„Рани јади“ Данило Киш

1. Коме је књига посвећена? Објасните посвету. Шта повезује децу и осетљиве?

Повезују да пажљив, радознао, сензибилан, маштовит, искрен читалац, онај који је
изразите способности доживљавања и емпатије, може да се препозна у деци и
осетљивима, каквима је Киш и наменио своју књигу.
2. Ко је јунак Раних јада? Шта тај наслов значи? О чему говори књига? Које
временске равни дело приказује? Појасните удвостручено појављивање Андреаса
Сама. Зашто долази до преплитања прошлог и садашњег времена? Формулишите
тему. У којој причи је садржан сажетак породичног циклуса? Шта сте сазнали о
Андреасу Саму и његовој породици? Каква су његова присећања? Зашто Андреас
на моменте сумња у поузданост свога памћења? Објасните то на појединостима.
Говоре о Андреасу Саму и његовом тешком, болном одрастању, о дечачким патњама које
су га трајно обележиле. Примећују да су заступљене садашња и прошла временска
перспектива, да се оне преплићу јер Сам трага за собом као дететом, настојећи да оживи
некадашњу, сад непостојећу реалност, тражећи се у ономе што је прошло, чега нема, али
што постоји у њему ‒ одраслом. Лик Андреаса се јавља удвостручен: као дечак између
седме и десeте године живота и као младић који се после 20 година враћа у град свог
детињства да би одгонетнуо и нека питања свог идентитета. Формулишу тему: Самово
трагање за сопственом прошлошћу и успоменама, за самоспознајом, идентитетом. Улица
дивљих кестенова покреће тужна сећања на детињство, пропаст породице, нестанак оца.
Промене растужују, толике су да он сумња у своје памћење. (Нема кестенова, имена
улице, куће, на месту кревета је леја лука, уместо мајчине сингерице ‒ бокор ружа, јабука
на месту узглавља...)
3. Која прича нас уводи у време Другог светског рата? Шта је у причи Погром
окарактерисало дечаково виђење? (Подстиче ученике да изразе свој став о насиљу
усмереном против неке групе становништва.)
Објашњавају да прича Погром сведочи о томе да је рат унео пометњу, сагледавају дечаков
страх да га не прегази гомила-стонога која бежи, тиска се, паничи. Из угла дечака: осећа
опасност, али не уме да објасни ситуацију у којој се нашао. Проверавају значење речи
„погром”.
4. Какво је Андреасово детињство? Шта је обележило време и простор његовог
одрастања? На основу којих прича можемо говорити о јадима Андреаса Сама?
Описујући Самово детињство истичу: тежак социјални и материјални положај Андијеве
породице, посебно што је јеврејска, избеглиштво, мајчино сналажење, тежак рад, глад,
зиму, шугу, логоре, смрт, понижење, служење код породице Молнар, Андијеву жељу за
бекством, тешко искуство са животињама (Нема правде на свету... Ни међу људима, ни
међу мачкама!) Позивају се на приче: Док му бишту косу, Прича о печуркама, Крушке,
Мачке, Коњи и др.
5. Које ликове, поред дечака Андија, сусрећемо у причама? Истакните
најупечатљивије портрете. Како су приказани чланови породице? Која вам је слика
 Из баршунастог албума најупечатљивија? Какав је однос наратора према оцу? У
којим је причама присутан лик Едуарда Сама? Које појединости из њих издвајате?
Кроз приче промичу мање или више упечатљиви ликови: госпођа Риго, Молнареви, једини
друг Гал, господин Берки, Фукс, стрина Ребека и др. Издвајају упечатљив портрет и
ситуацију у којој су видљиве његове особине. Закључују да су ликови чланова породице
јасније приказани, нарочито мајчин лик и дечаков однос према њеној борби да одржи
своју породицу у животу. Наводе примере њене бриге, мајчин таленат за плетење којим је
неко време прехрањивала породицу након очеве смрти, говоре о тужној прћији
детињства коју су мајка и син понели са собом при селидби. Отац, тачније његов привид,
појављује се у причи Ливада, у јесен. После одласка циркуса остала је запуштена ливада, а
Анди набраја шта је на њој видео и поједине биљке из очевог хербаријума. Андију се
привиђа отац, који долази на простор с ког је циркус тек отишао и стаје тамо где је био
шатор с мајмунима. Скица оца је дата вешто: од спољашњих знакова, као што су
хербаријум под мишком и штап, до приказивања његовог богатог карактера, презира
према готском умаку, гордости, ироничног осмеха, свезналаштва. Очеву слику даје у
причи Човек који је долазио из далека, а у причи Вереници дата је једна од Андијевих
последњих успомена на оца. Позваће се на причу Игра, објаснити како теку понорнице
крви.
6. Многе теме смо у разговору дотакли. Које су вас најјаче потакле на размишљање?
На које поруке су вас упутиле?
Наводе разне животне теме: одрастање, сећање, рат и патње које доноси људима, страдање
Јевреја, односи у породици. Формулишу поруке о значају породице за сваког човека,
антиратне ставове и идеје, о вредности разумевања и толеранције, тежини одрастања.
7. Прошлог часа смо сагледали углавном из дечје, Андијеве перспективе, болне
странице личне, породичне и светске историје. Оне су део књиге коју није лако
дефинисати и жанровски одредити. Које је ваше становиште: да ли су Рани јади
збирка приповедака или роман лабаве композиције? (Наставник подстиче и
усмерава разговор, дајући лично мишљење, истичући да приче најчвршће повезује
Сам са позиције главног јунака и још више са позиције приповедача. Место и улога
прича у контексту нису одређени неком спољном логиком; оне навиру
ненаметљиво, асоцијативно из сећања, без хронолошког континуитета.)
Износе своје мишљење, дискутују, уочавају краткоћу прича, наводе оне које су испричане
као запамћени призори и успомене, слике (Ливада, у јесен; Улица дивљих кестенова; С
јесени кад почну ветрови; Крушке); потом приче са развијенијом фабулом (Вереници;
Замак осветљен сунцем; Игра; Коњи). Рани јади су необична прозна структура, у исти мах
фрагментарна и синтетична. Форма кратке приче има посебан поетски квалитет, усклађена
је и са доживљајем стварности са становишта детета, о чему је у књизи и реч.
8. Позива да издвоје лирска места која су им се посебно свидела и да објасне толико
присуство лиризма у делу. Очекује да лирско повежу са унутрашњом перспективом
казивања: емоционалним стањем, доживљајем света и интимним духовним
преокупацијама дечака.
Уочавају, уз наставникову помоћ, да писац тежи истини коју дете има у тренутку појаве
сензације, да дочарава такво безазлено виђење света и стога је више писао о душевним
стањима јунака, а мање о догађајима који су изазвали то стање. Епско, у коме обично има
драмског набоја, сведено је на минимум и увек сагледано кроз Андијеву свест.
9. Тражи да укажу на перспективе из којих се приповеда у књизи и покажу да се
некад у истој причи перспективе смењују. Додаје да модерно приповедање у првом
лицу заправо садржи стално смењивање доживљајног и приповедачког ја, оног ја
које приповеда и оног о коме се приповеда. Подстиче на размишљање о ефекту
такве моћи јунака да говори о себи и у првом и у трећем лицу.
Примећују да Андреас Сам, сведок свих збивања и наратор у највећем броју прича, казује
своја сећања у првом или трећем лицу једнине. Перспективе се смењују и у истој причи,
нпр. Ливада, Вереници, Улица дивљих кестенова. Модерно приповедање у првом лицу
омогућује читаоцу да приповедача виде изнутра и споља, субјективно и објективно.
10. Појашњава појам редукованог дијалога на примеру приче Улица дивљих кестенова
у ситуацији кад дијалог нема функцију споразумевања са саговорником, већ ствара
илузију спонтаног разговора са случајним пролазницима и тражења објашњења.
Тад постоји само Андреасов глас, док је саговорников само одјек у јунаковој
свести. Подстиче ученике да закључе у којим се ситуацијама остварује развијени
дијалог као форма казивања и тако констатују с којим се стањем Андреас најчешће
суочава. Пита да ли и јунаково име могу довести у везу с тим стањем.
Прате текст, слушају објашњење. Схватају да је Анди усамљен, зато и трага за
прошлошћу. У њој су остали родитељи, сестра, прва љубав, другови, пас. Развијени
дијалог као форма приповедања у књизи остварен је само међу блиским људима, истичући
њихову емотивну повезаност. Потискујући стварност сећањем на прошлост, дакле, бори
се са самоћом. Презиме јунака ‒ Сам обележава његов положај у свету. Говорећи о
резигнираности одраслог јунака, нагласиће најважније мотиве у збирци: самоћу,
несигурност, стрепњу, осетљивост, патњу одрастања.
11. Сада је главни задатак да се представе особине дечака Андреаса и његовог
одраслог двојника, односно наратора, уз ваљану аргументацију. Истицање
посебности, емоционалности, сензибилитета, осетљивости на лепоту, талента
дечака водиће до мотива писања и улоге коју оно има у борби против пролазности.
Настоји да истакну његову љубав према књизи и читању, дар да препозна око себе
лепоту и кад је тешко, као и стоичко и достојанствено подношење стварности,
будући да су и у томе лепе, хумане поруке Кишове књиге.
Анализирају удвостручен лик Андреаса Сама, дајући аргументе, наводећи ситуације у
којима се те особине испољавају, коментаришу његова осећања, мисли, поступке, однос са
околином, интересовања: бескрајно маштовит, сањар, радознао, наслеђене немирне и
луталачке природе, преосетљив, нежно и брижно толико воли своју мајку и сестру да због
њих одустаје од бега у свет, о чему често машта, у свету око себе запажа све врсте лепота,
из урођеног му естетицизма потиче дар да преброди веома ружне и непријатне ситуације,
оживљава и оплемењује све око себе, заљубљен у књигу; његова посебност је праћена
усамљеношћу и често неразумевањем околине. Дечакова изузетност се посебно испољава
у изванредној чулности ‒ осетљивости на звуке, боје и, посебно, мирисе.
12. Видели смо на примеру Раних јада да је Киш особен човек не само по обимности и
разноликости својих сећања из детињства него и по давању приоритета мирисима.
Задржава се на одгонетању функције мириса и примерима таквих слика. Побуђује
пажњу питањем због чега је на неколико места у књизи дечак доведен у везу са
псом и у ком контексту. Фокусира пажњу ученика на текст Еолска харфа,
својеврсни лирски епилог књиге, да би увидели како звук, у причи основни
надражај, води ка мирисима. Подстиче „потрагу” за звуцима. Изазива
интересовање проблемским питањем о одсуству једног чула и тражењем
образложења за тај изостанак.
Наводе примере пријатних и непријатних мириса који отварају капије сећања, изазивају
слике усаглашене са квалитетом мириса. Афинитет за мирисе толико је изоштрен да се у
појединим причама може пратити сазревање мириса, промена њихових интензитета, до
презасићености и презрелости. Већ у причи С јесени када почну ветрови приповедач
говори о тајнама мириса и о потреби да се компонује фуга за оркестар и јоргован тако да
би се на позорницу износиле бочице мириса, како оних за опијање, тако и оних лековитих
(липе и камилице), за отрежњење и лечење. Због развијеног чула мириса Анди је
поистовећиван са псом, у позитивном и негативном контексту. Мирис истопљене смоле је
само надражај, као кад се у храму пале миришљаве траве, сандалово дрво или тамјан да
би се афицирали други опажаји, звукови времена. Ухо је такође медијум опажања у
Кишовим причама. Регистар звукова је изузетно богат. На бандеру треба само наслонити
ухо да би се чула најлепша музика, али и долазак савезничких авиона као и тајанствене
поруке из етра. Дечак има слух којим препознаје звук времена. У књизи чуло додира,
најинтимније људско чуло, није ни приближно присутно као остала. То се може објаснити
дистанцом између дечака и света, на којој приповедач инсистира. Ретки (људски) додири
везани су за мајку, девојчицу Јулију и пса Динга. Упадљиво је одсуство додира очеве руке.
13. Покреће тему стварања, писања, уметничких способности дечака које су се рано
исказале. Тражи да повуку паралелу између мајчиног плетења и писања.
Подсећају на „предсказање” харфе која је дечаку дошапнула да ће у будућности постати
писац, на друге моменте који су наговештавали будућег писца (састави у школи,
објављивање у дечјем часопису, лепо изражавање, због чега су га другови често
задиркивали, писмо г. Беркија, прича Динга...) У односу Андијеве мајке према плетењу и у
жељи за аутентичношћу и оригиналношћу препознају однос аутора према стваралаштву
уопште. Оригиналност и велика дела нису плод само фантазије (иако је она свакако
потребна) и тренутног надахнућа, већ мукотрпног рада, жеље за усавршавањем,
промишљања, писања и брисања.
14. Шта се на основу прочитаног може закључити о судбини уметника? Како се еолска
харфа може схватити као симбол уметника?
Уметник чезне за даљинама, ослушкује време (може говорити и о прошлости и о
будућности), често је праћен неразумевањем средине, зароњен у самоћу, често напуклог и
рањеног срца, укопан у тло на коме је поникао, жељан бекства, а немоћан да побегне. У
том смислу се еолска харфа може схватити као симбол уметника и његове судбине.
Потребне су године, труд, патња, пуцање, жега, снег и киша да би се дотакло савршенство,
да би харфа преносила звук времена.