torbom u ruci, rekla
sam: „Kada završimo, odvešću te da uzmeš svoj auto.“
„Nije problem.“ Zatvorila je svoja vrata i vezala pojas, balansirajući svojom
torbom i sendvičem. „Dala sam ključeve Crossu. Oni će otići po auto; a onda će ih
on odvesti kući.“ Dok sam okretala auto, kako bih zaobišla Jordanov, pokazala je
preko ramena upitavši: „Je l’ se to često dešava?“
 „Koje?“
„Svađe.“
Nisam mogla da joj odgovorim na to. Nisam želela. „Žao mi je što si morala da
budeš svedok.“
„Možda negde duboko u sebi Jordan ima dobru nameru, ali preduboko, kao
ispod sedam slojeva Danteovog pakla. A svi ti slojevi iznad su slojevi seronje.“
Smestivši se, odmotala je drugu polovinu svog sendviča. „Da sam se pridružila
vašoj ekipi, samo bih se svađala sa njim. Shvatam to.“
Skrenula sam na put, ostavljajući Mannya za sobom i gledajući krišom Taz. Imala
sam osećaj da su njen način 'shvatanja' i moj totalne suprotnosti.
 25. Poglavlje
Odvela sam Taz na još nekoliko mesta, ali sve dok je nisam vraćala kući nije
spomenula glavnog sponzora.
„Na šta misliš?“ Upitala sam.
„Na velikog, najvećeg.“ Ponovo je mahala rukama u vazduhu. Krajičkom oka sam
je gledala. „Znaš ono, kad odeš na velike događaje i vidiš glavnog sponzora? To bi
mogao da bude Raceov tata.“
„Zašto to nisi spomenula ranije?“
Slegla je ramenima. „Nije moje da popunim to mesto. To je posao Gospođe
Bagirianni, ali upravo sam joj poslala poruku pitajući da li je pronašla nekog. Rekla
je da nije. Hoćeš da ti pročitam naglas?“
Osetila sam kako mi se krv povlači sa lica. „Nema šanse. Ne želim da čujem,
vidim niti znam bilo šta vezano za privatne poruke Jazavca. Trebalo bi da postoji
pravilo gde profesori i osoblje ne mogu da napuste školu. Kada uđeš, imaš posla
sa njima tamo, i samo tamo. Previše je, razmišljajući o svima njima kako imaju
svoje sopstvene živote.“
„Čoveče.“ Zazviždala je. „Baš ti se uvukla pod kožu, ha?“
Fiksirala sam je pogledom. „Ako misliš da te nije psihoanalizirala, onda si glupa.
Veruj mi. Ona svakog analizira.“
„Ne čini me nesigurnom njeno mišljenje o meni.“
„Pitaj je za mišljenje o tvom odnosu sa Crossom.“
Njen samozadovoljni osmeh je nestao.
„Vidiš? Sada i nisi tako sigurna, ha?“
„To je bilo tako zlobno.“
Možda. Pa dobro, jeste. „Ponekad i nisam tako fina.“
Zaustavila sam se pored ivičnjaka kraj njihove kuće i ubacila u parkirajući mod,
pustivši motor na ler. Ušla bih tamo samo ako je Cross kod kuće, a već sam znala
da nije. Poslao mi je ranije poruku da su kod Jordana.
Taz je spustila pogled u svoje krilo, gledajući u svoju torbu i uzdahnula. „Znam da
nisi normalna. Tvoji prijatelji su tvoja ekipa i shvatam to. Mislim da shvatam. Na
neki način. Ali to je bio tako jeftin udarac. Moj odnos sa Crossom je - “
„Tvoja bolna tačka?“ Upitala sam. „E pa pogodi? Moj ceo život je moja bolna
tačka.“
 Zadržala je pogled na meni, a onda još jednom tiho izdahnula. „Misliš da je i s
moje strane to bio jeftin udarac?“
Ostala sam kao kip. Taz je znala da je moj odnos sa Jazavcem bio bolna tema.
Njoj su povređena osećanja. Šteta. Dobrodošla u život.
Ponovo je pogledala dole u svoju torbu. „Možda i jeste.“
Znala sam da je bila ljubomorna na moj odnos sa njenim bratom. Ja sam bila
ljubomorna na to koliko je njen život bio normalan. Ona me je čačnula i ja sam
uzvratila udarac. I sada se osećala loše? Ona će ući unutra, sesti i imati kod kuće
spremljen obrok sa oba svoja roditelja.
Prevazići će ona to.
Pročistila sam grlo. „Hajde da razgovaramo sutra, u redu?“
„U redu.“ Skliznula je iz mog vozila i mahnula rukom. „Hvala, Bren.“
Klimnula sam.
Razmišljala sam da odem da posmatram kuću ili možda da završim svađu sa
Jordanom, ali umesto da skrenem levo, otišla sam desno.
Nisam znala zašto.
Iskreno nisam.
Možda mi je cela ta glupa stvar sa Jordanom bila na pameti i htela sam da
završim sa tim. Nisam želela više pitanja vezano za njega.
Možda, razmišljajući o Taz i njenim roditeljima, me navelo da razmislim o tome
kroz šta prolazi Race. Ili možda, na neki čudan način sam htela da to nadoknadim
Taz i obrišem bol koji sam izazvala.
Šta god bio razlog, odvezla sam se do predgrađa Roussoua i krenula ka kući
Ryersonovih. Alexovi roditelji su živeli van grada, tako da su imali prostrano
zemljiše iza kuće. Imali su bazen, kućicu za bazen i nekoliko objekata za
skladištenje. Bilo je slično kao kod Jordana, samo što su oni imali duži prilaz.
Nisam bila iznenađena kada sam zatekla Alexovu ekipu kako visi pored bazena,
kada sam parkirala i izašla iz auta. Polovina je bila u bazenu. Neki su pili i pričali.
Neki su potapali ostale u bazenu. Nekoliko devojaka je uzjahalo neke momke,
spuštajući se jezikom niz njihovo grlo. Uprkos svemu tome, nastavila sam dalje.
Možda ovo i nije bila tako sjajna ideja, ali htela sam da znam, kako bih rekla Taz.
Bila sam tu zbog nje i nisam imala njegov broj telefona.
Imala sam Alexov. To mi je upravo palo na pamet, zamalo me nateravši da se
zaustavim u mestu, ali već sam bila tu.
Momak koji sedeo pored Alexa, kucnuo ga je u ruku, pokazujući ka meni.
I Alex me je video.
 Nisam mogla sad se povučem. To bi me učinilo uplašenom, slabom. Ekipa Vukovi
nije slaba, pa sam, ignorišući ono što mi je stomak govorio i ignorišući zadah
pokvarenih jaja, krenula ka njemu.
Nisam otišla daleko. Zaustavila sam se nekoliko metara dalje od mog Jeep-a.
Kada me je video, Alex je ustao držeći pivo u ruci. Koža mu je svetlucala, a kapi
vode su mu se slivale niz čelo. Bio je skoro natopljen, a ja nisam morala da priđem
bliže kako bih znala da to nije od bazena.
„Da li ti je rođak tu?“
Licem mu se razvukao osmeh, možda prebrzo, previše željno. Previše
uznemirujuće. „Šta kažeš na pivo?“
Odmahnula sam glavom. „Tražim tvog rođaka.“
„Aa.“ Klimnuo je, dok mu je osmeh bledeo. Drugačiji, zlobniji osmeh je zauzeo
mesto. „Pitao sam se šta je to dovelo Bren Monroe mojoj kući.“ Napravio je
predstavu, gledajući iza mene. „I to bez svoje ekipe.“ Zazviždao je. „Hodaš po ivici,
Bren. Mogao bih da te dohvatim i... Zagrlim te.“
Zaškripala sam zubima. „Ne bez moje dozvole, nećeš.“
Smejao se, zabacujući glavu unazad. Taj zvuk je bio malo više manijački. „Eto je.
Na sekundu si izgledala gotovo pitomo, kao malo mače, a ne kao besna mačka
kakva znam da jesi.“ Svojim pivom je pokazao u pravcu odakle sam došla. „A što
se tiče mog rođaka, otišao je posle škole.“
„Molim?“
Njegov osmeh je sada potpuno nestao. U njegovim očima je ostao samo tvrd
odsjaj, mešajući se sa maglom. „Recimo da smo imali različito mišljenje u vezi sa
nečim. Da.“ Opet se pokrenuo. „Otišao je. Nemam pojma gde.“
Race je otišao? Ono kao, stvarno otišao?
„Šta je sa njegovom mamom?“
Alexov pogled je postao oštriji. Spustio je svoje pivo. „Znaš za njegovu mamu? O
tome zašto je ovde?“
„Da li je još uvek ovde?“
Nakrivio je glavu na stranu. „Kako znaš za njegovu mamu? Čak ni moja ekipa ne
zna zašto je ovde.“
„Da li je ona još uvek ovde?“ Bila sam ljuta, iznenada stvarno, stvarno ljuta.
Race je napravio veliku stvar sa tatinim novcem vezano za Taz, a sada ga nema? A
ja sam ovde, u sred druge jebene ekipe, kada ne bih smela?
„Da.“ Uzeo je gutljaj. Polako, taktički. „Ona je ovde.“
Ignorisala sam sve znakove kako bih trebalo da se gubim odavde. Pretvaraj se da
nisu tu, rekla sam sebi. Pravi se da ne znaš. Možda se ništa neće desiti? Ušla sam u
leglo zmija, i trebalo je da izgubim odatle pre nego što napadnu. Sve u meni je
vrištalo da bežim, a ja sam glumila bezbrižan izgled na svom licu.
Morala sam.
Bila sam blizu toga da se prebacim u mod za preživljavanje.
I razmišljanje… Race je upravo promenio svoju lokaciju. Ako je njegova mama još
uvek tu i on je još uvek u Roussou.
„Dobro.“ Krenula sam nazad ka svom Jeepu. „Hvala Alex.“
Čekao je sve dok nisam bila ispred, a zatim me pozvao, podignuvši glas. „Je l’ se
jebeš s njim?“
Zastala sam, okrenuta leđima.
Namerno je to uradio, želeći da ga ostatak ekipe čuje. Bio je to poziv na akciju.
Da klinci ubace u brzinu. Vreme je da prestanete sa igrom. Sada je vreme za
drugačiju igru.
Kada sam se okrenula, nisam bila iznenađena da vidim većinu kako ide ka nama.
Počela sam da brojim, pretpostavljajući da je ovde bilo njih dvanaest i možda još
nekoliko njih u bazenu.
Pretvaraj se, Bren.
I jesam. Podigla sam bradu, gledajući ga pravo u oči. „I da je tako, to nije tvoja
stvar.“
Zabacio je ramena i, kakvo god bolesno uzbuđenje da ga je obuzimalo iz ovog
razgovora, bilo je na vrhuncu.
Šanse su bile tako loše. On je bio siguran, okružen svojima, dok moji nisu bili tu.
Usne su mi se razdvojile.
Jebi se, prošlo mi je kroz glavu.
Nasmešio mi se, tako uvrnutog pogleda. „Nisi sada tako drska, Monroova, zar
ne?“
„Zanimljivo.“ Pokazivala sam na njegovu ekipu. „Došla sam tražeći nekoga ko
nije iz ekipe, a tvoji i moji trenutno ne ratuju.“
Alexova usijana glava se vratila, ali je pokupio i druge navike. Loše navike.
Navike opasne po život, za mene i druge.
Ovo. Uopšte. Nije. Bilo. Dobro.
„Ne radi ovo,“ uzviknula sam.
„Radim, šta?“ Zabacio je glavu, završavajući pivo i bacio ga u stranu. Iskoristio je
nadlanicu kako bi obrisao usta. „Prozovem te zato što si drolja?“
Spustila sam glavu. „Taz trebaju sponzori za neki odbor. Tu sam da joj
pomognem. To je sve. Race je rekao da će njegov otac pomoći.“
 Hodao je ka meni, polako se klimajući, lagano uvrćući kukovima. Tip je bio
naduvan i pijan, ili je bezuspešno pokušavao da bude zavodljiv, ili je jednostavno u
redu sa potencijalno-silovateljskim vibracijama koje je slao. Uživao je u ovome.
To me ohladilo do kostiju.
„Hoću da znam gde je nestao moj red. Sa Drakea si prešla na Racea. Zar nisam ja
trebao da dobijem vožnju?“ Nejasno je mrmljao.
Bože, zaudarao je.
Htela sam da ga isečem.
Moj um je hteo da se isključi. Znala sam šta će se desiti. Nije bilo izlaza za mene,
što je značilo da imam samo jednu opciju. Bori se. Da povučem sa sobom koliko
god mogu, ali trebalo je da razmislim. Trebalo je da ostanem trezvena. Nisam
mogla da ga isključim.
Ne još.
Ipak.
Usta su mi bila tako suva. Usne su mi se razdvojile dok sam gutala vazduh. Nisam
mogla dovoljno da udahnem. Osetila sam kako mi se grlo grči.
To je strah, Bren.
Iz ma kog jebenog razloga, glas mog brata mi je odzvanjao u glavi.
Čak i sada, čak i u ovoj situaciji, pokušavao je da mi govori šta da radim.
Pokušala sam da dozovem moju uobičajenu dosadu, ali nije bila tu.
Slušala sam njega. Morala sam.
Učini da se svaki kontakt računa. Budi pametna, budi efikasna. Ostani jaka.
Razbistri glavu, Bren.
Zatim Crossov glas, Pronađi svoje izlaze. Prebroj ih. Zatim gledaj unapred, odluči
ko su tvoje prve mete. Razmisli gde napadaš prvo.
Crossov glas se stopio sa Channingovim. Razbistri glavu. Bori se pametno.
Nisam razmišljala kada sam dohvatila svoj nož - to je bilo automatski. Ali sam
skenirala grupu. Videla sam četiri propusta u gužvi, četiri izlaza. Ključevi su mi bili
u džepu.
Iznenada sam poželela da imam automatsko paljenje, ali to nije bilo potrebno
ovde u Californiji. Pa, osim jebeno baš sada.
Osetila sam svoj nož u ruci. Ta drška je tako savršeno ležala na mom dlanu.
To me umirilo, samo malčice.
„Razmisli o tome šta govoriš, Alex,“ rekla sam blago. „Čvrsto razmisli.“
Smejao se, a taj zvuk mi je stvarao mučninu.
„Veruj mi.“ Uhvatio se kroz farmerke. „Jesam čvrst. Čvrst sam za tebe toliko
dugo.“
 Imala sam želju da uradim i više, nego da ga isečem, ali sam prebrojala sve iz
njega. Bilo je tu oko dvadesetak ljudi.
Nije bilo šanse za mene. Nije bilo šanse.
Mogla bih da isečem nekoliko, ali bi me dohvatio i pre nego što bih ušla u Jeep.
Morala bih da bežim kroz polja oko imanja. Bilo je tu drveća, ali za razliku od
Jordanovog, bilo je mnogo više otvorenog zemljišta.
Lovili bi me. Bilo bi to pitanje vremena.
Pretukli bi me. Možda i silovali. Možda i gore.
Ovo je bio Roussou. Bljesak opasnosti nije bio iluzija. Zakoračila sam pravo u
najgušći deo.
„Telefon mi je uključen.“ Izvukla sam ga slobodnom rukom i okrenula 9-1-1. „Na
putu su, i znam dovoljno ljudi koji slušaju radio. Moj brat je verovatno obavešten
dok govorim, tako da će i njegova ekipa doći. Ne samo moja.“ Pogledala sam u oči
neke od njegovih članova. Neki su bili neprijateljski nastrojeni. Neki su bili oprezni.
Nekoliko njih su izgledali uplašeno. Čvrsto sam zurila u njih. „Ako mi se nešto desi,
znaš šta će se desiti tebi. Krv za krv.“
Znala sam da će to teško pogoditi neke od Alexovih članova. Nisu svi bili
beznadežan slučaj.
Jedan je progutao. Drugi je učvrstio svoj izraz, ali sam još uvek videla strah, malo
ispod površine.
Sve što sam rekla je bilo istina.
Pozvala sam 9-1-1. Utvrdili bi moju lokaciju. Neko bi čuo dispečera i moj brat bi
dobio poziv. On bi zvao svoju ekipu, zatim moju, i svi bi se nacrtali ovde.
Nadala sam se, kakvu god štetu da mi nanesu, bilo bi vredno, jer su moji momci
na putu ovamo.
Ponovo sam pogledala u Alexa, zadržavajući dah.
Viknuo je, skupljajući šake u pesnice. „Onda hajde da ne gubimo vreme.“
 26. Poglavlje
Alex je nasrnuo na mene.
Još uvek držeći nož u ruci, tako da ravno leže na dlan, posegnula sam iza sebe
kako bih dohvatila ivicu vrata svog Jeepa i bacila se unazad. Dok su mi noge letele
u vis, šutnula sam Alexa pod bradu i napravila kolut nazad, dočekavši se na noge
na krovu mog auta. Odatle sam mahala nožem i šutirala, sve dok nisam bila
okružena sa svih strana. Osetila sam kako se nekolicina momaka penje preko
zadnjeg dela mog Jeepa, krećući se ka meni i kako su krenuli da me zgrabe za
noge, zarila sam svoj nož u jednu od ruku. Tip je vrisnuo, padajući unazad, a ja
sam pala na bok, koprcajući se nogama kako bih šutnula drugog momka. Pogodila
sam ga u nos, čuvši zvuk krckanja kostiju, ali već je bilo kasno.
Drugi momak je još uvek imao moj nož zariven u svojoj ruci, a ja sam osetila ruke
koje me hvataju odpozadi.
Neko me povukao dole sa auta, a zatim pustio.
Pala sam na zemlju, sletevši na stranu direktno na vrh kamena.
Progunđala sam od bola i, iako me zaslepeo na trenutak, dohvatila sam rukom
kamen ispod sebe.
„Dosta!“ Čula sam Alexa kako viče.
Dva tipa su me dohvatila. Podigla sam kamen udarivši jednog u glavu, a drugom
sam nabila lakat u lice.
Dobila sam udarac pesnicom sa strane i opet sam se sručila dole.
Osetila sam suze kako mi se slivaju niz lice i ukus krvi pomešan sa njima, ali se
nisam zaustavljala. I ne bih sve dok me ne zakucaju. Dokle god mogu da se
krećem, mogu da se borim.
„Ostani dole, kučko!“ Alex je zarežao.
Grupa se uzdržala na njegove reči, ostavivši me na miru.
Pogledala sam gore, uzdišući. Držeći se za bok, trgla sam se osetivši slomljeno
rebro. „Ti drkadžijo.“
Opet je zarežao i podigao ruku. Hteo je da me udari. Skupila sam snage, spremna
da mu se sklonim sa puta i pogodim ga tim kamenom, ali pre nego što sam mogla,
pre nego što je on mogao - iz gužve se začulo još jedno režanje.
Iznenada, neko je zgrabio Alexa, odvukavši ga dalje od mene.
Ja sam stala, uzdišući, dok mi se vid mutio. Bila sam blizu toga da padnem u
nesvest. Osetila sam kako sam sve bliže tome.
 Pokušala sam da se fokusiram na to ko je došao.
Osoba je udarila Alexa jako, a kada je Alex podigao ruku kako bi blokirao drugi
udarac, uhvatio ga je za ruku i zavrnuo je pod veoma nezgodnim uglom. Krvavi
vrisak se otrgao Alexu iz grla, zaustavivši sve u mestu.
Tip nije propuštao šansu. Zaokružio je sve jednim snažnim udarcem. Alex se
sručio na zemlju, a tip se okrenuo licem ka grupi. Okružili su ga pre nego sam
videla ko je to bio, ali sam pogledala okolo. Moja ekipa nije bila tu. Nisam videla
nikoga od Channingovih ljudi…
Pogledala sam još jednom, trepćući i pokušavajući da vidim. Umalo sam pala, pa
sam uhvatila za bravu svog Jeep-a i uvukla se unutra. Ovaj tip se borio sa svima u
isto vreme. Nisam mogla da procenim ko je pobeđivao, a onda su se četiri terenca
spustila niz prilaz i skrenula pravo na nas.
Zellman i Cross su bili u zadnjem delu Jordanovog kamioneta. I pre nego što se u
potpunosti zaustavio, iskočili su i navalili na neke iz Ryersonove ekipe. Jordan nije
puno zaostajao, bukvalno podižući jednog od momaka i bacajući ga na zemlju.
Channing je bio u jednom od ostalih vozila i zastao izlazivši iz auta. Bacio je
pogled na sav nered, video mene i dok se njegova ekipa pridružila borbi, on je
krenuo ka meni.
Nije Channing napao Alexa, niti je moja ekipa.
U tom trenutku sam znala ko je to bio i pokušavala sam da ponovo ustanem, ali
su me kolena izdala.
Channing me je u trenutku podigao, vraćajući me nazad u moj Jeep. „Jesi li
dobro?“
Progunđala sam, gurajući ga od sebe. „Biću dobro.“ Nije se ni pomerio. Gurnula
sam ga još jednom. „Idi! Potrebna im je pomoć.“
Channing mi se drsko nasmešio. „Mislim da je verovatno već got --”
Začuo se još jedan vrisak i tuča je prestala. Vukući noge, ljudi su vraćali unazad,
raščišćavajući prostor i otkrivajući Alexa na zemlji. Moj nož mu je virio iz noge, dok
se valjao napred-nazad pokušavajući da ga izvuče.
Race je stao iznad njega, krvareći, znojeći se i sav u modricama. Majica mu je bila
iscepana, a delovi farmerki otkinuti.
Kleknuo je ignorišući sve oko sebe i posegnuo za nožem. Nagnuo se blizu,
govoreći nešto svom rođaku. Alex je uvukao vazduh kao dvilja životinja,
skamenivši se, a Race je istrgao moj nož. Začulo se Alexovo mučno stenjanje dok
se uvijao u malo klupko.
Obrisavši oštricu o svoje farmerke, Race je prišao Channingu i meni.
 Ekipe su počele da se razdvajaju. Alexova ekipa ga je pokupila i odnela. Moji
momci su prišli, a Cross je zakoračio tačno ispred mene, ne obraćajući pažnju na
Channinga niti bilo koga drugog. Pogledao me od glave do pete, tražeći povrede.
Jordan i Zellman su bili odmah pored nas, radeći istu stvar.
„Sranje, Bren.“ Jordan je odmahnuo glavom, izgledajući prestravljeno. „Život si
mi skratila.“
„Naša uobičajena sranja izgledaju sitno, zar ne?“
Nasmejao se, sav slomljen. „Da. Sitno je baš prava reč. Jesi li dobro?“
Klimnula sam, prosiktavši kada je Cross dodirnuo jedno od mojih rebara. Bio je
to blag dodir, ali ipak dodir. Bolelo je u materinu.
Cross nije mario. I dalje je ispitivao.
Veći deo Channingove ekipe se vratio u vozila, čekajući dalja uputstva.
Channing se okrenuo ka meni, pokazujući glavom ka Raceu. „Ko je to?“
„Momak koji te je dovezao do Jordanove kuće one noći.“
Channingove obrve su se podigle. „To je taj isti dečko?“
Race je stao pored nas. Pružio je moj nož. „Izgubila si ovo?“
„Hvala.“ Uzela sam ga, vrativši ga nazad u svoj džep. Nisam se osećala dobro
kada nije na svom mestu. „Došla sam tražeći tebe.“
„Neko mi je poslao poruku, rekavši da si ovde. Došao sam što sam brže mogao.“
Bacio je pogled na moju ekipu, ali nijedan od njih trojice nije obraćao pažnju na
njega. Sve oči su bile zalepljene za mene. Umesto toga, pogledao je u mog brata.
„Ćao još jednom.“
Channing se namrštio gledajući me, pre nego što se okrenuo ka Raceu. Potapšao
ga je po potiljku. „Ti si me dovezao prošle nedelje?“
„Jesam.“ Race se okrenuo ka meni. „Alex i ja imamo različita mišljenja. Morao
sam danas da nađem nov smeštaj.“
Channing je ponovo progunđao. „Dobar si borac. Video sam neke od tvojih
pokreta.“
„Hvala ti.“ Race se nasmešio, a ja sam primetila da ima bolove. Lice mu je bilo
pomalo bledo. „To je jedan od razloga zašto sam se doselio ovamo,“ nastavio je.
„Ovde postoje dobre nelegalne borbe. Ti si šampion, zar ne?“
Moj brat je klimnuo glavom. Držao je svoju masku podignutu, ali sada je dozvolio
da se probije pravi blistavi osmeh. „Jesam.“ Zastao je. „Za sada. Nedavno sam se
povukao.“ Klimnuo je ka Moosu i Congu koji su išli ka nama. „Svi zbrinuti?“
Moose je rekao: „Svi su na mestu.“
Jordan mi je klimnuo. „Znam da Cross proverava, ali jesi li dobro?“
 „Sve ok, osim možda rebra.“ Dok sam govorila, Cross se ispravio ispred mene.
Spustio je ruku u blizini mog rebra, ali me nije dotakao. Želeo je i zadržavajući tako
ruku, pogleda punog izvinjenja, podigao je moju majicu kako bi bolje video.
Povukla sam je dole. „Biću u redu.“
Nije slušao. Podigao je moju majicu još više i namrštio se na ono što je video.
Zatvorio je oči i sekundu kasnije, nežno naslonio čelo na moje rame. Osetila sam
kako mu iz tela izbija napetost i nisam mogla da se suzdržim. Zatvorila sam oči,
prešavši rukom niz njegova leđa.
Nijedno od nas nije progovorilo dok je zadrhtao pod tim dodirom.
Jordan je pročistio grlo, dok mu je glas i dalje zvučao grubo. „Odvešćemo te do
bolnice. Cross će te voziti.“ Pokazao je ka Zellmanu. „Mi ćemo biti odmah za
vama.“
„Mogu ja da idem sa njom,“ ponudio se Race, ali je moj brat odmahnuo glavom.
To nije bila procedura. Ekipa se brine sama za svoje članove. Channing jeste moj
brat, i da je možda mnogo ozbiljnija stvar, on bi se umešao, ali čak je i on
poštovao pravila ekipe u ovom slučaju.
Prišao je sa strane kako bi me video. „Vidimo se kod kuće večeras. Zovi ako
nešto treba.“
„Biću u redu.“ Rekla sam mu.
Otišao je sa svojom ekipom, ali je doviknuo preko ramena: „Zovi me!“
Cross me je pogledao sa strane, ali nije rekao ništa. Samo sam klimnula glavom,
mahnuvši Moosu i Congu. Odbijala sam da priznam da se jedan deo mene osećao
veoma srećno, drago jer je moj veliki brat stao u moju odbranu. Ja nisam bila
takva. To je bilo previše ženski.
Što nisam ja.
Ja sam bila svojeglava.
Ja sam imala svoj sopstveni nož.
Da.
Trudila sam se svim snagama da sakrijem svoj glupi osmeh. Izdao bi me, pa sam
se povukla još više u svoj Jeep.
Cross je pružio svoju ruku Raceu. „Hvala ti.“
Race se zaledio. Svi smo posmatrali, i nakon kraće pauze, pružio je svoju ruku
Crossu. „Da.“ Trepnuo je brzo, nekoliko puta. „Naravno.“
Cross je dodao: „Dugujem ti,“ i to je bilo sve. Okrenuvši se, seo je za volan.
Pokušala sam da mu pročitam misli, ali on je samo stisnuo vilicu i napokon se
izvukao nakon što su svi ostali otišli. Mi smo bili poslednji.
 Pratili smo ostale, vraćajući se u grad, ali nakon nekog vremena, primetla sam da
Cross vozi sve sporije i sporije, sve dok Jordanova svetla nisu samo nazirala u
daljini. Onda je ispustio dubok uzdah i naterao Jeep na nečiji prilaz. Zakucao ga je
na parking i u sekundi prešao preko sedišta.
Nisam imala vremena da reagujem.
Zaustavio se pre nego što me dodirnuo. Ruka mu se savila. Ispustio je oštar
izdah. „Prokletstvo.“ Njegov dodir je bio tako nežan, dok mi je rukom obuhvatio
jednu stranu lica.
„Dobro sam.“ Trgla sam se dok sam to izgovarala.
Povukao je svoju ruku nazad, vrteći glavom. Pogled mu je bio tup i mračan.
„Neko je pozvao tvog brata, a on je pozvao nas dok je bio na putu ovamo. Skoro
smo ga stigli ovde. Zaboga, Bren.“ Udahnuo je ponovo, uznemireno, drhteći.
Nežno je naslonio svoje čelo na moje. „Izgubio sam skoro dve godine života,
videvši te u tom stanju.“
Grlo mi se steglo i trepnula sam nekoliko puta, sputavajući suze, jer je tako
moralo biti.
„Dobro sam.“ Bila sam u bolovima, ali sam bila dobro. Niko me nije iseckao na
kriške ili kockice.
Zatvorio je oči. Nije se pomerio.
To je bio Cross. Bio je moj najbolji prijatelj. Bio mi je porodica više nego
Channing ili Scratch. Bio je i više od… prestala sam da razmišljam.
Zatvorila sam oči i izdahnula s olakšanjem.
 27. Poglavlje
Medicinska sestra u Urgentnom centru nas je videla i nakašljala se. „Opet vi,
društvo. Ova nedelja je potpuna sada kad sam vas videla - ili vaš ručni rad.“
Jordan i Zellman su počeli da se smeju, ali sam ja uhvatila smrknut pogled na
njenom licu. Nije joj bilo zabavno. Kada je doktor ušao da me pregleda, izbacila ih
je napolje. Cross se nije ni makao sa svog mesta.
„Moraš da izađeš,“ rekla mu je.
Gledao ju je pravo u oči. Stegao je vilicu. „Ja ne idem nigde.“
Pogledala je u mene.
„On je porodica,“ rekla sam.
Ponovo se okrenula ka njemu.
Nasmešio se.
„On je tvoj brat?“ Upitala je, iako nas je poznavala. Znala je istinu.
„Okrenuće glavu na drugu stranu, ako mu ja kažem.“
Uzdahnula je i izašla kroz vrata. Doktor nije ni trepnuo na Crossovo prisustvo.
Obavio je sve uobičajene preglede, proveravajući moje posekotine i modrice koje
su već postajale vidljive. Pritisnuo je rukom moj stomak, i slušao moja pluća. Pitao
je da li imam problem sa disanjem.
Sve me je bolelo, ali moje disanje je bilo u redu.
Nije bilo rana od noža. Samo sam zadobila udarce.
Trideset minuta kasnije, nakon rasprave da li je snimanje uopšte bilo potrebno,
bila sam otpuštena.
„Je l’ sve u redu sa zdravljem?“ Upitao je Jordan, kada smo se Cross i ja vratili u
čekaonicu.
Prostrelila sam ga pogledom.
Nasmejao se, a Cross je odgovorio umesto mene. „Dobila je neke super tablete
protiv bolova, ali to je sve.“
Istegnula sam ruku. Gadna modrica je već bila u potpunosti crna, poprimajući
oblik čizme.
„Liči na Floridu,“ reče Zellman.
„Ili na čizmu,“ Uzvratila sam.
Nacerio se. „I na to.“
„Ko te je šutnuo?“ Upitao je Jordan.
 Morala sam da razmislim o tome. Činilo mi se kao da me toliko njih udaralo.
„Možda, Alex? Ne znam. Bio je tamo. Još nekoliko njih me je udarilo sa strane.
Nisam ni znala da mi je neko sredio ruku dok je doktor nije video.“
Sva trojica su bili tihi, blenuvši u mene.
Bilo je tu mnogo tema za raspravljanje, velikih i teških tema, a ja sam izabrala
jednu od lakših.
„Race je stigao tamo pre nego što su stigli da naprave više štete, zar ne?“
Jordanov pogled je postao sumnjičav. „Ako ne želi da ti se uvuče u gaće, šta je
onda njegov cilj?“
Bacila sam pogled na Crossa, setivši se njegovog dodira dok mi je obuhvatao lice.
Osetivši nalet nežnosti, slegla sam ramenima kao odgovor na Jordanovo pitanje.
„Nije ništa rekao, ali ja sam stekla utisak da on i Alex ne mogu očima da gledaju
jedan drugog.“
Jordan je progunđao nešto, gledajući okolo.
Stojeći tako u predvorju, privlačili smo pažnju.
Iz nekog razloga, prostorija je bila tiša, a sve oči su bile uprte u nas.
Cross je pročistio grlo, pokazujući ka izlazu. „Pričaćemo tamo.“
Jedan iza drugog, išli smo za njim.
Cross me pusti na izlazu, pa sam ga pratila do mesta gde je parkirao Jeep, iza
Jordanovog vozila. Parking nije bio prevelik, ali oba vozila su bila u samom uglu,
tako da smo imali bar trunku privatnosti, osim, ako bi neko stajao sa druge strane
ograde oko parkinga.
Kao da mi čita misli, Zellman je obišao okolo i pregledao ogradu. Uhvatio se za
vrh i odbacio se kako bi video preko. „Čisto.“ Spustio se dole, skidajući prašinu sa
svojih pantalona. „Sve je u redu. Nema nikoga tamo.“
Jordan je seo na prikolicu svog terenca, a Zellman mu se pridružio. On je seo na
vrh stranice, naslonivši nogu na prikolicu pored Jordana, dok mu je druga visila.
Cross me je pogledao upitno, u tišini, pokazujući na zadnji deo mog Jeepa.
Klimnula sam i on se pomerio zaklanjajući me i pridržavajući, dok sam se penjala.
Činilo mi se da je zauzeo mesto, kao da je on vođa.
Jordan je uzeo štapić i počeo da ga lomi na komade. „Pa, trebalo bi da odlučimo
o nekoliko stvari.“ E tu su bile teške teme.
„Hoćeš li da odložimo ovaj razgovor?“ Upitao me Cross.
Da smo otišli kod mene, Channing bi bio tamo. Da smo otišli kod Jordana, tamo
ne bi bilo nikog, ali ja sam čeznula za svojim krevetom. Ovde i sad. Bilo je bolje da
to odmah završim.
„Jok. Na srećnim tabletama sam. Završi to pre nego što dođem sebi.“
 Nacerila sam se, a on je uzvratio osmeh, dok se njegov pogled zadržao na mom,
pre nego što se ponovo okrenuo ka Jordanu i Zellmanu. Gurnuvši ruke u džepove,
naslonio se na mene, ali nežno. Bila sam u iskušenju da spustim ruku niz njegovo
rame i ruku. Morala sam da je stisnem uz svoj bok, kako bih odustala od tog
pokreta.
Jordan je odsutno počeo da baca komadiće štapa na zemlju.
„Dobro. Pa. Šta se tačno desilo?“ Upitao me.
Prepričala sam sve.
„Jebote.“ Jordan je pukao na kraju. „Alex te zaskočio, ali je na kraju dobio po
guzici i razljutio je tvog brata. I kako ćemo mu vratiti?“
Cross je prekrstio ruke preko grudi. Govorio je tihim glasom, sa dozom
upozorenja. „Opet će dobiti po guzici. Baš me briga i ako to budem morao sam da
uradim. Ja ću mu razbiti guzicu.“
„O’ladi malo. Nećeš ti ništa sam. Znaš da smo uz tebe,“ besneo je Jordan. „Ne
kažem da treba to da ignorišemo, ali mi vratimo vođi Ryersonoe ekipe i šta onda?
To je rat ekipa. Jeste li društvo spremni za to?“
Cross je bio neobično smiren.
To mi je mnogo govorilo.
Malo sam istegla vrat. Sredstvo protiv bolova, koje mi je dala sestra je počelo da
deluje. Mogla bih se zakleti da je oko Zellmana bilo malo sjaja, gde je bio smešten
iznad svih ostalih, ali ja sam prepoznala i bes.
Zellman je obično bio srećan, šta god da se desi, tako da sam morala da
proverim dva puta. Ne. Bes je još uvek bio tu.
Primetivši me, bes je malo splasnuo, a on je rekao tiho: „Povredio te je, Bren.
Mora da plati za to.“
„Neki bi tvrdili da već jeste,“ razmišljao je Jordan.
„Šta kog đavola pričaš?!“ Zaurlao je Cross, skočivši sa vozila i nasrnuvši na
Jordana. Bilo je brzo i silovito. Skoro ga je oborio na zemlju. Jordanova glava se
trgla unazad, dok mu se lice izobličilo od besa, ali Cross nije mario. Stajao je u
mestu stisnutih pesnica. „Šta? Da nemaš možda problem sa mnom, jer ja sigurno
imam problem sa tobom. Kaži to još samo jedan jebeni put. Još jedan jebeni put,
Jordane.“
„Da kažem šta?“ Jordan je prošao rukom kroz kosu.
„Znaš ti jebeno šta.“
Ućutali su.
Cross je čekao Jordanov odgovor, dok je Jordan nakon nekoliko sekundi, oborio
glavu. Govoreći tiho, uhvativši se pesnicama za kosu, izložio je. „Vidi. Samo kažem
da bi rat između ekipa značio da bi više nas moglo završiti kao Bren. Ja to ne
želim.“
„Nije povređen od strane naših ruku. Povredio je jednog od nas. Mi moramo da
mu vratimo. Znaš to,“ rekao je Cross kroz zube.
Jordanova glava se spustila još za pedalj. „U redu. Dobro. Shvatam.“
„Mi moramo, Jordane.“ Rekla sam. Svi su se okrenuli ka meni. „Preterao je.
Mora da dobije svoje. Ne možemo to samo da pustimo.“
„Dobro, ali moramo da radimo pametno.“ Jordan je pogledao u sve nas.
„Udarićemo ga jako, ali samo njega.“
„Možemo napraviti neko političko sranje kako bi smanjili povratni udarac, ali do
toga će doći,“ rekao je Cross. „To nije pitanje uopšte.“ Pogledao je u Jordana, a
zatim u Zellmana.
„A šta će biti sa Raceom?“ Upitala sam.
Svi pogledi su se vratili na mene.
Dodala sam. „ Ne znam šta da kažem o njemu. Iskreno, otišla sam tamo zbog
Taz.“
„Moramo da vidimo šta ćemo sa njim,“ složio se Jordan. „Pomagao nam je. Ako
zaista nema plan sa nama, stvarno, šta onda?“
Zellman je frknuo. „Svako ima neki plan. Ako je to stvarno zato što mu je Drake
rekao da se drži nas, a ne zato što želi Breninu macu, onda moramo bolje da ga
upoznamo.“
„Ne spominji moju vaginu. Nikada. I nikada je ne poredi sa macom.“
„Molim?“ Zellman je zbunjeno treptao, gledajući u momke. „Šta sam pogrešno
rekao?“
Jordan i Cross su počeli da se smeju.
„Novo pravilo ekipe: niko ne priča o mojoj vagini, osim ako ne želite da počnem
da prozivam vaše mlitave kurčeve od dva inča.“ Zarežala sam. Srećne pilule mi
nisu pomagale.
„Maca nije ništa loše.“
„Kaži to još jednom, i čekaću da budeš pijan, a onda ti istetovirati 'Čovek od 3
sekunde' na dupetu.“
„Druže. Samo stani.“ Jordan je odmahnuo glavom, još uvek se smeškajući.
Zellman se namrštio, češkajući se po glavi. „Prestaću. Da ali, maca nije ništa loše,
zar ne?“
„Jebeno stani, Z!“
„Izvini, izvini.“ Uvukao je glavu, držeći ruke u vazduhu. „Prestaću. Izvini, B.“
 „Znači sve dogovoreno?“ upitao je Cross. „Prvo ćemo se pozabaviti Raceom, a
zatim ćemo smisliti najbolji način da sredimo Alexa?“
Jedan po jedan, svi smo klimnuli glavom.
„Želim da budem tamo,“ rekla sam.
Još jednom su se okrenuli ka meni. Malo sam se namrštila. „Ne kažem da biste
me namerno izostavili, ali ja sam povređena i znam da biste mogli da ga ispitujete
bez mene, jer ne želite da me mučite. Ali ja ću biti tamo. Želim da učestvujem.“
Cross je ponovo pogledao u ostale. „Uradićemo to kao ekipa ili nećemo uopšte
uraditi.“
Zahvalićemo Raceu, na naš način.
 28. Poglavlje
Cross me odveo kući.
Stigli smo do moje sobe pre nego što se Channing pojavio. Bila sam spremna za
ispitivanje, ali na moje iznenađenje, ništa od toga. Samo je pitao da li sam dobro.
Mada, pitao je pomalo grubo, ali je izgleda bio smiren kada sam mu rekla da sam
dobro. Nije pitao zašto sam otišla kod Alexa, niti kako je sve počelo, kao što bi
normalan roditelj pitao.
Heather se zadržala na vratima nakon što je Channing otišao, grickajući usnu,
kose upletene u pletenicu. Nastavila je da me odmerava od glave do pete, kao da
traži bilo kakvu spoljašnju povredu koja nije sanirana. Stalno se zaustavljala na
Crossovoj ruci koja je bila na mom kuku. Nije mi pomagao pri stajanju niti bilo šta
takvo, ali je dodir bio prijatan. Zatekla sam sebe kako sam naslonjena na njega, na
njegovu ruku, dok se on prilagodio. Čak me čvršće privukao sebi.
„Gde su druga dvojica?“ Upitala je Heather.
„Bili su umorni,“ rekao je Cross. „Otišli su kući.“
Njen smešak nam je rekao da mu nije poverovala. „Dobro.“ Klimnula je glavom u
pravcu kuda je otišao Channing. „Ne postavlja pitanja jer je to stvar tvoje ekipe,
isto kao i kod njega.“
Heather je bila naš posrednik.
Nisam bila sigurna da li je to dobra stvar, ali sam klimnula. Shvatila sam. „Hvala.“
Podigla je obrvu. „Nema potrebe da mi zahvaljuješ. Samo obavljam svoju
dužnost kao neko kome je stalo do oboje - znaš, pokušavam da izgladim stvari
između brata i sestre pre nego što dođe do svađe.“
„Da li i on to radi za tebe i Brandona?“
Ovoga puta se nasmejala. „Ma, da. On samo napravi još gore, gleda na to kao
svoj sopstveni rijaliti šou.“
Njene reči su me pogodile.
Channing je bio zabavan i viđen kao šarmer, ali ne sa mnom. Nikada sa mnom.
Ja nisam bila dovoljno vredna.
Stegla sam vilicu, jedva gutajući. Kao da je predvideo oluju u meni, Crossova ruka
se spustila niz moja leđa. Njegovi prsti su skliznuli pod moju majicu i dodirnuli
moju kožu.
„Pa,“ Heather je nastavila, primetivši taj mali dodir pre nego što je vratila pogled
na moje lice. „Normalna devojka, koja je pretučena bi ostala u krevetu, gledala
filmove i po starom dobrom običaju, dobro se isplakala. Pretpostavljam da ti
ponovo ideš napolje?“
Lekovi za smirenje su sve učinili pomalo mutnim, ali sam klimnula glavom. „Da.“
Uzdahnula je. „U redu.“
Čekala sam.
Na to bi roditelj ili staratelj pobesneo. Kako se usuđujem da idem ponovo
napolje, posebno sada. Kuda idem? Šta ću raditi? Kada ću se vratiti? Channing nije
pitao ništa o tuči, tako da nisam bila sigurna da li bi Heather uskočila u njegove
cipele.
Prošla je prstima kroz vrhove svoje kose. „Dođavola, treba mi cigareta.“ Krenula
je, ali se okrenula i uprla prstom u mene. „Jebote, pazi se večeras. U redu? Čuvaj
se. I zovi svog prokletog brata da mu kažeš kada dolaziš kući. I mene nervira.“
Otišla je nazad u njihovu spavaću sobu, zatvorivši za sobom vrata malo jače nego
što je potrebno.
Nisam se pomerila. Blenula sam u zatvorena vrata.
Imala sam neki čudan osećaj, koji se vrzmao u meni.
Nije to bilo ni loše, ni pogrešno. Jednostavno… drugačije.
Cross se smeškao, videvši izraz na mom licu. „Stalo joj je.“
Da. „Mislila sam da me mrzi.“
„Ona je između vas dvoje.“ Njegova ruka je nestala sa mojih leđa i otišao je do
prozora. „Da li još uvek želiš da uradiš to večeras? Jordan i Zellman su upravo
stigli.“
„Kako znaš da su stigli?“
„Telefon mi je zavibrirao u džepu.“ Nakezio mi se. „Da se kladimo.“
Počela sam da se smejem, ali sam se trgla pri tom pokretu. Neko me je pošteno
udario. Još više bi bolelo ujutru, kada tablete protiv bolova prestanu da deluju,
tako da sam potvrdila. Sada je pravo vreme.
„Da.“ Otišla sam do svog ormara. Za ovo mi je bila potrebna tamna odeća. „Bolje
večeras dok sam još uvek malo spetljana, nego sutra. Sutra neće biti zabavno.“
„Ostani kod kuće.“
Zastala sam dok sam preturala po svojim majicama i pogledala u njega.
„Uzmi bolovanje.“ Pokazao je ka vratima. „Čula si Heather. Ona želi da to uradiš.
Dođavola, verovatno želi da te neguje. To rade roditelji. Čini da se bolje osećaju.“
„Tvoji roditelji to rade?“
Oklevao je. „Trebalo bi - zbog Taz.“
Namrštila sam se.
 Cross je znao da je moj odnos sa Channingom poremećen, a ja sam znala da je i
u njegovoj kući bilo problema, ali nisam insistirala na detaljima. Čuvši ga sada,
pitam se da li je trebalo.
„Žao mi je,“ rekla sam mu.
Pogledi su nam se sreli.
„Mislim, zbog Taz. Ona bi uživala u takvom tretmanu.“
Njegova adamova jabučica se pomerala dok je gutao i pročistio grlo. „Da li ti
treba pomoć oko presvlačenja?“
„Ne. Ukočena sam, ali ću se snaći.“
Ponela sam svoju odeću u kupatilo i pregledala se. Udahnula sam vazduh. Bila
sam sva u modricama. Imala sam ogrebotine po glavi, kao da mi je neko čupao
kosu unazad i ostavio tragove. U dnu brade sam imala jednu ogromnu modricu.
Protezala se od uva do uva. Bila je još jedna u uglu oka. Prelazeći prstima preko
rebara, osetila sam jednu. Imala sam modricu veličine košarkaške lopte na boku.
Bila je oivičena žutom bojom.
Nije čudo što je Heather želela cigaretu. Da se ona pojavila izgledajući ovako i ja
bih propušila.
Ipak, nisam lagala. Bila sam ukočena, ali sam još uvek mogla da se krećem.
Ujutru će me sve rasturati od bolova. Odlučila sam. Hteli Heather ili Channing da
me paze ili ne, sutra ću preskočiti školu.
Ali prvo važnije stvari.
Obukla sam se, navukavši crne pantalone i crnu majicu dugih rukava sa
kapuljačom. Navlačenje odeće je bilo pomalo bolno, i pored činjenice da su lekovi
protiv bolova imali efekta. Da nisu, plakala bih, a znala sam da jesu, jer sam
morala tri puta da pokušam da vežem pertle. Na kraju sam odustala i navukla neki
stariji par koji nije trebalo da se veže.
Cross je čekao na ivici kreveta. I on se presvukao. Nisam pitala gde je našao
odeću. Imao je svoju fioku ovde.
„Spremna sam.“
Ustao je i mračnim pogledom prešao preko mene, uzevši me za ruku i krenuo
napolje. Na vratu mu je iskočila vena. Čuvši smeh pozadi iz dvorišta, skrenuo je na
prednji izlaz.
Nismo se iskradali, ali smo se ipak tako osećali.
Dok smo žurili ka Jordanovom terencu, suvozačka vrata su se otvorila. Pustivši
mi ruku, Cross je lagano poskočio i uz zvuk uskočio pozadi. Smestio se u ugao, dok
je Zellman izašao od napred. Zastao je jednom, pogledavši me i klimnuvši glavom.
 I on je uskočio pozadi, smestivši se u suprotan ugao, iza Jordana koji je bio za
volanom.
Ja sam ušla napred, zadržavajući dah dok se nisam smestila.
Jebote. Mrzela sam da budem povređena.
Večeras nije svirala muzika. Tako se činilo u redu. Činilo se prikladno.
Jordan je kucnuo u kafu na konzoli. „Nabavio sam je za tebe, ako želiš?“
To je bio njegov način da kaže da mu je žao. „Hvala ti.“
Kada smo skrenuli ka Roussou, okrenula sam se preko ramena.
„On nije kod Alexa?“ Čim sam pitala, znala sam da je to istina. Sam Alex mi je to
rekao.
„Zvao sam nekoga. U hotelu je. Imam broj sobe.“
„Njegova mama?“
„Imali smo sreće. Očigledno voli martini - u Fallen Crest kantri klubu.“
Nasmejala sam se. „Zašto nisam iznenađena?“
„Naš dečko je sam, osim ako nema neko žensko društvo.“ Namignuo mi je dok je
skretao na glavni put. „To bi malo moglo da zakomplikuje stvari, zar ne?“
Mrko sam ga pogledala. „Umukni.“
Nisam želela da to bude na redu, gde bi me zadirkivali vezano za Racea u
seksualnom ili romantičnom smislu. Bože me sačuvaj.
A onda sam se predomislila. Imali smo još nekoliko blokova do cilja. Bili smo
sami. Cross i Zellman nisu mogli da se umešaju, tako da sam ga ohrabrila da
nastavi.
„Zašto nastavljaš sa insinuacijama da još uvek želi da mi se uvuče u gaće? To bi
trebalo da je završena stvar.“
Jordan je bio tih. Ruka mu je stezala volan, a on je nakrivio glavu ka meni, ne
skidajući pogled sa puta. „Jesi li ozbiljna?“
„Da.“
Još više se nasmejao. „Ti me stvarno to pitaš? Zar ti to ne vidiš?“
„Vidim šta?“
Pokazao je pozadi iza nas. „Na neki način je to priznao. On mrzi Crossa. Stalno
visi sa nama ili pokušava i nakon što smo pokušali da mu kažemo da pali. I ranije je
uskočio u veliku tuču zbog tebe. Mislim, Bren. Jasno je kao dan. Kako ti to ne
vidiš? Nijedan momak neće napraviti toliko sranja osim ako ne želi da se uvuče
devojci u krevet, pa čak ni tad. Ovaj momak je prešao sve granice. Da ne mora
prvo da se pobrine za Crossa, ja bih bio zabrinut da si dobila uhodu.“
Bila sam zapanjena. „Šta - kako?“
 Blago interesovanje koje je Race priznao ranije mi nije izgledalo tako ozbiljno, ne
kako ga je Jordan opisao.
Još jednom je frknuo. „Ma daj, Bren. Nisi glupa. Niti zatucana.“ Zastao je. Kada
nisam ništa rekla, još jednom se nasmejao. „Stvarno? Ti zaista nisi to primetila?“
Sada je panika rasla u meni. Ako je mrzeo Crossa, to je značilo…
Ne.
Nema šanse.
Namrštila sam se. „O čemu ti pričaš?“
Ali bilo je sve više dodira.
I pogleda. Cross me oduvek poznavao, ali u poslednje vreme je bilo drugačije. U
poslednje vreme, kao da mi je njegov dodir bio potreban, kako bi mi odgovorio i
pre nego što bih postavila pitanje.
Drhtavica. Trnci. Pulsiranje.
Zbog njega sam počela da osećam bol na mestima gde nikada ranije nisam.
Srce mi je lupalo brzo i glasno, udarajući o moja rebra, a ja sam zadržala režanje
u sebi. Tablete su počele da slabe. Mora da je to u pitanju.
„Ljubomoran je na to koliko ste bliski ti i Cross.“
Tačno. Zato što -
„Ti i Cross se držite čvrsto. On tebi čuva leđa, a ti njemu.“
Jordan je usporio, stigavši do glavne raskrsnice. Upalilo se zeleno svetlo i on je
uključio levi pokazivač. Hotel je bio blok dalje.
„Bilo koji momak koji bi te romantično posmatrao bi krajičkom oka posmatrao
Crossa. Da vas ne znam, pomislio bih da imaš nešto sa njim.“
Usporio je, približavajući se hotelskom parkingu.
„Ljudi koji nisu u našem okruženju ne razumeju,“ rekla sam mu. „Tako je, kako
je.“
Zaustavio se, a zatim odvezao do drugog kraja hotela. Parkirao se na samom
kraju parkinga. Dok je isključivao motor, nasmejao mi se. „Tvoja sreća što ćemo
sve to ispraviti večeras.“ Podigao je obrve i brzinom svetlosti izašao napolje.
Cross i Zellman su iskočili odpozadi.
Bilo mi je lakše, dok su mi Jordanove reči još uvek bile u glavi.
Cross je prišao bliže. „Jesi li dobro?“
Reči su mi zastale u grlu, a oni trnci su prolazili kroz mene, udarajući svuda
okolo. Nije mi se svideo taj osećaj – ne znajući šta da osećam ili kako da osećam,
niti čak zašto sam osećala to što jesam.
„Idete društvo?“ Zellman je skakutao pored Jordana, podižući se na petama
gore-dole.
 Hteli smo da napravimo prvi korak. Cross je ispitivao Racea u školi. To je bio
njegov prvi potez da sve istera na čistac. To u vezi Drakea - ja nisam znala. Ja sam
bila sa njima. To baš i nije imalo smisla. Ovo će biti drugi, mnogo direktniji i
intimniji potez.
Adrenalin je počeo da raste.
Iščekivanje, ne znajući u šta se upuštamo, znajući da nećemo moći da
kontrolišemo određene situacije, znajući da ćemo u tom trenutku morati da se
nosimo sa tim - je stvaralo zavisnost. Učinilo je da se osećamo nepromišljeno, ali
moćno. Krenuli smo unutra i to će biti jedna velika vožnja.
Ovo. Ovo nas je izdvajalo. Ovo nas je činilo glupim, ali nas je činilo opasnim. I
iako nismo smeli - znali smo da ne smemo - voleli smo to. Žudeli smo za tim.
Ne strah.
Normalni ljudi su se plašili ovog sranja.
Ne mi. Mi smo živeli za ovo sranje, bilo to ili ne dobra ideja.
„Idemo.“ klimnula sam.
U Jordanu i Zellmanu sam videla uzbuđenje. Zellmanovo skakutanje se povećalo,
a Jordan je počeo da mlati rukama u krug.
Cross je bio drugačiji. On se sagnuo i bio pognute glave, sve dok nismo bili
spremni za polazak. Tada bi se odgurnuo i tek tada bismo videli njegovu opasnu
stranu, onu koju sam volela kod njega. Tako je očaravajuće imati najboljeg
prijatelja, koji je tako žestok i zaštitnički nastrojen kada ste vi u pitanju, znajući da
će zbog vas preći sve granice, kao i vi za njega. Bilo je tako prokleto zavisno.
To je bila moja ekipa. Moji momci. Moji.
Mi smo bili ti sa kojima niko nije hteo da se kači. Dok smo pratili Jordana do
sporednih vrata, znala sam da ćemo to opet i dokazati.
Izvukao je karticu za otključavanje, namigujući nam. „Komplimenti od
prijateljice.“
Zellman se nasmejao, ali Cross je zadržao glavu dole, stojeći pravo ispred mene.
Dva koraka niz hodnik i bili smo kod sobe.
Mogli smo da čujemo televizor unutar sobe. Bio je tih, ali smo ipak mogli da ga
čujemo. Nismo videli nikakvo svetlo, a nije bilo ni svetlosti spolja, tako da bi
možda lampa mogla biti uključena? Svejedno, očekivali smo da bude mračno.
Morali smo. Pripremi se i očekuj najgore.
Jordan je upotrebio istu karticu za vrata.
Otključao je bravu i kao toliko puta ranije, svako je odigrao svoj deo.
 Jordan je držao otvorena vrata, a Cross je prvi ušao unutra. On je bio naše
oružje, ono pravo. On je bio najbrži, najbolji borac, naš vuk. Jordan je išao sledeći,
sav u mišićima, a Zellman je bio treći.
Obično sam ja bila treća, ali ne večeras. Večeras je sve bilo drugačije.
Ja sam za sobom zatvorila vrata. Svi smo bili unutra. Cross se već sručio na
Racea.
Race je malo uzviknuo, ali ne previše glasno.
Videla sam kako je skočio, ali dok je zamahnuo Cross je izbegao uadarac.
Cross je bio spreman. Race nije.
Nijedna stvar nije išla Raceu u korist.
Cross ga nije udario. To nije bio cilj. Umesto toga ga je oborio, a Jordan je u
sekundi već bio na njemu.
Zellman i ja smo prionuli na posao. Navukli smo rezu na vratima i upalili svetlo u
kupatilu zajedno sa ventilatorom. Pojačali smo televizor, ali ne previše kako se
komšije ne bi žalile.
Hotelska soba je imala čajnu kuhinju, pa smo uključili mikrotalasnu, kako bi se
vazduh zagrejao. Spazila sam ventilator u uglu pored kreveta. Obišavši oko njih,
uključila sam i njega. Zellman je već navukao zavese.
Bilo je bučno koliko god je bilo moguće.
Cross i Zellman su srušili Racea na krevet i okrenuli ga licem na dole, zavrnuvši
mu ruke na leđima. Jordan je stao sa strane držeći lepljivu traku u ruci. Obmotao
ju je oko Raceovih ruku, a zatim i oko stopala.
Čekali smo, ali Race nije vikao. Da jeste, traka bi veoma brzo bila i na njegovim
ustima. Momci su ga podigli u sedeći položaj na sred kreveta. Cross i Zellman su se
povukli, ali su bili spremni da uskoče u slučaju da Race pokuša da se otkotrlja.
„Neću vikati.“ Race je bacio pogled na traku u Jordanovim rukama. „Znam šta će
se tada desiti.“
Nakon tog priznanja, Jordan se pomerio u stranu.
„Samo želimo da razgovaramo sa tobom,“ rekla sam iz pozadine. „Nismo došli da
te povredimo.“
Cross je progunđao. „Osim ako ne budemo morali.“
Race je počeo da podiže glavu, gledajući mrko u Crossa, ali sam ja istupila
napred.
Ovoga puta, ja sam bila govornik.
Ja sam bila i slika. Hteli smo da Race vidi sve modrice na meni. Hteli smo da vidi
šta mi je sve njegov rođak uradio, a opet, samo nekoliko sati kasnije, ja stojim
ovde.
 Želeli smo da vidi šta sam sve pretrpela ali smo ipak krenuli za njim.
Zaboravio je na mrk pogled. Videvši me, Race se umirio i opsovao. „Jebote.“
Jordan je poskočio pored mene. „Zaveži i saslušaj je.“
Šok je iščezao. Raceove crte lica su bile zamagljene besom. Počeo je da se otima,
pokušavajući da se oslobodi. „Moja mama je otišla da donese led. Vratiće se-“
„Tvoja mama pravi sranja u Fallen Crestu. Verovatno će prespavati u krevetu
nekog bogatog starca,“ usprotivio mu se Jordan. Prekrstio je ruke preko grudi,
klimajući glavom ka meni. „Saslušaj šta ima da ti kaže, a onda možemo da idemo.
Bez štete i bez prekršaja.“
Race nije sklanjao pogled, a ja to nisam ni očekivala.
„Rekao si mi da si došao ovamo kako bi se tukao i zbog toga što se tvoji roditelji
razvode,“ počela sam.
Ovo nije bila novost za momke i niko nije reagovao. Svi su imali hladan kameni
izraz lica.
Zellman je dodao. „Ne verujemo da pokušavaš da postaneš ortak zato što ti je
Drake rekao da to uradiš. To je takva slabost, čoveče.“
Ja sam nastavila kao da Zellman nije rekao ni reč. „Stalno nastavljaš da uskačeš.
Sve te tuče, to što nam pomažeš. Mi ne verujemo Normalcima i iako smo zahvalni
zbog toga što si uradio, ne možemo to više da dozvolimo. Moramo da znamo pravi
razlog zašto to radiš.“
„Da li radiš sve ovo zato što ti se sviđa Bren?“ Upitao je Jordan. „Je l’ sve ovo
zbog mačke?“
„Odjebi!“ Pukla sam na njega.
Slegnuo je ramenom. Nije izgledao kao da mu je žao.
„Misliš da radim sve ovo samo zato da bih joj uskočio u gaće?“ Upitao je Race.
„Zašto to radiš?“ Cross je podigao bradu, a oči su mu gorele.
Race je seo napred, užarenog pogleda, kao da u tom momentu i nije bio u sobi.
A onda je slegnuo ramenom kao i Jordan.
„Bože. U redu. Vi ste kao krvoločni psi. Hoćete da znate zašto vam pomažem?“
Blenuo je u sve nas. „Zato što jebeno mrzim svog rođaka. U redu? Kapirate?
Mrzim svog rođaka. Mrzim njegovu ekipu. Mrzim svog strica i strinu. Mrzim to što
su oni krivi za razvod mojih roditelja. Mrzim sve što ima veze sa njihovim jebenim
svetom i želim sve to da uništim.“
Ja… Nisam to očekivala.
„Radiš ovo zbog svojih roditelja?“
„Moja strina je imala aferu sa mojim tatom -”
„Zašto si onda kog đavola ovde?“
 Race je nastavio kao da Jordan nije rekao ni reč. „- ali moja mama to ne zna. Ona
zna da ju je tata varao, a poslednja afera je bila kap koja je prelila čašu. Saznala je
ko su bile te zene, ali ne i poslednja. Nju je ostavio skrivenu.“
„Kako si ti saznao?“
Race se okrenuo ka Zellmanu, sav namrgođen. „Tako što sam ga pratio i video
sam.“ Pogled mu je sleteo na mene, a zatim se zagledao u pod. Imala sam osećaj
kao da više ne govori nama. Skoro, kao da se ispovedao.
„Naši očevi su braća i moja mama nema pojma da je zapravo žena mog strica
uništila njihov brak. Nisam mogao to sam da joj kažem. Ona nema nikoga - ono
kao stvarno nikoga, baš nikoga. Baka i deka su umrli pre godinu dana. Nisu joj
ostavili nikakvo nasledstvo, a ona nema prijatelje. Nikada nije održala kontakt sa
našim drugim rođacima.“
Onda je nastala tišina.
„Sranje,“ rekao je Jordan.
„Uništiti tvoju strinu tako što ćeš uništiti njenog sina, a to je značilo iskoristiti nas
za to.“ Crossov glas je bio mek. „Je l’ tako?“
Race ga je pogledao i progutao. „Da. Mislim, sve ostalo nije bila laž. Drake jeste
ostao preko leta sa nama. Pričao mi je o sistemu ekipa, kako je mrzeo to i kako je
otišao zbog devojke.“
Pogledao je u mene, ali je nastavio. „Nisam imao pravi plan pre nego što sam
stigao ovamo. Video sam kako Alex oseća nešto prema Bren.“
Molim?
„A onda ste na neki način počeli da mi se sviđate. Tako da, ja povredim mog
rođaka, a to će na kraju povrediti njegovu mamu. Ne mogu direktno da krenem na
nju, to bi bilo baš sranje, zar ne? Ali jebiga. Želim to. Želim sve da kažem svojoj
majci -”
„Ali ne možeš, jer bi je tako još više povredio.“ Rekao je Jordan. „Kapiram.
Stvarno.“
Pogledala sam okolo. I Jordan i Zellman su ga gledali sa žaljenjem. Cross je bio
blokiran, bušeći pogledom rupe u Raceovoj lobanji, a ja nisam mogla da verujem
da slušam i vidim bilo šta od ovog.
„Jebote, je l’ me zajebavaš?“
Četiri para očiju se okrenulo ka meni.
Grleni glas mi se otrgao iz grla. Bila sam i više nego besna. „Reci svojoj jebenoj
mami! Ako treba, ona to može sama da sredi. To je njena odluka. Ne tvoja! Ti je
samo pogoršavaš.“
„Ali -” zbunjenost je preplavila Raceovo lice, a usta su mu se skupila.
 Nisam završila. „A šta je sa Drakeom? Objasni. Odmah.“
„Oh.“ Trepnuo je, odmahujući glavom. „Hm… da. Ono što sam rekao je istina.
Drake je napustio ekipu zbog tebe. Ti nisi znala?“
Ponovo se začulo ono režanje. „Da li ti izgleda kao da sam znala?!“ Odlepila sam.
„Valjda ne. Ali da, Alex je želeo tebe u Roussou ekipi. Drake mi je rekao kako ga
je stalno gnjavio, govoreći kako treba da te regrutuje.“
„Zato što je bacio oko na nju?“
Ali ja sam znala. To nije bio razlog.
„Zbog mog brata, zar ne?“
To je imalo smisla. „Alex je želeo najveću, najzlobniju, najžešću ekipu.“
Race je klimnuo. „Ako se vaša ekipa udruži sa ekipom tvog brata, vi biste bili
najmoćniji u Roussou. Mislim, Channingova već jeste. Imaju samo nekoliko
članova manje nego Ryersonovi, ali su stariji. Oni su –“
„Channing štiti svoj grad. Da. Njegova ekipa je najmoćnija.“
Moji momci su me svi pogledali, ali to je bila istina. Ja sam samo iznela istinu.
„To sranje nama ništa ne znači.“ Zellman je zvučao nesigurno, gledajući u
Jordanovom pravcu.
Race je odmahnuo glavom. „Alexu je to bilo važno, kao i Drakeu. Alex je mrzeo
to što se Drake zabavljao sa tobom, ali te nije naterao da promeniš ekipu.“
„Naša ekipa nije nastala tako,“ rekao je Jordan. „Mi ne regrutujemo ljude.“
„Ali njegova ekipa regrutuje,“ rekao je Race. „One noći smo se posvađali jer me
je pritiskao da krenem za tobom. Rekao je da mogu da im se pridružim ako
dovedem tebe. Mali drkadžija ne zna koliko sam spreman da učinim sve, ali protiv
njega.“
„Zato je Drake odustao? Zbog mene?“
Klimnuo je potvrdno. „Zbog toga je, odmah nakon mature prošle godine, Drake
proveo leto sa nama. Alex je ambiciozan, ali glup. Hteo je da ekipa počne sa
ilegalnim sranjima, kao na primer, dilovanjem.“
„Rasturanjem droge?“
Race je pogledao u Jordana. „Pretpostavljam da vi, društvo, to ne radite?“
Jordan je izgledao uvređeno. „Mi nismo banda. Mi smo prijatelji. Mi se družimo i
čuvamo jedni drugima leđa. To je sve što mi radimo.“ A onda se izgleda setio gde
smo i šta radimo. „I povremeno radimo ovakve stvari.“
Zellman je progunđao, pomalo se smeškajući.
„Ali nije daleko od toga,“ nastavio je Race. „Vi to znate. Ja to znam. Šta mislite,
zašto vas školsko osoblje mrzi? Misle da unosite drogu.“
 Bilo je bandi u Roussou, ali su uklonjene kada su se pojavile ekipe. Najveća
banda u gradu su bili Red Deamons, ali su imali dogovor sa Chanovom ekipom.
Nisam znala kakav je to dogovor, ali sam znala da im nije bilo dozvoljeno da
krstare po gradu. Jedino mesto na kome sam ih videla je Tuesday Tits. I to je sve.
Njihova baza je bila na drugom mestu.
„Mi ne unosimo drogu,“ rekla sam.
Race se okrenuo ka meni. „Da.“ Glas mu je postao mekši. „Gledaj, razmišljao
sam da te pitam da izađemo. Jesam. Ali…“ Njegov pogled je sleteo na Crossa, a
onda nazad na mene. Podigao je ramena i ispravio se najbolje što je mogao.
„Shvatio sam da se to neće desiti.“
I ja sam pogledala u Crossa.
U dubini njegovih očiju je sinuo plamen, nešto tamno, nešto duboko, a onda ga
je ugasio. Signalizirao mi je glavom da se opet fokusiram na Racea.
I jesam.
Race je odmahnuo glavom. „Da. Pa, eto zašto je Drake otišao.“
„Da budemo jasni,“ rekao je Zellman momenat kasnije. Raširio je ruke u ravnu
liniju. „Ovo nema nikakve veze sa Breninom vaginom.“ Podigao je ruke, isturivši
dlanove. „I to kažem uz puno poštovanje. Možeš da pričaš o mom penisu Bren,
ako želiš. Ali to mora da bude s punim poštovanjem, kao što sam ja uradio.“
Prevrnula sam očima. „Popuši mi, Z.“
Jordan se glasno smejao. Cross se nacerio.
Zellman je još uvek bio vrlo, vrlo miran. Nakrivio je glavu na stranu. „Vi se
šalite?“
„Ja se šalim,“ uveravala sam ga. „Ali ima da te povredim kasnije, kada ne budem
nadrogirana lekovima.“
Slegnuo je ramenima. „To je pošteno. Upozorila si me.“
Jordan se još uvek smejao i pokazivao prstom u Racea. „Mi smo završili, zar ne?
Dobili smo šta smo hteli? Znamo šta smo želeli da znamo.“
„To je sve?“ upitao je Race.
„To je sve.“ Klimnuo je Jordan.
Laknulo mi je. Razumeli smo Racea. Na kraju, znali smo da nije hteo da nam
naudi. To je sve što nam je trebalo. Bio je u pravu. Mi jesmo bili krvoločni psi. Daj
nam poluistinu i mi ćemo te udarati sve dok ne dobijemo celu istinu. Nismo se
trudili da budemo seronje, ali živeti ovakav život, živeti u Roussou, nas je naučilo
da ne verujemo u dobra dela. Dobri samarićani bi se prvi okrenuli protiv tebe,
zabili ti nož u stomak, smejući se dok padaš.
 Race je držao ruke u vazduhu, a Jordan je izvadio džepni nož. Počeo je da seče
traku.
„Uradili ste sve ovo samo da bi me pitali zašto sam bio fin prema vama?“ Upitao
je Race.
Cross se pomerio do mene. „Istina izađe na videlo ako su ljudi preplašeni.“
Kada je i poslednja traka uklonjena sa njegovih zglobova, Race se nagnuo napred
i povukao traku sa članaka. Jordan mu je dodao nož i sam je isekao, vrativši mu
nož kada je završio.
Trljajući zglobove, Race je pogledao po sobi. „I šta ćete onda da uradite? U vezi
sa mojim rođakom.
Momci i ja smo se pogledali. Alex je jurio mene, a ako je počeo da diluje drogu?
Od našeg problema, postao bi problem za sve ekipe.
Istina je zapravo, da ćemo verovatno reći mom bratu i videti šta on ima da kaže.
Ali za sada, Jordan je samo rekao, „Pozabavićemo se njime.“
„Govorim istinu.“ Race je nastavio da nas posmatra. „Ozbiljno mislim.“
„Znamo,“ rekla sam.
Jordan je prvi izašao.
Zellman je bio drugi.
Ja sam htela da sačekam, ali je Cross krenuo iza mene. Zastala sam na vratima.
Race je ostao blago otvorenih usta, kao da nije mogao da veruje šta se upravo
dogodilo.
Hteo je da bude sa nama. Hteo je da zna šta ćemo uraditi, ali tako je to
funkcionisalo. Race nije bio deo ekipe.
Cross je dotakao dno mojih leđa. Nagnuo se napred, spustivši glas. „Biće on
dobro.“
A ja sam osetila ono na šta sam počela da se navikavam kada me dotakne.
Ponovo sam osetila one trnce.
 29. Poglavlje
Jordan nas je odbacio i Cross se ušunjao unutra sa mnom. Spavao je na podu
moje sobe. Već je otišao kada sam se jutros probudila - glava mi je pulsirala a
rebra su me bolela - i znala sam da nije duh isključio moj alarm.
Morala sam da se ujedem za usnu da sprečim sebe da ne zaplačem, dok sam
stigla do kupatila. Nisam htela ponovo da uzmem tabletu protiv bolova - nisu mi
se svidele moje maglovite misli - ali mi je bila potrebna ovog jutra. Sve me bolelo i
mrzela sam to.
Ovo je potvrdilo moj plan da danas izostanem iz škole i ostanem kod kuće ceo
dan. Kada sam izašla iz kupatila pronašla sam Heather u kuhinji. Bila je obučena i
uzimala kafu. Kada me je videla, samo što nije ispustila lonče za kafu.
„Ostala si danas kod kuće!“
Zastala sam, a prolazna misao kako sam u nevolji je izbledela kada se široko
osmehnula. Prišla mi je raširenih ruku, a onda se izgleda setila zašto sam kod kuće.
Zaustavila se, smeškajući se stidljivo.
Jedna suza joj se iskrala, a ona ju je obrisala.
„Channing će biti tako srećan. Kao da si potpuno normalna.“ Mahnula je ka
kuhinjskom stolu. „Sedi, sedi. Šta hoćeš da jedeš? Spremiću ti nešto.“ otvorila je
frižider, a zatim ga zatvorila. „Kupiću ti šta god želiš.“
Protrljala sam oči. Ovog jutra nisu htele da se otvore. „Samo ću popiti kafu.“
„Samo će kafu, kaže jedna sedamnaestogodišnjakinja.“ Heather je odmahnula
glavom, dok je podizala lonče i obrisala dno. Napunila mi je šolju i dosula malo
mleka pre nego što je donela. „Sada znam da sam i zvanično stara, jer smatram da
nijedan tinejdžer ne bi trebalo da pije kafu kao odrasla osoba.“ Uzela je svoju šolju
i spustila se na jednu od stolica. „Mada, šta ja to pričam? Moj otac bi ipak bio
užasnut mnome.“ Lupila je šakom o sto. „Promena teme. Kakav ti je plan za
danas?“ Pokazala sam rukom ka dnevnoj sobi. „Danas ću da budem lenji
tinejdžer.“
„Oh!“ Tiho je tapšala. „Nekada sam bila kul, verovala ili ne, a moje prošlo
tinejdžersko ja se neizmerno stidi toga kako se sada ponašam, ali skoro da sam
ponosna na tebe.“ Odgurnula se od stola. „Dobro. Pa, šta želiš? Doneću ti tvoje
ćebe. Doneću ti sve daljinske upravljače. Hranu. Piće. Maramice, jer nikad se ne
zna. Filmovi - ne mi imamo DVR. Tvoj telefon? Gde ti je telefon?“
 Ovo nije bila Heather na koju sam navikla. Bila je sva majčinski nastrojena, što bi
trebalo da me čini nervoznom, ali danas ništa nije bilo normalno. Bila je u pravu.
Danas se oporavljam. Sutra ću ponovo biti ona stara Bren.
„Zar nisi trebala da ideš na posao?“
„Jesam.“ Gledala je okolo po kuhinji, ali je stala i uspravila se. „Moram da zovem
i prijavim tvoje odsustvo. Bar jednom, izostaješ uz dozvolu. Odmah ću to da
završim.“
„Hej, Heather.“
Krenula je u hodnik, ali se zaustavila.
Tiho sam rekla: „I dalje si kul.“
Ostala je bez teksta. Obrazi su joj se zacrveneli. Brzo je trepnula, a sa usana joj je
omakao tihi plač. „O, Bren.“ Rukom je prekrila uvo, ponovo trepćući, neprekidno.
„Ja ću, uf … Ja ću - Oo! Moram da zovem.“
Umalo sam je rasplakala.
Ne. Jesam je rasplakala.
Bio je to čudan osećaj, ne samo znajući da joj je stalo, već i osećajući to.
Nakon što je nastavila da mi donosi stvari, konačno sam je ispratila.
„Idi na posao.“ Imala sam pored sebe sve što mi je bilo potrebno - moj telefon,
ćebe… Nisam čak ni bila sigurna da ću gledati TV. „Dobro sam. Stvarno.“
„Jesi li sigurna?“
„Da. Sigurna sam. Idi.“
Još uvek je oklevala, ali je onda uzela svoj telefon i tašnu. „Dobro. Ja ću da
krenem. Zvaću tvog brata. On će te obići popodne, i Bren?“ Zastala je na vratima.
„Molim te ostani ovde večeras. Nemoj izlaziti. Bar jednu noć.“
Na trenutak sam samo gledala u nju.
Bila sam naviknuta na oštru, pametnicu Heather Jax, ali ne na ovu. Uvidela sam
kakva bi bila kao majka i, osetivši knedlu u grlu, klimnula sam glavom. „Ostaću.“
Glas mi je bio malo promukao, ali izgleda da nije primetila.
„U redu.“ Čula sam zadnja vrata da su se otvorila i nju kako je povikala: „I zovi
ako ti treba nešto. Molim te.“
Minut kasnije upalila je auto. Čim je otišla, lakše sam disala. Bilo mi je previše
kada je sva njena pažnja bila usmerena ka meni, ali mi je već nedostajala.
Bilo je to previše, ali u dobrom smislu previše.
I to mi je bilo čudno.
 Čula sam da neko dolazi, ali se nisam pomerila.
Postala sam jedno sa brdom, drvećem, skakavcima koji cvrkuću. Imala sam
osećaj kao da odozgo posmatram samu sebe. Bila sam tamo, odmah pored mame
i skoro da sam čula njen smeh u uhu.
„U šta si se sad uvalila, Bren?“
Smejala bi se. Vrtela bi glavom, ali bih u njenim očima videla nalet zabrinutosti i
straha. Bila bi zabrinuta da je ona kriva.
Bio je to košmar. Ostala sam kod kuće ceo dan, sve dok se nemir nije uvukao.
Heather je zvala nekoliko puta da me proveri i bila je u pravu. Channing je doneo
hranu za ručak, ali je morao da se vrati u lokal. Jordan mi je poslao poruku i pitao
da li mi treba nešto. Bila sam u iskušenju da ih nagovorim da izađu iz škole i prave
meni društvo, ali nisam. Trudila sam se da budem dobar primer, bar jednom.
Kada sam rekla da sam dobro, Jordan mi je odgovorio da će on i Zellman posle
škole da zapale kod njega. Bila sam u redu sa tim. Palo mi je na pamet da im se
pridružim, ali sam rekla Heather da ću ostati kod kuće ceo dan i to sam i uradila. I
Cross mi je poslao nekoliko poruka, ali on nije bio neki tekstopisac. Nisam
očekivala mnogo. Nismo se čuli otkako se škola završila, tako da je deo mene već
znao kakvi će biti planovi za veče.
U osam, Channing mi je poslao poruku da je krenuo kod Mannya. Heather je
trebalo da ostane do zatvaranja, tako da sam znala kakvo će biti njihovo vreme.
On će ostati dok ona ne zatvori, što znači do kasno.
Shvatila sam to kao znak.
Krenula sam napolje, i znala sam ko će verovatno ubrzo stajati iznad mene.
Otvorila sam oči, dok je senka padala preko mene, a on je bio tu.
Nasmejala sam se. „Kako sam mogla da znam da ćeš doći?“
Cross mi je uzvratio osmeh. „Ti si mi najbolji prijatelj.“ Seo je pored mene,
privukavši svoja kolena, dok su mu ruke bile obešene preko njih.
„Jesi li dobro?“ Prstima je dodirnuo moju kožu tamo gde mi se košulja podigla.
Nije pitao samo zbog tuče sa Ryersonom.
Nakrivila sam glavu klimajući. Glas me nije služio. Stvari između Crossa i mene su
se menjale.
Ponovo me dodirnuo i svidelo mi se.
 Počela sam da osećam potrebu za njegovim dodirom. Šta bi se dogodilo kada ne
bih zaustavila ovo?
Pokušala sam da zamislim kako bi to bilo biti sa Crossom, a onda ne biti. Videti
ga sa nekom drugom. Pokušala sam da zamislim kako bih se osećala da ode od
mene kao što je Drake otišao. Bolelo je sa Drakeom - nisam mogla da lažem o
tome - ali sa Crossom bi bilo poražavajuće.
Čista agonije mi je presekla grudi. To se ne može desiti. Nikada.
„Nikada nećeš otići, zar ne?“ Znam da njegov odgovor ne bi rešio problem u
budućnosti, ali nisam mogla da se suzdržim.
Čekala sam njegov odgovor, a koža je počela da me peče pod njegovim dodirom.
Htela sam da se njegovi prsti pokrenu, istražuju. Htela sam da kliznu pod moju
košulju i pokušala da smislim način da je podignem umesto njega, a da ne
pomerim nijedan mišić.
„Molim?“ Obrve su mu se skupile. „Odakle ti to?“
„Hoćeš li?“
„Ne.“ Pogledao me pravo u lice. Njegove oči su bile uprte u moje. „Šta god da se
desi, ja ne idem nigde.“
Ponovo sam osetila kako mi se grlo steže, a ona ista, prokleta vlažnost se
nakuplja u mojim očima. Obavila sam svoj mali prst oko njegovog.
„Mi smo ekipa,“ dodao je. „Mi ne odlazimo.“
O. „Da,“ uspela sam da izgovorim. „Mi smo ekipa.“
„Ozbiljno, jesi li dobro?“
Klimnula sam. „Dobro sam.“
Vratila sam pogled na kuću, a druga vrsta čežnje mi je bušila grudi. Osetila sam
da je celo Crossovo telo smekšalo, pa je pomerio ruku prebacivši je preko mog
ramena. Nije otkačio svoj mali prst od mog, a ja sam podigla ruku kako bih
nastavila da ga držim.
Naslonio je svoju glavu na moju. „Nikada ne dozvoljavaš sebi da zavoliš one koji
će otići.“
„Kako to misliš?“
„Zato si se zabavljala sa Drakeom. Nije ti bilo važno ako ode.“
Umalo sam zaustavila disanje. To je bilo tačno. Nisam to shvatala do sada. „Zato
mi se sviđao?“
„Požuda ne isključuje potrebu i ljubav. Ti si žudela za njim. Nije ti bio potreban.“
Knedla mi se spustila iz grla u stomak. Nije imao pojma šta mi je upravo rekao, a
ja nisam odgovorila.
Pustila sam celo telo da se nasloni na njega.
 Toliko puta smo sedeli ovako, ali ovoga puta, Cross je učinio nešto novo.
Zavalio se, oslonivši se na ruke iza sebe, a ja sam zamalo pala na njega. Uhvatio
me, smestivši me udobno na njegove grudi i obavio ruku oko mog struka.
Držao me.
A ja sam ga pustila.
Ostatak večeri nismo razgovarali. Nikada se nismo ni pomerili.
 30. Poglavlje
Bila je zora kada sam ušetala u kuću, a Cross odmah iza mene.
Krenula sam da se presvučem, a onda bismo otišli do Crossove kuće, kako bi on
uradio isto pre škole. Osećala sam se dobro imajući ponovo tu bliskost sa njim -
nije da nismo bili bliski ranije, ali bio je jedan kratak period kada nismo bili on i ja,
već samo on i ja.
Zakoračila sam u hodnik, krenuvši ka mojoj sobi, kada sam čula pod kako škripi
iza mene. Ukočila sam se znajući da to nije Cross. On je upravo ulazio na
balkonska vrata.
„Zašto to radiš?“
Moj brat.
Srce mi je stalo. Zvučao je ljutito, a ja sam se okrenula da se u to i uverim. A
možda i nije bio. Imao je podočnjake. Izgledao je kao da je ostario za ovih nekoliko
sati otkako sam ga poslednji put videla.
Nosio je pocepanu majicu i sivi šorts za spavanje.
Uzela sam koji trenutak da razmotrim svoje opcije.
Tehnički, zajebala sam stvar. On je bio fin, proveravajući me juče, dajući mi
prostora nakon tuče sa Ryersonom. A Heather me je zamolila da ne izlazim, ali
dok sam sedela u kući juče, jednostavno me pogodilo.
Da sam pratila njihova pravila, oni bi nastavili da ih gomilaju.
Da sam postala poslušna sestra/ćerka, njihova očekivanja bi porasla.
Znala sam kako bi se to završilo, jer je to kraj koji većina porodica ima na umu za
svoju decu: želeo bi da budem normalna.
Nisam mogla normalno da se ponašam. To bi značilo da napustim ekipu, i sve
stvari koje smo radili zajedno.
Nije bilo opcije.
„Samo zato što si zaglavio kao staratelj, ne znači da si mi roditelj,“ rekla sam mu.
Bol me je presekao, ali sam prkosno podigla bradu. „Nikada nisi imao tu
privilegiju, a zasigurno si je izgubio kada si pet godina bio odsutan iz mog života.“
„Bio sam ovde poslednje dve.“
„Ne baš,“ uzvratila sam. „Tukao si se. Snalazio si se u baru i sa devojkom.“ Bila
sam u iskušenju da spomenem i druge stvari za koje sam znala da su se desile
između njega i Heather, ali o tome se nije govorilo. Ona nikada to nije rekla. Ni on
nikada nije. Ne bih ni ja, iako sam osećala potrebu iznutra.
 Cross je tiho zatvorio vrata, a Channing je istupio napred. Kada ga je video,
odmahnuo je glavom.
„Jebiga. Sada shvatam.“ Pogledao me je, sa tugom u očima. „Shvatam zašto je
mama bila tako nervozna.“ Pokazao je ka Crossu. „Sranje je kada si na suprotnoj
strani.“
„Glupost.“ Nisam više mogla da se suzdržavam. Povisila sam ton. „Nisi bio tu, sve
prokleto vreme - kada je trebala da ide u bolnicu, kada je neko trebao da ostane
tamo sa njom, kada je neko trebao da je drži za ruku, pridržava kosu kada je
povraćala. Sranje. Da li znaš koliko ćebadi sam joj nabavila? Koliko puta sam joj
očistila lice ili pomerila grejač? Da li znaš da mi je povraćka trajno spalila nozdrve?
I taj miris. Rak ima miris. Da li si znao to?“ Ne. Odmahnula sam glavom. „Radio si
ono što ja sad radim. Nisi bio tu.“
Protrljao je čelo. „Bren.“
Odmahnula sam glavom. „Ne treba sada da se izvinjavaš. Ona je mrtva. Tada si
mi bio potreban, ne sad. Sada sam dobro.“
„Nisi dobro.“
„Oo da, jesam.“
Tresla sam se. Nisam bila svesna toga sve dok Cross nije dotakao moju ruku,
kako bi zaustavio drhtanje.
Izvila sam se napred, svi mišići su mi bili napeti, kruti. Bila sam spremna da
napadnem ili da budem napadnuta.
„Žao mi je, Bren,“ glas mog brata se spustio do šapata. „Stvarno mi je žao.“
„Propustio si moj rođendan.“
„Molim?“ Spustio je ruke sa čela, pokušavajući da shvati o čemu govorim.
„Moje rođendane. Propustio si ih. Sve do jednog.“
Čelo mu se naboralo i opsovao je u sebi. „Sranje.“
„Napunila sam trinaest, četrnaest, petnaest. Pozvala sam te na svaki od njih. Nisi
došao ni na jedan.“
„Bože, Bren. Žao m-”
„Svesna sam toga,“ presekla sam ga. „Govoreći da ti je žao i to da ti je stvarno
žao, su dve različite stvari. Sada sam imuna.“
Blenuo je u mene, dugo i čvrsto. Osetila sam se kao da sam skinula masku sa
sebe i pokazala mu svoju unutrašnjost, a on nije bio siguran da li mu se to dopada
ili ne - da li mu se sviđam ili ne. Na kraju, opustio je ramena.
„Mislio sam da je su sve ovo normalne tinejdžerske stvari, ali nisu, zar ne?“
 Skupila sam usne. Iako sam mislila da me sve iznutra boli, oči su mi bile suve. Ne
bih pustila suzu, ne zbog njega, ne zbog - progutala sam knedlu - ne zbog onog što
se desilo.
„Bren.“ Krenuo je ka meni, ispruživši ruku.
Izbegla sam ga, vrativši se unazad ka svojoj sobi, ali se Cross pomerio ispred
mene. Trepnula sam, i on se pojavio. Štitio me od mog rođenog brata. Ne, to i nije
baš bilo sasvim u redu. Štitio me.
Okrenuo mi je leđa i podigao ruke u vis. „Prestani.“
I prestao je, gledajući između nas dvoje, pre nego što je spustio glavu.
Klimnuo je glavom. „Dobro, dobro. Shvatio sam.“
Krenuo je nazad u kuhinju, ali je zastao nekoliko koraka dalje. Ja se nisam
pomerila. Nije ni Cross, a moj brat je još jednom pogledao između nas dvoje.
Lagano je uzdahnuo.
„Jeste mi žao, Bren.“
Sklonila sam pogled. Oči mi nisu ostale suve. Nisam mogla više.
„Tada sam bio glup i sebičan, i bio sam kreten. Znam to. Veruj mi. I druge odnose
sam sjebao u tom periodu,“ dodao je, zvučeći progonjeno.
Proklet bio.
Nisam želela da čujem te reči. Nisam želela da čujem koliko je zvučao iskreno.
Kroz stisnute usne ispustila sam vazduh i uletela u svoju sobu.
Gospode Bože! Taj drkadžija - sada? SADA?! Zašto sada? Vrtela sam glavom. Ne,
ne. Ja ne bih išla tamo. To je glupost. Sve je glupost. Ovo je bio najbezbedniji način
za život.
Otišla sam u svoje kupatilo, ali nisam zatvorila vrata. Stajala sam tamo, ispred
ogledala i držala se za pult.
Cross je stajao na pragu. Nije rekao ništa, mada nije ni morao.
Podigla sam pogled, osetivši se kao da me udario ovan. „Jesi li ti progutao sva ta
sranja?“
Pogledao me je, neprijatno svečanih očiju. „Da.“
Namrštila sam se praveći grimasu. Njegove reči su me probole kao nožem.
„Trebalo bi da si na mojoj strani.“
„Jesam.“
Bože, zvučao je tako smireno, tako opušteno, tako stvarno. Zvučao je kao temelj
koji mi je bio potreban da se nosim sa svim sranjima u svom životu. Želela sam da
psujem. Želela sam da uradim nešto Channingu - razbesnim ga, odgurnem ga od
sebe - ali nisam mogla. On nije gurao mene. Želela sam da prekinem ono što je on
uradio napravivši prvi napredak ka nečemu dobrom.
 Nisam mogla da se nosim sa tim i blenula sam u Crossa. „Kaži da je kreten. Kaži
nešto.“
„Ne moram ništa da kažem.“ Opet, tako jak. Nastavio je tako, dodavši. „Tu sam
za tebe šta god ti odlučiš, ali ne želiš stvarno da izgovorim te reči, i ti to znaš. Ne
tako duboko u sebi.“
Bolelo me.
Ovoga puta ne od povreda, i zato je još više bolelo.
Prilagodila sam stisak na pultu. Osetila sam kako se svet vrti podamnom, kao
kada sam imala osam godina i uradila sam ono što sam radila uvek. Držala sam se i
čekala. Čim bi svet oko mene prestao da se kreće, ja bih nastavila dalje.
Ovoga puta, kada je prestalo pogledala sam u Crossa. Osećala sam se ogoljeno
pred njim. Video me.
Namrštio se, nagnuvši glavu. „Šta misliš?“
Progutala sam. „Ne želim da mislim. U tome je problem.“
Gledao je u mene, dugo i uporno, a zatim me upitao: „Danas ti baš i nije do
priče?“
Trebalo je da zapamtim da se držim inače ću pasti. Svakoga momenta je moglo
tlo da mi izmakne pod nogama. Sve mi se vrtelo.
Klimnula sam, ukočenog vrata. „Molim te.“
„Dobro,“ pokazavši na moje telo, upitao je: „Kako su modrice? Da li još uvek
bole?“
Sva utrnula, rekoh: „Dobro su.“
„Ti si takav lažov.“
Slegnula sam ramenima, samo blenuvši tako u njega. Nisam se usudila da
pogledam u bilo šta drugo.
„Pozvaću momke. Danas možemo i da preskočimo okupljanje ekipe.“
To je zvučalo božanstveno. Pokušala sam da se nasmejem. Nije mi uspelo. „Znaš
sve prave poteze da učiniš devojku srećnom.“
Glasno se nasmejao. „Sumnjam. Nešto mi govori da imam još mnogo stvari da
naučim.“ Ponovo smo blenuli jedno u drugo, ali ovoga puta je tu bilo neke
dodatne vatre. Bilo je dugo, polako, tinjalo je, a ja nisam mogla da se zaustavim.
Blenula sam i ja u njega, i nekako, na neki magičan i čudesan način, ispod svih tih
slojeva sranja u meni, osetila sam kako se nešto dobro dešava.
To me na smrt preplašilo.
 31. Poglavlje
„Šta ti se desilo?“
Sutradan, kada sam se konačno vratila u školu, Taz me je sačekala kod mog
ormarića. Dobro, i njen ormarić je bio tu, ali je već imala knjige u ruci, a nije
napravila ni jedan pokret kako bi otvorila svoj ormarić. Okrenula sam se,
skupljajući svoje stvari i zatvorila ormarić.
„Dobro jutro i tebi.“
Nije gledala u mene - pogled joj je skrenuo u stranu, kao da je odbijala da
pogleda u mene.
„Trebalo je da se pobrineš da Raceov tata sponzoriše reklamu, ali to je bilo
davno. Nisi bila u školi, a i moj brat je juče izostao.“
„Jordan i Zellman takođe,“ dodala sam tiho. Ceo dan smo blejali u Jordanovoj
šupi. Igrali smo video igre i gledali filmove. Dremali smo, zbog čega sam ja bila
najsrećnija. Momci su pušili. Popili su nekoliko piva i to je bilo sve. Svako od nas je
ispričao svoje omiljene uspomene, a mene su rebra bolela od smeha.
Bio je to jedan od najboljih dana u skorije vreme.
„Zar ti niko nije rekao šta se desilo?“ Upitala sam je.
Namrštila se, ali i dalje nije ni pogledala u mene. „Ne. Šta se desilo?“
„Otišla sam da potražim Racea, ali su me Alex i njegova ekipa zaskočili.“
„MOLIM?!“ Konačno je podigla pogled i videla me. „Jutros sam upotrebila
šminku i veliki deo sam pokrila, ali nisam mogla da sakrijem sve modrice.“
„O moj Bože.“
Klimnula sam glavom, čuvši prvo zvono. „Niko ništa nije rekao?“
„Ne, mislim…“ Jače je stegnula svoje knjige, premestivši ih na bok dok je otvarala
svoj ormarić. Njen pogled je ostao zalepljen za moje lice, čak i dok je zamahnula
zalupivši vratima. Samo što je nisu udarila, ali nije izgledala zbunjeno. „Čoveče,“
rekla je kroz šapat. „Stvari jesu bile malo napete. Cross se nije odvajao od Jordana
i Zellmana, ali svakako se inače ne odvaja od njih, barem kada ti nisi tu. Ja sam bila
zauzeta planiranjem. Nadamo se da će sve biti spremno do kraja meseca, s
obzirom da ove godine ranije idemo na raspust.“
 „Da.“ Podigla sam pogled, videvši Racea kako dolazi iza ugla. Nastavio je da
prilazi, ali je sklonio pogled. Na njegovom licu nije bilo reakcije, ali ne znam šta da
očekujem. Bio je iskren sa nama, a mi smo ga odbacili.
„Kad smo kod toga,“ rekla sam. „Na kraju ipak neću moći da ga zamolim za to.“
Zatvorila je svoj ormarić. „Zašto? Šta se desilo?“
Sada je Cross išao hodnikom, krećući se u suprotnom pravcu od Racea.
„Ništa,“ promrmljala sam, posmatrajući kako se približava. „Možeš da ga pitaš,
ali ja neću.“
Cross me video, ali je zatim primetio i Racea. Ispravio se, uozbiljivši se, dok su
jedan drugog gledali mimoilazeći se u tišini. Nijedan nije prekinuo korak.
„Upravo si prebledela,“ rekla je Taz, duboko namrštenog lica. „Šta se upravo
desilo? Šta se dešava sa tobom?“
„Molim?“ Upitala sam, a onda je i Cross bio tu.
Otvorio je svoj ormarić. „O čemu vas dve pričate?“
„Tebi!“ Reče Taz.
Cross je zastao. „Meni?“
„Nisi mi rekao šta se desilo sa Bren.“ Njen ton je zvučao optužujuće. „Ona je i
moja drugarica, Cross.“
„Oo.“ Stvarnost ga je preplavila, a njegov stari osmeh se vratio. Slegnuo je
ramenima, uzevši neke od svojih knjiga. „To je stvar ekipe. Znaš da ne možemo o
tome da razgovaramo.“
„To nije tačno. Vi meni govorite stvari.“
„Neke stvari,“ ispravio je, zatvarajući svoj ormarić.
Čim se odmakao, u svoj toj gužvi, oko njega se stvorila zaštitna kapsula. Đaci su
mu ostavili široki prolaz, preplićući se oko njega, a postao je još veći kada sam ja
stala do njega. Krenuli smo na časove, a Taz se laktala dok je hodala sa spoljašnje
strane. Učenici su se gurali oko nje, birajući radije njenu stranu, nego prići blizu
Crossa.
Čim sam se odvojila, krenuvši na svoj čas, Taz je odmah počela da se svađa sa
njim. Pogledala sam nazad, automatski se nasmejavši, a onda sam shvatila da me
Cross posmatrao. Isključio je svoju sestru i zastao na vratima.
Opet sam osetila komešanje u sebi.
Sve to u celosti mi se nije svidelo, ali nisam mogla da poreknem da me
uzbuđivalo. Takođe me je i plašilo, i što je najstrašnije - nisam želela da prestane.
Crossove oči su se smračile, sužavajući se sve dok Taz nije prestala da govori i
pogledala u mene. Magija, ili šta god to bilo, se prekinula, a ja sam mahnula.
„Vidimo se kasnije.“
 Cross je klimnuo glavom, a blagi plamen koji sam videla u njegovim očima je
nestao.
Vratio se u normalu, ali dok sam ulazila na svoj prvi čas, znala sam da ja nisam. Ja
definitivno nisam bila normalna i uvlačivši se u svoju klupu, imala sam osećaj da je
ovo bio samo početak. Biće tu još promena.
„Gospođice Monroe!“ G-din Jenston je uzviknuo, dok je ulazio u prostoriju držeći
visoko svoj kofer. Bacio ga je na sto i izbacio svoj palac ka vratima. „Nemoj ni da
se smeštaš udobno. Traže te u kancelariji.“
„Molim?“ Sela sam uspravno. „Zbog čega?“
„Hm?“ Pravio se da razmišlja, pomerajući pogled ka plafonu. Kao i Taz, nije
gledao u mene. „Ne znam. Možda zbog tvog neopravdanog odsustva juče? Ili
možda zbog tvog delikventnog ponašanja? Izaberi sama. U kakvu nevolju si upala
na putu do škole danas? Da nisi možda izbola nekog?“ Rugao se. „Ipak?“
Ceo razred je zaćutao.
Čula sam devojku iza sebe kako dahće.
Nagnula sam se napred, podižući se na stopala.
„Povucite reč.“ Jordan je stajao na vratima, skupivši šake u pesnice dok je gledao
u našeg profesora.
G-din Jenston je bio nagnut preko svog stola, gledajući u ekran svog kompjutera.
Videvši Jordana, u njegovim očima je sevnula panika i naglo se uspravio.
„Molim?“ Pokušao je da uzvrati smrknuto, ali mu je glas trepereo. Prešao je
rukom preko svoje kravate.
„Čuli ste me.“ Jordan se pomerio korak napred. „Povucite reč nazad.“
Svi pogledi su bili uprti u mene i volela bih da sam osetila malo pobede zbog
straha u profesorovim očima, ali nisam. Pogledao je u moje lice, a preko njegovog
je prešla senka, ali to nije bilo važno. Nije mogao da povuče svoje reči niti način na
koji ih je uputio.
Klatila sam se u mestu, ali sam ostala kod svoje klupe. „Niste mi ukazali
poštovanje.“
„Vidi -”
„Uradi to još jednom,“ zarežao je Jordan. „Još samo jednom je uvredi.“
Na profesorovom čelu su se pojavile kapljice znoja.
„Ja nisam -”
Jordan se pomerio u trenu, ali sam i ja.
Jordan je krenuo na profesora, a ja na njega.
„Prestani,“ odgurnula sam ga.
 Nismo smeli da taknemo profesora. Tada bi sve bilo pod znakom pitanja. Ne
samo mi, ili ja, već sve. Ceo taj sistem ekipa.
Bilo je uzdaha iza nas. Neki momak je rekao: „Svetog mu sranja.“ Ali osim toga,
tišina.
Momak iz zadnjeg reda je pobegao iz prostorije. Za njim su se zalupila vrata, a
Jordan i ja smo samo razmenili poglede. Imali smo samo nekoliko trenutaka pre
nego što školsko obezbeđenje bude ovde.
Okrenula sam se, polako, gledajući G-dina Jenstona pravo u lice.
Bio je uplašen. Razumela sam to, a deo mene - onaj deo koji je želeo da budem
dobar đak, dobro dete - je žalio zbog toga. Nikada nisam želela da me se profesori
plaše, ali ja nisam bila normalna. Nikada ne bih mogla biti.
Možda će jednog dana saznati zašto, ali sam se nadala da neće.
„Znate kako se zovem. Znate moju porodicu,“ rekla sam tiho. „A ipak još uvek
tako razgovarate sa mnom.“ Zastala sam, uveravajući se da me gleda pravo u oči.
Osetila sam svoj nož na koži. Bio je tu kako bi me smirio, a deo mene je želeo da
ga izvuče. Nisam se usudila. Profesor ne bi razumeo da je to bio moj sigurnosni
štit.
Govorila sam još tiše, tako da su samo G-din Jenston i Jordan mogli da me čuju.
„Isključili ste me sa ovog časa, a niste me čak ni pogledali.“ Pokazala sam mu svoje
lice. „Zbog ovoga sam bila odsutna. Tretirali ste me kao da sam nevidljiva, kao da
nisam vredna pogleda, čak ni jednog pogleda. Moje odsustvo je bilo opravdano, a
ovoga jutra nisam ništa uradila, osim što sam došla u školu. A kada sam stigla
ovamo, Vi ste me napali. Tako to mi vidimo. Kada sa nama tako razgovarate, Vi
napadate nas.“
„To ni - to nije…“
Nije mogao da govori. Njegov pogled je prešao na Jordanov, a Jordan se
povukao. Osetila sam ga.
G-din Jenston je spustio glavu. Pokazao je ka kameri u uglu. „To baš i neće
pokazati šta se desilo ovde, ne tačno.“
Strah mi se spustio niz kičmu.
„Vidi.“ G-din Jenston se nakašljao, nameštajući svoj okovratnik. Gledao me je s
bolom ili poniženjem. Ja bih pre rekla poniženjem. Ili sam se bar nadala.
„Mogu da se zauzmem za tebe, ali to će izgledati kao da mi pretiš. Neće mi
verovati. Pokrenuće dalje postupak protiv vas oboje, ali uglavnom protiv tebe,
Bren.“ Uglovi usana su mu smekšali. „Okriviće tebe, tako da, najbolji način da
zaustaviš sve, je da uzmeš taj video.“
„Šta da radimo?“ Jordan me upitao preko ramena.
 32. Poglavlje
Istrčali smo iz učionice dok je Cross utrčao.
Umalo se nismo sudarili. Momak koji je izleteo iz prostorije je bio odmah iza
njega.
Jordanova vilica se malo opustila. „Mislio sam da si šmugnuo.“
Momak je odmahnuo glavom, obišao nas i vratio se u prostoriju.
„Šta se desilo?“ Cross je stao između nas, uzevši me za ruku. „Roy je rekao da bi
ti dobro došla pomoć.“
„Imali smo situaciju. Na sigurnosnim snimcima izgleda loše.“
Cross me pustio. „Shvatio sam. Kreni.“ Klimnuo je za Jordanom koji je već krenuo
niz hodnik.
„Šta ćete da uradite?“
„Kaži njemu,“ reče mi Jordan. „Ja ću da počnem.“
„Moramo da uzmemo taj snimak pre nego što ga vide,“ objasnila sam mu. Cross
se smestio pored mene i pomerio kako bi stigao Jordana.
„Šta to govoriš?“ Mogla sam da čujem sekretaricu, G-đu Cooke, kako postavlja
pitanje dok smo mi otvarali vrata kancelarije.
Sigurnosne kamere su bile zaključane u ormaru u blizini njenog stola. Niko nije
bio plaćen da ih prati dok su snimale, tako da su bile dobre šanse da niko neće
videti incident, sve dok ne budu obavešteni. Ako bi došlo do toga, mi protiv
nastavnika, škola bi pitala ostale đake iz učionice šta se desilo. Verovatno bi stali
na našu stranu. Većina jeste. Cinkaroši su bili govna. Bilo je to jedinstveno pravilo.
Race je sedeo u kancelariji. Dva druga đaka su sedela preko puta njega, nekoliko
sedišta niže.
„Kažem Vam, Marjorie,“ reče Jordan, ozbiljno klimajući glavom. „Zovite
obezbeđenje. Došlo je do tuče na jednom od PE časova. Čuo sam svojim ušima.“
„Molim?“ Dograbila je svoje ključeve, preturajući po njima i odgurnuvši svoju
stolicu do sigurnosnih kamera.
„Nemate vremena! Dovedite obezbeđenje.“ Jordan je pokazao niz hodnik.
„Znate da su tamo na jutarnjoj pauzi. Idite, dovedite ih, gospođice Marjorie.
Dovedite ih! Potrebna im je pomoć.“
Cross i ja smo razmenili poglede, zadržavajući smeh.
 Marjorie Cooke je bila gospođa Marjorie Cooke, ali još od prvog dana, prve
godine, Jordan ju je oduvek zvao gospođica Marjorie. Svaki put se topila.
„Pa,“ rekla je tiho, nameštajući svoju kosu. Pročistila je grlo. „Ne znam.“ Ugrizla
se za usnu, držeći ključeve u ruci.
„Dobro,“ Jordan se naslonio nazad, odmaknuvši se od stola i slegnuo ramenima.
„To je na Vama. Ko zna koga Ryersonova ekipa prebija.“
„Ryersonova ekipa?!“ Skočila je na noge. „Ovo ima veze sa ekipom?“
„Naravno da ima. U suprotnom ne bih bio ovde.“
Prošla je pored mene, a ja sam naletela na nju. Moji prsti su okrznuli njene.
Krenula je da mi odbrusi, ali kada je videla ko sam, odsutno mi se nasmejala. „O
Bren, dušo. Ne izgledaš baš dobro.“ Zatim je ispravila svoju košulju, nameštajući
kragnu.
„Idite, gospođice Marjorie!“
Pogledala je Jordana pre nego što je požurila niz hodnik. „Trebalo je od početka
da kažete da ovo ima veze sa ekipama.“
I dok je žurila u sobu za odmor, ja sam se sjurila iza njenog stola držeći ključeve.
Jordan mi se nasmešio, prekrstivši ruke.
Pronašla sam pravi ključ i otključala ormar, dok su se Jordan i Cross namestili
tako da zaklanjaju pogled na sto G-đe Marjorie, ali da ipak izgledaju kao da
opušteno stoje i čekaju nju da se vrati.
„Požuri,“ reče Jordan.
Premotala sam traku, izbrisavši uspešno našu raspravku. Počela je ponovo da
snima tamo odakle sam je pustila, ali mi nismo bili na njoj. Nakon što sam završila,
ustala sam zadovoljno.
„Nije u potpunosti izbrisana.“
Jordan i ja smo pogledali u Racea. Nagnuo se napred, spremnog pogleda na licu.
„Opet nam pomažeš?“ Upitala sam.
Prešao je pogledom preko nas, pre nego što je uzdahnuvši ustao. „Pomeri se.“
I jesam, a on je obišao oko stola.
Stisnuo je gomilu dugmića za koje nisam ni znala da su tu, a nekoliko sekundi
kasnije, svi ekrani su postali plavi. Sklonio se, zatvorivši ormar i ponovo ga
zaključavši. „Moraš da obrišeš sve, u suprotnom postoji dodatna memorija. Sada
je sve nestalo.“
Jordan mu je klimnuo. „Hvala ti,“ krenuo je ka Crossu i meni. „Idemo.“
„Dolazimo.“ Krenula sam za njim, ali sam se okrenula.
Cross je bio odmah iza mene i oboje smo pogledali u Racea.
 Spustio je ključeve nazad na sto i vratio se na svoje mesto. Bacio je pogled na
nas, i ovoga puta, osetila sam da sam videla ko je on stvarno. Bilo je tu tuge.
Sedeo je sam na toj stolici, i kao da je to bio sinonim za njegov život. On jeste
bio sam.
Mora da je i Cross pomislio isto jer je, oborivši glavu, klimnuo. „Hvala, čoveče.“
Race je spustio glavu, mahnuvši nam. „Vidimo se kasnije, društvo.“
Cross mu je uzvratio i izašli smo iz kancelarije baš kada je ušla žena - Raceova
mama. Odmah sam je prepoznala. Imala je isto okruglo lice, isti špicast nos i oči
malo preblizu. Videla sam i njenu tugu.
Ušla je iza nas i čula sam je kako kaže: „Race, dušo.“
„Ćao, mama.“
Cross mi je dotakao leđa, tiho mi dajući do znanja da nastavim dalje.
Obezbeđenje će izaći na teren. Neće nikoga pronaći, shvatiti da nije bilo ništa i
vratiti se na svoju pauzu. Niko neće ništa pomisliti. Niko neće reći ni reč.
Biće sve u redu. Znajući to, teret mi je pao sa ramena.
A onda je Cross rekao: „Znam šta je Race rekao one večeri, ali mu se ipak
sviđaš.“
Njegove reči su me zaustavile.
Možda. Jordan je bio napred, vratio se na čas, tako da smo Cross i ja bili sami u
tom hodniku. Na trenutak, imali smo malo privatnosti u školi, i u sebi sam osetila
emocije koje su se rasplamsale, koje je trebalo da priznam.
Mogli smo da budemo Race i ja. Neke druge godine, u drugoj školi, drugo vreme.
Ali ne danas. Ne ove godine. Ne u ovoj školi. Ne u ovom hodniku.
Cross je bio zabrinut za Racea. Mogla sam to da mu vidim u očima.
Trebalo je da zaustavim. Trebalo je da zaustavim njega, zaustavim sebe,
zaustavim sve.
Ali nisam želela.
Pogledala sam ga pravo u lice i nisam ustuknula kada sam rekla: „Sada nije
važno.“
Blenula sam u momka prema kome sam imala osećanja.
 33. Poglavlje
Večera. Večeras u 8. Picerija.
Gledala sam u poruku koju mi je Channing poslao i nisam mogla da verujem.
Ponovo sam je pročitala. Još uvek je tu. Pročitala sam je treći put. Ne, nije se
promenila. Čak sam čitala slovo po slovo da budem sigurna.
Sudeći po poruci - ako ju je poslao moj brat, ako mu neko nije ukrao telefon ili
neko iz njegove ekipe hteo da napravi šalu - hteo je da se nađemo na jedinom
normalnom mestu za druženje u Roussou.
Imali smo mesto nedaleko. Tu je bio Manny u Fallen Crestu. Osim toga, svako je
imao svoje mesto. Mi smo imali Jordanovo skladište. Ryersonova ekipa se
sastajala u Alexovoj kući.
Picerija je bila jedino lokalno, javno mesto i uglavnom je bila puna kada su
grupni događaji ili porodične večere. U podrumu je bio bilijarski sto, stoni fudbal i
mašina za vazdušni hokej. Bilo je tu još drugih mašina. To nisu bile stvari za mene.
Uzvratila sam mu poruku: Stvarno?
Stvarno. Vidimo se tamo. Moose dolazi.
Odgovorila sam mu: Koje je moje srednje ime?
Rayna. Gubitnice. Ovde tvoj brat. Ne zajebavam se.
Dobro. To jeste bio on.
Htela sam da budem sigurna.
Još jedno zvrčanje. Vidimo se tamo. Pozovi koga hoćeš.
To me je čačnulo. Skoro da sam se smejala kada sam sklonila telefon. Cross me
je čekao kod ormarića i videvši moje lice, vratio se korak nazad. „Ko si ti? Šta si
uradila sa mojom najboljom drugaricom?“
„Šepa. Nabavi novu.“
Nasmejao se. „Hoću.“ Klimnuo je ka mestu gde sam ostavila svoj telefon. „Tvoj
brat?“
„Da,“ rekoh. „Hoćeš sa mnom?“
Na njegovom licu se pojavila sumnja. Nakrivio je glavu na stranu. „Jesi li sigurna?
Jordan i Z će biti ljuti ako ne budu pozvani.“
Slegla sam ramenima. „Pa pozovi ih.“
„Je l'?“
 Klimnula sam. Slažem se sa onim „što više, to bolje” kada smo kod večera sa
mojim bratom. Ako je tražio da ih pozovem, onda dođavola, da. Neću to da
propustim. Osim toga, idem na stranu teritoriju. Ja se nisam družila u Piceriji.
Tamo bi mogla da bude baza za sve navijačice koje znam.
Te večeri sam otkrila da sam delimično bila u pravu.
Nakon što smo većinu popodneva proveli viseći kod Jordana, ušli smo i videla
sam Sunday Barnes, Monicu i još jedan prepun sto. Prepoznala sam Tabathu
Sweets. Nju su smatrali vrhom vrhova na listi popularnih devojaka u našem
razredu.
Zauzeli su ceo zadnji deo Picerije, sa drugim stolovima nekih popularnih
sportista takođe. Svi su bili Normalci.
Tražila sam Taz, ali ona nije bila ovde.
Čekaj. Ne.
Njena glava je izvirila iz pozadine, i videvši nas, širom je otvorila oči.
„Bren? Cross?“
Jordan i Zellman su bili iza nas pa sam se pomerila u stranu. Na njeno pitanje,
ceo taj deo je zaćutao i okrenuo se kako bi nas spazili.
„O, da.“ Zellman se progurao pored nas, hitajući ka njihovom stolu.
Sunday je sedela naslonjenih laktova na sto. Rukama je skrivala oči dok je
gledala dole u salvetu na stolu. Monica je primakla svoju glavu blizu njene.
Šaputale su.
Z nije mario.
Mala pregrada je odvajala taj deo od ostatka prostora, ali ju je on preskočio i
obišao oko njihovog stola, ne obraćajući pažnju na sve ostale dok se spuštao na
prazno mesto gde je bila Taz. Prebacio je ruku preko Sundayinih ramena i
primakao svoju glavu, kao da se došaptava sa ostale dve.
Sunday se ukočila, ali ga nije odgurnula. Samo se još više približio.
Monica se odmakla, posmatrajući ih na trenutak, pre nego što je slegnula
ramenima i okrenula se gledajući nas sa svima ostalima. Nekoliko sportista se
mrštilo na Zellmana.
Trebalo je da se zapitam kako su uvek izlazile na kraj sa momcima. Do ove
godine, Monica je obično bila oko Crossa. Sunday i Zellman su imali nešto svoje, a
ja sam znala da je Jordan spavao sa polovinom tih devojaka.
Cross je spavao sa drugom polovinom u međuvremenu dok se viđao sa
Monicom, ili šta god da su imali.
Ti momci bi obično vladali školom. Ali ne u Roussou. Ovde su sportisti i popularni
bili skoro druga klasa, iako su voleli da se šetaju okolo šepureći se, kao i većina
popularnih momaka u drugim školama. Još uvek su imali drzak stav, samo nisu
imali nikakve kvalitete da to potkrepe, bar ne protiv momaka iz ekipe.
Pitala sam se da li su Normalci imali svoje društvene klase, sa svom hijerarhijom i
pravilima? Mora da jesu.
Cross me gurnuo. „Gde želite da sednete?“
Hostesa mi je postavljala pitanje, a pogled joj je šetao između nas dok se grizla
za usnu. U rukama je držala tri menija, tik uz svoje telo, i tresle su se, samo malo.
Devojka nas se plašila.
Bilo mi je žao, jer nije izgledala kao jedna od devojaka koje su se družile sa
Sunday Barnes.
Čekaj…
Pažljivije sam je pogledala. „Izgledaš mi poznato.“
Pocrvenela je, stavljajući pramen svoje, skoro bele kose, iza uveta. Bila je
tanušna, do te mere da je izgledala krhko. „Radim i kod Mannya. Ja sam A-“
„Ava.“ Nisam bila kod Mannya tako često, ali sam bila dovoljno da je vidim. Bar
malo. „I ovde radiš?“
Klimnula je, vrtevši menije, tako da je onaj sa vrha sada bio na dnu. Ponavljala je
taj pokret. Nastavila je to da radi dok je odgovarala: „Da. Imam račune za
plaćanje, znaš?“ Stidljivo se nasmešila. Njen pogled se prebacio na Crossa, a lice
joj se zagrejalo pre nego što je ponovo pogledala dole. „Da li ste želeli da sednete
blizu zadnjeg dela? Sa svojim prijateljima?“
„Ne.“ Bože, ne. „Još njih dvoje dolaze, pa nas smesti za sto gde može udobno da
sedne šestoro ili sedmoro,“ rekoh joj. „Zapravo, Moose se računa za dvoje. Neka
bude za osmoro.“
Cross je pokazao ka praznijem delu na drugom kraju prostorije. „Može li tamo?“
„Naravno.“ Ava je uzela još nekoliko menija i izašla iza pulta za hostese. „Pratite
me.“
Vodila nas je do stola.
Jordan je podigao ruku. „Hej, Z. dolaziš li?“
„Da, da.“ Z se odmah vratio šaputanju sa Sunday, koja se izgleda topila od svake
reči koju je izgovorio. Rastopila se u uzdasima pred našim očima.
Prolazili smo pored njihovog odeljka kada je Tabatha Sweets iznenada ustala.
Zaškripala je stolicom po podu, a ruke smestila na bokove. Podigla je glavu uz
primamljivi osmeh na licu. Zabacujući kosu unazad, povikala je: „Hej, može li i
neko od nas da dođe?“
Jordan je zastao u mestu, gledajući pravo u nju.
 Ne trepćući, njen pogled je lutao od njega do Crossa, pa do mene, lagano se
sužavajući, a onda pored mene do mesta gde je Ava zastala da vidi šta se dešava.
„Šta kažete?“ Upitala je još jednom.
Nisam tako dobro poznavala Tabathu Sweets. Znala sam da je bila njihov vođa i
to bi otprilike bilo to. Ona je vodila prvi rang. Nikada nisam čula glasine da je bila
zlobna, da je bila nasilnik, da je bila laka devojka, da je bila pijavica. Ništa. Ona je
jednostavno bila vrh. Taz je to uvek tako predstavljala.
Nasmejala se Crossu. „Ćao, Cross.“
Nije čak ni gledao u nju. Gledao je pravo u mene i iskezio se kao da mi je čitao
misli.
Nisam dozvolila da se bilo šta vidi, ali sam upitala: „Jordane? Jesi li želeo da
sedneš sa njima?“
Ton mi je bio uobičajen, ne prijateljski, ali ne ni ukočen.
Uputio mi je smešak, odmahujući glavom. „Jok. Ja sam ok. Možda neko drugo
veče, Sweets?“ Uputio joj je osmeh.
„Da,“ zadržala je osmeh, ali je postao čvršći. „Možda.“ Njene oči su ponovo pale
na Crossa. Nije ništa više rekla, mada je izgledalo kao da je želela.
Cross je klimnuo glavom Avi. „Izvini zbog toga. Pratićemo te.“
Seli smo u ćošak.
Drugi konobar je doneo vodu, a zatim i sok. Samo što smo dobili svoju drugu
turu pića, kada je picerijom zavladala tišina.
Nisam morala da podignem pogled da bih saznala zašto.
Stigao je moj brat.
Držala sam pogled prikovan za meni, nemajući potrebu da vidim bolesno
obožavanje koje je Channing uvek dobijao. Istu rečenicu sam pročitala deset puta
dok su Channing i Moose stigli do našeg stola.
„Ćao, društvo.“ Channing je prošao okolo, zauzevši prazno mesto sa moje leve
strane. Licem je bio okrenut ka ostatku restorana, a leđima ka prozoru. Moose je
seo odmah do njega.
Bila sam u pravu. Gurnuo je nazad stolicu koja je bila višak i pomerio svoju kako
bi zauzeo sav prazan prostor. Njegova široka ramena su bila pognuta napred, ali
ne kao da se snebiva. Pokušavao je da se udobno smesti, ako je to bilo uopšte
moguće. Moose je mogao da mi kaže da je za užinu pojeo nojeva jaja i ja bih mu
poverovala. Iako, ne podržavam to.
„Bren,“ uputio mi je prijateljski osmeh.
„Ćao.“
 Channing me je posmatrao. Ja sam ga ignorisala, a on je uzdahnuo. „Je l’
moguće?“ Upitao se onako sam za sebe.
Zellman je u tom momentu izabrao da pokaže svoje prisustvo. Bukvalno je
uskočio na mesto pored Moosa, preskočivši naslon stolice, dok je rukom stezao
oko Moosovog bicepsa. „Mislim da je velik kao moja glava. U čemu je tvoja
tajna?“ Zellmanov osmeh je bio iskrivljen. „Veganska, organska belanca za svaki
obrok do kraja tvog života i kao ponoćna užina?“
Moose se naglas nasmejao, dohvatio Zellmana i povukao ga u zahvat. „Da
vidimo da li jeste.“ Savio se, gurnuvši svoj biceps uz Zellmanovo lice.
Jordan je samo izbečio oči. „Druže. Jeste. O moj Bože. Pogledaj. Jedno uz drugo,
iste je veličine.“ Izvukao je svoj telefon i napravio fotografiju.
„Nema šanse.“ Zellman ju je zgrabio, pokazujući Moosu.
A to je bio samo početak. Z je želeo da vidi šta se još poklapa sa veličinom
Moosovog bicepsa.
Dok su nastavili da fotografišu, počela sam da verujem da će napraviti čitav
kolaž. Jordan je insistirao da nije znao za šta služi Pinterest, ali mu ja nisam
poverovala.
„Vi društvo često dolazite ovamo?“
Channing je sve iznenadio ovim pitanjem.
Foto-sešn upoređivanja bicepsa je bio pauziran.
Jordan je spustio svoj telefon i slegnuo ramenima. „Valjda. Ne znam. Meni je
ok.“
Z je naslonio svoje laktove na sto, podižući obrve sa ushićenjem na licu. „Zašto?
Upuštaš se u posao sa picama?“
Ali Channing se samo zavalio u svom sedištu. „Ne znam.“
„Stvarno?“ Z se nagnuo preko stola.
„Čoveče. To bi bilo strava.“ Jordan je podigao pesnicu ka Zellmanu, susrevši se sa
njegovom.
„Jesi ozbiljan?“ Upitao je Moose.
Channing je spustio ruku na naslon moje stolice. Nisam gledala u njega, ali je
zvučao zamišljeno. „Možda. Bila bi to zanimljiva poslovna ideja, zar ne misliš?“
Moose je odmahnuo glavom. „Scratch ima da popizdi.“
„Zašto?“ Channing je pustio moju stolicu i primakao se bliže stolu. „Neće biti
konkurencija baru.“
„Zato što, jedva da si tamo. Scratch kaže da sam vodi sve.“
Na to sam podigla pogled. „Stvarno?“ Okrenula sam se ka mom bratu. „Ne
shvataj našeg rođaka zdravo za gotovo. Nije fer da on jedini rukovodi barom.“
 Svi su zaćutali.
Znala sam zašto. Verovatno su i svi ostali.
Bila je retkost da bilo ko preispituje Channinga.
A moj brat nije bio uznemiren. Slegnuo je ramenima, uzimajući vodu. Nasmešio
mi se, namigujući. „Zabrinuta si za mene, Bren? Ne želiš da se izolujem?“
Pocrvenela sam. Seronja. Bio je to napad.
Okrenula sam se napred tako brzo, da je stolica zaškripala po podu. „Nije bitno.
Radi šta hoćeš.“
I ja sam uzela svoju vodu, pijuckajući kroz slamku, sve dok nisam popila
polovinu.
Razgovor je utihnuo, a ja sam znala da je to moja krivica. Trebalo je da pustim
momke da zabibere Channinga sa gomilom pitanja. Trebalo je da držim jezik za
zubima, ali nisam. A sada je sve naopako.
„Žao mi je.“ Channingove reči su bile blage.
Trgla sam se, ali se nisam okrenula ka njemu.
„Nisam mislio onako kako je ispalo,“ dodao je. „Scratch me teroriše zbog toga
što sam previše umešan u stvari koje se dešavaju. To je bio razlog za lošu šalu.“
Moose je frknuo. „Ne bi trebalo nikad da se šališ, Chan. Nikada. Ti si najgora
zabavna osoba na svetu.“
„Najgora zabavna?“ Mogla sam da čujem svog brata kako se smeje. „Mi zbijamo
iste šale? Dozvoli da kažem svoj deo. 'Treba da ideš na fakultet, Moose. Da
stekneš pravo obrazovanje.'“
„Ha! Kaže mi neko ko je jedva završio srednju školu.“ Moose je lupio rukom o
sto.
„Aah!“ Konobarica je prišla sa blokom za porudžbine u ruci. Poskočila je na zvuk i
blok je odleteo. Sleteo je ispred Zellmana, koji se prepao.
„O. O moj Bože!“ Poletela je za njim, ali je Zellman već čitao sa njega.
„Vidite, društvo.“ Pokazao je na Jordana. „Ti si 'vk mk'.“ Pokazao je na sebe. „Ja
mora da sam 'čn mk'.“ Okrenuo se u svojoj stolici. „Da li to znači čudan ili čedan?
Jer, ja se uklapam u oboje. Ili, ne. Čekaj.“ Oteo joj je hemijsku iz ruke i precrtao
nešto, pa dopisao još jednu reč. „Evo, ja ću biti 'zn mk'. Zabavan momak. To je
generalno moja uloga.“
Jordan je frknuo, a čak se i Cross cerekao.
Mekoća me ganula, pa sam rekla, „Znamo da si u dubini dobar Z, samo to vešto
skrivaš. Bolje nego svi ostali.“
Svi za stolom su se ukipili.
 Jordan i Cross su gledali Zellmana i čekali njegovu reakciju. Moj brat i Moose su
zaćutali.
Čak je Ava izgledala kao da čeka.
Zatim se Zellman nakašljao, a njegov pogled je oslikavao ono što sam ja osećala.
Malo je oborio glavu, vireći u mene ispod trepavica. „Za tebe ću da napišem 'sjs
devojka'.“ Njegov osmeh je bio lukav. „Super jebeno seksi.“
Namrštila sam se. Očekivala sam drugačiji odgovor, ali sam slegnula ramenima.
Tako je, kako je.
„Hvala, Z.“
Videvši njenu posramljenost, Zellmanu je bilo žao, pa je devojci ponudio nazad
njen blok. „Samo ti otežavam. Nisam imao nameru. Zaista.“
Obazrivo je pružila ruku. Kada nije izmakao blok, uzela ga je, a njen osmeh više
nije izgledao tako prestravljeno. „Hvala ti.“
Kod nas se nije uvek sve svodilo na snagu, nije se sve vrtelo oko seksa, tuče, nije
sve bilo u lojalnosti jednih prema drugima. Bilo je tu još nečega. Nismo to tako
često pokazivali, ali smo umeli da budemo fini i ljubazni. Zellman je to upravo
dokazao.
U meni je procvetao ponos i čim je devojka počela da uzima naše porudžbine,
sada već manje nervozan, Zellman me pogledao krajičkom oka. Pokazao je ka
svom telefonu, a ja sam izvukla svoj, videvši njegovu poruku.
Stvarno jebeno strava.
Zagrcnula sam se. Iskreno.
Nakezio mi se, a ja sam mu uzvratila: Hvala.
Iz nekog razloga, nije bilo tako teško biti ovde u ovom trenutku.

Dok smo odlazili, Channing je upitao: „Ideš kući? Treba li ti prevoz?“

Cross je progovorio. „Ja ću je odvesti.“
Razmenili su poglede, a zatim je Channing lagano klimnuo glavom. „Dobro. U
redu.“
 On i Moose su krenuli ka njegovom kamionetu, dok smo se mi zadržali pozadi.
Jordan je prešao rukom preko vilice. „Hm, da.“ On i Z su pogledali jedan u drugog.
„Mi ćemo, a… Mi ćemo se vratiti unutra. Je l’ to u redu?“
Većina Normalaca je još uvek bila tamo kada smo mi otišli - posebno devojke. S
obzirom da su porodice otišle kući, njihov sto je postao glasniji. Zastala sam
jednom, vraćajući se iz toaleta i Taz mi je rekla da će devojke ostati sve dok mi
budemo tu.
„One žele da momci dođu ovamo,“ objasnila je.
Tako da nisam bila iznenađena.
Cross je klimnuo. „To je ok. Vidimo se društvo sutra.“
„Šta ćete vas dvoje da radite?“
Ja nisam imala planove, tako da sam čekala da Cross nešto kaže.
Slegnuo je ramenima. „Smislićemo nešto.“
Jordan se nasmejao. „Tek je pola deset. Mogli biste da radite domaći. Učite za
sutra. Budete dobri đaci.“
„Govori u svoje ime,“ odmahnula sam glavom.
Pametni đaci, možda. Dobri đaci, ne. Pa, barem ja. Po tom pitanju ja sam se
slagala sa Jordanom.
Čim su ušli unutra, ja sam otišla sa Crossom do njegovog kamioneta. Moj Jeep
sam ostavila kod kuće.
Čim smo krenuli, primetio je: „Bila si tiha večeras.“
Zevnula sam, smeštajući se udobno u svom sedištu. „Dobro sam.“
„Jesi sigurna?“
Klimnula sam. I bila sam. Nisam znala zašto, ali jesam. Okrenuvši glavu ka njemu,
upitala sam: „Kuda smo krenuli?“
„Mislio sam možda da odemo na naše mesto.“
O.
„Je l’ to ok?“
Nije bio isti osećaj ponosa, koji sam osetila za vreme večere, ali me preplavio još
jedan topao osećaj. Znala sam da se smejem, i da blenem i nije me bilo briga.
Odlazak na naše mesto bi bio divan završetak večeri.
Rekla sam samo toliko. „Mislim da to zvuči sjajno.“
Oboje smo bili tihi sve dok se nismo smestili da posmatramo moju staru kuću.
Kako sam se sklupčala pored Crossa, oči su mi postale teške i nisam mogla da
mislim ni o čemu drugom, nego da je ovo bilo jedno od najboljih večeri u
poslednje vreme.
 34. Poglavlje
„Šta to radiš sa mojim rođakom?“
Dva dana kasnije, uzimala sam knjige iz svog ormarića, kada se Alex pojavio iza
mene. Doživela sam Deja vu.
Okrenula sam se. Ovo ne može biti istina.
Nemoguće da me to pita.
Ne. Istina je.
„Je l’ me zezaš?“ Zarežala sam, zalupivši vrata ormarića.
Moj odgovor je izazvao tišinu u celom hodniku. Moja skala je od toga da mi je
stalo, preko toga da mi je malo stalo, pa da mi nije stalo došla do toga da mi nije
bitno - od uspavane tempirane bombe je stigla do toga da me tako zabole za sve.
Nije mi bilo važno ko je posmatrao scenu koja se odigravala, jer je bilo krajnje
vreme da se nešto desi Alexu.
„Pojavljuješ se preda mnom?!“ Upitala sam ga. „Nakon onoga što mi je tvoja
ekipa uradila?“
Uzvratio mi je pogled, kao da je primoran da me potraži, a želeo je da bude bilo
gde drugo. Čelo mu se naboralo. „Dva puta do sad su mi isprašili guzicu zbog tebe.
To mora da se bar nešto računa. Moj sopstveni rođak me je prebio.“
Zatvorila sam oči i čekala. Brojala sam do pet pre nego što sam ga ponovo
pogledala.
„Ti si idiot. Jesi li svestan toga?“
Alex je zabacio glavu unazad.
Da. Očigledno. Ja sam bila ta koja je nervirala njega. Tako sam blesava.
Počela sam da se osećam pomalo nepromišljeno. Sve me to mučilo iz nekog
razloga, koji nisam razumela. Možda sam samo čekala da budem pozvana u
kancelariju nakon onog video snimka sa nastavnikom na početku nedelje. Ili su mi
možda sve te stvari sa Crossom ispunile glavu zbunjujućim mislima i još više
zbunjujućim osećanjima. Ili je to možda zato što sam posmatrala ovog drkadžiju
kako se šeta po školi, i svakoga dana, kada je pomislio da se izvukao sa time što
me povredio, postajao sve više drzak.
„Alex, znaš li ti šta je tvoj problem?“ Nisam čekala da mi odgovori. „Jer, zaista
imaš jedan i zbog toga se petljaš sa mojom ekipom. To zapravo nisam ja.“
„Da, jesi.“ Klimnuo je rukom ka meni, kratko i odsečno. „To je zato što si u ekipi,
jer si u toj ekipi i žensko si. Ne bih imao problema s tim da si muško.“
 Očekivala sam idiotski odgovor. Umesto toga dobila sam najgluplji mogući.
Čoveče, kako me nervirao. U stomaku mi se nakupio bes, ali se nisam pomerila.
Ako se pomerim, napašću ga.
„Ti si razlog zašto je nastao izraz žrtva-krivac,“ izgovorila sam polako.
Namrštio se. „Ha?“
Nisam mogla više. Ne danas.
Smiri se, Bren. smiri se.
Pogledao me. „Znam da tvoja ekipa traži način da nas pređe. Znam da će do toga
doći. Znam to. I to mi je ok. Ja sam započeo obe tuče, tako da mi treba da platimo.
Ali moje pitanje stoji. Šta radiš sa mojim rođakom?“
„Sada si sav brižan i zabrinut?“
Slegnuo je ramenima. „Mogu samo da nagađam. Nešto nije u redu sa njim, a
jedina stvar zbog koje poludi ste ti i tvoja ekipa.“ Prekrstio je ruke preko grudi.
„Pa, šta je u pitanju? Šta ste uradili?“
Na momenat sam mogla samo da blenem u njega. A onda sam se smejala. U
svojoj glavi sam opsovala. I ponovo se nasmejala. Završila sam odmahujući
glavom. „Je l’ se ti to jebeno zajebavaš sa mnom?“
„Ja -”
Poskočila sam napred, unevši mu se u lice. „Dodirneš me bez moje dozvole.
Dodirneš me po drugi put bez moje dozvole. Ti i tvoja ekipa me zaskočite. A onda
dođeš kod mene i pitaš, šta sam ja uradila tvom rođaku?“ Ruka mi se savila. Želela
sam da ga zakucam u ormariće tako jako, ali to bi bila tuča. Rebra su me zabolela
pri pomisli na to.
Pogledala sam ga od glave do pete. „Daću ti jedan koristan savet. Nemoj sam da
razmišljaš. Pronađi nekog pametnog, i svaki put, kada treba da doneseš neku
odluku ili da smisliš nešto, pitaj njih. A onda uradi kako kažu. Nabavi nov mozak,
jer si na lošem putu - i za sebe i za tvoju ekipu.“ Htela sam da kažem još, nabacim
mu za posao sa drogom. Ali sam zaćutala. Morala sam.
To je za kasnije, mnogo kasnije.
Kapci su mu se zatvorili. „Šta si rekla?“
„Čuo si me.“
„Ponovi to još jednom,“ nozdrve su mu se raširile.
„Mogu ja to i bolje.“ Moj osmeh i nije bio tako lep. „Ti si usijana glava. Nisi
zaslužio svoje mesto. Nasledio si ga, a traćiš ga. Ako te tvoja ekipa ne proverava,
mi ostali hoćemo.“
„Stvarno?“
„Da, stvarno,“ namrštila sam se.
 Sada se on meni uneo u lice. Ostala sam u mestu, ubeđujući sebe da ne jurnem
na njega. Mogla sam da ga isečem i dobijem dobar nadimak na njegov račun, i
mislim da se moja rebra ne bi previše bunila.
„Imamo li ovde problem?“
Opsovala sam.
Glas direktora Neeona je odjeknuo niz hodnik. Kako je progovorio, svi u hodniku
su zastali da pogledaju. Samo njih nekoliko je već posmatralo. Alexova ekipa je
bila sa strane, zaklanjajući nas od publike. S tim je sada bilo gotovo.
Ljudi su izvukli svoje telefone.
Pretpostavljala sam da imam otprilike minut, pre nego što se pojavi neko iz moje
ekipe.
„Nema problema, gospodine.“ Alex se okrenuo kako bi se suočio sa Neeonom
dok je išao ka nama, gurajući se kroz gužvu.
„Zašto mislim da je to totalna glupost, isto kao i čudna slučajnost sa nestankom
sat vremena našeg sigurnosnog snimka od pre neki dan, istog dana kada su naši
čuvari poslati u divlju, besmislenu jurnjavu?“ Gledao je u mene.
Ja nisam reagovala. Nisam ništa uradila.
Kada smo se toga dana vratili na čas, niko ništa nije rekao. Gospodin Jenston je
završio predavanje kao da se ništa nije desilo. Kada se začulo i poslednje zvono, a
mi izašli napolje, bilo je kao u zoni sumraka - sablasno tiho i mirno. Reč se pročula
i svi su me gledali dok sam išla na svoj drugi čas.
Nakon škole, Cross mi je rekao da je neko nešto pomenuo do kraja dana. Prošao
je pored kancelarije i video osoblje okupljeno oko sigurnosnih kamera.
Čuvši reči direktora Neeona sada, znala sam da su bili svesni da se nešto desilo,
ali nisu znali šta tačno da traže. Dobro je. Jer nisu imali šta da nađu.
„Vidite, G-dine N. samo smo razgovarali,“ reče Alex, pokazujući na mene. „Ne
možete da nas zapišete zbog toga.“
„Mogao bih da vas zapišem zbog vašeg stava.“ Vilica mu se stegla.
Nisam znala šta bi direktor Neeon mogao ili šta bi uradio, ali sam osetila njegov
očaj. Bilo je tu i besa, samo ispod površine. Zapitala sam se, po prvi put ikada, da li
bi se toliko razbesneo da prekorači svoja ovlašćenja.
Ne.
Odbacila sam tu ideju. Preterala sam. Ne bi uradio ništa. Ne bi mogao ništa da
uradi… Osim… Primetila sam telefone uperene ka nama.
Gadan strah mi se sakupio u dnu stomaka.
 U sredu nismo obratili pažnju. Mogao je neko izvući svoj telefon. Mogli smo biti
snimljeni. Mogao bi postojati dokaz negde tamo. Možda ipak ne bi mogao
pokazati šta se zapravo desilo, ali oni ne bi marili. Nikada nisu.
„Dajte, G-dine N.“ Alex je ponovo pokušavao. „Samo smo se opuštali.“
„Prestani da pokušavaš da me praviš budalom, G-dine Ryerson. Potpuno sam
svestan svih sukoba između Vas i gospođice Monroe u poslednje vreme.“ Ukazao
je na kamere u ćošku. „Ne zaboravite da su one tu. Tu su sa razlogom - zbog
bezbednosti drugih učenika kao i svih vas.“ Njegov pogled se zadržao na meni,
spustivši se do mojih rebara.
„Šta se dešava?“
Sada je Jordanov glas privukao pažnju svih. Objavio je svoje prisustvo kao da ima
sva prava da bude uključen u ovaj razgovor. To je upalilo.
Obojica, i direktor Neeon i Alex, su se pomerili napravivši prolaz za Jordana.
Prišao je, zajedno sa Zellmanom pored sebe. Bacila sam pogled okolo i spazila
Crossa ne tako daleko - odmah iza Alexa, naslonjenog na ormarić odmah pored
Tazinog. Bila je to savršena pozicija za napad. Mogao je da skoči i izvuče Alexa
napolje ako bi se bilo šta desilo.
„Vi niste deo ovog razgovora, Pitts.“
Samo što se nisam nasmejala. Direktor Neeon mu je to dozvolio, a da nije ni bio
svestan toga.
Jordanovo lice je bilo bezizražajno. „U pravu ste, G-dine N. Nisam, ali Bren je za
mene kao porodica, pa znate kako je to.“ Podigao je ruku, spustivši je na rame
direktora Neeona. „Siguran sam da biste bili zabrinuti da je u pitanju vaša ćerka.“
O ne…
Svi su zastali na trenutak. Samo na trenutak. Jedan miran trenutak, a ja sam
zatvorila svoje oči jer sam znala, kada ih otvorim, počeće pravi pakao.
I jeste.
Otvorila sam oči baš u trenutku kada je direktor Neeon odgurnuo Jordanovu
ruku. Zgrabio ga je za majicu i, jednim pokretom, podigao Jordana nabivši ga uz
ormarić. „Da li ti to pretiš mojoj kćerki?“
Morala sam da se sklonim s puta, izgovorivši u sebi molitvu da mi rebra brzo
ozdrave.
Jordan je leđima udario o metal, a direktor Neeon ga je podigao u vis. „Da li se ti
to sprdaš sa mnom, ti propalice jedna? Šta ti misliš ko si?“ Uneo se Jordanu pravo
u lice. „Šta ćeš da uradiš? Povrediš moju ćerku? Ha? HAA?!“
 „Hej. Čekaj. Čekaj.“ Jordan se usiljeno nasmejao. Pogledao je na trenutak u
direktorove ruke. „Pitao sam, da li biste bili zabrinuti za svoju ćerku da se nađe u
ovakvoj situaciji.“ Nakrivio je glavu ka meni. „To je sve.“
Ja sam se sklonila s puta, ali ne daleko, i mogla sam da osetim Crossa iza sebe.
Držali smo se blizu, u slučaju da Jordanu zatreba naša pomoć.
„Hej, hej, hej!“ G-din Jenston je pokušao da se probije groz gomilu učenika
okupljenih oko nas. Dvojica iz Ryersonovog tima se nisu pomerala. G-din Jenston
se namrštio, ne mogavši da prođe pored njih, dok na kraju nije gurnuo jednog u
stranu. Kravata mu je odletela preko ramena.
„Roberte.“ Ispravio je svoju kravatu, prešao rukom niz svoju košulju, a zatim
potapšao ruku G. Neeona. „Hajde da pustimo učenika.“
„Pretio je mojoj ćerki, Pat.“
Gospodin Jenston se namrštio, uputivši Jordanu pogled, a zatim se okrenuo ka
direktoru Neeonu. „Hajde, Roberte. Razmisli o ovome. Fizički se obračunavaš sa
učenikom. Znaš da moraš da ga pustiš.“
„Ova mala, usrana propalica od deteta.“ Direktorove ruke su stezale Jordanovu
majicu, a on se više unosio njemu u lice. Odmahnuo je glavom. „Mislite da možete
da radite šta vam se prohte? Krenuli ste na jednog od nas. Da, čuli smo glasine.
Zabole me što ne postoji dokaz. Ne možete to da radite. Ove nedelje ste baš
gadno zabrljali, vi i vaša mala drolj –“
„Hej!“
Nisam znala ko je to rekao, ali nije bilo dovoljno brzo.
Čula sam. Znala sam kako je hteo da me nazove.
Bilo je dosta.
Razumela sam njegov strah. Čak sam razumela i njegov bes. Bio je otac. Ali, šta
je direktor upravo rekao za mene? Ili, skoro rekao. To je prešlo crtu.
To je prešlo moju crtu.
Osetila sam kako padam unazad. Neko me je vukao unazad.
Prepoznala sam Jordanove uzvike. Osetila sam Crossa da se pomerio kako bi bio
iza mene. Svuda oko mene, ljudi su se kretali, gurali, vikali. Međutim, sve je
počelo da bledi. Ja sam videla samo crveno, a direktor Neeon je bio centar mog
fokusa.
Ja nisam bila drolja.
Ja nisam bila njegova drolja.
Ja bila drolja moje ekipe.
Prestala sam da razmišljam.
Moj mozak se ugasio. Kretala sam se bez razmišljanja.
 Saginjala sam se, izbegavala, izmicala, a onda udarila nekog. Uvrnula sam mu
ruku.
Nečije ruke su me zgrabile, a ja sam bila kao pomahnitala.
Ne sećam se da sam izvukla svoj nož, ali jesam. Zabila sam ga u nečiju nogu.
Bacili su se na njega, pokušavajući da ga istrgnu. Ja sam to uradila umesto njih.
Okrenula sam leđa, prebacila nož u svoju drugu ruku i ponovo ga zabila u istu
osobu.
Ja.
Nisam.
Bila.
Drolja.
Htela sam da nastavim da ubadam, ali me je neko povukao unazad nakon što
sam izvukla nož po drugi put. Ruke su se omotale oko mene i ja sam počela da se
otimam, ali Cross mi je zarežao u uvo.
„Prestani. To sam ja. Stani.“
Stala sam, na trenutak, ali sam još uvek želela da idem napred. Još uvek sam
želela da upotrebim svoj nož, da isečem i uklonim ono što su rekli o meni, da ne
postoji.
Odupirala sam se Crosoovom držanju, a on je samo pojačao stisak.
„Vodi je odavde!“ Urlao je Jordan.
Oko nas je bila bujica ljudi, a Cross me je napola nosio, napola vukao napolje. Svi
su trčali u suprotnom smeru.
Što smo se više udaljavali od gomile, to me je realnost sve jače udarala.
Izbola sam nekoga. Osećaj ledene hladnoće u meni se utrostručio.
Zastenjala sam, okrenuvši se u Crossovim rukama. U tom trenutku, njegov stisak
je popustio. Od savladavanja i navlačenja je prešao u tešenje. Njegova ruka mi se
privila na potiljak. Još uvek nas je udaljavao, a ja sam počela da se tresem.
Nisam mogla da verujem šta sam uradila. Ovo je značilo zatvor.
„Hej, hej.“ To su bile iste reči koje je upotrebio ne tako davno, ali ih je izgovorio
na sasvim drugačiji način. „Hajde. Drži se još samo malo. Samo još malo, u redu?“
Primakao je svoju glavu i osetila sam njegove usne na svom vratu. Nastavio je da
se kreće, izvodivši me odande.
Spoljašnji vazduh me je udario u leđa.
Cross me pustio, ali me uhvatio za ruku, nastavivši da me vuče napred. Išli smo u
njegov kamionet.
 Čim smo stigli, otvorio je vrata i pomogao mi da uđem. Potapšao me po nozi, a
zatim zatvorio vrata. U sekundi je ušao sa svoje strane i već smo izlazili sa
parkinga.
Odvozio nas je, dok su dva policijska automobila skretala ka školi.
Tada sam se izgubila.
 35. Poglavlje
Izbola sam direktora.
Čim mi se glava razbistrila, Cross i ja smo razgovarali. Nisam znala koliko je to
trajalo. Činilo se kao da je satima, ali moguće da je samo jedan. Vreme je postajalo
nejasno. Moji potresi, prokleto mokro sranje preko mog lica i drhtanje je počelo
da slabi.
Sada smo znali da nije bilo drugog izbora. Trebalo je da napravimo pametan
potez: Otišli smo kod mog brata.
Cross je pozvao Channinga i zamolio ga da dođe kući. Dok smo ga čekali, Jordan i
Zellman su zvali iz policijske stanice. Bili su uhapšeni, zajedno sa Alexom
Ryersonom i još petoricom njegovih članova. Bila je to sveopšta tuča nakon što
sam se ja izgubila.
Jordan je bacio bombu rekavši da su i direktor Neeon i gospodin Jenston
odvedeni u bolnicu. Zatim je bacio još jednu bombu: direktor je bio u pritvoru.
„Jesi li ozbiljan?“ Nagnula sam se preko Crossa, govoreći u njegov telefon.
„Kunem se Bogom,“ rekao je Jordan. „Video sam kako su mu stavili lisice i sve
ostalo. Taj drkadžija će biti optužen.“
Cross se namrštio. „Je l' Zellman sa tobom?“
„Stavili su ga u istu ćeliju.“
Zabacila sam se unazad, a Cross me uzeo za ruku. Nije pogledao u mene, ali je
isprepleo svoje prste sa mojima.
Spustila sam pogled na njih, između nas dvoje, a osećaj „ispravnosti” je prošao
kroz mene.
Sa svakim dodirom je postajao sve jači i jači, a s obzirom da sam bila potpuno
iskrena prema sebi - bio je tu od početka.
Cross je bio u pravu. To sa Drakeom je bila samo požuda, a ne nešto više ili nešto
pravo. Ali ovo… Držeći Crossovu ruku, setila sam se svih momenata kada je bio tu
uz mene, svih noći koje sam prespavala u njegovom plakaru, kako sam uvek
odlazila njemu.
Kada je reč o nama, nije bilo ničeg pogrešnog.
Podigla sam pogled i videla ga kako me posmatra, blago se smešeći.
Uzvratila sam mu osmeh i pokušala da se skoncentrišem na ono što je Jordan
govorio, šta god to bilo.
 „... videti, zar nećemo?“
Zvuk motora se začuo kroz prozor. Nisam morala da pogledam. Channing je
stigao.
Ulazna vrata su lupila otvarajući se, a on je uleteo u dnevnu sobu. Skinuvši
naočare za sunce, pukao je: „Prekini vezu.“
„Pričamo sa Jordanom,“ rekoh mu. „On ima informacije iz policijske stanice.“
Vilica mog brata se stegla, ali je držao jezik za zubima. Nije skidao pogleda sa
mene dok je prešao po sobi i uzeo telefon od Crossa.
„Jordane?“
„Tu sam.“
Naježila sam se. Jordan nije trebalo da zvuči tako srećno što razgovara sa mojim
bratom.
„Šta se dešava tamo?“ Zahtevao je Channing.
„Svi smo uhapšeni, ali još uvek nam nisu postavljali bilo kakva pitanja.“
„Dobro. Slušaj, šaljem advokata. Ne govorite ništa. Jasno? Isto kaži i Zellmanu.
Da li je još neka ekipa umešana?“
„Neki od Ryersonovih.“
Channing je pogledao u mene. „I profesor je bio umešan?“
Progutala sam knedlu i klimnula glavom.
Cross se nagnuo napred, skrivajući naše ruke, ali takođe kako bi govorio umesto
mene. „Direktor i profesor, G-din Jenston.“
Channing je udahnuo, trljajući lagano šakom lice. „Jebote, jesi ozbiljan?
Direktor?“
„Sada se raspituju za Bren,“ čuo se Jordanov glas preko telefona. U pozadini smo
mogli da čujemo razgovor i sirene.
„Jebeno pakleno, Bren,“ po prvi put sam videla Channinga uplašenog. „Šta si
uradila?“
Odbila sam da pognem glavu. „Ubola sam ga.“
Channing je opsovao u sebi, odšetavši na trenutak. Zaustavio se, okrenut ka
kuhinji, ukočenih ramena.
„Dvaput,“ dodala sam.
Cross me pogledao.
„Mislim da sam ga ubola u nogu, a zatim u grudi.“
„U grudi?“ Channing se okrenuo, sumornih očiju. Ruka mu je još uvek pokrivala
bradu, a on je zatvorio oči. „Jebote, pakleno, Bren. Ovaj put si zabrljala. I to
gadno.“
Jordan je ponovo progovorio s one strane telefona. „Mada, on je uhapšen.“
 „Molim?“ Channingove oči su se širom otvorile. „Šta si rekao?“
„Malopre sam govorio Bren i Crossu. On je u bolnici, ali je imao lisice na rukama.
On je u pritvoru. Kao što bi trebalo.“
„Zašto to kažeš?“
„Maltretirao me je,“ objasnio je Jordan. „Zakucao me je u ormarić, a Bren je
nazvao droljom. Mislim, to ne mogu biti dobre stvari. Posebno zato što je on neko
ko predstavlja autoritet i sve to. Znaš na šta mislim?“
Tama u očima mog brata se smanjila, a dašak olakšanja je zasjao poput sunca
koje se probija kroz oblake.
„Jordane, možda si upravo spasao sve vas i moju sestru. Hvala ti.“
„Jesam? Mislim, da jebote!“ Jordan je zastao na sekundu. „Kako sam to uradio?“
„Samo ne govori ništa ako te izvuku u sobu za ispitivanje. Ne veruj ni u šta što
kažu. Policajci lažu. Moraš to da zapamtiš, a ja odmah zovem advokata. Drži se
čvrsto i prenesi ostalima.“
Grudi su mi bile tako napete. Grlo mi je gorelo, a u stomaku se sve vrtelo, a ja
sam sedela uspravno i gledala pravo u mog brata. Ja sam bila Monroe. Mi se
nismo krili. Mi smo se borili.
Ja sam se borila.
„Šta ja da radim?“ Upitala sam.
Channing je seo preko puta nas, birajući broj na svom telefonu. Čim ga je stavio
na uvo, pogled mu je sleteo na naše ruke. Ali nije pokazao nikakvu reakciju, samo
je počeo da govori momenat kasnije.
„Da, zdravo. Ovde Channing Monroe. Moja sestra i njeni drugari su u nekoj
nevolji. Uhapšeni su. Njeni prijatelji - “ Druga osoba je počela da govori, a
Channing je slušao, dodavši malo kasnije: „Dobro. Hoćemo.“
Prekinuo je vezu, ne skidajući pogled sa mojih i Crossovih ruku. Naposletku je
pogledao u mene.
„Ispričaj mi sve.“
Duboko sam udahnula. „Pre nego što počnem o onome što se desilo danas,
trebalo bi da znaš nešto o Alexovoj ekipi…“
 36. Poglavlje
Naredna četiri meseca sam imala osećaj kao da sam zakoračila u neki drugi
univerzum.
Channingov advokat je za mene izdejstvovao neku vrstu sporazuma o priznanju,
gde je uglavnom isplatio sve one koji su mogli moj život učiniti gorim nego što je
bio.
Moja optužba je bila oružani napad, ali sam još uvek bila maloletnik. Channingov
advokat mi je rekao da ne mogu biti optužena kao odrasla osoba, ali imajući ceo
sukob snimljen - i zato što je G-din Neeon bio jedini koji je zloupotrebio svoj
položaj - to je mnogo pomoglo mom slučaju.
Na kraju krajeva, prihvatila sam nagodbu u maloletničkom sudu i dobila uslovnu
slobodu, društveno koristan rad i trebalo je da prihvatim savetovanje na godinu
dana. Direktor Neeon je razrešen s posla, a Channing je platio njegove bolničke
troškove.
Kada smo kod toga, ili je Channingova ekipa zarađivala novac, ili je bar radio
bolje nego što sam ja bila svesna. Ja sam oduvek mislila da smo mi siromašni...
Nismo. Čak ni Cross nije mogao da sakrije iznenađenje kada su svi finansijski uslovi
ispeglani.
I ja sam suspendovana iz škole, tako da sam uzela nezavršen prvi semestar.
Počeću ponovo nakon praznika, što se završava ovog vikenda. U međuvremenu,
jutra sam provodila konobarišući kod Mannya, a večeri, perući sudove u Tuesday
Titsu. Nije mi bilo dozvoljeno da ulazim u glavni deo bara. Morala sam da ulazim
na zadnji ulaz koji je bio odmah pored kuhinjskog, a meni je bilo dozvoljeno da
radim samo u kuhinji. Ako je trebalo da koristim toalet, Channing je postavio
napolju mobilni samo za mene.
To je bilo odvratno, ali je samo slegnuo ramenima. „Smatraj to delom svoje
kazne.“
Ali čak i sa tim, sve u svemu, moj brat nije bio toliko strog prema meni.
Bio je besan, ali njegovo psovanje je bilo minimalno. Nikada me nije nazivao
pogrdnim imenima. Nikada nije bacio bilo šta, pretio da će me izbaciti napolje ili
ucenjivao da radim nešto što ne želim. Kao očeva zamena, snalazio se bolje nego
pravi otac.
 Većinu noći sam provodila ili kod kuće sa njim ili sa mojom ekipom. Polovinu tog
vremena smo bili kod Mannya ili su momci bili sa mnom u kuhinji u Tuesday Titsu.
Dok su Heather i Channing mislili da dobijaju još jednog zaposlenog, zapravo su
dobili nas četvoro.
Cross i ja smo bili skoro nerazdvojni.
Ako ne bi došao po mene, uvek bi se dokotrljao u narednih sat ili dva, nakon što
bih ja stigla na posao. Danas, na primer, ja sam završavala kutiju sa čašama kada
je ušao, s rukama u džepovima i sjajem u očima.
Zastala sam, pre nego što sam izvukla još jedan paket čaša iz mašine za sudove.
„Izgledaš srećno.“
„Jesam.“ Oprao je ruke, a zatim prišao da mi pomogne da sklonimo suve čaše.
Nakon što sam ih složila, on ih je izneo napred. Za razliku od mene, on je mogao
da uđe u glavni deo bara - jer je on bio muško. On nije bio gazdina mlađa sestra.
Channing je insistirao da ja imam posebne privilegije zbog te činjenice. Ja ih još
uvek nisam videla. Mobilni toalet nisam smatrala posebnim.
Skupljala sam gomilu tanjira kada se Cross vratio. Za njim se čula glasna muzika,
koja je utihnula kada su se kuhinjska vrata zatvorila.
„Jordan i Z uskoro dolaze,“ izjavio je.
Seo je na stolicu blizu mesta gde sam ja stajala. Naslonio se na zid, a samo malo
da se pomerio, mogao me dodirnuti nogama.
Sva sam se napela.
Jedino to sam i radila od kada sam shvatila svoja osećanja prema Crossu.
Nervirala sam samu sebe.
Ja nisam bila ovakva.
Ja nisam bila stidljiva u društvu momaka, posebno u društvu svog najboljeg
prijatelja i članova ekipe. Nisam shvatala kako mi se jezik zavezao. Ali ovih dana,
zasigurno nisam znala, šta dođavola da radim kada bi mi Cross prišao. Svo to
držanje za ruke, uzajamni pogledi su učinili svoje. Ali sa preokretom nakon
incidenta sa ubadanjem, izgleda da je Cross predosetio da mi treba malo prostora.
Povukao se u ulogu najboljeg prijatelja.
„Šta ćeš da radiš kao društveno koristan rad?“ Upitao je.
Slegnula sam ramenima, gurajući poslednju policu sa posuđem. „Mislila sam da
je posao kod Mannya i ovo dovoljno, ali nije. Heather i Channing su počeli da me
plaćaju, tako da pretpostavljam da će sudija odbiti njihov zahtev da se ovo računa
kao društveno koristan rad. Moram da počnem sa tim, šta god to bilo, u ovih šest
meseci. Zašto?“
„Taz se još uvek raspituje oko humanitarnog rada.“
 „Jesi ozbiljan? Još uvek? Mislila sam da je to završeno. Rekla je krajem
septembra. To je bilo pre nekoliko meseci.“
„Rekla je da organizuju jednu akciju u toku leta. Želi da joj ti pomogneš oko
planiranja.“ Pogled mu je smekšao. „To je ideja. Nećeš završiti skupljajući smeće ili
koseći travnjake. Osim toga, možeš da poguraš malo i celu tu stvar oko
socijalizacije sa ljudima koji nisu deo tvoje ekipe. Rekli su da ih to zabrinjava - da
provodiš vreme samo sa nama i ni sa kim drugim.“
Svi ostali su bili grozni. Niko drugi mi nije bio važan.
Mašina se oglasila da je završila i ja sam je otvorila. „Možda. Mislim da
Channingov advokat treba da zatraži odobrenje od sudije, ali spomenuću mu.“
Klimnuo je glavom. „Raspitivala se za tebe, znaš.“
„Sudija?“ Posegnula sam za poslednjom policom, izvačeći je.
Mogla sam da osetim kako Cross prevrće očima iza mene. „Znaš ti ko.“
Da. Znala sam. Sve mi se uvrnulo u stomaku. Šta je to bilo? Krivica? Zbog čega bi
trebalo da osećam krivicu vezano za Taz?
Stajala sam, gledajući u čaše, puštajući da se još malo suše na vazduhu. „Kako je
ona?“
„Zabrinuta je za tebe.“ Pružio je ruku i zakačio prstom još jednu stolicu,
privukavši je bliže, da bi podigao nogu na nju.
„Udobno se smesti.“
Iskezio se. „Uvek.“ Opet se uozbiljio. „Želi da te vidi.“
Već sam to znala. Svake druge nedelje sam dobijala mejlove od nje. Dobila sam
mejlove i od Sunday Barnes, čak i od Monice - neprijatan. Ali to nisu jedini. Alex
Ryerson je došao do mene, izvinjavajući se po pedeseti put. To je bilo
preterivanje, ali je imao potrebu da nastavi. Nije bila njegova krivica što sam
izbola direktora Neeona, ali je to bio treći put da sam se osećala prozvano s
njegove strane. Što je dosta, dosta je. Nije trebalo i njega da izbodem. Nekoliko
njih iz njegovr ekipe su stupili u kontakt sa mnom, ne da bi se izvinili u njegovo
ime, već da bi me samo pozdravili. To je bio njihov način da pitaju kako sam, a da
to ne bude neprijatno. To je bio stil ekipa.
Ja sam ignorisala sve. Ignorisala sam Alexa i njegovu ekipu jer sam još uvek bila
besna, i zato što mi je Channing rekao da ih ostavim na miru. Oni će se postarati
za njih. Sve ostale sam ignorisala zato što... Nisam znala šta da kažem. Na prvom
mestu, nisam znala zašto su me Monica i Sunday kontaktirale. One su me mrzele.
Ali Taz. Da, Taz.
Trebalo je da odem da je vidim, ali nisam mogla da nateram samu sebe. Što
uopšte nije ličilo na mene.
 „Da li zapravo razmišljaš o druženju sa Taz?“ Cross se nagnuo napred.
„Šta?“ Namrštila sam se, počevši da slažem čaše. „To je glupo. Ne.“
„Zašto je to glupo?“
Okrenula sam se ka njemu. „A kada si ti uopšte želeo da tvoja sestra i ja budemo
prijateljice?“
Crossov osmeh je izbledeo, a nogu je spustio sa stolice.
Zadržala sam dah, osetivši kako se vazduh u prostoriji menja. Od prijatnog, do
nečega više, nečeg vrućeg, nečeg neugodnog, nečeg… Ponovo sam osetila sve
vrste okreta u svom stomaku.
„Nikada i nisam želeo da vas dve ne budete bliske.“
Ponovo sam ga pogledala, podižući obrve visoko - ne obraćajući pažnju na sva
čudna sranja u sebi. „Ma daj, Cross.“
„Ma daj, šta?“
„Kad god sam bila u tvojoj kući, ti počneš da zveraš kada se tvoja sestra pojavi.
Radiš to od trenutka kada smo postali prijatelji,“ zavrtela sam glavom. „Nije ti se
sviđalo kada sam se družila sa njom. Ne možeš sada drugačije da se ponašaš.“
Naslonio se nazad, tako da mu je glava ponovo bila naslonjena na zid. „Da.
Možda jesam to radio.“
Nije to bilo možda. To je definitivno bilo da. Radio je to.
„Bio sam sebičan,“ gledao me pravo u oči. „Želeo sam te samo za sebe, u redu?
Bio sam seronja.“
Štaaa?
Grlo mi se iznenada steglo, kao i moje grudi. Da li je ovo bio zvaničan razgovor?
Stomak mi je sada pravio salto kao profesionalni gimnastičar.
Niz kičmu su mi prošli trnci.
„Cross?“ Nisam imala pojma šta sam ga pitala. Možda pojašnjenje? Šta se
dođavola dešavalo? Ovo su bila četiri meseca prijateljstva, a sada odjednom
vodimo pravi razgovor?
Nastavio je da me gleda u oči. U pogledu mu se nazirala žarka potreba, a on je
samo uzdahnuo. „Jebiga,“ prošaputao je. „Žao mi je, Bren.”
Oblizala sam usne. Usta su mi bila tako suva. „Zbog čega?“
„Sve ovo vreme, trudio sam se da budem najbolji prijatelj. Jesam.“
Da. Obavio je fantastičan posao. Ne ono što sam ja želela.
Glas mu je bio tako tih, a ipak nisam morala da se naprežem kako bih ga čula.
Hvatala sam se za svaku njegovu reč. „Držimo se zajedno. To je ono što radimo
kada jedno od nas prolazi kroz nešto. Ti - tebi je potreban stabilan prijatelj, ali ja
to više ne mogu da budem.“
 „Ne možeš više da mi budeš prijatelj?“ Sela sam, spustivši čaše na pult i
posegnula nazad, pridržavajući se. Osetila sam kako me kolena izdaju.
Odmahnuo je glavom, prvo neoprezno, kao da traži moju dozvolu. A onda, kao
da je u mom pogledu video nešto što je trebalo da vidi, krenuo je da ustaje.
Progutala sam, držeći se čvrsto za pult.
Išao je ka meni.
O, Bože…
Zaustavio se tačno ispred mene. Dva centrimetra su nas razdvajala. Nisam mogla
da sklonim pogled sa njega, a što sam duže držala njegov pogled, sve manje sam
bila sposobna da stojim na nogama. Bio je u meni, čineći da osećam sve vrste
emocija koje do sad nikada nisam osećala. Poznavao me, svaki deo, svaku ćeliju,
svaku misao.
Razdvojila sam usne, a njegov pogled je pao na njih, zadržavajući se tu.
Prešao je rukom preko mog obraza, nameštajući mi pramen kose iza uveta,
ostavljajući za sobom trag golicanja.
Ispustila sam hrapav uzdah.
Prokletstvo. Taj dodir. Prošao je kroz mene, izazivajući potrebu između mojih
nogu.
Krenula sam rukom ka njemu, žudeći da ga dodirnem.
Video je moju ruku i primakao se, dopustivši da se spusti na njegove grudi.
Osetila sam kako mu srce bije. Bio je uzbuđen isto kao i ja. I samo tako, kliknulo je.
Preplavila me je predaja. Naša tela su se u isto vreme prepustila, kao da su
konačno prihvatala ono što je bilo među nama.
„Bren,“ prošaputao je. Njegove usne su okrznule moj obraz, približavajući se
bliže i bliže mojim ustima, ali je zastao. Nije svojim usnama dodirnuo moje. Još
jednom mi je zadenuo pramen kose iza uva, zadržavajući se tu.
Disao je teško, isto kao i ja.
Ispružila sam prste, naslađujući se njegovom snagom. Bio je tako napet, tako
čvrst. Znala sam kako je izgledao ispod majice. Toliko puta smo zajedno išli na
plivanje. Grlili smo se. Sedeli smo jedno pored drugog. Vozili smo se zajedno,
zajedno jahali. Sve smo radili zajedno. Čak smo i spavali zajedno, ali ovo - ovo je
bilo drugačije.
Ovo je bio drugačiji dodir, drugačiji trenutak.
Sada više nije bilo povratka.
Mogla bih da ga izgubim.
To je u meni uključilo sve alarme, ali nije mi bilo važno. Osetila sam se opijeno.
Jednostavno mi je bio potreban, pa sam podigla pogled, susrevši se sa njegovim.
 Čekao je.
Razdvojila sam usne.
Krenula sam ka gore, a on se spustio ka dole.
Usnama je dodirnuo moje i sve na ovom svetu je smekšalo.
Bilo je drugačije - ne poljubac, već osećaj. Ovo je bilo konačno. Ovo je bilo nešto
za šta nisam znala da sam toliko čekala. Naslonila sam se na njega, a on je otvorio
usta, uz još malo pritiska.
U meni su eksplodirali osećaji.
„Cross,“ promrmljala sam, podižući pogled kao ošamućena. „Šta to radimo?“
Prišao mi je još bliže, tinjajućeg i ozbiljnog pogleda. Privila sam se uz njega, kao
rukavica, a on je rukom uhvatio za moj potiljak.
„Ono što smo trebali da radimo već duže vreme,“ rekao je.
Ponovo se spustio, a ja sam prestala da razmišljam.
Skupila sam šake u pesnice, gužvajući njegovu majicu.
Ovo nije bilo kao sa Drakeom. Cross je imao svoju sopstvenu ligu -
„Bren! Cross!“
Jordanov glas je dopirao kroz zadnja vrata, a mi smo imali delić sekunde pre
nego što se otvore. Cross se otrgao od mene i bacio na drugi kraj prostorije dok su
oni ulazili unutra.
Ja sam samo mogla da stojim tamo kao idiot.
Mi smo upravo-
Dok je Jordan uzvikivao, Cross i ja smo ukrstili poglede. „Jo! Gde je ljubav? Zar
nema pozdrava?“ Obišao je oko mene, dobacivši mi radoznao pogled, dok se
pozdravljao pesnicom sa Crossom. „Jesi li dobro, B?“ Vratio se nazad, podignuvši
pesnicu ka meni.
Sve u meni se uzbudilo. „Da. Dobro sam.“ Pozdravili smo se pesnicama.
Zellman je ušao i bacio svoje ruke oko mojih ramena. „Gde si,“ naslonio se na
mene, zakopavši svoj mršavi kuk u moj. „Da li te je Cross uputio do sad?“
„Šta?“
Zellman se namrštio na mene. „Obično mnogo brže kapiraš. Jesi li sigurna da si
dobro?“ Oči su mu se raširile, a on je skočio od mene. „Čekaj. Da li ti je bok u
redu? Mislio sam da si se oporavila do sad.“
Saberi se.
Pokušala sam da odagnam osećaj Crossovih usana na svojima, pritisak njegovog
tela uz moje, dodir njegovih ruku u mojoj kosi. Pokušala sam. Nisam uspela.
„Dobro je. Ja sam dobro. Samo…“ nisam imala pojma šta govorim. „Pa, šta ima?“
Naterala sam sebe da zvučim vedro. „Nisam jela danas. Šta se dešava?“
 Na pultu je stajao džak sa jabukama i Jordan je uzeo dve, bacivši jednu meni.
Skočio je na pult, pokazujući jabukom ka Crossu. „Razmišljali smo da učinimo
nešto lepo za tebe.“
„Mi?“ Pogledala sam u Crossa, podignuvši obrve.
Nakašljao se. „Ja sam spomenuo da bi ti dobro došlo jedno zabavno veče.“
Pokazao je nazad na Jordana. „Oni su rekli da će se pobrinuti za to.“
„I jesmo.“ Zellman je maltene zračio pored mene. Prekrstio je ruke preko grudi,
a njegove uske farmerke su malčice spale. „Smislili smo najbolju ideju i upravo
smo tamo bili.“
„Razmišljali o ideji?“
„Molim?“ Počešao se iza uveta. „Ne. Ne to,“ nasmejao se. „Ali smešno, moram
priznati.“
Jordan je uzeo veliki zalogaj jabuke. „Idemo na putovanje!“
„Da, da.“ Zellman se naslonio napred. „Sve smo sredili sa mamom i tatom.“
Osetila sam kako mi krv odlazi sa lica. „Mamom i tatom?“
Zellmanove obrve su se skupile. „Ma znaš, Heather.“ Pokazivao je meni iza leđa,
ka baru. „I tvoj brat. Zna da dolazimo po tebe. Složio se sa nama.“
„Jeste?“
Vilica mi je pala do poda. Mogla sam njome da obrišem pod.
Stvari sa Channingom su bile bolje. Više ga nisam ignorisala kada mi se obraćao.
Ali je još dug put bio pred nama.
„Jeste.“ Zellman je raspleo ruke i potapšao me po leđima. „Pokupi svoje sise!
Idemo.“
Jordan i Z su krenuli napolje kroz zadnja vrata. Samo Cross je registrovao ovu
izjavu i sačekao dok se vrata za njima nisu zatvorila. „Da je to rekao Alex Ryerson,
već bi bio iskasapljen nožem.“
Nasmejala sam se, a moj puls je počeo da ubrzava. Opet smo bili Cross i ja. Bili
smo sami. U prostoriji.
Već sam bila vruća i uznemirena.
„Čula sam kako isto kaže i tebi.“ To je bila Zellmanova fraza kada nije razmišljao
ili mu je pažnju odvlačilo nešto drugo. „On uopšte ne registruje da ja zapravo
imam sise.“
Cross me odmerio od glave do pete, zadržavajući pogled na mojim usnama. „Ja
nikada nisam imao problem da to registrujem.“ Krenuo je ka meni, ali se naglo
zaustavio. Pogled mu je pao na moje grudi. „Da. Prerano je za to.“ Hodajući
unazad, namignuo je, dok je leđima udario u pregradna vrata. „Samo da
razjasnimo. Nameravam jednog dana da zgrabim tvoje sise. Nameravam to već
duže vreme.“
Povukao se i krenuo za momcima.
Nalet nervoze, uzbuđenja, ushićenja i straha je prošao kroz mene munjevitom
brzinom. Trebao mi je trenutak da dođem sebi, pre nego što sam krenula za njim.
Znala sam da je postojala ova Crossova strana. Imao je devojaka, i to mnogo - ali
biti jedna od njih? Wow!
Nisam bila sigurna da sam spremna za ono što smo, očigledno, nameravali da
uradimo, ali onda sam još jednom zamislila dodir njegovih usana i znala sam. Voz
je već napustio stanicu. Više nije bilo povratka.
Napolju, Cross je pokušavao da dođe do svog kamioneta, ali mu Jordan nije
dozvoljavao.
Jordan je mahao otvorenim vratima svog pikapa sa četvoro vrata. „Hajde,“
nakrivio je glavu ka zadnjim vratima. „Zamenio sam vozila da bi mogli ovo da
uradimo kao prava ekipa, sa stilom. Znaš na šta mislim.“
To je značilo da idemo svi zajedno.
Jordan je ušao, a Zellman se zadržao kod suvozačevih vrata. Kada god smo išli na
ovakva putovanja, on je obično sedeo pozadi sa mnom ili sa Crossom. Ponekad
bih ja sela napred, ali obično sam sedela pozadi sa Zellmanom. Bila je to stvar
hijerarhije. Jordan je vozio jer je mislio da je on vođa. Cross i ja smo bili na istom
stupnju, mada bi Cross mogao biti na malo višem od mene, ali Zellman je bio na
dnu. Nisam razumela ko je napravio hijerarhiju, ali tako je bilo, samo što niko nije
mario za to osim Jordana. Bilo kako bilo, na ovakvim putovanjima, Z je uvek želeo
da sedi napred sa Jordanom.
I Cross i ja smo znali šta će da pita, dok je palcem pokazivao ka prednjem
sedištu. „Društvo, je l' imate išta protiv…“
„Ne,“ Cross je govorio u ime oboje. „Samo napred.“
Široko se nasmešio i uskočio unutra, kao neki gangster.
„Jesi li ok sa ovim putovanjem?“ Upitao me Cross pre nego što smo ušli unutra.
Pogledala sam unazad preko ramena. Channing nije došao u kuhinju, nije ni
Scratch, ali sam pretpostavila da su znali. Jordan je rekao da je sve razjasnio i ja
sam mu verovala. Ne bi lagao u vezi sa tako nečim.
Zašto sam se onda osećala čudno? Na trenutak sam proučavala Crossa. Imala
sam osećaj da to nema veze sa njim.
Bilo je… Okrenula sam se pogledavši nazad u Tuesday Tits.
 Odjednom mi se upalila sijalica - nisam želela da izneverim Channinga. Nisam
htela da odem, ako zaista nije bilo potrebe. Čim sam pomislila na to, počela sam
da se smejem. Obuzelo me olakšanje i potapšala sam Crossa po ruci.
„Dobro sam,“ pomerila sam se ka vozilu.
„Jesi li sigurna?“ Cross je otišao do vrata iza Jordana, još uvek me posmatrajući.
Klimnula sam glavom, sa glupim i veselim izrazom na licu. Čak mi je i to bilo
čudno. Šta se to dođavola dešava sa mnom? Osećala sam se mnogo lakše.
Ušla sam unutra i zatvorila oči čim sam osetila da se pickup kreće napred.
Normalna Bren bi se spakovala bez imalo razmišljanja, ali ova nova Bren je
počela da brine. I to je trebalo da me zabrine. Verovatno bi kasnije, ali za sada…
Pogledala sam u Crossa. Posmatrao me, zabrinuto, sastavljenih obrva.
Za sada, bila sam dobro.
 37. Poglavlje
„Možemo li da pričamo o slonu u sobi?“ Upitao je Jordan.
Nagnuo se napred, kako bi ugasio muziku. Radio stanica je ispunjavala
unutrašnjost poslednjih sat i po.
Cross i ja smo razmenili poglede.
„O kom slonu?“ Cross se uhvatio za sedište ispred sebe i nagnuo se napred. „O
čemu ti pričaš?“
Jordan je u retrovizoru gledao u nas, obrativši više pažnju na Crossa. „Moram
nešto da ti kažem i pitam se kada je najbolji momenat za to.“
Cross je pustio sedište. Podigao se malo bliže meni, ali je ostao na svojoj strani.
Ja sam ostala na svojoj.
Stomak mi se vezao u čvorove.
Šta ako smo dozvolili da ljudi saznaju za nas i dogodilo se nešto što će nas
razdvojiti? Nisam znala šta ili kako, ali moglo bi se desiti. Dođavola, sam život bi
mogao tako nešto da donese. Da sam bila srećna, zaista srećna, bila bih na granici
da ga izgubim.
Sama ta pomisao mi je isušila grlo.
To se ne može dogoditi.
Nisam ga čak ni imala, a već sam se spremala da ga izgubim. U svemu tome je
bilo nečeg pogrešnog, ali na trenutak nisam mogla da se skoncentrišem.
Crossova ruka je prekrila moju. „Hej.“
Izvukla sam ruku. „Nemoj!“ Zašištala sam.
Zaškripala sam zubima. Sranje. Eto. Biće povređen. Biće ljut. Uvredila sam ga.
Podigla sam pogled i ništa od svega toga nije bilo tu.
Umesto toga, blago se nasmešio i pokazao na Jordana. „Vođa ti se obraća.“
„Umukni!“ Pukao je Jordan. „Vi pravite sranja, a niko osim mene nije na udaru.“
„A kako i da budemo?“ Cross se primakao napred, naslonivši ruku na naslon
njihovog sedišta. „Ti pokrivaš ceo teren. Nema mesta za nas. Kako bi se uopšte
umešali? Pobunom?“ Cross je nadlanicom udario Zellmana u rame. „Da li bi
trebalo da vrbujem Zellmana? Možda da ga podmitim sa sto dolara?“
„Sto dolara? Ja sam malo skuplji,“ odmahnuo je Zellman glavom.
„Sa sto striptizeta?“ Upitao je Cross.
 „O, da.“ Zellman je nakrivio glavu, smejući se. „Složio bih se za sto striptizeta. Raj
pičkica.“
„Drži svoje sise, Z.“ Iskezio se Cross.
Zellman je zabacio glavu unazad, smejući se još jače. „Misliš, drži njihove sise?“
Jordan je vrteo glavom, gunđajući. „Vi ste glupi. Samo lupetate gluposti, ali ja
imam svoju ulogu. I ja je ispunjavam.“
„A koja je to uloga?“ Upitala sam. „Naš govornik?“
„Da,“ uzvratio je, posmatrajući me u retrovizoru. „Ja preuzimam inicijativu. Ja
vas branim. Tako ste prokleto tihi. Neko mora da govori.“
Z se još uvek smejao, odmahujući glavom.
„Znači, ti ispunjavaš tišinu?“ Upitala sam. „To hoćeš da kažeš?“
Sad se i Jordan donekle smejao. „Znam, znam. I vi ste tu. Da ja nisam u blizini, vi
biste bili sasvim ok, ali prestanite da mi toliko kenjate. Ja volim da preuzimam
odgovornost. Tužite me, ali stvarno - moram nešto da kažem. Morate da znate.“
Z se okrenuo na stranu, naslonivši ruku na naslon. „Provodili ste dosta vremena
zajedno, vas dvoje.“
Bacila sam pogled na Crossa. Izraz slutnje na njegovom licu mu je povukao obrve
na dole. Usta su mu bila ravna linija.
Ja sam klimnula glavom. „Da. Zašto?“
Sada su Jordan i Zellman razmenili poglede.
„Na neki način, ovo ima veze sa Ryersonom.“ Jordan je pročistio grlo. „Nisam
znao da li treba bilo šta da kažem, ali on se viđa sa nekim. I-“
„Ko?“ Upitala sam.
„Ko?“ Jordan je ponovio kao papagaj. „Jebote, jesi tu? Race Ryerson.“
„Ne. Ne.“ Odmahnula sam rukom. „Zbunila sam se.“ Napravila sam haos od
svega ovoga. Bila sam toliko uplašena da su pričali o Crossu i meni. Rekao je da se
Race viđa sa nekim. „Sa kime se viđa?“
Namestio se u svom sedištu, uspravivši se malo više. „Ovo će biti malo
neprijatno.“
„Šta?“ Bila sam izgubljena. „Zašto?“
Jordan je u retrovizoru gledao u Crossa, a zatim u mene, kezeći se.
„Kao što je Z rekao, Cross, ti si mnogo vremena provodio sa Bren u poslednje
vreme. Mislim, baš mnogo.“
„Na šta ciljaš?“ Upitao je Cross. Stisnuo je šaku u pesnicu, ali ju je zadržao na
sedištu između nas.
Imala sam potrebu da je uzmem, kako bih ublažila tu frustraciju, ali nisam mogla.
Kao da mi je stena bila na grudima. Pritiskala mi je grudnu kost.
 „Kapiram da verovatno nemate pojma šta ću da kažem.“
„Šta?“ Zahtevao je Cross. „Budi jasan, Jordane. Ne volim kad me tako trzaš.“
Z je prosiktao: „Samo im reci.“
Jordan je zastao na sekundu. „Taz.“
Na trenutak je zavladala tišina.
„Molim?!“ Cross je skočio napred.
„Race Ryerson se viđa sa tvojom sestrom. Taz.“
Ja… Ne. Ostala sam bez teksta i bez misli. Ja… Ne. Još uvek ne.
„Taj tip je sa mojom sestrom? Otkud ti to znaš?“
„Videli smo ih sinoć u bioskopu.“
Zellman se ponovo okrenuo leđima ka vratima. „Držali su se za ruke dok su
odlazili.“
„Pratili smo ih do kantri kluba u Fallen Crestu,“ rekao je Jordan. „Odveo ju je
tamo na večeru.“
Zellman se složio sa svakom rečju koju je Jordan izgovorio. „Da, ono kao, vino i
večera, i to ju je odveo tamo. Od svih mogućih mesta. Mesto za najbogatije u
Fallen Crestu.“ Klimnuo je ka Crossu. „Možda bi trebalo da je proveriš, da nije
prolupala u glavi, s obzirom da obilazi takva mesta. Mada, moram priznati, da sam
na njegovom mestu, i ja bih uzeo Taz kao drugu opciju. Koga drugog će da opali?
Monica je još uvek zakačena za Crossa. Bren je bila njegova prva opcija, a ja
opaljujem Sunday. Taz je dobar izbor. Ona je kandidat za devojku. Razumem zašto
je odabrao nju.“
„Možeš li da prestaneš da upotrebljavaš reč opaliti i ime moje sestre u istoj
rečenici?“ Cross se namrgodio. „Verovatno ju je odveo tamo jer je znao da niko iz
naše ekipe neće biti tamo.“
„Žao mi je,“ Z je rekao Crossu. „Lik je bogat, zar ne?“ Pitao je mene. „Njegov tata
je vlasnik Harley radnje?“
Slegnula sam ramenima. Nije mi bilo važno. Više sam bila zabrinuta za Crossa. „Ti
nisi znao?“
„Svaki slobodan trenutak koji imam, ja sam sa tobom, ali jeste se raspitivala za
tebe.“ Značajno me pogledao, a ja sam se prisetila našeg razgovora u Tuesday
Titsu.
„Možda se nije radilo samo o dobrotvornom radu.“
„Kom dobrotvornom radu?“ Zellmanov pogled je lutao između nas dvoje.
„Još uvek ne znam.“
Osetila sam da je to privuklo Jordanovu pažnju. On je bacio bombu. Sada je
čekao da eksplodira.
 Bacila sam pogled na Crossa. U pitanju je njegova sestra.
Stegnuo je vilicu i zavalio se u sedište, gledajući kroz prozor.
Njegovo ćutanje je sve govorilo.
„Hajde da pustimo sve to,“ rekla sam Jordanu. „Koliko još ima do tog mesta gde
god da idemo?“
Proučavao je Crossa u ogledalu, ali je pogledao na sat na instrument tabli.
„Mislim oko sat vremena.“
Ova vožnja neće postati bolja.
Izvukla sam svoj telefon i slušalice.
 38. Poglavlje
Malo kasnije, Jordan se zaustavio ispred neke brze hrane. Momci su se žalili da
su gladni i da moraju na pišanje. Ni dve kafe i sok nisu pomogli.
Jordan i Zellman su iskočili odmah napolje, utrčavši unutra.
Cross i ja smo se kretali sporije.
„Jesi li nervozan zbog Taz?“ Upitala sam ga čim smo izašli.
Naslonivši se rukama na zadnji kraj kamioneta, na trenutak je oborio pogled.
Odmahnuo je glavom, još uvek gledajući u zemlju. „Ne znam. Ne znam šta
osećam.“
Zastala sam i sačekala ga.
Podigao je pogled, uz blagi smešak dok je gledao u mene. „Iskreno, ti si mi
odvlačila pažnju.“
Opet je počelo ono lepršanje, golicajući me iznutra.
Njegove crte lica oko usana su smekšale i krenuo je napred, dohvativši moju
ruku. Privukao me je sebi, a ja sam bacila pogled na zgradu iza sebe. Jordan i
Zellman su bili na šalteru i naručivali. Pauza za pišanje je očigledno mogla da čeka.
Znajući da ne obraćaju pažnju, bar na trenutak, prepustila sam se.
Pustila sam Crossa da me povuče ispred pickupa, tako da smo bili sakriveni, pa je
obmotao ruke oko mene. Naslonila sam glavu na njegove grudi, a on me držao,
dok su moje ruke kliznule oko njegovog struka.
Grlili smo se ovako i ranije, toliko puta, ali ovaj put je bilo drugačije. Ovaj stisak,
ovaj dodir, ono što je značio - sve je bilo totalno drugačije.
Lepršanje se opet pojačavalo.
Osetila sam njegov hrapav glas iz grudi. „Moraćemo da obavimo razgovor. Znaš
to, zar ne?“
Klimnula sam, pomerajući glavu uz njegove grudi. „Znam.“
Prošao je rukom niz moju ruku. Naslonio se nazad na kamionet i malo šire raširio
noge. Prišla sam bliže i osetila njegovu glavu, naslonjenu na moju.
„Moraćemo i njima da kažemo.“
„Kasnije,“ odgovorila sam. Tada ćemo se pozabaviti time. Zatvorila sam oči, sve
dok nisam čula Zellmana kako nas doziva.
Odmakla sam se, a Cross je obišao oko mene.
„Dolazimo,“ povikao je.
„Hoćete da naručimo hranu i za vas?“
 Cross se okrenuo ka meni, a ja sam klimnula potvrdno. Znali su šta volimo.
„Može! Dajte nam samo još minut,“ povikao je Cross.
„Važi! Bren, hoćeš sok?“
„Može!“ Povikala sam. „Hvala, Z.“
Odsutno je mahnuo rukom, ušavši unutra.
Nisam se vratila u Crossovo naručje, a on se naslonio na kamionet, posmatrajući
me.
Namrštila sam se. „Šta?“
Isturio je bradu ka meni. „Zašto ne ludiš? Obično bi već ludela u ovakvoj
situaciji.“
Slegla sam ramenom. „Ne znam. Možda sam previše umorna?“
„Glupost,“ nakrivio je glavu na stranu. „Šta se dešava sa tobom?“
„Ne znam. Stvarno.“
„Bren.“
„Zaista,“ nasmejala sam se. „Ne znam. Nešto je drugačije. Možda sam ja, nakon
što sam izbola direktora, ili možda ne znam. Zaista, ne znam.“
Ali sam se osećala dobro, bolje. Život nije bio tako tmuran, mada bi trebao biti,
ako je istorija bila najbolji pokazatelj budućnosti. Trebalo bi da budem na smrt
preplašena.
„Nisam otišla u zatvor. To je to.“
Na kratko se nasmejao. „Sumnjam. I da si otišla, ne bi te bilo briga.“
Trebalo je, ali on je bio u pravu. Pre četiri meseca, ne bi me bilo briga. A to mi je
govorilo koliko mi jeste stalo sada. „Da. Možda.“
„Od tog incidenta nisi otišla da posmatraš kuću.“
Ah.
To je bio osnovni razlog zbog kog je hteo da razgovara. Ne o nama, već o meni.
Nestalo je malo onog lepršanja, a ja sam se ugrizla za usnu. „Sada govorimo o
tome?“
„Predviđam mnogo poljubaca za nas u budućnosti, tako da. Obavimo ovo sada.
Svakako bih te pitao. Možda to ne bih rekao odmah, ali bih svakako pitao.“
„O ljubljenju?“
Njegov pogled se smračio, ali se osmeh pojavio. „Znaš šta mislim. Misliš li da
treba da razgovaramo o tome?“
O nama, o meni, o svemu. Pitao me za sve.
Ja sam imala drugačije razmišljanje. „Ne. U redu sam.“
„Bren.“ Krenuo je ka meni.
 Povukla sam se korak nazad, izbegavši ga. „Sviđa mi se to što radimo. U pravu si.
Normalno, ja bih trčala u brda ili tražila kavgu, ali ne radim to. Ne želim ništa da
silim.“ Moj glas je utihnuo do šapata. „Ne mogu da te izgubim.“
„Zašto misliš da ćeš me izgubiti?“
Nisam želela da otvaram stare rane i vratim se tamo gde sam bila pre nego što
sam izbola direktora Neeona. „Samo… Nemoj da me pritiskaš, u redu? Ne sa tim.“
„Dobro,“ klimnuo je. „Neću.“
Neki od čvorova u mojim grudima su popustili.
„Jebote, šta vas dvoje radite?“ Povikao je Jordan ispred fast fooda.
Cross i ja smo razmenili osmehe, a on je još jednom obišao oko mene. „Pričamo
o mojoj sestri. O'ladi. Dolazimo.“
Cross je išao u korak sa mnom. Imala sam osećaj da smo se vratili u naše stare
uloge. Bili smo na početku puta da postanemo i više, ali on je na prvom mestu bio
moj najbolji prijatelj. To je ono što mi je bilo potrebno u ovom trenutku.
„U kom smo mi uopšte gradu?“ Upitala sam dok smo ulazili unutra.
„Ne znam,“ rekao je. „Jordane, gde smo mi?“
Krenuli smo ka njihovom separeu.
Trebalo je da donesem prvi zaključak, kada je Jordan postao neuobičajeno miran
na Crossovo pitanje.
Drugi zaključak, kada je Jordan prebledeo, a oči mu bile širom otvorene.
Trebalo je da donesem treći zaključak kada nije pogledao u Crossa, već u mene.
Ali ne. Ja nisam uhvatila ništa od toga.
Bila sam srećna. Bila sam ometena time kako nisam bila nesrećna. Nisam
osećala toliki bol. Počinjala sam da brinem o stvarima oko sebe.
Ništa od toga nije došlo do mene, dok nismo došli do separea.
Jordan je progutrao knedlu, gužvajući omot svog sendviča, i rekao:
„Potomahmen.“
Sve se složilo na spor i gotovo morbidan način.
Bila sam naivčina - nokautirana od strane svoje sopstvene ekipe.
Jer, Potomahmen je bio grad u kome se nalazio zatvor mog oca.
 39. Poglavlje
Cross je proklinjao.
Zellman se mrštio.
A Jordan je prebledeo.
To je bilo sve što sam trebala da vidim. Krivicu. Uradio je to namerno.
U meni je ekplodirala vatra.
Otvorila sam usta, ali me je Cross preduhitrio.
„Ti, seronjo,“ skočio je. „Znaš da ne govori o svom ocu. Nikada.“
Zellman je nastavio da posmatra otvorenih usta od nas ka Jordanu, a onda ih je
zatvorio.
„Ma daj.“ Jordan se dovukao do ivice separea i ispružio ruku. „Gledaj, samo sam
pokušavao da uradim nešto lepo za tebe. Pored svog sranja koje si prošla, znam
da ti mnogo nedostaje mama, pa sam pomislio, zašto da je ne odvedem kod
drugog roditelja? To je sve, kunem se.“
Lagao je.
„Znao si da će me ovo povrediti,“ uzvratila sam. „Zato si to i uradio. Nisi želeo da
se tučeš sa Alexom zbog mene, ali smo te primorali na to. A onda se desilo sve
ono sa direktorom Neeonom zbog mene, a ja znam da si i zbog toga bio besan.“
On nije znao za moju staru kuću, a ja nikada nisam govorila o svojoj mami. On
nije imao pojma da mi je nedostajala. Stomak mi se uvrtao kao tornado. Nije hteo
da prestane.
„Ti si lažov.“
Mesecima nisam imala potrebu za svojim nožem. Sudija je rekao da ne smem da
ga imam, ali sam nabavila novi. Imala sam ga kod sebe. Nisam mogla da se krećem
bez njega, bez obzira na posledice. To je bilo jedino pravilo kojeg nisam mogla da
se držim, ali nisam imala potrebu da ga koristim.
Mesecima.
Sada jesam.
Odmahnula sam glavom. „Postoji razlog zašto ne govorim o njemu. Postoji
razlog zašto ga ne viđam. Postoji dođavola razlog zašto ga ne puštam ni u svoje
košmare.“
„Hajde.“ Cross me uhvatio za ruku i povukao ka vratima.
„Gde ste krenuli?“ Ustao je Jordan, ali nije krenuo za nama.
 Maltene sam želela da jeste. Želela sam da ga sredim. Htela sam da se tučem -
potreba da zabijem svoj nož u njega je bila tako jaka. Mogla sam da je osetim.
Miris krvi mi se uvukao u nozdrve, ali to je bilo sećanje, ono za koje sam mislila da
je davno zakopano.
„Odlazimo,“ dobacio je Cross preko ramena, napola me vukući napolje. Ponovo.
„Ja sam vas dovezao ovamo! Kako ćete da odete?“
„Smisliću već nešto,“ dobacio je Cross, otvarajući vrata i propustivši me pored
sebe. Išao je u korak sa mnom, držeći ruku čvrsto u dnu mojih leđa. Znao je da
sam htela da se tučem.
„Pusti me da se vratim tamo.“
„Ne.“ Obišao me je, uzevši me za ruku. Čak i da sam želela, nisam mogla da se
oslobodim njegovog stiska. Odveo me do kamioneta i posegnuo u otvoreni, zadnji
deo, pronašavši rezervni ključ. Jordan ga je uvek držao tu skrivenog. Otvorio je
vrata, uzeo vodu i nešto novca iz pregrade na instrument tabli i ponovo zatvorio.
Vraćao je rezervni ključ nazad na mesto, kada se začulo zvono sa vrata
restorana.
Zellman je išao ka nama, ruku gurnutih u džepove i svojih mršavih ramena,
povijenih napred.
Cross se pomerio ispred mene i zabacio svoja ramena unazad. „Stani Z. prešao je
liniju i ti to znaš.“
Zellman je držao ruke u vazduhu, dlanova okrenutih ka nama. „Znam. Nisam
ovde da ga branim. Idem sa vama.“
Cross i ja smo razmenili poglede.
„Jesi li siguran?“ Izdahnula sam.
Birao je nas.
Klimnuo je glavom, vrativši ruke u džepove. „Da. Neću da ga branim, ali mislim
da nije zaista razmislio o ovome.“
Urlala sam. „Upravo si ga branio!“
„Ne. Nisam. Kažem da je idiot. Ne kažem da nije imao dublje razloge za ovo,
ali…“ Zastao je, bacivši pogled nazad na zgradu. Videli smo Jordana koji je stajao
na ulazu, posmatrajući nas. Imao je oštar izraz lica, ali se nije mrštio. Nije se
smešio. Samo je blenuo.
Zellman je ponovo pogledao u nas. „Nisam znao da idemo u zatvor. Iznajmio je
kolibu za nas da večeras pravimo žurku. Mislio sam da je to sve što ćemo raditi, ali
mi je malopre rekao da je sve sredio da sutra vidiš svog oca.“
„Ne mogu da mu verujem,“ skupila sam i uvrnula svoje šake. To je bio jedini
način da sprečim sebe da uzmem svoj nož.
 „Čoveče, stani,“ čula sam Zellmana.
Jordan je izašao iz fast fooda. Vetar mu je vitlao kosu, pa mu je pramen kose pao
preko očiju, otkrivajući na delić sekunde sumoran bol, pre nego što je ponovo
navukao naočare za sunce. Izgledao je rastrgano, sa podočnjacima ispod očiju, a u
toj sekundi, njegov preplanuli ten je imao žutu nijansu. I dalje je bio bled.
Sve to sam primetila, a deo mog mozga mi je govorio da usporim. Možda je
zaista bio gluperda, ali drugi deo je držao godine razdora između nas. On je želeo
da ja uradim nešto, a kad nisam, uvek bi bio razočaran. Kao da je on bio moj otac.
E pa nije. Bio mi je prijatelj. Bio je jednak meni. Bio je u mojoj ekipi. Nisam morala
da radim ono što je on želeo, a ovo danas je bio još jedan primer.
Želeo je da vidim svog oca. Pa, jebeš njega, jer, koga je povredio? Mene.
Noževi su mi se zabijali u grudi. Izdaja je bila stvarna.
„Bren, nisam mislio…“ povikao je. „Nisam razmišljao -”
„Prokletstvo, naravno da nisi!“ Krenula sam ka njemu.
Zaboravi osećaj bola. Bila sam besna. To osećanje je oteralo sve ostalo.
Cross me uhvatio, povlačeći me nazad.
Uvrnula sam ruku oslobodivši se. Htela sam da se tučem. Jebeš njega. Iskreno.
Jebeš njega.
Pokazala sam ka njemu srednji prst. „Udario si, misleći da znaš šta je najbolje za
nas. Ne znaš! Ti si blebetalo, Jordane. Ti si izvršitelj. Ti nisi mozak, a za sve nas je
uvreda kada pretpostaviš da treba da donosiš odluke umesto nas. Ti sjebeš stvari.
Tvoja uloga vođe je nedodirljiva, samo zato što nas ostale to ne zanima. Ali nemoj
da misliš da možeš oca da mi nabijaš na nos,“ ponovo sam krenula na njega.
Bio je zaštićen, jer je Cross stao ispred mene. Zellman se pomerio ka njemu kako
bi napravili zid između Jordana i mene.
Jordanovo lice se izobličilo, a pesnicama je zgrabio svoju kosu. „Žao mi je. Nisam
mislio da će ispasti ovako.“ Pustio je da mu ruke padnu dole. „Stvarno mi je jako
žao. Tvom bratu sam rekao samo da idemo u kolibu na vikend. Sada bih voleo da
sam pomenuo više. Ja -” okrenuo se na trenutak. Ruke je spustio na bokove.
Podigao je ramena duboko udahnuvši, a zatim se okrenuo. Skinuo je naočare za
sunce, a ja sam ponovo videla agoniju u njima. „Znam koliko ti nedostaje mama,“
rekao je nežno. „Znam za kuću.“
„Molim?“ Izbacila sam iz sebe sav vazduh.
„Jedne večeri sam bio zabrinut za tebe, pa sam te pratio. Video sam Crossov
kamionet kako se zaustavlja na zemljanom putu i nisam mogao da shvatim šta se
dođavola dešava. A onda sam video. Video sam tebe, i video sam kuću, i onda je
sve imalo smisla.“
 „Šta si uradio?“ Iz mene su izašle reči kao da se davim, kao plač kroz šapat.
Lično mi je isporučio moj košmar.
To mesto je bilo sveto.
Moje mesto. Moje utočište. Moja kletva. Čuvalo je lepe uspomene, ružne
uspomene, košmare, ali i nade. Nadala sam se nečemu boljem, sve dok nisam na
silu oterana. Nije znao, nije imao pojma šta mi je ta kuća značila.
Bila je moja.
Ne njegova.
Ja sam donela odluku ko je išao tamo. Ja. Ne on. Ne moj brat. Čak ni Cross. On je
znao jer sam ja birala da ga odvedem tamo. To je bilo sve. Dovraga, niko više.
„Trenutno prolaziš kroz nešto, a ja sam samo pomislio, pošto ne možeš da imaš
jednog roditelja, mogla bi da vidiš drugog. To je sve što sam mislio. Kunem se.“
Ruke su mu pale sa bokova. „Znam da sam praznoglav, ali trudim se da budem
bolji. Trudim se, zaista Bren.“
Mogla sam da osetim Crossov pogled i okrenula sam se. U njegovim očima se
videlo pitanje. Pitao se šta sam želela da uradim, ali sam samo slegnula ramenima.
Nisam imala pojma. Moj um je već oprostio Jordanu, ali ne i moje srce. Bože. Svaki
udisaj je boleo.
Uboo me je pravo u srce.
„Šta ćeš sada da radiš?“ Upitao je Jordan. „Još uvek imamo tu kolibu…“ ostavio
je da njegova rečenica ostane nedovršena.
Odluka je bila na meni. Ostani ili idi.
Ako bismo ostali, ja bih se predala. Pustila bih Jordana da mu sve ovo prođe. Da,
da. Rekao je te reči. Izvinio se. Izgledao je tako, ali sam ja još uvek gorela od besa.
Videla sam kako je Zellman zadržavao dah, obrazi su mu se zaokružili i naduvali, i
kako je grizao svoju donju usnu.
Mali dečak u njemu je bio živ i zdrav.
Njegove oči su lutale između mene i Jordana. Bilo je jasno šta je on želeo da
uradi.
Ne zatvor, već je želeo da se zabavlja.
„Kada postaneš jedna od nas, moraš da pristaneš na tri zakletve.“
„Tri?“
„Tri. Prva, hoćeš li nas tretirati kao porodicu?“
„Da.“ Bez oklevanja, bez žaljenja, bez sumnje - da.
„Hoćeš li se boriti za nas, kao što ćemo mi za tebe?“
Još jedno da - bez pitanja, razmišljanja ili straha.
„I poslednje, hoćeš li nam oprostiti kao da smo jedna osoba?“
 Rekla sam da.
To je bio jedini ritual koji smo imali da bi bili deo ekipe. Svako pitanje je izabrano
sa razlogom, a svaki odgovor je morao da bude istina. Kada sam rekla da na
poslednje pitanje, to sam i mislila, i sada setivši se toga, opsovala sam u sebi.
Nije tražio oproštaj. Ne tim rečima, ali nije on bio jedini ovde. Nisam ni ja.
Zellman je želeo da se svi pomire i da se zabavlja. Ako bih naterala sve da se
vratimo nazad, povredila bih Zellmana. Njegovu ljubav prema ekipi, njegovu želju
da svi budu srećni - nisam mogla to da mu oduzmem, ne zbog ovoga.
Ispustila sam uzdah. „Možemo da idemo u kolibu.“
„Stvarno?“ Jordanove oči su se izbečile. Samo što nije napravio korak nazad.
Klimnula sam, ali jedva.
Ispustio je uzvik i bacio pet Zellmanu. „Jebote, Bren. Hvala ti.“ Krenuo je ka
meni, ali sam odmahnula glavom. „Ne.“
Spustio je ruku, klimnuvši glavom umesto toga. „Hvala ti, Bren. Stvarno to
mislim.“
Krenuo je sa Zellmanom ka kamionetu i povikao. „Mislio sam ono što sam rekao,
B. Nadoknadiću ti to. Hoću. Obećavam. Pokazaću ti.“
„Da.“
Volela sam ovu ekipu, mnogo, možda previše. Da mi je to oduzeo, ubila bih ga.
Moja ljubav prema ekipi je prevazilazila nepoverenje prema njemu. To je sve što
sam imala u ovom trenutku.
Čim je ušao u kamionet, glava mu je pala napred. Mogli su da čekaju i satima.
Nije me uopšte bilo briga, jer mi je trebalo vremena kako bih se vratila u to vozilo.
I Jordan je to znao. Upalio je motor i samo pustio muziku. Mogla sam da vidim
njega i Zellmana kako razgovaraju.
I Cross je gledao, nakon nekoliko sekundi, spustio je ruku na moj bok. Pitao je
tihim glasom: „Jesi li dobro?“
Ne. Ni blizu. „Ne verujem mu.“
Bacio je pogled unutra. „Da, ali ćemo morati da vidimo njegov način igre.“
Kada je pogledao u mene, videla sam isto nepoverenje u njegovim očima.
Namrštila sam se. „Šta ti misliš?“
„Ako ti išta znači, ne mislim da hoće da te izbaci ili nešto slično.“ Njegova ruka se
opustila na mom kuku. „To ne bi ni uspelo. Samo bismo se podelili. On to zna.“
„On je već naš vođa.“
Cross se donekle iskezio. „Uloga koju si mu ti upravo oduzela.“
Nisam. Čekaj - nisam imala nameru. „Ništa nije zvanično.“
 Prekrstila sam ruke preko grudi. Nismo imali nominacije niti glasanje. Jordan je
mogao biti vođa danas, ali bi to sutra mogao biti Cross. Moglo bi da se razvije, a
možda bi i trebalo. Možda Jordan tada ne bi imao tako veliki ego.
„Mi smo ekipa,“ dodala sam. „To je sve što smo.“
„Znam.“ Crossova ruka je pala dole. „Od mene nećeš čuti bilo kakvu svađu.“
Još uvek su razgovarali. Sada smo mogli da čujemo i smeh. Njihove glave su sada
bile spojene, gledajući u nečiji telefon.
Uzdahnula sam. „Idemo u tu kolibu, a sutra kući.“
Uvukla sam se na zadnje sedište, sve do kraja, dok nisam bila iza Jordana. Cross
je ušao za mnom i dok je zatvarao vrata, Jordan je uhvatio moj pogled u
retrovizoru.
Videla sam nelagodu. To mi je donelo delić zadovoljstva. Mogao je da se
preznojava, znajući tačno gde sam.
Mogao je biti zabrinut za svoja leđa.
 40. Poglavlje
„Hej.“ Cross mi je prišao u kolibi i dodao mi pivo. „Izvoli.“
Uzela sam ga, naslonivši se napred na svom mestu, pod natkrivenim tremom.
Noge su mi bile podignute na osloncu za stopala. „Hvala.“
On je seo na stolicu pored mene i gledali smo u logorsku vatru gde su Jordan i
Zellman sedeli, posmatrajući nešto na Jordanovom telefonu.
„Gledaju video snimke mačaka,“ reče Cross, a ja sam čula podsmeh u njegovom
glasu. „Mi smo najžešći u Roussou, a pola naše ekipe se smeje poput školaraca
zbog mačijih video snimaka.“
„Piće pomaže.“ Posegnula sam za svojim i ne pogledavši ga, pa smo se kucnuli.
„Jordan je sam popio deset piva.“
Koliba koju nam je Jordan obezbedio, bila je u vlasništvu jednog od prijatelja
njegovog ujaka. Bila je mala i staromodna: dve spavaće sobe, mala kuhinja i
dnevni boravak sa izlazom na spoljašnju terasu. Logorska vatra je bila odmah iza,
sa rekom u pozadini. Čim smo stigli, otišli smo na plivanje. Momci su se sve vreme
rvali i potapali. Ja sam samo plivala. Jordan je u jednom trenutku bacio pogled ka
meni i na momenat sam uhvatila tračak sjaja u njegovom pogledu. Razmišljao je o
tome da me potopi, ali sam mu uputila upozoravajući pogled. Sjaj je nestao, a on
je zgrabio Zellmana, bacajući ga preko ramena.
Sada, nakon roštilja za večeru, bilo je malo posle deset.
Moj bes je malo splasnuo. Još uvek sam ga osećala, ali nije bio tako očigledan.
Pogledala sam u svoje pivo i znala sam da je piće pomoglo. Ovo mi je bilo šesto.
„Jordan ne razume.“
„Šta?“ Pogledala sam u Crossa.
Nije gledao u mene, već se sada fokusirao na Jordana. Vatra je bacala senke na
njegovo lice, a ja sam posmatrala kako se igraju preko njegovih crta lica. Vilica i
jagodice su mu bile više naglašene. Lice mu je dobilo oštrije crte. To mu je dalo još
tajanstveniju auru - a istovremeno i primamljivost.
„On voli svog oca. Skoro da ga obožava.“
Pogledala sam ponovo Jordana, proučavajući ga. Cross je bio u pravu. Jordan je
sa ponosom govorio kad god bi pričao o svom ocu. Obezbedio je porodicu. Kupio
je kuću i pomogao da se sagradi skladište i mnogo drugih objekata na imanju.
Cross je bio u pravu.
„Ali ja ne govorim o svom ocu.“ Nikada nisam, a pogotovo ne otkada je otišao.
 „Mogao je da pretpostavi da je to zato što ti nedostaje, a ne zbog nečeg
drugog.“
Crossove reči pomešane sa pićem i način na koji se Jordan iznenada uspravio,
smejući se tim glupim mačijim snimcima - sve kockice su se složile.
Cross je bio u pravu, tako prokleto u pravu.
„Sranje,“ potonula sam u svojoj stolici. „Bila sam plava od besa.“
„Da.“
„Htela sam da ga isečem.“
„Znam.“
Došla sam do zaključka. „Dugujem mu izvinjenje.“
„Ne, ne duguješ.“
„Da, dugujem.“ Pogledala sam u Crossa. Pogledi su nam se sreli i gledali smo se
tako, sve dok se on nije zabacio nazad u svoju stolicu, a senka mu prekrila gornji
deo lica.
„Ne, ne duguješ. Ne zanima me ako je ovo bila greška. Ne duguješ mu
izvinjenje.“
„Cross-“
Poskočio je napred, dok su mu oči ponovo plamtele. Logorska vatra i pun mesec
su bacali na njega dovoljno svetlosti, tako da sam mogla da vidim koliko žestoko
se osećao. „Bićeš mu dužnik. A on će to iskoristiti da te povredi.“
„Mi smo ekipa.“
„Ne u ovoj situaciji. U ovoj situaciji, ti si ti, a on je on. Njegove namere su možda
bile dobre ovoga puta, ali oboje znamo da postoji borba za moć. On je bio oboren.
Sada je jednak nama. To neće potrajati. On će se opet podići i mi ćemo ga pustiti,
jer je njemu više stalo do moći nego nama. Nemoj mu davati podršku. Ostani
mirna.“ Dodao je nežno: „Veruj mi.“
Osećala sam da je pogrešno da ne priznam svoju grešku, ali sam verovala Crossu.
„U redu.“ Smestila sam se nazad u stolicu, nazdravivši još jednom pivom.
Cross je ponovo pogledao u njih. „Ti si mi najbolji prijatelj.“
Usta su mi ostala otvorena, ali reči nisu izlazile. Grudi su mi se napele, ali ovoga
puta to nisu bili leptirići. Prevazišla sam to. Ovoga puta je to bila prava poplava.
Bila sam preplavljena osećanjima, ali je postojala i doza zbunjenosti.
Cross nije tako govorio. Ovo nije bilo normalno. Ovo, kao i mnogo toga u
poslednje vreme, je bilo novo.
„U svakoj situaciji, protiv svakoga, to si ti. Ti si prvo lojalna ekipi, a ja sam tebi.
Oduvek je bilo tako.“ Naposletku se okrenuo, pogledavši u mene, a moja usta su
se osušila.
 Bože. „Zašto govoriš sve ovo?“
Moj glas je bio promukao šapat. Osetila sam se sirovo.
„Zato što mogu da predosetim kada dolazi. Tvoj primarni instinkt, kao upravo
sada, da se vežeš za nešto. Moj primarni instinkt je da te zaštitim, čak i kada to ne
želiš.“
Upozoravao me je na nešto.
„Šta hoćeš da kažeš, Cross?“ Nagnula sam se napred, osetivši kako mi se utroba
uvrće. „Budi iskren sa mnom.“
„Za sada je to samo osećaj. Nešto će se dogoditi.“ Okrenuo se ponovo ka
Jordanu i Zellmanu. „Ne znam da li će oni biti na našoj strani ili protiv nas, ali
moraš da znaš…“ Skrenuo je svoj prodoran pogled ka meni. „Sve što radim je za
tebe.“
Nisam mogla da govorim.
Bila sam uzbuđena. Bila sam prestravljena. Bila sam zbunjena. Još uvek sam bila
ljuta i izazvana. Požuda je tekla mojim venama, a to pulsiranje se samo pojačalo
među mojim nogama.
Izdahnula sam, samo želeći njega.
Video je to, a njegova želja je izašla na videlo. Njegove oči boje lešnika su se
prelile u staklasto zelenu, oivičene tinjajuće braon bojom. Nikada mu nisam videla
takve oči i ostala sam bez teksta. Da me je pitao nešto, da je vatra gorela iza nas,
ne bih bila u stanju da se pomerim, a kamoli da vičem upomoć.
Nijedno od nas dvoje se nije povuklo. Pustili smo da ono drugo vidi. Nije bilo
skrivanja.
Gledali smo jedno u drugo, osetivši potrebu, ne dodirnuvši se. Nijedno se nije ni
pomerilo. Niti pružilo ruku.
Koliba je bila mala. Postojala su pravila u ekipi. Nismo mogli da budemo zajedno,
ne ovde.
Ne još.
Cross je prvi zatvorio oči. Kada je progovorio, glas mu je bio kao senzualno
milovanje u tami. „Da oni nisu ovde, da si spremna, uveo bih te unutra. Skinuo bih
te golu. Polegao bih te i istražio prokleto svaki milimetar tvoga tela, jer je to samo
početak onoga što zaslužuješ.“
Da oni nisu ovde…
Da sam spremna…
„Ne želiš da čuješ šta bih ti sve dozvolila da mi uradiš,“ šaptala sam promuklo.
 Nisam bila spremna, ali sam na dobrom putu da budem. Mogla sam da osetim
da se to događa, a za razliku od ostalih sranja u svom životu - nisam se plašila te
promene.
„Jednoga dana, Bren,“ uzdahnuo je. „Jednoga dana.“
Ustao je, završavajući svoje pivo. „Moram da izađem odavde jer počinjem da ne
marim za to gde se nalazimo.“ Dok je izlazio napolje da se pridruži ostalima,
prešao je prstima preko moje noge, od vrha, preko kolena, ostavljajući trag sve do
vrha prstiju.
Zadrhtala sam i zabacila glavu, završavajući svoje pivo.
I ja sam veoma brzo počela da ne marim.
 41. Poglavlje
„Jesi li još ljuta na mene?“
Bilo je četiri ujutru i malo je reći da smo bili iscrpljeni. Svi smo se okupili oko
vatre, iako nisam znala kako smo uopšte sedeli uspravno. Pa dobro, Zellman je
ležao na zemlji. Oči su mu bile otvorene, a glava podbočena. Blenuo je u vatru,
kao da je duga koja vodi do vrta marihuane. Da je mogao da vodi ljubav sa
plamenom, sigurna sam da bi pokušao.
Pogledala sam preko vatre u Jordana. Njegove oči su još uvek izgledale oprezno.
To nije bilo iznenađenje. Imao je veću telesnu masu, tako da je bolje podnosio – ili
je to bio moj izgovor zbog manjka oštrine.
Osetila sam kako se prevrćem, ali sam se uhvatila. Panj je bio čvrst i stabilan
kada sam prvi put sela na njega. Ko je znao kada je odlučio da se prevrne ispod
mene? Bacila sam pogled okolo. Izgleda da niko nije primetio.
„Bren.“
„Molim?“ Podigla sam pogled.
O, da. Jordan.
Namrštila sam se. Postavio mi je pitanje. Pucnula sam prstima. „Da!“
„Još uvek si ljuta?“
„Setila sam se.“
„Čega?“
„Ha?“
Crossova glava se pomerala napred-nazad izmedju nas dok smo govorili. Podigao
je ruku. „Stanite. Zbunjen sam.“
„I ja sam.“ Podigla sam pivo. Videla sam dva, ali sam sigurna da sam držala samo
jedno.
„Pitao sam, da li si još uvek ljuta na mene.“ Jordan je gledao mrko. To nije bilo
dobro.
Ja sam pogledala u Crossa. „Pita jesi li još uvek ljut na njega.“ Mahala sam pivom
ka Jordanu. „Odgovori mu.“ Primakla sam se bliže. „Da li držim dva piva?“
„Jedno.“ Cross se okrenuo ka Jordanu. „Da li pitaš Bren?“
„Molim?“ Jordan je protrljao čelo. „Nisam ljut na tebe, niti na Bren.“ Ruka mu je
pala na usta, a oči se širom otvorile. „Ne osećam usne.“
Uperila sam desno pivo u njega. „Možda su oni ljuti na tebe.“
 Nije obraćao pažnju. Počeo je da trlja svoje usne. „Da li radim nešto? Pokušavam
da pomerim svoja usta.“
Cross je progunđao. „Ti si pijan. Oboje ste.“
„I ti si.“ Uperila sam prstom u njega.
„Ne. Ja sam se zaustavio nakon što sam te ostavio na tremu.“
Trem.
Progutala sam knedlu. Trem je bio vreo. Ono kao, đavolski vreo. Ono kao, mislila
sam da ne mogu da hodam po njemu, a da ne skupim noge – tako vreo. Cross je
imao devojaka. Znala sam da je uvek imao, ali ako je tako razgovarao sa njima…
Malo mi je pripalo muka. Nešto mi se steglo u grudima. Mislim da je to bila
ljubomora.
Sve te devojke. Čoveče. On je bio sa mnogo njih, a ja sam bila sa Drakeom. Glupi
Drake. Šestomesečni Drake.
Drake se ponašao kul, ali je bio nespretan u krevetu. Nije u tome bio najbolji. Pa
dobro, nisam mogla da ga uporedim. Za mene je postojao samo Drake. Glupi,
nespretni Drake.
Mislim da ponovo radim isto.
Šta ja to radim?
O da. Ljubomora. Glupe devojke.
Jordan je ljut na Crossa.
Pogledala sam ga mrko preko vatre. „Zašto si ljut na Crossa?“
„Ha?“
Zellman je počeo da se smeje. Prevrnuo se tako da mu je lice bilo skoro
priljubljeno uz zemlju. Njegov smeh je postajao sve glasniji.
„I na njega.“
„Ne. Jebiga,“ rekao je Jordan. „Čekaj. Mislim, nema sranja. Da. Nema sranja. I
nisam ljut na tebe.“ Začkiljio je očima ka meni. „Baš sam jebeno pijan. Volim vas
društvo.“ Pogledao je okolo, zacakljenim očima. Njegove izjave su sada uglavnom
bile upućene vatri.
Zellmanov smeh se stišao, a on je podigao glavu kao da pucketa vratom.
„Molim?“
Jordan je lupio Zellmana po ramenu. Stisnuo ga je, a zatim potapšao. Sagnuvši se
napred, ponovo je pogledao u Crossa i mene. „Oni su poslali moju sestru daleko.“
Čekaj. Šta?
Vatra se vrtela u krug.
Čula sam Crossa kako odgovara Jordanu.
 Jordan je rekao nešto o svojoj sestri, koja nije išla u našu školu. Gde je Mallory
otišla? Znala sam, ali ne u tom trenutku.
Zašto nisam mogla da se setim?
Jordan je dodao, gotovo gunđajući: „Znate da je ove godine krenula u tu školu za
bogataše u Fallen Crestu, ali ne podnosi baš najbolje napade. Poslali su je dalje,
baš daleko. Čak više ni ne dolazi kući.“
Mallory.
Daleko.
Ali znala sam to. Krenula je na Akademiju u Fallen Crestu ove godine.
Cross je rekao: „Nisi je spomenuo. Žao mi je Jordane.“
Još jedno gunđanje od strane našeg ne-vođe. Stegao je vilicu i prešao rukom
preko obraza. „Znam, ali nema veze. Imao sam razlog da to kažem. Vi društvo.“
Ponovo se fokusirao na nas. „Znam da ponekad umem da budem seronja.“
To je bilo sarkastično, ali sam držala jezik za zubima. Suzdržala sam se.
Govorio je o Mallory. Za Jordana to je bilo ozbiljno.
Cross je počeo da se smeje.
Mrko sam ga pogledala. „Bio je iskren i otvoren prema nama. Prestani.“
Cross je samo odmahnuo glavom. „Nemaš ti pojma o čemu on govori. Mogao bi
da priča i o jednorozima, a ti ne bi znala.“
Čekaj. Da li je?
Okrenula sam se ka Jordanu, nakrivivši glavu na stranu.
Jordan je zakolutao očima, mašući pivom u ruci. „Da, da. Smejte se o mom
trošku. Shvatam. Ja sam samo ponekad seronja? Ali da, jesam. Ponekad sam
seronja. Ponekad sam jebeno super momak. Mislim, volim vas društvo.“ Podigao
je ruke u vazduh, a njegovo pivo je odletelo.
Nije ni primetio.
„Ja ću skupiti sva svoja sranja. Umem da budem brzoplet i egoista. Volim da
budem glavni, ali tvoje reči bole, B. I ne pokušavam da izazovem žaljenje. Znam
zašto bole. Jer je to istina, eto zašto. U pravu si. Nisam baš prepametan.“ Glas mu
je pukao. „Ti i Cross ste pametni. Vi ste oni koji misle za nas. Zellman je lepak. On
nas drži sve zajedno. A šta sam ja? Šta ja radim? Osim što imam velika usta. Ali
možda je to. Ja sam taj koji ima usta. Ja sam govornik. Nadoknađujem to i svojom
veličinom. Zar ne? Ja krčim svoj put. To je ono što ja radim. Mogu da se tučem sa
najboljima, i vas dvoje,“ ponovo je stao. Još jedan uzdah. „Vi ste jedni od najboljih
boraca koje sam upoznao. Čast mi je da vas imam uz sebe.“ Zakašljao se,
pročistivši grlo. Stisnuo je ruke u pesnice. Sada je gledao u zemlju. „Ja samo…
Hoću da dokažem da zaista nisam imao bilo kakve loše namere. Mislim, ja volim
svog oca. Mrzim to što toliko putuje zbog posla – i sad zvučim kao neka pičkica.
Baš me briga. Ali vi ste bili tu uz mene zbog Mallory. Znate, ona je moja mala
sestrica?“ Glas mu je zvučao grubo. „To mi znači. To mi mnogo znači.“
Njegove pesnice su bile stisnute uz telo, a on je podigao glavu. U očima su mu
treperele suze. „Nisam ni pomislio da nećeš želeti da vidiš svog oca. Nikada ne
govoriš o njemu, Bren. Nikada. Ti ne govoriš ni o čemu. Mislim, baš ni o čemu.
Plašim se da te bilo šta pitam, a ja sam deo tvoje ekipe. Ljudi me gledaju kao da
bih trebao da znam, ali ne znam.“ Pokazao je ka Crossu. „On sazna. Ne mi. Ja ne
znam. Ja te volim, B. Ti si moja sestra, ali u ekipi, znaš? I da, ne znam. Uvek sam se
pitao, zašto ne viđaš svog tatu, niti razgovaraš sa njim, ali sada znam. Rekao sam i
ranije, ali to mislim ozbiljno. Žao mi je. Stvarno mi je žao.“
Pogledao je pravo u mene.
Ozbiljno je to mislio. Osetila sam to. Bio je iskren.
Zatekla sam sebe kako se naginjem napred, čekajući šta još ima da kaže.
„Jednostavno, volim vas društvo.“ Ponovo je potapšao po Zellmanovom ramenu.
To je bilo temeljno.
Prilično jebeno pametno.
Nacerila sam se Zellmanu. Kladim se da je sanjao jednoroga.
Cross je izgledao uzdržano.
Inače sam ja bila nervozna i nepoverljiva, ali Cross je bio u pravu za ono što je
rekao ranije. Drugačije je kada je u pitanju ekipa. Moja ljubav prema ekipi je bila
čista. Možda je to bila jedina čista ljubav od svih koje sam osećala, ali bila je tu.
Odbacila sam sve što je bilo vezano za Jordana. On je bio deo ekipe. Bio je
porodica.
Pustila sam Crossa da se prilagodi svemu ostalom.
„Volim i ja tebe Jordane.“
Oči su mu zasjale, a suze potekle. „Stvarno?“
Klimnula sam. „Stvarno. A ako nisam rekla ranije, žao mi je zbog svega što se
desilo tvojoj sestri.“
„Nemaš pojma koliko mi to znači. Nemaš pojma.“ Rukom je obrisao nos,
šmrcajući. „Hvala ti. Stvarno to mislim. Hvala ti.“
Zellman je podigao ruku u vis: „Baci pet, brate.“
Dohvatio je malo iznad Jordanovog kolena i tresnuo ga.
Jordan je još jednom pogledao u mene. U njegovim očima sam videla zahvalnost
i bilo mi je drago da sam otklonila sve svoje sumnje. Ali namerno nisam pogledala
u Crossa. Nisam želela da vidim njegovu suzdržanost. Zapravo, trudila sam se da
ne pogledam sve dok vatra nije bila ugašena. Sunce je počelo da izviruje na
horizontu, bojeći nebo u tamno ljubičastu.
Jordan je začkiljio očima, gunđajući. „Sranje. Nisam glupa pijanica – prevazišao
sam to. Ja sam potpuno otupeo i pijan i moramo da odemo odavde za četiri sata.“
Zellman se uspravio u sedeći položaj, trljajući oči. Ranije je zaspao i hrkao pola
noći. Izgledao je malo svežije od svih nas. To i nije baš mnogo govorilo. Češkajući
se po obrazu, navukao je kapuljaču od duksa tako da mu je pala preko čela.
Zevnuo je još jednom pre nego što je zatvorio oči.
Zaspaće tako sedeći, ako se ne pokrenemo.
Prekasno.
Opet je počeo da hrče, glave zavučene u kapuljaču i prekrštenih nogu. Ostao bi
tako sve dok ga neko ne bi gurnuo.
„Ja ne mogu da idem da spavam,“ rekao je Jordan. „Ako odem, neću moći da
ustanem za četiri sata, da nas odvezem nazad.“
Cross je ustao. „Ja ću da vozim. Možemo da krenemo sada, pre nego što svi
zaspimo.“
Jordan je jedva gledao u njega, teških kapaka. „Jesi li siguran?“
„Siguran sam. Nervira me koliko sam trezan. Hajde.“ Cross se ponovo pokrenuo.
„Ja mogu da vozim. Samo mi treba kafa, mnogo kafe.“
Sredili smo nered koji smo napravili, što je bio spor i bolan proces. Jordan nije
bio jedini pijan. Još uvek sam videla duplo, ali Cross je leteo okolo, tiho i trezveno.
Da sam ga posmatrala malo duže, pala bih u nesvest od vrtoglavice.
Čim smo ušli u kamionet i krenuli, Jordan i Zellman su odmah počeli da hrču
pozadi. Ja sam se sklupčala na prednjem sedištu, probudivši se kada smo stali na
benzinskoj pumpi. Cross je jedini izašao, a njegov povratak je više obeležio
prijatan miris njegove kafe, nego otvaranje i zatvaranje vrata. Ostatak vožnje smo
svi prespavali, svi osim njega.
Kada smo se parkirali, Jordan i Zellman su izašli za mnom, krenuvši unutra.
„Šta to radite?“ Okrenula sam se ka njima.
Jordan je mahnuo ka kući. „Spavamo ovde. Jebeš čekanje.“
Znači to se dogodilo.
Cross je ugasio kamionet, stavio ključeve u džep i svi smo krenuli unutra.
Bilo je malo posle osam. U hodniku smo sreli Channinga i Heather. Channing je
bio bez majice, češkajući se po grudima. Njegove tetovaže su mi, iz nekog razloga,
izgledale upadljivije ovog jutra. Heather je bila umotana u posteljinu.
Pogledao je u nas. „Društvo, šta radite?“
Heather je videla ostale, pa se okrenula izgubivši se nazad u sobu.
 Jordan i Zellman su obišli oko mog brata i krenuli pravo u podrum. „Moramo da
spavamo,“ dobacio je Jordan preko ramena. „Srušićemo se ovde.“
„Naravno…“ rekao je Channing, dok su se ponovo otvarala vrata spavaće sobe.
Heather je ponovo izašla, noseći Channingovu majicu, koja je sva visila na njoj, i
šorts.
„Oni će se samo sručiti ovde,“ rekao joj je Channing.
„Dobro. Da.“ Potapšala ga je po ruci. „Ja se vraćam nazad u krevet.“
Prešao je rukom niz njen potiljak, pomazivši je po kosi. Prišla mu je bliže zagrlivši
ga. Spustio je poljubac na njeno čelo i izgubila se u njihovoj sobi. Sekundu kasnije
se uključio ventilator.
Cross i ja smo ostali u hodniku sa Channingom.
„Hoćete i vi da legnete dole?“ Moj brat je upitao Crossa.
Cross je podigao bradu. „Ne.“
To je bilo to. Samo ne.
Channing je prešao rukom preko lica. „Jebiga. Znači, i to će se desiti?“
Nismo ništa rekli. Nakon nekoliko sekundi, bilo je očigledno da ni on ne ide. Nije
davao svoj pristanak, ali nas takođe nije zaustavio.
Cross me je kucnuo rukom u bok. „Idemo.“
U hodniku je bio neugodan vazduh, ali čim smo ušli u moju sobu, lakše sam
disala. Čim sam čula da je Cross zaključao, otišla sam pravo u kupatilo. Nisam
razmišljala o tome šta će reći momci. Ja sam sve vreme spavala u Crossovom
plakaru – dobro, sumnjam da će se to više dešavati, ali to je bilo normalno. Oni će
pretpostaviti da je Cross prespavao u mom plakaru ili na podu. Neće preispitivati
to.
Spremila sam se za krevet.
Kada sam otvorila vrata, Cross je bio naslonjen na krevetu, bez majice, noseći na
sebi samo bokserice. Obuzela me požuda. Rasula se svuda, ostavljajući me na
trenutak bez reči.
Svetog li sranja. Bio je predivan.
Oduvek sam mislila da bi mogao biti model, ali nisam dozvolila sebi da u
potpunosti procenim to. Sve do sad. Sve dok nisam mogla da prestanem da
gledam u njegove vitke mišiće, u v-izraz iznad njegovih bokova. U njegove jasno
definisane trbušnjake, zajedno sa svim mogućim mišićima, za koje nisam ni znala
da neko može da pokaže. Bio je blagoslovljen genima, koje normalni ljudi nisu
imali. Način na koji su njegove jagodice pravile blagu senku, način na koji su
njegova usta bila savršeno oblikovana, savršeno popunjena, način na koji su
20njegove oči posmatrale svaki moj pokret. Oblik njegovog ramena i mišića ruke –
izgledao je tako savšeno.
U tom trenutku je izgledao skoro presavršeno, a ja sam zamalo zastenjala.
Ujela sam se za usnu kako bih zadržala to.
Ispustio je hrapav uzdah, naginjući se napred i naslonivši laktove na kolena.
Nozdrve su mu se raširile. „Prestani tako da me gledaš.“ Glas mu je bio grub.
„Kako?“ Mada, znala sam.
Lupanje se vratilo i samo se pojačavalo, ispunjavajući mi celo telo talasima
pulsirajuće potrebe.
„Znaš šta?“ Ustao je, odgurnuvši se od kreveta, a ja sam se zalepila za zid.
„Cross,“ progutala sam knedlu.
„Bren,“ išao je napred a ja sam cenila onih nekoliko centimetara što nas je delilo.
Cross je bio viši. Bio je vitkiji. Bio je pakosniji, i dođavola, nisam imala pojma
koliko je jebeno zgodan sve do sad, dok nisam mogla da se prepustim. Konačno.
Njegova ruka je skliznula niz moj vrat i primakao se dok nam se tela nisu jedva
doticala. Spustila sam ruke na njegove grudi. Jedva da sam disala.
„Ne možemo – ne još,“ rekla sam mu. Kliznula sam rukom niz njegove grudi,
zadenuvši je za njegov pojas.
Ali želela sam.
O, dragi bože, želela sam.
Zatvorio je oči, naslonivši svoje čelo na moje. Obuhvatio je rukama moje lice.
Palčevima mi je trljao obraze, lagano, tako nežno. Izdahnuo je, i bio je to osećaj
kao zadirkujuće milovanje.
Zadržala sam stenjanje, pokušavajući da sprečim ruke da dalje istražuju.
„Nećemo sada, ali hoćemo. Ako ti to želiš.“ Podigao je glavu.
Videla sam koliko mu je truda trebalo za to. Na njegovom licu se videla napetost,
a on je samo pritisnuo usne na moje čelo.
Klimnula sam glavom. Dođavola, želela bih. Tako bih to želela.
„Jednoga dana.“ Spustio se do mojih usana, zadržavši se tu, i više nisam mogla
da se zaustavim.
Usne su nam se srele, a ja sam imala osećaj kao da se davim.
Obmotala sam ruke oko njegovog vrata. Svojim ustima je otvorio moja,
zahtevajući više. I dala sam mu. Bila sam voljna da mu dam bilo šta.
Njegov jezik je kliznuo unutra.
Dočekala sam ga, uživajući u njegovoj blizini, a onda je zastao – sekundu, samo
jedan delić trenutka – pre nego što se obrušio na mene. Mogla sam da ga osetim,
njegovu želju da bude u meni, a on je nastavio da me ljubi.
 Jebote, čak su mi se prsti na nogama zgrčili.
Bila sam izgubljena, ne razmišljajući, samo osećajući.
Podigao me je, ne skidajući usne sa mene. Jezici su nam se preplitali dok me
položio na krevet. Moje ruke su bile obavijene oko njegovog vrata, a moje noge
oko njegovog struka. Želela sam ga u sebi, duboko u sebi. Privijala sam se uz
njega. Želela sam da klizne unutra.
Nastavio je da me ljubi, dok je njegova ruka putovala dole, zavukla se ispod mog
topića i obuhvatila moju dojku. Trljao je palcem moju bradavicu, a ja sam zabacila
glavu unazad. Iz grla mi se otelo tiho stenjanje.
Ovaj momak.
Moj najbolji prijatelj. Moj partner.
Ostala sam bez reči. Postojali su samo osećaji. Postojalo je samo zadovoljstvo
koje je pulsiralo kroz mene.
Iskoristio je taj trenutak da uspori, podignuvši se na stranu, kako bi se sklupčao
uz mene. Okrenula sam se licem ka njemu, a on se nagnuo napred pronašavši
svojim usnama moje, još jednom.
Uzdahnula sam pri samom dodiru.
Činilo mi se tako ispravno, tako prirodno i činilo da samo želim više.
Zašto nisam shvatila?
„Zašto smo čekali tako dugo?“
Prešao je rukom preko mog stomaka, spuštajući se niže i kliznuvši u moj šorts.
Poljupcima mi je prelazio preko grla.
„Čekali smo jer ti nisi bila spremna,“ rekao je tiho.
„Bila sam budala.“ Odjednom sam otvorila oči. „Zar sam rekla to na glas?“
Klimnuo je, smejući se, dok su njegovi prsti pronašli moj ulaz. Sav smeh je u
trenutku nestao.
Zastenjala sam ponovo. „O, jebote.“ Zgrabila sam ga za kosu na potiljku dok je
njegov prst kliznuo unutra.
Bilo je tako dobro, tako prokleto dobro.
Ujela sam se za usnu, želeći da se pokrene, znajući da će biti pravo mučenje čim
to uradi. Želela bih ga u sebi opet i opet. A onda je počeo da prodire. Kretao se
dublje i dublje, dodajući i drugi prst, a ja sam izvila leđa.
Usnama je prešao preko mog grla, spuštajući se niže. Sklonio je s puta moju
majicu, razvlačeći je kako bi pronašao moju dojku. Njegovi prsti nisu prestajali.
Uhvatila sam ga za zglob, ali ga nisam zaustavila. Nisam mogla. Samo sam želela
još. Kretala sam se zajedno sa njim, dok su njegovi zubi i usne pronašli moju
bradavicu. Zajecala sam. Istog sekunda njegove usne su se našle na mojima,
gušeći moj jecaj, a ja sam samo mogla da ležim tako, zarobljena svime što mi je
radio. Bila je to prokleto dobra vožnja, sve dok se nisam približila vrhuncu, a onda
ga i prešla. Tresla sam se. Nastavio je da me ljubi, a njegovi prsti su ostali u meni
sve dok moje telo nije prestalo da drhti.
„Cross,“ zastenjala sam. Posegnula sam za njim. Želela sam ga ponovo na sebi i
on se prepustio.
Legao je na mene, ali nije ušao unutra. Ne još.
Osetila sam ga. Želeo je da se uvuče, ali dok sam ja dahtala, naslonio je svoje
čelo na moje i nacerio se. Oči su mu gorele od potrebe. Moje mora da su bile
staklaste. Još uvek sam pokušavala da dođem do daha. Osećala sam se
izbezumljeno i znojavo, sve u isto vreme.
Prešao je rukom niz moju. „Jesi li dobro?“
„Sada me to pitaš? Nakon ovoga?!“ Nasmejala sam se, a onda su njegova usta
još jednom pronašla moja.
Nastavili smo da se ljubimo dovoljno dugo da se oni prsti nađu ponovo u meni i
dovedu me do drugog vrhunca. Dovoljno dugo, da i ja uradim isto njemu.
Nakon svega osetila sam se zaštićeno kao u čauri. Bilo mi je toplo. Bila sam
sigurna. Njegove ruke su me držale, odvojivši se od mene samo jednom. Na delić
sekunde mi je bilo hladno, ali onda se vratio, držeći me, i prebacio ćebe preko nas.
Nakon toga sam spavala.
 42. Poglavlje
Kada sam se probudila, Cross nije bio tu. Ostavio mi je poruku, rekavši kako je
čuo momke kada su ustali, pa je ustao da se sretne s njima. Kada sam bosa
odšetala do kuhinje, nikoga nije bilo tamo. Bilo je četiri popodne. To je značilo da
su i Channing i Heather verovatno u svojim barovima, a momci mogu biti bilo
gde. Bila je subota, pa se verovatno druže kod Jordana ili čekaju da čuju gde će
večeras biti žurka.
Pozvala sam Channinga.
„Šta ima?“ Javio se.
Nije bio u kancelariji. Mogla sam da čujem razgovor i muziku u pozadini.
„Da li moram da radim večeras?“ Upitala sam.
„Hm…“
Oboje smo znali da bi mu dobro došla pomoć. Ako neću biti potrebna njemu,
hoću Heather. Manny je postao još popularnije mesto od trenutka kada je
Ryersonova ekipa počela tamo redovno da visi. Ili bih možda trebalo da kažem, od
kada im je Heather dozvolila da se vrate. Na neko vreme je izbacila sve ljude iz
Roussou-a. Ali kada se pročulo za tuču, ni to nije nikoga odvratilo. Imalo je sasvim
suprotan efekat. Čak su i devojke iz Frisca dolazile. Loši momci mogu da postanu
zavisnost i sama pomisao na to mi je vratila slike od jutros.
Svu me obuzela neka vrućina, osećajući Crossa na sebi i u sebi.
„Znaš šta?“
Glas mog brata je bio kao hladan tuš. Momentalno hlađenje.
„Da?“ Čvršće sam stegla telefon.
„Radila si svakoga dana od trenutka suspenzije. U dobrim si odnosima sa mnom.
Uzmi slobodno večeras i sutra.“
Usta su mi se osušila od šoka. „Jesi li siguran?“
„Jesam. Ako ipak želiš da zaradiš platu, možemo da razgovaramo o normalnom
radnom vremenu, ali krećeš sa školom od ponedeljka. Samo nemoj nešto da
sjebeš, u redu? Ne odmah.“
„Dobro. Ne. Neću ništa sjebati, obećavam.“
Ironično se nasmejao s druge strane telefona. „Nemoj da ludiš. Znam ja kako
ekipe funkcionišu.“
 „Ma da.“ Nervozno sam se nasmejala. „Tačno.“ Jebote. Osećala sam se kao idiot
razgovarajući telefonom sa svojim bratom. Šta se to dešava sa mnom? „Je l’ i
Heather ok?“
„Ona je dobro. Rekla je da ti je i njen brat ponudio sličan dogovor. Ako želiš da
radiš tamo, možeš da pričaš sa njima o radnom vremenu.“
Progunđala sam. Volela sam Heather. Bila sam zahvalna Brendonu što mi je
dozvolio da radim u baru u pozadini, ali služenje cenjene ekipe iz Fallen Cresta nije
moj način zabave. Ipak…
„U redu,“ rekla sam mu. „Da počnem sa školom i vidim koliko sati društveno
korisnog rada imam, pa ću onda odlučiti.“
„Zvuči veoma odgovorno.“
Mogla sam da čujem smeh preko telefona. „Ha, ha.“
Nasmejao se. „Dobro, ozbiljno. Nemoj nikog da izbodeš.“
„Razumem, kapetane.“
„I nemoj da pametuješ.“
„Preteruješ.“ Zadirkivala sam ga, smeškajući se. Nisam mogla ni da prepoznam
sebe.
Smejao se glasno. „Moram da idem. Učini mi još jednu uslugu.“
„Da?“
„Do kraja sledeće nedelje hoću da znam šta ćeš raditi kao društveno koristan
rad. Moraš da prioneš na to. Stvarno to mislim. Ističe ti vreme. Moraš to da
odradiš zbog odobrenja suda ili si u prekršaju. Odvešće te pred tužioca, ako to ne
odradiš.“
„Dobro.“ Odoh da pronađem Taz. „Počeću danas.“
„I hoću da te vidim večeras kući u pristojno vreme.“
„Pristojno?“ To je u većini porodica značilo do jedanaest ili do ponoći.
„Dva posle ponoći,“ rekao je. „Hoću da znam gde ideš večeras. Jasno?“
„Jasno.“
„Dobro. Volim te.“
Ponovila sam mu istu frazu, prekinula vezu i osmotrila svoju okolinu.
Mogla bih da lenčarim. Mogla bih da čitam, gledam film, vratim se na spavanje.
Ili bih mogla da odem do Jordana, znajući da će momci biti tamo. Ali, mora da sam
zaista prigrlila svoju odgovornu stranu, jer sam zatekla sebe kako se vraćam u
svoju sobu. Istuširala sam se, obukla iscepane farmerice i crni top i uzela ključeve
jednog od Channingovih dodatnih kamioneta. Imao ih je nekoliko, ali svi su bili tu.
Mora da je Harleyem otišao na posao.
 Pre nego što sam se odvezla do Crossove kuće, svratila sam na benzinsku stanicu
po kafu i nekoliko energetskih pića. Ubrzo nakon toga sam se našla na njihovom
prilazu.
Čuvši smeh iz zadnjeg dela dvorišta, ušla sam na prednja vrata bez kucanja.
„Taz?“
Unutra je bilo hladno. Balkonska vrata su bila otvorena i povetarac je dopirao
kroz njih, mešajući se sa mirisom ulja za sunčanje i hlora iz bazena. Čula sam kako
se otvaraju vrata, a onda je Taz povikala: „Da! Ja ću doneti rum.“
Vrata su se ponovo zatvorila, a ona je progunđala: „Pomislio bi da će svet
izumreti ako ostanu bez pića.“
Krenula sam ka kuhinji, kada sam čula otvaranje vrata za njom.
„To je možda bilo malo glasnije nego što si mislila da bude,“ rekao joj je muški
glas.
„Molim?“ Zvučala je uzbuđeno.
Tiho smejanje.
Prepoznala sam Racea.
„Čuo sam te,“ rekao je. „Niko drugi nije.“
Taz je zastenjala. „Sunday bi mi otkinula glavu.“ Nasmejala se. „Mora da sam
pijana i više nego što sam mislila.“
Nisu mogli da me vide, ali sam čula ruke koje klize preko odeće, tihe uzdahe… iiii
oni su se povatali. Ona je stenjala.
Prebacila sam se na pete. Ovo je bilo neprijatno.
Da se pomerim i suočim se sa ovim sad? Ili da se ne pomerim i suočim se sa ovim
sad? Dobro. Eto mog odgovora. Suočiću se.
Nakašljala sam se, kao prvi znak da sam tu.
Race je čuo. „Šta kog -”
Obišla sam na zadnja vrata. „Pa gde ste.“ Podigla sam ruku i uputila ukočeni
osmeh.
Izgledao je kao zaleđen sa rukama oko Tazinog struka. Njegova tamna kosa je
malo porasla. Bila je mokra i slepljena. Nosio je crveni kupaći i ništa više. Taz je na
sebi imala beli ogrtač koji je bio providan dovoljno da vidim njen crveni bikini
ispod. Naočare za sunce su joj bile podignute iznad čela, a kosa upletena u
pletenicu.
Da ih ne poznajem, pretpostavila bih da su savršen par, kao oni što viđate na
instagramu. Upareni kupaći kostimi su odigrali ulogu. Taz je uvek bila lepa, a njena
kosa je sada bila duža ili je imala ekstenzije. Izgledala je kao da je podigla nivo
sofisticiranosti. Mogla bi da se takmiči sa Sunday oko lajkova – ili dođavola, čak i
sa kučkama iz Fallen Cresta.
Zastala sam i posmatrala ih na trenutak. „Wow, Taz. izgledaš neverovatno.“
Mislila sam ono što sam rekla. Njena šminka je bila na mestu. Nokti su joj bili
sređeni, crveni kao i njen bikini. Bacila sam pogled na njena stopala. Pedikirana.
Ista crvena boja.
Nikada ranije se nisam osećala jednolično - ne, neću ni sad. Još uvek nisam, ali
imam osećaj kao da bi trebalo. Bila je obučena tako da bi je shvatili ozbiljno.
„Bren.“
To je sve što je mogla da kaže. Njene ruke su lagano pale sa Raceovih ramena, ali
njegove su ostale zabetonirane na njenom struku. Izgledao je zatečen više nego
ona.
Nasmejala sam se, prišavši pultu i podignuvši se na njega. „Zatvori usta Race.“
Uz zvuk je zatvorio usta, ali su njegove oči ostale širom otvorene.
Taz je podigla ramena dok je uvlačila vazduh. Okrenula se i naslonila na kuhinjski
pult preko puta mene. Prekrstila je ruke preko grudi, zatvorivši svoj ogrtač tim
pokretom.
„Je l’ ti moj brat rekao za nas dvoje?“ Upitala je.
„Jordan. Ni Cross nije znao.“
„To je tačno.“ Taz je trepnula nekoliko puta, kao da se priseća nečega. „Nije
trebalo da budete ovde celog vikenda, zar ne? Ili da se vratite večeras?“
Slegnula sam ramenima. „Vratili smo se danas.“ Klimnula sam ka njima.
„Čestitke su na redu? Imam osećaj kao da ste se pridružili zidu slavnih u Roussou
za par godine.“ Bacila sam pogled na bazen iza njih i bilo je kao što sam i
pretpostavila. Sunday Barnes, Monica – svi popularni normalci su bili tu.
„Kako se tvoj rođak oseća povodom svega ovoga?“ Upitala sam Racea.
„Njegova osećanja nemaju uticaja ni na šta što ja radim.“ Pročistivši grlo, upitao
je Taz: „Gde je alkohol? Ja ću ga izneti ako vas dve želite da razgovarate.“
„Ooh.“ Njeno mrgođenje se samo produbilo, ali je uzela rum i dodala mu
zajedno sa još nekoliko vina iz hladnjaka. „Neko će želeti ovo.“
Skupio je sve na svoje grudi uzevši i nekoliko piva. Klimnuvši mi poslednji put,
izašao je ponovo napolje, ne skidajući pogled sa Taz dok je za sobom zatvarao
balkonska vrata.
Čim smo ostale same, potpuno novo osećanje se stvorilo između nas.
Ponovo je bilo neprijatno, kao da su stvari izmakle kontroli.
„Slušaj, ja – “ pokazala je ka bazenu.
 Zaustavila sam je ošro odmahnuvši glavom. „Race je dobar dečko. Ti si dobra
devojka. Vas dvoje ste savršeni jedno za drugo.“ Stvarno sam to mislila. Pustila
sam je da čuje koliko sam iskrena i nisam sklonila pogled.
Ona jeste, oborivši glavu. Vrat joj je pocrveneo. Čula sam šmrcanje, a onda je
rukom obrisala oči.
Nisam očekivala takvu reakciju.
Stežući pult, nagnula sam se napred. „Jesi li dobro?“
Bacila se na mene. Njena glava je sletela pravo među moje sise, a ruke je čvrsto
obavila oko mene. Glas joj je bio prigušen. „Hvala ti. Htela sam da ti kažem za
Racea, ali mi je Sunday uporno govorila da on oseća nešto prema tebi, a on mi je
rekao da to nije tačno, ali ja to nisam znala, a ti nisi bila tu. Ali sada si tu i ja
lupetam i ne mogu da se zaustavim. Jednostavno, ne mogu da stanem.“
„Stani.“ Stavila sam ruku na njeno čelo i blago je gurnula.
Ispravila se nazad, a zatim se nasmejala. „Hvala ti.“ Njene ruke su još uvek bile
oko mene, a ona se umiljavala, ponovo pritisnuvši glavu na moje grudi.
Dobro je da nisam imala ogromne grudi, ili bi ovo bilo i više nego čudno.
„Žao mi je što nisam bila tu.“
Očekivala sam od nje da se povuče nazad.
Nije. Pojačala je svoj stisak, grleći me jače. „Samo mi je tako drago da si dobro.“
Duboko je udahnula. „Cross je rekao da jesi, da ti je samo bilo potrebno vreme, ali
ja nisam znala, a ti znaš mog brata. On mi nikada ne govori pravu istinu kada je reč
o tebi. Mada, tako mi je drago. I, o moj Bože, toliko mi se sviđa Race. Nemaš
pojma. Sve devojke su ljubomorne. Ako ne mogu da dobiju mog brata, one žele
mog dečka. Ne znam kako da se nosim sa tim, a sve one su tamo i toliko mi je
drago da si se vratila.“
Spustila sam ruke na njena ramena. Bila sam spremna da je gurnem unazad,
tako da možemo normalno da razgovaramo, kada se odmakla brišući suze sa lica.
„Prvi semestar je bio nekako bezveze, jer ti nisi bila tu. Sa druge strane i nije, jer
nije bilo velikih tuča među ekipama. Svi su se lepo ponašali, a onda se desio
Race.“ Na njenom licu se pojavio blagi osmeh. Zablistala je. „Tabatha je tako
ljubomorna.“
„Tabatha?“
„Tabatha Sweets.“
To ime je prevalila preko jezika kao da ga često izgovara. Moram priznati, bila
sam pomalo impresionirana.
„Stvarno napreduješ u svetu Roussoua.“
 Obrazi su joj se zarumeneli i pognula je glavu pomalo stidljivo. Vraćajući se do
pulta, osigurala je svoj ogrtač zagrlivši sebe.
„Ti nisi bila tu, a Race se nije družio sa momcima. Nije se družio ni sa
Ryersonovima, tako da ga je zgrabila njena gomila.“ Mahnula je ka bazenu. „Svi su
tamo.“
Klimnula sam. Imalo je smisla to što se desilo u mom odsustvu. Taz je sada bila
prijatelj – ili neprijatelj – sa Sunday Barnes i njenom grupom. Na neki način, i ona
je bila sama. Obično je bila sa mnom, a često smo bili nas troje – ona, ja, Cross.
Cross se poslednjeg semestra verovatno okupljao sa Jordanom i Zellmanom,
ostavljajući Taz samu.
Ako je Race bio tipovan od strane Tabathine grupe, to je značilo… Nakrivila sam
glavu na stranu.
„Race je pokazao interesovanje za tebe, zar ne?“
On je bio taj koji je uveo nju, ne Tabatha.
Ponovo je spustila pogled, a ceo njen vrat je postao crven kao cvekla.
„Bila sam tako nervozna. Tabatha mu se nabacivala.“ Prelazila je rukama
prednjom stranom nogu. Čak i sada, sva se preznojavala. Nervozno se smejala.
„Mislila sam da će me iseckati živu.“
Obično bi. „Tabatha je bila fina prema tebi?“
„Da. Zapravo, bila je baš fina. Sunday i Monica su postale kučke prema meni,
više nego obično, a Tab je bila ta koja ih je zaustavila.“
Tab. Ne Tabatha.
Tabatha Sweets juri Crossa godinama. Ona je pametna. Čuvši sada kako se sve
odigralo sa njegovom sestrom, deo mene se pitao da li je time kupovala sebi
vreme. Ako se pomirila sa time da ispusti Racea, a time dovela Taz u sredinu. Da li
je mislila da će time imati bolji pristup Crossu? Na mnogo prisnijem nivou?
„Da li Tabatha često provodi vreme ovde?“
Šta je mnogo prisnije nego njegov dom?
Njena usta su se stegla, a ona je slegnula ramenima. „Ponekad.“
Uzela je čašu i krenula da me obiđe.
„Čekaj.“ Izbacila sam nogu kako bih joj blokirala put. „Koliko često?“
Posmatrala sam kako njeni prsti čvršće stežu čašu. „Ne znam.“
„Taz.“ Tiho sam je upozorila.
Još jednom je slegla ramenima. „Možda jednom ili… tri puta nedeljno.“
„Jebote.“ Progunđala sam.
„Šta?“ Sada je pogledala u mene, držeći čašu kao da je štit. „Ona mi je prijatelj,
Bren.“
 „Ona te koristi.“
Nije bilo žara u mojim rečima. Nisam je pritiskala da mi poveruje, ali način na koji
sam to rekla ju je slomio.
Oborila je pogled. „Nemoj to da radiš.“
„Znaš da te koristi.“
Naglo je podigla glavu. „Bila sam sama! Da li shvataš to?! Ja sam uvek sama,
osim kada si ti u blizini, a to je samo delić vremena. Nisi bila tu mesecima. Nisam
imala nikoga.“
Mogla sam da kažem: „Imaš svog brata,“ ali sam znala da nije. Mogla sam da
kažem da je imala navijački tim, ali nije, čak ni kada je bila u njemu. Vratile smo se
na razgovor koji smo vodile na početku godine. Ekipa joj je oduzela brata, a to je
bilo još očiglednije dok sam bila odsutna.
Osetila sam se loše. Zaista jesam.
„Mogla si da budeš u ekipi.“ Mada, znala sam da je to bilo glupo. To nije bila Taz.
„Ma da.“ Naglas se nasmejala s nepoverenjem. „Je l’ me zezaš? Zato što sam ja
borbeni tip. Da, ja sam devojka koja uzima nož ili uleće u tuču dok momci
zamahuju pesnicama. Je l’ me zezaš?“ Blenula je. „Nisam ja toliko jaka. Ti si jedna
od dve devojke u ekipi. Znaš da ja ne bih bila u stanju da se uklopim. Čak i kad bih
se trudila, nešto bi se desilo. Ne bih bila u stanju da nekome čuvam leđa, a to bi
bilo loše.“ Ućutala je. Osetila sam njen bol. „Ne, Bren. Ja ne mogu da pohvatam
to.“
„Ja mislim da je to nešto čemu možeš da težiš?“ Zadirkivala sam je i ona je to
znala.
Ponovo se nasmejala, zvučavši mnogo opuštenije ovog puta. „Bože, nedostajala
si mi.“
Šta god da sam osetila, strepnju ili razdražljivost, nakon što sam čula za Tabathu,
izbledela je. Taz me pridobila sa te četiri reči i ja sam sišla sa kuhinjskog pulta
ispruženih ruku. Zakoračila je prema njima, obuhvativši rukama moja leđa.
„Bez tebe mi je bilo tako dosadno u školi.“
Smejala sam se, još uvek naslonjena na pult. „Ma da. Okružena kraljevstvom iz
Roussoua i Raceom Ryersonom koji pokušava da se zabavlja sa tobom. Sigurna
sam da je bilo baš super dosadno. Baš je dosadno kada ne moraš da brineš o
drugarici koja se tuče ili bode direktora.“
„Pa, znaš šta mislim. Bilo je dosadno.“ Opet je pogledala ka bazenu. „Donekle.“
Okrenula se ka meni. „Ekipe su drugačije. Život u ekipi je… Uzbudljiv, zabavan,
opasan.“ Klimnula je glavom ka njenim prijateljima. „I oni su takvi, samo na
drugačiji način.“
 Skupila sam usne. Moje mišljenje o normalcima – Taz, a sada i Race su bili
izuzetak – nije baš na visokom nivou. Bilo je tu mnogo zabadanja noža u leđa i
manipulacije. Mi smo imali politiku, ali smo imali i lojalnost u ekipi.
„Želim ti zabavu sa njima,“ rekla sam joj.
„Bren…“ Nasmejala se i sklonila se u stranu, udarivši me kukom. „Tabatha želi da
se druži sa tobom, ali je preplašena na smrt.“
Nasmejala sam se. „Stvarno?“
„Svi su prestravljeni od ekipa, ali kako te je ono nazvala pre neko veče?“ Kucnula
se po čelu. „O, da. Rekla je da si kao vučica. Tvoja ekipa ima adekvatno ime. Lepa
za gledati, ali smrtonosna. U pravu je. To je odlična metafora za tebe.“
Namrštila sam se. „Da li govoriš o meni ili o svim ekipama?“
Razmislila je o tome. „O tebi. Pa dobro, mislim, razgovor je bio o svim ekipama,
ali ona je zaista govorila samo o tebi.“
I Crossu.
„Njoj se sviđa tvoj brat. Znaš to.“ Pokušala sam da umirim svoj glas, ali je trebalo
da shvati poentu.
„Bren.“ Lagano je izdahnula. „Osuđuješ je.“
Nije me bilo briga. Ljude kao što je Tabatha Sweets je trebalo držati na oku i
nikada im ne okretati leđa.
Ali nije imala nameru da me sluša sada. Rekla bih to. Nateraću je kasnije.
Podigla sam ruke u vazduh. „U redu. Povlačim se, ali ako te povredi, ja ću krenuti
za njom.“
Još jednom me zagrlila. „Drago mi je da si se vratila.“
Još jedan sentimentalni trenutak. Možda nije bila Jordan ili Zellman, ali bih je
podržala takvu kakva je.
Ova devojka je za mene bila kao član ekipe.
 43. Poglavlje
Sekundu kasnije, Taz se odmakla od mene, mršteći se. „Cross nije hteo ništa da
mi kaže, ali je l’ sve u redu? Mislim, u vezi sa ubadanjem…“
„Jeste, zbog toga sam ovde -“Uhvatila sam skriveni bljesak u njenim očima, pa
sam se ispravila. „To je jedan od razloga zbog kog sam želela da te vidim. Moram
da isplaniram sate društveno korisnog rada. Cross mi je spomenuo da bi tvoj
dobrotvorni rad mogao biti odobren.“
Širom je otvorila oči, a na njenim licem se razlegao osmeh. „Da! O, moj Bože.“
Skočila je, tapšući tiho. „Da, da! Volela bih to. Nabacila sam to Crossu, ali nisam
mislila da će ti zaista reći, ali da. G-đica Bagirianni je glavna u odboru. U trenutku
je bilo odobreno od strane sudije. Ona je to i spomenula.“
Sraaanje. Zaboravila sam na Jazavca.
Uprkos svim psovkama u mojoj glavi, znala sam da nemam kud. Dali su mi spisak
mesta gde bih mogla da volontiram, ali ni jedno nije privuklo moju pažnju. Bar ću
biti sa Taz u ovome, ali Jazavac?
Dva puta pogađajte ko će na kraju biti moj savetnik. Imala sam osećaj kao da
tonem daveći se.
Taz je još uvek pričala, ne znajući da sam upala u najzajebaniju frku svih frka.
Kada sam se vratila u stvarnost, govorila je, „... zovi je, ali znam da će se sve
srediti. Prvi sastanak nam je u ponedeljak posle škole.“ Zastala je, sa izrazom
očekivanja na licu. Izvukla je svoj telefon. „Da li bi trebalo?“
„Šta?“ Prebacila sam pogled sa nje na telefon i nazad.
„Da li bi trebalo da je zovem?“
„Zašto bi je zvala?“ Zezala sam se.
„Bren!“
„Šalim se.“
„Aaa!“ Smejala se, a onda je bacila pogled na gore. „Ali stvarno, da li hoćeš da je
zovem? Mogu sada to da uradim.“
Htela sam da kažem ne, i dam sebi vremena da nađem neku drugu opciju, ali
trebalo je da budem realna. Već sam izgubila četiri meseca. Trebalo je to da
završim i trebaće mi puno vremena da ispunim hiljadu sati, plus dvadeset
savetovanja.
Obrazi su me boleli koliko je moj osmeh bio usiljen. „Naravno.“
„Sjajno! Odmah se bacam na to. Ovo će biti tako zabavno.“
 Znam da ću zažaliti zbog ovoga. Osetila sam to u kostima. Jazavac je previše za
mene.
Klimnula sam, a vrat mi je bio tako ukočen. „Da.“
Ponovo je uzela svoju čašu, pokazujući napolje telefonom. „Obavestiću Racea šta
radim, a onda ću je nazvati. Hoćeš li ostati -“
Pogledala sam je sažaljivo.
Zaustavila se. „Nećeš. Tvoja ekipa nije ovde.“
Odmakla sam se od pulta, klimajući ka ulaznim vratima. „Pozvaću momke –“
„Bren Monroe!“
Tabatha Sweets je ušla unutra.
Sunday i Monica su bile odmah iza nje, obe sa različitim izrazima lica. Sunday je
ostala otvorenih usta, ali se brzo osvestila, pogladivši rukom kosu. Monica je
izgledala manje šokirano i više mrzovoljno. Nije krila svoj podsmeh.
Prebacila sam pogled sa Taz na njih i upitala: „Vi to sad imate kodeks
oblačenja?“
Sve su nosile isti model ogrtača, ali u različitim bojama. Tabatha je nosila plavo.
Monica crveno. Sunday je nosila crno i sve su imale bikini ispod. Jedina koja nije
nosila visoke štikle, bila je Taz, a sve su imale nadograđenu puštenu kosu.
Ni jedna jedina osoba nije izgledala kao da su došle na kupanje.
Tabatha se smejala. „Samo provodimo mnogo vremena zajedno.“ Krenula je
napred, pošto su Sunday i Monica ostale kod stola. Došla je pravo u kuhinju,
nateravši Taz da se pomeri u stranu, kako bi otvorila frižider. Dopunivši čašu sa
sokom, naslonila se na mestu gde je do malopre bila Taz. „Kako si?“
Trebalo je da očekujem ovo. Kružila je okolo, uvlačeći Taz. Imala je svoju novu
podršku. Bacila sam pogled na Sunday. Ona je pokušala da mi se približi jesenas.
To nije prošlo dobro. Ali Tabatha je bila veća i lošija. Ne govorim fizički. Moćnija.
Ja sam obično bila izgubljena u svetu ekipa, ali sam znala dovoljno da shvatim da
je Tabatha bila vrh vrhova u normalnom svetu.
„Čujem da si sada prijateljica sa Taz.“
Njen lažan osmeh je izbledeo. „Da. U svakom slučaju se trudim da budem.“
Odmahnula sam glavom. Imala sam nameru da stvari nazovem pravim imenom.
„Ne, ti pokušavaš da dođeš do Crossa. Pokušavaš to godinama.“
Čekala sam njeno poricanje.
Slegnula je ramenom. „Da sam želela da iskoristim Taz da dođem do njenog
brata, uradila bih to još u prvoj godini.“ Pogledala je u Taz. „Biću iskrena. Svidela si
se Raceu. To je jedan od razloga zašto sam ti prišla, i da…“ Pogledala je u mene.
„Nešto od toga ima veze i sa Crossom. Možeš li da me kriviš zbog toga? Tvoj brat
je najzgodniji momak u školi,“ rekla je Taz. „Ali mi smo prijateljice jer mi se zaista
dopadaš.“
„Jesi ozbiljna?“ Taz je ostala iznenađena, otvorenih usta. „Ti me jesi koristila?“
„Koliko puta sam do sada bila ovde?“
Čekala je.
„Otprilike trideset?“ Rekla je Taz.
„I koliko puta je tvoj brat bio ovde, a kamoli pričao sa mnom?“
Taz je zaključila: „Možda jednom?“
„Jednom. Samo jedanput. I to je samo ušao, razgovarao sa tobom, uzeo nešto iz
svoje sobe i ponovo otišao. Ja nikada nisam razgovarala sa njim. Nisam čak ni
pokušala, zar ne?“
„Tačno.“
Taz je progutala sve to. Polizala je kao krem ostavljen za mačku. Želela je da
veruje u to, a moja opreznost je činila da mi se ova devojka još manje dopada. Bila
je dobra, tako prokleto dobra.
Ona će biti problem.
U Tabathinim očima je zasjala drskost kad je prebacila pogled na mene.
Zakoračila sam ka njoj, zadržavši miran ton, jer nije bila vredna dodatnog
napora. „Poželećeš da se nadaš da Race neće otići.“
Sada su se njene usne razdvojile. Zbunjeno je skupila obrve.
„Jer ako on ode, nestaje i Tazino utočište u tvojoj grupi. A onda ćemo saznati da
li ćeš ti postati to utočište.“
„Ma daj, Bren.“ Taz je prešla na Tabathinu stranu.
Ponovo sam osetila taj poriv da izvučem svoj nož. Bio je mali, ali je bio tu. Ova
devojka je lukavo htela da se uvuče u srce moje prijateljice.
To je bilo njeno izabrano oružje.
Imala sam samo još jednu stvar da joj kažem. „Ako je povrediš, iseći ću te.“
Htela sam da napravim izuzetak od svog uobičajenog načina. Želela sam da
Tabatha vidi istinu, pa sam čekala. Jedan trenutak.
Ozbiljno sam to mislila.
Kada je ostala širom otvorenih očiju, dodala sam: „Dohvatiću te na pravom
mestu, tako da nikada neće u potpunosti zaceliti. Svaki put kada se temperatura
promeni, boleće te. Ako počne da pada kiša, boleće. Kada ostariš, pulsiraće kada
se probudiš ujutru. Taj bol ću biti ja. Proganjaću te. Nećeš me se otarasiti do kraja
svog života. Čak i kada postaneš jako stara, ja ću uvek biti tu. Moraćeš da piješ
tablete kako bi pokušala da me izbrišeš, ali to neće trajati. Uvek ću se vraćati. To
ću uraditi, samo ako je povrediš.“
 Tabatha je šokirano gledala u mene, širom otvorenih očiju, ne trepnuvši.
Da je igla pala na pod u toj kuhinji, čula bi se. Niko nije napravio ni jedan zvuk.
Prošla sam pored nje i izašla na glavna vrata.
Shvatila je moju poruku. Ja nisam kao svi ostali.
 44. Poglavlje
Dva dana kasnije, samo što sam se vraćala u ulogu učenika, kada sam preko
ramena čula Jordanov glas.
„Jesi li pretila onoj ribi, Sweetsovoj?“
Ostala sam zatečena, ne zbog samog pitanja, već zbog toga ko mi postavlja
pitanje. Jordan se zaleteo u Tazin ormarić odmah do mog.
„Tabathi Sweets?“ Upitala sam.
„Da.“
Namrštila sam se, bacivši knjigu u ormarić. „Otkad je to tvoja stvar?“
„Ja sam deo tvoje ekipe.“ Prekrstio je ruke preko grudi. „I ovog vikenda bih želeo
da se uvučem u njenu cica-macu.“
„Loša ideja.“
„Nisi mi odgovorila na pitanje.“
Odmakla sam se korak nazad sa drugom knjigom u ruci.
Jordan je preko mene zatvorio ormarić. Zatim smo u korak krenuli na sledeći čas.
Kao i obično, put pred nama je bio čist. Međutim, otkako sam se vratila u školu,
bilo je tu više pogleda, više šaputanja, više pažnje. Neki od nastavnika nisu bili baš
prijateljski nastrojeni, ali razumela sam to. Osećala bih se isto da sam u njihovim
cipelama i držala sam obećanje dato Channingu: bila sam devojka bez stava.
Postojala su pravila suda koja je trebalo da ispoštujem. Jedan od članova je bio da
moram da prestanem sa sranjima. I jesam, ili sam se bar trudila.
Gospođica Bagirianni je dobila odobrenje da moje učešće u humanitarnom
odboru bude uračunato kao društveno koristan rad. I kao što sam i očekivala, sve
se objedinilo, tako da je ona po savetu suda bila moj savetnik. Juče posle škole je
bio i prvi sastanak odbora, koji je prošao sjajno. Ništa nisam progovorila. Ništa
nisam radila. Samo sam sedela. Bila sam zadovoljna rezultatom, ali moje
savetovanje bi trebalo da počne sutra ujutru. To neće proći baš isto. Već sam bila
spremna za još jednu opaku borbu između Jazavca i mene.
„Znaš moj odgovor,“ odmahnula sam glavom. „Zašto uopšte pitaš?“
Zarežao je gledajući u plafon. „Je l’ me zajebavaš? Sada, kada joj je jedan od
članova moje ekipe uterao strah u kosti, neće hteti da se jebe sa mnom.“
Slegnula sam ramenima, skrenuvši ka učionici. „Ona već godinama želi da se jebe
sa nekim iz naše ekipe. Čisto sumnjam da sam je uplašila. Neće praviti razliku kada
si ti u pitanju.“
 „Čekaj.“ Zgrabio me za ruku. „Želi da se jebe sa mnom?“
Videla sam Crossa kako dolazi njemu iza leđa i, kako sam otrgla svoju ruku,
klimnula sam glavom ka njemu. „Želi da se jebe sa njim.“
„Šta ima?“ Cross podignu glavu u znak pozdrava.
Jordan se okrenuo. „Otkada Sweetsova želi da se jebe s tobom?“
Cross je počeo da se smeje. Pogled mu je kliznuo ka meni, blago se namrštivši
pre nego što je ponovo pogledao u Jordana. „Otkad je počela da se jebe s
momcima. Ne znam. Oduvek.“
„Jesi li je jebao?“
Cross je ponovo pogledao u mene.
Samo sam se nasmejala. I ja sam čekala na taj odgovor.
Subotnje jutro nije bilo jedini put kada smo bili zajedno. Uvukao se u moj krevet
poslednje tri noći, ulazeći kroz prozor. Izgubio bi se kada bi se probudili. Pobrinuli
bi se da to bude pre nego što se i Channing probudi.
Noći su bile mučne i iscrpljujuće, ali tako prokleto dobre. Nije mi bilo jasno kako
do sada nismo imali seks. Crossova uzdržanost je bila razjarujuća i neverovatna.
„Ne.“ Sklonio je pogled sa mene i pogledao Jordana sumnjičavo. „Nikada je se ne
bih otarasio.“
„Ali to si ti. Ako je ja pojebem, neće više imati isto mišljenje o meni. Jedno dobro
trpanje i bilo bi joj jasno.“ Lupio je šakom po Crossovom ramenu. „Hvala čoveče.
Za vikend krećem u akciju.“ Pogledao me je sa molbom u očima.
Odmahnula sam glavom. „Neću povući svoju pretnju.“
„Znam,“ uzdahnuo je. „Ali, možeš li da pokušaš da joj ne pretiš ponovo? Bar ne
ove nedelje. Daćeš mi priliku?“
Zastenjala sam, ali klimnula glavom. „Pokušaću da se suzdržim.“
„Hvala, B!“ Lupio me po ramenu, pre nego što je otišao na svoj čas, dodatno
poskakujući.
Cross ga je gledao kako odlazi. „Ponekad je kao ogromni petogodišnjak.“
Nasmejala sam se. „Ova nedelja će biti užasna. Već mogu da osetim to.“
Cross mi je pridržao vrata, prativši me u učionicu. Oboje smo se kretali ka
poslednjim redovima, smestivši se u najbliža dva.
„Kako to misliš?“ Upitao je.
Tabatha je u tom momentu ušla u prostoriju. Bila je u pratnji nekoliko fudbalera,
zajedno sa Monicom i još jednom devojkom iz Tazinog humanitarnog odbora.
Pogledala je u nas, zadržavši pogled na meni pre nego što se spustila na svoje
mesto. Momci su seli bliže nama, dok je jedan od njih pružio pesnicu Crossu.
„Gde si čoveče.“
 Cross mu je pružio svoju, klimnuvši glavom i naslonivši se nazad. Naš razgovor je
bio završen. Normalci bi mogli da nas čuju.
„Ćao Cross.“ Monica se nasmešila, smestivši se na mesto iza Tabathe, naspram
njega.
Cross ju je pogledao, zatim u mene, i nije odgovorio.
Tabatha je ostala blago otvorenih usta.
Monica je samo slegnula ramenima. Zabila je glavu kako bi se došaptavala sa
Tabathom.
Cross je primetio razmenu i okrenuo se ka meni upitnog pogleda. Odmahnula
sam glavom. Reći ću mu kasnije.
Podigao je noge na naslon stolice ispred sebe. Izgleda da to nije smetalo drugom
učeniku.
Zatim je ušla nastavnica, sa porukom u ruci. Neko vreme ju je čitala, dok nije
pogledala okolo kako bi me našla. „Bren, treba da odeš do kancelarije.“
Ispravila sam se, dok mi je napetost obuzimala ramena. „Zašto?“
Odmahnula je glavom. „Ne znam. U poruci samo piše da te pošaljem tamo.“
Moje savetovanje je sutra. Nisam uradila ništa pogrešno. Sledeći sastanak
humanitarnog odbora neće biti pre četvrtka. Nije bilo razloga da idem tamo.
Osim ako upadnem u nevolju.
Morala sam da idem. Znala sam to, ali nisam mogla samu sebe da nateram da
ustanem. Moje noge, bukvalno, nisu htele da sarađuju.
Osetivši Crossov pogled na sebi, spustila sam šake na svoje sedište. Dlanovi su mi
bili ispruženi, a prsti rašireni. „Dobro sam. Hvala.“
Spustila je poruku na svoj sto. Izgledala je umorno i odsutno, kose razbarušene
na sve strane, ali me je pogledala radoznalo. „Molim?“
„Svesna sam da ovo Vama izgleda smešno, ali nisam učinila ništa pogrešno. Ako
odem tamo, jednostavno ću biti u nevolji. Stoga, ne idem u kancelariju.“
Napetost koju sam osetila u ramenima, je ispunila prostoriju. Svi su zaćutali i
čekali.
Opet sam počela. Započela sam nevolju, ali kunem se da ovo nije bilo namerno.
Jednostavno nisam mogla da se pomerim zbog stene u stomaku. A ono što sam
rekla je istina – da sam otišla, upala bih u nevolju. Nikada nisam bila pozvana
tamo zbog nekih dobrih stvari. Uvek zbog loših. Uvek zbog nevolje.
Dođavola, možda bih trebala da napravim bar neki problem. Možda se tada ne
bih osećala kao da idem na klanje.
Nastavnica je pogledala u Crossa. „Hoćeš li je podržati ako je pošaljem u
pritvor?“
 Nije bilo oklevanja. Podigao je bradu. „Znate da hoću.“
Prevrnula je očima, ispustivši nervozan uzdah. „Ovo je smešno. Ceo ovaj sistem
ekipa je glupost. Ona!“ Pokazala je prstom pravo u mene, dok su njene reči bile
upućene Crossu. „Neće postići ništa u životu. Ti znaš to, zar ne? Napala je člana
ovog kolektiva smrtonosnim oružjem, a još uvek je ovde. Trebalo bi da bude u
zatvoru, ili bar izbačena odavde.“ U njenim rečima je bilo divljine. „Bren Monroe!
Izlazi iz moje učionice.“
Sada sam bar imala osećaj da sam to zaslužila i bila sam svesna koliko je to bilo
glupo.
Mlatila je rukom u vazduhu. „Ne zanima me ko ti je brat niti kog advokata je
angažovao. Ako samo spustiš ruku na mene, postaraću se da završiš u zatvoru. Jesi
li čula?“ Zabola je prst u sto.
Trgla sam se na silinu udarca, a ona nije ni trepnula.
U učionici je zavladala tišina. Nečiji telefon je vibrirao, ali se niko nije pomerio
kako bi ga uzeo. Ustala sam, zgrabivši svoje knjige. Sekundu kasnije, Crossova
stolica je zaškripala jer je i on ustao.
Nastavnicine ruke su poletele u vazduh. „Je l’ me zezaš? Cross, ti imaš toliko
potencijala.“
Nije joj odgovorio. Samo me je pogledao.
Svi su nas posmatrali kako odlazimo.
„Ne možeš je pratiti u grob ili zatvor,“ povikala je nastavnica. „Nećete moći da
delite ćeliju, a mislim da vam neće biti bitno da li delite kovčeg.“
Njene reči su me duboko pogodile.
Osećala sam se kao da sam sama sebe probola nožem. Nisam znala da me ubada
sve dok nije bio unutra, a bol mi je oduzeo dah.
Na trenutak sam ostala nepomična, sve dok nisam osetila Crossa iza sebe.
Rukom je dodirnuo dno mojih leđa, a ja sam poskočila napred.
Dvoumila sam se kuda da idem – u kancelariju, kako bih saznala u kakvoj sam
nevolji, ili kroz vrata napolje sa još jednim „izgubljenim danom” na svojim leđima.
Dođavola, bio je to moj drugi dan povratka, a već sam htela da pobegnem.
Cross je prišao bliže, ali je spustio ruku. Znala sam da bi učenici iz odeljenja mogli
da nas vide, a znala sam da sam izgledala slabo. Nisam mogla da pomognem
samoj sebi.
Osećala sam se poraženo.
U tom momentu, oni su pobedili.
„Možda čak i nisi u nevolji?“
Prevrnula sam očima. „A kada ja nisam u nevolji?“
 Nasmejao se, a ja sam osetila kako mi se grče prsti na nogama.
„Kada nisi uradila ništa pogrešno.“
„Sigurna sam da su nešto izmislili,“ odgovorila sam. „Drugi je dan i ima da me
izbace odavde.“
„Ma daj, Bren.“ Crossova ruka je ponovo bila na mojim leđima, podvlačeći se
pod moju majicu.
Toplota se širila pod njegovim dodirom, a moje telo je počelo da treperi. Kapci
su mi postali teški dok sam gledala u njega. Znala sam šta radi. Čak i najmanje
podsećanje na njegov dodir je činilo da raste moja želja za njim. Nakon poslednje
tri noći, skoro da sam imala groznicu samo zbog njegove blizine.
„Nećeš me naterati da odem u kancelariju.“
Blago se nasmejao, ali se pomerio. „Hajde samo da vidimo šta hoće. Ako si u
nevolji, znaš da sam uz tebe.“
Predala sam se, krenuvši sa njim, ali su me proganjale reči nastavnice.
Cross, ti imaš toliko potencijala… Ne možeš je pratiti do groba.
Dotakla se onoga što sam ja oduvek mislila o Crossu.
Zašto je bio u ekipi?
Zašto se družio sa nama?
Zašto je prijatelj sa mnom?
Zašto je sa mnom?
Bacila sam pogled na njega. Nastavnica je bila u pravu. Mogao je on bolje od nas.
Imao je budućnost. I sada bi mogao da ima budućnost. Imao je pamet, izgled i
mogao je napraviti mnogo veće i bolje stvari nego svi mi ovde.
Ne bi trebao da bude sa tobom, došaptavao mi je glas negde iz podsvesti. Nije mi
se javljao često, ali mi je sada govorio nešto.
Gledala sam ga potpunije.
Ignorisao je moje posmatranje, verovatno znajući šta se dešava u mojoj glavi.
Shvatila sam da je taj glas bio u pravu.
Svitac se vratio. Osetila sam lepršanje krila, konstantan rast njegove opasne
toplote. Prošlo je tako dugo vremena otkako mi je pravio društvo i osetila sam
njegov skori povratak.
Ja sam ga dovodila. Ja sam ga zadržavala.
Sve mi se vrtelo.
Psujući, Cross je istupio ispred mene kako bi otvorio vrata ostave i gurnuo me
unutra. Bilo je mračno i nije se zamlaćivao time da upali svetlo.
Ovo je bilo savršeno. Tama. Njegove usne su bile na mojima dve sekunde nakon
što me je pribio uz vrata.
 Uuups!
Imala sam sekundu da dođem sebi, a onda me je obuzela požuda. Spržila me je,
udvostručivši ono što sam osećala pre nekoliko trenutaka. Dok sam mu uzvraćala
poljupce, osećala sam se kao da ću eksplodirati.
„Cross,“ prostenjala sam.
Samo me je ljubio. Nije se zaustavljao, a ja nisam mogla ništa drugo, osim da se
prepustim.
Bilo je tako dobro, sve. Način na koji je držao moje lice. Kako je priljubio svoje
usne uz moje, svoje grudi uz moje. Kako sam osetila njegovu snagu, moć, njegovu
odlučnost dok je uvlačio vazduh. Njegove usne nisu napuštale moje.
„O čemu god da razmišljaš -“ otrgnuo je svoje usne od mene, ali samo da bi
grubo udahnuo pre nego što bi se vratio po još. „Prestani. Ne želim to da slušam.
Neću da osećam posledice, ali znam da mi izmičeš.“
Zatvorila sam oči, iako nije imalo svrhe. Svuda oko mene je bila tama.
Obraćao se tom glasu u mojoj glavi, i bio je u pravu. Bila je tu. Ponovo je podigla
glavu. Ona je bila taj svitac koji mi je dolazio u tami. Mahnuvši rukom, želeo je da
ga pratim, a sve to je bilo potpuno drugo zavođenje.
Mogla sam to da zaustavim. Mogla sam da ga zaustavim, mada je ponekad bilo
teško. Nekada je jedino on bio uz mene sve ove godine, on je bio sve što sam
imala.
„Cross,“ moje ruke su pronašle njegov struk. Mogla sam da osetim kako mu
stomak podrhtava pod mojim dodirom.
„Bren.“ Šapnuo je moje ime. Ostavljao je poljupce duž moje vilice, preko mog
grla, zaustavivši se tamo gde moja majica dodiruje moje grudi. Danas sam nosila
majicu bez rukava i bila sam zahvalno zbog toga, s obzirom koliko nisko mi se
spustio dekolte.
Sada mi je to bila omiljena majica.
Prešla sam rukama preko njegovih grudi, prelazeći preko ruku i kliznuvši
dlanovima ispod njegovih rukava. Njegovi bicepsi su se pomerili, poskakujući pod
mojim dodirom, kao da sam ih probudila.
Kliznuo je rukom ka mom potiljku i držao me. Ispravio se. Osetila sam njegove
usne na svom čelu, ali je zastao.
Bože.
Ja nisam želela.
Sviđao mi se. Kad god bi se pojavio, bila sam zaštićena. Bila sam sigurna. Štitio
me od bola, od povređivanja. Nisam želela toga da se odreknem.
 „Bren, molim te.“ Spustio je usne ponovo na moje. Osetila sam njegov dah. „Ne
odlazi.“
Ne odlazi.
Njegove reči su mi se ponavljale u glavi.
Osetila sam snagu za koju nisam znala da posedujem, potkrepljenu odnekud,
kako teče kroz mene. I poput nesvesnog pritiskanja prekidača, svitac je ponovo
odlazio.
On ga je oterao.
Čim sam osetila da je otišao, nedostajao mi je, jer sam ponovo bila ranjiva. Bila
sam razotkrivena.
Spustila sam glavu na njegove grudi. Cross je obavio ruke oko mene i ljuljao me
napred-nazad, prelazeći rukom gore-dole niz moja leđa.
„Hvala ti.“
Kada smo izašli iz ostave, nismo se držali za ruke.
Odšetali smo zajedno pravo u kancelariju.
 45. Poglavlje
„Hoćete da uradim, šta?“
Novi direktor, Ken Brohgers, je blenuo pravo u mene s druge strane stola.
Naterali su Crossa da se vrati nazad na čas. Bacio je pogled ka meni, a ja sam
klimnula glavom, misleći da će biti u redu. Rekli su da nisam ni u kakvoj nevolji. To
je bio jedini razlog da se složim s Crossovim odlaskom. Bilo je i previše loših stvari
vezano za to u prošlosti. Rekli su da nisam u nevolji i da je ovaj sastanak
„apsolutno neophodan”. Samo dobre stvari će proizići iz njega.
Kakvo sranje.
Direktor Brohgers je bio totalna suprotnost od Neeona, koliko god je to bilo
moguće. G.Neeon je bio visok 1.90 m, a Brohgers jedva da je bio 1.60 m. To i nije
bilo baš tačno. Samo je izgledao tako sedeći iza svog stola. Kada bi ustao,
verovatno je bio 1.65 m sa svojom kovrdžavom kosom, koja je gubila svoj
crvenkasti sjaj, tako da je istovremeno bila napola bela. Imao je oblo lice koje se
završavalo izduženom i špicastom bradom. Guste razbarušene obrve su se
nadvijale nad široko postavljenim i uskim očima. U svojim kasnim pedesetim, Ken
Brohgers je bio mršav čovek.
Upravnik Miller je sedeo do njega i samo su razmenili poglede.
„Advokat tvog oca je kontaktirao školu jer je on deo mentorskog programa,“
direktor Brohgers je rekao ponovo. „Oni bi želeli da uključe u program i našu
školu, ali postoje odredbe s obzirom da si ti ovde učenik. Obično, tebe bismo pitali
da budeš uključena u program -”
„Ne!“ Donela sam odluku i pre nego što je završio.
Znala sam za ovakve programe. Osuđenici su trebali da budu mentori
problematičnoj deci sve dok se ne vrate na pravi put. To se neće desiti. Boli me
dupe što advokat mog oca ili bilo ko drugi misli da sam problematična.
„Potrebna Vam je dozvola mog brata da me uopšte pitate to.“
„Pa…“ Ponovo su pogledali jedan u drugoga.
Upravnik se ovoga puta negnuo napred. „To je i svrha ovog sastanka. Voleli
bismo da se približimo tvom bratu vezano za sam program.“
„Zašto? Već sam Vam rekla da neću to da radim.“
„Ne, ne,“ direktor Brohgers je pročistio grlo. Primakao se bliže svom stolu i
naslonio ruke na njega. „Želeli bismo da radimo sa ekipama, da ih sve uključimo u
ovaj program.“
 Pravi horor se skupljao u mom grlu – ogromna knedla koju nisam mogla ni da
progutam niti da ispljunem. Morala sam da istrpim.
„Je l’ me vi to zezate?“ To je bila užasna ideja.
„To nije loš program -“
„Pustite me da pogađam,“ uspela sam da izgovorim, još uvek ključajući iznutra.
„Hoćete da popravite ekipe, radite sa starijim članovima da ohrabre mlađe da odu
u taj zatvor, budu nadgledani od strane osuđenika i nauče kako da budu dobri. Je
l’ tako? Nema više loših ekipa?“
Samo su blenuli u mene.
Nisam mogla biti daleko, pa sam ustala. Ako ne izađem odavde, reći ću stvari
zbog kojih ću ponovo biti suspedovana. Ili gore.
„Moram da idem.“ Krenula sam ka vratima.
„Čekaj!“ Direktor Brohgers je takođe ustao, ispruživši ruku kao da bi mogao
fizički da me zaustavi. „Nemoj da ideš. Molim te. Želimo da radimo sa vama. Ne
želimo da nastavimo ovim putem nizbrdo.“
Zaustavila sam se i okrenula. „Šta podrazumevate pod tim ‘ovim putem’?“
Upravnik Miller se počešao iza uveta, gledajući svuda okolo osim u mene.
„Bren.“
Čula sam umirujući glas koji su odrasli koristili kada bi vam obećavali ruže, a
onda pružili korov.
Šta god to bilo, neće mi se svideti.
Namestio je svoj okovratnik. „Hm… Shvatamo da su ekipe nastale zbog potrebe
da se iskoreni moćni savez u ovoj školi. Možemo da razumemo privlačnost, koju
odredjeni učenici osećaju prema ekipama, a vi morate da razumete našu
zabrinutost za njih.“
Usta su mi bila suva. Plamen je bio tu, mala varnica.
„Određeni učenici?“ Ponovila sam njihove reči.
„Problematični učenici.“
Varnica se pretvorila u pravi požar. Podizao mi je temperaturu. Znala sam na
koga su mislili – decu kao što sam ja, koja su imala sklonosti ka nasilju, koja nisu
imala budućnost, koja neće stići nigde u životu. U zatvor ili dva metra ispod
zemlje. Na tu decu.
„Vi mislite da se takvi pridružuju ekipi?“ Upitala sam. „Takva deca.“
„Pa, da.“ Direktor me je belo gledao. Nije imao pojma koliko je ta rečenica bila
pogrešna.
„Shvatam.“
 Svitac se vratio. Uleteo je, donoseći sa sobom tamu. Osetila sam kako raste,
ispunjavajući me iznutra, ogrnuvši me. Stopila se sa vatrom. Na trenutak sam
zatvorila oči, pustivši je da me obuzme. Čim me obuzela, osetila sam se
nedodirljivom. Nisu više mogli da me povrede.
Ustala sam i krenula napolje.
„Bren.“
Nisam znala ko je progovorio. Nije mi bilo važno.
Uhvatila sam za bravu i otišla.
Nisam se okrenula nazad.
Mora da se oglasilo zvono. Učenici su u redovima napuštali svoje učionice.
„Bren?“
Prošla sam pored Taz, zatim Tabathe i ostalih dok su napuštali svoje učionice.
Učenici su usporavali, gledajući me zbunjeno, nervozno, zabrinuto.
Ignorisala sam sve do jednog.
Otišla sam do svog ormarića. Uzela sam svoju torbu i ključeve, i otišla. Bila sam
na parkingu kada je Cross povikao moje ime, žureći iza mene.
Nisam želela da ga vidim. Pokušaće da uzdrma njen uticaj na mene. Ona me
zaštitila. On je želeo da budem otvorena za još bola. Nisam mogla.
Podigla sam ruku. „Nemoj, Cross. Ne ovoga puta.“
Stigao me je. „Šta se desilo?“
Nastavila sam da hodam. Ostalo mi je još samo nekoliko metara. Samo nekoliko.
Činilo mi se kao dužina fudbalskog terena.
„Bren! Ćao!“
To je bio Jordan. Nisam ni sumnjala da je i Zellman bio sa njim. Moja ekipa je
krenula za mnom, ali nisam mogla ovoga puta. Nisu mogli da me zaštite od ovog,
kao što je mogla tama. Tama, taj svitac, je imala još jedno ime, ono koje sam
uklonila iz svog uma.
Stvari su bile bolje. Channing se ponašao kao pravi brat. Voleo me je.
Moja ekipa je bila uz mene. Ja sam bila sa Crossom.
Trebalo je da sam srećna. Ne bi trebalo da imam bilo kakvu potrebu za njom, ali
njen stisak je bio tako snažan. Njene udice su bile duboko u meni i nisu me
puštale, sve dok nije bilo bezbedno da izađu. Otvorila sam vrata svog Jeepa i ušla
unutra.
„Bren, stani!“
Cross je blokirao vrata, kako ih ne bih zatvorila.
 Jordan i Zellman su bili iza njega. Samo sam ga gurnula unazad i zatvorila vrata.
Gurnula sam ključ u bravu. Okrenula sam ga. Motor se upalio i ubacila sam u
rikverc.
Suvozačka vrata su se otvorila.
„Izlazi napolje!“ Povikala sam.
Cross se popeo unutra, zatvarajući vrata i blenući. „Nema jebene šanse.“
„Odlazi, Cross!“ Pukla sam. On je pustio da emocije odzvanjaju mojim glasom.
„Čuo si nastavnicu. Ti možeš da postaneš neko. Možeš da uradiš nešto. Zašto si
ovde?“ Odmahnula sam glavom. „Ne bi trebalo da si ovde. Ne bi trebalo da si
uopšte u mojoj blizini.“
„Prestani.“ Vilica mu se stegla.
„Izlazi napolje.“
„Neću.“
„Cross!“
„Neću.“
Vezao je svoj pojas, a zadnja vrata su se otvorila. I Jordan i Zellman su ušli
unutra.
Jordan se naslonio nazad. „Samo vozi, Bren. Uz tebe smo, želela ti to ili ne.“
U sebi sam se nasmejala, ali nisam mogla da ih nateram da odu.
Zaista nisam imala izbora. Išla sam unazad, kada je neko pokucao na moj prozor.
Zakočila sam. Bio je to Alex. Spustila sam staklo.
„Šta ti hoćeš?“ Upitala sam.
„Šta se desilo tamo?“
„Šetaj, Ryersone.“ Tiho ga je upozorio Cross. Nije se zezao.
Krenula sam da podignem staklo, ali je Alex stavio ruku preko njega. Da sam
nastavila, odsekla bih mu prste. Bilo je to iskušenje, ali Channing je rekao 'kasnije'
za Alexa.
Zaustavila sam se: „Ostavi me na miru.“
„Šta se desilo tamo?“ Nije se pomerao.
„To nije tvoja stvar –“ počeo je Jordan.
„Čuo sam da ima veze sa ekipama, ne samo sa tvojom. Hoću da znam o čemu se
radi.“ Rukom je protrljao lice, žustro. Zvučao je iznervirano. „Bren, moraš da mi
kažeš. Ako ima veze sa svim ekipama, to je tvoja dužnost.“
Osetila sam ga kako se skuplja u meni. Nije želeo da osećam, mislim niti brinem.
Želeo je da budem tupa prema svetu oko sebe.
 Međutim, Alex je blenuo pravo u moje lice. A ja sam bila okružena mojom
ekipom. Njegov stisak je popuštao. Osetivši kako se tama povlači, skoro da sam
videla svica kako odlazi.
„Oni hoće da nas poprave,“ rekla sam tiho.
Na Alexovom vratu se pojavila vena. „Poprave, koga? Kako?“
„Nas. Problematičnu decu, one koji završe u zatvoru ili pod zemljom. Žele da
postanemo bolji.“
„Šta kažeš?“
Cross je opsovao u sebi.
„Šta, jebote?“ Zarežao je Jordan. „To su rekli?“
„Žele da budemo pod mentorstvom osuđenika.“ A pravi udarac je… „Moj tata je
jedan od učesnika programa.“
„Oni žele da ti budeš deo programa?“ Upitao je Cross.
„Hteli su da ja pitam Channinga da uključi sve ekipe.“
„Jesi ozbiljna? Mi smo svi problematična deca?“ Zaurlao je Alex.
To je bila indicija, da. Pustila sam ga da sam zaključi.
Opsovao je, a zaklela bih se da sam u njegovim očima videla crveni odsjaj, pre
nego što se odmakao od mog Jeep-a.
„Gde ćeš?“ Povikao je Cross.
Jordan i Zellman su se podigli na zadnjem sedištu. Bili su tihi, posmatrajući šta
god da se dogodi, ali ne i Cross. Iskočio je iz vozila i nacrtao se ispred Alexa,
nateravši ga da stane.
„Razmisli, Alex. Prvo razmisli.“
Alex je pokušao da ga zaobidje.
Cross se takođe pomerio, blokirajući mu put.
„Dođavola, Cross. Vrati se nazad. Ozbiljan sam.“
To je bilo dovoljno za sve nas. Parkirala sam Jeep-a i izvukla ključeve iz brave.
Jordan i Zellman su iskočili napolje, prilazeći Alexu s leđa. Sekundu kasnije i ja sam
bila tamo.
Cross je podigao ruku, dajući nam znak da stanemo.
„Oni greše, Alex,“ izgovorio je. „Svi znamo da nisu u pravu. Nismo bezvredni.
Nismo nasilnici. Sve te reči su vezane za reč problematični. Mi to shvatamo. Oni
ne. Mi nismo pogrešni.“
„Oni moraju da nauče to.“ Alex je zarežao iz grla, krenuvši ponovo da obiđe
Crossa.
Ovoga puta, požurila sam napred kako bih stala pored Crossa, formirajući sa njim
zid.
 „Zaista, Bren?“
Klimnula sam glavom. „Poslušaj ga. Pametniji je od svih nas.“
Cross je bacio pogled na mene, nastavljajući. „Alex, oni su neobrazovani. Oni su
odrasli koji ne vide sivo. Oni samo vide crno i belo. Ako odeš tamo i uradiš šta god
da si naumio, samo ćeš potvrditi njihove pretpostavke. Sve nas će strpati u
pogrešnu kategoriju. Mi nismo loši. Nismo bezvredni.“
„Ti nisi!“ Uzvratio je Alex, dok se ona vena na vratu ponovo pojavila. „Tebe vole.
Tebe svi vole. Pakleno si smrtonosan, ali kod tebe to prolazi jer si pametan i
izgledaš kao fin dečko. Tebe ne uvlače u stereotipe, kao nas ostale.“
„Da li misliš da mi je to važno?“
Sada je Cross bio besan. Namrštio se.
Niz kičmu mi se spustila jeza.
„Obraćaš mi se kao da nisam u istom jarku sa vama,“ rekao je Cross blago.
Pogledao je u Jordana, Zellmana i mene. „Kao da ja ne krvarim, kada moja ekipa
krvari.“
„Znaš šta mislim,“ promrmljao je Alex.
Cross mu se uneo u lice, primoravši ga da se vrati korak unazad ka Jordanu i
Zellmanu.
„Ne, ne znam,“ rekao je zastrašujuće tiho, što je nagoveštavalo napad. „Zašto ne
ispljuneš jasno? Hoću da budem siguran da me upravo nisi uvredio direktno u
lice.“
Alex je progutao knedlu, postavši svestan svog okruženja. Privukli smo publiku
čim sam izašla, a sada je, čini mi se, bila udvostručena. Novi talas svesti ih je
obavio. To više nije bila svadja između učenika i nastavnika, kao pre. Pročulo bi se
kako su Vukovi pritisli vođu ekipe Ryersona.
„Znaš šta sam mislio.“ Alex je oborio pogled na zemlju.
Cross nije popuštao. „Onda nemoj da sjebeš sve ostale ekipe,“ prosiktao je. „Ako
želiš da gledaš kako nešto gori, onda sačekaj trenutak kada ne možemo da
upadnemo u nevolju zbog toga. Odlazeći tamo, započinjući kakvo god sranje želiš
da započneš – to će imati uticaj na sve nas. Ne samo na tebe. Okriviće Bren za sve
što ti uradiš.“
„Pa šta želiš da uradim?“ Alex nije imao sposobnost da ostane smiren. Ali trudio
se da skapira sve. On je bio bik kome je rečeno da ne napušta tor, dok su vrata
širom otvorena. Udarao je u zemlju, želeći da im naplati sve.
Ali, slušao je.
„Čekaj.“
Jedna reč. To je sve što je Cross rekao.
 „Uvredili su sve nas,“ dodao je trenutak kasnije. „Biće obrazovani na sopstvenim
greškama. Ali sačekaj da smislimo kako.“
„Da čekam šta?“
„Mene!“ Pukao je Cross. „Sačekaj dok ti ja ne kažem kakav je plan.“
Alex je skoro zarežao, ali je čvrsto zatvorio usta i okrenuo se. Gurnuvši ruke u
džepove, otišao je.
Nekoliko sekundi je trajala tišina, a onda se Cross osvrnuo oko sebe. Svi su
blenuli u njega.
„Šta?“ Zarežao je. „Šta gledate?“
Oduvek sam poznavala ovu Crossovu stranu, a svi ostali su je videli sada.
Pogledala sam u Jordana, a on je podigao glavu, ponosno isturivši bradu.
Rekao je: „Gledamo u našeg vođu.“
 46. Poglavlje
Te večeri, iza Mannya uz logorsku vatru, uputili smo Channinga u sve. Kada sam
mu rekla da moramo da razgovaramo, rekao je da će publika biti manje krvoločna
u Fallen Crestu nego u njegovom lokalu.
„Nazvao vas je problematičnim?“ Upitao je Channing raširenih nozdrva.
Cross, Jordan i Zellman su seli sa mnom, a došla su i trojica iz Channingove ekipe:
Chad, Moose i Congo.
Klimula sam potvrdno. Reči nisu izlazile. Nisam bila raspoložena za razgovor.
„Žele da sve ekipe učestvuju u programu?“
Prekinula sam komunikaciju. Svaki put kada je trebalo da se setim, zapalila bi se
rupa.
Cross je seo povrh stola za piknik pored mene. „Sve ekipe. Tako nam je ona
rekla.“
Channing se namrštio, ne govoreći ništa na trenutak. Razmenio je poglede sa
ostatkom svoje ekipe, pre nego što je klimnuo glavom. „U redu. Hvala vam.“
„Čekaj.“ Jordan se odgurnuo od zida na koji je bio naslonjen. „I to je sve? Samo,
hvala vam?“
Channing je podigao ruke. „A šta očekuješ? Nismo više u srednjoj školi.“
„Ali…“ Jordan je pogledao u Channingovu ekipu. „Vi ste, na neki način, kao
kumovi ostalim ekipama. Vi ste najstarija ekipa koja još funkcioniše.“ Okrenuo se
ka mom bratu. „Ti si stvorio ovaj sistem. Moraš da nam pomogneš.“
„Gledaj.“ Channing je zakoračio ka njemu. „To je van-nastavni program. Ne
možemo nešto posebno da učinimo, osim možda da vam pomognemo da
pokrenete peticiju, da ne targetiraju samo klince koji su u ekipama. Osim toga,
biću iskren, nisam siguran da je to tako loša ideja. Razgovarali biste sa
osuđenicima. Mislim da bi svaki tinejdžer trebao da prođe kroz to. Što više
informacija dobijete, to bolje.“
„Čak i tata?“
Nisam mogla da verujem da sam izgovorila tu reč, ali s obzirom da su sve oči bile
uprte u mene, nisam mogla sada da se povučem. Progovorila sam. Trebalo je da
stojim iza svojih reči, iako su mi se ruke tresle.
Gurnula sam ih ispod nogu.
„Šta si rekla?“ Upitao je Channing.
„Čuo si me. Želiš da vidim tatu? Čujem njegove mudre reči?“
 Channingov pogled se suzio. „Podsetiću te da sam te nedavno zvao da ideš sa
mnom da ga posetimo, tako da, da. Idi i poslušaj šta ima da kaže.“
Krenuo je da se okrene na drugu stranu, ukočenih i stegnutih ramena.
Bio je takav licemer. Mrzeo ga je više od mene.
„Da li bi trebalo da razgovaramo o onoj noći? To je ono što će mi reći. Pričaće o
tome kako se kaje.“
Channingova leđa su postala još kruća. Izgledalo je kao da rasteže ramena,
razvlačeći majicu.
Čekala sam. Želela sam da kaže nešto. Želela sam da čujem da zna za tu noć.
Nasmejala sam se. „Zar ne želiš da čuješ kako se sve odigralo te noći? Ja mogu
da ti ispričam. Ne moram da odem i vidim tatu da bih se setila.“ Polako sam
ustala, mada sam i dalje držala oborenu glavu. Imala sam osećaj kao da pričam
uspavanoj kobri. Zavodila sam ga, pokušavajući da ga držim okupiranog. Nije mi
bilo važno što je kobra bio moj brat.
Niko nije pričao o noći kada je tata uhapšen. Niko. Ja nikada nisam, a znala sam
da nije ni Channing. Čak nisam ni znala da li Channing zna šta se desilo. Ovo je prvi
put da sam to pokrenula. Koristila sam to kako bih ga bocnula. Želela sam da ga
napadnem. Želela sam da oseti bar deo bola kroz koji bih ja prošla ako se ne
budemo borili protiv tog programa.
Okrenuo se nazad pogledavši me, dok sam ja stajala čekajući.
„Bren.“
Hteo je da ga pustim. Nisam imala nameru da to uradim. Želela sam da se ta
kobra probudi. Nije mi bilo važno da li ću biti ujedena. Možda bi mi to dobro
došlo.
„Da li su ti rekli šta se desilo te noći? Možeš li to da zamisliš?“
„Nemoj.“ Udahnuo je vazduh i isto tako brzo ga izdahnuo.
Znači, znao je. Možda?
Počela sam da se prisećam, izgovarajući na glas. „Ona je umrla. Otišla je, a i ti si
otišao. Bili smo samo on i ja u kući.“
Previše jebenih godina, samo on i ja. On. Ja. Njegov alkoholizam.
„Dok je ona bila bolesna, bilo je tiho. Da li si znao to? Bilo je jezivo tiho. A onda
je umrla, i nije bilo zvukova. Ni cijuka. Ti nisi bio tu. On nije bio tu. Ona nije bila tu.
Bila sam sama, sve dok …“ Mrzela sam ovo. Mrzela sam razlaganje, uspomene,
utrnulost. Sve mi je to bilo otrgnuto. „A onda je počeo da se vraća. Sa njim i piće.
Žurke.“
Channingova vilica se stegla.
Znao je kako je to. Zbog toga je i otišao.
 „Njegovi prijatelji su počeli da svraćaju.“
Ja bih bila u krevetu. Pokušavala bih da spavam.
Mogla sam da čujem njihov pijani smeh. Zviždali bi. Vikali bi. Pljeskali bi rukama
na njihove bezobrazne šale. Smučili su mi se. I sada mi se gade.
„To je postalo ustaljeno, Channing. Svake noći je dovodio prijatelje kući. Nije
mario ko su oni, dokle god kuća nije bila prazna. Nije želeo da je oseća kao što
sam ja.“
Kao što još uvek osećam.
„Prestani Bren,“ zarežao je Channing, ali nije pogledao u mene.
Nije mogao. Video bi šta mi se dogodilo.
„U početku bi ostajao budan dok su oni bili tu. Bio je odgovoran, postarajući se
da niko ne sazna za mene. To nije potrajalo dugo.“
Počeo je da zaspiva.
Te noći, njegova najnovija grupa 'prijatelja' me probudila svojom bukom. Uvek
su ostajali u prizemlju, tako da nisam previše razmišljala o tome. Jednostavno,
morala sam da odem do kupatila.
„Nisam imala toalet papira,“ izgovorila sam na glas.
Da jesam …
„Krenula sam u kupatilo niz hodnik.“
Glupi toalet papir.
„Bren.“ Channing je čvrsto zatvorio oči. Nije želeo da sluša ovo, ali bilo je vreme.
Konačno.
„Možda je trebalo da uzmem ogrtač. Ne znam. Možda, da sam ostala u svojoj
sobi…“ Da sam imala toalet papira. Da nisam morala da upotrebim kupatilo van
svoje sobe.
Osetila sam ga kako prilazi. Hteo je da me zaštiti. Hteo je da me obavije, da ne
osećam ono što ću da kažem, ali sam ga odgurnula. Želela sam da ostanem tupa,
ali nisam mogla. Nije bilo u redu, ne ovoga puta. Ne još.
Grlo mi je bilo sveže izgrebano. „Policajci su zabeležili šta sam imala na sebi te
noći,“ rekla sam mu. „Top za spavanje i muški šorts.“
Kao da je to bila moja greška.
Kao da je bilo važno šta sam imala na sebi.
Još uvek sam osećala njihove neizgovorene optužbe. Videlo se to u njihovim
očima, način na koji su me gledali, dok sam sedela tamo prekrivena krvlju.
Morala sam da dođem do groznih delova. Nisam mogla više da ga zadržavam.
Centimetar, po centimetar, pustila sam ga i toliko sam otupela, da više nisam
osećala svoje usne.
 „Bila sam u hodniku, vraćala sam se nazad. Policajci su mi kasnije rekli da je
saznao da nekog ima tamo zato što sam pustila vodu na wc-u. Čuo me je.“
Uhvatila sam za bravu od svoje sobe. Tri koraka i zaključala bih vrata. Bila bih
unutra, bila bih sigurna.
„Pojavio se niotkuda.“
Nikada ga nisam videla. Osetila sam ga.
Pojavila se senka na stepeništu, a onda je njegova ruka bila na mojim ustima.
Odvukao me je nazad u njihovu sobu.
Bože. Zatvorila sam oči. Šta da se to desilo u njihovoj sobi? Šta onda? Kakav bi
bio kraj?
„Bren?“ Neko je povikao moje ime.
Zastao je, upravo u njihovoj spavaćoj sobi, i mora da se tog trenutka
predomislio.
„Hteo je da me siluje u maminoj i tatinoj sobi. Onda je čuo tatu, i umesto toga,
odveo me u moju sobu.“
Zatvorio je vrata i šapnuo mi na uvo: „Jebeno mu reci da si u redu i da ideš u
krevet ili ću te ubiti. Je l’ ti jasno, pičko?“
„Tresao me je dok mi je pretio.“
Naš tata je rekao da je tako znao da lažem. Nikada mu nisam rekla da sam u
redu. To je bila laž.
Ja nisam lagala.
„Rekla sam ono što mi je rekao da kažem. Ponovila sam od reči do reči.“
Ali znala sam šta mi je pored kreveta, šta bih mogla da dohvatim.
„Rekao je da će me ubiti.“ Čak i sada, u meni raste gnev. Osetila sam kako se
probija kroz otupelost.
„Čekao je dok tata nije progutao moju laž i dok nismo čuli kako odlazi.“
Čula sam očajničke korake po podu, jedan za drugim, sve dok nisu izbledeli.
Osetila sam kako moja ljudskost odlazi sa njim.
„Bacio me je na krevet. Počeo je da mi cepa odeću. Bio je u žurbi. Napipao je
svoj kondom – kako obazrivo od njega, zar ne?“
Znala sam gde mi je nož.
Na trenutak je skrenuo pažnju sa mene i ja sam dohvatila svoj nož ispod dušeka.
„Ubola sam ga. Zabila sam taj nož duboko, koliko god sam mogla, najjače što
sam mogla – baš kao što je on želeo da prodre u mene.“
Odgurnuo je moju ruku, ali sam se borila sa njim. Rvala sam se sa njim i udarala
ga u penis što sam jače mogla. Kako se prevrnuo na pod, bila sam na njemu.
„Dohvatila sam svoj nož i izvukla ga napolje.“
 Podigla sam ga iznad glave, opkoračivši tog seronju.
„A onda mi je tata uzeo nož.“
Bilo je vreme za njegov zločin.
„Ja sam htela to da uradim.“
Oduzeo mi je nož i nežnim dodirom me pomerio u stranu. Rekao mi je da idem.
„Pokušavao je da me natera da odem, ali sam znala šta će da uradi.“ Mogla sam
da osetim suze u očima. Mrzela sam ih. One su bile znak slabosti. „Prerezao mu je
grlo, a ja sam gledala sa vrata.“
Ubio ga je da ja to ne bih uradila.
Sačekala sam trenutak, a onda upitala Channinga: „Još uvek misliš da bih imala
koristi od toga da slušam kako bih ja trebalo da budem u zatvoru, a ne on?“
Moj otac je otišao u zatvor zbog zločina koji sam ja trebala da počinim.
 47. Poglavlje
Vladala je gluva tišina.
Slaba. Ranjiva. Razotkrivena. Bila sam svo troje i mrzela sam to.
Posegnula sam za svojim nožem i čim sam ga osetila, sve se vratilo u normalu.
„Da li si htela da ga ubiješ?“ Upitao je Channing.
To pitanje sam očekivala od Crossa, tako da sam pogledala u njega. On je već
znao odgovor.
Okrenula sam se ka svom bratu. „Da.“
Klimnuo je jednom. Nije ništa rekao, ali sam videla u svom bratu tamu, onu koju
sam videla u ogledalu, onu koja bi me ponekad prepala do srži.
To je bio svitac, ali je imao drugačiji sjaj kod njega. Ubilački sjaj.
Krenuo je da mi dotakne ruku, ali se okrenuo ka svojim članovima. „Moramo da
razgovaramo sa ostalim aktivnim ekipama, uputimo ih u ono što se dešava u
školi.“
Zabacila sam glavu unazad. „Mislila sam da se nećeš mešati?“
Dugo me je gledao. „Predomislio sam se. Zaustavićemo celu ovu prokletu stvar.“
Nisam znala šta da kažem. „To je sve? Ispričam ti sve to i sada iznenada hoćeš da
uradiš nešto povodom tog programa?“ Zar nije imao ništa drugo da kaže? O tati?
O toj noći?
Channingov pogled je pao na moj nož, koji sam bacila u vazduh i okrenula zglob
kako bih ga uhvatila.
„Izvukla si svoj nož, Bren.“
Zajapurila sam se.
Nežno je držao šaku na mojoj ruci, sve dok je nije spustio. Gledao me tako oštro,
tako bolno, tako uznemireno, da sam se zaledila. Zatekla sam sebe kako trepćem,
ne bih li vratila suze tako iznenađena.
Prišao je bliže, dodirnuvši mi ramena, tako pažljivo, tako nežno, kao da sam
razbijeno jaje, čije deliće drži komad trake. Spustio je glas, šapnuvši:
„Razgovaraćemo kasnije. Veruj mi.“ Privukao me sebi, sklonivši moj nož s puta, a
onda je obavio svoje ruke oko mene. „Bože, Bren.“ Drhtao je.
Ja sam – Ja sam još uvek bila zaleđena.
Spustio je poljubac na moju glavu. „Tako mi je jebeno žao.“
Grlio me još jednu sekundu pre nego što se odmakao. Čim je to uradio, palcem
je obrisao ispod oka, vlažnost koju sam tamo videla samo dva puta.
 „Zaustavićeš sve to u školi?“ Jordan se uspravio s mesta gde je bio naslonjen na
zid Mannya. Zellman i Cross su stali pored mene.
Moja ekipa je gledala u mog brata kao da je on imao odgovore na pitanja.
„Sredićemo to,“ rekao je Channing. „Ali treba da nam date malo vremena. U
redu?“
Izgledalo je kao da četiri odrasle osobe idu da obave neke stvari, a nama deci je
rečeno da ostanemo tu.
Channing i njegovo društvo su nestali iza zgrade. Moja ekipa je čekala moju
odluku. Ako bih želela da razgovaram, znali su da bih rekla nešto. Ako bih želela da
se svađam, i to bih rekla.
Cross je stao odmah do mene, zračeći nekom toplotom.
„Uz tebe smo,“ ponudio se Jordan. „Šta god da ti želiš, B.“
Želela sam da zaboravim.
„Bilo šta, osim da se sećam,“ rekla sam im.
Jordan je zapucketao prstima. „Šta kažete na dobru staru zezanciju? Poznajem
direktora i upravnika koji zaslužuju nove dekoracije na kućama.“
To je bilo detinjasto. Tako nešto bi uradili šestaci, a to nas ne bi odvelo u zatvor.
To je bilo savršeno.
„Ja sam za.“ Tako sam bila za.
Krenuli smo u naša vozila, kada su se sporedna vrata iznenada otvorila.
„Cross!“ Taz je trčala ka nama, ostavši bez daha i crvena u licu. Oči su joj bile
širom otvorene, skoro izbezumljene. Tabatha i Sunday su bile odmah iza nje,
izgledajući manje uspaničeno, ali ipak zabrinuto.
Svi smo zastali, čekajući.
Taz je zgrabila Crossa za ruku, blago dahćući. „U vezi Racea je. Alexova ekipa se
pojavila kod kuće.“
Svađa između Alexa i Racea je bila problem. Činjenica da je tražio Racea u
Crossovoj kući je bila još veći problem. To je značilo, problem ekipe.
„Kod nas?“ Upitao je Cross. „Jesi li sigurna?“
Klimnula je potvrdno, uvlačeći vazduh. „Pitali su da li si ti kod kuće. Kada sam
rekla da nisi, rekao je Raceu da bi bilo bolje da izađe napolje. To su tačno bile
njegove reči.“
Jordan se približio bliže. „Mogli su da kažu da je to porodična stvar.“
Međutim, sve to se dešavalo u Crossovoj kući.
Moglo bi doći do komplikacija ako Cross ne reaguje.
Dotakla sam njegovu ruku. „Hajde da vidimo šta se dešava. U tvojoj kući je.“
Zellman se složio. „To je tvoj dom.“
 „Ma dajte, društvo!“ Jordan je podigao ruku u vazduh. „Već imamo dovoljno
velikih problema. Ovo je svađa koju možemo da izbegnemo.“
Cross je krenuo okrenuvši se i hodajući unazad. „Onda nemoj da ideš,“ rekao je.
Upravo je uputio najgoru moguću uvredu članu svoje ekipe.
Zellman i ja smo otišli sa Crossom. Z je uskočio pozadi. Ja sam sela na suvozačevo
mesto, a Cross je startovao motor, kada smo osetili da je kamionet potonuo pod
nečijom težinom. Prozor se otvorio i Jordan je prevrnuo očima. „Dobro. I ja sam s
vama. Nemojte, jebote, opet da me vređate.“
Cross je pogledao u retrovizor, susrevši se s njegovim pogledom. Nije ništa
odgovorio, samo je krenuo.
Taz je kucnula na prozor, pa ga je otvorio.
„Ipak ćete otići tamo?“ Upitala je, još uvek izbezumljenog pogleda. Disanje joj je
bilo plitko, a kapljice znoja su se nakupile iznad gornje usne.
Tabatha je stala odmah pored Taz. „I ostali momci su tamo.“ Pokazala je prstom
na Sunday. „Naši prijatelji.“
Zellman je frknuo, naslonivši laktove na ivicu kamioneta. Nasmešio se Sunday.
„Imaš prijatelje za koje ja ne znam?“
Zakolutala je očima. „Nabacuješ mi se sada?“
„Nabacivao bih ti se i da smo u sred apokalipse.“ Namignuo je. „Napravi od
mene zombija, i ja ću ipak pokušati da te skuvam, pa te onda možda i pojedem.“
Nasmejala se i udarila ga u rame, odgurnuvši ga unazad. „Naučila sam lekciju, Z.
Prebacila sam se na starije momke. Oni su više …“ Nakrivila je glavu na stranu.
Pravila se da razmišlja o tome. „Dugotrajniji su.“
Njegov smeh je iznenada iščezao i prešao u smrknutost. „Ko? Ko je dugotrajniji
od mene?“
Dodala je, mahnuvši rukom. „Skoro niko u ovom trenutku.“
Zellman se namrštio, ali se trudio da se ne nasmeje.
„Možemo li da se vozimo sa vama?“ Upitala je Taz.
Cross je zastao, mršteći se.
„Našle smo prevoz dovde,“ nastavila je. „Samo, bilo bi lakše ako bi mogle da
uskočimo.“
Slegnuo je ramenima, pokazujući pozadi. „Uskočite pozadi, ali se držite dobro T.
vozimo brzo.“
Klimnula je glavom. Sve tri su pojurile pozadi. Zellman je spustio stranicu i
popele su se nazad. Ponovo ju je zatvorio nakon što je zgrabio Sunday za dupe.
Pokušala je da izgleda iznervirano, ali joj nije uspelo.
Čim su sve tri sele i momci zauzeli svoje pozicije, Cross je krenuo.
 Uprkos onome što je rekao, vozio je pažljivije nego obično, usporavajući pri
skretanju i čak stajući na praznim raskrsnicama jer je bilo crveno svetlo. Ostatak
ekipe se smeškao dok se zaustavljao u uličici iza svoje kuće.
Primetio je naše poglede i napravio je grimasu. „Jebote, ne počinjite.“
Jordan se nasmejao: „Dobar si ti brat, Cross.“
Cross je hodao ispred njega, izbacivši mu srednji prst u vazduh.
Ja sam išla za Crossom, bacajući pogled nazad na Jordana i Zellmana.
Devojke su ostale pozadi. Tabatha i Sunday su šaputale. Ja sam usporila, pustivši
Jordana i Zellmana da me obiđu. Osetila sam njihove radoznale poglede, ali sam ih
ignorisala.
Dok su mi se približavale, Tabatha je izgledala samozadovoljno, izbacivši grudi
napred.
„Jesi dobro?“ Taz je uskočila odmah do mene.
Tu smo kako bi spasili njenog dečka. „Zar ne bi trebalo ja tebe to da pitam?“
„Da, ali …“ Njen pogled je prešao preko mog lica. „Izgledaš umorno.“
Tabatha se smejala, gurkajući Taz laktom. „To je njen fin način da ti kaže da
izgledaš užasno,“ malo je zagolicala Taz, gledajući mene samozadovoljno. „Budi
dobra Taz. Njeni momci su ovde da spasu dan. Sećaš se?“
Ooo.
Ne.
Automatski, moja ruka se našla oko njenog vrata i hodala je unazad, sve dok je
nisam zakucala u Crossov kamionet.
„On - heej!“
„O MOJ BOŽE!“ Vrisnula je Sunday, a momci su se vratili nazad da vide šta se
dešava.
Zellman je zgrabio Sunday za ramena i krenuo da je vuče u kuću. U početku se
opirala, ukopavajući se štiklama, ali nakon što joj je šapnuo u uvo, krenula je da se
udaljava sa njim. Nastavila je da se okreće nazad grickajući svoju usnu.
Ja sam čekala, držeći svoju ruku oko Tabathinog vrata.
Nije se opirala. Bila je napeta i mirna, posmatrajući me.
Taz je uvrtala ruke ispred sebe. „Bren, nemoj. Molim te.“
Svi su je ignorisali, a Cross je stao sa moje leve, u pratnji Jordana sa moje desne
strane. Čim su prišli bliže, Taz je bila izgurana. Mogla je da me čuje, ali nije mogla
da vidi moje lice.
„Cross,“ Tabatha se pravila da krklja.
Nisam mogla da sakrijem osmeh. Čim sam je nabila uz kamionet, drastično sam
olabavila stisak. Mogla je da se oslobodi. Pravila je predstavu.
 I Cross je to znao. „Da?“ Podigao je obrvu.
Preletela je pogledom s mene na njega. „Pomozi.“ Prošaputala je promuklo.
„Molim te.“
Njegov izraz lica je bio ravnodušan i pomerio se unazad, dajući nam još malo
prostora. Prekrstio je ruke preko grudi. „Jedva da te dodiruje. Prestani da glumiš.“
„Cross!“ Sada je njen glas zvučao normalnije.
„Zašto se, jebote, uopšte obraćaš meni?“
Podigla je obrve. „Dozvolićeš joj da me dodiruje ovako?“
„Da.“ Ovoga puta je progovorio Jordan, naslonivši lakat na kamionet. Obrve su
mu se izvile. „Vi ribe treba da naučite da ekipe ne mare za pol, nije važno da li
osoba ima penis ili vaginu. Član je član.“ Pogled je prebacio na mene. „Ona je moj
član.“
„I moj, takođe.“
Tabatha je pogledala u Crossa.
Progutala je knedlu, a onda je ponovo vratila pogled na mene.
Sklonila sam ruku i napravila korak nazad. „Upozorila sam te ranije,“ rekla sam
joj lagano. „Zajebavaj se sa mnom još jednom, i naučićeš zašto sam ja u ekipi, a ti
nisi.“
Grubo se nasmejala. „Šta ćeš da uradiš -“
Ovoga puta to nije bila moja ruka, bila je Jordanova. Pomerio se tako da je
njegova ruka bila na vozilu, ali previše blizu njoj. Pritisnuo je prst uz njen vrat. Ceo
njegov stav je bio u svrhu zastrašivanja.
„Ekipa je ekipa. Naši neprijatelji su zajednički. Kako to jebeno ne shvataš?“
Jordan se nadvio nad njom, duplo veći i bar tri puta jači. Nijedan momak do sada
se nije usudio da je tretira na ovaj način.
Nije morao da kaže ništa više. Još jednom je pogledom sagledala celu ovu scenu i
neprimetno klimnula glavom. Shvatila je poruku.
Jordan se odmakao i vedro joj se nasmešio. „Nadam se da ovo neće uticati na
moju šansu da se ovog vikenda uvučem u tvoje gaćice, ali mi je drago da si u redu.
Nemoj više da se zajebavaš sa nekim od mojih.“ Krenuo je da hoda unazad ka kući.
Taz je ostala iza nas, zaleđena u mestu, pa se sklonila u stranu dok je prolazio
pored nje.
Bacio je pogled na mene. „Znam da si morala.“
Da. Zamolio me da budem fina. „Uvredila me je.“
„Znam.“ U njegovim očima nije bilo osude, samo prihvatanje. Namignuvši mi,
otvorio je vrata i ušao unutra.
„Cro-”
 Prekinuo ju je. „Uđi unutra, Taz.“
Zatvorila je usta, ali nije otišla.
„Uđi unutra,“ ponovio je.
Ugrizla se za obraz, ali je uradila ono što je tražio. Dok je odlazila, ramena su joj
bila pogrbljena. Čim su se za njom zatvorila vrata, Cross mi je klimnuo glavom.
Sada je red na mene.
Ponovo sam zakoračila napred, a Tabatha se trgnula, udarivši gornjim delom
leđa u kamionet. Odbila se, umirujući sebe.
„Hoćeš da se pojebeš sa njim.“ pokazala sam prstom u Crossa.
Malo joj se vratila boja na lice, a najviše na obraze.
„A drugi član moje ekipe hoće da jebe tebe.“ Prekrstila sam ruke. Nisam imala
nameru da ponovo spustim ruke na nju. „Reći da su stvari malo komplikovane je
potcenjivanje,“ odmahnula sam glavom. „Imam osećaj da ti je Taz pričala priče
kako sam ja fina i ljubazna, zar ne?“
Progutala je, ali je podigla glavu. Samo malo.
„Znači, ona priča sa tobom i od mene pravi divnu princezu, je l’ tako? A negde
usput, zaboravila si na svoj prvi utisak o meni – zaboravila si da se držiš što dalje
od mene. Počela si da se prisećaš koliko ti se sviđa Cross. Počela si da se prisećaš
kako je on moj super prijatelj i čula si od Taz sve te priče koliko smo nas dvoje
bliski. Međutim, ne možemo da budemo zajedno, zar ne? Jer smo u istoj ekipi.
Tako si počela da zamišljaš sebe sa njim. Jesam li u pravu?“
Oborila je pogled. „Jesi,“ rekla je.
Dovoljno sam čula.
„Nisu 'moji momci' ovde kako bi spasili dan,“ rekla sam joj. „Moja ekipa je – što
uključuje i mene. Ja nisam samo devojka u muškoj grupi. Ja sam jedna od njih. Oni
krvare. Ja krvarim. Ja sam ovde kako bih spasila dan, isto kao i oni. Je l’ ti jasno?
Obraćaš mi se kao da sam jedna od vas. Kao da sam neka jebena princeza koja ne
može da bije svoje bitke. E pa nisam. Ja sam ekipa. Je l’ me pratiš?“
Nije htela ni da me pogleda.
„Ne shvatam šta je bila tvoja namera,“ rekla sam joj. „Jesi li zaboravila kako
stvari funkcionišu?“
Još čekanja. Ovoga puta nije trajalo dugo.
„Zaboravila sam kako stvari funkcionišu.“
Da li je trebalo da je opet podsetim?
Cross je to uradio umesto mene. „Ne zajebavaj se sa nama.“
U početku je tako visoko držala glavu. Sada je izgledala kao da smo joj oduzeli
omiljenu igračku. Transformacija je bila neverovatna. Mogla bi da ode nekome
plačući, govoreći kako sam spustila svoje ruke na nju. Jesam. Nisam trebala, ali
jesam. Znala sam da je loše ono što smo uradili.
Svejedno smo uradili to.
 48. Poglavlje
Iza nas su se otvorila vrata i Jordan je povikao: „Potrebna nam je vaša pomoć
oko Racea.“
Cross i ja smo se pomerili u isto vreme, krenuvši ka kući.
„Da li ga povređuju?“ Povikao je Cross.
„Ne.“ Jordan nam je širom otvorio vrata. „Potpuno je suprotno. On povređuje
njih. Tamo je potpuni rat.“
Protrčali smo kroz kuću i izašli ispred na travnjak. Nije se šalio.
Polovinu publike u pozadini su činile novajlije i njihovi prijatelji. Drugu polovinu
je činila Ryersonova ekipa, leđima okrenuta ka ulici. Prestala sam da ih brojim.
Naša ekipa je svuda išla zajedno, a Ryersonova je bila velika – poslednje što znam,
preko njih tridesetoro – tako da nisu uvek svi bili neophodni za borbu.
Međutim, večeras, izbrojala sam skoro tridesetoro, uključujući četvoricu na
zemlji.
Race je stajao u sred svega toga, bacajući okolo članove ekipe. Nije im
dozvoljavao da ga uhvate. To je bio jedini način spasa. Čim bi ga uhvatili, sve bi
bilo gotovo. Uhvatio bi jednog i vrteo se, vrdajući i izbegavajući udarce, kako bi
uzvratio na kraju. Od pomoći je bilo to, što su oni koji su pokušavali da ga uhvate
bili jedni od najstarijih članova, što je bilo totalno pogrešno. Srednjoškolci je
trebalo da se priključe, ali sam neke od njih videla u pozadini.
Čekaj malo.
Nisu samo bili u pozadini. Oni su bukvalno stajali pozadi, s rukama u džepovima.
Njih nekoliko je držalo spremne pesnice ili su držali ruke prekrštene preko grudi.
Nisu se slagali sa onim što su ostali radili.
Jasno su to stavljali do znanja, bar jezikom ekipa.
Alex je, bio svestan toga ili ne, bio sjeban. Bilo je samo pitanje vremena.
Neki od novajlija su izgledali kao da bi rado učestvovali u tuči. Njih nekoliko je
uletelo, ali bi se povukli ako bi Ryerson prišao previše blizu. Jedan je bacio šolju
nečega na njih. Odbila se od Ryersonovog člana kao muva.
Jordan se probio kroz gužvu i samo pogledao tog lika. „Fino,“ rekao je
podrugljivo. „Baš žestoko od tebe.“
Na sam zvuk njegovog glasa, sve se promenilo.
Svi Ryersonovi su pogledali gore, a trojica koji su opkolili Racea su se odmakli
nekoliko koraka. Sve oči su bile uprte u Jordana, a zatim u sve nas. Kada su
novajlije shvatile da je tu Jordan, sklonili su se u stranu. Put je ostao slobodan, a
mi smo ušetali u sred svega kao jedno.
Raceova majica je bila sva iscepana. Sa jedne strane trupa mu se slivala krv, a
grudi su se podizale dok je pokušavao da dođe do daha. Oči su mu bile divlje, u
panici i kad je shvatio da niko ne ide na njega okrenuo se oko sebe. Malo je falilo
da podigne ruku u znak pozdrava Jordanu, ali se zaustavio.
Pogledom je preleteo na mene.
Alex je krenuo napred, dok mu je polovina lica bila u modricama, a usna
natečena. Rukom je obrisao lice, razmazujući krv. Nije primetio ili mu nije ni bilo
važno.
„Šta vi radite ovde?“ Zarežao je na nas. „On nije u vašoj ekipi.“
Jordan je pogledao u Crossa, koji je zakoračio napred. „Ovo je njegova kuća.“
Alexov pogled se suzio. „Race nije u vašoj ekipi.“
Cross se ukrutio, a zatim se opustio u borbeni stav. Bio je spreman, a Alex je
znao sve znake. „Ovo je moja kuća.“
„Pa šta?“ Alex je zahtevao. „Hoćeš da se premestimo na ulicu?“ Pokazao je na
neke iz svoje ekipe. Krenuli su na njegovog rođaka, koji je skočio nazad. „Možemo
da uradimo to. Veruj mi.“
Jedan je krenuo na Racea, koji ga je udario rukom. Teturao je unazad podignutih
ruku, spreman da se prevrne.
„Šta to radiš, Alex?“ Bilo mi je dosta svega.
Alex je odmahnuo glavom. „Jebote, Bren. Stvarno?“
„U Crossovoj si kući.“ Zadržala sam njegov pogled. „Šta da smo mi izolovali
nekog u tvojoj kući?“ Zastala sam na trenutak. „A da se nismo prvo razjasnili sa
tobom? To je stvar poštovanja, Alex. Ti ga ne pokazuješ.“
Alex je zatvorio oči. Smireno je udahnuo.
Kada je progovorio, glas mu je bio prizeman, kao da je upravo došao svesti.
„Jebote, je l’ se zajebavate sa mnom? On mi je rođak. Ovo je porodična stvar.“
„Sereš.“ Jordan se nasmejao u neverici. „Većina tvoje ekipe je ovde. Da biste
prebili jednog momka?“ Pokazao je ka klincima iza nas. „Ove drkadžije su
prevelike kukavice da bi uradili bilo šta drugo, osim da gledaju. Tridesetorica na
jednog nije fer borba.“
„Nisu svi ovde, a on je borac!“ Dodao je Alex. „Može sam da se brani.“
„Svoju porodičnu svađu si pretvorio u problem ekipe. Misliš li da bi me moja
ekipa podržala ako bih se svađao sa mojom sestrom?“
 Cross je pokazao na Taz, koja je držala skupljene pesnice ispred svog lica. Sva se
tresla, a Tabatha ju je kroz gužvu odvukla na stranu. Obavila je ruku oko nje i
privukla je bliže sebi.
Alex je odmahnuo glavom. „Zašto si ti uopšte umešan? Otići ćemo na ulicu, ako
je to problem.“ Pucnuo je prstima ka Raceu. „Hajde. Čuo si ga. Moramo da se
pomerimo.“ Okrenuo se da ide. I njegova ekipa je učinila isto.
Race nije.
Naslonio je ruke na kukove i izgledao je kao da se koncentriše kao bi umirio
disanje. Znoj mu je kapao sa lica. Obrisao ga je, skoro ljutito.
Alex je stao, okrenuvši se nazad. „Ti ne ideš?“
Race je zabacio glavu unazad, dok mu je adamova jabučica iskočila. „A šta ti
misliš?“
„Znači, ti kažeš da to mora da bude ovde?“
Race nije komentarisao, još uvek pokušavajući da uspostavi disanje.
Alex je pokazao prstom na njega. „Čuo si ga,“ rekao je Crossu. „Mora biti ovde ili
nigde drugde.“
Cross je ponovo zakoračio napred. Sada je već u potpunosti bio spreman za
borbu, skoro rame uz rame sa Raceom. Podigao je ruku. „Odjebi odavde ili ovo
definitivno nije više porodična stvar.“
Napetost se udvostručila, obuzimajući sve.
Alex je izgovorio neku kletvu, prolazeći rukom kroz kosu. „Hoćeš da ovo postane
stvar između ekipa? Brojniji smo.“
Na Crossovom licu se nazirao smešak, pre nego što se vratio stari izraz lica. „Znaš
šta mi mislimo o izazovima.“ Nasmejao se. „Mi živimo za to sranje.“
Svi smo se pomerili kako bi stali uz Racea.
Ako Alex krene, krenuće na sve nas.
„Ovo je sranje!“ Alex se razmahao rukama. „Ovo je porodična stvar.“
„Trideset Ryersonovih članova na jednog normalca.“ Stomak mi se zgrčio od
besa. „To nije porodična tuča. To je masakr.“
Alex je počeo da se smeje. A onda nije mogao da se zaustavi. Podsetio me na
hijenu. Uperio je prstom u mene. „Zanimljivo je da to čujem od tebe. Uradio sam
mnogo stvari, ali nikada nisam izboo nožem svog direktora.“
Mi smo podvukli liniju.
On ju je upravo prešao.
Izvukla sam svoj nož, okrenuvši ga ka njemu. Alex se momentalno fokusirao na
njega.
„Je l’ misliš na ovaj nož?“ Promrmljala sam.
 Rugala sam mu se. Znao je to.
Oči su mu postale hladne. „Blizu si da pređeš granicu -“
„Ti si je već prešao. Uvredio si me. Nakon toga nema povratka.“
Krajičkom oka sam mogla da vidim Tabathu. Još uvek je tešila Taz, prelazeći
šakom niz njenu nadlakticu.
„Ljudi moraju da prestanu da me podcenjuju,“ rekla sam, okrenuvši se ka njoj na
trenutak. „Već postaje dosadno.“
Njena ruka je zastala na pola puta. Trepnula je, a zatim nastavila da je trlja. Nije
imala druge reakcije.
„To je na tebi, Alex. Ostani i bori se sa nama ili odlazi.“
Svi smo bili spremni za pokret.
Race je rukom obrisao lice, a onda zauzeo borbeni stav. Još uvek se znojio i
krvario, ali su mu ramena bila zabačena unazad.
„Prekinuli su prvu rundu,“ rekao je. „Jesi li spreman za drugu rundu, rođače?“
Alex se suzdržao da ne zareži. Fokusirao se na mene. „Ti nas isečeš i šta onda?
Policajci će znati. Bićeš optužena.“
Zamalo nisam ostala otvorenih usta. „Je l’ to bila neka šala?“
„Samo je očajan,“ rekao je Race.
Alex je neprijateljski pogledao svog rođaka. „Nema šale, rođače. Ali svejedno,
znaš kakvi su policajci. Oni pretpostavljaju sranja. Mogli bi da pretpostave da je
Bren isekla jednog od mojih.“ Slegnuo je ramenima. „Šta misliš o tome? Teško je
reći tačno ko je radio šta u velikoj tuči. Ti ćeš biti optužena, zar ne? Mogla bi da
odeš pred sud? Možda čak i u zatvor.“
Kao da sam doživela deža-vu. Ovaj drkadžija mi je pretio – isto kao Sunday, isto
kao Tabatha. Isto kao i svih prethodnih puta kada je Alex zaboravio gde mu je
mesto.
Ali ovoga puta je zaista zabrljao.
Žamor se širio njegovom ekipom. Prvih nekoliko nije moglo da veruje šta su
upravo čuli. Gledali su jedan u drugog, odmahujući glavama.
Pretivši onime što je znao, implicirajući da će saznati – to je bilo cinkarenje.
To je kršenje pravila broj jedan svih ekipa.
Niko ne cinkari, niko.
Odmahnula sam glavom. „Ti više nisi naš problem, Alex.“ Bacila sam pogled na
njegovu ekipu. Povlačili su se, a on to nije čak ni primetio. Povukli su se na ulicu.
On je bio skoro sam. Njih nekoliko je već išlo ka svojim autima, mada su se neki
zadržali.
Nisam imala sumnje da će jedan jedini sastanak učiniti da se predomisle.
 Alex je ispao. A ja sam uživala u tome.
„Plima se jebeno brzo vraća, ha?“ Pokazala sam prstom iza njega.
Okrenuo se kako bi pogledao, a sva borbenost je prosto iscurila iz njega.
„Društvo?!“ Krenuo je za njima. „Šta to radite? Vraćajte se ovamo!“
Ignorisali su ga. Njih nekoliko koji su ostali podigli su ruke. Jedan po jedan, svi su
krenuli.
Bilo je tiho dok smo posmatrali njihova vozila kako odlaze.
Ryerson ekipu su vodili Ryersonovi godinama. Pitala sam se koje bi bilo njihovo
novo ime. Bilo bi pogrešno ne imati Ryerson ekipu, a onda sam pogledala u Racea.
On bi mogao da ih vodi.
Kao da je pročitao moje misli, pogledao je u mene, potpuno iscrpljen. Videla sam
tu i bes, tamu, mržnju koja tinja. Ne, on ih ne bi vodio.
Okrenula sam se ka Alexu. „Pretiti da ćeš ocinkariti nekoga je isto kao da
priznaješ da si cinkaroš.“
Zaurlao je, nasrnuvši na mene.
Nož mi je bio spreman, ali su Cross i Jordan stali ispred mene.
Nisu ga udarili, samo su ga odgurnuli.
Jordan mu se uneo u lice. „Pipneš li jednog od nas, mrtav si. Muka mi je više od
tvojih sranja.“ Zamahnuo je rukom ka ulici. „Ova tuča je gotova. Ti si gotov. Odlazi
odavde.“
Alex je zatvorio oči. Još uvek je u njemu bilo nasilja, ali nije mogao više ništa da
uradi. Ruke su mu bile vezane.
Pogledao je pravo u svog rođaka. „Tvoja majka nikada neće pronaći posao ovde.
S njom je gotovo. Već odavno je tako.“
„Prokletniče!“ Eksplodirao je Race, projurivši pored Crossa i Jordana. Oni su ga
uhvatili i gurnuli ga nazad, ali je izbacio ruke preko njih, još uvek pokušavajući da
se dočepa Alexa. „Jebi se. Jebi se i ti i cela tvoja porodica.“
Pretpostavljala sam da je neko konačno rekao njegovoj mami za njenu buduću-
bivšu jetrvu.
Alex je krenuo ka svom vozilu. „Ma, da. Naučićeš šta znači razbesneti jednog
pravog Ryersona, Race. Srećno s tim.“ Otvorio je svoja vrata.
„Srećno s tim što ćeš biti poznat kao drukara!“ Povikao je Race za njim. „Nadam
se da ćeš ostati iznad zemlje duže od mene!“
Alex je upalio svoj kamionet i odvezao se, isturivši srednji prst u vazduh.
Volela bih da se nasmejem na Raceove poslednje reči, ali nisam mogla.
Cinkaroši stradaju.
Jeza mi je prošla kroz telo.
Nikada do sad nisam čula za cinkaroša u ekipama, a volela bih da nisam ni sada.
 49. Poglavlje
„Jesi li dobro?“ Upitao je Jordan.
Samo što nije tresnuo Racea po leđima, ali je zadržao udarac, pa je to više bilo
tapkanje.
Race mu je uputio smešak, a zatim se presavio stenjući. Oslonio je ruke na
kolena.
„Race!“ Taz je dotrčala do njega.
Provukla je glavu ispod njegove ruke i ispravila se, pomažući njemu da učini isto.
Race je ponovo zastenjao, držeći se za bok.
Dva momka su pritrčala, jedan je zamenio Taz, a drugi je pridržao Racea sa
slobodne strane. Ona ih je pratila, skupivši obrve zabrinuto. Ugrizla se za usnu,
dok je pokušavala vrhovima prstiju samo da dotakne Raceova leđa, kao da joj je to
jednostavno bilo potrebno. Momci su išli pravo unutra, a čim je Race bio smešten
na stolicu za kuhinjskim stolom, Taz je izvukla kutiju za prvu pomoć.
Moja ekipa je stajala oko stola, spremna da pomogne. Mi smo imali naš način
ukazivanja prve pomoći, ali pošto je Taz klečala ispred Racea, bilo mi je jasno da je
ni krdo konja ne bi odvuklo od njega. Njena usta su bila ravna linija, kada je
odlučno počela da mu čisti rane.
Cross je izvukao stolicu blizu Racea i seo. „Hoćeš preživeti?“
Race je počeo da se smeje, ali su mu pokreti izazivali bol, pa je jauknuo. Opsovao
je, odmahujući glavom. „Dođavola, Alex.“ Uzdahnuo je. „Da, preživeću.“
Jordan i Zellman su seli za sto. Ja sam bila zadovoljna time što sam se naslonila
na zid. Tabatha i Sunday, kao i nekoliko drugih devojaka su stajale okolo u kuhinji,
u slučaju da Taz zatreba nešto. Neki od sportista su se takođe zadržali, ali niko od
njih nije mnogo pričao.
To je bio rezultat tuče ekipa – bez obzira da li je počela tako ili ne. Ovo je bio
trenutak kada bismo se mi pregrupisali. Razgovarali bismo. Imali bismo debatu,
izvlačeći zaključke na koji način, zašto i šta će se sledeće desiti.
Ovakvi sastanci su me oduvek zamarali. Cilj je bio da se zaštitimo od budućih
pretnji, što je obično značilo još borbe.
Ali ovi momci – zvani normalci u našem svetu – nisu izgledali umorno. U
njihovim očima su bili pomešani strahopoštovanje, strah i radoznalost. Bili su
gladni za još. Mi oko stola smo ih ignorisali.
„Hoćeš li da nas uputiš oko čega ste se potukli?“ Upitao je Cross.
 Race se zgrčio.
Taz je pogledala gore. „Izvini.“ Vratila se nazad čišćenju.
Race se grubo nasmejao i prosiktao. „Možda mi je slomljeno rebro, Taz.“
„Znam.“ Ipak nije prestala. „Imaš ovde žestoku posekotinu. Moram da je očistim
pre nego što odemo u bolnicu.“
Svi smo se trgli pri spominjanju bolnice.
Bolnica je podrazumevala pitanja, a ta pitanja su ponekad podrazumevala i
policiju. Neka hvala.
Pogledala sam okolo. Niko od ljudi u kuhinji izgleda nije bio zabrinut zbog
odlaska u bolnicu. Nisu imali razloga. Njih nisu smatrali problematičnim.
Sve mi se okrenulo u stomaku.
Nisam želela da budem ovde. Bilo je previše ljudi, previše mišljenja, previše
pitanja, previše svega. Osećala sam kako me sve pritiska.
Prostorija je počela da me guši.
Izvukla sam se, pokušavajući da odem tiho. Nisam htela da ostali brinu, ali
morala sam da izađem. Čim sam zakoračila napolje, udahnula sam noćni vazduh i
skoro istog trenutka, moj stomak se smirio. Krenula sam ka bazenu, kada sam čula
Crossov glas iza sebe.
„Hoćeš li sada da razgovaraš?“
Zaprepastila sam se. Nisam shvatila da me pratio. Okrenula sam se i videla
njegovo lice u polusenci.
Zaustila sam da odgovorim, a onda sam samo pogledala u njega. Zaista,
pogledala. Kao i u spavaćoj sobi, osetila sam kako sam skinula još jedan veo sa
očiju. Ušao je u ulogu koju do sada nije želeo, a ja sam znala da to ima u sebi.
Bio je vođa.
Bio je sve ono što su drugi rekli da jeste. Bio je bolji od svih nas zajedno.
I bio je tako prokleto predivan.
Posegnula sam rukom, dodirnuvši mu bradu. „Zašto mi je trebalo toliko dugo da
prihvatim sve ovo?“
Prišao mi je. „Jer te zaslepeo moj dobar izgled.“ Nagnuo se napred, njuškajući mi
vrat. Nizao je lagane poljupce, poslavši trnce kroz moje telo.
„Ti si samo ljudsko biće,“ dodao je, prevlačeći rukom uz moja leđa. „Nisi mogla
da vidiš od sunčevog sjaja.“
Glasno sam se nasmejala, što se završilo cviljenjem, dok su njegove usne
nastavile da istražuju moju vilicu, pa niže niz vrat.
Osetila sam kako mi noge klecaju i uhvatila sam se za njega – da se stabilizujem i
samo da ga dodirnem.
 Obavio je ruku oko mojih leđa, ali se onda povukao. „Ne ovde.“ Zgrabio me za
ruku. „Hajde.“
Bez reči, pošla sam za njim.
Bez reči, pošla bih za njim bilo kuda.
Poveo me oko svoje kuće. Skočili smo na prednji trem, pa preko male ograde na
sprat, a na kraju kroz prozor u njegovu spavaću sobu. Skoro da smo se kretali
zajedno, bila sam odmah korak iza njega. Poznavala sam ovu rutu kao svoj dlan,
pošto sam se toliko puta pela ovuda, dok su mu roditelji još uvek bili budni u
prizemlju.
Krećući se tiho i smireno, on je zatvorio vrata sobe zaključavši bravu.
Ja sam zatvorila prozor, a onda smo ostali samo nas dvoje.
Nije gubio vreme. Lica protkanog neverovatnom požudom, upleo je svoje ruke u
moju kosu, a njegove usne su se obrušile na moje.
Ne znam da li je to bilo zbog slike tridesetorice na jednog ili saznanja da su svi iz
moje ekipe znali moju tajnu, ali osećala sam se malom. Bila mi je neophodna
potvrda od njega, od nas, od svega ovoga između nas… Ili možda samo nisam
želela više da se osećam malom, jadnom.
Možda nisam želela da osećam da je to mogao biti jedan od nas. Jedan protiv
tridesetorice. Baš to se desilo u ovom gradu i ovom svetu – preživeli smo.
Svejedno, on je gurao sve iz mene, zamenivši to dobrim.
„Cross,“ disala sam, uplićući prste oko njegovog pojasa na farmerkama.
Zadržao je vazduh.
Zabacila sam glavu, a njegove usne su se našle na mom vratu.
Žudela sam za njim i čim se priljubio uz mene podigla sam nogu. Zakačila sam se
za njega i iskoristila to kako bih ga pribila još čvršće uz sebe. Pomerio me unazad,
pritisnuvši me uza zid i počeo da se kreće, trljajući se o mene.
Još jednom sam zajecala.
Ovaj momak – provlačeći prste kroz njegovu kosu, okrenula sam glavu i njegove
usne su pronašle moje. O Bože. Ovaj momak.
Zašto mi je trebalo toliko dugo. Cross je na to uvek imao spremnu šalu, ali me je
to pitanje mučilo. Nešto me blokiralo, nešto što je vezano za mene. Nije u pitanju
Cross.
Rukom me je uhvatio za potiljak i držao me, a usnama istraživao moje, izazivajući
talas potrebe u mom telu. Negde u mojoj podsvesti se čuo mučan glas. Nije
govorio ništa – ne još – ali sam ga osetila. Želeo je nešto da mi kaže, ali nisam
mogla da ga čujem. Ili možda nisam želela. Možda sam bila previše uplašena. Bilo
je nečeg u meni, kao da sam se suzdržavala…
 Pošto se Crossova ruka podvlačila pod moju majicu i stigla do grudi, prestala sam
više da razmišljam o tome. Šta god to bilo, moje oči su sada bile otvorene i,
jebote, više nije bilo povratka nazad.
„Hmm?“ Cross je zastao, pogledavši me u oči.
„Ništa.“ Privukla sam ga sebi, obrušivši svoje usne na njegove.
Nisam želela da ikada bude daleko od mene. Ikada. To bi bilo pogrešno.
„Ovaj osećaj je previše dobar,“ podigao je glavu.
Htela sam da ga zaustavim, ali nisam.
„Je l’ tako?“ Upitala sam, stenjući pomalo.
Klimnuo je glavom, dok su mu oči postajale tamnije. Krenuo je da me poljubi, a
ja sam brže-bolje požurila da ga preduhitrim.
Potrajalo je dugo, kada je ponovo podignuo glavu. Oči su mu bile sjajne, lice
pomalo crveno, ali pravi dokaz suzdržavanja sam mogla da osetim među nogama.
Da sam posegnula rukom dole, otkopčala svoje farmerke i pomerila donji veš u
stranu… U roku od dve sekunde bio bi u meni. Samo jedan potez i bili bi jedno.
Ugrizla sam se za usnu, pokušavajući da se setim zašto je to bila loša ideja.
Odozdo smo čuli Jordanov glas. „Zna li neko gde su otišli?“
Umirili smo se. On je vikao, punim glasom, pa je gužva bila glasnija od nas.
Trenutak kasnije, čuli smo korake ka gore.
Pauza.
Pa još koraka, koji su se približavali njegovoj sobi.
Zadržala sam dah, osetivši otkucaje svog srca u ušima, ali Cross se nije odmakao.
Njegove ruke se nisu opustile, a nisu ni moje.
Koraci su se zaustavili ispred vrata. „Druže!“ Pokucao je Jordan. „Jeste li tu?“
Cross se suzdržao da ne opsuje, smestivši jednu ruku iza mog vrata, dok je on
podigao glavu ka vratima. „Razgovaramo.“
„Jesi li ozbiljan?“
„Da. Odlazi.“
Pritisla sam usne na Crossov vrat, dok je on prelazio rukom niz moja leđa.
„Pričate o ekipi?“ Jordanov glas je zvučao uzdržano.
„Pričamo o Bren.“ Gledajući u mene, Crossov osmeh je bio pomalo opak.
Odmahivala sam glavom, ne mogavši da zadržim smeh, pa sam spustila pesnicu
na njegove grudi. Uhvatio ju je, otvorio i spustio dlan na svoje grudi.
Duboko sam udahnula. Njegovo srce je kucalo istom brzinom kao i moje.
„Pa, dobro. Mi svi odlazimo.“
„Čućemo se kasnije.“
„Bren?“
 Sranje. Moram da progovorim.
Pokušala sam da stabilizujem svoj glas kako bi zvučao normalno. „Molim.“
„Jesi li dobro?“
„Jesam. Ja, ovaj…“
Cross je spustio usne na moje uvo, šapnuvši. „Šta si pričala kod Mannya, o tvom
tati.“ A onda je počeo da me gricka.
Umalo se nisam istopila, a kolena su počela da mi klecaju.
„Vezano je za ono što sam rekla ranije. Jednostavno, moram – potrebno mi je
vreme sa najboljim prijateljem, razumeš?“
„Da.“ Uzdahnuo je Jordan. „Taz hoće da odvede Racea u bolnicu, a Z i ja idemo
sa devojkama. Potresene su. Malo ćemo ih tešiti, ako razumete šta mislim.“
Cross je frknuo, zabacujući glavu unazad. „Želim vam dobru zabavu i da povalite
nešto.“
Jordan se nasmejao. „Da, da. Vidimo se društvo.“ Lupnuo je jednom po vratima,
pozdravivši se, a onda je krenuo niz hodnik, dole.
Cross je čučnuo, uhvatio me oko nogu i bacio na krevet.
Sledio me je, obrušivši se na krevet skoro iste sekunde. Rukama je klizio uz moj
vrat, prolazeći prstima kroz moju kosu, a onda se sagnuo i usnama pronašao moje.
On je zahtevao, a ja sam mu odgovorila. Nisam mogla ništa drugo. Ovaj momak
– učinila bih sve za njega.
Ubrzo smo čuli ostale kako kreću – odlazeći koraci, kako prelaze travnjak.
Napolju su se čuli glasovi, zatim otvaranje i zatvaranje vrata na vozilima. Popalili
su se farovi, neki od njih su osvetljavali njegovu sobu, sve dok napokon nisu svi
otišli.
Ostali smo samo mi. Mi i njegov krevet.
Zastao je, podignuvši glavu. „Jesi li i ti htela da ideš u bolnicu?“
Nasmejala sam se. „Šališ se, zar ne?“
Uzvratio je osmeh. „Da.“
Ovo je ono što sam želela. On. Ja. Sami. Jednostavno sam ga želela.
Želela sam da se oslobodim oklopa koji sam morala stalno da nosim. Sa njim sam
to mogla i ovo je taj momenat. Bila sam samo devojka u naručju dečka, u koga je
već bila zaljubljena.
Posmatrao me je i prešao rukom niz moju kosu, a onda mi dlanom obuhvatio
lice. Prešao je palcem preko mog obraza. „Želim te. Bože.“ Zastenjao je, prislonivši
opet svoje usne na moje. „Želim te.“
Prošaputala sam: „Onda me uzmi, jer i ja želim tebe.“
 Oči su mu plamtele, stapajući se sa mojima, tamne, žestoke i moćne. Usnama je
dotakao moje, dok je njegova ruka klizila u moje farmerke.
Glava mi je pala unazad. Preplavili su me zadovoljstvo i žudnja. „Sranje, Cross.“
„Hmm?“ Usnama se spustio niz moje grlo. Dotakao je mesto baš tamo gde je bila
glavna arterija, gde je pumpala krv, i počeo da sisa.
Osetila sam njegovu ruku na svom stomaku. Lagano je klizio na gore, povlačeći i
moju majicu. Istegla sam se, upijajući taj osećaj, dok je istraživao moje telo,
svlačeći moju majicu. Nosila sam sportski grudnjak, ali je i to skinuo sa mene. Istog
trenutka, njegove usne su bile na meni. Ljubio me je, lizao, kušao. Uživao je u
meni.
Svaki deo mene je bio omamljen. On se postarao da svaki osećaj bude još
bogatiji, jači, da me obuzme u potpunosti sve dok ne zadrhtim u njegovim
rukama.
„Cross.“ Uhvatila sam ga za majicu. Želela sam da je skinem. Odmah. Očajnički.
Uhvativši je za kraj, povukla sam je ka gore, dok se Cross povukao unazad,
pomogavši mi da je se otarasim. Zastao je, baš tu, čvrsto se smestivši između
mojih nogu, otkopčanih farmerki i bez majice. Mogla sam da ga vidim pod uličnim
svetlom. Bacalo je savršen sjaj kroz zavese, taman toliko da vidim sve njegove
obrise. Pridigavši se, počela sam da ga ljubim. Ljubila sam mu grudi, putujući na
dole, zastajkujući i istražujući na isti način kako je on to uradio meni.
Naterala sam ga da drhti, stenje, uzdiše.
A kada nisam mogla više da čekam, kada je pulsiranje bilo tako jako da sam
mogla da ga osetim, kunem se, spustila sam ruke na njegove farmerke.
„Bren?“
Pogledala sam gore. „Da.“
To je sve što je bilo potrebno.
Gurnuo me nazad na svoj jastuk i legao preko mene, stapajući svaki centimetar
svog čvrstog tela sa mnom.
Podigla sam nogu, a on ju je uhvatio, obmotajući je oko svog struka. Jedan
pokret i bila sam bespomoćna pred njim. Držao me u mestu, nastavljajući da mi
sisa vrat. Ubacio je jedan prst, a zatim mu dodao i drugi i nisam mogla ništa drugo,
osim da se ugrizem za usnu. Bila sam gotova. Bila sam izvan realnosti, izgubljena u
ovoj vožnji.
Unutra i napolje.
Njegovi prsti su nastavili u istom ritmu.
„Cross,“ zajecala sam.
 Došla sam do njegovih usta i pritisnula svoje usne na njegove. Njegovi prsti su
ponovo prodirali. Osetila sam blagi pritisak sa njegovih usana, a onda je opsovao
kroz dah. Izvukao je prste, ali je brzim pokretom podigao i moju drugu nogu oko
svog struka. Zaključala sam noge oko njega, dok je on otkopčao šlic. Nagnuo se
otvorivši fioku i čula sam zvuk cepanja omotača kondoma.
Zastao je, zadržavši se iznad mene, tačno na samom ulazu. „Jesi li sigurna?“
Otvorila sam oči i videla ga kako visi nada mnom. „Jebote, ulazi unutra.“
Pogled mu se smračio i gurnuo je unutra.
Kliznuvši do kraja.
Dahtala sam. Konačno.
Bio je u meni.
Čekao je da se prilagodim, rastežući me, i uz blago režanje iz grla, počeo je da se
kreće u meni. U početku polako, uhvativši me za ruke, preplićući prste sa mojima i
pritisnuvši ih uz moju glavu. Nigde drugde ne bih želela da budem.
U ovom trenutku, osetila sam više nego ikada u životu. Moje telo je bilo
preplavljeno zadovoljstvom, dok je prodirao unutra, klizio napolje, zastajao i
ponovo se vraćao unutra.
Moji kukovi su se kretali sa njim kada je počeo da ubrzava. Napregla sam se kako
bih osetila svaki njegov centimetar. Želela sam ga što dublje u sebi. Jebote, osetila
sam ga u svom stomaku.
„Jebote, Bren.“ Spustio je ruke na moje kukove i držao me čvrsto. Počeo je da
prodire malo jače, malo grublje. Moj užitak je samo rastao - šibao je kroz mene,
čineći da se osećam grozničavo, ali nisam mogla ništa drugo osim da se prepustim.
Želela sam jače. Želela sam grublje. Želela sam da zauvek ostane u meni.
Dok sam prelazila noktima niz njegova leđa, duboko je zarežao i počeo da se
zabija u mene.
„Cross!“
Spustio je ponovo usne na moje. Njegov jezik je bio unutra, a ja sam se otvorila
za njega, osetivši ga na oba kraja.
Uleteo je u mene, a kada je usporio, osetila sam da svršava baš u trenutku kada
je orgazam protutnjao kroz mene. Kretali smo se zajedno, dok su nam se tela
naprezala da budu bliže nego što je to bilo moguće.
Talasi užitka su prolazili kroz mene, a Cross me je držao sve dok moje telo nije
prestalo da drhti. Ostavljajući nežne poljupce na mojim usnama, zatim na čelu,
lagano se izvukao iz mene.
Prešla sam rukama preko njegovih grudi, osetivši kako se trese nada mnom.
Ovo je bilo neočekivano, ali đavolski dobro.
 Bilo je vrelo. Bilo je brzo. Bilo je – podigao je pogled, a ja sam posegnula da
dotaknem njegove usne. Bože, te usne. Kako je moguće da već žudim za njim? Već
sam želela da ga ljubim, da ga imam ponovo u svom naručju, da osetim njegove
ruke svuda na svom telu.
„Svetog li sranja,“ uzdahnula sam.
Naslonila sam čelo na njegove grudi, a on se nasmejao pomazivši me po ruci.
Ostao je bez daha isto kao i ja. „Možeš to da ponoviš opet.“
Svukao je kondom i bacio ga u kantu za otpatke u uglu, a onda je legao pored
mene. Sklupčao se uz mene, držeći me čvrsto.
Podigao je glavu, pogledavši u mene istim onim mračnim očima.
Jednim prstom mi je dotakao stomak mrmljajući. „Ne mrdamo se iz ovog
kreveta.“
I ja sam to želela. „Bez rasprave. Slažem se sa tim.“
„Dobro.“ Spustio je poljubac na moje rame, sklonivši nežno pramen kose za vrat.
Osetila sam lepljivost među nogama i koliko god da nisam želela da se mrdnem,
morala sam. „Trebalo bi da se sredim.“
Klimnuo je glavom, provlačeći rukom kroz kosu. „U redu.“ Seo je, dok sam se ja
izvukla iz kreveta i otišla do njegovog kupatila.
Kada sam se vraćala, nakon što sam navukla jednu od njegovih čistih majica,
njegov telefon je zavibrirao sa poda. Sagnuo se uzevši ga, a ekran mu je osvetlio
lice.
„Taz je,“ rekao je. Prelistao je prstom preko ekrana. Iskucao je poruku. „Race je
dobro. Ona će ostati sa njim. Svi ostali su otišli do Mannya.“ Stigla je još jedna
poruka. „Neko je video i Alexa tamo.“
„Moramo da idemo.“
„Čekaj.“ Cross je zgrabio moju ruku. Čitao je još tekstualnih poruka. „Jordan je
rekao da sačekamo. Oni se zabavljaju sa normalcima, ali će obratiti pažnju na
Alexa, ako bude tamo. Neće krenuti na njega.“ A onda je počeo da se smeje,
spustivši svoj telefon na noćni stočić.
„Šta je bilo?“
„Zamolio me da te držim podalje. Još uvek se nada da ima šanse kod Tabathe
Sweets.“
Tipični Jordan. Nasmejala sam se. „Naravno.“
Cross me ponovo privukao sebi, prelazeći rukom niz moju ruku i zagrlivši me oko
struka. Prstima je prelazio na gore pod moju majicu. „To znači da imamo celu noć
samo za nas.“
Kao i celu kuću.
„Gde su ti roditelji?“
Iscerio se podmuklo. „Koga briga, jebote?“
 50. Poglavlje
Kašalj je trebalo da me upozori.
Cross nikada nije bio bolestan, a ja nisam kašljala. Ali nije. Samo me je probudio.
Bila sam previše pospana da obradim tu činjenicu. Otvorila sam jedno oko i videla
Crossa kako spava, okrenut licem ka meni. Bio je napola sklupčan u loptu, bez
jastuka pod glavom. Njegove duge trepavice… Ispružila sam ruku, prateći liniju
njegovog lica.
Oduvek sam to mislila, ali sada je to bilo sasvim sigurno: imao je toliko
potencijala. Bio je pametan. Bio je zgodan. Bio je zabavan. Mogao je da prati, ali je
bio vođa. Bio je moj vođa. Pogledala sam niz njegovu jaku vilicu pa sve do mišića
koji su se pomerali sa takvom lakoćom, dok je disao. Bio je savršeni primerak
predvodnika.
Bio je moj. Eto to je bio.
„Jesi li završila sa piljenjem u Crossa, Bren?“
I Cross i ja smo reagovali u isto vreme. Okrenula sam se, dohvativši jednom
rukom posteljinu, a drugom svoj nož. Cross je skoro preskočio preko mene.
Jordan je sedeo za Crossovim radnim stolom, ali je Cross ipak skočio na njega.
Nije mogao da se zaustavi čak ni nakon što je video ko je. Obojica su pali na pod, a
Cross se prevrnuo dočekavši se na svoja kolena. On je trebalo da predvidi ovo i
obuče ponovo svoje bokserice, ne ja. Ja sam na sebi imala donji veš, ali on me
nagovorio da pustim grudi da dišu slobodno.
„Jordane!“ Cross je skočio na noge, dišući ubrzano, što je činilo da dođe do
izražaja svaki mišić na njegovim grudima i stomaku. Podigao je ruku, ali se
zaustavio. Pogledao je u Jordana, a zatim u mene. Spustio je ruku. „Sranje.“
Jordan se nije smejao. Bio je ozbiljan i izgledao je zabrinuto.
„Šta se desilo?“ Upitala sam.
„Obuci se, Bren.“
„Jordane –“ počeo je Cross, pokazujući na mene.
Jordan ga je presekao, odmahujući rukom: „Baš me briga za to.“
Dohvatila sam svoj top i obukla ga, a zatim i farmerke. Nisam mogla da nađem
grudnjak, ali u tom trenutku to nije ni bilo važno. Nešto nije bilo kako treba.
„Šta se desilo?“ Upitala sam ponovo.
Jordan je oklevao, bacivši pogled na Crossa. „Možda bi trebalo da sedneš zbog
ovog?“
 Niko nije seo.
Prešla sam rukom preko lica. „Samo nam reci, Jordane.“ Pogledala sam u
otvorena vrata.
„Nema nikog ovde,“ rekao je Jordan. „Zellman je u bolnici.“ Hteo je da kaže još
nešto, ali se zaustavio. Zatvorio je oči i, kao da se smanjio, postavši pola onog
momka što je obično bio.
„Jordane.“ Tiho ga je upozorio Cross. „Samo kaži.“
Otvorio je oči, pogledavši prvo mene. Na sekundu je izgledao bledo, te sam
krenula ka njemu. Imala sam osećaj kao da želi da mu priđem bliže, ali to uopšte
nije ličilo na njega.
„Race je sinoć otišao u bolnicu. Bio je tamo sa tvojom sestrom.“
„Da. Znali smo to,“ mrštio se Cross. Prekrstio je ruke preko grudi, dok su mu
bicepsi poigravali pri svakom pokretu.
„Svi smo otišli do Mannya. Čuli smo da je Alex tamo.“
„I to smo znali.“
U grlu mi se stvorila knedla. „Zašto je Zellman u bolnici?“ Ne bi otišao tamo kako
bi bio sa Raceom. „Racea bi otpustili sinoć. Njegove povrede nisu bile tako
ozbiljne.“
Jordan je nastavio kao da nisam rekla ni reč. Više nije gledao ni u jedno od nas.
Blenuo je u jednu tačku na zidu. „Alex je bio kod Mannya. U početku.“
„U početku?“ Upitala sam.
„Pio je. Brandon nije hteo da ga služi, ali je dobio bocu viskija. Pio je pozadi.
Heather ga je tražila nekoliko puta, ali se sakrio od nje. Brandon ga je konačno
našao i izbacio ga napolje.“
Zatim je pogledao u Crossa. Oči su mu bile tako čudne, umalo sam ostala bez
daha. Bile su sumorne i ranjive.
Bolne. Bile su bolne.
Osetila sam u sebi šaputanje, poziv. Imao je u sebi istu onu tamu koju sam ja
osetila, i kao na znak, osetila sam je kako želi da izađe napolje. Želela je da se
uzdigne i zaštiti me.
Odgurnula sam je.
Jordan je udahnuo, a zatim progovorio neuobičajeno mekim glasom. „Ja sam bio
sa Tabathom. Zellman je igrao bilijar. Zabavljali smo se i nismo obraćali pažnju. Svi
smo mislili da će Alex otići kući i odspavati.“
Ali nije.
Mogla sam da predvidim kako će sve ispasti.
Uhvatila sam se za čelo, osetivši nadolazeću glavobolju. „Koga je povredio?“
 „Racea su sinoć otpustili iz bolnice, pa ga je Taz odvela do hotela u gradu. U onaj
gde je odseo sa mamom.“
Ako je išao peške kući, hotel bi mu bio na polovini njegove rute.
„O, ne.“
Ne, ne, ne.
Znala sam šta će da kaže.
Race nam je pomogao toliko puta.
Mi smo ga odbacili, nismo mu verovali. Ali on je nastavio da nam pomaže.
A sada ovo…
Potonula sam na krevet. Alex je već povredio svog rođaka. Race bi bio slab, ili
možda čak pod lekovima, opijen. U bolnici su mu verovatno dali nešto protiv
bolova. To bi ga uspavalo.
Bio je bespomoćan.
Plašila sam se najgoreg.
A onda je Jordan pogledao u Crossa. „Povredio je Taz.“
Pogledala sam gore.
Taz.
Rekao je Taz.
Ne Race.
Taz.
Skočila sam na noge. „Cross.“
Cross je već bio na nogama, dok se nad njim nadvijala tama. Progutao je, a u
njegovim očima sam videla tako jasan pogled, kao nikada do sad. „Šta joj je
uradio?“
Jordan je sada govorio brže, ispruživši ruku, kao da bi mogao umiriti Crossa. „Ne
znam tačno u kojoj meri, ali ona je u bolnici. Z je sa njom.“ Zastao je. „Kao i tvoji
roditelji.“
Cross je klimnuo glavom, kao da je to već znao.
Jordan je nastavio: „Oni su bili na nekom putu. Zvali su ih iz bolnice. Stigli su pre
sat vremena. Ja sam…“ Pokazao je ka stolici za radnim stolom. „Čekao sam koliko
god sam mogao.“
„Šta si čekao?“ Cross se nasmejao, već na ivici histerije. „Da se naspavam?“
Jordan se ispravio do svoje pune visine. „Da pustim pandure da oni prvo
popričaju sa Alexom.“
Prvo.
Pogledala sam u Crossa. On i Jordan su gledali jedan u drugog, razumejući se u
potpunosti.
 Cross se zatim okrenuo ka meni i ja sam to osetila. Počelo je od nožnih prstiju,
koji su se grčili, a onda je krenulo uz moje noge. Uvuklo se između njih – tamo gde
je ne tako davno bio on, pre nego što smo zaspali – a onda je ispunilo moje grudi.
Spustilo se niz moje ruke, čineći da mi prsti utrnu, i nastavilo svoj put gore. Moj
vrat. Potiljak. Na kraju, sve je bilo obavijeno.
Bila sam spremna. Znala sam šta bi Cross uradio i pružila sam mu svoj nož.
Pogledao je u njega i odmahnuo glavom.
Obukao se, navukavši farmerke i crnu majicu bez rukava.
Izašao je iz sobe.
Pratila sam ga. Jordan je pratio mene.
Cross je otišao do kancelarije svog oca. Čula sam otvaranje ormara i nekoliko
bip-ova, a on se ponovo pojavio – sa 9mm u svojoj ruci.
 51. Poglavlje
Čekali smo tri sata.
Tri sata da Alex bude u pritvoru, da bude ispitan, a zatim pušten uz kauciju. Tri
jebena sata jer je povredio Taz.
U međuvremenu, mi smo dobili kompletnu priču.
Zellman je bio sa Raceom u bolnici i preneo nam to na putu ka policijskoj stanici.
Rekao nam je preko telefona, da se Alex pojavio kada ga je Taz odvela do hotela.
Njegova mama je ostala u bolnici da završi dodatnu papirologiju, pa ga je Taz
dovezla kako bi mogao da odspava.
Pojavio se Alex.
Pijan. Drogiran. Besan.
On i Race su počeli da se tuku, a on je u jednom trenutku zamahnuo iz sve
snage, udarivši Taz umesto Racea.
Nije bio svestan da to nije njegov rođak, pa ju je udarao ponovo i ponovo.
Race ga je odgurnuo, ali šteta je već bila učinjena.
Polomljen joj je levi obraz, kao i donja vilica. Zubi su joj netaknuti, ali će morati
da joj žicom fiksiraju usta na deset nedelja.
Deset.
Nedelja.
Ovo nije trebalo da se desi.
Ne jednom normalcu. Članu ekipe, da. Mi smo jurili tako nešto. Mi smo se
pretplatili na to. Pretplatili smo se znajući za rizike. Ali porodica. Prijatelji? Jebote,
ne. Oni se nisu pretplatili za to.
To je bilo pogrešno.
Alex mora da nestane.
O tome sam razmišljala dok sam sedela između momaka u Jordanovom
kamionetu.
Vozili smo se okolo po Roussou. Čekali smo da saznamo gde bi mogao biti Alex, a
to je bio Zellmanov posao. On je pratio Alexa u stopu. Čim je saznao gde se
zadržao, rekao nam je, a on je trebalo da se vrati do Taz i ostane sa njom.
„Jesi li siguran da nećeš da proveriš kako ti je sestra?“ Jordanov glas je bio tih,
dok je skretao levo, na istom mestu već pedeseti put tog jutra.
Neprestano smo kružili kroz Roussou, čekajući, napeti, jednostavno… Nije bilo
reči koje bi opisale ovo jutro.
 Razmišljajući o tome, kroz mene je prošla ista ona jeza koja me obuzima otkako
smo izašli iz kuće.
Bilo je tu besa.
Bilo je bola, neobjašnjivog bola. Griže savesti. Opet besa. Ubilačkog besa. Blaga
hladnoća koja mi izvire iz kostiju – gad za osvetom, zbog onog što je učinjeno
ranije.
Cross je izvadio pištolj, ali ga je Jordan zgrabio, govoreći: „Nema šanse, čoveče.“
„Jordane.“ Cross ga je gurnuo uza zid. Uzeo mu je pištolj nazad. „Dođavola – ne
znaš!“
„Je l’?“ Spustio je ruke na Crossa, zastao, pogledao u mene, a onda ga gurnuo
nazad. „Moja sestra je skoro bila silovana, ti drkadžijo. Silovana! Da, naravno da
prokleto znam, a te noći je Z uzeo pištolj iz mojih ruku.“
Namrštila sam se.
Jordan se nasmejao, zazvučavši izbezumljeno, skoro kao i Cross. Pogledao je u
nas. „Niste znali to, zar ne? Niste vi jedini koji imaju tajne u ovoj ekipi.“ Ispružio je
ruku, držeći je mirno. „Z mi tada nije verovao, a sada ja ne verujem tebi. Daj mi
jebeni pištolj, Cross.“
Cross nije ništa uradio. Stajao je blenuvši u Jordana, sve dok – ja sam bila
skamenjena u mestu sve vreme – konačno ga nije predao.
Jordan ga je zgrabio na brzinu i iza leđa ga dodao meni.
Ja sam zakoračila napred, uzevši ga, dok je moj pogled ostao na Crossu.
Bože.
Usta su mi se osušila.
Ona je bila i u njemu. Ona ga je pokrivala, štitila, učinivši ga otupelim, kako bi
osetio ono što sam ja imala u sebi tako dugo.
Zastala sam, i bez razmišljanja, spustila sam dlan na njegove grudi. Njegovo srce
je snažno kucalo, prenoseći to i na mene, i nismo bili samo on i ja tu. Kunem se da
sam je osetila. Zaista je bila u njemu. Podelila sam se na pola – neko me je
rastrgao na dva dela, i to tako sporo, da sam čula pucanje svake tetive, osetila
cepanje dok se svaki krvni sud nije otvorio.
Zagrcnula sam se.
Ako sam to osetila, stojeći pred njim, gledajući ga u oči i osetivši njegovo srce –
nisam mogla da idem tamo. Nisam smela. Ne još. Umesto toga, prošaputala sam,
stojeći blizu, sve dok nije naslonio svoje čelo na moje: „Samo se suzdrži.“
Srce mu je kucalo tri otkucaja u isto vreme, a on je grubo klimnuo glavom. Zatim
je zatvorio oči, a grudi su mu se podizale dok je punio pluća. Bio je pod kontrolom.
Za sada.
 Jordan me kucnuo u lakat, na šta sam se ja trgla.
Trebalo bi da požurimo.
Otišao je sa mnom nazad do plakara Crossovih roditelja.
Jordan je uzeo kutiju za pištolj i doneo je dole. Još uvek je bila otvorena. Ja sam
stavila pištolj unutra. Jordan ga je ponovo zaključao, a ja sam ga vratila nazad.
Jordan je bio odmah iza mene, maltene dišući mi za vrat. Na delić sekunde sam
bila preplašena, da je Cross uzeo drugo oružje i otišao na svoju ruku, ali nije.
Morala sam da stanem, bar na sekund, taman toliko da Jordan progunđa jer je
umalo naleteo na mene, a onda sam nastavila dalje.
Crossove oči su bile mračne i skoro bezdušne, ali je bio fokusiran na mene.
Suzdržavao se.
Uzela sam ga za ruku, ispreplićući nam prste i ja sam bila ta koja nas je povela
napolje. Ja sam nas vodila do Jordanovog kamioneta. Ja sam donela odluku da,
umesto dvoje napred, a jedno pozadi, svo troje budemo zajedno. I ja sam bila ta
koja je odlučila kada je Jordan ušao u vozilo i pitao: „Kuda?“
„Samo vozi.“
Cross nije želeo da ide do Taz. Ne dok se ne pozabavi Alexom. Svi smo to znali,
tako da nismo ni insistirali. Zbog toga je Zellmanov zadatak bio da ostane tamo,
sve dok ne bude obavešten da je Alexov advokat u stanici. Kako je znao, ko ga je
zvao, nisam znala. Nisam ni pitala. Niko nije.
Moj telefon se oglasio, vrativši me u sadašnjost, dok sam sedela između ove
dvojice.
Durrantova kuća.
Druga poruka: Alex je ušao uz pomoć ključa.
Suvih usta, oznojenih dlanova, ubrzanog pulsa, odgovorila sam mu: Đavole ne
pevaj dok ne vidiš.
„On je u Durrantovoj kući,“ rekla sam. „Tamo nema nikog.“
Jordan je samo klimnuo jednom i okrenuo se.
„Jesi li mu rekla da se vrati kod Taz?“ Upitao je Cross.
Isključila sam svoj telefon i stavila ga u džep, osetivši tu zaključanu kutiju od
pištolja pored svojih stopala. „Šifrovala sam. Biće nečujan dok se ne vidimo.“
Durrant je bio član Ryersonove ekipe i očigledno jedan od najodanijih Alexovih
prijatelja. Ili to, ili…
Jordan je gunđao. „Koliko se sećam, mislim da su Durrantovi van grada. Neko iz
porodice je umro. Sweetsova mi je to rekla sinoć. Pomenula je to, jer je bilo priča
o žurci koja je trebala da bude tamo.“
U sekundi sam udahnula i istom brzinom izdahnula.
 Vozili smo se, kako bi Cross upucao ovog momka.
Da, oduzeli smo mu pištolj kod kuće, ali ga je vratio samo nakon što je Jordan
obećao da će ga držati u kutiji dok ne stignemo do Alexa. Išli smo sa Crossom jer
smo ekipa, jer mu tako čuvamo leđa, ali u ovom trenutku, znajući šta je želeo da
uradi, znajući kuda ga mi vodimo – nisam to želela.
Nisam želela bilo šta od svega ovoga.
Sve ovo je pogrešno.
Ovo je bio deo života u ekipi koji nisam želela.
Osetila sam udarac stvarnosti, shvativši da nisam baš u potpunosti bila član tog
trenutka, ali ne. Zajebi to. Ja jesam ekipa.
Jesam.
Cross je bio zagledan pravo ispred sebe, oborenog pogleda, bezizražajnog izraza
lica, zbog čega me je podilazila jeza niz kičmu.
Znala sam da treba da progovorim ili ću ga izgubiti.
Uhvatila sam Jordanov pogled. Podigao je obrve, dajući mi znak. Napravio je
grimasu. Bilo je kratko, ali sam znala da je uz mene.
Jebiga.
U redu.
U dnu stomaka je počeo da mi se nakuplja ledeni stah, ali sam morala da
pokušam. Morala sam.
„Volim te, Cross.“ Glas mi je drhtao.
Jordan je popustio pedalu, okrenuvši glavu ka nama istog trenutka.
„Nastavi da voziš.“ Crossov glas nije drhtao. Znao je šta ću da kažem.
Jordan nije, usporivši još više.
„Nastavi jebeno da voziš, Jordane!“
Jordan je čekao moj znak, posmatrajući me. Neprimetno sam klimnula glavom, a
on je ponovo pritisnuo gas. Ovoga puta sam ja morala da govorim. Nateraću ga da
sluša.
„Mallory je zamalo bila silovana, pa nismo ubili tog momka.“
„Trebali smo,“ ispljunuo je Cross.
Jordan se trgao.
„Ne, taj tip se sam predao. Alex je već prošao isto.“
„I napolju je uz kauciju.“ Cross je bio tako krut, tako napet. Prislonio je svoju
glavu uz moju. Oči su mu plamtele. „Zbog čega misliš da će odslužiti svoju kaznu?
Sjebao joj je glavu. Polomio joj je vilicu. Polomio joj obraz. Ima potres mozga.
Mogla bi da ima trajno oštećenje. Mogla bi da ima poteškoće do kraja svog života
– mi to jebeno ne znamo. Zbog čega misliš da ne treba da plati za ono što je
učinio?“ Blenuo je u mene.
Osetila sam udarac sa svakom rečju koju je izgovorio.
„U tom slučaju, ako iko zaslužuje da ga povredi, to bi trebalo da bude Taz.“
Jordan se iskezio, ali sam ga ignorisala.
Cross je frknuo. „Ma, da. Trebalo je da povedemo Mallory zajedno sa nama na
ono brdo. Sećaš se te večeri? Znam da voliš da presediš takve tuče, ali jebote,
Bren. Mislio sam da si na našoj strani. Mislio sam da si uz mene.“
Čula sam njegovu optužbu.
Ledeni strah je strujao kroz mene.
Čula sam njegov bol.
„A šta misliš da radim?“ Izgorela sam, glas mi je pukao. Grudi su mi bile teške.
Svaka vena se razvukla, želeći da eksplodira. „Ja sam ovde zbog tebe, znam da ne
želiš da čuješ ovo, ali moraš.“ Okrenula sam se njemu, licem u lice. „Ubićeš
nekoga. Od toga ne možeš da pobegneš! Ti. Ne on. Ne taj drkadžija. Ti, Cross!“
Nagnula sam se napred, skoro se naslonivši na njega. Uhvatila sam ga za majicu i
unela mu se pravo u lice. „Moja mama je mrtva. Moj tata je u zatvoru. Moj brat
nije uz mene od moje osme godine. Tu si bio ti. To si, dođavola, bio ti celog mog
života.“
Prodrmala sam ga svakom svojom rečju.
Ostao je nem, ali me je gledao pravo u oči. Slušao me je.
Ovoga puta je on slušao mene.
„Hajde da ga prebijemo. Molim te,“ prosiktala sam. „Hoćeš da plati? Nateraj ga
da živi sa onim što je uradio. Isprebijaj ga tako da ne može da hoda. Uradi to.
Samo nemoj da ga ubiješ.“ Zvonilo mi je u grudima. Celo telo mi se treslo.
Naslonila sam čelo na njegovo. Jedva da sam dotakla njegove usne. „Ako povučeš
taj okidač, ja gubim sve. Gubim tebe. Ne mogu da te izgubim.“
Kamionet je skretao, usporavajući. Bili smo na zemljanom putu.
„Taz te gubi,“ dodao je Jordan, napetog glasa. „Povređuješ svoju sestru. Opet.“
Cross se nije pomerio.
Nije se odmakao.
Nije posegnuo za mnom. Nije uzeo moje ruke u svoje. Nije povukao svoje lice
nazad.
Sedeo je tako, kao stena. Bio je kao beton, i spolja i iznutra.
Izgubiću ga.
Neće se predomisliti, i shvativši to, uradila sam jedinu stvar koja mi je pala na
pamet. Uvukla sam mu se u krilo. Obavila sam svoje ruke oko njegovog vrata i
sklupčala noge i tek onda – onda – se pomerio. Privukao me rukama uz sebe
ostatak puta.
Držao me blizu, a ja sam podigla glavu. Spustila sam usne na njegovo uvo i
prošaputala: „Molim te, ne ostavljaj me. Volim te.“
Ponavljala sam to, ne govoreći ništa drugo.
Ali on je ćutao.
Ništa nije govorio.
Samo me je držao, kao da se oprašta.
A onda smo se zaustavili ispred Durrantove kuće.
 52. Poglavlje
Nikada neću zaboraviti tu kuću.
Svaki delić okrnjene farbe. Svaku pukotinu u trotoaru. Svaki korak duž staze, pa
kroz ta vrata. Nikada neću zaboraviti to dvorište niti veštačko jezero u njemu.
Temperatura mi se urezala u pamćenje.
Bilo je vruće. Bilo je neprirodno vruće. Moja majica se zalepila za Crossove grudi.
U vazduhu se osećao slatkasti miris, mešajući se sa našim znojem. Primetivši to,
setila sam se i osetila jezu.
Tog dana sve je bilo pogrešno.
Obično sam ja bila mračna. Cross je bio moja svetlost. Danas smo zamenili uloge.
Na neki način i to je bilo pogrešno.
Jordan je jedini bio razuman.
Zellman čak i nije bio tu.
Sve to. Sve pogrešno.
Sve to mi je palo na pamet pre nego što je Cross otvorio vrata. Nisam se
pomerila s njegovog krila, ali to nije bilo bitno.
Čak je i škripa vrata bila pogrešna. Obično su bila nečujna. Ni muva se ne bi čula.
Jordan bi psovao zbog toga. Bio je neprikosnoven kod održavanja svog vozila. I to
mi je palo na pamet, dok je Cross izlazio iz vozila, noseći me u rukama. Postavio
me na noge, gledajući me pravo u oči sve vreme, kao i uvek.
Onda je posegnuo rukom iza mene.
Dodirnuo me grudima. Okrznuo me rukom, zakoračivši nazad s kutijom od
pištolja u ruci.
„Cross –“
„Ne!“ Pogledao je preko mog ramena. „Oboje.“
Jordan je izašao sa svoje strane, ostavivši otvorena vrata.
„Ozbiljan sam. Ovo je moja odluka.“ Pogledao je u jedno, pa u drugo. „Ili ste sa
mnom ili niste. Koje od to dvoje?“
„Kada postaneš jedan od nas, moraš da pristaneš na tri zakletve.“
„Naterao si me da obećam tri zakletve,” rekla sam.
Ignorisao me je, vadeći pištolj.
„Alo!“ Zgrabila sam ga za rame, odgurnuvši ga. „Slušaj me!“
„... hoćeš li se ponašati prema nama kao prema svojoj porodici?“
 Podigla sam se, sve dok telom nisam dodirivala njegovo. „Smatram te
porodicom.“ Obuhvatila sam mu lice rukama. „Ti si meni porodica više nego bilo
ko drugi.“
Počeo je da zatvara oči.
„Nemoj!“ Pukla sam. „Gledaj me! Ako ćeš da uradiš to, moraćeš da me pogledaš
pre nego što odeš.“
Tresao se, drhtao i ponovo otvorio oči.
Pritisak koji sam osećala u sebi je malo popustio. Delić onog ledenog straha se
malo zagrejao, samo malčice. Ali ne dovoljno. Dođavola, ne dovoljno.
„Hoćeš li se boriti za nas, kao što bi se mi borili za tebe?“
„Treba da se borim za tebe, kao što bih volela da se ti boriš za mene, i ja se
borim za tebe. Borim se za tebe jer si ti ja. Mi smo jedno, želeli mi to ili ne. Ja te
volim. Volim te.“
Bila sam mu tako blizu, da sam usnama okrznula njegove, a svaka reč mi je
vibrirala kroz telo, sve do prstiju.
Nisam mogla da mu pustim lice. Nisam mogla da se odvojim od njega, kao da
sam bukvalno bila u stanju da ga sprečim da se pomeri.
Osetila sam njegove pokrete, kako vraća pištolj za pojas svojih pantalona, a onda
je spustio ruke na moje. Bio je nežan, ali me je pomerio unazad.
„Bren.“ Dotakao je dlanom moj obraz. „Pusti me da uradim ovo. Moram.
Dotakao je Taz. Nastavlja da dira tebe. Ja ne mogu – ovo mora da bude završeno.“
Telo mu se ukočilo. Ponovo je spustio ruke na moja ramena.
Nameravao je da me odgurne od sebe, da se odmakne i da ode.
„Želim da umrem,“ zaplakala sam.
Zastao je.
Izvukla sam poslednji adut koji sam imala.
„I poslednje, hoćeš li nam oprostiti kao da smo jedno?“
Osetila sam njen dodir na leđima. Bio je nežan i pun ljubavi, i osetila sam kako
njena snaga prodire u mene. Nije me bilo briga šta mi je bilo ko rekao. Osetila sam
njeno prisustvo tako jako, kao i onda kad me je držala pre nego što sam napunila
devet. Osetila sam njenu toplotu. Namirisala sam njen cvetni parfem.
Nisam je više osećala u sebi, ne na taj način. To se promenilo te sekunde, tog
dana. Tražeći Crossov pogled, videvši koliko je bio pogođen, više je nisam videla ni
u njemu.
„Bren?“ Zagrcnuo se, pokušavajući da me pročita.
„Zbog toga idem u moju kuću. Idem da je vidim, ali zato što želim ponovo svoju
majku.“
 U meni se srušio zid. Sve se rasipalo.
Morala sam to da kažem. Jednostavno sam imala potrebu.
„Želim nazad svog oca – onog kakav je bio pre nego što je pio, pre nego što je
ona otišla, pre nego što je Channing otišao. Želim da sve bude kao pre, pre nego
što sam morala da izbodem tog tipa da bih ga sprečila da me siluje.“
Duboko sam udahnula i zadržala dah. „Ništa od toga ne mogu da imam ponovo,
tako da je jedini način da ja umrem. Ti me sprečavaš u tome. Ti me zadržavaš
ovde. Ja se borim za tebe svakog jebenog dana svog života! Zar ne shvataš to?!“
Obuzeo me je bes, odgurnuvši sve ostalo. Protutnjao je preko svega toga i
iznenada sam bila razjarena.
„Briga me šta se dešava u tvojoj kući. Briga me koliko želiš da ubiješ Alexa. Briga
me koliko si povređen. Povredi više. Neka tebe bude briga više. Pozabavi se time
više. Nastavi da prihvataš sve, trpiš, uzvraćaš i dođavola nastavi dalje, jer to je ono
što ja radim!“
Sve mi se zamaglilo.
Nisam videla dobro.
Posegnula sam za pištoljem.
Cross je rukom dohvatio pištolj, ali sam se ja okrenula leđima, otevši mu pištolj.
Nije mogao da ga zadrži i čim je bio slobodan, bacila sam ga, što dalje i što jače
sam mogla.
Cross je opsovao i krenuo da me zaobiđe.
Udarila sam ga bokom i gurnula ga nazad. „Ne! NE!“
Odgurnuo me je unevši mi se u lice. „Ovo nije tvoja odluka!“
„JEBI SE!“ Udarila sam ga. Udarila sam ga još jednom. „To je zato što si moj. Ti si
MOJ!“ Počela sam da ga mlatim, pesnicu za pesnicom u grudi.
Borila bih se sa njim svim svojim snagama.
Ja sam član ekipe. Za mene, to je bilo to.
Iza sebe sam čula krckanje šljunka. Čula sam Jordanov glas kako kaže: „Evo.“
Cross me pomerio u stranu, ispruživši ruku.
Predao me je Jordanu, dok je Jordan predao njemu pištolj.
Ostala sam otvorenih usta. „Št –“
Jordanova ramena su potonula, a oči su mu bile sumorne. „To mora da bude
njegova odluka.“ Pomirio se s tim.
„Št –“
„Žao mi je.“
Nisam znala ko je to rekao, ali Jordan me je uhvatio s leđa, obuhvativši me
rukama.
 Nakon toga sve je bilo kao usporen snimak.
Srce mi je iskočilo iz grudi.
Borila sam se protiv Jordanovog stiska. Šutirala sam ga, uvrtala se, pokušavala da
se izvučem iz njegovih ruku. Ništa od toga nije uspevalo i on se srušio na zemlju
zajedno sa mnom, obmotavši svoje noge oko mojih, tako da ne bih mogla ni na taj
način da ga povredim.
Bila sam tako jadna, kao crv koji se migolji i gledala sam Crossa kako ulazi u tu
kuću s pištoljem u ruci.
Čekala sam.
Ništa.
Čekala sam još duže.
Još uvek ništa.
Cross je ušao u tu kuću, i… ništa.
Nije bilo vike, pucnja, čak ni borbe. Samo ista ona tišina koja me je pratila gde
god da odem, s kim god da sam. Uvek je bila tu.
Umirila sam se i na kraju rekla: „Alex bi nas čuo.“
Njegove ruke su se stegle oko mene. „Sranje.“
Pustio me je i oboje smo se podigli, trčeći ka kući.
Stigla sam prva, provalivši kroz ulazna vrata. „Cross!“
Unutra su sva svetla bila pogašena. U kući se osećala hladnoća, kao da niko nije
živeo ovde. U deliću sekunde spazila sam slike na zidu. Složenu ćebad preko
kauča. Mali roze ranac na podu, odmah pored veće crne torbe. Patike za tenis
složene pored zida. Male svetlucave patike pored njih. Klavir u jednom uglu
dnevne sobe. Sto sa mozaikom od pločica. Kuhinjski pult sa gomilom pošte, kesa
sa hlebom čiji je jedan kraj bio savijen, činija sa pomorandžama odmah pored.
Aparat za kafu u ćošku. Tacna sa malim šoljama za kafu koje idu u aparat.
Vitrina sa šoljama.
Vazduh je bio ustajao.
Ljudi su živeli u ovoj kući, ali to nije ono što sam ja osetila.
Osećala se hladnoća – kao smrt.
„Ovamo!“ Čuo se Crossov glas niz hodnik.
Trčali smo od vrata do vrata dok ga nismo našli, u kupatilu van hodnika.
Alex je pao na pod, sa bočicom pilula i viskijem pored sebe, dok mu je glava
visila. Telo mu je već bilo bledo.
„Sranje.“
To je rekao Jordan, ali ja nisam prepoznala njegov glas.
 Cross nije stajao iznad njega sa pištoljem. Pištolj je bio na podu pored njegovog
stopala, kojim je šutnuo pilule i bocu u stranu i proveravajući Alexov puls.
Povikao je preko ramena. „Idi po kamionet. Moramo da ga vodimo. Bolničari
neće stići ovamo na vreme.“
Hteo je da mu spase život.
I Jordan i ja smo ostali paralizovani na sekundu, pokušavajući da sagledamo
stvarnost.
Cross je pogledao gore i povikao: „ODMAH!“
Jordan je udario o ram vrata, iskoristivši ga da se odgurne i naglo skrene, pa je
otišao.
Jebote.
Jebote.
Jebote.
Moj puls je ponovo rastao, ali ovo je bilo nešto drugačije.
Cross se susreo sa mojim pogledom. „Jedva diše, ali diše. Puls mu se usporava.“
Klimnula sam glavom, dok mi je grlo oticalo. Nisam mogla da progovorim, ali
sam se nadvila nad njega i gurnula tri prsta niz Alexovo grlo.
Njegovo telo se trgnulo.
Cross se pomerio unazad dajući mi prostora.
Viknula sam na njega: „Otarasi se toga. Odmah.“ Klimnula sam ka pištolju.
Uzeo ga je, uguravši ga opet u svoje pantalone.
„OVDE!“
Jordan je uskočio unutra i dok sam ja još uvek prstima pokušavala da nateram
Alexa da povrati, on i Cross su ga podigli. Svo troje smo se kretali zajedno, držeći
Alexa na boku dok smo trčali kroz kuću. Postarali smo se da nigde ne udari
glavom o zid ili vrata, i čim smo ga ugurali pozadi u kamionet, Cross i ja smo
uskočili gore.
Jordan se trčeći vratio unutra, izašavši s rukama punim ćebadi. Zatvorio je zadnju
stranicu, bacivši nam ćebad.
„Jordane.“ Cross mu je predao pištolj.
Jordan ga je uzeo, a zatim uskočio unutra.
Imala sam sekundu da zgrabim jedno ćebe i stavim ga pod Alexovu glavu,
pridržavajući krajeve. Krenuli smo. Jordan je pojurio odande, isprskavši blatom
polovinu Durrantovog dvorišta.
Ne sećam se vožnje do bolnice. Sigurna sam da je bila opasna, luda i divlja.
Sigurna sam da smo s vremena na vreme leteli pozadi jer Jordan nije usporavao.
Vozio je kao da treba da spasi nekom život.
 Nije me bilo briga što mi je ruka polovinu vremena bila u Alexovom grlu. Sećam
se olakšanja koje sam osetila kada je konačno počeo da povraća.
Sećam se da sam pogledala gore i susrela Crossov pogled nad Alexovim telom i
koliko mu je bilo drago što ga spašavamo umesto da ga sahranjujemo.
Sećam se da sam još jednom videla mog Crossa.
Onda smo stigli u bolnicu.
Otvorila su se vrata u hitnoj službi. Izašao je bolničar, izbečenih očiju i počeo da
viče preko ramena. Otrčao je pozadi zajedno sa Jordanom, i svi smo pomogli da
izvučemo Alexa do ivice kamioneta, kada su stigla kolica. Krenula sam sa njim sve
dok mi isti taj bolničar nije dotakao ruku.
„Mi ćemo dalje.“ Klimnuo je glavom ka svima nama. „Hvala vam. Verovatno ste
mu spasili život.“
Sa njim su bile još dve medicinske sestre i ugurale su Alexa unutra, gde su se
susreli sa doktorom.
Znala sam da ću uvek pamtiti taj osećaj – stojeći tamo, gledajući za njima, sa
mojim društvom odmah uz mene.
Osetila sam se živom.
 53. Poglavlje
Medicinska sestra nas je odvela do sobe gde smo mogli da se istuširamo i
presvučemo.
Bila sam prilično sigurna da je to bila prostorija za osoblje, a ja sam sedela na
klupi okružena ormarićima, kada su se vrata otvorila.
„Bren?“
Cross je ušao unutra. Ja se nisam ni pomerila.
Pre sat vremena smo bili na putu da ubijemo Alexa. Pre pola sata smo se trkali
kako bi ga spasli. A sada, nisam znala. Jednostavno, nisam znala. Sve je bilo kao u
vrtlogu.
„Hej.“ Kleknuo je pored mojih stopala, spustio šake na moje noge i blenuo u
mene. „Hej.“ Dotakao mi je bradu, podigavši je kako bi nam se pogledi sreli. „Jesi
li dobro?“
„Hteo si da ga ubiješ.“
Klimnuo je. „Da. Jesam.“
Nije bilo griže savesti. Nije žalio zbog toga. Nije bilo ni srama.
„I ubio bih ga, da je imao stav, da me je prokleo, da je pokušao da se bori sa
mnom. Bih. Znao sam šta ću da uradim i neću da te lažem. Povukao bih taj
obarač.“
„Šta te je nateralo da to ne uradiš?“ Provukla sam prste kroz njegovu kosu.
„Ti.“ Da je moguće, njegove oči bi mi se nasmešile. Bile su tople i iz njih je izbijala
ljubav. „Kada sam ušao tamo, nije bio borben. Pokušavao je da se predozira.“
„Kako znaš to?“
Izvukao je savijeno parče papira. Bilo je izgužvano, sa tragovima krvi. Cross ga je
odmotao i dao ga meni. „Ostavio je poruku.“
Znam da postoje ljudi koji dolaze po mene, a ja nisam imao nameru da je
povredim. Kunem se. Oko za oko. Sam ću to da uradim, da vi ne morate. Kraj
priče – Alex
Pogledala sam gore, a Cross je uzeo poruku. Savivši je, vratio ju je nazad u džep.
Zatim je ustao. Uzeo me za ruku, povukavši me nagore, i obmotao svoje ruke oko
mene, privijajući me čvrsto uz sebe.
Bilo je gotovo. Za sada.
Biće tu pitanja, verovatno i sumnji oko toga zašto smo ga mi našli, ali svejedno
nije bilo dokaza.
 Cross je spustio poljubac na moj vrat. „Bože, volim te.“ Sekundu kasnije se
nasmejao, stežući ruke. „Shvataš li da nikada nismo u potpunosti imali ovaj ‘volim
te’ momenat, zar ne? Ti si to rekla na putu ka Durrantovoj kući.“
„Rekla sam jer sam se nadala da će to nešto da promeni.“
Uhvatio me za potiljak i izmakao se unazad, tek toliko da može da me vidi. „I
jeste. Nemaš pojma koliko. Jeste, Bren.“ Onda me privukao sebi, grleći me nežno.
Prelazio je usnama preko mog čela i uzdahnuo. „Sve što si rekla, i ja mislim isto.
Sada to govorim. Sve, Bren. Kada tebe boli, mene boli. Kada ti krvariš, ja krvarim.
Kada se ti smeješ, ja se smejem. Ako si ti srećna, i ja sam srećan. Maltene je
smešno, koliko smo zapravo isti. Tako je već neko vreme. Sada je samo zvanično.
Ti i ja smo sada mi i ne želim da bilo šta to pokvari. Bilo šta.“
Gurnula sam ga laktom. „Pored onog što si zamalo uradio?“
Zastao je, a onda se njegovo telo opustilo. Spustio je glavu na moje rame.
Spustio je nekoliko poljubaca, dok su mu ruke klizile niz moja leđa, uvlačeći se pod
moju majicu. „Mogao sam da ga ubijem, da ti nisi bila tamo i da nisi rekla sve ono.
Jednostavno, mogao bih.“ Zastao je, s usnama na mojoj koži. „Možda si me ti
spasila.“
Možda.
Nadala sam se.
Naslonila sam glavu na njegovo rame, prolazeći prstima kroz njegovu kosu.
Sve sam mu rekla. Jordan je znao sve.
Ovo je bilo… Nisam znala kako da se osećam. Moji zidovi su srušeni. Bila sam
razotkrivena, ali nisam ludela zbog toga. Naprotiv.
Osetila sam se snažno.
„Jesi li dobro?“ Odmakao se, pitajući još jednom. Njegove oči su odavale
mekoću. Naslonio je čelo na moje, spustivši ruke na moje bokove. „Još uvek želiš
da umreš?“
„Ja –“ odmahnula sam glavom. „Rekla sam sve ono, a tebi i dalje to nije bilo
važno.“
Podigao je glavu, mršteći se. „Bren?“
„Svakako si otišao tamo.“
„Nije baš bilo tako.“
„Bilo je.“ Krenula sam da se odmičem. Počela sam da shvatam kako sam se
osećala. Ponovo sam osećala taj bes, tu izdaju. „Ogolila sam sve svoje zidove i
ništa. Ipak si otišao.“
„Da sam ga ubio, ti misliš da bih i ja otišao. To se ne bi desilo.“
„Ti ne razumeš.“
 „Bren –“
„Nemoj!“ Pukla sam, odmaknuvši se nazad. „Ja sam htela da ubijem tog tipa u
mojoj spavaćoj sobi. Ja sam nameravala to da uradim.“
Pokušao je da dopre do mene, ali sam se izmakla koračajući unazad, dok nisam
udarila u ormariće iza sebe.
„Bren. Ma daj.“
Podigao je ruku, ali sam ga blokirala, odgurnuvši ga. „Prestani!“
Pao je unazad, a pogled mu je postao mračan. Bio je tih.
„Moj otac je u zatvoru jer je on ubio tog tipa, a nije to uradio zato što je želeo.
Ubio ga je, jer nije želeo da ja to uradim, a nameravala sam.“ Rukama sam
pritisnula glavu, vrteći je s jedne strane na drugu. „Ja sam u haosu, Cross. Mislim,
sranje. Sjebana sam, a taj tip – ono što je moj otac uradio je samo jedna polovina.
Da si ti uradio ono što si želeo…“
Nisam znala da li mogu uopšte da završim tu rečenicu. Nisam znala da li želim da
mu natovarim to na vrat, ali to je bila istina. Glas mi je pukao. „Ne znam da li bi
tada za mene bilo povratka. Da si ga ubio, da si završio u zatvoru, zaista ne znam
šta bih uradila.“
Nisam pravila dramu. Nisam plakala. Samo sam govorila istinu.
Cross je to znao. Razumeo je koliko smo jedno drugom bili potrebni.
Brzo sam shvatila dubinu svega toga – koliko bih bila sjebana da on nije tu.
„Ti si moje sidro,“ rekla sam mu. „Ako ti odeš, idem i ja. To je toliko
jednostavno.“
Nije mi odgovorio, samo me je privukao sebi i zagrlio me oko vrata. Pribivši glavu
uz mene, disao je: „Isto važi i za mene.“
Tako je to bilo kod nas.
Bez lepih reči. Bez srećnog kraja. Bez naučene lekcije na kraju svega.
Jednostavno, tako je. Mi smo bili mi, Cross i Bren, i nakon što smo ostali tu još
malo, uzeo me za ruku i poveo napolje.
Bilo je vreme da se suočimo sa svima ostalima.
 54. Poglavlje
Taz je izgubila devet kilograma.
Usta su joj bila fiksirana žicom deset nedelja, ali se klela da je to bila najbolja
dijeta na kojoj je ikada bila. Race joj je udovoljavao sve vreme.
Taj deo njegovog života je išao sjajno. Sve ostalo, ne baš.
Raspad Ryersonovih je bio epski i sve se desilo skoro hronološki.
Raceov tata se odselio u Roussou. Alexovi roditelji su se razveli. Alexov otac se
odselio iz grada. Raceov tata se uselio u Alexovu kuću, kako bi bio sa Alexovom
majkom.
Raceova mama je tužila Alexovu porodicu, a pročulo se da je sporazumni razvod
išao njoj u korist.
To mi se činilo kao dobra karma, bar jednom.
Dva brata su sada bili smrtni neprijatelji.
Jedini drugi način da se sve vrati na svoje bi bio da se Alexov tata spetlja sa
Raceovom mamom. Tako bi braća bukvalno zamenila mesta.
Taz je rekla kako ju je sve to teralo da pije, ali nije mogla, jer je još uvek bila pod
lekovima. Konstantno je kukala, kad god bi joj Tabatha, Sunday i Monica došle u
posetu. „One donose ova Kahlua pića i kunem se da to rade da bi me mučile.“
Dramatično je uzdahnula. „Znaju da mi je to omiljeno.“
„Nastavi da mi pričaš o Ryersonovima,“ rekla sam joj. „Raceov tata se ne ženi
Alexovom mamom?“
„Ne.“ Taz se ponovo smestila u svoj krevet, sa beleškama ispred sebe.
Trebalo je da učimo.
Svrbelo ju je na mestima ispod žica. Sutra će ih konačno skinuti. „Polažu temelje
između Fallen Cresta i Friscoa za novu Harley prodavnicu.“
„Znači, Raceov tata se druži sa Alexovom mamom?“
Sve je bilo tako konfuzno i na svaki način, pogrešno.
Potvrdila je. „Da. Zeznuto je. Kada se Alex vrati sa rehabilitacije, njegov stric će
biti sasvim drugačiji stric.“ Nasmejala se.
„Loša šala.“
Slegnula je ramenima. „Šta se tu može? Na sve strane je haos.“
„Da li dve mame razgovaraju?“
 „Iz onoga što kaže Race, ne. Njegova mama koristi novac od nagodbe da kupi
kuću u Fallen Crestu. Rekao mi je da se brine da će želeti da se on preseli tamo, jer
imaju bolju školu.“
Progunđala sam. „Onu za bogate ili državnu školu?“
„Svejedno, iskreno. Prošla je dobro sa nagodbom.“ Izvukavši jedan od jastuka u
svoje krilo, počela je da čupka ivice. Nije dizala pogled.
„Da li Race želi da ostane?“ Upitala sam.
Podigla je rame. „Ne znam. Mislim, ne mogu da krivim njegovu majku, znaš? U
Fallen Crestu nema ekipa.“
„Da, ali imaju druge probleme.“
„Osim toga,“ sklonila je jastuk u stranu, „Možda i nije bitno. Ako kupi kuću u
Fallen Crestu, on svejedno ne može ići u školu u Roussou. Zar ne?“
„Okružne granice su čudne. Znam nekoga ko je živeo u Fallen Crestu, a išao u
školu u Roussou. Možda je i moguće, pretpostavljam.“
„Da, možda.“ zvučala je potišteno. „Pa,“ naterala je sebe da zvuči vedrije.
Naježila sam se od toga. „Šta je sa tobom? Kako se svi odnose prema novoj Bren i
Crossu?“ Nasmejala se. „Predvidela sam da će do toga doći, pa – otprilike
oduvek.“
Nasmejala sam se. „Ide sasvim dobro.“
Iako je bilo divno samo videti je, setila sam se razloga zbog kojih sam došla.
Mora da se to videlo na mom licu.
Taz se smejala. „Hajde, pucaj. Znam da te moj brat poslao da saznaš sve o Raceu.
Svi ste isto pitali. Šta još želiš da znaš?“
Alex više nije bio na čelu Ryerson ekipe. Izbačen je još pre nekoliko meseci i dok
su svi pretpostavljali da će Race uskočiti na njegovo mesto, nije to uradio.
To su bile stvari između ekipa. Morali smo da znamo. „Hoće li se Race pridružiti
Ryersonovoj ekipi?“
Odmahnula je glavom. „Ne. Trudi se da bude što dalje od toga.“
To je bilo dobro. Ali isto tako i nije.
„Oni nikada nisu imali vođu, a da nije bio Ryerson.“ Skoro da sam pričala sama sa
sobom.
„Još uvek je tako.“
„Molim?“ Da li se Alex vraćao nazad? Da li su ga ponovo primili? To je bilo…
iznenađujuće, ako je to slučaj.
Taz je slegnula ramenima, odmahujući glavom. „Ne znam ko je, ali nekoliko
članova je razgovaralo sa Raceom. Pitali su ga da im se pridruži i da bude vođa.
Odbio ih je, ali su se vratili i rekli da će sve biti u redu. Da će na kraju vođa ipak biti
Ryerson. To je bilo sve. Race više nije pitao. Mislim da ne želi ni da zna.“
Pa. Sranje. Nisam znala da li je to dobro ili ne.
Novi Ryerson dolazi na tron. Problem je bio u tome što nije ostao nijedan
Ryerson.

„Možda neki rođak ili nešto tako?“ Pitao se Zellman sat vremena kasnije, kada
sam prenela tu informaciju momcima u Jordanovom skladištu.
„Možda.“ Cross je uzeo dva piva i doneo mi jedno, spustivši se odmah pored
mene. „Imaju veliku porodicu, a izgleda da su genetski svi kreteni. Ne bih bila
iznenađena.“
„Nećemo znati sve dok, ko god da je, se ne pokaže javno. Tako da...“ Jordan je
spustio svoje piće na sto i fokusirao se na mene. Ili, ne – fokusirao se na Crossa i
mene. „Hajde da popričamo o pravilima. Ovo je bilo po strani već predugo. Vas
dvoje ste prekršili naša.“
Zellman se široko nasmejao. „Da. Nema parova u ekipi.“
„To je naše pravilo, ali nije da smo planirali ovo.“ Cross je spustio takođe pivo na
sto, zauzimajući se za nas dvoje.
Bilo mi je drago zbog toga.
Svi razgovori koje sam obavila u poslednjih nekoliko meseci su me iscrpeli. U
Durrantovoj kući je bilo davanje izjava, zatim policijsko ispitivanje, pa ispitivanje
mog brata, čak je i Heather imala neka svoja pitanja. Nakon toga, kada smo se
vratili u školu, na red je došao društveni rad. Taz nije bila u školi oporavljajući se,
tako da sam ja zaglavila sa Tabathom, Sunday, Monicom i svim njihovim
prijateljima. Plus Jazavac – za odbor i naše savetovanje, a ja sam tek počela sa tim.
Mogla bih da ostanem nema narednih šest godina, možda i duže.
„Ma daj, Cross!“ Jordan je prevrnuo očima.
„Ma daj ti,“ pokazao je na njega. „Postavili smo to pravilo kako bi se sačuvali od
glupe drame, a to nije ni bilo potrebno. Bili smo sedmi razred i budi iskren, ti si to
smislio jer čak ni tada nisi hteo da se Bren i ja ljubimo. Hteo si da ti budeš taj koji
će je ljubiti.“
„Št-šta?!“ Skočila sam na noge.
 Jordanu se vrat zacrveneo. Stegao je vilicu, ukočivši se. „Nije tako. Nije bilo tako,
Bren.“
Z je izbacio ruku u vazduh, još uvek se smeškajući. „Ja sam uvek hteo da izađem
sa tobom, B.“
Pa, to je bilo… U redu onda. Ponovo sam sela, još uvek se mršteći. „Hvala?“
„Ali ne više,“ dodao je Zellman. „Sada si mi kao sestra. Ekipa - porodica. Ali bez
laži, nadam se da ću jednog dana videti tvoje sise. To će se verovatno desiti, pošto
se svi odvaljujemo.“
To je bila Zellmanova nova reč za tuču. Odvaljivanje. Mislio je da to zvuči mnogo
bolje, manje nasilno. Nikada neću znati zašto je tako odlučio, ali smo se svi složili
sa tim.
„Dobro,“ rekao je Jordan. „I ja sam bio mlad, i ja sam bio glup, da. Cross je u
pravu. Ja sam predložio to pravilo, jer nisam želeo da se ti i Cross zabavljate, ali
čak i nakon što sam prestao da marim za to, mislio sam da je to dobro pravilo. Još
uvek mislim da je to dobra ideja.“
Pogledala sam u plafon.
Cross je zarežao pored mene.
Jordan je pričao preko nas, bivajući sve glasniji. „Ali vidim koliko ste vas dvoje
ozbiljni i mislim da će to pravilo imati izuzetak. Jedini par u ekipi koji ćemo imati
su Cross i Bren.“
Nisam bila jedina koja je frktala.
Nije uopšte bilo drugih devojaka, a svi momci su bili strejt. Nisam imala nameru
da se zabavljam s bilo kim od njih dvojice, ali što se Jordana tiče, to je bila pobeda.
S tim se složio.
„Hvala ti,“ rekla sam.
Klimnuo je glavom, dok mu se osmeh iskrao na usnama. „Potpuno sam siguran
da bi vas bolelo dupe i da nismo napravili ovaj dogovor, ali mnogo znači što se bar
pravite da vam je stalo.“
„Ja želim da naša ekipa i zvanično bude demokratska,“ dodao je Cross. „Nema
više sranja oko vođstva.“
Ovoga puta Jordan je prevrnuo očima. „Ma, da. Stvari će se opet zakuvati. Ti ćeš
da preuzmeš tu ulogu, jer si bolji od mene u tim stvarima, a kada stvari popuste, ja
ću uskočiti kao što to sada radim. Svi znamo da će tako biti.“ Uzeo je svoje pivo,
stojeći. Pokazujući na Zellmana i mene, dodao je: „Bren će postati nevaljala i
napraviti sranje kada postane besna. Z će nastaviti da pokušava da dobije cica-
macu kod Sunday, iako to radi svakog dana –“
 „I to je tako dobro.“ Z je zastenjao zatvorivši oči i lupajući o naslon kreveta.
„Tako topla i uska.“
„ – I tako ćemo i nastaviti.“ Jordan je ignorisao Zellmana. Svi smo ignorisali
Zellmana. „Ustanite Vukovi i pivo gore.“
Ustali smo, svi zajedno podigavši pivo u vis i kucnuvši se.
Jordanov glas je postao grub. Trepnuo je nekoliko puta. „Ne bih menjao našu
ekipu ni za šta. Jebote, nemojte nikada da se menjate.“
Zellman je povikao: „Na tri, dva, jedan –“
Svi smo završili zajedno: „Ekipa Vukovi!“
 Epilog
Taz je sela Raceu u krilo na sred polja gde se odvijala žurka – što je zapravo bila
više šumska žurka, jer smo bili na čistini u sred šume.
Alex je ostao daleko, otišavši na drugi, još intenzivniji oporavak, nakon onog
prvog. Ona moja cinična strana se pitala, da li je to bilo na insistiranje njegovog
advokata, kako bi pokazao ‘dobru nameru’ i kako pokušava da se oporavi. Slučaj
koji se vodi protiv njega zbog napada na Taz nije završen, sve dok sudija ne
izrekne kaznu.
„Ja sam rekla Tab da je bila loša ideja zabavljati se sa momcima sa koledža. To
nikada neće uspeti.“ Taz je obavila ruke oko Raceovog vrata, nagnuvši se nazad i
gledajući gore u njega.
To čak nije bio ni suptilan osmeh od devojke upućen dečku. To je bio pun zrak.
Devojka je bila zaljubljena do ušiju. Protresla sam glavom, uhvativši stisnute usne
devojaka koje su sedele oko Jordanovog kamioneta.
Da, ja sam šokirana kao i svi ostali, ali Sunday, pa čak i Monica su me na neki
način upozorile, tako da se nisam odmah okrenula kada su mi prišle.
Ali nekoliko minuta je bilo najduže što sam mogla da izdržim.
Taz je možda samoj sebi okačila metu, jer, dok je ona možda bila srećna i
zadovoljna, te devojke nisu. Posle Crossa, sledeći momak na vrhu lestvice je bio
Race, i njima se dopadao. Čak im se sada dopadao više nego ranije. Bio je bogat i
još uvek u Roussou, tako da su te devojke kopale kako da ih rastave.
„Pa, Bren –“ počela je Sunday.
Ne. Odustajem. Prepoznala sam taj osmeh na njenom licu. Razmenila je pogled
sa Monicom, koja je mnogo sličnih stvari radila sa Crossom u proteklih mesec
dana.
Tražila je. Blenula. Slinila.
Cross je bio isti, ponašao se kao da ništa nije video. Ako bi ga devojka zaustavila,
on bi samo nastavio dalje.
Ali te devojke nisu marile za znakove. Isto ono sranje kao i na početku godine.
Bile su sve gladnije i gladnije za njim.
Kada se saznalo da smo zajedno, ljudi su se udaljili. Ali to nije trajalo dugo.
Jednim delom zbog nas, a drugim zbog njih samih.
Voleli smo da naše stvari čuvamo za sebe u javnosti. Taz je striktno rečeno da
drži jezik za zubima, kao i Raceu. Niko drugi ne bi progovorio, jer su jedine osobe
koje su bile iznad, bili Jordan i Z. Poslednjih nekoliko nedelja šaputanja su se samo
intenzivirala, jer smo se Cross i ja ponašali uobičajeno kao i ranije.
Ljudi su bili zbunjeni, pitali se da li smo zaista par. Želeli su da Cross bude singl,
kako bi mogli da pričaju o tome.
Cross je bio na ovoj žurci, ali nije bio pored mene. Samo je Jordan seo sa mnom
u tom krugu, odmah pored mene. Z je otišao pokušavajući da se uvuče u nečije
gaćice, jer mu je ovo bilo 'slobodno' veče ili dan ili nedelja, šta god da se dešavalo
između njega i Sunday.
Kada je otvorila usta, kako bi me pitala šta god je imala na umu, odlučila sam da
ne budem u blizini, da ne vidim da li je pitala za Monicu ili za sebe, ili dođavola –
za većinu ženske populacije u našoj školi.
Stajala sam, bez obzira da li je to bilo nepristojno i ispila ostatak piva. To mi je
bilo treće, i dobro mi je išlo sa pićem.
„Ja odoh.“ Pogledala sam u Taz i Racea, a onda se srela sa Jordanovim
pogledom.
Podigao je obrve, prećutno pitajući da li ću se vratiti.
Spustila sam glavu, tek neprimetnim pokretom, ali to je bilo dovoljno.
Vratio se na mesto.
Morala sam da se vratim. Bilo je glasina da bi novi vođa Ryersona trebalo
večeras da se pojavi. Umalo se nisam nasmejala, kada sam čula nekoliko momaka
kako nagađaju da li bi to mogla biti devojka, jer nije samo naša ekipa bila
radoznala. Svi su bili. Razmišljajući ponovo o Ryersonovima, postojalo je nekoliko
rođaka koji su mi pali na pamet da bi mogli da dođu na čelo, ali nisam mislila da bi
to zaista i uradili. Jedan je planirao da upiše medicinu. Drugi je igrao u državnoj
softbol ligi za svoju srednju školu. Postojala je i treća osoba, ali nisam mnogo znala
o njoj. Živela je severnije. Jednom sam je srela kada je došla na porodično
okupljanje Ryersonovih, ali to je bilo na kratko. Alexova mama je svojevremeno
rekla da je pametna i ambiciozna.
Možda ona?
Nisam imala pojma.
Jedina stvar u koju sam bila sigurna je da želim da provedem malo vremena sa
Crossom i želela sam ga nasamo.
Tračevi su počeli da me nerviraju, čak iako sam rekla sebi da ne bi trebalo. Ali
ipak, koja devojka bi mogla toliko da sluša o nadama i snovima drugih devojaka,
da se zabavljaju sa Crossom, pre nego što izvuče kandže.
A moje su bile oštre. Već neko vreme se nisam borila, verovatno predugo.
 Tumarala sam po žurci. Mnogi su me gledali kako prolazim, utihnuvši. Nekoliko
njih je pokušalo da započne komunikaciju. Sve sam ih ignorisala. Nisu me se plašili
kao ranije. Dovoljno vremena je prošlo otkako nisu videli neku tuču, ili oprostite –
po Zellmanovom 'odvaljivanje'. To znači da nisam okolo mahala svojim nožem.
Pratila sam stazu koja je vodila daleko od svih, kada sam čula Crossa iza sebe.
„Tražiš mene?“ Sustigao me je, bacivši pogled preko ramena.
Samo nekoliko ljudi nas je videlo kako odlazimo. Jedan tip je gurnuo laktom
druga i počeli su da se došaptavju.
Brzo sam se okrenula i pokazala im oba srednja prsta.
Odmah su ućutali.
Cross je odmahivao glavom, pokušavajući da se ne nasmeje.
„Umukni.“ Udarila sam ga nadlanicom po grudima.
Uhvatio ju je i upleo svoje prste s mojima.
„Bože.“ Privukao me sebi, spustivši poljubac na moj vrat, prevlačeći slobodnom
rukom niz moja leđa. „Nemaš pojma koliko je ponekad teško držati se podalje.“
Devojka u meni se istopila. Najbolji prijatelj, nije mogao da ne zadirkuje.
„Mlakonjo.“
Glasno se nasmejao, dodirujući usnama moje rame, a njegove ruke su kliznule u
moje farmerke. Kada su nastavile dalje, primakla sam se bliže, dok nismo bili u
savršenoj ravni. Podigla sam usne gore i bio je tu.
Usne su nam se spojile, a on je preuzimao kontrolu.
Niz kičmu mi je prošla jeza, učinivši da mi celo telo zadrhti. Celom šakom je
zgrabio moju zadnjicu, pre nego što je prešao napred. Gurnuo je unutra svoju
ruku, ne mareći što su mi farmerke bile zakopčane, a ja sam imala samo delić
sekunde da to primetim pre nego što je zabio u mene dva prsta.
„Jebote,“ zastenjala sam.
Cross mi je pustio ruku i obmotao svoju oko mojih leđa. Odvukao me sa staze, ali
nismo bili daleko od žurke. Još uvek smo mogli da čujemo njihov smeh, teško
stenjući, odmakao se i gurnuo me napred. Udaljili smo se od staze. Čim smo
prestali da ih čujemo, pritisnuo me uz drvo.
Bilo je kao da se nikada nismo ni dotakli. Kao da nije bio u meni još jutros, ali nije
bilo važno.
Jebote. Ovaj momak.
Sada, kada sam mu osetila ukus, uvek ću ga biti gladna.
„Želim te. Sada.“ Dahtao mi je na usta dok mi je otkopčavao farmerke. Njegovi
prsti su pomerili donji veš i bili ponovo u meni, okrećući se, kotrljajući, prodirući.
Naslonila sam se na drvo, izloživši svoj vrat, kada su se njegova usta našla tamo.
 Lizao me, probao, uzimao ono što je njegovo.
Sve u meni se treslo. Zadovoljsto je protutnjalo kroz mene, poslavši struju sve do
vrha prstiju.
Izvukao je kondom, a zatim kliznuo u mene.
Okačila sam se o njega, raširivši noge oko njegovog struka, dok sam mrdala
kukovim u ritmu.
Bilo je jako, brzo i grubo. Bila je to užina na brzaka, jebeno predjelo, jer kad smo
završili, u meni je još bio nalet. Znala sam da je ovo bila samo predigra, uvod u
dugu noć pred nama.
„Ubićeš me jednoga dana.“ Cross je zarežao dok se izvlačio, spustivši usne na
moje.
Prešla sam rukom niz njegova leđa, naslađujući se time kako je drhtao pod
mojim dodirom. Čak i sada. Čak i nakon što smo završili.
„Volim te.“
Poljubio me tako snažno. „Volim i ja tebe.“
Držao me čvrsto uz sebe, dok sam ja spuštala noge na zemlju. Još uvek se držeći
jednom rukom, vratili smo svoju garderobu na mesto. Osetila sam dašak sredstva
za dezinfekciju i nisam pitala šta je uradio sa kondomom.
Nakon što smo oboje disali ravnomerno, krenuli smo nazad.
Cross je prebacio ruku preko mog ramena, privukavši me bliže sebi. Držala sam
ga za ruku i na trenutak smo se izgubili jedno u drugom.
To je trajalo dok se nismo približili dovoljno blizu da čujemo nekog kako doziva:
„Gde su Cross i Bren?“
Zaustavila sam se, a stopala su mi ostala zalepljena u mestu.
Ne.
Prepoznala sam taj glas, ali nema šanse da sam u pravu.
Crossova ruka je pala sa mog ramena. Zakoračio je napred. „Je l’ to…?“ Okrenuo
se i pogledao u mene.
Video je da jeste. Bilo mi je ispisano na licu.
Opsovao je, prošavši rukom kroz kosu. „Ti nisi znala?“
„Kako bih znala?“
Nije bio jedini koji se potresao. Kao da mi je neko izbio vazduh.
Nisam ga želela ovde. Nikada. Posebno ne sada, nakon što sam bila sa Crossom,
nakon što smo imali naš trenutak. Nisam želela da mi bilo šta to rasprši, a ako sam
imalo poznavala ovog tipa, nanjušiće to kao lovački pas.
„ – dok se ne vrate. Imam nešto da vam saopštim.“
Morali smo da idemo. Nisam imala nameru da se krijem, šta god da je.
 Jordan i Zellman su bili niže niz stazu, nekoliko metara dalje od velike grupe.
Znali su da ćemo proći tim putem. Znali su da ćemo se vratiti tim putem. Kao da
su nas osetili, Jordan je pogledao nazad. Zellman takođe.
Nijedan od njih dvojice nije imao nikakvu reakciju, ali sam mogla videti da su bili
iznenađeni. Bili su šokirani isto koliko i mi, samo su bili suzdržani.
„Znam da je Ryersonova ekipa imala vođu koji je srednjoškolac –“
Gomila se uskomešala.
Kada su nas ljudi ugledali, pomerili su se, a pred nama se otvorio ceo krug, tako
da smo imali mesta u prvom redu kako bi videli osobu koja stoji napred. Ruke su
mu bile podignute kao da drži sud ili besedu.
Leđima okrenutim ka farovima kamioneta, sa ekipom u vrsti iza sebe kao
pozadinom, stajao je Ryerson za koga sam se nadala da ga nikada više neću videti.
Drake Ryerson.
Alexov brat i moj bivši. Isti tip koji je ostavio sve, živeo sa Raceom celo leto i
pričao kako mrzi ceo taj sistem ekipa. Isti onaj momak koji je hteo da se zeza sa
nama, nagovarajući Racea da se sprijatelji sa nama. Isti momak koji je znao da
nećemo pristati pasti na to.
Još uvek je ličio na Racea, isto okruglo lice, ali je izgledao malo starije. Lice mu je
bilo oronulo, ali je bio bolje građen, kao da je dizao tegove u odsustvu. Tamna
kosa. Tamne oči. Podsmeh, za koji sam nekada mislila da je privlačan, pomešan sa
sjajem u očima i rupicama na obrazima, koje je koristio kao oružje.
Bio je glupi drkadžija. Eto to je bio. Okrenuo se usred govora i zadržao pogled na
meni. „Početkom godine mi je prišao član Monroove ekipe, a i razmišljao sam o
tome dugo i ozbiljno. Nakon što sam saznao šta je moj mlađi brat uradio, da je
moj rođak ovde, ali da ne želi da se pridruži, odlučio sam da napravim izuzetak,“
zastao je, dok mu se u uglovima usana nazirao osmeh. Završio je kao da se obraća
samo meni. „Vraćam se nazad i zauzimam svoju staru poziciju. Ponovo preuzimam
Ryerson ekipu. Nisu više bez vođe.“
Polovina grupe je posmatrala mene umesto njega.
On je to znao, dodavši nakon nekoliko trenutaka: „Ćao, Bren.“
Zakoračio je ka nama, ali je posustao kada su Jordan i Zellman stali u vrstu ispred
mene.
Smejući se, stao je ispred nas.
Predstava je bila gotova. Izgledalo je kao da je dao nevidljivi znak i svi su
odjednom u isto vreme počeli da pričaju. Ili bar većina jeste. Njih nekoliko, koji su
posmatrali nas ali nisu mogli da nas čuju, su pokušali da priđu bliže. Nekoliko
devojaka je isteglo vratove. Neki od normalaca su nas takođe posmatrali,
pijuckajući pivo kao da nisu blenuli kao ostali.
Zastao je pravo ispred Jordana i Zellmana. „Nisam ovde samo zbog nje, znate to.
Ovde sam zbog svih vas.“
Jordan je prekrstio ruke preko grudi. Zellman je oborio glavu, spreman za borbu.
„Cross.“
Cross je ignorisao Drakeov pozdrav, gledajući u mene umesto toga. Dotakao mi
je ruku i progovorio tiho: „Šta želiš da uradiš?“
„Dolazim u miru,“ rekao je Drake. „Imam poklon za vašu ekipu. Vašu celu ekipu.“
Mrzela sam to, ali smo morali da ga saslušamo.
Cross je pročistio grlo.
Jordan i Zellman su se pomerili, pokazavši Crossa mom bivšem.
Drake se uhvatio za taj pokret, prebacivši pogled sa Crossa na mene i nazad, a
onda je spustio ruku kojom je očešao moju. Osećala sam se sprženo, ali Cross se
nije pomerio.
„Šta hoćeš, Drake?“ Upitao je Cross.
Drake je skrenuo pogled na Jordana, primetivši promenu, ali je klimnuo glavom.
„Dobro. Stvari su se promenile ovde.“ Pre nego što je bilo ko mogao da odgovori
– ili zareži u mom slučaju – nasmešio se tako veštački, kao nikada ranije. A onda je
osmeh nestao, zajedno sa ljubaznošću. Prišao je bliže, tačno između Jordana i
Zellmana i u njegovom tonu više nije bilo zabave.
„Vratio sam se zbog moje ekipe i da se brinem o svojoj porodici.“ Pogledao je u
mene preko njih. „Ne moram to da govorim bilo kome od vas, ali to činim kao
znak dobre namere. Znam da je moj brat zabrljao stvari, i kao znak dobre namere
ubuduće, ostavio sam vam poklon na vrhu te litice koju vi društvo toliko volite.
Tamo je samo za vas, samo da bih vam pokazao kako će se odvijati stvari pod
mojim vođstvom. Nadam se da ćete ceniti to.“
Pogledao je u svakog od nas zauzvrat. Umotao je ovo u lep, sjajni papir, kao da je
zaista mislio ono što je govorio.
Progunđala sam: „Videćemo.“
Pogledao je u mene i zadržao pogled. „Da. Videćeš.“ Vratio se korak nazad.
„Pošalji mi poruku kada stignete tamo,“ rekao je Crossu. „Imam samo još jednu
stvar da dodam.“
Trebalo nam je desert minuta.
Kada smo se zaustavili, Jordanov kamionet je bio prvi, zastavši na početku
čistine, pre nego što smo se zaustavili i parkirali. Crossovi farovi su obasjavali put i
mogli smo da vidimo Drakeov poklon.
 „Šta do đavola?“
Cross je poslao poruku Drakeu.
Njegov telefon je zazvrčao skoro odmah.
Pokazao mi je ekran.
Nemojte da ga ubijete. Nemojte da mu izazovete trajne posledice. Osim toga,
ovo vam moja ekipa šalje izvinjenje za ono što se desilo Taz.
Ovo je bila osveta za nju, dug koji nikada nismo naplatili.
Na sredini parcele, prekrštenih nogu i oborene glave, sedeo je Alex Ryerson.
Drake nam je ostavio svog brata da ga prebijemo.

Nastaviće se . . .