Will Hill

ODJEL
19
BORBENE LINIJE

Prevela s engleskoga
Ana Katana

Znanje
 Naslov izvornika
Will Hill
Department 19 - Battle Lines
Copyright © William Hill 2011-13.
Copyright © za hrvatsko izdanje Znanje d.o.o. 2014.
Sva prava pridržana, uključujući pravo na reprodukciju u cijelosti ili
djelomično u bilo kojem obliku. Ovo je djelo fikcije. Imena, likovi, mjesta
i događaji su ili proizvod autorove mašte ili su korišteni na fiktivan način, a
svaka sličnost sa stvarnim osobama, živima ili mrtvima, poslovnim
subjektima, događajima ili lokalitetima, je u potpunosti slučajna
 Za Sarah,
koja je znala kakvi su pisci,
ali je to uspjela prevladati.
Na Zemlji se izdaleka vidi jedno svjetlo,
Treperavo, ljudsko, patetično svjetlo.
Koje održavaju nasuprot noći,
čini mi se, ljudi koji tamo žive,
S okrutnim očajem, zaboravljeni od Boga.
Robert Frost

Čini se kao da plovimo nepoznatim putevima

i u nepoznata predjela; u svijet prepun tamnih
i užasnih stvari.
Jonathan Harker
MEMORANDUM
Od: Ured ravnatelja Združenog obavještajnog odbora
Predmet: Revidirana klasifikacija britanskih ministarstava
Oznaka tajnosti: STROGO POVJERLJIVO
ODJEL 1 Ured premijera
ODJEL 2 Ured Vlade
ODJEL 3 Ministarstvo unutarnjih poslova
ODJEL 4 Ministarstvo vanjskih poslova i Commomvealtha
ODJEL 5 Ministarstvo obrane
ODJEL 6 Britanska vojska
ODJEL 7 Kraljevska mornarica
ODJEL 8 Diplomatska služba Njezinog Veličanstva
ODJEL 9 Ministarstvo financija Njezinog Veličanstva
ODJEL 10 Ministarstvo prometa
ODJEL 11 Ured državnog pravobranitelja
ODJEL 12 Ministarstvo pravosuđa
ODJEL 13 Vojna obavještajna služba; odsjek 5 (MI5)
ODJEL 14 Tajna obavještajna služba (SIS)
ODJEL 15 Kraljevsko zrakoplovstvo
ODJEL 16 Ured za Sjevernu Irsku
ODJEL 17 Ured za Škotsku
ODJEL 18 Ured za Wales
ODJEL 19 POVJERLJIVO
ODJEL 20 Teritorijalne policijske snage
ODJEL 21 Ministarstvo zdravstva
ODJEL 22 Stožer za komunikaciju s Vladom (GCHQ)
ODJEL 23 Združeni obavještajni odbor (JIC)
PROLOG

CROWTHORNE, BERKSHIRE

U selu Crowthorne postoji alarm. Istovjetna kopija sirene za zračnu

uzbunu iz Drugog svjetskog rata jasno crvene boje koja se nalazi na stupu
dva metra iznad zemlje. Alarm je povezan podzemnom mrežom žica s
bolnicom u Broadmooru, velikim zdanjem od crvene opeke koje se
ustobočilo nad selom i pruža utočište tristotinjak najopasnijih građana
Ujedinjenog Kraljevstva.
Namjena joj je upozorenje svima koji se nalaze unutar četrdeset
kilometara od bolnice da je netko pobjegao i oglasila se samo pet puta u
proteklih pedeset godina.
***
Ben Dawson je spavao već četrdeset i pet minuta kad se oglasila
sirena. Trgnuo se iz drijemeža o snu, dubokom, neprekinutom snu koji im
je bio uskraćen već šest tjedana otkako se rodila Isla. Osjetio je kako se
njegova supruga budi i podiže glavu.
»Je li beba dobro?« promrmljala je.
»Nije Isla«, odgovorio joj je. »To je sirena.«
»Kakva sirena?«
»Vražja broadmoorska sirena«, odrezao je. Prsa su mu se grčila od
ljutnje zbog zaglušujućeg, dvotonskog vriska.
»Koliko je sati?« upitala je Maggie prisiljavajući se da otvori oči i
pogleda muža. Ben je upalio svoju svjetiljku i pogledao na sat.
»Petnaest do četiri«, zastenjao je.
Nije pošteno, mislio je. Jednostavno nije pošteno.
Tad je čuo još jedan zvuk zajedno sa zavijanjem sirene, zvonak,
odlučan plač iz sobe iznad njihove. Opsovao je i izvukao noge ispod
pokrivača.
»Ostani tu«, rekla je Maggie i odgurnula se s kreveta. »Ja sam na
redu.«
 Ben je samo navukao tenisice na noge i prebacio džemper preko
ramena. »Ti se pobrini za Islu, a ja ću izići van da vidim je li još netko
budan.«
»Dobro«, rekla je Maggie pospano posrćući prema vratima spavaće
sobe. Jedva je bila budna i kretala se poput robota, kao i svi novi roditelji.
Ben ju je čuo kako se penje po stubama i nježno utišava kćer.
Nije se prepao kad je čuo sirenu. Bio je u bolnici nekoliko puta, vidio
je električne ograde, čuvarska mjesta i samo zdanje i nije se ni najmanje
bojao bijega zatvorenika. Nekoliko ljudi je uspjelo pobjeći; John Straffen
1952. koji se popeo preko zida dok je čistio dvorište i ubio neku djevojku
iz Farley Hilla. Zbog toga su i instalirali sirenu. No posljednji put su je
koristili još prije dvadeset godina, a od tada su pojačali osiguranje.
Zbog toga je bučno sišao niz stube znajući da nije bitno jer je beba
već budna. Bio je jednostavno frustriran. Posljednjih šest tjedana nije bilo
ni nalik onome opisanom u priručnicima za roditelje ili pričama njegovih
prijatelja. Očekivao je da će biti umoran, mrzovoljan i pod stresom, ali
ništa ga nije pripremilo da će se osjećati ovako kako se osjeća.
Bio je posve iscrpljen, i fizički i psihički.
Isla je prekrasna, i dok ju je gledao osjećao se kao nikada ranije; to je
bilo baš onako kako su rekli i bilo mu je drago zbog toga. Ali plakala je,
glasno i bez prestanka. On i Maggie su se izmjenjivali u ustajanju i
utišavanju bebe, podgrijavanju bočica, podrigivanju i njihanju u rukama.
Oči bi joj naposljetku zatitrale i zatvorile se, na što bi je oni stavljali u
krevetić i vraćali se u postelju. Ako su imali sreće, mogli su spavati dva
sata bez prestanka prije nego što plač opet započne.
Ben je otvorio ulazna vrata kuće. Noćni zrak je bio miran i topao i
sirena se čula mnogo glasnije. Izišao je na usku popločanu ulicu i vidio
svjetla na većini susjednih prozora. Kad je zapalio cigaretu iz kutije koju je
čuvao za hitne slučajeve, kao onaj kad ga je plač probudio već treći put
prije četiri ujutro, vrata su se počela otvarati i blijede prilike su počele
izlaziti u pidžamama i kućnim ogrtačima.
»Koji vrag se događa?« pitao je jedan visoki, krupni čovjek čija je
ćelava glava sjala na svjetlu. »Zašto netko ne ugasi tu prokletinju?«
Charlie Walsh je živio odmah pored Bena i Maggie. Ben ga je
pogledao kad mu je prišao odmah usmjerivši pogled prema velikom zdanju
na brdu. Glomazna zgrada ocrtavala se crnom siluetom u sredini slabašne
žute svjetlosti.
»Mislim da se ne može ugasiti«, odgovorio je Ben. »Mislim da se to
mora iz bolnice.«
»Onda bi možda netko trebao otići gore i pogledati što se događa?«
»Možda bi netko trebao«, odgovorio je Ben.
»Odlično«, dodao je Charlie. »Idem s tobom.«
Ben je zurio u svog susjeda. Samo se želio vratiti u krevet, zariti
glavu u jastuk i čekati da ova odurna zvonjava prestane. Ali sad je gotovo s
tim.
»Dobro«, promrsio je i vratio se u kuću po ključeve.
Minutu kasnije dvojica su muškaraca jurila u Benovu srebrnom
Range Roveru kroz takozvani centar Crowthornea žureći prema bolnici na
brdu.
***
Andy Myers je sjedio za stolom u malenoj policijskoj postaji u
Crowthorneu i kroz zavijanje sirene pokušavao čuti glas s druge strane
telefonske linije.
Policijska postaja u Crowthorneu nosila je oznaku Tier 1, a dodijelila
ju je Thames Valley Police. To je značilo da se recepcijsko osoblje sastoji
isključivo od dobrovoljaca, većinom umirovljenika, koji su se izmjenjivali
u pokrivanju zahtjeva lokalnog stanovništva - svega, od pokojeg grafita i
vandalizma do savjeta pri prometnim nezgodama. Postaja je tijekom noći
bila prazna, ali jedan dobrovoljac je uvijek bio dežuran. Večeras je Andy
Myers izvukao najdeblji kraj.
Izvukao se iz kreveta kad je čuo sirenu, protegnuo se osjetivši svaku
pojedinu od svojih šezdeset i osam godina. Mjesto u krevetu pored njega
bilo je hladno i prazno; njegova supruga Glenda ga je zauzimala više od
trideset godina prije nego što ju je proteklog ljeta pokosio rak. Andy je od
tada pokušavao popuniti prazninu u svom životu. Dobrovoljni rad u
policijskoj postaji bio je jedan od načina. Bio je i u upravi lokalnog Rotary
Cluba kao i aktivan član Udruge zelenih, kao i tajnik kriket kluba u
Crowthorneu.
Brzo se odjenuo i uputio na petominutnu šetnju do policijske postaje.
Nije žurio. Bijeg ga nije brinuo ništa više nego Bena Dawsona, no postojao
je protokol u slučaju oglašavanja sirene. A Andy Myers je oduvijek
vjerovao u protokol.
Stigao je na parkiralište ispred postaje drhtureći od neugode zbog
zavijanja sirene iza zgrade. Radilo se tek o preoblikovanoj kući,
posljednjoj u nizu stambenih zgrada. Otključao je vrata i ušao, sjeo na
pohabani kožnati naslonjač, posegnuo za telefonom i nazvao broj.
Uobičajeni odgovor na mogući bijeg iz Broadmoora je bio dvojak.
Sve lokalne škole su morale zadržati djecu unutar zgrade pod izravnim
nadzorom osoblja dok roditelji ne dođu po njih. Druga stvar je bila
postavljanje blokada na ceste petnaest kilometara oko bolnice. Postaja u
Crowthorneu je posjedovala jedno jedino vozilo, ostarjeli Ford Focus koji
je stajao na parkiralištu, i Andyjeva jedina dužnost je bila pozvati ekipu za
krizne slučajeve u Readingu te tražiti daljnje upute.
»Ponovite, molim«, vikao je pokušavajući nadglasati sirenu. »Što
želite da napravim?«
»Odvezite se gore«, vikao je glas s druge strane linije. »Idite i vidite
što se događa. Poslat ćemo jedinice u blokade, ali možemo ih povući ako
se radi o lažnoj uzbuni.«
»Što kažu na brdu?« vikao je Andy.
»Nema odgovora«, odgovorio je policajac. »Mislimo da im je sustav
pao ili se pokvario. Otiđite gore, razgovarajte s dežurnom sestrom i javite
nam radiovezom što se događa. Jasno?«
»Jasno, gospodine!« viknuo je Andy Myers i poklopio slušalicu.
Sočno je opsovao, na što bi ga Glenda uvijek pogledala raskolačenim
očima dajući mu znak da se obuzda. Zgrabio je ključeve Forda s kuke
iznad stola, zaključao postaju, ušao u automobil i izišao iz parkirališta.
Kad je stigao na rub Crowthornea, upalio je svjetla i policijsku sirenu
iako će ju biti nemoguće čuti zbog buke alarma. Nagazio je gas i uputio
maleni Ford istim putem kojim je maločas prošao Ben Dawson u svom
Range Roveru.
Charlie Walsh je prčkao po radiju dok je Ben vozio prebacujući s
jedne postaje na drugu sve dok mu Ben nije uputio iznervirani pogled, na
što je morao ugasiti radio. Vozili su se u tišini penjući se preko širokog
brda koje je dominiralo kilometrima oko Crowthornea. Obojica su gledala
kako se svjetlo uzdiže oko zgrade na brdu, sve dok Range Rover nije
skrenuo za posljednju okuku i Broadmoor se pružio pred njima.
 Bolnicu su otvorili 1863. kao Bolnicu za umobolne kriminalce, a od
tog se naziva davno odustalo zbog njegove uvredljivosti. Danas se već
proširila do veličine omanjeg sela punog niskih zgrada postavljenih bez
nekog vidljivog reda, metalnih kontejnera i natkrivenih prolaza. No, glavne
zgrade u kojima su štićenici bili smješteni i liječeni, danas su bile iste kao
onda kad su izgrađene; niske, gotičke kućice od crveno-narančaste opeke i
sive šindre na krovovima koje su odavale njihovu namjenu. Zgrade su na
svaki mogući način nalikovale zatvoru.
Ben je usporio pred vanjskom ogradom. Visoka metalna žičana
ograda koja je lako mogla imati sedam metara, obrubljena oštrom žicom
pod naponom, obilježavala je rub zabranjenog područja koji je okruživao
bolnicu. Unutar njega visoki zidovi od opeke, sigurnosne patrole, vrata
koja se otvaraju i zatvaraju isključivo ključevima i prozori s rešetkama koji
su se trebali pobrinuti za to da se zatvorenici ne približavaju ogradi. Ako se
usude, dočekat će ih velik i neugodan šok.
Vratnice na sredini ograde bile su otvorene.
Pokretali su ih kotači koji su razdvajali vratnice na sredini, a njima se
moglo upravljati samo automatskim sustavom iz sobe za kontrolu
sigurnosti. Maleni telefon se nalazio u kabini pored vratnica; rijetko se
koristio jer je malo tko dolazio u ovu bolnicu nenajavljen.
Ben je usmjerio svoj automobil prema otvorenim vratnicama i
polako se uvezao unutra.
»Ne sviđa mi se ovo«, rekao je Charlie Walsh. »Moramo se vratiti.
Neka se policija pozabavi ovim.«
»Možemo i pogledati kad smo već ovdje«, rekao je Ben.
Put iza električne ograde lagano se podizao prema glavnom ulazu u
bolnicu. Stražarska postaja izgledala je poput srednjovjekovne tvrđave; dva
tornja nad širokom crnom vratnicom, a nad njom prijeteći sat izrađen u
crnoj i zlatnoj bolji. Vanjske zgrade bolnice pružale su se s obje strane
stražarske postaje spajajući se s ostatkom psihijatrijske ustanove i velikim
unutarnjim zidom. Sve je odavalo dojam neprobojnosti.
Osim ako netko ne otvori vratnice, kao što je sada.
Ben je polako prošao kroz njih osjećajući nelagodu u želucu.
Vratnice Broadmoora nikad nisu stajale otvorene, a čak i da električna
ograda iz nekog razloga ne radi, nikada ne bi mogli nesmetano doći do
glavnog ulaza. Nezamislivo je to što obje vratnice zjape otvorene. Ben je
primijetio još nešto. Pritisnuo je gumb koji spušta njegov prozor u
automobilu, osjetio blagi noćni zrak na licu i osluhnuo. Čulo se samo
zavijanje sirene i nijedan drugi zvuk. Bolnica je inače bila živa kao
košnica, čak i rano ujutro. Trebali su se čuti koraci, lavež čuvarskih pasa,
žamor radnika u noćnoj smjeni.
Ali nije se čulo ništa.
»Što osluškuješ?« nadvikivao se Charlie Walsh s alarmom. »Što
čuješ?«
»Ništa«, viknuo je Ben. »Baš ništa.«
Zatvorio je prozor i lagano dao gas. Veliki automobil polako se
kretao kroz vratnice. Naišli su na dvije male čuvarske postaje, nalik onim
plastičnim kućicama u kojima naplaćuju cestarinu. Provirio je u onu pored
sebe dok je automobil prolazio. Bila je prazna. Nitko se nije micao iako se
na zidu vidjela tamna mrlja kao kad netko izlije vjedro boje na zid. »A kod
tebe?« upitao je Charlesa. »Ima li koga?«
»Ništa«, rekao je Charlie i Ben je prvi puta čuo strah u glasu svoga
susjeda. »Ben, ovdje nema nikoga. Gdje su svi?«
»Ne znam.«
Tiho su se uvezli u dvorište. Moderne administrativne zgrade stajale
su postrance, no nad njima se uzdizala prava zgrada bolnice
Broadmoor, prijeteće zdanje od tamne narančaste opeke. Široke
stube vodile su prema ukrašenim ulaznim vratima i Ben je primijetio nešto
što tu ne pripada. Nagazio je na kočnice Range Rovera, na što je Charlie
Walsh poletio naprijed i uplašio se.
»Koji vrag -«.
»Šuti«, prekinuo ga je Ben. Upalio je duga svjetla na automobilu i
osvijetlio dvorište. Na kamenim stubama jedan je čovjek ležao u bijeloj
bolničkoj spavaćici, sasvim natopljenoj krvlju.
»O Bože«, šapnuo je Charlie. »O Bože, Ben. Ne želim više biti
ovdje. Bježimo!«
Ben nije odgovorio. Nagnuo se prema vjetrobranskom staklu i izvio
vrat, poprilično siguran u ono što će vidjeti. Mišići su mu škripali od
naprezanja i vidio je ono što je očekivao.
Na četvrtom katu, ravno iznad unesrećenog čovjeka na tlu, jedan
prozor je stajao otvoren, a stakla nije bilo.
 »Skočio je«, prošaptao je Ben. »Vidiš razbijeni prozor. Skočio je.«
Walsh se nagnuo naprijed, no ramena i vrat su mu bili preširoki da bi
išta vidio. Naslonio se na sjedalo teško dišući.
»Mrtav je, Ben«, rekao je drhtavim glasom. »Ne možemo mu
pomoći. Idemo kući, nazvat ćemo policiju i poslat će hitnu. Molim te, Ben.
Molim te, idemo.«
»Zašto samo leži?« pitao se Ben. »Zašto mu nitko nije pokušao
pomoći. Gdje su medicinske sestre?«
»Ne znam«, vikao je Charlie. »Želim ići kući, Ben. Želim odmah
otići odavde.«
Ben je pogledao svoga susjeda. Izgledao je kao da će dobiti napadaj
panike, prsa su mu se nadimala, a oči bile buljave i raskolačene. Bio je u
pravu, jadniku više nisu mogli pomoći. Lokva krvi pod njim bila je
zastrašujuće velika. No, Benu se cijela situacija jednostavno činila
pogrešnom. Nije se radilo samo o otvorenim vratnicama. Sve je
jednostavno bilo pretiho, previše prazno, a sada je jedan pacijent ležao
mrtav u dvorištu i nitko ga nije niti primijetio.
Otkopčao je sigurnosni pojas i otvorio vrata pored sebe.
Charlie je zaječao. »Što to radiš?«, vikao je nadglasavajući
zaglušujuću sirenu.
Ben ga je ignorirao. Izišao je iz automobila kao u transu dok su mu
prizori koje je vidio oko sebe jurišali mozgom čineći slagalicu čije mu
rješenje za dlaku izmiče. Čuo je suvozačka vrata kako se otvaraju i
Charlieja Walsha kako nervozno spušta nogu na popločani put.
»Vrati se u auto, Ben«, vikao je. »Molim te!«
Preklinjanje u Charliejevu glasu dozvalo je Bena k svijesti i
protresao je glavom, kao da je želi razbistriti.
»Dobro«, viknuo je vidjevši kako se lice Charlieja Walsha topi od
olakšanja. »Oprosti, stari. Idemo.«
Vratio se na svoje mjesto kad se mrtvo tijelo pridignulo na noge i
pogledalo ih. Bio je to muškarac u kasnim dvadesetima ili ranim
tridesetima. Spavaćica mu je izgledala kao da je natopljena crvenom bojom
i lijeva ruka mu je bila odmaknuta od tijela u čudnom položaju, no lice mu
je bilo obasjano širokim, gladnim osmijehom, a oči su mu sjale poput lave.
***
 Charlie Walsh je vrisnuo i upro se rukama o kontrolnu ploču, kao da
se želi odgurnuti od noćne more pred sobom. Ben je samo zurio izbuljivši
oči i ne shvaćajući ništa. Tad je krvava prilika jurnula naprijed, skočila na
poklopac motora i šakom razbila vjetrobransko staklo.
Benova paraliza je nestala kad je Walsh ponovno vrisnuo. Buka
sirena se survala u automobil kroz slomljeno vjetrobransko staklo i obojicu
ih zaglušila. Čovjek crvenih očiju gurnuo je ruku kroz staklo, potpuno si
razderavši kožu. Krv je prskala posvuda kad su prsti krvava čovjeka prešli
preko Benova vrata i posegnuli za Walshevim licem. Muškarac je vikao
tako glasno da ga se moglo čuti čak i uz buku sirene izvikujući riječi koje
Benovim ušima nisu značile ništa. Usta su mu se bjesomučno pomicala,
prskajući krv i slinu po staklu dok je lamatao rukom želeći zgrabiti dvojicu
u automobilu.
Tad je zgrabio Charlieja za donju usnicu. Grimizno, blještavo
čudovište otrgnulo ju je s njegova lica uz riku iskonskog zadovoljstva i
zvuk trganja papira. Krv mu je jurnula iz rane i poprskala kontrolnu ploču i
staklo dok su Walshevi vrisci poprimili novu, još strašniju notu.
Ben je ubacio mjenjač u vožnju unatrag i svom snagom nagazio na
papučicu gasa. Walsh je poletio naprijed u sjedalu i grozomorni prsti
pacijenta su mu na sekundu dohvatili vrat. Brzina ga je odbacila unatrag i
pao je na popločano dvorište. Odmah se podigao na noge obasjan
zasljepljujućom svjetlošću farova automobila koji je jurio unatrag. Ben je
pogledao preko ramena i vidio kako se opasno približava otvorenoj
vratnici. Nije bilo vremena za ispravljanje putanje, mogao se samo nadati
da nije pomicao volan otkad ih je dovezao na ovo grozno mjesto.
Čula se škripa metala kad je automobil projurio kroz vratnicu i veliki
roj iskri pojavio se na suvozačevoj strani kad je bok automobila zagrebao
po ciglenom zidu. Charlie Walsh, koji je istovremeno jecao i vrištao
izgledajući poput čovjeka koji se nada da će se svakog časa probuditi iz
noćne more, skočio je na Bena koji ga je grubo odgurnuo od sebe. Škripa
je utihnula i prošli su kroz vratnicu. Ben je nagazio na kočnice i okrenuo
volan. Gume su se uz cvilež i dim okrenule niz put kojim su došli do
bolnice. Čuli su udarac iza sebe i Ben je pogledao u retrovizor nagazivši na
gas što je jače mogao.
Krvavi pacijent koji je maločas Charlieju otrgnuo usnicu s lica bez
imalo se muke sada zabio u stražnji dio automobila i poprskao prozor
svježom krvlju. Automobil je poskočio naprijed i Ben je vidio čovjeka
kako leži na tlu, kao onesviješten. Gledajući pacijenta, primijetio je još
nešto zbog čega mu je zamalo stalo srce.
Tamne su prilike jedna po jedna dolazile u dvorište i brzo se kretale
prema vratnicama. Ben je ponovno pritisnuo gumb prozora i uz zavijanje
sirene je čuo još nešto. Slabašan zvuk lomljenja stakla i prigušeno,
pulsirajuće režanje čopora životinja. Još uvijek je gledao u retrovizor dok
je automobil jurio kroz vanjske vratnice i niz brdo. Zbog toga nije vidio
plavo-crveni sjaj kako se približava iza oštre okuke pred njima.
***
Andy Myers je stisnuo zube i još jače nagazio na gas. Sirena je bila
zaglušujuća čak i u zatvorenom automobilu; prozori i vrata starog Forda
nisu se zatvarali jednako dobro kao nekada i bilo je svejedno jesu li
otvoreni ili ne. Jedva je čekao da mu dežurna sestra ispriča što se zapravo
dogodilo pa da im to dojavi preko radija i da se zatim vrati u krevet.
Dogovorili su utakmicu kriketa u podne i nekako je sumnjao da će igrači
doći odmorni i raspoloženi. Lagano je zavrnuo volan i glatko prošao
posljednju okuku prije bolnice. Tad su ga zaslijepili farovi. Nije se stigao
niti zapitati otkuda dolaze kad se Range Rover zabio u njega.
»Pazi«, vikao je Charlie Walsh izobličeno jer više nije imao donju
usnicu. Ben je odmaknuo pogled od retrovizora, svjestan još nečega u
svom vidnom polju. Crveno-plavo svjetlo je ispunilo vjetrobransko staklo,
čulo se lomljenje metala i sve se zacrnilo.
Ben je uronio u svijet kaosa.
Otvorio je oči i bol mu je probola glavu istovremeno kad i zvuk
sirene. Polako, što je lakše mogao, okrenuo se da vidi Charlieja Walsha.
Susjed mu je nesvjesno visio preko sigurnosnog pojasa, spuštene
glave i zatvorenih očiju. Lice mu je bilo sasvim krvavo, a čelo polako
naticalo. Maleni mjehurić krvi napuhao mu se i puknuo na razderanim
ustima, zatim još jedan, pa još jedan.
Živ je, pomislio je. Hvala Bogu.
Ben je pogledao samoga sebe i osjetio ogromno olakšanje. Kostur
velikog auta je izdržao. Ispupčenje je izbilo na mjestu gdje je sudar gurnuo
blok motora unatrag, ali nije prodro unutra. Sasvim bi mu smrskalo donji
dio tijela da jest. Krv mu je neprestance tekla iz nosa i vidio je udubinu u
kontrolnoj ploči gdje je udario glavom. Glava mu je pulsirala od boli i nije
mogao misliti. Pokušavao je, ali misli su mu bježale poput dima na vjetru.
Drhtavom rukom posegnuo je za kvakom i otvorio vrata automobila.
Pokušao je izići van, no bol se rascvjetala njegovim lijevim gležnjem i
vrisnuo je. Pogledao je nogu i primijetio da mu je stopalo izvrnuto na
stranu pod kutom od devedeset stupnjeva. Prizor mu je bio toliko stran i
odvratan da je povratio sebi u krilo.
Izvadio je mobilni telefon iz džepa i nazvao Maggie. Znao je da treba
nazvati policiju, ali iz nekog razloga nije htio. Nešto se dogodilo prije
sudara iako nije bio siguran što. Je li bio još jedan auto? Je li udario u neki
auto? Držao je telefon uz uho gledajući kroz slomljeno staklo. Komadi
metala bili su razbacani posvuda. Nagnuo se još malo naprijed, blago
svjestan činjenice da je njegov automobil viši nego što je uobičajeno i da
ima drugačiji pogled na put. Vidio je izvitoperenu hrpu metala pod svojim
prednjim kotačima. Ben je samo blijedo zurio sve dok nije primijetio par
svjetala kako vire iz krša, jedno crveno i jedno plavo, ove mu se vratilo.
Bolnica, muškarac, Charliejeva usnica, policijski automobil i -
Sledio se.
O Bože. Pacijenti. Slomljeno staklo. Iza mene.
Sirena je zavijala i vrištala i čuo je Maggien glas kako viče s druge
strane, no nije mogao natjerati usta da joj odgovore. Natjerao je samoga
sebe da pogleda kroz retrovizor i vidio crveni odsjaj kako se spušta niz
brdo prema njemu. Vidio je pulsirajuću, promjenjivu masu grimiznog
svjetla koje dolazi od stotine parova svjetlosnih točkica.
»Bježi«, graktao je u telefon. »Uzmi Islu i bježi.«
52 DANA DO
NULTOG SATA
1
NOVA GENERACIJA

Jamie Carpenter bio je toliko usredotočen na nasilje pred sobom da

nije ni primijetio zvukove svoje konzole sve dok se nije oglasila treći put.
»Pet minuta pauze«, rekao je izvlačeći metalni pravokutnik iz pojasa.
Čuo je dva istovremena uzdaha olakšanja. Pritisnuo je pročitati na zaslonu
na dodir svoje konzole i pročitao kratku poruku.
NS303, 67-J/SASTANAK/OC/ODMAH
Poruka je bila jednostavna, no Jamieja je usprkos tome zazeblo oko
srca. Morao je odmah doći u Operativni centar na sastanak, poruka slična
desecima ostalih zapovijedi koje su mu se pojavljivale na konzoli otkad je
stigao u Petlju, tajno središte Odjela 19. Ova zapovijed bila je poslana
isključivo njemu. Njegov operativni broj bio je ispisan na zaslonu. Sve
prijašnje zapovijedi bile su odaslane s prefiksom G-17, što je označavalo
operativni tim koji je vodio do prije mjesec dana, a zajedno s njim bile su
Larissa Kinley i Kate Randall.
Njihov je tim raspušten nakon Valerijevog napada na bazu kako bi se
njihova iskustva iskoristila za ponovno zacjeljenje i izgradnju
Petlje. To je bik jedna od prvih naredbi prijelaznog ravnatelja Cala
Holmwooda, i iako je shvaćao zašto to čini, Jamie se opet osjećao kao da
ih kažnjava zbog svega dobrog što su napravili. Holmwood ih je uvjeravao
da nije tako, ali njihovi osjećaji ionako nisu bili bitni: dobili su zapovijed i
morali su napraviti kako im je rečeno.
»Gospodine?«
Glas je drhtao i Jamie je podigao pogled s konzole. Sjedio je na klupi
na rubu Igrališta, široke kružne prostorije na razini F u kojoj su generacije
operativaca prolazile obuku, znojile se i krvarile na njezinim tvrdim,
ulaštenim podovima. Prostorija je posljednjih petnaest godina bila carstvo
Terryja, visokog, plećatog instruktora koji je stajao na sredini ulaštenog
poda s rukama prekriženim na prsima. Ali nije se on obratio Jamieju. Glas
je pripadao Johnu Mortonu koji je sjedio na podu i gledao Jamieja
raskolačenim očima.
Morton je teško disao i krvario iz nekoliko mjesta, a najviše iz donje
usnice koju je instruktor rascijepao svojom iskusnom šakom. Sjedio je na
podu prekriženih nogu i ruku na koljenima. Bio je toliko blijed da se činilo
kao da će povratiti. Krv mu je neprestano kapala iz usnice i skupljala se
između njegovih nogu.
»Ne brini se«, odgovorio je Jamie. »Moram gore na trenutak.«
»Sve u redu, gospodine?« upitao je drugi glas i Jamie se okrenuo
prema njegovu izvoru. Nešto dalje od Mortona sjedila je tamnokosa žena
po imenu Lizzy Ellison. Bila je gotovo jednako blijeda kao Morton i
krvarila je iz široke posjekotine iznad lijevog oka i iz usta, ali glas joj je
bio postojan.
»Sve je u redu«, rekao je Jamie osmjehnuvši im se na brzinu.
»Barem za sada. Terry?«
»Da, gospodine«, odgovorio je instruktor. Ogromni čovjek je
iskoristio malu pauzu u obuci da si razbistri glavu i ponosno se osmjehnuo
kad je vidio Jamieja Carpentera. Terryju se činilo kao da je dječak tek prije
nekoliko dana stigao na Igralište, sav nervozan, žgoljav i potpuno
dezorijentiran, pun gorke odlučnosti koju je Terry odmah primijetio jer je
odavno svladao vještinu čitanja ljudi. Izvukao se iz roja vlastitih misli,
odagnao osmijeh i odgovorio mirnome, smrtonosnom operativcu pred
sobom.
»Prsa o prsa, instruktore«, rekao je Jamie. »Još jednom.«
Morton i Ellison su zastenjali ratoborno gledajući Jamieja pa jedno
drugoga, a zatim ogromnu priliku instruktora.
»Naravno, gospodine«, odgovorio je Terry okrenuvši se prema dvoje
pitomaca uz osmijeh pun iščekivanja.
***
Jamie je koračao hodnikom prema dizalu koje će ga odvesti kroz
bazu do Operativnog centra. Osjetio je žalac savjesti dok je razmišljao o
brutalnom programu obuke koji su Morton i Ellison morali proći.
Neposredna obrana je sa sobom nosila toliko nasilja i iscrpljenosti da će je
vjerojatno pamtiti dok je živ. No, ubrzo je otjerao grižnju savjesti; novake
treba slomiti i ponovno izgraditi, tako se to radi i tako se oduvijek radilo.
Znao je da će ovo što njegovi budući članovi tima nauče na ovoj
mukotrpnoj obuci biti itekako korisno u vanjskome svijetu gdje
nezamislivo nasilje i opasnost vrebaju iza svakog ugla. Tama koju je Crna
svjetlost toliko dugo uspijevala otjerati danas prijeti da će ih progutati i
nema vremena za povrijeđene osjećaje i izubijana tijela novaka.
Jamie je bojažljivo vjerovao u dva potencijalna operativca koja je
dobio na brigu i ta mu je situacija bila smiješna. Oboje su bili stariji od
njega i mnogo iskusniji u vanjskom svijetu. No, njihovo iskustvo unutar
Petlje nije vrijedilo ništa, a Jamie je bio skoro legenda. Oboje su ga gledali
s jedva prikrivenim divljenjem.
John Morton je imao dvadeset i jednu godinu i osobno ga je
unovačio bojnik Paul Turner. Baš su ga trebali premjestiti u Prvi bataljun
Padobranske pukovnije i već se isticao kao vojnik koji će jednoga dana
proći tvrdokorni proces priključivanja SAS-u, elitnom odredu specijalnih
postrojbi Britanske vojske. Turner je saznao za njega preko starih kolega iz
Hereforda i brzo se pobrinuo da mladićevu karijeru preusmjeri prema
Crnoj svjetlosti. Niti dan kasnije, Morton je stigao u Petlju s izrazom
jednakog iznenađenja kao i Jamie prije nekoliko mjeseci.
Lizzy Ellison je imala dvadeset i tri godine, bila je dvije godine
starija od kolege s obuke i više od pet od Jamieja. Bila je agentica u SIS-u,
obavještajnoj službi nekad poznatoj kao MI6, i ono čime se bavila bilo je
tajno za sve osim Direktora i načelnika Glavnog stožera. Jamie je nije ništa
pitao, čekao je pravi trenutak. Imao je prilike naučiti da su tajne među
članovima tima loša stvar. No, za sada je dopustio da njezina prošlost
ostane tajna iz jednog jedinog razloga: Angela Darcy, prekrasna,
zastrašujuća operativka koja je pratila Jamieja na očajničku misiju u Pariz
prije nekih mjesec dana, koja je također nekada pripadala SIS-u i prema
njegovu mišljenju bila najsmrtonosnije i najkrvoločnije ljudsko biće na
svijetu, je znala tko je Ellison. Nije znao zašto, ali to mu je bilo dovoljno.
Ako se pojavila na radaru Angele Darcy koja je svoju karijeru prije Crne
svjetlosti provela gazeći kroz krv do laktova, onda je neće siliti da odaje
svoje tajne.
Barem ne još.
Vrata dizala su se otvorila. Jamie je ušao unutra i snažno pritisnuo
gumb 0. Dok se dizalo penjalo gore, pitao se što li Cal Holwood želi ovaj
put. Često se osjećao kao da više vremena provodi u Operativnom centru
nego u malenoj sobi gdje bi tu i tamo pronašao vremena za spavanje.
Radilo se o ovalnoj prostoriji u sredini jedinog nadzemnog kata Petlje i tu
su se dodjeljivale misije prve prioritetne razine. U trideset dana nakon
otmice Henryja Sewarda i napada na Petlju, Operativni centar je postao
košnica baze jer je svaka misija postala misijom prve prioritetne razine.
Rijetko kad su se tu mogle čuti dobre vijesti.
Jamie se naslonio na hladni metalni zid dizala i pustio mislima da
vrludaju. Kao što se često događalo, odmah je pomislio na prijatelje.
Valerijev katastrofalni napad na Petlju jako je utjecao na njih; Kate se još
uvijek borila sa Shaunovom smrću. Taj mladi operativac bio je njezin
dečko i u posljednjih nekoliko dana je donijela odluku zbog koje ju je
Jamie preklinjao da se predomisli. Matt Browning je bio zakopan duboko u
utrobi Petlje i svaki je budan trenutak provodio zureći u zaslon računala. A
Larissa, vampirica koja mu je postala nešto najvažnije u životu, je otišla.
Vrata dizala su se ponovno otvorila i Jamie je polako krenuo niz
hodnik nulte razine. Zastao je pred vratima Operativnog centra, duboko
udahnuo i ušao unutra.
***
Tamne prilike su se skupile oko dugog niza stolova. Cal Holmwood
stajao je na čelu, a Jack Williams pored njega. Ostali su se skupili uz rub
stola poklonivši svoju punu pozornost prijelaznom direktoru; Patrick
Williams, Dominique Saint-Jacques, Jacob Scott, Andrew Jarvis, Richard
Brennan i jedna časnica iz Odjela za komunikacije po imenu Amy
Andrews. Nedavno su je pozvali u Posebnu skupinu, zajedno s
Dominiqueom i Angelom Darcy, koje tog dana nije bilo. Posebna skupina
je nakon Valerijeva napada bila proširena tako da uključuje barem jednog
predstavnika svake jedinice Odjela 19. Kad je Jamie sjeo, primijetio je da
nema ni Paula Turnera što više nije ni bilo neko iznenađenje.
»Poručnice Carpenter«, rekao je Cal Holmwood. »Kako napreduju
vaši novaci?«
»Poprilično dobro, gospodine«, odgovorio je Jamie. »Terry se
pobrinuo da shvate u što su se upustili.«
Cal Holmwood se nasmiješio. »Drago mi je čuti. Za nekoliko sati će
se uvjeriti i sami.«
Jamie se smrknuo. Program obuke Crne svjetlosti nekada je trajao
trinaest mjeseci i to povrh elitnog treninga koji je većina novaka prošla
prije nego što su saznali da Petlja postoji. No to je s obzirom na okolnosti
postalo nemoguće i danas su na Igralištu provodili nešto što se slobodno
moglo nazvati brzinskim tečajem.
Rezidencijalne razine bile su prepune soba čiji se vlasnici više nikada
neće vratiti, a jedinice za nadzor, sigurnost i obavještajne djelatnosti su
obilovale praznim stolovima. Neke operativne skupine su izgubile jednog,
dva ili u pokojem groznom slučaju, čak tri člana. Neće biti lako popuniti te
praznine, te rupe u tkanju Odjela, usprkos tome što su unovačili
najsposobnije muškarce i žene baš u tu svrhu. Neki su izgubili prijatelje,
kolege, članove obitelji i novaci jednostavno ne mogu popuniti njihova
mjesta, unatoč svojoj važnosti. Vratiti Odjel u nešto barem slično punoj
snazi bilo im je najvažnije na svijetu.
Odbrojavanje do Nultog sata neće čekati da oni budu spremni.
Jamie nije ni vjerovao da je njegov novi tim spreman; nije ih
namjeravao voditi na teren barem još tjedan dana.
»Zašto, gospodine?« upitao je gledajući prijelaznog direktora. »Što
se dogodilo?«
Holmwood je pogledao Jacka Williamsa. »Jack?«
Jamiejev prijatelj je kimnuo. »Hvala Vam, gospodine. U odsutnosti
časnika za sigurnost imam zadaću izvijestiti vas o događajima protekle
noći.« Utipkao je niz naredbi u konzolu pred sobom i svi operativci su se
okrenuli prema zaslonu na zidu. Otvorio se jedan prozor i zrnata snimka
nadzorne kamere ispunila je zaslon; prilike u bijelim kutama koje trče
naokolo, a neka stvorenja ih love, grabe i kidaju. Krv pršti po zidovima i
stropovima, a čak i na snimci niske rezolucije vide se raskolačene,
uspaničene, preklinjuće oči žrtava.
»Ovo je odjel D bolnice Broadmoor«, rekao je Jack. »To je jedna od
tri bolnice u kojima borave najopasniji bolesni muškarci i žene u zemlji.
Jutros u 1:47 skupina vampira je provalila u ustanovu, pobila sve članove
osoblja i pustila na slobodu sve pacijente. Do sada smo se suočili s
dvadeset i devetoro, a priveli smo dvoje. Svaki pacijent je pretvoren.«
Čuo se jednoglasan, oštar udah zraka u prostoriji.
»Svi«, ponovio je tiho Patrick Williams.
»Tako je«, odgovorio je njegov brat.
»Ovo je napad na nas, a ne na pacijente«, prokomentirao je
Dominique Saint-Jacques. »Sve su ih pretvorili i pustili van, je li tako?«
»Čini se da jest«, odgovorio je Jack. »No, ovo nije jedini incident
ove vrste koji se dogodio protekle noći. Vampiri su napali i ustanovu
Florence Supermax u Koloradu, kao i zatvor Crni dupin u Iletsku, C Max u
Pretoriji, zatvor al-Ha'ir u Rijadu, zatvor Kamunting u Maleziji,
Korektivnu ustanovu Goulburn u Novom Južnom Walesu kao i zatvor
Penitenciaria Federal de Catanduvas u Brazilu. Dakle, ne znamo gdje se
nalazi barem četiri tisuće najopasnijih zatvorenika, a svi koje smo uspjeli
vratiti, u svim navedenim zemljama, su pretvoreni. Ovo nije ništa drugo
nego namjeran i koordiniran napad na Odjele širom svijeta.«
Operativci su u tišini nastojali pojmiti ono što su upravo čuli. Jamie
je pogledao oko stola; Patrick Williams i Dominique Saint-Jacques
odlučno su gledali u Jacka, lica sasvim mirnih, bez pokazivanja osjećaja.
Jamie nije mogao ne diviti im se.
Ništa ih ne može poljuljati, mislio je. Apsolutno ništa.
Taman je htio ponovno pogledati Jacka kad je primijetio Jacoba
Scotta. Australac je zurio u stol pred sobom raskolačenih očiju i smrtno
blijedog lica. Pukovnik veteran je Jamiejevu neukom oku izgledao kao da
će dobiti srčani udar; šake je toliko stisnuo da su mu pobijeljele.
»Ovo je sada prvi prioritet Odjela«, rekao je Cal Holmwood. Jamie je
odmaknuo pogled od pukovnika Scotta i smrknuto pogledao prijelaznog
direktora. »Siguran sam da vidite mogućnost izlaganja javnosti i
smrtonosni rizik u ovom slučaju. Opozvat ću sve terenske skupine -«
»Sve«, prekinuo ga je Jamie. »Čak i one koje traže admirala
Sewarda? I Drakulu?«
»Tim bojnika Landisa će nastaviti potragu za admiralom
Sewardom«, odgovorio je Holmwood fiksirajući Jamieja ledenim
pogledom. »Ostali se vraćaju dok se ova situacija ne riješi.«
»Ali Drakula skuplja snagu«, rekao je Jamie. »I to baš sada dok mi
sjedimo ovdje. On ima prioritet.«
»Ovo i jeste Drakula«, rekao je Holmwood. »Jack, prikaži čuvarska
mjesta.«
Snimka nadzorne kamere prikazala je nadsvođeni ulaz u Broadmoor.
Jamie se trgnuo. Dvije riječi bile su ispisane svježom krvlju preko luka.
ON USTAJE
»Čak i da jeste tako«, ustrajao je Jamie. »Ako Drakula i Valeri
oslobode zatvorenike, past ćemo im ravno u ruke.«
»Hvala Vam, poručnice Carpenter«, rekao je Holmwood suho, »sami
nismo mogli doći do tog zaključka.«
»Zašto onda to radite?«
 Holmwood je pogledao Jacka. »Poručniče Williams? Pustite snimku
iz Crowthornea.«
Jack je kimnuo i pritisnuo nekoliko tipki. Otvorio se novi prozor na
zaslonu prikazujući mirnu sliku pitoreskne seoske ulice. Pritisnuo je PLAY
i slika se glatko počela micati. Niz kuća s terasama, urednim vrtovima,
čistim prilazima. Maleni automobil bio je parkiran u sredini kadra; njegovo
vjetrobransko staklo je odbijalo svjetlost ulične svjetiljke.
Nakon nekoliko sekundi vidio se pokret. Sredovječni čovjek trčao je
sredinom ulice mašući rukama i divlje topćući nogama po asfaltu. Dotrčao
je do automobila i čučnuo s njegove prednje strane gledajući u smjeru iz
kojeg je došao. Nakon nekoliko sekundi došao je još jedan čovjek, odjeven
u bijelu bolničku spavaćicu, bosih nogu i bijesnog sjaja u očima. Činilo se
da se smiješi kad je stao pored parkiranog automobila.
Vampir se zaustavio i dugo se ništa nije dogodilo; činilo se da njih
dvojica razgovaraju gledajući se sa suprotnih krajeva automobila.
Tad je vampir spustio ruku i nemarno prevrnuo automobil preko
ceste. Proklizao je asfaltom uz kišu iskri prije nego što se slupao u jednom
vrtu.
Zapanjeni uzdasi ispunili su Operativni centar. Jamie je primijetio da
su se svi njegovi kolege šokirali. Bespomoćni čovjek na zaslonu sklapao je
ruke u beskorisnom preklinjanju za milost. Vampir je zakoračio naprijed i
u izmaglici podignuo čovjeka te ga odnio izvan kadra.
Jack je pritisnuo gumb za pauzu kad je zamrznuo prizor prevrnutog
automobila. Prijelazni direktor se okrenuo Posebnoj skupini Nultog sata.
»Vampir na toj snimci bio je pretvoren prije najviše četrdeset i pet
minuta«, rekao je. »Želi li mi netko reći što nije u redu s ovom slikom ?«
»Isuse«, rekao je Patrick Williams. »Bio je snažan.«
»I brz«, dodao je Dominique. »Prebrz.«
»Tako je«, rekao je Holmwood. »Vampiri koji su do sada uništeni
pokazivali su iznimnu snagu i brzinu, mnogo veću od one koju uobičajeno
očekujemo od novopretvorenih.«
»Kako to?« upitala je Amy Andrews.
»Ne znamo. Jedinica za znanost upravo pregledava dvojicu koju smo
priveli, ali do sada nisu našli ništa. No, nešto je očigledno drugačije s ovim
vampirima, a sada barem tristotinjak njih slobodno luta. Zbog toga je to
naš prvi prioritet, poručniče Carpenter, jer je prvotna misija ovoga Odjela
štititi javnost od nadnaravnoga. Razumijete li?«
»Da, gospodine«, rekao je Jamie. »Kako to da se Jedinica za znanost
bavi njima? Nije li to zadatak za Projekt Lazarus?«
Holmwood je odmahnuo glavom. »Ne želim da se Lazarus ometa u
svojoj primarnoj zadaći. Dr. Cooper surađuje s profesorom Karlssonom i
ako mu doista treba njihova pomoć, ovlastio sam ga da je potraži.«
»U redu«, rekao je Jamie.
»Dobro«, odgovorio je Holmwood. »Još nešto?«
»Gdje je Angela, gospodine?« upitao je Jack Williams. »Trebala bi
sada biti ovdje.«
»Poručnica Darcy i njezin tim su na terenu«, odgovorio je
Holmwood. »Bili su aktivni kad su počeli pristizati prvi pozivi. Trebaju se
vratiti u roku od sat vremena.«
Jack je kimnuo, ali nije mogao otjerati zabrinutost s lica.
»Dobro«, rekao je Holmwood. »Je li to sve? Jest? U tom slučaju -«
»A što je s Nultim satom?« upitao je Jamie. »Kako ćemo zaštititi
javnost ako se Drakula uzdigne?«
Holmwood je još jednom uputio Jamieju ledeni pogled. »Ljudi koji
su pobjegli iz Broadmoora su izuzeti iz društva, poručniče Carpenter.
Mnogi od njih pate od najozbiljnijih oblika poremećaja ličnosti, a velik
broj njih ima dugu povijest nasilnog i nepredvidivog ponašanja i većina ih
je potpuno ovisna o lijekovima. Pretvoreni su na način koji ih je učinio
iznimno moćnima, a to je uznemiravajuće i novo samo po sebi i u roku od
sljedećih nekoliko sati svi će postati neutaživo gladni svježe krvi. Ako ih
ne spriječimo, uskoro nećemo imati nikakvu javnost.«
Jamie je spustio pogled.
»Kakav je plan, gospodine?« upitao je Patrick Williams odlučno. Cal
Holmwood ga je pogledao. »Pronađi i uništi«, tiho je odgovorio. »Što brže
možeš. Najjednostavnije moguće.«
Jamie je pogledao prevrnuti automobil na zaslonu -
Kako da ne, pomislio je. Najjednostavnije.
2
USKRSNULI LAZARUS

Matt Browning otvorio je teška vrata na sredini hodnika razine F,

uzbuđen poput djeteta na božično jutro. Stigao je doista rano, no primijetio
je da nije prvi. Profesor Karlsson podigao je glavu kad je Matt ušao, kratko
mu kimnuo i nasmiješio se te se vratio čitanju teksta pred sobom.
On je šef, pomislio je Matt smijuljeći se za sebe. Valjda ne bih trebao
biti iznenađen.
Rekonstrukcija Projekta Lazarus započela je što je ranije bilo
moguće nakon gubitka admirala Henryja Sewarda. Cal Holmwood je
Mattu, jedinom preživjelom članu projekta, sasvim odriješio ruke i tražio
preporuke od njega. Matt ga je poslušao zanemarivši svoju urođenu
sramežljivost nakon što se uvjerio da neće pasti u nevolje ako kaže što
doista misli. Njegov prvi prijedlog bio je da pokušaju nagovoriti Roberta
Karlssona, ravnatelja Švedskog instituta za genetska istraživanja, da
postane novi voditelj projekta. Već je neko vrijeme bio upoznat s
Karlssonovim radom i smatrao ga je jednim od najpametnijih ljudi na
planeti, zapanjujuće inteligentnim čovjekom čije je područje specijalizacije
bila manipulacija replikatorskih enzima unutar DNK što ga je učinilo
najprikladnijim kandidatom za unapređenje potrage za lijekom protiv
vampirizma.
Holmwood je pristojno kimnuo ne shvaćajući baš o čemu govori,
zahvalio Mattu i otpustio ga. Četiri dana kasnije, Karlsson je stigao u Petlju
s malenim koferom i kožnatom torbom punom prenosivih tvrdih diskova.
Predstavio se Mattu i pristojno slušao dok je ovaj oblijetao oko njega i
gugutao mu poput tinejdžerice koja je upravo upoznala svoju omiljenu pop
zvijezdu, a zatim je predložio da se prime posla.
Danas je trebao biti prvi dan rada potpuno osposobljenog,
opremljenog i funkcionalnog uskrsnuća Projekta Lazarus. Karlsson i Matt
proveli su posljednjih nekoliko mjeseci zapošljavajući najsjajnije umove
svijeta, izgrađujući i proširujući laboratorije te nadgledajući instalaciju
najsnažnijeg lokalnog računala u Europi.
Svaka minuta vremena koja se nije trošila na praktične poslove
ponovne izgradnje, posvećivala se spašavanju podataka s prenosivog
tvrdog diska profesora Richarda Talbota, bivšeg ravnatelja Projekta
Lazarus i sluge Valerija Rusmanova, za koga se zaključilo da se zapravo
zvao Cristopher Reynolds. Dočepali su se tvrdog diska kad je Jamie
Carpenter ustrijelio izdajnika u glavu, a Matt je bez svijesti ležao na podu
između njih. Reynolds je pobio sve članove osoblja Projekta i upravo je
htio ubiti Matta i pobjeći kad je Jamie intervenirao. Zbog toga im je trebalo
više od mjesec dana da nađu novo osoblje; provjere svih mogućih novaka
bile su toliko pomne da su se mogle nazvati invazivnima jer se izdaja
poput Talbotove ne smije ponoviti.
Reynolds je radio na vampirskoj genetici više od deset godina i
prikupio je podatke na sve moguće nemoralne i kriminalne načine:
vivisekcijom, pokusima na živim bićima, mučenjem. Njegov rad, posebice
mapiranje vampirskog genoma i analiza tjelesnih učinaka vampirizma na
pretvoreno ljudsko biće bio je neprocjenjiv za sve čime se sada bavio novi
Lazarus. Da to nisu imali, ne bi znali od kuda početi.
S Talbotovim materijalima barem su imali nadu i početak.
Proces analize i nadgradnje spašenih podataka već je počeo; svi novi
članovi Projekta počeli su raditi čim su stigli. No, ovo jutro službeno
počinju i Matt je znao da Karlsson zapravo čita govor koji je pripremio.
Ostavio je svog šefa da se priprema i otišao se smjestiti za jedan od stolova
na suprotnom kraju velike prostorije. Ulogirao se na sigurni server Projekta
Lazarus, otvorio analizu na kojoj je radio sve do prije nekoliko sati i
izgubio se u nevjerojatnoj složenosti sastavnih dijelova ljudskog tijela.
Do sedam i deset ujutro svi su članovi Projekta Lazaurs došli na
svoja mjesta. Trud strašnih umova udruženih u jednu jedinu plemenitu
svrhu zujao je i brujao prostorijom. Mattov pogled je odlutao, kao što je to
u zadnje vrijeme često činio, prema uskom, lijepom licu Natalije Lenski,
gotovo nadljudski inteligentne osamnaestogodišnje Ruskinje koja je sjedila
pet stolova od njega. Unovačio ju je SPC, ruski Komesarijat za Zaštitu od
Nadnaravnog, ravno sa sveučilišta u Lenjingradu gdje je bila na doktoratu
jer je magistrirala prije četiri godine kad je imala četrnaest. Bila je blijeda
poput sibirskog snijega, a kosa joj je bila tek nijansu ili dvije tamnija od
kože. Podignula je pogled sa svoga zaslona i nasmiješila se Mattu.
Raskolačio je oči i vratio pogled na svoje računalo umirući od srama.
O, Bože. O, Bože, o, Bože, o, Bože.
Polako, milimetar po mučan milimetar, Matt se ponovno okrenuo
njoj koristeći se samim rubovima svoga perifernog vida. Vidio je, na svoj
opći užas, da ga ona još uvijek gleda i da mu se još uvijek smješka. Sam
profesor Karlsson spasio ga je od tih užasnih, naoko beskrajnih sekundi jer
je baš u tom trenutku ustao, stao na sredinu sobe i lupio rukom o najbliži
stol. Čarolija se istog trena prekinula; svi muškarci i žene u prostoriji,
uključujući i Nataliju, okrenuli su se ravnatelju kojemu doista nije bilo
ugodno kad ga svi gledaju.
»Dobro jutro«, rekao je nesigurnim glasom. »Lijepo je vidjeti nas
prvi put sve zajedno. Zaista lijepo.«
Znanstvenici su promrmljali svoje odobravanje.
»Gospodine Browning«, nastavio je Karlsson gledajući tinejdžera u
oči. »Matt. Možete li doći ovamo?«
Kolege su se okrenuli njemu ohrabrujući ga osmijesima. Pretpostavili
su da se zarumenio jer ga je ravnatelj prozvao; samo Natalia je znala da
nije tako. Matt je odgurnuo svoj stolac unatrag i nesigurno ustao. Polako je
krenuo i ukočeno stao pored profesora Karlssona. Ravnatelj ga je gledao s
velikim ponosom u očima i Matt je osjetio kako se i sam počinje smješkati,
a crvenilo mu nestaje s lica. Odjednom je postao jako sretan; osjećao se
kao da napokon ima neku svrhu, bio je pun opravdane odlučnosti.
»Dame i gospodo«, rekao je Karlsson gledajući redove Projekta
Lazarus. »Mi imamo priliku učiniti mnogo dobra. Spasiti tisuće, možda
čak i milijune života, te iskorijeniti najsmrtonosniju bolest na svijetu. Ovaj
projekt predstavlja najudaljeniju granicu znanstvenog istraživanja, i svaki
od vas bi trebao biti ponosan što je dobio priliku biti dijelom ovoga.«
Karlsson je nastavio govoriti, ali Matt ga više nije slušao. Umjesto
toga je pomislio na svoju majku, kako bi samo bila ponosna da ga sada vidi
i sazna čime se bavi. Pomislio je i na to kako mu je proteklih mjesec dana
bilo najboljih u životu.
Prvi puta se osjećao kao da nekamo pripada. Vrtjelo mu se u glavi
zbog toga jer je gotovo cijeli život proveo sam srameći se samoga sebe i ne
želeći se izlagati više nego što mora. Dugo iskustvo poučilo ga je da što
svijet više zna o tebi, više toga će iskoristiti da te povrijedi. No više nije
vjerovao u to. Ovdje, u ovom čudnom i nevjerojatnom mjestu ispod šuma
istočne Engleske pronašao je istinsko prijateljstvo, stvoreno pod najjačim
pritiskom i svrhu kojoj je bio spreman posvetiti cijeli život, ako netko to
zatraži od njega.
»Vratite se na posao«, rekao je Karlsson i gromoglasan pljesak vratio
je Matta iz snatrenja. Brzo je počeo pljeskati tako da drugi ne primijete da
je sanjario. Dok su se muškarci i žene Projekta Lazarus vraćali poslu zbog
kojeg su žrtvovali normalan život, Matt je vidio Nataliju Lenski kako ga
gleda prije nego što se okrenula svojoj konzoli i kako joj se obrazi
ispunjavaju prekrasnom, nježnom, ružičastom bojom.
3
DOSADAN DAN

WAPPING, LONDON TRI MJESECA RANIJE

Kevin McKenna ubacio je opušak cigarete u limenku mlakog piva na

svom stolu i pogledao na sat.
Bilo je gotovo pola deset i jedino je on iz uredničkog tima Globea
sjedio u uredu. Engleska je igrala protiv Portugala u Portu i svi ostali su
sjedili u pivnici Ten Bells s druge strane ulice, navijali i pili, sretni što
imaju razlog izići iz ureda u neko razumno vrijeme, a da ne ispadnu lijeni.
McKenna je također želio biti u pubu sa svojim kolegama, ali telefonski
poziv koji je primio prije sat vremena jednostavno je bio previše zanimljiv
da bi ga ignorirao. Umjesto toga je sjedio u uredu iza zatvorenih vrata i s
ugašenim detektorom za dim čekajući da mu dostavljač donese paket od
mrtvaca.
Poziv mu je stigao od nekog odvjetnika kojeg McKenna nije
poznavao, nije pripadao onima kojima je redovito doturao koverte s
gotovinom da malo poviri u spise o tužbama slavnih osoba i njihovim
sudskim nalozima i zabranama prilazaka. Čovjek je bio pristojan i objasnio
je McKenni da se njegova tvrtka bavi ostavštinom pokojnog gospodina
Johna Bathursta. Napravio je dugu pauzu koju je McKenna valjda trebao
ispuniti zahvalnošću, žaljenjem ili obama. Ali nije znao što bi rekao: ime
mu je bilo potpuno nepoznato.
Tad se sjetio i glasno nasmijao u slušalicu.
Odvjetnikov glas sadržavao je notu prijekora kad je ponovno
progovorio, no bio je sasvim profesionalan. Rekao je McKenni da mu je
gospodin Bathurst oporučno ostavio jedan predmet, točnije kovertu, i
upitao želi li da mu je pošalju po dostavljaču. McKenna bi inače bio rekao
da je slobodno pošalju poštom i otišao u pub, no umjesto toga je odvjetniku
dao adresu Globea i rekao da će pričekati i potpisati primitak pošiljke.
Mrtav si i još uvijek me tlačiš, pomislio je paleći još jednu cigaretu.
Gospodine John prokleti Bathurst.
Postojao je jedan jedini razlog zašto odmah nije prepoznao tko je
čovjek koji ga se sjetio u oporuci; samo jednom je čuo to ime izgovoreno
naglas, a postojao je razlog i za to.
Bilo je to pravo ime Johnnyja Supernove i njegova najstrože čuvana
tajna.
***
Nekada davno bi Kevin McKenna pljunuo u lice svakome tko bi se
usudio reći da će jednoga dana završiti pišući priče o nazovi zvijezdama za
list potpuno lišen morala i režimsku ulizicu kao što je Globe.
Njegova mlađa, mršavija i ljuća verzija došla je u London 1995.
godine dok su mu u ušima još odzvanjali bendovi s gitarama i house
glazba, a u venama gorjela vatra radničke klase. Došao je raditi kao
novinar za legendarnu ljevičarsku bibliju, Gutter.
Ušetao je u ured časopisa na Pentonville Roadu i na recepciji ga je
pozdravila najljepša djevojka koju je ikada vidio u svom
devetnaestogodišnjem životu u Manchesteru. Otvorila mu je vrata
urednikova ureda i uputila mu apsurdno provokativan osmijeh kad je
prolazilo pored nje.
Jeremy Black sjedio je u uredu iza ogromnog pisaćeg stola punog
šarenih primjeraka posljednjeg izdanja. Bio je odjeven u odijelo boje
ugljena i McKenna je odmah znao da se radi o Paulu Smithu ili Ozvaldu
Boatengu, a ispod sakoa je nosio izblijedjelu majicu s Beatlesima.
»Pivo?« ponudio je.
»Može«, odgovorio je McKenna. Bilo je tek pola dvanaest, ali nije
htio ispasti mlakonja pred novim šefom. Black je spustio ruku i izvadio
dva piva iz hladnjaka koji McKenna nije vidio i pružio mu jedno. Naslonio
se i stavio ruke iza glave. »Ne želim te vidjeti ovdje više od nekoliko puta
tjedno«, rekao je. »Ako sjediš u uredu, znači da ne radiš svoj posao.
Razumiješ? Priče se nalaze vani.«
»Kužim«, rekao je McKenna, otvorio svoje pivo i potegnuo veliki
gutljaj nadajući se da djeluje hrabro i uvjerljivo, kao da to radi svaki dan.
»Ostavi svoje tekstove na recepciji. Ako mi se svide, nazvat ću te.«
»U redu.«
»Imam nekoga tko će ti pokazati najhitnije. Mrzit će te, ponašat će se
prema tebi kao da si zadnje govno, ali duguje mi nekih deset tisuća riječi
koje sam mu već platio, tako da si je sam kriv. A ti ćeš ispaštati.«
 »O kome se radi?« upitao je McKenna dok se šef lagano smješkao.
***
Jeremy Black je bio u pravu: Johnny Supernova ga je doista tretirao
kao da je zadnje govno. Ali McKennu nije bilo briga.
Supernova je bio legenda, nesputani genije anarhista koji je jurio
Londonom poput uragana na drogama. Djelo je u njegovu slučaju doista
bilo odraz čovjeka; bijesna lavina prekrasno napisanih uvreda prožeta
slikama i jezikom kakvih bi se posramio i Kaligula. Izvještaji s krvavih
rubova pop-kulture koji su ujedno definirali i događaj i vrijeme u kojem su
nastali.
Bio je nizak i žilav, blijede kože i kuštrave crne kose. Bio je stariji od
McKenne, mogao je imati četrdeset godina ili više. Oči su mu bile malene i
prodorne, a njegovi apetiti za pićem, drogama i raskalašenim životom bili
su nadugo i naširoko poznati. Sumnjičavo je pozdravio McKennu kad su se
upoznali, no ipak ga je pozvao za svoj stol u čuvenom Groucho Clubu jer
je očigledno bio dovoljno svjestan stvarnog života da ne bi riskirao
Gutterovu tužbu zbog kršenja ugovora.
Johnny Supernova bio je kralj tog kratkotrajnog doba kulturnog
osvještenja. Pop zvijezde, glumci, glumice i redatelji: svi su se okupljali
oko njegova stola i laskali mu. Kevin je sjedio pored njega, svake noći u
istoj visokoj zgradi u Sohou, ljenčareći u slavi svoga mentora. Bio je stariji
i mudriji, stroži od svih njih i zbog toga su ga štovali kao božanstvo.
Ali nije moglo potrajati.
Droga, cuga, žene, muškarci: sve to je samo podjarivalo okrutni
samoprijezir koji je gorio unutar Johnnyja Supernove i gonio ga prema
najgorim dubinama ljudske podmuklosti. Postalo je teško gledati ono što je
nekada bilo zabavno, kad je Supernova polako počeo kliziti prema dnu i
gubiti vlast nad zvijezdama. Stol mu se malčice ispraznio, tekstovi postali
malčice mekši, lišeni preciznih oštrica kojima je nekad sjekao čitatelje.
Pretjerivanje kad-tad uzme svoj danak, a kad dođe do toga, dogodi se ili
toliko sporo da jedva primijetiš, ili te zaspe poput lavine. Supernova je
polako blijedio, nije se odjednom ugasio.
McKenna se tada jedva držao na životu. Ludost mu više nije bila
smiješna, počela mu je nalikovati na obavezu. Činilo mu se da se Johnny
smanjuje pred njegovim očima i to svakim danom sve više. Naposljetku ga
je pred kraj 2006. pozvao na večeru i rekao mu da je umoran, da mu
nedostaje stabilnosti i normalnosti te da je prihvatio posao u Globeu.
Eksplozija koju je očekivao je izostala.
Supernova ga je samo pogledao krvavim očima punim razočaranja, a
to je bilo još bolnije. »Ti si najgori od svih«, rekao mu je fokusirajući ga
pogledom. »Mogao si postati nešto. Mogao si postati bitan. A samo si
kurva poput svih njih.«
Više nikada nisu razgovarali.
Zazvonio je telefon na McKenninu stolu. Poskočio je jer se izgubio u
sanjarenju o prošlosti prebirući po sjećanjima na čovjeka kojeg je gotovo
zaboravio. Podigao je slušalicu.
»Dostava za vas«, rekli su s recepcije.
»Pošaljite ga gore.«
Dostavljač je stigao za trenutak. Kevin je potpisao primitak pošiljke,
zahvalio mu i naslonio se da otvori paketić. Potrgao je ljepljivu traku i
omot s mjehurićima i pogledao što mu je to Supernova ostavio:
audiokasetu, tanak spis i list bež papira. McKenna je stavio spis i kasetu na
stol te pročitao kratku poruku koju mu je otipkao Johnny Supernova.

Kevine,
ako u toj crnoj rupi koju nazivaš dušom postoji još i tračak integriteta, onda
će ti se ovo možda svidjeti.
Johnny
McKenna se morao nasmijati, usprkos uvredi. Dok je čitao riječi,
činilo mu se kao da ih sam Supernova izgovara svojim tvrdim,
mančesterskim naglaskom, kao da ih pljuje jer su pregorke. Odjednom je
shvatio da je taj glas posljednji put čuo prije četiri godine kad je posljednji
put vidio Supernovino ispijeno, usko lice. Umro je prije tri mjeseca;
predozirao se heroinom, ni na čije iznenađenje.
McKennu je bilo previše sram otići na pogreb.
Spustio je poruku na stol, pregledao kasetu i odlučio da mu se u ovo
doba noći ne da tražiti kasetofon pa se umjesto toga primio spisa. Unutra se
nalazio omanji bunt najtanjeg papira na svijetu, na kojemu je crna tinta
gotovo ostavila rupe. Pročitao je naslov.
TRANSKRIPT
 INTERVJU S ALBERTOM HARKEROM, 12. LIPNJA 2002.
Jedva je prošlo deset godina, pomislio je Kevin. Isuse Kriste, kao da
je u prošlom životu.
Supernova je 2002. godine već bio otplesao svoje; još uvijek je bio
poznat, još uvijek zloglasan, još uvijek bitan. No brzo je blijedio i počeo je
shvaćati sa srcem punim ogorčene žuči da njegov plamteći cinizam više
nije toliko poželjan u Zemlji čudesa Novog radničkog pokreta. McKenna je
opet pročitao naslov.
Albert Harker. Nikad čuo.
Izvadio je još jednu limenku piva iz najdonje ladice svoga pisaćeg
stola, zapalio još jednu cigaretu na užareni opušak druge i počeo čitati.
Minutu kasnije je stao potpuno zaboravivši na piće.
»Isuse«, promrmljao je.
Pet minuta kasnije cigareta mu je izgorjela u kutu usana i pepeo mu
se prosuo po hlačama. Nije ni primijetio.
4
VAMPIR NE BI TREBAO BITI U PUSTINJI

LINCOLN COUNTY, NEVADA, USA

JUČER

Donny Beltran naslonio se u svom stolcu i zurio u tamno pustinjsko

nebo. Zvijezde su mu sjale nad glavom pružajući beskrajan pogled pun
žućkastih i mliječnobijelih bljesaka. Mogao ih je gledati sve do vječnosti
da ga Walt nije pozvao rekavši mu da su hamburgeri gotovi. To ga je
prenulo iz divljenja i izazvalo glasno režanje u njegovu velikom trbuhu.
Donny je podigao stolac i odnio ga tamo gdje je Walt Beauford
podizao vrele hamburgere s roštilja i slagao ih na plastične tanjure pored
bijelih peciva i vrećica kečapa i senfa. Izvadio je još jedno pivo iz
hladnjaka i pružio ga prijatelju. Donny je uzeo bocu, odvrnuo čep i
potegnuo veliki gutljaj. Glasno je podrignuo, obrisao usta nadlanicom i
nasmijao se prijatelju. Dvojica muškaraca sjela su svaki u svoj stolac i
krenula večerati; bili su potpuno opušteni, što je bio rezultat
dvadesetogodišnjeg prijateljstva koje se rodilo na fakultetu u Kaliforniji i
preživjelo neizbježna, ugodna zastranjenja kao što su brak i djeca.
No ovaj vikend bio je svetinja.
Bila je to obljetnica onog čudnovatog, nadrealnog dana 1997. godine
kad su jednoj privatnoj investicijskoj tvrtki prodali svojih pet posto dionica
u internetskoj tražilici koju su pomogli osnovati shvativši uz iskreno
iznenađenje da su postali milijunaši. Proslavili su tako što su se
Donnyjevim starim kombijem izvezli na Joshua Tree, pili viski, pušili
travu i pričali o fakultetskim danima. Sada im je postala tradicija da se
svake godine nađu u pustinji na dva dana.
Donny je požderao hamburger u tri griza. Walt je jeo polako
uživajući u svakom zalogaju. Još uvijek je jeo svoj prvi hamburger, a
njegov prijatelj je već bio pri kraju trećeg. Jeli su u ugodnoj tišini gledajući
nebo na zapadu, iznad niskih brežuljaka koji su čuvali Zonu 51 od
znatiželjnih pogleda. Maleni tranzistor postavili su na tlo između sebe; na
samom rubu brojčanika su pronašli neku lasvegašku postaju koja pušta
klasični rock i slušali kako Springsteenova Highway Patrolman pucketa
kroz zvučnike.
Donny je pojeo svoj posljednji hamburger, osjetio kako mu trbuh
zadovoljno prede i namjestio se u stolcu. Ostat će tako dok obojica ne
zaspu. Jedan će se probuditi tijekom noći i gurnuti drugoga te će oteturati u
šator da se sklone od sve hladnije noći. To im je obojici bio već poznat
postupak i jako su uživali.
»Što je to?« upitao je Walt.
Donny se nasmijao. Kad su prvi put došli ovamo, prije gotovo deset
godina, proveli su većinu prve noći pokušavajući trznuti jedan drugoga. Ali
zapravo nikada nisu vidjeli ništa u poznatoj Zoni 51 osim uobičajenih
vojnih helikoptera i mlažnjaka i Donny nije imao namjeru nasjesti na stari
štos.
»Ništa«, rekao je bez okretanja glave. »Baš kao i prošle godine, baš
kao i uvijek. Nemoj ni pokušavati, Walte.«
»Ozbiljan sam.«
Nešto u njegovu glasu navelo je Donnyja da se okrene. Nije to bio
strah niti tjeskoba, više sumnjičavost. Okrenuo je glavu i vidio Walta kako
pokazuje prema sjevernom obzoru. Slijedio je prijateljev prst i pogledao u
nebo. Maleno crveno svjetlo u daljini se glatko kretalo noćnim nebom.
Bilo je možda kilometar udaljeno od njih, tek točkica u tami, ali brzo je
letjelo zrakom i brzo mijenjalo smjer. Tad je Donny shvatio nešto drugo.
Kretalo se prema njima.
»Koji je to vrag?« pitao je.
»Nemam pojma«, odgovorio je Walt gledajući u svjetlo koje im je
prilazilo. »Maleno je, što god da jeste.«
»Nema ni zvuka«, rekao je Donny. »Nema motora. Slušaj.«
Dvojica prijatelja su utihnula. Neki automobil je brzo prošao cestom.
Ali sa sjevera, smjera iz kojeg je dolazila crvena točkica, nije bilo
nikakvog zvuka.
Svjetlo se vrtjelo i zalijetalo nebom vrtoglavom brzinom. Ubrzavalo
je u jednom smjeru na sekundu ili dvije, naglo se zaustavljalo i ostajalo na
mjestu, a zatim se gubilo u sasvim novom smjeru. Svjetlucalo je kao da ga
netko stalno pali i gasi, zatim se spustilo toliko nisko da se činilo da ruje po
pustinjskom tlu prije nego što je opet jurnulo u nebo. Svake sekunde bilo je
sve bliže dvojici muškaraca.
 »Ne može biti mlažnjak«, rekao je Donny. »Pretiho je i prebrzo.«
»Možda je bespilotna letjelica«, predložio je Walt. »Neki novi
model.«
»Možda«, odgovorio je Donny, ali zapravo nije tako mislio. Brzina i
kutovi pod kojima se svjetlo kretalo bili su prebrzi i previše nasumični i za
najmanju letjelicu na svijetu. Zurio je fascinirano u rasplesano svjetlo i
zatim mu je zastao dah u grlu kad je jurnulo ravno na njih. Spustilo se
nisko i Donny je po prvi put mogao nešto čuti: čegrtanje pustinjskog
pijeska kad je to nešto preletjelo preko njega nevjerojatnom brzinom.
Otvorio je usta da nešto kaže Waltu, ali nije uspio.
Crvena svjetlost je proletjela njihovim mjestom za kampiranje jedva
dva metra iznad njihovih glava. Roštilj im se srušio na pod i šator lamatao
na uzburkanom zraku, kao da netko svira bubnjeve o njegovo platno.
Tanjuri, čaše i prazne limenke piva poletjele su zrakom i Donny je zaštitio
oči rukom osjetivši kako mu se težina prebacila pri pokretu. Još uvijek je
zurio u komadić neba iz kojeg je svjetlost došla nevjerojatnom brzinom i
čuo je kako plastika njegova stolca puca pod njim dok je padao na tlo. Walt
se odmah našao kraj njega i pomogao mu da stane na noge ušutkavajući ga
još prije nego što je stigao prozboriti jednu jedinu riječ. Dvojica muškaraca
stajala su nasred svog razbacanog mjesta za kampiranje i pozorno slušali
tražeći crvenu svjetlost po nebu.
Nije je bilo nigdje.
Nestala je.
»Koji. Je. To. Vrag. Bio?« upitao je Donny.
»Ne znam«, rekao je Walt očiju sjajnih od uzbuđenja. »Nikad nisam
vidio da se nešto tako kreće. Nikad. I ja ...« Utihnuo je gledajući u nebo.
»Što ti«, ponovio je Donny. Već se počeo smijati nevjerojatnoj
čudnovatosti trenutka, sretan što ga je mogao podijeliti s prijateljem.
»Učinilo mi se ... učinilo mi se da sam nešto čuo«, rekao je Walt.
»Kad je prošlo ovuda, samo na sekundu. Nešto ludo.«
»Što je bilo ?«
»Smijeh«, rekao je Walt i sam se smijući od srama. »Zvučalo je
poput djevojke koja se smije.«
***
Pedeset metara iznad njihovih glava Larissa Kinley je lebdjela
prohladnim zrakom, sa smiješkom neobuzdanog zadovoljstva na lijepom,
blijedom licu. Bilo je baš nepromišljeno od nje tako se sjuriti na njihov
šator i opremu, zacijelo je pritom prekršila nekoliko pravila, ali nije ju bilo
briga; dobro je znala da je ti ljudi nisu mogli vidjeti zbog njezine brzine,
kao što je ne bi vidjeli ni sada, čak i da pogledaju ravno u nju. Crni mat
materijal njezine uniforme Crne svjetlosti potpuno se stapao s pustinjskim
nebom. Nisu je čak ni gledali, ljudi su već veselo razgovarali jedan s
drugim i svojim je nadljudskim ušima savršeno mogla čuti njihov
razgovor. Nekoliko trenutaka je uživala u domaćoj atmosferi njihova
razgovora, zatim se elegantno zavrtjela u zraku i polako odletjela natrag
prema širokom bijelom prostranstvu jezera Groom.
Larissa je obožavala pustinju.
Njezino prostranstvo činilo je da se osjeća sićušnom, slobodnom.
Naravno da joj je bilo zabranjeno letjeti tijekom dana čak i ako ne bi
planula i izgorjela čim je dotakne sunce, ali čim ono zađe, smjela se vinuti
u nebesa. Takva sloboda bila je nešto divno nakon tri mjeseca provedena u
Odjelu 19, gdje je svaki njezin pokret podlijegao provjeri i mnoštvu
pravila. Dijelom i zbog same geografije - Petlja je bilo skrivena unutar
jedne od najgušće naseljenih zemalja na svijetu, dok je NS9 ležao usred
nekoliko stotina kvadratnih kilometara tla koje je pripadalo američkoj vladi
i kamo nitko iz šire javnosti nije imao pristup. Svi su znali da postoji Zona
51, ali nitko nije znao što se tamo događa. Vojska je rado dopuštala svima
da vjeruju u NLO-e i zavjere vanzemaljaca; nisu mogli poželjeti ništa bolje
od toga da odvrati pozornost javnosti.
Provela je već tri tjedna u pustinji. Kad joj je Cal Holmwood rekao
da je šalje na prekomandu u NS9, odmah je pomislila da je kažnjava zbog
nečega. Činilo joj se nezamislivo okrutnim da bi je prijelazni direktor, koji
je savršeno svjestan situacije koja se razvila između nje i Jamieja
Carpentera, poslao na drugi kraj svijeta zbog posla koji bi mogao obaviti
bilo koji drugi operativac. No, sada je malčice promijenila mišljenje glede
njegovih motiva.
Nedostajali su joj Kate i Matt, naravno. Prijatelji su je uveseljavali, a
Jamie ju je znao učiniti beskonačno sretnom. No u Crnoj svjetlosti su oni
često bili jedina dobra stvar. Ona je predstavljala vampira u organizaciji
čiji je jedini razlog postojanja bio uništenje vampira. Iako se dokazala
nebrojeno puta otkad su je pozvali da im se pridruži, neki operativci su je i
dalje gledali s jedva prikrivenim gađenjem. Dijelom zbog toga što je svoje
prve dane u Crnoj svjetlosti provela u ćeliji, dijelom zbog toga što je
ugrozila život Jamiejeve majke zbog vlastitih interesa, no većinom zbog
toga što je jednostavno bila vampir. Osjećala se okružena neprijateljstvom i
sumnjom koji nisu pokazivali znakove posustajanja.
Kad je stigla u NS9, dobila je nov početak, praznu ploču koju joj u
Petlji nikada ne bi dali. Poželjeli su joj dobrodošlicu, cijenili su je i stekla
je prijatelje iznenađujućom brzinom: muškarce i žene u čijem je društvu
uživala, osjećala se normalno i polagano odustala od samoprijezira. Dok je
lebdjela nad jezerom Papoose spuštajući se polako prema širom otvorenim
vratima hangara NS9, vidjela je kako ju u dugačkom pravokutniku žute
svjetlosti čeka jedan od novih prijatelja. Elegantno se spustila na tlo i
nasmiješila Timu Albertssonu koji joj je uzvratio jednim tipičnim
američkim osmijehom, punim pravilnih bijelih zuba.
Visoki i plećati bivši pripadnik američke ratne mornarice bio je
Larissin zastupnik tijekom njezina boravka u pustinji. Bio je
skandinavskog podrijetla, što se dalo pogoditi na temelju njegove plave
kose i očiju, te član elitnog programa NS9 za operativce specijalce.
»Je li bio ugodan let?« upitao ju je.
»Jako«, odgovorila je. »Zapravo prekrasan. Osjećala sam se kao da
mogu vidjeti sve do mora.«
»Vjerojatno bi i mogla s takvim očima«, rekao je Tim.
Larissa se nasmijala. »Možda.«
»Hoćeš večerati?« upitao ju je. »Nalazim se u restoranu s ostalima.«
»Ne mogu sada«, odgovorila je Larissa. »Imam sastanak s
direktorom i pokušat ću nazvati kući za nekoliko sati. Ali doći ću ako
uhvatim vremena između toga.«
Tim je kimnuo. »Pozdravi Jamieja«, rekao je.
»Hoću«, rekla je Larissa znajući da neće.
»Super«, rekao je Tim. »Onda se možda vidimo kasnije.«
»Možda«, rekla je i ušla u hangar, a srce joj je poskakivalo u prsima.
Čekala je da se vrata dizala zatvore i da se počne spuštati, a zatim se
naslonila na metalni zid. Njezino srce nije željelo usporiti. Djelomice zbog
Tima, zbog njegova lijepog lica i kose, zbog njegova nemarnog
samopouzdanja, ali najviše zbog nečega što je shvatila i što ju je mučilo
već tjedan dana. Pojačavalo se svaki put kad je trebala razgovarati s
Jamiejem jer jedino to mu nije mogla reći; znala je da to ne bi želio čuti.
***
Izišla je iz dizala na razini 1 i lebdjela niz hodnik. Nikada nije morala
razmišljati o lebdenju unutar baze NS9, nikad je nije bilo sram niti se
brinula da će od nekoga dobiti prezrive poglede na kakve se već bila
navikla. Unutar baze koju su svi zvali Dreamland, jedina emocija koju su
njezine vampirske sposobnosti pobuđivale bila je dobronamjerna
ljubomora operativaca koji su i sami željeli imati njezinu snagu i brzinu.
Larissa je pokucala na vrata direktorova ureda i osjetila kako se sama
otvaraju. Rijetko su bila zatvorena, a kamoli zaključana. Nikada nije
vidjela čuvara ispred njih. Radilo se o još jednoj stvari po kojoj je NS9 bio
drugačiji od Crne svjetlosti. Otvorila je vrata i pozvala generala Allena.
»Samo naprijed«, doviknuo je.
Larissa je ulebdjela unutra. Radilo se o kvadratnom uredu s velikim
pisaćim stolom. Na zidu nasuprot njega stajao je veliki zaslon, gotovo od
poda do stropa, a iza se nalazio drveni stolić sa srebrnim poslužavnikom
punim boca: viski, brendi, votka, džin. Ispod njega bio je maleni sivi
hladnjak, uvijek pun. Stol se nalazio između dvoja vrata koja su vodila u
ostatak generalovih prostorija. Zidovi su bili pokriveni zastavama i
šalovima u crnoj i zlatnoj boji nogometnog tima vojne škole West Point.
Larissa je provela već nekoliko večeri u ovoj ugodnoj prostoriji
otkad je stigla u NS9. General Allen je bio topao i pričljiv sugovornik i
nevjerojatno je uživala u njegovu društvu. Uveseljavao ju je pričama o
muškarcima i ženama koje je upoznala na prekomandi i onima koje je
ostavila u Engleskoj, a sve priče su bile prepune vratolomnih avantura, krvi
i smrti. Prošli put joj je pričao o Henryju Sewardu i Julianu Carpenteru,
dvojici muškaraca koje je jako cijenio i volio. Pažljivo je slušala dok je
govorio kako su njih trojica bili puni mladosti i vatre, odlučni da će uništiti
sve vampire na kugli zemaljskoj. Borili su se rame uz rame bezbroj puta
srećući se dovoljno često da se naposljetku sprijatelje. Ostali su bliski, iako
ih je daljina uspjela razdvojiti i Larissi je bilo očigledno da je generalu
Allenu teško pao gubitak Henryja Sewarda, i to nepune tri godine nakon
smrti Juliana Carpentera. Njihov prvi razgovor zapravo je bilo suptilno
ispitivanje o sposobnostima Odjela 19 da vrati admirala Sewarda. Larissa
je stekla dojam da je generala Allena jedino protokol sprječavao da ne
pošalje sve svoje ljude u potragu za Sewardom. Podsjetila ga je da poznaje
Cala Holmwooda i Paula Turnera, da su obojica dobri ljudi i uvjerila ga da
rade sve što mogu. Njezina prisutnost u Nevadi dokaz je da što prije žele
povratiti snagu tako da poboljšaju potragu za svojim izgubljenim
direktorom i Allen se barem izvana činio zadovoljnim.
Larissa je odlebdjela do para kauča koji su stajali na sredini
prostorije. Bili su nakrivljeni prema zaslonu zajedno s dugačkim drvenim
stolićem za kavu; sjela je i pričekala da se direktor pojavi. Nadala se da će
general Allen nastaviti pričati o Jamiejevu ocu. Obožavala je te priče, čak
ih je počela zapisivati u malu bilježnicu koju će dati Jamieju kad se vrati
kući. Nadala se da će tako lakše upoznati čovjeka kakav je njegov otac
zapravo bio.
General Allen se pojavio nakon minute izišavši iz jednih vrata u dnu
dnevne sobe. Bio je doista velik, visok, širokih ramena i hodao je
uspravljenom lakoćom rođenog vojnika. Bio je odjeven u bijelu majicu i
hlače od uniforme i brisao je ostatke pjene za brijanje s lica. Vidio je
vampiricu kako sjedi na kauču i nasmijao joj se.
»Larissa«, rekao je. »Lijepo te vidjeti. Hoćeš piće?«
»Dijetalnu colu, molim Vas, gospodine.«
Allen je kimnuo i uzeo limenku iz hladnjaka. Sebi je uzeo pivo i
dodao limenku i čašu punu leda Larissi. Zahvalila mu je i natočila si dok je
general odvrnuo čep s piva. Sjeo je na kauč nasuprot nje i povukao veliki
gutljaj iz boce.
»Tim kaže da nasmrt plašiš novake«, rekao je. »Navodno su neki
tražili da se vrate u svoje jedinice.«
»O, Bože«, rekla je Larissa zarumenjevši se. »Žao mi je, gospodine.
Nisam htjela.«
»Ne brini se«, rekao je direktor smijući se. »Zahtjevi su im odbijeni.
Otvorila si im oči, to je to. Preživjet će. A ako ne mogu, onda nemamo
koristi od njih.«
Larissa je kimnula. »Pretpostavljam da ne, gospodine.«
»Tvoji operacijski izvještaji su izvanredni. Svi do jednoga.«
»To je lijepo čuti, gospodine.«
Allen je kimnuo. »Jesi li razgovarala s Jamiejem?«
»Nisam već nekoliko dana, gospodine. Večeras ću ga nazvati.«
»Odlično«, rekao je general Allen. »Još uvijek ne mogu vjerovati što
je napravio Alexandruu Rusmanovu. Dječak njegove dobi? Nezamislivo!«
Larissa je osjetila kako joj se ponos širi grudima. »On ne smatra da je
to velika stvar, gospodine«, odgovorila je. »Misli da je jednostavno učinio
što je morao. Pokušavala sam mu reći da je u krivu, ali ne želi čuti.«
»Itekako je u krivu«, rekao je general Allen. »Znaš li koliko je
operativaca izgubilo život od ruke Alexandrua Rusmanova? Starijih,
mnogo iskusnijih muškaraca i žena od njega? Previše, previše, Larissa. I
svaki od njih je samo radio ono što se mora. Jedini je Jamie to i odradio.«
Larissa se ozarila. Obožavala je divljenje koje s ove strane Atlantika
osjećaju prema njezinu dečku, počevši od novaka do samog direktora.
Jamie je bio poput legende: tinejdžer koji je uništio Alexandrua
Rusmanova, koji je poveo ekipu muškaraca i žena u leglo najstarijeg
vampira u Parizu i spasio Victora Frankensteina, koji je zaslužio povjerenje
Henryja Sewarda i poštovanje Paula Turnera vrijedno prijezira. Nije bila
ljubomorna kad su je ljudi pitali za njega, samo ponosna i zaljubljena.
»Znam, gospodine«, rekla je. »Ali to trebate reći njemu.«
»Hoću«, odgovorio je general Allen. »Jednog dana definitivno.«
»Bit će mu drago, gospodine.«
»Nedostaje li ti?« upitao je ravnatelj. »Veseliš li se odlasku kući?«
Larissa je razmislila: dva različita pitanja s dva različita odgovora.
»Nedostaje mi«, rekla je.
General Allen je kimnuo. »O tebi čujem samo dobre stvari«, rekao
je. »Tim bi te najradije usvojio. Siguran sam da si to primijetila.«
»Drago mi je, gospodine.«
»Vjerojatno bismo i mogli«, rekao je general Allen odjednom se
zagledavši svojim sivim očima u njezine. »Mislim na trajni premještaj. Što
ti misliš o tome?«
Larissa je osjetila kako joj se želudac prevrće od čežnje. Zamislila je
samu sebe kako leti nad velikim, otvorenim prostranstvima oko
Dreamlanda, kako jede, pije i smije se sa svojim prijateljima u restoranu na
rubu piste, kako obučava novake i pomaže NS9 u operacijama širom ove
velike, nepoznate zemlje.
»A Jamie?« upitala je. »Biste li mogli premjestiti i njega?«
General Allen se nasmijao. »Ništa mi ne bi bilo draže, Larissa, u to te
uvjeravam. Ali mislim da pored Cala Holmwooda nemam nikakve šanse.«
***
Bob Allen je gledao kako Larissa zatvara vrata za sobom i posegnuo
u hladnjak za još jednim pivom. Kad je odvrnuo čep, osjećaj razdora koji
se uvijek javljao nakon razgovora s njom polako se budio u njegovu trbuhu
i lagano se vrtio. Njegovo uzbuđenje zbog rasprave o novoj generaciji Crne
svjetlosti bilo je pod sjenom krivnje što je izdao čovjeka koji se trenutno
nalazio u ćeliji osam katova pod njegovim nogama.
Rekao je Larissi istinu: jednog dana će upoznati Jamieja Carpentera i
kad se to dogodi, rukovat će se s njim i čestitati mu. To neće biti dovoljno,
ali nikakve riječi ionako ne mogu opisati ono što je Jamie napravio. Bob
Allen nikada ne bi dopustio jednom jedinom operativcu da se suoči s
vampirom prve prioritetne razine, a pogotovo tako starim i opasnim kao što
je Alexandru Rusmanov. Zapravo nije bio siguran niti da bi poslao
pedesetoricu najboljih operativaca da se suoče s njim. Ali Jamie je to
učinio sam, uz minimalno naoružanje i obuku, i uspio je.
Usprkos svom nepatvorenom divljenju, Bob Allen se bojao Jamieja
Carpentera. Točnije, bojao se kako će dječak reagirati ako ikad sazna
istinu: na obje strane Atlantika, muškarci kojima je morao vjerovati do te
mjere da im prepusti vlastiti život, krili su od njega da mu je otac još živ.
Direktor je iskapio svoje drugo pivo i krenuo prema vratima. Na
kraju hodnika nalazilo se dizalo koje će ga odvesti na razinu pritvora gdje
je čovjek kojeg je Larissi opisao kao jednog od svojih najbližih prijatelja,
sam čekao u tami.
5
VRIJEME LIJEČI SVE

Kate Randall obrisala je oči i poprskala lice vodom. Nije plakala već
dva i pol dana, a to je novi osobni rekord od one večeri prije mjesec dana
kad je gledala svog dečka kako umire.
Stajala je u malenoj kupaonici unutar omanjeg skupa prostorija u
kojima je prebivao EIPS, Ekipa za internu procjenu sigurnosti. Soba za
razgovore bila je u sredini, sadržavala je stolac i dva kabineta s nadzornom
opremom s obje njegove strane, jednim pisaćim stolom i dvama plastičnim
stolcima. Izvan ulaza u sobu za razgovore bio je maleni lobi, odvojen od
ostatka Obavještajne jedinice teškim čeličnim vratima, kojima se pristupalo
pomoću deveteroznamenkaste lozinke poznate samo trima osobama. S
lijeve strane lobija nalazila su se vrata koja su vodila u malenu kuhinju i
dnevni boravak. Još su se dvoja vrata nalazila na tankom gipsanom zidu
dnevnog boravka; jedna su vodila u malenu sobu koju je ravnatelj EIPS-a
koristio kao spavaonicu, a druga u kupaonicu u kojoj je Kate upravo
prestajala plakati.
Netko je lagano pokucao na vrata.
»Samo trenutak«, doviknula je.
»Jesi li dobro?« zabrinuto je upitao muški glas.
»Jesam«, odgovorila je. »Trebam samo minutu, u redu?«
»U redu«, odgovorio je glas. »Spremni smo kad i ti. Samo polako.«
Kate je posljednji put obrisala oči.
Saberi se, oštro je naredila samoj sebi. Potrebna si mu.
Dugo se gledala u zrcalu nad umivaonikom; duboko je udahnula,
zadržala dah, izdahnula, zatim se okrenula i otvorila vrata kupaonice.
Bojnik Turner stajao je u malenom dnevnom boravku EIPS-a, s rukama
preklopljenim na prsima. Nasmiješio joj se, gotovo uspijevajući sakriti
izraz zabrinutosti na svome licu kad je izišla iz kupaonice.
»Spremna?« upitao je.
»Spremna«, odgovorila je.
Turner ju je potapšao po ramenu kratko zadržavši ruku prije nego što
se odmaknuo i izveo je kroz lobi u sobu za razgovore.
***
EIPS je formiran nakon Valerijeva napada na Petlju kao odgovor na
tvrdnju njegova brata Valentina tijekom ispitivanja nakon što je prebjegao
Crnoj svjetlosti.
Paul Turner je upitao drevnog vampira ima li ikakve informacije u
vezi postojanja dvostrukih agenata unutar Odjela. Tužni slučaj Thomasa
Morrisa, bivšeg operativca koji ih je izdao Valentinovu bratu Alexandruu i
koji je bio odgovoran za smrt Juliana Carpentera, smatrao se izoliranim
incidentom. Valentinov odgovor odmah je bacio sumnju na tu
pretpostavku; tvrdio je da sa sigurnošću zna kako je njegov brat Valeri
držao barem jednog agenta u Crnoj svjetlosti još od proširenja 1920.
godine.
Valentin nije imao čime potkrijepiti tu tvrdnju, nikakvo ime, nikakav
datum niti inkriminirajući dokaz i svima je odmah palo na pamet da samo
pokušava posijati sjeme razdora u Crnu svjetlost. No tad se dogodio napad
na Petlju i to od strane vampirske armije koja je neprimijećeno prošla
radare i detektore pokreta i laserske mreže. Tajni život profesora Christiana
Reynoldsa također je ostao neotkriven; on je cijeli život bio zaposlenik
Valerija Rusmanova. Dok je Cal Holmwood pokušavao pokrpati ranjeni i
posustali Odjel, Paul Turner mu je diskretno pristupio i rekao da će morati
pospremiti po kući i to pod hitno. Holmwood se složio i uputio Turnera,
časnika za sigurnost, da oformi skupinu koja će izvršiti taj zadatak.
»Mrzit će te zbog ovoga, Paule«, upozorio ga je Holmwood. »Ali u
pravu si, to se mora napraviti. Kad si spreman započeti s razgovorima, javi
mi. Ja ću prvi.«
Turner se složio i latio se stvaranja EIPS-a, prve ekipe unutarnjih
poslova u dugoj i sjajnoj povijesti Crne svjetlosti.
Holmwood je bio u pravu, mrzili su ga zbog toga. Brzo se proširila
priča da stvara ekipu za ispitivanje operativaca, što je ispalo jako
nepopularno. Činilo se okrutnim stavljati pod sumnju muškarce i žene koji
su se upravo izborili za vlastiti život i gledali kolege kako ginu. Preživjeli
su se osjećali kao da su se već dokazali i da njihova odanost nije upitna.
Paul Turner shvaćao je njihov stav, ali nije ga bilo briga. Šaputalo se da je
razlog njegovoj nebrizi očigledan: što se Turnera tiče, ovo je osobni
križarski rat. Jedan od operativaca poginulih prilikom napada bio je i
Shaun Turner, Paulov dvadesetjednogodišnji sin koji je također bio dečko
Kate Randall.
Kao rezultat toga, prvih desetak operativaca kojima je Paul Turner
pristupio da mu se pridruže u EIPS-u glatko su ga odbili. Previše su se
bojali časnika za sigurnost čije su ledene sive oči mogle natjerati
najhrabrijeg operativca da se upiša od straha, da bi mu rekli što zapravo
misle o njegovu projektu, no nisu ga se bojali odbiti. Turner im nije
zamjerio; samo je nastavio prema sljedećoj osobi na svom popisu. Trebao
mu je samo jedan operativac da podijeli teret s njim, netko tko bi dokazao
da su njegovi postupci van svake sumnje i zamolit će svakog operativca u
bazi ako bude morao. Ako svi odbiju, krenut će od vrha liste i ponovno
pitati. Na kraju nije morao.
***
Kate je rekla Jamieju da se namjerava dobrovoljno javiti za EIPS
prije nego što je to učinila; nije tražila njegovo dopuštenje i znala je kako
će reagirati, samo nije željela da sazna od nekoga drugoga. Reagirao je
prema očekivanjima.
»Šališ se«, rekao je. »Zašto bi to učinila?«
»Imam svoje razloge«, odgovorila je gledajući ga ravno u oči.
»Sigurna sam da možeš dokučiti koji su.«
»Naravno da mogu«, planuo je. »Očigledno. Ali jesi li razmislila,
Kate? Jesi li dobro razmislila? Svi će te mrziti ako to napraviš. Svi.«
»Neka me mrze«, rekla je. »Nije me briga.«
Odgovarao ju je još pola sata, ali kad je postalo jasno da se neće
predomisliti, napravio je drugu stvar koju je očekivala: rekao joj je da će se
zauzeti za nju bez obzira na to što netko drugi rekao ili mislio. Zahvalila
mu je i zagrlila ga dugo i čvrsto zbog čega su joj se oči orosile suzama i
knedla stvorila u grlu.
Larissa i Matt su bili divni prema njoj u danima nakon Shaunove
smrti i donekle su znali kako joj je; oboje su živjeli bez dragih ljudi. Matt
po vlastitu izboru, a Larissa silom prilika zbog Greya, drevnog vampira
koji ju je pretvorio. Razumjeli su usamljenost i što to znači kad ti netko
nedostaje, ali nisu mogli znati kroz što ona zapravo prolazi. To je mogao
samo Jamie jer je gledao oca kako umire prije tri godine.
Kate nikada ne bi pomislila da je njezin gubitak i na koji način
jednak njegovome. Bila je sa Shaunom jedva nekoliko mjeseci, jedva nešto
malo vremena, usprkos hiperrealnosti života unutar Crne svjetlosti. Znala
je da se gubitak dečka nikako ne može mjeriti s gubitkom oca i nikada nije
tvrdila suprotno. To je samo značilo da Jamie zna kako je to kad pokušavaš
prebroditi takvo nešto jer je njega mučila ista stvar nekoliko mjeseci nakon
smrti Juliana Carpentera. Činjenica da Shauna nema, da je sve ono što je
bio i sve što bi jednoga dana mogao postati samo otišlo u nepovrat. Nikad
ga više neće vidjeti, a neće ni nitko drugi. Nije bio drugdje, odvojen od nje
daljinom, protokolom ili naredbom. Bio je mrtav i nikada se neće vratiti.
***
Oči Paula Turnera su se ozarile kad se Kate dobrovoljno javila za
EIPS.
Provela je mnogo vremena s časnikom za sigurnost nakon Shaunove
smrti. Tako su si njih dvoje pružali potporu na opće zgražanje ostalih
operativaca Crne svjetlosti, od kojih su mnogi smatrali nemogućim da Paul
Turner ima ikakve ljudske osjećaje.
Iskreno rečeno, čak se i Kate malčice bojala kad je zatražio da je vidi
dan nakon Shaunove smrti. Za razliku od Jamieja, ona nikada nije nasamo
razgovarala s časnikom za sigurnost i nije ju bilo strah priznati da ga se
boji. No lijepo ju je dočekao u svom uredu tog strašnog, mračnog dana,
primio ju je s toliko topline koju ni u kojem slučaju nije očekivala. Skuhao
joj je čaj i pitao za svoga sina; pričala mu je o svom dečku i oboje su
osjetili kako se među njima stvara nesigurna spona.
Kate je zapravo bojnik Turner postao jako drag i sve više joj se
činilo da i on dijeli taj osjećaj. Kad ga je posljednji put posjetila, spomenuo
joj je da bi trebala doći upoznati Shaunovu majku kad ovaj užas prestane.
Caroline Seward bila je sestra Henryja Sewarda i supruga bojnika Turnera
te je sada vjerojatno prolazila nezamisliv pakao. Sin joj je mrtav, a brat u
rukama neprijatelja. Navodno je već nekoliko puta tražila da upozna Kate,
na što je ova rado pristala. Turner je rekao da će se dogovoriti kad bude
vrijeme za to. Njezino pojavljivanje na njegovim vratima zato i nije bilo
neko iznenađenje. Poželio joj je dobrodošlicu, kao i uvijek, i saslušao je
kada je objasnila zašto je došla.
»Jesi li sigurna?« upitao je kad je završila.
»Jesam.«
»Hvala ti«, rekao je i zagrlio je. Osjećaj je bio toliko čudan da je
nekoliko trenutaka ukočeno stajala u njegovim rukama prije nego što je
polako podigla svoje i obavila ili oko bojnikovih širokih ramena.
Sad kad je Kate stigla, projekt je mogao krenuti za manje od tjedan
dana. Prostorije su bile opremljene, obavještajna jedinica obaviještena,
preliminarni razgovori s muškarcima i ženama koji će raditi za ekipu
obavljeni. Dakle, Kate i bojnik Turner, koji je inzistirao da bude prvi. Do
sada je obavještajna jedinica već počela s najdetaljnijim provjerama ljudi u
povijesti britanskih obavještajnih službi. To je bila Turnerova prva naredba
otkad je Cal Holmwood odobrio EIPS. Turnerova provjera je završila i bio
je čist kao suza. No, ponovljene provjere bile su tek pola posla; druga
polovica sastojala se od razgovora u kojem je subjekt priključen na
detektor laži mnogo osjetljiviji od onih dostupnih široj javnosti.
Strojevi EIPS-a su mjerili iste varijable kao i obični detektori laži -
srce, disanje, znojenje i tako dalje - ali neviđenom preciznošću. Imali su
99,9 posto točne rezultate. Iz matematičke perspektive bili su nešto
najbliže nepogrešivosti. Obavještajna jedinica pričvrstila je jastučiće i žice
na tijelo Paula Turnera i Kate mu je postavljala pitanja koja su zajedno
složili. Prošao je, u što nitko nije sumnjao. Tad je Kate stigla na red, a za
njom i osmero članova obavještajne jedinice koji su dodijeljeni EIPS-u.
Svi su prošli i Paul Turner je poslao poruku prijelaznom direktoru
Holmwoodu govoreći mu da su spremni za njega.
***
To se dogodilo jučer.
Cal Holmwood je također prošao, što nije iznenadilo nikoga, i dao
im dozvolu da pokrenu projekt. Da bi izbjegli optužbe o skrivenim
namjerama, dovodili su operativce računalnim nasumičnim redom; prvi je
bio poručnik Stephen Marshall i pogledao je Kate i bojnika Turnera kad su
ušli u prostoriju. Jastučići i žice već su bili pričvršćeni na njegovo tijelo i
gledao ih je s izrazom blagog prijezira kad su sjeli na sjedala nasuprot
njega.
»Poručniče Marshall«, rekao je Paul Turner. »Trebate li nešto prije
nego što počnemo?«
Marshallovo lice se skupilo od gađenja. »Samo krenimo već
jednom«, promrsio je.
»Kako želite«, odgovorio je Turner i pogledao Kate. Kimnula je i
otvorila svoj spis s pitanjima.
 »Ovo je EIPS razgovor broj 012«, rekla je. »Vodi ga poručnica Kate
Randall, NS303, 78-J, u prisutnosti bojnika Paula Turnera, NS303, 36-A.
Navedite svoje ime i prezime, molim.«
»Poručnik Stephen Marshall.«
Kate je pogledala na stol. U njega je bio ugrađen maleni zaslon,
namješten tako da ga ispitanik ne može vidjeti. Prikazivao je dva siva polja
koja su označavala rezultate dva komada opreme za nadzor koji su tiho
brujali s obje strane stolca na kojem je sjedio poručnik Marshall. Nakon
milisekundu ili dvije, oba polja postala su zelena.
»Molim da na sljedeće pitanje odgovorite netočno«, rekla je Kate.
»Navedite svoj spol.«
Marshall se malo nasmiješio. »Žensko.«
Oba polja postala su crvena.
»U redu«, rekla je Kate. »Počnimo. Jeste li vi član Odjela 19?«
»Jesam.«
Zeleno.
»Nosite li trenutno čin poručnika?«
»Da.«
Zeleno.
»Jeste li trenutno dodijeljeni nadzornoj jedinici istog Odjela?« »Da.«
Zeleno.
»Shvaćate li da vaša pozicija uključuje prikupljanje i analizu
podataka koji su klasificirani više od strogo povjerljivog?«
»Da.«
Zeleno.
»Jeste li ikada iskoristili svoju poziciju za bilo kakvu svrhu osim one
izravno navedene u vašim zapovijedima?«
Marshall se napeo od ljutnje. »Ne«, rekao je.
Crveno.
»Zamolit ću vas da dobro razmislite o svojem posljednjem
odgovoru«, rekao je Paul Turner. »Poručnica Randall će vam ponovno
postaviti pitanje.«
 Marshallovo lice poprimilo je grimiznu boju. »Ovo je zaista -«
»Poručnice Marshall«, prekinula ga je Kate. »Jeste li ikada iskoristili
svoju poziciju za ikakvu svrhu osim one izravno navedene u Vašim
zapovijedima?«
»Jesam«, promrsio je Marshall. »Očigledno znate da jesam.«
Zeleno.
»Molim vas da objasnite okolnosti koje su vas navele na takav
odgovor«, rekla je Kate.
»Moja djevojka i ja smo imali problema«, rekao je Marshall, vatreno
crvena lica i ledena glasa. »Bila je tajnovita i lagala je, ponašala se čudno.
Prisluškivao sam nekoliko njezinih razgovora.«
Zeleno.
»Kad se dogodio taj incident?« upitao je Turner preuzimajući
ispitivanje. Kate se naslonila i Marshall ju je gledao očima punim mržnje.
Zatim se okrenuo časniku za sigurnost.
Prvi intervju, pomislila je Kate. Prvi intervju i već sam si stvorila
neprijatelja. Jamie mi je rekao da će mi željeti skinuti glavu.
Nije imala pojma koliko je bio u pravu.
6
CIVILIZIRANI MUŠKARCI

CHATEAU DAUNCY,
AKVITANIJA, JUGOZAPADNA FRANCUSKA

»Još vina«, glas je bio gladak i pun tihog autoriteta.

Admiral Henry Seward je kimnuo i podigao čašu lagano uzdrhtalom
rukom. Sluga odjeven u besprijekorno crno-bijelo večernje odijelo, s
blagim crvenim odsjajem u očima punim poštovanja istog se trena pojavio
pored njega i napunio mu čašu vinom toliko rujnim da je bilo skoro crno.
Podrumi dvorca bili su puni blaga kakvo bi zadivilo i najiskusnijeg
sommeliera i boca za bocom se otvarala i dekantirala svake večeri prije
večere, iako nikada nije blagovalo više od troje, a najčešće dvoje. Tako je
bilo i večeras.
Henry Seward sjedio je za jednim krajem dugačkog stola za kojim je
moglo jesti dvadesetoro ljudi dok je njegov družbenik sjedio na drugom
kraju. Malena skupina vampirskih slugu pazila je na svaki njegov mig
gledajući ga s izrazom odanosti i straha iako je Seward znao da se ne boje
njega. Uzrok njihova straha sjedio je na drugom kraju stola, s ljubaznim
osmijehom na uskom licu.
***
Vlad Tepeš koji je širom Europe bio poznat kao Vlad Drakula i Vlad
Nabijač i koji se kasnije sam nazvao grofom Drakulom, opušteno je sjedio
i gledao svoga gosta. Valeri Rusmanov, kojemu se nije moglo ništa
prigovoriti po pitanju odanosti i radišnosti, ali kojemu je nedostajala štošta
kad se radi o lijepom ponašanju i galantnosti, o Sewardu je govorio samo
kao o zatvoreniku’ što je Vladu bilo neprihvatljivo. Činjenično gledano bio
je u pravu jer su Sewarda držali u chateau protivno njegovoj volji, no
stvaralo je atmosferu neprikladnu za civilizirane muškarce, muškarce koji
su upravljali vojskama i borili se za svoja uvjerenja. Tako je Henryja
Sewarda zvao svojim gostom i tako se prema njemu ponašao dok su
večerali. Tretman kojemu je direktor Odjela 19 bio podvrgnut tijekom
dugih sati tame nakon večere bio je mnogo manje civiliziran, ali nažalost
potreban. Nažalost nije odgovarao pravilima lijepog ponašanja, no iz
Vladove perspektive, mučenje Henryja Sewarda bilo je upravo zabavno.
Prvi vampir pogledao je niz stol u svoga gosta. Seward je bio
odjeven u prekrasno tamnoplavo odijelo koje je Vlad naručio iz jednog od
najčuvenijih pariških butika. Poslao je jednog od Valerijevih slugu na
sjever po odijelo i bio je zadovoljan što njegovu gostu pristaje kao
saliveno. Nije bio siguran hoće li pristajati; Seward je jako brzo gubio na
težini zbog uskraćivanja i mučenja koje je pretrpio u posljednjih mjesec
dana. Usprkos elegantnom sjaju odijela te mekanim naborima košulje i
kravate pod njim, šteta koja mu je nanesena tijekom dugih noći nije se
mogla posve sakriti.
Nedostajala su mu dva prsta na lijevoj ruci. Slomili su mu ih čekićem
i otrgnuli na kraju prvoga dana kad je Valeri donio direktora Crne svjetlosti
i podastro ga uz grimasu neizmjernog zadovoljstva na svom gorštačkom
licu gospodaru pod noge. Batrljci su bili pažljivo zavijeni i jedan je sluga,
koji je nekada bio liječnik, svakoga dana uredno mijenjao zavoje. Još
zavoja, još snježnobijelih kapica pokrivalo je preostale Sewardove prste
skrivajući istrgano ružičasto meso ispod iščupanih noktiju. Bila je to
drevna metoda mučenja, jedna od najstarijih, i iako se nije moglo očekivati
da će slomiti toliko odlučnog i iskusnog čovjeka kao što je Henry Seward,
još uvijek je mogla izmamiti vrisak koji je na Vladove uši djelovao poput
glazbe. Predstavljala je i dobar početak, rano mjerilo nakon kojeg će stvari
postajati samo još gore, ako žrtva izdrži. I doista, bilo je mnogo, mnogo
gore.
Ispod odijela, direktorovo je tijelo bilo užasna slika puna modrica,
opekotina, rana od batina, olovnih cijevi i plastičnih kablova i metalnih
kvačica pričvršćenih na akumulator automobila. Kao što dolikuje čovjeku
njegova ranga, Vlad nije sam nanosio ove ozljede. Stajao je i gledao
Valerija i dvojicu svojih slugu kako rade držeći se profesionalno i udaljeno
dok muče. No ispod krinke nezainteresiranosti njegov je um bjesnio, a
želudac se prevrtao od želje toliko jake da je gotovo boljela: želje da
odgurne ovu trojicu i sam nanosi bol i prolijeva krv vlastitim rukama.
Seward im usprkos mukama nije rekao ništa osim svog imena i
identifikacijskog broja u Crnoj svjetlosti. Vlada je impresionirala
izdržljivost ovoga čovjeka iako je znao da može narediti stvari koje njegov
gost nikad ne bi mogao izdržati. Ali nije žurio. Doći će vrijeme kad će
morati saznati sve što Seward zna, u slučaju da je Valeriju nešto promaklo,
ali mogao je čekati. Njegov oporavak dobro je napredovao, potkrijepljen
stalnim dotokom tople, svježe krvi. Sada je cijedio troje ili četvero ljudi
svakoga dana i svaka kap njihove krvi doprinosila je njegovu postupnom
povratku onome što je nekad bio. Valeri je svake noći sluge slao van i
vraćali su se prije zore sa žrtvama koje su ugrabili u okolnim gradovima i
selima. Vlad im je naredio da se rašire; nije želio stvarati paniku niti
privlačiti neželjenu pozornost na ovaj izolirani kutak svijeta. Ne sada kad
je toliko blizu moći koju je nekada tako nesmotreno uzimao zdravo za
gotovo. Još nije bio onaj stari, ni u kom slučaju, no svakim je danom bio
sve bliže, svakim progutanim gutljajem krvi. A izuzetna stvarnost je bila
sljedeća: Henry Seward mu zapravo nije mogao reći ništa što već ne zna.
Operativne frekvencije raznih Odjela, pristupni kodovi njihovih baza
i računala, te bi stvari jednoga dana mogle biti veoma korisne Vladu i
Valeriju. No oba vampira su znala da su svi kodovi izmijenjeni istog trena
kad je Henry Seward otet čineći njegovo znanje potpuno beskorisnim.
To sigurno zna i on, pomislio je Drakula gledajući svoga gosta.
Zasigurno zna. A neće nam reći. Hvalevrijedno.
Sve dok se posve ne oporavi i bude spreman za izravno djelovanje,
Vlad će sa zadovoljstvom dopustiti Sewardu da vjeruje kako se uspješno
opire. Kad to vrijeme dođe, Seward će mu reći sve, htio on to ili ne i nakon
toga će Vlad ubiti ono što je ostalo od njega i poslati njegovu glavu Crnoj
svjetlosti. No za sada je sa zadovoljstvom igrao Sewardovu igru. Nastavit
će ga uvjeravati da im oda informacije koje ne želi odati koristeći se onime
što Seward smatra njegovim najuvjerljivijim metodama, a njegov će gost i
dalje odbijati. Tako je zadržavao barem tračak dostojanstva i pomagao je
Vladu da odagna dosadu koja ga je morila još otkako se nanovo rodio, no
pomalo se povlačila kako mu se vraćala snaga tijela i uma. Također je
dobio ugodnog sugovornika za večerom, što ga je poštedjelo Valerijeve
stoičke tišine i neugodnosti večeranja u samoći.
S druge strane stola sluga je napunio Sewardovu čašu. Vlad je
podigao svoju i pričekao gosta.
»Noroc« , rekao je drevni vampir.
»Noroc«, ponovio je Henry Seward. Izgovorio je rumunjsku zdravicu
toliko puta, svake večeri uz svaku čašu; već mu je dolazila sasvim
prirodno.
Iskapio je pola čaše veseleći se omamljujućem učinku alkohola.
Osjetio je kako mu ruka drhti dok je prinosi ustima. Radilo se o jednom od
brojnih trzaja i drhtaja koji su ga spopadali u zadnje vrijeme, još jednoj
posljedici mučenja koje je trpio svake večeri. Druga je bila nemogućnost
spavanja, čak i nakon što mučenje završi: tijelo mu je uvijek bilo razoreno
od boli i pulsiralo je od adrenalina. Kad bi napokon zaspao, bio je nemiran,
pun noćnih mora i odjeka agonije.
Seward je bio iscrpljen, stalno ga je boljelo i znao je da ga tijelo
polako izdaje. Nije to bio rezultat nekog pojedinačnog oblika mučenja,
nego svih zajedno. Počeo je iskašljavati krv ujutro i nalaziti crvene točke u
zahodskoj školjci nakon mokrenja. Stalno je kašljao i borio se za dah
nakon penjanja uz nekoliko stuba. Bilo je jasno da mu nije ostalo još
mnogo života, kao što je dobro znao da mu Drakula nikada neće dopustiti
da napusti ovo mjesto. Pomirio se sa spoznajom da više nikada neće vidjeti
svoju obitelj i prijatelje. Također je znao, iako je sumnjao da Drakula dijeli
to znanje, da im zapravo krije nebitne informacije.
Znao je da Drakula misli kako se samo igra s njim, kako mu dopušta
da bude hrabar i izdržljiv sve do trenutka kad odluči na silu izvući ono što
se nalazi u Sewardovoj glavi. No, drevni vampir nije bio u pravu: Seward
nije imao nikakve tajne, nikakve korisne informacije. Kad ga čudovište
podvrgne svim agonijama od kojih se sada suzdržava, sve će mu reći. Kada
vampir shvati da od toga nema nikakve koristi, Seward će ga pljunuti
vlastitom krvlju prije nego što umre. U međuvremenu će stisnuti zube i
podnijeti sve što mu spremaju, svake večeri će se pridružiti svom mučitelju
u ovoj bizarnoj kopiji normalnosti, kao da su dva školska prijatelja koji
zajedno večeraju u klubu.
»Što imamo večeras?« upitao je gledajući vampirske sluge kako
lebde oko njih.
»Goluba grivnaša, rekao bih«, odgovorio je Drakula. »Je li to po
Vašem ukusu?«
»Siguran sam da će biti«, odgovorio je Seward. Hrana i vino koje je
jeo i pio otkad ga je Valeri oteo odvukavši ga u zrak dok se ovaj otimao i
lamatao dok su se oni kojima je nekad zapovijedao borili za život ispod
njega, bili su odlični i to bez iznimke. Pretpostavio je da ga to ne treba
čuditi: Drakula je ipak bio knez kad je još bio čovjek te transilvanski grof
kad je postao vampir i bio je naviknut na najbolje tijekom oba svoja života.
Muškarac i vampir sjedili su u tišini kad su se sluge odjednom
razletjele donoseći srebrne poslužavnike na stol i stavljajući ih pred
dvojicu koja trebaju večerati. Skidali su poklopce i otkrivali nježna guščja
jetra i domaća peciva zbog kojih je Sewardu krenula voda na usta usprkos
boli koja je prožimala svaku stanicu njegova tijela. Navalio je na hranu,
svjestan Drakulina prijekornog pogleda i slistio sve s tanjura za manje od
minute. Naslonio se osjećajući energiju kako pršti iz hrane u njegovu
želucu i endorfine kako isijavaju iz njegove hipofize.
Jedenje ga je ohrabrilo. Dopuštao je da prethodne večere budu
ispunjene čavrljanjem i neobaveznim razgovorom o modernom svijetu te
pričama i legendama o njihovim prošlostima. Nisu razgovarali ni o čemu
što bi ikoga moglo uvrijediti. Došlo je vrijeme da se to promijeni.
»Još uvijek ste slabi«, rekao je.
Drakula je lagano nagnuo glavu na stranu. »Molim lijepo?«
»Rekao sam da ste još uvijek slabi. Moći Vam se još nisu sasvim
vratile.«
»Zašto to kažete?«
Seward je pogledao oko sebe. »Vidim svojim očima«, rekao je.
»Zašto biste se inače skrivali ovdje, okruženi slugama koji Vas štite?«
Drakula se smrknuo. »Koji me štite«, ponovio je. »Trebaju biti
počašćeni što im dozvoljavam da mi služe. To je najsvjetlija točka u
njihovim bijednim životima.«
Seward se nasmiješio. »Siguran sam da volite tako misliti. Mora biti
teško priznati samome sebi da bi Vas čak i najslabiji vampir u ovoj zgradi
mogao ubiti jednom rukom, ako to samo poželi.«
Tamnocrvena boja počela je ključati u Drakulinim očima i Seward je
osjetio nalet zadovoljstva u prsima. Tad su se drevne oči razbistrile i
Drakula se počeo smijati groznim smijehom koji je započeo blago, a zatim
postajao sve glasniji i glasniji.
»Divno«, rekao je kad se napokon prestao smijati. »Sada shvaćam.
Nadali ste se da ćete me iznervirati svojim komentarom, nije li tako?
Mislili ste da ću ga smatrati nečuvenim. Strašno mi je žao što sam Vas
razočarao, dragi admirale.«
Seward je s mukom progutao. »Pronaći će vas«, rekao je žudeći da
njegove riječi budu istinite. »Crna svjetlost će vas pronaći i zaustaviti.
Nećete uspjeti.«
»Vi ste poput djeteta«, rekao je Drakula nježnim, prijateljskim
glasom. »Ništa ne razumijete. Moje uskrsnuće je već započelo, dragi
admirale. Ja Vas čekam u tami dok razgovaramo. Ja sam posvuda. Ja sam
legija.«
»O čemu govorite?« upitao je Seward osjećajući hladne prste kako
mu se penju kralježnicom.
Drakula je odmahnuo glavom. »Uskoro ćete saznati«, rekao je.
Sluge su se vratile natrag u svoju prostoriju odnoseći tanjure i
donoseći novi pribor za jelo na stol ispred vampira i njegova gosta. Otišli
su kad je nova skupina slugu iznijela nove tanjure s hranom.
Drakula je podigao srebrni poklopac s tanjura i nasmiješio se, široko
i zadovoljno.
»Kao što sam i mislio«, rekao je. »Golub grivnaš. Bon appetit.«
7
PLIVAJ ILI POTONI

»Otkuda krećemo?« upitao je Patrick Williams.

»Obavještajci sastavljaju popis vjerojatnih lokacija«, odgovorio je
Holmwood. »Svi dostupni sateliti upregnuti su i pronašli smo više od
stotinu toplotnih točaka. Krenut ćemo od njih.«
»U redu«, rekao je Dominique Saint-Jacques. »Idemo.«
Holmwood je kimnuo. »Poslat ću ekipe s pet mogućih ciljnih
lokacija. Odobrit ću i dnevne operacije i probajte ili uništiti prije nego što
sunce zađe ako ikako možete. Svi uobičajeni protokoli obuzdavanja i dalje
vrijede i želim da svim operativcima bude jasno kako su nove mete
značajno opasnije od vampira s kojima se inače susreću. Dajem vam
vremenski prostor od osam sati unutar kojeg se morate vratiti kući. Nije me
briga jeste li uništili svih pet svojih meta, ili dvije, ili nijednu. Osam sati i
nakon toga se vraćate u bazu. Ostatak ovog Odjela mi ne smije biti
iscrpljen i neoprezan. Je li jasno?«
»Jasno, gospodine«, odgovorio je Dominique.
»Odlično. Službeno ću aktivirati sve operativne timove koji
uključuju novake dok se ova prijetnja ne eliminira, a zatim se odmah
vraćaju na obuku. Pazite na njih na terenu i vratite ih u jednom komadu.
Jasno?«
»Da, gospodine«, jednoglasno će Posebna skupina Nultog sata.
»Odlično. Otpust.«
Jamie je izišao iz dizala i krenuo niz središnji hodnik razine B.
Pronađi i uništi, odzvanjalo mu je u glavi. Samo tako. Pronađi i uništi tri
stotine neuobičajeno moćnih vampira. Nikakav problem.
Napustio je Operativni centar s nelagodom u želucu. Nije nimalo
sumnjao da je Drakula orkestrirao sinoćnje masovno bježanje. Ako nije
Drakula, onda je Valeri, i svakako su bili sposobni sijati pokolj kamo god
krenu. No taj vampirski pokret imao je i pozitivnu stranu. Tako velika
akcija, očigledno stvorena da zaokupi Odjel 19 i slične odjele širom svijeta,
ukazivala je na to da Drakula nije napredovao mnogo dalje od njihova
vremenskog okvira zadanog Nultim satom. Nažalost, to nije nikakva utjeha
muškarcima i ženama koji sada izlaze van loviti odbjegle vampire.
Jamie je izvadio konzolu iz pojasa i počeo tipkati hodajući.
M-3/OP_EXT_L1/SASTANAK/BR4/ODMAH

Pritisnuo je POŠALJI znajući da će unutar okruglih granica Igrališta

zavibrirati konzole Lizzy Ellison i Johna Mortona. Pitao se koliko će im
dugo trebati da pronađu sobu za sastanke broj 4 na razini 0 i pretpostavio
oko deset minuta. Meni je toliko trebalo, pomislio je.
Stigao je u svoju sobu, pritisnuo svoju identifkacijsku ispravu o
tipkovnicu u zidu i otvorio vrata kad se upalilo zeleno svjetlo. Srušio se na
krevet, zahvalan zbog nekoliko minuta odmora. S obzirom na situaciju
koju je Cal Holmwood upravo opisao sumnjao je da će imati mnogo
vremena za odmor tijekom sljedećih nekoliko dana. Zapravo ih nikada nije
ni imao. Život unutar Odjela 19 bio je fizički i psihički iscrpljujuć zbog
stalno prisutnog rizika. Ako Jamie i njegovi kolege ne obave posao kako
treba, ljudi će umrijeti i to je jednostavno tako. Svaki operativac je to
shvaćao, nalazio načina da se nosi s time i nastavljao sa životom, no nije
mu uvijek bilo jednostavno. Osjećao je kako mu se oči sklapaju iako se
probudio tek prije tri sata i prenula ga je slika na zaslonu konzole. Imao je
poruku od Larisse. Pritisnuo je OTVORI i pročitao što mu je djevojka
poslala.
Hej! Nadam se da si dobro? Bit ću budna još sat-dva ako si tu i želiš
me nazvati ... x

Jamie je provjerio vrijeme primitka poruke. Stigla je u 7.30 kad je

očigledno toliko čvrsto spavao da je uopće nije čuo. Na brižnu je izračunao
vremenske zone u glavi.
Pola dvanaest u Nevadi. Prekasno.
Razmišljao je da je ipak nazove - vjerojatno se ne bi ljutila da je
probudi - ali odlučio je da će je pustiti neka spava. Sada, dok je razmišljao
o užasu za koji je upravo čuo u Operativnom centru, bilo mu je žao što je
nije nazvao. Pomoglo bi mu da je čuo iskren, prijateljski glas. Nakratko je
razmotrio ideju da pokuca na vrata susjedne sobe koja je barem teoretski
pripadala jednom od njegovih najboljih prijatelja, no znao je da bi to bio
samo gubitak vremena. Matt Browning nikada nije bio u sobi, osim kada je
spavao. Jamie je znao da je odbio ponudu preseljenja u veću sobu unutar
sigurnosnog područja Projekta Lazarus i iako se divio njegovim razlozima,
optimističnom pokušaju da zadrži neki dio života koji nije vezan uz posao,
zapravo je to odbijanje bilo besmisleno. Mattov život se sada u potpunosti
vrtio oko Projekta Lazarus i to je to. Jamieju je nedostajao prijatelj, no nije
mu smetalo što ga nema. Kako bi i moglo? Matt se posvetio nečemu što se
slobodno moglo nazvati najvažnijim projektom u Crnoj svjetlosti. No ipak
je smatrao da bi trebao nagovoriti Matta da odu na piće u časničku
blagovaonicu ili barem na ručak. Prošlo je mnogo vremena od njihova
zadnjeg razgovora duljeg od minute ili dvije na hodniku, kad su obojica
zapravo žurila drugdje.
S druge strane, jedva su prošla sedamdeset i dva sata otkad je
posljednji put razgovarao s Larissom i strašno mu je nedostajala.
Razgovarali su gotovo sat vremena preko sigurne video veze, Jamie sav
iscrpljen i krvav jer se tek vratio iz misije, a Larissa svježa i nasmijana jer
je njezin dan tek bio počeo. Zadovoljstvo i uzbuđenost u njezinu glasu dok
mu je govorila o Dreamlandu, bazi NS9 i muškarcima i ženama koji su
tamo boravili, budili su mu gorko-slatke osjećaje. Znao je da je bijesna na
Holmwooda što ju je izabrao za prekomandu u NS9 i znao je da joj
nedostaje jednako koliko i ona njemu, no sad je razgovarala s veseljem
zbog kojeg mu je bilo drago, ali ga se i bojao.
Bio je sretan što je ona sretna. Sam Bog zna da to zaslužuje nakon
svega što joj se dogodilo u proteklih nekoliko godina i nakon napada na
Petlju kad je bila spaljena do kostiju. No bio je ljubomoran na njezin
privremeni novi život, daleko od tame koja je okruživala Crnu svjetlost i
koja njega nikad nije ostavljala na miru. Maleni dio njega, zlobni,
samoprijezirni dio koji se rodio onda kad mu je umro otac i koji je rastao s
godinama nasilja i samoće, stalno mu je postavljao dva jednaka pitanja
šapućući u najskrivenijim dijelovima njegova mozga.
Što ako me zaboravi? Što ako se ne bude željela vratiti?
Odagnao je te grozne misli i ustao s kreveta, izvadio bocu vode iz
malenog hladnjaka pod pisaćim stolom i izišao u hodnik zatvarajući vrata
za sobom i pokušavajući se koncentrirati na zadatak koji ga čeka.
***
Jamie se ulogirao na terminal u sobi za sastanke broj četiri i otkrio da
ga popis meta za njegovu ekipu već čeka. Premjestio ju je na zidni zaslon
iza sebe i čekao da stigne ostatak njegove novoaktivirane ekipe.
 Stigli su za manje od dvije minute. Morton i Ellison su upali unutra,
odjeveni u tamnoplave uniforme za obuku, crveni od trčanja po hodnicima
nulte razine i traženja sobe za sastanke broj četiri. Bili su prljavi od znoja i
sasušene krvi, no lica su im oboma sjala od odlučnog entuzijazma.
»Drago mi je što vas vidim«, rekao im je Jamie. »Jeste li se izgubili
na putu ovamo?« Morton je upravo htio zanijekati, no Ellison ga je
pretekla. »Da, gospodine«, rekla je. »Svi hodnici izgledaju isto,
gospodine.«
»Naviknut ćete se«, rekao je Jamie i nasmiješio im se. »Vjerujte mi.«
Dvoje novaka je kimnulo s olakšanjem.
»Sjednite«, rekao im je pokazujući prazne plastične stolce koji su
okruživali dugačak stol u sredini prostorije. Morton i Ellison su ga
poslušali, a on ih je gledao pitajući se je li i sam bio tako nervozan,
poslušan i željan da ugodi kad je tek stigao u Petlju.
Mislim da nisam. Nije me bilo briga ni za što osim moje mame.
Ponašao sam se kao da sam gazda svega ovoga.
Zarumenio se prisjetivši se sebe, ali samo malo. Učinio je ono što je
trebalo učiniti kako bi vratio majku i samo to mu je bilo bitno. Znao je da
je pritom iznervirao mnogo operativaca i da mu još nisu svi oprostili zbog
onoga što su smatrali arogancijom i nepoštovanjem.
»Operativci«, rekao im je odmjerenim glasom. »Jutros je prijelazni
direktor Cal Holmwood ovlastio pokretne sjene, operaciju prve prioritetne
razine u kojoj sudjeluju svi aktivni operativci ovog Odjela. Ono što vidite
na zaslonu iza mene je naš mali dio te operacije.« Pritisnuo je nekoliko
tipaka na dodirnom zaslonu konzole i prvo ime na popisu je zamijenio
digitalni prikaz popisa primljenih pacijenata jedne bolnice. »Sinoć je«,
objašnjavao je Jamie, »nepoznata vampirska sila organizirala masovni
bijeg iz bolnice Broadmoor u Berkshireu. Snimke nadzornih kamera i
termalne satelitske snimke ukazuju na to da su svi pušteni pacijenti
namjerno pretvoreni i analiza Znanstvene jedinice nam govori da su
značajno moćniji od uobičajenih novopretvorenih vampira. Sve to znači da
mi sada imamo tri stotine potencijalno jako opasnih vampira na slobodi.
POKRETNE SJENE su misija pronalaska i uništenja sa svrhom eliminacije
nove prijetnje u što kraćem roku. Imate li pitanja?«
Morton je podignuo ruku i Jamie mu je kimnuo. »Zašto nam ovo
govorite, gospodine?«
 »Vaša obuka je suspendirana«, odgovorio je Jamie. »Od ovog
trenutka ste aktivni operativci pri Odjelu 19, do trenutka zaključenja ove
misije. Kad se to dogodi, vraćate se na Igralište, ali ne prije toga. Jeste li
razumjeli?«
Morton je kimnuo potpuno blijedog lica. Ellison ga je gledala
raskolačenim očima i podignula ruku.
»Da«, rekao je Jamie.
»Rekli ste pronalazak i uništenje, gospodine«, rekla je Ellison. »Je li
tako?«
»Tako je.«
»Kako to funkcionira?«
»Kako mislite?«
»Mislim, ljudi će očekivati da se pacijenti pronađu, gospodine.
Mediji će poludjeti, a obitelji odbjeglih će zahtijevati da saznaju što se
dogodilo. Razgovaramo o ranjivim ljudima, gospodine, ljudima s teškim
psihičkim problemima.«
»Više ne«, rekao je Morton. »Sada razgovaramo o vampirima.«
Ellison je kolegi uputila oštar pogled i vratila svoju pozornost
Jamieju.
»Mediji ne znaju još ništa«, odgovorio je. »Kad informacije procure,
a moramo pretpostaviti da hoće, pobrinut ćemo da ne puste priču u tisak.
Svi koji žive blizu bolnice su zbrinuti i kada postane nužno obavijestiti
javnost o onome što se dogodilo pacijentima bolnice Broadmoor, Jedinica
za sigurnost će smisliti priču za to. Nemam pojma kakva će biti, prije nego
što me upitate, ali vi se ne trebate brinuti zbog toga. Trebate se brinuti o pet
vampira koje moramo uništiti.«
»U redu, gospodine«, rekla je Ellison iako ju je već mučila nelagoda.
Morton ju je bijesno pogledao i prošaptao nešto što Jamie nije uspio čuti.
Ellison mu se okrenula, očiju užarenih od ljutnje i otvorila usta da mu
odgovori.
»Operativci«, zaderao se Jamie na što su se oboje trgnuli. »Ovo nije
obuka. Ovo je prava stvar. Od sad ćete mi poklanjati svoju punu pozornost
ili ću pretpostaviti da niste spremni za ovo i poslati vas natrag Terryju,
hoćete li to?«
»Ne, gospodine«, odgovorili su jednoglasno.
 »Odlično«, rekao je Jamie. »To je dobro. Jer ovo je operacija prve
prioritetne razine, ona vrsta na kojoj operativci ginu. Snimka na kojoj se
vidi snaga odbjeglih vampira je poprilično uznemirujuća i moramo se
usredotočiti. Želim da budemo naoružani, provjereni tri puta i spremni za
pokret u roku od sat vremena i moglo bi nam dobro doći da znamo što nas
čeka.«
Morton i Ellison su se nagnuli naprijed, potpuno usredotočeni na
vođu svoga tima. Jamie se prisilio na osmijeh da malčice odagna napetost i
počeo ili izvještavati o onome što ih čeka izvan zidina Petlje iako je jako
dobro znao da ih nikakva objašnjenja ne mogu pripremiti.
Bit ću jako zadovoljan ako ih uspijem žive vratiti kući.
8
IZGUBLJENI HARKER

TRI MJESECA RANIJE

TRANSKRIPT
INTERVJU S ALBERTOM HARKEROM. 12. LIPNJA 2012.
(početak vrpce)
JOHNNTY SUPERNOVA: U redu, uključenje.
ALBERT HARKER: Što je uključeno?
JS: Snimač. Sad snima.
AH: Aha. U redu.
JS: Molim Vas, recite svoje ime za snimku.
AH: Albert Harker.
JS: Dobro. Zvat ću Vas Albert, ako smijem?
AH: Smijete.
JS: Dakle, Alberte. Vi ste mi pristupili i ponudili ovaj intervju.
Počnimo s tim da mi kažete zašto.
AH: Hvala Vam. Želim dati ovaj intervju tako da ljudi saznaju
istinu.
JS: Istinu o čemu?
AH: O vampirima, gospodine Supernova. O Crnoj svjetlosti. O mojoj
obitelji.
JS: Gledajte, detektor sranja mi se upravo upalio. Upravo ste rekli
riječ vampir.
AH: Tako je, rekao sam.
JS: Da odmah raščistimo. Vaš stav je, Vi meni govorite da su
vampiri stvarni? Postoje, ovdje i sada, u stvarnome svijetu?
AH: Tako je.
JS: Zašto očekujete da ću vjerovati u tu besmislicu? AH: Jer je istina.
 JS: Imate li ikakve dokaze? Išta čime biste potkrijepili ovu tvrdnju?
AH: Imam samo svoju riječ.
JS: Poslao sam auto da Vas pokupi iz utočišta za beskućnike,
Alberte. Vidim tragove igala na objema Vašim rukama. Želite da Vam
vjerujem na riječ?
AH: To ovisi isključivo o Vama, gospodine Supernova. Ja ne mogu
donijeti tu odluku umjesto Vas.
JS: Donijet ću je sam, ništa se ne brinite. Dakle. Prije nego što
krenemo razgovarati o navodnom postojanju vampira, recite mi još nešto.
Recite mi kako ste Vi došli u poziciju da znate za njih ako su stvarni. Jer
meni se čini da su izmišljeni i moram Vam odmah reći, niste baš dobro
krenuh što se tiče uvjerljivosti.
AH: Znate li moje prezime?
JS: Znam.
AH: Pretpostavljam da ste, kao novinar, poprilično načitani.
JS: Rekao bih da jesam, u razumnim granicama. AH: I vidite li
vezu?
(pauza)
JS: Drakula. Pričate o Drakuli.
AH: Odlično, gospodine Supernova. Da, o Drakuli. Moj pradjed je
bio Jonathan Harker, junak Stokerove priče. Zapravo se radi o povijesnim
činjenicama, a ne o fikciji, kao što se predstavlja.
JS: Vi konzumirate mnogo heroina, zar ne, Alberte?
AH: To je nebitno.
JS: Onda Drakula nije samo priča. To se doista dogodilo. Jesam li
Vas dobro shvatio?
AH: Jeste. Dogodilo se onako kako je Stoker opisao. Prepričao je
priču Abrahama Van Helsinga s kojim se slučajno našao u Londonu.
JS: Van Helsing je također bio stvaran?
AH: Očigledno. Što prije se naviknete na te jednostavne činjenice, to
će ovaj proces biti brži i manje bolan.
JS: Nemoj mi se siliti, stari moj. Sjeti se tko tu kome plaća.
AH: Ispričavam se, gospodine Supernova. Da, Van Helsing je bio
stvaran kao i John Seward i Quincey Morris i Arthur Holmwood, čiji
praunuk sada sjedi u Domu Lordova. Stvaran je bio i moj pradjed. Stvaran
poput Vas i mene.
JS: Što znači da je i Drakula bio stvaran.
AH: Točno. Drakula je bio stvaran i umro je, kao što je Stoker
opisao. Moj predak i njegovi prijatelji su se vratili kući. Ali Drakula nije
jedini vampir na svijetu, tek prvi. S vremenom su došli i drugi.
JS: I?
AH: I moj pradjed i njegovi prijatelji su dobili ovlasti da se bave
njima. Na račun Kraljevstva.
JS: Tko im je dao ovlasti?
AH: Premijer William Gladstone 1892. godine, (pauza)
JS: Vi to ozbiljno, zar ne? Ovo nije spačka.
AH: Smrtno sam ozbiljan, gospodine Supernova. Ovo je najveća
tajna na svijetu i ja i moja obitelj smo je čuvali više od stotinu godina. Sada
je govorim Vama.
JS: Zašto? Mislim, osim zbog novaca.
AH: Moja obitelj i ja ... nismo bliski.
JS: Dakle, inatite se? Mislim, ako je sve ovo stvarno, ako Vi niste
ludi, onda pretpostavljam da ćete biti u gadnoj neprilici ako ja nađem
nekoga da mi ovo objavi.
AH: To je moj problem. Ali da, mislim da neće biti oduševljeni.
JS: Jeste li u opasnosti? Što je još važnije, jesam li ja?
AH: Ne koliko ja znam. Ali ništa Vam ne garantiram, gospodine
Supernova. Crna svjetlost djeluje u potpunosti izvan zakona koji određuju
Vas i mene.
JS: Crna svjetlost?
AH: Organizacija koja lovi vampire i taji ih. To joj nije pravo ime,
ali tako je oduvijek zovu. Razvili su je četvorica koja su preživjela susret s
Drakulom.
JS: O čemu se radi?
AH: Nikad je nisam vidio iznutra. Ali to Vam je nešto poput jedinica
specijalne policije koje se bave nadnaravnim.
 JS: Pomalo, pomalo. Nikad je niste vidjeli?
AH: Ne iznutra, gospodine Supernova. To je najtajnija organizacija u
zemlji. Ali postoje tradicije koje se tiču potomaka izvornih članova,
osnivača. Automatski dobivamo priliku da se pridružimo čim napunimo
dvadeset i jednu godinu.
JS: Pretpostavljam da ste odbili?
AH: Jesam.
JS: Zašto?
AH: Zato što nisam želio provesti život u lovu na čudovišta. I zato
što nema puno toga što ml je bilo toliko mrsko kao postati jednak svome
ocu.
(pauza)
JS: Zašto, Alberte?
AH: Zato što je bio nasilnik, sadist i varalica koji je uvijek imao
svoje miljenike. Volio je mog brata, mene je tek trpio i pobrinuo se da to
svima bude jasno.
JS: Ali kada je došlo vrijeme za to, ponudio Vam je da se pridružite
Crnoj svjetlosti?
AH: Ne sumnjam da mu je to slomilo srce. Ali pravila su pravila i
takve su tradicije organizacije kojoj se bio posvetio. Naposljetku sam
shvatio da mu je bilo stalo jedino do toga. Dakle, tako je, kad sam napunio
dvadeset i jednu godinu, zamolio me da im se pridružim. Nikad ga nisam
vidio sretnijeg nego kad sam ga odbio.
JS: Pa kako to funkcionira? Probudiš se na rođendan, tata ti dođe u
sobu i kaže ti ‘Sinko, da znaš, vampiri postoje. Ja sam u jednoj tajnoj
organizaciji koja se bori protiv njih, a sad i ti možeš biti’?
(Harker se smije)
AH: Tako nekako. Izrekao je mnogo više riječi, stalno je spominjao
čast, dužnost, žrtvu. Ali da, to je otprilike to.
JS: I Vi ste odbili. Kako je reagirao?
AH: Izgledao je kao pas koji je upravo dobio komad mesa. Zatim je
vikao na mene oko sat vremena, nazvao me kukavicom i djetetom i rekao
mi da se srami što sam mu sin. Sve mu je baš leglo kako treba.
JS: Kako to?
 AH: Jer je dobio dozvolu da me otvoreno mrzi, gospodine
Supernova. Napokon sam mu dao dovoljno dobar razlog odbivši njegovo
životno djelo. I nije me morao gledati svaki dan. Ne znam što bi napravio
da sam prihvatio.
(pauza)
JS: Ali niste. Što se dogodilo nakon toga? Rekao Vam je ogromnu
tajnu, ponudio Vam nešto što svi odmah prihvate, ali Vi ste odbili. Kako to
funkcionira?
AH: Upozorio me je da nikome ne kažem to što sam upravo čuo,
inače će me zatvoriti u ludnicu, a ionako mi nitko neće vjerovati. Nekoliko
dana kasnije mi je donio jedan obrazac na potpis, neku verziju Državnog
akta o tajnosti. I to je bilo to. Više nismo razgovarah o tome.
JS: Spomenuh ste brata. Je h se on pridružio?
AH: Naravno, naravno da jeste. On je bio prava minijatura mog oca.
Jedva je čekao.
JS: Što ste napravih umjesto toga?
AH: Završio sam fakultet. Preselio se u London. Otkrio droge.
Postale su mi jako, jako drage.
JS: Kako je Vaša obitelj reagirala na to?
AH: Odrekli su me se prvom prilikom. Rekli su da sramotim
obiteljsko ime, i više nisam dobrodošao. Okrenuli su mi leđa, gospodine
Supernova.
JS: Gadovi.
(pauza)
AH: Nekoliko puta sam se našao na nekakvoj zabavi i vidio kako
netko gleda u mene, netko tko ne pripada među moje prijatelje. Nekoliko
puta sam se vratio kući i znao sam da mi je netko dio u stanu. Ništa nije
nedostajalo, niti je bilo pomaknuto. Rad čistog profesionalca. Ali ja sam
znao. Pretpostavljam da su me držali pod prismotrom, na svoj način.
JS: Jer su se brinuli da ćete nekome reći?
AH: Ne znam. Rekao bih da je tako.
JS: Ali niste. Barem do sada. Zašto niste?
AH: Želio sam sve zaboraviti. Nije me bilo briga za njihov glupi mali
odjel i sumnjao sam da bi mi itko vjerovao. Pokušavao sam pustiti sve
neka ide k vragu.
JS: Zašto sada?
AH: Inat, gospodine Supernova.. Kao što ste rekli. Pravda. I jer mi je
već dojadilo nositi taj teret. Želim ga se riješiti.
(pauza)
JS: Ovo su dobre stvari, znate li to? Crna ovca plemićke obitelji
odsječena i ostavljena na cjedilu, na heroinu, kao beskućnik, ljudi Vas
slijede, kopaju Vam po stvarima. Sočna priča, stari moj. Jako sočna. Ali
imamo još jedan problem.
AH: Kakav?
JS: Vampiri. Crna svjetlost. Ja jednostavno ... jednostavno ne mogu
pojmiti da je ovo što mi govorite istina.
AH: Razumijem Vaš stav, gospodine Supernova. Čak bolje nego što
mislite, vjerujte mi. Ali rekao sam Vam istinu. Mogao sam Vam reći samo
ono što je meni rekao moj otac. Dalje zaključujte sami.
JS: Recite mi.
AH: Bojim se da ne mogu dočarati patetičnu zadivljenost u glasu
moga oca, no još uvijek se sjećam onoga što je rekao. Već sam spomenuo
da je Crna svjetlost osnovana u kasnom devetnaestom stoljeću. Dakle, u
sljedećih stotinjak godina se jako promijenila. Otac mi je rekao da su
započeli kao četvorica muškaraca u jednoj kući na Piccadillyju, a sada je
nešto poput SAS-a, tajna jedinica specijalnih snaga koja nadzire
nadnaravno. Sumnjam da ćete naći da je negdje službeno spominju, no
slobodno pokušajte dokazati da sam u krivu. A vampiri? Nitko ne zna tko
je Drakulu učinio vampirom, no zna se da je on prvi. Nakon svoje smrti je
za sobom ostavio šačicu vampira koje je sam pretvorio, a oni su pretvorili
druge i tako dalje, i tako dalje. Porast broja vampira je uvjetovao rast Crne
svjetlosti.
JS: A što je sa samim vampirima? Isuse Kriste, ne mogu vjerovati da
to govorim, ali kakvi su oni? Oni kao lete po noći, pretvaraju se u šišmiše i
vukove?
AH: Ne, gospodine Supernova. Promjena obličja je čista Stokerova
mašta, da ugodi čitateljima, kao i strah od križeva i svete vode. Ne
funkcioniraju. Kao ni češnjak ni tekuća voda. Ostatak je istina. Snažni su,
brzi i neotporni na sunčevu svjetlost. Oči im sjaje crveno. Moraju piti krv
da bi preživjeli.
JS: Kakvu krv?
AH: Koliko ja znam, bilo kakvu.
JS: Ljudsku?
AH: Da. Naravno.
JS: Dakle, grizu ljude?
AH: Grizu. I ako njihova žrtva ne umre, pretvara se u vampira.
JS: Zašto ih onda nema na tisuće? Zašto ih ne vidim na svakom uglu?
AH: Koliko sam ja shvatio, to je zato što žrtve rijetko prežive. I zato
što se Crna svjetlost jako trudi da ostanu u tajnosti.
(pauza)
JS: Što želiš da ja napravim s ovim, Alberte?
AH: Ne razumijem pitanje.
JS: Pametan si čovjek. Znaš da će me svaki izdavač u ovoj zemlji
izbaciti iz ureda grohotom se smijući ako im dođem s ovom pričom. Nitko
mi neće vjerovati. Sjedim ovdje i gledam Vas, vjerujem da ste sasvim
uvjereni u ovo što ste rekli, no čak ni ja to ne mogu prihvatiti kao istinu.
Jednostavno ne mogu. Zašto nitko nikada ranije nije pobjegao iz njihovih
redova? Zašto se nikad nije pokazao nijedan vampir? Zašto novine nisu
pune slika nestalih ljudi i tijela iz kojih je iscijeđena posljednja kap krvi?
Shvaćate li što Vam govorim?
AH: Vi ste novinar, nije li tako?
JS: Tako je.
AH: Radite svoj posao. Sve što sam Vam rekao je istina. Kopajte,
gospodine Supernova. Saznajte što možete. Ako ne možete naći ništa što
potkrepljuje ovo što sam Vam rekao, zaboravite sve, imate moj blagoslov.
Ali ako možete, ako možete naći makar i najmanju stvar koja potvrđuje
moje riječi, imat ćete najveću ekskluzivu otkad je svijeta i vijeka. Siguran
sam da je to vrijedno nekoliko dana Vašeg vremena, čak i ako sami sebi
dokažete da ste cijelo vrijeme bili u pravu. A to što spominjete bježanje iz
redova? Rekao bih da član Crne svjetlosti teško može razgovarati s nekim
bez nadzora, a čak i da može, u roku odmah bi se našao pred vojnim
sudom. A vampiri? Zašto bi se objelodanili? Tako da sve njihove
potencijalne žrtve saznaju za njih? Tako da im vlada objavi rat? I napokon,
gospodine Supernova, žao mi je što Vam moram reći da su novine pune
nestalih osoba i ljudi kojima se događaju odvratne stvari. A gdje su tek
stotine poginulih i nestalih koji nikada ne dospiju na naslovnice?
(pauza)
JS: Mislim da smo završili, Alberte.
AH: Ja također.
JS: Gdje Vas mogu pronaći? Ako budem trebao još detalja.
AH: Nigdje. Ako budem još živ za par mjeseci, ako me ne dohvate ni
vampiri ni Crna svjetlost, ja ću pronaći Vas.
JS: Ovo je smiješno. Znate to, zar ne?
AH: Samo radite svoj posao. Ponašajte se prema ovome kao prema
bilo kojoj prići i pogledajte što će izaći, gospodine Supernova. To je moj
jedini savjet Vama. Želim Vam svu sreću. Zaista.
JS: Zahvaljujem. Valjda.
(kraj vrpce)

Kevin McKenna je bacio transkript na stol i teško uzdahnuo. Osjećao

se kao da je cijelo vrijeme zadržavao dah. Sažgana cigareta mu je pala iz
usta u krilo i uplašio se. Sasvim je zaboravio na nju.
Isuse, Johnny, pomislio je. Koliko si zapravo bio očajan?
Transkript je bio čista glupost i McKennu je bilo gotovo sram zbog
bivšeg mentora. Ova vrsta tabloidske idiotarije je bila toliko ispod nivoa
Johnnyja Supernove da se McKenna istinski ražalostio.
Stvari su mu krenule mnogo gore no što sam mislio. Johnny kojeg
sam poznavao bi ovog lika odmah izbacio iz stana.
McKenna je ustao sa stolca i prelistao ostatak spisa. Sadržavao je
četiri ili pet stranica bilježaka ispisanih Supernovinim karakterističnim
nagnutim švrakopisom. Skupio ih je i zadržao nad kantom za smeće.
Ostavio ti je to u oporuci. Bilo bi ružno da sve samo baciš.
Vratio je spis na stol, zgrabio jaknu i brzo izišao iz ureda. Minutu
kasnije je stajao u liftu i pogledao koliko je sati.
Još stignem na drugo poluvrijeme, pomislio je.
Tad mu je tuga stisnula srce. Dugo nije pomislio na Johnnyja
 Supernovu, čak ni kada su se osmrtnice počele pojavljivati u
novinama i časopisima. Tada već odavno nisu živjeli u istim svjetovima.
Zbogom, Johnny. Lijepo spavaj, gade ludi.
9
ŠOK ZBOG NOVOGA

STEVENAGE, HERTFORDSHIRE

»Izgubio sam ga«, vikao je Alex Jacobs. »Sljedeća gornja razina!«

Angela Darcy je opsovala i potrčala prema betonskoj rampi, a John
Carlisle je trčao tik uz nju.
Operativni tim F-5 se upravo trebao vratiti u Petlju kad su primili
poziv od Nadzorne jedinice koji ih je obavještavao o novoj meti. Vođa
tima Angela Darcy nije postavljala pitanja. Rekla je vozaču da slijedi nove
koordinate što brže može.
Bila je umorna, a znala je da se tako osjećaju i njezini kolege. Sredili
su jednog vampira u sjevernim predgrađima Londona, pri rutinskoj
operaciji koja je bila savršena za Carlislea. Novak je bio sa SBS-om u
Portsmouthu do prije mjesec dana kad je započelo veliko novačenje
muškaraca i žena nakon Valerijeva napada i pozvali su ga u Crnu svjetlost
na početak obuke. Dobro se snalazio pod Angelinim vodstvom. Ohrabrile
su je mirnoća i staloženost koje je pokazao na dvije dosadašnje misije, a to
su bile karakteristike koje je već počela uzimati zdravo za gotovo od Alexa
Jacobsa. Tihi, iskusni operativac proveo je mnogo vremena u Jedinici za
sigurnost i s obavještajcima, no tražio je ponovnu aktivaciju odmah nakon
napada koji je toliko oštetio Odjel. Angela ga je pomno pratila tijekom
prvih nekoliko dana tražeći znakove da je zahrđao, no ubrzo je shvatila da
se nema zašto brinuti. Jacobs se vratio u crnu uniformu jednakom lakoćom
kao da je nikada nije niti skinuo.
Pronašli su svoju metu; dezorijentiranog, poludjelog vampira u ranim
dvadesetima, odjevenog u ostatke bijele bolničke spavaćice. Bio je točno
tamo gdje su ovi iz Jedinice za nadzor rekli da jest: u teretnom dijelu
postaje u Stevenageu. Angela je povela svoju ekipu prema njemu s
pripravnim oružjem, sasvim spremna da vampira riješi muka te da se vrate
kući i napokon legnu u krevet. Meta im se izmicala unatraške, crvenih
užarenih očiju grčeći se poput životinje stjerane u kut. Angela im je htjela
narediti da pucaju baš kada je vampir zbunjeno raskolačio oči i jurnuo
preko metalnih tračnica, te preskočio zid koji ih je dijelio od višekatnog
parkirališta uz kolodvor.
Angela je zinula od iznenađenja. Vampir je bio tek nešto više od
mrlje, bijela crta koja je iščezla prije no što je stigla postaviti prst na obarač
T-Bonea.
»Isuse«, rekao je Carlisle. Novak je gledao u veliko betonsko zdanje
parkirališta. »Nikad u životu nisam vidio nešto tako brzo.«
Nisam ni ja.
Angela je osjetila najslabiju iskricu neugode u želucu i ugasila je.
»Za mnom«, rekla im je.
Povela ih je niz napuštene perone i izvan praznog kolodvora.
Parkiralište se uzdizalo prema noćnom nebu poput ružne betonske gromade
slabašno osvijetljene treperavim žutim svjetlima.
»Misliš li da je još tamo?« upitao je Jacobs.
»Ne znam«, odgovorila je gledajući betonsko zdanje. »Saznat ćemo.«
Angeline čizme su odzvanjale po betonu dok je trčala prema najvišoj
razini parkirališta. Lovili su vampira po cijeloj zgradi ne vidjevši ga duže
nego na trenutak na svakoj razini. Osjetila je olakšanje kad je dotrčala na
vrh i pogledala prostor oko sebe.
Nema više razina, pomislila je. Nemaš više kamo.
Carlisle i Jacobs su stigli do nje sa spuštenim vizirima i pripravnim
oružjem. Tu je bila parkirana tek šačica automobila, nasumce među
velikim stupovima koji su podupirali masivno zdanje. Voda je kapala niz
pukotine u stropu i jako se osjetio miris masti i goriva.
»Gdje je?« upitao je Jacobs.
»Negdje na ovoj razini«, odgovorila je Angela. »Raširit ćemo se i
pronaći ga.«
Tri prilike odjevene u crno polako su se kretale prema središtu
parkirališta raspoređujući se dok su hodali. Angela je stajala na lijevoj
strani s T-Boneom uz rame dišući plitko i polako. Kroz termografski filter
na kacigi vidjela je samo plavo i sivo, hladne boje koje ništa ne obećavaju.
»Budite spremni«, rekla im je kroz komunikacijski sustav koji ih
povezuje. »Sredit ćemo ga čisto i lagano.«
Tri para čizama tiho su prelazila preko betona. Angela je u daljini
čula automobile kako prolaze obilaznicom, no samo parkiralište bilo je
tiho. Osjetila je trnce kako joj se penju uz kralježnicu kad se sjetila brzine
ovog vampira, no pokušala ih je ignorirati.
Nemam se zašto brinuti. Ovo je samo rutinsko ubijanje.
Pogledala je preko prostranog betonskog prostora i provjerila kako su
kolege. Jacobs je stajao pet metara desno od nje, koračao je čvrsto i bez
straha, a Carlisle je stajao pet metara iza njega. Surov osmijeh joj se
pojavio na licu dok ih je gledala i sledio se kad je čula glas kako odjekuje
oko njih.
»Ostavite me«, režao je. »Samo želim da me ostavite.«
Angela se skamenila. »Čekajte«, rekla je i podignula vizir dok su
njezini kolege radili kako im je rekla. Pogledala je prazni prostor oko sebe
tražeći izvor glasa i odjednom je shvatila da su betonski stupovi dovoljno
široki da se netko skrije iza njih.
Polako je spustila ruku i i okrenula kontrolni gumb na pojasu. »Zašto
ne iziđeš?« upitala je, a njezin pojačani glas je odjeknuo parkiralištem.
»Nemaš se čega bojati.«
»Ne bojim se«, vrištao je vampir. Glas mu je resko odjekivao o ravne
betonske zidove. »Ne bojim se, ne bojim se, ne bojim se! Ostavite me na
miru!«
»Ne možemo«, odgovorila je ne posustajući. »Samo iziđi.«
Nije bilo odgovora.
Angela je polako pogledala oko sebe tražeći neki znak da je njihova
meta tu. Nije bilo ničega: ni sjene, ni pokreta, ničega što bi odalo njegovu
poziciju. Pogledala je Jacobsa s T-Boneom u rukama, zatim Carlislea kako
stoji između dva stupa s MP5-icom uz rame.
Tad se pomaknulo nešto bijelo. Raskolačila je oči i zaustila da
progovori, no bilo je prekasno.
Vampir je izišao između dva stupa kao da se stvorio iz zraka. Carlisle
se htio okrenuti zajedno s puškom, no bio je bolno prespor; vampir je zabio
šaku u njegov vizir. Ljubičasta plastika se slomila pod udarcem i zabila
svoje oštre komadiće u lice i vrat operativca kojemu je krv istog trena
počela teći iz rana. Carlisle se srušio na betonski pod tresući se i nesvjesno
lupajući nogama o tlo. Vampir je počeo zavijati, zaglušujuće i
pobjedonosno te se okrenuo Jacobsu dok je veteran podizao svoj T-Bone.
***
 Jacobs je otjerao strah koji mu je stezao srce i stavio prst na obarač,
sasvim usredotočen na čudovište ispred sebe. Vampir je bio skoro gol,
dostojanstvo su mu čuvali samo dronjci onoga što je nekada bila bolnička
spavaćica. Bio je mršav, gotovo pothranjen, a obrijana glava bila mu je
puna ružičastih ožiljaka. Oči su mu žarile crvenom bojom i u otvorenim
ustima sjali su ogromni očnjaci.
T-Bone se smjestio uz Jacobsovo rame; naciljao je središte
vampirovih prsa. Počeo je stiskati obarač, no prije nego što je izvršio
pritisak na oružje, shvatio je da nema u što ciljati jer se vampir spustio na
tlo i krenuo na njega.
Jurnuo je preko betonskog poda i zgrabio Jacobsa za lijevu ruku
gurnuvši je prema gore pa natrag. Prst mu se zgrčio na obaraču i poslao
metalni kolac u zrak prije nego što se vratio na tlo i otkotrljao. Vampir je
bio nevjerojatno snažan i Jacobs je vrištao osjetivši kako mu melje kosti
jednu o drugu. Udarao je čudovište slobodnom rukom, ali nije reagiralo.
Vampirovo lice se pojavilo tik ispred njegova, crveno i izobličeno od ludila
i Jacobs se užasnuo kad mu je skupio ruke i povukao ga naprijed. Tijelo
mu se sasvim povilo u struku dok su mu se stopala vukla po betonu.
Angela Darcy je odagnala nalet panike i prisilila se da ostane mirna i
radi svoj posao. Ekipa joj je desetkovana u djeliću sekunde; John Carlisle
se grčio i krvario na podu, a Alex Jacobs se vrtio u vampirovim rukama
poput žive, bespomoćne lutke.
Ovo nije kako treba, pomislila je. Nikako nije kako treba.
Presnažan.
Prebrz.
Primila je T-Bone i odmah vidjela da ne može naciljati; nikako nije
mogla ispaliti metalni kolac u vampira da ne pogodi i Jacobsa. Vratila je T-
Bone na mjesto, izvadila pištolj s ultraljubičastom zrakom, naciljala i
pritisnula gumb palcem u jednom jedinom pokretu. Zraka ljubičaste
svjetlosti je jurnula parkiralištem i obavila ga; nije imao vremena reagirati
prije no što mu je tijelo postalo buktinja.
Ljubičasta vatra lizala je vampirovu kožu učinivši je sasvim crnom i
krv je počela teći iz paukove mreže pukotina na koži. Zavijao je u agoniji,
no nije puštao Jacobsove ruke. Operativca je uniforma štitila od plamena,
no bio je posvuda i operativac je vrištao jednako kao i vampir. Angela je
gledala očima raskolačenim od užasa ispod vizira kako vampir vuče
Jacobsa naprijed sve dok mu se tijelo nije savilo pod pravi kut. Zatim je
svojom gorućom rukom prešao preko obje Jacobsove i slomio ih. Jacobs je
neljudski vrištao kad ga je vampir odbacio i okrenuo se Angel i.
Angela se jedva usudila pogledati palog kolegu; obje ruke su mu bile
slomljene na pola podlaktice i izvrnute u sasvim neprirodnom položaju.
Tad je vratila pozornost užarenom čudovištu koje je teturalo prema njoj.
Užareni komadi mesa padali su s vampirova tijela na pod dok je hodao
sikćući i dimeći se. Angela je polako koračala unatrag održavajući veliku
razdaljinu između sebe i čudovišta. Već je dva puta vidjela brzinu ovog
vampira, nije smjela riskirati. Ne skidajući pogled s raspadajućeg lica,
potegnula je MP5-icu i ispraznila spremnik u vampirove noge izbivši mu
koljena i raznijevši dugačke, debele kosti. Pao je na tlo bez ijednog zvuka
njišući se na uništenim koljenima, raširenih ruku i otvorenih usta punih
plamena.
Isuse Kriste, pomislila je Angela. Mili Isuse Kiste.
Angela Darcy je vidjela mnoge grozote tijekom svoje tajne karijere,
no ovo je definitivno bilo nešto najgore. Duboko je udahnula, spustila
MP5-icu i ponovno potegnula T-Bone. Činilo joj se kao da ju
vampir gleda, no umjesto očiju je sad imao ljubičaste iskre, pa nije bila
sigurna. T-Bone joj je bio težak kad ga je uperila u srce gorućeg stvorenja
koje se grčilo na tlu i stisnula obarač.
Ono što je ostalo od vampira eksplodiralo je u naletu proključale krvi
poprskavši betonski pod. Angela je već bila u pokretu, trčala je preko
parkirališta vičući u mikrofon u kacigi. Zahtijevala je hitnu medicinsku
evakuaciju za pale kolege iz ekipe.
10
RAZGOVOR

Jamie Carpenter je stajao ispred vrata na razini C i duboko udahnuo

pokušavajući usporiti svoje podivljalo srce.
Ostavio je Ellison i Mortona da porazmisle o detaljima sa sastanka.
Dobili su pet vampirskih meta, a samo je jedna do sada identificirana: Eric
Bingham, paranoični shizofrenik koji je uhvaćen u pokušaju davljenja
vlastite malene nećakinje. Slučajno su ga snimile nadzorne kamere lutao je
pored policijske postaje u Peterboroughu. Sustav prepoznavanja lica kojim
se koristila Nadzorna jedinica ga je odmah prepoznao, unio njegovu
lokaciju u svoj sustav i pratio ga dok se polako kretao prema jugu.
Preostale četiri mete bile su misteriji, tek toplotni prikazi na satelitskim
snimkama. Dat će sve od sebe da ih identificiraju prije nego što Jamiejeva
ekipa krene na njih. Spoznaja o tome jesu li imali povijest nasilnog
ponašanja prije pretvorbe mogla bi biti od vitalne važnosti.
Trebali su krenuti za nešto više od sat i pol i Jamie je naredio svojim
kolegama da ga čekaju u hangaru za sedamdeset i pet minuta. Baš je bio
krenuo u restoran na kasni doručak kad ga je nazvao Jack Williams i rekao
mu vijesti.
Oba člana ekipe Angele Darcy su se nalazila u ambulanti i
medicinsko osoblje Crne svjetlosti se brinulo za njih. Jacobsu su namjestili
ruke i stavili u gips, a Carlislea su zašili. Obojica će se oporaviti, ali Jacobs
će nekoliko mjeseci biti neaktivan. Carlisleu je bila potrebna operacija
vađenja krhotina plastike milimetar od karotidne arterije.
»Jedan vampir ih je obojicu sredio«, rekao je Jack. »Angela kaže da
nikad u životu nije vidjela ništa slično.«
Jamie mu je zahvalio na vijestima i upozorio ga da pazi na sebe. Jack
mu je ponovio to isto i prekinuo vezu. Vrata pred njim nisu bila ništa
drugačija od stotina ostalih vrata na razinama B i C, rezidencijalnim
razinama Petlje. Srce mu je lupalo zbog onoga što se nalazilo iza njih.
Pružio je ruku zaštićenu rukavicom i ljutito primijetio koliko se trese.
Glasno je zakucao na vrata.
Tišina.
Jamie je ponovno pokucao i upravo se htio okrenuti i otići kad je čuo
dubok glas iz sobe.
»Tko je?«
»Ja sam«, odgovorio je. »Jamie.«
Dugo se ništa nije dogodilo. Tad su se vrata otključala nakon dugog
niza klikova i malčice otvorila. Jamie ih je gurnuo prema unutra otkrivajući
prostranu sobu, mnogo veću od njegove. Bila je jednostavno opremljena i
jako uredna; pisaći stol bio je potpuno čist, krevet pomno pospremljen, a
pod opran i sjajan. Dva naslonjača zauzimala su mjesto ispred stola. Jedan
je bio prazan, a drugi se borio pod težinom onoga tko ga je zauzeo.
Čudovište, ponovno pod imenom Victor Frankenstein, podiglo je
glavu kad je Jamie ušao u prostoriju. Bio je odjeven u bijelu košulju,
otkopčanu ispod vrata, te crne hlače i čizme. Gusta raznobojna brada
pokrivala mu je obraze, a kosa mu je nemarno padala po čelu i preko ušiju.
Njegov izgled nije bio protivan pravilima; Crna svjetlost je po tom pitanju
bila mnogo blaža od vojske, baš kao i specijalne jedinice, ali Jamie je ipak
bio zabrinut. Na malenom stoliću pored naslonjača stajala je boca viskija i
zdjela s ledom, a to ga je također brinulo jer je bilo tek podne.
»Hej«, rekao je Jamie i sjeo u prazni naslonjač.
»Dobra večer«, rekao je Frankenstein.
»Podne je«, rekao je Jamie uz usiljen osmijeh. »I to jedva.«
»Nije me briga«, odgovorio je Frankenstein. Posegnuo je za bocom i
napunio si čašu. »Kako si, Jamie? Paziš li na sebe?«
»Pokušavam«, odgovorio je. »Bilo je lakše kad si i ti pazio na
mene.« Ponovno se nasmiješio nastojeći ohrabriti čudovište s malo
laskanja. »Puno lakše.«
»Siguran sam da jest«, rekao je Frankenstein. »Sramota je što si
morao tako brzo odrasti. Nisi to zaslužio.«
»Znam«, rekao je Jamie. »Ali takav je svijet, zar ne? Ružne stvari se
događaju.«
Frankenstein je kimnuo. »Ružne stvari se događaju.«
Čudovište si je slobodnom rukom prešlo preko prsa. Ispod košulje se
nalazila velika mreža ožiljaka, mnogo novija od svih drugih ožiljaka koji
su pokrivali njegovo nejednako tijelo. Dante Valeriano ih je urezao
skalpelom, taj samoprozvani kralj Pariza kojeg je Frankenstein strašno
ranio prije gotovo stotinu godina i koji se sljedećih desetljeća hranio samo
neutaživom željom za osvetom. Zapravo je bio varalica, dečko iz radničke
klase iz Saint-Denisa po imenu Pierre Depuis, koji se nametnuo kao kralj
pariškim vampirima tek svojom hvalisavošću i uvjerljivom izmišljenom
pričom. Jamie je zajedno s malenom skupinom operativaca uništio
vampirskog kralja u kazalištu u kojem je živio te doveo kući zarobljenog
Frankensteina, ali tek nakon što je Valeriano započeo sa svojom
odmazdom.
Ne zna da to radi, mislio je Jamie. Ne shvaća koliko često dodiruje
ožiljke.
Jamie je osjetio vlastitu ruku kako mu se penje prema vratu, gdje se
ružna crvena mrlja pružala od vilice do ramena, uspomena na potragu za
njegovom majkom. Činilo mu se kao da je od toga prošlo već mnogo
godina.
Nisi jedini, pomislio je. Svi imamo ožiljke.
»Kako ti je djevojka?« upitao je Frankenstein. »Kako se ono zove?
Ona vampirica?«
»Larissa«, rekao je Jamie odjednom stisnuvši zube. »Dobro je.
Hvala.«
Frankenstein je kimnuo. »Je li još uvijek u Americi?«
»Jest«, rekao je Jamie.
»Tamo joj je najbolje«, zabrundalo je čudovište.
Jamie je potisnuo bijes koji je počeo ključati u njemu i nekako se
uspio othrvati.
Smiri se, govorio je samome sebi. Nije on kriv za to. Smiri se.
Frankensteinova mržnja prema vampirima bila je dugotrajna i
moćna. Već je na prvoj zajedničkoj misiji objasnio Jamieju svoj stav prema
njima kao vrsti; smatrao ih je izrodima, stvorenjima koja nemaju pravo
postojati na svijetu. Njegov susret s gospodarom Danteom samo je učvrstio
to uvjerenje i još uvijek nije oprostio Larissi što je gubila njihovo vrijeme
tijekom potrage za Marie Carpenter, usprkos Jamiejevim stalnim molbama.
»Čini se da je sretna«, rekao je što je vedrije mogao. »Možda joj i je
najbolje tamo.«
Frankenstein je gledao u Jamieja svojim nepravilnim, raznobojnim
očima. Pogled mu je bio težak, bez treptaja, i pun upozorenja. »A ona
druga prijateljica?« upitao je. »Djevojka s Lindisfarnea? Kate, je li tako?«
 »Dobro je«, odgovorio je Jamie sretan zbog promjene teme.
»Zaglavila se u nekom novom projektu s bojnikom Turnerom. Gotovo je
uopće ne viđam.«
»To je život u Odjelu«, rekao je Frankenstein. »Uvijek se nešto
događa.«
»Pričaj mi o tome«, rekao je Jamie. »Upravo sam se vratio sa
sastanka oko Nultog sata. Nećeš vjerovati -«
»Ne želim znati«, prekinulo ga je čudovište.
»Znam, ali -«
»Jamie«, rekao je Frankenstein gromovitim glasom. »Već smo
razgovarali o ovome. Cal mi je ponudio mjesto u Posebnoj skupini Nultog
sata i odbio sam. Znaš to. Ne znam zašto ti je toliko teško poštovati moju
odluku.«
Dugo su se gledali u tišini.
»Još uvijek si na popisu neaktivnih«, napokon će Jamie. To je bila
izjava, a ne pitanje.
»Tako je«, odgovorio je Frankenstein.
»Zašto ?«
»Rekao bih da je očigledno. Opasan sam. Operativno nisam koristan
nikome.«
»Opasan si tri dana u mjesecu«, rekao je Jamie. »Ne tvrdim da trebaš
izlaziti na teren tijekom tih dana. Ali ostatak vremena -«
»Oprosti«, prekinuo ga je Frankenstein. »Kao i uvijek, zanima me
zašto ti smatraš da se ovo tebe tiče?«
Jamie je osjetio kako mu se lice žari od ljutite vreline. »Reći ću ti
zašto me se tiče«, rekao je. »Tiče me se zato što sam riskirao svoj život te
živote četvoro drugih ljudi da bih te izvukao iz onog kazališta u Parizu i
vratio te kući. Zato me se tiče.«
»A zašto si to učinio?« upitao je Frankenstein. »Zašto si toliko
riskirao da me spasiš?«
»Zašto?« ponovio je Jamie naginjući se naprijed u stolcu. »Kako to
misliš, zašto? Zato što smo ti i ja na istoj strani. Zato što sam mislio da smo
prijatelji. Zato što nisam htio da umreš. Odaberi jedan razlog. Dante bi te
ubio da nismo stigli, a ti sada samo piješ viski i postavljaš mi glupa pitanja.
Koji ti je vrag?«
»Lažeš samome sebi, Jamie«, rekao je Frankenstein izluđujuće
jednakim tonom. »Zašto si me spasio?«
»Jer sam ja kriv za ono što ti se dogodilo«, vikao je Jamie. »Da
nisam slušao Toma Morrisa, na Lindisfarneu bi se sve dogodilo drugačije.
Ti ne bi pao, niti bi te vukodlak ugrizao, niti bi izgubio pamćenje. Kad smo
saznali da si još živ, nisam te mogao pustiti da umreš. Morao sam te naći i
dovesti kući. Shvaćaš li? Morao sam.«
Frankenstein mu se nasmiješio iskreno i s puno iskrene topline.
»Znam, Jamie«, rekao je tiho. »Ako misliš da ne cijenim to što su učinio,
grdno se varaš, u to te uvjeravam. Dugujem ti život. Ali obojica znamo
zašto si učinio to što jesi. Jer si se osjećao krivim, jer si vjerovao da ćeš
okajati svoju pogrešku ako me spasiš. A već sam ti tisuću puta rekao da
nisi ti kriv. Ružne stvari se događaju, Jamie. Jednostavno je tako. Vjerovao
si starijem operativcu, nisi imao razloga sumnjati u njega, i stvari su
krenule po zlu. Ali spasio si me, doveo si me kući i sada možeš spustiti taj
teret koji si nosio otkad sam pao. Kad sam rekao da ti dugujem život, to
sam doista i mislio. Ali to ne znači da mi imaš pravo govoriti kako da
živim.«
Jamie je osjetio kako ga ljutnja napušta i naslonio se natrag u stolac.
»Shvaćam«, rekao je. »Shvaćam kako ti je bilo grozno u Parizu. Ne
mogu sasvim shvatiti, ali mogu pretpostaviti.«
»Ne radi se samo o Parizu«, rekao je Frankenstein. »Dante, Latour,
svi su oni samo dio.«
»O čemu se onda radi?« upitao je Jamie.
»Ne bi nikada mogao shvatiti«, rekao je Frankenstein. »Potisnuo sam
mnoge stvari koje sam učinio, pokopao sam ih toliko duboko da sam
samoga sebe zamalo uvjerio da možda i nisam čudovište kakvim me svi
smatraju, da možda ono dobro što sam učinio može nadvladati loše. Ali ne
može. Ne ide to tako.«
»Zašto ne?« upitao je Jamie. »Zašto ne bi moglo?«
»Jer ne može. Zapravo ne možeš pokopati vlastitu prošlost. Mislio
sam da mogu i da jesam i kada mi se sve vratilo, osjećao sam se kao da
prisilno moram sve to ponovno proživjeti. Osjećao sam se kao da mi kidaju
dušu na komade, i to preda mnom. Ne očekujem da me žališ, Jamie, niti da
suosjećaš sa mnom. Ali moraš shvatiti da se ne mogu vratiti na teren.
Jednostavno ne mogu.«
Jamieju se srce steglo zbog ogromnog sivo-zelenoga čovjeka koji se
jednom davno zakleo da će štititi obitelj Carpenter. Bilo mu je jasno koja je
riječ nedostajala u njegovu objašnjenju.
Srami se. Srami se toga što je učinio. Srami se samoga sebe.
»Ono za što ne želiš znati je poprilično veliko«, rekao je Jamie.
»Vani je novi tip vampira. Jako snažan. Jako brz. Ekipa Angele Darcy je
sinoć uspjela uništiti jednoga i dvoje ili je završilo u ambulanti. Reći ću ti
posljednji put. Stvarno bi nam dobro došla tvoja pomoć.«
»Žao mi je«, odgovorio je Frankenstein. »Ne mogu. A ti? Izlaziš li i
ti na teren?«
Jamie je provjerio svoju konzolu. »Za nešto više od sat vremena«,
odgovorio je. »Svi aktivni operativci izlaze danas ili večeras.«
»Vodiš svoje novake?«
Kimnuo je. »Holmwood je privremeno aktivirao sve novake. Vraćaju
se na Igralište čim ovo završi, ali od ovog trenutka su službeno operativci.«
Frankenstein si je natočio još jednu čašu. »Jesu li spremni?«
»Nisu«, iskreno će Jamie. »Ali mislim da će se snaći. Iskreno
rečeno, morat će. Ovo je čista definicija fraze naći se u krvi do grla.«
Čudovište je potegnulo gutljaj pića. »Pazi na njih.«
Jamie se usiljeno nasmijao. »Oboje su stariji od mene; jedna je bila
nekakav ubojica za SIS, a drugi je pripadnik padobranskih postrojbi na
kraju odabira za SAS. Nadam se da će oni paziti na mene.«
Frankenstein je spustio piće na stol i nagnuo se naprijed.
»Ozbiljno ti govorim«, rekao je glasom poput zemljotresa. »Nije me
briga što su radili, gdje su to radili ili koliko dugo. Nikada nisu vidjeli ono
što ti i ja jesmo. Ponavljam ti: pazi na njih. Jesi li me čuo?«
»Jesam«, odgovorio je Jamie. »Dobro. Čuo sam te, pazit ću.«
Frankenstein se naslonio. »Siguran sam da ćeš pokušati«, rekao je.
Na trenutak su mu oči zasjale od smijeha i Jamie je osjetio kako se
atmosfera u sobi podiže. »Sad razgovarajmo o nečemu vedrijem. Kako se
Matt snalazi u zadaći spašavanja svijeta?«
Jamie je otvorio usta da mu odgovori, no tad je osjetio kako mu
konzola vibrira za pojasom. Oglasio se alarm koji si je sam postavio tako
da mu ostane dovoljno vremena da napravi sve što treba prije sastanka s
timom.
»Matt je dobro«, odgovorio je i ustao. »Ispričat ću ti sve sljedeći put,
obećavam.«
»Moraš ići?«
»Da«, rekao je. »Žao mi je.«
»Mislio sam da ne moraš krenuti još sat vremena?«
»Žao mi je«, ponovio je Jamie primjećujući tugu na licu čudovišta.
»Doći ću sutra, može?«
»Može«, odgovorio je Frankenstein. »Sretno s operacijom. Pazi na
sebe. Zapamti što si mi obećao. Drži se podalje od -«
»Znam«, prekinuo ga je Jamie smiješeći se. »Znam što sam ti
obećao. Podsjetiš me svaki put kad se vidimo. Vidjet ćemo se sutra.«
»Može«, rekao je Frankenstein s tužnim smiješkom na licu. »Sutra.«
***
»Stvarno?« upitao je Valentin Rusmanov stavljajući dvije šalice za
čaj na stolić koji je stajao ispred njih. »Doista te je natjerao da mu to
obećaš?«
»Drži se podalje od Valentina«, rekao je Jamie smijući se. »Podsjeti
me na to svaki put kad se vidimo.«
»Kako dražesno«, rekao je Valentin namjestivši se na dugom
naslonjaču uz betonski zid ćelije. »Pod normalnim okolnostima ne bili
smatrao da si dam laskati, ali moram priznati da mi je toplo oko srca jer me
čudovište smatra vrijednim takvih upozorenja. Je li to objasnio zašto bi se
trebao držati podalje od mene?«
»Rekao je da vam se ne može vjerovati«, odgovorio je Jamie
pijuckajući čaj. »Ne vjeruje u vaše razloge dolaska ovamo.«
»Pa, ne mogu reći da ga krivim zbog toga«, rekao je Valentin. »Iako
mi je drago da si odlučio zanemariti njegova upozorenja. Zamjeram mu
zbog licemjerja.«
»Kako to mislite?« upitao je Jamie gledajući oko sebe.
Lamberton, Valentinov dugogodišnji batler, bio je u ćeliji pored
njihove, no mogao se pojaviti svakog trena. Drevni vampiri prolazili su
kroz ultraljubičaste barijere bez imalo muke i radili su to kad god im se
prohtjelo. Jamie je pretpostavljao da Lamberton samo održava iluziju
privatnosti dok njegov gospodar razgovara sa svojim gostom iako je jako
dobro znao da sluga može čuti svaku izgovorenu riječ iz mnogo veće
udaljenosti nego što je susjedna ćelija.
Ćelija je bila opremljena s nekoliko dodatnih stvari otkad je Valentin
stigao u Petlju i ponudio pomoć Crnoj svjetlosti u lovu na njegova brata i
bivšeg gospodara. Elegantni dugački naslonjač, stolić od ružina drva, dva
naslonjača od zelene kože; to je sve bilo novo. Jamie nije znao otkuda su
stvari došle; vjerojatno su bile rezultat rasprava između Valentina
Rusmanova i Cala Holmwooda, a Jamie bi dao sve da ih je mogao slušati
dok razgovaraju.
Vampir je i dalje bio sjeme razdora unutar Petlje, čak i nakon što su
ga svi vidjeli kako se bori s vlastitim bratom i nakon što je vlastitom krvlju
pomogao Larissi nekoliko trenutaka prije nego što se aktivirao posljednji
obrambeni mehanizam u bazi, obruč snažnih ultraljubičastih bombi, i oboje
ih spalio do kosti.
No mnogim je operativama on i dalje bio samo vampir, i to star i
nevjerojatno opasan. Pretvorio ga je sam Drakula i jednostavno nisu mogli
vjerovati da je on sada na njihovoj strani. Stalno su očekivali nekakav čin
izdaje i ta mogućnost je pogoršavala atmosferu tjeskobe unutar Odjela.
Nitko u Crnoj svjetlosti nije bio siguran da će moći zaustaviti Valentina
ako se okrene protiv njih. Jamie nije bio siguran u svoje osjećaje prema
drevnom vampiru. Valentin je nedvojbeno bio provokator i ohrabrenje nije
bilo u njegovoj prirodi. Odbio je svaki zahtjev za nekakvim zalogom svojih
riječi. Nije želio nositi ograničavajući pojas niti dozvoliti da mu ugrade
lokacijski čip niti bilo što drugo. Držao je da je njegova riječ dostatna i
uživao je u tome što zna da mu ne moraju vjerovati ni pod koju cijenu. No
nahranio je Larissu vlastitom krvlju nakon što joj je Valeri iščupao grlo i
Jamie će mu vječno biti zahvalan za to. Nije bio glup. Znao je da je
Valentinu to bila prilika da si malčice osvijetli obraz pred Odjelom. No
postojalo je toliko različitih razina blefiranja, protublefiranja i dvostrukog
blefiranja da nikada neće saznati zašto je učinio to što jest. Jamie je odlučio
prihvatiti Valentina onakvim kakav se čini na prvi mah, nikada ne prestati
biti oprezan i nikada ne maknuti ruku predaleko od T-Bonea.
To mu je bilo lakše nego što je očekivao jer iznad, iza i povrh toga
stajala je jednostavna istina koja bi slomila Frankensteinovo srce.
Jamieju se Valentin sviđao.
 Jako mu se sviđao.
Vampir je bio nevjerojatno pun života: veseo, arogantan, zabavan i
beskrajno šarmantan. Njegov apetit za svijetom koji ga okružuje bio je
zarazan iako ga je naveo da počini gadosti od kojih se Jamieju prevrtao
želudac. Osjećao se bolje od same prisutnosti tog vampira. Isto se ne bi
moglo reći za Frankensteina, primijetio je uz primjesu tuge i grižnje
savjesti.
»Čudovište je u svom dugom životu počinilo stvari zbog kojih bi čak
i ja razmislio dvaput«, odgovorio je Valentin. »Znam da je sada odani psić
Crne svjetlosti, ali nije uvijek bio tako naporno cjelovit i s integritetom.
Zbog toga mi se čini da me licemjerno osuđuje. Zar se ti ne bi složio?«
»Ne znam«, odgovorio je Jamie. »On se kaje zbog svega što je
napravio. Vi se ne kajete. Nije li to poprilična razlika?«
Valentin se široko nasmiješio. »Touche, gospodine Carpenter. Ali
odgovori mi na ovo. Briše li njegovo kajanje patnje koje je uzrokovao?«
Jamie je odmahnuo glavom.
»Tako je«, rekao je Valentin. »Kajanje, krivnja i samoozljeđivanje su
dobri, ali ne mogu promijeniti ono što se dogodilo. Ubojica može pronaći
Boga u zatvoru ili ići na terapiju i pokajati se zbog svojih zločina. Može
značiti i da više nikada neće ubiti. Ali neće vratiti život njegovim
žrtvama.«
»Istina«, rekao je Jamie. »Ali to je i dalje bolje od alternative.«
»A alternativa sam, pretpostavljam, ja?«
»Tako je.«
»Rekao bih da je to iz tvoje perspektive točno«, rekao je Valentin
pijuckajući čaj. »Iz moje nema ništa kukavnije od pretvaranja da si nešto
što nisi. Ako mi netko jednog dana zabije kolac u srce da bi me kaznio
zbog svega što sam učinio, neću mu zamjeriti. Prema standardima onoga
što danas nazivaju moralom zaslužio sam to jer sam živio život prema
vlastitu odabiru. Zato me frustrira što mi tvoji nadređeni i dalje odbijaju
vjerovati. Nikada nisam tvrdio da sam netko drugi i ne namjeravam početi
sada. Vidiš li zašto me to nervira?«
»Vidim«, rekao je Jamie. »Ali ako vas to iznenađuje, onda niste
toliko mudri koliko smatrate da jeste.«
Nastao je trenutak šutnje, prije nego što je drevni vampir prasnuo u
smijeh i Jamie mu se pridružio. Šala je bila riskantna, no smatrao je da je
naučio dokle smije ići s Valentinom i bio je poprilično siguran da će se
izvući.
»Doista uživam u našim razgovorima, gospodine Carpenter«, rekao
je Valentin kad su se prestali smijati. »Ti u sebi imaš više života nego
desetorica ovih u crnim unifomama.«
»Hvala«, nasmijao se Jamie.
I ja volim razgovarati s vama. Veselim se dolasku ovamo.
»Nema na čemu«, rekao je Valentin. »Onda, što te trenutačno
zaokuplja, gospodine Carpenter?«
»Znate da vam ne smijem reći«, odgovorio je Jamie. »Ali siguran
sam da ste već čuli.«
Valentin se nasmiješio. »Tu i tamo ponešto čujem, čak i ovdje pod
zemljom. Pražnjenje zatvora je jako mudar potez mog bivšeg gospodara.
Jako mudar.«
»Mislite da je to Drakula?« upitao je Jamie. »A ne Valeri?«
Valentin je frknuo. »Molim te«, rekao je glasom zgusnutim od
prijezira. »Iako navođenje drugih da se bore umjesto njega doista zvuči
poput mog dragog brata, ovo je prehrabar i prepametan potez za njegov
maleni mozak. Ovo Drakula pokazuje svoju moć, bojim se.«
»To sam i mislio«, rekao je Jamie i uzdahnuo.
»Čujem da su odbjegli vampiri neobično snažni. Kako čudno.«
Jamie je suzio oči. »Što znate o tome?« upitao je.
»Ništa«, rekao je Valentin s iskricom u očima koja se Jamieju nikako
nije svidjela. »Baš ništa. Pretpostavljam da ti i tvoje kolege niste ništa bliže
lociranju moga nekadašnjeg gospodara?«
»Znate da ja -«
»Ne smiješ mi reći, naravno«, prekinuo ga je Valentin. »Pretpostavit
ću da je tako, a ti ne moraš ni potvrditi ni poreći. Već sam tvojim
nadređenima nebrojeno puta rekao da imamo rješenje za taj problem.«
Jamie se nagnuo naprijed. »Kakvo rješenje?«
»Ja sam rješenje, gospodine Carpenter«, rekao je Valentin.
»Ispričavam se, smatrao sam da je očigledno. Mogu ih pronaći.«
»Kako ?«
 »Znam mračne jazbine u kojima se skriva moj brat. Znam muškarce i
žene s kojima se druži. Mogu izvući informacije iz ljudi koji vama nikada
ne bi rekli ni svoje ime. A što je još važnije, osjetim ih. Povezani smo
krvlju. Mogu ih pronaći, ali ne dozvoljavaju mi.«
»Zašto ne?« upitao je Jamie.
»Tvoji nadređeni mi ne vjeruju, Jamie, kao što sam se mnogo puta
požalio. Vjeruju da je moja prisutnost ovdje samo igra, prijevara i da ću se
vratiti svome bratu i bivšem gospodaru ako mi dopuste da odem te im reći
sve o ovome mjestu i njegovim stanovnicima.«
»To je glupo«, rekao je Jamie. »Što biste im vi mogli reći, a da nisu
ranije mogli saznati od Valerijevih špijuna? Ionako smo jedva preživjeli
napad.«
Valentin je podigao ruke i raširio ih. »Toliko puta sam im to rekao«,
odgovorio je. »Nažalost, oni nisu jednako sposobni vidjeti jednostavnu
logiku stvari. Tako da ostajem ovdje, ne mogu pomoći i svakim danom mi
je sve više dosadno.«
Jamie je razmatrao glupost situacije koja mu je upravo opisana. »Zar
ne možete jednostavno otići?« napokon je rekao. »Zar doista trebate
dopuštenje da odete?«
»Dragi moj gospodine Carpenteru«, odgovorio je Valentin, »laska mi
tvoja vjera u moja sposobnosti. Da, vjerojatno bih mogao izići, ako budem
morao. Ali kad jednom iziđem iz ove ćelije, imam samo dvije opcije:
probiti hermetička vrata i boriti se dok ne stignem do površine ili kopati
nekoliko stotina metara kroz beton i zemlju. Obje opcije bi uključivale
ubijanje većine muškaraca i žena u ovoj bazi, a ta misao mi nije baš
privlačna.«
»Razgovarat ću s njima«, rekao je Jamie.
»Siguran sam da hoćete, gospodine Carpenter. Kao i uvijek, imate
moju zahvalnost.«
»Odlično«, rekao je Jamie. Bio je blago svjestan činjenice da ga
Valentin nije zamolio za uslugu te da se zapravo dobrovoljno ponudio da
razgovara sa svojim nadređenima u ime vampira, no odagnao je tu misao.
Ono što govori ima smisla, kako to ostali ne vide?
Konzola mu je zavibrirala za pojasom. Spustio je ruku i opet ugasio
alarm.
 »Vrijeme za posao«, upitao je Valentin.
»Uskoro«, rekao je Jamie, a zatim ustao i protegnuo ruke iznad
glave.
»Oni novopretvoren i vampiri neće uništiti sami sebe, je li tako?«
»Sumnjam«, rekao je Jamie uz osmijeh.
»Zbilja šteta«, rekao je Valentin i ustao. »Lijepo te bilo vidjeti,
Jamie. Kao i uvijek.« Vampir je pružio ruku i Jamie ju je prihvatio s
pomutnjom u glavi. Tako se uvijek osjećao kad je napuštao Valentinovu
ćeliju, kao da je čuo tek pola razgovora, a ono bitno se dogodilo tako da on
nije ni primijetio.
»I meni je drago vidjeti vas«, rekao je.
Valentin se posljednji put nasmiješio, zatim odlebdio na svoj dugi
naslonjač i otvorio pohabanu knjigu mekog uveza koja je ležala na stoliću.
Jamie ga je gledao sekundu ili dvije, a zatim je prošao kroz ultraljubičastu
barijeru osjećajući poznate trnce na koži. Okrenuo se desno i brzo
zakoračio prema posljednjoj ćeliji s desne strane.
***
Uvijek mu je bilo čudno kada je stajao pred ultraljubičastom
barijerom koja je zatvarala kvadratnu sobu koju je njegova majka sada
nazivala domom. Topao, udoban prostor koji si je stvorila bio je u
nevjerojatnom kontrastu s ostalim sivim, betonskim ćelijama tako da se
Jamie uvijek poželio nasmijati. Marie Carpenter je stajala na sredini
besprijekorno čiste ćelije i nervozno se smiješila sinu kad se pojavio.
Prošao je kroz ultraljubičastu barijeru, zagrlio je i osjetio kako pažljivo
obavija ruke oko njega i povezuje ih na njegovim leđima. Zbog toga ga je
također hvatao smijeh. Njegova majka se toliko brinula da će ga slučajno
ozlijediti svojom vampirskom snagom i grlila ga je kao da je od stakla.
»Kako si, mama?« upitao je odmičući se. »Je li sve u redu?«
»Sve je odlično«, rekla je. Kao i uvijek, pogled joj je pobjegao prema
ožiljku na njegovu vratu. »Kako si ti, dušo?«
»Preživljavam«, odgovorio je smijući se. Smrknula se i Jamie je
odmah požalio zbog svoje šale. »Dobro sam, mama«, rekao je. »Sve je u
redu.«
»Odlično«, rekla je. »To je odlično.«
Stajali su i dugo se gledali.
 »Mogao bih sjesti, mama«, rekao je Jamie. »Što ti misliš?«
»Da«, rekla je. »Da, sjedni. Naravno. Jesi li za čaj?«
»Ne bih, hvala«, odgovorio je i sjeo na smeđi kožni kauč koji je
godinama stajao u njihovu dnevnom boravku u Kentu.
»Oprosti«, rekla je Marie. »Zaboravila sam da si upravo popio.«
Jamie je nekoliko trenutaka izgledao zbunjeno i tad se nasmijao.
»Čula si me kako razgovaram s Valentinom.«
»Nisam prisluškivala«, brzo je dodala. »Ne namjerno. Nisam mogla
ne čuti.«
»U redu je, mama«, rekao je. »Nisi ti kriva.«
»Bi li htio nešto drugo?« gorljivo je upitala. »Imam kekse.«
»Ne bih, mama. Hvala ti. Ne mogu dugo ostati.«
Snuždila se. »Ideš na misiju?«
Jamie se još jednom morao suzdržati da ne prasne u smijeh. Bilo je
sasvim ludo slušati majku kako priča o misijama, iako nije bilo ništa luđe
od činjenice da je ona vampir i da joj je to učinio Alexandru Rusmanov u
svom posljednjem pokušaju da naudi obitelji Carpenter, kao ni to da se
borila protiv Valerijeve armije tijekom napada na Petlju počinivši nasilje
koje nikako nije bilo u skladu s njezinom nježnom naravi.
»Idem«, rekao joj je. »Ali ne smijem ti ništa reći.«
»Je li opasno?« nervozno je upitala držeći kutiju čajnih keksića u
rukama.
»Sve su opasne, mama«, odgovorio je. »Zaboravi kekse. Dođi i
sjedni sa mnom.«
Kimnula je, ostavila kutiju na stolu koji je nekad stajao u njihovoj
kuhinji i sjela pored sina.
»Jesi li dobro?« upitao ju je. »Imaš li sve što ti treba?«
Kimnula je.
»Žao mi je što ne mogu ostati dulje«, rekao je. »Doći ću ti sutra,
može? Obećavam.«
»To si rekao i prije dva dana«, odgovorila je. »I dan prije toga.«
Jamie je opet osjetio vrelinu u obrazima. Ali ovaj put se nije radilo u
ljutnji kao kod Frankensteina; ovo je bilo tupo crvenilo zbog srama.
Obećao je svojoj mami da će je doći vidjeti još prije dva dana, i dan prije
toga, i puno dana prije toga. Nekako bi to uvijek smetnuo s uma. Stvari su
se događale i on bi jednostavno zaboravio. Nikad se nije žalila niti činila da
se on zbog toga osjeća loše. Nikada to nije ni spomenula, do danas.
»Znam«, tiho je rekao. »I žao mi je. Jednostavno ... stvari gore
jednostavno izmaknu kontroli.«
Dugo su šutjeli. Izraz majčina lica gotovo mu je tjerao suze na oči;
bio je tako pun bezuvjetne ljubavi.
Bez obzira na to koliko puta sam je već iznevjerio, pomislio je, uvijek
mi oprosti. Ne zaslužujem je.
»Zar se nikada ne bojiš?« nježno će Marie. »U redu je ako mi ne
želiš reći.«
Pitanje ga je presjeklo. Razmišljao je o tome da joj slaže, ali ubrzo je
odlučio da ipak neće bez obzira na to koliko joj neugodne stvari morao
reći.
»Ponekad«, rekao je. »Inače ne. Ali sada ...«
Marie se smrknula. »Čula sam kako ti i Valentin razgovarate o
nekim novim vampirima. Jesu li gori od običnih?«
»Nisam ih vidio uživo«, odgovorio je Jamie. »Ali da, čini se da su
poprilično gadni.«
»Moraš li ići?« upitala je.
Jamie je kimnuo.
»Zar se ne može netko drugi baviti njima? Zašto uvijek moraš ti?«
»Nisam samo ja, mama. Svi izlaze na teren.«
»Onda je to stvarno ozbiljno«, rekla je Marie. »Obećaj mi da ćeš se
bolje paziti.«
Jamie se nasmiješio. »Ne brini, mama. Doći ću sutra da vidiš da sam
dobro. Obećavam.«
Nasmiješila mu se i odjednom se pobojao da će mu srce puknuti.
»Nemoj obećavati nešto što ne možeš održati, dušo«, rekla mu je. »Kunem
ti se da ti ne pokušavam otežati život. Samo bih bila sretna da te mogu
češće vidjeti, to je sve.«
»Žao mi je, mama«, ponovio je. »Stvarno mi je žao. Doći ću sutra.«
»U redu«, rekla je i stisnula mu ruku. »Sigurna sam da hoćeš.«
 Osjetio je knedlu u grlu i skočio na noge. Ona se vinula u zrak
zajedno s njim i ponovno ju je zagrlio. Čvrsto ga je stisnula, a zatim pustila
i odlebdjela na drugi kraj ćelije da si napravi čaj. Jamie ju je gledao
nekoliko trenutaka, srce ga je boljelo, i zatim je otišao niz hodnik.
***
Marie Carpenter slušala je sinove korake kako se udaljavaju.
Kad je stigao do hermetičkih vrata, pustila je van dah koji je
zadržavala, a koji je zadrhtao poput jecaja. Boljelo ju je to što je Jamie
svaki dan u opasnosti, ali još više ju je boljelo to što ga tako rijetko viđa;
mislila je da ovaj užasni razvoj događaja ima barem jednu dobru stranu, to
da će češće viđati sina, onako kako je bilo prije Julianove smrti, prije nego
što je postala udovica, a Jamie tinejdžer bez oca. No uvijek je bio zauzet,
nikad je nije dolazio vidjeti onda kada bi obećao i veoma se trudila ne
pokazati mu koliko je to boli, ne biti mu na teret ili mu zadavati nove brige
sad kad bi samo trebao brinuti o vlastitoj sigurnosti. Ponekad je bila tako
ljuta na samu sebe. Pokušavala se usredotočiti na činjenicu da ima veće
brige od posjećivanja mame, pokušavala je samo biti ponosna na njega i
podupirati ga, no nije si mogla pomoći.
Nedostajao joj je sin.
»Smetam li?«
Marie se okrenula i vidjela visokog, nevjerojatno naočitog muškarca
kako nemarno stoji iza ultraljubičaste barijere. Bio je odjeven u prekrasno
tamnoplavo odijelo i koža mu je bila nevjerojatno blijeda, gotovo prozirna.
Činilo se kao da svjetluca pod fluorescentnim svjetlima.
»Naravno da ne, Valentine«, odgovorila je uz širok osmijeh. »Lijepo
te je vidjeti, kao i uvijek.«
Drevni vampir uzvratio joj je osmijeh i provukao se kroz
ultraljubičastu barijeru kao da je to najjednostavnija stvar na svijetu. Marie
je to pokušala i sama nakon što ju je Valentin prvi puta posjetio i ruka joj
se spržila toliko da je sasvim pocrnjela. Sad je bila brža. Uz pomoć novoga
prijatelja postajala je sve brža i jača i smatrala je da će uskoro sama moći
napustiti svoju ćeliju. Pojavio se pored nje i od njegove se blizine uvijek
osjećala kao da joj je netko bez upozorenja pojačao unutarnji termostat za
nekoliko stupnjeva.
»Jesam li te čuo kako spominješ čaj?« upitao je uz očaravajući
osmijeh.
 »Jesi«, propentala je. »Sjedni.«
Dugo je stajao na svome mjestu, a zatim je graciozno odlebdio na
kauč.
»Kako je Jamie?« upitao je.
Marie se nasmiješila na spomen sinova imena i počela pričati
pripremajući čaj.
11
VRIJEME JE ZA POĆI KUĆI

OSAM GODINA RANIJE

Johnny Supernova zatvorio je vrata svoga stana nakon što je Albert

Harker otišao, zatim je zaključao i bravu i stavio lanac.
Već je ranije bio u dodiru s ludilom, ludilom svake vrste. Jednom je
pomogao nagovoriti pop zvijezdu da ne skoči s krova svoje kuće u St
John's Woodu s dvogodišnjom nećakinjom u rukama, jednom je upao u
kupaonicu jedne zabave u Camdenu u kojoj si je jedan mladić britvama
izrezbario podlaktice mrmljajući nešto o paucima koji mu pužu ispod kože.
Vidio je paranoju koja se hranila drogom i slavom, nasilje i užase i
zlostavljanja svake vrste, sadizam, svirepost, a jednom prilikom čak i
blijedi, prazni pogled psihopatkinje koja je u jednom hotelskom lobiju
smrtno monotonim glasom s njim razgovarala o vremenu. I dan-danas se
sledi kad se sjeti toga.
Ali nikada tijekom svojih putovanja podzemljem svijeta nije vidio
tako opravdanu i svrsishodnu ludost kao kod Alberta Harkera. Ono što mu
je rekao je po svim mjerilima bilo ludo, poput dječjih izmišljotina ili teorija
zavjere, ali njegov govor i način govora ni po čemu nisu bili ludi. Zapravo
je bio užasno uvjerljiv.
Johnny se stresao ušavši polako u svoju dnevnu sobu i pogledao
snimač na stoliću za kavu. Maleni crni stroj ga je uznemiravao, činio mu se
gotovo opasnim. Nekoliko trenutaka razmatrao je da ga razbije na
komadiće i zauvijek se riješi priče koju je sadržavao. Ali zbog nečega je
oklijevao. Posljednji posao dobio je prije tri mjeseca i novac koji je
zaradio, odavno je presušio. Sumnjao je da će itko ozbiljno shvatiti tlapnje
Alberta Harkera, ali naučio je da nikad ne kaže nikad. Možda bi je mogao
pretvoriti u nešto što se može prodati, nešto o očevima i sinovima, o braći i
opsesiji viših staleža tradicijom i obitelji.
Johnny je uzeo snimač i izvadio malenu kasetu. Stavio ju je na
mjesto u dečku za presnimavanje na polici pored prozora, stavio praznu
kasetu u drugi deck i pritisnuo gumb za presnimavanje. Njegovi prijatelji i
poznanici često su bili iznenađeni kad bi otkrili da je Johnny Supernova
jako uredan i temeljit sa svojim intervjuima. Papirnate bilješke uvijek je
skenirao i čuvao na računalu, kasete je umnožavao i označavao vlastitim
kodom koji je imao smisla samo njemu.
Vrpce su se premotavale sve dok glasan bip nije označio kraj
presnimavanja. Johnny je izvadio novu vrpcu, našvrljao na nju naizgled
nasumičan niz brojeva i slova i stavio je na policu ispod kasetofona koja je
sadržavala nekoliko stotina identičnih kaseta. Vratio je original natrag u
prenosivi snimač i otišao u svoju malu kuhinju. Napravio si je lonac čaja i
ponio ga sa sobom u dnevni boravak namjeravajući još jednom poslušati
vrpcu. Tad je čuo zvono na vratima.
Johnny se smrknuo. Nije očekivao nikoga i pomno je pazio na to da
nitko ne sazna njegovu kućnu adresu. Tijekom godina je jednostavno bilo
previše ludih obožavatelja, ljudi koji su mu se pojavljivali na pragu nakon
nekog čudnog hodočašća, željeli su tulumariti s njim ili samo biti u
njegovoj prisutnosti. Kad je bio mlad, davao im je vino, pivo, pokatkad i
drogu te ih puštao da ostanu koliko žele. Kasnije bi im samo ponudio
šalicu čaja i pustio ih da se ugriju prije nego što ih pošalje preko vrata.
Danas im je svima govorio da su pogriješili adresu i zatvarao im vrata pred
nosom.
Spustio je čaj te sišao niz stube kroz zajednički hodnik kojim se
služila cijela zgrada. Johnny je odjednom poželio, i to ne prvi put, da ima
sustav interfona. Mogao bi provjeriti tko čeka iza dva teška lokota. Ali nije
ga imao. Stigao je do ulaznih vrata i naslonio lice na teško drvo.
»Tko je?« vikao je osjetivši ubod srama kad je čuo strah u vlastitu
glasu. »Tko je tamo?«
»Metropolitan policija, gospodine«, odgovorio mu je jednoličan
metalni glas. »Otvorite vrata, molim.«
Johnny je zastao. Nije bilo baš prvi put da mu policija dolazi na
vrata.
»Kako vam mogu pomoći?« viknuo je.
»Moramo razgovarati s vama o nečemu što se tiče nacionalne
sigurnosti«, odgovorio je glas. »Možete pomoći tako što čete otvoriti
vrata.«
Nacionalne sigurnosti?
Johnny je još uvijek oklijevao; nešto ovdje nije bilo kako treba.
Razbijao je glavu pokušavajući doći do izvora svoje nelagode. Nije uspio,
samo je duboko udahnuo i otvorio vrata.
Jedva su se odvojila od okvira kad ih je netko gurnuo i gurnuo
Johnnyja unatrag. Izgubio je ravnotežu, okrenuo se i pao jednom rukom na
pohabani tepih u hodniku. Kad se osovio na noge, dvije prilike u crnim
uniformama stajale su pred njim. Lica su im bila pokrivena ljubičastim
vizirima koji su izvirivali iz crnih kaciga. Johnny nije mogao vidjeti ni
milimetar gole kože. Jedan od njih zakoračio je prema njemu s podignutom
rukom u rukavici i Johnny se prestravio, okrenuo se i potrčao prema
otvorenim vratima svoga stana.
Nije stigao.
Kad se protegnuo prema okviru vrata, spreman da se baci kroz njega,
nečiji prsti su ga uhvatili za potiljak i snažno ga bacili udesno. Izgubio je
ravnotežu i lupio glavom o zid. Prebrojao je sve zvijezde i borio se da
ostane uspravan dok mu je mozak dovikivao jednu jedinu razlučivu misao.
Moraš pobjeći. Moraš pobjeći. Moraš pobjeći. Bacio se naprijed
osjećajući munje i gromove od boli, kao su mu iščupali dio skalpa s glave,
i uteturao kroz vrata. Slabašno ih je gurnuo, no netko je svojom teškom
crnom čizmom stao između vrata i okvira ne dopuštajući da se zatvore.
Okrenuo se i teturao uz stepenice prema svojoj kuhinji, lud od panike.
Koraci su odzvanjali po stubama iza njega, užasno spori i smireni, i
Johnny je shvatio da nema kamo poći. Nečije ruke su ga opet
zgrabile. Gurnuli su ga u dnevnu sobu kroz kuhinju i bacili na istrošeni
kauč. Zurio je u dvije crne prilike. Činilo se kao da ga jedna od njih gleda
kroz svoj neprobojni ljubičasti vizir, dok je druga uzela njegov snimač i
pritisnula PLAY. Glas Alberta Harkera istoga je trenutka odjeknuo iz
malenih zvučnika.
»... najveća tajna na svijetu koju su moja obitelj i drugi čuvali preko
stotinu godina. Ja je sada govorim ...«
Prilika je zaustavila vrpcu, otvorila snimač i izvadila je. Dodala ju je
kolegi koji ju je prinio Johnnyjevom licu.
»Ovo je snimka Vašeg intervjua s Albertom Harkerom?« upitala je
prilika jednako praznim glasom koji je čuo kroz ulazna vrata.
Johnny je kimnuo. Bio je previše uplašen da bi išta rekao. Prilika je
gurnula kasetu u džep uniforme.
»Gdje su vam bilješke?« upitala je.
 Johnny je pokazao drhtavim prstom. Bilježnica mu je stajala tamo
gdje ju je ostavio, na naslonu naslonjača. Druga prilika ju je uzela,
prolistala i stavila u džep.
Johnny je uspio pronaći svoj glas. »Hej!« viknuo je. »Imam tu i
druge stvari.«
»Druge stvari«, ponovila je prilika.
»Normalne stvari«, odgovorio je Johnny. »Za posao. Harkerove
bilješke su samo na posljednje dvije stranice. Dopustite mi da zadržim
ostatak. Molim vas.«
Nastala je duga pauza. Tad je tamna prilika izvadila bilježnicu,
otrgnula dvije posljednje stranice i ostatak bacila na stol.
Johnny je htio dopuzati preko poda i uzeti svoju bilježnicu kad ga je
jedna ruka u crnoj rukavici zgrabila za lice i okrenula mu glavu. Ljubičasti
vizir stajao je nekoliko milimetara od njegova lica i Johnny se borio protiv
novog naleta panike.
»Gospodine Supernova«, rekla je crna prilika. Poželio je vrištati zbog
jednoličnosti njezina glasa. »Ne bih Vam preporučio objavljivanje onoga
što ste danas čuli. Nepovezane tlapnje dugogodišnjeg ovisnika koji nešto
zamjera svojoj obitelji neće nikoga zanimati i tu se ne može pronaći
nikakav interes javnosti. Objavljivanje takve priče bi najvjerojatnije
rezultiralo zamiranjem Vaše karijere koja ionako posustaje. Razumijete li
što sam Vam rekao?«
Johnny je brzo kimnuo. Vizir se dugo nije pomaknuo pred njegovim
očima. Na ljubičastom viziru vidio je odraz vlastita preplašenog lica.
Prilika mu je tad pustila glavu i ustala.
»Završili smo«, rekla je. Druga prilika je kimnula, otišla u kuhinju i
otvorila vrata. Sekundu kasnije ih više nije bilo. Johnny je dugo gledao za
njima i ustao s kauča. Potrčao je preko sobe kratkim, nesigurnim koracima
i oteturao niz stube.
Hodnik je bio prazan.
Ulazna vrata bila su zatvorena.
Johnny je zajecao glasno poput djeteta i zalupio vratima te ih
zaključao i navukao lanac. Potrčao je uz stube, prekopao policu s kasetama
i drhtavim rukama zgrabio kopiju intervjua s Harkerom. Spustio se na pod
s kasetom stisnutom u rukama i priljubio leđa uza zid. Privukao je koljena
na bradu i počeo plakati.
***
Dva kilometra dalje Albert Harker je hodao po London Bridgeu
pitajući se zašto je lagao novinaru.
Ne, nije bilo tako.
Nije mu lagao. Sve što je rekao Supernovi bilo je istina. Ali nešto je
izostavio u priči o svom odbijanju pristupanja Odjelu 19.

Na Novu godinu 1980., Albertov brat blizanac Robert odveo ga je na

stranu, natjerao ga da se zabune na šutnju i ispucao mu sve o Crnoj
svjetlosti.
Albert ga nikada nije vidio toliko uzbuđenog. Prštao je od
oduševljenja zbog onoga što ih čeka u novoj godini. Albert je slušao i zatim
ga upitao kako je saznao za tu organizaciju o kojoj govori. Robert se
smrknuo; izgledao je poput nekoga tko se previše zanio i nije dobro
razmislio o posljedicama.
»Tata mi je rekao«, priznao je naposljetku. »Na naš rođendan, kad
se napio. Rekao je da ćemo za godinu dana započeti svoje stvarne živote.
Upitao sam ga kako to misli i rekao mi je.«
»Gdje sam ja bio?« upitao je Albert. U grudima mu se već javljao
poznat osjećaj, kao da mu netko omata srce ledom.
»Bilo je kasno«, rekao je Robert. »Spavao si.«
»Zašto mi to tek sada govoriš?«
Robert je istoga trenutka pogledao u pod i Albert je znao odgovor još
prije nego što ga je njegov brat izrekao naglas.
»Rekao mi je da ti ne kažem«, priznao je Robert uz toliko pristojnosti
da barem izgleda da mu je žao.
»Sljedeće jutro. Rekao je da mi nije smio reći i da ja ne smijem reći
tebi. Tako sam mu obećao da neću. Oprosti, Bert.«
Albert je odgurnuo bol od sebe kao što se već navikao i pokušao se
usredotočiti na ono što mu brat govori. Postoji budućnost u kojoj će biti
zajedno, raditi nešto nevjerojatno, uzbudljivo i opasno. Nova godina koja
mu je inače donosila samo čemer, odjednom se činila svijetlom i punom
novih mogućnosti.
 »Nema veze«, rekao je smiješeći se. »Iako mi se čini da ćeš morati
poraditi na svom čuvanju tajni.«
Robert se nasmijao. »I tata će morati. Znaš tko još radi za Crnu
svjetlost?«
»Tko?«
»Frankenstein.«
»Ne seri. Doktor Frankenstein je stvaran ?«
Robert je odmahnuo glavom. »Ne doktor, nego čudovište. Navodno si
je dao ime po svom stvoritelju. Nekakvo odavanje počasti.«
»Frankensteinovo čudovište postoji i radi s našim tatom? To si mi
upravo rekao?«
»Da«, odgovorio je Robert. »Za godinu dana ćemo i mi. Pokušaj to
shvatiti.«
»Treba mi piće«, rekao je Albert smijući se bratu. »I to veliko.«
Robert se nasmijao glasno i s puno veselja. Dvojica braće su se
zagrlila i vratila na zabavu dok su uzvanici počeli radosno odbrojavanje
do ponoći.
Albert se osam dugih mjeseci radovao svome rođendanu kao kad je
bio mali. Proljeće i ljeto prolazili su bolno sporo i taj dan je napokon
došao. Stigao je iz dvorana Cambridgea u kuću svojih roditelja popodne
prije svoga rođendana, uživao u atmosferi opipljivog iščekivanja dok su
večerali i zatim je obitelji poželio laku noć.
Dugo nije mogao zaspati.
Kad se probudio sljedeće jutro, uzbuđeno je sišao niz stube.
Pridružio im se u onome što će kasnije pamtiti kao posljednji trenutak
istinske obiteljske sreće. Nakon što su sklonili tanjure, popili šampanjac i
odmotali darove, otac je zamolio Roberta da pođe s njim u radnu sobu.
Robert je ustao i namignuo bratu dok je izlazio iz kuhinje.
Vratili su se petnaest minuta kasnije. Robert je izgledao nevjerojatno
zadovoljan sobom, a otac je izgledao kao da će puknuti od ponosa.
Obojica su izgledala kao da su plakali i Albert je osjetio veliki val ljubavi u
prsima kad su ponovno sjeli za stol.
Ja sam na redu, pomislio je Albert uzbuđeno. Sad ću ja. Ja sam
sljedeći.
 Ali ništa se nije dogodilo.
Čavrljanje se nastavilo i Albert je užasnuto shvatio da njegov red
neće doći. Očajnički je pokušavao uhvatiti bratov pogled, ali Robert je
studiozno gledao u svim drugim smjerovima. Kad je doručak završio,
obitelj se razišla po dnevnoj sobi i vrtu.
Albert je ostao gdje jest ne mogavši shvatiti da itko, pa čak i David
Harker, može biti tako zloban. Čuo je kako otac zove Roberta. Trenutak
kasnije čuo je motor džipa i automobilske gume po pijesku i znao je da je
stvarno. Ustao je od stola, spakirao se i otišao bez ijedne riječi.
Vratio se na Cambridge i nije se trijeznio tri dana, a četvrti je dan
napokon nazvao brata. Robert mu je rekao da ne zna što se događa, da ne
smije razgovarati o tome. Sad je igrao prema drugačijim pravilima, rekao
je, i Albert ga ne smije pitati ništa o onome o čemu su razgovarali prošle
Nove godine. Bit će najbolje da zaboravi sve što je čuo.
Ovo nije pošteno! Nije pošteno! Dobio si sve, a sada i ovo, a ja
nisam dobio ništa! nije pošteno!
Umjesto toga rekao je Roberta da ga više nikada ne želi vidjeti i
poklopio prije nego što se njegov brat stigao usprotiviti. Tad je otvorio
bocu votke i čekao da vidi hoće li ga otac riješiti muka.
Prošli su tjedni bez ijedne vijesti od kuće kad se Albert jedne vrele
kolovoške večeri vratio s pijane šetnje parkom i našao oca kako ga čeka
pred vratima sobe. Smrknuo se od gađenja kad je vidio neobrijanog i
neurednog sina, ali nije rekao ništa. Čekao je da sin otvori vrata i pusti ga
unutra.
Albert je sjeo na stolac pored prozora, a otac je stajao. Nije mu
ponudio ni čaj, ni kavu, ni išta drugo; samo ga je zanimalo ono što su
obojica znala da će otac reći, a što je rekao ravnomjernim, bezosjećajnim
tonom zbog kojeg je Albert poželio zaplakati. David Harker brzo je
objasnio da postoji organizacija po imenu Crna svjetlost i svaki muškarac
u obitelji Harker je postajao njezin član, još od vremena njegova
prapradjeda koji je bio suosnivač. Albert je imao pravo pridružiti im se,
ukoliko želi.
I to je bilo to.
Albert je dugo gledao u oca shvativši odjednom da ga otac nije
pozvao da se pridruži, niti je to ikada namjeravao napraviti, nego su mu
vjerojatno nadređeni rekli da je obvezno. Tako se odvezao u Cambridge i
pozvao sina što je bezvoljnije mogao nadajući se protivno svim izgledima
da će ovaj odbiti. Albert je na trenutak namjeravao prihvatiti iz čistog
zlonamjernog inata. No brzo ga je prošlo.
»Ne želim se pridružiti«, rekao je gledajući oca ravno u oči i vidjevši
točno ono što je očekivao: trenutačni nalet istinskog olakšanja. Nešto mu
se slomilo u grudima i rekao je ocu da sam iziđe van. Nije čekao da vidi
hoće li, samo je ukočeno otišao u spavaću sobu i legao na krevet.
Dugo je tako ležao. Napokon je čuo oca kako zatvara vrata za
sobom.
***
Vjetar se podigao s rijeke i Albert je stisnuo kaput dok je prelazio
preko mosta.
Naveo je Johnnyja Supernovu da misli kako se nikada nije želio
pridružiti Crnoj svjetlosti, da je odbio očevu ponudu iz proračunate zlobe.
Zapravo je njegov dvadeset i prvi rođendan bio dan kad je zatvorio srce za
svijet oko sebe. Samo mu je hladno potvrdio one misli o sebi samome
kojih se najviše bojao: da nije dovoljno dobar, da je njegov brat bolji od
njega, da ga otac nikada nije želio ni volio. Stvarnost je bila jednostavna i
beskrajno bolna: odbio je očevu ponudu jer više nije mogao gledati
razočaranje u njegovim očima.
Stigao je na pola puta preko mosta kad se crni automobil zaustavio
pored njega. Stao je i pogledao ga; prozori su bili jednako neprozirni i crni
kao i sam automobil, a umjesto registracijske oznake nosio je natpis
diplomatsko vozilo. Otvorila su se suvozačka vrata i Albert se nagnuo da
pogleda unutra. Muškarac u crnom odijelu je zurio u njega kroz tamne
sunčane naočale.
»Dugo vam je trebalo«, rekao je Albert. »Nisam mislio da ću stići
ovako daleko, da vam iskreno kažem. Standardi vam malo popuštaju.«
»Hoćete li poći s nama, gospodine Harker, molim vas?« upitao je
muškarac. Nije dao nikakav znak da je čuo išta što je Albert rekao.
»Kamo s vama?« upitao je.
»Netko želi razgovarati s vama, gospodine Harker«, odgovorio je
čovjek. Lagano se pomaknuo na sjedalu i otvorio sako dovoljno da Albert
vidi crni pištolj kako mu visi ispod pazuha.
»Ne mogu zamisliti tko bi to mogao biti«, rekao je Harker uz lagan
osmijeh.
Brzo je pogledao oko sebe. Sivilo Temze sporo se kretalo pod njima,
dok su se zrake sunca odbijale o zgrade s obje strane rijeke. Nebo je bilo
bistro i plavo nad njim, a oblaci jasno bijeli. Bio je lijep dan, onakav
kakvome se nadaš svako jutro kad se prisiljavaš ustati iz kreveta. Albert je
polako udahnuo slatki zrak i sjeo na stražnje sjedalo automobila.
***
Glatko su ubrzali prema sjeveru i ostavili rijeku iza sebe.
Alberta je ispunjavala čudnovata tuga dok je gledao grad; osjećao je
da ga više nikada neće vidjeti. Činjenica da mu ovaj sa sunčanim
naočalama nije povezao oči upućivala je na to da će putovati samo u
jednom smjeru; očigledno ih nije bilo briga hoće li vidjeti svoje odredište.
Automobil se provukao kroz gusti promet u Aldwychu, uspuzao uz
Kingsway i Woburn Place te izišao na Euston Road. Kad su prošli prljave
ulice koje su okruživale kolodvor King’s Cross, Albert se prisjetio kako je
prije deset godina ovo područje izgledalo još mnogo gore. Skrenuli su
sjeverno prema York Wayu, pored robnih terminala i ljepljivog, gotovo
nepomičnog kanala. Veliki motor automobila preo je vozeći prema
Camden Roadu, gdje se zaustavio u prilazu jedne visoke, uske zgrade.
Čovjek sa sunčanim naočalama naredio je Albertu da ostane gdje jest
i izišao iz automobila. Sekundu kasnije otvorila su se vrata pored njega i
otkrila onoga tko ih je otvorio s toliko nepoljuljane pristojnosti da je Albert
gotovo prasnuo u smijeh. Izišao je van i pogledao zgradu. Vrata su se
nalazila na vrhu pet stuba i bila su širom otvorena prema toplom
popodnevu. Albert je pogledao čovjeka sa sunčanim naočalama koji se nije
ni pomaknuo.
»Zar vi ne idete?« upitao je.
Čovjek nije odgovorio. Albert je dugo zurio u njega, činilo se cijelu
vječnost, a zatim se sam polako popeo uz stube, jednu po jednu. Vidio je
jednog muškarca kako stoji u dugačkom, uskom hodniku. Nosio je
istovjetno crno odijelo kao i njegov kolega i nije davao nikakav znak da je
primijetio Alberta Harkera. Stajao je savršeno mirno, s rukama
preklopljenim ispred prepona i vidljivom plastičnom slušalicom
zataknutom iza uha. S druge strane hodnika nalazila su se još jedna vrata.
Albert im je prišao što je sporije mogao pokušavajući umiriti svoje
usplahireno srce i prošao kroz njih.
 Soba je bila dugačka, s visokim stropom i polukružnim staklenim
stijenama ispod kojih je stajao prazan kauč. Albertov otac stajao je ispred
njega.
»Zdravo, sine«, rekao je David Harker. Bio je odjeven u uniformu
Crne svjetlosti i ruke je držao spuštene niz bokove, bezizražajno gledajući
u svoga sina. Albert je otvorio usta da mu odgovori, no još jedan glas se
začuo iza njega i sledio ga na mjestu.
»Bok, Berte.«
Albert se polako okrenuo i vidio brata na drugom kraju prostorije.
On je također bio odjeven u crno i stajao je pored nekog čovjeka kojeg
Albert nije poznavao.
»Roberte«, rekao je. »Što ti -«
»Gledaj u mene, Alberte«, rekao je oštro David. »Tvoj brat je tražio
da bude prisutan, ali imaš posla sa mnom.«
Prisilo se da pogleda u oca. Albertove iskusne oči jasno su vidjele
dvije ružičaste mrlje visoko na očevim obrazima. Jako dobro ih je
zapamtio kad je bio mali; značile su da je otac gotovo izgubio strpljenje, a
to je bila ogromna i strašna stvar.
»Pozdrav, oče«, rekao je što je mirnije mogao. Odjednom se osjećao
jako usamljen među ovom trojicom muškaraca čija je međusobna odanost
uvelike premašivala onu koju su članovi njegove obitelji osjećali prema
njemu. »Kako ti mogu pomoći?«
David je zakoračio prema njemu. »Što si mu rekao, Alberte?« upitao
je tiho i hladno.
»Kome?«
»Novinaru. Što si mu rekao?«
Albert je slegnuo ramenima. »Sve.«
»Zašto«, režao je David Harker. »Za Boga miloga, zašto?«
»Zato što sam znao da će ti to otežati život«, odgovorio je Albert i
nasmiješio se ocu.
David je za tren oka prešao razdaljinu između njih dvojice. Albert je
vidio samo crnu mrlju prije nego što mu se očeva šaka zabila u zube i
srušila ga na tlo. Bol je prožela Albertov mozak, osjetio je kako mu se
usnica para i usta pune krvlju. Želudac mu se prevrtao i stavio je ruke na
pod pokušavajući se uspraviti. Ispljunuo je krv na podne grede dnevne
sobe i osovio se na koljena gledajući u oca. Činilo mu se kao da izdaleka
čuje neki ponešto poznat glas kako govori ocu da se kontrolira, ali nije
obraćao pozornost. Samo je gledao u izobličeno crvenilo na očevu licu i
mržnju koja je tamo sjala.
»Glupi dječače«, dahtao je David Harker. »Glupi, jadni dječače.
Nikad neće tiskati ni riječi od toga što si mu rekao. Samo si još jednom
osramotio svoju obitelj. Zašto nisi ostao u onoj mišjoj rupi u Southwarku
zajedno sa svojim prijateljima drogerašima? Zašto nisi umro, poput većine
njih? Uštedio bi nam mnogo briga.«
»Drago mi je ...«, rekao je Albert keseći se kroz krvave zube, »da
sam te ... razočarao ... oče.«
David Harker je ponovno podigao ruku, no ovaj je put priskočio
Albertov brat i zadržao ga.
»Ne više«, rekao je Robert dobacivši kratak, zgađen pogled svome
bratu blizancu. »Ne ovako, tata. Mi to ne radimo.«
David je dugo razjareno zurio u Alberta i zatim mu je lice poprimilo
izraz tolikog ponosa da je Albert osjetio oštricu boli kako mu probija prsa i
zabija mu se u srce poput ledenice.
»U pravu si, naravno«, rekao je David. »Hvala ti.« Potapšao je sina
po leđima i obojica su pogledala u Alberta. Ogromna količina krvi mu je
istekla iz usta i promočila košulju. Uzvratio im je pogled pun straha i
prijezira.
»Ovo sam davno trebao napraviti«, rekao je David. »Trebao sam ovo
napraviti prije više od deset godina. Tvoja majka me nagovorila da te
ostavim na miru, uvjerila me da ćeš možda jednoga dana shvatiti što to
znači biti muškarac, biti Harker. Sada vidim da sam pogriješio što sam joj
to dopustio.« Pogledao je prema vratima i kimnuo. »Nosite mi ga s očiju«,
rekao je. »Ne želim ga više nikada vidjeti.«
Alberta je odjednom spopao užas.
Ubit će me, pomislio je. Ubit će me, o Bože, nisam to htio, nisam
mislio da će to doista učiniti. Bože dragi, nisam znao. Nisam znao.
Ruke su ga zgrabile i počeo je vrištati, divlje se otimajući
muškarcima koji su ga držali. Dozivao je brata, oca, vikao da mu je žao,
preklinjao ih za još jednu priliku, samo još jednu posljednju priliku. No
Robert i David su samo gledali mirnih lica kako Alberta iznose iz
prostorije. Otimao im se sve do ulaznih vrata lamatajući nogama, izvijajući
se i zavijajući, pokušavajući još ornije kad je jedna ruka popustila. Tad ga
je nešto ogromno i teško lupilo u leđa i izbilo mu svu snagu. Bol je bila
monstruozna, neopisiva i bespomoćno je povraćao dok su njegovo
olabavjelo tijelo izvlačili iz kuće prema upaljenom automobilu.
Čovjek sa sunčanim naočalama ga je čekao, naslonjen na široki
prtljažnik automobila s nečim u ruci. Kad su prišli, Albert je vidio da drži
špricu napola punu prozirne tekućine. Pokušao je natjerati posustale udove
da se pomaknu, da se odgurne od čovjeka i šprice, ali nije uspio. Tijelo mu
je sasvim otupjelo od udaraca u rebra i lice. Uspravili su ga kad je ovaj s
naočalama prišao sa slabašnim osmijehom na licu.
»Nemojte ...«, propentao je Albert jedva razgovjetnije od graktaja.
»Molim vas ... nemojte ...«
Muškarac nije odgovorio i Albert je stigao pojmiti još jednu misao
kada mu se igla zarivala u vrat.
Ovo nije stvarno. Ništa od ovoga nije stvarno.
Zatvorio je oči i tijelo mu je olabavjelo kad su ga strpali u automobil.
***
Kad se probudio, bio je mrak.
Otvorivši oči, pokušao je podignuti ruke i shvatio da se ništa ne
događa. Um mu je bio zgusnut i mekan, a takvo stanje bilo mu je poznato
nakon mnogo godina ovisnosti o heroinu, no ovo je bilo drugačije.
Nepoznato. Jako se usredotočio i polako prinio ruke licu. Usta su mu bila
natečena i prljava od skorene krvi. Protrljao je oči dlanom i pogledao oko
sebe. Bio je sam na stražnjem sjedalu automobila koji se nije kretao. Vozač
je samo nepomično gledao pred sebe; sjedalo pored njega bilo je prazno.
Albert se pomaknuo lijevo i pogledao kroz vjetrobransko staklo.
Velika građevina nadimala se u daljini pred njima, osvijetljena
krugovima žute svjetlosti postavljenima u zid od opeka. Čovjek sa
sunčanim naočalama stajao je ispred automobila, pored žičanih vratnica, i
razgovarao s nekom ženom u bijeloj kuti. Žena je živo gestikulirala
lamačući rukama i odmahujući glavom. Čovjek sa sunčanim naočalama se
pravio da je sluša, a zatim se nagnuo bliže i govorio joj nešto gotovo čitavu
minutu. Tad se odmaknuo, a žena je izgledala posve iscrpljeno, blijedoga
lica i pognutih ramena. Muškarac je izvadio neke papire iz svog unutarnjeg
džepa i dao ih ženi. Ovlaš ih je pročitala, uzela kemijsku iz džepa i
potpisala svaku stranicu. Vratila ih je njemu, okrenula se i otišla ne
osvrćući se. Čovjek sa sunčanima naočalama gledao ju je kako odlazi i
hitro se vratio prema automobilu. Otvorio je suvozačeva vrata, sjeo pored
Alberta i uputio mu širok osmijeh.
»Dobrodošli u svoj novi dom, gospodine Harker«, rekao je glasom
glatkim poput ulja. »Vozaču, možete krenuti.«
Polako su krenuli naprijed i žičane vratnice su se otvorile pred
Albertovim očima. Automobil je prošao kroz njih i Albert je pritom vidio
bijeli pravokutnik kako se polako pomiče pored njegova prozora.
Odmaknuo se od čovjeka sa sunčanim naočalama dok su mu strah i jad
zaposjedali napaćeni um. Pritisnuo je lice uz staklo i pročitao dvije riječi
ispisane velikim plavim slovima.
BOLNICA BROADMOOR
12
SPREMNI ZA POKRET

Kao što je Jamie i očekivao, Morton i Ellison već su ga čekali u

hangara.
Na vrijeme, pomislio je. To je dobar početak, ako ništa drugo.
Dvoje netom unovačenih operativaca stajalo je iza crnog kombija
koji je bio dodijeljen operativnoj ekipi M-3. Prišao im je topoćući čizmama
po betonskom podu, pripremajući u sebi ono što namjerava reći. Proveo je
vrijeme vožnje dizalom razmišljajući treba li reći svojim novacima što se
dogodilo Angelinoj ekipi. Nije baš vjerovao da će im dodatni pritisak
pomoći, a nije im htio niti tajiti ništa na prvoj zajedničkoj misiji.
»Operativci«, rekao je Jamie i stao ispred njih.
»Poručniče«, odgovorili su.
»Oružje i oprema spremni?« upitao je Jamie gledajući im uniforme.
Već je vidio da su savršene i slutio je da su se provjerili i ponovno
provjerili već deset puta u spavaonici na razini C, ali morao se slijediti
protokol.
»Da, gospodine.«
»Obavještajna analiza obavljena?«
»Da, gospodine.«
»Operativni parametri spremni?«
»Da, gospodine.«
»Odlično. Operativče Morton, tko je naša meta?«
»Eric Bingham, gospodine.«
»Operativko Ellison«, rekao je Jamie okrenuvši joj se. »Kakve
informacije imamo glede identifikacije mete?«
»Dugu povijest nasilja, gospodine«, odgovorila je Ellison.
»Paranoidna šizofrenija dijagnosticirana prije deset godina. Jedna osuda za
pokušaj ubojstva, brojni napadi.«
»A to znači?«
»Prvo pucamo, gospodine. I nastavljamo pucati.«
 »Točno. Slušajte me, samo radite što vam kažem i ne gubite vrijeme
na razgovore s njim ili pokušaje da ga uhvatite živoga. Naći ćemo ga,
uništiti i ići dalje. Jasno?«
»Da, gospodine.«
»Odlično. Sad me pažljivo slušajte. Iskusna ekipa, pod vodstvom
jedne od najboljih operativki u ovom Odjelu, jutros se vratila u Petlju s
dvoje teško ozlijeđenih članova. Oboje ih je ozlijedio jedan jedini vampir
koji je pobjegao iz bolnice Broadmoor. Ekipa nije imala sve informacije i
to su skupo platili. Mi nećemo ponoviti njihovu pogrešku.
Je li to jasno?«
Ni Ellison ni Morton nisu odgovorili. Lica su im malčice
problijedjela i usta se skupila u tanke crte.
To je to, pomislio je Jamie. Ili se mogu nositi s tim ili ne mogu.
Spremni su ili nisu. Vrijeme je da saznamo.
»U redu«, rekao je otvarajući stražnja vrata kombija. »Idemo.«
***
Kombi je jurio kroz gustu šumu koja je okruživala područje Petlje, a
njegov snažni motor brujao je pod nogama putnika. Operativni tim M-3
sjedio je sigurno zavezan na trima sjedalima u stražnjem dijelu kombija, a
oružje i opremu uredno su složili u praznine između sebe. Jamie je na
svom mjestu sjedio uspravnih leđa, s objema nogama na podu. Već je
desetak puta tako sjedio i pod normalnim okolnostima je njegovo
povjerenje u sustave naoružanja i praćenja u kombiju značilo da se gotovo
može opustiti. Ali ovo nikako nisu bile normalne okolnosti. Ulovio se kako
pokušava isijavati mirnoću prema svojim novim kolegama iako mu se
želudac prevrtao, a u glavi je još uvijek vrtio slike onoga što se dogodilo
Alexu Jacobsu i Johnu Carlisleu.
Nekoliko puta je pokušao zapodjenuti razgovor sa svojim novacima,
ali odgovarali su mu samo jednom riječju. Naposljetku je odustao i ostavio
ih njihovim razmišljanjima. Atmosfera u kombiju bila je napeta, čak
prenapeta za rane stadije operacije. Njegovi novaci očigledno su bili
previše nervozni, no samo će pogoršati situaciju ako im svrati pozornost na
to. Umjesto toga je spustio kontrolni zaslon kombija i na njemu prikazao
zemljovid istočne Engleske označen dvjema pokretnim točkama. Oni su
predstavljali crnu točku koja se kreće prema jugu.
 Crvena točka bio je Eric Bingham, njihova meta.
Još uvijek se nalazio u Peterboroughu i činilo se kao da se smirio
otkad je pobjegao iz Broadmoora. Kretao se, ali unutar maloga promjera i
Jedinica za nadzor je odredila neko skladište u davno napuštenoj
industrijskoj zoni kao njegovu lokaciju. Već šest sati nije se micao s te
lokacije i to su bile jedine dobre vijesti koje je Jamie čuo taj dan.
Napušteno skladište znači izostanak civilnoga stanovništva, izostanak
mogućih talaca i gotovo potpun izostanak kolateralnih žrtava. Kao vođa
ekipe dobio je dozvolu za petoro tijekom ove misije i znao je da se nikada
neće moći naviknuti na to.
Ako uhvatimo vampire s našeg popisa i pritom ne ubijemo više od pet
nedužnih ljudi, onda je sve u redu. To je jednadžba. Jedan naš za jednog
njihovog. Matematika izražena krvlju i ljudskim životima.
Kolateralne žrtve bile su nešto što je Jamie bez grižnje savjesti krio
od svojih novaka; smatrao je da već imaju dovoljno briga. Umjesto toga
gledao je u zaslon naslućujući uznemiravajuću neizbježnost dok su se
približavali meti.
Sat vremena kasnije vozačev se glas začuo iz interkoma koji je
povezivao vozačku kabinu s ostatkom vozila.
»Za kilometar i pol smo tu, gospodine. Želite li da nastavim?«
»Primio na znanje«, odgovorio je Jamie. »Nastavi tiho i dovedi nas
na sto metara.«
»Jasno«, odgovorio je vozač.
Brujanje motora je utihnulo ostavivši za sobom samo tišinu. Zvučalo
je kao da je nestalo struje u vozilu, no svjetla i zaslon su i dalje nesmetano
radili, a ono se bešumno kretalo naprijed.
»Oružje spremno«, rekao je Jamie gledajući svoje kolege. Činilo se
kao da su se smirili i Jamie se nadao da ne glume. Daleko od Petlje, u
stvarnom svijetu s oružjem iz kojeg se doista puca, s misijom koja traži
izvršenje i metom koju treba uništiti, Jamie se nadao da su Morton i Ellison
postali ono što jesu: profesionalno obučeni profesionalci koji su već mnogo
puta bili u životnoj opasnosti. Ovo je bio trenutak istine u kojem će obuka i
iskustvo po mogućnosti prevladati strah i oni će shvatiti da mogu napraviti
ono što se traži od njih.
Morton i Ellison su kao jedno počeli provjeravati oružje i opremu.
Jamie je napravio isto pomno ih gledajući; oboje su hladno gledali pred
sebe što mu se svidjelo. Kad su završili, prisilio se da im se nasmiješi.
»To je to«, rekao je. »Mirno ćemo obaviti ono što se očekuje od nas i
vratiti se kući. Jednostavno tako. Jasno?«
»Jasno, gospodine«, odgovorili su.
***
Operativni tim M-3 trčao je preko napuklog asfalta držeći udaljenost
od pet metara između članova, a Jamie je bio u sredini.
Kombi se izmaknuo čim su stupili čizmama na tlo. Čak i na
napuštenom mjestu poput ovoga vozilo bi moglo privući neželjenu
pozornost. Zbog toga će se vozač skloniti na manje vidljivo mjesto i čekati
da ga pozovu.
Ostali su sami.
Industrijska zona bila je bljedunjava i beživotna poput mjesečeve
površine. Pločnik i putovi bili su puni smeća, a uredi prazni. Tvornice i
skladišta zloslutno su se nadimali sa svih strana. Nekoliko prozora bilo je
polomljeno, ali zgrade se nisu rušile, jednostavno su izgledale napušteno.
Jamie se pitao što li je dovelo do takve pustoši. Jesu li tvrtke koje su
nekada ispunjavale ovo mjesto ostale bez posla? Rezali su troškove?
Preselili se drugdje? Mjesto je bilo tužno i besmisleno, izgrađeno u svrhu
nečega što ne postoji i više se neće vratiti.
Ispred ekipe se ustobočila dvokatna tvornica koja je bila njihovo
odredište. Natpis na prilazu je govorio da se tu nalazi MCM SMRZNUTA
HRANA. Ulazna vrata kroz koja su radnici nekada ulazili i izlazili svako
jutro i večer sada su bila zaključana debelim lancem i sjajnim čeličnim
lokotom, a oba su sada ležala na tlu, izvrnuta i prelomljena. Vrata su stajala
širom otvorena pred operativcima.
»Kriste«, uzdahnuo je Morton. »Za ovo treba dosta snage.«
»Tako je«, rekao je Jamie. »Budite mirni.«
»Nije baš suptilan«, rekla je Ellison. »Ne bih rekla da mu je stalo
hoćemo li ga uhvatiti.«
»Sumnjam da razmišlja tako čisto«, rekao je Jamie. »Ako se nije
nahranio na vrijeme, glad ga je vjerojatno izludila. Ako je, ako je još uvijek
sav svoj, onda ima dugu povijest psihičke nestabilnosti. Ne očekujem
predvidljivo ponašanje od naše mete, pa nemojte ni vi.«
»Kakav je plan?« upitao je Morton.
 »Pronaći ćemo ga«, rekao je Jamie. »Ne bi trebalo biti teško. Na
termalnom prikazu će izgledati kao vatromet. Onda ćemo ga uništiti.«
»U redu«, rekao je Morton.
»Dobro«, rekao je Jamie. »Za mnom.«
Prošao je kroz vrata i nestao u tami. Morton i Ellison su krenuli za
njim, s T-Boneima spremnim u rukama.
Recepcija koja je nekada dočekivala goste tvornice MCM
SMRZNUTA HRANA više nije izgledala tako prijazno. Na stolu je stajao
samo svežanj žica koji nitko nije ponio sa sobom, a fluorescentna rasvjeta
nad njim nije svijetlila. S desne strane recepcije nalazila su se vrata koja su
vjerojatno vodila u samo skladište. Ona su također bila otvorena.
Jamie se tiho kretao preko recepcijskog područja i provirio kroz
vrata. Mukla crna praznina pružala se pred njim. Unutra nije bilo pokreta
niti zvuka. Činilo se da je skladište koje je nekada bilo puno paleta
smrznute hrane za isporuku sada stajalo prazno.
»Termalni«, šapnuo je Jamie. »Mora biti ovdje. Spremni na jedan.«
To je bila fraza kojom se Crna svjetlost koristila kao odobrenjem za
uporabu oružja. Morton i Ellison su naslonili svoje T-Boneove na ramena
dok je Jamie pripremio svoj i poveo ekipu u skladište. Kad bi stvari bile
idealne, on ne bi bio taj koji će uništiti Erica Binghama; bitno je da njegovi
kolege što prije nauče što to znači uništiti vampira. No stvari su kao obično
bile daleko od idealnih i nije smio riskirati, pogotovo ne nakon onoga što je
vidio tijekom sastanka Posebne skupine Nultog sata. Ako mu se ukaže
prilika za odlučujući pucanj, neće nimalo oklijevati. Jamie je okrenuo
gumb na kacigi koji je mijenjao načine pogleda kroz vizir i vidio kako
beton i zidovi nestaju u preljevima sive i plave boje. Trenutak kasnije vidio
je da je Mortonu rekao istinu.
Nije bilo teško pronaći Erica Binghama.
Na drugom kraju skladišta, gusto klupko sjajne narančaste i žute boje
skutrilo se u kutu gdje su se zidovi spajali sa stropom.
»Tamo«, rekla je Ellison ravno u uho Jamieju i Mortonu.
»Imam ga«, rekao je Jamie. »Ellison, naciljaj. Mortone, k meni.«
Ellison je prošla pored njega i polako krenula prema vampiru.
Morton je zauzeo poziciju ispred Jamieja i krenuli su za Ellison tiho se
krećući praznom zgradom. Kad su se približili meti na pet metara, čudan
zvuk im je odjeknuo kacigama, a Jamie ga je odmah prepoznao.
Eric Bingham je režao.
»Koji vrag«, rekla je Ellison.
Jamie je otvorio usta da joj odgovori, no tad se žuto-narančasto
klupko pomaknulo i jurnulo iz kuta prema njima.
»Vidim vas«, vikao je Bingham dok se bacao kroz zrak zasljepljujući
ih vrelinom svoga tijela. Jamie se trgnuo, opipavao je pojas tražeći gumb
za promjenu postavki vizira i vikao na ekipu da počne pucati.
»Isuse!«, viknula je Ellison i ispalila kolac iz T-Bonea. Projektil je
proletio pored vampira i zabio se u zid uz metalan zveket. Jamie je
opsovao i odmaknuo vizir s lica. Tama skladišta ga je obavila i ispunila mu
vidno polje sivom i crnom bojom. Uz glasno brujanje i tup udarac, metalni
kolac se vratio u njegov T-Bone i sjeo na mjesto.
»Gdje je?« vikala je Ellison. »Izgubila sam ga.«
»Regrupiranje«, vikao je Jamie zatvarajući oči ne bi li se razbistrile.
»Za mnom, odmah.«
Sablasna lica njegovih kolega stvorila su mu se pred očima kad su
oboje maknuli vizire. Pojavili su se ispred njega raskolačenih očiju i
blijede kože.
»Gdje je?« ponavljala je Ellison tiho. »Ne vidim ga.«
»Tiho«, šapnuo je Jamie. »Ušutite oboje.« Vratio je vizir na lice i
opsovao; žareća vrelina koju je vampir isijavao uništila mu je senzore na
kacigi. Presporo se razbistravao i bio mu je beskoristan. Odmaknuo ga je s
lica i izvadio svjetiljku iz pojasa. Širok snop svjetla planuo je iz LED
svjetiljke i Jamie je brzo osvijetlio ostatak tamnog skladišta.
Ništa se nije micalo.
Ellison i Morton okrenuli su svoje svjetiljke i pojavila su se još dva
snopa svjetla. Premetali su se i križali osvjetljavajući malene krugove
ogromne prostorije. Jamie je čuo kako njegovi kolege ustrašeno dišu.
»Polako« ohrabrivao ih je. »Smirite se.«
»Je li još uvijek ovdje?« pitao je Morton. Vitlao je svjetiljkom dok je
govorio, osvjetljavajući daleke kutove.
»Ne znam«, siktao je Jamie. »Ne vidim ništa bolje od vas.« Spustio
je vizir očajnički želeći da se razbistri, a zatim ga opet uz psovku maknuo s
lica. Njegov snop svjetla ulovio je nešto što je odmah pobjeglo i za sobom
ostavilo dugačak ružičasti rep. Polako je kružio nastojeći čvrsto držati
svjetiljku i spriječiti ruku da drhti.
»Što ćemo sada?« pitala je Ellison. »Gospodine? Što ćemo ...«
Jamie je osjetio kako se zrak iza njega pomiče milisekundu prije
nego što se Eric Bingham zabio ravno u njegovu ekipu i sve ih srušio na
tlo. Jamie je jako udario o beton i vidio vampira kako nestaje u tami.
Vratio se na noge zanemarujući bol u ramenima i uperio svjetiljku u smjeru
vampirova nestanka. Srce mu je divlje lupalo, a krv kolala glavom. Vidio
je kako se nešto kreće i pokušao ga slijediti svjetiljkom, no izgubio ga je.
»Služimo mu kao nepomične mete«, siktao je Morton. »On vidi nas,
mi njega ne. Moramo se povući.«
»Smiri se, operativče«, rekao je Jamie. »Samo pronađi metu.«
»Moramo se povući«, ponavljao je Morton nesigurno.
»Čuo si ga, Johne«, rekla je Ellison. »Odradimo svoj posao.«
»Vidim vas«, vrištao je Eric Bingham. Glas mu je odjekivao
skladištem kao da odjednom dolazi odasvuda. »Vidim vas jako dobro!«
Jamie je pokušavao ignorirati adrenalin koji mu je pulsirao tijelom,
odagnati odvratno vrištanje vampira i usredotočiti se na zadatak. Napravio
je veliki korak u smjeru Binghamova nestanka kontrolirajući dah i
puštajući tamu da ga preplavi, navodeći je da mu otkrije svoje tajne.
»Moramo se povući«, ponovio je Morton, ali Jamie ga je ignorirao.
Čekao je promjenu zraka koja kazuje da se vampir kreće. Izvukao je MP5-
icu iz pojasa, pritisnuo svjetiljku o njezinu cijev i zaustavio se osluškujući
utihnulo skladište i osjećajući zrak na svome licu.
Pokret.
Iza njega.
Jamie se okrenuo na petama i podignuo MP5-icu potegnuvši okidač
još u pokretu. Plamen je suknuo iz cijevi kad su se zaglušujući meci
raznijeli zatvorenim prostorom skladišta. Osvijetlio je svoje kolege
vidjevši kako se bacaju na tlo, a zatim još nešto u visini svoje glave kako
se grči i lamata ostavljajući crvene tragove iza sebe. Čuo je grlen vrisak i
zatim tišinu.
Morton je prvi skočio na noge sijevajući očima, sa svjetiljkom
uperenom ravno u Jamiejevo lice. »Kojeg vraga ste - ?«
 Jamie mu je izbio svjetiljku iz ruke. »Gledajte«, rekao je i posvijetlio
pod skladišta gdje su se vidjele crvene mrlje. Slijedio ih je prema tamnoj
prilici na podu i osvijetlio nešto užasno.
»Kriste«, uzdahnula je Ellison.
Eric Bingham je ležao u lokvi krvi koja je postajala sve veća i zurio u
njih ogromnim, preplašenim očima. Bio je srednje dobi, vjerojatno bliži
pedesetoj nego četrdesetoj i izgledao nevjerojatno maleno na ogromnoj
betonskoj površini. Prsa su mu bila puna rupa od metaka i desna ruka mu
je bila sasvim raznesena.
»Molim vas«, šaputao je dok mu je krv tekla niz bradu. »Ne znam
ništa. Rekao sam im. Molim vas.«
Snopovi svjetlosti Mortonove i Ellisonine svjetiljke pridružili su se
Jamiejevom i osvijetlili jadni prizor pred njima.
»Promašila sam«, rekla je Ellison. »Kad nas je napao. Promašila
sam.«
»I ja sam«, rekao je Jamie. »Bilo je brzo. Kao i uvijek.«
»Jamie -«, započeo je Morton.
»Ne brinite se«, rekao je Jamie. »Gotovo je. Ellison?«
»Da, gospodine?«
»Dovrši posao.«
»Da, gospodine«, ponovila je Ellison. Zakoračila je prema vampiru i
izvukla kolac.
Bingham ju je gledao ne shvaćajući ništa. »Molim vas«, ponavljao
je. »Rekao sam im. Obećavam. Molim vas.«
Ellison je na trenutak zastala tako da je ne može dohvatiti zdravom
rukom. Tad je jurnula naprijed i zabila kolac u vampirova prsa. Čuo se
zvuk pucanja prije nego što je Eric Bingham eksplodirao u erupciji krvi.
Ellison je skočila unatrag izbjegavši najgori dio nereda i vratila kolac na
mjesto za pojasom.
»Ovo je bilo sasvim pogrešno«, rekao je Morton.
Troje operativaca vratilo se u kombi, stavilo sigurnosne pojaseve i
krenulo kući. Jamie je naredio vozaču da čeka dok on zatraži obnovu
informacija od Jedinice za nadzor nadajući se da je barem jedna od
njihovih preostalih meta identificirana otkad su otišli iz Petlje. Veza se
uspostavila i čekali su da im dostave nove informacije.
»Što to?« upitao je Jamie. Zurio je u zaslon na dodir, no morao se
okrenuti zbog nečega u glasu njegova kolege.
»Sve to«, odgovorio je Morton. Lice mu je bilo blijedo, a oči
staklaste. »Taj vampir Bingham. Nije bilo u redu.«
»Učinili smo ono što smo morali«, rekla je Ellison. »Ništa nije bilo
pogrešno.«
»Nisam rekao da je to pogrešno«, rekao je Morton.
»Zbog čega osjećaš da je pogrešno«, upitao je Jamie.
»Ja sam vojnik«, rekao je Morton. »Barem sam bio. Borio sam se
protiv neprijatelja u svim krajevima svijeta, ali nikad ovako. Ovo nije bilo
ljudski.«
»Bilo je«, rekao je Jamie. »Nemoj si dopustiti da o tome razmišljaš
na ikakav drugi način. To je bilo ljudsko biće, teško bolesno, a ta bolest mu
je davala neprirodnu snagu. Nije to ni čudovište, ni demon ni ništa takvo.«
»Bilo je sasvim pogrešno«, ponavljao je Morton. Zurio je u Jamieja
koji nije maknuo pogled; vjerovao je da zna o čemu govori njegov kolega.
Prepao se. Mislim da je zaboravio kako je to.
»Ja nisam vojnik«, rekla je Ellison. »Nisam nikada ni bila. Ali mogu
se kladiti da sam pobila više živih stvorenja nego vas dvojica zajedno. Je li
Bingham bio jači i brži od njih? Jest. Je li bio prestrašen? Jest. Ali i dalje je
samo meta koju treba skinuti. Razmišljaj na taj način, Johne, pomaže,
vjeruj mi.«
Jamie je pogledao Ellison koja je i dalje gledala svog kolegu.
Ovdje sam imao sreće, pomislio je. S njom sam stvarno imao sreće.
Zaslon ispred njih ispunio se natpisom od dva reda teksta. Podignuo
je glavu i pročitao ga.
M-3/TEREN_OBAVIJEST
NEMA NOVIH INFORMACIJA
Jamie je ponovno pogledao Mortona i donio odluku. »Zaključujem
ovu operaciju«, rekao je. »Vračamo se u Petlju.«
Ellison se smrknula. »Imamo još pet i pol sati vremena, gospodine.«
»Shvaćam«, rekao je Jamie. »Ali neću tražiti neidentificirane mete s
novoprimljenim operativcem koji ima problema. Nije sigurno.«
»Bit ću dobro«, odmah je rekao Morton. »Stvarno. Samo se trebam
naviknuti.«
»Znam kroz što prolaziš«, rekao je Jamie. »Vjeruj mi kad ti kažem
da ovo ne mora biti velika stvar. Ali gotovi smo. Idemo kući.«
»Nemojte«, zamolio je Morton. »Molim vas. Svi će nam se smijati
još prije nego što završimo svoju prvu operaciju.«
»Dosta je, Johne«, rekla je Ellison prostrijelivši ga pogledom. »Ako
je rekao da smo gotovi, onda smo gotovi.«
»U redu je«, rekao je Jamie. »Ovo je moja odluka i ja ću snositi
posljedice.«
Nadam se da je to zvučalo uvjerljivo, pomislio je.
***
Jamie se obratio svojoj ekipi čim su sišli na beton hangara u Petlji.
»Bravo«, rekao im je. »Stvarno. Imamo jednog vampira manje i
vratili smo se kući u jednom komadu. Ovdje je to dobar dan, vjerujte mi.
Idite i odmorite se i poslat ću vam poruku čim dobijem sutrašnji raspored.
Otpust.«
Novi kolege su ga gledali. Ellison je bila blijeda, ali je odlučno
gledala pred sebe i Jamie je još jednom osjetio divljenje prema njoj.
Kimnula je, brzo mu se nasmiješila i krenula prema dizalima. Morton je
ostao iza nje; lice mu je bilo skupljeno od ljutnje, vilica stisnuta, kao i
usne.
»Htio si nešto reći, operativče?« upitao je Jamie.
Morton je dugo gledao u Jamieja, i zatim odmahnuo glavom. »Ne,
gospodine«, rekao je, okrenuo se i otišao.
Jamie ga je gledao kako odlazi dok mu se želudac vrtio od grižnje
savjesti.
Lagao je Mortonu, lagao im je oboma; ono što su obavili nikako nije
zaslužilo pohvalu. Uništili su svoju prvu metu, ali otkazivanje operacije
koja je već u tijeku sa sobom nosi pitanja nadređenih. Sto puta je prevrtio
film u svojoj glavi i već je posumnjao u svoju odluku.
Možda je Morton bio u pravu, možda je doista samo trebao malo
vremena da se navikne na ono što se dogodilo Binghamu, da se suoči sa
strahom. No Jamie je u svojoj kratkoj karijeri u Crnoj Svjetlosti već vidio
previše ozlijeđenih i ubijenih ljudi da bi riskirao. Ulozi su jednostavno bili
preveliki.
Jamie je pogledom potražio dežurnog operativca i pozvao ga da
dođe.
»Trebam li ikoga izvijestiti?« upitao je.
»Ne, gospodine«, odgovorio je časnik. »Potrebno je samo pismeno
izvješće.«
»U redu. Hvala.«
Čovjek je kimnuo i vratio se svome poslu. Jamie je krenuo u drugom
smjeru, prema dizalima na kraju hodnika nulte razine. Bilo mu je drago što
ne mora izvijestiti prijelaznog direktora; nije sada želio objašnjavati što se
dogodilo.
Može čekati do sutra.
Dvije minute kasnije Jamie je stajao ispred vrata svoje sobe, gotovo
na pola puta niz dugački, zaobljeni hodnik razine B. Izvadio je
identifikacijsku ispravu iz tobolca, otključao vrata i otvorio ih. Na stolu mu
se već stvorila nova hrpa izvještaja, ali nije ih ni pogledao. Samo je svukao
uniformu sa sebe, zakvačio je za kuku iza vrata i srušio se na krevet.
Zatvorio je oči i pola minute kasnije već je spavao.
***
Bum.
Jamiejevi kapci su zatitrali i nevoljko je zastenjao. Mozak mu se
polako aktivirao, sav zgusnut i težak.
Bum. Bum. Bum.
Buka je odjekivala njegovom umornom lubanjom dok je prisiljavao
oči da se otvore. Posegnuo je za konzolom i pročitao bijele brojeve na vrhu
zaslona.
02:32:56
Bum bum bum bum bum
Glasno je opsovao, spustio noge s kreveta i ustao. Odjenuo je
uniformu i otvorio vrata.
Ispred ga je čekao Jacob Scott, australski pukovnik veteran. Iza njega
je stajao ostatak Posebne skupine Nultog sata i gledao ga blijedih lica.
 »Poručniče Carpenter«, rekao je pukovnik Scott. Njegov inače topao
ton sada je bio britak i poslovan. »Morate poći s nama.«
»Jesam li u nevolji?« upitao je Jamie. Nije se mogao sjetiti ničega
čime bi zaslužio toliku pozornost, ali nije mu na um padao niti jedan drugi
razlog zašto bi svi viši operativci u Odjelu stajali ispred njegovih vrata
usred noći.
»Nipošto«, odgovorio je pukovnik Scott. »Imamo situaciju koja
zahtijeva našu pozornost.«
Jamie je zastenjao. »Zar mi niste mogli poslati poruku?«
»Ne dok traje EIPS«, odgovorio je Scott. »Ne možemo pretpostaviti
da je elektronska komunikacija sigurna dokle god oni ne završe.«
Jamie je pogledao Paula Turnera. »Ovo je ozbiljno, zar ne?« upitao
je.
»Tako je, poručniče«, odgovorio je pukovnik Scott. »Ozbiljno je.«
13
DRUŠTVENO UMREŽAVANJE

STAVELEY, SJEVERNI DERBYSHIRE

TJEDAN DANA RANIJE

Greg Browning stavio je slušalice i pripremio se na razgovor s

čovjekom kojeg nikada nije upoznao. Sjedio je za pisaćim stolom koji je
nekada pripadao njegovu sinu, u sobi u kojoj je Matt spavao prije nego što
ga je odvela vlada sa svojim crnim ljudima bez lica. Prošlo je već gotovo
mjesec dana otkad je Matt nestao po drugi put i tri tjedna otkad je njegova
supruga uzela njihovu malu kćer i ostavila ga. Ako im se sin vrati,
pretpostavljao je da će mu se možda vratiti i supruga, ali zapravo ga nije
bilo briga, kako god; nešto se slomilo u njoj kad im je sin nestao po drugi
put i on sam svoju suprugu više nije mogao prepoznati. Gregu je zapravo
laknulo kad je napokon spakirala kofere i otišla. Otkada nje nema, ništa ga
više nije moglo odvratiti od jedine stvari koja ga je još uvijek zanimala;
natjerati Vladu da plati za sve što je učinila njegovoj obitelji.
Šef je već nekoliko puta pokušao razgovarati s njim onome što je
nazivao Gregovom opsesijom, ali Greg nije želio razgovarati o tome.
Kad su ga naposljetku pozvali u ured i rekli mu da slijedi otkaz, nije
se iznenadio. Već je mjesecima posustajao na poslu, otkad su Matta odveli
prvi put. Nije se ljutio na šefa; taj čovjek jednostavno nije mogao vidjeti
istinu u svijetu oko sebe.
Nekoliko dana kasnije posjetila ga je radnica za mentalno zdravlje.
Poslale su je lokalne vlasti, vjerojatno na prijedlog njegova bivšeg šefa.
Odgovarao je na njezina pitanja s mnogo pristojnosti i ubrzo mu je poštom
stigao ček za invalidninu, a mjesec dana nakon toga još jedan. Čekovi su
bili dokaz da ga je općina svrstala među mentalno bolesne i nije vidio
potrebu da ih ispravlja. Godila mu je simetrija u kojoj lokalna vlast
financira njegov rat protiv Vlade.
Kao da zmija dobrovoljno jede vlastiti rep.
***
Tri dana nakon što je Vlada otela njegova sina u noći po drugi put
Greg se usprotivio ženinim histeričnim protestima i počeo sustavno
pretraživati Mattovo računalo. Odmah je pronašao dugačak popis stranica
o vampirima i nadnaravnome, ali ništa izvan uobičajenoga. Većinom dječje
stvari, o krvi, očnjacima i stvarima koje te snađu po noći. Ali taman kad je
htio ugasiti računalo, pojavila se nečija instant poruka. Slijedio je upute u
poruci i pronašao neku stranicu koja mu se jedina učinila kao prava stvar.
Stranica koja nije imala ime, a URL joj je bio tek niz naoko
nasumičnih slova i brojki, bila je posvećena jednostavnom konceptu:
vampiri su stvarni, Vlada zna za njihovo postojanje i ima supertajnu
policiju koja ih kontrolira. Sadržavala je ispisana svjedočanstva, mutne
fotografije, dijelove šumnih zvučnih zapisa. Ništa što bi uvjerilo nekoga
tko ne zna gledati. Ali Greg Browning je itekako znao gledati; gledao je
kako se neoznačen helikopter spušta usred njegova tihog predgrađa, stajao
postrance dok ljudi odjeveni u crno prolaze kroz njegovu kuću i drže njega
i njegova sina na nišanu. U svom je vrtu vidio djevojku toliko krvavu da
nije mogla biti živa kako odostraga napada nekog čovjeka u zaštitnom
odijelu, a zatim pred njegovim očima čupa grlo njegovu sinu.
Stranica nije posjedovala neoborivi dokaz koji bi uzrokovao da istina
iscuri van, ali Greg je odmah vidio da su blizu.
Itekako blizu.
Gotovo bez razmišljanja otvorio je sinov program za pisanje i počeo
pisati. Istresao je svaki detalj kojeg se mogao sjetiti o onoj noći kad mu se
život promijenio zauvijek, pisao je bijesnom brzinom ignorirajući ženine
pozive i preklinjanja da napusti Mattovu sobu i sve ostavi takvim kakvo
jeste. Trebala mu je gotovo cijela noć. Sunce se već dizalo nad obzorom
kad je posljednji put kliknuo spremi. Drhtavom rukom kopirao je i
zalijepio tekst na obrazac u stranici i zastao kad mu je sinula odvratna,
zakašnjela misao.
Što ako ovo nije stvarno? Što ako je samo stupica?
Slijedio je upute u instant poruci i koristio se proxy serverom da bi
pristupio stranici, ali zapravo nije imao pojma koliko je to sve sigurno. Što
ako je ta internetska stranica samo lukava klopka, stvorena da bi prevarila
ljude koji znaju istinu, tako da sve priznaju i nestanu s lica zemlje? Što ako
upravo crta ogroman znak mete na vlastitu čelu?
Greg je zatvorio pretraživač i ugasio računalo. Dugo je sjedio i samo
zurio u mrtvi zaslon čekajući zvuk sirena u daljini koje znače da dolaze po
njega, sve dok se nije srušio na sinov krevet i usnuo lagan, nemiran san.
Kad se probudio sljedeće jutro, opet je upalio računalo i pokušao izbrisati
povijest pretraživača i možda uništiti i sam stroj.
Tako ćemo završiti, pomislio je. Slučaj zaključen.
No odmah je shvatio da ne može.
Doviknuo je ženi da mu donese doručak i počeo čitati cijelu stranicu,
od početka do kraja. Kad je završio bio je novi čovjek, pun vatre koju prije
nije poznavao i želje da napravi nešto, bilo što u vezi s onime što se događa
njemu i oko njega. Shvatio je da ono što se dogodilo Mattu nije izolirani
incident. Bilo je mnogo svjedočanstava o nestaloj djeci iz svih krajeva
svijeta, djeci koja su nestala iz tihih ulica ili bila izvučena iz kreveta od
ljudi odjevenih u crno. Počeo je provjeravati stranicu svaki sat i nastavio
tako dok mu se brak, posao i život raspadao pred očima.
Kako su dani prolazili, vatra koja je gorjela u njemu polako je
posustajala. Stranica se nije redovito ažurirala, daleko od toga. Incidenti
koji su zaslužili uključenje bili su doista rijetki, po samoj svojoj definiciji.
Greg je desetak puta pročitao svaki post i svaki komentar, tražeći nešto
novo, nešto u što će zariti zube. Njegovo svjedočanstvo o vampirima i
ljudima u crnom gotovo je gorjelo u tvrdom disku sinova računala, ali nije
imao hrabrosti postaviti ga na stranicu. Umjesto toga je gledao, čekao i
nadao se.
Post koji je sve promijenio pojavio se preko noći.
Bio je anoniman, kao i svi, no navodno ga je napisao netko od
preživjelih nakon napada na Lindisfarne, kojeg je navodno izvršio nekakav
kult Sudnjeg dana koji se naziva Božja djeca. Gregu se činilo da se sjeća
kako je nedavno pročitao nešto o tome u novinama. Svjedočanstvo je
počinjalo nizom kratkih paragrafa od kojih je Greg poželio zaplakati.
NAPAD NA OTOK LINDISFARNE NIJE IZVRŠILA
ORGANIZACIJA ZVANA ‘BOŽJA DJECA’, A NE VJERUJEM DA TA
ORGANIZACIJA UOPĆE POSTOJI.
NAPAD NA LINDISFARNE JE IZVRŠILA VELIKA
ORGANIZIRANA SKUPINA VAMPIRA. ZNAM JER SAM BIO
TAMO.
TE NOĆI SAM VIDIO KAKO MI MUČE I UBIJAJU SUSJEDE I
PRIJATELJE. TE NOĆI MI JE NESTALA KĆI. VLASTI SU MI
NEKOLIKO PUTA REKLE DA JE MRTVA. ODBIJAM VJEROVATI U
TO.
 Svjedočanstvo je opisivalo napad na maleni otok s mnogo užasnih
detalja: crvene oči i sjajni očnjaci, krv i bespomoćno vrištanje, neutaživu
želju napadača za nasiljem i smrti. Objasnilo je kako je autor pobjegao s
malim brojem drugih na susjedovu brodu, kako je njegova kći zastala
pored beživotnog tijela najbolje prijateljice i kako je brod otišao bez nje.
Posljednja stvar koju je autor vidio, bila je plava kosa njegove kćeri kako
leprša za njom dok ona trči natrag u unutrašnjost otoka.
Svjedočanstvo je govorilo i o događajima nakon napada. Opisivalo je
kako su autora nekoliko puta nakon događaja posjetili lokalni policajci,
kao i neki muškarci i žene koji se nisu identificirali. Rekli su mu da mu je
kći nestala, vjerojatno je mrtva i upozorili su ga da nikome ne smije reći
što se zapravo dogodilo. Priča o Božjoj djeci je prodana i njemu i ostalim
preživjelim stanovnicima otoka i pomno su im objasnili posljedice
nepodržavanja priče. Nakon što je prošlo mjesec dana rekli su mu da mu se
kći i službeno smatra mrtvom iako tijelo nikada nije pronađeno i da je taj
slučaj sada zatvoren zauvijek.
Za Grega je ovaj post bio nešto poput Svetog grala.
Nigdje se nisu spominjali ljudi u crnom jer ih autor nije vidio. Ali
vidio je vampire, u to Greg nije nimalo sumnjao. Opisi su bili istovjetni
onome što je vidio u svom vrtu i nije mogao vjerovati da bi Vlada
dopustila da se takvi opisi objavljuju na internetu, čak i da se radi o klopci.
Nisu imali razloga za takav rizik.
Odmah je odgovorio na post zahvaljujući autoru na hrabrosti i
iskrenosti, rekavši mu da je njegova ispovijest pravo nadahnuće. Tad je
učinio ono što je trebao čim je pronašao skrivenu internetsku stranicu:
zalijepio je vlastitu priču u predviđeno polje i pritisnuo objavi.
Greg nije mogao znati koliko ljudi ima pristup stranici, ali čini se da
je svatko od njih poslao odgovor na dva posljednja svjedočanstva u roku
od četrdeset i osam sati. Oba svjedočanstva su nudila opise skrivenoga
svijeta čijem je raskrinkavanju posvećena cijela stranica, vampirima i
ljudima u crnom koji ih love, i imali su više detalja nego drugi. Nisu
sadržavali vizualne dokaze, ali riječi su bile i više nego dovoljne. Odsvuda
su dolazile pohvale za hrabrost i posvećenost autora, rađale su se rasprave
o mogućoj sudbini Gregova sina i kćeri čovjeka s Lindsfarnea. Sve u
svemu, dva muškarca koja su pobudila toliku aktivnost na stranici počela
su se dopisivati. Isprva oprezno, u komentarima svojih postova, a zatim
redovitije, putem enkriptiranih instant poruka na sustavu stranice.
 Sad su trebali razgovarati prvi put.
Greg je aktivirao program koji je skinuo s vrlo paranoičnog useneta
koji je također počeo posjećivati. Kad je završio, bio je lijepo ušuškan iza
labirinta provxija i IP preusmjeravača koji bi i najboljem GCHQ
analitičaru zadali glavobolje. Naposljetku je otvorio Skype, onemogućio
video pristup i čekao poziv. Zvučnici računala uskoro su se oglasili. Greg
je pritisnuo zeleni gumb PRIHVATI i gledao kako se veza uspostavlja i
počinju teći sekunde razgovora. Sekundu kasnije obratio mu se i glas.
»Halo?«
Stvaran je, pomislio je Greg s olakšanjem. Postoji.
»Halo«, odgovorio je. »Baš mi je drago što razgovaramo, stari moj.«
»Meni isto«, odgovorio je glas. Bio je topao i prijateljski, s tvrdim
sjeveroistočnim naglaskom. »Da ti iskreno kažem, nisam znao što mogu
očekivati. Čak sam pomislio da će mi netko upasti u kuću čim kliknem na
tvoje korisničko ime.«
Greg se nasmijao. »I ja isto. Još uvijek čekam kad ću čuti
helikoptere.«
Čovjek s druge strane veze nasmijao se od srca.
»Kako ću te zvati?« upitao je Greg. »Meni ne smeta ako koristimo
prava imena, a tebi?«
»Ne još«, odgovorio je drugi čovjek. »Bez uvrede.«
»Nema problema«, odgovorio je Greg. »Kako onda?«
»Zovi me Sjever«, rekao je glas. »A ja ću tebe zvati Jug. Može
tako?«
»Meni odgovara«, rekao je Greg.
»Odlično«, rekao je Sjever. »Ne bih htio biti na vezi dulje od pet
minuta, ako ti ne smeta? Sakrio sam se što sam bolje mogao, ali mislim da
ne bismo trebali izazivati vraga. Hoćemo li prijeći na stvar?«
»Može«, odgovorio je Greg smiješeći se u sinovoj praznoj sobi.
»Žao mi je zbog tvog sina«, rekao je Sjever. »Ne mogu vjerovati da
su spustili helikopter usred tvoje ulice. Nevjerojatno.«
»Hvala ti«, odgovorio je Greg. »I meni je žao zbog tvoje kćeri,
doista. Što se helikoptera tiče, ni ja nisam mogao vjerovati. Mislio sam da
sanjam. Dugo nakon toga sam još uvijek mislio da sanjam. Kad mi se sin
nije vratio, pitao sam sve naše susjede za helikopter. Nitko od njih nije htio
priznati da ga je vidio.«
»Gadovi«, rekao je Sjever.
»Bojali su se«, rekao je Greg. »Baš kako Vlada želi. A što je s
drugima koji su vidjeli isto što i ti?«
»Ista stvar«, odgovorio je Sjever. »Ako ikoga pitam za to, ikoga od
ovih koji su još uvijek tu, kažu mi točno ono što su im murjaci naredili. A
želiš znati što je skroz ludo? Oni vjeruju u to. Kao da su izbrisali sva
sjećanja na ono što se zapravo dogodilo.«
Gregu je to bilo itekako poznato; on i njegova supruga napravili su
istu stvar kad su im vratili Matta. Izbrisali su ljude u crnom, djevojku i
helikopter iz glava i svog do tada dobro uređenog života.
»Znam što želiš reći, stari«, tiho je rekao. »Vjeruj mi.«
Dugo su šutjeli, ali nije bilo nimalo neugodno. Šutjeli su poput ljudi
koji počinju vjerovati da su pronašli srodnu dušu.
»Čudno je to«, rekao je Sjever. »U zadnje vrijeme ne razgovaram
gotovo ni sa kim. Nije mi vrijedno truda kada ne vjerujem ni u šta što
čujem. Policija, Vlada, televizija, novine. Sve je to obično sranje. Ne
tvrdim niti da vjerujem tebi, barem ne još. No čak i da si samo jedan od
onih u crnome koji čeka da me uhiti kad sazna koliko toga znam, opet mi
je drago što imam s kime razgovarati. Znaš na što mislim?«
»Da«, odmah će Greg. »Dio mene će uvijek željeti da nikada nisam
saznao ovo što sada znam. Sve mi se samo sručilo na glavu, a zatim su mi
rekli da šutim i zaboravim na sve. Zbog toga mi je ovo dobro, stari.«
»Ja svaki tjedan idem na kopno«, rekao je Sjever. »Znaš gdje živim
pa ti to nije čudno. Odem u Keswick ili u Alnwick, a ponekad čak do
Berwicka i gledam ljude. Gledam ih kako obavljaju kupovinu, drže se za
ruke, viču na djecu, trče za autobusima i ljubomoran sam. Zavidim im na
stvarima za koje ne znaju, zbog načina kako žive život od danas do sutra
nemajući pojma o opasnostima oko sebe. Nekad poželim da se mogu vratiti
u to kao što si rekao. Ali znam da ne mogu.«
»Ne mogu ni ja«, rekao je Greg. »Tako nam je pao grah. Igramo s
kartama koje su nam podijeljene, je li tako?«
»Tako je«, odgovorio je Sjever. »Nije me briga što mi se još može
dogoditi i to je jednostavno tako. Život mi se završio onog trenutka kad mi
je nestala kći. Ali to ne znači da želim umrijeti, barem ne još. Ono što
želim jest osvetiti se, naći načina da mi plate zbog onoga što su učinili. I
želim upozoriti sve ljude na ono što nam se dogodilo i reći im da oni mogu
biti sljedeći.«
»Kako?« upitao je Greg. »I ja bih to htio, ali kako? Ako samo
počnemo govoriti ljudima, nestat ćemo. Znaš to jednako dobro kao i ja.
Ionako nam nitko neće vjerovati.«
»Znam«, rekao je Sjever. »Trebamo nekoga glasnijeg od nas, nekoga
tko se neće dati lako ušutkati.«
»I trebat će nam dokazi«, rekao je Greg razmišljajući o blijedim
licima susjeda, o ustrašenom policajcu koji mu je rekao da mu ne može
pomoći glede Mattova nestanka, da je od najviše instance dobio naređenje
da se ostavi toga. »Ako nađemo dokaze, možda bismo mogli pronaći
nekog novinara koji može napraviti nešto. Mislim, to bi bila najveća priča
na svijetu. Ako uspijemo nekoga uvjeriti da je objavi.«
»Kakve bismo dokaze mogli naći?« upitao je Sjever. »Ja nemam
ništa osim onoga što sam vidio. Imaš li ti?«
»Ne«, odgovorio je Greg. »Ništa.«
Opet su zašutjeli, još dulje nego maločas i tišinu je prekinuo zvuk
Gregova mobitela. Uzeo ga je sa stola i vidio da su počeli razgovarati prije
četiri minute.
»Prekinut ću«, rekao je. Čuo je tugu u vlastitu glasu; znao je da će
nakon prekida veze opet biti sam. »Ali moramo ubrzo opet razgovarati.
Moramo smisliti što ćemo napraviti.«
»Slažem se«, rekao je Sjever. »Bit ćemo u kontaktu, drago mi je što
smo razgovarali.«
»Meni isto, stari«, rekao je Greg. Kliknuo je na crveni gumb za
prekid poziva, a ruka mu je lagano drhtala dok je isključivao računalo.
Napravio je prvi korak. Sada više nema povratka.
14
DJEVOJČICE PROTIV DJEČAKA

ZRAČNA BAZA EDWARDS:

ODJELJAK JEZERA BROOM NEVADA, SAD, JUČER

Konobarica je pred Larissu stavila pileću salatu dovoljno veliku za

peteročlanu obitelj. Prenula ju je iz misli i vratila pod fluorescentnu
rasvjetu zalogajnice Kod Sama. Zahvalila joj je i počela jesti.
Misli su joj, kao što to često biva, poletjele prema Jamieju. Veselila
se što će ga nazvati kad joj vremenska razlika dopusti. U Velikoj Britaniji
je sada bila ponoć i nije ga željela probuditi. Posljednji put su razgovarali
prije tri dana i činilo se da je sve u redu. Pitala je za Kate i Matta, za
njegovu mamu, za Frankensteina i Odjel koji mu je bio u krvi, a Jamie joj
je odgovarao svojim uobičajenim entuzijazmom prenoseći joj vijesti o
Projektu Lazarus, o Kateinoj bolnoj odluci da se pridruži EIPS-u i
neprekinutom trudu da se Crna svjetlost vrati u prijašnje stanje. Rekao joj
je da mu nedostaje, a ona mu je uzvratila, odmah i iskreno.
Ali u sredini razgovora nastala je praznina, činilo se da su oboje
svjesni njezina postojanja, ali nijedno je nije spomenulo. Larissa je znala
da je ona uzrok, da je to zbog onog istog pitanja koje ju je mučilo još otkad
je stigla u Nevadu, a nikada nije skupila hrabrosti reći svome dečku išta o
tome.
Nije rekla niti bilo kome drugom.
Progutala je zalogaj i zalila ga pivom od korijena sasafrasa, tamnom
tekućinom jakog mirisa koja je predstavljala još jedno malo zadovoljstvo
koje pruža NS9.
»Jesi li još uvijek s nama, Larissa?« Glas je bio nježan i podrugljiv,
morala se nasmijati. Kara, jedna od pilotkinja helikoptera u eskadrili NS9
začuđeno ju je gledala; jasno zelene oči veselo su joj sjale na tamnome licu
uokvirenom vranom crnom kosom.
»Oprostite«, rekla je smijući se. »Samo sam se pitala imam li ikakve
šanse pronaći zanimljivije društvo za večerom.«
Kara je prasnula u smijeh dok su se Danny i Kelly, oboje operativci
na prvoj godini službe pri NS9, pravili da ih je jako uvrijedila. Kelly,
visoka, krupna djevojka iz Tennesseeja koja je odrasla na obalama
Mississippija, preneraženo je lupila šakom o stol. Danny, visoki, pričljivi
sin roditelja iz Virginije čiji su pothvati pod okriljem CIA-e još uvijek
pokriveni velom najstrože tajnosti, uvrijeđeno je ustao od stola, toliko ga je
Larissa zgadila svojom primjedbom.
Aaron, blijedi, tihi Izraelac, po zanimanju obavještajni analitičar koji
izgleda poput knjižničara, no i dalje odbija govoriti o onome što je radio u
Mossadu prije dolaska u Nevadu, je zgrabio Dannyja za ramena i vratio ga
na stolac smijući se cijelo vrijeme. Larissa je gledala ovu predstavu i
osjetila utješnu toplinu kako joj se širi srcem.
Njezina prekomanda u NS9 bila je misija izgrađivanja mostova, dio
nove pogodbe koju su sklopili svi svjetski Odjeli za nadnaravno nakon
Valerijeva napada na Odjel 19 i otmice Henryja Sewarda, a značio je da će
udružiti sva sredstva i znanja. Naredili su joj da provede dva mjeseca u
Nevadi, a tijekom tog vremena je trebala odabrati šestoro američkih
operativaca koji će im pomoći popuniti rupe nakon Valerijeva napada.
Nekoliko operativaca je poslano u različite Odjele po cijelom svijetu s
istim zadatkom. Kad izvrše zadatak i vrate se kući, Crna svjetlost će postati
prvi međunarodni Odjel na svijetu, osposobljen muškarcima i ženama svih
rasa i nacionalnosti.
Larissa je krajičkom oka primijetila kako Tim Albertsson gleda u
nju. Tim je bio druga osoba koju je upoznala nakon dolaska u zapadnu
pustinju i tehnički joj je bio izravno nadređen tijekom boravka u Nevadi
iako joj nikada nije dao do znanja da je smatra nižeg ranga od sebe, i sve
svoje zahtjeve je izgovarao kao prijedloge, a ne naredbe. Ovaj specijalni
operativac je bio jako omiljen u NS9: pristojan, pričljiv, nevjerojatno
šarmantan.
I naravno, očigledno mu se Larissa veoma sviđala.
Larissa sama po sebi nikada nije bila arogantna osoba, ali ovaj put je
bila sigurna da je dobro procijenila situaciju. Većinom se osjećala
polaskanom iako ju je to malčice i uznemiravalo. Tim Albertsson ima
dvadeset i pet godina i iako ona ima dvadeset, skoro dvadeset i jednu, još
uvijek je izgledala kao da ima sedamnaest.
Zahvaljujući Greyu, tako će uvijek biti, pomislila je. Zaglavila sam u
sedamnaestoj dok svi oko mene stare. Briljantno.
Bez obzira na to, Tim joj se sviđao. Bio je otvoren, pozitivan i
darežljiv, i nije mogla ne flertati s njim, samo malo. Doista ga nije
ohrabrivala da išta pokuša, barem ne svjesno. Bila je zaljubljena u Jamieja
i nikada ga ne bi povrijedila. Ali on je bio daleko i nije mogla ne uživati u
činjenici da se Timu sviđa baš ona.
Činjenica da provode mnogo vremena zajedno nikako joj nije
pomagala. Tim ju je zamolio da mu pomogne obučiti novu skupinu novaka
NS9 što je očigledno jedno od područja odgovornosti koje dolaze s
njegovim tajanstvenim položajem. Već su više od tjedan dana radili sa
sitnom skupinom nervoznih, gorljivih muškaraca i žena i danas je Tim
odlučio da će im pokazati u što su se zapravo upustili.
***
Devet nervoznih lica zurilo je u Tima i Lanssu.
Novaci su stajali u vrsti na jednom kraju prostora za obuku u NS9,
okrugle prostorije koja je poslužila kao model za Igralište u Petlji. Osam
dana su prolazili obuku pod Timovim budnim okom dok je Larissa gledala
kroz špijunsko staklo iz galerije dajući prijedloge i komplimente kad je
smatrala da treba. Novaci su trčali, borili se, trčali, borili se. Povlačili su
se beskrajnim blještavilom White Sandsa mukotrpnih četrdeset i osam sati,
prisiljeni otrpjeti tjeskobu nedostatka sna, suočeni s izazovima
improvizacije i planiranja dok im tijela i umovi vape za odmorom.
Neprestance su vježbali korištenje svoga novog oruđa: pneumatskog
bacača T-Bone, strojnica Heckler i Koch MP7, jurišne puške HK416,
Glocka 17, ultraljubičaste granate i puške. Učili su ih strategiju i taktiku,
urbanu i ruralnu pacifikaciju, korištenje i održavanje vozila, borbu prsa u
prsa bez obzira na svu obuku koju su prošli ranije i drugdje. Svi su bili
puni masnica i krvarili po tamnoplavom podu prostorije u kojoj se nalaze.
Nijedan nije odustao.
Larissa je taj dan prvi put stala pred njih i slušala kako je Tim
predstavlja novacima.
»Larissa Kinley je poručnica Odjela 19, dame i gospodo. Vampirica
je. Ako netko ima problema s tim, neka digne ruku i odmah će saznati
koliko sam voljan trpjeti neukost svojih novaka. Ima li koga?«
Nitko nije podignuo ruku, no Larissa je osjetila kako se devet pari
očiju spušta na nju. Znala je da je to djelomično zbog spominjanja Odjela
1g. Crna svjetlost je prvotni Odjel za borbu protiv nadnaravnog i ostali
Odjeli u svijetu su prema njemu još uvijek osjećali strahopoštovanje, ali
većinom ipak zbog riječi 'vampir'. Znala je da im je ona prvi dodir s tom
vrstom i znatiželjno su čekali da vide za što je sve sposobna. Vidjela im je
po licima da se neki boje. Nije uživala u tome iako joj je bilo drago; zbog
njih samih. Jedina racionalna reakcija na vampire je strah, barem prema
Larissinu mišljenju.
»Dobro«, rekao je Tim. »Larissa je ljubazno ponudila pomoć pri
današnjoj borbenoj obuci. Ne sviđaju mi se vaši izgledi, to ću vam iskreno
reći, no možda me jedno ili dvoje iznenadi. Larissa ?«
»Hvala«, rekla je i zakoračila naprijed. »Pripremite T-Boneove.«
Novaci su se međusobno gledali. Odjenuli su uniforme za obuku, ali
nisu imali oružje. Prema rasporedu su trebali imati obuku bez oružja.
»Ovo je dio obuke bez oružja, Larissa«, rekao je Tim. »Nesmrtonosni
dio.«
»Ne brini«, rekla mu je uz letimičan pogled. »Reci im da uzmu
oružje. Bit će sve u redu.«
Tim je slegnuo ramenima i uputio joj pogled 'nadam se da znaš što
radiš'. Zatim se vratio novacima koji su nesigurno gledali jedni u druge.
»Čuli ste operativku«, povikao je. »Oružje i oprema, trčećim
korakom! Pokret!«
Novaci su se rastrčali prema drugom kraju prostorije i počeli se
opremati pojasevima i oružjem. Larissa je primijetila da im treba dugo; taj
proces im još nije postao automatski. Napokon su ponovno stali u vrstu i
nelagodno držali T-Boneove u rukama.
»Ovo je moja prva lekcija za vas«, rekla je Larissa krećući se niz
vrstu. »Nikad, ali nikad ne dolazite u fizičku blizinu vampira ako u ruci
nemate nikakvo oružje. T-Boneovi, puške, zrake, granate: ispucajte ih sve
prije nego što se odlučite na borbu golim rukama. Jeste li shvatili ?«
Novaci su kimnuli. »U redu«, rekla je uputivši im ohrabrujući osmjeh.
»Pokušajte me upucati.«
Novaci su se opet nesigurno gledali. »Kome govorite?« upitala je
jedna novakinja s dna vrste nakon što je vjerojatno prikupila svu svoju
hrabrost.
»Svima vama«, odgovorila je Larissa. Zatim je napela mišić koji je
među svima prisutnima imala samo ona. Očnjaci su joj skliznuli niz desni i
oči zasjale grimiznim vrtlozima. Novaci su se kao jedan povukli unatrag i
vidno uplašeni pogledali Tima. Specijalni operativac je samo slegnuo
ramenima pokušavajući ne pokazati emocije. Bio je zabrinut jer ovo ni po
čemu nije nalikovalo na uobičajeno obuku, no nešto mu je govorilo da se
ne treba brinuti. Novaci su nervozno podigli T-Boneove i uperili ih u
Larissu.
»Hajde«, režala je i otvorili su vatru.
Devet kolaca je vrisnulo zrakom. Larissa je skočila s tla prebrzo za
ljudsko oko i napravila piruetu unatrag pretvorivši se u crnu mrlju s dvije
jasno crvene trake. Kad je jurnula prema zidu, pružila je ruke i uhvatila
svih devet žica T-Boneova; povukla ih je naprijed i iščupala oružje iz ruku
novaka srušivši tako neke od njih na pod. Larissa se prestala vrtjeti i
lebdjela je u zraku iznad njihovih glava, gledala ih je crvenim očima i s
izrazom razočaranja.
»Puške«, vikala je. »Zrake! Hajde više, pobogu!«
Novaci su udvostručili svoj trud izvlačeći jurišne puške i zrake,
pucajući u zatvorenom prostoru uz zaglušujući odjek. Larissa se ponovno
pokrenula elegantno prelijećući prostorijom mnogo sporije nego što inače
može i izbjegavajući svaki napad novaka. Ništa joj se nije ni približilo, ni
metak ni UV zraka. Plesala je zrakom sve dok puške i pištolji nisu ostali
bez metaka, a zrake bez naboja.
Naposljetku je novakinja koja joj se usudila obratiti posegnula za
ultraljubičastom granatom i bacila je na Larissu. Ona se samo prevrnula u
zraku, lupnula kuglu i poslala je na pod, a zatim jurnula za njom. Zgazila
ju je trenutak prije nego što je stigla eksplodirati; samo se raspuknula uz
zujanje i nekoliko iskrica.
»Onda«, zarežala je. »Nemate više oružja. Tko će prvi?«
Krupni novak se taktovima probio naprijed. Izgledao je jako
zadovoljno; očigledno je u ovom vidu borbe bio mnogo bolji. Zapucketao
je zglobovima i krenuo na Larissu lagano plešući na petama, s rukama
ležerno spuštenim uz bokove. Kad je gotovo bio u njezinu dometu, fintirao
ju je oštro na lijevu, a zatim odozgo udario s desne strane. Udarac je bio
bliži no što je Larissa očekivala, ali ipak daleko od pogotka. Kliznula je
lijevo, presavinula se u struku te posegnula za novakovim zglobom. Izraz
zadovoljstva nestao mu je s lica kad mu je Larissa zavrnula zglob i stisnula
prste. Osjetila je kako kosti pucaju. Novak je problijedio, zabacio glavu
unatrag i vrisnuo prema stropu.
 Podigla ga je u zrak jednom rukom savinuvši mu zglob tik uz leđa i
zatim ga bacila na pod sekundu prije nego što mu je slomila ruku. Jako je
udario o pod stenjući od boli. Ostali novaci su je užasnuto gledali. Tim je
priželjkivao baš ovo; da njegova kolegica vampirica širom otvori vrata i
pokaže novacima što ih čeka u njihovom stvarnom novom svijetu. Ali
Larissa je duboko u sebi znala da im nije pokazala baš sve jer nije željela
da se obeshrabre.
»Na koljena«, rekla je. Te riječi su zvučale čudno u njezinim ustima.
Frazu je čula od Tima. Ali imala je željeni učinak. Novaci su se odmah
obrušili na tlo, čak i onaj koji ju je pokušao udariti. Sjeo je i masirao
natekli zglob.
»Ja nisam normalna«, rekli je smiješeći im se. »Prošla sam vojničku
obuku i svaki dan koristim svoje moći. Brža sam i snažnija od većine
vampira koje ćete imati prilike vidjeti. Većina njih će biti brza i divlja, ali
neće se znati boriti, iskoristiti okruženje ili odbiti vaše oružje. Slušajte
Tima, slušajte svoje instruktore i pazite jedni na druge kad iziđete na teren
i sve će biti u redu. Je li jasno?«
Sramežljivi osmijesi su se pojavili na licima novaka, a neki su se čak
usudili i kimnuti.
»Super«, rekla je Larissa. »Dođite poslije u kafić. Ja častim prvom
rundom. Otpust.«
Osmijesi su se premetnuti u smijeh. Kad su novaci počeli živo
razgovarati, Larissa je prišla Timu Albertssonu.
»Kakva sam bila?« upitala ga je.
»Zastrašujuće dobra«, odgovorio je Tim uz osmijeh. »To još dugo
neće zaboraviti, kunem ti se.«
***
»Britanci su opaki«, rekao je Aaron držeći još uvijek Dannyja za
ramena. »Zar to nisi znao?«
»Jesam«, odgovorio je Danny i nasmijao se Larissi. »Čovječe, vidio
sam joj očnjake. Vjeruj mi, znam kakva je.«
Svi su se opet počeli smijati i Larissa im se veselo pridružila.
Obrušila se na svoju salatu i zadovoljno slušala kako se Kara žali na
nenadanu propast svoje veze s mornaričkim pilotom Bobbyjem, baš kad je
počela vjerovati da bi stvari među njima mogle postati ozbiljne.
 »Kako ti uspijevaš, Larissa?« upitala je. »Znam da ste ti i Jamie
obično na istome mjestu, ali ipak ... sigurno vam nije lako.«
»Ponekad je teško«, odgovorila je Larissa iskreno odloživši nož i
vilicu. »Iskreno rečeno bilo je situacija kad se sve činilo nemogućim. Kad
su se stvari ozbiljno pogoršale prije nekoliko mjeseci, prije napada na
Petlju, kad se sve to događalo s Valentinom i Frankensteinom, nisam
vjerovala da će naša veza preživjeti. Zaista nisam. Čudno je to, upoznali
smo se tek prije šest mjeseci i nemamo nikakvu zajedničku povijest koja bi
nas natjerala da se još više potrudimo kad stvari krenu nizbrdo. Ali izvukli
smo se. I ako postoji kraj svega ovoga, ako taj dan ikada dođe, mislim da
će sve biti kako treba. Zašto? Zato što čisto sumnjam da se ijedan par na
svijetu zajedno provukao kroz toliko sranja kao nas dvoje.«
»Meni je to baš odlično«, rekla je Kara uz širok osmijeh. Larissa je
krajičkom oka primijetila da se Tim Albertsson ne smije. »Znaš li koliko si
sretna što si pronašla nekoga tko se bavi istom stvari kao i mi? Nekoga
kome nikada nećeš morati lagati o svom životu?«
»Znam«, rekla je Larissa. »Zaista znam. Prve dvije godine nakon
pretvorbe sam provela u stalnim lažima i pretvaranjima samo da bih ostala
živa. Ne želim se vratiti tome.«
»Zar se ne brineš zbog njega?« upitao je Tim. »Lijepo je to što ne
morate lagati jedno drugome i vidim koliko je to super, ali naličje medalje
je to što znaš u kolikoj je opasnosti svaki put kad napusti Petlju. Zar ti to
nije teško?«
»Naravno da je«, odgovorila je Larissa okrenuvši se specijalnom
operativcu. »Znam da svaki njegov izlazak na teren može značiti da smo se
upravo vidjeli posljednji put. Ali on se zna čuvati. Već je preživio situacije
u kojima mu nitko nije davao ni najmanju šansu i oboje smo znali u što se
upuštamo kad smo prihvatili ovaj posao. Sve se svodi na ovo; ako se može
vratiti, vratit će se.«
Tim je kimnuo i nije dalje komentirao tu temu.
»Kako god«, rekla ja Kara. »Larissa, reci mi što je s Dominiqueom
Saint-Jacquesom? Upoznala si ga, je li tako? Vidjela sam njegovu sliku u
izvještaju pariške misije i mislim da bi mi baš on pomogao da prebolim
Bobbyja.«
»Ja sam upoznao Dominiquea«, rekao je Tim smijući se. »Surađivali
smo u Somaliji prije nekoliko godina. Stani u red.«
 »Što hoćeš reći«, upitala je Kara. »Predobar je za mene?«
»Jesam li ja to rekao?« upitao je Tim smijući se još više. »To si ti
rekla. Samo sam ti rekao da staneš u red. On je jako popularan mladić.«
Larissa je odlutala dok su se Tim i Kara prepirali oko čovjeka
udaljenog deset tisuća kilometara. S druge strane stola, Kelly, Danny i
Aaron su se skupili i tiho razgovarali, ali Larissinom supersluhu ništa nije
moglo promaknuti. Čula je šaputanje kao što većina ljudi čuje vikanje.
Čula je Aarona kako kaže: »Da znam, rekao bih vam. Ali ne znam. Nitko
ne zna tko je on.«
»Kakav je to trač?« upitala je Larissa zanemarujući raspravu o
Karinoj privlačnosti i naginjući se prema njima. »Nitko ne zna tko je on?«
»Muškarac u ćeliji«, rekao je Aaron blago iznenađen jer je smatrao
da Larissa treba znati za njega. »Onaj kojeg nitko ne smije vidjeti. Nisi
čula za njega?«
»Čini se da nisam«, rekla je Larissa. »Tko je on?«
»Ne znamo« , rekao je Danny naglašavajući svaku riječ kao da se
obraća djetetu, a zatim joj se nasmijao. »U tome je bit.«
»Jebi se«, rekla mu je Larissa smijući se. »O čemu se radi?«
»Nitko ne zna ni to«, odgovorila je Kelly. »Prije mjesec dana smo
imali opću uzbunu zbog neovlaštenog ulaska, a zatim ju je netko poništio
za deset sekundi. Ništa nisu objavili, nikoga nisu prozvali, i onda ...«
»... onda je moj odjel izdao memorandum«, rekao je Aaron, »u
kojem je cijelom bloku ćelija zabranjen pristup i prilazak bez izravnog
dopuštenja generala Allena i smatra se kažnjivim. Proširila se priča da se
neki muškarac nalazi u jednoj od ćelija, ali nitko ne zna tko je on ili ima li
uopće ikoga tamo i onda ...«
»To je čudno«, rekao je Danny. »Baš čudno.«
Larissa je razmislila. »Radi se o običnoj ćeliji, zar ne? Ne onoj za
nadnaravno?«
»Obična ćelija«, rekao je Aaron. »Standardna betonska kutija.«
»To je čudno«, rekla je Larissa. »Koje su teorije?«
»Ja sam čuo da je to Allenov brat«, rekla je Kelly. »Netko u
blagovaonici je rekao da se kompromitirao nečim i da ga je Allen strpao u
ćeliju dok se stvari ne smire.«
 »Zašto bi vlastitog brata strpao u ćeliju?« pitao se. »Kakva šteta bi
nastala da mu je dodijelio sobu?«
»Tko zna«, rekao je Danny. »Možda je neki ljudski doušnik, a
direktor ne želi da mi znamo za njega.«
»Zašto ne bi želio da znamo?« upitala je Kelly.
Aaron je pogledao Larissu koja je kimnula. »Zato što čak i ovakva
mjesta imaju neprijateljske oči i uši«, tiho će Larissa. »Vjerujte mi, znam iz
iskustva.«
Četvorka je neko vrijeme sjedila u tišini razmišljajući o
implikacijama Larissinih riječi. Izdaje unutar Crne svjetlosti posijale su
strašnu tjeskobu u druge Odjele širom svijeta. Sama spoznaja da uza sve
opasnosti kojima se stalno izlažu još imaju i izdajice u vlastitim redovima
bio je jako uznemirujuća za sve operativce i nisu mogli dugo razmišljati o
tome.
»Baš ti hvala, Larissa«, rekao je Danny odgurujući napola pojedeni
hamburger od sebe. »Upravo sam izgubio apetit.«
»Nije to tako loše«, rekla je Kelly značajno gledajući trbuh svoga
prijatelja. »Ionako će ti uskoro zatrebati veća uniforma.«
»Koja si ti ...«
Dannyjeva šarolika uvreda izgubila se u salvama smijeha preostalog
društva za stolom. Tim i Kara su se odmah prestali bockati i željeli su čuti
u čemu je vic. Dok ih je Aaron upućivao u priču, Larissa se smješkala i
gledala svoje prijatelje. No, u primozgu joj se u dalje vrtjela priča o
nepoznatom muškarcu u ćeliji i pitala se kako bi mogla doznati tko je on.
51 DAN DO
NULTOG SATA
15
JEDAN OD NAS

Jamie je hodao pored Jacka Williamsa dok je Posebna skupina

Nultog sata slijedila Jacoba Scotta niz hodnik razine B.
»Znaš li što se događa?« upitao je.
Jack je odmahnuo glavom. »Znam koliko i ti. Jacob nam nešto želi
reći i mislim da nitko ne zna što.«
»Radi li se o Drakuli?«
»Ne bili rekao«, odgovorio je Jack. »Mislim da je nešto drugo.«
Dvojica operativaca su tiho hodala neko vrijeme prije nego što je
Jamie ponovno progovorio. »Kako si ti danas prošao?«
»U redu«, rekao je Jack. »Pogodio sam prvu dvojicu na popisu.
Pokušao sam i trećega, no bio je prebrz pa smo odustali. A ti?«
»Samo jednoga«, rekao je Jamie.
»Jesu li ti novaci izdržali?«
»Recimo«, odgovorio je Jamie. »Ellison će biti super, to znam već
sad. Hladnokrvna je kao špricer. Morton se malčice izbezumio da ti
iskreno kažem. Mislim da ga je suočavanje s vampirom uplašilo više nego
što je očekivao. Ali s obzirom na to da bi još uvijek trebali biti na obuci,
bili su dobri. A tvoji?«
»Bolje nego što sam očekivao«, rekao je Jack. »Nisu paničarili, nisu
se sledili, radili su što im se kaže. Jesi li čuo za Angelu?«
»Došao sam i otišao ravno u krevet«, odgovorio je Jamie. »Što je
napravila?«
»Rekla je Holmwoodu da želi novu ekipu«, smijao se Jack. »Oboje
njezinih su u ambulanti, a ona se odmah želi vratiti na teren. Cal joj je
morao izdati direktnu zapovijed da ode leći.«
Jamie se smijao. Nije ga moglo iznenaditi ništa o Angeli Darcy,
prekrasnoj, ubojitoj bivšoj špijunki. Vidio ju je kako radi u Parizu nakon
što se dobrovoljno javila da mu pomogne spasiti Frankensteina i
istovremeno je bio i prestrašen i zadivljen. Samo je još Larissa bila tako
nemarno i elegantno smrtonosna, no ona je vampirica. To što je Angela
bila ljubazna i očijukala jednako koliko je bila opasna samo je pridodavalo
još privlačnosti. Polovica muškaraca u Petlji bila je zaljubljena u nju.
»Uopće se ne čudim«, odgovorio je.
»Ni ja«, rekao je Jack. »Zadivljen sam što je Cal imao dovoljno
muda da je odbije.«
Jack se nasmijao i Jamie mu se pridružio uživajući u
neopterećujućem prijateljstvu koje je procvalo odmah nakon što su se
upoznali. Borili su se zajedno mnogo puta otkad je Jamie stigao u Petlju, a
i Jack je bio jedan od operativaca koji su se dobrovoljno javili za parišku
misiju. Jamie je bio oduševljen što on želi ići, bio je odličan operativac i
vođa, kao i prijatelj.
Skupina je zastala na kraju hodnika čekajući dizalo, a zatim su se
utrpali u metalnu kutiju i popeli na razinu A. Jacob Scott vodio ih je niz
središnji hodnik i zaustavio se ispred prostorija koje su pripadale
prijelaznom direktoru. Pokucao je na vrata i čekao. Nakon minute su se
otvorila i Cal Holmwood ih je pogledao još krmeljavim očima.
»Što se događa?« upitao je. »Jacobe, što je ovo?«
»Moram vam nešto pokazati, gospodine«, odgovorio je pukovnik
Scott. »Molim vas, smijemo li ući?«
Holmwoodovo lice je istog trena poprimilo odsjaj iznerviranosti.
»Mora li to baš odmah, Jacobe? Ne može čekati jutro?«
»Ne, gospodine«, odgovorio je Scott. »Bojim se da ne može.«
Prijelazni direktor je uzdahnuo. »Dobro. Hajde, ulazite svi.« Širom
je otvorio vrata svojih prostorija. Jacob Scott je ušao unutra i ostatak
Posebne skupine ga je slijedio. Kad je posljednji ušao unutra, Holmwood
je zatvorio vrata i zahtijevao da mu se kaže koji se vrag događa.
»Bit će lakše ako vam pokažem, gospodine«, rekao je Jacob.
»Možete li podignuti snimke nadzornih kamera iz Broadmoora na zaslon,
gospodine?«
»Zašto?« upitao je Holmwood. »Još uvijek su pod analizom.
Nemamo još ni preliminarni izvještaj.«
»Kao što rekoh, gospodine«, rekao je pukovnik Scott, »bit će mi
lakše ako vam pokažem.«
Holmwood je pogledao ostale ljude koji su šutke stajali u njegovoj
sobi. »Paule«, rekao je gledajući bojnika Turnera. »Znaš li o čemu se
radi?«
»Ne, gospodine«, odgovorio je časnik za sigurnost. »Ovo je
Jacobova predstava.«
Jamie je pogledao Jacka raskolačivši oči.
Čovječe. Ovo mora da je ozbiljno.
Holmwood je kratko razmislio, a zatim uzdahnuo. »Dobro«, rekao je.
»Podignut ću snimku. Hoćeš li mi barem reći što tražim?«
»Ako prikažete dvorište u trenutku proboja iz bolnice, gospodine«,
odgovorio je Scott, »reći ću vam čim vidim.«
Holmwood je zastenjao i srušio se na stolac za velikim drvenim
pisaćim stolom. Probudio je svoju konzolu i utipkao niz komandi. Veliki
zaslon se upalio na suprotnom zidu i operativci su se namjestili tako da svi
mogu vidjeti. Holmwood je navigirao kroz mrežu Crne svjetlosti i izvukao
spis po imenu VANI_DVORIŠTE iz mape koja je sadržavala stotine
gigabajta snimljenih zapisa o bijegu iz Broadmoora. Kliknuo je dva puta i
crno-bijeli zapis je ispunio zaslon.
Kamera je bila postavljena na stražnjem dijelu stražarske kule, ravno
iznad ulaznog luka; gledala je preko dvorišta do ulaza u glavnu bolničku
zgradu. Kad se snimka počela vrtjeti, jedan Range Rover je stajao na
sredini prilaza, vozačeva vrata su bila otvorena i neki čovjek je stajao
pored njih. Nešto dalje od automobila, ispred samog bolničkog ulaza,
ležala je neka prilika u bijeloj bolničkoj spavaćici. Odjednom je skočila i
neki članovi publike su užasnuto uzdahnuli. Pacijent je jurnuo preko
dvorišta i skočio na poklopac automobila, razbijajući i grabeći po
vjetrobranskom staklu koje je uspio razbiti i gurnuti jednu tuku unutra.
Zatim je automobil ubrzao unatrag prošavši izvan dometa kamere.
»Tko je bio u automobilu?« upitao je Brennan tiho i uznemireno.
»Benjamin Dawson«, odgovorio je Paul Turner ne skidajući pogled
sa snimke. »I Charles Walsh. Obojica stanovnici Crowthornea, sela ispod
Broadmoora. Obojica pokojni.«
Jamie nije rekao ništa. Oči su mu bile zalijepljene za grozne prizore
na zaslonu. Snimka nije imala zvuk, a to ju je činilo još gorom. Užas je
djelovao nestvarno bez vrisaka koji bi u stvarnom životu bili neizostavni.
Dvorište je nekoliko trenutaka bilo mirno, sve dok još jedna prilika nije
doskočila odnekud iznad dometa kamere. Obrušila se na tlo i jedna noga
joj se odmah slomila, a zatim se odvukla u smjeru automobila. Nekoliko
sekundi kasnije se još jedan pacijent pojavio na zaslonu, a za njim još
jedan, pa još jedan. Nekoliko njih je potrčalo prema vratnicama dok su
ostali samo stajali u dvorištu, kao da ne znaju što bi napravili.
Zatim su se bolnička vrata naglo otvorila lomeći se i rušeći po
popločanom putu dvorišta. Ogroman čovjek u bijeloj spavaćici pojavio se
na vratima, svjetlećih očiju. Na crno-bijeloj snimci su izgledale blještavo
bijelo. Polako je krenuo naprijed, zaustavio se, a zatim zabacio glavu i tiho
vrisnuo u noć. Dvorište je odjednom zazujalo od pokreta, ispunjeno
novopretvorenim pacijentima bolnice u Broadmooru. Isprva deseci, a zatim
stotine. Skakali su, trčali i gurali jedni druge, gomila vampira koja uživa u
novootkrivenoj slobodi. Počeli su trčati dvorištem, nestajati izvan dometa
kamere i bježati u noć.
»Zaustavi sliku«, povikao je Jacob Scott. »Tu!«
Jamie je pogledao australskog pukovnika. Oči su mu bile fiksirane na
zaslon, a lice blijedo i ispijeno. Cal Holmwood je pritisnuo neku tipku na
svojoj konzoli i snimka se prestala kretati. Premotavao je unatrag dok mu
Jacob nije rekao da stane, a zatim opet pritisnuo nešto. Slika se izoštrila do
te mjere da je izgledala kao fotografija.
»Što to gledamo?« upitao je.
Jacob Scott se polako podignuo na noge i prišao zaslonu. Ispružio je
drhtavu ruku i uperio prst u čovjeka koji je mirno hodao dvorištem.
»On«, rekao je Jacob Scott. »Htio sam da vidite njega.«
»Tko je to?« upitao je Jamie.
»To je jedan od nas«, odgovorio je pukovnik. »To je Albert Harker.«
16
ŠTO JE TAJNO, TAJNO JE

DVADESET MINUTA KASNIJE

»Ne mogu vjerovati«, rekao je Cal Holmwood. »Poznavao sam

Davida Harkera. Ne mogu vjerovati da bi to napravio vlastitom sinu.«
»Ali jest, gospodine«, tiho i nesigurno će Jacob Scott. »Bio sam
tamo. Vidio sam.«
Jamieja je polako obuzimao užas dok je slušao dugu, tužnu priču o
Albertu Harkeru. Pukovnik Scott ju je ispričao sa svim potankostima, bez
ikakvog izostavljanja, dopuštajući drugima da shvate kakva je zloba
vrebala u redovima obitelji Harker, kako su otac i brat zatvorili Alberta u
Broadmoor pod lažnim imenom da tamo prebiva u tajnosti sve dok ne
umre.
Kako su mogli, pomislio je Jamie bespomoćno pokušavajući shvatiti
taj užas. Kako bi itko mogao napraviti takvo nešto?
»Ne poznajem te ljude«, rekao je Jamie. »Nisu više operativci, je li
tako?«
»Obojica su mrtva«, odgovorio je Holmwood. »David je umro prije
više od deset godina, a Robert, pa, evo sad će dvije godine?«
Paul Turner je kimnuo. »Nekih šest mjeseci nakon što je izgubio
sinove.«
Jamie je odmah pred sobom vidio brončanu plaketu u ružičnjaku na
rubu Petlje. »Braća Harker koja su poginula kad je prva Mina pala«,
polako je rekao. »John i George. Oni su bili Robertovi sinovi?«
»Davidovi unuci«, dodao je Holmwood. »I Albertovi nećaci iako
sumnjam da su ikada čuli za njega. Ne bih rekao da je njihov otac prečesto
spominjao brata.«
»Ali vi ste znali da Albert postoji«, navaljivao je Jamie. »Poznavali
ste Davida Harkera i morali ste znati da ima dvojicu sinova. Zar se nikada
niste pitali?«
»Znali smo da je Albert ... drugačiji«, rekao je Holmwood. »Mislim,
svi ostali su znali. Nije to bila tajna. Izbio je skandal kad nas je odbio i
znali smo da je David bijesan zbog toga. Ali nisam imao pojma o ostatku
priče.«
»Nitko nije znao, gospodine«, rekao je Jacob Scott. »David i Robert
su znali, i ja. To je to.«
»Kako si ti znao?« upitao je Paul Turner. »Zašto si uopće bio tamo,
Jacobe? Očigledno se radilo o obiteljskoj stvari.«
»Robert me zamolio da pođem s njima«, odgovorio je Scott. »Rekao
mi je da njegov tata traži njega i nekoga u koga ima povjerenja. Imao je
povjerenja u mene. Pa sam pošao.«
»Ne razumijem zašto je David uopće htio da pođe itko osim
Roberta«, primijetio je Holmwood.
»I ja sam razmišljao o tome, gospodine«, rekao je Scott gledajući u
pod. »Mnogo sam razmišljao o tome svih ovih godina. Zaključio sam da
David nije vjerovao samome sebi ako samo Robert bude tamo. Bojao se da
će otići predaleko.«
Implikacija pukovnikovih riječi visjela je nad glavama svih prisutnih.
Isuse, pomislio je Jamie. Isuse Kriste.
»Želite reći da ...«, započeo je Jack Williams, no prekinuo ga je
prijelazni direktor.
»Mislim da svi razumijemo što Jacob želi reći, Jack«, rekao je
Holmwood. »Prije nego što razapnemo na križ jednog odanog člana ovog
Odjela, želio bih vas podsjetiti da nam Jacob govori ono što misli, a ne ono
što zasigurno zna. Je li vam to svima jasno?«
»Točno«, rekao je Scott. »Pitali ste me što mislim. Ne znam što se
događalo u Davidovoj glavi.«
»Ali rado si ga poslušao«, rekao je Paul Turner ledenim glasom.
»Rado si pomogao prijatelju strpati brata u mentalnu bolnicu do kraja
života bez ikakvoga razloga?«
»Nisam bio sretan zbog toga«, povikao je Jacob Scott. »Ni tada ni
sada! A nije bio ni Robert, ni David. Srce im se slomilo kad su vidjeli
kakav je postao, koliko ih je mrzio, koliko ih je želio povrijediti. Ali
zanemarili su svoje osjećaje i napravili ono što se mora, zbog svih nas. Za
dobrobit Odjela.«
»Za dobrobit Odjela«, polako će Paul Turner. »Tako se tješiš,
Jacobe?«
»Idi k vragu, Paule«, promrsio je Scott. »Da me nisi osuđivao, ne
nakon svega što obojica znamo da si napravio. Misliš da se ne sjećam
Srbije? Ili Belfasta?«
»Dosta je«, viknuo je Cal Holmwood lupivši šakom o stol. »Jacobe,
zašto nam ovo govoriš tek sada? Zašto nam nisi rekao jučer ujutro na
sastanku Posebne skupine?«
Scott je kratko pogledao prijelaznog direktora u oči, a zatim spustio
glavu.
»Ja znam zašto«, rekao je Paul Turner. »Želiš li im ti reći, Jacobe, ili
ću ja?«
Scott je prostrijelio časnika za sigurnost pogledom punim otrova. »Ti
im reci«, rekao je. »Vidim da jedva čekaš.«
»Dobro«, odgovorio je Turner. »Prije sat vremena smo odaslali
raspored za EIPS razgovorom i Jacob je treći na tom popisu. Do sada već
svi operativci znaju neka od pitanja koja se pojavljuju. Jedno od njih je
postoje li ikakvi incidenti prilikom kojih je ispitanik mogao kompromitirati
sigurnost Odjela, namjerno ili ne.«
»Znao si da ćeš pasti«, rekao je Holmwood gledajući u pukovnika
Scotta, »pa si odlučio prije toga sve priznati. Je li tako?«
Jacob je gledao u prijelaznog direktora s tjeskobom jasno ispisanom
na licu, i kimnuo. »Nisam mislio da je bitno«, promuklo je rekao. »Sve do
jučer. Nije se ticalo Crne svjetlosti, Cal. Ticalo se obitelji.«
»Bilo je prijezira vrijedno«, rekao je Jack Williams.
»Sklon sam složiti se s tobom«, dodao je Holmwood. »Ali bez obzira
na to što mi mislili o odluci Davida Harkera, činjenica jest da nam je
ostavio mnogo posla. Prvo, želim da se skupi ekipa za terensku izvidnicu i
pronađe novinara s kojim je Harker razgovarao 2002. Možda je u
opasnosti. Andrews, skupi ekipu i dovedite ga.«
»Da, gospodine«, odgovorila je Amy Andrews.
»U redu«, rekao je Holmwood. »Drugo, želim da ekipa krene na
teren i pronađe Alberta Harkera. U idealnim uvjetima bih htio da ga
dovedete tu u pritvor, ali ako je to nemoguće, onda se standardni postupci
primjenjuju na njega kao i na svakog drugog vampira.«
»Dopustite meni«, rekao je Jacob Scott. Glas mu je bio čvrst i
odlučan, kao i lice. »Mogu ga dovesti kući, gospodine. Znam da mogu.«
»Nema šanse, Jacobe«, odgovorio je Holmwood. »Od sada si u
svojim prostorijama i suspendiran si s dužnosti pri Posebnoj skupini
Nultog sata. Čekat ćeš istragu Jedinice za sigurnost. Razumiješ li što sam ti
rekao?«
Scott je raskolačio oči kao da ne vjeruje što je čuo i činilo se da je na
rubu suza. »Da, gospodine«, potvrdio je.
»Odlično«, rekao je Holmwood. »Jack, želim da se ti pobrineš za
Alberta. Od sad je njegov pronalazak prvi prioritet Jedinice na nadzor. Kad
ga nađu, stavi ga na vrh svog popisa meta i to pod lažnim imenom. Jasno?«
»Da, gospodine«, rekao je Jack Williams. »Hvala vam, gospodine.«
»U redu«, rekao je Holmwood. »Ostali, nastavite kao i uvijek.
Siguran sam da vam ne trebam napominjati kako nijedna riječ o ovome ne
smije napustiti ovaj ured? Ako igdje čujem da itko spominje Alberta
Harkera, kunem vam se Bogom da ću vas sve izvesti pred vojni sud bez
obzira na posljedice. Molim vas recite da vam je jasno?«
»Da, gospodine«, jednoglasno će operativci.
»Dobro«, rekao je Holmwood uz dubok uzdah. »Kad se dogodi nešto
ovakvo, sjetim se zašto nikada nisam želio ovaj prokleti posao. Poručniče
Carpenter, moram razgovarati s vama. Ostali, tornjajte se van. Otpust.«
Jamie je zastenjao u sebi. Jack Williams ga je začuđeno pogledao i
ustao; blago je zamahnuo glavom prema vratima. Jack je pokazao palcem
prema vratima i kratko kimnuo. Bilo je jasno što želi reći.
Čekat ću te ispred.
Jack je izišao i prijelazni direktor je ostao sam s Jamiejem.
»Što se dogodilo jučer, poručniče?« upitao je Holmwood naslanjajući
se u stolcu.
»Gospodine, nisam stigao napisati izvještaj ...«
»Ne seri, Jamie«, prekinuo ga je prijelazni direktor. »Samo mi reci
što se dogodilo.«
Jamie je duboko udahnuo. »Prekinuo sam operaciju prije vremena,
gospodine. Nisam smatrao da je ostanak na terenu siguran za moju ekipu.«
»Nikad nije sigurno«, rekao je Holmwood. »Po čemu se jučer
razlikovalo od inače?«
 »Jedan od novih članova moje ekipe je loše reagirao na svoj prvi
susret s vampirom. Sledio se i zamalo nastradao. Nismo imali identifikacije
za ijednu drugu metu, samo toplotne točke na zaslonu. Tako sam donio
odluku da se vratimo u Petlju.«
»Bez ovlaštenja?«
»Da, gospodine«, rekao je Jamie. »Žao mi je, gospodine.«
Cal Holmwood je protrljao sljepoočnice i na trenutak zatvorio oči.
»Tvoj novak«, naposljetku je rekao, »kako se zove?«
»Morton, gospodine. John Morton.«
»Morton«, ponovio je direktor i uzdahnuo još jednom. »Nisu svi
stvoreni za posao operativca, Jamie. Ono što su radili prije nego što su
došli ovamo ne jamči ništa.«
»To i želim reći, gospodine«, rekao je Jamie nastojeći zadržati
smiren i ujednačen ton. »Nipošto ne bih rekao da je on izgubljen slučaj. Ali
ne mislim da je spreman za izlazak na teren.«
»Vratit će se na obuku čim završi ova kriza«, rekao je Holmwood.
»Zajedno sa svim ostalim novacima. Kad se vrati, reći ću Terryju da ga
drži pod prismotrom, ali do tada ne znam što još želiš da učinim.«
»Želim da ga premjestite na popis neaktivnih, gospodine«, rekao je
Jamie.
»Ne dolazi u obzir«, odmah će Holmwood. »Trebaju nam svi ljudi
koje možemo dobiti. To znaš.«
»Gospodine, ako mi ...«
»Poručniče Carpenter«, prekinuo ga je Holmwood uz umoran izraz
lica. »Razumijete li što se upravo događa? S čime smo suočeni?«
»Da, gospodine«, rekao je Jamie. »Naravno da razumijem. Samo
mislim da ...«
»Još uvijek trebamo uloviti dvije stotine odbjeglih iz Broadmoora,
Jamie. Sam si vidio za što su sve sposobni. Obični vampiri su svakog trena
sve hrabriji, Drakula jača, a nemamo pojma gdje je, kao što ne znamo niti
je li Henry Seward još uvijek živ. Zbog toga se nadam da razumiješ zašto
ne mogu ovlastiti sposobnog čovjeka na sjedenje u bazi i vrtenje prokletim
palčevima.«
Jamie je pokušao posljednji put. »Razumijem, gospodine. Ako ga ne
želite proglasiti neaktivnim, onda mi barem dopustite da ga pošaljem na
psihološku procjenu. To bi moglo biti dovoljno, gospodine.«
»Dobro«, rekao je Holmwood. »Učini što moraš. Ali kad sljedeći put
iziđeš, on ide s tobom.«
»Da, gospodine«, rekao je Jamie kroz stisnute zube. »Hvala vam,
gospodine.«
***
Jamie je zatvorio vrata prostorija prijelaznog direktora i vidio Jacka
Williamsa kako ga čeka naslonjen na suprotni zid, blago zabrinut.
»Sve u redu?« upitao je Jack.
»Dobro je«, odgovorio je Jamie uz usiljen osmijeh. »Zvao me zbog
Mortona, ništa ozbiljno.«
»Jesi li siguran?«
»Jesam«, rekao je Jamie i krenuo niz hodnik. »Ne brini, stvarno.
Posebice sada. Zamisli Jacoba! Nevjerojatno!«
Jack je raskolačio oči i pogledao prijatelja. »Koje sranje«, rekao je.
»Ne bih rekao da se ovo ikada dogodilo.«
»Da pretvore potomka«, upitao je Jamie. Jack se pridružio Odjelu
tijekom mirnijih vremena i prošao je kroz trinaestomjesečnu obuku koju su
svi operativci morali proći. Zbog toga je njegovo poznavanje povijesti
Crne svjetlosti bilo mnogo opsežnije od Jamiejevog.
»Poprilično sam siguran«, rekao je Jack. »Nijedan aktivni potomak
nikad nije bio pretvoren, u to sam posve siguran. Mnogi su umrli, ali
nijedan nije bio pretvoren.«
Mnogi su umrli, pomislio je Jamie i sam potomak osnivača. Hvala ti
puno što si me podsjetio, Jack.
»To je velika stvar«, rekao je. »Holmwood je tebe poslao po Alberta.
To je velika stvar.«
»Valjda«, odgovorio je Jack. »Ne bi trebalo biti ništa drugačije. On
je samo bjegunac kao bilo tko drugi. Samo ne smijem pričati o tome.«
»Ali ipak«, bio je uporan Jamie. »Od svih ljudi u sobi, Cal je izabrao
tebe da se pobrineš za to. Trebaš biti ponosan, stari, stvarno trebaš.«
Jack se nasmiješio. »Pa zadovoljan sam«, rekao je. »To vjerojatno
znači da smo nešto u proteklih nekoliko mjeseci napravili kako treba.«
 Jamie, koji je točno znao koliko svi članovi Odjela cijene Jacka,
odbio je udostojiti Jackov komentar riječima; samo je nagnuo glavu i
podigao obrve.
»Da, u redu«, rekao je Jack sa širokim osmijehom na licu. »Moja
ekipa i ja smo supercool nindže koji uništavaju vampire i Holmwood bi bio
lud da je odabrao ikoga drugoga. Bolje?«
»Bolje«, rekao je Jamie uzvrativši osmijeh prijatelju. Nastavili su
hodati dok nisu stigli do dizala na kraju hodnika razine 0. Jack je pritisnuo
gumb i čekali su dizalo u prijatnoj tišini.
»Ne viđamo se često, Jack«, odjednom će Jamie. »Ne čudim se s
obzirom na sve što se događa oko nas, ali ipak je šteta.
»Da«, rekao je Jack. Dizalo je stiglo i dvojica operativaca su ušla
unutra. »Osjećam se kao da u zadnje vrijeme ne viđam nikoga osim
članove ekipe. Teško je.«
»Znam«, rekao je Jamie. »Vratim se s operacije i samo želim
spavati.«
»Nedostaje li ti Larissa?« upitao je Jack.
»Naravno«, odgovorio je Jamie. »Ali čak i kad je bila ovdje, bilo mi
je sve teže pronaći vremena da se vidimo. A sad je na drugoj strani svijeta.
Jasno mi je zašto je tamo i drago mi je jer mi se čini da se zabavlja. Ali da,
nedostaje mi.«
»Ali trebala bi se uskoro vratiti, zar ne?« upitao je Jack. »A u
međuvremenu se nas dvojica moramo družiti. Dogovorimo se. Doručak,
ručak, bilo što. Možda sutra?«
Jamie je kimnuo. »Definitivno. Sutra.«
Dizalo je usporilo i otvorilo svoja vrata na razini B. Jamie je poželio
kratko zagrliti Jacka, ali ipak nije. »Vidimo se kasnije«, rekao je i krenuo u
svoju sobu.
»Vidimo se, Jamie«, doviknuo je Jack dok su se zatvarala vrata
dizala.
Dok su se članovi Posebne skupine Nultog sata uputili prema
dizalima koja će ih odvesti natrag u sobe, Paul Turner je krenuo u
suprotnom smjeru.
Spavao je kad je Jacob Scott zakucao na njegova vrata, ali sada je bio
itekako budan. Tužna, obeshrabrujuća priča o Albertu Harkeru mu je
otjerala sav umor. Turneru je inače bilo teško spavati, pogotovo otkad je
izgubio sina. Nekada je iskorištavao svaki slobodan trenutak da se odveze
kući i prespava noć uz Caroline, a sada nije napuštao Petlju osim po
službenoj dužnosti. Previše je stvari zahtijevalo njegovu pozornost,
pogotovo ako se želi pobrinuti da više nijedan roditelj ne propati kao on
zbog Shauna.
Caroline se nosila što je bolje mogla, s obzirom na katastrofalni
dvostruki gubitak koji je pretrpjela u toj groznoj noći, i polako se vraćala
na staro. Rođena Sewardica pretrpjela je previše, ali gubitak brata i sina u
istoj noći ipak je bio prevelika kušnja. Paul je znao da se nijedno od njih
zapravo ne nosi sa Shaunovom smrću. Tuga je još uvijek bila presvježa,
prevelika. Ali ujedinio ih je osjećaj dužnosti koji im je pomagao da
prebrode svaki novi dan.
Imao je mnogo posla. Žalovanje će čekati.
Paul Turner je volio svoju suprugu više i snažnije nego što bi to
ijedan operativac u Petlji ikada pretpostavio, a tako je volio i sina. Gubitak
Shauna zijevao je poput provalije u srži njegova bića i stalno je prijetio da
će ga povući u sebe. Pokretala ga je samo njegova nevjerojatna snaga volje
i tjerala ga da stavlja jedno stopalo ispred drugoga i kreće se, kao što to
sada čini.
Časnik za sigurnost je prošao kroz bučne prostorije Jedinice za
sigurnost i kombinacijom brojeva otvorio vrata EIPS-a. Netko je, kao i
uvijek, sjedio za recepcijom, i Turner je kimnuo operativcu. Ovaj se na to
uspravio i uzvratio pozdrav. Prošao je kroz maleni recepcijski prostor i
otvorio vrata dnevnog boravka namjeravajući provesti tihe sate prije
početka dana uz ispijanje kave i čitanje izvještaja prethodnoga dana. Jako
se iznenadio kad je pronašao Kate Randall kako leži na kauču. Spustila je
spis koji je čitala i nasmiješila se bojniku. Turner je osjetio nešto očinsko
kako mu se meškolji u grudima, uspavano ledenim snom otkad je Shaun
umro.
»Niste mogli spavati?« upitala je.
»Zapravo jesam«, odgovorio je. »Probudio me Jacob Scott.«
Kate se smrknula. »Zašto?«
Turner je razmislio o implikacijama njezina pitanja. Ako joj kaže da
je povjerljivo, zna da se ne bi bunila. Priroda Crne svjetlosti je bila takva
da jedan operativac uvijek zna više nego drugi. Ali nije joj želio lagati.
Znao je točno čemu se izložila kad se dobrovoljno javila za EIPS, i znao je
zašto je to učinila: jer joj je bilo stalo do njegova sina i željela mu je odati
počast. Otvorio je usta da joj odgovori, no shvatio je da time krši temeljno
pravilo Crne svjetlosti, a koje bi njemu kao časniku za sigurnost trebalo
biti svetinja. Htio joj je reći što se upravo dogodilo u Holmwoodovim
prostorijama, prilikom povjerljivog sastanka Nultog sata, najviše razine
povjerljivosti u Odjelu.
»Mi ne lažemo jedno drugome, Kate«, rekao je. »Jesam li u pravu?«
»Jeste«, odmah je odgovorila. »U pravu ste.«
»Dobro. Sjećaš li se govora prijelaznog direktora Holmwooda nakon
napada na Petlju?«
»Naravno.«
»Sjećaš li se da je rekao kako će osnovati posebnu skupinu za
strategiju praćenja Drakulinog uspona?«
»Posebna skupina Nultog sata«, rekla je Kate.
Turner je trepnuo, no zatim se lagano nasmiješio. »Trebao sam znati
da već znaš«, rekao je. »Smijem li pretpostaviti da ti je poručnik Carpenter
rekao?«
Kate je odjednom izgledala zabrinuto.
»U redu je«, brzo će Turner. »Neću ga disciplinirati zbog nečega što
sam upravo mislio sam napraviti. Jamie ti je rekao, zar ne?«
»Jest«, rekla je Kate. »Prije Valerijevog napada, kad je sve krenulo
po zlu, obećali smo si da nema više tajni. Pa nam je rekao.«
»Nama?«
»Mattu, Larissi i meni.«
Paul Turner se nasmiješio još jače. Dobro je znao kako Jamie
Carpenter smatra da ga on mrzi, da je nepošten prema njemu i da ga
izdvaja, a bojnik mu je dopuštao da ostane u tom uvjerenju. Istina je bila
daleko od toga. Nije bilo mnogo operativaca u cijelom Odjelu koje je
Turner cijenio toliko kao najmlađeg Carpentera, mladića čija ga je
tvrdoglavost, temperament i potpuna odanost prijateljima bolno podsjećala
na mlađu verziju njega samoga. Naravno da je Jamie rekao prijateljima za
Posebnu skupinu. Znao je točno kako je dječak razmišljao.
Saznao je nešto što je smatrao da i njegovi prijatelji trebaju znati.
Smatrao je da će biti sigurniji ako znaju. Zato im je rekao. Jednostavno
zato.
»Zato me je Jacob probudio«, rekao je Turner. »On je član Posebne
skupine, barem je bio do prije deset minuta. Želio nam je nešto pokazati.«
»Što to?«
»Snimku bijega iz Broadmoora. Ispalo je da je Albert Harker, jedan
od doista malobrojnih potomaka osnivača koji su nas odbili, bio tamo
zatvoren gotovo deset godina. Sad luta svijetom, vampir kao svi pacijenti
bolnice.«
»Isuse«, rekla je Kate. »To je užasno.«
Turner je kimnuo. »Poznavao sam Albertovog brata Roberta. I
obožavao sam njegova oca. Kad sam ja stigao, David je bio operativac
kakvim su svi željeli postati uključujući i mene. A prema onome što Jacob
kaže, David je zatvorio Alberta u Broadmoor dok je Robert samo stajao i
gledao.«
»Zašto?« upitala je Kate. »Što je napravio?«
Turner je slegnuo ramenima. »Dao intervju nekom novinaru, pričao o
Odjelu. Čini se da se ljutio na brata, na oca ili na obojicu. Ne znam. Takvu
povredu sigurnosti bi jedan časnik za sigurnost sredio u roku od deset
minuta i to tijekom svog prvog radnog dana. Ali Albertov otac je očito sve
smatrao jako ozbiljnim.«
Koračao je sobom i sjeo u stolac pored malog pisaćeg stola trljajući
lice rukama. Osjećao se ispražnjeno kao da ništa više nema.
»Hvala Vam što ste mi rekli«, rekla je Kate.
»Nema na čemu«, odgovorio je Turner i počeo se smijati, tiho i bez
imalo humora. Kate je to najviše nalikovalo na jecaje.
»Idite i naspavajte se, gospodine«, rekla je. »Imamo vremena. Prvi
intervju je tek za pet sati.«
»To je druga stvar o kojoj sam htio porazgovarati s tobom«, rekao je
Turner spustivši ruke s lica i pogledavši Kate. »Vidjela si raspored, zar
ne?«
»Jesam«, odgovorila je.
»Hoćeš li se snaći?«
»Bit ću sasvim dobro«, odgovorila je. »Dogodilo bi se prije ili
kasnije. Čudno je što su oba isti dan, ali bit će mi drago kad ih se riješim,
da vam iskreno kažem.«
»Dobro«, rekao je Turner. »I nećeš ih morati obavljati sama. Bit ću
tu.«
»Znam«, rekla je Kate. »Vidimo se onda u sedam i trideset, u redu?
Nakon što se naspavate.«
Turner se nasmijao. »To zbilja nije potrebno.«
Kate je odložila svoj spis i ustala s kauča. Prišla je vratima i širom ih
otvorila uz veliki osmijeh na licu.
»Inzistiram, gospodine«, rekla je.
17
STARI DUGOVI

JUČER

Albert Harker je koračao ulicama Clerkenwella diveći se moći koju

je mogao osjetiti kako kola njegovim tijelom. Svakih desetak koraka bi se
vinuo u zrak i lebdio nad polomljenim asfaltom uživajući u neopisivom
osjećaju neovisnosti od zemljine površine.
Ulice oko njega bile su prazne. Sunce će izići za manje od devedeset
minuta i muškarci i žene koji su uživali u kafićima i restoranima su odavno
otišli tražeći noćne autobuse i taksije, blaženi u svom neznanju da među
njima hoda čudovište. Neće još dugo ostati tako nedužni, ako sve bude išlo
onako kako je Harker zamislio. Neće mu zahvaliti na onome što planira,
toliko je već znao, ali vjerovao je da će s vremenom shvatiti da on samo
misli na njihovo dobro.
Upozorenje zlata vrijedi, pomislio je otvarajući vratnicu koja je
vodila prema ulaznim vratima Johnnyja Supernove. Prošlo je skoro deset
godina otkad je posljednji put bio ovdje, svoje posljednje večeri na slobodi.
Tijekom boravka u Broadmooru pokušavali su ga uvjeriti da su stvari koje
on zna samo tlapnja, uobrazilja, a kada je odbio pokazati i najmanju
sklonost da im povjeruje ili surađuje s njima, pokušali su mu izbiti sve to iz
glave svim raspoloživim sredstvima. Pokušali su hipnozom, kognitivnom
terapijom, elektrošokovima stalno pokušavajući izbrisati njegova sjećanja.
No uhvatio se za njih čvrsto kao što utopljenik grabi pojas za spašavanje.
Imao je samo svoja sjećanja i znao je da su stvarna, bez obzira na to koliko
puta mu rekli suprotno.
Zgrada pred njim bila je mračna i tiha. Harker je pogledao prozore na
prvom katu i vidio samo prazne kvadrate stakla, bez zavjesa ili roleta.
Vinuo se u zrak još uvijek se čudeći kako je to lako, kako je sasvim
prirodno, i dosegnuo prozore stana.
Soba iza njih je bila prazna. Pokućstvo, knjige i gramofonske ploče
oko kojih je onoga dana bojažljivo hodao su nestale, zidovi i podovi bili su
sasvim goli i debeli sloj prašine je pokrivao svaku površinu. Harker je
dopustio gravitaciji da ga privuče i lagano se spustio na tlo, sav
izbezumljen. Pomislio je da Supernova možda više ne živi na istoj adresi.
Taj novinar je uvijek bio nestalan i nepredvidljiv. Harker se razočarao jer
se nadao da će mu prvi dio potrage proći glatko. Nakon što se pobrinuo da
nema nikakvih svjedoka, zamahnuo je nogom snažnom poput zračnog
pistona i odvalio ulazna vrata sa šarki. Slomila su se i pala u mračni hodnik
razbivši se u tisuću komada po pohabanom tepihu. Ušao je unutra i
pogledao oko sebe.
Hodnik je bio čist i gotovo prazan. Na polici pored vrata, kao što je
obično slučaj u kućama koje se dijele, stajala je velika hrpa neotvorene
pošte. Harker ju je prelistao i odmah pronašao ono što traži: tri debele
koverte kremaste boje, obilježene logom CHESHEY, CLARKE, ABEL
& WATT i adresirane na Izvršitelj oporuke gospodina J. Bathursta.
Albert Harker se uspaničario. Bojao se da će mu trebati vremena da
nađe svog starog znanca, ali nije ni pomislio da Johnny Supernova više
nije među živima. Novinar je bio pijun njegovih planova, svega što je
namjeravao postići, svega dobra koje je namjeravao podariti svijetu.
Smiri se, rekao je samome sebi. Smiri se. Stan mu je prazan, što
znaci da su sve njegove stvari nekamo odnesene. Ima rodbinu. Netko će
znati.
Otvorio je prvo pismo i ovlaš pročitao sadržaj. Osmijeh olakšanja mu
je ozario lice dok je čitao ime na dnu papira, a zatim adresu na vrhu.
Pročitao ga je još jednom, a zatim strpao u džep kaputa koji je ukrao kad je
razbio izlog jedne krojačnice u Liverpool Streetu. Krenuo je u rano
londonsko jutro.
***
Tom Clarke je parkirao automobil ispred kuće koju će otplaćivati
sljedećih dvadeset godina svoga života, ugasio motor BMW-a i duboko
uzdahnuo.
Imao je grozan dan i samo je želio ležati u kadi dok Bonnie sprema
djecu na spavanje, a zatim otvoriti bocu vina. Tajnica ga je nazvala jer je
bolesna i nije došla na posao. Znao je da se ne smije ljutiti zbog toga jer je
Janet inače bila jako vrijedna i savjesna, a posao je obavljala bez greške.
No danas je imao jedan od tih dana: dvije konferencije s klijentima prije
ručka i nakon toga sastanak s partnerima, a on je bio bolno nepripremljen
za sve troje bez Janetine pomoći. Znao je da ona nije kriva, no ipak joj je
zamjerio.
 Izišao je iz automobila, zaključao ga i krenuo prema vratima. Kuća je
bila Bonnien dom iz snova: velika, sa četiri spavaće sobe, u jednoj od
najboljih ulica u Hampsteadu. Kupili su je one godine kad je postao
punopravni partner. I tad im je bila previše, no preživljavali su dokle god
velike tvrtke kupuju male i trebaju pomoć odvjetnika. Ali nije bilo lako i
on je sada doživljavao kuću na potpuno suprotan način od Bonnie. Vidio ju
je kao mlinski kamen oko svoga vrata.
Okrenuo je ključ u ključanici i otvorio vrata. Odmah je čuo ono što je
postalo pjesma njegova života. James i Alec viču jedan drugome u glas, a
Bonnie se pravi da ih pokušava ušutkati.
Spustio je aktovku na stol u širokom hodniku i krenuo u dnevni
boravak. Kaos mu je već bio poznat: DVD crtić živih boja treštao je s
televizije dok su se James i Alec hrvali na gustom tepihu uspijevajući
izbjeći posvuda razbacane igračke. Bonnie je sjedila u svom omiljenom
naslonjaču i gledala ih s takvim bezumnim ponosom da je Tom poželio
povratiti. Taman ih je htio pozdraviti kad se začulo zvono na vratima.
Krenuo je natrag u hodnik, sretan što će mu nešto odvratiti pozornost. Već
je vidio obrise kroz zamagljeno staklo na vratima. Okrenuo je rukohvat i
otvorio zaključivši da je razgovor sa nekim Jehovinim svjedokom ili
dobrotvornim radnikom ugodniji od dnevne sobe i njegove obitelji.
Vrata su se jedva otvorila kad se nečija šaka zaletjela kroz procjep i
zabila se u Tomov nos. Čulo se lomljenje kosti, krv je poletjela na sve
strane, a Tom je zateturao unatrag. Agonija mu je prošla kroz čelo, noge su
mu se zaplele i pao je na pod držeći se za lice dok mu je grimiz tekao među
prstima.
»Tome«, viknula je Bonnie. »Jesi li dobro?«
Tomovo grlo se grčilo dok se borio za dah, a tamna prilika je tiho
ušla u njegovu kuću i zaključala vrata za sobom. Pokušao se usredotočiti i
dobro pogledati osobu koja mu je upala u kuću, ali oči su mu bile pune krvi
i suza. Prilika je prošla pored njega i ne pogledavši ga. Tom ga je pokušao
zgrabiti za gležanj, no ovaj ga je samo odgurnuo i nestao u dnevnoj sobi.
Sekundu poslije je započelo vrištanje.
Buka je na Toma djelovala kao vjedro hladne vode, odmah mu je
razbistrila glavu i galvanizirala udove. Prevrnuo se na trbuh i prisilio se da
se prvo pridigne na koljena, a zatim na drhtave noge i krene u dnevni
boravak. Uteturao je unutra i vidio prizor iz svoje najgore noćne more:
Bonnie je ležala na podu i vrištala iz svega glasa, a muškarac je uz
odvratan osmijeh za vratove držao dvojicu dječaka iznad nje. Lica su im se
izobličila od straha i Tom je vidio da se James pomokrio u gaće; tamna
mrlja na njegovoj pidžami sezala je sve do koljena.
»Nemoj ih ozlijediti«, vikao je Tom dok mu je glas pucao i gušio se
u krvi koja mu je tekla u grlo. »Molim te. Imamo novaca. Nakita. Nemoj ih
ozlijediti, molim te.«
»Gospodin Clarke«, upitao je muškarac čiji je glas zvučao
artikulirano i mirno. »Thomas Clarke?«
»Da«, odgovorio je Tom zureći u stranca. Nosio je skupi kaput preko
odijela koje nije bilo ništa gore od onih kakva su se nosila u njegovu uredu.
Kosa mu se prorijedila i koža mu je bila blijeda, no oči su mu plesale
odvratno i žučljivo.
»Nas dvojica moramo porazgovarati o poslu«, rekao je stranac.
»Privatnom poslu. Pretpostavljam da ovako raskošna kuća ima podrum?«
»Imamo podrum«, rekao je Tom drhtavim glasom. Bonnie je
manijakalnim očima zurila u dječake koje je ovaj još uvijek držao za
vratove. James i Alec su ga gledali sa strašnim povjerenjem u očima,
bezuvjetno uvjereni da će njihov tata srediti sve.
»Postoji li dolje telefon?« upitao je stranac. »Ili ikakvo drugo
sredstvo za komunikaciju? Nemojte mi lagati.«
»Ne«, rekao je Tom. »Samo vino i naš sef. Imamo novaca ...«
»Ne zanima me vaše bogatstvo, gospodine Clarke«, prekinuo ga je
stranac. »Došao sam zbog višeg cilja od puke krađe. Ako mi se opet
usprotivite, natjerat ću vas da odaberete kojeg od ovih lijepih dječaka ću
prvoga ubiti. Možda ćete tada početi slušati.«
Bonnie je zavrištala od straha, a dječaci su se počeli lamatati i otimati
u strančevim rukama. Nije ga bilo nimalo briga za reakciju koju su izazvale
njegove riječi.
»U redu«, rekao je Tom raširivši ruke u gesti potpune predaje. »Što
god kažete. Samo mi recite što hoćete.«
»Podrum«, ponovio je stranac. »Može li se zaključati?«
»Može«, odgovorio je Tom.
»Izvana ili iznutra?«
»Izvana.«
 »Odlično. Gdje su vrata?«
»Gospodine Clarke«, rekao je stranac. »Želim da odete i otvorite
vrata. Zatim ćemo lijepo, tiho i mirno zaključati vašu obitelj u podrum.
Onda ćemo nas dvojica porazgovarati. Je li jasno?«
»Jest«, odgovorio je Tom. »Jasno je.« Srce mu je lupalo, a želudac se
prevrtao, no pomisao da svoju suprugu i dječake može odvesti u podrum i
malo ih udaljiti od stranca mu je zapalila iskricu nade.
Možda će se izvući, pomislio je. Čak i ako ja ne uspijem.
»Dobro«, rekao je stranac. »Prije nego što krenemo, želio bih da vi i
vaša supruga ispraznite džepove, u slučaju da imate mobitel koji ste mi
zaboravili spomenuti. Odmah, molim vas.«
Tom je odmah izvadio mobilni telefon iz unutarnjeg džepa svojeg
sakoa i bacio ga na kožni krem kauč. Iz džepova hlača izvadio je novčanik
i karticu za ulaz u ured, bacio ih pored telefona nadajući se da će jedan
jedini preostali predmet ostati skriven tkaninom odijela.
»Hvala vam«, rekao je stranac i okrenuo se Bonnie. »Gospođo
Clarke ?«
Tom je gledao svoju uplakanu suprugu kako prazni džepove traperica
i vadi mobitel i žvakaće gume.
»Dobro«, rekao je stranac. »Vodite nas, gospodine Clarke. I u ime
vaše obitelji, molim vas da ne činite gluposti.«
Tom je kimnuo i polako krenuo iz dnevnog boravka uputivši
sinovima posljednji očajnički pogled. Vrata podruma bila su na dnu
hodnika, tik uz kuhinju, drvena sa zasunom. Tom je povukao zasun,
otvorio vrata i ukočeno stao pored njih. Trenutak kasnije Bonnie je izišla iz
dnevnog boravka i krenula prema njemu izgledajući kao žena zatočena u
noćnu moru, a ne zna se probuditi. Nesigurno je krenula niz prvih nekoliko
stuba, a zatim stala i čekala dječake. Stranac ih je odnio niz hodnik kao da
uopće nemaju težinu i spustio ih ispred oca.
»Dečki, idite s mamom«, jedva će Tom. »Idite.«
James i Alec su potrčali kroz vrata i bacili se mami u zagrljaj.
Gotovo je pala, no uspjela se zadržati. Njih troje je jecalo, grlilo se i
nerazgovjetno šaputalo.
»Zatvorite vrata, gospodine Clarke«, rekao je stranac. »Ako ste mi
rekli istinu, vaša obitelj je na sigurnome.«
 Tom je polako zatvorio vrata. Posljednje što je vidio bila su lica
njegove obitelji kako ga preklinjući gledaju iz tame.
***
»Smijem li sjesti?« upitao je stranac. Tom ga je odveo natrag u
dnevni boravak čim je vratio zasun na podrumska vrata i sjeo je na kauč jer
mu je stranac tako naredio.
»Naravno«, polako je rekao.
»Hvala vam«, rekao je stranac smjestivši se u naslonjač u kojem je
Bonnie provodila većinu svojih večeri. Tom se nadao kako će je tako opet
vidjeti. No dok je gledao strančevo blijedo, nasmijano lice, bojao se da mu
izgledi nisu baš dobri.
»A sada«, rekao je stranac nemarno prekriživši noge, »jako me
zanima, gospodine Clarke, smrt jednog čovjeka koji se za javnost zvao
Johnny Supernova. Posebice me zanimaju okolnosti njegove smrti i
oporuka koju je ostavio, ako jest. Biste li mi rekli sve što znate o tome?«
Tom je blijedo zurio u stranca. Zbog toga mu je provalio u kuću? Ne
zbog novaca, nakita niti informacija koje su čak bile vrijedne, o naftnim
dionicama ili offshore depozitima novca? Nego da se raspita o Johnnyju
Supernovi?«
»Predozirao se heroinom«, odgovorio je. »Umro je u stanu u
Clerkenwellu. Nije ostavio oporuku.«
»Kakva šteta«, rekao je stranac tužno odmahujući glavom. »Iako ne
mogu reći da se čudim. A obitelj? Je li itko ostao iza njega?«
»Ima sestru«, odgovorio je Tom. »Nije željela imati nikakvog posla s
njim. Posljednje što je napisao, barem prema njegovu računalu, bilo je o
njoj i to ne baš laskavo. Navodno mu je odbila posuditi novce kratko prije
njegove smrti.«
»A njegove stvari? Ono što je posjedovao?«
»Sve je u pohrani«, odgovorio je Tom. »Sljedeći mjesec se prodaju
radi podmirenja njegovih dugova na kreditnim karticama i nekolicine
neriješenih plaćanja unaprijed. Imao je samo jedan poseban zahtjev o
kojem me obavijestio njegov stari prijatelj.«
»Kakav zahtjev?« upitao je stranca odjednom sav zainteresiran.
»Jedna kuverta«, odgovorio je Tom, »i vrpca s nekim intervjuom,
transkript i spis sa bilješkama.«
 »Jeste li ili pročitali?«
»Jesam.«
»O čemu se radilo?«
»Samo gluposti«, rekao je Tom. »Djetinjarije o vampirima i tajnim
organizacijama.«
»Tko je dao intervju?«
»Ne sjećam se«, odgovorio je Tom.
»Je li Harker?« upitao je stranac. »Albert Harker?«
Tom je zurio dok mu se sjećanje polako vraćalo u život. »Kako ste
znali?« polako je upitao.
Stranac se nasmiješio. »To je jedini intervju koji sam dao u životu,
gospodine Clarke. Čovjek to zapamti.«
»Bože mili«, rekao je Tom raskolačivši oči. »O Bože ...«
Oči Alberta Harkera su procvale odurnom grimiznom bojom i skočio
je sa sjedala nepojmljivom brzinom. Zgrabio je Clarkea za vrat, prekinuo
njegov govor i podignuo uzvrpoljenog odvjetnika kao £ da uopće nema
težinu.
»Komu je ostavio kovertu?« upitao je vampir privukavši Toma na
nekoliko milimetara od sebe. »Kod koga je vrpca sada?«
»McKenna«, pijuckao je Tom. Glava mu je pulsirala jer su mu
Harkerovi prsti prekinuli dotok zraka u mozak. »Kevin ... McKenna ...
novinar ... U Globeu.« Obuzela ga je panika i nezapamćen strah, posegnuo
je rukom u džep hlača gledajući vampira pomahnitalim očima.
***
»Hvala vam«, rekao je Albert Harker uz težak uzdah. »Puno vam
hvala, gospodine Clarke. Puno ste mi pomogli.«
Taman je htio baciti odvjetnika na kauč kad je Tom Clarke izvadio
ključeve od automobila iz džepa i zario ih u njegovo oko.
Bol je bila nesavladiva, raznijela mu se glavom poput gljive od dima.
Harker je zabacio glavu unatrag, osjetivši kako mu očna jabučica puca pod
udarcem ključa i počeo zavijati u strop. Odmah je izgubio pola vida, tamni
crveni oblaci zauzeli su mu mjesto. Harker je bacio odvjetnika na pod,
zgrabio lice rukama kao da će tako odagnati bol. Um mu je divljao od
povrijeđenosti i ljutnje dok si je pokušavao razbistriti misli, čuo je grub,
nepravilan zvuk i prisilio se da otvori preostalo oko.
Tom Clarke je otpuzao iz dnevnog boravka i odlučno se vukao prema
hodniku. Harker je zaurlao od bijesa i jurnuo za njim dok mu je žuta
tekućina kapala iz ranjenog oka na tepih. Zgrabio je Toma za potiljak, a
odvjetnik je vrištao i otimao se vampirovim rukama. Harker ga je podignuo
dok je ovaj lamatao nogama i rukama i objema šakama ga uhvatio za vrat.
Zario je prste u odvjetnikovo meso, tako da mu je krv potekla niz ruke i
vrat. Raskolačio je oči i ispustio posljednji tihi vrisak od boli dok su ga
prsti vampira pritiskali sve više i više, praćeni grlenim, bijesnim urlanjem.
Glava Toma Clarkea odletjela je uz odvratan zvuk paranja, poput
papira poderanog na pola. Krv je eksplodirala dnevnim boravkom,
natopivši strop i glasno padajući na kožno pokućstvo. Harker je odbacio
glavu, zastao na dug, napet trenutak i zario zube u bezglavi batrljak
odvjetnikova vrata. Ispijao je dugačke, pohlepne gutljaje pustivši da ga
zadovoljstvo sasvim preplavi, ispunjavalo ga je gorućim, električnim
osjećajem, kao da mu tijelo gori vatrom pravednika. Osjetio je kako mu se
očna jabučica vraća na mjesto i zacjeljuje, a vid mu se vraća u trenutku
iznenađujuće jasnoće poput prozora koji je netko otvorio u mračnoj sobi.
Kad se zasitio, pustio je truplo da padne i vinuo se u zrak. Zabacio je
glavu unatrag, grlo mu se grčilo, a tijelo nekontrolirano drhtalo. Čekao je
da ga prođe ekstaza. Nakon nekoliko sekundi je bilo gotovo; srce mu je
usporilo, osjećaj se vratio u prste. Duboko je disao, unutra-van, poput
čovjeka na rubu napadaja panike. Zatim se polako spustio na krvavi tepih i
tada je sve shvatio.
Zbog toga vampiri ubijaju. Zbog sjajne, božanske ekstaze.
Uzdrhtalim koracima je prešao dnevni boravak prekoračujući nered
koji je napravio i izišao na hodnik. Noge su mu se kretale automatski, a oči
sjale odvratnom, požudnom crvenom bojom dok je pomicao zasun s
podrumskih vrata. Gledao je niz mračne stube i svojim supersluhom čuo
teško disanje i cvilež iz podzemne prostorije, zajedno s vlastitim
usporenim, dubokim uzdasima. Zakoračio je naprijed i zastao kad je čuo
ženski glas kako šapuće.
»Ne bojte se«, rekao je. »Neću dopustiti da vas ozlijedi. Obećavam.«
O Bože. O mili Bože.
Sjaj je umro u Albertovim očima kad je shvatio što je upravo htio
napraviti. Želudac mu se prevrnuo i uhvatila ga je vrtoglavica. Vratio je
zasun na mjesto, potrčao niz hodnik na odjednom klimavim nogama i
nestao u noć.
18
NAJVAŽNIJI OBROK U DANU

Kate Randall je gledala u važeći raspored EIPS-a i pokušavala

ignorirati napetost u svom trbuhu.
Znala si da će doći do ovoga, govorila je samoj sebi. Svi će na kraju
završiti ovdje. Ovaj intervju je isti kao i svi drugi.
Nakon lošeg početka svi intervjui prvoga dana bili su uspješni. Nisu
pronašli nikakve dokaze izdaje Odjela niti značajnije incidente operativaca
koji im lažu. Priznanje Stephena Marshalla da je koristio svoj položaj u
Jedinici za nadzor za prisluškivanje vlastite djevojke prijavili su njegovu
nadređenom zbog prikladnog disciplinskog postupka, no EIPS se zapravo
nije brinuo zbog toga; ono zbog čega se jesu brinuli još uvijek nisu uspjeli
otkriti.
Kate je pročitala prvu stavku na rasporedu i želudac joj se prevrnuo.
0800. Browning, Matt.
Čula je kako se iza nje otvaraju vrata EIPS-ove dnevne sobe. »Dobro
jutro«, rekla je okrenuvši se u stolcu.
Paul Turner, vidno okrijepljen dodatnim satima sna na kojima je
Kate inzistirala protekle noći, se smiješio. »Dobro jutro«, odzdravio je.
»Jesi li spremna?«
»Apsolutno«, odgovorila je Kate. »Ako sve ne budemo tretirali na
jednak način, onda ovo nema nikakvog smisla. Je li tako?«
»Tako je«, odgovorio je Turner. Gledao ju je toliko ponosno da se
gotovo zarumenjela. »Točno tako.«
»Znam«, odgovorila je Kate. »Zato sam to i rekla.«
Nastao je dug trenutak ugodne tišine, prekinut zvukom Turnerovog
radija. Otkvačio ga je s pojasa i prinio uhu. Nakon sekunde ili dvije, rekao
je ‘Shvaćam’ i vratio radio na mjesto.
»Stigao je«, rekao je Turner. »Spojit ću ga, ti prođi kroz njegov spis i
dođi za pet minuta. U redu?«
»U redu«, rekla je Kate.
Turner je kimnuo i napustio dnevnu sobu. Kate ga je gledala kako
odlazi, a zatim otišla do ormarića sa spisima gurnutog uza zid pored
pisaćeg stola. Tu su se nalazili kadrovski spisi svakog pojedinog operativca
u Odjelu, od novaka koji su trenutno prolazili obuku do prijelaznog
direktora Cala Holmwooda. Spustila je ruku na crnu ploču ispred ormarića
i leća se podignula na plastično postolje. Kate je spustila oko na razinu
senzora i pustila crvenu lasersku zraku da joj pređe preko bjeloočnice.
Nakon niza klikova koji su obilježavali otključavanje brava ormarića, Kate
je otvorila drugu ladicu i prošla kroz spise. Pronašla je Mattov i sjela na
kauč da ga pročita.
Četiri minute kasnije ostavila je spis i krenula u prostoriju za
intervjue. Smješkala se hodajući. Priča o tome kako je Matt završio u
Projektu Lazarus bila joj je jako poznata jer je i samo proživjela dobar
njezin dio, no još uvijek se željela smijati bezumnoj hrabrosti. Matt je
samoga sebe izvrgao opasnosti, mnogo većoj opasnosti nego što je i sam
shvaćao, samo da bi se uspio vratiti u Petlju, na mjesto gdje je pronašao
prijatelje i gdje je vjerovao da može biti koristan. Nikada neće biti niti pola
operativca kakvi su Jamie ili Kate, a kamoli zastrašujuća sila prirode poput
Larisse, ali on je na svoj način bio jednako hrabar i otporan kao i bilo tko
drugi u Odjelu iako bi se žestoko usprotivio da mu netko to kaže. Kate ga
je najviše voljela zbog njegove skromnosti.
Otvorila je vrata prostorije za intervjue i vidjela da su tehničari
Obavještajne jedinice završili svoju pripremu. Matt je sjedio na stolcu na
suprotnom kraju prostorije, prikvačen na opremu za nadzor i praćenje
pomoću senzora poredanih na prsa, ruke i vrat. Nasmiješila mu se kad je
sjela pored Paul Turnera. Uzvratio joj je, ali ne baš uvjerljivo.
Obavimo to već jednom.
»Poručniče Browning«, rekao je Paul Turner toplim, pristojnim
tonom. »Shvaćate li zašto poručnica Randall i ja provodimo ovaj
postupak?«
»Da, gospodine«, odgovorio je Matt. »Tražite izdajnike.«
Turner se nasmiješio. »Točno, poručniče. Istinito odgovarajte na naša
pitanja i nećete se imati čega bojati.«
Matt je kimnuo. Kate mu je dala malo vremena, zatim je pročistila
grlo i započela.
»Ovo je EIPS intervju 057, vode ga Kate Randall, NS303, 78-J u
prisutnosti bojnika Paula Turnera, NS303, 36-A. Navedite svoje ime,
molim.«
»Matt Browning.«
Kate je pogledala zaslon u stolu i gledala kako dva siva polja postaju
zelena. »Molim da na sljedeće pitanje odgovorite netočno«, rekla je.
»Navedite svoj spol, molim.«
Matt se nasmijao. »Žensko.«
Polja na zaslonu su postala crvena.
»U redu«, rekla je Kate. »Gospodine Browning. Jeste li vi poručnik
pri Odjelu 19?«
»Jesam.«
Zeleno.
»Radite li trenutno na povjerljivom odjelu Jedinice za znanost pod
imenom Projekt Lazarus ?«
»Da.«
Zeleno.
»Što taj posao sadrži?«
»To je povjerljiva informacija«, rekao je Matt.
Zeleno.
»Ne i za nas, poručnice«, rekao je Paul Turner. »Molim, odgovorite
na pitanje.«
»Lazarus je povjerljiv za sve, gospodine«, rekao je Matt kao da se
ispričava. »Osim ako ne dovedete prijelaznog direktora Cala Holmwooda
koji će reći suprotno.«
Zeleno.
Kate se nasmiješila. Odjednom je bila veoma ponosna na Matta.
Znala je koliko je prostorija EIPS-a zapravo zastrašujuća jer je bila druga
osoba koja je bila podvrgnuta postupku. Također je jako dobro znala da se
Matt boji bojnika Turnera kao i svi ostali u Petlji, možda čak i više. No
njegova odanost Projektu Lazarus i svemu za što se zalaže je očigledno
nadjačala živce i strah. Nastavila je s intervjuom koji je prošao bez
incidenata.
Kad su tehničari otkvačili Matta s opreme, ustao je trljajući mjesta
gdje su mu bili senzori i nasmijao se Kate. Bili su sami u prostoriji. Paul
Turner je otišao u dnevni boravak nakon što je naredio Kate da ode
doručkovati prije nastavka intervjua.
»Nije bilo loše«, rekao je Matt. »Nadam se da sam prošao?«
»Bio si super«, rekla je Kate uzvraćajući mu osmijeh. »Znala sam da
hoćeš.«
»Super«, rekao je Matt možda malčice previše gorljivo. »To je
dobro. Baš sam bio nervozan. Iako, znaš ...«
»Iako nemaš što kriti«, dovršila je Kate. »U redu je, Matt, ne trebaš
se brinuti. Svi koji dođu ovamo su nervozni. To i jest bit svega.«
Matt je kimnuo. »Tako sam i mislio.«
Kate je pogledala na sat, a zatim u Matta s veselim izrazom lica.
»Umirem od gladi«, rekla je. »Idem na doručak, a ti ideš sa mnom.
Nismo razgovarali sto godina.«
»Trebao bih se vratiti na posao«, rekao je Matt. »Na rubu smo
izolacije ...«
»Ako izliječe vampirizam u roku od sljedećih pola sata, sigurna sam
da će ti profesor Karlsson javiti. Hajde sada. Moram popiti kavu.«
Matt se nasmijao. »Dobro«, rekao je. »Idemo. Tjednima nisam
doručkovao nešto što nije iz aparata za čokoladice.«
Kate je spustila svoj poslužavnik na jedan od stolova na samom rubu
kantine, daleko od operativaca koji stoje u redu za žitarice i aparate za
kavu. Uzela si je zdjelicu grejpa, tanjur s prepečenim crnim kruhom i dva
loše poširana jaja, zajedno s velikom čašom soka od naranče i dvije šalice
vrele, crne kave. Nije lagala Mattu, ovih je dana vjerojatno pila desetak
kava dnevno samo da joj mozak i noge ostanu u pogonu. Rupa u obliku
Shauna uvijek je prijetila da će je uvući u sebe i kofein je bio jedan od
njezinih mehanizama obrane i bijega od provalije.
Mattov poslužavnik se bučno spustio na stol i Kate se glasno
nasmijala kad ga je pogledala. Matt se posramljeno smješkao iza nestabilne
planine jaja, slanine, kobasica, gljiva, pečenog graha i prepečenog kruha.
Imao je šalicu čaja i čašu vode da mu pomognu pri tom ogromnom
pothvatu i navalio je poput izgladnjelog čovjeka koji je upravo izišao iz
pustinje.
»Jesi li siguran da si išta pojeo ovih tjedana?« upitala je Kate napola
ozbiljno. »Dolje imate hranu, zar ne?«
 Matt je kimnuo pokušavajući progutati zalogaj. »Hrane nas, ne
brini«, rekao je posežući za čajem. »I to dobro. Dolje je kuhar u svako
doba, kad god ti nešto padne na pamet.«
»Nije ni čudo da nikad ne izlaziš. Dvadeset i četiri sata dnevno?«
»Da. Napeto je dolje, Kate. Svi rade do kasno.«
»Koliko sati dnevno?«
»Puno«, rekao je Matt i vratio se svojoj hrani. Kate ga je gledala
kako jede. Nije izgledao kao da je puno smršavio tako da se nije brinula
zbog njegova tjelesnog zdravlja. Ali njezin prijatelj je izgledao potpuno
iscrpljeno. Koža mu je bila blijeda, gotovo pepeljasta i imao je crne,
natečene podočnjake.
»Kako ide?« upitala ga je. »S Lazarusom, hoću reći. Ima li vijesti?«
Matt je podigao glavu i nasmiješio se punih usta. Bio bi sjedio
prikvačen na opremu do Sudnjeg dana prije nego što bi Paulu Turneru
rekao išta o Projektu Lazarus, no Kate je bila nešto drugo. Kad su stvari
stajale doista loše, prije nego što je Jamie otišao u Pariz, prije napada na
Petlju, njih četvoro, Kate, Jamie, Larissa i on, obećali su jedno drugome da
će si sve govoriti, da među njima više neće biti laži, tajni i skrivenih
interesa koji su ih zamalo razorili. Zakleli su se jedni drugima da više
nikada neće dopustiti da se dogodi takvo nešto.
»Nema se puno toga za reći«, rekao je. »Napredujemo u mapiranju
niti vampirske DNK i izolirali smo neke elemente enzima koji aktiviraju
promjenu. Imamo teoretski primjenjiv nositeljski enzim u ranim fazama
razvoja i nastavljamo našu analizu podataka koje je Jamie uzeo od
Christophera Reynoldsa.«
Kate je kimnula. Jedva je razumjela i jednu riječ od svega što je Matt
ispričao, ali nije željela da on to primijeti pa se uhvatila teme u koju je bila
sigurna.
»Pomažu li vam Reynoldsovi podaci?« upitala je. »Iako je on radio
na sasvim suprotnoj stvari od vaše?«
»O, pomažu«, rekao je Matt. »Vjeruj mi. Procesi nisu isti, ali koraci
koje je poduzeo su nam dali korisnu kartu. Profesor Karlsson smatra da
smo si njegovim radom uštedjeli barem godinu dana rada.«
Njegovim radom, pomislila je Kate zgađeno, mučenjem, bolje reći.
Ubojstvom.
 »Bio je genije«, rekao je Matt. »Zao, ali ipak genije.«
»Može biti« rekla je Kate. »Ipak mi je drago što ga je Jamie upucao.«
Matt se široko nasmiješio. »I meni«, rekao je. »Itekako mi je drago.«
»Onda se sve samo nastavlja?« upitala je Kate režući jedno poširano
jaje i mažući njegov sadržaj po kruhu. »Niste imali nijedan veliki proboj,
nijedan eureka trenutak?«
Matt je odmahnuo glavom. »Bojim se da nismo. Istina je da smo
svakim danom sve bliži. Ali ako ne otkrijemo neko čarobnu prečicu ili ako
netko nekom divljom dedukcijom ne dođe do nečega revolucionarnog i
točnog, trebat će nam mnogo vremena. Godina, rekao bih.«
»Usprkos tome što se svi dolje svaki dan ubijate od posla«, rekla je
Kate. »To samo pokazuje koliko ja znam. Uopće ne shvaćam kako išta
može potrajati godinama.«
»Najpametniji ljudi na svijetu već pola stoljeća pokušavaju dokazati
teoriju struna«, rekao je Matt pijuckajući čaj. »Siguran sam da svi naporno
rade.«
»Jesi li rekao Jamieju?« upitala je Kate.
Matt je opet odmahnuo glavom. »Nisam. Nisam ga vidio već dugo da
ti iskreno kažem. Ali zna da će ovo potrajati. Reynolds mu je sve objasnio
kad se pretvarao da je Talbot. To je vjerojatno bila jedna od rijetkih
situacija kad nije lagao.«
»To ga sigurno ždere«, nježno će Kate. »Mama i djevojka.«
»Da«, rekao je Matt. »On ima još veći ulog u Lazarusu nego svi mi
koji zapravo radimo na njemu. Da ikako mogu ubrzati postupak, pospješiti
pronalazak lijeka za Marie i Larissu, odmah bili to učinio. To znaš, zar
ne?«
»Naravno da znam«, rekla je Kate. »A zna i Jamie.«
Matt se kratko nasmiješio i bacio se na ostatak doručka. Kate je
učinila isto. Kad su ispraznili tanjure, naslonila se u stolcu i počela ispijati
drugu kavu. Matt je iskapio svoj čaj i počeo je gledati kao da nešto
očekuje.
»Što je?« smrknuto je upitala. »Imam li jaja na licu?«
»Ne«, rekao je Matt. »Ispričao sam ti sve o Lazarusu. Sad si ti na
redu.«
 »EIPS?«
Matt je kimnuo.
»Nemam ni ja nekih vijesti«, rekla je spustivši šalicu. »Tek smo
odradili jedan dan. Nemam što prenijeti.«
»Baš ništa?«
Kate je razmislila bi li mu rekla za operativca iz Nadzorne jedinice i
njegovu djevojku, no odlučila je da neće; nije smatrala da njihovo obećanje
o otkrivanju svega uključuje i neugodnosti drugih ljudi.
»Ništa«, ponovila je. »A to je očigledno dobro.«
»Kad je Jamie na redu?« upitao je Matt.
»Ne znam«, slagala je. »Raspored se nasumično radi svake noći.«
»Dakle, Reynolds je posljednja rupa?«
»To još ne znamo«, rekla je Kate. »Ali još uvijek nismo pronašli
ništa što bi upućivalo na sigurnosnu prijetnju.«
»A bojnik Turner?«
»Što s njime?«
»Rad s njim«, rekao je Matt. »Kako je to?«
***
Kate je potegnula veliki gutljaj kave iz šalice i razmislila o pitanju.
»Pa ... neobično je«, naposljetku je rekla. »Nikad nisam vidjela nikoga
toliko posvećenog poslu kao što je Paul. Nadahnjujuće je, iskreno
govoreći.«
»A to nije zbog ... znaš, zbog ...«
»Zbog Shauna«, rekla je Kate riješivši prijatelja muka. »Dijelom
definitivno je. Izgubio je sina zato što Odjel nije siguran, zato što smo
prestali gledati sami sebe, mislim stvarno gledati sami sebe i nitko od nas
ne želi da se ponovno dogodi ono što se dogodilo Shaunu. Ali ne radi se o
osobnom križarskom ratu kao što svi misle. Radi se o Odjelu. Oboje tako
mislimo.«
»Pa, bolje ti nego ja«, rekao je Matt uz nježan osmijeh. »Userem se
od straha kad ga vidim.«
»Ne brini«, rekla je Kate uzvraćajući mu osmijeh. »On tako djeluje
na većinu ljudi.«
 »Ali ne na tebe?«
»Više ne«, rekla je. »Rekla bih da smo se doista zbližili. Povjerila bih
Paulu svoj život.«
»I ja bih«, dodao je Matt. »Ali ipak ga se bojim.«
Kate se nasmijala i Matt joj se uskoro pridružio. Smijeh im je
isijavao toplinu, sreću i utjehu društva onog drugog. Kate je sinula poznata
misao.
Trebali bismo češće ovako. Jamie i Larissa isto, kad se ona vrati.
Mattov smijeh je utihnuo i otvorio je usta prije nego što je razmislio
o onome što želi reći. Kate je bila nevjerojatno perceptivna djevojka i
rijetko što bi joj promaknulo, pogotovo ne nešto poput Mattove prekinute
geste. Odmah se nagnula naprijed.
»Što je?«
»Ništa«, rekao je zarumenjevši se. »Samo sam htio ... ma ništa.«
»Nikako nije ništa, što god da jeste«, nježno će Kate. »Reci mi.«
»Ma ... jedna cura«, napokon je rekao. »Radi dolje. Zove se Natalia.«
Cura, pomislila je Kate smijući se u sebi. Naravno da je cura. Pa,
tko god da jeste, mora biti bolja i prikladnija od posljednje u koju se
zatelebao. Angela Darcy bi ga rastrgala na komadiće. Doslovno.
»Dobro«, rekla je Kate. »Cura koja se zove Natalia. Mislim da je ne
poznajem.«
»Ne poznaješ«, rekao je Matt. »Živi u prostorijama Lazarusa i nikad
ne izlazi iz laboratorija.«
»Otkuda je?«
»Ruskinja je«, rekao je Matt i Kate je primijetila kako mu oči sjaje
dok priča o njoj. »KZN ju je digao s fakulteta prije nekoliko godina i
poslao je k nama kad smo trebali osoblje za Lazarus. Ima samo osamnaest
godina, ali pametnija je od gotovo svih u Projektu. Možda je samo profesor
Karlsson ...« Matt je utihnuo i ponovno se zarumenio kad je shvatio kako
zaljubljeno priča o njoj.
»Jesi li razgovarao s njom?« upitala je Kate nastojeći zatomiti
smijeh. Matt je bio presladak, tako pun entuzijazma, sramežljivosti i
nesigurnosti u isto vrijeme.
»Razgovaramo svaki dan«, rekao je. »Sjedi pet stolova od mene.«
 »Ma ne«, strpljivo će Kate. »Jesi li razgovarao s njom?«
»O ...«, rekao je Matt i spustio pogled. »Nisam.«
»Možda bi trebao«, predložila je Kate.
Matt je dugo zurio u površinu stola. Tad je podigao pogled uz nježan,
prekrasan osmijeh na rumenom licu. »Promijenimo temu«, rekao je. »Što
misliš, kako Larissi ide u NS9? Nisam razgovarao s njom još otkad je
otišla. Traži li nevolje?«
19
RAT PROTIV DROGE

NUEVO LAREDO, MEKSIKO

JUČER

Larissa je spustila glavu pod kišom metaka, bacila se unatrag prema

niskom ukrasnom zidu i nasmijala se Timu Albertssonu. Specijalni
operativac joj je uzvratio pogled otvorenih usta i sjajnih očiju.
»Koliko?« upitao ju je.
Larissa je podigla glavu iznad zida i ponovno je spustila tako brzo da
je Tim to jedva vidio; nitko nije ispalio ni metka u njezinu smjeru jer nisu
stigli. Bila je superbrza.
»Četiri«, mirno je rekla.
Tim je pogledao niz travnatu ravnicu koja je do maločas bila savršen
travnjak. Vidio je preostala četiri člana svoga tima kako se skrivaju na dnu
blage padine, iza niskih zidova, unutar otvorenih vratnica imanja. Bili su
udaljeni nekih pedeset metara i teško da bi im mogli pomoći ako se
vampiri daju u juriš, ali Larissa nije izgledala ni najmanje zabrinuto.
Vampirica je bila ozarena, grimiznih očiju i spuštenih očnjaka, s
ružičastim sjajem na inače blijedoj koži.
Žeđ za krvlju, pomislio je Tim. Nikad to nisam vidio ovako izbliza,
ali to mora biti to. Njezina vampirska strana je prevladala.
»Jesi li spreman?« upitala je fiksirajući ga svjetlećim očima.
Tim je kimnuo. »Pozvat ću ostale«, rekao je. Posegnuo je za radiom,
no Larissa ga je uhvatila za ruku i nije puštala. Njezin dodir bio je nježan,
no znao je da se neće pomaknuti ni milimetra ukoliko mu ona ne dopusti.
»Slijedit će nas«, rekla je. »Mislim na tebe i mene, sad i ovdje. Jesi li
spreman?«
Tim ju je očarano gledao. I kimnuo. »Idemo«, rekao joj je.
***
Bili su u vježbaonici zajedno s novom skupinom novaka i bili su
usred vježbe kad ih je prekinuo general Allen.
Dreamlandom je vladala teška atmosfera tjeskobe otkad je završio
obavezni sastanak tijekom kojeg ih je direktor NS9 obavijestio da je
Supermax, zatvor u Koloradu koji su svi smatrali neprobojnim, ne samo
obijen nego su i svi zatvorenici pretvoreni u vampire. Odlučnost koja se
zrcalila na licima Larissinih kolega ubrzo se prometnula u nešto drugo kad
im je general Allen pokazao snimke policijskih nadzornih kamera iz
denverskih predgrađa.
***
Kamera je snimala posljedice sudara koji se dogodio na širokoj cesti
sa četiri trake.
Nekoliko automobila, možda osam ili devet, bilo je razbacano po
asfaltu, zgnječeno u skulpture izvrnutog metala, a nekolicina ih je čak bila
izvrnuta na strop. Promet koji se uspio zaustaviti prije nego što je postao
dijelom masakra bio je zaustavljen kilometrima u oba smjera, a uzrok
nesreće je bio jasno vidljiv. Stajao je na sredini ceste do struka odjeven u
zatvorsku odoru.
Čovjek je koračao naprijed-natrag po cesti, razbijajući šakama
prozore automobila i vrišteći bez glasa na nešto što oni nisu mogli vidjeti.
Bio je ćelav, a tetovirano tijelo mu se napinjalo od mišića; sjalo je pod
bliještećim svjetlima policijskog helikoptera i činilo se da ga je to svjetlo
osvijestilo. Pogledao je ravno u kameru i zatim se vinuo u zrak gotovo
sasvim nemarno dižući se prema zaslonu kao morski pas iz dubine.
Čula se buka kad je čovjek nestao iz kadra i snimka se počela tresti.
Mogli su čuti pilota i posadu helikoptera kako vrište i viču i publika
sazdana od operativaca je oštro udahnula kad se neka prilika otrgnula od
kamere i beživotno pala na cestu. Snimka se tresla sve jače i jače, da bi
naposljetku nestalo slike i zvuka. Posljednja stvar koju su čuli bio je
očajnički glas kako vrišti >Mayday<.
Larissa je pogledala oko sebe kad je snimka završila i zaslon opet
prikazivao samo grb NS9. Njezini novi kolege su problijedjeli, samo su
zurili pred sebe raskolačenih očiju. Nije ju iznenadilo što je Tim
Albertsson prvi prekinuo tišinu. »Ne bi smio biti tako snažan«, rekao je.
»Pogotovo ne ako je tek pretvoren.«
»Ne«, dodao je general Allen s podija na čelu prostorije. »Ne bi
smio.«
 »Što se onda događa?« upitao je neki operativac kojeg Larissa nije
poznavala.
»Nemamo pojma«, odgovorio je Allen. »Ali slični izvještaji nam
stižu iz svih Odjela širom svijeta. Saznat ćemo što se dogodilo u Koloradu,
ali u međuvremenu želim da svi znate što vas čeka vani. Ovi vampiri
djeluju snažnije i brže od svih koje ste vidjeli do sada i morat ćete se
pripremiti na to. Jesam li bio posve jasan?«
Čulo se potvrdno mrmljanje prisutnih operativaca. General Allen je
zurio u redove svog Odjela i dugo nije ništa rekao. Naposljetku je samo
kimnuo i nastavio sa sastankom.
***
Larissa je napustila dvoranu s grčem u želucu, no očajnički je željela
misiju. Željela je pomoći, istinski doprinijeti Odjelu kojem je privremeno
pripadala.
Očekivala je da će je zbog toga pripojiti jednoj od operativnih
skupina s kojima je posljednjih tjedana izlazila na teren. Jako se razočarala
kad je na svojoj konzoli pročitala istu poruku kao i svaki dan: da se mora
pridružiti Timu Albertssonu pri obuci nove skupine novaka. Tim
Albertsson nije rekao ništa, no bilo joj je jasno da je jednako nervozan
takvim razvojem situacije. Kad je general Allen došao u vježbaonicu i
rekao da mora razgovarati s njima dvoma, vidjela je istu uzbuđenost na
Timovu licu koju je i sama osjećala.
»Čujem samo dobre stvari o ovoj skupini«, rekao je general ovlaš
pogledavši novake. »Kako čujem, brži su od predviđenoga. Je li tako?«
»Jest, gospodine«, odgovorio je Tim. »Dobro reagiraju, gospodine.«
»Dobro reagiraju na što?« upitao je Alien uz osmijeh. »Na to što
jedna tinejdžerica svaki put pomete pod s njima?«
»Da, gospodine«, odgovorio je Tim susprežući osmijeh. »To je zaista
ostavilo dojam na njih, gospodine.«
»Siguran sam da je«, rekao je Allen i okrenuo se Larissi. »Jeste li bili
blagi s njima, poručnice Kinley? Budite iskreni.«
»Jesam, gospodine«, odgovorila je Larissa, iako nije bila sigurna
govori li pravu stvar ili ne. »Nisam ih željela ozlijediti. Barem ne previše.«
General Allen je prasnuo u smijeh i Tim mu se uskoro pridružio.
Larissa se nije smijala jer nije tip osobe koji se smije vlastitim šalama, ali
se malčice nasmiješila.
»Dobro«, rekao je general Allen sabravši se. »Trebam vas oboje u
sobi za sastanke 3 za petnaest minuta. Dobili smo informaciju koja
zahtijeva trenutačnu akciju. Pronađite nekoga da vas zamijeni za ostatak
rasporeda i čekajte me tamo. Jasno?«
»Da, gospodine«, rekla je Larissa.
»Da, gospodine«, rekao je Tim niti sekundu nakon nje. »Iako ste nas
o ovome mogli obavijestiti porukom, gospodine.«
»Volim se ponekad vratiti ovamo«, rekao je Allen ogledajući se po
kružnoj prostoriji. »Vrati me u mladost. Za petnaest minuta, operativci.«
Direktor se okrenuo i izišao iz prostorije. Gledali su ga kako odlazi.
Čim je zatvorio vrata za sobom, Tim je zapljeskao.
»U redu«, rekao je uzbuđeno. »Vrijeme je da vidimo što ti zapravo
možeš.«
»Možda«, odgovorila je Larissa. »Ne znamo još o čemu se radi.«
»Gotovo cijeli Odjel od jutros lovi bjegunce iz Supermaxa«, rekao je
Tim. »Oni su najgori od najgorih, najnasilniji, najopasniji, antisocijalni
zatvorenici koje imamo, a ti i ja ovdje obučavamo djecu. Ako su nam
napokon dopustili da iziđemo na teren, mora biti nešto veliko.«
Larissa je kimnula. Znala je da to što on govori ima smisla. Timova
ekipa je sazdana od specijalnih operativaca, a taj ponešto magloviti termin
je čula mnogo puta otkako je stigla u Nevadu. Iskreno rečeno, jedva je
čekala da vidi zbog čega su toliko specijalni.
»Valjda je tako«, rekla je. »Vidimo se tamo za deset minuta?«
»Vidimo se«, rekao je Tim uz širok osmijeh.
***
Larissa je osam minuta kasnije otvorila vrata sobe za sastanke 3 i bez
iznenađenja primijetila da Tim Albertsson već sjedi na jednom od stolaca
ispred drvene katedre. Okrenuo je glavu kad je ušla i kimnuo joj bez
osmijeha.
Sav je poslovan, pomislila je Larissa. Nema smiješaka ni očijukavih
komentara. Samo strogo poslovno, dobro.
Nisu dugo čekali generala Allena. Nakon manje od minute ušao je
unutra, kratko im kimnuo i stao za katedru. Pritisnuo je gumb na konzoli
koju je držao u ruci i upalio zaslon na zidu iza sebe. Prikazao im je
termografsku satelitsku sliku velike kuće okružene vrtovima i zidovima.
Vidjele su se neke prilike kako će kreču imanjem i mnogim prostorijama, a
većima ih je sjala jarkim, žutim svjetlom.
»Operativci«, rekao je general Allen. »Ovo pred vama je rezidencija
Nuevo Laredo i pripada Garciji Rejonu, bivšem generalu meksičke vojske i
sadašnjem čelniku Pustinjskog kartela. Napustio je vojsku prije šest godina
jer se otkrilo da je njegova jedinica osiguravala kartelski prijenos robe i
tjelohranitelje za visoke članove vojske. Prije pet godina su u jednoj noći
Rejonovi ljudi ubili bivšeg vođu kartela, njegovu ženu, djecu, ljubavnice,
služinčad i tjelohranitelje. Jedan od ljudi koji su izvršavali ubojstva bio je
bivši satnik po imenu Roberto Alaves čija je supruga bila gorljiv potrošač
primarnog proizvoda Pustinjskog kartela. Ulovili smo je prije tri godine na
putu za San Diego s osam grama, izdala je Alavesa i prisilili smo njega da
izda Rejona. DEA se pobrinula za optužbe iako je pola Alavesovih
svjedoka izginulo, a Rejon je dobio četiri uzastopne doživotne kazne u
federalnoj ustanovi. Meksičke vlasti su se oprostile od njega i završio je u
Koloradu, kraj priče.«
»Sve do sinoć.«
»Tako je«, potvrdio je general Allen. »Rejon nije uhvaćen tijekom
inicijalne akcije nakon bijega iz Supermaxa kao ni njegovi bivši poručnici.
Motrili smo granicu za slučaj da se odluče vratiti kući, ali ne možemo
motriti svaki njezin dio, posebice kad se radi o ljudima koji mogu letjeti.
Jutros su se dobri građani Nuevo Lareda probudili uz ovaj dirljivi prizor na
lokalnim vijestima.«
Allen je pritisnuo neku tipku i zaslon se promijenio. Larissa je oštro
udahnula, a čula je i Tima kako radi to isto. Fotografija je prikazivala ono
što je Larissa smatrala poslovnim dijelom Nuevo Lareda: cestu sa četiri
trake, novi most nad njom i zgrade od stakla i metala u pozadini.
S mosta je visjelo dvanaest golih i osakaćenih trupala.
Žica im je bila omotana oko vrata i privezana za željeznu ogradu
mosta. Ispod njih, na sivom asfaltu, skupila se velika lokva krvi prošarana
ružičastom i ljubičastom bojom. Fotografija visoke definicije podarila je
užasnu jasnoću ranama tih muškaraca i Larissa je vidjela nešto od čega joj
se prevrnuo želudac: lokva krvi bila je puna tragova psećih šapa i bila je
razmrljana tamo gdje su psi lizali krv.
Iza obješenih muškaraca stajala su tri kombija s otvorenim stražnjim
vratima. Unutra je bilo toliko trupala nabacanih na hrpu da ih Larissa nije
mogla izbrojati. Krv je natopila unutrašnjost vozila pokrivajući noge, ruke i
lica izobličena u agoniji. Neka tijela su ispala van - vjerojatno su ih izvukli
psi - pomislila je Larissa, i beživotno su ležala na asfaltu s grimasama
nesavladive boli na licu.
»Šezdeset i osam mrtvih muškaraca i žena«, rekao je general Allen.
»Svi pripadaju Pustinjskom kartelu uključujući i vodstvo. Iskopane oči,
odrezani prsti na rukama i nogama, iščupani jezici, genitalije natrpane u
usta. Sve prije smrti.«
»Isuse«, rekao je Tim. »A uzrok smrti?«
»Gubitak krvi«, rekao je Allen. »Mučili su ih i ostavili da umru.
Nema pucnjeva niti fatalnih rana.«
»Nema ni milosti«, rekla je Larissa. »Nije se radilo samo o
uklanjanju ovih ljudi. Ovo je poruka.«
»Kakva poruka?« upitao je Tim.
»Vratio sam se«, odgovorila je Larissa. »I bolje je da to svi prihvate.
Takva poruka.«
»Informacije preko granice ukazuju da ste u pravu, poručnice
Kinley«, rekao je general Allen. »Situacija je ponešto kaotična prema
očekivanjima, no ono što znamo je da je šezdeset i osam članova kartela
koji su sada mrtvi odvedeno iz svojih kuća oko četiri ujutro i ostavljeno
trenutak prije zore. Jedan od agenata DEA unutar kartela koji je na svoju i
našu sreću prenisko u hijerarhiji da bi bio mrtav, jutros je izvijestio da je
dobio poziv u kuću Garcije Rejona kako bi njega i ostale informirali o
promjeni vodstva. Osobno je vidio Rejona. Tad su njega, ostale vojnike i
ulične dilere poslali kući uz zapovijed da nastave s poslom kao i obično.«
Direktor je zastao i pogledao svoje operativce koji su upijali svaku
njegovu riječ.
»Siguran sam da vam ne treba napominjati kako je skupina vampira
na čelu najvećeg i najopasnijeg kartela u Meksiku velika prijetnja za
nacionalnu sigurnost Sjedinjenih Američkih Država, posebice kada ti isti
vampiri posjeduju iznimnu snagu koju smo vidjeli na snimkama iz
Denvera. Tu uskačete vas dvoje. Tim, ti ćeš povesti ekipu preko granice
danas popodne, zajedno s poručnicom Kinley kao privremenim atašeom.
Ulazak u Rejonovo imanje je na rasporedu u 8.48 večeras, deset minuta
nakon zalaska sunca. Nema posebnih operativnih postupaka, nema
posebnih operativnih restrikcija. Uništite sve vampire koje pronađete i
vratite se kući. Jasno?«
»Jasno, gospodine«, odmah će Tim. »Iako moram pitati, gospodine,
ne bi li bilo bolje ući za vrijeme dnevnog svjetla?« Uputio je Larissi pogled
pun isprike, a ona je davala sve od sebe da joj oči ne pocrvene od ljutnje.
»Nadzor je potvrdio da su svi prozori Rejonovog imanja prebojani«,
odgovorio je general Allen. »Obavještajci kažu da ima određeni broj
nepretvorenih tjelohranitelja. Prednost izlaska s poručnicom Kinley je veća
nego nedostaci pri radu u tami.«
»Jasno, gospodine«, rekao je Tim. Ponovno je nelagodno pogledao
Larissu, a ona je znala što to znači.
Oprosti. Morao sam pitati.
»Odlično«, rekao je general Allen i ponovno tapnuo konzolu.
Zaslon je prikazao široku piramidu fotografija s navedenim
imenima. General Rejon je bio na vrhu, naočit čovjek uskog lica s
trodnevnom bradom i prodornim tamnosmeđim očima. Ispod njegove
fotografije nalazile su se tri fotografije s imenima njegovih pukovnika, a
ispod njih redovi poručnika i vojnika. »Vjerujemo da je ovo novo vodstvo
Pustinjskog kartela, a svi trenutno borave na imanju Garcije Rejona.
General i njegovi pukovnici su prva prioritetna razina, a ostali su druga.
Poželjan ishod jeste da nijedan od njih ne preživi.«
»Ne uzimamo ih u obzir«, odgovorio je Allen, a Larissa je osjetila
kako joj se trnci penju uz kralježnicu. »Vaš cilj su mete prve prioritetne
razine. Jasno?«
»Da, gospodine«, odlučno će Tim.
»Poručnice Kinley«, započeo je Direktor okrenuvši se njoj. »Ovo je
operacija prve prioritetne razine s dopuštenjem predsjednika. Možete li se
nositi s tim?«
Ne znam, pomislila je Larissa. Ja sam vojnikinja, a ne ubojica. No to
vam zasigurno neću reći.
»Mogu, gospodine«, rekla je.
»Odlično«, rekao je general Allen uputivši joj osmijeh. »Drago mi je
što si sada uz nas, Larissa. Kad bih barem mogao biti tamo da te vidim.«
»Hvala vam, gospodine.«
 »Nema na čemu. Želim vozila spremna u 19.00 sati. Operacijski
brifing je poslan objema vašim konzolama; proučite ga, pripremite svoje
timove i krenite na posao. Želim puni izvještaj čim se vratite. Otpust.«
***
Tim je napeo mišiće u nogama. Htio je preskočiti niski zid iza kojeg
su se skrili baš u trenu kad je Larissa nestala u mraku poput crne mrlje.
Zapanjila ga je njezina brzina; nestala je u tami sumraka prije nego
što je prošla jedna sekunda. Zrakom se pronijelo nervozno blebetanje na
španjolskom što je značilo da su Rejonovi ljudi vidjeli nešto iako nisu znali
što. Tim je čučao iza zida, adrenalin mu je jurio tijelom i nije znao što bi
napravio. Podigao je glavu i povirio iznad zida. Vrt ispred njega se
protezao nekih petnaest kvadratnih metara, s dvije kružne cvjetne gredice i
umjetnim jezercem u sredini. Još dalje, na vrhu blage padine, nalazio se
dom Garcije Rejona, ogromna vila sa zatamnjenim prozorima i zidovima
otpornim na udare. Na drugom kraju vrta nizak zid je odvajao vrt od
pješčanog prilaza koji je vodio prema ulazu u kuću. Iza tog zida, čučeći sa
spremnim AR-15-icama u rukama, čekala su četvorica Rejonovih
novopretvorenih vampira.
Tim se pripremio. Nije imao pojma što Larissa radi, ali znao je da ne
može samo čučati iza zida i čekati da ona obznani svoje namjere. Mišići na
nogama su mu se napeli dok se pripremao na izlazak. Duboko je udahnuo,
a zatim čuo resak, zviždeći zvuk. Podigao je glavu na vrijeme da vidi kako
se neka crna prilika s neba spustila na drugu stranu vrta.
Eksplozija prljavštine i krvi grunula je iza zida koji je puknuo i
prevalio se na cvjetnu gredicu. Dok je u nevjerici zurio, još dvije krupne
prilike su proletjele zrakom i srušile se na travnjak. Vampiri su se grčili na
travnjaku kopajući duboke smeđe brazde laktovima i koljenima,
raskrvareni na toliko mjesta da se činilo kako je granata eksplodirala pored
njih.
Prizor krvi razbistrio je Tomove misli i bacio se preko zida. Stenjanje
od napora i vriska od nasilja ispunjavala je vrt, ali ignorirao je buku
fokusirajući se samo na dvojicu ozlijeđenih vampira. Zario je kolac u prsa
najbližega: raznio se uz zaglušujuću buku poprskavši Timovu uniformu
krvlju i mesom, ali specijalni operativac je to jedva primijetio. Već se
kretao s kolcem u zraku i zabio ga u prsa drugog vampira. Eksplodirao je
glasno i mokro dok je Tim već trčao preko travnjaka prema zaklonu
Rejonovih ljudi.
 Prašina se digla u zrak nad oborenim zidićem. Tim je podigao T-
Bone na rame i spustio vizir kacige, okrećući gumb na pojasu.
Termografski filter se aktivirao i prizor ispred njega se pretvorio u vrtlog
blijedožute boje dok je vrela prašina letjela zrakom. U redu je stajala jedna
jedina, nepomična prilika ispunjena tamnocrvenom i bliještećom bijelom
bojom. Tim je maknuo vizir s lica i približio se držeći prst na okidaču T-
Bonea.
»Larissa«, viknuo je. »Jesi li to ti unutra?«
»Jesam«, viknula je vampirica. »Lovi!«
Nešto je izletjelo iz prašine prema njemu. Tim je maknuo lijevu ruku
s cijevi svog oružja i zgrabio bačeni predmet. Osjetio je nešto nepravilno i
sklisko i pogledao da vidi što mu je to Larissa bacila. Bila je to odrubljena
glava nekog muškarca u kasnim tinejdžerskim godinama, razjapljenih
svijetlećih očiju i usta koja još uvijek pokušavaju govoriti. Tim je
preneraženo zurio u gadost pred sobom.
Zna li ona, pomislio je. Zna li da postane ovakva?
Zvuk metala koji lomi kost ga prenuo je iz misli, i ispustio je glavu
sekundu prije nego što je eksplodirala poput previše napuhanog balona.
Poprskala mu je uniformu od gležnjeva do koljena.
»Super si uhvatio«, rekla je Larissa polako izlazeći iz prašine. Oči su
joj sijevale crveno, a očnjaci svjetlucali dok mu se približavala.
»Hvala«, propentao je. Čuo je ostatak ekipe kako dolazi. »Mogla si
me pričekati da je spustim prije nego što si ga nabila na kolac.«
Larissa mu se nagnula tako blizu da je osjećao njezin vreli dah u
ušima. »Ne budi takva curica«, prošaptala je. Tad se odmaknula i otišla
dočekati druge. Tim je ostao gdje jest dulji trenutak jer mu je vampirica
privremeno izbrisala sve iz mozga. Bio je sasvim opijen njome, a to je znao
već nekoliko tjedana. Otkad je stigla, ako će biti iskren sam sa sobom. No
sada je osjetio još nešto. Osjetio je strah.
Bojao se Larisse. Iznenadio se shvativši da to ne mijenja njegove
osjećaje. Čak ih pojačava.
Trgni se, Isusa ti, pomislio je i žustro odmahnuo glavom da si
razbistri misli. Nalaziš se usred misije prve prioritetne razine. Saberi se i
to odmah.
Tim je duboko udahnuo i okrenuo se svojoj ekipi. Riječi su mu
zamrle u grlu kad ga je preplanula i žilava ruka snažno uhvatila za vrat.
20
SAN PRAVEDNIKA

Jamieju Carpenteru se vrtjelo u glavi dok je hodao poznatim

hodnikom razine B.
Potomak osnivača. Isuse.
Pritisnuo je karticu na ploču pored vrata svoje sobe, otvorio vrata i
ušao unutra. Napad na Broadmoor i slični napadi na bolnice i zatvore širom
svijeta očigledno su bili smišljeni da zadaju glavobolju svim Odjelima za
nadnaravno na kugli zemaljskoj i tako ih odvrate od važnijeg posla:
pronalaska Drakule prije nego što bude prekasno. No sada se činilo da su
dobili i bonus koji ni Valeri ni Drakula nisu očekivali: otvaranje rane koja
je sezala do samog srca Crne svjetlosti.
Pitam se što želi, razmišljao je Jamie svlačeći uniformu i navlačeći
kratke hlače i majicu. Što bih ja htio da su me bez ikakvog razloga zatvorili
u ludnicu na deset godina?
Jamie je razmišljao o tom pitanju dok je prao zube na malenom
umivaoniku u kutu sobe gledajući svoj odraz u zrcalu. Oči su mu bile
krvave, a podočnjaci sivi i teški. Ožiljak na vratu koji je zaradio kad mu je
kiselina opekla kožu u laboratoriju za proizvodnju Blaženstva, malčice je
izblijedio no i dalje se jasno vidio; ružičasta mrlja grube kože i sjajnog
ožiljkastog tkiva koju je već prihvatio kao dio sebe. Ispio je dvije čaše
vode i kad je legao na krevet, sinulo mu je da zna odgovor na svoje pitanje.
Radilo se o jednoj jedinoj riječi.
Osveta. Da sam ja Albert Harker, htio bih se osvetiti.
Sledio se od same pomisli i poskočio kad se njegova konzola oglasila
u tami. Podigao ju je s noćnog ormarića, sretan što ga Larissa nije vidjela
kad se preplašio i vidio da ga čeka već dugo nepročitana poruka. Otvorio ju
je, pročitao i zastenjao.
Savršen tajming. Prokleto fantastičan. Hvala puno.
***
Jamie je pet sati kasnije otvorio oči.
Gusta magla umora s kojom se morao boriti svakog jutra začudo je
potpuno izostala. Misli su mu bile jasne, a tijelo odmornije nego što je bilo
mjesecima. Pogledao je digitalni sat na svom noćnom ormariću i iznenadio
se kad je vidio da je već 8.45. Bilo je nevjerojatno rijetko da on ili bilo koji
drugi operativac uspije odspavati tako dugo. Alarmi, poruke na konzoli,
izvanredni sastanci: nešto ili sve to stalno je prekidalo nečiji san unutar
Petlje i to gotovo svake noći.
Jamie je izišao iz kreveta i upalio maleni električni lonac na svom
pisaćem stolu te otišao pod tuš. U velikom bloku na sredini razine B stao je
pod vodu i pustio vrelini da spali sve bolove koji su se uvijek na kraju
pojavljivali bez obzira na to koliko dobro spavao. Razmišljao je o Johnu
Mortonu.
Većina operativaca Odjela 19 je već imala mnogo iskustva pri
dolasku u Petlju na početak obuke. Zaslužili su ga u vojsci, obavještajnim
službama ili elitnim policijskim odredima. No to je malo značilo kad se
prvi puta suoče sa živim vampirom. Tako je bilo i s Mortonom. Stvarnost
ga je očigledno uzdrmala i navela ga da počne propitkivati sve što zna. To
je bilo prirodno, Jamie bi možda rekao čak i zdravo, ali ipak mu je
predstavljalo problem. Situacija u kojoj su se nalazili sa stotinama posebno
opasnih novih vampira na slobodi, nije ostavljala vremena niti za plitku
krivulju učenja koja je novim operativcima inače bila dozvoljena. Morat će
razgovarati s Johnom Mortonom i nimalo se nije veselio tom razgovoru.
Jamie se obrisao ručnikom i vratio u svoju sobu. Dobio je još jednu
poruku dok se tuširao i pritisnuo je gumb čitaj:
M-3/ČEKAJ_UPUTE/OSTANI_SPREMAN
Odahnuo je.
To će mi kupiti malo vremena. Dovoljno, nadam se.
Morton i Ellison sigurno su već budni u spavaonicama na razini A
gdje su spavali svi novaci. Jamie je na trenutak pomislio da im priušti
slobodno jutro, no odlučio je da neće. Maženje neće pomoći nikome, a
najmanje njima dvoma; nekoliko sati na Igralištu s Terryjem izoštrit će im
osjetila. Poslao im je brzu poruku u tu svrhu i izvadio iz hrpe izvještaja
onaj koji ga najduže čeka. Sjeo je na stolac i počeo čitati.
Sat vremena kasnije njegova se konzola oglasila još jednom i prenula
ga iz čitanja. Protrljao je oči i otvorio poruku iako je već znao što piše.
NS303, 67-J/EIPS_INTERVJU/OBAVIJEST/1100
Provjerio je koliko je sati. Bilo je 10:36.
 Isuse Kriste. Kao da sada nemam pametnijeg posla.
Dijelom se čak nadao da je Kate ili sam Paul Turner pomaknuo
njegov intervju s obzirom na raspored operacije POKRETNE SJENE i
implikacije onoga što im je rekao Jacob Scott.
Očigledno previše tražim, pomislio je.
Zatvorio je oči i pokušavao se zamisliti kako odgovara na Kateina
pitanja. Tad je ustao, protresao glavom i počeo navlačiti uniformu,
zakopčavati patentne zatvarače i namještati revere. Navukao je čizme koje
su mu nekada bile tako tvrde da je krvario iz nožnih prstiju, a sad su mu
bile mekane poput svile. Pričvrstio je Glock 17 o desni bok iako nije
namjeravao izići iz Petlje i pojas je čvrsto zakopčao oko struka. Provjerio
je u zrcalu je li sve na mjestu i izišao iz svoje sobe krenuvši brzo prema
dizalu na kraju zakrivljenog hodnika. Kad je stiglo, ušao je unutra i
pritisnuo gumb G još jednom pogledavši na sat.
Još dvadeset minuta. Imam vremena za doručak prije nego što odem
u EIPS.
Dizalo se glatko zaustavilo i pustilo Jamieja van. Krenuo je u
blagovaonicu zvekećući čizmama o pod.
Neću valjda ići praznoga želuca, pomislio je. Možda mi Kate neće
postavljati pitanja. Ako bude Paul Turner, moram se pokazati u najboljem
svjetlu.
21
RAT PROTIV DROGE, DRUGI DIO

NUEVO LAREDO, MEKSIKO JUČER

Larissa se okrenula, nadljudskom brzinom izvukla kolac iz pojasa i

bacila ga. Jurnuo je kroz zrak i zabio se u glavu vampira koji je dograbio
Tima. Pao je unatrag dok mu je krv liptala iz rupe na čelu i šokirano je
zurio u prizor oko sebe. Larissa je skočila naprijed dok se Tim držao za
neozlijeđeni vrat, iščupala kolac iz vampirovog čela i zabila ga u njegovo
srce. Krv se raznijela toplim večernjim zrakom i pala na tlo poput guste
grimizne kiše.
Tim je polako spustio ruke i okrenuo se Larissi. Glava joj je pulsirala
od mirisa svježe prolivene krvi; čula je vlastito režanje u svojim venama,
osjećala vrelinu kako joj isijava iz očiju i obraza. Teško je disala, ali ne
radi iscrpljenosti; radilo se o nečemu iskonskome, dahtanju životinje u
lovu. Još uvijek je bila sposobna za racionalno razmišljanje, znala je tko je,
gdje se nalazi i što radi, ali te informacije su bile prigušene i udaljene u
usporedbi s jasnocrvenom blizinom nasilja.
Njezin vođa ekipe pogledao je ostatke vampira koji ga je napao, a
zatim je pogledao nju. »Hvala ti«, rekao je.
»Ništa«, odvratila je. »Sljedeći put nemoj biti tako laka meta.«
Tim ju je dugo gledao suženih očiju. Uzvraćala mu je pogled dok
nije odustao i obratio se ostatku ekipe. »Ući ćemo kroz ulazna vrata«, tiho
je rekao. »Ispraznit ćemo kuću, sobu po sobu. Preklapajuća formacija.
Uništavamo sve što se kreće.«
»Da, gospodine«, zarežala je Larissa zajedno s ostatkom ekipe.
»U redu«, rekao je Tim. »Za mnom.«
Spustio se u nizak čučanj i ostali su krenuli za njim uz prilaz prema
ulaznim vratima. Bilo je prijeteće tiho u minutama nakon pucnjeva i
vriskova. Tim je podigao desnu ruku i dvama prstima pokazao prema
ulaznim vratima; Anna Frost, tiha, ozbiljna specijalna operativka iz Kanade
kojoj je ime savršeno pristajalo, i Jose Rios, naočiti, nevjerojatno
šarmantni Dominikanac koji je bio snajperist pri RECON marincima prije
neg što je unovačen u NS9, su potrčali naprijed i smjestili se s obje strane
vrata, leđima uza zid, s pripremljenim HK416-icama.
»Larissa«, šapnuo je Tim. »Molim te, provjeri je li itko kod kuće.«
Larissa se nasmijala i odlebdjela naprijed. Tiho se spustila na tlo
ispred velikih, ukrašenih drvenih vrata osjetivši očnjake kako joj pritišću
donju usnicu. Duboko je udahnula i zabila ruke u vrata. Eksplodirala su
prema unutra, a teško drvo se raznijelo kao da je bomba detonirala pored
njega.
Unutar kuće su se začuli prestrašeni vriskovi i uspaničeno
dovikivanje na španjolskom. Larissa je skočila unatrag i stala iza Tima;
vođa ekipe je stajao između Jill Flaherty, visoke, moćne bivše agentice
NSA koja je bila druga po zapovjednom lancu i Petea Rushtona, glasnoga,
vječno optimističnog Kalifornijca koji je služio u Delta Forceu prije nego
što je stigao u Nevadu. Frost i Rios su glatko nestali u kući s puškama na
ramenima.
»Čisto«, viknuo je Rios.
»Idemo!« viknuo je Tim. Flaherty i Rushton protrčali su kroz prazni
okvir vrata s pripravnim oružjem preklapajući se s Frostovom i
Riosom koji su već provjerili kutove i izlaze. Tim je potrčao
naprijed i Larissa je krenula za njim. Sekundu kasnije ekipa se regrupirala
na sredini velikog predsoblja poput čvrstog crnog klupka naoružanog do
zuba.
»Nitko nas nije dočekao«, rekao je Rushton. »Kako nepristojno.«
Larissa mu se nasmiješila gorućim očima.
»Zelini da brzo pređemo ovaj kat«, naredio je Tim ignorirajući
kolegin komentar. »Sobu po sobu. Bez iznenađenja.«
»Da, gospodine«, rekla je Flaherty. Zakoračila je naprijed sa MP7-
icom u jednoj ruci i konzolom u drugoj. Na zaslonu je imala arhitektonski
tlocrt kuće u kojoj su se nalazili. »Tri sobe su u sredini ove razine.
Osamnaest oko vanjskoga zida, gospodine.«
»Zar nemamo satelitsku pratnju?« upitala je Larissa. »Nemamo
vremena za provjeru dvadeset i jedne sobe.«
»Zatražio sam satelitsku pratnju«, odgovorio je Tim. »Iz Nadzora su
mi javili da ću je dobiti svakog trena. Do tada smo sami.«
»Ali dvadeset i jedna soba ...«
 »Čuli ste me, poručnice Kinley«, rekao je Tim. »Morat ćemo biti
brži. Frost, kreni.«
Anna Frost je kimnula i tiho prošla kroz široko predsoblje gdje su
stajala zatvorena vrata od tamnoga drva. Pripremila je HK416-icu dok se
ostatak skupine formirao nešto dalje od nje, duboko udahnula, a zatim
nogom razvalila vrata skočivši u zaklon zida kad su se zaljuljala na
šarkama. Unutra se nije čuo nikakav pokret ni pucnjevi. Frost je pogledala
preko ramena tražeći odobrenje i vidjela kako Tim tiho upire prstom u
vrata. Kimnula je i bešumno zakoračila u sobu. Larissa je odmah čula nešto
nepojmljivo onima bez supersluha.
Kratko uvlačenje zraka.
»Čekaj«, viknula je.
Ali prekasno.
Kad je Frost zakoračila u prostoriju, nešto srebrno je izletjelo sa
strane i zabilo se u njezinu kacigu odaslavši iskrice u zrak, a Frost na
koljena. Instinktivno je povukla obarač svoje HK416-ice. Meci su izletjeli
iz cijevi i zaglušujuće odjekivali zatvorenim prostorom.
»Pokret«, vikao je Tim Albertsson i potrčao naprijed.
Larissa ga je pretekla. Jurnula je kroz prostor gdje je maločas stajala
i gdje je Frost ležala na podu. Skupila je operativku jednom rukom, a
drugom izvadila T-Bone. Gurnula je operativku iza sebe, uperila oružje u
prostor iza vrata i sledila se.
Na podu je ležala žena, od jedva dvadeset ili dvadeset i jedne godine.
Bila je odjevena u narančasti bikini i krvarila je iz barem deset rana od
metaka. Crvena boja je prekrivala zid i skupljala se u lokvu ispod nje. U
jednoj ruci je labavo držala dugačku mačetu. Oči su joj bile razjapljene i
lišene života.
Ostatak specijalnih operativaca utrčao je u sobu sa spremnim
oružjem zaustavljajući se naglo kad su vidjeli Larissin pogled.
»Kriste«, rekla je Flaherty. »Koji je ovo vrag?«
»Anna«, rekao je Tim držeći Kanađanku za ramena. »Anna, jesi li
ozlijeđena?«
Larissa ju je pustila. Frost se malčice zanjihala, ali nije pala.
»Dobro sam«, rekla je. »Ovo je bilo glupo od mene. Žao mi je,
gospodine.«
 »U redu je«, rekao je Tim. »Dobro si.«
»Gospodine«, rekla je Flaherty i Tim se okrenuo prema njoj. »Ova
djevojka nije bila vampirica. Čovjek je, gospodine.«
Anna Frost je maknula vizir s lica. »Čovjek«, rekla je nesigurnim
glasom.
»Čovjek«, potvrdila je Flahertyjeva. Čučala je pored mrtve djevojke
osvjetljavajući je ultraljubičastom svjetiljkom.
»Je li mrtva?« upitala je Frost. »Jesam li je ja ubila?«
Tim joj se oštro okrenuo. »Napala te, operativko. Zapamti to. Radila
si svoj posao.«
Frost je kim nula, ali mučna zelena boja njezina lica govorila je da
nije baš uvjerena u to. Larissa je bespomoćno zurila u nju, a zatim je čula
još nešto. Dopiralo je iza zatvorenih vrata na drugom kraju prostorije.
Zvučalo je poput tihog grebanja, poput bosih nogu koje prelaze preko
drvenih podnih greda.
»Uskoro ćemo dobiti društvo«, prošaptala je.
Tim je pozorno pogledao njezino lice i naredio ekipi da stane u
zaklon. Rushton je odvukao operativke Frost i Flaherty iza velikog kožnog
kauča koji se nalazio na sredini prostorije, dok su se Tim i Rios sakrili iza
teškog drvenog stola pod prozorom. Larissa se tiho vinula prema stropu i
uperila T-Bone u zatvorena vrata.
Nastala je duga, napeta tišina. Ništa se nije micalo, ništa nije
proizvodilo zvukove, sve dok Larissa nije čula kako netko diše s druge
strane vrata, milisekundu prije nego što su se razvalila. Zabila su se u zid
uz zaglušujuću buku i pustila val vrištećih figura koje su mahale rukama
punim metala.
»Stoj«, viknuo je Tim Albertsson digavši se iza stola, s puškom
spremnom na ramenu. Ostatak ekipe digao se kao jedan, s oružjem
uperenim u vrišteću masu ljudi koja se ukipila kad je vidjela crne prilike
pred sobom.
Na vratima je stajalo sedam žena u bikinijima. Najstarija je mogla
imati dvadeset i nešto godina, a one najmlađe su još uvijek bile
tinejdžerice. Bile su naoružane kuhinjskim noževima, mačetama i ostalim
komadima oštrog metala za domaćinstvo. Jedna je čak nosila vrtlarske
lopatice.
 »Bacite oružje!« povikao je Tim. »Odmah!«
Žene su odmah bacile sve što su držale u rukama. Slučajno oružje je
zveketalo po podu, a jedan nož se zabio u podne grede i vibrirao. Bile su
očajne i uplašene, a neke su se držale za gotovo gola tijela pokušavajući
pokriti grudi i prepone koliko god su mogle.
Visoka, tamnoputa žena stajala je na čelu skupine i zurila u
operativce s rukama nemarno spuštenima niz tijelo. Izgledala je kao da će
progovoriti kad joj je pogled skrenuo u kut sobe prema onome što tamo
leži. Ruke su joj poletjele k licu i vrištala je kroz prste. Zateturala je
naprijed, no Rios joj je doviknuo da bude mirna.
»Bastardo«, vikala je, »asasino! Olivia, mi pobrecita, mi querida
angel.«
Glas joj je zamro u paroksizmu jecaja.
»Time«, rekla je Larissa kroz komunikacijsku vezu u kacigama koju
su mogli čuti samo njezini kolege. »Obuzdaj ovo. Uskoro će izmaknuti
kontroli.«
Tim je kimnuo i okrenuo se ženama koje su sada plakale i tresle se
od suza pokazujući mrtvu djevojku. »Dame«, rekao je. »Identificirajte se.«
Djevojka koja je vrištala pogledala je Tima s otvorenim prijezirom.
»Ja sam Eva«, promrsila je.
»Eva«, rekao je Tim. »Mogu li razgovarati s tobom? Možemo li
mirno razgovarati?«
»Ja ne razgovaram s ubojicama«, rekla je Eva. »Niti s kukavicama.«
»Ona je napala mene«, tiho će Frost. »Morala sam se braniti.«
»S puškom, kacigom i oklopom«, rekla je Eva gledajući operativku s
mržnjom. »Ona je imala samo tup komad metala. Kolika prijetnja ti je
mogla biti?«
»Eva, pogledaj me«, rekao je Tim. Žene iza nje počele su mrmljati na
španjolskom i Tim je žarko želio neutralizirati situaciju. Ako one napadnu,
njegova ekipa neće biti u opasnosti. Ali znao je da sve žene neće preživjeti
ako budu prisiljeni da se brane.
»Zašto ste ovdje, Eva?« upitao je. »Zašto ste sve vi ovdje, u ovoj
kući?«
Dugo ga je gledala. »Režemo«, naposljetku je rekla.
 »Što režete?«
»Proizvod«, rekla je. »U podrumu. Režemo, motamo, pakiramo.«
»Zašto ste tako odjevene?« upitala je Larissa.
Jedna od mladih djevojaka je odgovorila. »Da ne krademo«,
nesigurno je propentala. »Ne vjeruju nam.«
Isuse Kriste, pomislila je Larissa. Kako ponižavajuće.
»I zato što vole gledati«, dodala je Eva. »Muškarci. Vole gledati.«
Ostatak žena iza nje se složio.
»Zašto ste same ovdje?« upitao je Tim. »Gdje je general Rejon?«
»Dolje«, odgovorila je Eva. »Kad je počelo pucat’, on nas posl'o
gore. Rek'o nek' se borimo.«
»Zna li tko smo mi?« upitao je Tim. »Zna li zašto smo ovdje?«
Eva je odmahnula glavom. »General misli vi iz drugog kartela.«
Pogledala je njihove uniforme. »Ja ne mislim.«
»Pa vas je poslao gore da se borite komadićima metala«, upitala je
Larissa, a bijes joj je vibrirao u glasu. »Odjevene u ništa? Nakon što je
svojim ušima čuo da onaj tko je došao ima puške?«
Eva je slegla ramenima. »Nije bitno ako mi umremo. Ima nas osam
rezačica, sad sedam, bez Olivije. Mi sve umremo, on sutra nađe sto novih.
Ako kažemo ne, mi nećemo, general će nas sam pobiti. I mi se borimo.«
»Nećete se boriti«, rekao je Tim. »Uzmite prijateljičino tijelo, nađite
si odjeću i bježite odavde što brže možete. Jesi li me razumjela, Eva?«
»A što reći generali sutra«, upitala je jedna zabrinuta djevojka.
»Kako objasniti?«
»Ne brinite se za to«, rekao je Tim. »Eva, rekla si da je general Rejon
dolje?«
Kimnula je.
»To je glupo«, smrknula se Flaherty. »Postoji samo jedan ulaz u
donju razinu. Sljedeća vrata, kroz knjižnicu.«
»General neće bježati«, rekla je Eva. »Rekao je neće se vratiti u
zatvor, radije će umrijeti.«
»Onda ćemo mu ispuniti želju«, promrsila je Larissa. »Zašto mi
stojimo ovdje kad su oni dolje?«
 »Koliko ih je dolje?« upitao je tim dobacivši Larissi pogled pun
upozorenja.
»Jedanaest zajedno s generalom.«
»Eva, govoriš li mi istinu?«
»Da.«
»Govori istinu, gospodine«, rekla je Flaherty. »Upravo smo dobili
pregled. Dvanaest ljudi i jedan vampir na ovoj razini, jedanaest vampira
dolje.«
»Dobro«, rekao je Tim. »Hvala ti.«
»Da, odlično«, rekla je Larissa. »Šteta što nismo imali tu informaciju
prije nego što smo ubili nevinu djevojku.«
»Larissa«, nježno će Tim.
»Što je?«
»Umukni, dovraga. To je naredba.«
Larissa je dugo gledala u svoga vođu.
Nije on kriv, govorila je samoj sebi. Nitko nije kriv. Ružne stvari se
događaju. Ružne stvari se događaju.
»Da, gospodine«, rekla je ne spustivši pogled.
»Hvala ti«, rekao je Tim i okrenuo se Evi. »Kakvo oružje imaju
general i njegovi ljudi?«
»Noževe«, rekla je Eva. »I puške. Mnogo pušaka.«
Specijalna operativna ekipa stajala je u knjižnici generala Rejona i
gledala prema vratima koja vode u podrum. Prostorija je bila mračna, s
drvenim podom i tri zida do stropa pokrivena knjigama. Četvrtim je
dominirao veliki prozor koji je gledao na vrt i imanje sve do dalekih
vratnica, što bi inače bilo idilično da nije umrljano svježe prolivenom
krvlju koja se još uvijek vidjela pod večernjim svjetlom.
Eva je odvela ustrašene i rastužene rezačice iz kuće, a dvije su
između sebe nosile tijelo djevojke koja se zvala Olivia. Otišle su bez riječi
iako Frost nije mogla skupiti hrabrost i pogledati ih u oči kad su odlazile.
Bila je blijeda i ozbiljna.
»Anna«, rekao je Tim. »Želim da čuvaš ova vrata. Ako se išta popne
uza stube, a to nije netko od nas, želim da ga ubiješ.«
 »Dobro sam, gospodine«, rekla je. »Ne morate me ostaviti ovdje.«
»Znam«, odgovorio je Tim. »Ali netko mi treba pokriti ova vrata i
želim da to budeš ti. Je li jasno?«
»Je, gospodine«, odgovorila je Frost sasvim ojađena lica.
»Mi ostali silazimo dolje«, rekao je Tim kimajući prema vratima.
»Čeka nas jedanaest vampira, a svijetu neće nedostajati nijedan od njih.
Želim da spustite vizire i pripremite oružje. Obavimo ovo, tako da možemo
krenuti kući. Jose, ti vodiš.«
Rios je kimnuo i prišao vratima. Razvalio ih je nogom i odskočio
unatrag razdvajajući se od otvorenog prostora. Satelitska slika je govorila
da je svih jedanaest vampira na jednom mjestu, u dugačkoj prostoriji u
sredini podruma, no kad se baviš vampirima, ne možeš biti previše
oprezan.
»Čisto je«, rekao je Rios. Zakoračio je kroz vrata i krenuo niz stube
prema podrumu. Larissa je gledala kako Flaherty i Rushton idu za njim.
Želudac joj je kuhao od kiseline, a oči gorjele od nezapamćene vreline.
Bila je ljuća nego ikada u životu.
Raskoš imanja, umjetnine, automobili, ukrasi, sve to je bilo uvreda
velikoj većini ljudskih biča, muškarcima i ženama koji su jedva spajali kraj
s krajem i pokušavali voditi pristojne živote. Ta kuća je bila palača
izgrađena na smrti i jadu, potrošnosti ljudi poput Olivije, sirote djevojke
koja je napala vojnika odjevena u bikini i naoružana tupom mačetom jer je
njezin poslodavac rekao da će je ubiti.
Sad im neće pomoći ni novac ni oružje, pomislila je Larissa dok su
joj valovi gorko-slatke želje za nasiljem preplavljivali misli. Bili su toliko
jaki da je jedva oblikovala riječi.
Sad im ništa neće pomoći.
***
Tiho su krenuli, jednu po jednu stubu i našli se u hodniku obloženom
drvenim pločama. Dugački lijevi zid bio je pokriven uokvirenim plakatima
starih holivudskih filmova: Tarzan, Avanture Robina Hooda, King Kong,
Sedmorica Veličanstvenih. Desni zid bio je pun crno-bijelih fotografija
filmskih zvijezda, političara, glazbenika i manekenki. Naočit čovjek s
gustim brkovima, odjeven u vojnu uniformu, smješkao se sa svake
fotografije. Sada više nije bio čovjek, nego vampir kojeg je specijalna
operativna ekipa došla uništiti.
»Flaherty«, rekao je Tim kroz komunikacijsku mrežu u kacigi,
»imamo li još uvijek pregled?«
»Da, gospodine«, odgovorila je.
»Provedi nas kroz nacrt ove razine.«
»Jedna soba slijeva«, rekla je Flaherty, pokazujući prema vratima
između dvaju plakata. »Zdesna je velika soba s druge strane ovog zida.
Male sobe su uz rubove, ali središnji prostor je otvoren. Vampiri su se
skupili s druge strane.«
»U redu«, rekao je Tim. »Prati i reci mi ako se pomaknu.«
»Da, gospodine«, odgovorila je Flaherty.
Vođa ekipe podigao je ruku i pokazao prema vratima u lijevom zidu.
Rios i Rushton su tiho krenuli niz hodnik i smjestili se s obje strane vrata.
Tim i Flaherty krenuli su za njima, s T-Boneima uz rame, a Larissa im je
čuvala leđa. Tim ih je uveo, Flaherty je išla za njim, a Rios, Rushton i
Larissa išli su posljednji.
Prostorija je bila dugačka i široka, puna metalnih stolova pored kojih
su stajali tronošci. Stolovi su bili opremljeni posudama s bijelim prahom,
metalnim žlicama, drvenim štapićima i starim vagama. Police uza zidove
sadržavale su redove smeđih paketića i slojeve prozirne plastike. Digitalni
radio bio je uključen u utičnicu na zidu predstavljajući tako jedini ustupak
u ovoj strogo poslovnoj sobi.
»Ovdje su djevojke radile«, rekla je Larissa. »Rezačice.«
Tim je kimnuo. »Postavi ultraljubičastu granatu na onaj stol«, rekao
je. »Osjetljivu na pokret. Ne želim nikakva iznenađenja.«
»Da, gospodine«, rekla je Larissa. Izvukla je ultraljubičastu granatu
iz pojasa, stavila je na sredinu jedne hrpe praha i pomaknula gumb tri klika
udesno. Granata je počela odašiljati svjetlost u pravilnim razmacima čim je
ekipa izišla iz prostorije. Larissa je bacila posljednji pogled u prostoriju
prije nego što je zatvorila vrata i osjetila vreo, oštar i utješan bijes u
prsima.
Vrijeme je gotovo isteklo, generale, pomislila je. Urezat ću vam
Olivijino ime u srce prije nego što ga zgnječim golim rukama.
Regrupirali su se u hodniku s pripravnim oružjem.
 »Pregled«, zatražio je Tim.»Nepromijenjeno«, rekla je Flaherty.
»U redu. Kad zaobiđeno ovaj zid, hoće li nam se išta ispriječiti?«
»Nosivi stupovi«, rekla je Flaherty. »Pokućstvo. Stolovi i kauči,
rekla bih.«
»U redu. Želim da se krećemo u pravilnim razmacima. Kad krenemo,
Jill i Larissa udaraju zdesna, a Pete i Jose slijeva sa mnom. Jasno?«
Rushton i Rios su kimnuli.
»Obavimo ovo brzo i čisto«, rekao je Tim. »Zapamtite da ovo nisu
vampiri na koje smo navikli. Jači su, brži i većina ima vojnog iskustva.
Nanišanite ih i skinite. Ne dopuštajte da vas odsjeku i povucite se ako se
situacija promijeni. Nije vrijeme za herojske pothvate. Slušaš li me,
Larissa?«
Zastenjala je i kimnula. Vatra je kolala njezinim venama, vapila je za
nasiljem, prolijevanjem krvi i kidanjem mesa.
»Dobro«, rekao je Tim. »Krenimo.«
***
Larissa je pratila kolege iza ugla na kraju drvenog hodnika
pripremajući se na zveket metaka s MP5-icom pripremljenom u rukama.
Ništa se nije pomaknulo. Ništa se nije čulo.
Prostorija u kojoj su se našli bila je dugačka i široka, kao što je
Flaherty rekla. Drvene ploče su pokrivale zidove, a ulaštene grede podove.
Stupovi koji su vjerojatno držali strop podruma bili su široko razmaknuti.
Sve površine bile su pokrivene slojem bijelog praha. Posvuda su bile
pivske boce i čaše za vino, pored pepeljara prepunih opušaka cigara i
cigareta. Smrad duhana i viskija se miješao s nečim kiselim, nečim što je
mirisalo slično nafti. Na drugom kraju prostorije gdje je Flaherty rekla da
se nalazi general Rajon i njegovi vojnici, bio je veliki drveni bar pun
staklenih boca, kao i polukrug praznih kauča okrenutih prema ogromnom
televizijskom zaslonu. Maleni hladnjak stajao je na šanku i Larissa se
mogla kladiti da je pun krvi.
»Koji vrag?« upitao je Tim. »Flaherty?«
»Ne znam, gospodine«, odgovorila je. »Satelit prikazuje jedanaest
toplinskih otisaka vampira. Trebali bi biti ravno ispred nas.«
»Vidiš li ti ijednog vampira?«, upitao je Tim. »Jer ja ne vidim.«
 »Ne, gospodine«, odgovorila je Flaherty ledenim glasom.
»Dobro«, rekao je Tim. »Drago mi je da nisam sam.«
Specijalna operativna skupina polako je zakoračila u širom otvoreni
prostor na kraju prostorije. Veliki tepih pokrivao je pod, istkan s mnogo
kompliciranih kružnica i cik-cak linija. Na drvenoj površini šanka stajale
su tri čaše pune prozirne tekućine, a kondenzirane kapljice polako su se
spuštale niz bridove. Dim se lijeno povijao iz pepeljare u kojoj je još uvijek
svjetlucao zgnječeni opušak cigare.
»Bili su ovdje«, rekla je Larissa. »I to maločas.«
Tim je odmaknuo vizir i ljutito je pogledao. »Baš si nam pomogla«,
rekao je crvenih obraza. »Imaš li još koju korisnu primjedbu?«
Larissa mu nije odgovorila. Samo je podigla vizir i uputila svom vođi
dugačak pogled. Prestao ju je gledati nakon sekundu ili dvije.
»U redu«, rekla je Flaherty odmaknuvši vlastiti vizir. »Pokušajmo
samo ...«
Zaglušujući zveket automatskog oružja ispunio je zrak odbijajući se
o drvene zidove i zabijajući se u uši operativaca. Veliki tepih se povijao
dok je kiša metaka prolazila kroz njega, ispunjavajući zrak vrelim,
smrtonosnim olovom. Jedan se zabio u Larissinu kacigu i gurnuo je
unatrag dok su se njezini kolege bacali u zaklon. Gurnula je vizir preko
očiju, osjetivši očnjake kako joj izbijaju iz desni i vrelinu iz očiju.
»Uza zid, svi«, vikao je Tim.
Larissa se vinula u zrak nastojeći se izmaknuti smradu baruta, a
zatim je jurnula naprijed ignorirajući Timovu zapovijed. Spustila se uz pod
nošena nevjerojatnom brzinom i maknula tepih s puta. Ispod njega su se
nalazila sasvim izrešetana skrivena vrata.
»Ispod poda su«, viknula je, a glas joj je odjeknuo ravno u ušima
kolega. Okrenula se prema gore, lebdeći u gustom, zadimljenom zraku i
ispalila sve preostale metke svoje strojnice u ostatak drvenog poda. Ostatak
ekipe je slijedio njezin primjer. Pucnjevi su zavijali i urlali gotovo cijelu
vječnost, a zatim su stali i prepustili se tišini zadimljene sobe kiselog
zadaha.
»Zdravo, prijatelji«, viknuo je dubok, dalek glas. »Ja sam general
Garda Rejon i dobrodošli ste u moj dom. Zašto ne dođete i predstavite nam
se?«
 Larissa je režala kao da joj se grmljavina podiže u grlu. »Zašto
dovraga nismo znali da su dolje još jedna vrata?«
»Nisu na tlocrtu«, odgovorila je Flaherty. »Oprosti.«
»Vidim vas, prijatelji moji«, vikao je general Rejon. »Ali vas ne
čujem. Zar ne želite razgovarati sa mnom? Niste li zbog toga i došli?«
Tim je zavrnuo gumb na svom pojasu. »Ja ću razgovarati s vama,
generale«, rekao je dok mu je glas odjekivao podrumom. »O čemu biste
razgovarali?« Dok je govorio, izvlačio je ultraljubičaste granate iz pojasa.
»O neovlaštenom ulasku«, vikao je general Rejon, »ili ometanju
posjeda? Ili ubojstvu?«
»Želite razgovarati o ubojstvu?« upitao je Tim. »Odlično,
razgovarajmo onda o ubojstvu.«
Čučno je i bacio dvije ultraljubičaste granate prema vratima u podu;
zakotrljale su se po neravnoj površini i nestale iz vida. Nastao je trenutak
posvemašnjeg mira prije nego što su granate eksplodirale u tihoj,
zasljepljujućoj eksploziji ljubičaste svjetlosti koja je sinula kroz stotine
nazubljenih rupa od metaka.
Zaglušujući cvilež agonije odmah je ispunio prostoriju jer je cijeli
pod podruma odjednom poletio prema gore otkrivši masu opečenih,
urlajućih vampira. Ljubičasta svjetlost je zamrla i Larissino lice se ozarilo
osmijehom kad se napokon bacila u bitku.
General Rejon i njegovi ljudi bježali su u svim smjerovima dok im
je ljubičasti plamen proždirao tijela, a lica se grčila u maskama boli i
iznenađenja.
To niste očekivali, je li, divlje je razmišljala Larissa.
Dvije goruće prilike jurile su prema izlazu lamaćući rukama. Larissa
je elegantno zakoračila kroz dim i pokolj dok su se njezini kolege bavili
poludjelim, ustrašenim vampirima povlačeći T-Bone i dok su kolci letjeli
gustim, gorkim zrakom. Naciljala je i pucala u leđa jednog od vampira.
Metalni kolac mu se zabio između lopatica i izišao kroz prsnu kost, jureći
prema suprotnom zidu. Vampir je zateturao, hvatao se za prsa i eksplodirao
u mlazu crne i grimizne boje.
Drugi koji je pokušao pobjeći zavrištao je kad ga je krv poprskala po
licu. Larissa je vidjela paniku u njegovim očima, kao i jezik koji mu je
nesvjesno izvirio van i polizao prijateljevu krv. Okrenuo se Larissi lica
potpuno izobličenog od straha. Lagano se nadvila nad njega i izvadila
kolac iz pojasa. Vampir je podigao goruću, uništenu ruku u beskorisnom
pokušaju otpora. Odgurnula ju je i zabila mu kolac u srce. Raskolačio je
oči prije nego što se raznio po Larissinoj kacigi i uniformi.
Larissa je zadovoljno stavila svoj T-Bone natrag u cijev i okrenula se
prema šanku. Njezini kolege bavili su se ostalim vampirima držeći se na
razdaljini i uništavajući ih mecima i T-Boneima. Nasmiješila se još šire.
Odbjegli vampiri možda su brži i jači od većine novopretvorenih, ali nisu
mogli ništa dok im tijela gore.
Kad se vratila natrag da pomogne kolegama, vidjela je Flaherty kako
nabija na kolac jednog vampira kojeg je Tim pažljivim volejem metaka iz
HK416-ice stjerao uza zid. Eksplodirao je i ostavio veliku mrlju na zidu.
Miris spaljenog mesa i zakuhale krvi ispunio je Larissine nosnice, opio je i
pozvao naprijed. Htjela se pridružiti borbi kad je voda šiknula iz stropa.
Ugasila je posljednje iskrice ljubičastog plamena, i stvorila velike oblake
pare iz prepečenog vampirskog mesa.
»Čekaj«, rekao je Tim kroz komunikacijski sustav. »Gotovi smo.«
»Dovršite ih«, rekao je Tim kimajući prema vampirima. Rushton je
jurnuo naprijed i brzo ih nabio na kolac, jednog po jednog. Eksplodirati su
ostavljajući za sobom lokve iznutrica. Larissa je duboko udahnula, skinula
kacigu i provjerila je dok su njezini kolege gledali jedni druge
nasmiješenih lica; kaciga joj je zadobila jednu novu brazgotinu jer ju je
pogodio vampirski metak.
Sva sreća, pomislila je.
I tada, baš kad je Tim otvorio usta da progovori, Larissa je čula tihi
klik pod svojim nogama.
Pokrenula se istog trena kad je general Garcia Rajon izletio iz onoga
što je ostalo od poda, s ogromnom sačmaricom u rukama. Oči su mu sjale
crvenim bijesom, a usta se izvitoperila u odvratno kreveljenje dok je
povlačio okidač. Larissa je uz zaglušujući udar osjetila i užarenu munju
kako joj leti pored glave. Bol se istog trena rascvala i odmah je posegnula
za ozlijeđenim mjestom. Prstima je opipala glavu i trgnula se. Više nije
imala uho. Prinijela je ruku očima; bila je skliski od krvi.
Zarežala je iz dubine grla dok su njezini kolege pucali po generalu i
otrgnuli mu sačmaricu iz ruke. Potrčala je naprijed i zgrabila njegovo
oružje dok se general bacio u zrak i nestao kroz strop podruma rušeći sve
pred sobom. Ponovno je zarežala, potpuno se prepustila svojoj vampirskoj
strani i krenula u lov zanemarivši Timove naredbe da prestane.
Jurnula je kroz rupu koju je general maločas probio poput leša koji se
diže iz groba. Zrak oko nje bio je gust i vreo i mješavina mirisa joj je
ispunila nosnice: krv, znoj, spaljeno meso, elektricitet. Lebdjela je nad
prostranim travnjakom iza velebne kuće, s tri strane okružene zidom. Pred
njom se nalazio mračan šumarak čije je drveće pružalo posvemašnju tamu.
Sakrilo je i topao, prijateljski glas koji se pronio toplim zrakom.
»Gdje su ti prijatelji, kujo? Boje se izazvati me na otvorenom?«
Larissa se nasmijala usprkos boli koja joj je isijavala iz glave. »Boje
se«, rekla je, »ali ne tebe.«
Rejon se nasmijao. »Misliš da se boje tebe? Djevojčice u uniformi?«
»Tako je. I ne bih rekla da su jedini.«
Drveće se zatreslo od režanja. »Pazi što govoriš, kujo.«
»Neću ja paziti«, režala je Larissa. »Neće mi naređivati netko tko
šalje nenaoružane djevojke da se bore s vojnicima dok se on sam skriva
pod zemljom poput životinje.«
»Kurve dođu i odu«, rekao je Rajon. Ponovno je zvučao toplo i
prijateljski. »Ponekad umru, a ja si onda nađem druge. Preklinju me za
posao. Napravile bi sve. Baš kao ti.«
»Ti si gad«, siktala je Larissa bijesnih očiju. »Životinja koja se skriva
od djevojčice. Jadan si.«
»Misliš da se skrivam, kujo? Ja tebe vidim. Vidiš li ti mene?«
Zurila je u tamu. Čak niti svojim supervidom nije mogla razaznati
ništa osim drveća i tamnozelenih krošanja.
»Ovdje sam«, rekao je general veselo. »Priđi bliže.«
Larissa je znala da mora biti oprezna. Garcia Rejon je mnogo snažniji
nego što bi novopretvoren i vampir trebao biti, a bio je nasilni sadist još
mnogo prije prijetvorbe. No jednostavno je nije bilo briga; njezina
vampirska strana vapila je za nasiljem, a ono što je ostalo od racionalne,
ljudske Larisse očajnički je htjelo natjerati generala da plati za ono što se
dogodilo u kući, djevojci čiji život njemu nije vrijedio ništa. Lebdjela je
prema drveću, čekala napad, spremna i puna iščekivanja.
Garcia Rejon nije gubio vrijeme.
 Šaka je izletjela iza stabla i zabila se u Larissinu bradu i gurnula je
unatrag dok joj je bol tresla glavu. Osmijeh na njezinu licu nije posustao
čak ni kad joj je krv potekla iz donje usnice, ali ipak su joj hladni trnci
poletjeli uz kralježnicu.
Snažan je, pomislila je. Jako snažan. Samo dvaput sam primila jači
udarac, jednom od Alexandrua, a drugi put od Valerija Rusmanova. Isuse.
Nije se bojala. Vjerovala je da je i više nego dovoljan izazov za
generala. No iznenadila ju je sirova snaga toga vampira i pomisao da sada
postoje još stotine takvih ju je prenerazila. No kasnije će se brinuti zbog
toga. General se pokazao među drvećem i smješkao joj se. Košulja
uniforme mu je bila krvava, no ruke su mu ležerno padale niz tijelo, a noge
lebdjele nad travnjakom. Oči su mu istovremeno bile tamne i sjajne.
»Čini se da ti fali uho«, rekao je Rejon prijateljski i ljubazno.
»Sigurno te boli.«
»Nije to ništa«, rekla je. »Kao ni ti.«
Rajon je nakrivio glavu. »Možda«, rekao je. »Ali ono što ću ti
napraviti neće biti ništa.«
Larissa je zurila u njega smješkajući se sve šire, a zatim je bacila
sačmaricu na travu. Podigla je blijedu, nježnu ruku i prstom pozvala
generala.
Rejon se nasmijao i jurnuo naprijed raširenih ruku. Larissa je skočila
unatrag osjetivši zrak kako se razdvaja i zabila čizmu u generalovo lice.
Nos mu je puknuo uz glasan odjek i osmijeh mu je iščezao s lica. Srušio se
na travnjak držeći se za nos.
»Slomila si mi nos, kujo!«
»Sigurno te boli«, rekla je Larissa i graciozno se spustila na travnjak.
Sumnjala je da ga zapravo boli, zasigurno ne u usporedbi s ozljedama koje
je zadobio kao vojnik i vođa kartela, no nije se radilo o fizičkoj boli.
Boljelo je to što mu je nos slomila tinejdžerica.
To sigurno boli, pomislila je. »Sigurna sam.«
Rejon je pustio krvavi nos i zurio u Larissu očima punim mržnje.
Zarežao je i ponovno se bacio prema njoj mašući rukama poput elisa
helikoptera. Larissa je otplesala unatrag, no bio je brži nego što je
očekivala, brži od bilo kojeg drugog vampira. Jedna šaka pogodila je
mokru rupu gdje je nekada bilo njezino uho i zavrištala je. Bol ju je
natjerala na koljena. Još uvijek je vrištala kad joj je general zabio drugu
šaku u grlo i odbacio je preko travnjaka. Bol je bila užasna i odvratno
shvaćanje ju je preplavilo dok je pokušavala uvući zrak u pluća.
Ne mogu disati.
Ležala je na leđima, prsa su joj se grčila, oči širile, pokušavala je
otjerati paniku koja je prijetila unutarnjom eksplozijom. Garcia Rejon
hodao je prema njoj i gledao je s nečim nalik na sažaljenje, što je Larissu
razbjesnjelo kao nikada u životu. Otvorila je usta, no izišlo je samo jedva
čujno hripanje. Glava joj je pulsirala dok su pluća vapila za zrakom. Ruke
su joj grabile grlo i pokušavale ga izmasirati da opet proradi.
General je stao iznad nje, a zatim ju je opkoračio i prikovao za
travnjak.
»Jadan sam, je li?« rekao je. »Životinja sam? Sad ću ti pokazati što
rade životinje.«
Posegnuo je za njezinim licem ogromnim, tamnim šakama. Gledala
je kao usporenu snimku kako se njegovi žuljeviti palčevi približavaju
njezinim očima. Larissa je otvorila usta i uvukla ono što je možda
predstavljalo njezin posljednji dah. Osjetila je kako joj se nešto pomaknulo
u grlu. Zrak je zazviždao njezinim zgrčenim plućima i osjetila je snagu
kako je prožima i tjera paniku. Pružila je ruku i zgrabila generala između
nogu. Stigao je tek raskolačiti oči prije nego što je stisnula iz sve snage
osjećajući kako joj nešto puca u rukama.
Buka koja je eruptirala iz usta Garcije Rejona pripadala je onome
svijetu, zavijao je poput nečega što obitava u najmračnijim i najskrivenijim
zakucima duha. Pokušavao se otrgnuti, no nije popuštala stisak. Trgnula se
tek kad je čula zvuk paranja. Rejonov vrisak dosegao je odvratnu novu
visinu i zamro u grebanju onog trenutka kad su mu popucale glasnice.
Larissa je popustila stisak i zabila šaku u generalov slomljeni nos
smrskavši ga preko njegova izobličenog, bolnog lica. General je odletio u
zrak i teško pao na tlo kad je Larissa ustala vođena gorućom mržnjom i
krenula prema njemu.
Rejon je zurio u nju, Larissa je vidjela strah u njegovim očima,
svijetao i jasan. Odgurivao se po travnjaku, krvavog lica tresući se od boli.
Išla je prema njemu, bez žurbe, dopuštajući mu da osjeti svaku sekundu
užasa i bespomoćnosti; željela je da sve osjeti. Tad je general zastao i
pogledao je suženih očiju dok mu se osmijeh polako budio na licu.
 Larissa se bacila na njega, odlučna da će ga ubiti prije nego što sazna
zašto se smješka. Bila je jedva metar od njega kad je general podigao
sačmaricu s trave gdje ju je Larissa spustila i povukao okidač.
Pucanj je prouzročio zaglušujuću buku čak i u otvorenom
prostranstvu vrta. Nešto ogromno se zabilo u Larissin trbuh, činilo se kao
da je sazdano od vatre. Bol ju je tresla dok je slijetala na trbuh Garcie
Rejona i istrgla mu sačmaricu iz ruku. Zamahnula je i udarila generala u
glavu. Drveni kundak sačmarice razbio se u komadiće i krv mu je jurnula
iz rupe. Zakolutao je očima unatrag i udovi su mu se počeli grčiti. Larissa
se otkotrljala na travu i nogama se odgurnula od ozlijeđenog vampira.
Uspravila se na noge dok su joj oči sijevale vatrom pravednika.
Napunila je sačmaricu misleći samo na nasilje.
»Pogledaj me«, vrištala je. »Pogledaj me, čudovište!«
Garcia Rejon zakolutao je očima i pokušao ih usmjeriti na njezino
lice. Pridigao se na laktove dok mu je krv tekla iz glave i pokušavao nešto
reći. Larissa je povukla okidač. Sačma je generalu izbila rame i gurnula ga
na travu gdje se previjao od boli. Zakoračila je naprijed i ponovno napela
pušku. Druga sačma raznijela je generalovu lijevu nogu i gotovo je
otrgnula s kosti, a oči su mu se izbuljile toliko da su umalo ispale. Treća
sačma izbila mu je desno koljeno, a četvrta i peta obje ruke. Ono što je
ostalo od generala grčilo se i graktalo na natopljenoj travi dok je Larissa
stavljala nogu na njegova prsa.
Usprkos nepremostivoj šteti koja je bila nanesena njegovu tijelu,
general Garcia Rejon je uspio uperiti jedno oko u Larissu. Dok ga je život
napuštao, otvorio je usta htijući je pljunuti, no uspio je proizvesti samo
nekoliko crvenih mjehurića. Larissa je podigla nogu i zabila je u
generalova prsa. Čizmom mu je probila prsnu kost i smrskala mu srce o
rebra. Eksplodirao je i ono malo krvi što mu je ostalo se razlilo po
Larissinim nogama i travnjaku.
Odahnula je, nagnula glavu unatrag i zatvorila oči. Njezina
vampirska strana dobila je zadovoljštinu i ostali su joj samo bol i tuga.
Dopustila im je da je prožmu i obgrle. Najviše se bojala onoga dana kad joj
zbog nasilja više neće biti krivo.
»Isuse Kriste.«
To je bio glas Tima Albertssona i okrenula se njemu otvorivši oči.
Stajao je na travi pored Flaherty; gledala je kako Rushton pomaže Riosu da
se popne kroz rupu u travnjaku.
»Učinite mi uslugu«, rekla im je. »Sljedeći put izbrojite mrtve prije
nego što se opustimo. Što kažete?«
Kolege su je gledali raskolačenih očiju.
»Larissa«, propentao je Tim, »tvoj ...«
»Što?«
»Tvoj trbuh«, rekao je.
Larissa se smrknula i pogledala dolje.
Iznad pojasa je imala rupu od sačmarice veličine tanjura i krv joj je
tekla u tamnim potocima. Bol se pojavila kad je vidjela ranu.
»Aha«, rekla je odsutno. »To ...«
Osjetila je kako joj se oči zavrću u dupljama i kako je noge izdaju, a
zatim je sve prešlo u prohladnu, praznu tamu.
22
NA TRAGU MRTVIH

EKIPA ZA TERENSKU IZVIDNICU D9

IZVJEŠTAJ 6931/H:
PREDAN: 07:45
OD: BOJNIK ALAN HARDY/NS303, 41-C
FAO: PRIJELAZNI DIREKTOR CALEB HOLMWOOD/ NS303, 34-D
OSIGURANJE: KLASIFICIRANO NULTIM SATOM

POČINJE.
Prema naredbi, skupio sam terensku izvidnicu koja uključuje mene i
operativce Andrewa Johnsona (NS303, 55-R) i Katherine Elliot (NS303,
62-J). Naredba je bila locirati Johna Bathursta, poznatijeg kao Johnny
Supernova i uvesti ga u program zaštite svjedoka.
Napustili smo Petlju u otprilike 02:50 sati i krenuh prema adresi
Clerkenwell Road 162 B, u Londonu, što je posljednja prijavljena adresa
gospodina Bathursta. Tijekom puta smo primili informaciju da je gospodin
Bathurst preminuo (pogledajte priloženi izvještaj mrtvozornika) i zatražio
sam određenje našeg cilja.
Dobio sam novu zapovijed da istražim je li Albert Harker pokušao
kontaktirati gospodina Bathursta otkad je pobjegao iz bolnice Broadmoor
pod pretpostavkom da gospodin Harker nije bio svjestan smrti gospodina
Bathursta. Zatražio sam popis poznatih kontakata gospodina Bathursta i
nastavio dalje prema zapovijedi.
Stigli smo na adresu Clerkenwell Road 162 B i vidjeli da su ulazna
vrata provaljena. Snažan udarac ih je odvalio sa šarki, a inicijalna analiza
ukazuje na to da je zadan ljudskom nogom obuvenom u kožnu cipelu.
U hodniku kuće smo pronašli dva pisma adresirana na izvršitelja
oporuke gospodina Bathursta iz odvjetničkog ureda Cheshey, Clarke, Abel
i Watt i jednu odbačenu kuvertu sa sličnom adresom. Njezina sadržaja nije
bilo, pretpostavljamo da je otuđen. Otvorili smo dvije preostale kuverte i
saznali da su u njima istovjetni zahtjevi za rješavanjem ostavštine, a
potpisao ih je gospodin Thomas Clarke. Zatražili smo njegovu kućnu
adresu od Jedinice za nadzor i nastavili dalje.
Stigli smo na adresu Frognal Lane 67 otprilike u 04:10 sati i pronašli
svjetlo u nekoliko prostorija te otključana ulazna vrata. Kad se nitko nije
javio na naše višekratno kucanje, ušli smo unutra i pronašli tijelo Thomasa
Clarkea u dnevnom boravku. Odrubljena mu je glava i izgubio je mnogo
krvi, pretpostavljamo da je ispijena. Naredio sam operativcu Johnsonu da
dokumentira mjesto zločina dok smo operativac Elliot i ja pretražili kuću.
Ostatak prostorija u prizemlju i na prvom katu je bio prazan, bez
znakova provale. Operativac Johnson nam se pridružio i potražili smo
dokaze na podzemnoj razini kuće. Pronašli smo vrata u stražnjem dijelu
glavnog hodnika koja vode u podrum, gdje smo pronašli Bonnie Clarke,
Jamesa Clarkea i
Aleca Clarkea. Svi troje patili su od šoka, no bez tjelesnih ozljeda.
Naredili smo im da ostanu na mjestu, obavijestili lokalnu policiju te
završili dokumentaciju i nadzor mjesta zločina.
Kad smo izišli iz kuće dobili smo popis poznatih kontakata Johna
Bathursta. Sadržavao je samo jedno ime i to novinara po imenu Kevin
McKenna.
Obavijestili smo ga da će ga možda kontaktirati jedan bjegunac iz
zatvora koji ima neriješene račune s Johnom Bathurstom, u skladu s
aktualnom pričom, te sam mu rekao da se obrati policiji ako dođe do takve
situacije.
Čekam daljnje naredbe.
KRAJ IZVJEŠTAJA.
23
ISTINA ILI POSLJEDICE

Jamie je krenuo prema Obavještajnoj jedinici i vidio da ga Kate

Randall već čeka ispred vrata EIPS-a. Nasmiješila mu se i jedva se odupro
želji da je zagrli.
»Jesi li spreman?« upitala ga je.
»Moglo je doći u bolje vrijeme«, odgovorio je, »ali barem ću se
riješiti toga.«
»To je samo rutinsko ispitivanje, Jamie«, rekla je Kate. »Iskreno
odgovaraj na pitanja i brzo ćeš izići odavde.«
»Nema problema«, rekao je Jamie. »Vodi me.«
Kate je kimnula i utipkala niz brojki u ploču koja kontrolira
sigurnosna vrata. Otvorila su se uz mnogo buke i Jamie je slijedio Kate
unutra. Jedan operativac je sjedio za malenim recepcijskom stolom;
pogledao je Jamieja i kimnuo mu. Jamie je uzvratio pozdrav i prošao kroz
druga vrata u prostor za intervjue. Kate je zatvorila vrata i pokazala mu
stolac na drugom kraju prostorije. Nelagodno je sjeo i čekao dok je njegova
prijateljica nešto tiho govorila u radio.
Nekoliko trenutaka kasnije su se vrata ponovno otvorila i unutra su
ušla dva operativca iz Jedinice za nadzor. Šutke su mu počeli postavljati
senzore na prsa i vrat; činilo se kao da ga ne žele ni pogledati.
»Što je sve ovo?« upitao je Jamie.
»Standarde stvari za detektor laži«, rekla je Kate. »Ne moraš se
brinuti. Vratit ću se za nekoliko minuta i možemo početi.«
»Ne trebaš žuriti«, rekao je Jamie. »Čekat ću te ovdje.« Nasmijao se,
a ona mu je dobacila osmijeh preko ramena dok je izlazila iz prostorije.
Kate je otvorila vrata EIPS-ova dnevnog boravka i ušla unutra. Paul
***
Turner je podigao glavu sa svog primjerka spisa Jamieja Carpentera
koji je bio poprilično debeo za nekoga tko je operativac jedva godinu dana.
»Tri minute«, rekla je Kate. »Barem bi ovo trebalo biti brzo gotovo.«
»Vidjet ćemo«, rekao je bojnik Turner i vratio se spisu.
 Tehničari su pričvrstili posljednji senzor na Jamiejeva prsa i ostavili
ga. Pokušavao se udobno smjestiti na stolcu, naslanjao se na sjajnu
plastiku, no ubrzo je odustao. Ovi očigledno nisu razmišljali o udobnosti
kad su birali pokućstvo. Srce mu je divljalo u prsima i pokušavao ga je
smiriti dugim, dubokim udasima. Nije skidao pogled s vrata razmišljajući o
svemu što bi ga Kate mogla pitati.
***
Paul Turner je zatvorio Jamiejev spis, izišao zajedno s Kate u malo
predsoblje EIPS-a, otključao vrata prostorije za intervjue i pridržao ih za
Kate. Duboko je udahnula i ušla unutra. Jamie joj se osmjehnuo iako baš
nije bio uvjerljiv. Uzvratila mu je osmijeh nadajući se da djeluje
ohrabrujuće i sjela za stol. Paul Turner je zatvorio vrata i zaključao ih za
sobom prije nego što je sjeo na prazan stolac pored Kate.
Deset minuta, pomislila je. Da, čudno je i neugodno. Samo budi
profesionalna i završi s tim što brze možeš.
»Poručniče Carpenter«, rekao je Paul Turner. »Shvaćate li važnost
postupka koji provodimo poručnica Randall i ja?«
»Da, gospodine« odgovorio je Jamie i uputio Kate pogled pun
ponosa. »Shvaćam.«
»Savršeno. Budite iskreni i sve će brzo biti gotovo.«
Jamie je kimnuo. Kate je kratko pričekala, pročistila grlo i započela.
»Ovo je EIPS intervju broj 068, a vode ga poručnica Kate Randall,
NS303, 78-J u prisutnosti bojnika Paula Turnera, NS303, 36-A. Navedite
svoje ime, molim.«
»Jamie Carpenter.«
Zeleno.
»Molim da na sljedeće pitanje odgovorite netočno«, rekla je Kate.
»Navedite svoj spol, molim.«
Jamie se nasmiješio. »Žensko.«
Crveno.
»U redu«, rekla je Kate. »Započnimo. Gospodine Carpenter, jeste li
trenutno poručnik pri Odjelu 19?«
»Jesam.«
Zeleno.
 »Shvaćate li da je svaki dio vašeg posla pri Odjelu 19 pod
najstrožom tajnosti?«
»Da.«
Zeleno.
»Shvaćate li važnost činjenice da javnost ne smije znati za naše
postojanje?«
»Da.«
Zeleno.
»Jeste li ikada učinili išta čime biste inkriminirali to stanje stvari?«
Jamie je dugo šutio. Naposljetku je rekao:»Da.«
Zeleno.
»Molim da objasnite na što se odnosi vaš prethodni odgovor.«
»Dozvolio sam da se Odjelov helikopter spusti u naseljenu parišku
ulicu.«
Zeleno.
»Zašto ste donijeli takvu odluku, poručniče?«
»Pukovnik Frankenstein je bio ozlijeđen i u stanju koje bi moglo
privući neželjenu pozornost. Nisam smatrao da imamo vremena stići na
dogovoreno mjesto odlaska.«
Zeleno.
»Jeste li razmotrili moguće implikacije takve odluke?«
»Jesam.«
Zeleno.
»I što ste zaključili?«
»Da je život pukovnika Frankensteina vrijedan tog rizika.«
Zeleno.
Kate se nasmijala u sebi. Ovo je bio prvi incident u Jamiejevu spisu
na koji su obavještajci ukazali i bilo joj je drago što se Jamie odmah
uhvatio ukoštac s tim.
»Poručnice Carpenter«, nastavila je. »Jeste li se ikada upustili u
aktivnosti s namjerom ometanja ili nanošenja štete ovom Odjelu?«
»Nisam.«
 Zeleno.
»Jeste li ikada prenijeli informacije o ovom Odjelu nekome tko nije
član?«
»Jesam.«
Zeleno.
»Na koga se odnosi vaš prethodni odgovor?«
»Na Matta Browninga.«
Zeleno.
»Molim da objasnite na što mislite.«
Jamie je pročistio grlo. »Kad se Matt probudio iz kome, rekao sam
mu gdje se nalazi i nešto o našem poslu. Rekao mi je da želi pomoći i
savjetovao sam mu da se pokuša vratiti ovamo ako misli ozbiljno.«
Zeleno.
Kate je osjetila kako je polako napušta napetost iz ramena. Incident s
Mattom je bio drugi i najozbiljniji ukaz u spisu njezina prijatelja i bila je
sretna što je dobrovoljno podijelio informaciju.
»Zašto ste tajne podatke iznijeli u javnost?«
»Ne znam«, odgovorio je Jamie. »Iz nekog razloga sam odmah
vjerovao Mattu. Smatrao sam da glumi da ima amneziju, što bi značilo da
je već svjestan postojanja vampira i da je vidio operativce svojim očima.
Najviše od svega sam vjerovao da istinski želi pomoći.«
Zeleno.
»Jeste li bili svjesni da kršite izvjestan broj pravila Odjela time što
ste Mattu Browningu prenijeli tajne informacije?«
»Da.«
Zeleno.
»Poručniče Carpenter, jeste li ikada bili sudionik urote protiv ovog
Odjela?«
»Ne.«
Zeleno.
»Jeste li ikada razgovarali o ovom Odjelu s nekim nadnaravnim
bićem nevezano za izvršavanje naredaba koje su vam dali vaši nadređeni?«
 »Nisam.«
Zeleno.
»Biste li ikad izdali povjerenje ovog Odjela?«
»Ne.«
Zeleno.
»Postoje je ikakvi drugi incidenti u kojima vjerujete da ste mogli
kompromitirati sigurnost ovog Odjela, namjerno ili ne?«
»Da.«
Zeleno.
»Molim da objasnite prethodni odgovor.«
»Matt je mogao reći ljudima ono što sam ja rekao njemu«, odgovorio
je Jamie. »Ne bi mogao nanijeti štetu Odjelu informacijama koje sam mu
otkrio, ali vjerojatno je mogao postavljati čudna pitanja.«
Zeleno.
Kate je odahnula. »Hvala vam, gospodine Carpenter«, rekao je. »Mi
smo ...«
»Poručniče Carpenter«, prekinuo ju je Paul Turner. Iznenađeno ga je
pogledala.
»Da, gospodine«, odazvao se Jamie pozorno pogledavši bojnika.
»Smatrate li se potomkom osnivača?«
Jamie se smrknuo. »Ne vidim kakve to veze ...«
»Odgovorite na pitanje, poručniče, molim.«
»Da«, odgovorio je Jamie nakon duge pauze. »Smatram se
potomkom osnivača.«
Zeleno.
»Smatrate li da vas to čini boljim od ostalih u ovom Odjelu?«
»Naravno da ne«, odgovorio je Jamie gromovitog lica.
Zeleno.
»Ponosite li se što ste potomak osnivača?«
»Da, ponosim se.«
Zeleno.
 »Zašto?«
»Kate«, rekao je Jamie gledajući je. »Je li ovo zbilja ...«
»Poručniče Carpenter«, tiho će Paul Turner. »Zamolit ću vas da
usmjerite svoju pozornost na mene kad razgovaram s vama. I želio bih da
mi odgovorite na pitanje, molim.«
Jamie je zurio u časnika za sigurnost s pokerskim izrazom lica.
»Dobro«, naposljetku je rekao. »Kako je glasilo vaše pitanje?«
»Zašto se ponosite time što ste potomak osnivača?«
»Jer sam ponosan na ono što su predstavljali«, rekao je Jamie.
»Ponosan sam na sve što su napravili. Zbog njih se osjećam kao dio nečega
posebnog.«
Zeleno.
»Zbog toga se osjećate posebno?«
»Nisam to rekao.«
Zeleno.
»Čuo sam što ste rekli, poručniče. Osjećate li se posebno?«
»Ne.«
Zeleno.
»Krivite li sebe zbog stanja u kojemu se sada nalazi pukovnik
Frankenstein ?«
»Da.«
Zeleno.
»Objasnite.«
»Da sam mu vjerovao prije nego što sam otišao na Lindisfarne,
vukodlak ga ne bi napao.«
Zeleno.
»To ne možete znati«, odgovorio je časnik za sigurnost. »Zar
vjerovanje da se sve događa zbog vas ne smatrate egoističnim?«
»Ne mislim da se sve događa zbog mene.«
Zeleno.
»Poželite li da vaša majka nije vampir?«
Duga, teška tišina ispunila je prostoriju dok je Jamie zurio u Paula
Turnera s neskrivenom mržnjom u pogledu.
»Naravno«, rekao je, a riječ je zvučala kao da mu čupaju zube iz
usta.
Zeleno.
»Poželite li da pukovnik Frankenstein nije likantrop?«
»Da.«
Zeleno.
»Volite li svoju majku?«
»Paul«, oštro će Kate. »Prestanite.« Lice joj je bilo blijedo i
raskolačila je oči, ali Turner je nije ni pogledao.
»Volite li svoju majku, poručniče Carpenter?«
»Da«, otrovno će Jamie. »Veoma.«
Zeleno.
»Učinili biste sve da se vrati u normalno stanje, zar ne?«
»Ne.«
Zeleno.
»Ne biste?«
»Ne«, ponovio je Jamie.
»Zašto ne? Upravo ste rekli da je volite. I to veoma.«
»Znam što želite postići«, režao je Jamie. »Mislite da ste tako
pametni, zar ne? Ali u krivu ste. Ja volim svoju majku više nego ikoga
živoga i svaki dan poželim da se pukovniku Frankensteinu nije dogodilo
ono što jest. Ali ipak ne bih nikada izdao Odjel, bez obzira što mi netko
ponudio.«
Zeleno.
»Zašto ne, poručniče Carpenter?«
»Jer to nijedno od njih ne bi željelo.«
Zeleno.
»Je li to jedini razlog?«
»Nije.«
Zeleno.
 »Zašto još?«
»Jer nisam izdajnik, bojniče Turner. To je jednostavno tako.«
Zeleno.
Nekoliko sekundi se činilo kao da svi u prostoriji drže dah. Zrak je
bio otrovan te gust i težak od napetosti. Kad se činilo da je pritisak
dosegnuo točku eksplozije, Paul Turner je progovorio.
»Hvala vam, poručniče Carpenter«, mirno je rekao. »To je sve.«
Jamie je zurio u časnika za sigurnost i polako okrenuo pogled prema
Kate. Osjetila je kako joj lice gori od ljutnje i srama i shvatila da ne može
susresti njegov blijedoplavi pogled. Samo je posramljeno pogledala u stol.
»U redu«, rekao je Jamie polako. »Hvala vama.«
Paul Turner je ustao i otključao vrata prostorije za intervjue. Pojavili
su se tehničari iz Obavještajne jedinice. Počeli su otkapčati Jamieja s
opreme dok je Turner držao vrata otvorenima i čekao Kate. Polako je
ustala i izišla iz sobe pazeći da ne pogleda Jamieja u oči. Časnik za
sigurnost je prošao pored nje, pridržao joj vrata EIPS-ova boravka i krenuo
za njom.
»Čist je«, rekao je bojnik Turner čim su se vrata zatvorila. »Tko je
sljedeći?«
Njegov strogo poslovni ton izluđivao je Kate.
»Što je to bilo?« upitala je s puno tihog bijesa.
Turner se namrštio. »Što to?«
»Znate što«, glasnije će Kate. »To. Sve ono o njegovoj majci i
Frankensteinu. Zašto ste to morali spomenuti?«
Turner ju je pogledao i činilo se da je tek tada primijetio koliko je
ljuta. Izraz lica mu se smekšao.
»Nije bilo ništa osobno, Kate«, rekao je. »Znam da se poručnik
Carpenter i ja ne slažemo uvijek, ali nemam tajnu želju da ga mučim,
kunem ti se. On to ne vjeruje, ali istina je.«
Časnik za sigurnost si je natočio šalicu kave iz lonca na stolu, a
zatim je natočio još jednu i pružio je Kate. Primila ju je bez riječi i čekala
da nastavi.
»EIPS ne treba samo saznati što su ljudi radili u prošlosti«, rekao je
sjedajući na kauč s kavom u ruci. »Služi i za budućnost. Dio svrhe ovoga
projekta je procjena predstavlja li ijedan operativac potencijalni sigurnosni
rizik i pitanja koja sam postavljao Jamieju imala su tu svrhu. Ne vjerujem
niti na tren da on jest, da je bio, niti da će biti izdajnik. Nikada nisam ni
sumnjao da će proći intervju i sretan sam što je tako. Ali njegove okolnosti
predstavljaju moguće tlo za prevagu i morao sam ih istražiti. Tom Morris
je izdao Odjel zato što mu je Alexandru ponudio nešto što mu je važnije od
Crne Svjetlosti. Nije bilo bitno to što nikada nije namjeravao ispuniti svoj
dio pogodbe. Postoje stvari koje bi naš neprijatelj mogao ponuditi Jamieju,
koje bi Jamie možda očajnički želio i morao sam se pobrinuti da točno
znamo koje su.«
»Shvaćam, gospodine«, rekla je Kate. »Ali to ne znači da se slažem.«
»Ne slažem se ni ja«, rekao je Turner. »Upozorio sam te da će nas
mrziti zbog ovoga, Kate. Nisi valjda mislila da se šalim?«
»Nisam«, uzdahnula je. »Znala sam da se ne šalite.«
Turner ju je pozorno pogledao. »Imamo još tri intervjua prije ručka«,
rekao je. »Pa onda još osam popodne. Kad završe, želim da uzmeš
slobodnu večer i to doista mislim. Otiđi u časničku blagovaonicu, otiđi
trčati ili se jednostavno naspavaj. Radi što god želiš, ali samo da nema veze
s ovim. Sad si razbistri misli počet ćemo za dvadeset minuta.«
Kate je kimnula i krenula ravno prema vratima. Htjela je otići na
razinu 0 i udahnuti malo svježeg zraka, možda čak i protegnuti noge, pa je
glasno negodovala kad ju je recepcionar pozvao imenom čim je stavila
ruku na kvaku.
»Da«, rekla je okrenuvši se.
»Netko vas traži«, rekao je operativac za recepcijom kao da se
ispričava. »Rekao sam joj da ste zauzeti, ali rekla je da će čekati.
Ispričavam se, Kate.«
»U redu je«, rekla je uz usiljen osmijeh. »Primit ću je. Ionako mi
treba pauza.«
***
Na razini ispod njih, tamna prilika je čučala u sredini sobe 261.
Na podu je bila plastična posuda napunjena precizno smiješanim
etanolom i biljnim gnojivom, kombinacija poznata svim terorističkim
skupinama širom svijeta. S metalnog tronošca su visjeli eksplozivni naboji
pola tuceta ručnih granata, pažljivo postavljenih u prozirnu tekućinu. Iz
njih su virile žice spojene s jednostavnim okidačem: komadićem bakra na
malenoj šarki koja zatvara strujni krug i omogućuje struji da dopre do
naboja i ispali ga. Okidač je bio spojen na radioprijamnik i kad otkrije
određeni auditivni podatak, pričekat će tri sekunde prije nego što zatvori
strujni krug.
Tamna prilika je aktivirala napravu i upalila radioprijemnik. Zatim se
tiho iskrala iz sobe i nestala u hodniku.
***
Devedeset minuta kasnije otvorila su se vrata dizala na razini B.
Hodnik pred njom bio je dugačak i vijugav i trebalo joj je nekoliko
minuta da stigne do vrata. Pritisnula je identifikacijsku karticu o ploču
pored vrata, čula dugački pisak koji znači da su vrata otvorena, kratko je
pričekala razmišljajući po tko zna koji put kako joj se život promijenio u
posljednjih mjesec dana.
Gurnula je vrata unutra. Zasljepljujuće bijelo svjetlo udarilo ju je u
oči, a ogroman val buke i vreline odbacio ju je preko hodnika tik prije nego
što je sve nestalo u mraku.
24
RAT PROTIV DROGE, TREĆI DIO

NUEVO LAREDO. MEKSIKO

JUČER

»Larissa.«
Glas je bio dalek, plutao je prema njoj odnekud iz praznine. Osjećala
je bakar u ustima dok se vraćala u svijest, osjetila je čvrsto tlo pod sobom i
prisilila oči da se otvore.
Tamna prilika joj je ispunila vidno polje prije nego što se postupno
izoštrila. Bio je to Tim Albertsson. Zabrinuto ju je gledao.
»Time«, šapnula je.
»Dobro si«, rekao je s olakšanjem na licu. »Dobro si, ne brini se. U
redu je.«
Larissa je iza njega vidjela ostatak specijalne operativne skupine.
Skupili su se oko svoga vođe i gledali u nju. Podbočila se na laktove i
polako pogledala oko sebe. Ležala je na toploj travi unutar vrta ograđenog
zidom, a noćno nebo se spustilo nad nju. Osjetila je gusti, bakreni miris
krvi i tad se sjetila.
Rezačice. Rejon. Sačmarica.
Raskolačila je oči i uspaničarila se u trenu. Pogledala je svoje tijelo.
Uniforma joj je bila pokidana, sasvim razorena sačmom. No pod
uništenom tkaninom se nalazila koža njezina trbuha, glatka i bijela.
Pažljivo ju je dotaknula blijedom rukom pipajući čvrstu površinu prstima.
»Što se dogodilo?« upitala je. Osjećala se kao da će zaplakati od
olakšanja.
»Onesvijestila si se«, rekao je Tim smješkajući se. »Imala si rupu u
trbuhu. Larissa ... ja nikad ... nitko od nas nikad nije vidio ništa slično.
Moglo se vidjeti kroz tebe.«
»Krasno«, nježno će Larissa.
»Srećom, Rejon je držao hladnjak pun krvi na šanku«, dodao je Tim
držeći dvije prazne plastične boce. »Nagnuo sam ih u tvoja usta. Bila si u
nesvijesti, ali progutala si sve. Valjda automatski. I onda ...«
»Rupa se samo zatvorila«, rekla je Flaherty raskolačenih očiju. »Sve
je ponovno naraslo, sve kosti i organi i mišići, pa onda koža, i sve je bilo
kao da ti se ništa nije ni dogodilo.«
»Da«, rekla je Larissa,«tako to bude.«
»Taj pucanj te mogao ubiti«, rekao je Tim.
»Ali nije«, dodala je Larissa i osovila se na nesigurne noge.
Nasmiješila se kolegama. »Vjerovali ili ne, bilo mi je i gore«. Sjetila se kad
su je ultraljubičaste bombe spalile živu tijekom Valerijeva napada, kad se
činilo da će ih pobijediti.
»Kriste«, rekao je Rush ton. Gledao ju je s nečim čudnovato bliskim
obožavanju. »Ne bih htio vidjeti kako to izgleda.«
Larissa se nasmijala. »Nije bilo lijepo.«
Tim se nasmijao, a ostatak ekipe kao da se opustio pred njezinim
očima. Sad kad više nisu bili zabrinuti za Larissu, mogli su uživati u
uspjehu misije.
»Idemo odavde«, rekao je Tim. »Flaherty, vodi Rushtona i Riosa u
podrum i počistite sve. Ne želim ostaviti nijedan naš trag, kao da nikada
nismo ni bili tu. Zatim se vratite putom kojim smo došli i povedite Frost.
Sastanak u lobiju za četiri minute.«
»Da, gospodine«, rekla je Flaherty i povela Rushtona i Riosa natrag
kroz generalovu improviziranu rupu za bijeg. Kad su otišli, Tim je iste
sekunde primio Larissu rukama za lice i poljubio je.
Dugo je bila previše šokirana da bi reagirala. Njegove usnice su se
bjesomučno trljale o njezine i osjetila je navalu topline kako joj se uvlači u
oči. Tad joj se glava sasvim razbistrila i odgurnula ga je od sebe, možda i
jače no što je bilo potrebno. Zateturao je unatrag, no brzo se uspravio i
pogledao je, rumenih obraza.
»Nemoj«, tiho ga je upozorila.
»Žao mi je«, odgovorio je gladno je gledajući. Dah mu je bio plitak,
a oči svjetlucave. »Zapravo, nije mi žao. Ni najmanje.«
»Pa, trebalo bi ti biti«, rekla je Larissa. »No zapravo me nije briga.
Nemoj to ponoviti, Time.«
»Dobro«, rekao je, ali nije ju prestao gledati. Intenzitet njegova
pogleda probudio je treperavu toplinu u njezinu trbuhu, no odmah ju je
ugasila.
Isuse Kriste. O čemu ti razmišljaš?
»Hoće li ovo postati problem?« upitala je što je mirnije mogla.
»Meni neće«, odgovorio je Tim. »Ali ne znam za tebe.«
Arogantni gade.
»Dobro«, rekla je boreći se s ljutnjom. »Onda je najbolje da pođemo
kući.«
»Da«, rekao je Tim široko joj se smiješeći.
25
GLAS IZ GROBA

MAPPING, LONDON

Kevin McKenna bio je loše volje kad je silazio u garažu ispod ureda
Globea.
Dan mu je započeo s policijom na vratima i rekli su mu da će ga neki
odbjegli zatvorenik možda pokušati kontaktirati, a završio je tako što ga je
urednik pozvao u svoj ured tik nakon pet sati. Kevin je njegovu zasjedu na
kraju dana davno nanjušio. Rekao mu je da je njegova reportaža cendrava i
neelegantna, a ta dva pridjeva je Colin Burton koristio kao komplimente.
Oba istraživačka članka koja je predao dan ranije su odbijena. McKenna je
upitao zašto iako je već znao odgovor.
»Jer više nisi glavna zvijerka, Kev«, rekao je Colin. »Znam da si
nekad bio i znam da bi još uvijek htio biti, ali više nisi. Više ne radiš za
Gutter, radiš za mene. A mojim čitateljima nije stalo do ovakvog sranja.
Podigao je jedan članak s naslovom diy umjetnost okupira MOSKVU i
njime mahnuo McKenni u lice.
»Slavni, sise, tračevi, zločini, nogomet. Od toga živimo. Je li ti
jasno?«
»Je«, rekao je McKenna. »Oprosti, šefe.«
»U redu je«, rekao je njegov urednik i uzdahnuo. »To si prokleto
dobro napisao, Kevine. Ne kažem da nisi. Ali našim čitateljima puca neka
stvar za dobrim pisanjem i umrijet će od dosade dok pročitaju prvi
odlomak. Začini mi to malo, može? Gologuze plavokose umjetnice, malo
nasilja ruskih bandi, daj mi nešto takvo. Znaš o čemu pričam?«
»Znam«, rekao je McKenna dok mu se želudac prevrtao od gađenja
prema samome sebi. »Odmah ću početi. Živio, Col.«
Zapravo je znao da njegovi članci nisu materijal za Globe čim ih je
počeo pisati. Previše su nalikovali njegovom bivšem radu, stvarima kakve
je davno prestao gurati pod nos urednicima Globea. Kad je tek stigao na
posao, jedan dragi stari alkoholičar po imenu Bob Hetherington ga je
odveo sa strane i rekao mu da se prestane truditi.
 »Meni ne treba otkrivanje tople vode«, rekao je Hetherington. »Samo
nek’ se vrti. To je naš posao.«
Tijekom narednih godina pokušavao je progurati nešto o glazbi ili
modi, no nije se istinski borio za to niti se ljutio kad bi odbacili njegove
članke. Znao je da ih zapravo piše za sebe nadajući se da neće izgubiti i to
malo talenta što mu je ostalo.
Garaža je bila sasvim tiha kad je McKenna izišao iz dizala. Cipele su
mu glasno odzvanjale betonom dok su automobili i stupovi bacali duge
sjenke po parkiralištu. Bio je na pola puta do crnog BMW-a kojim se
počastio nakon što je prije dvije godine promaknut u zamjenika glavnog
urednika kad mu se javio čudan osjećaj. Nepogrešiva sigurnost da nije sam
u garaži.
Prestao je hodati i stajao je sasvim mirno pažljivo osluškujući.
Ništa.
Garaža je sadržavala tek desetak auta, a bila je izgrađena za
deseterostruko više. Bila je gotovo prazna, no ipak bi mogla dobro sakriti
nekog pljačkaša ili narkomana u sjenama stupova ili automobila.
»Halo«, viknuo je. »Tko je tamo?«
Tišina.
McKenna je osjetio jezu kako mu se penje uz kralježnicu. Odjednom
se uplašio. Osjećaj da nije sam zgrabio mu je želudac i odlučno ga stiskao.
Spopao ga je odvratan osjećaj ranjivosti i potrčao je prema svom
automobilu, a koraci su mu glasno odjekivali garažom. Dio njegova
mozga, onaj racionalni, vikao mu je da je kukavica, no ignorirao ga je. Htio
je samo ući u automobil i zaključati vrata, odmaknuti se od onoga što je
bilo s njim u garaži, skriveno iza automobila ili sasvim mirno iza
betonskog stupa, slušalo, gledalo i čekalo.
McKenna je izvadio ključeve iz džepa i pritisnuo gumb na plastici.
Brave BMW-a su se otključale uz glasan i ohrabrujući bip objavljujući
njegovu lokaciju i namjeru da pobjegne. Zgrabio je vrata automobila,
osjetio ohrabrujuću glatkoću plastičnog rukohvata i upravo ga htio otvoriti
i baciti se unutra kad su se hladni prsti našli na njegovu vratu i podigli ga u
zrak.
Vrištao je, lamatao nogama i posramljeno shvatio da mu je mjehur
popustio od straha. Poletio je u zrak, činilo se kao da lebdi s onime što ga
je podiglo prije nego što ga je bacilo preko garaže. Gledao je kako se
betonski pod diže prema njemu, bio je potpuno paraliziran od straha.
Vidio je bijele krugove ispljunutih žvakaćih guma, malenu mrlju od
ulja i odbačenu papirnatu šalicu za kavu. Udario je o beton, rame mu je
pucalo od boli i klizao se na petama preko betona.
Zaustavio se poput vreće kostiju pored izlaza za nuždu koji je vodio
prema stubama, rame ga je užasno boljelo i nije imao zraka. Prva pomisao,
jedina pomisao u njegovu preneraženom mozgu bila je da pokuša preživjeti
i stubama se odvući do ureda. No pogriješio je čim se okrenuo iza sebe.
Okrenut prema njemu, deset centimetara iznad tla, lebdio je
muškarac u elegantnom tamnoplavom odijelu. Lice mu je bilo blijedo, kosa
prorijeđena, no oči su mu sjale poput užarenog ugljena, a usta je razjapio u
velik, zadovoljan osmijeh.
Nije stvarno, vikao je u sebi. Ne događa se. Ne može biti.
Muškarac je nagnuo glavu na stranu i jurnuo naprijed brzinom koju
McKenna nije mogao pojmiti. U jednoj sekundi je bio pet metara dalje, a u
drugoj ga je već držao za revere sakoa i podizao u zrak kao da ne teži ni
grama. Pokušao je okrenuti glavu od zastrašujućeg crvenog pogleda koji je
sada stajao tek nekoliko milimetara od njega i zavrištao je kad ga je ovaj
gurnuo o betonski zid garaže. Osjećao se kao da mu je glava pukla i počeo
je gubiti vid. Kad mu se razbistrilo, muškarac je zurio u njega kao što bi
pauk promatrao neku neobičnu muhu koja mu se zaplela u mrežu. Užasne
crvene oči vrtjele su se i gorjele i McKenna je osjetio kako ga svijest
napušta i mozak mu se isključuje jer ne može pojmiti užas koji se odigrava
pred njim.
Muškarčeva ruka se pojavila niotkuda i udarila McKennu preko lica.
Zvučalo je kao da je netko ispalio hitac iz sačmarice i odjeknulo među
zidovima garaže. McKenna je otvorio oči a usta su mu formirala savršenu
kružnicu od šoka.
»Jeste li vi Kevin McKenna?« upitao je muškarac.
Zurio je pred sebe, suze su mu se skupljale u očima, nije mogao
progovoriti. Muškarac ga je opet ošamario, i to još jače, i McKenna je
osjetio okus krvi u svojim ustima, što je galvaniziralo njegov paralizirani
mozak.
»Jesam«, dahtao je. »Ja sam Kevin McKenna.«
»Drago mi je«, rekao je muškarac. »Jeste li primili pošiljku od
odvjetnika u ime pokojnog Johna Bathursta?«
O, Bože. O, mili moj Bože.
»Johnny«, ponovio je McKenna uz osmijeh pijanice. »Johnny je ...
mrtav.«
Čovjek s crvenim očima zarežao je grlenim zvukom koji je potegnuo
iz najvećih dubina svoje duše i iskezio zube. Dva dugačka očnjaka, oštra
poput britava izišla su mu iz desni.
»Upitat ću vas još jednom, gospodine McKenna«, rekao je muškarac,
»a zatim ću vam oderati lice s glave. Jeste li primili pismo?«
McKenna se borio s vlastitim umom pokušavajući doći k sebi kad ga
je zgrabio strah jači od ičega što je ikada osjetio. Istina je, rekao je neki
daleki glas. Ono što ti je Johnny poslao. Sve je istina.
»Da«, rekao je prepuklim glasom. »Dobio sam ... pismo. Od
Johnnyja.«
Muškarac se veselo nasmijao. »Odlično«, rekao je glasom koji je
iznenada postao veseo i vedar kao ljetni dan. Napetost je napustila
Kevinove grudi. Srušio se na tlo i počeo plakati. Muškarac se udaljio i
pogledao ga.
»Nema više laži, gospodine McKenna«, rekao je. »Prijatelji ne lažu
jedni drugima, a siguran sam da ćemo vi i ja postati prijatelji. Mogu li vam
pomoći da ustanete?«
McKenna se pokušao pribrati, zaustaviti plač koji je već bio na rubu
histeričnoga, no uspio je samo kimnuti. Čovjek je zakoračio naprijed i
dalje se smiješeći i pružio Kevinu mršavu, blijedu ruku. Kevin ju je nakon
dugog oklijevanja prihvatio iako mu je mozak vrištao da se pazi. No
muškarac ga je samo nježno podignuo na noge. Prsa su mu se i dalje
nadimala od jecaja koji su mu protresli cijelo tijelo i gledao je u oči
muškarca koje sada više nisu tako bijesno sjale.
»Dobro«, rekao je muškarac. »Nema štete, je li tako? Ja sam Albert
Harker i već smo utvrdili da ste vi Kevin McKenna. Vrijeme je da se
upoznamo, ne mislite li i vi tako?«
McKenna je opet kimnuo. Polako je prestajao plakati i rame ga više
nije toliko boljelo. Šokirani um se pokušavao pokrpati, no uspio je smisliti
plan.
Samo radi što ti kaže. Nemoj ga ljutiti. Samo radi što ti kaže.
 »Očigledno sam vas uplašio«, rekao je Albert Harker. »Ispričavam se
zbog toga. Možda bi bilo dobro popiti jednu žestoku?«
»Može«, rekao je McKenna uzdrhtalim glasom.
»Savršeno«, veselo će Harker. »Idemo onda k vama.«
26
PREBLIZU DOMA

Matt Browning je sjedio za svojim stolom u prostorijama Projekta

Lazarus kad je prigušeni udar zatresao Petlju. Nastao je trenutak zbunjene
tišine prije nego što se oglasio alarm za opću uzbunu i svojim zavijanjem
odjekivao metalom i betonom.
Matt je pokrio uši rukama i skočio na noge. Ostatak osoblja Projekta
Lazarus slijedio je njegov primjer s bolnim grimasama na licu. Očajnički
su gledali oko sebe tražeći nekoga da im kaže što da rade. Mattu ih je bilo
žao. Njegovi kolege su znanstvenici i liječnici, ne shvaćaju koliko je
opasna situacija izvan laboratorija. On nije imao takve iluzije. Zamalo ga je
ubila vampirica koju je sada smatrao svojom prijateljicom. Prvi ravnatelj
Projekta Lazarus ga je htio ubiti i uspio bi da nije bilo Jamieja, a po
pričama svojih prijatelja je znao što se događa izvan Petlje. Dok su njegovi
kolege pokušavali nadglasati buku alarma govoreći da je možda pregorio
generator ili eksplodirao rezervoar goriva, Matt je odlučio zadržati za sebe
ono što je smatrao istinom.
To je bila eksplozija. I to velika.
Pogledao je uplašene muškarce i žene oko sebe pitajući se kako da
im najbolje pomogne i sledio se.
Natalia Lenski nije bila među njima.
Osjetio je hladne kapljice straha kako mu lede kralježnicu poput
vjedra ledene vode. Nije bilo razloga za paniku. Bilo je mnogo razloga
zašto bi Natalia Lenski napustila laboratorij baš u tom trenutku. Ali
unutarnji osjećaj duboko u želucu govorio mu je da su stvari krenule po
zlu.
Pretrčao je laboratorij ignorirajući nervozne poglede svojih kolega i
okrenuo kvaku na vratima. Ništa se nije dogodilo. Brojčanik pored vrata
mu se rugao svojim crvenim svjetlom.
Urlao je od bijesa, potezao, vukao kvaku, lupao po vratima. Nečije
ruke su ga primile za ramena, okrenule ga prema sebi i našao se licem u
lice sa zabrinutim profesorom Karlssonom.
»Smiri se«, vikao je ravnatelj Projekta Lazarus naprežući glasnice
tako da nadglasa alarm. »Automatski se zaključavaju! Na sigurnom smo!«
Matt je odgurnuo profesorove ruke. »Gdje je Natalia?« vikao je.
Tad se profesor Karlsson okrenuo i pogledao oko sebe. Kad je
ponovno pogledao Matta, čelo mu je bilo naborano od brige.
»Ne znam«, vikao je. »Gdje je?«
»NE znam!« vikao je Matt izvukavši radio iz pojasa. Bio je lud od
brige za Natalijom koja bi bila sasvim nespremna da se nađe usred napada.
Javila mu se samo jedna jasna misao.
Nazovi Jamieja. On će znati što treba.
Matt je izvukao radio i pogledao njegov zaslon. Bio je prazan.
Vrtio je gumb za paljenje naprijed-natrag, ali ništa nije moglo
oživjeti napravu. Viknuo je i bacio ga u zid. Karlsson se trgnuo štiteći lice
rukama dok su komadići plastike i žice letjeli kroz zrak. Zatim je opet
zgrabio Matta.
»Moraš se smiriti«, vikao je. »Ovdje smo na sigurnom, Matte!«
»Ma super«, viknuo je Matt. »A što je s Natalijom? Što je s mojim
prijateljima? Oni su gore, a mi nemamo pojma što se događa!«
***
Četiri kata iznad prostorija Projekta Lazarus Jamie Carpenter je ležao
u svojoj sobi kad je eksplozija protresla razinu B toliko jako da se njegov
pisaći stol prevalio i svi spisi se razasuli po podu. Još uvijek je bio bijesan
zbog poniženja na razgovoru u EIPS-u. Njegova mržnja prema Paulu
Turneru, složen osjećaj koji nikad nije bio daleko od površine, bila je jača
no ikada. Iako je znao svrhu intervjua i da je nepoštena i zlobna pitanja
složena baš da ga izlude smislio časnik za sigurnost, a ne Kate, ipak nije
mogao ne biti ljut i razočaran zbog nje.
Znao je da ona nije kriva, ali bila je dio toga. Bila je druga polovica
EIPS-a. Iako nije sudjelovala u mukama koje je morao podnijeti, nije se
baš trudila niti da ih zaustavi. Kad mu je rekla da će se dobrovoljno javiti
za EIPS, rekao joj je da dobro razmisli o tome jer će zbog takve odluke
postati nepopularna. Danas, kad je i sam prošao invazivni, ponižavajući
postupak, mislio je da je možda bio preblag.
Ne samo da će postati nepopularna, pomislio je s mješavinom brige i
inata. Bit će joj mnogo gore od toga. Svi će je mrziti.
 Ta misao mu je zaokupljala um u sekundi kad je zaglušujući udar
protresao razinu B. Jamie je skočio s kreveta dok mu se soba tresla i
instinktivno zgrabio svoj Glock 17. Sekundu kasnije povikao je od boli kad
se oglasio alarm, no nije patio od paralize poput Matta i njegovih kolega.
Istog trena je skočio na noge i okretao kvaku svojih vrata.
Ništa se nije dogodilo.
Jamie se vratio u sobu i spustio se na koljena, prekapajući po
razbacanom sadržaju svoga stola tražeći Direktorov prijelazni kod koji je
dobio od Henryja Sewarda zajedno s Paulom Turnerom one noći kad je
poginuo Shaun Turner, a Seward nestao u rukama Valerija Rusmanova.
Pronašao je plastificiranu karticu, pritrčao vratima, spustio sigurnosnu
zaštitu s kontrolne ploče i utipkao kod. Svjetlo na dnu ploče je dugo bilo
žuto i Jamie si je dopustio nadu da će kod proraditi. No tad se zacrvenjelo i
navelo ga da lupa po vratima od frustracije.
Znao je bez provjere konzole da radio neće raditi. Protokol za bilo
koju vrstu unutarnjeg napada na Petlju je nalagao potpuno zaključavanje
svih sustava iz čega su bili izuzeti samo Paul Turner kao časnik za
sigurnost i neki članovi Obavještajne jedinice.
Opet je počeo koračati sobom dok mu je srce ludo lupalo. Baza
nikako ne može još jednom biti napadnuta? Frontalni napad Valerija
Rusmanova i njegove vojske bio je moguć samo zbog informacija koje mu
je dobavljao Cristopher Reynolds, bivši vođa Projekta Lazarus koji je cijeli
svoj život radio za najstarijeg Rusmanova. Njegove informacije su mu
omogućile izbjegavanje nadzora i sustava upozorenja koji su štitili bazu.
Svi su prošli ponovno postavljanje i poboljšanje i pristup njihovim
specifikacijama je bila jedna od najstrože čuvanih tajni u Crnoj svjetlosti.
Posljedice ponovnog kompromitiranja bile su nezamislive.
Alarm je odjednom utihnuo i zamijenio ga je poznati glas, pojačan i
odaslan putem zvučnika postavljenih iznad vrata svake sobe u Petlji.
»Pozor«, rekao je Paul Turner. »Došlo je do sigurnosnog incidenta
koji je rezultirao isključenjem ove ustanove. Molim vas da ne pokušavate
napustiti svoju lokaciju. Jedinica za sigurnost istražuje i isključenje će biti
uklonjeno što je brže moguće. Hvala vam.«
Jamie je čekao da se alarm ponovno oglasi. Ako bude, namjeravao je
staviti kacigu i stišati vanjsku glasnoću do nule. No trideset sekundi kasnije
tišina je i dalje vladala Petljom pa si je natočio čašu vode i sjeo na rub
kreveta. Srce mu je divljalo, no pokušavao ga je ignorirati, baš kao i glasić
koji mu je šaptao u glavi.
Govorio mu je da se eksplozija oglasila na ovoj razini i to na drugom
kraju vijugavog hodnika.
Gdje je bila Kateina soba.
***
Paul Turner je bio sam u boravku EIPS-a kad je eksplozija protresla
pod ispod njegovih nogu. Poslao je Kate na ručak prije deset minuta i čitao
je spis prvog popodnevnog kandidata za intervju. Odmah je skočio na
noge, odbacio spis i zgrabio kvaku na vratima koja je odbijala poslušnost.
Opsovao je, izvadio identifikacijsku karticu iz pojasa i pritisnuo je o
ploču pored vrata. Njegova pozicija časnika za sigurnost davala mu je
prolaz kroz gotovo sva vrata u Petlji. Plastični kvadrat je zasjao zelenim
svjetlom čim se oglasio alarm za opću uzbunu i otvorio je vrata. Operativac
na recepciji zurio je u njega raskolačenim očima dok je prolazio
polukružnim prostorom.
»Ostani tu«, graknuo je na njega. Prislonio je identifikacijsku karticu
na ploču koja kontrolira sigurnosna vrata i nestrpljivo čekao da popuste
teške brave. Zatim je stupio u kaos Obavještajne jedinice.
Operativci su stajali iza svojih stolova vičući i mašući rikama,
pokušavali su nadglasati sirenu. Zasloni njihovih računala su se pogasili na
što je Turneru laknulo. U slučaju povrede sigurnosti unutar Petlje pristup
sustavu Crne svjetlosti se odmah onemogućuje svima osim obavještajcima
koji tako mogu zaštititi terabite osjetljivih informacija. Izvadio je konzolu
iz pojasa i vidio da radi.
Dobro. To je dobro.
Tapkao je po zaslonu dok je hodao tražeći od sustava da mu precizno
pokaže lokaciju eksplozije i preliminarni izvještaj. Pokušavao je ignorirati
pitanja koja su mu dovikivali sa svih strana.
»Ostanite na svojim mjestima«, vikao je prilazeći vratima. »I smirite
se, pobogu!«
Njegova konzola se oglasila kad je stupio u hodnik razine A. tapnuo
je po zaslonu i otvorio poslane informacije:
PRELIMINARNI IZVJEŠTAJ INCIDENTA
INICIJALNI ZAKLJUČAK: DETONACIJA KEMIJSKIH MATERIJALA
(SPEKTROANALIZA U TIJEKU)
KARAKTERISTIKE: PORAST TEMPERATURE EKSPLOZIVA.
NAJVIŠA ZABILJEŽENA TEMPERATURA 287 STUPNJEVA
CELZIJA. KONKUSIVNI UDARNI VAL. TRAJANJE 1.09 SEKUNDI.
DOMET 112,2 METRA.
IZVJEŠTAJ O ŠTETI: POVRŠINSKA OŠTEĆENJA U HODNIKU
RAZINE B. PREKID STRUJNIH SUSTAVA RAZINE B (AKTIVIRANA
PODRŠKA). PREKINUTA ATMOSFERSKA KONTROLA RAZINE B 8
(PODRŠKA NIJE USPJELA). NADZOR RAZINE B PREKINUT (PO-
DRŠKA NIJE USPJELA). PREKINUT FREKVENCIJSKI SPEKTAR
RAZINE B. PODRŠKA RADI SA 46% KAPACITETA.
OBUZDAVANJE: VATRA UGAŠENA HALONSKIM SU- STAVOM.
LOKACIJA: RAZINA B, SOBA 261.

Turner je čitao izvještaj dok mu se želudac prevrtao od ledenog,

neobuzdanog bijesa.
Bomba. Bomba u Petlji. Kako se usuđuju?
Utipkao je novi zahtjev u konzolu tražeći identitet stanara prostorije
261 na razini B. Sustav mu je odmah dao traženu informaciju.
STANAR: RANDALL, KATE (PORUČNIK)/NS303, 78-J
27
PREDUG SAN

KILBURN, LONDON

McKenna je prošao kratkim hodnikom koji spaja njegovu kuhinju s

dnevnim boravkom noseći četiri limenke piva u rukama. Sjeo je na
naslonjač ispod prozora i otvorio si jednu.
»Oni koji su mi jutros došli«, rekao je nakon dugog gutljaja. »Nisu
bili policajci, je li tako? To su oni o kojima ste govorili Johnnyju? Tajni
odjel.«
Albert Harker mu je kimnuo s kauča na suprotnom kraju prostorije.
»Odjel 19. Ili Crna Svjetlost kako ih često zovu.«
»Kako to da su došli k meni?«
»Pretpostavljam da su posjetili posljednju poznatu adresu gospodina
Bathursta, pronašli istu prepisku kao i ja te postavili ista pitanja. I budući
da ste vi navedeni kao jedini korisnik ostavštine gospodina Bathursta,
vjerojatno je da su pretpostavili da ću pokušati stupiti u kontakt s vama.«
»Rekli su mu da će me neki odbjegli zatvorenik možda pokušati
kontaktirati. Rekli su mi da nazovem policiju.«
Harker se nasmiješio. »Pa naravno. Tako oni rade, gospodine
McKenna. Lažu.«
»Zašto?«
»Da bi vas i sve ostale držali u neznanju, pod izlikom da se brinu za
vašu sigurnost.«
McKenna je potegnuo još jedan gutljaj iz svoje limenke i uperio
pogled u vampira. »A što vi želite, gospodine Harker?« upitao je. »Imate
vrpcu i transkript. Dao sam vam svoju riječ da neću nikome reći ništa o
vama. Nemam više ništa.«
Albert se široko nasmiješio. »Gospodine McKenna, to je upravo
suprotno od onoga što ja želim od vas. Ja želim da svijet sazna za mene i
ostale poput mene. Želim da raskrinkate Crnu svjetlost i sve njihove laži i
ubojstva i želim da napišete priču koja će sve razotkriti. Kako vam to
zvuči?«
»Zvuči ludo«, rekao je McKenna. »Zvuči kao nešto najluđe što sam
ikad čuo.«
Harkerovo lice je potamnilo i crvena iskrica mu se pojavila u očima.
»To je najveća priča u povijesti čovječanstva«, tiho je rekao, »najveća
ekskluziva otkad je svijeta i vijeka, a dajem je vama. Očekivao bih više
zahvalnosti od vas.«
Zahvalnost. Kako da ne, vampir mi sjedi u dnevnom boravku.
Stvaran, živući, hodajući vampir koji mi je prijetio da će mi otrgnuti lice s
glave. I trebao bih biti zahvalan?
Tad se predomislio.
Vampir. Stvaran jer su vampiri stvarni. Stvaran vampir.
Usprkos prethodnim razmišljanjima počeo je razmatrati priču.
Zaboravi ogromne sise i neuspjele zvjezdane brakove. Lud je, ali u
pravu je. Ovo bi mogla biti najveća priča na svijetu. A ja je mogu objaviti.
»To je velika priča«, pažljivo je rekao. »U tome se slažem s vama.
Ali morate shvatiti da ne postoji ni najmanja šansa da će je itko dati u tisak.
Sjedite na mom kauču, a čak ni ja u potpunosti ne vjerujem da ste tu. Moj
izdavač će se nasmijati do suza kad mu dođem s tim, a zatim će me izbaciti
na ulicu. Neću više objaviti ništa dok sam živ.«
»Shvaćam vašu zabrinutost«, rekao je Harker. »I u pravu ste, trebat
će nam više od riječi jednog čovjeka ako mislimo biti uvjerljivi.
Trebamo dokaze, svjedočanstva ljudi koji su se susreli s mojom
vrstom ili ljudi koji bi ih trebali štititi od nas.«
»Kako ćemo?« upitao je McKenna. »Gdje ćemo pronaći te ljude?«
Harker se nasmiješio. »Ne trebamo mi pronaći njih, Kevine. Oni će
sami doći k nama. Vi imate blog, zar ne?«
»Vi znate što je blog?«
»Bio sam u bolnici, Kevine, a ne na Mjesecu. Znam što je Internet.
Imate li blog ili ne?«
»Imam.«
»Odlično. Onda ćete napisati post u kojem tražite ljude koji su
izgubili članove obitelji ili prijatelje i kojima su prijetili da ne smiju ništa
reći o onome što im se dogodilo. Tražit ćete njihove priče, o prilikama u
crnome, o muškarcima i ženama s oštrim zubima i crvenim očima i jamčit
ćete im anonimnost.«
»Kad želite da to napišem?«
»Odmah. Ne smijemo gubiti vrijeme.«
McKenna je razmotrio vampirov plan. Njegova prvotna reakcija je
bila ta da će ljudi umirati od smijeha kad pročitaju post koji je Albert
Harker upravo opisao, a oni koji se ne budu smijali će ga samo sažalijevati.
Tada je prvi put u jako dugo vremena odagnao gađenje prema sebi i bio
iskren.
Zašto se uopće brineš? Ljudi ti se i sada smiju iza leđa. Znaš da je
tako. Ti si sprdnja. I što je najgore od svega, praviš se da nisi. Ti si ništa.
Ti si nitko. Zašto ne bi otišao s mnogo buke, pa bilo dobro ili loše?
Ispio je pivo, otvorio si drugo i posegnuo za laptopom. Stajao je na
stoliću gdje ga je jutros ostavio, kad je svijet bio mnogo manje i sigurnije
mjesto nego sada.
Tad mu je sinula užasna misao. »Ja napišem blog«, polako je rekao,
»recimo da vi dobijete što želite, sve prođe kako treba. Što onda? Ubit ćete
me?«
»Naravno da ne«, rekao je Harker s rukom na srcu. »Nisam
čudovište, Kevine. Nemam namjeru ikome nanijeti zlo.«
McKenna se nasmijao jedva čujnije od stenjanja. »Nisam se tako
osjećao kad ste me maločas bacali po garaži.«
»Trebao sam zadobiti vašu pažnju«, rekao je Harker. »Ako mi
odbijete pomoći, morao sam se pobrinuti da vas toliko uplašim da ne
pomislite otići na policiju. Kunem vam se da vam nisam želio zlo.«
»Kako možete očekivati da vjerujem u to?« upitao je McKenna.
»Mogu vam samo dati svoju riječ. Vaša stvar je hoćete li mi vjerovati
ili ne.«
»Što bi se dogodilo da odlučim ovoga trena otići odavde?«
»Pokušao bih vas nagovoriti da to ne činite.«
»A ako inzistiram?«
»Pa ... spriječio bih vaš odlazak.«
»Kako?«
»Prijatelju moj«, rekao je Harker raširivši ruke kao da se želi
prikazati poštenim. »Nemojmo o takvim stvarima. Zar ne možemo samo
reći da smo tu i da imamo mnogo posla? Veličanstvenog posla zbog kojeg
će nam generacije biti zahvalne?«
McKenna je dugo zurio u Alberta Harkera pokušavajući odagnati
jezu koja mu je ispunila grudi.
Ne vjerujem ti ni riječi, pomislio je. Poznavao sam nasilne ljude, bio
sam s njima. Izgledaju i isijavaju baš poput tebe.
»U redu«, naposljetku je rekao. »Postavit ću blog. Što ćemo onda?«
Harker se nasmijao. »Onda ćemo čekati.«
»Što ako se nitko ne javi?«
»Ne brinite se«, odgovorio je Harker. »Ako budemo morali sve
napraviti sami, imam plan i za taj slučaj. Ali to smatram doista
nevjerojatnim. Imam potpunu vjeru u odaziv na našu molbu.«
McKenna je otvorio svoj laptop, ulogirao se i pristupio kontrolnoj
ploči svoga bloga. Taman je želio započeti tipkati kad su mu se prsti
zaustavili nad tipkama.
»Ovo vam je važno, zar ne?« rekao je gledajući vampira. »Ne radi se
samo o osveti zbog svega što su vam učinili ili vraćanju duga obitelji. Vi
doista želite da javnost sazna što se događa.«
Albert Harker ga je pogledao očima punim gole odlučnosti.
»Potpuno ste u pravu, prijatelju«, tiho je rekao. »Bio sam zatvoren gotovo
deset godina i zatvorili su me ljudi koji se nimalo ne obaziru na zakone, no
ne radi se o osveti. Ovo je križarski rat protiv svega što je Crna svjetlost
napravila u sjeni, u ime svih muškaraca i žena koji su izgubili živote jer
nisu smjeli znati istinu koja bi ih možda spasila. Obećavam vam ovo,
Kevine, ovdje i sada. Doći će dan kad ćete biti ponosni što možete reći
ljudima da ste bili prisutni kad je sve počelo.«
McKenna je kimnuo i počeo tipkati. Kad su riječi počele teći, mnogo
lakše nego inače, napustio ga je maleni dio straha koji se javio u garaži
ispod Globea. Zamijenilo ga je nešto drugo, nešto što njegov odavno
blazirani sustav nije prepoznao.
Uzbuđenje.
28
ONDJE GDJE BOLI

Paul Turner nije mogao disati; oči su mu bile fiksirane na zaslon

konzole dok mu se srce smrzavalo u grudima, a iznutrice pretvorile u vodu.
Tad je prevagnulo njegovo dugogodišnje iskustvo. Prsti su mu letjeli preko
zaslona dajući naredbu da pronađe lokacijski čip Kate Randall. Konzola je
radila dok je Turner u sebi vrištao da požuri i ubrzo mu je dojavila rezultat
pretrage.
RANDALL, KATE (PORUČNIK)/NS303,
78-J/LOKACIJSKI ČIP NIJE PRONAĐEN
Turner je gurnuo konzolu za pojas i potrčao što je brže mogao prema
stubama razine A.
To ne mom značiti ništa, govorio si je dok je trčao. Pao je nadzor na
razini B. Ako je tamo, njezin čip se neće pojaviti. To ne mora značiti ništa.
Dok je trčao hodnikom, izvukao je radio iz pojasa i utipkao svoj kod.
Maleni pravokutnik se upalio i utipkao je niz komandi aktivirajući tako
kontrolirani prekid komunikacija.
Protokol Alfa 7 značio je da se tri četvrtine ukupnog ljudstva
Jedinice za sigurnost treba formirati u dvočlane timove i pozicionirati se
ispred najosjetljivijih dijelova Petlje - hangara, Projekta Lazarus, prostorija
prijelaznog direktora i dugog popisa ostalih. Preostala četvrtina ljudstva se
treba naći s časnikom za sigurnost ispred mjesta eksplozije.
Kateina soba. Tamo je eksplodirala bomba. Kateina soba.
Turner je znao da ne smije razmišljati o situaciji na takav način.
Cijeli Odjel bi mogao biti u opasnosti, a bomba tek najava većeg napada.
Sudbina jednog jedinog operativca ne može biti prioritet u ovakvim
okolnostima. Kad je zastao ispred vrata stuba za nuždu i pritisnuo svoju
karticu o ploču, shvatio je da ne može sagledati situaciju tako objektivno.
Samo ne ona. Bilo tko drugi. Samo ne ona.
Vrata su se otključala i bojnik ih je otvorio. Stube za nuždu su se
spuštale niz vanjske rubove baze i činile su se beskrajnima. Preskakao je
po tri odjednom, srce mu je divljački lupalo i pritisnuo je karticu o vrata
koja vode na razinu B. Otvorio ih je i odmah namirisao dim, zajedno s
gorkim mirisom kemikalija od kojeg su mu navrle suze.
Alarm se i dalje glasao u svom beskrajnom dvotonskom zavijanju.
Turner je zastao, pristupio prijelaznim kodovima na svojoj konzoli i ugasio
ga. Držao je konzolu u jednoj ruci, a radio u drugoj. Prebacio ga je na
globalnu frekvenciju Petlje te polako krenuo niz sjeverni hodnik razine B
govoreći u radio da svi ostanu ondje gdje jesu i čekaju daljnje upute.
Časnik za sigurnost je znao da će u nekim dijelovima baze nastati panika,
no to je neizbježan rezultat zaključavanja. Svi su morali biti na svojim
mjestima tako da Turner i njegov tim mogu obaviti svoj posao, kao i
spriječiti potencijalne neprijatelje i onemogućiti im bijeg.
Izvještaj o šteti je bio točan. Vatra je već bila ugašena kao što je i
navedeno. No dim koji se podigao je i dalje bio gust. Ubrzo ga je počeo
štipati za grlo i nos. Kaciga mu je ostala u sobi na razini C pa je izvadio
opremu za preživljavanje na terenu: masku za filtraciju zraka i velike
plastične naočale. Nisu mu pomogle rastjerati dim, ali barem je mogao
zaštititi oči od kiselog zraka, a maska mu je štitila dišne puteve od toksina.
Paul Turner je polako hodao kroz dim s pripravnim Glockom u ruci.
Sumnjao je da je krivac za eksploziju ostao u blizini. Pretpostavljao je da je
bomba detonirana na daljinsko upravljanje ili automatski. Također nije
želio biti nespreman ako ispadne da je krivo pretpostavio.
Brojevi s njegove lijeve strane su rasi i - 235, 237, 239, 241 - i dim
je postajao sve gušći što se više približavao broju 261. Tiho je hodao, uz
plitko disanje i izoštrena osjetila. Kad je iza sebe čuo topot čizama po
betonu, stao je uza zid i uperio pištolj u smjeru dolaska zvuka. Nekoliko
trenutaka kasnije pojavio se roj slabo vidljivih crnih prilika i postajale su
sve jasnije što su mu se više približavale izgledavši poput robota s
ljubičastim vizirima na licima. Turner je spustio pištolj i krenuo prema
njima.
»Odjeljenje C se javlja na dužnost, gospodine«, rekao je najbliži
operativac filtriranim metalnim glasom.
»Jesi li to ti, Bennett ?« upitao je Turner.
»Jesam, gospodine«, odgovorio je operativac.
»Dobro«, rekao je Turner. »Krenite za mnom. Budite spremni za
nadnaravno, a sve ostale želim žive. Želim znati ako se išta pokrene ili
zasvijetli vrelinom. Jeste li čuli?«
»Da, gospodine.«
 »Onda za mnom.«
Turner je za manje od minutu vidio masakr opisan u izvještaju o
šteti. Hodnik je bio pun bijelih mrlja od ugljikova dioksida iz sustava za
gašenje. Pocrnjeli komad drveta ležao je nasred poda, okružen komadima
žbuke i metala. Šteta je bila sve veća što su se Turner i Odjeljenje C više
približavali sobi 261.
***
Ulaz u sobu bio je sasvim uništen.
Vrata su poletjela preko hodnika i ležala su pod hrpom krhotina. Od
njih je ostao samo metalni kostur jer je drvena površina izgorjela. Okvir
vrata bio je sasvim izbijen i umjesto pravilnog četverokutnog otvora, tu je
bila rupetina nepravilnog oblika. Dim se povijao iz sobe zajedno s bijelom
pjenom koja se slijevala u hodnik.
»Isuse«, rekao je Bennet. »Nadam se da nitko nije bio unutra.«
Časnik za sigurnost se okrenuo i pogledao u njega. Htio ga je
zadaviti zato što je izrekao ono čega se bojao: ako je Kate bila u sobi kad je
bomba eksplodirala, nije imala nikakvu šansu da preživi.
»Bennett, sa mnom«, rekao je skupivši sve što mu je preostalo od
one čuvene samokontrole. »Vi ostali, provjerite ostatak hodnika i vratite
se. Zatim zapečatite sve u krugu od deset metara i vidite možete li se
riješiti ovog prokletog dima.«
»Da, gospodine«, rekao je jedan od operativaca iz Odjeljenja C i
odveo ostale niz hodnik. Bennett je tiho stajao uz bojnika Turnera
gledajući ostatke ulaza u sobu 261. Činilo se da je zaključio kako bi za
njega bilo najbolje da šuti.
Paul Turner je duboko udahnuo. Zrak u hodniku se polako
pročišćavao, no tamna unutrašnjost sobe i dalje je bila pod gustim oblakom
kemikalija i dima. Izvadio je svjetiljku iz pojasa i upalio je pustivši veliku
bijelu zraku svjetlosti.
»Pazi«, rekao je. »Ništa ne diraj!«
»Da, gospodine«, odgovorio je Bennett.
Turner je kimnuo i krenuo u sobu Kate Randall.
Malena prostorija bila je potpuno uništena. Ormar, pisaći stol i noćni
ormarić više nisu postojali kao cjeline, nego kao dijelovi razbacani po
cijeloj sobi. Krevet je bio uništen, razderan na komade i opečen
eksplozijom i vatrom koja je bjesnjela dok se nije aktivirao halonski
sustav. Ogromna crna rupa u podu ukazivala je da je to bila lokacija bombe
od koje nije ostalo ništa drugo vidljivo golom oku.
Prikvačena na vrata, pomislio je Turner. Kladio bih se u vlastiti
život. Aktivirala se otvaranjem vrata, uz sekundu ili dvije odgode da bude
siguran da je ušla u sobu.
Pogledao je oko sebe. Zidovi su bili opečeni i crni, kao i strop i pod.
Osjećao se kao da stoji u ogromnoj pećnici. Talog koji se spustio na
preostale površine bio je gust i neravan i nemoguć za identificirati. Mogao
je biti umjetni ili biološki. Turner nije mogao sa sigurnošću reći da upravo
ne gleda u razasute, pougljene ostatke Kate Randall.
»Ovdje nema nikoga, gospodine«, rekao je Bennett. »Moramo
zapečatiti lokaciju za forenzičare.«
»Čekaj«, rekao je Turner. Nije bio spreman otići. Ako je Kate
Randall bila unutra kad je bomba detonirala, ako se sada nalazila posvuda
oko njega, na zidovima i stropu, onda je ovo posljednji put da joj je blizu.
Forenzičari će analizirati sobu, sasvim je ogoliti i poslati u laboratorij u
malim staklenkama na kemijsku i spektralnu analizu. Što god da je ostalo
od Kate, završit će u Petrijevim posudama i staklenkama za uzorke.
»Gospodine«, viknuo je netko iz hodnika. Prenuo ga je iz misli i
okrenuo se prema rupetini koja je vodila u hodnik. Odjeljenje C se vratilo i
čučali su pored uništenih vrata sobe 261.
»Što je?« upitao je bojnik prišavši im.
»Netko je ovdje, gospodine«, odgovorio je operativac. »Ispod vrata.«
Paulovo srce se skamenilo. Nekoliko trenutaka je samo gledao u
gomilu krhotina na uništenim vratima raskolačenim očima koje ništa ne
shvaćaju. Tad se njegova paraliza raspršila i potrčao je prema svojim
ljudima.
»Diše li?« upitao je gledajući u vrata. Vidio je blijedu ljudsku kožu
pod krhotinama.
»Osjećam bilo, gospodine«, potvrdio je jedan operativac.
»Skinimo ovo«, rekao je Turner primivši rub vrata objema rukama.
Jedan od operativaca iz Odjeljenja C primio je drugu stranu i pomogao
bojniku da sklone teška metalna vrata. Oblak prašine se podigao s mjesta
na kojem su maločas ležala vrata. Turner ju je odmahivao, gotovo
manijakalno.
Samo neka bude ona. Molim Te neka bude ona.
Prašina se slegla i operativci su se približili ranjenome.
Među krhotinama je ležala sitna djevojka blijede kože i plave kose.
Oči su joj bile zatvorene, a zid iznad njezine glave bio je umrljan krvlju, no
prsa su joj se pravilno dizala gore-dolje.
»Tko je ona?« upitao je Turner. Bio je užasno razočaran, za što si
nikada neće oprostiti. Toliko je žarko želio da ta osoba bude Kate Randall i
grozno mu je bilo što nije. To je značilo da Kate još uvijek može biti
razasuta po svojoj sobi.
Značilo je da je možda više nema.
Jedan od operativaca je prislonio svoju konzolu na djevojčinu
podlakticu i utipkao komandu. Skenirali su lokacijski čip koji je ugrađen
svakom operativcu i pojavilo se neko ime.
»Zove se Natalia Lenski, gospodine«, rekao je operativac. »Iz
Lazarusa je, gospodine.«
»Kojeg je vraga radila na razini B?«
Operativac je odmahnuo glavom. »Pojma nemam, gospodine.«
29
GAŠENJE

LINCOLN COUNTY, NEVADA, SAD

JUČER

Larissa Kinley je zurila u rupu na zidu i pitala se kome će je morati

objasniti.
Otišla je u teretanu čim se specijalna operativna ekipa vratila iz
Nuevo Lareda. Vožnja helikopterom kući trebala je biti trijumfalna i većini
ekipe je i bila. Uživali su u sjaju dobro obavljenog posla, šalili se i smijali.
Tim Albertsson im se pridružio iako nije ni najmanje vjerovala da je
usredotočen na kolege i zajedničko postignuće. Umjesto toga usredotočio
se na ono isto što ga je zaokupljalo već tjednima. Na nju.
Tražila je dopuštenje da sama odleti kući znajući da joj neće
dopustiti, no nadala se da će time naglasiti ono što mu je rekla u ozidanom
vrtu Garcije Rejona nakon što ju je poljubio.
On je mene poljubio. To se dogodilo. Ja mu nisam uzvratila.
Tim je odbio njezinu molbu, kao što je i očekivala, pa si je samo
pričvrstila sigurnosni pojas na sjedalu i šutjela sve do kuće. Nije željela
govoriti jer nije vjerovala samoj sebi, nije imala pojma što bi joj moglo
ispasti iz usta. Tim ju je lukavo pustio na miru ili ga je jednostavno nije
bilo briga. No nekoliko puta ga je ulovila kako je gleda. Malenim, gotovo
neprimjetnim pogledima tek dužim od treptaja. Primijetila ih je sada kad je
znala da su tu.
Koliko dugo me gledao?
Larissa se ispričala i otišla u svoju sobu čim je helikopter sletio
ispred hangara NS9. Čim je zaključala vrata za sobom, upalila je zaslon na
zidu nasuprot svoga kreveta, pokrenula sigurnu videovezu i dugo, gotovo
pet minuta držala prst nad gumbom kojim bi poslala poruku na Jamiejevu
konzolu. Misli su joj divljale glavom, spoticale se preko osjećaja, a javio se
i onaj odvratni glas u njezinu primozgu koji joj je govorio da je grozna,
ružna i da ništa ne valja.
Možda i jesi primijetila kako te Tim gleda. Možda nisi ništa rekla
zato što ti nije smetalo. Možda ti se sviđa da te netko tako gleda.
Odgurnula je glas što je dalje mogla i zatvorila aplikaciju. Svukla je
uniformu, navukla kratke hlače i sportsku majicu te lebdeći krenula u
teretanu.
To nije istina, govorila si je kad je počela tući tešku vreću.
Odmjeravala je udarce, no vreća se ipak brzo vraćala natrag, a njezini
zglobovi su je tukli poput bičeva. Nisam znala da mu se sviđam, kunem se
da nisam. Nisam ga ohrabrivala. Zaista nisam.
No glas u primozgu nije ju htio pustiti na miru. Kapao je otrov u
njezine uši dok je sve jače lupala šakama.
Zašto s Timom ne razgovaraš o Jamieju? Svima drugima pričaš o
njemu, ne zatvaraš usta. Zašto je s Timom drugačije?
Vreća se njihala sve više i više škripeći na lancu na koji je bila
zakvačena za strop.
Zar nisi primijetila kako za večerom uvijek sjedi pored tebe?
Naravno da jesi, ti si pametna djevojka. Primijetila si i svidjelo ti se, zar
ne?
Oblačići prašine počeli su se dizati iz šavova vreće koju je Larissa
nesmiljeno tukla. Poput crvene mrlje letjela je amo-tamo pokrenuta
nadljudskom snagom.
Zašto Tima nisi spomenula Jamieju? Radite zajedno gotovo svaki
dan otkad si došla, a nikad nisi svom dečku ispričala ništa o tome? Zašto
ne želiš da znaju jedan za drugoga?
»Umukni«, sapunala je Larissa i osjetila poznati osjećaj crvene boje
u očima. Teška vreća se njihala naprijed-natrag nevjerojatnom brzinom i
Larissa je osjetila mišiće u ramenima kako se napinju dok sve jače udara.
Možda se zato ne želiš vratiti u Crnu svjetlost. Možda to nema
nikakve veze s tim kako te gledaju niti kakvi su prema tebi. Možda si zato
pitala generala Allena da ovamo prebaci i Jamieja jer si znala da on to
nikad neće napraviti. Možda se baš tome i nadaš, da ostaneš ovdje s
Timom.
»UMUKNI!« grleno je vrisnula iz dubine želuca. Oči su joj sijevale
pod fluorescentnim svjetlima teretane, a očnjaci su joj jurnuli iz desni i
porezali donju usnicu. Zamahnula je šakama iz sve snage i zabila ih u
vreću jačinom kugle za rušenje. Lanac se prekinuo i vreća je poletjela
preko prostorije zabivši se u zid u oblaku pijeska.
Bijes ju je istog trena napustio. Zurila je u rupu osjećajući svakom
sekundom sve veći sram zbog nečega iz starog života kada nije morala piti
krv da bi preživjela. Njezina četrnaestogodišnja inačica je bacila čašu o zid
u neproporcionalnoj reakciji na neku roditeljsku opomenu. Njezina majka
nije ništa rekla, samo ju je gledala s tolikim razočaranjem da je Larissa
briznula u plač i vrišteći istjerala mamu iz sobe. Bacila se na krevet i
pokrila glavu jastukom jer nije mogla trpjeti mamin razočarani pogled.
Sada se osjećala jednako posramljeno iako je postojala velika razlika
između onoga što se događalo onda i sada.
Nisam ništa skrivila, bijesno je mislila. Volim Jamieja i nikad ga ne
bih iznevjerila, ali to ne znači da mu moram sve reći. Smijem imati vlastiti
život. Vlastite prijatelje. Neka ide k vragu svatko tko se ne slaže s tim.
Osjetila je kako joj vrelina nestaje iz očiju i teško je uzdahnula. Bila
je prekrivena slojem znoja i odjednom se umorila. Kosti su joj bile teške, a
koža tanka i krhka. Dok je išla pod tuš, shvatila je da mora nešto napraviti:
mora razgovarati s Timom. Nije se osjećala obveznom reći Jamieju što se
dogodilo, no morat će razgovarati s kolegom iz jednog jednostavnog
razloga: vidjela je u njegovim očima, jasno kao dan, da će pronaći priliku
da je opet poljubi. Željela je izbjeći tu situaciju iz istog razloga kao i sve
opasne situacije, jednostavno zato što nikad ne znaš što se može dogoditi.
Usprkos svim dobrim namjerama na svijetu, ružne stvari se
jednostavno događaju.
30
PRELIMINARNI ZAKLJUČCI

Paul Turner je luđački tipkao po dodirnom zaslonu svoje konzole.

Stajao je na sredini hodnika razine B ničim ne odavajući koliko je zapravo
zabrinut.
Hajde. Hajde. Hajde.
Zaslon je zasjao kad je konzola prikazala rezultate.
Carpenter, Jaime/NS303, 67-J/B171
Browning, Matthew/NS303, 83-C/B173
Kad su podizali vrata s ranjenika, Turner se pobojao da će ga uhvatiti
panika. Pomisao na gubitak Kate Randall, djevojke u koju se pouzdavao
više nego što je želio priznati, jedine veze s preminulim sinom, bila mu je
nepodnošljiva.
Prizor Natalije Lenski kako leži ranjena, ali očigledno živa, odagnao
je paniku i vratio njegov ledeni, analitički mozak u normalu: emocije su se
povukle, zamijenili su ih problemi koji traže rješenje, situacije kojima treba
upravljati. Najhitnije je bilo podnijeti Calu Holmwoodu izvještaj o
situaciji, no to časnik za sigurnost trenutno nije imao na umu.
Kate Randall je nestala. To je njegov prioritet.
Već je bio siguran da je bomba detonirana otvaranjem vrata njezine
sobe, što je njezinu smrt činilo malo vjerojatnom. Vrata su izletjela prema
van i poklopila mladu Nataliju koja je vjerojatno stajala ispred njih. Čak i
da je Kate stajala pored nje kad je eksplozija raznijela sobu, šanse da bude
raznesena na nevidljive komade bile su gotovo nevjerojatne.
Ne, djevojka iz Projekta Lazarus je sama ušla u sobu i aktivirala
bombu. Bomba je bila namijenjena Kate.
Zašto je zapravo Natalia Lenski htjela ući u Kateinu sobu pitanje je
koje će morati pričekati. Sada ga je mučilo nešto važnije.
Gdje je, do vraga, Kate?
Njezin čip se nije pojavljivao što znači da mora biti negdje na razini
B, gdje je bomba uništila opremu za nadzor, pod uvjetom da nije mrtva. Ta
razina je praktički bila spavaonica u kojoj je živjelo više od sedamdeset
operativaca, no nakon napada na Petlju ostalo ih je tek četrdeset. Među
njima su bili i Kateini najbolji prijatelji, dva tinejdžera čije je brojeve soba
upravo gledao na zaslonu svoje konzole.
171 i 173. Tako je. Žive vrata do vrata.
Turner je koračao niz hodnik suzdržavajući se da ne potrči. Nije
nimalo dolično da operativcima iz Odjeljenja C pokaže koliko je zapravo
uznemiren. Prolazio je pored identičnih vrata s obje strane hodnika i
napokon naišao na broj 173. Pritisnuo je karticu o ploču na zidu i čuo kako
brava popušta. U posljednjoj sekundi, kad je postalo prekasno za
ispravljanje pogrešaka, palo mu je na pamet da je bombaš možda postavio
stupice i na vrata Kateinih prijatelja. Sam sebi se čudio zbog takve
početničke pogreške. No vrata su se samo otvorila i pokazala malenu sobu
punu spisa i papira, a ne rastuću vatrenu kuglu. Krevet je bio jedina
površina koju nisu pokrivale hrpe papira, i bio je prazan. Turner je zatvorio
vrata i krenuo u sobu 171.
Sobu Jamieja Carpentera.
Otključao je vrata karticom ovaj put pazeći da se odmakne tri koraka
uza zid. Vrata su se otvorila i poznati glas je povikao: »Tko je? Pokaži se!«
Turner je suspregnuo osmijeh i stao ispred otvorenih vrata. Jamie je
stajao na sredini sobe, nogu raširenih u širini ramena i sa MP5-icom čvrsto
uz rame.
Tinejdžer je nestao u nepovrat. Bilo to dobro ili loše.
»Spustite oružje, poručniče Carpenter«, rekao je odmjerenim glasom.
Jamie je napravio kako mu je naređeno i Turner je ušao u sobu primijetivši
istog trena da Kate Randall nije tu.
»Što se događa, gospodine?«
»Ništa o čemu vi trebate brinuti, poručniče Carpenter«, odgovorio je
Turner. »Tražim poručnicu Randall. Znate li gdje je?«
Jamie se smrknuo. »Kate«, ponovio je. »Zar nije u EIPS-u?«
»Da je tamo, ne bih pitao vas gdje je.«
»Ne znam«, rekao je Jamie. »Jeste li provjerili njezin čip?«
»Naravno da jesam«, odgovorio je Turner. »Ostanite ovdje dok vam
ne kažem drugačije, poručniče Carpenter.« Okrenuo se i krenuo prema
vratima.
 »Hej!« viknuo je Jamie.
Turner je stao i okrenuo se Jamieju. »Što je bilo, poručniče?«
»Zašto ne znate gdje je Kate?«
»Ne brinite se«, rekao je Turner. »Samo ostanite ovdje. Otključat
ćemo bazu čim stignemo.«
»Nemojte tako razgovarati sa mnom«, bijesno će Jamie. »Čuo sam
eksploziju i doprla je s ove razine. Ako se nešto dogodilo Kate, zahtijevam
da mi kažete odmah, ili ću -«
»Što ćete, gospodine Carpenter«, prekinuo ga je časnik za sigurnost.
»Što mislite napraviti u vezi toga?«
Jamie je zurio u njega i Turner je osjetio uobičajenu mješavinu
divljenja i ljutnje koja se javljala svaki put kad bi pogledao sina Juliana
Carpentera. Tinejdžerovo lice se smekšalo.
»Je li Kate dobro, gospodine?« upitao je. »Samo mi to recite. Je li joj
se nešto dogodilo?«
Jamiejevo lice odjednom se ispunilo istinskom zabrinutošću i Turner
se sažalio.
»Ne znam, Jamie«, odgovorio je. »Netko je postavio bombu u
njezinu sobu, ali ne mislim da je bila tamo u trenutku detonacije. Njezin
čip se ne pojavljuje, ali eksplozija je onesposobila nadzor na ovoj razini
tako da to ne mora značiti ništa. Radim pod pretpostavkom da je negdje
drugdje.«
Jamie je raskolačio oči dok je Turner govorio. »Bomba«, ponovio je.
»U Kateinoj sobi?«
Turner je kimnuo.
»Je li itko ozlijeđen?« upitao je Jamie.
»Jedna djevojka iz Projekta Lazarus.«
»Što je radila u Kateinoj sobi?«
»Ne znam, Jamie. Mogla je i postaviti bombu što se mene tiče.
Detonirala je prije devet minuta, tako da još nemam odgovore na sva
pitanja.«
»Dakle Kate mora biti na ovoj razini?«
»To je najvjerojatnije objašnjenje.«
 »Jeste li bili u sobi do moje? U Mattovoj sobi?«
»Jesam. Nije tamo.«
Jamie je dugo šutke gledao pred sebe. Paul Turner se osjetio
obveznim dopustiti mu da završi iako je dobro znao da je već trebao biti
kod Cala Holmwooda.
Tad se na Jamiejevu licu pojavio malen, tužan osmijeh. »Znam gdje
je«, rekao je.
»Gdje?« upitao je Turner. »Reci mi.«
Mladi operativac je odmahnuo glavom. »Pokazat ću vam«, rekao je.
***
Dvojica muškaraca su prolazila hodnikom razine B u tišini, sve dok
Jamie nije zastao ispred jednih od stotine identičnih vrata. Turner je
pročitao broj otisnut na ravnoj površini.
059
Bio mu je poznat. Smrknuo se gledajući u brojke. Već je vidio tu
kombinaciju, ali se nije mogao sjetiti gdje niti zašto su mu se činili toliko
važni - tad ga je shvaćanje udarilo kao šaka u trbuh.
Ovo je bila Shaunova soba. 059. Ovo je bila soba moga sina.
Turner je bez riječi posegnuo za svojom karticom i prešao njome
preko plastične crne ploče. Želudac mu se prevrtao, osjećao je krv kako mu
kola mozgom, no zabranio je ruci da drhti. Brava je popustila i vrata su se
otvorila. Jamie se nije pomaknuo tako da je bojnik zakoračio naprijed i
širom otvorio vrata. Čežnja i užas borili su se u njegovu srcu. Vrata su
udarila o zid malene sobe i Paul Turner je vidio Kate Randall kako sjedi na
rubu kreveta koji je nekad pripadao Shaunu.
Bio je ogoljen sve do madraca, kao i ostatak sobe. Noćni ormarić i
pisaći stol bili su prazni kao i ormar, a zidovi su bili svježe oličeni. Kad je
Jedinica za sigurnost obavila obaveznu provjeru koja slijedi nakon smrti
operativca, bojniku Turneru su dali Shaunove stvari u jednoj jedinoj
kartonskoj kutiji. Odnio ih je kući, svojoj supruzi, i samo stavio na
kuhinjski stol ne mogavši joj ponuditi nijednu jedinu riječ utjehe.
»Paule«, iznenadila se Kate. »Jamie? Što radite ovdje? Što se
događa? Čula sam nešto poput eksplozije.«
Bojnik Turner je sekundu ili dvije samo gledao u Kate. Tad je
zakoračio prema njoj, podigao je na noge i zamalo je zdrobio u svom
medvjeđem zagrljaju. Kate se nasmijala iako to nije htjela i izgledala je
posve zbunjeno. »Hej«, rekla je. »Dobro je. Što nije u redu?«
»Bomba, Kate«, nježno će Jamie. Još uvijek je stajao na vratima i
gledao zagrljaj pred sobom osjećajući radost i nelagodu u isto vrijeme.
»Netko je postavio bombu u tvoju sobu.«
»Molim?« iznenadila se Kate. »Pustite me, Paule, molim vas. Što se
dogodilo?«
Turner ju je pustio iako baš i nije htio i odmaknuo se. »Jamie ti
govori istinu«, rekao je. »Eksplozivna naprava bila je postavljena u tvojoj
sobi. Detonirala je kad su se otvorila vrata.«
»Je li itko ozlijeđen?«
»Jedna djevojka iz Projekta Lazarus«, rekao je Turner. »Zove se -«
»Natalia Lenski«, dodala je Kate. »Isuse. Je li dobro?«
»Bit će dobro«, rekao je Turner nasmiješivši se kad je vidio koliko je
Kate laknulo. »Još uvijek je bila vani kad je prasnulo i vrata su je zaštitila
od udara.«
»Ali zašto je htjela ući u tvoju sobu?« upitao je Jamie. »Mislio sam
da ne poznaješ nikoga iz Lazarusa osim Matta.«
»Tako je«, odgovorila je Kate. »Upoznala sam je tek jutros.«
»Poručniče Carpenter«, rekao je Turner. »Zamolit ću vas da iziđete iz
sobe na minutu ili dvije. Ovo je istraga Jedinice za sigurnost. Žao mi je.«
Jamie ga je pogledao u nevjerici. »Šalite se.«
»Nimalo, poručniče«, odgovorio je Turner i pružio mu svoju
identifikacijsku karticu. »Molim vas da iziđete van.«
Jamie je dugo zurio u časnika za sigurnost, a zatim je prihvatio
komad plastike koji mu je pružio. Pritisnuo ga je o crnu ploču na zidu i
dobacio Kate neodređen pogled prilikom izlaska.
»Što se dogodilo?« upitao je Turner čim su se zatvorila vrata.
Kate je duboko udahnula i počela govoriti.
Duboko je udahnula i otvorila vrata EIPS-a.
Vani ju je čekala sićušna plavokosa djevojka odjevena u
laboratorijsku kutu. Nervozno se naslonila na jedan od stolova i velikim,
nemirnim očima gledala oko sebe.
 »Zdravo«, rekla je Kate i pružila joj ruku. »Ja sam Kate Randall.
Rekli su mi da me želiš vidjeti.«
Plavokosa djevojka je kimnula. »Ja sam Natalia Lenski«, rekao je.
»Radim dolje, u ... znaš ...«
»Znam«, odgovorila je Kate uz osmijeh. »Drago mi je što smo se
upoznale.«
»Također«, odgovorila je Natalia. »Čula sam mnogo stvari o tebi.«
»To je lijepo«, odgovorila je Kate. »Barem mislim. Kako ti mogu
pomoći, Natalia?«
»Možemo li otići nekamo drugamo«, upitala je Natalia. »Negdje gdje
je tiše?«
»Naravno«, složila se Kate. »Možemo se popeti gore na nekoliko
minuta.«
Pojma nemam koji je ovo vrag, pomislila je, ali barem ću udahnuti
malo svježeg zraka.
Dvije minute kasnije, dvije djevojke su prošle kroz velika dvostruka
vrata hangara u vanjski dio Petlje. Kate je povela Nataliju preko piste i
velikog polja iznad nje u ružičnjak koji je posađen u čast Johnu i Georgeu
Harkeru, braći koja su poginula u nesreći Mine, prvog mlažnjaka Crne
svjetlosti. U stražnjem dijelu prekrasnog mirisnog ružičnjaka nalazila se
drvena klupa: Kate je sjela i ponudila mjesto Nataliji koja je progovorila
nakon kraće stanke.
»Neugodno mi je što ovako dolazim«, rekla je. »Znam da si jako
zauzeta. Ali ja se ne mogu praviti da nisam zabrinuta za njega.«
»Za koga?« upitala je Kate.
»Za Matta Browninga«, odgovorila je Natalia. »On je taj koji mnogo
govori o tebi. Rekao mi je da ste prijatelji.«
»Tako je«, rekla je Kate. »Jesi li mu i ti prijateljica?«
»Mislim da jesam«, rekla je Natalia, a malena bora joj se pojavila
na čelu. »Teško je. Zato sam htjela razgovarati s tobom.«
»Je li sve u redu?« upitala je Kate. »Je li Matt dobro?«
»Nisam sigurna«, rekla je Natalia. Spustila je pogled i počela
nervozno stiskati nokte. »Naporno radi. Kao da sve nosi na svojim
ramenima, cijeli projekt. Toliko mu je stalo i tako očajnički želi pomoći
prijateljima.«
»Rekao mi je da vaša potraga može potrajati godinama.«
»U pravu je«, rekla je Natalia. »A ja mislim da će ga ubiti ako tako
doista bude. Robert je već razgovarao s njim, pokušao mu je reći da
uspori, ali on kao da ne čuje.«
»Tko je Robert?«
»Profesor Karlsson. Naš ravnatelj.«
»Aha. U redu, nastavi.«
»To je sve«, rekla je Natalia. »Pitala sam se bi li ti možda
razgovarala s njim, pokazala mu da je prestrog prema sebi. Možda će te
poslušati jer si mu prijateljica. A ja ...ja nisam.«
Nije mi sve rekla, pomislila je Kate odjednom. Ovdje se događa još
nešto.
»Natalia«, nježno je rekla. »Sviđa li ti se Matt?«
»Naravno«, odgovorila je Natalia podigavši glavu s velikim
osmijehom na licu. »Svima se sviđa. Jako je popularan.«
»Ne, mislim, sviđa li ti se?«
Natalia nije odgovorila, no jako se zarumenjela. Nježna ružičasta
boja razlila se njezinim lijepim licem.
Eto. Opa. Ovo neće biti nimalo komplicirano. Nimalo.
»Dobro«, rekla je Kate provjerivši na konzoli koliko je sati. »Morat
ćemo lijepo porazgovarati o ovome. Moram se vratiti u EIPS, ali trebala
bih imati nešto slobodnog vremena za ručak, za nekih sat vremena. Možeš
li kratko izići s posla?«
Natalia je kimnula.
»Super. U tom slučaju možeš otići u moju sobu za sat vremena. Ako
još nisam stigla, sama uđi unutra. Ja ću brzo doći. Možemo razgovarati o
Mattu.« Htjela je da posljednji komentar bude dvoznačan jer nije željela
da djevojci bude neugodno zato što joj se već počela sviđati.
»Da, molim te«, rekla je Natalia. »Baš lijepo od tebe.«
»Nema problema«, rekla je Kate. »Moja soba je na razini B, broj
261. Kod za ulaz je 2GT678B33. Možeš li zapamtiti?«
»Mogu«, odgovorila je Natalia.
 Naravno da može, pomislila je Kate. Radi u Lazarusu i vjerojatno
ima potvrdu da je genije.
»Super«, rekla je. »Ako ne budem tamo, slobodno me pričekaj
unutra. Sad se moram vratiti u EIPS. Ideš li natrag unutra?«
Natalia je odmahnula glavom. »Ostat ću ovdje još malo.«
»U redu«, rekla je Kate. »Vidimo se dolje. 261.« Tad je ustala i
otrčala natrag prema dalekim vratima hangara.
***
»Sad bi trebala biti u ambulanti«, rekao je časnik za sigurnost. Ustao
je i lupio na vrata te odmah začuo kako se brave otvaraju. »Bilo joj je bilo
snažno, a otkucaji srca pravilni. Ima nekoliko posjekotina, izgubila je nešto
krvi, ali bit će dobro. Ne bih se začudio da je slomila koje rebro. No da ne
mislim da će sve biti u redu, ne bih ti to ni rekao.«
»Dobro«, odgovorila je Kate. Lice joj je postalo prozirno, kao da je
iz njega nestala sva boja. »Bilo bi mi grozno ... nešto što je bilo
namijenjeno ...« Briznula je u plač čim su se otvorila vrata. Jamie se
smrknuo i Paul Turner se odmaknuo kad je tinejdžer sjeo uz nju i obujmio
je oko ramena.
»Hej«, rekao je Jamie grleći je. »Sve je u redu. Smiješ se uplašiti,
Kate. Svi smo uplašeni.«
»Nisam uplašena, Jamie«, rekla je odgurnuvši ga od sebe pogledom
punim vatre. »Prokleto sam bijesna. Kako se usuđuju? Tko misle da jesu?«
Turner je osjetio kako se nešto veliko pomaknulo u njegovim
grudima. I da hoću, ne bih mogao više voljeti ovu djevojku, pomislio je.
Jamie joj se nasmijao i ustao s kreveta. Turner je zakoračio naprijed i
uzeo svoju identifikacijski karticu.
»Što možemo napraviti«, upitala je sjajnih očiju. »Recite nam kako
možemo pomoći, Paule.«
»Možete mi pomoći tako što nećete raditi ništa«, rekao je Turner.
»Ovo je posao za Jedinicu za sigurnost. Odvest ću vas natrag u sobu
poručnika Carpentera i ostat ćete tamo dok ne otključamo bazu. Nećete
nikome pričati o ovom razgovoru. Što se ostalih tiče, cijelo si vrijeme bila
u sobi poručnika Carpentera. Je li to jasno?«
Dvoje operativaca je otvorilo usta da se pobuni, no Turner ih je
prekinuo. »Rekao sam vam što trebam od vas«, dodao je. »Hoćete li mi
pomoći ili samo želite biti u središtu pozornosti, kao i uvijek?«
Kate i Jamie su se pogledali i podijelili nešto neizgovoreno, što
Turner nije mogao pročitati.
»Dobro, otići ćemo u moju sobu«, rekao je Jamie.
»Savršeno«, odgovorio je Turner. »Tako sam zahvalan što ste
odabrali poslušati moju izravnu zapovijed. Kako lijepo od vas.«
Jamie se zarumenio, no nije rekao ništa kad je časnik za sigurnost
stao sa strane i pokazao im izlaz iz sobe. Bez riječi je prošao kroz otvorena
vrata, a Kate je išla za njim. Turner je posljednji put pogledao sobu koja je
nekada pripadala njegovu sinu misleći kako je premalo vremena provodio
tu dok je još imala svog stanara. Izišao je na hodnik i zatvorio vrata za
sobom.
Dok je troje operativaca išlo prema Jamiejevoj sobi, Paul Turner je
postavio pitanje koje ga je cijelo vrijeme mučilo.
»Kate«, tiho je rekao. Okrenula se prema njemu. »Kako si ušla u
Shaunovu sobu?«
Zarumenjela se. Jamie se nije niti trgnuo, samo je nastavio hodati i
gledati pred sebe. Turner mu je bio zahvalan.
»Dao mi je kod«, rekla je Kate. »Mislila sam da su ga do sada
promijenili, ali nisu. Ponekad odem tamo kad mi treba mira i tišine. I zato
što ... pa znate.« Nasmiješila se bez imalo radosti. »Osjećam se kao da je
dio njega još uvijek tamo. Kao da mi je ostalo još samo to. Znate li na što
mislim?«
Turner je kimnuo.
Znam. Znam točno na što misliš.
Kate je izgledala kao da joj je laknulo i ponovno se okrenula prema
hodniku. Paul je zurio u nju pitajući se treba li joj reći da nekoliko groznih
sekundi nije prepoznao broj sinove sobe. Znao je da ga ne bi osuđivala, a
možda bi mu pomoglo da nekome kaže što mu je na srcu: da nije uvijek
bio onakav otac kakav je trebao biti. No odlučio je da neće; Kate neće
imati nikakve koristi od njegovih sumnji u samoga sebe, niti od krivnje
koja je ga izjedala svaku noć kad je san odbijao doći.
***
»Je li itko provjerio tvoje prostorije?« upitao je Cal Holmwood.
 Prijelazni direktor Odjela 19 sjedio je za svojim stolom, ruku
sklopljenih ispod brade. Izgledao je umorno, poput nekoga tko ne samo da
nije dovoljno spavao, nego mu se umor već uvukao u kosti i kožu. Turner
mu je upravo predavao preliminarni izvještaj o bombi i njezinim
posljedicama i stigao je do lokacije eksplozije kad ga je Holmwood
prekinuo.
»Ne, gospodine«, odgovorio je. »Zašto?«
»Što ako se radi o EIPS-u, Paule? Što ako ovo nema nikakve veze s
Drakulom ili Nultim satom? Ako je tako, onda Kate možda nije jedina
meta.«
Turner je zurio u Holmwooda. To mu nije palo na pamet. Bio je
toliko zaokupljen traženjem Kate Randall da mu motiv napada na njezinu
sobu nije ni pao na pamet. Zgrabio je radio s pojasa i naredio Odjeljenju B
Jedinice za sigurnost da odmah provjeri njegove prostorije, uz primjenu
najvećeg opreza.
»Ispričavam se, gospodine«, rekao je. »To je trebalo biti očigledno.
Ne znam što nije u redu sa mnom.«
»Sve je u redu, Paule«, čvrsto će Holmwood. »Obavljaš posao za
petoricu ljudi i držiš nas sve da ne potonemo. Nemoj biti tako strog prema
sebi. Nastavi.«
»Da, gospodine«, odgovorio je Turner. »Veći dio opreme za nadzor
na razini B još uvijek ne radi, ali dobili smo preliminarni izvještaj od
Jedinice za nadzor. Njihove kamere ne prikazuju nikoga kako ulazi niti
izlazi iz sobe 261 otkad je operativka Randall jutros napustila sobu iako se
vidi kako se vrata dva puta otvaraju i zatvaraju. Čini se da je sama
eksplozivna naprava načinjena od dostupnih materijala, detonirana
nabojem standardnih granata i aktivirana dijelovima standardnog radija.
Bojim se da je to sve što znamo za sada, gospodine.«
Holmwood je uzdahnuo. »Nemamo puno informacija«, rekao je.
»Jesi li spreman donijeti ikakav zaključak?«
»Ništa što mogu potkrijepiti, gospodine«, odgovorio je Turner. »Ali
jedno objašnjenje se nameće.«
»Kakvo?«
Turner je otvorio usta da mu odgovori, no prekinulo ga je zujanje
radija; upitno je pogledao prijelaznog direktora koji je kimnuo. Časnik za
sigurnost pritisnuo je gumb prijem i rekao: »Slušam.«
 »Operativac Grant ovdje, iz Odjeljenja B, gospodine«, rekao je
prepukli glas. »Eksplozivna naprava je bila pričvršćena na vrata vaših
prostorija, gospodine. Onemogućili smo je i poslali u laboratorij na
analizu. Prijem.«
»Bravo, operativče«, rekao je Turner. Bijes mu se ponovno javio u
prsima i smjestio se tamo poput starog prijatelja. »Nastavite. Prijem.«
»Da, gospodine. Prijem.«
Turner je ugasio radio i postavio ga na Holmwoodov stol. Prijelazni
direktor se nagnuo prema njemu i rekao. »Što preporučuješ, Paule? Reci mi
što ti treba.«
»Želim ovlaštenje da baza ostane zaključana tijekom noći,
gospodine«, rekao je Turner. »Želim znati gdje se svi nalaze dok moji ljudi
obavljaju posao. Ekipe koje se vrate s terena mogu prenoćiti u
spavaonicama. Znam da to znači gubitak izvjesnog broja operacija, ali ...«
»Ovlašten si«, rekao je Holmwood. »Ne možemo se boriti protiv
vampira ako smo napadnuti u vlastitoj bazi.«
»To sam i ja mislio, gospodine.«
Nastao je dugačak trenutak tišine.
»Rekao si da se jedno objašnjenje nameće«, napokon će Holmwood.
»Reci mi iako pretpostavljam što ćeš reći. I koje su implikacije.«
Turner je kimnuo. »Znat ćemo puno više ako uspijemo spasiti
podatke sa sustava za nadzor«, rekao je. »Ali dokaz s nadzornih kamera je
poprilično nepobitan, rekao bih. Što se mene tiče, bojim se da tražimo
vampira.«
31
OD DREVNE KIVNOSTI DO NOVE POBUNE

DVANAEST DANA RANIJE

»Dakle, ovdje te drže?«

Valentin Rusmanov je podignuo pogled s knjige i široko se
osmjehnuo. Frankensteinovo čudovište je stajalo s druge strane
ultraljubičaste barijere i gledalo ga s otvorenim prijezirom.
»Da, tako je«, rekao je i elegantno stao na noge. »Odobravaš li?«
»Baš i ne«, odgovorio je Frankenstein, a glas mu je odjekivao među
betonskim zidovima. »Da se mene pita, ti bi bio tek mrlja krvi na podu.«
»Kako si mi to slikovito dočarao«, rekao je Valentin. »Mogu li ti
ikako pomoći, gospodine Frankenstein, ili si došao da bi se razbacivao
ispraznim prijetnjama?«
Frankenstein dugo nije odgovorio na taj izazov. Njegovo veliko sivo-
zeleno lice bilo je mirno, nepravilne oči pozorno su pratile vampira, a
ogromne ruke su se stisnule u šake. Kosa mu je bila duga, a brada se
penjala sve bliže očima. Nosio je odijelo i otkopčanu košulju i bio je
naoružan kolcem koji je izgledao smiješno i maleno na njegovu ogromnom
tijelu.
»Želim razgovarati s tobom«, naposljetku je rekao. »O tome zašto si
ovdje.«
»U ovoj ćeliji ili građevini?«
»Građevini«, rekao je Frankenstein. »Želim znati zašto se praviš da
si na našoj strani. Moja pretpostavka je da te to zabavlja.«
»Zanimljivo«, rekao je Valentin. »Mogao bih se sjetiti barem tisuću
stvari s kojima bih radije trošio svoje vrijeme nego s recikliranom
kukavicom, ali budući da mi sada nijedna nije dostupna, nemam nekog
izbora. Zato uđi, raskomoti se.«
Frankenstein je iskezio zube, no ipak je prošao kroz svjetlucavo
ultraljubičasto svjetlo i s gromovitim licem ušao u ćeliju.
»Sjedni«, rekao je Valentin. »Mogu li te čime ponuditi? Čajem?
Vinom? Krvlju? O, zaboravio sam, to ti se više ne sviđa, je li tako?«
»Moje strpljenje ima granice, vampiru«, režao je Frankenstein
spustivši se na jedan od stolaca koji su stajali pored uskog kreveta.
»Daleko je od neiscrpnog.«
»Siguran sam da je tako«, rekao je Valentin. Galantno se spustio na
slobodni stolac i prekrižio noge. »Iako sumnjam da ćeš popustiti svom
temperamentu, koliko god ti to bilo teško. Ne bih rekao da bi uživao u
objašnjenju svojim nadređenima zašto si neovlašteno otišao u razinu za
pritvore i nakon toga završio u ambulanti.«
Frankenstein nije ništa rekao. Samo je zurio u drevnog vampira, a
jednom rukom se primio za prsa i ostavio je tamo.
»Pa ovo je baš okrepljujuće, moram priznati«, rekao je Valentin
nakon kratke šutnje. »Jako uživam u žustrini prave debate. Čini se da je
moja zadaća održavati ovu farsu pa mi dopusti da nam pronađem novu
temu za razgovor. Što imaš za reći o učinku opijuma na gotovo pa ljudsko
tijelo? Ili izgledu i glazbi džezerskog New Yorka? Ili ...«
»Želim da ga se kloniš«, rekao je Frankenstein. Glas mu je odzvanjao
poput potresa i oči sijevale od prijezira.
Valentin se osmjehnuo. »Na koga misliš?«
»Znaš ti dobro«, odgovorio je Frankenstein. »Na Jamieja
Carpentera. I njegove prijatelje. Kloni ih se.«
»A zašto bih to učinio?«
»Zato što ti ja tako kažem«, reklo je čudovište lica izobličenog od
gađenja. »Možda ih ne mogu natjerati da uvide kakvu ti predstavu spremaš,
ali neću dopustiti da se nađu u središtu izdaje za koju obojica znamo da je
neizbježna.«
»Jasno«, rekao je Valentin. »Zamislimo samo na trenutak da te ja
sasvim ignoriram. Kakve bi bile posljedice te odluke?«
»Tvoje uništenje«, rekao je Frankenstein. »Tvoje i tvoga sluge.«
»Zanimljivo. A kako bi to objasnio gospodinu Holmwoodu?«
»Ne bih trebao objašnjenje. Cal dijeli moje mišljenje o tebi.«
»A tvoje mišljenje je?« upitao je Valentin glatko i pristojno.
»Da si životinja«, odgovorio je Frankenstein.
»Tako«, rekao je Valentin. Naslonio se, sklopio ruke i naslonio bradu
na palčeve. »Dopusti da te upitam nešto drugo. Zanemari na trenutak svoje
mišljenje o meni i svoju sklonost ispraznim prijetnjama koje ne možeš
izvršiti. Zašto misliš da ti, od svih ljudi, trebaš odlučiti o tome s kim će se
gospodin Carpenter družiti, a s kim neće?«
»Obećao sam njegovu djedu«, odgovorio je Frankenstein. »Da ću
štititi njegovu obitelj. Ostao je samo Jamie.«
»Zanimljivo«, rekao je Valentin. »Čini se da je John Carpenter volio
sklapati pogodbe. On i ja smo također sklopili pogodbu u kojoj smo se
složili da ćemo ostaviti jedan drugoga na miru, a ja sam tu pogodbu
proširio i na njegove potomke.«
Frankenstein ga je pogledao. »Lažeš.«
»Tvoja uvjerenja me se ne tiču«, rekao je Valentin. »Nemam te
namjeru uvjeravati. Sve sam detaljno ispričao bojniku Turneru kad sam tek
stigao na ovo šarmantno mjesto i siguran sam da negdje postoji transkript
pod uvjetom da ti imaš pristup istome.«
»Ne brini se za moj pristup«, rekao je Frankenstein.
»Stvarno«, rekao je Valentin nagnuvši glavu na stranu. »Rekli su mi
da si odbio mjesto u Posebnoj skupini koja se bavi mojim bratom i
njegovim gospodarom i da rijetko napuštaš svoju sobu. Ako sam dobio
dezinformaciju, a ti si zapravo aktivan sudionik svega što se događa u
samom srcu Crne svjetlosti, onda se duboko ispričavam.«
Frankenstein nije odgovorio, no boja mu je sasvim iščezla s lica
ostavivši samo ružnu, blijedozelenu boju mučnine.
To je bio pun pogodak, pomislio je Valentin. Kula od karata,
prijatelju moj. Ti si kula od karata.
»Mogu li zbog tvoje tišine pretpostaviti da sam dobio točne
informacije?« upitao je.
»Da«, zabrundao je Frankenstein. »Govoriš istinu iako sam Bog zna
tko ti je to rekao. Ali to ne mjenja ono što sam ti došao reći.«
»Pošteno«, rekao je Valentin. Razgovor mu je već postao dosadan.
Izazivanje i mučenje čudovišta je bilo prelagano i nije ga zabavljalo.
»Rekao si što si htio. Slušao sam iako uopće nisam morao. Sad ću ja reći
svoje.«
»Neću ...«
»Šuti«, rekao je Valentin. Osjetio je vrelinu u očima i naredio
samome sebi da se smiri. »Ako znaš što je dobro za tebe, bit ćeš miran i
slušat ćeš. Narediti meni da se klonim Jamieja Carpentera ne znači štititi
ga. Jasno mi je zašto ti to ne možeš prihvatiti, ali to je istina. Štititi Jamieja
Carpentera znači izići iz sobe, opasati se oružjem i stajati uz njega dok
riskira život u borbi s vampirima. Ti to očigledno ne možeš ili ne želiš.
Siguran sam da imaš svoje razloge koji svoje korijene vuku iz jedne
europske metropole, ali oni ti ne smiju biti isprika za ljutnju na mene jer
više ne možeš održavati svoj dio pogodbe. Shvati ovo: ja ću se družiti s
kim god želim i kada god želim. S obzirom da sam zatočen u ovoj
betonskoj kutiji, možeš se zapitati tko inzistira na kontaktu između Jamieja
i mene koji te tako jako zabrinjava. Je li ti dovoljno jasno? Ili moram
nacrtati?«
»Savršeno mi je jasno«, odgovorio je Frankenstein. »Hvala ti na
procjeni situacije o kojoj nemaš pojma.«
Valentin je slegnuo ramenima i nasmiješio se čudovištu. »Prosvijetli
me«, rekao je. »Reci mi zašto se bojiš biti od koristi Jamieju i njegovim
prijateljima.«
Čudovište se polako, poput lavine, diglo sa stolca. Valentin se nije ni
pomaknuo. Osmjehivao se, no napeo je mišiće u slučaju da čudovište
napravi nešto glupo i napadne ga.

»Ako me Jamie treba«, tiho će Frankenstein, »bit ću uz njega kako

sam obećao.«
»A kako ćeš znati treba li te?«
»Reći će mi.«
Valentin se nasmijao još jače. »Jesi li siguran u to?«
Frankenstein se okrenuo i polako otišao prema izlazu iz ćelije. Kad je
stigao do ultraljubičaste barijere, pogledao je Valentina.
»Ne želim da Jamie zna za ovaj razgovor«, rekao je. »Ako mu doista
ne želiš zlo, shvatit ćeš zašto.«
»Usta su mi zapečaćena«, rekao je Valentin. »I molim te, navrati kad
god želiš. Zaboravio sam kako je to kad ti isprazno prijete.«
Frankenstein je dugo gledao u njega, a zatim otišao bez osvrtanja.
Valentin je slušao kako se njegovi teški koraci udaljavaju prema
hermetičkim vratima i odahnuo.
 Frankensteinovi pokušaji zastrašivanja bili su doista smiješni; mogao
je rastrgati čudovište na komade jednom rukom usprkos njegovoj veličini i
iskustvu. Ali laknulo mu je što nije došlo do toga. Fizički obračun sa
čudovištem odmah bi dozvao Lambertona, uskoro bi došla i Jedinica za
sigurnost, a nimalo mu se nije sviđala borba za goli život protiv jako
naoružanih vojnika u dugačkoj betonskoj cijevi.
To će se dogoditi samo ako on tako odluči.
Valentin se graciozno prevrnuo u zraku uživajući u njegovu hladnom
otporu na svojoj koži i polako se vratio na krevet.
Ovdje je rijetko kad dosadno, pomislio je primivši knjigu u ruke, to
im se mora priznati.
50 DANA DO
NULTOG SATA
32
ZATVARANJE MREŽE

Jamie Carpenter je pogledavao oko sebe dok je Cal Holmwood

službeno otvarao sastanak. Poznata lica koja je već toliko puta vidio u
Operativnom centru sada su izgledala drugačije: starije i napetije.
Umornije.
Otključali su bazu sat vremena ranije, i Petlja se od tada gušila u
paranoji. Operativci, znanstvenici, obavještajno osoblje, civilno osoblje,
svi su se zgrčeno kretali u malenim skupinama ne trudeći se sakriti svoju
zabrinutost. Panika još uvijek nije sasvim eskalirala, no zabrinutost i
nelagoda uvukle su se u kosti baze. Muškarci i žene su se nervozno gledali
pitajući se kome smiju vjerovati, tko je doista na njihovoj strani. Ako je
bombaševa namjera bila posijati strah i nepovjerenje u Crnu svjetlost, onda
je itekako uspio. No među višim operativcima jedna je teorija već uzela
maha, a ona je zagovarala drugačije razloge.
»Sastanak Posebne skupine Nultog sata službeno počinje«, objavio je
Cal Holmwood. »Svi članovi prisutni. Kao što svi znate, Petlja je od jučer
popodne bila zaključana, nakon što je eksplozivna naprava detonirala u
prostoriji na razini B. Zamolit ću bojnika Turnera da nas obavijesti o
svemu. Paule?«
»Da, gospodine«, rekao je Turner. »Istraga je u tijeku, no već imam
informacije koje mogu podijeliti s vama. Naprava je izgrađena od
materijala dostupnih u Petlji uključujući okidač i eksplozivni naboj. Nismo
pronašli vidljive dokaze ulaska u sobu 261 nakon što je operativka Randall
izišla iz nje jučer ujutro. Forenzička istraga je u tijeku i još nemamo
zaključak.«
»Naravno da imamo«, rekao je Patrick Williams. »Neki vampir je
postavio bombu u Kateinu sobu i kreće se prebrzo za naše kamere. To
sužava broj osumnjičenika na jednoga, što se mene tiče.«
»Istraga je u tijeku«, rekao je Paul Turner glasom punim upozorenja.
»Sve mogućnosti, i ljudske i nadnaravne, bit će istražene. A sada, drugi ...«
»Zašto se moramo baviti ovim glupostima?« upitao je Andrew
Jarvis, lica sasvim bijelog od bijesa. »Svi znaju da je Valentin Rusmanov
postavio bombu, no umjesto da odemo u pritvor i uništimo ga kao što smo
trebali prije nekoliko tjedana, gubit ćemo vrijeme na interne istrage i
komplicirane odgovore. Radimo baš ono što on hoće.«
»Operativče«, tiho ga je upozorio Turner. »Molim Vas da me više ne
prekidate.« Pogledao je u Jarvisa sivim, ledenim očima poput mjesečeve
površine i ovaj je spustio pogled nakon sekundu ili dvije. »Valentin
Rusmanov očigledno jest osumnjičenik«, nastavio je gledajući oko sebe
usuđuje li ga se itko prekinuti. »Siguran sam da je polovica muškaraca i
žena u ovoj bazi već sigurna u njegovu krivnju. Ako se ispostavi da on
stoji iza ovoga, sam ću mu zabiti kolac u srce. No postoje i drugi čimbenici
koji upućuju na to da svrha ovog napada nije bila puko širenje panike.«
»Ali panika se proširila«, tiho će Amy Andrews. »Svi s kojima sam
razgovarala otkad se baza otključala jako su uplašeni. Žele znati kako
ćemo zaustaviti Drakulu ako nismo sigurni u vlastitoj bazi. Čak sam čula
glasine o dezerterstvu. Možete li ih potvrditi, bojniče Turner?«
Turner ju je pogledao. »Tri operativca su pronađena dvadeset
kilometara izvan teritorija Petlje. U pritvoru su. To je sve što vam mogu
reći.«
»Isuse«, promrmljao je Brennan. »Dezerteri. Nikad nisam čuo za
takvo što.«
»Koji su ostali čimbenici?« upitao je Jamie. Nije skidao pogled s
bojnika Turnera koji se sada okrenuo i pogledao u njega.
»Molim, poručnice Carpenter?«
»Čimbenici koji upućuju na to da ovaj napad nije bio u svrhu
stvaranja panike.«
Turnerovo lice je poprimilo čudan izraz koji Jamie nije odmah
protumačio.
Zahvalnost, pomislio je. Tko bi rekao?
»Prva stvar je, poručniče,«, započeo je bojnik Turner, »ta što imamo
lokaciju detonacije. Ako naše kamere ne mogu otkriti krivca, zašto je onda
postavio bombu u sobu Kate Randall? Zašto ne ovdje u Operativni centar,
ili u blagovaonicu, ili ispod Mine IP. Tako bi napravio mnogo veću štetu.
Što je to što poručnicu Randall čini metom?«
»EIPS«, rekla je Angela. »Želite reći da se radi o EIPS-u.«
»Ma dajte«, rekao je Brennan. »Jarvis je u pravu, ovo mora biti
Valentin. Ne znam radi li po gospodarevoj naredbi ili vlastitoj inicijativi,
ali mora biti riječ o Drakuli.«
»Kate nema nikakve veze s Drakulom«, rekao je Jamie. »Niti
Valentinom.«
»Bila je tamo kad je prebjegao, zar ne?« nastavio je Brennan. »Kad
je navodno prebjegao, bolje reći. Oboje ste razgovarali s njim. Možda je
rekla nešto što mu se nije svidjelo. Ili je nasumce odabrao sobu i ona nije
imala sreće.«
»U tom slučaju«, rekao je Turner, »možda nam vi, operativče
Brennan, možete reći zašto je identična naprava bila postavljena i u moju
sobu?«
Posvuda su se čuli zabezeknuti uzdasi, iako je Jamie primijetio da se
Cal Holmwood nije ni trgnuo.
Oni su već znali o čemu se radi, pomislio je Jamie. Turner i
Holmwood. Sve su znali. Samo su htjeli vidjeti hoćemo li mi sami doći do
toga.
»Ne znam«, rekao je Brennan. »To ne mogu objasniti.«
»Poručnica Darcy je već objasnila«, rekao je Cal Holmwood. »Neću
reći da ovaj napad nema nikakve veze s Drakulom jer se kasnije može
ispostaviti da je napadač bio u dosluhu s njim. Uvjeravam vas da nitko nije
isključio Valentina Rusmanova iz popisa osumnjičenika. No istrage EIPS-
a, odabir vremenskog okvira i lokacije naprava daju poprilično jasnu sliku.
Ovo nije izravan vampirski napad na nas. Radi se o EIPS-u i nekome tko
očigledno ima nešto za sakriti.«
»Što ćemo napraviti?« upitala je Angela Darcy.
»EIPS će dovršiti istragu«, odgovorio je Paul Turner. »Već smo
završili skoro četvrtinu popisa. Radi se o nekome koga još nismo ispitali.«
»Slažem se«, rekao je Holmwood. »Želim da dovršite EIPS što je
brže moguće. Netko iznimno opasan nalazi se unutar baze i želim da ga
pronađemo prije nego što se ponovno pokrene.«
»Ja imam zahtjev«, rekao je Jarvis. »Želim da se Valentina
Rusmanova pomakne na vrh popisa EIPS-a. Jasno mi je što vas dvojica
želite reći, ali iskreno, nije me briga. Jednostavno nemam povjerenja u
vampira.«
»Što se mene tiče, može«, rekao je Holmwood. »Što vi kažete,
bojniče Turner?«
 »Naravno, gospodine«, rekao je Turner dobacivši Jarvisu smrtonosan
pogled. »Danas popodne ponovno krećemo s razgovorima i rado ću
Valentina ispitati prvoga. Možda nakon toga možemo prestati bježati od
sjenki.«
»A što je s nama ostalima?« upitao je Jack Williams. »Što želite da
napravimo?«
»Samo nastavite«, odgovorio je Holmwood. »Reaktivirat ću sve
ekipe u roku od nekoliko sati. Imate svoje popise meta. Ništa se nije
promijenilo.«
»Nijedan član moga tima nije prošao EIPS«, rekao je Brennan. »A
nisam ni ja. Imamo li dozvolu za izlazak na teren?«
»Apsolutno«, odgovorio je Holmwood. »Ne možemo deaktivirati sve
koji još nisu bili na razgovoru, barem ne u ovakvoj situaciji. Budite
oprezni. Ako vidite bilo što neobično, odmah prijavite. Jasno?«
Brennan je kimnuo.
»U redu«, rekao je Holmwood. »Još nešto?«
»Da, gospodine«, rekla je Angela Darcy. »Što je s Albertom
Harkerom, gospodine?«
»Vjerujemo da je Harker odgovoran za ubojstvo odvjetnika Thomasa
Clarkea sinoć u sjevernom Londonu«, rekao je prijelazni direktor. »Clarke
je bio izvršitelj oporuke Johna Bathursta, poznatijeg kao Johnny
Supernova, novinara kojem je Albert dao intervju prije zatvaranja u
bolnicu. Još uvijek pokušavamo ustanoviti postoji li nešto među
Bathurstovom ostavštinom čega se Harker želi domoći.«
»Možda krivi novinara zbog toga što mu se dogodilo«, rekao je
Patrick Williams. »Bathurst je mrtav i možda se osvećuje ljudima koji su
bili u kontaktu s njim.«
»Tako smo i mi pomislili«, rekao je Turner. »Na sreću, Bathurstov
popis kontakata sadrži samo jednu osobu, a to je bivši kolega po imenu
Kevin McKenna. Obaviješten je da će mu se možda javiti bivši zatvorenik
koji je nešto zamjerio Johnu Bathurstu i rečeno mu je da se u tom slučaju
obrati policiji. Nadziremo njegov mobilni telefon iz čiste predostrožnosti.«
»Dobro«, rekao je Patrick. »Dakle, nemamo pojma gdje je Harker.«
»Vrlo je vjerojatno je nestao«, rekao je Turner. »Zna da ga tražimo.«
»Slažem se«, rekao je Cal Holmwood. »Usprkos svemu on ostaje
prioritet i obavijestit ću vas čim dobijem nove informacije. Što se tiče
ostalih bjegunaca iz Broadmoora, dobro napredujemo. Uništili smo
sedamdeset i dvoje, a za dvije stotine i šestoro još ne znamo gdje su. Svi
popisi meta su ažurirani i držimo se standardnog operativnog postupka dok
ovo ne završi.«
»Admiral Seward«, tiho će Jamie.
»Bojnik Landis me izvijestio o nepromijenjenom stanju, poručniče
Carpenter. Još nešto?«
Svi su šutjeli.
»Onda je to sve«, rekao je prijelazni direktor. »Kao i uvijek, sve što
je ovdje rečeno čuva se u najstrožoj tajnosti Nultog sata. Bilo kako bilo,
molim vas da nastojite ohrabriti svoje timove kako god znate.
Svi imamo mnogo posla i nemamo vremena za paniku ili pogreške
napravljene zbog straha. Slobodni ste.«
Jamie je krenuo niz hodnik razine B i pritisnuo svoju identifikacijsku
karticu o ploču pored vrata svoje sobe smijući se jer je iznutra čuo poznate
glasove.
Znao je kome pripadaju. Nakon što mu je došla poruka s naredbom
da dođe na hitni sastanak Posebne skupine Nultog sata i on je poslao jednu
poruku.
Nema više tajni, pomislio je i otvorio vrata.
Kate Randall i Matt Browning sjedili su na njegovu krevetu.
Ušli su unutra pomoću prijelaznog koda za ulaz koji su oboje znali
napamet. Pogledali su ga kad je ušao, s kiselim osmijesima na licima.
»Hej«, rekao im je. »Što ima?«
»Ništa posebno«, rekao je Matt. »Jedna kolegica mi je odletjela u
zrak zbog bombe koja je bila namijenjena mojoj prijateljici. A kod tebe ?«
Jamie se nasmijao. »Nikad bolje«, rekao je i srušio se na stolac pored
pisaćeg stola. »Kamere ne pokazuju nikoga kako ulazi i izlazi iz Kateine
sobe jučer ujutro, a druga bomba je bila postavljena u sobi bojnika
Turnera, pa on i Cal misle da se radi o EIPS-u, a ostali u Posebnoj skupini
misle da je Valentin kriv. Da, nitko nema pojma gdje je Albert Harker. Kao
što rekoh, nikad bolje.«
»Isuse«, rekla je Kate. »Bomba u Paulovoj sobi?«
 Jamie je kimnuo. »Da. Sinoć su je deaktivirali.«
»Onda je sve jasno«, rekao je Matt gledajući Kate. »Ti i bojnik
Turner? Ako se ne radi o EIPS-u, onda je u pitanju astronomska
slučajnost.«
»Valjda je tako«, rekla je Kate. »Stalno razmišljam o Nataliji. Da se
jako ozlijedila ...«
»Nije se ozlijedila«, prekinuo ju je Jamie. »Bit će dobro.«
»Znam«, rekla je Kate. »Ali bomba nije bila namijenjena njoj, Jamie.
Ona nije imala ništa s ovime.«
»U pravu si«, rekao je Matt. »Zašto je uopće bila tamo kad je
eksplodiralo? Je li dolazila k tebi ili što?«
»Ne znam«, rekla je Kate.
»Okej«, rekao je Matt. »Ali ako se bomba aktivirala kad su se
otvorila vrata, znači da ih je ona otvorila. Kako je uspjela?«
»Otkud znam?« planula je Kate. »Pitaj je sam kad se probudi.«
Smiri se, pomislio je Jamie. Nemoj mu odgristi glavu.
»Eto«, rekao je, »takav je bio sastanak Posebne skupine.«
»Moram se vratiti u Lazarus«, rekao je Matt. »Fali nam ljudi sad kad
je Natalia u ambulanti.«
»Tako sam i mislio«, rekao je Jamie. »A ti, Kate?«
»EIPS«, rekla je. »Paul mi je poslao poruku i rekao da popodne opet
krećemo. Nije spomenuo bombu u svojoj sobi što me ne čudi. Čini se da ću
imati dugačak dan. A ti?«
»Moram obaviti jedan neugodan razgovor«, rekao je Jamie.
»S kime?« upitao je Matt.
»S jednim od mojih novaka«, rekao je Jamie. »S Johnom
Mortonom.«
»Čula sam da si ekipu ranije vratio u bazu«, rekla je Kate. »Je li sve
u redu?«
»Ne znam«, odgovorio je Jamie. »Promašio je pucanj kad smo
uništavali našu prvu metu, a onda je počeo govoriti o vampirima, kako to
sve nije ispravno ni ljudski, kako se nije ponio kako treba. Zamolio sam
Holmwooda da ga riješi dužnosti na neko vrijeme, ali nije htio ni čuti.
Zamolio sam da mu barem dozvoli psihološku procjenu što je odobrio, a ja
sad to moram reći Mortonu. Bit će baš zabavno.«
»Kladim se da hoće«, rekla je Kate.
»Kad smo već kod zabavnoga«, rekao je uz širok osmijeh, »tebe i
bojnika Turnera ovo popodne čeka prava poslastica.«
Kate se smrknula. »O čemu govoriš?«
»Uskoro ćeš saznati«, rekao je Jamie.
33
IGRANJE S VATROM

LINCOLN COUNTY, NEVADA, SAD JUČER

Larissa je pokucala na vrata sobe Tima Albertssona i čekala da se

specijalni operativac pojavi. Spavala je začuđujuće dobro. Odmor je
prevagnuo nad nelagodom zbog Timova poljupca. Pogledala je svoje tijelo
u zrcalu nakon tuširanja, vidjela blijedi komad nove kože na svom trbuhu i
oprostila si zbog iscrpljenosti koju je osjetila u teretani. Ponekad bi
zaboravila da je njezino tijelo redovito prolazilo kroz krajnosti koje bi ubile
običnog čovjeka. Njoj je to sve već postalo bizarno normalno.
Nitko nije odgovorio na njezino kucanje, nisu se čuli nikakvi pokreti
iz Timove sobe i naposljetku je odustala. Njezina konzola nije pokazivala
nikakve naredbe, na rasporedu nije bila nikakva obuka pa je zato
namjeravala raščistiti s Timom, a zatim okupiti ostale i uživati u nekoliko
sati zasluženog slobodnog vremena. Utipkala je poruku u svoju konzolu
dok je hodala hodnikom razine 3 pitajući prijatelje gdje su. Dok je čekala
dizalo, pojavio se prvi odgovor.

Dobro jutro, ljepotice. U San Diegu sam do popodneva, gledam novake

mornaričkih, časnika. Kara i Danny su sa mnom. Budi dobra dok me nema.
Tim.

Larissa se trgnula kad je pročitala poruku.

S jedne strane nije uopće bila drugačija od Timovih uobičajenih
poruka, davala joj je na znanje da nije ljut kao što se bojala. S druge strane,
poruka je bila tako otvoreno očijukava da se odmah razbjesnjela što joj je
trebalo tako dugo da procijeni situaciju.
Moram razgovarati s njim kad se vrati, pomislila je. Čim se vrati.
Njezina konzola se ponovno oglasila i pritisnula je zaslon. Pojavile
su se dvije poruke.
Obavještajna obuka. Možda se vidimo kasnije.
 Aaron.

Još uvijek u Koloradu. Eto me brzo, ako Bog da.

Kelly

Larissa se osmjehnula. Kelly su poslali u Kolorado zajedno s ekipom

za izvidnicu nakon bijega iz Supermaxa. Trebala se vratiti dan ranije, no
promijenili su joj zapovijed u zadnji tren. Nije im smjela reći zašto - sve u
vezi s bijegom bilo je pod strogom tajnošću Nultog sata, a tu su
klasifikaciju prihvatili svi Odjeli za nadnaravno širom svijeta - no njezino
ponašanje je odavalo da nimalo ne uživa.
Larissa je poslala grupnu poruku govoreći svima da se čuvaju, a
zatim ušla u dizalo i pritisnula gumb 0. Minutu kasnije zaustavila se u
širokom, polukružnom hangaru i pogledala niz odavno presahlu površinu
jezera Papoose. Bilo je jedva pola devet ujutro, no temperatura je već bila
visoko preko trideset i samo se penjala. Do ručka će već prijeći četrdeset, a
sunce je bilo toliko jako da bi je ispeklo za tren oka. Planula bi poput
ljubičastog ognja da je dotakne jedna zraka pustinjskog sunca.
Sjena se pružila metar ili dva preko ruba hangara. Njezin treperavi
rub je obilježavao granicu Larissina svijeta. Zurila je u njega, bolno svjesna
nametnutih ograničenja. Pomirila se sa svojim stanjem, čak je pronašla
načine uživanja u njemu, ali njezin racionalni dio ga je i dalje smatrao
prokletstvom, tamnicom koja je prati kamo god pošla. Njezina vampirska
strana nije se zamarala takvim stvarima, zanimala ju je samo krv i nasilje.
Pokušavala je ne razmišljati previše o tome i bila je zahvalna što joj se
jedna misao javila u glavi i razveselila je.
Imam slobodan dan, pomislila je. Prvi put u mnogo vremena imam
slobodan dan i ne moram ništa raditi.
Shvaćanje ju je osvježilo poput hladne vode. Znala je da će
vjerojatno potkraj dana dobiti nekakvu naredbu na konzoli, no o tome će se
brinuti kada i ako je dobije. Ovog trena je bila slobodna. Dok je zurila u
gorući bijeli pijesak jezera Papoose, shvatila je da nešto želi napraviti.
Deset minuta kasnije ponovno je bila u svojoj sobi i spajala se na
mrežu NS9. Dali su joj pristup istog dana kad je stigla u Nevadu što je
protumačila kao neobičan iskaz povjerenja, čak i u novom duhu
zajedništva koji je obuzeo Odjele. Očekivala je da će joj pristup biti
ograničen, kao što gostu korisniku obično dopuste pristup samo nekim
djelovima sustava, no s radošću je vidjela da joj je otvorena cijela mreža
NS9. Nije ju koristila jer je radije provodila vrijeme na obuci ili s
prijateljima. No sada joj je pristupila pokušavajući pronaći informacije o
zatvoreniku u ćeliji, čije postojanje nije službeno potvrđeno.
Larissa je razgovarala s jednim operativcem iz Jedinice za sigurnost
NS9 za šankom u kuglani s druge strane planine i odmah ga upitala za
zatvorenika. Raskolačio je oči, no odmah je zanijekao da takav zatvorenik
postoji. Larissa je ustrajala mučki se služeći kombinacijom svoga
engleskog naglaska i viskija protiv bespomoćnog operativca. Nekoliko
puta mu je ponovila da joj ne mora reći tko je zatvorenik, primaknula je
svoj stolac uz njegov tako da joj se noga naslanja o njegovu. Nije željela
nikome stvoriti neprilike. Samo je htjela znati kojeg je datuma zatvorenik
stigao u Dreamland. To joj je mogao reći bilo tko. Nitko neće saznati da joj
je rekao baš on. Jadni operativac je naposljetku posustao. Zahvalila mu je,
poljubila ga u obraz i ostavila ga da zbunjeno zuri u čašu.
Otvorila je sigurnosne zapisnike i upisala datum koji je čula od
operativca. Zatvorenik je morao nekako stići u bazu i vjerojatno ga nisu
očekivali s obzirom na opću uzbunu koja se tog dana kratko oglasila, kako
joj je rekla Kelly. Nadala se da su zapisnici o neočekivanom posjetu još
uvijek tu.
Sustav je vratio rezultate od srijede prije četrnaest tjedana.
Prikazivali su dva glavna stupca, za odlaske i dolaske iz baze i u bazu.
Većina podataka se pojavljivala u oba stupca; predstavljali su ekipe koje
odlaze na operacije i vraćaju se nakon završetka. Bilo je nekoliko podataka
koji nisu imali odgovarajući podatak među dolascima. Larissa je
pretpostavila da se radi o operativcima poslanima u dulje misije, kao ona
na kojoj je sada Kelly, u Koloradu. Bila je sigurna da bi se pojavili među
podacima za dane koji slijede.
Dan koji je nju zanimao pokazivao je samo dva podatka u dolascima
bez odgovarajućih odlazaka. Jedan je izgledao poput svih ostalih: niz
identifikacijskih brojeva operativca, operativna referenca te ulazni kod i
vektor ulaska za vozilo koje prilazi ograničenom zračnom prostoru
Dreamlanda. Ovo je najvjerojatnije bila misija koja je krenula dan ranije.
Drugi podatak bio je sasvim različit.
Ondje gdje je trebao biti barem jedan identifikacijski broj, nalazio se
prazan prostor. Mjesto operativne reference je također bilo prazno i
umjesto ulaznog vektora stajala je riječ PRILAZ 1. Prilazni kod je također
bio drugačiji, sasvim različit od onih uvedenih za taj dan.
To je on, uzbuđeno je pomislila. To je taj zatovrenik. Tad je stigao.
Larissa je zapisala prilazni kod na komadić papira, zatvorila
zapisnike te popis službenika koji se izmjenjuju na dužnosti u Sigurnosnoj
službi. Radilo se o velikom dokumentu koji je navodio svako čuvarsko
mjesto i sigurnosnu poziciju u cijelom Dreamlandu. Nije pokrivao samo
NS9, nego i cijelu zrakoplovnu bazu.
Tražila je popis službenika za Prilaz 1, čuvarsko mjesto i barijeru
koja je kontrolirala prilaz s dugog puta koji je vodio na zapad s ceste 375, a
pobornici teorija zavjere u Zoni 51 su ga zvali Glavni ulaz. Bio je na
Vladinu zemljištu, sakriven od javnosti iza znakova upozorenja.
Došao je tim putom, čudila se Larissa. Cestom ? To je zbilja čudno.
Pronašla je pravi stupac i spuštala se niz zaslon dok nije našla datum
koji je tražila. Tog dana je na dužnosti na Glavnom ulazu bio viši pilot pod
imenom Lee Ashworth. Larissa je zatvorila dokument i upisala
Ashworthovo ime u popis osoblja. Odmah joj se otvorio njegov spis. Brzo
je prošla kroz glavne informacije; viši zrakoplovci - trenutačne pozicije.
Samo da ga nisu premjestili, pomislila je.
Mjesto: Zrakoplovna baza Edwards
Larissa je pogledala muškarčevu fotografiju, zapamtila njegovo lice
i isključila se iz mreže. Minutu kasnije već je stajala na kraju hodnika
razine 3 i nestrpljivo lebdjela čekajući dizalo.
Izišla je na razini 1 i brzo otišla niz glavni hodnik. Njezino odredište
se nalazilo na suprotnom kraju baze, iza teških metalnih vrata.
***
Tim Albertsson joj je pokazao tunel dan nakon što je stigla u
pustinju. General Allen mu je naredio da joj pokaže mjesto. Funkcionalne
stvari su im oduzele tek pola dana. Blagovaonica, teretana, njezina soba,
sobe za sastanke i hangar. Kad je službeno razgledavanje završilo, Tim je
započeo obilazak »zanimljivih stvari«: poligona za testiranje oružja te
jezivih, dugačkih, napuštenih istraživačkih laboratorija na nižim razinama,
i tunela.
Bio je jedva duži od kilometra i protezao se ispod planinskog lanca
koji je odvajao jezero Groom od jezera Papoose te završavao unutar
kompleksa građevina koje je vanjski svijet nazivao Zonom 51. Sačinjavao
je dio velike mreže tunela, natkrivenih prolaza i nadstrešnica postavljenih
da bi zaštitili muškarce i žene od špijunskih satelita koji su im letjeli iznad
glava. Danas su služili u svrhu koje se njihovi stvaratelji nikada ne bi
dosjetili. Omogućili su Larissi da se kreće između dvije baze usred bijela
dana.
Stigla je do teških vrata i prislonila svoju identifikacijsku karticu na
ploču pored njih. Elektromagnetske brave su popustile i vrata su se otvorila
na svojim dobro podmazanim šarkama. Larissa je prošla kroz njih,
zatvorila vrata za sobom i zatim ubrzala kroz zrak. Jurila je brzinom koja
bi ljudskom mozgu uzrokovala vrtoglavicu. Jedan trenutak je nepomično
stajala u zraku, a drugi se pretvorila u mlaz crne i svijetleće crvene boje.
Prošla je kratki tunel za manje od pet sekundi; graciozno se zaustavila
ispred vrata identičnih onima kroz koja je maločas prošla, otključala ih je
svojom karticom i ušla u kružni prostor za provjeru načinjen od glatkog,
ulaštenog metala.
»Stanite mirno«, naredio joj je elektronski glas.
Larissa je napravila kako joj je rečeno. Strojevi postavljeni u zidove i
strop skenirali su njezin identifikacijski čip, slikali je i upisivali vrijeme
njezina ulaska.
»Nastavite«, rekao je glas nakon kratke pauze. Oduprla se smiješnom
porivu da lijepo kaže hvala i prošla kroz vrata koja su se pred njom
otvorila.
Odvela su je u Središnju kontrolu jezera Groom, veliku prostoriju
punu opreme za nadzor radara, seizmička iščitavanja te zaslona za praćenje
satelitskih slika. Jedna od dežurnih časnica podigla je glavu kad je došla i
kimnula joj. Navikli su da im ona ovako upada. Uzvratila je pozdrav i
upitala ženu gdje može pronaći Zlatnu eskadrilu.
»Zgrada B12«, odgovorila je dežurna časnica. »Znate li gdje je to?
»Naći ću.«
***
Zgrada B12 bila je niska i pravokutna, nalazila se u samom središtu
kompleksa i Larissa nije imala problema s prilazom. Put do nje bio je
sasvim natkriven štiteći je od pobješnjelog kasnojutarnjeg sunca. Zlatna
eskadrila je zauzimala veliki otvoreni ured pun pisaćih stolova i nekoliko
zasebnih ureda uza stražnji zid zgrade. Svi su bili veoma zauzeti kad je
Larissa otvorila vrata, čuo je razgovor preko radija i stalno oglašavanje
radarskih zaslona. Prišla je najbližem stolu i pozdravila ženu koja je sjedila
za njim.
»O, bok«, rekla je žena. Na tren se činilo kao da se uplašila, no zatim
je pružila ruku. »Ti si Larissa, zar ne? Ja sam Carla Monroe.«
Larissa je prihvatila ruku i kimnula. »Larissa Kinley«, odgovorila je.
»Drago mi je«, rekla je Carla. »Mogu li ti kako pomoći? Ne bih
htjela biti nepristojna, no danas imamo puno posla. Testiramo uživo.«
»Čime letite?« upitala je Larissa.
»Prototipovima F-71«, odgovorila je Carla. »Otvaramo ih za pedeset
posto i svi su malo nervozni.«
»Koliko brzo je pedeset posto?«
»Oko 5,3 maha.«
»Opa.«
»Da.«
»U tom slučaju«, rekla je Larissa uz široki osmijeh, »neću vas više
zadržavati. Tražim višeg pilota Ashwortha.
»Drugi ured slijeva, skroz odostraga«, rekla je Carla pokazujući
prema drvenim vratima s druge strane prostorije. »On je naš časnik za vezu
sa zračnim snagama pa mu ne bih smetala ako nije hitno. Postane
neugodan kad imamo ovakva testiranja.«
»Imat ću to na umu«, rekla je Larissa. Počastila je Carlu Monroe još
jednim osmijehom i krenula niz dugačku prostoriju., Kad je stigla do vrata,
glasno je pokucala i odmah ih otvorila. Nije željela višem pilotu dati
priliku da ne odgovori na kucanje.
»Tko si dovraga ti«, rekao je još prije nego što je stigla zatvoriti vrata
za sobom. Lee Ashworth je sjedio za svojim stolom ispod uskog prozora.
Bio je vitak muškarac u srednjim dvadesetima i imao je gustu, neurednu
crnu kosu, rumeno lice i oči pune nepovjerenja. Larissi je izgledao kao da
je stalno pod stresom.
»Ja sam Larissa Kinley«, odgovorila je. »NS9.«
»Je l' me to treba zadiviti?« frknuo je.
»Ne«, odgovorila je Larissa. »Pitali ste i rekla sam.«
Ashworda ju je gledao sekundu ili dvije, a zatim zabrundao. »Što
hoćeš, Kinley?« upitao je. »Usred smo testiranja letjelice i smjena mi
završava za točno dvije stotine i četiri minute pa ćeš mi oprostiti što mi se
ne da ćaskati.«
»Neću dugo, obećavam. Samo sam htjela pitati za muškarca koji je
došao kroz Prilaz 1, 22. siječnja. Čim mi kažete tko je on, otići ću.«
Ashworth je raskolačio oči, a crvena boja u njegovim obrazima se
zabrinjavajuće pojačala. »Kako ti znaš za njega?« upitao je.
»Ne znam«, odgovorila je Larissa. »Ne pokušavam stvoriti neprilike,
samo trebam znati tko je on. Mislim da bi mogao biti važan.«
»Ne znam tko je«, odgovorio je Ashworth. »To je istina.«
»Vjerujem vam«, odgovorila je Larissa. »Samo želim da mi kažete
ono što znate. Ostalo ću sama saznati.«
»Siguran sam da hoćeš«, rekao je Ashworth. »Ali ja ti neću pomoći.
Sad se tornjaj iz mog ureda.«
Larissa se nije ni pomaknula. Samo je zurila u višeg pilota
dopuštajući da nelagoda polako raste. Ashworthov stol bio je gotovo
opsesivno uredan; spisi i mape, listovi papira bili su složeni s jednakim
razmacima između hrpa i savršeno poravnatih rubova. Jedini ustupak
nečemu osobnome bila je fotografija lijepe plavokose žene kako grli dvoje
nasmijane djece.
»U redu«, rekla je. »Ubrzo ćemo opet razgovarati.«
»Što se mene tiče, nećemo«, rekao je Ashworth.
Larissa ga je obasjala svojim najljepšim osmijehom, okrenula se i
napustila maleni ured.
Sve sam bliže, pomislila je napuštajući zgradu B12. Pronaći ću te,
tko god da jesi.
Bila je toliko zadubljena u vlastite misli da nije čula glasove kako je
zovu s centralne plazme kompleksa. Nije ni znala da je netko pored nje dok
joj se nečija ruka nije spustila na rame i izazvala reakciju njezine
vampirske strane. Oči su joj pocrvenjele, očnjaci jurnuli van, zgrabila je tu
ruku i osobu kojoj je pripadala i bacila ih u zrak. Prije nego što su
dotaknuli tlo, okrenula se, bijesnih očiju i ogoljelih očnjaka da bi se našla
ispred svojih troje prijatelja.
»Isuse Kriste, Larissa«, rekla je Kara šokirano.
 Larissa je pogledala Kelly i Dannyja koji su stajali pored svoje
prijateljice s jednakim izrazima lica. Zatim je čula tiho stenjanje iza sebe;
osjetila je kako joj crvenilo nestaje iz očiju, a očnjaci iz desni. Okrenula se
da vidi što je napravila i koga je ovaj put ozlijedila.
»Imaš nezgodnu ruku«, rekao je Tim Albertsson smješkajući se.
Sjedio je na asfaltu i provjeravao koliko može pokrenuti rame. Uniforma
mu je bila pokrivena prašinom, no gledao je Larissu kao da se zabavlja, a
ne ljutito kako je očekivala.
»Isuse«, zaustila je dok ju je preplavljivao vreli val srama. »Time,
tako mi je žao. Bila sam u svom svijetu i ti si me ... tako mi je žao.«
»U redu je«, rekao je i polako stao na noge. »Nema štete. Ja sam
kriv, nisam te smio iznenaditi. Nisam razmišljao.«
Ja sam poput divlje životinje, pomislila je Larissa. Trebaju pročitati
pravila prije nego što mi se približe.
Tim je zakoračio naprijed, zagrlio Larissu oko ramena i pogledao
ostale prijatelje. Kara se vratila u normalu kad su se Danny i Kelly počeli
smijati, no zrak je još uvijek bio pun napetosti.
»Nema štete«, ponovio je Tim. »Nemojte joj se slučajno prišuljati, to
je moj savjet vama. Nosit ćete glavu u torbi.« Nasmijao se i Larissa je
osjetila golemu zahvalnost prema njemu. Kara se nasmijala zajedno s Kelly
i Dannyjem i sve je postalo kao prije.
Hvala ti, pomislila je i ovlaš pogledala Tima. Još uvijek ju je grlio
oko ramena, ali odlučila je da može izdržati još sekundu ili dvije.
»Kako je bilo u Koloradu?« upitala je.
»Hladno«, odgovorila je Kelly. »I puno vampira.«
»San Diego je bio pun sunca i polugolih mornaričkih časnika«, rekla
je Kara. »Možda ćeš se sada osjećati bolje?«
Kelly joj je pokazala srednji prsti i nasmijala se.
»Onda«, rekao je Tim gledajući Larissu. »Sad kad smo te pronašli,
moramo se svi zajedno vratiti u Dreamland.«
»Naredbe«, rekla je Larissa.
Kara je odmahnula glavom. »Dobili smo četrdeset i osam sati.«
»Dobili?«
»Četrdeset i osam slobodnih sati, Larissa«, rekao je Tim i pogledao
na sat. »A službeno se broje od prije sedamdeset i dvije minute. Moramo
požuriti. Do Vegasa imamo dva sata vožnje.«
»Do Vegasa«, ponovila je Larissa. »Idemo u Las Vegas?«
»Pa, mi idemo«, rekla je Kelly gledajući u kolege. »Ali nadali smo se
da bi i ti htjela poći s nama. Što kažeš?«
Larissa se smrknula. »Zašto bi nam general Allen dao dva slobodna
dana. Još uvijek ima bjegunaca iz Supermaxa na slobodi, usred smo obuke
novaka i ...«
»Koga briga«, prekinula ju je Kara. »Samo bježimo odavde već
jednom prije nego što se predomisli.«
»Ali to nema nikakvog smisla«, ustrajala je Larissa. »Vi čak niti ne
radite zajedno. Zašto smo svi petoro odjednom dobili slobodne dane ?«
»Ma znaš zašto«, rekao joj je Tim uz nježan osmijeh. »Samo nećeš
reći.«
Larissa je razmislila. Da je general Allen dao Timu i ostatku
specijalne ekipe slobodne dane nakon Nuevo Lareda, začudila bi se, ali bi
imalo smisla. No ništa nije povezivalo četiri osobe koje stoje ispred nje,
osmi činjenice da su ...
»To je zato što smo prijatelji«, polako je rekla. »Zar ne?«
»Naravno da je«, rekao je Tim. »Znaš koliko te direktor voli i nećeš
ostati još dugo. Ovo je njegov dar tebi, a nama je dopustio da se
prišlepamo. Zato možeš zamisliti koliko bismo željeli da se složiš s našim
planom.«
»Ali toliko toga moramo obaviti«, rekla je Larissa. »Ne vidim kako
možemo ...«
»Gledaj, jednostavno je«, rekla je Kelly prekinuvši ju. »Da direktor
ne smatra kako Odjel može dva dana preživjeti bez nas, ne bi nas pustio.
Zašto mu ti onda ne bi vjerovala da zna što radi i pošla s nama u Vegas i
lijepo mu zahvalila kad se vratimo? Što kažeš?«
Larissino lice se ozarilo velikim, veselim osmijehom. »Kažem,
idemo.«
34
SVATKO ZA SEBE

»Ostavljate me na klupi«, upitao je John Morton. »Zato ste došli, zar

ne?«
Jamie je odmahnuo glavom pokušavajući dobiti na vremenu. Nije
očekivao da će novak tako brzo shvatiti zašto je vođa njegova tima došao u
spavaonicu na razini A da razgovara s njim. »Ne«, odgovorio mu je.
»Nećeš ostati na klupi. Ali trebaš znati jer ne želim da ti kaže netko drugi,
da sam zamolio prijelaznog direktora da te stavi na popis neaktivnih.
Odbio je.«
Morton je zurio u Jamieja. »Ne želite me u svojoj ekipi?«
»To nije istina«, rekao je Jamie. »Ono što ja želim je da ti daš
najbolje od sebe i da budeš spreman suočiti se sa svime što nas čeka. A
mislim da ti to nisi.«
»Dobro sam«, rekao je novak. Odmaknuo je stolac od svog pisaćeg
stola i okrenuo se vođi svoga tima. »Zaista, gospodine. Dobro sam.«
»Ne bih rekao«, odgovorio je Jamie tiho. »Mislim da se bojiš.« Vidio
je kako se boja opasno prelijeva Mortonovim obrazima i pokušao smiriti
situaciju. »Ovo nije kritika, Johne. Svi ljudi se različitom brzinom
prilagođavaju životu u Crnoj svjetlosti i stvarnosti koja ovdje vlada. Nemaš
se čega sramiti.«
»Bojao sam se, Jamie«, rekao je Morton. »Znam što znači bojati se.
Ovo je nešto drugo.«
Ali barem si priznao da postoji nešto, pomislio je Jamie.
Napredujemo.
»Što je?« upitao ga je Jamie. »Ostat će među nama.«
Morton je dugo gledao u svoje ruke. »Afganistan«, rekao je.
»Prošlog ljeta. Bio sam s bataljunom recon marinaca, radili smo u
planinama Helmanda. Vidio sam sve što možeš zamisliti, a vjerojatno i
mnogo toga što ne možeš. Mrtvu djecu, muškarce koje su mučili na
temelju rekla-kazala, višestruko silovane žene zbog toga što su podučavale
djevojčice čitanju. Jedno jutro smo došli u selo gdje su trebala biti tri
talibanska borca. Cijele prethodne noći smo pucali na to područje
bespilotnim letjelicama s udaljenosti od četrdeset kilometara. Ne znam
koliko smo raketa ispalili, možda pedeset, možda stotinu, nemam pojma.
Imali smo zračni nadzor s obje strane doline i potvrdili su da nitko nije
izišao, ni iz jednog smjera.«
»Kad je svanulo, poslali su nas šestoricu u selo. Došli smo preko
uzvisine u dolinu, a tamo gdje je nekada bilo selo ostala je samo prašina i
ruševine. Ništa nije stajalo uspravno, niti se kretalo. Samo smo ušli ravno u
selo jer nitko nije mogao preživjeti ono što su napravile bespilotne letjelice
i naišli smo na prvo truplo dvadeset metara izvan sela. Bila je to neka
starica, ispod struka joj nije ostalo ništa, samo krvava mrlja. Ležala je
licem prema dolje u prašini. Nešto poput trga nalazilo se u sredini sela,
komad prašnjavoga tla ne veći od ove prostorije. Dvoje djece je ležalo na
tlu držeći se za ruke. Mrtvi. U ruševinama kuća pronašli smo još tijela,
gotovo sve djeca, nekoliko žena. Možda dva ili tri muškarca, stara i sijeda,
s bradama do koljena.«
»Dovršili smo svoju provjeru na drugoj strani sela gdje smo pronašli
mrtvog tinejdžera i jedno preživjelo stvorenje, njegova malenog, ušljivog
psa. Jeo je mrtvog dječaka, žvakao je rupu u njegovu trbuhu. Jedan
marinac, momak po imenu Brody, upucao je psa i krenuli smo natrag na
točku izlaska. Trideset i četvoro mrtvih bio je konačan broj. Trinaest žena,
četvorica muškaraca, ako računamo mrtvog tinejdžera, i sedamnaestoro
djece. Ni traga ni glasa od talibana. Kad smo se vratili u Bastion, nitko
nam nije htio pokazati podatke koji su govorili da su spomenuti talibani
uopće tamo. Malčice su doradili izvještaj, a CIA je cenzurirala većinu toga
i zataškala preostalo. Dva dana kasnije dali su mi medalju i za tjedan dana
sam već bio kod kuće.«
»Isuse«, rekao je Jamie. »Grozno.«
»Da«, rekao je Morton. »Vidio sam i druge jednako grozne stvari, ali
to mi je bilo najgore. Izgledalo je kao da to više nisu ljudi i ne samo zbog
toga što su mrtvi. Nisu bili cijeli, bili su polomljeni. Znate li što
pokušavam reći?«
Jamie je pomislio na terorizirane, osakaćene redovnike u samostanu
na Lindisfarneu te muškarce i žene koje su mučili zbog zabave članova
Fraternite de la Nuit i kimnuo glavom. »Znam«, tiho je rekao. »Vjeruj
mi.«
Morton je dugo gledao u njega, a zatim se bolno osmjehnuo.
»Vjerujem«, rekao je. »Odmah prepoznaš kad je netko vidio nešto što ne
može zaboraviti. Promijeni im se nešto u očima. Vaše oči su takve. Bojao
sam se u Afganistanu i u Iraku prije toga. Ako se ne bojiš, to znači da si
idiot ili da lažeš. Ali to jučer nije bio problem. Ne znam objasniti.«
»Pokušaj«, rekao mu je Jamie.
»Vampiri«, polako će Morton. »Jednostavno su ... pogrešni. To je
najbolje što mogu reći. Suočio sam se s ljudima koji su me htjeli ubiti i to
više puta nego što mogu izbrojati. Ne bojim se smrti. Ali vampiri ... oni
kao da su nestvarni. Barem ne bi smjeli biti stvarni. Ali stvarni su i to je
pogrešno. Sve ovo mi je pogrešno, gospodine.«
»Jednostavno trebaš još vremena«, rekao je Jamie. »Moraš se
naviknuti na to, a ja znam da hoćeš.«
»Ellison već jeste«, rekao je Morton. »Ona je rođena za ovo, baš kao
vi. Čini se da ja nisam. Možda je jednostavno tako.«
»Nitko nije rođen za ovo«, rekao je Jamie. »Prestrog si prema sebi,
Johne. Promašio si pogodak, počeo si se loše osjećati zbog toga i svemu si
pridao previše važnosti. Događa se. Neće to biti posljednji pogodak koji si
promašio, ali ne brine me to. Brine me ono što si rekao nakon toga. Ne
mogu u svojoj ekipi imati nekoga tko dvoji o tome je li uništavanje
vampira dobra ideja.«
Morton je kimnuo. »Razumijem«, tiho je prokomentirao.
Dvojica operativaca su dugo sjedila u tišini koju je Jamie naposljetku
prekinuo. »Misliš li da trebaš biti na popisu aktivnih? Iskreno mi reci.«
Morton ga je pogledao. »Ne znam. Što vi mislite?«
»Znaš što ja mislim.«
»Želim pomoći«, rekao je Morton. »Ne želim sjediti ovdje dok se svi
drugi bore. To jednostavno nisam ja, gospodine.«
»Ne možeš mi pomoći ako se svake sekunde na terenu moram brinuti
zbog tebe«, rekao je Jamie. »To shvaćaš, zar ne?«
»Shvaćam.«
Jamie je gledao u svog novaka, a zatim protrljao oči i uzdahnuo.
»Ravnatelj kaže da moraš ostati aktivan«, rekao je. »Tako će i biti. To ne
znači da te neću ostaviti u kombiju ako mislim da trebam.«
»Shvaćam, gospodine.«
»Poslat ću te u Jedinicu za znanost na psihološku evaluaciju. Nema
pregovora o tome.«
»Kada?«
»Odmah. Čim završimo razgovor. Očekuju te.«
»U redu«, rekao je Morton. »Još nešto?«
»Ne, to je sve«, rekao je Jamie. »Razgovarat ćemo kad dobijemo
rezultate procjene. Za sada si još uvijek u mojoj ekipi. Je li to ono što
želiš?«
»Jest, gospodine«, rekao je Morton. »Hvala vam, gospodine.«
Jamie je čekao ispred dizala na razini A kad mu je konzola
zavibrirala u džepu. Izvadio ju je, sretan što mu je nešto odvratilo pažnju.
Očekivao je da će se Morton naljutiti, prijetiti mu, možda ga čak i napasti.
Novakovo tiho, nesigurno ponašanje još ga je više uznemirilo.
Vidio je ikonicu poruke na zaslonu konzole i pritisnuo ju.
SVE/OPERATIVNE_EKIPE_REAKTIVIRANE/
RASPORED_SLIJEDI
Bilo je i vrijeme, pomislio je Jamie. Zaključavanje nas je već koštalo
jednu cijelu noć.
Konzola se ponovno oglasila u njegovoj ruci i pojavila se još jedna
poruka. Novi raspored njegove ekipe se prikazao i Jamie ga je brzo
pročitao. Jedinica za nadzor je identificirala drugog vampira na njihovu
popisu kao sredovječnog bjegunca Alastaira Dempseya i naveli su središnji
London kao njegovu lokaciju. Operativna ekipa M-3 je trebala
krenuti u nastavak svoje misije u 16:00 sati.
Jamie je provjerio koliko je sati i vidio da ima još pet sati prije
kretanja. Proslijedio je raspored svojim kolegama iz ekipe i rekao im da ga
čekaju u hangaru u 15:45. Razmišljao je treba li napomenuti Mortonu da je
njegovo sudjelovanje u misiji ovisno o rezultatu psihološke procjene, no
odlučio je da neće. Novakovo samopouzdanje je već bilo poljuljano i
naglašavanje te činjenice mu nije djelovalo poput dobre ideje. Kad je
dizalo stiglo, pritisnuo je gumb s oznakom H, nagnuo se na zid i zatvorio
oči.
Minutu kasnije izišao je iz hermetičkih vrata koja su kontrolirala
pristup razini pritvora. Kimnuo je operativcu koji je sjedio u kontrolnoj
postaji i krenuo niz dugački hodnik, a čizme su mu odzvanjale o glatki
pod.
Gledao je u zid s druge strane bloka dok je prolazio pored ćelija u
kojima su boravili Valentin i njegov sluga Lamberton. Krajičkom oka je
primijetio da ga najmlađi Rusmanov gleda, no prisilio se da nastavi hodati.
Danas ne. Otiđi vidjeti kako ti je majka, za Boga miloga.
Dok je prilazio ćeliji s lijeve strane, slatki miris čaja od maline
pronio se kroz ultraljubičastu barijeru u njegove nosnice i izazvao tako
jaku nostalgiju. Nosila je sjećanja na kuhinju u njihovoj staroj kući, na stol
za kojim je Jamie pisao domaće zadaće dok su on i majka čekali da se otac
vrati s posla u Ministarstvu obrane koji zapravo nikada nije postojao. Istina
je bila posve drugačija, a to su saznali tek dugo nakon što je Julian
Carpenter umro.
Jamie je stao ispred ultraljubičaste barijere i nasmijao se. Njegova
majka sjedila je na kauču, pijuckala čaj iz šalice koju joj je kupio za Božič
kad je imao dvanaest godina i rješavala križaljku. Podigla je pogled prije
nego što je progovorio i nasmiješila mu se.
»Zdravo, dušo«, rekla je. »Uđi.«
Jamie je prošao kroz barijeru osjetivši pritom poznato žarenje na
koži. »Kako si, mama?« upitao je. Nagnuo se i zagrlio je što je uzvratila na
svoj poznati, oprezni način. »Jesi li dobro?«
»Dobro sam«, odgovorila je pustivši ga. Napravila mu je mjesta na
kauču pored sebe. »Kako si ti? Je li gore sve u redu?«
»Gotovo je«, rekao je Jamie i sjeo pored nje. »Ne mogu ti reći što se
dogodilo, ali dobro sam. Kate i Matt su također dobro.«
»Zidovi su se tresli«, rekla je Marie. Odjednom je problijedjela od
brige. »Zvučalo je poput bombe.«
»Ne smijem ti ništa reći, mama«, rekao je Jamie malo oštrije nego
što je namjeravao. »Znaš to.«
»Znam«, odgovorila je. »Iako si mi zasigurno mogao reći da si
dobro. Brinula sam se.«
Jamie je osjetio vrelinu u obrazima kad su se krivnja i sram počeli
boriti za prevlast u njegovu trbuhu.
Eksplozija je potresla cijelu bazu, pomislio je, a ona je ovdje bila
sama pitajući se što se dogodilo. Mogao sam biti mrtav, a ona ništa ne bi
znala.
 »Žao mi je«, rekao je. »Nisam razmišljao.«
»Nikad ne razmišljaš«, odgovorila je Marie. Njezin ton je bio hladan,
ali ne ljutit; zvučala je razočarano. »Volim te, Jamie, više nego išta na
svijetu i znam da si zauzet i da se baviš veoma važnim poslom. Ali ja sam
tvoja mama i brinem se za tebe. Žao mi je što ti je to takav teret.«
Jamie je osjetio kako mu suze naviru na oči. »Nije mi teret«, rekao je
zagušenim glasom. »Stvarno mi je žao, mama. Zaključali su bazu preko
noći, ali trebao sam doći ovamo odmah jutros. Nisam želio da se brineš.«
Nasmiješila mu se s toliko ljubavi da se osjećao kao da će mu srce
puknuti. »Znam da nisi, Jamie«, rekla je. »Nikad nisam pomislila da ti nije
stalo, kunem se. Tako se ponosim tobom. Samo me se sjeti tu i tamo,
može?«
»Može«, odgovorio je. Osjećao se kao da mu je netko zapalio
želudac kombinacijom srama, gađenja prema sebi i bezuvjetne ljubavi.
»Više ću se truditi, mama. Obećavam.«
35
POD ZEMLJOM

ČETIRI SATA KASNIJE

»Isuse«, rekla je Lizzy Ellison. »Pokajala sam se što sam to

pročitala.«
Kombi u kojem se vozila operativna ekipa M-3 išao je prema jugu
gutajući kilometre koji su ih dijelili od metropole. Ellison i Morton su
pročitali svoje kopije spisa o metama iz Broadmoora i sada su bili sasvim
blijedi. Jamie je još uvijek pokušavao probaviti razgovor s majkom i
rezultate Mortonove psihološke procjene i bio je sretan da ima nešto što će
zaokupiti njegove kolege pa čak i nešto odvratno poput priče o Alastairu
Dempseyu.
***
Osamnaest godina ranije, Dempseyeva sestra i njezin muž otišli su na
dvotjedni odmor u Fuerteventuru i njemu ostavili svoju osmogodišnju kćer.
To nije bilo neobično jer su se Nick i Sharon smatrali sretnima što imaju
rođaka koji ne samo da je htio čuvati Beth, nego je radio kao učitelj u
osnovnoj školi i volontirao u ambulanti. Vratili su se kući, svježi i odmorni
i otišli po kćer u kuću njezina ujaka. Bila je nešto tiša nego obično, ali
Sharon je to pripisala tuzi što se mora vratiti kući; Alastair joj je oduvijek
bio omiljeni ujak.
Sljedeće jutro je Beth rekla Sharon da teta duh živi u zidovima
ujakove kuće i da je vjerojatno tužna jer plače po noći dok Beth leži u
krevetu. Sharon ju je pitala izmišlja li i Beth se zaklela na život svog
zamorca da ne izmišlja. Pitala je svoju kćer je li rekla ujaku za tetu duha
koja živi u zidovima i Beth je rekla da nije jer ju je mogla čuti samo kroz
pukotinu u podu ispod kreveta, a osim toga Alastair joj sigurno ne bi
vjerovao.
Sharon je sve ispričala svome mužu Nicku kad se te večeri vratio s
posla i on se smijao. Beth je imala bujnu maštu što im je ponekad oboma
išlo na živce i Nick je smatrao da je ovo tek jedna od njezinih priča. Sharon
mu je rekla da je vjerojatno u pravu, ali nije mogla prestati misliti na to.
Slika neke žene zatočene u zidovima malene kuće njezina brata je
jednostavno bila prejeziva. Dva dana kasnije otišla je na ručak s
Alastairom i rekla mu što joj je kći ispričala. Smijali su se i odlučili da
Beth mora postati spisateljica kad odraste. Sharon više nije razmišljala o
teti duhu do sljedeće nedjelje kad je došla po brata da idu u svoj mjesečni
posjet staračkom domu gdje je boravila njihova majka. Naišla je na praznu
kuću.
Nakon dvadeset i četiri sata bjesomučnog nazivanja bratova telefona
i nakon potvrde susjeda s kojima je bio u dobrim odnosima da nije
spominjao nikakvo putovanje, Sharon je nazvala policiju. Provalili su u
kuću u kojoj je živio gotovo dvadeset godina. Unutra su pronašli skrivena
vrata koja su stajala širom otvorena prema hodniku. Vodila su u podrum za
koji Sharon i Nick nisu znali. Malo podzemno mjesto bilo je oličeno crnom
bojom, puno kamera i opreme za snimanje, kao i nekoliko polica s
medicinskim instrumentima i bušilicama. U sredini sobe je sa stropa visjela
mlada žena. U zraku ju je držao složen splet uzda i konopaca.
Bila je odavno mrtva, a Alastair je pobjegao.
U roku od šest sati postao je najtraženija osoba u zemlji. Njegova
fotografija nalazila se u svim večernjim novinama i televizijskim vijestima,
a sljedeće jutro su tabloidi prštali od bijesa i iščuđavanja zahtijevajući da
ga se uhvati, upozoravajući javnost da među njima hoda čudovište i traži
svoju novu žrtvu.
Šest dana nakon pronalaska skrivenog podruma i njegova sadržaja,
Dempsey je uhvaćen u Doveru kako se pokušava ukrcati na trajekt za
Francusku. Potrčao je kada je vidio naoružane policajce, ali odustao
je i predao se kad su ga stjerali uz kontejner za teret i uperili mu oružje u
prsa.
Njegovo suđenje bilo je pravi medijski cirkus. Dva puta su ga fizički
napali i sudac je tada donio neobičnu odluku zabrane javnosti da
prisustvuje suđenju. Alastair Dempsey bio je optužen za jedno jedino
ubojstvo i to one žene koju su pronašli u njegovu podrumu. Identificirana
je kao prostitutka po imenu Anna Bailey, no istraga se vodila u vezi s
trideset i pet nestalih osoba, žena, koje su nestale petnaest godina prije
njegova uhićenja. Iako nijedna nije bila izravno povezana s njim, viši
istražitelj toga slučaja dao je naslutiti u nekoliko povjerljivih
memoranduma da je Dempsey bio upleten u dvadeset navedenih nestanaka.
Optuženik je tijekom suđenja progovorio tek dva puta, potvrdio je
svoje ime i adresu. Odbijao je odgovarati na pitanja koja su mu postavljali
tužitelj i obrana i nije pokazao nikakve osjećaje kad su ga osudili na
boravak u psihijatrijskoj ustanovi do kraja života. Ta presuda je izazvala
čuveni naslov u Globeu, BACITE KLJUČ, a sada ju je prekinula
nadnaravna sila.
Troje operativaca sjedilo je u stražnjem dijelu kombija i gledalo kako
večer pada na glavni grad pomoću kamera ugrađenih u sve četiri strane
vozila.
Pred njima se nalazilo staklo i beton Kraljevskog koledža u Londonu.
Kroz eksterne mikrofone kombija čuli su smijeh i razgovore studenata koji
napuštaju zgradu i šeću niz Strand, kao i glasnu glazbu iz studentskog
centra na dnu ulice Surrey.
»Ne mogu ostati ovdje, gospodine«, rekao je vozač preko interkoma.
»Ne više od nekoliko minuta. Žao mi je, gospodine.«
»Nema problema«, rekao je Jamie. »Samo pričekaj pogodan trenutak
za iskrcaj.«
Suosjećao je s vozačem. Veliko crno vozilo bilo je previše upadljivo
na tako živoj ulici u centru. Čim putnici iziđu, morat će odvesti kombi u
manje napučen dio grada i čekati naredbu da se vrati i pokupi ih. Problem
koji je Jamie morao riješiti je taj da su on i njegovi kolege također jako
upadljivi i nije želio da se sadržavaju na ulici ni sekundu dulje nego što
moraju. Ponovno je provjerio zaslone, pričekao da se smanji broj pješaka te
da nakon toga krenu prema svom odredištu.
Stanica Aldwych, koja je i dalje nosila svoje pravo ime, stanica
Strand, bila je dio kratkovjekog ogranka linije Picadilly koja se zatvorila
1994. godine. Sama stanica sada je bila dio spomeničke baštine, a
netaknuti tuneli i peroni koji su se nalazili ispod nje redovito su se koristili
kao lokacije za filmove i televizijske programe. Nekoliko puta su je htjeli
ponovno staviti u pogon, no nisu uspjeli u borbi s ogromnom
administracijom koja je gušila brojne projekte u glavnome gradu. »Ovi iz
nadzora su sigurni da je on unutra?«
»Tako kažu«, odgovorio je Jamie.
»Kako znaju?« upitala je. »Shvaćam da naši sateliti mogu pratiti
vampire po njihovu toplinskom otisku, ali radi se o tri stotine bjegunaca u
pola sata. Nemoguće je da imamo toliko satelita.«
»Nemamo«, odgovorio je Jamie. »Nadzor je zabilježio sve bjegunce,
ali nema šanse da ih sve može pratiti. Slijedit će onoliko bjegunaca koliko
mogu, barem jednoga sa svakog popisa meta, provjeravat će ostale,
uspoređivati ih sa snimkama nadzornih kamera širom zemlje. Kada jedna
ekipa uništi traženu metu, Nadzor će im pronaći drugu s popisa i istražiti je
na temelju posljednjih viđenja ili na temelju smjera u kojem je otišao kad
je posljednji put viđen. Čim ih pronađu, počet će ih pratiti.«
»Dakle, pratili su Dempseya do ovdje sve od Broadmoora«, upitala
je Ellison.
Jamie je odmahnuo glavom. »Pratili su Erica Binghama sve do
Peterborougha«, rekao je. »Kad smo ga uništili, pokušali su identificirati
nekog od preostalih vampira na našem popisu. Alastair Dempsey se
pojavio na snimkama nadzornih kamera otprilike dva kilometra odavde, no
tada smo bili zaključani pa su ga pratili do ovdje. Izgubili su ga kad je
otišao pod zemlju, no nacrti pokazuju zatvoren sustav tunela što ovo čini
njegovim jedinim ulazom i izlazom. Vidjeli bi ga da se vratio gore.«
»Ne postoji zatvoren sustav«, rekao je Morton. »Moraju postojati
izlazi za nuždu ili ventilacijski otvori, kao i stubišta za nuždu. On sada
može biti bilo gdje.«
Jamie je svom kolegi uputio dugačak pogled. »Možda si u pravu,
operativče«, rekao je. »Ali Nadzor je pokrio ovo područje u krugu od
dvadeset kilometara u svakom smjeru, a ovdje dolje imamo tek nešto
manje od dva kilometra tunela. Dakle ...«
»Ovi tuneli vode u druge tunele«, prekinuo ga je Morton. »A ti drugi
tuneli vode u druge tunele i tako dalje. Sad može biti bilo gdje u Londonu i
vi to dobro znate.«
»Ako misliš da je silazak dolje besmislen«, čvrsto će Jamie,
»slobodno možeš ostati u kombiju.«
Novak ga je gledao i polako odmahnuo glavom.
Morton je dobio dozvolu da krene u operacije tek sat vremena prije
nego što je ekipa krenula na teren. Procjena koja je stigla na Jamiejevu
konzolu bila je frustrirajuće kratka i činila se više fokusiranom na potrebu
za ljudstvom na terenu nego na psihičko zdravlje subjekta. Zatražio je više
detalja i dobio radiopoziv od jednog psihijatra koji ga je uvjeravao da je
novak sasvim dobro. Morton je navodno bio duboki mislilac s neobično
razvijenom savješću i psihijatar je Jamieju svisoka natuknuo da bi možda
trebao njegovati te vrline kod svojih podređenih, a ne žaliti se na njih.
Sam Morton bio je loše volje otkad je stigao u hangar i nije mnogo
govorio tijekom putovanja iz Petlje u London. Nije bio nepristojan niti
neposlušan. Odgovarao je na pitanja, iako samo jednom riječju i činilo se
da sluša Jamiejevo brifiranje. Jamie je pomislio da mu je ponos malo
povrijeđen zbog psihološke procjene, a to bi moglo ispasti dobro. Možda
baš poželi dokazati Jamieju da je u krivu što bi moglo biti dobro za ekipu.
No dok je gledao Mortona kako ukočeno sjedi na svom sjedalu, nije baš
bio siguran.
»Radimo s informacijama koje imamo«, rekao je prisiljavajući glas
da ostane miran i nepovišen. »A Nadzor kaže da je ovdje dolje. Dakle, dok
ne provjerimo svaki centimetar ovih tunela i ne pronađemo ništa,
pretpostavljat ćemo da su u pravu. Je li jasno?«
»Je, gospodine«, rekao je Morton.
»Dobro«, odgovorio je Jamie. »Jeste li spremni?«
»Da, gospodine.«
»Ellison?«
Treći član operativne ekipe M-3, koja je sa sve većom zabrinutošću
gledala razgovor između Jamieja i Mortona, kimnula je glavom. »Spremna
sam, gospodine. Kakav je plan?«
»Ravno na ulazna vrata«, rekao je Jamie. Okrenuo se prema
zaslonima i vidio ono što traži: trenutak u kojem se život na pločniku oko
vozila malčice smirio. »Izlazimo.«
Otvorio je stražnja vrata kombija. Hladan zrak je nahrupio unutra
kad je Morton iskočio na privremeno prazan nogostup. Ellison je krenula
za njim, a odsjaj osmijeha joj je poigravao na usnama. Jamie je krenuo za
njima zalupivši vrata kombija i polako krenuo prema blijedoj kamenoj
fasadi stanice gdje su ga čekali kolege.
Dva velika lokota visjela su sa sigurnosne rešetke preko crvenih
metalnih vrata stanice. Bili su pokriveni tankim slojem prašine što je
značilo da tjednima nitko tuda nije prošao na konvencionalan način. Jamie
je pogledao gore i vidio ono što je očekivao: slomljen prozor na trećem
katu.
Tako je ušao. Bio je ovdje, čak i da je Morton u pravu.
Ellison je izvadila maleni cilindar iz džepa i poprskala tekući dušik
preko lokota. Nastao je zvuk poput mlijeka koje se slijeva u zdjelu punu
žitarica, prije nego što je okrenula cilindar i spustila njegov našiljeni vrh
prema središtu lokota. Metal se raspao po podu u stotinama oštrih
komadića. Morton je posegnuo među rešetke, odvezao lanac i otvorio
vrata.
***
Dvorana za prodaju karata nekad je bila grandiozna i djelić te
grandioznosti još je uvijek bio živ u zelenim i kremastim pločicama,
izrezbarenom drvetu oko šaltera za prodaju, visokim stropovima i
lukovima. No sada je sve bilo pokriveno prašinom, a svjetlost njihovih
svjetiljaka pokazala je dokaze funkcionalnog korištenja zgrade: hrpe
kabela i njihovih produžetaka, požutjeli listovi scenarija i rasporeda
snimanja.
Jamie je rekao da upale svjetla i naredio Mortonu da ih provede kroz
prazne ulaze prema pokretnim stubama koje su odavno mirovale. Jedno
jedino dizalo je još uvijek radilo da bi prevozilo opremu i lijene glumce i
redatelje na perone, no bilo je zatvoreno. Jamie ga ionako ne bi koristio.
Nije se htio odreći mogućnosti da stalno vidi svoje okruženje.
Jamie je išao za Mortonom, a Ellison za njim s MP5-icom spremnom
u rukama. Jamie nije pripremio oružje, no prsti su mu bili blizu T-Bonea.
Zaobišli su oštru okuku, osvjetljavajući zelene pločice starog zida postaje.
Tad je Morton podigao stisnutu šaku, dajući im znak da stanu.
»Što je?« tiho će Jamie.
»Vrata«, odgovorio je Morton. »Provaljena.«
Zakoračio je naprijed naredivši Ellison da ostane gdje jest. Hodnik se
proširio za još tri pokretna stubišta, a bijela drvena vrata bila su postavljena
u oba zida. Jedna su bila potpuno razbijena i otvorena, a brava im je visjela
na nekoliko slabašnih komadića drva.
»Provjeri vrata«, naredio je Jamie.
Morton je kimnuo, izvadio T-Bone i tiho krenuo naprijed. Dosegnuo
je vrata i privukao ih k sebi pomoću cijevi oružja. Jednom su zacviljela i
zanjihala se na jedinoj preostaloj šarci otkrivši im skladište puno praznih
metalnih kaveza. Jamie je prišao vratima s T-Boneom uz rame dok je
Morton ulazio u skladište osvjetljavajući ga.
»Vrata«, šapnuo je.
Jamie je kimnuo i prošao kroz vrata. Na kraju skladišta nalazila su se
još jedna vrata, također otvorena. Otisci stopala nalazili su se u gustoj
prašini i vodili prema mjestu na kojem je Morton sada stajao. Nagnuo se
naprijed i provirio kroz vrata.
»Spiralno stubište«, rekao je. »Ide prema gore. Vjerojatno vodi na
katove iznad stanice.«
Jamie je kimnuo. »Ovako je ušao«, rekao je. »Kroz prozor, niza
stube, i ...«
»Kakav prozor?« upitala je Ellison iz hodnika.
»Na trećem katu je jedan razbijen prozor«, rekao je Jamie. »Vidio
sam kad smo dolazili.«
»Hvala što ste nam rekli«, prokomentirao je Morton.
»Oprostite«, rekao je Jamie. »Mislio sam da ste vidjeli.«
Posvijetlio je pod slijedeći tragove stopala. Završavali su pored
slomljenih vrata i to je bilo dovoljno. Znali su kamo je otišao Alastair
Dempsey.
»Pokretne stube su dugačke dvadeset i jedan metar«, rekao je Jamie
vraćajući se na hodnik. »Tu su dva perona, po jedan sa svake strane. Ako
ne nađemo nikakav trag, prvo ćemo provjeriti istočni peron. Tunel je
zatvoren 1917. i zapečaćen je s obje strane.«
»Što je sa zapadnim tunelom?« upitao je Morton.
»Zatvorili su ga 1994.«, odgovorio je Jamie. »Tračnice su još uvijek
tu i tunel je pročišćen. Vodi nešto manje od kilometra prema sjeveru.«
»Manje od kilometar tunela«, ponovio je Morton. »Zar ne mislite da
bi tu moglo postojati skrovito mjesto, možda dva?«
»Onda nam je bolje da se bacimo na posao«, rekla je Ellison ljutito
gledajući kolegu.
Jamie joj je uputio brzi osmijeh. »Slažem se«, rekao je. »Mortone, i
dalje vodiš .«
»Da, gospodine«, odgovorio je i krenuo niz srednje pokretne stube
topćući čizmama o metal. Svjetlost njegove svjetiljke nepomično je
osvjetljavala udaljeni pod. Ellison i Jamie su polako osvjetljavali strop
hodajući za Mortonom.
Kad su stigli na dno, Jamie je odmah vidio na nema potrebe za
provjerom istočnog perona. Debeli sloj prašine pokrivao je podne pločice
na kojima su se jasno vidjeli Dempseyevi tragovi; bili su razmaknuti
pravilno i široko i nestali su pod lukom koji je vodio prema zapadnom
peronu. Bilo je mračnije na dnu pokretnih stuba. Svjetla su još uvijek
radila, no Jamie ih nije želio paliti. Nije htio da Dempseyu postane
očigledno kako netko dolazi po njega.
Troje operativaca tiho je zakoračilo kroz luk i izišlo na savršeno
očuvan peron. Pločice na zidovima i stropu bile su u savršenom stanju, a
jedan vlak je tiho stajao na tračnicama, otvorenih vrata i praznih sjedala.
»Koji je ovo vrag?« šapnuo je Morton.
»Vjerojatno se koristi za snimanja«, rekla je Ellison.
»Jezivo je.«
»Ma nemoj«, rekla je Ellison i nasmiješila se kolegi.
Tragovi su vodili na sjever i nestali na kraju perona. Jamie je poveo
svoju ekipu u istom smjeru, s pripravnim T-Boneima i svjetiljkama koje
bacaju bijelu svjetlost pred njih. Bilo je vruće i vlažno. Zrak je bio topao i
pljesnjiv, činio se gotovo opipljivim. Blago je zaudarao po truleži i Jamie
je osjetio kako mu se nos grči u blagom gađenju kad su stigli do kraja
perona. Spustio je vizir na lice, pomaknuo gumb na pojasu na termografski
prikaz i pogledao niz tunel. Izgledao je poput plosnate tamnocrvene tube,
bez ijednog detalja.
Vlaga smeta senzorima, pomislio je sklanjajući vizir s lica. Odlično.
Nema termografskog prikaza, nema satelitskog nadzora, nema signala na
konzoli. Dobrodošli u srednji vijek.
Betonski prolaz pružao se tri metra pred njima, ispred četiri široke
stube koje su vodile na pod tunela. Vlak se nadimao nad njima,
nevjerojatno velik kad ga gledaš iz visine kotača. Izgledao je jako prijeteće,
kao da spava. Jamie je zamišljao kako se njegovi motori odjednom bude i
vlak juri prema njima u tami dok oni bježe niz tračnice i stresao se.
Okrenuo je leđa vlaku, osjetio kako mu se ramena lagano napinju i
ponovno svjetiljkom osvijetlio tamnu provaliju tunela.
Tračnice su sjale pod svjetlošću. Između i iznad njihova srebrnastog
sjaja nalazila se samo prljavština i prašina. Hrpe cigli bile su poredane uz
zidove i plastične vrećice pune tko zna čega bile su naslagane u ogromne
planine oko kojih su trčkarali štakori sakrivajući se od svjetlosti svjetiljaka
ostavljajući tragove repa u prašini.
»Ovuda«, rekao je Jamie zvučeći mnogo manje samopouzdano nego
što je htio. Odjednom je postao jako svjestan gdje se nalaze, koga traže i
koliko je daleko pomoć u slučaju da im zatreba u ovom starom,
zaboravljenom mjestu.
»Idemo«, rekla je Ellison.
Jamie je kimnuo i poveo ekipu u mračne ralje tunela.
Obasjali su široki prostor svjetiljkama polako mašući i preklapajući
svjetlosne lukove. Voda je kapala sa stropa i skupljala se u lokvicama s
masnim slojem na površini. Kablovi koji su napajali svjetla protezali su se
u gustim rojevima poput crnih zmija koje su odbijale svjetlost njihovih
svjetiljaka natrag na njih. Kretali su se sporo: tračnice su bile klizave, a tlo
puno pukotina i rupa. Vrlo lako su mogli izvrnuti gležanj i bilo bi se teško
vratiti na površinu.
»Imam pitanje«, rekao je Morton.
»Što je?« upitao je Jamie.
»Je li itko promislio zašto bi Dempsey bio ovdje dolje?«
»Kako to misliš?«, upitala je Ellison.
»Tako kako sam rekao«, prosiktao je Morton. »Dempsey nije radio
za podzemne željeznice, niti je bio inženjer ili urbanist. Pobogu, čak nije ni
živio u Londonu. Kako je uopće znao za ovo mjesto?«
»Pitaj ga kad ga pronađemo«, rekao mu je Jamie. »Dosta razgovora.
Idemo dalje.«
Prošli su pored nekoliko izlaza za nuždu, baš kao što je Morton
rekao, no svi su bili zaključani i činilo se kao da ih nitko nije otvarao
posljednjih stotinu godina. Ekipa se postojano kretala, sve troje su bili
svjesni da će uskoro stići do kraja tunela. Jamie je osjetio napetost u
trbuhu, sklupčala se u tvrdu lopticu. Očekivao je da će se do sada suočiti s
Dempseyem, da se novopretvoreni vampir samo skriva od sunca u starim
tunelima i da će ga lako pronaći.
Bio je uvjeren da im nije promaknuo. Tunel jednostavno nije bio
dovoljno širok. Sad je vjerovao da je Dempsey preletio preko svojih
tragova i sakrio se u istočnom tunelu nadajući se da će onaj tko ga progoni
slijepo pratiti tragove jedan kilometar u krivome smjeru. Jamie nije naglas
izrekao ovu odvratnu mogućnost; tako bi je samo zacementirao u mozgu i
morao bi objasniti svojoj ekipi zašto ih je vodio u krivome smjeru.
Pokušavao je suzbiti ljutnju koju je osjećao prema sebi - arogantan, glup,
beskoristan - kad su stigli do kraja tunela i vidjeli što je tamo.
 Kružni prolaz bio je zapečaćen betonskim čepom koji ga je ispunio
do ruba s obje strane. Sivi zid bio je prašnjav i prljav, pun zelenih mrlja od
vode. Njegova površina je bila glatka, osim malenog dijela blizu desnog
zida tunela. Tu je tamna rupa upila svjetlost njihovih svjetiljaka i bila je
dovoljno široka da se odrasla osoba provuče kroz nju.
»Okej«, polako će Ellison. »Ovo nisam očekivala.«
Jamie nije odgovorio. Prišao je polako preskačući komade otpalog
betona te čučnuo pored rupe i uperio svjetlost unutra. Bijela zraka je
osvijetlila tek nekoliko metara zida, no uhvatila je boju na neravnom rubu
rupe. Pomaknuo se naprijed i dotaknuo boju rukavicom. Crvena mrlja
ostala mu je na prstu.
»Ovo je krv«, prošaptao je. »Ovuda je prošao.«
»Tuda«, ponovio je Morton. »Ma vi se šalite!«
Jamie je ustao i pogledao svoje kolege. »Ne šalim se«, rekao je.
»Što je s druge strane?« upitala je Ellison. »Jeste li išta vidjeli?«
Jamie je odmahnuo glavom. »Samo još tunela, koliko sam vidio.«
Morton se nasmijao, a smijeh mu je bio poput zvonkog roktaja. »Još
tunela? Cijela mreža podzemne željeznice je iza toga. Nestao je.«
»Možda«, odgovorio je Jamie. »Ali ja želim znati kamo ovo vodi.«
»Nestao je«, ponovio je Morton. »Zašto to ne možete prihvatiti?«
»Zašto se svađaš?« bijesno će Ellison. »Što nije u redu s tobom?«
»Što nije u redu sa mnom«, vikao je Morton zaglušujućim glasom u
tihom tunelu, očiju raskolačenih od nevjerice. »Ne želim gubiti vrijeme
tumarajući ispod pola Londona i onda nešto nije u redu sa mnom? Što nije
u redu s vama? Ovo je APSURDNO.«
Jamie je gledao u svoga kolegu. Novakove oči bile su raširene i koža
mu je bila mrtvački blijeda; izgledao je poput duha pri strogoj svjetlosti
svjetiljke.
»Operativče Morton«, rekao je što je staloženije mogao. »Ako se ne
smiriš, poslat ću te natrag na površinu. Želiš li to?«
Morton ga je gledao sa zamjeranjem u očima. »Naravno da ne«,
promrsio je. »Gospodine.«
Jamie je zakoračio prema njemu. »Reci mi istinu, Johne. Odmah.
Možeš li se nositi s ovim?«
 »Dobro sam«, odgovorio je Morton. »Samo mislim da ovo nije dobra
ideja.«
Ne izgledaš dobro, pomislio je Jamie. Izgledaš kao da visiš o niti.
Zamalo sam te ostavio u kombiju i sad mi je žao što nisam.
»Dao si svoje mišljenje«, rekao je Jamie. »Ali ja ću to ipak napraviti
i možemo li računati s tobom? To je jedino što me zanima.«
Morton je duboko udahnuo i pogledao u Ellison koja ga je zabrinuto
promatrala.
»Da, gospodine«, rekao je gledajući u vodu ekipe. »Možete računati
na mene.«
***
Bilo je gusto, no troje operativaca se provuklo kroz rupu bez
oštećenja na uniformi i opremi.
Tunel iza betonskog zida bio je jednak kao onaj kroz koji su upravo
prošli. Zidovi novog dijela tunela bili su pokriveni bojom. Grafiti od stropa
do poda, lude slike obojane zelenom, ružičastom, bijelom, zlatnom, žutom
bojom. Lica su zurila u njih sa zakrivljenih zidova, groteskne prilike s
velikim otvorenim ustima i buljavim očima. Slova su se pojavljivala ispod
slojeva stare boje stvarajući riječi koje to nisu bile. Troje operativaca
polako je osvjetljavalo kaotični mural i pokušavalo pojmiti prizor.
»Sasvim je ludo«, rekla je Ellison. »Tko je ovo napravio?«
Jamie je odmahnuo glavom. »Pojma nemam«, rekao je. »Ali
vjerojatno je trajalo godinama.«
Morton nije rekao ništa, samo je zurio širom otvorenih usta.
»Idemo«, rekao je Jamie. »Ne smijemo zastajkivati.«
Krenuli su dalje, raširili su se po tunelu. Tračnice su se prekinule
nekih stotinu metara od betonskog zida, na što je Ellison rekla da to nikako
ne može biti dio glavnog tunelskog sustava. Njezin komentar ostao je
visjeti u zraku. Jamie nije mogao smisliti nijedan ohrabrujući odgovor.
Dok su išli niz tunel, njegova svjetiljka je nabasala na nešto valjkasto
naslonjeno na zid, i zaustavio se da pogleda što je to.
Bio je to veliki metalni bubanj, iznutra sasvim osmuđen vatrom.
Unutra su bili komadi izgorjelog drveta, a tlo oko bubnja bilo je puno
novinskog papira i pepela. Jamie je čučnuo i uzeo šaku pepela pustivši ga
da se raspe kroz njegove prste. Ellison i Morton su nastavili hodati niz
tunel osvjetljavajući si put. Gledao ih je, a zatim uperio svoju svjetiljku
unutar bubnja. Zraka je pronašla nešto bijelo i Jamie se nagnuo da bolje
vidi.
Bila je to malena hrpa pilećih kostiju bez ijednog komadića mesa.
Jamie je dugo zurio u kosti, a zatim je shvatio u što gleda. To su bili ostaci
nečije večere.
Raskolačio je oči, zatim je krenuo za svojim kolegama lupajući
čizmama o tlo i ne pazeći kamo usmjerava snop svjetlosti dok trči. Ellison i
Morton su ga čuli kako dolazi i okrenuli se prema njemu.
»Pazite!«, vikao je Jamie. »Ovdje ima ljudi! Pazite!«
Zaustavio se i uperio svjetiljku iza njih dvoje, niz tamni tunel. Na
rubovima snopa vidio je neke oblike kako se kreću. Mnogo njih.
36
GRAD GRIJEHA

LAS VEGAS, NEVADA, SAD

Larissa je u Las Vegasu provela tek osamnaest sati.

Nakon što su joj prijatelji prenijeli odličnu vijest o njihovu dopustu,
otrčala je u sobu, spakirala ono malo civilne odjeće što je ponijela sa
sobom preko Atlantika i stigla u hangar gotovo pet minuta ranije. Tim je
došao nekoliko trenutaka kasnije sa širokim osmijehom na preplanulom
licu, a uskoro su došli i ostali prijatelji. Potrpali su se u jedan od crnih
terenaca koji su stajali uz zid hangara; Tim za volanom, Kelly pored njega,
a Larissa između Kare i Dannyja odostraga.
»Glazba«, zahtijevala je Kara prije nego što je Tim stigao upaliti
automobil.
»Odmah«, rekla je Kelly izvlačeći žicu iz središnje konzole
automobila. Uključila ju je u svoj telefon, pritisnula gumb za shuffle i
uskoro su zvukovi bubnjeva i basova ispunili automobil.
»Gdje je Aaron?« upitala je Larissa. »Zar on ne ide?«
»Nije dobio dopust«, rekao je Tim. »Provjerio sam s direktorom i
rekao je da trenutno ne mogu bez njega.«
»Za razliku od nas ostalih«, smijala se Kara. »Mi smo očigledno
nepotrebni.«
»Ti sigurno jesi«, rekao je Tim smijući joj se. Kara mu je uputila
udarac koji je izbjegao, ubacio je automobil u brzinu i krenuli su van iz
hangara. Petnaest minuta kasnije prošli su kroz Glavni ulaz, a deset minuta
nakon toga već su brzali cestom 375. Veliko vozilo gutalo je kilometre
između njih i Las Vegasa.
Larissa se prvih sat vremena putovanja borila sa strašnim osjećajem
krivnje. Pomirila se s Kellynom logikom, da ako general Allen pokušava
napraviti nešto lijepo za nju, onda to jednostavno treba prihvatiti i zahvaliti
mu. No to prihvaćanje je ubrzo zamijenila briga o tome što bi Jamie, Kate i
Matt rekli da znaju što radi. Nadala se da bi im bilo drago zbog nje, da joj
ne bi zamjerili što je iskoristila priliku da se malo zabavi, ali nije se mogla
uvjeriti. Oni moraju raditi i boriti se dok ona pije, pleše i kocka u Las
Vegasu. Kad se obris Las Vegasa pojavio na obzoru, zakopala je svoje
brige duboko u sebe. Još uvijek su bile tamo i vrpoljile se kao da su
neuništive.
Uzeli su sobe u velikom hotelu s tri tornja i privatnom plažom. Kara
je nazvala unaprijed i Larissa se ubrzo našla u ekspresnom dizalu s torbom
u jednoj, a plastičnom karticom za otvaranje vrata u drugoj ruci. Izišla je na
dvadeset i sedmom katu te krenula niz dugački, vijugavi hodnik prema
svojoj sobi. Otvorila je vrata i posegnula za prekidačem za svjetlo iako su
njezine oči sasvim dobro vidjele i u tami. Tad je primijetila pogled sa svog
prozora i zastala je.
Opa, pomislila je. Ovo je zaista nevjerojatno. Mom se priznati.
Sunset Strip se pružao ispod nje, omeđen ludim replikama svjetskih
spomenika: Eiffelov toranj, Kip slobode, Sfinga. Automobili su krstarili
niz osam cestovnih traka, debeli snopovi šarenog svjetla letjeli su noćnim
nebom i sve je bilo tako glasno i puno života.
Larissa je odmaknula oči s pogleda na grad koji je bio tako
jedinstveno i blještavo američki da se jednostavno morala nasmijati.
Ponovno je počela tražiti prekidač za svjetlo. Našla ga je na zidu pored
vrata i nekoliko minuta se pitala zašto ne radi. Kad ga je već htjela razbiti,
shvatila je da se iznad njega nalazi mjesto za karticu pomoću koje je ušla u
sobu. Stavila ju je unutra i nježno žuto svjetlo je ispunilo sobu. Raspakirala
je torbu, objesila svoju odjeću u veliki ormar, rasporedila kozmetiku po
granitnom umivaoniku u kupaonici i zatim nazvala Karu. Pilotkinja
helikoptera joj je rekla da se nađu kod kladionice za pet minuta i Larissa se
složila.
Od tog trenutka joj je sve prošlo u magli.
Pronašla je kladionicu, ogromnu verziju malenih kladionica koje su
se mogle naći na svakoj engleskoj ulici i prijatelji su je već čekali. Prštali
su od smijeha i sreće jer su napokon mogli odahnuti od ogromnog tereta
NS9 i uživati u zabavi bez osjećaja krivnje.
Tim ih je odveo u najbliži kafić i piće je odmah počelo teći i nije
prestajalo niti nakon što su pronašli mjesto na kraju jednog stola za rulet, ni
kad ih je Kara pogurala u taksi pa nakon toga u restoran nekog hotela koji
je izgledao kao Canal Grande u Veneciji. Popili su još malo, upoznali se sa
svijetom igre ajnca, pa su se taksijem vratili u svoj hotel i zatim otišli u
klub koji nije bio ništa drugo nego velika crna kutija. Zatim su plesali.
 Toliko su plesali.
Larissa je do tada nabasala na jedno divno otkriće: ako napne mišiće
kojima pokazuje očnjake i od kojih joj pocrvene oči, mogla se otrijezniti
istog trena. Njezini prijatelji nisu imali toliko sreće. Danny je prvi otišao
oteturavši u noć uz obećanje da će se vidjeti za doručkom. Kelly je bila
sljedeća. U jednom trenu je veselo čavrljala sa svima koji su je htjeli
slušati, da bi u sljedećem već zatvorila oči i lagano hrkala.
»Ona bi trebala ići spavati«, rekla je Kara.
»Slažem se«, dodao je Tim. Kara će odvesti Kelly u sobu i ostat ćete
samo ti i Tim. On će predložiti da popijete još nešto, a ti nećeš imati
razloga za odbijanje. Onda će te pozvati na ples. I onda će pokušati. Opet.
Dugo je gledala u njega, a on nije odvraćao pogled od njezina. Zatim
je spustio glavu. »Ja ću je odvesti u sobu«, rekao je. »Vas dvije se
zabavljajte. Vidimo se ujutro.«
Kara se veselo nasmijala i poljubila Tima u obraz dok je dizao
pospanu Kelly s kauča i odveo je prema izlazu iz kluba. Gledala ga je kako
odlazi ne znajući što točno osjeća. Olakšanje, bez dvojbe, ali i hladan dodir
nečega što nije odmah prepoznala.
Odbijanje.
Možda više neće pokušavati, pomislila je. Možda me više ne želi.
Tad joj je Kara dodala neku užasavajuće zelenu žesticu i Tim
Albertsson je nestao iz njezinih misli dok je puštala tekućinu da joj se
slijeva niz grlo. Nekoliko trenutaka kasnije ona i Kara su se vratile na
plesni podij gdje su ostale dok više nisu mogle stajati na nogama.
Osam sati kasnije ponovno su se našli za stolom u jednom od brojnih
hotelskih restorana. Četiri para umornih, krvavih očiju zavidno je gledalo
Larissu koja se nije osjećala nimalo loše. Četvoro prijatelja zdušno ju je
obavijestilo da je od tog trenutka duboko i strastveno mrze. Ona se samo
smijala i veselo pila kavu. Već dugo nije bila tako mirna i zadovoljna.
Težina koja ju je stalno pritiskala, tegobna mješavina gađenja prema svojoj
vampirskoj strani, brige za Jamieja i prijatelje, očajnička znatiželja o
obitelji koja ju je odbacila i stalna, prijeteća prisutnost grofa Drakule
napokon je nestala. Nije bila toliko glupa da misli kako ju je napustila
zauvijek, ali bila je zahvalna za odmor.
Jela je s puno teka, a njezini prijatelji su bezvoljno premetali hranu
po tanjurima, sve dok napokon nisu priznali poraz. Tim je zatražio račun.
 »Kakav je plan?« upitala je Larissa dok su svi bacali novčanice na
stol. »Što želite raditi danas?«
»Ja želim umrijeti«, rekla je Kelly. Koža joj je bila blijeda, a čelo joj
se sjajilo od znoja. »Možeš li mi to srediti?«
»Spavati«, rekao je Danny iza sunčanih naočala kojima je sakrivao
krvave oči.
»Spavati«, ponovila je Kara. »Želim ležati pored bazena i spavati
dok mi ne bude bolje. Trebat će mi neka tri ili četiri dana.«
Larissa se nasmijala. Kara joj je uputila ubojit pogled, ali nije dugo
izdržala. Uskoro se počela smijati i stenjati od glavobolje.
»Što bi ti htjela raditi, Larissa?« upitao ju je Tim.
»Bojim se da ne mogu ležati pored bazena«, rekla je. »Mislim da
nijedno od vas jutros ne bi moglo podnijeti da me vidi kako buktim.«
»Uh«, rekla je Kara smrknuvši se. »Nisam razmišljala o tome. Ne
moramo ići na bazen, Larissa, možemo otići nekamo ...«
»Ma dajte«, prekinula ju je Larissa. »U redu je. Vi krenite na bazen.
Meni će biti sasvim dobro unutra.«
»Jesi li sigurna?« upitao je Danny skinuvši sunčane naočale s očiju.
»Kara je u pravu. Ne moramo ići na bazen.«
»Sigurna sam«, odgovorila je Larissa. »Razdvojit ćemo se na
nekoliko sati i naći ćemo se na ranoj večeri. Recimo u šest?«
»Može«, rekla je Kelly. »Do tada ću se možda opet osjećati kao
ljudsko biće.«
»Slažem se«, rekao je Tim. »Onda se vidimo kasnije!«
»Da«, rekla je Larissa i ustala od stola. »Zabavite se! Naručite si
koktel ili dva.«
Njezini prijatelji ponovno su počeli stenjati od bolova i Larissa se
smijuljila dok je odlazila od njih. Napustila je restoran i krenula u kasino
osjećajući lagan pad temperature i mirise duhana i znoja koje divovski
stropni ventilatori nikako nisu mogli istjerati. Lagano je šetala prostorima
kockarnice izbjegavajući nadobudne skupine studenata i momačkih večeri,
obitelji na praznicima te starih ljudi koji su provodili dane napajajući
automate za igru i muškaraca u odijelima sa slušalicama boje mesa u ušima
koji su pazili na sve njih.
 Pronašla je stol za ajnc s jednim praznim mjestom, naručila kavu od
konobarice koja se odmah pojavila pored nje te položila novčanicu od
pedeset dolara na zelenu čoju. Nije imala pojma koliko je dugo igrala kad
se pored nje pojavio Tim Albertsson.
»Kako ide?« upitao ju je.
»Nije loše«, odgovorila je uz smješak. »Kako je bilo na plaži?«
»Vruće«, odgovorio je Tim. »Prevruće za mene.«
»Zašto si onda išao?«
»Zato što drugima nisam htio dati temu za tračanje.«
Larissa se prestala smijati. »Tračaju o tebi i meni?«
»Naravno da tračaju.«
»A što kažu?«
»Ništa loše«, rekao je Tim izgledajući kao da mu je žao što je uopće
potegnuo tu temu. Hladnoća u Larissinu glasu se jasno čula. »Znaju da mi
se sviđaš. Najjednostavnije rečeno. I misle da se možda i ja sviđam tebi.
Malo.«
Isuse, kakav nered.
»Kako oni to znaju?« upitala je.
»Kako znaju što?«
»Da ti se sviđam.«
Tim je slegnuo ramenima. »Rekao sam im.« Larissa je otvorila usta
da se pobuni, no prekinuo ju je. »Rekao sam im zato što je istina i zato što
smo prijatelji. Znam da si sa Jamiejem i poštujem to, vjerovala mi ti ili ne.
Ali isto tako mislim da ti se sviđam, možda i više nego što želiš priznati.
Možda bi stvari bile drugačije da nemaš dečka ili da ostaješ ovdje za
stalno. Ali ne ostaješ i ne želim da bude neugodno kad s tobom dođem u
Crnu svjetlost sljedeći mjesec. Zato sam te potražio. Larissa, ti si mi
prijateljica i ne želim da ti i ja imamo problema.«
»Misliš li to doista?« upitala je Larissa. »Ako ne misliš, reci mi
odmah jer ću se stvarno naljutiti ako pomislim da je sve u redu s nama, a
onda me ti opet pokušaš poljubiti čim ti se ukaže prilika za to. A tad si
stvarno bio seronja, ako nisi primijetio.«
Tim je kimnuo. »Znam«, rekao je. »Ja nisam takav, nadam se da si to
shvatila. Ponio me trenutak i to je sve.«
 »Vjerujem ti«, odgovorila je. »U redu je. Dokle god se ne ponovi.«
»Neće se ponoviti«, odgovorio je Tim. »Ne želim ti se zamjeriti,
Larissa. Vidio sam za što si sposobna, sjećaš se?«
Nasmijala se osjetivši kako dio napetosti nestaje iz njezinih ramena.
»Znači, sve je u redu?« upitao je. »Neću više nikad napraviti ništa
glupo i neprikladno, a ti ćeš me povesti sa sobom u Crnu svjetlost za
mjesec dana. Dogovoreno?« Pružio je ruku. Larissa je zakolutala očima na
njegovu formalnost i prihvatila je.
»Dogovoreno«, rekla je. »Sad šuti i igraj.«
***
Nekoliko sati su veselo igrali ajnc, nakon čega je Larissa rekla da se
ide u sobu spremiti za večeru.
Tim je kimnuo i rekao joj da će odigrati još nekoliko partija. Ostavila
ga je za stolom, prošla kroz kasino i ušla u jedno od dizala. Kad se vratila u
sobu popila je dvije litre krvi koju je ponijela sa sobom iz Dreamlanda,
razodjenula se i ušla u veliku tuš-kabinu koja je zauzimala pola kupaonice.
Pustila je da joj vrelina vode razbistri misli nadajući se da će tako isprati
obećanje zbog kojeg se duboko kajala.
Tim Albertsson je bio opsjednut Crnom svjetlošću. Njegov djed je
bio vojnik u švedskoj vojsci i član FTB-a, njemačkog odjela za
nadnaravno, više od dvadeset godina. Kad su Tima unovačili u NS9, djed
mu je napunio glavu pričama o europskim Odjelima čija je povijest i
geografska bliskost kolijevci vampirizma bila zaslužna za reputaciju kakvu
ostali Odjeli na drugim kontinentima nikako nisu mogli steći.
Iznad svega, pričao je svom unuku o Odjelu 19, mjestu po kojem su
kročile legende: Van Helsing, Harker, Seward, Holmwood.
Tim se prijavio za prelazak u Crnu svjetlost pet puta u posljednje tri
godine i svaki put su ga procijenili previše vrijednim za NS9 da bi ga
pustili. Ali general Allen je jamčio Larissi da može slobodno odabrati
šestoro operativaca koji će poći s njom u Englesku pod uvjetom da su
rangirani niže od bojnika. To je bilo pošteno. Nije mogla očekivati od
direktora NS9 da joj dopusti istrijebljenje viših redova njegova Odjela, bez
obzira na njegovat snažnu želju da pomogne Crnoj svjetlosti. Timu je ovo
jamstvo, za koje mu je rekla jedne večeri u Samovoj zalogajnici,
predstavljalo uslišenje svih njegovih molitvi i pružalo mu priliku da si
ispuni davnu ambiciju.
Ne mogu ga povesti sa sobom, razmišljala je. Da se druži sa mnom i
s Jamiejem, Kate i Mattom. To nikome neće pomoći. Mogu se samo nadati
da će on to shvatiti.
Larissa je zatvorila vodu u tušu, obrisala se i odjenula lijepu sivu
haljinu koju joj je mama kupila za Božič prije nego što se pretvorila.
Uspjela ju je zgrabiti zajedno s još nekoliko stvari i spakirati u malenu
torbu dok je njezina majka u prizemlju kuće vikala na telefon da policija
dođe i odvede njezinu kćer. Još uvijek joj je pristajala jer je prestala rasti
otkad joj je Grey zario očnjake u vrat. Popravila ju je pred zrcalom
osjetivši bolan ubod nostalgije dok je razmišljala o božičnom jutru kad ju
je prvi put odjenula, kad je bila uzbuđena šesnaestogodišnjakinja koju je
život tek čekao.
Te djevojke više nema, pomislila je Larissa. Već odavno.
Osušila je kosu, pustila je da joj pada po ramenima i oko lica,
nanijela malo šminke i krenula se naći s prijateljima pitajući se što im je
ova noć spremila.
***
Taj klub je bio najapsurdnija stvar koju je Larissa vidjela u životu.
Radilo se u širokom polukrugu, prepunom polugolih ljudi koji su se
povijali i izvijali uz house glazbu od koje je poskakivala i građevina i
Larissine kosti. Obruč stolova okružen sjedalima od crvene kože i šipkama
za striptizete bio je postavljen oko udubljenog plesnog podija. Na lijevoj
strani se nalazio veliki šank pun pića u svim zamislivim veličinama i
bojama.
Tim joj je nešto dovikivao, no čak niti njezin supersluh nije mogao
razaznati što. Pokušao je ponovno, no ona je samo slegnula ramenima i
odmahnula glavom. Naposljetku je nagnuo palac prema ustima i pokazao
prstom prema ostatku ekipe, na što su oni počeli kimati glavama i podizati
palčeve. Počeo se gurati prema šanku, a Kelly je krenula za njim. Danny je
pokazao prema podiju, a Kara i Larissa su kimnule. Polako su krenuli
prema rasplesanoj masi i Larissa je čvrsto držala svoj kaput.
Odmah su se razdvojili.
Jedne sekunde je stajala odmah iza svojih prijatelja, a u drugoj je već
ostala sama. Gledala je kroz znojnu masu tražeći Karu i Dannyja, ali nije ih
mogla vidjeti. Pokušala je iz drugog kuta i polako krenula prema širokom
bazenu koji je stajao iza otvorenih vrata na rubu glavne prostorije kluba.
Izišla je u toplu večer i pogledala prizor pred sobom. Bazen je bio
poprilično širok i dubok jedva petnaest centimetara: muškarci i žene su
bjesomučno plesali u plitkoj vodi, prskajući se i tu i tamo padajući na leđa.
Mnoge žene su se svukle u grudnjake i gornje dijelove kupaćih kostima i
već su si skupile pozamašnu publiku. Obruč sa sjenicama na kat bio je
prepun muškaraca i žena s pivom i cigarama u rukama, a s njezine lijeve
strane se nalazio otočić u bazenu pun stolova za kockanje i automatima za
igru. Larissa se nasmijala. Kad si u Las Vegasu, prilika za kockanje se
uvijek može pronaći.
Upravo je krenula prema otočiću misleći kako će odigrati partiju ili
dvije dok čeka da je prijatelji pronađu, kad je neki miris ispunio njezine
nosnice. Prisilila je očnjake da ostanu na mjestu i oči da ne pocrvene; nije
bila naviknuta na ovako snažan miris bez uniforme i oružja.
Bio je to miris još jednog vampira.
Larissa je ostala gdje jest i pogledala oko sebe. Manje je ljudi bilo
izvan bazena nego unutra, no ipak je bila gužva. Ljudi su šetali po mokrom
kamenom podu i skupljali se oko sjenica smijući se, razgovarajući, vičući.
Nije obraćala pažnju na njih. Tražila je nekoga drugačijeg. I tada, baš kao
da ju je osvijetlila svjetlost pozornice, pojavila se ona.
Vampir je bila žena u ranim dvadesetim godinama, duge kose boje
meda, odjevena u plavu ljetnu haljinu. Nosila je piće u čaši nalik na
epruvetu i polako hodala oko ruba bazena bosim nogama u plitkoj vodi.
Ničim se nije isticala među ostalim lijepim ženama u klubu, ali Larissa nije
nimalo sumnjala; jednostavno je znala. Krenula je prema ženi ne skidajući
pogled s nje. Brzo je prešla razdaljinu između njih i tiho progovorila.
»Ti si poput mene.«
Žena se okrenula kao da se iznervirala i Larissa je na trenutak vidjela
crveni odsjaj u kutovima njezinih zelenih očiju.
»Poznajemo li se?« upitala je.
Larissa je odmahnula glavom. »Ne«, odgovorila je. »Ali ti znaš što
sam ja. Iste smo.«
Žena ju je pozorno pogledala kao da joj se misli suprotstaviti, no tad
se nasmiješila. »Kako si znala?« upitala je.
 »Nisam sigurna«, rekla je Larissa. »Samo sam uhvatila miris drugog
vampira, ali ne znam kako sam znala da si to baš ti. Jednostavno sam
vidjela.«
»Namirisala si me«, upitala je žena, a osmijeh joj je izblijedio na
licu. »Što želiš reći?«
»Nije to loš miris«, brzo će Larissa. »To je samo ... zar ti ne osjetiš
kad je tu još neki vampir?«
Žena je nagnula glavu unatrag i brzo udahnula. »Osjetim nešto«,
rekla je. »Nekako po rubovima, ako ima smisla? Jesi li to ti?« Larissa je
kimnula. »To mi je čudno. Kako to ranije nisam osjetila?«
»Ne znam«, odgovorila je Larissa. »Možda nikad ranije nisi bila
pored drugih vampira?« Ta zamisao joj je bila nevjerojatna čim ju je
izrekla. Nije mogla zamisliti svijet u kojem vampiri nisu stalna pojava.
»Hodala sam s jednim«, rekla je žena. »S jednim tipom u Los
Angelesu. Ali upoznala sam samo njega, koliko se sjećam.«
»Opa«, rekla je Larissa. Mogla je reći samo to.
»Zašto?« upitala je žena. »Jesi li ti upoznala mnogo vampira?«
Larissa se nasmiješila. »Blago rečeno.«
»Stvarno«, rekla je žena. »Ja sam Chloe. Bi li htjela da odemo na
piće? Osjećam da bismo imale mnogo tema za razgovor.«
»Mislim da si u pravu. Ja sam Larissa. I dobro bi mi došlo pivo.«
Chloe se nasmijala i uzela Larissu za ruku. Osjećaj je bio neobičan,
no dopustila je ženi da je odvede prema šanku na kockarskom otoku, gdje
je naručila pivo i dopunu za svoju epruvetu. Kad su pića stigla, Larissa ju
je slijedila između stolova za rulet prema rubu otoka, gdje je Chloe sjela i
mahala nogama po vodi. Larissa je uskoro izula cipele i slijedila Chloein
primjer stavivši kaput na tlo pored sebe.
»Koliko dugo si pretvorena?« upitala je.
»Pretvorena«, rekla je Chloe isprobavajući riječ u ustima. »Tako se
to zove? To je službeni naziv?«
»Nema službenog naziva«, rekla je Larissa. »Neki ljudi to tako
zovu.«
»Gotovo godinu dana«, rekla je Chloe. »Ugrizao me je netko u
jednom klubu u New Orleansu, tijekom Super Bowl vikenda. Nisam
razmišljala o tome dok sljedećeg jutra nisam odmaknula zavjese s prozora i
zamalo si spalila ruku.« Nasmiješila se i Larissa joj je uzvratila.
»Kako si prebrodila prvu glad?« upitala je Larissa.
»Ubila sam psa«, rekla je Chloe. »Pripadao je gay paru koji je živio u
bungalovu do našeg. Malenog, sićušnog psa koji je stalno lajao, ali bilo mi
je dovoljno. A ti? Kad si se ti pretvorila?«
»Prije gotovo tri godine«, odgovorila je Larissa. »Jedan starac me
ugrizao u lunaparku u Engleskoj gdje sam se rodila. Mislim da me je
namjeravao ubiti, ali nisam sigurna. Jedan od njegovih pobočnika se
sažalio nada mnom, dao mi krvi i rekao da postoji mjesto kamo bih mogla
otići, ali odbila sam. Mislila sam da će mi roditelji pomoći.«
»A nisu?«
»Nisu«, rekla je Larissa uz mali osmijeh na licu. »Šest mjeseci sam
živjela na ulici.«
»Čudno je«, rekla je Chloe. »Sve dok nisam srela Dereka - on je tip
kojeg sam ti spomenula - morala sam sama shvatiti kako to ide, znaš? Krv,
sunčeva svjetlost, lebdenje. Ali uspjela sam.«
Lebdenje, pomislila je Larissa. Rekla je lebdenje, ne letenje.
»Žao mi je«, rekla je Larissa. »Teško je kad si sam.«
Nekoliko minuta su sjedile u tišini. Larissa je lagano njihala noge u
vodi osjetivši kako joj se valići prevaljuju preko kože.
»Jesi li ikada imala problema?« napokon je upitala. »Otkad si se
pretvorila.«
»Kakvih problema?« upitala je Chloe.
»Ljudi koji te pokušavaju ubiti. Takvih problema.«
Chloe se nasmijala. »Ja nikome ne činim zlo i ne vidim zašto bih
ikome smetala. A tko bi to bio? Policija?«
»Na neki način«, rekla je Larissa. »Postoje ljudi koji uništavaju
vampire. Tajne vojne organizacije. Nikada nisi čula za njih?«
»Nisam«, odgovorila je Chloe. »Nikad nisam čula za takvo što. Kako
ti znaš za njih?«
Mislila sam da svi vampiri znaju.
»Netko mi je rekao«, lagala je. »Jedan muškarac kojeg sam
poznavala u Rimu.«
 Chloe se nasmiješila. »Čini mi se kao da te je htio zadiviti. Ispričao ti
je nevjerojatnu priču, tako da sve ispadne seksi, jezivo i opasno.«
»Vjerojatno si u pravu«, rekla je Larissa. »Rekao mi je čak i da je
Drakula stvaran.«
Chloe je prasnula u smijeh. »Drakula«, ponovila je. »Onaj starac iz
filmova? S plaštem?«
»Baš taj. Mislim da se mogao pretvoriti u šišmiša.«
»Kad bih barem ja to mogla«, hihotala se Chloe. »To bi mi bilo
superkorisno.«
Larissa se nasmijala i iskapila pivo. Spustila je praznu bocu pored
sebe i pogledala ženu. »Baš mi je drago što smo razgovarale, Chloe«, rekla
je. »Sad idem pronaći prijatelje.«
»U redu«, rekla je Chloe. »Ja ću još malo ostati ovdje. Pazi na sebe.«
To je lakše reći nego učiniti, pomislila je Larissa. Ali pokušat ću.
***
Ostavila je Chloe s nogama u vodi i krenula natrag prema glavnoj
prostoriji kluba. Gurala se kroz otvorena vrata i naletjela ravno na Tima
Albertssona koji je nosio dva piva u rukama. Nasmiješio se, viknuo njezino
ime dovoljno glasno da ga može čuti i pružio joj jednu bocu. Glasno mu se
zahvalila i nije se bunila kad ju je primio za ruku i odveo van iz prostorije.
»Oprosti«, rekao je kad su izišli. »Nisam mogao ništa čuti unutra.
Odjednom se pojavilo pola Zračnih snaga unutra, pijani k’o majke. Trebalo
mi je pola sata da ih se riješim. Jesi li vidjela ostale?«
»Danny i Kara su išli prema podiju kad sam ih vidjela posljednji
put«, odgovorila je Larissa. »Mislila sam da je Kelly s tobom.«
»Izgubio sam je još prije nego što sam stigao do šanka«, rekao je.
»Izgleda da smo sami.« Nasmiješio se, a Larissa je potegnula veliku gutljaj
svoga piva i nagnula glavu unatrag tako da gleda u strop. Kad se uspravila,
Tim joj se približio toliko da je između njihovih lica bilo tek pet
centimetara prostora. Gledao ju je ravno u oči i osjetila je trnce kako joj se
penju i spuštaju kralježnicom.
»Nemoj«, upozorila ga je gledajući ga u oči. »Obećao si.«
»Neću te opet poljubiti«, rekao je. »Ali želim. I znam da dio tebe želi
da te poljubim.«
 Nepomično su stajali, nepomični poput likova u stripovskom
kvadratu. Vrijeme kao da je stalo, a svaka sekunda se protegnula u
vječnost. Tad se oglasio Larissin telefon i uništio čaroliju smrtonosnog,
opasnog trenutka. Jako se zarumenjela i izvadila telefon iz džepa odmičući
se od Tima. Na zaslonu je svijetlila jedna jedina riječ.
JAMIE
Oblio ju je vreo i gorak osjećaj srama dok je zurila u njegovo ime.
Nisam napravila ništa loše. Nisam napravila ništa loše.
Odbila je poziv i vratila telefon u džep kaputa. Zakoračila je naprijed
osjetivši kako joj se poznata vrelina skuplja u kutovima očiju.
»Dosta je«, rekla mu je nastojeći ne zvučati kao da reži. »Sad je
dosta.«
Tim je dugo gledao u nju, a zatim kimnuo. »Žao mi je«, rekao je.
»Idemo pronaći ostale, može?«
Larissa ga je pustila da čeka. »Može«, napokon je rekla. »Idemo.«
Tim je krenuo prema plesnom podiju, a ona je krenula za njim.
Gledala je neukusnu raskoš i razmetljivost toga mjesta s bijesnim
gađenjem i osjećala se kao da ga prvi put doista vidi. Telefon joj je opet
zazvonio i došlo joj je da vrišti od frustracije. Izvadila ga je, vidjela
Jamiejevo ime na zaslonu i ponovno odbila poziv.

Što nije u redu sa mnom, mislila je oštro prekoravajući samu sebe.

Zašto sam ja na ovom odvratnom mjestu dok moji prijatelji pokušavaju
spasiti svijet? Kog vraga radim ovdje?
Gurala se kroz gomilu ne pazeći hoće li koga dohvatiti svojim laktom
ili ramenom, ne obazirući se na povike od boli i uvreda koje su je zasipale
sa svih strana. Pripadnici Zračnih snaga koje je Tim maločas spomenuo
zauzeli su šest stolova na rubu podija. Bilo ih je nekoliko desetaka,
odjeveni u svečane uniforme, vikali su i derali se ispijajući žesticu za
žesticom. Privukli su gomilu oduševljenih djevojaka koje su se penjale
preko stolova da im se pridruže, otkrivajući trbuhe i bedra vrtoglavim
svjetlima kluba. Larissa je zastala i gledala, a želudac joj se sve više
podizao od gađenja. Tad se more tamnoplavih uniformi razdvojilo i vidjela
je nešto što ju je prenerazilo.
U sredini crvenih sjedala, s polupraznom bocom votke u jednoj ruci i
lijepom smeđokosom, jedva punoljetnom djevojkom u drugoj, sjedio je
Lee Ashworth. Viši pilot je veselo razgovarao s prijateljem dok mu je
brineta ljubila vrat i povremeno naginjala iz boce, potpuno nesvjestan svog
okruženja.
Slika se pojavila u Larissinoj glavi, prikazivala je lijepu plavušu i
dvoje nasmijane djece, a nalazila se na stolu tog višeg pilota.
Izvadila je telefon iz džepa, pritisnula ikonicu kamere, zumirala
Leeja Ashwortha i snimila nekoliko brzih fotografija.
Imam te, pomislila je.
Larissa se okrenula i brzo približila Timu koji se i dalje borio s
gomilom idući prema plesnom podiju. U mislima joj je odzvanjala jedna
jedina misao koja se nije javljala onoliko često koliko je trebala u
posljednjih nekoliko tjedana.
Nedostaješ mi, Jamie. Da si barem ovdje.
37
O NITI

Jamie Carpenter je zastao između dvoje kolega, vadeći MP5-icu iz

pojasa i stavljajući vizir preko očiju. Dvoje novaka ga je gledalo
raskolačenih očiju.
»Koji vrag ...«, započeo je Morton, ali Jamie ga je prekinuo.
»Tišina«, prosiktao je. »Vizir. Oružje. Nismo sami.«
Morton je još više raskolačio oči, no tad su prevagnuli obuka i
nagon. Spustio je vizir preko očiju, izvadio MP5-icu iz pojasa, podigao je
na rame i pritisnuo svjetiljku tik uz cijev strojnice. Ellison je slijedila
njegov primjer. Troje operativaca primaknulo se međusobno, leđa uz leđa
u uskom trokutu, sa snopovima svjetla uperenim u tamu.
Jamie je polako pomicao svjetiljku lijevo i desno osvjetljavajući
samo grafite na zidovima tunela. Činilo mu se da je vidio pokret na rubu
svjetlosti, no kad je posvijetlio prema njemu, tu nije bilo ničega.
»Ovdje nema ničega«, šapnuo je Morton.
Jamie ga je ignorirao. Vidio je nešto kako se kreće, bio je siguran u
to. Više nego samo nešto. Bilo je preveliko za štakore, pse lutalice ili
gradske lisice.
»Što ćemo, gospodine«, šapnula je Ellison. »Ne možemo samo
stajati ovdje.«
Jamie je opsovao. »Znam da ne možemo«, rekao je. »Pusti me da
razmislim.«
Vidio sam nešto, mislio je. Znam da jesam.
Odnekud ispred njih - bilo je nemoguće točno procijeniti udaljenost u
dubokoj tami tunela - začuo se teški zveket metala i pucketanje. Tad se
upalilo svjetlo za održavanje tunela i Jamie je vidio da je bio u pravu.
Njegovu ekipu je okružila skupina ljudi, možda tridesetoro njih. Neki
su bili naoružani - komadima drveta, metalnim šipkama, čak i kosturom
kišobrana - ali Jamieju to nije zapelo za oko kad se priviknuo na iznenadnu
jasnoću svjetla. Njegovu pažnju je privukla jednostavna, neporeciva istina:
ti muškarci i žene koji su došli iz tame bili su najčudnija skupina ljudi koju
je Jamie vidio u svom životu.
 Većina ih je bila prljava, prljavih i prašnjavih ruku i lica, odjevena u
dronjke, no vesele boje su sjale na njihovoj koži, u pomno nacrtanim
kružnicama i viticama. Većina ih je imala dugu kosu, s uvrnutim šiljcima i
valovima, ukrašenu cvijećem, perima i komadićima folije koji su izgledali
poput papirića od bombona. Petoro ili šestoro njih bili su goli, potpuno
iscrtanih tijela. Jedan čovjek, lica iscrtanog crvenom i zelenom bojom,
nosio je tamnoplavo odijelo i smeđu aktovku. Kosa mu je bila divlja i
šarena, ali pogled mu je sezao u daljinu. Izgledao je potpuno izgubljeno,
kao da je izišao na ručak s posla jednog dana 1986. i probudio se pod
zemljom četvrt stoljeća kasnije.
»Spustite oružje«, naredio je Jamie ekipi kroz komunikacijski sustav
u kacigama. »Nemojte ništa raditi dok vam ne kažem.« Ellison i Morton
nisu odgovarali, ali su napravili kako im je rečeno. Spustili su oružje uz
bokove, s cijevima prema podu.
Jedna žena je zakoračila naprijed držeći drveni štap u rukama. Lice
joj je nekada bilo lijepo, a to se vidjelo čak i kroz slojeve prljavštine i boje.
Nosila je kratku, lepršavu haljinu koja je nekada mogla biti žuta, no sad je
bila prljavosiva, prošarana crnim i smeđim. Jedna noga joj je bila bosa, a
na drugoj je imala smeđu sandalu. Sumnjičavo je gledala troje operativaca.
»Jeste li policija?« upitala je. »Ne lažite mi. Znam ja lažljivce.«
»Nismo«, odgovorio je Jamie. »Nismo policija.«
»Vojnici .«
»Na neki način«, odgovorio je Jamie.
»Imate li lica ispod toga?«
Jamie je oklijevao, a zatim posegnuo za kacigom i podigao vizir.
Nakon sekundu ili dvije čuo je Mortona i Ellison kako rade to isto.
»Mladi«, rekla je žena. »Što radite ovdje?«
»Tražimo nekoga«, rekao je Jamie. »Vjerojatno je došao sinoć.«
Žena je slegla ramenina. »Ovdje mnogi dolaze noću.«
»Ovog niste vidjeli prije. Isticao bi se. Brži je od ostalih ljudi, oči su
mu čudne.«
»Vampir, je l’ da?« upitala je žena. »Dođu oni ovdje, tu i tamo. Ne
damo im da ostanu. Ne mogu se kontrolirati.« Nasmijala se kad je vidjela
izraz Jamiejeva lica. »Puno nas zna za vampire, mladi vojniče. Kad si dugo
u sjeni, svašta naučiš.«
 »Živite li ovdje?« upitala je Ellison.
»Imaš nešto protiv?«upitala je žena.
»Ne«, brzo će Ellison. »Samo sam znatiželjna.«
»Znatiželja je nešto ružno napravila mački, mlada gospođice.
Zapamti to.«
»Nismo došli stvarati neprilike«, rekao je Jamie uputivši Ellison
oštar pogled. »Vampir kojeg tražimo je osuđeni kriminalac. Ako nas
odvedete do njega, odmah ćemo otići.«
»Nije me briga što je napravio«, odbrusila je žena. »Većina nas ovdje
napravila je stvari zbog kojih se kajemo. Zašto bismo vam dopustili da
uzmete tog čovjeka? Ako je uopće ovdje, to jest?«
Zato što bismo vas nas troje mogli ubiti bez imalo muke, pomislio je.
I nema proklete šanse da nas zaustavite.
»Jer je opasan«, rekao je Jamie. »Ne želite ga u svom domu, vjerujte
mi. Koliko žena imate ovdje?«
»Nekoliko«, odgovorila je žena gledajući ga. »Što s tim?«
Jamie nije rekao ništa. Dao joj je vremena da zbroji dva i dva i bio je
zahvalan kad joj se nelagoda ocrtala na licu.
»Možda vam mogu pomoći«, polako je rekla. »Kako se zovete,
gospon vojnik?«
»Jamie.«
»I kako još?«
»Bojim se da će Jamie morati biti dovoljno.«
»Tako sam i mislila. Ja sam Aggie. Da ti kažem da sam ja ovdje
glavna, ne bi bilo točno, ali ne bi bilo ni sasvim krivo. Jackie?«
Istupila je djevojka koja je izgledala kao da ima najviše dvadeset i
jednu ili dvadeset i dvije godine. Nosila je pohabane traperice i ogroman
kaput od lisičjeg krzna, pun umetnutih komadića uvrnutog metala.
»Vidjela si onog što je došao rano jutros, je l’da?« upitala je Aggie.
»Jesam«, rekla je Jackie.
»Je l' još tu?«
»Ja nisam vidjela da je otišao«, odgovorila je. »Bio je dolje s
drugima kad sam ga posljednji put vidjela.«
 »Koliko vas ima ovdje?« upitao je Jamie.
»Ovisi o danu, gospon vojnik«, rekla je Aggie. »Ponekad nas je
stotinu, a ponekad petoro. Ne vodimo evidenciju.«
»Svi dolazite i odlazite kroz stanicu«, upitala je Ellison. »Kako to da
vas nitko nije primijetio?«
Aggie se nasmijala. »Nitko ovuda ne prolazi. To je posljednji izlaz,
ako se stvore problemi. Putovi su svuda ispod grada, čak ih ni ja ne znam
sve.«
»Zašto ste tako odjeveni?« odjednom će Morton. »Morate li biti tako
odjeveni?«
»Kako odjeveni, gospon vojnik?«
»U boje i pera i komadiće folije.«
Aggie se pogledala i nasmijala se. »To crno je tvoja uniforma, je l'
da? Pa eto, ovo je naša. Mi smo zaštitnici ovog mjesta. Zovu nas Čuvari.«
»Čuvari čega?« upitao je Jamie.
»Svega što treba čuvati«, odgovorila je Aggie. »A nego čega?«
Jamie je suspregnuo smijeh. Ovi ljudi su bili nešto najčudnije što je
vidio otkad se pridružio Crnoj svjetlosti, a to je doista značilo nešto. Aggie
mu se već počela sviđati. Bila je toliko izravna da je njezino ponašanje
graničilo s nepristojnošću, ali okrutna inteligencija ležala je ispod njezine
prljave vanjštine i Jamieju se to sviđalo.
»Hoćete li nas odvesti do njega?« upitao je. »Molim vas.«
Aggie je nagnula glavu i pozorno pogledala Jamieja, kao da razmatra
njegovu molbu. »Odvest ćemo vas, gospon vojnik, ne znam vjerujem li da
je taj čovjek toliko loš, ali ako ste ga došli tražiti, mora odgovarati za to. Ti
hodaj uz mene, vojniče, i reci prijateljima neka upere svoje puške u pod.
Neću da se puca.«
»Ni ja isto.«
***
Procesija je krenula niz napušteni tunel prema srcu središnjeg
Londona i izgledala bi presmiješno da je itko gledao.
Aggie i Jamie su išli naprijed i koračali su bok uz bok. Ellison i
Morton su išli iza njih izgledajući potpuno začuđeno dok su slijedili vođu
svog tima. Ostatak Aggieinih Čuvara koračao je iza Jamiejevih novaka.
Dva široka reda neobičnih muškaraca i žena čiji su ukrasi od folije i metala
svjetlucali pod svjetlošću tunela.
Jamie je pozorno pratio što se događa oko njega. Ova misija se iz
očekivane prometnula u nešto mnogo drugačije i odlučio je ostati
usredotočen na ono što je sada postalo situacija koja se razvija pred njima.
Nije se nadao da će se Alastair Dempsey predati bez borbe, ali nadao se da
će ga iznenaditi s Aggie i njezinim šarenim Čuvarima. Možda će ga uspjeti
uhvatiti na prepad i uništiti ga prije nego što stigne pobjeći ili ozlijediti
nekoga tko živi pod gradom.
Upitao je Aggie za svjetla, no samo je prostenjala da veliki dečko
poput njega treba znati kako nastaje svjetlo i odustao je. Pretpostavio je da
je netko proveo kabel do izvora elektriciteta na površini, a za taj pothvat je
trebalo mnogo hrabrosti i tehničkog znanja. Želio je znati više o ovom
neobičnom mjestu, ali nije želio dodatno iznervirati Aggie nakon što je
doveo naoružanu ekipu u njezin dom.
Ne krivim je što mi ne želi reći, pomislio je. Vjerojatno misli da ću
dovesti stotinu policajaca i istjerati ih van. Ali ako jeste tako mislila, bila
je u krivu. Jamie je već odlučio da ovo mjesto neće spominjati u svom
izvještaju. Nije trebalo ničiju pozornost. Nisu pružali utočište vampirima
niti ikakvim drugim nadnaravnim bićima i nisu se ticali Odjela 19. Ovo je
bio tek dom grupici ljudi koja nije imala kamo poći.
»Koliko još?« upitao je Jamie. Tunel se činio beskrajnim, a žuta
svjetla su osvjetljavala tek deset metara ispred njih.
»Nije daleko«, zabrundala je Aggie. »Brzo ćemo stići. Onda uzmite
svog vampira i ostavite nas na miru.«
Bojim se da neće biti tako jednostavno, pomislio je Jamie. Ali nadam
se da sam u krivu. Doista se nadam.
»Možda je tako najbolje«, rekao je, »ako dopustite nama troma da se
sami suočimo s njim. Ako smo doista tako blizu, onda vi možete ostati
ovdje.«
»Poserem ti se na to«, blago će Aggie. »Mi smo Čuvari ovog mjesta,
a ne ti i tvoji mali prijatelji. Vi ćete raditi što mi kažemo, a ne obrnuto.«
Neka bude kako ti kažeš, pomislio je Jamie. Barem još malo.
Nakon nekog vremena koje Jamie nije mogao točno procijeniti, ali je
mislio da mora biti manje od petnaest minuta, možda deset, tunel se
udvostručio i Aggie je zastala.
 »Ovdje je sjecište«, rekla je. »Tu su prolazile dvije linije, a danas ih
nema. Ravno ispred, tamo gdje su vatre, tamo ćete naći svog vampira.«
Jamie je zurio u tamu. Nakon nekoliko sekundi uspio je vidjeti
slabašan narančasti odsjaj i činilo mu se da je kilometrima daleko.
Oči su joj nevjerojatne, pomislio je. Sumnjam da čak i Larissa može
vidjeti tako daleko.
»Što je tamo?« upitao je.
»Slijepa ulica«, rekla je Aggie. »Kao neki krug, ali sad baš nije.
Izgradili su skloništa i tako to.«
»Koliko izlaza ima?«
»Ako pobjegne prije nego što prijeđemo sjecište, onda previše«,
rekla je. »Ako ne pobjegne, onda samo dva. Na lijevom zidu su vrata, vode
do stare zgrade elektroprivrede. To je jedan od glavnih ulaza i izlaza. Kad
prijeđemo, sve ostalo će biti iza tebe. Ako mu ne pustite da prođe i ne date
mu da dođe do vrata, neće imati kamo.«
Slijepa ulica, pomislio je Jamie. Savršeno.
»Jeste li čuli?« upitao je okrenuvši se svojim kolegama. Oboje su
kimnuli. »Ellison, idi naprijed i stani ispred vrata čim prijeđemo. Mortone,
ti ostaješ sa mnom. Sve završavamo ovdje dolje. Jasno?«
»Jasno«, rekla je Ellison. Morton je samo kimnuo, gledajući ravno u
Jamieja.
»U redu«, rekao je. »Aggie, hoćete li nas uvesti unutra? Ako se
pomiješamo s vašim ljudima, bit će mu teže vidjeti nas.«
»Može«, rekla je Aggie. »To ima smisla.«
Jamie je kimnuo i pomiješao se sa šarenom gomilom. Ellison i
Morton su napravili isto vraćajući MP5-ice na mjesto i vadeći T-Boneove.
Troje operativaca držalo je oružje nisko pazeći da ga ne primijeti netko tko
ih gleda kako dolaze.
»Idemo«, rekao je Jamie. Aggie je kimnula i povela ih preko sjecišta.
Prostor je bio ogroman. Tračnica odavno nije bilo, no ostali su blijedi
tragovi na podu tunela. Jamie je zurio u sjecište, a okruživala su ga četiri
otvora tunela. Odostraga se nalazio onaj iz kojega su upravo izišli i nadao
se da Alastair Dempsey stoji ispred njih ne znajući što ga čeka. Tuneli su
nestajali u tami s njegove desne i lijeve strane i vodili su u nepoznata
odredišta.
Aggie je u pravu, pomislio je Jamie. Ako nas uspije zaobići, možemo
se pozdraviti s njim.
Srce mu je počelo ubrzano tući; nije ga pokušavao usporiti. Htio je
da njegovo lupanje pripremi um za ono što slijedi. Ako sve prođe prema
planu, bit će gotovo za nekoliko sekundi, ali iskustvo ga je poučilo da
stvari rijetko idu prema planu kad se radi o vampirima, pogotovo
vampirima moćnima i opasnima kao što je Alastair Dempsey.
Jamie je pogledao oko sebe i vidio svoje kolege kako se odlično
kreću među šarenim Čuvarima. Djelovali su staloženo, bistro su gledali
naprijed, spuštenih ramena i napredovali su tiho i bez zadržavanja.
Dobro je, pomislio je. Morton se sabrao. Bilo mu je i vrijeme.
Pogledao je unatrag baš na vrijeme da vidi kako prolaze ispod ulaza
u tunel. Sad je jasno vidio vatre. Bile su dvije, zapaljene sa suprotnih strana
širokog prostora. Ljudi su se skupljali oko njih ili hodali između. Upravo je
počeo primjećivati pojedince kad je nečiji glas odjeknuo tunelom.
»Tko je tamo?« viknuo je. »Jesi ti, Aggie?«
»Jesam«, odvratila je. »Ja i moji.«
»Jeste što našli?«
»Ništa«, viknula je. »Izgleda da je netko prošao, ali nema ih.«
»To nije dobro, Aggie.«
»A što hoćeš da ja napravim?«
Glas je utihnuo.
»Viziri«, šapnuo je Jamie preko komunikacijske veze u kacigi i
pokrio lice. Pogledao je preko ramena, vidio da su oboje kolega slijedili
njegov primjer i okrenuo se licem prema vatrama. Bacale su lijepi
narančasti odsjaj i raskolačio je oči kad je vidio koliko ljudi stoji u slijepoj
ulici tunela. Moralo ih je biti barem sto pedeset, možda i više. Zapitao se
kako će u toj gomili pronaći svoju metu bez da se odaju, no tad je
primijetio muškarca kojeg su tražili.
Alastair Dempsey je stajao naslonjen na zid s druge strane vatre. Bio
je odjeven u tamnu majicu i crne traperice. Stajao je sam, sasvim
usredotočen na skupinu pridošlica. Njegov izraz lica se Jamieju nije nimalo
sviđao.
 Ovaj je poput divlje životinje, razmišljao je. Osjeti da nešto nije kako
treba iako još ne zna što.
Htio je šapnuti lokaciju mete ostatku svoje ekipe, no preduhitrio ga je
Mortonov glas, pojačan mikrofonom u kacigi, zaglušujuće glasan u
zatvorenom tunelskom prostoru.
»Alastair Dempsey«, vikao je Morton. »Izađi sa rukama iznad
glave.«
Dempsey je još uvijek bio deset metara dalje od njih, no Jamie je
primjetio kako mu se očima razlijeva duboko, svijetleće crvenilo, a usta mu
se razvlače u jeziv osmijeh.
»Koji si ti ...«, započela je Ellison, ali uvreda koju je htjela uputiti
Mortonu se zauvijek izgubila kad je kaos zavladao tunelom.
***
Jamie je podigao T-Bone fiksirajući Dempseya pogledom, odlučivši
da ga neće pustiti iz vida dok je istovremeno pokušavao ignorirati bijes
koji je kuhao u njemu kad im je Morton uništio element iznenađenja, no
vidio je da ne može nanišaniti.
Ljudi su trčali poput muha bez glave padajući jedni preko drugih i
šaljući iskrice u zrak dok su trčali preko vatre. Muškarci i žene su padali po
tlu i Jamie je čuo užasnutu vrisku djece ispod negodovanja i režanja
odraslih. Aggie se okrenula prema njemu i pogledala ga s užasnim
prekoravanjem u očima, no Jamie ju je morao ignorirati; pokušavao se
usredotočiti na Dempseya, pokušavao je zadržati metu ispred sebe, ali
ubrzo je užasnuto shvatio da više ne vidi vampira.
»Gospodine?«
»Što je, Ellison«, planuo je gledajući nered pred sobom.
»Uhvatio me, gospodine.«
Jamie je osjetio kako mu se krv ledi u žilama. Polako se okrenuo
prema Ellison koja je stajala mirno poput kipa. Iznad njezina desnog
ramena se nadimalo lice srednjevječnog muškarca razjapljenih usta i
crvenih očiju.
»Ne miči se«, režao je. »Ubit ću je ako se pomakneš.«
Jamie je pustio T-Bone na tlo, izvadio Glock i uperio ga u vampira.
Dempsey je u trenu povukao glavu operativke unatrag i pritisnuo nokte o
blijedu kožu njezina vrata. Odmahnuo je glavom kao da ga upozorava.
Jamie se nije pomaknuo, ali nije ni spustio oružje. Držao ga je uperenog u
vidljivi dio Dempseyeva lica.
»Budi mirna«, rekao je Ellison kroz kacigu. »Dobro si, samo budi
mirna.«
»Da, gospodine«, odgovorila je Ellison, a mogli su je čuti samo
kolege. »Kakav je plan?«
»Daj mi sekundu«, odgovorio je. »Mortone, gdje si, dovraga?«
Nitko nije odgovorio.
Psujući u sebi, Jamie je riskirao s pogledom udesno. Morton je stajao
okrenut prema vampiru, a oružje je samo beskorisno držao u rukama.
Muškarci i žene su stajali oko njega, no on kao da ih nije ni primijetio.
Izgledao je potpuno smrznuto.
»Mortone«, viknuo je Jamie. Njegove riječi su odzvonile u
Mortonovim ušima i novak je povikao od boli maknuvši vizir s lica dok je
teturao unatrag čvrsto zatvorenih očiju. Kad se sabrao, ponovno je bistro
gledao pred sebe i okrenuo se svom zapovjedniku lica crvenog od srama.
»Pokrij vrata«, rekao je Jamie pokušavajući kontrolirati ljutnju koja
ga je ispunjavala. »Ne govori ni riječi bez vizira na licu. Uradi kako sam
rekao. Odmah.«
Morton je kimnuo i kretao se u krug prema vratima, raskolačenih
očiju, s T-Boneom uz rame.
Alastair Dempsey se smrknuo. Teško je disao, oči su mu letjele
lijevo-desno, poput očiju životinje stjerane u kut.
Jamie je brzo pregledao prostor i ustanovio da je četrdesetak ljudi još
uvijek tu i užasnuto gledaju što se događa. Pomaknuo je gumb na pojasu
podešavajući postavke tako da se njegov glas čuje i izvan kacige.
»Budite mirni«, vikao je. »Ovo nema nikakve veze s vama. Vi niste u
opasnosti ako napravite što sam vam rekao, dakle, ne mičite se.« Ponovno
se usredotočio na vampira. »Alastair Dempsey«, rekao je. »Predaj nam se.
Nemaš kamo poći.«
Bjegunac se iznenadio i zabrundao od smijeha. »Nema šanse«,
promrsio je. »Nema jebene šanse. Ne vraćam se tamo.«
»Samo se predaj«, rekao je Jamie. »Odavde nema izlaza.«
Vampir je odmahivao glavom. »Tko ste vi?« režao je. »Specijalci?«
 »Nije bitno tko smo«, rekao je Jamie.
»Meni je«, rekao je vukući Ellison unatrag. »Zar me doktori tako
žarko žele natrag? Ili ste me samo došli ubiti?«
»Došli smo te ubiti«, rekao je Morton sa svoje pozicije pored vrata.
»UMUKNI VEĆ JEDNOM!« viknuo je Jamie, a glas mu je odjeknuo
širokim tunelom kad ga je sustigla Frustracija zbog kolege.
»Zašto?« upitao je Dempsey gledajući Mortona s istinskom
znatiželjom. »Što sam napravio, a da već nisam platio za to?«
»Vampir si«, rekao je Morton.
Dempsey se nasmijao. »I to ti daje pravo da me ubiješ?«
Morton nije odgovorio.
Jamie je ponovno pomaknuo gumb na pojasu i obratio se operativki
Ellison glasom koji su mogli čuti samo ona i Morton. »Kad kažem sad,
mahni glavom ulijevo što jače možeš. Jasno?«
»Da, gospodine«, rekla je Ellison.
Dempsey je još jednom zakoračio unatrag, vukući Ellison sa sobom i
stalno gledajući dvije crne prilike. Jamie ga je pratio Glockom, tiho i
nepomično.
»Sad«, rekao je.
Ellison je zamahnula glavom što je jače mogla. Dempsey se
iznenadio i popustio stisak oko njezina vrata dok se ona bacala dalje od
njega. Kad je udarila ramenom o pod, Dempseyeva glava je postala sasvim
vidljiva i Jamie je ispraznio spremnik svog Glocka u nju.
Meci su bili zaglušujući u zatvorenom tunelskom prostoru. Muškarci
i žene kojima je naredio da budu mirni vrištali su od užasa poklapajući uši
rukama i padajući na tlo. Dempsey, čiji su instinkti za preživljavanje bili
mnogo stariji od njegova vampirizma, se bacio unatrag i prevrnuo u zraku.
Prva dva metka su mu se zabila u lice, raznijela su mu lijevo uho i oko u
eksploziji žute tekućine. Ostatak je primio u rame i ruku i pao je na pod u
trenutku kad je Glock suho kliknuo zbog nedostatka streljiva.
Jamie je potrčao naprijed skupivši T-Bone s tla, no Dempsey je
skočio na noge prije nego što je mogao nanišaniti. Zavijajući od ljutnje i
boli, prolijevajući krv iz barem desetak rupa na tijelu, bacio se prema
vratima na suprotnom zidu.
 »Dolazi«, vikao je Jamie trčeći za njim. »Mortone!«
Morton je zakoračio naprijed s prstom na obaraču T-Bonea. Krvavi
izrod teturao je prema njemu vrišteći, zavijajući i krvareći, razjapljenih
usta punih oštrih očnjaka i gledao ga jedinim preostalim crvenim okom.
Nesvjesno je zakoračio unatrag i povukao obarač. Metalni kolac je jurnuo
iz svoje cijevi kroz tamni prostor.
No izgubio je nišan zbog pokreta unatrag. Kolac se zabio u
Dempseyevo rame otkinuvši komad mesa veličine grejpa i izazvavši novi
val zavijanja iz vampirovih usta. Morton je posegnuo za kolcem, no bio je
prespor. Dempsey je prošao pored njega i gurnuo ga u zid prije nego što se
kolac vratio u cijev.
Jamie je trčao tunelom i skočio kroz vrata, s T-Boneom uperenim u
stubište. Odvratno je psovao za vampirom i provirio kroz vrata.
»Ovo moram prijaviti«, vikao je. »Slijedite me gore.« Nestao je kroz
vrata glasnim koracima.
Ellison ga je gledala kako odlazi, a zatim se okrenula svom kolegi iz
ekipe.
Morton je sjedio na tlu i gledao kroz tunel. Bio je sasvim miran,
raskolačenih očiju, kao da ne shvaća što se događa. Podigla se na noge i
zadrhtala od boli u ramenu te pogledala u smjeru Mortonovih očiju.
Dah joj je zastao u ustima.
»Sranje.«
Mortonov kolac se zabio u vrat osobe koja je ležala na tlu, a to je
bila Jackie, djevojka koju je Aggie pitala za Alastaira Dempseya.
Narančasti sjaj vatre osvijetlio je njezino blijedo lice. Oči su joj zurile u
strop, a usta se lagano micala. Krv joj je tekla iz vrata, prolijevala se po
krznenom kaputu u crnim mrljama. Slabašno je skupljala i otvarala šake
dok se grimizna lokva punila ispod nje. Ellison joj je pritrčala sasvim
zaboravivši na Mortona. Sjela je na tlo pored unesrećene djevojke i
provjerila kolika je šteta. Rana je bila duboka i široka. Dempseyevo rame
je usporilo metalni kolac, no ipak joj se uspio zabiti u vrat. Zaustavio se tik
uz njezinu kralježnicu. Ellison je bespomoćno zurila znajući da nikako ne
može pomoći. Da su bili u neposrednoj blizini najbolje traumatološke
klinike na svijetu, onda bi se možda, možda nešto moglo učiniti. No ovdje,
u tunelima ispod grada, nisu mogli ništa.
Jackie ju je pogledala u oči. Ellison je gledala u djevojku koja je
umirala prisiljavajući se da ne odmakne pogled, da ne posustane u jedinoj
stvari koju može napraviti: uvjeriti djevojku da nije sama. Primila je Jackie
za ruku, gledala je u oči i vidjela kako izdiše. Prsa su joj zadrhtala jednom,
dvaput i zatim se smirila. Mjehurić krvi joj je izbio na donjoj usnici.
Puknuo je nakon sekundu ili dvije i Ellison je osjetila kako joj se suze
skupljaju u očima.
»Ostavi je«, rekao je netko.
Ellison se okrenula i vidjela nekog muškarca kako stoji iznad nje.
Ruke su mu bile čvrsto sklopljene ispred prsa, kao u molitvi, i gledao je
Jackieino tijelo s užasom i nevjericom.
»Ostavi je«, rekao je drhtavim glasom. »Molim te. Ja ću je uzeti.«
Ellison je gledala u njega i kimnula. Okrenula se mrtvoj djevojci,
nježno izvukla metalni kolac iz njezina vrata i odmaknula se. Muškarac je
kleknuo pored nje, spustio glavu na Jackiena prsa i počeo plakati. Dugo ga
je gledala, zatim se prisilila da stane na noge i oteturala do svoga kolege.
Morton se nije ni pomaknuo, samo je blijedo zurio u užas ispred
sebe. Ellison je čučnula pored njega i primila ga za ramena.
»Pogledaj me«, rekla mu je što je odlučnije mogla. »Pogledaj me,
Johne. To je bila nesreća. Moglo se dogoditi bilo kome od nas. Čuješ li
me?«
Morton je zurio u nju kao da ne shvaća. Gurnula je ruke ispod
njegovih pazuha i pokušala ga dignuti na noge. Ništa, bio je nepomičan
poput mrtvaca.
»Johne«, rekla je. »Ustani. Hajde, Johne.«
Odjednom je postala svjesna komešanja oko sebe i okrenula se.
Stanovnici tunela su polako prilazili neutješnih izraza lica. Aggie je stajala
na čelu i pozorno ih gledala.
»Bježite iz naše kuće!« promrsila je. »Ostavite nam naše mrtve i ne
vračajte se!«
Ellison je pogledala u Aggie pokušavajući bez riječi prenijeti barem
djelić tuge koju je osjećala. Jackie nije zaslužila ovakvu sudbinu.
Jednostavno se našla usred tornada krvi i smrti koji je posvuda pratio Crnu
svjetlost. Aggie joj je uzvratila pogled bez ikakve emocije na licu i Ellison
je kimnula.
»U redu«, rekla je. »Vrijeme je da pođemo. Johne. Ustaj. Odmah.«
 Morton nije rekao ništa. Polako je stao na noge i pogledao Ellison
kao da se sve slomilo pred njim.
***
»Ovo je drugi put da razgovaramo o Johnu Mortonu, gospodine«,
rekao je Jamie. Stajao je ispred Holmwoodova stola s kacigom ispod ruke.
Poslao je poruku prijelaznom direktoru još prije nego što je njihov kombi
izišao iz Londona i rekao mu da ga mora vidjeti čim se vrati u Petlju. »I
ovaj put imamo smrt civila, jedne djevojke. Radi se o nesreći, ali do
nesreće je došlo jer se on uspaničio. Po drugi put vam govorim, gospodine,
on nije spreman za ovo. Barem ne još.«
Holmwood je zatvorio oči i dugo tako ostao, a zatim je umorno
pogledao Jamieja. »Je li Nadzor uhvatio Dempseyev trag kad si prijavio?«
»Je, gospodine«, odgovorio je. »Još uvijek ga imaju.«
»Dobro«, rekao je Holmwood. »Barem nešto.«
»Da, barem nešto«, složio se Jamie. »Što ću s Mortonom,
gospodine?«
Prijelazni direktor je uzdahnuo. »Još uvijek želiš da ga prebacim u
neaktivne?«
»Da, gospodine. Više nego ikad.«
Holmwood je dugo šutio. Izgledao je jedva budan, kao netko koga
pokreće samo inercija. »Dobro«, naposljetku je rekao. »Napravi kako
misliš da je najbolje. Ako to znaci da mora postati neaktivan, onda neka
bude tako. Dajem ti ovlast.«
»Hvala vam, gospodine«, rekao je Jamie s velikim olakšanjem.
»Nema na čemu. Je li to sve?«
»Da, gospodine. To je sve.«
»Hvala Bogu«, rekao je Holmwood uz najslabašniji osmijeh koji je
Jamie ikad vidio. »Idi i naspavaj se.«
38
POVEZIVANJE TOČKICA

LINDISFARNE, NORTHUMBERLAND

Pete Randall je hodao uz rub litica na sjevernoj obali otoka koji mu

je cijelog života bio dom, potpuno izgubljen u vlastitim mislima.
U daljini stremeći ka popodnevnom nebu, stajale su kamene
građevine samostana. Staro sjedište vjerskih učenjaka preživjelo je dva
vikinška napada, no palo je u jednoj noći kad su ga zaposjela čudovišta o
kojima Pete Randall nije smio govoriti. Pored njegovih zdravih očiju su ga
uvjeravali da ih nikad nije vidio.
Mali broj redovnika koji su preživjeli noć kad je njegova kći nestala
ubrzo je napustio otok. Danas je drevno zdanje bilo prazno. Vjerojatno će
nadživjeti sve kuće i zgrade u luci. Pete se pomaknuo do ruba litice i sjeo
pustivši noge da se njišu. Ispod njega se Sjeverno more sudaralo s liticama
odbacujući slane kapljice koje su mu već navlažile nogavice hlača, ali Pete
to nije primijetio.
Misli su mu bile izgubljene u prošlosti.
Kad je Kate imala šest godina, doveo ju je ovamo jedne hladne
siječanjske noći jer je htjela vidjeti plamen iz dalekih naftnih polja u moru.
Lesterovi su se nedavno doselili na otok i Kate se odmah sprijateljila s
njihovom kćeri Julie. To prijateljstvo je potrajalo sve dok Julie nije
skončala na doku otoka s krvavim ustima i glavom zavrnutom za skoro
puni krug.
Andy Lester je radio na naftnim poljima. Svaka tri mjeseca je letio
helikopterom u Aberdeen i dolazio na Lindisfarne kako bi proveo dva
tjedna sa svojom obitelji. Pete je znao da je njegov način zarađivanja za
život opasan i težak, no Kate ga je smatrala nezamislivo glamuroznim jer
je tada jedva nekoliko puta u životu napustila Lindisfarne. Kad joj je rekao
da se tijekom vedroga dana mogu vidjeti same bušotine, a tijekom noći
veliki plamenovi otpadnih plinova, nije mu vjerovala i htjela je vidjeti na
svoje oči. Čekao je vedru noć, onakvu kada se čini da tamne vode mora
nemaju kraj, zatražio je dopuštenje od supruge koja se opet nije osjećala
dobro zbog raka koji ju je naposljetku i uništio, zamotao je kćer u toplu
odjeću i poveo je preko otoka.
Sjedili su otprilike ondje gdje je on sada sjedio, pili su toplu
čokoladu iz plastičnih šalica termosice koju je Pete ponio i gledali obzorje.
Desetak minuta se ništa nije dogodilo. Zatim je ogroman narančasti stup
plamena suknuo u nebo, a kilometri ledene vode nisu ga učinili ništa
manjim. Kate je vrištala od oduševljenja. Morao ju je čvrsto primiti za
jaknu tako da je uzbuđenje ne bi dovelo preblizu ruba varljive litice. Ostali
su tako više od sat vremena. Pete je čekao da se smanji njezino uzbuđenje
zbog nečeg novog, no postupno je shvatio da neće. Kate je svako sukljanje
plamena pozdravljala s veseljem koje je pokazivala samo na božično jutro.
Nikada nije saznao zašto ju je udaljeni plamen toliko oduševljavao, a
sada više neće dobiti priliku da je upita. Mislio je da ih je doživjela kao
dokaz da se nešto događa i izvan njezina malog otoka, da postoje stvari
veće, drugačije i sjajnije od onih koje ju okružuju. U kostima je imala neku
žeđ za lutanjem kojom se Pete ponosio i podupirao je, usprkos tomu što ga
je žalostila.
Oduvijek je znao da će njegova kći otići, da joj Lindisfarne nikada
neće biti dovoljno velik. On i supruga su se pomirili s tom tužnom
mogućnosti: Kate će ih posjećivati, a oni će uvijek imati jedno drugo. No
Annie je umrla, a on i Kate su ostali sami. Shvatio je da su njezini planovi i
želje za većim, ispunjenijim životom bili stavljeni na čekanje i to ga je
ražalostilo još više nego njezin mogući odlazak.
No sada je nije bilo i on je ostao sam.
Njegov mobilni telefon se oglasio i izvadio ga je iz džepa. Zaslon je
pokazao poruku od Juga i osjetio je trnce uzbuđenja. Dopisivali su se
elektroničkim porukama nekoliko puta dnevno i napokon su skupili
hrabrosti da razmjene brojeve. Otvorio je poruku.

ODMAH POGLEDAJ.
http://www.kevininckenna.wordpress.com/blog/
news/032154
Pete je dva puta pročitao poruku tražeći skriveni smisao, a zatim je
spremio telefon u džep i krenuo kući. Nije žurio. Nije smatrao da se u tom
linku nalazi išta što će mu promijeniti život. Nije imao pojma koliko je u
krivu.
 KEVINMCKENNA.COM - online dom nagrađivanog novinara Kevina
McKenne
CRVENE OČI I CRNE UNIFORME
Postavio KEVIN

Dugo sam razmišljao prije nego što sam odlučio napisati ovaj post.
Vjerujte mi, jesam.
Razmišljao sam o riziku, o tom hoću li se dovesti u opasnost ako ga
napišem. Razmišljao sam o muškarcima i ženama koji će ga čitati i je li
možda bolje za njih da ništa ne znaju. Razmišljao sam o Vladi i o
nacionalnoj sigurnosti i razumjet ću ako mi ne vjerujete.
Ali vrijedno je rizika. Prevažno je.
Danas ću vam samo objasniti naslov ovog posta - ako ne znate o
čemu govorim, budite sretni i nastavite živjeti, nemojte više razmišljati o
ovome. Ali ako znate ...
Ako znate, htio bih da mi se javite. Želim vaše priče. Želim znati
koliko vas ima.
Skupite hrabrost i postavite svoje priče u komentarima. Jamčim vam
anonimnost. Nitko drugi ne treba provirivati van iz rova, barem ne još.
Ako dobijem odgovore koje očekujem, ako ljudi budu dovoljno hrabri da
razgovaraju o onome što su vidjeli, mislim da ćemo posvjedočiti brzoj
promjeni. Ali pričekajmo još malo.
Crvene oči. Crne uniforme.
Ispričajte mi. Vjerujem vam.
Kevin McKenna
39
GLAVNI OSUMNJIČENIK

Pojava Valentina Rusmanova među ljudima u EIPS-u i Obavještajnoj

jedinici je izazvala upravo onu reakciju za koju je drevni vampir živio.
Prošao je kroz mnoštvo pisaćih stolova Jedinice kao da ide u laganu
jutarnju šetnju usprkos tome što su mu s obje strane stajali operativa iz
Obavještajne jedinice naoružani T-Boneima. Valentin je bio superzvijezda,
jedan od najstarijih vampira na svijetu, pretvorio ga je sam Drakula, i nije
se često dobivala prilika da ga vidiš uživo.
Bio je besprijekoran kao i uvijek, sve zbog iznimne umješnosti
Lambertona, njegova sluge. Njegovo blijedo, naočito lice bilo je glatko, a
odijelo boje ugljena savršeno izglačano povrh snježnobijele košulje. Cipele
su mu sjale poput zrcala. Svi članovi Obavještajne jedinice prestali su
raditi svoj posao i otvoreno su zurili u Valentina. Valentin im se
osmjehivao kimajući onima čiji su mu stolovi bili najbliži. Malo toga mu je
godilo više od pozornosti, a očarani izrazi lica muškaraca i žena koji su
sjedili za sivim stolovima pričinjavali su mu istinsku radost.
Kate Randall ga je čekala ispred sigurnosnih vrata koja su
kontrolirala ulaz u EIPS. Gledala ga je kako dolazi prema njoj, zgađena
reakcijama svojih kolega.
On je rock zvijezda, pomislila je. Usprkos tisućama ljudi koje je
pobio. Ponašaju se kao zatelebani tinejdžeri.
Valentin je prošao pored posljednjih radnih stolova i obasjao Kate
vrtoglavim osmijehom. »Gospođice Randall«, rekao je pruživši joj ruku.
»Baš je lijepo vidjeti vas opet. Nadam se da ste dobro?«
Kate je kratko prihvatila pruženu ruku. »Jako dobro, hvala na pitanju,
gospodine Rusmanov. Molim da pođete sa mnom i bit ćemo gotovi što je
brže moguće.«
»Kako ste profesionalni«, rekao je Valentin uz još veći osmijeh.
»Iako vas je vlastiti kolega jutros pokušao ubiti. Bravo, gospođice Randall,
bravo!«
Nemoj nasjesti, rekla je samoj sebi. Nemoj mu dati ono što želi.
»Kao što rekoh, gospodine Rusmanov«, odgovorila je prisiljavajući
se na mali osmijeh. »Pođite sa mnom.« Utipkala je kod u ploču pored vrata
koja su se otvorila uz nekoliko klikova i udaraca. Otvorila ih je i pustila
Valentina da uđe zajedno sa svojim čuvarima.
Zatvorila je oči i duboko udahnula pripremajući se na ono što
namjerava napraviti. Kad ih je otvorila, vidjela je da cijela Obavještajna
jedinica šutke zuri u nju.
»Zar nemate nikakvog posla?« planula je zalupivši vrata za sobom.
***
Kate je odvela Valentina i njegovu pratnju u sobu za razgovore i
ostavila tehničare da spajaju Valentina na stolac. Vampir je izgledao kao
da sve prihvaća bez pogovora, no ona nije bila sasvim uvjerena. Mislila je
da duboko u sebi on ovo smatra ponižavajućim, a ako ne tako, onda mu
itekako ide na živce.
Nadam se da je tako, pomislila je. Nadam se da će poludjeti.
Otvorila je vrata dnevnog boravka i kimnula Paulu Turneru. Časnik
za sigurnost je sjedio na kauču i čitao spis Valentina Rusmanova.
Dokument je bio debeo poput telefonskog imenika.
»Dvije minute«, rekla je Kate.
Turner je zatvorio spis i nasmiješio joj se. »Dobro«, rekao je. »Neće
ti smetati ako ja obavim ovaj razgovor? Mislim da je tako najbolje.«
»U redu je«, rekla je Kate. »Koliko duboko namjeravate ići?«
»Pokrili smo sve korisne stvari koje nam je namjeravao reći«, rekao
je Turner potapšavši spis. »Ponovna provjera svega ovoga bi trajala tjedan
dana. Postoji nekoliko stvari koje bih ga htio upitati sada kad je spojen na
žice, ali većina toga se tiče jučerašnjeg dana.«
»Mislite li da je on to učinio?«
»Ne«, rekao je Turner. »Ne mislim. A ti?«
Kate je odmahnula glavom. »Dio mene se nada da jeste«, rekla je.
»Bilo bi mnogo lakše za sve ako bi njegov bijeg k nama ispao laž i ako on
još uvijek radi za Drakulu. Ali ne vjerujem da je tako.«
»Ni ja isto«, rekao je Turner. »Da još uvijek radi za Drakulu,
sumnjam da bi gubio vrijeme s tobom i sa mnom. Ali mnogi operativci
misle da bi, barem za sada. Zato sad moramo obaviti ovaj razgovor i
nastaviti sa svojim poslom. Netko u bazi nešto krije i moramo saznati tko
je to.«
Prije nego što napadne nekog drugog, pomislila je Kate i zadrhtala.
»U redu«, rekla je. »Idemo.«
»Prije nego što uđemo unutra«, započeo je bojnik Turner i ustao,
»želim da mi nešto obećaš.«
»Što?«
»Da mu nećeš dopustiti da ti uđe u glavu«, rekao je Turner. »Što god
on rekao, što god te upitao. Ne daj mu ono što želi.«
»Ne brinite«, rekla je Kate. »Neću.«
***
Valentin je sjedio na stolcu kad su njih dvoje ušli u sobu za
razgovore. Ležerno je naslonio stopalo na koljeno. Pratnja je stajala s obje
njegove strane s pripravnim T-Boneima.
»Bojniče Turner«, rekao je vampir uz širok osmijeh. »Iskreno
vjerujem da sam s vama razgovarao najviše u proteklih stotinu godina, s
izuzetkom Lambertona. Zar me još nešto želite pitati? Nešto o mojim
seksualnim sklonostima? Ili redovitosti pražnjenja mojih crijeva?«
»Gospodine Rusmanov«, rekao je Turner. »Hvala što ste došli.«
»Nema na čemu«, odgovorio je Valentin »Iako vaša zahvala
implicira da sam imao izbora. Ako je tako, to mi nisu objasnili.«
»Obojica jako dobro znamo da ne bismo mogli napraviti ništa
ukoliko biste vi odbili napustiti svoju ćeliju«, rekao je Turner. »Samo sam
bio pristojan. Ako želite, mogu prestati.«
Valetin se nasmijao. »Pristojnost se danas rijetko viđa, bojniče
Turner, i jako vas poštujem što održavate tu tradiciju na životu.«
»Hvala vam«, odgovorio je časnik za sigurnost. Zauzeo je mjesto za
stolom i prepustio Kate drugo. Pogledala je zaslon u površini stola i vidjela
da sustav radi.
»Ovo je EIPS intervju broj 072«, rekao je Turner ravnomjernim
glasom. »Vode ga bojnik Paul Turner, NS303, 36-A u prisutnosti
poručnice Kate Randall, NS303, 78-J. Navedite svoje ime, molim.«
»Je li to razgovor?« upitao je Valentin. »Jesmo li službeno počeli?«
»Jesmo«, rekao je Turner. »Navedite svoje ime, molim.«
 »Valentin Rusmanov.«
Zeleno.
»Molim da na sljedeće pitanje odgovorite netočno«, rekao je Turner.
»Navedite svoj spol, molim.«
»Žensko«, odgovorio je Valentin.
Crveno.
Kate je duboko udahnula.
Idemo, pomislila je. Obavimo i ovo.
»Gospodine Rusmanov«, rekao je Turner. »Jučer popodne su
eksplozivne naprave postavljene u dvije sobe ove ustanove s jasnom
namjerom nanošenja ozljeda članovima ovog Odjela. Jeste li vi postavili
navedene naprave?«
»Zar doista mislite da jesam«, rekao je Valentin smrknuvši se. »Zar
imate tako nisko mišljenje o meni, bojniče Turner? Nakon sveg vremena
koje smo proveli zajedno?«
»Odgovorite na pitanje, molim. Jeste li vi postavili naprave?«
»Naravno da nisam.«
Zeleno.
»Znate li tko jeste?«
»Ne.«
Zeleno.
»Posjedujete li ikakve informacije koje bi mogle biti važne za
identifikaciju počinitelja ovog napada?«
»Bojim se da ne.«
Zeleno.
Kate je odahnula. Rezultati su bili upravo onakvi kakve je očekivala,
ali zelena svjetla na zaslonima su ipak bila pravo olakšanje. Otkad je
završio sastanak Posebne skupine Nultog sata dan ranije, svima je bilo
neugodno.
Da je to doista bio on, što bismo mi tu uopće mogli napraviti?
»Hvala vam, gospodine Rusmanov«, rekao je Turner. »Sada vas
želim pitati nešto o ...«
 »Niste niti mislili da sam to bio ja, zar ne?« upitao je Valentin
protegnuvši noge i prekriživši ih u gležnjevima.
»Gospodine Rusmanov, ja nisam ...«
»Siguran sam da mnogi vaši kolege misle da jesam«, nastavio je
Valentin. »Samo zbog toga što im se to nametalo kao očigledan zaključak,
a većina njih nije pretjerano bistra. Razumijem zašto ste me pozvali na ovo
ispitivanje, ali moram priznati da sam ponešto zaintrigiran zbog vašeg
zaključka da sam nevin. Biste li mi udovoljili? Barem zbog pristojnosti,
ako ni zbog čega drugoga?«
»Gospodine Rusmanov«, rekao je Paul Turner. »Nismo ovdje da
bismo udovoljavali vašoj znatiželji. Ovdje smo zbog ...«
»Ispričavam se, bojniče Turner«, prekinuo ga je Valentin. »Ali bojim
se da nisam razgovarao s vama. Razgovarao sam s gospođicom Randall.«
Kate se smrknula. »Sa mnom«, ponovila je. »Zašto bi vama bilo stalo
do mog mišljenja?«
»Zato što znam zbog čega me bojnik Turner nije smatrao krivcem«,
rekao je Valentin. »On je čovjek dokaza, vjerojatnosti i vjerujem da je
zaključio da sam nevin primjenjujući zdravu, ali bez sumnje dosadnu,
logiku. A vi, s druge strane, još niste popustili pod ovim bezličnim, sivim
mjestom. Vi me stoga zanimate, dok mi je vaš kolega toliko dosadan da
bih plakao.«
»Zapamtite da ste gost u ovoj ustanovi«, tiho će Turner, »i da moje
strpljenje ima granice.«
»Onda me slobodno uništite«, rekao je Valentin raširivši ruke i
isprsivši se. »A zatim otiđite objasniti gospodinu Holmwoodu da ste to
napravili zato što vas je zločesti vampir zafrkavao. Siguran sam da će
razumjeti.«
Turner nije odgovorio, samo se škrto osmjehnuo i nije prestao
gledati u Valentina.
Ako ikad dođe taj trenutak da nam Valentin više nije potreban,
pomislila je Kate, gorko će se pokajati zbog stvari koje mu je rekao. Paul
to neće zaboraviti, u to sam sigurna.
»Nije mi nalikovalo na nešto što biste vi učinili«, rekla je. »Zato
nisam mislila da ste vi.«
»Objasnite«, rekao je Valentin.
 »Pomislila sam isto što i bojnik Turner. Da ste ovdje iz lažnih
razloga, da još uvijek radite za Drakulu, mislim da biste napravili nešto
mnogo gore od podmetanja dviju bombi. I ...«
»Nastavite«, rekao je Valentin uz širok i uznemirujući osmijeh.
»Molim vas.«
»Nije mi se činilo kao vaš stil«, rekla je Kate. »Stupice i podmetanja,
ručno izrađene bombe. Mislim da takvo nešto smatrate nedostojnim.«
Valentinov osmijeh se prometnuo u kreveljenje. »Bravo, gospođice
Randall!« rekao je. »Odlično. Vi ste pronicavo malo stvorenje, zar ne?«
»Ne znam«, rekla je Kate. »Nikad nisam razmišljala o tome.«
»Ma naravno da jeste«, rekao je Valentin. »Svi stalno razmišljamo o
sebi samima. Razmišljamo o onome u čemu smo dobri, onome u čemu smo
loši i stalno se uspoređujemo s drugima. Vi, na primjer. Smatrate li se
vjernim pobočnikom Jamieja Carpentera? Naravno da ne, iako vas ostatak
svijeta baš tako vidi. Vi sebe vidite kao pametnu, pronicavu djevojku,
mudriju od većine i nije vam drago što živite u sjeni Jamieja Carpentera. Ili
se varam?«
»Dosta je«, rekao je Turner. Pogledao je Kate, a ona je istog trena
shvatila zašto.
Nemoj mu dati ono što želi.
»Jesam li vas uvrijedio?« upitao je Valentin glasom koji se prelijevao
od neiskrenosti. »Ako jesam, ispričavam se. Nisam htio.«
»Htjeli ste«, rekla je Kate. »Ali u redu je. U pravu ste glede nekih
stvari, gospodine Rusmanov. Pretpostavljam da dobro naučite čitati ljude
kada poživite tako dugo kao vi. Ali varate se glede Jamieja. Ne zamjeram
mu i ponosim se što smo prijatelji. Uopće me ne zanima vjerujete li mi ili
ne.«
»Vjerujem vam«, nježno će Valentin. »I znam da on osjeća isto
prema vama.«
Kate je znala da radi upravo ono što nije smjela time što dopušta
Valentinu da je uvuče u razgovor o njoj samoj i njezinim prijateljima.
Zanimalo ga je samo provociranje i izazivanje reakcija. Njemu je to bila
tek okrutna igra.
»Je li vam on to rekao?«
»Neizravno«, odgovorio je Valentin. »Njegova majka je ljubazno
proslijedila informaciju.«
Kate se smrknula. »Kad ste razgovarali s Marie?«
»O, pa navratim do nje tu i tamo«, rekao je Valentin. »Dolje baš
nemam društva, a ispostavilo se da gospođa Carpenter u maločemu uživa
kao u šalici čaja i pristojnom razgovoru. Zbog toga smo se poprilično
zbližili.«
»Ako je ozlijedite«, rekao je Turner polarno ledenim glasom. »Ako
je uznemirite, ili uplašite, ili pokušate izmanipulirati, ubit ću vas i kunem
vam se da Cal Holmwood neće imati ništa protiv toga. Ona nije dio
ovoga.«
»Dio čega?« tiho će Valentin.
»Našeg posla. Ona je civil. Nevina je.«
»Vaše mišljenje o meni očigledno ništa ne može popraviti, zar ne?«,
rekao je Valentin. »Bojniče Turner, znate da sam davno obećao kako neću
ozlijediti nijednog člana obitelji Carpenter iako mi se čini da vam to
moram napomenuti kako vi ne biste mogli učiniti ništa ukoliko se
predomislim. Uživam u Marieinu društvu i znam da je osjećaj obostran.
Nisam učinio ništa osim što sam joj pomogao da nauči nešto o onome što
sada jeste i ponudio joj rame za plakanje u trenucima kada se brinula za
sina. Još uvijek sam kadar osjećati, bojniče Turner, i družiti se s ljudima
bez želje da ih mučim i ubijam. Nisam čudovište kakvim me smatrate.«
»Ne«, rekao je Turner. »Još ste gori. Vi sakrivate svoju zlobu iza
maske prijateljstva. Uvjerljiva je, to vam moram priznati, ali ipak je samo
maska.«
»Neću vas pokušavati navesti da se predomislite, bojniče Turner«,
rekao je Valentin. »Vjerovat ćete u ono što želite.«
»Tako je«, rekao je Turner.
»Odlično. U tom slučaju, ostavimo bojnikova vjerovanja tamo gdje
jesu i vratimo se onome o čemu smo razgovarali«, rekao je Valentin
smješkajući se Kate. »Znam da je Jamie ponosan što ste prijatelji jer ste vi
tema koja beskrajno oduševljava njegovu majku. Marie ne može prestati
govoriti koliko ste joj dragi. Također mi ima običaj ispričati stvari koje nije
rekla Jamieju, stvari koje -«
»Nemojte«, rekla je Kate.
»Nemojte što?« upitao je Valentin.
 »Nemojte se poigravati sa mnom. Ne moram znati sve što vam je
Marie rekla.«
»Da sam se htio poigravati s vama«, ugodno će Valentin, »rekao bih
vam koliko Marie mrzi vašu prijateljicu Larissu i koliko se usrdno nada da
će se njezin sin opametiti i beznadno se zaljubiti u vas. Ali to vam nisam
rekao, zar ne?« Tad je osmijeh iščezao s lica drevnog vampira i na trenutak
su mu oči zasjale crvenom bojom. »O, Bože«, rekao je tiho. »Baš sam
nespretan, zar ne?«
Hladni trnci pronijeli su se Kateinom kralježnicom, a zatim i cijelim
tijelom.
To nisam željela znati. Doista nisam.
»Gospodine Rusmanov«, zarežao je Paul Turner. »Ovaj razgovor je
gotov. Zahvaljujem vam na vašem vremenu.«
»Tako brzo«, uzdahnuo je Valentin. »Baš kad sam se počeo
zabavljati.«
»Vi ne poznajete Jamieja«, promrsila je Kate. »Ne znate ništa o
njemu, niti o meni, niti o Larissi. Ne znate ništa.«
»Poručnice Randall«, rekao je Turner fiksirajući je prijetećim
pogledom.
»Nije vam stalo ni do čega«, rekla je. »Ovdje ste samo zato što vam
se ne sviđa pomisao da bi vam Drakula mogao zapovijedati, ali previše se
bojite da se sami suočite s njim. Vi ste samo kukavica.«
»Kate!«
»Pametni ste, i oduvijek ste tu, i mislite da je zabavno raspolagati
tuđom mukom, govoriti ljudima stvari u lice i gledati što će se dogoditi.
Ali nije zabavno. Jasno je. Jamie svaki dan izlazi na teren pokušavajući
spriječiti da nas sve proguta tama, a što vi radite? Sjedite u ćeliji, smišljate,
spletkarite i tapšete se po leđima što ste tako pametni. Vi ste ništa. Ja to
znam, vi to znate, i Jamie to zna.«
Valentin se na trenutak smrknuo, prije nego što je raskolačio oči i
prasnuo u visok, ženskast smijeh od kojeg se Kate naježila. »Bože dragi«,
rekao je, »doista sam mislio da znate. Ali ne znate, zar ne? Nijedno od
vas?«
»Što to?« upitao je Paul Turner.
»Gospodin Carpenter si je stvorio naviku da me posjećuje u mojoj
ćeliji«, rekao je. »Pretpostavio sam da ima dozvolu za to, ali sada vidim da
sam bio u krivu. Kako čudno.«
Kate je zurila u drevnog vampira. »Lažete«, rekla je.
»Siguran sam da vi tako mislite«, rekao je Valentin. »No također sam
siguran da pametna djevojka poput vas zna da to lako može provjeriti.
Pitajte ga sami kad se sljedeći put vidite. Pitajte prijatelja kojeg tako dobro
poznajete. Ali nemojte se iznenaditi ako vam se ne svidi ono što će vam
ispričati.«
Bojnik Turner je ustao, a njegov stolac je zagrebao po podu poput
noktiju na školskoj ploči.
»Posljednji put vam kažem«, rekao je Turner bijesno, »ovaj razgovor
je gotov. Operativci, vodite gospodina Rusmanova natrag u ćeliju. Ako
progovori ili udahne na način koji vam se ne sviđa, imate moju dozvolu da
ga uništite na mjestu. Sad mi ga mičite s očiju.«
40
POPLOČAN DOBRIM NAMJERAMA

Pete Randali je čitao post Kevina McKenne, pa ga je pročitao još

jednom, pa još jednom. Srce mu je tuklo u grudima dok mu je mozak
izvikivao upozorenja neka promisli, neka ne ušeta ravno u stupicu.
Potražio je McKennu pomoću Googlea i odmah odahnuo. Očigledno
je bio stvaran. Niz njegovih članaka bio je preopširan da bi bio lažiran. Ali
ništa nije upućivalo na to da bi on ikada napisao takav post. Nije se bavio
istraživačkim novinarstvom, onim koje progoni korumpirane političare i
financijske prevarante i činilo se da godinama nije ništa objavio.
Ali zna, pomislio je Pete. Nekako zna i to je sada svima rekao.
Pete je sjedio s laptopom na koljenima, paraliziran mišlju što sljedeće
napraviti. Zapravo je htio kliknuti na prostor za komentare na dnu
McKenninog posta i istresti svoje slomljeno srce na zaslon računala. Ali
nije to učinio.
Jug će znati. Pitat ću njega.
Počeo je tipkati poruku i zatim zastao kad je Jugov broj zasjao na
zaslonu. Zurio je u njega, a zatim ga lagano pritisnuo.
Telefon je dugo zvonio i Pete se obeshrabrio.
Naravno da se neće javiti. Nije toliko glup. Sigurno nije uključio ni
telefonsku sekretaricu.
»Sjever?«
Peteu je zamalo ispao telefon. »Da,« rekao je, »ja sam.«
»Što pokušavaš napraviti?« upitao je Jug. Zvučao je ljutito. »Nismo
se ovako dogovorili. Praćenje mobitela je najlakša stvar na svijetu, znaš
to.«

»Znam«, odgovorio je Pete. »Žao mi je, samo ... ne mogu vjerovati

što sam pročitao u onom postu. Ne znam što da napravim i morao sam
razgovarati s nekim.«
Nastala je pauza.
»U redu je«, rekao je Jug malo toplije. »Ne brini se. Znači pročitao
si?«
»Jesam«, odgovorio je Pete. »Ne mogu vjerovati. Misliš li da je
pravi?«
»Da«, odgovorio je Jug. »Nisam siguran, ali ne bih rekao da je
lažnjak. Pročitao sam ga milijun puta i ne vidim zašto bi se itko trudio.
Pretpostavljam da nadziru nas dvojicu, a i sve ostale, pa kakvog bi to imalo
smisla? Prevariti nas da kažemo sve što znamo? Izmamiti nas na otvoreno?
Čemu sve to? Ako smatraju da smo potencijalni problem, zašto se ne bi
pobrinuli da jednostavno nestanemo?«
Pete se sledio. »To sam i ja pomislio«, rekao je.
»Ako je stvaran«, rekao je Jug, »onda taj stvarno ima muda ...«
Dugo su šutjeli.
»Što ćemo napraviti?« upitao je Pete. »Prvi instinkt mi je bio da mu
ispričam sve što se dogodilo meni i Kate. Što ti misliš?«
»Istu stvar«, rekao je Jug. »Samo sam provjeravao što sam napisao
za drugu stranu. Postavit ću komentar čim završim.«
»Jesi li siguran?« upitao je Pete. »Jesi li baš siguran da trebamo tako
postupiti?«
»Ne znam«, odgovorio je Jug, a vrelina mu se vratila u glas. »Da ti
iskreno kažem, nije me ni briga. Ako ja postavim taj komentar i oni me
uhvate i bace u tamnicu, ili mi spreme metak u potiljak, onda neka tako
bude. Više mi ništa ne mogu uzeti. Dakle, ako ovaj tip pokuša nešto
napraviti, onda mu barem želim pokušati pomoći. A ti?«
***
Dva sata kasnije, daleko od Lindisfarnea, Kevin McKenna je ispijao
limenku piva dok je Albert Harker čitao preko njegova ramena ne
sakrivajući očnjake izobličene od zadovoljstva iza gornje usnice.
Novinar i vampir su se stisnuli oko McKennina laptopa u anonimnoj
sobi hotela u predgrađima zapadnog Londona. Napustili su njegovu kuću u
Kilburnu sat vremena nakon postavljanja McKennina posta, Harker u
odjeći koju je imao na sebi, a McKenna je brzo skupio nešto odjeće,
bilježnica, kemijskih olovaka i kozmetike u sportsku torbu. Nije imao
načina saznati je li vampir u pravu kada kaže da će Crna svjetlost doći po
njega čim vide blog, ali nije htio riskirati.
»Odlično«, rekao je vampir. »Odlično. Za manje od šest sati smo
dobili dva detaljna svjedočanstva očevidaca o Crnoj svjetlosti i o
vampirima. Bolje je nego što sam se nadao.«
McKenna je kimnuo kad je Harker prelebdio sobu i donio šalicu
vrele kave. Zapanjio se kad je vidio priče ispod svoga bloga, pune
helikoptera, vojnika, smrti i krvi. Bile su nevjerojatne, ali i jako uvjerljive.
Pokušavao je ostati pribran, ne zanositi se previše, ali nije mu uspijevalo.
Ako je ovo sve istina, pomislio je, onda je on u pravu. Ovo je priča
stoljeća.
»Što ćemo sada?« pažljivo je upitao. »Imamo dvoje ljudi koji tvrde
da su vidjeli vampire i jednoga koji tvrdi da je vidio ljude o kojima si mi
pričao. Imamo nešto, ali to je samo dvoje ljudi.«
Harker je pijuckao kavu. »Bit će ih još«, rekao je. »Mnogo više,
rekao bih. A ti se sada moraš latiti posla.«
»Kakvoga?«
»Najboljeg u svom životu, dragi McKenna.«
41
SILE ISPOD POVRŠINE

»Žao mi je«, rekla je Kate. »Iznevjerila sam vas.«

»Nipošto«, rekao je Paul Turner. »Isprovocirao te netko tko ima
četiri stoljeća iskustva u manipulaciji. Zauzela si se za svoje prijatelje.«
»Ali to je i htio«, rekla je Kate.
»Nije bitno«, rekao je Turner. »Trebaš se ponositi sobom.«
Sjedili su u boravku EIPS-a, Kate na kauču, a Paul na plastičnom
stolcu. Kate je bila tako užasno razočarana što se upecala na Valentinovu
udicu da se sva tresla od ljutnje. Pokušala je popiti čašu vode da se smiri,
no sve je prolila po tepihu. Očekivala je da će njezin šef biti jednako ljut
kao i ona. Čak je dijelom bila razočarana njegovom reakcijom.
»Rekli ste mi da ne dopustim da mi ude u glavu«, rekla je. »Koristili
ste baš te riječi.«
»Znam što sam rekao«, odgovorio je Turner. »Bilo bi mi draže da
nisi. Ali ne vjerujem da može iskoristiti išta što si rekla protiv tebe ili nas.
Mislim da se samo zabavio time što te uzrujao.«
»Uspio je«, rekla je Karte.
»Vidio sam«, rekao je Turner. Prizor njegove kolegice koja viče na
jednog od najstarijih vampira na svijetu ga je poprilično razgalio. Morao se
jako truditi da se ne počne smijati poput idiota.
Kate se malčice nasmiješila. »Što ćete napraviti?« upitala je. »Po
pitanju onoga što je rekao o Jamieju i Marie ?«
»Ne znam«, rekao je Turner. »Jamie ima dozvolu putem Nultog sata
i ne bih rekao da krši ikakva pravila tako što posjećuje Valentina. Ali ako
se to dogodilo više nego jednom, ako je postalo redovito, onda će morati
prekinuti. A što se tiče Marie, bojim se da tu ne mogu ništa. Ne možemo je
staviti nikamo drugamo, a Valentin može prolaziti kroz ultraljubičaste
barijere kako mu se prohtije.«
»Ne mislite da bi je ozlijedio, zar ne?« upitala je Kate.
»Ne znam«, rekao je bojnik Turner. »Nadam se da ne. Ali nema toga
što Valentin Rusmanov ne bi učinio ako ga se uhvati u krivom
raspoloženju.«
»Nemojte to reći Jamieju«, rekla je Kate. »Ima dovoljno briga.«
»Svi imamo«, rekao je Turner. »Ali neću ga zamarati s nečim što
ionako ne možemo promijeniti.«
»Ne mogu vjerovati da je posjećivao Valentina«, rekla je Kate. »Ako
je trebao nekoga za razgovor, zašto nije došao k meni, ili Mattu? Ili svojoj
mami? Ili pukovniku Frankensteinu?«
»Kad bih barem znao«, rekao je Turner. »Možda je želio znati više o
svojoj obitelji. Valentin je poznavao njegova djeda, možda razgovaraju o
tome.«
»Frankenstein je poznavao Johna«, rekla je Kate. »Zašto ne
razgovara s njim?«
Časnik za sigurnost nije odgovorio i Kate se odjednom razbjesnila.
Usprkos obećanju koje su si prije nekoliko mjeseci dali ona, Larissa, Matt i
Jamie, svijet je ipak pun tajni, laži i skrivenih interesa.
Turnerova konzola se oglasila. Izvadio je plastični pravokutnik iz
pojasa i provjerio što piše. Dok je Kate gledala, oči su mu se na trenutak
raširile i nasmiješio se.
»Natalia Lenski je budna«, rekao je. »Nema trajnih tjelesnih ozljeda,
nema gubitka pamćenja. Savršeno.«
»Dobre vijesti«, složila se Kate osjetivši kako je ljutnja napušta,
zajedno s krivnjom zbog onoga što se dogodilo Ruskinji. »Baš dobre.«
»Slažem se«, rekao je Turner i ustao sa stolca. »Moram poslati ekipu
iz Jedinice za sigurnost da je ispitaju. Odgodit ćemo sljedeći razgovor za
jedan sat. Otiđi na kavu, zaboravi Valentina Rusmanova i vrati se natrag
spremna za posao. Može ?«
»Paule«, rekla je. Zastao je s rukom na kvaki i okrenuo se Kate.
»Da?«
»Biste li mi mogli učiniti malu uslugu?«
***
Kate i Matt su brzo hodali hodnikom razine C prema ambulanti.
Paul Turner je nevoljko pristao da Matt vidi Nataliju prije službenog
ispitivanja, ali pristao je nakon malo preklinjanja. Shvaćao je zašto je to
Kate toliko važno i zašto bi mnogo značilo njezinu prijatelju. Zahvalila mu
je i odmah poslala poruku Mattu. Inače ne bi očekivala da će joj
odgovoriti. Jamie, Larissa i ona su već navikli na to da je teško doći do
Matta. No nije se iznenadila kad joj je odgovorio za manje od minute i
pristao da se nađu na razini C.
»Hoće li stvarno biti dobro?« upitao je. »To je bojnik Turner rekao,
zar ne?«
»Govorim ti već peti put«, rekla je smijući se prijatelju. »Paul je
rekao da će biti dobro.«
»To je dobro«, rekao je.«To je baš odlično.«
Skroz si se zatelebao, prijatelju, pomislila je Kate. Još kad bi znao
ono što ja znam!
Stigli su do ambulante i prošli kroz dvostruka vrata. Dugačka bijela
prostorija bila je gotovo prazna. Zauzet je bio samo krevet na polovici
lijevog zida. Natalia Lenski je podigla svoje ljupko, blijedo lice i pogledala
ih dok su prilazili s osmijesima prepoznavanja.
»Matt«, rekla je, »i Kate. Baš mi je drago što vas vidim.«
Matt se malčice zarumenio kad mu je izgovorila ime. Krenuo je
ispred Kate i prvi stigao do Natalijina kreveta. Kate je usporila korak jer im
je htjela dati trenutak nasamo.
»Jesi li dobro?« upitao ju je Matt. »Kako se osjećaš?«
Natalia Lenski nije izgledala dobro. Lice joj je bilo pokriveno
modrim i žutim modricama, puno malih ogrebotina i posjekotina. Imala je
mali povez iznad uha i lijevo oko joj je bilo zatvoreno od otekline, no ipak
se ozareno smješkala na njegova pitanja.
»Nije loše«, rekla je. »Mislim da sam imala sreće. I to puno.«
»Hej, Natalia«, rekla je Kate i stala uz Matta. »Lijepo te je opet
vidjeti.«
Matt se smrknuo. »Zar se vas dvije poznajete?«upitao je.
»Baš i ne«, rekla je Kate. »Je li tako?«
»Tako je«, rekla je Natalia i ponovno se osmjehnula. Njezine ozljede
su Kate slamale srce, ali njezin osmijeh je bio nešto prekrasno.
»Sjećaš li se što se dogodilo?« upitao je Matt. »Sjećaš li se
eksplozije?«
»Sjećam se zvuka«, rekla je Natalia smrknuvši se. »I to jakoga.
Nakon toga se ne sjećam ničega. Probudila sam se ovdje i liječnici su mi
rekli da su me poklopila vrata. Rekli su da me to zaštitilo od vatre.«
»Opa«, rekao je Matt. »Preživjela si bombu koja ti je eksplodirala u
lice. Prava si superjunakinja.«
Natalia se nasmiješila, a Matt se zarumenio još jače.
Trebala bih otići, pomislila je Kate. Samo im smetam.
»Moram se vratiti u EIPS«, rekla je. »Samo sam htjela vidjeti kako
si, Natalia, i drago mi je da si dobro. Matte, ti možeš ostati još deset minuta
dok ne dođe Jedinica za sigurnost. Ako hoćeš.«
»Ostat ću«, rekao je i okrenuo se Nataliji. »Mislim, ako ti ne smeta?«
»Ostani«, rekla je Natalia. »Baš lijepo.«
»U redu«, rekla je Kate. »Vidjet ćemo se kasnije.« Okrenula se da
pođe, no Matt ju je pozvao.
»Htio sam Nataliju nešto pitati«, rekao je. »Mislim da je bolje ako si
i ti tu, Kate.«
»U redu«, rekla je. »Što je?«
Matt je okrenuo svoje blijedo, pošteno lice prema djevojci u krevetu.
»Zašto si ulazila u Kateinu sobu, Natalia? Kad je bomba eksplodirala. Što
se događalo?«
Natalia se jako zarumenjela. »Ne mogu ti reći«, odgovorila je. »To je
osobno.«
»Osobno«, rekao je Matt i pogledao Kate. »Nešto osobno između vas
dvije? Kako to može biti?«
»Čuo si je, Matt«, odgovorila je nježno Kace. »Rekla je da je
osobno.«
Matt se smrknuo kao da će se usprotiviti, no vidio je upozorenje u
prijateljičinim očima. Kratko ju je pogledao, a zatim se opet okrenuo
Nataliji.
»Moram ići«, rekla je. »Sutra ručak u jedan i trideset. Nema isprika.«
Matt je kimnuo. »U redu«, rekao je i počeo pričati Nataliji o razvoju
Projekta Lazarus u posljednjih trideset i šest sati. Natalijin osmijeh se
polako ponovno pojavio i Kate ju je ostavila da veselo sluša Mattovo
uzbuđeno prepričavanje. Zatvorila je vrata ambulante za sobom znajući da
neće vidjeti Matta za ručkom sljedeće popodne. Oprostila mu je unaprijed.
Išla je hodnikom puna nade u krhku, gorkoslatku mogućnost da dvoje ljudi
pronađe sreću u tami koja ih sve okružuje.
Isuse, samo se nadam da će shvatiti što se događa, razmišljala je
pritiskajući gumb za poziv dizala. Nema šanse da će mu ona reći, a ja sam
obećala da neću. Ali toliko je očigledno da će morati shvatiti. Ipak je
genije, zar ne?
Dizalo se zaustavilo i Kate je ušla unutra. Iako je genije, nekad baš i
nije bistar, razmišljala je.
***
Dok su Kate Randall i Matt Browning otvarali vrata ambulante,
bojnik Paul Turner je izlazio iz hermetičkih vrata u pritvoru na razini G.
Želudac mu je bio zapetljan u nerazrješiv čvor, u tvrdo klupko hladnoga
bijesa.
Smiri se, naređivao je samome sebi. Zbog nje, ako ne zbog sebe.
Smiri se.
Na čuvarskom mjestu je sjedio jedan operativac iz Jedinice za
sigurnost kojem je Turner bio zapovjednik. Protokol je nalagao da se svaki
posjetitelj mora zapisati pri ulasku i izlasku, ali časnik za sigurnost nije ni
pogledao operativca dok je koračao hodnikom, čak niti kad ga je ovaj
bojažljivo zazvao imenom. Nastavio je hodati pokušavajući ne potrčati.
Smiri se. Smiri se.
Rekao je Kate Randall da nije ljut na nju, da nije razočaran, i rekao
joj je istinu.
Nije se ljutio na nju.
Stigao je do ćelije Valentina Rusmanova, duboko udahnuo i stao
ispred ultraljubičastog zida koji je trebao ograničiti kretanje drevnog
vampira. Ćelija je bila prazna.
Turner je dugo zurio pred sebe i upravo je htio izvaditi radio iz
pojasa kad se nešto spustilo sa stropa. Pojavila se nadljudski brza ruka,
provukla ga kroz ultraljubičastu barijeru i zabila u betonski zid. Dahtao je i
udarao ruku dok se mrlja pred njim nije ustalila u poznatu priliku Valentina
Rusmanova, sjajnih očnjaka i crvenih očiju.
»Ako me namjeravate ubiti, bojniče Turner«, rekao je vampir,
»predlažem da naučite biti malo lakši na nogama.«
»Nisam vas došao ... napasti«, graktao je Turner. »Da jesam, ne bih
... došao sam ...«
»Pošteno«, rekao je Valentin i pustio ga. Turner je pao na pod i
uhvatio se za vrat. »U tom slučaju, što mogu učiniti za vas, bojniče Turner?
Jer smo prije jedva sat vremena imali to zadovoljstvo da razgovaramo.«
Časnik za sigurnost je ustao.
»Želim znati zašto ste to napravili«, rekao je. Bio je tih; ulagao je svu
svoju snagu u zadržavanje staloženosti, da ne dopusti da se poniženje koje
mu je Valentin upravo priuštio pomiješa s bijesom koji je već ključao u
njemu. »Želim znati zašto ste bili onakvi prema Kate.«
»Kakav to?« upitao je Valentin lebdeći zrakom i zaustavljajući se na
jednom od stolaca.
»Znate što ste joj napravili«, rekao je Turner. Uzeo je drugi stolac,
postavio ga nasuprot vampira i sjeo. »Ona vama nije nitko i ništa. Nije čak
niti znala da postojite do prije tri mjeseca. Zašto ste je mučili?«
»Bojniče Turner«, rekao je Valentin sklopivši ruke iza glave,
»razumijete li vi doista ono što nas možebitno čeka? Što će se dogoditi ako
se moj nekadašnji gospodar doista uzdigne?«
»Razumijem«, rekao je Turner.
»Da doista razumijete, ne biste mi postavljali to pitanje.«
»Slušajte ...«
»Ne, slušajte vi mene«, prekinuo ga je Valentin čije su oči sjale
odvratnom, uljnom crvenom bojom. »Ako se Drakula uzdigne, onda će sve
s čime se ovaj Odjel do sada suočio djelovati poput sretnog sjećanja iz
djetinjstva. A ova djeca u koju vi i Holmwood polažete tolike nade? Nisu
spremni na ono što dolazi, niti najmanje. Ponašate se prema Jamieju kao da
je utjelovljenje Quinceya Harkera, prema Kate kao prema svojoj omiljenoj
kćeri, a prema mladom Mattu kao da je čarobni ključ za lijek koji nikada
neće postojati i to dobro znamo. Znam da mislite kako im pomažete. Ali
nije tako. Ostavljate ih na cjedilu, bojniče Turner. Cijeli ovaj Odjel ih
ostavlja na cjedilu i uskoro će postati prekasno.«
Turner se osjećao kao da ga je netko udario šakom u trbuh. Pokušao
si je reći da je Valentin u krivu, ali nije zvučao uvjerljivo. Vampirove riječi
su imale bolan odjek istine.
»Što želite reći?« polako je upitao. »Što su ... ?«
»Rekao sam kad sam došao ovamo kako ne želim da Drakula
ustane«, rekao je Valentin. »To je bilo i jest istina. Ja sam na vašoj strani,
bojniče Turner, vjerovali vi to ili ne. Ali ako se naša strana sastoji od
mladih muškaraca i žena koji se raspadnu čim im netko kaže nešto što ne
žele čuti, koji se tako lako uznemire vlastitim malim tajnama i sitničavom
ljubomorom, kakve šanse onda imamo protiv Drakule?«
Turner je dugo šutio. »To ste učinili kako biste joj pomogli?« polako
je upitao. »To mi želite reći?«
Valentin se nasmiješio. »Naravno da ne«, odgovorio je. »Ja sam
čudovište, sjećate se?«
42
OČEVI ZA ISTINU

Od: kevinmckenna@googlemail.co.uk.
Za: sjever3571@hotmail.co.uk; 6589jug@gmail.com Poslano: 21:06:54
Predmet: vaši komentari na moj blog
Zdravo,
Hvala vam obojici na vašim komentarima na moj najnoviji post. Jako sam
zahvalan što ste odlučili podijeliti svoje priče i strašno mi je žao zbog
gubitaka koje ste pretrpjeli. Pišem vam kako bih zatražio dopuštenje da
objavim vaša svjedočanstva u priči koju trenutno pišem, a siguran sam da
ćete se obojica pronaći u njoj. Navest ću vas kao anonimne izvore, i vaše e-
adrese će biti u potpunosti zaštićene.
Molim vas da mi javite slažete li se s mojim prijedlogom i imam li
vašu dozvolu da nastavim.
Srdačan pozdrav, Kevin

Od: sjever3571@hotmail.co.uk
Za: kevinjmckenna@googlemail.co.uk
Cc: 6589jug@gmail.com
Poslano: 21:23:07
Predmet: Re: Vaši komentari na moj blog
Dragi Kevine,
Hvala Vam na e-mailu - sretan sam što želite iskoristiti moje svjedočanstvo
u svojoj priči, dokle god mi je anonimnost zagarantirana.
Molim Vas da me obavještavate o napretku priče - mislim da ste u
pravu i da će me jako zanimati da je pročitam kada je napišete.
Pozdrav,
Sjever3571

Od: 6589jug@gmail.com
Za: kevinjmckenna@googlemail.co.uk
Cc: sjever3571@hotmail.co.uk
Poslano: Re: Vaši komentari na moj blog
Dragi Kevine,
Ja sam također sretan, čak uzbuđen, što ćete ono što se dogodilo
mojoj obitelji iskoristiti u svojoj priči. Lijepo je misliti da sam pomogao,
pa čak i malo, u sprečavanju onoga što se dogodilo sjever3571 i meni.
Srdačan pozdrav,
6589jug

»Što sam ti rekao?« smješkao se Albert Harker. »Jednostavno i

lako.«
»U redu«, rekao je McKenna. »Dopustili su mi da iskoristim ono što
su napisali. Još uvijek ne razumijem zašto si toliko uzbuđen.«
»Jednostavno je, prijatelju«, rekao je Harker. »Ovo je križarski
pohod, pokret, i moguće je da nijedan od nas neće doživjeti njegovo
zaključenje. Ako uspijemo, ako osvijestimo javnost o čudovištima među
njima, misliš da će to doista biti kraj? Crna svjetlost je nasilna,
osvetoljubiva i dugo pamti. Ja sam živi dokaz toga. Kako sada stvari stoje,
mogli bi nas naći i ubiti i to bi bio kraj priče. Umrla bi s nama. Trebat će
nam pomoć i mislim da bi ova dvojica jako rado preuzela tu zadaću.«
»U redu«, rekao je McKenna. »Ali zašto baš ova dvojica? Imamo
više od trideset komentara na blog. Zbog čega su ta dvojica toliko
posebna?«
»Bili su prvi«, rekao je Harker gledajući u zaslon prijenosnog
računala. »Pogledaj kako su brzo reagirali. Jamčim ti da su samo čekali
nešto ovakvo. Vidi kako su im priče bogate detaljima i bijesne. Žele nešto
poduzeti. Samo su čekali da im netko kaže što. Treba ih samo malčice
pogurati.«
»Pogurati«, ponovio je McKenna.
»Odgovori im«, rekao je Harker. »Reci im da trebamo njihovu
pomoć. Kladim se u što god hoćeš da će pristati.«
»I što ćemo onda?«
»Dat ćemo im posla«, rekao je Harker smješkajući se. »Ako tvoj
urednik odbije ovu priču, a obojica mislimo da će biti tako, morat ćemo
poduzeti nešto izravnije. Ako dođe do toga, četvorica su bolja nego
dvojica.«
Nešto izravnije, pomislio je McKenna. Što to do vraga, znači?
»U redu«, rekao je. »Odgovorit ću im. Ali nemoj se iznenaditi ako
pomisle da se radi o stupici jer ja bih zasigurno pomislio.«
Harker je otvorio bocu crnog vina i natočio si čašu. »Ne brini«, rekao
je. »Doći će oni. Kako napreduje priča?«
McKenna je otvorio jedan prozor na svom prijenosnom računalu.
»Gotova je«, rekao je.
»Da vidim.«
Kevin mu je prepustio računalo. Harker je prišao stolu, a McKenna
se otkoturao na stolcu da mu napravi mjesta. Otvorio si je još jednu
limenku piva i zapalio cigaretu dok je Harker čitao.
Priča je bila luda, u to nije bilo nikakve sumnje. Ali bila je velika,
predstavljala je nešto najbolje što je napisao u posljednjih nekoliko godina.
Iznenadio se kad je shvatio koliko mu je bitno da se svidi Albertu Harkeru.
Vampir ga je plašio. Nema smisla praviti se da nije tako. Ali njegov
dolazak s kojim je došao i ludi, bijesni osjećaj svrhe u životu, je u
McKenni zapalio plamen kakav nije osjetio još od mladih dana. Bila je to
tek slabašna iskrica, ali bila je prisutna i McKenna ju je osjetio. Sviđala mu
se. Počeo si je dozvoljavati da će se možda, samo možda, moći oprostiti od
bezumnog, neinventivnog posla na kojem je tratio svoje dane i da će opet
postati netko bitan, netko tko se može pogledati u zrcalo. Nije znao kako će
sve ovo završiti, ali do tada će on obavljati svoj posao dajući sve od sebe.
Harkerov pohod neće propasti zbog njega.
No jednu stvar je dobro znao. Kvaliteta pisanja neće biti nimalo bitna
Colinu Burtonu. Bit će čudo ako njegov urednik pročita dva reda ispod
naslova. Ako bude imao sreće, Burton će misliti da se radi o dobro
osmišljenoj spački. Ako ne bude, onda će urednikov odgovor doći s
naredbom da si potraži novi posao.
»Dobra je«, rekao je Harker uz topao osmijeh okrenuvši se novinaru.
»Jako, jako dobra. To je to što nam treba.«
»Drago mi je«, odgovorio je. »Ali neće je tiskati, Alberte. Znaš to,
zar ne?«
 »Možda«, rekao je Harker. »A možda si u krivu. Pošalji je, da
vidimo što će biti.«
McKenna se na kotačićima svoga stolca otkoturao natrag do stola i
otvorio elektroničku poštu. Započeo je novu poruku, stavio spis među
privitke i napisao kratku poruku svom uredniku. Pritisnuo je pošalji i
naslonio se, a krv mu je pulsirala u venama. Pitao se koliko su malene
šanse da će Colin shvatiti o čemu se radi i tiskati priču. Tad se u njegovu
mozgu pojavila jedna nepozvana riječ.
Spas, pomislio je. Ovo bi mogao biti moj spas.
»Bravo!« rekao je Harker stišćući Kevinovo rame. »Nadajmo se da ti
je urednik pametniji nego što misliš. A ako nije, barem ćemo biti spremni.
Pošalji e-mail našim novacima i pokušaj se naspavati. Imam osjećaj da
ćemo postati jako zauzeti.«
Vampir je maknuo ruku s McKennina ramena i vratio se na kauč.
McKenna je dugo sjedio u tišini razmišljajući o stvarima kojih se nije sjetio
godinama.
Poštovanje. Priznanje. Slava.
Dok je u Globeu sjedio okružen fotografijama slavnih žena u
kupaćim kostimima i nogometaša kako šmrču drogu u kupaonicama
noćnih klubova, takvi pojmovi su izgledali dalji i nedostižniji od Mjeseca.
Ali sada, s ovom pričom pred sobom, pričom toliko eksplozivnom da bi
doista mogla promijeniti svijet, um ga je mučio predviđanjima o onome što
bi to moglo značiti za njegovu karijeru. Za njegov život.
McKenna je iskapio pivo, ugasio cigaretu i počeo pisati drugi e-mail
kako mu je Harker rekao.

Od: kevlnjmckenna@googlemail.co.uk
Za: sjever3571@hotmail.co.uk; 6589jug@gmail.com
Poslano: 23:19:02
Predmet: Re: Re: Vaši komentari na moj blog
Zdravo,
Dobre vijesti - počašćen sam što mi dopuštate da iskoristim vaše riječi u
svojoj priči (znam da je to zapravo naša priča, ali novinar u meni se tako
ponaša ... ) i možete se pouzdati da ću se prema njima odnositi s
dostojanstvom i poštovanjem koje zaslužuju.
Što se toga tiče, zamislio sam nešto poprilično radikalno otkako sam
primio vaše odgovore. Kao i ranije, molim vas da ne oklijevate s
odbijanjem ukoliko niste zainteresirani. Evo prijedloga.
Htio bih da razmotrite dolazak u London i pomognete mi otvoriti ovu
veliku Pandorinu kutiju. Uskoro bi nam mogle zatrebati sve hrabre duše
koje su spremne zauzeti se za našu stvar. Javite mi ako se obraćam krivim
ljudima.
Srdačan pozdrav,
Kevin

Od: 6589jug@gmail.com
Za: kevmjmckenna@googlemail.co.uk
Cc: sjever3571@hotmail.co.uk
Poslano: 23:52:33
Predmet: Re: Re: Re: Vaši komentari na moj blog
Dragi Kevine,
razmotrili smo vaš prijedlog i pristajemo.
Sutra ćemo doputovati u London - bez daljnjih detalja, nadam se da
razumijete.
Molim da mi javite gdje ćemo se naći.
Srdačan pozdrav,
6589jug

Kevin McKenna je okrenuo svoje računalo prema Albertu Harkeru i

pokazao mu poruku. Vampir se nasmiješio i kutovi očiju su mu zaiskrili
crvenom bojom.
»Sve ide kako treba«, rekao je. »Stvari se vraćaju na svoje mjesto.
Baš kao što sam ti rekao. Bravo, prijatelju. Bravo.«
49 DANA DO
NULTOG SATA
43
TAMNI OBZOR

CHATEAU DAUNCY,
AKVITANIJA, JUGOZAPADNA FRANCUSKA

Henry Seward je ispljunuo gusti grumen krvi i pljuvačke u

umivaonik i pogledao se u zrcalo. Tog jutra su mu slomili i ponovno
namjestili nos. Krv mu je liptala niz vrat i bol se širila ispijenim,
iscrpljenim licem, no nije zbog toga pljuvao po bijelom porculanu. Krv
koju je ispljunuo bila je gotovo crna i bio je siguran da je došla iz dubine
njegova tijela koje je posustajalo. Iz utrobe ili pluća. Kašljao je, glasno i
mokro poput laveža od kojeg su mu se prsa skoro raspadala, a donji dio
leđa ga je neprestance bolio jer tu je Valeri najviše volio udarati. Koža mu
je poprimila žućkasti odsjaj, a oči su mu bile malene i upale.
Umirem, pomislio je, a izostanak osjećaja ga je iznenadio.
Uvijek je vjerovao da će umrijeti u žaru borbe, ili u svojem krevetu
kao starac. Ovaj scenarij u kojem ga grof Drakula polako muči do smrti,
nikada mu ne bi pao na pamet.
Seward se pažljivo odjenuo. Udovi i prsti sporo su mu reagirali u
zadnje vrijeme, kao da su komunikacijske veze između njih i njegova
mozga polako slabile. Zakopčao je košulju i polako navukao sako preko
ramena. Dobio je poziv na piće u Drakulinoj radnoj sobi i iz bolnog
iskustva je znao kako su teške kazne za kašnjenje.
Kad je namjestio sako, Seward se u zrcalu suočio sa samim sobom i
zagladio si kosu. Bila je više sijeda nego što je pamtio i prorijedila se.
Cijeli pramenovi su mu ispadali nakon jedne od najgorih seansi mučenja,
kad je još uvijek osjećao struju kako mu prolazi kroz mokru kožu. Izgledao
je kao da je ostario deset godina u tri mjeseca otkako je postao Drakulin
gost. Bio je posve siguran da u sebi nema još toliko, bit će sretan ako
poživi još jedan mjesec.
Ako namjeravaš doći po mene, Cal, pomislio je, nadam se da ćeš
brzo. U protivnom ćeš samo izgubiti vrijeme.
***
 Deset minuta kasnije Seward je pokucao na vrata na najvišem katu
dvorca.
Jedna od njegovih čuvarica povela ga je uza stube, vampirica čijeg je
supruga ubila Crna svjetlost prije pet godina. Izgledala je kao da bi
Sewardu najradije iščupala grlo golim rukama. Ostavila ga je na kraju
hodnika tako da je posljednjih nekoliko koraka morao učiniti sam. Vampiri
u dvorcu su se bojali Drakule i činilo se da u svakoj prilici izbjegavaju
njegovu prisutnost usprkos ljubavi prema njemu koju su izražavali na sva
zvona.
»Uđite«, oglasio se baršunasti, glatki glas koji mu je već postao
toliko poznat.
Prostorija je bila lijepa, velika, ukrašena drvenim gredama i
zauzimala je jugozapadni kut najvišeg kata velebne stare građevine. Bila je
Valerijevo utočište u godinama nakon uništenja njegove supruge, no
oslabjeli Drakula ju je odmah zatražio za sebe. Zidovi su bili pokriveni
policama za knjige i slikama, a maleni stol za posluživanje kave stajao je
između dva velika zelena kožna kauča. Velika drvena vrata bila su
otvorena u kutu prostorije i puštala unutra svjež noćni zrak.
»Ovdje sam«, javio se glas. »Pridružite mi se, dragi admirale.«
Seward je polako prešao radnu sobu i izišao kroz vrata. Prostran
kameni balkon protezao se oko cijelog kata dvorca i nekada davno se s te
točke moglo jasno vidjeti španjolsku vojsku koja je dolazila iako je bila
udaljena još pola dana jahanja. Okrenuo se ulijevo i vidio Drakulu kako
leži na elegantnom drvenom stolcu s ispruženim nogama. Pored njega je
stajao elegantan stolić od lijevanog željeza, a na njemu vjedro leda i dvije
čaše blijede tekućine s mjehurićima. Seward je prihvatio čašu iz
tamničareve dugoprste, blijede ruke pokušavajući se ne tresti.
»Hvala«, rekao je.
Drakula se nasmiješio i kimnuo prema praznom stolcu. »Nema na
čemu, dragi Henry. Molim vas, sjednite, izgledate kao da ćete pasti.«
Seward je suzbio sram koji mu se javio u želucu i sjeo na stolac.
Pijuckao je šampanjac koji je doista bio izuzetan i pogledao niz veliko
šumsko prostranstvo na zapadu. Zrak je bio svjež i bistar, činilo se kao da
smiruje bol koja ga u zadnje vrijeme nije napuštala.
»Kako ste?«, upitao je Drakula. »Čuo sam da ste imali tešku noć.«
Prema tvojoj naredbi, prokleto čudovište.
 »Dobro ste čuli«, rekao je Seward. »Znate da bi bilo mnogo lakše da
me jednostavno ubijete?«
Drakula je uzeo gutljaj šampanjca. »Doista bi bilo«, rekao je. »Ali to
je ono što želite, zar ne? A ja vam ne mogu dati ono što želite.«
»Zašto ne?« zavapio je Seward shvativši da je na rubu suza. »Zašto
jednostavno ne završite sa mnom?«
»Jer ste vi zapovjednik organizacije koja se posvetila uništenju moje
vrste«, rekao je Drakula. »Kako bi to izgledalo ako bih vam iskazao tu
milost ili dozvolio da se riješite muka? Meni to što vi patite ne pričinjava
zadovoljstvo, ali zacijelo shvaćate da je potrebno. Žao mi je, ali netko mora
poslužiti za primjer.«
Seward je jako dobro znao da njegova patnja starome vampiru
pričinjava itekakvo zadovoljstvo, no prisilio se da ignorira njegovu laž i
počeo gledati kameni zid balkona i obzor iznad njega. Ideja se počela
rađati u najskrivenijim kutovima njegova uma.
»Kako će ovo završiti?« upitao je. »Nakon krvi, vriskova i bitke. Što
će se tada dogoditi?«
Drakula je nadopunio njihove čaše. »Kad sam bio čovjek«,
naposljetku je rekao, »nisam želio gospodariti svijetom usprkos svemu što
vas je povijest učila. Bio sam knez Vlaške, zemlje u kojoj sam se rodio, i to
je sve što sam ikada htio u životu. Borio sam se da moja zemlja bude
sigurna, da odbijem one koji su mi željeli oteti prijestolje i to sam činio s
mnogo žara. No nikada nisam želio postati Aleksandar i imati carstvo koje
povezuje zemaljsku kuglu. Bila mi je dovoljna moja zemlja.«
»Zaposjeli ste Transilvaniju«, blago će Seward. »I Mađarsku.«
Drakula se nasmijao. »Transilvanija je već bila u džepu Turaka i
dobili su ono što su zaslužili. Nisam uživao u haranju Mađarskom niti
Srbijom. Nije se radilo o ambiciji, niti o zaposijedanju. Želio sam samo
otjerati Turke. Tijekom svoje vladavine sam djelovao samo kako bih
održao svoju zemlju na sigurnome.«
Seward nije rekao ništa. Potegnuo je veliki gutljaj šampanjca i
ponovno pogledao kameni zid oko balkona prije nego što se još jednom
usredotočio na riječi svoga tamničara.
»Što se promijenilo?« upitao je Seward ispivši posljednju kap iz
čaše.
 »Ljudi iz vaše zemlje su me gonili do mog dvorca i izboli me
noževima. To se promijenilo.«
Seward nije odgovorio.
»Želite znati kako će se ovo završiti?« upitao je Drakula.
»Jednostavno je. Svako ljudsko biće na ovoj planeti će dobiti priliku da mi
prisegne svoju vječnu odanost i poslušnost u mojoj vječnoj vladavini. Oni
koji to učine će preživjeti. Ostali će umrijeti.«
»A ako svi odbiju?« upitao je tiho Seward. »Što onda?«
»Mislim da sam bio jasan, Henry. Ono što govorite se nikada neće
dogoditi jer će smrtna stvorenja, kukavice, klečati preda mnom i moliti za
to. Ali da se dogodi? Ubio bih sva živa stvorenja na ovoj planeti.«
Seward je zurio u vampira. Tamna, duboka crvena boja se uvlačila u
kutove njegovih divljih očiju.
Ludilo, pomislio je Seward. Čisto ludilo.
»Oni koji kleknu«, pažljivo je rekao, »u kojem će svijetu oni dobiti
čast da žive?«
»U mnogo boljem od ovog«, rekao je Drakula. »Bez ratova, granica,
religija. U svijetu u kojem je jedini zakon moja riječ i jedini zahtjev
njihova poslušnost.«
»Zvuči prekrasno«, rekao je Seward uz širok osmijeh.
Nadao se smijehu i dobio ga je. Drakula je zabacio glavu unatrag i
zaurlao od veselja i zabave. Na trenutak je zatvorio oči i Seward se
pokrenuo.
Jurnuo je sa stolca, došao do zida u dva teturava koraka i bacio se
preko njega osjećajući hladni noćni zrak dok se rušio prema udaljenom tlu.
***
Henry Seward je padao gledajući bez imalo emocija kako se kameni
zid na vrhu dvorca smanjuje nad njim. Upravo se stigao zapitati hoće li ga
udarac o tlo boljeti kad se nad zidom ukazala tamna prilika i survala se
prema njemu.
Drakula se u zraku zabio u njega, lica izobličenog u neljudsku
grimasu gnjeva, a oči su mu se kuhale u tamnocrvenoj vatri. Zgrabio je
Sewardova ramena s obje ruke zarivši nokte duboko u meso ispod sakoa i
Seward je zavapio od boli. Vampir se trijumfalno kreveljio iako je njegovo
oduševljenje splasnulo jednako brzo kako je i stiglo. Seward je zurio u
omraženo, drevno lice i shvatio što se događa. Prestali su se kretati kad ga
je Drakula zgrabio, no sada su opet padali. Okrenuo je glavu i vidio dvije
stvari. Još uvijek su se nalazili nekih šest ili sedam katova iznad zemlje i
ubrzavali su. Pogledao je Drakulu s gorkim osmijehom na licu i vidio
nesigurnost.
»Ne možete me zadržati, rekao bih«, promrsio je Seward. »Niste
dovoljno jaki. Pustite me ili ću vas povesti sa sobom i saznat ćemo kako će
vaše novo tijelo reagirati na sudar s dvorištem.«
Drakula je stisnuo zube i Seward je ponovno osjetio kako
usporavaju. No tek nakratko. Dok je gledao, krv je počela curiti iz
Drakulina nosa i padati na Sewardova prsa i lice. Ispunilo ga je divljačko
oduševljenje.
Nije dovoljno jak. Niti blizu. Treba ti još malo teškog tereta da se
sasvim raspadneš.
»Pusti me«, vrištao je udarajući vampira šakama. »Pusti me!«
Drakula je udvostručio svoj trud i povukao ga nekoliko metara prema
sve daljem krovu dvorca. Krv mu je počela teći iz skalpa i niz čelo,
slijevala se po njegovoj besprijekornoj bijeloj košulji. Seward ga je gledao
kako se muči, pun nade da će ipak pasti, da će Drakulin ego prevagnuti i ne
dozvoliti mu da pozove pomoć. No tad je drevni vampir zabacio glavu
unatrag i povikao Valerijevo ime, Uništivši sve Sewardove nade.
Daleko ispod dviju padajućih prilika čula se lomljava stakla.
Sekundu kasnije Valeri Rusmanov se pojavio pored njih, blještavih crvenih
očiju. Zamahnuo je šakom kroz zrak i zabio je u Sewardovu čeljust. Bol
mu se pronijela glavom i sve je postalo sivo. Osjetio je kako ga hvataju
nove ruke, nevjerojatno snažne, i vid mu se razbistrio. Čuo je Valerija kako
pita gospodara što se dogodilo.
»Kukavica je skočila s krova«, rekao je Drakula. Lebdio je vlastitom
snagom, umrljan krvlju i gledao je svoga gosta s bijesom koji mu je pržio
kožu. »Uhvatio sam ga prije nego što se uspio izvući.«
»Trebali ste ga pustiti neka padne, gospodaru«, rekao je Valeri s
otvorenim gađenjem. »Nije vrijedan vašega truda.«
»Nemoj si umišljati da mi možeš govoriti što da radim, Valeri«,
rekao je Drakula vatrenim glasom. »Umrijet će kad ja tako kažem, niti
sekundu prije ili poslije. Je li to jasno?«
 »Savršeno jasno, gospodaru«, rekao je Valeri i Seward se jedva
suzdržao da se kukavnom, servilnom vampiru ne nasmije u lice.
Možeš mu iščupati srce iz prsa prije nego što shvati da si se
pomaknuo, pomislio je. Ali radije slušaš njegove naredbe i uvrede. Kako si
jadan.
»Što želite da napravim s njim?« upitao je Valeri.
»Odvedi ga natrag u njegovu sobu«, rekao je Drakula. »Izgubio sam
želju za društvom. Zatim se pobrini da mi dovedu djevojku u radnu sobu.
Zapravo dvije. Moram na nekome iskaliti svoje razočaranje.«
»Kako želite, gospodaru«, rekao je Valeri.
Drakula se bolno počeo uspinjati prema krovu. Krv mu je i dalje
tekla pod odjećom dok je nestajao u tami.
Pretpostavljam da ga je to unazadilo za nekoliko dana, pomislio je
Seward viseći u Valerijevim rukama. Možda će ti to pomoći, Cal. Nadam
se da hoće. Nije puno, no više nisam mogao. Nadam se da ćeš jednoga
dana saznati za ovo. Nadam se da ćeš saznati da sam pokušao.
44
TRI MUŠKETIRA

Jamie se probudio čiste savjesti. Napravio je kako mu je Cal

Holmwood rekao: otišao je ravno u sobu i pokušao zaspati. Dugo je ležao
budan gledajući u sivi strop malene sobe i stalno je vrtio Mortonov
problem u glavi.
Taj čovjek je bio izvanredan vojnik i Jamie je vjerovao da može biti
jednako dobar operativac, ali s vremenom. No vremena nisu imali.
Situacija u kojoj se nalaze je zahtijevala maksimum od svakog operativca,
a Jamie je već izgubio vrlo opasnog vampira zbog postupaka svoga
novaka. Ne bi bilo pošteno prema Ellison niti prema ostalim operativcima
koji riskiraju živote loveći bjegunce iz Broadmoora dopustiti da se
ponovno dogodi ista stvar samo zbog toga što Jamie nije bio spreman
donijeti tešku odluku. No dok je ležao na svom krevetu, shvatio je da mu
zapravo uopće nije teško. Nije se radilo o odluci, nego o nečemu što se
jednostavno mora obaviti.
Samo je morao smisliti kako će reći Mortonu.
Jamie se iskobeljao iz kreveta i krenuo prema tuševima. Vrela voda
mu je godila i dugo je ostao ispod nje osjećajući kako mu se mišići
opuštaju zajedno s čvorićima u njegovim ramenima i bedrima. Kad mu je
koža postala ružičasta i malčice utrnula, zatvorio je vodu, obrisao se
ručnikom i krenuo natrag u svoju sobu. Brzo se odjenuo i dograbio telefon
sa stola računajući u glavi.
Nevada je osam sati iza nas. Tamo je otprilike jučer iza ponoći.
Pričekao je minutu ili dvije, zatim pronašao Larissino ime i pritisnuo
zovi. Nastala je pauza dok se uspostavljala veza, prije nego što je telefon
počeo zvoniti. Zazvonio je dvaput, a zatim utihnuo. Sekundu kasnije javio
se Larissin glas rekavši mu da ostavi poruku.
Jamie se smrknuo. Ako njegova djevojka spava ili je na terenu,
njezin bi mobitel bio ugašen i odmah bi mu se javila govorna pošta, ili bi
bio podešen na bešumno i tako zvonio desetak puta prije nego što bi se
veza prekinula. Odmaknuo je telefon s uha i ponovno pritisnuo ZOVI.
Ovaj je put zvonio nešto duže, a zatim opet utihnuo. Razmišljao je da li da
ostavi poruku, no odlučio je da neće. Spremio je telefon u džep i izvadio
konzolu. Pritiskom palca je aktivirao zaslon i otvorio aplikaciju za poruke.
Otipkao je kratku poruku za Ellison i Mortona govoreći im da se jave na
Igralište i nastave s obukom, a zatim je nevoljko pogledao planinu spisa i
izvještaja na svom stolu. Duboko je uzdahnuo i smjestio se za stol primivši
se spisa s vrha hrpe
***
Pet sati kasnije otvorio je vrata blagovaonice i obeshrabrio se.
Bilo je vrijeme ručka i dugačka, široka prostorija bila je gotovo
sasvim puna: operativci, znanstvenici, liječnici, civili su popunili stolove i
stajali u redu pored linija za posluživanje, zaokupljeni zaglušujućim
razgovorima i smijanjem.
Stajao je na ulazu u prostoriju pokušavajući odlučiti što da napravi.
Glava mu je pulsirala od izvještaja i osjećao je sve jaču nelagodu zbog
razgovora s Mortonom. No već je došao i bilo bi glupo ne ručati. Još nije
dobio naredbe za svoju ekipu, no pretpostavio je da će za nekoliko sati opet
morati na teren. Morat će se prikazati u najboljem svjetlu, pogotovo zato
što će ih ovaj put samo dvoje napustiti Petlju.
»Tražiš nekoga?« upitao je poznati glas.
Jamie se okrenuo i vidio Kate Randall kako stoji ispred vrata s
velikim osmijehom na licu. Zakoračio je naprijed i stisnuo je u medvjedi
zagrljaj podigavši je sa zemlje. Kate se iznenadila, a zatim ga je počela
lupati po leđima tražeći da je spusti. Poslušao ju je i pustio da se odmakne.
»I meni je drago što te vidim, Jamie«, rekla je Kate smijući se. »Jesi
li već jeo?«
»Nisam«, odgovorio je Jamie. »Baš sam razmišljao hoću li ili neću.«
»Ja sam se trebala naći s Mattom«, rekla je Kate. »Ali oboje znamo
da je to malo vjerojatno.«
Jamie se nasmijao. »Točno«, rekao je. »Živi vrata do mene i vidim
ga jednom tjedno, ako imam sreće.«
»Pa ako već mislimo da se Matt neće pojaviti«, rekla je Kate, »onda
ćeš mi ti poslužiti kao zamjensko društvo za ručak. Što kažeš na to?«
»Apsolutno«, odgovorio je.
Dvoje operativaca probilo se kroz gužvu u blagovaonici i stalo na
kraj reda. Jamie je gledao što ima, a zatim se odlučio za veliki hamburger
pun slanine i sira i hrpu krumpirića. Kate je odmahnula glavom prije nego
što je naručila sendvič od tune. Jamie joj je ležerno pokazao srednji prst i
nastavio se kretati niz red ostavivši Kate koja je glumila da je jako
uvrijeđena.
Našli su prazan stol u najudaljenijem kutku blagovaonice i sjeli.
Jamie je baš htio zagristi hamburger kad je primijetio mršavu priliku u
civilnoj odjeći kako stoji pored vrata blagovaonice.
»Opa«, rekao je. »Tko bi rekao?«
Kate se smrknula i okrenula glavu u tom smjeru. Zatim je mahnula
rukama i viknula preko cijele blagovaonice: »Matte! Ovdje smo!«
Matt se trgnuo na zvuk svog imena i nasmijao se kad je vidio
prijatelje. Podigao je ruku i krenuo prema njima kroz labirint stolova i
stolaca. Zapeo je za nečiju ispruženu nogu i posrnuo mašući rukama prije
nego što se uspio uspraviti i sjesti na stolac pored Kate.
»Ovo mjesto je smrtonosna klopka«, rekao je. »Sigurnije je na terenu
s vampirima nego ovdje.«
»Uvijek je sigurnije ondje gdje nema tebe«, rekao je Jamie smijući
se.
»Ma nemoj«, odgovorio je Matt, »zar sam ja kriv što mi se stalno
nešto ispriječi na putu? Da mogu letjeti kao Larissa, ne bi bilo problema.«
»Možda je možemo nagovoriti da te ugrize kad se vrati«, rekla je
Kate. »Mislim da bi se složila kako je u pitanju opće dobro.«
»Vas dvoje ste grozni ljudi«, rekao je Matt smijući se. »Drago mi je
što vas vidim!«
»Također«, odgovorio je Jamie. »Kako je dolje?«

»Sve u redu«, odgovorio je Matt. »Napredujemo.«

»Kako se ekipa snašla ovdje?« upitao je Jamie nakon što je napokon
zagrizao svoj hamburger.
»Odlični su«, rekao je Matt. »Tako su predani, a traže lijek protiv
bolesti za koju su saznali tek prije tri mjeseca. Nadahnjujuće je.«
»Naravno«, rekla je Kate uz vragolast osmijeh. »Znamo tko te od
njih najviše nadahnjuje.«
Matt se jako zarumenio. »Nemam pojma o čemu govoriš«, rekao je.
»Što se događa?« upitao je Jamie. »Kate, reci mi.«
 »Pitaj Matta«, smijala se. »Pitaj ga za lijepu Ruskinju Nataliju.
Sigurna sam da će imati mnogo toga za reći.«
»Mrtva si, Kate«, rekao je Matt uz zlokobno smijanje. »Ubit ću te
ovom vilicom.«
»To je djevojka koje se ozlijedila u eksploziji?« upitao je Jamie.
»Ona koja je ulazila u tvoju sobu, zar ne, Kate?«
»Baš ta«, odgovorila je Kate. »Matte?«
»To je djevojka koja sjedi pored mene u laboratoriju«, rekao je Matt.
»Genetičarka iz Lenjingrada. Poslao ju je KZN.«
»I ti je voliš«, rekla je Kate glumeći smrtnu ozbiljnost. »Voliš je,
želiš se vjenčati s njom i imati mnogo male genijalne djece.«
Jamie je prasnuo u smijeh. Matt ga je pogledao kao da bi ga najradije
mučio nekoliko dana prije nego što ga polako raščetvori.
»Ne volim je«, bunio se. »Jedva je poznajem. Samo mi se sviđa, to je
sve.«
»Sviđaš li se ti njoj?« upitao je Jamie.
»Ne znam«, rekao je Matt. »Ne bih rekao.«
Kate je počela negodovati. »Ti si najgluplji genije kojeg sam ikad
upoznala«, rekla je. »Obećala sam joj da ti neću ništa reći, ali naš pakt je
ipak važniji. Išla je u moju sobu kad je bomba eksplodirala zato što sam joj
ja to rekla. Došla mi je u EIPS da se raspita o tebi i rekla sam joj da me
čeka u sobi tako da porazgovaramo kako treba.«
Matt je raskolačio oči. »Došla je k tebi da se raspita o meni? Što je
htjela znati?«
»Brinula se zbog tebe«, rekla je Kate. »Smatra da previše radiš što je
očigledno. Ali o tome je mogla razgovarati s profesorom Karlssonom.
Došla je k meni zato što joj se sviđaš i htjela je razgovarati s nekim tko te
poznaje.«
»I što si joj rekla?« upitao je Jamie potpuno zaboravivši na
hamburger.
»Rekla sam joj da bi trebala razgovarati s Mattom«, odgovorila je
Kate. »A onda se dogodila eksplozija i završila je u ambulanti.«
»Isuse Kriste«, rekao je Jamie. »Tek sam sad sve povezao. To si
rekla bojniku Turneru kad mi je jučer naredio da iziđem iz sobe?«
 Kate je kimnula. »Jučer smo joj otišli u posjet. Srećom, bit će sve u
redu.« Ponovno se okrenula Mattu. »Zašto misliš da sam onako brzo
izišla? Htjela sam da ostanete nasamo.«
Matt je samo zurio u nju. »Nisam imao pojma«, rekao je. »Nisam
ništa znao. Sviđam joj se? To ti je rekla?«
»Je«, odgovorila je Kate. »Ako joj bomba nije pomutila mozak,
sigurna sam da joj se još uvijek sviđaš.«
»Reci joj da ti se sviđa«, čvrsto će Jamie. »Čim iziđe iz ambulante.
Nema smisla čekati.«
»Slažem se«, rekla je Kate. »Izgledala je kao da je skupila svu svoju
hrabrost kad mi je došla i pitala me što da učini i ti sada moraš učiniti to
isto.«
Matt je zurio u svoje prijatelje, a njegov iznimno moćni mozak više
jednostavno nije mogao primiti.
»Dobro«, naposljetku je rekao. »Razmislit ću. Razgovarat ću s njom
kad iziđe. Jeste li sad sretni?«
»Jako«, odgovorila je Kate. »Draga je cura, Jamie. Svidjet će ti se.«
Jamie se nasmiješio. »Ne sumnjam. Očigledno ima ukusa.«
Matt se nasmiješio poput zločestog školarca.
Lijepo ga je vidjeti kako se smije, pomislio je Jamie. Lijepo ih je
oboje vidjeti kako se smiju i razgovaraju o nečemu što nisu vampiri,
lijekovi i izdajnici.
»Onda«, rekla je Kate, »maknut ćemo našeg prijatelja van dometa
svjetlosti reflektora prije nego što eksplodira od srama. Što ima kod tebe,
Jamie?«
Jamie je zastenjao. »Ništa ni upola tako zabavno«, rekao je. »Svi još
uvijek love bjegunce iz Broadmoora, a mi smo tek na drugoj meti. Jučer
nam je promaknuo.
»Tebi je promaknuo?« upitala je Kate. »Ja nisam tako čula.«
»Nije meni«, priznao je Jamie. »Jednome od novaka. Morton.«
»Je li to žena?« upitao je Matt.
»Nije, muškarac je«, odgovorio je Jamie. »John Morton. Promašio je
pucanj kad smo prvi put izišli na teren, radilo se o teškom pogotku u
mrklom mraku i zbog toga je počeo propitivati stvari. Jučer nam je
poginuo civil i on krivi sebe za njezinu smrt. Najgore od svega je to što
nije sasvim u krivu. Da se nije ukočio, još uvijek bi bila živa.«
»Je li pametno da on ostane aktivan?« upitala je Kate smrknuvši se.
Jamie je odmahnuo glavom. »Nije«, rekao je. »Ostavit ću ga na klupi
dok se ne sredi ovo s Broadmoorom. Nisam odustao od njega, nipošto, ali
sada ne može biti u mojoj ekipi. Preopasno je.«
»Žao mi je«, rekla je Kate. »To je teško.«
Jamie je slegnuo ramenima.
»A što je s drugim novakom?« upitao je Matt. »Kako se zove?«
»Ellison«, rekao je Jamie uz osmijeh. »Lizzy Ellison. Odlična je.
Nisam mogao dobiti nikoga boljeg. Eto, barem nešto.«
»Pazi na sebe«, rekla je Kate nježno. »Tvoja mama nije jedina koja
se brine kad si na terenu. To znaš, zar ne?«
»Znam«, rekao je Jamie. »Ali nema potrebe za tim, uvijek pazim.«
»Kako ti je mama?« upitao je Matt. »Je li dobro?«
»Dobro je«, odgovorio je Jamie. »Barem mislim da jeste. Ne idem
dovoljno često k njoj. Znam da je tako. Nije mi ništa rekla, ali znam da
tako misli. No barem je na sigurnome, a to je najvažnije.«
»Što misliš, zna li tko je u ćeliji s druge strane hodnika?« upitao je
Matt. »Ima li uopće pojma?«
»Ni najmanje«, rekao je Jamie odmahujući glavom. »Ne zna ništa o
povijesti vampira, a čak i da zna, ne bi joj bilo bitno. Nije baš njihov
obožavatelj, recimo to tako.«
Implikacija Jamiejevih riječi nikome nije promakla i odjednom mu
se prazan stolac pored njega učinio još praznijim. Kate je šutjela jer je
dobro znala da se Marie Carpenter dobro upoznala s drevnim vampirom
koji boravi u ćeliji nasuprot nje i što misli o njihovoj odsutnoj prijateljici.
»Ali dobro«, rekao je Jamie prisilivši se na slabašan osmijeh, »dosta
o toj veseloj temi. Razgovarajmo o nečemu laganom i lepršavom. Kate, što
ima u EIPS-u?«
Njegovi prijatelji su prasnuli u smijeh i pridružio im se uživajući u
zvuku.
»Dobro je«, rekla je Kate kad se smijeh smirio. »Napredujemo, svi
nas mrze zbog toga što radimo, ali nadam se da nećemo naći ništa. No s
obzirom na bombu, to mi se čini sve manje vjerojatnim.«
»Zato što je bomba bila u tvojoj sobi?« upitao je Matt.
»Zato što je ista takva bomba bila i u sobi bojnika Turnera«, rekao je
Jamie. »Je li tako?«
»Tako je«, rekla je Kate. »Obavili smo četvrtinu razgovora pa ako
nečega doista ima, ako netko s kime još nismo razgovarali nešto krije,
uskoro ćemo saznati. Valentin je bio prvi osumnjičenik, ali jučer smo
razgovarali s njime i prošao je.«
»Kako je to bilo?« upitao je Jamie.
»Što to?«
»Razgovor s Valentinom.«
»Pa ... prosvjetljujuće«, rekla je Kate i uputila mu pogled za koji nije
bio siguran da mu se sviđa. Razmišljao je o tome da inzistira na toj temi,
ali ipak nije. Odgurnuo je tanjur od sebe i naslonio se.
»Čujte«, rekao je. »Svi znamo da bismo se češće trebali ovako
nalaziti, ali znamo i kako je teško dogovoriti se i ostvariti. Predložit ću da
se svi malo više potrudimo. Kako vam se to čini?«
»Dobro«, rekla je Kate. »Nedostajete mi obojica.«
»Meni isto«, rekao je Matt. »Znam da ne dolazim često u zadnje
vrijeme zbog Lazarusa i svega, ali potrudit ću se. Obećavam.«
»U redu je«, rekao je Jamie. »Svi znaju koliko je važno to čime se
bavite i nitko tvoje nedolaske ne shvaća osobno. Ali bilo bi lijepo da se
češće vidimo.«
Matt je kimnuo. »Da«, tiho je rekao. »Doista bi.«
Jamie je dugo gledao svoje prijatelje i zatim donio odluku.
»Imam vam nešto za reći«, rekao je. »Nije ništa veliko, ali zadržao
sam to za sebe, iako smo jedni drugima obećali da to nećemo raditi. Evo:
posjećivao sam Valentina u njegovoj ćeliji iako sam Frankensteinu obećao
da neću.«
Kate se nasmiješila i Jamie je u tom trenu shvatio da ona već zna.
Očigledno je to bio prosvjetljujući dio razgovora s Valentinom.
Nije mi ništa rekla, pomislio je. Nije me pokušala navući na
priznanje, niti je vikala na mene.
»Smiješ li to raditi?« upitao je Matt zabrinuto. »Je li sigurno?«
 Jamie je slegnuo ramenima. »Valentin je nezaustavljiv«, rekao je.
»Da me htio ozlijediti, mogao je bez problema. Boravak u njegovoj ćeliji
nije ništa opasniji nego boravak u ovoj bazi.«
»O čemu razgovarate?« upitala je Kate.
Znaš i to, zar ne? Ali dobro, igrat ću tvoju igru.
»O mojoj obitelji«, odgovorio je. »Valentin je poznavao mog djeda i
to bolje nego što itko u Odjelu shvaća. Priča mi o njemu.«
»Lijepo«, rekla je Kate. »Dokle god paziš na sebe«
»Kao što sam rekao«, nasmiješio se Jamie, »uvijek pazim.«
Matt je počeo pričati Kate o nečemu što je profesor Karlsson rekao
prethodnoga dana. Jamie ga je napola slušao kad je Lizzy Ellison ušla u
prostoriju izgledavši veoma usredotočeno.
Pridigao se u stolcu i mahnuo joj. Nije odgovorila, samo se
pravocrtno uputila prema njemu, potpuno suprotno od Matta. Ono što je
rekao ravnatelj Projekta Lazarus očigledno je bilo jako smiješno jer su se
njegovi prijatelji previjali po stolu, no Jamie ih više nije slušao. Svu
pozornost je usmjerio na kolegicu iz ekipe.
Ellison je stigla za njihov stol i Jamie je primijetio da joj je lice
blijedo. Kate i Matt su se napokon prestali smijati i zainteresirano su
gledali pridošlicu.
»Ellison«, rekao je Jamie. »Poznaješ li Matta Browninga i ...«
»Ispričavam se, gospodine«, prekinula ga je Ellison uputivši
letimičan pogled Jamiejevim prijateljima. »Moram s vama razgovarati
nasamo.«
»Što god da je, ovdje mi možeš slobodno reći. Nemam tajni pred
Mattom i Kate.«
»Da, gospodine«, odgovorila je Ellison.
»Želiš li sjesti«, ponudio je. »Izgledaš kao da ćeš puknuti.«
»Dobro sam, gospodine«, rekla je i pogledala ga tako zabrinuto da se
Jamie stresao.
»Nisi dobro«, rekao je. »Što je? Reci mi.«
Ellison je opet pogledala Kate i Matta. »John, gospodine.«
»Morton«, rekao je Jamie. »Što je s njim?«
»Otišao je, gospodine.«
 Jamie se sledio. »Kako to misliš, otišao? Kamo je otišao?«
Ellison je izvadila konzolu iz pojasa, pritisnula je palcem i pružila
Jamieju. Jamie ju je primio i pročitao kratku poruku koja je sjala na
zaslonu raskolačivši oči.

Od: Morton, John/NS304, 07-B

Za: Ellison, Elizabeth/NS304, 07-C
Otišao za Dempseyem. Ne slijedi me. Moram sam.

O Kriste, pomislio je Jamie. O Isuse Kiste, što sam napravio?

45
NAJNOVIJE IZDANJE

Kad je vlak stigao u postaju Darlington, Petea Randalla je odjednom

spopala panika.
Prevezao se preko mosta u Lindisfarneu u prekrasnom, blijedom
sunčevom sjaju i odvezao se do Berwicka bez ikakvih smetnji. Ceste su
bile prazne tog svježeg, bistrog jutra zbog kojeg je svijet izgledao kao nov.
Osjećao se kao da započinje neku veliku avanturu, putovanje u nepoznato.
Pete je parkirao automobil na stanici Berwick, pitajući se hoće li ga
ikad više vidjeti, i kupio kartu. Vlak se uz cvilež dovezao na peron, začudo
na vrijeme, i Pete se popeo u vagon D na nogama nesigurnim od
uzbuđenja. Pod ruku je spremio svoj primjerak Globea, sa šarenom
naslovnicom koja je izvještavala o nekom nogometašu kojeg su uslikali u
noćnom klubu, u društvu neke djevojke koja nipošto nije bila njegova
trudna supruga. Pronašao si je sjedalo, kupio šalicu čaja s kolica i obojao
bijeli logo Globea crnim flomasterom. Naslonio se i gledao Sjeverno more
kroz prozor, i čekao.
Mali broj ljudi napravio je gužvu u prolazu vagona D dok je vlak
pristajao u Darlington. Uzimali su kofere i torbe s polica, odijevali kapute,
stavljali šalove i kretali prema vratima. Pete ih je gledao kako odlaze tiho
psujući u sebi zato što je odabrao krivu stranu vlaka i nije mogao gledati
ljude koji čekaju na peronu. Nikad nije vidio čovjeka kojeg je poznavao
samo pod imenom Jug, ali imao je neki čudan osjećaj da će ga prepoznati.
U svakom slučaju će prepoznati uniforme policajaca za koje je i dalje bio
uvjeren da ga čekaju na peronu.
Kad se prolaz pročistio, ljudi su se počeli ukrcavati na vlak. Pete se
naslonio u sjedalu i podigao svoj primjerak Globea drhtavim rukama
praveći se da čita dok gleda pridošlice.
Prva je prošla jedna žena s rasplakanom bebom u rukama i jako
iscrpljenim izrazom lica. Za njom su išla dvojica tinejdžera s ogromnim
slušalicama oko vrata, a iza njih jedna starica s toliko velikim kovčegom da
je neki ljubazni muškarac koji je sjedio pored vrata odmah priskočio u
pomoć.
Nitko više nije ušao u vlak.
 Peteu je srce divljalo u prsima. Odjednom ga je spopala želja da otrči
do kraja vagona i povuče alarm te tako zaustavi vlak prije no što uopće
krene. Mogao je izići van i trčati dok ne odluči što će dalje. Ali nije; panika
ga je paralizirala i prikovala za mjesto.
Pogledao je ostale ljude u vagonu D s novom sumnjom. Je li itko od
njih policajac? Jesu li svi policajci? Ako nisu policajci, onda nešto još
gore? Muškarci i žene koji se ne bi puno premišljali prije nego što ga
izbrišu s lica zemlje.
»Sjever«, rekao je neki glas tiho i Pete Randall je stisnuo zube da ne
zavrišti. Okrenuo se i vidio sredovječnog čovjeka kako nervozno stoji
pored njega.
»Jug«, rekao je nesigurno.
»Tako je«, kimnuo je čovjek i oprezno se nasmiješio. »Drago mi je
što smo se napokon upoznali. Doista mi je drago.«
»Meni isto«, odgovorio je Pete, a srce mu je još uvijek lupalo u
grudima. Pružio je ruku. »Pretpostavljam da je gotovo s ovim Sjeverom i
Jugom, zar ne? Ja sam Pete Randall.«
Jug je prihvatio njegovu ruku i čvrsto je stisnuo. »Greg Browning«,
rekao je.

Od: colin.burton@mailserver.theglobe.co.uk
Za: kevinjmckenna@googlemail.co.uk
Poslano: 11:05:42
Predmet: Re: HITNA PREDAJA TEKSTA
Kevine,
ako je ovo šala, poprilično je dobra. Ako nije, trebaš psihijatrijsku pomoć.
Colin

»Rekao sam ti da će ovako reagirati«, rekao je Kevin McKenna.

Gledao je Alberta Harkera kako čita poruku, i čekao eksploziju u koju je
bio sasvim siguran.
»Znam što si mi rekao, Kevine«, smireno će Harker. »Pamćenje mi
je savršeno funkcionalno. Ovakva reakcija je bila sasvim očekivana, baš
kao što si rekao. Odgovori mu, reci mu da si sasvim ozbiljan. Reci da želiš
prvu i drugu stranicu u sutrašnjem izdanju i da ne skraćuje priču.«
McKenna se smijao od olakšanja. »Još nešto«, upitao je. »Hoću li mu
reći da nam pošalje kovčeg novaca i sanduk šampanjca da nazdravimo
svom uspjehu?«
Harker mu se osmjehnuo. »Mislim da bismo time tražili previše,
Kevine. Zar ne?«

Od: kevlnjmckenna@googlemail.co.uk
Za: colin.burton@mailserver.theglobe.co.uk
Poslano: 11:09:16
Predmet: Re: Re: HITNA PREDAJA TEKSTA
Dragi Coline,
nije šala. Ovo je najveća priča naših karijera i zahvalit ćeš mi kad te budu
proglašavali vitezom. Želim da je sutra objaviš na prvoj i drugoj stranici, i
bez skraćivanja. Pošalji mi elektroničke primjere stranica kad budu gotovi.
Pozdrav,
Kevin.

Od: colin.burton@mailserver.theglobe.co.uk
Za: kevinjmckenna@googlemail.co.uk
Poslano: 11:12:13
Predmet: Re: Re: Re: HITNA PREDAJA TEKSTA
Kevine,
mogu podnijeti šalu i otrpio sam dosta tvojih sranja u posljednjih nekoliko
godina. Ali ovo je vrhunac, Kevine.
Želim da uzmeš dva tjedna godišnjeg i razmisliš o svojoj budućnost.
Neplaćenog godišnjeg, prije nego što upitaš. Ne želim te vidjeti u uredu
tijekom tog vremena.
Dobro se pogledaj, a onda mi javi želiš li još uvijek biti novinar. To
ti govorim kao prijatelj jer se ne ponašaš kao ozbiljna osoba.
Colin
 »Što ćemo sada?« upitao je Kevin. Urednik mu je brzo odgovorio i
bilo je gore nego što je očekivao. Pokušavao je zvučati neopterećeno, samo
da Harker ostane smiren.
»Kao što sam ti rekao«, odgovorio je vampir, »oduvijek sam bio
spreman na ovakav razvoj situacije. Ovo nam malčice otežava pothvat,
Kevine, i to je sve.«
»Bi li svoj veliki plan podijelio sa mnom?«
Harker je odmahnuo glavom. »Sve u svoje vrijeme. Hipotetički
rečeno, zamisli da posjetimo tvog urednika kod njega u kući i ja mu čupam
jedan po jedan nokat dok ne pristane tiskati priču. Vidiš li ikakve
nedostatke takvog plana?«
»Kad barem na bih vidio«, rekao je Kevin. »Platio bih nekome za to.
Stvarno bih.«
»Ali vidiš nedostatak?«
McKenna je kimnuo. »Colin svake večeri ima videokonferenciju s
New Yorkom i tad se dogovaraju oko novog izdanja. Ne bi ga mogao
uloviti kod kuće. Morali bismo ga držati zatočenog u uredu dok razgovara
sa šefovima.«
»Koliko bi ljudi tada bilo u uredu?« upitao je Harker.
McKenna je slegnuo ramenima. »Četrdeset? Pedeset? Možda čak i
više?«
»Tako sam i mislio«, rekao je vampir. »Nema veze. Nastavit ćemo s
planom onako kako sam zamislio.«
»U redu«, rekao je McKenna. »Vjerujem da ćemo uspjeti. Ne brinem
se.«
»Ne trebaš se brinuti«, rekao je Harker nasmiješeno. »Sve će biti baš
kako treba.«
Tad je netko pokucao na vrata.
***
Greg Browning je stajao u polumračnom hodniku zajedno s Peteom
Randallom. Želudac mu se okretao. Ovu adresu mu je Kevin McKenna
poslao prethodne noći i predstavljala je posljednju točku u kojoj bi se
zemlja mogla otvoriti i progutati ih.
Putovanje vlakom prošlo je brzo i bez ikakvih posebnih događaja.
Noge su ga jedva nosile kad se penjao u vagon F zaustavljenog vlaka. Kad
je krenuo prema vagonu D i pronašao nervoznog muškarca s primjerkom
Globea u rukama koji očigledno nije čitao, Gregu je toliko laknulo da je
zamalo počeo plakati.
Također mu je laknulo kad je shvatio da mu se Pete Randall sviđa.
Prijateljstvo se počelo buditi čim su anonimno porazgovarali na internetu i
buknulo je kad su se upoznali uživo. Proveli su putovanje razgovarajući o
svojim obiteljima i djeci iako je obojici ta tema bila bolna.
Greg je čuo glasove s druge strane vrata hotelske sobe i osjetio kako
mu se mišići napinju.
Tu smo, pomislio je. Ovdje ćemo saznati je li ovo stvarnost ili
obmana.
Vrata su se otvorila i otkrila čovjeka kojeg nije prepoznao, no koji im
se ipak toplo smiješio.
»Gospodo«, rekao je stranac. »Moje ime je Albert Harker. Uđite,
molim vas. Jako smo se veselili vašem dolasku.«
Harker se odmaknuo pozivajući ih unutra. Greg je kratko pogledao
Petea koji je neprimijetno slegnuo ramenima.
Nismo došli do ovdje da bismo se sada vratili.
Duboko je udahnuo nadajući se da ih nitko nije primijetio i polako
ušao u hotelsku sobu. Krajičkom oka je primijetio kako Pete Randall ide za
njim.
Soba je izgledala baš kako je očekivao: malena kutija kremastih
zidova, sa zeleno-žutom kombinacijom boja na tepihu koja izaziva
glavobolju. Stolić u sredini sobe bio je prepun papira i bilježnica i neki
muškarac je stajao pored jedinog prozora u sobi.
Prepoznao je Kevina McKennu s fotografija koje mu je izbacilo
internetsko istraživanje kad je pronašao blog koji je pokrenuo sve ovo.
Izgledao je gotovo isto kao na slikama. Možda je bio nešto mršaviji, ali
osmijeh na njegovu licu bio je širok i pun dobrodošlice.
Sigurno je pod velikim stresom, pomislio je Greg diveći se. Potrebna
je istinska hrabrost za ovakvo nešto.
Muškarac je pristupio i pružio mu ruku. »Kevin McKenna«, rekao je.
»Znam tko ste«, odgovorio je prihvaćajući ruku u srdačan stisak. »Ja
sam Greg Browning. Ovo je Pete Randall. Drago nam je što smo ovdje.«
 »Hvala što ste došli«, rekao je McKenna. »Nismo bili sigurni da ćete
se pojaviti.«
»Nisam ni ja«, rekao je Pete primajući McKenninu ruku. »Napola
sam očekivao da ću pronaći punu sobu ljudi u crnom koji me žele odvesti.«
»Znam što želite reći«, rekao je McKenna. »I sam sam se tako
osjećao. Ali još uvijek smo ovdje. A sad ste i vi.«
»Tako je«, rekao je Albert Harker. Zatvorio je vrata i stao među njih.
»Gospodo«, rekao je nasmiješeno. »Nas četvorica predstavljamo početak
pokreta za koji Kevin i ja smatramo da će se jednog dana brojati u
tisućama. Muškarci i žene kojima su dozlogrdile laži i koji više ne žele
gledati kako ih vlastita vlada ugrožava odbijajući priznati da među njima
hodaju čudovišta.«
Greg se osjećao kao da mu srce raste u grudima. Nadao se da će čuti
baš to.
»Kevin je najhrabriji od svih nas«, nastavio je Harker. »Zauzeo se za
sve kad se nitko drugi nije usudio, a za to je dobio samo porugu i pogrdu.
Željeli smo objelodaniti naša saznanja pomoću tradicionalnih metoda, ali
Kevinova novinska kuća je odbila tiskati priču. Razočarali smo se, ali
upravo to smo i očekivali. Prisiljeni smo poslužiti se drugim metodama
koje bih ja nazvao građanskim neredima, ali koje bi mnogi sudovi u ovoj
zemlji smatrali industrijskom špijunažom. Stoga vas nećemo kriviti ako se
odlučite povući iz svega ukoliko smatrate da ovo nije ono na što ste
pristali. No ako i dalje želite pomoći, mi i roditelji svakog nestalog djeteta
ćemo zauvijek biti vaši dužnici.«
»Što je s vama?« upitao je Pete. »Zašto vi ovo radite?«
»Zbog onoga što mi je učinjeno«, odgovorio je Harker. »Molim vas
da se pripremite, gospodo, i da pokušate obuzdati paniku.«
Greg se smrknuo i otvorio usta da upita Harkera o čemu govori, kad
se sjajna, tamnocrvena boja pronijela njegovim očima. Srce mu je stalo u
grudima dok su mu se ponovno vraćala odvratna sjećanja i probudila
osjećaje koje je pokušao zatomiti: strah, paniku i odvratnu, groznu
bespomoćnost. Galvanizirali su mu udove i potrčao je prema vratima,
raskolačenih očiju i usta. Posegnuo je za kvakom kad je osjetio nalet zraka
iznad glave i odjednom je Albert Harker stao ispred njega i blokirao vrata.
»Kevin vam nije smio reći«, rekao je gledajući ga gorućim očima.
»Ne biste došli. Ali ja smatram da između nas ne bi smjelo biti tajni. Da, ja
sam vampir. Nikad to nisam želio, ali tako je. Žrtva sam zločina koji ništa
ne može okajati i za kakav ne postoji dovoljna kazna. Kada naša misija
bude završena, ja ću biti nepobitan dokaz koji će javnost tražiti. Hoćete li
ostati i pomoći nam? Obećavam vam da više ne postoji ništa što ne znate.
Molim vas.«
Greg je zurio u vampira. To mu je bio tek drugi put da ih uživo vidi,
nakon one djevojke koja je sletjela u njihov vrt i potaknula propast života
koji je shvaćao zdravo za gotovo. Tresao se od straha, ali ispod njega se
javljalo još nešto - duboki, gorući osjećaji ogorčenosti i nepravde.
To je to. Protiv ovoga se borimo. Ovo je to što pokušavamo spriječiti
da se dogodi drugima.
»Ja sam još uvijek uz vas«, čuo je sebe kako kaže i pogledao Petea
Randalla. Njegov prijatelj je izgledao kao da ponovno proživljava najgoru
noćnu moru, raskolačio je oči i grčevito gutao knedle. No uspio je prisiliti
glasnice da se pokrenu i kažu Harkeru da računa na njega.
»Hvala vam«, rekao je vampir. Crvenilo mu je polako iščezavalo iz
očiju; sada je bilo tek nešto jače od ružičastog sjaja u kutovima.
»Obećavam vam da se nijedan od vas neće pokajati. Kevin će vas
obavijestiti o svemu što se dogodilo i predlažem vam da se odmorite nakon
toga. Čeka nas teška noć.«
46
KIŠA NIKADA NE PADA

»Jamie«, zabrinuto će Kate. »Što piše?«

»Pokaži im«, rekao je i pružio konzolu operativki Ellison. Izvadio je
svoju iz pojasa i upalio je pritiskom palca. Otvorio je pretraživao lokacija i
utipkao Mortonovo ime u prazno polje. Čuo je Katein iznenađeni uzdah
nakon što joj je Ellison pokazala konzolu.
»O, ne«, rekao je Matt. »Grozno.«
Jamie nije odgovorio. Jedna jedina misao mu je odzvanjala u glavi:
moraju odmah otići i pomoći Mortonu. Moraju ga spasiti od njega samoga.
Konzola se oglasila kad se na zaslonu pojavila lokacija njegovog
operativnog čipa. Nalazio se na sjevernom rubu Londona i kretao se prema
jugu.
Jamie je otvorio izbornik Nadzorne jedinice leteći prstima preko
zaslona na dodir i otvorio satelitsko praćenje Alastaira Dempseya. Sateliti
su slijedili njegovu toplotnu sliku od stanice podzemne željeznice blizu
Holborna gdje im je pobjegao prethodnoga dana sve do napuštenog
skladišta u Sohu. Dempsey je unutra ušao sat vremena prije zore toga jutra
i ništa nije ukazivalo na to da je možda napustio građevinu.
»Morton je skoro već u Londonu«, rekao je Jamie gledajući Ellison.
»Nema šanse da stignemo do Dempseya prije njega.«
Ellison je izgledala sasvim slomljeno. »Što ćemo sada, gospodine?«
upitala je prepuklim glasom. »Ne možemo ga ostaviti samoga.«
»Naravno da ne možemo«, rekao je Jamie.
»Poći ću s vama«, rekla je Kate i ustala od stola.
»I ja isto«, dodao je Matt.
»Ne«, rekao je Jamie. »Hvala vam oboma, to mi mnogo znači. Ali
morat ćemo sami.«
»Što se dogodilo s onim da ćemo se držati zajedno?« upitala je Kate.
Lice joj se ozarilo slabašnim osmijehom i Jamie je shvatio da ne misli
ozbiljno.
»Možemo sami«, rekao je gledajući Ellison. »Vi ste potrebni ovdje.
Javit ću vam čim ga nađemo.«
»I bolje ti je«, rekla je Kate. »Pazite se.«
»Hoćemo«, rekao je Jamie, a zatim se okrenuo kolegici. »Spremna?«
»Spremna, gospodine.«
»U redu«, rekao je. »Onda idemo.«
***
Matt je gledao prijatelja kako izlazi iz blagovaonice, pun
bespomoćne zabrinutosti.
»Isuse«, šapnula je Kate. »Ne mogu vjerovati da se ovo događa.«
»Bit će sve u redu«, rekao je Matt pokušavajući zvučati uvjerenije no
što je zapravo bio. »Jamie se može nositi s tim. Bit će sve u redu.«
»Paul mi je pokazao snimke bjegunaca«, rekla je Kate. »Brutalni su,
Matte. Snažni, brzi, opaki.«
»Znam to, Kate«, planuo je Matt. »I ja sam vidio snimke. No ipak su
to samo vampiri i Jamie zna što radi.«
»Oprosti«, rekla je Kate uputivši mu slabašan osmijeh. »Samo se
brinem. Ovi novi vampiri su opasni. Doista jesu.«
»Znam«, rekao je Matt. »I meni je žao. Nisam trebao planuti na
tebe.« Duboko je udahnuo. »Zašto ovi iz Znanstvene jedinice nisu već
nešto smislili? Drže zarobljene bjegunce već četiri dana i još nisu objasnili
zašto svi oni izgledaju kao da ih je pretvorio -«
Skamenio se.
Neki plamičak je zaiskrio u njegovu mozgu i Matt je odavno znao da
treba samo isključiti sve ostalo i vidjeti može li njegov mozak raspiriti
vatru. Nekoliko bolnih trenutaka je ideja samo bježala od njega, klizava i
nestalna, no tad se zapalila i dala mu nov, gorući život.
»Bože mili«, šapnuo je i ustao od stola.
»Što se događa«, upitala je Kate. »Matte? Kamo si krenuo?«
»Moram nešto provjeriti«, odgovorio je i otrčao bez okretanja.
47
VRIJEME NE ČEKA NIKOGA

ZRAKOPLOVNA BAZA EDWARDS: ODJELJAK JEZERO

GROOM, NEVADA, SAD
PET SATI KASNIJE

Larissa je sjedila na visokom stolcu u časničkoj blagovaonici na

jezeru Groom gotovo četrdeset minuta kad se Lee Ashworth napokon
pojavio. Skoro se tresla od uzbuđenja. Bila je spremna dobiti odgovore
koje je tražila.
Blagovaonica je bila četvrtasto zdanje izgrađeno tijekom pedesetih
godina prošloga stoljeća i nadograđivano tijekom vremena. U sredini se
nalazio lijepo ukrašen drveni šank, ulašten drveni pod s kožnim
naslonjačima i kaučima postavljenim oko niskog stolića na kojima se
kartalo već desetljećima. Bila je ukrašena svime i svačime što se moglo
kupiti i nabaviti u okolnim mjestima i bazama: fluorescentni natpis
DOBRODOŠLI U TRINITY, fliper s temom iz serije Dark Shadows,
zastavica nogometnog kluba Gimnazije Mercury, fotografije atomskih
pokusa, fotografije nevidljivih zrakoplova F-117A i bombardera B-2
zajedno sa stotinama ostalih čudnovatih suvenira.
Viši zrakoplovac Ashworth je krenuo prema šanku, kimnuo dvojici
kolega i naručio kavu i burrito za doručak. Sjeo je na stolac jedva
pogledavši Larissu.
»Itekako imaš obraza«, prosiktao je. »Čudo jedno.«
»Nemam pojma o čemu pričate«, rekla je Larissa.
Iznenadila je Leeja Ashwortha u njegovu uredu prije sat vremena i
pokazala mu fotografije koje je snimila u Las Vegasu dvije noći ranije.
Postavila je svoj telefon uz sliku njegove supruge i djece, pobrinula se da
shvati točno što želi i predložila mu da bi joj možda sada ispričao što se
dogodilo onog dana kad je neki stranac ušao u Zonu 51.
Sasuo je bujicu uvreda i psovki na nju, da je čak i Larissa, koja je
provela godinu dana u društvu Alexandrua Rusmanova, bila doista
impresionirana. Zatim joj je rekao da se nađu u blagovaonici za sat
vremena i da se tornja iz njegova ureda prije nego što pozove MPS.
»Dobro znaš o čemu pričam«, rekao je Ashworth, sav crven od
ljutnje. »Završimo s ovim. Sjedni, šuti i slušaj. Može?«
Larissa se nasmijala. »Meni odgovara, gospodine.«
Ashworth joj je uputio posljednji ubojiti pogled, popio gutljaj kave i
počeo pričati.
»Morao sam preuzeti stražu toga tjedna jer nam je osmoro ljudi
testiralo modele i bio je red na Zlatnu eskadrilu. Tako sam završio na
Glavnim vratima. Nije loše mjesto, ali je dosadno. Stvarno dosadno.
Dobiješ listu posjeta za taj dan i to je sve što vidiš, osim ako se neki
šmokljan slučajno ne proveze pored znakova upozorenja, a i tad ga
roktavci zgrabe prije nego što se približi vratima.«
»Roktavci«, ponovila je Larissa.
»Civilno osiguranje«, rekao je Ashworth. »Patroliraju područjem u
svojim kamionetima, nabiju avijatičarke na oči i prave se kao da su gazde
svijeta, a zapravo samo piju kavu i slušaju ESPN. Jednom mjesečno će se
nekakav planinar izgubiti, a onda će se oni obrušiti na njega i držati ga dok
policija ne dođe. Ali većina njih, devedeset i devet posto, odveze se do
znakova, slikaju se, čekaju da ovi parkiraju kamionet na vrh brda i zatim
krenu kući zadovoljni sa svojim iskustvom Zone 51. Tog dana koji tebe
zanima sam ja mislio da se događa baš to. Primijetili smo neki jadni džip
čim je skrenuo s ceste 375 i sustav ga je pratio cijelim putem. Ništa
neobično; nije vozio brzo, nije imao eksplozive ni oružje.«
»Stao je pored znakova upozorenja, baš kao i svi ostali. Gledam ga
na svojim zaslonima u čuvarskoj postaji, ovi stoje na svom mjestu na brdu
i nema razloga misliti da nešto nije u redu. Mislim, to se događa cijelo
vrijeme. Cijelo vrijeme. No prošla je minuta i džip samo stoji, vozač ne
izlazi, nema bljeskalica fotoaparata, i meni odjednom sve postane čudno,
znaš? Ništa previše, samo mi se čini da nije sve kako treba.«
»Upravo sam mislio javiti ovima da se spuste i pozdrave tipa u džipu
i tad ovaj nagazi na gas. Nekoliko trenutaka sam samo stajao i zurio,
mislim si kog vraga ovaj radi? Što će, izvršiti invaziju na Zonu 51 u svom
džipu? Vidim ove bezveznjake kako okreću kamionet i jure nizbrdo i tad se
trgnem. Zgrabio M4-icu sa zida, javim da imamo uljeza, istrčim izvan
barijere i gledam tko će prvi stići.«
»Roktavci jure niz greben za njim, pokušavaju mu prepriječiti put, ali
ovaj šalta kao lud. Mislio sam da će se prevrnuti na posljednjoj okuci, ali
nije. Dolazi od iza ugla, k’o sila iz pakla, prašina se diže za njim i vidim
bezveznjački kamionet u prašini. Na tren sam pomislio da bih baš želio
upoznati tog tipa. Ako ništa drugo, barem ima muda.
Zna i voziti, u to nema sumnje. Nanišanio sam ga stingerom i
maknuo se jer bi ga odbacio deset metara u zrak pri toj brzini.«
»Ali nije ih udario. U posljednji trenutak, mislim, stvarno u
posljednji trenutak, nagazio je na kočnicu, gume su zaškripale i džip se
počeo tresti na sve strane jer prebrzo gubi brzinu. Zaustavio se na metar od
vrata i stingera. Kamionet onih bezveznjaka je zaškripao pored džipa i ja
istrčim van s pripravnom M4-icom, kad se otvore vrata džipa i tip izađe
van s rukama iznad glave.«
»Kako je izgledao?« upitala je Larissa. Srce joj je lupalo u prsima;
zatvorenik je doista stvaran. Ovaj koji sjedi pored nje ga je vidio vlastitim
očima.
»Visok, srednjih godina. Blijed, usprkos tomu što se vozio
pustinjom. U dobroj formi, čvrstog, vojničkog pogleda. Uperio sam pušku
u njega i rekao mu da se spusti, ali nije se ni pomaknuo. Drži on tako ruke
u zraku i meni viče nekakvu lozinku -«
»Kakvu?«
»F-357-X. Maksimalno odobrenje. Staro je, ali još uvijek aktivno.
Tad mi dovikne da mora vidjeti generala Allena i ja zamalo padnem s
nogu. Tip se dovezao do Glavnog ulaza, pobjegao bezveznjacima, dao mi
kod maksimalnog odobrenja i rekao mi da mora vidjeti šefa NS9? Zove ga
imenom? Mislim, koji je to vrag, zar ne?«
»Kako je govorio?« upitala je Larissa. »Je li imao ikakav naglasak?
Išta neobično?«
»Engleski.«
»To sam pretpostavila.«
»Ma ne, imao je engleski naglasak. Tip je bio Englez.«
Larissa je samo zurila pred sebe pokušavajući pojmiti to što joj je
viši zrakoplovac upravo rekao. Negdje u primozgu javila joj se jedna
misao: suluda, nevjerojatna misao koju je ubrzo odagnala.
»Shvaćam«, polako je rekla.
»Super«, rekao je Ashworth. »Nego, gleda on mene, gledam ja njega
i tad se ovi kreteni pojave i zgrabe ga, prebace ga preko haube džipa i
taman ga hoće vezati lisičinama kad ja shvatim da ovo moram prijaviti. Tip
je znao taj kod, bez obzira na to kako je stigao, pa sam naredio roktavcima
da prestanu, da se vrate na svoja mjesta i zaborave da se ovo ikada
dogodilo.«
»Englez ih gleda kako odlaze, onda mi zahvali i počne mi govoriti
što mu treba. Ja mu viknem da šuti, da ću ga upucati ako se pomakne i on
samo slegne ramenima i stoji tamo s podignutim rukama. Meni tad padne
na pamet da je frajer možda više nego običan vojnik, da je možda časnik
SAS-a jer mi uopće ne izgleda kao da se znoji ili nešto slično, jer upravo je
prošao kroz pustinju i stoji ispred najtajnije ustanove na svijetu i puška mu
je uperena u glavu. Izgleda kao da je izišao van u popodnevnu šetnju.«
»Primio sam se radija i javio Centralnoj kontroli kod koji mi je dao.
Ovi dugo šute, što inače znači da te spajaju preko cijele baze, i naposljetku
mi se javi nepoznat glas i veli mi da će poslati vozilo, da ne smijem
razgovarati sa svojim zatvorenikom, no ne smijem ga ni pustiti iz vida prije
nego što oni dođu po njega.«
»I ništa, ja držim frajera na nišanu i samo zurimo jedan u drugoga
dok nije došlo vozilo NS9 i jedna od vaših prikaza mi naredila da
odstupim. Rekao sam mu da nema problema, nikakvih problema, da
ionako ne želim sudjelovati u ovom neredu i vratio sam se u stražarsku
postaju. Englez je ušao u Hummer i odvezli su ga prema jezerima.
Nisam ga vidio od tada i još uvijek nemam pojma tko je. Rekao sam
ti sve što znam, a nisam smio ni to. Sad ćeš izvaditi mobitel iz džepa i
izbrisati one slike, a ja ću onda ostati ovdje i pojesti svoj doručak. Ti ćeš
otići i ostaviti me na miru. Gotov sam s pričom.«
***
Larissa je zatvorila vrata blagovaonice za sobom i stala ispod velikog
središnjeg svoda. Vrtjelo joj se u glavi.
Nije očekivala da će joj Lee Ashworth reći tko je tajni zatvorenik i
vjerovala mu je kad je rekao da ne zna. No dobila je što je htjela, i još više.
Zatvorenik je doista postojao; dovezao se u pustinju poznavajući kod
maksimalne sigurnosti što je značilo da je izravno ili neizravno povezan s
američkim vojnim aparatom. Tražio je generala Allena poimence, što je
značilo da je svjestan postojanja NS9. Bio je Englez, što samo po sebi ne
znači ništa, ali upućuje na to da je nekako povezan s Crnom svjetlošću.
 Larissa se polako vratila u Središnju kontrolu i tunel koji će je
odvesti natrag u Dreamland Pomislila je da se odveze liftom do razine 8 i
provjeri može li ikako vlastitim očima vidjeti zatvorenika. Imat će gadnih
problema ako je ulove, no to joj nije bilo bitno.
Moram saznati tko je on, pomislila je. Nemam pojma zašto mi je to
odjednom toliko važno. Jednostavno moram znati.
Jedan kilometar istočno pod zemljom je zatvorenik kojeg je Larissa
tako žarko željela identificirati upravo dovršavao svoje popodnevno
brijanje. U normalnim okolnostima zatvorenici nisu mogli dobiti ništa čime
bi se mogli ozlijediti, pogotovo ne nešto tako očigledno kao što je britva.
No okolnosti koje su okruživale Juliana Carpentera bile su daleko od
normalnih.
Bob Allen možda i nije imao drugu opciju nego da ga zatvori, no
sam je donio stvari iz Julianovog džipa u ćeliju. Julian je pretpostavio da su
ih prvo dobro provjerili - njegov stari prijatelj nipošto nije bio glup - i bio
je zahvalan zbog toga.
Svaki dan se presvlačio, brijao se, prao zube. Male stvari, ali zbog
njih se još uvijek osjećao kao ljudsko biće. Ostavio je britvu na rub
umivaonika i pogledao se u ulašteni komad metala koji mu je služio kao
zrcalo. Lice mu je bilo bljeđe nego ikada zbog tri mjeseca provedena
daleko od prirodnog svjetla. Koža mu je olabavjela; objesila mu se niz
jagodične kosti i ispod brade. Izgledao je poput starca.
Situacija u kojoj se našao bila je gotovo tragikomična. Zanemario je
cjeloživotnu obuku, godine i desetljeća samoprisiljavanja na donošenje
odluka temeljenih na logici, a ne na emocijama i predao se NS9 samo zato
jer je bio očajnički zabrinut za svoga sina. Vizija koju je imao u pustinjskoj
špilji zajedno s izliječenim vampirom Adamom djelovala mu je
zastrašujuće stvarno: njegov sin kao vampir, s crvenim očima i blještećim
očnjacima, govorio mu je da je već kasno.
Usprkos Adamovu preklinjanju, upozorenjima da su vizije
nepouzdane, Julian je istoga trena donio odluku. Morao je znati je li Jamie
dobro i predaja NS9 je bila jedini način da sazna. Njegov jedini preostali
kontakt unutar Crne svjetlosti, još od vremena kad je bio prisiljen lažirati
vlastitu smrt, je nestao i smatrao se mrtvim. Bio je u pravu: Bob Allen je
uspio uvjeriti Henryja Sewarda da mu osobno kaže kako je njegov sin živ i
zdrav.
Julianovo olakšanje je bilo ogromno, ali kratkotrajno. Nije bilo
dovoljno samo saznati da je Jamie dobro; želio je pomoći svome sinu, želio
je to više nego išta na svijetu, i doveo se u poziciju iz koje mu je to više
nego nemoguće.
Glupan, pomislio je gledajući u svoj odraz. Slab. Glup. Star.
Na kraju širokog hodnika koji se pružao središtem pritvora, vrata od
teškog metala su se otvorila i začuli su se koraci koji su se sve glasnije
približavali njegovoj ćeliji. Julian je obrisao lice standardnim tankim
ručnikom NS9 i čekao da Bob Allen dođe. Nije mogao biti nitko drugi.
Dežurni časnik mu je tri puta dnevno donosio hranu, bez da mu kaže ijednu
riječ. Julian mu se mogao pokušati obratiti, no znao je da ovaj ima naredbu
da mu ne odgovara, i nije mu želio stvarati probleme. Nije on kriv što je
Julian tu gdje jest; za to je kriv samo Julian.
Koraci su zastali ispred njegove ćelije. Julian je čuo nekoliko tihih
klikova dok je Allen utipkavao kod u kontrolnu ploču, prije nego što su se
otvorila vrata i pustila unutra direktora NS9, s umornim poluosmijehom na
licu.
»‘večer, Bobe«, rekao je Julian. »Drago mi je što te vidim.«
»Također«, odgovorio je general Allen. »Kako si, Juliane?«
»U zatvoru sam«, odgovorio je. »Ludo se zabavljam. A ti?«
Allen je zabrundao od smijeha, i srušio se na plastični stolac koji je
predstavljao jedan od tri komada pokućstva u ćeliji. Julian je sjeo na svoj
krevet i naslonio se na zid.
»Umoran sam, Juliane«, rekao je Allen. »Uništili smo ili proveli oko
četrdeset posto zatvorenika iz Supermaxa. Još petnaest posto je pod
nadzorom. Ostale nismo pronašli. Nestali su.«
»To je dobro, Bobe«, rekao je Julian. Allen mu je ispričao sve o
koordiniranim bjegovima iz zatvora i o zastrašujućoj brzini i snazi
novopretvorenih vampira iako je time kršio barem desetak pravila. Julian je
bio pun ružnog, zamjerljivog divljenja prema vampirskoj taktici. Kaos koji
su stvorili je uvukao sve Odjele za nadnaravno u svijetu, i nije pokazivao
znakove jenjavanja. Radilo se o doista hrabroj diverziji, stvorenoj da ih sve
zabavi nečime dok se Drakula oporavlja. »Uskoro ćeš ih imati više od
polovice i to nije loše. Nisi dobio nikakvo upozorenje, nisi mogao tražiti
pojačanje. Polovica je dobra, Bobe. Nemoj biti prestrog prema sebi.«
»Hvala ti«, rekao je Allen. »Cijenim to što mi govoriš. Dobili smo
neke od najgorih. Moja ekipa specijalnih operativaca je jučer sredila cijelo
vodstvo Pustinjskog kartela u Nuevo Laredu, uz malu pomoć naše
vampirske gošće.«
»Larisse«, rekao je Julian.
Otkriće da NS9 ima vampiricu koja radi za njih je bilo jedno, a
činjenica da je ona zapravo članica Crne svjetlosti na prekomandi u
Americi je sasvim druga, a to da je ona, što mu je potvrdio i njegov
prijatelj, djevojka njegova sina, je bio šlag na torti. Julian ju je očajnički
želio upoznati. Preklinjao je Allena da mu da priliku za to, samo pet
minuta da je pita kako je Jamie i kakva je osoba postao, no Allen je odbio.
Julian je vidio na njegovu licu da mu je to odbijanje bilo bolno nije
navaljivao. Barem ne još.
»Poručnica Kinley«, potvrdio je Allen, »Tim Albertsson, vođa
specijalne jedinice, mi je rekao da nikad nije vidio nešto takvo. Navodno ju
je vođa kartela upucao sačmaricom u trbuh, a ona nije ni primijetila.
Iskreno rečeno, mislim da se malo prepao.«
»Je li itko od tvojih ljudi ozlijeđen?« upitao je Julian.
Allen je odmahnuo glavom. »Kinley je izgubila uho zajedno s tom
ozljedom trbuha, ali dali su joj krvi i za minutu je opet stala na noge. Nije
bilo ozlijeđenih i imali smo samo jednu civilnu žrtvu.«
»Nakon noćnog napada na kartel iz Lareda«, rekao je Julian. »Trebao
bi biti ponosan, Bobe.«
»Jesam«, odgovorio je Allen. »Iskreno rečeno, htio bih je zadržati, i
ne samo ja. Mislim da bih mogao nagovoriti Cala da nam je prepusti, ali
ona ne bi došla bez svojih prijatelja, a nema šanse u univerzumu da bi mi
prepustio tvoga sina. Ne nakon svega što je učinio.«
Julian se nasmiješio. Bio je neizmjerno ponosan na svoga sina i
nikada neće oprostiti ni Thomasu Morrisu ni samome sebi zbog
spletkarenja radi kojeg sada nije mogao uživati u sinovim uspjesima. Kajao
se zbog mnogih stvari i odavno je prestao misliti na njih osim ako nije bilo
neizbježno, no najteže mu je bilo što je ostavio sina da se brine sam za sebe
i za svoj život, bez očeve pomoći.
»Zato i jesam tu, Juliane«, nastavio je general Allen. »Jutros sam
razgovarao s Calom. Večeras će ovamo poslati tim i ujutro će tebe i
Larissu odvesti kući.«
»Zašto?«
 »Ne mogu ti reći. Rade na nečemu velikom i Cal kaže da trebaju
Larissinu pomoć. Iskreno, mislim da želi riješiti sve nedoumice Crne
svjetlosti.«
Julianov izraz lica se nije promijenio. »Hoće li me vratiti na
dužnost?«
»Ne znam«, odgovorio je Allen. »Ali ako želiš moj savjet, predložio
bih ti da se pripremiš na razočaranje.«
»Nisam učinio ništa loše«, rekao je Julian povišenim tonom. »Nisam
nikoga izdao i nisam ubio Harkerove.«
»Izdan je nalog za tvoje uhićenje i lažirao si vlastitu smrt umjesto da
si se odazvao«, odmjereno će Allen. »Razumijem zašto si napravio to što
jesi, a siguran sam da i Cal razumije. Ali umro si, Juliane. Dopustio si
svima da misle da si mrtav. Ako očekuješ da će te Cal zagrliti i dati ti novu
uniformu, onda se grdno varaš. To moraš shvatiti.«
Julian se snuždio i spustio pogled jer su mu oči već bile crvene.
»Što ću onda?« upitao je jedva glasnije od šaptaja. »Što misliš što će
se dogoditi sa mnom, Bobe?«
»U najboljem slučaju? Oslobodit će te svih optužaba i otjerati.
Mislim da će ti dopustiti da imaš vlastiti život, ali izvan Crne svjetlosti.«
»A moja obitelj?«
Allen je okrenuo glavu.
»Bobe, što će biti s mojom obitelji?«
»Ne mogu ti reći što će Cal napraviti«, rekao je Allen gledajući
prijatelja ravno u oči. »Ali znam kako bih ja postupio.«
»Kako?«
»Zabranio bih ti ikakav kontakt s njima«, rekao je Allen. »Jamie je
operativac, Marie je pod prismotrom Crne svjetlosti, a oboje misle da si
mrtav. Ne bih ti dopustio da im se približiš, barem dok se ne riješi ova
situacija s Drakulom. Ako se ikada riješi.«
Neugodna tišina je dugo ispunjavala prostoriju, prepuna napetosti
zbog Allenovih predviđanja. Julian nije mogao vjerovati da bi mu Cal
Holmwood to učinio, ne nakon svih godina koje su proveli boreći se rame
uz rame, no znao je da general Allen govori o nečemu što je doista
moguće. Ukoliko ga žele udaljiti od obitelji, mogu to lako učiniti.
 Ne bi se morali puno opravdavati zbog toga: njegov povratak bi
mogao omesti aktivnog operativca baš u trenutku kada ulaze u najmračnije
razdoblje svoje duge povijesti. Bio je siguran da bi se Jamie i Marie
razbjesnjeli ako doznaju, to je bio i najveći problem. Budući da oboje žive
unutar Petlje, gotovo je nemoguće samo im dati do znanja da je živ.
»Nadam se da si u krivu, Bobe«, naposljetku je rekao.
»I ja isto, Juliane«, odgovorio je Allen. »I više nego što misliš.«
Dvojica muškaraca su dugo sjedila u tišini. Obojica su izgledala
umorno i staro, nagomilana šteta zbog godina provedenih u najmračnijim
jazbinama zemaljske kugle jasno se ocrtavala u borama na njihovim licima.
»Je li vrijedno toga?« upitao je odjednom Julian.
»Što to?«, upitao je Allen.
»Ovo što radimo«, rekao je. »Sve što smo učinili i sve što smo dali.
Je li bilo vrijedno toga? Bobe, jesmo li ikada napravili išta dobro?«
Nastala je još jedna duga stanka. »Ne znam«, odgovorio je Allen.
»Postoje ljudi koji su preživjeli samo zbog onoga što smo mi učinili. To
mora nešto značiti.«
»Ali jednako toliko ih je umrlo, možda čak i više«, rekao je Julian.
»Muškarci i žene koje smo pobili zato što su vampiri, a ne zbog nekih
njihovih nedjela. Samo pomislim na neke stvari koje sam učinio i ne mogu
uopće pojmiti kako sam si to opravdao.«
»Naredbe«, rekao je Allen. »Slijedio si naredbe.«
Julian je zastenjao. »Da. Već sam čuo tu ispriku, Bobe. Čuo sam je
baš za ubijanje ljudi zbog onoga što jesu, a ne zbog onoga što su učinili.«
»Isuse, Juliane«, rekao je Allen. »Shvaćam, zatvoren si pod zemljom
i sve ti se čini crno. Ali nemoj si to raditi.«
»Sjećaš li se Kosova, Bobe?« upitao je Julian. »Prištine?«
»Sjećam.«
»Kad je to bilo, 1999? 2000? Isuse, čak se i ne sjećam.«
»Bilo je ‘99.«, rekao je Bob tiho.
»Ona mlada Albanka na trgu. Sjećaš li je se? Sjećaš li se što su joj
vampiri učinili?«
»Da«, rekao je Allen. »Sjećam se.«
 »Našli smo ih u staji iza crkve«, rekao je Julian. »Vampire, njihove
žene i djecu.«
»Juliane ...«, započeo je Allen bespomoćno.
»Počeli smo pucati, tad sam dograbio kolac, i kad je sve bilo gotovo,
dva dana nisam mogao podići ruku iznad ramena. Toga se sjećam, Bobe.
Pokušao sam zaboraviti, ali ne mogu. Jednostavno ne mogu.«
»Učinili smo ono što smo morali«, rekao je Allen. »Slijedili smo
naredbe. Oni su ubojice, Juliane, vidjeli smo to vlastitim očima.«
»Muškarci«, rekao je Julian. »Ali žene? Djeca? Čime su oni zaslužili
nabijanje na kolac?«
Allen nije odgovorio.
»Ako se Drakula uzdigne«, nastavio je, »onda je gotovo sa svima
nama i svima nama sličnima. Ali čak i da ne uspije, čak i da ga na vrijeme
zaustavite, mislim da je ipak gotovo. Ništa ne traje vječno. Čuvamo
najveću tajnu na svijetu i neprestance ubijamo samo da bi ona bila sigurna.
Ali koliko će još potrajati dok netko ne sazna? Ili se proširi na više ljudi no
što mi možemo pobiti i pozatvarati? Što će se dogoditi ako svijet sazna što
smo napravili?«
»Ne znam, Juliane«, rekao je Allen. »A ne znaš ni ti.«
Dvojica muškaraca su se pogledala, teret povijesti bio je pretežak za
njihova ramena. Dugo nisu ponovno progovorili.
48
IZA ZAVJESE

Matt Browning je potrčao niz razinu D i zaustavio se ispred vrata

Jedinice za znanost. Pritisnuo je svoju identifikacijsku karticu o ploču na
zidu i nestrpljivo čekao da se brave otključaju. Kad je svjetlo na ploči
pozelenjelo, odgurnuo je teška sigurnosna vrata i zakoračio unutra.
Ušao je u veliku četverokutnu prostoriju s velikim recepcijskim
prostorom i mnogo pisaćih stolova za kojima je radilo administrativno
osoblje Jedinice. Žena na recepciji se smrknula kad je vidjela Matta. Nitko
nije najavio njegov dolazak, a raskolačene oči kojima ju je gledao je
nikako nisu ohrabrivale.
»Mogu li vam pomoći?« upitala je.
»Ja sam Matt Browning«, rekao je i stavio svoju identifikacijsku
iskaznicu na stol ispred nje. »Tko je dežurni časnik? Morao bih razgovarati
s njim.«
»Žao mi je«, rekla je žena. »Dr. Cooper je u laboratoriju. Mogu li
preuzeti poruku?«
»Ne«, rekao je Matt. »Žao mi je, ali trebate mu reći da odmah moram
razgovarati s njim, tiče se Posebne skupine Nultog sata. Ne bih htio
uključivati prijelaznog direktora, no učinit ću to budem li morao. Vi
odlučite.«
Recepcionarka ga je pozorno pogledala i Matt je na trenutak
pomislio da će ga uhvatiti u blefu. Pretpostavio je da bi Cal Holmwood
podupro njegov zahtjev za razgovor s višim članom Odjela, no znao je da
ne bi bio baš oduševljen zbog toga. Ova ga je dugo gledala i naposljetku se
primila telefona i utipkala neki broj. Tiho je govorila u slušalicu okrenuvši
glavu od Matta i pokrivši usta rukom. Poklopila je slušalicu i okrenula se
Mattu.
»Dr. Cooper će vas primiti«, rekla je. »Pođite za mnom.«
Ustala je od stola dajući mu jasno do znanja kako bi sada radije
radila bilo što drugo nego pomagala njemu. Matt se morao suzdržavati da
ne plane što mu se inače rijetko događalo. Kad mu je recepcionarka
mahnula rukom da krene za njom, pregrizao je jezik i poslušao.
 Troja teška metalna vrata stajala su na zidu iza pisaćih stolova, a iza
njih su se nalazila tri istraživačka laboratorija složena u polukrug. Svaki je
sadržavao po dva od šest glavnih područja Jedinice: Računalna i
informacijska znanost, Senzori i elektroničke naprave, Istraživanja
ljudskog i nadljudskog, Analiza smrtonosnosti i preživljavanja,
Tehnologija prijevoznih sredstava, Istraživanje oružja i materijala. Veliki
pokusni poligon nalazio se na južnom rubu teritorija Petlje, zajedno s
eksperimentalnim poljima i komorama svih veličina i specifikacija koji su
bili rasprostranjeni podzemnim razinama Petlje, i bili su pod najstrožom
tajnosti. Pristup laboratorijima se kontrolirao dvostrukim hermetičkim
vratima i cijela Jedinica se nadzirala na mikroskopskoj razini. Kompleks
prostorija je bio sasvim automatiziran i mogao se zaključati istog trena u
slučaju provale ili nesreće.
Recepcionarka je otključala srednja vrata i povela Matta u kratak
hodnik. Na njegovu drugom kraju se nalazio sivi hermetički ulaz istovjetan
onome koji je čuvao blok pritvora četiri razine ispod njih. Rukom je
pozvala Matta da uđe i vratila se na recepciju još prije nego što su se vrata
zatvorila za njim.
Matt se borio s klaustrofobijom kad je maleno svjetlo prvo
zasvijetlilo crveno, a zatim ljubičasto. Ogroman oblak plina podigao se iz
ventilacijskih otvora i Matt je zatvorio oči čekajući da prestane. Kad je rika
utihnula, otvorio je oči baš na vrijeme da vidi kako se svjetlo zeleni i
unutarnja vrata se otvaraju otkrivajući sitnog čovjeka odjevenog u bijelu
kutu kako mu pruža ruku s velikim osmijehom na licu.
»Matt«, rekao je. »Matt Browning?«
»Bok«, rekao je Matt. Primio je pruženu ruku. Čovjek u bijeloj kuti
srdačno ju je tresao gore-dolje.
»Ja sam Mark Coper, ravnatelj Jedinice za znanost. Drago mi je.«
»Stvarno«, lupio je Matt, malčice osupnut toplinom dočeka.
»Apsolutno«, rekao je Cooper. »Cal Holmwood je sa mnom podijelio
neke od izvještaja Projekta Lazarus. Fantastične stvari, moram priznati.
Nevjerojatno je to čime se bavite.«
»Hvala«, rekao je Matt. Odjednom se morao suzdržavati da ne prasne
u smijeh.
»Nema na čemu«, rekao je Dr. Cooper. »Upoznao sam Roberta
Karlssona prije nekoliko godina u Ženevi. Odličan čovjek.«
 »Jeste«, rekao je Matt. »Sretni smo što ga imamo.«
»U to nema sumnje. Kako vam mogu pomoći, gospodine Browning?
Pretpostavljam da vas zanimaju naše pridošlice?«
»Tako je«, rekao je Matt. »Mogu li ih vidjeti, molim vas?«
»Naravno«, rekao je Dr. Cooper. »Pođite sa mnom.«
Ravnatelj Odreda za znanost se okrenuo i zakoračio niz hodnik
iznenađujućom brzinom. Noge su mu bile toliko kratke da Matt nikada ne
bi mogao predvidjeti toliku brzinu. Na kraju hodnika se nalazio par vrata s
okruglim prozorima u visini glave, a na zidu pored njih stajao je natpis.
ISTRAŽIVAČKI LABORATORIJ 2
ISTRAŽIVANJE I INŽENJERING LJUDSKIH
I NADNARAVNIH JEDINKI
ANALIZA SMRTONOSNOSTI I PREŽIVLJAVANJA

Matt je slijedio Coopera kroz vrata u laboratorij.

Bio je ogroman, četverokutan s visokim, ravnim stropom i pločicama
na podu. Prostorija je u cijelosti bila bijela. Njezini zidovi i strop su sjali
jednako jasno kao i metalne klupe uza zidove i računalni zasloni na njima.
Barem desetak muškaraca i žena kretalo se među stolovima, spisima i
mapama i redovima strojeva koje je Matt odmah prepoznao: genski
sekvenceri, jedinice za hologramske projekcije, snažna superračunala,
trodimenzionalne baze podataka. Šest ćelija je zauzimalo stražnji dio sobe i
bile su zatvorene istim ultraljubičastim barijerama poput onih koje su
sprječavale kretanje zatvorenika na razini pritvora.
»Dobro došli«, rekao je Dr. Cooper. »Siguran sam da ovo nije toliko
impresivno kao laboratoriji Projekta Lazarus, ali nama je ipak dom.«
»Odlično je«, rekao je Matt. »Koji su vam prioritetni projekti?«
»Trenutno su to istraživanja naprednih fizičkih značajki bjegunaca iz
Broadmoora«, odgovorio je Cooper. »Općenito govoreći, isto kao i uvijek.
Taktička analiza vampirskih jačih i slabijih strana, analiza samog virusa.
Radimo u tandemu s Laboratorijem 3. Oni naš rad primjenjuju na
naoružanje i razvoj obrane.«
»Korisite li žive subjekte?« upitao je Matt sledivši se. »Mislim, osim
bjegunaca iz Broadmoora.«
»Da«, rekao je dr. Cooper, »znam što mislite i ne trebate se brinuti.
Ne radimo ništa ni slično onome čime se bavio profesor Reynolds.«
Matt je vidio unutrašnjost prvotnih laboratorija Projekta Lazarus.
Radilo se o visokosofisticiranim sobama za mučenje gdje su vampirima
vadili utrobu, uništavali ih i oživljavali, ponašali se prema njima kao prema
životinjama, sve u ime Reynoldsove potrage za lijekom protiv njihovih
slabosti, potpune suprotnosti od onoga čime je Crna svjetlost mislila da se
on bavi.
»Nadam se da je tako«, rekao je. »Ono što je on radio je bilo doista
nehumano.«
»Vidio sam«, rekao je dr. Cooper. »Vodio sam ekipu koja je čistila
laboratorij nakon njegove pogibije. Još uvijek imam noćne more.«
Nasmiješio se, ali Matt nekako nije vjerovao da se doktor šali.
»Ostalo je dvoje preživjelih«, rekao je Matt. »Muškarac i njegova
kći. Reynolds ih je htio uništiti kad ga je Jamie spriječio. Znate li što se
dogodilo s njima?«
»Patrick i Maggie Connors«, rekao je Cooper kimajući glavom.
»Pustili smo ih čim je završila istraga o Reynoldsu.«
»Stvarno?« upitao je Matt. »Pustili smo dvoje vampira na slobodu?«
Cooper je kimnuo. »Prijelazni direktor je osobno naredio da ili se
pusti. Nadzorna jedinica bi vam vjerojatno mogla reći gdje se nalaze,
ukoliko vas zanima.«
Matt je odmahnuo glavom. »U redu je. Samo mi je čudno što su
pušteni, a sada cijeli Odjel ima naredbu da uništi sve bjegunce iz
Broadmoora. Nijedan od tih ljudi nije želio biti vampir. To mi je ...
nedosljedno.«
»Siva zona«, složio se Cooper. »Cal radi najbolje što zna.«
»Siguran sam u to«, rekao je Matt. Misli su prijetile da će pobjeći i
zariti se u moralna pitanja Crne svjetlosti. Prisilio se da se usredotoči na
ono zbog čega je došao. »Mogu li vidjeti bjegunce koji su kod vas?«
»Naravno«, rekao je dr. Cooper. »Pođite sa mnom.«
Matt ga je poslušao krećući se kroz šumu pisaćih stolova i klupa.
Neki od osoblja su mu kimnuli, no većina ih je bila zauzeta svojim poslom.
Atmosfera je bila jako slična onoj u Projektu Lazarus gdje je provodio veći
dio svoga života. Dr. Cooper ga je odveo do ćelije na lijevom kraju reda i
stao ispred ultraljubičaste barijere. Matt je krenuo za njim i pogledao u
zatvorenu prostoriju.
Bila je skromna, no mnogo ugodnija od prozirnih kocki u kojima je
Christopher Reynolds držao svoje nesretne žrtve; tu je bio krevet sa
jastucima i plahtama, stolac i maleni stol, umivaonik i prostor odijeljen
zavjesom koja je vjerojatno sakrivala zahodsku školjku. Nadzorne kamere
su nadgledale sva četiri kuta prostorije pomoću kojih su pratili vampirove
reakcije na lijekove. Vampir je u ovom slučaju bio pedesetogodišnjak i
ležao je na krevetu čitajući neku knjigu mekog uveza. Nije pogledao ni
Matta ni dr. Coopera iako su razgovarali o njemu.
»Christian Bellows«, rekao je Cooper. »Našli smo ga na području
Broadmoora. Nije se opirao kad su ga doveli i nije radio probleme otkad je
stigao ovamo. Sve što želi je da bude sam.«
»Što je napravio?« upitao je Matt, »da bi uopće završio u
Broadmooru?«
»Gotovo je ubio poštara«, rekao je Cooper. »Počeo je vjerovati da ga
poštar želi ubiti i napao ga je kuhinjskim nožem.«
»Isuse.«
»On je paranoični shizofrenik«, rekao je dr. Cooper. »Imamo njegov
bolesnički karton i raspored primanja lijekova. Ne brinite, dobro pazimo na
njega.«
»Razumije li što mu se dogodilo?« upitao je Matt. Bellows je
izgledao opušteno, kao da leži na kauču u svojoj dnevnoj sobi.
»Da«, odgovorio je Cooper. »Morali smo mu reći istinu. Ima dugu
povijest deluzija i novo okruženje je moglo pogoršati njegovo stanje.
Shvaća da je bolestan, da je njegova bolest iznimno rijetka i da ga liječimo.
Brzo se pomirio s time.«
»Dakle, surađuje?«
»Da«, rekao je dr. Cooper. »A to ne mogu reći za ovog drugog.
Dođite.«
Matt je slijedio ravnatelja Jedinice za znanost do sljedeće ćelije. Bila
je opremljena istim pokućstvom kao i Bellowsova, no za razliku od
njegove bila je u potpunom neredu. Krevet je bio gol i izvrnut naopačke
uza zid, stol je bio slomljen na komadiće, a zavjesa koja je sakrivala
zahodsku školjku bila je potpuno potrgana. U suprotnom kutu ćelije sjedila
je neka prilika. Obgrlila je koljena rukama i spustila glavu.
 »Alex Masterson«, rekao je dr. Cooper. »Ulovili su ga kako
provaljuje u drogeriju tridesetak kilometara od bolnice. Opirao se, ali
uspjeli su ga savladati. Držimo ga pod sedativima cijelo vrijeme.«
Matt je gledao nered u ćeliji. »Ne sviđa mu se.«
»Bilo je poprilično teško«, rekao je Cooper. »Standardne doze ne
funkcioniraju, barem ne pouzdano. Nikada nismo zarobili vampire snažne
poput ovih. Mislim da nemamo ništa čime bismo mogli smiriti Valentina
Rusmanova.«
»Vjerojatno nemamo«, rekao je Matt. »Jeste li ih obojicu
pregledali?«
Dr. Cooper je kimnuo. »Nismo našli nikakve tjelesne razlike između
njih i ostalih vampira. Mislimo da se radi o samome virusu.«
»Što je napravio?« upitao je Matt tiho. Zurio je u tamno klupko u
dnu ćelije. Vampir je bio nepomičan; bilo je nemoguće reći je li uopće
budan.
»Masterson«, ponovio je Cooper. »Počinio je niz silovanja u
staračkom domu u kojem je radio. On je sociopat, najjednostavnije rečeno.
Ne razumije zašto je to što je učinio pogrešno.«
»Sreća da su ga ulovili«, rekao je Matt dok mu se želudac polako
prevrtao.
»Rekao bih da jest«, složio se Cooper. »Možda bi bilo bolje da su ga
samo uništili. Ali ovdje barem ne može ozlijediti nikoga.«
Matt je oštro protresao glavu pokušavajući je razbistriti. Iako je ovaj
laboratorij bio daleko od krvave noćne more prvog laboratorija Projekta
Lazarus, osjećaj bolesti, banalnog užasa i jada bio je jednako opipljiv.
»Rekli ste da nema tjelesnih razlika«, ponovio je.
Dr. Cooper je kimnuo. »Kao što rekoh, mislimo da se radi o samome
virusu. Postoji utemeljena veza između dobi i snage i teorija oduvijek glasi
da virus nastavlja mutirati unutar nositelja nakon što se pretvori
povećavajući s vremenom njegovu snagu i brzinu.«
»Tako je«, rekao je Matt. »Ali to ne objašnjava ovo.«
Ne objašnjava ni Larissu, pomislio je. Zastrašujuće je snažna. A
pretvorena je jedva tri godine.
»Znam«, rekao je dr. Cooper. »Imate li teoriju, gospodine
Browning?«
Matt je kimnuo. »Imam«, rekao je. »Ako sam u pravu, onda je loše.
Doista loše.«
»Kako mogu pomoći?«
»Rekli ste da ste ili pregledali«, rekao je Matt. Govorio je polako kao
da razmatra svaku riječ. »Pretpostavljam da ste i razgovarali s njima?«
»Jesmo.«
»Čega se sjećaju iz noći bijega?«
Dr. Cooper je slegnuo ramenima. »Malo toga. Liječnika, medicinskih
sestara. Nasilja. Crvenih očiju. Nitko od njih nam nije mogao dati nikakve
specifičnosti.«
»A što je s ugrizima?« upitao je Matt. »Onim koji su ih pretvorili.
Jesu li bili vidljivi kad su ih doveli ovamo?«
»Nisu«, odgovorio je dr. Cooper. »Ali gotovo nikada nisu. Ako se
novopretvoreni vampir nahrani, ugriz obično zacijeli.«
»U redu«, rekao je Matt. »Imate li ovdje računalo kojim bih se
mogao poslužiti?«
»Naravno«, rekao je dr. Cooper. »Pođite sa mnom.«
Poveo je Matta do jedne od dugačkih metalnih klupa, upalio
računalo i pustio ga da sjedne. Ovaj se odmah priključio na mrežu Crne
svjetlosti. Dr. Cooper ga je šutke gledao dok se kretao tajnim spisima
Nultog sata i otvorio mapu sa snimkama napada na Broadmoor.
»Znate li u kojim su ih krilima držali?« upitao je Matt.
»Bellows je bio u krilu D«, odgovorio je Cooper. »Što točno
tražite?«
»Pokazat ću vam«, rekao je Matt. Otvorio je spis nazvan
D_KRILO_GLAVNI_HODNIK i pustio crno-bijelu snimku bez zvuka.
Kamera je bila postavljena iznad dugačkog hodnika, na sredini kojeg su
dvojica vampira pribila uza zid jednog medicinskog tehničara i trgala mu
grlo i prsa. Krv je liptala, odvratno tamna pod fluorescentnom rasvjetom
dok su ga vukli i padali po njemu. Jedan liječnik je trčao da spasi goli
život, a za njim je išao pacijent sa skalpelom u ruci. Oči su mu bile gotovo
sasvim bijele od sjaja, a usta izvitoperena u grimasu općeg zadovoljstva.
»Kriste«, rekao je dr. Cooper. »Užasno.«
 Matt nije odgovorio. Pozorno je gledao snimku čekajući da se pojavi
ono što traži. Dva gola pacijenta šetala su hodnikom, pored zgrčenih
ostataka medicinskog tehničara. Oči su im sjale, a tijela svjetlucala od
znoja. Matt je pritisnuo gumb za pauzu i zamrznuo sliku.
»Tamo«, rekao je. »Pogledaj.«
»U što gledam?« upitao je dr. Cooper prišavši bliže.
»Ovo je nekoliko minuta nakon napada«, rekao je Matt. »Ovi
pacijenti su maločas pretvoreni. Gdje su ugrizi?«
Dr. Cooper je suzio oči i nagnuo se još bliže. »Ne znam«, rekao je.
»Ja ih ne vidim.«
»Ni ja isto«, rekao je Matt uzdrhtalim glasom. »Mislim da znam
zašto.«
Doktor se uspravio i pogledao ga. »Zašto?«
Matt se okrenuo od zaslona i pogledao u liječnika. »Jer ih nema«,
rekao je. »Pacijenti iz Broadmoora nisu ni bili ugrizeni.«
Cooper je zurio u njega. »Nisu bili ugrizeni?«
Matt je odmahnuo glavom. »Vidite, znamo da sam ugriz ne pretvara
ljude u vampire. Plazma koja pokriva njihove očnjake inicira genetičku
promjenu. Ugriz je samo način uvođenja plazme u krvotok. Mislim da ste u
pravu glede virusa, da evoluira i povećava moć inficiranog vampira, ali
mislim da tu ima još nešto. Rekao bih da kada starije evolucije virusa
dospiju u krvotok, prijetvorba započinje u naprednijem stadiju. Moju
prijateljicu Larissu je ugrizao vampir koji je navodno najstariji u cijeloj
Britaniji, a ona je već sada snažnija i brža od svih koje sam vidio mada je
vampirica tek tri godine. Mislim da postoji izravna korelacija između dobi
vampira napadača i brzine kojom se njegova žrtva razvija.«
»Što želite reći?« upitao je dr. Cooper. Raskolačio je oči i sasvim
problijedio. »Ako ih nisu ugrizli, što im se dovraga dogodilo?«
»Nisam siguran«, rekao je Matt. »Pretpostavljam da su primili
injekcije plazme jako starog vampira koja je evoluirala do te točke da i
novopretvoren i mogu postati jako moćni.«
»Valeri Rusmanov«, rekao je dr. Cooper. Tresao se kao da će se
onesvijestiti.
»Ne«, rekao je Matt. Glas mu je jedva nadjačavao šapat. »Bojim se
da nije.«
49
KOMADIĆI SLAGALICE

Cal Holmwood je uz težak uzdah podigao glavu s izvještaja koji je

čitao kad mu je netko pokucao na vrata. Često mu se činilo da u danu
jednostavno nema toliko sati da bi stigao obaviti sve što se od njega
očekuje i još jednom je osjetio neizmjerno divljenje prema Henryju
Sewardu koji je Odjel vodio takvom lakoćom koju je sada počeo smatrati
izuzetnom i nevjerojatnom.
»Slobodno«, rekao je i odložio izvještaj.
Vrata su se otvorila i unutra je ušao Andrew Jarvis, blijeda i ozbiljna
lica.
Što li je sada, pomislio je Holmwood. Neće biti dobre vijesti. Nikad
nisu dobre vijesti.
Jarvis je bio predstavnik Jedinice za nadzor pri Posebnoj skupini
Nultog sata i svi u Odjelu su ga jako poštovali. Doveli su ga iz GCHQ-a,
agencije koja nadzire komunikacije i brine se za analizu obavještajnih
podataka sigurnosnih službi. Brzo je postao drugi čovjek Jedinice za
nadzor, a njezin šef, bojnik Vickers, se često šalio kako osjeća Jarvisov dah
na svome zatiljku.
»Satnice Jarvis«, rekao je Cal uz usiljen osmijeh. »Što mogu učiniti
za Vas?«
»Žao mi je što dolazim nenajavljen«, rekao je Jarvis pristupivši stolu.
»Samo sam smatrao da trebate vidjeti što mi je upravo došlo na stol.«
Holmwood je uzdahnuo. »Da vidim što je.«
Jarvis mu je pružio mapu, a Cal ju je samo odložio na stol.
»Recite mi što je«, rekao je. »Danas sam pročitao toliko izvještaja da
mi je dovoljno za cijeli život.«
»Da, gospodine«, rekao je Jarvis. »Jučer popodne je Kevin McKenna
objavio nešto na svom blogu što je uključivalo crvene oči i ljude u crnim
uniformama. Apelirao je na ljude koji znaju o čemu govori da se jave sa
svojim pričama.«
»O, Kriste«, rekao je Holmwood. »Gdje je McKenna sada?«
 »Ne znamo, gospodine. Nije kod kuće i nije koristio svoj telefon niti
kreditne kartice od jučer.«
»Albert Harker ga je ugrabio«, rekao je Holmwood. »Pronađi ih,
Jarvise. Ne znam kako, samo ih pronađi.«
»Pokušavamo, gospodine«, odgovorio je Jarvis. »Ali bojim se da to
nije sve.«
»Nastavite.«
»Prva dva komentara na McKenninom blogu su dugi, detaljni opisi
koji su aktivirali barem desetak Echelonovih upozorenja. Jedan opisuje
događaje na Lindisfarneu prošle godine, dok drugi opisuje kako je neka
djevojka pala u vrt jedne prigradske kuće i helikopter koji im je sletio na
ulicu.«
Holmwood je zurio pred sebe. »Otac Kate Randall? I Matta
Browninga?«
»Da, gospodine«, rekao je Jarvis. »Slijedili smo IP adrese s kojih su
poslani komentari. Bile isu zaštićene mnogim lažnim imenima i proxijima,
ali našli smo lokacije. Lindisfarne, Northumberland i Staveley,
Derbyshire.«
»Gdje su Randall i Browning?«
»Nema ih, gospodine. Našli smo Randallov automobil na
željezničkom kolodvoru u Berwicku, jutros. Nije kupio karte na svoje ime.
Radimo pod pretpostavkom da su sa Kevinom McKennom ili na
putu da se nađu s njime i Albertom Harkerom.«
Holmwood je dugo zurio u Jarvisa. »Zašto mi ovo tek sada govorite,
satniče Jarvis?« upitao je glasom utihlim od ljutnje. »Bili ste na svim
sastancima Nultog sata. Znate da je Albert Harker prioritet.«
»Žao mi je, gospodine«, rekao je Jarvis. »Pratimo više od trideset
bjegunaca iz Broadmoora i bavimo se uobičajenim poslom što bolje
možemo. Nemamo dovoljno ljudi i ovo se nije učinilo važnim nikome tko
nema pristup Nultom satu. Palo je kroz pukotine, gospodine.«
Holmwood je nastavio gledati u satnika. »U redu«, rekao je. »Tako je
kako je. Obavijestit ću Jacka Williamsa. Nitko drugi ne mora znati za ovo.
Je li jasno?«
»Da, gospodine«, rekao je Jarvis.
 ***
Kate Randall je čekala da elektronička brava popusti i zatim otvorila
vrata EIPS-a.
Bila je jako zabrinuta: za Mortona, za Jamieja i Ellison, za Matta - ali
nije bila ljuta kao prije nekoliko mjeseci kad je Jamie odbio njezinu pomoć
u sličnoj situaciji. Ponosila se sobom što je došla do točke u kojoj više ne
pretpostavlja najgore o svom prijatelju, kada više ne misli da su njegove
odluke donesene samo da joj naškode ili je ponize, a zapravo predstavljaju
suštu suprotnost tome; samo dobronamjernu, iako malčice pretencioznu,
želju da je zaštiti.
Krenula je u dnevni boravak gdje se nadala da će vidjeti Paula
Turnera. Željela mu je reći što se dogodilo Jamiejevu timu. Toliko se
zamislila da nije ni primijetila nervoznu ženu pored recepcije i sudarila se s
njom.
»O, Bože«, rekla je Kate grabeći recepcijski stol da se zaustavi.
»Doista mi je žao.« Podigla je glavu i pogledala ravno u svijetleći, crveni
pogled.
»O, Kate«, rekla je Marie Carpenter, a oči su joj se vratile u svoju
uobičajenu blijedozelenu boju. »Tako mi je žao. Jesam li te uplašila?«
»Ne, gospođo Carpenter«, rekla je Kate smiješeći se. »Dobro sam.
Kako ste vi?«
Marie je kimnula i lice joj je poprimilo uobičajeni zabrinuti izraz.
»Dobro sam«, rekla je. »Ispričavam se zbog svojih očiju. Ne mogu
... jednostavno se dogodi. Žao mi je.«
»U redu je«, rekla je Kate. »Stvarno. Vidjela sam mnogo strasnije
stvari, vjerujte mi.«
Marie se nasmiješila. »Sigurna sam da jesi.«
Kate je pogledala majku svoga prijatelja koja joj je bila jako draga.
Marie je odjenula tamnocrvene hlače i svijetloplavu bluzu. Izgledala je kao
kućanica iz srednje klase koja je bila prije nego što je stigla u Petlju i
nikako se nije uklapala u ovo mjesto puno crne i sive.
»Radiš li ovdje«, upitala je Marie, razgledavajući malenu recepciju
EIPS-a. »Jamie mi je rekao da radiš nešto važno, ali nije smio reći što.«
»Da, ovdje radim«, rekla je Kate. »Ovo se zove EIPS. Nešto poput
Ministarstva unutarnjih poslova.«
 »Je li opasno?« upitala je Marie. »Oprosti, glupo pitanje. Naravno da
je. Ovdje je sve opasno.«
»Mislila sam da neće biti«, iskreno će Kate. »Znala sam da je
nepopularno, ali ispalo je mnogo opasnije nego što sam mislila. Kao što ste
rekli, vjerojatno se ne bih trebala čuditi.«
»Ne«, rekla je Marie i polako prekrižila ruke . »Vjerojatno ne.«
»Što radite ovdje, gospođo Carpenter«, upitala je nježno Kate. »Je li
netko poslao po vas?«
»Da«, rekla je Marie ozareno. »Došao je neki mladić i rekao mi da
moram doći ovamo na razgovor. Bio je jako pristojan.«
»To mi je drago čuti«, rekla je Kate smiješeći se. »Žao mi je, ali
raspored se stalno mijenja. Da sam znala, bila bih sama došla po vas. Ne
trebate se brinuti zbog razgovora, obećavam vam. Bit ću tamo, nećete biti
sami. Budite ovdje i netko će doći po vas.«
»Može«, rekla je Marie Carpenter. Nasmiješila se tako ljupko i
otvoreno da se Kate zagrijalo srce. »Čekat ću ovdje.«
Ostavila je Jamiejevu majku pored recepcije i ušla u boravak. Baš
kao što se i nadala, Paul Turner je bio unutra. Sjedio je na kauču i držao list
papira u rukama. Podigao je pogled kad je ušla i Kate se istoga trena
zabrinula zbog njegova izraza lica.
Izgleda kao da je upravo vidio duha.
»Paule«, rekla je. »Jeste li dobro?«
Kimnuo je. »Jesam.«
»Što je to?« upitala je pokazujući dokument u njegovoj ruci.
»Sigurnosna jedinica je zaključila istragu«, rekao je. »O podmetanju
bombe. Ovo su njihovi zaključci.«
»Ima li nešto što nismo znali?«
»Da«, rekao je bojnik turner. »Sjedni.«
Kate se smrknula, no izvukla je plastični stolac ispod stola i sjela.
»Vampir je zaista bio u tvojoj sobi, Kate«, rekao je Turner gledajući
je ravno u oči. »Potvrđeno je. Četiri minute, oko dva sata prije eksplozije.
Više nego dovoljno dugo.«
Kate se sledila. »Kako znate?« upitala je. »Mislila sam da se ništa ne
vidi na nadzornima kamerama?«
 »I ne vidi se«, rekao je Turner. »To je bilo dovoljno uvjerljivo, iako
nismo mogli biti sasvim sigurni. Ali kamere nisu naš jedini vid nadzora.
Imamo sustav koji mjeri temperaturu u svakoj prostoriji unutar Petlje te
bilježi i najmanju varijaciju. Tako znamo.«
»Nikad nisam čula za to«, rekla je Kate. »Je li to nešto novo?«
Turner je kimnuo. »Instalirali smo ga nakon Valentinova prebjega.
Nakon što je postalo jasno da može napustiti ćeliju kad god poželi, morali
smo pronaći način da ga pratimo. U slučaju da se dogodi nešto ovakvo.«
»Tko je sve znao za to?«
»Prijelazni direktor, Sigurnosni odred C i ja«, rekao je Turner.
»Odlučeno je da je bolje ako što manji broj ljudi zna za to. Lakše je
nadzirati ljude koji ne znaju da ih se nadzire.«
Krasne li pomisli.
»Dakle, vidio se porast temperature u mojoj sobi?«
»Tako je«, odgovorio je bojnik Turner. »Nagli porast temperature
koji nadjačava ono što ljudi mogu proizvesti. Definitivno je.«
»Zašto se to nije odmah pojavilo? Kako to da ste tek sada saznali?«
»Nadzorni sustavi na razini B su oštećeni tijekom eksplozije«, rekao
je Turner. »Nismo znali hoće li biti moguće povratiti podatke. Mnogo toga
je izgubljeno, ali uspjeli su pronaći zapise iz tvoje sobe. Tako smo
saznali.«
»Dakle, bili smo u krivu«, polako će Kate. »Ovo jest bio vampirski
napad. Nema nikakve veze sa EIPS-om.«
»Ne znam«, rekao je bojnik Turner. »Još uvijek ne vjerujem da bi
jedan vampir pukom slučajnošću napao tebe i mene, ali još uvijek nemam
objašnjenje. No barem smo suzili popis osumnjičenika.«
Kockice su se posložile u Kateinoj glavi. »Jamiejeva majka je na
recepciji«, rekla je. »Je li ovo razlog?«
»Je«, rekao je Turner. »Iako bih se jako začudio ako se ispostavi da
je ona krivac. Počinjem sumnjati da je naš prijatelj Valentin tijekom
stoljeća života uspio savladati vještinu varanja detektora laži, čak i tako
sofisticiranog kao što je naš. Želim ga dovesti ovamo čim završimo s
Marie Carpenter. Nakon toga mislim da ćemo dobiti neke odgovore.«
»Pobrinut ću se za to«, rekla je Kate. »Ja vama također moram nešto
reći.«
»Što je?«
»Poznajete li Johna Mortona? Jamiejeva novaka?«
»Poznajem ga«, rekao je Turner. »Vidio sam da ga je Jamie poslao
na psihološku procjenu. Napravio je neke pogreške na terenu?«
»To je taj«, rekla je Kate. »Lovili su vampira po imenu Alastair
Dempsey, doista groznog lika. Jučer im je promakao i civil je poginuo.
Navodno je Morton kriv za to.«
»Pa što?« rekao je Turner. »Jamie zna što radi. Koje su vijesti?«
»Morton je sam krenuo za Dempseyem«, rekla je Kate. »Ostavio je
poruku Ellison, a ona je druga novakinja u Jamiejevoj ekipi. Otišao je prije
tri sata.«
»Kriste«, rekao je Turner. »Je li Jamie krenuo za njim?«
»Da. On i Ellison su krenuli prije petnaest minuta. Ona je luda od
brige, misli da će se Morton ubiti.«
Turner je na trenutak razmislio. »Jamie je napravio pravu stvar«,
naposljetku je rekao. »Ako je netko iz tvoje ekipe u nevolji, dat ćeš sve od
sebe da ga izvučeš. Više od toga ne možeš napraviti.«
»Znam«, rekla je Kate. »Samo sam mislila da biste željeli znati.«
»Drago mi je što si mi rekla«, rekao je Turner. »Ne možemo si
priuštiti da izgubimo još nekoga, ne kad smo u ovako lošem stanju. Ali
Jamie će ga vratiti kući. Kladim se u to.«
»I ja isto.«
»Onda dobro«, rekao je Turner. »Vratimo se svom poslu. Idemo
vidjeti što gospođa Carpenter ima za reći. Brzo.«
***
»Ovo je EIPS razgovor broj 086, vodi ga bojnik Paul Turner, NS303,
36-A u prisutnosti poručnice Kate Randall, NS303, 78-J. Navedite svoje
ime, molim.«
»Marie Carpenter.«
Zeleno.
»Molim da na sljedeće pitanje odgovorite netočno«, rekao je Turner.
»Navedite svoj spol, molim.«
 »Muško«, odgovorila je Marie.
Crveno.
Jamiejeva majka je izgledala nevjerojatno nervozno i Kate ju je
žalila. Marie Carpenter je sasvim slučajno upala u Crnu svjetlost, kao
posljedica laži koje se njezin muž držao tijekom njihova čitavog braka. Sad
je nadnaravno stvorenje, zauvijek zatočena u vojnoj bazi, i mora trpjeti
zastrašujuće i neugodne događaje poput ovoga.
»Hvala vam«, rekao je Turner odmjereno. »Imamo nekoliko pitanja
na koja nam trebate odgovoriti, ali nećemo vas zadržavati ni minutu dulje
nego što moramo, obećavam.«
»U redu je« rekla je Marie uz mali, usiljeni osmijeh. »Želim
pomoći.«
Zeleno.
»Prije dva dana, eksplozivna naprava je detonirala na jednoj od naših
rezidencijalnih razina. Jeste li svjesni toga?«
»Osjetila sam kako se zgrada trese«, rekla je Marie. »Znala sam da se
nešto dogodilo. No nisam znala da je bomba.«
Zeleno.
»Hvala vam«, rekao je bojnik Turner. »Jeste li - ?«
»Je li netko bio ozlijeđen?« upitala je Marie blijedoga lica.
»Bojim se da je to povjerljiva informacija.«
»To znači da je netko bio ozlijeđen«, rekla je Marie.
»Gospođo Carpenter, to sada nije važno. Ono što jeste -«
»Vi ste onaj kojeg moj sin spominje«, rekla je Marie. Glas joj je
poprimio glazuru od hladnog čelika. »Onaj hladnokrvni. Kako možete reći
da nije bitno jesu li ljudi ozlijeđeni?«
»Nisam tako mislio«, rekao je Turner. »Mislio sam da nije bitno za
ovaj proces. Nisam Vas želio uznemiriti.«
»Aha«, rekla je Marie Carpenter ponovno slabašnim glasom. »Žao
mi je. Samo mi se ne sviđa pomisao da netko može biti ozlijeđen.«
Nije ni čudo, pomislila je Kate. I sin joj je takav.
»Ni meni«, rekla je Kate. »Možemo li nastaviti?«
Marie je kimnula.
 »U redu«, rekao je bojnik Turner zahvalno pogledavši Kate.
»Gospodo Carpenter, jeste li vi odgovorni za postavljanje bombe na razini
B ove ustanove?«
»Ne«, odmah će Marie. »Naravno da nisam.«
Zeleno.
»Znate li tko je odgovoran?«
»Ne.«
Zeleno.
»Imate li ikakve informacije koje bi mogle biti bitne za otkrivanje
počinitelja ovoga napada?«
»Ne, ništa mi ne pada na pamet. Žao mi je.«
Zeleno.
»Jučer smo razgovarali s Valentinom Rusmanovom, gospodo
Carpenter. Rekao je da je nekoliko puta razgovarao s vama u vašoj ćeliji.
Je li to istina?«
»Je«, rekla je Marie. »Jesam li u nevolji?«
Zeleno.
»Nipošto«, odgovorio je bojnik Turner. »Je li gospodin Rusmanov
ikada rekao išta što mislite da bi moglo biti povezano s napadom na ovaj
Odjel?«
»Ne«, odgovorila je Marie. »Sigurna sam da nije.«
Zeleno.
»O čemu vas dvoje razgovarate?«
»To vas se zasigurno ne tiče, bojniče Turner«, pristojno će Marie.
Zeleno.
Kate se nasmiješila. »Vjerojatno ste u pravu«, rekla joj je. »Ali
moglo bi nam zaista pomoći. Sve što kažete ostat će u ovoj prostoriji.«
Marie ju je pogledala izrazom lica koji se Kate nije nimalo svidio.
Razočarana je što sam dio ovoga, pomislila je.
Iznenadila se koliko ju je povrijedila ta pomisao. Slično se osjećala
svaki puta kad bi ju otac uhvatio da radi nešto što ne bi smjela ili kad se
igrala negdje gdje ne smije ići.
 »Jamie«, rekla je Marie. »Većinom razgovaramo o Jamieju.«
Zeleno.
»Je li Valentin zainteresiran za vašeg sina?« upitao je Turner.
»Jako«, ponosno će Marie. »Rekao mi je da je odlučio predati se
njemu jer ga je toliko zadivilo ono što je Jamie učinio njegovu bratu.«
»Jamie mu je ubio brata«, polako će Turner.
»Znam točno što je napravio«, planula je Marie. »Bila sam tamo, a
bila je i Kate. Gdje ste vi bili, bojniče Turner?«
Opa, pomislila je Kate. U ovom Odjelu postoji možda samo troje
ljudi koji bi imali muda reći takvo što bojniku Turneru. Opa.
Turner se nasmiješio. »Bio sam u Rusiji«, rekao je. »Pospremao sam
nered nakon masakra koji nam je priredio najstariji Rusmanov.«
»Oh«, rekla je Marie zarumenjevši se. »Nisam znala.«
»U redu je«, rekao je Turner. »Niste mogli znati.«
»Žao mi je«, ispričala se Marie. »Obrambeno sam nastrojena kad je
moj sin u pitanju.«
»To je savršeno razumljivo«, rekao je Turner. »I ja sam imao sina.
Radio je mnoge gluposti, ali uvijek sam bio na njegovoj strani. Mislim da
roditelji ne mogu drugačije.«
Kate se sledila. Nemojte sada o njemu, pomislila je. Ne sada. Molim
vas, nemojte.
»Imali ste sina?« polako je upitala Marie.
»Zvao se Shaun.«
»Što mu se dogodilo?«
»Umro je«, rekao je Turner. »Prije nekoliko mjeseci. Ubio ga je
Valentinov brat.«
»Strašno mi je žao«, rekla je Marie glasom zagušenim od suza.
»Hvala vam«, rekao je Turner. Kate je bespomoćno gledala u njega;
željela ga je uhvatiti za rame i pružiti potporu, ali znala je da ne smije.
»Dakle, to je sve o čemu vi i Valentin razgovarate?« rekla je. »Samo
o Jamieju?«
»Ne«, rekla je Marie. »Ponekad mi govori o obitelji moga muža.
Poznavao je Jamiejeva djeda.«
 »Johna«, rekao je Turner.
»Baš njega«, odgovorila je Marie. »Čini se kao izuzetan čovjek.«
»Nikad ga nisam upoznao«, rekao je Turner. »Umirovio se prije nego
što sam ja došao. Ali prema svemu što sam čuo, rekao bih da ste u pravu.«
»Zamolila sam Valentina da Jamieju priča o njemu. Mislila sam da bi
rado čuo nešto o svom djedu.«
»Možda i hoće«, rekao je Turner. »Navodno dosta razgovaraju.«
Kate je pozorno pratila Marie. Na njezinu licu nije bilo iznenađenja,
ali nešto je zaiskrilo.
»Da«, rekla je Marie. »Čujem ga čim iziđe iz hermetičkih vrata. Ne
znam je li on svjestan toga, ali čujem ga. Tako čujem i njihove razgovore.«
Ne dođe uvijek k vama, zar ne, pomislila je odjednom Kate. Ponekad
dođe vidjeti Valentina, a ne dođe do vas. Isuse, Jamie.
»Jeste li ikada čuli nešto iz drugih ćelija«, upitao je Turner. »Išta
neobično?«
»Ne«, rekla je Marie odmahujući glavom. »Ljudi se smiju,
razgovaraju. Tipkaju po onim velikim mobitelima koje svi nosite. Ništa
čudno.«
Kate i Paul su se skamenili.
Moralo je biti očigledno jer se Marie nakon nekoliko sekundi
nervozno nasmijala. »Što sam rekla?« upitala je.
»Što ste čuli, gospodo Carpenter?« upitao je Turner oporavivši se
trenutak brže nego Kate. »Što točno? Recite mi.«
»Prste kako tipkaju po plastičnom zaslonu«, rekla je Marie smrknuto.
»I ono bipanje. Jamie se uvijek igra s tim kad dođe k meni.«
Turner je zgrabio svoju konzolu. »Pošalji mi poruku«, rekao je
okrenuvši se Kate. »Brzo.«
»Kakvu poruku«, upitala je Kate paleći svoju konzolu.
»Bilo kakvu«, rekao je Turner. »Praznu. Nije bitno.«
Kate je pritisnula ikonu poruka na svom zaslonu i odabrala opciju
NOVA. Pronašla je ime Paula Turnera, brzo upisala TEST u prostor za
predmet i pritisnula POSLATI. Nastao je dug i napet trenutak šutnje prije
nego što se Turnerova konzola upalila i proizvela dvotonski bip.
 »Je li to taj zvuk?« upitao je Turner okrenuvši se Jamiejevoj majci.
»To ste čuli?«
Marie je kimnula. »Da.«
Zeleno.
Turner je pogledao Kate raskolačenih očiju, a kutovi usana su mu se
polako pomicali prema gore u začetku osmijeha.
»Da razjasnimo«, rekao je. »Govorite nam da ste čuli Valentina
Rusmanova kako koristi konzolu istu kao naše, kakvu ste vidjeli i kod
svoga sina? Čuli ste isti zvuk kao i maločas? Jeste li nam upravo to rekli ?«
»Ne«, rekla je Marie Carpenter smrknuvši se. »To uopće nisam
rekla.«
»Kako to mislite?« upitao je bojnik Turner.
»Nije Valentin, nego onaj drugi.«
Turner je zurio. »Njegov batler?« upitao je, »Lamberton?«
Marie Carpenter je kimnula. »Baš on.«
50
KRAJNJI ROK

INDUSTRIJSKI PARK SPIRIT OF INNOVATION

READING

Sunce se napokon sakrilo pod obzor i obavilo industrijski park

sumornim sivilom sumraka.
Četiri para očiju gledala su van iz unajmljenog kombija dok su rojevi
muškaraca i žena napuštali betonske kutije hodajući prema željezničkom
kolodvoru ili nekom od mnogih parkirališta. Nisu obraćali pažnju na
maleno bijelo vozilo parkirano ispred staklene recepcije jedne od najvećih
zgrada u parku, tiskare koja je proizvodila više od pola milijuna primjeraka
Globea svake noći.
Pete Randall je nervozno sjedio u kombiju.
Albert Harker im cijelo popodne nije želio reći što planira zbog čega
je atmosfera postala mučna i napeta. Smatrao je da samo on treba znati
detalje sve dok ne postane apsolutno nužno da ih podijeli s ostalima. Bio je
jako oprezan, gotovo paranoičan. Ispričao im se, ali nije se predomislio.
Pete i Greg su nakon nekog vremena morali izići van i unajmiti
kombi novcem koji im je dao Harker. Kombi je morao biti bez prozora sa
strane ili odostraga, tako da se vampir može sigurno voziti. Pete ispočetka
nije htio pokazati svoju vozačku, no Greg ga je uvjerio da je to već postalo
nebitno. Uvalili su se u previše problema da bi se brinuli zbog papirnatog
traga ili elektroničkih otisaka prstiju.
Njih četvorica smjestila su se u kombi i vampir im je dao lokaciju na
koju se trebaju odvesti. Peteu to ispočetka nije značilo ništa. Nebitan
industrijski park u području gdje ih je doista bilo mnogo. No kad je
dovezao kombi kroz ulaz, vidio je poznati logo na visokoj ploči s popisom
tvrtki koje su tu poslovale i želudac mu se stisnuo.
»Ovdje tiskaju Globe, zar ne?« upitao je.
»Tako je«, odvratio je Harker. »Ovdje je tiskara koja svake večeri
proizvodi Kevinovo nekadašnje glasilo. Ovdje ćemo zadati naš prvi
udarac.«
 Nagnuo se bliže njima i objasnio svoj plan.
***
Vrata kombija su se otvorila i četiri prilike su izišle van. Bile su
odjevene u crno i jedna je nosila crnu sportsku torbu preko ramena. Brzo
su hodali kroz dvorište do ulaza u tiskaru, a Albert Harker ih je vodio. Pete
je kroz staklo mogao vidjeti recepcijski prostor i usamljenog zaštitara kako
sjedi za stolom. Primijetio ih je, ali nije izgledao zabrinuto. Očigledno se
često događalo da imaju posjete izvan radnog vremena. Kad su se približili
staklenim vratima, zaštitar je pritisnuo neki gumb na stolu. Vrata su se
otvorila sekundu kasnije uz glasno zujanje.
Albert Harker je primio kvaku i otvorio vrata.
»Hvala vam«, rekao je dok su Pete, Kevin i Greg išli za njim.
»Nema na čemu«, rekao je zaštitar. »Upišite se -«
Ostatak rečenice je zamro u njegovu grlu u trenu kad su Harkerove
oči poprimile plamteću crvenu boju. Preletio je preko stola poput crne
mrlje, zgrabio zaštitara za potiljak i lupio njegovim licem o stol. Čulo se
pucanje kosti jer mu je slomio nos. Krv se razletjela svuda po recepciji.
»Isuse«, povikao je Kevin McKenna.
Harker je podigao zaštitarovu glavu. Usta su mu bila otvorena, a oči
zavrnute unatrag.
»Bit će dobro«, rekao je vampir. »Malo će ga boljeti glava kad se
probudi, a mi ćemo do tad već odavno otići. Greg, zaveži ga i zalijepi mu
usta. Pazi da mu ne zatvoriš nos, ne želim da se uguši.«
Greg je kimnuo i skinuo crnu torbu s ramena. Otvorio ju je i izvadio
rolu crne trake za izoliranje i plastičnu žicu. Harker je podigao zaštitara
jednom rukom i polegnuo ga na pod, a Greg mu je brzo zavezao ruke i
noge. Otrgnuo je komad trake za izoliranje i čvrsto je zalijepio na
zaštitarova usta.
»Bravo«, rekao je Harker i odnio čuvara na mjesto. Stavio ga je na
pod pored stolca, tako da ga ne vidi nitko izvana i vratio se svojim
suučesnicima. Oči su mu i dalje plamtjele.
»To je to, zar ne?« upitao je McKenna. »Nitko više neće stradati ?«
»Kao što sam ti i obećao, prijatelju«, odgovorio je Harker. »Nitko
više neće stradati.«
 »U redu«, rekao je McKenna. »Kao što si obećao.«
Dvoja vrata su iz stražnjeg dijela recepcije vodila prema tiskari. Ulaz
se kontrolirao pomoću kartica, ali Harker je samo gurao vrata dok zasuni
nisu popustili. Zaglušujuća buka ispunila je recepciju paklenom
kakofonijom gromovitih metalnih pistona i ogromnih kolovrata.
»Za mnom«, rekao je vampir i prošao kroz vrata.
Tiskarski je stroj izgledao poput industrijske noćne more. Ispunjavao
je ogromnu prostoriju od poda do stropa, povezan zmijolikim pokretnim
trakama s još bezbroj strojeva u prostoriji. Otvoreni prostor s desne strane
sadržavao je nekoliko stolova i računala; bio je označen natpisom
IZDAVAŠTVO.
Velika staklena vitrina se pružala duž zida. Harker se zaustavio
ispred nje. Suučesnici su krenuli za njim, a Pete je pogledom tražio
zaposlenike tiskare. McKenna im je rekao da tiskarski stroj gotovo u
potpunosti radi automatski. Kad se upali preko noći, na njega pazi samo
osnovna ekipa iz održavanja koja treba popraviti strojeve u slučaju da dođe
do nekog zastoja. Procijenio je da u cijeloj zgradi neće biti više od desetak
ljudi.
Pored odjela izdavaštva vrtjele su se role papira koje su visinom
prelazile prosječnog muškarca i hranile gladne strojeve. Pete je vidio kako
se na suprotnom kraju prostorije slažu primjerci novina, obavijaju
plastičnom folijom i slažu na palete. Tad se pojavio jedan od zaduženih za
tiskarski stroj, muškarac odjeven u plavo radno odijelo. Vozio je viličar na
čijem se krovu vrtjelo žuto svjetlo. Zid nasuprot njih imao je nekoliko
kotrljajućih vrata, a većina ih je bila otvorena. Tu su se parkirali kamioni
koji su razvozili Globe širom zemlje i sada su čekali da ih natovare šarenim
stranicama punim tračeva.
Dok je Pete gledao, muškarac je podigao paletu u otvorenu prikolicu
jednog kamiona, prije nego što je drugi zaposlenik zatvorio njezina vrata i
zaključao ih. Kamion se istog trena izvezao ostavivši četverokutnu rupu iza
sebe. Muškarac je okrenuo viličar i nestao među strojevima.
Harker je otvorio staklena vrata vitrine, a suučesnici su se skupili oko
njega. Pred sobom su imali niz osvijetljenih prekidača na metalnoj ploči i
veliki crveni gumb s natpisom STOP.
Vampir je svojim mršavim, blijedim kažiprstom pritisnuo gumb.
Prestanak buke nastupio je toliko naglo da su svi poskočili. Dugo se
moglo čuti samo siktanje stroja koji je postupno prestajao raditi. Tad se
oglasilo nekoliko alarma i vika je počela odjekivati prostorijom.
»Idemo«, rekao je Harker. »Razgovor prepustite meni.«
Vampirove oči su pocrvenjele, a očnjaci se spustili. Sekundu kasnije
pojavila su se dva čovjeka u plavim radnim odijelima, smrknutih lica.
»Hej!« viknuo je jedan pokazujući na Petea. »Kog vraga ti -« Glas
mu je zamro kad je primijetio Alberta Harkera, iskreveljenu prikazu iz
noćne more. Raskolačio je oči i pokušao uzmaknuti, no bilo je prekasno.
Harker je jurnuo naprijed i obojicu muškaraca podigao u zrak. Bacio ih je
među stolove kao da su vreće dok su ovi prestrašeno vrištali.
»Pazite na nj ili«, zarežao je Harker i nestao.
Pete i Greg su pritrčali i stali iznad prestrašenih muškaraca. Harker se
vratio nakon nekoliko sekundi držeći još dvojicu u svom nadljudskom
stisku. Nakon manje od dvije minute osmorica muškaraca stajala su
sklupčana među stolovima tresući se od straha.
Albert Harker se pojavio iz zraka i gledao ih užasnim, svijetlećim
očima.
»Budite mirni, gospodo«, režao je. »Preživjet ćete ako me budete
slušali. Jeste li razumjeli?«
Uspaničeni cvilež malčice je prestao i trojica ili četvorica su skupila
dovoljno hrabrosti da kimnu.
»Dobro«, rekao je Harker. »Napravit ćemo kasnu promjenu
sutrašnjeg izdanja i vi ćete nam pomoći. Nećete biti okrivljeni za ovo i
nitko to neće smatrati vašom greškom. Stoga vas molim da ne pokušavate
nikakve gluposti.«
Muškarci su ga gledali ne shvaćajući ništa.
»Koliko vas je potrebno da biste pokrenuli tiskarski stroj?«, upitao je
Harker.
Muškarci su šutjeli.
»Postavio sam vam pitanje«, rekao je vampir glasom punim prijetnje.
»Očekujem odgovor. Ti, reci mi.«
Pokazao je mršavog, blijedog muškarca na čelu prestrašene skupine.
Jedva se mogao smatrati punoljetnim, bio je prestrašen do smrti, ali uspio
je progovoriti.
 »Ako se ništa ne pokvari ...«, prošaptao je.
»Glasnije, pobogu«, planuo je Harker.
Muškarac je glasno progutao knedlu i pokušao ponovo. »Ako se ništa
ne pokvari«, rekao je, »ne treba vam nitko na strojevima. Samo netko da
tovari na kamione.«
»Koliko vas treba za utovar?«
»Četvorica«, rekao je muškarac. »Nas četvorica možemo.«
»Dobro«, rekao je Harker. »To je dobro. Greg, zaveži četvoricu.
Brzo, molim te.«
Greg Browning je stupio naprijed, lica ozarenog entuzijazmom. Pete
ga je gledao sa čudnim osjećajem u trbuhu. Kao da stoji u tami, kao da ne
zna sve što bi trebao znati. Vampir je nepotrebno uživao u strahu ovih
ljudi.
Ne znam je li ovo ono što smo mislili da jest.
Greg je odstupio nakon što je četvorici muškaraca zavezao udove i
usta. Harker ih je s lakoćom odvukao od kolega i položio ih u vrstu ispred
zida.
»Pazi na njih, Pete«, rekao je Harker. »Oni su tvoja odgovornost.«
Pete je kimnuo. »Hoću.«
Harker se nasmiješio i okrenuo McKenni. »Kevine«, rekao je, »učini
nas ponosnima na sebe.«
McKenna je kimnuo, ozbiljnog i stisnutog lica. Prošao je pored
zavezanih ljudi i sjeo za jedan od stolova. Upalio je računalo koje je odmah
prikazalo spis koji je trenutno prolazilo kroz tiskarski stroj; sljedeće
izdanje Globea. Naslovnica je prikazivala američku pjevačicu na plaži u
kupaćem kostimu, a u naslovu se postavljalo pitanje je li dotična bila na
kakvom kirurškom plastičnom zahvatu. Postrance se nalazila ekskluzivna
vijest o španjolskom nogometašu koji će ostvariti multimilijunski transfer
u neki klub sa sjeverozapada.
McKenna je izvadio memorijski stick iz džepa i ubacio ga u računalo.
Otvorio je jedini spis u mapi. Brzim pokretima izbrisao je postojeću
naslovnicu i zalijepio veliki naslov na prvu stranicu, zajedno s tri stupca
teksta. Zatim je izbrisao postojeću drugu stranicu, zalijepio ostatak
dokumenta i sačuvao novu verziju spisa za tiskanje. Vratio se na prvu
stranicu i pokazao je Harkeru, Peteu i Gregu.
 Nije to bilo nikakvo dizajnersko remek-djelo: izgled slova bio je
poprilično dosadan, tekst je bio kratak, a formatiranje krajnje jednostavno.
No surova moć McKennine naslovnice nije se mogla poreći.
VAMPIRI SU STVARNI
VLADA LAŽE

»Savršeno«, rekao je Harker tapšući novinara po ramenu. »Baš je

kako treba. Neka se tiska.«
»Jedan od njih mi mora pomoći«, rekao je McKenna pokazujući
prema četvorici muškaraca koji nisu bili zavezani.
Harker je kimnuo. »Tko može pokrenuti tiskarski stroj?« upitao je
sijevajući crvenim očima. »Nemojte me tjerati da dvaput pitam.«
Jedan muškarac je podigao ruku. »Ja mogu«, rekao je.
»Kreni onda«, rekao je Harker. »Brzo.«
Muškarac je kimnuo i stao na noge. Nesigurno je prišao McKenni i
uzeo miša iz njegove ruke. Pete je gledao kako prolazi kroz provjere prije
tiska, kako podešava sustav za nove stranice i naposljetku pali stroj. Tlo se
zatreslo pod njihovim nogama, ali strojevi su i dalje mirovali.
»Zašto se ništa ne događa?« upitao je Harker.
»Treba mu osam minuta da se zagrije«, rekao je muškarac uzdrhtalim
glasom. »Ja tu ne mogu ništa.«
Harker je kratko zarežao, ali kimnuo je. »Neka bude tako. Osam
minuta mi ništa ne znači. Pete, znaš li što radiš?«
»Pazim na njih«, rekao je Pete i kimnuo prema zavezanim
muškarcima.
»Tako je«, rekao je Harker. »Greg, pođi sa mnom. I vi, draga
gospodo. Čim primjerci počnu izlaziti iz stroja, vraćate se na posao. Ne
želim da vozači kamiona dobiju i najmanji dojam da se događa nešto
neuobičajeno. Ako ih pokušate upozoriti i vi i oni ćete poželjeti da niste. Je
li jasno?«
Četvorica radnika su bjesomučno kimala glavom.
»Dobro«, rekao je Harker. »Idemo. Pete, Kevin, vičite ako bude
poteškoća. Dobro vas čujem. Zapamtite to.«
Pete se smrknuo.
 Zapamtite to. Je li to prijetnja ?
Vampir se vinuo u zrak što je ponovno uplašilo muškarce u plavim
odijelima. Ustali su i krenuli niz hodnik. Greg je išao za njima i vodio ih
natrag prema mjestima utovara. Pete ih je gledao kako odlaze. Nikako nije
mogao odagnati osjećaj da nešto nije u redu. Pogledao je Kevina McKennu
pokušavajući ga procijeniti, no nije mu mogao vidjeti lice jer je bio sasvim
zadubljen u računalo.
Pete je zurio u novinarov potiljak; osjećaj u trbuhu mu je svake
minute postajao sve jači. Nikada nije bio arogantan. Baš naprotiv, naginjao
je pretjeranoj skromnosti kad god se govorilo o njegovim postignućima.
Oduvijek je bio svjestan da nije najpametniji, najsnažniji, najzgodniji niti
najšarmantniji i to mu je bilo u redu. No jedna stvar koju si je uvijek
priznavao bila je ta da je dobar čovjek, pouzdan, pošten i moralan.
Odmaknuo se od novinara i četvorice zavezanih muškaraca i pokušavao
shvatiti što se događa s čovjekom za kojeg se je smatrao.
***
McKenna se odmaknuo od stola i protrljao oči.
»Alberte«, rekao je jedva podigavši glas. »Želiš li vidjeti ovo?«
Tišina je potrajala dosta dugo prije nego što se vampir spustio iz
zraka pored McKenne i zagledao u zaslon.
»Ide uživo«, rekao je gorućim očima.
»Da«, odgovorio je McKenna. »Vani je i svi će to uskoro vidjeti.«
Harker ga je potapšao po ramenu. »Bravo«, rekao mu je.« Savršeno
si odigrao svoju ulogu, Kevine.«
»Hvala«, rekao je Kevin. »Što sada? Novine će izići i mi smo
završili, zar ne?«
»Završili?«
»Završili«, ponovio je McKenna. »Javnost će saznati za sve. To je
ono što želimo.«
»Dragi prijatelju«, rekao je Harker dok mu se osmijeh razlijegao
licem. »Ovo nije kraj. Daleko od toga. Kad završimo ovdje, počet ćeš s
popratnom pričom.«
McKenna se smrknuo. »Kakvom popratnom pričom? O čemu još
imam pisati?«
 »Bit će to osobni opis svijeta koji im pokazujemo«, odgovorio je
vampir. »Smrt, užas, krv. Razorene obitelji, nedužni muškarci i žene kao
žrtve masakra. Križarski rat treba poticaje, slike koje su pretužne i užasne
da bi ikoga ostavile ravnodušnim, da bi navele ljude da pomisle kako bi se
ista stvar mogla dogoditi i njima. Kraće rečeno, Kevine, potrebni su im
sveci mučenici.«
McKenna se sledio. »Kako to misliš, mučenici?« polako je upitao.
»Rekao si mi da nitko neće stradati.«
Osmijeh je nestao s vampirova lica. »Nemoj voditi brigu o
detaljima«, tiho mu je rekao. »Reći ću ti samo da si ti na sigurnome.«
»A što je s drugima?« siktao je McKenna. »Što je s Peteom, Gregom,
tiskarskim radnicima?«
»Odat ćemo im počast.«
McKenna je zurio u svijetleće, čudovišno lice vampira i odjednom
shvatio sve.
»Ovo si planirao cijelo vrijeme«, polako je rekao. »Zato si i htio da
dođu. Da mogu umrijeti za tvoju stvar.«
Crvenilo u Harkerovim očima je postalo grimizno. »Rekao sam ti da
ne vodiš brigu o detaljima. Misli o višem dobru, ako se već moraš
fokusirati na nešto.«
Vampir je nestao u naletu zraka. McKenna je ostao kao zaleđen na
stolcu s potpunim kaosom u glavi.
O Bože. O Bože. O Bože.
Prsa su mu bila teška kao da su puna betona. Pokušavao je disati, ali
nije mogao natjerati zrak u pluća. Pritisak mu je rastao u glavi i pulsirao
među sljepoočnicama dok je razmišljao što da napravi.
Ne smiješ im reći. Čut će te, čak i da šapneš. Misli, pobogu. Kako
ovo možeš zaustaviti?
Polako je okrenuo glavu i pogledao Petea Randalla. Stajao je pored
vrata i zamišljeno promatrao zavezane radnike. McKenna ga je dugo
gledao i odjednom mu je sve postalo jasno.
Podigao je ruku i dozvao Petea k sebi.
***
Pete Randall se smrknuo kad mu je novinar mahnuo da dođe. Polako
je krenuo prema njemu, na petama, razmišljajući kako se sve odjednom
promijenilo.
»Što je?« rekao je.
»Pogledaj«, rekao je Kevin ustavši i pokazavši mu zaslon. »Upravo
sam pokazivao Albertu što sam napravio.«
Pete je sjeo u stolac i pogledao. Traka na vrhu zaslona je pokazivala
URL internetske stranice Globea, ali nije bilo nikakvih fotografija;
sadržavala je samo veliki McKennin naslov i tekst priče.
»Sranje«, rekao je Pete. »Je li uživo?«
»Da«, odgovorio je McKenna iza njega. »Poprilično cool, zar ne?«
»Itekako«, rekao je Pete. Okrenuo se da se nasmiješi McKenni, ali
dočekale su ga novinarove šake. Bol se raznijela Peteovom glavom i pao je
na koljeno. Zacrnilo mu se pred očima. McKenna ga je zgrabio za glavu i
udario njome o stol. Osjetio je kako mu se koža para poput komada papira
i kako krv šiklja. Oči su mu se okrenule i sve je postalo sasvim crno.
***
Kad je došao k sebi, ležao je na tlu. Pokušavao je otvoriti oči. Kapci
su mu bili teški poput olova, a glava mu je pulsirala od boli. Upro je svom
snagom da otvori oči. Skladište mu se polako vratilo u vidokrug i našao se
ispred četvorice radnika koje je Greg Browning zavezao. Dvojica su
raskolačenim očima gledala u njega, a preostala dvojica su pokušavala
otpuzati kroz otvorena vrata recepcije.
Kevina McKenne nije bilo nigdje.
Pete se pridigao i pritisnuo glavu rukom. Bila je potpuno krvava.
Želudac mu se okrenuo i povratio je između nogu. Glava mu je odzvanjala
i pokušavao ju je razbistriti. Ustao je na nesigurne noge i krenuo prema
vratima. Muškarci koji su puzali gledali su u njega s užasom i potpunom
bespomoćnošću u očima. Pete ih je ignorirao. Krenuo je kroz vrata i vidio
Kevina McKennu za recepcijom s telefonom u ruci.
»Globeova tiskara«, govorio je raskolačenih očiju. »Ne znam
prokletu adresu. Negdje u Readingu. Albert Harker drži mene, Petea
Randalla i Grega Browninga kao taoce. Pobjegao je iz Broadmoora.
Požurite ...«
Pete je zakoračio prema njemu pokušavajući ga dozvati. Ali usta ga
nisu slušala; začulo se samo tiho graktanje. McKenna ga je vidio kako
dolazi i stao iza stola.
»Ne prilazi!« vikao je. »Ne prilazi, Pete. Radim ovo zbog vas.«
Pete je jurnuo naprijed. Novinar se izmaknuo čvrsto držeći telefon.
Tad je raskolačio oči još više i sva boja mu je iščezla s lica. Pete je
pokušao okrenuti glavu. Znao je da on nije uzrokovao takvu reakciju kod
novinara. No nekakva mrlja je proletjela pored njega i preduhitrila ga.
Mrlja je postala demonsko, prijeteće obličje Alberta Harkera.
Zgrabio je McKennu za revere i podigao ga u zrak vičući nešto u njegovo
lice. Telefon je ispao iz novinarove ruke dok se bespomoćno borio protiv
vampirove nadljudske snage.
»Izdajniče!« režao je Harker sijevajući očima, zapjenjenih usta.
»Zabio si mi nož u leđa!«
Bacio je McKennu u stakleni zid recepcije; puknuo je od vrha do
dna, ali nije se razbio. Novinar je kliznuo na pod, razjapljenih usta i
bezizražajnih očiju uperenih u čudovište s kojim se nekim slučajem našao
na istoj strani.
Harker ga je podigao na noge. Pete je bespomoćno gledao
pokušavajući se natjerati da intervenira, ali nije mogao. Tijelo nije slušalo
njegove naredbe, mogao je samo stajati i gledati. McKenna se dugo trzao u
vampirovim rukama. Nedugo zatim, vampir je zario prste svoje druge ruke
u mekano meso ispod novinarove brade i iščupao mu grlo. Posustalo je pod
odvratnom bukom paranja. Krv je jurnula zrakom, zastrašujuće crvena, i
poprskala staklene prozore i goli betonski pod.
Harker je zario lice u grimizni gejzir McKennina vrata i pio u
velikim gutljajima, očiju zatvorenih u ekstazi. Zatim je odbacio tijelo
čovjeka kojeg je nazivao prijateljem, uzeo telefon i razbio ga o stol. Prsnuo
je u kiši komadića plastike i žice kroz zrak koji je zaudarao po krvi.
51
... KIŠA UVIJEK LIJE

»Imamo ga«, rekao je Paul Turner s bijesnim sjajem u očima.

»Lamberton je. Nije Valentin. Uhvatili smo gada.«
»Polako«, rekla je Kate. »Valentin i dalje može imati svoje prste u
ovome. Ne bih rekla da Lamberton radi išta bez gospodarova dopuštenja, a
živi u ćeliji do njegove. Zar ne bi čuo iste stvari kao i Marie?«
Dvoje operativaca sjedilo je u boravku EIPS-a pokušavajući pojmiti
iznenađenje koje im je Marie Carpenter maločas priredila. Jamiejevu
majku su otpojili s uređaja i poslali je natrag u ćeliju s pratnjom. Prije nego
što je otišla bojnik Turner ju je upozorio da Lamberton ne smije shvatiti da
nešto nije u redu. Ona se mora vratiti u ćeliju i ponašati sasvim normalno.
»Koliko dugo?« upitala je. »Bojim se da ne znam dobro lagati.«
»Samo kratko«, rekao je Turner. »Stići ćemo dolje za tren oka.«
Marie je kimnula i krenula za svojom pratnjom van iz EIPS-a.
Gledali su je kako odlazi još uvijek ne vjerujući da je ključna informacija
došla od nje.
»Možda«, rekao je Turner. »Ali čak i Valentin mora spavati. Kako bi
se on mogao domoći konzole? Zašto bi se uopće bavio time? Ne, ovo je
između Lambertona i onoga tko mu šalje poruke.«
»Sigurna sam da ste u pravu«, rekla je Kate. »Samo vas molim da
budete oprezni.«
Turner ju je pogledao i primijetio zabrinutost na njezinu licu. »Ne
brini«, rekao je i nasmiješio joj se. »Pazit ću.«
Kate je uzvratila osmijeh. »Što ćemo sada?«
»Moram reći Calu što smo saznali«, rekao je Turner. »Dalje odlučuje
on.«
Kate je htjela odgovoriti baš kada se oglasila konzola njezina šefa.
Turner je opsovao, zgrabio je i pritisnuo zaslon palcem. Pročitao je tekst i
zastenjao. »Presreteno od Echelona«, rekao je. »Klasifikacija Nultog sata.
Ispričaj me na trenutak.«
Časnik za sigurnost je spustio svoju konzolu i izvadio radio iz pojasa.
Utipkao je neki broj i prinio ga uhu. »NS303, 36-A javljam se za procjenu
materijala iz Echelona. Dalje.«
Kate je gledala Turnera kako sluša poruku koju je Echelon presreo.
Taj veliki sustav nadzirao je svu elektroničku komunikaciju tražeći riječi i
fraze koje su obilježile Sigurnosne službe. Dokazi zločina, potencijalnih
terorističkih napada i urota. No pratio je i dugi popis riječi koje bi bile
čudne svakome tko ne radi u Odjelu 19: vampir, krv, očnjaci, crvene oči,
Crna svjetlost i mnoštvo drugih.
Paul Turner se sasvim umirio, primijetila je Kate. Gledao je ravno
pred sebe raskolačenih očiju.
Što li je sada, pitala se.
»Jasno«, rekao je Paul Turner. »Proslijedite mi transkript. Gotovo.«
Vratio je radio za pojas i okrenuo se Kate s očajnim izrazom lica.
Panika joj je obuzela srce.
»Što nije u redu?« pitala je. »Paule, što je?«
Njegova konzola se oglasila istim zvukom koji su maločas pokazivali
Marie Carpenter. Otvorio je poruku i pružio je Kate. Primila ju je drhtavim
rukama i pogledala zaslon.

PRESRETENO ECHELON REF. 45110/4F

IZVOR. Hitni poziv (fiksna linija 0118 974 6535)
TRANSKRIPT POČINJE. Trebam policiju. Odmah. Zovem se Kevin
McKenna. Lokacija? Tiskara Globe a. Ne, ne znam prokletu adresu.
Negdje kod Readinga. Albert Harker drži mene i dvojicu drugih kao taoce,
Petea Randalla i Grega Browninga. Pobjegao je iz Broadmoora. Pobogu,
samo požurite. TRANSKRIPT ZAVRŠAVA:
PROCJENA RIZIKA. Prva prioritetna razina (Klasifikacija Nultog sata)

Kate je zurila u riječi na zaslonu. Pročitala ih je još jednom, njezin

mozak je očajnički pokušavao pronaći neku smisao u njima i reći joj da se
ne radi o onome što je očigledno.
Tata, pomislila je. O, tata. U što si se uvukao? Što si to napravio?
Pogledala je Paula Turnera koji ju je gledao kao da mu se slama srce.
Prizor neskrivenih osjećaja na ledenom časniku za sigurnost izmamio joj je
suze na oči.
»Što je ovo?« upitala je drhtavim glasom. »Što ovo znači?«
»Ne znam«, rekao je Turner gledajući je ravno u oči. »Ne znam,
Kate. Saznat ću, obećavam ti. Samo se smiri.«
»Moj tata«, rekla je. »I Mattov tata. I Albert Harker. Ne razumijem.«
»Kate ...«
»Moram ići«, rekla je i ustala sa stolca. »Moram odmah ići.«
»Kate, samo ...«
»Nećete me pokušati zaustaviti«, rekla je gledajući ga. »Molim vas,
recite mi da nećete.«
»Kate, kvragu, možeš li samo malo stati? Moram razmisliti.«
Vidjela je kolute i zupčanike kako se vrte u Turnerovoj hladnoj glavi,
vidjela je dilemu koju pokušava razriješiti. Ići Holmwoodu i reći mu vijesti
o Lambertonu ili pomoći njoj. »Nemam vremena za ovo, Paule«, tiho je
rekla.
»Idem s tobom«, rekao je. »Odmah krećemo.«
»Ne možete«, rekla je Kate. »Znate da ne možete. Morate ići i srediti
ovo s Lambertonom.«
»Albert Harker je prva prioritetna razina s klasifikacijom Nultog
sata«, rekao je. »Sve ostalo može čekati.«
»Ne«, rekla je. »Znate da ne može čekati.«
»Prokletstvo, Kate! Što želiš da napravim?« vikao je Turner. »Neću
ti dopustiti da sama kreneš na Alberta Harkera. Nemamo pojma što planira
niti što tvoj otac radi s njim!«
»Znam to«, rekla je smiješeći se njegovu izljevu emocija. »Ali idem.
Da ste vi u opasnosti, Shaun bi odmah krenuo za vama. Ništa ga ne bi
zaustavilo. Sami ste rekli; ako je jedan iz tvoje ekipe u nevolji, onda daš
sve od sebe da ga izvučeš. Više od toga ne možeš.«
Turner je zurio u nju. »To nije pošteno«, rekao je. »Nije pošteno
uvlačiti Shauna u ovo.«
»Znam«, rekla je. »I žao mi je. Ali znate da sam u pravu. Molim vas
da me ne pokušavate zaustaviti.«
»U redu«, rekao je. »Samo malo pričekaj.« Vidjela je kako važe
situaciju u svojoj glavi gledajući kako bi joj mogao pomoći. »Neću te
zaustaviti«, napokon je rekao. »Neću te čak moliti da ne kažeš Mattu. No
ja moram reći Calu što se događa. Imat ćeš prednost pred Jackom i
njegovim timom, ali učini samo još nešto za mene, molim te. Daj mi deset
minuta. Budi u Operativnom centru za deset minuta.«
»Dobro«, rekla je. »Obećavam. Za deset minuta.«
***
Matt Browning je ukočeno stajao ispred Cala Holmwooda, s rukama
stisnutim iza leđa. Prijelazni direktor je zurio u njega s tolikim očajem u
očima da je Matt osjećao krivnju.
»Da vidim jesam li shvatio«, rekao je. »Kažete da je svaki odbjegli
vampir iz Broadmoora zaražen virusom jako starog i moćnog vampira?
Možda čak i samog Drakule? Stojite tu i to mi želite reći?«
»Da, gospodine«, odgovorio je Matt.
»Zbog korelacija između dobi vampira i moći muškaraca i žena koje
su pretvorili. Jesam li shvatio?«
»Da, gospodine. Žao mi je, gospodine.«
»Pretpostavljam da vi ni na koji način ne možete biti krivi za to?«
Matt se smrknuo. »Tako je, gospodine.«
»Onda se nemojte ispričavati. Vi ste donositelj loših vijesti, a ne
njihov uzrok.« Holmwood je prošao rukama kroz kosu i zatim lupio
šakama o stol, na što se Matt trgnuo. »Prokletstvo«, rekao je. »Sigurni ste u
to? Nema šanse da ste u krivu?«
Matt je dobro razmislio. Dotrčao je u ured prijelaznog direktora
ravno iz laboratorija Jedinice za znanost. Srce mu je divljački lupalo,
dlanovi su mu bili ljepljivi od znoja. Ispitao je svoju teoriju iz svih
mogućih kutova dok se uspinjao Petljom tražeći pogrešku u svojoj logici,
tražeći pretpostavku koju ne može potkrijepiti. Nije našao ništa.
»Možda jesam, gospodine«, rekao je. »Ali ne bih rekao. Odgovara
dokazima o snazi bjegunaca koje smo vidjeli i učvršćuje teoriju o
povezanosti između dobi i moći uključujući i onu o vampiru i žrtvi.
Općeprihvaćena tvrdnja je da da stariji vampiri s godinama dobivaju na
moći, baš kao ljudi kada vježbaju. Mislim da to i je tako. No sada mislim
da se i sam virus mijenja. Također postaje jači.«
»Što znači da ako neki stari vampir pretvori nekoga, ta osoba će biti
jača nego da ju je pretvorio mlađi vampir.«
»Da. Na primjer, Valentin bi mogao stvoriti jako moćne vampire.«
»Poput Lambertona.«
Matt je kimnuo.
»Ali kako ovo nismo saznali prije?« upitao je Holmwood. »Uz sva
naša istraživanja?«
»Ne znam«, rekao je Matt. »Ali imam teoriju.«
»Da čujem.«
»Nismo vidjeli povezanost jer stari vampiri ne pretvaraju tako često.
Nahrane se i ubiju žrtvu. To je logično - svi koje stvore bi postali jako
moćni, a time i prijetnja. Pogledajte Larissu, jako je snažna, a vampirica je
tek nekoliko godina. To ima smisla jer ju je pretvorio Grey, navodno
najstariji vampir u Britaniji. Ona kaže da je nikada nije namjeravao
pretvoriti. Namjeravao ju je ubiti.«
»Isuse«, rekao je Holmwood.
»Nadam se da sam u krivu, gospodine. Nitko neće biti sretniji od
mene ako je tako.«
»Bit ću ja«, rekao je Holmwood i usiljeno se nasmiješio. »Ali bit ću i
veoma iznenađen. Zašto mislite da se radi o Drakuli?«
Matt je slegnuo ramenima. »Teoretski bi to mogao biti bilo koji stari
vampir - Valeri ili netko za koga ne znamo. Ali ako je Drakula, onda sve
odgovara, zar ne? Grafiti koje smo vidjeli ne govore >On će ustati< nego
>On ustaje<. Recimo da sam u pravu i da se Drakula još nije vratio u svoju
punu snagu, ali još uvijek može poslati svoje pobočnike u svijet sa
špricama punima svoje plazme i zaraziti sve ove zatvorenike. Oduzima
nam vrijeme koje bismo proveli tražeći njega, a sebi osigurava mjesto u
svijetu i sijanje pomutnje. Jednostavno ... mislim da je to nešto što bi on
učinio.«
»Tako je«, uzdahnuo je Holmwood. »Što želite da napravim u vezi
toga?«
»Nemam pojma, gospodine«, rekao je Matt. »Samo sam smatrao da
trebate znati.«
»Trebaju znati i ostali Odjeli«, rekao je Holmwood. »Postoji li način
da dokažemo vašu teoriju? Da je izdignemo iznad svake sumnje?«
 »Mogli bismo dokazati evoluciju virusa da je Larissa ovdje«, rekao
je Matt. »Trebale bi postojati sličnosti između virusa u njezinoj plazmi i
plazmi bjegunaca.«
»Larissa je u Nevadi«, rekao je Holmwood.
»Znam, gospodine.«
»Mogao bih je dovesti kući«, predložio je prijelazni direktor. »Ako
bi to pomoglo.«
»Pomoglo bi«, rekao je Matt. »Ali ja ne mogu donijeti tu odluku,
gospodine.«
»U redu. A dokaz da je Drakula umiješan u sve ovo?«
»I to je moguće, gospodine«, rekao je Matt. »Ako imamo uzorak
njegove DNK, pa čak i djelomičan. Mislim da ne bismo dobili stopostotnu
podudarnost jer vampirski virus mijenja žrtvinu DNK, ne zauzima njezino
mjesto. No očekujem da ćemo vidjeti dovoljno sličnosti između njegove
DNK i DNK zatvorenika u Jedinici za znanost.«
»U redu«, rekao je Holmwood. »Vidjet ću što mogu učiniti.
Pretpostavljam da ne trebam reći kako ovaj razgovor ostaje u ovoj sobi?«
»Da, gospodine«, rekao je Matt. »Shvaćam.«
»U redu. Odlično, gospodine Browning. Doista iznimno. Možete
ići.«
Matt je kimnuo i izišao iz ureda prijelaznog direktora otvorivši teška
vrata. Baš tada se oglasio njegov telefon. Izvadio ga je iz džepa i vidio broj
Kate Randall na malenom zaslonu. Da je bio za stolom u Projektu Lazarus,
ne bi se javio. No ovaj put je doista pogodila dobar trenutak; pritisnuo je
zeleni gumb za prihvaćanje poziva i prinio telefon uhu.
»Hej, Kate«, rekao je. »Baš sam ...«
»Matt, slušaj me«, rekla je Kate. »U nevolji smo. Čekaj me u
hangaru za pet minuta.«
Matt je zastao. Katein ton bio je ujednačen i profesionalan, ali ispod
toga je čuo nešto jako slično panici. »Što nije u redu?« upitao je. »Kate, što
se dogodilo?«
»Moj tata«, rekla je. »I tvoj, Matte. Tvoj tata. Dobili smo presretenu
poruku od Echelona od nekoga tko se zove Kevin McKenna. Rekao je da
Albert Harker drži njega, Petea Randalla i Grega Browninga kao taoce.«
 Matt joj dugo nije odgovorio; zanijemio je od straha.
»Jesi li sigurna?« čuo je svoj glas kako izgovara riječi.
»Nisam nimalo sigurna«, odgovorila je Kate. »Ali ne smijem
riskirati. Idem, Matte, i to odmah. Ideš li sa mnom?«
Strah je preplavio Matta poput ledenoga morskog vala. Ovo je bilo
nešto najbliže noćnoj mori koju je ikada mogao zamisliti: njegov otac,
čovjek kojeg je jednako i volio i mrzio, trebao je pomoć. Dobio je priliku
da još jednom iznevjeri oca. Još jednom je mogao biti stari, beskorisni
Matt kojeg je već počeo smatrati nestalim.
»Kate ...«, bespomoćno je rekao.
»Neću promijeniti mišljenje o tebi«, rekla je. »Obećavam ti da neću.
Ali moram znati istog trena. Ideš li sa mnom ili ne?«
Stisnuo je oči.
Kukavica. Promašaj. Razočaranje. Mamin dečko. Mlakonja.
»Vidimo se u hangaru«, rekao je.
***
Cal Holmwood gledao je kako Matt Browning zatvara vrata za
sobom i naslonio se. Nije nimalo sumnjao u točnost teorije tog briljantnog,
nervoznog tinejdžera. Nakon tri i pol mjeseca rada za Odjel, Cal je imao
potpuno povjerenje u njega.
Nešto manje od tri stotine odbjeglih pacijenata koje je pretvorio sam
Drakula, pomislio je s jezom u krvi. Tisuće rasute po svijetu. Ovo je
mnogo gore no što je itko od nas pretpostavljao.
Nagnuo se naprijed i pritisnuo nekoliko tipki na svom stolnom
terminalu. Zidni zaslon se upalio i prikazao mrežu Crne svjetlosti.
Holmwood je otvorio sigurnu videovezu i pretražio popis svojih kontakata.
Mattova riječ mi je dovoljno jamstvo. Ali ostali će tražiti dokaze.
Označio je ime Aleksandra Ovečkina i pritisnuo pozovi. Nekoliko
sekundi kasnije javio mu se mladi SPC-ov operativac. Izgledao je jako
iznenađeno.
»Direktore Holmwood«, rekao je. »Ja sam Jevgenij Alimov, asistent
pukovnika Ovečkina. Ispričavam se, nemam vas poziv na rasporedu.«
»Ne brinite se, operativče Alimov«, rekao je Holmwood. »Ovo nije
poziv prema rasporedu. Moram razgovarati s direktorom.«
 Alimovu je laknulo. »Da, gospodine«, rekao je. »Pogledat ću je li
slobodan. Ispričajte me.«
Mladić je ustao i nestao iz kadra. Holmwood je čekao što je
strpljivije mogao. Bio je na rubu da zavrišti od frustracije kad se velika
siva prilika pukovnika Ovečkina pojavila u kadru i nasmiješila mu se.
»Cal«, rekao je. »Ovo je doista iznenađenje. Kako si?«
»Dobro, hvala ti, Aleksandre. A ti?«
»Ne mogu se žaliti. Svake večeri uništavamo vampire i svake večeri
ih se javlja sve više. Standardno.«
»Kako se nosite s bijegom iz Crnog delfina?«
Ovečkin je slegnuo ramenima. »Polovicu smo uništili iako se svaki
pojedini borio do posljednje kapi krvi. Nadziremo polovicu ostalih. Druge
smo izgubili. A vi?«
»Slično«, rekao je Holmwood. »Zbog bjegova te i zovem,
Aleksandre. Naletio sam na bitne informacije. Radi se tek o teoriji, ali uz
tvoju pomoć ću je dokazati.«
»Odakle dolazi ta teorija?« upitao je Ovečkin.
»Iznio ju je jedan od mojih poručnika. Radi za Projekt Lazarus,
zajedno s djevojkom koju ste nam poslali.«
»Natalia Lenski«, rekao je Ovečkin. »Kako joj ide? Teška srca smo
je pustili.«
»Odlično, prema onome što kaže profesor Karlsson. Prije dva dana
imala je manju nesreću i zadobila ozljede, ali ništa ozbiljno.«
»To je dobro. Kakve informacije imaš?«
Cal je duboko udahnuo i počeo objašnjavati teoriju Matta
Browninga direktoru KZN-a. Trebalo mu je nekoliko minuta. Njemu ti
pojmovi nisu bili ni blizu toliko jasni kao Mattu i prisilio se da polako
dočara uvjerljivu sliku svom ruskom kolegi. Kad je završio, Ovečkin je
dugo šutio.
»Ti imaš povjerenja u tog dječaka«, naposljetku je rekao. »Misliš da
je u pravu?«
Holmwood je kimnuo. »Mislim. Naredit ću svojoj Jedinici za znanost
da u potpunosti istrazi njegovu teoriju, ali prvo trebam tvoju pomoć.«
»Reci i učinjeno je.«
 Holmwood je duboko udahnuo. »Zamolio bih te da mi pošalješ DNK
profil koji ste dobili iz Drakulina pepela. Matt misli da bi morao
odgovarati DNK-u naših bjegunaca.«
Ovečkin je gledao u Cala. Njegovo lice bilo je monolitno i nesklono
pokazivanju emocija; Holmwoodu je laknulo kad je vidio osmijeh na licu
direktora SPC-a.
»Da znaš, Cal«, započeo je Ovečkin. »Da si me ovo pitao prije tri
mjeseca, rekao bih ti da nikada nismo izvukli profil Drakuline DNK iz
njegova pepela.«
»A sada?«
»Moji genetičari će ti ga poslati«, rekao je Ovečkin ne skidajući
osmijeh s lica. »Pod uvjetom da podijeliš rezultate s nama čim ih budeš
imao?«
»Naravno«, rekao je Holmwood. »Hvala ti, Aleksandre.«
»Nema na čemu. Sada smo svi na istoj strani, zar ne?«
Nadam se, pomislio je Holmwood.
»Jesmo«, rekao je. »Poslat ću ti rezultate čim ih dobijem.«
»U redu. Do svidanja, Cal.«
»Doviđenja, Aleksandre.«
Holmwood je prekinuo vezu i odahnuo. Novi duh suradnje obuzeo je
Odjele širom svijeta nakon bijesnog govora koji je održao po nestanku
admirala Sewarda. Proces je bio sve samo ne bezbolan jer su se ponovno
javljala povijesna suparništva i desetljetna nepovjerenja. Sve to se
zaboravilo u svrhu novog cilja, ali Holmwood nije bio toliko naivan da bi
mislio kako među svima njima nema više nikakvih tajni. Ipak, postignut je
veliki napredak u desetljećima nepromijenjenoj situaciji.
Ustao je i otišao u svoju malu kuhinju. Uzeo je bocu vode iz
hladnjaka, vratio se za stol i ponovno potražio nekoga među svojim
kontaktima. Kad je došao do imena Boba Allena, označio ga je i oklijevao
da li da pritisne pozovi.
Mrzit će me zbog ovoga, pomislio je.
Holmwood je oklijevao dajući si vremena da razmisli o novonastaloj
situaciji. Matt je rekao da bi Larissina prisutnost pomogla i nije imao
razloga sumnjati u mladog poručnika. No radilo se o još nečemu; tama
koja se nadvila nad Odjel 19 navodila ga je da sabija redove i vraća svoje
ljudi kući.
Shvatit će. Nije mi ni bila namjera da je pošaljem na godišnji odmor.
Tad ga je preplavila krivnja jer se sjetio čovjeka koji je čamio
zatvoren u tamnici ispod Dreamlanda. Shvatio je da dugo nije razmišljao o
njemu. Zaboravio je na Juliana Carpentera jer je imao mnogo važnijih
problema Sad je možda došlo vrijeme da se posveti čovjeku kojeg je
nekada nazivao prijateljem.
Holmwood je pritisnuo pozovi i čekao da se uspostavi veza.
Dvije muhe jednim udarcem, pomislio je. Nadam se da će mi oboje
oprostiti.
***
Kate je vratila telefon u džep i zatvorila oči. Pokušavala je razmisliti
o svemu, odlučiti što treba napraviti, čega treba biti svjesna i na što treba
biti pripravna, ali nikako nije mogla prestati misliti na svog oca, svog
jadnog, dragog oca koji nikada nije zgazio ni mrava, a sada se nalazio u
kandžama Alberta Harkera. Nije joj bilo bitno kako je vampir pronašao
njega i Mattovog tatu. Željela ga je samo uništiti i pobrinuti se za svog oca.
Objašnjenja i opravdavanja mogu čekati.
Zgrabila je svoju konzolu i brzo tipkala po zaslonu. Poruka je bila
kratka; nalagala je dežurnom pilotu da je za pet minuta čeka u hangaru,
autorizacija Nultog sata. Time se pobrinula da nitko ne ospori njezin
odlazak.
Iskreno rečeno, pomislila je Kate trčeći prema hangaru, uopće ne
lažem. Ovo je definicija poslova Nultog sata.
Jurnula je pored stolova Obavještajne jedinice ne mareći za
znatiželjne poglede koji su je slijedili. Projurila je kroz glavna vrata bez
zaustavljanja, skrenula desno i trčala prema dvostrukim vratima hangara
Crne svjetlosti. Otvorila su se uz prasak. Potrčala je preko hangara lupajući
čizmama o asfaltni pod i otvorila vrata oružarnice. Nije bilo vremena za
odlazak u sobu po vlastitu opremu i morala se zadovoljiti izborom na
policama od nehrđajućeg čelika.
Srećom, na samom kraju prostorije nalazio se ormar s uniformama.
Svukla je odjeću, bez imalo brige gleda li je netko i navukla poznato crno
odijelo. Zakopčala ga je i opremala se oružjem kad je Matt upao u
prostoriju, sav blijed i zadihan.
»Odjeni se«, rekla mu je ne gledajući ga. »Tamo su uniforme.«
Matt je kimnuo, provukao se pored nje i uzeo jednu uniformu u
svojoj veličini. Dugo ju je držao u rukama, a zatim se počeo razodijevati.
Isuse Kriste, pomislila je Kate. On nikada nije odjenuo uniformu
izvan Terryjevog Igrališta. Ne bih ga trebala voditi. Nije pošteno ...
»Matte ...«, započela je.
»Šuti«, rekao je. »Znam što misliš. Idem s tobom.«
Kimnula je i vratila se svom zadatku. Kad se opremila, pomogla je
Mattu: Glock 17, Heckler i Koch MP5, T-Bone, ultraljubičaste granate,
pištolj na ultraljubičastu zraku, svjetiljka, radio, konzola.
»Znaš što radiš, zar ne?« upitala ga je. »Znaš koristiti ove stvari?«
»Ne brini se za mene, Kate«, odgovorio joj je.
Odjednom je osjetila snažnu, vatrenu ljubav prema svom prijatelju;
bojao se, to se jasno vidjelo u bljedilu njegova lica i njegovim
raskolačenim očima, ali bio je uz nju. Nije ju nipošto želio pustiti da ode
sama.
»U redu«, rekao je Matt tapšući se. »Mislim da sam spreman.«
»Uzmi jednu«, rekla je pokazujući mu crnoljubičaste kacige. »Dodaj
i meni.«
Matt je kimnuo i poslušao je. Kate je uzela kacigu i stavila je na
glavu. Otvorila je pločicu na donjem dijelu kacige i izvadila crni kabel.
Spajao se s ulazom u uniformi na stražnjoj strani vrata; to je spajalo kacigu
s kontrolnim sustavom uniforme što je omogućavalo promjenu postavki
gledanja i slušanja kacige pomoću gumba postavljenih na pojas.
Matt ju je pažljivo promatrao, zatim napravio isto što i ona. Dvoje
mladih operativaca razmijenilo je kratak pogled podignutih vizira i Kate je
morala odagnati glupastu želju da zagrli svoga prijatelja. Nije bilo vrijeme
za to; imaju važnijeg posla.
»Još samo nešto«, rekla je Kate. »Moramo otići u Operativni centar.
Samo na trenutak.«
Matt se smrknuo. »Zašto?«
»Obećala sam Paulu.«
»Kate, nemamo vremena«, rekao je Matt. »Moramo krenuti.«
 »Obećala sam«, rekla je. »Čekaj me ovdje ako želiš. Ali moram
otići.«
Matt ju je pogledao. »Dobro. Ali brzo.«
»Može«, rekla je Kate.
Otvorila je vrata oružarnice i potrčala niz hangar, a Matt ju je
slijedio. Projurili su kroz dvostruka vrata, pa niz hodnik, i stali ispred
Operativnog centra, taktičkog i strateškog srca Odjela 19. Kate je otvorila
vrata. Ušli su unutra i skamenili se.
Ni trenutka nije potrošila na razmišljanje zašto ju je Paul Turner
natjerao da se pojavi u Operativnom centru prije odlaska. Imala je previše
briga na pameti. No čak i da se zapitala, nikada ne bi pogodila.
U sredini ogromne prostorije, naslonjen na stol, stajao je pukovnik
Victor Frankenstein.
Ogromno stvorenje nepravilnog oblika bilo je odjeveno u uniformu i
naoružano najvećom strojnicom koju je Kate u životu vidjela. T-Bone je
prema njoj izgledao poput igračke. Frankenstein im se nasmiješio kad su
ušli i prenerazili se, no osmijeh nije dosegao njegove oči.
»Paul mi je rekao što se događa«, rekao je grmovitim glasom. »Htio
bih pomoći, ako mi dopustite.«
Kate je pogledala Matta. Njezin je prijatelj zurio u čudovište kao da
ne vjeruje u što gleda. Pogledala je Frankensteina sa srcem punim
očajničke zahvalnosti.
»Mislila sam da štitite samo Jamiejevu obitelj«, rekla je smiješeći se
oko knedle koja joj se skupila u grlu.
»A zar vas dvoje to niste?« odgovorio je Frankenstein.
52
NAGLAVCE

SOHO; LONDON

Crni kombi se zaustavio ispred skladišta u kojem je lociran Alastair

Dempsey. Kiša se slijevala iz neba nad Londonom odskačući po praznim
pločnicima i slijevajući se niz oluke poput bujice. Rastjerala je pješake s
ulica u kafiće i restorane, kao i sa stanice podzemne željeznice otkuda će
krenuti kućama.
Jamie Carpenter je sjedio otraga u kombiju i gledao van pomoću
zaslona vanjskih kamera. Zurio je u jasne HD slike i čekao pravi trenutak
za pokret.
On i Ellison nisu mnogo razgovarali otkad su u helikopteru napustili
Petlju. Čim su se vinuli u zrak, Jamie je zatražio dopuštenje za hitno
slijetanje u središtu Londona, pod izlikom da o tome ovisi život jednog
operativca. Časnik za komunikacije nije zvučao baš uvjereno i istog je
trena odbio Jamiejev zahtjev. Uputio ih je na zračnu luku u Cityju. To je
najbliža lokacija na kojoj mogu spustiti helikopter bez izazivanja
nepotrebne pozornosti. Jamie je šutio odupirući se potrebi da časniku kaže
baš sve što misli o njemu i prekinuo vezu dok je helikopter grmio nebom
leteći prema metropoli. Kad su sletjeli na skriveni dio zračne luke, upitao
je vozača koliko će im trebati da stignu do Sohoa.
»Trideset minuta«, odgovorio je. »Možda trideset i pet, ovisi o
prometu.«
»Dajem vam petnaest minuta«, rekao je Jamie.
Vozač se primio zadatka hvalevrijednom predanošću jureći
središnjim Londonom među crnim taksijima i hordama turista, s upaljenom
sirenom i plavim rotacijskim svjetlom.
Prevalili su put od Petlje do Sohoa za upola manje vremena nego što
je trebalo Mortonu, ali ipak nije bilo dovoljno brzo. Jamie je pratio lokaciju
Mortonova čipa na zaslonu dok su jurili Embankmentom. Ellison i on su
bespomoćno pratili kretanje čipa nadajući se čudu. Bili su blizu, bliže no
što su se nadali, no na kraju je ispalo beskorisno.
 To ne mora značiti ništa, govorio si je Jamie zureći u zaslon.
Nemamo nikakvog traga od Dempseya. Sigurno je pobjegao.
Ellison je gledala u njega s profesionalno smirenim licem. Žena koja
ga je došla tražiti u blagovaonici, koja je bila na rubu suza, je otišla.
Zamijenila ju je operativka o kojoj je Jamie pričao prijateljima. Čekala je
njegove naredbe.
Dok je Jamie gledao, neki muškarac koji je zdušno povraćao u odvod
iza kombija napokon je oteturao u noć i svi zasloni su prikazivali čist
prolaz.
»Idemo«, rekao je i otvorio stražnja vrata kombija. »Budite spremni
čim uđemo unutra.«
Ellison je kimnula i iskočila iz vozila. Jamie je krenuo za njom, a
kiša i para koje su se dizale s pločnika stalno su mu zamagljivale vizir.
Obrisao ga je rukavicom, zatvorio vrata kombija i okrenuo se prema
skladištu.
Zgrada se nadimala poput neke velike životinje. Bila je izgrađena od
istog blijedog kamena kao i ostale zgrade u Sohu, no poprimila je
tamnosivu boju zbog godina zanemarivanja. Niži dio zida bio je pokriven
plakatima za koncerte, izložbe, političke govore i dućane prelijepljenima
toliko puta da je sloj papira negdje bio debeo i pola centimetra. Ulaz u
zgradu bio je skriven od ulice, vodio je uz dvije velike kamene stube i
pokrivala su ga čelična zaštitna vrata čija je zadaća bila obeshrabriti
skvotere. Ulaz iza čeličnih vrata bio je otvoren.
»Kreni prva«, rekao je Jamie. »Pažljivo.«
Ellison je kimnula, potrčala uza stube i nestala u zgradi. Jamie je
posljednji put pogledao niz kišnu ulicu i krenuo za njom.
Zatvorio je vrata i pogledao oko sebe. Pred njima se nalazio zid
pokriven pribadačama i komadima papira. Pružao se lijevo od njih i
nestajao u tami.
»Svjetla«, rekao je Jamie. »Podesi kacigu na termo, ja ću na obično.
Tiha komunikacija. Ako je Alastair Dempsey još uvijek ovdje, neće izići.
Nije me briga čak i da moramo raznijeti ovu zgradu.«
»A Morton?« upitala je Ellison.
Jamie nije odgovorio. Izvadio je svjetiljku iz pojasa i osvijetlio zid;
osvijetljeni dio se pružao možda deset metara prije završetka u mračnom
kutu.
»Ovuda«, rekao je pripremivši T-Bone i držeći svjetiljku uz njegovu
cijev. »Za mnom.«
Tiho je krenuo niz tamni hodnik, a Ellison ga je slijedila u stopu.
Dok su se približavali kutu, progovorio je u mikrofon kacige. »Daj mi
termalnu sliku svega s one strane zida.«
»Da, gospodine«, rekla je Ellison. Tiho je prošla pored njega i
nagnula se preko ruba zida. »Ništa«, rekla je. »Ništa nije toplo, ništa se ne
miče.«
»U redu«, rekao je Jamie i prošao iza ruba zida.
Ono što je nekada bio glavni prostor za skladištenje, sada je bila
samo velika kamena kutija. Osvijetlio je rupe u podu na mjestima gdje su
nekada stajale police i metalna vrata na suprotnom kraju prostorije. Pod
ispred njih bio je označen žutim crtama.
»Prostor za utovar«, rekla je Ellison i osvijetlila desni zid. »Stube.«
»U redu«, rekao je Jamie. »I dalje vodiš.«
Ellison je kimnula i krenula preko praznog prostora lagano lupajući
čizmama o betonski pod. Jamie je krenuo za njom osvjetljavajući pod i
gole zidove dok je ona otvarala vrata. Čučnula je i provirila kroz njih s
pripravnim T-Boneom.
»Čisto«, rekla je.
Jamie je zakoračio kroz vrata. Osvijetlio je metalno stubište s
platformom na pola puta prema gore. Kad se popeo do platforme, uperio je
T-Bone u otvorena vrata koja su stajala na vrhu stuba i mahnuo
Ellison da prođe ispred njega. Dok se penjala, nešto mu je ušlo u nosnice;
nekakav uljasti miris koji je ostavljao gorak okus u grlu. Brzo je nestao i
Jamie se ponovno usredotočio na Ellison. Provukla je glavu kroz vrata i
šapnula mu u uho.
»Troja vrata. Kao neki ured. Ništa toplo u hodniku.«
»Jasno«, rekao je Jamie. Miris je ponovno došao, oštar i gorak, a
Jamie se smrknuo iza vizira. »Osjetiš li ti neki miris?«
»Ne«, rekla je Ellison. »A vi?«
»Učinilo mi se«, rekao je Jamie. »Nema ga više.«
Izišao je u prazni hodnik i razočarao se.
 Nema ih, pomislio je. Dempsey je pobjegao, Morton je krenuo za
njim i sada mogu biti bilo gdje.
Okrenuo je gumb na kacigi kojim se kontrolira radioveza i pritisnuo
gumb za uspostavljanje komunikacije s Petljom. »NS303, 67-J javljam se«,
rekao je. »Zahtijevam informacije o lokaciji Morton, John NS304, 07-B i
mete prve prioritetne razine Dempsey, Alastair.«
»Procesuiram«, rekao je glas s druge strane veze. »Nema promjene.«
»Jasno«, rekao je Jamie i prekinuo vezu.
»Je li ovdje?« upitala je Ellison. »Jesu li obojica?«
»Ne bih rekao«, odgovorio je Jamie. »Nešto nije u redu u Nadzoru.«
Prišao je i otvorio prva vrata otkrivajući samo prazan ured. »Mislim da
nemaju pojma gdje je«, nastavio je. »Možda je skroz puknuo i izrezao si
čip. Pojma nemam.«
Otvorio je druga vrata i otkrio još jednu praznu prostoriju. Miris se
opet pronio zrakom, no ignorirao ga je. Ljutnja je kolala u njegovoj utrobi
zajedno s nečim drugim; dubokim osjećajem bespomoćnosti. Nije imao
pojma gdje se John Morton nalazi i kako da mu pomogne.
Nema ga, pomislio je, nema ih. Mogli bi biti bilo gdje.
Posljednja vrata je bijesno šutnuo. Zatim je čitav svijet posivio i
prestao se vrtjeti. Dah mu se sledio u plućima i oči raskolačile iza
ljubičastog vizira. Otvorio je usta da vrisne, no izišao je samo slabašan
nalet zraka.
»Jamie«, pozvala ga je Ellison. Zvučala je jako zabrinuto i potrčala
niz hodnik za njim. »Što je ...«
Utihnula je kad je pogledala u ured. Tad je vrisnula tako jako i
zaglušujuće ravno u Jamiejevo uho i prenula ga iz paralize; pogledao je
pred sebe pokušavajući pojmiti što to njegove oči vide.
U sredini prostorije, na mreži od tankih bijelih konopaca, visio je
John Morton. Konopci su mu bili omotani oko ruku i nogu te zavezani za
metalne grede koje su ispunjavale trokutasti strop.
Jedan konopac mu je bio omotan oko vrata i podizao mu glavu tako
da gleda ravno u vrata. Lice mu je bilo blijedo i beživotno, oči velike i
izbuljene, a usta izobličena u vrisak vječne boli i straha. Njegovi unutarnji
organi ležali su na hrpi. Ispali su iz reza koji se pružao od njegovih prepona
do vrata.
 Nož mu je još uvijek bio zaboden ispod brade; odbijao je bijelu
svjetlost svjetiljke. Miris je dopirao iz ovog ureda i zapahnuo Jamiejeve
nosnice jače nego ikad, no Jamie to nije ni primijetio. Nije mogao skinuti
oči s izmrcvarenog trupla svojega kolege.
Polako je zakoračio u sobu. Ellison je stajala iza njega, naizgled
sasvim paralizirana. Činilo se da ne može krenuti za njim. Okružio je
obješeno tijelo dok mu je srce divljački lupalo u prsima, a želudac prijetio
da će izbaciti van sve što ima.
Previše, pomislio je. Ovo je previše. Bože dragi, ovo nitko ne
zaslužuje.
Miris se pojačavao dok je polako obilazio oko tijela i oči su mu
počele suziti. Ignorirao ih je. Vjerojatno se radilo o nekom plinu iz
Mortonova tijela, nekoj kiselini koja je i dalje trebala obavljati svoje
funkcije, a ne biti prolivena po podu nekakvog napuštenog skladišta.
Gotovo se vratio do Ellison kad je uočio neko kretanje. Okrenuo se i
primijetio tamnu priliku kako se nadvija nad Ellison i otvorio je usta da je
probudi.
Prije nego što je glas napustio njegova usta, Ellison je jurnula
naprijed kao da ju je netko ispalio iz topa. Izgubila je ravnotežu i zabila se
ravno u Mortonovo truplo koje se zanjihalo unatrag i zatim palo na hrpu
iznutrica. Jamie nije znao kako, ali Ellison se uspjela okrenuti u zraku i
prebaciti težinu prema Jamieju. Pala je pored njegovih nogu, a njezino
bolno stenjanje odjeknulo mu je u ušima.
Okrenuo se prema vratima i podigao T-Bone. Bliješteći bijes mu je
eksplodirao tijelom, osvetoljubiva ljutnja je plesala, zujala i vrištala u
njemu. Otkad je došao u Crnu svjetlost, bilo je mnogo prilika kad se pitao
tko je tu zapravo dobar, a tko zao, i jesu li stvari koje on i njegovi kolege
rade pod okriljem tame jednostavno grozne i neoprostive bez obzira što ih
rade u svrhu dobra.
Ovo nije bila jedna od takvih prilika. Nikada nije bio sigurniji u ono
što se očekuje od njega. Ubit će Alastaira Dempseya i to s osmijehom na
licu, osmijehom pravednika.
Tamna prilika se jedva vidjela u tami hodnika, ali Jamie je vidio
dovoljno da može naciljati. Polako je stiskao okidač kad se prilika
pomaknula poput sjene koja nestaje u sumrak. Sekundu kasnije glas
Alastaira Dempseya odjeknuo je zgradom kao da dolazi iz svih smjerova
odjednom.
 »Prestanite me slijediti«, vikao je. »Govorim vam posljednji put.«
Ellison je skočila na noge, odmaknula vizir i otkrila lice puno
mržnje. »Nikada«, vikala je. »Čudovište! Kukavico! Nikada!«
»Šteta«, rekao je Dempsey. Čuo se klik u hodniku izvan ureda i mala
žuta svjetlost zaiskrila je u mraku.
Jamie je u jednom užasnom trenutku shvatio sve. Odjednom je
razumio otkuda onaj miris i što znači.
»Van!« viknuo je. »Izlazi iz -«
Ostatak rečenice se izgubio kad je upaljač uletio kroz vrata, a benzin
koji je Alastair Dempsey prolio po uredu se zapalio u eksploziji goruće
vreline i zasljepljujućeg svjetla.
53
ODLAZIM U MLAŽNJAKU

RAKETNI POLIGON WHITE SANDS, NEVADA, SAD

Larissa je upravo krenula pod tuš kad joj je netko pokucao na vrata.
Opsovala je ispod glasa. Prašina joj se činila još gorom s ove strane
planine i jedva je čekala da razmisli o onome što joj je Lee Ashworth
ispričao dok je ispire iz kose i kože. Bacila je ručnik na krevet i otvorila
vrata malene prostorije. Operativac kojeg nije poznavala pristojno joj je
kimnuo.
»Poručnice Kinley«, rekao je. »Direktor Allen vas želi vidjeti.«
»Sada«, zastenjala je. »Baš sada?«
»Bojim se da je tako«, rekao je operativac. »Čeka vas u svom
uredu.«
»Znate li zašto me zove?« upitala je Larissa zatvarajući vrata za
sobom dok je izlazila na hodnik. »Je li sve u redu?«
»Nemam daljnjih informacija«, rekao je operativac. »Žao mi je.«
»U redu je«, rekla je Larissa. »Hvala vam.«
Stala je ispred njega, okrenula mu leđa i vinula se u zrak prema liftu
na kraju hodnika.
***
Ured direktora NS9 nalazio se na sredini nulte razine. Larissa je
stigla pred vrata za manje od minutu i glasno je pokucala. Nakon kratke
pauze, tijekom koje je čula kako se pale neki strojevi, vrata su se tiho
otvorila.
»Uđi, Larissa!« viknuo je general Allen.
Spustila se na pod i ušla unutra. General Allen je sjedio na jednome
od dva kauča. Kimnuo joj je i pokazao neka sjedne na drugi.
»Izvoli sjesti«, rekao je. »Piće?«
»Vodu, molim vas«, rekla je i sjela na kauč.
Allen je izvadio plastičnu bocu vode iz hladnjaka i dobacio je
Larissi. Uhvatila ju je u zraku, odvrnula čep i odmah popila pola.
»Kako je bilo u Vegasu?«
»Ludo«, odgovorila je Larissa. »U Engleskoj nemamo takvih
mjesta.«
»Dobro mjesto za vampire, zar ne?«
»Da, gospodine«, odgovorila je Larissa. »Nije nimalo loše.«
»To mi je drago čuti«, rekao je general Allen.
Larissa je pozorno pogledala generala. Lice mu je bilo nešto bijede
nego inače i izgledao je malčice zabrinuto.
»Je li se nešto dogodilo dok nas nije bilo?« upitala je spustivši bocu s
vodom na stol. »Je li sve u redu?«
General Allen je odmahnuo glavom. »Ništa se nije dogodilo dok vas
nije bilo«, rekao je. »Ali moram ti nešto reći.«
»Dobro«, rekla je Larissa. »Jesam li u nevolji?«
»Nipošto«, rekao je Allen i uzdahnuo. »Larissa, tražio sam da dođeš
jer sam imao videopoziv od Cala Holmwooda. Večeras će ovamo poslati
Minu II Ujutro će se vratiti u Englesku i želi da se ti vratiš s njom.«
Larissa je dugo samo gledala pred sebe. Riječi generala Allena su joj
se činile poput besmislice, kao da su izgovorene na stranom jeziku.
»Idem kući«, naposljetku je rekla.
»Ideš kući«, rekao je general Allen. Izgledao je doista razočarano.
»Ali trebala sam imati još četiri tjedna«, polako je rekla. »Što se
promijenilo?«
»Znam«, rekao je Allen. »To sam Calu itekako naglasio. Žao mi je,
Larissa. Zaista jest. Ako ti išta znači, jako sam žalostan što te gubimo, ali
bojim se da ništa ne mogu učiniti.«
Nekoliko različitih osjećaja borilo se za mjesto u Larissinom
grudima. Olakšanje što se više ne mora baviti Timom Albertssonom, ali i
gorka, oštra bol što mora napustiti svoje nove prijatelje i mjesto koje je već
zavoljela te nešto slično panici jer će opet biti zatočena u sivim hodnicima
Petlje. Naposljetku je zaiskrio veliki plamen uzbuđenja jer je shvatila da će
za manje od dvadeset i četiri sata ponovno vidjeti Kate i Matta.
I Jamieja.
 »Zašto mi jednostavno nije naredio da doletim kući?« upitala je.
»Kad je već u tolikoj žurbi?«
Allen je nagnuo glavu u desno. »Zar bi ti to mogla?«
»Što to, gospodine?«
»Odletjeti kući«, rekao je general Allen. »Preko cijele zemlje i
Atlantika.«
»Da, gospodine«, odgovorila je. »Bez problema.«
»Izuzetno«, tiho će Allen. »Pretpostavljam da šalje Minu II zato što
želi dobiti one koji idu s tobom što je prije moguće.«
»To još uvijek vrijedi, gospodine?« upitala je iznenađeno. »Mislila
sam da je moja misija prekinuta.«
Allen je odmahnuo glavom. »Ništa nije prekinuto«, rekao je. »Cal mi
je rekao da još uvijek očekuje šestoricu mojih operativaca. Znam da si
mislila da ćeš imati više vremena, ali morat ćeš mi dati šest imena. Imaš li
već nekoga na umu?«
To je dobro pitanje. Mislila sam da imam. A imam li?
»Trebate li ih odmah?«
»Ne«, rekao je general Allen. »Do 7:00 sati ujutro. Je li ti to dovoljno
vremena?«
Larissa je kimnula.
»Odlično«, rekao je general Allen. Izvadio je pivo iz hladnjaka,
skinuo čep i potegnuo gutljaj. »Bit će čudno bez tebe«, rekao je uz
osmijeh. »Navikao sam da si tu.«
»I ja sam, gospodine«, rekla je osjećajući kako joj knedla raste u
grlu.
»Mnogima ćeš nedostajati. To ti odmah mogu reći.«
»To je lijepo čuti, gospodine.«
»Istina je.«
Dugo su sjedili u tišini. General Allen je pio pivo, a Larissa se pitala
što li je Matt mogao otkriti, a da je ponukalo Cala Holmwooda da je istog
trena vrati kući.
Tad joj je sinula ideja.
Zar stvarno? Zar se radi o tome?
 Pogledala je generala Allena.
Smijem li ga pitati? Ionako ujutro idem kući, neće se valjda jako
naljutiti?
Larissa se nagnula naprijed i pogledala direktora. »Smijem li vas
nešto pitati, gospodine?« rekla je. »Iako ne bih trebala?«
Allen se smrknuo. »Što je?«
»Moj odlazak kući«, pažljivo je rekla, »Mattovo otkrivanje nove
teorije, Calovo slanje Mine II po mene. Ima li to ikakve veze sa
zatvorenikom kojeg držite dolje?«
General Allen se ukočio s pivom na pola puta do usta, raskolačenih
očiju. Polako je spustio pivo na stol i nagnuo se prema Larissi.
»Što znaš o tome?« upitao je. »Reci mi istinu.«
»Ne znam tko je«, rekla je. »Ali znam neke stvari.«
»Kakve stvari?«
»Znam da je Englez«, rekla je prateći kako boja napušta Allenovo
lice. »Znam da se dovezao iz pustinje, koristio je stari pristupni kod i tražio
vas poimence. Znam da ga samo vi smijete vidjeti.«
»Kako?« upitao je Alien tiho. »Kako znaš sve to?«
»Postavljala sam pitanja«, rekla je. »Pronašla sam prave ljude da mi
odgovore.«
»Jesi li ikome rekla ovo što si sad rekla meni?« upitao je. »Nemoj mi
lagati. Ovo je jako važno.«
»Nisam, gospodine«, rekla je. »Nisam željela stvoriti nevolje.
Jednostavno sam bila znatiželjna.«
»Znatiželjna?«
»Svi znaju da je netko dolje, gospodine. Svi razgovaraju o tome, ali
nitko ništa ne zna. Željela sam znati, gospodine.«
»Ali zašto? Zašto je tebi bitno koga držimo u ćelijama?«
Larissa je slegnula ramenima. »Kao što sam rekla, gospodine. Bila
sam znatiželjna.«
General Allen je izgledao kao da se uspio sabrati. Boja mu se vratila
u lice i iskapio je svoje pivo.
»Ne smijem ti reći ništa o zatvoreniku«, rekao je. »Nije da nemam
povjerenja u tebe, ali klasificirano je isključivo za direktore. Nemoj me ni
pitati. Već znaš mnogo više nego što bi trebala.«
»Ali mislite li da se radi o tome?« navaljivala je Larissa. »Mislite li
da moj odlazak kući ima ikakve veze sa zatvorenikom?«
»Ne bih rekao«, odgovorio je general Allen. »Cal je bio poprilično
jasan rekavši da se pojavilo nešto sasvim novo. Ali taj zatvorenik također
odlazi sutra, istim mlažnjakom kao i ti, pa možeš izvući vlastite zaključke.
Ovo je kraj naše rasprave o tome. Jasno?«
»Jasno, gospodine«, rekla je Larissa, a u glavi joj se vrtjelo od raznih
mogućnosti. »Kristalno jasno.«
54
OKRIVLJENICI

Paul Turner je duboko udahnuo i pokucao na vrata prijelaznog

direktora Holmwooda.
»Slobodno«, rekao je Cal.
Brave su se otključale i Turner je gurnuo vrata. Lagano su se
zanjihala na svojoj protuteži i otkrila direktora na istom mjestu kao i
uvijek; za dugačkim drvenim stolom koji je polako posustajao pod sve
većom težinom papira svaki dan. Čaša tamne tekućine stajala je na
njegovoj površini.
»Paule«, rekao je Holmwood, »ako imaš dobre vijesti, upadaj. Ako
nemaš, bojim se da ulaziš na vlastitu odgovornost. Danas ne mogu
podnijeti još puno.«
»Žao mi je, Cal«, rekao je Turner. Zatvorio je vrata i ušao u
prostoriju. »Moraš vidjeti nešto. Tiče se Nultog sata.«
Holmwoodovo lice se objesilo. »Drakula?«
Turner je odmahnuo glavom. »Albert Harker«, rekao je i pružio
izvještaj Nadzorne jedinice direktoru. Holmwood ga je primio, a zatim
uzeo jedan spis sa stola i pružio ga časniku za sigurnost. »U tom slučaju ti
moraš vidjeti ovo.«
Turner se smrknuo i otvorio spis. Pročitao je sažetak izvještaja
Andrewa Jarvisa i sledio se.
»Zašto ranije nisam saznao za ovo?«
»Molim, bojniče?«
»Ja sam časnik za sigurnost, Cal. Ovo sam trebao vidjeti čim je
napisano.«
»Možda ti neće biti lako čuti ovo, Paule«, rekao je Holmwood, »ali ti
zapravo ne vodiš ovaj Odjel. Vodim ga ja. A kad dođemo do delikatnih
informacija, ja odlučujem tko što treba vidjeti. Je li jasno?«
»Naravno«, rekao je Turner prigušeno. »Ispričavam se.«
»U redu je, Paule«, rekao je Cal. »Dobio sam ga tek prije nekoliko
sati. Nisi vidio zato što ne možemo ništa prije nego što ih Nadzor
pronađe.«
»Pročitaj to što sam ti dao, Cal. Situacija se promijenila.«
Holmwood je otvorio mapu i na brzinu pročitao sadržaj. Podignuo je
glavu i preneraženo pogledao Paula.
»Što kažu obavještajci?« upitao je. »Je li ovo stvarno?«
»Još uvijek provjeravaju vjerodostojnost«, odgovorio je Turner.
»Predlažem da krenemo u akciju s pretpostavkom da jest.«
»Isuse«, rekao je Holmwood. »Koji vrag se događa?«
»Ne znamo još sve, gospodine«, rekao je Turner. »Ali očevi dvoje
operativaca ovog Odjela, novinar i jedini potomak naših osnivača koji je
ikada postao vampir, svi zajedno u tiskari, predstavljaju potencijalnu
katastrofu, gospodine. Rizik izlaganja javnosti je ogroman.«
»Hvala ti, Paule«, sarkastično će Holmwood. »To nisam shvatio.
Kriste.« Prijelazni direktor je izvadio konzolu iz pojasa i brzo nešto
otipkao. »Naredio sam ekipi Jacka Williamsa da za deset minuta dođe u
Operativni centar. Trebam li im reći još nešto osim ovoga?«
»Ne, gospodine«, odgovorio je Turner. »To je sve što znamo.«
»Zna li još netko za ovo?«
Došao je trenutak od kojeg je Turner zazirao; trenutak u kojem je bez
preuveličavanja mogao ostati bez karijere u Crnoj svjetlosti. Putem je
razmišljao treba li lagati prijatelju i pustiti ga da sam sazna kad sve bude
gotovo, no istog trena je odlučio da neće. Ne bi bilo pošteno da Jack i
njegova ekipa izlaze na teren s nepotpunim informacijama. Osim toga,
Paul Turner jednostavno nije takav čovjek. Donio je odluku s čijim će
posljedicama morati živjeti i neće lagati kada mu nadređeni postavi pitanje.
»Da, gospodine«, rekao je što je odlučnije mogao. »Kate Randall i
Matt Browning su već na putu. Pukovnik Frankenstein je s njima,
gospodine.«
Cal Holmwood neko vrijeme nije mogao niti trepnuti. Kad je
napokon progovorio, glas mu se jedva raspoznavao od rezanja. »Zašto bi
napravio takvo što, Paule?«
»Žao mi je, gospodine«, odgovorio je Turner. »Poručnica Randall je
bila sa mnom kad sam dobio Echelonovu poruku. Otišla bi i bez moga
dopuštenja i povela Browninga sa sobom. Smatrao sam da ih ne trebam
zadržavati.«
 »Ta djevojka ima sedamnaest godina, Paule«, rekao je Holmwood, a
svaka njegova riječ je Turnera pogodila poput lavine. »Želiš li mi reći da je
nisi mogao spriječiti? Zar doista misliš da ću ti vjerovati?«
»Ne, gospodine«, odgovorio je Turner.
»Poručnik Browning je bio kod mene prije jedva dvadeset minuta.
On je znanstvenik, Paule, a ne vojnik. Nikako ne mogu shvatiti zašto bi ti,
od svih ljudi, napravio nešto tako nesmotreno.«
»Radi se o njihovim obiteljima«, jednostavno će Turner. »Morao
sam. Učinio bih isto da sam na njihovu mjestu.«
»Onda si jednako glup kao i oni«, rekao je Holmwood bijesno.
»Dozvolio si im da se izlože opasnosti samo zato što bi ti napravio istu
stvar? Ne znam jesi li zaboravio, ali kad si ti bio njihove dobi, već si dva
puta bio u Afganistanu s padobrancima. Browning čak nije ni operativac, a
Randall ima tek nekoliko mjeseci staža. Trebao bih te poslati na vojni sud
zbog ovoga!«
Turner je gledao u crveno lice svoga direktora.
U pravu je, pomislio je. Sasvim je u pravu. Ako se Kate ozlijedi, ti si
kriv. Isto vrijedi i za Matt a i Frankensteina. Ti si kriv.
»Razumijem, gospodine«, rekao je. »Čekam vašu zapovijed.«
Holmwood je ljutito zurio u njega. Turner ga nikada nije vidio
razjarenijeg. Izgledao je kao da će puknuti.
»Zašto nisi pošao s njom?«
Turner se smrknuo. »Molim?«
»Radi se o tebi i Kate, Paule. Nemoj se praviti da nije tako. Radi se o
tebi, Kate i Shaunu. Da se otac nekoga drugoga pojavio u presretenoj
poruci, ne bi tu osobu nikada pustio da iziđe sama na teren, i obojica to
znamo. Zašto nisi pošao da je zaštitiš? Zašto si poslao Victora? Zašto si još
uvijek ovdje, dovraga?«
»Želio sam poći«, odgovorio je. »Ali nisam mogao.«
»Zašto ?«
»Jer znam tko je postavio bombe, gospodine. Krenuo sam vam reći
kad sam dobio presretenu poruku.«
Holmwood je zapanjeno gledao u Paula. »Tko je?«
»Valentinov sluga«, odgovorio je Turner. »Lamberton.«
 »Kako znamo? Jesmo li sigurni?«
Turner je kimnuo. »Da, gospodine. Sigurnosna služba je potvrdila
prisutnost vampira u Kateinoj sobi prije dva sata. Valentin je prošao EIPS i
maločas smo razgovarali s Marie Carpenter. Rekla nam je da Lamberton
koristi jednu od naših konzola u svojoj ćeliji.«
»Kakve koristi on ima od konzole?« smrknuo se Holmwood.
»On osobno nikakve, gospodine«, odgovorio je Turner. »Ali jako je
korisna onome tko mu zapovijeda.«
»Jedan od nas?«
»Bojim se da je tako, gospodine. Nitko drugi mu ne bi mogao
donijeti konzolu, a samo operativac se ima zašto bojati EIPS-a.«
»Znamo li tko je?«
»Još ne, gospodine.«
»Isuse Kriste, Henry«, šapnuo je Holmwood spustivši pogled na stol.
»Nisi mi nikada rekao kakav je tvoj posao.«
»Molim, gospodine?« rekao je Turner.
»Ništa«, odgovori mu Holmwood. »Nisam govorio tebi.« Ustao je od
stola. »Idemo vidjeti tko vuče Lambertonove uzde.«
***
Dvojica veterana tiho su stajala u liftu koji se spuštao.
Borili su se rame uz rame nebrojeno mnogo puta, obojica su vidjela
stvari koje su žarko željeli zaboraviti i pretrpjeli su gubitke koji će boljeti
sve dok ne ispuste dušu. No nijedan od njih ne bi promijenio nijedan jedini
trenutak iako se činilo kao da se svijet ruši oko njih, a teret otkrivenja
postaje sve teži na njihovim ramenima. Proživjeli su čudesne živote pune
promjena i ponosili se svojim poslom: bili su vojnici svjetlosti koji se opet
po tko zna koji put moraju spustiti u tamu.
»Što ako je Valentin znao za to?« rekao je Holmwood. »To bi mogao
postati problem.«
»Znam«, rekao je Turner. »Ali zar misliš da bi on slušao ikoga od
naših?«
»Ne«, složio se Holmwood. »Ali ipak ne vjerujem nijednoj riječi
koju je rekao otkad je došao ovamo. On me ničim ne može iznenaditi.«
 »S tim se moram složiti«, rekao je Turner. »Ali vjerujem da je ovdje
zbog razloga koje je naveo. Nemam povjerenja u njega, ali ne vjerujem da
nam želi nauditi.«
»Nadajmo se da si u pravu«, rekao je Holmwood, »jer sumnjam da
će biti oduševljen kad mu slugu nabijemo na kolac.«
Nastupila je duga tišina.
»Ima još nešto, gospodine«, rekao je Turner.
Holmwood se nasmijao. »Ma nemoj«, rekao je. »Vanzemaljski bojni
brod upravo probija Zemljinu orbitu?«
»Ne koliko ja znam«, odgovorio je Turner. »Radi se o Jamiejevu
novaku.«
»Mortonu?«
Turner je kimnuo. »Otišao je za vampirom kojeg je lovila njegova
ekipa. Kate mi je rekla. Jamie je s drugim novakom krenuo za njim.«
»Dao sam Jamieju dopuštenje da ga stavi među neaktivne.«
»Jamie je to i htio, ali Morton ga je preduhitrio«, rekao je Turner.
»Sad tu više ne možemo ništa«, rekao je Holmwood. »Jamie je dobar
operativac i zna što radi.«
»Tako je, gospodine.«
Dizalo se zaustavilo. Vrata su se otvorila i pokazala hermetički ulaz u
blok ćelija. S njegove druge strane nalazile su se ćelije, a jedna od njih,
deveta zdesna, bila je Lambertonov novi dom.
Cal je u pravu, pomislio je bojnik Turner dok su se približavali
hermetičkom ulazu. Ako Valentin stane uz Lambertona, ovo će postati jako
ružno. Jako, jako ružno.
Holmwood je pritisnuo svoju identifikacijsku karticu o crnu ploču u
zidu. Pojavila se zelena svjetlost i Cal je brzo utipkao niz brojki u zaslon.
Svjetlo je postalo ljubičasto i otvorilo oboja hermetička vrata u isto vrijeme
potpuno rušeći princip na kojem rade.
»Nemamo vremena«, rekao je Holmwood primijetivši Turnerovo
iznenađenje. »Moram biti u Operativnom centru za pet minuta i poslati
Jacka Williamsa da počisti tvoj nered.«
»Da, gospodine«, odgovorio je Turner i krenuo za svojim
nadređenim kroz otvoreni ulaz. Dežurna operativka po imenu Jess Nelson
napustila je svoje stražarsko mjesto i nelagodno gledala u otvorene
hermetičke ulaze. Laknulo joj je kad je vidjela njih dvojicu.
»Koga ste došli ...«
»Uzmi Daybreaker i pođi s nama, operativko.«
Nelson je raskolačila oči. Rusko oružje se koristilo samo u
najopasnijim okolnostima i stajalo je samo u oružarnici i stražarnici pored
ćelija. No poslušala je. Otrčala je unutra i vratila se s teškim crnim oružjem
na ramenu uperivši njegovu cijev u strop.
»Spremna, gospodine«, rekla je.
Turner je kimnuo. »Odlično. Za nama.«
Holmwood je koračao niz hodnik s Turnerom. Nelson je hodala s
druge strane svoga direktora i gledala u ćeliju u kojoj je boravio Valentin
Rusmanov.
Gotovo si u pravu, mislio je Turner prateći njezin pogled. Ali ne
sasvim jer ciljaš na krivog vampira.
Troje operativaca prošlo je pored Valentinove ćelije bez
zaustavljanja. Drevni vampir je ležao na krevetu čitajući neke glazbene
note. Podigao je glavu i smrknuo se kad je vidio naoružanu trojku.
Zastali su ispred Lambertonove ćelije i pogledali unutra. Vampir je
čistio cipele svoga gospodara bijelom krpicom; ruke su mu se kretale
tolikom brzinom da se krpica jedva vidjela.
»Lambertone«, dozvao ga je Cal Holmwood.
Sluga je podigao glavu i prestao raditi. Stavio je cipele i krpicu na
pod, a zatim prišao ultraljubičastoj barijeri koja ga je trebala zadržati
unutra.
Očigledno nema nikakvih problema s barijerom, kao ni njegov
gospodar, pomislio je Turner. Iako jedva čekam da čujem kako će se izvući
iz ovoga.
»Gospodine Holmwood, gospodine Turner«, glatko će Lamberton.
»Bojim se da ne znam vaše ime, gospođice. Kako vam mogu pomoći?«
»Možete se odmaknuti«, rekao je Turner uperivši T-Bone u
vampirovo srce. »To će biti dobar početak.«
Lamberton se na trenutak iznervirao, no odmaknuo se gledajući u
troje operativaca.
 »Što ovo znači?« upitao je baršunast, topao glas iz hodnika. Nelson
se šokirala kad se okrenula i vidjela Valentina kako nemarno stoji
naslonjen na zid između ćelija. Paul Turner ga je samo ovlaš pogledao.
»Ovo se ne tiče vas, Valentine«, rekao je. »Vratite se u svoju ćeliju.«
»Ne bih rekao«, osmjehnuo se Valentin. »Pogotovo ne kada ste
uperili svoj pištoljčić u moga prijatelja.«
Turner je pogledao Holmwooda, a ovaj je kimnuo.
»Dobro«, rekao je. »Stanite uz svoga čovjeka. Trebate čuti ono što
mu imamo reći.«
»Pretvorio sam se u uho, dragi bojniče«, rekao je Valentin i bez
imalo muke prošao kroz ultraljubičastu barijeru.
»Gospodaru«, odmah je počeo Lamberton, »bojim se da ne znam ...«
»Smiri se, prijatelju«, rekao je Valentin prateći pogledom Paula
Turnera. »Siguran sam da će naši domaćini objasniti, i to brzo.«
Cal Holmwood je pročistio grlo. »Vaš pomoćnik je kriv za pokušaje
ubojstva dvaju operativaca ovog Odjela, Valentine. Zato smo došli.«
»Tako dakle«, rekao je Valentin. »Pretpostavljam da imate dokaze?
Siguran sam kako ne očekujete da vam vjerujemo na riječ kod tako
ozbiljnih optužbi?«
»Dokaz je u ovoj ćeliji«, rekao je Turner. Nelson je spustila cijev
svog Daybreakera; nije bila uperena ni u jednog od vampira u ćeliji, ali ni
u strop.
Valentin je pogledao oko sebe. »Moram priznati da ne vidim nikakav
dokaz, bojniče Turner.«
»Možda niste pozorno gledali«, odgovorio je Turner i prošao kroz
ultraljubičastu barijeru.
Lamberton je zarežao.
Valentin je pogledao svoga slugu koji je zurio u časnika za sigurnost
ugljenastim očima i s malenom borom na čelu. »Pokažite svoje dokaze,
bojniče Turner«, glatko je rekao, »ako doista postoje.«
»Naravno«, rekao je Turner osjetivši kako mu ultraljubičasta
svjetlost draži kožu. Prišao je Lambertonovu besprijekorno pospremljenom
krevetu, gurnuo ruke ispod madraca i odmah pronašao ono što traži. Tvrdi
četverokut čiju su veličinu njegovi dlanovi odmah prepoznali.
 Hvala Ti, Bože.
Turner je opipavao madrac tražeći otvor. Lamberton je iza njega
režao poput psa stjeranog u kut. Tik prije ruba, Turnerove ruke su pronašle
uredan otvor u samome madracu. Gurnuo je ruku unutra sve do lakta i
osjetio kako mu se prsti zatvaraju nad četverokutom. Izvadio ga je zajedno
s nitima punjenja iz madraca i suočio se s dvojicom vampira.
»Što je to?« upitao je Valentin.
»Prenosiva konzola«, rekao je Turner. Pokušavao je suzbiti polet.
»Izdaje se svakom operativcu, ali ne i pritvorenim vampirima.«
»Što to dokazuje, bojniče Turner?« upitao je Valentin. »Ako je moj
prijatelj ukrao jedan od vaših malih uređaja, onda ga ukorite s mojim
punim odobrenjem. No ja ne vidim kako to dokazuje da je pokušao ubiti
dvoje ljudi.«
»Sigurnosna istraga eksplozije na razini B je zaključena danas
popodne«, rekao je Turner. »Dokazi su neoborivi. Vampir je proveo
otprilike četiri minute u sobi postavljajući eksploziv, dva sata prije
detonacije. Trenutno su samo tri vampira u bazi. Valentine, vi i ja smo
vodili šarmantan razgovor jučer ujutro što vas oslobađa svake sumnje.
Danas popodne smo razgovarali s Marie Carpenter koja je također
oslobođena. Rekla nam je nešto zanimljivo. Rekla je kako je čula vas,
Lambertone, kako tipkate po nečemu nalik na plastiku. Čula je i zvuk koji
nije prepoznala. Pustio sam joj zvuk nove poruke na svojoj konzoli i
potvrdila je da je čula upravo takav zvuk.«
Turner je aktivirao konzolu i pristupio mapi s porukama. Pronašao je
dvije, obje pročitane, i to od nepoznatog pošiljatelja. Niz brojaka i slova
ispunjavao je prostor gdje se inače nalazilo ime pošiljatelja.
»Vi ste postavili bombe«, rekao je gledajući Lambertona. Vampir
mu je uzvratio pogled pun uzavrelog grimiza. Valentin je stajao iza njega,
lica bljeđeg nego ikad ranije. Gledao je slugu s izrazom lica koji je bilo
nemoguće procijeniti.
»Napustili ste svoju ćeliju i ovaj blok - iako moram priznati da
nemam pojma kako ste to uspjeli - i postavili ste dvije bombe koje su
trebale ubiti poručnicu Randall i mene. Izazivam vas da to poreknete.«
Lamberton je ponovno zarežao ne rekavši ništa. Turner je ponovno
otvorio konzolu i pročitao poruke. Jedna je bila poslana prethodnoga jutra.
DANAS/B261/A86
 Brojevi moje i Kateine sobe. Gotov si.

Druga poruka je bila poslana jučer popodne.

NISI USPIO.
Prokleto točno. Itekako nisi uspio.

Turner je dobacio konzolu Calu Holmwoodu. Jedva je napustila

Turnerove ruke kad je Lamberton skočio i ulovio je u zraku zavijajući iz
dubine grla. Podigao ju je iznad glave i htio je razbiti o pod, licem
izobličenim od mržnje. Spriječio ga je glas miran i hladan poput smrti.
»Lambertone.«
Vampir se sledio s rukom u zraku. Polako ju je spustio i okrenuo se
svome gospodaru. Valentin Rusmanov gledao je u svoga slugu s najvećim
razočaranjem koje je Paul Turner ikada vidio. Oči su mu gorjele tamnom,
melankolično crvenom bojom, a usnice se objesile prema dolje, kao da je
upravo pojeo nešto što mu ne odgovara.
»Jesi li doista počinio sve ovo?« upitao ga je. »Nemoj mi lagati, stari
prijatelju. Ne sada.«
Lamberton je ojađeno gledao u Valentina. Grlo mu je luđački radilo,
kao da traži kombinaciju riječi kojom bi izbjegao laž. Na kraju je ispustio
krik pun jada.
»Jesam, gospodaru«, plakao je. »Žao mi je, oprostite mi, molim vas,
gospodaru. Učinio sam to zbog vas. Sve zbog vas.«
Turner je nesvjesno podigao T-Bone i uperio ga u Valentina
Rusmanova. Cal Holmwood, koji je pratio prizor pred sobom sa surovom
usredotočenošću na izboranome licu, učinio je isto, baš kao i operativka
Nelson.
»Zbog mene?« upitao je Valentin. Ignorirao je arsenal oružja uperen
u svoje grudi i gledao samo u svoga slugu. »Kako to misliš?«
»Došao mi je, gospodaru«, rekao je Lamberton. Opet je počeo plakati
i jecaji su mu tresli uska ramena. »Jedan od njih, došao mi je dok ste
spavali i rekao mi što moram napraviti. Dao mi je naprave i konzolu i
rekao mi da ih sakrijem dok ne dođe vrijeme. Uništio bi vas, gospodaru,
rekao je da će vas uništiti dok spavate. Nisam imao izbora, gospodaru.
Morao sam.«
»Tko ti je došao?« upitao je Valentin. Oči su mu potamnjele,
poprimile su boju rastaljene lave. »Tko ti je to naredio?«
»Ne znam mu ime, gospodaru. Bio je ovdje kad smo došli. Stajao je s
ovim ljudima kad su prvi put došli razgovarati s vama.«
O Kriste, pomislio je Turner, a srce mu je zastalo u grudima.
Posebna skupina Nultog sata. Zajedno smo došli jutro nakon njihova
dolaska. Tada sam započeo s ispitivanjima.
»Kako je izgledao?« upitao je Holmwood. Pepeljasta boja njegova
lica govorila je da je stigao do istog zaključka kao i Turner.
»Visok«, rekao je Lamberton jecajući. »Crne kose. Stajao je otraga,
pored gospodina Carpentera. To je sve što znam, kunem vam se.«
»Brennan«, rekao je Turner jedva glasnije od šapta. »Od početka je u
Posebnoj skupini Nultog sata, Cal. Zna sve.«
Holmwood je samo gledao pred sebe. »Je li prošao EIPS?«
»Još nije bio pozvan.«
»Pronađi ga. Pokreni njegov čip.«
Časnik za sigurnost izvadio je svoju konzolu iz pojasa i potražio
Richarda Brennana. Sustav mu je odmah dao odgovor.
»Ovdje je«, rekao je Turner uz olakšanje. »Kod piste.«
Oglasio se alarm Holmwoodove konzole. Opsovao je i izvadio je iz
pojasa. »Moram brifirati Jacka«, rekao je. »Završi s ovim, a onda pronađi
Brennana. Nemoj dopustiti nikome drugome. Nađi ga i dovedi k meni,
Paule.«
Okrenuo se i otišao niz blok ćelija bez čekanja odgovora. Turner ga
je gledao kako odlazi, a zatim uperio svoj T-Bone u prsa Valentinova
batlera.
»Lambertone«, rekao je. »Osuđeni ste na trenutačno uništenje zbog
pokušaja ubojstva dvaju članova ovog Odjela.«
Vampirovo jecanje se pojačalo i molećivo je pogledao svoga
gospodara. »Gospodaru, preklinjem vas. Učinio sam to zbog vas, da bih
vas zaštitio. Nisam mogao dopustiti da vam se nešto dogodi, gospodaru,
nakon sveg vremena koje smo proveli zajedno. Preklinjem vas, gospodaru,
ne dajte da me ubiju.«
 »Mislio si da se ne mogu braniti«, tiho je rekao Valentin. »Imaš tako
slabo mišljenje o meni? Nisi niti pomislio da bi mi mogao reći?«
»Nosio sam se s tim, gospodaru«, blebetao je Lamberton. »Nisam
vas htio zamarati time, gospodaru. Takve trice nisu vrijedne vaše
pozornosti. Pazio san na vas, kao i prije, kao i ubuduće. Što su dva mrtva
čovjeka, gospodaru? Zar su ikome bitni? Oni su ništa, gospodaru, ali vi ste
mi sve. Vi ste moj život, gospodaru. Nisam mogao riskirati. Oprostite mi,
preklinjem vas.«
»Prevarili su te«, rekao je Valentin. »Iskoristili su tvoju odanost meni
i to s lakoćom. Trebao bi se sramiti.«
»Sramim se, gospodaru«, jecao je Lamberton, »doista se sramim.«
»Odmaknite se, Valentine«, rekao je Turner ciljajući niz cijev svoga
T-Bonea. »Moram izvršiti osudu.«
Goli očaj se zrcalio na Lambertonovu licu. Uputio je posljednji
preklinjući pogled svom gospodaru, a ovaj mu je bezizražajno uzvratio.
Turner je izdahnuo i pritisnuo okidač svog oružja. Buka eksplodirajućeg
zraka neugodno je odjeknula malenom ćelijom poput udara groma koji
probija uši. Kolac je izletio iz cijevi prema batlerovim prsima. Milisekundu
kasnije, žica koja je izlazila iz kolca se zategnula jer je Valentin zaustavio
projektil u putanji.
Sranje, pomislio je Turner.
Valentin je prevrtao kolac u rukama. »Ne mogu vam dopustiti da
uništite moga slugu, bojniče Turner«, rekao je uopće ne gledajući časnika
za sigurnost.
Lambertonu je pao kamen sa srca. »Zahvaljujem vam, gospodaru«,
jecao je. »Hvala vam ...«
Valentin se pomaknuo.
Odbacio je metalni kolac, stupio naprijed i zabio šaku u
Lambertonova prsa. Sluga je raskolačio oči dok mu se ruka zabijala u prsa
sve do zgloba. Začuo se odvratan zvuk lomljenja kostiju. Lamberton je
zabacio glavu želeći vrisnuti, ali nije bilo zvuka. Iz usta mu je izletio samo
mlaz tamnocrvene krvi poprskavši strop prije pada na tlo. Valentin je
stenjući izvukao ruku iz sluginih prsa i držao u šaci Lambertonovo srce
koje je još uvijek udaralo. Prinio ga je njegovim užasnutim očima.
»Osramotio si se«, rekao je zureći u ojađene oči svoga nekadašnjeg
prijatelja. »A time i mene. Jako sam razočaran.«
Lamberton je pustio niz gadnih, prigušenih zvukova dok mu je krv
tekla iz rupe na prsima. Valentin ga je dugo gledao u oči, a zatim polako
zgnječio srce u šaci. Teški mišić prsnuo je pod pritiskom, a milisekundu
kasnije to je isto učinilo i njegovo tijelo. Raznijelo se u velikom valu krvi i
iznutrica preko cijele ćelije i lica svoga gospodara.
Nekoliko sekundi u ćeliji se čulo samo kapanje krvi. Naposljetku se
Valentin okrenuo bojniku Turneru, okupan krvlju svoga najstarijeg
prijatelja.
»Bojim se da sam ovo mogao dozvoliti isključivo sebi«, rekao je.
»Nadam se da možete razumjeti, kao i da ćete primiti moje najiskrenije
isprike zbog svega što je počinio u moje ime.«
Turner je zurio u priliku pokrivenu iznutricama i polako kimnuo.
Pritisnuo je gumb kojim je vratio kolac natrag u cijev i odložio oružje ne
ispuštajući Valentina iz vida.
»Taj Brennan«, nastavio je Valentin. »Čovjek s kojim se moj sluga
urotio. Je li još uvijek na prostorima ovoga mjesta?«
»Jest«, rekao je Turner. Još uvijek je pokušavao pojmiti scenu koja
se odigrala ispred njega. »Vjerojatno bježi prema ogradama.«
»Poći ćete za njim?«
»Tako je«, rekao je Turner. Osjetio je kako mu se sabranost polako
vraća u glavu i tijelo.
»Bojniče Turner«, započeo je Valentin. »Jako bih želio poći s vama.
Osjećam da se moram iskupiti zbog pogrešaka moga sluge.«
Turner je otvorio usta da odbije, ali se predomislio.
Kad je već ovdje, pomislio je, a ubio je svoga najstarijeg prijatelja.
Morat ćemo mu jednom početi vjerovati. Ne možemo mu ništa ako
laže, pa se barem možemo okoristiti njime.
»Nelson«, rekao je dežurnoj operativki. »Zatraži jedinicu iz Odreda
za sigurnost da dođe ovdje i budi tu dok te ne smijene.«
Mlada operativka je kimnula, a Turner se okrenuo vampiru.
»Idemo«, rekao je. »Prije nego što pobjegne.«
Valentin je projurio kroz ultraljubičasti zid, a Turner je zurio čudeći
se brzini drevnoga vampira.
 »Spreman sam ako ste i vi, bojniče Turner«, osmjehnuo se.
***
Paul Turner je gledao u Valentina Rusmanova dok su se vozili
dizalom. Vampir je izgledao sasvim sabrano s obzirom na ono što je
upravo napravio, i kome je to napravio.
Ovo bi mogla biti najgluplja stvar koju sam ikada učinio, pomislio
je. A nakon današnjeg dana to doista nešto znači.
Dizalo se zaustavilo i otvorilo svoja vrata na dugom hodniku razine
0. Turner se dao u trk vadeći konzolu iz džepa. Valentin je bez imalo muke
lebdio pored njega gledajući u maleni četverokutni zaslon.
»Gdje je?« upitao je. »Je li otišao?«
»Nije«, rekao je Turner. »Još uvijek je pored piste. Izgleda kao da
stoji mirno.«
Stigli su do dvostrukih vrata koja su vodila u hangar. Časnik za
sigurnost je pognuo rame i gurnuo ih bez usporavanja; Valentin je
graciozno prošao iza njega.
Ogromna vrata stajala su otvorena prema noćnom nebu. Valovita
donja strana velikog holograma koji je štitio bazu od neprijateljskih satelita
i izviđačkih zrakoplova nadvila se nad njima blokirajući tako i najsjajnije
zvijezde. Turner je zakočio kao iskusan sprinter koji hvata posljednju
krivinu i ubrzao prema širokom terenu Petlje s konzolom u ruci.
»Koliko još?« upitao je Valentin.
»Šest stotina metara«, odgovorio je Turner. »Ravno.«
»Ispričavam se, bojniče Turner«, rekao je Valentin i nestao. Časnik
za sigurnost se zaustavio tresući se od šoka.
Ne ne ne. Izdajničko kopile!
Posegnuo je za T-Boneom kad su ga nečije ruke uhvatile ispod
pazuha i podignule u zrak bez imalo muke.
Valentin Rusmanov je pojurio naprijed poput metka noseći Paula
Turnera nekoliko centimetara iznad trave i asfalta. Vampirova brzina bila
je doista vrtoglava, nemoguća i neprirodna. Za manje od dvije sekunde
Valentin se okrenuo u zraku i spustio na do graciozno poput leptira. Pustio
je Turnera koji je teturao poput pijanca.
»Gdje je?« upitao je vampir. »Ne vidim ga. Ne njušim ga.«
 Turner se uz malo poteškoća ponovno usredotočio na svoju konzolu.
Prema karti na njezinu zaslonu bili su manje od petnaest metara udaljeni od
operativca Brennana. Velika crna prilika je sjedila u treperavoj tami ispod
holograma.
»Što je to?« upitao je Valentin. »Miris je izuzetan.«
»Vrt«, odgovorio je Turner vadeći MP5-icu iz futrole. »Ružičnjak.
Podignut je u čast dvojice operativaca koji su ovdje poginuli.«
»Je li on ovdje? Onaj kojeg tražimo?«
»Tako tvrdi moja karta«, odgovorio je Turner. Spremio je konzolu za
pojas i izvadio svjetiljku.
»Krenimo«, rekao je Valentin i odlebdio preko trave prema vrtu.
Turner je koračao za njim dok nisu došli do otvora u kamenom zidu koji je
služio kao ulaz u vrt. Stao je na drvene grede koje razdvajaju velike
gredice ruža, upalio svjetiljku i osvijetlio oko sebe znajući već što će
vidjeti.
Ništa.
Ni traga ni glasa Richardu Brennanu.
Osvijetlio je mrlju od boje u stražnjem dijelu vrta i krenuo prema
njoj. Valentin ga je tiho slijedio shvaćajući da je njihova potraga bila
uzaludna. Pred njima je stajala drvena klupa posvećenja sjećanju na Johna i
Georgea Harkera; njihova imena bila su ugravirana u brončanu plaketu
zakovanu za naslon klupe. Turner je osvijetlio klupu i vidio ono prema
čemu ga je vodila karta.
Lokva krvi se skupila na drvenoj klupi. Gotovo se osušila, no potekla
je kad je još bila svježa i kapala je na tlo između dasaka klupe. Maleni
kvadrat metala sjao je pod bijelim svjetlom Turnerove svjetiljke usred krvi.
»Izrezao si je čip«, tiho će Turner. »Izrezao ga je iz vlastite ruke.
Sad bi mogao biti bilo gdje.«
Valentin je stao pored njega i gledao degutantni dar koji im je
Brennan ostavio. »Nešto je napisano na klupi«, rekao je Valentin. »Njušim
boju .«
Turner je pojačao zraku svjetiljke znajući što će pročitati.
Dvije riječi bile su naškrabane preko naslona klupe oskvrnuvši
brončanu plaketu zelenom bojom u spreju.
 ON USTAJE
Ni čovjek ni vampir dugo nisu progovorili ni riječi.
Paul Turner se odjednom osjećao umorno kao nikada u svom dugom,
ispunjenom životu. Svaki čovjek je imao granicu izdržljivosti i
prihvaćanja, kada još uvijek može disati i stavljati nogu pred nogu. Po prvi
put u životu se osjetio jako blizu te granice. Sve je bilo mračno, a svjetlost
na kraju tunela se činila sve daljom i daljom. Brennan je nestao, a zajedno
s njim i sve što su ikada saznali o Drakuli: njihove teorije, pretpostavke i
početak strategije za borbu s njim.
Ovo ih nije samo vratilo na početak igre, nego mnogo dalje od toga.
»Znate, ja bih ih mogao pronaći«, rekao je Valentin glasom punim
obuzdanog žara. »Drakulu. Mog brata. Mogu ih pronaći, a zatim ću se
vratiti i reći vam gdje su. Ako mi dopustite.«
Turner je slegnuo ramenima. »Ako odlučite otići«, rekao je, »obojica
znamo da vas ja nikako ne mogu spriječiti.«
»Ali biste itekako pokušali«, osmjehnuo se Valentin. »Radije ne bih
saznao možete li ili ne. Otišao bih s vašim blagoslovom.«
Turner je dugo proučavao lice drevnog vampira. »Idite«, rekao mu je
osmjehnuvši se. »Ali vratite se. Nemojte da ispadnem glup jer sam vam
vjerovao.«
»Računajte na to«, rekao je Valentin. Kratko je pogledao Turnera,
vinuo se u zrak i nestao.
55
ZAUSTAVITE TISKANJE NASLOVNICE

Kate Randall je sjedila na klupi u stražnjem dijelu helikoptera s

rukama na koljenima i pokušavala umiriti svoje uzrujano srce. Matt
Browning sjedio je pored nje, a odlučnost mu se ocrtavala na nježnom,
blijedom licu dok je gledao u pod. Nasuprot njima sjedio je pukovnik
Victor Frankenstein gotovo dosežući strop svojom ogromnom sivo-
zelenom glavom. Tiho ih je gledao i bilo je nemoguće shvatiti što se
događa iza njegovih nepravilno postavljenih očiju.
Poletjeli su iz Petlje prije dvadeset minuta. Njihov se helikopter
vinuo u sumračno nebo i krenuo prema jugu. Piloti su objavili procjenu
vremena dolaska kad su krenuli i od tada je među putnicima vladala tišina.
Kate to nije nimalo smetalo. Nije imala nimalo volje razgovarati o tome
kamo su krenuli ili što će raditi. Ovo nije bila normalna operacija gdje bi
im obavještajna služba dala informacije o terenu, brojevima i motivima
neprijatelja s kojim se trebaju suočiti.
Ovo je bilo sasvim drugačije.
Nisu imali pojma koliko vampira ih čeka. Mogao bi biti sam Albert
Harker ili cijela vojska s njim. Nisu imali pojma što Harker radi, iako je
lokacija - tiskara jednog od najvećih tabloida u zemlji - ukazivala na to da
želi nešto otkriti javnosti, bili to vampiri ili Crna svjetlost ili oboje. A što je
najhitnije, nijedno od njih nije znalo kako su se njihovi očevi upleli u ove
događaje.
Kate je pogledala Matta. Pokušavala je ne brinuti se zbog njega, ali
nije uspijevala. Nije imao nikakvog operativnog iskustva, a prošao je samo
najosnovniju obuku za taktiku i naoružanje u Petlji. To je razumljivo jer je
Matt unovačen kako bi radio za Projekt Lazarus, a ne kao operativac. To je
bio jedini slučaj u kojem bi se od njega očekivalo da zna rukovati oružjem
i braniti Petlju. Dijelom je bila uvjerena da ga uopće nije smjela povesti i
da će ona biti kriva ako mu se što dogodi. No znala je da ne bi mogla
živjeti od grižnje savjesti da ga nije povela: neke stvari jednostavno ne
smiješ sakrivati od ljudi.
»Pet minuta«, objavio je pilot.
»U redu«, zagrmio je Frankenstein i slabašno se osmjehnuo Kate.
»Spremna?«
Nije se brinula zbog čudovišta iako nije sudjelovalo u operacijama.
Victor se dobrovoljno javio, imao je više iskustva nego cijeli Odjel zajedno
i bila je apsolutno oduševljena što je uz njih.
»Spremna«, odgovorila mu je.
***
Albert Harker se nasmiješio dok je obilazio stol okupan
McKenninom krvi i poletio prema Peteu Randallu.
Njegove užasne oči toliko su potamnjele da su postale gotovo crne i
Pete je bio sasvim siguran kako je njegov život došao do kraja. No umjesto
da mu priušti smrt u najstrašnijim mukama, Albert Harker ga je samo
potapšao po leđima.
»Nema povratka, Pete«, rekao je. »Idemo do kraja.«
Harker ga je odveo natrag u glavnu prostoriju tiskare i posvetio se
četvorici muškaraca koje je Greg Browning zavezao. Buka je bila
zaglušujuća. Tiskarski stroj je ponovno radio ispumpavajući vandaliziranu
verziju predstojećeg izdanja Globea koje je na naslovnici sadržavalo
McKenninu posljednju priču. Zavezani muškarci prestravljeno su gledali
krvavog vampira dok je Pete očajnički pokušavao doći k sebi. Nezamislivi
užas
McKennine smrti i snažan udarac u glavu koji je maločas primio
učinili su ga neupotrebljivim.
Vampir je prišao dvojici najbližih muškaraca, onima koji su pokušali
otpuzati kad je Pete kratko bio bez svijesti i iščupao im grkljane laganim
pokretom ruke. Krv je liptala po betonskom podu stvarajući grimiznu
lokvu koja je rasla vrtoglavom brzinom. Preostala dvojica su se trzala i
vrištala iza trake na ustima, a oči se izbuljile na znojnim licima. Pokušavali
su se izmigoljiti kad im se Harker približio sijevajući očima s velikim
osmijehom na razjapljenim ustima.
»Nemoj ...«, jedva će Pete. »Molim te ...«
Vampir se okrenuo prema njemu. »Nemoj što?« upitao je. »Nemoj
učiniti ono što se mora? Možda tebe napušta hrabrost, ali mene zasigurno
ne.«
»Rekao si ... da nitko ... neće stradati.«
Harker je uzdahnuo. »I to sam i mislio, Pete. Vjeruj mi. Nažalost,
Kevin je sve upropastio. Sad će oni doći, i mi moramo biti spremni.«
Pete je zurio u vampira i suze su mu se počele skupljati u očima. On
nikada nije pristao na ovo, nije skupio svu svoju hrabrost i otputovao u
nepoznato da bi bio dijelom ovoga. Ovo je ubojstvo i teror protiv nedužnih.
Ovo je ludost.
Harker je podigao dvojicu uplakanih, uzdrmanih radnika s poda i
okrenuo se Peteu. »Idi i pomozi ostalima s utovarom«, rekao je. »Sada će
oni doći. Požuri.«
Pete je pogledao oko sebe. Na suprotnom kraju prostorije vidio je
Grega Browninga kako naređuje četvorici muškaraca u radnim odijelima.
Njih trojica su tovarila snopove novina na paletu čim bi ih tiskarski stroj
izbacio, a četvrti je upravljao viličarom i čekao da utovari paletu u kamion.
Vozač viličara bio je siguran u svojoj kabini i samo čekao naredbu,
potpuno nesvjestan onoga što se događa ispod njega.
Pete se kratko zapitao kamo bi se mogao sakriti ili pobjeći, no odmah
je shvatio da bi to bilo beskorisno. Harker je mogao letjeti iznad strojeva i
potražiti ga, bio je mnogo brži od njega i vjerojatno ga je mogao čuti i kako
diše. Morat će čekati pravu priliku i vrijeme da okaje užas koji je pomogao
osloboditi.
***
Jack Williams je stajao pored otvorenih vrata helikoptera. Iza njega
su stajali Todd McLean, australski novak koji je zauzeo Shaunovo mjesto,
i Angela Darcy koju je Jack privremeno vratio u svoju ekipu nakon što je
njezina desetkovana. Pažljivo su ga gledali čekajući da vide je li sposoban
kontrolirati ljutnju koja je bjesnila u njemu.
Bio je bijesan na Kate i Matta što su krenuli za Albertom Harkerom i
nevjerojatno razočaran što nisu došli k njemu i rekli mu što se događa.
Poveo bi ih sa sobom, naravno da bi, i boljelo ga je što Kate to nije znala.
Drugi dio njega, onaj ambiciozni koji je jednog dana želio postati direktor
Crne svjetlosti, bio je užasnut što će oni možda uspjeti, što će uništiti
Alberta Harkera prije nego što on stigne.
Moj, mislio je dok je helikopter nisko nadlijetao krajolik. On treba
biti moj.
***
Pete Randall je hodao između gromoglasnih strojeva poput
osuđenika na vješala. Albert Harker je s lakoćom letio iznad njega, s
jednim zavezanim čovjekom u svakoj ruci. Kad su se približili prostoru za
utovar, Greg Browning i četvorica radnika su zastali i gledali ih kako
dolaze. Vampirove oči su sjale radosnom crvenom bojom. Sjurio se prema
podu, spustio jednog radnika, a drugog je bacio preko strojeva. Jadnik se
okrenuo visoko u zraku i nestao iz vidokruga. Sekundu kasnije se začuo
zvuk kao da vreća cementa pada na pod.
»Nastavite s poslom«, zarežao je Harker na užasnute radnike. »Tako
ćete možda doživjeti kraj ove noći. Ako vam na pamet padnu glupe ideje,
ako pokušate pobjeći ili usprotiviti se meni ili mojim suradnicima,
predlažem da se sjetite ovoga što sam upravo napravio. Promijenile se se
okolnosti, ali vaše uloge ostaju iste. Odvežite kolegu, nastavite tovariti
novine, a zatim neka ih odvezu. To je vaša jedina briga.«
Četvorica muškaraca su samo prestravljeno zurila u njega.
»Vratite se na posao!« zaurlao je Harker.
Muškarci su se razletjeli. Trojica su se spuštenih glava vratila na
svoja mjesta. Jedan je ne dižući pogled dotrčao naprijed i odvezao kolegu
kojeg je Harker donio sa suprotnog kraja prostorije.
Ogromni tiskarski stroj je nastavio s radom dok je Harker govorio i
nekoliko primjeraka novina se skupilo na podu ispod pokretne trake. Kad
su ih radnici počeli skupljati, Pete je pogledao naslovnu stranicu s užasnim,
jednostavnim naslovom McKennine priče i nije osjetio ništa. Ovo nije ono
o čemu je sanjao, hrabar plan upozorenja javnosti na ono što im kriju;
stvarnost je bila grozna i bilo mu je mučno od pogleda na te novine.
Podigao je glavu i vidio Grega Browninga kako ga gleda. Izraz
njegova lica odavao je čisti očaj i Pete je znao da njegov prijatelj osjeća
isto što i on. Izdaju. Razočaranje. Strah.
Albert Harker se podigao u zrak i lebdio nad vratima nadgledajući
rad ljudi ispod sebe. Njegove crvene oči stalno su gledale niz zgradu i Pete
je znao zašto: vampir je vjerovao kako uskoro neće biti sami.
Greg je skupio prste u jedva primjetan signal pozivanja. Pete je
polako prošao pored pokretne trake što je nemarnije mogao praveći se da
gleda primjerke novina koji prolaze pored njega. Greg je prošao sa
suprotne strane trake i spustio glavu, kao da se jako usredotočio na
zadatak.
»Gdje je McKenna?« prošaptao je jedva čujno.
 »Mrtav«, rekao je Pete tihim, uzdrhtalim glasom. »Harker ga je
ubio.«
»Zašto?« upitao je Greg.
»Nazvao je policiju«, rekao je Pete. »Nokautirao me, a zatim je
nazvao policiju s recepcije. Harker mu je iščupao grkljan.«
»Isuse«, prošaptao je Greg. »Zašto bi Kevin učinio nešto takvo? Ovo
je njegova velika prilika.«
Pete je lagano odmahnuo glavom, toliko lagano da se jedva vidjelo.
»Mislim da nije«, rekao je. »Iskreno rečeno, mislim da nikada nije ni bila.
McKenna je jednostavno prekasno shvatio. Ovo je Harkerova prilika. Ti, ja
i McKenna smo samo pijuni. I reći ću ti još nešto, Greg. Mislim da odavde
nećemo izvući živu glavu.«
»O čemu govoriš?«
»Razmisli. Zašto smo ovdje? Harkeru nismo potrebni za ovo, sve bi
mogao sam. Posljednja stvar koju mi je McKenna rekao, posljednja stvar
koju je uopće rekao je bila >Ovo radim zbog vas<. Mislim da je shvatio
kako mu laže i želio je nešto učiniti.«
»Ali Harker radi upravo ono što je i rekao«, primijetio je Greg.
Posegnuo je za jednim primjerkom novina s trake praveći se da čita i zatim
ih je vratio. »Sad je gotovo, Pete. Javnost će saznati.«
»A petoro nedužnih ljudi je poginulo«, rekao je Pete. »On radi to što
je rekao, ali sumnjam da ima iste razloge kao ti i ja, a to su oni koje je
naveo Kevinu i nama. Ovo je njegova osobna osveta. Misli da je Crna
svjetlost na putu ovamo i nije uplašen, Greg. Uzbuđen je.«
»Zašto ?«
»Ne znam«, promrsio je Pete. »Ali što misliš da će nam se dogoditi
ako je u pravu i ako se ljudi u crnom doista pojave? Mi nikoga nismo ubili,
ali ti si zavezao ove ljude, a ja nisam učinio ništa kad je dvojici iščupao
grkljane. Moramo pobjeći odavde.«
»Kako?« upitao je Greg. Na trenutak je podigao glavu i Pete je vidio
goli strah u prijateljevim očima. »Ne možemo se boriti protiv njega, ni
pojedinačno ni zajedno. Ne bi mogla čak niti sedmorica nas, čak i da ove
ostale uspijemo nagovoriti.«
»Ne znam«, rekao je Pete. »Nemam plan. Ali morat ćemo nešto
smisliti jer ako je Albert u pravu, sve će samo postati još gore.«
 Helikopter u kojem su letjeli Kate Randall, Matt Browning i Victor
Frankenstein sletio je pred Globeovu tiskaru.
Parkiralište je bilo prazno. Smeće je letjelo zrakom nošeno snagom
rotora, a ulična rasvjeta je bacala blijed jantarni odsjaj. Frankenstein je
lagano skočio na tlo, a zatim pružio ruku. Kate ju je primila dopustivši da
joj pomogne sići, a isto je učinio i Matt. Čim su svi sigurno izišli,
helikopter se vratio u zrak nestavši u tami noći.
Matt je gledao za njim. Osjećao se kao da mu je trbuh pun betona;
bolan, neumoljiv pritisak otežavao mu je hodanje. Bojao se i Kate je to
znala, a bio je siguran da zna i Frankenstein. Nadao se da također znaju
kako ih nikada ne bi ostavio na cjedilu.
Tiskara se ustobočila nad njima, ogromno sivo zdanje sa staklenom
recepcijom. Čak i s razdaljine na kojoj su stajali, možda petnaest metara
daleko, Matt je mogao vidjeti da je barem jedna staklena ploča slomljena i
da crvena boja pokriva veći dio tog malenog, prozirnog prostora.
»Krv«, rekao je pokazujući prstom »I to mnogo.«
»Vidim«, rekla je Kate. »Idemo. Od sada vrijedi spremno oružje.
Matt, ti i ja ne smijemo skidati vizir. Nitko ne smije vidjeti tko smo. Tiha
komunikacija. Je li jasno?«
»Jasno«, odgovorio je. Spustio je vizir još jednom se čudeći
tehnologiji sadržanoj u jednom jedinom komadu presvučene plastike. Kate
je učinila isto, a zatim mu rekla u uho: »Jesi li spreman, Matte?«
»Spreman sam«, odgovorio je što je uvjerljivije mogao. »Vodi nas.«
Kate je stupila naprijed s pripravnim T-Boneom. Jednom rukom je
pridržavala cijev, a drugom dršku. Matt je učinio isto, nenaviknut na težinu
oružja u rukama. Frankenstein je svoj T-Bone ostavio za pojasom, no
potegnuo je ogromnu srebrnu sačmaricu iz futrole koju je nosio na leđima.
Zajedno su krenuli naprijed poput revolveraša u starim gradovima Divljeg
zapada trenutak prije nego što sat otkuca podne.
Vrata recepcije su se otvarala pomoću daljinskog upravljača, no
Frankenstein ih je gurao dok brava nije popustila. Istog trena ga je
zapahnuo teški, bakreni miris krvi prolivene po podu, stolu i staklenim
zidovima. Frankenstein je zašao iza stola i provjerio stanje čuvara koji je
tamo ležao. Nije bilo potrebe provjeravati drugog čovjeka, grlo mu je bilo
iščupano.
»Mrtav«, rekao je Frankenstein. »Neko vrijeme je bio zavezan. Ruke
su mu plave oko zglobova.«
»Nešto je krenulo krivo«, rekla je Kate. »Sumnjam da je plan
nalagao bojenje ove prostorije u crveno. To svatko može vidjeti.«
»Tako je«, rekao je Frankenstein. »Oboje morate biti jako pažljivi.
Možda se ova situacija upravo rješava.«
Matt je kimnuo osjećajući muku u želucu. Vidio je dovoljno krvi za
cijeli život uključujući i vlastitu kad mu je Larissa zarila nokte u vrat, ali
ipak nije bio toliko naviknut na to kao njegovi prijatelji.
»Idemo«, rekla je Kate. »Vrijeme je da saznamo s čim imamo
posla.«
Prešla je okrvavljenu recepciju i pogledala kroz vrata koja su
vjerojatno vodila u samu tiskaru. Jedva su se držala na šarkama. Matt je
duboko udahnuo i stao pored nje. Frankenstein je stao iza njih nadvisivši ih
gotovo dvostruko.
Kate je posegnula za kvakom i otvorila vrata. Kakofonija buke
pronijela se praznim prostorom u njihove bubnjiće i Matt se trgnuo iza
vizira. Kate je još malo gurnula vrata i provukla se unutra, a Matt i
Frankenstein su je slijedili.
Ušli su u ogromnu prostoriju, zamršen labirint metala i gume. Matt,
čije bi srce uvijek poskočilo od sreće kad vidi strojeve, fascinirano je zurio
dok ga Kate nije povukla za ruku rekavši mu da stoji u nečijoj krvi.
Pogledao je dolje i skoro povratio.
»Isuse«, promrsio je. Pogledao je oko sebe i istog trena vidio izvor
krvi pod svojim nogama. Dvojica muškaraca su ležala pored zida sa
iščupanim grkljanima i praznim očima. Frankenstein je kleknuo pored njih
i pritisnuo dva dugačka sivo-zelena prsta na njihove vratove. Odmahnuo je
glavom.
»Gdje su?« tiho je upitao Matt. »Harker. I naši tate.«
»Ovdje negdje«, rekla je Kate.
»Nemoj mi reći da se moramo razdvojiti i tražiti ih«, rekao je Matt.
»Jer meni se to doista čini kao glupa ideja.«
Kate se nasmijala iza svog vizira. »Ostajemo zajedno«, rekla je. »Baš
kao što sam ti rekla.«
56
MI SE BRINEMO ZA SVOJE

Vrelina u uredu skladišta odjednom je postajala nepodnošljiva jer su

plamenovi lizali čitav pod i zidove.
Jamieju je udahnuti zrak pržio nosnice i grlo. Vratio se u pakao i
zgrabio Ellison prije pobješnjelog vatrenog uragana. Uspjela je spustiti
vizir na vrijeme, no sasvim se presavinula od kašlja koji je odzvanjao u
Jamiejevim očima. Uniforme Crne svjetlosti bile su otporne na plamen, ali
Jamie nekako nije vjerovao da će pomoći pri ovolikoj vatri.
Jurnuo je u plamen vičući Ellisonino ime. Ona se nekako uspjela
uspraviti i pružila mu ruku. Zgrabio ju je osjećajući kako mu vatra prodire
kroz uniformu i kako se znoji. Čvrsto ju je primio za ruku i povukao
naprijed. Teturala je kroz vatru malenog ureda koji se pretvorio u pakao.
Jamie je iznad sebe čuo odvratan, pucketav zvuk u isto vrijeme kad mu je
mastan, gust miris ušao u nosnice; truplo Johna Mortona se peklo u vatri
poput mesa na ražnju.
Jamie je zgrabio kolegicu za ramena i svom snagom je gurnuo prema
izlazu. Spotaknula se preko vlastitih nogu, ali pala je tek kad su se domogli
hladne tame hodnika. Jamie je pojurio za Ellison osjećajući kako mu
vrelina na leđima postaje nepodnošljiva i pao na pod pored nje. Ponovno se
tresla od kalija s rukama obavljenim oko trbuha. Podigao je vizir i
pogledao je; lice joj je bilo ružičasto, a oči bistre, usprkos suzama koje su
se slijevale iz njih. Ljutito ga je odgurnula.
»Idi za njim«, graknula je. »Bit ću dobro.«
Jamie nije gubio vrijeme na provjeravanje vjerodostojnosti njezinih
riječi. Skočio je na noge i otrčao niz hodnik jer je Alastair Dempsey mogao
pobjeći jedino tim putem.
Preskakao je po dvije metalne stube odjednom i trčeći prebacio
postavke kacige na termografsko prikazivanje. Lagana izmaglica topline
lebdjela je zrakom kad je ramenom otvorio vrata na dnu stuba i bez
zaustavljanja jurnuo natrag u prazni prostor skladišta.
Jamie je brzo pogledao oko sebe tražeći izdajnički stup bjeline koji
vampir nije mogao sakriti. Nije vidio ništa. Ponovno je promijenio
postavke kacige na normalno i istog trena je uočio promjenu. Jedna
metalna vrata bila su napola otvorena. Vidjelo se kako kiša lije osvijetljena
slabašnim svjetlom ulične rasvjete.
Jamie je potrčao prema vratima pritišćući gumb koji uspostavlja
sigurnu vezu s Petljom. Sekundu kasnije mu se javio operativac iz Jedinice
za nadzor.
»Prioritetna meta Dempsey, Alastair«, viknuo je Jamie. »Kreče se.
Recite mi da ga imate?«
»Kod«, zatražio je glas.
»Carpenter, Jamie, NS303, 67-J«, viknuo je. »Dajte mi poziciju,
odmah.«
»Utvrđujem«, odgovorio je glas. »Tri stotine metara južno-
jugozapadno od vaše trenutačne pozicije. Kreče se.«
Jamie se sagnuo i prošao ispod poluotvorenih vrata na ulicu. Kiša je
lijevala nošena vjetrom. Primio je konzolu, utvrdio svoju poziciju na karti i
potrčao niz Bridle Lane.
»Informirajte me«, zapovijedio je trčeći. »Ne smijete ga izgubiti.«
Jamie je trčao kao da mu život ovisi o tome, a srce mu je snažno
lupalo u grudima.
Ne ovaj put, mislio je. Nećeš mi opet pobjeći.
Nekoliko muškaraca i žena koji su imali nesreću da se nađu na kiši
začuđeno su ga gledali, ali ignorirao ih je. Znao je da krši jedno od glavnih
pravila Crne svjetlosti kad se tako izlaže očima javnosti, ali to mu nije bilo
bitno.
Samo je želio uništiti Alastaira Dempseya.
Neka uličica se pojavila s njegove desne strane i krenuo je prema njoj
kližući se po mokrom tlu. Na trenutak je pomislio da će pasti, no uspio je
zaobići ugao i ponovno ubrzati.
»Udaljenost«, vikao je. Uličica se stravično sužavala, no bila je
otvorena s druge strane i Jamie je potrčao prema izlazu.
»Stotinu i devedeset metara«, odgovorio je operativac iz Jedinice za
nadzor. »Putanja nepromijenjena.«
Uhvatit ću ga. Uhvatit ću ga.
Dempseyu se očigledno nije žurilo. Jamie se pitao je li možda
pretpostavio da su poginuli u vatrenoj stupici, no sumnjao je da bi se
vampir toliko uljuljkao. Vjerojatno nije bio svjestan dokle ga progonitelji
mogu slijediti. Najvjerojatnije je smatrao da će mu prednost koju mu je
pružala tama i labirintske sporedne ulice središnjeg Londona biti dovoljni
za bijeg.
Pogriješio si, pomislio je Jamie iskezivši zube u zastrašujući osmijeh
divljeg zadovoljstva. Kobno si pogriješio.
Stigao je do kraja uličice i potrčao preko ceste bez zaustavljanja. Da
je kojim slučajem s drugog kraja došao neki taksi, potjera za Dempseyem
bi Jamieja poslala u bolnicu ili na neko gore mjesto. No, ulica je bila
prazna. S druge strane ceste nalazio se još jedan uzak otvor, zakrčen
smećem i odbačenim kartonom. Probio se kroz nered i nastavio trčati.
»Pozicija«, vikao je.
»Četrdeset i pet metara«, odgovorio je operativac. »Ravno ispred
vas.«
»Jamie«, rekao je glas operativke Ellison. Bio je jedva jači od
graktaja, no ipak pun odlučnosti. »Gdje si«?
»Nadzor«, rekao je Jamie trčeći uličicom. »Dajte operativki Ellison
moju lokaciju.«
Operativac je istog trena počeo davati upute Jamiejevoj kolegici.
Jamie ih je isključio usredotočivši se na progon Alastaira Dempseya.
Uličica kojom je trčao bila je dugačka i prazna protežući se sve do vreve
Lexington Streeta.
Trebao bi biti tu. Gdje je, do vraga?
Postavio je kacigu na termografsku sliku i vidio ga.
Vampir se kretao po krovu zgrade koja je činila desni zid uličice
poput jasne bijelo-narančaste mrlje. Klizio je četiri kata iznad pločnika kao
da šeće po mokrim krovovima metropole. Tad se bez ikakve najave vinuo
u zrak i opet vratio šetnji ravno iznad Jamiejeve glave.
Jamie je čučnuo i potrčao uskim prolazom. Pogledao je gore i vidio
vampira kako se kreće u istom smjeru, sve bliže napučenoj ulici. Slijedio je
Dempseya njegovom brzinom i sledio se kad je vampir preskočio uski
prostor između dvije zgrade.
Zabavlja se, pomislio je Jamie bijesno. Zabavlja se kao nikada u
životu.
Pokušavao se domisliti kako da privuče Dempseya na svoju razinu,
gdje bi možda imao prednost. Ako stignu do Lexington Streeta, gotovo je.
Bez obzira na svoju pravedničku ljutnju i želju za osvetom neće ga smjeti
slijediti u tako gusto naseljeno područje. Rizik izloženosti je jednostavno
prevelik. Ideja mu se javila dok je gledao Dempseya kako se zabavlja na
krovu. Bilo je nategnuto, ali nema ništa bolje.
Posegnuo je za svojim pištoljem s ultraljubičastom zrakom ne
puštajući Dempseya iz vida. Potrčao je naprijed nadajući se da će
bubnjanje kiše zatomiti zvuk njegovih koraka i da čudovište na krovu neće
baš tada spustiti glavu. Čekao je dok nije stao na petnaest metara od
rasplesanog čudovišta, zaustavio se i nanišanio.
Jedan pokušaj, pomislio je osjećajući kako ga prožima poznata
ledena mirnoća. Ako promašim, opet će nestati.
Zurio je u Dempseya koji je još uvijek bio svjetlosna mrlja na
Jamiejevu viziru i osjetio kako mu srce usporava, a dah postaje plitak i
ujednačen.
Četiri kata iznad njega, Alastair Dempsey se okrenuo nalijevo i
lagano se vinuo u zrak. U uličici ravno ispod njega, Jamie Carpenter je
pritisnuo gumb svoga pištolja i nadao se.
Jasan snop ljubičaste svjetlosti raspršio se kroz kišu razbivši tamu
neba i sasvim obavivši vampira. Dempsey je erumpirao u ljubičastom
plamenu vrišteći od iznenadnog šoka i boli. Izgubio je ravnotežu. Trzao se
i bacakao, udarao se po koži pokušavajući ugasiti podivljali ljubičasti
plamen. Zabio se u suprotnu zgradu, grabio mokre cigle pokušavajući se
održati u zraku, ali bezuspješno. Meso mu je gorjelo, vatra mu je izjedala
grlo i pluća i naposljetku je pao na tlo.
Jamie je ultraljubičasti snop svjetlosti i dalje držao uperen u vampira,
lud od divljeg zadovoljstva i iskonske želje za lovom i ubijanjem. Vampir
je još jednom pokušao odgoditi neizbježno grabeći zrak gorućim prstima
prije nego što je pao na mokro tlo u hrpi krvi i izgorjelog mesa. Oblak pare
povijao se nad njim i smirio se ležeći na tlu.
Jamie je ugasio pištolj, vratio ga za pojas i odahnuo. Ništa više neće
vratiti Johna Mortona niti izbrisati Jamiejevo sjećanje na užase koje je
njegov kolega prošao, no nešto je ipak mogao učiniti. Mogao se pobrinuti
da ovo čudovište više nikada ne dobije priliku da nekog ubije. Dobro je
znao da osveta nije isto što i pravda, no u ovom slučaju će biti dovoljna.
Jamie nije imao ništa drugo za ponuditi.
 Izvadio je Glock iz pojasa i brzo pričvrstio prigušivač na njegovu
cijev.
»Jamie«, grubo je odzvonio Ellisonin glas. »Vidjela sam zraku. Što
se događa?«
»Pao je«, rekao je Jamie čuvši drhtaj u vlastitu glasu. »Uhvatio sam
ga.«
»Nemoj ga uništiti«, rekla je i Jamie se trgnuo od strasti u njezinu
glasu. »Pričekaj me. Molim te.«
»Čekam te«, rekao je. »Požuri.«
»Eto me odmah.«
Jamie je gledao isparavajuće ostatke Alastaira Dempseya. Većina
kože bila mu je spaljena i jasno crvena, ponegdje i crna, a nekih dijelova
uopće nije bilo. Gulila se i nadimala u ogromnim plikovima. Neki su
puknuli i gusta bijelo-žuta tekućina iz njih se razlijevala po pločniku i
miješala s kišom. Vampir se nije micao. Oči su mu bile zatvorene, a usta
razjapljena.
Pravi se mrtav, pomislio je Jamie. Daj me nemoj.
Nanišanio je, povukao obarač i ispalio metak iz Glocka u
Dempseyevo koljeno. Pucanj je odjeknuo u mokrom zraku i zabio se u zid
gdje je milisekundu prije bio vampir.
Spaljeno čudovište je jurnulo s poda uz razbješnjelu riku. Jamie je
ponovno nanišanio, no Demsey je stigao do njega prije nego što je drugi
put povukao obarač. Spaljenom je rukom udario u plastiku Jamiejeva
vizira.
Udarac je bio iznimno snažan. Pukotine su se poput paukove mreže
pronijele vizirom Jamiejeve kacige onemogućivši termografsku sliku, a
sam Jamie je poletio kroz zrak zavrnutih očiju s glavom u oklopu agonije.
Nikada me nitko nije tako udario, pomislio je pokušavajući se
pokrenuti. Toliko snage. Toliko moći.
Drhtavom je rukom maknuo vizir s očiju. Odzvanjalo mu je u ušima,
mozak mu se usporio, kao da ne funkcionira kako treba. Otvorio je oči i
pogledao pred sebe osjetivši kako mu strah stišće srce.
Pocrnjela prilika Alastaira Dempseya išla je prema njemu
osmjehujući se ostatkom lica.
 Ne bi uopće trebao moći stajati. Bože mili.
Odgurnuo se unatrag niz uličicu. Glock mu je ispao kad ga je
Dempsey bacio u zrak i pipao je pojas da nađe nešto, bilo što što bi mogao
iskoristiti. Izvadio je pištolj s ultraljubičastom zrakom i vidio kako se
staklo razbija na drugom kraju cijevi. Nijemo je zurio u ostatke žarulje.
Ruka mu se zatvorila oko drške MP5-ice, no nije se mogao prisiliti da je
izvadi. Pucanj iz strojnice nadomak vreve Sohoa bio je preopasan, bez
obzira na sve. Zatim je napipao dršku T-Bonea; izvadio ga je i stavio pred
sebe.
Dempsey se nije žurio. Izgledao je kao da uživa, poput grabežljivca
koji prilazi ranjenoj životinji. Odlučno je koračao mokrim pločnikom, s
crveno-crnim, spaljenim rukama ležerno obješenima niz tijelo. Jamie je
naciljao i povukao okidač. Kad je kolac jurnuo iz cijevi, pomislio je samo
jedno.
Ovo neće upaliti.
Kolac je jurio niz uličicu u izravnoj putanji prema Dempseyevim
grudima, jedva vidljiv Jamiejevu oku. Djelić sekunde prije nego što se
sudario sa svojim ciljem, vampir se pomaknuo nalijevo kao da je to
najlakša stvar na svijetu i potegnuo žicu kolca iz zraka. Jamie je vidio kako
se spržena koža guli s njegove ruke dok grabi metalnu žicu, no Dempsey to
uopće nije primjećivao. Samo je kratko pogledao žicu i povukao je laganim
pokretom zgloba.
Jamie nije stigao pustiti svoj T-Bone prije nego što ga je Dempsey
opet povukao u zrak. Ramena i podlaktice su mu pulsirali od boli.
S nevjericom je gledao kako tlo nestaje ispod njegovih nogu, kako
njegovo labavo tijelo lebdi prema vampiru koji ga ravnodušno prima za
vrat.
Lamatao je nogama i udarao zrak. Zgrabio je Dempseya za ruku
trgajući mu spaljenu kožu kao meso s roštilja, no stisak oko njegova vrata
nije posustajao. Osjetio je manjak zraka i uspaničio se; sive mrlje su mu se
pojavile pred očima i odjednom je postao jako, jako umoran. Pustio je
vampirovu ruku i dlanovi su mu se bespomoćno objesili. Dok ga je tama
obavijala, dok su se posljednji tračci svjetla gasili pred njegovim očima,
Dempsey ga je bacio o zid kao tenisku lopticu.
Jamiejev zatiljak se zabio u zid i samo je kaciga spriječila njegovu
glavu da se ne razbije poput jajeta. Udarac mu je razbistrio vid i vratio
natrag oštrinu svijeta. Čuo je pucanje kad je udario o mokre cigle, prije
nego što se javila probadajuća bol. Ispunila mu je torzo i svela dah na
isprekidano hripanje.
Rebra, pomislio je dok je bespomoćno klizio prema tlu. Slomljena.
Tri ili četiri. Možda više.
Tad mu se javila jednostavna, iskonska pomisao jer je vidio Alastaira
Dempseya kako ide prema njemu.
Umrijet ću.
Vampir je došetao uličicom, spustio ruku i podigao Jamieja na noge.
Jamie je pokušavao prisiliti iscrpljeno tijelo na akciju, da podigne ruke i
bori se, no nije mogao. Više nije imao snage.
Dempsey je zurio u njega, a njegovo spaljeno lice je izbliza bilo još
strašnije. Očni kapci su mu nestali, kao i većina nosa, a usnice su mu
popucale i krvarile iz više mjesta. Sama koža bila je gotovo sasvim crna, a
na mjestima gdje je više nije bilo, vidjelo se crveno meso. Vampir se
nasmijao, a očnjaci su mu izbili iz puknutih usnica.
»Ne možeš mi biti prijatelj«, rekao je režeći. »Ja se ne igram s
muškarcima. Ali možeš poslužiti kao hrana.«
Jamie je gledao, sav osupnut od straha. Nije mogao ni zatvoriti oči i
sakriti se od nemani koja će ga ubiti. Očnjaci su mu bili ogromni i jezivi
poput nečega s onoga svijeta. Čekao je da mu probiju kožu i pitao se hoće
li boljeti.
Nešto je puknulo.
Nešto vrelo i vlažno je Jamieja poprskalo po licu. Nestao je pritisak
koji ga je pribijao uza zid i spuznuo je na pod. Prizvao je neku
zaboravljenu zalihu snage i obrisao tekućinu iz očiju, baš na vrijeme da
vidi Alastaira Dempseya kako pada na pod ispred njega s velikom rupom u
glavi. Krv i mozak izletjeli su van i prskali mokro tlo, a vampirove ugasle
grimizne oči okrenule su se unatrag.
Pokušao je duboko udahnuti kreveljeći se od boli u rebrima i polako
je okrenuo glavu. Ellison je išla prema njemu s podignutim Glockom iz
čije cijevi se pušilo. Nije trčala niti spustila oružje. Kad je stala ispred
Jamieja i odmaknula vizir s lica, još uvijek je držala pištolj uperen u
nepomično tijelo Alastaira Dempseya.
»Jesi li dobro?« upitala je. »Jesi li ozlijeđen?«
 Jamie je jedva izgovorio dvije riječi:
»Probodi ga.«
Ellison je kimnula. Izvadila je metalni kolac iz pojasa slobodnom
rukom držeći vampira na nišanu i zabila ga u njegova prsa. Sprženi ostaci
Alastaira Dempseya eksplodirali su i poprskali dvoje operativaca krvlju i
iznutricama. Ellison je dugo držala pištolj uperen u mrlju na tlu.
Naposljetku ga je vratila na mjesto i krenula prema Jamieju zabrinutog
lica.
***
Rebra su ga ubijala od boli dok mu je Ellison pomagala da ustane.
Stisnuo je zube i nadao se da ona neće primijetiti. Naslonio se na zid i
plitko udahnuo. Jako ga je boljelo, ali nije se činilo kao da je rebro probilo
pluća. Mogao je disati. Jedva, ali eto.
Ellison je zakoračila unatrag kad joj se pokušao nasmiješiti. Nije bio
euforičan što su uspjeli uništiti Dempseya. Bio je samo prazan i umoran.
»Bravo«, rekao je stenjući od boli. »Jesi li dobro?«
Ellison je odmahnula glavom. »Ne, gospodine«, odgovorila je. »Ni
najmanje. A vi?«
»Nisam«, rekao je. »Ali živ sam i to zahvaljujući tebi.«
Uspjela se nasmiješiti, no samo na kratko. Izgledala je potpuno
jadno.
»Isuse, Jamie«, rekla je prigušeno. »John ... Jadni John. Jednostavno
...«

Posegnuo je za njezinim ramenom usprkos boli u bubrezima.

»Znam«, rekao je. »Bio je dobar čovjek i zaslužio je bolje. Ali mi smo još
uvijek tu, Lizzy. I moramo krenuti dalje.«
»Stalno mislim o tome«, rekla je. »Kroz što je sve morao proći ...
znate ... prije nego ...«
Jamieju se lomilo srce zbog nje. »Uvijek ćeš misliti o tome«, rekao
joj je. »Nikad nećeš zaboraviti ni njega ni ono što mu je učinjeno. Moraš to
iskoristiti. Iskoristi to tako što nećeš dopustiti da se išta slično dogodi
ikome drugome.«
Kimnula je. »Da, gospodine. Ispričavam se. Vidjela sam groznih
stvari i prije, ali ništa ovako ...«
»Znam«, tiho je rekao. »U redu je.«
»Trebamo vas odvesti u ambulatnu, gospodine«, rekla je.
Jamie je kimnuo. Pritisnuo je gumb na pojasu i uspostavio
komunikaciju s vozačem kombija. »Zahtijevam trenutno izvlačenje«, rekao
je stišćući lice od boli. »Moja lokacija.« Pomaknuo je gumb i ponovno
pritisnuo uspostavljajući vezu s Jedinicom za nadzor. »Čišćenje potrebno
na prethodnoj lokaciji. Hitne službe neka budu pripravne. Nema izlaganja
nadnaravnoga. Ostaci Mortona, Johna, NS304, 07-B hitno izvlačenje i
povratak u Petlju.« Ugasio je komunikacijski sustav i pogledao Ellison.
»Dvije minute.«
Kimnula je.
Dvoje operativaca stajalo je u tami, glava punih boli i tuge zbog
gubitka, dok su se ostaci Alastaira Dempseya miješali s kišom i curili
prema odvodima.
57
SVJEŽE IZ TISKARE

Pete Randall je stajao pored posljednje pokretne trake praveći se da

nadgleda ljude koji pakiraju novine i tovare ih na palete, kad je začuo
vampirovo režanje. Okrenuo se i vidio Alberta Harkera s poznatim
crvenilom u očima kako se spušta na tlo pored njega.
»Ovdje su«, rekao je lica ozarenog zastrašujućim osmijehom punim
iščekivanja. »Troje ih je. Tek su stigli.«
»Što ćeš napraviti?« upitao je Pete.
»Pa ubiti ih, naravno«, odgovorio je Harker. »Što si ti mislio?«
»Tebi ovo uopće nije bitno, zar ne?« rekao je Pete uzdrhtalim
glasom. »Sve što nam je Kevin rekao, sve što si nam ti rekao kad smo stigli
u London ... sve je laž, zar ne?«
Harker je zarežao i podigao Petea s tla jednom vitkom rukom bez
imalo muke.
»Nemoj mi govoriti do čega mi je stalo, a do čega nije«, rekao je
vampir, a oči su mu gorjele crvenim plamenom. »Ti ne možeš razumjeti
što ovo meni znači, koliko sam patio zbog ljudi protiv kojih se sada
borimo. Razlika između tebe i mene je ta što ja imam snage učiniti ono što
se mora. Ne cmizdrim čim vidim poteškoće.«
»Moja kći je umrla«, dahtao je Pete. »Zar to nije dovoljno patnje?«
Harker se kratko nasmijao. »Ljudi umiru«, rekao je. »Umiru svakog
dana, a ja nisam ni dobio tu mogućnost. Život su mi ukrali ljudi koji su me
trebali najviše voljeti, kojima sam trebao vjerovati bez razmišljanja. Dao
bih život koji sam imao u zamjenu za smrt i to rado.«
Pustio je Petea koji je pao na pod masirajući se po vratu. Krajičkom
oka je vidio Grega Browninga kako nepomično gleda prizor pred sobom.
Bio je miran poput kipa i gledao raskolačenih očiju, ali nije ništa rekao.
»Nastavite s utovarom«, viknuo je Harker. »Gledat ću vas. Ako
stanete, ubit ću vas. Ako pokušate pobjeći, ubit ću vas.«
»Mi nikada i nismo trebali preživjeti, zar ne?« rekao je Pete. »Greg i
ja, i ovi radnici ovdje. Sad više nije bitno. Reci nam istinu, gade jedan.«
 Harker ga je dugo gledao bez riječi i zatim stavio kažiprst ispred
usta. »Ššš«, šapnuo je i nestao među sjenama na stropu prostorije.
Pete se polako osovio na noge i okrenuo radnicima u plavim
kombinezonima. Nije im mogao reći ništa što bi poboljšalo situaciju.
Petorica muškaraca su mu uzvratila pogled licima prepunim gorkog
pomirenja sa sudbinom prije nego što su se vratili svome poslu. Pete ih je
gledao osjećajući samo bespomoćan jad. Greg Browning mu je prišao.
Napokon je prekinuo dugačku, neugodnu tišinu i upitao:
»Svi ćemo umrijeti, zar ne? Svi mi.«
»Ne znam«, rekao je Pete. Bio je blago svjestan zamjene uloga jer je
sada Greg tražio odgovore od njega. »Vjerojatno.«
»Ne želim umrijeti«, rekao je Greg kao da ga netko davi. »Znam da
sam rekao kako mi nije bitno što će biti sa mnom, ali povlačim to. Ne
želim umrijeti.«
»Ni ja«, odgovorio je Pete. »Barem ne ovako. Ali ako moram, on ide
sa mnom. Samo to mi je sada na pameti.«
»Kako?« upitao je Greg.
»Samo budi pažljiv«, rekao je Pete. »Ako se prilika ukaže, vjerojatno
će biti jedna jedina. Budi spreman da je zgrabiš.«
***
Kate je polako povela Matta i Frankensteina kroz prolaze između
ogromnih strojeva, a sve troje je čvrsto držalo oružje u rukama.
Buka nije posustajala. Papir je gromoglasno prolazio kroz kolute i
rezače, a ogromne šipke su poravnavale tintu po njemu. Vrelina je bila
gotovo nepodnošljiva, a zrak pun prašine. Matt je nervozno držao prst na
okidaču svoga T-Bonea, sretan što mu vizir pokriva lice. Nije vjerovao da
bi uspio sakriti strah od svojih prijatelja.
Nešto se pomaknulo u tami tik ispod stropa.
Matt se ukočio.
»Što je?« upitala je Kate.
»Ne znam«, odgovorio je. »Mislio sam da sam nešto vidio. Gore.«
Nepomično su čekali s pripravnim T-Boneima. Mattovo srce je
divljalo dok je gledao u visoki strop.
»Dobro«, napokon će Kate. »Idemo dalje.«
 Polako su se kretali među strojevima. Velika pokretna traka se
spuštala iznad njihovih glava i kretala se ulijevo. Pratili su je s pripravnim
oružjem i vidjeli ogromnu prostoriju ispred sebe. Troje operativaca je
zastalo. Uniforme su im omogućile da se stope sa sjenama i promotre
situaciju.
Novine su neprestance dolazile niz pokretnu traku, ljudi u plavim
kombinezonima su ih pakirali i tovarili na palete. Na suprotnom kraju
velike prostorije, gdje su metalna vrata obilježavala zidove, stajala su
dvojica muškaraca u normalnoj odjeći. Nagnuli su se jedan prema drugome
kao da razgovaraju o nečemu jako važnom. Tad je jedan podigao glavu i
Matt je čuo Katein uzdah.
»Bože dragi«, rekla je. »Do sada nisam vjerovala.«
Pete Randall se smrknuo kao da je nešto čuo i došapnuo je nešto
muškarcu pored sebe koji se odmah uspravio. Matt je osjetio kako mu dali
zastaje u plućima.
Njegov otac je stajao deset metara od njega.
Greg Browning je izgledao kao da je ostario deset godina otkad ga je
Matt posljednji put vidio. Kosa mu je posijedila, a lice se izboralo. Oči su
mu izgledale jako upalo i nenaspavano.
Boji se, pomislio je Matt. Obojica se boje.
Poželio je potrčati i zagrliti oca, nešto što nikada ne bi napravio dok
su živjeli u istoj kući kad je svijet još uvijek bio malen i zloban, i želja je
bila gotovo neutaživa.
»Isuse«, rekao je. »Što oni rade ovdje, Kate?«
»Ne znam«, odgovorila je. Zvučala je kao da će zaplakati. »Ali
obojica su dobro. To je najhitnije.«
»Tako je«, složio se Frankenstein. »Ali gdje je Albert Harker?«
Čuo se zvuk kao da velika ptica maše krilima i tad se tamna mrlja
spustila sa stropa. Nešto je nevjerojatnom brzinom udarilo Mattovu kacigu.
Udarac je bio nevjerojatan, kao da ga je netko dohvatio maljem. Zateturao
je unatrag i pao na koljena. Zavrtjelo mu se u glavi, i kroz sivilo je vidio
kako nešto zabija Kate u stroj kod kojeg su se sakrili. Pala je na tlo i
nesvjesnim grčem pritisnula okidač T-Bonea poslavši kolac prema stropu.
Frankenstein, čije su nagone i reakcije istančala desetljeća iskustva,
izbjegao je udarac i ispalio metak iz sačmarice. Vatra je Simula iz cijevi
zajedno sa zaglušujućom bukom. Tamna prilika se ponovno vinula u zrak i
nestala.
Čudovište se sagnulo i povuklo Kate na noge.
»Dobro sam«, dahtala je. »A Matt?«
Osovio se na noge mada mu je u glavi još odzvanjalo od vampirova
udarca. »Dobro sam.«
Muškarci u plavim kombinezonima su prestali raditi. Zapanjeno su
gledali nasilje koje se odvija pred njima. Očevi Matta i Kate su zurili ravno
u njih razjapljenih usta.
»Za mnom«, rekao je Frankenstein.
Čudovište se spustilo i u čučnju potrčalo preko utovarnog prostora.
Radnici su se razbježali, blijedih lica. Pete Randall i Greg Browning samo
su rezignirano stajali i gledali tri prilike koje su zauzele poziciju podupirući
leđa kotrljajućim vratima.
»Želim da ostane ispred nas«, rekao je Frankenstein. »Mnogo je brži
nego što bi trebao biti, ali vidio sam ja i brže, vjerujte mi. Budite mirni.«
Matt je namjestio T-Bone u rukama i odupirao se želji da pogleda u
oca. Greg Browning je stajao pet metara dalje, s desne strane, i zurio u
Matta i njegove kolege sa čistim užasom na licu.
Kladim se da mu ovo priziva nemila sjećanja, pomislio je Matt ni ne
sluteći koliko je u pravu.
***
Greg Browning je pokušavao ne gledati ljude u crnom, ali nije
mogao. Strah ga je sasvim paralizirao.
To su babaroge, bauci, prizori iz noćne more, crni agenti Vlade koja
mu je otela sina. Upali su mu u kuću, sakrivenih lica, pištolja uperenih u
njegovu obitelj. Zbog njih su Pete i on došli na jug, došli su da ih
raskrinkaju. Sad su stajali tako blizu da je mogao dotaknuti njihove mrske
crne uniforme. Albert Harker ih je raštrkao svojim prvim napadom, no
odmah su se ponovno skupili. Komunicirali su međusobno bez ijedne
izrečene riječi. Njihova tišina ih je činila još gorima.
Pogledao je Petea koji je također razrogačenih očiju zurio u crne
prilike. Želio je doviknuti da sada imaju priliku, da barem pokušaju izvući
radnike, ali grlo ga nije slušalo. Djelomice se i dalje nalazio u svom vrtu
gledajući kako njegov sin krvari, osjećao se odvratno bespomoćno, a to je
bio najgori dio toga grozomornog dana. Osjećaj da si bespomoćan, malen,
uplašen i slab. Nastavio je gledati, previše uplašen da bi se pomaknuo, dok
su tri crne prilike čekale Harkerov sljedeći potez.
***
»Odlične su vam kacige i uniforme«, doviknuo je neki glas sa stropa.
»I moram priznati da sam mislio kako mi brat laže kad je rekao da ste
stvarni. Ali znam prepoznati legendu kad je vidim. Kako ste, gospodine
Frankenstein?«
Čudovište je podesilo mikrofon kacige. »Jako dobro, Alberte«, rekao
je, a glas mu je odjeknuo prostorijom. »Bi li bilo besmisleno moliti te da
zaustaviš ovu ludost?«
Harker se nasmijao kao da vrišti. »Tako je«, rekao je. »Iako sam
polaskan što je Crna svjetlost poslala upravo vas da me pokušate spriječiti.
To je mnogo veći kompliment nego što mi je vlastita obitelj ikada dala.«
»Drago mi je da si zadovoljan«, odgovorio je Frankenstein. »Zašto
ne siđeš da ti pokažem koliko mi je drago?«
»Ne bih rekao«, odgovorio je Harker. »Uživam u pogledu odavde.
Vidim vas tako jasno, a vi ne vidite ništa. To jako dobro odgovara mojim
namjerama.«
»A tvoje namjere su?« upitao je Frankenstein.
»Odlučiti kako da ubijem vas troje«, rekao je Harker. »U idealnom
slučaju bih vam priuštio zrno onoga što je vaš voljeni Odjel napravio meni,
ali bojim se da jednostavno nemamo vremena. Agonija će morati biti
dostatna.«
Matt je podesio kacigu na termografsku sliku i pogledao u tamu
iznad strojeva tražeći pokret i izdajničke crvene točke, ali nije vidio ništa.
Srce mu je jako lupalo i osjećao se kao da su mu noge od želea.
»Gdje je?« upitao je. »Ne vidim ga.«
»Ne znam«, odgovorila je Kate. »Morat će se pokazati. Pažljivo
gledaj.«
»Spreman sam kad i ti, Alberte«, rekao je Frankenstein. »U
međuvremenu su me ovi strojevi počeli nervirati. Siguran sam da shvaćaš.«
Čudovište je stupilo naprijed podigavši sačmaricu. Zabio je cijev u
ventilacijski otvor sa strane na dnu tiskarskog stroja i povukao obarač tri
puta. Stroj je eksplodirao grčeći se i lomeći dok se nasilno zaustavljao.
Primjerci Globea nagomilali su se unutar stroja i blokirali pokretnu traku.
Alarmi su počeli bučati po cijeloj zgradi dok su se strojevi gasili jedan za
drugim.
Sa stropa se začuo bijesan krik.
Matt se pripremio.
Evo ga.
Ali ništa se nije dogodilo. Krik je umuknuo i negdje u daljini se
začula lomljava stakla.
»To ga je zbilja razjarilo«, rekla je Kate. »Je li to stvarno bila dobra
ideja?«
Frankenstein je zabrundao. »Ne može škoditi«, rekao je. »Ljutiti
ljudi griješe, a ionako čujemo bolje bez tih prokletih strojeva.«
Matt je otvorio usta da progovori, ali nije stigao.
Začuo se prodoran zvuk gnječenja metala i vrata s kotačima na koja
su se naslonili su eksplodirala prema unutra oborivši ih sve na pod
utovarnog prostora.
Metalni okvir se zabio u donji dio Mattovih leđa poput strijele
agonije. Pao je na tlo i povukao se naprijed stisnutih zuba. Posvuda je čuo
samo krikove iznenađenja i boli.
Okrenuo je glavu i vidio oca kako se kotrlja po podu s krvavom
ranom na čelu. Iskoristio je svu svoju snagu i izvrnuo se na leđa. Metalna
ploča mu je pritiskala bedro, ali još uvijek se mogao micati. Odmaknuo se
unatrag i čuo Kate kako viče od boli. Metalna ploča joj je pritisnula trbuh.
Frankensteina uopće nije mogao vidjeti. Metal je bio zgužvan na rubu
vrata, a tamo je vjerojatno ležalo čudovište.
Četverokutna praznina zjapila je u noć ondje gdje su maločas bila
vrata. Albert Harker je prekinuo trenutak tišine sletjevši u okvir vrata
svijetlećih očiju. Ušetao je u utovarni prostor sa svirepim osmijehom na
licu.
»Sva vaša obuka« rekao je toplo i ljubazno, »sve vaše oružje i
taktika, sve iskustvo, a ipak ste tako nesvjesni okruženja.«
Matt se svom snagom odgurnuo o pod. Metal mu je grebao cjevanice
i jednostavno je morao viknuti od boli. Stopalima je dosegnuo rub vrata i
na trenutak se zaglavio. Zalijepio je noge za pod ignorirajući bol u
zglobovima i izvukao ih ispod vrata. Osovio se na noge iako ga je boljelo
na barem desetak mjesta i pogledao u vampira.
»Matt«, vikala mu je Kate u uho. »Pazi se!«
»Imaš duha«, nastavio je Harker uz širok osmijeh. »Ti si pravi mali
hrabri vojnik. Siguran sam da se Crna svjetlost ponosi tobom, zar ne? Ne
kao sa mnom. Ja sam trebao biti poput tebe, ali nikada nisam dobio
priliku.«
Vampir je prešao preko oborenih vrata, a metal se povijao pod
njegovom težinom. Došao je do ruba i spustio se na betonski pod. Kate se
još uvijek meškoljila pokušavajući podignuti teški okvir. Harker je na
trenutak spustio pogled i nogom udario u njezinu kacigu. Čulo se nešto
poput lomljenja grnčarije i ostala je mirno ležati. Vampir je podigao glavu i
nastavio hodati prema Mattu.
»Moj otac nije htio da se pridružim Odjelu«, rekao je Harker. »Jesi li
to znao? Siguran sam da jesi. Siguran sam da se ti i tvoje kolege još uvijek
smijete onome što mi je učinio. Zaslužio sam, nije li tako? Mogao sam
osramotiti njega i svoga brata, a to se nije smjelo dogoditi.«
Matt je drhtavim rukama podigao T-Bone. Uspio ga je zadržati kad
ga je rub vrata odbacio naprijed, ali nije imao pojma je li se oštetio pri
padu. Uzmicao je dok mu je vampir prilazio sijevajući crvenim očima.
»Neću te ubiti«, rekao je Harker smiješeći mu se. »Barem ne odmah.
Slomit ću ti kralježnicu i pustiti te da gledaš dok ubijam tvoje prijatelje. To
je pošteno.«
Pokretna traka puna primjeraka Globea zabila se u Mattova leđa i
prepriječila mu put.
O, Bože. Učini nešto prije nego što bude prekasno. O, Bože.
Prislonio je T-Bone na rame, naciljao, duboko udahnuo i povukao
okidač. Metalni kolac je jurnuo iz cijevi uz buku eksplozije zraka. Harker
se još šire nasmijao i neljudskom brzinom pomaknuo ulijevo. Kolac je
proletio pored njega i beskorisno se zabio u zid.
Matt je bacio oružje na pod i izvadio MP5-icu iz pojasa dok mu je
panika tresla srce prijeteći da će ga rasplakati kao malo dijete. Podigao je
oružje rukama slabašnim kao u novorođenčeta i upravo htio pucati kad se
neka tamna prilika pojavila iza Alberta Harkera, mnogo veća i šira od
njega.
Šaka veličine košarkaške lopte spustila se na Harkerovu glavu i
poslala ga u let preko cijelog utovarnog prostora. Vampir se uz zaglušujuću
lomljavu zabio u jedan od strojeva i pao na tlo. Matt je još uvijek držao
oružje u rukama i samo zurio u mjesto gdje je maločas stajao vampir, a
sada ogromna Frankensteinova prilika, bez kacige, lica sasvim izobličenog
od bijesa.
»Jesi li ozlijeđen?« upitao je.
Matt je samo odmahnuo glavom raskolačenih očiju, teško dišući.
Frankenstein je kimnuo, a zatim zakoračio i podigao Alberta Harkera
u zrak. Vampirovo lice se podiglo i Matt se prenerazio. Nos mu je bio
sasvim spljošten, prednji zubi polomljeni i krv mu je tekla iz otvorene rane
na čelu. No još gora je bila buka koju je vampir ispuštao. Visoki, parajući
zvuk koji je Matt prekasno prepoznao da bi upozorio Frankensteina,
zapravo je bio smijeh.
Vampirova je šaka doletjela u Frankensteinov trbuh i izbila mu zrak
iz pluća. Ispustio je Harkera koji je lagano odlebdio na tlo dok je
Frankenstein teturao unatrag.
»Dobar udarac«, rekao je trljajući se po zatiljku. »Želite se kladiti da
nećete dobiti priliku za drugi?«
Frankenstein je duboko udahnuo, uspravio se i pogledao u vampira.
»Ne kockam«, rekao je. »Ne vjerujem u rizik.«
»Zanimljivo«, primijetio je Harker. Slomljeno lice ozarilo mu se
osmijehom. Bacio se naprijed raširenih ruku.
Frankenstein je to predvidio; izvio je tijelo nevjerojatnom brzinom za
nekoga svoje veličine i spustio vampira na tlo svojom ogromnom
podlakticom. Harkerov je osmijeh iščezao čim se zabio u beton iskopavši
debelu brazdu u podu. Oblak betonske prašine podigao se u zrak vrteći se
oko Frankensteina koji je trčao kroz njega. Nevjerojatno, ali Harker je već
bio na koljenima kad je Frankenstein stigao.
Čudovište se nije zaustavljalo; nogom snažnom poput debla šutnulo
je vampira u prsa. Čula se lomljava kostiju kad je vampir proletio zrakom
hvatajući se za slomljena rebra i solarni pleksus. Krv se podigla iz njegovih
iznutrica i prskala zrakom dok je vrištao, a ognjene su mu se oči divlje
okretale u dupljama.
Sudario se s tlom i Frankenstein je ponovno podigao nogu očigledno
htijući smrskati Harkerovu lubanju. Spustio ju je sa zastrašujućom
grimasom na nepravilnom licu i udario samo zrak jer se Harker uspio
izmaknuti. Otkotrljao se, okrenuo na leđa i skočio na noge. Frankenstein se
okrenuo i dvojica muškaraca, koja su svaki na svoj način bili mnogo više
od toga, okrenula su se jedan drugome.
Matt je zurio u sraz dva čudovišta potpuno zaboravivši na svoje
oružje. Krajičkom oka je vidio kako se Kateine ruke pomiču u isto vrijeme
kad je kroz kacigu začuo tiho stenjanje. Ne skidajući pogled s bitke pred
sobom, Matt ju je iz sveg glasa zvao imenom pokušavajući je probuditi iz
nesvijesti.
Frankenstein je osjetio kako mu se jedno rebro lomi jer se Harker
izmaknuo njegovu polukružnom udarcu i zabio mu šaku u trbuh. Stisnuo je
zube dok se vampir odmicao od njega pokušavajući sakriti bol.
Snažan je. Zbilja je.
Odagnao je tu pomisao jer nema nikakve koristi od razmišljanja o
snazi svoga protivnika. Harker je ponovno krenuo na njega poput tamne,
krvave mrlje i Frankenstein je učinio fintu nalijevo. Vampirovi prsti su
naišli na zrak tamo gdje je maločas bilo lice čudovišta. Frankenstein je
munjevito posegnuo udesno i zgrabio Harkerov zglob. Stisnuo je i zavrnuo
u isto vrijeme osjetivši nalet zadovoljstva kad su se kosti počele lomiti.
Harker je vrištao od boli, oteo se iz paklenoga stiska i uzmaknuo.
Frankenstein je duboko udahnuo, samo da bi osjetio kako mu se zrak ledi u
plućima jer je Harker skočio naprijed, brzo, prebrzo, i udijelio mu
katastrofalan udarac u bradu. Bol mu se pronijela lubanjom i pao je unatrag
prema podu. Posljednja misao prije nego što je udario o do je bila
jednostavna.
Presporo.
***
Matt je užasnuto gledao kako čudovište pada na betonski pod.
Stenjanje u njegovim ušima postajalo je sve glasnije, ali nije slušao.
Nije se mogao oporaviti od prizora poraženoga Frankensteina. Albert
Harker je zateturao stišćući se za prsa. Izgledao je kao da je udarac iscrpio
davatelja jednako koliko i metu. Ispljunuo je kuglu sline i krvi na tlo i
ponovno se okrenuo Mattu.
Vampir je polako hodao prema njemu, s osmijehom na licu koji je
nagovještavao neizbježno. Buka u njegovim ušima postala je glasnija i
ritam se promijenio. Dok je Matt očajno zurio u užasno stvorenje koje mu
se približavalo, shvatio je da čuje dvije riječi izgovorene Kateinim
izmučenim glasom, usredotočio se i čuo ih kako treba:
»Pištolj ... zrake.«
Raskolačio je oči. Dograbio je teški valjak iz pojasa. Albert Harker
se malčice smrknuo milisekundu prije nego što je Matt pritisnuo gumb i
uperio široku zraku ravno u njega.
Ljubičasti plamen je buknuo na vampirovu licu, a ovaj je vrištao u
agoniji. Lupao je lice rukama, strovalio se na koljena. Plamen je lizao
njegove prste i dlanove, palio ih i pekao, a dim mu se povijao iz tijela. Matt
je zurio s mukom u želucu dok je Harker pokušavao ugasiti ljubičasti
plamen i pogledao ga.
Pogledao ga je ono što je ostalo od lubanje.
Jednog oka više nije bilo, drugo se luđački prevrtalo. Koža
Harkerova lica se rastočila otkrivši mišiće i jasno bijele kosti. Jezik mu je
izgorio. Iz usta mu je izlazilo samo nerazgovjetno stenjanje.
Tada se polako digao na noge.
Bol je bila više nego nepodnošljiva. Albert Harker osjećao se kao da
ga netko reže na trake tisućama oštrih britava.
Lice mu je gorjelo agonijom kakvu nikada nije mogao ni zamisliti, a
nosnice mu je preplavio miris vlastita spaljenog mesa. Šok je zavladao
njegovim umom. Nije mogao oblikovati niti jednu jedinu jasnu misao.
Nagoni su ga podigli na noge. Pogledao je oko sebe. Radnici tiskare
užasnuto su ga gledali. Jedan od vojnika Crne svjetlosti se i dalje meškoljio
pod težinom vrata, jedan je stajao uz pokretnu traku, a ono veliko
čudovište ležalo je na podu. Pete Randall i Greg Browning su ga gledali s
gađenjem na blijedim licima. A McKenna? Kevin McKenna je bio mrtav,
Albert mu je svojom rukom iščupao grkljan. Novinarova krv mu je još
uvijek prljala ruke, sve dok ih nisu spalile ljubičaste zrake.
Jasnoća se pronijela njegovim oštećenim, slomljenim umom i
donijela sa sobom glasove njegova oca i brata.
Promašaj. Razočaranje. Kompromis.
Zabacio je glavu unatrag i počeo zavijati. Zvukovi koje je ispuštao
bili su grubi i neljudski. Dugo je kontrolirao bol zbog svega što mu je
učinjeno koristeći je kao pogonsko gorivo svoje mržnje i osvete, no sada je
nesmetano kolala njime i prijetila da će ga uništiti.
 Beskoristan. Crna ovca. Sramota.
Pogledao je pokretnu traku zakrčenu primjercima novina zbog čijeg
je objavljivanja počeo ubijati i osjetio kako nešto u njemu puca. Osjećao se
kao da mu je plamen iskorijenio dušu, ostavivši samo praznu ljušturu koja
je prizvala prokletstvo na samu sebe u trenu kad je prolila nevinu krv.
Od Boga zaboravljen. Nikome potreban. Šljam.
Ponovno je počeo zavijati dok su se glasovi njegova oca i brata derali
na njega govoreći mu da je samo dokazao kako su bili u pravu, da je
zaslužio sve što mu se dogodilo. Sjetio se Kevina McKenne i njegova
poštenog, nervoznog lica koje je sada bilo strogo i puno osude. Krv mu je
liptala iz grla dok je postavljao ono uvijek isto pitanje, a Harker bi mu
svaki put slagao. Nitko neće biti ozlijeđen, zar ne?
***
Vampir je teturao prema njemu, a dim mu se dizao iz glave i vrata.
Matt je spustio istrošeni pištolj i izvadio kolac iz pojasa. Drhtavom rukom
ga je držao pred sobom jer nije mogao razmišljati od užasa kojemu je
upravo posvjedočio.
Albert Harker se zaustavio ispred njega jedva dišući. Zrak je u tihim,
isprekidanim zvižducima izlazio iz njegovih pluća, a jedno preostalo oko
vrtjelo se u svojoj duplji. Stao je tek na nekoliko centimetara od tinejdžera
i kolca u njegovoj ruci.
»Neka se ponose tobom«, rekao je vampir, a riječi su zvučale kao da
prolaze kroz vodu. »Reci mome ocu i bratu što si napravio. Jako će se
ponositi tobom.«
Matt se nije mogao pomaknuti. Paralizirao ga je odvratan prizor dima
i spaljenog mesa koji je nekada bio Harkerovo lice. Nije mogao prestati
gledati u njega.
Vampir je zarežao i krenuo naprijed, ruku podignutih prema Mattovu
vratu. Paraliza je nestala i gurnuo je kolac prema vampiru, ali presporo, i
više nego presporo -
Mattov se kolac odjednom našao u prsima Alberta Harkera. Zvuk
lomljenja kostiju ga je prenuo i vidio je kako krv teče iz rane preko
metalnog kolca i njegove ruke. Vampir kao da ništa nije primijetio. Spustio
je pogled, bjeloočnica preostalog oka bila mu je crvena, a šarenica crna.
Tad je pogledao Matta, a kutovi usana su mu se podigli.
 Smiješi se, pomislio je Matt. Izgleda kao da se smiješi.
Albert Harker je eksplodirao u oblaku vrele krvi koja je smočila
Matta od glave do pete.
***
Matt Browning je pogledao oko sebe. Tišina je vladala utovarnim
prostorom, a lokva krvi koja je nekada bila Albert Harker sjala je pod
fluorescentnom rasvjetom. Kate je još uvijek bila zaglavljena ispod vrata,
ali graktala je nerazgovjetna čestitanja i ohrabrenja u Mattove uši.
Frankenstein je ležao na tlu i činilo se da pravilno diše. Radnici tiskare
skupili su se oko viličara zajedno sa -
Zastao mu je dah.
Usred vike, nasilja i prolivene krvi, Matt je zaboravio zašto su on i
Kate tako navrat-nanos krenuli u potragu za Albertom Harkerom. Sjetio se
kad je vidio očevo upalo, blijedo lice.
Greg Browning stajao je pored Petea Randalla i obojica su izgledala
jednako šokirano. Htio je potrčati i zagrliti tatu, ali prisilio se da uspori i
razmisli. Duboko je udahnuo i pritrčao Kate koja se borila s oborenim
vratima. Zgrabio je rub svom snagom i podigao ga tako da se ona izmigolji
van. Ustala je i čvrsto ga zagrlila.
»Bravo«, rekla je glasom nečujnim svima drugima u prostoriji. »Bio
si nevjerojatan. Uništio si ga, Matte. Uništio si ga.«
»Ne znam baš«, rekao je Matt. »Ne znam ...«
Kate se odmaknula od njega držeći ga za ramena. »Kako to misliš?«
»Nešto mi je rekao«, odgovorio je Matt. »Rekao je da se njegov otac
i brat trebaju ponositi mnome. Tad je jurnuo, i ja ...« Zastao je i duboko
udahnuo. »Mogao je lagano izbjeći kolac da je htio. Mislim, jedva sam ga i
pomaknuo. Ne znam ... činilo se da ...«
»Što želiš reći?«
»Ne znam.«
»Zašto bi on to učinio?«
»Pojma nemam. Ali sekundu prije nego što je umro, mogao bih se
zakleti ...«
»Što? Što bi se mogao zakleti?«
»Mogao bih se zakleti da se nasmiješio, Kate.«
 »Isuse«, rekla je slabašno. »Grozno.«
»Znam«, odgovorio je Matt.
»Ali ipak«, nastavila je, »ti si operativac koji je uništio Alberta
Harkera. Nitko se neće zamarati detaljima. Bit ćeš junak.«
»Ne osjećam se kao junak«, odgovorio je.
Nastupila je dugačka tišina koju je Matt prekinuo.
»Što ćemo sada?« upitao je. »Što ćemo s našim očevima?«
»Ne znam«, odgovorila je. »Ali moramo se prvo pobrinuti za nešto
drugo.«
Primila ga je za ruku i povela do Frankensteina koji je ležao na podu.
Čučnuli su s obje njegove strane i Kate ga je lagano protresla za rame.
Čudovište je zatreptalo i tiho zastenjalo.
»Pukovniče«, rekla je Kate. »Pukovniče Frankenstein? Čujete li
me?«
Čudovište je polako otvorilo oči. Izgledale su nervozno i
uznemireno, no smirile su se kad su vidjele ljubičaste vizire nad sobom.
»Čujem te«, zabrundao je. »Gdje je Harker?«
»Mrtav je«, odgovorio je Matt.
»Tko ga je dohvatio?«
»Nije bitno«, odgovorio je Matt. »Nema ga više.«
Frankenstein se pridigao i sjedeći pogledao masakr u utovarnom
prostoru. »Oprostite mi«, rekao je glasom poput daleke grmljavine.
»Iznevjerio sam vas.«
»Ne budite smiješni«, planula je Kate. »Još uvijek smo tu, zar ne?«
»Jedva«, odgovorio je Frankenstein. Prinio je ruku bradi i malčice se
trgnuo.
»Možete li vi ovo prijaviti?« upitao je Matt. »Mi imamo posla.«
Frankenstein se smrknuo. Tad je primijetio ukočene prilike Grega
Browninga i Petea Randalla i promrmljao nešto puno razumijevanja.
»Neću vas spriječiti«, rekao je. »Idite. Ja ću prijaviti.«
Kate je kimnula i primila Matta za ruku. Polako ga je odvela do
mjesta gdje su stajali njihovi očevi. Vidio je kako se tatine oči šire i kako
uzmiče i posramio se.
Boji me se, shvatio je. Obojica se boje.
Kate je podigla ruke i skinula kacigu. Protresla je glavom i plava
kosa joj je pala po ušima. Duboko je udahnula i pogledala svog oca.
Boja je sasvim napustila lice Pete Randalla. Primio se za grudi i Matt
je na jedan odvratan trenutak pomislio kako upravo ima srčani udar.
Njegova prijateljica je uplašeno zakoračila prema ocu.
»Kate«, dahtao je Pete Randall.
Kimnula je. »Ja sam«, rekla je napuklim glasom. »Kako si -«
Nije uspjela izgovoriti ni riječi više. Njezin otac je jurnuo naprijed i
podigao ju u ogroman, snažan zagrljaj.
Matt je suznih očiju gledao kako Katein otac nekontrolirano jeca na
njezinu ramenu. Tad se okrenuo svome ocu koji je gledao prijatelja i
njegovu kćer s više topline i suosjećanja nego što je Matt vidio u svih
šesnaest godina koje su proveli pod istim krovom. Duboko je udahnuo i
skinuo kacigu s glave. Otac ga je ovlaš pogledao prije nego što se opet
okrenuo Peteu i njegovoj kćeri. Tad je polako kao nikada u životu ponovno
pogledao sina.
»Matt«, rekao je. »Bože mili. Jesi li to doista ti?«
»Ja sam«, odgovorio je Matt. »Bok, tata.«
Greg je samo gledao u njega raskolačenim očima, bez treptanja.
Polako je zakoračio naprijed i zagrlio sina.
58
LAVINA JE VEĆ POKRENUTA

Jack Williams je poveo svoju ekipu kroz krvavu recepciju u ogromnu

prostoriju tiskare.
»Dvojica mrtvih, gospodine«, rekao je Todd McLean zastavši pored
dva tijela u plavim kombinezonima, zavezanih ruku i usta.
»Ostavi ih«, rekao je Jack bez gledanja. »Harker je prioritet. Budite
spremni. Krenuo je između utihnulih strojeva s pripravnim T-Boneom na
ramenu. Angela Darcy išla je za njim, a Todd McLean je išao posljednji još
jednom pogledavši ostavljena trupla.
Jack se pjenio dok je koračao dugačkom prostorijom. Pilot je jurio
helikopterom do krajnjih granica izvlačeći posljednji dio snage iz njega, ali
Jack je bio očajnički siguran da nije bilo dovoljno. Već je dugo služio kao
operativac i vjerovao je svojim instinktima bez pogovora. Sada su mu
govorili da je prekasno.
Zaobišao je ugao pored velike, nepomične pokretne trake i odmah
vidio da je u pravu. Pukovnik Frankenstein stajao je postrance u velikom
utovarnom prostoru, a pet radnika u plavim kombinezonima skupilo se oko
viličara na suprotnom kraju. U sredini, pored velike lokve krvi, bili su Kate
Randall i Matt Browning i grlili su dvojicu ljudi koje nije poznavao.
Alberta Harkera nije bilo nigdje.
»Koji je ovo vrag?« vikao je Jack koračajući prema njima.
»Browning, Randall. Želim izvještaj. Odmah.«
Matt i Kate su se odmaknuli od stranaca i okrenuli se njemu.
»Jack«, rekla je Kate smrknuto. »Što je -«
»Tražio sam izvještaj, poručnice Randall«, rekao je Jack ljutito.
»Počnite s lokacijom Alberta Harkera, a zatim mi dajte prokleto dobro
objašnjenje zašto ste krenuli za metom prve prioritetne razine bez znanja
svojih nadređenih.«
»Smiri se, Jack«, tiho će Frankenstein.
»Neću se smiriti«, viknuo je Jack, na što su svi poskočili. »Moja
ekipa je dobila zadatak uništenja Alberta Harkera. Cal je meni dao tu
odgovornost i ... i...« Uzdahnuo je. Vatra ljutnje se ugasila jednako brzo
kao što se rasplamsala. »Samo mi reci što se dogodilo, Kate.«
»Harker je mrtav«, rekla je pokazujući mu lokvu krvi. »Matt ga je
uništio.«
»Matt«, ponovio je Jack okrenuvši se Mattu.
»Valjda«, odgovorio je Matt. »Mrtav je, u svakom slučaju.«
»McKenna ?«
»Mrtav«, rekao je Frankenstein. »Njegova krv je na recepciji. Harker
ga je ubio.«
»U redu«, rekao je Jack. »Harker mrtav. McKenna mrtav. Još
netko?«
»Zaštitar s recepcije«, rekao je Frankenstein. »Trojica radnika.«
»Barem ste vas troje živi«, rekao je Jack. »Tko su ova dvojica?«
upitao je pokazavši dvojicu muškaraca pored Kate i Matta.
»Pete Randall«, rekao je Katein otac pristupivši Jacku. »Drago mi
je.«
»I meni«, sumnjičavo će Jack. »A kog vraga radite ovdje, gospodine
Randall?«
»Mislio sam da pomažem Kevinu McKenni razotkriti vampire«,
rekao je Pete. »Nisam shvatio da se radi o Harkerovoj osobnoj osveti dok
nije postalo prekasno.«
»Mi smo mu pomagali«, rekao je Greg Browning i istupio naprijed.
»Obojica.«
»Pretpostavljam da ste vi Mattov tata«, rekao je Jack.
»Greg Browning. Tako je.«
»Naravno«, rekao je Jack osjetivši poriv da se nasmije. »Naravno da
jeste. Odlično. Je li još netko ovdje? Je li još netko upleten u ovaj potpuni
nered?«
»Nije«, rekao je Pete. »Greg i ja, McKenna i Harker. Ovi ljudi nisu
imali ništa s tim.« Pokazao je prema petorici radnika koji su sasvim
zbunjeno gledali razgovor.
»U redu«, rekao je Jack. »Poslat ću ekipu iz Jedinice za sigurnost da
im objasni situaciju. Nema štete.«
»Ne bih baš rekao«, primijetio je Pete. »Ne baš.« Prišao je pokretnoj
traci, uzeo jedan primjerak vandaliziranog Globea i pružio ga Jacku. Ovaj
se smrknuo, pročitao naslovnicu i srce mu je zastalo.
»Isuse Kriste«, rekao je i pokazao je svima. »Što ste dovraga
napravili?«
»Nisu oni«, rekao je Frankenstein. »Albert Harker je.«
»Ne«, rekao je Pete Randall. »Znali smo što radimo. Nitko nam nije
prijetio pištoljem.«
»Isuse Kriste«, ponovio je Jack. »Ne mogu vjerovati. Želite mi reći
da su ove naslovnice vani?«
Pete je kimnuo.
»Koliko?« upitao je Jack povišenim tonom. »Koliko primjeraka je
napustilo ovu zgradu?«
Pete je pogledao radnike. Jedan je uznemireno istupio i rekao: »Sto
tisuća. Otprilike.«
59
ŠTO JE MOGLO BITI IZGUBLJENO

»Kad je otišao prvi kamion?« upitao je Jack.

»Prije otprilike sat vremena.«
»Kamo je išao?«
Čovjek u plavom kombinezonu je slegnuo ramenima. »Ne znam.«
»Ne znate«, ponovio je Jack. »Nemate zapisnik? Rasporede?«
»Inače imamo«, odgovorio je radnik. »Inače smo osmorica tu, a ne
petorica. I nemamo leteće čudovište koje nam prijeti smrću.«
»Prokletstvo«, rekao je Jack. »Zar mi želite reći da nema načina da
saznamo kamo idu vaši natovareni kamioni?«
»Žao mi je«, rekao je radnik.
»Trebaš vidjeti još nešto, Jack«, rekao je Frankenstein.
Jack je pogledao u čudovište. »Što to?«
»Pođi sa mnom«, rekao je Frankenstein. »U tiskarskom dijelu je,
pokazat ću ti.«
Oštro je pogledao Matta koji je uzvratio kimanjem. Znao je točno
što čudovište smjera.
Kupuje nam vrijeme. Ne zna što će biti s našim očevima i nastoji nam
dati vremena.
»Isuse«, uzdahnuo je Jack. »U redu. Darcy, McLean, osigurajte
područje. Ako se pojave novi kamioni, zaustavite ih i zadržite ovdje. Nitko
i ništa neće napustiti ovu zgradu ako ja to ne naredim. Randall, Browning,
čekajte ovdje s očevima. Je li jasno?«
»Da, gospodine«, rekla je Kate.
Matt je kimnuo čekajući da se Operativna ekipa F-7 lati svoga
zadatka i da Frankenstein odvede Jacka Williamsa među utihnule strojeve.
Kad su otišli, okrenuo se tati ljutit kao malo kad u životu. Htio ga je pitati
kojeg je vraga mislio da radi, je li shvaćao koliko je štete nanio pomažući
tiskati te novine, ali bijes je zamro u njegovu grlu čim je vidio izraz očeva
lica.
 Greg Browning ga je gledao poput razjarenog vuka.
»Napustio si nas«, rekao je drhteći od ljutnje. »Majku, sestru i mene.
Ostavio si nas bez ijedne proklete riječi. Mislili smo da si mrtav.«
»Žao mi je«, rekao je Matt s knedlom u grlu. »Stvarno mi je žao,
tata. Ali morao sam. Dobio sam priliku da napravim nešto bitno, a nisam ti
smio reći.«
»Ne razumijem«, rekao je Greg. »Sad si jedan od njih? Jedan od ljudi
koji su te odveli?«
Matt je kimnuo. »Zapravo sam znanstvenik, ali da, radim za njih.«
»Tko su oni?«
»To ti ne smijem reći, tata. Već znaš previše.«
»Nisi nam mogao reći što radiš«, Greg je zvučao sve ljuće i ljuće,
čega se Matt dobro sjećao. »Nisi se mogao oprostiti od vlastite majke?«
»Žao mi je«, ponovio je Matt. »Nemam ti što drugo reći.«
»Gospodine Browning«, rekla je Kate. »Matt nikada nije htio
povrijediti ni vas, ni svoju majku. To vam se mogu zakleti.«
»Kako ti znaš što je on htio?« upitao je Greg okrenuvši se Kate.
»Ti si dopustila da tvoj tata misli da si mrtva. Što ti znaš o
suosjećanju?«
»Što sam napravila?« upitala je Kate jedva pustivši glas iz grla.
»Pustila si da mislim da si mrtva«, rekao je Pete Randall. Glas mu je
jedva nadjačavao šapat. »Rekli su mi da si mrtva, Kate. Gotovo sam im
povjerovao.«
Ljutnja toliko oštra da ju je fizički zaboljela pronijela se Kateinim
tijelom.
Rekli su mu da sam mrtva? Meni su rekli da takvo što nikada ne bi
napravili.
Sjetila se razgovora koji je vodila onog jutra kad se pridružila Crnoj
svjetlosti. Njezin jedini uvjet, po pitanju kojeg nikako nije htjela popustiti,
bio je taj da njezina oca obavijeste da mu je kći dobro i na sigurnome.
Obuzeo ju je hladni bijes.
Bojnik Gonzalez je rekao da će mu reći da sam dobro. Rekao mi je to
u lice. Rekao je da će pričekati nekoliko tjedana da se situacija smiri i
onda će mu reći da radim nešto tajno, ali da sam dobro.
Odjednom je shvatila zašto je njezin otac ovdje, zašto je završio u
društvu čudovišta poput Alberta Harkera i zamalo se rasplakala. Pete
Randall nije proveo posljednje mjesece u tihom ponosu na kćer koja radi
nešto važno i tajno. Proveo ih je pitajući se je li ona živa ili mrtva.
Osjećao se kao da nema što izgubiti.
»Žao mi je, tata«, promrsila je. »Nikad nisam željela da misliš nešto
takvo. Nisam znala da su ti to rekli.«
»I sad bi sve trebalo biti u redu?« vikao je Pete. »Ostavila si me bez
pozdrava i sad bih se trebao pomiriti s time?«
»Doista nije znala«, pokušao je Matt, a želudac mu se vrtio od muke.
Nije se nadao da će pri ponovnom susretu s ocem osjećati mješavinu
krivnje i optužaba. »Znam da su joj to rekli.«
»Nije me briga što su joj rekli«, vikao je Pete i Matt se trgnuo. »Bio
sam sam u praznoj kući, na mrtvom otoku, pitao sam se što je s njom i to
tri mjeseca. Tri mjeseca. Kako si mi to mogla učiniti, Kate? Nakon onoga
što se dogodilo tvojoj majci?«
Kate je raskolačila oči od šoka. »Nemoj je miješati u ovo«, rekla je.
»Nisam ja kriva što je umrla, tata. Ne možeš me kriviti za to.«
Pete se pokunjio. »Ne krivim te«, nježno je rekao. »Nikada. Nemoj
to misliti, čak ni na trenutak. Ali nedostajala si mi, Kate. Strašno si mi
nedostajala.«
Kate je primila oca za ruke i pogledala ga u oči. »I ti si meni
nedostajao, tata«, rekla je. »Nisam te željela povrijediti iako sam nekako
znala da hoću. Ali dobila sam priliku učiniti nešto, tata. Možda jedinu
priliku u životu. Morala sam.«
»Ne bih te nikada pokušao spriječiti«, rekao je Pete. »Znao sam
otkad si imala pet godina da ćemo se jednom oprostiti. Lindisfarne nikada
nije bio dovoljno velik za tebe, Kate, i to je dobro. To je odlično. Želio sam
da odeš i stvoriš život za sebe, a smrt tvoje majke to nije promijenila.«
»Za mene jest«, rekla je Kate drhtavim glasom. »Nikad ne bih mogla
spakirati kovčeg, oprostiti se i ostaviti te samoga u onoj kući. Nikada to ne
bih mogla.«
»Pa si me pustila da mislim da si mrtva? To si smatrala
milosrdnijim?«
 Nastala je duga i napeta tišina. Otac i kći su zurili jedno u drugo
ubrzano dišući, a ljutnja im se jasno vidjela na licima. Pete je prvi spustio
pogled.
»Pa što zapravo radiš?« tiho je upitao. »Za ove ljude s kojima si?«
»Ne smijem -«
»Ne smiješ mi reći, dobro.«
»Žao mi je.«
»Ubijaš li vampire?«
»Tata«, bespomoćno će Kate. »Znaš da ne smijem -«
Pete je odmahnuo glavom, spuštenog pogleda, kao da duboko
razmišlja. »Je li to pravedno?« naposljetku je upitao. »Ono što sada radiš.
Je li pravedno?«
»Potrebno je.«
»U redu«, rekao je Pete. »Onda dobro.« Privukao je kćer sebi i
zagrlio ju. Matt ih je gledao osjetivši olakšanje u prsima i okrenuo se ocu.
»Tvoja majka će biti tako sretna«, rekao je Greg. »Ona ... bit će jako
sretna.«
»Kako je ona, tata?« upitao je. »Kako je Laura? Svi mi nedostajete.«
»Dobro su«, rekao je Greg, a glas mu je odjednom postao nesiguran.
»Koliko znam, dobro su. Bit će jako sretna kad čuje da si dobro.«
Koliko ti znaš, ponovio je Matt u sebi. Zašto ne znaš sigurno?
Odgovor ga je pogodio poput vjedra hladne vode.
Ostavila ga je. Nakon što sam otišao, uzela je Lauru i ostavila ga.
Zar je sam proveo sve ovo vrijeme?
Tad je shvatio što mu je otac rekao i bilo mu je teško.
»Ne smiješ reći mami za mene, tata«, rekao je. »Ako te puste,
nikome ne smiješ pričati o ovome.«
»Kako to misliš, ako me puste?«
»Što si mislio da će se dogoditi ako te uhvate, tata? Da će te lupiti po
ruci i poslati kući vlakom? Tata, ovo su tajne Vladine operacije. Tajnije
nego što uopće možeš zamisliti.« Odjednom se naljutio na tatu što je toliko
glup, što se upleo u ovaj grozni nered.
»Zašto si uopće ovdje, tata? Što si radio s nekim poput Alberta
Harkera?«
Odgovorio mu je Pete Randall jer je Greg Browning bio previše
šokiran da bi došao do riječi.
»Nismo znali što je on«, rekao je pustivši kćer. »Mislili smo da
pomažemo Kevinu McKenni napraviti nešto dobro, upozoriti javnost na
vampire. Nismo znali što Harker zapravo ima na umu.«
»Siguran sam da niste«, rekao je Matt. »Siguran sam da ste tako
postupili jer ste mislili da ste u pravu. Ali niste bili. Ovakvo saznanje
javnosti neće pomoći. Neće donijeti ništa dobro.«
»Samo smo htjeli učiniti nešto«, rekao je Greg Browning pronašavši
glas. »Nismo željeli da itko pati poput nas. Izgubio sam svoju obitelj i
Peteu su rekli da je i njegova izgubljena. Sve zbog vampira i prokletih ljudi
u crnome. Što smo drugo mogli?«
Kate je pogledala Matta. Uzvratio joj je pogled, ali nije ništa rekao.
Nije imao odgovor na očevo pitanje.
60
POVRATAK KUĆI

RAKETNI POLIGON WHITE SANDS, NEVADA, SAD

Larissa je lebdjela iznad svoga kreveta s rukama sklopljenim iza

glave i provjeravala sat na noćnom ormariću vjerojatno stoti put u
posljednjih sat vremena.
6:42
General Allen očekuje da mu za osamnaest minuta priopćim svoju
odluku. Još uvijek ne znam što ću mu reći.
Na su njezinu stolu stajala dva lista papira i predstavljala su dvije
vrlo različite budućnosti. Zurila je u njih s kreveta i želudac joj se vrtio od
neizvjesnosti.
Spavala je iako je dugo nakon sastanka s direktorom NS9 mislila da
neće moći. Kad je san došao, bio je pun noćnih mora. Probudila se i sat joj
je pokazao da je tek prošlo pet. Odustala je od daljnjeg spavanja i krenula
pod tuš. Voda joj nimalo nije razbistrila misli i nije se nalazila ništa bliže
odluci nego sedam sati ranije kad je krenula na spavanje. Smiješno, ova
odluka je trebala biti lagana.
Tjedan dana nakon dolaska u Nevadu, Larissa je bila poprilično
sigurna koga će povesti u Crnu svjetlost. Tim ju je zamolio čim su počeli
raditi zajedno i preko njega je upoznala četvoro od preostalih petoro,
operativce s kojima se najviše zbližila: Karu, Kelly, Dannyja i Aarona.
Njezino sudjelovanje u napadu na generala Rejona pomrsilo joj je račune
što se tiče šestog mjesta, no odmah joj se svidjela Anna Frost, tiha,
elegantna Kanađanka koja ju je podsjećala na Kate Randall.
To je trebalo biti to. Šest imena, šest muškaraca i žena koji će
pridonijeti Crnoj svjetlosti, a ona će biti sretna što su uz nju. Pravi odabir i
za Odjel i za nju.
Dok Tim Albertsson nije sve pokvario.
To nije pošteno, rekla je samoj sebi. Oboje ste pokvarili. Tebi se
svidjela pozornost i pogrešno si procijenila situaciju. I ti si kriva.
Larissa je znala da je to istina i razbjesnila se. Počela se pitati je li
nešto s njom nije u redu, posjeduje li neku prirodnu sklonost
samouništenju. Htjela je povesti prijatelje u Crnu svjetlost gdje će biti na
njezinoj strani, branit će je od nepovjerenja i sumnjičavosti s kojima se
svakodnevno susretala u Petlji, a sada nije bila sigurna smije li to napraviti.
Sve to zbog glupog, zgodnog, umišljenog Tima Albertssona.
Čak i nakon Meksika i Las Vegasa vjerovala je da će problem
nekako nestati. Imala je još mjesec dana prekomande. Dovoljno vremena
da razgovara s Timom, da mu objasni kako se nikada ništa neće dogoditi
između njih dvoje i neka se pomiri s tim prije nego što krenu u Crnu
svjetlost.
Kad ju je general Allen bombardirao Calovim zahtjevom prethodne
večeri, uništio joj je sve nade. Više nije imala vremena, a neugodnost i
sram su je jako mučili. Ne može se vratiti u Crnu svjetlost s Timom, barem
ne ovako, dok se još uvijek živo sjeća njegova poljupca i pogleda u onom
klubu u Las Vegasu i gole gladi na njegovu licu. Kako će ga predstaviti
Jamieju, Kate i Mattu? Svaki trenutak bi provodila čekajući i pazeći da
Tim ne kaže nešto što ne bi trebao, namjerno ili slučajno, i tako prekine
krhke spone koje su povezivale nju i Jamieja.
Prevelik je to rizik.
No obećala mu je, a ako ne održi obećanje njemu, onda ne smije
povesti ni druge. Podiglo bi se previše pitanja i animoziteta. Tim joj nikada
ne bi oprostio ako bi mu uz pogaženo obećanje otela i sve prijatelje.
Kako sam uspjela ovoliko zabrljati? Kako sam nešto tako dobro
uspjela pretvoriti u nešto loše?
Ustala je s kreveta i osjetila vrelinu kako joj se skuplja u kutovima
očiju. Brzo je obrisala suze koje su joj potekle niz lice. Zastala je, duboko
udahnula, izdahnula i pogledala dva komada papira na stolu. Na jednome
su se nalazila imena koja je namjeravala dati generalu Allenu kad bude
vrijeme za to. Na drugome su bila imena ljudi koji će biti dobri za Odjel,
ali koji joj nisu prijatelji. Ako njih povede, to će značiti da je svoj posao
obavila kako treba, ali da njezin život zbog toga neće postati bolji. Ta
prilika će zauvijek ostati u pustinji Nevade. Dugo je zurila u svoja dva
popisa, sve dok sat nije pokazao 6:58.
Dobro, pomislila je. Idemo.
Spustila se na tlo i uzela jedan komad papira. Jednu sekundu je
stajala sasvim nepomično zureći u neku neodređenu točku na zidu. Tada je
otvorila vrata i poletjela niz hodnik bez osvrtanja.
***
»Jesi li sigurna u ovo, Larissa?« upitao je general Allen. Sjedio je na
jednome od kauča u svome uredu dok se ona nervozno vrtjela na drugome.
»Nisam očekivao ova imena.«
»Postoji li neki problem, gospodine?« upitala je.
Alien je odmahnuo glavom. »Nikakav«, rekao je. »Samo sam se
iznenadio. Nema Tima, Kelly, niti Kare? Nikoga od tvojih prijatelja?«
»Ne, gospodine«, rekla je Larissa nastojeći zvučati odlučno i
odmjereno. »Poslali su me ovamo da dovedem šestoro operativaca u Crnu
svjetlost, a ne da sklapam prijateljstva, gospodine.«
»To mi je jasno«, rekao je Allen. Sumnjičavo ju je pogledao.
»Što mi ne želiš reći?«
Larissa je osjetila kako joj vrelina navire u obraze i pokušala se
smiriti. »Ništa, gospodine«, rekla je. »Ovo su operativci koje smatram
najprikladnijima za Crnu svjetlost.«
General Allen je podigao popis i pročitao imena. »Kapetan Van
Thal«, rekao je. »Operativci Johnson, Schneider i Burgess. Novaci Gregg i
O’Malley. Oni su iz klase koju ste obučavali ti i Tim?«
Larissa je kimnula. »Bit će dobri operativci, gospodine.«
»U to sam siguran«, rekao je Allen. »James Van Thal, to mi je jasno.
Već je bio u Crnoj svjetlosti. Jesi li to znala prije nego što si ga odabrala?«
»Ne, gospodine«, odgovorila je. »Iako je to zacijelo bonus.«
»Johnson, Schneider i Burgess. Jesi li radila sa svima njima? Iskreno mi
reci.«
»Radila sam sa svima njima«, rekla je Larissa. »I prikupila sam
mišljenja ostalih članova Odjela. Svi ih jako cijene.«
General Allen je odložio popis pored sebe i ušutio. Larissa je
proučavala njegovo preplanulo, iskusno lice i pitala se o čemu razmišlja.
Pretpostavljala je da može njezin popis proglasiti nevaljanim i reći joj da
odabere drugu skupinu operativaca za put u Englesku, ali bila je sigurna da
on to neće napraviti.
»Složit ću se s ovim«, naposljetku je rekao. »Neću te tjerati da mi
kažeš što se ovdje zapravo događa iako znam da nešto postoji. Samo želim
da budeš sigurna. Ukoliko postoji nešto što bi mi htjela reći, ostat će među
nama. Dobro?«
Larissino grlo se stisnulo. Generalov glas bio je pun dobrote, bez
imalo osude. »Znam to, gospodine«, rekla je. »Hvala vam.«
»U redu«, rekao je i stao ispred nje. »Imate odobrenje za pokret u
10:00 sati. Dat ću im zapovijedi i reći im da te čekaju u hangaru u 9:30.
Pretpostavljam da će se neki od njih nemalo iznenaditi.«
Larissa je također ustala. »Hvala vam, gospodine«, rekla je. »Hvala
vam što ste me tako lijepo primili ovdje i učinili da se osjećam
dobrodošlom.«
General Allen joj se široko nasmiješio. »Bilo mi je pravo
zadovoljstvo, poručnice Kinley. Nedostajat ćete mi.«
»I vi meni, gospodine«, odgovorila je. »I to jako.«
***
Šest sati kasnije Mina II je lagano klizila prema istoku, a njezini
supersonični motori nosili su je visoko iznad plavog prostranstva Atlantika.
Larissa je sjedila vezana u jednom od sjedala duž zida mlažnjaka, a srce joj
je lupalo u grudima.
Nije bila spremna na snažne emocije koje su je zaskočile kad se
mlažnjak zaletio pistom Zone 51 i graciozno odskočio u vedro nebo
Nevade. Očekivala je tugu i očekivanja su joj se ispunila. Ali nije
očekivala jad i usamljenost i nešto oštro i kiselo što je jako nalikovalo
očaju. U jednom trenutku je zamalo viknula na pilota da okrene mlažnjak,
da je vrati natrag jer se predomislila.
Ali bilo je prekasno za to. Šestoro operativaca koje je odabrala
sjedilo je u Mininu trupu i gledalo je s izrazima blage znatiželje koji se nisu
promijenili od trenutka kad su stigli u hangar NS9 da se jave na dužnost
koju nitko od njih nije očekivao.
Kapetan James Van Thal je bio visok, tamnoput muškarac i Larissa
je pretpostavljala da ima oko četrdeset godina. Imao je obrijanu glavu i
prekrasne svijetlosmeđe oči. Bio je marinac prije novačenja u NS9. Veliki
blijedoružičasti ožiljak mu se pružao preko vrata do tjemena jer mu je tu
bila presađena koža koja je izgorjela u iračkoj pustinji prije više od deset
godina.
Tiho je govorio i bio je jedan od prvih koji su Larissi poželjeli
dobrodošlicu u Dreamland, bez ikakvog spominjanja činjenice da je
vampir. Bila je jako impresionirana i zahvalna. Kelly i Danny su radili s
njim prije nego što je dobio premještaj u sigurnosnu službu i govorili su o
njemu s puno divljenja i strahopoštovanja. Rodio se u Angoli usred rata za
neovisnost i njegov otac je navodno umro pokušavajući spasiti
novorođenog sina. Larissini prijatelji su rekli da on bez problema općenito
govori o tim događajima, ali nikada ne želi spominjati detalje. Njegova
slika u Dreamlandu bila je slična poimanju Paula Turnera u Petlji iako njih
dvojica nisu imala ništa zajedničko. Van Thal je bio topao i ljubazan,
uvijek pristojan i razgovorljiv.
Patrick Johnson i Mark Schneider su bili toliko slični da bi svatko
pomislio da su braća, pogotovo u uniformama NS9. Dvojica muškaraca su
imala dvadesetak godina, bili su kratko ošišani i preplanuli zbog boravka u
pustinji gdje se živa u termometru uvijek penjala iznad 40 stupnjeva
Celzija. Obojica su bivši marinci koji su već nekoliko godina vodili
operacije. Bili su solidni, iskusni operativci i njihov izbor neće iznenaditi
nikoga u Crnoj svjetlosti.
Carrie Burgess je bila visoka žena od možda dvadeset godina, oštrih
crta lica, crne kose i krhke građe. Nije nimalo nalikovala CIA-inom
obavještajcu, a to je bila prije novačenja u NS9. Pratio ju je glas najbolje
obavještajne analitičarke, smirene operativke hladne glave i izvrsnog
smisla za strategiju. Larissa je samo jednom radila s njom i bila joj je
ponešto bezlična, ali usko je surađivala s Timom Albertssonom i ostatkom
specijalne ekipe, a to je Larissi bilo dovoljno. Specijalni operativni
program koristio je samo najbolje.
Tom Gregg je jedva premašio tinejdžerske godine. Bio je nizak i
snažan, ugljenocrne kože i ogromnih, nervoznih očiju. Otišao je u vojsku
odmah nakon srednje škole i brzo zadivio nadređene svojom odlučnošću i
izdržljivošću. Već su ga smatrali budućnim članom specijalnih jedinica,
najvjerojatnije Delte, no tad se pojavio general Allen i odveo ga u NS9.
Dobro je napredovao tijekom obuke koju je Tim vodio uz Larissinu
pomoć. Strpljivo je primao udarce, uvijek spreman na učenje i
poboljšavanje.
Laura O’Malley je bila nešto starija od Gregga, možda je imala
dvadeset dvije ili dvadeset i tri godine. Bila je niska i jako lijepa, a
tamnocrvena kosa odavala je njezine irsko-bostonske korijene jednako kao
i njezino prezime. Stigla je u Dreamland iz NSA, sjenovitog dijela aparata
Nacionalne sigurnosti i većina njezine aktivnosti bila je pod velom tajne.
Larissa je jedva čekala da vidi nju i Angelu Darcy zajedno. Te dvije će ili
postati odlične prijateljice ili zakleti neprijatelji jer su im karijere bile
nevjerojatno slične.
Pogledala je muškarce i žene koje će povesti u Odjel koji je jednako i
voljela, i mrzila. Bila je sigurna da će se dobro snaći i veselila se
mogućnostima rada s njima. No nešto mnogo zanimljivije od njih se
ukrcalo na Minu II; nešto zbog čega se njezina pozornost stalno vraćala, a
srce joj je lupalo i dugo nakon što je prošao fizički šok zbog napuštanja
Nevade.
U dnu trupa mlažnjaka dvojica operativaca Crne svjetlosti, sa
spuštenim vizirima i MP5-icama u rukama, stajala su ispred debele
plastične barijere postavljene uza zidove, strop i pod čineći zatvoren
prostor. U tom prostoru, na malenoj klupici, sjedio je jedan muškarac s
crnom kukuljicom na glavi i rukama zavezanim iza leđa. To je bio onaj
koji se dovezao iz pustinje vičući ime generala Allena.
Doveli su ga iz hangara pet minuta prije nego što je Mina II krenula
niz pistu. Čuvali su ga isti operativci kao sada. Pripadali su Sigurnosnoj
jedinici Paula Turnera i obratili su joj se samo da bi je obavijestili kako ona
i njezini novaci iz NS9 nemaju pravo obraćati se ili na bilo koji drugi način
kontaktirati zarobljenika. Larissu je to razbjesnilo jer je imala viši čin od
obojice, ali pustila ih je; prijelazni direktor Holmwood je očigledno
odredio da zadana zapovijed nadjačava čin.
Sam zatvorenik se jedva pomaknuo otkako su zapečatili plastičnu
barijeru, tu i tamo bi samo protegnuo noge ili prebacio pritisak s ramena.
Glavu je spustio skoro do prsa i Larissa nije mogla procijeniti je li budan ili
spava. Zurila je u muškarca, u to žarište ogromne količine tračeva u
Dreamlandu, i osjetila kako joj se koža žari od uzbuđenja i frustracije.
Sjedio je pet metara od nje, a još uvijek nije mogla saznati tko je.
Čim se vrate u Petlju, reći će prijelaznom direktoru sve što zna i pitat
će ga bez okolišanja tko je zatvorenik, kad je već toliko važan da se njegov
identitet štiti ne samo kukuljicom na glavi, već i dvojicom naoružanih
čuvara. Njezina znatiželja bila je gladnija nego ikad.
»Tri minute«, rekao je pilot, a njegov glas se pronio kroz zvučnike u
zidu.
Larissino srce je poskočilo kad je stavila zaštitne pojaseve preko
ramena i struka. Za tri minute će se vratiti u Petlju. Nije bila neobuzdano
radosna zbog povratka, ali iz tri razloga je sva treperila od uzbuđenja.
Kate. Matt.
Jamie.
***
Mina II je sletjela na pistu Petlje uz lagan zveket i kratko zavijanje
guma.
Otkopčala je sigurnosne pojaseve kad je pilot počeo kočiti i uvoditi
supersonični mlažnjak u hangar; odlebdjela je do vrata i čekala da se upale
zelena svjetla na kontrolnoj ploči. Zaglušujuća rika motora je jenjavala i
novaci iz NS9 su počeli otkopčavati pojaseve, ustajati sa sjedala i uzimati
torbe. Ignorirala ih je. Gledala je samo u svijetleći crveni krug. Mina II se
zaustavila nakon posljednjeg drhtaja i njezini motori su tiho zavijali dok se
crveno svjetlo ispred Larisse pretvaralo u zeleno. Otvorila je plastična
vratašca koja su pokrivala ploču i pritisnula plosnati žuti gumb.
Strojevi su zabrundali kad se rampa ispred nje počela spuštati prema
dolje pustivši svjež noćni zrak u zagušljivu kabinu mlažnjaka. Larissa je
udahnula prepoznavajući poznate mirise Petlje: benzin, trava, mast, znoj.
Rampa se spustila na asfalt sletnog prostora i Larissa je iskočila van tražeći
pogledom poznata lica po poznatom prostoru.
»Poručnice Kinley.«
Okrenula se prema glasu i osjetila kako joj se lice podiže u osmijeh.
Cal Holmwood je stajao na širokom sletnom prostoru i Paul Turner uz
njega. Uzvratio joj je osmijeh kad je stala na tlo pored njega i uputila mu
oštro salutiranje.
»Pozdrav, gospodine«, rekla je. »Kako ste?«
»Dobro koliko mogu biti«, rekao je Holmwood. »Kakav je bio let?«
»Kratak«, odgovorila je. »Ali duži nego da sam išla sama.«
»Siguran sam«, rekao je Holmwood. »Jesu li ovo naši novaci?«
Kimnuo je u smjeru mlažnjaka i Larissa se okrenula da vidi šestoro
Amerikanaca kako silaze niz rampu i začuđeno gledaju oko sebe.
»Jesu, gospodine«, rekla je. »Želite li ih upoznati?«
»Mislim da bih trebao.«
Larissa je kimnula. »Operativci NS9«, viknula je. »Dođite ovamo u
dvije vrste.«
 Muškarci i žene su je poslušali i došli do nje, izgledajući još uvijek
iznenađeno.
»Prijelazni direktor Cal Holmwood«, rekla je. »Dopustite da vam
predstavim kapetana Jamesa Van Thala, operativce Patricka Johnsona,
Marka Schneidera i Carrie Burgess te novake Toma Gregga i Lauru
O’Malley.«
»Bog te maz'o«, rekla je Burgessova, i odmah se zarumenjela.
»Ispričavam se, gospodine.«
»Nema problema«, nasmijao se Holmwood novacima. »Drago mi je
što sam vas upoznao. Zahvalan sam što ste tu.«
»Čast nam je, gospodine«, odgovorio je Van Thal.
»Lijepo vas je opet primiti, kapetane«, rekao je Holmwood. »Stvari
su se mnogo promijenile otkad ste posljednji put bili tu.«
»Veselim se početku rada, gospodine.«
»Drago mi je što to čujem«, rekao je Holmwood. »Bojniče Turner,
biste li ove muškarce i žene odveli u njihove sobe i pobrinuli se za njih?«
»Da, gospodine«, rekao je bojnik Turner. »Za mnom, gospodo.«
Časnik za sigurnost se okrenuo i otišao prema otvorenom hangaru, a
za sekundu ili dvije Amerikanci su krenuli za njim. Holmwood ih je gledao
kako odlaze, a zatim se okrenuo Larissi.
»Dobri su ljudi«, rekla mu je.
»Siguran sam da jesu«, odgovorio je. »Ne bih te bio poslao da nisam
vjerovao tvojoj procjeni ili da će ti tamo biti dobro. Kako je bilo?«
»Odlično, gospodine«, rekla je. »Ali gotovo je.«
Holmwood je kimnuo. »Sad se pođi smjestiti. Sutra ujutro želim puni
izvještaj. Mislim da će ti se neki ljudi jako veseliti.«
»Nadam se«, rekla je Larissa smijući se.
»Onda kreni«, rekao je Holmwood. »Otpust.«
Posljednji put je pogledala u smjeru Mine II. Dvojica operativaca su
stajala na dnu rampe, s obje strane zatvorenika. Ovaj je stajao ukočeno
držeći ravno pokrivenu glavu i leđa, a noge razmaknute u širini ramena.
Razmišljala je bi li prijelaznog direktora pitala nešto o njemu i odmah se
toga riješila, ali odlučila je da neće.
Još nije vrijeme, pomislila je. Ne mogu više čekati da vidim svoje
prijatelje.
Krenula je prema hangaru i bez razmišljanja se vinula u zrak. Tad se
sjetila gdje je i spustila se na tlo. Letenje koje je u Nevadi bilo tako
veličanstveno i oslobađajuće, ovdje je samo budilo sumnje i nepovjerenje
kod velikog broja njezinih kolega. Malčice se obeshrabrila.
Čizme su joj odzvanjale po betonu hangara dok je išla prema
dvostrukim vratima koja će je pustiti unutar Petlje. Izvadila je konzolu iz
pojasa i htjela Jamieju poslati poruku da ga pita gdje je, kad je čula korake
triju osoba iza sebe. Pogledala je preko ramena.
Zatvorenik i njegova pratnja stali su ispred Cala Holmwooda. Dok je
gledala, Holmwood je odmahnuo rukom i dvojica operativaca su krenula u
hangar ostavivši prijelaznog direktora samog sa zatvorenikom. Vidjela je
kako Holmwood prima zatvorenika za nadlakticu i vodi ga naprijed. Stigla
je do dvostrukih vrata i htjela ih otvoriti baš kad je čula tri riječi koje su je
ostavile bez daha. Cal Holmwood je šaputao glasnoćom koju nijedna
normalna osoba ne bi mogla čuti, ali njezinim nadljudskim ušima bile su
jasne poput zvonjave.
»Dobrodošao natrag, Juliane.«
Larissa se skamenila. Jurnula je kroz vrata ne želeći dati znak da je
išta čula i brzo krenula niz hodnik. Vrtjelo joj se u glavi. Govorila je samoj
sebi da se smiri i ne skače pred rudo.
Mnogi ljudi se zovu Julian. To ništa ne znaci. Mrtav je, pobogu.
Mogućnost je bila toliko nevjerojatna da je nije mogla ni razmotriti
kako treba. Bila je prevelika, premonumentalna. To joj je jednom palo na
pamet u Nevadi, ali zanemarila je tu misao, kao što je i sada pokušavala.
Slučajnost. Ovo mora biti slučajnost.
Ušla je u dizalo i pritisnula gumb B. Vrata su se zatvorila ispred nje i
naslonila se na metalni zid dizala s potpunim neredom u glavi.
Nikako nije smjela reći Jamieju što je čula, ne bez neoborivih dokaza
da je ideja koja joj se vrti po mislima istinita. Ako mu kaže, ako mu
dopusti da se ponada, a sve ispadne krivo, to će ga uništiti, a tako i njihovu
vezu. Ali ako postoji i najmanja mogućnost da su mu lagali, da mu je otac
još živ, kako da mu ne kaže? Ako zatvorenik nestane u mraku Crne
svjetlosti, a ona mu ništa nije rekla dok se nešto još moglo popraviti, kako
će onda živjeti sama sa sobom?
 Duboko je razmišljala kad su se otvorila vrata dizala i otkrila veliki
središnji hodnik razine B. Krenula je lijevo niz polukružni put koji je vodio
do njezine sobe, prostorije koju nije vidjela više od mjesec dana. Glava joj
je bila toliko zaokupljena mrtvim ljudima i tajnama da uopće nije bila
svjesna tamne prilike iza sebe dok nije otvorila vrata svojom
identifikacijskom karticom i osjetila dodir na ramenu.
Oči su joj se raširile i odmah pocrvenjele. Okrenula se, očnjaci su joj
već izbili van, i stala u trenu. Ispred nje je stajao Jamie Carpenter s velikim
osmijehom na licu.
Otvorila je usta, ali nije stigla ništa reći. Jamie ju je zagrlio oko
struka, podigao u zrak i odnio u sobu zalupivši vrata za njima.
DVA DANA
KASNIJE
61
POSTMORTEM

»Sastanak počinje«, rekao je Cal Holmwood. »Svi članovi Posebne

skupine Nultog sata prisutni, uz njih poručnici Kinley, Randall i Browning,
pukovnik Frankenstein i kapetan Van Thal.«
Jamie je pogledao oko sebe. Središnji stol je bio pun, a muškarci i
žene u crnom zauzimali su sva raspoloživa mjesta. Prijelazni direktor je
sjedio na jednom kraju, a uz njega bojnik Paul Turner i Jack Williams.
Izgledao je umorno, kao i uvijek, ali odlučnije nego inače, i glas mu je bio
tih i postojan.
»Protekli tjedan bio je doista nevjerojatan, čak i prema standardima
ovog Odjela«, rekao je Holmwood. »Sastanak je sazvan radi upoznavanja
skupine s proteklim događajima. Zapisnici će biti proslijeđeni na vaše
konzole, zajedno s regulativama Jedinice za sigurnost o onome što smijete
reći svojim ekipama. Dok ih ne dobijete, molit ću vas da ne raspravljate o
tome s onima koji ovdje nisu prisutni. Je li vam to svima jasno?«
Začuo se žamor odobravanja i slaganja.
»Dobro«, rekao je Holmwood. »Prije nego što počnemo, želim da
poželite dobrodošlicu novim članovima skupine. Poručnicima Browning i
Randall koje već poznajete, kao i pukovniku Frankensteinu, koji se vratio
na popis aktivnih. Htio bih vam predstaviti kapetana Jamesa Van Thala iz
NS9 koji je s nama do daljnjega. On i ja smo nekoliko puta radili zajedno i
mogu vam reći da smo sretni što ga imamo.«
Kate i Matt su se lagano zarumenjeli, Frankenstein ničim nije odavao
da je čuo svoje ime, a James Van Thal je kimnuo i nasmiješio se.
»Na posao«, rekao je Cal Holmwood. »Siguran sam da svi već znate,
ali Albert Harker, koji je pobjegao iz Broadmoora tijekom masovnog
bijega, uništen je prije dvije noći u tiskari novina Globe blizu Readinga.
Uništio ga je poručnik Browning kojega su pratili poručnica Randall i
pukovnik Frankenstein. Ispitivanje Harkerovih suučesnika je potvrdilo da
je njegova namjera bila upozoriti javnost na postojanje vampira i ovog
Odjela iako su došli do zaključka da je njegov cilj zapravo bio osobna
osveta ovom Odjelu. Bio je djelomično uspješan po pitanju javnosti.
»Koliko uspješan?« upitala je Angela Darcy. »Kolika je izloženost?«
 »Otprilike stotinu tisuća primjeraka promijenjene verzije novina koju
su Harker i McKenna uspjeli poslati van. Presreli smo nekoliko kamiona
prije nego što su stigli na svoja odredišta i uspjeli povući značajan broj iz
prodajnih mjesta. No, barem dvadeset tisuća primjeraka nismo pronašli i
moramo pretpostaviti da su kupljeni i pročitani.«
»Još k tomu, internetska stranica Globea je neometano prenosila
McKenninu priču više od sat vremena. Uklonjena je, ali kopirane verzije i
cachei se pojavljuju danomice. Nema načina da je potpuno iskorijenimo ili
da točno procijenimo koliko ljudi ju je pročitalo u koliko verzija. Službeni
odgovor je jučer objavljen u Globeu. Demanti i kolumna urednika koji
optužuje Kevina McKennu za sabotažu i za pripremanje ogromne spačke
cijeloj zemlji prije počinjenja samoubojstva. Rane indikacije upućuju na to
da se priča drži, barem do sada iako je odbijaju u krugovima teorija
zavjere. Ministarstvo obrane je primilo više od tri tisuće poziva i petnaest
tisuća elektroničkih poruka u kojima se ljudi raspituju o našem postojanju i
sve su glatko odbijene. Sada možemo samo promatrati situaciju i to je
sve.«
»Isuse«, rekao je Jack Williams. »Sad je sve to vani iako nitko još
uvijek ne vjeruje. Harker je dobio što je htio.«
»Poručnik Browning mu je zabio kolac u srce i raznio ga«, zagrmio
je Frankenstein. »Sumnjam da je to htio.«
Nisam baš siguran da nije, pomislio je Matt.
»Jedinica za sigurnost je zaključila da nema neposredne opasnosti
izlaganja«, rekao je Paul Turner oštro pogledavši Frankensteina. »Iako
treba naglasiti da je to sada mnogo izvjesnije nego prije tjedan dana.
Harker možda nije širom otvorio vrata Odjela kao što je htio, ali odškrinuo
ih je. Vjerojatnost da će ovaj Odjel i nadnaravna stvorenja ostati nepoznati
javnosti sada je ravna nuli.«
Jamie je raskolačenih očiju slušao svoje kolege. Znao je što se
dogodilo u tiskari. Kate i Matt su mu detaljno ispričali cijelu priču, ali do
sada nitko izvan Jedinice za sigurnost nije znao koliku im je štetu Albert
Harker zapravo učinio.
»Sve se ovo moglo izbjeći«, tiho je rekao, »da smo znali gdje se
nalazi Albert Harker i da se njegova obitelj bolje ponašala prema njemu.
Ovo se nikada nije trebalo dogoditi.«
»Hvala vam, poručniče Carpenter«, rekao je bojnik Turner. »Kad
Jedinica za znanost izumi vremenski stroj, obećavam vam da će to biti prva
stvar koju ćemo ispraviti.«
Jamie je zurio u časnika za sigurnost koji mu je uzvratio pogled
jednako bezizražajnim licem kao i uvijek.
»Idemo dalje«, rekao je Holmwood uputivši obojici upozoravajuće
poglede. »Imamo nove informacije o ostalim bjeguncima iz Broadmoora.
Jedinica za znanost je potvrdila teoriju koju je iznio poručnik Browning, a
pritom su mu uvelike pomogli znanstvenici KZN-a. Teorija objašnjava
neobičnu moć novopretvorenih bjegunaca i kako je tako raširena globalna
akcija mogla na svim mjestima biti izvedena u isto vrijeme.«
Jamie je pogledao Matta, koji se već bio jako zarumenio, i vidio je da
Kate i Larissa rade isto.
Nisi nam rekao za ovo, pomislio je. Što se dogodilo s nepostojanjem
tajni?
»Zaključeno je da pacijenti iz Broadmoora nisu pretvoreni
uobičajenom metodom. Nisu bili ugrizeni.«
»Koji im se onda vrag dogodio?« upitala je Larissa. Smrknuto je
gledala prijelaznog direktora.
»Dobili su injekcije, poručnice Kinley. Ubrizgana im je plazma koja
pokriva očnjake vampira. U ovom slučaju, plazma je došla od samog
Drakule.«
Uzdasi preneraženja ispunili su Operativni centar. Jamie je
raskolačio oči i pogledao Frankensteina. Čudovište je bilo ravnodušno kao
i uvijek, no učinilo mu se da je vidio iskricu iznenađenja u kutovima
njegovih očiju.
»KZN je uspio mapirati Drakulin DNA iz pepela koji je prije bio u
njihovu posjedovanju«, nastavio je Holmwood. »Usporedba s
izmijenjenom DNK dvaju pacijenata iz Broadmoora proizvela je
djelomičnu podudarnost, s dovoljno sličnosti za zaključak koji sam vam
upravo iznio.«
»To ne objašnjava njihovu snagu«, rekla je Angela Darcy. »Mislila
sam da se moć vampira povećava s vremenom koje provode kao vampiri.«
»To je općeprihvačena tvrdnja«, rekao je Holmwood. »I vjerujemo
da je i dalje tako. Ali teorija poručnika Browninga ukazuje da postoji još
nešto; jasna povezanost između dobi vampira i snage njegove žrtve. To
objašnjava zašto su bjegunci toliko opasni.«
»Možda se to odnosi samo na Drakulu«, primijetio je Dominique
Saint-Jacques. »Jer je on prvi?«
Holmwood je odmahnuo glavom. »Postoje i drugi primjeri. Marie
Carpenter, koju je pretvorio Alexandru Rusmanov, značajno je snažnija i
brža od ostalih vampira s obzirom na datum svoje prijetvorbe. I ...« Zastao
je okrenuvši se Larissi.
Ona se smrknula, a zatim zarumenjela jer je cijela Posebna skupina
Nultog sata počela gledati u nju.
»Ja«, upitno je rekla. »Mislite na mene?«
Holmwood je kimnuo. »General Allen mi je rekao da si pokazala
sposobnosti koje nadvisuju očekivanu krivulju. Opisao te kao jednog od
najsnažnijih vampira koje je vidio u životu. Je li to istina?«
Larissa je šutjela. »Valjda je«, naposljetku je rekla. »Ne znam.
Nisam se imala s kime usporediti.«
»Pa, pretpostavimo da je general Allen u pravu jer je vidio stotine
vampira u životu. Pretvorio te Grey koji je navodno najstariji vampir u
Velikoj Britaniji, a to opet slijedi uzorak koji je istaknuo poručnik
Browning.«
Stol je utihnuo. Larissa je izgledala kao da joj je strašno neugodno.
Jamie je pokušao uloviti njezin pogled i tiho joj pružiti potporu, ali nije
pogledala u njega.
»To je izuzetno«, rekao je bojnik Van Thal. »Jeste li priopćili ove
pronalaske ostalim Odjelima?«
Holmwood je kimnuo. »Odjeli su obaviješteni. Nekoliko njih
provodi vlastita istraživanja i podijelit će rezultate kad ih budu imali, ali
svi su u načelu prihvatili Browningovu teoriju.«
Matt je raskolačio oči i ponovno se zarumenio. Jamie se morao
nasmijati. Njegov prijatelj je s velikom nelagodom primao pohvale i
pozornost, usprkos svojoj očiglednoj nadarenosti. Nije bio nimalo
arogantan, niti egocentričan.
»Što ovo sve znači«, upitala je Kate. »Mijenja li se išta?«
»Ne u smislu naše reakcije«, odgovorio je Holmwood. »Još uvijek
tragamo za stotinu i dvadeset bjegunaca iz Broadmoora i cilj operacije
ostaje >pronađi i uništi< Svi operativci će dobiti upute da budu iznimno
oprezni s njima, ali plan se ne mijenja.«
»Možda bi trebao, gospodine«, rekla je Larissa. Lice joj je bilo
blijedo i Jamie je vidio kako se crvenilo budi u kutovima njezinih očiju.
»Imate li nešto za reći?« upitao ju je Holmwood.
»O nečemu sam razmišljala, gospodine«, rekla je. »Prije nekoliko
dana mi se nešto dogodilo.«
»Što?«
»Bila sam u Las Vegasu«, rekla je Larissa. Jamiejeve oči su se
malčice suzile, ali ako je primijetila, nije mu to dala na znanje. »U noćnom
klubu. Bila sam vani i namirisala sam drugog vampira, i to odmah čim sam
joj prišla na pedeset metara. Pozdravila sam je, zove se Chloe i pretvorena
je prije godinu dana, u nekom klubu u New Orleansu.«
»Zašto nam ovo govorite, poručnice Kinley?« upitao je Holmwood.
»Sad nije vrijeme za doživljaje s godišnjeg odmora.«
»Ispričavam se, gospodine«, odgovorila je. »Govorim vam zato što
ona nije imala pojma tko smo mi. Nikad nije čula za Crnu svjetlost, niti za
NS9, niti za KZN. Nije znala da postojimo, a kad sam joj rekla, bilo joj je
svejedno. Upoznala je jednog vampira u životu, muškarca s kojim je
izlazila u Los Angelesu. Ne ubija ljude, niti ih pretvara. Misli da je Drakula
lik iz filmova koje je gledala kad je bila mala.«
»Koja je bit vaše priče?«, upitao je bojnik Turner. »Pretpostavljam
da postoji bit.«
»Bit moje priče«, počela je Larissa gledajući bojnika ledenim očima,
»je ta da je ovo sasvim obična djevojka koja živi svoj život i bavi se svojim
poslom i koja je slučajno vampir. Nije opasna ni za koga. Ali ako je neki
operativac NS9 vidi kroz vizir tijekom operacije u Los Angelesu, nabit će
je na kolac bez razmišljanja.«
»Onda?« rekao je Holmwood.
»Kako je to u redu?« upitala je Larissa povišenim tonom. »Ubili
bismo je samo zbog toga što je vampir? Nije učinila nikakvo zlo i nikada
nije željela biti vampir. Nisu ni pacijenti iz Broadmoora. Ti ljudi su već
odsluživali kaznu zbog svojih zločina, a mi smo ih sada osudili na smrt
zbog nečega za što nisu krivi.«
»Što vi predlažete?« upitao je Turner. »Da izgradimo ogromnu
bolnicu za sve njih i držimo palčeve da Lazarus što prije pronađe lijek,
prije novog bijega?«
»Ne predlažem ništa, gospodine«, odgovorila je Larissa. »Samo
mislim kako bismo se trebali sjetiti što zapravo radimo prije nego što
potegnemo okidač T-Bonea. Ne uništavamo čudovišta, štakore ili žohare.
Ovo su ljudi zaraženi bolešću i mi ih ubijamo.«
»Dosta, poručnice Kinley«, rekao je Cal Holmwood. »Suočeni smo s
ozbiljnim problemima i jedva držimo glavu iznad vode. Bojim se da će
pitanja moralnosti morati čekati.«
Larissa je kimnula iako je izraz njezina lica jasno govorio Jamieju da
nije gotova. Čekat će svoje vrijeme i bez sumnje ponovno postaviti pitanje
onog trena kad zaključi da ga je dočekala.
Neka, pomislio je. I treba. Istina je sve što je rekla.
»U redu«, rekao je Holmwood. »Opet, neki od vas su već svjesni
ovoga, ali istraga eksplozije koja se dogodila u sobi poručnice Randall sada
je završena. Napravu je, zajedno s onom koja je uspješno deaktivirana u
sobi bojnika Turnera, postavio Lamberton, nekadašnji sobar Valentina
Rusmanova. Ucijenio ga je bivši član ove Posebne skupine i svi ste
zasigurno primijetili da ga nema.
»Brennan«, promrsio je Patrick Williams.
»Richard Brennan«, potvrdio je Holmwood. »Njegova povezanost s
Drakulom ili vjerojatnije s Valerijem Rusmanovim, još nije utvrđena iako
se čini da ga je moguće otkrivanje te povezanosti navelo na ovaj čin.«
»A to je napad na EIPS«, rekla je Angela Darcy.
»Tako je«, odgovorio je Holmwood. »Ne znamo je li mislio kako će
smrti poručnice Randall i bojnika Turnera značiti kraj istrage ili je
jednostavno htio stvoriti pomutnju i tako si dati vremena za bijeg. Sada ga
nema i ne možemo mu ući u trag.«
»Ali kako je uspio?« upitao je Jamie. »Kako je izveo Lambertona iz
ćelija da postavi bombe?«
Holmwood je pogledao časnika za sigurnost. »Bojniče Turner?«
»Hvala vam, gospodine«, odgovorio je Turner. »Brennan je sam
odnio naprave Lambertonu u standardnoj torbi. Imamo snimke nadzorne
kamere koje ga prikazuju kako ulazi u blok ćelija s torbom prije tri dana i
odlazi bez nje. Jedinica za nadzor nije vidjela ništa neobično. Brennan ima
dopuštenje Nultog sata i prema tome njegove posjete zatočenim vampirima
nisu ništa značajno.«
»Možda je trebalo provesti detaljniju istragu prije nego što se
dodijele takve slobode«, rekao je Frankenstein dubokim glasom.
»Možda, pukovniče«, odgovorio mu je Turner. »Što se tiče puštanja
Lambertona iz ćelije, razočaran sam što moram reći da je Brennan
uspješno ucijenio jednoga iz moje Jedinice, operativca Alexa Lombarda.
Lombard je, kako se čini, imao izvanbračnu aferu i Brennan je došao do
inkriminirajućih elektroničkih poruka. Lombardu je naređeno da pusti
Lambertona van na dvadeset minuta tijekom svoje smjene na stražarnici
bloka ćelija. Brennan mu se navodno zakleo da nitko neće biti ozlijeđen.«
»Gdje je on sada?« upitao je kapetan Van Thal. »Taj Lombard.«
»Otpušten je iz Odjela«, odgovorio je Turner. »Nečasno.«
Van Thal je kimnuo.
»A Natalia?« upitao je Matt. »Imamo li medicinsko izvješće?«
»Siguran sam da dobro znate, poručniče Browning«, rekao je
Holmwood uz obrise osmijeha na licu, »da se gospođica Lenski dobro
oporavlja i da će se do kraja tjedna ponovno pridružiti Projektu Lazarus.«
»Dobro«, rekla je Kate. »Barem nešto.«
Turner je kimnuo. »Slažem se. Sada sam veoma sretan što mogu reći
da je istraga EIPS-a završena. Poručnica Randall i ja smo razgovarali i
procijenili sve članove Odjela uključujući kapetana Van Thala i njegove
kolege. Možda i nije neka utjeha s obzirom na nedavne događaje, ali naš
preliminarni zaključak je da su svi koji su trenutno u Crnoj svjetlosti čisti i
to nažalost, nakon jako dugo vremena.«
»Hvala vam«, rekao je Holmwood. »Hvala i Vama, poručnice
Randall. Znam da vam ovo nije bio nimalo lak zadatak i cijeli Odjel vam je
dužan zahvalu.«
Turner je kimnuo i pogledao Kate koja se nasmiješila.
»Želi li još netko nešto dodati?« upitao je Holmwood.
»Valentin«, odmah je rekao Jamie. Posjetio je majku nakon nemile
potrage za Johnom Mortonom i odmah primijetio da su prazne ćelije u
kojima su boravili najmlađi Rusmanov i njegov sobar. »Gdje je on?«
»Gospodin Rusmanov je poslan u potragu za svojim bratom i bivšim
gospodarom«, odgovorio je Holmwood. »Javit će se čim bude imao
informacije.«
Frankenstein je zabrundao od smijeha. »Ja se ne bih previše nadao.«
»Neću ni ja, pukovniče«, rekao je Holmwood. »Ali vjerujem da je
Valentin čovjek od riječi i da ćemo ga ponovno vidjeti.«
»Siguran sam da hoćemo«, rekao je Frankenstein. »Uz brata kad ih
gospodar povede u bitku protiv nas.«
»Vrijeme će pokazati«, rekao je Holmwood. »Jedan od nas će biti u
pravu, drugi neće. Ima li još nešto?«
Svi prisutni su šutjeli.
»Povrijeđeni smo«, nastavio je Holmwood. »Povrijedio nas je
Valerijev napad i trulež u središtu onoga što nam je najvažnije. Ali imali
smo i pobjeda u proteklim mjesecima, a imat ćemo ih još. Da ne vjerujem
u to, ne bih sada stajao ispred vas i ne bih tražio da se posvetite ovome
poslu jednako kao i ja. Čast mi je biti vaš zapovjednik. Hvala vam.
Otpust.«
Larissa je posljednja izišla iz Operativnog centra. Nezainteresirano je
gledala kako ostatak Posebne skupine izlazi na hodnik.
Kate je zastala na hodniku da porazgovara s Paulom Turnerom prije
nego što je otišla s Mattom koji se okretao da vidi ide li Jamie za njima.
Išao je nakon što je upitno kimnuo Larissi pri ustajanju od stola.
Pretpostavljala je da želi pitati je li dobro.
Nije bila, ali je kimnula.
Patrick Williams i njegov brat krenuli su jedan uz drugoga, a Jack
nije mogao izdržati da ne pogledava Angelu Darcy koja je razgovarala s
Dominiqueom Saint-Jacquesom i Andrewom Jarvisom. Amy Andrews je
otišla s Calom Holmwoodom dok su Paul Turner i Frankenstein zauzeto
razgovarali. Dugo je čekala u praznoj prostoriji uživajući u tišini i čekajući
da je ljutnja prođe.
Postoji izraz za ubijanje ljudi samo zbog onoga što jesu. To se zove
etničko čišćenje, pomislila je.
Duboko je udahnula i krenula van iz prostorije. Znala je da je Jamie
čeka u hodniku i znala je da moraju porazgovarati.
Većinu njezina prvog dana su proveli zaključani u njezinoj sobi
izlazeći samo da bi se tuširali i jeli. Jamie joj je ispričao o Johnu Mortonu i
pokušala mu je dokazati da on nije kriv. Pitao ju je kako je bilo u Nevadi i
rekla mu je da je uživala, bez mnogo detalja. Sumnjičavo ju je pogledao i
rekla je da će mu sve reći kada bude spremna. Složio se, iako nevoljko, i
nisu ponovno razgovarali o tome. Umjesto toga joj je pričao što se sve
događalo u Petlji, a to je oduzimalo dosta vremena.
***
Larissa je otvorila vrata Operativnog centra i nasmijala se svome
dečku. Stajao je naslonjen na zid i uspravio se kad je došla.
»Matt i Kate se moraju vratiti na posao«, rekao je. »Ali prvo su otišli
nešto pojesti. Rekao sam da ćemo i mi doći.«
»U redu«, rekla je Larissa. »To zvuči dobro.«
Stajali su u hodniku razdvojeni neugodnom tišinom.
»Jesi li dobro?« upitala ga je.
»Mislim da jesam«, odgovorio je Jamie. »Jesi li bila u Vegasu kad
sam te zvao? Pokušao sam nekoliko puta.«
Larissa je kimnula. »Razgovarala sam s Chloe«, rekla je.
»Vampiricom. Oprosti što se nisam javila.«
To je gotovo istina, rekla je samoj sebi. Gotovo.
»U redu je«, rekao je smiješeći se. »Znam kako je.«
»Dobro«, rekla je Larissa. Sloboda misli i djela koju je imala u
Nevadi je nestala; sad je njezin svijet ponovno bio pun krivnje, tajni i tame.
»Drago mi je što si kod kuće, Larissa«, nježno je rekao. »Nije bilo
isto bez tebe.«
»Drago mi je što sam se vratila«, slagala je.
EPILOG:
TRI OPROŠTAJA

»Ne mogu vjerovati da se nije ni pozdravila s nama«, ponovio je Tim

Albertsson.
»Stvarno?« upitala je Kelly. »Ne pada ti na pamet nijedan razlog
zašto ne bi? Ni jedan jedini?«
Sjedili su u separeu Samove zalogajnice zajedno s Dannyjem i
Aaronom. Atmosfera je bila hladna i napeta. Četvoro prijatelja sjedilo je
zajedno otkad im je Tim svima poslao poruku da je Larissa otišla i svi su
se borili sa stvarima koje žele reći.
»Reci što ti je na umu, Kelly«, rekao je Tim. »Nemoj implicirati.«
»Ona implicira«, rekao je Danny stavljajući vrhnje i šećer u kavu i
bijesno miješajući, »da si ti kriv što je otišla na ovaj način. I ja se slažem s
njom.«
»O čemu vi pričate?« upitao je Tim. »Ja nisam ništa učinio.«
Kelly je frknula. »Osim što je bilo jasno da ti se sviđa, što si flertao s
njom i pokušao je poljubiti i bilo joj je neugodno. Znao si da ima dečka, ali
nisi mogao odoljeti i prihvatiti da je možda ne možeš imati? I čudiš se što
je odlučila da te neće povesti u Crnu svjetlost pa da se družiš s njom i
Jamiejem? Ako se čudiš, stvarno si idiot.«
Tim je zurio u svoju prijateljicu. Znao je da govori istinu, ali želio
joj je reći da ne zna cijelu priču, da se i on sviđao Larissi. Znao je da je
tako i da joj godi njegova pozornost, da je čak ohrabruje. Ali nije to smio
reći. Samo bi ispao još arogantniji i sebičniji.
»Ono što me stvarno ljuti«, rekao je Danny gledajući ga, »je to što
nisi samo sebi pokvario šanse. Pokvario si ih svima nama. Povela bi nas sa
sobom, ali zbog tebe se osjećala kao da ne smije. Sad je otišla, a mi smo
još uvijek ovdje.«
»Ne krivim je«, rekao je Tim. »U pravu ste, ja sam kriv. Žao mi je.«
»Ma divno«, rekao je Aaron. Tihi operativac iz obavještajne službe
gledao je kroz prozor zalogajnice i pio vodu. »Ali to ništa ne mijenja, zar
ne? Bila je tu tek nekoliko tjedana, ali bila je dio nas. Ne bih rekao da
jedino ja tako mislim. Tužno je što nećeš otići u Crnu svjetlost jer znam
koliko dugo si to želio. Ljuti me što nećemo otići ni mi jer sam se ja baš
veselio promjeni sredine. No ovdje se radi o nečem većem, mnogo većem.
Mislim da svi znamo da će se Crna svjetlost naći na prvim crtama onoga
što dolazi. Siguran sam da bismo im mogli pomoći, ali ne idemo. A ti si za
to kriv, bilo ti žao ili ne.«
Tim se zapanjio. Aaron nikada nije toliko toga izgovorio odjednom i
njegove riječi su ga duboko pogodile. Rado je prihvatio krivnju zbog
prilaženja Larissi onako kako nije smio i zbog njezina odlaska bez
pozdrava, ali Aaron je govorio nešto mnogo gore.
On tvrdi da sam ja smanjio naše šanse protiv Drakule.
»Žao mi je što sam vas iznevjerio«, rekao je. »Sve vas.«
»Isuse, Time«, rekla je Kelly. »Znamo da nisi namjerno pokušao sve
uništiti i znamo da nisi htio da ispadne ovako. Jednostavno moraš shvatiti
da ne možeš upravljati svime i da sve ne ide uvijek kako bi ti želio. Loše
stvari se događaju.«
»Loše stvari se događaju«, rekao je Tim. »Amen.«
***
Daleko od Samove zalogajnice, u sjeveroistočnoj Engleskoj, jedan
muškarac i njegova kći zastali su ispred jednog automobila na parkiralištu
kolodvora.
Kate Randall provela je gotovo čitava tri dana sa svojim ocem. Ona i
Matt su preklinjali Cala Holmwooda da ih ne zatvori u ćelije i prijelazni
direktor je naposljetku popustio. Dopustio im je da spavaju u
spavaonicama za novake Crne svjetlosti. Svake noći su ih zaključavali, što
je bilo nepotrebno, jer nisu bili vojnici i nijedan od njih ne bi pokušao
bježati iz tajne vojne baze.
Razgovori su im ispočetka bili čudni i neugodni. Razgovarala je s
Mattom i laknulo joj je kad je rekao da on ima isti problem. Olakšanje
Petea Randalla i neizmjerna radost kad je otkrio da mu je jedino dijete još
uvijek živo, brzo je ustupilo mjesto nervozi koja je Kate nalikovala na
prgavost i sitničarenje. Stalno se vraćao na istu stvar, na jedino pitanje za
koje ona nije imala nikakav odgovor.
Pustila si me da mislim da si mrtva. Kako si mogla ?
Pokušavala mu je objasniti, pokušavala mu je pokazati stvari iz svog
gledišta: nedostatak budućnosti na Lindisfarneu, prilika da napravi nešto
dobro, nešto vrijedno spomena i što je najvažnije, Crna svjetlost joj je
obećala da neće dopustiti da misli kako je mrtva i namjeravala je Cala
Holmwooda pozvati na red zbog te izdaje čim se stvari u Odjelu donekle
vrate u normalu. No, ništa od toga nije bilo bitno. Što se Petea tiče, ona je
njega napustila.
Situaciju je pogoršalo dugo čekanje na Cala Holmwooda i Paula
Turnera da odluče što će učiniti s njezinim i Mattovim ocem. Oba
muškarca su prekršila civilni zakon i bili su svjesni postojanja vampira i
agencija koje se bore protiv njih. Kolale su glasine koje su doprle i do Kate
da će ih zatvoriti do kraja života.
Kad je presuda napokon stigla, Kateina prva reakcija je bila da brižne
u plač, a druga da mora zahvaliti Paulu Turneru i to još jednom.
»Dakle, to je to«, rekao je Pete Randall. Držao je ključeve
automobila u rukama i lice mu je bilo blijedo i ozbiljno. »Ovdje se
opraštamo. Hoću li te ikad više vidjeti?«
Kate je duboko udahnula. Pratila je oca u kombiju koji ga je odvezao
do kolodvora u Berwicku gdje je počela ova čudna, užasna odiseja s
Albertom Harkerom. Sada je morala završiti. Holmwood je Peteu i Gregu
dao dopuštenje da se vrate kućama, uz saznanje da će ostatak života
provesti pod nadzorom. Nije smjela riskirati da je vidi netko s kime je
odrasla jer je Lindisfarne jako mala zajednica. Nije željela da njezin tata
mora odgovarati na teška pitanja koja bi uzrokovalo njezino pojavljivanje.
»Ne znam«, iskreno je rekla. »Nadam se. Događaju se stvari o
kojima ti ne smijem pričati. Ali kad to završi, ako još uvijek budemo ovdje,
mislim da ćemo se vidjeti.«
Pete je kimnuo. Nije želio sjesti u automobil i odvesti se kući. Koliko
god ga je naljutila, nije se želio rastati od kćeri.
»Moram ići, tata«, rekla je. Glas joj je bio prigušen i osjećala je u
grudima. Ako ne krene odmah, nije znala hoće li uopće moći otići. »Hoćeš
li biti dobro?«
Pete se nasmiješio. »Bit ću dobro«, rekao je.
Kate je zagrlila oca. Privinuo ju je uz sebe i spustio glavu do njezina
uha.
»Jako se ponosim tobom, Kate«, rekao je. »Puno te volim.«
Osjetila je kako joj se suze skupljaju u kutovima očiju i velika knedla
se stvara u grlu.
»Hvala, tata«, propentala je. »Volim i ja tebe.«
Pete Randall ju je pustio i odmaknuo se. Dugo je gledao u svoju kćer,
zatim otvorio vrata automobila i sjeo za volan. Odmaknula se kad se upalio
motor i gledala kako polako odlazi. Kad je stigao do izlaza iz parkirališta,
vidjela ga je kako se okreće u sjedalu i gleda u nju. Podigla je ruku u
pozdrav i vidjela kako joj uzvraća. Čulo se škripanje pijeska i njezin otac je
otišao.
Nesigurno se vratila u kombi. Otvorila je vrata suvozačevog sjedala,
sjela i zakopčala sigurnosni pojas.
»Kamo ćemo, gospođo?« šalio se vozač.
»Kući«, odgovorila je Kate.
***
Manje od dvije stotine kilometara južno odvijao se sličan prizor.
Matt Browning je stajao u kuhinji kuće u kojoj je odrastao ispijajući
prvi čaj koji mu je otac u životu skuhao. Još uvijek je bio blago šokiran.
Nije bio siguran niti da njegov tata zna gdje se nalazi kuhalo ili kako radi.
Kuća je bila besprijekorno pospremljena i uredna, a to ga je još više
iznenadilo. Očekivao je da će smeće već pokriti prozore.
Otišao je u svoju sobu dok je otac radio čaj i spopala ga je užasna
nostalgija. Soba u kojoj je provodio toliko vremena skrivajući se od
vanjskog svijeta je izgledala tako malena. Njegov krevet je bio
pospremljen, knjige i stripovi su stajali na svojim mjestima, ali osjećao se
kao da pripadaju nekome drugome. Više nije prepoznavao stanara ove
sobe.
»Bi li htio još?« upitao je Greg Browning. Kimnuo je prema šalici u
sinovoj ruci.
»Ne bih, hvala, tata«, rekao je Matt. »Morao bih krenuti.«
Njegov otac se na trenutak rastužio, ali brzo se sabrao. »Naravno«,
rekao je. »Shvaćam. Imaš posla.«
Matt je kimnuo.
»Kad bih barem razumio«, rekao je njegov tata uz nježan osmijeh.
»Ali to nije nikakva novost, zar ne? Nikad nisam razumio stvari kojima se
ti baviš. Bio si pametniji od mene još kad si napunio pet godina.«
 »Žao mi je, tata.«
Greg se smrknuo. »Nemoj se ispričavati, Matt. Nemoj se nikada
ispričavati zbog onoga što jesi. Meni bi trebalo biti žao. Trebao sam se više
truditi kad si bio mali i više se zanimati za tebe. Bilo mi je teško, sine.
Nikada nismo voljeli iste stvari i nisam se trudio razumjeti te. Bojao sam
se, da budem iskren, i to ti sada mogu priznati. Ali nemam ispriku. Uvijek
sam se ponosio tobom, vjerovao ti meni ili ne. Uvijek sam govorio ljudima
da je moj sin genije.«
Matt se zarumenio. Nije znao što bi rekao. Je li njegov otac tražio
oprost, je li želio da mu Matt kaže da je sve u redu? Rado će to učiniti ako
će mu tako pomoći, ali kad je pogledao oca, nije bio siguran hoće li to biti
dovoljno.
»Pogledaj ga samo«, ponosno je nastavio Greg. »Radi za Vladu,
pokušava spasiti svijet. Kad bih barem smio reći ljudima!«
Matt je problijedio i njegov se tata opet nasmijao. »Ne brini, sine«,
rekao je. »Samo tvojoj majci i nikome drugome. Shvatio sam.«
Matt je kimnuo. »Hoćeš li je nazvati?«
»Da«, odgovorio je njegov tata. »Čim odeš. Dio mene bi je htio
odmah nazvati, da i ti možeš porazgovarati s njom, ali nisam siguran da je
to dobra ideja. Iskreno rečeno, ne znam bi li mi se javila.«
»Žao mi je«, rekao je Matt. »Nisam htio napraviti nered.«
»Znam da nisi«, rekao je Greg. »Iskreno rečeno, stvari nisu bile baš
sjajne ni prije tvog odlaska. Već godinama. Tvoj ponovni odlazak je samo
bio kap koja je prelila čašu.«
»Misliš li da će se vratiti?« upitao je Matt.
Otac je slegnuo ramenima. »Ne znam, sine. Čak i ne vjerujem. Ali
bit će bolje kad sazna da si na sigurnome. Sve će biti lakše.«
»Nedostaju li ti?« upitao je nježno Matt.
»Naravno«, odgovorio je Greg. »I ti mi nedostaješ. Iskreno rečeno,
ne znam što ću sada. Otkad je tvoja mama otišla, razmišljao sam samo
kako da se osvetim ljudima koji su te oteli i nije me bilo briga što će biti sa
mnom.«
»Mogao bi otići u Sheffield«, predložio je Matt. »Naći posao i biti
bliži mami i Lauri.«
 »Možda«, rekao je Greg. »Je li ti to meni sada daješ savjete?«
Matt se nasmiješio. »Čini se da je tako.«
Dvojica muškaraca su dugo šutjela. Matt je bio svjestan da mora ići i
vratiti se za svoj stol u Projektu Lazarus. Bili su zauzetiji no ikad zbog
onoga što se sada zvalo Browningova teorija; otkriće da vampirski virus
evoluira sa svojim domaćinom i moć koju prenosi na svoje žrtve raste s
vremenom koje virus provede rastući. Ta pretpostavka je nosila implikacije
i za njihove primarne analize i širu sigurnost cijelog Odjela.
Iznenadio se što zapravo ne želi otići. Ne bi išao tako daleko i
utvrdio da je njegov otac postao drugi čovjek i da je sasvim nestala ljutnja i
frustracija koja je stalno kuhala u njemu. Matt se pitao je li gubitak obitelji
za njegova oca predstavljao ono što ovisnici zovu dosezanjem dna, je li
njegov otac naposljetku morao usmjeriti ljutnju na samoga sebe i prestati
optuživati svijet.
»Jesi li siguran da nećeš još jedan čaj?« upitao je Greg. »Jedan za
put?«
Matt je pogledao tatu. »Može«, rekao je. »Čaj bi mi baš sjeo.«
Njegov tata je kimnuo, uz veliki osmijeh na licu. Upalio je kuhalo i
počeo kopati po ormarićima. Matt mu je krenuo pomoći.
EPILOG:
DVOJICA ZATVORENIKA

Henry Seward je ispljunuo gust grumen krvi i sline na pod između

svojih nogu i smrknuo se. Nešto bijelo je ležalo u sredini grimizne lokvice.
Posegnuo je za bijelim komadićem drhtavom rukom i prinio ga svom licu i
svjetlosti svijeće.
Bio je to zub.
Sewardu se smučilo. Brzo je prešao jezikom preko zuba i pronašao
rupu; nalazila se na desnoj strani gornje vilice, negdje na pola puta.
Pritisnuo je jezik o prazninu mršteći se dok je vrhom doticao mekanu rupu
u desnima. Povratio je i ponovno pogledao zub. Bio je čitav. Korijeni koji
su nekada čvrsto stajali u njegovoj vilici, debeli i blijedožuti, bili su sasvim
netaknuti.
Ispao je, pomislio je. Nije pukao. Ispao je.
Sjedio je na podu malene, elegantne prostorije koja je predstavljala
njegovu ćeliju i obgrlio koljena rukama. Kroz prozor suprotnoga zida
pojavljivale su se prve zrake sunca na istoku i bojale nebo ljubičastim
mrljama. Seward i dalje nije znao gdje se točno nalazi. Drakula mu je
rekao da su u Francuskoj i više od toga nije htio otkriti. Tijekom
najvedrijih noći Seward je bio uvjeren da vidi daleki sjaj električne
rasvjete, ali otkuda dolaze i gdje su, i dalje je bio misterij.
Već ga dvije noći nisu mučili, otkad je skočio s balkona dvorca.
Valerijev bijes je bio strašan i nevjerojatan, i prvi puta nakon što su ga
odveli iz Petlje, Henry Seward je pomislio da će napokon skončati.
Drakulin sluga ga je napao precizno, svirepo i hladno tjerajući ga da urliče
poput životinje. Sljedećeg jutra, kad su ga vratili u sobu, krvavog,
ucviljenog, gotovo bez daha u plućima, dvojica vampira su se pobrinula za
njegove rane mnogo pažljivije nego inače. Tijekom proteklih četrdeset i
osam sati većinom su ga ostavljali na miru. Davali su mu da jede i pije,
presvlačili mu odjeću i zavoje te ga kljukali jakim i umrtvljujućim
sredstvima protiv bolova i cijelo vrijeme su bili mnogo pristojniji i
ljubazniji nego inače.
Seward je zaključio da ta promjena ponašanja nema nikakve veze s
dobrotom ili suosjećanjem. Vjerojatno je tek plod Valerijevih instinkata za
samoodržanje. Čuo je Drakulu kako mu naređuje da ga ne smije ubiti i
pretpostavio je da je tomu došao mnogo bliže nego što je smio. Zato su ga
polako vraćali u život, samo da stariji Rusmanov ne bi pobudio
gospodarovo nezadovoljstvo.
Seward se ponosio sobom zbog onoga što je napravio na balkonu.
Nije znao koliko je usporio Drakulin oporavak, ako uopće je, ali bilo je
ugodno vidjeti nesigurnost na licu drevnog čudovišta kad ga je snaga
počela izdavati. Gotovo je vrijedilo agonije koja je uslijedila. Još uvijek
nije znao što je vampir htio reći za večerom kad je tvrdio da se nalazi
posvuda, ali iskreno rečeno, nije ga bila ni briga. Teško da je išta mogao
učiniti zatvoren među kamene zidove dvorca i stoga njegove riječi nisu bile
vrijedne razmatranja. Vjerovao je u Cala Holmwooda i muškarce i žene
Crne svjetlosti. Bio je siguran da se mogu suočiti sa svime što im Drakula
sprema. Zalio je samo što neće doživjeti da vidi kako njegovi prijatelji
brišu osmijehe s Drakulina i Valerijeva lica.
Ponovno se zakašljao kao da će mu prsa eksplodirati i iskašljao
grumen želatinaste krvi. Stalno se tresao, zvonilo mu je u ušima, stalno ga
je boljelo, ali natjerao se na osmijeh krvavim zubima.
Jedan od mojih prijatelja će ti izbiti srce iz grudi, staro kopile,
pomislio je. I gdje da jesam, smijat ću se kao lud kad to vidim. Računaj na
to.
***
Nekoliko stotina kilometara sjeverno, Julian Carpenter se uspravio
kad je čuo kako se otključavaju vrata njegove ćelije.
Ležao je na krevetu i bezuspješno pokušavao zaspati. Let iz Nevade
bio je kratak i nevjerojatno neudoban. Jako su ga boljeli ručni zglobovi,
mučila ga je klaustrofobija zbog kukuljice koju je morao nositi, a najviše
ga je razdiralo poniženje što se vratio u Veliku Britaniju kao običan
kriminalac. Ukrcali su ga na mlažnjak u tami, upozorili da ne smije
razgovarati ni sa kim, zapečatili u ćeliju sa zvučnom izolacijom i doveli u
Petlju u pratnji dva naoružana operativca. Bio je na rubu očaja dok nije čuo
prijateljski glas Cala Holmwooda kako mu želi dobrodošlicu. Ta ljubaznost
mu je omogućila zadržavanje dostojanstva dok su ga vodili u ćeliju u kojoj
sada sjedi.
Skinuli su mu lisičine i kukuljicu čim su zatvorili vrata za njim.
Ćelija je bila nešto veća od one u Dreamlandu, ali jednako štedljivo
opremljena: krevet, zahodska školjka, umivaonik, stolac. Bio je iscrpljen,
ali san nije htio na oči i to iz jednog jedinog razloga. Negdje, možda tek
nekoliko stotina metara dalje, nalazili su se njegova supruga i sin.
Vrata ćelije su se otvorila i Cal Holmwood je ušao unutra. Kimnuo je
i Julian mu je uzvratio slabašnim osmijehom. U ovakvim okolnostima nije
mogao dati ništa više.
»Juliane«, rekao je prijelazni direktor. »Kako si?«
»A što bi htio da ti kažem, Cal?«, odgovorio je.
Holmwood je slegnuo ramenima i sjeo na plastični stolac. Julian je
sjeo na krevet i naslonio se na zid.
»Žao mi je zbog ovoga«, rekao je Holmwood. »Mrzim činjenicu da
si unutra i znam da nije pošteno.«
»To se iako da riješiti, Cal«, odgovorio je Julian. »Ako ti je tako
mrsko.«
»Ne da«, rekao je Holmwood. »Nema rješenja.«
Julian se osjećao kao da mu se iznutrice pretvaraju u vodu. »Što se
događa?« rekao je. »Reci mi.«
»Nitko ne smije znati da nisi mrtav, Juliane«, rekao je Holmwood.
»Stvorilo bi previše problema. Barem ovoga trena.«
»Nitko? Čak ni ...«, slabašno će Julian.
»Čak ni Marie i Jamie«, rekao je Cal. »Žao mi je, Juliane. Umro si
pod sumnjom izdaje i ne mogu si dozvoliti da se to sve ponovno izvlači.
Ne sada. Thomas Morris je priznao da ti je smjestio, ali lažiranje vlastite
smrti izgleda sumnjivo, to moraš priznati. Morat ćemo pokrenuti istragu,
svjedočenja, razgovore. Ja sada nemam to vrijeme, a ni ljudstvo. Ne kada
se sve ovo događa.«
Julian je zanijemio. Bob Allen ga je upozorio na ovu mogućnost,
pokušao ga je pripremiti, ali Calove riječi su usprkos tome zvučale poput
šake u trbuh.
»Želiš mi reći da ne smijem vidjeti vlastitu obitelj?« polako je rekao.
»Jesam li dobro shvatio?«
»Jesi«, rekao je Holmwood. »I žao mi je, kao što sam rekao.«
»Žao ti je? Ti se šališ?«
»Ne, nego ...«
 »Nisam učinio ništa loše«, rekao je Julian. »Ni onda, a ni nakon toga.
Lažirao sam svoju smrt jer sam vidio kako mi je netko dobro smjestio i
nisam mogao dopustiti da Jamie i Marie plaćaju zbog onoga što sam
navodno učinio ovom Odjelu. Nikome nisam rekao tko sam. Nikome
nisam rekao ništa o nama, vampirima ili ičemu drugome što je tajno.
Pokazao sam se kad sam pomislio da mi je sin u opasnosti i od tada sjedim
u zatvorima. Sad mi, molim te, objasni kako mi tvoje žaljenje može išta
značiti?«
Holmwood je šutio.
»Oni su moja obitelj, Cal«, rekao je Julian na rubu plača. »Moja
supruga. Moj sin. Molim te da mi to ne činiš.«
Holmwood ga je pogledao. Oči su mu bile crvene, a podočnjaci
veliki i tamni. »Učinjeno je«, rekao je. »Žao mi je. Odluka je donesena.«
Julian je osjetio ledene trnce, kao da je netko u njemu umro dok
njegov prijatelj govori. »Što ću sada?« upitao je. »Biti tu i čekati da se
možda predomisliš?«
»Na tebi je«, rekao je Holmwood. »Možemo ti dati novo ime i novi
život. Ali ne smiješ se vratiti. Ne smiješ pokušati kontaktirati nikoga iz
ovog Odjela niti njegovih inačica širom svijeta. Ostatak života ćeš provesti
pod nadzorom i najmanji prijestup će te vratiti u ovu ćeliju, sviđalo ti se to
ili ne. Ali možeš imati život. Toliko ti dugujemo.«
»Bez moje obitelji«, rekao je Julian.
Holmwood je kimnuo. »Bez njih.«
»Kakav bi to život bio?«
»Bolji nego ovaj koji provodiš zaključan u ćeliji«, rekao je
Holmwood. »Moći ćeš izići van, vidjeti sunce, birati što ćeš jesti.
Uzmi ili ostavi.«
»Uzmi ili ostavi«, ponovio je Julian. Mozak mu se usporio, kao da
Calove riječi sprječavaju njegovo napajanje. Ćelija je postala još sivlja,
maglilo mu se u očima i činilo se da se zidovi skupljaju oko njega i
ostavljaju ga u tamnom tunelu.
»Bojim se da je tako«, rekao je Holmwood. Ustao je sa stolca, prišao
vratima i pokucao tri puta. »Dat ću ti vremena da razmisliš. I kako rekoh,
stvarno mi je ...«
»Izlazi, Cal«, rekao je Julian i legao na krevet.
 Vrata su se otključala i otvorila. Holmwood ga je dugo gledao i zatim
izišao zalupivši vrata za sobom. Julian je zurio u strop, a prijateljeve riječi
su mu odzvanjale u glavi.
Uzmi ili ostavi.
Uzmi.
Ili ostavi.
46 DANA DO
NULTOG SATA
 Nakladnik:
Znanje d. o. o.
Mandićeva 2, Zagreb

Za nakladnika: Zvonimir Čimić

Glavna urednica: Silvia Sinković

Urednica: Danijela Žitkovi-Rumbak

Lektorica: Martina Oreški

Tehnički urednik: Davor Dombaj

Dizajn korica: Janka Carev

Tisak: Znanje d.o.o.

Mandićeva 2, Zagreb - ožujak 2014.

ISBN 978-953-324-721-2
CIP zapis dostupan u računalnom katalogu
Nacionalne i sveučilišne knjižnice u Zagrebu pod brojem 872408