Knjige.

Club Books

1
Knjige.Club Books

2
Knjige.Club Books
Naslov originala:
Магу Balogh
Christmas Beau

Meri Balog

Prevela:
Milica Popić

BDR MEDIA d.o.o.

2024.

3
 Knjige.Club Books

Prvo poglavlje

Bilo je čudno ponovo se oblačiti za izlazak. I nositi plavu haljinu. Počela je

da nosi odeću u boji tek pre nedelju dana, kada se završio period nošenja crnine i
žalosti, bez onog prelaznog koji uključuje sivu ili boju lavande.
Nije joj bilo samo neobično. Osećala je da je pogrešno oblačiti se za izlazak
u kojem će uživati, a decu će ostaviti u jaslicama. Pogotovo jer im je prošle nedelje
uskratila ono što bi im pričinilo veliko zadovoljstvo. Odbila je da se pridruži
roditeljima na putovanju za Škotsku kako bi provela Božić sa sestrom. Zaključila
je da bi putovanje bilo previše naporno, pogotovo za Kejt, koja je tek napunila tri
godine.
Mesec dana pre toga odbila je da provede Božić sa Endrjuovom porodicom u
Amanliju, iako se radilo о seoskom imanju na kojem su deca mogla da uživaju i
slobodno trče i igraju se sa drugom decom. Odbila je jer se oduvek osećala da bi
njihova brojnost progutala njen identitet. Osim toga, nije želela da je išta podseća
na Endrjua.
Ta misao ju je naterala da oseća još veću krivicu. On je ipak bio njen muž i
otac njene dece.
Činilo se da će provesti Božić sami u Londonu, zajedno sa Ejmi. Bila je to
sumorna perspektiva, premda poželjnija od bilo koje dve alternative.
Plava. Džudit Iston je lagano prešla rukama preko svoje nove mekane, svilene
haljine, pogledavši u kamere na porubu i plave svilene papuče na svojim nogama.
Njena omiljena boja. Radovala ju je činjenica da više neće viđati crninu kad god
spusti pogled. Ni nakon nedelju dana radost zbog okončanja perioda žalosti nije
nestala.
Njena svetla kosa padala joj je preko ušiju, a uvojci svezani šnalom na
potiljku. Bila je to elegantna frizura, pomislila je, premda je možda trebalo da
stavi turban, koji je više odgovarao njenim godinama i bračnom statusu.
Imala je dvadeset šest godina. Zapitala se da li izgleda tako, zureći u ogledalo.
Nije se osećala toliko staro. Vratila se u London i odsela u domu svojih roditelja,
dok su boravili u Škotskoj. Osećala je da su godine proletele, premda nije mogla
da poveruje da je prošlo skoro osam godina otkako je debitovala u društvu.
Međutim, dvoje dece u jaslicama potvrđivalo je tu činjenicu.

4
 Knjige.Club Books
Okrenula je leđa ogledalu i uzela ogrtač i lepezu. Nije želela da smatra ovu
sezonu debitantskom. Uspomene su je naterale da zadrhti od stida i nelagode.
Tešilo ju je samo to što je pobegla od braka kog se užasavala. Ali, brak koji je
usledio, brzo joj je doneo razočaranje i bol.
Na prstima je ušla u jaslice i zatekla Ruperta kako sedi namršten nad knjigom.
Čak je i Kejt bila budna, rumenih obraza i razrogačenih tamnih očiju.
„Mama, nemoj dugo“, preklinjala je, dok joj je donja usna podrhtavala.
„Kada se ujutru probudiš, već ću biti kod kuće. Dadilja će biti tu. Nemate čega
da se plašite. I tetka Ejmi će biti kod kuće“, rekla je Džudit, sagnuvši se da je
poljubi.
„Gospodin Friman sutra neće biti ovde, zar ne?“, upitao je Rupert namršteno
je posmatrajući preko svoje knjige.
„Bio je dovoljno ljubazan da me večeras isprati kod ledi Klensi“, rekla je
Džudit, prišavši njegovom krevetu kako bi ga poljubila u čelo. „To je sve.“
„Dobro je“, odgovorio je Rupert, ponovo se zadubivši u knjigu.
Klod Friman je bio bivši Endrjuov poznanik, koji je došao da je pozdravi kada
je pre dva meseca stigla u London, i od tada je redovno posećivao. Bio je krupan
čovek sa elegantnim manirima. Nažalost, njegovi napori da se sprijatelji sa
njenom decom nisu urodili plodom.
„Moram da idem, gospodin Friman će me čekati dole. Lepo spavajte“, dodala
je Džudit, uspravivši se i osmehnuvši se deci.
„Mama, baš si lepa“, rekla je Kejt.
Džudit se nasmejala i poslala joj poljubac.
Još uvek je osećala krivicu dok je silazila niz stepenice. Ona i Endrju su živeli
na selu čitavog života. Jedini društveni događaji za koje je znala već nekoliko
godina bile su tamošnje večere i skupovi, a njih nije bilo mnogo. Međutim, bilo
bi tačnije reći da je sve vreme živela sama na selu. Endrju je provodio nedelje, pa
čak i mesece sam u gradu.
Klod je bio u hodniku i izgledao je impozantno u svom večernjem ogrtaču i
svilenom šeširu. Bio je još krupniji pored Ejmi koja je tu stajala i koja je izgledala
kao ptičica. Borba sa boginjama u detinjstvu učinila je njen ten bledim i suvim.
Džudit je oduvek smatrala da je stvorena za brak i majčinstvo, koji su joj bili
uskraćeni okrutnošću sudbine. Bila je Endrjuova starija sestra. Džudit ju je
pozvala da živi sa njima nakon njegove smrti jer se činilo da niko u porodici ne
želi da je prihvati. Ejmi je oduševljeno prihvatila njen predlog.
„Džudit, ponovo izgledaš predivno. Crna zaista nije tvoja boja“, rekla je Ejmi
kada je Klod uzeo ogrtač iz njenih ruku i prebacio ga preko Džuditinih ramena.
Crna nije bila ni Ejmina boja. Čak joj je i kosa bila svetloplava. Ejmi je
sigurno imala trideset i šest godina, pomislila je Džudit. Vreme je zaista prolazilo.

5
 Knjige.Club Books
„Slažem se sa vama, gospođice Iston“, dodao je Klod elegantno se naklonivši.
„Večeras će mi svi zavideti.“
Džudit se osmehnula. Bila je uzbuđena zbog ponovnog pojavljivanja na
društvenom događaju, iako je to bila samo sedeljka, a ne pravi bal. Dobila je
nekoliko pozivnica tokom prošlog meseca, pažljivo odabravši svoje prvo
pojavljivanje.
Nije mogla da porekne da je bila raspoložena. Međutim, postojala je određena
strepnja zbog koje joj se želudac neprijatno grčio. Pretpostavila je da je to
normalno, pogotovo za nekoga ko se nakon osam godina vraća u društvo.
Pitala se da li ljudi pamte stari skandal? Da li će je omalovažiti? Nadala se da
neće biti tako loše. U suprotnom, ne bi dobijala pozivnice na društvene događaje,
niti bi Klod nestrpljivo iščekivao da bude viđen u njenom društvu.
Ali sigurno je bilo onih koji će se setiti da je bila zvanično verena, i da je tu
veridbu okončala bez bilo kakvog obrazloženja ili privatnog objašnjenja vereniku,
kako bi pobegla na selo i udala se za Endrjua.
Postupila je loše. I tada je to znala. Ali bila je tako mlada, uplašena i zbunjena.
Nije mogla da se suoči sa posledicama, budući da u toj vezi nije bilo ljubavi niti
privrženosti. Kako god bilo, nije mogla da postupi ispravno. Pobegla je sa sestrom
i sluškinjom, potrudivši se da roditeljima ostavi pismo koje će pronaći prekasno
kako ne bi krenuli za njom.
Odlučno se osmehnula Klodu i uzela ga za ruku. Sve se to dogodilo pre osam
godina, dok je još uvek bila devojčurak. Sada je bila druga osoba, sa drugim
imenom i spremala se da započne svoj život bez Endrjua.
Bila je slobodna. Sama pomisao na to ju je uzbuđivala.
„Jesi li sigurna da ne želiš da nam se pridružiš?“, upitala je Ejmi. Bilo je
besmisleno postaviti joj takvo pitanje u trenutku kada je već stajala pred vratima.
Osim toga, nije bio prvi put da ju je pitala tako nešto.
„Ne prisustvujem društvenim događajima, Džudit. Verovatno bih umrla od
sramote i ne bih znala gde da se sakrijem. Idi i lepo se provedi. A ja ću zamišljati
tvoje pohode“, objasnila je Ejmi.
Džudit se nasmejala. „Laku noć, Ejmi. Ali jednom ću te naterati da mi se
pridružiš.“
Ejmi se osmehnula i setno zatvorila vrata za njima. Ponekad je želela...
Međutim, bila je previše stara za tako nešto. Trebalo bi da bude zadovoljna.
Konačno je imala dom u kojem se osećala poželjno i korisno. I bila je u Londonu,
gde je oduvek želela da bude.
Ejmi se popela uz stepenice i povukla se u svoj salon.
Džuditino uzbuđenje se nastavilo. Lord i ledi Klensi su je velikodušno
dočekali, a Klod ju je uveo u salon držeći je za ruku sve dok se nisu pridružili
grupi u kojoj se vodio zanimljiv razgovor. Uskoro je Klod nestao, a ona se osećala
prijatno, kao da nikada nije napustila London.
6
 Knjige.Club Books
Barem u narednih deset minuta.
Nakon toga, dama pored Džudit se osmehnula novopridošlom članu grupe.
„Ipak ste došli. Molim vas, pridružite nam se. Nadam se da poznajete sve
prisutne. Osim gospođe Iston. Gospođo, ovo je markiz od Denbiga“, rekla je
dama.
Džudit se pitala da li je moguće da želudac izvede smrtonosni salto, kao i da
li su njene misli sposobne za takvu koherentnost? Međutim, bilo je izvesno da su
joj kolena previše slaba da podnesu težinu njenog tela.
Nije se promenio, osim što je izgledao još surovije i mrzovoljnije nego pre
osam godina. Bio je visok, desetak centimetara viši od Endrjua. Na prvi pogled je
izgledao mršavo, ali širina grudi i ramena otkrivala je njegovu kondiciju i snagu.
Jedan pogled joj je otkrio da ga godine nisu promenile.
Lice mu je i dalje bilo usko, uglasto i oštro, usne tanke, oči kao čelik, kapci
spušteni, zbog čega bi verovatno izgledao pospano da nije bio zlokoban poput
jastreba. Tamna kosa na njegovim slepoočnicama je posedela. To je bilo novo.
Koliko se sećala, imao je oko trideset pet godina.
Još uvek je osećala neobjašnjiv strah i gađenje zbog njegovog prisustva, iako
se prema njoj nikada nije ponašao grubo ili neljubazno. Međutim, nikada nije
pokazao toplinu.
Oduvek je želela da pobegne glavom bez obzira kada bi on ušao u sobu. Baš
kao i sada. Želela je da pobegne daleko, gde će moći da dođe do daha.
„Gospođo Iston“, rekao je, neočekivano nežnim glasom, kratko joj se
naklonivši.
„Gospodine“, uzvratila je naklon.
„Naravno da se poznaju“, veselo je zaključio jedan od prisutnih džentlmena.
„Mislim da su nekada davno bili vereni, zar ne, Makse?“
„Da“, potvrdio je markiz od Denbiga, hladnokrvno je posmatrajući svojim
čeličnim pogledom. „Davno.“

„Ne bih rekao, Nora“, kazao je markiz od Denbiga tri večeri pre sedeljke. Bio
je pozvan kod Klensijevih u pauzi između činova.
„Jedva te viđamo u gradu, Makse“, pobunila se ledi Klensi. „Sigurno su prošle
najmanje dve godine otkako si poslednji put bio ovde. Pa čak i kada dođeš, ne
želiš da se družiš ni sa kim. A to me užasno nervira. Razmišljam da te se odreknem
kao svog rođaka.“
„Drugo koleno“ ispravio ju je, prislonivši monokli lenjo se osvrćući po
pozorištu. „А ja sam došao večeras, tako da ne možeš da me optužiš da sam vuk
samotnjak.“
„Ali sam si u loži“, dodala je. „To je nehumano, Makse. Jesi li siguran da ne
mogu da te nagovorim da prisustvuješ mojoj sedeljki? Za mene bi to bilo odlično.

7
 Knjige.Club Books
Vest da si u gradu je napravila pravu pometnju. Ako nameravaš da ostaneš tokom
sezone, za petama će ti biti čitav niz majki koje će maksimalno iskoristiti svoje
provodadžijske sposobnosti.“
„Trebalo bi ih savetovati da potroše svoju energiju na projekte koji će im
doneti uspeh“, odgovorio je, još uvek posmatrajući ostale lože kroz monokl.
„Pitam se zašto dolaziš u grad ako ne želiš da se družiš sa ljudima“ kratko je
odvratila.
„Moram da posetim Vestona“, odvratio je. „Osim toga, plašim se da nakon
dve godine više ne izgledam elegantno.“
Prezrivo je frknula. „To je glupost. Izgledao bi elegantno i u vreći, Makse.
Jednostavno si takav. Tražiš nekoga?“
Polako je spustio monokl i sklopio ruke iza leđa. „Ne, samo sam pokušavao
da izbrojim koliko ljudi poznajem“, kazao je.
„Bili bi ti poznatiji kada bi detaljnije čitao pozivnice koje ti stižu, umesto da
ih bacaš u smeće. Pretpostavljam da je to slučaj?“ upitala je.
„Ne baš. Mislim da je to dužnost mog sekretara“, priznao je.
„Užasno si iritantan“, nastavila je. „U decembru je London poluprazan. Ali
izgleda da kod tebe ne postoji rasuđivanje. Kao što nikada nije ni postojalo. Eto,
sada si me naljutio i narušio mi mir. Bolje se vrati u svoju ložu i uživaj u svojoj
samoći. Sledeći čin će uskoro početi.“
Lord Klensi je prekinuo razgovor sa gostom. Nasmejao se. „Nora je odlučna
u nameri da bude prva i jedina domaćica na čijem ćeš balu prisustvovati, Makse.
Zaboravila je da od jutros imaš dobar razlog da ne dođeš.“
„U pravu si. Potpuno sam zaboravila. Ali to se desilo toliko davno da više
uopšte nije bitno. Gospođa Iston je jutros potvrdila svoje prisustvo. Džudit Iston,
kćerka lorda Blejkforda“, odgovorila je.
„Da, znam“, kazao je markiz, spustivši pogled na jednu od loža. Još uvek je
držao ruke iza leđa. „Znam ko je gospođa Iston.“
„Mislila sam da će otići u Škotsku sa Blejkfordom i njegovom ženom“, dodao
je lord Klensi. „Oni će tamo provesti Božić. Ali ona je ostala ovde. Nora ju je
pozvala na sedeljku. Nesrećna je slučajnost to što je u gradu u isto vreme kao i ti.
Nije dolazila u London duže od tebe. Zapravo, ne sećam se da sam je video otkako
je pobegla sa Istonom.“
„To su stare vesti“, žustro ga je prekinula ledi Klensi. „Bilo bi ti bolje da se
pojaviš, Makse. Ako ne dođeš, neću razgovarati sa tobom čitavog meseca, a
samim tim nećeš ni imati priliku da shvatiš koliko sam ljuta na tebe.“
Markiz od Denbiga je uzdahnuo. „Ako ti je toliko bitno da dođem, pojaviću
se na pola sata. Hoćeš li onda biti zadovoljna?“
Osmehnula se i otvorila lepezu. „Neverovatno je šta malo ucenjivanja može
postići. Da, biću zadovoljna. Hoćeš li ostati ovde ili ćeš se vratiti u svoju ložu?“

8
 Knjige.Club Books
„Vratiću se u svoju ložu“, odvratio je, naklonivši se prisutnima.
Međutim, nije se vratio. Napustio je pozorište i prošetao do kuće, budući da
je naredio kočijašu da dođe po njega tek na kraju predstave.
Dakle, konačno je prestala da se skriva. Doći će na Norinu sedeljku. I on će
biti tamo.
Sedam i po godina je bio dug period. Pretpostavljao je da se promenila. Tada
je imala osamnaest godina i tek je izašla iz školske klupe, sramežljiva, slatka i
lepa. Tada nije mogao da pronađe prave reči kako bi je opisao. Zato je zvučala
nezanimljivo, nimalo drugačije od drugih devojaka u društvu. Ledi Džudit
Farington je bila zanimljivija.
Barem je njemu bila drugačija.
Sada je imala dvadeset šest godina. Bila je žena, udovica i majka dvoje dece.
Verovatno je bila u srećnom braku. Osim ukoliko je znala da je njen muž u gradu
živeo razvratno i raskalašno.
Verovatno je bila drugačija.
Želeo je da vidi razliku. Dugo je čekao, pogotovo nakon smrti njenog muža u
kafanskoj tuči, uprkos zvaničnoj verziji da je poginuo u okršaju sa lopovima.
Čekao je. I došao je u London čim je saznao da je ona tamo. Čekao je da počne
da se pojavljuje u javnosti. A sada će se konačno pojaviti i na Norinoj sedeljki.
I on će biti tamo. Želeo je da izravna račune sa Džudit Iston, da se osveti.
Morao je da izbaci iz sebe ostatke mržnje.
Predugo je čekao na ovo.
Uočio ju je čim je ušao u salon lorda Klensija. Kada je reč о njoj, nije morao
ni da gleda kako bi znao da je tu. Imao je šesto čulo koje je snažno reagovalo na
njeno prisustvo.
„Dođi“, rekla je ledi Klensi, uzevši ga za ruku kako bi ga povela u pravcu
njegovog pogleda. „Ne treba da te bude sramota zbog nje. Odvešću te da se
pridružiš grupi lorda Devenporta. Tamo je i Kerojaln Riv. Kada je ona deo grupe,
razgovor nikada nije dosadan.“
„Hvala ti, ali mislim da ću se snaći i bez tebe. Nisam zaboravio šta treba da
radim iako dve godine nisam bio u gradu“, odgovorio je.
Slegnula je ramenima i osmehnula se. „Nisam znala da želiš da se suočiš sa
njom. Možda je trebalo da upozorim i nju, kao što sam upozorila tebe.“
Dakle, nije bila upozorena, razmišljao je dok je laganim koracima išao prema
njoj.
Da, bila je drugačija. Još uvek je bila mršava, premda joj je figura bila
ženstvenija. Kosa joj je bila elegantnija, sa kovrdžama vešto svezanim pozadi,
umesto rasutim preko celog lica, kao što je nekada nosila. Imala je ponosno
držanje. Još uvek joj nije video lice.

9
 Knjige.Club Books
A onda ga je Doroti Hopkins videla i zakoračila unazad kako bi mu napravila
mesta u grupi, dozvolivši mu da stane tačno pored nje i nakloni joj se. Izgleda da
je Doroti zaboravila na njihovu istoriju.
„Gospođo Iston“, rekao je.
Nije znao kako je reagovala. Obratila mu se i naklonila se, a izraz na njenom
licu bio je, kao i uvek, staložen. Ranije nije znao da se skrivala iza tog spokoja.
Njen beg ga je iznenadio i potresao.
Promenila se i u licu. Bila je lepa devojka, koja je zračila svežinom i
mladalačkom energijom. I sada je bila lepa, premda je životno iskustvo na njenom
licu bilo očigledno.
„Davno“, odgovorio je na zapažanje nekoga iz grupe.
Nije skidao pogled sa Džudit, niti je primećivao posramljene poglede
prisutnih koji su se upravo setili njihovog pređašnjeg odnosa. Kao što nije
primetio da su se polako odmaknuli od njih, zbog čega su na kraju stajali gotovo
sami.
Primetio je da ga ne posmatra u oči, već u bradu, maramu na njegovom vratu
ili nos. Ali glava joj je bila podignuta i delovala je smireno. Sanjao je о trenutku
kada će se smirenost pretvoriti u strast nakon njihovog venčanja. Nije znao da je
potpuno ravnodušna, pa čak i neprijateljski nastrojena prema njemu.
Naravno, bio je to dogovoren brak, sklopljen između njihovih roditelja. Tada
je bio vikont. Nasledio je očevu titulu tek pre tri godine. Međutim, nije pokazivala
odbojnost prema njihovoj veridbi. Delovala je tiho i sramežljivo. Sanjao je da u
njoj probudi ženstvenost. Želeo je da se njegova samoća okonča, kao i
nemogućnost da se poveže sa ženama, barem sa onim iz sopstvenog staleža.
Osećao je snažnu i neobjašnjivu ljubav prema njoj otkako ju je ugledao.
Napustila ga je dva meseca nakon veridbe, bez ikakvog objašnjenja. Venčali
bi se mesec dana kasnije.
„Osam godina, ako se ne varam“, rekao je.
Tačnije, bilo je sedam i po. Bila je sa njim i sa još dva para u operi. Otpratio
ju je kući, poljubio joj ruku u hodniku, naklonio joj se i poželeo joj laku noć. Tada
ju je poslednji put video.
„Da, skoro“, odgovorila je.
„Primite moje najiskrenije saučešće zbog vašeg gubitka“, kazao je.
„Hvala vam.“ Vrtela je čašu u ruci, i to je bio jedini znak da je njena smirenost
samo maska.
Nije pokušao da nastavi razgovor. Želeo je da vidi da li postoji još neki
očigledan znak na njenom oklopu.
Nastavila je da se igra sa čašom, prislonivši dlan na njeno dno. Podigla je
pogled prema njegovim usnama, udahnula kao da namerava da progovori, ali nije

10
 Knjige.Club Books
ništa rekla. Prinela je čašu usnama, premda je on pretpostavio da joj usne nisu ni
dodirnule tečnost.
„Molim vas, izvinite me“, konačno je rekla.
U tom trenutku je shvatio da su u centru pažnje. Verovatno je ona toga bila
svesna sve vreme. To je bilo dobro. Nije mu bilo žao. I trebalo bi da je bude
sramota. Ovo je bio tek početak.
Nije znao kada se ljubav pretvorila u mržnju. U svakom slučaju, to se nije
dogodilo u narednih nekoliko meseci nakon njenog bega. Iznenađenje se brzo
pretvorilo u paniku i divlji beg, prvo u Lejk disktrikt, a kasnije u Škotsku. Kasnije
je usledila obamrlost, koja je konačno ustupila mesto dubokom, snažnom i
iscrpljujućem bolu. Mesecima se vrteo u krug, odbijajući da ustane iz kreveta,
jede, spava i živi.
Nastavio je da se budi, jede i spava tek kada bi ga iscrpljenost obuzela. Na
kraju je ubedio sebe da nastavi da živi. Učinio je to tako što se namerno naterao
da mrzi nju, njenu bezdušnost i nedostatak časti i pristojnosti.
Ali mržnja je mogla da bude destruktivna kao i slomljeno srce. Kada se vratio
u London, želeo je da čuje vesti о njoj i davao sve od sebe da sazna nešto. Nije
bilo lako, budući da nikada nije dolazila u grad. Bio je veoma zadovoljan kada je
saznao da se Iston vratio na staro. Bio joj je draži od njega i zbog toga je morala
doživotno da snosi posledice.
Na kraju se vratio na svoje imanje i započeo sasvim nov život, pokušavajući
da spreči da ga gorčina i mržnja prožderu i unište njegovu dušu.
Donekle je uspeo. Usmerio je ljubav koju je ona odbacila na druge osobe. A
ipak je željno iščekivao vesti о njoj, rođenju njene dece, о smrti njenog muža, о
njenom povratku u London.
Nadjačavši sve njegove odluke, njegov zdrav razum je želeo da je ponovo
vidi, da joj se osveti i izjednači rezultat. Bio je prestravljen kada je saznao za njen
dolazak u London i shvatio koliko su snažna njegova potisnuta osećanja. Uprkos
smislenom i ispunjenom životu, sve vreme su bila tu, a on nije mogao da ih
obuzda. Odvela su ga u London da je ponovo vidi.
Iznenada se okrenuo i napustio plesnu dvoranu Klensijevih.

11
 Knjige.Club Books

Drugo poglavlje

Vreme je bilo užasno hladno. Palo je samo nekoliko pahulja snega, bio je
decembar, ali jutra su bila hladna sa jakim mrazom i maglom. Kružile su glasine
da je Temza zaleđena, međutim Džudit nije znala, budući da nije prolazila tim
putem.
Tih dana čovek je bio u iskušenju da ostane kod kuće, šćućuri se pored vatre,
što dalje od vrata. Ali Džudit je većinu svog života provela na selu i prirodu je
volela. Osim toga, imala je dvoje male i energične dece, koje je trebalo u šetnju
odvesti van kuće barem jednom dnevno. Već su navikli da svakog popodneva
šetaju Hajd parkom. Ejmi ih je uglavnom vodila tamo.
„Čovek se užasno ukoči kada dva dana zaredom provede pored vatre“, rekla
je Ejmi. „Fizička aktivnost je neophodna. Oh, Džudit, starost mi se polako
prikrada. Ponekad mi se čini da galopira, a ne da puzi. Jutros sam ponovo iščupala
sedu dlaku.“
Kejt je oduvek obožavala Ejmi, budući da je ozbiljno i pažljivo slušala njeno
nerazumljivo brbljanje. Činilo se da je uvek znala о čemu priča, onda kada niko
osim Džudit i Ejmi nije verovao da devojčica govori engleski.
„Volela bih da fizička aktivnost ponekad nije toliko naporna“ rekla je Džudit,
zavukavši ruke duboko u krzneni muf dok su koračale jednom od staza dva dana
nakon sedeljke kod ledi Klensi. „Da ne vidim nos kad god ukrstim oči, pomislila
bih da mi je otpao negde usput. Sigurno je užasno crven.“
„Slaže ti se sa obrazima. Izgledaš divno, kao i uvek“, uverila ju je.
„Nadam se da neću morati da idem na bal kod Mamfordovih crvenog nosa i
obraza“, odvratila je. „Zapravo, volela bih da uopšte ne moram da idem. Ili da mi
se ti pridružiš. Oh, Ejmi, zašto ne bi pošla sa mnom?“
„Ja?“ Ejmi se nasmejala. „Moris mi je jednom rekao da bih se osramotila pred
gospodom na balu, jer dosežem do struka čak i najnižem od njih. Henri i Endrju
su se složili sa njim, lako su se smejali, bili su u pravu. Osim toga, previše sam
stara da bih posećivala balove, osim u svojstvu pratilje. A pošto tebi ne treba
pratilja, ostaću kod kuće.“
Džudit je osetila kako joj se vilica grči od besa. Kako je Ejmi uspevala da
ostane tako vesela, s obzirom na tretman koji je dobijala od svoje porodice? Stideli

12
 Knjige.Club Books
su je se i uvek su nastojali da je drže kod kuće, podalje od društva, gde niko neće
moći da je vidi.
Jednom prilikom je pokušala da razgovara sa Endrjuom о tome. Pre nego što
je saznala da on uopšte nema srca. Optužila je njega i njegovu braću da su okrutni
jer su nagovarali Ejmi da ne ide na letnji sajam u susednom gradu.
„Samo joj želimo najbolje. Ne želimo da je povrede. Može da ostane sa
porodicom, jer nama njen izgled nije bitan“ objasnio je.
„Možda bismo jedan dan mogle da se provozamo do reke i proverimo da li su
glasine о ledu istinite. Klod kaže da će, ako led postane deblji, na reku postaviti
šatore, štandove i organizovati vašar. Sigurna sam da preteruje“, rekla je.
„To bi bilo zaista uzbudljivo“, odvratila je Ejmi. „Tezge? Možda bismo tamo
mogli da kupimo božićne poklone. Nisam kupila još nijedan, a ostale su samo tri
nedelje.“
Ejmi je bila oduševljena tom mogućnošću, i u potpunosti zaboravila na bal.
Balovi nisu bili za nju. Za nju je bilo prekasno. Bilo je trenutaka kada je maštala
о Londonu, sezoni i društvu. Iako joj je ogledalo uvek govorilo da je sitna i obična,
sa užasnim flekama na čelu i bradi, bila je mlada i imala je svoje snove.
Otac je nikada nije odveo u London, zbog čega je zaključila da treba da smatra
sebe usedelicom. Polako je prihvatila stvarnost. Naučila je da uživa u tuđoj sreći
i voli tuđu decu.
„Trči koliko god te noge nose“, rekla je kada ju je Kejt povukla za ruku.
„Tetka Ejmi neće nigde pobeći.“ Pustila je ruku svoje nećake, posmatrajući kako
trči prema Rupertu.
Džudit je posmatrala decu ispred sebe. Rupert je bio brod koji je punim
jedrima plovio zamišljenim okeanom. Kejt je skakutala prvo na jednoj, a zatim i
na drugoj nozi.
Bilo je teško poverovati da se Božić približava. Nije vladala atmosfera koja
je najavljivala tako svečan praznik. Božić se u njenoj porodici oduvek prikladno
obeležavao, i na trenutak je zažalila što je odustala od putovanja u Škotsku.
Sigurno bi se lepo proveli.
I u Endrjuovoj porodici su svečano obeležavali ovaj praznik. Porodica se
tradicionalno okupljala u Amanliju, očekujući da će im se pridružiti i nakon udaje
napustiti sopstvenu porodicu. Oduvek je to mrzela, budući da su božićne
aktivnosti podrazumevale pretežno kartanje i teško opijanje.
Tako je bilo i prošle godine. Pošto su bili u žalosti zbog Endrjuove smrti,
jedina prostorija koju su ukrasili bile su jaslice. Međutim, piće i kartanje su se
odvijali neometano, uprkos crnini.
Tokom sedam godina je zamrzela Božić. „Moramo da ukrasimo kuću“, rekla
je. „Moramo da proslavimo Božić i učinimo ga radosnom prilikom za decu, iako
ćemo ga provesti sa decom i poslugom.“ Zabrinuto je pogledala u Ejmi. „Da li si

13
 Knjige.Club Books
sigurna da ne želiš da se vratiš kući, Ejmi? Nikada nisi provela Božić van kuće,
zar ne?“
„Sigurna sam.“ Ejmi se osmehnula. „Moram da priznam da će mi nedostajati
deca. Ali postoje neke stvari koje mi uopšte neće nedostajati, Džudit. Uživam u
tišini pored tebe, Ruperta i Kejt. Ukrasićemo kuću, ići u crkvu i pevati pesme.
Možda nam dođu i koledari. Pitam se ima li ih u Londonu. To bi bilo baš lepo, zar
ne?“
Bila je u pravu, pomislila je Džudit. Iako je činjenica da će provesti Božić
sami delovala pomalo sumorno, prvi put nakon mnogo godina radovala se Božiću.
Pozivnice su svakodnevno stizale. Da je želela, mogla je da provede Božić
okružena ljudima. Odlučila je da će se ponovo pojavljivati u društvu, uživati i
osećati se mlado i vredno. Ali ne previše. Nije želela da žrtvuje sreću svoje dece
na Božić, niti da ostavi Ejmi samu dok se ona prepušta veselom životu.
Osim toga, pomalo se plašila da se ponovo pojavi u društvu. Pogotovo nakon
one sedeljke. Zapitala se da li će prisustvovati balu.
Trudila se da ne misli na to. Tek večeras će znati odgovor. Sve i da dođe, to
neće biti važno. Neprijatan prvi susret je bio iza njih, a oni nisu imali ništa da kažu
jedno drugom, zbog čega je bila uverena da će nastaviti da se izbegavaju.
Nije postojao razlog za nesanicu i živopisne, bizarne snove koje je sanjala u
protekle dve večeri, praćene strahom kad god bi pomislila na njega.
Prošlo je osam godina. Od tada su odrasli, iako je on bio njenih godina kada
se to dogodilo. Bili su civilizovani ljudi. Nije bilo nimalo neobično što se nije
potrudio da razgovara sa njom kod ledi Klensi. Ionako je po prirodi bio
mrzovoljan. Bilo je apsurdno to što je osećala da bi trebalo da mu se izvini i
objasni svoje postupke.
Shvatila je da je to prvi put da ga je videla nakon opere, kada je njen beg sa
Endrjuom već bio isplaniran. Te večeri je tupo zurila u predstavu, zabrinuta zbog
sutrašnjih planova, ne mogavši da dođe do daha zbog spoznaje da je vikont, koji
je sedeo malo iza nje, više posmatrao nju nego ono što se dešavalo na sceni. Pitala
se da li sumnja, hoće li učiniti nešto da osujeti njene planove i prisili je da ostane
sa njim i uda se za njega.
„Usporava“, rekla je Ejmi, a Džudit je shvatila da Ejmi komentariše
približavanje jahača, nadajući se da neće protutnjati pored njene dece.
Podigavši pogled, Džudit je ponovo osetila uznemireno komešanje želuca.
Jahač sa crnim ogrtačem zaustavio je svog crnog pastuva, skinuo šešir od
dabrovine i naklonio se.
„Gospođo Iston, dobar dan“, rekao je markiz od Denbiga.
Klimnula je glavom. „Dobar dan, gospodine“, rekla je, nadajući se da će
nastaviti dalje. Iznenadila se kada se zaustavio.
Nepomično je zurio u Ejmi.

14
 Knjige.Club Books
„Mogu li da vam predstavim svoju zaovu, gospođicu Iston?“ nastavila je.
„Ejmi, ovo je markiz od Denbiga.“
Ejmi se nasmejala i duboko se naklonila, baš kao i on kada je pozdravio
Džudit.
„Drago mi je, gospodine“, kazala je Ejmi.
„Takođe, gospođice. Nisam znao da vaš brat ima sestru“, kazao je markiz od
Denbiga.
„Oduvek sam živela na selu“ objasnila je Ejmi. „Ali pošto je Džudit bila
potrebna saputnica, odlučila sam da joj se pridružim. Oduvek sam želela da vidim
London.“
„Nadam se da vam se želja ispunila. Da li ste posetili toranj, Vestminstersku
opatiju i Crkvu Svetog Pola?“
„Posetila sam opatiju“, odgovorila je Ejmi. „Ali jedva čekam da istražim
London. Sutra ćemo se provozati pored reke, a možda i prekosutra, jer Džudit
večeras ide na bal i verovatno će se kasno vratiti kući. Da li ste čuli da se reka
zamrzla?“
„Jesam. Kažu da će do kraja nedelje organizovati vašar na reci“, rekao je.
„Dakle, nisu glasine“, zaključila je Ejmi, zadovoljno se osmehnuvši. „Šta
misliš о tome, Džudit?“
Džudit nije dobila priliku da izrazi svoje mišljenje. Deca su im se pridružila;
Kejt je želela da uzme svoj ogrtač i sakrije se iza njega, a Rupert da se divi
markizovom konju.
„Da li će se ritati ako ga pomazim po boku, gospodine?“, upitao je Rupert.
„Izgleda veoma moćno.“
Veoma moćno. Pretpostavila je da je to čuo od Morisa. Reči su zvučale čudno
jer ih je izgovorio šestogodišnjak.
„Ruperte, molim te, pomeri se“, odlučno je kazala.
„Zaista je moćan“, složio se markiz. „Аli verovatno će se ritati ukoliko
nesigurno ispružiš ruku prema njemu, jer ćeš preneti svoju nervozu na njega.“
Rupert je polako odmaknuo.
„Ali možeš da ga jašeš, ako želiš. Tako ćeš mu pokazati da ga se uopšte ne
plašiš“, nastavio je markiz.
Džudit je ispružila ruku kada je Rupert razrogačio oči.
„Stvarno?“ upitao je dečak. „Mogu da ga jašem zajedno sa vama?“
Markiz je ozbiljno pogledao dečaka, a Džudit je duboko udahnula i zaštitnički
privukla Kejt prema sebi.
„Mislim da veliki dečak poput tebe ne mora da jaše sa nekim“ odvratio je lord
Denbig. Sišao je sa konja, izgledajući poput jahača apokalipse, pomislila je
Džudit.

15
 Knjige.Club Books
„Mogu da jašem u sedlu?“, oduševljeno je upitao Rupert. „Stric Moris kaže
da sam još uvek mali i da ne smem da jašem ništa veće od ponija do svoje desete
godine.“
„Možda je stric Moris mislio da ne smeš da jašeš sam“, odvratio je markiz.
„U tvojim godinama nije preporučljivo da jašeš ovako velikog konja sam. Ja ću ti
pomoći.“
Sagnuo se i podigao dečaka, zadržavši ruku na zadnjem delu sedla, kako bi
ga uhvatio ako sklizne. Drugom rukom mu je pružio uzde.
„Samo malo, ukoliko tvoja majka nema ništa protiv“, kazao je.
Džudit nije ništa rekla.
„Divno! Veoma ste ljubazni, gospodine. Mislim da ste stekli doživotnog
prijatelja“, zaključila je Ejmi.
Nisu otišli daleko; samo su prošetali stazom. Džudit je mirno stajala, napeto
posmatrajući situaciju. Kestenjasta kovrdžava kosa njenog sina bila je veoma
slična Endrjuovoj, čineći pravi kontrast sa tamnom kosom čoveka koji je vodio
konja. Iz nekog razloga je bila preplašena. Ne zbog sigurnosti njenog sina. Konj
je mirno kaskao, a markiz je bio u pripravnosti da spase Ruperta od pada.
Nije znala zbog čega je uplašena.
„Eto ga. Kad porasteš možeš da budeš konjanik“, rekao je markiz, spustivši
Ruperta na zemlju.
„Stvarno? Mama, jesi li videla?“ Rupert se trijumfalno okrenuo prema njoj.
„Jahao sam konja sam.“
„Da.“ Džudit mu se osmehnula. „Bio si veoma vešt, Ruperte.“
„Misliš?“ upitao je. „Da li ću ovog leta moći da dobijem konja umesto glupog
ponija? Tada ću već imati sedam godina. Hoćeš li reći stricu Morisu?“
Na trenutak je obuhvatila njegovo lice rukama i uputila zahvalan pogled
markizu. A onda je užasnuto shvatila da posmatra sitnu kestenjastu devojčicu
ispred njega.
„Hoću i ja“ rekla je Kejt.
„Ne može“, oštro je odvratila Džudit. „Ionako smo oduzeli markizu previše
vremena. Moramo da mu se zahvalimo i dozvolimo mu da nastavi dalje.“
„Moj Pegaz nema sedlo za dame“, odvratio je markiz. „Ali ako se tvoja majka
složi, i ti možeš da ga jašeš.“
„Molim te, majko“, preklinjala je devojčica.
Zar se Kejt nije plašila muškaraca, iznenađeno je pomislila. Kako će podneti
činjenicu da će je muškarac popeti na konja i odvesti je dalje od majke, tetke i
brata? Kejt nije bila preterano smela.
„U redu“, odgovorila je, zadržavši pogled na njegovoj bradi. „Pod uslovom
da markizu nije previše naporno.“

16
 Knjige.Club Books
Ponovo je sišao sa sedla i uzeo devojčicu. Na trenutak je dodirnuo Džudit, a
ona je osetila kako ostaje bez daha. Kada je smestio Kejt na sedlo, polako se
odmaknula, primetivši da je njena kćerka oduševljeno posmatra.
„Veoma je ljubazan“, rekla je Ejmi, dok su se udaljavali. „Retko koji
džentlmen bi bio toliko strpljiv sa decom, Džudit, uključujući njihove ujake i
stričeve.“
„Znam“, složila se Džudit. „Veoma je velikodušan. Ali užasno me je
sramota.“
Nakon što je vratio Kejt, odjahao je dalje.
„Baš nezgodan susret“, rekla je, nakon što se uverila da više ne može da ih
čuje.
„Nezgodan?“ upitala je Ejmi. „Nema potrebe da se osećaš posramljeno.
Svojevoljno je bio ljubazan prema deci. Gde si ga upoznala? Kod ledi Klensi?“
„Da“, potvrdila je Džudit. „Ali poznavala sam ga od ranije. To je vikont
Everdon.“
„Everdon?“ Ejmi je na trenutak ućutala. „Čovek za kojeg si bila verena?
Stvarno? Zaista je bio uljudan.“ Posmatrala je kako se markiz udaljava od njih.
„Da.“
Zaista se poneo uljudno odlučivši da ispuni želju njenoj deci. Ali ona se
plašila, kao da će ih svakog trenutka oteti. Zašto nije primetila da je pokušao da
joj pruži ruku pomirenja?
Da li ju je izjedala krivica? Ili je to bilo nešto drugo?

Nije mogao da zna da li će prisustvovati balu Mamfordovih, osim ukoliko bi

odlučio da pita samog Mamforda. A verovatno ni on nije znao, budući da je
izražavao gađenje prema pripremama koje je ledi Mamford sprovodila, odlučivši
da ostane Kod Vajta do poslednjeg trenutka.
Zato nije pitao Mamforda. Provodio je dane Kod Vajta i pažljivo slušao. Bilo
je neverovatno kako su se tračevi širili unutar klubova. Priča о njihovom susretu
je postala opštepoznata. Neki muškarci su izbegavali tu temu u njegovom
prisustvu, pretpostavljajući da će mu biti neprijatno da se priseća načina na koji
ga je ostavila pre osam godina.
Srećom, neki muškarci su smatrali da mu je potrebna uteha.
„Čuo sam da si naleteo na gospođu Iston kod Klensijevih. Žao mi je, druže“,
rekao je Berti Levin.
Markiz je slegnuo ramenima. „To je stara priča koja me više ne interesuje.“
„Šteta što si se vratio baš kada i ona“, nastavio je Berti. „Iston je nikada nije
dovodio u grad.“
„Stvarno?“ Markiz je glancao svoj monokl.

17
 Knjige.Club Books
„Verovatno bi pokvarila njegovo uživanje u drugim zadovoljstvima“, dodao
je Berti sa osmehom.
„Da“, složio se markiz. „Svi smo znali za njih.
„Nije mi jasno zašto je to radio kada je imao takvu ženu. Ako mene pitate,
ona se njega rešila“, kazao je.
„Možda ću zvučati nemilosrdno, ali mislim da ga se čitav svet otarasio“,
zaključio je markiz.
„Po svemu sudeći, ne izlazi mnogo. Nisi imao sreće kada si naleteo na nju
kod Klensijevih. Pogotovo zato što ni ti ne izlaziš mnogo“, rekao je Berti, srdačno
se osmehnuvši.
„Znam“, složio se lord Denbig.
„Friman kaže da je uzorna majka. Ne odvaja se od dece. Svakog popodneva
ih vodi u park, uprkos vremenu. Frimanu to sigurno ne odgovara“, dodao je,
ponovo se osmehnuvši. „Barem sada znaš da bi trebalo da izbegavaš to mesto.“
„Znam, ali, kao što sam već rekao, to je stara priča koja me više ne zanima“,
odvratio je markiz, spustivši svoj monokl.
„Nikada mi neće biti jasno zašto te je ostavila zbog Istona. Većina žena bi
ubila za takvu priliku. Možda je nisu interesovali novac i titula. Osim toga, Iston
je bio veoma zgodan. Moram da idem po majku. Otišla je kod tetke i ubiće me
ako zakasnim“, kazao je Berti.
Markiz je klimnuo glavom, posmatrajući ga kako odlazi. A onda je pogledao
na sat. Vreme ručka je prošlo. Kada tokom popodneva? Ranije ili kasnije?
Pretpostavio je da je jedini način na koji može da sazna jahanje parkom i pre i
posle podne. Ustao je.
Srećom, jahao je duže od sat vremena. Očigledno su išli u šetnju tokom ranog
popodneva. Njih četvoro. Džudit Iston sa svojom decom, koja su užasno ličila na
Istona i sitnom ženom koju mu je predstavila kao njegovu sestru.
Nakon što je dozvolio deci da jašu njegovog konja, nastavio je dalje, veoma
zadovoljan susretom. Sada je sa sigurnošću znao da će doći kod Mamfordovih.
Osim toga, saznao je nešto о njenoj deci i njenoj zaovi.
Ali i nešto о njoj. Očigledno su joj deca bila sve na svetu.
Možda bi mogao da iskoristi te činjenice. Želja za osvetom je tinjala u njemu
otkako ju je sreo kod Nore.
Budući da je park bio prazan u tom delu godine, naterao je svog konja u galop.
Više nije morao da tumara okolo, pitajući se kada će je ponovo videti. Videće je
večeras.
Željno je iščekivao predstojeći bal.

Na balu kod Mamfordovih nije bila gužva kao u vreme sezone. Međutim, ledi
Mamford joj je objasnila da je pogrešno doba godine za ovakva okupljanja. Čak
18
 Knjige.Club Books
su i oni koji su zimu provodili u gradu, otišli na selo kako bi prisustvovali
božićnim zabavama.
Džudit nije smetala slaba posećenost bala. Bilo je taman toliko ljudi da se
oseća prijatno. Plesala je uvodni kadril sa Klodom, a zatim sa Klensijem zaplesala
seoske plesove koji su usledili.
A njega nije bilo, pomislila je sa olakšanjem kada je počeo drugi set. Markiz
od Denbiga nije došao. Možda je bilo dobro to što mu je Ejmi saopštila njene
planove tokom poslepodnevnog susreta. Čak i da je nameravao da dođe, do sada
se sigurno predomislio.
Ali njeno zadovoljstvo je iščezlo na polovini drugog seta, dok se smejala
nečemu što joj je lord Klensi rekao vrteći je u krug.
Stajao je na vratima, obučen u crno odelo, sa besprekorno belom košuljom.
Bio je jedini muškarac u crnom, podsećajući na jastreba ili neku drugu pticu
grabljivicu.
Uveravala je sebe da će je ignorisati, dok je drugi džentlmen vrteo u krug. Baš
kao što će i ona ignorisati njega. Neće mu dozvoliti da joj pokvari veče. Namerno
mu je uputila pogled preko dvorane, kako bi se uverila da je njena teorija tačna.
Odgovorio joj je mračnim i napetim pogledom.
Sklonila je pogled, a zatim rekla nešto lordu Klensiju i široko mu se
osmehnula. Trudila se da se usredsredi na ples, ne prepuštajući se porivu da se
okrene prema vratima.
Uveravala je sebe da će se pomeriti odatle. Pronaći će grupu ljudi sa kojima
će razgovarati. Okrenula je glavu prema vratima.
Stajao je na istom mestu, smireno zureći u nju.
Posmatrao ju je sve dok se set nije završio. Osećala se uznemireno. Nije mogla
da hoda, a da ne oseća drhtavicu. Nije mogla da se nasmeje, a da se ne oseća
izveštačeno. Čula je kako joj glas podrhtava. Kad god bi progovorila, nije bila u
stanju da prati svoje misli, shvativši da ne čuje nijednu jedinu reč.
Kad god bi okrenula glavu prema vratima, stajao je na istom mestu. Iako mu
se u međuvremenu pridružila i ledi Mamford, nastavio je da zuri u nju.
U dvorani je iznenada postalo vruće i zagušljivo.

19
 Knjige.Club Books

Treće poglavlje

Nosila je haljinu boje kajsije, jednostavnog, ali elegantnog kroja. Pristojnog

dekoltea, visokog struka i mekih nabora koji su se spuštali to talasastog poruba.
Nosila je i bele čipkaste rukavice i papuče. Imala je istu frizuru kao na sedeljki.
Izgledala je prelepo, baš kao i u parku tog popodneva, rumenih obraza i nosa,
i sa kosom koja se buntovnički vijorila ispod šešira.
Markiz od Denbiga stajao je na vratima plesne dvorane i zurio u nju. Činilo
se da se u potpunosti oporavila od smrti svoga muža. Široko se osmehivala.
Posmatrao ju je dok nije postala svesna njegovog prisustva. Čak i nakon toga
nastavio je da je posmatra, znajući da će je njegov pogled zbuniti. Iako je prestala
da ga posmatra, znao je da je svesna da on nju i dalje gleda. Baš kao što je znao
da je, dok je posmatrala ljude ili predmete nedaleko od njega, krajičkom oka
zapravo motrila šta on radi. Bio je uveren u to kada ga je pogledala nadajući se da
mu je pažnju zaokupilo nešto drugo.
Posmatrao ju je čak i kada je znao da su drugi ljudi postali svesni toga, kao i
kada mu se ledi Mamford približila kako bi mu se izvinila što ga ona i njen muž
nisu dočekali na vratima. Objasnio joj je kako je svestan da je zakasnio. Nije
očekivao da će čitavo veče stajati pred vratima kako bi pozdravili goste koji su
zakasnili.
Pola sata kasnije set je bio završen, a Džudit Iston se pridružila grupi gostiju,
namerno mu okrenuvši leđa. Iako je dobro znao da joj je neprijatno zbog njegovog
prisustva, znao je i da neće učiniti ništa kako bi mu to pokazala.
I u mladosti je odlično kontrolisala emocije. Međutim, on to tada nije znao,
pripisavši takve reakcije mladosti i stidljivosti.
Krenuo je prema njoj. Ništa u njenom držanju nije otkrivalo da je znala da se
pomerio sa svog mesta. Ali kada joj se približio, jedna žena joj je nešto rekla, a
ona je oštro okrenula glavu prema njemu. Klimnuo je glavom u znak pozdrava
čitavoj grupi, a zatim se okrenuo prema njoj.
„Gospođo Iston, hoćete li mi učiniti tu čast i plesati valcer sa mnom?“, upitao
je.
„Upravo sam nameravao da zamolim damu za ples“, rekao je gospodin
kitnjastog lica kojeg markiz nije poznavao.

20
 Knjige.Club Books
„Hvala vam“, odgovorila je, ignorišući gospodina. Činilo se da ga nije ni čula.
Odvojili su se od grupe. Kada je muzika počela, osetio je kako duboko diše, prvi
put je dodirnuvši nakon skoro osam godina. Još uvek je imala tanak, gipki struk,
uprkos činjenici da je rodila dvoje dece. Ruka joj je i dalje bila vitka i meka. Nosila
je isti parfem. Nije mogao da ga identifikuje, ali odmah je shvatio da ga je
poslednji put osetio u njenom društvu. Lice su joj još uvek krasile duge trepavice,
tamnije od njene kose.
Nikada nisu plesali valcer. Valcer je postao popularan nakon njihove veridbe.
Ali plesala ga je jednako vešto i nežno kao i kadril i menuet.
Podigla je glavu. „Želim da vam se zahvalim jer ste dozvolili mojoj deci da
jašu vašeg konja. Pružili ste im ogromno zadovoljstvo“, rekla je.
„Volim decu“, odvratio je, primetivši da je na trenutak podigla pogled.
Možda mu nije verovala. Naravno, ljubav prema deci nije bila motiv zbog
kojeg se tog popodneva približio, premda mu se dopao dečakov entuzijazam i
devojčicino poverenje.
Svih ovih godina se bezbroj puta zapitao gde je pogrešio. Zašto joj je Iston
bio draži od njega? Imao je titulu i bogatstvo. Međutim, dame su smatrale Istona
zgodnijim i šarmantnijim, uprkos reputaciji razvratnika koju je uživao.
Davno je zaključio da je verovatno to bio pravi razlog. Žene su uglavnom bile
slabe na probisvete. Ali on ju je uvek tretirao pristojno i uzdržano. Možda bi joj
se više dopao da je povremeno pokazivao svoja osećanja, premda je on to smatrao
neprikladnim pre njihove prve bračne noći, noći koja nikada nije došla. Osim toga,
nikada mu nije bilo lako sa ženama iz svoje klase.
„Da li planirate da ostanete u Londonu?“ upitao je.
„Neko vreme“, odgovorila je.
„Hoćete li se pridružiti suprugovoj porodici za Božić?“ nastavio je.
Oklevala je. „Ne. Ostaćemo u Londonu, i za promenu, uživati u tišini. Moji
roditelji su otišli u Škotsku, mi nismo jer je moja kćerka još uvek mala za tako
duga putovanja. Ove godine nećemo biti ni sa Endrjuovom porodicom.“
„Tokom Božića, ljudi se u Londonu često osećaju usamljeno“, kazao je.
„Imam dvoje dece i zaovu. Nećemo biti sami“ objasnila je.
To je bio kraj njihovog razgovora. Saznao je ono što je želeo da zna, bez
ikakve potrebe da je zabavlja. Posmatrao ju je dok su plesali, ne mareći za pažnju
drugih gostiju koju je sigurno privlačio.
Ostala je smirena, premda je mogao da oseti njene zgrčene mišiće.
Pitao se da li se ikada pokajala jer ga je napustila? Kada je zaljubljenost
iščezla, verovatno je shvatila za kakvog se čoveka udala. A možda je ipak ostala
zaljubljena u njega i verna osećanjima koja su je navela da odjuri u njegov
zagrljaj?

21
 Knjige.Club Books
Ili je ipak zažalila zbog čoveka kojem je nanela nepravdu? Pretpostavio je da
odgovor zavisi od toga da li je bila neprijateljski nastrojena ili ravnodušna prema
njemu. Budući da je odrastao u domu bez žena, nikada nije posedovao onaj laki
šarm, karakterističan za druge muškarce. Možda se nikada nije pokajala zbog
svoje odluke. Snažno je stegnuo zube.
Pred kraj valcera pomislio je da će mu se ponovo obratiti. Udahnula je i
odlučno ga pogledala u oči. Međutim, nije ništa rekla. Polako je izdahnula i
nastavila da ga posmatra. Mirno joj je uzvraćao pogled, sve dok konačno nije
odustala.
Zamalo se nasmejao. Ali bilo je prerano za likovanje. Njegova osveta je tek
počela.
„Hvala vam. Zaista sam uživala“, rekla je, osmehnuvši mu se nakon što ju je
na kraju seta otpratio do grupe sa kojom je stajala.
„Bilo mi je zadovoljstvo“, odvratio je, naklonivši se nad njenom rukom.
A onda je otišao da pronađe ledi Mamford, pohvalio njen uspešan bal, poželeo
joj laku noć i otišao kući.

Džudit se sledećeg jutra probudila kada joj se malo stvorenje pažljivo popelo
na krevet, pazeći da je ne probudi.
„Jesam li se ponovo uspavala?“, upitala je razbarušivši rukom kestenjaste
kovrdže.
„Jesi“, odgovorila je Kejt. „Tetka Ejmi slika sa Rupertom, a dadilja je zauzeta,
pa sam iskoristila priliku da pobegnem.“
Džudit se nasmejala. „Jesi li? Da li sam prespavala čitavo jutro?“
„Jesi li se zabavila?“, upitala je devojčica.
Džudit se ponovo nasmejala, a potom ustala i protegnula se. Primetila je da je
neko naložio vatru dok je ona spavala.
„Jesam. Plesala sam čitavu noć, dok nisam dobila žuljeve na prstima“,
priznala je. Okrenula se i ušuškala devojčicu ispod prekrivača. „Da li želiš da
odspavaš?“
Kejt se nasmejala i odgurnula prekrivač. Brzo je ustala i iskočila iz kreveta.
„Sutra ćemo ići na reku“, nastavila je. „Tetka Ejmi je rekla da ćemo moći da
hodamo po ledu.“ Rekavši to, pobegla je iz sobe.
Džudit se nasmejala, primetivši da je voda u bokalu pored umivaonika topla.
Sigurno je čvrsto spavala. Nije ni čudo. Još uvek je bila budna kada je svanulo,
pomirena sa činjenicom da te večeri neće spavati. Ali, kao što je obično bivalo u
takvim prilikama, zaspala je u zoru.
Zaista se zabavila, pomislila je dok je sipala vodu u porcelanski lavor. Kako
da ne! Nije pamtila katastrofalnije veče.

22
 Knjige.Club Books
Bio je to besmislen zaključak. Klod je bio pažljiv i nimalo dosadan. S lakoćom
je obnovila stara poznanstva i stekla neka nova. Plesala je svaki set osim onog
tokom kojeg je sedela sa pukovnikom Hajdom.
Veče je bilo predivno. Oduvek je uživala u plesu.
Međutim, kada je došla kući, odlučna u nameri da pamti samo lepe trenutke,
ugledala ga je čim je zatvorila oči. Nepomično je stajao na vratima dvorane,
beskonačno zureći u nju svojim grubim, špicastim licem i surovim sivim očima.
Da li je bio ogorčen zbog njenog povratka u grad? Da li je želeo da joj bude
neprijatno kako bi se što pre vratila na selo? Bila je uverena da je tako. Nije mogla
da se složi sa mišljenjem gospođe Somerberi.
„Gospođo Iston, mislim da se još uvek dopadate markizu“, rekla je udarivši
je lepezom po ruci nakon što je otišao sa bala. „Da li postoji mogućnost da ljubav
procveta?“
Nažalost, nisu bile same. Ostali slušaoci su zainteresovano posmatrali Džudit.
„Da ljubav procveta?“, upitala je sa osmehom. „To nikada nije bilo moguće.
Naš brak je bio dogovoren. Nikada nije osećao ništa prema meni, baš kao ni ja
prema njemu. Sigurna sam da je večeras plesao sa mnom kako bi dokazao svima
da je zaboravio na prošlost. Zaljubila sam se jednom u životu i odavno sam
prerasla takve gluposti.“
Znala je da nije plesao sa njom iz pristojnosti. Bio je sve samo ne pristojan.
Osim nekoliko reči koje su razmenili na početku, nije pokušao da nastavi razgovor
sa njom, a ona je bila previše napeta da bi to učinila. Ali nije skidao pogled sa nje.
Znala je da je tako iako se nije usuđivala da ga pogleda u oči.
Da li je zurio u nju zato što je želeo da ljubav procveta? Verovatno nije.
Namerno je želeo da je osramoti i uznemiri.
Zamalo je uspeo. Na kraju je poklekla i podigla pogled prema njemu, odlučna
u nameri da mu se suprotstavi i zahteva objašnjenje. Ali kada je pogledala u te
oštre sive oči, koje su zbog spuštenih kapaka odavale utisak pospanosti, izgubila
je hrabrost.
Tokom valcera postala je još svesnija njegovog fizičkog prisustva, njegove
visine i njegovog snažnog, vitkog tela. Bila je to potpuno neobjašnjiva sila koja
ju je plašila više nego ranije.
Pre osam godina ga je smatrala hladnim i bezosećajnim, plašeći se da će biti
zarobljena u braku sa muškarcem kojeg se plašila. Međutim, sada je primećivala
otvoreno neprijateljstvo, zbog kojeg se osećala kao slabašna žrtva koju uhodi
lešinar.
Razmišljala je besmisleno. Ipak, dok je snažno trljala lice i vrat krpom,
shvatila je da je upravo to bilo ono što ju je proganjalo čitave noći i onemogućilo
joj san.
Tokom ručka Džudit je najavila da će poslepodne za promenu prošetati do
Sejnt Džejms parka.
23
 Knjige.Club Books
„А sutra ćemo otići do reke i proveriti da li je bezbedno za šetnju“, rekla je.

Džudit je bila zadovoljna nakon povratka iz šetnje. Iako nije bila sigurna da li
će markiz od Denbiga tog dana uopšte jahati Hajd parkom, bila je srećna zbog
činjenice da ga je izbegla. Sve i da jeste, njegova usamljena hladna avantura bila
je osuđena na propast.
Nadala se da je bio na jahanju. Možda je do sada već shvatio da neće uspeti
da je pretvori u svoju žrtvu.
Dok je popravljala frizuru koju je pokvario šešir koji je nosila, pretpostavila
je da ni njihov susret u parku nije bio slučajan. Nije znala zbog čega je bila
uverena u to.
Zadrhtala je od same pomisli. Bilo je vreme za čaj.
„Moramo da kupimo božikovinu, bršljan i drugo zelenilo“, Ejmi je govorila
deci u salonu. Imali su običaj da zajedno piju čaj otkako su stigli u grad. „Prava
je šteta što ovde moramo da ih kupujemo, kada ih na selu ima u izobilju. Ali nema
veze. Trebaće nam i mašne, zvončići i drugi ukrasi.“
„Hoćemo li ih kupiti?“ upitao je Rupert.
Ejmi se namrštila. „Moramo da sakupimo što više. Biće mnogo zabavnije. U
Amanliju imamo pregršt kutija sa ukrasima. Ovde počinjemo od nule. Ali
obećavam da će biti zabavno. Mogli bismo da pokušamo da napravimo i jaslice.“
Oduševljeno se osmehnula.
„Kada se sutra budemo vraćali sa reke, možemo da odemo u kupovinu i
kupimo trake kako bismo počeli da pravimo mašne“ predložila je Džudit. „Šta
misliš, Kejt?“
Devojčica je oduševljeno razrogačila oči.
„Mislim da će nam biti dosadno, jer nećemo imati sa kim da se igramo“, rekao
je Rupert.
Džudit se odlučno osmehnula. „Igraćemo se zajedno. Osim toga, biće toliko
dobre hrane samo za nas. Toliko ćemo se prejesti da nam više neće biti do igre.“
„Pevaćemo koledarske pesme dok budemo pravili ukrase“, dodala je Ejmi.
„Pitam se da li bismo mogli da otpevamo nekoliko pesama na trgu. Džudit, misliš
da će ljudi pomisliti da smo potpuno poludeli? Nedostajaće mi pevanje božićnih
pesama.“
Ejmi je imala lep glas zbog čega je bila najcenjeniji član koledarske grupe
koja je svakog Božića obilazila Amanli. Ove godine neće imati tu priliku.
Nameravala je da joj odgovori da bi verovatno bilo tako. Međutim, prekinuo
ju je batler njenog oca, koji je ušao u sobu kako bi je obavestio da je došao
gospodin koji bi želeo da poseti gospođu i gospođicu Iston.
„I mene?“, radosno je upitala Ejmi.
„Markiz od Denbiga“, odgovorio je batler, kratko klimnuvši glavom.
24
 Knjige.Club Books
„Recite da nismo tu“, kazala je Džudit.
„Možda je došao da me ponovo vodi na jahanje!“, uzviknuo je Rupert, brzo
ustavši.
„Jahanje!“, oduševljeno je dodala Kejt.
„Baš ljubazno od njega“, zaključila je Ejmi. „Dovedite ga.“ Iznenada je
porumenela i pogledala u Džudit. „Žao mi je.“
Džudit se osećala kao da ju je neko udario u rebra. „Došao je da poseti nas
dve? Ako je tako, onda ga dovedite.“
„Divno! On je tako ugledan“, dodao je Rupert.
Još jedna Morisova fraza.
Kejt se smestila na stolicu bliže Džuditinoj, a Džudit je ustala.
„Dobar dan, gospodine“ rekla je sklopivši ruke nakon što je ušao u prostoriju.
Ejmi se duboko naklonila i blistavo se osmehnula. „Baš ljubazno od vas što
ste svratili. I danas je veoma hladno, baš kao i juče, zar ne?“
„Jeste“, složio se markiz. „Nažalost, danas sam se poneo kukavički i pozvao
sam kočiju.“
„Dobar dan, gospodine“, umešao se Rupert.
Kejt se skrivala iza Džuditine suknje.
„Tu su i deca“, zaključio je markiz. „Dobar dan, mladiću. Dobar dan i mladoj
dami koja misli da je nevidljiva, iako odlično vidim dva krupna oka i kestenjaste
kovrdže.“
Kejt se nasmejala, u potpunosti se sakrivši iza Džudit.
„Molim vas, sedite“, hladnokrvno je rekla Džudit. „Upravo su doneli čaj. Još
uvek ga nismo poslužili.“
„Onda sam došao u pravom trenutku“, odvratio je, smestivši se na stolicu
nakon što se Ejmi vratila na svoje mesto. „Došao sam da se uverim da ste se
oporavili od aktivnosti na jučerašnjem balu.“
„Jesam, hvala vam. Zaista sam uživala“, odgovorila je.
Prodorno je zurio u nju, dok mu je hladnokrvno uzvraćala svaki pogled.
Odbijala je da spusti pogled u sopstvenom salonu.
„Kao i da se uverim da se niste prehladile nakon jučerašnje šetnje parkom“,
dodao je, skrenuvši pogled na Ejmi.
„Naravno da ne“, uverila ga je Ejmi. „Šetamo svakog dana. Mislim da zbog
svežeg vazduha i svakodnevne fizičke aktivnosti ne možemo da se razbolimo.
Celodnevni boravak pored kamina ume da bude veoma štetan.“
„Slažem se. Ali ponekad je teško odoleti iskušenju koje sa sobom nosi topla,
udobna fotelja pored kamina“, rekao je markiz.
„Mislim da će ovo biti teška zima“, nastavila je Ejmi. „Nadam se da sneg neće
sprečiti i otežati putovanja uoči Božića. To bi razočaralo mnoge porodice.“

25
 Knjige.Club Books
„U pravu ste. I ja očekujem goste iz Saseksa uoči praznika. Nemam bližu
rodbinu, ali ipak se nadam da će moji gosti uspeti da mi se pridruže. Samoća je
izuzetno teška, pogotovo tokom Božića“, objasnio je.
„Tako je... Sećam se“, započela je Ejmi.
I tako su, na Džuditino iznenađenje njih dvoje utonuli u dug, prijatan
razgovor, ignorišući je, kao da uopšte nije tu. Tretirao je Ejmi ljubazno, iako se
nijednom nije osmehnuo.
Bila je besna. Dodatno ju je razbesnela činjenica da je Rupert, nakon što je
pojeo kolač, ustao i strpljivo stajao pored markiza, čekajući da ga primeti. Sve
vreme se mrštila, pokušavajući da mu stavi do znanja da bi trebalo da se vrati na
svoje mesto, ali on nije obraćao pažnju na nju.
„Kako ste danas, mladi gospodine?“ konačno je upitao Ruperta, nakon što su
on i Ejmi zaključili da je užasno biti sam tokom Božića.
„Moj deda ima najveću štalu u Linkolnširu“, ozbiljno je kazao Rupert. „Kao
i najveću odgajivačnicu. Želeo je da me nauči da jašem, ali umro je pre nego što
sam napunio dovoljno godina za to. Stric Moris je bio previše zauzet prošlog leta,
ali rekao je da će me naučiti kada bude imao vremena. Biću jahač sa modricama.“
Markiz je spustio ruku na dečakovo rame, dok je Džudit nesvesno zadržavala
dah. „Ne sumnjam u to“, rekao je. „Juče si zaista odvažno jahao na Pegazu.“
Rupert je blistao od ponosa.
„Ni ja se nisam plašila“, pobunio se glasić pored Džudit.
Podigao je pogled, zaustavivši ga na trenutak na Džudit, pre nego što ga je
preusmerio na Kejt.
„Nikada nisam video mladu damu koja tako dostojanstveno sedi na konju“,
odgovorio je.
Džudit nije mogla da vidi Kejtinu reakciju na njegove reči. Nije ništa rekla,
ali Ejmi joj se široko osmehnula.
Svi su uživali u razgovoru, pomislila je, trudeći se da obuzda svoj bes. Iako
je sinoć bila besna jer je više od sat vremena uporno zurio u nju, sada ju je
nerviralo to što ju je tako odlučno ignorisao, otkako se pojavio na vratima salona
koji je pripadao njenom ocu.
Zapitala se kakvu igru igra. Nije verovala da je reč о običnoj popodnevnoj
poseti.
Nakon nekoliko trenutka, dobila je delimičan odgovor na svoje pitanje.
„Led na Temzi je veoma čvrst“, rekao je Ejmi i deci. „Tezge i šatori su već
postavljeni, tako da reka između dva mosta izgleda poput najprometnije
londonske ulice. Siguran sam da će do sutra sve hiti u punom jeku.“
„Sutra ćemo ići tamo“, odlučio je Rupert.
„Hoćete“, složio se markiz. „Sećam se da mi je gospođica Iston juče to
spomenula. Palo mi je na pamet da bi ti dobro došla pomoć još jednog gospodina,
26
 Knjige.Club Books
budući da ćeš morati da budeš pratnja za čak tri dame, zbog čega sam odlučio da
vam stavim na raspolaganje sebe i svoju kočiju.“
Džudit je osetila da je obuzima jeza, iako je vatra veselo tinjala u kaminu.
„Divno!“ uzviknuo je Rupert.
„Veoma ste ljubazni, gospodine“, rekla je Ejmi. „Osim toga, u pravu ste.
Džudit i ja bismo teško izašle na kraj sa decom bez džentlmena koji bi nam se
pridružio. Sigurna sam da će među posetiocima biti i bitangi i džeparoša. Veoma
smo vam zahvalne, zar ne, Džudit?“
Džudit je konačno skrenula pogled sa očiju koje su je uznemiravale više nego
što je želela da prizna.
„Tako je. Veoma ste ljubazni, gospodine“, složila se.
Nastavio je da je posmatra, sve dok se Kejt iznenada nije našla ispred njega.
„Mama je rekla da ćemo sutra kupiti mašne za Božić“, rekla mu je.
„Stvarno?“ upitao je. „Možda ćemo ih pronaći na vašaru. Siguran sam da
imaju pregršt različitih modela i boja, a posebno crvene i zelene.“
Kejt se ćutke vratila na svoje mesto.
Markiz je ustao. „Onda smo se dogovorili. Doći ću po vas nakon ručka.“
„Hvala vam“, odvratila je Džudit ustajući.
„Radujemo se sutrašnjem danu. Baš ljubazno od vas što mislite na našu
bezbednost.“
Kada je markiz otišao, svi su govorili istovremeno. Deca su bila uzbuđena
zbog činjenice da će zaista ići na reku u markizovom društvu. I Ejmi je bila
uzbuđena zbog te mogućnosti.
„Moram da priznam da nisam razmišljala о opasnostima koje sa sobom nosi
odlazak bez muške pratnje. Međutim, sada ne moramo da brinemo о tome.
Sigurna sam da će markiz uputiti opasan pogled bilo kojem drzniku, zbog kojeg
će se otopiti u ledu. Osećaću se sasvim sigurno sa njim, baš kao i ti i deca“, rekla
je.
„Ne dopada mi se ta ideja. Ipak ga ne poznajemo, baš kao što on nema
obavezu da nam se stavlja na raspolaganje“, objasnila je Džudit.
Ejmi joj se osmehnula. „Ne znam šta se dogodilo pre, niti mogu da kažem da
mi je žao što si odabrala Endrjua, jer te tada ne bih upoznala, niti bi ova deca
postojala. Ali vidim da se markiz trudi da pridobije tvoju naklonost. Veoma je
elegantan i uljudan.“
„Deco, idite gore“, odbrusila je Džudit, povukavši kanap za zvono kako bi
sluge sklonile čaj. „Dadilja vas čeka. Ejmi, pogrešno si protumačila njegove
motive. Nije zainteresovan za mene. Nije mi se čak ni obratio. Čini mi se da je
zainteresovan za tebe. Ipak ste vas dvoje vršnjaci.“

27
 Knjige.Club Books
Ejmi se nasmejala kada su deca izašla iz sobe. „To je besmisleno. Očigledno
je zainteresovan za mene kao prijatelj. Godine su jedina sličnost između mene i
markiza. Zainteresovan je za tebe, upamti šta sam ti rekla.“
„Ejmi, nemoj to da govoriš. Ježim se od njega“, odvratila je.
Ejmi je oduševljeno zurila u njega. „Oh, ne, Džudit. Ne govori tako. On je
divan gospodin. Baš sam bezosećajna. Prošlo je tek godinu dana od Endrjuove
smrti, zar ne? Previše je rano da razmišljaš о muškarcima na taj način. Ali nema
potrebe da se plašiš. Markiz je veoma uljudan i civilizovan čovek. Sigurna sam
da neće insistirati na neželjenoj pažnji.“
Ejmi je već odavno izgubila nadu da će se udati, ali želela je da ljudi oko nje
budu srećni. Brinula je za Džudit više nego za druge dve snaje. Znala je da Džudit
nije imala dobar brak, ali oduvek je bila verna svom mužu. Bila je dobra žena
njenom bratu, bila je dobra majka, ali i dobra snaja. Međutim, bila je svesna da
bi, kada bi se Džudit ponovo udala, ona morala da se vrati u Amanli.
Džudit se pod izgovor da mora da odnese poslužavnik povukla iz salona i
vratila u svoju sobu.
Vrebao je svoj plen. Mogla je da oseti to. Bio je dovoljno pametan da joj se
približi putem naivne Ejmi i dece.
Zašto ju je nakon osam godina ponovo želeo? Zašto je želeo da se ponovo
zainteresuje za njega, kao što je Ejmi pretpostavljala?
Posmatrao ju je na određeni način, koji nije podrazumevao nežna osećanja.
Ali šta je onda želeo? Da je kazni? Da li je toliko povredila njegov ponos da je
želeo da je kazni čak i nakon osam godina?
Sigurno je reč о tome. Osramotila ga je i sada je želeo da je kazni.
Pomalo uplašeno se zapitala u čemu se sastojala kazna markiza od Denbiga.
Da li je želeo da je natera da ponovo pati, ali ovoga puta jačim intenzitetom? Da
je osramoti? Učini da se oseća neprijatno tako što će joj nametnuti svoje društvo?
Ili je ipak reč о nečem drugom?
Zadrhtala je prezirući sebe zbog straha koji je osećala.

28
 Knjige.Club Books

Četvrto poglavlje

Dopadala su mu se njena deca. Pretpostavljao je da bi mu bilo lakše da se to

nije dogodilo, budući da nije očekivao tako nešto, budući da se radilo о njenoj i
Istonovoj deci. Međutim, nisu ga iznenadila njegova osećanja. Bio je posebno slab
na decu.
Dopadala mu se i njena zaova. Nažalost, bila je nekako obična, sa nekoliko
fleka koje su joj kvarile ten, ali i neobično niska. Pretpostavljao je da je njegovih
godina, što znači da je odavno zakasnila sa udajom. Ali bila je ljubazna i dobra.
Šteta što su takve žene često bile uskraćene za brak i porodicu.
Činjenica da su i ona i deca bili prijateljski nastrojeni prema njemu olakšavala
mu je zadatak. Pretpostavljao je da će sve zavisiti od moći koju je Džudit Iston
imala nad njima i njenoj spremnosti da je primeni čak i protiv njihovih želja.
Njeno ponašanje prethodnog poslepodneva otkrilo mu je da joj je bilo bitno da ih
usreći. Nije se protivila odlasku na reku.
Tokom jutra, markiz od Denbiga je odjahao do reke. Ledena magla koja je
ranije zahvatila grad, počela je da se diže, otkrivajući čaroban, gotovo bajkovit
pogled na reku. Tezge i šatori su bili poređani u tesnom ali urednom redu sa obe
strane duž široke, hrapave, ledene avenije.
Prodavci su glasno reklamirali svoju robu. Kupci, posmatrači i znatiželjnici
su koračali od štanda do štanda. Do njega je dopirao primamljiv miris kuvane
hrane.
Imao je sreću što se retka pojava zaleđivanja Temze dogodila u tako
posebnom trenutku. Ponovo je okrenuo svog konja prema kući.
Do podneva se magla potpuno podigla, a sunce je pokušavalo da se probije
kroz guste oblake. Nije bilo vetra. Vreme je bilo hladno, premda prijatno. A
Istonovi su voleli da odlaze u šetnje.
Kada je stigao, već su bili spremni za polazak. Dečak je bio izuzetno uzbuđen.
Devojčica mu se sramežljivo osmehnula, skrivajući se iza majčinog ogrtača. Kada
joj je uzvratio pogled, potpuno je nestala.
Naklonio im se i poželeo im dobar dan.
„Vazduh je veoma oštar“, rekao je. „Ali vidim da ste svi dobro obučeni. Čuo
sam da na reci ima tople hrane i pića, kao i vatre na kojoj se peče meso. Jutros
sam osetio taj primamljiv miris.“
29
 Knjige.Club Books
„Vatra koja gori na ledu?“ iznenađeno je upitala Ejmi. „Zar neće otopiti led?“
„Naravno da neće. Led je veoma debeo“, objasnio je.
„Neverovatno!“ uzviknula je devojčica.
Pomogao im je da se smeste u kočiju. Podigao je devojčicu kako bi je smestio
u majčino krilo. Dečak je uskočio bez njegove pomoći. Džudit Iston nije rekla ni
reč. Nakon pozdrava se ćutke smestila u kočiju, prebacivši kćerkin ogrtač preko
kolena.
„Jutros sam stekao utisak da je ambijent izuzetno svečan. U takvim
situacijama, čovek može u potpunosti da zaboravi na hladnoću“, rekao je,
smestivši se prekoputa Džudit. Kolena su im se gotovo dodirivala.
„Iskreno govoreći, više volim ekstremnu hladnoću nego ekstremnu vrućinu.
Vreli letnji dani umeju da budu veoma iscrpljujući“, kazala je Ejmi.
Njih dvoje su nastavili da razgovaraju tokom putovanja. Kejt ih je
oduševljeno posmatrala, a Rupert je prislonio lice na prozor, posmatrajući šta se
dešava napolju.
„Vidi, mama. Gospodine, vidite. Tetka Ejmi, da li i ti vidiš?“, povikao je
pokazujući prstom kroz prozor.
Svi su se približili prozoru, zureći u najnoviju londonsku ulicu.
„Možemo li da se spustimo dole?“ upitao je. „Jedva čekam da ispričam stricu
Morisu.“
„Možemo“ odgovorio je markiz. Po prvi put je pogledao u Džudit. Njen šešir
boje mahovine i plišani ogrtač su joj odlično stajali. „Da li želite da naredim
kočijašu da dođe po nas za dva sata?“
„Kako god želite“, rekla je.
Dva sata će za početak biti dovoljno, pomislio je. Znao je da ne sme da bude
nestrpljiv.
Ali vreme je brzo prolazilo. Prodavci su prodavali sve što je moglo da se kupi,
od čipke i čizama, preko knjiga i mirišljavih soli. I svi su se trudili da ih uvere da
im je potreban predmet za kojim nikada ranije nisu imali potrebu. Osećali su
primamljiv miris pečene jagnjetine i svinjetine, pita, kolača i kestenja, kao i manje
primamljiv miris jeftinog piva. Bilo je tamo i vidovnjaka, slikara portreta, kabina
za kartanje i staza za kuglanje.
Ejmi je uživala. Bila je u samom srcu Londona sa svojom snajom i
bratancima. Sa njima je bio i privlačan gospodin. Dugo se nije osećala tako
euforično.
„Želim da mi proreknu sudbinu“, nepromišljeno je kazala kada su se približili
vidovnjaku.
Džudit joj se osmehnula.
„Siguran sam da će vam reći sve najbolje“, galantno je kazao markiz.

30
 Knjige.Club Books
Ejmi je zakoračila u mračan šator, oduševljeno se osvrćući oko sebe. Oduvek
je volela vašare, iako su joj nakon detinjstva često branili da ih posećuje.
Smestila se ispred gatare, vešto skrivene iza kristalne kugle, uzbuđeno
iščekujući. Ponovo se osećala kao devojčica puna nade, a ta pomisao ju je naterala
da se nasmeje.
Međutim, nekoliko minuta kasnije usledilo je razočaranje, shvativši da se
našla u zemlji izmišljotina, odbijajući da dozvoli stvarnosti da joj se previše
približi.
Gatara joj je prorekla romansu sa gospodinom kojeg još uvek nije upoznala,
ali će ga uskoro upoznati, kao i mnogo dece. Taj detalj ju je najviše razočarao,
budući da je to očigledno bilo nemoguće.
Ali to ionako nije bilo važno. U narednim danima će maštati о svom
gospodinu, melanholično se osmehujući kada bude shvatila da se neće pojaviti u
njenom životu. Pred njom je ionako bio vašar pun uživanja.
„Hvala vam“, ljubazno se zahvalila i ustala.
„Baš sam blesava“, veselo je rekla nakon što se pridružila drugima. „Izgleda
da ću ubrzo pronaći ljubav sa muškarcem kog još uvek nisam upoznala i živeti sa
njim srećno do kraja života. Pitam se da li isto govori svim neudatim damama.
Ipak bi se čovek osećao kao da je uzalud potrošio novac ukoliko bi mu rekla da
će čitav život provesti u bedi i samoći.“ Nije spominjala deo sa decom.
„Možda bi trebalo da ispitamo tu teoriju“, rekao je markiz. „Predlažem da i
gospođa Iston okuša svoju sreću.“
„Ne želim da trošim novac na takve gluposti“, odgovorila je.
„Onda ću ga ja potrošiti umesto vas“, nastavio je. „Hajde da otkrijemo kakve
vam je radosti život namenio.“
„Hajde, mama“, složio se Rupert, brzo ustavši i zaputivši se prema šatoru.
„Da, mama“, insistirala je Kejt.
Izgledala je kao da ide na sopstveno pogubljenje, pomislio je markiz. Kada se
dečak požalio da ne može ništa da vidi zbog gužve, prebacio ga je preko ramena.
„Bila si u pravu, Ejmi“, rekla je Džudit izašavši iz šatora. „I moja sudbina je
slična tvojoj. Kao da su mi u ovim godinama potrebni ljubav i romansa.“ Zvučala
je prezrivo.
„Sigurno je i tebi spomenula tamnog, zgodnog i visokog muškarca“, dodala
je Džudit, porumenevši. „Šta ti je još rekla?“
„Tu se naša sudbina razlikuje“, odvratila je Ejmi. „Gospodine, sada je red na
vas.“
„Bilo bi veoma zanimljivo, zar ne?“ upitao je. „Pitam se koliko visokih,
tamnoputih i zgodnih dama postoji u Engleskoj.“
Ejmi se nasmejala.

31
 Knjige.Club Books
„Moram da te spustim, momče“, kazao je markiz, pre nego što je ponovo
spustio Ruperta na led. „Podići ću te ponovo kada izađem.“
„Vidim mnogo tame u tvom životu“, rekla je gatara nekoliko trenutaka
kasnije. „Ali i mnogo svetlosti. Ali ta svetlost je ugrožena tamom.“
Lord Denbig nikada nije bio kod gatare. Pretpostavljao je da postoji nekoliko
univerzalnih proročanstava koja su se odnosila na svakog slušaoca, koja su se
povremeno menjala kako bi odgovarala svačijim ušima. Trebalo je samo
prepoznati nejasne univerzalnosti. A njega je sve to zabavljalo.
„Ali Božić će vas spasti ako ne zaboravite da je to vreme mira i praštanja. U
vašoj duši besni ogromna bitka između svetla i tame. Ali radost Božića će
odagnati tamu, pod uslovom da se ne opirete njegovoj svetlosti“, nastavila je.
Zar je to sve? Gde je romantika, ljubav, brak i srećan život? Možda je takav
scenario bio rezervisan samo za žene? Ustao je i klimnuo joj glavom. Možda je
trebalo da joj kaže da bi bilo pravedno upozoriti muškarce na silnu romantiku koju
je obećavala svojim ženskim klijentima.
„Ništa“, rekao je damama nakon što je izašao. „Nažalost, u mojoj budućnosti
nema romantike. Sve što mi je prorekla bio je veseo Božić, pod uslovom da ga ne
pokvarim.“
„Žao mi je, gospodine. Ali drago mi je da ćete moći da uživate u Božiću“,
rekla je Ejmi.
Sagnuo se i ponovo prebacio Ruperta preko svojih ramena. Džudit ga je
posmatrala, stežući usne.
Markiz je svima kupio po kolač i toplu čokoladu. Kada je Kejt primetila tezgu
na kojoj se prodaju mašne, kupio joj je duge crvene i zelene, uprkos Džuditinim
protestima i Ejminom zahvaljivanju.
„Impresionira me činjenica da tako vešto drži ugljen i barata njime, uprkos
hladnoći. Ali portreti su zaista odlični“, kazala je Ejmi.
„Da li su već nacrtali vaš portret, damo?“ upitao je pomoćnik, posmatrajući
markiza i Džudit. „Ako želite, možemo da vas nacrtamo sa vašom divnom
decom.“
„Ne, hvala“, brzo je odgovorila Džudit.
„On nije naš otac“, uzviknuo je Rupert sa markizovih ramena.
Kejt je povukla Džudit za ogrtač.
„Mama, ja želim svoj portret“, rekla je kada je Džudit spustila pogled.
„Želiš portret?“, upitala je Džudit, osmehnuvši joj se i pomilovavši je po
bradi. „Morala bi da sediš mirno i sigurno bi ti bilo veoma hladno.“
„Neće trajati duže od pet minuta“, brzo ju je uverio pomoćnik. „Garantujem
vam da ćete biti zadovoljni. U suprotnom ćemo vam vratiti novac. Dva i po penija
za dete, gospođo.“
„Šiling“, odvratio je markiz. „Dva i po penija ukoliko nam se baš dopadne.“
32
 Knjige.Club Books
„Dogovoreno“, rekao je pomoćnik. „Obećavam vam da će biti vredno svakog
penija. Hajde da smestimo mladu damu na stolicu.“
Kejt se zanosno osmehnula markizu, majci i tetki, dozvolivši Džudit da je
smesti na stolicu. Sedela je mirno, dok su joj stopala visila iznad leda, čvrsto
stežući ruke u krilu. Pomerala je samo oči.
„Preslatka je“, rekla je Ejmi. „Ruperte, da li želiš da budeš sledeći?“
„Pfff. Ne želim da sedim na svojoj slici“, odgovorio je dečak. Međutim,
izmigoljio se kako bi se približio umetniku i posmatrao crtež.
Džudit je na trenutak odlutala do štanda sa knjigama. Međutim, ni tamo nije
pronašla mir. Približio joj se muškarac, koji je oko ruke nosio pregršt ogrlica,
pokušavajući da je zainteresuje za svoju robu. Na drugoj strani se pojavio još
jedan muškarac, na poslužavniku noseći narukvice.
Markiz ju je posmatrao kako se smeje i odmahuje glavom. Okružili su je,
pokušavajući da joj podvale robu.
Približio joj se i spustio ruku na njen vrat. „Ne želiš još nakita, ljubavi?“
upitao je podigavši torbicu koja je visila sa njene desne ruke.
Osvrnula se oko sebe, iznenađeno zureći u njega.
„Ovi biseri su za damu“, rekao je prodavač ogrlica. „Pravi biseri sa pravim
dijamantima. Danas su na posebnom popustu.“
„Siguran sam da jesu“, odvratio je markiz. „Nažalost, gospođa ima već tri
para bisernog nakita. Kao i pregršt nakita koji verovatno nikada neće nositi.“
Prodavač narukvica je već nestao.
„Propuštate jedinstvenu ponudu, gospodine“, rekao je prodavač ogrlica, pre
nego što se zaputio prema trima damama koje su se zaustavile nedaleko od njega.
Markiz je skinuo ruku sa Džuditinog vrata.
„To je jedan od razloga zbog kojih vam je bila potrebna muška pratnja“, kazao
je.
„Samo su pokušavali da prodaju svoje proizvode“, hladnokrvno je kazala.
„Nije mi bila potrebna vaša pomoć.“
„Bili biste laka meta, nastavio je. Ne bi morali da privlače pažnju na sebe
jureći okolo sa vašom torbicom. Prodavač narukvica vam ju je tako vešto skidao
sa ruke da verovatno ne biste ni primetili dok ne bi nestao među gomilom.“
Pogledala je u torbicu koju je držala. „To je besmisleno. Samo su prodavali
svoje proizvode.“
„Samo su pokušavali da vas pokradu“, odvratio je. „Budući da nisu uspeli,
nije ni bitno da li ćete mi verovati. Ali budite pažljivi. Ovakvi događaji su pravi
raj za džeparoše.“
„Zar je zaista nameravao da mi ukrade torbicu?“, namršteno je upitala.
„Kao što je i nakit koji je prodavao bio od stakla“, uverio ju je.

33
 Knjige.Club Books
Pogledala ga je pravo u oči. Nikada nije sa sigurnošću mogao da odredi boju
njenih očiju. Nisu bile zelene, ali ni sive. Bio je siguran da nisu bile plave.
Međutim, bile su svetle i lepe, oivičene tamnom linijom, kao da ih je neko nacrtao.
Nekada je mislio da će se udaviti u njenom pogledu.
„Hvala vam“, odgovorila je. Nije se osmehnula. Znao je da joj je bilo teško
da iskaže svoju zahvalnost. Brzo se okrenula prema slikaru.
Portret je bio završen. Kejt ga je držala u rukama i oduševljeno zurila u njega.
Njena tetka je oduševljeno cvrkutala dok ga je Rupert pažljivo posmatrao.
„Vidi, mama.“ Kejt je ispružila portret Džudit ga je uzela, a markiz ga je
posmatrao preko njenog ramena. Devojčica je nepomično sedela na stolici, dok
su joj noge visile u vazduhu, a ruke bile čvrsto stegnute u krilu. Ispod šešira su
virila dva krupna tamna oka.
„Divno“, rekla je Džudit. „Kada se vratimo kući, uramićemo ga i okačiti u
moju spavaću sobu. Svaka čast na upornosti i spremnosti da nepomično sediš
toliko vremena, Kejt.“
Markiz je platio pomoćniku jedan šiling i šest penija. Nakon što je vratio
novčanik u unutrašnji džep svog kaputa, primetio je da Kejt vuče resicu na
njegovoj čizmi.
„Izvolite, gospođice?“ upitao je.
Pokazala je prema njemu i osmehnula mu se. Sagnuo se prema njoj.
„Podigni me“, rekla je.
Bila je laka poput pera. Stavio ju je na rame i čvrsto je stegnuo rukom.
Devojčica je spustila ruku na njegov šešir od dabrovine, raširivši dlan preko
njegovog uveta. Nepomično je sedela, ne progovorivši ni reč.
Bilo mu je veoma žao što nema svoju decu. Nekada je sanjao о tome. Kada
mu je bilo dvadeset šest godina, maštao je da će se oženiti i dobiti svoju porodicu.
Nadao se da će i Džudit želeti mnogo dece. Budući da je bio sin jedinac, bio je
užasno usamljen.
Pretpostavio je da bi trebalo da zaboravi na razočaranje i odabere ženu sa
kojom će pronaći sreću i stvoriti svoju porodicu.
Međutim, sa trideset i četiri godine verovatno nije mogao da pronađe ženu
koja će mu odgovarati. Voleo je samo jednom, i to iskustvo je uništilo njegovu
želju da ponovo pronađe ljubav.
Iznenada je shvatio da ga Rupert drži za slobodnu ruku, govoreći mu da bi
klizao brzo poput vetra, kada bi samo imao klizaljke. Bio bi čak i brži od vetra.
Klizao bi tako brzo da ga niko ne bi video.
Džudit je hodala pored njega posmatrajući svoju decu. Izgledala je kao da
misli da će iščeznuti, ako ih barem na trenutak ispusti iz vida. Ejmi je hodala sa
druge strane, oduševljeno se osvrćući oko sebe.
„Hladno mi je“, iznenada je rekla Kejt.

34
 Knjige.Club Books
Vraćali su se prema mostu gde je trebalo da ih sačeka kočija, a blagi povetarac
milovao je njihova lica.
„Hladno je“, složila se Ejmi. „Međutim, bili ste u pravu kada ste rekli da ćemo
zbog uzbuđenja zaboraviti na zimu i hladnoću.“
„Ugrejaćemo se pored vatre na kojoj se peče meso“, odgovorio je markiz,
zaputivši se u tom pravcu.
Toplota im je zaista prijala. Rupert je raširenih ruku pojurio prema vatri, a
lord Denbig je sažaljivo spustio Kejt sa ramena, sagnuo se i otkopčao svoj kaput,
kako bi je obavio njime. Zatim je približio njene ručice plamenu.
„Bolje?“ upitao je.
Klimnula je glavom. Uzeo ju je za ruke i čvrsto ih protrljao, a zatim ih ponovo
približio vatri. Podigao je pogled ka Ejmi.
„Osećaj je sjajan, zar ne?“ upitao je.
„Jeste“, složila se.
A onda je pogledao u Džudit. „Da li vam je toplo?“ upitao je.
„Jeste, hvala vam“, odvratila je.
„Samo oni koji kupe meso mogu da se greju“, rekao je čovek koji je pripremao
hranu, ispruživši ruku kako bi uhvatio šiling koji mu je markiz dobacio.
„Da li je sada bolje?“ upitao je Kejt nakon nekoliko minuta, ponovo
protrljavši njene ruke.
Ponovo je klimnula glavom, okrenula se i ispružila ruke prema njemu. Još
čvršće je sklopio kaput oko nje i ponovo je podigao.
„Mislim da nas kočija već čeka kod mosta“, kazao je. „Da li su svi spremni
za povratak?“
„Naravno“, odgovorila je Ejmi. „Uživala sam u ovom danu.“
„Ovo je bio najbolji dan u mom životu“, objavio je Rupert.
„Da li želite da ja uzmem Kejt?“ upitala je Džudit. „Sigurna sam da vam je
već teška.“
„Laka je kao pero“ odgovorio je, spustivši pogled i shvativši da je devojčica
zaspala u njegovom naručju.
Obuzeo ga je neobičan osećaj u stomaku, kao da leptiri lepršaju njegovom
utrobom. Devojčica je bila topla i opuštena. Mogao je da čuje njeno duboko
disanje. Poželeo je da zaplače.
Da je sve bilo drugačije, mogla je da bude njegova kćerka. Možda bi imala
tamnu kosu poput njegove ili svetlu poput majčine. Progutao je knedlu, odlučivši
da zaboravi na to. Džudit Iston se pobrinula da se to nikada ne dogodi.
Dozvolio je kočijašu da pomogne damama da uđu u kočiju, a zatim se i sam
smestio pored njih, pazeći da ne probudi devojčicu.
Ležala je u njegovom krilu, spustivši glavu na njegovu ruku.

35
 Knjige.Club Books
„Sirota Kejt. Sigurno se umorila. Ali ovo je bilo divno popodne.
Sigurna sam da će danima pričati о tome“, rekla je Ejmi.
Primetio je da Džudit Iston posmatra svoju kćerku. Grickala je donju usnu.
„U Londonu ima bezbroj atrakcija za decu“, nastavio je. „Kao i za odrasle.
Gospođice Iston, da li ste posetili Toranj?“
Džudit je zadržala pogled na njemu, a on joj je odlučno uzvratio.
„Nisam“, odgovorila je Ejmi. „Ali nameravamo da ga posetimo otkako smo
došle u grad. Zar ne, Džudit? Jedva čekam da vidim kraljevske dragulje.“
„Siguran sam da tamošnja kolekcija nije toliko impresivna kao što je bila. Ali
svakako vredi posetiti je i dozvoliti deci da se oduševe“, kazao je.
„Da!“ složio se Rupert. „Da li tamo mogu da vidim lava?“
„Možeš“, uverio ga je markiz. „Kao i slona.“
„Lav!“ ponovio je Rupert. „Pitam se da ii je ikada ikoga pojeo.“
„Ne verujem, dragi moj. Sigurna sam da je dobro zatvoren u kavezu“, umešala
se Ejmi.
Džudit je polako podigla glavu. Dobro je znala šta sledi, pomislio je markiz,
još uvek je posmatrajući. Znala je da neće moći to da spreči.
„Takođe, tamo su izloženi brojni oklopi i instrumenti za mučenje, uključujući
i giljotinu i sekiru kojima su ljudima odrubljivane glave. Deca se uvek oduševe
time više nego samim lavom“, nastavio je.
Rupert je oponašao sečenje glave.
„Nadam se da ćete mi dozvoliti da vas jedno popodne odvedem tamo. Bilo bi
mi zadovoljstvo“, rekao je.
Posmatrao je kako joj se usne izvijaju u poluosmeh, iako joj je pogled bio
potpuno ozbiljan. Nije ništa rekla.
„Da!“ uzviknuo je Rupert. „Može li da nam se pridruži, mama?“
„Veoma ste ljubazni, gospodine“, oduševljeno je dodala Ejmi.
„Hvala vam“, prošaputala je Džudit sa poluosmehom na usnama.
„Bilo bi nam zadovoljstvo, gospodine.“
„Onda smo se dogovorili“, kazao je kada se njegova kočija zaustavila ispred
njihove kuće. „Vidimo se za tri dana?“
Klimnula je glavom.
Pet minuta kasnije nastavio je dalje, predavši dete majci i odbivši da im se
pridruži na čaju.
Dakle, Džudit Iston je shvatila njegovu igru. Pitao se da li ima barem tračak
razumevanja zbog svega. Ukoliko ima, da li će moći da se zaštiti od toga?
Pobrinuće se da ne učini to. Plan je već bio spreman, a on je bio uveren u
njegov uspeh. Njena zaova i deca su mu već jeli iz ruke. A ona je marila za njihovu
sreću.
36
 Knjige.Club Books
Daće sve od sebe da uspe. Pogotovo sada, nakon što ju je ponovo video i
nakon što su se stare rane ponovo otvorile. Želeo je da pati onako kako je on patio.

Džudit je odnela Kejt na sprat i pažljivo je položila na krevet. Skinula joj je

šešir i čizme.
Markiz od Denbiga je bio veoma uspešan u svojim namerama. Pogotovo ako
je želeo da je kazni. Ne samo da je svakodnevno uništavao njen povratak u grad i
društvo, već se odlučno uvlačio u njenu porodicu, pridobivši naklonost njene
zaove i dece.
Ejmi ga je već doživljavala kao heroja. Ako još jednom bude pomenula
njegovu velikodušnost i ljubaznost, bila je uverena da će vrištati. Baš kao i ako
još jednom bude sugerisala da je zainteresovan za nju, kao što je učinila onda kada
im se pridružio na čajanki i pre nekoliko minuta kada je napustio njihov dom.
Već je zadobio poverenje njene dece. Nije mogla da shvati kako mu je to
pošlo za rukom. Nikada se nije smejao, imao je oštre crte lica i ukočeno držanje
koje ju je uvek plašilo. Međutim, nije mogla da zaboravi kako je nosio Ruperta
na ramenima i Kejt sklupčanu ispod njegovog kaputa. Kao ni način na koji je
približio Kejtine ruke vatri i Rupertov uzbuđen glas dok mu se obraćao.
Polako je pomilovala mekane kestenjaste kovrdže svoje kćerke, a zatim se
nečujno išunjala iz jaslica.
Mrzela ga je. Pređašnji strah i odbojnost pretvorili su se u mržnju. Igrao se sa
njom, čineći je nemoćnom da mu uzvrati.
Iznenada je pomislila na njegovu ruku na njenom vratu, setivši se
podrhtavanja i trnaca koji su obuzeli njene grudi, utrobu i kolena. Njegovog glasa
kada joj se obratio sa ljubavi. Borila se sa nedostatkom daha i besom.
Znala je da mora da bude strpljiva. Neće mu pružiti to zadovoljstvo da je slomi
i natera je da se u javnosti obruši na njega. Na kraju će ipak završiti razočaran. A
ona će strpljivo čekati.
Do Božića je ostalo manje od tri nedelje. Rekao je da ide kući za praznike.
Verovatno neće promeniti svoje planove, s obzirom da je očekivao goste. Moraće
da izdrži najviše dve nedelje.
Izdržaće toliko. Kada se nakon Božića bude vratio u grad, ona više neće biti
tu. Možda će njen postupak delovati kukavički, ali imaće dobar razlog za odlazak.
Uveravala je sebe da je deci potrebno više slobode i stabilan dom na selu u kojem
će odrastati, lako joj je prijala poseta Londonu nakon što se period žalosti završio,
nije mogla da bude sebična. Selo je bilo idealno mesto za decu.
Izdržaće još dve nedelje, a nakon toga više neće moći da joj se meša u život.
Nikada mu neće dozvoliti da sazna da je uništio njen kratak boravak u
Londonu.

37
 Knjige.Club Books

Peto poglavlje

Tokom sledeće nedelje videla ga je ukupno četiri puta. Uveravala je sebe da

je situacija podnošljiva. Sigurno će uskoro otići na svoje seosko imanje.
Pre posete Tornju, videla ga je na muzičkoj večeri kod ledi Kolburn. Sedela
je sa Klodom Frimanom i drugim poznanicima, posmatrajući pijanistu koji je
sedeo za velikim klavirom na sredini prostorije i slušajući njegovo vešto izvođenje
Mocarta i Betovena. Poželela je da se njeni prsti pokoravaju njenoj volji poput
prstiju pijaniste.
Sve vreme je bila svesna markiza od Denbiga na rubu njenog vidokruga sa
desna strane. Zurio je u nju sve dok joj disanje nije postalo teška i napeta
aktivnost, u potpunosti izgubivši koncentraciju za muziku. Budući da se nalazio
na drugom kraju prostorije, bilo je jednako verovatno da je posmatrao pijanistu.
Nije mogla da smogne snage da ga pogleda.
Napokon je uzvratila pogled, ne mogavši da izdrži mučenje. Pre nego što je
posustala, pogledi su im se na trenutak sreli.
Pitala se zašto sve ostale goste vidi kao nejasne siluete, a njega toliko jasno
sa zapanjujućim detaljima. Večeras nije nosio crno kako bi bio uočljiv. Imao je
plavi kaput.
Da li je zbog toga izgledao privlačnije od svih drugih džentlmena? Ali ona ga
nikada nije smatrala privlačnim, upravo suprotno. Lice mu je bilo mršavo i
špicasto, nos previše naglašen, usne pretanke, oči previše prodorne, a kapci lenji.
Ne, nije bio zgodan. Samo je izgledao uglađeno na hladan i strog način.
Iznenada je pomislila na proročanstvo gatare о visokom, crnom, privlačnom
muškarcu i zadrhtala. Rekla joj je da tog čoveka već poznaje i da će je ljubav
prema njemu sasvim neočekivano obuzeti. U njenoj budućnosti je videla mnogo
dece. Nekada je sanjala о velikoj porodici.
Usredsredila se na pijanistu i njegovu muziku.
Na pauzi markiz ju je pozdravio i pitao je kako su Ejmi i deca. Nije se zadržao
duže od pet minuta.
„Denbig je bio sa vama i vašom porodicom na zimskom vašaru?“, namršteno
je upitao Klod nakon što se markiz udaljio. „Voleo bih da ste pozvali mene,
gospođo Iston. Naravno, ja ne bih prisustvovao tako vulgarnom spektaklu. Ne bih

38
 Knjige.Club Books
želeo da vas vodim među siledžije i lopove. Siguran sam da su i deca bila izložena
opasnosti. Ali pretpostavljam da Denbig nije mario za vašu decu.“
Poželela je da je u pravu, setivši se kako je nosio Kejt na ramenu, dok ga je
Rupert držao za ruku.
„Bio je veoma ljubazan“, odgovorila je.
„Pripazio bih da sam na vašem mestu“, nastavio je. „Oprostite na podsećanju,
ali jednom ste mu se već zamerili. Mislim da ne bi podneo kada bi se to ponovilo.“
Džudit je besno pogledala u njega.
„Izvinite, ali priča se da žalite zbog svoje pređašnje odluke“, objasnio je.
„Stvarno?“ besno je upitala.
Na vreme se zaustavila i ponovo se smestila na svoje mesto. Nekoliko puta je
duboko udahnula. Na trenutak je zatvorila oči. Nameravala je da se obruši na
Kloda u javnosti kako bi mu rekla šta misli о njegovim drskim i neprimerenim
rečima i njegovom glupom mišljenju.
Međutim, njen bes nije bio usmeren protiv Kloda niti protiv društva, već
protiv markiza od Denbiga koji ju je nemilosrdno uhodio i nameravao da je
osramoti u očima društva.
Neka nastavi da se trudi. Nikada mu neće pružiti to zadovoljstvo i pokazati
bes u javnosti. Ljudi mogu da pričaju šta god žele.
Ionako su skloni ogovaranju. Nije imala kontrolu nad njima, već nad samom
sobom. Pretpostavila je da ionako zaslužuje malo ogovaranja zbog svog
neprimerenog ponašanja od pre osam godina.
Te večeri više nije gledala u markiza.

Sledećeg dana su posetili londonski Toranj, a dva dana nakon toga Katedralu.
Da se zaista nameračila na tog čoveka, ili da joj se dopao, mogla bi da kaže da su
oba poslepodneva bila veoma uspešna. Ejmi i deca su sigurno tako mislili.
Ejmi i Kejt su se držale za ruke, posmatrajući ptice, dok su lord Denbig i
Rupert proučavali lava, slona i druge životinje. Markiz je odgovarao na Rupertova
pitanja о životinjama, njihovom poreklu, načinu života u prirodnom staništu,
ishrani, lovu. Oduševljavao je dečaka iznošenjem krvavih detalja, dok je Džudit
bespomoćno stajala pored njih.
Znala je da je njeno neodobravanje besmisleno. Muškarci su uživali u
okrutnijim aspektima stvarnosti, koji su bili realni, bez obzira na njeno nastojanje
da zaštiti decu od njih. Znala je da bi Endrju želeo da njegov sin izraste u pravog
muškarca, kako je i sam često govorio, kao i Moris i Henri.
Za Ruperta je bilo veoma korisno da povremeno bude u društvu muškarca,
umesto sa njom i Ejmi. Volela bi da taj muškarac nije markiz od Denbiga. Možda
je ipak trebalo da provedu Božić sa Endrjuovom porodicom.

39
 Knjige.Club Books
Ejmi se divila kraljevskom nakitu, dok je Kejt u Džuditinom naručju ćutke
zurila u njih.
„Baš je lepo, mama“, bilo je sve što je rekla, pokazavši na krunu. Džudit je
pogledala oklope, pa čak i nekoliko instrumenata za mučenje koje je markiz
pokazivao Rupertu i Ejmi. Međutim, nije želela da pogleda sekiru. Okrenula se sa
Kejt na drugu stranu.
„Trebalo bi da ostanem sa tobom, Džudit“, priznala je Ejmi. „Ovo je zaista
jezivo. Međutim, moram da priznam da je istovremeno veoma fascinantno.“
Dok su se kretali prema kočiji, deca i Ejmi su požurili da još jednom uhvate
pogled na prizor sa Bele kule, a Džudit je ostala sama sa markizom.
„Da li se osećate bolje?“, upitao je. „Pre nekoliko minuta ste izgledali kao da
će te se onesvestiti.“
„Ono što ljudi mogu da učine jedni drugima je užasno“, odgovorila je.
„Zar ne mislite da bi kriminalci trebalo da budu kažnjeni?“ upitao je.
„Naravno da bi trebalo, ali ne odobravam takvo mučenje i pogubljenje
sekirom“ objasnila je.
„Ali mnogi kriminalci se služe takvim okrutnostima“, kazao je. „Mnogi su
počinili užasna ubistva i izdali svoju zemlju. Zar nisu zaslužili da se sa njima
postupa na isti način? Zar ne verujete u pogubljenje?“
„Ne znam“, priznala je. „Pretpostavljam da verujem. Ko god počini ubistvo,
verovatno i sam zaslužuje da ga ubiju. Ali kakav primer dajemo lopovima i
ubicama kada im u ime zakona uzvraćamo na isti način?“
„Pretpostavljam da nikada niste prisustvovali vešanju u Tiburnu?“ upitao je.
„Neki ljudi nipošto ne bi propustili takvu zabavu.“
Zadrhtala je i prekrila usta rukom.
A onda je osetila kako je uzima za drugu ruku i čvrsto je steže.
„Vaš sin mnogo voli životinje“, nastavio je. „Pričao mi je о dedinim psima,
pogotovo о jednom čupavom, koji ne srne da uđe u kuću.“
„O Ofucanku? Tako se zove. Ponekad je teško znati na kojeg tačno misli. I
kod kuće ima nekoliko pasa, ali ne bih dozvolila da ih povede sa nama u London,
jer smatram da to nije mesto za kućne ljubimce. Osim toga, moj otac ne bi
blagonaklono gledao na životinjske carstvo u njegovom domu“, objasnila je.
„To je jedna od prednosti života na selu“, kazao je. „Pogotovo za decu. Dok
sam odrastao, životinje su mi bile jedino društvo. Vaša deca imaju sreće što imaju
jedno drugo.“
Iznenađeno je podigla pogled prema njemu. Upravo joj je pružio prvi i jedini
uvid u njegovu ljudskost otkako ga je poznavala. Znala je da nije imao braće i
sestara, ali nikada nije razmišljala kako se osećao zbog toga. Majka mu je umrla
tokom ranog detinjstva, a životinje su bile njegovo jedino društvo. Sigurno je bio
usamljen. Međutim, nije želela da razmišlja о njemu kao о ljudskom biću.

40
 Knjige.Club Books
Shvatila je da šeta sa njim čvrsto ga držeći za ruku i razgovarajući kao da su
prijatelji ili bliski poznanici. Laknulo joj je kada je videla Ejmi i decu. Brzo je
mahnula Kejt, a zatim mu se izvinila i izvukla ruku iz njegovog stiska kako bi
požurila napred.
Barem Kejt nije podlegla njegovom šarmu tog poslepodneva, zlobno je
pomislila, uzevši je u naručje kako bi je odnela do kočije.
Međutim, njeno likovanje je bilo kratkog daha. Kada su se smestili u kočiju,
Kejt se izmigoljila iz njenog krila i smestila se u markizovo. Nastavio da je da
priča Rupertu о tornjevima i spoljašnjim zidinama, pokazujući mu ih kroz
prozore. A onda je otkopčao dva dugmića na svom kaputu, izvukao monokl sa
velikom crnom mašnom i pružio ga Kejt.
Neko vreme se ćutke igrala, a zatim prinela monokl oku i pogledala u brata.
Rupert je prasnuo u smeh.
„Pogledaj joj oko!“, rekao je, a Ejmi i Džudit su se takođe nasmejale, dok ih
je Kejt posmatrala držeći monokl na uvećanom oku.
Deca su se smejala do kraja putovanja. Bio je to veseo povratak kući.
Sledećeg dana, Ejmi i Džudit su prisustvovale zabavi Kloda Frimena u
pozorištu. Videle su i markiza, koji je došao da ih pozdravi između činova.
Srećom, usmerio je svoju pažnju na Ejmi, dok je Džudit razgovarala sa gospođom
Forteskju.
Ejmi je bila uzbuđena poput deteta koje je dobilo retku poslasticu. Nikada nije
bila u pozorištu i videla toliko elegantnih ljudi na jednom mestu. Najbolje od
svega bilo je to što niko nije zurio u nju. Uveravala je sebe da je obična,
sredovečna dama, a ne čudovište. Ponekada su je članovi njene porodice tako
odlučno štitili da se osećala poput nakaze.
„Ne mogu da verujem da je ovoliko raskošno“, rekla je markizu od Denbiga.
„Pogledajte sav ovaj pliš, zlato i lustere. Kao i glumce. Nikada u životu se nisam
ovako zabavila.“
„Prvi put ste u pozorištu?“ upitao je.
Za Ejmi su njegove reakcije bile veoma bezazlene. Međutim, uprkos svom
sjaju i privlačnom izgledu i tituli, markiz se nije osmehivao. Bio je ljubazan
gospodin i veoma joj se dopao. Kada bi samo Džudit...
Ali Džudit je već razgovarala sa nekim drugim i iz nekog razloga joj se nije
dopadao markiz. Ili joj je bilo neprijatno zbog svega što se dogodilo pre toliko
godina.
Lord Denbig je očito zaboravio na sve, budući da je pokušavao da izgladi
odnose sa njom, iako se Džudit trudila da porekne tu činjenicu.
Poželela je da Džudit dobije tu priliku, pomislila je Ejmi, pomalo čežnjivo.
Ali naravno, ne sa markizom. To bi bilo smešno.

41
 Knjige.Club Books
„Predstava će se uskoro nastaviti“, rekao je lord Denbig ustavši. „Moram da
idem, ali radujem se sutrašnjoj poseti katedrali.“
Uzeo ju je za ruku i prineo je svojim usnama. Ejmi je osetila neobjašnjivo
zadovoljstvo. Osetila je još veće zadovoljstvo kada je pogledala u Džudit, iako je
ona zamišljeno gledala u drugom pravcu.
Sledećeg dana obišli su Katedralu Svetog Pavla, diveći se njenoj
veličanstvenosti. Džudit nikada nije bila tamo. Nikada se nije osećala prijatno na
visini, premda galerija nije izgledala previsoko, uprkos kupoli koja se uzdizala
iznad nje, zbog čega je dozvolila Rupertu da je nagovori da se popne kamenim
stepenicama. Ejmi je ostala dole sa Kejt.
Međutim, kada je izašla na galeriju koja je okruživala podnožje kupole, srce
joj se spustilo u pete. Naos katedrale izgledao je predaleko, a ljudi su podsećali
na mrave. Nije mogla da pronađe ni Ejmi ni Kejt.
Rupert je trčao po galeriji, a markiz je koračao iza njega. Stajala je naslonjena
na zid, nadajući se da će njeno srce prestati da divlja, a noge da podrhtavaju.
Napravila je nekoliko opreznih koraka u stranu, osvrnuvši se oko sebe. Činilo se
da je put od vrha kupole i Tornhilovih fresaka koje su krasile zidove zaista predug.
„To nema nikakve veze sa kukavičlukom.“ Nije ni primetila kada joj se
markiz približio. „Neki ljudi zaista pate od tog straha. Iako vam vaš um govori da
je galerija široka i dobro ograđena, i da nema mogućnosti da padnete. Ali ipak ste
paralizovani od straha. Prijatelj koji pati od istog problema mi je rekao da se ne
radi о strahu od pada, već od skoka. Da li je to tačno?“
Stajao je ispred nje, u njenom vidokrugu. Govorio je tiho, kao i obično. Prvi
put je osetila da mu se u njegovom prisustvu srce smirilo.
„Jeste“, odgovorila je. „To je veoma frustrirajući strah, koji me tera da se
osećam kao tipična bespomoćna žena.“
„Prijatelj о kojem sam govorio je muškarac, težak skoro sto kila, i izuzetno
snažan i spretan. Uzmite me za ruku i videćete da je vaš sin prekoputa nas, i da
maše sestri i tetki“, nastavio je.
Džudit je ponovo osetila kako joj srce silazi u pete.
„Potpuno je bezbedan i biće oduševljen ako mu se pridružimo. Hodajte uz zid
i zamišljajte da šetamo Hajd parkom. Ako želite, možete da gledate u moju ruku
ili u moje rame. Imate živahnog i znatiželjnog sina. Radujte se negovanju njegove
znatiželje“, rekao je.
Ne, odlučno je pomislila dok mu je pričala о svojim planovima da angažuje
učitelja i planovima svog devera da ga, kada bude stasao, pošalju negde da se
školuje. Nakon dedine smrti, Rupert će biti glava porodice, iako se njoj to nije
dopadalo. Međutim, nije želela da njegovo trenutno ponašanje pogrešno
protumači kao ljubaznost.

42
 Knjige.Club Books
Markiz od Denbiga nije bio ljubazan, već hladan i proračunat čovek. Želeo je
da je kazni tako što će pridobiti naklonost nje i njene dece i nametnuti joj njegovo
društvo, zbog čega će je društvo prezreti i odbaciti.
Ne sme ni da posumnja u ono što je tako snažno slutila od prvog trenutka kada
ga je ponovo ugledala.
„Vaš sin će poželeti da proveri teoriju da se šapat sa jedne strane galerije jasno
čuje i na drugoj strani“, rekao je pre nego što su se približili Rupertu. „Sve što
treba da uradite jeste da šapućete usnama uz zid i slušate ga.“
Shvatila je da se opušta. Njegove reči su je umirile, kao i njegovo snažno telo
koje je stajao između nje i galerije.
Pre nego što ih je vratio kući, odveo ih je Kod Gintera na čaj i kolače. Pričao
je о Božiću i želji da se vrati na svoje imanje.
„Ništa bolje od kuće pune ljudi tokom Božića“, zaključio je, dok je Ejmi
čežnjivo zurila u njega. Deca su bila neobično ćutljiva.
„Kod dede uvek dođe mnogo rođaka“, konačno je rekao Rupert.
„Ali ove godine ćemo imati jedni druge i moći ćemo da radimo šta god
poželimo“, žustro je kazala Džudit.
Njegove reči su bile nepromišljene, pomislila je. Ako je želeo da je natera da
oseća krivicu jer je deci i Ejmi uskratila društvo drugih ljudi tokom praznika, onda
je uspeo u tome. Ali jedno je povrediti nju, a nešto sasvim drugo i članove njene
porodice.
Pogrešno je procenio situaciju. Sigurno je želeo da ih pridobije. Osetila je
neobjašnjivo zadovoljstvo zbog njegovog prvog propusta.
I još veće zadovoljstvo zbog činjenice da će u narednih nekoliko dana sigurno
napustiti grad.

Počeo je da pada sneg. Dovoljno da zabeli šešire i ramena, i zaslepi vid

jahačima. Dovoljno da podseti na predstojeće godišnje doba. Ali nedovoljno da
prekrije prometne puteve i ometa saobraćaj.
Uprkos tome, markiz od Denbiga je namršteno posmatrao nebo dok je jahao
kroz park. Možda je trebalo ranije da ode u Eseks. Ipak je imao goste koje je
trebalo da dočeka. Čak i kada bi vremenske prilike sprečile njegove goste da se
pojave, postojali su i drugi ljudi koji bi bili razočarani ukoliko se ne bi pojavio na
svom imanju. Gospođa Harison i Kornvol su mu saopštili da će sva deca ostati
kod kuće na Badnje veče i Božić, i da se raduju njegovom dolasku, kao
neočekivanom putovanju u Italiju.
Ne bi bilo dobro da ostane zaglavljen u snegu.
Međutim, nije želeo da požuruje svoje planove sa Džudit Iston, iako mu se
činilo da sve teče presporo. Možda je provodio previše vremena sa njom, njenom
decom i dobroćudnom zaovom. Postajali su mu previše dragi.

43
 Knjige.Club Books
U proteklih nekoliko dana postao je i te kako svestan da nije smeo da dozvoli
da mu se na bilo koji način dopadne Džudit Iston. Bilo je tačno da je vešto koristio
činjenicu da joj je stalo do sreće njene porodice. Baš kao što je bilo tačno da je
dobra majka, koja je većinu vremena provodila sa svojom decom umesto da ih
prepusti dadilji. Dopadalo mu se i to što se nije trudila da ih preterano zaštiti od
svega, pogotovo dečaka.
U njenoj hrabrosti je postojalo nešto vredno divljenja. Usudila se da zajedno
sa njim napravi krug oko galerije u katedrali, iako mu je njen drhtavi glas otkrivao
da je preplašena. Pažljivo je posmatrala sina, pažljivo mahnuvši kćerki i zaovi
koje su stajale u naosu. Nesvesno mu je čvrsto stezala ruku. Provela je punih deset
minuta testirajući akustiku galerije kako bi zadovoljila njegovu znatiželju.
Međutim, činjenica da je hrabra, nije značila da bi trebalo da je zavoli i
popusti u svojim namerama. Oduvek je znao da je ona žena koja dobro vlada
svojim osećanjima, tačnije od onog trenutka kada ga je njen otac posetio i zamolio
ga da okonča njihovu veridbu.
Hrabrost i kontrola emocija nisu činile osobu dopadljivom. Čak su i
najizopačenija i najzlobnija stvorenja bila sposobna da pokažu majčinsku ljubav.
Odjahao je prema domu lorda Blekforda. Dame su se sigurno vratile iz šetnje,
pod uslovom da su se odvažile da izađu po ovakvom vremenu. Barem se tako
nadao. Bila je to poseta koju je iščekivao otkako je stigao u London. Nekoliko
puta je duboko udahnuo. Nadao se da će deca biti u salonu, jer mu je njihovo
prisustvo garantovalo uspeh.
Bili su tamo. Poslužavnik sa čajem još uvek nije bio poslužen, a batler ga je
obavestio da su dame upravo ustale sa poda, gde je bila u toku igra podizanja
štapića. Gospođica Iston je poravnala nabore svoje haljine, posramljeno se
osmehnuvši. Džudit je podigla glavu i sklopila ruke ispred sebe.
„Dobar dan, gospodine“, rekla je.
„Baš ljubazno od vas što ste nas posetili“, rekla je Ejmi. „Hoćete li nam se
pridružiti na čajanki?“
„Došao sam kako bih se sklonio od snega na nekoliko minuta i uverio se da
ste svi dobro nakon jučerašnjeg izleta. Ali ne mogu da odbijem poziv na čaj“,
odgovorio je.
„Da li ste poveli Pegaza?“ upitao je Rupert.
„Jesam“, priznao je markiz, trljajući ruke kako bi ih zagrejao. „Ali kada smo
stigli, izgledao je poput sedog starca. Bio je potpuno prekriven snegom.“
Kejt se nasmejala. „Starac“, zaključila je.
Džudit nije imala izbora. Ubrzo se smestio pored vatre kako bi mu Kejt
pokazala neke od božićnih ukrasa koje su napravili od mašni koje joj je kupio na
vašaru. Ejmi mu je rekla da su tog dana preskočili šetnju kako bi otišli do Oksford
ulice i kupili božićne poklone.
„Kupila sam mami...“ počela je Kejt.
44
 Knjige.Club Books
„Ljubavi, moraš da čuvaš tajnu“, prekinula ju je Ejmi.
„Par makaza“, šapnula mu je Kejt.
Džudit je natočila čaj.
„To će je sigurno oduševiti“, odgovorio je markiz, posmatrajući devojčicine
krupne znatiželjne oči, odupirući se potrebi da je zagrli.
Pustio je da razgovor teče svojim tokom. Bio je u prednosti jer su deca i
njihova tetka bili obuzeti božićnim duhom.
„Nadam se da ćemo moći da kupimo jelku na pijaci?“ upitala je Ejmi. „Božić
ne bi bio Božić bez jelke. Već imamo nekoliko mašnica kojima ćemo moći da ga
ukrasimo. Žao mi je što ove godine nećemo moći da iskoristimo naše ukrase.“
„Da, i meni bi bilo žao“, složio se. „U Denbig parku ima mnogo božikovine.
To je pogodno tlo za njihov rast. A borovi su toliko gusti da se i ne primećuje
kada im odsečete granu. Ponekad me optužuju da za Božić moj dom izgleda poput
šume.“
Ejmi je uzdahnula. „Bila sam veoma srećna što sam došla ovde sa Džudit i
decom. Znam da neću zažaliti zbog prvog Božića koji provodim van kuće. Ali
posebno će mi nedostajati pevanje. Ništa ne prenosi duh Božića poput koledarskih
pesama koje pevamo od kuće do kuće, mameći osmehe komšijama i uživajući u
domaćoj jabukovači i kolačima. Predložila sam da učinimo to i ovde, ali kad god
to spomenem, Rupert mi uputi prezriv pogled, Kejt se samo smeška, a Džudit
izgleda kao da joj je neprijatno.“ Osmehnula mu se.
„U mom komšiluku se nisu pevale koledarske pesme sve dok jedna žena, koja
se nedavno doselila, nije započela tu tradiciju. Doživela je veliki uspeh, premda
su većina pevača deca. Uvek preklinje odrasle da im se pridruže u pevanju“,
objasnio je markiz.
Ejmi je ponovo uzdahnula.
„Prošle godine je Rodni doneo punu kutiju limenih vojnika. Poređali smo ih
u jaslice i vodili rat koji je trajao puna dva dana. Nikada se nismo toliko zabavili,
gospodine. Igrali smo nas sedmorica, a povremeno bi nam se pridružile i
devojčice. Moj tim je pobedio jer smo imali Bevina, a on ima dvanaest godina“,
ispričao je Rupert.
Kejt se ponovo igrala markizovim monoklom.
„Moja kuća će biti puna dece“, nastavio je lord Denbig. „Biće ih dvadeset;
deset devojčica i deset dečaka. Prisustvovali su i prošle godine, i to je bio najbolji
Božić u Denbigu. Naravno, morao sam da upozorim svoje goste, budući da neki
ljudi ne smatraju kuću punu dece primamljivom zabavom. Međutim, ove godine
su svi oduševljeno prihvatili moj poziv.“
„Deset dečaka?“ čežnjivo je upitao Rupert.
„Najmlađi ima pet, a najstariji jedanaest godina“, objasnio je markiz.
„Siguran sam da će svi uživati u Božiću.“ Pogledao je u Džudit po prvi put otkako

45
 Knjige.Club Books
je seo. Gledala ga je napeto, držeći šoljicu na pola puta između tanjirića i usana.
„Božikovina, bršljan, borove grane. Dekoracija. Badnji dan. Dobra hrana i piće.
Igre. Ples. Pevanje koledarskih pesama i odlazak u crkvu. Šetnja imanjem.
Klizanje, a možda i grudvanje, ukoliko padne dovoljno snega.“
„Klizanje“ čežnjivo je ponovio Rupert. „Umem da kližem poput vetra. Tata
mi je to govorio kada smo klizali pre nego što je umro.“
Kejt je slobodnom rukom povukla markizov kaput. Pogledao je u nju.
„Izvolite, mlada damo. Šta mogu da učinim za vas?“
„Možemo li da vam se pridružimo?“
„Kejt!“ Džudit je glasno spustila šoljicu na tanjir.
„Zapravo, zbog toga sam i došao. Da li biste želeli da mi se pridružite?“ upitao
je, posmatrajući Kejt i Ruperta.
Rupert je brzo ustao. „Možemo li da povedemo i mamu?“ povikao je.
„I tetku Ejmi!“ dodala je Kejt.
„Ne bih mogao da zamislim Božić bez svih vas. Gospođo, učinite mi čast i
pridružite mi se.“ Pogledao je pravo u Ejmi. „Žao mi je što vas nisam ranije
pozvao.“
„Oh.“ Ejmi je sklopila ruke na grudi i pogledala u Džudit.
„Daaa!“, povikao je Rupert.
Kejt je odlučno zurila u markiza.
„Gospođo?“ Lord Denbig je pogledao u Džuditino bledo lice. „Možda je
trebalo da vam postavim to pitanje nasamo. Čini mi se da će vaša porodica biti
razočarana ako odbijete, a ja ne želim da ispadnete negativac. Ali učinićete mi
neizmernu čast ako prihvatite.“
„Džudit, to bi bilo divno“, dodala je Ejmi.
„Sluge lorda Denbiga sigurno nisu spremni za još gostiju“, kratko je
odgovorila.
„Moja posluga je uvek spremna za goste“, rekao je markiz. „Iskustvo ih je
naučilo da budu pripremljeni u svakom trenutku.“
„Na tebi je da odlučiš“, kazala je Ejmi. „Kada sam pristala da živim sa tobom,
rekla sam ti da ću biti sa tobom i raditi ono što ti budeš želela.“
Džudit je prvo pogledala u markiza, a zatim u svoju zaovu i uzbuđenog sina.
Kejt je čežnjivo zurila u nju.
„Molim te, mama“, insistirao je Rupert.
„Hvala vam na pozivu, gospodine. Pridružićemo vam se“, odvratila je.
Usledio je veseli žamor, a ona je još uvek zurila u markiza. Nadam se da sada
konačno razumeš, govorio je njegov pogled.
Kada se nakon pet minuta oprostio od njih, ustala je da ga isprati do vrata.

46
 Knjige.Club Books
„Zašto?“, tiho je upitala dok su silazili niz stepenice. „Zar me niste dovoljno
kaznili?“
„Kaznio?“ iznenađeno je upitao.
„Znate na šta mislim. Molim vas, ne pravite se naivni. Uhodite me od one
večeri u salonu ledi Klensi. Učinili ste sve što je bilo u vašoj moći da mi bude
neprijatno, da postanem tema glasina. Iskoristili ste moju decu protiv mene.
Pogotovo danas. Naravno da je prvo trebalo da mene pitate. Međutim, dobro ste
znali kakav bi bio moj odgovor. Kada ćete prestati da me kažnjavate?“, upitala je.
Zaustavio se u podnožju stepenica i namršteno je pogledao. „Kažnjavam?“
ponovio je. „Zar moju pažnju doživljavaš kao kaznu? Da li si je oduvek
doživljavala tako? Priznajem da sam postupio nečasno jer sam iskoristio tvoju
zaovu i tvoju decu. Ali iskoristiću sva sredstva koja su mi na raspolaganju. Osam
godina sam čekao drugu šansu sa tobom. Ne želim da je protraćim kao što sam to
učinio prvi put.“
Zadržao je pogled na njenim iznenađenim očima, istovremeno prinoseći njenu
drhtavu ruku svojim usnama.
Obukao je kaput, a zatim uzeo šešir i rukavice. Pogledao ju je još jednom pre
nego što je dao znak batleru da mu otvori vrata.

47
 Knjige.Club Books

Šesto poglavlje

Markiz od Denbiga je napustio grad dva dana kasnije. Srećom, sneg je samo
zaprašio polja i grmove pored puta. Mnogi su prognozirali da će, ukoliko ostane
ovoliko hladno, verovatno pasti velika količina snega.
Iako je očekivao goste tek tri dana pre Božića, čekale su ga brojne obaveze.
Morao je da pošalje pozivnice za božićni bal. Njegove komšije su ih sigurno
očekivale, budući da ih je slao svake godine otkako je nasledio titulu. Ali on je
želeo da ispoštuje tradiciju.
Želeo je i da se uveri da je sve spremno za dečji boravak na imanju. Otkako
su pre dve godine počeli da posećuju Denbig, trudio se da Božić učini posebnim,
upravo zbog njih, organizujući brojne aktivnosti i dobru hranu za njih, podstičući
ih da učine selo živahnijim tako što je organizovao hor za pevanje koledarskih
pesama, pazeći da se osećaju željeno i voljeno.
Ove godine su ga Kornvel i gospođa Harison obavestili da deca pripremaju
božićnu priredbu. Morao je da odluči koji bi bio najpogodniji trenutak za njeno
izvođenje. Badnje veče je delovao najprikladnije, premda bi to poremetilo
koledare i crkvenu službu.
Možda posle podne? Ili veče pre? Ili ipak uoči Božića?
Razmišljao je о gostima. Ser Vilijam i ledi Tušingem će takođe prisustvovati.
Bili su sredovečni par bez dece, neprestano se hvaleći brojnim nećacima, premda
im se nijednom nisu pridružili na božićnoj proslavi. Kao i Rokford, kojeg su kod
Vajta svi izbegavali, budući da je važio za dosadnjakovića, zahvaljujući njegovim
predugim pričama koje su zanimale samo njega. Ni on nije imao veliku porodicu.
Nora i Klement su pristali da dođu jer je njihova kćerka jedinica provodila
praznike sa muževom porodicom. Kao i njegove tetke, Edit i Frida, koje nikada
nisu odbijale poziv u Denbig park. Redovno su ga posećivale nakon smrti
njegovog oca, sa kojim nisu razgovarale.
A tu su bili i Istonovi. Pitao se kako će Džudit reagovati kada shvati ko su
deca о kojoj je govorio. Da li će odobriti da se njena deca mešaju sa polusvetom
iz londonskih sirotinjskih kvartova? Sumorno se osmehnuo pred tom
mogućnošću.
Doveo ih je u Denbig pre dve godine, nakon što je jedne večeri podelio
nekoliko flaša vina sa svojim prijateljem Spenserom Kornvelom. Spens je bio

48
 Knjige.Club Books
siromašan, premda iz ugledne porodice, nemiran i razočaran životom. Bio je
čovek sa društvenom svešću i željom da promeni svet znanjem i iskustvom, iako
je dobro znao da je njegov trud bio uzaludan. Ubrzo se pretvorio u cinika.
Kroz maglu alkohola i dima obojica su se složili da bi jedan čovek možda
mogao da učini nešto što bi promenilo živote desetak duša, premda jednim dobrim
delom ne bi uspeo da reši sve svetske nepravde.
I tako se rodila ideja о njihovom projektu. Markiz od Denbiga obezbedio je
kapital i moralnu podršku, kao i dosta vremena i ljubavi. To ga je zaista
iznenadilo. Kako je mogao da voli proste i buntovne balavce? Međutim, bilo je
tako. Spens je okupio decu; siročiće, delinkvente koji nisu imali drugog načina da
prežive, zavisnike od džina, dečaka lopužu, devojčicu koju je otac u više navrata
podvodio. Gospođa Harison je angažovana kako bi brinula о devojčicama.
Živeli su u dve odvojene kuće u selu, dečaci u jednoj, devojčice u drugoj. U
početku ih je u svakoj kući bilo po šest, a sada deset, uz pretpostavku da će tokom
naredne godine primiti još dece i osoblja. Prema Spenserovom veselom izveštaju,
iza njih su bile dve godine raja i pakla. Tokom tog perioda izgubili su samo jedno
dete, kojem dugo nisu mogli da uđu u trag. Na kraju su saznali da se vratio svom
starom načinu života u Londonu.
Zapitao se kako bi Džudit reagovala da za Božić deli kuću sa dvadesetero
dece iz siromašnih četvrti. Trebalo je da je upozori i ispriča joj istinu. Ostale goste
je uvek upozoravao, pružajući im mogućnost da odbiju njegov poziv ukoliko žele.
Kroz prozor kočije otvarao se sve poznatiji krajolik. Bilo je lepo vratiti se
kući. Tamo je proveo tri lepe godine nakon očeve smrti. Gotovo je bio srećan i
nije se osećao usamljeno. Imao je komšije, nekoliko dobrih prijatelja i decu.
Događaji u prethodne dve nedelje delovali su pomalo nestvarno. Pitao se da
li je postupio ispravno kada je odjurio u London čim je saznao da je ona tamo i
skovao plan kako da joj se osveti i povredi je kao što je i ona njega povredila.
Naravno, nije se radilo о ispravnom ili pogrešnom, već о čistoj potrebi. Da li
je trebalo da se odupre potrebi i ostane na imanju? Da li je mogao da odoli?
Stara mržnja je toliko dugo živela u njemu da nije bio svestan njenog
postojanja sve dok nije čuo za smrt njenog muža. Da je Iston ostao živ, možda bi
vremenom u potpunosti nestala. Međutim nije, i ovoga puta mržnja je ponovo
isplivala na površinu.
Pre dva dana ga je pitala kada će prestati da je kažnjava.
Naslonio je glavu na jastuk svoje kočije i zatvorio oči. Još uvek ne, pomislio
je.
Da li je želeo da ona pati kao što je on patio? Pomislio je na bol, otupeo od
vremena, ali još uvek dovoljno jak da mu pokvari raspoloženje.
Da, želeo je to. Zaslužila je. Trebalo bi da joj stavi do znanja šta je njeno
sebično i nesmotreno odbacivanje učinilo tuđem srcu. Zaslužila je da pati. Želeo
je da je vidi kako pati.
49
 Knjige.Club Books
Želeo je da joj slomi srce kao što je ona slomila njegovo.
Otvorio je oči. Međutim, njegova mržnja i njegovi planovi za osvetu delovali
su nestvarno u takvom okruženju. Ovde je gotovo pronašao sreću okružen
prijateljima, komšijama, ljubavlju i nesebičnim davanjem. Ovde je barem uspeo
da pronađe mir.
Da li će biti srećan nakon što se osveti Džudit Iston?
Ponovo je zatvorio oči i video je onakvu kakva je bila pre osam godina;
sramežljiva, krupnih očiju, primamljiva devojka u koju se ludo zaljubio otkako ju
je ugledao. Neko koga je toliko želeo da zadovolji i oduševi, da nije mogao da se
opusti u njenom društvu. Neko ko je zapalio njegovo srce i srušio mu snove
svojim begom.
Ponovo se setio posete njenog oca, koja je okončala njihovu veridbu. Želudac
mu se zgrčio od same pomisli na taj trenutak.
Da, bio bi srećan. Ili barem zadovoljan. Pravda bi bila zadovoljena.

Kejt je spavala u Ejminom krilu, u ruci držeći deo njenog ogrtača. Rupert je
trebalo da spava, ali nije. Bio je nervozan, približavajući se prozoru dvadeset puta
u proteklih sat vremena, uz pitanje kada će stići.
Džudit nije znala odgovor. Nikada nije bila u Denbig parku, niti u tom kraju
zemlje. Sve što je znala bilo je da će odahnuti kada konačno stignu, ali i da bi
želela da može da ode bilo gde osim tamo.
Njen bes nije jenjavao od poslepodneva tokom kojeg je bila prinuđena da
prihvati ovaj poziv. Međutim, morala je da zadrži to u sebi. Ejmi je uživala u
činjenici da će provesti Božić na selu, kao deo velike grupe ljudi. I deca su bila
uzbuđena. Džudit se nije protivila, shvatajući koliko je bila sebična kada je
odlučila da te godine ne provede praznike sa Endrjuovom porodicom.
Ejmi je bila oduševljena i skrivenim motivom poziva.
„I dalje misliš da ne gaji osećanja prema tebi, Džudit?“ upitala je nakon što je
markiz otišao. „I dalje odbijaš da priznaš da pokušava da izgladi odnose sa
tobom?“
„Ne znam zašto nas je pozvao, ali sigurna sam da to nije razlog“, odgovorila
je.
Ejmi je prevrnula očima.
Te večeri Džudit je dugo ležala budna. Rekao joj je da je osam godina čekao
drugu šansu sa njom. Oslovio ju je po imenu. Poljubio joj je ruku, što je učinio
svega nekoliko puta tokom njihove veridbe.
Nije mogla da mu veruje. Nije želela da mu veruje. A ipak je ostala bez daha
kada je izgovorio njeno ime, osetivši dobro poznato grčenje želuca kada joj je
poljubio ruku. Međutim, uzrok tome nije bila odbojnost. Kada su se verili, bila je
veoma mlada i neiskusna. Tada je to nazivala gađenjem, nesposobna da razume

50
 Knjige.Club Books
zašto je ostajala bez daha, želeći da pobegne glavom bez obzira kada bi ga
ugledala.
I sada je to nazivala gađenjem, čineći to iz navike. Ali znala je da nije reč о
tome. Prepoznala ga je kada je u podnožju stepenica poljubio njenu ruku. A istina
ju je užasavala mnogo više od gađenja.
Osećala je sirovu seksualnu svest о njemu. Neku vrstu jezive privlačnosti.
Njena osećanja bila su isključivo fizička, budući da joj se nikada nije dopadao.
Bila je uverena da se, uprkos njegovim rečima i postupcima, ni ona njemu nije
dopadala. Nije mu verovala.
A ipak ga je želela na način na koji nije želela nijednog muškarca, pa čak ni
Endrjua, čak ni tokom onih nedelja kada se zaljubila u njega i počela da razmišlja
о raskidu veridbe. Nije ga želela čak ni nakon njihovog venčanja i prve godine
njihovog braka, kada je još uvek bila zaljubljena u njega.
Ukoliko je markiz nameravao da je kazni, uspevao je u svojoj nameri.
Upravljao je njome kao marionetom. Jer želja za njim nije sa sobom nosila
nikakvo zadovoljstvo i čežnju da bude u njegovom društvu, već samo neprijatnost
i strah.
Ejmi je čvrsto stegnula Kejtinu ruku i posegnula za kaišem na svom ramenu.
Rupert je vrisnuo i brzo ustao. Kočija je skrenula sa glavnog puta, zaustavivši se
ispred četvrtaste kuće kako bi dobili instrukcije. Kočijaš je bio u pravu. Nastavili
su da se kreću mračnim prilazom oivičenim drvećem.
„Ovo je zaista divno. Ovo nije kuća, ovo je dvorac“, rekla je Ejmi, provirivši
kroz prozor. „Ali to je sasvim očekivano. Kad god se spominju značajni eksponati
Engleske, markiz uvek spominje Denbig park. Da li je ono hram među drvećem?
Izgleda ruinirano.“
„Mislim da je reč о nekoj građevini dekorativnog karaktera“, zaključila je
Džudit. Činilo joj se da je vila izgrađena tokom prošlog veka. Ili barem
rekonstruisana. Bila je to klasična građevina savršene simetrije, izgrađena od
sivog kamena. Činilo joj se da je i dvorište novijeg datuma. Nije bilo formalno
uređenih vrtova ni partera, već samo talasastih travnjaka i žbunja, koji su svojom
neumesnošću odavati delo veštog pejzažiste.
Njihov dolazak nije prošao neprimećeno. Dok se kočija približavala imanju,
ulazna vrata su se otvorila, otkrivši dva lakeja, koji su žurno silazili niz stepenice.
Markiz se na trenutak zaustavio na vrhu stepeništa, a zatim i sam sišao.
Sve i da je do sada sumnjala, pomislila je Džudit, vezujući traku šešira ispod
brade i navlačeći rukavice dok je upozoravala Ruperta da se drži podalje od vrata,
u ovom trenutku bi sigurno shvatila istinu. Nešto u njoj se preokrenulo, ostavivši
je uznemirenu i bez daha.
Bila je veoma besna na sebe i na njega. Izgledao je kao da je upravo izašao iz
krojačke radnje u Bond ulici, savršene tamne kose, oštrih crta lica, tankih usana,

51
 Knjige.Club Books
prodornih očiju i lenjih kapaka. Osećala se iscrpljeno od putovanja i izgužvano.
Kao da je u izuzetno nepovoljnom položaju.
Vrata kočije su se otvorila, kočijaš je postavio stepenice, a markiz je zakoračio
napred. Rupert mu se bacio u naručje, kao da se sreo sa nekim davno izgubljenim
ujakom, pomislila je Džudit. Markiz ga je spustio, pomilovao ga po glavi i rekao
mu da požuri unutra u toplo. Podigao je ruku kako bi joj pomogao da izađe.
„Gospođo, dobro došli u Denbig park. Nadam se da vam nije bilo previše
hladno“, rekao je.
Trenutak kasnije, poniženo je shvatila da je bila umornija nego što je mislila.
Dok je silazila niz stepenice, nagazila je na rub ogrtača, nespretno se sručivši u
njegove vešto ispružene ruke.
Lakej se na trenutak zagrcnuo, brzo se okrenuvši da podigne prtljag.
„Molim vas, izvinite. Baš sam nespretna“, rekla je Džudit. Verovatno nije
postojao deo njenog tela koji nije bio crven, ili trnuo od sramote, pomislila je
odmaknuvši se od njegovih mišićavih grudi.
„Bitno je da niste povredili ništa, osim možda svog ponosa. Da li devojčica
spava?“, upitao je. Taktično se okrenuo i pogledao u Ejmi, koja je još uvek bila u
kočiji. „Slobodno možete da mi je predate.“
Džudit je posmatrala kako uzima Kejt u naručje i spušta pogled na nju.
Devojčica se promeškoljila, napola budna.
„Uspavana lepotice, u jaslicama te čeka toplo mleko, vatra u kaminu i konjić
za ljuljanje. Ali tebe to verovatno ne interesuje“, rekao je markiz.
Kejt je otvorila oči i nekoliko trenutaka tupo zurila u njega. Zatim mu se
polako i široko osmehnula. Džudit je snažno stegnula zube. Ponovo je delovao
kao davno izgubljeni ujak. Kako mu je to polazilo za rukom?
„Dozvolite mi da je ja uzmem“, rekla je, osetivši njegov pogled na sebi dok
je uzimala devojčicu.
Okrenuo se kako bi pomogao Ejmi da siđe na kaldrmu.
„Imate divan dom, gospodine“, rekla je Ejmi. „Ostale smo bez daha kada smo
ga ugledale, zar ne, Džudit? Zar nismo imali sreće što prošle nedelje nije bilo
snega? Međutim, bilo je dovoljno hladno kako bi se led zadržao na rekama i
jezerima. Mislim da je ovo najhladnija zima koju pamtim. A tek je decembar!“
„Naručio sam sneg za sutra ili za Badnje veče“, kazao je lord Denbig. „Sad
kada su svi moji gosti stigli, siguran sam da će mi se želja ispuniti. Osim toga, u
poslednje dve nedelje sam se toliko trudio, da je gotovo izvesno da će uspeti.“
Uzeo je dame za ruku i poveo ih uz stepenice ka popločanom mermernom
hodniku sa zaobljenim stubovima i galerijama. Ako joj prilaz kući nije oduzeo
dah, onda hodnik sigurno jeste. Pružao se na dva sprata, i verovatno zapanjio
svaku osobu koja se ikada našla u njemu.

52
 Knjige.Club Books
Međutim, delovao je neočekivano toplo. U dva velika kamina sa obe strane
dvorane tinjala je vatra.
Markiz od Denbiga im je predstavio svoju domaćicu, koja je stajala na sredini
hodnika, naklonivši se i srdačno se osmehnuvši. Lice joj je bilo prepuno bora,
pomislila je Džudit. Gospođa Hins se nežno osmehnula Rupertu, ljubazno
pozdravila Kejt, a zatim ih sve povela u njihove sobe.
Obavestila ih je da će čaj biti poslužen u salonu, kao i to da će se za pola sata
vratiti po njih.
Deca su bila poverena iskusnoj dadilji. Džudit se spustila na sedište u
podnožju visokog kreveta sa baldahinom i duboko udahnula.
I tako je počeo njihov jednonedeljni boravak u Denbigu, poslednja nedelja
njene kazne. Trebalo je da preživi još nedelju dana pre nego što se vrati u svoj
dom u Linkolnširu i ponovo pokuša da započne normalan život.
Nedelju dana nije predstavljalo večnost. Osim što je ovo bio njen prvi Božić
bez Endrjuove porodice, koji je ipak bio uništen. Ali to je bilo samo nedelju dana.
Neprestano se tešila tom mišlju.
Iznenada se namrštila. Rekao je da su svi gosti stigli. Gde su bila sva ta deca
koju je obećao Rupertu i Kejt? Zar je zaista lagao?
A onda je usledilo kucanje na njenim vratima.
„Hoćeš li se presvući ili ćeš se samo umiti?“, upitala je Ejmi.
„Hajde da se presvučemo“, predložila je Džudit, brzo ustavši. Ionako se
dovoljno osramotila saplitanjem i padom u njegovo naručje. Trebalo bi da se suoči
sa sledećim izazovom osvežena, u čistoj haljini i uredne frizure. „Sluškinja je u
garderobi i već raspakuje moje stvari.“
„I moja isto. Vidimo se uskoro, Džudit“, odgovorila je Ejmi zatvorivši vrata
za sobom.
Da, uskoro, pomislila je Džudit, duboko udahnuvši i ušavši u garderobu.

„Suočili smo se sa užasnim iskustvom“, ledi Klensi je govorila Džudit tokom

čajanke u salonu. „Da ostanemo sami za Božić. Pitam se zašto mnogi misle da je
užasno provesti takav praznik u društvu svog supružnika, kada je to samo jedan
običan dan?“
„Možda zato što je Božić praznik predviđen za porodicu i deljenje“, rekla je
Džudit.
„Sigurno ste u pravu“, složila se ledi Klensi. „Klement i ja smo od novembra
uveravali jedno drugo da ćemo uživati u mirnom prazniku bez naše kćerke i njene
porodice. Međutim, Maks je na vreme shvatio da to neće biti slučaj. Uvek to radi.
Njegov dom je tokom Božića utočište za usamljene. Naravno, ne želim da
sugerišem da ste i vi među njima. Da li su vaša deca gore? Sigurno su umorni od
putovanja.“

53
 Knjige.Club Books
Džudit je razmišljala о utočištu za usamljene koje je spomenula ledi Klensi.
To nije ličilo na markiza od Denbiga kojeg je ona poznavala.
„Uvek napuni svoju kuću do poslednjeg mesta“, nastavila je ledy Klensi. „Ali
i ove i prošle godine je pozvao manje ljudi zbog silne dece koju dovodi tokom
praznika. Uverena sam da će biti veoma bučno kad stignu. Nisam sigurna da li bi
trebalo da se radujem ili da planiram da pobegnem sutra. Naravno, ne mogu da
kažem da nas nije upozorio. Dopada mi se ideja. Divim se Maksu jer je odlučio
da preuzme nešto, umesto da samo priča о problemima, kao što svi radimo. Da li
ste uznemireni zbog činjenice da će vaša deca boraviti u njihovom društvu?“
Džudit je zbunjeno posmatrala svoju sagovornicu. „Lord Denbig mi je
spomenuo da će biti dece. Ali gde su oni? I ko su ta deca?“
„Nije vam rekao?“ Ledi Klensi se osmehnula. „Baš zločesto od njega. To su
deca sa londonskih ulica, koja nisu imala nikakvu perspektivu za budućnost, osim
možda omče, koja bi ih na kraju udavila. Smešteni su u selu, nahranjeni, obučeni
i obrazovani. Starija deca će biti obučavana za različite zanate i sigurna sam da će
se Maks pobrinuti da pronađu odgovarajuće zaposlenje. Koliko sam čula, uživaju
i u različitim rekreativnim aktivnostima. Provešće Božić sa nama.“
„Deset dečaka i deset devojčica“, rekao je markizov glas iza Džuditinog
ramena. Nije primetila kada im se približio. „I još nekoliko mlađe, ali veoma
bučne dece, koje nikako ne biste želeli da upoznate, gospođo. Da li sam vam u
Londonu objasnio ko su ta deca?“
Seo je pored Džudit i ledi Klensi i nastavio da razgovara sa njima. Džudit je
primetila njegovu ljubaznost, spokoj i opuštenost. Boravak na selu mu je
očigledno odgovarao.
Upoznala je sve prisutne u salonu. Lord i ledi Klensi neće proslaviti Božić sa
svojom kćerkom i njenom porodicom. Gospođice Hanibal, njegove tetke, bile su
starije dame, obe usedelice, koje možda nisu primile nijedan drugi poziv za
božićnu proslavu. Nije poznavala ser Vilijama i ledi Tušingem. Ali sećala se
gospodina Rokforda. Upoznala ga je kada je debitovala u društvu. Endrju i
njegovi prijatelji su se nemilosrdno izrugivali tom čoveku jer niko nije mogao da
ga sluša, a da ne utone u san već nakon tri minuta razgovora.
Da li je i gospodin Rokford bio usamljen? Zar nije imao porodicu ili prijatelje?
Bilo je malo verovatno da mu je markiz od Denbiga prijatelj. Ali ipak ga je pozvao
u svoj dom.
I Ejmi, deca i ona. I oni su bili usamljeni, iako ih je bilo četvoro. Da li ih je
zato pozvao? Znala je da to nije razlog. Niti joj se dopadala mogućnost da je
markiz od Denbiga bio osećajan.
Ali šta je sa decom koju je spasao i doveo ih ovde? Znala je samo za ono što
joj je ledi Klensi otkrila.
Iznenada je shvatila da markiz i ledi Klensi razgovaraju sami. Bila je
nevaspitana i nije se trudila da učestvuje u razgovoru.

54
 Knjige.Club Books
Lord Denbig ju je posmatrao svojim oštrim, sivim očima. „Gospođo Iston, da
li su se vaša deca udobno smestila? Gospođa Vebster će dati sve od sebe da se
osećaju kao kod kuće. Pre mnogo godina bila je moja dadilja, i rado je prihvatila
da se bar na trenutak povuče iz penzije.“
„Hvala“, odgovorila je Džudit. „Pre nego što sam otišla, Kejt se nije odvajala
od konjića za ljuljanje, a Ruperta su zainteresovale knjige.“
„Ne želim da steknete utisak da smo ih zatvorili tamo“, nastavio je. „Mogu da
nam se pridruže kad god požele. Nisam zagovornik teorije da bi decu trebalo
držati u jaslicama dok ne odrastu. Pogotovo ne tokom Božića.“
„Hvala vam“, ponovila je.
Oduševljeno je zurila u njega dok joj se osmehivao. Osmeh koji je zaigrao u
uglu njegovih usana učinio je da njegove oči zaiskre, učinivši njegovo lice lepšim.
Ponovo ju je obuzeo onaj dobro poznati osećaj, zbog čega je odlučila da se
usredsredi na ravnomerno disanje.

55
 Knjige.Club Books

Sedmo poglavlje

„Džudit, da li si ustala?“ Ejmi je sledećeg jutra uletela u Džuditinu garderobu

nakon kratkog kucanja. „Markiz je zaista čarobnjak, ili neki prorok. Jesi li
videla?“
Džudit je delila isto razmišljanje. Da se to dogodilo samo dva dana ranije,
sada bi bila spasena, iako bi Ejmi bila razočarana, a deca potištena.
„Da“, odgovorila je. „Pretpostavljam da je padao čitave noći.“
„Još uvek pada“, kazala je Ejmi. „Da li shvataš šta ovo znači? Imaćemo sneg
za Božić. To se ne događa često. Pogotovo ne svež beo sneg. Deca će biti
oduševljena. Jesi li čula za decu? Divim se lordu Denbigu što je učinio tako nešto.
Nadam se da ih sneg neće sprečiti da dođu, iako bi mnogi pomislili da takvoj deci
uopšte nije mesto ovde. Ali meni se dopada ta ideja. Nadam se da ti neće smetati
što će Rupert i Kejt biti u njihovom društvu.“
Ejmi je već bila uzbuđena. Džudit je primetila da su joj čak i obrazi rumeni.
Gospođice Hanibal su je oduševljeno prihvatile, a gospodin Rokford je čak
pokušao da koketira sa njom. Ejmi nikada nije bila toliko cenjena ni u sopstvenom
domu.
„Za njih će to biti potpuno novo iskustvo“, odgovorila je Džudit, okrenuvši
se prema njoj nakon što je sluškinja završila sa uređivanjem njene kose. „Radujem
se tome. Hajde da siđemo na doručak.“
Ejmini strahovi su iščezli nakon doručka. Rupert i Kejt su silno želeli da budu
napolju na snegu. Džudit i Ejmi su utoplile decu i sišle niz stepenice. Kada su sišle
u hodnik, ulazna vrata su se otvorila i deca svih uzrasta su pohrlila unutra,
prekrivena snegom. Za njima su ušle i dve odrasle osobe. Markiz je izašao iz
prostorije u prizemlju.
„Dođavola, napolju ima barem dvadeset centimetara snega“, neko je viknuo.
„Prsti su mi se zaledili“, povikao je neko drugi. Iz gomile se izdvojila mršava
devojčica, koja je potrčala prema kaminu. Pridružile su joj se još dve devojčice.
„Da li su to novopridošli, gospodine?“ upitao je visoki mlitavi dečak, trudeći
se da nadjača buku.
Markiz od Denbiga je stajao raširenih nogu i ruku sklopljenih iza leđa.
„Novopridošli su gospodin Rupert Iston i njegova sestra, gospođica Iston. Zar
niste mogli da ostavite bar malo snega napolju?“
56
 Knjige.Club Books
Izmešani glasovi objasnili su markizu da su se grudvali dok su dolazili na
imanje.
„Tobi je gurnuo Val u sneg, a onda je nas pet gurnulo Tobija u sneg i umilo
ga grudvama“, objasnila je krupnija devojčica.
„To sve objašnjava“, odgovorio je markiz. „Molim vas da polako uđete u
salon. Gospođa Hins vam je pripremila toplu čokoladu.“
„Ima li kolača, gazda?“, upitao je Danijel, drsko se osmehnuvši.
„Skrenite levo“, strogo je naredio gospodin koji je došao sa decom. „А markiz
za tebe nije gazda, već gospodin. Objasnio sam ti to barem hiljadu puta.“
Hodnik se brzo ispraznio, a u njemu su ostali samo odrasli, Rupert i Kejt.
„Mama, mogu li da im se pridružim?“ čežnjivo je upitao Rupert.
„I ja želim da idem, mama.“ Kejt ju je povukla za ogrtač.
„Ako nemate ništa protiv, povešću ih sa sobom“, rekla je gospođa koja je
došla sa decom. Bila je to debeljuškasta dadilja, savršeno sposobna da se nosi i sa
najžilavijim detetom.
„Gospođo Iston, gospođice Iston, mogu li da vam predstavim gospođu
Harison i gospodina Kornvela, sposobne čuvare uragana koji je upravo protutnjao
ovim hodnikom?“
Gospodin Kornvel je bio nizak, debeljuškast čovek, iako se Džudit učinilo da
na njegovom telu ima mnogo više mišića nego sala. Sneg se topio sa njegovih
brkova i obrva. Imao je svetlu, retku kosu.
„Moje dame“, rekao je, naklonivši im se.
Gospođa Harison se naklonila. „Uprkos ovoj buci, uveravam vas da su deca
prilično bezopasna. Neće pojesti vašu decu.“ Osmehnula joj se.
„Nažalost, njihovi maniri nestaju iznenađujućom brzinom kada se uzbude
zbog nečega. Kao na primer jutros“, dodao je gospodin Kornvel. A onda se
okrenuo prema Ejmi. „Ljudi bi pomislili da u učionici ne govorimo engleski jezik,
zar ne?“
„Samo napred“, rekla je Džudit, prepustivši Kejtinu ruku gospođi Harison.
Deca su otišla u salon. Trenutak kasnije, pojavile su se i dve sluškinje, svaka
sa poslužavnikom pretrpanim šoljicama sa vrelom čokoladom. Treća sluškinja je
nosila poslužavnik sa kolačima i mafinima.
„Uđi u biblioteku, Spense“, rekao je markiz. „Dame, da li želite da nam se
pridružite? Vidim da ste krenule negde. Nameravao sam da pozovem vas i decu
da nam se pridružite kada grupa stigne iz sela. Trebalo bi da odemo po badnjak i
prikupimo zelenilo za ukrašavanje kuće. Zadatak postaje teži i uzbudljiviji zbog
snega. I Rokford će nam se uskoro pridružiti.“
Ejmi je čvrsto sklopila ruke i osmehnula se. „Ovo je mnogo uzbudljivije od
obilaska pijace. Naravno da ćemo vam se pridružiti, zar ne, Džudit?“

57
 Knjige.Club Books
Lord Denbig ih je uveo u veliku, udobnu biblioteku. Džudit je zaključila da
tamo provodi mnogo vremena. Na stolu pored kožne stolice nalazila se otvorena
knjiga, a ostatak stola bio je pretrpan papirima. Zaključila je da zaista koristi tu
prostoriju na praktičan način.
Džentlmeni su popili piće.
Ejmi je bila pomalo skeptična po pitanju Božića u Denbig parku. Privlačnost
seoskog doma bila je veoma snažna, markiz joj se dopadao, baš kao i mogućnost
potencijalne romanse između njega i Džudit. Međutim, bilo joj je žao što će tako
brzo napustiti London.
Sada su sve sumnje iščezle. Otkako je stigla, osećala se kao ljudsko biće.
Džudit ju je oduvek terala da se tako oseća, a markiz je u prethodnih nekoliko
nedelja bio veoma ljubazan. Sada je bila na selu, okružena drugim ljudima koji su
se prema njoj ophodili sa poštovanjem. Luckasti gospodin Rokford je čak pokušao
da koketira sa njom.
Ejmi je neizmerno uživala, oduševljena pričom о deci i prvim susretom sa
njima. Gotovo je zavidela gospođi Harison i divila se gospodinu Kornvelu.
„Radite sjajan posao, gospodine“, rekla mu je. „Ali šta vas je inspirisalo? Ili
je to bila markizova ideja?“
Pogledao ju je i osmehnuo se. Doživljavao ju je ozbiljno, baš kao i markiz i
njegovi gosti. Imao je prijatno lice. Iako nije bio zgodan, bio je simpatičan.
Njegovo lice je sigurno budilo poverenje kod problematične dece, pomislila je.
Baš kao je što je njegovo snažno telo ulivalo osećaj sigurnosti.
„To je bila zajednička ideja“, priznao je. „Jedne večeri smo maštali о toj ideji
i tada smo mislili da smo potpuno poludeli. Nakon dve i po godine smo još više
uvereni u tu činjenicu.“ Nasmejao se. „Nikada u životu nisam bio srećniji.“
„Sigurno je divno život posvetiti deci“, oduševljeno je zaključila.
„Da li ste sigurni da želite da nam se pridružite u sakupljanju zelenila?“ upitao
je. „Duga šetnja šumom će sigurno biti praćena bukom i izjavama koje nisu
primerene za uši jedne dame.“
„Ne bih to propustila ni za šta na svetu“, odvratila je Ejmi. „Božić je najlepši
sa decom, ukrasima i šetnjama po snegu. I u društvu.“
Namignuo joj je i spustio praznu čašu. „Nemojte da kažete da vas nisam
upozorio“, rekao je.
Ejmi je osetila kako rumeni, podsetivši sebe da ima trideset i šest godina i da
ne bi smela da razmišlja tako budalasto.
„Pretpostavljam da će, kada završimo sa ukrašavanjem, biti više zelenila
unutra nego napolju“, rekao markiz. „Kao i mnogo buke i haosa. Nadam se da
vam neće smetati. Plašio sam se da će prošle godine moje tetke doživeti srčani
udar. Ali one su bile oduševljene i izljubile su sve devojčice. Dečaci su se uplašili
da će oni biti sledeći. Srećom, moje tetke su lepo vaspitane dame.“

58
 Knjige.Club Books
Džudit se osmehnula, smatrajući ga zabavnim, uprkos trenutnoj situaciji.
„Trebalo je da vam kažem za decu“, rekao je. Pažljivo ju je posmatrao, nežno
se osmehujući. „Ali plašio sam se da ćete odustati. Baš sramno od mene, zar ne?“
Džudit se osećala uznemireno. Da ga je upoznala pre samo nekoliko nedelja,
verovatno bi stekla drugačiji utisak о njemu. Odjednom je delovao kao ljudsko
biće. U njegovom pogledu se osećala toplota.
Ali postojalo je još nešto, sasvim neopipljivo i neobjašnjivo.
„Imam osećaj da će se Rupert i Kejt dugo sećati ovog Božića“, rekla je.
„Kao i njihova majka“, dodao je.
Od odgovora ju je spasio pojavljivanje batlera koji ih je obavestio da su
gospođa Harison, gospodin Rokford i deca spremni.

Tokom detinjstva, Božić je za njega bio period usamljenosti. Njegov otac je

povremeno imao goste, premda se nikada nije trudio da pozove i decu koja bi
pravila društvo njegovom sinu.
Sada je voleo Božić budući da je bio okružen ljudima koji su takođe bili
usamljeni, i decom. Njegova i Spenserova odluka da otvore dom za decu bila je
izuzetno inspirativna, premda pomalo luda.
I ranije je odlazio sa Spensom, gospođom Harison i decom da prikuplja
dekoraciju za kuću. I uvek je bilo veselo. Ali njihova ekspedicija nikada nije bila
upriličena snegom.
Niti je za ruku držao Džudit Iston. Sa oklevanjem je prihvatila njegovu ruku
kada su izašli iz kuće. Međutim, nije imala izgovor da to učini. Dečaci, Spens i
Rokford su vukli teške sanke. Rupert je šetao sa dvojicom starijih dečaka,
Danijelom i Džoom, oduševljeno zureći u njih. Kejt je držala gospođu Harison za
ruku, sve dok se Danijel nije zaustavio, prokomentarisao njene čizme i podigao je
na svoje mršavo rame. Kejt se nije bunila. Zadovoljno je sedela na svojoj novoj
stolici. Džudit je duboko udahnula i osmehnula se.
Ejmi je hodala između dve devojčice, veselo razgovarajući sa njima pre nego
što ih je uzela za ruke. Džudit Iston nije imala izgovor da ga ne uzme za ruku.
„Bili su sa gospođom Harison četiri ili pet meseci“, rekao je lord Denbig,
klimnuvši glavom prema devojčicama. „Majku im je ljubavnik izbo nožem i obe
devojke su bile zavisne od džina. Prva dva meseca su bila veoma teška za gospođu
Harison i za njih. I dalje su tiše od druge dece, ali polako se oporavljaju. Da si ih
videla pre četiri meseca, ne bi verovala da je reč о istim devojčicama.“
„Sirote devojčice“, rekla je, posmatrajući ih. „Mora da su se napatile više nego
većina ljudi za čitav život. Zamislite koliko dece ne doživi ni približno srećan kraj
kao što je ovaj. Ne volim da prolazim pored siromašnih četvrti u Londonu. Znam
da je to kukavički, i da siromaštvo i patnja postoje bez obzira na to da li su u mojoj
svesti.“

59
 Knjige.Club Books
Bila je neverovatno lepa, pomislio je. Još više nego pre osam godina. Ponovo
je osetio bujanje starih želja. Jedan dodir bio je dovoljan da poremeti njegovo
disanje.
Čitava situacija je delovala nestvarno. Šetao je sa njom, razgovarao sa njom
na svom imanju. Ostaće sa njim tokom Božića, u narednih sedam dana. Iako
njegova glavna svrha nije imala veze sa mirom i uživanjem, odlučio je da dozvoli
sebi da bar nakratko uživa u njenom prisustvu. Uprkos odbojnosti prema njoj,
njegovom mišljenju о njenom karakteru i nameri da joj slomi srce kao što je ona
slomila njegovo, bila je najpoželjnija žena koju je ikada upoznao.
Želeo ju je, a budući da se to nije kosilo sa njegovim namerama, odlučio je da
ne guši taj osećaj.
„Mislim da ljudi greše jer siromaštvo i društvene nejednakosti posmatraju
uopšteno, zbog čega se osećaju bespomoćno i krivo. Jer prosečni muškarci i žene
ne mogu da učine ništa kako bi rešili univerzalni društveni problem. Ali svi
možemo da damo svoj doprinos. Postoji na hiljade dece u Engleskoj koja u ovom
trenutku prolaze kroz neopisive teškoće. Dvadesetero dece će samo malo umanjiti
taj broj, ali barem nisu gladni, imaju pažnju, sigurnu budućnost i trenutno se dobro
zabavljaju.“
Nesrećnog Tobija su četiri glasne devojke ponovo oborile u sneg.
„Moraće da se pozabavi diplomatijom, ili barem brzim trčanjem“, rekao je
markiz.
„Zašto ste to uradili?“ upitala je podigavši pogled prema njemu. „Zato što je
vašem prijatelju bila potrebna finansijska pomoć?“
„Jednim delom“, priznao je. „Ali i sam sam bio usamljeno dete.“ Džudit se
namrštila. „Zaista?“
„Ja sam jedinac. To je užasna sudbina. Ne mogu da krivim svoje roditelje,
budući da je moja majka umrla kada sam bio dete, ali zakleo sam se sebi da ću
kada se oženim, imati barem petoro dece.“ još više je porumenela, ali ovoga puta
ne zbog hladnoće koja je štipala njene obraze. Njegov pogled joj je govorio da su
to mogla da budu njihova zajednička deca.
„Život bez dece je užasan“, rekla je. „Moja deca su najsvetlija tačka u mom
životu već nekoliko godina.“
„Čak i pre nego što je tvoj muž umro?“ tiho je upitao.
Spustila je pogled na njegove usne.
„Da li je bilo vredno svega, Džudit?“, upitao je. „Da li si bila srećna?“
Ponovo je pogledala ispred sebe. Čuo je kako guta knedlu. „To je bio moj
izbor“, odvratila je. „Odabrala sam svoj životni put i ostala mu dosledna.“
„Verujem da jeste. Šteta što je za dobar brak potrebno dvoje ljudi“, odgovorio
je.

60
 Knjige.Club Books
Ruka joj je bila ukočena. Možda je otišao predaleko, pomislio je. Možda je
bilo prebrzo. Možda nije trebalo da joj se obrati po imenu, iako se nije pobunila
protiv toga. Možda je požurio sa nežnim pogledima, spominjanjem prošlosti ili
njenog braka, koji ga se ipak nije ticao.
Od neprijatnosti ga je spasla mekana, mokra grudva snega koja se spustila na
zadnji deo njegovog šešira, nakrivivši ga preko čela. Brzo se okrenuo kako bi
pronašao krivca. Trenutak kasnije jurio je sedmogodišnjeg Bendžamina, kojeg je
upoznao kada se pre dve godine spustio niz pogrešan dimnjak u markizovoj kući
u Londonu i dospeo u njegovu radnu sobu. Bio je toliko čađav, da je bilo
nemoguće proceniti koje mu je boje kosa.
„Napadaš neprijatelja s leđa, Bene?“, povikao je lord Denbig, zgrabivši
dečaka. „Postoji samo jedna prikladna kazna za to; da te uhvatim za noge i
okrenem te naglavačke.“
Držao je dečaka koji je vrištao i migoljio se, dok su sva ostala deca klicala,
rugala se i nagovarala markiza da baci Bena u sneg.
Džudit se pridružila gospođi Harison.
Gospodin Rokford se ponudio da uzme najveće sanke i da zajedno sa tri
najkrupnija dečaka pronađe i donese odgovarajući badnjak. Pridružili su im se i
Kejt, koja je još uvek bila na Danijelovom ramenu i Rupert. Gospođa Harison je
odvela nekoliko devojčica da pronađu imelu, a gospodin Kornvel je poveo
nekoliko dečaka i devojčica da uberu božikovinu. Kako je rekao, bili su mu
potrebni ljudi koji neće kukati kada se ubodu na trnje.
„To znači da ti ne možeš sa nama, Val“, rekao je i veselo namignuo devojčici.
„Vajolet, Lili i ja ćemo vam se pridružiti“, rekla je Ejmi. „Božikovina mi je
oduvek bila najdraži ukras. Ne mogu da zamislim Božić bez božikovine.“
„Onda ćemo se mi pobrinuti za borove grane“, kazao je markiz. „Tobi i Ben
mogu da mi se pridruže. Gospođo Iston, ako želite, možete da nas sačekate ovde.
Brzo ćemo se vratiti. Sneg je veoma dubok među drvećem.“
„Pa da propustim zabavu?“ upitala je osmehnuvši mu se. „Ne dolazi u obzir.“
Zagazili su u dubok sneg prema borovoj šumici. Pola sata kasnije, njihove
sanke i ruke bile su pretovarene. Pokušavali su da pronađu pripadnike drugih
grupa.
„Vatra!“, zavapila je Džudit. „Nešto gori. Ruperte! Kejt!“ Zvučala je
uznemireno.
Markiz joj je čvrsto stegnuo ruku i osmehnuo se. „To je samo prijatna vatra u
čuvarovoj kolibi. Siguran sam da gospođa Harison i gospodin Kornvel ne bi
dozvolili deci da se opuštaju pored vatre pored silnog posla koji je pred nama.
Međutim, neko sigurno uživa pored vatre.“
Dva mladića iz njihove grupe su oduševljeno pohrlili prema dimu.

61
 Knjige.Club Books
„Kejt i Rupert su sa njima“, rekla je, opuštajući se pod njegovim stiskom.
„Oni su sa gospodinom Rokfordom.“
„Svi će biti kažnjeni“, odgovorio je. „Propustiće rat i biće besni kao čopor
divljih risova.“
„Rat?“, upitala je Džudit.
„Rat grudvama“ objasnio je. „Ne možemo očekivati od dece da se posvete
isključivo poslu. Dobro grudvanje je nagrada koja sledi pre povratka kući.“
„O, bože!“ odgovorila je.
Deca koja su izronila iza drveća, oduševljeno su pozdravila tu ideju.
„Džentlmeni i devojčice protiv dama i dečaka“, objavio je markiz. „Imate pet
minuta za pripremu, a zatim sledi ozbiljna bitka.“
Osmehivao se dok su ekipe započinjale žustre pripreme za bitku. Dečaci su
gradili impresivne bedeme i snežne nasipe, što je bilo beskorisno, budući da niko
od njih neće moći da odoli i istupi pred protivnički tim kada bitka bude počela.
Devojčice su bile zauzete pravljenjem zaliha snežnih grudvi.
Grupa koja je nedostajala, stigla je pet minuta pre početka borbe,
entuzijastično se uključivši u pripreme.
„Vreme je isteklo!“ povikao je markiz kada je vreme isteklo, a vazduhom su
poletele grudve. Bilo je tu ječanja, vikanja i kikotanja, a njegove devojčice su bile
u prednosti, jer su dečaci napustili svoja utvrđenja, prisiljeni da brzo prave grudve
dok su se branili od kontinuiranog napada.
Primetio je da je gospođica Iston okružena dvojicom krupnijih dečaka, koji
su bili njene visine. Vodila je bitku sa Spensom. Gospođa Harison se branila od
grupe devojčica, a Rokford je sa zadovoljstvom dopustio grupi dečaka,
uključujući i Ruperta da ga napadnu.
A onda je velika grudva snega završila na makrizovom licu.
„Oh, ne“, povikala je Džudit Iston, bespomoćno se osmehujući. „Pogrešno
sam naciljala. Pokušavala sam da pogodim dečaka koji me je pogodio.“ Pokazala
je na Trevora.
Sagnuo se i zahvatio punu šaku snega, ne skidajući pogled sa nje, uprkos
činjenici da su ga pogodile još dve grudve, jedna u rame, a druga u koleno.
Pažljivo je oblikovao svoju grudvu.
„Ne biste se usudili“, doviknula mu je dok joj se približavao. Sagnula se kako
bi napravila grudvu koja je poletela u njegovom smeru, a zatim skočila iza
snežnog utvrđenja koje su napravili njeni dečaci.
Sledio ju je tamo. Još uvek se smejala. Izgledala je neverovatno privlačno.
Nije želeo da razmišlja ni о čemu drugom. Prepustio se uživanju.
„Nemojte, molim vas“, rekla je, ispruživši dlanove ispred sebe. Nije prestajala
da se smeje. „Molim vas, nemojte.“

62
 Knjige.Club Books
Ispružio je jednu nogu, spretno je uhvativši za članke kako bi je povukao
prema sebi. A onda ju je pustio da utone u snežni nasip. Sa druge strane se vodila
velika bitka, praćena bukom i snežnim grudvama koje su letele u oba smera.
„Baš ste nespretni“, rekao je ispruživši slobodnu ruku prema njoj. „Dozvolite
mi da vam pomognem da ustanete.“
„Niste fer“, odgovorila je. „U potpunosti sam prekrivena snegom.“
„Ubuduće, morate da vodite računa da se ne okliznete na snegu“, kazao je,
povukavši je na noge. Privukao ju je prema sebi, sklopivši ruku oko nje. „Mogli
biste da polomite nogu.“
Osmeh je iščeznuo sa njenog lica, na samo nekoliko centimetara od njegovog.
Osećao je otkucaje svog srca u grlu i ušima. Približio je glavu prema njenoj,
spustivši pogled na njene usne.
Bio je u iskušenju. Osećao se nadmoćno. Jedan dodir usana dok su bili
delimično sakriveni iza snežnog utvrđenja. Jedan poljubac, iako je bilo prerano za
takvo upoznavanje. Ali imao je plan kojeg je morao da se pridržava. Plan koji je
zahtevao oprez i strpljenje.
„Osveta ponekad ume da bude veoma slatka“, prošaputao je, zadržavši pogled
na njenim usnama, snažno pritisnuvši grudvu na njeno lice.
Obrisala je sneg sa lica.
Osmehnuo se, a zatim se okrenuo. „Vreme je isteklo!“, povikao je. „Kao što
vidite, probio sam neprijateljsku odbranu i proglašavam džentlmene i devojčice
pobednicima.“
Oduševljena vriska devojčica i žustre uvrede dečaka leteli su vazduhom
umesto snega, i ledili krv u venama.
„Nazad u kuću“, naredio je markiz. „Ako uskoro ne ručamo i ne održimo
probu za božićnu priredbu, nećemo imati vremena za klizanje na jezeru.“
Reč klizanje je poput magičnog štapića naterala sve da pojure u pravcu kuće.
Deca su se prisećala prošlogodišnjeg klizanja, praćenog modricama, trijumfima,
i sa željom da sve to ponove.
„Umem da kližem poput vetra“, rekao je Rupert Iston, uzevši markiza za ruku.
Na trenutak je zaboravio da ima šest godina.
„Moraćeš da me uveriš u to“, odgovorio je lord Denbig. Džudit je šetala sa
Rokfordom, koji je, kao i obično, pričao.
Markiz je još uvek žalio zbog propuštenog poljupca pre nego što je iskoristio
svoju grudvu.

63
 Knjige.Club Books

Osmo poglavlje

Prikupljanje zelenila nije trajalo toliko dugo kao što su očekivali. Kada su se
vratili u kuću, još uvek su imali dovoljno vremena za ukrašavanje salona i plesne
dvorane, iako je markiz sugerisao da bi deci prijao odmor pre nego što ponovo
prionu na posao.
„Čini mi se da ih još uvek nisi naučio šta znači odmor, Spens. Čemu ih uopšte
učiš?“, upitao je gospodina Kornvela, koji je pažljivo uzimao svežanj božikovine
od Ejmi.
Džudit se silno nadala da je boravak na otvorenom iscrpeo barem Kejt. Nadala
se da će devojčica poželeti da se vrati u jaslice. Ali Kejt se nije odvajala od
Danijela, koji joj je obećao da će je podići na ramena kako bi okačila deo zelenila
preko kamina i preko nekih slika.
„Mislim da bi trebalo da imaš duplo duže ruke kako bi dohvatila slike“,
zaključio je. „Probaću da se popnem na stolicu.“
Džudit je na trenutak zatvorila oči.
Želela je da pobegne, ali nije postojao dobar izgovor za to. Lord i ledi Klensi,
ser Vilijam i ledi Tušingem su takođe priskočili u pomoć, a pridružile su im se
čak i markizove tetke, diveći se božikovini, imeli, borovim granama i badnjaku.
Gospodin Kornvel, Ejmi, gospodin Rokford i Tušingemovi su nadgledali
uređenje salona, dok su ostali bili zaduženi za plesnu dvoranu.
Čeznula je za begom, uprkos božićnoj atmosferi. Miris borovih grana se
uvukao u njene nozdrve. U Amanliju su sluge bile zadužene za ukrašavanje, dok
su u njenoj kući za to uvek bili zaduženi oni. Bilo je lepo vratiti se u te dane i
posmatrati srećnu i ushićenu decu kako vredno rade na ukrašavanju.
Trudila se da zaboravi na Danijela koji je stajao na stolici u salonu, držeći
Kejt na ramenima. Nadala se da će ih neko od odraslih zaštititi od nepotrebnih
rizika.
Nekoliko velikih kutija bilo je postavljeno na sredini plesne dvorane. Deca su
raspakovala zvona, trake, mašne i nekoliko velikih sjajnih zvezda.
„Neka visi sa lustera“, kazao je markiz. „Ne, Tobi, to je preopasno. Ne želim
da razbiješ glavu za Božić. Sam ću se pobrinuti za to.“

64
 Knjige.Club Books
Džudit je oprezno razdvajala božikovinu na grančice kako bi je deca postavila
na prikladna i neprikladna mesta. Posmatrala je markiza kako skida kaput i zavrće
rukave do lakta. Popeo se uz visoke merdevine koje su pridržavali lord Klensi i
dva najviša dečaka kako bi zakačio zvezde za lustere.
Zadržala je dah.
A onda je brzo skrenula pogled kako bi se posvetila svom zadatku, šišajući
prst na koji se u međuvremenu ubola na božikovinu. Nije želela sve ovo. Nije
želela da osećaj topline, ushićenja i božićne atmosfere bude povezan sa njim.
Ali nije mogla da odoli. Otkako je stigla borila se sa spoznajom da on uopšte
nije bio onakav kakvim ga je oduvek smatrala. Prisetila se mišljenja koje je о
njemu imala pre osam godina. Delovao je hladno, mrzovoljno, grubo i ćutljivo.
Plašila ga se. Kada ga je ponovo srela u Londonu, nije izgledao nimalo drugačije.
Osim što je bio ljubazan prema Ejmi i njenoj deci, pa čak i prema njoj. Ali to
nije umanjilo njen strah od njega. Sumnjala je u njegove namere, smatrajući da se
iza njih krije plan da je kazni tako što će se zbližiti sa njenom porodicom.
Ali da li će u ovom okruženju ostati pod uticajem starih utisaka? Posvećivao
je vreme deci iz najnižih staleža, zadirkivao ih, igrao se sa njima, trudeći se da je
usreći kao bilo koju drugu decu. Nije mogla da kaže da je imao samo finansijsku
obavezu prema njima, i da su gospodin Kornvel i gospođa Harison obavljali sav
posao i brinuli о deci. To nije bilo tačno. Očigledno je voleo decu i uživao je u
vremenu provedenom sa njima.
Prisetila se prezira koji je osetila prema njemu u Londonu kada je jednom
prilikom istakao da voli decu. Bilo je očigledno da nije lagao. Rupert je koračao
pored njega čitavim putem do kuće, držeći ga za ruku i odbijajući da ućuti.
„Eto“, rekla je, osmehnuvši se Vajolet. „To je poslednje.“ Gospođa Harison i
dve devojčice su imale pune ruke bršljana. Nije želela da bude deo ovoga. Lord
Denbig je još uvek stajao na sredini plesne dvorane, držeći ruku na
Bendžaminovom ramenu, pokazujući mu nešto na drugom kraju prostorije. Ben
je odjurio u tom pravcu.
Nije bio nimalo mršav, pomislila je Džudit. Imao je vitak struk, ali mišićava
ramena i nadlaktice. Shvativši о čemu razmišlja, progutala je knedlu.
U Londonu joj je rekao da je skoro osam godina čekao na drugu šansu sa
njom. Jutros ju je pitao da li je sve to vredelo, da li je bila srećna. A onda ju je
privio uz sebe i zamalo je poljubio.
Najgore od svega bilo je to što je na neki način i ona to želela. Ne bi učinila
ništa kako bi ga sprečila. Želela je da zna kakav je bio ukus njegovih usana.
Zadrhtala je.
„Moram da priznam da Klement i ja nismo bili sigurni kada smo prihvatili
njegov poziv“, rekla je ledi Klensi, posmatrajući plesnu dvoranu koja je iznenada
poprimila božićni ambijent. „Ali već uživam više nego što sam uživala svih ovih

65
 Knjige.Club Books
godina. Maks, gospodin Kornvel i gospođa Harison su napravili čudo sa tom
decom, zar ne?“
Nakon što su završili sa ukrašavanjem, deca su se bučno zabavljala uz
grančice imele. Na drugoj strani prostorije začuo se nalet veselja, praćen
dovikivanjima i glasnim uvredama, nakon što je Val ošamarila Džoa pošto joj je
ukrao poljubac.
„Zadrži ga za sebe“, rekla je pre nego što se oslobodila njegovog stiska.
„Ali stojimo ispod imele“, pobunio se Džo. „Imao sam pravo da te poljubim.“
„Ne bih marila čak ni da si dobio sertifikat ukrašen zlatnim slovima od
nadbiskupa od Kenterberija“, odvratila je Val. „Ruke к sebi, inače ću ti ih
otkinuti.“
Svi dečaci su užasnuto uzdahnuli.
„Božić i imela jesu deo posebnog okruženja, ali moraš da budeš džentlmen,
Džo. Trebalo je prvo da pitaš. Nijedna dama ne bi odbila pristojnu molbu.“
„Da, Val“, doviknuo je neko, nakon čega je ponovo usledio nalet smeha.
„Maks ih danas vodi na klizanje“, rekla je ledi Klensi Džudit. „Mislim da ću
im se i ja pridružiti. Nekada sam bila odlična klizačica.“
„Nikada nisam umela da se održim na ledu“, priznala je Džudit. „Davno sam
prestala da pokušavam.“
„Tajna je u tome da težinu zadržiš iznad klizaljki. Mnogi ljudi ustuknu iz
straha i tako izgube ravnotežu“, objasnila je ledi Klensi.
Deca su se još uvek smejala, pogotovo grupa iza Džudit i ledi Klensi.
Međutim, one su nastavile da razgovaraju, ne obraćajući pažnju na njih.
„Evo, šefe“, neko je povikao. Začulo se prigušeno kikotanje devojčica.
„Još uvek se sećam modrica koje sam dobila od klizanja“, kazala je Džudit.
Markiz im je išao u susret. Ponovo je ostala bez daha, pokušavajući da nastavi
razgovor bezizražajnog lica i hladnokrvnog tona.
Zbunjeno je okrenula glavu kada se približio. Jedan visoki dečak se zlobno
cerio. Stajao je iza nje, a grančica imele vijorila se iznad njene glave. Međutim,
bilo je prekasno da se pomeri. Lord Denbig je stajao tačno ispred nje.
„Mogu li?“, upitao je.
Šta je mogla da učini? Da se prepusti naletu panike i onesvesti se pred njim?
Da ga odbije? Pred svom ovom decom i odraslima, koji su se osmehivali? Kratko
je klimnula glavom.
A onda je polako sklopio ruke oko njenog struka. Nakon što je duboko
udahnula, njegove usne su dodirnule njene.
Samo na trenutak. Ali ona se osećala kao da ju je udario grom.
Bila je obuzeta nekim neobičnim osećajem, zbog kojeg nikako nije mogla da
izdahne vazduh koji je upravo udahnula.

66
 Knjige.Club Books
„Auuu, šefe, zar ne možete bolje od toga?“, upitao je dečak koji je stajao iza
nje. Iznenada je postala svesna glasova u plesnoj dvorani.
„Naravno da mogu“, odgovorio je markiz, dok je Džudit zurila u njegove oči,
prekrivene teškim kapcima, osećajući se kao da će svakog trenutka umreti. „Samo
sam podigao glavu jer sam shvatio da gospođi Iston nisam poželeo srećan Božić.“
U daljini je čula mladalačku klicanje. Ledi Klensi se kikotala nedaleko od nje.
Neko je zviždao. Spustila je vrhove prstiju na njegove mišićave grudi, očajnički
se boreći da odvoji svoj um od onoga što se događalo.
U ovim okolnostima njegov poljubac se nije smatrao neprikladnim. Uveravala
je sebe u to. Dodirnuo je njen struk, premda je bio udaljen od nje nekoliko
centimetara. Njegove usne su samo okrznule njene. Njegove usne! Blago ih je
razdvojio, zbog čega je bila svesna njihove toplote, mekoće i vlažnosti.
Endrju je nikada nije tako poljubio, govorila je sebi, namerno održavajući
unutrašnji monolog. Nakon prve godine njihovog braka retko ju je ljubio.
Nikada je niko nije tako poljubio.
Trajalo je samo nekoliko sekundi. Ne duže od desetak. Okrenuo je njen svet
naopačke. Kao i zvezde i čitav univerzum. Bila je neopisivo glupa.
„Srećan Božić“, gospodine, hladnokrvno je kazala.
„Vidiš, Džo?“, kazao je lord Denbig, okrenuvši glavu. „Nisam dobio šamar,
a gospođa mi je čak poželela i srećan praznik. Tako se to radi, momče.“
Konačno ju je pustio i odmaknuo se.
„Mali probisveti“, veselo je dodala ledi Klensi. „Maks je bolja prilika nego
što sam mislila. Kao i ti, draga moja. Moram da priznam da smo Klement i ja bili
razočarani kada si se udala za gospodina Istona umesto za Maksa. Uvek nam je
bio drag, iako je bio pomalo stidljiv. Nismo ga videli godinu dana nakon tvog
venčanja. Niko nije znao gde je. Lutao je Lejk distriktom i Škotskom. Ali ne želim
da te opterećujem prošlošću. Drago mi je da ste zakopali ratne sekire. Pitam se da
li je ručak spreman.“
„Da“, složila se Džudit. „Pretpostavljam da su i deca gladna. Obavili su
odličan posao.“

Nakon ručka, gospođa Harison i gospodin Kornvel odveli su decu u salon na

probu njihove priredbe. Pozvali su i Ejmi da im se pridruži. Povela je Ruperta sa
sobom, a Džudit je odvela Kejt u jaslice na spavanje.
Gospođa Harison je objasnila Ejmi da svako dete ima svoju ulogu u priredbi,
i da ne postoji scenario.
„Većina njih još uvek ne zna da čita. Samo smo im ispričali priču i dozvolili
im da improvizuju. Rezultat je ponekad bio zaista jeziv, ali mislim da će uoči
priredbe zaista biti savršeni“, objasnila je.

67
 Knjige.Club Books
„Da li bi voleo da budeš pastir, momče?“, gospodin Kornvel se obratio
Rupertu, spustivši ruku na njegovo rame. „Dobro bi nam došlo još pastira.“
Ejmi se zahvalno osmehnula gospodinu Kornvelu, a Rupert se brzo pridružio
maloj grupi dečaka.
„Gospođice, da ne znate slučajno da svirate klavir?“ pitao je Ejmi. „Gospođa
Harison je izjavila da je bole palčevi, a nažalost i moji palčevi su potpuno
beskorisni. Naš anđeoski hor ne može da peva bez pratnje.“
Ejmi se osmehnula i porumenela. „Rado bih zamenila gospođu Harison,
ukoliko ona to želi.“
„Ukoliko ona to želi?“ Uzeo ju je za ruku. „Dođite ovamo. Ove godine, Božić
za vas stiže ranije.“
Ejmi se smestila u klupu, okružena anđeoskim horom.
„Imate divan glas, gospođice“, rekao je jedan od njih.
„Hvala, Maurine. Sigurna sam da i vi divno pevate. Nemojte da se plašite.
Pevajte odavde.“ Potapšala se po stomaku.
Gospodin Kornvel je stao iza nje i ubrzo su počeli sa probom. Osmehnuo joj
se.
„Možemo li da vas zadržimo?“, upitao je. „Koliku biste platu želeli? Ovo je
prava muzika.“
„Ovo je veoma zabavno“, izjavila je Ejmi pre nego što je prekrila usta dlanom
jer je gostioničareva žena tukla gostioničara po glavi jer je predložio da odbiju
Mariju i Josifa.
„Peg, nemoj, molim te, po glavi“, odlučno je kazao gospodin Kornvel.
„Možda bolje po ramenu? I ne tako jako. Ne zaboravi da samo glumite.“ A onda
se tišim tonom obratio Ejmi. „Anđeo nije čekao da Božija slava obasja pastire
tokom naše prve probe.“
Ejmi se trudila da prikrije svoje oduševljenje.
Iznenada se setila mračnog šatora na Temzi i proročanstva о deci, i prijatnog
sredovečnog gospodina kojeg će uskoro upoznati.
Ali to je bilo besmisleno, pomislila je. Gospodin Korvel bi sigurno pobegao
glavom bez obzira kada bi mogao da joj pročita misli. Siroti gospodin Kornvel.
A njen otac bi doživeo srčani udar kada bi odlučila da se uda za gospodina
koji zarađuje za život brinući о odrpancima iz sirotinjskih četvrti Londona.
Ejmi je takav način života zvučao zaista divno.
Ne budi budalasta, kazala je samoj sebi.

Markiz se pridružio svojim tetkama i ser Vilijamu u partiji karata u jednom

od manjih salona.

68
 Knjige.Club Books
Približavalo se vreme za klizanje. Znao je da mu deca neće dozvoliti da
zaboravi na to obećanje, uprkos napornom danu.
Velika kutija sa klizaljkama bila je spremna za jezero. Nije želeo da neko
ostane bez njih, premda su prošle godine deca klizala u čizmama. Već je naredio
da očiste jezero od snega.
„Mala Kejt Iston je zaista divno dete“, rekla je tetka Edit.
„I veoma lepo vaspitana“, dodala je tetka Frida.
Markiz i ser Vilijam su se usredsredili na karte.
„Maksvele, Frida i ja smo se pitale, budući da se sve odigralo tako davno da
nijedna ne može da se seti... Nikada nismo odlazile u grad, a naš brat nas nije
obaveštavao о dešavanjima, jer je bio prezauzet. Ali pitale smo se...“
„Da“, prekinuo ju je markiz. Navikao se na svoje tetke tokom njihovih poseta
u proteklih nekoliko godina. „U pravu si, tetka Edit.
Kao i tetka Frida. Gospođa Iston i ja smo bili vereni čitava dva meseca pre
osam godina.“
„Tako smo i mislile“, dodala je tetka Frida. „Baš šteta što se udala za
gospodina Istona i tako rano ga izgubila. Sigurno je imao kestenjastu kosu, budući
da i deca imaju kestenjastu kosu, a gospođa Iston je svetla.“
„Da, imao je kestenjastu kosu“, potvrdio je lord Denbig.
„Baš lepo od tebe što si pozvao nju i njenu decu u Denbig park za Božić“,
nastavila je tetka Edit. „Neki muškarci bi bili ogorčeni, jer je ona bila ta koja je
okončala veridbu. Barem smo tako čule. Da je bilo drugačije, ti bi nam sigurno
rekao, zar ne?“
Markiz se trudio da se usredsredi na karte. Tokom jutra je gotovo zaboravio
na prošlost. Ali sada se živopisno sećao zgodnog, nasmejanog, šarmantnog Istona,
omiljenog među damama.
Lord Denbig nikada nije posumnjao da se nešto dešava između Istona i
Džudit, iako ih je više puta video zajedno. Iston je plesao sa njom na svakom balu.
Međutim, on je bio naivna budala i nije bio u stanju da vidi očigledne znakove.
Nakon što su on i tetka Edit njegovom krivicom ponovo izgubili ruku, setio
se kako je mučio sebe nakon što je pobegla sa Istonom, zamišljajući ih zajedno.
Lutao je čitave te godine, neprestano pokušavajući da zaboravi na svoje misli i
maštarije.
Kada se vratio u grad, saznao je da je trudna.
Tokom jutra je gotovo zaboravio na sve. Zaboravio je kada ju je poljubio u
plesnoj dvorani. Zaboravio je na sve osim svoje neutažive gladi za njom i
činjenice da je to bio njihov prvi poljubac.
Sada se sećao, uveren da više nikada neće zaboraviti. Nije mu bilo žao što ga
je mladi Sajmon nagovorio da je poljubi. Delovala je zbunjeno, a usne su joj

69
 Knjige.Club Books
podrhtavale. Nije bila ravnodušna prema njemu, što je značilo da njegov cilj nije
bio nemoguć.
„Sada je već bolje, Maksvele“, rekla je tetka Edit nakon što su osvojili ruku.
„Na trenutak sam pomislila da si zaboravio kako se igra.“
„I ja sam pomislio isto“, kazao je ser Vilijam, srdačno se osmehnuvši.
„Hoćemo li još jednu odlučujuću partiju?“
„Džudit, da li misliš da mi ovaj šešir dobro stoji? Ili bi trebalo da stavim moj
zeleni?“, upitala je Ejmi ušavši u njenu garderobu.
Džudit je iznenađeno podigla pogled. Ejmi je nosila svoj smeđi šešir
obrubljen krznom veći deo zime, nikada je ne pitavši za mišljenje.
„Biće ti mnogo toplije nego u zelenom“, odgovorila je. „Kako je bilo na
probi?“
Ejmi je ušla u sobu i osmehnula se. „Veoma zanimljivo“, kazala je. „Ta deca
se rasplamsaju i na najmanju provokaciju. Val, koja tumači ulogu Marije, najgora
je od svih. Udarila je sirotog Josipa u stomak, jer nije slušao uputstva gospođe
Harison. Međutim, njihovo izvođenje je veoma dirljivo. Gospodin Kornvel kaže
da su napredovali otkako su pre tri nedelje počeli da vežbaju.“
Džudit se osmehnula zbog njenog entuzijazma.
„Rupert će biti pastir. Gospodin Kornvel je to predložio, a gospođa Harison
se složila sa njim“, objasnila je Ejmi.
„Nadam se da nije bio dosadan“, rekla je Džudit.
Ejmi se nasmejala. „Gospodin Kornvel je rekao da ima toliko pastira, da još
jedan neće ništa pokvariti.“
Džudit je primetila kako Ejmini obrazi rumene na pomen gospodina
Kornvela.
„Da li si spremna?“, uzbuđeno je upitala. „Ne želim da odu bez nas.“
Svi su ih čekali u bučnom hodniku.
„Gde su te novajlije?“, neko je glasno upitao. Kejt se osmehnula i otrčala
prema Danijelu kako bi je podigao na rame.
Jezero je bilo nekoliko metara zapadno od kuće. Džudit je šetala sa
gospodinom Rokfordom, posmatrajući kako Ejmi uzima gospodina Kornvola za
ruku i veselo čavrlja sa njim. Nije izgledala preterano nisko u njegovom društvu.
Glava joj je dosezala do njegove brade.
Ejmi nikada nije imala momka. Džudit je iznenada zabolelo srce. Nadala se
da neće početi da gaji beznadežna i neprihvatljiva osećanja.
„Mama, pomozi mi da se obujem“, rekao je Rupert, približivši joj se sa parom
klizaljki u ruci kada su stigli na jezero. „Kližem poput vetra. Tako je tata rekao,
sećaš se?“
Endrju nije provodio mnogo vremena sa decom. Međutim, bilo joj je drago
da se njen sin sećao barem jedne prilike kada je njegov otac bio ljubazan prema
70
 Knjige.Club Books
njemu i ispoljio neku naklonost. Verovatno je voleo Ruperta. Bio je tako ponosan
kada se rodio. Za razliku od Kejt. Želeo je još jednog sina.
„Da, sećam se. Tata je bio u pravu. I sam je bio odličan klizač“, odgovorila
je. „Ali prošlo je mnogo vremena, Ruperte. Nemoj se iznenaditi ako u početku
budeš pomalo nespretan, pre nego što budeš u stanju da se ponovo takmičiš sa
vetrom.“
Kleknula je kako bi zavezala pertle na Rupertovim čizmama. Ljudi oko nje
su činili isto, iako su neka deca već bila na ledu bez klizaljki. Primetila je da je
Danijel obuo par malih klizaljki na Kejtine noge i poveo je ka jezeru. On nije
nosio klizaljke.
„Mislim da je vaša kćerka dobila šampiona“, rekao je markiz iza nje. „Ima
sreće što uživa njegovu zaštitu. Sva ostala deca se plaše njegovih pesnica.“
„O, bože“, odgovorila je Džudit.
„Vidi me, mama. Vidite me, gospodine“, povikao je Rupert kada je stigao do
jezera.
„Gledam“, potvrdila je Džudit. „O, bože“, prošaputala je kada je njen sin pao
na leđa čim je zakoračio na led.
„Dajte mu sat vremena“, kazao je markiz. „Izveštiće se. Neće mnogo padati.
To je jedna od prednosti kada kližete u detinjstvu. Vi ne kližete?“
„Ne“, odgovorila je. „Došla sam da gledam. Nikada me nije privlačilo
klizanje. Uvek sam brže pomerala stopala od ostatka mog tela.“
„To ume da bude bolno“, zaključio je.
Ustao je i otišao na led. Džudit je oduševljeno primetila da kliže bez imalo
napora. Uzeo je Ruperta i još jednu devojčicu za ruku, usporivši kako bi se
prilagodio njihovim ukočenim nogama.
Ejmi i gospodin Kornvel su organizovali decu u kolone, međusobno se držeći
za ruke. Deca su oprezno klizala. Džudit je čula kako se Ejmi smeje. Oduvek je
bila vešta u klizanju.
Pojedini dečaci i devojčice su nesmotreno jurili na svojim klizaljkama. Neki
su klizali u čizmama. Ledi Klensi je graciozno klizala po rubu jezera zajedno sa
gospodinom Rokfordom.

71
 Knjige.Club Books

Deveto poglavlje

Prizor je bio zaista neverovatan, pomislila je Džudit, mašući ozarenoj Kejt i

posmatrajući Ruperta, koji je bio usredsređen na svoja stopala. Sneg u Engleskoj
je bio zaista dragocen. Bio je sakupljen na granama stabala i visoko nasut oko
područja predviđenog za klizanje. Šalovi, kape i rukavice bili su u kontrastu sa
belom bojom. A onda su usledili i veseli povici.
Rupert je konačno klizao sam, raširenih ruku. Koračao je sporo, ozaren od
trijumfa, nesigurno pogledavši prema obali kako bi se uverio da ga posmatra.
Osmehnula mu se i mahnula mu.
A onda je postala svesna lorda Denbiga kako joj se približava. Na trenutak je
pomislila da će joj se obratiti, ali on se zaustavio kod kutije sa klizaljkama,
preturajući po njoj. Nakon toga joj se zaista približio, noseći u ruci par klizaljki.
„Ove će vam odgovarati. Dozvolite mi da vam pomognem“, rekao je.
„Rekla sam vam da ne kližem“, odgovorila je.
„Verovatno mislite da ne možete da kližete. Ali nećete biti sami. Bićete sa
mnom, a ja neću dozvoliti da padnete“, objasnio je. Klečao je pred njom, čekajući
da podigne nogu.
„Ne mogu i ne želim“, ogorčeno je odvratila.
„Plašiš se?“ upitao je pogledavši je u oči.
„Volela bih da ne radite to“, rekla je, svesna podrhtavanja u glasu.
„Da te oslovljavam po imenu?“, upitao je. „Više mi se dopada Džudit nego
gospođa Iston. Iskreno govoreći, ne želim da se podsećam tog imena. Molim te,
zovi me Maks. Tako ćemo biti ravnopravni.“
„То ne bi bilo pristojno“, odvratila je. „Osim toga, ne želim to.“ iznenada je
shvatila da je podigla nogu. Klizaljka je već bila na njenom stopalu, a on je čekao
da podigne i drugu.
„Stavi ruku na moje rame. Ne želim da izgubiš ravnotežu“, kazao je.
„Volela bih da znam zašto ovo radiš“, nastavila je.
Nije ništa rekao dok joj nije obuo i drugu klizaljku. Zatim se uspravio i spustio
pogled na nju. „Naravno da znaš. Rekao sam ti u Londonu, u dnu stepenica u tvom
hodniku.“

72
 Knjige.Club Books
Namrštila se. „Ali zašto bi želeo drugu šansu sa mnom?“ upitala je. „ionako
nisi mario ni prvi put, zar ne? Naš brak je bio dogovoren.“
Porumenela je. Nije nameravala da tako neoprezno govori о prošlost.
„Možda sa tvoje strane“, odvratio je. „Uzmi me za ruku, Džudit. Kad
stignemo do jezera, staviću ruku oko tvog struka, a ti ćeš spustiti svoje ruke na
moja ramena. Nemoj ni da razmišljaš о padanju.“
Tokom prvih nekoliko minuta, mogao je i da je nosi, posramljeno je pomislila.
Ionako nije imala kontrolu nad svojim klizaljkama. Ejmi joj je mahnula, zajedno
sa gospodinom Kornvelom, a Rupert ju je ponovo pozvao da obrati pažnju na
njega. Činilo se da niko ne obraća pažnju na nju, odahnula je zbog toga, premda
se nikada u životu nije osećala tako glupo.
Ali neko ju je primetio. Markiz od Denbiga se smejao, a kada je podigla
pogled, videla je da mu se lice ozarilo od zadovoljstva. Do tada nije primetila
njegove bele i lepe zube.
„Previsok sam za tebe“, rekao je, zaustavivši ih. „Prilično si neuravnotežena
zbog položaja svoje ruke. Hajde da probamo drugačije.“
Držao je ruku čvrsto oko njenog struka, dok je drugom rukom uhvatio njenu.
Zaista joj je bilo lakše da održi ravnotežu.
„Ovo je zabavno“, rekla je shvativši da se smeje.
„Verujem u tebe. Siguran sam da ćeš sledeće godine u ovo vreme, pod
uslovom da budemo imali na raspolaganju barem dva meseca hladnog vremena,
moći da kližeš sama.“
„Pretpostavljam da to nije bio kompliment“, zaključila je sa osmehom. „Oh,
kako ponižavajuće!“
„Opusti se. Ponovo si napeta. Ne možeš da kližeš kada si takva“, kazao je.
Podigla je pogled prema njemu i prestala da se osmehuje. Iznenada je postala
svesna njegove blizine, njegove ruke oko svog struka, činjenice da su im tela
privijena.
Zurio je u nju, a osmeh je iščeznuo i sa njegovog lica. Oči su mu bile napete,
sive poput čelika. Oduvek se užasavala tog pogleda. Kada je bila mlađa, uopšte
ga nije razumela, ali sada joj je sve bilo jasno.
„Nije ti žao što si došla?“, upitao je. „Znam da si shvatila da sam te naveo da
dođeš. Ali da sam te pozvao, nikada ne bi pristala, zar ne?“
„Ne bih“, priznala je.
„Još uvek ti je žao?“ nastavio je. „Da li bi se večeras vratila kući kada bi imala
priliku?“
Progutala je knedlu i skrenula pogled. „Deca i Ejmi se zabavljaju.“
„Nisam te to pitao, Džudit“, odvratio je.
„Ne znam“, rekla je ponovo ga pogledavši u oči. „Postoji nešto zbog čega ti
ne verujem.“
73
 Knjige.Club Books
„Možda ne veruješ sebi da si pre osam godina donela ispravnu odluku“,
pretpostavio je.
Duboko je udahnula. „Moram da verujem u to. Imam Ruperta i Kejt.“
„Da“, složio se. „U pravu si, Džudit. To su tvoja deca. Ali ja govorim о
sadašnjosti. Sada smo oboje stariji.“
„Jesmo.“
Zapitala se da li je u pravu. Da li je verovala samoj sebi? Međutim, još uvek
je postojalo nešto zbog čega mu nije verovala.
Možda je grešila. Gotovo joj je priznao svoja osećanja i pokazao joj da zaista
želi da izgladi odnose sa njom.
Da li je to bilo moguće? Zar je nakon toliko vremena i poniženja koje mu je
priredila još uvek razmišljao о braku sa njom?
Ideja je u njenoj glavi zvučala besmisleno. Međutim, nije mogla da ospori
njegove poglede i njegove reči.
Ali postojalo je još nešto.
„Šefe, možemo li da obiđemo pse?“ doviknuo je neko.
„Da, možemo li?“, složilo se još nekoliko glasova.
„Plašim se da će kuća biti okupirana psećim kraljevstvom“, rekao je markiz.
„Zatvorio sam sve pse u štalu iz poštovanja prema gostima. Ali ova deca dobro
znaju da nekolicina njih živi u kući. Nadam se da nikome neće pozliti kada ih
ponovo pustimo unutra. Šta ti misliš?“
„I mi imamo pse kod kuće“, odgovorila je.
„Ah, da. Spomenula si mi to“, rekao je. A onda je povisio ton. „Idemo u štalu.
Ali ne zaboravite da ne smete da gnjavite pse.“
Usledio je glasan smeh, a deca su izašla na obalu, nestrpljivo skidajući
klizaljke.
„Ja biram Ramblera“, glasno je objavio Danijel. „Hajde, novajlijo, penji se
gore.“
Džudit je posmatrala kako nosi njenu kćerku prema štali.
„Tvojim konjušarima će pozliti kada vide svu ovu decu“, zaključio je
gospodin Kornvel. „Bilo bi najbolje da krenem za njima. Gospođice Iston, da li
želite da mi se pridružite?“
„I ja ću sa vama“, rekao je markiz, pogledavši u Džudit. „Ali ne mogu da te
ostavim samu nasred jezera, zar ne. Da li želiš da pođeš sa nama?“
Dobila je priliku da skrati susret sa njim, kao i potencijalnu mogućnost da se
vrati kući sa gospodinom Rokfordom i ledi Klensi.
Podigla je glavu. „Da, želim.“

***

74
 Knjige.Club Books
Badnje veče. Ponovo je padao sneg. Pahulje su lenjo lepršale ka tlu bez
pomoći vetra. Lord Klensi je objavio da je količina snega koja je pala, bila
dovoljna da osveži postojeću količinu snega, premda je bila nedovoljna da zatrpa
kuću do vrha.
Gospođica Edit Hanibal se plašila da kočija neće moći da ih odveze u crkvu.
„Božić nije Božić bez crkve“, rekla je. „Ne mogu da se setim nijednog Božića
uoči kojeg nismo išli u crkvu. Zar ne, Frida? Osim kada je mama bila bolesna.
Umrla je dan nakon Božića. Te godine nismo išle u crkvu, ali tada ni Božić nije
bio Božić.“
Markiz je uveravao svoje tetke da će uživati u šetnji, budući da se crkva
nalazila na samo kilometar od imanja. Osim toga, obezbedio je sanke za one koji
nisu želeli da hodaju.
Tog dana niko nije bio opterećen poslom, osim slugu. Do sredine jutra,
primamljivi mirisi su se već širili iz kuhinje, a oni koji su bili u kući pozvani su u
kuhinju da promešaju božićni puding u velikoj činiji.
Džudit je sklopila ruke preko Kejtinih, a devojčica se promeškoljila i
osmehnula se.
Ejmi je izašla iz kuće nakon doručka, odbivši markizovu ponudu da se posluži
sankama.
„Ponudila sam se da sviram klavir za anđeoski hor“, priznala je Džudit
prethodne noći. „Gospođa Harison se pretvarala da je ravnodušna, ali znam da je
bila srećna što sam ponudila. Gospodin Kornvel mi je rekao da će deca biti srećna
kada čuju da želim da se pridružim njihovom horu. Dodao je i to da će im biti
drago što će među njima postojati neko ko će biti u stanju da održi melodiju.“
Veselo se osmehnula. „Kada padne mrak, obići ćemo čitavo selo, a zatim se vratiti
kući. Sve zvuči savršeno.“
Gospodin Kornvel je takođe razgovarao sa Ejmi о svojim planovima. Ejmi
mu je sugerisala da bi bilo korisno kada bi u budućnosti imali dom u kojem bi
živeli i dečaci i devojčice.
„Rekla sam mu da bi tada bili kao prava porodica“, objasnila je Ejmi.
„Gospodin Kornvel mi je ukazao na potencijalne probleme, ali to bi bila lepa
zamisao, zar ne, Džudit? Naravno, morao bi da postoji bračni par koji bi
nadgledao sve to. Par koji ima odraslu decu, ili koji nije imao tu sreću da ima
svoju decu. To bi bilo sjajno iskustvo za sve.“
Ejmi je očigledno uživala, obuzeta boravkom na selu sa novim prijateljima.
Nakon ručka, lord Klensi i ser Vilijam su se povukli u sobu za bilijar. Dame
su sedele u salonu i vezle, dok je gospodin Rokford zabavljao pričama о nedavnoj
poseti Parizu, i ne tako davnoj poseti Velsu. Markizove tetke, koje su sedele pored
kamina, ubrzo su utonule u san, uljuljkane vrućinom i poslepodnevnom
pospanošću, kao i monotonim glasom usamljenog gospodina.

75
 Knjige.Club Books
Džudit je bila u jaslicama i čitala priču Rupertu, nadajući se da će se Kejt
naspavati. Rupert je mirno sedeo kraj njenih nogu, igrajući se ušima škotskog
ovčara ispruženog pored njega. Tokom prepodneva, desetak puta ju je pitao kada
će deca prenoćiti na imanju.
Markiz od Denbiga je završio sa svojim obavezama za vreme ručka. Svake
Badnje večeri je dostavljao korpe sa hranom meštanima, uz svaku dodajući i
nekoliko zlatnika. Ove godine je njegova misija bila dodatno otežana zbog snega.
Nije prepustio zadatak slugama, znajući da narod pridaje veliku važnost njegovim
posetama. Osim toga, na taj način bi uskratio sebi zadovoljstvo.
Krenuo je sankama, dostavivši korpe u najbliže kolibe. Nije odbio nijedan
poziv da uđe i okrepi se. Zadovoljno se smejao dok se vraćao kući po još božićnih
korpi. Postojao je ogroman rizik da će biti previše pijan da neće stići u crkvu na
Badnje veče. Gde god da je odlazio nudili su mu pivo ili jabukovaču u izdašnim
količinama, želeći da prikladno dočekaju markiza.
Dva lakeja su pažljivo punila sanke za njegovu drugu vožnju. Oklevao je pre
nego što se ponovo smestio na sanke, neodlučno pogledavši prema kući. To ne bi
bilo dobro, pomislio je. Uživao je u svom popodnevu, osmesima na licima seljana
i žustrom razgovoru koji je sa njima vodio. Uživao je u oduševljenim pogledima
dece dok im je pružao novčiće.
Nije želeo da pokvari božićnu atmosferu i svoje raspoloženje.
Namrštio se zbog prizora koji je lebdeo na rubu njegovog sećanja. Setio se
gatare na Temzi. Setio se kako mu je rekla da se u njemu bore svetlost i tama, i
da bi Božić mogao da ga spase. Slegnuo je ramenima. Nikada nije obraćao pažnju
na takve gluposti. Međutim, sada se zadovoljno sećao tog popodneva.
Žurno se popeo uz stepenice, provirio u salon, a zatim nastavio prema
jaslicama, preskačući po dva stepenika. Pokucao je na vrata i ušao.
Sedela je u stolici za ljuljanje pored prozora, odevena u jednostavnu plavu
vunenu haljinu koju je nosila tog jutra. Kćerka joj je spavala u naručju, a sin ležao
sklupčan na podu pored njenih nogu, mlatarajući stopalima. Češkao je škotskog
ovčara po stomaku.
Markiz je osetio nalet neke neobjašnjive čežnje. Bio je to veoma topao i
prijatan porodični prizor.
Rupert je skočio na noge i potrčao prema markizu. Koli je pojurio za njim
zalajavši, uzbuđen zbog nove igre. „Jesu li stigli?“ upitao je dečak.
Lord Denbig ga je pomilovao po kosi. „Čuo sam da ti je mama već rekla da
će večeras doći na pevanje koledarskih pesama“, rekao je. „Izgleda da je ovaj dan
beskonačan. Da li bi voleo da se voziš sankama?“
„Da!“ Rupert je nestrpljivo skakutao. „Super! Mama, mogu li?“
„Poziv važi i za tvoju mamu“, dodao je markiz. „Da li bi vam prijalo malo
svežeg vazduha? Dostavljam božićne korpe meštanima.“

76
 Knjige.Club Books
Lice joj se razvedrilo. „Stvarno? Oduvek sam uživala u tome sa roditeljima.
To je nagoveštavalo predivnu božićnu atmosferu.“
„Devojčica je upravo zaspala?“ upitao je.
„Da“, odgovorila je pažljivo ustajući. „Staviću je u krevet.“
I tako je uništio svoje popodne i uneo tamu u njega. Međutim, kada ju je uzeo
za ruku, odlučio je da neće razmišljati о osveti i činjenici da će ga ovakvi postupci
dovesti upravo do tog cilja.
Pretvarače se da radi to kako bi uživao u njenom društvu. Ostalo mu je još
malo vremena. Živeo je bez nje skoro osam godina. Živeće bez nje do kraja života.
Mogao je da dozvoli sebi da nekoliko dana uživa u njenoj lepoti. Osim toga, vreme
provedeno sa njom doneće uspeh njegovom planu.
Nosila je krznenu kapu, koja joj je potpuno prekrivala kosu i uši. Stavila je
ruke u muf iste boje. Primetio je da njeno lice ne duguje svoju lepotu kosi. Bilo je
to samo po sebi veoma lepo lice.
Smestili su se jedno pored drugog, sa Rupertom između njih, a okruženi
korpama prekrivenim tkaninom. Koli je ostao sklupčan u podnožju Kejtinog
kreveta.
„Lepo mirišu“, rekao je Rupert.
„Barem nećemo ostati gladni ako se zaglavimo u snegu“, rekao je markiz, a
dečak se nasmejao.
Nisu mnogo razgovarali. Ali zrak je bio svežiji dok je ona sedela pored njega,
škripanje kopita i sanki po snegu i zveckanje zvončića sada su zvučali intimnije i
svečanije.
„Vreme je zaista divno“, rekla je podigavši pogled prema visokim gustim
oblacima. Duboko je udahnula. „Svet izgleda kao mesto iz bajke.“
Lord Denbig je znao da ona deli njegovo raspoloženje.
Obišli su ukupno osam domaćinstava. Lord Denbig je otkrio kako živi
neplaniranu fantaziju. Šta da nije raskinula njihovu veridbu? Sada bi bili u braku
osam godina. Zajedno bi išli u posete kao muž i žena, uživajući u međusobnom
društvu. Posle bi se zajedno vratili kući svojim gostima, deci i Božiću. Na kraju
večeri bi stajali na stepenicama Denbiga i mahali gostima. A onda bi se ponovo
vratili svojoj porodici. Možda bi bila trudna.
Gospođa Ričards je rodila svoje četvrto dete pre dve nedelje. Beba je bila
budna i nemirna, ali gospođa Ričards je insistirala da uđu i osveže se, uverivši ih
da je nahranila dete.
„Mogu li?“, upitala je Džudit osmehnuvši se gospođi Ričards, nadvijajući se
pred kolevkom.
Gospođa Ričards je bila zbunjena, uveravajući gospođu Iston da je beba pre
samo nekoliko minuta imala čistu pelenu.

77
 Knjige.Club Books
Džudit je podigla dete iz kolevke, spustivši ga na svoje rame. Beba je prestala
da plače, udobno se smestila na njenom ramenu, glasno šišajući prst. Džudit je
zatvorila oči i protrljala obraz о bebino čelo.
„Ljudi tako brzo zaborave koliko su novorođenčad sitna. Oh, kako vam
zavidim“, rekla je.
Lord Denbig je brzo okrenuo glavu, nastavivši razgovor sa gospodinom
Ričardsom. Osećao se kao da ima olovni teret na želucu. Iz nekog razloga, osećao
se kao da će zaplakati. Pokušavao je da umiri samog sebe. Znao je da mora da
bude oprezan. Zar nije odavno naučio lekciju?
„Da li je to poslednja kuća, gospodine?“ upitao je Rupert kada su izašli iz
kolibe Ričardsovih i ponovo se smestili u sanke. „Da li sada idemo kući? Da li će
uskoro doći koledari?“
Markiz se nasmejao. „Tek za nekoliko sati. Ali reći ću ti šta ćemo sada raditi,
pod uslovom da se tvoja majka složi. Nismo daleko od sela, a tamo je tvoja tetka
sa gospođom Haris i gospodinom Kornvelom i decom. Siguran sam da su već
pomodrili od hladnoće i pevanja koledarskih pesama. Odvešćemo te tamo i
ostaviti te sa njima. Kako ti to zvuči?“
Rupert je vrisnuo od oduševljenja.
„Da li se slažete?“ upitao je markiz. „Dečak će vas izludeti ako ga se uskoro
ne rešimo.“
Džudit se nasmejala. „Verovatno će te terati da pevaš, Ruperte“, upozorila je.
„Znam da pevam“, besno je odvratio Rupert.
Pet minuta kasnije doveli su ga u kuću u kojoj su se nalazila sva deca, obuzeta
galamom i veselim haosom.
„Neverovatno je da čitavog dana nismo imali nijednu žrtvu, iako je Marija
pokušala da zapuši uši svojim kraljevima jer su svoje poklone položili bliže Josipu
nego njoj. Sada kada imamo gospođicu Iston, nebeska vojska zvuči poput pravog
hora. U narednih nekoliko sati moraćemo da odlučimo kako će dvanaest
dobrovoljaca nositi pet lampiona. Gospođo Iston, siguran sam da ćemo vam
večeras vratiti vašeg sina u jednom komadu“, rekao je gospodin Kornvel.
I tako je lord Denbig sasvim neplanirano ostao sam sa Džudit Iston, udaljeni
od kuće svega nekoliko kilometara. Upravljao je sankama u tišini, u trenutku
odlučivši da nastavi drugim putem. Skrenuo je na retko korišćenu stazu koja je
vodila uz brdo, do šumarka koji je gledao na zadnji deo kuće. Oduvek je voleo
pogled sa tog brda. Zaustavio je konje.
„Kao dečak sam često dolazio ovde, zamišljajući da sam gospodar svega što
vidim“, rekao je.
„Ali sada jeste“, odvratila je.
„Jesam.“

78
 Knjige.Club Books
Među njima je vladala prijatna tišina, što je bilo neobično s obzirom na ono
što se dogodilo u prošlosti, kao i razlog zbog kojeg ju je doveo u Denbig park.
„Drugačiji ste nego što sam mislila“, prošaputala je.
„Stvarno?“ Okrenuo se da je pogleda.
„Stalo vam je do drugih“, objasnila je. „Svi gosti na vašem imanju bi bili
usamljeni za Božić, zar ne? Velikodušni ste prema meštanima.
Mislila sam da ćete stati ispred svake kolibe i čekati da neko izađe i preuzme
korpu. Ali ušli ste u svaku kolibu i razgovarali sa ljudima. A tu su i deca u selu.
Imate mnogo više od finansijske obaveze prema njima.“
„Možda je to ipak sebično“, rekao je. „Shvatio sam da sreća drugih i meni
donosi sreću. Možda sam ipak onakav kakvim si me smatrala.“
Namrštila se. „Bili ste drugačiji. Nekada ste bili hladni i bezosećajni. Ali naša
veridba je bila ugovorena. Možda sam bila nepravedna osudivši vas nakon
kratkog poznanstva.“
Hladan i bezosećajan? Sećao se kako se okretao u krevetu, živeći za trenutak
kada će je ponovo videti, pitajući se da li će dobiti priliku da je dodirne i poljubi
joj ruku. Setio se boli koju je osećao zbog ljubavi prema njoj i svog straha da neće
moći da joj pruži sve što je želela.
Dogovoreni brak? Razgovarao je sa svojim ocem jutro nakon prvog susreta
sa njom, moleći ga da što pre dogovori brak sa njenim ocem. Iako se bojao da
dozvoli svom ocu da mu odabere ženu, zaboravio je na svoje sumnje čim ju je
upoznao. Željno je iščekivao venčanje.
Bio je naivčina i budala. Imao je dvadeset šest godina, a ipak je poverio svoje
srce, snove i nade devojci koju nije poznavao. Devojci koja je više uživala u flertu
i glamuroznom begu. Devojci koja mu je slomila srce, ne razmišljajući о njegovim
osećanjima. Da li je ikada pokušala da otkrije šta se krije iza njegove stidljivosti i
bolje ga upozna?
Sada je mirno sedela pored njega govoreći mu da je bio takav. I dalje nije
shvatala.
Ali shvatićeš, ogorčeno je pomislio. Uskoro ćeš shvatiti kakav je osećaj.

79
 Knjige.Club Books

Deseto poglavlje

Markiz od Denbiga se okrenuo na bok, naslonivši ruku na naslon sedišta iza

nje i uvukao slobodnu ruku u njen muf.
„Možda“, rekao je. „Teško je znati šta se dešava u tuđem umu. Mislio sam da
si zadovoljna našom veridbom, Džudit. Ali ti si očigledno želela nešto drugo. I
imala si ga. Duže vreme. Osim toga, imaš svoju decu.“
„Da“, odgovorila je.
Između njih je zavladala ne tako prijatna tišina. Vazduh je bio ispunjen
napetošću. Promeškoljila je ruku. Pogledao ju je, a pogled mu je očvrsnuo.
„Jesi li ga volela?“, upitao je.
„Jesam“, odvratila je bez oklevanja.
„Uvek?“, nastavio je.
„Bio je moj muž i otac moje dece.“
„Drugim rečima, nakon završetka medenog meseca, ljubav se pretvorila u
odanost“, zaključio je. „Zar nisi znala kakav je pre nego što si se udala za njega?“
Mislio je da neće odgovoriti. „Imala sam osamnaest godina. Bila sam mlada
i mislila sam da jedna osoba može promeniti drugu snagom ljubavi. Bio je vrlo
lep i šarmantan. I izuzetno uverljiv. Da li znaš zašto se oženio sa mnom?“
Često je sebi postavljao to pitanje. Iako je bila lepa i plemenitog porekla, nije
bila veoma bogata. Pitao se zašto bi se Iston zarobio brakom kada su njegovi
kasniji postupci pokazali da to nije učinio iz ljubavi.
„Pretpostavljam da te je voleo“, rekao je.
„Nisi čuo“, odgovorila je. „Mislila sam da je to opštepoznata informacija u
džentlmenskim klubovima.“
Osetio je puls u grlu. Da li ju je Iston silovao?
„Ispričaj mi.“
Okrenula se da ga pogleda i žalosno se osmehnula pre nego što je krenula
pogled. „To je bila opklada“, rekla je. „Mnogi džentlmeni su bili spremni da se
klade u mnogo novca da Endrju nikada neće moći da me otme od bogatog vikonta
i naslednika markiza od Denbiga.“
Puls mu je bubnjao slepoočnicama.

80
 Knjige.Club Books
„Rekao mi je nakon godinu dana braka. Mislila sam da se šali i da mi priča to
kako bi me nasmejao“, priznala je.
Žarko je poželeo da je Iston još uvek živ kako bi ga ubio.
„Mislila sam da znaš“, rekla je.
„Ne.“
Izvukao je ruku iz njenog mufa i okrenuo se. Podigao je uzde i dao konjima
znak da krenu niz brdo koje je vodilo do istočne strane kuće. Učinio je to
mehanički, bez razmišljanja. Njene reči su mu odzvanjale u glavi.
Pomislio je na sramežljivu, lepu osamnaestogodišnjakinju, koja je upravo
izašla iz seoske učionice i podlegla veštom koketiranju zgodnog i šarmantnog
razvratnika. Udala se zbog opklade. Trpeo je godine agonije zbog opklade.
„Tvoja kćerka se sigurno probudila“, rekao je kada su se sanke zaustavile na
ulaznim vratima. „Dovedi je dole na čajanku. Ako nisi primetila, moje tetke je
obožavaju.“
„Jesam“, odgovorila je. „Dovešću je. Hvala.“
Gledao je kako se penje uz stepenice i nestaje u velikom hodniku, pre nego
što je odvezao sanke i konje u štalu.
Pitao se da li je ovo promenilo sve. Da li je to značilo da je bila žrtva kao i
on? Ali još uvek je bila kriva jer mu nije ništa rekla. I dalje se ponela nečasno,
pobegavši bez reči. Ali imala je osamnaest godina i upala je u kandže nemoralnog
probisveta.
Morao je da razmisli. Ali nije imao vremena za razmišljanje.
Očekivali su ga u salonu. Osim toga, nije želeo da razmišlja.
Ako je postojalo najtoplije mesto u čitavom paklu, nadao se da je rezervisano
za Endrjua Istona, zlobno je pomislio dok se vraćao u kuću. Iako to nije bila
božićna niti hrišćanska želja, svejedno ju je poželeo.

Koledanje je oduvek bilo jedan od Ejminih omiljenih delova Božića. Ove

godine je bilo još posebnije jer su svi pevači bili deca. Išli su od kuće do kuće,
pevali glasno i pomalo neujednačeno. Kada je došlo vreme za pevanje, nekoliko
dece se privilo uz nju.
„Imaš divan glas, mama“, rekao joj je Džo. „Mi ostali zvučimo kao vreća
zarđalih eksera.“
„Govori u svoje ime“, viknula je Val.
Ejmi se nasmejala, osetivši toplinu, prihvaćenost i veliku sreću. Gospodin
Kornvel je uvek stajao pored nje, uživajući u muzici sa njom.
U svakoj kući im je ponuđeno osveženje, koje im je prijalo nakon hladne
šetnje. Ejmi nije mogla da shvati gde su deca odlagala silne kolače koje su uzimala
od domaćina. Ničiji džepovi nisu delovali puno.

81
 Knjige.Club Books
„Sutra ili prekosutra će ih boleti stomak“, rekao je gospodin Kornvel nakon
što mu se poverila. „Ali Božić je.“
Mlađa deca su se umorila pre nego što su završili sa posetama. Osetivši kako
joj neko vuče ogrtač, spustila je pogled i ugledala malog Henrija.
„Da li si umoran, dušo?“, upitala je, a kada je klimnuo glavom, uzela ga je u
naručje. Kako divno, pomislila je nakon što je spustio glavu na njegovo rame.
Međutim, Henri nije bio nimalo lak.
„Dozvolite mi da ga ja uzmem“, rekao je gospodin Kornvel, pojavivši se
pored nje. „On je najmlađi.“ Nežno je uzeo dete u naručje. „Ne želimo da ostanete
bez daha kada stignemo u Denbig park, zar ne? Pevate lepše od najlepšeg anđela
kojeg sam ikada čuo.“
Ejmi se nasmejala. „А koliko ste anđela čuli, gospodine Kornvele?“
„U poslednje vreme?“ Nasmejao se. „Nikoga osim vas. Prijatelji me zovu
Spenser ili Spens. A ja vas smatram prijateljicom.“
„Spenser“, ponovila je Ejmi porumenevši. Osim svoje braće, nijednog
muškarca nije oslovila po imenu. „Onda me moraš zvati Ejmi.“
„Ejmi“, kazao je sa osmehom. „Malo ime za malu damu. Da li sve vreme
živite sa gospođom Iston?“
Da, pomislila je Ejmi, nakon što joj se Peg približila i ispružila ruke kako bi
je uzela u naručje.
Kada su koledari stigli u Denbig park, bilo je skoro deset sati, donoseći sa
sobom dašak hladnog vazduha, kao i veliku buku i veselje. Obrazi i nosevi su im
bili crveni, a oči blistave. Stomaci su im bili puni. Petoro najmlađe dece držalo je
lampione visoko iznad glava, iako je hodnik bio odlično osvetljen. Najmlađi
dečak je spavao na ramenu gospodina Kornvela.
Markiz i njegovi gosti su sišli i poslušali pesme, zadovoljni što je njihova
pesma prekinuta od strane gospođice Fride Hanibal. Kejt je, privijena uz Džuditin
vrat, rumena i umorna, budući da je već bilo kasno, mahnula Danijelu.
Gospodin Kornvel je držao ruku na Ejminom ramenu, oduševljeno gledajući
note koje je držala u rukama.
Koledari su glasnoćom i entuzijazmom nadoknadili ono što im je nedostajalo
u talentu, pomislila je Džudit nakon što su otpevali prvu pesmu kao da su pozvali
sve slušaoce u najbližu crkvu i drugu kao da su nameravali da se njihovo izvođenje
čuje i u Vitlejemu.
Nije bilo bitno što su bili netalentovani. Stajali su nagurani u velikom hodniku
Denbig parka, okruženi rasplamsalom vatrom u kaminima sa obe strane, deleći
jedni sa drugima i sa svojim slušaocima svu radost Božića.
Tih nekoliko dana podsećali su na magiju, pomislila je Džudit. Svake godine
je bilo isto. Čak i tokom godina provedenih sa Endrjuovom porodicom mogla je
da pronađe malo magije, iako uopšte nije uživala u tom periodu.

82
 Knjige.Club Books
A možda je magija bila pogrešna reč. Svečanost je zvučala kao mnogo
prikladniji izbor. Ljubav. Radost. Blagostanje. Svi stari klišei. Ali uoči Božića, to
nije bilo važno.
Svi su se osmehivali. Gospodin Rokford, koji nije umeo da prestane sa
pričom, držao je za ruke markizove tetke, odišući dobronamernošću, baš kao i
one. Ser Vilijam i ledi Tušingem, koji su tokom večere govorili о dostignućima
svojih nećaka, stajali su sa lordom i ledi Klensi, izgledajući kao da će eksplodirati
od sreće.
Markiz od Denbiga je stajao prekrštenih ruku, raširenih stopala, dobrodušno
se osmehujući deci. Do pre samo nedelju dana ne bi ni pomislila da je sposoban
da se osmehuje.
Ejmi se preko ramena osmehivala gospodinu Kornvelu, a uzbuđeni dečji
glasovi pretvarali su se u novi krešendo. A on je pokazivao prema labavoj grančici
imele koju je neki nestaško okačio sa sprata kako bi joj ukrao poljubac.
Džudit je, posmatrajući njegovo i Ejmino ozareno lice, osetila kako je
obuzima toplota. Ako iko zaslužuje sreću, onda je to Ejmi. Nije postojala nikakva
prepreka za njihov brak.
„Mama!“ Rupert ju je tapšao po nozi, govoreći glasno i uzbuđeno poput ostale
dece. „Jesi li me čula? Morao sam da nosim lampu jedan deo puta. Prošetaću do
crkve sa Benom i Stivenom. Rekli su da smem.“
„Kako je moja devojčica?“, upitao je Danijel, a Kejt se izmigoljila iz majčinog
zagrljaja.
U narednih pola sata usledilo je dodatno osveženje praćeno bukom. Odlučeno
je da će markizove tetke, ser Vilijam i ledi Tušingem u crkvu ići na sankama. Lord
i ledi Klensi su išli peške, iako im je markiz ponudio da se sanke vrate po njih.
Troje mlađe dece uključujući i Henrija popustili su pred umorom, uzbudljivim
danom i velikom kućom za spavanje, odlučivši da ostanu sa gospođom Veber,
koje ih je smestila u krevet. Uspeli su da nagovore i Kejt da ostane sa njima.
I tako su izašli na oštar noćni vazduh. U daljini su se čula radosna crkvena
zvona koja su slavila rođenje deteta i Vitlejemu i dolazak spasioca na svet.
„Ljudi ponekad tako lako zaborave koja je svrha ovog praznika“, rekla je
Džudit, shvativši da hoda pored markiza i drži ga za ruku.
„Da“, složio se. „Kao što je odlazak u crkvu na Badnje veče. Za mene je to
poput približavanja miru koji je suština svega, zar ne? Ali sutra ćemo se podsetiti.
Deca će izvesti svoju priredbu između večere i početka bala.“
„Da“ odgovorila je sa osmehom.
Dopadao joj se. Napokon je sebi priznala neverovatnu istinu. Ne samo da joj
se dopadao, već je bio i veoma simpatičan. Pitala se da li je oduvek bio takav ili
se tokom godina promenio. Ali da je oduvek bio ovakav...

83
 Knjige.Club Books
Zaustavila je svoje misli. Nije želela da bude tužna na Božić. Nije htela da se
osvrće na ono što je možda propustila.
Osim toga, imala je Ruperta i Kejt. Godine provedene sa Endrjuom nisu bile
toliko loše. Nije ih protraćila. Imala je svoju decu.
Zvuk crkvenih zvona postajao je sve glasniji dok su se kretali seoskom
ulicom. Ljudi su hrlili ka crkvi, mnogi od njih peške, a neki i na sankama.

Markiz od Denbiga se osmehnuo. Pevanje u seoskoj crkvi obično nije bilo

glasno niti entuzijastično. Međutim, činilo se da su te večeri svi bili zaraženi
živahnim pevanjem dece. A sveštenik, koji više nije izvodio virtuelni solo, kao
što je inače bio prisiljen, podigao je svoj bogati bariton i poveo narod da ponovo
poželi dobrodošlicu novorođenčetu.
Nije postojao bolji trenutak da se čovek pomiri sa svetom oko sebe, pomislio
je. Trenutno nije mogao da navede nijednog neprijatelja kojem ne bi oprostio.
Uspeo je da iz uma potisne jedinu tamnu mrlju na svojoj duši. Nije priličila
trenutnoj situaciji. Bio je ispunjen nerealnim sanjarenjem koje je u to doba godine
zahvatalo sve hrišćane, da je ljubav dovoljna, i da će svi problemi čovečanstva
biti rešeni ukoliko se duh Božića održi tokom čitave godine.
Ponovo se osmehnuo. Znao je da je to bilo besmisleno, ali ipak se prepustio.
Džudit je sedela u njegovom redu sa desne strane, a njegove tetke i Rokford
sa leve. Ostali gosti su sedeli u klupi iza, a deca u narednom. Ostatak crkve zauzele
su komšije. Skrenuo je pogled u stranu, posmatrajući Džudit kako sklapa ruke u
krilu.
Na trenutak se prepustio svom drugom snu pre nego što je skrenuo pažnju na
ono što je sveštenik govorio. U tom snu, bila mu je žena već nekoliko godina, a
deca su im bila kod kuće u jaslicama, ili sedela u crkvi sa drugom decom. Zajedno
su slavili Božić.
Znao je da mora da razmisli о svom odnosu i planovima prema njoj. Možda
bi zbog novootkrivenih saznanja trebalo da napravi neke izmene. Odlučio je da će
kasnije razmišljati о tome.
Džudit, koja je sedela pored njega, pokušavala je da se priseti Božića tokom
kojeg je bila srećnija. Osim perioda rane mladosti i detinjstva. Ali nakon toga?
Sigurno je bila srećna tokom prve dve godine svog braka. U Amanliju je sigurno
bila okružena porodicom i decom. A to su bili glavni sastojci za radost.
Setila se prvog Božića, kada je još uvek bila zaljubljena u Endrjua. On,
njegova braća i rođaci proveli su poslepodne i Badnje veče posećujući seoske
kuće i koristeći tu priliku kao izgovor da se dobro napiju. Endrju je nekoliko puta
zaspao u crkvi, dok ga je ona udarala laktom u rebra. Nastavili su da piju čitavog
sledećeg dana.
Tako je provela svaki Božić tokom svog braka i prvi kada je postala udovica.

84
 Knjige.Club Books
Nije ni čudo što je ove godine bila ovoliko srećna. Bila je užasnuta kada ju je
lord Denbig naterao da dođe u Denbig park. Još uvek je bila uverena da je on grub
i bezosećajan čovek koji ju je pozvao samo kako bi je kaznio jer ga je ponizila pre
osam godina.
Nije ni sanjala da bi mogao da joj se dopadne i izazove u njoj divljenje. Nije
ni sanjala da će prestati da se bori protiv snažne fizičke privlačnosti koju je osećala
prema njemu.
Tog poslepodneva je shvatila da je prestala da se bori. Još uvek je osećala
toplotu njegove ruke na svojoj. Bacila je pogled na njega. Bila je to vitka ruka sa
dugim prstima, premda je ipak delovala snažno.
Spoznaja da je pre osam godina bila verena za njega delovala je neverovatno.
Venčali bi se za mesec dana da nije pobegla sa Endrjuom. Pitala se kakav bi bio
njihov brak, kako bi izgledao njihov intimni čin, rađanje njegove dece,
svakodnevni život sa njim.
Zadrhtala je i usmerila pažnju na sveštenika.
Na polovini duge propovedi začulo se meškoljenje u klupi u kojoj su sedela
deca. Nekoliko trenutaka kasnije Rupert se provukao između svoje majke i
markiza, zevnuo i pokušao da spusti glavu na njenu ruku. Osmehnula mu se,
iznenađena zbog primerenog ponašanja ostale dece. Dan je bio naporan, a služba
izuzetno duga.
Rupertova glava je pala napred, a Džudit ju je nežno podigla nazad na svoju
ruku. Pogledao ju je snenim očima. Trebalo je da ostane kod kuće sa Kejt,
pomislila je. Ali on bi se smrtno uvredio kada bi mu predložila tako nešto.
A onda je markiz spustio ruku na dečakova ramena, odmaknuvši ga od nje, i
zavukao drugu ruku ispod njegovih kolena, kako bi ga uzeo u krilo i spustio mu
glavu na svoje grudi. Rupert je istog trenutka zaspao, a njegove kestenjaste
kovrdže blistale su na markizovom tamnozelenom kaputu.
Endrjuov sin, pomislila je Džudit. Dete njenog muža spavalo je u naručju
muškarca kojeg je bez objašnjenja napustila. Čoveka koji je mogao da bude njen
muž, otac njene dece. Osetila je neodoljivu čežnju da mu se približi, zatvori oči i
spusti glavu na njegovo rame.
Iznenada je shvatila da se zaljubila u njega - u markiza od Denbiga. Iako je
zvučalo neverovatno, bilo je istinito.
Više nije razmišljala о sumnjama koje su je mučile u Londonu, i ponovo ovde
u Denbigu.

„Dragi mali dečak. Tako čvrsto spava“, gospođica Edit Hanibal se obratila
markizu dok su izlazili iz crkve. Na svakom koraku su se razmenjivale vesele
božićne čestitke, praćene crkvenim zvonima.
Markiz je nosio Ruperta, čija je glava bila naslonjena na njegovo rame.

85
 Knjige.Club Books
„Morate mi ga dati“, dodala je gospođica Hanibal. „Odvešću ga kući
sankama, a dadilja će ga odmah smestiti u krevet.“
„Hvala vam“, odgovorila je Džudit sa osmehom.
„Ja uzeti devojčicu“, kazala je gospođica Frida Hanibal. „Služba je bila
preduga za decu, zar ne, gospodine Kornvele? Ali lepo su se ponašali. Mogli bi
da održe lekciju lepog ponašanja deci iz naše parohije koja su se sve vreme
vrpoljila i glasno šaputala. Meni i Edit to izuzetno smeta.“
„Hvala vam, gospođice“, rekao je gospodin Kornvel, sačekavši da se
markizova tetka smesti pre nego što joj je pružio devojčicu koja je spavala u
njegovom naručju. „Ovo je Lili. Ako se probudi, recite joj da je njena sestra na
sigurnom sa gospođom Harison i da će se brzo vratiti kući. Veoma se uznemiri
kada se odvoji od svoje sestre.“
„Onda ćemo napraviti mesta i za njenu sestru“, kazala je Edit. „Sigurna sam
da ima dovoljno prostora. Dođi, dušo.“
Vajolet se poslušno smestila između njih.
U međuvremenu su ser Vilijam i ledi Tušingem izdvojili dva umorna dečaka,
koji su, kako su rekli, mnogo podsećali na dvojicu njihovih nećaka, koji sada
imaju dvadeset dve i dvadeset četiri godine, i uzeli ih u krilo, kako bi se u drugim
sankama sa njima vratili kući.
Gospođa Harison je rasporedila preostalu decu u parove i povela ih kući. Bili
su uzbuđeni zbog činjenice da će naredna dva dana provesti u Denbig parku.
„Golicaju me perjani jastuci“, rekao je Tobi mlađem detetu. „Glava ti potone
pravo do kreveta.“
„Prošle godine smo svi dobili poklone“, dodala je Val. „Sigurna sam da je
gazda prošle godine potrošio sav novac na nas.“
„Sećam se pite od mlevenog mesa. Pojeo sam jedanaest komada“, dodao je
Danijel.
„Deset“, ispravio ga je Džo. „Brojao sam i bilo je deset.“
„Kladim se da je bilo jedanaest“, ratoborno je odvratio Danijel. „Da li želiš
da se svađamo, Džo?“
„Bilo je deset“, insistirao je Džo.
„Neko će uskoro visiti naglavačke iznad najbližeg snežnog nanosa“, strogo je
kazao gospodin Kornvel.
„Kada sutra budeš jeo pitu sa mlevenim mesom, javi mi i ja ću brojati“,
umešao se gospodin Rokford, uzevši u naručje dečaka koji je glasno zevao.
„Videćemo da li možeš da pojedeš deset ili jedanaest.“
„Dvanaest“, Danijel je glasno odvratio. „Moram da nadmašim prošlogodišnji
rekord, gospodine.“
„Markizova kuvarica će završiti u suzama“, zaključio je gospodin Rokford.
„Do jutra neće ostani nijedno parče pite. Momče, slobodno nasloni glavu na moje
86
 Knjige.Club Books
rame. Voleo bih da vam ispričam priču о pitama sa mlevenim mesom, od kojih će
vam se dići kosa na glavi...“
Ejmi je uzela za ruku gospodina Kornvela.
„Sigurno si umorna“, rekao je. „Imala si naporan dan i mnogo si hodala.“
„Jesam“, priznala je. „Ali nikada nisam bila srećnija.“
„Stvarno? Ne misliš da je nepodnošljivo biti okružen decom po čitav dan,
slušati njihove gluposti i prekidati njihove svađe?“, upitao je.
„Razmišljam о tome kakvi bi njihovi životi bili bez tebe, markiza i gospođe
Harison“, objasnila je. „Mogla bih da ih grlim dok im kosti ne puknu.“
„Nemoguće!“ Nasmejao se. „Ti si toliko nežna da ne bi imala snage da slomiš
ni jednu jedinu kost.“
„Od kad znam za sebe mrzela sam da razmišljam о siromašnim ljudima.
Njihova situacija mi je oduvek delovala beznadežno i nerešivo. I sada bih mogla
da zaplačem kada pomislim na decu koja bi mogla da budu sa nama, ali nisu.
Međutim, ovde ima dvadesetoro srećne dece, i to je bolje od nijednog“, kazala je.
„Voliš decu“, rekao je pomilovavši je po ruci. „Posmatrao sam kako
razgovaraš sa njima. To je najzanemareniji deo našeg posla. Uvek imamo mnogo
posla i grupnih tema za razgovor. Nemam onoliko vremena koliko bih želeo da
razgovaram sa njima pojedinačno.“
„Njihove priče su zaista impresivne“, priznala je.
Spustio je pogled na nju. „I veoma neprikladne za uši jedne dame. Nije trebalo
da insistiram da provedeš dan sa nama.“
„Dame često ne koriste svoje uši dovoljno“, rekla je, ponovo mu izmamivši
osmeh. „Možda bi guvernante trebalo da nam pričaju više takvih priča, i ulažu
manje vremena u ples, crtanje ili razgovor sa pripadnicima visokog društva.“
„Draga moja Ejmi, napravićemo od tebe radikala i kompromitovati tvoju
porodicu“, rekao je, ponovo je pomilovavši po ruci.
„Zar je briga о deci radikalna?“ upitala je.
„Jeste onda kada su deca iz siromašnih četvrti Londona“, odvratio je.
„Onda sam ja radikal“, žustro je odvratila.
„Sve u tako malom paketu“, rekao je. „Ali i dijamanti su mali, kao i biseri,
rubini i ostali dragoceni dragulji.“
„Laskavce“, odgovorila je, iznenada se osvrnuvši iza sebe. „Gde su Džudit i
lord Denbig?“
„Značajno zaostaju za nama“, primetio je. „Mislio sam da je Maks zakleti
neženja, kao i ja. Izgleda da sam pogrešio. Međutim, najintrigantnije od svega je
to što je gospođa Iston bila verena za njega.“

87
 Knjige.Club Books
„Džudit ne želi da prihvati da on pokazuje interesovanje za nju“, objasnila je
Ejmi. „Ali to je jasno kao dan. Drago mi je da si i ti to primetio. Bila sam sigurna
da umišljam.“
„Šta ćeš učiniti ako se ponovo uda?“, upitao je.
Neko vreme je ćutala. „Vratiću se kući kod svojih roditelja“, odvratila je.
„Ne zvučiš oduševljeno zbog toga“ primetio je.
„Razmišljaću о tome kada dođe vreme“, rekla je.
„Mudro“, primetio je, čvršće joj stegnuvši ruku.

88
 Knjige.Club Books

Jedanaesto poglavlje

Nije bilo hladno, niti je bilo vetra. Nebo je bilo vedro i posuto zvezdama.
Šetali su polako, dozvoljavajući ostalima da ih prestignu.
„Tetka Edit i gospođa Veber će se pobrinuti da tvoj sin bude smešten u krevet.
Siguran sam da se neće buditi“, rekao je.
„Retko ostaju budni do kasno, a prethodna dva dana su za njih bila veoma
aktivna i uzbudljiva“, odgovorila je.
Šetali su u tišini.
„Božić je“, kazala je. „Čovek se na taj dan uvek oseća posebno, zar ne?“
„Da.“ Duboko je udahnuo. „Čak i kada se ne oseti miris pečene guske, pite
od mlevenog mesa i pudinga. „Srećan Božić, Džudit.“
„Srećan Božić, gospodine“, odgovorila je.
„Još uvek nisam Maks?“, upitao je.
Nije ništa rekla.
Bio je na korak od postizanja svog cilja. Mogao je da oseti to. Možda ga ne
bi oslovila po imenu, ali više nije bila suzdržana niti besna, kao u Londonu.
Prihvatila je da je isprati do crkve, a nije čak ni morao da je tera da uspori u
povratku. Ostali su već nestali iza udaljene krivine koja je vodila ka stazi sa
drvećem.
Možda mu čak ne bi trebalo ni nedelju dana, trijumfalno je pomislio. Pre osam
godina mu je odolela, ali tada je bio sramežljiv i neiskusan sa ženama. Sada mu
ne bi odolela. Njegova osveta bi bila potpuna i veoma slatka.
Zapitao se da li bi zaista bila slatka. Njegov trijumf je ublažavala činjenica da
je upravo došao iz crkve ispunjen božićnom radošću. Čestitao je Božić svešteniku
i komšijama, kao i njoj.
Odjednom je poželeo da nije Božić. Poželeo je da mu misli nisu zamućene
onim što je čuo tog poslepodneva. Bio je na korak da ispravi nepravdu koja ga je
progonila osam godina.
Osim toga, neprestano mu se nametala još jedna misao. Ako je već bio tako
blizu cilja, možda je mogao da iskoristi trijumf na drugačiji način. Mogao je
priuštiti sebi doživotnu sreću.

89
 Knjige.Club Books
Tog poslepodneva je priznao sebi nešto što ga je mučilo već neko vreme,
tačnije otkako ju je ugledao na Norinoj sedeljki - još uvek je bio zaljubljen u nju.
Ljubav koju je tako davno pretvorio u mržnju, još uvek je bila ljubav.
Međutim, mržnja je i dalje bila prisutna. Bio je i povređen. I nije mogao da
joj se ponovo poveri. U potpunosti joj je verovao, a ona ga je smrtno ranila. Bio
bi lud kada bi ponovo verovao istoj ženi.

Iza krivine izranjala je kuća.

Tokom svih godina propadanja njenog braka, održavala ju je samo jedna
misao. Ponekad je bilo nepodnošljivo deliti krov sa pijanim i nasilnim Endrjuom,
iako je nikad nije udario. Međutim, bilo je jednako nepodnošljivo živeti bez njega
nedeljama ili mesecima, znajući da živi razvratnim životom, da će joj se vratiti
nakon što je bio sa bezbroj drugih žena.
Tešilo ju je to što bi, da se nije udala za njega, završila sa vikontom
Everdonom, sadašnjim markizom od Denbiga. A to bi bilo hiljadu puta gore.
Koračala je ka njegovoj kući zajedno sa njim, dok su im čizme škripale po
snegu. Držala ga je za ruku, svesna njegovog prisustva svim svojim bićem. Svesna
činjenice da su sami, da su dopustili ostalima da ih prestignu kako bi ostali izvan
njihovog vidokruga.
Da nije bila toliko naivna sa osamnaest, da nije pogrešno protumačila svoju
fizičku reakciju na njega, da nije bilo te glupe opklade i da Endrju nije usmerio
svoj dobro uvežbani šarm na nju, verovatno bi se zaljubila u vikonta. Ili bi barem
prihvatila brak koji su njeni roditelji dogovorili i pokušala da zavoli svog muža.
Bila su to glupa pitanja. Ionako je već bilo gotovo, zbog čega nije imalo smisla
razmišljati о prošlosti.
Kada su se dodatno približili krivini, ponovo je usporio, a ona je sledila njegov
primer. Osećala je kako joj krv pulsira čitavim telom.
Kada se zaustavio, okrenula se prema njemu, usredsredivši pogled na gornje
dugme njegovog kaputa. Spustio je ruke na njeno lice, a ona dlanove na njegove
grudi. Podigla je pogled i zatvorila oči kada su njegove usne prekrile njene.
Poljubio ju je kao i onoga dana ispod imele, polako, blago otvorenih usana.
On je bio muškarac kojeg se godinama plašila. Pokušavala je da se priseti utiska
koji je uvek ostavljala na njega sve do poslednjih nekoliko dana, grubih crta lica,
čelično sivih očiju, tankih usana. Isti taj čovek ju je sada ljubio, iznenađeno je
shvatila da jecaj dolazi od nje. A onda je spustio jednu ruku na njeno rame, a
drugu oko njenog struka i privukao je prema sebi. Duboko je uzdahnula.
Znao je da ne srne da pretera. Nije smeo da bude ishitren i uplaši je. Morao je
da je uzima polako i postupno. Želeo je potpunu pobedu. Iako nije znao zbog čega,
želeo je da pobedi.

90
 Knjige.Club Books
Bila je tako slatka, i topla. Zagrlio ju je i privukao je prema sebi, trudeći se da
zadrži kontrolu. Bila je mekana, lepo oblikovana uprkos njegovom debelom
kaputu i njenom ogrtaču.
Predugo ju je čekao. I konačno je bila u njegovom naručju. Nije mogao da
prestane da razmišlja о tome. Nakon večnosti ispunjene prazninom, bila je u
njegovom naručju.
Podigao je glavu i pogledao je u oči u tami. Uzvratila mu je pogled, a on je
video samo prihvatanje i predaju. Nije otišao predaleko. I ona je to želela. Pod
slabom mesečinom koja se probijala kroz grane drveća izgledala je lepše nego
ikada.
„Džudit“, rekao je.
„Molim“, prošaputala je.
Nije bio svestan šta radi, sve dok nije spustio pogled i shvatio da otkopčava
dugmiće na njenom ogrtaču. Ostavio je samo gornje dugme neotkopčano. A onda
je otkopčao dugmiće na svom kaputu i razmaknuo ga kako bi je privukao prema
sebi i obavio je svojim kaputom.
Ona je naslonila glavu na njegovu maramu. Upleo je prste u njenu kosu.
Iznenada je shvatila da ne nosi kapu. Držao je drugu oko njenog struka, privijajući
je prema sebi. Mogla je da čuje otkucaje njegovog srca, ravnomerno disanje,
terajući sebe da se smiri. Zatvorila je oči, dozvolivši sebi da se opusti.
Nije bilo lako voleti ženu koju mrziš. Zatvorio je oči i naslonio obraz na vrh
njene glave.
Možda ne bi trebalo da je krivi. Pogotovo ne nakon onoga što je saznao tog
poslepodneva. Bila je mlada i neiskusna devojka u rukama iskusnog probisveta,
odlučnog u nameri da dobije opkladu. Možda bi trebalo da zaboravi na svu mržnju
koja je toliko dugo živela u njemu da se pretvorila u deo njega.
Ali da li će ikada više moći da joj veruje? Iako je imala osamnaest godina,
nije smela da dozvoli sebi tako nešto. Niti da pošalje oca da razgovara sa njim.
Trebalo je da mu kaže. Mislio je da neće moći da joj oprosti, čak i kada bi mogao
da pronađe opravdanje za sve ostalo.
„Ne bi trebalo da šetaš sama sa muškarcem po neosvetljenoj stazi noću“,
rekao je.
„Znam“, prošaputala je. Nije zvučala zabrinuto niti žalosno.
„Nikad ne znaš šta bi moglo da ti se dogodi“, rekao je.
„Ne.“
Protrljao je obraz о njenu kosu. „Džudit, oslovi me po imenu. Molim te?“
„Makse“, prošaputala je, a zatim podigla glavu i nesigurno mu se osmehnula.
Sklopio je ruke oko njenog struka i odmaknuo se od nje. Sagnuo se, podigao
njenu kapu sa puta, otresavši sneg sa nje i pružio joj je. Zakopčao je kaput, izvukao
rukavice iz džepova, ne mogavši da se seti kada ih je skinuo i stavio tamo.

91
 Knjige.Club Books
„Dugo sam hteo da učinim ovo“, rekao je.
Zakopčala je svoj ogrtač i pogledala ga. „I ja sam to želela, Makse.“
Osmehnula mu se.
Ponovo ju je poljubio. „Moje tetke će pomisliti da su nas pojeli vukovi ako se
uskoro ne pojavimo“, rekao je pružajući joj ruku.
Minut kasnije skrenuli su na stazu prema prilazu i ugledali kuću.
Oboje su se nasmejali neverovatnom prizoru starije dece koja su se grudvala
sa Spenserom i Ejmi pred ulaznim vratima.

Tokom Božića, činilo se da deca ne razlikuju kasne večernje sate od jutra. Bili
su previše uzbuđeni da bi mogli da spavaju.
Džudit je pokušala da se pretvara da sanja, zarivši glavu ispod prekrivača i
jastuka. Ali malo hladno telo koje se uvuklo ispod prekrivača pored nje i položilo
noge na njene butine i obuhvatilo njen vrat rukama, bilo je previše uporno. Kao i
veće telo koje se bacilo na nju.
„Probudi se, mama!“ zahtevao je Rupert.
„Jesi li budna, mama?“ upitala je Kejt, ljubeći je u obraz.
Nije želela da bude budna. Nakon što je veći deo noći provela budna
prisećajući se večeri, čudeći se neobičnim trenucima i sanjajući о posledicama,
konačno je zaspala. Sanjala je snažne ruke koje su je grlile i usne prislonjene na
njene.
„Sada jesam“, rekla je sa uzdahom čvrsto ih zagrlivši. „Koji je danas dan?
Zaboravila sam?“
Nasmejala se dok su oboje istovremeno odgovarali na njeno pitanje. Naravno
da je znala koji je dan. Kao što je i rekla na putu do kuće prethodne večeri, bio je
to poseban dan, drugačiji od bilo kojeg drugog u godini.
„Ah, da“, nastavila je. „Baš sam blesava što sam zaboravila. Šta ćemo sad?
Da odspavamo još malo? Ili da se umijemo, obučemo i krenemo na doručak?“
Ponovo se osmehnula zbog protesta koji su usledili. Čak je i trogodišnja Kejt
znala da to nije uobičajeno za božićno jutro.
„Prvo pokloni, mama“, rekla je Kejt, ponovo je poljubivši u obraz pre nego
što joj je uputila molećiv pogled.
„Molim te“, dodao je Rupert.
„Pokloni?“ Namršteno je ponovila Džudit. „Ah, da, pokloni! Mislim da su
ovde negde.“
Rupert je poskakivao po krevetu.
„Imam predlog“ nastavila je Džudit. „Idite i probudite tetku Ejmi, ali nežno,
i dovedite je ovde, dok ja pokušam da pronađem poklone.“

92
 Knjige.Club Books
„Baš si blesava, mama“, odgovorila je Kejt spustivši se sa kreveta. „Dobro
znaš gde su pokloni.“
Džudit joj je razbarušila kosu.
Najviše bi volela da što pre završi sa umivanjem, oblačenjem i češljanjem,
kako bi što pre sišla u trpezariju i videla ga.
Obula je papuče i navukla ogrtač, a zatim nestrpljivo krenula u potragu za
poklonima koji su bili skriveni na dnu ormara u njenoj garderobi.
Još uvek se osećala omamljeno. Imala je dvadeset šest godina, bila je udovica
i majka dvoje dece. A ipak je bila ludo zaljubljena. Mnogo više nego u Endrjua.
Međutim, bila je zaljubljena u muškarca kojeg je ostavila zbog Endrjua,
čoveka koga se plašila i koga nije volela tokom svih ovih godina, do pre samo
nekoliko dana, čak ni toliko. Još pre dva dana bila je oprezna, sumnjajući u
njegove namere. Postojalo je nešto u vezi sa njim zbog čega se osećala neprijatno.
Odnela je poklone u spavaću sobu i složila ih pored kreveta. Odlučila je da
bude oprezna prema sebi. Sve je delovalo previše čudno da bi bilo istinito.
Ejmi je sve vreme bila u pravu. Od početka je pokušavao da dogovori susrete
sa njom i pozove je u Denbig park za Božić.
I on je bio zaljubljen. Sve sumnje su iščezle prethodne večeri kada ju je
poljubio i odveo je kući, držeći je za ruku dok se nisu približili ostalima. Nakon
toga su se pridružili grudvanju, tokom kojeg ju je odlučno gađao grudvama, sve
vreme se osmehujući.
Volela je da čuje njegov smeh i posmatra njegovo lepo lice.
Pitala se kada će joj priznati svoja osećanja. To je bilo sasvim izvesno. Bio je
Božić. Da li bi odgovorila? Imala je dvoje dece na čiju je sreću morala da misli.
Ali on je znao sve о njenoj deci. Bili su sigurni sa njim i dopadao im se njegov
dom.
Da li će na kraju ipak biti njegova žena? Osam godina nakon što ga je ostavila.
Prekinuo ju je povratak dece zajedno sa Ejmi.
Kejt je oduševljeno posmatrala poklone.
Rupert je poleteo prema krevetu.
„Baš lepo što ste me pozvali. Godinama nisam otvarala poklone sa
porodicom“, rekla je Ejmi.
Džudit je zurila u nju. U Amanliju je bio običaj da svaka grupa porodice
zasebno otvara poklone, ne svi zajedno. Ali Ejmi nije bila udata i nije imala svoju
porodicu, te nije pripadala nijednoj grupi. I niko je se nikad nije setio.
„Ali ti si bitan deo naše porodice“, rekla je Džudit. „Ne bismo mogli da
počnemo bez tebe.“
Ejmi je zračila na poseban način, pomislila je Džudit dok je Kejt predavala
prvi poklon. Bila je uverena da razlog tome nije božićno jutro niti otvaranje
poklona. Ejmi i gospodin Kornvel su odustali od grudvanja pre svih ostalih i
93
 Knjige.Club Books
zajedno stajali na stepenicama kuće, gledajući bitku i smejući se. Prebacio je ruku
oko njenih ramena. Džudit se pitala da li se i Ejmi oseća onako kako se ona osećala
jutros. Da li je već bio na doručku? Da li će otići pre nego što oni stignu?

Čitavo jutro je proteklo u razmeni poklona. Prvo su deca primila svoje

poklone u salonu; knjige od gospođe Harison, lopte od gospodina Kornvela i
satove od markiza. I markizove tetke su imale za svakoga po nešto; ručno pletene
kape za dečake i rukavice za devojčice. Od ostalih gostiju su dobili po nekoliko
novčića, zbog čega je Danijel glasno izjavio da su svi dovoljno bogati da se
pridruže plemstvu.
Kejt je vukla Ruperta za ruku sve dok nije otišao na sprat kako bi joj pomogao
da donese kutiju sa božićnim mašnama koje su napravili u Londonu, ali ih nisu
upotrebili. Svakom detetu je dao po jednu. Preostale dve dao je gospođicama
Hanibal, od kojih je svaka insistirala da ih zagrli i poljubi.
„Dođi i sedi ovde i pustiću te da čuješ otkucaje mog sata“, rekao je Danijel.
Markiz se osmehnuo. Da je Kejt odrasla u istom kvartu kao i Danijel, imala
bi moćnog zaštitnika od svake sile. Dečak bi verovatno izrastao u njenog vernog
slugu.
Lord Denbig je imao male poklone koje je podelio svakom od svojih gostiju
nakon što je dečje uzbuđenje počelo da jenjava. Ranije tog jutra, svojim tetkama
je uručio još dragocenih poklona. A nakon toga, pozvao je sluge kojima je uručio
svoje poklone i božićne bonuse i poslužio ih čajem i poslasticama koje je kuvarica
ostavila u kuhinji i koje su doneli on, Nora i Džudit i gospođica Iston. Taj deo
dnevne ceremonije oduvek je bio nepodnošljivo neprijatan za poslugu dok su
pokušavali da razgovaraju sa svojim poslodavcima. Međutim, nakon dolaska dece
sve se promenilo. Lili i Vajolet, impresionirane poklonima, ćutke su sedele pored
Ani, jedne od sluškinja, dok je ona otpakivala svoje. Dok im se osmehivala činilo
se da se oseća kao kod kuće, iako je bila u jutarnjem salonu svog poslodavca, koji
je stajao nasred sobe sa velikim srebrnim poslužavnikom u rukama.
Markiz je smatrao da je otvaranje poklona jedan od najlepših delova Božića.
Međutim, svaki deo Božića činio se najlepšim.
Tog jutra je izgledala neverovatno ljupko, pomislio je, pogledavši je. Nosila
je jednostavnu vunenu haljinu tamnoružičaste boje. Vuna je odgovarala vitkoj
figuri, zaključio je, pogledom prelazeći preko nje. Vitka, ali i lepo oblikovana.
Ponovo se setio nje u svom naručju, trenutka kad joj je raskopčao ogrtač i uvukao
je u svoj kaput, a ona je utonula u njegovu svilenu košulju. Vitka i oblikovana,
topla, popustljiva, privijajući se uz njega, ne pružajući nikakav otpor čak ni kad
je privio donju polovinu tela uz sebe.
„Slušajte.“ Bila je to Lili, koja ga je sramežljivo posmatrala, sa satom
podignutim prema njemu. Njene oči, do pre nekoliko meseci opijene džinom, bile
su širom otvorene od Božića.

94
 Knjige.Club Books
Sagnuo se, poslušno prislonio uvo na sat i slušao nekoliko sekundi. „Otkucava
glasno kao tvoje srce“, rekao je. „Ne smeš da zaboraviš da ga naviješ svake
večeri.“
„Nikada“, uzbuđeno je šapnula. „Hvala vam.“
Osmehnuo se i poljubio je u obraz. „Tvoj osmeh govori dovoljno.“ Iznenada
se okrenula, zabrinuta jer je na trenutak ostavila Vajolet. Ponovo je pogledao
Džudit i uhvatio njen pogled. Nežno mu se osmehnula i posvetila pažnju njegovoj
domaćici sa kojom je razgovarala. Bilo je teško znati šta oseća. Izgledala je
udaljeno, spokojno, kao što je uvek izgledala kad su se verili. Možda je namerno
skrivala svoja osećanja?
Kao što je i onda činila.
Šta je tada osećala? Ostavila ga je kako bi se udala za probisveta. Verovatno
nije imala nikakvo osećanje prema njemu. Ili je gajila samo negativna osećanja.
Međutim, šta se sada dešavalo? Sinoć mu je strastveno odgovorila. Ali to ništa
ne znači. Bila je udovica već godinu dana. Možda je samo čeznula za muškom
pažnjom.
Nije mogao da zna. Ali njeno jutrošnje ponašanje je ukazivalo samo na jedno.
Uprkos zaljubljenosti, nije mogao da joj veruje i dozvoli sebi da se nada
budućnosti sa njom. Jer, iako je odgovorila na njegov nalet strasti, to nije značilo
da bi prihvatila njegovu bračnu ponudu samo zbog usamljenosti i očaja. To bi
saznao tek nakon venčanja.
Jednom mu je slomila srce. Neće dozvoliti da se to ponovi. Ne bi preživeo
tako nešto.
Uprkos svemu, nadao se da za nju ne predstavlja samo običnog muškarca.
Ako želi da slomi njegovo srce, kao što je ona slomila njegovo i nanese joj barem
delić boli koju je on pretrpeo, morao je da pretpostavlja da je zaljubljena u njega.
Sinoć je bio siguran, ali jutros je opet bio nesiguran. Tada je pretpostavio da
će se uvek osećati nesigurno u vezi sa Džudit Iston.
„Ne, ne. Ja ću vratiti poslužavnik sa čajem u kuhinju“, rekao je svojoj
usplahirenoj kuvarici.
Deca su pojela većinu hrane sa poslužavnika iako su obilno doručkovala.
Džudit je uzela tri poslužavnika, zaputivši se za markizom niz stepenice do
kuhinje.
Podigla je pogled prema njemu dok su postavljali poslužavnike na široki
kuhinjski sto. „Čipkana maramica je predivna“, rekla je. „Žao mi je što nemam
poklon za tebe“, odgovorila je.
„Tvoje prisustvo ovde je dovoljan poklon“, rekao je posmatrajući njene
rumene obraze. Spustio je dva prsta na njene usne.
Osmehnula mu se i ponovo je bio siguran. U očima joj je bio određeni pogled,
iskren i nespreman.

95
 Knjige.Club Books
„Sačuvaj mi jedan ples večeras“, rekao je. „Uvodni set i barem jedan valcer?“
„U redu“, odgovorila je.
Nije bilo vremena da se nešto drugo kaže. Sluge su se vraćale niz stepenice.
Ali ponovo je bio siguran u nju i spreman da krene u završnu fazu svoje
osvete, zbog čega je još jednom poželeo da nije Božić. Želeo je da bude srećan,
ali to je bilo nemoguće dok je sanjao о nesreći drugog ljudskog bića, čak i kad bi
to bilo ispravno i pravedno, čak i kada bi to zaslužila, čak i ako je dužan samom
sebi da se osveti.
Poželeo je da još uvek nije zaljubljen u nju. I poželeo je da mu nije rekla sve
ono i poljuljala njegovu rešenost i naterala ga da se zapita da li je zaista toliko
kriva. Poželeo je da može da prestane da razmišlja. Poželeo je da zaboravi na
svoje misli i svoju savest.
Poželeo je da može jednostavno da je voli i veruje joj.

96
 Knjige.Club Books

Dvanaesto poglavlje

Markiz od Denbiga je naredio svom slugi da se povuče i ponovo bacio pogled

na odraz u ogledalu garderobe. Da, zaključio je, izgledao je dovoljno pristojno da
dočeka komšije i ugosti ih na svom balu. Osećao se kao da izgleda poput strašila.
Njegovi gosti su uživali u različitim vidovima zabave tokom poslepodneva.
Njegove tetke su spavale i ogovarale sa ledi Tušingem u jednom od salona, Nora
i Klement su otišli u šetnju i poveli sa sobom tri devojčice, Rokford je otišao na
klizanje sa nekoliko dečaka, ser Vilijam se zajedno sa Spenserom i dečacima
povukao u sobu za bilijar, gospođa Harison je odvela decu na sankanje, Džudit i
gospođica Iston su se igrale u jaslicama sa mlađom decom.
Činilo se da su svi zaokupljeni nečim sve dok, prolazeći kroz hodnik kako bi
se pridružio igračima bilijara, nije primio obaveštenje od jednog konjušara da su
neki od pasa kojima je pristup kući zabranjen, pušteni, i da izazivaju metež u
konjušnici. Tamo je otkrio četiri mangupa koji su pokušavali da naprave zapregu
sve dok se psi nisu oslobodili, odlučno odbivši saradnju i razbežavši se u
različitim pravcima.
Markiz se setno osmehnuo, brzo se uozbiljivši kada se setio Bena, koji bi se
zgrčio i prekrio glavu rukama kad god bi se markiz zaputio prema njemu. Decu je
bilo teško nagovoriti da se oslobode starih navika i očekivanja. Jednom je držao
Bena u naručju, obećavši mu da više nikada neće biti bičevan zbog stvarnih ili
izmišljenih nestašluka.
Izveo je četiri dečaka iz dvorišta, dok su njegovi konjušari pokušavali da
uhvate pse, rvući se sa njima u snegu. Ben je prasnuo u smeh.
Rano su večerali i uživali u svoj dobroj hrani. Svi su izjavili da nisu ostavili
mesta za puding, ali su ga ipak pojeli.
Sledeća je bila bučna dečja zabava u plesnoj dvorani, kojoj su prisustvovali
svi gosti, iako je trebalo da se oporave od večere i pripreme se za bal. Ponovo se
osmehnuo setivši se tetka Fride kako je sa povezom na očima igrala ćorave bake,
nesposobna da bilo koga uhvati, dok su deca vrištala od smeha.
Rokford i tetka Edit su bili uhvaćeni ispod imele, i silno je obradovao kada ju
je poljubio. Spens je kasnije poljubio gospođicu Iston, premda malo duže i
strastvenije. Lord Denbig se pitao da li se njihovo druženje razvija u pravcu
romanse.

97
 Knjige.Club Books
Džudit se pridružila jednoj od trka, trčeći duž plesne dvorane. Suknja joj je
bila podignuta iznad pristojnog nivoa, a lice blistalo od radosti. Srce mu je
poskočilo.
Shvatio je da će gosti uskoro stići, ove godine ranije nego inače, kako bi
prisustvovali dečjoj priredbi pre nego što bal počne i oteraju ih u krevet.
Nije ni čudo što se osećao poput strašila, pomislio je, okrenuvši se da izađe iz
prostorije.

Čitavog dana niko nije igrao karte. Osim vina koje su pili za večerom, nije
primetila da iko pije alkohol. Bilo je tako drugačije od Božića u Amanliju,
pomislila je Džudit, sedeći u markizovoj plesnoj dvorani i pozdravljajući komšije
koje je prethodne večeri videla u crkvi, dok je čekala da priredba počne.
Ovaj Božić je bio predivan. Da nije sledilo ništa više, mogla bi da kaže da je
to najbolji Božić koji je ikada imala. Međutim, očekivala ih je priredba na kojoj
su deca naporno radila i Rupertovo uzbuđenje zbog uloge pastira.
„Ja sam onaj pastir kojeg ne mogu da probude“, uzbuđeno je objašnjavao. „Ja
propuštam reči anđela, zbog čega će Stiven morati da mi ih prepriča i odvuče me
u Vitlejem. Moram da zevam sve vreme dok ne vidim bebu.“
Džudit se osmehnula, prisetivši se kako je Rupert vežbao zevanje.
„Teško je zevati kada nisi umoran“, zaključio je.
„Sigurna sam da ćeš biti sjajan kada dođe trenutak za to“, uveravala ga je.
Kejt joj je sela u krilo, nestrpljivo zureći u praznu pozornicu.
A tu je bio i bal. Ples. Oduvek je volela da pleše. Zamolio ju je da za njega
sačuva uvodni set i barem jedan valcer.
U njoj je tinjao sve veći žar uzbuđenja. Tokom čitavog dana uspeli su da
razmene samo nekoliko reči i pogleda. Međutim, pogledi su mu bili topli, puni
svesti о onome što se prethodne večeri dogodilo između njih. Tokom bala će se
ponovo dodirnuti i razgovarati. Možda će uspeti da je odvede u stranu i izjavi joj
svoja osećanja.
Voleo ju je. Nije sumnjala u to. Videla je to u njegovom pogledu. Baš kao što
je i ona volela njega.
Želela je da je poljubi, baš kao što ju je i prethodne večeri poljubio. Želela je
da bude u njegovom naručju. Želela je više od poljubaca. Želela je sve. Obrazi su
joj porumeneli od same pomisli na to.
„Eno tetke Ejmi“, rekla je Kejt pokazujući na mesto za klavirom.
Razgovor je utihnuo i okupljeni su usmerili pažnju na praznu polovinu
dvorane. Džudit se osmehnula i protrljala obraz о Kejtine kovrdže, uhvativši
markizov pogled sa drugog kraja prostorije.
Ejmi je, smeštena za klavirom, posmatrala elegantno odevene dame i gospodu
koji su došli na markizov bal. Note su joj bile uredno složene na predviđenom
98
 Knjige.Club Books
mestu. Spustila je ruke u krilo, čekajući da se Marija i Josip pojave na vratima
dvorane na svom dugom putu do Vitlejema.
Oduvek je volela Božić zbog crkve, pevanja, ukrašavanja i posete nećaka
njenom tihom i usamljenom domu. Uživala je u prisustvu braće i njihovih žena,
podsećajući se da je deo porodice. Ali nikada nije uživala u ovako divnom Božiću.
Lord Denbig je bio veoma ljubazan. Trudio se da svim gostima bude prijatno
i zabavno. Osim toga, bio je zainteresovan za Džudit, koja je zaslužila više sreće
nego što je imala sa Endrjuom. I drugi gosti su bili veoma ljubazni i prihvatili je
kao ravnopravnog sagovornika, pa čak i naporni gospodin Rokford.
A tu su bila i deca. Divna deca koja su svojom razdraganošću, entuzijazmom,
čarkama, tužnim i smešnim pričama iz svoje prošlosti unosila radost u srca
odraslih, kao i sneg, hrana, ukrašavanje, klizanje, grudvanje i sve ostalo.
I Spenser. Ejmi je osetila kako joj srce brže lupa. Nikada nije imala muškog
prijatelja. Nijedan muškarac je nije oslovljavao po imenu, smejao se sa njom,
grudvao se sa njom i neoprezno spuštao ruku preko njenih ramena. Nijedan
muškarac je nikada nije poljubio ispod imele.
Spenser ju je dva puta poljubio ispod imele, kao i jednom van imele. Poljubio
ju je pred vratima dvorane pre samo nekoliko minuta. Deca su spremno čekala u
svojoj garderobi, iako je nekolicina njih histerično jurila okolo. Gospođa Harison
joj je rekla da može da se smesti, a da će se ona potruditi da gosti ne čekaju duže
od pola sata. Uznemireno je podigla pogled prema plafonu.
Spenser ju je ispratio do garderobe, a kasnije i do plesne dvorane. Ruka mu je
bila prebačena preko njenih ramena.
„Ti si naš spas, Ejmi. Ne znam šta bismo bez tebe“, rekao je.
„Još nije gotovo“, rekla je. „Šta ako me obuzme trema i prsti mi se zapetljaju.“
Spustio je glavu i poljubio je. „Ne bi mogla da nas izneveriš ni kada bi
pokušala“, odgovorio je. „Mnogo voliš tu decu. Osim toga, veoma si razumna.“
Otvorio je vrata dvorane, namignuvši joj dok je prolazila.
Zapitala se da li su sve to bili prijateljski poljupci, polako prešavši rukom
preko svojih usana. Ili ipak nešto više? Možda prava ljubav? Pogled joj je bio
sanjiv. Poželela je da je petnaest godina mlađa, desetak centimetara viša i lepša.
Ili barem samo lepa. Poželela je...
Vrata dvorane su se ponovo otvorila i Ejmi je ugledala dva preplašena lica sa
Spenserom koji im se osmehivao. Marija i Josip su se približavali Vitlejemu.

Bila je umorna, hrabra, ljuta i nije uvek pazila na izbor reči. A on je bio
snažan, nežan, smiren, premda nije mogao da odoli da joj ne uzvrati na bar jednu
uvredu. Bili su umoran i zaljubljen par.
Krčmar, nervozan zbog neuobičajeno pune krčme i zahtevnih gostiju, odbio
je par iz daleke Galileje bez griže savesti. Međutim, njegova žena se odlučno

99
 Knjige.Club Books
zauzela za ženu koja će se svakog trenutka poroditi, ne želeći da je ostavi na ulici.
Maltretirala je sirotog čoveka sve dok sarkastično nije ponudio svoju štalu, nakon
čega ga je metlom iste rala da pripremi štalu za rođenje deteta.
Iako je biblijska priča bila lepo napisana, na neki način je izvlačila ljudskost
iz glumaca, zaključio je lord od Denbiga. Njegovi odrpanci iz sirotinjskih četvrti
Londona vratili su veru u čovečanstvo, napravivši od predstave neobično dirljivo
iskustvo.
Mudraci su jedni druge nazivali pogrdnim imenima, raspravljajući se oko puta
koji će ih odvesti u smeru zvezde, premda su svi odavali utisak da bi prošli i kroz
živi pesak da je trebalo. Pastiri su, osim jednog koji je ostao da hrče na zemlji, u
početku proklinjali plavetnilo u vazduhu, premda su ubrzo u čudu i
strahopoštovanju zurili u ono što se dešavalo. Anđeo im je rekao da ćute i obrate
pažnju. Hor je pevao poput anđela, uprkos malim propustima.
A onda se Marija u štali zaštitnički nadvila nad jaslama, upozoravajući pastire
da se odmaknu, jer ne želi da na njeno dete prenesu neku bolest. Ućutkala je
jednog od kraljeva, koji je govorio preglasno za njen ukus. Osmehnula se pred
jaslama i posegnula za detetom, kao da tamo leži pravo dete, a ne lutka iz dečje
sobe.
Josip je prekrstio ruke namršteno posmatrajući okupljene, uključujući i anđele
i trudeći se da izgleda strogo. Svako ko bi želeo da naudi detetu, morao bi da prođe
pored njega.
Rupert Iston nikada ne bi mogao da zarađuje za život kao glumac, razmišljao
je markiz, zadovoljno posmatrajući dečaka kako zeva i proteže se sve dok nije
ugledao bebu i pao na kolena.
Markiz je posmatrao Džudit. Sedela je u svojoj stolici i grlila kćerku, široko
se osmehujući i posmatrajući sina. Bio je uveren da su joj oči pune suza.
Verovatno je u sobi bilo još nekoliko ljudi kojima su oči bile pune suza.
Uprkos povremenim greškama, deca su verodostojno oživela dobro poznatu
priču. U svetu punom tame, nesavršenosti i nasilja, rađao se spasitelj. I uprkos
svemu, bio je dobrodošao, voljen i zaštićen.
U srcu lorda Denbiga zaiskrila je iznenadna i neočekivana bol. Kao i
podsetnik na nešto što je na trenutak izmaklo njegovom svesnom umu. Toliko
tame i svetla. Pogotovo na Božić. Svetio da rastera tamu. Jedna jedina sveća da
odagna tamu - božićna sveća.
Osim ukoliko se mrak u njemu ne bude tvrdoglavo borio i zauvek ga ugušio.
Pridružio se glasnom, zahvalnom aplauzu koji je usledio nakon završetka
predstave, primoran da trepće kako bi zaustavio suze.

Zakasnila je na bal. Trebalo joj je mnogo vremena da obuzda Rupertovo

ushićenje nakon završetka predstave. Odrasli su nahvalili decu pre nego što su ih

100
 Knjige.Club Books
konačno odveli u trpezariju na osveženje pre spavanja. Kako je gospodin Kornvel
istakao, u njima je i dalje bilo dovoljno energije da se popnu na sve lustere u kući.
Nakon što je uspavala Kejt, Džudit je dugo sedela u jaslicama sa Rupertom,
čitajući mu priču, uveravajući ga da ga je zaista čula kako hrče, da je njegovo
zevanje bilo uverljivo i pevajući mu uspavanke kao da je ponovo mali, dok je
polako milovala njegove mekane kestenjaste kovrdže.
Pitala se da li su gospođa Haris i gospodin Kornvel uspeli da umire drugu
decu. Oni su morali da se nose sa njih dvadeset, a ne samo sa jednim. Pretpostavila
je da im pomažu i Ejmi i gospođa Veber.
Njen sin je već odrastao, pomislila je kada je konačno ustala i odnela ga u
krevet. Postajao je težak. Spustila je pogled na njegovo usnulo lice poželevši da
još nakratko ostane mali. Poželela je da može da ostane beba. Pomislila je na
novorođenče gospođe Ričards koje je držala u rukama. Poželela je da ima još
jedno dete. Kejt je već imala tri godine.
Tamnokosa beba. Pitala se da li će je zaprositi. Da li je pogrešno protumačila
taj poljubac. Na kraju krajeva, šetali su sami mračnom stazom. Možda su samo
poklekli pred iskušenjem trenutka. Možda nije nameravao da je zaprosi. Možda
je nije ni voleo.
Ali videla je to u njegovom pogledu, u tim oštrim očima koje su je nekada
toliko uznemiravale i plašile. Voleo ju je.
Kasnila je. Kada je stigla u dvoranu, ples je već počeo. Međutim, nije bila
jedina. Gospodin Kornvel, gospođa Harison i Ejmi još uvek nisu sišli. Markiz je
plesao sa starijom damom. Bio je elegantno odeven u kombinaciju zlatne i bele
boje, sa svilenim pantalonama do kolena, izvezenim prslukom i večernjim
kaputom od brokata u različitim nijansama zlatne, dok su mu čarape i košulja bili
blistavo beli.
Zapitala se da li ga zaista ranije nije smatrala zgodnim muškarcem. Mogla je
da čuje kako joj srce lupa.
„Kada se nisi pojavila na našem plesu, pomislio sam da si me ponovo
napustila“, rekao je sa osmehom, prišavši joj kada se set završio. „Jesi li konačno
uspavala decu?“
„Jesam. Rupert je bio veoma uzbuđen“, odgovorila je.
„Pretpostavljam da moja odluka da se priredba održi neposredno pre spavanja
nije bila ispravna. Nažalost, nemam mnogo iskustva sa decom“, kazao je.
„Ali zaspali su sa prekrasnim osećanjima. Izveli su predstavu odlično i bili su
pohvaljeni“, objasnila je.
„U poslednje dve godine sam shvatio da deca na jednu reč pohvale odgovaraju
brže nego na deset kritika. Pohvale su im potrebne, baš kao i nama. Dobro
proizilazi iz ljubavi, a zlo iz mržnje. A ja previše pričam. Dođi i pleši sa mnom“,
rekao je.

101
 Knjige.Club Books
Osmehnula se, setivši se ukočenog, ozbiljnog gospodina za kojeg je davno
bila verena. Kao i grubog, mrzovoljnog muškarca kojeg je pre samo nekoliko
nedelja srela u Londonu. Podigla je pogled prema muškarcu koji ju je pozvao da
pleše sa njim.
Bio je to veoma komplikovan seoski ples. Trudila se da ostane usredsređena
kako bi se setila svih koraka. Nekim ljudima uopšte nije polazilo za rukom. Mnogi
su se smejali jer su se parovi ili pojedinci povremeno kretali u potpuno pogrešnom
smeru. I markiz i Džudit su se smejali nakon što ju je sa zakašnjenjem zavrteo,
nakon što su ih razdvojili neki komplikovani koraci.
„Ponovo si tu“, rekao je. „Koliko se sećam, obećala si da ćeš sačuvati jedan
valcer za mene. Ako nisi, obećaj mi sada.“
„Obećavam“, odgovorila je, pre nego što su se ponovo razdvojili.
Plesala je sa veoma krupnim gospodinom koji je glasno dahtao zbog žustrine
plesa.
Bio je to najlepši bal kojem je ikada prisustvovala, zaključila je posmatrajući
plesače koji su se vrteli iznad božikovine pune bobica i zvezda koje su se uvijale
i svetlucale pod svetlima sveća koje su gorele u lusterima. Po londonskim
standardima, ovaj bal se nikako ne bi mogao nazvati uspešnim, ali ona je svakako
uživala u njemu.
Ponovo se približila lordu Denbigu. „Bal je zaista divan“, rekla mu je.
„Gospođo Iston, nadam se da ne laskate domaćinu?“ upitao je.
„Da, laskam.“
Osmehnuo joj se pre nego što su se ponovo razdvojili.
Nestrpljivo je iščekivala njihov valcer, uživajući u svakom trenutku večeri.

„Nikada ih nisam video toliko uzbuđene i ponosne“, rekao je gospodin

Kornvel.
„Imaju pravo da budu takvi“, odgovorila je gospođa Harison. „Bili su odlični,
iako su u završnom delu zaboravili na sve sugestije о upotrebi engleskog jezika.
Teši me to što polovina publike verovatno nikada ranije nije čula pojedine reči.
Možda su pretpostavili da su latinske ili grčke.“
Ejmi se nasmejala. „Zagrlila bih svakoga od njih“, rekla je.
„Ne sumnjam u to“, odvratio je gospodin Kornvel.
Stajali su na vratima plesne dvorane, posmatrajući žustar seoski ples koji je
već bio u toku. Gospođa Harison se pridružila markizovim tetkama, koje su je
odmah pozvale da se smesti na praznu stolicu pored njihove.
„Draga moja, Božić je skoro pri kraju“, rekao je gospodin Kornvel.
Ejmi mu je uputila oštar pogled. „Jeste. Ali bilo je predivno i njegov sjaj će
nas sigurno voditi napred još neko vreme.“

102
 Knjige.Club Books
„Ponekad brinem za svu ovu decu“, nastavio je. „Hajde da prošetamo? Izgleda
da se ovaj set neće skoro završiti.“ Uzela ga je za ruku i izašli su iz velike dvorane.
„Brinem se šta će biti sa njima kada ih konačno pustimo u svet da se sami
snalaze.“
„АИ ti nećeš dozvoliti da se to dogodi dok ne budu u stanju da se zaposle, zar
ne?“, upitala je. „Sigurna sam da će im markiz pomoći.“
„Hoće. Ali da li će zaboraviti sve ono što su naučili? Ljubav, deljenje,
poštovanje, ljubaznost prema drugima, veru u sebe i sve ostalo?“
Ejmi se nasmejala. „Zvučiš kao pravi zabrinuti otac, koji želi da njegovi
štićenici polete, ali se plašiš da ih pustiš. Ako su voljeni, voleće. I nosiće sa sobom
sve ostalo čemu si ih naučio.“
Pomilovao ju je po ruci. „Ti si predivna mala žena, Ejmi Iston. Gde si se
skrivala čitavog mog života?“
Nasmejala se. „Ovo je prvi put da mi je neko rekao da sam predivna“,
odgovorila je. „Porodica me je skrivala kod kuće. Plašili su se da će me svet
povrediti i odrezali mi krila.“
„Da li su to bile boginje?“ upitao je.
Klimnula je glavom. „Ja sam bila jedina. Nije nastradao niko drugi iz
porodice. Zbog čega sam neizmerno zahvalna Bogu.“
„Da su te puštali van kuće, mnogi bi te nazvali lepoticom, Ejmi. Tvoja lepota
zrači iz tebe“, rekao je.
Oslobodio je ruku iz njenog stiska i prebacio je preko njenih ramena. „А ni
spoljašnjost nije neprijatna. Zar si dozvolila da nekoliko boginja utiče na tvoju
sliku о sebi?“
„Prestala sam da razmišljam о svom izgledu pre mnogo godina. Moramo da
prihvatimo sebe takvi kakvi smo, inače ćemo večno biti nesrećni“, objasnila je.
„Voleo bih...“, počeo je. A onda joj se osmehnuo. „Voleo bih da sam te
upoznao pre deset godina, i da sam imao bogatstvo kao Maksovo.“
Progutala je knedlu. „Nikada nisam verovala da bogatstvo nužno donosi
sreću. A ni godine ne igraju nikakvu ulogu.“ Podigla je pogled prema njemu. Oči
su joj bile pune nežnosti, privrženosti i nade.
Polako ju je privukao prema sebi, naslonivši obraz na vrh njene glave. „O,
Ejmi, previše pričam. Oprosti mi. Ovo je bio divan Božić, zar ne?“
„Da.“ Obuzeo je snažan bol, probadajući je od grla do grudi. Nije mogla da
kaže više, jer je bila žena i nije imala nikakva iskustva u takvim situacijama, „Bilo
je divno.“
Odmaknula se kako bi mu se osmehnula, a on je spustio glavu kako bi je
poljubio.
„Dođi. Bolje da te vratim u dvoranu pre nego što u potpunosti uništim tvoju
reputaciju. Hoćeš li plesati sledeći set sa mnom?“, upitao je.

103
 Knjige.Club Books
„Nikada nisam plesala u javnosti“, priznala je.
Namrštio se. „Čini mi se da ti je tvoja porodica u potpunosti odrezala krila.“
Osmehnula se.
„Da li si plesala kod kuće?“, upitao je.
Klimnula je glavom.
„Onda nećemo primećivati nikog drugog u plesnoj dvorani“, kazao je.
„Plesaćeš samo za mene. Može?“
„Volela bih da pokušam“, odgovorila je.
Ponovo ju je uzeo za ruku i sklopio prste oko njene ruke.

104
 Knjige.Club Books

Trinaesto poglavlje

Njegova tetka Frida je bila rumena, veselo uveravajući gospodina Rokforda

da nikada nije videla izvođenje valcera, kao i da godinama nije plesala na balu.
Gospodin Rokford je bio uporan, a tetka Edit je gunđala i klimala glavom.
Džudit je bila blizu i uživala u trenutku.
„To je ples koji se brzo uči“, rekla je. „Sve što treba da učinite je da brojite
do tri i dozvolite gospodinu da vas vodi.“
Tetka Frida je ispružila ruke i ponovo se nasmejala. Izgledala je zabrinuto.
Markiz od Denbiga se osmehivao dok se približavao grupi.
„Moj ples, Džudit?“, rekao je pruživši joj ruku. „Tetka Frida, možeš da
posmatraš kako mi plešemo.“
„To bi bilo najbolje, Maksvele“, zahvalno je odvratila nakon što je uzeo
Džudit za ruku.
„Sigurna sam da će Maksvel i gospođa Iston sjajno otplesati valcer, budući da
su oboje nedavno boravili u gradu, a tamo se pleše najbolji valcer“, rekla je tetka
Edit.
Džudit mu se osmehivala dok ju je vodio na podijum. „Baš brzopleto od
gospodina Rokforda što je zamolio tvoju tetku za ples. Verovatno će se onesvestiti
kada shvati da je to veoma neprikladan ples“, rekla je.
„Mislim da moje tetke nisu toliko slabašne“, odgovorio je. „Zašto smatraš
valcer neprikladnim, Džudit? Zato što sve vreme gledaš u svog partnera i pristojno
razgovaraš sa njim?“
Nastavila je da se osmehuje i kada je muzika počela.
Obe tetke su ih pažljivo posmatrale. Bio je svestan toga, zbog čega se držao
jednostavnih koraka. Ruka za koju ju je držao bila je ispružena, njeno telo blago
izvijeno unazad, a njena druga ruka na njegovom ramenu.
Nisu delovali nimalo neprikladno. Bili su udaljeni jedno od drugog. Dodirivao
ju je samo oko struka, dok je drugom rukom držao njenu. Ali valcer je ipak bio
intiman ples. Stvarao je neobičnu napetost unutar tela. Doduše, ne uvek, već sa
pojedinim partnerima, kao na primer sa Džudit. Držao se na odstojanju, kretao se
jednostavno i razgovarao sa njom. Njegove tetke su ih još uvek posmatrale, iako
je Rokford razgovarao sa tetka Fridom i klanjao se.

105
 Knjige.Club Books
Plesali su intimno u Londonu na balu kod Mamfordovih, previše intimno i
napeto. Tom prilikom je namerno razvijao napetost, držeći pogled prikovanim za
njeno lice, ne želeći da razgovara sa njom. Tada ju je mrzeo. Mržnja i želja za
osvetom nadjačali su privlačnost koju je osećao.
Međutim, nije želeo da kvari veče i Božić preteranim razmišljanjem i
analiziranjem.
„Bio si u pravu. Tvoja tetka je spremna da pokuša“, kazala je.
Oboje su posmatrali kako tetka Frida pravi svoje prve plesne korake nakon
mnogo godina.
„Da tetka Frida nije barem dvadeset godina starija od svog partnera, rekao bih
da je romansa na pomolu“, rekao je markiz osmehnuvši se. „Siguran sam da se
Rokfordu dopadaju moje tetke jer su uvek spremne da slušaju njegove priče, iako
često zaspe pre nego što on završi.“
„Mislim da uživa u Božiću. Usrećio si barem jednog od svojih usamljenika“,
rekla je.
„Usamljenika?“ Zbunjeno ju je pogledao.
„Tako ledi Klensi zove tvoje goste“, objasnila je.
„Usamljenici.“ Osmehnuo se i odmahnuo glavom. „I ti, Džudit?“ Osmeh joj
je iščeznuo. Pogledala ga je u oči. „Zašto si me pozvao?“ Sada kada više nije
morao da se trudi da mu koraci budu jednostavni, zavrteo ju je u krug u uglu
plesne dvorane. „Zar ne znaš?“
„Zato što bismo u suprotnom proveli Božić u gradu?“ upitala je.
„Vas četvoro? To je mogao da bude veoma prijatan Božić“, zaključio je.
„Jeste“, složila se. Nije skidao pogled sa nje. „Mislila sam da si me doveo
ovde kako bi me kaznio.“
„Kaznio?“
Klimnula je glavom. „Znao si da mi nije bilo prijatno u tvom društvu. Da ne
želim da budem u tvom društvu. Mislila sam da je ovo tvoj način da me kazniš.
Nedelju dana u tvom domu uoči Božića.“
Osmehnuo joj se. „Ali više ne misliš tako?“
Nastavila je da ga posmatra pre nego što je polako klimnula glavom.
„Zahvaljujući tvojoj dobroti, mnogi ljudi su uživali u Božiću. Ne verujem da bi
želeo da pokvariš sve dovodeći osobu koju mrziš. Pogrešno sam te procenila u
Londonu. Možda sam oduvek imala pogrešno mišljenje о tebi. Žao mi je.“
Na trenutak je spustila pogled na njegove usne. Nastavio je da je posmatra.
Bila je tako lepa, vitka i topla. Trudio se da ne razmišlja ni о čemu. Morao je to
da učini, svestan da njegovim umom besni žestoki rat. Njegova želja za njom,
njegova ljubav prema njoj, sukobljene sa njegovom odlučnošću da dovrši ono što
je započeo. Bio je tako blizu. Mogao je da završi sa svim u roku od nekoliko
minuta.

106
 Knjige.Club Books
„Neprijatno mi je“, rekla je. Obrazi su joj bili rumeni. „Zašto me tako gledaš?“
„Zato što ne mogu da zamislim nijedan drugi način na koji bih te gledao“,
odgovorio je.
Bili su blizu vrata koja su vodila u hodnik. Poveo ju je prema vratima i izveo
je. Pažljivo je pogledao dvojicu lakeja koji su stajali na vratima, nakon čega su
obojica nestali, kao da su se odjednom setili nekih neodložnih obaveza.
„Moja jedina alternativa je da te uopšte ne gledam“, nastavio je. Spustio je
njenu ruku na svoje srce i prekrio je svojom, a zatim je drugom rukom privukao
sebi, nateravši je da sklopi ruke oko njegovog vrata i nasloni glavu na njegovo
rame.
Nastavio je da pleše sa njom, a njeno telo se pomeralo u ritmu sa njegovim.
Naslonio je obraz na njenu glatku kosu.
„Kada se ovaj set završi, moram da se vratim svojim gostima“, prošaputao je.
„Nemamo vremena za ono što oboje želimo.“
Podigla je glavu, uputivši mu iznenađen pogled. Međutim, njen pogled mu je
ipak otkrio da je bio u pravu; ono što se dešavalo između njih nije bilo bezazleno
koketiranje.
„Potrudi se da se rešiš svih obaveza za sutrašnje popodne. U redu?“, upitao
je.
Dugo ga je posmatrala, a on je primetio sukob emocija koje su tinjale unutar
nje. „Da“, konačno je odgovorila.
Zaustavio se kako bi je poljubio. Odmah je odgovorila, privivši se uz njega i
spremno otvorivši usta. Stenjala je dok je pohlepno lizao njene usne.
„Makse“, rekla je kada je spustio usne na njen vrat.
Nije zaboravio gde se nalaze. Iza nje su se otvorila vrata plesne dvorane.
„Sutra“, rekao je, uspravivši se. Lagano ju je pomilovao po obrazu. „Sutra
ćemo rešiti sve, Džudit.“ Ni sam nije bio siguran na šta je mislio. Trudio se da ne
misli ni о čemu.
„U redu“, odgovorila je spustivši ruku preko njegove.
Još jednom ju je nežno poljubio.

Ugledala je prvi nagoveštaj svetla na istoku. A onda je usledilo postupno

nestajanje mraka, koji se pretvarao u sivilo, pojavila se svetla linija svetla koje je
prelazilo iz bele u bledu zlatnu, a potom i u ružičastu i narandžastu.
Džudit je posmatrala svitanje sa prozora u svojoj sobi, sedeći ušuškana u ćebe,
sklupčanih kolena i ruku čvrsto stegnutih oko njih.
Činilo joj se da će dan biti veličanstven, iako hladan. Ugledala je Maksa kako
izlazi iz štale na konju, sa velikim zavežljajem iza sedla. Jahao je ispod njenog
prozora, pažljivo birajući put zbog snega. Zapitala se zašto je ustao tako rano.

107
 Knjige.Club Books
Međutim, bila je zima. Nije imala pojma koliko je sati, ali sigurno nije bilo
tako rano kao što se činilo. Verovatno je želeo da udahne malo svežeg vazduha.
Poželela je da je sa njim.
Ponovo je pogledala u sobu. Bila je to lepa i prijatna prostorija iako se vatra
u kaminu odavno ugasila. Navikla se na nju nakon samo nekoliko dana. Delovalo
je kao da je kod kuće.
Zapitala se da li će Denbig park biti njen dom. Pretpostavila je da će nakon
ovog poslepodneva dobiti odgovor na svoje pitanje. Sve je bilo previše divno da
bi bilo istinito. Zar će zaista pronaći sreću odmah nakon okončanja lošeg braka?
Pogotovo sa Maksom.
Bilo je teško poverovati u takvu sreću. Iako je bila uverena da će do kraja
dana dobiti odgovore na sva svoja pitanja, bila je nervozna. Šta ako je pogrešno
protumačila znakove?
Očekivala je da će dobiti odgovor na Božić, na balu, kada je zaplesao valcer
sa njom i odveo je u hodnik. Očekivala je da će joj izjaviti ljubav i zaprositi je.
Umesto toga, rekao je nešto što ju je iznenadilo.
Bila je šokirana. Šta su oboje želeli? Da vode ljubav? Da li je želeo da vodi
ljubav sa njom? Mogla je da vidi to na njegovom licu. Osim toga, i ona je to želela.
Nije joj trebalo dugo da prizna samoj sebi.
Čak i da je sumnjala, njegove reči su jasno otkrivale njegove namere. Želeo
je da bude slobodna čitavo popodne. Zašto? Kako bi mogao da je zaprosi? Za to
je bilo dovoljno nekoliko minuta.
Nameravao je da vodi ljubav sa njom. Na trenutak je ostala bez daha
naslonivši glavu na naslon iza sebe. Nije primetila nikakav otpor, iako je bila
budna već više od sat vremena, baš kao i sat vremena nakon završetka bala.
Nameravala je da vodi ljubav sa njim. I nije nameravala da bude pasivna. Želela
je da mu uzvrati sve.
Sutra ćemo resiti sve, Džudit, rekao je.
Zatvorila je oči. Možda će voditi ljubav i pitati je da se uda za njega. I živeti
srećno do kraja života. Osim što neće biti tako jednostavno. Iz iskustva je znala
da neće. Doživotno će morati da rade na svom braku, ali vredeće.
Naravno da hoće.
Džudit je zadrhtala, stegnuvši prekrivač oko sebe. Da li je potpuno poludela?
Zašto joj nije priznao svoja osećanja prethodne večeri? Mogao je da učini to i
zamoli je da se reši svih obaveza sutra po podne. Možda će voditi ljubav kao
verenici.
Na trenutak je pomislila na nelagodu koju je osećala pre dolaska u Denbig
park. Osećaj da u njemu postoji nešto zastrašujuće. Možda... Ne, videla mu je u
očima. Oči ne mogu da lažu. Sve i kada bi mogle, ona je uspela da odgonetne šta
se krije u njegovom pogledu.

108
 Knjige.Club Books
Zapitala se koliko je još vremena ostalo do poslepodneva.
Iznenada je shvatila da se Božić završio.

Deca su rano ustala. Brzo su doručkovali, a zatim odjurili u jaslice kako bi se

što pre spremili za predstojeću zabavu. Nakon ručka će se vratiti u selo gde će
klizati, sankati se, praviti Sneška Belića, trčati i igrati se sa psima. Neki od njih
su odneli svoje nove lopte u plesnu dvoranu, šutirajući ih slugama koje su
raspremale nakon jučerašnjeg bala. Mlađa deca su otišla u jaslice kako bi se igrala
sa Kejt i jahala konjića.
„Sigurno čezneš za mirom koji će ti naredni sati doneti“, rekao je gospodin
Kornvel, prepustivši brigu о deci odraslima. Sedeo je u biblioteci svog prijatelja,
prebacivši nogu preko naslona za ruke na stolici na kojoj je sedeo.
Markiz mu je pružio čašu brendija. „Biće tiho. Siguran sam da će tišina biti
nepodnošljiva za moje goste. Svi vole decu.“
Gospodin Kornvel je otpio gutljaj brendija. „Pre dve godine nismo mogli da
predvidimo sve ovo, zar ne? Moram da priznam da zaista nisam očekivao ovoliki
uspeh. A ti?“
Markiz se smestio u stolicu prekoputa njegove. „Jesam. Očekivao sam da
ćemo uspeti, Spense. Obojica smo bili previše odlučni u nameri da naš plan uspe.
Ja sam se pitao da li će se vremenom naš dom pretvoriti u klasično sirotište,
bezlično mesto u kojima se vodi računa samo о osnovnim potrebama dece. Pitao
sam se da li bi ti takav način života zaista odgovarao.“
„Ne mogu da zamislim drugačiji način života“, odvratio je gospodin Kornvel.
Markiz se osmehnuo. „Ti si poput iskusnog i popustljivog oca, Spense. Zar
nikada ne osećaš potrebu za ženom koja bi upotpunila iluziju porodičnog života?“
Spenser ga je pogledao, polako spustivši čašu. „Kakvo je to pitanje, Makse?
Imam skoro četrdeset godina.“
Markiz je slegnuo ramenima. „Mislio sam da bi gospođica Iston...“ Gospodin
Kornvel je ustao. „Gospođica Iston je dama.“
„А ti si džentlmen“, dodao je lord Denbig.
Gospodin Kornvel se počešao po glavi. „I otac desetorice siromašnih
momaka. Razmišljaj logično, Makse. Ne bih se odrekao tih dečaka, a sve i kada
bih to učinio, ne bih imao šta da joj ponudim. Istina je da imam dovoljno novca,
zbog čega ne moraš da mi isplaćuješ platu, ali to je zato što su moje potrebe
skromne. Ne bih želeo da upletem Ejmi u ovakvu situaciju.“
„Šteta“, odvratio je markiz. „Veoma mi se dopala.“
„I meni“, odlučno je kazao gospodin Kornvel. „Gospode bože, Makse.“
Markiz se osmehnuo. „Sedi i odmori dok imaš priliku. I popij svoj brendi.
Hoće li ti se i ona pridružiti u selu nakon ručka?“

109
 Knjige.Club Books
„Vajolet i Lili su je zamolile da pođe sa nama. Kao i desetak druge dece. Svi
ćemo popiti čaj kako bismo proslavili uspešnu priredbu“, objasnio je.
„Siguran sam da će i mladi Iston želeti da vam se pridruži“, rekao je markiz.
Gospodin Kornvel se nasmejao. „Bilo je veoma izazovno pronaći mu ulogu u
predstavi u poslednjem trenutku. Nisam želeo da bude običan pastir i nepomično
stoji na sceni. Zamalo je skrenuo svu pažnju na sebe. Kada je počeo onako glasno
da hrče, pomislio sam da će mu anđeo reći da bude tiši. Naravno, i on će nam se
pridružiti.“
„Njegova sestra će se osećati izostavljeno“, rekao je markiz.
„I ona može da pođe sa nama. Jedno dete više ne pravi veliku razliku. Osim
toga, njena tetka će biti tamo. A i mladi Danijel će biti veoma srećan ukoliko ona
bude tu. Čini mi se da ga podseća na njegovu mlađu sestru koju je ostavio. Dobro
si me podsetio, Makse. Mogli bismo da je pronađemo i uključimo je u našu
sledeću grupu. Ejmi smatra da bi bilo veoma korisno spojiti devojčice i dečake u
jedan dom i pronaći bračni par koji će brinuti о njima. Šta misliš?“ upitao je
gospodin Kornvel.
„Odlična ideja“, složio se markiz, prodorno posmatrajući svog prijatelja.
Jutro se činilo beskonačnim. Nije trebalo tako rano da ustane. Međutim, nije
mogao da zaspi. Ustao je pre zore i odneo ćebad u lovačku kućicu u šumi, iako je
tamo već bilo ćebadi. Zadržao se pola sata, skupljajući drva za ogrev, pripremajući
ih za potpalu kako bi ih kasnije samo zapalio.
Pitao se da li će mu se pridružiti. Prethodne večeri joj je jasno stavio do znanja
svoje namere. Primetio je njen iznenađen pogled. Bila je ugledna dama koja čak
nije ni bila verena za čoveka koji joj je predložio nešto tako direktno. Međutim,
znao je da je u iskušenju. Naposletku je ipak prihvatila.
Možda se tokom noći ipak predomislila. Dobro je znala šta će se dogoditi
ukoliko mu se pridruži.
Želeo je da ona to zna. Nije želeo da kasnije pomisli da ju je napastvovao.
Znala je šta će se dogoditi ako mu se bude pridružila, iako nije znala njegov motiv.
Zapitao se da li ga je on znao.
Imala je svoju šansu da izbegne osvetu koju je tako brižljivo pripremio. Bila
je to njegova prilika da se obračuna sa njom, ali nije mogao ništa da joj nametne,
a pogotovo ne da je siluje.
Ako je već bila toliko uzorna, onda će sigurno pronaći neki izgovor da mu se
ne pridruži, pomislio je, posmatrajući brendi koji se polako vrteo u njegovoj čaši.
Sama će se spasti. Ako bude odbila da mu se pridruži, krajem nedelje će je pustiti.
Možda će se pokajati zbog svega. Možda je već očekivala njegovu bračnu ponudu.
Možda će biti užasno razočarana. I to je bila svojevrsna osveta. Ne toliko efektna
kao ona koju je prvobitno isplanirao, ali ipak će poslužiti svrsi.
Iskreno govoreći, pomalo mu se smučila celokupna situacija. Poželeo je da
joj muž nije umro, ili da nikada nije čuo za njegovu smrt. Da nikada nije došla u
110
 Knjige.Club Books
London, ili da bar nije saznao za to. Poželeo je da je više nikada ne vidi. Iz
razmišljanja ga je prenuo Spenserov glas.
„Možda će želeti da i njena mama pođe sa njom“, rekao je gospodin Kornvel.
Markiz je zbunjeno podigao pogled. „Džudit? Obećala je da će prošetati sa
mnom.“
Gospodin Kornvel je podigao obrve i napućio usne. „Stvarno?“ upitao je.
„Onda ću morati da uverim mladu damicu da kuća u kojoj ćemo popiti čaj ne
može da primi više od dvadeset troje dece i dvoje odraslih.“
„Hvala ti, Spense“, odgovorio je markiz.
„Nisam iznenađen“, nastavio je gospodin Kornvel. „I šlep čovek bi to
primetio. Tvoje tetke su oduševljeno klimale glavom iza tvojih leđa.“
Lord Denbig je naglo ustao i spustio polupraznu čašu na poslužavnik. Vratio
je čep u dekanter. „Nije onako kako misliš, Spense. Hajde da proverimo da li je
neko od mojih slugu ili pasa već umro od brige.“
Gospodin Kornvel se nasmejao, spustivši praznu čašu pored njegove.
„Da li si sigurna da želiš da ideš?“, upitala je Džudit vezujući šešir ispod
Kejtine brade.
Dva velika tamna oka su ponovo pogledala u nju i devojčica je klimnula
glavom.
„Želiš da budeš sa drugom decom?“ Džudit se osmehnula.
„Danijel će me nositi na ramenima“, odgovorila je Kejt.
„Sviđa ti se Danijel?“, upitala je Džudit.
Kejt je ponovo klimnula glavom.
„Ne smeta ti što mama neće ići sa tobom?“ nastavila je.
Kejt je sklopila ruke oko njenog vrata i poljubila je u obraz. „Pričaću ti kako
sam se provela kada dođem kući.“
„Tetka Ejmi će biti sa tobom“, dodala je Ejmi. Nije trebalo da oseća krivicu,
niti da zanemaruje svoju decu. Rupert je izjurio iz sobe. Gospođa Harison,
gospodin Kornvel i Ejmi su je pitali da li mogu da povedu Kejt, kako ne bi bila
jedino dete koje nije prisustvovalo.
„Ne moraš da pođeš sa nama“, rekla je Ejmi kada je Džudit izrazila svoju
zabrinutost. „Zaboga, Džudit, zar ne veruješ da ću čuvati decu svojim životom?
Osim toga...“ Međutim, činilo se da joj je neprijatno, zbog čega nije završila
rečenicu.
Osim toga, možda je želela da provede neko vreme sama sa gospodinom
Kornvelom? Ejmi nije izgledala preterano zadovoljno. Džudit ju je videla u
takvom raspoloženju svega nekoliko puta, uglavnom kada su je otac i braća
nagovarali da odustane od nekog izleta koji bi je doveo u kontakt sa strancima.

111
 Knjige.Club Books
Zar jučerašnji bal nije protekao odlično za nju? Bila je toliko uzbuđena zbog
bala i plesova. Otplesala je dva seta sa gospodinom Kornvelom.
Međutim, sinoć i jutros nije ništa rekla. Da li je i Ejmi očekivala bračnu
ponudu koju nije primila?
Uzela je Kejt za ruku i izašla iz jaslica, zamalo se sudarivši sa Ejmi, koja im
je išla u susret.
„Da li si spremna, Kejt?“ upitala je. „Vidim da si lepo i toplo obučena. Hoćeš
li da uzmeš tetku Ejmi za ruku?“
„Hoću da me Danijel nosi“, odgovorila je Kejt.
„Naravno“, kazala je Ejmi, vedro se osmehnuvši Džudit.
U hodniku je vladao haos. Gospodin Rokford se svečano rukovao sa decom,
dok su ih gospođice Hanibal ljubile. Dve lopte su pobegle vlasnicima iz ruku.
Neko je pitao koliko je sati jer nije poneo svoj sat. Istovremeno mu je odgovorilo
nekoliko glasova. Gospođa Harison i gospodin Kornvel su organizovali decu u
parove za šetnju do sela. Markiz je stajao na sredini hodnika.
„U redu“, rekao je gospodin Kornvel, glasom koji je uvek privlačio svačiju
pažnju. „Imate li nešto da kažete markizu pre nego što krenemo?“
„Hvala“, jednoglasno je uzviknulo dvadeset glasova. „Šefe“, dodao je neko.
„Napred marš“, nepromišljeno je kazao gospodin Kornvel.
„Ura!“ svi su vrištali, a kape, rukavice i lopte poletele su ka plafonu.
„Napred marš!“
„Ura!“
„Napred marš!“
„Ura!“
Markiz se nasmejao kada su se parovi razdvojili kako bi pokupili predmete
koji su se do pre nekoliko trenutaka vijorili hodnikom.
„Možda ćemo krenuti pre mraka“, viknuo je gospodin Kornvel, nadjačavši
buku.
„Poslaću kočiju po vas i decu“, rekao je markiz, obrativši se Ejmi. „Nemojte,
molim vas. Uživaćemo u šetnji“, ljubazno je odgovorila. „Kako god želite“, kazao
je, pogledavši gospodina Kornvola.
A onda su žurno napustili kuću. Kejt i jedan od najmlađih dečaka spokojno
su sedeli na ramenima starije dece. Gospodin Rokford je otišao da potraži ser
Vilijama u sobi za bilijar. Gospođice Hanibal uveravale su jedna drugu da ne bi
smele da se prehlade, zbog čega su se povukle u topao salon.
Hodnik je odjednom postao neobično tih.
„Džudit, hoćeš li da prošetaš sa mnom?“ upitao je markiz.
Pogledala ga je u oči. „To bi bilo divno, gospodine“, odgovorila je, shvativši
da je nakon prethodne večeri njeno persiranje zaista besmisleno.

112
 Knjige.Club Books
„Onda idi i toplo se obuci. Naći ćemo se ovde za deset minuta.“
„U redu“, odvratila je.
Ponovo je izgledao ukočeno i hladno. Lice mu je bilo grubo i izgledao je
onako kako je uvek izgledao, pomislila je obuzeta iznenadnom panikom. A onda
se osmehnuo i ponovo je bio onaj stari Maks.
Uzvratila mu je osmeh i žurno se popela uz stepenice.

113
 Knjige.Club Books

Četrnaesto poglavlje

Duvao je hladan vetar, zbog čega je napolju, uprkos vedrom nebu i suncu bilo
manje prijatno nego u prethodna dva dana. Držala je kapuljaču svog ogrtača ispod
brade, držeći markiza za ruku.
Mislila je da se predomislio i da je sve pogrešno protumačila. Možda je samo
želeo da provede poslepodne sa njom. Međutim, nakon što su izašli iz kuće, znala
je kuda je vodi. Nije bila sigurna da li bi trebalo da joj bude drago zbog toga.
„Da li ti je hladno?“, upitao ju je prebacivši ruku preko njenih ramena kako
bi je privukao prema sebi. Hodali su kroz sneg. „Uskoro će ti biti toplo.“
Bilo je to obećanje od kojeg su klecala kolena. Naslonila je glavu na njegovo
rame, budući da joj je to delovalo najprimerenije.
„Maks, gde idemo?“, upitala je nakon što su dugo ćutke koračali kroz sneg,
putem kojim su prošli pre nekoliko dana, kada su sa decom sakupljali zelenilo za
ukrašavanje kuće.
„Znaš gde idemo“ odgovorio je pre nego što se zaustavio i okrenuo je prema
sebi. „Sinoć si me razumela, zar ne? Da li želiš da se vratiš?“
Govorio je tiho i gledao u njene usne. Mogla je da oseti toplotu njegovog tela
uprkos kaputu. Ali postojalo je još nešto. Možda njena savest? Da li će zaista tako
hladnokrvno učiniti tako nešto?
Odmahnula je glavom, a on je na trenutak spustio usne na njene.
Nije se bunila. Postojalo je samo jedno pitanje na koje je želela odgovor. I
pomalo zabrinuti pogled koji joj je dao priliku da se vrati, da ga se oslobodi.
Zaštitnički ju je privukao prema sebi, osećajući njene obline uprkos debelom sloju
njihove odeće.
Odmahnula je glavom, uputivši mu toliko iskren pogled da je na trenutak
poželeo da se okrene i usmeri ih u drugom pravcu kako bi se pretvarao da je sve
vreme zaista želeo da prošeta sa njom. Primetio je želju u njenim očima, baš kao
što je i nameravao. Ali to ga je preplašilo. Užasnula ga je moć koju je imao nad
drugim ljudskim bićem. Istu onakvu moć kakvu je ona imala nad njim pre osam
godina.
I hladnokrvno je iskoristila.

114
 Knjige.Club Books
„Makse, hoćeš li voditi ljubav sa mnom?“ upitala je. Govorila je kao da je
ostala bez daha, iako nisu hodali brzo niti u pravcu vetra. Skrenuli su na stazu
kojom su se Rokford i dečaci kretali nekoliko dana ranije.
„Šta ti misliš?“, upitao je.
„Mislim da hoćeš.“ Glas joj je podrhtavao.
„Da li želiš da se vratiš?“, nastavio je.
„Ne.“
Poželeo je da glavom bez obzira pobegne od njega.
Ne bi se nimalo iznenadila da su je noge izdale. Osećala se kao da umesto
svojih nogu ima dve drvene noge. Ono što se događalo delovalo je pogrešno,
prljavo i proračunato. Međutim, ruka mu je bila prebačena preko njenih ramena,
a njena glava na njegovom ramenu. Volela ga je više nego što je ikada mislila da
je moguće. Želela je da mu pruži nešto čime bi se iskupila za ono što mu je učinila
pre toliko godina. Želela je da mu da sebe.
Bilo je dobro što će mu se predati pre nego što je zaprosi, pomislila je. Bio je
to besplatan i bezuslovan poklon. Pred njima se nazirala prava koliba, izdvojena
na malom proplanku.
U kući nije bilo mnogo svetla. Imala je dva mala prozora i bila je okružena
drvećem. Zapalio je sveću i spustio je na stočić, a zatim se sagnuo da potpali drva
koja je pripremio tog jutra.
„Ne skidaj ogrtač“, rekao je, a zatim se uspravio i okrenuo se prema njoj.
Mirno je stajala pred vratima. Posmatrao je kako joj pogled luta prema krevetu na
drugom kraju sobe. Oblizala je usne. „Ovo je mala prostorija. Brzo će se ugrejati.“
„U redu“, odgovorila je, ponovo podigavši pogled. Ponovo je primetio onu
istu iskrenost. Bila je potpuno prepuštena njegovoj milosti. Za razliku od nje, on
nije nameravao da pokaže milost.
„Makse.“
Postojalo je nešto u njegovim očima i njegovim usnama. Da li se premišljao?
Da li je smatrao da je pogrešio što se upustio u sve ovo? Nju nisu mučile takve
sumnje. Budući da su se vrata za njima zatvorila, ispred njih je ostavila sve svoje
sumnje i osećaj krivice. Bila je tamo gde je želela da bude, sa muškarcem sa kojim
je želela. Podigla je ruku i polako ga pomilovala po obrazu.
Uzeo ju je za ruku i poljubio joj dlan. Kada je podigao pogled, osmehnuli su
se jedno drugom.
„Želim da budem ovde“, prošaputala je.
„Stvarno?“ upitao je. „Ali ne bi trebalo, Džudit. Trebalo bi da pobegneš
odavde glavom bez obzira.“
Dao joj je poslednju priliku. Pogledom ju je molio da je prihvati. Trebalo bi
da otvori vrata umesto nje, izbaci je napolje i ponovo ih zatvori. Ponovo joj je
poljubio dlan.

115
 Knjige.Club Books
„Želim da budem ovde“, ponovila je, spustivši slobodnu ruku na njegovo
rame.
„Džudit.“ Sagnuo je glavu, a zatim se zaustavio. Oči su joj bile sanjive, a usne
nasmejane.
Plašio se. U njegovim očima je videla nesigurnost i preklinjanje. Da li se
plašio da je ne uništi? Da će nakon svega briznuti u plač i okriviti njega?
„Makse, volim te“, rekla je smanjivši rastojanje između njihovih usana.
A onda je duboko udahnula i sklopila ruke oko njega. Ispustio je zvuk nalik
režanju, sklopio oko nje ruke teške poput čelika i pohotno je poljubio.
Nije mogao da je privuče dovoljno blizu. Želeo ju je u sopstvenom telu. Sve
vreme ju je želeo. Oduvek je želeo da čuje te reči. Čitavog života. Od nje. Želeo
ju je više nego ikada.
Leđa su mu bila vrela. Štitio ju je od toplote plamena. Uzeo ju je u naručje,
ne odvajajući usne od njenih, trudeći se da što pre razveže učkure njene kapuljače,
pokida dugmiće na njenom ogrtaču kako bi ga skinuo sa nje. A onda ju je ponovo
privio ka sebi i gurnuo joj jezik u usta.
Međutim nije je želeo na ovakav način. Nije želeo da je uzme. Nije želeo da
upravlja njome. Želeo je da je voli. Da ona njega voli. Predugo je čekao. Ruke su
mu bile nežne. Usnama je okrznuo njen obraz želeći da je poljubi ispod uha.
„Džudit, toliko dugo sam čekao ovaj trenutak“, prošaputao je.
„Znam“, odgovorila je, otkopčavajući dugmiće na njegovom kaputu, koji je
ubrzo završio na podu. „Da li ti je dovoljno toplo?“
„Jeste!“ Sklopio je ruke oko nje i osmehnuo se. „Da li si ikada u životu
nekome postavila gluplje pitanje?“
I ona se nasmejala, ispustivši tih, zavodljiv i bezbrižan zvuk. „Verovatno
nisam. Ali znaš šta sam mislila.“
„Hajde da ne žurimo“, predložio je, okrznuvši usnama njene. „Imamo čitavo
popodne. Dozvoli mi da te poljubim pre nego što se skinemo.“
Ponovo se nasmejala. „Pa poljubi me, ludo. Sviđa mi se kako to zvuči.
Dozvoli mi da i ja tebe poljubim.“
Držao ju je pored plamena koji je milovao njegove ruke sklopljene oko nje i
njeno lice okrenuto prema njemu. Na trenutak je poželeo da vrisne od radosti,
podigne je visoko i vrti je u krug sve dok im se ne zavrti u glavi. Međutim,
prostorija je bila mala i verovatno bi se sručili pravo u kamin.
Osmehnuo joj se. „Onda izvoli“, rekao je. „Ne očekuješ ništa zauzvrat?“
„Nikada“, odgovorila je, sklopivši ruke oko njegovog vrata.
Tog poslepodneva se sve promenilo. Seksualna napetost i potpuna
usredsređenost na fizički čin zamenjeni su nečim drugim. Džudit nije pokušavala
da pretoči misli u reči, iako je osetila da je tako. Među njima je vladala toplota,
privrženost i ljubav.
116
 Knjige.Club Books
Dok su se polako ljubili, istražujući svojim usnama, provukla je prste kroz
njegovu kosu. Pravili su pauze samo kako bi se nasmejali ili promrmljali reči kojih
se više nikada neće sećati. Na trenutak su obuzdali strast, koja će kasnije prerasti
u neobuzdanost, a možda čak i bes.
Kosa mu je bila gusta i mekana na dodir. Njegove usne, koje je oduvek
smatrala tankim, bile su tople, čvrste i veoma muževne. Zarobio ju je svojim sivim
očima sakrivenim ispod teških kapaka.
„Oči za spavaću sobu“, promrmljala je, posmatrajući kako mu je pogled
smekšao uz veseo osmeh.
„Telo za prekrivače“, prošaputao je i oboje su se nasmejali pre nego što je
produbio poljubac.
Izvukao je sve ukosnice iz njene kose, jednu po jednu, nemarno ih spuštajući
na pod. Kada je izvukao poslednju ukosnicu, provukao je prste kroz njenu gustu,
svilenu kosu boje zrelog kukuruza.
Njegove ruke su lagano istraživale ono što se krilo ispod njene vunene haljine.
Pune i čvrste grudi, nadražene bradavice, uzak struk, lepo oblikovani bokovi,
ravan stomak i čvrsta zadnjica. Bila je topla, ukusna i primamljiva.
Nije mogao da se seti kada se osećao srećnije.
„Džudit“, promrmljao je podigavši glavu kako bi pogledao njene snene oči i
usne koje je pažljivo ljubio.
„Makse.“
„Dubokoumni razgovor“, kazao je milujući njen nos svojim.
„Da.“
Oči su joj lutale po njegovom licu dok joj je svlačio haljinu niz ramena i ruke.
Zatvorila je oči kada ju je skinuo do struka i odmaknuo se od nje kako bi je bolje
osmotrio. Spustio je glavu kako bi joj poljubio jedno rame i jednu dojku.
Bila je izuzetno lepa, i više nego lepa. Želja u njemu se rasplamsavala.
Svukao je haljinu duž njenih bokova i zadnjice, pustivši je da se zaustavi na
njenim stopalima. Nogama se oslobodila haljine, čizama i čarapa.
Ni na trenutak joj nije bilo neprijatno, uprkos svetlosti koja je dopirala od
vatre, sveće na stolu i dnevnog svetla koje se probijalo kroz prozore. Dozvolila
mu je da je gleda, dodiruje je i ljubi je, iako je on bio potpuno obučen.
Oduvek joj je bilo neprijatno kada bi joj Endrju podigao spavaćicu, čak i kada
ga je još uvek volela. Brzo je odbacila pomisao na muža.
Svlačila ga je. Stajao je mirno i posmatrao kako otkopčava dugmiće. Nikada
ga nijedna žena nije skinula. Bilo je veoma erotičnije iskustvo nego da to radi
sluga. Ta pomisao mu je izmamila osmeh na lice. Podigla je pogled.
„Pokušavaš da otmeš posao mom slugi?“, upitao je.
Osmehnula se i odmahnula glavom, a on je strasno poljubio, uživajući u
toploti njenih usana, dopuštajući da se strast u njemu rasplamsa.
117
 Knjige.Club Books
„Kukavice“, prošaputao je.
Prestala je sa skidanjem njegovog prsluka. Podigao je ruke i skinuo ga,
otkopčavši gornje dugme na košulji. A onda je odgurnula njegove ruke u stranu i
nastavila.
Grudi su mu bile prekrivene tamnim maljama, izuzetno mišićave uprkos
njegovoj vitkoj građi. Naslonila je glavu na njih, zatvorila oči i duboko udahnula.
Osetila je miris kolonjske vode, znoja i čiste muškosti. Pulsiranje u njenoj utrobi
je ponovo pretilo da ugrozi stabilnost njenih nogu.
Stopala su joj bila hladna i bosa. Podigla je levo stopalo i prislonila ga na
desno.
„Da li ti je hladno?“ upitao je.
Podigla je glavu i široko mu se osmehnula. „I da i ne“, odgovorila je. „U stvari
ne.“ Posmatrala je kako mu se usne razvlače u osmeh dok ju je uzimao u naručje.
Krevet je bio mekan i udoban. Shvatila je da je ispod plahte stavio perjani
prekrivač. Posmatrala je kako svlači svoju košulju i izuva svoje hesijanske čizme.
A onda je otkopčao dugme na pantalonama.
Posmatrao ju je sve vreme, progutavši knedlu kada je shvatio da ga je
posmatrala dok je skidao pantalone.
Krevet nije bio predviđen za dvoje. Ali uskoro će na njemu ostati samo jedno.
Pažljivo se smestio na bok, oslonivši se na lakat.
„Da li ti je toplije?“ upitao je.
Prebacila je nogu preko njegove. Stopala su joj još uvek bila hladna.
„Ležim u krevetu sa ženom kojoj je hladno?“, upitao je polako joj ljubeći
usne.
„Ne. Toplo mi je od članaka na gore“ odgovorila je.
„Stvarno?“
„Da.“ Produbio je poljubac. Rukom je obuhvatio njenu dojku, kružeči palcem
po vrhu. Duboko je udahnula.
Došao je kraj sporom vođenju ljubavi. Vratio se nalet strasti praćen
intimnošću koja je prevazilazila ono fizičko. Milovala ga je ljubavlju, a ne samo
rukama i usnama.
Pustila je da joj ruke lutaju po njemu, dodirujući njegovo mišićavo, vitko i
snažno telo, obuzeta vrelinom i željom. Dodirivala ga je kao što nikada nije
dodirnula Endrjua. Želela ga je. Želela je da uzme i pruži mu sve.
„Makse.“
Osećala je bol koji je postepeno prerastao u nepodnošljivu napetost.
Dodirivao ju je tamo gde je niko nikada nije dodirnuo, milovao je, golicao, dražio.
Sve dublje i dublje. Osetila je kako joj se mišići grče.
„Makse.“

118
 Knjige.Club Books
„Želim da budem tu“, prošaputao je.
„Da.“
„Da li me želiš, Džudit?“
Njeno telo je vapilo za njim. „Da.“
„Ovde?“
„Da.“
Oslonio se na nju čitavom svojom težinom, nateravši je da utone u mekani
krevet i raširi noge pred njim. Pribijao se uz mesto na kojem je držao prste,
čekajući pravi trenutak.
„Da.“
Posmatrao je njeno napeto lice i čvrsto zatvorene oči. Bila je prelepa. Uživao
je u trenutku koji je čekao čitavog života. Nije želeo da učini to na brzinu. Vodiče
ljubav sa njom onako kako je bezbroj puta sanjao. On će biti njen, a ona njegova.
Otvorila je oči.
„Ovako“, rekao je. „Ovako, Džudit.“ Zadržao je pogled na njenom licu dok
je ulazio u nju, osećajući njeno toplo i vlažno međunožje.
„Da“, odgovorila je, gotovo jecajući.
Morao je da spusti glavu i na trenutak zatvori oči kako ne bi izgubio kontrolu.
Seks je za nju oduvek predstavljao fizički čin, koji se pretvorio u neprijatno
iskustvo pred kraj njenog braka, kada je počela da prezire Endrjua. Međutim,
nikada nije uživala u njemu. Za nju je to bilo nešto pomalo neprijatno i neukusno.
Zadatak koji je morala da izvrši, nadajući se da će brzo biti gotovo. Čak ni u prvim
danima svog braka nije uživala u seksualnom činu.
Situacija u kojoj se nalazila, predstavljala je fizičko oličenje seksa, čin koji su
izvodili nagi, praćen vrelinom, dubinom, vlažnošću i sporim i dubokim ritmom.
Međutim, nije postojalo ništa lepše od ovoga, njegovog i njenog tela -
ljubavnog susreta dva tela u njenom međunožju. Razmenjivali su ljubav i davali
sebe u sporom ritmu ljubavnog čina, sjedinjavanju. Odjednom je sve imalo smisla.
„Makse?“
„Mmm?“ Spustio je glavu i poljubio je.
„Makse, boli me.“
„Stvarno?“ Nastavio je da je ljubi, osećajući kako se njeni bokovi privijaju uz
njegove, osetivši vrhunac koji će uskoro uslediti, zbog čega je ubrzao ritam.
Nije mogao još dugo da čeka. Želeo je da bliskost i intimnost nikada ne
prestanu. Nije želeo da je pusti i dozvoli joj da ga se oslobodi. Ali fizički čin je
morao da se završi. Želeo je da oseti njenu konačnu predaju, konačno otvaranje,
konačan pad barijera njene napetosti. Želeo je da preda sebe, svoje seme i svoju
budućnost svojoj ženi.

119
 Knjige.Club Books
Izvijala se prema njemu, grčila se, cvilela, drhtala, posezala za njim i
uzvikivala njegovo ime.
Ostavio je svoje seme u njoj, osećajući kako njegova snaga i napetost prelaze
u ženu koju je voleo čitavu večnost. Čuo je zvuk njenog imena.

Kada se probudila, ležala je na boku, privijena uz njega. Držala je glavu na

njegovom ramenu. Oboje su bili ušuškani u prekrivače. Nije mogla da se seti kad
joj je poslednji put bilo ovako prijatno.
Soba je bila topla, a vatra je pucketala u ognjištu. Ustao je i ponovo je naložio
pre nego što se vratio u krevet da ponovo vodi ljubav sa njom.
Nije mogla da vidi prostoriju jer joj je bila okrenuta leđima. Ali u mislima je
zamišljala malu i udobnu sobicu. Idiličnu kolibu u šumi. Poželela je da tamo
provedu ostatak života, osmehnuvši se zbog te pomisli. Njih dvoje, Rupert i Kejt
u maloj kolibi do kraja života. A možda i... Sinoć je izračunala da je ovo
najopasniji deo njenog ciklusa. Vodio je ljubav sa njom dva puta.
Njih dvoje, Rupert, Kejt i crnokosa beba. Ponovo se osmehnula pred svojim
besmislenim maštarijama i okrenula glavu prema njemu. Bio je budan, ozbiljno
zureći u nju.
„O čemu razmišljaš?“ Podigla je ruku, prislonivši je na njegov obraz.
Lagano je odmahnuo glavom.
„Ja sam razmišljala о našem životu u ovoj kolibi“, rekla je. „Baš glupo, zar
ne?“
„Da“, odgovorio je.
„Koliko dugo smo spavali?“ upitala je. „Napolju je još uvek dan, ali uskoro
ćemo morati da se vratimo, zar ne?“
„Da.“
Uzdahnula je. „Volela bih da ne moramo.“
„Moramo“, kazao je. Još uvek se nije osmehivao.
„Makse, volim te.“ Protrljala je lice о njegove grudi, poljubila ga i ponovo
nakrivila glavu.
Uzvratio je pogled, premda nije ništa rekao.
Polako mu je milovala obraz prstima zagledavši se u njegove oči. Primetila je
nešto nedokučivo u njegovom pogledu. „Šta je bilo?“
„Neprijatno mi je“, odgovorio je.
„Neprijatno?“ Nasmejala se, ali nije uzvratio osmeh. Ponovo se pribrala.
„Mislio sam da razumeš“, nastavio je. „Razumela si, zar ne, Džudit? Da je
ovo samo božićni flert?“
Zaustavila je ruku na njegovom obrazu i blago se namrštila. „Ne, Makse.
Nemoj to da radiš. Nije smešno. Ne gledaj me tako.“

120
 Knjige.Club Books
„То je bilo jasno od početka, zar ne?“, upitao je. „Ti si mlada udovica, a pošto
je vreme Božića, mislio sam... Izgleda da nisam bio jasan.“
„Makse.“ Sklonila je ruku sa njegovog obraza, nežno ga udarivši po grudima.
„Ne budi smešan. Želiš da me uplašiš da bi mi se smejao. Želiš da me nateraš da
posumnjam u tvoje namere. Nemoj sve da pokvariš. Reci mi da me voliš. Reci
mi.“
Prekrio je oči rukom. „Džudit, tako mi je žao. Nisam znao da ti gajiš neka
osećanja. Nisam imao pojma. Mislio sam da se osećaš kao ja.“
Ležala je mirno, posmatrajući mu lice, iako su mu oči još uvek bile prekrivene
rukom. Osećala se kao da je džinovska ruka podigla kolibu, izloživši ih hladnom
zimskom danu i oštrom vetru. Hladnoća joj je parala srce.
Iako se borila protiv te spoznaje, otkako je izgovorio prvu reč znala je da je
nije zadirkivao, i da je u sledećem trenutku neće privući ka sebi kako bi je
nasmejao i umirio njene sumnje. Od samog početka je znala da je bila u pravu.
Postala je njegova žrtva, učinila je sebe žrtvom.
Ovo nije bio božićni flert, kao ni božićna romansa. Bila je to paklena osveta
koja nije imala veze sa praznikom. Napokon je sve shvatila u zaslepljujućem
trenutku. Nikada se nije promenio. Bila je u pravu još pre osam godina. Bio je
potpuno hladnokrvan. Javno ga je osramotila i morala je da bude kažnjena.
Ćutke je ustala i brzo se obukla. Trudila se da pronađe što više ukosnica i
popravi frizuru bez ogledala i češlja. Navukla je čizme, ogrtač i kapuljaču, čvrsto
zategnuvši učkure ispod brade.
Izašla je iz kolibe ne osvrnuvši se prema krevetu. Tiho je zatvorila vrata za
sobom i otisnula se na dug put do kuće.

Ležao je mirno, držeći ruku preko očiju, sve dok se vrata za njom nisu
zatvorila.
Dok je ležao budan i čekao da se probudi i promeškolji se u njegovom
zagrljaju, nije znao šta će joj reći kada dođe trenutak za razgovor. Nije imao pojma
koja će strana njegove sukobljene prirode konačno pobediti.
Sećao se trenutka kada mu je rekla da ga voli. Reči su dolazile iz dubine
njenog srca. Izgovorila je te reči privijena uz njega. A njene oči su mu potvrdile
istinu. Volela ga je.
Trijumf. Pobeda iznad njegovih najviših očekivanja. Osveta je bila završena.
Patiće baš kao što je i on patio. Zbog odbijanja, poniženja, neuzvraćene ljubavi i
nekontrolisane mržnje.
Okrenuo je glavu i pogledao prema sveći na stolu. Bila je ugašena iako nije u
potpunosti izgorela. Vatra se gasila, a sumrak je počeo da se spušta iza prozora.
Prekrio je lice rukama. Nakon nekoliko minuta okrenuo se na stomak i zario
lice u jastuke.

121
 Knjige.Club Books

Petnaesto poglavlje

Prošao je jedan dan od Božića. Nije bilo vreme za razmišljanje о poslu.

Nekoliko seljaka je posetilo decu čim su saznali da su se vratili u selo i doneli
hranu i priče о Božiću, želeći da čuju dečje utiske о prazniku.
Gospodin Kornvel je uverio Ejmi da obično ne uživaju u ovakvom haosu i
dekadentnom luksuzu, objasnivši joj da će se sledećeg dana momci vratiti na
časove sa sveštenikom, a devojke šivenju sa gospođom Harison.
„Nemoj da misliš da moji momci srljaju u propast dok te ja pratim kući“ rekao
je. „Imam mnogo poznanika koji ih drže na oku i koji bi preduzeli sve što je
potrebno u slučaju da se nešto dogodi dok ja nisam tu.“
„Baš ljubazno od tebe“ kazala je Ejmi. „Ali ne želim da te opterećujem.“
Potapšao se po stomaku. „Nakon hrane koju sam pojeo u prethodna tri dana,
trebalo bi da šetam bez prestanka.“
Nasmejala se. Deca su hodala ispred njih. Kejt je držala Ruperta za ruku,
povremeno podižući pogled kako bi pokazala interesovanje za dugačku priču koju
joj je pričao.
„Veoma su lepi“, rekao je gospodin Kornvel. „I veoma lepo vaspitani. Šteta
što su tako rano izgubili oca.“
„Da“, složila se. „Veoma liče na mog brata. Bio je vrlo privlačan muškarac.“
„Ali gospođa Iston je mlada“, nastavio je. „Sigurno će uskoro imati novog
tatu. Hoćeš li imati nešto protiv?“
„Ne“, odvratila je. „Volim Džudit kao da mi je rođena sestra.“
„Hoćeš li živeti sa njom kada se ponovo uda?“ upitao je. „Da li si donela
konačnu odluku?“
„Ne. To ne bi bilo fer prema Džudit“, odlučno je kazala.
„Ali ni sa svojom porodicom“ nastavio je, pomilovavši je po ruci. „Previše su
te zaštitili, Ejmi.“
„Plašim se da si u pravu“, složila se. „Otkako sam se udaljila od njih shvatila
sam da su ljudi veoma ljubazni. Ne tretiraju me kao čudovište.“
Prevrnuo je očima. „Zar si zaista očekivala tako nešto?“
Osmehnula se. „Moja braća su veoma lepi muškarci. Mislim da je moja
porodica samo želela da me zaštiti, a ja sam im poverovala da će se zaista dogoditi
122
 Knjige.Club Books
nešto užasno ako napustim porodično gnezdo. Drago mi je što me je Džudit
nagovorila na to.“
„Ali možda ćeš se vratiti kući?“ insistirao je.
„Ne znam. Nemam konkretnih planova za budućnost.“
Već su bili na pola puta. Uskoro će se vratiti kući. Sutradan će se on i njegovi
momci ponovo vratiti na posao i verovatno se neće približavati Denbig parku.
Više neće imati izgovor da ga posećuju. Vreme je tako brzo prošlo, pomislila je
setivši se kada je, ne tako davno, bila uverena u suprotno.
„Želeo bih...“ počeo je, iznenada se zaustavivši. „Voleo bih da upoznaš
nekoga ko će ti se dopasti, Ejmi. Nekoga ko će moći da ti pruži udoban dom i
bogatstvo. Nekoga sa kim ćeš uživati do kraja života.“.
Grlo ju je peklo kao da je upravo pretrčala nekoliko kilometara bez
zaustavljanja. „Nekada sam sanjala о svom domu, deci i skromnom mestu u
društvu. Za dom više ne marim mnogo, a za decu je kasno. Ali volela bih da
pripadam negde i osećam se željeno i korisno.“
„Razumem tu potrebu, Ejmi. I ja sam se tako osećao pre nego što smo Maks
i ja smislili naš plan“, rekao je.
„I ostvario si svoj san. Kako ti zavidim!“ priznala je.
Stigli su do kuće. Rupert i Kejt su se okrenuli da ih pogledaju, a gospodin
Kornvel im je dao znak da uđu.
„Idite i ugrejte se“, rekao je.
„Hoćeš li da uđeš i ugreješ se pre povratka?“, upitala je.
„Neću.“ Pomilovao ju je po ruci. „Ako to učinim, Maks će insistirati na tome
da pozove kočiju, a ja onda neću šetati.“
„Hvala ti što si me ispratio“, rekla je nakon što ju je uzeo za ruke. „Ovo je bio
divan Božić, zar ne? Ne pamtim lepši Božić u svom životu.“
„Ni ja“, priznao je prinevši njenu ruku svojim usnama. „Bićeš ovde još
nekoliko dana? Nadam se da ću te videti još jednom pre nego što odeš. Ako se ne
vidimo, želim ti srećan put. Nadam se da ćeš pronaći ono što zaslužuješ. Nikada
te neću zaboraviti.“
Ugrizla se za usnu. „Ni ja tebe“, brzo je dodala. „Ti si prvi prijatelj kojeg sam
stekla van porodice.“
„Stvarno?“ Osmehnuo joj se. „Počastvovan sam zbog toga. Nadam se da ću
ti zauvek ostati prijatelj. Ako Džudit i Maks...“ Nasmejao se i slegnuo ramenima.
„Onda bismo se možda ponovo sreli.“
Klimnula je glavom.
„Ejmi, ne bi uspelo“, prošaputao je. „Veruj mi. Ti si dama i odgojena si za
život dame.“
Prazan život, pomislila je usredsredivši se na njihove ruke. Klimnula je
glavom.
123
 Knjige.Club Books
„Mislim da u narednih nekoliko dana ne bi trebalo da dolazim ovde“, nastavio
je.
Ponovo je klimnula glavom.
„Zbogom, draga moja“, rekao je nakon pauze. „Po prvi put bih voleo da stvari
mogu da budu drugačije, ali ne mogu.“
Podigla je pogled. „I ja bih to želela. Volela bih da drugi ljudi ne znaju bolje
od mene šta je za mene najbolje. Da li je to zbog mog rasta? Zato što izgledam
kao dete koje treba zaštititi?“ Izvukla je ruku iz njegovog stiska. „Zbogom,
Spense. Hvala ti za ovih nekoliko dana. Ne mogu da ti opišem koliko su mi
značili.“
A zatim se okrenula i ušla u kuću. Dugo je stajao ispred, mršteći se za njom.

Kada su deca ušla u kuću, markiz od Denbiga je stajao u hodniku. Podigao je

obrve i pogledao ih.
„Upravo smo se vratili kući sa sela“ objasnio mu je Rupert. „Tetka Ejmi je
napolju sa gospodinom Kornvelom. Gospodin i gospođa Randl su došli u posetu
i gospodin Randl mi je rekao da je upoznao mog tatu. Rekao je da je tata voleo da
gleda sve mlinove izvan grada, ali gospođa Randl mu nije dozvolila da mi priča о
njima. Mislim da je to zato što dame ne vole mlinove. Da li sam u pravu?“
„Dame obično ne uživaju u toj aktivnosti“, odgovorio je markiz primetivši da
devojčica izgleda umorno. Uzela je brata za ruku zagledavši se u njega svojim
tamnim očima koje će sigurno očarati brojne mladiće kada joj bude petnaest ili
šesnaest godina. Osmehnuo joj se. „Niti uživaju u gledanju krvavih noseva. Ne
pitaj me zašto.“
Devojčica se približila markizu i podigla ruke. Uzeo ju je u naručje, a ona je
sklopila ruke oko njegovog vrata i naslonila obraz na njegov.
„Jesi li umorna?“, upitao je.
Glasno je zevnula.
„Da li želiš da te odnesem do jaslica?“, nastavio je.
Klimnula je glavom. „Danijel je izgubio loptu.“
„Stvarno?“
„Da, ali ju je ponovo pronašao“, objasnila je.
„Drago mi je da to čujem“, odvratio je.
„Oni leti igraju kriket“, umešao se Rupert. Kaskao je uz stepenice pored
markiza. „Kriket je odlična igra. Igraću u prvih jedanaest kada odem na Iton, baš
kao moj tata. Tako mi je stric Moris rekao.“
„I ja isto“, kazao je markiz mrseći dečakovu kosu. „To je odlična ambicija.“
„Stvarno?“, upitao je Rupert oduševljeno posmatrajući markiza. „Ali voleo
bih da igram sa dečacima ovde. Svi kažu da je Džo najbolji bacač. Možda ću moći

124
 Knjige.Club Books
da igram sa njima ako se vratimo ovde na leto. Na leto ću imati skoro sedam
godina.“
Lord Denbig je primetio da ga dečak drži za ruku.
„Želim da se igram sa psima kada se ponovo vratimo“, rekla je Kejt.
Markiz je dozvolio Rupertu da otvori vrata jaslica jer nije imao slobodnu ruku.
Kada su ušli, Džudit se okrenula od prozora na suprotnoj strani sobe. Očigledno
je čekala povratak svoje dece.
„Mama, u selu sam upoznao jednog gospodina koji je znao tatu. Rekao je da
ličim na njega i da bi me prepoznao bilo gde.“
Spustila je ruku na njegove kovrdže.
Markiz se sagnuo da spusti Kejt na pod. Međutim, čvrsto ga je stegnula oko
vrata i poljubila ga u obraz pre nego što je odjurila do svoje majke da joj ispriča
nešto veoma važno.
Džudit se sagnula da sluša kćerkino mrmljanje čekajući da on izađe iz
prostorije.

Činilo se da Božić nije bio sasvim gotov. Dekoracija je i dalje činila da kuća
izgleda svečano, na stolu je i dalje bilo ukusnih đakonija. Činilo se da su
markizove tetke tokom poslepodneva bile zaokupljene organizovanjem koncerta.
„Svako mora da učini nešto, Maksvele“, rekla je tetka Edit nakon što su se
smestili za sto. „Kada smo pravile planove, gospođica Iston je bila u selu sa
decom. Ali sigurne smo da bi i ona odabrala klavir.“ Osmehnula se Ejmi. „Ti i
gospođa Iston ste bili u šetnji.“ Ona, tetka Frida i ledi Tušingem su se zaverenički
osmehnule.
„Pročitaću Silovanje brave“, kazao je lord Denbig. „To uvek šokira dame.“
„Sigurna sam da nije u potpunosti neprikladno, uprkos naslovu, budući da
želiš da ga pročitaš pred prisutnim damama, Maksvele“, dodala je tetka Frida.
Džudit je pretpostavila da će ona pevati. Ejmi će sigurno odsvirati nešto za
nju. Tokom večere, namerno se smestila pored gospodina Rokforda, znajući da će
ga nekoliko pažljivo odabranih pitanja navesti da priča sve vreme. Izvinila se čim
je ledi Klensi ustala da signalizira damama da ostave muškarce u salonu, obećavši
da će se vratiti u salon uoči koncerta.
Kada je otišla u jaslice, otkrila je da Kejt i Rupert čvrsto spavaju. Otišla je u
svoju sobu. Srce joj je zadrhtalo kada je začula kucanje na vratima. Očajnički je
želela da bude sama. Ali morala je da razgovara sa Ejmi.
„Ejmi, želela sam da ti kažem da moramo...“
Ejmi nije sačekala da čuje šta ima da kaže. „Džudit, možemo li da odemo
odavde? Ili samo ja, pa da se ti kasnije vratiš sa nekim drugim, ili ostaneš ovde
ukoliko to želiš?“

125
 Knjige.Club Books
Džudit se pitala kako bi Ejmi reagovala kada bi joj saopštila da moraju da
napuste Denbig park nekoliko dana ranije. Namrštila se, užasnuto posmatrajući
kako Emi plače, žureći prema prozoru kako bi se što pre zagledala u mračan svet
iza njega.
„Ejmi, šta je bilo?“ upitala je.
„Ništa.“ Ejmi je izduvala nos. „Samo sam nostalgična. Ovo nije bila dobra
ideja, Džudit. Nikada nisam provela Božić van kuće.“
„Gospodin Kornvel?“ tiho je upitala.
Ejmi je ponovo izduvala nos. „Ja sam tako glupo i jadno stvorenje. Imam
trideset i šest godina i čim sam otišla od kuće zaljubila sam se u prvog muškarca
koji mi se našao na putu.“
„I on u tebe, ako me oči nisu prevarile“, kazala je Džudit. „Čini mi se da mu
se veoma dopadaš, Ejmi. Da li se nešto dogodilo?“
„Samo smo se oprostili, nakon što me je uverio da ne bismo uspeli, jer sam ja
dama, koja je odgajana za drugačiji način života“, objasnila je Ejmi.
„Da li si mu rekla koliko si bila usamljena i zaštićena od sveta? Da li si mu
rekla da si se okruživala decom kad god bi ti porodica došla u posetu?“ upitala je
Džudit.
Ejmi nije ništa rekla. Šmrcnula je, a Džudit je znala da ponovo plače.
„O, Ejmi, živimo u tako okrutnom svetu!“, kazala je Džudit, spustivši ruke na
mršava ramena svoje zaove. „Mi žene moramo da čekamo da muškarci naprave
prvi korak, zar ne? Ako se ne odluče na to, ne možemo ništa da promenimo.“
„Možda me uopšte ne želi“, zaključila je Ejmi. „А i zašto bi? Pogledaj me,
Džudit? Previše sam stara da bih imala decu. Sigurno je pretpostavio šta osećam
prema njemu. Sigurno mu je bilo neprijatno. Imala sam sreće što je izuzetno
ljubazan čovek.“
„Čovek može da nasluti takve stvari“, objasnila je Džudit. „Ako si osetila da
mu je stalo do tebe, onda si verovatno u pravu.“
Ejmi se ispravila i ponovo izduvala nos. „Ne mogu da ostanem ovde ni dan.
Hoće li ti smetati ako odem? Da li će se lord Denbig uvrediti?“
„Moje stvari su već spakovane u garderobi“, kazala je Džudit.
„Već sam naredila slugama da spreme kočiju za ujutru.“
Ejmi se okrenula i pogledala je. Oči su joj bile crvene, a Džuditin osmeh
pomalo usiljen.
„Izgleda da smo obe pogrešile“, rekla je. „Volela bih da možemo da odemo
još večeras. Ne!“ Oštro je podigla ruke kada je zakoračila prema njoj. „Molim te
ne govori ništa i ne postavljaj pitanja. Mogu vrlo lako da se slomim, a treba da
preživimo ovaj prokleti koncert. Možda ću ti na putu do kuće ispričati sve.“
„Ali zar te nije zaprosio?“ upitala je Ejmi. „Bilo je očigledno da...“
„Ne“, prekinula ju je Džudit. „To je bio samo božićni flert i ništa više.“
126
 Knjige.Club Books
Ejmi se namrštila. „Definitivno je bilo više od toga.“
„Mislim da bi trebalo da siđemo i pridružimo se damama. Hoćemo li?“
predložila je.
Ejmi je uzdahnula. „Sve je bilo savršeno do danas posle podne, zar ne?
Vremenom ćemo zaboraviti na sve i sećati se ovog Božića kao jednog od
najboljih.“
„Da“, složila se Džudit. „Možda vremenom.“

Te noći je u Denbig parku vladala nesanica. Ejmi je stajala pored svog prozora
dugo nakon što su svi otišli na spavanje, zureći u prazno i razmišljajući о
Džuditinim rečima. Budući da je imala malo više životnog iskustva od nje,
verovatno je imala pravo.
Bila je uverena da mu je stalo. Želeo je da sve može da bude drugačije. Da je
deset godina mlađi i bogatiji. Želeo je da pronađe nekoga sa kime će biti srećna
do kraja života.
Stalo mu je do nje.
Džudit joj je rekla da je život bio okrutan. Žene su morale da čekaju da
muškarci progovore, a ako se to nikada ne bi dogodilo, onda bi žena ostajala
razočarana, neispunjena i nesrećna.
Sutra će otići sa Džudit i više ga nikada neće videti, kao ni svu tu decu. Džudit
će se sigurno udati ponovo, iako se iz nekog neobičnog razloga neće udati za lorda
Denbiga. A ona će morati da se vrati kući i živi usamljena do kraja života, zato
što je bila žena i zato što on nije smatrao svoj način života prikladnim za jednu
damu. A ona je bila žena i nije mogla da mu se suprotstavi.
Imala je trideset šest godina. Možda će živeti još toliko, ispunjena turobnošću,
beskorisnošću i poniženjem, jer je bila žena i nije smela da iznese svoje mišljenje.
Bio je to glup argument.
Ako dozvoli da joj tako glup razlog pokvari ostatak života, možda je i
zaslužila mogućnost koja se nadzirala pred njom, pomislila je pre nego što je
konačno otišla u krevet.
Nameravala je da nagovori Džudit da odloži polazak do podneva. Ako ne
izgubi hrabrost na dnevnoj svetlosti, sigurno će iskoristiti jutro da progovori. Ako
ne izgubi hrabrost...
Uvukla se u krevet.

Džudit je ležala u krevetu i zurila u tamu. Još uvek je osećala fizičke posledice
tog popodneva. Grudi su joj još uvek bile osetljive. Međunožje ju je bolelo. Kada
bi zatvorila oči, još uvek bi mogla da ga oseti.

127
 Knjige.Club Books
Održavali su je samo ljutnja i bes koju je osećala tokom kratkog susreta u
jaslicama, i beskrajno veče vesele božićne zabave. Međutim, kada su ta osećanja
iščezla, osećala se prazno, blaženo oslobođena nasilnih osećanja.
Ponovo se prisećala događaja od pre osam godina - grubog čoveka koji je bio
njen verenik i koji ju je pratio na razne događaje tokom sezone, nikada ne
dodirujući više od njene ruke, zastrašujuće svesti о njemu koju je protumačila kao
odbojnost, i zgodnog, šarmantnog, nasmejanog Endrjua, poznatog po svojim
dobrim manirima.
Setila se i sopstvenog ponašanja, nezamislivog i neoprostivog.
I njegove osvete - pažljivo ju je isplanirao. Sada je sve bilo jasno. Od prvog
susreta u salonu ledi Klensi, sve je podredio osveti.
Ali zašto? To pitanje se neprestano ponavljalo u njenim mislima. Zbog
povređenog ponosa i posledica? Da li bi to objasnilo sve što je učinio? Zar javno
poniženje ne bi bilo primereniji način da se osveti? Takvom čoveku sigurno ne bi
bila dovoljna javna osveta, iako su neki ljudi sigurno očekivali da će je zaprositi.
Nije mogla da veruje da mu se svojevoljno predala i izjavila mu ljubav.
Ali šta je onda bio pravi razlog?
Da se nije radikalno promenio u proteklih osam godina, da je karakterno bio
isti kao i sada, kakav je onda bio ispod grube spoljašnjosti? Tada je to nije
zanimalo. Kako se osećao povodom nje i njihove veridbe? Sada je bio čovek koji
je voleo da usrećuje druge ljude i koji je voleo decu. Voleo je njenu decu iako su
bila njena i Endrjuova.
Pre osam godina ga nije smatrala čovekom. Sve i da se od tada nije promenio,
tada je bio ljudsko biće. Bio je veren za nju i dokazao da voli decu.
Džudit je nestrpljivo otresla suzu sa obraza i nastavila da zuri u tamu.

Markiz od Denbiga je dugo sedeo u svojoj biblioteci. Nije razmišljao ni о

čemu. Jednostavno se prepustio letargiji, koja mu nije dozvoljavala da se odvuče
u krevet.
Kada su stigli u kolibu, rekla mu je da ga voli. U narednih nekoliko sati volela
ga je čitavim svojim telom i delom sebe koji ga je gledao njenim očima.
Zar osveta ne bi trebalo da bude slatka? Čekao je na nju osam godina. A sada
se osećao toliko prazno da ga je praznina gotovo bolela.
Sve vreme mu se osmehivala i zadirkivala ga zato što ju je posmatrao dok su
vodili ljubav. Da li se plašio da će pobeći ako je ne bude držao na oku? Rekla mu
je šta joj se dopada, uzdisala, grickala ga za usnu smejući se se kada je to učinila.
Reci mi šta voliš i ja ću to učiniti, rekao joj je.
Sve mi se sviđa, odgovorila je. Sve.
Pružio joj je sve, smejući se zajedno sa njom, sve dok se smeh nije pretvorio
u ekstazu.

128
 Knjige.Club Books
Vodili su ljubav dva puta. Možda je u njoj počinjao drugi život. Njihov
zajednički život. Ujutru će otići. A on će želeti da zna što više о njoj. Želeće da
zna da li nosi njegovo dete.
Zapitao se šta će učiniti kada bude saznao?
Ili šta će učiniti ako nikada ne bude saznao?
Iz salona je poneo još jednu sveću. Međutim, nije zapalio sveće u raskošnom
svećnjaku kao što je nameravao. Stajala je na njegovom stolu, a grančica
božikovine obmotana oko njenog podnožja davala joj je svečani sjaj.
Božićna sveća - sve što je ostalo od Božića, jedno slabo svetio u mračnoj sobi.
Mogao je da je ugasi jednim pokretom prstiju. A onda bi nastao potpuni mrak. Od
Božića ne bi ostalo apsolutno ništa.
Brzo je ustao, iznenađeno se zapitavši zašto nije ni pipnuo flašu sa brendijem.
Kada je stigao do podesta na vrhu stepeništa, otkrio je da nije jedina budna
osoba u kući. Tamo je stajala mala figura u dugoj beloj spavaćici, preplašena
prizorom koji mu je išao u susret.
„Ne možeš da spavaš?“, upitao je.
„Krenuo sam kod mame, da vidim da li je dobro“, odgovorio je Rupert.
„Verovatno je već zaspala. Mogu li ja da ti pomognem?“, rekao je.
„Nisam mogao da pronađem tatu u snu“, objasnio je dečak.
„Stvarno?“ Markiz se sagnuo i uzeo u naručje dečaka koji je sklopio ruke oko
njegovog vrata i drhtao.
„Stalno je prolazio kroz vrata, ali kada sam ja prošao kroz njih, nije ga bilo. I
svi su rekli da ga nisu videli. Neki su mi rekli da nikada nisu čuli za njega. Ali ja
sam ga video kako prolazi kroz druga vrata“, ispričao je dečak.
Markiz je ušao u jaslice. Vrata Kejtine spavaće sobe i sobe gospođe Veber
bila su otvorena. Gospođa Veber je glasno hrkala. Očigledno je bila previše stara
da bi noću čuvala dvoje male dece. Ušao je u dečakovu sobu, pomogao mu da se
smesti u krevet i ušuškao ga.
„Poznavao sam tvog tatu“, rekao je. „Video sam ga mnogo puta.“
Rupert mu je uputio pogled pun nade. „Rekli su mi da nikada nisu čuli za
njega.“
Markiz se osmehnuo. „Zato što si sanjao. Ljudi su u snovima izuzetno glupi.
Kako je moguće da neko ko ima bar malo zdravog razuma nije čuo za nekoga ko
je bio u prvih jedanaest na Itonu?“
„Stric Moris mi je jednom rekao da je pogodio tri šestice u jednoj rundi“,
rekao je Rupert.
„Stvarno?“ Markiz je odmahnuo glavom. „Onda je bio veći šampion od mene.
Najbolje što sam pogodio bila je jedna šestica i dve četvorke.“
„Da li sam sanjao?“ upitao je Rupert.

129
 Knjige.Club Books
„Jesi“, uverio ga je lord Denbig. „Sledeći put kad sretneš te glupe ljude u snu,
reci im da je markiz od Denbiga dobro poznavao tvog tatu i da mu zavidi na
rekordu u kriketu. Osim toga, klizao je poput vetra, zar ne? Nažalost, ja ne mogu
da kližem brže od povetarca.“
Dečak se nasmejao. „Pričaj mi о tati.“
„Tvom tati?“ Markiz je podigao pogled i zamislio se. „Da li ti je neko rekao
da je bio veoma popularan među damama? Da je šarmirao tvoju mamu i namamio
je da se uda za njega, iako se dopadala i meni?“
„Stvarno?“ upitao je Rupert. „Ispričaj mi.“
Lord Denbig mu je ispričao priču о zgodnom, šarmantnom mladiću koji je
mogao da pleše čitavu noć, kada bi svi kolabirali od iscrpljenosti, koji je važio za
najveštijeg jahača u Londonu i najopasnijeg partnera u Džeksonovom salonu, koji
nijednom nije otišao kući razbijenog nosa.
Sin Endrjua Istona je zaspao pre nego što je markiz završio.

130
 Knjige.Club Books

Šesnaesto poglavlje

Ejmi je žurila niz stazu, pitajući se da li će imati hrabrosti da učini ono što je
nameravala, ili će jednostavno ući u prodavnicu i kupiti prvi predmet koji joj
padne pod ruku. Džudit se složila sa njom. I ona je želela da obavi još nešto pre
nego što konačno pođu u London.
Ejmi je spustila glavu pred vetrom. Jutro je bilo prohladno. Još uvek nisu
postojale naznake da će hladnoća utihnuti. Podigla je šal preko nosa i usta.
„Dobro jutro. Danas si poranila“, neko je rekao.
Brzo je podigla glavu, ugledavši ga kako joj ide u susret, brade zarivene u
kragnu, obraza rumenih od hladnoće i brkova belih od mraza. Govor koji je vešto
uvežbala iščeznuo je iz njenog uma.
„Odlazimo u podne“, rekla je. „Išla sam u selo da nešto kupim.“
„Odlazite?“ Zaustavio se pored nje. „Svi vi? Tako brzo?“
„Da“, odgovorila je. „Moramo da se vratimo. Imamo obaveze. Osim toga,
Džuditini roditelji će se ubrzo vratiti iz Škotske. Jedva čeka da čuje vesti о svojoj
sestri. A i meni se dopao grad. Imam još mnogo toga da vidim.“
„Popodne idemo da skupljamo drva za ogrev“, objasnio je. „Uvek od toga
napravimo svečanost. Mislio sam da bi želela da nam se pridružiš. Ali juče smo
se oprostili, zar ne? Pretpostavljam da bi tako bilo najbolje.“
„Da“, složila se.
Ponudio joj je ruku. „Mogu li da te otpratim do prodavnice?“ upitao je.
„Hvala ti.“ Uzela ga je za ruku i zaputili su se prema selu, razmenjujući
mišljenja о vremenu, о tome kada će otopliti i hoće li ponovo padati sneg.
„Nisam išla u prodavnicu“, brzo je kazala. „Krenula sam kod tebe. Setila sam
se da dečaci jutros imaju časove sa sveštenikom.“
„Da“, tiho je rekao. „Zbog toga sam mogao slobodno da prošetam do kuće.“
Duboko je udahnula. „Imala sam materijalnu sigurnost, veliki dom i porodicu
koja me je čitavog života štitila“, rekla je, fiksirajući pogled na put ispred sebe.
„Međutim, bila sam nesrećna. Moj život nije imao svrhu. Ništa što bi mi zagrejalo
srce.“
Pomilovao ju je po ruci.

131
 Knjige.Club Books
„Jedini svetli trenuci u mom životu bili su oni u kojima bi moja braća i rođaci
dolazili sa svojom decom“, nastavila je. „Uvek sam uživala u igri i razgovoru sa
njima. Ranije sam bila spremna da se odreknem svega kako bih produžila trenutke
provedene sa njima. Ali to je besmisleno. Čovek ne može da živi bez osnovnih
potreba. Međutim, ja sam to osećala i jedan deo mene još uvek veruje u to.“
„Ejmi“, rekao je. Zaustavili su se i on se okrenuo prema njoj.
„Nisi bio u pravu“, uznemireno je nastavila. „Rekao si da ne bismo uspeli.
Možda ne bismo sa tvoje tačke gledišta. Ali nisi bio u pravu u vezi sa mnom...“
Spustio je prste u rukavici na njene usne. „Nemoj. Ne govori više.“
Podigla je glavu. „Hoću. Nije pošteno da zbog toga što sam žena...“
„Ne govori više ništa, Ejmi“, kazao je, a zatim položio ruke na njena ramena
i privukao je ka sebi.
„Došla sam to da ti kažem. Večno bih žalila ako to ne učinim. Jednom u
životu...“
„Pst!“, prekinuo joj je nakratko poljubivši njene usne. „Ti si žena, sviđalo se
to tebi ili ne, a mi živimo u društvu u kojem je sramota reći tako nešto. Ne moraš
da izgovaraš te reči, budući da i ja mogu da ih izgovorim i sprečim narušavanje
tvog ugleda. Draga moja, hoćeš li se udati za mene?“
Ćutke je zurila u njegove oči.
„Ne moram da ti objašnjavam da nisam idealna prilika. To već znaš.
Finansijski sam nezavistan, ne primam platu od Maksa. On plaća samo troškove
doma za decu. Ali ženi ne mogu da ponudim luksuz. Ne mogu da odustanem od
ovog posla, jer me čini srećnim. A ne bih ni želeo. Žao mi je što ne mogu da ti
ponudim bolje. Na tebi je da odlučiš. Nudim ti sebe i svoj život.“
„Samo zato što sam ja nameravala da ti postavim isto pitanje? Samo zato što
si džentlmen?“ čežnjivo je upitala.
Nasmejao se. „Izbegavao sam brak skoro četrdeset godina“, rekao je. „Mislim
da se ne bih odlučio na to kako bih ispao džentlmen. Nisam preterano romantičan.
Nije trebalo to da ti kažem odmah. Ali to nije najvažnije. Volim te, draga.“
„Stvarno?“, upitala je sklopivši ruke oko njegovog vrata. Zagledala se u
njegovo lice. „Ali to je nemoguće. Pogledaj me.“
„Ptičica“, nastavio je. „Ti si mala vesela ptičica. Hoćeš li mi odgovoriti? Ako
me odbiješ, odmah ću te otpratiti do kuće. A ako prihvatiš, otići ćemo da
saopštimo dečacima. Pod uslovom da si spremna za buku i metež. Ali ovde je
prehladno. Osim toga, ovo nije najidealnije mesto za prosidbu, zar ne?“
„U pravu si“, složila se.
Podigao je obrve.
„Hajde da saopštimo dečacima“, predložila je.
Prasnuo je u smeh. „Nadam se da si odgovorila sa da na moje prvo pitanje.
Molim te, reci mi, zašto prihvataš?“
132
 Knjige.Club Books
Na trenutak je delovala iznenađeno. A onda se blistavo osmehnula. „Zato što
te volim.“
Činilo se da je gospodin Kornvel zaboravio da je previše hladno za takav
prizor. Čvrsto ju je zagrlio i zavrteo je u krug. A onda ju je polako i strastveno
poljubio.
„Možda bismo mogli da razmotrimo tvoj predlog о domu za dečake i
devojčice“, rekao je.
„Da. Odmah bismo dobili veliku porodicu. Volela bih to“, kazala je.
„Ali sa njima dolazi i mnoštvo problema“, upozorio ju je.
„Kao i konstantan izazov i razlog za život“, dodala je.
„Koliko imaš godina?“ upitao je.
„Trideset i šest.“
„Još uvek si dovoljno mlada da dobiješ ono što toliko želiš“, kazao je,
posmatrajući kako joj obrazi postaju rumeni. „Našu zajedničku decu, Ejmi.“
Spustila je glavu na njegovo široko rame. „Ne želim da budem pohlepna. Već
si mi obećao raj.“
„Raj?“ Nasmejao se. „Da li su ti stopala utrnula od hladnoće? Moraću da
proverim da li su moja još uvek tamo. Dozvoli mi da te zagrlim i ugrejem te.
Mislim da će ti ovako biti mnogo toplije, zar ne?“
„Da“, složila se. „O, Spense, ovo je najlepši Božić ikada, zar ne?“

Srećom, nije doručkovao sa svojim gostima. Lord Klensi je objavio da je

odjahao zbog važnih obaveza, ali da će se uskoro vratiti. Svi su bili pozvani kod
komšije na večeru i kartaško veče.
„Šteta što morate da idete, gospođo Iston“, rekla je gospođica Edit Hanibal.
„Vi i vaša dečica ćete nam užasno nedostajati.“
„Hvala vam, ali čekam vesti о svojoj sestri“, objasnila je Džudit.
„Dugo je nisam videla.“
„Sestre su veoma bliske“, rekla je gospođica Frida Hanibal.
Činilo se da niko nije doveo u pitanje činjenicu da će se lord i ledi Blekford
tako brzo vratiti iz Škotske, što je zapravo bilo prerano, ukoliko su tamo proslavili
praznik.
„Maksvel je sigurno razočaran“, rekla je tetka Edit. „Činilo se... Mislili
smo...“
„Sigurno će otići u grad tokom sezone i ponovo videti gospođu Iston“,
zaključila je ledi Klensi. „Kad smo već kod sezone...“
Džudit se zahvalno posvetila svom doručku, nakon čega je morala da napusti
ostale goste i obiđe decu u jaslicama. Nisu bili srećni zbog povratka kući.
Međutim, znala je da će se brzo navići na London.

133
 Knjige.Club Books
„Tata je bio najbolji jahač u Londonu“, rekao joj je Rupert. „А svi u
Džeksonovom salonu su ga se plašili, i niko nije smeo da se bori sa njim.“
Džudit se osmehnula. „Gospodin Randl ti je mnogo pričao о tati.“
„Nije on, već lord Denbig“, odgovorio je dečak.
Džudit mu je posvetila punu pažnju.
„Sinoć je bio ovde. Sanjao sam onaj san о tati. Ali više se neću plašiti. Rekao
mi je da kažem ljudima iz sna da je markiz od Denbiga odlično poznavao mog
tatu i da bi voleo da ga nadmaši u kriketu. Rekao mi je da si ti zaspala“ objasnio
je dečak.
„Nakon toga više nisi ružno sanjao?“
Rupert je odmahnuo glavom. „Ne sećam se kada je otišao.“
Džudit je osetila olakšanje kada je otkrila da nije u trpezariji. Nadala se da se
neće pojaviti čitavog jutra. Želela je da što pre krene i započne sa ostatkom svog
života. Nadala se da će se Ejmi brzo vratiti. Ili da će zauvek ostati ovde. Na osnovu
izraza na njenom licu, pretpostavila je gde se zaputila.
Kada bi Ejmi rešila svoj problem sa gospodinom Kornvelom, ovaj Božić ne
bi bio toliko užasan. A Ejmi je zaslužila sreću više nego bilo ko na ovom svetu,
više od nje.
Ušla je u svoju spavaću sobu i pozvala sluškinju. Poslala ju je da prenese
poruku markizu da bi želela nasamo da razgovara sa njim kada mu bude
odgovaralo. Smestila se pored prozora, nervozno iščekujući odgovor.
Prošlo je više od sat vremena pre nego što je odgovor stigao. Dok je silazila
niz stepenice, ispravljenih ramena i visoko podignute glave, pomislila je kako je
neobično to što čovek može da posustane za samo sat vremena zbog drhtavih
kolena i ubrzanih otkucaja srca. Otkako je napustila kolibu nisu razmenili ni reč.
Ušla je u biblioteku strpljivo čekajući da lakej zatvori vrata za njom. Njena
odlučnost je u potpunosti iščezla. Bio je isti onaj vikont Evendon kojeg je
upoznala pre osam godina i markiz od Denbiga kojeg je srela u Londonu pre
nekoliko nedelja. Stajao je pred kaminom, jednim laktom oslonjen na visoku
policu, sa jednom hesijanskom čizmom prekrštenom preko druge. Lice mu je bilo
grubo, a usne tanke. Neprestano je zurio u nju oštrim pogledom.
Nameravala je da mu kaže da polaze u podne. Otvorila je usta, a zatim ih brzo
zatvorila, ne mogavši da izgovori ono što je planirala.
„To nije bio božićni flert, već osveta“, rekla je.
Ništa nije rekao.
„Pitala sam se zašto si želeo da se osvetiš. Zato što si bio vikont Evendon i
naslednik markiza od Denbiga? Ali takav čovek bi isplanirao neko javno
poniženje, zar ne? Nećeš moći da se pohvališ svojim trijumfom. Dakle, tvoj plan
za osvetu sigurno ima neki ličniji motiv.“
Okrenuo je glavu u stranu.

134
 Knjige.Club Books
„Mislim da sam te povredila“, nastavila je.
Stegnuo je vilicu. Nije rekao ništa, iako je čekala nekoliko sekundi.
„Bez obzira na tvoj odgovor, ponela sam se loše. Tačnije, ponela sam se
odvratno. Nisam mogla da se suočim sa tobom jer sam te se plašila i zato što ljudi
u takvim okolnostima obično glume kukavice, zbog čega sam i popustila pred
iskušenjem. Nikada nisam mogla da se suočim sa tobom zbog toga, iako me je
krivica oduvek izjedala. Pretpostavljam da sam uverila sebe da ne pridaješ značaj
onome što se dogodilo.“
Iznenada je ponovo preusmerio svoj čelični pogled na nju.
„Nakon jučerašnjeg dana shvatila sam da sam pogrešila“, nastavila je. „Došla
sam da te zamolim za oproštaj, iako je moj odabir reči verovatno neadekvatan.“
Usiljeno se nasmejao. „Još uvek imaš moć da me zadiviš“, rekao je.
„Očekivao sam da ćeš vikati, optuživati me, a možda čak i zahtevati da učinim
ono što je ispravno. A ti tražiš moj oproštaj nakon onoga što sam ti učinio?“
„U pravu sam, zar ne?“, upitala je. „Da li sam te povredila?“
„Voleo sam te“, priznao je. „Iznenađena si da čovek koji nije bio šarmantan i
otvoren poput Endrjua Istona može da voli? I oseća bol zbog odbijanja? I tokom
čitave godine pokušava da potisne bol?“
Progutala je knedlu i zatvorila oči. „Nisam znala, Makse“, rekla je. „Nisam
imala pojma.“
„Oprošteno ti je“, procedio je. „Da li se osećaš bolje zbog toga? Šta moram
da učinim da dobijem tvoj oproštaj? Da se oženim tobom? Dugujem ti to nakon
jučerašnjeg dana. Da li postoji mogućnost da si trudna? Da li želiš da pozovem
sveštenika da razgovara sa nama? Ili da sam odjašem u selo nakon ručka?
Izvinjavam se“, nastavio je. „Pretpostavljam da si romantična duša. Želiš da
kleknem i izgovorim nekoliko nežnih reči? Nije problem, Džudit.“
Načinila je nekoliko koraka prema njemu. „Sinoć nisam spavala“, kazala je.
„Mislim da nisi ni ti. Sigurno si bio budan, a nisi bio ni u svojoj sobi kad se Rupert
probudio iz sna. Sinoć sam dosta razmišljala.“
„Ne treba da brineš“, odgovorio je. „Predajem se bez borbe.“
„Mrzela sam te kada sam juče po podne napustila kolibu“, rekla je. „Mislila
sam da si želeo da se osvetiš. Mislila sam da je sve to tvoja hladnokrvna strategija.
Mislila sam da sam bila u pravu od samog početka. Ali nisam. Još uvek me voliš,
zar ne?“ Osećala je kako rumeni, ali on nije gledao u nju. Ponovo je okrenuo glavu
i stavio kažiprst na usta.
„Možda me nisi čula ili nisi shvatila na šta sam mislio“, nastavio je.
„Čula sam te jasno i glasno. Ali to su bile samo reči, izgovorene na kraju
svega. Mislim da si planirao da ih izgovoriš. Međutim, ono što se dogodilo pre
nego što si izgovorio te reči nije bio deo tvog plana, Makse.“
Ponovo se nasmejao. „Zar je bilo toliko dobro?“

135
 Knjige.Club Books
„Znaš da jeste“, odgovorila je. „Razmišljajući о tome sinoć i prisećajući se,
znala sam da ne grešim. Čak i da nisam imala iskustva, znala bih da ne grešim.
Ali imam iskustva. Bila sam u braku skoro sedam godina. Vodili smo ljubav
mnogo puta. Ali juče nisi vodio ljubav sa mnom niti ja s tobom. Vodili smo ljubav
jedno sa drugim. To mi se nikad ranije nije dogodilo i znam da nisam pogrešila.
To nije bila igra koju si igrao, Makse, već ljubav. Znam da je tako.“
Okrenuo je glavu da je pogleda, a oči su mu bile umorne, turobne. „Šta želiš
da učinim u vezi sa tim?“
„Ne znam.“ Slegnula je ramenima. „Oprosti mi u srcu, kao što si mi oprostio
rečima. Oprosti sebi. Zaboravi na gorčinu i okreni se budućnosti. Toliko je
dobrote u tvom životu. Otići ću za sat vremena. Pusti me iz svog života i počni
iznova.“
Zurio je u nju, polako klimajući glavom. „А ti?“ upitao je. „Hoćeš li i ti krenuti
dalje?“
„Hoću.“
„А ako si trudna?“
„Znaću“, odvratila je. „Šta god ti tvrdio, znaću da je dete rođeno i začeto iz
ljubavi. To je sve što je važno. Volim te, i uvek će me boleti spoznaja da sam bila
bol, senka i tama u tvom životu tokom prethodnih osam godina. Ali sada me se
možeš osloboditi, delom zato što si se osvetio, ali i zato što si mi oprostio. Kao i
ja tebe.“
„Džudit, zašto smo toliko povredili jedno drugo? To nema veze sa ljubavlju?“,
upitao je.
Slegnula je ramenima. „Ne znam“, rekla je. „Očigledno ima veze sa životom.“
Ispružio je slobodnu ruku prema njoj i ona mu se približila. Privukao ju je
prema sebi sklopivši ruke oko nje. I ona je sklopila ruke oko njega. Spustila je
glavu na njegove grudi i zatvorila oči.
Stajali su tako nekoliko minuta, ćutke tešeći jedno drugo zbog bola, krivice i
svega ostalog.
„Za sat vremena oboje možemo početi sa obnavljanjem svojih života“, rekao
je.
„Oprosti i prihvati oproštaj“, odvratila je.
„Oprosti i pronađi mir“, dodao je.
„Da.“
Na trenutak je prislonio obraz na vrh njene glave. „Ne možemo da učinimo to
zajedno, Džudit? Da li je prekasno za nas?“
Iznenada je začula jecaj i užasnuto shvatila da dolazi od nje. „Ne znam“,
kazala je pokušavajući da se odmakne od njega.

136
 Knjige.Club Books
Ponovo ju je uzeo u naručje, rukama teškim poput olova. Kada je podigla
glavu kako bi izbegla gušenje njegovom maramom, u njegovim očima je primetila
ljubav. Spustio je glavu i strastveno je poljubio.
„Hajde da pokušamo, Džudit“, predložio je. „Hajde da damo šansu životu,
ljubavi i miru, hoćemo li? Ne mogu da imam ništa od toga bez tebe. Ne ponovo.
Nemam snage da ponovim to bez tebe. Volim te. Zar ti nisam to rekao svojim
telom? Zar nisi shvatila? Sada ti govorim rečima. Volim te. I uvek sam te voleo.“
Uzeo ju je za ruku i prineo dlan svojim usnama. Osmehivala mu se sve dok
nije popustio i uzvratio osmeh.
„Mislim da je bolje da se venčamo i završimo s tim“, predložio je.
Osmeh joj se produbio.
„Želiš poetski govor i klečanje, zar ne?“, upitao je.
Ali pre nego što je prasnula u smeh, prekinuli su ih. Vrata su se lagano otvorila
i pred njima su se pojavile dve male figure.
„Mama, tetka Ejmi se još uvek nije vratila, a ponovo počinje da pada sneg.
Gospodin Rokford je rekao da će nas odvesti na sankanje ako nemamo šta drugo
da radimo. Možemo li da ostanemo?“
„Pas se ispovraćao po čitavom podu“, kazala je Kejt.
„O, bože, sigurno si ga ponovo hranila mafinima“, zaključio je markiz čvrsto
držeći ruke oko Džudit.
„I tostom“, dodala je Kejt.
„Možemo li, mama?“, upitao je Rupert.
„Da li bi voleo da ostaneš ovde zauvek?“ upitao je markiz. „Kada bi tvoja
mama pristala da se uda za mene, mogao bi da ostaneš ovde. Idite na sankanje i
klizanje i uživajte u društvu druge dece. Mogao bih da te naučim da jašeš pravog
konja, Ruperte, i da igraš kriket kao tvoj tata. A Kejt će moći da vidi kučiće kada
se rode na proleće i nauči jednog da spava na njenom krevetu čitavu noć, a da joj
se ne upiški na ćebe, ili ne ispovraća po podu.“
„Da! Da!“ povikao je Rupert. „Hoćeš li, mama?“
Kejt se približila markizu povukavši ga za njegovu hesijansku čizmu. „Crno
štene?“ upitala je. „Hoće li biti crno?“
„Videću šta mogu da učinim po tom pitanju“, odgovorio je.
„Hoćeš li, mama?“ Tamne i molećive oči su je posmatrale ispod mekanih
kestenjastih kovrdža.
„Hoćeš li, Džudit?“ Oči lorda Denbiga su se osmehivale. „Bolje nam se
pridruži. Već je troje protiv jednog.“
„Jedna od stvari koju sam primetila kod tebe od samog početka je da
beskrupulozno pokušavaš da dođeš do mene preko moje dece“, zaključila je.
„Prihvatam krivicu“, rekao je.

137
 Knjige.Club Books
„I svaki put ti polazi za rukom“, dodala je.
„Stvarno?“
„Da.“
„Čak i sada?“, upitao je.
„I sada.“
„Hoćeš li se udati za mene?“, nastavio je.
Široko mu se osmehnula.
Uzdahnuo je. „Kejt, odmakni se ako želiš i pažljivo posmatraj. Ovo će ti se
jednog dana dogoditi. I ti gledaj, Ruperte. I ti ćeš morati da učiniš ovako nešto.
Upravo ću kleknuti i zaprositi vašu majku.“
„Moja božićna avantura“, kazala je Džudit nežno mu se osmehujući dok je
sprovodio reči u delo.

Scan i obrada:
Knjige.Club Books

138